Page 1


Naziv originala: Kelly Killoren Bensimon A DANGEROUS AGE

Prevela Snežana Janković

2


Hvala mojim ćerkama Si i Ted, koje me neprestano inspirišu da budem što je moguće bolja verzija sebe. Hvala mom pomoćniku Terezi Difalko, koja mi je uputila bezbroj izazova i pomogla mi da proslavim svoju budućnost. Hvala i tebi, Čife, jer sada znam da nemoguće može postati moguće. Keli

3


Iluzija je najveće od svih zadovoljstava.

Volter

4


JUN

1 Stan Bili Sitvel Ladlou 167, Ist Vilidž Utorak, 3. jun Žensko veče

“Lu, slušamo te”, rekla je Sara. “Izvoli.” “U redu, prvo pitanje: donji veš. Jeste li za bokserice, tange ili golu kožu?” Poput dečice u vrtiću, sedele smo u turskom sedu na podu Bilinog stana. Po podu su bile lepljive mrlje koje smo sve - sem Bili, jer to su bile njene mrlje - suptilno pokušavale da izbegnemo, a u stanu je bilo i nepodnošljivo vruće. Lota je po ko zna koji put podizala obrvu i gledala u mene tim povodom. “Nešto treće”, rekla je Bili. Moja ideja je bila da rešavamo seks-kviz koji sam napisala za Kozmo. “Nešto treće nije u ponudi”, odgovorila sam joj. Dugonoga Lota, nordijskoplavih očiju i promuklog glasa, s mukom je uzdahnula. “Koliko ima pitanja? I hoćemo li naručiti nešto za klopu? Umirem od gladi.” Bili je već imala rešenje. Počela je po tanjiru da slaže meso, povrće koje smo donele i razne đakonije iz frižidera. “Nema puno”, odgovorila sam Loti, koja mi je klimnula glavom, ali me očigledno nije čula jer je bila zauzeta dopisivanjem na Instagramu. “Nije strašno.”

5


Život nije predvidiv. Ponekad ga shvatite u jednom trenu, i to brzinom kojom muškarac pokida žensko rublje. Tako to moja majka Čeri kaže, i potpuno je u pravu. Pre dvadeset četiri godine, kada sam imala sedamnaest, letela sam prvom klasom od Čikaga do Aerodroma Džon Kenedi. Pila sam šampanjac jer je Čeri mislila da smo to i zaslužile. Krenula sam iz svog malog grada na zapadu u želji da postanem model. Imala sam menadžera i potpisan ugovor i sedela preko puta Tajtusa Broktona, jednog od najpoznatijih svetskih umetnika. Bio je slavan poput Pikasa. Nisam do tada čula za njega, ali Čeri jeste. Gurao je tanku kašičicu u kavijar. To mi je odmah zapalo za oko jer tada sam prvi put videla da neko jede kavijar. Isto tako, tada sam prvi put letela avionom. Moj san samo što se nije ostvario. Ljubav, avantura, karijera - bila sam spremna za sve. Vreme je munjevito proletelo do ove večeri s početka neumornog leta u Njujorku. Narednog meseca napuniću četrdeset dve godine i nisam se ovome nadala. Sedim u istom stanu, u istom društvu i uz iste teme o kojima smo pričale čitavih dvadeset godina. Prošlost mi iz ovog ugla deluje više kao otaljani seks na brzaka nego zavodljivi spori striptiz koji sam zamišljala. Nas četiri sastajale smo se svakog utorka, godinama, od prvog dana kad smo se upoznale i kad smo još bile mlade, sveže i pune elana. S godinama je elan nestao. Zajedno smo prošle kroz dva razvoda, dve propale karijere i još mnogo toga. Borimo se s raznim problemima. Bili nema posao i švorc je. Opet se muči s hipotekom. Pokušava da dovrši knjigu o koktel-zabavama, zbog koje je napustila posao, a pritom još nije završila ni radnu verziju, bar koliko ja znam. Zato u svom stanu organizuje žurke kako bi nešto zaradila. Potpuni neznanci plaćaju joj da dođu u njen stan i napiju se dok im ona služi uvrnutu hranu, o kojoj kasnije mogu da pričaju prijateljima - kiselu čorbu od jegulje, škembiće au vin i razne druge đakonije. Prodaje svoje kulinarsko umeće. Lotino povremeno uzimanje opijata postalo je sve češće. Gazi četrdeset petu i još uvek banči do zore. Svake noći. Sve to odavno više nije za nju, a mi nismo sigurne šta da preduzmemo po tom pitanju. To nije dobar dugoročni plan. Sara je prebogata, ima verenika kakav se samo poželeti može i šest embriona na čuvanju u banci embriona. Čini se da jedino ona čvrsto stoji na svojim nogama, ali sada želi da postane poznata u širim krugovima. Ne uspevamo baš da shvatimo tu njenu želju. Posećuje gala svečanosti, daje novac u dobrotvorne svrhe, a skupila je i tim ljudi čiji je jedini posao da je promovišu. Uz sve to je i potpuno opsednuta kosom. A ja? Ja sam čist kliše. Mlada sam se udala. Život je bio preda mnom. Maštala sam o tome da imam dvoje dece, brižnog muža i neku vrstu karijere koja bi me ispunjavala u intelektualnom smislu. Umesto toga, imam samo prastare fotografije. A dobila sam glavobolju, gomilu neuspelih snimaka i brak koji je pred raspadom. I to ne čak ni u stilu Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona, strastveno i uz lomljavu tanjira, već tiho, bez fanfara. Kao da nije ni postojao. Izgubili smo ljubav, ili strast, ili nešto, ili sve, nisam čak ni sigurna šta. Klasična priča. Ovo veče je, ipak, rezervisano za žensko društvo. Sve smo na jednom mestu i sve smo dobro raspoložene. Imamo plan kog se držimo svakog utorka. Prvi utorak u mesecu rezervisan je za fitnes. Ne odustajemo sve dok nam ne dosadi ili dok ne baldišemo od umora. Tada prelazimo na

6


neku drugu aktivnost. Pre mesec dana odustale smo od bikram joge i prešle na vožnju sobnog bicikla jer Lota nije mogla da podnese vrućinu. Pre toga smo trčale uz stepenice u metrou i skakale po klupama u parku. Bile smo u odličnoj formi, ali to nas umalo nije koštalo života. Sara je iščašila zglob i bila je na bolovanju čitavih osam nedelja. Drugi utorak u mesecu rezervisan je za koktele. Idemo svuda, ali omiljena mesta su nam Rouz i Standard. Kada dođe treći utorak, odlazimo na večeru, kada sve sedimo za stolom sa menijem u rukama. Do pre tri meseca Bili je u časopisu Gastro davala ocene ugostiteljima i znala je svaki restoran u Njujorku. Poslednjeg utorka ostajemo u stanu i svaki put menjamo domaćicu. Ukoliko bi neki mesec imao i peti utorak, njega bismo preskočile, i tako godinama. Ovo je prvi utorak u mesecu. Promenile smo plan, što se i ranije događalo, kako bi mi pomogle oko posla. Dakle, umesto u parku, sastale smo se u Bilinom stanu i jedva dišemo. Napolju je trideset stepeni, a ona nije pristalica rashladnih uređaja. Bili se oduvek na svojstven način brinula za očuvanje životne sredine, uglavnom sitnim i beznačajnim postupcima, a jedan od njih bilo je protivljenje veštačkom hlađenju njenog vazduha. Tako je ona to predstavljala. “To uopšte nema nikakve logike”, komentarisala je Lota svaki put kada bi se po vrućini našle u Bilinom stanu. “U junu ne želiš da veštački rashladiš svoj vazduh, ali ga zato u decembru veštački zagrevaš. U čemu je razlika?” Sve bi to super izgledalo da smo kojim slučajem bile usred nekog televizijskog šouprograma. Piće, humor, malo drame, sve bi to bilo pitko za gledaoce. Mislim da bi taj serijal mogao večno da traje. Sara je kuckala nešto na telefonu, dok je Bili razgledala vino koje smo donele. Lota je širom otvorila prozor i počela da se hladi knjigom koju je našla na stolici. “Saro”, uzviknula je Bili, “da li si ti normalna? Ovaj bordo košta dve stotine dolara. Nema šanse da ga otvorim.” Sara je slegla ramenima. Iako smo te večeri bile u Bilinom stanu, preuzela sam glavnu ulogu. Sve smo bile nestrpljive. Nakon neuspele karijere modela, diplomirala sam novinarstvo i počela da pišem upečatljive tekstove za časopise sa fotošopiranim poznatim ličnostima na naslovnicama poput Dlačice su ponovo u modi! i Poljubac u kardašijanskom stilu! To baš i nije bilo ono o čemu sam sanjala. Ali Noel Vajt mi je upravo ponudio da pišem kolumnu za njegov časopis SNOB. To nije bio časopis koji se bavio blic-kvizovima, već smelim i pametnim temama. Angažman sam dobila zahvaljujući Tajtusu i bila sam toga svesna; bila sam samo na probnom radu, ali nisam imala šta da izgubim. Ni početak nije mnogo obećavao, ali ni to nije važno. “Ljudi, koncentrišite se. Hajmo, važno je da se uključite”, rekla sam. “To je samo seks-test”, rekla je Sara. “Ne. Nije. To je iskustvo četiri drugarice koje, kroz zabavu, razmenjuju svoja mišljenja o odnosu prema muškarcima i svojoj seksualnosti, a to bi moglo da bude zanimljivo za svaki savremen ženski časopis. To je iskaz.” Primetila sam da Sara prevrće očima. Možda je i trebalo. Naslov je glasio: Jeste li izazovni? “Ispoštujte me”, dodala sam.

7


“To i radimo, Lu. Opusti se.” To mi kaže žena koja ni sama nije bila opuštena. Moja karijera modela nije bila dugog veka. Delom zbog toga što taj posao lomi čoveka. Daleko od toga da sam prestarila, ali više nisam bila ni novo lice. A neko nov je uvek poželjniji. Jednog dana ušla sam u kancelariju, na sastanak sa svojim agentom, i tamo zatekla devojku koju do tada nisam poznavala. Na sebi je imala moj džemper. Onaj isti mekani bebi-roze džemper s potpisom Azedina Alaje, koji mi je on lično poklonio. Takav se nije mogao nabaviti nigde drugde, sem u Parizu, u njegovom butiku. Iz njegove ruke. Osećaj je bio isti kao kada zateknete tuđi donji veš u fioci koju vam je dečko ustupio u svom stanu. Muškarci su nemarni. Ali uglavnom je Tajtus bio kriv zbog mog neuspeha. Kada smo počeli da se zabavljamo, zauzeo je čvrst stav prema mojoj “karijeri”, kako se izrazio. Sa sve znacima navoda. Svaki muškarac u Njujorku želi da bude viđen u društvu manekenke, ali nijedan ne umire od želje da joj stavi prsten na ruku. Tako da sam umesto reklame za Šanel dobila muža, diploma novinara i zvanje mastera iz jebenih društvenih nauka (kako ih je Bili nazivala) Njujorškog univerziteta. Nekako sam u svemu tome izgubila čitavu deceniju života. Da me sutra uhapse zbog teškog krivičnog dela koje sam nanela svojim tridesetim, ne bih imala alibi. Jeste, gospodine. Kriva sam. Ali što se toga tiče, nisam se razlikovala od svojih drugarica. “Kako beše glasi pitanje?”, pitala je Bili. Stajala je u svojoj skučenoj kuhinji i sipala vino u dekanter. Ponovila sam. “Bokserice, tange ili bez ičega?” Bili je nasula malo vina u četiri čaše, za početak reski pino gri. Bila je snob po pitanju vina, iako je ona sebe radije nazvala ljubiteljem. Pravila je striktnu razliku između pino grija i pinot griđa, i nije nam dozvoljavala da američke penušavce zovemo šampanjcem. Čak je na prvi gutljaj umela da prepozna i sortu grožđa. Hoću da kažem da Bili nikad nije pila pino gri koji nije rezak, a najbolji joj je bio ako je pridodat još i ukus kruške. “Bez ičega”, odgovorila je Sara. Upozoravajuće sam je pogledala. “Šta je bilo?”, rekla je. “Nisi mi ponudila dovoljno opcija. Tako da od tih - bez ičega.” Da je trebalo da sve te žene stavim na platno, kao što je to Tajtus činio, najradije bih krenula od pozadine. Bili je, baš kao i ja, bila iz malog grada. Tačnije, baš iz mog malog grada. Znamo se još od školskih dana. Diplomirala sam godinu dana pre nje i preselila se, a ona je došla odmah za mnom. Kao sestre smo. Znam da mnogi to tako umeju da kažu, ali ja to govorim s razlogom, jer mi to stvarno jesmo. Baš kao sestre. I Bili se jedno vreme bavila manekenstvom, ali uglavnom za kataloge. Njena kestenjasta kosa i tamne oči izgledali su savršeno na slikama, ali visina joj nije dozvoljavala da izađe na pistu. Njena strast oduvek je bila hrana. Na proslavi svog dvanaestog rođendana služila je guščiju paštetu. Ozbiljno. Trebalo joj je pet dana da je pripremi, a dve devojke je i rasplakala njome. Sara je završila privatnu školu u Njujorku. Njena majka se razvela mlada, a onda se posle razvodila prilično često, pa su živele na račun muževa gospođe Porter, a potom od novca koji bi dobijala po zaključenju brakorazvodnih parnica. Sara je imala četiri očuha, koje je navodila kao brojke. Na primer: Sinoć sam večerala s trojkom. Ili: Dvojka se ponovo verio. Sara je od svoje majke nasledila neobičan talenat i umeće da izvuče novac od

8


muškarca i nađe pravog u gomili pogrešnih. Ipak, ta želja za priznanjem u visokom društvu. To baš i nije tako lako postići u Njujorku, a ona se sad upušta u tu priču? Sa četrdeset godina? Da li je normalna? Nismo baš sigurne. Lota je poreklom iz Švedske. Iako je u Njujorku živela dvadeset godina, još se nije potrudila da stekne državljanstvo. Neverovatno je lepa - ima pune usne i plavu kosu za koju bi većina devojaka život dalo. Obožava muškarce i uživa u seksu. Nije ni čudo. Muškarci su ludi za njom. Bavi se trgovinom umetninama i dobra je u tome, ali često gubi fokus i upada u nevolje. Da pola svoje energije koje troši na opijate uloži u posao, sigurno bi bila na listi najboljih dilera umetninama u Njujorku. “Bili. Hajde. Bokserice, tange ili ništa?”, nastavila sam. “Slažem se sa Sarom”, odgovorila je. “Ne sviđa mi se izbor ponuđenih odgovora. Šta ako sam za beli pamuk?” “Ovo nije naučna disertacija”, rekla sam joj. “Ovo je kviz. Zamisli da ovim sebi kratiš vreme u nekoj čekaonici. Jednostavno izaberi jedan od ponuđenih odgovora.” “Bokserice.” Lota opet dramatično uzdiše. Za nju sam upisala tange, a za sebe ništa. Dakle, toliko o pozadini platna. Širok spektar boja. Bili je prizemna i nekako podseća na Hopera. Ja sam više poput Rotka. (Tajtus bi poludeo da me čuje da to kažem, on ne podnosi Rotka, ali to je to.) A Lota, koja je, uprkos tome što se nalazila u isključivo ženskom društvu, svoje vitko telo uvukla u usku crnu haljinu, definitivno me je podsećala na Klimta. Sara je bila Modiljani. Obula je papuče s perjem. Kada je imala dvadeset i nešto godina, Sara se naprasno razvela, ali sada je verena s Brajanom Benksom (da, s Benksom) iz Goldman Saksa. On je konvencionalno lep, konvencionalno obučen i konvencionalno pun para. Ima udeo u akcijama Tvitera i može da priušti sebi finansiranje Sarinog hobija. Bili je slobodna, šutnula je poslednjeg ozbiljnog partnera u isto vreme kada i posao. Bio je vodič i mumlao je. Nije mnogo izgubila. Poslednji s kojim se viđala bio je Markus, muzičar kog je nahvatala na društvenoj mreži za upoznavanje i koji je živeo u Kvinsu s četiri cimera. Bio je dobar u krevetu, ali ništa više od toga, a osim toga, kako je Bili istakla, to čak nije bio ni njegov krevet. Kada je počeo da ostavlja svoje stvari u njenom stanu - najpre četkicu za zube, a potom i kuče - završila je s njim. “Nisam mu ja sponzor”, rekla nam je. Ima običaj da traži partnere preko interneta i izgleda da ne može da promeni tu naviku. Ažurira svoje profile brzinom kojom drugi ljudi grickaju nokte. Pojavljivali su se razni, ali bi se uglavnom sve brzo završavalo. Lota se takođe razvela, od Dejvida - muzičkog producenta koji je u međuvremenu postao Danijela. Pet godina su bili u braku, ali nikada nisu živeli zajedno. On joj je pomogao da nađe stan, a sada ona uskače kad Lota nema za kiriju. Bio je fin, svi smo ga voleli. On je jedini na koga, pored nas, može da se osloni. A ja? Ja imam Tajtusa. U braku smo punih osamnaest godina. I to je veoma komplikovana priča. “Šta bi mu poklonila za rođendan: sat, časove skakanja padobranom, selfi svog golog tela?”

9


“Vidiš?”, rekla je Bili. “Odgovori su šturi. Sve zavisi od toga koliko ste dugo u vezi, kolika je razlika u godinama, čime se on bavi i zašto si uopšte s njim. Ako je to veza samo zbog seksa, onda selfi. Ako se radi o nekoj starijoj osobi, onda časovi skakanja padobranom, ne bi li se osetila mlađom. A sat? Valjda već ima sat. To bi bilo suviše lično. Ko sam ja da nekom muškarcu kupujem sat?” “Ja to uopšte ne razumem”, nadovezala se Lota. I dalje je bila zaokupljena svojim telefonom. Očigledno je imala nešto u planu za kasnije. “Pa dobro, ako sam s njim samo zbog seksa”, nastavila je Bili, “ako sam s njim samo iz razonode, i nije neko ko me obara sa nogu, i prija mi samo povremeno, onda bih mu poklonila selfi. Trebalo bi da ti se neko stvarno dopada da bi mu poklonila skok iz aviona.” Ubacila se i Sara. “Ali selfi nagog tela je nešto što se poklanja na početku veze ili možda malo kasnije, ako misliš da je veza u krizi. To je vrlo škakljivo jer mislim da bi trebalo da ga pošalješ pre nego što ga neka druga obraduje sličnom fotografijom. Kada neka druga počne da ga obasipa takvim slikama, ti si pukla. Treba da budeš prva koja se toga seti. To je taktika.” Vidite? To je upravo ono što sam želela. Brz i duhovit odgovor na pitanje: Jeste li izazovni? Bili mi je dosula piće. Zaustavila sam je na pola čaše. Reski pino gri s ukusom kruške bio je presladak za moj ukus. Već mi se malo vrtelo u glavi. “Lus”, rekla mi je, “i ti moraš da učestvuješ.” “Dobro, hoću. Idemo dalje. Razgovarate s nekim ko vam se dopada. Da li ćete prstom uvijati kosu, ovlažiti usne ili gledati u stranu?” “Gledati u stranu.” “Uvijati kosu.” “Ovlažiti usne.” Odgovore su redom davale Sara, Bili i Lota. Moj odgovor je bio uvijati kosu. Na koju poznatu ličnost biste voleli da ličite: Dženifer Aniston, Kim Kardašijan ili Džej Lo? Aniston. Aniston. Aniston. Čak je i Lota dala isti odgovor. “U redu. Evo jednog dobrog pitanja. U koju grupu devojaka biste uvrstile sebe? Lota? Da li si nevaljala ali fina, imaš pokvarene misli i perverzna si, ili voliš da flertuješ?” Lota se zasmejala. Zamalo joj nije iscurilo vino iz usta. “Perverzna do bola.” “Mislim da ja volim da flertujem”, odgovorila je Sara. “Definitivno nisam nevaljala.” “Hmmm”, mislila se Bili. “I ja biram da sam pokvarena i perverzna.” Lota u krevetu voli da izgovara prljave reči, Sara je domišljata, a Bili voli da preuzme stvar u svoje ruke. Da je trebalo da biramo farmerice, Lota bi izabrala uske, Bili pocepane, ja takode uske, a Sara muški model. Do tada smo već popile dosta vina pa u stanu više nije bilo toliko toplo; Pročistila sam grlo i otpila još malo.

10


“Dobro, stigli smo do poslednjeg pitanja”, rekla sam punim ustima. “Da li je, po vašem mišljenju, važnija ljubav? Ili seks?” Lota je ustala i služila se u Bilinom bifeu. Otvorila je ledomat, napunila čašu i usula sebi podosta votke. “Ako voliš seks i nađeš nekoga ko ume da te zadovolji - bingo, imaš sve u jednom.” Sara je, naravno, odgovorila da je ljubav važnija. Bili se smeškala. “Mislim... stvarno? Smatram da bi ljubav mogla da bude lepa ukoliko bi taj neko bio okej. Nemam ništa protiv seksa. Seks nekako uvek dođe pre, tako da bi mogao da bude dobar put do ljubavi. Lus?” Lota je već ispila piće i ponovo punila čašu. “Ne znam”, rekla sam. “Obe stvari su zeznute.” “Nemoj opet da nas mučiš ovako”, rekla mi je Sara. Neki muškarac i žena počeli su da viču na ulici. “Ne, jebi se ti\”, vikao je čovek. Ustale smo i pogledale kroz prozor. Ljutitog izraza lica, žena je nakon nekoliko sekundi spuštene glave prešla ulicu. Muškarac nije krenuo za njom. Sara se okrenula. “Šta mislite, zbog čega su se posvađali? Zbog ljubavi ili zbog seksa?” “Definitivno zbog ljubavi”, odgovorila je Bili. “Lus, dodaj mi to vino.”

11


2 Kuća Broktonovih Grinička ulica 802, Vest Vilidž Sreda, 4. jun Jednom mesečno, svake prve srede (baš kao tog dana), Tajtus pravi terevenke u svom studiju. To smatra nagradom za sve svoje modele i prilikom da se sretne s onima koje želi da vidi. Pre trideset godina (pre mene) to je bio događaj na glasu - čak su i novine pisale o tome ko se našao među zvanicama. Glumci, rok zvezde, umetnici. Na početku našeg braka i sama sam posećivala te zabave. Slušala sam njegove priče, pušila nargilu i posmatrala ga kako gospodari svojim kraljevstvom. S vremenom mi je to postajalo sve manje zanimljivo pa sam prestala da odlazim na te skupove, iako dosada nije pravi razlog tome. Jednostavno sam prestala... Mnoštvo mladih devojaka, modela koje ga “inspirišu” u poslu - od kojih, inače, sve do jedne žele da zauzmu moje mesto - biće tamo. Svratiće i gomila umetnika i kritičara. Neki od njih samo da bi prekratili vreme i bili viđeni. Nije mala stvar ući u umetnički studio. Pogotovu ne u takav. Biće okupiran time od samog jutra. Lulu, reći će. Gde je Tati, zašto nije došla? Tatjana je njegov asistent. Lulu. Tati. Zvuči kao da smo devojke koje raznose cigarete u nekoj kockarnici u Vegasu. Tajtus gazi šezdeset šestu. Kada sam ga upoznala na letu od Čikaga, bilo mu je četrdeset dve, a meni tek sedamnaest godina. To pomalo zvuči kao Lolita, mada sam izgledala mnogo starije za svoje godine. Imala sam visinu, duge noge i izgled pravog modela. Gusta sjajna kosa, istaknute jagodice, upadljive oči - bila sam prava bomba. Ne samo da sam privlačila poglede već su muškarci buljili u mene. Izgledala sam starije i imala u rukama potpisan ugovor s najpoznatijom kućom Model. Nisam se osećala poput tinejdžerke. Ali to jesam bila. Ponekad se pitam da li se moja majka uopšte seća da je tog dana dobila mesto na sedištu do prolaza. Možda je bila ubeđena da je zbog greške kompjutera lišena udobnog leta. Da mene nije bilo, njih dvoje bi se možda odlično proveli. Čeri je u startu znala ko je on. Možda bi oni bili mnogo bolji par, i to ne samo zbog manje razlike u godinama. Čeri nije žena pored koje bi se Tajtus dosađivao.

12


Pozvao nas je da mu se istog dana pridružimo na večeri i poslao auto u Sent Ridžis po nas. Imao je svoj sto u Čiprijaniju. Vlasnik i osoblje su obletali oko nas. Nije bilo menija; raznorazna jela su naprosto samo pristizala. Nema sumnje, mnoga vrata su mi se otvorila. Tajtus je imao otmene manire. Bio je pričljiv, radoznao, ali i ozbiljan. Čeri je, na prvu loptu, bila potpuno očarana njime. Nasuprot njoj, ja nisam znala šta da mislim. Bilo je to moje prvo veče u Njujorku. Sledećeg jutra u naš hotel stigao je poklon, za mene. Dijamantska Kartijeova ogrlica s priveskom u obliku srca. Bila je prelepa. A znala sam ga samo dvadeset četiri sata. No, to je bio Tajtus. Na kartici je pisalo: Hvala ti, slatka Lusi... što si me podigla iz mrtvih. Pred tobom je sjajna karijera. Iskoristi je. Čeri je bila očarana. Bilo je to naše prvo veče u Njujorku, a eto na koga smo naletele. Ako nije mogia ona da privuče njegovu pažnju, nije imala ništa protiv da žrtvuje mene. Ali on se nije javio. Prošlo je čitavih pet godina dok se nismo ponovo sreli. A sada, u dobru i u zlu, delimo prelepu kuću iz bajke u Vest Vilidžu. U neku ruku, naš odnos je postao vrsta ugovora. Nekim ženama bi se to možda i dopalo, ali ja sam imala utisak da hodam po tankom ledu. Bilo je tu raznih žena, tokom svih tih godina. Sigurna sam. Ne želim da zavaravam sebe. Bio je isti gad i prema svojoj prvoj ženi. Nije prezao ni od toga da se spanđa s njenim najboljim drugaricama. Tajtus je tip muškarca koji se trudi oko žena. Oko jurenja maca, kako bi to Sara rekla. Ali ako maca nije spremna da då sve od sebe - bilo da je model, devojka iz galerije, supruga njegovog prijatelja - onda on tu nema šta da traži. Ni u najluđim snovima. Kao što modeli prave umetnička dela od svojih tela da bi na kraju ostvarili nekakav cilj, tako i Tajtus stremi svom cilju slikajući ih. On je čovek čiji je id moćniji od ega ili superega bilo kog muškarca. S godinama sam postala pametnija, ali kada sam ga upoznala, bila sam potpuno naivna. Bio je muškarac, i to ne bilo kakav. Neki imaju sposobnost da ubede ženu da je Bog stvorio Evu baš po ugledu na nju. Tajtus je jedan od njih. On poznaje ženski rod. Nije ni čudo, s obzirom na posao kojim se bavi. Moram da napomenem i to da je veoma zgodan. Visok i razvijen, čak i u šezdesetim. Ima gustu prosedu kosu i samouveren pogled. Ima lice zbog kojeg stranci zastaju i zagledaju ga. Znaju da je neko poznat, čak iako nisu sigurni ko. “Lu-lu”, rekao mi je sada. Silazio je niz stepenice jer svakog jutra u devet doručkujemo zajedno. Samo nas dvoje, ali kako dolikuje, za velikim stolom u dnevnoj sobi. Tajtus voli da sve bude pod konac dok radi, a i to je deo posla. Zajedno doručkujemo, ali ne delimo isti krevet. To baš i nije uobičajeno, ali i on sam je oduvek iskakao iz klišea. “Gde je Tati?” Pobogu, pomislila sam. Koga je briga? Dodala sam mu kafu - espreso s mlekom i jednom kockom šećera. Da kojim slučajem ostanemo bez kafe, možda ga nedeljama ne bih videla. Bez šale. “Doći će, Taj. Ne brini.” Tatjana je Portugalka i prelepa je. Otkad sam je upoznala, nije ostarila ni minut. Strašno. Tokom svih godina se, razumljivo, osećala netrpeljivost među nama - razumela je zašto

13


nisam volela da budem u njenom društvu. Ona je bila tu kako bi udovoljavala mom mužu. Njihov odnos je bio stabilan. Ona će uvek biti tu i biće lepa sve dok ne umre. Sudeći po koraku kojim je prilazio stolu, shvatila sam da je tog jutra raspoložen. Hodao je polako i ponosno poput pauna. Kao da je pretrpeo neku krupnu uvredu. Istina, za četiri meseca ga je čekala izložba. Prva posle četiri godine. To ga je verovatno pritiskalo. Sigurno. A i on je Blizanac, a ja Rak u horoskopu. Čeri mi je kao svadbeni poklon donela natalnu kartu, što je bilo pravo prosvetljenje, mada kasno. U ljubavi sam se najmanje slagala s Blizancima. Prelistavao je novine - na koje smo, po starom dobrom običaju, bili pretplaćeni - dok sam ja iznosila doručak. Pikaso je svakog jutra jeo tost i pio bladi meri pre nego što se lati posla. Tajtus je bio malo zahtevniji. Sve je moralo da bude mnogo suptilnije. Hrana na njegovom tanjiru morala je biti ukusna i uredno aranžirana, bez obzira na to da li će je uopšte i probati. Naročito je voleo jaja. Zbog ukusa, a i zbog oblika. Tako da sam doktorirala pripremu istih. Pečena, tvrdo kuvana, rovita - kokošja, pačja i guščija. Zatvorenih očiju sam mogla napraviti odličan francuski omlet. U prvo vreme doručak sam mu na srebrnom poslužavniku nosila u krevet. Kavijar, prepeličja jaja, sveže jagode i šampanjac. Tada je sve bilo uzbudljivo poput predigre. Nije mu nikada bilo dosta mene. Budili su me božuri iza uha i njegov topao pogled. Dok nisam počela da se budim sama. Tajtus je spavao na spratu iznad mene, u gostinskoj sobi, a u poslednje vreme često i u svom studiju, dva sprata iznad. “Postoje neka pravila, već je trebalo da bude ovde. I ona to dobro zna.” “Doći će”, uveravala sam ga. “Još je rano. Sigurno je blizu.” Mrzovoljno je počeo viljuškom da bocka jaja na tanjim. Nisam marila za njegove promene raspoloženja. Više je nalik na Rokvela nego na Poloka. On je ipak umetnik, a oni imaju svoje momente. Tada je bolje prećutati nego sipati so na ranu. “Danas dolazi Zirdra i još mala grupa ljudi, ali svejedno, želim da sve bude u najboljem redu. Na primer, i Luk će biti tu.” Zirdra je nova devojka koja mu pozira. Luk Sante je jedan od retkih kritičara koje poštuje. Tajtusov studio je u potkrovlju, tri sprata iznad onog gde sedimo. Čim je kupio kuću, sam ga je opremio, i to mnogo pre nego što sam se ja doselila. To je ogroman prostor sa oslikanim brodskim podom. Zidovi od stakla ukrašeni su dugačkim satenskim zavesama, koje vise na metalnim šipkama koje je sam dizajnirao. Osvetljenje je takođe urađeno po njegovom ukusu. Tu je i starinski bar od hrastovog drveta i sofa Žana Marija Masoa, koju mu je on lično poklonio. Prelepa je. I naravno, zadnje stepenište i privatan ulaz. “Treba mi Tati. Moram joj dati instrukcije. Treba da ide u nabavku. Neće stići sve da obavi ako krene u jedan po podne.” “Zna to i sama”, rekla sam mu. “Sigurna sam da će stići svakog časa. Mogu joj i ja preneti tvoje instrukcije.” Nervozno je ponavljao isto i podsećao sebe. Kao prestupnik koji ponavlja plan dok se sprema da opljačka banku. Nije bio ljut na Tatjanu. Ne bi on nju grdio - to je sigurno. Bila je uz njega mnogo duže nego ja i nikada ga nije izneverila. Ali Tajtus nije mogao da podnese neizvesnost kada je u pitanju posao. Drhtao je kao preplašeno štene.

14


“Napravi mi listu.” Rasejano je spustio ruku na moje rame. “A šta ako ona ne dođe...” “Doći će.” “... ako ona slučajno ne dođe, moraćeš ti da pokupuješ neke sitnice. Ne treba mi ovo u devet ujutru na dan kada očekujem goste.” Uzela sam olovku i notes sa stola. “Doći će ona i sve će biti u redu”, pokušala sam da ga ohrabrim. Jer ona će doći i biće sve u najboljem redu. Žudela za njim. Dobila ga. Sranje. Jednom sam videla taj natpis na nekoj majici, mada u početku to nije odgovaralo mom slučaju. Nisam ni sanjala da ću nekada moći da se uklopim u to razmišljanje. Zaveo me je, umeo je da me voli, venčali smo se. Neko vreme smo živeli srećno kao u bajci. Bio je romantičan. Obasipao me je skupim poklonima iako smo bili u braku. Kupovao mi je garderobu u kojoj je želeo da me vidi, a imao je istančan ukus. Davao mi je savete o frizuri. Bio je Pigmalion svojoj Galateji i umeo je da me ubedi da sam ja ta zbog koje sunce sija. Bilo mi je jasno i pre prvog seksa i pre nego što mi je rekao: “Lusi, znaj da te ludo volim.” Znala sam. Osamnaest godina smo u braku i ta čarolija je nestala. Moj frizer Džejms ume da kaže da privlačnost i odbojnost nisu nešto što može da izbledi. Drugim recima, ono što je počelo da mi smeta jeste upravo ono u šta sam se nekada zaljubila. U redu, Džejmse, hvala ti na utešnim rečima. “Kao prvo, treba mi dosta oraha. Pritom ne mislim na goste1“, rekao mi je i namignuo. Flert mu je prešao u naviku. Tajtusu Broktonu nije manjkalo šarma. Već tri godine nismo spavali u istom krevetu, a nismo bili intimni gotovo godinu dana; nisam sigurna ni da li onaj poslednji put treba da se računa. Ponekad bi radio čitavu noć, a ponekad bih ga čula kako usred noći izlazi iz kuće. Već godinu dana izvlači se na nervozu pred izložbu, pred prikaz njegovog dela. Majka misli da od mene zavisi kako će se naš brak nadalje odvijati. Muškarci se brzo zadovolje, Lusi, ume da mi kaže. To nije ništa čudno. “Piši: dunje, smokve, možda i nešto pikantno. Svež hleb iz pekare - onaj bez glutena - i dimljeni pršut, isečen veoma, veoma tanko.” Pokazao mi je koliko tanko palcem i kažiprstom. “Svrati i u prodavnicu sireva i uzmi šta god da je u današnjoj ponudi.” Uzeo je dva zalogajčića i počeo zamišljeno da žvaće. “Vino: možeš izneti belo vino iz podruma, a šablija više nema. To moraš kupiti.” Zaćutao je nakratko i počeo da lupka prstima po naslonu stolice. Dohvatio je breskvu iz činije i bez razmišljanja je zagrizao. Ja sam bila vrlo oprezna kada je voće u pitanju. Uvek bih najpre oprezno zagrizla da ocenim slast i svežinu. Tajtus je napadao na prvi zalogaj. “Neka belo bude Santa Margarita, zapiši.” Dodala sam i Santa Margaritu na spisak za koji će se Tatjana pobrinuti kad bude stigla. “Mislim da bi trebalo da je pozovemo.” “Ne moramo. Samo što nje stigla.” Baš kao i Zirdra. 1

Igra rečima: engl. nuts znači orasi, ali i ludaci. (Prim. prev.)

15


Tajtusov posao bio je da ima harem žena oko sebe. Dodala sam mu spisak, a on je pročitao šta sam zapisala. “... i voće”, rekao mi je. “Guava ili mango ili nešto drugo što ti se svidi a što je sveže.” U mislima je napravio skicu za mrtvu prirodu i počeo da dodaje boje. Kada smo završili s doručkom - pečena jaja i losos s trouglićem testiranog hleba - počeo je sa zagrevanjem. Hteo je da priča o tome kako život jednog umetnika utiče na njegovo stvaralaštvo. Navike, finansijska situacija, brak i deca. Preljube i ludosti. Želeo je da govori o dadaistima i o tome koliko oni imaju krivu sliku o stvarnosti. To je bila prava priprema za ono što ga je čekalo u ateljeu. Biće tu i novinara, pa bi trebalo da se vrati u formu. Trebalo bi da ima već pripremljen govor. Pošto je umetnik, Tajtus ume da kaže: “Realnost nije ono što vidimo.” Ili: “Umetnost je poluistina.” Ili pak: “Lusi, moraš da osetiš život; ne možeš samo da ga živiš.” Po njegovom govoru tačno se moglo prepoznati gde ide tačka zarez. Tatjana je stigla u pola deset, utegnuta u haljinu u kojoj je ličila na Selmu Hajek. Mislim, daj bre... Da li neko treba da tako svakog dana paradira ispred nečijeg muža? Sedeli smo za stolom do oko deset kad se ona pojavila s čašom i spustila je pred Tajtusa. Jelenska krv. Ohlađena i čista. Svakog jutra bi popio po čašu. Norman Majler ga je navukao na to. Čist afrodizijak, govorio je Majler. Tvrdio je da ima pet orgazama dnevno. Zašto je morao da ima pet orgazama? Mislim da neke stvari muškarci rade samo da bi se hvalili. “Tati, Lulu ti je napravila šoping-listu za ovo popodne. Sendviče s jajima ćeš poslužiti u četiri. Ja ću napraviti martinije.” Votka, šunka, sir. Nadam se da će se sve do jedne devojke umazati bešamelom.

16


3 U Tajtusov dom sam se uselila na dan našeg venčanja. Zapravo, on me je preneo preko praga. Voleo je tradiciju. Spavali smo u istom krevetu, sve vreme sam bila u toj kući, ali nisam se zvanično preselila sve dok nam i tri stotine gostiju zvanično nije dalo blagoslov. Nedelju dana kasnije poslao je ljude u moj stan da pokupe moje stvari i srede sve za sobom. Pre toga smo odlučili šta ću poneti sa sobom, šta ide kod Čeri, a sve što ostane mogla je uzeti Bili, ukoliko bi želela. Kuću je kupio dok je bio u braku s prvom ženom Karinom. Oženio se u trideset drugoj godini. Ne mogu ni da zamislim kroz kakav pakao je prošla ta žena. Tajtus je tada velikim korakom gazio napred. Izlagao je na svim važnijim mestima, bilo ga je na televiziji i u kulturnim rubrikama nedeljnika Tajms. Mislim da nije ni sanjao šta ga čeka kada je došao u Njujork, ali kada se točak zavrteo, sve je krenulo vrtoglavom brzinom. Karinin otac bio je bogati trgovac nekretninama. Upoznali su se i venčali tri meseca nakon poznanstva. U to vreme su sve žene ludele za Tajtusom Broktonom, a i on za njima. Pratile su ga glasine da uvek pored sebe ima neku mladu. Karina se vrlo brzo umorila od toga. Razveli su se na petogodišnjicu braka, a nedelju dana kasnije ona se udala za svog advokata. Preselili su se u Los Anđeles i izrodili troje dece. Mislim da je dobila sve što bi moglo da ispuni jednu ženu. Njeni dani sadrže ono što ja tražim u svojim. U početku mi ništa nije nedostajalo. Uživali smo u trenutku i čitav život je bio pred nama. Tajtus je imao četrdeset osam godina, ali ja tada nisam razmišljala o tome. Nije mi palo na pamet kako ćemo izgledati za osamnaest godina, kada on bude imao šezdeset šest, a ja ne. Prestala sam da se bavim manekenstvom pre nego što smo se venčali, ali i dalje se znalo za mene, što je njemu izuzetno prijalo. Umetnik i njegova poznata mlada manekenka. Putovali smo i prisustvovali mnogim otvaranjima i gala zabavama. Pričao mi je o svom poslu. Bila sam njegova inspiracija. Bio je ovisan o meni. Nije želeo da se odvajamo. Sve je pucalo od strasti. Niko nije ni pomišljao da bi sve to jednom moglo nestati. Zašto bi? Imali smo novac, vreme, jedno drugo. Prošlo ga je mladalačko ludilo. Rekao mi je da je spreman za mene. Umeli smo da se odvezemo do plaže, nađemo najneugledniji hotel i uživamo kao najobičniji turisti. Šetali smo uz plažu i išli na igranke. Bili smo ludo zaljubljeni. Bili smo srećni. Makar je prvih pet godina sve bilo bajno. Što i nije tako loše. Neki brakovi ne potraju ni toliko. Malo-pomalo, strasti su počele da se smiruju, ali tako lagano da nisam ni bila svesna.

17


Vratila sam se u školu i diplomirala. Ponovo sam počela honorarno da pišem za magazine. Sve više vremena provodila sam sa svojim prijateljima. Radila sam sve što me je udaljavalo od njega, od nas. Tako je sve počelo. Zatim je njemu loše krenulo. U svakoj karijeri ima uspona i padova, ali ništa nije toliko loše kao kada umetnik prestane da slika, piše, stvara muziku ili nešto slično. Tajtus nije morao da se dokazuje, ali izgubio je volju za stvaranjem. A nije imao nikakvu rezervnu varijantu. Sve manje je putovao. Prestali smo da izlazimo. Prestali smo i da razmišljamo o deci. Povukao se kada je četiri godine pre toga njegova poslednja izložba doživela fijasko. Počeo je da pati od nesanice pa je noći provodio u drugoj sobi, na spratu iznad naše nekada zajedničke spavaće sobe. To je objašnjavao time da ne želi da remeti moj san. A ja se nisam pobunila. Nekada niste svesni šta vas je snašlo dok sve već ne bude gotovo. Postepeno je prebacio i svu garderobu u svoj novi svet. Svaku bogovetnu noć je provodio tamo. Nije se mnogo trudio da objašnjava. Udaljili smo se baš kao što zidovi umeju da popucaju na staroj kući. Lagano i neprimetno. Budete svesni štete tek kada se pojavi pukotina na fasadi. Ne znam da li je prestao da me voli. Ne znam kakav život želim s njim sada. Znam samo da mi treba više od onoga što imam. Želim više od svakodnevnog zajedničkog doručka u devet ujutru. Polako sam se pretvarala u ženu koja je posvećena samo kući. Viđala sam žene koje upadnu u sličnu kolotečinu i ne umeju da se izvuku. Priželjkujem da me to užasne. Ali plaši me zapravo to što uopšte nisam užasnuta.

18


4 Kuća Broktonovih Sreda, 4. jun “Luuuuusi!”, viknula je Bili. Rekla mi je da će navratiti nekim poslom. “Dobro jutro, draga.” Bacila je ranac na kuhinju i počela da ga otvara. Na sebi je imala bermude i kaubojke, a kosu je neuredno uplela u pletenicu. Lepše noge se nisu mogle ni naslikati. Mogla je da zahvali upornom vežbanju. Peške je dolazila do mene iz Vest Vilidža, koji je bio udaljen dva kilometra. Vežbala je dvadeset četiri sata, sedam dana u nedelji. “Moramo da popijemo nešto.” Izvadila je tri flaše i šejker. Bili i ja smo se upoznale na predavanju gospođe Kričlou. Bila je pametna ali nedruželjubiva crvenokosa s bujnom grivom. Ja sam bila smotana i stidljiva. Skapirale smo se na prvi pogled. Posle škole smo umele danima da pripremamo hranu koju smo nakon toga grickale dok prelistavamo Kosmopolitan njene mame ne bi li naučile nešto o momcima. U šestom razredu smo se ušunjale na projekciju filma Ljubavna boljka u tržnom centru, i od tada je Bilina jedina želja bila da se preseli u Njujork i bavi se pisanjem kuvara. Ja sam htela da postanem Nora Efron. Nismo baš uspele da ostvarimo svoje snove. “Sada?”, pitala sam je. “Da. Večeras idem na randevu. I u petak me čeka koktel. Ja sam odgovorila na tvoja seksi pitanja, sad ti moraš da popiješ nešto.” Tajtus je odvrnuo muziku u svom studiju. Bila je toliko glasna da smo je čule dva sprata ispod. Bili je podigla jednu od svojih savršeno oblikovanih obrva i napravila facu kojom je uvek uspevala da me nasmeje. “Bože dragi, šta je to? Zar ne možeš da preduzmeš nešto? Zar ne možeš da izoluješ zidove? Kao da imaš nekog nevaljalog stanara.” To su bile Bartokove Mađarske igre. Složila sam se, nije to bilo nešto što bi rano ujutru prijalo mom uhu. “Da li on stvarno može da slika pored te buke? To mora da je paravan, sigurno gleda porniće. Ili duva. Sećaš li se kada je poslednji put nešto naslikao?”

19


Trava, možda. Pornići, teško. Tajtus je bio starog kova. Sve što je gledao bilo je na francuskom i imalo je veze sa umetnošću. Osim toga, kome trebaju pornići kada svakog dana okolo šetaju polugole studentkinje umetnosti i poziraju koliko god i kako god poželi? “Prestani. Ostalo je još tri meseca do izložbe i nervozan je. Možda će se napiti već do tri po podne, ali radi.” Život nekih umetnika ume da zaseni njihovo stvaralaštvo. Kao kod Hemingveja. Svi znaju za bikove, žene i mačke. Ali koliko njih je pročitalo Prolećne bujice? Mislim da to brine Tajtusa. Plaši se da će iza njega ostati slika onakvog kakvog ga je Bili videla tog jutra, da će ostati poznat po svojim navikama, a ne delima. Kao dosadni cimer koji sluša Bartoka do daske i ostavlja prljave sudove u sudoperi. Svašta mu se motalo po glavi. “Ako ti tako kažeš”, rekla je Bili i odmahnula rukom. “Bilo kako bilo, pišem Devet ubitačnih jesenjih koktela za časopis Bon apeti i treba mi tvoja pomoć.” “Bil, znaš da ne pijem pre podneva. I nemam ja nepca za koktele. Pogotovu ne jesenje.” “Nije to prepodnevno piće, to je prepodnevna degustacija. Ovo je posao, Lus. Mogla bih da ih uvrstim u svoju knjigu recepata.” Za tili čas, moja kuhinja bila je puna flaša, posuda punih sirupa, raznih biljaka i ukrasa. Smućkala je nekakvu kombinaciju svega toga i usula u kristalnu čašu koju je izvadila iz ormana. To je bio jedan od razloga što su se probe ove vrste odigravale kod mene. Volela je moj kristal. Pare se u braku troše na razne stvari. Svaka čaša koštala je dve stotine dolara. “Sve ovo su domaća pića, od zrna do čaše, dakle, vrlo organska.” “Nisam znala da je i to bitno”, rekla sam. Nije mi se dopala prozirna narandžasta boja mešavine u čaši. “Moram ti reći nešto. Markus, onaj muzičar - sećaš se te priče?” Dodala mi je čašu. Bili je mogla da radi za bilo kojim šankom u gradu i to sa jednom rukom iza leđa. A to čak i nije bila njena najveća veština. “Da, sećam se Markusa. Bio je dobar u krevetu, ali je imao previše cimera.” “Da. Pa dobro. Sve je to malo uvrnuto...” “O bože!” Smučilo mi se posle prvog gutljaja. Borila sam se da ne pljunem. “Šta je ovo?” Kao da sam otrov popila. “Draga moja, to je meskal koji košta tri stotine dolara, eto šta.” Popila sam punu čašu vode. “Zar meskal nije halucinogen?”, pitala sam je. Bio je grozan. Bili je uzela moju čašu, otpila gutljaj i razmislila. “Mislim da si prenaglila. Ovo je domaći meskal, a ne meskalin, halucinogena droga. To su dve potpuno različite stvari.” Uzela je još jedan gutljaj i počela da ga mota po ustima. “Ima dobar ukus. Dobro, možda bi mogao biti malo blaži. Narandže? Možda si u pravu, nedostaje neki citrus.” Počela je da razgleda po kuhinji. “Stvar je u tome”, rekla je, “da treba da ti bude čast što piješ ovako nešto. Služiti ovo je čista avangarda. Kao ona takmičenja u blatu. Nije ni fino ni elegantno, ali i ne treba da bude. Treba da ti godi i sama činjenica što to radiš. Ima neke satisfakcije u tome, Lu.”

20


Oprala je obe čaše i sipala nam sledeće piće. Isti meskal, ovog puta sa sokom od narandže, ledom, Bilinim specijalnim sirupom i trunčicom tonika. “Neke stvari se prosto ne dopadnu. Ili se dopadnu baš zato što nisu dopadljive. Kao oni naborani kučići koji koštaju hiljade dolara.” “Šar-pej, i niko koga poznajem nije lud za njima.” “Kakogod. Osećam da će ova jesen biti idealna za piće, a ovo piće je odlično. Kao tekila na kreku. Oštro i jako i... da, mislim da sam pogodila.” Dodala mi je piće i zabeležila nešto u svoj notes. “Probaj ponovo.” Oprezno sam otpila mnogo manji gutljaj. “Pa, ovo jeste bolje.” “Da li bi to poslužila gostima na spratu?”, pitala me je i pogledala ka plafonu, odakle su i dalje dopirali zvuci Mađarskih igara. “Naravno. Bih. Nisi mi završila priču... dakle, Markus.” “Ah da, Markus. Njegov prijatelj, ili neko koga mi je predstavio kao svog prijatelja, tražio mu je moj broj telefona. Što ja baš ne volim, ali šta ćeš. Zove se Džordž. Pozvao me je i, što me je iznenadilo, bavi se provodadžisanjem. Ima svoju firmu. Spaja ljude sličnih interesovanja. Nisam sigurna da li me gleda kao klijenta ili kao ženu, ali večeras bi trebalo da se vidimo.” “Meni to zvuči kao ljubavni sastanak.” Mućkala je drugo piće. Počela sam psihički da se pripremam za novu verziju meskala. “Zašto mi to sinoć nisi rekla?” “Jutros me je pozvao.” “Bili! Nemoj još istog dana da poletiš da se vidiš s njim!” “Ma daj. Staromodna si, Lu. Nema više pravila. Smeš da se vidiš s nekim i istog dana. U čemu je razlika?” Skeptično sam gledala u sledeću čašu koju mi je dodala. “Opusti se. Ovo je lagano piće. Nazvala sam ga bajđu, novi sake. Nije baš zanimljivo kada se konzumira samo, ali zamisli kako bi išlo uz pečenog brancina ili sašimi. To je azijski brendi.” Ovog puta je bilo mnogo bolje. Pružila sam čašu da mi nalije još. “Šta ja to pijem?” “Osnova je jako belo vino. Ali dodala sam sirup od kupine i sprajt da ga malo ublažim. Podseća na liker. Možeš da mu dodaš šta god poželiš i doći će do izražaja, naročito voće.” Bili je sjajna u svom poslu, ali uvek piše recepte za pića od po dvesta dolara, prava smejurija. Izlazi s pogrešnim muškarcima, koji liče baš na meskal bez narandže. Trebalo bi da ima svoju emisiju na nekom kanalu i uda se za finog inženjera zaštite životne sredine, koji voli da pešači. “Trebalo bi da nađeš nekog finog inženjera zaštite životne sredine, koji voli da pešači”, rekla sam joj. “Da. Svi bi trebalo da ga nađemo. Vidi, ti ne možeš da shvatiš kako to izgleda. Ja se takmičim sa dvadesetdvogodišnjim Lotama. I Lota se takmiči sa dvadesetdvogodišnjim

21


Lotama. I eto koga inženjer trenutno kreše. Dvadesetdvogodišnju Lotu. Boli ga uvo za pešačenje.” “Mora da postoji neko ko voli da pešači”, rekla sam joj. “Naravno. Svi oni vole. Svi oni u društvu fine devojke vole ili pešačenje ili snoubord ili kajak. Ali, Lus, nijedan to ne radi. Oni samo hoće da kresnu neku piletinu s velikim grudima. I to je to. Ništa drugo. Muškarci su ti kao pacovi koji jure parče sira u lavirintu. Možeš im ostaviti brdo druge hrane, oni njuše samo sir.” Neko je pozvonio. Tatjana je otvorila, a nas dve smo provirile kroz kuhinjska vrata. Stigla je Zirdra. Slično kao Dirdra, samo sa Z. Ona nije tipičan Tajtusov model. Ima krupna kolena i velike mišićave ruke. Nema mnogo toga ženstvenog na njoj. Čak joj ni grudi ne liče ni na prave ni na implante, već više na nekakvu nesrećnu grešku koju niko nije imao srca da ispravi. “Bog te mazo”, prošaputala je Bili. “Rekla sam ti”, dodala sam. Tajtus je imao svoj omiljen tip žene, a ona to definitivno nije bila. Kakogod, ona se pela uz stepenice da svuče garderobu pred Tajtusom, a ja sam isprobavala bajđu sa Bili. I to pre podneva. “Kada ćeš se videti s Noelom?”, pitala me je Bili. Noel Vajt i Bili kretali su se u istim kulinarskim krugovima. Noel je zaslepljeno pratio njena pisanija. Čitao je sve što napiše. I sam je bio ljubitelj vina. Nisam nikada videla svojim očima, niti bi me posebno očaralo da jesam, ali pričalo se da ima kolekciju na kojoj bi mu pozavidele najmoćnije svetske vinoteke. “U petak”, odgovorila sam joj. Dodala mi je flašu. “Ponesi mu meskal. Dopašće mu se.”

22


5 Uber taksi Brodvej, ka hotelu Nomad Sreda, 4. jun Sve karte na sto: našla sam se u preljubi. Nije to klasična preljuba. Nikada ga pre nisam srela. Nisam ga videla ni na slici, niti sam mu čula glas. Nisam ga dodirnula niti osetila toplinu njegovog tela. Čak mu ni ime ne znam. Dopisujem se s potpunim strancem. Pre tri meseca rekla bih da bi tako nešto uradio samo neki beznadežni slučaj, neko potpuno usamljen. Ali on me je pronašao. Pre tri meseca, u kasne sate, stigla mi je poruka, i to s nepoznatog broja. Tajtus je bio van kuće i nisam čula da se vratio. A mene samo što je uhvatio san.

Reci mi šta želiš. Reci mi sve što si ikada poželela. Želim da znam svaku sitnicu. Izvinjavam se... ko je to? Pogrešan broj? To je bio moj odgovor. Odmah mi je stigla još jedna poruka.

Ne. Nije pogrešan broj. Pronašao sam te... Pokušala sam da mu uđem u trag, da saznam ko je. Nije mi uspelo. Ne znam ko mi piše. Ne znam kako se zove, kako izgleda ili zvuči: imam samo slova na ekranu. Prošlo je tri meseca od tada. Nikada nisam mogla znati kada će uslediti nova poruka. Bilo je dana kada se uopšte nije javljao, ali i kada bi mi porukom oduzeo dah. Ponekad sam odgovarala, ponekad nisam. Nisam bila sigurna šta će mi sve to. Bilo je uzbudljivo, čudno, ali i pomalo uznemirujuće. Sve je to mogla biti neka neslana šala.

23


U tom trenutku našla sam se u taksiju koji me je vozio do Sare, s kojom je trebalo da se nađem. Ispitivala je publiciste i trebao joj je moj savet. Ali trenutno mi publicisti nisu ni na kraj pameti, jer upravo se ponovo pojavio niotkuda.

Mislim na tebe. Danas. I svakog dana. Ne prestajem... Polako sam izbrojala do deset i potom mu odgovorila.

Na šta misliš? Želim da obučeš žutu haljinu samo za mene. Želim da te vidim u njoj. Stalno je pisao nešto slično. A ja uopšte nisam imala nijednu žutu haljinu. Uhvatila nas je gužva na Brodveju. Automobili su se tiskali jedan iza drugog. Sirene, buka - na sve strane. Odgovorila sam mu.

Nemam žutu haljinu... Onda me iznenadi jednom... Znam. Zvuči pomalo zastrašujuće, kao na početku dobrog trilera, pre nego što pronađu beživotna tela na dnu reke. Ali ne. Nisam imala takav utisak. Svaki put bih osetila leptiriće u stomaku na zvuk telefona da je stigla nova poruka. I bila bih razočarana ako to ne bi bila poruka od njega. Posmatram nepoznate ljude oko sebe. Osvrćem se dok idem niz ulicu. Počela sam da ga sanjam. Čak i kada se probudim, imam osećaj da je tu pored mene. Sanjarim o nepoznatom liku. O nekome koga ne znam, koga ne mogu da vidim, ali snovi su ipak toliko stvarni. Mogu da ga osetim, dodirnem. Ne poznajem ga, a imam osećaj da je tu, pored mene. A nije. Ušao mi je u svest, a onda i u podsvest, kao da je stvaran; zaposeo me je. Pomračio mi je um. Sada, u kolima, dok na radiju ide pesma Ti i ja, gledam u vozačev potiljak i nakratko zaboravljam gde sam mu rekla da me vozi. Zato što sam razmišljala o Njemu. Treba da se nađem s drugaricom.

Biću tamo. Kako ću znati? Znaćeš. 24


Igra se. Zadirkuje me. Nigde on neće doći. Da je stvaran, pozvao bi me. Dozvolio bi mi da mu čujem glas, rekao bi mi kako se zove. Tražio bi da se vidimo, što bi verovatno raspršilo čini. Sve je to samo mašta. Nešto što ne može da zaboli. Tako ja to sebi objašnjavam. Dan pre toga, majka mi je dala knjigu i rekla mi da želi da je pročitam. Ljubavni čin u zarobljeništvu: oslobodite svoju erotsku prirodu. Napisala ju je Ester Perel, stručnjak za emotivne veze, bar sudeći po Vikipediji. Mama je ubeđena da je Ester Perel spas za moj brak. Veruje da će mi ta knjiga promeniti život. Dala mi je primerak koji je već pročitala, sa sve podvrnutim stranicama, podvučenim delovima i savetima koje mi je čitko ispisala na marginama. Podvukla je rečenice poput: Nepoznato budi želju u nama. Sigurna je da se u toj knjizi krije ključ. Iako sam obećala da ću je pročitati, nisam sumnjala da je u knjizi preskočeno mnogo odgovora na važna životna pitanja. Ona ne zna za Njega. Ne zna da razmišljam o nekom drugom, o nekom ko nije moj muž. Sramota me je da to kažem, ali gajim osećanja prema njemu. Stvarna osećanja prema imaginarnom muškarcu koji mi šalje slatke reči u porukama. To bi mogao biti bilo ko. Neko ko je pukim slučajem pogodio baš moj broj. Mogao bi biti i umno poremećena osoba ili manijak. Bilo ko iz široke palete devijantnih osoba. Ili bi mogao biti neko sasvim treći. Auto se zaustavio u Dvadeset osmoj ulici, a moji snovi su se rasprsli kao mehur od sapunice baš kad je osećaj u mom stomaku počeo da se širi. Sara me je čekala na uglu.

25


6 Kuća Broktonovih Četvrtak, 5. jun Doručak “Danas po podne idem da vidim mamu!”, doviknula sam iz kuhinje. “Zvala nas je na ručak, ukoliko želiš sa mnom.” Stajala sam uz šporet. Nimalo ne ličim na Bili. Uopšte ne uživam u kuvanju, sem kada je posredi doručak. Ima neke draži u hrani koja se priprema za doručak. Volim da posmatram kako jaja poprimaju oblik ili kako se slanina topi i postaje hrskava. Danas spremam omlet. Iseckana špargla po strani i šaka narendanog grijera s leve strane gotovo živog omleta, koji oprezno preklapam tako da prava strana bude odozgo. Sve je u tajmingu i u pokretu zgloba. Praksa je čudo. Izvadila sam divlje pečurke i Tatjanine sveže engleske mafine iz rerne. Sve sam mu to poslužila i sela. “Taj?” Tog jutra je bio poprilično odsutan. Morala sam da ponavljam skoro svaku rečenicu. Još otkako sam mu iznela kafu, nije prestajao da bulji u istu tačku na papiru. “Tajtuse”, nervozno sam ponovila. Spustio je papir pored tanjira i prošao prstima kroz kosu. “Da, izvini”, rekao mi je. “Tvoja mama. Ne, ne danas, ne mogu. Možda neki drugi put.” Nisam ni očekivala da će ići, ali nekakav bolji razlog za to jesam. Podigao je još jedan papir i počeo da jede. Bilo je jasno da sam ja morala da pričam ukoliko nisam želela da doručkujem u tišini, a nisam. Tatjana je sređivala studio. Iznad nas su se čuli koraci i povremeno lupkanje, ali izvan studija je vladala mrtva tišina. Čulo se samo žvakanje. “Upravo se vratila s putovanja”, rekla sam mu. “Volela bi da te vidi.” Istina je zapravo da ga nije ni pozvala, ali mene je nervirala njegova ravnodušnost. Čeri me nije zvala da mi prenese utiske s putovanja, već da pretrese moj brak. Da me preispita kao profesor lošeg đaka. Nisam se tome radovala.

26


“Možda posle odgledamo neki film”, dodala sam. “Ne znam kada ću se tačno vratiti.” “To je lepo. Šta ćete gledati?” “Videćemo. Neki film sa Klajvom Ovenom, čini mi se. Ne sećam se naslova.” “Ah, Reči i slike. Pisac i umetnik. Lepo.” Osmehnuo se. “Nismo bili u bioskopu još od... Kada smo ono poslednji put bili?” Bilo je to prethodne godine u novembru. Gledali smo film Mi i ja. Tog dana je pao prvi sneg i grad je odisao svežinom. “Ima skoro godinu dana kako smo gledali onaj film o školskom autobusu.” “Tako je. Nije ti se dopao.” “Jeste, samo mislim da su mnogo razvukli radnju. Uzeli su jednu scenu - grupa tinejdžera na putu od škole do kuće u situaciji kao iz Gospodara muva - i razvukli je u čitav film.” Nakratko me je uhvatio za ruku. “Posle izložbe, Lulu. Bićemo mi opet oni stari. Videćeš.” Tada je počeo da pravi pokrete koji su mi govorili da se sprema da ode. Odgurnuo je stolicu od stola, spustio salvetu i popio đus. “Tati je u studiju”, rekao mi je. “Pa, idem ja onda napolje. Pozdravi Čeri.” “Idem i ja”, odgovorila sam mu. “Imam zakazano kod frizera.” Promenio je izraz lica. Kao da mu se nije dopalo. Tajtus je imao svoj stav prema ulepšavanju. Voleo je da ima najlepšu ženu, ali nije želeo da zna šta ona mora da radi da bi bila lepa. Nije želeo da razgovara o tome, baš kao što pred prijateljima nije voleo da priča o novcu. “Onda, vidimo se večeras”, rekao mi je, poljubio me u glavu i izašao. Malo koje jutro nije ličilo na to. Svako je na svoj način izazivalo nervozu.

27


7 Salon Dž. Sebastijana Zapadni Brodvej 390, Soho Četvrtak, 5. jun Skoro svaki četvrtak provodim s drugim čovekom u slatkom salonu pored pekare Ladire na Brodveju. Sem što me ulepšava, Džejms je i moj duhovni savetnik i terapeut. Na stranu to što je veliki zavodnik. Redovno ga posećujem još otkako sam se doselila. Ako izuzmem kratku indiskretnu situaciju kod Sali Heršberger od pre četiri godine, on je jedina osoba u Njujorku koja me je dodirnula po kosi. “Lepotice!”, povikao je u znak pozdrava. Poljubio me je u oba obraza i smestio me u stolicu. “Šta to mi možemo da uradimo da ulepšamo ovo?”, rekao je dok je gladio moju kosu i osmehivao se. “Stavljaš me na muke.” Vidite. Dobar je. Džejmsa sam upoznala dok sam radila za Elit. Imao je dvadeset jednu godinu, ogromnu ambiciju i bio je zadužen za devojke koje su, poput mene, bile pune iščekivanja i nade. Njegov posao je bio da učini da izgledamo seksi. Tako je stvorio ime i to mu se isplatilo. Kasnije je stvorio svoju malu imperiju. Priznajem: jednom se desio incident, pre Tajtusa. Dosta votke i malo maženja na njegovom kauču. Ali završilo se na tome, baš kao što je i trebalo. Posle toga smo, svih ovih godina, bili samo drugovi. Bar ja tako mislim. Drugovi koji osećaju uzajamnu hemiju. Drugovi koji možda i nisu samo drugovi? Ne, jesmo samo drugovi. Ali moram priznati da je bilo trenutaka kada ni ja nisam bila potpuno sigurna u to. Na dan mog venčanja, Džejms mi je napravio divan slojeviti paž, nalik na onaj Barbare Strejsend u filmu Smešna devojka. Posvetili su čitav pasus u Tajmsu toj frizuri i frizeru koji ju je osmislio. Ne mogu da kažem da ga je taj članak proslavio, ali takva reklama nikad ne škodi. Pre nego što me je tog dana pustio da, u svojoj uskoj beloj haljini Kelvina Klajna, prođem kroz salu punu belih ruža, uhvatio me je za ruke, pogledao me pravo u oči i ozbiljno mi rekao: “Draga, ako ovo ne uspe, ja ću te čekati. A ako uspe, opet ću te čekati.”

28


Možda smo i bili zaljubljeni jedno u drugo. Ko bi ga znao? Džejms je Lav i slažemo se po horoskopu. Mada, našao je devojku. Dvadesetogodišnjakinju. “Zašto si tako ćutljiva, lepotice?”, pitao me je dok mi je uplitao prste u mokru kosu. “Jesam li? Ne znam”, odgovorila sam mu i slegla ramenima. Džejms ima seksepil koji podjednako privlači i žene i muškarce. Muškarci žele da budu slični njemu, a žene žude da ga odvedu kući. Ostavlja ljude bez daha kada izađe na ulicu s Pradinim mokasinama, crnim blejzerom i rejbankama. Podseća na Toma Kruza. Otkako ga znam, miriše na isti parfem - Kilov Mošus. Osećam snažne ruke na glavi. U ogledalu vidim odraz napregnutih bicepsa. Moj boravak u salonu sličan je erotskom napadu na sva čula, dok mi ćaskamo praveći se da nije. Prebacio mi je pramen kose iza uha i počeo pažljivo da me posmatra. Uvek osećam raskorak između načina na koji razgovara sa mnom, veoma toplo i prijateljski, i načina na koji me gleda i dodiruje, koji nije takav. Posmatra me jer mu je to posao. Da me posmatra i napravi od mene lepšu verziju od one koja je ušla u salon. Pomalo je čudan osećaj kada pogled s nekim delite preko ogledala. Kao da je to ogledalo svojevrstan filter. Ipak, pogledi nam se sreću. Ipak vidimo, ali bez rizika. “Valjda sam rasejana. Neke gluposti.” I to je bila istina. Razmišljala sam o imaginarnom muškarcu koji mi je slao poruke. O Džejmsovim prstima koji su mi prijatno masirali teme. “Podeli makar jednu sa mnom. Tu glupost.” “Samo jednu? Dobro. Ljubav. Ljubav je glupost.” Podigao je obrvu i počeo da mi trlja nadlaktice. Radio je to da bi me opustio, ali njegov dodir i dalje je budio trnce na mojoj koži. Čak i nakon toliko godina. Nasmešio se. “Ljubav. Ko još četvrtkom misli na ljubav?” Uzvratila sam mu osmehom u ogledalu. “Pomislila sam koliko vremena gubimo u traženju ljubavi. U stvari, svi sem Lote. Ona smatra da je ljubav kad odeš u Tao i nagutaš se ekstazija, ili kad nađeš dobar komad na Tinderu. Možda ima pravo.” “Lota je skroz kul”, dodao je. “Ona zna šta hoće.” “Da”, potvrdila sam. Lota je u poslednje vreme bila sve samo ne kul, ali nisam želela da s njim produbljujem tu temu. “Mislim da bismo mogli dodati malo boje pre feniranja.” Dodati malo boje. Mrzela sam taj izraz. Podseti me uvek na farbaru. I zašto? Da li je video sede? “I šta s njom?” “Šta sa kim?” “S ljubavlju. Rekla si da si razmišljala o ljubavi. Šta sa njom?” “Slično je poteri za duhom”, rekla sam mu. “Ili kao kada drvo padne usred šume, a nikoga nema da to vidi. Ako voliš, a niko to ne oseti, da li je to stvarno ljubav? Da li ona tad stvarno postoji?” “Draga, svakog petka uveče pronađem ljubav, i veruj mi da je i te kako osete.” Zadirkivao me je. Džejms nije cinik. Oboje to vrlo dobro znamo. Samo lupeta u prazno. I on želi pravu. Sve dok ima dvadeset godina.

29


“Uozbilji se”, rekla sam mu. “Neuzvraćena ljubav, na primer. Kako je to smešan izraz. Zar sve ljubavi nisu neuzvraćene? Onaj kome je daješ nikada ti je ne vrati. To je isto kao i ona reklama za šampon. Volela sam dvojicu, a oni druge dve. I tako unedogled.” “Reklama za Faberžel To je nasleđe predaka. Ali, draga, zvuči pre kao nekakav seksklub.” “Kakogod, sve je to varka. Ljubav ne postoji. To je nešto što smo mi izmislili i gubimo vreme tražeći je.” “Šta te muči, Lus?” Seo je na stolicu pored i okrenuo me prema sebi. Uhvatio me je za ruku. “Nije ništa čudno ako ti se u braku ne događa ništa novo i ako ti je sve to pomalo dosadilo. Zatišje nije opasno po život. Proći će.” Razumeo me je, jer posao mu je bio da razume ženski rod. A i zato što me je poznavao čitavu večnost. Ponovo me je okrenuo ka ogledalu i nastavio s poslom. “Reci mi šta bi volela da ti se desi u narednih deset godina”, promenio je temu. Mazao mi je farbu na kosu i okretao mi glavu čas na jednu, čas na drugu stranu. Nema boljeg osećaja od muških ruku u kosi, koje vam maze glavu. Mogla sam nedeljama da ostanem na toj stolici. “Ne mora da bude nešto veliko. Izaberi jednu sitnicu koja bi razbila rutinu. Šta kaže kristalna kugla?” “Samo jednu?”, rekla sam. “Dobro. Deset godina. Ovde sam, sedim u ovoj istoj stolici i izgledam deset godina mlađe zahvaljujući Bilinom vitaminskom smutiju. Pripremaš me za prezentaciju moje autobiografije, koja treba da se održi u Devedeset drugoj ulici, a u vezi sa svim interesantnim stvarima koje su mi se desile u životu.” “Vau!”, nasmejao se. Volela sam da čujem njegov smeh. Bio je to pravi muški smeh. “Pa to je ozbiljna stvar. Kako si je nazvala?” “Šta?” “Pa, knjigu.” “ Četvrtak s Džejmsom”, nasmejala sam se. Osećala sam se zaštićeno u njegovom društvu. U salonu je svirao džez. Stara škola: Čarli Parker, Bili Strejhorn. Lush Life. Kao da sam sletela u neki drugi svet. A on je kao eksponat u muzeju: privlači pogled, a zabranjeno ga je dodirnuti. Udata sam. Ne varam muža. Makar nisam do sada. Poruke koje su stizale od potpunog stranca nisu se mogle smatrati preljubom. “Tajtusu se to ne bi dopalo”, rekao mi je. “Želeće da se njegovo ime nađe u naslovu.” “Po tom scenariju, Tajtus je preminuo. Postala sam udovica.” “Draga. Primi moje saučešće. Kako se to desilo?” Džejms je uvek znao da me nasmeje. “Zagrcnuo se. Dobro je. Nije se puno mučio.” Nasmejao se. “Spremam se da pišem kolumnu za Noela”, rekla sam mu. “To je sjajno, Lus. O čemu?” “Nisam još sigurna. Sutra bi trebalo da se vidim s njim.”

30


“Noel Vajt. Njegova žena se frizira kod mene.” Savio mi je glavu, tako da sam govorila sebi u krilo. “Stvarno?”, iznenadila sam se. “Nisam imala priliku da je upoznam. Kakva je?” “Staja znam. Slatka. Tiha ženica.” Sagnuo se i prošaputao mi na uho: “Počela je da ćelavi.” “Nemoguće!”, rekla sam. “Kako? Pa nema više od...” “Četrdeset tri. I već joj se proredila kosa.” O gospode bože, pomislila sam. Ko zna šta on vidi na mojoj glavi? “ Žena mu je brineta s pažem iz predgrađa. Devojka mu je dugokosa plavuša iz centra.” “Ima i devojku, Džej? Strašno!” Odjednom sam osetila neprijatan grč u stomaku. Noelova žena ima tek četrdeset tri godine, a Džejms ju je već preselio u predgrađe. Predgrađe je za žene u godinama. Kada je planirao da preseli mene? “Kakogod”, rekla sam mu. “Želi da oživi magazin. Da pokrene novo izdanje. Uzbudljivo je.” Češljao mi je pramen po pramen kose dugim pokretima. Terao ih je na jednu pa na drugu stranu. Ne bih rekla da mi se kosa igde proredila. “To je bio vodeći časopis kada su u pitanju politika, kultura i umetnost. Sećaš se? Sada ne mogu da podnesu to što ih je Vaniti fer prešišao, pa hoće da se vrate na scenu. On želi ozbiljno novinarstvo u kratkim crtama. Želi nešto pametno i seksi. Nešto kao Frenk Sinatra se prehladio.” “Molim?” “ Frenk Sinatra se prehladio je čuveni članak koji je Eskvajer objavio pre pedeset godina. Takvu vrstu pisanja Noel želi da vrati u život. Oštru.” “Zvuči odlično, Lus.” “Veb-sajtovi, upečatljivi naslovi, to je ono što ljudi danas čitaju. Niko više ne kupuje novine. Ali Noel misli da možemo to da promenimo. Smatra da ljudi još uvek žele da pročitaju nešto ozbiljno, o čemu mogu da razgovaraju. A ne samo tračeve o poznatima. Žele da imaju u rukama neki ozbiljan časopis.” “Veoma si seksi dok govoriš o poslu.” “Mislila sam da sam bila seksi još kada sam sela u ovu stolicu.” “I to”, dodao je uz osmeh. Tada mi je podigao kosu i potražio moj pogled u ogledalu. “Srce, nemoj da igraš po pravilima - menjaj ih. Zapamti to. Slušaj šta ti kaže tvoj Džejms.” Žmurila sam dok me je fenirao. Dok je to radio, zamišljala sam sebe kao Li Grant u filmu Šampon. A on je, naravno, bio Voren Biti. Sranje. Li Grant je verovatno već skroz oćelavila. U salon je tada ušla njegova sledeća mušterija i odmah se poslužila šampanjcem. Manekenka. Sve velike agencije sarađivale su s Džejmsom - Elit, Ford, Vilhelmina - tako da njegov salon u centru liči na snimanje Brusa Vebera. Devojke navraćaju bez obzira na to da li će se frizirati ili ne. Znaju da u zadnjim prostorijama može da se šmrče koks i da su pune prvoklasnog šampanjca.

31


Devojka je izgledala kao model s piste i činilo se da nema više od osamnaest. Osamnaest godina staro telo, osamnaest godina stara koža, osamnaest godina stara kosa. Pedeset godina star dečko. Ona neće nabaciti malo boje. Džejms je otišao da se pozdravi s njom. Držanje mu se potpuno izmenilo. Govor tela, cmok-cmok. Umrsio je prste u njenu kosu kao da mu je to fetiš, a ne posao. Ovo je devojka, pomislila sam. A ja sam žena. Izvadila sam telefon iz tašne. Stigle su još dve nove poruke.

Lepotice moja... Opet On. I još jedna.

Zaboravi na sve i prepusti se želji. Poželi me kao što ja želim tebe. “Sjajno”, čula sam Džejmsa iza leđa. Hvatao je malo ogledalo i nameštao ga kako bih videla oblik frizure. “Razbarušeno i vedro...” Rukom je dodatno razbarušio nekoliko pramenova. “Na dnevnom svetlu preliv će biti još lepši. Pogledaj.” Jeste bilo lepo. Bože, bio je majstor svog zanata. Dok sam napolju čekala taksi, osećala sam se poput Talite Geti dok silazi sa svoje jahte u San Tropeu. Visoki sjaj i senka za kakvima su devojke ludele - boja meda, tamnija pri korenu. Ne smeta da izgledam odlično na ručku kod Čeri. Džejms je esteta.

Lepotice moja... Ponovo se ista poruka pojavila na ekranu. Osvrnula sam se oko sebe. Nikoga nisam prepoznala.

32


8 Stan Čeri Berd Peta avenija 805, Aper Ist Sajd Čeri je živela u iznajmljenom stančiću na Aper Ist Sajdu. Bio je šik i privremen. Bavila se prodajom nekretnina, ali naravno, nije želela da se sama vezuje za bilo koju. U Roklandu je za agenciju Senčuri 21 prodavala rančeve s baštama punim cveća. Sada za Korkoran pokazuje predratne apartmane, od kojih neki koštaju više nego svi rančevi u Roklandu zajedno. To je bilo isto kao kada bi neki službenik mesne zajednice dobio premeštaj u Saveznu vladu. Ali Čeri je bila takva. Mogao si je baciti ispred Kremlja u bademantilu i za sat bi već pila votku s Putinom. Dok sam se vozila taksijem, razmišljala sam šta bi mi sve mogla reći. Napravila sam neoprostivu grešku kada sam joj ispričala da Tajtus i ja imamo problema u braku. Mislila je da ona može biti ta koja će ih rešiti. Godinama sam slušala njene filozofije o tome kako treba sačuvati muškarca (inače, ni njoj to nije uspevalo, i to nekoliko puta). Zagolicaj mu maštu. Ali nemoj ga vezivati. Muškarci vole slobodu. Upravo zbog toga će ti se uvek vraćati. Godinama me je opominjala za decu. Nemoj ga pritiskati oko toga, Lusi. Šta će ti deca? Posle nećeš imati svoj život. U poslednje vreme mi je govorila upravo suprotno i navaljivala da dobijemo dete. Kao da su deca nešto što se može naručiti kućnom dostavom. Izgledala je veoma iznenađeno kada je otvorila vrata, iako smo se čule tog jutra. “Lusi! Draga, toliko mi je drago što te vidim! Uđi!” Čeri Berd - ime joj se izgovaralo kao voćka, kao pita od trešanja2 - bila je bezobzirna i nepredvidiva. Ironično, ali baš zato je uvek bila predvidiva. Uvek postoji nekakva mala drama za koju se, pošto iznese sve detalje, ispostavi da ju je sama izazvala. Uvek je imala muškarca pored sebe. Sve su to bili njeni prijatelji. Bilo ih je dosta, ali ona je uvek bila pažljiva i znala je dobro šta radi. Sve ih je vrtela oko malog prsta. Do sada nijedan nije bio dorastao njenoj zamisli savršenog muškarca. Ima šezdeset dve godine i izgleda fantastično. Kao Endži Dikinson u telu tridesetogodišnjakinje. Imala je ličnog trenera i vežbala tri puta nedeljno. 2

Engl, cherry - trešnja. (Prim. kor.)

33


U stvari, Berd nije naše pravo prezime - Čeri ga je izmislila. Kako mi je pričala, tata nas je napustio pre nego što sam napunila godinu dana. Do tada smo se prezivali Daner, a onda je Čeri promenila prezime u Berd. Dopalo joj se kako zvuči. “Upečatljivo je, ljudi će ga zapamtiti”, govorila je. “Pticama3 je nebo granica.” Na stolu su stajali krompir-čorba, sendviči i salata od špargle. “Jesi li pročitala knjigu?”, pitala me je. Mislila je na knjigu Ester Perel. Njenu novu bibliju. “Jesam”, odgovorila sam joj. “Stvarno?” “Nisam.” “Srce, pročitaj to! Moraš me poslušati, jer tvoj brak je u pitanju.” Pokušala sam da izgledam zainteresovano. Stigla mi je poruka od Lote i trudila sam se da Čeri ne primeti da je čitam.

Sastanak otkazan. Baš me briga, ionako nisam raspoložena za seks uz vijagru! J Brazilka? U četiri? Radije bih išla i na depilaciju nego da razgovaram sa majkom.

Ne mogu, kod Čeri sam. Čujemo se sutra. “Seksepil hrani dušu, draga moja, i život ne može biti ispunjen, kako muškarca, tako i žene, ukoliko ga ne probudiš.” Uvežbavala je ovaj govor. Moja majka je na koledžu čitala Anais Nin, sada čita Ester Perel i smatra da treba da nađem ljubavnika. To je njen nekonvencionalni plan za novi početak. Čeri smatra da će afera probuditi usnule strasti. Da će me učiniti neodoljivom. To je čist njujorški mentalitet, a ona ga je definitivno usvojila. Ako veza zapadne u ćorsokak, to se dâ lako srediti na nekoj od društvenih mreža za upoznavanje. Uvek postoji neko ko će vas usrećiti. Monogamija je za gubitnike. “Frizura ti je fenomenalna. Džejms?” “Svake nedelje, bilo povoda ili ne.” “Zašto se ne bi smuvala s njim?. On je baš sladak. Gde ono on stanuje? Da l’ bi kupio stan?” “U Bruklinu. On ti je van dometa.” Čeri se nije baktala s prodajama po periferiji. “Tamo ima puno lepih stanova koji se trenutno renoviraju”, skrenula je s teme. Radije bih pričala sa njom na tu temu, ali nije se prevarila. Uzela sam zalogaj sendviča. “Jesi li stavljala korijandar?” “Dušo, on tako gubi respekt prema tebi. Mislim na Tajtusa. Stvar je u tome da ti to treba da uradiš zbog sebe, a ne zbog njega. Stvarno mislim da bi to pomoglo. Ne može vam još 3

Engl, bird - ptica. (Prim. kor.)

34


dugo svaki dan biti tako prokleto isti. Nestaće i poslednji tračak želje i strasti. Čoveku kao što je on potrebno je konstantno osvajanje kako bi nahranio svoj ego.” Čeri misli da sam preterano čedna. Zaboravila je. Pet godina sam živela bez Tajtusa. Naučila sam nešto za to vreme. “Sećaš li se Džeroda?”, pitala sam je. “Da. Njega sam baš volela!” Čeri je, inače, volela svakog. “E pa, on je bio kreten!” Džerod je, u stvari, bio teška šupčina, ali Čeri ne voli kad psujem. “Sećaš li se Devona?” “Naravno da se sećam Devona. On te je razmazio.” “On je bio patološki slučaj”, rekla sam joj. “Jednom me je, usred noći, ostavio u potpuno nepoznatom stanu, i to bez reči, telefona i kola.” Čeri je nabila glavu u tanjir. “Pa...”, rekla je. “Hoću da kažem, čemu sve to? Ne možeš više da nađeš ni normalnog ljubavnika. Niko ne želi da se posveti ni toliko.” “Ima toliko lakih opcija”, složila se. “To jeste problem.” “Izgubili su kompas”, rekla sam. “Više ne postoje nikakva pravila.” To jeste tako. Njujork je grad iz snova. Ipak, mnogi snovi su veliki ali isprazni, a ima tu i noćnih mora. “Tajtusu je važno da ostane polno sposoban, dušo, zbog zdravlja. Zbog prostate. To je veoma važno. Dva puta dnevno bi morao ili da ima odnos ili da masturbira. A poznajući njega, mislim da je pre za seks.” Nije baš prijatno kada sa svojom majkom razgovarate o prostatama i seksu. A Tajtus nije upražnjavao seks, makar ne sa mnom. Šta to onda znači? “Pije jelensku krv kako bi održao svoju seksualnu moć”, rekla sam dok je Čeri dizala kašiku. “Pobogu, Lusi.” Pretvarala se da ne prati glasine o Tajtusu, iako je znala svaku reč izgovorenu o njemu. “Možda mu to pomaže i za prostatu”, dodala sam. “To je upravo ono o čemu ti ja pričam, draga moja.” “On kaže da to koristi jer mu budi inspiraciju. Pretpostavljam da bi se to moglo shvatiti na više načina. Naravno, volela bih da ta inspiracija potiče od mog seksi veša, ali nisam baš sigurna da je tako.” Čeri se pravila da ne čuje. Više je volela da drži monolog nego da razgovara. “Mislim, ne daj bože da se razvedete, Lusi. Šta bi posle radila?” To razvedete zvučalo je kao da je govorila o raku. “Ne znam. Ono što rade sve razvedene žene”, odgovorila sam joj. “Lusi, veruj mi, ne treba ti to, da kao raspuštenica tražiš novu vezu, i to u tim godinama.” “Zašto da ne? I ti započinješ nove veze u tvojim godinama”, rekla sam joj. “To je nešto drugo. Muškarci vole ekstreme, ali nikad žene koje su na pola puta.” Zagrizla je šargarepu iz koje je još virilo zeleno lišće. Ličila je na Duška Dugouška. “Koristiš li pilule?”, pitala me je. “Nadam se da si prestala da koristiš kontracepciju.” Pilule? Odakle joj to?

35


“Kakve to sad ima veze?”, pitala sam. “Deca ionako upropaste sve.” “Znaš, ti nikada nisi imala dobar plan kao Sara. Trebalo je i ti da sačuvaš oplođene jajne ćelije. To sad možda i ne bi imalo smisla.” Postala je nemilosrdna. Prišla sam prozoru i bacila pogled na ulicu. Bila je puna dadilja i dečjih kolica. Svuda ih je bilo. “Znaš, ima puno žena kojima je život ispunjen i bez dece. Čak i bez muškarca”, rekla sam. “Navedi mi jednu.” “Dajana Sojer.” “Daj, Lus, nju ne možeš da računaš.” “Zašto?” “Jer je zaposlena.” “I ja imam posla.” “Ne, mislila sam stvarno zaposlena.” Znam, Čeri misli da sam ja bila premija kada sam se udavala, ali da sam uprskala stvar. Možda je i bila u pravu. Možda je trebalo da sačuvam oplođene jajne ćelije. “Inače”, rekla je, “nisi me pitala, ali da znaš da je moje putovanje bilo jedno neverovatno iskustvo. I to ne baš u pozitivnom smislu.” Čeri se upravo vratila iz Italije, gde je otputovala s izvesnim Džerardom. “Pozitano je prelep grad - kako je moguće da se nisi odlično provela?” “Hrana je, naravno, bila divna. Vreme? Iz snova. Svakog dana smo pili po flašu domaćeg vina. I da ti kažem nešto, dok ga piješ, možeš da udahneš tlo iz kog je poniklo. Nije kao kod nas. Pili smo vina od grožđa koje se uzgaja na istom tlu kao i ova rukola. Da se u čoveku probude sva čula.” Napravila je kratku pauzu kako bi otpila gutljaj našeg nedomaćeg belog vina. Mislim da joj ga je Tajtus poslao. Vrlo je uviđavan prema njoj. “Ali u svemu tome je bilo i nečeg turobnog. U stvari, bio je to pravi teror.” “Sve reči koje si upotrebila do sada počinju sa T.” “Da, interesantno, jer spavanje s njim bilo je pravi teror, s velikim T. Hrkao je. I to ne povremeno. Hrkao je kao da ima čitav simfonijski orkestar u grlu. Neprekidno. Svake noći. Svake bogovetne noći. Osam noći nisam spavala, zato mi oči i izgledaju ovako.” Nisam primetila ništa čudno na njenim očima, ali činilo mi se da je Džerardu svakako odzvonilo. Inače, dok sam bila mlađa, Čeri je umela da se šeta u toplesu, i to po dvorištu, pored bazena. Nije joj bilo važno da li je neko posmatra. Svaki momak s kojim sam se zabavljala mogao je da vidi njene gole grudi. To je bila privilegija zabavljanja sa mnom. Bila je zadovoljna sobom. Pa čak i sa šezdeset dve, ponosno se šetala po stanu. U kvizu Koliko ste seksi?, Čeri bi sigurno ostvarila zapažen uspeh: tange, Džej Lo i nevaljala ali fina. “Poslušaj me, dušo. Pročitaj tu knjigu.” Nisam joj rekla da noću sanjam potpunog stranca. Nisam joj ispričala ni za poruke. Nije znala da je on za mene onaj pravi. Ne iskušava me i ne tera da čekam da ostvari prazna

36


obećanja. Jasno mi stavlja do znanja da me želi. Dečja mašta? Možda. Čeri bi to sigurno tako okarakterisala. Ali ja ga sanjam. Mogu da ga osetim u snu. Znam kako miriše.

Lusi. Budi uz mene. Budi strpljiva i imaćeš sve što poželiš. “Šta je s tim poslom u magazinu SNOB, dušo? Kada počinješ? O čemu ćeš pisati?” “Ne znam. U petak bi trebalo da se vidim s Noelom.” Počela je da sklanja tanjire sa stola. “Znaš, rekla bih da je on vrlo zanimljiv čovek”, rekla sam joj. “Nipošto neko s posla, Lusi. To ti nimalo ne preporučujem.” “Ne za mene, za tebe!” Nakratko je razmislila. “Šta ja znam, možda bi mi bila dosadna ta priča oko magazina.” “Praviću se da ovo nisam shvatila kao uvredu.”

Strpljenje. Ako ga budeš imala, ostvariću ti snove. Njegove poruke pročitala sam u taksiju, na povratku kući, a stigle su u petnaest do četiri, usred Čerine čorbice.

37


9 Kuća Broktonovih Lusina spavaća soba Kada sam se vratila kući, nisam se uhvatila za knjigu. Na Jutjubu sam pustila snimak tok-šoua na temu Kako održati strast u dugim vezama. Imao je preko tri miliona pregleda. Bila je to najpropraćenija tema čitavog serijala. Spustila sam ajpod na jastuk, pritisla plej i udubila se u razgovor, baš kao i svi prisutni u studiju. Evo šta sam naučila: obucite joj odelo, dajte joj poletni francuski akcenat i moja majka će biti ista Ester Perel. Moramo uneti promene, govorila je Ester. Treba nam više avanture, rizika, treba nam opasnosti, izleta. Publika je klimala glavom, ali su ljudi naizgled bili i pomalo napeti. Jer treba nam i sigurnost, hrana, garderoba, obuća i dobra krema za predeo oko očiju. Kad na sve to dodaš opasnost i izlet s nekim drugim, počeće da pada kula od karata. Da li je moguće da želiš baš ono što imaš? - pitala je. Pritisla sam pauzu i vratila snimak. To je bilo vrlo obeshrabrujuće pitanje. Ako bi odgovor bio negativan, onda je život ništa drugo do uzaludno traganje. Što sam više gledala, to sam bila nervoznija. Nije me prosvetlila. Samo sam se smorila. Da, treba nam opasnost i rizik. To se zove preljuba. Po njenom ubeđenju, nije potrebno tražiti ljubavnika. Trebalo bi samo stvoriti tu iluziju. Važi. To je baš tako lako. Uzela sam knjigu i otvorila stranu koju mi je majka obeležila. Podvukla je četiri rečenice. Ljubav je ono što imamo. Strast je ono što želimo. U svojim željama nikada se ne vraćamo na ono što smo već iskusili. Uvek tražimo nešto novo. Koliko je verovatno da dvoje ljudi može da ostvari takvu zamisao? To jednostavno nije moguće. Na stranu sve nepredviđene situacije i kada su okolnosti savršene. Ako samo na trenutak okrenete glavu, mnoštvo devojaka čeka da, bilo putem Instagrama ili nekom drugom metodom, umeša prste u vašu vezu. Ili vam jednog dana stigne poruka sa nepoznatog broja.

38


Želja nestaje kada prestanemo da maštamo. Shvatila sam, Ester, shvatila sam. Ne trudimo se dovoljno. Dok sam je slušala i čitala poruke koje mi je Čeri ostavila na marginama, nisam razmišljala o Tajtusu. Lusi! Pročitaj OVO! Znam da je moj muž bio taj o kome je trebalo da razmišljam, ali nisam. Razmišljala sam o misteriji, avanturi i izletu. Razmišljala sam o Njemu. Sačuvala sam sve njegove poruke.

Želim da te pogledam, da te dodirnem. Želim da osetim tvoju meku kožu i udahnem miris tvog tela. Reci mi, šta je za tebe ljubav. Ljubav je ono što imam. Strast je ono što želim. Od njega nisam želela ljubav. Bio mi je potpuno stran. Želela sam strast. To je ono što svima treba. Zar ne? U telefonu je bila još jedna nepročitana poruka. Nisam čula kada je stigla.

Zamisli moje oči kao da su one jedini način da komuniciraš sa mnom. Zamisli šta bi pročitala u njima svakog jutra kada bi se probudila pored mene. Šta bi ti rekle? Zamisli šta bi tada osetila. Znam puno žena koje su se udale mlade, kao ja, i preudale se kada se ta priča završila. Za njih je to sve bilo poput igre. Odu, čak i s decom, i ostave sve iza sebe. Neke od njih se i ne rukuju sa svojim mužem. Zaborave da je ikada i postojao. Nisam to želela za sebe. Želela sam da me uhvati panika i od same pomisli na rastanak. Želela sam da osetim strah od života bez Tajtusa. Brinulo me je što to nisam osečala.

39


10 Magazin SNOB Hanoverski trg, Poslovna četvrt Petak, 6. jun Spremila sam se za posao i sišla na doručak. S Noelom je trebalo da se nađem tek posle podneva. Tajtus je do tada već skuvao kafu. “Poranio si”, rekla sam mu. Bio mi je nekako šarmantan s razbarušenom kosom. Onako čupav, ličio je na dečačića. “Da. Leo dolazi danas.” Leo je bio Tajtusov menadžer. “Želim da se pozabavim poslom pre nego što dođe. Šta si ti planirala za danas?” Tajtus me nije pitao za kolumnu, a nisam to ni očekivala. Bio je okupiran drugim stvarima. Sobom, emisijom. Čime god. Ionako je mislio da je Noel samo običan prevarant, iako je imao dozu poštovanja prema njemu. Trideset godina pre toga, obojica su bili mladi i željni uspeha. Kao što se Tajtus posvetio umetnosti, tako se Noel posvetio svom magazinu. Nijedan od njih dvojice nije izmislio svet, ali su ga na neki način promenili. Bilo je dana kada se samo o njima pričalo. Ali s vremenom, njihova svetlost se gasila. Ako Tajtus ne bude imao uspeha s emisijom koja ga čeka, doživeće potpuni krah. A Noelova imperija slabi jer je došla 2014. godina i sve novine su izumirale. “Idem na sastanak s Noelom”, rekla sam mu. ,,S onim napaljenim magarcem Noelom?”, nasmejao se. “Šalim se, Lulu. To je sjajno. Ne pristaj ni na šta manje od naslovne stranice.” “Mogao bi i tebe da stavi na naslovnu. Mogao bi da napravi retrospektivu. Ljudi vole kada ponovo vide neka stara lica.” Prečuo je ovo. “Moram da radim. Reci Tati, molim te, da mi donese ručak u dva i da u četiri pripremi nešto lagano za Lea.” “Nećeš doručkovati?”, pitala sam ga. “Ne sada. Ne, samo reci Tati...” “U dva, pa u četiri. Reći ću joj.” “Hvala, ljubavi.” Nasmejao se, uhvatio me za ruku i potom nestao.

40


Nisam znala šta me čeka na tom sastanku. Bilo je jasno da je Noel u problemu. U poslednjih pet godina tiraž mu je pao za pedeset posto. A kada tiraž opadne, nestanu i novinari, a to je siguran korak ka kraju. Tada više nije važan broj osvojenih nagrada i priznanja. Deset godina ranije SNOB je bio najprodavaniji časopis u zemlji. Pukim slučajem, on je taj koji je načinio svet poznatih onakvim kakvog ga danas znamo. Svi su bili zastupljeni - glumci, kreatori, političari, pa čak i kuvari. Mnogi od njih su prvi put viđeni baš u SNOB-u. Noel je postigao ono što nikom pre njega nije pošlo za rukom. Stigla sam dvadeset minuta ranije, ali me njegova sekretarica odmah uvela u kancelariju. “Lusi!”, povikao je i skočio sa stolice. Poljubio me je u oba obraza, a ja sam ga pozdravila s flašom koktela koji je Bili smućkala. “Srdačan pozdrav od Bili Sitvel. Ubeđena je da će vam se dopasti.” Podigao je obrvu dok je zagledao flašu - oduševljeno, rekla bih. Nije ga oduševio poklon, već ona koja ga je poslala. Jednom smo poveli Bili na prestižnu večeru, kakve je Noel organizovao jednom mesečno. Za tu priliku angažovao je vrhunske kuvare, koji su pripremali hranu za specijalne goste, od kojih je svako došao sa bocom skupocenog vina. Bili je donela jeftino stono vino, o kojem je on pričao čitave večeri. I ona ga je prethodno dobila od nekoga. Nije se čak potrudila ni da ga odabere. “Recite gospođici Sitvel da sam polaskan time što me se setila”, rekao mi je Noel. I dalje je uz osmeh proučavao flašu. Noel je bio oženjen po treći put, brinetom koja je gubila kosu, a u isto vreme je imao devojku. Da nije tako, on i Bili bi bili odličan par. Odložio je flašu u bife i prešao na posao. Izgovarao je hiljadu reči u sekundi. Rekao mi je da želi brend. Da želi koncept. Rekao je da nam treba neka intrigantna ličnost i priča na koju bi se čitaoci navukli. Noel je umeo da bude glasan, ponekad nepodnošljivo glasan, ali bio je pametan. U crnom džemperu od kašmira i izbledelim farmerkama, neprestano je šetao po sobi. Takav stajling odavao je sliku petnaest godina mlađeg čoveka. Želim da sve oči budu uprte u nas, Lusi, i da svi ponovo pričaju o nama kada uđem kod Majkla.” Kod Majkla je restoran u kojem je Noel sa ostalim gradskim zverkama jeo salate od pedeset dolara. Poslovi se nisu sklapali tamo, već iza zatvorenih vrata, obično pre nego što ručak bude dopola pojeden. Plan mu je bio da se okrene prošlosti. Da se vrati formi koja je sedamdesetih godina uzdigla novinarstvo na noge, ali da je u isto vreme i osavremeni. “Piši seksi. Kratko. Efikasno!”, rekao je naglasivši svaku reč. “Izbacuj i na Tviteru. Svi moji blogeri sada imaju profile i odlično se snalaze.” Uh! Tviter? Upotrebio je i neke nove izraze: osmatrao trendova, influenser, vizuelni sadržaj, društveno-medijska strategija. Njegova kancelarija, ipak, nije išla u korak s tim vokabularom. Luksuzna ali starinska. Šezdeset peti sprat. Očaravajući pogled. Kvadratura ogromna, i, naravno, bar pun pića. Ispred vrata je sedela sekretarica koja se brinula za sve i svašta. Brinula se i da mu se devojke ne sretnu sa ženom, bivše devojke s bivšim ženama, i podsećala ga na rođendane svakog deteta.

41


Hvatala sam beleške i trudila se da nešto ne ispustim. “Fokusiraćemo se na moderne tehnologije, digitalnu i mobilnu platformu. Ali, Lus, to niko neće ni primetiti ukoliko sadržaj ne zablista.” I za to je imao plan. “Frenk Sinatra ima grip, ali brzo i žustro.” Po Noelu, to je članak od kog počinje novinarstvo. “Prouči ga. To je verovatno jedan od najintrigantnijih profila Sinatre, a čovek jedva da je izgovorio dve reči. Gej Taleze je pronikao u suštinu. To je ono što očekujem i od tebe.” Suština moje teme. Mora da sam izgledala nervozno, čim je zastao. “Lusi, verujem u tebe. Imaš potencijala i to bi moglo da bude dobro za oboje.” Ima poverenja u moje ime. Bio je poznat po tome što su ga zanimala poznata imena. Žena Tajtusa Broktona na naslovnoj strani? Čitaoci će biti znatiželjni. “Hvala”, odgovorila sam. Odšetao je do bara, koji se nalazio iza njegovog radnog stola. “Hoćemo li da popijemo nešto?” Pre nego što sam odgovorila, čaša burbona našla mi se u ruci. Sva sreća pa nije sipao Bilin meskal. “Nekoliko imena već imam na nišanu”, rekao mi je. “Džoš Kalovej, glavni kuvar u tri vodeća restorana u gradu, koji je pritom mlad i seksi. Godinama je na vrhu liste najpoželjnijih kuvara. Nije baš ekskluziva, ali imaj ga na umu.” Zapisala sam. “Onda, Loren Spenser. Guglovi analitičari tvrde da je najtraženija osoba na jednom popularnom sajtu za upoznavanje. Zašto? U čemu je stvar? Ljubav uz pomoć tehnologije XXI veka, brz život, nešto u tom stilu?” “U redu”, rekla sam. Zapisala i Lorena Spensera. “I Odin.” Zaćutao je posle Odina. Bez prezimena. Kao Bijonse. Kao Šer. “Ona je blogerka.” Bila mi je poznata. Čula sam za nju, ali nisam čitala njene blogove. Da li je on to ozbiljno mislio? Blogerka na naslovnoj strani? Ko još uopšte piše blogove? Potpuno je promenio izraz lica. Više nije bio ni toliko glasan. Počeo je da prede poput mačeta. Pogled mu je odlutao. “U redu, Odin”, rekla sam. “Ona je pun pogodak, Lusi. Potraži je na Guglu. Ukucaj samo Odin. Izaći će ti njen blog, ali ništa više o njoj. Nema prezimena. Niko je nije upoznao, video, nema nijedne njene fotografije. Ničega. Ali meni se čini da je znam. Mesecima pratim njene tekstove. Privukla me je. Intrigantna je. Misteriozna. Mislim da je neki spoj Kristin Stjuart i Andželine Džoli. Pametna je. Posle Džoun Didion nije se pojavio niko sličan njoj. I sviđa se osobama od osamnaest do četrdeset pet godina, podjednako i ženama i muškarcima. Svi je čitaju, a niko ne zna ko to piše. Ako dođemo do ove devojke - a ko zna? - možda nije devojka. Možda je neki matori novinar u penziji, koji želi da se vrati u igru. Možda je Niki Finke. Možda sam to ja. Možda nas neko zavitlava s lažnog profila.” Počeo je da kruži oko stola. Zamislio se. Razgovarao je u isto vreme s pogledom na Medisonovu aveniju, plakatom na zidu i sa mnom.

42


“Jesi li gledala Soma? Možda nas je sve strpala u mrežu.” “Da, to je TV serija - poznata mi je...” “Najpre se davala kao film, pa dokumentarac, a sad kao serija. Nije ništa posebno, ali nije ni važno. Poenta je da se taj mali zaljubljuje u nekoga za koga je čuo preko interneta. Ubeđen je da je to devojka njegovih godina. Planiraju da se vide, ali uvek u poslednjem momentu nešto iskrsne. I tako mesecima. Rađa se ljubav. On se zaljubljuje u nju i konačno se jednog dana pojavljuje pred njenim vratima. Dakle, ludo je zaljubljen u nju. Verovatno su imali i seks preko telefona, Fejsbuka ili kako god to ljudi danas rade. Ko bi ga znao. Ali on je ubeđen da su srodne duše. Pa odlučuje da se pojavi i lično upozna ljubav svog života...” “A ona je udata, ima pedeset godina i decu. Setila sam se.” “Da, ali to nije... Dobro, da, jeste udata. Ali to nije najveći problem. Predstavljala se kao rođena ćerka. Pretvarala se da je svoja ćerka. Najpre kao starija, a potom i kao mlađa. A u isto vreme igrala je ulogu majke! Zatim je tog momka upoznala sa čitavom porodicom. Razgovarao je na Fejsbuku sa svakom od njih i sve tri su se zaljubile u njega. A sve su jedna. Majka. Ćerke i ne znaju šta ona radi. Neostvareni snovi. Sumoran grad, brak bez ljubavi. I tako dalje.” Prstima je oblikovao navodnike kod i tako dalje. “Takvu priču želim. Ko može da kaže šta je stvarno, a šta nije. To pitanje se postavlja od pamtiveka. I ko je taj koji može da kaže da je to uopšte bitno. Ali šta misliš, zbog čega su seriju nazvali Som?” Noel je zaćutao, podigao papir sa stola i ponovo ga vratio na mesto. “Ne znam”, odgovorila sam mu. I nisam znala. “Njen muž se uopšte nije uzbudio kada je saznao za sve to, već je priču ispričao filmskom reditelju - a možda je i on to sve sam izmislio. Nije ni važno, priča je dobra. Ispričao je reditelju priču o japanskim ribarima koji su prevozili upecane bakalare u rezervoaru. Do trenutka kada bi uplovili u luku, bakalari bi već bili polumrtvi i letargični, pa bi i fileti bili užasni. Takvi više nikome nisu trebali. A onda su u rezervoar ubacili soma. Som je razmrdao ribu; bakalari su bili uznemireni, napeti. Ali živi. I šta su dobili kad su pristali? Čvrste i mesnate filete. Ribari su dobili svoj novac. E pa, muž je svoju ženu uporedio sa tim somom.” Tada je i mene zaintrigirao. Noel se potpuno udubio u priču. Govorio je kao da je čitava publika ispred njega, a ne samo ja. “Lusi. Želim da SNOB bude taj som.” Zapisala sam u svesku: ribarski trikovi, pogledati. “Pametno. Ako pronađemo Odin, recimo da bi to bio krupan ulov.” Klimnula sam glavom. Njegov entuzijazam bio je zarazan. “Tvoj zadatak će biti da je pronađeš. Da je privoliš da progovori. Da pretočiš njenu priču u zlato.” Zastao je kako bi ponovo napunio čašu. “Lusi?”, rekao je i posegnuo za čašom. Ja sam jedva pipnula svoju. Liznula sam piće i klimnula glavom. Dobro došla u klub. Burbon u podne i priče koje nemaju veze s pedikirom.

43


“Ima je svuda. I u niskim i u visokim krugovima. Poštuju je više i od E. O. Skota. Uništila je najnoviji restoran zvezde šoua Fudijer se navodno igra sam sa sobom a ne pere ruke. Zbog nekoliko reči koje je napisala otpušten je jedan od Trampovih savetnika, a i to je sve sitno. Čula si za Jancona.” Svi su čuli priču o Četu Janconu. Političar u usponu, kome se smešilo mesto predsednika Senata, volšebno je nestao s političke scene. Znam da su Noel i on bili prijatelji. Ali Noel se očito divio toj devojci. I dalje se smešio. Sanjario je zureći u prazno. Onda se pribrao i nastavio. “Ljudi to čitaju jer ona je voajer. Čitaju i oni koje nervira. U kancelariji gradonačelnika su se uskomešali jer kruže glasine da ima nešto krupno da kaže o De Blasiju. Ali znaš šta? Kladim se da i on čita.” Seo je na ćošak stola i počeo da vrti čašu. “Možda ona i ne postoji. Možda je to tim ljudi sa sjajnim osećajem za marketing. Možda je time samo izigrana javnost. Ko bi ga znao. Zato provali to, Lu. Ne sumnjam da ćeš uspeti.” “Kako da je pronađem?” “Eee. To je problem. Slušaj, ako ti ne možeš, naći ćemo nekog drugog. Samo mislim da bi to bila odlična priča. Možda da je slikamo s maskom Betmena ili Žene-mačke.” Još jedno piće. Kako ljudi rade uz toliko alkohola? “Šta ako je neka ludača?”, pitala sam. “Mislim, stvarno luda.” “Još bolje! Možda je to i ćerka nekog milijardera s Vol strita, koja prepričava ono što čuje na maminim i tatinim žurkama. Eto ekskluzive.” Trljao je ruke. Očigledno je Noelu, po svaku cenu, bila potrebna dobra priča. “Tužna je to istina”, rekao je “što su sve te jeftine priče, potpomognute Instagramom, čitanije od nas. Čak i jebeni Majami. To moramo da promenimo. Gospode bože.” Što je više pričao o poslu, Noel je sve više psovao. “Život u Holivudu ima više od trideset miliona pregleda mesečno. Trideset miliona jebenih čitalaca gleda Rijanine golišave slike. Oni sada vode glavnu reč. A gde smo mi tu? To je naše mesto.” Zapisala sam: Odin. Bez prezimena??? “Hoću da to objavimo u oktobru, Lus. Tako da priča mora da bude spremna krajem sledećeg meseca.” “U redu”, rekla sam, mada je to zvučalo nemoguće. “Ona je l’amourfou, Lusi”, rekao je Noel. “Ona je stvar želje. Ne znamo ko je, ne možemo da je nađemo, pa je zato želimo. To je ono što ja želim.” Isuse bože. Da li to svi čitaju Ester Perel? Pre nego što sam izašla, rekao mi je: “To će biti zakucavanje, Lusi. Idi kući. Čitaj.” Otišla sam kući. Pokušala sam da pronađem nešto o njoj. Odinin veb-sajt je bio prilično bezličan, bez detalja, crna slova na beloj pozadini. Nije bilo biografije, rubrike O meni niti kontakt telefona. Sem tekstova, nije bilo ničega. Komentarisala je nekog igrača Jenkija. Izbacila je sliku krupne zverke iz instituta za obolele od raka kako puši džoint, uz natpis: U medicinske svrhe? Ali nije to bilo jedino. To

44


nije bilo ništa novo. Ništa što prosečan Njujorčanin ne bi podneo, jer sve to uskoro bude zaboravljeno. Političari se vrate i opet se bave politikom. Uhvaćeni u proneveri se mesec dana odmore na nekom ostrvu i onda pronađu nov izvor finansiranja. Međutim, ona daje trajne preokrete. Na primer, tekst o Četu Janconu čita se kao priča Džona Čivera. Potisnuta želja, zlokobni izbori, a onda, neizbežno, slomljeni čovek. Prosto nije imao nikakve šanse. Istraživala sam kada se prvi put oglasila. Prvog januara. Pre šest meseci. Kako je iko znao da je uopšte bilo šta objavila? Imala je profil i na Tviteru, koji je otkrivao malo više, ali opet ništa bitno.

Korisnik: @OdinNYC Tvitova: 3.178 Pratilaca: 830.724 Praćeno: 0

Opis profila: “Uništenje je prvi korak u svakom stvaranju.” E. E. Kamings Tvitovi su bili vrlo nejasni. Mešavina citata i poneke njene reči.

ODIN@OdinNYC 1d Ljubav nije nedostižna, opasna je. Ranjivost je opasnost, opasnost je uzbudljiva. ODIN@OdinNYC 1d “Smisao života nije pronaći sebe. Smisao života je stvoriti sebe.” Džordž Bernard Šo ODINoiOdinNYC 2d Niko vas ne može iznenaditi ukoliko ste pažljivi. ODIN@OdinNYC 3d “Više od svega, čuvajte se ljubavi” E. E. Kamings Napisala je ponešto i ovozemaljsko:

45


ODIN@OdinNYC 4d Organski crni tartufi u sosu od belog luka iz Pomfrita. #božanstveno I pomalo zlokobno:

ODIN@OdinNYC 4d Džin Haris je nosila bundu od nerca kada je upucala Skarsdejla u krevetu. #stil ODINaOdinNYC

6d

Naša želja je, pre svega, priča naših života. Naša želja je priča. I naš kraj. ODIN@OdinNYC Tvoje tajne ćute i čekaju svoj trenutak istine. A onda, kao da je neko nepoznat ispalio granatu, pre šest meseci napisala je:

ODIN@OdinNYC Čet Jancon: bit.ly/10ybt47 To je bilo to. Jedno ime, jedan link na njenoj stranici, gde ime Četa Jancona nije pomenuto nijednom. A ipak je otišao u prošlost. Pokušala sam da stupim u kontakt s njom na jedini mogući način. Pridružila sam se pratiocima i poslala joj tvit.

@OdinNYC Ja sam @LusiBrokton. Volela bih da porazgovaramo o eventualnoj publikaciji. Javite se. Ostaviću svoje podatke.

46


11 Kuća Broktonovih Nedelja, 8. jun Jutro Ponovo se pojavio. Ludilo. Juče si izgledala prelepo, zanosno. Želeo sam da skinem sve sa tebe, deo po deo. Želeo sam da ti ispunim svaku skrivenu želju. Nisam odgovorila. Da li je stvarno mogao da me vidi? Da li me je pratio? Da li zna gde živim? Da li me poznaje? Bila sam u knjižari Maknali Džekson. Tražila sam knjigu o špijunima, jer Odin je očigledno bila nešto slično. Da li je znao da sam bila tamo? Poželela sam da mu prepričam san. Onaj koji sam sanjala prethodne noći. Koji je verovatno trebalo da podelim sa svojim psihijatrom. Da vidim da li je bio jungovski ili frojdovski. Nije normalno da se zaljubim u nekoga koga nikada nisam videla. Nije normalno da se zaljubim u pisanu reč. U snu sam nosila žutu haljinu, onu u kojoj je želeo da me vidi. Ali bio je ljut. Mislio je da sam tu haljinu obukla za nekog drugog umesto za njega. Bili smo u nekom čudnom gradu, blizu okeana. Išli smo od radnje do radnje, od bistroa do bistroa, a on je sve vreme bio ljut i čvrsto me držao za ruku. Niko nas nije prepoznavao. Ušli smo u baštu nekog restorana. Dok smo naručivali piće, spustio je ruku na moju golu butinu i ostavio je tu dok smo ispijali piće. Nismo razgovarali jer reči nam nisu bile potrebne. Ustali smo i otišli do obližnjeg parka; bio je prazan. Seo je na ljuljašku i stavio me u krilo. Jedan pokret i bio je u meni. Haljina mi je lepršala na vetru. Kome da ispričam tako nešto? Ne mogu ispričati ni Tajtusu ni Tatjani. A kako da doručkujem pored svog muža kada sam samo tren pre toga sanjala seks s drugim muškarcem?

47


12 Stan Livije Rotvel Park avenija 740, stan 8A, Aper Ist Sajd Utorak, 10. jun

Livija je poslednji veliki ekscentrik Njujorka - mrzovoljni pustinjak sa devedeset dve godine života i kataraktom. Živi u Sarinoj zgradi i jednom nedeljno odlazim kod nje da bih joj čitala. Nekoliko godina ranije slučajno sam je upoznala u hodniku zgrade. Uzimala je poštu iz svog poštanskog sandučeta. Na sebi je imala crveni kardigan od kašmira i Gučijeve papuče i žmirkala je iza ogromnih naočara. Ispustila je nekakav veliki koverat. Podigla sam ga i otpratila je do vrata. Dopala mi se na prvi pogled. Činilo mi se da ima neku priču iza sebe, i tako je i bilo. Njene priče su neverovatne. Na primer, ušunjala se u gradonačelnikovu rezidenciju usred noći, i to ne samo jednom, već s dva različita gradonačelnika. Livijin drugi muž bio je imućni kolekcionar, tako da je znala ponešto o umetnosti. Pratila je pomalo i Tajtusov rad već decenijama. Iako nikada nisam imala priliku da vidim rekla je da je uskladišten - uvrstila je i Broktona u svoju kolekciju. Nimalo me ne bi iznenadilo da mi je jednog dana rekla da su bili i u vezi. To uopšte nije bilo nemoguće. Imam ključ od stana pa sama otključavam. Kada god bih ušla, nalazila sam je na istom mestu. Sitna figura, umotana u svileni kimono, pušila je cigaretu sedeći uvek u istoj fotelji. Slušala je krimi priče - sa ogromnog ekrana Sonijevog televizora, jedine stvari u njenom stanu koja je pratila moderno doba. I sama Livija bila je umetnost za sebe. Neko Magritovo delo. Bila je duhovita, provokativna i razdragana poput deteta. “Zatvori vrata, Lusi. Hladiš mi stan.” To je rekla kada sam već zatvorila vrata. Bila je senilna i počinjala je pomalo da se gubi, ali nije bilo toliko strašno. Meni nije smetalo. “Ponovo su podigli cenu struje. Ne mogu više da se grejem na struju.” “Livija, sad je jun. Ne moraš da uključuješ grejanje.”

48


Osamdesetih godina neko je čak napisao i knjigu o njoj. Slučajno sam je pronašla u nekoj starinarnici. Malo šta se u njoj poklapalo s onim što mi je ona pričala, ali ni to nije ništa čudno. Mogla je da ispriča šta god je htela. Pre sedamdeset dve godine, došla je iz Čikaga kao stipendista, s namerom da pleše na Džulijardu. Na zidu visi njena fotografija koju je slikao Men Rej, a pored njen portret, delo Lisjena Frojda. Oba su neverovatno lepa. Po stoti put sam joj čitala Razum i osećajnost, jer Livija je obožavala Džejn Ostin. Nije tako delovalo, ali Livija je i u devedeset drugoj bila romantik. Čak i Livija, iza te majušne mrzovoljne spoljašnjosti, želi avanturu i strast. “Fani je jedno bezdušno stvorenje”, rekla mi je promuklim pušačkim glasom pre nego što sam počela da čitam. Tu rečenicu izgovorila je kao da je bila nasred pozorišne scene. “On nije bio zao mladić...”, čitala sam. “O pobogu!” “... sem ukoliko se bezdušnost i sebičluk ne ubrajaju u zlobu...” “On je bio seronja!”, rekla je Livija. Čitanje je uvek bilo prekidano sličnim upadicama. Tako je sve bilo mnogo interesantnije. Nastavila sam. “ Da se oženio finom i milom ženom...” “O, za ime boga! Pa zar je ona kriva što je on takav?” “Možda”, rekla sam. “Ne dopada ti se? Možda i jeste kriva.” “Fani jeste nikakva, ali to njega uopšte ne opravdava.” Počela je da kašlje, pa sam joj sipala čašu vode iz bokala na stolu. Livija mrzi muškarce. Zapravo, nikoga nešto specijalno ne voli, ali pogotovu ne muškarce. Tri puta se udavala, dva puta za istog čoveka, i svi su, po njenim recima bili užasni prema njoj. Nadživela ih je obojicu. Ima dvoje dece, s kojima nije u kontaktu, kućnu pomoćnicu Martu i mene. Komunicira s nekim bankarom i advokatom, ali sva njena familija i prijatelji s kojima je bila u zavadi odavno su preminuli. Pre nego što sam nastavila da čitam drugo poglavlje, otišla sam u kuhinju i uzela dve limenke hladnog piva iz frižidera. Svakoj po jednu. Cigarete i hladno pivo bila su dva poroka kojima nije uspevala da odoli. Sem piva, u frižideru nije bilo još mnogo čega. Flaša jogurta, proteinski napitak i činija salate s piletinom, koju je verovatno napravila Marta, a koju Livija verovatno neće ni okusiti. Sipala sam pivo u krigle i dodala joj jednu. Moj telefon je počeo da vibrira. Stigle su tri nove poruke. Livija nije imala razumevanja za telefone, tablete ili bilo koje dostignuće moderne tehnologije. Isprva sam pokušala da ga ignorišem, a onda sam bacila oko na pristigle poruke.

(LOTA) Smorila sam se na poslu! Hajde da pokupimo štikle i odemo u Morandi! (BILI) Moraću da častim. Urednik je oduševljen meskalom! Mada, 49


randevu je bio potpuni promašaj J Čujemo se. (ON) Želim da te gledam. Osećam kao da si tu kraj mene. Želim da si tu. “Šta to radiš? Zašto si prestala da čitaš? Ne plaćam te da bi sedela.” Livija me uopšte ne plaća i znam da bi bila zadovoljna i da sam samo sedela i pravila joj društvo. Ponekad je i toga bilo. Jednostavno smo sedele i slušale seriju Red i zakon. Kratko sam odgovorila, i to obrnutim redom.

(NJEMU) Želim i ja tebe pored sebe. Jako. (LOTI) Može. Pre toga moram do Vitnija. Sačekaćeš me tamo? Za pola sata? (BILI) Častiš pićem u Morandiju? Poslaću ti poruku kada budem krenula.

50


13 Muzej američke umetnosti Vitni Ugao Medisonove avenije i Sedamdeset pete ulice, Aper Ist Sajd Utorak, 10. jun Vitni mi je bio usput i često sam svraćala tamo kada bih se vraćala od Livije. Za nekoliko meseci trebalo je da se premeste u centar, i to će biti baš čudno. Volela sam da odem tamo baš kao što neki ljudi vole da odu na misu. Radnim danima je obično bilo pusto i tiho. Gotovo produhovljena atmosfera. A Lota? Ona nikako nije bila tiha, i definitivno nije delovala produhovljeno. Izgledala je kao pokretni izlog Sajmona Dunana, živopisna i upadljiva u belim pantalonama, koje su joj se slagale s kosom, glomaznom mantilu i vrtoglavim potpeticama. Nije bilo puno ljudi, ali sve glave su se istog trenutka okretale ka njoj. “Lus, danas mi je umetnosti preko glave. Nisam htela ovde da završimo.” “Znam”, rekla sam joj. “Žrtvuj se zbog mene. Bila sam u blizini.” “Draga, izgledaš tako ozbiljno.” Gurnula je ruku u tašnu i izvadila kutijicu sitnih, narandžastih pilula. Jednu je sama odmah progutala, a drugu pružila meni. Odmahnula sam rukom. “Ovo je ksanaks, Lusi. To nije droga. Dobro bi ti došla jedna.” “Mislim da nije pametno da to gutaš u ovo doba dana, Lota.” “Ne zvocaj.” Tumarale smo naokolo. “U oktobru sve ovo više neće biti ovde”, rekla sam joj. “Ali nova lokacija je veoma seksi”, odgovorila je. “Renco ima skoro osamdeset, čini mi se, ali kresnula bih se s njim bez razmišljanja.” “Baš lepo”, rekla sam. “Sumnjam da bi imao nešto protiv.” Renco Pjano je moderni arhitekta koji je projektovao je zgradu u koju muzej treba da se preseli. I jeste bila seksi, bila

51


je u pravu. Bila je modernog dizajna i nalazila se na deset minuta hoda od našeg stana. Samo, bila je to velika promena. “Previše si sentimentalna, Lu.” “Sve mi deluje tako nesigurno”, rekla sam joj. “Sve u životu i jeste nesigurno. Uvek. To je normalna stvar. Misliš zato što su se odlučili za Kunsa?” Muzej je odabrao Džefa Kunsa za poslednje izlaganje pre nego što se premeste na novu lokaciju. Trebalo je da se to odigra neposredno pre Tajtusove izložbe i malo je bilo nisko. Ali sve je to bio marketing, a Tajtus nije bio dovoljno dobar na tom polju. “Lus, mislila sam, kada prođe oktobar - kada odglumiš zadovoljnu ženu poznatog umetnika i odradiš to što treba da odradiš - trebalo bi možda negde da odeš. Idi u Bangladeš, na primer, i dopusti da te neki mladi Indijac obori s nogu. Samo tapkaš u mestu.” “Razmišljala sa da odem u Teksas.” “Sjajna ideja. Teksas. I vlasnik naftnih polja.” “I šta posle?”, pitala sam je. “Šta šta posle?” “Kada me bude oborio s nogu. Šta posle da radim?” Pomislila sam na Ester Perel i to kako je od svega napravila komplikovanu filozofiju! Svakome se može dogoditi da bude oboren s nogu. Ali šta posle? Lota se zasmejala. “Koga je briga? Šta god. Imaš od čega da živiš.” “Nostalgična sam. Na malo drugačiji način.” Zastale smo ispred Hopera. “Moraš da upoznaš ovu novu devojku s kojom sarađujemo”, rekla mi je Lota. “Kod nas je prodala svoj prvi eksponat, a sledeča izložba je već zakazana za mart u MoMA. Baš je popularna. Molto alla moda.” “Hoper me uvek rastuži”, rekla sam joj. Popele smo se na sprat, u prostoriju koju je Tajtus delio sa Ričardom Prinsom. Lota nije imala poverenja ni u koga sa stalnim postavkama. Imala je više razumevanja za konceptualnu umetnost, avangardu. Smatrala je da je Dejmijen Herst potpuno nezanimljiv, pa je očigledno bila tu samo iz ljubaznosti. “Volim kada posmatram njegove slike kao stranac”, rekla sam joj. “Volim da se pretvaram da ga ne znam. Ili da zamislim kako smo se razišli i kako bi mi sve to tada izgledalo.” Bilo bi mi neobično da posmatram njegove slike nakon raskida. Da smo prestali da upražnjavamo ljubavni čin u zarobljeništvu. Da smo stavili tačku na sve. “Dobro, hajde da vidimo. Pogledaj ovu.” Prišla je Tajtusovim slikama. “Pogledaj ovo drugim očima. Kao da si neko ko ga ne poznaje, baš kao što si malopre rekla.” U Vitniju su se nalazila dvadeset četiri Broktonova dela, među kojima je bila i serija od dvanaest, na koju mi je Lota sada skretala pažnju. Les femmes et la mort - Žene i smrt. Dvanaest slika žena ubica, žena koje su počinile gnusna dela zbog svojih ljubavnika. Tajtus je na njima radio po policijskim izveštajima i člancima iz novina. Razlika između njegove interpretacije tih žena i užasa dela koja su počinile bila je neverovatna. Lota je proučavala Karlu broj 2.

52


“Znaš šta... ako ponovi sranje kao što je ovo, eto njega ponovo na vrhu. Ovo narod želi da vidi, lutko. L ‘artiste brillante.” Bila je u pravu. Ta kolekcija je izazivala trnce kada god bih je pogledala. Ne užasom svih tih priča, već lepotom njegovog umeća. “Stvar je u tome”, rekla je, “što svaki delić ove zgrade krije oluju ludila i bola. Ne samo umetnika, već i kolateralne štete na koju nam ukazuje. Bol i ludilo njegovih ljubavnica, njegovih žena, ženinih ljubavnika, dece, svih.” Pogledala sam u telefon koji je počeo da vibrira.

Budi uz mene, budi moja ljubav. Gde si i na koga misliš ovog trena? “Vidi ovu, na primer”, rekla je Lota. “Ova maca je navlačila druge devojke, drogirala ih i potom ih seckala na komadiće kada bi ih on iskoristio.” Karla je na slici malaksalo sedela u fotelji s visokim naslonom, obučena u svečanu haljinu. “Mislim, ovo je stvarno ludilo. Pogledaj je. Ista Madona. Izgleda kao da čeka povratak nestalog vojnika. Svake večeri se ulepšava samo za njega i tumara praznom kućom. Potpuno ludilo.” Prešla je ispred slike Dajana broj tri. “Znaš, ne bi trebalo da shvati lično ovo s Kunsom. Potreban im je spektakl. Tajtus je suviše ozbiljan, nije baš za neku veliku zabavu.” “U ovom momentu sve je veoma lično.” Slatka moja, ako je to njegov najveći problem, onda on ne daje sve od sebe.” Moj telefon ponovo je zavibrirao. Dva puta.

(BILI) Ništa od Morandija, odoh u teretanu. Lota se udaljila od mene. Postala je nestrpljiva. Bilo je već četiri sata, a još nije sedela za stolom i pila piće.

Daj mi svoje srce. Odgovorila sam mu.

Srce ti ne mogu dati. Opasno je. Sve što radiš ima smisla samo ako postoji rizik.

53


Taman sam prestala da razmišljam o Njemu, a On se onda vratio i ubrzao mi puls. Počeo je da me oslovljava imenom. Ko je on?

Lusi, reci mi o čemu sanjaš noću... reci mi šta osećaš. Reci mi kada misliš na mene. Razmišljam o njemu mnogo češće nego što želim da priznam. Ali mu to nisam rekla. Nisam mu otkrila ni o čemu maštam. “Lu, pozvala sam taksi, stiže za deset minuta. Naći ćemo se ispred.”

54


14 Kuća Broktonovih Ponedeljak, 16. jun U ponedeljak uveče Sara se pojavila kod mene od glave do pete obučena u Sen Loran. Ponekad mi se činilo da je čitav Njujork bio jedan veliki maskenbal. “Dobro, draga”, rekla sam joj. “Pričaj.” “Šta?” “Hm. Tako obučena? Ne idemo nigde.” To veče bilo je rezervisano za tročasovni maraton TV sapunica. Tri sata seksa, laži i ubistava. “Dakle?” Nešto je promrmljala o sastanku s kojeg je upravo došla - kokteli, producenti - a onda prošla pored mene i sela u jednu od udobnih mekanih fotelja u kućnoj biblioteci. Rešavala je kviz na telefonu da sazna koja je tračara iz istoimene serije, dok sam ja, na staromodan način, na šporetu pravila kokice. “Serena!”, uzbuđeno je objavila. “Hej, Lus!”, pozvala me je. “Mogu li da ti kažem nešto, ali da ćutiš dok ti ja ne kažem da sam spremna da progovorim o tome?” Prestala sam da grebem šerpom po ringli i ona je ušla u kuhinju. O ne, pomislila sam. “Nisi valjda trudna”, rekla sam. “Jesi li?” “Ne. Ne, ne. Ne”, zasmejala se. “Nešto gore.” Upitno sam je pogledala razrogačenih očiju. “Brajan ti je blokirao račun?” “Mislim, nije gore po mene. Gore je po vas. Neće vam se baš dopasti.” Duboko je uzdahnula. Kokice su počele da skaču i udaraju u poklopac šerpe. “Prijavila sam se na audiciju za rijaliti šou. Ušla sam u uži izbor. Zapravo, na korak sam do ulaska.” Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim. Molim? Zašto? Jedno je kad gledaš... “Vau!”, rekla sam samo. Nisam znala šta bih joj drugo rekla. Prisetila sam se nekoliko rijalitija koji su se davali na lokalnoj televiziji. Šta je tu toliko zanimljivo? “Lus! Samo vau imaš da mi kažeš? To je nešto novo. Kasting je upravo u toku. Biraju pet devojaka sa Aper Ist Sajda, koje su pohađale privatne škole i u međuvremenu stasale u žene,

55


izgradile karijere ili se udale, dobile decu, ili se razvele, šta god, ali i dalje žive u istom kraju. Već su izabrali dve. Poznajem ih. Išle su u Čejpin. Moram nekako da se probijem. Treba da se čuje za mene. Znaš, trebalo bi da deo svog života pokažem pred kamerama. Da nekako predstavim ovo što radim.” “Vau”, ponovila sam. “Prestani sa tim vau!” “Dobro, ali vau. Mislim... ne mogu da zamislim... Ne mogu da te zamislim. Rijaliti šou? Da čitav dan budeš pred kamerama?” “Ne po čitav dan, ne svakog dana. Snimanje traje tri meseca. Baš sam uzbuđena zbog toga.” Živu će je pojesti. Da li snima i ovaj naš razgovor? Da li je ona uopšte dobro razmislila šta radi? Sara jeste odrasla s pravim tračarama. To jeste bio njen svet. U detinjstvu jeste ležala na parama, što je trebalo da nadomesti nestabilnost u kojoj je odrastala. Išla je u privatnu školu, a kada su joj se roditelji razveli, šetala je od Londona do Park avenije. Uvek je ispunjavala svoje vreme raznoraznim glupostima umesto da nađe normalan posao ili izgradi karijeru. Kada je diplomirala, kratko je, kao reporter, radila na MTV-ju. Obožavala je kamere. “Dobro. Onda to i nije tako loše. Ali mene nećeš odvući na TV. Mislim, hoće li te kamera pratiti svuda, čak i kad vozimo sobni bicikl?” “Videćemo kada sve to bude zaživelo. Može?” Nasmejala se. “Neću vas obrukati. Mislim, ne do koske. Možda vam se i dopadne na kraju.” Razgledala je poslednju stranicu SNOB-a. Začinila sam kokice. Sarinu činiju parmezanom, a moju solju i tartufima. Poslužila sam nam i soda-votke. “Sada bih morala da posećujem razna događanja. Jedno je već sledeće nedelje”, rekla je ustima punim kokica. “Neko književno veče, ali Patrik će biti tamo. Moram da se pojavim.” Patrik Makmalan je fotograf. Ima najveću foto-arhivu u gradu. Ako ne znate Patrika i ako vas on ne uslika, nemate šta da tražite u svetu u kojem živi Sara. “Kako se zove?” “Glamurozne devojke. Tako se zove knjiga. Nemoj da se smeješ. Znam šta misliš.” Bacile smo se na kokice i piće. Udobno smo se smestile u mekane jastuke na foteljama i uključile televizor. “Dakle, postaćeš... rijaliti zvezda?” Još nisam uspevala da obradim tu informaciju. “Da, ali da ne malerišemo, tek treba da me izaberu.” “Znaš li koliko umeju da budu zli u tim emisijama?”, pitala sam je. “Ma daj, Lu. Ništa tu nije stvarno. Kada se kamere ugase, sve je isto kao i u normalnom životu.” “Ali sve se odvija pred kamerama”, rekla sam joj. Slegla je ramenima. “A šta kaže Brajan? Šta će biti s venčanjem?” Užasnuto me je pogledala. “Ti to ozbiljno? Pa ne mogu sada da se udam. Moram da radim na svom imenu. Sada moram da mislim i na ovaj šou. Ako budem prošla, to će mi biti dobar šlagvort za sledeći korak.”

56


“Tačno”, rekla sam. Šlagvort? “Znači, on se slaže.” “Naravno. Oduševljen je. Rekao je da ćemo zajedno biti u tome. Mislim, podržaće me.” “I on će pred kamere?” Pomislila sam kako bi Tajtus reagovao da mu kažem da sam našla novi posao i to takav da će kamere ući u našu kuću i snimati sve što radimo, svakog dana. “Pa, da. Moraće, jer još nemamo dece. Znaš šta? Razmišljala sam o tome da možda snimimo i neku scenu kako posećujem embrione. U svakom slučaju, on je deo moje priče. Znaš ono: hoće me, neće me, bla-bla.” “Ali vi se nikada i ne svađate. Dakle, trebalo bi da se svađate? Mislim, imate li bilo kakvih nesuglasica? I samo da ti kažem, pre nego što uopšte uđeš tamo, ne pada mi na pamet da se svađam s tobom.” “Lu, opusti se. Znam kako to funkcioniše. Uvek postoji fina devojka, a ja ću biti ta. Ja sam ta koja dolazi kući, svom finom i razumnom dečku, i žali mu se na sve ostale. Ja sam glas razuma.” Razmišljala sam o tome. Nešto slično uradio je i Oskar Vajld. Nije propuštao nijednu zabavu, pisalo se o njemu i tako je postao poznat. Možda to i jeste način da Sara postane ono što želi da bude u ovom gradu. U tome nema ništa loše. “Dobro, ali, Saro, nemoj da budeš kao Bruk Astor.” Usta su mi bila puna kokica. Kako sam počela, izvesno je bilo da ću pojesti punu činiju. “Ili kao Tinsli Mortimer”, rekla sam joj. “Seti se. Točak je već izmišljen i savršen je. Nema šta više da mu se doda.” “Tačno”, rekla je. “Bolje onda da mislimo o šasiji.” Pomislila sam na to da je i Noel želeo nešto novo i sveže, a opet već viđeno. Odin nije odgovorila na moj tvit. “Da je Bruk Astor živa, sigurno bi ušla u šou”, rekla je. “Ali zato ja definitivno hoću.” Namestila je jastuke i uvalila se. “Hoću da uradim nešto veliko, Lu. Ovo je sjajna prilika. I ozbiljno, nikome ni reči”, ponovila mi je. Nisam baš bila sigurna da je rijaliti šou nešto krupno i veliko, ali šta sam ja znala? Pojačala sam ton. “U večerašnjoj epizodi: ljubavni trougao. Lisa Voker, njen ljubavnik i muž.” Dok se prikazivao taj randevu, pokušala sam da zamislim Saru kako pije tekilu s nekom kučkom iz školskih dana. Zamišljala sam sve nas na ekranu kako pijemo piće u Rouz baru. Doterane. Frizirane. Lota pred kamerama? Ko nije spreman za to? O, dragi bože!

57


15 Galerija Pejs Zapadna Dvadeset peta ulica 534, četvrt Čelsi, Njujork Četvrtak, 19. jun “Lutko, šta to radiš?”, pitala me je Lota. “Tvitujem”, odgovorila sam joj. “Nemam ništa pametnije na umu.” “Ko još tvituje, Lu? A instagram? Seksi fotke?” “Nešto u vezi s magazinom. Ne gledam seksi fotke. Šta ima kod tebe?” “Moja nova zvezda dolazi danas. Dođi da je upoznaš. Svrati. Odmah.” Bilo je još dosta toga što sam želela da pročitam, ali dan u galeriji s Lotom nikada nije bio dosadan. “Važi. Gde?” Lotina galerija imala je šest različitih lokacija u gradu. “Čelsi. Tu si za desetak minuta. Požuri, biće i zakuska.” Kada sam stigla, Lota je već bila euforična. Na tom polju se najbolje snalazila - otkrivala je nove talente i pomagala im da se ostvare. Bila im je poput prelepe, moderne i avangardne tetke. Pronalazila im je momke, stanove, drogu, čak im je pozajmljivala i novac koji nije imala. Ali bila je stroga kada su njihove karijere bile u pitanju. Kada bi se uozbiljila, u čitavom gradu niko to nije mogao uraditi bolje od nje. Bilo je prazno, ali Lota se doterala za otvaranje. “Slatkice!”, rekla mi je. “Izgledaš sveže, prosto sijaš. Satina je iza - dođi da vidiš njena dela.” Uvela me je u prostoriju u kojoj su bila ogromna platna. Ukupno ih je bilo pet. Na njima su bili predstavljeni ekrani telefona i oblačići s rečima, ali ne bilo kakvim: reči su odražavale ljutnju. Pokušavala sam da shvatim. “Dakle, ona pravi ove bolesne kolaže o borbi između reči”, rekla mi je Lota. “Sjajni su. Hoću reći, baš ovako ljubav danas i počinje i završava se. Prazninom na ekranu. Bez glasa,

58


bez dodira, bez pogleda. Možeš da doživiš najgori mogući srceparajući raskid dok čekaš u redu na kasi, ali u zagrobnoj tišini - prosto užasavajuće.” Imala je pravo. Samo jedan pogled na kolaž bio je dovoljan da se naježim - videla sam jebi se i kako god hoćeš... To su bile krupne i preteče reči, smeštene u plave i bele oblačiće. “Isuse bože!”, rekla sam. “Znam. Jelda? Pasivno-agresivno zlo.” “Vidi ovo”, rekla mi je. “Ovo je najbolje, pogledaj. Zove se Ebi se ima i J.” Ova devojka je genije.

EBI SE IMA I J

... ćao, mala. Znam da si još uvek ljuta. Želim samo da ti kažem da te lolim i poželim ti prijatan dan. *** Šta zrači “...”? Ups, “znači” To znači “Hvala. I ja tebi želim prijatan dan.” Dobro... Šta znači “dobro...”? Slušaj, znam da si ljuta... Nema veze. Stvarno? Dobro. Baš lepo. Nema veze. Pa, brate... Džul, rekao sam da mi je žao!! Znam, rekao si i da me “loliš” i bla-bla. 59


da. OK Pa kao što rekoh, želim ti prijatan dan i možda da se čujemo kad se budeš ohladila. Ko kaže da ću se ohladiti? Vidi, nisam više luda. I ono sranje na FB. Nisi se jebeno udostojio ni da objasniš. Ali nema veze. Rekao sam ti da je to bila šala. Ebena šala! Šta god, Džoše. Mislim da si ti super dečko, pa samo tako nastavi. Dobro, džul. Naš da te volim. svatam. Žao mi je što je sve vako ispalo. Moronu. Kaže se “znaš”, a ne “naš” i “svatam” ima “h”. Da ne pominjem “vako”. Dobro, šta god džul. Baš tako. Šta god, Džoše. “Lolim” te. Ebi se “Ebi se” ima “j”. Lota me je posmatrala. “Ozbiljna stvar, zar ne?” “Uznemirujuće. Je l’ ovo neki stvaran razgovor?” “Naravno da jeste. Svi ovi kolaži su prodati. Mala je opasna.” Kada je Lota zapalila cigaretu, čuli smo korake koji su išli ka nama. “Sat, dođi”, pozvala ju je Lota. “Želim da te upoznam s mojom drugaricom.” Sat je bila velika, baš kao i njena dela. Prišla nam je. I u baletankama je bila viša od mene bar 15 centimetara. Bila je mršava, tamnog tena i bujne plave kose. Mogla bi biti Fabijeva ćerka. “Ovo je Lusi. Ona je pisac. Lusi, ovo je Satina.” Sat je uzela dim Lotine cigarete. “Baš sam pričala Lus koliko si opaka, draga. I dokle ćeš dogurati.” Pružila mi je ruku.

60


“Drago mi je što smo se upoznale, Satina.” “Molim?”, rekla mi je. “Ne čuje na to uvo”, objasnila mi je Lota. “Reci joj na drugo.” Okrenula sam se na suprotnu stranu i pokušala ponovo. “Drago mi je što smo se upoznale, Satina.” Nasmejala se. “Imamo prženu piletinu tamo, Lu. I uštipke. Sat je iz Alabame.” Zadnja soba bila je prostran, prozračan i prelep art deko prostor. Lota je pripremila tri flaše rozea. Jedna je već bila otvorena, a druge dve u ledu. Nije zaboravila ni ovale s hranom. Pržena piletina, punjena jaja i pržene loptice za koje mi je Satina rekla da su francuske kobasice. “Satinina baka družila se sa Kapoteom. Još od detinjstva”, rekla mi je Lota. “Stvarno?”, pitala sam. Lota je sijala od sreće zbog svog novog otkrića. “Ali baka je mrtva”, rekla je Satina. “Dugo nisam bila tamo.” “Žao mi je.” “Nemoj da ti bude. Odavno je umrla. Svi su je već preboleli.” “Pa, dopada mi se tvoj rad. Izaziva jaku emociju. Nisam mogla dugo da gledam. Mene je potresao.” Uzela sam jednu kobasicu. “Šta je ovo?” “Liče na krofnice”, objasnila mi je Satina, “ali nisu slatke već ljutkaste. Umetnost je napraviti ih i svako ima neki svoj tajni recept. Moja tetka Džen pravi najbolje na svetu. Ali ove su baš dobre, Lota.” “Iz najboljeg južnjačkog restorana u Ist Vilidžu. Kad mojoj curi ustreba južnjačka uteha, ja joj obezbedim južnjačku utehu.” Lota nam je sipala šampanjac. “Dobro, dakle, slušaj, Lus. Dolazi nam jedan specijalni gost. Kolekcionar. Rus. Sat ga je već upoznala. Pravi je macan. Oduzima dah, a on kao da nije svestan toga, totalno je opušten. Razume se u umetnost, ali nije kreten. Rekao je da će narednih nekoliko meseci biti ovde i kupio bi nešto, pa je pitao da mu nešto pokažem, bla-bla. Ne-ve-ro-va-tan je. Ispraznila bih čitav sprat samo da njega prikažem. Jelda, Sat?” “Sladak je”, složila se Satina. “Rus?”, ponovila sam. “Da. Živi tamo, ali i ovde ima stan. Bavi se nečim što ima veze s strujom. Zaboravila sam kako on to zove, ali ima neke veze s vetrenjačama.” Vrlo brzo smo videle dno čaša. Lota ih je ponovo napunila. Cela flaša je ubrzo bila prazna. “Vetroturbine. On je kao neki oligarh”, rekla je Satina i nasmejala se na ovu reč. “Definitivno je oligarh”, potvrdila je Lota. “U svakom smislu. Pokazala sam mu neka dela, a Satinina je kupio na prvu loptu. Uz proviziju. Želi da ona uradi nešto slično i na ruskom, sa svim njihovim karakterističnim slovima i čudima.” “Trebalo bi da to uradim na svim jezicima”, rekla je Satina. “On ti je il bel inconnu, Lu. Zgodni stranac koji se pojavljuje niotkuda. Niko ga nije preporučio, nije bilo ugovorenog sastanka, nije imao posrednike. Très mystérieux.”

61


Satina je imala dobar apetit. Ja se još nisam izborila ni s jednim, a ona je već pojela tri parčeta piletine. “Lusi je, inače, Brokton. Kao Tajtus”, rekla je Lota Satini na zdravo uho. “Znaš, njih dvoje su u braku.” Pogledala sam je. “Molim? Vau! Ozbiljno?” Nasmejala sam se i klimnula. “Ozbiljno.” “Jebote, to mora da je kao u snu!” “Jeste. Kao u snu”, rekla sam. Jadna, visoka, lepa Satina. Našla se nadomak Tajtusa, a zaglavila sa mnom. “Mada, san bez seksa. Lus bi trebalo da nađe novog lepotana.” Lota mi je namignula. Satina je bila zauzeta piletinom. To je bilo rečeno na pogrešno uho. “Draga”, rekla mi je Lota, “hoćeš da spakuješ malo za Bil? Možeš li da svratiš do nje? Ovo je najbolja piletina u gradu. Biće ti zahvalna.” “Naravno.” Tada se okrenula ka Sat. “Lutko, idemo. Moram da se zasladim pre nego što počne žurka.” Slatkiši. Da. Umetnost nije jedina “vozila” Lotu. Ponovo se obratila meni: “Večeras je veliko otvaranje. Svrati!” “Ne mogu, draga”, rekla sam joj. “Moram da se naspavam. Nadam se da ćemo se ponovo sresti, Satina. Čuvaj je od nevolja.”

62


16 ODIN IZ NJUJORKA PONEDELJAK, 23. JUN NAPIŠI KNJIGU ILI PRODAJ NAKIT... To je ono što je Ava Gardner rekla kada je ostarila i ostala bez para. Došlo je vreme da postane praktična, a to je bio jedan od njenih načina, bukvalno, ako je mislila da plati račun za struju. Da obelodani svoje tajne ili da isprazni sef. Šta biste vi uradili? Ja bih obelodanila tajne. Uvek. Ava se pod stare dane preselila u London - pametno. Ne treba venuti pod svetlima reflektora. Učinite to neprimetno, daleko od radoznalih pogleda. Šta rade žene u Njujorku kada osete da počinje da bledi njihov sjaj? Kada ulepšavanje prestane da bude kratkotrajna zabava i postane celodnevna obaveza, i kada muž nesumnjivo počne da vas vara, i to onako da, ako slučajno prigovorite, može da pokupi stvari i ode, a ukoliko prećutite, svejedno će jednog dana otići. Samo malo kasnije. Tada, naravno, morate početi da razmišljate o novcu. Ali muškarci su fer. Ne zavaravajte se. One žene koje dobro prođu retke su kao sunce u februaru. Obično ostanu bez prebijene pare. A pomisao na drugog muža tada im se ne čini kao privlačna ideja. Što pre se pametno razvedete, to bolje. Nemojte čekati da napunite četrdeset i neku. Muškarci uvek mogu da zarade novac. Njima nisu potrebne teretane i dermatolozi. Ne trebaju im fileri, botoksi, zatezanja, jer i bez toga mogu da zarade. I kada izgube, nadoknade štetu. A dokle god imaju para, imaće i žena. Moje dame, vi ste za jednokratnu upotrebu. Dakle, šta rade njujorške lepotice kada izvor presuši, kada brakorazvodna parnica ni izbliza ne donese ono što im je advokat obećavao i kada budu pozvane na zabavu na koju dođe i on sa svojom - bože, ala je to bilo brzo! - novom suprugom, koja bi lako mogla da bude i sestričina njihove najbolje drugarice... šta onda? Nema više ni jahti ni mlaznih aviona. Izbegavanje letova u ekonomskoj klasi značilo bi da još imaju drugarice koje će ih sažaljevati. Pod pretpostavkom da i one nisu prošle isto.

63


Ja bih pokušala da nađem neki stančić u Parizu. Može se naći po veoma pristojnoj ceni. A može se i inkognito prošetati Jelisejskim poljima u džemperu iz Topšopa i s tamnim naočarima. Taktika zatamnjivanja svetala uvek prolazi kada se pojavi neki novi prosac. Pogledajte. Ta žena će biti na večeri na koju ste i vi pozvani. Doći će sa svojim mužem, koji kreše neku mlađu. I ona to zna, svi za stolom znaju, ali nije na njima da bilo šta kažu. Ne dok ona ne smisli neki plan. Ali ona nema plan. Oni gube interesovanje, devojke. I nisu osećajni; ne vraćaju se. I tužno je to, znam, ali nijedan ne mari za vašu fakultetsku diplomu, za vaš vokabular ili sposobnost da pripremite večeru za dvanaest osoba. Potrošile ste godine na to da usavršite veštine koje vam ničemu ne služe. U svoje vreme, Ava Gardner je gola plivala u Hemingvejevom bazenu. Jednom, gledajući je kako izlazi iz bazena, naredio je svom osoblju da bazen nikada ne sme da presuši. Toliku moć je imala. Snažnu, ali prolaznu. Umrla je u zatamnjenoj sobi, pokušavajući da proda neku svoju tajnu za sitne pare, i bila je zahvalna Sinatri, koji joj je povremeno slao pokoji ček. Devojke, skupljajte dragulje i nakit dok još možete i ostavljajte ih na stranu, da se nađe za neki stančić u Parizu.

Bože, koliki je ona pesimista. Trebalo mi je piće posle čitanja njenog teksta. Ovo je Odin. Eto s kim imam posla. Bavim se idejom žene. Treba da napravim priču o njoj, pa taman da ona uopšte i ne postoji. Ona je imala oči svuda, videla je sve, a sama je bila nevidljiva.

64


JUL

17 Vožnja sobnog bicikla Lafajetova ulica 384, Noho Utorak, 1. jul Žensko veče Bilo je toplo i bile smo neraspoložene. Zabrinuta sam zbog članka koji treba da napišem. Treba da pronađem nekoga koga još niko nigde nije upoznao, i da napišem odličan tekst, a sve za samo četiri nedelje. Uzaludan posao. Ne znam ni odakle da krenem. Bilo je to veče za fitness, tako da smo vozile sobne bicikle u Lafajetovoj. To je bio Bilin izbor. Ovakvo vežbanje je zahtevno, intenzivno, baš kao i ona. Gore sveće, što se uklapa u njeno shvatanje očuvanja životne sredine, a tamošnji instruktor Lori uz vežbe pušta najbolju muziku u gradu. “Zvala sam je. Ostavila poruku”, rekla je Sara i slegla ramenima. “I ja sam joj poslala poruku”, dodala je Bili. “Nije mi odgovorila.” Lotu nisam videla još od onog dana kada smo se našle u galeriji. Niko se s njom nije čuo čitavu nedelju. To ne bi bilo ništa čudno da nismo imale predosećaj da joj se nešto loše dogodilo. Odabrale smo tri bicikla u pozadini. Nisam baš mnogo zapinjala. Ne sanjam o tome da trčim maraton, ali sam u dobroj formi. Na primer, dok trening traje, sve vreme imam snage i da pričam. Sara gubi dah. Bili je, naravno, prava đavolica. Ona ovo i ne oseća. “Dobro, kružok počinje, Lu. Pucaj!”, rekla mi je Sara kada smo obule patike. “Videla sam se s Noelom. Trebalo bi da se pozabavim nekom blogerkom kojom je on opsednut, a koju niko do sada nije uspeo da pronađe.” Proverila sam da jačina otpora slučajno nije bila pomerena s jedinice.

65


“A predala sam i naš seksi kviz. Za septembarsko izdanje. Ne brinite, nisam pominjala imena.” Počela sam da vrtim pedale, najpre lagano, da razradim mišiće. “Bogu hvala”, rekla je Bili. “Ne treba mi publicitet za moj manjak ili višak vatrenosti, šta god od to dvoje.” “Zatim”, dodala sam, “Čeri je već otkačila svog dečka. Kaže da mnogo hrče.” “Uuu. To je bez veze. Zar nije mogao da koristi nešto protiv hrkanja?”, pitala je Sara. “Mislim da to lako može da se koriguje.” “Ne bi ona da se zamlaćuje s time.” “A šta je s gospodinom mužem?”, pitala je Sara u trenutku kada je uspela da dođe do daha. Trening čestito nije ni počeo, a ona je već baldisala. “Šta ima novo na tom planu?” “Radi. Nije baš nešto raspoložen. Opsednut je nekom slikom koju sprema za izložbu.” Pogledale su se među sobom. “Ništa strašno. Pod velikim je pritiskom. Bili je imala randevu”, rekla sam. “Hajde malo da pričamo o njoj, Džordžu provodadžiji i njihovom trapezu.” “A da ipak ne pričamo”, usprotivila se Bili. Još smo se zagrevale, a ona je već okrenula svoj točkić i pojačala otpor na trojku. “Dobro”, progovorila je. “Prvo, trapez mi se uopšte nije dopao. Shvatila sam da imam strah od visine. Ili sam ga tada zaradila. Opet sam htela da budem dobra pa sam ga nahranila. Otišli smo kod mene i napravila sam biftek i pomfrit.” “Bravo”, rekla je Sara. “Ne zvuči tako loše.” “Pa, on je kao neki provodadžija, jelda. Ali loše mu ide ako je mislio da se smuva sa mnom. Dok sam spremala krompiriće, s veoma skupom morskom solju, što on uopšte ne zaslužuje, izvadio je ajpod i otvorio porno-sajt. I još odvrnuo ton! Sedeo je na mom kauču, čekao da ga nahranim i gledao porniće. Strašno - čak ni svetla nisu bila prigušena. Nismo stigli ni piće da popijemo.” “Vau”, rekla sam. “Ne zezam se, Lus.” “Možeš li makar da iskoristiš tu njegovu profesiju?”, pitala je Sara. “Može li da ti nađe nekog drugog?” “Mislim da nije baš uspešan u svom poslu”, rekla je Bili. Pojavila se i Lota. Završavale smo zagrevanje, tako da je ona debelo kasnila. Sela je na trenažer do Sare, koja je bila zajapurena. Saru je izluđivala Lotina opuštenost. “Ne možeš tek tako samo da se pojaviš kad već prođe zagrevanje”, nervirala se. “Čudi me da su te uopšte pustili da uđeš. Šta je s tobom? Gde si do sada?” “U šopingu”, rekla je Lota s onim svojim skandinavskim osmehom. Lota je bila nemarna s parama, baš kao i s muškarcima i drogom. Sa svime. “Ostavila sam torbu tamo iza pulta čuvaju je. Devojke, govori tri jezika.” “Ooo, kakva je? Pričaj”, odljutila se Sara istog trena. Svi smo voleli šoping, ali niko kao Sara. Novcem koji je ona umela da potroši mogla bi se nahraniti omanja država.

66


“Šanel. Videćeš.” “Zašto mi se nisi javila?”, pitala ju je Sara. “Ostavila sam ti poruku. I zašto nisi odgovorila na poruku koju ti je Bili poslala?” “Ispraznila mi se baterija.” “Već nedelju dana?” Lota je samo slegnula ramenima, podigla kosu u rep i privezala pertle. Svetla su se tada pogasila. Obasjavala nas je samo svetlost sveca. “Dobro došli i ovog utorka na Soulsajkll”, rekla je Lori u mikrofon. “Danas vozimo u duhu i s energijom s kojom učite da živite. Dišite na nos.” Prestale smo s pričom. Raspoloženje se popravilo. Teško, naporno, a u neku ruku i romantično uz svetlost sveća i Lorin umirujući glas. Prosto utonem u tu opuštajuću atmosferu. Bili i moja majka uživaju u tome. Jasno mi je i zašto. “Jedan okret desno. Ispružimo se i okrenimo točak na tri, devojke.” Bili je svoj okrenula na pet. Mogli ste i da čavrljate i ceo trening ostavite točak na minimumu, ali to onda ne bi imalo nikakvog smisla. Sara je ostala na kecu. “Pratite ritam devojke ispred sebe i uskladite se s onom pored vas. Koncentrišite se na tu sliku.” “Zaboravite na utorak. Pustite ga da nestane uz ovu prvu vožnju i okrenite se novim mogućnostima koje vam se pružaju. Danas!” Muzika je postala glasnija. Lori se trudila da je nadjača. Njena asistentkinja, zgodna plavuša sa zadnjicom na kojoj ste mogli poslužiti čaj, bodrila nas je s leđa. “Soulsajkl, kučke! Silazite s tog sedla!” Sara je mrzela taj deo. Primetila sam da se trgla. Sve smo obučene u iste Lululemonove helanke i crne majice. Da, baš slatko. Na taj način podržavale smo jedna drugu. Sve, sem Sare, bile smo bez trunke šminke. Ona je stavila i veštačke trepavice, jer njena nova uloga zahteva da bude doterana u svakom momentu i na svakom mestu. Bili je imala široku traku na glavi, kojom je skupila bujnu kosu. Izgledala je kao da vozi od Sauthemptona do Montoka. Ozbiljno je shvatala svoju ulogu. “Još osam. Lusi, ovamo! Gledaj u mene!” Lori nije popuštala. “Lota, ispravi leđa! Nagazi!” “Ovo je sranje”, rekla je Lota. Zapevala je Tejlor Svift i toliko sam počela da se smejem da sam jedva okretala pedale kada sam videla Saru kako meša na sedištu. Lori nas je prekinula sa Empire State of Mind i cela prostorija počela je da peva uglas. Betonska džungla u kojoj nastaju snovi. Nema toga što ne možeš, sad si u Njujorku. Četrdeset pet minuta kasnije bile smo potpuno iscrpljene i mokre. Trebalo nam je neko okrepljenje. Sala je polako počela da se prazni, a mi smo bile prve koje su skočile sa svojih trenažera. Preskočile smo vežbe istezanja.

67


“Okej, je l’ neko za osveženje, devojke?”, pitala nas je Lota u svlačionici. “Neko piće, da nas vrati u život? Može?” “Gde si nestala, Lota?”, pitala ju je Sara. “Ozbiljno.” “Daj, Sarice, pa ja radim. Ne mogu da platim kiriju švedskim šarmom.” Sara je prevrnula očima. “Ja mogu da idem, ali imam samo sat”, rekla je Bili. “O bože. Nemoj mi reći da žuriš na sastanak s nekim paćenikom s onog sajta za upoznavanje.” Bili se zagledala u nju, ali nije reagovala. Lota je bila sva razigrana, poput mačke. Samo što joj kandže nisu izrasle. Dok smo još bile u svlačionici, dodala sam im puder kako bismo se makar malo uljudile. “Vamonos, kučkice. Hop-hop”, cvrkutala je Lota i poterala Saru peškirom. Bila je spremna da krene. Čudo jedno kako šoping i vežba mogu da utiču na raspoloženje. I naravno, ono na čemu je bila. “La Eskina, evo nas!”, nastavila je Lota dok je izlazila s ogromnom plišanom plavom šanel tašnom u ruci. “Jebote!”, rekla je Sara. “Prelepa je.” Dodirnula ju je skoro sa strahopoštovanjem. “Lot, ko još utorkom kupuje šanel tašnu od šest hiljada dolara?” “To je baš pravo vreme za kupovinu šanel tašne, draga moja. Utorak.” Dok smo onako, u korak i u istim helankama, išle ulicom, sve je podsećalo na scenu iz nekog filma. Četiri devojke osvajaju grad. Ja u blejzeru, Lota u krznu, Bili u Barburovom nepromočivom mantilu, a Sara u bajkerskoj jakni. La Eskina je bio veliki mračni restoran, na čijim vratima je pisalo ZABRANJEN ULAZ. Do njega je vodio pravi pravcati lavirint. Nismo još ni stigle do stola, a Lota je već otrčala u toalet. “Trebalo je da proverimo šta ima u torbi”, rekla sam. “Zezaš me?”, rekla je Bili kada smo sele. “Treba joj doping posle naporne vežbe? I odakle joj uopšte novac za tu tašnu?” Naručile smo margarite i kokice. Lota nam se pridružila dvadesetak minuta kasnije. Oči su joj bile crvene i mirisala je na l’eau de pot. Izgledala je stondirano. Sve nam je bilo jasno. “Okej, kružok počinje, lutke. Šta sam propustila?”, pitala je. Muzika je bila preglasna za ozbiljan razgovor i zabrinuto prijateljsko pitanje poput: “Draga? Šta to kog đavola radiš?” Ipak, Bili je tihim glasom morala da iskaže svoje negodovanje. “Zar nisi mogla da sačekaš? Dok ne stigneš kući?” Sara je skrenula temu. “Lusi ima odličan ombre, pogledajte je. Prelepo. Njen gubitnik slika neku tajnu sliku, a Bili je propao randevu.” “Kad smo već kod slike, Lus...”, rekla je Lota. “Narod je poludeo u iščekivanju te izložbe. Nadam se da je spreman.”

68


Lota i Tajtus su bili kao sparing partneri, bez obzira na to da li su se nalazili u istom ringu ili ne. Sigurno su počele da kruže razne glasine o izložbi, a ona je tu bila svoj na svome. Odlično je znala šta se dešava. “Dušo”, rekla je Lota i okrenula se ka Bili. “Gde si upoznala tog tipa? Kako se zove SladakSeksiTata? Gde sada izlaze zgodni virtuelni momci?” Bili ju je pogledala u stilu to nije za tebe. “On je prijatelj mog prijatelja. Svejedno, to je bio početak i kraj. Treba da se usredsredim na posao. Radim na svojoj knjizi.” “Molim? Kako, kad?” O, čoveče. Skini joj se, Lota, pomislila sam. U poslednje vreme uvek bi se nakačila nekoj od nas kad god bismo se sastale. “Izdaću je uskoro. Ponudila su mi se tri različita izdavača. Treba još samo da isprobam nekoliko finalnih recepata, uradim slike i gotovo. Kraj.” “Kul, lutko.” “Skoro pa gotovo.” “Ako kažeš da je gotovo, gotovo je”, rekla je Lota. Na brzinu sam sagledala situaciju. U suštini, četiri drugarice našle su se da popiju piće posle napornih vežbi. Ali nije trebalo mnogo da se shvati da tu nešto smrdi. Lota je naduvana, Bili snuždena, Sara okupirana planovima za snimanje posete embrionima, a ja sam svaki čas proveravala telefon ne bih li pročitala neku novu poruku mog tajnog ljubavnika. Možda imam posla s progoniteljem. Možda je to isto radio i s deset drugih žena, a možda je i kao som iz one priče o ribarima. To bi mogao biti neki osamdesetogodišnji starac, ili neki petnaestogodišnji klinac. Možda je to bila i Odin, šta ja znam. Pretraga po mom imenu izbacuje reklamu koju sam nekada snimila za Kelvin Klajn, i to potpuno normalnu, nimalo izazovnu sliku. Možda je to neki ludak kome su se dopale moje fotografije pa ima neku bolesnu ideju na umu. “Dakle, trebalo bi da napišem članak o nekoj devojci. Zove se Odin i piše blogove pod pseudonimom Odin iz Njujorka”, rekla sam kako bih promenila temu razgovora. “Je l’ neko od vas uopšte čuo za nju?” Lota je podigla glavu i skrenula pogled s telefona. Naručila nam je koktel moskovsku mazgu iako još nismo dovršile margaritu. Već je bila dve ture pića ispred mene. “Zašto?”, pitala je. “Koga to uopšte zanima?” Spustila je naočare za sunce. Oči su joj bile širom otvorene. “Noel traži da napišem nešto o njoj, ali pre toga moram da je pronađem. Sve što znam o njoj je da ime nalog i na Tviteru. Niko ne zna ko je ona u stvari. Osim da je jedna velika misterija.” “Prvi put čujem za nju”, rekla je Bili. To sam i očekivala. I da jeste, ne bi mi priznala. “Želi da to bude ekskluzivna priča za jesenje izdanje”, nastavila sam. “Bombastična. Nešto što će časopis vratiti u ruke čitalaca. Bilo bi sjajno da mogu da napravim i neku fotografiju.” “Ha”, rekla je Lota. “To bi stvarno upalilo. Ona je totalno sjebana. Hodajući haos. Svako bi to voleo da pročita.”

69


“Lota, ne znaš ni o kome pričamo”, rekla je Sara. “Zašto tako govoriš?” To je bilo glupo pitanje. Zašto je Lota morala bilo šta da kaže? Jer je to neizbežno. Zlobno se osmehnula i slegnula ramenima. “Jer jeste. Sjebana. Luda.” “Kako ti to znaš? Ja sam čula za nju i mislim da je izuzetno pametna. Svi čitaju njene blogove. Zašto bi bila luda?” Sara i Lota ponekad su se prepirale kao sestre tinejdžerke. Telefon mi je zasvetleo. Lusi, neprestano si mi u snovima. Misliš li na mene? “Ma daj. Moj Rus je poznaje. Onaj o kome sam ti pričala, Lus, oligarh. Zgodni kolekcionar, koji je pao s neba. Sem ako možda ne postoji neka druga Odin.” “Molim?”, iznenadila sam se. “Da. Pričao mi je o njoj. Slušajte, ja sad moram da palim.” Skočila je, ostavila tri dvadesetice na sto i nestala u lavirintu ka izlaznim vratima. “Zar nije ona bila ta koja je insistirala da odemo na piće?”, rekla je Bili. “Ili na džoint”, konstatovala je Sara. “Da. Baš nam je lepo smestila”, dodala je Bili. Već je gubila strpljenje. “Bar da je taj džoint podelila s nama”, našalila sam se. Nije im bilo smešno. Sve smo znale razlog zašto je otišla. A to nije bilo da bi popušila još jedan džoint. Džoint je bio slab u odnosu na ono što je njoj trebalo. Javi se kad stigneš kući, volim te, poslala sam joj poruku. Ok, odgovorila mi je. “Dakle, šta ćemo za tvoj rođendan, Lu?”, pitala me je Sara. Bože. Moj rođendan. Četrdeset drugi. Sve sam bliže pedesetoj. “Apsolutno ništa. Ili nešto da popadamo u nesvest. Na primer, da odemo u striptiz bar. Ili zoološki vrt.” Lota mi se, naravno, nije javila kada je stigla kući.

70


18 Stan Lote Eklund Peta avenija 43, Grinič Vilidž Subota, 5. jul Lota živi u jednoj od najpoznatijih zgrada u Njujorku, na Petoj aveniji br. 43, mada je odavno ne zovu avenijom, već kažu samo Peta. Džulija Roberts ima stan u istoj zgradi. Ljudi tu neretko kupuju stanove samo zbog adrese. Lotin bivši muž Dejvid, muzički producent s kojim nikad nije zaista živela, prepisao joj je stan. Lota ga inače nikad ne bi mogla priuštiti. Pozvala me je da dođem. Rekla mi je da ima nešto za mene, ali nije htela da kaže šta. U nekim stvarima je bila vrlo slična Tajtusu. Verovatno je to bio razlog zbog kojeg se nekada nisam slagala sa njom i grizla me je savest zbog toga, ali tako je. Ili sam bila pomalo ljubomorna. Ako je neka od mojih drugarica meni iza leđa mogla da legne u krevet s mojim mužem, to je bila ona. Ima muški apetit za sve. Novac, seks, alkohol, drogu. U svemu preteruje. Nekada se šalimo da joj je krvna grupa seks pozitivna. Njen životni moto je da se kresne sa svakim ko joj se približi. Prava je lavica. “Znači, juriš Odin?”, pitala me je. “Izvoli, lutko.” Pružila mi je Kartijeovu vizitkartu, na kojoj je Lotinim uskim šik rukopisom bila ispisana imejl-adresa. “Nemoj posle da kažeš da ti ja nikad ništa nisam dala.” “Lota! Odakle ti ovo?” “Od oligarha.” “Molim? A odakle njemu7. Odin se kurva po umetničkim krugovima? Trebalo bi da bude teško pronaći je. Ne razumem - odakle on nju zna? Ko je on uopšte?” “To nije važno. Nekad se ne pita. Samo se uzme.” Lota je pušila goloaz. Možda neće umreti slavno, ali uživaće u glamuru sve do sudnjeg dana. “Gde si otišla prošle nedelje posle treninga? Posle pića?”, pitala sam je. “U provod. Kasno sam se vratila.”

71


“Rekla sam ti da mi se javiš. Čak i da je to bilo rano ujutru, ne bi mi smetalo.” Zgrabila je telefon i počela nešto da kuca. Stigla sam kući, Lu. Cmok. “Baš si slatka”, rekla sam kada sam pročitala poruku koja mi je stigla. “Bättre sent än aldrig”, rekla je uz osmeh. “Bolje ikad neko nikad.” Lota je umela da smara na četiri različita jezika. Zvono na interfonu najavilo je da je Bili ušla u zgradu. Narednog dana trebalo je da izađe s nekim i trebalo joj je nešto novo da obuče. Čim je ušla u stan, odmah je primetila cigaretu i skrenula pažnju kašljem. Odmah zatim skrenula je pažnju na neuredan stan, a onda je skrenula pažnju da je skrenula pažnju. “Pobogu, Lot, ovde ima dvadeset stepeni.” Isključila je klima-uređaj i počela da otvara prozore. “Ovo nije zdravo. Smrdi kao u mrtvačnici.” Lota je stavila na sto činiju slanih krekera i teglu tapenade. Zatim je ispraznila flašu hladne votke, sipavši nam piće u čaše za vodu. “Je l’ ovo neka šala?”, pitala je Bili. Rasklanjala je prazne kutije, diskretno koliko je to bilo moguće. “Lota, stan ti je u haosu.” “ À ta santé”, rekla je Lota i podigla čašu. Namazala sam malo sosa na kreker. Bio je bajat. Mislim, kreker. “Staklena čaša se ne baca u kantu za smeće”, grdila je Bili iz kuhinje. “Bože, nadam se da će je uskoro neko kresnuti”, šapnula mi je Lot. U inat je zapalila još jednu cigaretu. “Vidi, Lu. Kad budeš razgovarala s njom, budi veoma oprezna”, rekla mi je kada se Bili vratila iz kuhinje. “Razgovarala sa kim?”, pitala je Bili. “Sa Odin”, odgovorila sam joj. “Lot mi je nabavila njen imejl.” “Čekaj malo. Ti nju znaš?”, pitala je Bili. “Odakle ti nju znaš?” Lota je oklevala. “Znam joj ime. Čula sam za nju. Nije ni važno. Čime se taj tip bavi? Gde idete? Kakva je to priča?”, pitala ju je Lota. “Drži kockarnicu”, rekla je Bili. “To je sve što mi je rekao. Zove se Maks. Nismo se baš puno dopisivali.” “Koliko ima godina?” “Hmm... dvadeset pet.” “Bili Sitvel!”, viknula je Lota i nasmejala se. “Vrh! Hoće li doći na skejtbordu?” “Ne zezaj me, tako ti je to. Ili imaju šezdeset pet ili dvadeset pet. Muškarci koji imaju četrdeset dve nikad ne traže ženu svojih godina.” “Braj ima četrdeset dve”, rekla je Lota. “Da, i pao je na Sarin stan. Nije normalan. Ko god napuni četrdeset, isto razmišlja. Čista matematika, viđaš se s nekim tu i tamo, a njegovim godinama uvek dodaš pet godina u svakom pogledu.” “Čekaj malo”, rekla sam joj. “Znači, u četrdeset petoj treba da izlaziš sa petnaest godina mlađim?”

72


“Pa dobro, nije to baš egzaktna formula”, rekla je Bili. “Idemo u Vord III.” Prešle smo u Lotinu spavaću sobu i počele da smišljamo kombinaciju. Njen garderober bio je pun komada koji su podizali nivo testosterona. “Dakle, on je mlad... idete u Vord III. Ja bih obukla uske kožne pantalone i Versačeovu majicu bez rukava.” “Lota, šta je s onim tipom s kojim si me upoznala?”, pitala sam je dok je izvlačila i odmeravala neki džemperčić ukrašen krznom. Mesec dana pre toga, dok sam sa Čeri bila u Rouz baru, primetila sam zanosnu plavušu, obešenu oko vrata mnogo nižem i starijem muškarcu. Čovek je bio potpuno izgubljen u vremenu i prostoru, a žena koja mu je visila oko vrata bila je Lota. Mogao je deda da joj bude. Kada su nam prišli, bilo je očigledno da je mortus pijana. Alkohol, u paketu sa opijatima, učinio je svoje. “Sećaš se”, rekla sam joj. “Onaj sa kojim si bila u Rouz baru. Filip?” Odmahnula je rukom u kojoj je držala čašu, tako vesto da nije prosula ni kap votke. O, ma niko bitan, neki kolekcionar. Često svraća u galeriju. Investitor, pa ima neke ideje i sa mnom. Treba imati... Kako ti ono kažeš? Treba imati više opcija. Da bi rizik bio što manji. Znaš ono, kupuj akcije i ne brini. Imao je nekih ideja.” Ništa je nisam razumela. “Bil, predomislila sam se”, rekla je. “Obuci ovo. Pokaži mu trbušnjake.” Bili je složila garderobu i počela da njuška po Lotinoj kuhinji. U frižideru je pronašla teglu maslina, flašu doma i kremu za lice. Uzela je telefon. “Lot, trebalo bi da nabaviš nešto namirnica, draga”, rekla joj je. “Naručiću tajlandsku klopu.” “Salatu s junetinom”, rekla je Lota. “Meni je svejedno”, dodala sam. “Bilo šta.” Na zidu preko puta mene, uramljena u pleksiglas, stajala je kreacija Azedina Alaje. Unikatna crna kožna haljina, koju je Azedin dizajnirao za Lotu kada je bila dvadeset godina mlađa. Lota nikada nije bila model, ali inspiracija mnogima sigurno jeste. Kreatori su se lomili da joj poklone neki svoj model. Azedin joj je poklonio tu haljinu kada je imala dvadeset pet godina i kada je još mogla svakog da obori s nogu. Bili je primetila da sam se zagledala u haljinu. “Sećaš se nje?”, pitala me je i prevrnula očima. “Hej, Lota, šećeru! Sećaš li se one večeri?” “Toga se više niko ne seća.” Samo jednom je obukla tu haljinu, na gala večeri Instituta kostima u Metropolitenu, i nosila ju je kasnije iste noći na zabavi kod Dafni Ginis. Stvari su malo izmakle kontroli pa se ujutru sa sve haljinom na sebi probudila na Bilinom kauču, bez ikakvog pojma kako je dospela tamo. Bila je ubeđena da joj je neko podmetnuo drogu u piće. Kada se u četiri ujutru pojavila na Bilinim vratima, rekla joj je da je izgubila ključeve od stana, a držala ih je u ruci. Narednog jutra, kada je konačno došla sebi, haljina je bila potpuno uništena. Lice joj je bilo umazano od šminke, a haljina isflekana od povraćanja. Bili se prenerazila kad ju je videla takvu. Zgrabila je peškir i počela da je briše. Na to sam je podsetila.

73


“Bila je original”, rekla je. “Bila si u velikom haosu tog jutra, draga”, rekla sam joj. “Pa šta?” “Ajlajner ti je bio razmazan svuda”, dodala je Bili. Tada je to možda izgledalo smešno. Dvadesetpetogodišnja devojka s jakim mamurlukom. Kasnije smo drugačije gledale na sve. Lota je uvek bila luđa od svih nas, ali nas je uvek ubeđivala da je sve pod kontrolom. Kao onaj što bez zaštite hoda po žici, ali niko više ne strahuje za njega jer je to uradio već bezbroj puta. A onda, kada niko ne gleda, on padne. “Samo budi oprezna, Lus”, rekla je Lota i skrenula temu razgovora. “Tebe nije teško pronaći. Pobrini se da nemaš nikakvih tajni.” “Kakvih tajni?” “Bilo kakvih. To tajno dopisivanje, na primer.” “Molim?” Iznenadila me je. “Čekaj malo, opa, opa. Šta ja to čujem? Lus Brokton!”, rekla je Bili. “Kakvo tajno dopisivanje?” Lota se zadovoljno smeškala. Trebalo je da očekujem tako nešto od nje. Među najboljim drugaricama ne postoje tajne. “Ma ništa. Malo je čudno, ne znam kako da vam objasnim.” “Zar nisi primetila koliko je okupirana telefonom? Tako izgleda početak svake afere”, rekla je Lota. “Nije to nikakav početak, nemam pojma ni ko je on. I prestani da me špijuniraš.” Lota se nasmejala i zapucketala prstima. “Bingo! Zgodni neznanac!” “Kako to misliš da ne znaš ko je on?”, pitala me je Bili. “Pa, jednog dana je samo stigla poruka. Onako, niotkuda. On mene zna, zna kako se zovem, a ja pojma nemam ko je on.” “O bože, Lu. Šta ako je neki ludak? Trebalo bi da zoveš policiju.” “Neću da zovem policiju. Ako je lud, lud je.” “Zvuči baš seksi”, rekla je Lota. “Je l’ ti već poslao sliku svog đoke?” “Nee!”, rekla sam. “Bljak!” “Maco”, rekla je Bili, “ti si šest meseci bila s tipom koji je celom gradu slao slike svog kurca, i to pre nego što ste počeli da se dopisujete.” “Da, Džerod. Oni polaroidi!”, setila se Lota. “I meni je poslao jedan - mislim da ga još imam tu negde.” “Ne šalje mi nikakve slike. Samo... jeste pomalo uznemirujuće. Ne znam kako da vam objasnim.” “Zašto se ne kresneš s njim?” Lota je uvek bila direktna. “Uopšte ga ne poznajem. Ne znam mu ni ime.” “To je na emotivnoj bazi”, rekla je Bili. “Što je bolje. Ali je i opasno, Lu. Razmišljaj o tome da promeniš broj.” “Tvoj poslednji kavaljer gledao je porniće dok si mu spremala večeru, pa nisi promenila broj.”

74


“Tačno.” Možda sve to i jeste bilo opasno. Ali nije mi se javio dva dana. Nedostajao mi je.

75


19 Okej. Idemo. Prima: O@OdinNYC.com Šalje : LucyBrockton@SNOBmagazine.com

Draga Odin, Molim te, izvini ako ti je ovo pomalo čudno. Ne znaš me, ali možda si čula za mene. Lako ćeš me pronaći i slobodno kopaj ako želiš. Ono što ne budeš pronašla, čućeš od mene. Neću mnogo da okolišam. Ti si glavna vest u gradu, svi pričaju o tebi. Svakog si potkačila, ali na lep način. Leto u gradu ume da bude dosadno, a ti si ovo uistinu učinila interesantnim. Radim za magazin SNOB - zanimljivosti, kultura, politika, modna scena i tako to. Volela bih da napišem priču o tebi, ukoliko si voljna za razgovor. Priča može da bude onakva kakvu ti želiš. Mogu da sačuvam i tvoju anonimnost. Možemo se čuti i preko mejla. Kako god ti želiš. Nadam se da ćemo biti u kontaktu. (Mislim da je ono što pišeš sjajno.) Pozdrav, Lusi D. Brokton (555) 867-5309 Šansa da mi odgovori bila je ravna nuli. Potpuno je ignorisala moj tvit. Pojela sam šaku žele-bombona i bacila se na Ester Perel.

76


A onda, tek tako, stiže mejl. U roku od nekoliko minuta odgovorila je na moje nevešto ubeđivanje. Da, htela je da razgovaramo. Ali ne lično, i ne preko telefona. Za sada. Jebote. Šta je ovo? Samo toliko? Samo to je trebalo da uradim? Da pošaljem poruku na lako dostupan mejl i sačekam odgovor? Gde je tu misterija? Počela sam da mislim da je možda Noel lud. Da li je iko ikada uopšte pokušao da stupi u kontakt s njom? Odgovorila sam na poruku.

Prima: O@OdinNYC.com Šalje: LucyBrockton@SNOBmagazine.com Okej, super. Može li nekoliko pitanja za zagrevanje? Daću sebi toliko za pravo. Omiljena knjiga? Da si pisac, ko bi volela da budeš? Šta uvek nosiš u tašni? Donji veš i brus: uvek u kompletu ili ne? Rijaliti ili rok zvezda? Cipele: Džimi Ču ili Brajan Atvud? Restoran 21 ili Buli? Ist ili Saut Hempton? *** I još jedno: Koja bi bila prva rečenica tvoje biografije? Pozdrav, Lusi A onda sam dobila ovo:

Prima: LucyBrockton@SNOBmagazine.com Šalje: O@OdinNYC.com 77


Draga Lusi, Bože, kakva introspektivna pitanja! Baš originalno. Tako nećeš saznati ništa o meni, ali svakako ću odgovoriti. Ne istim redosledom. Pustiću da sama spojiš odgovor sa pitanjem. Prvo, ono što me nisi pitala, a reći ću ti: imam crnu kosu i plave oči. Drugo, niko ti neće iskreno odgovoriti koja mu je omiljena knjiga. To je isto kao kada bi nekog pitala koji mu je omiljeni deo tela potpuno relativno. Danas ću ti možda reći da su to moje noge. Duge su i zadovoljna sam njima. Sutra bih lako mogla reći da su to moje uši. Ponekad stvarno volim svoje uši. Masaro što se tiče cipela. Mogla bi reći da volim i Felinija. Ali ne volim, iako bi mogle da prođu. Bila bih Gertruda Stajn kada bih bila pisac, jer bih mogla da budem gojazna, da se opijam po čitav dan i pišem gluposti koje svi duboko poštuju. Dakle, prva rečenica u mojoj biografiji bila bi, naravno, neka totalna besmislica. Ne znam za ostalo, malo sam se umorila od ovoga. Možda ću ti kasnije odgovoriti na preostala pitanja. Sve najbolje, O. Dakle, stvarno je kučka. Okej. Mogu da se nosim s tim. Gertruda Stajn? Ne znam šta sam očekivala. Možda da će biti uljudnija ili pronicljivija. Svakako pomalo provokativna. Mislim da nije onakva kakvom je Noel smatra.

Prima: O@OdinNYC.com Šalje: LucyBrockton@SNOBmagazine.com 78


Draga Odin, Hvala, shvatila sam. Molim te, ipak razmisli o tome da se vidimo. Tvoj sam veliki fan. Lusi Brokton

79


20 Hotel Standard Vašingtonova ulica, Mitpaking distrikt Utorak, 8. jul Žensko veče “O bože, je l’ ti to ozbiljno, lutko?” Lota je zvučala oduševljeno. Sara jeste bila ozbiljna. Njen tim isposlovao je naslovnu stranu za avgustovski broj Avenije pa smo proslavljale. Avenija je njujorški časopis. Možda nije od značaja za ostatak zemlje, ali naći se u njemu bio je važan korak za one koji su se peli na lestvici poznatih. Bila je u stilu pogledajte moj veliki stan. Pokazala je kuhinju. Bejkerovu sofu i stolice Kristijana Vernera. Sara u omiljenoj pozi, doterana, nafrakana, skrštenih nogu, u šanel kompletu. Mislili su i na najmanju sitnicu, pa čak i na starinski čajnik, koji je neobavezno stavljen na stočić s novinama. Na naslovnoj strani bila je slika na kojoj Sara nosi haljinu Karlosa Mote i samo što ne progovori bogata sam i uživam u tome. Izgledala je fantastično san snova. Sedele smo u Standardu i bile veoma žedne. “Stari dobri šatovi, Stju, poređaj ih”, rekla je Bili konobaru. Tamo se mogao pojesti najbolji branč u gradu. Uveče je, doduše, bilo malo drugačije. Mogao je biti na listi Najbolji bar u kojem se mogu videti golišavi modeli na ekstaziju. Ipak, nije bilo toliko kasno. Tek što je prošlo sedam. Još nije bilo golišavih modela. Lota je bila najbolje što su mogli da vide. Stjuart nam je doneo četiri čaše burbona, šećer i činiju narandžinih krišaka potopljenih u pelinkovac. Lota nije gubila vreme, a Stjuart je oduševljeno posmatrao kako pruža lepu ruku, liže gornji deo šake i umače ga u šećer. Zatim je jezikom olizala ruku kako je to umela Dita fon Tiz, sručila šat kao revolveraš, uzela krišku narandže, stavila je u usta i isisala sok. Posmatrači su bili oduševljeni. “Gospode bože”, prošaputala je Bili. “Ume li ona da uradi bilo šta a da to ne bude izazovno?”

80


Ne. Ništa. Šećer. Jezik. Burbon. Pa opet. Izgleda da je već bila pod gasom. Očigledno to nije bilo prvo piće koje je te večeri popila. Slično bi bilo uvek kada bismo je sreli. Pogledala sam u Saru i videla negodovanje u očima. Lota je oduvek luckasta, ali u poslednje vreme je preterivala. No u baru to nikome nije smetalo. Imala je svoju publiku. Bila im je odlična zabava. Doneli su pečene ostrige za početak. Lota se preglasno smejala na svaku našu reč. Hrana je nije interesovala. Počela je da se prepire sa Sarom. Bila je pijana, a verovatno i naduvana. “Ozbiljno, Sarice”, rekla joj je. “Hoćeš li sada zvati novinare i reći im iz kog restorana ćeš izaći?” Pokušala sam da ih smirim. “Džejms kaže da bi trebalo...”, počela sam, ali Lota me je prekinula. “Zašto toliko pričaš o njemu, Lu? Kresni ga već jednom ako ti se toliko sviđa.” Iznervirala me je iako znam da ima pogan jezik. Dugo me je gledala, onda uzdahnula, stavila naočare za sunce i ubacila telefon u tašnu. “Lutke, žao mi je što ću morati da vas napustim, ali čeka me jedan veeeoma važan klijent. Hoće da kupi papreno skupo delo. Ne smem da ga ispalim.” Ispraznila je čašu ispred nje i na brzaka me cmoknula. Svima je mahnula i nestala. “Počela je mnogo da sere”, rekla je Sara. “Mislim da se samo kreše s tim tipom. Tačno znam o kome priča - nije on nikakav klijent. Laže je da će kupiti nešto samo da bi se i dalje kresao s njom. Prošle nedelje sam je videla s njim ispred Bilbokea. Bila je van sebe, s rukama punim kesa. Nije me ni primetila. Sigurno joj je on kupio onu tašnu. Možda joj nabavlja i drogu. Ali sigurno ne sakuplja umetnine. I stvarno je mator.” “Okej, znači, ima matorog dečka”, rekla sam. “Mislim da sam ga i ja upoznala.” “Stvarno matorog dečka. Bankrotirala je jer rasipa novac. Ili ga daje onim klincima s kojima se zamlaćuje po galeriji. Kladim se da je već protraćila sve što je zaradila. S ocem se nije čula čitavih šest godina, a pravi se da je sve u najboljem redu. Ako se ne bude dozvala pameti, još malo pa će početi da prosi po Bruklinu.” Livija je uvek govorila da postoje dve situacije koje žena nikako ne treba da dočeka u ovom gradu: da ostane švorc ili da ostari. A bože me oprosti, daleko bilo obe u isto vreme, umela je da kaže. “I još se nalazi s tim momcima na Tinderu, a oni je samo iskorišćavaju”, dodala je Bili. “Ona je Tinderela”, rekla je Sara. “Ali ti si poslednja koja treba da priča o tome, Bil.” “Vau”, rekla sam. “Spustite loptu.” Viđala sam Lotu kako pretražuje po Tinderu. Dok smo Bili i ja bile kod nje u stanu, neki momak joj je poslao selfi iz kade. Pokazala nam je. Hteo je da joj čita poeziju, napisao je. “Nešto tako vruće i seksi kao što si ti.” To je bilo samo deset minuta nakon što mu je poslala zahtev. Ko još tako piše? Zar su ljudi zaista počeli tako da se muvaju? Bez upoznavanja, bez večere? S neba pa u rebra - i odma’ na poeziju. “Kako je moguće da je švorc? A šta je s Dalijem?”, pitala je Bili. Dalijem je stavila pod navodnike.

81


Lotina porodica je u nekom momentu imala u vlasništvu veoma skupa umetnička dela. Nije se ona slučajno našla u tom poslu. Ali priča oko svakog dela završila bi se time da ga je njen deda prokockao, poklonio svojoj ljubavnici ili na neki volšeban način izgubio u stanju potpunog pijanstva. U svakoj Lotinoj porodičnoj priči nalazio se poneki kockar ili pijanac. Slušali smo razne priče o njenom dedi, koji je bio poznati kolekcionar u Švedskoj, i mada je svaka manje-više bila ista, sve su imale istu poruku: onaj ko voli žene i kocku ne može imati i pare. To je klizav teren. Jedino što je, po Lotinoj priči, deka sačuvao bio je Dalijev autoportret. Salvador mu je lično poklonio tu sliku, mnogo pre nego što je i slutio u šta će izrasti. Kasnije je Dali pokušao da ubedi Lotinog dedu da mu proda tu sliku. Deda nije pristao, a Dali je zbog toga poludeo. Lota ju je u ručnom prtljagu (makar je ona tako ispričala) donela sa sobom kada se preselila u Njujork. Tvrdila je da je čuva u sefu u banci. To nije imalo nikakvog smisla, jer sef u banci nije mesto gde se takve umetnine čuvaju. Tajtus nijednog momenta nije poverovao u tu priču. Mrzeo je bajke o umetnosti. Istina je da niko nije znao šta se tačno dogodilo s tim delom - možda ga je Lota čuvala u spavaćoj sobi ispod kreveta. Sara je ubeđena da ga je videla, što i nije tako važno. Ono što je važno jeste da, ako stvarno čuva tog Dalija u sefu, imala je neizmerno bogatstvo. Ta slika vredi milione. Tada ne bi morala u krevet sa osamdesetogodišnjim starcem.

82


21 Park na Vašingtonovom trgu Ist Vilidž Nedelja, 13. jul Svake nedelje u leto, Džejms je bio jedan od stilista koji su besplatno frizirali u Parku na Vašingtonovom trgu. Ponekad bih se tamo našla s njim i otišli bismo zajedno na ručak. Tog dana zamolila sam Bili da napravimo sendviče. Ja sam donela namirnice, a ona ih je ukombinovala. Pečena junetina s kiselim borovnicama, salata od tune s cveklom i rikotom, brokoli s azijskim trešnjama i fetom. Ukratko, to je Bilino shvatanje kulinarske umetnosti. Džejms je stajao u svom improvizovanom salonu - pored klupe pune peškira i frizerske opreme. “Hej, lepotice”, rekao mi je. “Evo, upravo završavam.” Džejms je frizirao svakog ko se tu nađe, ali uglavnom je to radio zbog ljudi koji su tu bili samo u prolazu. Oni nisu znali ko je on, a nije ih ni bilo briga. Momak u Pradi spašava svet glavu po glavu. Nikada do tada nisam videla tako lepog muškarca kao tog što ga je šišao. Izvajana brada, tamne oči, široka ramena, savršeno telo. Mogao je direktno na modnu pistu. “Lusi, ovo je Aleks. Aleks, Lusi Brokton. Pisac, model, najlepša žena u gradu.” Aleks se okrenuo ka meni i osmehnuo se - zubi, rupice na obrazima, oči. Bio je uznemirujuće savršen. “Zdravo, Lusi.” Bilo je jedva primetno, ali ipak sam čula neki naglasak. Nemac? “Drago mi je”, uzvratila sam. Nije mi ličio na nekoga ko bi lutao parkom samo da bi ulovio besplatno šišanje. Džejms je bio veoma vešt. Poput skulptora u crtanom filmu: nekoliko poteza koje i ne primetite, i eto, gotovo. “Evo, gotovo”, rekao mu je Džejms. Aleks je ustao i pogled je tada postao još bolji. Bio je visok i atletski građen. U Njujorku je bilo mnogo zgodnih muškaraca, ali ne mnogo i onih koji su odskakali - ne bi valjalo da svi savršeno izgledaju. Ali on jeste. “Aleks će biti ovde nekoliko nedelja”, rekao je Džejms.

83


“O, stvarno? Imate li nekih planova?” Nasmejao se - rupice na obrazima! - a ja sam pocrvenela. “Mislim, planirate li da vidite neke zanimljivosti dok ste ovde?”, zbunila sam se. “Ponešto”, odgovorio mi je. Zurio je u mene - to je bilo očigledno. Pogledala sam u stranu. “Hvala, Džejmse”, rekao je. Hteo je da izvadi novčanik iz džepa, ali Džejms ga je zaustavio. “Ne. Nedeljom ne naplaćujem, druže. Ne mogu da uzmem.” “Pa, hvala lepo onda.” Nasmejao mu se, a potom okrenuo ka meni, stisnuo mi ruku sa obe svoje i otišao. “Bože moj”, rekla sam. “Šta ovo bi?” “Nije loš, a?”, nadovezao se Džejms. “Mislio sam da ću morati da ti dam nešto za osvešćivanje.” “Volela bih da čujem njegovu priču.” Džejms je klimnuo glavom. “Da, interesantan lik.” Gledala sam za njim dok je odlazio. U filmskoj verziji mog života, to bi bio On. Misteriozni stranac u Armanijevom odelu, koji na kočijama od bundeve juri za mnom. Seli smo na klupu. Dodala sam Džejmsu sendvič. “I, dakle, šta - slučajno se ovde zatekao?” “Pa valjda. Čula si ga, biće tu dve nedelje. On je Rus. Bavi se nekim vetrenjačama ili tako nešto. Šta ima novo kod tebe, ljubavi?” “Vetrenjačama? Nemoguće. Zar je svet tako mali?” “Molim?” “Ma ništa. Lota je upoznala nekog Rusa koji se bavi vetrenjačama. Zaboravi, čudna neka priča.” Trebalo mi je dosta vremena da razbistrim mozak. Da se preorijentišem sa Aleksa na razgovor. Lotin oligarh? “Ta devojka o kojoj treba da pišem... veoma je interesantna.” “Kako to misliš?” “Nije baš slatka, to kao prvo. Ne znam ni kako da joj priđem.” “Nemoj je zamišljati hitnijom nego što jeste. U suprotnom nećeš moći da pišeš o njoj. Ko je to rekao, onaj tip što je pisao o Sinatri?” “Gej Taleze.” “Da, pa ti si mi pričala da Sinatra nije bio za razgovor. Bio je težak čovek, zar ne? A tip koji je pisao o njemu prosto je uzeo stvar u svoje ruke.” “Imaš pravo.” Dugo sam ga gledala dok je jeo sendvič. Tek tada sam primetila da ima bore oko očiju. “Šta još ima, lutko? Nešto te muči.” “Ne znam. Svi smo zabrinuti za Lot. I ima tu nešto čudno u vezi s tim njenim tipom.”

84


Pojela sam poslednji zalogaj salate s tunom - Bilinu savršenu kombinaciju ukusa i teksture. “Lota je dobro, Lus. Ona samo voli da se zeza. Preteruješ.” I ranije je umeo to da kaže. Ali Džejms je Lotu upoznao preko mene. Pa kako je onda mogao znati da li treba da brinem ili ne? Nekoliko puta jesmo svi zajedno popili piće. Jeste da je frizira s vremena na vreme. Možda se tu i tamo još negde sreću, ali on nju ne poznaje. Zvuk mog telefona najavio je poruku.

Gde si, lepotice? Gde da te moje srce nađe? Pogledala sam oko sebe. Nisam videla nikoga ko drži telefon u ruci. Odgovorila sam na brzinu, dok je Džejms kupio svoje krpice sa klupe.

Tu sam. Znaš da sam tu. I da te čekam. Šta ja to radim?

85


22 Kuća Broktonovih Radna soba Ponedeljak, 14. jul Brdo časopisa bilo je naslagano na gomili pored mog stola - SNOB, Eskvajer, Vaniti fer. Čitala sam sve što mi je palo pod ruku. Počela sam sa biografijom Mata Hari, ne bih li dokučila šta je toj devojci u glavi. Ali da budem iskrena - najviše sam čitala TMZ. Izjave i komentare i sve linkove. Pretresla sam svaku priču o Kardašijanovima i sve u vezi sa tim. Nisam baš mogla da pohvatam ko tu šta radi, ali nisam mogla da prestanem da čitam. Kloi je vežbala, Kim je nosila neku odeću, Kendal ili Kajli žestoku odeću, i jedna od njih napisala je nešto na Tviteru, a onda je neko odgovorio. Za neke od tih ljudi nikada pre nisam ni čula, ali navukla sam se na sve te priče. Da li je moguće da bih ja mogla da napišem nešto interesantnije i ekskluzivnije? Telefon mi je uzalud zvonio. “Lus!” Bila je to Sara. Odmah zatim stigla je i poruka.

Moja ljubljena Lusi... Ne mogu sada, pomislila sam. Samo budi tu.

Uzbuđuje me pomisao na tebe. Znaš li to? “Lusi! Gde si?” “Izvini, tu sam. Samo... gledam nešto.” “Znači, vidimo se na ručku u subotu, gde god ti kažeš. Lota ima neko iznenađenje za nas.”

86


Subota. Moj rođendan. Četrdeset drugi. Kad je pre prošao trideset peti Zaboravila sam i kad je to bilo. “Važi. Svejedno je. Gde god hoćete.” “Lusi. Ne može ti biti svejedno! Onda sve propada.” “Neko mirno mesto. Neko lagano piće. I bez prepirke.”

... žudim za tvojim toplim i nežnim telom. Da te dodirnem po vratu.. “Bože!”, uzdahnula sam. “Molim? Šta ti to radiš?” “Tu sam. Izvini. Čitam nešto. Važi, javite mi gde se vidimo.” “Ne, ti nama javi. Ručak i sve ostalo. Odvoj taj dan samo za nas.” “Ubedila si me”, rekla sam joj. “Dogovoreno.” “Ljubim te.”

Lusi, otkrij mi neku svoju skrivenu želju...

87


23 Salon sestara Džej Zapadna Pedeset sedma ulica 41, Midtaun Subota, 19. jul Izabrala sam Čarli Berd za mesto gde ćemo ručati. Iskapile smo tri flaše francuskog belog vina pre nego što smo stigle do deserta. Toliko o tome da je to trebalo da bude samo lagano piće. Tajtus je bio u studiju kada sam izašla iz kuće. Izgleda da nije imao predstavu koji je dan. Ili ga nije bilo briga za to. Ni ja se baš nisam radovala svom rođendanu, a sem toga, otkako sam otvorila oči, mislila sam samo na Njega. Počela je pomalo da me peče savest. U restoranu sam sve vreme mislila na njega. Tako izgubljena u mislima, propustila sam pola razgovora. Neprestano sam proveravala telefon i zamišljala da sam negde s njim, na nekom drugom mestu. Stresla bih se svaki put kada bih pomislila na njega, što se moglo uporediti i sa zadovoljstvom i sa strahom. “Okej, mačkice. Idemo. Dajte račun.” Sara je uzela račun, a Lota je pozvala taksi. Sve četiri smo se nabile u auto i nismo prestajale da se kikoćemo. Lota je sela napred i rekla vozaču gde da nas vozi. Iznenadili ste se? Kozmetički tretman vagine u Salonu sestara Džej. “Lutke, ima da budu prave lepotice”, rekla je Lota. “Prvo one, a onda pedikir. Bićemo tip-top kada budemo izašle odatle.” Tretman vagine za rođendan? Tako to ide. Život ti se pretvori u beskonačnu torturu održavanja. I ranije sam se tamo depilirala. To je bio svojevrsni obred inicijacije. Brazilka je prvo počela da se radi upravo u Salonu sestara Džej. Ali to je bio moj prvi tretman te vrste i korak napred za mene. Sat da jedna od sestara lepi trake, čupa, pipka i sapunja moju... da. “Šta će nam tačno raditi?”, pitala sam u kolima. Nisam bila sigurna da sam popila dovoljno vina da pustim da mi se neka žena čitav sat mota između nogu. “Ne boj se, Lus. Samo se opusti. Odlična stvar”, rekla mi je Sara.

88


“Tretman vagine i pedikir. Rođendanski tretman vagine i pedikir”, pevušila je Lota dok smo se strmim stepeništem pele na drugi sprat. “Užasno boli, ali vredi otrpeti. Videćeš.” Sestre Džej bile su za tretman vagine isto što i Tom Ford za malu crnu haljinu. Majstori svog zanata. Udobne stolice, ugradna svetla, vreli vosak i frizurica za macu, i to za manje para nego što biste dali za taksi do aerodroma. Svaka od nas je pošla sa po jednom sestrom, koje su nas odvele do kabina i rekle nam da se skinemo. “Skinite sve sa sebe. Može?”, rekla je moja. Zvala se Ana. Mada su sve bile lepe, Loti je dopala bomba. Svaka bi komotno mogla da se nađe na nekoj naslovnoj strani. Ana mi se činila veoma fina, dok nije počela s tretmanom. “O, sranje!”, čula sam kroz zid kako Bili jauče s moje leve strane. Pregradni zidovi nisu bili podignuti do plafona, tako da se sve dobro čulo. “Joj!”, jauknula sam i duboko udahnula. Ana me je pogledala, razmakla mi noge i nasmejala se. “A posle ćete biti i više nego zadovoljni.” “Ovo je život, devojke!”, čula sam Lotu kroz zid s desne strane. Nije bilo nikakvih suvišnih ukrasa. Samo poneki poster poznatih ličnosti na zidu. Dok je Ana lepila vosak, zagledala sam se u sliku Naomi Kembel. “Kao da mi deru kožu”, rekla sam. “Nemoj tako, Lu”, stenjala je Bili. Ana je sklonila ruku s mojih nogu. “Da”, rekla je. “Biće posle nežna, kao bebina guza.” “Kako tvoj skejtborder, Bil?”, pitala sam je samo da bih skrenula misli. “Zove se Maks. Drži kockarnicu, Lu. Ne vozi skejtbord.” “Jao!”, jauknula sam. “Ovo je strašno.” “Sladak je, ali njegova bivša devojka je zaštitno lice Viktorijas sikreta i ne prestaje da priča o njoj. Muškarci prosto zatupe za tim modelima. Ako samo kažeš da si model, ne moraš više ni prstom da mrdneš. Ništa lično, Lus.” “Oprošteno.” Kladim se da smo bile smešne svakom ko nas je slušao u čekaonici. Sve četiri smo jaukale na svaki potez skidanja voska. “Ja imam urasle dlake”, jadikovala je Sara. “Ne, nee, ne brinite”, tešila ju je njena sestra. U svakoj kabini bilo je par oštrih pinceta. Ana mi je dala malo oduška i spustila mi noge. Vreli vosak, pincete, a onda duga intimna masaža. Imala je policu punu losiona i piling krema, kojima me je mazala i trljala. Zatim je nanela masku od papaje i uključila tajmer. “Petnaest minuta”, rekla mi je. “Onda smo gotovi. To je to.” To je to. “Kako tvoj brak, Lu? Sad kad smo te napili za ručak, pričaj.” “Molim? Pojma nemam. Zamoran. Definitivno mi treba malo uzbuđenja. Interesantno kako u početku misliš da će sve biti romantično, pa čak i ako pusti stomak u osamdesetoj, jer toliko ga voliš. Ali onda, nešto se desi. I kao da tu ne možeš ništa da učiniš. Petnaest godina, a onda odjednom postanete samo drugovi i sve što imaš je razgovor. Da ne budem prosta.” A sanjaš seks sa neznancem. “Vau, Lusi. Nije valjda! Daj, pa Sara se evo sprema za novu priču. Opet”, rekla je Bili.

89


“Ha! Ona će biti žena u nastavcima. Zar joj to nije u genima?” “Čujem te, Lot”, rekla je Sara iza zida. “Lusi, ne razumem”, dodala je Bili. “Mislim, je l’ ima neki problem s erekcijom ili tako nešto? Zar ne možeš ti njega da spopadneš?” “Ne znam. Strašno jeste, ali ponekad i volim što ima pažnju drugih žena, jer me tako ne grize savest.” “Ne privlači te više?”, pitala me je Sara. “Jeste on zgodan. Mislim, vidim to i sama. Samo ne znam kako bih sada legla u krevet s njim. To bi bio potpuni promašaj. Sem toga, ni on nema baš neku želju. Sve da se na štiklama i u tangama pojavim u njegovom studiju, ne bi me ni primetio.” Lota i ja smo prve završile i prešle na pedikir. Ana je stigla odmah za nama i izvadila neke spravice nalik na alat za arheološka iskopavanja. Počela je da obrađuje zanoktice. “Pusti Tajtusa, kako si ti?”, pitala me je Lota. “Kako je u četrdeset drugoj?” Ako se dobro sećam, moj muž je zaboravio da mi je rođendan. Virtuelni ljubavnik nije ni znao. Deca nisu bila ni u planu, a mačkica mi je bila očerupana i oguljena uludo. Kako bi mi bilo? “Moglo bi biti i gore”, odgovorila sam joj. “Sećaš se onog tipa, onog Devona s kojim si se kresala?”, pitala me je Lota. Nije marila za rečnik ni usred kozmetičkog salona. “Kroz maglu. To je bilo pre dvadeset godina”, rekla sam joj. “I nismo se kresali.” “Onda ste verovatno zbog toga i raskinuli. To je ujedno i odgovor na moje pitanje.” Takvo je bilo njeno viđenje stvari. “Konobariše u Akmiju. Videla sam ga pre neko veče.” “Ozbiljno, Lot?”, pojavila se i Sara. “Nadam se da nisi razgovarala sa tim kretenom.” “Otkačio je Lu u Hemptonu. Sećaš se? Jednostavno je otišao”, dodala je Bili. “Pa dobro. Nisu se našli. Možda je tako i bolje.” Godinama se nisam setila Devona. To je bilo davno prošlo vreme. “Odlično izgleda.” Obe smo ćutale. “Da l’ ti to tražiš moj blagoslov?”, nasmejala sam se. “Jesi li se već spanđala s njim?” “Ja samo hoću da se držim koda.” “Iz principa ne bi trebalo da budeš s njim”, rekla je Sara. “Jebeš kod.” “Den som spar han har”, rekla je Lota. “Nije za bacanje, devojke, nisam mislila ništa loše.” “Široko ti polje”, rekla sam joj. “Bože, ako treba da izbegavaš sve muškarce u gradu s kojima sam bila, osušićeš se.” Ćutale su. “Šalila sam se”, rekla sam. “Bila si samo s dvojicom”, ispravila me Bili. “Zato se i šalim.”

90


,,I obojica su bili kreteni.” “Baš ti hvala, Sarice”, rekla sam. To je nije zaustavilo. “Sećaš li se Džeroda?” “Hajde da pričamo o nečem drugom”, rekla sam. “Draga”, obratila sam se Loti u želji da promenim temu. “Šta misliš, kako ćeš se ti osećati kada budeš napunila četrdeset šest?” Ona je bila sledeća koja je trebalo da proslavi rođendan. “Biće to sjajno, Lusi-Lu. Godina Zeca, što znači da ću biti romantična i zaljubljive prirode. Koju boju si izabrala?” “Tamnoteget.” Lota je zgrabila crveni lak. “Hej, lutke. Jeste li znale da Hemingvej nije želeo da prazni bazen otkako se Ava Gardner gola okupala u njemu?” Namignula mi je. Nasmejala sam se. “Čitaš Odinine blogove.” “Vau, e to je nešto”, rekla je Sara. “Da, ali to je tako prolazno”, dodala je Bili. “Šta time dobijaš?” “Vatrenu autobiografiju, eto šta dobijaš”, odgovorila joj je Sara. “Znate šta”, rekla sam, “treba nam slavljenički šampanjac. Moet i kavijar. Lot, zovi Fonmejt.” Fonmejt je vršio dostavu u bilo koje doba, na bilo koje mesto u gradu i šta god da poželiš. Sve da je to moet i kavijar od ostrige za dostavu u salon za brazilku. Stigli su za petnaestak minuta. “Pa da nazdravimo.” Sve smo bile glatkih stopala, izdepilirane i ponovo obučene. Bili je promućkala flašu i, kada ju je otvorila, šampanjac je počeo da pršti svuda oko nas. “Bil!”, povikala je Sara, koja je bila potpuno mokra. Jedva da je ostalo nešto za zdravicu. “Za opasne godine”, rekla sam. “Oh, Lus. Tako si noir”, rekla je Lota. “Za opasne godine.” Nazdravile smo, a Lota je svoju čašu iskoristila kako bi progutala i dve pilule, koje je izvadila iz tašne. “Prestani”, rekla mi je kada je primetila da je gledam. “Dobijaju se na recept, okej? Lutke, mislim da nam treba suši. Kod Omara.” “Samo što smo jele!”, rekla je Sara. “Kavijar nije ništa. Hajde, samo malo.” “Onda Tao”, rekla je Sara. “Nisam prikladno obučena za Omara.” Kada sam se vratila, u kući nije bilo nikoga. Ali na stolu me je sačekao ogroman buket sa porukom. Vatreni ljiljani, draga, za tvoj rođendan. Poput tebe, i oni su odvažni, prelepi, neprocenjivi i retki poput dragog kamena. Nežni i nestalni.

91


24 Kapo Masa Medisonova avenija 976, Aper Ist Sajd Subota, 26. jul Tajtus i ja večeramo s Čeri kako bismo proslavili moj rođendan. Želeo je da se iskupi. Kasnio je nedelju dana, ali sve je nadoknadio. Tog popodneva zatekla sam kutiju iz Toma Forda na krevetu. Kutija Tom Ford boje tamne čokolade značila je isto što i Tifanijeva kutija 2.0. To je samo za žene koje imaju ili veoma darežljive muževe, ili one koji su negde zgrešili. Masa je savremeno, ali i veoma tiho i mirno mesto. Nameštaj je presvučen kožom boje žumanceta. Stolovi su od peskiranog stakla. Sve u Čerinom stilu. Bilo ih je tek nekoliko jer tamo su odlazili samo probrani gosti. Ali Masa je restoran koji drži Lari Gagosjan u podrumu svoje galerije. Tajtus nije tek neki tamo gost koji troši novac na večere: njegova dela vise po zidovima. Moja majka je besramno flertovala s mojim mužem. Otkako je ušla u taksi, nije propuštala priliku da se osloni na njega, ili da ga uhvati za ruku. Haljina joj je bila prekratka kad god bi on bio u blizini - doduše, zapravo, bilo koji muškarac - i ruke je stavljala na grudi ne bi li istakla duboki dekolte. Dodirivala ga je dok je govorila, ali i dok ga je slušala. To nije bila njena igra. Ili simpatija koju je mogla da sakrije. Gore od toga. Bila je uvreda. Ponašala se kao lavica koja uči svoje mladunče kako se lovi plen. Preterivala je jer je smatrala da ću ja tako shvatiti neke stvari. Da će namazani i sređeni nokti na njegovom ramenu vratiti sjaj iz mlađih dana. Prošlo je osamnaest godina otkako je isplivala iz bračnih voda. A i nije ona bila u braku s njim. “Dragi”, rekla je Čeri. Sedela je preko puta nas i držala ga za ruku. Darling. Zvučalo je tako engleski. “Reci mi šta radiš. Znam da umetnici ne vole da baksuziraju i pričaju o svom delu, ali Lusi kaže da si u zanosu. Kaži nam. Molim te, makar nešto.” Istina je da nije voleo kada ga pitaju o poslu. Ali Tajtus nikada nije bio grub prema mojoj majci. Poštovao ju je. Zapravo, nisam primetila da je ikada bio grub prema ženama. Prekršila sam pravila i pozvala konobara. Tajtus me znatiželjno posmatrao dok se naginjao ka Čeri, kako bi je bolje čuo. Pričala mu je kako je nedavno prodala dupleks nekom paru koji je imao sliku Saja Tvomblija. Ali nije mogla da se seti koju.

92


“On je čovek oblika, linija i reči”, rekao je Tajtus, ali i dalje me je pratio pogledom. “Jeftino. Bolje da je prodaju i kupe akcije u Eplu nego da je svakog dana gledaju.” Ceri je bila iznenađena njegovom opaskom. Uz njega je učila kako se gleda na umetnost. U svakoj drugoj situaciji bilo bi normalno da Tajtus naruči piće. On je bio taj koji je birao vino i odlučivao o meniju. Ali i ja sam znala ponešto, a i bila sam veoma nestrpljiva. Izabrala sam bajđu - azijski liker iz Biline ponude Devet ubitačnih jesenjih koktela. Konobar je bio impresioniran mojim izborom. Kada se vratio sa punom flašom, nasuo mi je malo pića u čašu. Probala sam, klimnula glavom i on nam je napunio čaše. Tajtusa je sve to veoma zabavilo, rekla bih. Valjda ponekad i nije loše izmeniti ustaljenu proceduru. Bilo da vam je do toga ili ne. Sada je Tajtus pozvao konobara. Mogao mi je prepustiti izbor vina, ali ne i izbor menija. Njegove slike vise na zidu sprat iznad, to je njegov zadatak. Osim toga, on je majstor tog zanata. Odlično zna šta žene vole. Poput mađioničara na ulici, koji tačno zna koju kartu držimo u ruci, odabrao je jelo za sve. Junetinu za Čeri, tunu i tartar sos za mene i specijalitet kuće za sebe i sve nas zajedno. “Čeri, pitali ste me na čemu trenutno radim. Naravno, doći ćete na izložbu, zar ne? Sve je potpuno novo. Ali biser kolekcije, uveren sam, biće ono najbolje što sam do sada naslikao.” “Oooh”, rekla je Čeri. “Da, reč je o lepoti. I načinu na koji je nesvesno pokazujemo - drugačiji ugao, druga perspektiva, nešto čega nismo zapravo ni svesni. Jedan potpuno novi pristup iz kog god ugla da posmatrate. Mada, biće mi teško da se rastanem od tog dela. Vezao sam se.” Znala sam da je zbog takvih njegovih reči Čeri ostala ubeđena da se zaljubio u neku drugu. “Pa, jedva čekam da vidim. Zvuči veoma interesantno.” Čeri je imala jednu od njegovih slika. Bila je jedna od retkih žena koja je njegovo delo dobila na poklon. Nije imao običaj da poklanja svoje slike. Bila je to mala slika žene sa kučetom, u parku. Naslikao ju je specijalno za Čeri. Žena se spokojno odmarala na povocu dok je kuče uz knjigu odmaralo na klupi. Kada nam je stigla hrana, Tajtus je pažljivo razmestio tanjire koje nam je konobar spustio na sto. Kompozicija. Sve što je te večeri radio bilo je u znaku savršene kompozicije sitni gestovi, odabir, razgovor sa mojom majkom. “Jesi li pogledao novi broj Tajm aut Njujorka?”, pitala ga je Čeri. Odmahnuo je glavom. Retko je čitao bilo šta o sebi. “Na listi si deset stvari koje se moraju videti, sa fotografijom i pojašnjenjem gde se mogu videti tvoja dela pre izložbe.” “Ja sam videla”, odgovorila sam joj. “Lepo su to uradili. Nisam prepoznala ko je pisao, ali svakako je dobar uvod.” Kad god su pisali bajke o Tajtusovom životu, pominjali su priče koje nisam želela da čujem. Ja sam u njima bila ili trenutna inspiracija ili odana druga supruga po redu. Ili možda ta koju će zameniti drugom. Ili nadživeti. Ili pak ona koja mu nije podarila dete.

93


Pikaso, sa svojim zakonitim ženama, muzama, ženom koju je voleo, onom koja mu je pozirala, onom koju je kresao, kojom se oženio i na kraju je šutnuo - bio je veran samo sebi. Od značajnih žena u njegovom životu, dve su umrle, a dve su skrenule s uma. Kada je napustio Doru Mar, rekla je: “Posle Pikasa, samo je Bog dobar.” Možete li da zamislite da neko može da izgovori tako nešto? I da neko to može da napiše? Nisam želela da znam za žene koje su ostale slomljenog srca. “Čeri, bili ste u Italiji. Kako ste se proveli?” “Prelepo”, odgovorila mu je. “Pozitano je prelep gradić. Očaravajući. Oh, tamo bih mogla da živim. Vas dvoje bi trebalo da odete negde iz grada pre nego što prođe leto.” “Možda posle izložbe”, rekao je Tajtus. Uhvatio me je za ruku i osmehnuo mi se. Kada su sklonili tanjire sa stola, kroz prozor su se već videla svetla grada. Tajtus je izabrao sake, da uz njega nazdravimo. Ali pre nego što nam je konobar doneo piće, izvadio je dve kutijice na sto. Jednu je stavio ispred Čeri, a drugu ispred mene. “Ono što život čini zanimljivim”, rekao je, “jesu iznenađenja. Pogotovu kada njima obrađujete lepe žene.” Došli smo do čuvene Čerine izreke: “Muškarci ženama poklanjaju nakit samo onda kada ne misle ono što govore.” Zato sam i bila radoznala da vidim njenu reakciju. Ali izgleda da ju je zaista dirnuo. “Tajtuse, kako si ti divan”, rekla mu je. Posmatrala sam tu čudnu relaciju između njih. Ona: majka njegove mlade supruge, lepa i dobrodržeća žena njegovih godina. On: tip muškarca za kojim je tragala, a bila je prinuđena da igra ulogu tašte. A opet, on je bio taj koji ju je pojio vinom, plaćao joj večere i ugađao poklonima. Minđuše u obliku srca. Svarovski. Crne za mene i svetloroze za mamu. Poljubila sam ga i zahvalila mu se baš kada nam je stigao sake. Tajtus je podigao čašu i nazdravio nam: “Za nas. I našu ljubav.” Pogledao je u mene. “I za folie circulaire. Ludilo koje dolazi i odlazi.” Posle večere smo odbacili Čeri do njenog stana, a ja sam se tokom vožnje gradom šćućurila uz muža. Ali on je tada potapšao vozača po ramenu i rekao mu da stane. “Čekaj. Šta je sad?”, pitala sam ga. “Šta to radiš?” “Nešto što moram, Lulu. Ne obraćaj pažnju. Bila si prelepa večeras.” Dao je taksisti novčanicu od sto dolara, poljubio me i izašao iz kola. Da li je to bila neka šala? Taksista je polako okrenuo volan i pošao, kao da je to nešto što se svake večeri događa. Ostavio je muža u Šezdeset četvrtoj ulici, a ženu odvezao kući. Pogledala sam kroz zadnje staklo da vidim gde se on to uputio, ali njega više nije bilo. Da li zbog bajđua ili zbog sakea, ali očekivala sam da će se to veče malo drugačije završiti. Prokleti nakit. Čeri je bila u pravu. Kada smo stigli u Pedeset osmu ulicu, upali smo u saobraćajnu gužvu. To je bilo na pola puta do kuće. Bilo je deset sati, a ja nisam želela da završim u krevetu sama sa svojim mislima. Uzela sam telefon i poslala poruku. Definitivno jeste bilo zbog bajđua.

Gde si? Hajdemo na piće. Imaj milosti. 94


Odmah sam dobila odgovor.

Može! Slobodan sam. Vidimo se u Sedmoj u 11 h. Obavestila sam vozača da je došlo do promene plana. “Nemojte žuriti”, rekla sam mu. Nisam želela da stignem prva. Džejms je stajao ispred cirade upadljivo crvene boje kada smo se zaustavili ispred Vilidž Vangarda. Trebalo je da pretpostavim. Držao je nešto u ruci. “Sledeći nastup je za četrdeset minuta”, rekao mi je. “Možemo da popijemo piće dok čekamo.” “Nastup? Idemo na nastup? Slušaćemo džez?”, nasmejala sam se i uhvatila ga podruku. “Nije to tek neki džez. Najbolji džez. Raspametićeš se, dušo.” Smejao mi se. Za dvadeset godina, koliko sam živela u Njujorku, nikada nisam bila na takvom mestu. Ali znala sam da je Majls Dejvis tu nastupao. Pa Džon Koltrejn. Telonijus Monk. Otišli smo u obližnji bar. Naručio je viski za oboje. “Za moju curu”, rekao je. “Živeli!” Bila je to druga zdravica te večeri. Kucnuli smo čaše i viski je skliznuo niz grlo. Osetila sam da mi obrazi gore. “Šta ti je to?”, pitala sam ga. “To u ruci?” Šta god da je bilo, bilo je umotano u ukrasni papir. Pružio mi je zamotuljak. “Srećan rođendan. Znam da kasnim.” Odmotala sam papir. “Imao sam muke dok to nisam pronašao. Bio je to časopis. Eskvajer iz aprila 1966. godine. Nije bilo potrebe dodatno objašnjavati. Na naslovnoj strani pisalo je: Frenk Sinatra se prehladio. “Džej Džej, kako slatko s tvoje strane!” Zagrlila sam ga. Bila sam opijena. Mora da je zbog viskija, pomislila sam. To je samo časopis. I sama sam mogla da dođem do njega. Ali bila sam očarana. “Hteo sam da ti ga dam kad se vidimo, ali nisam očekivao da ćeš zvati subotom u kasne sate. Pomislio sam da lutki treba nešto.” Nasmejao se, uzeo me za ruku, ali ju je odmah pustio. Došlo mi je da zaplačem. Ništa. Je l’ tako? Mi smo samo prijatelji. Subota veče s prijateljem. Potpuno bezazleno. Čuo se dobro poznat zvuk mog telefona.

Gde si, ljubavi moja? Srce mi je preskočilo. Brzo sam vratila telefon u tašnu. “Dobro”, rekla sam i uzela još jedan viski. “Koga slušamo? Šta treba da radim? Kada da aplaudiram?”

95


Nasmejao se. “Kristijan Makbrajd, sigurno će ti se dopasti. To je trio. Klavir, bas i bubnjevi. Ne moraš ništa da radiš. Aplaudiraj kada poželiš.” Klub je bio u podrumskoj prostoriji. Plafon je bio nizak i smrdelo je. Sa sve pićem, smestili smo se na gusto poredane stolice, na samo nekoliko koraka od muzičara. Atmosfera je bila omamljujuća. Ježila sam se na svaki udar bubnja. Nakon svirke, Džejms je pozvao taksi i pretpostavila sam da idemo kući - najpre će mene istovariti. Ali nisam želela da idem kući. “Mister Čau, Trajbeka”, rekao je Džejms vozaču. Očigledno se ni njemu nije išlo kući. Bilo je skoro dva sata po ponoći. Mister Čau je bio pun. Atmosfera uzavrela. Žene u haljinama od tri hiljade dolara, muškarci u farmerkama od osamsto dolara i majicama. Seli smo kod bara. Odjednom sam osetila glad. Omamio me je miris piletine. Odmah su počeli da pristižu puni tanjiri. Prženi štapići od piletine i hrskava govedina. “O bože”, uzdahnula sam. “Sos od kikirikija. Mogla bih se kupati u nemu.” “Ne budi mi maštu”, rekao je i namignuo mi. Pili smo šampanjac iz flaše, kao da pijemo pivo, i lizali sos sa prstiju. Već sam bila poprilično pijana kada mi je Džejms prosuo punu kašiku sosa na ruku. “Jesi li lud?”, pitala sam ga i zasmejala se. Obrisala sam sos sa ruke i vratila mu istom merom. Za samo nekoliko minuta bili smo potpuno umazani. Barmen nam je ponudio ubrus i još jednu turu. Još pića mi definitivno nije trebalo. Ponašali smo se kao dva tinejdžera posle proslave maturske večeri. Počeli smo da se brišemo, histerično se smejući, a onda je Džejms olizao sos sa mog ramena. Naježila sam se. A možda je to bila samo kombinacija viskija, bajđua i sakea u isto vreme. Lizao mi je ruku, a ja nisam prestajala da se smejem. Smeh je bio ono što nas je držalo na nogama. “Reci mi nešto privlačno”, rekla sam mu kada sam došla do daha. “Molim?” “Udvaraj mi se. Zamisli da smo izašli zajedno.” “Mi i jesmo izašli zajedno.” “Ne, mislim kao pravi momak i devojka. Upoznao si me, izašli smo u klub, prošla je ponoć, a i ti sigurno nisi hladan čim si me doveo ovde umesto da me taksijem odvezeš kući. Dakle, šta sad sledi? Dovrši priču.” “Da dovršim priču.” Uputio mi je svoj očaravajući osmeh. Osetila sam ljubomoru prema svim ženama koje su se s njim našle u takvoj situaciji. Onima koje su znale da će se ujutru probuditi na njegovim grudima. “Okej... pa, Lusi...” “Ne, ne Lusi. Zovi me Venus.” “Venus?” “Da.” Uozbiljio se. Uplašila me ta nagla promena na njegovom licu. Onda je uhvatio pramen moje kose. Sranje. Kada nađete muškarca koji ume s kosom, ne puštajte ga.

96


“Pogledaj se. Sva si umazana, Venus”, rekao je. Klizio mi je prstima po kosi, a onda ih u slast olizao. “Ideš sada kod mene. Opraću ti kosu i jebaću te sve dok se ne osuši.” Pustio je kosu i prebacio ruku na moju butinu. Ćutala sam nekoliko trenutaka. “Vau!”, konačno sam uspela da izgovorim. “Nije loše, a?” “Ne, nije loše.” Nasmejala sam se i pokušala da na to gledam kao na igru. Bilo je zabavno. Zar ne? Smejali smo se dok smo izlazili iz restorana. Zatim smo ušli u taksi, koji me je odvezao pravo kući. “Ispadaj, Venus. Odmah.” Poljubio me je u obraz za laku noć. Počelo je da sviće. Tada mi je bilo lepo, ali znala sam da ću zažaliti već za neki sat. Kada sam otvorila vrata, Tajtus je već bio tu. Sedeo je na fotelji i gledao u mene. Bilo je suviše mračno da bih videla njegov izraz lica, ali sigurno se nije smeškao. “O, čoveče”, rekla sam poput tinejdžerke koju su uhvatili da se ušunjava u kuću. I uradila sam ono najgore što sam mogla u toj situaciji. Počela sam da se smejem. Bilo je potpuno apsurdno, ali smejala sam se čitave te večeri. “Drago mi je što vidim da si dobro”, rekao mi je. Zvučao je ljutito. Krenuo je uz stepenice, a i ja za njim. “I meni je drago da vidim da si ti dobro”, uzvratila sam mu. “I stvarno mi je drago što si se vratio kući. Gde si kog đavola bio?” “Pijana si, Lusi. Ne bih sada o tome.” “Naravno da ne bi. Gde si bio?” pitala sam ponovo. Okrenuo se i pogledao me pravo u oči. Izgledao je kao da ga muče sve brige ovog sveta. “Otišao sam u Vejverli. Bilo mi je potrebno da budem sam, popije piće i slušam priče oko sebe. Ponekad je to najbolji način za opuštanje. Pretpostavljam da si i ti uradila nešto slično. Popij aspirin pre nego što legneš u krevet.” Otišla sam u sobu, svukla se, ostavila svarovski u kupatilu i popila tri aspirina. Trebalo mi je dosta koncentracije dok sam deo po deo garderobe skidala sa sebe i slagala na krevet. Onda sam se uvukla u svoju hladnu posteljinu. Bila sam previše pijana da bih razmišljala o onome što se upravo dogodilo. Još uvek sam bila pod utiskom lepih trenutaka koje sam doživela te večeri. Tada sam se setila da mi je On poslao poruku dok smo sedeli u baru. Pročitala sam poruku i odgovorila mu.

Izvini, upravo sam pročitala tvoju poruku. Legla sam i razmišljam... o tebi. Bićeš mi u snovima.

97


25 Nemirno sam spavala i sanjala. Bio je to onaj isti san od pre, kada sam osećala njegov dodir. Kada sam mogla da osetim njegov miris i dodirnem ga. Ali ovog puta videla sam i njegov lik. Bio je to Džejms. Nekoliko puta sam se probudila i ponovo zaspala, opijena erotskim osećanjima. Kada bih se probudila, gubila sam ga pod prstima. Kada bih zaspala, ponovo je bio tu. Džejms. Znači, postala sam drolja u snovima. Alarm na telefonu konačno me je potpuno razbudio u osam ujutru. Pripremila sam se za mamurluk. Baterija mi se ispraznila još dok smo jeli piletinu. Bila sam toliko prisebna da ga priključim na punjač kada sam došla kući, a kada sam se probudila, čekale su me poruke.

Želim nešto da ti kažem... ... nisam mislio da će biti ovako... Nisam mislio da ću se zaljubiti u tebe. Osetila sam neku toplinu u telu. Zaboravila sam gde se nalazim. Mogla sam da poletim. Gde god da je bio, želela sam da budem pored njega. Šta god da je radio, želela sam da mu se pridružim. A onda me je glavobolja pregazila kao voz.

L’amour fou, Lusi. Znaš li šta to znači? Reci mi. Luda ljubav, Lusi... ... želja za strašću... nešto najjače. Ono što najviše želim si ti. Najveća želja si ti. 98


Osećala sam kao da je tu pored mene, u sobi. Kao da može da me vidi. Ustala sam. Kosa mi je smrdela na duvan. Vezala sam je u rep, obukla bademantil, obula papuče i sišla. Čekali su me kafa i poruka. L, Opusti se danas. Verovatno se ne osećaš najbolje. Skoro čitav dan ću provesti u galeriji s Leom. Zaboravimo sve što je bilo. Ja

99


26 Livijin stan Utorak, 29. jul Livija je spavala kada sam ušla. Televizor je radio, pa sam se udobno smestila i odgledala Zločinačke umove. Trgla se kada se probudila. “Ko je to? Šta se dešava?” “Ja sam, izvini. Nisam imala nameru da te uplašim.” Čitav stan mirisao je na kokice, mada sumnjam da ih je Livija ikada jela. U poslednjih deset godina jedva da je išta stavila u usta. Živela je, kako je ona umela da kaže, iz inata. “Koliko je sati?”, pitala me je. Izgledala je zbunjeno što sam tu. “Pola dva. Jesi li gladna?” “Ne, nisam gladna. Pričaj mi šta ima novo kod tebe.” Livija je više nego iko volela da sluša razne priče. Ali neke stvari su teško dopirale do nje. “Pa...”, počela sam priču. “U subotu sam depilirala vaginu. Rođendanski poklon od drugarica.” Ustala sam kako bih joj donela nešto da pojede. “O, dragi bože!”, rekla je. Nasmejala se i odmahnula slabašnom rukom u kojoj je držala neupaljenu cigaretu. Vratila sam se s tacnom rolnica od smokava i čašom vode. Onda sam joj sve pojasnila. “Sve ste vi potpuno poludele. Mene nikada ne biste nagovorile na tako nešto. Svaki od mojih muževa bio je zadovoljan da je dobije onakvu kakva jeste. Svaki. Bili su zahvalni.” Počela je da kašlje i uzela malo vode. Sumnjam da su bili zahvalni kao što je mislila. “Sve se trudite da izgledate lepo, a zbog čega? Zbog seksa? S muškarcima? A sve ste usrale motku.” Nije bilo svrhe raspravljati se s njom. Verovatno i jeste bila u pravu. Verovatno jesmo usrale motku. Ali ne sudite o onome što niste doživeli.

100


Počela sam da čitam od šestog poglavlja. Nije bilo potrebe da čitam baš o svim ličnim osećanjima i borbi žena iz porodice Dašvud. Upravo su stigle u Barton Kotidž i to iz mnogo ekstravagantnije sredine. Gospodin Dašvud je umro i ostavio porodicu u veoma teškoj situaciji. Još nisu bili svesne toga, ali bile su potpuno švorc. Dve reči za ubuduće, gospođo Dašvud: planirajte nekretnine. Livija me je prekinula u čitanju. “Zašto si uopšte to radila? Ne razumem. Šta ti je, za ime boga, trebalo da čupaš stidne dlačice? Gde je tu elegancija?” Označila sam stranicu i zatvorila knjigu. Uzdahnula sam. “Livija, jeste li ikada imali sastanak naslepo?” Ponovo se zasmejala. Nisam shvatila zašto se smeje. “Pitaj me to isto sledeće nedelje”, rekla mi je. “Probaću pa ću ti reći.” “Ne, mislila sam... da li ste ikada možda pisali pisma nekom koga uopšte ne poznajete? Jeste li ikada imali neku sličnu aferu?” “Pobogu, ne. S kim?” “Pa, to je ono što vas pitam. S nekim koga uopšte ne poznajete.” “Zašto bih pisala nekome koga ne poznajem?” “Pa, nekada više možete reći onome ko vam nije blizak.” “Ne razgovaraj s nepoznatim ljudima, Lusil! Ni jednu jedinu reč!” Kao po običaju, otišla sam po dve limenke piva, ali sam zastala kada sam se vratila i napunila nam čaše. Nije mi bilo do čitanja. Bila je u pravu, jeste bilo dosadno poglavlje. Elinor, Merijen i njihova majka nekad su živele lepo i u izobilju, a sad u maloj udžerici u koju jedva da je i klavir stao. Šta je tu bilo zabavno? “Da li ste se nekada osećali loše kada ste varali svoje muževe?” Livija se toliko glasno zasmejala da se na kraju i zakašljala. “Lusi, prevara je reč koju upotrebljavaju devojčice. Ozbiljne žene ne varaju. Afera je umetnost, a nove generacije to ne poštuju. Vi sve upropastite.” Nije da se nisam složila s njom. Mada, da opravdam našu generaciju, Livija u svoje vreme nije morala da se razume u Instagram. “Šta Tajtus radi? Da l’ slika?”, pitala me je. “Da, slika”, odgovorila sam joj. “Uskoro će imati izložbu. “A šta ti radiš? I ti treba da imaš svoj posao, znaš? Kao što sam ja imala svoj teatar.” I jeste imala. Na stolu je čuvala kutiju za nakit punu ulaznica iz četrdesetih, za predstave koje je igrala u svojoj kratkotrajnoj karijeri na Brodveju. Uglavnom je pevala u horu ili imala pokoju sporednu ulogu, ali kratko je igrala i glavnu ulogu u Muškarci više vole plavuše i to kada je Kerol Čening zaradila upalu pluća. Bila je zvezda čitavih šest nedelja. Čak se i pisalo o tome. Bilo kako bilo, imala je nešto. “Ja pišem”, odgovorila sam joj. “Pričala sam ti, za SNOB, za Noela Vajta. Trenutno pišem neki članak.” “O bože”, rekla je i ponovo odmahnula rukom. “Svetu ne treba još jedan pisac, Lusil.” Nasmejala sam se. “Pišem o jednoj ženi - vrlo interesantan lik. Veoma intrigantan.”

101


“To uopšte ne zvuči interesantno. Žene nisu interesantne. Ne može im se verovati.” “Uvek si govorila da muškarcima ne treba verovati.” Livija se uspravila i okrenula se ka meni. “Ne veruj nikome. Imam neki loš predosećaj noću. Uzmi advokata, Lusil. Već neko vreme hoću to da ti kažem. Bolje ga nađi na vreme nego da ga tražiš onda kada ti bude zatrebao, i nemoj da škrtariš na njemu.” “Odakle sad to?” “Ne moraš da mu uzmeš sav novac, ali pobrini se za sebe. Nisi ništa potpisala unapred, zar ne?” Kada ga je napustila, Livija nije uzela ništa od svog drugog muža, samo pune ruke zlata onoliko koliko je bila u stanju da iznese kroz vrata. Uzela je taksi, otišla u bar, naručila votku i napila se. Imala je deset miliona dolara u nakitu, a nije imala para ni piće da plati. “O čemu ti to pričaš? Ja se ne razvodim, Livija.” “Možda ne danas, ali razvešćeš se jednog dana. I trebalo bi - svaka žena bi trebalo bar jednom da se razvede.” “Ne mora sve uvek tako da se završi.” “Lusi Brokton, to je najveća glupost koju si ikada izgovorila. Sve ima svoj kraj i najbolje je da taj kraj bude onakav kakav ti želiš. Imam loš predosećaj. To sam želela da ti kažem.” “U vezi s čim?” “U vezi sa svim. Zbij svoje redove. Kako kažu, ovo će biti jedno tmurno i sparno leto.” Kroz Livijin prozor videlo se savršeno vedro nebo. “Van Gog je bio opsednut sobom. Jesi li znala to?”, pitala me je Livija. “Naslikao je gomile autoportreta, više nego iko ikada, a nikome nisu trebali. A i šta će to kome? Niko ga nije ni pitao za njih. Zato se ne treba udavati za umetnike. Oni su sujetni.” “Imaću to na umu sledeći put kada se budem udavala.” “Niko od njih nije normalan. Zvezdana noć, dragi bože, bio je pogled iz ludnice. Bio je zatvoren! Nije imao šta drugo da naslika nego pogled s prozora.” Nisam znala čemu je vodila ta njena priča, a i nije me zanimalo, pa sam ponovo otvorila knjigu. “Izgleda da se nije puno zanimao za muziku, i mada su mu se dopadali Elinorini crteži, on nije bio neko koje umeo da ih razume.” “Ili je Edgar dosadnjaković”, prokomentarisala je Livija, “ili Elinor ne ume da slika. I nisu baš neki par.” Možeš se udati i razvesti tri puta, i to dva puta od istog muškarca. Možeš igrati na Brodveju, spavati s Rokfelerom, pozirati Lisjenu Frojdu, a ipak ćeš završiti u stanu koji miriše na kokice, uz Džejn Ostin. Erotska inteligencija. Kako to funkcioniše u devedeset drugoj? Začuo se moj telefon, koji je stajao na stolu, pored mene.

Želim da ti čitam uz svetlost sveće. 102


“Zašto si stala?”, pitala me je Livija. “Nisam.” Zvuk na telefonu bio je isključen, ali čula se vibracija kada je stigla poruka. Livija se nije dala prevariti. Nastavila sam da čitam. “Mora da prodre u sva moja osećanja; da volimo iste knjige, istu muziku.” Telefon je ponovo zavibrirao. Dva puta.

Želim da te okupam u laticama ruža. Želim da te imam celu. “To je smešno”, rekla je Livija. “Ko još voli da čita iste knjige? Ima li toga ko bi voleo da sve vreme provede samo uz jednu osobu? Postoji samo jedno mesto gde treba da ti bude lepo - u krevetu. Ionako na svakom drugom mestu sve završi svađom.” Zvučala je umorno. Izgledalo je kao da će svakog trena ponovo zaspati. “Znaš šta, da nije umro, ti bi bila najveći umetnik njegovog doba.” Počela je da se gubi. “Ko, Livija?” “Nikson.” Bože, kako bih nekada volela da imam devedeset dve.

103


27 One Vandam Američka avenija 180, Soho Sreda, 30. jul Čeri me je zamolila da pogledam neki stan, za koji je bila sigurna da će se prodati, a vezivala se za nekretnine baš kao što se devojčice zaljubljuju u svoje letnje momke - ludo i nezaboravno. Želela je da upoznam njenu ljubav pre nego što je izgubi. Čeri je odudarala od većine njujorških trgovaca nekretninama, koji su nosili crno, crno i opet crno. Njen vedri duh iskakao je iz klišea. Klijenti su je zbog toga i voleli. Muškarci su je zbog toga voleli. Zato je mogla da proda i stan od pet miliona dolara. Više je pridavala važnosti tome da bude u centru pažnje nego da nešto proda, ali baš to i jeste prolazilo. Morate upoznati našeg brokera. Ona nosi ogrtač! Takođe nosi i jarkonarandžaste helanke kada vežba, a kada Manolo Blanik izbaci potpetice s perjem, pomisliće da je dospela u raj. Ima vrlo izraženu ličnost. Sve u vezi s njom je preterano. Definitivno je Miro. Tog dana, ipak, nije imala ogrtač. Kreacija Ralfa Lorena bez rukava, jarkoroze boje, otkrivala je njena savršeno izvajana, preplanula ramena, na kojima je mogla da zahvali dvadesetpetogodišnjem treneru Džefu. “Vau!”, rekla sam kad sam je videla. “Nije loše.” Stan je bio prelep. Čim sam ušla, zapazila sam pogled koji se pružao kroz staklena vrata terase. Spavaća soba ličila je na apartman u Plazi. Nisu izostali ni bar ni aparat za kafu. Ogroman akvarijum delio je trpezariju od dnevnog boravka - 5.300 kvadrata mira za četrnaest miliona dolara. To dođe oko tri hiljade po kvadratu. “Ne znam kako ti ovo polazi za rukom”, rekla sam joj. “Mora da se svakog dana iznova zaljubiš.” “To je samo bezopasan flert”, rekla je. “Dakle, draga, njih dvoje su mladi bračni par. On je unovčio jednu od onih aplikacija koje imaš u svom telefonu i dobio cifru od koje ti se vrti u glavi. Mislim da bi trebalo odmah da dobiju dete, pre nego što mu sav taj novac udari u glavu. Znaš već kako novac ume da promeni čoveka.”

104


Povela me je niz hodnik. U biblioteci je bio kamin. Videla sam i spa i još dve pomoćne spavaće sobe. “Kakogod, hoću da ih upecam na to dok oni uživaju u pogledu. Vidiš? Ovo je idealno za dečju sobu.” Pogledala je u mene. “Jesi li ti razmišljala o tome?” “O čemu?” “O dečjoj sobi.” “Pobogu, Čeri. Četrdeset godina te slušam kako govoriš da ne treba imati decu. Ostani na tome.” “Lusi, nemoj tako. I da, to jeste tako kada sve ide kao po loju. Ali tebi je sada potrebna promena.” Slegla sam ramenima i zakopčala joj dugme na haljini. Nakratko je to otrpela, a onda ga je ponovo otkopčala. “Steže me”, objasnila je. “Ali njima možda neće biti prijatno da bulje u tvoj brus.” “Lusi, navedi mi jednog muškarca koji ne voli da vidi brus.” “A žena tvog klijenta?” “Ona ne kupuje, veruj mi.” Čeri je lagano hodala po dnevnoj sobi, lupkajući štiklama o pod. “Znaš, kada sam poslovala sa Ličfildovima u Roklandu - kada sam im prodala najpre njihovu prvu kuću, a kasnije i drugu, s četiri spavaće sobe i bazenom - Glen Ličfild mi je poslužio burbon. Rekli su: “Želimo je.” Izvadio je pljosku iz džepa i nazdravili smo na licu mesta. Lidi ne pije, ali je i ona uživala u trenutku. Kakva romantika, draga moja. To su zaljubljeni ljudi. Svakome to treba. To ti još nisi shvatila. Svako želi da bude zaljubljen. Tajtus je zaljubljen u svoje slike, trenutno je potpuno zanesen njima. Ti bi trebalo da izvučeš neku korist iz toga.” “I ja želim da budem zaljubljena”, rekla sam joj. “Ko kaže da ja imam nešto protiv ljubavi?” “Onda uradi nešto po tom pitanju, draga moja!” “Ljubav nije nešto što možeš da opipaš, to je imaginarna stvar. I ti si svesna toga, zar ne? Imaginarna stvar. Nema u njoj ničeg stvarnog. Kada nestane, ne ostavlja nikakav dokaz da je ikada postojala.” “To je potpuno pogrešna filozofija, Lusi.” “Nije to nikakva filozofija, Čeri. To je istina. Ako se Tajtus i ja razvedemo...” Namerno sam upotrebila tu reč i napravila dramsku pauzu. Bilo je to pomalo podlo s moje strane. Čeri nikako ne bi volela da ostane bez svog poznatog zeta. “... biće tu nečeg što je opipljivo. Nekretnine, novac i tome slično. I to je to. On će nastaviti svojim, a ja svojim putem. Uspomene će s vremenom izbledeti, a s nekim drugim ćemo započeti priču iz početka. Sve je to imaginarno.” “Pa, strašno je što tako gledaš na stvari.” “Tako je kako je.” Uzela sam jabuku iz činije koju je Čeri ostavila na stolu.

105


“Ne postoji nijedan fizički dokaz da je iko ikada nekome nešto značio. Sad ga vidiš. Sad ga ne vidiš.” “Lusi! Nateraj ga da se ponovo zaljubi u tebe.” “Čemu to? Zašto se on ne bi potrudio da se ja ponovo zaljubim u njega? Zašto on ne bi poželeo tako nešto? Muškarci su ti koji bi trebalo da osvajaju.” “Ali to rade samo kada su zaljubljeni. Shvataš li šta pokušavam da ti kažem?” “Ne, smaraš me.” “Slušaj, ostavila sam šampanjac u frižideru, za svaki slučaj”, rekla je. “To je tako uzbudljivo. Šest meseci tragaju. Možda je baš danas taj dan. Ne znam kako bi odoleli.” “Ostale opcije?” “Dve. Ali ovo je idealno za tu dečicu. Verovatno će još razmisliti, ali on svakako može da ga priušti. Ostani do kraja.” “Ne mogu. Imam posla.” “Pišeš onaj članak? O onoj devojci?” “Da.” “Pročitala sam nešto o njoj, na sajtu, i čini mi se da je malo čudna. Zar ne bi mogla jednostavno da pišeš o cipelama za Vog?” “Znam šta radim.” Zapravo, nisam znala šta radim. “Pa, nadam se da je tako.” Kada sam izašla, u hodniku sam se mimoišla s Čerinim mladim bračnim parom. “Ja bih ubila za takvu spavaću sobu”, rekla sam im. Izgledali su nestrpljivo. Bilo je pametno što je donela šampanjac. U liftu sam čula zvonki glas moje majke. Zaljubićete se! Kao stvoren za vas! Voilà, kakav pogled!

106


28 Magazin SNOB Četvrtak, 31. jul Noel je bio nervozan zbog članka, kao i ja. Istovremeno je udvostručio njegovu dužinu na tri hiljade reči, čime mi uopšte nije pomogao. “Okej, dobra vest je da sam je pronašla”, rekla sam. “Dobila sam njenu imejl-adresu i pristala je da razgovara sa mnom.” “To je dobra vest, a koja je loša?” “Loša vest je da nije pristala da se nađemo. Ja ne mogu da napišem priču ako je ne vidim. Osim toga, uopšte nisam sigurna da je ona materijal za priču.” Hodao je po sobi. Bio je opsednut tom ženom. Ona je za njega predstavljala spoj Jelene Trojanske, Helen Gerli Braun i Helene Kristensen. Opčinjenost. Seks. Intriga. Bio je spreman da mi dozvoli da tekst predam posle roka, odnosno posle vremenskog okvira koji dozvoljava da se izvrši pregledanje i korekcija. Rekao mi je da ima poverenja u mene. Oni će ga složiti u zadnji čas i učiniti ono što drugi ne rade. Bio je strašno zagrejan za priču o njoj. “Odakle ti taj utisak da ona nije dobar materijal za priču? Na osnovu čega misliš tako? Kažem ti to zato što ona jeste za dobru priču, veruj mi. A ti možeš da je napišeš.” Trebalo je da budem pažljiva ovog puta. Noel je bio opsednut njome, a po njegovom mišljenju, i većina ljudi u gradu. Znao je da će pre ili kasnije neko ipak doći do nje, a pomisao da to neće biti on, dovodila ga je do besa. “Možda ja nisam prava osoba. Ja sam je pronašla, a koliko znamo, niko drugi to još nije uspeo. Mogla bih da je prepustim nekom drugom.” “Ne, Lusi. Sada je to veoma osetljivo, i ti to znaš. Ne želim da ona izgubi poverenje u nas i da nas preduhitri tako što će nas ismejati na svom blogu.” “Čitala sam njene starije tekstove. Zanimljivi su. Element misterije je veoma zabavan, ali nisam sigurna da tu ima priče. Ona je mlada, nova i drska. Ne vidim po čemu je drugačija od kuvara o kojem si prvo hteo da pišem? “Da li ti je poznata priča o Lisjenu Karu?” Rekla sam mu da nije, pa mi ju je ispričao.

107


“Lisjen Kar je bio jedan od predstavnika bit generacije, pored Ginsberga i Keruaka. A onda je ubio nekog tipa. Pao mu je mrak na oči. Radilo se o nekoj uvrnutoj aferi, što uopšte nije bitno. Iskasapio je tipa i bacio ga u Hadson, posle čega je telo pronađeno. Mora da je imao fenomenalnog advokata, budući da je u zatvoru ostao svega dve godine. Kada je izašao, nastavio je s karijerom uspešnog novinskog urednika i postao jedan od najboljih. Znaš šta bi Lisjen Kar govorio svojim saradnicima kada bi imali problem s pričom?” “Ne znam?” “Rekao bi: Počnite da pišete od drugog pasusa. Tako da i ja tebi to savetujem. Ako ti ne ide s prvim pasusom, počni od drugog.” “Okej.” “Doći ćeš u Per se, zar ne?” Noelova velika večera sledećeg meseca u restoranu Per se. Sranje. Bila sam potpuno zaboravila na nju, a nisam rekla ni Tajtusu, naravno. Noel je na toj večeri verovatno više želeo da vidi Tajtusa, a on neće hteti da dođe. Ipak, znala sam da ćemo morati da se pojavimo. “Da, naravno”, rekla sam. “Dobro. Dovešću neke potencijalne oglašivače s kojima želim da te upoznam. Obećavam ti da će to biti najbolja večera na kojoj si bila ove godine.” Na povratku iz Noelove kancelarije otvorila sam imejl i našla sledeće:

Prima: LucyBrockton@SNOBmagazine.com Šalje: O@OdinNYC.com Draga Lusi Brokton, Slažem se da se nađemo. Možeš da dođeš u moj stan. Pošalji mi svoj broj, a ja ću ti poslati adresu porukom. U njen stan? Da l’ se ona to šali? Tek tako. Poslala sam joj svoj broj i njen SMS je odmah stigao. Trebalo je da se nađemo sledeće subote. Stanovala je samo tri bloka dalje od nas.

108


AVGUST

29

Kuća Broktonovih Ponedeljak, 4. avgust Intervju za Artforum, prvi deo Evo nekih podataka o mom mužu, koje mogu da dam. Nazovite ih Iza umetnosti. To nije nešto, ali ipak je više nego što ćete pronaći u biografskom materijalu za njegovu izložbu. Dok je bio dete i živeo u Bernu, bio je fasciniran pištoljima i kaubojima. Želeo je da postane Džon Vejn. Ali njegov otac, baš kao i njegov deda, bio je čuveni trgovac umetničkim predmetima. Prema tome, imao je očekivanja od svog sina. Ono što je možda najlošije uticalo na Tajtusovu psihu bio je taj njegov san iz detinjstva, koji nije mogao da podeli s drugima. Bio je poput sina kamiondžije koji mašta da igra balet. Tako je njegovo odrastanje u Evropi bilo prilično burno. Skupljao je motore i brze automobile. Brzina mu je davala hrabrost. A potom mu je umetnost, kojoj se konačno posvetio, dala i snagu. Počeo je da slika u srednjoj školi nakon što se njegova porodica odselila u Pariz, a kada je maturirao, otac mu je dao pedeset hiljada dolara i kartu za Njujork. “Nemam ništa više da ti kažem. Nemoj biti nepromišljen”, rekao mu je. Tajtusova majka ih je već odavno bila napustila. Bila je igračica, a po Tajtusovim rečima i veoma neuravnotežena ličnost. On u stvari ne priča o svojoj porodici, ali koliko znam, otac mu je bio težak čovek, a majka otkačena. Tajtus je otišao u Njujork i više nikada nije video oca, koji ga je uglavnom i odgajio. Umro je pre nego što smo se venčali. Ipak, Tajtus nije došao ovamo sam, već s prijateljem, i to verovatno jedinim pravim kojeg je ikada stekao. Zvao se Roman Montro. I on je bio umetnik i to talentovan, ali svako od nas ima svoju sudbinu. Tajtus je uspeo, on nije. Borio se nekoliko godina i potom otišao iz Njujorka. Ne znam detalje, ali oni su se razišli i od tada se nisu čuli. Tajtus je godinu dana kasnije prodao svoje prvo delo. Imao je dvadeset i osam godina. Bila je to slika Žena u Midtaunu i prodata je za milion dolara, što je u to vreme bilo

109


nečuveno. Leo je veoma mudar trgovac, tako da mu se to isplatilo. Ipak, niko nije verovao da je posredi čista sreća. Tajtus nikada nije saznao da li su njegovi majka i otac čitali novine u to doba, ali verovatno jesu. Nikada mu nisu poslali čestitke za takav uspeh, a nije ga bilo teško pronaći. Prosto su bili čudaci. Kada smo počeli da se zabavljamo, Tajtus je nakratko ponovo uspostavio kontakt s majkom. Poslala je bele rade za naše venčanje. Njegova sestra je poslala poruku. Tajtusova maćeha je pogrešno napisala moje ime na korpi sa voćem. Lujsi. Anonimni kupac Žene u Midtaunu najpre je nekoliko godina izlagao sliku u čuvenim muzejima, a potom ju je stavio u svoju ličnu kolekciju. Posle toga više nije bila izlagana. Kada mi je prvi put pričao o svemu ovome, Tajtus je bio veoma uzbuđen. Izgubio je sve. Porodicu, svoje prvo delo i prijatelja iz detinjstva. Mislila sam da me je pustio u svet svoje privatnosti. Ali pomoću nekoliko veštih ispravki, on svoju prošlost pretvara u anegdote u kojima više nema ničeg ličnog. Tako da više ne možete da shvatite koji su delovi važni za njegovu ličnost, a koji nisu. Kada je prevazišao svoje ambicije, postale su mu dosadne. Cela ta stvar. Dugo je, pre nego što je počeo da priprema ovu izložbu, svoje radove nazivao mazarijama. Morala sam da se složim s njim. Ponekad bi to rekao rezignirano, a ponekad šaljivo, kao čovek koji je u stanju svakoga da zavede. Sve što bi Tajtus uradio moglo je da se proda. Stvarno je bilo tako. Ljudi su bili oduševljeni njime i njegovim delima. Uzmimo samo njegovu poslednju izložbu, održanu pre četiri godine u galeriji Pola Kasmina u Čelsiju. Artforum je izveštavao o njoj, i to nevoljno, kao dete koje su naterali da ide u posetu kod stare tetke. U Tajmsu su o izložbi pisali u rubrici o modi i stilu, a ne u umetničkom delu. To vam dovoljno govori. Nije da on više nije mogao da slika. Ali svi koji poznaju njegove rane radove i istinski vole umetnost mogli su da vide da se uopšte više ne trudi. Da je hteo, mogao je tako da nastavi unedogled. Mogao je da se vuče po gradu u pižami i crta karikature ljudi na klupama u Central parku. Umetnici nisu manekeni čija se karijera razvija i opada u tačno predviđenom ciklusu. Rok trajanja umetnika je neograničen. Čak i kada postanu nesposobni, ludi ili dementni, sve to postaje deo mita. Da je Tajtus počeo da propada, to bi bio samo materijal za novo i zanimljivo poglavlje o njemu. Ali on to nije hteo. Ja znam da želi da ova izložba uspe i da njome podseti i druge i sebe ko je zaista. Slika na kojoj trenutno radi predstavlja centralno delo njegove nove serije radova. To je najvažnije delo cele izložbe i ono ga istovremeno iscrpljuje i daje mu snagu. Ne mogu da se setim kada sam ga poslednji put videla takvog. Natmuren je i mračan, da bi se ubrzo pretvorio u nekog ko se upravo zaljubio. Čak mu se i ton glasa menja iz dana u dan. Ponovo je onaj stari. Jednog dana je ludo zaljubljen, sledećeg potpuno lud i obuzet umetnošću. Postskriptum: Pre pet godina Roman se upucao očevim starim pištoljem. Mrtav je. To smo saznali od Lea. Ričard Trejn je bio u našoj dnevnoj sobi zato što je Artforum pisao veliki članak o Tajtusu, koji je trebalo da bude objavljen posle izložbe. Ričard ga je pratio u stopu već

110


mesecima. Dolazio je na susrete sredom i provodio vreme u ateljeu gledajući Tajtusa kako radi. A takođe je zakazivao i zvanične razgovore, poput ovog. Tajtus voli da sam blizu njega kada ga intervjuišu. Ne preblizu, ali blizu. Dovoljno blizu da mogu da mu stavim ruku na rame ako počne previše da priča, da mu dospem piće ili ga prekinem kada smatram da treba da se okrepi. Oseća se sigurno kada sam pored njega. On zna da neću dozvoliti da pretera ili da se iznervira. Osim toga, želi da ima svedoka i nekoga ko ga gleda. Tatjana i ja imale smo uloge, poput glumaca u neformalnom off-Broadway izvođenju Fausta. Ona je ulazila u sobu s francuskim pecivom, a ja sam svima sipala vino. Novinari su postavljali pitanja Faustu. Ričard je nosio džemper s rombovima i somotske pantalone. Imao je novinarsku beležnicu i mali rikorder. Pročistio je grlo, što je značilo da je neformalni razgovor završen i da intervju treba da počne. “Počeću da snimam”, rekao je. “Dobro, počni”, rekao je Tajtus. Ričard je zabeležio vreme i datum i krenuo s prvim pitanjem. “Kakvo je vaše trenutno raspoloženje, budući da se datum približava? Biće to vaša prva izložba posle četiri godine, a većina radova je završena, pretpostavljam. Ostalo je još više od dva meseca, ali to možda počinje da vas opterećuje? Možete li nam opisati vaše trenutno raspoloženje?” Tajtus je uzeo veliku narandžu iz činije koju je Tatjana postavila i počeo da je ljušti. Ja sam se naslonila na zid preko puta i okrenula se ka Ričardu, a ne prema Tajtusu. Tako je znao da sam tamo, a nije mogao da me vidi. Znala sam da će to biti zabeleženo u članku. “Moje raspoloženje? Užasno sam jebeno nesrećan!” Umeo je da se nasmeje posle ovakve rečenice. Ne previše ozbiljno. “To je potpuno suvišno, ali tako mora da bude. Shvatio sam da ne mogu da stvaram van takvog raspoloženja. To mi zagorčava život, ali je tako. Morate da budete nesrećni da biste stvarali umetnost. Da biste stvorili bilo šta. Ništa fenomenalno neće nastati dok ste srećni. Ili trezni.” Da bi to istakao, otpio je dobar gutljaj vina i dopunio čašu. “Takođe mora da postoji oslobođenje od toga.” Ričard je zabeležio nešto, a Tajtus je popio još jedno piće. “Prema tome, vi prilično vremena provodite nesrećni?”, rekao je Ričard. Tajtus je razdvajao kriške pomorandže. Duboko je udahnuo i ispustio vazduh. Znao je da je njegova pojava veoma važna za članak, možda čak i više od onoga što govori. “Ne. Stvaranje je samo deo procesa. Ja ova dela pripremam već tri godine. A u početku je jedino bitno naći polaznu tačku. I to je posao za sebe, treba da budete u stanju da sebi zadate polaznu tačku, mesto odakle ćete krenuti. To je teško. Zastrašujuće je svaki put početi od nule, od praznog platna, ali s godinama shvatite kako se stiže do polazne tačke. Misterija dolazi posle toga i obuzima vas kao nevreme. Ona je nepredvidiva. Vi ne znate kada ćete ući u tu fazu i to je mučno.” Sve ovo sam već čula ranije. Misli su mi odlutale. Proveravala sam da li imam neku poruku na telefonu. Već nekoliko dana nisam imala nikakvih vesti od Njega. “Da li postaje sve teže? Mislim, da li postaje sve jače i mučnije tokom vremena? Da li je teže kanalisati proces ili pronaći mesto od kojeg se polazi?”

111


Tajtus je popio još jedno piće. Flaša je bila gotovo prazna. Tati je donela poslužavnik sa sirom i pršutom. “Radi se o disciplini. Kao kod sportiste koji s vremenom mora da ulaže sve više napora da bi stigao do tačke kada mišići počinju da rade kako treba. To je disciplina. Umetnici propadaju zato što gube disciplinu. Oni gledaju ispred sebe i više ne žele da stignu tamo. Ali problem je: šta im preostaje u tom slučaju?” “Dajte mi primer.” Tajtus je prošao rukom kroz kosu, a zatim stavio hleb i sir na tanjirić. “Polok”, rekao je. Samo ne to! Evo nas opet! “On se povukao u Hempton sa ženom i ljubavnicom i pokušao da slika i istovremeno uživa u životu. Mislio je da može da radi, živi i bude srećan. Zato sad gledamo sve to njegovo smeće koje je tad uradio.” Pala sam u iskušenje da ga diskretno odvratim od ovoga, ali Polok je bio mrtav, a Tajtus dovoljno veliki slikar da sme da ga kritikuje. Zato sam ga pustila. A i Ričardu su bili potrebni bombastični podnaslovi. “Polokov rad je smeće?”, rekao je kroz smeh. “Ne vucite me za jezik. Koga je danas uopšte briga za Poloka?” Tajtus je odmahnuo rukom s nipodaštavanjem. “I za njegovo sranje isprskano bojama? Nikoga. Ljude je zanimala samo dekoracija. On je bio ludi alkoholičar, tempirana bomba sa ženom i tom ludačom s kojom je spavao. Bože mili, šta će biti sledeće? - pitali smo se. I gledajte sad!” Ispraznio je flašu u čašu, a potom popio sve iz nje. Nije bio daleko od Poloka. “Ni u slučaju Ane Mendijete niko nije bio zainteresovan za njene smrdljive male slike s busenovima trave. Vi to znate.” Ričard je i dalje zapisivao. Otvorila sam novu flašu i stavila je na sto. “To nije bio njen talenat. Svi su kupovali njene radove zato što su znali da će je muž baciti s prozora zgrade. Što je na kraju i uradio. Trebalo mu je pet godina da se odluči na to, i na kraju mu je to donelo popularnost.” Tajtus je sipao još vina, proneo čašu ispod nosa, podigao je prema svetlu i zatim popio vino. “Možete biti neuspešan ili uspešan umetnik - tu ima i dosta sreće, a važno je i održati slavu i biti svestan da ste pritom i neka vrsta zabavljača.” “Nisam očekivao da ću to čuti od vas.” “Zašto? Pa to je istina. Tu se radi o nečem drugom. Meni se više jebe za umetnost. Nije mi bitno šta će neko reći o onome što ću izložiti.” “Dakle, ukrštanje... umetnosti i trgovine...” Tajtus ga je prekinuo. “Možda je ponekad cigara samo cigara, ali umetnost nikada nije samo umetnost. Ono što je ljude interesovalo kod Poloka bila je Li Krasner i kako je poludela zbog Rut Kligman. Kada je Rut obelodanila ono jezivo delo, koje je nazvala svojim ljubavnim poklonom, odnosno njegovim poslednjim radom, takozvani umetnički svet je potpuno odlepio. Li je bila pored njega i podržavala ga godinama, možda je bila i talentovanija od njega, ali suština je u tome da je jedina zanimljiva stvar u vezi s Džeksonom Polokom bila ta što je tucao tu

112


ludaču i što je ona prikazala njegovo poslednje delo. Niko nije bio zainteresovan za samo delo.” “Cinični ste.” “Ne, samo sam veoma realan. I umetnost je u stvari industrija. To je biznis, s gomilom novca. I on uspeva, krvari, diše i umire na dekoraciji. Skandal je dekoracija. Tračevi su dekoracija. Poroci su dekoracija.” “Onda bi trebalo da pričamo o vašim.” “Mojim porocima? Tračevima?” “Vašim skandalima. Vašoj dekoraciji.” “Pa, za mene je prekasno da umrem mlad. Vi ćete nesumnjivo iskopati i otkriti neku nepromišljenost. To je u ovom času ono što ljude najviše interesuje. Znam to. Ali nešto što još nemam jeste neki veliki skandal. A i da ga imam, svakako ne bismo pričali o tome pred mojom prelepom ženom.” Okrenuo se ka meni i namignuo. “A koji je to skandal?” Tajtus se usiljeno nasmejao Ričardu. Nije voleo da ga pritiskaju. A kada mu razgovor ne bi prijao, nije menjao izraz lica, samo je postajao ozbiljniji. Mada, Ričard jeste bio u pravu. Nije bilo nikakvih skandala. “Što se tiče umetnosti, ja sam jedan vrlo dosadan tip. Ali s obzirom na to koliko me plaćaju, ima tu nečega. Ne bi bilo bolje priče od te da sada kiksnem ili da vi negde iskopate nekakvu prljavštinu o meni.” “Da kiksnete? Mislite na izložbu?” “Da. Kada gledamo automobilske trke, nije nam zanimljiv onaj što pobeđuje, već onaj koji udara u zid.” Ričard jedva da je probao vino, dok je Tajtus već ispijao drugu flašu. “Lusi”, rekao mi je tihim glasom. Otišla sam u kuhinju po još jednu flašu. “Opišite mi svoj rad. Kakvu vrstu umetnosti stvarate? Bolje da vi kažete nešto o tome.” Tajtus je lupkao prstima o sto. “Ja slikam figurativno. Prostim jezikom, to bi značilo da ne slikam linije, oblike ili kutije. Slikam ono što posmatrač može da oseti. Kao Modiljani ili Matis. Kao Egon Šile.” “Kome se divite? Ko je imao najviše uticaja na vaš rad?” Tajtus se zamislio. “Oto Diks. Njemu se divim i on je imao uticaja na mene, iako nećete primetiti velike sličnosti u našem stvaralaštvu. Oto Diks je odjebao apstrakciju i nastavio da slika portrete. Bio je veoma pametan čovek. Ali nema potrebe da ja pričam o tome - prosto ga vidite kako vam se smeje dok gledate njegove slike.” Ričard je klimao glavom i smeškao se dokje zapisivao. Zatim je spustio olovku i zavalio se u fotelju. “Možemo li da porazgovaramo o Romanu Montrou?” Tajtus nije odgovorio na to pitanje. Počeo je da kruži prstom po obodu čaše. “Bio vam je prijatelj. Delili ste atelje. Nekada ste...”

113


“Da, šteta što mu se to dogodilo. Tragedija. Ali on nije bio stvoren za ovaj posao.” Ričard je napravio neprijatno dugu pauzu. Tajtus je ispio svoje vino, dovršio pomorandžu i strpljivo čekao da Ričard pređe na sledeće pitanje. Roman nije bio tema za diskusiju. “Sigurno da je to imalo nekog uticaja na vas.” Tajtus je ćutao. “Pa, voleo bih da se prisetimo i te priče.” Tačno se videlo da Ričard potajno uživa u svemu tome. “Okej. Vratimo se na izložbu. Kako teku pripreme?” “Dve slike su završene i već prodate. Nisam se baš vezao za njih. Postoji i serija slika u crno-belim nijansama. Do sada nisam radio tako nešto. Videćete da Tajtus i u svojim jebenim šezdesetim ima šta da kaže.” Ričard je baš tako i zapisao, a onda odložio olovku i poslužio se brusketima sa sirom, koje je Tatjana iznela. “Cela izložba je u znaku slike na kojoj trenutno radim. Slike koju moram da završim za osam nedelja. Zaista je veoma dobra. Proveo sam devet meseci uz nju, kao trudnica. Zaista se dobro osećam zbog toga i nije mi važno kakve će kritike dobiti.” “Nije vam važno šta ja mislim o njoj?”, pitao ga je Ričard. “Ne. Tako i znam da je dobra. Kada uprskam stvar, stalo mi je do tuđeg mišljenja. Jer tada se nadam da nećete primetiti. Ali za ovu znam da je dobra i baš me briga šta će ko reći. Lusi mi je jednom rekla da se čitavog života spremam za skok. Bez osrednjosti? - rekla mi je. Ti ne poznaješ osrednjost. Niko ne može živeti bez osrednjosti. I u pravu je. S vremena na vreme nam je potrebno malo monotonije.” I ranije je umeo da kaže tako nešto. Uvek mi je bilo neprijatno kada zbija šale na naš račun. Sada je i meni bilo potrebno piće. “I tuga i sreća su narcisoidna osećanja. Patnja iziskuje određenu energiju. Tugu treba negovati i čuvati. Ponekad treba stajati na kiši i natopiti odeću kako biste ispričali neku drugačiju priču. Trebaju nam i oni dani kada ste prosto nevidljivi za druge. Neka dostignuća moraju biti i osrednja. Neki momenti prosto moraju proći nezapaženo.” Nije tu bilo neka tajna, ah svakako ce biti zanimljivo za čitanje. I treća flaša je bila prazna. Tatjana ju je diskretno sklonila, dok sam ja diskretno donela četvrtu. Ako i ovu isprazni, ozbiljno ću se zabrinuti. Sve u svemu, prvi deo nije loše prošao.

114


30 ODIN IZ NJUJORKA UTORAK, 5. AVGUST SVI STE VI IZGUBLJENA GENERACIJA... Sećate li se toga? Gertruda Stajn je to rekla onim razmaženim Amerikancima u Parizu dvadesetih godina XX veka. Rekla je: “Svi ste vi izgubljeni.” Hemingvej i Pikaso, Hart Krejn i Hari Krozbij i devojke koje su ih jurile. Bili su to umetnici i pisci, kao i bogataši koji su samo želeli da se dobro provedu. Ako to znači biti izgubljen, onda se niko od nas neće ni pronaći. Devojke se nisu snašle dobro kao momci. Zelda Ficdžerald je poludela. Hemingvej je pobegao s najboljom drugaricom svoje žene, dok na dela Kej Bojl niko nije obraćao pažnju. Gertruda Stajn je jedina imala moć, i to zbog novca i svog žestokog temperamenta. Užasno je plašila muškarce drskim i bezobraznim muškobanjastim držanjem. Ništa se nije promenilo. Mi mislimo da smo napredovali, ali to nije istina. Žene loše prolaze. Muškarci su nevaspitani. Kada nam stvari i ljudi dosade, izbacimo ih napolje. Razmislite o gospodinu Z, tako ću ga nazvati. On je ovde, upravo sada, među vama. Jako je bogat i moćan i na ivici je spektakularne propasti, koja će ga poslati u dobrovoljno izgnanstvo, u mali grad u Ajdahu. To čak nije ni toliko zanimljivo. Dešava se stalno. Propast više nije glamurozna kao u stara vremena. Njujork je jedan luna-park. Kada platite ulaznicu, treba se popeti na vrtešku. Ali morate prvo da sačekate da neko siđe. Znam vaše tajne.

*** Pametni ljudi pobegnu iz grada u avgustu jer Njujork u avgustu je poput mamurluka bez aspirina. Međutim, ovog avgusta blejim u svom garderoberu, za starinskim stočićem postavljenim uz zid, pod svetlom kristalnog lustera, gde čitam blog. Svaki garderober treba da ima kristalni luster.

115


Zadovoljna sam ovde, skrivena sa svojim idejama. Uzbudljivo je stvarati nešto ni od čega. Poziranje nije kreativan posao. Fotografisanje, dizajniranje seta, produkcija, moda; to je umetnost. Ovde sam potpuno svoja, za stolom, u maloj kancelariji u garderoberu, s kristalnim lusterom iznad glave. Sve radim sama. Za sada imam samo jednu napisanu reč: Odin. Što znači da treba da napišem još 2.999 reči. Evo šta znam - ona mnogo piše, pomalo je mračna i voli tartufe u sosu od belog luka. Ali ko ne voli? Ovo je prvi izazovan zadatak poslednjih godina jer treba da pišem o devojci koja možda čak i nije devojka. O somu koji se probija kroz avenije i ne dozvoljava da se ovaj grad pretvori u učmalu žabokrečinu. Razmišljala sam o mogućim uglovima iz kojih mogu da je posmatram. O različitim detaljima koje je moguće kombinovati, srediti i pretvoriti u nešto. Sve što do sada znam o njoj jeste ono što je napisala. A njeno ime. Njena opsednutost E. E. Kamingsom. Tajnovitost. Da li je ona neka glumica u usponu? Manekenka? Magistar lepih umetnosti u potrazi za agentom koji će joj pomoći da proda svoju prvu postmodernističku knjigu? Zamišljala sam je kako pije burbon s ledom na tremu u južnoj Floridi i puši neke cigarete koje Južnjaci puše. Da. Opasna Južnjakinja koja misli da je iznad svih tih gluposti. Od čega li živi? Kako svi ti blogeri, tviteraši i stratezi s društvenih mreža uopšte zarađuju? Ako je jedan Noel Vajt bio zabrinut da će propasti, iako poslednjih trideset godina vodi jednu od najmoćnijih medijskih kompanija, kako je onda neka Odin mogla da očekuje uspeh? I to s biogom? I to čak i bez selfija? Razmišljala sam o naslovu jer sam od nečega morala da krenem. Odin osvaja Menhetn. Odin i grad. Devojka koja zna previše. Ne lupaj glavu previše, Lusi, pomislila sam. Nemoj da se trudiš da ponovo otkriješ Ameriku. Postoje dve moguće priče: “Stranac stiže u grad” i “Čovek kreće na put”. Izaberi jednu. Moram da pišem kao što Tajtus slika. Realizam. Bez apstrakcija, bez trikova. Bez škrabanja, ili tačaka, ili slika u pikselima. Imenice, ne glagoli, Lusi. Ne razmišljaj previše. Bombone u činiji na stolu trebalo je da traju cele nedelje. To se sada činilo malo verovatnim.

116


31 Salon Dž. Sebastijana Četvrtak, 7. avgust Nisam znala zašto mi je bilo nelagodno na putu do Džejmsovog salona, koji je vodio preko zapadnog Brodveja. To je samo kosa i moj uobičajeni termin za frizuru. Smišljala sam milion razloga da otkažem termin, ali to bi bilo blesavo. Otišli smo u džez klub, slušali muziku. Jaka stvar. Posle toga smo otišli do Mister Čaua jer smo bili gladni. Sve to bih ispričala Tajtusu da me je pitao, ali nije. “Lepotice! Ulepšaš mi dan čim otvoriš vrata.” Poljubio me je dva puta, kao i obično, odveo me do stolice, nagnuo se ka meni i obavio moju kosu oko svojih ruku. Masirao mi je glavu i posmatrao me u ogledalu. Uobičajena procedura. Pa ipak. Delovao mi je drugačije. Mogla sam da osetim njegov dah. Osećala sam ga na vratu. Koža na rukama mi se naježila. Njegov dodir bio je prisan. Zašto? Dodirivao mi je ruke, kao i obično, i posmatrao me, ali ja nisam smela da ga pogledam, čak ni u ogledalu. Oboje smo ćutali. Pokušavala sam da se setim nečega što bi prekinulo tišinu. Osećala sam platno svoje košulje na koži. Čak i kada je prestao da me dodiruje, osećala sam njegove ruke. “Ne mrdaj, lutko. Odmah se vraćam.” Uzela sam žvaku iz pakovanja pored ogledala. Vratio se s čašom šampanjca, flašom i posudom za led. Počeo je da me šiša i po prvi put smo oboje ćutali dok je to radio. Srećom, čula se muzika. Prikrivala je tišinu. Nisam želela da ćutimo. Pomislila sam da jedno od nas treba da ispriča vic. Loš. “Kako je umetnik?”, rekao je i poveo razgovor. Probio je led. “Da li je spreman? Koliko je vremena ostalo do izložbe?” “Ne znam.” Usiljeno sam se nasmejala. “Mislim, ne znam da li je spreman.” Pitala sam se da li ćemo početi da ćaskamo. U početku sam to želela, ali ne dugo. “Rasejan je i neraspoložen. To je obično dobar znak.” “Šta je s devojkom o kojoj pišeš? Kako ti ide? Da li je moja amajlija pomogla?” Nasmejala sam se. Mislio je na Odin. Počela sam da se opuštam i otpila malo šampanjca. “Ide dobro. Treba da se nađemo u subotu. U njenom stanu.” Podigao je obrve.

117


“Mislio sam da je niko nikada nije video. Da je ona tajna”, rekao je. “Niko je i nije video, i jeste tajna. Ne znam zašto - to je, inače, bila njena ideja.” “Okej, pa kako ćeš izaći na kraj sa njom? Želim da stavim gomilu časopisa u salon i da impresioniram ljude.” “Misliš, ne želiš da te obrukam.” Preskočićemo Mister Čaua. Okej, dobro. Nema problema. Ionako se ništa nije desilo. Sve mi se zbrkalo u glavi. Sklopila sam oči i pustila da me sređuje. Kada je završio, izgledala sam kao Bondova devojka iz šezdesetih. Ošišao me je stepenasto pa mi je kosa izgledala kao griva. Kada sam otvorila oči, ugledala sam novu osobu. Sviđala mi se. “Džimi”, rekoh dok sam izlazila, ohrabrena šampanjcem, “hvala ti za ono veče. Mnogo mi je značilo.” Poslala sam mu poljubac i otišla.

118


32 Odinin stan Benk strit 105, Vest Vilidž Subota, 9. avgust U jedanaest sati mi je poslala poruku da budem kod nje u dvanaest. Benk strit 105. U gradu od sedam miliona stanovnika, ona bukvalno živi tri bloka od mene. Nisam znala šta mogu da očekujem. Nisam bila sasvim sigurna zašto je uopšte pristala da se sastanemo. Ako je želela da izađe u javnost, bilo je mnogo poznatijih ličnosti koje bi je predstavile. Da je imala bilo kakvu strategiju, njen plan bi bio organizovaniji. Imala bi tim za odnose s javnošću, neku vrstu kampanje. Delovalo je isuviše lako doći do nje pored sve te Noelove naduvane misterije. Stanovala je na poslednjem spratu male ali veoma elegantne zgrade. Pustila me je preko interfona odmah, ali bilo joj je potrebno oko pet minuta da mi otvori vrata stana. To ne deluje tako dugo, ali stajati ispred vrata i čekati ipak je zastrašujuće. Niko normalan na mom mestu ne bi čekao, ali ja jesam. Čula sam njene korake i znala da je tamo. Kada sam se već spremala da odem, otvorila je vrata. Odškrinula ih je polako i izazivački. Odmah je ostavila snažan utisak na mene: bilo je nemoguće pomešati je s nekim. Imala je plave oči, baš kao što je rekla, crnu kosu i svetlu kožu. I zamućen pogled, kao što je Noel i naslutio. Izgledala je kao da je sišla s nekog Broktonovog platna. Na sebi je imala belu majicu i pocepane Balmenove farmerke koje su dodirivale pod. Nije nosila cipele. Pomislila sam da je to lep detalj. Odavala je utisak pribrane i uzdržane osobe, koja je sigurna u sebe i pomalo srdita. “Lusi”, rekla je i ućutala. Nije se ni nasmešila, niti rekla: Izvoli, uđi. Nije mi pružila ruku, niti je učinila išta. U torbi sam imala svesku s pitanjima i omiljeno Monblanovo nalivpero. Na ruci sam imala zlatni roleks koji mi je Tajtus poklonio na venčanju, na kom je bilo ugravirano Anđelu. Bili su to moji talismani.

119


Umalo da je spontano poljubim u obraz, ali sam ze uzdržala i pružila joj ruku, što je i ona učinila, mada prilično nevoljno. Pustila je da je uhvatim za ruku kao što bi kraljica dozvolila slugi, bez imalo srdačnosti. Bila je mlada, opuštena i unosila je neki nemir. Osetila sam užasnu odbojnost prema njoj. “Odin”, rekla sam. Glas mi je bio piskutav. “Hvala ti što si se sastala sa mnom.” Podsetila me je na jednu devojku iz srednje škole, koja je pušila ispuštajući dim kroz nos, i šepurila se oženjenim momcima. “Želim da znaš koliko mi ovo znači.” Zakoračila sam u njen stan s visokim plafonima i oskudnim, ali veoma ukusnim nameštajem. Dve Imsove stolice stajale su pored malog stola. Knjige su bile razbacane po podu. Videla sam imena nekih pesnika. Luiz Glik, E. E. Kamings, Delmor Švarc i Asoulinovo izdanje Knjige o Barbiki. Čitava kolekcija starinskih pepeljara zauzimala je prostor ispod visokih prozora. Crne spiralne stepenice vodile su do potkrovlja. Na stolu je stajala čaša s vodom. Nije mi ponudila da sednem. Nije mi ništa ponudila, čak ni minimum kurtoazije koja bi me opustila. Nije mi rekla ni da pođem za njom niti bilo šta drugo. Samo me je posmatrala. Ja sam ušla u sobu, a ona je ostala da stoji na istom mestu. Iskoristila sam priliku i sela preko puta čaše s vodom, a ona je konačno ušla i sela naspram mene. Pitala sam je da li mogu da počnem da snimam. “Naravno”, rekla je. “Ali pod uslovom da isključiš kada ti ja kažem.” “Svakako”, rekla sam. “Lusi, preskoči bilo kakav kurtoazni razgovor i odmah pređi na prvo pitanje.” “Okej.” Preturala sam po tašni da pronađem svesku. Njeno ćutanje bilo je krajnje mučno. Pomislila sam na Satinu - mogle smo ovaj užas da odradimo i preko poruka, da nalupetam ta pitanja i ostavim joj prazan prostor za odgovor. Ona bi to kasnije mogla da reklamira i proda. “Okej. Ovaj, da li možemo da razgovaramo o tvojoj anonimnosti?” “Kakvoj anonimnosti?” “Mislim, niko ne zna ko si ni odakle si došla...” “Ti znaš ko sam i nalaziš se u mom stanu. Pišeš o meni, tako da ne razumem - kakva je to anonimnost?” Učiniće sve da mi oteža ovaj posao. Usiljeno se osmehnula ne otvorivši usta. Moja pitanja će joj očigledno biti glupa. Zabavljala se. Ne razumem zašto je uopšte pristala na intervju? “Šta misliš, da li se u gradu oseća napetost otkako si počela da pišeš o njemu? Da li su Njujorčani postali nervozni zato što ih neko posmatra?” Udahnula je duboko i nestrpljivo, kao glumica na kraju konferencije za štampu. Pokušala sam da neprimetno pregledam stan. Na zidu male sobe, koja se nalazila pored ove u kojoj smo sedele, stajale su police preplavljene knjigama.

120


“Da li si ti nervozna zato što te neko posmatra?” “Nisam. Da li bi trebalo da budem?” “To je efekat posmatrača. Jesi li čula za to? Kao i za pristrasnost posmatrača. Ja očekujem određeno ponašanje pa sam pristrasna. Ljudi sada imaju osećaj da ih neko posmatra. Imam skoro milion pregleda dnevno na blogu. Toliko ljudi proverava da li sam napisala nešto o njima ili o nekome koga poznaju. To je veoma uzbudljivo. Kada nas neko posmatra, polaskani smo, ali kad se to radi tajno, to unosi i nemir. Nikad ne znaš gde ćeš biti viđena ili šta će biti rečeno, što sve čini užasno uzbudljivim, zar ne?” Užasno. Imala je akcenat koji je prikrivala; njene reči bile su unapred smišljene, a govor namerno učtiv. “Svi smo mi posmatrači po prirodi.” Pazila je šta govori i bila je proračunata pa sam sumnjala da će većina onoga što će mi reći biti čista laž. “Da li si ti satiričar?” “Ne, nisam ništa slično, samo sam radoznala.” “Sigurno si imala neku ambiciju, makar i najmanju, zbog koje si došla u Njujork. Uključila si se u javni život.” Popila je gutljaj vode. Ona je imala rekvizite, a ja ništa. “Želela sam izraz. Želela sam platno. Postoji ogromna razlika između pisanja za publiku i pisanja da bismo zadovoljili urođeni stvaralački nagon.” Razmislila sam o tome na trenutak. “Radi se jednostavno o urođenom nagonu, zašto bismo ga zadovoljavali javno?” Ponovo se usiljeno nasmešila da mi pokaže da su pitanja užasna. “Jesi li udata, Lusi?”, pitala me je i na taj način promenila naše uloge. Oklevala sam. Moje ime se sasvim sigurno može pronaći na internetu, čak i otkucano sa slovnim greškama. Ona je već znala sasvim dovoljno o meni. Da je izguglala moje ime, našla bi me na naslovnim stranama francuskog i italijanskog Voga i Ela. O meni piše i na Tajtusovoj stranici na Vikipediji, dok o njemu piše na mojoj. Postoji na stotine sitnih podataka do kojih je mogla da dođe. “Da, jesam”, odgovorila sam joj. Klimnula je glavom. “Hoćeš da popiješ nešto?”, pitala me je. Želela sam piće. Osetila sam da su pitanja i ponuda samo zamka. “Imam tekilu i viski.” Ja sam htela vodu, i to iz visoke i savršene čaše poput njene, ali ona mi to nije ponudila. “Tekilu”, rekla sam refleksno iako mrzim tekilu. Nestala je u maloj kuhinji, koju nisam mogla dobro da vidim od zida. Odin. Tajanstvena. Bilo je tako malo toga u stanu što bi moglo da je definiše. Vratila se s dve čaše i pružila mi jednu. “Živeli!”, rekla je, podižući čašu uvis. I ja sam podigla svoju i ispila piće. Osećala sam se kao u Godarovom filmu. Tiho odumiranje čula i slika u crno-beloj tehnici, obavijena opasnošću. Šta ako se u tekili nalazi droga? Mogla sam da umrem tu i da me niko nikada ne pronađe. Na simsu sa spoljašnje strane prozora stajala je crna vrana - ne šalim se.

121


“Da li postoji neka osoba u tvom životu koja ti je važna?”, pitala sam je. “Misliš, da li se krešem s nekim?” “Ako želiš tako da definišeš pitanje.” “Ne, ne postoji niko stalan. A u tvom?” Delovalo je kao trik pitanje. Upravo sam joj rekla da imam muža. Nasmešila sam se i pravila se da je pitanje čisto retoričko. Otpila je još jedan gutljaj, što je dodatno pojačalo moju želju za čašom vode. “U ovoj zgradi je živeo Džon Lenon.” “Šališ se”, rekla sam i dobila opravdanje da pogledam unaokolo. “Da li vas njegov duh posećuje?” Nasmejala se. “Njega nisam srela, ali ljudi ovde još uvek donose i ostavljaju neke stvari za njega.” “Šta na primer?” “Knjige, beleške, viski. Prošle nedelje je neko ostavio kutiju sa savršeno zavijenim džointima. Sačuvala sam sve to, a jednom mesečno dolazi privatni kurator da odnese te stvari.” “Da li si znala za to kada si uzela ovaj stan?” “Misliš, da li sam imala sujetnu potrebu da živim u stanu s pričom?” Tada sam se ja nasmejala. “Da, bilo šta od ta dva?” “Ne, nisam znala.” “Kako odlučuješ o čemu ćeš pisati? Kako biraš ličnosti o kojima pišeš?” “Na isti način kao i ti, Lusi. Smatram da će ono što je zanimljivo meni biti zanimljivo i drugima. Neko misli da sam zanimljiva i zato si ti ovde.” “Kako saznaješ nečije... tajne?” Njen osmeh mi je već postao odvratan. Pojavio bi joj se na licu posle svakog mog pitanja. “To uopšte nije teško. Ljudi žele da saznaš njihove tajne. Latinska reč secretus znači podeljen ili odvojen. Niko ne želi da bude odvojen. Zato ih lako otkrivamo. Većina ne želi da svoje tajne ili tajne drugih odnese u grob. To je bezopasna i jednostavna igra. Ljudi žele da budu otkriveni jer im to donosi olakšanje.” Ispila je piće i nastavila s pitanjima. “S kojim likom iz književnosti se poistovećuješ, Lusi? Zaboravila si da ti mene to pitaš u okviru tvog kratkog kviza.” Stavila je stopala na ivicu stola i naslonila leđa na naslon stolice. Ko je koga ovde intervjuisao? “S Anom Karenjinom”, odgovorila sam. “Zašto?” Zašto? Zato što mi je to prvo palo na pamet.

122


“Pretpostavljam zato što je ona želela da izađe iz okvira običaja svog vremena. Ograničavale su je odluke koje je donela još dok je bila veoma mlada. Potom je kod nje osećaj slobode prešao u beznađe, beznađe u očaj, i ona više nije uspevala da nađe izlaz.” “Ona je bila pametna žena. Mogla je sve to da izbegne.” “Da, ali samo ukoliko se ponese nečasno.” “Misliš, ukoliko je spremna da igra igru.” Osećala sam se kao da sam na ispitivanju i da mi pritom ona sudi. Bila sam već spremna da priznam i nešto što nisam uradila, samo da prevaziđem napetost koja je visila u vazduhu. “A šta je s tobom? Koji je tvoj omiljeni lik iz romana?”, pitala sam. “O. Iz Priče o O. Da li si čula za taj roman?” “Naravno”, rekla sam. Svako ko je pohađao kurs ženske književnosti na koledžu posle 1970. čuo je za Priču o O. “Zašto baš ona, osim što su vam imena slična?” “Zato što je jedna žena napisala čitav roman, od prvog do poslednjeg poglavlja, za samo jednu osobu, odnosno za svog ljubavnika. Osim toga, čitavih četrdeset godina niko nije znao ko je ona. Tek je pred smrt istupila u javnost. Verujem da ćemo u skoroj budućnosti čeznuti za anonimnošću, ali će nam ona biti nedostižna.” Čekala sam u nadi da će nastaviti. “Pohlepa je u osnovi svega, Lusi. Uvek. Ljudi su sada pohlepni za slavom. Svi žele da budu slavni, a kada svi postanu slavni, više niko neće želeti slavu. Lusi, da li znaš šta ljudi zaista žele?” “Ne.” “Mi želimo da neko ispriča našu priču i da priča postoji, jer su bez nje naši životi smešni i predstavljaju samo gomilu besmislenih i nepovezanih scena. Čeznemo za pričom. Ako niko ne ispriča našu priču, nema smisla da učestvujemo u njoj.” “Da”, rekla sam. Uopšte nisam želela da filozofira, već da priča. “Priča o Ani Karenjini ne bi bila zanimljiva bez Tolstoja. A postoje milioni Ana Karenjina koje čekaju da se o njima piše.” A upravo to je Noel očekivao od mene, da pišem o Odin. Samo zbog toga sam bila tamo. I njoj je bila potrebna priča. “Odakle si ti, Odin? Gde živi tvoja porodica?” Nasmejala se. “Uspori malo, Lusi Daner.” Moje devojačko prezime. Dakle, ipak je pretraživala. “Napisaćeš taj članak, ali nemoj biti lenja. Biografski podaci su dosadni.” Bilo joj je lako da to kaže, jer nije morala da napiše tačno određen broj reči niti joj je nad glavom visio rok. Pokazala mi je da prekinem sa snimanjem i to je bilo sve što sam dobila tog dana. Ponadala sam se da će nastaviti da priča bez snimanja, ali nije. Umesto toga je još malo ćutala, a onda me je zamolila da odem. “Nisam u potpunosti protiv ponovnog viđenja, Lusi.” “Okej, dobro. Javiću ti se.” Odin. Ona je Kalo. Nadrealna, nadmena i drži sve konce u svojim rukama.

123


33 Kuća Broktonovih Utorak, 12. avgust Intervju za Artforum, drugi deo “Tajtuse, hajde da se vratimo malo unazad i razgovaramo o nečemu jednostavnijem. Tvoja karijera traje već skoro pedeset godina, a počela je slikom Žena u Midtaunu. Šta bi mogao da nam kažeš o njoj?” Tajtus se namestio u stolici i pročistio grlo da bi podesio glas za intervju. Delovao je umorno. “Moja prva dela, odnosno rani radovi, nastali su u Parizu, pre mog dolaska ovde, i bili su sranje. Ptice i kolibe. Godinama sam radio samo to. Sranje. Na svu sreću, niko tad nije obraćao pažnju na mene. U to vreme sam bio potpuno nepoznat i niko nije ni video te slike. Nigde ih nisam izlagao. Na kraju sam ih spalio, ali posle toga sam bio pod velikim pritiskom jer nisam imao portfolio. U stvari, imao sam nekoliko radova, ali ništa ozbiljno. Ne možete tek tako ušetati u galeriju u dvadeset i petoj godini, doneti desetak osrednjih radova i očekivati da galeristi padnu na svoje kraljevsko dupe i organizuju vam izložbu. Znao sam da ovde moram da uradim nešto dobro. Nešto stvarno dobro. Tada sam imao sreću da upoznam Lea. On me je zavoleo, dao mi prostor i ukazao poverenje. Zatim sam uradio Ženu u Midtaunu.” “Leo. On je izlagao i Romanova dela u to vreme?” “Da, jeste.” Tatjana je donela bokal s vodom i limunom i sipala im po čašu. Ričard je pokušao da bude diskretan, ali mu to nije pošlo za rukom. Videla sam kako bulji u njeno dupe, ali nisam mogla da ga krivim: zaista je bilo savršeno. “Da li si naslućivao kako će to delo biti značajno i na kakav će prijem naići?” Tajtus je ustao i otišao do pulta s pićem u susednoj sobi. Sipao je burbon bez leda. Pogledao je kroz prozor i otpio iz čaše. Tišina je već postala neprijatna. Da li umetnik razmišlja ili ga muči nostalgija? Šta se dešava? “Nisam shvatao značaj tog dela. To nije bilo moguće u trenutku njegovog nastanka.” “Da li si bio zadovoljan njime?”

124


Vratio se za sto i seo. Ispio je piće, a Ričardov pogled ostao je na praznoj čaši. “Da, bio sam zadovoljan.” “Posle tog dela nastavio si da slikaš nešto potpuno drugačije.” “Lusi”, rekao je Tajtus. “Ljubavi, sipaj mi još.” Pokazao je na čašu. Odnela sam je, ali se nisam odmah vratila. “Da, nisam želeo da me vezuju za samo jedno delo.” “Jasno, to je razumljivo.” Ričard je zapisao nekoliko reči. Činilo mi se da je smišljao sledeće pitanje, jer je u jednom trenutku prestao da piše. Nanjušio je nešto i nije hteo to da ispusti. “Ali... to je toliko drugačije...” Mislio je na opus o ženama ubicama Žene i smrt iz Vitnija. “Da, potpuno drugačije.” “Toliko drugačije da ih je teško povezati.” Stavila sam čašu s pićem ispred njega i učinilo mi se da se malo pribrao. “Hvala ti, ljubavi”, rekao mi je, a potom se okrenuo prema Ričardu. “Pa, to je ono čemu se nadamo. Uživao sam radeći tu seriju slika. Ovde nije reč o mučnoj umetnosti, iako je tema veoma mračna. Kada sam Leu pokazao slike, dok su još nastajale, on ih je nazvao izdahom. Toliko je dugo i detaljno posmatrao tu seriju da sam se unervozio, ali je i pored toga ćutao. U jednom trenutku je duboko udahnuo, a potom lagano izdahnuo. Sad kad želi da mi då do znanja da mu se dopada nešto što radim, on to nazove izdahom - i time mi daje najveći mogući kompliment. Naravno, i on ponekad izdiše gluposti.” Tajtus je rukom prošao kroz kosu, a potom ju je spustio na bradu. Bilo mu je jako neprijatno i to je bilo očigledno. Nikada nije uživao u intervjuima za novine, ali ga do sada nisam videla baš ovoliko nervoznog. Ni Ričardu to nije promaklo. “Okej, dobro, to su dve krajnosti. Ne želim da kažem da je ovo kraj tvoje karijere, iako se radi o veoma važnom trenutku, budući da već dugo nismo videli neki tvoj novi rad ili čuli da pripremaš nešto novo. Zato se ova izložba tako nestrpljivo očekuje. Tvoja karijera je daleko od kraja, ali ovo je trenutak u kojem se nalazimo i poredenje između tvog prvog rada i ove izložbe biće neminovno. Žena u Midtaunu biće upoređivana sa... u redu, kako će moći da se uporedi s onim što ćemo videti sledećeg meseca?” “Kako mogu da uporedim... dobro, dozvoli mi da kažem sledeće. Posle mnogo godina konačno radim na nečemu što je kompletno, ali to možda niko neće znati osim mene. I to je u redu. Postaješ potpuno smiren kada dobiješ odobravanje od svog unutrašnjeg glasa. Vi možete da urlate i gromoglasno aplaudirate, ali meni to ništa ne znači ako nisam zadovoljio svoje kriterijume. A za ovu izložbu jesam. Ima oko desetak novih radova, ali da budem iskren, postoji samo jedno delo za koje sam vezan. To je delo zahvaljujući kojem mogu mirno da spavam jer znam da je dobro.” “Onda nema razloga za brigu.” Tajtus se nasmejao. “Ričarde, hajde da napravimo pauzu. Umirem od gladi, a znam da je Tati spremila ručak. Lusi, možeš li da je zamoliš da nas posluži?”

125


Učinila sam to i ona je iznela ručak. Dva kiša s puterom, zelenu salatu, sendviče od dimljene pastrmke i vino. Nije mi bilo jasno kako se nije napio. Nadala sam se da će ga hrana okrepiti. Dok su jeli, Ričard je nastavio. “Okej, zašto si sve ove godine slikao žene? Zašto si napustio fazu ptica i koliba?” “Ništa nisam planirao. To se jednostavno desilo. Ali ja ne radim aktove. Veoma retko slikam aktove i nikada na tradicionalni način. Umesto toga slikam žene koje su nage i izložene. Razlika je veoma suptilna. Moji modeli poziraju goli jer ja to želim. Na taj način su prisiljeni da izraze svoju ranjivost i pokažu svoje ožiljke. Ja ne želim da prikažem njihova tela, već njihovu suštinu. Žena odražava bol i svetlost poput prizme. Ako ih posmatrate, kao što ja to svakodnevno činim satima poslednjih pedeset godina, ako ih posmatrate i istražujete, u njima ćete videti sve ono kroz šta je čovečanstvo prošlo. Prikazujem ih jednostavno, čak i svoje najlepše modele. Ono čemu težim jeste da činjenica o njihovoj golotinji iščezne. Njihova tela postaju nevažna ako ih uspešno prikažem. Slikanje aktova je kliše i zato sam bio veoma pažljiv. Sve to su već drugi uradili, i to fenomenalno. Goja. Botičeli. Možete slikati ženu samo ako zaista shvatite njenu pravu lepotu. Lepotu žene možete spoznati samo ako razumete i istinski volite neku ženu.” Gleda gole žene po ceo dan, pomislila sam, i uspeva da deluje kao svetac zbog toga što radi. “A šta je s delom o kom govoriš i koje predstavlja centralni rad izložbe? Šta nam možeš reći o njemu?” Tajtusu je trebalo dugo da odgovori. “Žena u ogledalu. Ne znam šta da kažem. Ne znam. Radi se o filterima, percepciji. Ideja da vidimo sve, ali ne vidimo ništa, da vidimo istinu kroz prizmu, ili sočivo, ili kroz prozor, ili kao da gledamo iskosa...” Otišla sam po voćni tart koji je Tatjana spremila za desert. Otvorila sam flašu šablija u kuhinji i sipala jednu čašu, koju sam odmah popila. Zatim sam sipala još jednu. Jasno sam čula Tajtusov glas, ali ne i Ričardov. Razgovarali su o prvom susretu sredom i o starim danima kada su se prosipala pića i razbijale čaše, a tuče započinjale tu i kasnije prenosile na ulicu. Smejao se. “Dešavalo se da Bjanka i Mik Džeger, koji su se tada razvodili, budu greškom pozvani da oboje dođu. Bilo je zaista užasno videti ih zajedno na tako malom prostoru. Pogotovo kada je tu bila i Džeri Hol”, rekao je. Popila sam i drugu čašu vina i otvorila još jednu flašu da bih je iznela pred njih. Bilo mi je muka od svega ovoga i bilo mi je potrebno piće. “Tada je bilo i droge”, rekao je Tajtus. “I svako se na kraju kresnuo s nekim koga je tamo sreo. Znam da ću delovati kao seronja i užasan tip, ali vidi, ja sam se oženio prelepom ženom, a pod tim ne mislim samo na njenu fizičku lepotu, već i na njenu dušu. Ali voleti i biti inspirisan ljubavlju dve su različite stvari i teško ih je uklopiti. Možeš svakog dana da pojedeš po jednu voćku, ali biće dana kada na nju uopšte nećeš obratiti pažnju, već ćeš je samo ravnodušno oljuštiti, iseći na kriške i pojesti, dok ćeš drugim danima neprestano misliti na to kako je tvoja voćka jedinstvena, savršena i kako te ispunjava radošću.” Tačno.

126


“Ne poredim ljubav s voćkom”, rekao je. “Ali ona može postati dosadna. Jednostavna i savršena stvar u kojoj si zaboravio da uživaš. Tada moraš da napraviš neku drastičnu promenu, ili ćeš je izgubiti, a to je strašno bolno. Samo slabići to mogu da prežive. Slažem se da možemo imati i daleko većih problema. Ali ih nemamo. Ovo su naši problemi. Traganje za žudnjom.” Vratila sam se s flašom i tartom. Ričard je prestao da snima da bi mogli da uživaju u kolaču. Tajtus se prebacio na svoj normalan glas. “Ričarde, šabli je neka vrsta pastorčeta među vinima. Nije cenjen i cena mu je niska da bi se izjednačio s ostalim jeftinim vinima. Da li ti piješ šabli?” Ričard se nasmejao. “Pijem ga sada.” “To je zapravo veoma dobro vino. Jednostavno. Pruža upravo ono što se od njega očekuje. Ni manje ni više od toga.” Ričard je potvrdno klimnuo glavom. Ustao je čim je dovršio tart i popio šabli. “Hvala ti, Tajtuse. Lusi, hvala ti na gostoprimstvu. Da li se vidimo sledeće nedelje? Poslednji put.” Imala sam neprijatan osećaj da Ričard misli da je uspeo nešto da izvuče. “Pa”, rekao mi je Tajtus kada je Ričard otišao, “nije bilo tako loše.” “Ne. Jesi li siguran? Povremeno si delovao uznemireno.” “Pa, svi oni me već pedeset godina pitaju jedno te isto. Glumce uvek pitaju kako se pripremaju za ulogu. Slikare pitaju kako svoju ideju prenose na platno. To je glupo. Uvek ista bezvezna pitanja. Hajde, dođi i sedi da popijemo piće zajedno”, rekao mi je. Nisam bila raspoložena za piće. Upravo sam popila dve čaše vina, ali njegova ranjivost je bila tako slatka da sam ipak pristala. Sipao je dva burbona i pružio mi jedan. “Bez tebe ne bih nikad postao ovo što sam sada”, rekao je. Zagrlio me je, a ja sam se naslonila na njegovo rame. Nisam mogla da se setim kada smo poslednji put tako sedeli. Bilo je lepo i uživala sam. Nismo ništa govorili. Pomazio me je po ramenu, poljubio me u potiljak i sedeli smo tako neko vreme, sve dok ja nisam zaspala. Poslednje čega se sećam je kako me je neko pokrio ćebetom. Kada sam se probudila, on je već bio otišao. Osećala sam se kao da se budim iz prijatnog sna iz kog nisam želela da se probudim.

127


34 II Buko Bondova ulica 47, Noho Utorak, 12. avgust Žensko veče Bili me je zamolila da se nađemo malo ranije da bismo nasamo razgovarale o Loti. U poslednje vreme smo to često radile. Izdvajale bismo se da pričamo o devojkama koje nisu tu. Prošle nedelje smo Sara i ja sat vremena pričale telefonom o Bili i njenim sve većim dugovima. Sledećeg dana sam sa Lotom pričala o Sari, a u Lotinom odsustvu smo sve tri pričale o njoj. Ko zna šta su one pričale o meni? “Izgledaš fenomenalno!”, uzviknula sam i zazviždala kada sam je videla. Nosila je ljubičasto-crnu maksi haljinu, kreaciju Marka Džejkobsa, sa motociklističkim čizmama i krznenim šalom. U avgustu. Izgledala je kao da ju je Lori Goldstajn pripremila da pozira Stivenu Mejzelu za Vog. Ona je jedina devojka koja bi u tome uspela. “Radi se o tome...”, rekla je Bili. Prešla je na stvar čim sam sela. “Zaista ne želim da bilo šta iskomplikujem ili da unosim paniku tamo gde joj nije mesto, ali ovde postoje tačni pokazatelji. Znaš na šta mislim? A pokazatelji su nešto što ne treba zanemariti. Često se dešava da ih ljudi koji su ti najbliži zanemaruju. A u Lotinom slučaju to smo mi.” Doneli su nam salatu od hobotnice. Slatka i meka hobotnica s tartom od limuna je moje omiljeno jelo u ovom restoranu. “Govoriš filozofski o nečemu što nema nikakve veze s filozofijom”, rekla sam joj. Pomislila sam ali joj nisam rekla da možda brine zbog pogrešne osobe. “Samo kažem da su se upalile crvene lampice.” “U redu. Koje su to lampice? Da li se stvarno mnogo toga promenilo? Lota voli da se zabavlja i oduvek je to volela. Uvek se kretala po tankoj žici.” “To je u redu ako je ispod mreža.” “Ona nikada nije imala mrežu.” “Okej, ali hodati po žici bez mreže s dvadeset i pet ili trideset godina nije isto što i raditi to sa skoro pedeset. Ne kažem to zato što je ona žena, smatram da isto važi i za muškarce.

128


Prilika je sve manje, a i gubi se osećaj za ravnotežu. Osim toga, mnogo više boli kada se padne.” Dođavola. U tom slučaju smo sve sjebane. I sama Bili je bila sjebana - o čemu je ona uopšte govorila? To je devojka koja je u trenu napustila posao bez parčeta mreže ispod sebe. Sara je sjebana. Još nisam znala kako, ali je sigurno. Tajtus i ja s našim zbunjujućim bračnim stanjem, i šta bi bilo kad bi me napustio? S kim bih krenula iz početka? Šta bih radila? Nisam bila u stanju ni da zamislim. “Onaj ko hoda po žici bez mreže obično završi kao jedna od onih žena u određenom dobu, koje sede u hotelu Bakara bez donjeg veša i s nosom punim belog praha.” “Super. Ni ja nemam mrežu”, rekla sam joj. “Pa dobro... to ne znam. Ali kao što sam ti rekla, ona pada. Kreše se s tim starcem zato što je bez kinte. U suštini se prodaje za novac, a što je još gore, neće biti u stanju da to radi za deset godina.” “Ima Dalija...”, rekla sam. Bili je prevrnula očima. “U redu, ima Dalija. Pretpostavimo da Dali ne postoji. Vidi kako stvari stoje. Galerija je plaća na procenat, a ona slabo prodaje. A i ono što proda potroši za noć. Galeriju baš briga, oni ništa ne gube. Koriste je kao mamac za oči.” “Upravo je potpisala ugovor s tom devojkom. Videla sam njen rad, fantastična je.” “Veruj mi. Moraš da primiš s rezervom sve što ona kaže. To se neće dobro završiti. Postoji mogućnost da će se zavući u kuću i piti preko dana, ili da će se naduvati i završiti u nečijem krevetu. Ona to i radi. Takav će biti njen život i tako će ostariti i potpuno propasti. Ne mogu ni da mislim o tome. Ona ovde nema porodicu, a nijedna od nas neće biti u stanju da brine o njoj ako ovako nastavi. Mrzim drogu i to što ona napravi od ljudi. Uostalom, znaš da ovo nije moje prvo iskustvo s tim?” Znala sam. Kada se doselila ovde, Bili je imala dečka koji je mnogo voleo kokain. Mada je to bilo vreme kada su svi na koje smo nailazile voleli kokain - ili nešto slično. To je tad bilo okej. Kevin se nije razlikovao od ostalih, sve dok nije počeo da je vara, a zatim i da je zlostavlja. Jedne noći ju je tako snažno gurnuo o zid da je završila u bolnici Lenoks Hil. Posle toga je brzo otišao dođavola. “I ja sam poručila prženu ribu”, rekla je Bili. Proučavala je vinsku kartu. Bili čita vinsku kartu na način na koji drugi ljudi čitaju dobru knjigu. Od početka do kraja, potpuno posvećeno, i opet iz početka. Može da vam izdeklamuje pet najboljih vina u svakom restoranu u gradu. “Devojke treba da stignu svakog časa.” “Mogu li da ti kažem nešto pre nego što se pojave?” “Naravno”, rekla je ne podižući pogled. “Pre nekoliko nedelja izašla sam u subotu uveče. Mislim, ne na sudar, ne u tom smislu. Nisam bila ni s jednom od vas, naravno, ali bilo je veoma slično kao da ste tu.” Podigla je glavu i pogledala me pravo u oči. “Ne, nije to što misliš. Bila sam u džez klubu i slušala džez. Kristijana Makbrajda.” “Da, i...”

129


U tom trenutku su stigle Sara i Lota i odmah počele da pričaju o koktelima. Bili je poručila vino uz svako jelo, i kada je piće stiglo za naš sto, okrenula se prema meni. “Dakle, pre nego što ste došle, Lusi je baš počela da mi priča...” “Ma ne, ništa. Tu nema šta da se ispriča. Bila sam u Vangardu po prvi put, to je sve.” “U Vilidž Vangardu? Postala si džez mačka, Lus? Kako si uopšte završila tamo?”, pitala je Lota. “To je duga priča. Tajtus je trebalo da se nađe s nekim posle večere, tako da sam otišla na piće s Džejmsom. Znaš da on voli džez. Ništa posebno se nije desilo.” Dođavola, Bili. Htela sam to da podelim s nekim, ali ne sa svima. Lota je prekinula tišinu smehom. “Poslušala si me, lutko! Rekla sam ti. Trebalo je da se potucaš s njim još pre deset godina.” Prostrelila sam je pogledom. “Nije čak bilo ni blizu toga. Nikada pre toga nisam bila tamo i to je sve što ima da se kaže. Mesto je fino, trebalo bi da odemo tamo ponekad.” “Lu-lu, tamo na sastanke ljubavnici izlaze. Da li si tamo mogla da vidiš četiri devojke koje su došle da se zabave? Da sede tik jedna uz drugu u tišini i upijaju mek i uzbudljiv zvuk basa?” Ona je ovu priču prebacila na šalu. “Šta se desilo s nevidljivim mladićem?”, pitala je Bili. Nasmejala sam se. “Još je nevidljiv.” I stvarno. Već više od dve nedelje mi nije poslao nijednu poruku. “Rekla sam Tajtusu da ću se vratiti ranije.” To je bila laž. Želela sam da odem odatle. Bila sam iznervirana. Sve su upropastile, a ja sam želela da bar malo uživam. “Okej, hajde da uzmemo nešto za grickanje. Ali ja hoću i porciju kuvane govedine s povrćem.” Sara je uvek bila za poručivanje. “U redu, baš sam umorna. Hajde da poručimo večeru ili bilo šta.” Nisam bila besna. Učinile su mi uslugu. Nije bilo vreme za sentimentalnost prema bilo kome. Nijedna od nas nije imala mrežu.

130


35 Livijin stan Petak, 15. avgust “Kad god je Vilobi u blizini, Merijen počne da se ponaša kao idiot”, rekla je Livija. Razum i osećajnost. I dalje smo čitale. Proces je bio bolno spor. “Livija, ona nije ni prva ni poslednja žena koja se tako ponaša. Svi postanu idioti kada se zaljube, to ide u paketu. Mislim da je to znak da si zaista zaljubljena.” “To je glupost.” Livija je bila prehlađena. Naterala me je da preskočim neke delove knjige, jer je imala svoje omiljene i tako prehlađena nije želela sluša i one koji su joj bili dosadni. “Ne, svi njeni stavovi su romantični”, odgovorila je Elinor. Livija je oduvek bila sitna žena, ali tog dana izgledala je posebno krhko. Ipak, uprkos tome što je zauzimala tako malo prostora, uspevala je da dominira. Pijuckala je piče. Topli burbon s limunom, koji joj je Marta spremila pre nego što sam stigla. Lek protiv prehlade. U devedeset drugoj godini i dalje je ustajala svakog jutra i držala se svog protokola. Bila bi hit u Sarinom rijaliti programu, ako Sara uopšte uđe. Bila je živopisna i zajedljiva; ne bi je bilo sramota da bilo šta izgovori pred kamerama. Mislim da bi volela da bude u centru pažnje. U knjizi Rotvelove ludorije nalazi se poglavlje o njenoj navodnoj aferi s Henrijem Kisindžerom. Možda bi bilo zanimljivo čuti od devedesetdvogodišnje Livije kakav je mali diplomata bio u krevetu. Ne bi imala dlake na jeziku, u to sam sigurna. Upravo je trebalo da po ko zna koji put pročitamo deo kada Vilobi ostavlja Merijen. “Sačekaj trenutak”, rekla sam. Otišla sam do kuhinje i napravila i sebi topli burbon. “Znači, ti si na Elinorinoj strani”, rekla sam joj i sela. “Oboje su budalasti.” “Ali ti daješ prednost razumu, a ne osečajnosti?” Zapitala sam se šta bi Livija mislila o Ester Perel. “Da ti kažem nešto, Lusil”, rekla mije. “Šta je pukovnik Brendon upravo rekao Elinor? Pročitaj ponovo.” “Tvoja sestra, kako mi se čini, ne odobrava drugi brak.”

131


“Vidiš, oboje su budalasti. Nije samo jedno ili drugo. Za prvog muža sam se udala iz ljubavi, za drugog zbog novca, a tek onda ljubavi, a za trećeg... Dođavola, i ne znam zašto sam se udala za trećeg. Ali tu nije bilo ni jednog ni drugog. Kada bi Merijen imala imalo razuma ili osećajnosti, udala bi se za pukovnika, a Vilobija bi zadržala kao rezervu. Jednog dana će se žene opametiti, početi da žive kao muškarci i biće im mnogo bolje.” “Neke tako i rade. Ali ne znam da li će im tako biti bolje.” “Šta radi tvoje društvance?”, upitala me je. Livija je volela Saru, koja ju je često obilazila. Donosila joj je neke džidžabidže, a ova se njoj žalila na skupštinu stanara. “Sve su van sebe. Eto, to rade”, rekla sam joj. “To je samo neka dosadna faza bavljenja sobom, koju ste vi same izmislile. Ne preuveličavajte. Imaš još mnogo godina pred sobom, Lusi. Vi devojke treba da se pomirite sa razočaranjem - što pre, to bolje.”

132


36 Škola dživamukti joge Brodvej 841, Noho Utorak, 19. avgust Žensko veče “Devojke, molim vas da ućutite!”, opomenula nas je Bili. Već smo bile dovoljno pažljive, šaputale smo i sedele u zadnjem delu sale, ali tokom dživamuktija uopšte ne sme da se priča. Osim toga, Bili je bila zaljubljena u Dečena, instruktora. Ona poštuje pravila. Dečen Turman je mladi brat Ume Turman. Pametan je i sladak, ali malo preozbiljan za moj ukus. On želi da spasava svet. Svakog dana. Tako nam uz pozu drveta i goluba neprestano predaje Važne Životne Lekcije. Lična odgovornost je ovde stalna tema. Danas nam govori o sudbinama. Svi smo odgovorni za svoju sudbinu, svakog dana biramo put kojim ćemo ići, bla-bla i tome slično. “On je takav smarač”, šapnula je Lota. Bili je zinula. Međutim, njegovi časovi joge bili su teški. Čak se i Bili preznojavala posle petnaest minuta. A ja sam tog dana jedva uspevala da dotaknem svoja kolena, a kamoli prste na nogama. Lota je smršala. U crnim helankama za jogu izgledala mi je mršavija nego ikad ranije. To nije bila dobra vrsta mršavosti. Udahni. Izdahni. Ona je uvek bila iskrena prema nama, zar ne? Ništa nije krila. Ništa bitno. Rekla bi nam da je u nevolji. Zar ne? S druge strane, nije nam rekla gde je kupila novu jarkoroze torbu marke Selin, koja se nosi ukoso. A ja namerno nisam htela da pitam. Sara je disala tako glasno da je privukla Dečenovu pažnju i za sekund se stvorio pored nje kako bi joj pomogao da se povrati. “O bože”, šapnula je Bili. “Ne mogu da verujem.” Bila je zgrožena i ljubomorna.

133


“Lus”, rekla mi je Lota pokazujući prema Sari. “Vidi.” Jedan od Sarinih umetaka se otkačio i ležao na podu, pored njene glave. “O bože”, ponovila je Bili. “Ne mogu da verujem!” Otkad ih je stavila, padaju kao snoplje. Ovo je zaista smešno, mada, da se razumemo - umeci nisu za podsmeh. Ovi Sarini su neverovatno lepi, ali nisu laki za održavanje, a ni jeftini - pet sati, trista dolara. Pre tri nedelje imala je slatku, ali neprimetnu frizuru do ramena, a danas izgleda kao Dženifer Lopez. Međutim, mana im je što ispadaju. Sara bi neprimetno pokušavala da ih pokupi gurajući ih gde stigne. Bili je jedan prethodne nedelje pronašla u svom kupatilu, a ja drugi u svojoj tašni. Zgrabila sam pramen koji joj je pao pored glave i ugurala ga u svoj pojas. Sara je oduzimala mnogo vremena namenjenog za životne lekcije. Dečen joj je i dalje pomagao da diše. “Seks sagoreva mnogo više kalorija od ovoga”, rekla je Lota. “Da li ste znale za to?” “Šššš!”, opomenula ju je Bili. Posle treninga smo otišle u kafe Abraso da popijemo kortado - espreso s ugrejanim mlekom, koji se služi u visokim i uskim keramičkim šoljama. Sele smo napolje da popijemo kafu i da ugrabimo još malo sunca na kraju leta. “I, Saro”, rekla je Lota, “kakva je situacija s rijalitijem? Kada dolaze kamere? Nisam u toku.” Pogledala sam je mrko. Nije trebalo nikome da kažem. A bilo je očigledno da jesam. “Dođavola, Lusi!” “Kad-tad si morala da im ispričaš”, rekla sam. Slegla sam ramenima. Lota se iskezila. Sara je dramatično uzdahnula. “Kasting je i dalje u toku. Ne znam ni da li ću ući u rijaliti, zato vam ništa nisam rekla. Nisam htela da baksuziram, Lusi! Baš ti hvala!” “Opusti se, dušo”, rekla joj je Lota. “Jedva smo to iščupale iz nje - nije se dala.” “Ne znam koliko su zaista zainteresovani.” “Zainteresovani su. Zašto ne bi bili? Ako želiš, dobićeš ga”, rekla je Bili. “Znaš to i sama.” Sve smo to znale i baš zato smo bile pomalo zabrinute. Fina devojka odatle nikad ne izlazi čitava. Živu će je pojesti. “Da li ćeš nas naterati da i mi budemo u tome?”, pitala je Bili. Nasmejala sam se. Nisam mogla da verujem da je jedan od naših utoraka dovoljno zanimljiv za kablovsku televiziju. “Jer ako hoćeš, pitaj prvo Lotu. Ona voli te stvari.” Dodala sam: “Bil, ona može da ti organizuje žurku kada izdaš knjige. Seti se toga kada budeš pričala sa izdavačima. Medijska pažnja!” “Ali lutko”, rekla je Lota, “moraš nešto da preduzmeš povodom tih umetaka. Ne možeš da ih seješ tako i pred kamerama.” “Oni imaju ljude koji se o tome brinu. Neće me pustiti pred kamere s umecima koji otpadaju.” “Dušo”, rekla je Bili, “poenta tih programa je da te prikažu kao idiota da bi se svi drugi idioti koji sede kod kuće i gledaju osećali bolje nego ti, barem pola sata.” “Devojke? Da li sam u pravu?”, pitala je Bili, gledajući nas. “Podržite me.

134


Lota i ja smo ćutke razmenile poglede i ja sam odlučila da prva progovorim. “Nadamo se da shvataš ovo, Sarice”, rekla sam joj. “Samo smo zabrinute da si možda malo olako shvatila u šta se upuštaš.” “Čekaj. Šta? Jeste li vi već pričale o ovome? O meni?” “Hm”, rekla je Bili. “Pa to je... malo šašavo.” Na Sarinom licu pojavila se ljutnja. Začkiljila je, stisla usne i namrštila se. “Slušajte me. Lusi, ti imaš svoj posao, zar ne? Imaš. Dešava ti se nešto važno, a pre toga si radila nešto drugo, bla-bla. Lot, ti imaš galeriju, klijente, žurke i to je sve super. Bili, ti imaš svoju knjigu, plus sve te čudake koji ti plaćaju da bi jeli žablje jezike, ili šta već. Ne opterećujem nijednu od vas svojim mišljenjem da vi možda ne bi trebalo da radite to što radite. Puštam vas da radite. I mislim da je sve to super. Zato umuknite. Ne želim više ništa da čujem. Nemam ja dvadeset godina. Znam u šta se upuštam.” Usledilo je dobrih deset sekundi tišine. Zatim se oglasila Lota. “Ne gledaj u mene lutko, ja se slažem. Meni je to u redu.” “Super”, rekla je Sara. “Savršeno. Okej, moj problem je to što, ako me odaberu, treba da odlučim da li će ići priča o embrionima ili venčanju. Mislim, imaću četrdeset jednu godinu, prvo treba da se bavim embrionima, zar ne? Ne mogu da radim obe stvari u jednoj sezoni i tako ostanem bez pola materijala.” “Ovo se zove moderno planiranje porodice”, dodala sam. “Brajanu je svejedno, slaže se šta god da izaberem. Možda čak i ne moramo da se venčamo. Možda je zanimljiviji scenario bez venčanja.” “Saro! Da li si ti poludela?”, pitala je Bili. Videla sam da ju je iznervirala opaska o čudacima. “Ti si svesna da oni postaju ljudska bića? Tvoji embrioni. Oni nisu, šta ja znam, akvarijumske ribice. I znaš da te Brajan neće obožavati zauvek, jelda? Postoji rok.” “Ona je u pravu”, dodala je Lota. “Izaberi venčanje. Brajan ima kraći rok trajanja. Pogledaj samo Lu.” “Šta sad to treba da znači?”, pitala sam je. “Ti si to i rekla, kada smo bile u Salonu sestara Džej. Postoji rok i on ističe.” Ponekad je teško imati prijatelje. “Mi... rok nije istekao. Ko je pomenuo bilo kakve rokove? Jebote, udata sam već osamnaest godina. Nema tu nikakvog roka.” “Devojke”, ubacila se Lota, “evo lekcije za obe. Nije bitno da li je to osamnaest godina ili osamnaest meseci, poverenje dobijate uvek samo za tekući dan.” Sara nas je ponudila žvakama. “Ne znam kako smo došle na ovu temu.” “Lot je u pravu”, rekla sam. “Znate one parove koji ostanu u braku trideset godina pa se razvedu? Pomislite: Vau, trideset godina. Kako su mogli da se razvedu posle trideset godina? Ali trideset godina nije ništa više od godinu dana. U oba slučaja zalupimo vrata za sobom. Napravila si loš izbor, Saro. Tako nećeš uspeti. Bolje je da se najpre pozabaviš embrionima.”

135


“Devojke, nemojte me shvatiti lično, ovo je sve jako uzbudljivo, ali moram da palim”, rekla je Bili. “Moram da pokupim svoje žablje jezike pre nego što zatvore prodavnicu jezika.” “Jako smešno”, uzvratila je Sara. Sara i Lota su se uputile niz blok da uhvate taksi, a Bili i ja krenule smo kući u drugom pravcu. Ona je otišla na istok. Ja na zapad. Ka zalazećem suncu.

136


37 ODIN IZ NJUJORKA SREDA, 20. AVGUST VARIJACIJE NA TEMU Suzan Dišan. Znate li ko je ona? Naravno da ne znate. Niko ne zna, pošto je bila umetnica čiji je problem bio to što je i njen brat umetnik. Njegovo ime je Marsel. Marsel Dišan. Da, taj. On već zvuči poznato. Pored brata i muža (Džin Kroti, još jedan umetnik), sasvim je zaboravljena. Pa ipak, moguće je da je bila talentovanija od obojice. Ejlin Vurnos? Nje se sećate jer se Šarliz Teron naružila da bi je igrala u filmu, a potom onako mršava i glamurozna, kao i uvek, primila Oskara u fantastičnoj Gučijevoj haljini. Za razliku od nje, Ejlin Vurnos je sve vreme bila grozna. Dobila je šest smrtnih kazni za ubistva svih onih muškaraca. Šest. Dovoljna je i jedna, ali pretpostavljam da su hteli da nam daju do znanja. Na kraju je niko nije zasenio. Muškarce nije teško razumeti. Većina žena sama sebi zagorčava život pokušavajući da u tome uspe. Vrlo je malo toga što treba shvatiti; sve je jasno. Oni najviše vole da se igraju. Zamislite pse koji jure lopticu - juriće sve što im bacite. Zašto? Zato što je zabavno juriti za nečim. To vole da rade. I to je sve. Možete im baciti štap, staru tenisku lopticu ili igračku ukrašenu draguljima, koju ste kupili u luksuznom butiku Poš papi. Njima to nije važno. Svejedno će juriti. Tu nema više šta da se shvati. To treba razumeti. Bilo da ste štap, lopta ili igračka optočena draguljima, jedan od njih će svakako juriti i za vama. Hajde da ovu priču približimo nama. Ovo je mali grad. Teško je sačuvati tajnu na ovakvom mestu. Jedna od vas je sada u svom lepom stanu, deli flašu vina sa suprugom koga želi da zadrži. Upravo čita ove redove. Ali ne čini ti se da je tako. Nešto se promenilo. Nešto nije u redu. Dozvolila si mu da juri za teniskim lopticama jer ti se vraćao. Ali ta formula funkcioniše samo neko određeno vreme. Svaki put kad se vrati, njegovo sećanje o tome zašto se vraća bledi, dok jednog dana sasvim ne iščezne. Da li tu postoji bilo šta što mu je potrebno? Da li postoji bilo šta što zaista želi? Bilo šta što mu nedostaje? Ne.

137


Da li si se u skorije vreme zatekla kako listaš svoj zamišljeni adresar ili pretražuješ imena zaboravljenih prijatelja na Fejsbuku? Imena onih koji su izmakli, onih koje je trebalo da izabereš? Gde je taj sada i šta radi? Da li ponekad, kada si sama noću, razgledaš svoj preveliki ormar, preturaš po policama sa skupocenim cipelama i pitaš se - šta bih obukla da se sada sastajem s njim? Da li ti prija da sebi ovako ugađaš? Da li je to bezopasna fantazija? Ili te hvata panika? Prvo se pojave s uglađenom kosom, sjajnim cipelama i puni samopouzdanja. Oni vladaju svetom. Ali sjaj izbledi, njihovi đonovi se izližu, a pantalone se izgužvaju. Krivicu za to svale na vas. Muškarci uzimaju sve što mogu. Uzimaju sve dok nečega ima. Ako si srećnica koja ume da zadrži njihovu pažnju, prodaj svoju tajnu. Ako nisi, savladaj Tinder, pošalji zahtev za prijateljstvo ljudima koje jedva poznaješ, otvori nalog na Tviteru i zapiši sve što radiš u toku dana, ili na Snapčatu objavljuj priče koje nikoga ne zanimaju. Postavljaj svoje umetničke crno-bele slike na Instagram. Budi bolja. Ostani u toku.

138


38 Suši bar Omen Tompsonova ulica 113, Vest Vilidž Utorak, 26. avgust Žensko veče “I, Lus?”, rekla je Lota. “Nisi nam ispričala da li si je uopšte pronašla? Da li si našla svoju misterioznu ženu?” Zastala sam. Trebalo je da štitim svog ispitanika, a ne da tračarim o njoj. “Da, jesam. Hvala ti. Pronašla sam je. Upoznale smo se.” Bili nam je naručila sake i salatu od morskih algi. “I?”, pitale su sve istovremeno. “I šta?”, uzvratila sam. “Hajde, Lusi. Pričaj nam.” “Hoću žutorepog gofa”, rekla sam. “Ništa drugo me ne zanima.” “Da li je luda?”, pitala je Sara. “Mislim da nije.” “Da li je lepa? Pametna? Da li je kučka?”, ređala je Bili pitanja. “Sve troje navedeno”, odgovorila sam. “Živi u zgradi u kojoj je nekada živeo Džon Lenon.” “U Dakoti?”, upitala je Sara. “Ne, pre toga. Pored mene je.” “Vau. Kako to misliš pored tebe?” “Tri bloka dalje. Benk strit.” “Ovo postaje zabavno”, rekla je Lota uz osmeh. “Lusi. Hajde, bekni. Zašto ste se našle u njenom stanu ako ona toliko čuva svoju privatnost? Zašto bi ti verovala?” “Ne znam. Poigrava se sa mnom. Poigrava se sa svima. U poslednje vreme piše komentare na raznim sajtovima. Pojavi se niotkuda, pod imenom Odin, i objavi komentar. Ti njeni komentari su čist non sequitur. Na primer, na sajtu Goker je pre nekoliko nedelja

139


objavljen tekst o De Blaziju, a ona je u komentarima napisala kratku priču o Metu Laueru. Iako samo komentatori to mogu da pročitaju i iako je diskutabilno da li je to istina, vest ipak procuri i pročuje se za nju. Zatim Pejdž siks i Dejli njuz pokušavaju da odgonetnu u kakav je to skandal uvučen Met Lauer.” “O bože, pa to je fenomenalno. Ona je zabavna!”, rekla je Sara. “Možda joj se sviđaš, Lus. Ona je lipstik lezbejka”, dodala je Bili. “Možda je vidovita?”, nadovezala se Lota. “Možda”, rekla sam. “Mislim da je potpuno neodgovorno uzimati za ozbiljno to što ona piše, budući da niko o njoj ne zna ništa”, rekla je Bili. “Mogla bi da bude potpuna ludača.” “Mislim da nije ludača”, uzvratila sam. “Uostalom, baš me briga”, rekla je Sara. “Imam važnije stvari. Potrebna mi je pomoć.” “Kaži”, rekla je Bili. “Odlučila sam da priredim malu večeru, za producente programa, možda i jednog asistenta i još par drugih ljudi. Ali mora da bude jako dobra. Potrebna mi je hrana, Bili. I Lusi, treba mi Tajtus.” Sara je zaista želela da snimi ovaj rijaliti. “Zašto ti od mene ništa nije potrebno?”, upitala je Lota. “Zašto nisam čula: Lota, od tebe mi treba... bilo šta?” Sara se nasmejala i pokazala blistavobele zube. “Dušo, ti samo budi blesava. Da bi videli da imam zanimljive prijatelje. Treba mi i malo živosti.” “Čekaj malo!” Bili je u znak protesta podigla sjaj za usta. “Neću da budem u tvom rijalitiju!” “Ja te ne pozivam u svoj rijaliti. Samo sam te zamolila za pomoć da dođem do njega, okej? Hajde.” Sara je naručila još jedan oval sašimija. “Dobro, pristajem”, rekla je Bili. “Slušajte ovo, sinoć sam čula najbolju rečenicu za muvanje. Bila sam u Piti baru, čekala sam Džul, svoju agentkinju. Kasnila je tako da smo u baru bili samo jedan jako sladak tip i ja.” “Nedostaju mi rečenice za muvanje”, rekla je Sara. “Ili se više niko i ne upoznaje kada izađe. Ljudi se upoznaju na aplikacijama. Tako da su fore za muvanje nestale. Već si smuvana pre nego što se uopšte i nađete.” “Da”, rekla sam. “Šta ti je rekao?” “Mislim, trebalo je da odem s njim samo zato što je to rekao. Možda mi je to poslednje muvanje u životu.” “Šta je rekao?.”, pitala je Sara. “Okej... da se setim.” Pročistila je grlo. “Način na koji je to rekao bio je jako dobar, to mi nedostaje. Rekao je otprilike: Imaš lice sa Botičelijeve slike i telo sa Degine. Mada, znate šta, u tom trenutku sam ispijala treći votka-tonik.” Lota je počela da se smeje. “Draga, to je rečenica iz filma. To je iz filma Zavodnik. Možda je pokušao da se našali? Nadam se da mu nisi dala broj.”

140


“Verovatno je hteo da ispadne pametan, hteo je da ona prepozna film. To je bio test. Mrzim tipove koji to rade”, ubacila se Sara. “Kakogod”, dodala je Bili. “To mi se desi kada se skinem s interneta. Ipak je bio sladak.” “Šta je s mojom večerom?”, upitala je Sara. “Da li, molim vas, možemo da se vratimo na tu temu? Bili, ozbiljna sam. Treba mi klopa, ti moraš da spremiš večeru i mora da bude fenomenalna.” “Okej. Hajde da smislim neki meni pa da ga zajedno isprobamo sledeće nedelje”, rekla je Bili. “Tako ćeš sve probati i videti kako izgleda, kako se uklapa, a ja ću imati vremena za ispravke.” “Okej, samo da znaš, platiću ti. Ovo je tezga koja se plaća.” “O, hvala bogu. Ovog meseca nisam dobila nijednu rezervaciju za večere. Dobro, sastaviću meni večeras, u petak ujutru idemo u kupovinu, a probu ćemo obaviti u petak uveče u tvom stanu. Može?” “Dušo, pravi si anđeo.” “Onda možeš da platiš i moj deo računa za večeras. To je cena konsultacije.” “Ovo ide na moj račun. Sve vas častim. Dobro sam raspoložena”, rekla je Sara. “Lusi, Lota, petak? Degustacija večere kod mene?” “Može”, rekla sam. “Dolazimo”, dodala je Lota.

141


39 Stan Sare Porter Park avenija 740, stan 12D Aper Ist Sajd Petak, 29. avgust Krenula sam kod Sare ranije kako bih uhvatila Liviju na par minuta. Ona nije verovala u telefone, inače bih joj javila da dolazim. Imala je telefon - samo ga nije koristila. Slušala je popodnevnu operu iz Meta - mogla sam da je čujem pre nego što sam stigla pred vrata. Toska. Glavne teme? Varanje i izdaja. Ništa što može da popravi raspoloženje. “Gde si ti bila?”, upitala me je. Isključila sam Pučinija i sela. “Kako to misliš? Bila sam ovde prošlog petka. Krenula sam kod Sare pa sam odlučila da svratim.” “Šta radite kod Sare?” “Probna večera”, odgovorila sam. “Šta je, dođavola, probna večera?” Otišla sam do kuhinje da potražim nešto za jelo za Liviju. Izgledala mi je sve sitnije svaki put kada je vidim. Pronašla sam konzervu dimljenih ostriga i sir. “Organizuje večeru za neke ljude koje želi da impresionira”, objasnila sam joj. “Tako Bili organizuje degustaciju hrane večeras, kako bismo bili sigurni da će sve biti kako treba.” “Probna večera. To je smešno. Sve što joj je potrebno jeste nekoliko poslužitelja i čistača i martini. Svi su ionako uvek pijani pre glavnog jela, pa niko i ne primeti hranu. Poslednja stvar o kojoj treba da se priča je hrana. To je još gora tema od vremena.” Volela bih da sam mogla da prisustvujem nekoj Livijinoj žurki. “Znaš, ona pokušava da bude u jednoj TV emisiji, pa zato organizuje večeru za producente. Ne verujem da če se oni napiti.” “TV.” Namrštila se. Liviji su nedostajali dani na Brodveju. Da je tajming bio drugačiji, mogla je da ima svoj rijaliti šou. Verovatno bi i sada mogla. “Zašto mora da ih impresionira?”

142


“Znaš već kako to ide u životu, Livija.” Stavila sam sir i ostrige na poslužavnik pored nje. “Kada nešto želiš, obično moraš nekome da se uvučeš u dupe da bi to dobio.” “Da li oni znaju ko je ona? Dovraga, da li znaju ko živi u ovoj zgradi?” Nasmejala sam se. “Ne znam. Reći ću im ja.” Livija je ustala i odgegala se do zadnje sobe kroz jedan od hodnika. “Liv? Gde si krenula?” “Dođi ovamo, Lusil”, pozvala me je. Pratila sam je do prostrane sobe pune kutija, skulptura i artefakata, koji su se, činilo se, nagomilavali decenijama. Mogla je da otvori sopstveni muzej. “Pomozi mi. Nisam sigurna gde su - tamo pored stola, čini mi se. Na podu.” “Šta tražimo?” “Tanjire.” “Oh.” Počela sam da tražim tanjire. To mi je rekla da tražim, tanjire. Soba je bila prepuna kutija i raznoraznih stvari. Tražila sam tanjire. Nisam videla nikakve tanjire. Ali znala sam na šta je mislila. “O bože”, izletelo mi je. Livija me je obišla i sagla se da ih podigne. Pružila mi ih je kao da su nešto što je pronašla na uličnoj rasprodaji. “O, moj bože”, ponovila sam. “Da li su... pravi?” “Odnesi ih Sari. Stavi ih negde gde će ih ti smarači s televizije videti.” Dala mi je tri tanjira koja je oslikao Džulijan Šnabel. Zapravo, nonšalantno mi je gurnula par miliona dolara u ruke. On više ne slika na tanjirima pa su neprocenjivi. A sva tri su joj ležala na podu iza stola u sobi, kao da su neke bezvredne tričarije. “Evo”, rekla je. Pružila mi je dugačku bundu koja je ležala na jednoj od kutija. “Umotaj ih.” Pratila sam je niz hodnik. Nisam bila sigurna šta da uradim. Ili da kažem. Ovo je bilo ludo s njene strane. Livija je stavila cigaretu u muštiklu i jako povukla a da uopšte nije pripalila. Stajala sam pred njom zabezeknuta, s bundom i tanjirima u rukama. Oduvala me je. “Hajde, Lus. Kreni. Lepo se provedite na vašoj probnoj večeri.” Rekla je to pevušeći. “Eh, devojke. Bog vam pomogao.” Pre polaska sam joj ponovo pustila Pučinija. Bili je otvorila vrata sa pićem u ruci, ne prestajući da priča. “Ceo štos je u slaganju”, rekla je. “Ćao, Lu.” Zagrlila me je slobodnom rukom. “Kako se hrana slaže s vinom, kako se gosti slažu s pićima, kako se aperitivi slažu s predjelom, kako se domaćin slaže s domaćicom, i tako dalje.” Uvela me je unutra. “Nećeš verovati šta je Livija poslala”, rekla sam joj. “Lus, reci mi da ovo nije pravo, molim te.” “O bože, Bili. Ne brini za krzno. Napravljeno je pre nego što je iko i mario za to, tako da je ovo izuzetak.” “Saro!”, viknula sam. Spustila sam Šnabelove tanjire na stolicu, umotane u krzno.

143


Bile su dovoljno pametne da sve odrade zajedno. Bili je sredila da magazin Gastro it uradi fotografije i video-snimke večere za njihov veb-sajt. I ona i Sara će dobiti medijski prostor, a Bili će zaraditi novac. Sledila sam Bili do kuhinje i dobila meni.

IZBOR PREDJELA / PASSED HORS D’CEUVRES AMUSE-BOUCHE: MUS OD ŠUMSKIH PEČURAKA SUPA: OHLAĐENA SUPA OD CRNOG LUKA SALATA: SOTE OD ŠUMSKIH PEČURAKA GLAVNO JELO: TELEČI KOTLET ORLOV OSVEŽENJE: SORBE MEŠANO POVRĆE SA SIROM DESERT: IZBOR U TOKU “Vina ću dodati kasnije”, rekla mi je. “Još ništa nisam uklopila. Htela sam da budem sigurna da smo se složile oko hrane. Možda ću na kraju spremiti patku. Evo.” “O bože, Bili.” Mus od pečuraka. “Njam-njam.” “Super je, jelda?”, rekla je zadovoljna. Dodala je meni Sari. “Dopisujem se sa jednim tipom, Markom”, rekla je Bili. “Sa sajta za upoznavanje OK Kupidon. Samo četujemo. Još ga nisam upoznala. On je profesor lingvistike na Hanterovom koledžu. To zvuči kul, zar ne? Evo, probajte ovo.” Pružila mi je čašu za vino Ridel, vrhunske izrade, u kojoj je bilo ružičasto penušavo, piće. “Mmmm. A šta je ovo?” “Sarine pozivnice su ružičaste, pa uklapam piće. Ovo će biti aperitiv. Zabavan je. Vidiš šta radim?” “Vidim. Baš mi se sviđa. Šta je to?” “Džin od bobica kleke iz Hud Rivera u Oregonu, sa rozeom i korbelom. Jeftin šampanjac, jeftino vino i skupo piće malog proizvođača.” “I, šta se dešava s tim tipom?”, pitala je Sara. “Ah, da. Kaže da ima trideset jednu godinu. Na slici deluje starije, ali koga je briga, nije važno. Izgleda stvarno i ozbiljno, što je dobro. I sladak je na slici. Nema nikakvih rekvizita, planine u pozadini, psa i gitare, samo njegovo lice. Nije prelep, samo je sladak. Pristupačan, razumete? Stvaran.” “Niko nije stvaran”, rekla je Sara. “Stvarni ljudi su neprirodni.” Bili je imala profile za upoznavanje na mnogo različitih sajtova. Ne znam kako ista osoba može da bude i na JSvip i na sajtovima Žene koje žele farmere i Hrišćansko muvanje, ali ona jeste. Zato i mislim da ima neki problem. Živimo u Njujorku, a ona je na sajtu Žene koje žele farmere? A čak nije ni Jevrejka.

144


“U međuvremenu, Džordž ne prestaje da me zove. Ne odgovaram mu, ali sam preslušala par njegovih poruka. On i Markus izgleda misle da sam ja razlog što muškarci tretiraju žene kao stoku. Zbog žena poput mene. Tako da vam se obema izvinjavam, kao i svim ženama na svetu.” “Vau. To je ludilo. Zašto ga prosto ne blokiraš?” “Pa i jesam. Ali ostaje mi govorna pošta. Samo ne vidim kada me zove. Sada ih sve brišem pre slušanja.” “Šta je ovo?”, pitala sam. Svima nam je dala po činiju mlevenog mesa. “Jagnjeći tartar. To je nova vrsta tartara. Jagnje i koza su ekološke životinje, za par godina će svi samo njih hraniti na pašnjacima. Pogotovo koze. One su novi bizoni.” Sirovo mleveno jagnje. Samo je Bili mogla da ga učini tako ukusnim. “Inače, Rafaelo će fotografisati. On je dobar, već sam radila s njim. Svideće ti se, Saro.” “Zabrinuta sam”, rekla je Sara na to. “Jako sam nervozna.” “Nema potrebe da budeš, dušo. Bićeš hit - neće znati šta ih je snašlo.” “Mada, ne znam da li je Brajan spreman za ovo. On čak nema ni šta da obuče!” “O bože”, rekla je Bili. “Ne mogu da verujem šta si upravo rekla. Saro, moraš malo da iskuliraš.” “Ne vidim desert”, rekla sam. “Znam. Još nisam sigurna oko toga. Igram se karamelom. Šta misliš o nekom desertu s karamelom?” “Zvuči super”, rekla je Sara. “Ali ozbiljno. Moram da ga povedem u kupovinu. Ne očekujem da ti to shvatiš, Bili.” “Zašto ne očekuješ, zato što nemam dečka?” “Ne, nego zato što misliš da je sve ovo jako glupo.” “Devojke”, prekinula sam ih, “primirite se. Bili, možemo li da pređemo na teletinu, umirem od gladi? Saro, dođi ovamo - moram nešto da ti pokažem. Livija ti je poslala nešto za žurku.” Povela sam je do krzna i odmotala ga. “Jebote!”, izustila je, a onda me je pogledala sva zbunjena. “Dobro, izvini, Lus. Šta je to?” “Saro! To je Šnabel! Slike na tanjiru. Čuvene su! Nema veze, ne moraš ni da znaš šta su samo treba da budeš pretenciozna i praviš se da znaš. Obećavam da će ih neko primetiti.” “Okej. Vau. To je baš slatko s njene strane. Mada, ne sviđaju mi se boje.” “Šta da se radi. Imala je samo ta tri.” Dok je Bili spremala teletinu, Brajan je stigao kući i nas četvoro smo seli da uživamo u lepoj večeri. Lota se nije pojavila i iz nekog razloga se nismo iznenadili. “Hvala ti, Bil. Tvoj sam dužnik”, rekla je Sara dok nas je ispraćala i slala nam poljupce. “Zovite me sutra, devojke. Laku noć.”

145


40 Krozbijeva ulica, Soho Subota, 30. avgust Sara me je pozvala da krenem u šoping-pohod s njom i Brajanom, kako bih mogla da napravim fotografije za njen PR tim. Fotografije su izgovor, ali ne i pravi razlog. Sara misli da Brajan nije spreman za krupan plan, barem što se tiče odevanja. Još nije ni dobila mesto u rijalitiju - izbor se sveo na nju i neku ženu iz Spensa - ali želi da bude spremna. A potrebno je da i on ostavi dobar utisak na večeri. Brajan Benks nije tipični titan s Vol strita. Fin je čovek. Zaista fin. Odrastao je u Montani i čini mi se da bi bio jednako srećan da juri krave po ranču i da potpisuje inicijalne javne ponude vredne milijardu dolara. Čistog je srca i duše, a to ne ide često podruku s novcem. Takođe je i zgodan poput filmske zvezde, nalik mladom Rajanu O’Nilu, i obožava Saru. Ona je imala nekoliko slatkih momaka bankara i pre njega, čak i vrlo kratak brak s jednim od njih, Derekom. Posle medenog meseca, on je prihvatio posao u Belgiji i mesec dana kasnije preselio je svoje stvari iz zajedničkog stana. U celoj priči je smešno to što je Sara odbila da se razvede, tako da su zvanično tri godine bili u braku. Nije želela da u svojoj biografiji ima brak koji je trajao samo šest nedelja. Brajan je sušta suprotnost Dereku i vrlo je strpljiv u svemu. Pomaže joj da svoju društvenu i medijsku pojavu učini što boljom. Zaposlio je konsultanta kako bi se povećao broj njenih pratilaca na Tviteru i Instagramu. U suštini, plaća čitav tim njenih saradnika. Pritom, nije ni trepnuo kada je rekla da mu je potrebno da osveži stil. Pravi je šmeker. Ona ima strogu modnu filozofiju u kojoj postoje pravila. Nema mesta za lična istraživanja niti za izražavanje ličnosti. Ona predstavlja modni jin Bilinom jangu radosti življenja. “Poenta je u brendingu, Lusi.” Bili smo u Krozbijevoj - popločani trotoari i luksuzni butici. Pet blokova najfinije muške garderobe u gradu. Raj za muškarce. “Na primer, ja želim da budem modna ikona u grupi, tako da odmah moram to da prikažem, smesta, ako želim da me tako predstave u medijima. Ne mogu da se oslonim na to da će mi mediji osmisliti imidž. Moraš bukvalno da im stavljaš reči u usta. Sve što moj PR tim pošalje - svaki detalj, saopštenje za medije, bilo šta - sve mora da sadrži reči modna ikona. Takođe sam im rekla da što više koriste reč muza.”

146


Brajan je blistao od ponosa, kao da su upravo dobili bebu. Nisam mogla da verujem šta ona izgovara. “Zvuči kao da znaš šta radiš”, rekla sam joj. “Snimaj me malo dok pričam, može? Daću ti znak kad da prekineš.” Pritisla sam dugme za snimanje na telefonu, a Sarin glas postao je živahniji. “Znači, moj novi blog je na adresi springandlafayette.com i radi se o modi, stilu i sjajnom življenju. Svi smo mi sjajni, ali ja želim da svaka žena nađe još bolju verziju sebe.” Dala mi je znak da prekinem. “Dobro, čekaj. To je zvučalo kao kliše. Iz početka, prepravićemo.” Pregledala sam telefon. “A kako se prepravlja?” “Nemam pojma. Koga je još briga za to? Moj asistent će to odraditi. Kreni iz početka.” Pritisla sam dugme za snimanje. Sara se široko nasmejala. “Naša snaga, naše samopouzdanje, kako zračimo - sve to doprinosi našem uspehu, a to je tačka do koje stižemo kada imamo šta da pružimo. To nas čini sjajnima. Želim da svaka žena zagrli ono sjajno u sebi. To je suština springandlafayette-a. Prigrliti ono sjajno u nama.” Sara je zapravo želela da postane novi Gup, sajt Gvinet Paltrou, koji je do tada bio njena biblija. Gvinet Paltrou je, do tada, bila njena svetica. Sada je Sara želela da postane nova svetica. “Nastavi da snimaš, Lu.” “Snimam.” “Danas se bavimo nečim što će svim ženama biti razumljivo. Mom pametnom, divnom i prezgodnom vereniku Brajanu potrebno je stilsko osveženje. On ga želi. A ko bi mu bolje pomogao od žene koja ga voli?” Hodala sam unazad, ispred njih. Brajan se smeškao i pokušavao da zadrži svoju muževnost. “Brajanov stil je predvidiv, u fazonu Griničkog jahting kluba. Devojke, znate na šta mislim? On ne menja taj stil. Ne kažem da mu išta fali. Samo ponekad treba nositi nešto drugačije.” Pokazala je na njegove pantalone. “Obratite pažnju na ove kaki pantalone brenda Braća Bruk.” Zumirala sam pantalone. “I standardne cipele marke Džej Em Vestom.” Zumirala sam i cipele. “Organizujem jako važnu žurku - VIP - i želim da ga vidim u nečemu drugačijem. Nečemu elegantnom, ali i zabavnom. Zato smo došli u Krozbijevu, modni raj za muškarce, i probaćemo da promenimo njegov fazon.” Pritisla sam taster za pauzu. “Polako, draga, deluješ kao da si u dijabetičkoj komi.” Zaista je tako izgledala. Sara se potpuno gubila kada uđe u režim šopinga. “Važi. Smanjiću doživljaj, dobro, hvala ti. Kapiram.” Ponovo sam pritisla snimanje. Dok smo šetali pored butika, nastavila je da glumi vodiča.

147


“Ovo je brend Superga, sjajne italijanske patike, s vaše leve strane. Ovo je Blumingdejlov kutak za ulepšavanje i MAC-jeva prodavnica - za mene, naravno, ne za Brajana.” Zakikotala se. “Ovde je Mansaj, fantastičan dizajner muškog nakita. Dame - možda mu je rođendan? Božić je? Ovde treba da dođete ako želite da mu poklonite nešto posebno i unikatno. A ovde je Saterdejs - ne samo da imaju najbolji kafe-bar u Sohou, već i najmoderniji šik izbor za surfere.” Ponovo sam pritisla pauzu. “Ponovo ti ispadaju umeci, draga”, rekla sam joj. “O, ne! Bože, izluđuju me, gde su? Lus, pokupi ih, molim te.” Okrenula se ka Brajanu dok sam skupljala njenu kosu. “Ovde stvarno ima brendova koje niko do sada nije video, dušo. To bi bilo savršeno za snimanje. Lusi, slikaj nas.” Sara je bila spremna za Instagram, s visokim konjskim repom i sveže namazanim crvenim karminom. Nosila je kožne pantalone Redž i Boun, plitke čizmice i bež vintidž košulju. Izgledala je sjajno. Njen publicista bi imao sjajne slike za magazin In tač. “Sara Porter u Krozbijevoj ulici.” “Pošalji mi sliku iz Bonobosa, Lu.” Poslala sam joj sliku i ona ju je objavila uz komentar: “Šoping-terapija s dragim.” “Saro. Dragi? Zaista si to napisala?” “Lusi, nisi u toku, ne znaš šta je u trendu. Pošalji mi još neke slike.” Uslikala sam ih još nekoliko puta telefonom dok su prolaznici krivili vratove pokušavajući da vide ko su oni. Pratila sam ih u Opening seremoni i gledala kako Sara mazi maslinastozelene i jarkocrvene novčanike Kom de garson pred prodavcima obučenim u crno od glave do pete. “Ovo je samo priprema. Možda za moj video-blog. Ali, Lus, mogli bismo da napravimo savršen snimak kupovine ovde, zar ne? Mislim, mogli bismo sve ovo da izvedemo u rijalitiju, uključujući i Brajanov modni preobražaj. To je savršeno.” “Slažeš li se ti s tim preobražajem?”, pitala sam Brajana. “Sve za moju devojku.” On je bio suviše dobar, za sve nas. Izabrali su nove farmerke za Brajana u Akniju, sa ogromnog zida prepunog farmerki raznih boja i širina nogavica. Onda smo se vratili do Bonobosa, gde mu je naručila tri para pantalona. Dve košulje Patrik Ervel iz Karson strita, gde su Brajana poslužili i pivom dok su ih pakovali. Odustala sam kad mi se ispraznila baterija na telefonu. “To je to. Umorna sam, treba mi piće. Idemo u Il Mulino, ili ću objaviti sve loše slike.” “Zar je bilo i neuspelih slika? Lusi!” Ručali smo pastu i tartufe i pili barolo u baru. Brajan je izašao ispred da telefonira, u novim farmerkama, a Sara ga je posmatrala bademastim očima.

148


“Mogla bih da ga smažem u sendviču”, rekla je. “U sendviču? Interesantna metafora”, uzvratila sam. Ako je ljubav sendvič, pitam se šta je onda požuda. Možda topla čokolada iz restorana Serendipiti.

149


41 Restoran Per se Tajm Vornerova zgrada, Kolumbov kružni tok Subota, 30. avgust Per se nije mesto po Tajtusovom ukusu. Ni u kom pogledu, baš nimalo. Pre svega, on prezire zaluđenike hranom. Ne obožava baš mnogo ni Noela, a naročito ne voli da se njime hvale kao počasnim gostom. Međutim, ovo mesto je baš po Noelovoj meri. Tu je u svom elementu. Za njega hrana predstavlja sport, a sebe vidi kao velikog lovca. Za Tajtusa je priprema obroka nebitna veština. Za Noela je poput seksa. Zahvaljujući tome čitamo prenatrpani meni koji je lično sastavio s kuvarom - deset jela po ceni od petsto dolara po osobi. A znate u čemu je štos? Sve je vegetarijansko. Tanko sečena repa s algama i plamkot s đumbirom. Za Tajtusa, naziv plamkot s đumbirom, štampan malim slovima u prevelikom meniju, predstavlja uvredu za hranu. I za ljude. Za stolom u našoj zasebnoj prostoriji sede: dva direktora Gugla, Noelov bogati prijatelj s fakulteta, Lorn Majkls (još jedan bogati Noelov prijatelj s fakulteta), novinar Tajmsa i mi. Iako ni Lorn nije neki jadnik, očigledno je da je Tajtus glavna faca u društvu. Per se ima tri Mišlenove zvezdice i, prema Bilinim rečima, najbolji je podrum vina u Severnoj Americi - a ona to ne bi rekla tek tako. Ako vam je cilj da impresionirate neke investitore iz Silicijumske doline, to je pravo mesto da ih odvedete na ručak. Noel je obišao krug oko stola dok su služili kanapee kao predjelo, da bi se pozdravio sa svima. Zatim je održao svoj govor za postizanje raspoloženja. “Hvala vam što ste mi se pridružili večeras”, počeo je. “Obići ću krug oko stola brzo i reći vam svima ko ste, a onda ćemo popričati o ovom fenomenalnom iskustvu koje ćete doživeti.” Greg i Stiv su momci iz Gugla. Piter je drug s fakulteta. Lorn je Lorn, a Megan je izveštač iz Tajmsa. Ona je tu da bi izveštavala o ovom događaju u okviru članka o Noelu za nedeljni časopis. “I naravno, Tajtus Brokton”, rekao je, “kog nije potrebno predstavljati. I njegova lepa supruga Lusi, koja, na moju sreću, piše za nas.”

150


Dobro, priznajem. Bilo je malo zastrašujuće. Zapravo, mnogo. Bilo mi je drago što me nisu smestili pored Megan. Obukla sam se savršeno za ovu priliku, ali to je bilo samo pola posla. Dobre cipele, savršeni nokti, sjajni prsti na nogama i uredna punđa. “Večeras ćemo imati vegetarijanski meni s devet jela. Ne zato što pokušavam da bilo koga preobratim u vegetarijanca, već zato što je to fenomenalno. Kori Žan Žak i ja smo ga zajedno pripremili i odabrali vina. Mislim da ćete biti oduševljeni. Noel je napravio dobar raspored sedenja. Tajtus je bio s moje leve strane, a Piter, drug s fakulteta, s desne. Megan je bila s Tajtusove leve strane, a Lorn s njene leve. Prvo jelo bio je kompot od kajsija, ali od sorte kraljevski blenhajm. U meniju, međutim, nije bilo navedeno da ove kajsije spadaju u ugrožene vrste voća. To sam saznala od Bili. Pokazala sam joj predlog menija i bila je zgrožena. Izgleda da postoji samo još nekoliko stabala na svetu. To za vegetarijance predstavlja luksuz, poput supe od ajkulinih peraja za one koji jedu meso. I pored toga, ukus je bio božanstven. Noel je privukao stolicu Tajtusu dok su sipali drugo vino. “Prijatelju moj. Predugo se nismo videli. Odlično se držiš.” “Hvala ti, Noele. I meni je drago što te vidim.” Tajtus mu je pružio ruku. “Povrće. Pametno.” “Oduševićeš se kada vidiš šta Žan Žak pravi od njega. Slušaj. Pripremio sam ti večeras šato margo koji će ti promeniti život. Čuvam ga za sedmo jelo.” “Važi. Biću strpljiv”, rekao je Tajtus. “Tvoja izložba dobila je veliku medijsku pažnju.” “Stvarno?”, pitao ga je Tajtus. “Dobro je da si mi rekao. Ne stižem da ispratim svu tu galamu.” “Ne znam da li ti je Lusi pričala, ali hteli bismo da uradimo članak o tebi za decembarski broj. Uradićemo reportažu o izložbi, neku vrstu priče u stilu: Gde je Brokton sada. Intervju, fotografije, jedan dan života umetnika i tako dalje. Ne nekog umetnika, nego glavnog umetnika.” A Tajtus mrzi sve to. Međutim, činjenica je i da su ga preskočili u poslednjem hvalospevu Muzeja Vitni. Postojao je razlog za to. Uostalom, SNOB je važan časopis. Nikako ne bi trebalo propustiti članak o svom radu i izložbi iz pera jednog od Noelovih odličnih mladih novinara, i to u poslednjem izdanju časopisa u ovoj godini. “Odlično, hoću. Bićemo u vezi.” Dok su služili kompot, Megan se obratila Tajtusu, a Piter meni. “Čujem da ste pisac.” Dobra frizura, rupice na obrazima, lepo odelo, nema burmu. Mogao bi biti Bilin budući dečko? “Da. Pišem tu i tamo. Noel je trenutno veoma uspešan sa svojim časopisom. Lepo je biti deo toga.” “Noel je opasan. Ne voli da gubi.” “Ne, ne voli. Čime se vi beše bavite?” Piter je obrisao usta maramicom i pročistio grlo.

151


“Imam startap kompaniju koja se bavi razvojem aplikacija. Trenutno se bavimo aplikacijama povezanim sa životnim stilom. Glavna je Hikap i treba da je lansiramo početkom godine.” “Sviđa mi se ime”, rekla sam mu. “A šta radi?” “Pa, aplikacija pomoću izuzetno pametnih algoritama sakuplja osnovne podatke koje korisnik unese, plus postojeće podatke i profile s društvenih mreža, i kreira mu imidž.” “Kako to mislite imidž?” “Okej, recimo da nemate ukusa.” Stigli smo do želea od repe i kalifornijskog pino noara. “Ovo je potpuno neverovatno”, rekla sam. Okrenula sam se ka Tajtusu, ali ga je Tajms okupirao. “Podseća na šećernu vunu od repe, ili tako nešto. Tako je penasto.” “Odlično je”, složio se Piter. “Uglavnom, kao što rekoh, nemate ukusa, ili možda imate ukusa, ali nemate vremena da se time bavite. Zamislite da ste Džo Džonson i da imate dva plava odela, farmerke i patike za košarku, neki raspareni nameštaj i tome slično.” “Razumem.” “Hikap prvo kreira vaš korisnički profil - oh, probajte ovo ponovo uz vino.” Pokazao je na jelo viljuškom i klimnuo glavom u znak odobravanja. “Dakle, Hikap kreira profil...”, rekla sam. “Kreira profil koji započinje Prustovim upitnikom. Fenomenalno je to što on nastavlja da sakuplja podatke, tako da raste i razvija se s vama. Na primer, može da vam kaže koju boju i marku čaršava treba da kupite. Koji nameštaj da izaberete, koja kola da vozite, koje filmove da gledate... u kojim prodavnicama da kupujete, koje knjige da čitate, koje restorane da posećujete, pa čak i kojim hobijima da se bavite. E sad, već postoji tehnologija koja ovo radi na osnovu naših pretraga. Na primer, sajtovi s opcijama preporučujemo. Ali naša aplikacija vam daje preporuke na osnovu imidža koji želite da stvorite. Ne bazira se na onome šta ste, već na tome kako želite da vas drugi doživljavaju. I ne morate uopšte da se bavite time. Mi sve radimo za vas.” “Vau”, rekla sam. “Da. Možete čak da tražite listu preporučenih tema za večeru, na primer - razgovori koji oslikavaju i unapređuju vaš imidž u društvu.” Nasmejala sam se. “Dakle, ovaj naš razgovor - da li ga je generisala vaša aplikacija?” “Nije. Zapravo, još je razvijamo.” Nasmejao se. Na imaginarnu listu u svojoj glavi dodala sam da ima simpatičan smisao za humor. “Meni je to nekako depresivno.” Piter se još glasnije nasmejao. “Pa, da. Znam na šta mislite. Nema individualnosti i tako dalje. Ali ima je. Hikap pravimo tako da vas poznaje bolje od vas. On izvlači vaš lični i jedinstveni stil, samo vam to... olakšava.” “Meni to zvuči kao da ćete zaraditi dosta novca.” “Da. To je ideja. U ovo vreme sledeće godine već će postojati glagol hikapovati. Kao guglati.” Bogat. Lep osmeh. Živahne oči. Sve sam to dodala na listu.

152


“Da li pešačite?”, pitala sam ga. “Hm. Pa, ne”, odgovorio je zbunjeno. “Mislim, ranije jesam.” Preko puta stola, Noel je davio Stiva i Grega. “Zaposlio sam mlade talente. Neka nova imena i neka stara i poznata. Cilj nam je da se vratimo na magazin koji ljudi žele da drže u rukama. Snažne i originalne priče. Elita. Luksuzne reklame s puno stila.” Dok smo stigli do sedmog jela, upala sam u neku vrstu mrtvačke ukočenosti od povrća. Jeli smo i pili već puna tri sata, a ostala su još tri jela. Zurila sam u meko kuvano jaje američke kokoške s musom od tartufa kada je Noel dao znak konobaru, koji je zatim diskretno doneo posebnu flašu za Tajtusa i mene - Šato Margo iz 2009. godine, baš kao što je i rekao. Meni to ništa nije značilo pošto mi je nepce već bilo utrnulo, ali videla sam da je Tajtus impresioniran, dok je Noel sijao kao da je postigao pobednički gol. Zatim su se tipovi iz Gugla napili i Stiv je viknuo preko stola: “Hej, Tajtuse! Da li imaš nalog na Tviteru ili negde? Da li si negde onlajn, da vidimo tvoje radove?” Ne! Isuse! Zaista je to rekao? Tajtus se zakikotao. Bio je to onaj njegov snishodljivi i lažno ljubazni smeh. “Vaše ime je Stiv. Je l’ tako? Ja sam malo prevazišao nivo postavljanja fotošopiranih slika na Instagram, ili šta god da je sada aktuelno. Neki od nas prihvataju novotarije, drugi ne.” Nisam mogla a da ne pomislim na Satinu i njene postere sa svađalačkim porukama. Trenutno je radila na članku za Snapčat, za koji je Lota rekla da je nešto neverovatno. Piter se nagnuo preko mene da bi se obratio Tajtusu. Sada se više nije znalo ko pije, a ko plaća. Ovo je posledica osam porcija taštine i previše vina. “Pa, Tajtuse, bliži se veliki događaj. Da li imaš tremu?” Pitere, da li možeš da programiraš “Hikap”, pomislila sam u sebi, da ti kaže koja glupa pitanja ne treba da postavljaš? Stavila sam ovo na listu njegovih mana. Međutim, i dalje je imao više pluseva. Tajtus je umočio kašiku u hladnu supu od avokada i dinje, zalio je vinom i sasvim ga ignorisao. Kada sam videla da se Piter sprema da mu ponovo postavi pitanje, misleći da ga Tajtus nije čuo, prekinula sam ga. “Ne čuje dobro na to uvo”, rekla sam mu. “Ne može da te čuje.” “Aha”, rekao je Piter, smešeći se. Hvala ti, Satina. Posle tri deserta, najzad su nas pustili da odemo. Noel je odveo ljude iz Gugla u Tao. Nisam mogla da shvatim kako su i dalje stajali na nogama. Piter mi je ostavio svoju vizitkartu, koju sam sačuvala za Bili. Noel me je povukao sa strane dok smo izlazili. “Lu, mrzim da pričam o poslu, ali jesi li je pronašla?” “Da! Jesam. Našle smo se i nalazimo se ponovo.” Na brzinu me je zagrlio. “Savršeno. Da li ide dobro?” “Da”, slagala sam. “Kako izgleda?” “Izgleda kao serijski ubica”, rekla sam mu. “Ali lep serijski ubica. Je l’ tako?”

153


“Prelepi serijski ubica, da. A večera je bila neverovatna. Inače, pokazala sam Bili tvoj meni. Bila je impresionirana.” Nisam pomenula njeno zgražavanje nad ugroženom vrstom voća. Noel je zasijao od sreće. “Puno je pozdravi, važi? I pošalji mi prvu verziju teksta čim je budeš imala.” “Da. Hoću.”

154


42 ODIN IZ NJUJORKA NEDELJA, 13. AVGUST 2014. NJUJORK JE KAO SJAJNA ŽENA... Tako kaže Vudi Alen, ali to je malo problematično. Ne vidim kako to može da bude istina. Gradovi su falusni. Muškarci ih planiraju, oni dizajniraju zgrade i podižu ih sebi u čast. Danas razmišljam o muškarcu koji je poslednji u ovoj eri, možda i poslednji svoje vrste - o velikom umetniku. Bogatom i moćnom umetniku. Onom koji gospodari gradom. Onom o kome ljudi pričaju prigušenim glasom. Onom koji je iznad suda javnosti. To ne važi za sve njih, pa čak ni za neke koji zaista jesu postigli veliku slavu. Rotko je umro kao bednik. Polok se napio i slupao se o drvo. Pa Vajet i njemu slični, kao de Kuning. Nisu znali da su mogli da imaju sve na svetu. Njihova umetnost čak nije morala više ni da bude dobra. Ali umetnik na kog mislim to zna. On je iz drugog vremena i ima drugačija pravila. I naravno, prošlo je mnogo otkako je poštovao ikakva pravila. On je vrsta umetnika koji je pronašao uživanje u svom radu, ali on pre svega radi da bi uživao. Šokantna je činjenica da je njegov deda bio čuveni kradljivac umetničkih dela. On je stekao porodično bogatstvo, tako da nije sve čisto. I sam je bio propali umetnik, koji je odlično znao da namiriše naivčine. Imao je i gomilu osiromašenih umetnika spremnih da kopiraju sve za šta je smatrao da može da se proda. Dobro ih je plaćao, a za svoju porodicu je stekao bogatstvo. Bio je prevarant. U jednom trenutku, veliki umetnik je zamrzeo svoju umetnost. Odmah je ostvario uspeh, izlagao na svim pravim mestima, a do četrdesete je već napravio retrospektive svojih dela u MoMA i Tejtovoj galeriji u Londonu. Ceo grad je njegov. Ali kako? Kako je postigao tako ogroman uspeh? Zašto ne može da uživa u njemu? Kakav će biti njegov pad? Jer pad je uvek neizbežan. Uvek. Ne volim Njujork na dnevnom svetlu. Ništa se ne vidi. Suviše je užurban. Priče ovde izranjaju noću.

155


Neko piše članak o meni. Beživotan, neoriginalan članak za “čuveni” časopis. Ne mogu da zamislim o čemu će pisati. Sasvim slučajno, ta osoba nije stranac. O njoj znam više nego što će ona ikada znati o meni. Tišina deluje uznemirujuće na ljude, a onda padaju maske. Mogla bih da napišem daleko zanimljiviju priču o njoj nego ona o meni. Ako se ikada pitate da li vam neko čita misli, vrisnite iz sve snage u sebi. Zatim se okrenite okolo i proverite da li se neko uplašio. Sranje! Ona piše o Tajtusu? O meni? Da li je ozbiljna?

156


SEPTEMBAR

43 Studio Milk Zapadna Petnaesta ulica 450, Čelsi Ponedeljak, 1. septembar Njujorška nedelja mode Septembar je bio kao tempirana bomba. Niko nije bio spreman za njega. Pamtile smo i bolje dane. Pre svega, Nedelja mode bila je u toku, a Sara nije bila pozvana ni na jednu jedinu reviju. Bila je očajna. “To je takva nepravda, takvo poniženje”, požalila se Loti i meni preko punog tanjira za doručkom. Nosila je helanke za jogu, ravne cipele i džemper s pletenicama - bila je bez veštačkih trepavica, nadogradnje i šminke - i trpala je francuski tost u usta. Delovala je potpuno poraženo. Dodatno ju je dotuklo to što je Sintija Brejden danas najavljena kao najnoviji učesnik rijalitija Ispod karirane suknje u Pejdž siksu i juče u programu Dobro jutro, Ameriko. “Ja treba da budem modna ikona u grupi, a nisam pozvana na nedelju mode?” “Dušo, grozno mi je što te vidim u ovakvom stanju”, rekla joj je Lota. “Pođi sa mnom na reviju Zaka Pozena u sredu.” Sarina viljuška pala je na tanjir. “Molim? Pozvana si na Zaka Pozena?” Lota se nasmejala. “Ući ću nekako, dušo. Potpuno sam L-U-D-A za njim.” Sara ju je zgroženo pogledala. “Ne možeš tek tako da upadneš na reviju.” Lota je odmahnula. “Kako god hoćeš. Samo kažem da će revija biti odlična.” Uplašila sam se da će Sara pući. Ovo je bila osetljiva tema i zato sam dobro razmislila pre nego što sam izgovorila sledeće: “Sarice. Ja verovatno mogu da nas ubacim na Džeremija Skota, regularno. Bez padobrana. Važi?” “Kako?”

157


“Poznajem njegovu reklamnu agentkinju. Divna osoba. Dovoljno je da je pozovem.” Zapravo sam već bila pozvana i mogla sam da povedem još nekog. Ali nisam to htela da kažem Sari. Nisam htela da joj kažem ni da sam na listi za Marka Džejkobsa i Prabala Gurunga. “Naravno da hoću da idem na Džeremija Skota! Bože! Lusi!” Ambicija pobeđuje ponos. Smesta se oraspoložila. Bilo je jako teško ući na reviju Džeremija Skota, skoro nemoguće. Nijedna karirana suknja neće biti tamo. Nisam baš luda za Nedeljom mode. Bučno je i velika je gužva, nikad nema dovoljno mesta za sedenje i svi su u najneudobnijoj odeći koja postoji. Osim toga, atmosfera je loša. Ljudi iz modne industrije - modni urednici i vlasnici maloprodaja - okreću se protiv blogera, poznatih ličnosti, pa i onih poput mene, koji samo žele da vide garderobu. I protiv onih kao što je Sara, koji samo žele da budu viđeni. Posetioci su agresivni, bore se za mesto i vrućina je nepodnošljiva. Revije se održavaju u natrpanim prostorijama bez daška vazduha. Toaleti su pokretni. Međutim, Džeremijeva publicistkinja Keli izvojevala nam je veliku pobedu. Drugi red. Sedele smo iza Kanjea Vesta i pomislila sam da će Sara pasti u nesvest kada smo se smestile. Da smo želele, mogle smo da ga dotaknemo. “O bože!”, rekla je ona. “Eno Suzi Babi!” “Ko je to?”, pitala sam je. “Gospode, Lu. Ima oko milion pratilaca na Instagramu! Ona je uticajna ličnost. Na jako visokom nivou.” Nisu postajala bolja mesta: sve kamere su nas snimale. Selfiji su pravljeni na sve strane. “O bože. O moj bože.” Sara je nabrajala imena prisutnih. “Majli Sajrus, Tejlor Svift... Ana Vintur!” I naravno, Kanje, na metar od nas. U bordo dukserici s kapuljačom. “Vidi, Majli nosi stvari iz kolekcije!” Jedva sam mogla da je čujem. Didžejevi su bili na sve strane. Bilo je jako bučno. “Lu, Bil Kaningam je tu! Sranje, trebalo je da obučem model Aleksandra Vanga.” Điđi Hadid i Naomi prošetale su pistom u Džeremijevoj šarmantnoj prolećnoj odeći jarkih boja, zajedno s desetinom drugih devojaka. Sve su bile neprirodno mršave, visoke i mlade. Brzo se završilo, a onda nas je preplavilo more fotografa - reportera i paparaca. Pogodite koja karirana suknja je izašla u društvu supermodela i bila snimljena? “Ovo je bolje od seksa, Lu”, rekla mi je Sara kada smo izašle iz gomile. “Hmm. Ne znam šta to govori o Brajanu”, rekla sam joj. “Saro, šta to radiš?” U raci je držala paklicu Marlboro lajtsa dok je kopala po Berkinovoj tašni. “Ne mogu da nađem upaljač.” “Upaljač? Od kada ti pušiš?” “Okreni se oko sebe, Lu. Kada si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin.” Na brzinu sam procenila da sedam od osam ljudi u ruci drži ili običnu ili elektronsku cigaretu.

158


Sara je izvadila mali pozlaćeni upaljač. Izvukla sam jednu cigaretu iz njene poluprazne paklice i zapalila je. “Pogledaj”, rekla sam, “upravo izlaziš iz drugog reda s revije Džeremija Skota.” “Lus, moram da nađem prevoz. Moram da idem kući i proverim Vajr.” Vajr imidž je sajt gde fotografi objavljuju sve svoje slike. Tamo možete videti ko je privukao koliko pažnje. “Nema šanse da sada nađemo taksi”, rekla sam joj. Svi koji su izašli s revije želeli su da se prevezu do centra, gde se održavao drugi deo Nedelje mode. Bila je ludnica. Pokazala sam joj svoju Uber aplikaciju, koja je, prebukirana, upravo pala. Sara je uspela da uhvati taksi, ali kada smo ušle, bilo je jasno da nećemo brzo stići. “Lus, pretvaraj se da si Đulijana Rančić, a ja sam ja. Pitaj me kako mi se svidela revija.” “Plašim se za tebe, Saro.” Pročistila sam grlo i probala. “Saro Porter! Drago mi je što te vidim ovde. Kako ti se svidela revija Džeremija Skota?” “Oh, puna sam utisaka! Vesela je i zabavna. Tako raznobojna! Printovi su smeli i upečatljivi, jako privlačni. Oduševile su me bele cipele, model Meri Džejn.” Očigledno je sišla s uma. Ali sprečile smo katastrofu, zasad.

159


44 Bilin stan Petak, 5. septembar Tajni klub za večere “U suštini, treba samo da blejiš ovde dok mi ne budeš bila potrebna. Važi?” Bili je obično koristila pripravnike iz magazina Gastro it kada joj je bila potrebna pomoč za pripremu večera u klubu, ali ovog puta nije uspela da angažuje nikoga od njih, pa je pozvala mene. Ove večere su za nju bile stalan izvor prihoda. U julu je zaradila čistih tri hiljade dolara, kada se odbiju troškovi. Prema tome, bile su poklon od boga, ali ona ih je i pored toga mrzela. “Kada stignu, moraću malo da proćaskam s njima”, rekla mi je. “Onda možeš da mi pomogneš oko posluženja, ako želiš. Uglavnom si mi potrebna oko pripreme i aranžiranja.” “Okej.” “I u hitnim situacijama. Uvek ih ima. Samo da znaš, oni vole da njuškaju okolo kada dođu. Misle da imaju pravo na to. Slušaj, Lusi, nisam ponosna na ovo što ćeš videti. Nećeš me poštovati posle ovoga.” Sipala sam punu čašu sanđoveza i počela da mešam cvrčke u šerpi za sotiranje. “Bil, molim te, objasni mi u čemu je stvar s ovim cvrčcima.” “To je jelo za avanturiste, Lus. Postoje hiljade ovakvih klubova, ti to ne kapiraš. Moram da se istaknem. Ne mogu da napunim sto tilapijom i sotiranim zelenim povrćem.” Očekivala je četiri para. Morali su da izgovore lozinku gastrologija na interfonu da bi mogli da uđu, kao da se radi o ilegalnom klubu. Sve se krčkalo. Zečetina se pekla, pileća pašteta bila je aranžirana s hlebom, a šerpa puna kostiju. “Bljak”, izustila sam. “To je supa od kostiju, Lusi. Brodo. To nije bljak. I služi se između cvrčaka i paštete.” Njena kuhinja mi je ličila na scenu iz horor filma. “Možeš li da otvoriš te flaše? Članovi stižu za par minuta.”

160


“Članovi?” “Vole tako da se zovu.” Uspela sam da otvorim samo jednu flašu pre nego što je interfon zazvonio. Otvorila sam vrata i smestila prva dva para. Sipala sam im vodu s đumbirom dok je Bili mućkala avanturističke koktele u kuhinji - ugrožene vrste: brendi, tri vrste ruma i malo soka. Treća vrsta ruma plutala je na vrhu, nalik naftnoj mrlji. Ponovo sam otvorila vrata kada se čulo zvono, jer su cvrčci bili u završnoj fazi i Bili je morala da ih nadgleda. Bila su to preostala dva para, tako da su svih osmoro članova sada pijuckali vodu s đumbirom i grickali srce ginka. Vratila sam se u kuhinju. “Lus, treba mi pomoć”, rekla mi je. Držala je poslužavnik s pićima narandžaste boje i dodala mi poslužavnik s ukrasima - grančicama ruzmarina, listićima nane i limunom. Onda je gurnula vrata između kuhinje i sobe u kojoj su sedeli članovi, i sledila se. “O moj bože”, prošaputala je, ali nedovoljno tiho. “O bože, da l’ mene neko zajebava?” Šest od osam lica okrenulo se ka njoj, zbunjeno. Dva lica su se cerila kao siledžije koji su upravo izveli neslanu šalu. Stavila je koktele na sto i vratila se u kuhinju. Nasmešila sam se i poslužila piće. “Da li je sve u redu?”, upitao je jedan od članova. “Naravno!”, odgovorila sam. “Ona se baš uzbudi kada pravi ove večere.” Nasmejali su se. Uzbuđeni gurmani. “Zar ne mislite da je ruzmarin malo prejak za - šta je ovo, votka?”, upitao me je drugi član. “Ne”, rekla sam mu. “Tu nema votke, to je većim delom rum, a ruzmarin ga smiruje.” Siledžije su delovale samozadovoljno. Jedan od njih je već popio piće. Ništa nisam shvatala. “Predjelo!”, viknula sam. “Odmah se vraćam.” Zatvorila sam vrata kuhinje za sobom. “Zaboga, Bili. Šta je sa tobom?” “Šta je sa mnom? Šta je sa tobom? Zašto mi nisi rekla?” Savila se kao da će povratiti, ili kao da je ostala bez daha. Šaputale smo jer su članovi bili samo nekoliko koraka dalje. Udarila sam poklopcem o šerpu. Lupila sam čašu kašikom. Htela sam da izgleda kao da nešto radimo. “Zašto ti nisam rekla šta?”, prošaputala sam. Nagnula sam se ka njoj da bih je čula. “Ovo je užasno! Ti moraš da ih služiš, Lu!” “Šta je užasno?” Zgrabila sam je za ramena i povukla je da ustane. “Oni ljudi koje si dočekala - jedan od njih je Markus...” Trebalo mi je vremena da se setim. “Markus, onaj muzičar? Iz Kvinsa?” “Da. A onaj drugi je Džordž!” “O bože. Porno-provodadžija?” “Da! Oni su prijatelji, sećaš se? Džordž mi je slao one ogavne poruke, znaš? Zbog mene su muškarci tako grozni i tri tačke.”

161


“Uh, čoveče!” Jedan od četiri muškarca koji nije bio ni Markus ni Džordž ušetao je u kuhinju i počeo da njuška, otvara rernu i podiže poklopac sa šerpe. Nasmejala sam mu se i zgrabila kašiku da promešam cvrčke. “Da li ćemo imati i neki riblji specijalitet?”, pitao je. Bili se sabrala. “Ne otkrivam tajne, lepi. Moraćeš da sačekaš.” Isprašila ga je napolje. “Ozbiljna sam, Lusi. Ti moraš da ih služiš. Ne mogu da idem tamo.” “Zašto su uopšte došli?” “Zato što su seronje? Misle da je to smešno. A i kuvala sam za obojicu: znaju da to dobro radim.” “Misliće da im je fora uspela ako se ne vratiš tamo. Ne možeš da se kriješ ovde. Kako nisi znala da dolaze?” “To je večera, Lu, a ne venčanje. Ljudi odu na sajt, plate i pojave se. Ne predstavljaju se.” Uputila je dug i bolan pogled ka vratima. Bila sam u pravu, nije imala kud - saterali su je u ćošak. “Dodaj mi to”, rekla mi je, pokazavši na moju čašu s vinom. Ispila ju je do kraja, popravila kecelju marke Hedli i Benet i napravila punđu. “Prelepa si, dušo”, rekla sam joj. “Sad idu cvrčci. Sipaj ih na tanjir i dodaj mi ga.” Uradila sam kako mi je rekla. “Prati me s knedlama od koštane srži”, naredila je. Smenjivale smo se u služenju jela sve do deserta. Ja sam se čak i dobro zabavljala. Bili se snalazila, ubacujući svoje uzbudljive opise o poreklu svega, i veče je proticalo prilično normalno, sve dok ja nisam prosula supu od kostiju na Džordža. Ili je to možda bio Markus nisam ih baš razlikovala. Markus, ili Džordž, je vrisnuo. Ne krivim ga, supa je bila vrela. Zatim su njih dvojica u besu demonstrativno napustila večeru, uz glasan telefonski poziv čuvenoj Džoovoj piceriji, posle čega su pokupili svoje pratilje i otišli. Činilo se da to uopšte nije zasmetalo ostalim gostima. Gotovo da nisu ni prekidali obrok. Naravno, i to je ulazilo u cenu ulaznice - drama kao garnir. Na kraju krajeva, svi žele da odu kući s dobrom pričom. Jedan od gostiju se požalio na teksturu zečetine i niko nije pojeo sve cvrčke, ali je pileća pašteta nestala za par minuta, a o supi se vodila ozbiljna rasprava. Završile smo desert i osveženje i sele s preostala dva para da popijemo dajdžestive. Bili i ja smo im pomogle da ispiju bocu amara Fernet Branka. “Razapeće me na Jelpu”, rekla mi je Bili pošto su svi otišli. “Ma neće, a i baš te briga. Možeš da ostaviš komentar da su to dva idiotska egomanijaka, koji ne mogu da pojme da neka žena nije zainteresovana za njih.” “Onda će mi samo lezbejke dolaziti.” Jela smo uredno složile u kuhinji, pa nismo imale šta da radimo osim da završimo pića. Članovi kluba su jedva nešto popili.

162


Sručile smo se na pod u Bilinoj dnevnoj sobi, sa tri skoro pune flaše vina. “O gospode, Lus. Šta bi se desilo da ti nisi bila ovde?”, rekla je Bili. “Šta da sam ovo morala sama?” “Šta si im to uradila?.”, pitala sam je. “Pa su tako odvratni?” “Iskreno, ne znam. Nisam bila zla prema njima. Markus mi se čak jako dopadao. Možda bismo i duže bili zajedno da je imao svoju sobu.” “Ne. On je užasan! Da li je to tip po kome sam prosula supu? Ili onaj drugi?” “Drugi. Bio je odličan u krevetu.” “Zar je to toliko važno?”, pitala sam je. “Mada, šta ja znam o tome?” Bili je sipala belo vino u moju čašu s crvenim. Dobile smo roze. Iz nekog razloga, mislile smo da je sve to urnebesno smešno. “Lus, da li je stvarno toliko loše? S Tajtusom? Zar ne možeš prosto da se napiješ jedne večeri i spavaš s njim, da bi probila led? To je poput prvog seksa - završiš s tim, skineš ga sa dnevnog reda i onda sve bude super.” “Ne bih znala ni kako da počnem. Bilo bi čudno. Ne bi znao otkud mi to.” “Dođi, Lus. Vidi ovog tipa.” Izvukla je laptop i pokazala mi nekog tipa sa sajta Hrišćansko muvanje. “Ooo. Želi da ima decu”, rekla sam. Dala mi je da pročitam poruke koje su razmenili. “Znam. To nije dobro. Ja želim nekoga ko već ima decu.” “Ipak je sladak, zar ne?”, rekla sam. Nisam baš mogla da odredim - lice mu je na svim fotografijama bilo sakriveno ili udaljeno. “Pričao je svojoj majci o meni.” “Uh, Bil. Jesi li ga upoznala? To mi zvuči malo bolesno.” Listala je fotografije. “Ima previše slika”, rekla sam. “Mislim da to nije dobro. Jao, vidi. Evo je. Gitara!” I to nas je zasmejalo. Iskreno, nije nam puno trebalo za smeh. Bili nam je ponovo napunila čaše. “Ako je hrišćanin, šta to znači? Moraš da čitaš Bibliju?”, pitala sam je kroz smeh. “Ne znam”, rekla je. “Doduše, morala sam da kažem da sam hrišćanka. Moraš to da imaš na svom profilu. Možda ni on nije hrišćanin. Možda mu je to samo fetiš.” U njenom stanu bilo je preko trideset stepeni, a prozori su bili otvoreni. Nije bilo ni daška vetra. “Bili, i vino mi je vrelo, toliko je vruće ovde. Uključi klimu, molim te.” “Ne mogu, ne radi.” “Molim?” “Ne radi.” Počela sam da se smejem. “Dakle, ne radi se o zaštiti životne sredine nego si prevelika stipsa da bi popravila klima-uređaj? Čekaj samo dok se ovo pročuje!” “To nije pravi vazduh, Lu. Svakako je nezdrav, bio klima-uređaj pokvaren ili ne.” “Kako se beše zove?”

163


“Ko?” “Taj hrišćanin.” “Kris.” “Kris hrišćanin? Ma daj”, rekla sam kroz smeh. “Da, Kris Hrišćanin.” “Okej, i šta ti želiš?”, pitala sam je. “Da li hoćeš da te Kris voli ili želi? Mislim da treba da se ponašaš drugačije u ta dva slučaja.” “Da me želi, naravno.” “Dobro”, rekla sam. “Evo šta treba da uradiš. Moraš da pogledaš ovaj TED tok video o intimnosti. Onda ćeš postati intimna” - čula sam pijani prizvuk u svom glasu - “i onda ćeš... svi će želeti... tebe, ili ćeš ti želeti njih, ili tako nešto.” Obe smo ponovo počele da se cerekamo, pa sam nam napravila po još jedan roze. “O bože, Lus, ubijaš me. Da li ti želiš Tajtusa?” “Želim tipa koji mi šalje poruke. Čak ga i ne poznajem. Šta kažeš na to?”, uzvratila sam. Bili je pokupila naše prazne čaše i zubima izvadila čep iz sledeće flaše. Onda ih je prepunila - nije ni čudo što su joj podovi uvek bili lepljivi. “Možda ću pozvati tog tipa”, rekla sam joj. “Jebeš ga. Samo treba da ga pozovem i vidim da li hoće da probamo. Zar ne? Mislim, na šta liči ovo čudno anonimno dopisivanje? Hajde da uradimo nešto. Bitna su dela, a ne reči, ko može ovako da izdrži?” “Lu, pijana si.” “Znaš šta, ako Sara bude u rijalitiju, želeće da se ti pojaviš u priči o izlascima”, rekla sam joj. “Neću da učestvujem u rijalitiju.” “Zašto da ne? Moglo bi da bude zabavno! Osim toga, imala bi sjajnu priču s Krisom hrišćaninom. Odete na prvi sastanak i završite na TV-u.” Bili je iznela posudu s kolačićima sudbine za desert. Za svaku po četiri. “Evo, pročitaj mi moje”, rekla mi je. “Nervira me što su uvek negativni.” “Putovanje na jug može vam doneti neočekivanu sreću”, pročitala sam joj. “Sačuvaj taj. Evo mog: Učite na sopstvenim greškama. Danas ćete saznati puno toga.” “Taj baš smara”, rekla je Bili. “Skoro je ponoć - nemaš vremena da naučiš bilo šta. Nemoj još da pojedeš taj kolačić! Ostavi ga za sutra. Uzmi drugi. I jedan za mene.” “Okej, evo tvog. Ispuniće vam se san. Ohoho! Pazi šta noćas sanjaš”, rekla sam. “Evo mog: Znate odgovor na to pitanje.” “Koje pitanje?”, pitala je Bili. “Nemam pojma. Užasni su ovi kolačići sudbine.” “Samo su stari. Okej, a sada šolja mleka pa u krevet”, rekla je Bili. Otišla je do kuhinje i vratila se s dve čaše za martini napunjene nekim svetlozelenim pićem. “Ovo sam pravila na prethodnoj žurki i svima se svidelo.” Nije trebalo više da pijemo, a posebno ne ništa zeleno. “Šta je to? Mrzim kad me teraš da eksperimentišem.” “Opusti se, to je liker Šartrez. Blag je. Ima lepu biljnu primesu. To ti je kao biljni martini - lek za mamurluk.”

164


Kada smo i to ispile, jedva sam mogla da stojim uspravno. Bili me je smestila na kauč da prespavam. “Bila si super večeras, Bil.” “Hvala ti, Lu-lu. Lepo sanjaj”, rekla mi je. “Laku noć, Bil. Ne zaboravi da pripaziš šta sanjaš.”

165


45 Sarin stan Četvrtak, 11. septembar Sara je večeru za Bravo grupu organizovala u četvrtak, 11. septembra. 11. 9. Kad malo razmislim, trebalo je da to neko ranije primeti. Sara je zakazala večeru na dan najgoreg terorističkog napada u istoriji, a ujedno i istog dana kada je održana Tajna večera. To je više trebalo da bude razgovor za posao nego večera i Sara je to znala. Trebalo je da te večeri producenti rijalitija vide šta i ko ide u paketu sa Sarom. Njene konkurentkinje su je iritirale stalnim pojavljivanjem u medijima - GMA, Tudej, Njujork lajv, kao i svim mogućim novinama, uključujući i tabloide. To ju je izluđivalo. Sarini publicisti su podmetali vesti - tračeve da će ona biti izabrana, tračeve da je odbila rijaliti - ali niko nije obraćao pažnju na to. Niko nije retvitovao njene tvitove, a na Fejsbuk postovima je imala tek nekoliko komentara. Na Instagramu ju je pratilo nešto malo više od hiljadu ljudi, a pobeda joj je bila potrebna. Sve je moralo da prođe savršeno. Zaista je želela da uđe u taj šou. Zato je Bili morala da pripremi neverovatno dobru hranu. Brajan je morao da obuče novu odeću. Lota je morala da bude u haosu - po prvi put smo želeli da bude takva - a stan je morao da ih obori s nogu. Što se mene tiče, samo je trebalo da dovedem Tajtusa. “Lu, imam napad panike”, rekla mi je Sara telefonom. Upravo je poslala Bili i meni listu preostalih stvari koje je morala da obavi. Angažovala je osoblje preko sajta Task rabit. Svima nam se svideo meni. Kris Bene, kreativni direktor Bil Blasa, praktično se uselio kod nje da bi je spremio, a dizajner enterijera Karlos Mota opremio je njen stan pozajmljenim nameštajem i osvežio zidove. Iako je razmišljala o svim sitnicama, pa su se čak i na pozivnicama našli crteži slikara Donalda Robertsona sa Tresni ovu lutku i seksi crtežom Sare u halterima - znala je da se na kraju krajeva sve svodi na ljude koje je pozvala. Ovo je svet Sare Porter. Oni koji mogu da joj pomognu da snimi šou. “Saberi se, Saro”, rekla sam joj. “Ovo je lakši deo. Nema kamera. Nema nervoze.” “Treba mi dobro raspoloženje večeras, Lusi. Zaista.” “Biće ga.”

166


Sara nas je pripremala i objašnjavala ko je ko, ko šta radi, ko treba na šta da obrati pažnju. Skuter Adams bio je izvršni producent. “Jako je nizak, pa nemoj da staješ pored njega na štiklama, ne želim da dobije komplekse.” “Ne brini, draga”, rekla je Bili. “Neka se svi izuju na ulazu. Bose noge su seksi, a bez cipela smo svi isti.” Tu je bio i Nelson Rok, asistent producenta. “On ima neke čudne tikove, pomera glavu kao da kljuca. Kao pile. Ne dajte da vas to omete. Imaćete potrebu da gledate, ali nemojte, mada nemojte ni da ga izbegavate.” “Razumemo”, rekla sam. “Nećemo stajati same s njim, nego utroje, da bismo skrenule pažnju s Nelsona.” Došao je i Troj Skot, drugi asistent producenta. “On je veoma mlad. Reči poput vrh i strava akcentuje kao da su pitanja. Iz Kolorada je.” “Sredićemo i njega”, dodala sam. Bili se složila. Trebalo je da impresioniramo svu trojicu. U grupi su bili i Vera iz njenog PR tima, Deb Votson, rijaliti stilistkinja, zatim Lota, Tajtus i ja. Naravno, i Sara i Bili. Bilo nas je ukupno desetoro. Nismo stigli ni prvi ni poslednji. Naručili smo taksi i usput pokupili Lotu. Nosila je pljosku s tekilom Patron, koju je usput malo ulubila. Brajan nas je dočekao na vratima. Izljubio je Lotu i mene i rukovao se s Tajtusom. Bio je doteran i srdačan, a na sebi je imao nove farmerke Akni, belu košulju i sako. Bio je vrhunski obučen. “Izujte se, drugari”, naredila Sara iza njegovih leđa. “Želim da se svi osećaju kao kod kuće. Čak i Bili bosa kuva u kuhinji.” Dva Šnabelova tanjira izgledala su elegantno ali skrajnuto na polici za knjige; treći je bio smešten naočigled svih, na stolu za ručavanje. Sara je smanjila muziku; napravila je na Spotifaju listu pesama specijalno za večeras. Koldplej, Rijana. Svuda su gorele male romantične svece. Svetla su bila prigušena. Bukvalno ste mogli da osetite sjaj. Sto za ručavanje - živopisan i umetnički - izgledao je kao delo Junga Lija. Sve je bilo besprekorno. Raznobojne francuske stolice iz XVIII veka bile su poređane oko stola iz Restorejšn hardvera. Njeno raspareno porcelansko posuđe i srebrnina blistali su pod sjajem sveća Džo Malon. Sara je čak, u zadnji čas, naručila i kartice za obeležavanje mesta iz Monogram šopa. Točilo se vino. Svuda unaokolo bili su poređani poslužavnici s listićima parmezana i tanko rezanom pršutom, kao i činije s maslinkama. A u kuhinji su bile dve zvezde večeri - kandidatkinja za kariranu suknju i Bili, koja je kuvala u Pučijevoj dugoj ružičastoj somotskoj haljini, s podignutom kosom i visećim minđušama sa smaragdima. Sara je trčkarala unaokolo u crvenoj haljini bez leđa Tom Ford. Ja sam obukla bele kožne pantalone i široku belu košulju na kopčanje. Ispod toga sam nosila crni čipkasti brusthalter. Kod vrata sam ostavila Manolove cipele s leopardovim printom. Lota je bila najatraktivnija, u teget kožnom miniću. Njene crne čizme, iznad kolena, s rajsferšlusom, nalazile su se pored vrata, kao i druga obuća. Sve ovo je vrlo lepo izgledalo.

167


“Sveće na stepenicama!”, primetila je Deb. “Obožavam ih. U stilu Dana zaljubljenih.” Nosila je kombinezon Iv Sen Loran sa izrezom do pupka. Sara je okupila seksi društvo. “Gospode bože, da li je ovo Šnabel?” Nelson Rok se ustremio na jedan od tanjira. Sara je zasijala od sreće. “Jeste. Neverovatan je, zar ne?” “Mada, njegovi tanjiri su ogromni. Nisam znao da ih je radio i u ovoj veličini.” Sara je pogledala u mene s paničnim izrazom na licu. “Pa, jeste.” Na brzinu je ispila čašu proseka. Pili smo koktele i jeli predjelo. Troj Skot stajao je sam s pićem i Bilinim ratatuj tartom u ruci, pa sam zgrabila jedan roze džemper (Bilin koktel od džina, rozea i korbela) i krenula ka njemu. “Znači, vi ste jedan od producenata?” “Da. Doduše, ovo mi je prvi rijaliti. Pre ovoga sam bio asistent producenta za seriju Red i zakon.” Moraću to da pomenem Liviji. “Ne znam mnogo o ovom rijalitiju”, rekla sam mu. “Sigurno ste uzbuđeni.” “Jesam, prilično.” Troj je izgledao kao da ima dvadeset godina, uvrh glave. Još uvek je imao bubuljice. “Prva je sezona, znaš. Tako da tek treba da se brendiramo.” “O čemu se tačno radi? Mislim, na šta podseća?” Zastao je na trenutak da sažvaće i proguta zalogaj. “Radi se o šiparicama, ali odraslim. Ispod karirane suknje. Razumeš? One su žene s muževima, decom. Sve su seksi. Sve jako vole da se međusobno utrkuju. Žive u istom kraju, tako da vode decu u škole u koje su i same išle, a i dalje se međusobno pljuju, samo na drugi način.” “Na koji drugi način?” “One su pasivno-agresivne kučke koje se utrkuju koja ima bogatijeg muža, bolju dadilju, vratara, šofera i šta već. Jebeno genijalno.” Ispio je piće. Nije zvučalo jebeno genijalno, već potpuno zastrašujuće. “Hej, jebote”, rekao je Troj. “To je onaj... uh, zaboravio sam mu ime.” Gledao je Tajtusa, koji se pritajio od kada smo stigli i upravo je pripremao martini za Nelsona. Njegov čuveni martini koji pravi tako što dobro promućka džin i malo vermuta. Bilo je zabavno posmatrati ga sa drugog kraja sobe s Trojem. Eto ti uzbuđenja, Saro. Dovela sam Broktona. “On je jako bitan. Jebote! Učili smo o njemu na časovima istorije umetnosti!” Uzela sam jednu maslinu prstima i zagrizla. “Tajtus Brokton”, pomogla sam mu. “Ne mogu da verujem da je on ovde! Sara ga poznaje?” Slegla sam ramenima. “Bili biste iznenađeni koga ona sve poznaje.” “Ozbiljno?” Bili nas je bez problema smestila i svi smo digli čaše uvis. “Nazdravlje!” Zatim su konobari počeli da služe jela, Bili im je naređivala, u Pučijevoj roze haljini.

168


Kozja jetrena pašteta, pa tartar od jagnjetine i osveženje od rukole, s krutonima sa začinskim biljem. Marinirana dimljena patka bila je u centru pažnje. Ja sam se uglavila između Nelsona i stilistkinje Deb. Nelson je bio zanimljiv. Završio je istoriju, objavljivao pesme i uzgajao emue. Pazila sam da ne zurim pravo u njega, kao što nas je Sara upozorila. “Imaćemo golotinju u javnosti i izlive nežnosti u pijanom stanju”, rekao je. “O tome je serijal.” Svi smo već bili popili dovoljno da se opustimo, ali ne preterano. Zato sam se nadala da se šali, pomalo. Svi smo se nasmejali. “Nego, ova zgrada”, rekao je Skuter. “Za nju se vezuju mnogi događaji iz prošlosti, zar ne? Pročitao sam knjigu o tome.” “Koju knjigu?”, pitala ga je Deb. “Park 740. Bila je bestseler. Svi bogati naslednici i učesnici u čuvenim bogataškim skandalima živeli su ovde. Robert Derst, braća Koh?” “Ne znam”, rekla je Sara. “Ovde nikoga ne možete videti, osim ako vam baš to nije cilj. Većina stanova ima privatne liftove.” Sada ih je zaintrigirala. Postoje Aper Ist Sajd i postoji i Park avenija 740. “Nasledila sam stan od majke”, dodala je Sara. “Mislim, ona nije umrla, samo se preselila u Sag Harbor.” “Livija Rotvel živi ovde”, rekla sam. “Dva sprata ispod Sare.” Nelson se okrenuo ka meni. “Livija Rotvel? Još je živa?” Skuterovo čelo se naboralo dok je pokušavao da se seti tog imena. “Ko to beše? Ona je bila glumica... ili tako nešto?” “Ona sad sigurno ima... devedeset godina?”, rekao je Nelson. “I ovde živi?” “Malo iznad devedeset, živi ovde.” “Ima devedeset dve godine”, iznenada se ubacio Tajtus, čisto da ih podseti na svoje prisustvo. Nelson je pogledao Deb i klimnuo s odobravanjem. “Livija je naša dobra prijateljica”, rekla sam im. Iskoristila sam priliku. “Ona i Sara su jako bliske.” Nelson je bio nekako sladak. Pomislila sam da bi Bili i on bili dobar par. Bolji nego ona i Kris. Tajtus je sedeo preko puta, između Lote i Vere. Iako nagovaranje da krene ovamo nije prošlo glatko, nije se baš previše ni protivio. Ponašao se lepo prema Loti, dosipao joj piće i bio pažljiv. Izigravao je savršenog džentlmena. Naravno, ona je večeras preterivala, a Troj, koji je sedeo dva mesta dalje, nije skidao pogled s nje. Za divno čudo, bio je ovo opušten skup. Sarini iznajmljeni konobari neprestano su točili vino. Tajtus i Skuter uživali su u Brajanovom škotskom viskiju. Podjednako se pričalo i na levoj i na desnoj strani stola, a i preko stola. Sve je išlo po planu. Niko nije rekao niti uradio bilo šta neprijatno. Tajtus je ispričao svoju priču o Suzan Kenzington, one noći kada su ih smestili jedno pored drugog na večeri Barija Dilera, a ona mu dodala svoje gaćice ispod stola. Nikada više je nije sreo pa nije mogao da ih joj vrati.

169


“Šta si uradio s njima?”, pitao ga je Nelson širom otvorenih očiju. “Sačuvao sam ih u fioci. Mislio sam da mi donose sreću. Ima nečeg herojskog u ženi koju ste upravo upoznali i koja vam se tako nudi. Posle sam se oženio i mislim da je moja bivša žena umešala prste u njihov nestanak.” Iako priznajem da je ovo dobra anegdota, nije mi baš omiljena. Tajtus to zna. Nagnuo se da bi uhvatio moj pogled. Mogla sam da pročitam izvini s njegovih usana, posle čega mi je namignuo. Uživao je u našem malom cirkusu. Stigli smo do jagnjetine kada mi je Sara pokazala da krenemo do kuhinje. Izvinila se gostima, a ja sam pošla za njom. “Šta misliš, Lus, kako ide za sad?” Na šanku se nalazila poluprazna boca viskija, pa sam malo cugnula, a Sara je pila iz čaše. “Mislim... da ide super”, rekla sam, pomalo uplašena što toliko pije. “Fina grupa ljudi. Vrlo mešovita. Ne bih se brinula o živosti da sam na tvom mestu.” Pogledala sam njenu čašu - nalila je previše viskija. Zatim je otpila veliki gutljaj. Bili je aranžirala patku, ne obraćajući pažnju ni na šta drugo. “Uh, bože, baš mi je drago što si to rekla”, laknulo joj je. “Bila sam jako nervozna... Otpila je još jedan veliki gutljaj. “Hej. Polako, draga. Ne moraš više da budeš nervozna, sve ide kako treba. Trebalo bi da ostaviš piće ovde.” Bili je donela poslužavnik da nam pokaže. “Lepo je, zar ne?” Sara ga je jedva pogledala. Popila je još jedan veliki gutljaj, treći u roku od jednog minuta. “Okej, Sarice. Uspori malo.” Uzela sam joj čašu iz ruke i dodala je Bili, ali bilo je već prekasno. Dok je patka bila poslužena, mast je otišla u propast. Bila je pijana. Brajan je bio zabrinut. Smeškao se, ali nije progovarao. “Lus!”, prodrala se, mada to nije bilo potrebno - između nas je bila samo jedna stolica. “Moraš da probaš tu pota kotu kada je iznesu. Ima viskija unutra! Bil ju je spremila. Jebeno je... dobra.” Bila je obeznanjena. Ljuljala se na stolici, smejala se sa zakašnjenjem svemu što bi iko rekao, bez obzira na to da li je bilo smešno ili ne. Tajtus se jedva uzdržavao. Nikada je nismo videli ovakvu. Bila sam zapanjena. Kako se ovo desilo? Lota je ostala prisebna. A Sara se ubila od alkohola. Ostatak večeri bio je u magli za Saru, ali ne i za nas. Odigravao se u fazama. Počelo je Sarinom besnom fazom, u kojoj je prekinula Lotino prijateljsko ćaskanje sa Skuterom o Lihtenštajnu. “Pobogu, Lota! Ti i tvoji mišićavi konji i tvoji veliki posteri s tekstom, bla-bla. Nikada nisam videla nijednu sliku na tanjim kod tebe.” Uperila je prst ka Livijinim Šnabel tanjirima. Pre nedelju dana nije ni znala šta su. “O bože”, prošaputao je Tajtus. Svi su izmenjali mesta sedenja nakon deserta - kada je Deb odlutala ka muzici, pomerila sam se za jedno mesto. Bili smo zaverenici. “Da li joj ovo pomaže ili odmaže kod ovih seronja?” “Zapravo, mislim da bi ovo moglo da joj pomogne.”

170


Lota nikada nije ostajala dužna Sari. Iako Sara očigledno nije bila pri zdravom razumu, uzvratila joj je. “Ako imaš pozajmljeno delo o kome ništa ne znaš, za koje ti je neko ko ima znanje rekao da će impresionirati druge, to ne znači da umeš da ceniš umetnost, draga moja. Evo, Pitaj Tajta.” “Tajtusa”, reče Sara, i dalje se obraćajući Loti. Mrmljala je. “On čak većinom i ne slika svoja sranja. To sam čula.” Okrenula se ka njemu. On je prekrstio ruke i uputio joj široki osmeh. “Čula sam od jedne jako ugledne osobe da imaš nekog tajnog slikara koji radi za tebe”, rekla je. O bože! Producenti i Lota upijali su kao sunđer. Sada je problem bio kako ljubazno zamoliti domaćicu da ode sa sopstvene žurke. Bila je to njena večera, njen stan, njeni gosti, a morali smo da je se otarasimo. Deb je prisvojila muziku i izvukla Sarinu listu sa Sinatrom. Počelo je pesmom Kako izgledaš večeras i odjednom je izgledalo kao da smo upali na neko vrlo bizarno venčanje. Uz Brajanovo dopuštenje, Skuter i Nelson su pomerili pažljivo raspoređen nameštaj Karla Mote u stranu i oslobodili mesto za igru. Brajan je ostao za stolom, pored Sare. Bespomoćno je gledao kako uzima zalogaj deserta, a onda ga pljuje na tanjir ispred sebe. “Fuj!” Ja sam se umalo zagrcnula od smeha. Gospođa Modna Ikona Prigrlite Ono Sjajno u Sebi trenutno i nije baš grlila ono sjajno u sebi. Bila je totalna katastrofa. Ovo je bila najbolja stvar koja se ikada desila Loti. Imale smo svež materijal. Brajan se uvalio do guše. Nije skidao iznemogli poluludački osmeh sa lica, poput roditelja koji je pozvao previše dece na rođendansku proslavu svog mališana. Nudio je svima još vina, ali je Sari oduzeo čašu pre nego što je i pokušala da je napuni. To je nije zaustavilo. Zgrabila je flašu sa stola i počela da pije direktno iz nje. “Barbara Volters”, rekla je ona, “nije mogla ni da uđe ovde. Da li ti stvarno veruješ u to? Skupština stanara ju je odbila. Gospođu Spavala sam sa Konjem Ananom ili kim već. Zalupili su joj vrata pred nosom.” Trebalo nam je nešto što bi odvratilo pažnju sa Sare. Nešto veliko. Kao dojava o bombi. Sara je skupila dovoljno snage da ustane i zaigra, sama. Nažalost, pustili su pesmu Mogla sam da plešem celu noć. Ona je verovatno pre završetka srednje škole pohađala na hiljade časova plesa, od modernog džeza, preko baleta, do kantri plesa. Ako njenom tehničkom znanju dodamo preterano samopouzdanje usled previše popijenog viskija, dobićemo jedan veliki haos. Tajtus i ja smo se povukli u ćošak. Lota je plesala s Nelsonom kao da su na maturskoj večeri. Ja sam trčkarala do kuhinje i nazad, gde se Bili praktično krila, i obaveštavala je o novostima. Jedini ljudi šokirani Sarinim ponašanjem bili su njen verenik i prijatelji. Ostatak ekipe je to najnormalnije prihvatio. Gosti su se lepo provodili, bez obzira na haos koji je nastao. Tajtus i ja smo flertovali, kao stari poznanici koji su naleteli jedno na drugo na žurki kod zajedničkih prijatelja. Ali onda me je On pronašao. Jer kada se Sara obeznanila, uzela

171


sam svoj telefon iz hodnika, gde ih je sakrila. Imala sam četiri nove poruke. Od Njega. Zbog Tajtusa mi srce nije lupalo ovako jako kao zbog Njega.

Gde si, ljubavi moja, i zašto si tako daleko? Nestala si. Želim samo da te držim u naručju... Strah me je da zamislim gde si i sa kim si. Želim da držim tvoju glavu na rukama. Želim da se umiriš i dozvoliš mi da te dodirujem... ... dok ne kažeš da stanem. Ovde sam. Na večeri, s prijateljima, a mislim samo na tebe. I ja sam previše popila. Balansirala sam između nevidljivog ljubavnika i muža, dok je moja najbolja drugarica pravila haos. Da smo tu bile samo Bili, Lota i ja, sve ovo bi bilo urnebesno smešno. Da ništa nije bilo pod znakom pitanja i da nije bilo posmatrača, ovo bi bila najsmešnija stvar koju sam ikada videla. U jednom trenutku, dok smo svi još sedeli za stolom, Sara se nalaktila, naslonila bradu na ruke i počela da priča kao navijena, a mi nismo mogli da je zaustavimo. Iznenada sam se našla sama s Nelsonom. Muzika je glasno svirala pa sam se nagnula ka njemu da bih ga čula, ali sam onda primetila njegov vrat i nisam mogla da prestanem da zurim. Sara je bila u pravu - ličio je na pile. Vilica mu je išla napred-nazad dok je pričao, kao da neprekidno podriguje. A onda se odigrala i glavna tačka večeri. Deb je upitala gde je toalet, a Brajan ju je ljubazno otpratio. Na povratku se saplela o persijski tepih, a Sara se zaletela preko cele sobe, raširenih ruku, da je zagrli. Obe su pale na pod. Padale su trapavo i usporeno, tako da mi je preostalo samo da ih gledam, u očajanju. Obe su posegle za nečim za šta bi se uhvatile, pa su zgrabile jedna drugu, na kraju se uhvativši za sto na kome su bile Livijini Šnabelovi oslikani tanjiri. Tako da su se na podu našli Sara, Deb i Šnabelov tanjir, koji se smesta razbio u paramparčad. Lota je vrisnula. Vera je ugasila muziku, a sobu je ispunila jeziva tišina. Niko nije izustio ni reč. Stali smo ukrug oko komadića tanjira i posmatrali ih kao neku egzotičnu pticu koja je uletela kroz prozor. “Jao!”, izustio je Troj. Deb je počela da ga sakuplja. “Ne, nemoj”, rekao joj je Brajan. “Najbolje da ga samo ostavimo tu. Sigurno je osiguran, a trebaće nam slike kao dokaz.” “Jesi li siguran da je osiguran?”, pitala je Vera povisivši glas. “Ne, mislim, naravno da jeste. Zato nam trebaju slike.” Ušunjala sam se u kuhinju kod Bili. “Jebote, dolazi ovamo, imamo hitnu situaciju!”

172


“Ne brini za to, Deb. Zaista”, rekla sam. Plakala je. Stavila sam joj ruku na leđa, pokušavajući da je utešim. “Sve je pod kontrolom.” Nisam imala pojma da li je tanjir osiguran. Nisam imala pojma kako da ovo objasnim Liviji. “Je l’ tako, Saro? Nema problema. Sve je u redu.” Sara je spustila glavu na sto, na svoje ruke. Spavala je. “U pičku materinu!”, rekla je Bili. “Okej, slušaj! Sve je u redu!” Veče se nekako završilo. Lota je igrala, pila su se oproštajna pića, a Tajtus i ja smo negde usred sveg tog haosa otišli. Skuter je vodio naizgled jako ozbiljan razgovor sa Sarinom publicistkinjom. Nadala sam se da je to dobar znak. Vratar nam je pozvao taksi. Dok smo čekali u lobiju, alkohol je učinio svoje i raznežila sam se. “Volim te”, rekla sam mu. Tek tako, i ne pogledavši ga. Uzela sam ga za ruku i rekla: “Volim te.” U odrazu uglancanih prozora izgledali smo kao srećan par, koji stoji u luksuznom lobiju Park avenije 740 i čeka da krene na sledeće mesto. “Lusi. Znaš da i ja tebe volim.” To je bilo sve. Nismo odjurili kući da pobacamo odeću sa sebe. Nije bilo magičnog završetka večeri. Zaspala sam u automobilu, a onda se strovalila u krevet i još jednom iščitala poruke pre nego što sam zaspala. Tajtus je pustio Godarov film i sipao sebi piće za laku noć. Ja sam bila iscrpljena, a on nije mogao da spava. Morala sam da ustanem rano, a on je još mislio na izložbu. Ali rekao je: “Volim te.” Lusi, volim i ja tebe.

173


46 Petak, 12. septembar “Bože moj, Lus. Ono je bila katastrofa!”, zavapila je Sara. Pozvala me je sutra ujutru u osam. Bila sam u šoku što je već u stanju da govori. “Ono je bila jebena katastrofa.” Plakala je. “Nije, dušo. Ne, ne, nije bila. Stvarno nije, kunem ti se.” Zastala je na trenutak, a zatim izduvala nos. “Stvarno...”, rekla je. Nisam je ubedila. Nije ni trebalo da je ubedim - jer sam lagala. Zvučala je slomljeno. “Stvarno. Samo se ne sećaš dobro pa pogrešno premotavaš događaje u glavi. Slušaj, Nelson i Tajtus su se super napričali. Mislim da sledećeg meseca dolazi u atelje. Možeš da svratiš. Lota se pretvorila u Brižit Bardo kada je kucnula ponoć. Počela je da priča na švedskom i pleše uz Fransis Laj.” “Nemam ništa od Fransis Laj.” “Sa Spotifaja. Uh, draga, slali smo telefone ukrug od ruke do ruke, kao da su cigarete. Troj je puštao muziku. Mislila sam da ću pasti u nesvest od Lotinog plesa.” “U dobrom smislu?” “Da, u dobrom. Zaboga, Bili je služila večeru u dugačkoj Pučijevoj haljini. Hrana je bila fenomenalna. Producenti su se napili. Razbili smo Šnabela. Eto ti uzbuđenja koje si želela.” “Ne. Bilo je loše, Lu. Nema šanse da dobijem rijaliti, a ovo će završiti u Pejdž siksu.” “Niko im neće javiti. Doći ću po tebe. Hajdemo na kafu pa da prošetamo po parku. Treba ti druga tačka gledišta, to je sve. Bilo je super.” “A šta ćemo sa Šnabelom? Bože! Brajan neće ni da mi pokaže komadiće. Misli da ću se previše uznemiriti. Šta ćemo reći Liviji? Da li je bio osiguran?” “Ja ću se pobrinuti za Liviju.” Nisam imala pojma šta bih joj rekla. “Bili me zove, čekaj da se javim. Dolazim po tebe po podne.” “Da li si pričala s njom?”, pitala me je Bili. “Da li je živa? Da li se ičega seća?” “Da. Jedva, i - hvala bogu - ne. Ne puno toga.” “Bila je u haosu!”

174


“Da, pa, nemoj to da joj kažeš. Jer sam joj ja baš pričala da je bilo sjajno, celo veče. Na neki način je i bilo.” “Mislila sam da ću umreti kada je počela da čupa kosu.” Zaboravila sam na to. Sara je nakratko došla sebi dok smo svi bili okupljeni oko krhotina Šnabela i u magnovenju počela da skida umetke, jedan po jedan, s blaženim osmehom na licu. “Čekaj”, rekla je. “Još mi nije smešno.” “Troj je bio sladak. I Nelson.” Nisam mogla da izbacim sliku Nelsona i njegovog klimanja glavom. “Mislim da bih odabrala Skutera. Uopšte nije tako nizak.” “Zašto? Šta misliš, da li se Lota kresnula s Nelsonom?” “Ne! Ne znam. Otkud bih ja to znala? Ne bi bilo loše, doduše.” “Nema šanse da dobije ovaj rijaliti. Zar ne? Mislim, cela noć je bila ludnica.” “Nisam sigurna. Želela je uzbudljivu atmosferu, a to su i dobili. Šta bi bilo da smo celo veče sedeli i pričali o politici? Ili o umetnosti? Ili razglabali dosadne priče o Nedelji mode? Izleteli bi odande začas.” “Da... pretpostavljam da je tako. Šta radiš danas?” “Nalazim se s Odin na Trgu Vašington, a onda idem u kratku šetnju sa Sarom, ako bude raspoložena. Mora da se ispovedi i razbistri um. Hajde i ti s nama.” “Jesi li poludela? Ne. Nema šanse. Videla bi šta mislim. Ti ćeš probiti led. Ne bih mogla da zaustavim smeh. Oni umeci!” Umeci jesu bili jako smešni i bilo mi je drago što me je podsetila na njih. Počela sam da se zagrevam za ovaj rijaliti. “Kako je Lota stigla kući? Bila je mrtva pijana kad smo krenuli. Ne javlja se na telefon.” “Ne znam, što? Ni ja je nisam videla kada sam otišla. Uzela je taksi. Svi smo se malo napili.” “Okej, verovatno će prespavati mamurluk. Pozvaću je opet po podne. Čao, draga.” “Ćao.”

175


47 Petak, 12. septembar Park na Vašingtonovom trgu Ulaz iz Makdugalove ulice Ostatak jutra provela sam u kancelariji. Na svu sreću, prošla sam bez mamurluka. Imala sam prvu verziju teksta od dvesta reči, što je skoro ništa, ali ipak bolje od sto. U podne sam otišla da se nađem s Odin. Čekala me je na klupi na južnoj strani, tačno tamo gde je rekla da će biti. Bilo je čudno videti je tu, napolju, u javnosti. Imala sam osećaj da smo sa svih strana okružene snajperistima. “Kakav je bio riblji brodet?”, pitala sam je. Tvitovala je o tome tog jutra. “Pratiš me.” “Pa, to se sada podrazumeva.” “Okej, evo me, tu sam. Možeš da počneš.” “Smem li da snimam?” “Slobodno”, rekla je. Uključila sam diktafon. Počela je da hoda - morala sam da trčkaram da bih je stigla. “Koji si poslednji film gledala?” “Uh, Lus. Bez veze trošiš pitanja. Hajde, reći ću ti. Gledala sam film Diši. Psiho-triler o dve devojke. Dobra devojka postaje opsednuta onom ne tako dobrom i to se loše završi.” Zašto uvek, dok priča, deluje kao da je pijana? “Trebalo bi da ga pogledaš”, rekla je. “Možda nešto naučiš.” “Važi... staviću ga na svoj spisak.” “Da li sam ti već rekla koja mi je omiljena boja?” “Nisi”, odgovorila sam. “A nisam to htela ni da te pitam.” Bila je teška za saradnju. Odlučila sam da neko vreme samo šetam s njom i pokušam da je pridobijem. Nosila je belu majicu i farmerke u istom fazonu kao kada smo se videle u njenom stanu. Jednostavan izgled koji je uspevala da digne na viši nivo. Farmerke su bile

176


pocepane, ali to nije delovalo veštački ili slučajno, već su prosto zračile samopouzdanjem. Izgledala je kao da je upravo krenula da popije koktel s nekim i razgovara o Ničeu pušeći francuske cigarete. “Da li se kaješ zbog nečega što si napisala?”, pitala sam je. Okrenula se i pogledala me, sa sablasnim osmehom na licu. “Naravno da ne. Kajanje je nešto što sami sebi namećemo. Nepotrebno je i glupo.” Hodala je tempom koji nije bio baš prijatan. Nisam mogla istovremeno da proveravam beleške, držim diktafon i pratim njen ritam. “Reci mi ko su ti uzori, premda na osnovu tvojih tekstova već imam određene ideje o tome?” Čitajući njen blog, zaključila sam da su raznovrsni. Od Ovidija i Sokrata, do Pereza Hiltona. “Čini mi se da sam i ja jedan od njih”, rekla sam hrabro. Zastala je i okrenula se ka meni. Delovala je uznemireno. “Trenutno čitam Molijera i pisma Žana Pola Sartra i Simon de Bovoar. I, da, Lusi. Ti si mi inspiracija. Fasciniraš me. Fina devojka sa Srednjeg zapada, koja je došla u grad da uspe i udala se za najpoznatijeg muškarca u gradu. Da li je tvoj život ispunio tvoja nadanja?” “Još ne znam”, rekla sam. “Još ga nisam proživela.” “Ko su tvoji uzori, Lusi? Da li ceniš još nečiji rad osim muževljevog?” Volela je da uzvraća pitanjima. Nije mi se sviđalo što pominje mog muža na ovaj način. Nismo bile ovde da bismo pričale o meni. Niti o njemu. Pretpostavljala sam da je još pre nego što smo se upoznale saznala osnovne podatke o meni, ali nije mi se sviđalo što ih je tako opušteno pominjala. Nismo bile prijateljice. “Normalno je da sam pristrasna kada je on u pitanju, ali da, cenim i druge.” “Koga?” Evo je opet. Ko ovde postavlja pitanja, a ko odgovara? “Dejvida Hoknija.” “Pa naravno! Vi ste gospodin i gospođa Klark i Persi.” Ako želi da mi smesti, moraće više da se potrudi. Gospodin i gospođa Klark i Persi je čuvena Hoknijeva slika. Muškarac, žena, mačka i zlokobna atmosfera. Žena stoji, dominantno. Žena koja je pozirala bila je Silija Bertvel. Tada je bila trudna, a njen muž, gospodin Klark, kresao je pola Londona. On na slici sedi podalje od nje, s belom mačkom u krilu. Mačka je simbol predskazanja. Mačke predstavljaju ljubomoru i izdaju. Tome me je naučio Tajtus. Prava gospođa Klark ostavila je gospodina Klarka ubrzo pošto je slika izložena u javnosti. “Mi nemamo mačku”, rekla sam. “Da li ti je neprijatno u mom društvu?” Odgovor je bio potvrdan. Imala je lukavi pogled, poput psihijatara ili sveštenika koji u tišini čekaju da im se ispovedite. “Ne”, uzvratila sam. “Nije.” “To je tužna slika, zar ne? Uhvatio je jedan od njihovih poslednjih zajedničkih trenutaka pre raskida. Dok su još imali svoje svakodnevne obaveze, razgovarali o tome šta će večerati.

177


Jedno proverava mejl, drugo uključuje TV. Poslednji trenutak pre velikog praska. Da li te je Tajtus ikada naslikao?” “Nemam šta da kažem o svom mužu”, rekla sam. “Niko mi nije tražio da pišem o njemu, već o tebi.” Nisam htela ništa da joj kažem. Ništa da joj objašnjavam. Nije mi se dopadala. “Tornton Vajlder je jednom rekao da bi mirno spavao da je Hemingvej pročitao njegovu biografiju, jer bi znao da su mu tajne na sigurnom. Ali da je Ana Karenjina čitala Tolstoja, bila bi uništena, jer je on znao sve o njoj i svima je to preneo.” “Kažu da je fikcija zapravo prava istina”, rekla sam. “Tolstoj je poznavao Anu Karenjinu od glave do pete - njene najmračnije tajne i najgore strahove. Znao je kako se ponaša kada je sama u sobi.” “Da. To nekako ide uz taj posao. On ju je izmislio.” Opisivala je kako se osećam kada sam s njom. Osećam se prozirno. Kao da smo u nekom čudnom naučnofantastičnom filmu gde mi se ona uvlači u glavu i čita svaku moju misao. “Šta je bolje imati, uspeh ili ljubav?” “Bolje je živeti”, rekla sam. “Najbolje je prosto živeti.” “Pa, ja mislim da je fazon u tome što možemo da imamo ili uspeh ili ljubav. Nikada oboje.” “To je prilično depresivno gledište, posebno za osobu tvojih godina.” “Da li znaš nešto što ja ne znam?”, pitala me je. “Verovatno.” “Ovo nije Ilinois, Lusi.” “Hvala na informaciji.” Pošto me je zamolila da prestanem da snimam, pozdravila sam je i rastale smo se. Umesto da idem kući, otišla sam do Bili. “Ona mi se uopšte ne sviđa”, rekla sam joj. “Evo”, rekla je Bili. “Hrana za utehu.” Donela je tanjir vrućih čokoladnih kolača. “Okej, pričaj”, rekla je. “Ne mogu to da objasnim. Čini mi se da ona zna više o meni nego ja o njoj, i nije mi jasno. Zašto joj je to bitno? Ovo je kao loš horor film. Ako me pronađu iseckanu na komade, zapamti da ona živi u Benk stritu broj 105. Prvo tamo šaljite policiju.” “Ima veliki ego. To je sve. Izgradila je taj misteriozni imidž i sada mora da ga održava. Gleda previše filmova, misli da je neki antiheroj. Opusti se. Ona je samo još jedna devojka u nizu koja ima pet minuta slave. Objavićeš taj tekst i za godinu dana je se niko više neće ni sećati.” “Znam”, rekla sam. “U pravu si. Previše sam se opteretila.” “Samo ne dozvoli da te poremeti. Slušaj, imaš užasno kratak rok i pod pritiskom si. Naškrabaj nešto i predaj. Ako se Noelu ne bude svidelo, pretvori to u predlog za knjigu i prodaj ga nekome. Angažuj nekoga da je prati. Možda je već ubila nekoga.” “Ima dvadeset četiri godine, nije mogla da ubije nekoga.” “Lu. Svako može da ubije.”

178


“Kada me pogleda, predugo zuri u mene. Natera me da se gledamo pravo u oči i ne skreće pogled.” “Zvuči kao jako zabavna osoba. Samo završi s tim tekstom i nastavi sa životom.”

179


48 ODIN IZ NJUJORKA PETAK, 12. SEPTEMBAR DNEVNA SANJARENJA NOĆU... Da li se ikada budiš iz sna i ne znaš gde se nalaziš? Da li se preispituješ i ne nalaziš odgovor? Od čega strahuješ? Šta te plaši? Svakog dana vidim strah u očima ljudi. To nije strah od paukova, od računa na kreditnoj kartici, ili strah da nećete biti voljeni. Uvek je isti. Strah od nepoznatog. Ja sam nepoznata. I poznajem ženu koja me se plaši. Niko nema ono što ja imam i niko ne zna šta sam izgubila. Ali to možete reći o bilo kome. Došla sam u ovaj grad sa crnom Ermesovom tašnom i odećom za nedelju dana. Imala sam dovoljno novca za neko vreme, a to vreme je skoro pa isteklo.

180


49 Livijin stan Petak, 12. septembar Trebalo je da pričamo o tanjiru, a onda o snu. Prvo tanjir. “Livija, razbili smo jedan Šnabelov tanjir.” Uvežbavala sam da izgovorim ovo na dvadeset različitih načina i najzad se odlučila za ovaj. Bilo je to prvo što sam rekla kada sam ušla. Slušala je Istražitelje iz Majamija i nije odgovorila, pa sam pretpostavila da me nije čula. Sada bih mogla da promenim nešto, pomislila sam. Ili da joj kažem da je Sara opljačkana. Da joj kažem da sam vratila tanjire na mesto, pa da se nadam da neće pogledati. Umesto toga, ipak sam ponovila. “Livija... razbili smo...” “Čula sam te, Lusi, i prvi put.” Pušila je neupaljenu cigaretu. “Sipaj mi piće, molim te. Džin. I tonik. Štedi na toniku.” Osećala sam se kao loša ćerka koja je napravila žurku dok su roditelji bili u inostranstvu i urnisala penthaus. Poslušno sam otišla do kuhinje i napravila joj piće. “Razbili ste samo jedan?” Klimnula sam glavom. Naravno, nije mogla da me vidi. “Da”, rekla sam. “Mrzim ovu prokletu seriju”, promrmljala je. “Glumataju.” “Livija. Šta želiš da uradim? Razbili smo Šnabela. Mislim, Sara će platiti... Znam da je neprocenjiv. Žao mi je.” “Lusil. Da li joj je žurka dobro prošla?” Razmišljala sam da li da joj kažem kako je tačno prošlo. Rešila sam da to ne uradim i klimnula glavom. “Da. Jeste. Rekla bih da jeste”, odgovorila sam. “Izula ih je iz cipela. Bukvalno. Sve nas je naterala da se izujemo.” “Pa koga onda briga za tanjir. Dođavola, to čak nije ni original. Stvarno misliš da bih te pustila da odeš s tri originalna Šnabela? Lusil Brokton, da li misliš da sam toliko izlapela?” “Ne razumem...”

181


“To je kopija. Sva tri su kopije. Tvoj muž je to sigurno primetio. Skupe kopije, ali svejedno - samo kopije. Trebalo je da to prećutiš i samo vratiš preostala dva. Kako bih ikada saznala?” Lažnjaci. Kao i obično, Livija se poslednja smejala. Sara se, naravno, naljutila što je dobila lažnjake. Šta da se radi. A posle sam sanjala Odin. Bilo je kasno i mračno, i probudila sam se u snu, ne znajući gde se nalazim, sa paničnim osećajem da negde treba da budem i da jako kasnim. Srce mi je jako lupalo i očajnički sam pokušavala da shvatim gde sam. Topla šaka me je dodirnula po ruci, kao uteha. Bila je to ženska šaka. Nežna i smirujuća. Sve je u redu, rekao mi je glas. Bila je to ona. Zašto me je tešila? Znala sam da je prekasno, šta god da sam zaboravila, gde god da je trebalo da budem. Sve je u redu, ponovila mi je ona. Zatim se iza nje začuo još jedan glas. Ovde sam, Lusi. Došao sam po tebe. Onda sam osetila toplotu i nečije telo kraj sebe. Bio je to On. Probudila sam se preplašena. Ovo je previše.

182


50 Ponedeljak, 15. septembar Nestao je. Nije mi se javio od one noći kada je Sara pravila žurku. Mogla bih samo da ga pitam šta se desilo. Mogla bih da mu pošaljem poruku: Šta se desilo? Kuda si otišao? Zašto si me napustio? Ali to nije želja, to je očajanje. U vezi je jedno uvek ranjivo, a drugo ima moć nad njim, i čim se ta ravnoteža naruši, sve propada. Zaljubila sam se u njega. Toliko toga sam želela da mu kažem. Bila sam spremna za njega. A sada sam izgubljena. Besna. Kako je ovo mogao da mi uradi? Šta to, Lu? Kako je mogao da uradi išta? On čak i ne postoji. Ester Perel je trebalo da priča o ovome. Postoji moć i postoji ranjivost. I ako jedno prevagne, ne ostane ništa. Gde je TED tok o tome kako ovo pregurati, sad kad mi je najpotrebniji? Osećam da sam izvrgnuta ruglu. Slomljena sam. Ponovo sam iščitavala njegove poruke. Bila sam patetična, ali nisam mogla da razumem.

Doći ću kod tebe uskoro. Kada? Kako ću znati da si to ti? Videćeš me, biće to uskoro. I znaćeš. Prvih godina naše veze, Tajtus nije mogao da podnese da budemo razdvojeni. Bio je opsednut. Želeo me je. Naša veza je bila intenzivna i erotična. Znao je šta želi da obučem. Znao je kako želi da hodam, kako da izgledam. Znao je kakvu reakciju želi da vidi kada me ljudi upoznaju, kada nas vide zajedno. On me je stvarao. Sve je bilo u duhu stvaranja. Govorio mi je da zna da ćemo zauvek ostati zajedno. Rekao mi je da je to znao odmah, čim me je ugledao u avionu. A onda me je jednog dana pitao da provedem njegov život s njim - tačno se sećam da je to rekao. Njegov život. Ne ostatak njegovog života. Tu sitnicu je izostavio.

183


Nisam razmišljala o budućnosti. Uzela sam je zdravo za gotovo. Nisam razmišljala o petnaest godina kasnije. Jer kada postoji ljubav, ona ima težinu i osećate da je možete držati u ruci, pa naivno verujete da će zauvek ostati tu, sve dok je ne pustite. Kao kanap na kome se drži balon. Ako ne pustite kanap, nećete izgubiti balon. Prosto je. Ali onda helijum iscuri. Držala sam taj kanap dok se balon praznio a da to nisam ni primećivala. I sve što mi je ostalo bio je kanap. Odin je bila nedokučiva tajna. Nisam znala kako ću iz nje izvući istinu o tome ko je i šta je pokreće, ali mora da je postojao neki način. Ako mi je srce bilo slomljeno zbog izmišljenog čoveka, mora da je i ona o nečemu razmišljala. Svakoga nešto pokreće. Šta je nju pokretalo? Očekivala je dosadni članak. To od mene neće dobiti.

184


51 Da Silvano Američka avenija 260, Vest Vilidž Utorak, 16. septembar Žensko veče Svi srećni prijatelji su slični, a nesrećni prijatelji su nesrećni na užasan način. Nismo bile dobro. Ali kada odete u restoran u gradu gde vas osoblje poznaje i naručite uobičajeno jelo, pri čemu je sala prepuna, a raspoloženje na nivou, možete da se pretvarate da ste dobro. I tako gurate. Bile smo gladne. Progutale smo hleb i predjelo - artičoke, hobotnicu, pileću jetrenu paštetu. Definitivno nismo bile dobro, ali smo se smejale kao da jesmo. Bile smo obučene kao da jesmo. Lota je izgledala trezno. Na sreću, barem smo to dobile. Ali i dalje je postojala nelagoda koju smo prećutkivale. Sara je ludela dok je iščekivala da joj jave za rijaliti. Producenti se nisu javljali. Rekli su joj da će odluku doneti uskoro i da će joj javiti u svakom slučaju. U međuvremenu, Sofi Lejton, s kojim se takmičila za mesto, pojavljivala se svuda. Dan posle emisije Tudej, izašao je dugačak članak u Dejli njuzu: “Sofi Lejton, novo pojačanje u Kariranim suknjama, spremna za snimanje.” “Stvarno su grozni”, rekla je Sara. “Trebalo je da odluče prošle nedelje, ali kao da se nikome ne žuri. Datume snimanja su već pomerili za mesec dana. U međuvremenu, ja moram da se pojavljujem. A Sofi ne silazi s medija!” “Da li imaš najavljena gostovanja negde?”, pitala je Bili. “Imam priču Noćni izlazak u Tajmsu. Ali tek treba da smislim gde ću ići. I možda intervju za Njujork 6.” “Zbog čega?”, pitala je Lota. “Zbog čega ćeš raditi intervju i taj Noćni izlazak?” “Da bih bila viđena. Ako me angažuju, to je dobra promocija pre snimanja, a ako me ne angažuju, onda mi je to još potrebnije.” “Okej.” Lota se nasmejala usiljeno, što nije slutilo na dobro. “Zar ne misliš da si se već dovoljno eksponirala?”

185


“Slušaj, ja ne spavam sa starcima za novac i ne pretvaram se da imam dobar posao. Pokušavam da budem viđena. Zbog toga možda dobijem...” “Hej, devojke!”, prekinula sam ih. “Knjigu?”, brecnula se Lota. “Knjigu o čemu? Imaš jebeno skup stan u Park aveniji. To je sve što imaš, Saro, tako da možeš da dobiješ članak u časopisu o arhitekturi. Ali zašto bi ti na osnovu toga dali da pišeš knjigu ili snimaš TV šou?” Ovo je već bilo neumesno, a i netačno. Sara je imala dosta toga. Imala je novac, to je istina. Ali imala je i srećnu vezu, dobru dušu; imala je i energiju i duh i pokretačku snagu. Zašto je Lota postala tako ogorčena? “A šta to tebe briga?” uzvratila je Sara. “Devojke... duboko udahnite, okej?” Pre samo deset minuta smo se smejale i klopale predjelo. Da Silvano je bio otmen restoran, s baštom u Sedmoj aveniji. Nije bio mesto za pravljenje scena. “A šta je s tvojom usranom novom karijerom novinarke?”, pitala je Lota okrenuvši se ka meni. Zabolelo me je, ali nisam odgovorila. Ovo neće izaći na dobro. Bili je sagla glavu i bockala viljuškom po salati. Prethodnog dana sam joj dala ček da pokrije hipoteku za taj mesec. Kasnila je s plaćanjem. Bila je baš u problemu. Nije želela da Lota krene na nju. Koliko sam čula, i od Sare je tražila novac. Više nismo bile tako bliske, pojavile su se tajne. Bile smo u nevolji. A kada ste u nevolji, kažete stvari koje prelaze granicu. Odnosi se zauvek sjebu. Popile smo previše martinija. Bilo je opasno vreme za nas. Primetila sam da je Sara razjarena. Podstaknuta alkoholom, Lota zadaje udarce ispod pojasa. “Ma dajte, mi smo najbolje prijateljice”, rekla sam im. “Tu smo već dvadeset godina. Najbolje je veče u nedelji. Hajde da jedemo i pogledamo film. Važi?” Nismo otišle zajedno u bioskop već godinama. Niko nije odgovorio. Eto nas. Četiri žene koje su preko glave preturile dvadeset godina s ljubavnicima, muževima, stanovima. U raznim trenucima sve smo želele različite stvari. Na kraju smo nekako pregurale sve padove i stigle dovde, drugačije od onoga što smo očekivale, ali ipak smo bile tu. Da Silvano je bio popularan restoran, za poznate ličnosti, i stolovi su bili postavljeni vrlo blizu jedan drugom. Tako se desilo da je Ričard Gir seo tik pored nas, što nam je znatno popravilo raspoloženje. Probale smo jela iz svih tanjira. Sara je jela taljatele s bolonjezom, Bili njoke, a testeninu s jagnjećim raguom smo podelile. Naručile smo još jednu turu pića, platile račun i prošetale do bioskopa Andelika, da pogledamo Nestanak Elenor Rigbi. Veče je bilo prelepo. Šetale smo dugo, ali trotoari su bili prepuni ljudi pa nam je vreme brzo prošlo. Kasnije smo se izgrlile za laku noć, uskočile u taksije i otišle kućama. Uspele smo da spasemo veče, jedva.

186


52 Sreda, 17. septembar Verujem u drugi početak, ali on se ne dešava leti u Njujorku. Osećala sam da je nečemu došao kraj, samo nisam znala čemu. Tajtusova izložba trebalo je da se održi za tri nedelje i nikad pre ga nisam videla tako nervoznog. Njegovo raspoloženje prenosilo se na celu kuću - nije se moglo pobeći od njega. Otkazao je okupljanja sredom. Otkazao je Zirdri. Niko nam nije dolazio. Za doručkom je bilo turobno i mračno, kao da smo pod opsadom. Ja sam imala svojih problema. Morala sam da završim članak za dve nedelje. To možda zvuči kao dosta vremena, ali nije ako nemate pojma o čemu biste pisali. A Noel je dolazio svakog dana. Evo šta sam znala o Odin. Bogata je. Ima prošlost. Ima dvadeset četiri godine. Lepa je i sama. Međutim, nisam znala otkud ona tu? Šta je motiviše? Koga voli, šta želi? Ni na trenutak nisam poverovala da je pisanje bloga ispunjava, bez obzira na to što privlači pažnju i intrigira. Pa sve one knjige u njenom praznom stanu. U očima sam joj videla tugu. Bila je usamljena. “Hajde da izađemo večeras”, rekla mi je Lota. “Pođi sa mnom, Lus.” Svratila sam samo da bih videla kako se oseća posle one večere. Nisam želela da među nama ostanu bilo kakva loša sećanja. Izgledala je umorno. Ispod očiju je imala blede kolutove, koje je, naravno, mogla da sakrije, ali ipak su bili tu. “Bolje da ne idemo, umorna si”, rekla sam joj. “Hajde da ostanemo ovde. Naručićemo nešto.” Bila sam zabrinuta za nju. “Već je kasno.” “Uživaj, Lus. Opusti se malo.” Znala sam da će svejedno izaći, sa mnom ili bez mene, pa sam pristala. Pozajmila mi je haljinu da ne bih morala da idem kući da se presvlačim. Obukla sam haljinu Rika Ovensa, u kojoj se sve ocrtavalo, i u ponoć smo stigle u Elektrik rum.

187


Odmah je krenula. Muzika. Boje. Droga. Odbila sam njenu ponudu da podelimo pilulu ekstazija u toaletu. “Ma daj, Lot! Ne treba ti to!”, rekla sam joj. Nasmejala mi se. Već smo pile u njenom stanu, i previše za to veče. Posle ekstazija je povukla crtu kokaina na lavabou. Bez izvinjenja i bez stida. Sada smo bile u njenom svetu i sve je bilo po njenom. U klubu je bilo glasno, svetla su bleštala, osećala sam se kao na ringišpilu. Zašto nisam jela? Zašto nisam otišla kući? “Vidi, Lus”, rekla mi je Lota, pokazavši negde i zgrabivši me za ruku. “Tvoj dečko.” Blago rečeno, to mi se nimalo nije dopalo. Nisam želela da vidim bilo koga poznatog, a najmanje onog na koga je pokazivala. Džejmsa. Nisam bila spremna za to. To je bio Lotin svet, ne moj. Lota ga je pozvala kod nas i poljubila ga pravo u usta. Zatim ga je uzela za ruku, odvela do malog prostora pored di-džeja i stavila njegovu ruku na svoju zadnjicu. Nasmejao mi se preko njenog ramena, s blago telećim izrazom lica, i slegnuo ramenima. To je Lota. Šta da se radi? Tačno, pomislila sam. Šta da se radi? Poslala sam poruku devojkama.

U Elektriku sam. Sa Lotom. U haosu je. Užas. Čak i sredom, taj klub je bio pun manekenki. Prepoznala sam jednog od menadžera: bavio se tim poslom još dok sam ja izlazila po klubovima. Plaćali su mu da ispuni mesto prelepim mladim devojkama za starije bogate muškarce. Takav je bio sastav ljudi te večeri. I Džejms, u blejzeru i beloj košulji. S rukom na Lotinom dupetu. Nisam mogla da gledam i pitala sam se šta on uopšte traži tu. Lota je bila drogirana. Bez razmišljanja bi se kresnula s Džejmsom tu, pred svima. Dovela ga je nazad za sto, a grupica ljudi ju je pratila. Sada nas je bilo osmoro, naguranih u jedan separe. Lota je sedela do mene, s rukom na Džejmsovoj nozi. Ja sam se skupila između nje i muškarca koji je mirisao na cigarete i pako raban. Sa njegove druge strane bile su dve devojke u miju miju haljinicama i svi su se nečemu smejali, nije važno čemu. Zapravo, niko nije vodio nikakav razgovor. Muzika je bila glasna i svi su bili presrećni. Uključujući i Džejmsa. Šta ja radim ovde? “Slušaj”, rekla sam Loti, “mislim da ću uskoro da zbrišem. Stvarno.” “Ne. Lutko! Tek smo počeli. Hajde, Lusja. Nikad ne luduješ sa mnom.” Obgrlila me je i pogledala me krupnim, tužnim, švedskim očima. Bila sam na mukama. Nisam znala da li je to briga za nju ili strah da će ostati sama s Džejmsom. Doneli su poslužavnik s martinijem. Nije mi trebalo piće i nije trebalo da ga uzmem, ali ipak jesam. Zatim je ušla Satina. Visoka, plava i dominantna Satina s predugim nogama, koje su sevale ispod minijaturne, uske, crne kožne suknje. Lota joj je mahnula da dođe do nas. Bila

188


je s drugaricom pa nas je sada bilo desetoro na malom prostoru. Nisam mogla da se setim u koje uvo da joj pričam, ali nije bilo ni bitno. Svi su ustali da igraju. Kamparo - to je bilo ime čoveka koji je mirisao na pako raban zgrabio me je za ruku. Martini me je uhvatio. Zaigrala sam s devojkama. A zatim i s Džejmsom. Kada sam sela, bila sam malo manje umorna i gotovo srećna što sam tu, a ipak sam više želela da budem kod kuće, u krevetu. Na stolu sam ugledala činiju punu slatkiša. Lota mi je dodala gumenog medvedića. “Uzmi, mila moja Lu. S ukusom višnje.” Nasmejala se i prinela slatkiš mojim ustima pa ga ubacila unutra. Sažvakala sam ga i progutala. Nisam ništa jela cele večeri. Umirala sam od gladi. Pojela sam još jedan. Mogla sam da pojedem celu činiju. Svi za stolom su uzeli po slatkiš. Bili su preukusni. Džejms me je čudno pogledao, ali celo to veče je bilo čudno. Posegla sam za trećim slatkišem, a Pake Raban me je zgrabio za ruku. “Hej, dušo, uspori malo”, rekao je. Držao me je za ruku, a ja sam mu dozvolila. Onda ju je pustio. Moje kočnice su oslabile, najblaže rečeno. Recimo da je u narednih par minuta čitava prostorija blesnula. Pa, i to bi bilo blago rečeno. Elektrik rum, Džejms, Kamparo, Satina i miju miju bliznakinje, moja najbolja prijateljica Lota - svi su se pretvorili u jednu toplu i srećnu dugu. Videla sam svetla reflektora iako ih nije bilo. Volela sam sve neznance u klubu. Dodirivala sam ljude i oni mene, što je moje srce ispunjavalo radošću. “Dušo moja”, rekla mi je Lota smejući se. “Ti si sjebana. Moja mala Lu je sjebana.” Ne znam koliko smo se zadržale u klubu, ali znam da sam posle vožnje automobilom, koja je, činilo mi se, trajala dva dana, i tokom koje mi se ceo život vrteo pred očima u pastelnim bojama, očajnički želela da pozovem Njega. Izvukla sam telefon, ali nisam mogla da se setim kako se ulazi u poruke i kako da ga nađem. A onda smo se našli u Džejmsovom stanu. Šta radimo ovde? Nisam želela da budem tu. Glas mi je stajao zarobljen u grlu, a nisam mogla da ga pustim. Kao da je prava ja bila vezana za stolicu, sa zapušenim ustima, dok me je ona druga ja pratila zajedno s gumenim medvedićem. Lota nas je uvela u stan, smejući se. Imala je ključ. Onaj normalni deo mene brinuo se kako da se vratim kući. Morala sam da idem kući. Morala sam da odvedem Lotu kući. Drugi deo mene, onaj s gumenim medvedićem, bio je srećan. To je bio prvi put da vidim Džejmsov stan. Prvi put da vidim stan bilo kog muškarca u tri ujutru otkako sam se udala. Bio je divan - ogromno renovirano potkrovlje nalik na unutrašnjost katedrale. Čula sam zvona i hor i Lotin smeh, koji su mi ličili na udaljenu tihu muziku sa+ ploče. Sela sam na kauč i posmatrala je. Komotno se šetala po stanu. Čula su mi bila isključena, vid zamagljen, ali mogla sam da je vidim kako ulazi u kuhinju. Otvorila je kredenac i uzela tri čaše, a onda otvorila drugi i uzela flašu. Kako je znala gde stoje? Niko nije progovarao. Lotin smeh mi je ličio na kapi kiše. Ništa nije imalo smisla. Džejms je stajao iza mene, s rukom na mom ramenu. Nisam to želela. Nisam želela da

189


budem tu. Ali prava ja je još uvek bila vezana, sa zapušenim ustima. Sledeće čega se sećam je kako Lota negde odlazi, a Džejms me pritiska uza zid i zavlači mi ruku pod haljinu. A onda nam se usne spajaju. Imala je pravo. Osećala sam se kao da sedim u ogromnoj kadi punoj tople vode, ispunjena ljubavlju i bez ikakvog straha i neprijatnosti. Temperatura je bila savršena. Osećaj je bio neverovatan. Odjednom sam se uspaničila i poželela da pobegnem odatle. “Moram kući”, rekla sam. “Odmah. Smesta. Moram odmah da idem kući.” Pokušavala sam da se izvučem. Moje telo i srce želeli su da spavaju s njim, a moja glava je želela da pobegne. “Gde je Lota?” “Opusti se, dušo. Ona je u kupatilu. Sve je u redu.” “Moram da idem kući”, ponovila sam. “Okej, Lus. Okej.” Podigla sam glas. “Stvarno moram kući! Odmah!” Počeo je da šeta unaokolo. Prošao je prstima kroz kosu - izgledao je uznemireno. “Dobro, žao mi je, Lus. Izvini. Pozvaću ti taksi.” Pozvao je taksi, ispratio me napolje i smestio u automobil. Platio je vozaču. Ostavila sam negde novčanik. Držala sam telefon u ruci. Bilo je četiri ujutru. Iz nekog razloga, ključevi su mi bili u ruci, pa sam uspela da uđem u kuću i sručim se u krevet. Džejms je u toku dana pronašao moj novčanik u svojoj jakni. Poslao mi ga je po kuriru. Šta sam to uradila? Šta je to Lota uradila, dođavola? Uvalila mi je drogu!

190


53 Piti bar Šesta avenija 268, Vest Vilidž Petak, 19. septembar Sedele smo u Piti baru, za centralnim stolom, stisnute između laktova i razgovora neke manekenke i košarkaša Niksa s leve strane i zgodnog gej para s desne. Sara nam je naručila dva staromodna martinija: džin, malo limuna, dve maslinke, malo vermuta. Đovani, vlasnik bara, slao nam je ture - on nam se uvek nabacivao. Spustio je ruku na Sarino golo rame. Sa svima se ponašao veoma neposredno, ali nas je posebno obožavao. Bile smo mu dobre mušterije. Spustio je flašu vode Pelegrino na sto. Sipala sam jednu čašu. Od samog pogleda na maslinke pripala mi je muka. Posle cela dva dana još se nisam sasvim oporavila. Nakon što je Sari saopštio da su papardele s pečenim volovskim repom najbolje jelo koje se može naći u gradu i da će nas častiti predjelom, Đovani je otišao dalje. “Lota mi je uvalila drogu”, rekla sam. “U Elektriku.” Sara je bila zbunjena. “Molim? Šta kažeš? Ona to ne bi uradila.” “Ali jeste. Ozbiljna sam, stvari su izmakle kontroli.” “Kako to misliš uvalila drogu? Kako? Jesi li sigurna?” Nisam bila sigurna da me Sara uopšte sluša. Još nije prebolela svoju večeru i bila je sigurna da je izgubila angažman. “Gumeni medvedići.” “Gumeni medvedići? Ne razumem.” “Svi su jeli gumene medvediće, u kojima je bilo nešto. Ona je znala za to, ali mi je dala jednog.” Otpila je malo vode. “Da li si sigurna da je znala? Kako si sigurna?” “Ma daj, Saro! Zezaš me?” Otpila sam malo martinija. Sara je uzela predjelo. “Uvalila mi je drogu! Okružena je svim tim ludacima. Svi je znaju. Ona vodi drugi život za koji mi ne znamo.”

191


“Okej. Mislim, ne znam šta da kažem.” “Pojela sam dva medvedića jer sam umirala od gladi. Prvi je bio jako ukusan, a sledeće čega se sećam jeste kako se ljubim s Džejmsom u njegovom stanu dok nam Lota naliva piće.” “O bože. Lusi, krenula si od nebitnih stvari! Džejms? Da li si spavala s njim?” “Ne! Ali bilo je čudno i jako neprijatno.” “Okej, dobro... onda se ništa nije desilo.” “Ništa se nije desilo? Moja najbolja drugarica mi je uvalila gumenog medvedića s nečim unutra - čak ne znam ni šta je to bilo - a onda sam zamalo spavala sa svojim frizerom. Za tebe je to ništa?” “Pa, ti si dobro, zar ne? Lot ti ne bi dala ništa opasno.” “Saro, nije trebalo da mi dâ bilo šta. I kako je mogla da zna da li je opasno ili ne? Nju nije briga - uzela bi bilo šta.” “Nije loše da se malo opustiš.” “U čemu je tvoj problem? Ne mogu da verujem!” Sara ništa nije odgovorila. Duboko je uzdahnula i gledala kako pada kiša. Kiša je padala otkako sam se probudila u četvrtak ujutru. Posmatrala sam žestok pljusak kroz naše prozore u Šestoj aveniji. Bio je toliko glasan da bi ga čuli i Dovanijevi gosti u petak uveče. Letnje kiše u Njujorku su lep predah. Svi imaju vremena da malo napune baterije. “Grad”, rekla je Sara. Konobari su se razleteli da unesu dva stola iz bašte. Za jednim je sedeo mladi par. Nisu izgledali baš kao turisti - turisti nisu zalazili ovde ali ni kao lokalci. Smejali su se. Košulja joj je bila natopljena, a on je zatražio peškir. U kasnim dvadesetim su, pretpostavila sam. Zaljubljeni su. Nesvesni. Bezbrižni. “Hajde da naručimo”, rekla sam. Sara je uzela njoke, a ja teletinu s pršutom i hlebom, iako nisam imala apetit. “Saro, žao mi je zbog rijalitija”, rekla sam joj. Letnja kiša nikad ne donosi ništa loše. To sam i ranije mislila. Ali te večeri, u Piti baru, uz mladi, zaljubljeni i nasmejani par, miris belog luka i Sarinu zastrašujuću smirenost, kiša više nije delovala tako osvežavajuće. “Šta ja tu mogu?”, rekla je. “Ništa, zar ne? Ne možeš da pobediš svaki put. Ionako bi verovatno bilo užasno, svi blogeri bi stalno kopali da nadu neke prljavštine o meni.” Nije htela da me pogleda u oči. Dramatično je gledala hleb. Napravila je baricu ulja u tanjiru. Otkinula jedno parče. Umočila ga u balzamiko, a potom u ulje. “Da. Možda.” Duboko je uzdahnula. “Znaš šta? Baš me briga. Stvarno.”

192


54 Salon Dž. Sebastijana Subota, 20. septembar Kada sam ušla kod Džejmsa, umesto uobičajenog džeza treštali su Marun fajv. Biće neprijatno. Znala sam. Uzeo me je za ruku i poljubio je kao što to rade francuski konobari. Zatim me je brzo smestio da sednem. Ogrtač. Šamponiranje. Klipse. Sve je bilo isto kao i obično. “Jesmo li okej, ljubavi?”, upitao me je. Jesmo li okej? Ne. Naravno da nismo okej, pomislila sam. “Naravno da jesmo”, odgovorila sam mu. Nisam to želela da kažem. “Stvari su malo izmakle kontroli”, rekla sam i nasmejala se. Ni to nisam želela da kažem, niti da se nasmejem. “Eto zašto ja ne idem u klubove.” Opet nešto što nisam želela da kažem. Po treći put. Džejms se nasmejao s odobravanjem, poput sveštenika koji sluša ispovest. Zašto nije bio zgrožen? Podigao mi je kosu obema rukama pa je pustio da padne. Ponovo ju je podigao i držao u vazduhu. Gledao me je u oči u ogledalu. “Ogledala”, rekla sam. “Ogledala?”, ponovio je on. “Da li donose samospoznaju ili taštinu?” Nisam pokušavala da promenim temu, što bi oboma prijalo. Ogledalo je visilo ispred nas i komunicirali smo preko njega. Delovalo mi je logično da to kažem. Nije odgovorio. Umesto toga mi je pokupio kosu u opuštenu punđu na vrhu glave i držao je tako da bih mogla da se ogledam. Dobro, nije loše, pomislila sam. Imam dug vrat, jaku viličnu kost, lepe oči, nadam se. Objektivno, videla sam privlačnu osobu. Savršeno pribranu i jaku četrdesetdvogodišnju ženu. Ali ja nisam bila jaka. Plakalo mi se.

193


“Taštinu”, rekao je. “Šta?” “Odgovor na tvoje pitanje. Samospoznaja ili taština. Po meni je taština. Pokušaj da se odrekneš ogledala na nedelju dana.” “Da se odreknem ogledala?”, pitala sam. “Zar bi ti to mogao?” “I ti bi mogla. Jednom sam to uradio na kursu fotografije. Nedelju dana bez ogledala. Sve sam ih okrenuo ka zidu.” “Šta je bio cilj?” “To je bio umetnički kurs. Pošlo se od pretpostavke da razmišljanje o sebi, fokusiranost na sebe i tome slično, značajno utiču na naš rad, pa je trebalo videti šta se dešava kada toga nema.” Razmislila sam o ovome. Mislim, pećinski ljudi nisu imali ogledala. Nikada nisu videli sebe. Da li je njima bilo bolje? “Van Gog je naslikao preko četrdeset autoportreta”, rekla sam. “Naslikao je sebe četrdeset puta na osnovu svog odraza u ogledalu.” Džejms se nasmejao. “Selfiji. Trebalo je da naslika četrdeset bez ogledala. E to bi bilo zanimljivo.” Počeo je da me šiša. “Jedna moja mušterija predaje psihologiju. Jednom je radila istraživanje o našoj potrebi za ogledanjem i samopotvrđivanjem. Kaže da nam je potrebno da se u prošeku sto puta na dan pogledamo i utvrdimo da izgledamo dobro.” “To je nemoguće”, rekla sam mu. “Ko ima vremena za to?” “Iznenadila bi se. Ogledala, prozori, bilo kakvi izlozi i površine na kojima vidimo svoj lik, uključujući i toster od rostfraja, bilo šta. Sve su to ogledala.” Promatrala sam sebe u ogledalu. Unervozim se kada se predugo ogledam. Ne prepoznajem sebe. Vidim stranca. “Ogledala zavaravaju”, rekla sam. “Opasna su. Utisnu nam našu sliku u mozak, a to nije ono što drugi vide. Koju god percepciju da imaš o sebi, razmisli o tome. Ti si jedina koja je ima i potvrđuješ je po sto puta na dan.” Nisam bila sigurna kakvu ja to percepciju imam o sebi. “Kada imaš samopouzdanja, pomisliš: Bože, izgledam dobro. Gledajte me. A kada si nesigurna, odraz u ogledalu potvrđuje tvoje najcrnje misli. U svakom slučaju, mi ga tražimo da bismo dokazali da smo u pravu. Uglavnom, okrenuo sam ogledala u svom stanu naopako na nedelju dana. Oblačio sam se, brijao i tuširao bez ogledala. Osećaj je čudan.” “Da li ti je nekad neko slomio srce?”, pitala sam ga. “Jeste”, odgovorio je. Onda me je okrenuo ka sebi. Bez ogledala. “Dušo, slušaj me. Stvari jesu izmakle kontroli. I jako mi je žao. Mnogo mi značiš, znaš to. Pogrešili smo. Zapamti ovo: mogućnosti stvaraš iz nemogućnosti. Vrediš više od onoga što ti se upravo događa. Ne brini o onome što se desilo pre neko veče. Zaboravi na to.”

194


Bili smo okej. Mislim da je to hteo da kaže. Osim što sam želela da ga pitam kako je Lota znala gde kod njega stoji votka. I što mi se plakalo.

195


55 Kuća Broktonovih Nedelja, 21. septembar Ovih dana Tajtus šeta po kući do kasno u noć i budi me. U tri ujutru ga čujem na spratu iznad, u ateljeu. Čujem kako pomera nameštaj i hoda. Zašto mu je teško da izuje cipele? Zirdra je dolazila tog dana, ali on se zaključao u ateljeu i nije je pustio da uđe. Sažalila sam se i pozvala je dole. Retko pričam s bilo kojim od njegovih modela, ali tada jesam. To je bilo zanimljivo, budući da Zirdra nije baš pričljiva. Ima poremećaj koji se zove progresivni mutizam. Tehnički, može da govori, ali ne čini to. Ne želi. Po Tajtusovim recima, već sedam godina nije progovorila ni reč. Svuda nosi svesku pomoću koje komunicira. Verovatno kod kuće ima policu punu svezaka sa svim svojim nemim razgovorima. “Hoćeš dole?”, upitala sam je lagano. To ponekad uradim i s Livijom. Pričam sporije, glasnije i koristim manje reči. Klimnula je glavom. “Skuvaću nam čaj. Hajdemo u biblioteku, udobnije je.” Stavila sam vodu da se kuva, a zatim se predomislila i uzela flašu s pulta. Obema sam nam sipala piće i ublažila ga 7 apom. “Može?”, pitala sam je pokazujući na čaše. “Burbon i soda?” Nasmešila se i uzela piće. Trebaće joj ako Tajtus odluči da je pusti da uđe. Ne bih volela da sam u tom momentu zaključana u sobi s njim. “Kakva je slika?”, pitala sam je. “Jesi li je videla?” Odmahnula je glavom. I pored njenog grubog fizičkog izgleda, delovala je sićušno i ranjivo u toj fotelji sa svojom sveskom. “Ali kako ti se čini? Mislim, imaš li osećaj da će biti dobra? Da li je on zadovoljan?” Palo mi je na pamet da uopšte ne znam kako slika. Ne bih to mogla ni da vam opišem. Naravno, viđala sam ga dok radi, ali ne zaista. Nekada sam provodila vreme u ateljeu, ali uvek bi prekinuo da radi i obratio pažnju na mene. Nikada nisam bila neprimetna za njega. Okrenula je praznu stranicu i počela da piše. Često menja raspoloženje. Jednog dana je sretan i želi da slavi uz vino. Sledećeg dana ne progovori ni reč. Ima dana kada zaboravi da sam tu. Pusti muziku, psuje, priča sam sa sobom. Pokazala mi je stranicu u svesci i nasmešila se.

196


“Mislim da je tvoj posao fenomenalan. Razumem se u to, pomalo. Nekada sam bila model, ali foto-model. Nisam morala da budem nepomična satima. Kako se zabavljaš za to vreme?” Ponekad je jako teško. Kao da sam dobrovoljno u zatvoru! Igram se abecede. Idem kroz abecedu i pokušavam da smislim životinju na svako slovo, pa hranu na svako slovo, pa pridev na svako slovo. Ali ponekad se iznerviram, jer nikad ne mogu da nađem reč za svako slovo. Pritom, ne smem da dozvolim promene raspoloženja, jer mi se menja izraz lica, a on to uhvati. Šta god da ispoljim, utiče na njegov rad. Dodala mi je svesku. To nije bio loš način komunikacije. Nema prekida, smislen je, drži vam pažnju i obe strane jednako učestvuju. “Da li dolaziš na njegovu izložbu?”, pitala sam je. Odmahnula je glavom. “Ovo je... možda lično i ne moraš da odgovoriš, ali... kakav je tvoj život izvan ovoga? Da li imaš dečka?” Idem u večernju školu. Učim znakovni jezik. Želim da budem prevodilac. Moj dečko se zove Entoni i jako je fin prema meni. On je IT savetnik. Imamo stan u Džerzi Sitiju. Fin dečko. Stan u Džerzi Sitiju. Zvučalo je kao raj na zemlji.

197


56 Čerin stan Nedelja, 21. septembar Čeri je jedina od nas kojoj ovog meseca dobro ide. Prodala je tri velike nekretnine: dupleks u centru grada, stan s terasom u Vandamu i dvosobni stan u Park aveniji. Osim toga, viđa se s tipom koji joj se izgleda veoma sviđa, a zove se Rolando. Zove ga Roli. Latinoamerikanac, naglasila mi je. Latinoamerički biznismen, što ostavlja prilično prostora za maštu. Zvala nas je na kasni ručak. Napravila je zelenu salatu, a u rerni je bio sufle sa sirom. “Dušo, pričaj mi šta ima novo. Šta se dešava s Tajtusovom izložbom i tekstom koji pišeš?” “Kod Tajtusa nema ništa novo, ali Sara će možda biti na televiziji. Još čeka da joj jave, a bila je na audiciji za rijaliti šou.” Nisam želela da pričam o Tajtusu. Bilo mi je dosta slika, ogledala, kolekcije i njegove izložbe. Namrštila se kao da je pomirisala nešto pokvareno. “O, dušo. Ne. Te emisije su užasne. Šta joj to treba?” Onda je prošaputala: “Da li joj je potreban novac?” “Ne. Novac joj ne treba. A i mislim da oni ništa ne plaćaju. Teško je to objasniti. Medijska pažnja je u pitanju, to joj treba. Bavi se dobrotvornim radom - ovo je način da promoviše svoj rad.” “Nećeš valjda učestvovati u tome s njom?” “Ne znam još ni da li će ona učestvovati. Ali ko zna? Možda i hoću. Niko neće umreti zbog toga.” “Da li si završila knjigu?” “Knjigu?”, pitala sam. “Da, knjigu Ljubavni čin u zarobljeništvu.” “Nisam još”, odgovorila sam. “Da li si pročitala veći deo knjige?” “Pa, nisam.” Pročitala sam većinu Čerinih komentara na marginama. Ali nisam pročitala ni manji deo knjige. Čeri je coknula jezikom i zatresla glavom.

198


“Gledala sam TED tok. Mislim da kapiram o čemu se radi.” Izvadila je sufle iz rerne i navalile smo da ga jedemo iz šerpe dok nije splasnuo. “Nije li ovo sjajna metafora?”, rekla sam joj. “Šta, draga?” “Sufle. Jednostavno, savršeno jelo, koje je nalik na Snapčat. Imaš malo vremena da uživaš u njemu. Ako ne požuriš, prilika se gubi. Prelepo je i prolazno.” “Pretpostavljam da je tako.” “Da li je išta vredno truda? To se ja pitam. Traganje za žudnjom? Koliko ti je vremena trebalo da napraviš ovaj sufle? Da li je vredelo? Jer, sada ga više nema. I da nam je neko skrenuo pažnju na samo jedan minut, splasnuo bi i ne bi više bio ni za šta.” “Joj, Lusi, premlada si za takva razmišljanja.” Bila je u pravu. Ona nije tako razmišljala. Prodavala je stanove i kresala se s Rolandom, a sam bog zna da se pre toga i sama pitala šta je svrha svega ovoga. Setila sam se Livijinih reči. Vi devojke treba da se pomirite sa razočaranjem - što pre to bolje.

199


57 Restoran Nikolas Istočna Osamdeset četvrta ulica 146, Aper Ist Sajd Nedelja, 21. septembar Nikolas spada u red starih dobrih njujorških restorana. To je lokal sa zidovima obloženim hrastovinom i snežnobelim stolnjacima. Imaju stalan i proveren meni. Muškarci u odelima sede za barom, u društvu visokih mršavih devojaka s velikim okruglim očima. Pretpostavljala sam da smo otišli tamo jer je Tajtus završio sliku. Onu veliku. Ili je barem procenio da će je završiti na vreme za izložbu. Takođe sam pretpostavljala i da je zadovoljan njome. Znala sam da je dobra i da je to njegov način da to podeli sa mnom, ali bez suvišnih reči. Tajtus je smatrao da bi razgovor o njegovom radu u tom trenutku bio ravan traženju usluge, a zauzvrat bi još morao da bude i ponizan. On to ne podnosi, a loše kritike ceni više od dobrih. Neprijatno mu je kada ga hvale. Međutim, te večeri... Nisam ga godinama videla tako opuštenog. Bio je zadovoljan i uživao je u vinu i supi. U Nikolasu služe sjajnu supu od graška. Tamo smo odlazili punih petnaest godina i on je uvek naručivao teletinu. Uvek ista komična scena. Nepodnošljivo dugo proučava meni, zatim pusti konobara da ponavlja koji su specijaliteti kuće, da bi na kraju naručio teletinu. Čekala sam da mu Tonio izrecituje specijalitete kuće, u koje su spadala dva jela od junetine i lazanja s morskim plodovima - pa da ih ponovi. Naručila sam pola porcije lingvina i čekala da Tajtus još jednom prouči meni. Onda sam čekala da ga savije, vrati ga Toniju i naruči teletinu s puterom i limunom kao prilogom. Gledao je okolo po sali i mahinalno nežno stavio ruku preko moje dok je pričao. Ovo prija, pomislila sam. “Trebalo bi da odemo do Kejpa sledeće nedelje”, rekao mi je. “Mogli bismo da pobegnemo negde na par dana pre izložbe.” Klimnula sam glavom. “To fino zvuči.” Znala sam da nećemo otići. “Večeras sijaš”, rekao mi je. “Ti si prelepa žena.” Uhvatio me je nespremnu. Unervozila sam se. “Pričaj mi o tome što pišeš.”

200


Uzeo je zalogaj hrane. Uvek sam ga oduševljeno gledala dok jede. Prema obrocima se odnosio kao dirigent prema solisti na violončelu. Pravio je pauze i menjao tempo. Pomerao je ruke kao da sledi pripremljenu koreografiju, i svaki novi zalogaj bio je drugačiji. Vrhom viljuške lagano bi menjao raspored na tanjiru, ali sa svrhom. Ponašao se kao glumac u sceni koja se odigrava u restoranu. “To je članak o ženi o kojoj niko ništa ne zna. Noel je opsednut njome. Slavna je na nekakav misteriozan način, kao posledica toga što je potpuno nepoznata. Što ima smisla, pretpostavljam, jer je nešto potpuno novo.” “Noel samo hoće da spava s njom. On bi se kresnuo i s cipelom.” Nasmejala sam se. Bilo je smešno. I on se nasmejao. “Šta se događalo s Ričardom onog dana?”, pitala sam ga. Zaustavio je viljušku na tanjiru i pogledao me. “Samo sam htela... popio si već pola boce burbona kada je pomenuo tvoju prvu sliku.” “Ne volim intervjue, Lusi. Znaš to. Svakog puta postavljaju ista pitanja, a uvek moram da smišljam drugačije odgovore.” Vratio se svojoj teletini, pa ponovo zastao, ovog puta spustivši viljušku na tanjir. Rukom je pritisnuo čelo i nekoliko minuta nije progovarao. “Nema svrhe.” “To je samo izložba, Taj. Niko ne želi da te povredi. Leo će skupiti tvoje stare slike ako nisi spreman, napraviće nešto, znaš već. Uostalom, to je samo jedno veče.” Pogledao me je i krenuo da nešto izusti, ali je zastao. Duboko je uzdahnuo. “Lusi, moram nešto da ti kažem.” Koliko je reči bilo u toj rečenici? Pet? Šest? Kada bi na Bazfidu postojala lista rečenica od šest reči koje ne želite da čujete, ova bi se našla među prvih pet. Znala sam da nije prevara u pitanju, jer to mi ne bi priznao. Osim ako je bio zaljubljen i želeo da ode. To je. Zaljubio se, ima rak, prokockao je sav naš novac. Ćutala sam. Čekala sam ne znajući šta da radim s viljuškom - da li da ga imitiram i spustim je? Ili da je i dalje ovako opušteno držim, zabodenu u predjelo? Da li da pojedem zalogaj? Spustila sam viljušku. A onda sam, pošto je ovih par sekundi neprijatne tišine delovalo kao čitava večnost, izustila: “Dobro... pa, reci mi.” Ričard je bio u pravu. Bilo je neverovatno što ga za sve te godine popularnosti, sa svim tim pritiscima i izazovima i strahovima i svime što uz to ide, nije pratio ni jedan jedini skandal. “Žena... Postoji ta žena.” “Ne želim ovo da slušam.” “Ne, ne. Molim te. Saslušaj me. Nije to u pitanju. Postoji jedna žena koja me ucenjuje. Nije afera u pitanju. Lusi, ovo je ozbiljno.” Bili smo u restoranu, što je imalo svojih dobrih i loših strana. Dobra je bila ta što ništa opasno nije moglo da se desi. Šta god da mi kaže, zalogaj lingvina u finom kremastom sosu, s malim školjkama, posut prazilukom, smesta bi to ublažio. Ako zalogaj ukusne hrane učini da

201


zanemarite razgovore koji se vode okolo, a konobar leprša oko vas i dopunjuje vam čašu vodom, onda ništa što kaže osoba s kojom večerate ne može da vam naudi. Progutala sam zalogaj u koji je stala jedna školjka i tri lingvina i ponovila: “Okej... pa, reci mi.” Nagnuo se ka meni, kao kada želiš da pričaš tiho a da te ipak svi čuju. Rekao je: “U pitanju je Žena u Midtaunu. Lusi, iskopirao sam je.” Nisam reagovala niti odgovorila, jer nisam razumela, pa je nastavio da priča. “Iskopirao sam je. Kopija je. Nije bila moja, a ta žena ima original. Bio sam u škripcu, imao sam umetničku blokadu. Pa sam je iskopirao. I slika se onda prodala i, eto, to je to.” U Nikolasu su imali fantastičan hleb i puter začinjen biljem, koji prave tri dana. Uzela sam krišku hleba da bih uposlila ruke. Jer... o čemu on to govori? O uceni? Nije naslikao svoju sliku? To je bilo pre skoro četrdeset godina. Nisam ništa razumela. “Ne razumem”, rekla sam mu. Kidala sam parčiće hleba, umakala ih u puter i gurala u usta. Izvodila sam to elegantnije nego što zvuči. “Lusi. Moraš da me saslušaš. Ja... to je bila zbrka. Bila je to užasna stvar. To se dešava dok si mlad, a onda nastaviš dalje i to padne u zaborav. Premda, nikad do kraja.” “Iskopirao si je? Ne mogu... kako si je iskopirao? Ko ju je uopšte naslikao?” “To je bila Romanova slika. Njegov rad. Bila je divna. Tada nisam znao šta radim. Slikao sam neka sranja. Ali Roman je slikao... Slikao je tu ženu... Posmatrati tu sliku bilo je kao da čitaš predivnu tragediju. Bilo je zaista...” “Tajtuse. I dalje ne razumem. Zašto je onda on nije prodao?” “To je komplikovano.” “Ukrao si njegovu sliku? Da li je to... ne razumem šta govoriš.” “Lusi, moraš ovo da znaš. Bio sam mlad. Glup. Bili smo... obojica smo bili ambiciozni kako da kažem - bili smo željni svega. Ta slika je dobra zahvaljujući mom stilu i tehnici rada s bojom. Mom slikarskom oku. On je ovde bio nesrećan i zato je otišao. Ostali smo bez novca i on je to doživeo kao poraz, zato je otišao. Zatim je Leo došao u atelje i video sliku, moju sliku. Do tada je nikome nisam pokazao. Bilo je to užasno frustrirajuće, Lusi, jer ta slika je bila lepa zahvaljujući mom slikarskom oku i mojoj tehnici. Kao da je Romanova slika bila samo kopija moje, koja je tek kasnije nastala.” Ovo mi se nije dopalo. “To je moj jebeni stil i moja tehnika. To je bio moj rad.” Da li sam upravo iz prve ruke slušala o možda najvećem skandalu u umetnosti u ovom veku? U celom gradu nije bilo dovoljno bageta i začinjenog putera da iz ovoga izađemo dostojanstveno. “Ko te ucenjuje?” Ponovo je duboko uzdahnuo. Prošao je rukom kroz kosu. “Njegova ćerka. To je njegova ćerka. Imao je ćerku, a majka joj je umrla jako mlada. Onda je umro i Roman. Ne mogu više ništa da ti kažem, Lusi. Ona je ovde. Došla je u Njujork da mi pokaže da je slika kod nje, original. Nisam smeo da dozvolim da se ovo sazna pre izložbe, pa sam ispunio njen zahtev. I ne znam... šta će sad da se desi.”

202


Ućutao se i platio račun, a kada se konobar vratio s njegovom karticom, povukao je stolicu nazad i ustao. Izašla sam napolje za njim. Iako je bila nedelja uveče, nije bilo taksija. “Trebalo je da pozovem prevoz”, rekla sam i ušla u Uber aplikaciju na telefonu. Na auto se čekalo trideset minuta. Podigla sam ruku pokušavajući da zaustavim neki taksi. Ulice su bile mokre od kiše. Tajtus je počeo da hoda. Mrzeo je vrućinu s kraja leta. Njujorška žega mu je ponekad zadavala strahovite glavobolje. Očajnički sam pokušavala da dozovem taksi. Stigao je do pola bloka, pa zastao i okrenuo se ka meni. “Lusi. Produži bez mene.” “Kuda da produžim?”, viknula sam. Kaže mi ovako nešto i onda se pravi lud? Kada smo se tek venčali, izlazili smo skoro svake večeri, bez obzira na to da li je radio ili ne. Ponekad bi okupio društvo, a ponekad smo bili sami. Doduše, ponašao se nečuveno. Nije bilo neobično da rezerviše sto u zadnjem delu Morandija za deset osoba i da se ne pojavi dok ne iznesu desert. Onda bi ušetao i započeo razgovor kao da je tako planirao sve vreme. Šta sve prolazi kada ste umetnik. A sada saznajem da je taj umetnik, za koga sam se udala, prevarant. Nestao mi je iz vidokruga. Bila sam sigurna da će otići u Vejverli. Tamo su znali kako voli da se ophode prema njemu. Mogao je nesmetano da sedi za barom i posmatra. Dozvala sam taksi i otišla kući. Legla sam da spavam i sanjala sam. Sećam se da sam sanjala njega. Ne, ne Njega. Svog muža. Ne stranca u koga sam se zaljubila, već Tajtusa. To je prvi san koji sam sanjala o njemu posle tolikih godina. Uznemirio me je. Mračno je i vidim njegovu siluetu u sobi. Ulazi u moj krevet i mazi mi kosu. Budim se sva unezverena, šta on radi ovde? Koliko ima sati? Gde se nalazim? “Volim te”, kaže mi dok mi sklanja kosu sa čela. “Da li znaš kakav je to osećaj? Da li znaš šta osećam?” Stavljam reči mog izmišljenog neznanca u Tajtusova usta. U mom snu oni su jednaki. Tajtus je On. Ima lice. Skida se i leže na mene, tako da može da me proučava. Onda ga osećam, osećam da me želi. Sklanja čaršav sa mene, pomera mi gaćice u stranu i ljubi me kao da je prvi put. U početku senzualno. Zatim očajnički. Snažno. Šapuće moje ime, ponavlja ga. Šapuće mi u uvo da me želi. Dodiruje me svuda, intimno ali sa namerom. Sve moje je i njegovo. Dok konačno ne svrši u meni i ne sruši se. Borim se da dođem do daha ispod težine njegovog tela, ali ne želim da se pomakne. Ležim tamo, ispod njega, bez daha i euforična. Pokušavam da shvatim šta se desilo. Ne želim da ode. Ovo nije posedovanje, već opsesija. Oslobođena ljubav. Životinjska energija. Opija me. Zatim vidim jednu siluetu u hodniku. To je žena, ali u mraku joj ne vidim lice. Smeje se, ali njen smeh nije nimalo prijatan.

203


Probudila sam se ne znajući gde sam i gde je on. Ili gde nije. Nije bio u sobi sa mnom. Ustala sam i zurila u krevet, koji je bio prazan. Šta se desilo s njim? Šta se desilo s nama? Sve je to bio samo san.

204


58 Kuća Broktonovih Ponedeljak, 22. septembar Intervju za Artforum, završni deo Bili smo na trećem i poslednjem sastanku s Ričardom. Ovog puta me je uhvatila panika jer sam u međuvremenu saznala za sliku. U kuhinji sam krišom Tajtusu sipala piće za pićem. Znala sam da je ljut na mene što se nisam umešala, što ga nisam izvukla iz ovoga. Ali nisam mogla. Znao je to. Mogao je da bude neraspoložen koliko god hoće, ali kada nešto obećaš novinama, pogotovo Artforumu, nema izvlačenja. To bi ih veoma naljutilo, a ukoliko na izložbi bilo šta ne bi bilo kako treba, oni bi to odmah obelodanili, samo zato što ih je iznervirao. A ne daj bože da iskopaju ono. Tako da... bili smo tu. Jastučići sa sirom i vino. Zamolio me je da budem velikodušna dok sipam vino i ne dozvolim da im čaše budu prazne. Oboje ćemo pregurati ovaj dan zahvaljujući alkoholu. “Naziv vaše izložbe je Tajtus Brokton: Ogledala. Zašto baš Ogledala?” “Umetnost se ogleda u životu, taština se ogleda u ljubavi, a ljubav u nama. Ogledala su najveća obmana.” “Zanimljivo.” “Dela su gotova. I jebe mi se kako će biti primljena. Biće prikazano deset novih slika i neke stare. Svi čekate da vidite glavno delo i jebe mi se za vaše mišljenje o njemu.” “Naravno. To je razumljivo u jednu ruku, ali ipak nije normalno da ste totalno ravnodušni prema kritici.” Tajtus je slegao ramenima da bi mu pokazao da jeste. “Da li ćete posle izložbe odmah nastaviti s radom?” “Ne. Mora da postoji pauza. Malo prostora. Svaki put kada iznova priđem platnu, ne mogu da stvorim ništa ako prethodno nisam odsustvovao. Potreban mi je neki podsticaj i neko drugo mesto da bih mogao da se vratim i počnem iznova da radim na praznom belom platnu. Svaki put krećem sa istog mesta i sve što sam u prošlosti uradio nema nikakvog značaja. To me izluđuje. Ali odatle i potiče celokupno uzbuđenje. Onog trenutka kada to više ne budem mogao, kada strast potpuno nestane i kada ne budem osetio želju da ponovo počnem, biću mrtav.”

205


“Kada vas slušam, zvuči mi kao da pričate o nekom zlu.” “Pa, na neki način, to i jeste zlo. Delimično. Ljudska duša je mračna, Ričarde, a tu stanuje umetnost.” Ričard je bacio pogled u svoju svesku, okrenuo prethodnu stranu, a zatim pogledao Tajtusa. “Kupac je bio anoniman”, rekao je. “Kakav kupac?” “Kupac Žene u Midtaunu. Pa... Da li znate identitet kupca? Da li znate gde je slika sada?” Odmah se ponovo narogušio. “Ne, to je bilo pre četrdeset godina, Ričarde. Ne jurim svoje slike unaokolo. Dam ih na prodaju i nastavim da radim.” “Pa ipak, sve te godine su prošle. To mi izgleda kao velika misterija.” Tajtus se nasmejao. “Avion koji nestane s neba je velika misterija. Bog je velika misterija. Teško da su oni koji kupuju moje slike ikakva velika misterija. Umetnici prodaju svoja dela, ona se preprodaju, ponekad završe u muzejima na pozajmici, a nekad generacijama ostanu u privatnim kolekcijama. Kada umetnik umre, naravno da je senzacija kada se pojavi njegovo zaboravljeno delo. Ili se pronađe izgubljeno delo. Nema tu misterije.” Kao Lota i njen Dali, pomislila sam. Ali Tajtus je bio u pravu - da li je zaista velika misterija gde se neka slika nalazi? Ko uopšte mari za to? Tatjana nam je donela tanjire s hranom. Sipala sam još vina. “Euforija. Tako ste nazvali svoje najnovije delo, iako se izložba zove Ogledala, i mislim da je to što radite zanimljivo. Čini mi se da četiri kolekcije slika koje ćete izložiti predstavljaju određeni napredak u vašem životu. Možete li nam pričati o tome?” “Euforija je finalno poglavlje čitavog mog opusa koji stvaram već tri decenije. To je rad koji je oblikovao i odredio način na koji volim. Predstavlja nagradu. Nikada se nisam osećao bolje zbog svojih radova. Istovremeno, bilo je i zastrašujuće upustiti se u to. Morate da živite onako kako slikate. Morate da se udubite u život kao da je umetnost - sa mnogo strasti, ili nećete iskusiti ništa. Nećete doći do euforije, što je najviši cilj. Zar ne? Lako je ubijati vreme. Ali ako želite da postignete nirvanu, morate da se udubite u svoj život kao što pristupate praznom platnu. Svakog dana.” Godinama ga nisam čula da ovako govori - o životu i ljubavi, o strasti - sa ovoliko osećajnosti. Izgledao je prelepo. “Šta vam predstavlja smetnje?”, pitao ga je Ričard. “Znate i sami. Osrednjost, zadovoljstvo, status kvo. To su bezbedne zone. Morate da se borite da biste se izdigli iznad njih, a na svakom ćošku se nalaze ljudi koji žele da vam oduzmu ono što vam pripada.” “Šta, na primer? Šta žele da vam oduzmu?” “Vaš rad. Ako radite s puno strasti, neko će to želeti da vam oduzme. Ako želite više i strasni ste u ljubavi, naći će se ljudi koji će i to želeti da vam oduzmu. To je svakodnevna borba. Nikada ne možete pobediti. Poraz i usamljenost su zveri protiv kojih se borimo dok smo živi. Oni vas otupe, tako da više ne primećujete lepotu. Mogu da vas unište.” Ričard ga je dugo gledao.

206


“Nova slika - priča se da za nju već postoji kupac. A delo nije ni viđeno.” “Ne. To je laž.” Tajtus se nasmešio poput osobe koja je završila s nečim i Ričard je to primetio. “Lažna glasina.” “Da, Ričarde. Lažna glasina.” Ričard je na brzinu obrisao naočari salvetom. Ispio je drugu čašu vina, što je bilo neobično za njega. Oboma nam se zahvalio, ali kratko. Tati ga je ispratila do vrata. “Pa”, reče Tajtus. “To sranje je završeno.”

207


59 Sarin stan Utorak, 23. septembar Žensko veče “Vidi, iz Moeta su mi poslali novu flašu šampanjca, koji treba da probamo, i ove uske čaše. Nisu normalni”, rekla je Bili i počela da sipa. “U stvari, šampanjac i vino ne bi trebalo piti iz takvih čaša. To je taj estetski poriv koji ljudi imaju, ali to u suštini nije dobro za vino. Šampanjcu je potreban vazduh, čak i kad se pije iz plastike. Za vino su daleko bolje plastične čaše od uzanih kristalnih čaša od dvesta dolara.” “To treba da piše u tvojoj knjizi”, rekla sam joj. “Gastronomski vodič kroz galaksiju.” “Šta se dešava s Odin? Da li si završila s pisanjem? Jesi li očarana njome?” Dodala mi je čašu i sela na pod. “Da li te je zavodnica zavela?”, pitala je Sara. Nasmejala sam se. “Bilo je to zanimljivo iskustvo i tačno je, skoro da sam se primila.” “Lu, možemo li da napravimo jednu scenu s njom ako nastavim da snimam šou? Bio bi to pravi hit - devojka iz visokog društva, najbolja prijateljica zavodnice.” Lota je pozvala Bili da bi je pustila unutra. Bila je u prizemlju. Nisam je videla još od one noći u Elektriku i zaista nisam imala želju da je vidim. “Jaooo”, rekla je Bili. “Spremite se, devojke, baš je urađena.” I bila je. Upala je u sobu posrćući. Kosa joj je bila raščupana, a oči pune besa. Nosila je crni mantil preko helanki i teturala se. “O bože!”, tiho je rekla Sara. “Lutke!” Oteturala se do Bilinog kredenca i izvadila čašu. Bili ju je zaustavila. “Sedi prvo, draga. Nemoj da žuriš s pićem.” “Da ne žurim s pićem. To je smešno, Bil. Hoćeš li mi sipati to piće? Ali nemoj da žuriš.” Postavile smo je da sedne na kauč, između Sare i mene. “Šta se dešava, dušo?”, pitala je Bili.

208


Odmahnula je glavom. Zatim je ispustila neki zvuk, koji je u početku ličio na štucanje, potom na smeh i najzad na nešto drugo. “Lota, šta se dešava?”, pitala sam je. “Gde si to bila?” “Filip. Raskinuli smo, ali nemoj da se brineš. Pre toga je kupio veliku jebenu sliku.” Jedva smo razumele šta govori, ali tada je izvadila ček iz džepa. Pokazala nam ga je, iscerila se i pocepala ga na dva dela. “Pobogu, Lota! Šta to radiš?”, viknula je Bili. “Ne želim taj glupi ček”, rekla je i ponovo počela da se smeje. Izgledala je zastrašujuće. “Filip iz Rouz bara?” , pitala sam. Kako neko može da raskine s njom a da mi ne znamo ni ko je on? “Bil, donesi joj vode ili neki hladan peškir”, rekla je Sara. Već smo viđale Lotu u raznim stanjima intoksikacije. Videle smo je i stondiranu i urađenu. To je nešto na šta smo već bile navikle. Ali ne kao ovog puta. “Dušo, šta si uzela? Gde si pila?” “Otišli smo u jebenu Rusku čajdžinicu.” Nastavila je da se smeje posle svake rečenice, ali na nimalo dobar način. “Tamo svi imaju devedeset godina. Ali votka je veoma hladna. Ne znam zašto nikada nisam razmišljala o tome da postanem Ruskinja. Njihova votka je veoma hladna. Bili, sipaj mi hladnu votku, molim te. Ali veoma hladnu. Ne budi tako mrzovoljna.” Bili se vratila sa mokrom krpom, a mi smo pažljivo ustale sa sofe i ispružile Lotu na nju. Ona je nastavila da mrmlja još malo, a zatim je zaspala. “Ona stvarno ne može da radi ovo”, rekla je Sara. “Ova scena bi mogla da bude dobra za televiziju.” Bila je to neslana šala. Izvinila sam se. “Ona stvarno ne može više ovako”, rekla je Bili. “Dosta mi je toga.” Da. Svima nam je bilo dosta.

209


60 Park Haj lajn Midtaun Četvrtak, 25. septembar Do Ogledala je ostalo manje od šesnaest dana, a protekle su više od dve nedelje otkad mi se On nije javio. Nije bilo važno, imala sam čime da se bavim. Na smenu smo nadgledale Lotu, po jedna od nas svakog dana. Proveravale smo da li odlazi na posao i da li se vraća kući. Proveravale smo da li ima šta da jede. Sve smo pratile. Našla sam se s Odin u Haj lajnu, uzanom parku dugačkom oko milju i po, koji je nastao na napuštenoj železničkoj pruzi na stubovima. “Ovo je moje omiljeno mesto u gradu”, rekla je Odin pre nego što smo se pozdravile. Shvatila sam zašto. Imate osećaj da možete da vidite sve a da ne budete viđeni, kao iza špijunke. Ovo je dobro mesto za nekoga želi da sazna gradske tajne. Nisam imala beležnicu, ali mogla sam da je snimam pomoću telefona, na šta sam odmah upozorila Odin. Ona je klimnula glavom, a ja sam počela da snimam. Počela je da priča. “Ti ćeš saznati više o meni nakon što završiš s pisanjem”, rekla mi je. “Oh, stvarno? A zašto? Pričaćeš mi o stvarnoj Odin tek tada? Kada završim članak?” Izvadila je pepermint bombone iz džepa i ponudila mi jednu. Oklevala sam. U njoj sam definitivno videla nekog ko bi novinaru uvalio psihoaktivnu supstancu i ostavio ga u besvesnom stanju na mestu poput ovog. Uzela sam jednu. “Ponekad se tako dešava.” “Pretpostavljam da ću morati to da prihvatim.” “Volim da čitam priče Debore Ajzenberg”, rekla je. “Sviđa mi se što u njima nema ničeg opipljivog. Neuhvatljive su. Dok ih čitaš, osećaš se kao da pokušavaš da podeliš kap vode, a ona ti uvek isklizne na jednu ili drugu stranu. Želiš da se poistovetiš s njenim naratorom i ona te navodi da to učiniš, ali onda odjednom preokrene stvari i ti staješ na stranu negativca, ili nekog beznačajnog lika koji treba samo kratko da se pojavi u sceni, ali se tu ipak zadržava protiv svake logike. Ona se poigrava svim likovima, ali se njima ne bavi duže od po jednog pasusa. Time te dovodi do ludila.”

210


Izvadila je cigarete iz džepa, zapalila jednu i napravila pauzu od nekoliko sekundi pre nego što je završila misao. “Gertruda Stajn je pokušala da opiše način na koji je Pikaso slikao. To je dozlaboga dosadno. Uopšte mi nije jasno kako je mogao da se druži s njom, a što je još interesantnije, ona je bila glavna u tom odnosu. On je imao talenat, a ona novac... Tu se radi o moći, pretpostavljam. Ona je plaćala hranu, piće i mesto gde će umetnici živeti kada potpuno propadnu. Ona je kupovala njihovu umetnost. Da ih nije pomagala, niko nikada ne bi objavio nijednu budalaštinu koju je napisala.” “Kako si saznala za Četa Jancona?”, upitala sam je. Bilo je to smelo pitanje da bih ga tek tako postavila, ali baš me je bilo briga. Nasmejala se, ali me nije pogledala. “On mi je rekao”, odgovorila je. Očekivala sam da će mi reći da prekinem da snimam, ali nije. “Lus, ljudi žele da ispričaju svoje tajne. Zar ti to nije jasno? Svi kriju poneku laž i na kraju ipak požele da je ispričaju. Prvo što novi parovi rade jeste da jedno drugom povere sve što im se ikada desilo i da baš ništa ne prećute. Pričaju o lošim devojkama, lečenju od bolesti zavisnosti, ocu koji ih je zlostavljao, itd. To se priča onome ko te voli, jer samo on može da te opravda i oprosti ti sve.” Za svoje godine bila je neverovatno sigurna u to što govori. Nije to bilo puko naivno ubeđenje, već sigurnost koju može da ima samo neko ko je preživeo nešto teško - poput nečije smrti ili slomljenog srca. “Zašto si želela da ga povrediš?” Stigle smo skoro do kraja šetačke staze, tamo gde se stepenicama silazi do Četrnaeste ulice i Vest Vilidža, odakle smo obe mogle da odemo kući peške. Odin se zaustavila i sela na klupu. Popušila je cigaretu, bacila pepeo u travu i stavila pikavac u kutiju s cigaretama. “Nisam ga povredila, Lusi. Ne možeš mirno živeti ako se brineš da će se ono što si nekome poverio prenositi dalje. Nije lako ni dužniku ni poveriocu. Ako nekome poveriš svoju tajnu, ma koliko ona bila mala ili velika za tebe, nikada više nećeš biti spokojan ukoliko nisi siguran da će je on zadržati za sebe. To će te danonoćno uznemiravati. Treba prihvatiti da je ono što si nekome ispričao pušteno na slobodu i da će stvari teći svojim tokom.” Pokazala mi je da isključim mikrofon i ja sam je poslušala. Potom je izvadila još jednu cigaretu iz kutije, samo što je ovog puta i meni ponudila jednu, a ja sam je uzela. Prinela sam je do usta, a Odin mi ju je stručno zapalila, štiteći plamen od vetra. “Tvoj muž je u nevolji, zar ne?”, rekla je posle minuta ćutanja. Posmatrala me je da bi videla kako ću reagovati. Osećala sam njen pogled. Povukla sam dugačak sladak dim iz cigarete i nisam joj odgovorila. O čemu ona to priča? Šta je saznala? Kako je moguće da ona bilo šta zna? Pokušala sam da izbacim dim u stilu Lorin Bekol, ali sam se zakašljala. “Nisam sigurna da sam te razumela. Moja porodica je dobro.” “U redu”, rekla je. U redu.

211


Nisam zapalila cigaretu još od manekenskih dana. Zavrtelo mi se u glavi od nikotina. “Lusi, ti si poput žabe iz one metafore.” Odmahnula sam glavom. “Prvi put čujem.” “Ako ubaciš žabu u lonac s ključalom vodom, ona će odmah iskočiti iz nje. To je jasno, zar ne? Naravno da jeste. Voda je vrela, peče je i ona želi da izađe. Ali ako žabu staviš u toplu vodu, mlaku poput one u barici na suncu, ona će ostati u njoj. Ostaće čak i kad postepeno nastaviš da zagrevaš vodu do ključanja. Neće ni pokušati da iskoči. Žaba će se skuvati u vreloj vodi pre nego što uopšte shvati da je mogla da pobegne iz nje.” “Zanimljiva metafora.” “Šta misliš, zašto si tako lako došla do mene?” Nisam joj odgovorila. Nisam je ni pogledala niti reagovala na bilo koji način. “Razmisli o tome. Želim ti da tvoj članak dobro prođe.” Potom je otišla. Samo je odšetala. To je poruka koju mi je ostavila Odin Bez Prezimena, iz zgrade Džona Lenona u Benk stritu. Jedno obeshrabrujuće pitanje i priču o žabi. Polako sam popušila cigaretu do kraja, uživajući. Čim sam je ugasila, poželela sam još jednu. Odlučila sam da manje pijem jer smo stvarno preterivale u svemu. Ipak sam znala da to neće početi te večeri. Želela sam da budem kod kuće, sama s Bilinim meskalom. Nisam izdržala i već sam mu poslala poruku. Zašto? To je sve što sam napisala. Želela sam da znam. Ali on mi nije odgovorio. Imala sam osećaj da mi se neko približio. Okrenula sam se i ugledala čoveka koji je stajao pored. Nije mi bilo jasno kako mi je prišao tako blizu a da ga uopšte nisam čula. U svakom slučaju bio je tu i želeo je da se druži. Bio je visok i lep, sa ramenima na koja bih mogla da se naslonim. “Jesi li dobro?”, pitao me je. Kao da mi ta nedelja nije bila već dovoljno uvrnuta. Bio je to Aleks iz parka. Čovek s frizurom Džejmsa Dina, čovek koji je delovao kao da tek treba da ispriča svoju priču. Aleks. “Nemoj da se uplašiš, ali posmatrao sam te. I video sam kako tvoja prijateljica odlazi. Izgledala si mi kao neko kome bi prijalo piće”, rekao je. Ostala sam bez teksta. Bila sam zapanjena. A piće bi mi zaista prijalo. Da li sam bila u opasnosti? Nije bilo nikoga u blizini. Nosio je stare farmerke, tanku majicu i skupe kožne cipele. Kakva li je njegova životna priča? Bio je u gradu već nekoliko nedelja, rekao je. To je sve što sam znala o njemu. Bila sam neodlučna da li da pobegnem ili da ostanem. Zavukao je ruku u mali ranac i izvadio dve plastične čaše. Odmah mi je pružio jednu, a zatim je izvukao i flašu. “Šampanjac”, rekao je. Pomislila sam na Bili. Plastične čaše, a nikako uske kristalne. Šampanjac treba da diše. Nasmejao mi se i podsetio me na svoje savršeno bele zube i rupice na obrazima. Da li je moguće zaljubiti se u nečiji osmeh? “Hvala ti”, rekla sam i uzela čašu. “U Standardu imaju samo ove crvene čaše”, rekao je. “Pa dobro, hvala ti još jednom.” “Setio sam te se iz parka”, rekao je. “Prelepa žena sa sendvičima.”

212


“Tako je. Nisam ti ponudila da se poslužiš. Maniri mi nisu jača strana.” Pili smo iz plastičnih čaša i bilo je iznenađujuće dobro. “Jesi li dobro?”, ponovo me je pitao. “Mislim da jesam.” “Lusi? Je l’ tako?” Klimnula sam glavom. “Da li imaš ogledalo kod kuće?” “Da.” Koje smešno pitanje. “Dobro. Večeras se pogledaj u njega i obrati pažnju šta će ti reći.” Pila sam vino iz plastične čaše s čovekom koji je imao ramena široka kao Herkul. I pričao je o ogledalima. “Šta si ono rekao, odakle si?”, pitala sam ga. Ignorisao me je. “Pozvaću ti taksi, Lusi. Ne bi trebalo da budeš sama ovde. Šta da kažem, kuda da te odveze?”, pitao me je. “Ma ne, ne treba, živim blizu i baš će mi prijati šetnja.” “Dobro, onda uzmi ovo za put”, rekao je i dopunio mi čašu. A onda je otišao. Sedela sam sama tamo, s cigaretom, i pila šampanjac. Želela sam da izbrišem sve iz glave. Odin, Aleksa, crvene čaše sa šampanjcem. Bio je to najčudniji dan tog veoma čudnog meseca.

213


61 Barijeva teretana Jorkova ulica 1, Trajbeka Utorak, 30. septembar Žensko veče Nijedna od nas nije bila raspoložena za vežbanje. Lota se, naravno, nije ni pojavila. Posle cele nedelje bdenja nad njom, ponovo se izmigoljila. Nismo razgovarale s njom tokom nedelje. Tako da smo samo nas tri stigle u Trajbeku da vežbamo u Barijevoj teretani. Uključio nas je u sve moguće vežbe. Medicinske lopte, kik-boks, preskakanje konopca, obruči. Bilo je jadno i smorile smo se. Čak i Bili. Sara mi je dobacila rusko zvono. “Razgovarala sam s Odin pre neki dan”, rekla sam. “Ponovo?” “Da, ponovo. U parku.” To je privuklo njihovu pažnju. Nisam im pričala mnogo o njoj. Nisam uopšte znala šta da im kažem. Osećala sam se izigranom, a nisam znala ni kako ni zašto. I?” Čekale su da čuju ekskluzivne vesti. Nisam preslušala snimak. Nisam mogla da se setim ničega što je rekla, izuzev priče o žabi. I Tajtusu. Šta li je uopšte mislila? Kako da objasnim sve to? A pored svega toga, pojavio se i Aleks. “Ne znam. Bio je to veoma čudan razgovor i još čudniji dan”, rekla sam. “Treba da preslušam snimak. Prevrtljiva je. Ne verujem joj.” “Odakle je ona došla? Gde se krila pre nego što se stvorila ovde? Da nije terorista?”, pitala je Sara. Na trenutak sam razmotrila i tu mogućnost. Možda je stvarno terorista. “Ne znam”, rekla sam. Posmatrale su me s nestrpljenjem.

214


“Ona ima nestvarno plave oči, neverovatno je odmerena, pije skupu tekilu i izgleda da nema ni prijatelje ni porodicu niti bilo koga drugog. Ne znam šta bih još rekla o njoj.” Bili je počela s podizanjem tegova. Radile smo sa slobodnim težinama, po tri serije, dvanaest puta sa svakim tegom. Nisam imala volje da podignem ni sopstvene trepavice. Želela sam da budem ispod pokrivača. Želela sam da čitam Liviji. Bila sam umorna. “To baš i nije neki veran opis ličnosti, Lu”, rekla je Sara. “Kada je Gej Taleze pisao o Frenku Sinatri, jedva da je iz njega izvukao jednu reč. U prvih 500 reči članka opisao je kako Sinatra stoji u sobi, pije viski i zasenjuje sve prisutne. A ipak je to jedan od najbolje napisanih prikaza ličnosti.” Pokušala sam da se odbranim. “Znači, ti ćeš opisivati kako ona stoji?”, pitala je Bili. Uzela sam dva tega od po pet kilograma i podigla ih ispred sebe. Onda sam ih spustila, pa opet podigla, i ponovo spustila. “Mogla bih.”

215


62 Utorak, 30. septembar Rok za predaju Predala sam tekst bukvalno pet minuta pre nego što je broj ušao u štampu. Prionula sam i završila ga u poslednji čas, što je veoma rizično jer nema vremena za poslednju reviziju niti šanse da se isprave propusti. To može da bude veoma ozbiljna greška. Nema vremena da se tekst pregleda, popravi i vidi da li sam nešto propustila, kao i da se utvrdi da li je dobro to što sam napisala. Ali rok za predaju je bio kratak, tako da nisam imala kud. Poslala sam ga mejlom iz svoje spavaće sobe u 17 h, a kopiju sam prosledila Noelu. Sadržao je dve hiljade i devetsto reči.

STRANAC MEĐU NAMA Ko je Odin? Žena bez lica i prezimena. Ako je izguglate, naći ćete samo profil na Tviteru i jedan neupadljiv, intrigantan, ponekad čak i uznemiravajući blog. Odin. Njujork. I to je sve. Ona je tu, ali i nije. Stvarna je, ali je i duh. I ukoliko, dok ovo čitate, ona stoji ispred vas u redu u Starbaksu - što bi sasvim izvesno moglo da se desi - vi to neće znati. Ali svi znaju njeno ime. Odin. Ako glasno izgovorite to ime u bilo kojem restoranu, kafiću ili na večernjoj zabavi - spisak se ne završava tu - privući ćete pažnju bilo gde u gradu, od Vol strita do Harlema (uključujući i okolna mesta), ali ne zato što se tu okupljaju poznavaoci Nordijske mitologije. Sve je počelo jednim blogom - znate o kojem blogu je reč. Pogodila je grad poput bombe. Ona je misteriozna poput otmice Lindbergove bebe, nestalog aviona Amelije Erhart, poslednjeg braka Elizabet Tejlor i pada Bes Majerson u zaborav. Ko je ona? Ne možete odgovoriti na ovo pitanje ako prethodno ne kažete ko ona nije. Ona nije devojka koja privlači pažnju na sebe da bi dobila ugovor za knjigu od nekog izdavača. Ona nije žena koju brinu bilo kakvi razlozi. Ona nije majka, ne juri karijeru, nije devojka koja bi da stekne slavu vrckajući u TV emisijama. Pratila sam je više od dva meseca, u teškim uslovima, da bih napisala ovaj tekst. Isključivala sam mikrofon kada je ona to tražila. Intervjui su se završavali kada bi ona to odlučila.

216


Još uvek ne znam njeno prezime, a o njenoj prošlosti znam vrlo malo. Znam da je mlada, da ima krupne plave oči, poput mitskog jednoroga. Njene oči su prodorne i mudre. Ona panoramski pregleda okolinu, obuhvatajući sve. Za tren preleti pogledom preko mene. Vidim da je uočila moj sat koji viri ispod otkopčanog dugmeta na košulji, kao i belu košulju. Za manje od tri minuta kratkog razgovora imam neprijatan osećaj da zna sve o meni. Mnogo više nego što sam bilo kome rekla. Daleko više nego što ću ja ikada znati o njoj. Možete je gledati izbliza, mada ona nikome ne dozvoljava da joj se stvarno približi. To, kao i gotovo sve drugo u vezi s našim sastancima, deluje kao lukava računica - ona zna kako da predstavi sebe i da je drugi dožive kako ona želi. A potom vas posmatra. Kao žrtvu. Plaćena sam da je posmatram i da potom zabeležim ono što sam videla, ali ona je poput polja sile u nekom naučnofantastičnom filmu, koje se ustremilo ka meni i potpuno me obuzelo. Ona je kao dvostruko ogledalo. Posle sat vremena javio se Noel sav ushićen i pozvao me da uđem. Rekao je da ima flašu šampanjca od 500 dolara s mojim imenom. Odgovorila sam mu da bi još jedna čaša šampanjca ove godine mogla da me ubije. Oborila sam ga s nogu. Samo to mi je bilo važno. Ja uopšte nisam nasela na tu priču. Ona je za mene bila samo obična devojka koja ima blog i sebe smatra zanimljivom. Ja sam ispričala priču. Opisala sam je. Učinila sam je većom nego što jeste. Sledeća.

217


OKTOBAR

63 Bolnički centar Belvju, Sala za hitne intervencije Prva avenija 462, Kips Bej Petak, 3. oktobar Zvala je Saru. Stidim se toga, ali moja prva misao nije bila briga, već ljutnja što je ona u vanrednoj situaciji prvo pozvala Saru, a ne mene. Desilo se tačno ono što nas je i brinulo, ali nismo reagovale na vreme. Stalno smo se uljuljkivale pomišlju da će sve biti u redu. Da smo preuveličavale. Da ćemo učiniti nešto sledeći put. Mislile smo da preterujemo. Bila je bolje. Obavezno ćemo razgovarati s njom sledeći put. A onda bismo se ponovo bavile sobom. Sada smo bile tu, tri najbolje prijateljice u čekaonici ispred sale za hitne intervencije u Belvjuu. Čekale smo da vidimo četvrtu. Osećala sam se užasno što sam bila ljuta na nju. Mada, i pored zabrinutosti koja me je sada obuzela, ljutnja me je i dalje pomalo držala. “Ona je na psihijatrijskom odeljenju”, rekla je Sara kada smo Bili i ja stigle. Sara je prva došla. “Moraju da stabilizuju njeno zdravstveno stanje pre nego što je bilo gde prebace.” “Gde je bila? Gde su je našli?”, pitala sam. “Oh bože. Ne želiš da znaš.” “Ja želim”, rekla je Bili. “Sanktum. To je seks-klub. Nalazi se u privatnoj kući. Pronašli su je u kući u Vilidžu. Na tom mestu se prave masovne i ludačke orgije bez granica. Kamo sreće da nisam saznala za sve to. Ne znaju koliko dugo je bila bez svesti. Pronašli su je u kupatilu. Morali su da provale vrata.” “Pa dobro, seks-klub - ništa strašno, droga - ništa strašno. Šta još?”, pitala sam.

218


“Uzimala je drogu s ulice, to mi je rekao dežurni lekar. Stalno se susreću s tim. Izgleda da je dobila neku jaku supstancu. Misli da je to bio drano. Izgleda da se drano meša s ekstazijem jer je jeftin i veoma brzo diže visoko. Međutim, ulični dileri svakako nisu hemičari i veoma su aljkavi. Već sam ušla u ovu problematiku.” Drano. To je vrsta urbane legende koja se prepričava na žurkama. Takve stvari se obično dešavaju drugima, na primer, nečijem rođaku iz malog mesta na severu države, a ne vašoj dragoj i lepoj najboljoj drugarici. Kada su nam konačno dozvolili da je vidimo, bilo nam je veoma teško. Nije bila budna. Na rukama je imala cevčice. U bledoplavoj bolničkoj pidžami delovala je sitno, poput Livije. Imala sam kratak flešbek u kojem sam je videla kako se pre dvadeset godina budi kod Bili, gde se onesvestila obučena u kožnu haljinu Azedina Alaje. Donela sam kafu za sve nas. Pričale smo o toj noći. Tada je bilo bezopasno. Ludi noćni izlazak u mladosti. Ali sada više nije bezopasno. Lota je bila u bolnici Belvju. Nije bila u Kolumbiji ili na Lenoks Hilu, već ovde. Belvju je bolnica u koju odlaze mentalni bolesnici bez osiguranja, i u koju donose zavisnike, očajnike i beskućnike. To ni po čemu nije bilo mesto za Lotu. Tamo bolničke pidžame nisu iz kolekcije Azedina Alaje, tako da je Lota bila u jeftinoj pamučnoj pidžami, kao i svi drugi. Videle smo gornji deo na mestu gde je ćebe bilo presavijeno. Bila je tanušna. Lota je imala iglu za infuziju na ruci i crevo sa kiseonikom u nosu. Aparati su zujali na sve strane i nije bilo mesta za nas. Jedva smo se ugurale pored nje. Lice joj je bilo bledo i bezbojno, a telo iscrpljeno. Delovala je tako sićušno. Imala sam utisak da bi se raspala kad bismo je dotakle. Uplašila bi se da vidi svoju kosu. Morale smo da uradimo nešto s njom kada se probudi. A šta ako se ne probudi? Ponovo sam mu napisala poruku. Ne zato što sam to želela. Ili možda ipak jesam. Možda sam samo koristila Lotino teško stanje da skrenem pažnju na sebe.

Želim da te vidim... Potrebno mi je da te vidim. Raspadam se. Ovog puta mi je odgovorio, posle tri nedelje ćutanja.

Ne, ljubavi. Ne još. Ali ćeš me videti. Obećavam da hoćeš. Kada... Uskoro. Obećavam ti. To je bilo sve.

219


Prebacili su Lotu u sobu, a mi smo ostale da sedimo u čekaonici i čekamo. Pozvali su nas u tri. Probudila se. “Syndenstraffer sig sjalv”, rekla je. Glas joj je bio slab. Govorila je na švedskom i ništa nismo razumele. “Šta kažeš, draga?”, pitala je Sara. “Syndenstraffer sig sjalv. Sve se vraća, sve se plaća.” Nasmejala se. Bila je to šala. Odmah smo navalile na nju. Bili i ja smo je uhvatile za ruke, a Sara za jednu od još uvek savršeno pedikiranih nogu. Još nismo bile u stanju da se smejemo, ali sve je išlo nabolje. Jedna suza mi se skotrljala niz obraz, a kada sam pogledala Saru, videla sam da su i njoj oči pune suza.

220


64 Salon Dž. Sebastijana Nedelja, 5. oktobar Do izložbe je preostalo još šest dana. Uzela sam ogrtač, stavila ga i sela na stolicu. Skinula sam šnalu i pustila kosu. Jedva i da sam se javila Džejmsu kada sam ušla u salon. Skoro da sam ćutala sve vreme. Prebacio mi je kosu nazad, udaljio je od lica i posmatrao. Nisam imala živaca za to. “Možeš li samo da završiš s tim? Treba da se pojavim na jednom događaju.” Majls Dejvis je svirao Kind of Blue. Bila sam zahvalna što mogu da se isključim uz muziku. Ćutala sam i pustila Džejmsa da radi. Po prvi put sam ga posmatrala kako radi ne gledajući me. “Šta to radiš?”, pitala sam. “Veruj mi.” Isfenirao mi je kosu savršeno ravno, a onda mi je razdeljak stavio na stranu. “Opusti se, Lus”, rekao mi je. “Izgledaš fenomenalno.” Izgledala sam drugačije. Izgledala sam potpuno drugačije. To što sam videla nije bila osoba na koju sam navikla, ona koju sam znala i koja me je posmatrala iz gledala, već neko potpuno nepoznat. Kada je završio, pružila sam mu kreditnu karticu. “Ne, draga moja.” Odgurnuo mi je ruku. “Ovo je bilo za moje zadovoljstvo. Hoću da ih oboriš s nogu.” Poljubio me je u obraz. “Lusi, niko te ne može povrediti.” On to nije znao. Kako neko uopšte može da kaže nešto slično? Čim ti neko to kaže, skoro sigurno će se desiti suprotno.

221


65 Odin je imala još jedno iznenađenje za mene. Bilo je lično.

ODIN IZ NJUJORKA PONEDELJAK, 6. OKTOBAR DA LI HOĆEŠ CRVENU ILI PLAVU PILULU... Devojke imaju blesave snove. Stekla sam novu prijateljicu koja voli da čita ruske klasike. Ona obožava Anu Karenjinu. Njih dve su slične. Moja nova prijateljica nije nepromišljena kao što je Ana bila, ali i ona ide opasnim putem. Zanimljivo mi je što se poistovećuje s posrnulom heroinom. Tumara po mraku. Ana ima blesave ideje i snove o ljubavi i žudnji. Želi da bude voljena, obožavana i ispunjena strašću. To su osećanja kojima je teško upravljati ili obuzdavati ih. Zašto se poigravati njima? Zašto ih tražiti? Zar nam Tolstoj nije savršeno jasno dao do znanja da to nije samo egoistično i besmisleno, već i veoma opasno? Zar njegova poruka nije bila dovoljno jasna? Zar treba tragati za uzbuđenjima samo zato što nam prijaju? Zar ćete zauvek stremiti ka žudnji? Ili treba da se zadovoljite mirnim životom? Zar nije čudno što je Ana bila srećna dok nije pronašla žudnju? Onu koja ju je uništila.

222


66 Muzej američke umetnosti Vitni Utorak, 6. oktobar Pozivnica za Kunsovu izložbu 6. oktobra u Vitniju nedeljama je stajala neotvorena. Postavka je trajala celo leto, ali pre nego što je stigla u muzej, bila je na velikoj turneji, a potom se Vitni zatvara. Kunsova kolekcija je bila na svim spratovima. Njegova skulptura Play-Doh iz porno-serije. Čak je i Pas od balona bio tu. U Njujorkeru je izašao članak o njemu. Opisali su Kunsa kao jednog od najoriginalnijih savremenih umetnika, ostavivši čitaocu da pogodi ko bi još mogao da se nađe u tom društvu. To nije ništa značilo. Osim da Muzej Vitni nije pitao Tajtusa da izlaže njegova dela. Vrlo važno. U stvari, važno je. Sa 66 godina, posle svih ostvarenih uspeha, čovek i dalje može da bude pomalo ljubomoran. Kuns je bio mlađi. Zaradio je milione dolara više na svojim radovima, koje je Tajtus nazivao pijanim spravama iz dečjeg parka. Tajtus je morao mnogo da radi za svoju izložbu, a Kuns nije. On čak nije prikazao nijedan novi rad. Ah, da, da ne zaboravim. Tajtus je falsifikovao svoje prvo delo. Znam da je bio ljut što idemo tamo - osećao se izmanipulisano. Ali njegova izložba je trebalo da se održi za samo nekoliko dana i nije bilo dobro da bude neuljudan. Koristilo bi mu da bude viđen. On je to znao. Odlučila sam da idemo i da izgledam čarobno. Ja znam šta treba da radim i kako da se obučem. Mogu da privučem pažnju na sebe i zasenim životinju od balona vrednu pedeset i osam miliona dolara. Ja ću znati da nosim Sen Loranov šik i izazovan model sakoa i haljine. Gole noge. Krema za samopotamnjivanje i Manolove cipele sa otvorenim prstima. Moj performans će zaseniti nepokretne eksponate. Utorak je. Otkazala sam druženje s devojkama. Mislila sam da ćemo Tajtus i ja popiti po koktel pre izložbe, a posle nje otići na večeru. Lepo. On je blebetao do poslednjeg časa, pretvarajući se da je izložba beznačajna, i to do te mere da je potpuno zaboravio da treba da idemo. Ali što se vreme polaska više primicalo, odlučio je da mene okrivi zbog toga. Bio je razdražljiv. “Nije mi jasno zašto ne obučeš haljinu koju sam ti kupio”, rekao mi je. Nisam htela da od toga pravim dramu pa sam je obukla. Pozvao je taksi, a kada smo stigli ispred muzeja, bio je znojav.

223


Otvorio je vrata i izašao ne sačekavši me. Nisam obraćala pažnju na njega, znala sam da sve to nije zbog mene. Ući ću u velikom stilu, s njim ili bez njega. Prvo cipele, pa za njima noge. Znala sam kako treba ući na takvo mesto. “Ja sam s Tajtusom Broktonom”, rekla sam na ulazu. “On je već ušao, ja sam njegova supruga.” Devojka u crnom uopšte nije bila impresionirana i nije reagovala na njegovo ime. Čak me nije ni pogledala. “Žao mi je. Gospodin Brokton nema pratnju.” Počela sam da se smejem. “Mora da se šalite sa mnom.” Ipak, nije bilo svrhe da pravim scenu, pa sam jednostavno otišla. Jebeni umetnik i njegovo jebeno umetničko raspoloženje. Krenula sam Medisonovom avenijom do restorana Sant Ambros, sela u bar i poručila čašu pino grija. Duboko sam udahnula i počela da razmišljam. Haljina: Tom Ford. Frizura Džejms Sebastijan. Cipele Blanik. Boja noktiju dim-crvena. Baš me briga za sve. Uživala sam u vinu.

224


67 Peta avenija, Menhetn Četvrtak, 9. oktobar Bili me je čekala kod fontane na Petoj aveniji, preko puta Čiprijanija. Lota je još uvek bila u bolnici, što se kao oblak nadnosilo na dan koji je trebalo da provedem s devojkama u razuzdanom šopingu. Ali ja sam želela da obučem nešto, a ko bi to bolje izabrao od njih? Bili zna kako i u kojoj prilici da ostavi utisak. Imala je na sebi kaput u stilu Kanjea Vesta, sivu majicu, farmerke Reg i Boun i cipele na štiklu od prevrnute kože. “Danas je trebalo da ja budem u centru pažnje, srce”, rekla sam. “Otimaš mi mesto pod suncem.” Prošli smo Luja Vitona, posle čega me je Bili uvukla u Sen Loran, da zeva u lakovane cipele za kojima je bukvalno umirala. “Nešto od Dolčea”, rekla sam. “Želim nešto jednostavno, ali šik.” “Lus, promeni nešto i zabavi se. Smišljam rokerski stajling za tebe. U stimpank glam stilu.” “Ne. Veoma jednostavno. Nisam uopšte sigurna da hoću da idem, hajde da nešto iskombinujemo.” Nije me slušala. Teško je biti koncentrisan na Petoj aveniji. Zaustavila se ispred Tifanijevog izloga. “Kupiću prsten iz kolekcije Hari Vinston kada se udam”, rekla je. Izložba će biti veliki događaj. Biće tu poznate ličnosti, Tajtusove kolege umetnici, svi kritičari i veliki kolekcionari. Naravno, i mediji. Pitanje ko je došao biće podjednako važno koliko i njegovi radovi. Bez obzira na to koliko sam odbijala da mislim na izložbu, bila sam veoma znatiželjna da vidim šta je uradio. “Dođi, Bil. Dolče”, rekla sam i povukla je za ruku da bih joj privukla pažnju. Gledala je nove polo-modele u izlogu Ralja Lorena. “Nije važno šta ćeš nositi, Lus. Bitno je da sutra uživaš.” Ipak sam našla nešto. Bilo je savršeno, a mi smo se zaustavile da u Pedeset trećoj uzmemo burgere i cezar salatu. Sara je zvala dok smo jele, pa sam je stavila na spikerfon.

225


“Ćao, lutko”, rekla sam. Bile smo pažljive prema njoj kao prema detetu koje nije izabrano da igra u školskom timu. Trudile smo se da budemo dobro raspoložene. “Lusi?”, rekla je. “Na spikerfonu sam, dušo. Bili je ovde - evo nas u Burger hevenu.” “Ah, dobro. Pa, htela sam samo da ti kažem nešto.” “Slobodno reci, Saro”, rekla je Bili. Onda je usledila pauza. Sačekale smo. “Dobila sam je, dobila sam je! DOBILA SAM JE, jebote!” “O bože!”, viknule smo u isti glas, a onda sam isključila spikerfon i stavila telefon na uvo, jer je urlala i počela da plaši ljude oko nas. “Šta se dogodilo? Dobila si emisiju!” Počela je nekontrolisano da se smeje, ili možda da plače, nisam bila sigurna. Bila je van sebe. Primakla sam rame uz Bili. “Saro?” “Nelson me je zvao jutros.” “Da...” “Rekao je da su imali mnogo posla da bi dobili produkciju, bilo je veoma iscrpljujuće, izvinjavao se. Rekao je da su se u nekom trenutku dvoumili da li da angažuju mene i Kendi Bergen i da nas ima šest, ili da ostave samo četiri.” Govorila je ne uzimajući vazduh, ali nije bilo važno - razumele smo najhitnije. Uspela je. Odmakla sam telefon, a Bili se primakla uz mene, tako da smo obe mogle da čujemo šta govori a da poštedimo ostatak restorana. “Rekao je da im se dopala žurka! Na kraju je dodao da je to bilo presudno. Svidela si im se ti, svidela im se Lota i tvoj ružičasti puci, Bili! Deb Votson je odlepila, ne prestaje da priča o Šnabelu.” “Šta je bilo s hranom?”, pitala je Bili. Počela je da sipa u tanjir. “Ma ko je mislio o hrani, oduševili su se što sam se napila! Plašili su se da ću biti suviše napeta.” “Stvarno?”, rekla je Bili. “Ja sam se baš mnogo trudila.” Odmahnula sam glavom i pokazala joj da je ignoriše. “Tako da ćemo početi tek sledeće godine, ali u ponedeljak imamo sastanak sa Lejšom. Ona je drugi producent, pregledaćemo priče. O BOŽE!” Bili je prevrnula očima. Opet sam joj glavom pokazala da ne reaguje. “Dobro, draga. Šta smo ti mi rekle? To smo ti i mi rekle.” “On je rekao da su jedino oklevali zbog toga što bih mogla da budem isuviše lepa, isuviše ljupka. Oduševio se što sam se napila. Zar to nije smešno?” “O majko mila, pa to je već ispričala”, šapnula je Bili. “Rekla sam ti, draga moja, razbila si ih. Proslavićemo, obećavam. Sutra se vidimo, zar ne?” “Da, vidimo se. Čekaj, šta je sutra?” “Veoma smešno, Saro. Sutra je izložba i videću te tamo?” “Naravno da ćeš me videti, Lus. Dobila sam je, dobila sam je, DOBILA SAM je!” “O Isuse!”, rekla je Bili. “Biće nemoguća.”

226


68 Galerija Gagosijan Zapadna Dvadeset četvrta ulica 555, Čelsi Petak, 10. oktobar Otvaranje: Tajtus Brokton: Ogledala Galerija je bila prepuna, naravno. Tajtus je bio zamišljen celog dana. Prijala mu je uloga i povratak u žižu. Znam da se osećao dobro zbog toga, ali ujedno je sve to i mrzeo. Umetnički marketing ne prija umetnicima. To je uglavnom veliki napor. Popio je najmanje dva viskija, koliko sam ja videla, mada sam i Tatjani rekla da ga drži na oku. Ovde ćemo se naći. Leo će ga dovesti. On ne voli kada negde stižemo zajedno. Pronaći će me kada ga prođe nervoza. Iako to nikada ne bi priznao, istina je da se uvek unervozi. Čak se i čovek s njegovim egom i svim onim što je postigao plaši da ga ne uhvate u prevari. Ha. Kakva ironija. Moja majka je bila tu s Rolandom. Zajedno su već nekoliko nedelja. Dopada mi se, deluje mi da su ozbiljni. Možda je Čeri spremna da se skrasi, što uopšte nije tako loša ideja. Devojke će stići kasnije, osim Lote, koja se preselila u Hejzelden na Osmoj, gde će boraviti tokom vikenda. Ja sam stigla ranije, bila sam sama i uživala sam. Obukla sam dolče i gabanu. Podigla sam kosu, stavila minđuše u obliku velikih alki i haljinu koja me je stezala kada treba i oslobađala me kada mi je bilo potrebno da dišem. La dolce vita. Tu su i stari radovi iz starih kolekcija. Neke od njih je uradio pre nego što smo se upoznali, a nekih se dobro sećam. Kao kada hodate stazom sećanja. Premda postoji nekoliko pojedinačnih radova, izložba je koncentrisana u četiri male grupe. Tri su već prikazivane ranije, dok je četvrta potpuno nova. Večeras se prikazuje po prvi put. Serije su naslovljene slovima L, O, V i E, u redosledu od najstarije ka najnovijoj. Galerija je veoma ukusno izradila štampani materijal. Naravno, naziv cele izložbe bio je Ogledala. Prva kolekcija radova, označena sa L, bila je kolekcija slika o ubistvima iz postavke u Vitniju. Žene ubice. Žene i smrt. L je naslov serije Love.

228


Nage figure se nalaze u različitim položajima i situacijima, u kojima lice jednog modela stoji naspram tela drugog. Ovu seriju je nazvao Opservacija. O. Potom ide serija V - Vitalnost. Posle nje su postavljeni novi radovi i svi su pokriveni. Upravo zbog njih je tako mnogo ljudi i bilo. Nova serija radova nosi naslov E. Euforija. Tajms ga je intervjuisao povodom novih radova. “Zašto Euforija?”, pitali su ga. Obično svi žele da znaju šta se krije u imenu. “To je kulminacija”, rekao je. “Predstavlja odraz onoga dokle sam stigao i procesa kroz koji sam prošao radeći ova dela. Bilo je veoma izazovno. Morao sam ponovo da pronađem inspiraciju. Trebalo je da pronađem ljubav za svoju umešnost, strast. I trebalo je da dosegnem to stanje u životu i umetnosti, u kojem ću moći da prevaziđem svakodnevicu koja nas čini prizemnima. Tek tako sam mogao da se izdignem, da radim i isplivam na površinu. I da pronađem euforiju.” Dopalo mi se to što im je rekao. Prijem je trebalo da počne za 40 minuta, ali novinari su nadirali da se ponovo povežu s njim. Videla sam neke poznate likove. Bila sam veoma upadljiva i duboko svesna toga. Znala sam da Tajtus to očekuje od mene. Prikladno sam se obukla, osenčila oči i nosila Džejmsovu frizuru s razdeljkom po strani. Uzela sam čašu vina i povukla se u ugao prostorije. Osetila sam da mi telefon vibrira u tašni i izvadila ga.

Videću te, Lusi. Ubrzo, ako si spremna. Budi lepa, gledaću te. Pogledala sam unaokolo. Šta to znači? Da li je on tu? Da li me prati? Prazan prostor se brzo ispunio. Stigao je Džulijan Šnabel. Tajtusu se to neće svideti. Ali šta je očekivao? Nadala sam se da ga neće videti pre svečanog otvaranja. Posle toga će moći lakše da se izbori s manje iritantnim ljudima. Tejlor Svift, Fil Džekson, Dajen fon Furstenberg s Barijem Dilerom i - koga to vidim! Satinu. Stajala je tamo, nadvisivši sve u prostoriji. Mahnula sam joj, a ona mi je uzvratila širokim osmehom. Novinari su se okupili na jednom mestu, ali ubrzo su opet počeli da kruže. To je bio trenutak kada je trebalo napraviti prvi dobar snimak. Fotograf iz Artforuma je došao da mi se javi. Tu su bili i ljudi iz umetničkog ogranka Tajmsa, iz magazina Diparčers, Vanitifer, SNOB, Najlon, Vog. Proletelo mi je kroz glavu da je možda trebalo da obučem model Kelvina Klajna.

Ti si... najlepša žena u ovoj sali. Ponovo sam pogledala unaokolo. Sva ona lepršava osećanja su se vratila. Pokušala sam da ostanem prisutna zbog Tajtusa, ali sve što sam želela bilo je da nađem Njega. Na prijemima poput ovih brzo se stvori gužva i oni su retko kad organizovani, ali ipak postoji neka vrsta prećutnog protokola. Ljudi će se skupiti oko velikih dela, kao što su već i

229


činili. Čuće se žamor zbog toliko ljudi u sali. Unajmljeni konobari će se boriti da se probiju sa šampanjcem i kanapeima. Ovo je bliže karnevalskoj atmosferi na nekom uličnom vašaru nego otmenoj muzejskoj tišini. Kada budu otkrili glavno delo izložbe, neće moći da ga vide svi u isto vreme jer nema dovoljno prostora. Ali će ga na kraju svi videti. To nije gužva u kojoj se ljudi guraju da bi zauzeli neko mesto. Ljudi će mirno doći do mesta s kojeg će videti delo, a potom će se skloniti. Bilo je pet do sedam. Znala sam da Tajtus neće izaći na vreme, što je bilo dobro zbog Sare koja je kasnila. Bili mi se porukom javila da je stigla. “Definitivno smo napravile pravi izbor”, rekla je kad sam je konačno našla. “Izgledaš prokleto seksi.” “Tu si! Ko mi kaže.” “Ne, ko meni kaže. Frizura ti je fantastična.” Primetila sam nekoga iza nje i zastala. “O bože. Bil.” Nisam mogla da verujem. “Šta?” “Ništa. Videla sam čoveka... koga nisam očekivala da vidim ovde.” Izdigla je vrat da vidi gde gledam. “Onaj u crnom odelu, bez kravate, s telom poput Isusa?” “Da.” To je bio Aleks. Aleks sa šišanja. Aleks s vinom i plastičnim čašama. Aleks u cipelama od dve hiljade dolara, u otkopčanoj košulji, sa zlatnom dugmadi za manžetne. “Ah, da”, rekla je Bili. “To je Lotin poznanik, oligarh. Srela sam ga u galeriji. Vau.” Ispustila je zvižduk. “Ne razumem zašto nije naskočila na njega.” “Šta?” Pogledao je prema nama, nasmejao se i nazdravio nam. Aleks je bio Lotin Rus? Ruski oligarh? Uputila sam mu ispitivački pogled i mahnula glavom. Ne razumem? Ko si ti? Šta radiš ovde? “Kunem se da ste vas tri najsebičnije devojke na svetu. Krijete zgodne poznanike umesto da ih upoznate sa svojom prijateljicom koja je singl, a onda se pitate šta tražim po društvenim mrežama.” Ponovo sam odmahnula glavom. “Čudno”, rekla sam. “Nije čudno, seksi je.” Leo je baš tada prišao, a Aleks je nestao u gužvi. “Lusi, ljubavi. Izgledaš fenomenalno. Ti si prava atrakcija večeri.” “Hvala ti, Leo. Da li si upoznao Bili Sitvel?” “Naravno. Drago mi je što vas ponovo vidim, gospođice Sitvel.” Diskutabilno je bilo da li se Leo seća Bili - teško da su im se putevi ikada ukrstili - ali on veoma poštuje etikeciju. “Lusi, hteo sam da ti kažem da Žena u ogledalu ima kupca. I to kupca na neviđeno. Ti znaš da je on odbio da bilo kome pokaže sliku.” “Kupac? Ni ja je nisam videla. Sačekaj. Da li on zna za to?”

230


“Da. Znam da je ubeđen da se neće rastati od slike, ali kupac je ponudio da je pet godina drži u muzeju po njegovom izboru, a takođe je rekao da je otvoren i za druge vrste dogovora. Nadam se da ćeš mi pomoći da razgovaram s njim.” “Opa. To je baš zanimljivo.” “Konačno sam ga i lično upoznao.” “Koga?” “Kupca. Večeras. Pre nekoliko sati. Razgovarali smo preko njegovog advokata. On je veoma šarmantan i iskren. A i vrlo realan. Zaista sam impresioniran. Istinski voli umetnost zbog umetnosti, ne pokušava da trguje njome.” Nisam razumela. Sve to je bilo... Tajtus mi nije ništa rekao. Da li je Leo znao za Ženu u Midtaunu?. Sigurno je znao. Da li je znao da su Tajtusa ucenjivali? “On je ovde.” “Ko je ovde?” “Kupac. Čim ga ugledam, upoznaću te s njim. Aleks Krajton. Bavi se obnovljivim izvorima energije. Rusija. Veliki novac je tamo u igri.” “Čekaj, Leo. On se zove Aleks?” “Da, Aleks Krajton.” Žena u ogledalu je akril na platnu. To je jedino što sam znala. Znala sam i da je slika visoka 182 i široka 137 cm. Nisam ni sumnjala da će biti izvanredna u toj veličini, mada sam bila nervozna. Volela sam da posmatram Tajtusove slike polako, a ne iznenada. Kao kada prvi put slušate operu, čitate neko veliko književno delo ili gledate film. Ima toliko stvari koje istovremeno zaokupljaju sva vaša čula, pa je potrebno da delu pristupate polako. Tako da, kada vidim masu ljudi i vidim vrh platna, polako prilazim slici. Takođe ne volim da novinari vide moju reakciju. Znam da će Tajtus biti pored mene i odvesti me do slike. Povešće me i proživećemo svoj kratak lični trenutak u ovoj prepunoj sali, pre nego što se on ponovo izgubi u gomili, da radi ono što mora. “Leo je rekao da ima kupca”, rekla sam kada mi je prišao. “Kaže da je kupac ovde večeras i da je spreman da uradi bilo šta što ti hoćeš da bi sklopio posao. Uključujući i to da izabereš muzeje u kojima će slika biti izlagana u sledećih pet godina.” “On je nije još ni video. Kako je moguće da želi da je kupi?” “Leo je rekao da ti znaš za to.” Tajtus se uznemirio. “Ne sluša me”, rekao je. “Pregovarali smo o slici.” “Šta?”, rekla sam. “S kim?” Nije me čuo, ali nije bilo ni važno - delilo nas je svega nekoliko minuta od trenutka kada ću videti sliku, i srce mi je brzo kucalo. Pogledala sam levo tražeći Bili pogledom, ali videla sam Lea kako stoji sa Aleksom. Onim Aleksom. Mojim Aleksom. Lotinim Aleksom. To je bilo nemoguće... i potpuno suludo. Kada me je Tajtus doveo blizu slike, do mesta na kome će je svečano otkriti, grupa se povukla da bi nam oslobodila prolaz. Ljudi su osetili da se on približava. Da, to je on. Oslobodite prolaz umetniku. Oslobodite mesto.

231


Držao me je za ruku. Ovaj deo je svima delovao izrežirano, ali večeras mi to nije smetalo. Moje misli su bile usmerene na priču s Aleksom. Tajtus me je zaustavio na tri koraka od dela, pustio mi je ruku i otišao iza dela da bi ga otkrio. Žena u ogledalu. Tišina je bila opipljiva. Na prvi pogled, videla sam ženska leđa. To nisu bila gola leđa, već prelepa leđa u haljini koja otkriva veliki deo, sve do struka. Uspeo je da uhvati lepotu ženskih oblika na način na koji bi to učinio modni fotograf. Boje su bile tamne i pojačane - osećanje koje je u meni probudila bilo je zaštitničko. Osetila sam njenu ranjivost. Potom su se moje oči pomerile ka ogledalu na zidu, u koje je žena gledala. To je bilo jedino mesto na kojem je njeno lice moglo da se vidi. Gledala je u ogledalo i hvatala naš, moj, posmatračev pogled. Tako sam je ja videla. Ne direktno, već kroz filter. Pogledale smo se, ali i nismo. I neka ide dođavola. Tako sam je ja videla. Preko ogledala na slici. Ogledala su varljiva, ona su filteri. Ogledala su nestvarna. Ne postoji ništa na svetu što me je moglo pripremiti za to. Lik u ogledalu bio je Odinin. Bilo je nemoguće zameniti ga s bilo kojim drugim. Počevši od njenog upadljivog Makovog karmina ruskocrvene nijanse. Netremice me je gledala iz ogledala, podsmešljivo. Njene oči su probadale moju dušu. Kao da mi se rugala. Naravno da se rugala - a ko ne bi? To je bila centralna slika serije E. Odin je bila Euforija. Pogledom sam preletela preko sale i počela je da me obuzima panika. Nigde nisam mogla da vidim Aleksove plave oči, ali ugledala sam Tajtusove crne. Delovao je zbunjeno. Osmeh mu je bledeo dok se moje lice pretvaralo u kamen. Čuli su se uzdasi, a potom i žamor. Reakcija je bila ohrabrujuća. Uspeo je. Bila je lepa. Uspeo je. Nisam mogla da čujem pojedinačne reči, kao što ne mogu da izdvojim zvuk violine iz orkestra, ali znala sam da je reakcija u galeriji potpuno drugačija od moje. Bilo mi je loše. Koža mi je bila hladna. Naravno, niko me nije gledao. Hvala bogu. Ljudi su uživali gledajući delo. Fenomenalno delo. Njegovo vrhunsko delo, koje je ostavljalo bez daha. Slika je bila dobra i nisam mogla da izdržim da je gledam. Mislila sam da će mi pozliti. Niko me nije gledao, osim Tajtusa. Kamere su već bile isključene, pažnja je popustila. Ljudi su komentarisali dok je prolazio, probijajući se ka meni. Bilo je to prelepo umetničko delo. Otrčala sam. Nisam otrčala. Niko ne može da trči na štiklama od 15 centimetara, a svakako nisam želela da privlačim pažnju. Ali bila sam bliže vratima galerije od Tajtusa i pronašla sam put do njih pre njega i jednostavno se izgubila. Ne znam da li ste ikada osetili nešto slično. Nalazite se u prostoriji u kojoj posmatrate nekoga koga volite, ali niko osim vas ne zna da on pripada vama. Iznenada sam osetila da sam odstranjena s mesta na kome sam bila, kao da sam anonimni posmatrač. Preplavio me je osećaj ogromnog gubitka. Osetila sam prazninu, a potom i vatru, koja se rasplamsavala. Bilo je nebitno odakle je poznaje i zašto ju je naslikao. Čak nisam želela ni da saznam.

232


Gde si? Potreban si mi sada. Prva sam mu pisala.

Molim te, potreban si mi sada. Gde si? Hoću da se nađemo. Bilo gde. Pokaži mi svoje lice. Gde si? Hajde da se nađemo. Molim te. Potreban si mi.

233


69 Hotel Ruzvelt Istočna Četrdeset peta ulica 45, soba 416 Kada ne znate šta ćete sa sobom, idite u hotel. Pozvala sam je pre nego što je hrabrost počela da me napušta ili da se otima kontroli. U tom trenutku nisam bila sigurna kako će se stvar odvijati. “Šta ti, jebote, tražiš s mojim mužem? Ne, nije važno. Koga je briga? Šta ti tražiš sa mnom, jebote? Jesi li ti bolesna? Da li si mentalni bolesnik? Da li si totalno sjebana, sjebana kučka, kao što je Lota rekla?” Nisam mogla da prestanem da psujem. Nije bilo vreme za Čerina pravila ponašanja. Ona me je podsticala da imam avanturu. I imala sam je, uslovno rečeno. A evo kako se sve završilo. Moj članak će se sutra pojaviti na svim kioscima. Nisam ništa mogla da promenim. Sranje, videla sam Noela na prijemu. Uspaničila sam se. Ali tada sam se setila da nju nikada niko nije video. Niko ne zna ko je ona. Niko izuzev Tajtusa. I mene. A ja nikada nisam rekla Tajtusu kako se ona zove. Neverovatno, jebote! U galeriji su svi ostali bez daha pred tom božanstvenom slikom. Pred likom, umetničkom metaforom i simbolikom. Ogledalo, lepota, percepcija, lažna istina i sva ta sranja. I velika jebena tajna - tako jako su me pogodile da nisam mogla da prestanem da se smejem. Toliko da sam počela da se gušim. Shvatila sam. Razumela sam zašto je Tajtus bio tako zbunjen. Ona se zajebavala s oboma. “Odin nije tvoje pravo ime. Zar ne?” “To jeste moje ime. Sada. To je ime koje koristim. Mislim da tebi i tvom mužu predstoji zanimljiv razgovor, Lusi. Zaista nemam volje da ti bilo šta objašnjavam. Da sam želela, uradila bih to ranije. Ali smatram da je pošteno da te poštedim patnje. Ne spavam s njim. Da li ti je sada bolje?” Prekinula sam vezu. I zurila u telefon. Želela sam da me pozove. Želela sam da reši sve ovo. Ali telefon nije zazvonio.

234


Niko nije znao da je devojka u ogledalu Odin. Ni Tajtus nije znao da je Odin sa naslovne strane magazina SNOB, bez fotografije, njegova devojka u ogledalu. Nisam znala šta da mislim. I baš zato sam najpre pomislila na Tajtusovu karijeru. Ovo je bio njegov preporod. Da je izbio skandal i da je bio uhvaćen, a proces izgubljen... Mislim da posle toga ne bi imao snage da se ponovo povrati. Zazvonio mi je telefon. Bili me je zvala. Tada sam se setila da i ja treba da dam neka objašnjenja, budući da sam odjednom nestala sa izložbe. Imala sam trideset i šest poruka. Sedam glasovnih poruka. Šesnaest propuštenih poziva. Odin i njene tajne. Nasamarila me je. Sve nas je dobro nasamarila.

235


70 Petak, 10. oktobar Rekao je da ćemo se naći gde god ja hoću, a ja sam odlučila da to bude ovde. Sada. Što pre možeš. Molim te. I on je došao. Sve je bilo kao kod Džejn Ostin. Livija bi aplaudirala. Nikome se to ne bi više svidelo nego njoj. U restoranu je bio čovek. Čekao me je. Izgledao je kao neko ko čeka, neko ko mi je blizak, ko se zaljubio u mene i neko u koga sam se ja zaljubila. Bio je lep. Imao je lice ispred kojeg se nepoznati ljudi zaustavljaju i pitaju se odakle ga poznaju. Tip čoveka za koga možete reći da je neko čak i kad ne znate ko. “Lusi” rekao je, “volim te. Mnogo te volim, draga moja. Molim te. Dozvoli mi da ti objasnim.” Visok i zgodan čovek, sa talasastom prosedom kosom i neravnim samouverenim licem. Bio je to Tajtus.

236


71 Subota, 11. oktobar Objasnio mi je, ali sam i sama već shvatila. Odin je Romanova ćerka. Odin ga je ucenjivala. Ona je bila ta koja je mogla da uništi njegovu karijeru. To bi i bilo pravedno na neki način. Ali zauzvrat je tražila nešto. Tražila je da je naslika. Želela je da bude zvezda izložbe. A potom je htela da zadrži rad. Bilo je tri sata ujutru. Moj muž je spavao pored mene u hotelskom krevetu, prebacivši zaštitnički ruku preko mene. Nikada nisam bila toliko zaljubljena u njega. Nije me bilo briga šta će se desiti. Mogli smo da odemo. Nismo uopšte morali da ostanemo u gradu. Mogli smo da odemo bilo kuda i počnemo iz početka. Mogli smo da budemo bilo šta. Kada mi je zazvonio telefon, pogledala sam da vidim ko me zove i brzo smanjila zvono. Ovog puta je Odin zvala mene. Izvukla sam se ispod Tajtusove ruke, otišla u kupatilo i zatvorila vrata. Javila sam se na poslednje zvono. “Kasno je”, rekla sam. “Hoću da budem fer, Lusi”, rekla je. “Ja sam fer osoba. Možeš da me pitaš još samo jedno pitanje. A ja ću ti odgovoriti, kakvo god da je.” To uopšte nije bilo fer. Imala sam milion pitanja za nju. Kako mogu da joj postavim samo jedno? Kao i obično, uhvatila me je nespremnu. Ali onda sam se setila. Da, bilo je jedno pitanje. Imala sam pitanje za nju. Imala sam jedno pitanje. “Ko je Aleks?”, pitala sam. “Aleks. To je dobro pitanje, Lusi.” “Hvala. Ko je on?” “Aleks je prijatelj.” “Ako je prijatelj, zašto pokušava da kupi tvoju sliku? Čak vrlo agresivno, mogu da dodam.” Mogla sam da osetim njen podrugljivi osmeh dok je ćutala. “Zato što je veoma dobar prijatelj. Želeo je da mi je kupi. Verovatno kao božićni poklon.” “To je prokleto skup božični poklon.” “Drago mi je što smo se upoznale, Lusi.”

237


“Ne. Sačekaj. Nisi mi odgovorila na pitanje. Ako je prijatelj, zašto pokušava da kupi sliku koja već pripada tebi?” Počela je da šapuće. “Zato što on ne zna da je slika moja, Lusi. To je tajna.” “Ne razumem.” “Dogovorila sam se s tvojim mužem. On je odigrao svoju ulogu, a ja ću svoju. Moj zadatak je da ćutim. Sada će obe slike nestati. Ona koju je iskopirao i ova na kojoj sam ja. Odgovorila sam ti na pitanje, Lusi Daner. Pozdravljam te.” I prekinula je vezu.

238


72 Lotin stan Utorak, 14. oktobar Žensko veče Bile smo u haotičnom stanju, ali sasvim različitom od onog od pre četiri meseca. Devojački sastanak utorkom kod Lote. Njen prvi sastanak otkako se vratila kući. “O bože, lutke!”, rekla je. Kikotala se kao devojčica. Godinama je nisam videla tako slatku i ranjivu. “Ne mogu da verujem da me niste zvale, ovaj grad je takav smor, a onda, kada se odjednom dešava toliko stvari, vi me ne zovete?” Savila je stopala ispod sebe. Kosa joj je bila puštena i talasasta. Nosila je veliki džemper i helanke, a stan joj je bio uredan. Čist. Spremila nam je pitu s piletinom, i to u zasebnim posudicama za pečenje. Bravo za Lotu! Pita s piletinom! Znala sam da će devojke naći razumevanja za sve što im ispričam. Osim toga, sva ta dešavanja i nisu bila toliko nenormalna. Bar ne njima. Mi nismo živele na konvencionalan način. Nijedna od nas. Živele smo spontano. Malo je falilo da Lota umre. Sara je skoro ostala bez svog rijalitija. Bili je mogla lako da izgubi stan, a ja samo što nisam imala avanturu... sa sopstvenim mužem. Tajtus je imao tajnu koja je mogla da uništi i njegovu karijeru i nas. Ali ja uopšte nisam brinula zbog toga. “Jesi li dobro?”, pitala me je Sara. Potom i Bili. Posle izložbe, njih dve su me zvale da čuju šta se dešava. Ono što sam im ispričala delovalo je kao moguća priča. Mada ne baš sasvim. “Da”, rekla sam im. “On uopšte ne razume žene, bez obzira na to koliko je novca zaradio slikajući ih. U svemu tome nije video ništa nenormalno. A ni ona, pretpostavljam. Ali on je slikao nju, a nije kresao pola grada, kako sam ja pretpostavljala. Slika je lepa i ja sam zadovoljna.” Noel je, naravno, smatrao da je to najgenijalnija ideja koju je ikada video. Plašila sam se da mu kažem istinu. Odin je morala da izađe u javnost - u nekom trenutku će to i uraditi - a kada dođe do toga, to više neće biti iznenađenje. Bojala sam se da bi to moglo da uništi

239


Noelov kredibilitet, bez obzira na to kako bi moglo da deluje na Tajtusov. Strahovala sam da će uništiti i poraziti sve nas. Ali sve se sjajno završilo. Muž i žena. Žena je pisala o njoj, a muž ju je naslikao. Devojka u ogledalu je devojka bez lica. Sjajno. Ponekad vam se sreća stvarno osmehne. Noel je stavio Tajtusa na naslovnu stranu januarskog izdanja. To je bila naša fotografija pre svečanog otkrivanja. Bila je spontana. Tajtusova ruka bila je na mom ramenu - nešto mi je govorio. Volela bih da znam šta mi je govorio, ali to je verovatno bilo nešto nebitno. Hoćeš još jednu čašu vina? Jesi videla da je Lorel ovde? Da li se sećaš kako se zove njegova žena? Ja sam mu se smešila. Delovali smo složno. To je bio trenutak pre nego što sam videla sliku, to sigurno znam. Prepoznajem mesto na kojem stojimo u sali. Bila sam srećna i uzbuđena zbog njega. Izgledala sam... zaljubljeno. Novembarska naslovna strana časopisa Artforum bila je Žena u ogledalu. To je bila fotografija dela u krupnom planu, na kojoj se video odraz prelepog i prezrivog Odininog osmeha u ogledalu. Dobila je svoju prvu naslovnu stranu. Odin iz Njujorka. Muza umetnika.

240


73 Restoran Vejverli in Sreda, 15. oktobar Naravno, i ja sam imala pitanja za Tajtusa. Imala sam ljubavnika, svog muža. Dobila sam avanturu, misteriju i požudu. Ali imala sam i pitanja. Odveo me je na jedno od svojih mesta, ne na neko od mesta na koja smo obično izlazili. Vejverli in je jedno od mesta na koja je Tajtus voleo da pobegne. Znala sam to. On tamo ode i mirno sedi u baru, niko ga ne uznemirava, oni znaju šta pije i da voli da se prema njemu ophode s umerenom pažnjom kada je sam. Večeras smo seli za sto, a ne za šank. Uzeo me je za ruku čim smo izašli iz taksija. Poljubio me je na trotoaru, pod svetlošću punog meseca, pre nego što smo ušli u restoran. Seli smo za mali sto jedno pored drugog i dodirnuo mi je koleno ispod stola. Njegov pogled i pažnja bili su potpuno usmereni na mene. Poslednjih dana imali smo neverovatno dobar seks posle svega što se dogodilo, ali još je bilo nekih nerazjašnjenih stvari. “Ipak ne razumem baš sve”, rekla sam mu. “Zašto... si to uradio? To je bila veoma opasna igra.” Zagonetno mi se nasmešio. Pomazio mi je obraze jakim i lepim prstima. “Šta to, ljubavi moja?” “Zašto si uopšte počeo da mi šalješ poruke? Kada, kako i zašto si odlučio da to radiš? Šta si očekivao da se desi?” Konobar je došao i otvorio flašu šampanjca. Polako nam je napunio čaše. Tajtus mi je nazdravio i počeli smo da pijemo. “Lusi, ljubav je jedino za šta se vredi boriti”, rekao mi je. “Ti to znaš. To je jedino što treba sačuvati. Najzad, uopšte nije važno gde sam radio proklete radove ili koliko ih je neko platio. Naposletku, važna je samo ljubav. Samo ti si mi važna. Ljudi kupuju moja dela zato što misle da su dragocena. Plaćaju neverovatne sume novca da bi došli do dragocenosti. Žude i tragaju za njima, osvajaju ih. Ali ja imam tebe. Ne mogu da dozvolim da te izgubim. Ti si moja dragocenost koju sam počeo da gubim i morao sam da te vratim.” Bilo je divno to što mi je govorio i kako me je tretirao. Bilo je prelepo, posle skoro dvadeset godina provedenih zajedno.

241


“To je bilo podlo”, rekla sam uz osmeh. “Zabranjeno. Podsticao si me da se zaljubim u drugog čoveka.” “To je deo misterije i avanture, ljubavi moja. Samo to nas održava u životu.” Namignuo mi je. “Želeo sam da se opet zaljubiš. Želeo sam da se osetiš željenom. Hteo sam da ta osećanja probudim i u sebi. Nikada te nisam podsticao da budeš s drugim muškarcem. To sam uvek bio ja. Zavodio sam te samo za sebe.” Govorio je prave stvari i obarao me s nogu. Ali ipak ne prebrzo. “Šta je Odin probudila u tebi?”, pitala sam ga. Uzdahnuo je i uzeo me za ruku. “Draga moja”, rekao je, “ona je probudila sve. Otvorila mi je oči. Došla je ovde da mi uništi život, a složićeš se da je imala pravo na to. Ali umesto toga, ona je u meni probudila nešto što mi je godinama nedostajalo i pomogla mi da ne izgubim ono što imam. Ja volim tu jebenu sliku. Ne sećam se kada sam poslednji put bio tako opsednut radom. Naslikao sam ženu koja je kurva, spletkaroš, lažov i kučka, ali istovremeno i tako neverovatno lepa. Najzad, ona mi je spasla život. To delo sadrži ljubav koja izmiče i zlo koje se prikrada. Srce je mračno, ljubavi moja. Dala mi je najbolji poklon koji sam ikada dobio, pored tebe.” Znao je šta mislim pre nego što sam uspela da izgovorim bilo šta. Mogao je da prepozna svaku promenu u izrazu mog lica, kao što to čine zaljubljeni. “Nemoj da je mrziš, Lusi. Da nije bilo nje, sada ne bismo bili ovde. Ne može se istinski osećati dok nas život dobro ne uzdrma. Mnogi ljudi samo posmatraju kako život prolazi pored njih, a nemaju snage da ga zgrabe. Ne bore se, nemaju izazove i pokoravaju se. Ta žena mi je bacila slamku spasa u trenutku kada sam se našao u vrtlogu propasti. Pomogla mi je da se vratim na obalu. Pokazala mi je put kojim ću ti se vratiti.” Gledao me je u oči, i ja njega. Bez ogledala, bez filtera. Samo prodorne, prelepe oči mog muža, koje gledaju moje i nikuda se ne pomeraju. Srce mi je jako lupalo. Sto je ostao jedina prepreka između nas. Prekinuo nas je dolazak konobara. Okrenuli smo se i poručili jelo.

242


JUN

74 Butik Džil Stjuart Brumova ulica 466, Soho Petak, 12. jun Otvaranje Tri kamere, dva producenta, jedan asistent produkcije i pet kariranih sukanja motali su se po Brumovoj ispred Butika Džil Stjuart. Lota i ja smo stajale malo dalje, iako smo i mi učestvovale u sceni. Ideja je bila da dođemo i damo moralnu podršku Sari. Borila se sa ostalim suknjama i bila joj je potrebna podrška. Pola sata pre toga, snimali su scenu u kojoj nas je zvala telefonom. U novom Butiku Džil Stjuart odvijao se veliki događaj. To je bila pozornica. Lota je povratila nekoliko kilograma i sada je izgledala zdravo, a i osećala se bolje. Godinama je nisam videla toliko opuštenu. Uvek je umela da nosi dizajnirane modele bolje i od manekenki i godinama su je fotografisali na svim mogućim mestima. Tako da se ona ovde osećala kao kod kuće. Obukla je originalnu kreaciju Džil Stjuart, koja joj je savršeno stajala. Džejms nam je napravio frizure. I to tako dobro da smo mogle da obučemo i trenerke i niko ih ne bi primetio. Napravite mnogo priloga, a glavno jelo neka bude jednostavno. Inače, to je rečenica iz knjige koju je Bili napisala i prodala. Biće objavljena u avgustu. Na snimanju je nakratko zavladala panika, a devojka koja je radila kao PR butika odvukla je Lotu na stranu. “Dušo, izgledaš fenomenalno u toj haljini. Sviđaš mi se u tome. Iskreno, nikada nisam videla da ta haljina nekome tako dobro stoji. Ali te molim da je skineš i obučeš nešto drugo. Šta god želiš, cela prodavnica ti je na raspolaganju.” “Zašto, lutko?”, pitala je Lota iznenađeno.

243


“Stiže VIP. A ona nosi baš tu istu haljinu.” Pre samo devet meseci nastao bi totalni haos. Lota bi već uveliko bila pijana i ponašala bi se u skladu s tim. Naravno, ne bi ni mrtva skinula haljinu i izvređala bi pola ekipe. Ali sada, posle osam meseci intenzivnog programa ambulantnog lečenja od zavisnosti i tonika s limetom, koji je uzela iz produkcijskog šatora sa pićem, samo se ljubazno nasmejala i otišla za devojkom do polica u dnu radnje. Ponovo se vratila u beloj kratkoj haljini, koja se savršeno slagala uz njen svetao ten i brazilsko feniranje na kojem smo bile kod Džejmsa pre samo nekoliko sati. Izgledala je čarobno. Bukvalno čarobno. Srknula je svoj tonik, ostavivši trag crvenog Makovog karmina na čaši. Osoblje koje je posluživalo, većinom mlade i lepe glumice i modeli, bilo je oduševljeno njenim izgledom. A onda je nastupila galama. Počeli su da sevaju blicevi i da škljocaju aparati. Ljudi su se kretali unaokolo. Okrenule smo se i čekale da vidimo ko je to, zbog koga se digla tolika prašina. Tu nije bilo samo ljudi iz produkcije i kamermana, već i paparaca. Ko je to otimao slavu Kariranim suknjama? Ko je nosio Lotinu haljinu i kome je ukazivana tolika pažnja? Žizel? Jedna od bliznakinja Olsen? Bila je to Odin. “Odin, pogledaj ovamo!” Ona se pojavila i fotografi su bukvalno urlali za njom. Delovala je sasvim smireno. Shvativši da je reč o poznatoj ličnosti, prolaznici su, bez obzira na to što verovatno nisu ni znali ko je ona, počeli da traže autograme, a ona ih je davala. Odin, koja je mrzela gužvu, koja je mrzela da izlazi iz svog stana, sada je uživala u popularnosti poput mis Amerike. Pozirala je s Džil Stjuart lično, u modernoj haljini koju bi svaka glumica želela da nosi. Sada će sve one želeti da izgledaju kao Odin. Lota je snažno zviznula. “Lutke, hajde da organizujemo izlazak s ovim konobarima posle zabave.” Dobra stara Lota, Lota s plamenom u očima. “Nema smisla da džabe traćimo ovu garderobu.” “Ja moram da pojedem nešto”, rekla je Bili. “Umirem od gladi.” “Ne”, rekla je Lota. “Imam bolju ideju. Uopšte nismo daleko. Učinite mi. Hajde da vidimo mog Dalija.” Bili ju je pogledala bez reči, a ja sam isto tako pogledala Bili. “Hajdemo, znam da mi nikad niste poverovale, veštice.” Uzela nas je za ruke i povela. “Andiamo.” Od svih mogućih mesta, odvela nas je u filijalu Čejs banke. Baš kao što je rekla. Na našu sreću, to je bila privatna filijala Čejs banke u lepom bloku zgrada s početka veka. Drugačija od banaka u koje se ulazi direktno s ulice u Midtaunu. “Treba mi Volter”, rekla je Lota na recepciji. Očigledno su je poznavali. “Otići ću po njega, gospođice Eklund.” Volter je bio klinac, oko tridesetak godina. Zagrlio je Lotu i rukovao se s nama. “Hoću da uđem u svoj sef, dušo. Tamo držim nešto što želim da pokažem svojim prijateljicama.”

244


“Naravno. Hajdemo.” Ja to ne bih nazvala sefom. Bila je to velika glamurozna starinska odaja. Volter je otvorio vrata i ušle smo. A slika je stajala tamo. “Dali, lutke!” “O bože!”, rekla je Bili. Ja sam ostala bez reči. Živim s umetnošću. Bila sam na mnogo izložbi i u mnogo muzeja. Jedan od najboljih svetskih umetnika stvara svoja dela u prostoru koji nazivam svojim domom. Ali ovo je bilo potpuno drugačije od svega. Ovo je bilo umetničko delo koje niko nije video već pedeset godina. Delo za koje niko nikada ne bi poverovao da pripada Loti. To je jedna od najpoznatijih umetničkih misterija. Šta se desilo s njom? Slika je bila tu. “Okej, devojke, nemojte da odlepite. Ova prostorija je klimatizovana i ja ne želim da gomila ljudi ovde diše i učini nešto neprimereno.” “Pobogu, Lota, ni Tajtus mi nikada neće poverovati”, rekla sam joj. Nismo bile sigurne šta da radimo kada smo izašle napolje. Bili je bila gladna. “Drage moje, ja sada idem da se prošetam”, rekla je Lota. Poljubila nas je obe i uputila se prema bloku zgrada. Posmatrale smo je dok je odlazila. Njena bela mini-haljina lepršala je dok se spuštala niz Brumovu prema vozu, a mi smo je pratile pogledom sve dok nije nestala s vidika. Tada smo se Bili i ja uputile kući. Imala sam planove sa svojim mužem. Skinula sam garderobu Džil Stjuart, koju sam nosila za snimanje scene, istuširala se i uradila piling. Obrisala sam se, stavila losion, a potom i bronzer. Obukla sam haljinu koju mi je Tajtus kupio. Bila je žuta. Obula sam crne Manolove cipele sa otvorenim prstima i čekala ga. Bio je u galeriji celo popodne. “Divno izgledaš, Lusi”, rekla je Tatjana smešeći se kada sam sišla. Čudno se ponašala prema meni, a razumela sam i zašto. Ušao je u kuću i stao. Odmah me je pogledao u oči. Gledao me je kao neko ko se tek zaljubio: s požudom, zahvalnošću i željom. “Izvini što kasnim, ljubavi”, rekao je. Poljubio me je, a zatim mi šapnuo; “Želim da ti dam sve.” “Tati, ne treba mi danas ništa više. Izuzev moje prelepe žene.” Popili smo kafu i posmatrali kako se ljudi kreću trotoarom iz Sant Ambrosa. A onda smo i sami otišli da se prošetamo avenijom. “Danas je sve posvećeno tebi, ljubavi”, rekao mi je. Nije bilo ni reči o Odin. Ni reči o poslu, devojkama, Leu, intervjuima ili izložbi. Ponovo smo otkrivali jedno drugo. Dodirivali smo se, osećala sam ga. Učili smo da istražujemo čula, kao da je sve potpuno novo. Razmazio me je poklonima, a u svlačionici robne kuće Barnis uradili smo nešto što nije za priču. Spenser, koji retko kada razgovara sa mnom kada dođem sama, rekao mi je da izgledam čarobno.

245


Otišli smo u Kartije, a zatim u Tifani, Dž. Mendel, Kloi i najzad u Selin. Podelili smo flašu šampanjca u Čiprijaniju, a potom smo poručili još jednu. Pronašla sam Njega. Najzad. On me voli do te mere da mu ništa na svetu nije važno osim moje želje. Erotika. Avantura. Nepoznato. “Imam iznenađenje za tebe”, rekla sam mu. “Prepusti mi se i pođi za mnom.” Zaustavili smo taksi i ja sam vozaču dala adresu Galerije Pejs. Lota nas je čekala tamo. Zbunjeno je gledao kada smo izašli iz kola i ja sam se nasmejala. “Samo me prati.” Ušli smo i odvela sam ga do kraja sale, gde je na zidu stajao okačen samo jedan ram. Uzela sam ga za ruku i odvela do njega.

TI SI MOJA SUDBINA. SAMO UZ TVOJU LJUBAV VERUJEM DA MOGU DA POSTANEM BILO ŠTA. TI MOŽEŠ. MORAM DA DOBIJEM TO OD TEBE... I NIKAD TO NE IZGUBIM. TI IMAŠ. TO JE JEDINO ŠTO ŽELIM. TO JE JEDINO ŠTO Ml JE POTREBNO. AMOUR FOU. Sačuvala sam sve njegove poruke. I angažovala sam Satinu. Trebalo mu je vremena da shvati. Lice mu nije ništa odavalo. Nisam znala šta misli. Iznenada sam se uplašila da je ovo preterano. A onda mu se jedna suza spustila niz obraz. U tom trenutku sam ga volela više nego što sam ikada pomislila da ću voleti nekoga. “To je za tebe”, rekla sam mu. Strasno me je poljubio. Lota je stala iza nas i nasmejala se. Bili smo tu i bilo nam je dobro. Imali smo pred sobom svo vreme ovog sveta.

246

U opasnim godinama  
U opasnim godinama  
Advertisement