Page 1


Suzan Majsner

PLAMEN NAD MENHETNOM S engleskog preveo Boban Jakovljević

Naslov originala: Susan Meissner A Fall of Marigolds

Beograd, januar 2017.


Jedan

TARIN Menhetn Septembar 2011. Komad fine tkanine od češljane vune, ukrašen cvetnim motivima, ležao je na krojačkom stolu poput rasturenog bidermajera. Pozadina, nekad bela, poprimila je snene tonove slonovače, a cvetovi boje lavande i cinobera bili su samo tihi odjek ugasle veličanstvenosti jarkoljubičaste i purpura. Opipala sam vek staru mekanu tkaninu. S vremenom je izbledela na suncu. Možda je njome bio prekriven naslon stolice ili neka komoda ispod prozora okrenutog jugu. Ili je, jednostavno, dugo bila zanemarena, a onda se desilo nešto zbog čega je njena vlasnica potpuno zaboravila gde ga je stavila. – Mislim da je bila prilično lepa – kazala je šezdesetogodišnja žena s druge strane krojačkog stola s izrazom krivice na licu. Kao da se stidela zbog neodgovornosti s kojom je postupano prema jednom tako starom komadu tkanine. – I dalje je lepa – umirila sam je. – Sara je sasvim očuvana, a mogu da zamislim i kakva je bila originalna paleta boja. – Zaista? – glas joj je ispunila nada. – Plašila sam se da je tkanina prestara i previše bleda za to. Ne znam ni odakle mojoj prababi. – Ovo je francuska vunena tkanina s kraja devetnaestog veka. – Okrenula sam tkaninu da osmotrim poleđinu. – Najverovatnije je korišćena anilinska boja na bazi katrana. Zato su prvobitne boje bile veoma žive. Nasmejala se. – Sve to ste zaključili na osnovu površnog pogleda? Uzvratila sam joj osmehom. – Četiri godine tekstilne škole. – Nisam znala da postoji škola za to. Pretpostavljam da postoji škola za sve.

3


Pomerila sam tkaninu na desnu stranu. – Mislim da mogu da nadom ovakvu ili sličnu tkaninu. – O, to je divno. Ali tkanina ne mora biti od najbolje vune. Ćula sam da je prilično skupa. Odgovarala bi mi i viskoza. – Daću sve od sebe. Mogu li da zadržim ovo, ili želite da uzmem uzorak? – Možete da je zadržite dok ne nađete nešto odgovarajuće. U međuvremenu bih želela nekoliko metara ovoga. Gurnula je preko stola dve tube batavijskog batika u jesenjim tonovima. Privukla sam tube sebi i dala joj da popuni obrazac. – Trebaće mi vaši podaci kako bih mogla da vam pošaljem imejl kad pronađem neku tkaninu koji bi mogla da vam odgovara. Bilo bi korisno i ako biste mi rekli koliko ste spremni da izdvojite za to. – Dala sam joj olovku. Mušterija je uzela obrazac. – Divno. Razmotala sam prvu tubu tkanine boje starog zlata. – Ovo je prelepa šara. Glavni novitet ove sezone. Koliko metara? Ali žena je samo ćutke gledala komad papira koji sam joj dala. – „Sve lepo želi da ispriča svoju priču“ – kazala je naglas pročitavši slogan naše firme u zaglavlju obrasca. – To mi se baš sviđa. – Time se vodimo mi u „Herlum jardu“ – rekla sam. – To sam naučila od jednog profesora u tekstilnoj školi. Taj profesor je zapravo rekao da je svaki motiv na tkanini zasnovan na nekoj staroj, univerzalnoj istini. Ja sam jednom davno samo ulepšala njegovu još stariju izjavu. – A koliko metara biste želeli? – pitala sam. – Oh! Dva. Ne, tri metra, molim vas. Od svakog po tri. Izmerila sam tri metra i počela da sečem. – To je tako lepo rečeno – nastavila je žena. – Posebno kad se bavite tim poslom. Oduševljena sam imenom vaše radnje. Jeste li i to sami smislili? Glavom sam pokazala prema svojoj poslodavki i najboljoj prijateljici Selin, čija je srebrna piksi-frizura bila okružena kaleidoskopom uzoraka Džini Bejer. Stajala je nasred radnje čekajući sledeću mušteriju. – Selin je smislila to ime. Ovo je njena radnja. I sve prelepe tkanine na zidovima su njene. Selin nas je pogledala i namignula nam. Pomerila sam prvu tubu u stranu i dohvatila drugu. To je bio pamuk boje čokolade posut zlatnim vijugama. – U stvari, uzeću dva i po metra onog prvog. – Žena je tiho uzdahnula i pogledala po policama i stolovima „Herlum jarda“. – Ne mogu da vam opišem koliko mi je drago što sam pronašla vašu radnju. Kad sam saznala da se selimo na Menhetn, rastužila sam se što ću izgubiti omiljenu prodavnicu tkanina. 4


Nisam očekivala da ću joj ovde naći zamenu. Valjda sam mislila kako je Menhetn previše urban za tako nešto. Njen komentar me je nasmejao. U ovaj grad sam se doselila pre mnogo godina. Odmah posle fakulteta i upravo venčana. I sama sam imala poneku predrasudu o Menhetnu. – Ćerka mi živi u Konektikatu. Ona mi je rekla da pogledam na Gornjem Vestsajdu – nastavila je žena. – Pročitala je u nekom časopisu da ste specijalizovani za reprodukcije tkanina. To je bilo pre nekoliko godina, ali ona čuva sve stare brojeve. Tako sam vas našla. Zahvaljujući tom članku od pre tri godine, i dalje su nam pristizale mušterije. Ispravila sam i razmotala drugu tkaninu i počela da secern. – To mi je, zapravo, najdraži posao. Obožavam da tražim tkanine slične starim platnima. – Sjajna je u tome – dodala je Selin. Sad je bila na metar od nas i spremala se da iseče komad tkanine na drugom krojačkom stolu. – Mislim da je to veoma zanimljivo – rekla je žena. – I uvek nađete odgovarajuću tkaninu? Moje makaze su zastale samo na sekund. – Skoro uvek. – Ali ponekad vam to i ne pođe za rukom? Makaze su ponovo delić sekunde oklevale nad tkaninom. – Što je tkanina starija, zadatak je teži. Ako ne nađemo ono što tražimo, onda moramo da se obratimo nekom dizajneru. To ponekad bude skupo, ali možemo vam preporučiti nekoliko dobrih. – Ipak, uglavnom nađete nešto? Mislim, neće biti smak sveta ako ne nađete baš takvu tkaninu, ali svakako se nadam da ćete uspeti. Makaze su napravile poslednji rez. – Da. Uglavnom uspevamo. – Znate – nastavila je žena posle kratke stanke – moraću da vam donesem venčanicu svoje bake. Ona je bila jedna od nevesta naručenih preko kataloga u vreme osvajanja Divljeg zapada i... Slušala sam pokazujuću pristojnu zainteresovanost. U stvari, bio mi je dobrodošao brz prelazak na temu koja me nije podsećala na jedinu tkaninu za kojom sam bez uspeha tragala, i to punih deset godina. Istina, nisam imala ni uzorak ni fotografiju. Potraga se zasnivala samo na sećanju na tu tkaninu, a i ono je bilo maglovito. Bila mi je rukama manje od jednog dana. A, kao što je Selin volela da me podseti, taj danje bio krajnje neobičan. Trebalo bi malo da smanjim očekivanja. Koliko sam samo starih knjiga uzoraka prelistala. Koliko sam internet stranica i prodavnica tekstila posetila u potrazi za odgovarajućom tkaninom. Marama je bila napravljena u Francuskoj, od indijske tkanine i sigurno je bila 5


stara preko sto godina. U jednom uglu crnim koncem bilo je izvezeno ime „Lili“, a krasila ju je bogata šara s nevenima koja se ponavljala. Za skoro deset godina nisam našla ništa ni nalik tome. Bilo je nekoliko retkih trenutaka kad mi je letimičan pogled na tubu tkanine, fotografiju ili uzorak budio nadu. Tada bih osetila kako vazduh oko mene titra i pomislila bih: „Evo je!“ Srce bi mi se uzlupalo, ali kad bih drugi put pogledala, skoro bih osetila olakšanje što sam pogrešila. Koliko sam želela da je nađem, toliko i nisam. Sve što je lepo želi da ispriča svoju priču. Ali nije svaka priča lepa. Žena je završila pripovest o svojoj baki, a ja sam se otrgla od misli koje su me progonile. Predala sam joj složene tkanine, a ona mi je dala popunjen obrazac. – Idite na kasu i Lesli će vam to naplatiti. A bakinu venčanicu možete doneti kad god poželite. – Pogledala sam obrazac da bih videla kako joj je ime. – Veoma mi je drago što smo se upoznale, gospođo Kortni. Javiću vam kad saznam nešto o tkanini koju tražite. – O, molim vas, zovite me Rut. – Ja sam Tarin. Rut Kortni je krenula prema kasi u prednjem delu radnje prolazeći pored drugih mušterija. Skoro sve su bile žene. Sve su držale kataloge s uzorcima s po jednom podvijenom stranom, ili tube koje su nosile kao novorođenčad dok su tražile savršen spoj kontrastnih i komplementarnih šara. Dugačka, uska radnja bila je puna kupaca, no ipak je vladala tišina kao u biblioteci. U radnji smo puštali muziku radio-stanice „Pandora“, ali je i ona bila prigušena mekoćom tkanina na nizu polica. Dopadalo mi se što sve te tkanine prigušuju i glasove mušterija, kao da sve obuhvataju svojim nežnim zagrljajem. Prodorna saobraćajna buka, ulična vika i zvuči sirena zamukli bi kad uđete u „Herlum jard“. Moja devetogodišnja ćerka Kendal često je govorila da je u radnji previše tiho, kao da ste ušuškani u nečiji dubok san. Pošto smo živele u prijatnom stančiću na spratu, tišina u radnji bila je sveprisutna stvarnost na koju je ona povremeno umela i da se požali. Srećom, izgleda da joj nije smetalo što je granica između mog poslovnog i privatnog života tako neodređena. Obožavala sam naš stan. Ne onako kako sam volela svoju ćerku ili tkanine i boje. volela sam da se na kraju radnog dana povučeni n svoje gnezdo. Prostorije iznad radnje uslišile su moje neizrečene molitve. Selin mi ili je ponudila pre nego što sam bilo kome drugom rekla da sam trudna, čak i pre nego što sam shvatila da neću moći da zadržim stan u Bruklinu samo s jednom platom.

6


Da je stan izdala nekom drugom, Selin je mogla da naplaćuje mnogo veću kiriju. Međutim, ona je uporno tvrdila da je to najbolje rešenje za sve. Kendal i ja smo imale udoban mali dom, a ona je u stanu iznad radnje imala pouzdane stanare. Ostavila sam tkaninu Rut Kortni na svom radnom stolu u zadnjoj prostoriji, gde su bili moj laptop i police sa starim knjigama uzoraka. Onda sam odjednom shvatila da se bliži veče. Kendal će završiti časove za manje od dvadeset minuta. Bio je to prvi dan škole posle dugog letnjeg raspusta. Svukla sam kecelju preko glave, prebacila je preko stolice za svojim radnim stolom i vratila se u glavni deo radnje. – Idem po Kendal – bezglasno sam izgovorila gledajući Selin, a ona je klimnula glavom. Izašla sam u septembarsko popodne. Iza mene se, duž nekoliko blokova, Osamdeset deveta ulica protezala sve do Riversajd parka, mog i Kendalinog omiljenog mesta. Preda mnom je bila raskrsnica s Ulicom Brodvej, kojom se kretala neprekidna kolona automobila, dok su sa strane blistali izlozi radnji naših suseda. Čovek koji je šetao psa pozdravio me je klimnuvši glavom, a jedna mama se nagnula nad kolica da vrati cuclu u usta svog deteta koje se uzjogunilo. Dostavni kamion se nepropisno parkirao, a sirena kola iza njega oglasila se s negodovanjem. U vazduhu se osećao dašak jeseni. Septembar mi je omiljeni mesec. Dopada mi se njegov nežni oproštaj s pastelnim bojama leta i način na koji je police naše radnje preplavljivao kestenjastim i smeđim nijansama i svim mogućim tonovima crvene. Septembar je dovodio ozbiljne ljubitelje veza i šivenja. Ti ljudi su obožavali da hladne noći posvete šivenju, spajanju i stvaranju magičnih tkanina. To je doba godine kad i mi prianjamo na posao. Čak i dok sam se udaljavala od radnje, osećala sam fine tonove neumitne promene. Redovni septembarski povratak stalnih mušterija i dalje me je zadivljavao, ali iz drugih razloga. Prepešačila sam nekoliko dugih blokova, prešla Ulicu Amsterdam i ubrzala korak videvši da su deca počela da se okupljaju ispred Kendaline škole. To je, bez sumnje, bila najlepša državna škola na Menhetnu. Imala je prozore kao katedrala, zavojito unutrašnje stepenište i svetle učionice visokih tavanica. To je školi davalo draž Starog sveta, koji mi je prijao. Kendalina škola je drugi razlog zbog kojeg sam bila zadovoljna našim stanom. Dok sam prelazila raskrsnicu, ugledala sam ćerku među četvrtakinjama. Posmatrale su grupu dečaka koji su se gurkali i smejali. Tamnosmeđa kosa joj je blistala na predvečernjem suncu, prava i sjajna. Toliko nalik Kentovoj. Ima i jamicu na levom obrazu kao on. 7


A kad se smeje, oči joj se bezmalo ne vide. Kendal je preko leta porasla više od svojih drugarica. Bila je pet-šest centimetara viša od devojčica koje su je okruživale. Moja ćerka je od Kenta nasledila i visinu. Diskretno sam joj mahnula a ona me je kratko pogledala, a onda se pozdravila s društvom. – Pa, kako je prošao prvi dan u školi posle letnjeg raspusta? – vedro sam upitala. – Dobro. I, mama, sećaš li se da sam ti za doručkom rekla kako mogu i sama da se vratim kući? Imam skoro deset godina i treba da pređem samo tri bloka. Odvojile smo se od dadilja i drugih mama koje su uzimale decu posle škole, pa smo krenule kući. – Sećam se. I znam da možeš i sama da se vratiš kući. – Znači, slažeš se? Čak je i govorila kao Kent. Tako samouvereno i iskusno. – Rekla sam ti da ću razmisliti. Osim toga, volim da se prošetam s tobom. – Da, ali uskoro ću napuniti deset godina. – Znam. Kendal uzdahnu. – Ne znam šta je tu toliko strašno. Vraćam se usred bela dana. Usred bela dana. Gde je čula taj izraz? Da li ste to uopšte više koristi? Svojevremeno, taj izraz je izgubio posebno značenje za mene. – Mnogo toga lošeg dešava se usred bela dana, Kendal. – Ali ne svakog dana, mama. – Znam – rekla sam posle kratke pauze. Bila sam svesna da se loše stvari ne dešavaju svakog dana. Nisam strepela da otmičar čeka u zasedi spreman da ugrabi Kendal čim sama krene kući iz škole. Nisam oklevala samo iz straha da bi nešto moglo da joj se desi već i zato što sam sama morala da donesem tu odluku. Stigle smo do Amsterdama. Vozila su hujala pored nas dok smo čekale zeleno svetlo. – Rekla sam ti da ću razmisliti o tome. I stvarno hoću. Kendal se namrštila. – To je kao da si me odbila. Upalilo se zeleno svetlo i zakoračile smo na prelaz. – Nije isto razmišljati o nečemu i doneti odluku o tome – objasnila sam. – Obećavam da ti da te neću tek tako odbiti. Sad mi kaži šta si radila danas. Kendal mi je u kratkim crtama prepričala svoj prvi dan u školi. Dok smo ulazile u „Herlum jard“, govorila mi je o australijskom naglasku novog nastavnika likovnog. Napravile smo samo dva-tri koraka kad sam primetila da 8


Selin, Lesli i vlasnica susednog kafea stoje zbijene oko krojačkog stola u sredini radnje i, očigledno, nešto pomno posmatraju. Čim su čule moj glas, podigle su glavu i kao po komandi se okrenule prema meni. Na licima su im se očitavali zabrinutost i iznenađenje. Šta god da su gledale, uznemirilo ih je. – Šta je bilo? – stigla sam do stola pre nego što mi je bilo koja od njih odgovorila. Selin je ispružila ruku kako bi me nežno zaustavila pre nego što vidim ono u šta su gledale. – Moli je upravo kupila novo izdanje „Pipla“. – Selin je pokazala glavom prema susetki iz kafea. – Pa? – bila sam prestala da čitam časopise. – Neka fotografkinja je našla memorijsku karticu u starom foto-aparatu koji je držala u podrumu. Mislila je daju je izgubila. Nije je videla deset godina. Nervozno sam se nasmejala. Selin nije bila sklona drami, i sad me je pomalo plašila. – Pa? Selin je oklevala, a onda se pomerila u stranu. Časopis je bio otvoren na dvema stranicama s naslovom: „Najava desete godišnjice: novootkrivene fotografije Jedanaestog septembra“. Najveća slika prikazivala je muškarca i ženu na ivičnjaku kako gledaju užas koji objektiv nije zabeležio. Pre nego što sam shvatila da u mene zuri moje sopstveno lice, prepoznala sam maramu posutu nevenima koju sam stiskala. Vreme kao da je stalo. Nagnula sam se prema ivici stola kako bih našla oslonac dok mi je glavom tutnjao kovitlac sećanja na taj trenutak. – To si ti – čula sam Kendal kako govori. Zažmurila sam u pokušaju da se vratim u sadašnjost i „Herlum jard“, za ovaj krojački sto okružen bezbrojnim tubama predivnih tkanina. Jedan glas je izmileo iz dubokih naslaga mog sećanja. „Daj mi ruku.“ Izgubila sam dah. „Daj mi ruku!“ Ne mogu da dišem! – Tarin! Selinine ruke su bile obavijene oko mene i vukle me nazad. – Bila si tamo? Videla si to? – Kendaline reči su pekle, ali obradovao me je taj bol jer me je vratio u stvarnost. Živa sam. A Kendal je pored mene. – Dobro sam – prošaptala sam Selin i osetila kako njen stisak malo popušta. – Izvini, Tarin – rekla je Moli. – Mislila sam da bi bilo dobro da ovo vidiš. Znaš, pre nego što ljudi počnu da te zapitkuju. Sutra će biti na svim kioscima. – Je li navedeno moje ime? – šapatom sam upitala.

9


– Ne – brzo je odgovorila Selin. – Navedeno je samo ime čoveka koji na slici stoji iza tebe. Još jednom sam pogledala, ali pažnju mi je ponovo privukla sama fotografija, a ne natpis ispod nje. Marama je blistala poput plamena dok sam je prinosila ustima. Iza mene je stajao čovek u kecelji jedne cvećare, s mobilnim telefonom na uvetu. Njegov pogled je, poput mog, bio usmeren prema vatrenom spektaklu na drugoj strani ulice. Na kecelji je ispod naziva cvećare bilo izvezeno i njegovo ime: Mik. Slika nije otkrivala da sam se trenutak kasnije našla na kolenima, a čovek po imenu Mik me je uhvatio i podigao na noge dok se svet oko nas rušio. Pogledala sam tekst ispod slike. „Ulice su bile pune posmatrača i begunaca iz zgrada nekoliko sekundi pre nego što se srušila druga kula. Mik Demetriju, cvećar s Menhetna (na slici iznad) svedoči da je bekstvo kroz masu naroda i ruševine bilo dramatično. 'Mislio sam da nećemo preživeti', rekao je govoreći o sebi i neidentifikovanoj ženi pored sebe kojoj je pomogao da se skloni na bezbedno. Demetrijov rođak, njujorški vatrogasac, poginuo je u Severnoj kuli.“ – Nisam znala da si bila tamo – rekla je Kendal. – Zašto mi nisi rekla? I šta znači „dramatično“? – Nemoj sad, Kendal – rekla je Selin i nagnula se da me pogleda. – Znaš, možeš pozvati redakciju časopisa i reći im da ne objavljuju tvoje ime. Ništa je nisam razumela. – Molim? – Mnoge naše mušterije će te prepoznati. Mogu pozvati časopis i reći im da znaju ko je neidentifikovana žena. Hoćeš li da im kažem da ne želiš da tvoje ime bude objavljeno? Nisam mogla da odgovorim Selin. Nisam bila kadra da objasnim Kendal zašto joj nisam rekla da sam toga dana bila kod Kula. Ni šta znači „dramatično“. Mogla sam samo da gledam tu drugu sebe na sjajnoj stranici časopisa, kako steže vatrene nevene koji su spasli moj i Kendalin život. Ali ne i Kentov. Stari, poznati pratilac pojavio se iz glatkih prevoja marame, isti onaj nevidljivi progonitelj koji mi nije davao mira godinama nakon Kentove smrti. Dok sam stajala okružena teškim tkaninama, uši su mi odjednom bile preplavljene zvucima. Ni sva tkanina na svetu ne bi mogla da priguši grmljavinu mog kajanja.

10


Dva

KLARA Ostrvo Elis Avgust 1911. Tri ostrva na kojima sam našla utočište posle požara bila su, u pravom smislu reči, ničija zemlja. Tu se vreme zaustavljalo za bolesne imigrante iz raznih zemalja dok su čekali da ozdrave. Nisu vraćani tamo gde se okončao njihov pređašnji život, ali nisu mogli ni da krenu prema širokom horizontu svojih nadanja. Bili su zaglavljeni između dva sveta. Baš kao ja. Zastakljeni prolaz spajao je zgradu pristaništa za trajekte s delićima otrgnute zemlje na većem ostrvu poznatom pod nazivom Elis. Činilo nam se da u tom svetu, za razliku od našeg, provejava nada. Iza bolnice u kojoj sam radila kao medicinska sestra bio je Bateri park na Menhetnu, od kog nas je delila kratka vožnja trajektom. Na suprotnoj strani nalazio se tesnac Narouz i plava satenska površina koja je vodila ka postojbinama svih nas. Bolnica na ostrvu Elis bila je prolazna stanica na kojoj se određivalo šta ste bili i šta ćete biti. Ako je vaša bolest izlečiva, biće vam dozvoljeno da se iskrcate na kopno. U protivnom, bićete poslati tamo odakle ste došli. Posmatrala sam vrhove zgrada na obali obuzeta čežnjiom. Ako se to izuzme, nije mi smetalo što živim nadomak dokova Amerike. Prošlo je pet meseci otkako sam kročila na ulice Njujorka. S prozora svoje spavaonice videla sam njegove blistave zgrade, a u vetrovita jutra skoro da sam mogla da čujem kako gradske ulice oživljavaju. Ali nisam bila spremna da se vratim na njih. Trajekt je dovozio sve što mi je trebalo, a prostorije bolničarki bile su uredne, nove, osvežene dahom mora, mada pomalo tesne. Sa mnom je stanovala bolničarka Doli Maklaud. I ona je živela i radila na ostrvu broj tri, na donjem kraku kompleksa Elis, koji podseća na slovo E. Naša soba bila je nadomak bolničkog krila u kojem su čekali bolesnici iz stotinu zemalja.

11


Njihova jedina želja bila je da ih proglase dovoljno zdravim da mogu ponovo da se spoje sa svojim voljenim i odu s ostrva. Mi smo im spuštale temperaturu, viđale im rane i pothranjivale njihove klonule nade. Među bolesnicima je bilo i dece odvojene od zdravih roditelja. Bilo je i odraslih koji nisu imali pojma da su bolesni kad su zaplovili. Drugi su bili previše psihički slabi da bi se sami probijali kroz život. Njih su, uprkos zdravim plućima i srcima, vraćali u zemlje iz kojih su došli. Govorili su jezicima različitim od svega što nam je bilo poznato. Dugi nizovi rečenica bili su ispunjeni zvucima za koje nam se činilo da ne sadrže nikakvu rimu ni metar. Moje koleginice i ja pokupile smo neke izraze pošto smo ih tako često čule. Delovalo je da postoji hiljadu reči za ostvaren san, ali samo jedan, opšti vapaj za izjalovljenim nadama. Mnogi su ostrvsku bolnicu napuštali zdraviji nego kad su došli, ali, naravno, ne svi. Neki su napuštali ovaj svet i odlazili na nebo. Bile smo zauzete od jutra do večeri. Uveče bismo brzo zaspale. Osim toga, tu nije bilo tragova požara. Doli i još nekoliko sestara radovale su se odlascima u grad tokom slobodnih dana. Na ostrvo su se vraćale ponoćnim trajektom donoseći dašak parfema i duvana i slani miris znoja pošto su celo veče plesale. U početku su me pozivale da im se pridružim, ali nije im trebalo dugo da shvate kako ja nikad ne napuštam ostrvo. Doli je znala ponešto o onome što me zadržava ovde, čak mi je ispričala da je i ona jednom preživela požar u kući. Imala je osam godina. Nisam se uvek osećala ovako, rekla je. Ali s vremenom je strah od požara jednostavno iščezao. Ja se nisam plašila vatre. Užasavalo me je to što sve u šta si siguran u trenutku može da nestane. Nisam sve rekla Doli. Ona je, kao i druge bolničarke, znala za požar. Svi u Njujorku su znali za požar u fabrici „Trajangl“. Ona i druge bolničarke na ostrvu Elis znale su da sam ja, zajedno sa svima ispod osmog sprata, uspela da pobegnem kad je požar izbio na gornjim spratovima zgrade „Aš“. Znale su da sto četrdeset sedam radnika fabrike „Trajangl“ nisu bili te sreće. Znali su da su vrata stepeništa koje vodi u Ulicu Vašington bila zaključana kako bi se sprečile krađe i da je jedino upozorenje na požar bila sama vatra jer nije bilo sirena koje bi skrenule pažnju na opasnost. I znale su da su desetine zaposlenih u fabrici, uglavnom žena, odabrale da skoče kroz prozor i brzo skončaju na pločnicima umesto da umru u mukama u požaru. Znale su da je broj mrtvih bio zapanjujuć jer su sve novine pisale o tome. Doli i ostale nisu znale kako je bilo gledati ljude kako iskaču kroz prozore u plamenu, a nisu ni pitale, jer ko bi pitao tako nešto? 12


Nisu znale ni za Edvarda jer im ga nikad nisam pomenula. Tek sam bila počela da radim kao bolničarka u jednoj ordinaciji na šestom spratu i imala sam malo poznanika u Njujorku. Čak ni Doli nije znala da je Edvard Brim osvojio moje srce za samo nekoliko sati nakon našeg prvog susreta u liftu. Bila sam ispustila kišobran, a on mi ga je podigao. – Očekujemo li kišu? – upitao je sa širokim osmehom. Kao i ja, bio je prva generacija Amerikanaca u svojoj porodici. Po njegovom lakom naglasku zaključila sam da su mu roditelji Evropljani. Kao i moji. Tamnosmeđa kosa mu je bila namazana voskom i uredno očešljana, ali odelo mu je bilo malo izgužvano, a na manžetni mu je ostalo malo jajeta – mrvica, zapravo – tako da sam i ne pogledavši na njegovu levu šaku zaključila da je neoženjen. Bio je visok kao moj otac, ali vitak. Imao je oči boje svitanja posle vetrovite, kišne noći. Ali imao je držanje i ponašanje Njujorčanina. Njegovi roditelji su, za razliku od mojih, sigurno ostali u gradu nakon prolaska kroz Elis. – Miriše na kišu – odgovorila sam. Osmehnuo se još šire kad je lift krenuo naviše. – Stvarno? – Zar ne osećate miris kiše? – upitala sam i odmah se pokajala. Naravno da ne oseća. On je gradski momak. Muškarac pored njega se nasmejao. – Ona je devojka sa sela, Edvarde. One uvek znaju šta se sprema. – Pa, dobro. Onda bi trebalo da mi bude drago što se jutros nisam potrudio da očetkam cipele! – Edvard i drugi muškarac su se nasmejali. Nagnuo se prema meni. – Lepo je što znate kad se sprema kiša, gospođice. Malo je toga na šta bivamo upozoreni. Uzvratila sam mu osmehom, ne mogavši da odvojim pogled od njega. – Tek ste stigli u Njujork? – upitao je. Klimnula sam glavom. – Onda, dobro došli u grad, gospođice...? – Vud. Klara Vud. Blago se naklonio. – Drago mi je što smo se upoznali, gospođice Vud. Edvard Brim, vama na usluzi. Lift se uz ljuljanje zaustavio na šestom spratu i vrata su se otvorila. – Ovde izlazim – nerado sam klimnula glavom u znak pozdrava. Edvard je dodirnuo svoj šešir. Netremice me je gledao u oči dok su se vrata zatvarala, a lift nastavio da se uspinje, ljuljajući se. Videla sam ga kasnije toga dana dok je po kiši trčao za tramvajem. Posle toga sam ga viđala skoro svakog dana, bilo u liftu ili u predvorju zgrade „Aš“. Čula sam kako priča o svom poslu knjigovođe u fabrici „Trajangl“ na desetom spratu i znala da je kolega koji se često vozio liftom s njim dobavljač tkanina 13


po imenu Oliver. Znala sam i da Edvard voli čaj eri grej, makarone i nanu jer sam sva tri mirisa mogla da osetim na njegovoj odeći. Znala sam da voli bejzbol, domaće pecivo i englesko pivo. Uvek bi mi poželeo dobro jutro i pozdravljao me dodirujući šešir, i kao da je na ivici da me nešto pita kad bi se lift zaustavio na mom spratu. Na dan požara, baš kad se lift otvorio, upitao me je da li bih, možda, pred kraja smene želela da vidim sprat na kojem se nalazi pogon za šivenje. Bila je subota. Krojačke na devetom spratu su posao završavale u pet. Pristala sam. Bolničarke s Elisa nisu znale da sam gledala Edvarda kako skače s devetog sprata prema meni i ulici, a s njim je vrišteći skočila i devojka s kosom i suknjom u plamenu. Devojka se plašila da skoči sama i Edvard ju je zgrabio za ruku kad ih je plamen odbacio s prozora. Doli i ostale su mislile da imam mnogo sreće što sam se spasla. – Baš si imala sreće, Klaro – rekle su. Nisam se tako osećala. Kad sam bila mala, sreća je bila kad nađeš nešto za šta si mislio da je zauvek izgubljeno, ili kad na seoskom vašaru osvojiš porculansku lutku, kad dobiješ nov šešir, ili kad ti je na igranci plesna karta dokraja popunjena. Zbog takve sreće imali ste utisak da ste miljenik nebesa i sudbine. Od takve sreće vam se vrtelo u glavi i osećali ste se nepobedivo. Kad imate sreće, ne ostajete zarobljeni između očajničke želje da zaboravite prošlost i nemoći da krenete u budućnost. Čim je do njih stigla vest o požaru, moji roditelji su želeli da se vratim kući u Pensilvaniju. Otac me je uveravao da u njegovoj ordinaciji i dalje ima mesta za mene i da će kod njega za mene uvek biti mesta. Ali nisam želela da se vratim onome što sam bila, nisam htela nazad u seoske predele gde je sve iste nijanse smeđe ili zelene. Upravo sam bila napunila dvadeset jednu godinu. Živela sam u Njujorku, gde su i danju i noću negde smelo sijale sve moguće nijanse. Preda mnom je, ili je bar tako izgledalo, bio ceo život. Edvard bi me pozvao da večeram s njim ili da gledamo neku predstavu, samo da nije bilo tog požara. Bilo nam je suđeno da se zavolimo. Bila sam sigurna u to, iako sam ga poznavala samo dve nedelje. Ali dok su pepeo i komadi izgorele tkanine poput snega prekrivali izlomljena tela Edvarda i mnogih drugih kojima nisam mogla da pomognem, znala sam da mi treba neko mesta gde ću moći da shvatim šta sam izgubila iako to nikad nisam ni imala. A to sam mogla samo negde između dva sveta.

14


Tri

Dva bolnička ostrva bila su napravljena od zemlje i kamena iskopanih ispod njujorških ulica prilikom izgradnje podzemne železnice. Bila sam zadivljena time što su brodovi puni zemlje izručeni u more i što se ta zemlja zadržala na tom nasipu. Ponekad sam se pitala da li bi se ostrva urušila ako bi se zemlja ispod njih zatresla. Bog ih nije stvorio tu, pa zašto bi ih onda štitio? Nekada davno, dok je sve bilo prema božjoj promisli, tu su bile plitke vode, koje su se povlačile s osekom, i beskrajne kolonije ostriga. Bar se tako priča. Ono što je Bog stvorio davno je nestalo. Moji roditelji su iz Evrope došli u Ameriku godinu dana pre mog rođenja, pre izgradnje bolnice na ostrvu Elis. Drugo i treće ostrvo jedno za drugim uzdigla su se s morskog dna nekoliko godina nakon otvaranja bolnice, kad je postalo očigledno da se nešto mora preduzeti povodom imigranata koji su u Ameriku stizali bolesni i donosili zarazu. Nisam pomišljala da zatražim posao ovde nakon što sam završila školu za bolničare u Filadelfiji. Tada ne bih odabrala ovako izdvojeno mesto. Mene su mamile ulice Menhetna. Živi njujorški kolorit privlačio me je od sedme godine, kad sam došla da gledam predstavu koja mi je zauvek ostala u sećanju. Otkad znam za sebe, htela sam da postanem deo tog zapanjujuće živog grada. Moja sestra Henrijeta verovatno nikad neće otići iz Pensilvanije. Tu se udala i dobila decu, a tu će odgajati i unučad. Njoj se nikad nije desilo ništa neočekivano i ona je zbog toga bila zadovoljna. Za nju je svaka boja imala samo jednu nijansu. U tome je bila razlika između nas. Ona je bila zadovoljna jednom nijansom. Mene je boja oduvek privlačila. Oduvek. Što je življa, jača ili intenzivnija, to mi se više sviđala. Nikad nisam, kao sestra, okretala glavu kad sam pomagala ocu u ordinaciji i kad bi nam sunđeri i instrumenti postali grimizni. Boja krvi me je opčinjavala, mada me je patnja bolesnika sprečavala da joj se otvoreno divim. Henrijeta je rekla da krv ima boju smrti. Ja sam joj rekla da je to boja života. Pa zar nije tako? Zar to nije boja života? Kad su se tokom onog požara tela prosula po ulicama i pločnicima, iz njih je istekao život.

15


Ima noći kad sanjam taj požar, a moj um pretvara krvave barice na pločniku u zgažene crvene bukete. Nisam bila svesna da nešto govorim. Ali mora da je bilo tako, pošto bi se Doli probudila i prošaptala mi: „Na sigurnom si, Klaro.“ U drugim prilikama deo moje svesti zadužen za snove, stvarao je scenario u kom Edvard preživljava požar. Zašto moje pletisanke ne bi mogle potpuno da preskoče vatru? volela bih da sanjam kako požara nije ni bilo. Moje ostrvo ništa nije zahtevalo od mene. Bilo je tu od početka sveta i, bez sumnje, biće tu do njegovog kraja. Ljudi su pristizali u bolnicu i odlazili iz nje. Druge bolničarke su dolazile i odlazile. Bilo je to zgodno mesto za oklevanje. Na licima ljudi punih nade viđala sam tračke života za kakav sam znala i kakav me je sigurno i dalje čekao. * Kad bi u njujoršku luku pristalo više brodova, trajekti bi pristizali od zore. Stotine imigranata prolazile su kroz Elis. Pregledane su im karte, beležena njihova imena i procenjivano zdravlje. Oni koji ne bi prošli zdravstveni pregled stizali su kod nas, neki na nosilima ili u kolicima, a neki na sopstvenim nogama. Većini je odeća bila obeležena inicijalima ispisanim kredom, koji su nam govorili od koje bolesti ili poremećaja pate. Ja sam svakog dana na infektivnom odeljenju obrađivala desetine ljudi. Onda kad bi stiglo više brodova, nisam mogla da postignem da zabeležim broj novih bolesnika. Jednog oblačnog avgustovskog dana, koleginice i ja smo ustale pre zore i uz svetlost lampe doručkovale jaja i tost. Tek što je sunce obasjalo pročelje Elisa nalik palati stigao je prvi trajekt. Bolnica je do podneva bila krcata pridošlicama iz najudaljenijih krajeva sveta. Tako je bilo i prethodnih dana. Ali tog dana samo je jedan od novopridošlih bolesnika privukao moju pažnju i zadržao je. Marama boje bakra oko vrata muškarca koji je čekao u redu za prijem u bolnicu bila je jedini blesak u gomili smeđih i sivih kaputa. Činilo mi se da me doziva, kao da je svesna da podseća na vatrenu ogrlicu koju je Edvard imao oko vrata kad se otisnuo u nebo. Imala sam utisak da je marama meka kao runo jagnjeta. Cim sam je ugledala, bilo mi je jasno da je marama ženska, što je pobudilo moju znatiželju. Jedan bolničar je otvorio vrata i silovit nalet vetra obrušio se na šešire useljenika dok su se peli stepeništem glavne zgrade gde smo ih mi dočekivali radi prijema. Ispred muškarca s maramom bila je žena koja je držala za ruku svetlokoso dete. Pustila je detetovu ruku kako bi uhvatila svoj šeširić kad joj 16


ga je vetar zbacio s glave. Videla sam kako muškarac hvata šešir, koji je poleteo ka vodi iza njih. Vratio ga je ženi. Ona ga je privila uz grudi i klimnula glavom u znak zahvalnosti. To sam često viđala za pet meseci provedenih na ostrvu. Jezičke prepreke nisu lišavale useljenike želje da izraze zahvalnost kad bi im se desila makar neka lepa sitnica. Nekim čudom su pronalazili način za to. Muškarac je bio zlatokos i vitak. Nosio je kapu od crnog filca i držao jednostavnu torbu. Pretpostavila sam da je u poznim dvadesetim, možda malo mlađi. Lice mu je bilo prošarano tek izraslom svetlom bradom, a obrazi pomalo upali. Sigurno je smršao tokom prelaska Atlantika, kao i svi ostali putnici treće klase koji su se iskrcavali na ostrvu Elis. Međutim, videla se i bolna iznurenost u njegovim očima, pa čak i u načinu na koji je stezao vilicu. Iza toga se nisu krile samo muke napornog putovanja, već i nešto drugo. Prišao je stolu za kojim smo čekale ja i još tri bolničarke u uštirkanim belim uniformama. Glavna sestra, gospođa Krouli, sedela je pored nas. Proveravala je registarske oznake i okovratnike obeležene kredom. Beležila je imena i upućivala useljenike u jednu od nekoliko bolničkih zgrada u zavisnosti od njihovog stanja. Jedno dete je krenulo da počeše oteklo, vodnjikavo oko, ali mu je majka odgurnula ruku s tihim prekorom. Dete je gurnulo ruku u džep. Ako je oko zaraženo trahomom, ni dete ni majka nikad neće videti obalu Njujorka. Dežurni lekar, a ne ja, hvala bogu, reći će majci da moraju da se vrate u svoju domovinu. Nikome s trahomom nije dozvoljavano da se iskrca na kopno. Čekala sam, spremna da pomognem oko useljenika s francuskog govornog područja. Ne govorim francuski tečno, ali me je majka Francuskinja naučila dovoljno da razumem jednostavne rečenice kao što je: „Ali ja nisam bolestan“, ili „Treba da se nađem s rođakom u Nju Džersiju“ i „Nemam novca za lekara“. Kad neko ko govori francuski čuje da započinjem rečenicu na njegovom jeziku, odmah kreće s bujicom preklinjanja koje nikad ne razumem. Gospođa Krouli tvrdi kako nije bitno što ne razumem. Dovoljno je što znam da im kažem: „Sada se morate javiti u bolničku zgradu, gde ćete biti zbrinuti. Za ovim stolom nema nikakvih izuzetaka. Žao mi je“. Nekoliko ljudi iz prve grupe za našim stolom govorilo je nemački i švedski. Drugi su govorili engleski s jakim škotskim naglaskom. Pošto nikom nije trebao moj skromni francuski, pažnju sam usmerila na muškarca s maramom, čiji pogled nije plamteo samo od bolesti. Pogledi su nam se sreli i začudo, kao da smo prepoznali jedno drugo. Nisam čula glavnu sestru kad mi se obratila. – Gospođice Vud! 17


Malo sam se trgnula i beležnica koju sam držala bocnula me je u rebra. – Da, gospođo Krouli? – Pitala sam vas znate li mađarski! – Ne. Žao mi je. Glavna sestra je okrenula glavu prema drugim bolničarkama. – Zna li neko mađarski? Razleglo se horsko „ne“ i ponovo sam pogledala onog muškarca. On je posmatrao nebo, koje je treperilo iza visokih prozora pored nas, ili je možda posmatrao kopno u daljini. A možda je i tražio brod kojim je doplovio i sad je bio usidren u njujorškoj luci. – To ćete morati da razjasnite s doktorom kad ga vidite – rekla je gospođa Krouli tamnokosoj ženi koja je stajala ispred našeg stola. Žena je zaplakala, a muškarac s maramom se trgnuo iz sanjarenja i pogledao prema mestu odakle je dopiralo jecanje isprekidano nekim lirskim dijalektom koji se u komadićima rasipao prostorijom. Niko nije znao šta ta žena pokušava da nam kaže. – Ne mogu da vam pomognem, draga – rekla je gospođa Krouli blago, ali bespogovorno. – Moraćete da se javite na odeljenje koje vam je određeno. Gospođice Vud, da li biste pokušali? Prišla sam ženi i nežno je uhvatila za ruku, ali ona se otrgla od mene i izvila se preko stola preklinjući gospođu Krouli rečima koje niko nije razumeo. Gospođa Krouli je pozvala bolničare koji su stajali u zadnjem delu prostorije. – Treba mi mala pomoć – doviknula im je. Ponovo se obratila meni. – Prenesite joj uputstva na francuskom, gospođice Vud. Možda će to razumeti. – Žao mi je – kazala sam na francuskom. – Za ovim stolom nema izuzetaka. Morate na lekarski pregled. Žena me je ščepala za ramena i beležnica mi je pala na pod. – Je ne mis pas malade! Je ne suispas malade! Nisam bolesna. Imala je naglasak kao ja. Francuski joj nije bio maternji jezik. Ali znala ga je dovoljno da mi kaže ono što je htela. – Redar! – povikala je glavna sestra preko ramena. Muškarac s maramom se sagnuo da mi podigne beležnicu s poda dok je jedan redar prilazio nesrećnoj ženi. Nekoliko sekundi čuli su se samo ženini i redarevi koraci preko pločica i njen tihi plač. – Sledeći, molim – rekla je gospođa Krouli pomalo drhtavim glasom. Muškarac s maramom je iskoračio. Dao mi je beležnicu, ali pogledom je pratio ženu koja je odlazila dok ju je redar blago pridržavao. 18


– Hvala – pružila sam ruku da uzmem beležnicu. – Kako se zovete? – upitala je gospođa Krouli. Muškarac s maramom je polako okrenuo glavu prema nama. Ništa nije rekao. Gospođa Krouli je pružila ruku prema registarskoj oznaci prikačenoj za rever njegovog kaputa. – Vašu oznaku. Dajte mi vašu oznaku. Muškarac ju je poslušao. Gospođa Krouli je pogledala njegovu karticu i proverila spisak. – A, da. Endru…Gvin. – Onda je podigla pogled prema onima koji su stajali iza njega i čekali na red. – Gde vam je supruga? Lili? Je li s vama? Muškarac po imenu Endru Gvin bez reči je zurio u svoje šake. – Razumete li šta vas pitam? Gde je gospođa Gvin? – ponovo je pitala gospođa Krouli. Gospodin Gvin je zaustio da nešto kaže, ali onda je zatvorio usta. Glavna sestra je pogledala njegovu karticu, a onda se okrenula bolničarkama iza sebe. – Bože dragi, imamo Velšanina koji ne govori standardni engleski. Može li neko da ga pita gde mu je žena? Njeno ime je na spisku. – Ona nije ovde – tiho je rekao gospodin Gvin s velškim naglaskom, koji je reči pretvarao u note nošene povetarcem. – Šta rekoste? – upitala je gospođa Krouli. Gospodin Gvin je uzdahnuo kao da je već rekao sve što je bio u stanju da kaže. – Rekao je…da ona nije ovde – oglasila sam se. – Na spisku je. Trebalo bi da bude ovde. Trebalo je da ostanu zajedno. – Gospođa Krouli je ozlojeđeno odmahnula glavom. – Uputstva su jednostavna. Ne znam šta tu nije jasno. Trebalo je da ostanu zajedno. – Ponovo se usredsredila na gospodina Gvina. – Zašto vas dvoje niste ostali zajedno? Gospodin Gvin ju je gledao bezizrazno, kao da nije razumeo ni reč od onoga što ga je pitala. Ili nije znao kako da objasni. Gospođa Krouli je podigla ruke. – Trebalo je da ostanu zajedno. – Nagnula se prema gospodinu Gvinu. – Gde je gospođa Gvin? Vaša frau? – To je nemački, gospođo Krouli – rekla je bolničarka pored mene. – Ona nije ovde – promrmljao je Endru Gvin gledajući u svoje šake. – Piše li u njegovim papirima da se ukrcala na brod s njim? – nagnula sam se i pogledala papire u rukama gospođe Krouli. – Ukrcali su se u Liverpulu. Oboje. Bili su zajedno. Zavirila sam preko ramena gospođe Krouli. Endru Gvin i njegova žena Lili prešli su na brod „Sevilja“. Tog jutra sam za doručkom čula da je šarlah odneo trinaestoro života na tom brodu.

19


Pogledala sam Endrua Gvina i shvatila da patnja koju sam opazila u njegovim očima potiče od gubitka. Nagnula sam se prema gospođi Krouli. – Mislim da je umrla usput, gospođo Krouli. Pogledajte. Bili su na „Sevilji“. Gospođa Krouli je samo zinula, a obraze joj je oblilo rumenilo. Zatvorila je usta i namrštila se. – Je li previše ako tražimo tačne podatke? Samo da su popunili papire kako treba, ne bih morala to da ga pitam. Gospođa Krouli je uzela olovku i podvukla ime ispod imena Endrua Gvina. – Zaista mi je žao zbog vašeg gubitka, gospodine Gvin. Duboko žalim. Ali, kao što znate, pošto ste bili u dodiru sa žrtvom šarlaha na brodu, moramo da vas zadržimo u izolacionom odeljenju dok se ne uverimo da niste prenosilac bolesti. Gospođa Krouli je pogledala čoveka pred sobom. – Ne razume ništa od onoga što mu govorim. – Okrenula se prema meni i dala mi papire gospodina Gvina. – Otpratite gospodina Gvina na odeljenje K, gospođice Vud. A onda, za ime boga, trknite na glavno ostrvo i recite im da budu pažljiviji! I nek mi pošalju još prevodilaca. Oklevala sam pre nego što sam zakoračila prema njemu. – Da li biste pošli sa mnom, molim vas, gospodine Gvin? Niti je odgovarao, niti je klimao glavom. Napravila sam nekoliko koraka prema vratima, a on me je pratio samo pogledom. – Idete li sa mnom? Gospodin Gvin se okrenuo i pošao prema meni. Iza nas, gospođa Krouli je prozvala sledećeg. Na izlazu sam uzela svoj ogrtač s vešalice jer je toga dana bilo neobično hladno za kraj leta. Dok sam prebacivala ogrtač preko ramena, Endru Gvin je došao do vrata i otvorio mi ih. – Hvala vam. Klimnuo je glavom. Bez reči smo se spustili niza stepenice i izašli na vetar. Posle nekoliko koraka betonskom stazom koja vodi u izolacione paviljone, nisam više mogla da izdržim breme ćutnje. Morala sam nečim da popunim tišinu. – Veoma mi je žao zbog vaše žene. On me je nemo pogledao. – Ne govorim velški. Znam samo malo francuskog. I to zaista malo. Moji roditelji su se doselili ovamo pre mog rođenja. Otac mi je Irac, a majka Francuskinja. Upoznali su se na brodu. On je pogledao u svoja stopala i podigao torbu na ramenima malo više. Bližili smo se izolacionim paviljonima na suprotnom kraju trećeg ostrva. Nije bilo razloga da ulazim u prostorije u kojima su poput demona vrebali šarlah, tifus i kolera. Kad nije bilo povoda, nismo ni ulazili. Moja smena u izolacionim odeljenjima bila je na redu tek za tri dana. 20


Kad smo stigli do vrata odeljenja K, stala sam i predala mu njegove papire. – Uđite unutra. Dajte ovo sestri na recepciji. Razumete? Nije odgovorio. – Gospodine Gvin? – Razumeo sam, gospođice Vud. Stajali smo tako i gledali se. Tada sam shvatila da je razumeo sve što sam mu rekla. I sve što je rekla gospoda Krouli, uključujući i moje ime. Zamukao je od tuge i bola. Podsetio me je na to kakva sam bila na dan požara kad nije bilo načina da izrazim ono što osećam. Skoro da sam se prepustila želji da ga dodirnem. – Hoćete li biti dobro, gospodine Gvin? – upitala sam umesto toga. Pogledao je prema ciglama ozidanom pročelju odeljenja K. – Ne znam. Morala sam da se vratim, ali osećala sam potrebu da ostanem još trenutak na tom malom prostoru koji sam delila s njim. – Mogu li još nekako da vam pomognem? Okrenuo je glavu prema meni. – Voleo bih da dobijem svoj kofer, molim vas. Trenutak prisnosti je polako izbledeo i posle kratke stanke dala sam mu odgovor koji smo naučeni da damo useljenicima poslatim na neko od izolacionih odeljenja kad zatraže svoj prtljag. – Vaš kofer će ostati u skladištu za prtljag na glavnom ostrvu. Dobićete ga kad budete spremni za odlazak. – Voleo bih da sada dobijem svoj kofer, molim vas. – Pogled mu je bio iznuren, a ton srdačan, ali ispod te ljubaznosti krio se dubok očaj. – Žao mi je. Neće vam dozvoliti da ga uzmete, gospodine Gvin. Sada ste na infektivnom odeljenju. Endru je sklopio oči na te reči kao da sam mu bacila pesak u lice. – Neophodna mi je očeva knjiga uzoraka – rekao je. – To je sve što imam. Hoću knjigu uzoraka svog oca. – Knjigu uzoraka? – Otac mi je bio krojač. I ja sam krojač. Ta knjiga je sve što mi je ostalo. Molim vas. Ako ukradu kofer, ostaću bez ičega. – Otvorio je oči, koje su sada sijale od odlučnosti. – Skladište je dobro obezbeđeno, gospodine Gvin. – Ali bilo mi je jasno da mi ne veruje. Ruku na srce, nije ni imao razloga za to. Pored stotina zadržanih useljenika svakog dana, skladište je bilo pretrpano i u rasulu. Ne bih poželela da bilo šta do čega mi je stalo tamo ostane duže od jednog dana. Kad sam sabrala sve što je izgubio, bilo mi je teško. Endru je ostavio otadžbinu daleko za sobom, žena mu je umrla, a čekao ga je boravak na neodređeno vreme u infektivnom odeljenju. Ostali su mu samo tuga i taj kofer. 21


Kao ja, našao se u životnom raskoraku, ali on je bio u mnogo gorem položaju. Znala sam da ne bih dobila dozvolu da uzmem knjigu uzoraka iz njegovog kofera ni ako bih je zatražila. Bolesnom čoveku ne trebaju krojački uzorci. A zdravom čoveku će biti vraćeni za nedelju dana. Ali isto tako sam znala da moram da pokušam. – Ne mogu vam doneti kofer, gospodine Gvin. To niko neće dozvoliti. Ali pokušaću da vam dobavim knjigu uzoraka. Trebaće mi priznanica za kofer. A verovatno imate i ključ? Njegov strah se delimično razvejao. Posegao je u džep kaputa i izvadio presavijenu karticu s brojevima svog prtljaga i prtljaga svoje supruge. Dao mi je i pertlu uvezanih krajeva s koje su visila dva ključa. – Umotana je u platno. Na vrhu je. Uzela sam ključ i karticu od njega i stavila ih u svoju kecelju. – Hvala vam, gospođice Vud – promrmljao je a ja sam ugledala titraj zahvalnog osmeha. – Mogu samo da pokušam, gospodine Gvin. Možda ću vam se vratiti samo s ovim ključevima i karticom. Klimnuo je glavom a na licu mu se ponovo ukazila duboka zapanjenost, kao da bi svakog časa mogao da se probudi iz sna, jer, naravno, ništa od ovoga nije stvarno. Pitala sam se da li ima rodbinu u Americi koja ga čeka. – Želite li da obavestim nekog da ste ovde? Očekuje li vas neko na obali? – upitala sam. – Moj brat Najdžel i njegova žena. U Njujorku. U Grinič Vilidžu. – Želite li da ih obavestim da ste…gde se nalazite? – Jutros sam im poslao telegram. S broda. – Pogledao je prema luci iza nas. – To je dobro. – Nisam znala šta bih još rekla. Endru nije pokazivao nameru da se okrene i uđe u zgradu. Kao da je uronio u neko novo razmišljanje. – Neće mi verovati. – Molim? Okrenuo se prema meni, rekla bih iznenađen što sam ga čula. – Bio sam u braku samo nedelju dana. A Lili sam upoznao samo dvanaest dana pre nego što smo se venčali. Odmahnuo je glavom i ponovo pogledao u daljinu. – Najdžel će reći da sam budala – kazao je avgustovskom vetru koji je ćarlijao. U mislima mi se pojavila slika Edvarda kako mi pruža moj kišobran. Osetila sam aromu čaja eri grej i makarona. Znala sam koliko brzo srce može da zavoli. Presekao me je nalet tuge i trgnula sam se. – Ja mislim da niste budala – kazala sam.

22


Marama je lepršala između nas, meka i željna leta. Uhvatila sam nežan i slatkast miris parfema koji je prožimao njeno tkanje. Na suncu je više podsećala na roj leptira monarha nego na plamen. Ugledala sam slap nevena preko cele tkanine. Endru je uhvatio krajeve marame i spustio ih na svoje grudi. Da je gospođa Krouli znala da je marama pripadala pokojnoj ženi Endrua Gvina, verovatno bi insistirala da mu bude oduzeta i spaljena. Endru kao da je primetio da posmatram maramu i izvlačim očigledne zaključke. Pogledao je maramu, a onda ju je brzo uvukao pod kaput. – Hvala vam na pomoći, gospođice Vud – rekao je. Onda je ušao u zgradu i zatvorio vrata za sobom.

23


Četiri

Moj otac je rekao da sam dobra bolničarka jer nikad ne gubim glavu. Mama i Henrijeta su mogle da brišu pod očeve ordinacije, slažu zavoje i odnose lekove onima koji nisu mogli da dođu u grad, ali nijedna od njih nije bila u stanju da pomogne mom ocu u poslu kao ja. Mislim da se iznenadio što nisam upisala školu za bolničarke čim sam završila srednju. Nije mi se žurilo da prođem zvaničnu obuku za ono što sam naučila posrednim putem. Ostala sam u očevoj ordinaciji, pomagala mu u poslu i razmišljala šta da ću dalje pošto su se moje najbolje prijateljice iz detinjstva poudavale ili otišle na studije. Htela sam da odem u grad. Udaja za pensilvanijskog seljaka tamo me ne bi odvela, a učiteljski fakultet me nije privlačio. Tešila me je pomisao da ću kao bolničarka lako naći posao na Menhetnu, a nije bilo nijednog drugog zanimanja koje me je privlačilo, uprkos mojoj ljubavi prema boji. Nisam slikala, niti aranžirala cveće, a vez i heklanje su mi bili dosadni. Svet je bio ogromno mesto puno života. Bila sam sigurna da je tako, mada sam dotad iskusila samo miran seoski život. Htela sam da vidim život u svoj njegovoj bujnoj šarolikosti. Njujork je bio pravo mesto za mene. Kad sam razmišljala o onome bez čega sam ostala, na um mi je pao i ovaj lični gubitak. Požar me je lišio budućnosti s Edvardom, u to sam bila sigurna, ali mi je oduzeo i sklonost prema svemu što je divlje i čudesno. U bolnici je uvek bilo živo, ali nije bila ni divlje ni čudesno. To je bilo mesto postojanog ritma, gde su brujale desetine hiljada reči koje nisam razumela. Uprkos surovom prisustvu bolesti, bilo je to veoma pitomo mesto. Ono što sam izgubila videla sam samo noću, u snovima, daleko od tog mirnog komada zemlje okruženog vodom. * Dok sam se udaljavala od odeljenja K s priznanicom i ključevima kofera Endrua Gvina, bilo mi je drago što je gospođa Krouli pre toga zatražila da proverim imamo li još prevodilaca. Tako sam imala opravdan razlog da odem na glavno ostrvo, iako sam sumnjala da ćemo dobiti još prevodilaca. Ako je na 24


Elisu bilo onoliko posla koliko smo pretpostavili za doručkom, onda su svi prevodioci zauzeti u glavnoj sali. Još nemoćnih i po svoj prilici obolelih upućivano je prema bolnici dok sam prolazila kroz zgradu pristaništa za trajekte prema glavnoj zgradi za prijem useljenika. Nekoliko njih me je pogledalo u oči, kao da bez reči od mene traže objašnjenje na osnovu čega lekarska komisija tako odlučno tvrdi kako oni nisu dovoljno zdravi da pokušaju da ostvare svoje snove. Pognula sam glavu i brzo prošla pored njih. Što sam dalje napredovala, pored mene je prolazilo sve više ljudi koji su tek pristigli i onih koji su najzad mogli da se iskrcaju na američko tlo. Kad sam prošla zgradu pristaništa za trajekte, našla sam se na glavnom ostrvu. Glavna zgrada za kontrolu useljenika na Elisu veličanstveno se uzdizala na pravougaonom komadu zemlje. Sviđale su mi se njene crvene cigle i zidovi od krečnjaka, male kule s kupolama. Izgrađena je u francuskom neorenesansnom stilu, pa sam se pitala šta li Evropljani pomisle kad je ugledaju. Da li se osećaju kao kod kuće, ili ih uznemiri činjenica da je prvo što vide u Americi veoma slično onome što su ostavili kod kuće? Glavna zgrada je i dalje imala izgled i miris novog zdanja. Prvobitna prijemna stanica izgorela je do temelja pre više od deset godina i taj podatak mi nije promakao. Ta zgrada bila je u potpunosti od drveta. Nove zgrade na Elisu građene su od kamena i cigle. Ovde nije bilo tragova tog požara. Unutra je vrilo kao u košnici. Kao što sam i pretpostavljala, ni na samim prijemnim stanicama nije bilo dovoljno prevodilaca. Uspela sam da ubedim nekog iz Jevrejskog društva za pomoć useljenicima da kasnije poseti bolnicu. Jedna od sestara koja je pomagala lekarima da pregledaju pacijente govorila je nemački i rekla je da će predveče doći kod nas. Ostali nisu mogli ništa da mi obećaju. Pošto sam obavila svoj prvi zadatak, krenula sam da se postaram i za drugi. Znala sam da je u skladištu s prtljagom gužva. Kad je stizalo mnogo brodova, kovčezi i koferi su dolazili i odlazili sve dok ne padne mrak. To je moglo da mi ide naruku, ali i da me omete. Ako zaposleni budu previše zauzeti da se postaraju za mene, moraću da se vratim na ostrvo tri praznih ruku. Ako budu imali vremena za mene, ali ne i da provere moj zahtev, samo će me pustiti da sama pregledam prtljag. U tom slučaju bih bez po muke mogla da odnesem Endruu njegovu knjigu. Izvinila sam se i prošla na čelo reda. Prtljag se prebacivao ustaljenim ritmom, a na prijemnici je vladala gužva. Među službenicima na prijemu prtljaga pogledom sam potražila nekog mladog i neiskusnog. Spazila sam

25


momka koji je, po mojoj proceni, bio jedva nešto stariji od šesnaest godina i predala mu priznanicu Endrua Gvina. – U bolnici imamo bolesnika kome treba nešto iz njegovog kofera – rekla sam. – Važno je. Mladić se premišljao. Nisam bila ni nosač koji predaje prtljag, ni useljenik koji je došao da ga preuzme. Ispravila sam bolničarsku kapu kako bih mu skrenula pažnju na svoju uniformu. – Važno je – ponovila sam. – Nisam siguran da... Prekinula sam ga. – Gospodin Gvin, gospodin o kojem govorim, stigao je jutros. Sam bi došao po ovo, ali trenutno je u izolaciji. Mislim da mi neće biti teško da ga nađem. Upravo je stigao. Imam ključeve. Ostali službenici bili su zauzeti i videla sam da se momak plaši da ih prekine i pita šta da radi sa mnom. Priznajem da sam odigrala na kartu tog straha. – Znate li vi uopšte šta treba da radite, mladiću? Razrogačio je oči i videla sam da sam pobedila. – Odmah, gospođice. Izgubio se među dugim redovima kofera, sanduka i kutija. Posmatrala sam s rastojanja od nekoliko metara kako proverava karticu koju sam mu dala i gleda dva putna kovčega pored svojih nogu. Očigledno je pokušavao da zaključi koji od kofera Gvinovih mi treba. Lilin je sigurno bio među zadržanim prtljagom sa „Sevilje“. – Samo donesite oba – doviknula sam mu. Zbunjeno me je pogledao, pa sam mu se nasmešila. – Donesite oba. Vi ovde imate posla. Sama ću naći ono što treba gospodinu Gvinu. Momčić je klimnuo glavom i na kolica stavio dva kovčega, veći i manji, pa ih dogurao do mene. U skladište je pristizala nova tura prtljaga i momka su pozvali da pomogne. – Hvala vam. Ostaviću ih ovde kad završim, a vi začas možete da ih vratite na mesto. Vidim da vas traže. – Pružila sam ruku da uzmem priznanicu. – Da, gospođice. – Momak je istovario kovčege, vratio mi priznanicu i odjurio s kolicima. Brzo sam kleknula pored manjeg kovčega, pretpostavivši da je Endruov. Pokušala sam da otključam prvim ključem, ali on nije mogao da otvori bravu. Drugi ključ je skliznuo u bravu. Otvorila sam kovčeg žureći da uzmem knjigu uzoraka, ali čim sam podigla poklopac, shvatila sam da je u njemu Lilin prtljag. Unutra su bili natrpani ženska odeća, rukavice, filcana kutija za nakit, žut šešir i par cipela boje meda. Na trenutak sam samo sedela i zurila u spektar boja koji je predstavljao Lilin život. Kovčeg je bio tako mali. S tako malo stvari. Kao da se pakovala u žurbi. Onda sam shvatila da nemam 26


razloga da razgledam prtljag Lili Gvin. Htela sam da ga zatvorim kad sam ispod para rukavica ugledala tanku knjigu iz koje su virili papiri. Izvukla sam je i shvatila da je to zbirka pesama Džona Kitsa. Izgleda da ju je Lili volela. Povez je bio labav, a korice pohabane. Ta žena je sigurno obožavala ovu knjižicu. Izvukla sam je ispod rukavica, spustila je u krilo i zaklopila kovčeg. Endru će možda provesti dve-tri duge sedmice boreći se protiv iste bolesti koja je ubila njegovu mladu ženu. Možda će želeti da kraj uzglavlja ima njenu knjigu pesama. Znala sam da bih je ja želela da sam na njegovom mestu. Odneću mu knjigu. Cak ću mu i čitati ako zatraži. Okrenula sam se prema drugom kovčugu i otvorila ga. Knjiga uzoraka izgledala je upravo kako ju je Endru opisao, umotana u kratak komad platna. Bila je teška i glomazna, pa sam je spustila na pod dok sam zatvarala drugi kovčeg. Uzela sam i veliku i malu knjigu pa ustala. Sad je u delu skladišta s nizovima složenog prtljaga bilo veoma živo. Potražila sam momčića kog sam nekako prevarila i nagovorila ga da mi pomogne. – Završila sam – rekla sam mu. Obrazi su mu bili crveni, a sitne graške znoja izbile su mu po čelu dok su on i još jedan službenik gurali i uglavljivali na mesto jedan ogroman putni sanduk. Mladić mi je klimnuo glavom. Dok sam odlazila, čula sam kako ga kolega pita: – Šta ona radi ovde? – pa sam ubrzala korak i izletela iz prostorije. Čvrsto sam privila dve knjige uza se i stopila se s masom naroda za slučaj da nekom od šefova odeljenja za prtljag padne na pamet da ispita mladića. Krenula sam ka zgradi trajektskog pristaništa i kroz natkriven prolaz prošla pored bolničkih zgrada drugog ostrva da bih stigla do ostrva broj tri. Bilo je skoro podne i u zgradi pristaništa bilo je mirnije, pošto su mnogi od onih koji su prispeli toga dana prešli u trpezariju na ručak. I ja sam imala pauzu za ručak, ali prvo je trebalo da sklonim knjige na sigurno mesto u svojoj sobi, pre nego što budem mogla da ih odnesem Endruu kad završim smenu. Na ostrvu tri brzo sam skrenula levo niz prvu betonsku stazu prema spavaonicama bolničarki. Hodnici su bili tihi i pusti. Oni koji su radili noćne smene spavali su. Svi iz dnevne smene bili su na poslu. Otišla sam do sobe koju sam delila s Doli, ušla i krenula pravo prema svom krevetu da bih zavukla knjige pod njega. Kleknula sam, a teška knjiga uzoraka se pomerila i delimično iskliznula iz platnenog omota. Kad sam posegnula da je zadržim, knjiga pesama mi je iz ruku pala na pod. Iz nje se razletela gomila papira. Ponovo sam umotala knjigu

27


uzoraka i gurnula je pod svoj krevet, a onda krenula da pokupim zbirku pesama i papire koje je Lili Gvin držala u njoj. Zaista nisam imala nameru da zavirujem u njih. Jedina želja mi je bila da ih vratim tamo gde ih je Lili Gvin bila stavila. Ali kad sam podigla prvi papir, nehotice sam videla ono što je bilo odštampano na njemu: POTVRDA O PONIŠTENJU BRAKA Ispod su bila odštampana dva imena: Lili Kerani Gvin i Endru Pol Gvin. Lili se već bila potpisala u dnu potvrde. Mesto gde je trebalo da bude Endruov potpis bilo je prazno. Na drugom papiru bilo je rukom ispisano pismo. Pogledom sam uhvatila prve retke iako sam se trudila da brzo presavijeni papir i sklonim ga s očiju. Dragi Endru, Nadam se da ćeš s vremenom naći snage da mi oprostiš...

28


Pet

Celim bićem sam osećala da ne bi trebalo da pročitam to pismo. Znala sam da pristojnost od mene zahteva da ga vratim na skrovito mesto u Lilinoj knjizi. Međutim, užasna, nepopustljiva radoznalost savladala me je neodoljivom silinom. Otac mi je jednom rekao da, kad dođe trenutak da se dete rodi, to nije moguće sprečiti. Nešto u telu majke, nešto što ona ne može da obuzda, jednostavno odlučuje da dete treba da izađe. Majka bi možda sačekala lekara, ili da prestane mećava, da grane sunce, ili da se muž vrati kući, ali ne postoji poluga koju bi mogla da povuče i zaustavi dolazak deteta. Ono se jednostavno rađa. Jednom-dvaput sam pomagala ocu prilikom porođaja i mogu da potvrdim da je to istina. Nešto ne možete da sprečite čak ni ako to želite. * Nisam mogla prestati da čitam pismo iako mi se lice zarumenelo. Dragi Endru, Nadam se da ćeš s vremenom naći snage da mi oprostiš. Molim te, ne traži me. Nisam vredna tvoje potrage niti želim da me tražiš. Ono što želim jeste da zaboraviš da si me ikad sreo. Od početka sam nameravala da nestanem kad stignemo u kuću tvog brata. Od dana kad sam te upoznala, planirala sam kako ću se vratiti do unajmljene kočije po zaboravljenu rukavicu i na ulici nađem nekog da ti poruči da pogledaš u moj kovčeg, gde bi našao ovu knjigu. To mi je bila zamisao i pre nego što sam saznala kako se zoveš, dragi Endru. Zato sada čitaš ovo pismo. Nisam onakva kakvom me zamišljaš. Potpisala sam potvrdu o poništenju braka kako bi ti mogao da nastaviš dalje, ali, da budem iskrena, mislim da ti ta potvrda neće ni 29


trebati. Ti i ja nismo zaista venčani, pošto sam ja većudata za drugog. Ime mu je Angus Rejvenhaus i taj čovek je zver. Treba da znaš da mi je zver za koju su me na silu udali, posle smrti mog oca, uzela sve što sam imala: život, očevo imanje i njegov ugled. Ne volim Angusa. Udala sam se za njega pre šest meseci kako bih svoju majku spasla od propasti i očaja, ali ona je, uprkos tome, posle samo nekoliko nedelja umrla od žalosti. Pošto je napokon bezbedna na nebesima, ništa me više ne zadržava u tom bračnom zatvoru. Jedini cilj mi je da pobegnem od Angusa. Moram da napustim Englesku, zametnem trag i stignem u Ameriku, gde njegova moć i novac ništa ne znače. Trebalo mi je drugo prezime kako se ime Lili Rejvenhaus ne bi pojavilo na spisku putnika. Ne postoji mnogo načina da se dođe do novog prezimena... Pre dva meseca, iz Londona sampobegla u Liverpul sa grozničavom nadom da ću sresti nekog ko bi mogao da mi pomogne, potpuno svesna da ću tu pomoć moći da dobijem samo obmanom. Nisam imala vremena da sačekam da me upoznaš, ali onog dana kad sam te srela na ulici, kad si dobio pismo od brata, znala sam da bi mogao da mipomogneš. Morala sam da se ukrcam na taj brods tobom kao tvoja supruga, s tvojim prezimenom uz svoje ime. A do polaska je ostalo tako malo vremena. Zato sam te navela da pomisliš kako sam se zaljubila u tebe za samo nekoliko dana i iz dubine duše se nadala da ćešpoverovati u to. Tada nisam mogla da budem iskrena prema tebi iako ti to zaslužuješ. Sada ti to nadoknađujem. Nisam htela da tepovredim. Kunem se Bogom da to nikad nisam želela. Zaslužuješ nekog ko će te voleti onako kako treba voleti muškarca. To nisam ja. Krenuću na Zapad i, molim te, ne raspitaj se o meni. Ne bi trebalo to da činiš. U ovom kovčegu nema ničeg što mi treba. Radi šta hoćeš s njim. Ako će ti to pomoći da me zaboraviš, spali ga. Ali molim te, nem.oj dugo da me mrziš. Živela sam s mržnjom šest mučnih meseci. Ona je kao otrov, crna kao noć i previše je opasno gajiti takvo osećanje. Dok sam živa, biću tvoj dužnik. Lili Brodman Rejvenhaus

30


Dok sam čitala pismo, potvrda o poništenju braka ležala je na stranicama otvorene zbirke pesama u mom krilu. Osetila sam kako me prožima jeza od zaprepašćenja i zadrhtala. Tanka hartija je zašuškala podsetivši me da pismo držim u rukama. To otkriće me je zapanjilo. Mogla sam da zamislim kako bi Lili ostvarila svoj plan. S Endruom bi se iskrcala u njujorškoj luci, a onda bi sa sve prtljagom stigli na Elis. Prošli bi kontrolu useljenika. Onda bi se ukrcali na trajekt do Menhetna. Tamo bi ih dočekao Endruov brat. Zaustavili bi kočiju i ubacili u nju svoje kovčege. Stigli bi do kuće Endruovog brata. Onda bi Lili otrčala do ulice jer je u kočiji zaboravila rukavicu računajući da će Endru i njegov brat biti zauzeti unošenjem prtljaga u kuću. Posle toga bi nekoj prosjakinji ili nekom momku na ulici platila da čoveku u crnoj filcanoj kapi preda poruku kad ovaj izađe iz kuće. Zatim bi ušla u iznajmljenu kočiju po ostavljenu rukavicu, pa naložila vozaču da požuri na železničku stanicu. Za to vreme Endru bi uneo prtljag u kuću, pa bi krenuo da je potraži. Ustanovio bi da su nestali i ona i kočija. Pogledao bi na obe strane ulice, možda bije i dozivao. Onda bi mu prišao glasnik i rekao da ima poruku od dame s plamenom maramom. „Pogledaj u sanduk.“ Endru mu isprva ne bi poverovao. Upitao bi kuda je dama otišla. Glasnik bi slegnuo ramenima i ponovio poruku. Endru bi se sagnuo i uhvatio dečaka za ramena, ili bi se zagledao duboko u oči prosjakinje. „Kuda je otišla?“ „Odvezla se kočijom“, odgovorio bi glasnik. „Kako to misliš, 'odvezla se'?“ Lilin glasnik bi onda pokazao pustu ulicu u kojoj više nije bilo kočije. „Odvezla se kočijom.“ Endru bi onda odjurio u bratovljev stan. Počeo bi da prebira po ključevima prtljaga. Možda bi predložio bratu da pozovu policiju. Kleknuo bi pored Lilinog kovčega i drhtavim prstima ubacio ključ u bravu. Ne bi znao šta ga unutra čeka. Koliko vremena bi mu trebalo da nađe pismo u knjizi? Dva minuta? Pet? Duže? Na kraju bi ga svakako našao. I pročitao bi ga. A nje ne bi bilo. Ne znam koliko sam dugo sedela zamišljajući šta bi bilo da se Lili nije zarazila. U jednom trenutku sam shvatila da više ne mogu tu da sedim. Nije bilo razloga da uzmem tu knjigu. Endru od mene nije tražio ništa iz Lilinog sanduka. Sopstvena želja da otkrijem razlog njegove tuge navela me je da uzmem knjigu iz Lilinog prtljaga i dam mu je. Čak sam zamišljala kako mu naglas čitam stihove da bih dokazala koliko sam brižna. Moja glad za nekim smislom navela me je da uzmem tu knjigu. Zelela sam da budem anđeoska bolničarka koja je pomogla Endruu da nađe izlaz iz ćorsokaka u kom se našao. Nije trebalo da uzimam tu knjigu. 31


Presavila sam pismo i vratila ga u knjigu zajedno s potvrdom o poništenju braka. Trebalo je da vratim knjigu tamo gde joj je mesto, tamo gde će odigrati ulogu koju joj je sudbina namenila. Uzdrhtala sam pri pomisli kako bi Endruu bilo nakon što pročita pismo. Ali bilo je jasno da ne treba ja da odlučujem o sudbini tog pisma. Već je bilo suđeno da ga on nađe. Ustala sam svesna da bih to grozno pismo mogla da iscepam na komadiće ako nastavim da razmišljam o tome. – Nije moje da preduzimam bilo šta – glasno sam prošaptala vraćajući knjižicu u džep svoje kecelje i tražeći ključeve kovčega da bih mogla da je vratim tamo gde joj je mesto. Ovo se mene ne tiče. Hodnik spavaonice je i dalje bio tih dok sam išla ka izlazu i hodniku koji vodi prema pristanišnoj zgradi. Popodnevni obrok se završavao i zgrada je ponovo oživljavala. Pristizali su novi putnici, a oni koji su već prošli preglede sada su čekali trajekt da ih odvede na kopno. Ubrzala sam i zadihana stigla u skladište. Tamo je bila gužva kao ranije, možda i veća. Probila sam se i razočarano ustanovila da je Lilin kovčeg već sklonjen. Endruovje i dalje stajao tamo. Potražila sam momka koji mi je malo ranije tog dana pomogao. Ugledala sam ga na suprotnom kraju kako slaže prtljag uza zid. Pozvala sam ga. Brzo mi je prišao kao da želi da me utiša. – Ne smete da otvarate ničiji prtljag. Mi ovde ne otvaramo prtljage. Skladištimo ih. Dok sam bila odsutna, zatražio je objašnjenje. I dobio ga je. – Obećavam da posle ovoga neću tražiti više ništa. Kunem se – rekla sam. – Samo me zanima šta je bilo s onim malim kovčegom. Veliki kovčeg gospodina Gvina je tamo gde sam ga ostavila. Drugog više nema. Zanima me gde je. – Odneli su ga. – Ko ga je odneo? – Ne znam. Inspektori. Bio je na njihovom spisku. – Kako to mislite? Na kakvom spisku? – ali još dok sam postavljala pitanje, osetila sam kako mi se utroba grči od straha. Znala sam odgovor i pre nego što mi je on rekao na kakvom je spisku bio Lilin sanduk. U tom trenutku sam shvatila i zašto su ga inspektori odneli. – Na brodu kojim je stigao taj kovčeg vladala je smrtonosna zaraza. Ne zna se koji je putnik bio kliconoša. Uzeli su prtljage svih koji su bili zaraženi. Prtljage onih koji su umrli od zaraze. Lilin sanduk je poslat na spaljivanje. Pismo više ne može biti vraćeno u sanduk u kom je trebalo da bude. Odjurila sam držeći ruku preko knjige u džepu dok mi je pod prstima šuškalo Lilino pismo. 32


Šest

Užasno delovanje šarlaha počinje i pre nego što postanete svesni da ste zaraženi. Preteča bakterija, previše sitna da bi se videla golim okom, nalazi način do vas putevima kojih niste ni svesni. Čim se nađe u organizmu, kreće u napad. To joj je jedini cilj. Najpre počinje gošobolja, kao da ste progutali komadiće stakla. Sledi groznica od koje sve u vama ključa. Nakon toga dolazi užasna glavobolja. Tada ste već u takvom stanju da se zavlačite u postelju i ne želite ništa osim da utonete u san i ne budite se dok se bolest ne povuče. Sad ste već ozbiljan kliconoša, pa svako ko vam priđe mora da pokrije nos i usta za slučaj jer kašljete i izbacujete klice. Ako oni koji se staraju o vama ne operu ruke pošto vas zbrinu, i sami će se uskoro razboleti. Dok nemoćno ležite u krevetu, na telu vam izbija jarkocrven osip koji počinje na grudima i širi se na noge i ruke. PIrapav poput mačjeg jezika. Otprilike šestog dana, osip počinje da se povlači i koža se guli kao kad izgorite na suncu. Jezik je prekriven belom skramom, iza koje ostaje mrka boja jagoda. To je dobro jer znači da ćete najverovatnije preživeti. Ali ako se bakterija pojavi u utrobi broda koji se ljulja na talasima usred atlantskog okeana, hara nesputano poput šumskog požara od čoveka do čoveka. Nema lekara ili bolničarke da vaše grozničavo telo maže lekovitim uljem ili potapa vaše grimizne udove u sapun-sodne kupke. Ako bakterija prodre duboko u krvotok, ako nađe put do vašeg srca, dobićete sepsu ili meningitis. Ako se to desi, nema nade. Nek vam je bog u pomoći. Bakterije su tako male i tihe. Ne možete da vidite gde se kriju. Jesu li na odeći umrlih? Vrebaju li na posteljini i prekrivačima? Čekaju li u zasedi u nečijem prtljagu? Kad pošast odnese trinaest života na samo jednom brodu, odgovor na ta pitanja je uvek isti. Postoji samo jedan siguran način da se bolest spreči da sa stvari žrtava zaraze pređe na obale zemlje koja prima useljenike. Te stvari se spaljuju. Sve do jedne.

33


* Mogla sam da odem pravo do peći za spaljivanje s Lilinom knjigom i pismom. Smatrala sam da njen sanduk nije izvor zaraze. Po Endruovim ošamućenim odgovorima na pitanja gospođe Krouli, zaključila sam da je Lili umrla nedavno. Možda pre dva-tri dana. Mogla sam da potpišem da je njen kovčeg bio na sigurnom u brodskom skladištu za prtljag otkako su krenuli iz Liverpula i pre nego što se Lili razbolela. Čak i da je otvarala svoj prtljag nakon što se zarazila, period inkubacije je svakako prošao. Naravno, inspektori na Elisu neće rizikovati, ali ja nisam bila u opasnosti. Knjiga u mom džepu nije bila izvor zaraze. Dok sam se vraćala kroz zgradu trajektskog pristaništa, zamišljala sam kako plamenovi peći gutaju Lilino pismo i pretvaraju u pepeo njeno zapanjujuće priznanje. Da nisam ni vadila knjigu iz njenog prtljaga, upravo to bi se desilo i s pismom. Da nisam petljala s onim što nije moje, Endru Gvin nikad ne bi imao priliku da sazna za dvoličnost svoje neveste. Proveo bi ostatak života, koliko god to potrajalo, uveren da ga je žena kojom se oženio samo nekoliko dana pošto su se upoznali zaista volela, da se odrekla svega što joj je bilo blisko kako bi se udala i otplovila u Ameriku, jer je bila zaljubljena u njega. Ali sad je postojala mogućnost da sazna istinu. I ona je bila u mojim rukama. Činilo se da imam dva izbora: da se rešim knjige i njenog sadržaja i pustim Endrua da veruje kako ga je pokojna žena volela, ili da mu dam pismo koje će ga ražalostiti jer je bio okrutno prevaren. Šta je gore? Zaliti što si izgubio nešto ne znajući da to nikad nisi ni imao, ili žaliti što si izgubio nešto što si mislio da imaš? Setila sam se kako me je Edvard ljubio u snovima i kako nisam mogla da odvojim pogled od njega najavi. Nisam znala šta je gore. Nisam mogla da odlučim šta da radim s Lilinim pismom. Peć ga danas neće progutati. Vatra je uvek gladna onoga što joj ne pripada. Požurila sam da se vratim u glavnu bolničku zgradu na ostrvu tri. Podnevna pauza za ručak bila je pri kraju. Nisam imala kada da se vratim u svoju spavaonicu i nađem skrovište za Lilinu knjigu. Poskakivala mi je u džepu kecelje dok sam trčala da se vratim na dužnost. Doli se vraćala iz trpezarije za osoblje i skoro sam se sudarila s njom u glavnom predvorju. Nisu joj promakle moja zadihanost i preneraženost, pa je izvila obrvu. – Gde si bila? Nisam te videla u trpezariji. Jesi li dobro?

34


Usiljeno sam se nasmešila. – Dobro sam. Obavljala sam nešto za gospođu Krouli. – Dosad? Raspitivala se za tebe kad sam otišla na ručak. Spremala se da pošalje nekog da te potraži. – Dobro sam – ponovila sam. Dodirnula mi je ruku u hodu. – Videla sam da si bila u našim spavaonicama. Malo je nedostajalo da krenem za tobom da vidim jesi li bolesna. Nagonski sam posegnula prema džepu kecelje i pokrila ga šakom. Doli je ispratila moj pokret, a onda me pogledala. – Dobro sam. – Posle trećeg ponavljanja zvučala sam još neuverljivije. Pošto je jedino Doli znala šta sam noću sanjala, ponovo je izvila obrvu. Bila je zabrinuta za mene, te mi se učinilo da mogu da joj se poverim. Morala sam da smislim šta ću s pismom, a Doli me neće prijaviti što bez dozvole preturam po skladištu za prtljag. Mogla bih da je pitam šta da radim. – Nije reč o meni. U pitanju je čovek kome je na „Sevilji“ umrla žena. Saznala sam nešto o njoj. Nešto što on ne zna. Doli je zainteresovano razrogačila oči. – To je onaj muškarac kog si malopre odvela u odeljenje K? Klimnula sam. – Zamolio me je da mu donesem nešto iz kofera i kad sam to uradila... – Stvarno si to uradila? – Da, jesam. Samo što je izgubio ženu. U svakom slučaju, tad sam videla…tad sam o njoj otkrila nešto što on sigurno ne zna. – Šta je posredi? Šta on to ne zna? Sad smo bile na samo nekoliko metara od glavnog prijemnog odeljenja. Videla sam vrh kape gospođe Krouli, koja je sedela za svojim stolom ispred mnoštva useljenika u tamnim kaputima. – Ne ovde – promrmljala sam. – Ispričaću ti kasnije. Moram, kako znam i umem, ponovo da se vidim s njim. I ona je utišala glas. – Da mu kažeš? – Ne znam šta da radim. – Kad ti je smena u izolacionim odeljenjima? – Tek za tri dana. Doli je slegnula ramenima. – Onda neka to sam otkrije. – Jedini način da sazna jeste da mu ja to kažem. Doli me je sumnjičavo pogledala. – Zašto? Sada smo već bile na prijemnom odeljenju i ućutala sam. Bez reči sam odmahnula glavom prema Doli kad smo prošle do namrštene gospođe Krouli.

35


Gospođa Krouli se okrenula prema meni. – Poslala sam vas da mi nađete prevodioce, a ne u Evropu da učite jezike! – Mnogo mi je žao, gospođo Krouli. Ustala je. – Ja još nisam jela, a ovde je grupa sirotih ljudi sa „Sevilje“ koje treba otpratiti do odeljenja K. Jedna od vas treba da ih odvede tamo, a druga da me zameni za ovim stolom dok se ostali ne vrate iz trpezarije. – Mogu ja da vas zamenim, gospođo Krouli – rekla je Doli još pre nego što je ova dovršila rečenicu. Sela je na njenu stolicu i pogledala me. Gospođa Krouli mi je predala nekoliko registarskih kartica i ja sam se okrenula prema grupi ljudi tužnih očiju koji su bili na brodu Endrua Gvina. Bilo ih je desetak, uglavnom muškaraca. Među njima su bile i tri mlade plavokose žene s dugim pletenicama. Stajale su zbijene jedna uz drugu. Devojka u sredini bila je bleda, zamagljenog pogleda. Videlo se da je bolesna. – Nadam se da ste jeli dok ste se šetkali Elisom – rekla je gospođa Krouli očešavši me u prolazu. – Mogu da jedem kasnije. – Molim vas, recite mi da ste tokom svog dugog izbivanja bar našli prevodioce – rekla je preko ramena dok se polako udaljavala. – Bojim se da zasad ne možemo dobiti nikog. Dvoje njih će možda doći predveče. Odmahnula je ne osvrnuvši se. – Hvala ti – tiho sam kazala Doli, a onda se obratila svojoj grupici: – Molim vas, pođite za mnom. Nekoliko bezizraznih pogleda reklo mi je da neki od njih ne govore engleski. Oni koji su me razumeli, podigli su svoje naprtnjače i krenuli prema meni. Ostali su ih sledili. Tiho sam krenula prema izolacionim odeljenjima. Ovog puta sam grupicu odvela sve do odeljenja kako bih dežurnim sestrama pomogla da ih rasporede. Znala sam da sam verovatno potrebna Doli na prijemnom odeljenju, ali sam znala i da mi je ona s razlogom omogućila da iskoristim ovo vreme. Čim su pridošlice smeštene na odeljenje, proverila sam gde je Endru Gvin raspoređen tog jutra. Zatim sam otišla prema drugom kraju odeljenja K, gde su bili smešteni muškarci za koje se sumnjalo da boluju od šarlaha. U sobi je bilo dvanaest metalnih kreveta, uglavnom popunjenih. Neki muškarci su sedeli na ivicama poljskih kreveta i čitali, drugi su igrali karte, a neki ležali ruku prekrštenih na grudima i zurili u tavanicu. Polovina njih je i dalje bila u odeći u kojoj je stigla, što će se verovatno uskoro promeniti; zapravo, ako se razbole, sigurno će se promeniti. Nekolicina bolesnih

36


nepomično je ležala. Jedan bolničar je gurao kolica s hranom iz sobe. Muškarci su upravo bili završili obrok. Ugledala sam Endrua s leve strane niza kreveta. Stajao je pored prozora s rukama u džepovima gledajući kroz stakla prema podignutoj ruci Kipa slobode i svetu koji se prostire iza njega. Njegova crna torba ležala je otvorena na krevetu, a pored nje je bila kapa od crnog filca. Videla sam da je kratko podšišan, ali i da bi mu se kosa ukovrdžala ako bi je pustio da izraste. Bio je skinuo i kaput i spustio ga na stolicu pored kreveta. Kroz prevoje kaputa provirivala je plamenonarandžasta tkanina. Kao da nije primetio kad sam prišla. Kad sam se našla na samo metar iza njega, nakašljala sam se, a on se okrenuo. Pogledao je u moje šake, verovatno se nadajući svojoj knjizi uzoraka. Osetila sam kako me zbirka pesama žulja dok je gledao u moje prazne ruke. – Uspela sam da uzmem vašu knjigu uzoraka, gospodine Gvin – brzo sam mu rekla. – Pokušaću da vam je donesem kasnije. Samo sam htela da vam kažem da je sad na sigurnom u mojoj sobi. – Uzeli ste je? – kao da je sumnjao da se toga dana moglo desiti nešto dobro. Uhvatio je moj pogled tražeći u njemu potvrdu da me je dobro čuo. – Žao mi je što ćete morati da sačekate, ali trenutno nikako ne mogu da vam je donesem. Moja šefica se uskoro vraća s ručka a ja moram da dovršim smenu u prijemnom odeljenju. – Je li knjiga bezbedna u vašoj sobi? – u njegovim rečima sam opazila primesu nečega što ranije nisam primetila. – Spavaonice bolničara su odvojene od bolesničkih odeljenja. A vrata naše sobe su zaključana. Klimnuo je glavom. – Ne želim da zvučim nezahvalno. Samo ne bih da izgubim poslednje što mi je ostalo. – Ne zvučite nezahvalno, gospodine Gvin. Ponovo se delimično okrenuo prema prozoru. – Ako se razbolim, hoćete li…da li biste možda mogli da učinite nešto za mene? – Načas sam oklevala. – Hoću ako je to u mojoj moći. Opet se sasvim okrenuo prema meni. – Postarajte se da moj brat dobije knjigu uzoraka. Čuvajte mi je dok on ne dođe da preuzme…dok ne dođe po mene. To mi se nije činilo kao preterano težak zadatak, mada bi gospođa Krouli smatrala krajnje neprikladnim da bolničarka u svojoj sobi čuva imovinu jednog bolesnika. Ali ja sam to već učinila. Ta knjiga je u mojoj sobi bila već skoro sat vremena.

37


– A da je samo držim skrivenu u svojoj sobi dok ne vidimo šta će biti? – upitala sam. – Ako vas šarlah mimoiđe, za nekoliko dana će vas pustiti. Onda vam mogu doneti knjigu. Klimnuo je glavom, a na njegovom izmučenom licu ugledala sam izraz olakšanja. – Ako dobijem šarlah i ako…ako umrem... – Ovde će se o vama starati mnogo bolje nego o vašoj…nego što su se starali o bilo kome na brodu, gospodine Gvin. Mnogi koji obole od šarlaha prežive uz odgovarajući medicinski tretman. Zaćutala sam. Nije bilo nikakve utehe u isticanju očiglednog. Žena mu je umrla jer je bila na brodu usred okeana. Da je bila ovde na Elisu, verovatno bi preživela. – Ali ako ne preživim – nastavio je Endru kao da ga nisam ni prekidala – postaraćete se da moj brat dobije knjigu? Čim me je to upitao, shvatila sam da imam dovoljno vremena da odlučim šta da radim s Lilinim pismom. Ako Endru Gvin podlegne bolesti kao njegova žena, neću morati da učinim ništa. Mogao bi umreti u miru misleći da ga je njegova ljupka nevesta iskreno volela. Sigurno će je potražiti u raju i možda će napokon saznati istinu na nebesima. Činilo mi se da na tom mestu istina ne može da nanese bol. Ovda bi mogla biti razorna. Ako se razboli i preživi, imaću dosta vremena da donesem odluku. Ako se ne razboli, imaću manje od jedne sedmice. Imala sam vremena. On je i dalje čekao moj odgovor. Nisam htela da kažem Endruu da ću se postarati da njegov brat dobije knjigu pod uslovom da sam dođe na ostrvo po nju. To bi zahtevalo previše objašnjavanja. – Naravno – rekla sam. – U ponedeljak mi je ionako smena u izolacionom odeljenju. Onda ćemo videti kako vam je. Lagano se naklonio. – Hvala vam. Vaš sam dužnik. – Ma nije to ništa – brzo sam rekla. On je polako seo na svoj krevet kao da ga je iscrpilo razmišljanje o onome što ga čeka. – Onda vas ostavljam da se smestite – rekla sam. – Hvala. – Pružio je ruku prema meni i okrenuo dlan. To je bio veoma čudan gest. Kao da prosjak traži milostinju. Samo sam stajala i gledala, ne znajući šta očekuje od mene. – Ključevi od mog prtljaga? – rekao je. – O! Naravno! – posegnula sam u džep, dlanom čvrsto pritisnuvši Lilinu zbirku pesama i prešavši prstima preko njenog priznanja. Dohvatila sam 38


pertlu i priznanice i brzo ih izvukla. Stavila sam ih u njegovu šaku. – Plašim se da je sanduk vaše…da je drugi sanduk poslat na spaljivanje. Više nije u skladištu prtljaga. Ali njega ta vest nije iznenadila. – Rečeno mi je da će se to najverovatnije dogoditi. Kazali su da nameravaju da unište svu imovinu preminulih. Da bi bili sigurni. Bolest je veoma teška. Stisnuo je priznanice i ključeve. Okrenula sam se da pođem. – Imate dobro srce, gospođice Vud. Okrenula sam se ka Endruu, ali on je ponovo gledao kroz prozor. Dobrotu uvek pokreće nešto plemenitije od puste želje da čovek bude dobar. Srce mi je bilo ranjeno. Kao i njemu. Eto kako mi je bilo.

39


Sedam

Popodne je prošlo brzo pošto je na Elis stigla nova grupa, što je bilo uobičajeno za petak. Doli i ja, kao i ostale sestre na prijemnom odeljenju, nismo imale mnogo vremena za ćaskanje dok smo pratile useljenike u sobe koje će biti njihovo boravište makar tokom vikenda. Videla sam da Doli jedva čeka da završi smenu kako bi najzad mogla da sazna šta sam to otkrila o Lili Gvin. Kasno po podne naše predvorje je napunilo mnoštvo ljudi za koje se sumnjalo da su oboleli i čula sam Doli kako tiho mrmlja: – Ima li kraja ovom beskrajnom danu? Pred sam zalazak sunca ponovo sam poslata na glavno ostrvo da nešto obavim. Ovog puta trebalo je da dovedem prevodioca za poljski. Kad sam ga dovela, prijemno odeljenje je konačno bilo zatvoreno za taj dan. Doli me je je već neko vreme čekala u trpezariji za osoblje, ali stolice oko nje su, u međuvremenu, zauzele druge moje koleginice. Razgovor o Lili Gvin je morao da bude odložen za kasnije. Ona je, ozlojeđena zbog toga, besno nabadala krompire. Kad smo se najzad našle u našoj sobi, odevene u spavaćice, pošto su svi dnevni poslovi ostali za nama, ispod kreveta sam izvukla knjigu uzoraka Endrua Gvina. – Šta je to, za ime boga? – upitala je Doli dok sam odmotavala platno u koje je knjiga bila uvijena. – Ovo je knjiga krojačkih uzoraka. Pripadala je ocu gospodina Gvina. On se plašio da bi mogla biti ukradena iz skladišta za prtljag. – Zaudara – Doli je nabrala nos. Prinela sam knjigu nozdrvama i udahnula miris starog papira i muslina. – Meni se dopada kako miriše. – Kakve veze ta knjiga ima s njegovom pokojnom ženom? – Nikakve. Ali zbog nje sam otišla u skladište. – Ponovo sam umotala knjigu u platno i vratila je pod svoj krevet. Sela sam, prekrstila noge i izvukla zbirku pesama iz džepa kecelje. – Još jedna knjiga? – Doli nije bila oduševljena. – Ova je bila njena. Nisam znala koji od dva sanduka pripada gospodinu Gvinu. Pretpostavila sam da je onaj manji. Međutim, pogrešila sam. Manji 40


sanduk je pripadao Lili Gvin. A kad sam ga greškom otvorila, ugledala sam ovu zbirku pesama i pomislila da bi on možda voleo da mu i to odnesem. Pripadala je njoj i reklo bi se da joj je mnogo značila. – I onda? – Kad sam se vratila u našu sobu da ih sakrijem pod krevet, slučajno sam ispustila zbirku iz koje su ispali ovi papiri. Dala sam papire Doli i posmatrala je dok je čitala propratno pismo. – Gospode bože! – zaprepastila se. – Znam. Zar to nije užasno? – Poznavali su se samo dve nedelje? – To je tako tužno, zar ne? – I on se oženio njome? Njena duboka preneraženost na trenutak me je ostavila bez reči. Izgleda da je nju više zapanjilo to što se Endru oženio Lili nego njena prevara. – Šta je tako strašno u tome što se oženio njome? – najzad sam upitala. Podigla je pismo i mahnula njime. – Treba li da objašnjavam? Nije je poznavao! Osećala sam kako u meni polako ključa ogorčenje. – Mislio je da je poznaje. Ona ga je uverila u to. Ogrešila se o njega. – Nesmotrenost bi zaista trebalo da bude kažnjiva po zakonu. Oženiti se nekim koga si tek upoznao krajnje je glupo. – Vrati mi to. – Istrgla sam joj pismo i potvrdu iz ruku, a Doli je iznenađeno razrogačila oči. – Zašto si se naljutila? – Nisam. – Presavila sam papire i vratila ih u zbirku pesama. – Jesi, ljuta si. Hoćeš da kažeš kako nije nepromišljeno što se oženio nekim koga bezmalo nije ni poznavao? – Hoću da kažem da niko ne može znati koliko dugo čoveku treba da se zaljubi. – Upravo to ti i govorim. Ona njega nije volela! – Ali on nju jeste – odbrusila sam. – Zar to nije očigledno? Videla si ga danas. Oko vrata je imao njenu maramu i skoro da nije bio u stanju da odgovara na pitanja. Znaš, on govori engleski. Razumeo je sve što mu je gospođa Krouli rekla. Bio je ophrvan tugom i zato se ponašao onako. Doli je odmahnula glavom. – Nije je poznavao. Kako možeš voleti nekog koga si tek upoznao? Rekla je to s takvom ubeđenošću da sam se osećala kao da me je nešto teško, kao malog đuleta, udarilo u grudi. Trgnula sam se i ona je to primetila.

41


– Misliš da je moguće zavoleti nekog na prvi pogled? – upitala je blago i s puno razumevanja, kao da je upravo nešto shvatila, nešto što joj je dotad izmicalo. Sagnula je glavu da me pogleda u oči. – Jesi li i ti to doživela? Uhvatila sam njen pogled očekujući podsmeh, ali naišla sam samo na saosećanje. Njeno saosećanje potisnula je moje ogorčenje i iz mene je navrla bujica suza koju sam mesecima potiskivala. Doli se u trenu našla pored mene i zagrlila me. Knjižica pritisnuta uz grudi bockala me je u rebra dok sam se tresla od siline razobručenih osećanja. Potoci suza tekli su mi niz lice, ali nisam dozvolila jecajima da mi se otmu iz grudi. Osetila sam kako mi se, duboko u grlu, nešto besno očajnički bori da se oslobodi, ali čvrsto sam stisla usne. U meni je potmulo grmelo, ali potiskivala sam to. A Doli me je sve vreme milovala po leđima i šaptala: – De, de. De, de. Posle nekoliko trenutaka suze su počele da presušuju i smogla sam snage da se priberem. Nisam plakala još od požara. Na ostrvu uopšte nisam htela da plačem. Strepela sam da bi moje suze donele tugu i na ostrvo. Nisam htela nikakve uspomene na požar na svojoj svetoj, ničijoj zemlji. Obrisala sam obraze rukavom spavaćice, a Doli je izvadila maramicu iz fioke svog noćnog stočića. Odbila sam. Nisam želela da je opterećujem svojim jadima. – Jesi li u tom požaru izgubila nekog do koga ti je bilo stalo? – blago je upitala Doli, ali njene reči su mi ipak nanosile bol. Klimnula sam glavom ne gledajući je, postiđena što više nisam mogla to da skrivam od nje. – Znači, tek si ga bila upoznala? O tome se radi? Ponovo sam klimnula glavom. – Zvao se Edvard, je li tako? Okrenula sam glavu da je pogledam. – Otkud ti to znaš? Doli mi je sklonila slepljen pramen kose s očiju. – Dozivaš njegovo ime ponekad kad imaš…kad sanjaš. Pocrvenela sam. Oblila me je vrelina. – Stvarno? – Da. Očigledno sam malo toga mogla da sakrijem od ostrva. Već je čulo Edvardovo ime i moje prigušene krike, mnogo puta, dok sam spavala, neprestano proživljavajući dan požara u svojim noćnim morama. – Ko je on bio? – upitala je Doli nežno me podstičući. Obrisala sam poslednje ostatke suza iz očiju. – Najdivniji čovek kog sam poznavala. Upoznala sam ga u liftu. Bio je računovođa u „Trajanglu“ i radio je na desetom spratu. Ja sam radila na šestom. Svakog dana sam ga viđala u liftu. Uvek me je pozdravljao dodirujući šešir, uvek bi me ispratio pogledom kad bih 42


izašla iz lifta pre njega. Mislim da me je svakog dana čekao pre nego što bi ušao u lift. Sigurno mu je bilo đavolski teško da pogodi pravi trenutak. – Malo sam se nasmejala, a nasmejala se i Doli. – Onog dana kad je izbio požar, bio me je pozvao u obilazak fabrike. – Prisetila sam se kako me je Edvard pozvao, prizvala u sećanje kako je oklevao da ne bih pomislila da je nametljiv. Ali nasmešila sam se i rekla mu da bih baš volela da vidim kako rade šivaće mašine. A on mi je uzvratio širokim osmehom. Pogledala sam Doli. – Hteo je da me posle toga pozove na večeru. Sigurna sam. Videla sam mu to u pogledu. I prihvatila bih poziv. – A on je…on je poginuo u požaru. Sećanja su se proširila na ostatak toga dana. Edvard, visoko iznad mene, stoji na ivici svog ovozemaljskog života. – Iskoračio je kroz prozor. Videla sam ga na simsu. Odeća mu je gorela. Plamen mu je obavio vrat kao marama. – O, Klaro. – S njim je na simsu stajala jedna krojačica. I njena odeća je gorela. Videlo se da se plaši da skoči, pa joj je on dao ruku i držao je sve dok nisu pali na zemlju. – O, bože dragi – mrmljala je Doli. – Bio je mnogo dobar čovek – prošaptala sam i ponovo osetila suze na obrazima. – I on…Nije mu bilo spasa? Odmahnula sam glavom. – Samo jedan čovek je preživeo pad. A i on je kasnije umro. – O! Sad sam se setila toga. Kakav užas! – Stvarno, užas, koji još traje – rekla sam. – Samo sam stajala tamo i mada sam bolničarka, nisam mogla da im pomognem. Cak ni njemu. Nakratko smo zaćutale. Obrisala sam oči, opazivši da i Doli briše suze. Onda me je uzela za ruke. – A ja sam sve vreme mislila da si na Elis pobegla zbog straha od požara. Ali ne muči tebe vatra, već ono što ti je uzela, zar ne? Zato nikad ne ideš na obalu s nama. Patiš zbog onog što si izgubila, a ne zbog onog od čega si pobegla. – Nisam pobegla ovamo – promrmljala sam. – Želim da budem ovde. Spustila je ruku na moje šake. – Klaro, pet meseci nisi otišla s ostrva. – To ne znači da sam zarobljena. – Ipak si stalno ovde i nikud ne ideš. Plašiš se da bi mogla da upoznaš nekoga? Da bi, u stvari, mogla da preboliš Edvarda? Je li to u pitanju? – Ne bojim se toga. – Odgovor mi je sleteo s usana kao da sam ga uvežbavala. – Pa šta je onda? 43


Ovog puta nisam imala spreman odgovor. – Plašiš li se da ćeš otkriti da je bio oženjen ili tako nešto? Da je, možda, bio fin prema tebi samo zato što si tek stigla na Menhetn? Pokrila sam knjigu pesama šakom. – Koješta! Ne plašim se toga. I nije bio oženjen. – Zaustila sam nešto da kažem, ali sam se predomislila. U ušima mi je zujalo. Nisam mogla da razmišljam. – Možda bi bilo dobro da saznaš koje bio Edvard, Klaro. Jedva da si ga poznavala. Ako bi saznala nešto više o njemu, možda bi mogla da prebrodiš ono što se desilo. Da napustiš ostrvo i kreneš dalje. Zujanje se pojačalo. Podigla sam ruku i počešala uvo. – Ne vidim šta bi to promenilo. Zavolela sam ga na osnovu onog što sam o njemu znala. – Šta si znala? – Znala sam dovoljno. – Da je to bilo dovoljno, mislim da ne bi pobegla ovamo. – Nisam pobegla. – Pa, meni se čini da jesi. Ako ti je iole stalo do Endrua Gvina, trebalo bi da mu daš to pismo i dozvoliš mu da nastavi dalje, kako on ne bi ostao zarobljen kao ti. Mislim da nije zaslužio da doveka tuguje za ženom koja ga nije volela. Zar nije tako? Imala sam osećaj da će mi bubne opne pući. – Ne znam. Doli se nagnula i poljubila me u teme. – Hajde sutra uveče sa mnom i devojkama u grad. Idemo na ples. – Videćemo – rekla sam polako i neuverljivo. Legla je u svoj krevet i navukla prekrivače. – Naspavaj se, Klaro. Noćas ne moraš ništa da radiš s tim pismom. – Doli se okrenula od upaljene svetiljke na stočiću pored mog kreveta. Dugo sam sedela tako, plašeći se da legnem, da se predam snu i ponovo proživim požar. Nije trebalo da otvaram Lilin prtgljag. Nije trebalo da uzmem onu knjigu. Kamo sreće da sam je samo ostavila tamo! Sad bi od nje ostao samo pepeo.

44


Osam

Prvi put sam se zaljubila s trinaest godina. Zvao se Oto Herc i bio je tri godine stariji od mene. Poznavala sam ga od prvih školskih dana, ali za oko mi je zapao tek kad je gadno pao s krova ambara dok je čistio sneg. Njegov otac, Nemac koji je slabo govorio engleski, doveo ga je u ordinaciju mog oca. Bio je jezivo hladan i siv februarski dan. Tog jutra mom ocu je pomagala moja majka, ali kad su unela Ota s blistavobelom kosti koja mu je štrcala iz okrvavljene ruke, žurno je izašla iz ordinacije držeći se za stomak. Ja sam ostala uz oca i pomogla mu da sastavi polomljene delove kosti i zašije ranu. Kad je previo i uvezao povredenu ruku, sedela sam s Otom dok je popuštalo delovanje etra i morfijuma. Držala sam mu hladne obloge na čvorugi veličine guščjeg jajeta na čelu. Zahvalio mi je što brinem o njemu i rekao da imam lepu kosu. Prema tom plavookom momku odmah sam osetila žestoku i uzbudljivu privlačnost. Ali osećanja nisu bila obostrana. Osim što je rekao nekoliko reči o mojoj kosi, Oto ni na koji način nije pokazao da se i ja njemu dopadam. Dok se oporavljao, kad god bi došao u ordinaciju mog oca na pregled, da skine konce ili na previjanje, trudila sam se da budem tu. Nalazila sam načine da učestvujem u njegovoj nezi, što je mog oca živciralo, ali Oto nije reagovao. Kad mu je ruka konačno zacelila, prestao je da dolazi u ordinaciju. Bilo mi je ostalo da se nadam slučajnim susretima na ulici, što se sledeće godine desilo samo dvaput. Oto je oba puta uzvratio na moje oduševljene pozdrave kao dobro vaspitan momak. Ali bilo je jasno da prema meni ne gaji osećanja koja ja gajim prema njemu. Godinu dana kasnije, kad je za Božić došao u grad, videla sam da ide ruku podruku s jednom devojkom. Prošla je još jedna godina, napunio je osamnaest godina i oženio se njome. Tek pošto se Oto oženio, teška srca sam se prisilila da se oslobodim osećanja prema njemu i pustim ih da odlete kao ptice. Borba s tim osećanjem bila je teška, ali predivna. Drugi put sam se zaljubila u osamnaestoj. Danijel Borden je bio student medicine, koji je u ordinaciji mog oca sticao praksu. Dva meseca je živeo s nama a ja sam već posle tri nedelje bila zaljubljena u njega. Ovog puta se čovek kojem sam poklonila srce osećao kao ja. Kad je svima postalo jasno da šta 45


osećamo jedno prema drugom, moj otac je zaključio da bi bilo najbolje da Danijel iznajmi sobu kod direktora mesne škole. Tamo je stanovao do kraja četvoromesečne prakse. Sledećih osam nedelja naprosto sam letela. Danijel mi je donosio cveće, pisao mi ljubavne pesme, čitao mi knjige, ljubio me pod zvezdama, obasipao me rečima punim ljubavi i svakog dana mi govorio koliko će biti tužan kad se vrati u Boston. Najiskrenije sam očekivala da pre odlaska zatraži moju ruku od mog oca. Ali on to nije učinio. Te večeri pred njegov odlazak, nas dvoje smo sedeli na verandi u modrom sumraku. Otvoreno sam ga upitala kako zamišlja našu budućnost. Poljubio me je u ruku i kazao mi da želi da završi školu, zaposli se i obezbedi krov nad glavom pre nego što se obrati mom ocu da bi me zaprosio. Rekao mi je da budem strpljiva i da će zahvaljujući ljubavi ti dani proleteti. Ljubav je zaista činila svoje. Ali i daljina je činila svoje. Pošto je otišao, posle prvih nekoliko meseci, njegova pisma su se proredila. Zato sam ja njemu počela da pišem češće. Njegove ljubavne izjave gubile su vatrenost, pa sam ja svojim dodala još žara. Više mi nije pisao o zajedničkoj budućnosti, te sam ja dvaput više pisala o tome, dajući mu obećanja. Onda su njegova pisma prestala da stižu. Znala sam šta to znači, ali moje srce je odbijalo da prihvati to. Nastavila sam da pišem Danijelu kao da se ništa nije promenilo. Moji roditelji su primetili da Danijelova pisma više ne stižu i prestali su da se raspituju o njemu. Henrijeta je tada već bila udata i živela je s mužem na obližnjoj farmi. Zapazila je da je više ne izveštavam o napretku Danijelovog školovanja, niti o bilo čemu drugom u vezi s njim. Blago mi je rekla da je vreme da'se suočim s istinom: Danijel više nije zaljubljen u mene. Rekla je to najblaže što je mogla, ali ja sam je mrzela kad je nagovestila da on verovatno voli drugu, ali nema hrabrosti da mi to prizna. Kazala sam joj da ne zna šta priča i posle toga mesec dana nisam razgovarala s njom. Ali na kraju se pokazalo da je Henrijeta bila u pravu. Danijel mi je konačno poslao pismo rekavši kako mu je žao što se tako poneo i kako ne očekuje moj oproštaj. Nije znao kako da mi kaže da je upoznao na nekom koncertu upoznao jednu devojku. Ni pomislio nije da će se zaljubiti u nju. Čekao je da privlačnost koju je osetio prema njoj polako izbledi, ali ona je samo jačala. Priznao mi je daju je zaprosio i da je ona pristala. Rekao je da mu je veoma žao. Da nije želeo da me povredi. I poželeo mi sve najbolje. 46


Moji roditelji su, hvala bogu, i sami shvatili šta mi je Danijel poručio u svom pismu. To je bilo jasno i Henrijeti, ali ona me je preklinjala da joj ispričam sve pojedinosti kako bi mogla istinski da saoseća sa mnom. Dala sam joj da pročita pismo. Rekla mi je da zaslužujem nekog boljeg i da bi trebalo da otputujem na neko divno mesto kako bih skrenula misli. Znala je, kao i svi koji su mi bili bliski, da sam pre žudnje za Danijelom, osećala žudnju za blistavim bojama velikog grada. Sačekala sam dva-tri meseca da bol umine i zaključila da je Henrijeta u pravu. Ali nisam želela da odem samo na neko vreme. Zelela sam da odem zauvek. Htela sam da odem u Njujork. A pošto sam bila sama, morala sam da nađem posao. Postoji, zapravo, samo jedan razlog što sam se odlučila za medicinsku školu. Volim da „popravljam“ i to mi zaista ide od ruke. Bolesni ljudi su ljudi s „kvarom“, a ja volim da otklanjam kvarove. U školi mi je bilo lako. Otac me je već bio naučio skoro svemu što je trebalo da znam, a ono što nisam znala brzo sam savladala. Odlazak na školovanjeodveo me je iz ruralne Pensilvanije u Filadelfiju, a diploma mi je prokrčila put do Menhetna. Tu sam se zaljubila treći put. * Pošto sam Doli pokazala pismo, ujutru sam se probudila sa čuđenjem i olakšanjem što nisam sanjala požar. Prethodne večeri sam imala utisak da soba zaudara na paljevinu i mislila sam da će mi san teško pružiti utočište. Dugo sam ležala budna razmišljajući o Dolinim rečima da nisam spremna da napustim ostrvo jer se plašim da ću saznati kako Edvard prema meni nije osećao ono što sam ja osećala prema njemu. U suštini me je optužila da sam zaljubljena u maštariju. Od stvarnosti na ulicama Njujorka delila me je samo jedna vožnja trajektom, a ja sam sedela na ostrvu, na ničijoj zemlji, i umesto najavi, živela u snovima. Snovi su bila jedina dobra stvar na Elisu. Snovi su ulivali nadu useljenicima kad bi se nad njih nadvili crni oblaci nedaća i nemilosrdno ih tu zadržali.

47


Na kraju sam zaspala, a moje pletisanke su bile milostive. Čvrsto sam spavala. Doli je u zoru morala da me prodrma. Ležala sam tako nekoliko trenutaka na sivom svetlu svitanja, razmišljajući o predstojećem danu. Smenu smo završile rano u subotu. Većina osoblja će pre sumraka biti na trajektima koji voze prema gradu. Ovde će ostati samo oni koji rade u nedelju. Ja sam sledećeg dana bila slobodna. Ništa me nije sprečavalo da prihvatima Dolin poziv, osim činjenice da mi se nije išlo. Kad bih zakoračila na Menhetn, to bi bio početak nečeg novog i kraj nečeg drugog. Nisam želela ništa ni da završavam ni da započinjem. Okrenula sam se na drugu stranu u krevetu. Zbirka pesama i pismo u njoj bili su na stočiću pored mog ležaja. Ustala sam, navukla ćebad preko kreveta i zavukla knjigu pod jastuk. Otišle smo na doručak, a zatim produžile do prijemnog odeljenja da dočekamo subotnje pridošlice koje treba proslediti u bolnicu. – Jesi li odlučila? – tiho je upitala Doli dok smo išle hodnikom s drugim bolničarkama. Iskreno, nisam bila sigurna na šta misli. Pretpostavila sam da pita hoću li s njom u Njujork. – Još nisam spremna, Doli. – Mislim na pismo. Bilo mi je kristalno jasno da nećeš prihvatiti moj poziv za večerašnju igranku. Namrštila sam se. – Razmišljala sam o tome. Jednostavno, još mi nije do plesa. – Kako hoćeš. Šta ćeš s pismom? Slegnula sam ramenima. – Nisam odlučila. – Hoćeš li da mu ga ja dam? Obrecnula sam se na nju. – Zašto bi, objasni mi, ti to uradila? Da nisi ni pisnula. Ni njemu, ni bilo kome! – Dobro. Neću mu ništa reći. Ponudila sam se da mu odnesem loše vesti umesto tebe. Ti možeš da ostaneš njegova ljupka Florens Najtingejl, a ja ću biti mrski glasnik. Osetila sam rumenilo i vrelinu u obrazima. – Kako to misliš „njegova ljupka Florens Najtingejl“? – Hoću da kažem da ne mora da te pamti kao nekog ko je njuškao po stvarima njegove pokojne žene i otkrio nešto užasno o njoj, a onda morao to i da mu saopšti. – Nisam njuškala. Slučajno sam otkrila. – Javi mi ako se predomisliš.

48


Nameravala sam da se pravdam, ali Doli je očigledno želela da promeni temu. Ugledala je druge bolničarke ispred nas, devojke s kojima je obično izlazila u grad, i ubrzala da bi porazgovarala s njima. Dok smo se približavale prijemnom odeljenju, sestre su, jedna po jedna, odlazile svaka svojim poslom. Jedna od njih, Ajvi, rekla mi je: – Nadam se da ćeš se predomisliti i večeras izaći s nama, Karla. Nasmešila sam se, ali ništa nisam rekla. Na prijemnom odeljenju, čekao nas je red useljenika koji nisu prošli na zdravstvenom pregledu. I tako je počeo dan. * Nisam otišla na obalu. Subotnje veče sam provela pišući duga pisma roditeljima i Henrijeti, čitajući knjigu i razmišljajući o tome kakva će biti predstojeća sedmica u izolacionim odeljenjima. Bila sam sama u sobi i legla sam pred ponoć. Nisam se probudila kad se Doli vratila. Ujutru sam je ostavila da spava. Čitala sam psalme dok sam doručkovala, otišla u dugu šetnju ostrvom, sedela i gledala njujorške nebodere kako blistaju na nedeljnom podnevnom suncu. Čitala sam priče bolesnoj dečici na dečjim odeljenjima i čekala da Doli dođe iz naše spavaonice. Bila sam u dnevnoj sobi kad je stigla sa još četiri devojke s kojima je bila u gradu. Sve su nosile po kutijicu čokolade. Činilo mi se da još osećam miris grada na njima, da skoro čujem otkucaje njegovog srca. Te večeri kad smo Doli i ja otišle na spavanje, znala sam da će miris grada podstaći moje pletisanke. Sanjala sam da sam u liftu s Edvardom i da lift gori. Nasmešio mi se i posegao za mojom rukom, a ja sam mu je pružila. Imala sam cveće u kosi i nisam se plašila.

49


Devet

Kad smo se Doli i ja u nedelju rano izjutra prijavile u centrali na trećem ostrvu, potajno sam se nadala da ću biti raspoređena u sobu Endrua Gvina kako bih mogla iz prikrajka da ga posmatram. Ali mene su poslali na odeljenje s decom obolelom od malih boginja, a Doli na odeljenje K s muškarcima zaraženim šarlahom. Doli nije gubila vreme, već je odmah pitala glavnu sestru možemo li da se zamenimo. Glavna sestra izolacionog odeljenja, pticolika žena, gospođa Nesbit, želela je da zna zašto. Doli je rekla da voli da radi s dečicom i daje, osim toga, prošli put radila na odeljenju s obolelima od šarlaha. Gospođa Nesbit se namrštila, a crte njenog lica kao u rode postale su još oštrije dok je nezadovoljno huktala. Na kraju je, ipak, unela izmenu u raspored. – Vidimo se u podne – veselo je rekla Doli kad smo kao i ostale sestre krenule na svoje dužnosti. Zahvalila sam joj pogledom. Krenula sam prema odeljenju K navukavši ogrtač s visokim okovratnikom preko uniforme kako mi neki zalutali bacil ne bi dopro do odeće. Svi kreveti na odeljenju su bili popunjeni, uglavnom useljenicima iz potpalublja „Sevilje“. Neki su ležali, očigledno u groznici. Neki su sedeli i doručkovali. Drugi su zurili uprazno sedeći ili ležeći u postelji, ne mogavši da nađu bilo kakav razlog da se raduju novom danu. Na suprotnom kraju sobe ugledala sam Endrua Gvina. I dalje je bio u svom krevetu. Pored njega je bila tacna, kako se činilo, s netaknutim doručkom. Dežurna sestra me je dočekala na ulazu i brzo mi izdeklamovala zdravstveno stanje pacijenata. – Ova trojica ovde – rekla je pokazujući tri crnomanjasta muškarca koji su drhtali u svojim u krevetima – dobili su groznicu u subotu uveče. Doktor ih je pregledao juče po podne. Trebalo bi da nosiš masku dok se baviš njima. Oni uz onaj zid tvrde da se osećaju dobro. Nemaju groznicu, žlezde im nisu otekle. Ona četvorica tamo dole – pokazala je ka suprotnom kraju sobe, gde je bio i krevet Endrua Gvina – izgledaju kao da su se razboleli juče. Preporučujem da nosiš masku. Ostali će biti pušteni sutra ako ne bude drugih znakova bolesti. Doktor bi trebalo da dođe u vizitu oko deset. Onaj na kraju – pokazala je Endruov krevet – još ništa nije jeo, a ja nisam stigla da odem do njega i pomognem mu. 50


Klimala sam glavom i hvatala beleške. Onda je sestra iz noćne smene otišla, a ja sam polako krenula kroz sobu. Poželela sam dobro jutro onima koji su sedeli na ivici kreveta. Zastala sam pored kreveta onih u groznici kako bih videla jesu li budni i treba li im nešto. Endrua Gvina sam namerno ostavila za kraj. Prišla sam njegovom krevetu pokrivši nosi i usta gazom. – Gospodine Gvin – blago sam rekla – to sam ja. Sestra Vud. Želite li da doručkujete? Zajapuren od groznice, polako se okrenuo u krevetu da me pogleda. Podigao je šaku do grla bolno se mršteći dok je gutao. Nisam morala da čekam lekara kako bih znala da ga groznica žestoko trese. Ako mu je ovo drugi dan bolesti, onda su mi ostale još dve, možda i tri nedelje da odlučim šta ću s Lilinim pismom. Endruov bezizrazan pogled pomalo me je zabrinuo. Tuga će uticati na njegovu sposobnost da se izbori s bolešću. Tuga uvek utiče na ono što usledi posle nje. Nagnula sam se i prislonila mu šaku na čelo da vidim da li je vruć. Bio je vruć. Uhvatio me je za zglob. – Ne – prošaptao je. Sklonila sam šaku, iznenađena što ga je moj dodir povredio. – Već osećate glavobolju, gospodine Gvin? – Glavobolja obično počinje trećeg-četvrtog dana. – Ne prilazite mi. Bolestan sam. Brinuo se da ću se razboleti jer ga dodirujem. Verovatno je pipao Lilino čelo isto kao što sam ja njegovo. A sad je ležao bolestan. – Mi smo ovde veoma oprezni, gospodine Gvin. Perem ruke po deset puta dnevno kad sam dežurna na ovom odeljenju. Uveče budu crvene kao cvekla. – Blago sam se osmehnula, ali on se samo namrštio kad je ponovo pokušao da guta. – Šta kažete na lagan doručak, gospodine Gvin? – nastavila sam. – Trebaće vam snage. A i lekar će me pitati zašto vas nisam ubedila da jedete. Ne želite valjda da mi lekar to zameri, zar ne? Okrenuo je glavu prema tacni s hranom. – Ne mogu…da gutam – promrmljao je. Njegov velški naglasak isticao je isprekidane reči. Osmotrila sam njegovu tacnu. Kako da pojede kajganu i tost? Pružila sam ruku i povukla jastuk iza njega da bih mu podigla glavu. – Da pokušamo s malo čorbe od povrća, šta kažete? Možete li malo da se uspravite? Endru se polako podigao u sedeći položaj. Primakla sam mu poslužavnik i dala mu kašiku. – Da znate da je prilično dobra – vedro sam rekla. – Nije ni preslana, ni bljutava. 51


je.

Uhvatio je kašiku i podigao ruku, ali kad mu je ruka zadrhtala, spustio ju

– Jeste li juče išta jeli? – upitala sam. – Nisam bio gladan. – Kad ste poslednji put jeli, gospodine Gvin? Sklopio je oči. – Ne sećam se. Razmislila sam o tome kako je proveo poslednjih nekoliko dana. Ako su se Lilini poslednji sati poklopili s poslednjim satima putovanja, a on je bio kraj njene postelje, moguće je da nije jeo već četiri-pet dana. Pomerila sam poslužavnik i primakla stolicu njegovom krevetu. Uzela sam činiju supe od povrća i kašiku koju je Endru mlitavo držao u ruci. – Dozvolite da vam pomognem. – Ne – prošaptao je. – Da. – Stavila sam mu platnenu salvetu pod bradu i zahvatila čorbu kašikom. On je oklevao pre nego što je otvorio usta i dozvolio mi da ga hranim. Gutao je polako, čvrsto zatvorivši oči. – Ne mogu da jedem – prošaptao je posle prve kašike čorbe. – Da, možete – zahvatila sam još čorbe. Povinovao se. Topla čorba je blagotvorno delovala na njegovo upaljeno grlo i smirivala ga. Kad je ponovo srknuo iz kašike, manje se mrštio. Oči su mu i dalje bile staklaste, ali više ih nije sklapao, već je gledao pravo u mene. Uzvratila sam mu pogled. Nespretno sam potražila neku temu za razgovor. – Pitala bih vas kako izgleda posao krojača, ali sigurna sam da vas boli grlo kad govorite, a ionako morate da jedete – nervozno sam rekla. – Sigurna sam da je krojački posao veoma zanimljiv. Mora da veoma uživate u njemu. Endru je trepnuo i slegnuo ramenima. – To mi je posao. Zastala sam s kašikom nad činijom. U njegovom glasu sam čula istu onu nepokolebljivu pomirenost sa sudbinom s kakvom sam i ja govorila kad bi neko upitao kako je biti bolničarka. – Tačno znam na šta mislite – rekla sam. – Ja sam bolničarka i to mi je posao. To sam oduvek radila. Otac mi je lekar u Pensilvaniji. Pomagala sam mu u ordinaciji od svoje desete godine. – Ja sam počeo da prišivam dugmad s osam godina. Nasmejala sam se toj novoj sitnici koja nam je bila zajednička. Nastavila sam da ga hranim čorbom i usput sam mu pričala o roditeljima, o sestri skromnih očekivanja i, ni sama ne znam kako, prešla na priču o svojoj detinjoj čežnji za blistavim svetlima grada te kako sam ovamo dospela zahvaljujući poslu bolničarke.

52


– Njujork – prošaptao je i u njegovim rečima sam ponovo prepoznala sopstvena osećanja. I on je čeznuo za Njujorkom. A krojački posao ga je doveo ovamo. – Da, Njujork – promrmljala sam. Spustio se na jastuk, a ja nisam ni pokušala da ga podstaknem da ponovo sedne. Na trenutak smo oboje bili izgubljeni u mislima o onome što smo želeli i na šta smo bili spremni da bismo to dobili. – Je li bilo dosta? – konačno se oglasio. Pogledala sam u činiju. Pojeo je više od pola čorbe. Vratila sam činiju na tacnu. – Reći ću u kuhinji da vam šalju nešto što možete da progutate, gospodine Gvin. Neko vreme neće biti tosta. – Još koliko? – Koliko nećete moći da jedete tost? Endruje polako odmahnuo glavom. – Koliko mi je...? Lili je umrla posle četiri dana. – Vodićemo računa o vama, gospodine Gvin. – Ustala sam i posegnula za lavorčićem s vodom pored njegovog kreveta, preko čije ivice je bila presavijena krpa. Polako sam natopila krpu vodom i iscedila je. Stavila sam krpu na Endruovo čelo da bi vlažna tkanina izvlačila vrelinu. Sklopio je oči. – Da se razbolela pred kraj putovanja, sad bi se ovde oporavljala. Je li tako? – Otvorio je oči i pogledao me, jasno pokazujući da očekuje odgovor. – Sa šarlahom se nikad ne zna, gospodine Gvin. Mnogi prežive. – Ali ne svi. – Ne. Ne svi. – Ne znam čak ni postoji li neko kome bi trebalo da pišem – rekao je. – Ne znam ima li rođake, tetke, ujake i stričeve. Rekla mi je da su joj roditelji umrli i da nema braće ni sestara. Ali mora da postoji neko koga treba obavestiti. – Možda. Ko zna. – Kako je moguće da nema nikog na svetu? Mora da postoji neko kome mogu da javim. Promukao je. Dejstvo tople čorbe je oslabilo. – S-š-š. Sad treba da se odmorite. – Jednom rukom sam pridržala krpu, a drugom podesila jastuk kako bi mogao da se nasloni. – Je li vam udobno? Endru je klimnuo glavom. – Sad moram da zbrinem ostale bolesnike na odeljenju. Treba li da vam donesem još nešto? – Ne, hvala vam, sestro. I hvala vam na…svemu ostalom. Malo sam pocrvenela. Osetila sam da sam se zajapurila. 53


– Nema na čemu. – Čuvaćete mi knjigu uzoraka? – Naravno. Sklopio je oči i ponovo mi šapatom izrazio zahvalnost. Dok sam se udaljavala, palo mi je na pamet da pored kreveta nisam videla onu maramu. Ponadala sam se da je sklonjena u njegov noćni ormarić. * Tog prepodneva doktor Triver je došao da obiđe bolesnika. Doktor Triver je na ostrvo stigao istog meseca kad i ja. Po mnogo čemu podsećao me je na mog oca. Ne samo zato što je bio sličnih godina kao moj otac i što se bavio istim pozivom. Glas mu je bio blag kao mom ocu, koristio je isti duvan za lulu, mirisao na prepoznatljivu voćnu aromu i imao isti uredan, čitak rukopis. Uvek sam s lakoćom mogla da pročitam uputstva doktora Trivera. A to ne bih mogla da kažem za neke druge lekare na ostrvu. Stigao je koji minut posle deset, u pratnji još jednog doktora. Ja sam pomagala jednom mladiću da se vrati u krevet pošto je bio u nužniku. Brzo sam oprala ruke i dočekala ih za svojim radnim stolom. – A, sestro Vud, lepo je videti vas opet na odeljenju – rekao je doktor Triver glasom mekim kao pamuk. Pokazao je na kolegu iza sebe, koji je izgledao malo starije od mene. Imao je rićkastosmeđu kosu, blistave naočare zlatnih okvira i tanke riđe brkove. – Ovo je doktor Randal. On je novi stažista i sada se upoznaje sa prilikama na ostrvu. Doktore Randal, sestra Vud. Rukovala sam se s novim doktorom. – Veoma mi je drago što smo se upoznali, doktore. – Doktor Randal je upravo završio školovanje u Bostonu – nastavio je doktor Triver a ja sam se, i protiv volje, setila Danijela Bordena. I Danijel je studirao medicinu u Bostonu. Potisnula sam tu sliku. – Danas ga provodim kroz odeljenja da upozna bolesnike. Od sutra je prepušten sebi. Doktor Triver se nasmešio, a doktor Randal se tiho nasmejao. – Nadam se da neću zalutati na odeljenjima – rekao je doktor Randal. – Ovo je veće nego što izgleda s dokova. – Doktor Triver je krenuo prema prvom krevetu. – Pa, dobro, sestre će vam pomoći da ne padnete u vodu. Sestra Vud se ovde odlično snalazi. Uzela sam kolica s medicinskim materijalom i lavorom koja su stajala iza mog stola, a lekari su stavili maske i navukli bele ogrtače preko odeće. Dok smo obilazili bolesnike, u nekoliko navrata čekajući dolazak prevodioca, 54


primetila sam da me doktor Randal gleda. Učinilo mi se da me odmerava. Moj pogled je bio prikovan za pacijente jer nisam želela da ga podstičem na takvo ponašanje. Kad smo stigli do Endruovog ležaja, izvadila sam karton s podnožja kreveta i pažljivo zabeležila ono što je doktor Triver diktirao dok je opipavao Endruove natečene žlezde, tražio prve znake uobičajenog osipa, merio mu temperaturu i pregledao grlo. Doktor Randal mi se obratio dok je doktor Triver slušao Endruovo srce. – Čujem da ste uspeli da se spasete iz požara u fabrici „Trajangl“. Te četiri reči koje nisu imale šta da traže u mom utočištu opekle su me kao žeravica. Požar u fabrici „Trajangl“. Trgnula sam se od zaprepašćenja i bezmalo ispustila karton iz ruku. Endru se okrenuo ka meni. Samo nekoliko sestara je znalo šta me je dovelo na ostrvo. To se nije spominjalo van naših spavaonica i htela sam da tako i ostane. Zašto sam se prijavila za posao bolničarke na ostrvu Elis, ticalo se samo mene i nikog više. Žarko sam želela da pitam novog lekara kako je, za ime boga, to saznao, ali nisam to učinila. – Ovaj, da, doktore. – Mora da je bilo jezivo. Čitao sam o tome u „Globu“. Sto četrdeset i nešto mrtvih? – Da – promrmljala sam tražeći način da okončam ovaj razgovor. – A vi ste bili na šestom spratu zgrade? To je samo dva sprata ispod mesta na kom je izbio požar, je li tako? Vazduh oko mene se odjednom zagrejao. Osetila sam kako čelo počinje da mi se znoji. Odakle zna? Ko mu je rekao? Doli sigurno nije. Ne Doli. Ona to nikad ne bi uradila. Nije Doli. Videla sam da me Endru gleda, zapanjeno izvivši jednu obrvu. – Stvarno ste imali mnogo sreće što se nepovređeni izvukli odatle – nastavio je doktor Randal. Bilo mu je zaista drago zbog mene, ali ja nisam mogla da prestanem da razmišljam kako je to saznao. – Ko vam je to rekao? – upitala sam. Doktor Triver se okrenuo od Endrua i pogledao me iznenađen pošto mu se moj odgovor verovatno učinio nepristojnim. Mora da je očekivao da ću reći nešto kao: „Da, zaista sam zahvalna što sam uspela da se spasem“. Doktor Randal je oklevao samo sekund. – Jedna od sestara s dečjeg odeljenja mi je to rekla jutros. Ne Doli. Samo da nije Doli. – Karterova. Mislim da je to bila sestra Karter. Ajvi. Klimnula sam bez reči. 55


– Izvinite, sestro Vud. Izgleda da ste se potresli. Razgovor o tome potekao je sasvim slučajno. Kad sam pomenuo taj požar, jedna od vaših koleginica je rekla da ga je jedna njena koleginica ovde iz bolnice preživela. Izvinite što sam to uopšte spominjao. Samo sam želeo da kažem da mi je drago što ste preživeli. – U redu…u redu je – promucala sam. – Prošlo je već šest meseci. – To je ipak bio jeziv dan za Njujork – rekao je doktor Triver. – Da prođe šest meseci ili šest godina, svejedno, taj dan će zauvek ostati jeziv. Mnogo je života izgubljeno. Nisam znao da ste preživeli taj požar, sestro Vud. Uhvatila sam se za podnožje Endruovog kreveta tražeći oslonac jer je soba počela da se polako okreće oko mene. Nijedan od lekara kao da to nije primetio. Endru jeste. Doktor Triver je zamolio doktora Randala da priđe krevetu i pregleda Endruovo grlo i opipa natekle žlezde na njegovom vratu. Endru je poslušno zinuo kad mu je doktor Triver to rekao, ali gledao je u mene. Lekari su se posavetovali, a onda je doktor Triver kazao Endruu da je u odličnim rukama i da sluša sestre, da pije lekove kad mu se daju i da će ga sutra obići doktor Randal. Onda su oprali ruke u malom lavoru na mojim kolicima i usredsredili se na bolesnika u krevetu pored Endruovog. Ja sam još trenutak ostala kod Endruovog kreveta pokušavajući da se saberem. Čekala sam da soba prestane da se okreće oko mene i stiša se ono što je moglo da se opiše samo kao bes, kako bi ostrvo posle toga moglo da se vrati svojoj ulozi utočišta na kojem požar nije postojao. Znala sam da me Endru sve vreme posmatra. Ali šta sam mogla? Već je saznao da postoji mračno mesto iz kojeg sam se nekim čudom izvukla. Video je delić. Znao je da sam preživela strahotu, koju drugi nisu preživeli. * Dan posle požara bila je nedelja. Zvona svih crkava na Menhetnu zvonila su oplakujući besmisleni gubitak života, ali ja nisam našla snage da uđem ni u jednu od njih. Novinski napisi, ispisani slogom namenjenim za tragedije nezamislivih razmera, lamentirali su nad jadom koji je pogodio grad, ali ja nisam pročitala izveštaj o požaru. Nisam morala da čitam o onome što sam videla svojim očima i čula sopstvenim ušima. 56


Pogledala sam kroz prozor svog stana iznad parka kod Trga Vašington i ugledala čvrste obrise zgrade „Aš“. Spolja skoro da nije bilo tragova katastrofe koja se samo dan ranije desila unutra. Na ulici se pričalo da je ta zgrada otporna na požar. I zaista, sama zgrada ostala je odlično očuvana. Na požar nisu bili otporni ljudi na spratovima zahvaćenim vatrom ni kao barut suva roba s kojom su radili. Požar je već bio izbio kad sam se ukrcala u lift da se nađem s Edvardom. Čim su se vrata lifta otvorila na devetom spratu, unutra je pokuljao talas vreline, dima i devojaka. – Izbio je požar! – povikala je jedna od njih i kabina lifta je u trenutku bila dupke pune. Osećala sam pepeo na njihovoj odeći i kosi. Pitala sam jednu devojku gde gori, a ona je rekla da je vatra svuda i da guta bluze na vešalicama u radionicama. Čim smo se našli na sigurnom u predvorju zgrade, dečko zadužen za lift nam je rekao da brzo izađemo kako bi mogao da se vrati. Htela sam da sačekam Edvarda u predvorju, ali posle samo nekoliko minuta isterali su me napolje jer je stiglo naređenje da se zgrada evakuiše. Požurila sam na drugu stranu Ulice Grin, prema grupi ljudi koja je stajala na pločniku. Vatrogasna kola su upravo pristizala, a policija je ograđivala prostor oko zgrade. Jedna krojačica s devetog sprata, koja je stigla posle mene, rekla je da lift više ne radi jer je požar zahvatio i okno lifta. Nekoliko devojaka je stradalo upavši u okno lifta pošto ih je u bezdan gurnula gomila izbezumljenih kolega. Kad sam pitala da li je neko išao stepenicama, odgovorila je da to nije bilo moguće. Vrata su bila zaključana. Tamo gde sam stajala bilo je još ljudi iz moje zgrade, ali Edvard nije bio među nama. Prva lica su se pojavila na prozorima uokvirenim plamenom dok sam se molila da je Edvard na sigurnom. Onda je jedan muškarac pored mene uzdahnuo. – Skočiće! – Pogledala sam tamo kuda je pokazivao i dok su okupljeni užasnuto vrištali, prva devojka je iz dima zakoračila u bezdan. Pala je na staklenu nadstrešnicu iznad pločnika, koja se rasprsla zastrašujućom silinom. Čak se i s pedesetak metara videlo da je devojka smrskana. Onda smo na prozorima visoko iznad videli kako još žena i muškaraca izlazi na sims. – Ne skačite! Ne skačite – počeli su da viču posmatrači oko mene. I ja sam počela da vičem. Uprkos tome, devojke su skakale jedna za drugom. Trojica vatrogasaca žurno su raširili mrežu, ali bile su previsoko. Prva devojka koja je pala u mrežu odbila se od nje, pala nekoliko metara dalje i ostala nepomična. Zateturala sam se prema ulici gonjena neodoljivim nagonom da pružim pomoć povređenima. Pored mene je stajao piljar, čije su šake mirisale na kupus, i on me je zaustavio. 57


– Ne idite tamo, gospođice. – Ali ja sam bolničarka! – povikala sam. – Neko će pasti i ubiti vas! Zastala sam na tren, zapanjena. Neko može da padne na mene i ubije me. Besmislica. Pogledala sam prema ljudima koji su padali, izazivajući razum da mi dokaže da bi to mogla biti istina. I tada sam ga ugledala. Edvard je stajao na simsu trideset metara iznad mene. Imao je vatreni prsten oko vrata. Pored njega je stajala jedna devojka. Vrelina vatre joj je nadimala radnu haljinu. Duga kosa joj je gorela. Edvard se pomerio prema ivici. Devojka je vrištala. Pružila je ruku prema Edvardu. On ju je prihvatio. I dok sam vikala: – Ne! – oni su se otisnuli u nebo. Piljar me je uhvatio kad sam pojurila prema ulici, ali sam mu se otrgla. Stigla sam do kordona i jedan policajac je podigao ruku naredivši mi da stanem. – Ali ja sam bolničarka! Bolničarka! – povikala sam. Iza njega su ležali smrskani ljudi, iskrivljeni, polomljenih udova, dok su se ispod njih širile krvave mrlje. Ugledala sam Edvardovo izobličeno telo na nekoliko metara od sebe. Iako sam stajala iza policijske trake, videla sam da mu je vrat slomljen. Videla sam i devojku s kojom je otišao na nebo. Ruke im se više nisu dodirivale. – Ne smete ovamo! – urlao je policajac. – Nije bezbedno! I nikom od ovih jadnih ljudi nema pomoći. Sad se vratite na drugu stranu ulice! Iznad nas se začuo užasan vapaj i vazdušni udar. Telo jedne crnokose devojke palo je nekoliko metara dalje. – Odlazite! – urlao je policajac. Prošlo je nekoliko sekundi dok nisam smogla snage da ga poslušam. Ne sećam se kako sam prešla Ulicu Grin i vratila se kod piljara. Tek kasnije sam se setila da me je njegova žena grlila dok sam plakala. Ne sećam se ni kad su me odveli u zadnju prostoriju svoje radnje i naterali me da popijem malo brendija. Uveče su insistirali da me njihov dostavljač isprati kući. U Ulici Grin i dalje je bilo mnogo ljudi. Ali tela su, hvala bogu, bila uklonjena. Požar je već odavno bio ugašen. Trajao je samo pola sata. Trideset minuta. Kasnije sam saznala da su vlasnici fabrike „Trajangl“ bili na desetom spratu kad je izbio požar. Ali oni su brzo izašli na krov, a odatle na susednu zgradu. Ta ruta za bekstvo nije bila dostupna radnicima s osmog i devetog sprata.

58


Edvard bi možda bio s vlasnicima na poslednjem spratu zgrade kad je izbio požar da nije u to vreme bio na spratu sa švaljama. Bio je knjigovođa, a ne krojač. Postojao je samo jedan razlog što je u dvadeset do pet bio na devetom spratu. Čekao je mene.

59


Deset

TARIN Menhetn Septembar 2011. Prvi novinar me je našao posle dva dana. Nisam prihvatila Selininu ponudu da pozove časopis i obavesti ih da ne želim da kontaktiraju sa mnom. Tako bih se samo razotkrila. – Ovi iz časopisa će saznati da si to ti – odvratila je Selin. – To je neverovatno potresna slika. I drugi će želeti da je objave. To ti garantujem. Neko će ti sigurno telefonirati, verovatno iz više novina. Četvrtina naših stalnih mušterija zna da si toga dana izgubila muža. – Pa, onda ću se suočiti s tim kad do toga dođe. Selin je bila u pravu. Pošto je do desete godišnjice ostalo samo nedelju dana, dnevne novine su se najviše interesovale kako su prolaznici koji su se tada našli na ulici sačuvali glavu prilikom pada Južne kule, koja je prva srušena. Ona fotografija je podsetila javnost na užas koji su preživeli svedoci tog stravičnog pokolja. Dva lica na toj slici, jedno muško ijedno žensko, odražavala su osećanja svih ljudi na planeti koji su se sećali tog dana, bar je tako pisalo u uvodnicima. Uljudno sam odbila prvi zahtev za intervju, onda i drugi, a sutradan ujutru sam odbila pojavljivanje u televizijskim pričaonicama. Niko iz medija nije me ubeđivao da se predomislim. To je bila jedna od povlastica svih nas koji smo tog Jedanaestog septembra izgubili nekog koga smo voleli. Nisu nam stvarali osećaj krivice što odbijamo da govorimo o svojim duševnim patnjama. Ali Kendal je imala pitanja na koja sam smatrala da treba odgovoriti, iako nisam znala odakle da počnem. Deset godina sam tavorila između stvarnosti i kajanja i uspešno sam se pravila da ništa od toga ne utiče na mene. Niti sam išla napred, niti sam se osvrtala unazad. Stanovanje iznad „Herlum jarda“ bilo

60


je kao da živim iznad onog od čega su bili satkani tuđi snovi, ne moji sopstveni. Da bih to shvatila, morala sam da vidim tu fotografiju. Fotografkinja koja je sticajem okolnosti našla memorijsku karticu rekla je da je to bila puka slučajnost, nenadani susret s torbom foto-aparata koju je smatrala izgubljenom. Ali to nije bio prvi put da ono što bi neko nazvao slučajnošću u paramparčad razbije moje shvatanje da je život sačinjen od nasumičnih događaja, kako lepih, tako i onih strašnih. To mi se desilo sat vremena pre nego što je fotografkinja napravila onaj snimak. Dok sam ležala u krevetu četvrte noći nakon objavljivanja fotografije, bila sam svesna da je moje krhko primirje sa slučajem i sudbinom završeno. Da moje utočište nikad nije zaista postojalo. Ljudi koji kažu da se sve događa s razlogom obično to kažu samo onda kad im taj razlog odgovara. Ti ljudi nisu od onih koji bi voleli da se vrate kroz vreme i donesu drugačije odluke. Oni ne provode noći budni šapćući: „Samo da sam...“ * Nebo je tog utorka pre podne imalo najlepšu nijansu plave, poput jaja crvendaća, bez ijednog oblačka. Obećavajući zraci sunca boje šafrana mileli su preko prekrivača kad je Kent ušao u spavaću sobu da me poljubi za rastanak, držeći crvenu termosšolju. Košulja mu je bila zelena poput celera, a kravata kao svilenkasti ćumur. Taj dan pamtim po njegovim bojama. Sećam se svoje žute pidžame na tufnice u kojoj sam ležala u krevetu čekajući da on izađe iz stana. Pamtim paketić boje morske pene koji sam sakrila ispod svoje strane kreveta. Sivilo čekanja tokom nekoliko napetih minuta. Ružičasti znak plus. Posle toliko godina, ružičasti znak plus. A onda, kasnije, maramu s nevenima, poslednju lepu stvar koju sam videla toga dana. Provodila sam noći u kojima me je morila nesanica prisećajući se tog utorka u različitim bojama. Nebo nije bilo tako plavo, sunce se stidljivo skrivalo iza paperjastih oblaka, Kent je bio u žutoj košulji, bez šolje u ruci. Ja 61


sam bila u ljubičastoj pidžami dok sam mu saopštavala da mi menstruacija kasni, da bih ga zatim upitala da li bi sačekao još koji minut da vidi rezultate testa, iako to, verovatno, ništa neće značiti. Ili je nebo bilo sivo od kiše. Kent u košulji s plavim prugama i sivosmeđem kišnom mantilu izlazi iz stana ostavljajući me da spavam. Ja sam u spavaćici od tila prekrivenoj sitnim belim radama. Pozivam ga u trenutku kad stiže u svoju kancelariju na trideset četvrtom spratu i vičem u telefon dve reči koje sam godinama žarko želela da izgovorim: „Trudna sam“. I dok pravimo planove da to proslavimo večerom, izlazim na balkon na kom me njihanjem pozdravljaju crveni geranijumi i tog dana nema narandžaste marame. Ono nezamislivo će se ipak desiti, ali će Kent doći kući kod mene nekoliko sati kasnije, potresen i prekriven pepelom, ali doći će kući. Plakaćemo zbog onoga što se desilo toga dana, kako zbog onog dobrog, tako i zbog onog lošeg. Bezbroj puta sam zamišljala taj dan u najrazličitijim bojama. Kad se setim prvih trenutaka posle buđenja, pre nego što se pokrenuo niz jezivih događaja, zapanjim se koliko su dva obična telefonska poziva sve promenila. Dva najobičnija, naizgled nebitna telefonska poziva. Prvo sam ja pozvala Kenta nekoliko minuta posle sedam. Znala sam da će biti na transatlantskom konferencijskom pozivu i da neće moći da se javi na svoj blekberi. Držala sam štapić testa za trudnoću u ruci kao na iglama dok sam mu ostavljala govornu poruku koja će ga poslati na sto šesti sprat. „Zdravo, dušo. Možemo li da se nađemo na doručku u restoranu 'Windows of the World' u petnaest do devet? Hoću nešto da ti pokažem, važi? Mnogo je dobro. Javi mi se ako stigneš. Volim te.“ Drugi je poziv koji sam primila od Rozalin Stauer, jedne od Selininih najboljih mušterija. Gospođa Stauer imala je jedan veoma star komad tkanine i očajnički je želela da ga preuzmem pre nego što ona tog dana otputuje u Škotsku kako bih tokom njenog odsustva mogla da krenem u potragu za nečim sličnim. Zamolila me je da svratim do nje kad krenem na posao. Da nisam pozvala Kenta, on bi bio na trideset četvrtom spratu kad se prvi avion zakucao u Severnu kulu. Da Rozalin Stauer nije pozvala mene, ne bih zakasnila na sastanak s Kentom i Kendal i ja bismo bile mrtve. Zato nisam rekla Kendal da sam bila na ulici kad su se Kule srušile i kad je njen otac odleteo na nebo. Onda bih morala da joj kažem i za ta dva poziva: jedan koji je nešto dao i drugi koji je nešto uzeo. Nisam želela da ona misli kako je taj dan počeo da se raspliće onda kada je ona postala njegov deo, baš kao što nisam želela da Kentu dajem lažnu nadu 62


ako je bilo tako lako zaštititi ga od toga. Krišom sam kupila test za utvrđivanje trudnoće. Da je bio negativan, on ne bi morao da zna za to. Kad sam prvi put videla taj plusić, osećaj je bio nestvaran. Nekoliko sekundi sam samo zurila u to parče plastike koje je nemo objavljivalo da u meni raste naše dete. A onda me je ispunila skoro nepodnošljiva radost. Osećaj je bio previše veličanstven da bih ga proživljavala sama. Htela sam da budem s Kentom kad mu kažem da ćemo konačno, napokon imati dete. To je izazvalo bol koji se pomešao s tugom: on nije bio sa mnom. Ushodala sam se po našem bruklinskom stanu van sebe od sreće i razmišljala kako da mu saopštim. Nisam želela da čekam da se vrati kući. Nisam bila sigurna da ću izdržati toliko. Zapravo sam mislila da ne mogu da izdržim ni sat vremena. Poželela sam da imam krila i odletim preko reke da mu saopštim novosti. Sećam se da smo Kent i ja nedugo pre toga uživali u doručku u „Windows of the World“ povodom naše šeste godišnjice. Restoran blizu vrha Severne kule bio je savršeno mesto da mu saopštim vest, pošto smo na sto šestom spratu ionako već bezmalo bili u oblacima. Telefonirala sam Kentu, zadovoljna što sam morala da ostavim poruku. Onda sam se istuširala i obukla. Odabrala sam bledoružičastu letnju haljinu s lalama pošto su najavljivali maksimalnu temperaturu od dvadeset sedam stepeni. Rozalin Stauer me je pozvala dok sam stavljala minđuše. Isprva sam bila ozlojeđena njenom nametljivošću i smešnim zahtevom. U suštini je tražila da promenim svoj jutarnji raspored kako bih od nje uzela komad tkanine prema kojem je trebalo da nađem odgovarajući uzorak. Gospođa Stauer je živela na Long Ajlendu, na više od sat putovanja vozom. – Danas odlazimo u Škotsku. Moram da budem u Njuarku u jedanaest – rekla je. Da nije bila Selinina najbolja mušterija, rekla bih joj da je o tome trebalo da razmišlja ranije, a ne na sam dan polaska. – Možete li to da mi pošaljete poštom pre nego što krenete? – rekla sam umesto toga vadeći par baletanki iz ormara. – O, to nikako ne mogu. To je porodično naslede, Tarin. – Bojim se da ne mogu doći na Long Ajlend. Imam sastanak u centru, gospođo Stauer. Veoma je važno. – O! Zar vam nisam rekla? – uzbuđeno je odvratila. – Ja sam već u centru! Rodžer je morao nešto da obavi pred polazak, pa smo prenoćili u gradu. To je savršeno. Navukla sam cipele i pogledala na ručni sat. Selin je bila na poslovnom putu u Parizu i ja sam je zamenjivala. Želela sam da joj bude drago što mi je poverila kormilo, pošto me je tek nedavno bila unapredila u svoju pomoćnicu. 63


Ako odmah krenem iz Bruklina, možda ću stići da se na brzinu vidim s Rozalin pre nego što se sastanem s Kentom. To je zavisilo od lokacije njenog hotel. – Gde se nalazite? – U „Milenijumu“. „Milenijum“ je bio na samo pet minuta hoda od Severne kule. Praktično prekoputa. Samo na trenutak prožeo me je veoma čudan osećaj. Kao da činjenica da je gospođa Stauer prenoćila u gradu nije bila samo neobična slučajnost, kao da je postojao neki poseban razlog što moram da obavim taj poslić pre sastanka s Kentom. Međutim, odmah sam odbacila tu besmislenu pomisao. Nisam želela da razmišljam ni o gospođi Stauer, ni o njenoj tkanini. Zelela sam da što pre završim s njom i stignem do Kenta. – Dobro. Upravo krećem, gospođo Stauer. Trebalo bi da stignem za dvadeset pet minuta. Možete li da me sačekate u predvorju? – O, divno, Tarin. Baš divno. Vidimo se uskoro! Prekinula je vezu. Otišla sam u kuhinju da isključim aparat za kafu i zatvorim prozor iznad sudopere, iako je zacvileo u znak protesta, a onda sam pojurila ka vratima. Jutarnji saobraćajni špic je bio na vrhuncu i stanica Haj strit bila je prepuna ljudi koji se zaputili na Menhetn. Uspela sam da se uglavim u voz na liniji A i krenuli smo. Deset minuta kasnije, izašla sam na Volstrit i osetila koliko će divan biti novi dan. Napolju je bilo toplo i vedro, a ja sam u sebi nosila mrvicu ljudskog života. Posle brzog petominutnog pešačenja našla sam se u predvorju „Milenijuma“. Bilo je osam i dvadeset četiri. Imala sam sasvim dovoljno vremena. Ali od gospođe Stauer nije bilo ni traga. Sačekala sam pet minuta, a onda sam od recepcionera zatražila da pozove njenu sobu. – Kaže da odete gore – rekao je recepcioner kad je spustio slušalicu. – Šesnaesti sprat, soba 1624. Glasno sam uzdahnula, ali recepcioner nikako nije mogao da mi pomogne. Krenula sam prema liftovima. Gospođa Stauer imala je preko sedamdeset godina i kestenjaste kovrdže kakve se viđaju samo na irskim seterima. Dočekala me je u bademantilu. – O, hvala ti što si došla, Tarin. Tako mi je drago što smo ovo sredile pre nego što sam krenula. Hajde, uđi, uđi. – Sirom je otvorila vrata. – Stvarno bi trebalo da krenem. Imam sastanak i... – Ali nisam čak ni odevena. Neću te dugo zadržati. To mi je ovde. Uđi.

64


Odgegala se nazad u sobu, a ja sam pošla za njom. Vrata su se sama zatvorila za mnom. Gospođa Stauer je očigledno izlazila po novine, kafu, ili na svež vazduh. Nekoliko velikih kofera bilo je u jednom uglu, a na kolicima za posluživanje u sredini sobe bila su dva tanjira skoro pojedenih palačinki. Gospođa Stauer je uzela veliku tašnu s poda i spustila je na nenamešteni kingsajz krevet. Zavukla je ruku unutra i izvadila platnenu torbu koja se zatvara uzicom. – Godinama planiramo da otputujemo u Glazgov u poseru mojoj rođaki. Onda sam se juče iznenada setila da sam joj obećala kako ću pokušati da pronađem maramu sličnu onoj kakvu je imala naša tetka. Nisam bila sigurna gde sam stavila tu starudiju. – Pogledala me je. – Moji potiču iz Škotske, znaš. Ova tetka, najmlađa sestra moje majke, došla je ovamo 1912, mesec dana posle potonuća „Titanika“. Prošla je kroz Elis i sve po redu. Bila je spremačica kod jednog profesora Edinburškog univerziteta. – Gospođo Stauer, stvarno moram da krenem. – Naravno. Pa, našla sam tu maramu zavučenu u kedrov sanduk u našoj gostinskoj sobi. Gospođa Stauer je otvorila torbu i izvukla sjajnu crvenonarandžastu traku. Odmah sam primetila da je u indijski dizajn tkanine utkana mustra u obliku nevena. Paleta boja predstavljala je nežnu mešavinu jesenjih tonova, toplu i primamljivu. Gospođa Stauer je razmotala maramu i raširila je preko svojih pozamašnih grudi kako bih je videla celu. Bila je prelepa. Nagonski sam posegnula da je dodirnem. Zadovoljna što pokazujem interesovanje, gospođa Stauer mi ju je prebacila preko ispružene ruke. – Lepa je, zar ne? Mora da je stara skoro sto godina. Opipala sam svilene niti. Sudeći po indijskom motivu, marama je bez sumnje izrađena u Francuskoj. Neveni su u Indiji obilato upotrebljavani na svetkovinama, svadbenim veseljima i prilikom oplakivanja mrtvih. Za oko mi je zapalo malo crne na samom kraju tkanine. Neko je izvezao jedno ime. Lili. – Lili je bila vaša tetka? – upitala sam. – Pa nisam baš sigurna koje ona. Moja tetka se zvala Elenor. Ali ovu maramu je dobila od jedne Amerikanke koja je takođe radila kod tog profesora. Zato ju je tetka dala meni, a ne mojoj rođaki. Međutim, postoji samo jedna ovakva marama, a ona ima nas dve sestričine. Korin bi bila presrećna kad bi dobila repliku te marame. Naša tetka ju je stalno nosila. Volela bih da, kad večeras stignem u Glazgov, kažem Korin da ćete moći da joj nađete nešto slično.

65


– Daću sve od sebe – kazala sam i dalje opčinjena lepotom marame, koja kao da me je mamila. Ali onda sam se setila da u petnaest do devet treba da se sastanem s Kentom i kažem mu najdivniju vest na svetu. Pogledala sam na sat. Bilo je osam i četrdeset dva. – Moram da idem. Kasnim. Obećavam da ću se odmah baciti na ovo, gospođo Stauer. – Požurila sam prema vratima. – Lepo se provedite u Škotskoj. Izjurila sam iz sobe, savijajući maramu u pravougaonik dok sam žurila niz hodnik prema liftovima. Ćula sam kako mi gospođa Stauer dovikuje da sam zaboravila torbu. Žurno sam se vratila i uzela torbu od nje. Ponovo sam odjurila, zašla za ugao prema liftovima i nestrpljivo stala da sačekam. Činilo mi se da vožnja do predvorja traje čitavu večnost. Između osmog i devetog sprata, u liftu se osetilo blago podrhtavanje, ali tome nisam pridala nikakav značaj. Čim su se vrata lifta otvorila prema predvorju, zavukla sam ruku u torbicu da izvadim mobilni i javim Kentu da uskoro stižem. Kopala sam po torbici, ali nisam napipala telefon. Da ga nisam ostavila kod kuće? Ili mi ga je neko ukrao iz torbice tokom vožnje krcatim vozom? Dok sam razmišljala o tome, nisam obratila pažnju da ljudi ulaze u predvorje čudno se ponašajući. Čula sam kako neko pita vratara šta se desilo napolju, ali nisam saslušala njegov odgovor. Ponovo sam pogledala na sat. Bilo je osam i četrdeset osam. Trebaće mi pet minuta da stignem do centralnog trga Svetskog trgovinskog centra i još pet minuta do sto šestog sprata. Bila sam ljuta na gospođu Stauer što mi je ukrala to vreme. Kent se sigurno pita zašto ga nisam pozvala ili mu poslala poruku. Dok sam prilazila obrtnim vratima, čula sam kako neko pominje pad aviona a neko drugi doziva boga. Izašavši pred hotel, osetila sam dim i gorivo, i primetila čudno lepršanje nekakvog papira i paperja. Pogledala sam preko trga. Vatreni ožiljak naruživao je poslednje spratove Severne kule, visoko iznad mene. Dim je kuljao poput čudovišta oslobođenog iz zlokobne pećine. – Avion! – vikao je neko na metar od mene. – Video sam. Uleteo je pravo u zgradu. – Čuo sam kad je puklo – rekao je neko drugi. – Prozori na sobi su se zatresli. Sirene su zaparale vazduh izdaleka, a onda i neposredno ispred mene dok su prolazila tri policijska automobila. Kent. Progurala sam se između ljudi koji su nahrupili iz hotela i pojurila Ulicom Cerč prema trgu. Ali policija je već počinjala da se raspoređuje i sprečava ljude da prilaze Severnoj kuli. 66


Kent! Ponovo sam zavukla ruku u torbicu očajnički tražeći telefon. Morala sam da ga pozovem, ali telefona nije bilo. Oni koji su pobegli iz Severne kule uskoro su ispunili trg i pločnike dok su komadići plastike, papira i metala i dalje leteli naokolo. Pošto su policajci i radnici obezbeđenja blokirali su sve ulaze u zgradu, stalno sam morala da se premeštam kako bih videla lica ljudi koji beže iz zgrade. Morala sam da nađem Kenta među njima da bih mu rekla da sam dobro, da nisam bila u liftu na putu da se nađem s njim. I morala sam da se uverim da je on uspeo da se domogne nekog od požarnih izlaza. Sigurno je stigao do nekog požarnog izlaza. vratila sam se do Ulice Cerč kako bih pokušala da vidim vrh zgrade, gde me je Kent sigurno čekao. Zadimljeni ožiljak je bio ispod njega. Kad bi samo uspeo da stigne do nekog požarnog izlaza.…Bože, molim te, da se izvuče! Moje uplakane oči bile su usmerene prema nebu kad se iznad mene začula zaglušujuća grmljavina. Krajičkom levog oka ugledala sam blesak beline kako se zariva u Južnu kulu. Eksplozija je potresla vazduh iznad nas i ognjena pesnica je izletela iz gornje polovine zgrade. Svuda oko mene prolamala se erupcija vrisaka i psovki zaprepašćenih i užasnutih posmatrača sa zemlje. Udar jednog aviona u zgradu mogao bi da bude nesrećan slučaj. Ali ne i dva. Dešavalo se nešto zlokobno i strašno. Srce mi se steglo od straha dok su vazduhom letele krhotine pogođene zgrade. Jednostavno sam morala da javim Kentu gde sam kako bi mogao da me nađe. Plašila sam se i želela sam da bude uz mene. Prešla sam ulicu kojom je odjekivalo zavijanje sirena vozila hitnih službi i trkom se vratila u „Milenijum“, u kom je sada vladao blagi metež jer je i u hotelu počela evakuacija. Na svim televizijskim ekranima u predvorju bio je program CNN-a. Dok sam jurila kroz predvorje, čula sam voditelja kako objavljuje da su se dva aviona zakucala u Kule bliznakinje. Prvi je u osam i četrdeset šest udario u Severnu kulu, a drugi je pogodio Južnu u devet sati i tri minuta. – Molim vas, mogu li da se poslužim vašim telefonom – doviknula sam recepcionerima, koji su u grozničavoj žurbi pokušavali da odgovore na zahteve i po nekoliko ljudi odjednom. Niko me nije čuo. Preklinjala sam ljude koji su prolazili pored mene da mi pozajme telefon, ali oni su odmahivali glavom. Gospođa Stauer! Mogla sam da se vratim kod nje i poslužim se njenim telefonom. Prošla sam pored prepunih liftova i krenula prema stepeništu. Bila sam bez daha kad sam stigla do šesnaestog sprata i zalupala na vrata Stauerovih, ali niko mi nije odgovorio. 67


Bilo je već devet i dvadeset. I dalje zadihana, vratila sam se u predvorje. Odatle me je izvelo hotelsko osoblje, koje je, očigledno, i samo želelo da se skloni. Napolju je smrad goriva i osećaj razaranja bio još jači. Mnoštvo ljudi u bekstvu povuklo me je sa sobom niz Mejden Lejn prema Brodveju. Tu sam zastala da dođem do daha i zauzmem položaj. Odatle ne mrdam. Stajaću tu dok pored mene ne protrči i poslednji čovek iz pogođenih zgrada. I moram da nađem nekog ko će mi pozajmiti telefon samo na tren. Dok sam se pribirala, čula sam ljude oko sebe kako govore, plaču i psuju. – Bože, šta je ono bilo? – neko je rekao. Neko drugi je odgovorio: – To su ljudi. Skaču iz zgrada. Prisilila sam se da okrenem glavu prema Severnoj kuli, iz koje je kuljao crn dim. Videla sam crnu tačku, sitnu kao glava čiode na ružnoj sivoj pozadini. Tačka je pala i nestala iz mog vidnog polja. – Oni s vrha ne mogu da izađu. Počeli su da skaču – rekao je onaj prvi. – Dosad sam video već pedesetak njih. Počela sam da vičem na ljude oko sebe. – Muž mi je u Severnoj kuli! – kriknula sam. – Za ime boga, hoće li mi neko pozajmiti telefon? – Evo – muškarac u kecelji cvećare na kojoj je pisalo Mik pružio mi je telefon. – Ali ne znam da li ćete uspeti da ga dobijete. Zgrabila sam telefon i promrmljala hvalq, ali ruke su mi se toliko tresle da nisam mogla da ukucam broj. Suze su mi zamagljivale pogled. Nisam mogla da zaustavim ni njih ni drhtanje. Cvećar me je uhvatio za ruku. – Pustite mene – blago je rekao. – Koji je broj? Sada sam kukala, nemoćna da iz glave odagnam prizor tačkice u padu i svest o tome da to nije bila samo tačkica. To je bio neko. Neki čovek. Vratila sam cvećaru telefon i promucala Kentov broj. Onda sam posegnula u svoju torbicu tražeći maramicu, iako sam znala da je nemam. Saka mi se sklopila oko vrećice s maramom gospode Stauer. Imala sam utisak da me je pozvala milujući mi prste i podstičući me da je izvadim. Izvukla sam je iz torbe i prinela staru tkaninu svom licu kako bih otrla suze. U njenim nitima sam osetila hiljadu različitih mirisa, od kojih su neki, kako se činilo, bili stari kao praiskonska ljubav. U tom trenutku sam poželela da legnem u te nevene i da se nikad ne podignem. Da sam bila svesnija drugih ljudi oko sebe, možda bih primetila škljocanje foto-aparata u tom momentu, ali nisam čula ništa osim krika svoje sopstvene patnje. – Bojim se da ne mogu da ga dobijem, gospođo – rekao je cvećar. – Možda biste mogli da mu pošaljete poruku. 68


Ruke su mi i dalje previše drhtale. Posegnula sam za telefonom, ali bilo je očigledno da nisam u stanju da otkucam poruku. – Šta želite da mu napišem? Da li će ovo biti poslednji razgovor s Kentom? I da li je uopšte živ da bi mogao da vidi poruku? Morala sam da verujem da jeste. – Recite mu da sam bezbedna. Da ga volim. I kažite mu…kažite mu da će postati otac. Cvećar je ukucavao ono što sam govorila i dok mi se tuga izlivala niz obraze, čak su se i njemu oči ispunile suzama. – Hvala vam – prošaptala sam. Klimnuo je glavom i skrenuo pogled dok trepćući nije odagnao suze iz očiju. Ponovo sam usmerila pogled prema nebu punom dima. – Možda je već izašao. Na kom spratu je radio? – upitao je cvećar nekoliko minuta kasnije. – Na trideset četvrtom – ošamućeno sam prošaptala. – O, pa onda je verovatno izašao. – Ali nije bio tamo. Malo kasnije, nemam predstavu koliko je vremena prošlo, gledala sam kako cvećar neprestano proverava svoj telefon. Žarko sam želela da nađe poruku upućenu meni. Okrenula sam se prema njemu jednom-dvaput, ali on je odmahnuo glavom. U jednom trenutku sam čula kako neko priča da je potvrđeno da su teroristi oteli dva aviona i njima udarili u Svetski trgovinski centar. Neko drugi je rekao da je pogođen i Pentagon. Stavila sam šake preko ušiju da ih ne slušam. Nastavila sam da zagledam one koji su jurili pored mene, nadajući se da ću uprkos svemu među njima ugledati Kenta. Onda se začula nezemaljska tutnjava, zaglušujuća škripa koja je zaparala unakaženo nebo iznad nas i potresla prljavo tlo pod našim nogama. – Južna kula se ruši! – povikao je neko. – Nemoguće! – rekao je neko drugi. – Bežite – vrisnuo je treći glas. Pala sam na kolena pod naglim naletom ljudi koji su me gurali, a onda je zid prašine i krhotina, poput plimnog talasa s obala pakla, uz huk jurnuo prema nama. Još sam pokušavala da se podignem na noge kad je talas krhotina stigao do mene. Na trenutak sam osećala samo kretanje tog zida. Nije bilo ni svetla, ni drugih zvukova, ni vapaja za milost. Nije bilo vazduha. 69


Videla sam samo tanku viticu marame stegnutu ispred mog lica, poslednji komadić nečeg lepog, pre nego što me je progutao pakao. Nisam mogla da dišem. Dajte mi ruku. Zid me je silovito udario u grudi. Dajte mi ruku. Osetila sam nečije prste kako me hvataju i na trenutak pomišljala da bi bilo bolje da se prepustim tom zidu. Ako je Kent otišao, zašto bih ja živela? Oni prsti su uhvatili maramu u mojoj ruci i povukli. Osetila sam kako me neko podiže. Bilo je dovoljno da pustim maramu i nađem se tamo gde je bio Kent. Dok mi je plamteći bol ispunjavao pluća, zapitala sam se koliko bi bolelo umreti na taj način. Ali onda sam se setila malog ružičastog znaka plus. Zid ne sme da dopre do života koji se tu krije. Kent bi želeo da preživim. Nisam pustila maramu. Koristeći maramu kao spasilačko uže, cvećar me je podigao na noge i dali smo se u bezglavi beg od tame.

70


Jedanaest

KLARA Ostrvo Elis Septembar 1911. Na Elisu sam rano otkrila da medicinska sestra u bolnici iz dana u dan obavija potpuno iste dužnosti i da u toj jednoličnosti ima neke neobične utehe. Da nije postojane rutine, prizor beskrajne ljudske patnje bio bi poguban za sestre u ovdašnjoj bolnici. Duša samo do određene granice može da podnese pogled na fizičku patnju. Moje koleginice i ja bile smo usredsređene isključivo na izvršavanje neposrednih zadataka, što nas je spašavalo od pogubnog uticaja onoga čemu smo svakodnevno bile izložene. Dok se doktor Randal spremao da ode s odeljenja posle razgovora o požaru, pokušavala sam da se povratim podsećajući sebe na to. Usredsredila sam se samo na jednostavne obaveze koje su me čekale. Doktor Randal me je gledao s bolom i kajanjem dok su on i doktor Triver dovršavali svoje beleške. Pravila sam se da ga ne primećujem. Nedugo pošto su lekari prešli na sledeće odeljenje, došle su druge sestre da mi pomognu da okupam bolesnike i ispraznim noćne posude. Bilo je i onih koji su uz našu pomoć mogli da odu do nužnika odmah pored sobe. Endru je gledao kako jedna od mojih pomoćnica pomaže bolesniku prekoputa njega da upotrebi noćnu posudu, zaklonjen samo tankom zavesom. Onda se polako uspravio i spustio noge na pod. Ja sam menjala posteljinu malo dalje od njega i kad je počeo da ustaje, požurila sam prema njemu. – Pažljivo, gospodine Gvin – stigla sam do njega i obgrlila ga preko leđa. Preko odeće sam osećala kako gori od groznice. – Šta vam treba? – Moram da vidim mogu li sam. – Melodičnost njegovih reči prizvala mi je u misli daleko mesto s kolibama dopola napravljenim od drveta, sa slamnatim krovovima. – Šta da uradite? – Da odem do klozeta.

71


– Dajte da vam pomognem. – Ne bih da vas opterećujem. Čvršće sam ga uhvatila oko struka. – Hajde samo da stojite jedan minut, pa da vidimo kako se osećate. – Ne želim da mi pomažete…u korišćenju nužnika. Njegova stidljivost bila je čudno privlačna. – Kako bi bilo da odemo tamo i vidimo kako ćete se osećati? – predložila sam. Endru je klimnuo glavom i krenuli smo prolazom između kreveta. Malo se odvojio od mene kako bi proverio može li da stoji. – Kako ste? Je li vam dobro? – Da. Da, hvala vam. – Zastao je i oprezno progutao pljuvačku. – Mnogo mi je žao zbog tog požara. S trudom uspostavljena ravnoteža malo se poremetila. Ali nisam osetila isti nalet vreline kao prethodnog puta. Nije mi toliko smetalo kad je Endru govorio o požaru. Klimnula sam glavom. – Mnogo je ljudi poginulo – dodao je. – Da. – Zar nisu mogli da izađu? – Ne. Nisu mogli. – Je li među njima bilo i vaših prijatelja? Oklevala sam trenutak. – Jedan od njih jeste. Podigao je ruku da protrlja grlo. – Mnogo mi je žao. – I meni je žao. Sad odmorite grlo, gospodine Gvin. Stigli smo do vrata i izašli u glavno predvorje prema nužniku. Pitala sam ga da li ima dovoljno snage da sam uđe. – Da. Hvala vam. – Ušao je u klozet, ali onda se okrenuo prema meni i nakratko me pogledao u oči. – Biću dobro. Polako je zatvorio vrata. * Na pauzi za ručak našla sam Doli, Ajvi i nekoliko drugih sestara za stolom za kojim smo obično sedele. Spustila sam poslužavnik i sela na slobodnu stolicu pored Doli. – Kako ide danas? – Doli je zatražila nekakvu šifrovanu poruku koja bih joj otkrila jesam li napredovala s odlukom o tajni koju čuvam. – Imam pune ruke posla – odgovorila sam. – Desetoricu sa šarlahom.

72


to.

Doli se namrštila, ali znala je da ne treba da mi govori kako nije mislila na

Neće biti nikakvih uvijenih razgovora o Lili Gvin i njenom pismu za ovim stolom. Ne dok su sve ove devojke prisutne. Posebno ne dok je Ajvi tu. Kao na znak, Ajvi je spustila viljušku i obratila se svima za stolom: – Jeste li jutros upoznale novog stažistu? Zar nije zanosan? – O, ne bih baš rekla – odgovorila je Doli. – Previše je žgoljav. Ajvi se nasmejala i okrenula se meni. – Zar ne misliš da je zgodan, Klaro? Progutala sam komadić krompira koji mi je bio u ustima. – Ne znam. Možda. Oglasila se Margaret, česta članica Doline svite za subotnje igranke. – Oteću ti ga, Ajvi. Iz Bostona je i lekar je. Što se mene tiče, ne bi mi smetalo ni da ima tri oka i zečju usnu. – Ja sam čula da mu je Klara zapala za oko – rekla je druga sestra, Neli. Naglo sam podigla glavu. – Molim?! Nije tačno! – S tvog odeljenja je došao na odeljenje s bolesnicama s malim boginjama, na moje odeljenje. Čula sam kako pita doktora Trivera kako se zoveš. – To ništa ne znači – pobunila sam se. – Njega samo zanima požar, to je sve! – ubacila se Ajvi, očigledno odlučna da prigrabi bostonskog lekara i pažnju koju sam ja greškom privukla ponovo usmeri na sebe. I, naravno, morala je da pomene požar. – Rekla si mu za požar? – Doli je, hvala joj na tome, bila zapanjena. – Za ime boga, svi znaju za taj požar. I on ga je prvi pomenuo. Rekla sam mu da ovde imamo jednu sestru koja je bila tamo u vreme požara. – Zašto si to uradila? – upitala je Doli. – Šta sam uradila? Požar je bio pre nekoliko meseci. – Ajvi se okrenula prema meni. – Je li tako, Klaro? Pre nego što sam uopšte došla ovamo. – Da. – Stavila sam komadić mesa u usta i ustanovila da ne mogu da ga sažvaćem. Za stolom je zavladala neprijatna tišina. Ustala sam i uzela svoj poslužavnik. – Ovo meso je žilavo. Idem po čorbu. Osećala sam kako me devojke gledaju. I čula sam Doli kako šapatom grdi Ajvi dok sam odlazila. – …To ne znači da možeš da laprdaš naokolo o tome samo zato što se desilo pre nego što si došla ovamo. Ta jadna devojka je gledala ljude kako skaču iz zapaljene zgrade i ginu. Desetine ljudi. Videla je sve to! Vratila sam svoju tacnu i izašla.

73


Dvanaest

Nastavnici u medicinskoj školi učili su me da postoje tri glavne stavke u vezi s odgovornošću o kojima moram da povedeni računa prilikom nege obolelih od šarlaha. Prvo, treba da shvatim vezu između kontakta s bolesnikom i brige o higijeni kako se i sama ne bih zarazila. Drugo, moram budno da motrim na komplikacije kao što je nefritis, to jest na sekundarne bolesti koje prate groznicu. I na kraju, moram brižljivo da čuvam svakog drugog u neposrednoj blizini bolesnika. Otac mi je dao isti opšti savet, samo u mnogo manje reči. „Poštuj bolest. Ona je moćna.“ Rekao mi je i da bolest nema neki cilj. Ništa ne želi. Nema zlonamernu želju da ubije. Kad bi mogla da govori, ne bi rekla: „Hoću da se razboliš! Hoću da te dovedem na ivicu smrti! Hoću da ubijem!“ Rekla bi samo: „Ljudi se od mene razbolevaju. Dovodim ih na ivicu smrti. Mogu da ubijem.“ Bolest radi kao mašina i nema svest o sebi. Videla sam dovoljno slučajeva šarlaha da znam da obolelima i njihovim voljenima on deluje gnusno, jezivo. I, naravno, znam zašto se osećaju tako. Kad se borite za život, onda, bez sumnje, postoji i protivnik. Postoji nešto što vam je suprotstavljeno. Nešto što želi da vas porazi. Verujete da je vaš neprijatelj bolest. Nijednog trenutka ne želite da poverujete da vam je neprijatelj vaše sopstveno telo, taj slabašni omotač od krvi i mesa koji ne može da se bori s klicom zaraze, to krhko tkanje mišića, kostiju i duše koje ne može da se suprotstavi moći plamena ni sili Zemljine teže ispod sebe. * Endru i još nekoliko muškaraca s njegovog broda dobili su grimizni osip drugog dana bolesti. Prvo im se pojavio na grudima i vratu i brzo se proširio. Taj osip nije kao male boginje, kad koža izgleda kao daju je neko istačkao crvenom olovkom. Osip od šarlaha više liči na ružičastocrvene mrlje nanete nasumičnim potezima sumanutog umetnika. 74


Posle tri dana pojaviće se i grozni plikovi, a kad se oni istutnje, njihovi skoreni ostaci pretvoriće se u krljušt koja će se perutati, a oboleli se osećati kao gubavi. Koža se guli poput riblje krljušti. Kad dođe do toga, postoji dobar razlog za radovanje. Sa svakim satom koji prođe nakon toga, povećavaju se izgledi da ćete preživeti. Ali to je gadna rabota koja može potrajati danima i zato se odeća i stvari obolelog često spaljuju. Oguljena koža slična konfetama nalik je na otrov u prahu. Danas će moj glavni posao na odeljenju biti praćenje temperature obolelih i otoka u njihovim gušama. Temperatura i otoci uvek se pogoršavaju drugog dana. Išla sam od kreveta do kreveta proveravajući svakog bolesnika, pomažući im da otpiju pomalo vode, a nekima i oko noćnih posuda. Endrua sam namerno ostavila za kraj. Kad sam prišla njegovom krevetu, Endru jedva da me je primetio. Spustila sam mu šaku na čelo i njegova vrela koža mi je zagrejala dlan kao pegla. Endru se nagnuo prema mom svežem dlanu, tiho ječeći. Sestra iz noćne smene zapisala je u karton da je imao temperaturu oko četrdeset. Dok sam čekala da doktor Triver stigne u jutarnju vizitu, mogla sam da uradim samo jedno: da mu spuštam temperaturu hladnim oblozima. Okupala sam stotine muškaraca svih uzrasta, ali sam osetila neobičnu povezanost s Endruom dok sam mu vlažnom gazom prala vrat, grudi i leđa. Kao da sam stajala uz njega dok se borio s aždajom i dodavala mu oružje za borbu. Činilo mi se da vreli dah aždaje koji prodire kroz odeću želi da i mene povede sa sobom. Ali ja sam nastavila da gasim plamen iznova i iznova potapajući oblog i cedeći ga. Endru bi zadrhtao na moj dodir i svaki put sam ga zamišljala kako juriša na aždaju s visoko podignutim mačem, bode reptilsku kožu i traži slabo mesto u telu nemani. Onda je otvorio oči i pogledao me. – Lili? – prošaptao je. Kap vode skliznula mu je niz slepoočnicu i uhvatila sam je ivicom obloga. – Ja sam sestra Vud, gospodine Gvin. – Lili? – Ja sam sestra Vud. Sećate li me se? – Lili, to nije tvoja odeća. To nije bio prvi put da je pao u bunilo zbog groznice, ali je prvi put pomislio da sam njegova pokojna žena. – Vi ste u bolnici na ostrvu Elis, gospodine Gvin. Rekao je nešto na velškom. Bar sam ja mislila da je velški. Zvučao je veoma tužno i srce me je bolelo dok sam ga slušala. Ponovio je iste reči, ovog puta glasnije, kao da je na ivici da dobije napad. Pridigao je glavu s jastuka. Ja 75


sam mu nešto odgovorila na francuskom jer je moja majka imala običaj da mi govori na francuskom kad sam ležala u krevetu zbog groznice. To me je uvek smirivalo. Ponadala sam se da bih tako mogla da razbijem čini groznice. – Ne t'inquiète pas, mon coeur. Ne muči se, srce moje. Razrogačio je blistave oči i smirio se. – Fais des beaux rêves de lendemain. Sanjaj o lepšim danima. Endru je ponovo spustio glavu na jastuk, ne prestajući da me gleda u oči. – Lili? – S-š-š-š. – Lili? Predala sam se. – Šta je, Endru? – Nemam novca za prsten. – Nije važno. – Voleo bih da imam prsten moje majke. – Š-š-š, ćuti sad. – Ona bi ti se dopala, Lili. Žao mi je što je nisi upoznala. – I meni. Sad ćuti. Vreme je za odmor. Sklopio je oči kao poslušno dete. Ostavila sam svoju šaku i oblog ispod nje na njegovom vrelom čelu dok mu disanje nije postalo sporo i ujednačeno. Osetila sam pokret iza svojih leđa. Pogledala sam očekujući da u sobi ugledam doktora Trivera, ali metardva iza mene stajao je doktor Randal, pričvršćujući zaštitni ogrtač oko vrata. Setila sam se da je Neli juče za ručkom rekla da se doktor Randal raspitivao kako se zovem, pa sam naglo ustala s Endruovog kreveta. – Dobro jutro, sestro Vud – rekao je dok sam išla prema njemu. Kad sam mu prišla, pogledala sam prema vratima kako bih videla stiže li i doktor Triver. – Danas sam došao sam – rekao je doktor Randal s osmehom. – O! Naravno. Dobro jutro, doktore Randal. – Kako je od jutros? – Otišao je do mog radnog stola da pogleda tabelu za sve muškarce na odeljenju. Jednim pogledom je mogao da ustanovi kakvo je opšte stanje svih bolesnika u sobi. – Znači, imamo pet novih potvrđenih slučajeva? – upitao je. – Da. Osip se pojavio jutros. – I niko nema temperaturu preko četrdeset? Nema konvulzija? Nema edema?

76


– Nema. – Pogledala sam prema Endruu. – Gospodin Gvin je u blagom bunilu. Spustila sam temperaturu s nekoliko hladnih obloga. Sad se odmara. – U bunilu? Kako znate? Progutala sam knedlu. – Mislio je da sam njegova supruga. Ona…ona je jedna od onih što su umrli na „Sevilji“. Doktor Randal je podigao pogled s grafikona. – Oh, to je užasno. Nisu mi to rekli. Veoma tužno. Na to nije imalo šta da se kaže. Pošla sam da pripremim kolica kako bih mogla da mu pomognem u obilasku. Kad sam završila s tim i stavila masku, okrenula sam se prema njemu i videla da me posmatra. – Znate, veoma ste nežni, sestro Vud. Gledao sam vas kako negujete gospodina Gvina. Obrazi su mi se zajapurili i bilo mi je drago što on to ne može da vidi. – Nisam mogao da čujem sve što ste vas dvoje pričali, ali video sam da je bio uzbuđen, a vi ste ga smirili samo dodirom i s nekoliko reči. Siguran sam da vas tome nisu učili u školi za bolničarke. Ili jesu? – Nasmešio se još šire. Nervozno sam se nasmejala. – Zar vas na fakultetu nisu učili kako se postupa s bolesnicima, doktore Randal? – Nisu nas učili francuskom. Ispustila sam bocu alkohola na kolica. Da nije pružio ruku i uhvatio je, prevrnula bi se. – Govorili ste na francuskom, je li tako? Uzela sam bocu iz njegove ruke i sama je stavila na mesto. – Da. – Ali gospodin Gvin je Velšanin. Slegnula sam ramenima. – Majka mi je Francuskinja. Govorila mi je na francuskom kad sam bila bolesna. Francuski lepo zvuči. Smiruje. Nadala sam se da će smiriti i njega. – Stvarno ga je smirio. Odlično ste se toga setili. Na trenutak sam mislila da mi se možda podsmeva jer se previše oduševljeno osmehivao. Međutim, bio je iskren. – Ovde činimo sve što možemo da bolesnicima olakšamo muke – neuverljivo sam kazala, i sama se pomalo iznenadivši koliko moj odgovor zvuči mehanički. – Ne bi trebalo da budete tako skromni, sestro Vud. Ili bih mogao da vas zovem Klara? Privukla sam kolica bliže sebi, a dalje od njega. – Možete me zvati sestra Vud. Njegov osmeh bio je nepokolebljiv. – Kako želite, sestro Vud. Hoćemo li?

77


Krenuli smo od kreveta do kreveta. Dosta kasnije, kad smo stigli do Endruove postelje, bilo je očigledno da je bunilo prošlo. Endru se probudio dok mu je doktor Randal slušao pluća i srce. Posle toga mu je opipao žlezde i pregledao koliko se osip proširio. Kad mu je rekao da zine kako bi mu pogledao grlo, Endru je poslušao. Bio je u stanju i da drži toplomer u ustima. Laknulo mi je kad sam videla da je temperatura spala na trideset devet sa pet, iako to neće potrajati. Trećeg dana će, verovatno, biti još gore. – U odličnim ste rukama, gospodine Gvin – objavio je doktor Randal. – Sestra Vud se sjajno stara o vama. Endru me je pogledao i ja sam se ljubazno nasmešila. Nisam imala pojma seća li se da me je oslovljavao sa Lili. Pretpostavljala sam da se ne seća. Prešli smo na sledećeg bolesnika, koji se nije probudio dok je doktor Randal obavljao pregled. I pošto nije mogao da razgovara s bolesnikom u krevetu, doktor Randal se obratio meni. – Volite li da čitate, gospođice Vud? – Zavisi, doktore. – Naravno! Volite li filozofiju? Nisam bila sigurna da želim da upoznam doktora sa svojim čitalačkim sklonostima. Setila sam se Liline knjige poezije u svojoj sobi. Godinama nisam čitala pesme. Pretpostavljala sam da isto važi i za doktora Randala. – Volim poeziju – bubnula sam. Pogledao me je, kako mi se učinilo, zadovoljno. – Zaista? Klimnula sam glavom, pomalo uplašena. Pomerila sam kolica od ležaja bolesnika kojeg je pregledao i odgurala ih do sledećeg kreveta. U njemu je ležao pacijent u drugoj nedelji bolesti. Bio je budan i pijuckao je vodu iz čaše. Koža na šakama i vratu bila mu je beličasta od peruti i ispucalih plikova. – Imate li miljenika? – upitao je doktor Randal. – Kakvog miljenika? – Imate li omiljenog pesnika? Sagnula sam se prema bolesniku. – Da li bih mogla da spustim vašu čašu s vodom na ovaj sto, gospodine Đaneli? – upitala sam nežno mu uzimajući čašu iz ruke. – Sigurno imate omiljenog pesnika. – Sve ih volim. Doktor Randal se nasmejao. – Niko ne voli sve pesnike. Spustila sam čašu na stočić pored kreveta željna kao nikad do tada da promenim temu i razgovaram o otečenim Eustahijevim tubama, bolovima u bubrezima i guljenju kože. Doktor Randal je počeo da pregleda gospodina Đanelija. Izdao je uputstvo da ga dvaput dnevno kupamo kako bismo mu trljanjem uklonili preostale tragove osipa. 78


I poslednja dvojica bolesnika bili su budni i sposobni za razgovor. Kad smo završili, otišla sam do umivaonika na kraju sobe da operem ruke. Doktor Randal je krenuo za mnom skidajući masku i ogrtač i bacajući ih u kantu, odakle će biti odneti na sterilizaciju kako bi mogli ponovo da se koriste. Stao je pored mene, pa i sam počeo da pere ruke. – Ne mislite da sam previše radoznao, gospođice Vud, ali ovde radnim danima čovek nema čime da se zabavi nakon posla. Mislio sam da bi bilo lepo da posle večere porazgovaramo o nekoj knjizi u dnevnoj sobi za osoblje. Sinoć sam hteo da poludim od dosade. – Bilo vam je dosadno već prve noći ovde? – To mi je bila treća noć i, da, bilo mi je dosadno. Trljala sam šake i nisam rekla ništa. U neku ruku, želela sam da uveče imam i drugu zanimaciju osim da čitam novinske vesti o poznatima s Doli i ostalim devojkama i slušam njihova ogovaranja. Ali da sedim u sobi za osoblje i razgovaram o nekoj knjizi s doktorom Randalom? Svi bi pomislili da mu se nabacujem. A takav razvoj događaja nije bio dozvoljen u mom utočištu. Brzo sam obrisala ruke i odmakla se od umivaonika. – Recite mi kog pesnika najviše volite – kazao je – a ja ću vama reći da li sam ga čitao. U tom trenutku na um mi je padalo samo jedno ime. Samo jedno jedino. – Kitsa. Nasmešio se. – Kits. Čitao sam ga. Šta kažete, da se vidimo večeras? Posle večere? Odmahnula sam glavom. – Večeras ne mogu. – Onda sutra? – obrisao je ruke i okrenuo se prema meni. – Nisam…spremna. – Šta niste? – Ja…– Ali nisam imala snage da dovršim rečenicu. Na moje olakšanje, upravo u tom trenutku jedan od bolesnika je zatražio vode. – Traže me – rekla sam usiljeno se nasmešivši. – Prijatno, doktore. – Pohitala sam da napunim bokal vodom, a onda sam ga odnela bolesniku. Krajičkom oka sam videla kako doktor Randal izlazi iz sobe. Kad sam pomogla pacijentu da pije vode, čula sam još jedan glas kako traži vodu. Endruov. Otišla sam do njegovog kreveta i nasula mu vode. Pio je polako i s naporom dok sam mu držala čašu. – I meni se sviđa Kits – rekao je kad sam sklonila čašu. Bila sam iznenađena što je čuo razgovor kod umivaonika. Mora da sam razrogačila oči

79


od čuđenja. – Nisam namerno slušao. Doktorov glas odzvanja u ovoj sobi s pločicama – objasnio je. Nelagodno sam se nasmešila. – Onda ću voditi računa koje tajne ovde odajem. Ponovo se naslonio na jastuk. – Vaš glas ne odzvanja kao njegov. Kao da je zapravo rekao: „Čuvaću vaše tajne.“ Dok sam vraćala čašu na sto pored njegovog kreveta, zapitala sam se da li zna da je i Lili volela Kitsa. Da li zna da je u prtljagu imala zbirku njegovih pesama? Nisam uviđala kako bi to mogao znati, s obzirom na ono što je bilo ubačeno među njene stranice.

80


Trinaest

Moji roditelji su došli u Njujork tri dana posle požara. Stigli su podnevnim vozom, bez prtljaga. Nameravali su da mi pomognu da se spakujem i onda se sve troje vozom u četiri sata vratimo u Filadelfiju. Tamo su, bez sumnje, bila parkirana kola mog oca, kojima bismo posle jednočasovne vožnje stigli kući. Trebalo je da ih dočekam na stanici, ali nisam smogla snage. Nisam izlazila iz stana otkako me je dostavljač iz piljare dopratio kući pre tri dana. Moji roditelji su iznajmljenom kočijom stigli do zgrade od smeđeg peščara u kojoj sam stanovala, u sobi na poslednjem spratu. To je bila fina soba u dobro održavanoj zgradi u vlasništvu usedelice gospođice Hatfild. Njoj je životna misija bila da štiti neudate devojke od opasnosti velegradskog života. Stigli su nekoliko minuta posle podneva i gospođica Hatfild je insistirala da nam pripremi ručak pošto smo njenu dnevnu sobu koristili za potrebe ove posete. Bilo je jasno da ne želi da me izgubi kao stanarku, a i ona i ja smo prozrele da roditelji nameravaju da me odvedu kući. Ona se sigurno nadala da će njena gostoljubivost podstaći moje roditelje da joj plate da mi sačuva sobu dok se ne vratim, jer ja, bez sumnje, neću moći da je plaćam sama ako otputujem s njima. Majka me je snažno zagrlila čim je gospođica Hatfild izašla da nam pripremi ručak. Nisam plakala od požara i dok sam stajala u brižnom majčinom zagrljaju, osetila sam kako se propinje ogroman talas osećanja, nezaustavljiv kao nalet oluje. Odmakla sam se od nje kako nas ta stihija ne bi obe progutala. – Dobro sam, dobro sam – kazala sam opirući se plimi. – Hajde da sednemo. Seli smo na tapacirane stolice s rukonaslonima ukrašenim čipkanim šustiklama. Dok smo se smeštali, čulo se cvrkutanje kanarinca u zvonastom kavezu. – O, dušo moja! Ne mogu da verujem da se to desilo tako brzo posle tvog dolaska! – Majka se nagnula prema meni i potapšala me po ruci. Tek tad sam primetila da nosi plavu haljinu boje različka i odgovarajući šešir, koje nikad ranije nisam videla. To mi je odjednom vilo čudno. Nikad je nisam videla u nepoznatoj haljini. Između mature i preseljenja u Njujork, kod kuće sam 81


provela samo nedelju dana, a pre toga sam bila u školi za bolničarke. Shvatila sam da će mi sve delovati pomalo drugačije ako se vratim s njima: veličina jabukovih stabala u bašti, visina dečačića koji živi prekoputa mojih roditelja, pa čak i haljina koja visi u ormaru moje majke. Sve će biti pomalo drugačije osim mene. Ja ću se vratiti na isto ono mesto na kom sam bila pre nego što sam srela Edvarda. Za mene će taj komadić prostora i vremena i dalje postojati, ali samo za mene. Za sve druge i sve drugo, svet će biti promenjen. Nisam mogla da pođem s njima. A znala sam da ne mogu ni da ostanem. U zgradi „Aš“ upravo su sređivali gornje spratove. Dobila sam poruku od upravnika klinike da se može očekivati da posao na neoštećenim spratovima, gde se nalazila i ordinacija u kojoj sam radila, ponovo počne do kraja te sedmice. Ali ja nisam mogla da kročim u zgradu „Aš“. Nikad više. – Kako li je samo bilo onima koji nisu mogli da izađu! – nastavila je moja majka. – Toliko mi je žao njihovih porodica, posebno zato što smo mi imali sreće da ti... – Bilo je jezivo. Nikad ništa jezivije nisam videla. Vaspitavana sam da ne prekidam druge dok govore i ova upadica je iznenadila moju majku. Iznenadila je i mene. – Videla? Jesi li...? Znači bila si na ulici? – upitao je moj otac, ne znajući kako da me pita čemu sam bila svedok. – Od trenutka kad sam izašla iz zgrade dok požar nije ugašen. – Sve vreme? – moja majka je razrogačila oči. – Požar je trajao samo pola sata. – Toliko…toliko mrtvih, a požar je trajao samo pola sata? Spopala me je neka plahovita smelost, kao da sam htela da okrivim nekog drugog zbog onoga što sam osećala toga dana. – Da. Svi ti ljudi su umrli samo za pola sata. Niko od nas na ulici ni na koji način nije mogao da im pomogne. Ja sam medicinska sestra, a bila sam nemoćna. Nisam nameravala da zvučim tako grubo, a moja majka to svakako nije očekivala. Ponovo se uspravila u svojoj stolici kao da sam je udarila. Oborila sam pogled i smogla snage za izvinjenje koje sam joj dugovala. – Izvini. Nisi ti kriva za to. Ne znam šta me je spopalo. – Sve je u redu – prošaptala je moja majka saosećajno. – Slušaj, Klaro – blago je rekao moj otac – sve je spremno da se vratiš kući s nama. Više uopšte ne moraš da razmišljaš o tome. Nisam mogla da obuzdam osmeh. On ne zna da ne biraš o čemu moraš ili ne moraš da razmišljaš. Misli ti se same nameću. Jedino čemu možeš da se 82


nadaš jeste da će se neželjene misli u nekom trenutku umoriti od tebe i odlutati. Mislim da sam upravo u tom trenutku shvatila da moram da budem negde između. Ni kod kuće u Pensilvaniji sa roditeljima, a ni na Menhetnu, gde je bio Edvard. Trebalo mi je neko mesto gde ću moći da sačekam danestane ono što me je opterećivalo. – Ne vraćam se kući s vama – rekla sam. – Šta si rekla? – moj otac je nakrivio glavu kao da me nije čuo. – Hoćeš…hoćeš da ostaneš ovde? – nadovezala se majka. – Ne. Ne želim da ostanem ovde. – Ne razumem – rekao je moj otac. Da budem iskrena, ni ja to nisam razumela. Znam samo da sam sedeći s roditeljima u toj sobi na Menhetnu ustanovila da jedva mogu da dišem. Kao da sam se gušila od pepela nastalog od požara. Padao je na mene kao januarski sneg i ako se ne pomerim, zatrpaće me. Tada sam se setila da je u školi za bolničarke bila jedna koleginica, povučena devojka koja je htela da po završetku školovanja radi u bolnici na ostrvu Elis. Rekla mi je da je to mesto novo i veliko, da se tu koristi najnovija oprema i da bolničarke, za razliku od lekara, ne moraju da se prijavljuju preko Oficirskog korpusa zdravstvene službe. Rekla mi je i da je to kao da živiš gradu, a ipak si van njega. Njoj se to dopadalo jer nije volela osećaj teskobe. Rekla sam joj da tu, ipak, sigurno ima mnogo posla. Potvrdila je da je tako, ali na drugačiji način jer se tamo niko dugo ne zadržava. To mesto je prolazna stanica. To je Elis. Ljudi tamo ne žive. To nije ničija adresa. Napustila je školu pre mature, ali zapamtila sam kako je izgledala dok mi je opisivala Elis. Nikad je nisam videla življu. Sada su mi njene reči odzvanjale u glavi. „To nije ničija adresa. Ničija adresa.“ Mesto koje nije ni tamo ni ovamo. – Hoću da se prijavim za rad u bolnici na ostrvu Elis – rekla sam. – Čula sam da tamo traže medicinske sestre. Moja majka je uzdahnula, istina, tiho. – Elis? Hoćeš da radiš na Elisu? U državnom zdravstvu? – moj otac je nekoliko puta trepnuo. – To je tako…tako…– moja majka nije mogla da dovrši rečenicu. – Šta je to? – Ne želiš da radiš tamo – rekao je moj otac umirujućim glasom kao da mi je deset godina. – Kolera, tifus, male boginje, grip, tamo se sa tim bore. Nije pametno boraviti tamo, Klaro.

83


Moja majka je ponovo uzdahnula. Čak sam se i ja malo štrecnula na pomen kolere i tifusa. Ali nisam se dala. – Osim ako si bolničarka. Onda je savršeno razumno boraviti tamo. – Klaro, šta ti se desilo? – moja majka je to izgovorila tako tiho da je bezmalo nisam čula. Pre nego što sam odgonetnula jesam li je zaista čula, oglasio se otac. – Razumem da si prošla kroz nešto…traumatično…i ako ne želiš da se vratiš kući s nama, u redu. Ali nemoj da se kažnjavaš što si preživela taj požar tako što ćeš početi da radiš okružena najtežim bolestima na svetu. Nisi ti kriva što nikog nisi mogla da spaseš. Na trenutak sam ostala bez reči. Kažnjavam se što sam preživela požar? Da li to želim da uradim? Odgovor je došao brzo. Nije mi trebalo ostrvo da bih se kaznila. – Klaro? – Da želim da se kaznim, tata, mogla bih to da uradim tako što ću ostati ovde i vratiti se u onu zgradu, ili otići kući s vama. – Nisi valjda ozbiljna? – moja majka je sada bila na ivici suza. – Ne mislim da je naša kuća užasna, mama. Hoću da kažem da se ja užasno osećam. Ako se vratim s vama, ništa se neće promeniti. – Naravno da hoće! – Ne, neće. Moj otac je pročistio grlo. – Sad tako misliš jer si videla strahote požara, ali kad te vratimo kući, sve što si videla počeće da bledi, Klaro. Veruj mi. Okrenula sam se prema ocu i videla snagu i odlučnost u njegovim očima. On je, poput mene, bio rođen da nešto popravlja. Mislio je da i ovo može popraviti, baš kao što je popravljao i sastavljao polomljene ljudske kosti. Hiljadu puta sam ga videla kako to radi. Ali ovde nije bilo ničeg za popravljanje. Nije bilo ni bolesti za lečenje. Bila sam u bezdanu iz kog se trebalo izvući. – Nevolja nije u onome što sam videla, tata, već u onome što sam izgubila. – Šta si to izgubila? – upitala je moja majka i dalje mi stežući ruku. Htela sam da kažem „nekoga koga mi je bilo suđeno da volim“, da mi tih osam reči sklizne s usana brzo i lako kao „srećan Božić“ dvadeset petog decembra. Ali nisam bila sigurna da bih mogla da objasnim, a te reči bi svakako zahtevale objašnjenje. – Drago mi je što ste došli – rekla sam umesto toga. – I znam da mislite da bi, ako se vratim kući, nekim čudom sve izgledalo kao da nisam ni odlazila, kao da se ništa od ovoga nije desilo. Ali ovde – rekla sam pokazujući svoje srce – znam da jeste. 84


– Zar moraš da odeš baš tamo? – upitala je majka prestravljenog pogleda. – Te bolesti su…podmukle. Dolaze iz nekog drugog sveta! – Čuvaću se. – Ali ima bolnica i ovde, na Menhetnu – nastavila je. – Zašto nećeš da radiš u nekoj od njih? – Obećavam da ću se čuvati. Okrenula se ka ocu. – Tome! Razgovaraj s njom! Otac se bio ućutao. Mora da je razmišljao o onome što sam mu rekla. „...u onome što sam izgubila.“ Videla sam da se duboko zamislio nad tim. Ispituje moje reči onako kako bi ispitivao ranu ili bolest. I u njegovim očima sam prepoznala trenutak kada je shvatio da ljudi poput mene i njega lako mogu da poprave ono što je oštećeno, ali da nam je teško da nađemo izgubljeno. Za to su neophodne drugačije sposobnosti. – Klara ovo mora da reši na svoj način, Helen. – Pogledao me je u oči, a onda se okrenuo prema mojoj majci. – Čuvaće se. – Tome. Ali otac se ponovo obratio meni: – Koliko dugo nameravaš da radiš tamo? Odmahnula sam glavom. Ne znam. Ali u mislima sam mu odgovorila. „Koliko god treba samo da prebolim ono što sam izgubila.“ Ručak kod gospođice Hatfild protekao je u neprijatnom raspoloženju. I jadna gospođica Hatfild je to osećala. Kad je na red došla čokoladna torta, već je bila svesna da gubi stanarku i ostaje bez novca mog oca. Otac me je pitao treba li mi njegova pomoć da bih dobila posao na Elisu. Imao je poznanika u Institutu za javno zdravlje, kojem je mogao da se obrati ukoliko to želim. Odbila bih ga da nije bilo nevidljivog pepela u mojim grudima koji mi je pritiskao dušu. Pristala sam. Otišao je da obavi ono što treba. Za to vreme majka mi je pomogla da spakujem nekoliko sitnica iz sobe koje će mi trebati u spavaonici pri bolnici na ostrvu Elisu. Kad su otputovali vozom u četiri, obećala sam da ću im pisati, da ću se čuvati i napustiti posao čim poželim da odem s Elisa. Dok su se odvozili iznajmljenom kočijom, mahala sam im sa stepeništa zgrade gospođice Hatfild, oprezno udišući. Nije bilo ni traga dima, pepela i smrti. Lupanje u mojim grudima bilo je jedini dokaz u meni i oko mene da mi ovde više nije mesto.

85


Četrnaest

Sledećih nekoliko dana groznice bili su najgori za Endrua i ostale koji su se razboleli po dolasku na Elis. Još jedna bolničarka, starija žena, gospođa Mid, dodeljena mi je sredinom sedmice kao ispomoć. Podelile smo sobu na dva dela. Oni najteže bolesni bili su u zadnjem delu sobe, a oni koji su bili u različitim fazama oporavka u prednjem delu. Dobrovoljno sam se prijavila da preuzmem zadnju polovinu, a sestra Mid se nije bunila. Htela sam da svim bolesnicima pružim podjednaku pažnju, ali uhvatila sam sebe kako se stalno vrzmam oko Endrua. Jedino što sam mogla da učinim za njega bilo je da brinem o njegovim fizičkim potrebama. Do četvrtka je bio toliko bolestan da mu više nije smetalo što mu pomažem s noćnom posudom. U četvrtak je dežurni bio doktor Triver, pa nisam morala da brinem da će me doktor Randal ponovo pozvati da mu se nakon posla pridružim u sobi za osoblje kako bismo razgovarali o pesniku za kog sam slagala da mi je omiljen. Kad sam stigla na odeljenje u petak ujutru, delovalo je da se stanje bolesnika u zadnjem delu sobe donekle popravilo. Prišla sam Endruovom krevetu i spustila mu šaku na čelo, on je otvorio oči i pogledao me, što nije radio prethodna dva dana. Žestoki osip na njegovom telu eksplodirao je u vidu crvenih tačkica kao kod boginja. Neko vreme će ga svrbeti, ali, nadala sam se, ništa više od toga. – Da li se danas osećate bolje, gospodine Gvin? – upitala sam. Klimnuo je glavom. Pored njegovog kreveta bio je lavor, nekoliko minuta ranije napunjen svezom vodom. Dodala sam malo karbolnog ulja, potopila krpu u hladnu vodu i iscedila je. Kad sam mu spustila hladan oblog na čelo, zažmurio je i iz grla mu se oteo tih zvuk. – Prija li vam to? Ponovo je klimnuo glavom. – Koji je danas dan? – prošaptao je. – Petak. – Čini mi se…da je prošlo više vremena. Sad sam mu stavila oblog na obraz i grlo. – Mislim da groznica popušta, gospodine Gvin. Uskoro će stići i lekar, pa će vam on reći više.

86


Polako je trepnuo kad sam mu spustila oblog na gornji deo grudi. – Lili je umrla na taj dan. Petog dana. – Da. Mnogo mi je žao zbog toga. – Tada me već nije ni prepoznavala. Imala sam utisak da me uvlači u razgovor o svojoj pokojnoj ženi, što sam upravo i želela kako bih mogla da rešim šta ću s pismom. Uprkos tome, osećala sam se kao da mu narušavam privatnost. – Sigurna sam da ste je negovali najbolje što ste mogli, gospodine Gvin. Uverena sam u to. Kratko smo ćutali dok sam natapala krpu u svežoj vodi da bih mu je onda ponovo spustila na čelo. – Da li biste mi rekli kako ste je upoznali? – upitala sam. Lice mu se ozarilo, ali nekako čežnjivo. Kao da mu je trebalo malo vremena da razmisli kako će se osećati dok priča o svojoj pokojnoj ženi. Kad je počeo, njegov velški naglasak posipao je svaku rečenicu kao glazuru od svetlucavog šećera. – Upoznao sam je kod šaltera za prodaju brodskih karata u Liverpulu. Toga dana mi je od brata stiglo pismo da je sredio sve potrebne dokumente, pa sam došao da kupim kartu za prvi sledeći brod na kom ima mesta. Do polaska broda imao sam još dve nedelje. Kad sam kupio kartu, ušao sam u obližnji restorančić da popijem nešto hladno, jer dan je bio pakleno vreo. Tu je Lili radila kao konobarica. Bila je tako lepa i prijatna. Imala je tamnu kosu i ljubičaste oči. Rekla je da joj je majka iz Indije. Kad me je upitala šta me je po tako vrelom danu dovelo na dokove, rekao sam joj da sam upravo kupio kartu za Ameriku. Donela mi je pivo, a i sendvič iako ga nisam naručio. Poslednji novčić koji sam imao potrošio sam na to pivo. Rekao sam joj da mi je greškom donela sendvič koji je naručio neko drugi. Ali ona je kazala da to nije greška. Kad sam joj šapnuo da nemam novca da ga platim, ona mi je, takođe šapatom, odgovorila da mi na taj način čestita na radosnim vestima i skorom odlasku u Ameriku. Dok je to govorila, video sam ogromnu čežnju u njenom pogledu. Oči su joj naprosto blistale. – Jeste li se toga dana zaljubili u nju? – upitala sam nehajno kako ne bi pomislio da imam neke posebne razloge da kopam po njegovoj rani. Nije mi odmah odgovorio. – Ona se toga dana zaljubila u mene – najzad je kazao. – Tako mi je rekla. Ne znam kad je ona mene osvojila. Zapravo, to i nije bilo osvajanje. Nisam imao takav osećaj. Sklonila sam oblog. Njegove reči su me zainteresovale. – Kakav ste osećaj imali? Sklopio je oči, ne znam da li zato što je bio iscrpljen, ili zato što je duboko razmišljao. – Bilo je kao…kao da ulazim u neku novu prostoriju. – Ulazite u novu prostoriju? 87


– Tako je. U sobu u kojoj ranije nisam bio. Ušao sam zato što sam hteo. Ne zato što me je neko naveo na to. Zaposlio sam se na utovaru sanduka u brodogradilištu kako bih ostao u Liverpulu do polaska broda. Majka mi je bila nedavno umrla i stanodavac je uzeo kućicu u kojoj smo stanovali u Kardifu. Nisam imao razloga da se vraćam u Vels i tamo odbrojavam dane do polaska. I tako sam svakog dana viđao Lili. Dva dana pre nego što je trebalo da krenem, rekla mi je da želi da pođe sa mnom. Kao moja žena. Venčali smo se dan pre nego što smo isplovili. Lagano okretanje Zemlje kao da se bilo zaustavilo dokje Endru govorio. Bio mi je poznat osećaj koji je pokušavao da opiše. Edvard me nije privukao kao Oto sa slomljenom rukom, ili zanosni Danijel, koji su mi zavrteli mozak kao nekoj balavici. Sa Edvardom sam osetila povezanost čim sam ga ugledala, kao da je naša priča već bila napisana, ali pohranjena na nekom nebeskom mestu do kojeg ne mogu da doprem. U večnosti smo već bili zapisani kao par. Bio nam je suđen dug i blažen zajednički zemaljski život, a požar me je toga lišio na najokrutniji način. Oduzeo mi je buduću sreću kad sam bila nadomak toga da je osetim. – Osećali ste se kao da je već poznajete, zar ne? Bezmalo kao da ste se ranije sreli. – Osetila sam kako mi naviru suze i pokušala da ih zaustavim treptanjem. Jedna je pala na Endruove grudi i žurno sam je otrla. Na moj dodir polako je otvorio oči. Obrisala sam suzu keceljom, ne mogavši da odvojim pogled od njega. Čekala sam da mi kaže da je s njim i Lili bilo baš tako. Ali on je rekao nešto drugo. – Koga ste izgubili u tom požaru, sestro Vud? Osetila sam kako mi se u grlu podiže teška knedla bola i s mukom sam je progutala. Zažmurila sam kako bih zatvorila ustave pred novom navalom suza. – Zvao se Edvard – rekla sam kad sam se povratila. – I poznavala sam ga samo dve nedelje. – U uglu usana mi je zaigrao smešak. – Isto onoliko koliko ste vi poznavali Lili. – Jeste li ga voleli? Klimnula sam glavom. – Jesam. – I on je voleo vas? Endruovo kratko pitanje bilo je glavni razlog što nikom osim Doli nisam rekla za Edvarda. Kako nekome da objasnim da znam da me Edvard voli? Razgovarali smo samo u liftu. Ali pošto smo oboje doživeli bezmalo isti splet okolnosti, ohrabrila sam se. Smatrala sam da bi on jedini na ostrvu, a i u mom životu, mogao da me razume. – Bilo je suđeno da me voli – odgovorila sam. Endru kao da je na trenutak razmišljao o tome. – Da je preživeo...? – zastao je pozivajući me da dovršim rečenicu. – Da je preživeo, ne bih bila na ovom ostrvu. Bila bih s njim. 88


– Jeste li zbog toga ovde? Nije mi se činilo poštenim da svu krivicu za svoje izgnanstvo svalim na Edvarda. – Ovde sam zbog sebe. – Slabašno sam pokušala da se nasmešim. – Ovde ste da biste zaboravili. Čudna nada u njegovom glasu ukazivala je da žudi da sazna je li moguće zaboraviti očaj. Ali ja ništa nisam htela da zaboravim. Ponovo sam spustila krpu u lavor. – Ne želim da zaboravim Edvarda. Pretpostavljam da sam ovde da ga ne bih zaboravila. – Zar to ne znači da ćete zauvek ostati ovde? Prošlo je nekoliko sedmica otkako sam prestala da se pitam dokad želim da živim ovako, prikovana za ostrvo i nesposobna da kročim u široka prostranstva ostatka sveta. – Želim to da pamtim, a da me ne boli. Mislim da je moguće sećati se nekog koga ste voleli, pa izgubili, i osećati da ste blagosloveni što ste ga poznavali makar nakratko, a da vas to sećanje ne boli. Slažete li se? Polako je klimnuo i zažmurio. Spustila sam mu šaku na čelo, obarajući mu temperaturu. Bila sam spremna da mu dam aspirin ako hladnim oblozima ne postignem ono čemu sam se nadala. Ali njegova koža se činila skoro hladnom u poređenju s mojom. – Šta mislite, koliko treba vremena? – Oči su mu ostale zatvorene, a glas mu je zvučao kao da ga hvata dremež. Utonuo je u san pre nego što sam smislila odgovor. Dok sam ustajala s njegovog kreveta, bila sam sigurna da mi ovde nikakav kalendar ne bi koristio. Trajaće koliko bude trajalo. Endru će verovatno preživeti. Za dve nedelje ili manje, biće dovoljno zdrav da napusti ostrvo. Svoj gubitak je nosio kao i ja svoj, blizu srca. I odneće ga s ovog ostrva, ovako ili onako. Nisam mu zavidela. Nisam bila bliže odluci šta da radim s Lilinim pismom. Da mu ga dam i pretvorim njegovu tugu u ljutu ranu, ili da spalim pismo i pustim ga da u neznanju tuguje ko zna dokad? Za ručkom smo Doli i ja bile same za stolom. Rekla sam joj da mi je Endru opisao zaljubljivanje kao ulazak u sobu u koju žarko želiš da uđeš. Pažljivo me je saslušala, a onda ponovo ponudila da mu da pismo i da završimo s tim. – Zaslužuje da zna – kazala je. – Niko ne zaslužuje da sazna takvu vest, Doli. – Nisam rekla da zaslužuje takvu vest. Rekla sam da zaslužuje da zna istinu.

89


Nabola sam komad repe na puteru i zamislila Endrua kako čita pismo i saznaje ponižavajuću vest da je ispao budala. Odmahnula sam glavom da oteram taj prizor. – Kamo sreće da nisam otvorila taj kovčeg. Doli je naglo spustila viljušku, koja je tresnula o drveni sto. – Bilo ti je suđeno da otvoriš taj sanduk, Klaro! Je li ti to palo na um? Šta ako je sudbina htela da ga otvoriš jer je to bio jedini način da taj dobri čovek sazna istinu? Niko ne bi trebalo da provede ostatak života žaleći za nečim što nije ni imao! U tom trenutku neko je prišao našem stolu. Podigla sam pogled i ugledala doktora Randala s praznim poslužavnikom kako izlazi iz trpezarije. Zbunjenost na njegovom licu ukazivala je da je čuo poslednji deo Dolinog komentara. – Ah, dobar dan – klimnuo je obema, a onda se obratio meni. – Jeste li se možda predomislili u vezi s razgovorom o Kitsu, gospođice Vud? – O Kitsu? – ponovila je Doli zinuvši u mene. – Ovaj…imala sam pune ruke posla…Ali Doli me je prekinula. – Kits? – Ovog puta se obratila doktoru Randalu. On se prijatno nasmešio. – Gospođica Vud je poklonica Kitsa. On mi nije omiljeni pesnik, ali to ne znači da neću uživati u razgovoru o njegovom delu. Zapravo, samo bi moglo biti još zanimljivije. – Hoćete da razgovarate o Kitsu s Klarom? – Doli se blago nasmejala. – Veoma bih voleo da razgovaram o Kitsu s gospođicom Vud. I da mi ona dozvoli da joj se obraćam s Klara. – Uzvratio joj je osmehom. – Ne znam…– promrmljala sam. – Zašto biste, za ime sveta, želeli da razgovarate o mrtvom pesniku posle napornog dana u ovoj bolnici? – upitala je Doli. Nagnula se prema doktoru, ali je pokazala glavom prema meni. – Je li to stvarno najbolje što možete, doco? Doktor Randal se opušteno nasmejao. – O, ali ja zaista volim poeziju. A, na moju sreću, voli je i gospođica Vud. Doli je klimnula glavom ka meni. – Ma nemojte? Pa, to je baš zgodno. – Ovde nam nedostaje neko večernje dešavanje – nastavio je doktor Randal. – Potpuno ste u pravu. Zato mi sestre radimo vikendom. Ukrcavanje na onaj trajekt subotom po podne pomaže nam da preguramo dugačku radnu nedelju. Doktor Randal se ponovo okrenuo prema meni izvivši obrvu. – Hoćete li sutra biti na trajektu, gospođice Vud? – Ovog vikenda radim – odgovorila sam pre nego što je Doli uspela da odgovori umesto mene. I nisam slagala. Zaista je bilo predviđeno da radim tog vikenda. 90


– Radim i ja – rekao je doktor Randal. – Onda neka bude sutra uveče? U sobi za osoblje? Cekaću vas u sedam. – Pre nego što sam uspela da smislim neki izgovor, on nam je klimnuo glavom i otišao. Doli ga je gledala kako izlazi iz trpezarije. – Neli je bila u pravu. Sviđaš mu se, Klaro. Uzela sam svoju šolju s kafom. – Dosadno mu je i usamljen je. Okrenula se da me pogleda. – Šta je tako strašno u tome što se sviđaš lepuškastom, mladom doktoru? – Ne sviđam mu... – I, zaboga, nisi mu valjda stvarno rekla da voliš Kitsa? Meni to nikad nisi pominjala. Nikad ne bih pomislila da si, kako je ono rekao, poklonica poezije. – Doli se široko nasmešila. Očigledno su je moje muke zabavljale. – To mi je jedino palo na pamet, baš ti hvala. A ni ja nisam očekivala da on voli poeziju. – Ustala sam da pokupim pribor i tacnu. Ustala je i ona. – Moli boga da na policama salona za osoblje imamo nešto od Kitsa što ćeš noćas moći da čitaš, ili će sastanak veoma kratko trajati. – To nije sastanak. I molim te, ne govori nikome da jeste. – Udaljila sam se od nje. – Neću, neću. – Ubrzala je korak da bi me stigla. – Hoćeš li da zavirim u salon i pregledam police, da ti malo pomognem? Očigledno nije pažljivo zagledala Lilinu knjigu. Čak i da sam nameravala da se sastanem s doktorom Randalom, a nisam, nije bilo potrebe da prevrćem po policama salona za osoblje u potrazi za nekom Kitsovom knjigom. Rekla sam joj da već imam jednu koju mogu da pročitam.

91


Petnaest U petak posle večere napisala sam pismo Henrijeti, oprala kosu i izglancala cipele. Ali veče se oteglo, a meni se i dalje nije spavalo. Kad je Doli tiho zahrkala prekoputa mene, posegnula sam pod krevet i izvukla Lilinu knjigu. U školi sam veoma malo čitala, a moja mišljenja o pročitanom ni na kog nisu ostavila naročit utisak. Veću sklonost sam pokazivala prema istoriji i prirodnim naukama. Ako sam u školi i čitala Kitsa, brzo sam zaboravila šta je napisao. Pominjanje njegovog imena doktoru Randalu bilo je nagonski i nepromišljeno. Otvorila sam knjigu i izvadila dva presavijena lista papira, Lilino pismo i potvrdu, i sklonila ih sa strane. Okrenula sam prvu stranu i pročitala ono što sam tu našla. Oda grčkoj urni1 Ti večno nevina, nevesto spokoja! Odojče tišine i sporih časova, navire poj lepši od naših stihova: kakva bajka cvetna oko tvojeg boka ovi u dolini Arkadije zlatne bogove i smrtne ljude u isti mah? Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne device te ko su? Beg, bitka žestoka? Kakve su to frule? Kakav zanos plah? Pesme što čujemo drage su, al' draže još su nečuvene i stoga nek zaječi, frule, ne za uvo već što može blaže, svirka duhu našem sa pesmom bez reči. Pod stablima nećeš, o mladiću lepi, 1

Prepev V. Košutić. (Prim. prev.) 92


stati spesmom, kao što nikad i nisi, niti stabla mogu ikada da mru: smeli ljubavnice, blizu svrhe ti si, a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi, volećeš večito večno mladu nju. Pesma je imala još tri strofe. Čitala sam je red po red. A onda sam je pročitala opet iz početka. Pesnikje stihovima opisivao prizore oslikane na urni: muškarac trči za ženom kroz šumu; čuje se zvuk frula i lupa bubnjeva. Koga je briga za slike koje neki čovek vidi na oslikanoj urni? Ništa mi nije bilo jasno, a posebno poslednja dva stiha. Lepota je istina, istina lepota, i to je na zemlji sve, čoveče, znaj. Šta to uopšte znači? Uzela sam Lilino pismo i potvrdu, ponovo ih zavukla u knjigu i zatvorila je. Gurnula sam je pod jastuk i isključila lampu. Ali san mi je izmicao duže od jednog sata dok sam premišljala o pročitanim stihovima. Kakvo je značenje Lili našla u jednoj takvoj pesmi? Ili Endru? Šta su to oni videli, a ja nisam? Najzad sam zaspala i nisam sanjala ni požar, ni bilo šta drugo. Ujutru, dok smo se spremale, Doli me je pitala šta ću obući večeras za diskusiju o poeziji s doktorom Randalom. – Doli... – Nemoj mi reći da ćeš ga ostaviti da te tamo čeka, Klaro. – Nisam mu rekla da ću doći. Otišao je pre nego što sam stigla da mu odgovorim. Spustila je šaku na svoj bujni bok. – Znači, nećeš otići. – Naravno da hoću. Bilo bi nepristojono da ne odem. Ali neću se zadržati. – Zašto, zaboga? Stavila sam bolničarsku kapu na glavu i zavukla odbegle pramenove pod nju. – Pogrešila sam. Ne volim poeziju. I ne volim Kitsa. Nećemo imati o čemu da razgovaramo. – Krenula sam prema vratima. Doli je dograbila svoju kapu i pošla za mnom. – Sasvim sam sigurna da ima i drugih tema osim poezije na koje biste mogli da razgovarate. Pola sata kasnije bila sam na odeljenju. Petorica od desetorice muškaraca konačno su potpuno ozdravili i sad su se spremali za otpust. Sledećih sat vremena provela sam pomažući gospođi Mid da pripremi papire, skupi 93


njihove stvari i isprati ih iz bolnice na svetlo novog dana. Obavljala sam posao rasejana zbog delića Kitsovih stihova koji su mi se vrzmali po glavi, i svaki čas pogledala na Endruov krevet. Ni sama ne znam zašto, bila sam ljubomorna što je Lili, za razliku od mene, imala nešto zajedničko s njim. Poslednjem bolesniku koji je otpušten trebala je pomoć da pošalje telegram svojim domaćinima na kopnu kako bi im javio da sad može da napusti bolnicu. Ponudila sam da ga otpratim do glavne imigracione zgrade na Elisu i nađem mu prevodioca za italijanski. Manje-više brzo sam uspela da nađem raspoloživog prevodioca, pa smo sve troje produžili prema zgradi s telegrafom. Kad sam zatražila adresu njegovih domaćina, Italijan je spustio kofere, otvorio ih i, pretpostavljam, počeo da traži njihovu adresu. Dokje preturao po svojim stvarima, ugledala sam blesak crvenonarandžaste tkanine. Odmah sam shvatila da nisam videla Lilinu maramu među Endruovim stvarima otkako sam prešla na njegovo ođcljcnjc. – Stani! – sagnula sam se i posegnula za tkaninom vatrenog sjaja. Izvadila sam je iz kofera i okrenula se prema Italijanu, koji me je gledao otvorenih usta. – Otkud vam ovo? – upitala sam. Razrogačio je oči, ali nije mi odgovorio. Obratila sam se prevodiocu. – Pitajte ga odakle mu ovo! Prevodilac je mirno rekao nešto na italijanskom. Italijan je onda nešto odgovorio. – Kaže da je njegovo. Preplavilo me je ogorčenje. – Pitala sam ga otkud mu to jer, uveravam vas, to nije njegovo. Pripada drugom pacijentu. Prevodilac se namrštio i rekao nešto, na šta je optuženi gnevno reagovao. Pružio je ruku da mi uzme maramu. Odmakla sam se držeći je van njegovog domašaja. – Kaže da je pripadala njegovoj majci – rekao je prevodilac. Blaga nesigurnost počela je da se meša s mojim besom, pa sam počela da prevrćem maramu po rukama tražeći dokaz da sam u pravu. Prešla sam prstima preko porubljene ivice pokušavajući da napipam etiketu proizvođača. Osetila sam nešto tvrdo, tanko i otprilike veličine malog prsta na poleđini tkanine, ali brzo sam prešla preko toga u potrazi za potvrdom da držim maramu koja je pripadala ženi iz Britanije. Napipala sam vez. To su bila slova. Lili. Podigla sam maramu i pokazala na rukom izvezeno ime. – I dalje hoćete da me ubedite da je ovo marama vaše majke? Obratila sam se prevodiocu. – Ovo pripada pacijentu čija je žena Engleskinja umrla od šarlaha tokom putovanja. To je jedino što je gospodinu Gvinu ostalo od nje. Prevodilac je slegnuo ramenima. – Možda mu ju je gospodin Gvin dao. 94


Namršitla sam se. – Zaista mislite da je to učinio? – Onda sam se okomila na Italijana. – Hoćete li da pitamo gospodina Gvina je li vam dao ovu maramu? Prevodilac je ponovio moje pitanje na italijanskom. Čovek me je kratko pogledao u oči. Onda se sagnuo, istrgao razglednicu iz svog kofera i s treskom ga zatvorio. Ustao je, okrenuo se prevodiocu i izverglao nekoliko reči ne gledajući u mene. – Kaže da bi želeo da pošalje telegram i ode s ovog ostrva – rekao je prevodilac. Zakoračila sam prema muškarcu s koferom. – Sram vas bilo! – Okrenula sam se u mestu. – Sada ga prepuštam vama – rekla sam prevodiocu i ostavila ih. Italijan je nešto uzvikivao, a prevodilac je rasipao njegove reči za mnom. – Kaže da je mislio da je čovek na samrti. – Crvenonarandžasti krajevi Liline marame vijorili su mi se iz ruke dok sam bez reči nastavljala svojim putem. Dok sam se odlučnim korakom vraćala na ostrvo tri, umesto gneva osetila sam zahvalnost što sam upravo ja pratila tog Italijana do pošte, a ne gospođa Mid. Ona ne bi prepoznala narandžastu maramu koja je provirivala iz njegovog kofera. Kad sam se vratila na odeljenje, odmah sam otišla do Endruovog kreveta s Lilinom maramom u ruci. On je pio čaj kad sam mu prišla. Kad je podigao pogled, pažnju mu je odmah privuklo ono što sam držala. – Kako ste...? Gde ste to našli? – prošaptao je. – Izgleda da je ova marama greškom završila u koferu jednog od vaših cimera. Spustio je šolju i polako uzeo maramu. Kao da je mislio da bi mogla nestati ako prebrzo posegne za njom. – Pretpostavljao sam da mi je oduzeta da bi bila spaljena – promrmljao je. – Nosila ju je kad je…– Pogledao me je. – Kako ste znali da je Lilina? – Pa…sećam se da ste je imali oko vrata onog dana kad ste stigli. – Sećate se toga? – Marama je veoma lepa. Osim toga, ženska je, a vi ste je nosili, tako da... – I zaključili ste da je bila njena? – Da. Onda sam videla njeno ime izvezeno na porubu. Znala sam da ju je onaj čovek uzeo od vas. Endruove usne su se izvile u bolan osmeh. – Tu maramu je dobila od majke, koja je na poleđini izvezla i njeno ime jer je Lili bila zaboravna. – Zastao je na trenutak opipavajući tkaninu jarkih boja. – Strašno je drhtala od

95


groznice. Nisam mogao da je ugrejem. Čak ni ovim. Uzeo sam je od nje pre nego što su…pre nego što su je odneli. Ne znam kako da vam zahvalim. – Nema potrebe. Žao mi je što su vam je ukrali. Izvinjavam se zbog toga. – Niste vi krivi. – Pažljivo je savio maramu. – Je li bezbedno da je zadržim? Može li nekom da naudi? – Ako se opere i sterilise kako treba, nema razloga da je ne ponesete sa sobom. Želite li da se postaram da vam je operu? – Da, hvala vam. – Vratio mi je maramu. Prstima je okrznuo moju šaku dok je marama prelazila iz ruke u ruku i taj dodir je bio izuzetno nežan. Međutim, Endru kao da se uznemirio što su nam se ruke dotakle. Pogledao je u svoje šake. Nadlanice su mu bile bele i izguljene. – Sva ta perut će spasti, gospodine Gvin. Neće ostati zauvek. Gospođa Mid me je pozvala da pripremim slobodne krevete za nove bolesnike. Odnela sam maramu do bolničarskog radnog stola, umotala je u čistu jastučnicu i stavila je u fioku. Neću je odneti u praonicu, da ne bi oštetili tkaninu jakim hemikalijama i grubim rukama. Opraću je sama, pažljivo i s poštovanjem kakvo zaslužuje. Kad smo gospođa Mid i ja namestile krevete, ona je otišla da pomogne na dečjem odeljenju, gde su vladale zauške. Na mom odeljenju pomoć je sada bila potrebna samo u vreme obroka, kupki i menjanja posteljine. Oko sat vremena kasnije, lekari su dolazili u vizitu. Pojavio se doktor Randal unoseći dah sunčanog dana i morskog povetarca. – Dobro jutro, sestro Vud – veselo je rekao navlačeći mantil. – Verujem da ste jutros bili napolju. – Jutros sam bila na odeljenju. Pogledao je preostale muškarce u sobi koji su sedeli i ležali u krevetima. Većina njih je bila van opasnosti i u različitim fazama oporavka. – Čim ova gospoda počnu dobro da se perutaju, hoću da svakog dana izlaze napolje na po trideset minuta. Na sunce. Ovde je kao u zatvorskoj ćeliji. – Napolje? – Nek malo vide nebo i ptice. I nek udahnu svežeg vazduha. – Prišao je stolu da pogleda glavnu tabelu. – Vidim da je doktor Triver otpustio petoricu. Ohrabrujuće je što neki izlaze odavde. – Da, jeste. Ali kreveti se brzo ponovo popune. Nasmešio mi se. – Ali danas je pet kreveta prazno. Proslavite svoj uspeh, sestro Vud. Uzela sam svoja kolica da bih krenula za njim. – To baš i nije moj uspeh, doktore. – Naravno da jeste. – Doktor Randal je krenuo prema zadnjem delu sobe da odatle počne preglede. Zastao je kod Endruovog kreveta. – Kako ste, 96


gospodine Gvin? Da li bi vam prijala jedna laka šetnja u ponedeljak? Da na koji minut izađete na sunce i svež vazduh? Činilo se da je Endru iznenađen što ga doktor Randal pita za mišljenje. – Ovaj, da. To bih mnogo voleo. Doktor Randal se okrenuo prema meni. – Vidite? – Ali ne mogu ostaviti ostale da bih jednog bolesnika izvela napolje – odvratila sam. – Postaraću se da po podne dobijete još jednu koleginicu. To je preporuka lekara. – Ponovo se okrenuo Endruu kako bi pregledao plikove na njegovim grudima, leđima i udovima. – Sutra ćemo početi da uklanjamo isperutanu kožu, sestro Vud. Triput dnevno. Uobičajen rastvor. Zabeležila sam njegova uputstva dok je doktor Randal slušao Endruovo srce i pluća. – Lepo se oporavljate, gospodine Gvin – nastavio je doktor. – Izaći ćete odavde do kraja sledeće nedelje ako sve prođe kako treba. Posle tih reči nije bilo sumnje da je vreme počelo da mi ističe što se tiče Lilinog pisma. Dok sam računala koliko mi je dana preostalo da prelomim šta ću, doktor Randal mi se obratio. – Pa, obnovio sam svoje znanje o Kitsu i veoma rado ću razgovarati o njegovim vrlinama, sestro Vud. Naglo sam podigla glavu i pogledala ga. – Molim? – Kažem, spreman sam za večerašnji razgovor o Kitsu. Krajičkom oka sam primetila da je naš razgovor pobudio Endruovo zanimanje. Nikako nisam želela da Endru čuje kako ipak nisam poklonica Kitsa. – Ovaj, bojim se da ja nisam imala vremena za podsećanje. Možda nećemo imati baš o čemu da razgovaramo. – Onda ćemo se držati neke od njegovih pesama koja vam je najdraža. Koja je to? – Ne znam…Zapravo, ne razumem baš najbolje njegovu poeziju. – Zato je najbolje razgovarati o pesmama. Njihovo značenje se često otkrije kroz razgovor s drugima. Slažete li se, gospodine Gvin? Endru je klimnuo glavom, ali pre nego što je uspeo da progovori, doktor Randal mi je postavio novo pitanje. – Koja je to pesma? Mogla sam da navedem samo jednu. – Pa, recimo, „Oda grčkoj urni“. – Savršeno – odvratio je doktor Randal. – Razgovaraćemo o „Odi grčkoj urni“. – I meni je ta pesma jedna od omiljenih – tiho je kazao Endru, više meni nego doktoru Randalu. Doktor Randal je prišao sledećem krevetu i veselo pozdravio bolesnika. 97


Zakačila sam Endruov karton za držač u podnožju kreveta kako bih krenula za doktorom do sledećeg pacijenta. Ali Endru mi je mahnuo da mu priđem. Poslušala sam i nagnula se prema njemu uz primesu nervoze i radoznalosti. – „Oda grčkoj urni“ govori o iščekivanju i ispunjenju – prošaptao je. – Šta…šta to znači? – odvratila sam šapatom. – Iščekivanje je nekad bolje od ispunjenja. I dalje mi ništa nije bilo jasno. – Kako? – prošaptala sam. – Kako znate da pesma govori o tome? – „Pesme što čujemo drage su, / al' draže još su nečuvene.“ Kits govori da je ono o čemu i dalje možete da sanjate često lepše od stvarnosti. Na trenutak sam ostala nepomična dok sam upijala značenje tih reči. Kao da sam bila prikovana za pod Endruovim pogledom. Doktor Randal me je pozvao, pa sam pogurala kolica od Endruovog kreveta promrmljavši hvala.

98


Šesnaest

Nakon što nam se smena završila, a obrisi Njujorka prekoputa nas postali kestenjasti, Doli i ja smo se vratile u sobu; ona da se obuče za izlazak u grad, a ja da je gledam kako se sprema. U rukama sam držala presavijenu jastučnicu s Lilinom maramom. Nas dve, kao i ostale sestre, volele smo da same peremo svoje donje rublje umesto da ga šaljemo u praonicu sa uniformama da ga izribaju grubim šakama i prokuvaju u još grubljim napravama. Mi smo za pranje koristile antiseptik s mirisom lavande koji smo pravile od karbolne kiseline razblažene toplom vodom. Tako smo ubijale sve klice koje su se zadržale na našoj odeći. Bilo je uobičajeno videti mokre stvari kako vise u našem zajedničkom kupatilu nakon što bismo ih proprale u umivaoniku. Večeras, kad se iz zajedničkog salona vratim u praznu spavaonicu, opraću Lilinu maramu i ostaviti je da se osuši u mojoj sobi. Doli je zbacila belu bolničarsku uniformu na svoj krevet i okrenula se prema ormaru. Tada sam ležerno bacila maramu u ugao na svoj strani sobe, pored korpe u kojoj su bile prikupljene moje stvari za pranje. Kad sam se okrenula, Doli je, onako jedra, pokušavala da se uvuče u večernju haljinu boje limete, koja joj je stigla poštom od snaje. Ja sam iz ormara izvadila tamnoplavu suknju i običnu bluzu boje slonovače i spustila ih na krevet. – Bože dragi, nije ni čudo što mi je Džozefina poslala ovo! – uzviknula je Doli. – Rekla mi je da nema šanse da se ponovo uvuče u nju posle porođaja, ali kladila bih se da nikad nije ni mogla da je obuče. Pomozi mi s ovima kopčama, Klaro. Spustila sam odeću na krevet i prišla joj. Gornji deo haljine je već čvrsto stezao Dolina leđa, a između kukica i zakački i dalje je bilo još dobra dva-tri centimetra. – Nema sile da to zakopčam, Doli. Izvini. – Pokušaj! Povukla sam tkaninu znajući da se uzalud trudim. Bilo je previše Doli i premalo haljine. – Ovo neće ići. – O, prokletstvo! – Povukla je rukave i zanjihala bokovima. Posle nekoliko povlačenja, haljina se našla na podu i Doli je iskoračila iz nje. – Trebalo bi da je ti obučeš za večerašnji sastanak. 99


– To nije sastanak i pre bih obukla pidžamu nego što bih se u salonu za osoblje pojavila u balskoj haljini. Doli se sagnula i podigla haljinu, koja je zašuštala. – Ovo baš i nije balska haljina. Pre bih rekla da je…haljina za zabave. – Ne idem na zabavu. – Nemoj mi reći da ćeš nositi to! – Mahnula je haljinom prema mom krevetu i odeći na njemu. Pogledala sam suknju i bluzu koje sam odabrala. – Zaista sumnjam da će doktor Randal nositi nešto svečanije od svakodnevne odeće. Doli se okrenula prema meni samo u bledoružičastom korsetu. – Hoćeš li mi bar dozvoliti da ti sredim kosu? – Ne znam... Otvorila je fioku pisaćeg stola i izvadila tauširani ukrasni češalj za kosu u bojama zimzeleni i različka. – Uvek sam smatrala da bi ti ovaj češalj dobro stajao. Užasno odudara od moje riđe kose i zelenih očiju, a ipak ga nosim. Ali uz tvoju smeđu kosu i plave oči? Savršenstvo. Okreni se. – Zakasnićeš. Nisi se još ni obukla. – Neću zakasniti. A devojke neće dozvoliti da trajekt krene bez mene. Sedi za toaletni stočić i okreni se prema ogledalu. Poslušala sam. Doli je izvukla igle iz moje punđe i bacila ih na toaletni stočić. Kosa mi se rasula preko ramena, a onda je Doli počela da je četka. – Imaš najlepše prirodne kovrdže na celom svetu, Klaro. Znaš li koliko sreće imaš? Zažmurila sam dok mi je četka masirala glavu. – To je samo kosa, Doli. – Očigledno ne znaš. Nasmešila sam se. Ona je nastavila da četka. – Hoćeš li mi obećati da ćeš pokušati da se dobro provedeš večeras? – Mislim da ne možeš pokušati da se dobro provedeš – odgovorila sam. – Kad negde odeš, ili se dobro provodiš, ili ne. – Znaš šta mislim. Obećaj mi da ćeš ostati duže od deset minuta. – Ne mogu da razgovaram o poeziji duže od deset minuta. – O, za ime boga, Klaro, ima mnogo drugih tema za razgovor. Pitaj ga odakle je. Kako voli da se zabavlja. Koja mu je omiljena boja. – Prestala je da me četka i otvorila sam oči da pogledam njen odraz u ogledalu. Jednu stranu kose mi je bila začešljala iza uveta i pričvrstila je češljem, ostavivši drugu stranu da mi pada niz ramena. Učinak je bio prilično lep. – Obično ne nosim puštenu kosu – rekla sam. – Pa, trebalo bi. Imaš predivnu kosu. Sad idi i obuci onu dosadnu odeću.

100


Ustala sam, svukla bolničku uniformu i odenula suknju i bluzu. Toliko se dugo nisam spremala za večernji izlazak s nekim muškarcem da sam zaboravila da je i samo spremanje deo zabave. Na dan požara, dok sam se vozila liftom da se nađem s Edvardom, osećala sam se donekle tako. Kao da želim da pustim kosu. Sećam se da sam se štipkala za obraze dok je lift išao naviše. Kad sam se ponovo okrenula prema našem toaletnom stočiću, zapanjila sam se preobražajem koji je Doli postigla drugačijom frizurom i jednim lepim ukrasnim detaljem. Čak mi je i odeća izgledala lepše s ukrasnim češljem, koji je davao posebnu draž. – Malo nedostaje da te omrznem – promrmljala je Doli. – Izgledaš kao da si upravo izašla sa stranica „Veniti fera“. – Nije tačno. – Na tebi čak i ta odeća učiteljice izgleda lepo. Kad bih ja to obukla, počeli bi da me brkaju s gospođom Nesbit. – Pomisliće da pokušavam da ga očaram. – Dotakla sam pramen kovrdžave kose koji mi je padao preko ramena. – Neće pomisliti ništa slično. On je pozvao tebe, sećaš se? On pokušava da očara tebe. Zabacila sam pramen iza ramena. – Ne želim da budem očarana. – Ne verujem ti. Ni sama sebi ne veruješ. Pomozi mi da odaberem drugu haljinu. Doli je otišla do svog ormara, pomerila vešalice na šipci i izvukla neboplavu haljinu s volanima. Prinela ju je licu. – Izgledam li bledo u ovome? Neki kažu da u ovoj haljini izgledam bledunjavo. – Ne izgledaš bledo. I znam šta radiš. Praviš se da nisi čula šta sam ti rekla. Bacila je vešalicu na krevet i počela da navlači haljinu. – Ništa se ja ne pravim. Samo ti ne verujem. Zaljubljena si u san, Klaro. Pre il kasnije ćeš se probuditi iz tog sna i biće ti drago što te nisam tetošila dok si spavala. – Edvard nije san. – Ne govorim o Edvardu. Govorim o tome zašto se skrivaš na ovom ostrvu. Zaljubljena si u ono što je možda moglo biti. Pomozi mi da se zakopčam. Trebao mi je jedan trenutak da dođem do nje kako bih mogla da uhvatim kopče i petlje njene haljine i spojim ih. – U ono što bi sigurno bilo. – Što je možda moglo biti. – Okrenula se prema meni. – Možda. Jedva da si ga poznavala.

101


– Znala sam dovoljno! I, za slučaj da si zaboravila, poginuo je pre nego što sam ga bolje upoznala. – A onda si došla ovamo i prestala da se pitaš. – Šta to treba da znači? Doli je obula cipele za ples. – Već sam ti rekla. Lako si mogla da saznaš više o Edvardu da si to zaista htela. Ali pošto si ovde, to nije moguće. Neko je pokucao i zaćutale smo. Otvorila sam vrata i ugledala Neli i Ajvi. Bilo je očigledno da su obe čule previše. Bilo je glupo što sam razgovarala o tome iako sam znala da se Doli sprema za odlazak trajektom na Menhetn. Trebalo je da pretpostavim da će devojke doći da je potraže. Glupa sam. – Stižem začas – doviknula je Doli preko ramena. – Baš mi je žao što ne možeš s nama – rekla mi je Ajvi s visoka. – Da, stvarno šteta – ubacila se Neli, malo manje nadmeno. Mogla sam da pročitam pitanje na njihovim licima. „Ko je Edvard?“ – Možda drugi put. – Pomerila sam se kako bi ušle i sačekale Doli u sobi, ali one su ostale na pragu. – Lepo ti je tako kad pustiš kosu – rekla je Neli. – Ima kosu boginje. – Doli je naprskala vrat parfemom i uzela šal i šešir ukrašen perom. Vratila se do mene i zagrlila me za laku noć. Ali mi je i šapnula na uvo: – Ne ljuti se na mene. I budi fina prema doktoru. – Ništa im ne pričaj – odgovorila sam joj šapatom pre nego što me je pustila. Odvojila se od mene ostavivši trag tek nanetog parfema na mojoj odeći i kosi. – Naravno da neću – kazala je. Stavila je šešir na glavu i uzela torbicu s toaletnog stočića hitajući prema vratima. Poželele su mi laku noć. Svaka je imala izraz lica s kojeg nisam dovoljno brzo mogla da skrenem pogled. Doli je bila oličenje majčinske brige i ohrabrenja, Neli me je sažaljivo gledala, a Ajvino lice odražavalo je neodoljivu znatiželju. Zatvorila sam vrata i sačekala da se vrelina mog stida povuče. Na putu do trajekta, sigurno će zapitkivati Doli za detalje. „Koje Edvard? Šta mu se desilo? Kako je umro?“ Nisam želela da ih Doli laže. Nisam želela ni da im kaže istinu. Zelela sam da im kaže da ih se to ne tiče. Ona će to možda i učiniti, ali one se neće time zadovoljiti. Pukotina na mom skrovištu postajala je sve veća, a ja sam bila potpuno nemoćna da je zatvorim.

102


Sedela sam na ivici kreveta razmišljajući šta mi je činiti. Edvardovo ime više nije bilo tajna. A ni moja osećanja prema njemu. Neću moći zauvek da krijem od Neli i Ajvi ko je bio Edvard. Ako tokom večerašnjeg izlaska ne izvuku ništa od Doli, sigurno će me pritiskati da im kažem nešto više. Ako ja ne otkrijem ono što ih zanima, počeće da nagađaju, i to ne samo između sebe, već će o tome, verovatno, razgovarati i s drugim sestrama na ostrvu. Ogovaraće me i šaputaće o mojoj maloj tragediji, jer, o čemu drugom bi se ovde i razgovaralo? A kad ostrvo sazna šta sam donela sa sobom, prestaće da bude mesto koje požar nije dotakao. Možda je Doli donekle u pravu. Možda sam zaista zaljubljena u sam san koliko i u čoveka kog sanjam. Ali to je moj san. I na ovom ostrvu sam mogla da nastavim da ga sanjam. Činilo mi se da je to jedino mesto gde mogu da ga sačuvam. Zavukla sam ruku pod jastuk i izvukla Lilinu knjigu s „Odom grčkoj urni“, željna da nađem one stihove koji govore o tome kako slike na urni zauzimaju bolje mesto od stvarnosti koju prikazuju. Dvaput sam pročitala pesmu. Drugi put mi se činilo da sam na ivici da je shvatim. Imala sam osećaj kao da stojim pred vratima dobro osvetljene kuće, ali sam ispred, na otiraču, i čekam u tami da me puste unutra. U tom trenutku sam poželela da odjurim Endruu, a ne doktoru Randalu, i pitam ga da mi objasni pesmu. Zamišljala sam kako mu je naglas čitam, a on mi, stih po stih, tumači kako reči govore o napetosti između onoga što se menja i onoga što ostaje isto. Kad je došlo vreme da odem u zajednički salon, nisam mogla da odlučim treba li da ponesem Lilinu knjigu ili je ostavim. Nisam želela da odgovaram na pitanja odakle mi. S druge strane, neću ni morati. Nisam nameravala da se zadržim.

103


Sedamnaest

Doktora Randala sam zatekla u naslonjači pored polica male biblioteke za osoblje bolnice. Nosio je pantalone boje ćumura, rićkast prsluk i košulju u nijansi putera. U rukama jeimao otvorene novine. Preko naslonjače naspram svoje bio je prebacio sako. Kad sam mu prišla, podigao je pogled, nasmešio se i spustio novine na okrugli stočić između naslonjača. Onda je uzeo svoj sako, koji je, očigledno, koristio kako bi sačuvao mesto, iako je salon bio skoro prazan. – Dobro veče, gospođice Vud! Vidim da ste došli spremni. – Pokazao je glavom prema tankoj knjizi u mojoj ruci. – Ja sam imao sreće da nađem Kitsa u jednoj antologiji pesama na ovoj polici. Inače biste me potpuno zasenili. – Uveravam vas da za to nema nikakvih izgleda. – Sela sam, ali okrenuta napred, kao neko ko je spreman da svakog časa ustane i ode. – Siguran sam da ste previše skromni. Odmahnula sam glavom. – Nikako, doktore. Dugujem vam izvinjenje. Slučajno sam rekla da volim Kitsa. Ne znam šta mi je bilo. Nasmešio se, sigurno misleći kako sam to rekla da bih ostavila utisak na njega. – Samo sam se malo zabavljala – žurno sam dodala. Doktor Randal se još šire nasmešio i pokazao glavom prema Lilinoj knjizi. – Ne volite Kitsa, ali imate njegovu knjigu? – Ovo, u stvari, nije moja knjiga…Pripada nekom drugom. – Znači, pozajmili ste Kitsovu knjigu, a ne volite Kitsa? Premišljala sam šta da odgovorim da bih na kraju zaključila da bi iskren, ali neodređen odgovor mogao da me poštedi razgovora o „Odi o grčkoj urni“, koji je unapred bio osuđen na propast. – Vlasnik knjige slučajno voli Kitsa. – Aha. To vam je prijatelj. Knjiga je sada, u suštini, bila Endruova. Smatrala sam ga skoro prijateljem. – Može se reći da je tako. – Ali ne i udvarač. – U rečima doktora Randala osećao se oprez. Mogla bih da mu kažem da je on častan čovek, a ne neko ko bi obletao oko zauzete žene. – Ne – rekla sam a on nije skrivao olakšanje.

104


– Pa, šta vam se to ne sviđa kod Kitsa? – upitao je doktor Randal, zavalivši se u svoju naslonjaču, spreman da celo veče provede u razgovoru. – Mislim da ne treba previše da se opuštate, doktore. Dovela sam vas u zabludu. Ne mogu da kažem čak ni da ne volim Kitsa. Pročitala sam samo jednu njegovu pesmu. – Ali ta jedna koju ste pročitali nije vam se dopala. To znači da i te kako ima o čemu da se razgovara. Ovako je zapravo i bolje. Da nam se oboma sviđa, o čemu bismo onda razgovarali? I, molim vas, zovite me Itan. Dugačak uvojak mi je pao preko lica, a ja sam ga zagladila zadenuvši ga za češljić. – Mislim da to nije dobra zamisao. Učili su me... – Da, znam čemu uče u školi za bolničarke. I sutra me na odeljenju možete oslovljavati s doktore ako želite. Ali oboje smo van dužnosti. Ja sam samo Itan. Mogu li ja vas da zovem Klara? Nakašljala sam se kako bih odagnala lako grebuckanje u grlu. – Mislim da bi trebalo da me zovete gospođica Vud. Nasmešio se. – Dobro, gospođice Vud. Onda bi možda vi mene trebalo da zovete gospodin Randal. Ne doktor. Može? – Možda. – Pa, recite mi šta vam se nije dopalo u „Odi grčkoj urni“? Bila sam spremna da kažem šta imam, izvinim se i odem. To ne bi trajalo duže od pet minuta. – Bilo mi je preteško da je shvatim. To sam vam rekla i juče na odeljenju. Mislim da, ako već pišete o nečemu, onda ne treba da budete nejasni. Koristite zanimljive reči ako vam to prija, ali ne zamagljujte njima značenje onoga što ste hteli da kažete. Ne vidim ništa dobro u tome. Zamišljeno je klimnuo glavom. – U tome se, u stvari, slažem s vama, ali usudio bih se da kažem da istinski ljubitelji stiha smatraju da je, između ostalog, u zamagljivanju draž pesništva. – Zato sam vas, kao što sam rekla, svesno obmanula. Nisam ljubiteljka stiha. Navela sam vas da verujete da je tako, a nije. Oprostite mi. – Ustala sam iz svoje naslonjače spremna da mu poželim laku noć. – Gospođice Vud, grešite ako mislite da marim za tako nešto! Molim vas, ne idite. Molim vas? – Njegove oči i glas su me preklinjali da ponovo sednem. Oklevala sam pre nego što sam se polako spustila nazad u naslonjaču. – Ni sam nisam veliki ljubitelj poezije – nastavio je. – Ali kad ste rekli da se vama sviđa, bio sam spreman da nađem pesmu o kojoj bih mogao da razgovaram s vama. Na ovom ostrvu je posle radnog vremena previše tiho. Ne znam kako ste živeli ovde iz nedelje u nedelju. I da vam kažem, biće mi drago kad mi istekne stažiranje. 105


U meni se probudio čudan osećaj vezanosti za ovo ostrvo. – Meni se ovde sviđa. Blago se nasmejao. – Stvarno? Nije vam dosadno? – Nije. – Ali radujete se vikendima kad možete da odete odavde i ponovo se povezete sa svetom, je li tako? Zar ne osećate glad za nečim većim od ovoga? – pokazao je rukom obuhvatajući oteti komad zemlje na kom se nalazila bolnica. Pošto nisam nameravala da mu kažem za čim mi duša žudi, jednostavno sam ponovila ono što sam već rekla. – Ovde mi se sviđa. Malo se namrštio. – Kažete da se ne radujete večerima kad možete da odete odavde? – Ovde radimo nešto plemenito. Ljudi na Elis dolaze puni nade. A oni koje pošalju u bolnicu imaju dvostruko veće snove jer žarko žele da ozdrave. Ogromno je zadovoljstvo videti ih kako se napokon ukrcavaju na trajekt koji će ih odvesti na kopno. – Da, naravno. Ali nisam govorio o njima. Govorio sam o vama. Cenim to što ste zadovoljni svojim poslom, ali ne mogu da poverujem kako ne žudite za nekim podsticajem van bolnice. Recite mi šta volite da radite kad odete u grad? Nisam nameravala da vodim takav razgovor. – Ako nećemo razgovarati o Kitsu, doktore, možda bi trebalo da se vratim u moju sobu. – Ponovo sam krenula da odem. – Onda razgovarajmo o Kitsu! – I on je ustao. – Molim vas? – Pokazao je prema mojoj naslonjači. Ponovo sam sela, pa je seo i on. Nabrao je čelo razmišljajući, sigurno uveren kako ću odjuriti odatle ako sledeće što izusti ne bude neko pitanje u vezi s Kitsom. – Možda bih mogao da vam pročitam pesmu? Da počnemo odatle? – predložio je. – U poslednja dva dana sam je pročitala nekoliko puta. Ne moram da je ponovo čujem. Lice mu se razvedrilo jer mislim da je to shvatio kao kompliment. Kao potvrdu da sam razmišljala o našem sastanku. Bar se njemu tako činilo. – Pa, možda bih onda mogao ponovo da je pročitam radi sebe. – Pružio je ruku prema meni. – Mogu li? Bledo sam ga pogledala. – Šta to? Nasmešio se. – Da pozajmim vašu pozajmljenu knjigu. Na trenutak sam oklevala, ali onda sam otvorila Lilinu knjigu na prvoj pesmi u njoj i dala mu je. Itan Randal je ispravio stranicu i pročistio grlo. Počeo je da čita i ubrzo me je ponela lirska izmaglica reči koje su mi bile bliske i strane u isto vreme. 106


Sklopila sam oči dok su mi reči dopirale do ušiju. I dalje nisam mogla dokraja da shvatim poruku pesme, ali doktor Randal ju je čitao snažnim i jasnim glasom, tako da sam skoro mogla da zamislim tu urnu i njenu oslikanu površinu. Prošao je trenutak ili dva pre nego što sam shvatila da je završio. Naglo sam otvorila oči i videla da me gleda. – Šta mislite, gospođice Vud? – Pa…šta vi mislite da pesma poručuje? – brzo sam odvratila. – Pretpostavljam da je urna neka vrsta pripovedača. U toj priči postoji divna šuma, a tu su i devojke i muškarci, frulaši i plesači, kao i drveće kome lišće nikada ne opada jer je na urni uvek proleće. Ništa se ne menja. – To mesto nije ni tamo ni ovamo…– promrmljala sam prvi put sagledavši urnu iz tog ugla. – Pa, pretpostavljam da bi se moglo reći da se nalazi između stvarnosti i mašte. Slike na urni nisu stvarne, ali nisu ni nevidljive. U glavi su mi odjekivale prošaptane reči. – Neko mi je rekao da pesma govori o tome da ispunjena očekivanja ne pružaju onoliko zadovoljstva koliko i san o njima – kazala sam, više sebi nego njemu. – „Pesme što čujemo drage su, / al' draže još su nečuvene.“ Doktor Randal je klimnuo glavom. – Da. Tačno. Mislim da to ima smisla. Neko vam je to rekao? Skoro da nisam čula njegovo pitanje. Misli su mi okupirale Endruove reči od maločas i slika mene i Edvarda kako stojimo u liftu jedno pored drugog. Edvard me je pozivao da pre pet dođem na sprat, gde su bili krojački pogoni. Edvard mojih snova govorio mi je da dođem na sprat na kom nije trebalo da bude u pet minuta do pet. Edvard kog više nema. Poput urne razbijene u paramparčad pošto je s neba tresnula o zemlju. – Verujete li u to? – najzad sam progovorila. – Verujete li da je neutažena žudnja bolja jer je to nešto o čemu i dalje možete da sanjate? – Pa…ne znam. Nikad nisam o tome tako razmišljao. Kad god sam nešto želeo, uvek sam se trudio da to i dobijem. Ne mogu da zamislim da bih bio srećan samo dok za nečim čeznem. Mislim da bi se čovek umorio ako se nikad ništa ne bi menjalo. – To je kao da ste rekli da je promena uvek dobra. Promena sama po sebi nije ni dobra ni loša. Dobre su promene nabolje. Promene nagore su loše. Itan Randal mi se nasmešio i setila sam se kako mi je rekao da voli razgovore o filozofiji. – Lepo rečeno, gospođice Vud. – Potapšao je novine koje su ležale između nas. – Kad smo kod promena, upravo sam čitao o onom užasnom požaru koji ste preživeli. Suđenje neće početi do decembra, ali već se radi na zakonima koji će poboljšati prava radnika... 107


Njegov glas je i dalje odzvanjao, ali osetila sam kako se isključujem iz razgovora čim je izgovorio reč „požar“. Ostatak onoga što je rekao zvučao je kao talas koji se preliva preko bedema i zapljuskuje sve veću naprslinu u mom pažljivo sagrađenom ostrvskom domu. Nisam znala da će biti suđenja zbog požara. Izbegavala sam da čitam novine, a moji roditelji i sestra u pismima nikad nisu pominjali događaje koji su usledili posle požara, jer sam ih zamolila da to ne rade. Jedino ovde požar nije besneo i dugo trajao. Ali na ulicama Donjeg Menhetna, baš kao što sam strahovala, i dalje se vio dim. Zurila sam u svoje cipele očekujući da svuda oko njih ugledam pepeo i krv. – Gospođice Vud? Čula sam svoje ime kao da me neko doziva iza zida od cigle. – Suđenje? – promrmljala sam, ali moj glas kao da je dopirao iz daljine. – Da. Vlasnici su optuženi za ubistvo iz nehata. Nagonski sam podigla ruke na uši. – Je li vam dobro? Osetila sam uznemirenost u njegovom glasu. – Klaro? Izgovarao je moje ime, ali ja nisam marila. Prostorija kao da se zagrejala. – Izađimo malo napolje. Pobledeli ste. Treba vam vazduha. Obgrlio me je pomažući mi da ustanem. – Knjiga – promrmljala sam. – Kod mene je. Hajdemo. Pridržavam vas. Izašli smo u kasnoavgustovsko veće.

108


Osamnaest

Osećaj da me Itan Randal podiže obrglivši me jednom rukom, razvejao je maglu u mojoj glavi. Kad smo stigli do izlaza, već sam se potpuno povratila. – Dobro sam – nežno sam se odmakla i udahnula vlažni noćni vazduh. – Sigurni ste? – Da. Da. – Okrenula sam se prema njemu zadovoljna što modra noć krije da sam se postidela. – Izvinite. – Ma šta govorite! Izvinite vi. Nije trebalo ono da pominjem. Molim vas, oprostite mi. – Pokušao je da uhvati moj pogled. – Potpuno ste sigurni da ste dobro? Hoćete li da sednete? – Odveo me je do drvene klupe odmah pored glavnog ulaza u bolnicu. Na toj klupi su članovi porodica ponekad sedeli dok su čekali da posete bolesnika koji verovatno neće preživeti. Samo su bolesnici na samrti mogli da primaju posete. – Nisam znala da će zbog toga doći do krivičnog gonjenja – rekla sam. – Samo sam iznenađena. Pošto on nije rekao ništa, podigla sam pogled. Na njegovom licu se videla zapanjenost. – Kako niste znali? Sve novine nedeljama pišu o tome. – Ja…Nisam neki ljubitelj novina. – Ali kad ste išli u grad, morali ste da čujete. Mogla sam samo da odmahnem glavom. – Harisu i Blanku sude za ubistvo iz nehata, gospođice Vud. Stresla sam se i skrenula pogled prema obali Džersija, ne prema Njujorku. Oduvek sam mrzela kad kažu „ubistvo iz nehata“. Oduvek. Sedeći tamo, pod noćnim nebom posutim ravnodušnim zvezdama, mrzela sam te reči više nego ikad. Takvo ubistvo ne može se smatrati običnim nehatom. – Nisam to znala – rekla sam. – Upravo sam saznao da…– Doktor Randal je stao usred rečenice. – Zar otad niste napuštali ostrvo? Zar je bilo važno što on sad zna za to? Ionako bi uskoro saznao. Svi na ostrvu koji su me poznavali znali su da ga nisam napuštala. – Nisam. Na trenutak je ćutao.

109


– Jeste li…Je li to zbog onoga što ste videli? Je li bilo previše strašno? – konačno je upitao. Jednostavno pitanje Itana Randala ispunilo me jednostavnim samopouzdanjem. – Ono što sam videla bilo je neopisivo jezivo. – I otad zaista niste ni kročili na Menhetn? – Nisam. – Jer na Menhetnu i dalje govore o tome? – upitao je. – Delimično i zbog toga. – Ali mogli ste otići bilo kuda. Mogli ste potpuno napustiti Njujork. Svakom gradu su potrebne bolničarke, gospođice Vud. – Ne želim da idem nikud. Ovde mi se sviđa. – Ali možete toliko toga da pružite. Mladi ste. Ceo život je pred vama. Ustala sam. – Da, eto. Mnogo vam hvala što ste me izveli napolje. Osećam se mnogo bolje, ali mislim da ću se sad povući u sobu. Skočio je na noge. – Previše sam rekao. Izvinite. Ne morate da bežite. – Ne bežim. Odlazim u svoju sobu. Da li bih mogla da dobijem svoju knjigu? Posegnula sam za Lilinom knjigom, ali on mi je nije pružio. – Zar ne možemo da se vratimo u salon i nastavimo razgovor o Kitsu? – Ne bih rekla. Pružio mi je knjigu. – Uvredio sam vas. Izvinite. Jednostavno ne razumem. – Niste me uvredili. – Uzela sam knjigu. Htela sam da dodam: „I u pravu ste. Ne razumete.“ – Laku noć, gospodine Randal. Izvinjavam se što sam vam upropastila veće. Krenula sam nazad u zgradu, a on me je pratio u stopu. – Niste mi upropastili veće. – Požurio je napred da mi otvori vrata. – Doktor Triver ponekad igra karte u trpezariji. Mogli biste ga naći tamo – predložila sam. Stajali smo u glavnom predvorju gde ćemo se rastati. Pogledao je prema trpezariji za osoblje razmišljajući da li da se malo karta s kolegom. – Laku noć, doktore – rekla sam. Okrenuo se prema meni. – Gospođice Vud, možda biste razmislili o odlasku u grad u mojoj pratnji. – To nije neophodno. Kad budem spremna da odem, otići ću. – Ali, ako bi vas neko pratio, možda ne biste morali da čekate da budete spremni. Odjednom sam se osetila kao dete u njegovom prisustvu.

110


– Ozbiljan sam – nastavio je pošto ja nisam odgovorila. – Možda ne bi bilo tako teško kao što mislite. Ponekad je sam strah gori od toga od čega se plašite. Ništa nisam želela više nego da pobegnem od njega, ali njegove reči su ostale da lebde u vazduhu između nas. Uprkos tome što nije imao pojma za čim najviše čeznem, znala sam da njegove reči imaju smisla. Čim ih je prevalio preko usana, postala sam svesna da mi ih glas razuma došaptava već nedeljama, a ja se pravim da ih ne čujem. Nasmešio se. – Znam da sam rekao kako vas ne razumem. Ali voleo bih da shvatim. Samo sam klimnula glavom. – Laku noć, doktore. Okrenula sam se od njega i krenula prema sobi. On me je sigurno posmatrao kako odlazim jer sam tek posle nekoliko sekundi začula njegove korake po pločicama dok je odlazio u suprotnom smeru, prema trpezariji za osoblje. Nisam uviđala kako bih Itanu Randalu mogla da objasnim šta me to drži prikovanu za ostrvo. Bilo je trenutaka, baš kao sada, kad ni sama nisam razumela zašto me je gubitak Edvarda doveo ovamo i još uvek me tu zadržava. Nisam imala ništa od Edvarda što bih pokazala doktoru Randalu, ili nekom drugom. Nisam imala presovanu ružu ili poruku, pa čak ni uspomenu na dug poljubac. Nisam imala ništa opipljivo čime bih dokazala da sam izgubila nešto važno kad je Edvard poginuo. Ono što sam zaista imala bio je osećaj krivice što me je Edvard čekao na devetom spratu, a trebalo je da bude sprat iznad, odakle je mogao da pobegne. Nisam imala ništa Edvardovo čime bih sebi dokazala da je on smatrao kako sam vredna cene koju je na kraju platio. Dok su me te misli progonile, pogledala sam knjigu koju sam držala. Zaustavila sam se. Ja nisam imala ništa Edvardovo, a tako sam ležerno skrivala Lilinu knjigu od Endrua. Kako mi je uopšte palo na um da imam pravo da tu knjigu krijem od njega sve ovo vreme? Privukla me je Lilina marama jer je to bilo sve što je ostalo od komadića vremena koje su ona i Endru proveli zajedno, vremena koje je Endru, usled svog blaženog neznanja, pamtio kao najlepše. Ali ta marama nije bila jedini opipljiv trag. Postojala je i ova knjiga. A on nije znao da je kod mene. Okrenula sam se i vratila do glavnog predvorja. Nije bilo ni traga od doktora Randala. Krenula sam ka izolacionim odeljenjima na suprotnom kraju ostrva nimalo se ne obeshrabrivši time što nemam pojma šta reći Endruu kad mu predam Lilinu knjigu. Zasluživao je najiskreniji odgovor koji mogu da mu 111


dam. Mogla bih da mu kažem da sam greškom otvorila Lilin sanduk, ugledala knjigu na vrhu i pomislila da bi poželeo da je ima kad ozdravi. To je bila živa istina. Kad sam prvi put izvadila knjigu iz sanduka, upravo to me je pokretalo. A on je sada bio na putu oporavka. Ali dok sam se približavala ulazu, shvatila sam da nemam valjano objašnjenje zašto sam odlučila da mu je donesem baš sad, u subotu uveče u osam, kad sam van dužnosti. Možda će biti toliko oduševljen što je dobio knjigu da se neće ni zapitati zašto sam mu je donela van svog radnog vremena. Dežurna sestra u noćnoj smeni podigla je pogled kad sam ušla u zgradu. Rekla sam joj da sam zaboravila nešto na odeljenju za šarlah. Ona se vratila radu na svojim tabelama, a ja sam brzo prošla pored nje. Sobe su bile u mraku, a većina pacijenata je već bila zaspala. Tu i tamo gorela je poneka lampa. Kad sam stigla do odeljenja za šarlah, videla sam da lampa pored Endruovog kreveta i dalje svetli, ali činilo se da je on zaspao čitajući. Nekoliko trenutaka sam razmišljala šta da radim. Da odem i vratim se sutra? Ne, tada će svi biti budni. Da ostavim knjigu na stočiću pored njegovog kreveta? Ali on će se pitati odakle se stvorila, osim ako mu ne napišem poruku. Otišla sam do bolničarskog radnog stola, uzela komad papira i penkalo. Onda sam otišla do Endruovog kreveta trudeći se da gazim što bešumnije. Na nežnom sjaju lampe, njegova isperutana koža izgledala je skoro zdravo. Na grudima mu je bila otvorena knjiga „Povratak Serloka Holmsa“. Zastala sam na trenutak kako bih proverila da il se samo odmara. Pošto nije otvarao oči, uzela sam metalnu stolicu koja je stajala pri dnu njegovog kreveta i primakla je svetlu. Stolica je malo škripnula dok sam sedala na nju. Stavila sam papir na knjigu i skinula poklopac s penkala. „Dragi gospodine Gvin“, napisala sam. „Našla sam ovu knjigu kad sam...“ i tu sam stala. Nisam mogla da obrazložim svoju odluku. Nekoliko sekundi samo sam zurila u papir. A onda sam se prenula osetivši da me neko posmatra. Podigla sam glavu i videla Endrua kako me gleda. – Sestro Vud? – tiho je rekao, kao da sam priviđenje. – Izvinite što sam vas probudila. – Oblilo me je rumenilo treći put te večeri. – Skoro vas nisam prepoznao. Vi…niste u uniformi. Spustila sam pogled na svoju odeću, a onda sam se setila da mi je kosa puštena niz ramena i da Dolin divni češalj verovatno blista na svetlosti lampe. – Samo sam…Samo sam htela da vam nešto donesem. 112


Izvukla sam knjigu ispod onog lista papira. Čim ju je Endru ugledao, znala sam da nešto nije kako treba. Očekivala sam da vidim istu onu radost kao kad sam mu vratila Lilinu maramu. Izraz lica bio je veoma čudan, skoro užasnut. – Otkud vam to? – prošaptao je. U njegov glasu osećala se optužba. Srce je počelo ubrzano da mi lupa od nečeg nalik stidu. Osećala sam se kao da sam je ukrala. – Ovaj…slučajno sam je našla kad ste me poslali da potražim knjigu vašeg oca s uzorcima. Greškom sam otvorila sanduk vaše supruge misleći da je vaš i tad sam ugledala ovu knjižicu... – To je nemoguće. U njegovom glasu sam ponovo nepogrešivo osetila potpunu nevericu. – Ja…Kunem se da nisam mislila ništa loše. Pomislila sam da je vaša žena mnogo volela tu knjigu i da biste želeli da je imate kad se oporavite. Pošto ste nadomak potpunog oporavka, odlučila sam da vam je donesem. – Dala sam mu je, a on ju je polako uzeo od mene. – Nije mi jasno – kazao je. – Izgubio sam je dan pre nego što smo isplovili. Našli ste je u Lilinom prtljagu? Sad je na mene bio red da se zbunim. – Vi ste je izgubili? – Pripadala je mojoj majci. – Endruov glas je sada bio ispunjen nežnošću koliko i nevericom. Videlo se da je knjiga draga uspomena za koju je verovao da je zauvek izgubljena. Na trenutak sam bila zbunjena koliko i Endru, ali onda su mi u sećanje surovo nahrupile reči iz Lilinog pisma. Od početka sam nameravala da nestanem kad s prtljagom stignemo u kuću tvog brata. Od dana kad sam te upoznala, planirala sam da se vratim do unajmljene kočije po zaboravljenu rukavicu i na ulici nađem nekog da ti poruči da pogledaš u moj sanduk, u kojem bi našao ovu knjigu... Lili je uzela knjigu od Endrua dan pre nego što su krenuli iz Engleske i sakrila je u svoj sanduk s porukom i potvrdom. Znala je da će, kad primi poruku od glasnika s ulice, Endru otvoriti njen prtljag i u njemu, na svoje veliko iznenađenje, naći majčinu knjigu. Izvadiće tu dragocenu knjigu za koju je mislio da ju je zauvek izgubio. Otvoriće je i onda će naći ono što mu je Lili ostavila. Pošto su pismo i potvrda bili u njegovoj voljenoj knjizi, bilo je sigurno da će ih naći.

113


Endruu su na oči navrle suze dok je gledao knjigu. – Jednostavno ne razumem. Zašto bi to učinila? Znala je da sam je svuda tražio... Nije zaista očekivao odgovor od mene. Ali u tom užasnom trenutku malo je nedostajalo da mu sve kažem. Da se još nisam oporavljala od bola koji mi je pre toga naneo Itan Randal, nesvesno mi stavivši do znanja da vatra u „Trajanglu“ za mene još gori, možda bih to i učinila. I ova sitna Lilina varka kao da je izuzetno teško pala Endruu. A ipak…I u njegovom skrovištu se pojavila pukotina, baš kao u mom. Nevesta kojom tek što se bio oženio uzela je od njega knjigu, svesna koliko mu ona znači i sakrila ju je u svom prtljagu. Sad je taj majušni procep naružio njegovo savršeno sećanje na nju. Ako mu dam one užasne papire kad krene s Elisa, oni ga neće toliko pogoditi posle ovoga večeras. Jer procep će se proširiti. Sigurno će se proširiti. Teško je uzdahnuo, kao da nema vazduha. – Da greškom niste otvorili Lilin sanduk, ova knjiga bi zauvek nestala. Je li tako? Spalili bi je sa svim ostalim njenim stvarima? – Da, pretpostavljam da bi. – Onda sam vam veoma zahvalan. Hvala vam. – Stvarno nema na čemu. – Nisam želela njegovu zahvalnost. A pošto sam znala da je nisam zaslužila, izletelo mi je još jedno priznanje. – Čitala sam je. Nije trebalo. Izvinite. On nije delovao iznenađeno. – Zar ranije niste čitali „Odu grčkoj urni“? Shvatio je zašto smo doktor Randal i ja razgovarali o Kitsu. – Ne – odgovorila sam. – Da mi vi niste rekli šta znači, za mene bi to ostala zagonetka. Izgleda da ga ni to nije začudilo. – Poezija govori sporo. To mi je kazala majka. Ljudi obično previše žure. – Uzdahnuo je sećajući se toga. – Užurbanim ljudima promakne mnogo toga. Vide samo ono što je na površini…– Glas mu se izgubio. – Trebalo bi da vas ostavim da se odmarate. – Ustala sam sa stolice. – Laku noć, gospodine Gvin. Ali Endru meni nije poželeo laku noć. Kao da me uopšte nije čuo. Pogled mu je počivao na majčinoj knjizi, bezmalo je preklinjući da mu otkrije kako je dospela u Lilin sanduk. Nisam mogla da ga ostavim ne ponudivši mu bar delić istine koju sam držala van njegovog domašaja. – Ljudi ponekad rade nešto što nisu spremni da objasne – rekla sam. Okrenuo je glavu prema meni i kao da je razmišljao o mojim rečima. Pogled mu je odlutao na ukrasni češalj u mojoj kosi, a onda me je ponovo odlučno pogledao u oči. 114


– Sve se odvija mnogo drugačije nego što sam zamišljao – rekao je. – Znam. – Ali nisam mogla da kažem više. Grlo mi se steglo od užasa pri pomisli na ono što ću mu doneti na dan kad ga budu pustili iz bolnice. – Laku noć, gospodine Gvin. – Hvala vam, sestro. Ostavila sam ga i vratila se u svoju tihu sobu. Napunila sam lavor u zajedničkom kupatilu toplom vodom, sredstvom za pranje i dodala nekoliko kapi lavande. Vratila sam se u sobu po maramu i izvadila je iz jastučnice u kojoj sam je donela. Odnela sam je u kupatilo i potopila je u rastvor pun mehurića od sapunice. Dobro sam je istrljala kako bi njene niti oslobodila i poslednjih ostataka Liline jezive bolesti, svesna da ne mogu da sperem sve ono što je učinila. Od pomisli da mu predam pismo uzdrhtala sam kao da mi je nalet hladnog zimskog vetra otvorio prozorčić iznad glave. Kukavica u meni htela je da nađe lakši način…Možda bih pismo i potvrdu mogla da stavim u nabore marame pre nego što mu je vratim. Uzeće maramu od mene ne shvatajući da se nešto krije u njoj. A onda, kad stigne kod brata i raspakuje se, Endru će naći pismo. Znaće da je bilo kod mene i da sam ga sigurno pročitala, ali ja tako neću morati da mu vidim lice. Biću ovde, na ostrvu. Skoro u nekom drugom svetu. To je bio najmilosrdniji plan koji sam mogla da smislim, i time ne bih pokazala samo milosrđe prema njemu već i prema sebi. Umotaću maramu u platno, čvrsto ću ga zavezati i dati mu u poslednjem trenutku, pred sam odlazak. On će mi zahvaliti. I to će biti poslednje reči koje će mi uputiti. Dok sam prala, prstima sam prešla preko tankog komadića metala koji sam napipala dan ranije kad sam je uzela iz kofera onog Italijana. Verujući da je to krojačica koja je izradila maramu greškom ostavila, pažljivo sam izvukla komadić metala iz poruba. Kad je zvecnuo o porcelanski lavor, videla sam da nije u pitanju ništa iz pribora za šivenje. To je bio mesingani ključić. Uzela sam ga i otkrila da su u njega urezana sitna slova. Podigla sam ključ naspram svetla iznad sebe i zaškiljila ne bih li razaznala šta piše: „Ulica Čejmbers 92“. Njujorška adresa nejakom rukom urezana u metal. Držala sam ključ nekoliko sekundi ne znajući šta da radim s njim. Spustila sam ga na policu iznad umivaonika dok sam trljala i cedila maramu. Prinela sam tkaninu nosu da bih onjušila ima li još zaostalih tragova Lilinog parfema. Osećala sam samo karbolnu kiselinu, lavandu i sapun. Raširila sam peškir preko zadnjeg dela kade i položila maramu na njega. Onda sam sela na ivicu kade pored marame i vratila ključić u porub.

115


Istina će povrediti Endrua i on će me verovatno mrzeti što sam se mešala u njegove lične stvari, ali Doli je svakako u pravu. Sigurno će mu biti lakše da sazna istinu o Lili nego da ko zna dokad oplakuje laž. Neko hrabriji bi istog trenutka otišao pravo na odeljenje i dao Endruu ono što mu pripada. Ali ja nisam nisam imala dovoljno hrabrosti.

116


Devetnaest

Nedelja je osvanula oblačna i sparna kao da je iskipela iz proključalog čajnika. Izašla sam napolje pred polazak na odeljenje K. Htela sam da se pripremim i proverim kakvo je vreme pre no što izvedem pacijenta na vazduh, po preporuci doktora Randala. Nije mirisalo na kišu, ali je vazduh kao olovo pritiskao zemlju. Uprkos oblacima i sparini kasnog leta, nije bilo blagotvorne kiše da nam donese olakšanje. Kad sam stigla na odeljenje, rekonvalescenti od šarlaha bili su budni i dovršavali su doručak. Endru je sedeo na ivici kreveta. Podigao je pogled kad sam ušla u sobu i klimnula mu glavom u znak pozdrava. Na bledom jutarnjem svetlu opazila sam tri novopridošla pacijenta iz noćne smene, koje nisam bila primetila prethodne večeri kad sam Endruu donela knjigu. – Stigli su brodom kasno sinoć – obavestila me je sestra iz noćne smene o novajlijama pre nego što se vratila za radni sto glavne sestre. Pozdravila sam nove pacijente. Svi su izolovani zbog blago povišene temperature i sumnje da su bili izloženi šarlahu. Ostalu petoricu pacijenata, uključujući Endrua, trebalo je najmanje jednom ili dvaput istrljati kako bi se oslobodili isperutale kože – poslednjih tragova bolesti. Gospodin Carls, bolničar puti boje ebonosa i prijatnim glasom, čiji me je naglasak podsećao na daleka ostrva, poslat je da mi pomogne da okupam pacijente i izvedem ih u šetnju.Dok su sklanjali poslužavnike od doručka, napunila sam kadu toplom vodom i sapunicom, pa sam na kolica poredala sunđere za ribanje i peškire. Gospodin Čarls je pomogao prvom pacijentu da bezbedno uđe u vodu, a ja sam stavila rukavice. Onda sam pacijentu istrljala glavu, leđa, vrat i ruke. On nije govorio engleski, pa sam posao obavila manje-više u tišini. Gospodin Carls nas je ostavio i otišao da promeni posteljinu kako bi pacijent mogao da se vrati u čist krevet. Tokom šest meseci na ostrvu, obavila sam desetine takvih kupki i uljudno sam okretala glavu na stranu dok su muškarci svih dobi ulazili u kadu. Trebale su mi dve-tri nedelje da se naviknem da gledam muškarce u tom izdanju. Pošto nemam braće, niti sam bila udata, moje poznavanje muškog tela bilo je ograničeno na ono što sam videla na fotografijama u bolničarskim udžbenicima, pri obilascima bolnica na praksi i prilikom uklanjanja čira na butini prve nedelje u Njujorku. Međutim, na ostrvu, gde se činilo da na svaku 117


bolesnu useljenicu dolaze po dva useljenika, brzo sam se navikla na ulogu negovateljice odraslih muškaraca. Prestala sam da se pitam kako bi moj dodir mogao da deluje na muškarce odvojene od svojih najdražih o kojima sam brinula po dve nedelje. U ovom stadijumu bolesti uglavnom sam imala jedan jedini cilj: očistiti telo od peruti što žustrijim trljanjem kože. Ribanje je većini prijalo jer je isperutana koža svrbela, ali dok sam trljala glavu i kožu gospodina Oliverija, bila sam i te kako svesna koliko je ovakva vrsta nege lična. Četiri puta sam promenila vodu u kadi pre nego što je gospodin Carls doveo Endrua u kupatilo. On kao da je bio iznenađen što me vidi. Zbog toga sam osetila napetost kakvu nisam osetila od dolaska na Elis. Nijedan od muškaraca tog jutra bezmalo nije mario što sam tu. – Kako ste od jutros, gospodine Gvin? – pokušala sam da budem vedra. – Odlično. Hvala. – Bio je ljubazno uzdržan. – Vaša kupka je spremna – usiljeno sam se nasmešila. – Mogu sam da se okupam. – Zvučao je uljudno, ali odlučno. – Bojim se da ću ja morati da istrljam delove koje ne možete da dohvatite – kazala sam slabašno, pa sam pročistila grlo. – Ali obećavam da ćete imati privatnost dok budete ulazili u kadu. Gospodin Carls će vam pomoći da se spustite u vodu. Okrenula sam se pre nego što je Endru stigao da se pobuni. Ćula sam pljusak vode dok je ulazio u kadu. Kad sam se okrenula, gospodin Carls je prošao pored mene i otišao da promeni Endruovu posteljinu. Endru je sada sedeo u kadi skupivši noge uz grudi i prekrstivši ruke preko kolena. – Recite mi ako osetite vrtoglavicu, ili ako želite da stanem – rekla sam navlačeći rukavice i uzimajući sunder. – Istrljaću vam samo kožu glave, leđa i ramena. – To je veliko olakšanje – rekao je, a ja sam se nervozno nasmejala. On je pognuo glavu, a ja sam potopila sunđer u vodu, izvadila ga i iscedila iznad njegove glave i vrata. Onda sam počela da mu trljam glavu kao što bi majka strugala blato s dečaka koji se igrao u baricama. Nastavila sam da kvasim sunđer i natapam mu glavu, vrat i ramena i ribam ih otkrivajući nagoveštaje ružičastog, novog sloja kože. Što sam više trljala, to se Endru više opuštao. Bar sam se nadala da je zažmurio jer se opustio, a ne od bola. – Odgovara li vam ovo, gospodine Gvin? – upitala sam. – Boli li vas? Moj glas kao da ga je trgnuo iz sna. – Dobro je. Hoću da kažem, ne boli me. I tako sam nastavila. Ritam kojim sam ribala podsećao je na fijukanje suknje na plesnom podijumu. Ćulo se samo kapanje vode s njegovog tela. Dok 118


sam mu prelazila sunđerom preko ramena, osetila sam tako jaku prisnost u tom postupku kakvu nikad ranije nisam doživela. Osetila sam kako se u meni komeša osećanje kakvo nisam iskusila od susreta s Edvardom u liftu. Skoro da mi je zastao dah. Zaustila sam da objasnim Endruu šta radim i da sebe podsetim da sam samo medicinska sestra koja neguje pacijenta. – Guljenje kože je poslednji stadijum bolesti. Ispod oštećene kože nalazi se nov sloj. Uskoro će…– Nastavila bih da brbljam, ali on je podigao jednu ruku s kolena i uhvatio me za šaku. Ruka mi se ukočila. – Mislim da dalje mogu sam. – Nežno je izvukao sunđer iz moje ruke. – Naravno – nekim čudom sam uspela da izgovorim odmičući se od kade. – Izvinite ako sam prejako pritiskala. – Niste. – Da, ali... – Vi ste prema meni ispoljili samo dobrotu, gospođice Vud. Pošto sam nakratko posmatrala kako trlja isperutanu kožu, odmakla sam se, stala na vrata i čekala povratak gospodina Carlsa. Kad sam završila posao u kupatilu, otišla sam do radnog stola da zabeležim koje sam pacijente tog jutra podvrgla kupki. Ali prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što sam uzela olovku i počela da zapisujem. Bila sam toliko usredsređena na Endruov gubitak da nisam ni primetila koliko sam se navikla na njegovo društvo, na njegovo prijatno ophođenje, pa čak i na duboku privrženost pokojnoj ženi. Dozvolila sam sebi da se previše vežem za pacijenta, na šta su nam još u školi ukazivali da je pogrešno. A on me nije privukao samo zbog naše zajedničke tuge. Dozvolila sam da se moj gubitak isprepliće s Endruovim, tako da mi je sad bilo teško da razlučim gde se završava moj jad a gde počinje njegov. Endruov gubitak, oštro sam podsetila sebe, počeo je zavetom koji je dao drugoj ženi dan pre nego što je isplovio. Moj je počeo u liftu, čija su se vrata otvorila prema paklu. Privlačnost koju sam osećala prema Endruu bila je samo potvrda da nisam toliko glupa da mislim kako se može voleti neko koga ste tek upoznali. Samo to i ništa više. Čim se Endru, obukavši čistu pidžamu, uz pomoć gospodina Čarlsa vratio u krevet, otišla sam u kupatilo da ispraznim kadu. Gledala sam kako voda otiče jureći u vrtlogu niz odvod. Oprala sam kadu unoseći priličnu snagu u to kako bih se usredsredila na predstojeći zadatak. Sledili su dani ispunjeni kupkama i šetnjama. Sigurno bar

119


nedelju dana. Kupke i šetnje bile su izvršavanje doktorovih uputstava i ništa više. Nisam smela o njima da razmišljam drugačije. Nakon što otpuste Endrua Gvina iz bolnice, verovatno ga nikad više neću videti. Kad razmota maramu, sigurno će poželeti da me više nikad ne vidi. U sledećih sat vremena gospodin Čarls i ja smo naizmenično izvodili dovoljno ojačale pacijente napolje. Ovog puta mi nije zapalo da pomažem Endruu Gvinu. S njim je bio gospodin Čarls. Kad sam se vratila s poslednjim pacijentom, na odeljenju sam zatekla doktora Randala, koji je došao u vizitu. Svi ostali pacijenti ležali su ili sedeli u svojim krevetima čekajući da dođu na red za pregled. Doktor Randal me je pozdravio dok sam u sobu uvodila pacijenta. Kad sam se vratila do bolničarskog stola, doktor je pregledao beleške iz noćne smene. – Kako ste proveli ostatak večeri? – upitao je. – Lepo – nisam zalazila u detalje. – A vi? Jeste li našli doktora Trivera u trpezariji? – Jesam. Bolje igra nego ja. Doktor Triver se odlično proveo. Dobio je sve partije. Ljubazno sam se nasmešila i stavila na kolica ono što će mi trebati za obilazak pacijenata: špatule za pregled grla, čiste krpe, lavor i otoskop. Krenuli smo kroz sobu. Doktor Randal je pregledao pacijente, a ja sam u njihove kartone marljivo beležila njegove zaključke. Na kraju prvog niza kreveta, dok je prao ruke u umivaoniku na mojim kolicima, nagnuo se prema meni. – Jeste li za šetnju posle večere? Dala sam mu suv peškir. – Za šetnju? – upitala sam iako sam ga odlično čula. – Da. Za šetnju. Da protegnemo noge. – Uzeo je peškir od mene. – Mislim da ne... – Ne pokušavam da vam se udvaram, gospođice Vud. Samo sam hteo da se prošetam posle večere. Osim ako umesto toga ne biste voleli da sutra pođete sa mnom na trajekt. Sutra ste slobodni, zar ne? Možemo da se prošetamo Central parkom. – Vratio mi je peškir. Uzela sam ga. – Ne. – To je samo šetnja parkom. Polako sam savila peškir. – Ne, hvala vam. Prišao je malo bliže. – Znate, samo pokušavam da vam pomognem. Čula sam iskreno saosećanje u njegovom glasu i žar koji svi dobri lekari ispoljavaju kad nekog žele da izleče. Međutim, kad sam ga pogledala u oči, nisam bila sigurna da li je opčinjenost koju sam u njima videla proistekla iz mog jadnog stanja ili iz toga što mu se dopadam. 120


– Nije u redu što se niko nije ponudio da vam pomogne, gospođice Vud – obzirno je prošaptao. Bilo mi je drago zbog toga jer su neki pacijenti u sobi razumeli engleski. – Da ste mi sestra, prijateljica, ili moja voljena... – Hajde da dovršimo vizitu, u redu? – Izvukla sam kolica između nas i okrenula ih, kako bih okončala ovaj razgovor. – Razmislite o tome – rekao je doktor Randal pošavši za mnom. Krenuli smo preko uglačanog poda prema krevetu Endrua Gvina. – Kako ste vi od jutros, gospodine Gvin? – upitao je doktor Randal posegnuvši za Endruovim kartonom u dnu kreveta. – Dobro sam, doktore. Hvala – odgovorio je Endru. – Izgledate mnogo bolje posle današnje kupke. Da li vas još nešto boli? – Ne, doktore. Doktor Randal mi je dao pacijentov karton kako bi mu pregledao kožu glave i vrat. Ali dok je prilazio krevetu, primetila sam da mu se pogled zadržao na stočiću pored kreveta. Zbirka pesama stajala je pored lampe, kao da ju je Endru tu spustio pošto ju je noćas čitao. Itan Randal je zaustio da nešto kaže, ali je naglo zatvorio usta. Dah mi je zastao u grlu. Okrenuo se prema meni upitno me pogledavši. Skrenula sam pogled. – Dobro onda, gospodine Gvin – čula sam ga kako govori. Podigla sam pogled i videla da Itan Randal zagleda Endruovu kožu. A Endru kao da je znao da se upravo dogodilo nešto čudno između doktora i mene. Pogled mu je pao na knjigu pored kreveta. Neprijatno ćutanje koje nas je okružilo bilo je opipljivo. Posvetila sam se sređivanju kolica, kao da doktor Randal nije ni primetio knjigu. Kao da knjige nije ni bilo. Ali kad se doktor Randal okrenuo od Endrua da opere ruke u lavoru na mojim kolicima, njegove oči potražile su moje. Uzvratila sam mu pogled jer sam znala da moram. – Predomislili ste se za večerašnju šetnju? Nisam mogla da pročitam kakva se osećanja kriju iza jednostavnog pitanja doktora Randala. Videlo se samo da je unajmanju ruku zabrinut što sam sinoć kod sebe imala nešto što pripada pacijentu o kojem se staram. Šta sam mogla osim da klimnem glavom?

121


Dvadeset

Ostatak dana se vukao sporo kao u okovima. Pre nego što je otišao s odeljenja, doktor Randal je naložio da druga kupka bude obavljena posle večere, a nakon završetka moje smene. Nisam bila sigurna zašto je tako naredio, ali nisam ni marila. To je značilo da tog dana neću ponovo kupati Endrua Gvina. Mislila sam da to ne bih ponovo podnela. U mnogo čemu me je podsećao na Edvarda. U rano popodne iz glavne zgrade poslata su nam još dvojica pacijenata. Jedan je bio četrnaestogodišnji momčić, tanak kao prut, a drugi stariji muškarac s brkovima i bradom do struka. Pošto sam obojicu lepo smestila u krevet, krenula sam da obavim svoje popodnevne dužnosti: merenje temperature, punjenje bokala s vodom i davanje aspirina onima koje je tresla groznica. Kad sam prišla Endruovom krevetu da mu napunim bokal vodom, on je pokazao prema knjizi pored bokala. – Je li doktor prepoznao ovu knjigu? Mislim, nisam mogao da ne primetim. Zajapurila sam se. – Mislim da jeste. – Imali ste je kod sebe sinoć kad ste se sastali s njim? Trgnula sam se začuvši te reči izgovorene zajedno. Ali klimnula sam glavom. – Mislio je da je vaša, pa se sad pita šta će kod mene? Uzela sam njegov bokal i počela da mu sipam vodu iz velike posude. – Zna da nije moja. Rekla sam mu da je od jednog prijatelja. Sigurno se pita šta sam ja radila s tom knjigom. Kap vode pala je na moju izglancanu cipelu i rasula se kao kap kiše na pločniku. – Jeste li u nevolji? – Ne znam. Postupila sam glupo. Knjiga nije moja, a nisam ni vas pitala za dozvolu. Doktor Randal sad verovatno misli…– ali prekinula sam rečenicu shvativši da sam počela da razmišljam naglas. – Šta misli? Vratila sam svoj bokal na kolica. – Ništa. – Ali dok sam Endruovu čašu za vodu zamenjivala čistom, krišom sam ga pogledala. Videla sam da pretpostavlja šta doktor Randal misli. 122


– Niste učinili ništa loše – kazao je Endru. – Prema meni niste ispoljili ništa osim saosećanja. Malo je nedostajalo da oborim čašu dok sam uzmicala i od stola i od Endruovog komplimenta. – Pustite to. – Ali to je istina. Nije trebalo da tražim od vas da mi donesete knjigu uzoraka. Znao sam da tražim previše. Ali vi ste mi je ipak doneli. Usput ste spasli i zbirku pesama koja je pripadala mojoj majci. Našli ste i Lilinu maramu i vratili mi je. Starali ste da svaka moja potreba ovde bude zadovoljena. Sam ću mu sve objasniti ako želite. – Nema potrebe, verujte mi. Ali hvala vam. Sad bi trebalo da se odmorite. Pobegla sam od njega i njegove zahvalnosti da bih se bavila ostalim pacijentima na odeljenju čekajući da se završi to dugo, mučno popodne. Dok se dan vukao, Edvard mi je nedostajao kako već nedeljama nije. Zelela sam da budem tamo gde bismo bili da nam je život oboma podelio drugačije karte. Možda bi me posle ovih šest meseci Edvard zaprosio, pa bih birala haljinu i planirala venčanje umesto što se krijem na ovoj gomilici zemlje vezana za tuđu tugu. Kad se dan napokon završio i kad je počela večernja smena, izašla sam s odeljenja ne osvrćući se. Otišla sam u trpezariju da večeram za stolom u uglu, gde ću moći da uživam u samoći, neuznemiravana pitanjima o svojim ličnim izborima. U trpezariji je bilo sparno posle vlažnog dana a ja nisam bila naročito gladna. Dinstana piletina bila je žilava i bezukusna. Pošto sam pojela nekoliko zalogaja prekuvanih krompira i gustog graška, bilo mi je dosta. Dok sam se spremala da krenem, u trpezariju je ušao doktor Randal s doktorom Triverom i dvema medicinskim sestrama. Doktor Randal im se izvinio, prišao mom stolu i spustio svoj poslužavnik. – Mislim da treba da razgovaramo – rekao je pristojno, ali odlučno. Seo je na stolicu naspram mene. – Stvarno nema o čemu da se razgovara, doktore. Pozajmila sam knjigu od gospodina Gvina i vratila mu je. Pitajte ga sami. – Rekli ste da je to knjiga vašeg prijatelja. – Ne. Vi ste me pitali da li je to knjiga nekog mog prijatelja, a ja sam odgovorila da bi se moglo reći tako. – Znači, gospodin Gvin bi vam mogao biti prijatelj? Je li on za vas više od pacijenta? Njegove reči su zvučale kao prekor, pa sam se nagonski pribila uz naslon stolice. – Vaša nagađanja prelaze granicu. Dozvolite da vas podsetim da je gospodin Gvin nedavno izgubio suprugu. U žalosti je. 123


Itan Randal me je na trenutak ćutke gledao. Onda je progovorio, mirno, ali odlučno: – Video sam kako ga gledate, sestro Vud. Video sam kako brinete o njemu. Prvo sam mislio da to zaslužuje pohvalu. Ali prema drugim pacijentima se ne odnosite kao prema njemu. Njemu ste posebno naklonjeni. Pretpostavljam samo na osnovu onoga što sam video. Isprva sam ostala bez reči. U meni je proključao gnev i vezao mi jezik u čvor, koji se raspetljao tek kad sam uspela da se malo smirim. Nagnula sam se preko stola i obratila mu se tiho kako me niko drugi ne bi čuo i kako bi izgledalo da sam savršeno mirna, iako sam bila daleko od toga. – Prema tom čoveku sam drugačija jer je na brodu kojim je doplovio izgubio ženu posle samo sedam dana braka. Posle samo sedam dana! Bukvalno mu je umrla na rukama! Moja reakcija kao da ga je zatekla, ali samo na trenutak. – Kakve to veze ima s tim što ste kod sebe imali njegovu knjigu? – Samo sam je bila pozajmila. Šta je tu loše? – Imate li naviku da pozajmljujete stvari od pacijenata? – Naravno da nemam. Zašto od toga pravite takav problem? – Jer sam video kako se ophodite prema nemu. I kako se on ophodi prema vama. Ono na šta je doktor Randal ciljao bilo je smešno. – Ne znate šta govorite – promrmljala sam što sam tiše mogla, ali ipak sa žestinom. – Ako insinuirate da sam zaljubljena u gospodina Gvina, onda zaista grdno grešite. Niti je gospodin Gvin zaljubljen u mene. On je voleo svoju ženu. I ja sam…Ja sam volela nekog drugog. Nas dvoje spaja zajednička tuga! Neodobravanje s kojim je Itan Randal započeo ovaj razgovor ublažilo se i preraslo u nešto nalik iznenađenju. – Voleli ste nekog drugog? Pročistila sam grlo kako bih rasterala bol izazvan time što sam u tako malo reči rekla toliko mnogo. – Izgubila sam nekog koga sam volela u onom požaru ako baš morate da znate. Nekog koga sam tek bila upoznala, ali ko mi je mnogo značio. – Zaista…zaista mi je veoma žao što to čujem. Znala sam da mi oči iskre od osećanja, ali sam se obuzdala, čak i kad je doktor Randal odjednom sve povezao. Sad mu je sve bilo jasno. – Zato ne idete na Menhetn, je li tako? – upitao je. – Ne zbog onog što je požar uradio drugima, već zbog onog što je uradio vama. Pomerila sam se na stolici zapanjena njegovom neposrednošću. – Ne idem jer nemam želju da idem. – Treptanjem sam zaustavila poslednje suze koje su pretile da se preliju i pokazala na njegov poslužavnik. – Večera vam se hladi. 124


– Kao što sam rekao, veoma mi je žao zbog vašeg gubitka, ali mislim da odavde ne odlazite jer sami sebi ne dajete nijedan razlog za to. – Šta ste rekli? – Ovde ste skoro pola godine? Za sve to vreme nijedan jedini put niste napustili ostrvo. I mislite da je vaša tuga sveza koliko i tuga gospodina Gvina? Zar ne shvatate? Vi ste usredsređeni na svoju tugu, a ne na njegovu. Održavate je u životu time što ostajete ovde. Trebalo mi je malo vremena da shvatim šta govori. Da sam zaljubljena u svoju tugu. Da je moje ostrvsko utočište mesto na kom moj gubitak ostaje zauvek svež te da mi zbog toga ožalošćeni čovek kao što je Endru Gvin deluje kao srodna duša. Ustala sam sa stolice. – Mislim da smo završili razgovor. – A gospodin Gvin? – Šta s njim? – Ne možete se prema njemu ophoditi drugačije, sestro Vud. On vam je pacijent. Vi ste njegova medicinska sestra. – Odlično znam šta sam! – ljutito sam odvratila. – Hoćete li da mi kažete da se vi prema svim svojim pacijentima isto ophodite iako su njihove potrebe krajnje različite? – Da, tako je – kazao je s blagošću ravnoj mom gnevu. – Trudim se da svakom od njih pružim najbolju moguću brigu i učinim sve što mogu bez obzira na to od čega boluju. Zaustila sam da se pobunim, ali sam se brzo predomislila. Iako je bio neprimereno otvoren, doktor Randal je bio u pravu. U revnosnom nastojanju da ožalošćenom Endruu Gvinu pružim nadu i pomognem mu da ozdravi, donekle sam zanemarila sve ostale na odeljenju. – To se neće ponoviti. Laku noć, doktore. – Odmakla sam se korak od stola. Uhvatio me je za ruku. – Molim vas, ne odlazite ljuti na mene. Izvukla sam ruku iz njegovog stiska. – Nisam ljuta na vas. – Zaista želim da vam pomognem. Pogledala sam iza stakala naočara na sveže izbrijanom licu doktora Randala, pravo u njegove plave oči. – Zašto? – Sviđate mi se. Je li to tako strašno? – Hoćete da kažete da vas zanima ovo moje jadno stanje. Malo se povukao u stolici. – Uopšte ne mislim tako. I ne smatram da ste u jadnom stanju. Zar vi mislite tako?

125


Iskreno, u tom trenutku nisam znala šta mislim. Pukotina je sada bila tolika da više nisam osećala tlo pod nogama. Imala sam osećaj da ostrvo tone pod vodu i povlači me sa sobom. Bila sam sigurna samo ujedno. Sve je bilo u savršenom redu dok nije stigao Endru Gvin. Što pre on ode, pre ću moći da popravim ono što se poremetilo. Ujutru ću zatražiti da me ranije prebace na drugo odeljenje. Biće lako zamoliti gospođu Krouli za to. Na prijemnom odeljenju sigurno će se naći neka sestra koja bi me zamenila na odeljenju za šarlah. Kad dođe vreme da Endru Gvin bude otpušten iz bolnice, postaraću se da mu budu vraćene sve njegove stvari koje su kod mene. Doktor Randal će nastaviti da ga viđa svakog dana a ja bih mogla da ga ubedim da Endruu vrati knjigu uzoraka i maramu kad ga otpuste iz bolnice. Neće biti previše iznenađen kad sazna da sam kod sebe imala još nešto što je pripadalo Endruu Gvinu. Toliko želi da mi pomogne da će pristati da mi to učini. Ujutru ću preko doktora Randala obavestiti Endrua da sam prebačena na drugo odeljenje. Reći ću mu da će svoje stvari dobiti pre nego što ode s ostrva. Poželeću mu sve najbolje i u sebi ću se moliti da nađe snage da podnese breme onoga što će uskoro saznati. I to će biti kraj ove priče. – Gospođice Vud? – Ne. Ne mislim da sam u jadnom stanju. – Hoćete li mi onda dozvoliti da vam pomognem? – Hoću. Okrenula sam se od njegovog iznenađenog, ali zadovoljnog lica. Izašla sam iz trpezarije ne rekavši mu kakvu vrstu pomoći sam imala na umu. Ionako će uskoro otkriti. Požurila sam u svoju sobu da dovršim ono što treba da se uradi. Našla sam dugačak komad papira za uvijanje u sanduku koji sam držala u podnožju kreveta i razmotala ga preko svog pokrivača. Marama, prebačena preko naslona stolice, bila je suva i imala je blago cvetni, ali ipak sterilan miris. Ključić je bio zavučen u njen porub. Položila sam maramu na papir. Onda sam ispod jastuka izvukla pismo i potvrdu. Stavila sam ih na jedan kraj marame i počela da je savijam sve dok se tkanina nije pretvorila u čvrst pravougaonik koji ničim nije nagoveštavao šta se u njemu skriva. Onda sam maramu umotala u papir i sve to uvezala komadićem trake. Izgledalo je kao poklon. Čula sam glasove pred vratima. Doli je razgovarala s nekim. Poželela je laku noć koleginici. Uzela sam smotuljak i strpala ga pod svoj krevet.

126


Dvadeset jedan

Kad se Doli vratila u našu sobu, konačno nam se ukazala prilika da razgovaramo nasamo. Ona je želela da čuje kompletan izveštaj o tome kako je proteklo veče s doktorom Randalom, a mene je zanimalo šta je ona rekla Neli i Ajvi o onome što su načule pred ukrcavanje na trajekt. Obukle smo spavaćice i sele na krevete jedući kokice s karamelom koje je Doli kupila od jednog uličnog prodavca u Central parku. Rekla mi je da je Neli i Ajvi jednostavno kazala da sam u požaru izgubila dobrog prijatelja, da mi je teško da govorim o tome, i da ni njih dve ne treba to da pominju. – I one su time bile zadovoljne? – upitala sam. – Koga je briga? – Doli je ubacila zlatasti grumenčić u usta. – Njih se to nimalo ne tiče. Rekla sam im da bi bilo bezosećajno pominjati tako nešto. Jesu tračare, ali nisu bezdušne, Klaro. Ja sam njoj ispričala sve što se desilo tokom vikenda, odlučivši da ništa ne izostavljam. Rekla sam joj celu istinu o marami, skrivenom ključiću, zbirci pesama i, na kraju, o drskoj tvrdnji doktora Randala da sam prekoračila okvire svoje odgovornosti u pogledu gospodina Gvina. Kazala sam joj i da je doktor odlučan u nameri da mi pomogne u pravljenju prvih koraka van ostrva. Dok sam pričala, Doli je sve vreme ćutala, što je bilo neobično za nju. Obično je imala opasku na sve. Njeno ćutanje me je uznemirilo. – Zašto ćutiš? – upitala sam je kad sam završila rekavši joj da ću tražiti da ranije napustim odeljenje za šarlah. – Stvarno ne znam odakle bih počela – odgovorila je. – Hoćeš da kažeš da nešto osećaš prema gospodinu Gvinu? – Nisam rekla ništa slično! – odbrusila sam. – Samo sam rekla kako mislim da bi bilo najbolje da odem na drugo odeljenje. Otkako se pojavio gospodin Gvin, sve se zapetljalo. Doli je nakrivila glavu. – Zapetljano? – Da, zapetljano. Prvo je izgubio ženu na onakav način, onda me je zamolio da mu donesem knjigu uzoraka, što sam i uradila, pa sam našla ono užasno pismo...

127


– Što se pisma tiče, ništa tu nije zapetljano. Mislim da si ispravno odlučila da mu ga daš. Sve vreme sam mislila da treba da ga dobije. Ali ne vidim nijedan razlog da se to odlaže do njegovog odlaska. – On sad treba da se posveti oporavku i da razmišlja o napuštanju ovog ostrva. Doli je slegnula ramenima. – Pa, mislim da nije previše bitno da li će pismo pročitati ove ili sledeće nedelje. Jesi li sigurna da će doktor Randal vratiti te stvari gospodinu Gvinu onako kako si zamislila? Neće te prijaviti, je li tako? – Rekao je da mu se sviđam i da želi da mi pomogne. – Ali govorio je o tome da ti pomogne da odeš s ostrva. A pretpostavljam i o svemu ostalom što ima veze s tvojim ranjenim srcem. – Zamislila se na trenutak. – Ja ću se zameniti s tobom. Preći ću na odeljenje za šarlah, a ti dovrši moje dežurstvo s bebama. Ovog puta su sve same mile dušice. Nijedno ne ujeda. I ja ću umesto tebe vratiti gospodinu Gvinu njegove stvari. – Ali tek na dan njegovog odlaska, važi? Doli je coknula jezikom. – Mislim da je to nebitno. – Meni je bitno! Ne želim da ga sretnem ovde, na ostrvu, nakon što to pročita. Znaće da je pismo sve vreme bilo kod mene. I da sam ga sigurno pročitala. Moraš da mi obećaš. – Mislim da ti tome pridaješ veću važnost nego što zaslužuje, dušo. – Nije tačno. To pismo će ga slomiti gore nego Lilina smrt. On misli da ga je volela! Divno je verovati da si voljen. Doli me je pogledala, sigurno primetivši moju sopstvenu čežnju u tim rečima. – Zaista jeste – konačno se oglasila. – Znači, sačekaćeš dok ne bude spreman za odlazak? Obećavaš? – Obećavam. Neće ni pretpostaviti da znam bilo šta o tome. Predaću mu knjigu uzoraka i maramu kad bude krenuo s ostrva. I s tim će biti gotovo. Završeno. Važi? Klimnula sam glavom, zažmurivši. – Da, biće završeno. – Onda mu reci da prelaziš na drugo odeljenje, hoćeš? I kaži mu da ćeš srediti da mu nova sestra, a to ću biti ja, vrati sve njegove stvari. – Zašto ti ne možeš to da mu kažeš? Doli me je zagledala. – Da li to zaista želiš? Slegnula sam ramenima i oborila pogled. – Ja sam samo njegova bolničarka. – Nije zločin što ti se dopada, Klaro. Prkosno sam podigla glavu. – Ne dopada mi se. Ne.

128


– A ja kažem da nije strašno ni ako je tako. Ne možeš doveka oplakivati Edvarda. Znaš, ni on to ne bi želeo. Jesi li razmišljala o tome? Da li bi on želeo da budeš ovako zaglavljena na ovom ostrvu? Ja mislim da ne bi. Baš mislim da ne bi. – Prestani. – Znaš da sam u pravu. – Ne sviđa mi se Endru Gvin. Za ime boga, u žalosti je za svojom ženom. – Onda izađi sa mnom i devojkama sledećeg vikenda. Ovog puta idemo u Džersi. Hajde s nama. Biće zabavno. I nećemo biti u Njujorku. Nisam više želela da razgovaram. Nisam više želela da razmišljam. Htela sam samo da se zavučem pod pokrivač i pobegnem u svet snova. – Ne znam, Doli. Možda. – Zadovoljiću se time. – Doli je zaklopila kutiju s kokicama i bacila je na svoj stočić. – Ali mislim da sutra treba da kažeš gospodinu Gvinu da prelaziš na drugo odeljenje. Reci mu da može imati poverenja u mene i da ću mu doneti knjigu i maramu bez pitanja. Kaži mu da prema njemu ne osećaš ništa. Ali ako odeš ne rekavši ni reči, izgledaće kao da gajiš neka osećanja. Ustala je i nekoliko zaostalih komadića zlatnih kokica palo je na pod. Gledala sam je kako uzima četkicu za zube i prah i izlazi iz naše sobe. Ako je Doli u pravu, onda ću i doktora Randala morati da obavestim o svom prelasku na drugo odeljenje. Pohitala sam u kupatilo za Doli. Pogledala je prema meni dok je nanosila prah na četkicu za zube. – Volela bih da kažem doktoru Randalu da sam ti ponudila da se zamenimo jer ti je trebao odmor od mališana – kazala sam. – Doktoru Randalu? – I on će se pitati zašto sam ranije otišla s odeljenja. Videće me na dečjem odeljenju na tvom mestu i neće mu biti teško da pretpostavi o čemu se radi. Baš kao i tebi. Doli je samo sekund razmislila o mom zahtevu. – Možeš to da mu kažeš. – Gurnula je četkicu u usta, ali onda ju je opet izvukla. – A šta je s doktorom, Klaro? – Molim? – Šta je s doktorom? Da li ti se i on sviđa na neki način? – Ne – brzo sam odgovorila. Prebrzo. Doli je vratila četkicu u usta, s malim osmejkom na licu. *

129


Sutradan ujutru sam obukla uniformu i otišla s Doli na doručak, iako sam mogla duže da spavam jer sam imala slobodan dan. Ali htela sam da budem sigurna da će gospođa Krouli dozvoliti da se zamenimo samo nedelju dana pre kraja smene. Ako uspemo, Doli će tog jutra otići na odeljenje za šarlah, a sestra koja će mene zamenjivati pošto imam slobodan dan moraće da se javi na dečje odeljenje. Brzo smo doručkovale i našle glavnu sestru u njenoj maloj kancelariji pored glavne prijavnice. Spremala se za predstojeću nedelju. Kad smo je pitale možemo li da se zamenimo jer je Doli potreban odmor od mališana kojima nedostaju majke, samo je klimnula glavom. Uostalom, zašto bi neko ko nije znao pravi razlog da se zamenimo uopšte mario za to? Nju je više zanimalo zašto sam u uniformi. – Danas niste na dužnosti, gospođice Vud. Zašto ste tako obučeni? – Mislila sam da bi ovo možda trebalo obaviti u uniformi – brzo sam rekla. – Pa, idite i presvucite se, ili ću vas poslati na posao. – Isterala nas je napolje, očigledno zauzeta važnijim pitanjima. Dok smo ponovo izlazile u glavno predvorje, Doli mi se obratila. – Ostale su mi neke sitnice na dečjem odeljenju. Daću ti koji minut da gospodinu Gvinu kažeš ono što treba. – Neću dugo. Zapravo, što se brže oprostim s njim, brže ću povratiti kakvu-takvu unutrašnju ravnotežu. Kad smo se rastale, krenula sam na odeljenje za šarlah ranije nego što bih otišla da toga dana radim. Pošto će dežurna sestra iz noćne smene još biti na dužnosti, ponadala sam se da joj neće biti čudno što moram da razgovaram s jednim od pacijenata. Kad sam stigla, ona je pomagala nekome u nužniku, pa sam požurila prema krevetu Endrua Gvina da iskoristim priliku. On kao da se tek bio probudio. Sedeo je na ivici kreveta. Posteljina je bila izgužvana, a on je bio pospan. Koža navratu i obrazima izgledala je mnogo bolje nego prethodnih dana. Razrogačio je oči kad sam mu prišla. – Sestro Vud? – Dobro jutro, gospodine Gvin – rekla sam najtiše što sam mogla, a da pritom ne zvučim tajnovito. – Samo sam htela da vam kažem da danas prelazim na drugo odeljenje. Ali sestra koja dolazi na moje mesto moja je cimerka. Zove se Doli i postaraće se da vam vrati knjigu uzoraka i maramu kad krenete. Neće pominjati ništa od toga dok vas ne otpuste, a onda će vam ih predati. U redu?

130


Njemu kao da je trebalo malo vremena da shvati šta sam mu upravo rekla. Krišom sam pogledala prema vratima i videla da niko ne dolazi. – Prelazite na drugo odeljenje? – Da. Uobičajeno je da prelazimo s odeljenja na odeljenje. Prelazim na dečje odeljenje. Samo nisam htela da se pitate kako ćete dobiti svoje stvari. Sve je sređeno. Doli će biti diskretna. – Ali…juče to niste pominjali. – Namrštio se, a meni je srce poskočilo. – Da, znam. Ovo se desilo iznenada. Doli treba predah od mališana. S njima ume da bude naporno. Veoma naporno. Većini mnogo nedostaju majke. Za sve njih je ovo zastrašujuće. – Znači, više vas neću videti? Na trenutak nisam bila u stanju da odgovorim. Bila sam potpuno nepripremljena za njegovo razočaranje. – Ovaj…Doli je dobra sestra. I veoma prijatna. Svi ćete se lepo slagati s njom. Verujte mi. Trepnuo je ne prestajući da me gleda u oči i videla sam da razmišlja o onome što sam mu rekla. Odmerava moje reči. – Je li to zbog knjige? I zbog doktora? – najzad je prozborio, jedva nešto glasnije od šapata. – Ne. Ne, nikako! – odvratila sam odlučnim šapatom. – Uobičajeno je da prelazimo s odeljenja na odeljenje. Stalno to radimo. Ali osetio je da mu nešto prećutkujem. Mogla sam to da vidim po izrazu njegovog lica. – Je li to zbog nečega što sam rekao? Šta je u pitanju? Šta vas muči? Njegova dobrota, tako nalik Edvardovoj, bila je nepodnošljiva. Osetila sam kako mi suze naviru na oči, uvek spremne od kobnog požara. Nemoguće je zaustaviti takve suze. Možete ih sprečiti da se proliju, ali ne možete ih sprečiti da vam zaiskre na vrhovima trepavica. Blistaju poput srebra. Posebno na jutarnjem svetlu. Prava istina je da mi se Endru zaista dopao. Bio je počeo da popunjava prazninu koju je Edvard ostavio za sobom. Nisam to shvatala sve do tada. Iz te nezdrave privlačnosti nije moglo izaći ništa dobro, ne za mene. – Moram da idem – stisnula sam mu ruku. – Želim vam sve najbolje, gospodine Gvin. Najiskrenije. I…nadam se da ćete se setiti da sam vam to rekla. Okrenula sam se i otišla pre nego što je on stigao da kaže još nešto. Požurila sam kad sam čula da je u obližnjem nužniku puštena voda. Treptanjem sam rasterala suze i otišla u svoju sobu. Svukla sam uniformu čim sam ostala sama u sobi i bacila je preko stolice toaletnog stočića. Morala 131


sam da izađem i nadišem se vazduha koji ne zaudara na bolnicu. Uzela sam mrkožutu bluzu iz ormara. Obukla sam svoju odeću i zbacila bolničarsku kapu s glave. Kosa mi se rasplela i pala niz ramena, ali nisam marila za to. Izašla sam iz sobe. Bio je prvi septembar i vrelina prethodnog dana iskrala se kao nezvan gost. Napolju je bilo sveže i kad sam izašla na sunce, koža mi je reagovala na promenu temperature. Krenula sam dugačkim hodnikom između drugog i trećeg ostrva, prošla pored zgrade trajektskog pristaništa i konačno stigla na drugi kraj Elisa. Kad sam se našla tamo, opčinjeno sam posmatrala obrise Njujorka kako zbacuju svoj jutarnji ogrtač i kupaju se na suncu. Preplavio me je bol kakav ranije nisam osetila. Želela sam da ponovo budem u gradu, sa svih strana okružena lepotom njegovih omamljujućih nijansi. Poželela sam da se vratim u ono vreme kad je taj grad za mene bio oličenje lepote. Htela sam da vratim vreme do dana kad me je Edvard pozvao da vidim kako se šije. Onda bih mogla da mu kažem: „Hajde da izađemo ranije, važi? Hajde da odemo pre nego što nam sat kaže da je radni dan završen!“ On bi se nasmešio i rekao: „Kuda ćemo?“ Odgovorila bih: „Bilo kuda, Edvarde. Bilo kuda, samo da odemo odavde.“ I bili bismo daleko od zgrade „Aš“ u trenutku kad se prva ljutita varnica dočepala kao barut suvih otpadaka tkanine. Dugo sam stajala na tom mestu posmatrajući kako grad pozdravlja novi dan. Osetila sam da me zove da se vratim na njegovu blistavu obalu. Izaziva me. Mami. Cika me da se vratim na mesto gde čovek ne zna šta će se desiti sledećeg trenutka, i gde nema nazad. Sačekala sam da se taj glas utiša i da, kako mi se činilo, posveti svoju pažnju važnijim pitanjima. Onda sam se polako vratila, zadržavši se neko vreme na glavnom ostrvu, posmatrajući pridošlice kako s nadom i željom na licu ulaze u zgradu. Dok sam prolazila kroz zgradu trajektskog pristaništa, ugledala sam doktora Randala u plavoj uniformi Medicinskog korpusa kako čeka trajekt. On je takođe imao slobodan dan. I on je video mene i progurao se kroz gužvu da bi razgovarao sa mnom. – Gospođice Vud! Predomislili ste se? – upitao je pun nade, ali i sumnjičavo. Kao da ga nije iznenadilo samo to što sam se pojavila tamo. Kosa mi je bila puštena i nisam imala čak ni šnalu kojom bih je malo ukrotila. Naspram njega, prelepog i zgodnog u uniformi, ja sam sigurno izgledala kao divlja gorštakinja. – Ne, samo sam izašla u šetnju – rekla sam najvedrije što sam mogla. 132


– Jeste li dobro? – na licu mu se pojavila zabrinutost. – Samo sam zaboravila šešir. Lepo se provedite na obali. Doviđenja, doktore. Taman kad sam htela da odem, nežno me je uhvatio za ruku. – Sačekaću sledeći trajekt ako želite da odete po šešir. Na Menhetnuje predivno jutro, gospođice Vud. Na tren sam pogledala iza njega prema nametljivim neboderima Njujorka koji su me mamili. – Ništa lepše nego ovde na ostrvu – odgovorila sam. Okrenula sam se. Nisam se osvrtala. Krenula sam prema svojoj sobi, u kojoj sam nameravala da provedem dan pišući pisma i čitajući. U glavnom predvorju zaustavila sam se da pregledam poštu i proverim ima li pisama od moje majke ili sestre. Pošta je stvarno bila isporučena. U njoj je bilo ijedno pismo za mene, ali od mog oca. Otvorila sam ga dok sam išla prema bolničarskim spavaonicama. Kad sam pročitala šta mi poručuje, ukopala sam se u mestu. Te nedelje dolazi na Menhetn i želi da ruča sa mnom. On, moja majka i Henrijeta su zabrinuti za mene. Očekuje da se vidimo u petak u podne. U restoranu hotela „Albert“, u Istočnoj desetoj ulici.

133


Dvadeset dva

Sedela sam na ivici kreveta s očevim pismom u rukama još dugo nakon što sam ga ponovo pročitala. Pretpostavljala sam da moji roditelji i sestra veruju da sam zadovoljna poslom u bolnici na Elisu i da sam toliko oduševljena mestom na kom radim da rado sve vreme provodim na ostrvu, čak i neradnim danima. Sva moja pisma roditeljima bila su isključivo u veselom tonu. Nisam mogla da se setim nijedne rečenice kojom sam odala zašto zapravo skoro šest meseci nisam ni mrdnula s ostrva. Tužna devojka koju su moji roditelji ostavili na Menhetnu našla je nov smisao na Elisu. Međutim, u pismima Henrijeti bila sam malo otvorenija. Sedeći tako pokušavala sam da se setim šta sam joj to napisala na osnovu čega je mogla da nasluti da me još nešto osim posvećenosti poslu drži prikovanu zajedno mesto. Nisam joj pominjala Edvarda, ali sam joj rekla da ostrvo popunjava prazninu koju je ostavio požar. Da li je pretpostavila da se iza toga krije nešto? Ako je bila zabrinuta za mene, sigurno nije nimalo oklevala da to saopšti i našim roditeljima. Ali zašto me prvo nije pitala muči li me nešto? Uverila bih je da sam sasvim zadovoljna. Naravno, to mi je bila najmanja briga. Nisam mogla ni da zamislim da ću se u petak trajektom odvesti da ručam s ocem. Srce mi se uzlupalo i od same pomisli na to dok sam sedela na krevetu. Nisam bila spremna. I tog dana nisam bila slobodna. Naprezala sam se da smislim neko opravdanje da odbijem poziv. Mogla bih da mu pošaljem telegram u hotel i izrazim žaljenje što tog dana moram da radim. Njemu bi moglo da bude čudno što nisam mogla da dobijem slobodno popodne kad me je on obavestio na vreme. Onda bih morala da mu kažem da sam pokušala, ali nisam uspela. Morala bih da ga lažem. Skočila sam s kreveta stežući njegovo pismo. Nisam imala običaj da tako drsko lažem oca. U stvari, nikad ga nisam slagala. Dozvoljavala sam mu da ostane u pogrešnom ubeđenju, ali mu nikad nisam rekla da sam uradila nešto što nisam. Sad mi je bilo mučno od same pomisli na to. Možda bih mogla da kažem gospođi Krouli da me je otac pozvao na ručak, ali pošto znam koliko posla ima na dečjem odeljenju, mogu i drugi put da se vidim s njim. Mogla bih to da joj kažem dok bude zaokupljena nečim. Biće joj 134


drago što ne mora da razmišlja ko će da me zameni u petak po podne. „Dobro, dobro“, reći će. A ja onda nikog neću morati da lažem. U stvari, pitaću je odmah. Ponedeljkom je uvek posla preko glave, a i setiće se da sam je tog jutra već zamolila za uslugu. Zato će joj biti drago kad čuje da ne tražim slobodan petak. Gurnula sam očevo pismo u džep suknje, brzo uplela kosu i otišla na glavno prijemno odeljenje bolnice da nađem gospođu Krouli. Bližilo se vreme ručka i u prijavnoj stanici nije čekalo mnogo ljudi. Sačekala sam da i poslednji pacijent bude obrađen kako treba. Kad je gospođa Krouli ustala i počela da sakuplja svoje stvari spremajući se da krene u trpezariju za osoblje, prišla sam joj. – Gospođo Krouli, stiglo mi je pismo od oca u kom me poziva da u petak ručam s njim na Menhetnu, ali potpuno ću razumeti ako vam je previše teško da mi nađete zamenu za to popodne, posebno pošto ste mi danas već učinili uslugu dozvolivši da Doli i ja zamenimo odeljenja. – Rekla sam to prebrzo. Trepnula je. – Šta mi to napričaste? Ponovila sam ono što sam rekla starajući se da ona sad obrati pažnju na svaku moju reč. Nadala sam se da će razmišljati o nečem važnijem i da će samo klimnuti glavom u znak saglasnosti. – Vaš otac, kažete? – Ovaj…Da. Ali... – A kad ste poslednji put bili na obali? – dala mi je znak da krenem za njom te smo pošle. – Poslednji put? Okrenula se prema meni. – Ne mogu da se setim da ste napustili ostrvo otkako sam ja ovde. Prema tome, mora da je prošlo dosta vremena. Razgovor se nije odvijao kako sam se nadala. – Da – rekla sam ne dodajući ništa više. – Pa, koliko je prošlo? – Prilično. – Onda treba da odete. Niko od mog osoblja nije posvećen kao vi, sestro Vud. Ali ne možete samo da mislite na posao. Idite i ručajte s ocem u petak. – Ali sigurna sam da možemo ručati i drugi put. Znam koliko posla može da ima na dečjem odeljenju. Odbacila je moj izgovor mahnuvši rukom kao da rasteruje muve. – Tamo uvek ima posla. Samo idite. Treba da vam bude drago što imate oca s kojim možete da ručate. Ja hoću da odete. Neću imati nikakve koristi od vas, ako se satrete od posla, sestro Vud. 135


– O, ali meni ne smeta što ovoliko radim. Zaista mi ne smeta. Gospođa Krouli se namrštila. – Da. O tome i govorim. Trebalo bi da vam smeta. Trebalo bi da želite odmor od svega ovoga. Kako je moguće da to ne želite? Hoću da vas u petak u jedanaest vidim na trajektu. Ubrzala je korak dajući mi znak da je naš razgovor završen. Ja sam usporila kako bih shvatila šta se upravo dogodilo. Gospođa Krouli mi je u suštini naredila da uzmem slobodno popodne. Sad se iz toga mogu izvući samo ako se budem pretvarala da sam bolesna. To je teško kad sve tvoje kolege umeju da prepoznaju prevaranta. Nisam bila gladna, ali sam ipak otišla u trpezariju tražeći Doli da joj se izjadam. Našla sam je kako sedi za stolom s Neli i Ajvi, ali pre nego što sam uspela da se neprimećeno izvučem, ona me je ugledala i pozvala da im se pridružim. – Gde je tvoj poslužavnik? – upitala je Doli tapšući stolicu pored sebe. – Ješću kasnije. – Sela sam na ponuđenu stolicu samo kako bih im omogućila da se vrate razgovoru koji su vodile pre mog dolaska. Ali Neli i Ajvi nisu mogle da odvrate pogled od mene, iako su, očigledno, pokušavale. Doli je osetila moju nelagodu i da želim nešto da joj kažem. – Devojke, da li bi vam smetalo da dovršite ručak za drugim stolom? Moram nešto da pitam Klaru. Neli i Ajvi su se povinovale, ali s upitnim pogledom. Kad su otišle, Doli se okrenula prema meni. – Šta je bilo? Deluješ mi unezvereno. Izvadila sam očevo pismo iz džepa i dala joj ga. Bio joj je dovoljan minut da ga pročita. – Znači, ideš, je li tako? – upitala je širom otvorenih očiju. – Ne vidim kako da se izvučem iz toga. Gospođa Krouli praktično insistira da odem. – Prepričala sam joj razgovor s glavnom sestrom. – Mislim da se iz toga mogu izvući jedino ako se budem pretvarala da imam mesečni ciklus. Doli me je uhvatila za ruku. – Ne čini to, Klaro. Nemoj, molim te. Njeno navaljivanje mi je zasmetalo. – Ne vidim zašto moram da odem. Zašto bih otišla? To je samo ručak. – Ali znaš da jednom moraš otići. Znaš to, je li tako? Zašto to onda ne bi uradila sad? Reci mi. A to nije samo ručak. Za tebe nije. A nije ni za tvog oca. Zabrinut je za tebe. Zabrinuta sam i ja. Oslobodila sam se njenog stiska i pružila ruku da uzmem pismo. Vratila mi ga je bez reči. – Dobro sam – kazala sam. – Ne, nisi. Da si dobro, ne bi tražila izgovor da ostaneš ovde.

136


Polako sam vratila pismo u džep tražeći reči da joj se usprotivim. Ali ništa mi nije palo na um. – Volela bih da pođem s tobom, Klaro. Ali mislim da gospođa Krouli neće i meni dati slobodno popodne osim ako joj ne kažemo sve. Onda možda i bi. Narogušila sam se. – Ništa joj neću reći. To se nje ne tiče. – Ali brine me to što ćeš otići sama, Klaro, stvarno. Beskrajno želim da odeš, ali brinem da odeš u grad bez pratnje. Možemo li da joj kažemo, molim te? – Ne. – A ti si potpuno sigurna da ćeš moći sama? Nisam bila potpuno sigurna ni u šta, osim da mi previše ljudi govori šta treba da radim. – Pretpostavljam da ću to saznati, zar ne? – oštro sam joj odgovorila. Doli je nekoliko sekundi ćutala, ali nije skidala pogled s mene. Razmišljala je o meni. – Dobro onda – kazala je. – Zamoliću gospođu Krouli da pođem s tobom samo zato što sam ti prijateljica i što bolje od tebe poznajem ulice Menhetna. Možda će pristati. Šta kažeš? Mogla bih da sačekam u nekom kafeu ili tako negde dok ti ručaš s ocem. Nemoj da brineš, neću vam smetati. Važi? Klimnula sam glavom. Iskreno, nisam želela da pođem sama. Nisam bila ni sasvim ubeđena da sam za to sposobna. Nakratko smo zaćutale dok je napetost između nas nestajala. – Tvoj gospodin Gvin je veoma fin čovek – rekla je Doli. – On nije moj gospodin Gvin. – Pa, ipak je veoma fin. I mislim da je tužan što si tako iznenada otišla s odeljenja. – Ne budi smešna. Tuguje za svojom ženom. Ponovo smo zaćutale. – Mislim da ću ipak uzeti da jedem. – Ustala sam sa stolice kako bih dokazala sebi i Doli da nisam tako krhka kao što svi misle. * Sutradan ujutru, kad sam ušla na dečje odeljenje, ophrvala me je neka čudna tuga. Zašto bi se neko rastužio kad promeni odeljenje? Svašta. Sva odeljenja i ljudi u njima su isti. Svima treba naša brižna nega i svi će napustiti ostrvo kad im pomognemo da ozdrave, naravno, ako smo u stanju. Dečje odeljenje je bilo puno mališana obolelih od zauški, a nekoliko njih je imalo tifus. Oni su bili odvojeni kako ne bi zarazili jedni druge. Neki su bili 137


dovoljno stari da shvate zašto su odvojeni od majki, ali tu su većinom bile preplašene bebe koje su se vezivale za svaku odraslu ženu koja im pokloni malo pažnje. Psihički sam se pripremila za vizitu doktora Randala, pošto mi je Doli rekla da on i doktor Triver dele tu dužnost na dečjem odeljenju. Uprkos tome, bila sam nervozna kad se pojavio sredinom jutra dok sam tešila uplakanu dvogodišnjakinju koja mi je sedela u krilu. Na dečjem odeljenju je bilo više sestara po pacijentu nego na muškim odeljenjima, pa je doktor Randal obilazio obolelu decu s jednom od njih. Međutim, kad je došao da pregleda devojčicu u mom krilu koja se najzad bila smirila i zadremala, rekao je sestri koja ga je pratila da mu sa stola glavne sestre donese otoskop s manjim spekulumom. Kad je ona izašla iz prostorije, pripremila sam se za sve što bi mogao reći. – Vaša cimerka, koja vas je zamenila na odeljenju za šarlah, kaže da je ovi mališani iscrpljuju. Klimnula sam glavom. – Puni su poleta. Čak i kad su bolesni. Nasmešio se. – Lepo od vas što ste se zamenili s njom. Bilo je jasno da nam uopšte nije poverovao. – Dobre smo prijateljice. I ona bi to učinila za mene. – Siguran sam. Ustala sam sa stolice i smestila usnulu devojčicu na njen ležaj da bi doktor mogao da joj posluša srce i pluća. – Ne bih nikom ništa rekao o onoj knjizi – promrmljao je. – Zašto biste i rekli? Šta ima tu da se kaže? Nežno je opipao vrat i stomak devojčice, koja se malo promeškoljila. – Slušajte. Moram da kažem nešto pre nego što se vrati sestra Prit – tiho je rekao. – A pošto se bojim da će se uskoro vratiti, nemam vremena za okolišanje. Gledala sam ga bez reči. – Sestra Maklaud je zamolila gospođu Krouli za slobodno popodne u petak i odbijena je. Neće moći s vama u grad. Ali ja mogu. Već sam zamolio doktora Trivera za slobodan dan i on mi je to odobrio. Zaprepastila sam se, ali nisam ispustila ni glasa. – Pretpostavljam da ćete biti ljuti na nju što mi je rekla da vas je otac pozvao na ručak. I ona je svesna toga, ali ne želi da sami idete u grad. Više joj je stalo do vas nego do toga koliko biste mogli da se naljutite na nju. – Doli vam je rekla? – u besu izgovorene reči cvrčale su kao vrelo ugljevlje. – Ne želi da idete sami. I ja mislim da to ne bi bilo pametno.

138


– Nijedno od vas nisam pitala šta mislite! – podigla sam glas i probudila uspavanu devojčicu. Zaplakala je i pružila ruke prema meni. – Svejedno bih voleo da vam pravim društvo ako dozvoljavate. Uzela sam u naručje devojčicu, koja je sada već vrištala. – Jesam lija neko derište kom treba staratelj? Ne mogu da verujem da ste na taj način razgovarali o meni. – Stalo joj je do vas, sestro Vud. A ukoliko ste zaboravili, sami ste joj rekli da sam vam ponudio pratnju kad prvi put krenete u grad. Kazali ste joj da sam vam ponudio pomoć što se toga tiče i da ste je vi prihvatili. Devojčica je prestala da plače ušuškavši uplakano lice uz moj vrat. – Kad sam prihvatila, nisam to imala na umu. – Pa, ja sam na umu imao upravo to. I nisam promenio mišljenje. – Jedva me poznajete. – Znam da vas taj teret muči isto onoliko koliko bolesnika muči njegova bolest. Toliko znam. – I zato želite da mi pomognete? Jer me sažaljevate? – Čak i kad bi to bio jedini razlog, bilo bi dovoljno. Da, sažaljevam vas. Čula sam korake iza sebe. Sestra Prit se vraćala s otoskopom. Razgovor se naglo prekinuo. Kad je sestra stigla do nas, doktor Randal je prešao na stranu kreveta na kojoj sam stajala s detetom u rukama. – Skloniću joj uvojke da ne smetaju – kazala je druga sestra dok se doktor Randal saginjao da pogleda uši devojčice. – Ti si jedna dobra devojčica – umilno je rekla sestra. – Čika doktor ti neće ništa. Devojčica je cvilela u mom naručju, ali blagi glas druge sestre i moje nežno milovanje po leđima, uverili su je da joj govorimo istinu.

139


Dvadeset tri

Nisam mogla da se ljutim na Doli. Njeno kajanje je bilo jednostavno nepodnošljivo kad smo se našle u sobi prve večeri nakon što je doktor Randal uporno navaljivao da pođe na Menhetn sa mnom. Mada joj je bilo žao što sam ljuta na nju, nije žalila što je kazala doktoru Randalu šta planiram za petak i koliki mi je to teret. Zato se nije kajala. – Ko bi drugi pošao s tobom, Klaro? – upitala je. Kako je nedelja odmicala, postepeno sam se zagrevala za ideju da mi doktor Randal pravi društvo. Do četvrtka po podne nas dvoje smo već imali spreman plan. Posle jutarnje vizite, presvući ćemo se u pristanišnoj zgradi, gde ćemo se u jedanaest ukrcati na trajekt. Na drugu obalu ćemo se iskrcati taman na vreme da stignemo do hotela „Albert“. Unajmićemo kočije i on će me u podne ostaviti ispred hotela. U dva sata će se vratiti po mene. Veče pred izlazak, Doli mi je pomogla da izaberem haljinu, a onda je na meni isprobala različite frizure. Ja nisam marila ni za haljinu, ni za frizuru, ali mi je prijalo bavljenje nečim takvim. Sela sam za sto i ona je počela da eksperimentiše s mojom kosom. Rekla mi je da će Endru Gvin sledećeg dana biti otpušten iz bolnice. Osetila sam neko čudno, bolno peckanje. Zahvaljujući Edvardu, shvatila sam da ponekad srećemo ljude koji nam pripadaju samo nakratko, a onda nestanu. Tako je bilo s Edvardom, a sad i sa Endruom. Kratko vreme koje je Edvard proveo u mom životu promenilo me je zauvek. Znala sam da bi Endru posle napuštanja Elisa mogao misliti isto o meni. Mogao bi da zaključi da sam mu promenila život, ali, možda, ne nabolje. Ipak, imaću određenu ulogu u njegovom životu, baš kao što Edvard ima ulogu u mom. – Klaro? Doli me je očigledno nešto pitala, a ja je nisam čula. – Šta je? – Kažem, pre nego što večeras legneš, možda bi mogla da mi daš tu knjigu uzoraka i maramu. Sutra ću mu ih vratiti. Osim ako se nisi predomislila i želiš da to obaviš sama. – Ne. Ne želim. I, molim te, postaraj se da gospodin Gvin ne bude na trajektu u jedanaest sati. 140


Doli je uzdahnula i prikačila mi jedan pramen kose. – Neće biti. On i nekolicina njih koji su bili na „Sevilji“ odlaze odmah ujutru. Endru je već poslao telegram bratu da ga otpuštaju iz bolnice. – Dobro. Mislim, dobro je što će biti otpušten. – Pitao je za tebe – rekla je Doli posle duge pauze. – Šta je pitao? – Pitao je da li si dobro. – Zadenula mi je još jedan uvojak, a onda mi spustila šake na ramena. – Verujem da si mu kazala da sam dobro. – Pogledala sam njen odraz u ogledalu. Ona mi je na trenutak uzvratila pogled. – Naravno. – Doli se odmakla da se divi svom delu. – Izgleda veoma lepo. Ali mislim da bi trebalo da pozajmiš Nelin zeleni šešir. Divno bi se slagao sa zelenim prugama na tvojoj bluzi. Ustala sam od toaletnog stočića. – Ne treba mi ničiji šešir. – Da, treba ti. Nemoj još da vadiš šnale iz kose. Zamoliću je da mi ga da. Ostani tu. Doli je otvorila vrata i izašla. Pogledala sam da mi najbolje cipele negde nisu ogrebane i pregledala torbicu proverivši imam li novca za prevoz, rezervne ukosnice i maramicu. Pošto sam to obavila, kleknula sam pored svog kreveta i izvukla knjigu uzoraka i maramu umotanu u papir. Korica knjige uzoraka bila je prašnjava jer je niko nije ni pipnuo tri nedelje. Uzela sam čarapu iz svoje korpe s vešom i obrisala je. Onda sam, iz čiste bolećive radoznalosti, otvorila knjigu. Stranice su bile pune crteža sakoa, bluza, pantalona i nizova mera ispisanih divnim rukopisom, koji me je mamio da dodirnem listove. Između nekih strana bili su presavijeni komadi uzoraka, meki komadi tankog muslina, koji su mirisali na kožu, duvan i nanu. Uzela sam jedan komad i prinela ga licu upijajući mirise koji su se mogli opisati samo kao snažni i muževno lepi. Vratila sam taj komad tkanine na mesto kad sam se uplašila da ću iz njega izvući samu dušu tog dragocenog materijala. Prelistavala sam knjigu diveći se majstorstvu onoga koju je napravio. Zamišljala sam Endrua kako uči zanat u očevoj krojačkoj radnji baš kao što sam ja učila veštinu lečenja od svog oca. Kad sam okrenula poslednji list, videla sam da je unutrašnja strana njegovog omota ispisana istom lakom rukom koja je nacrtala odeću. Dragi moji sinovi, Najdžele i Endru.

141


Voleo bih da sam imao to zadovoljstvo da ranije upoznam vašu majku jer onda ne bih bio tako star kad me je Bog blagoslovio tako dobrom decom kao što ste vas dvojica. Žao mi je što nismo više vremena proveli zajedno, a ne samo nekoliko godina. Žao mi je i što je tih nekoliko zajedničkih godina bilo obeleženo mojom bolešću. Znajte da sam veoma ponosan na vas u svakom pogledu. Uveren sam da ćete se starati o majci kad me nebesa pozovu. Naučio sam vas svemu što znam kako biste bili dobri krojači, ali verujem i da sam vas naučio kako da budete dobri ljudi. Proveo sam mnogo godina sam pre nego što sam sreo vašu majku, ali kad bih mogao da krenem iz početka, ne bih ništapromenio. Neko ko vas upotpunjuje nije samo neko s kim koračate kroz život, već neko za koga vredil žive ti, bez obzira na to koliko ćete vremena provesti zajedno. Neka vas Bog blagoslovi takvom ljubavlju, istinskom i bezgraničnom. Vaš otac, Alister Henri Gvin jun 1902. Suza koju nisam primetila iskrala mi se niz kapak i pala na tu stranicu. Iznenađena, pritisnula sam vlažno mesto krajem rukava, svesna da će na papiru sigurno ostati trag. Brzo sam sklopila knjigu i privila je uz grudi čekajući da mi se uzburkana osećanja stišaju, podsećajući sebe da te reči nisu bile namenjene meni. Nisu mi pripadale. Pogledala sam paketić na krevetu u kome su bili skriveni Lilino pisma i potvrda. Opet me je spopala sumnja. Činim li pravu stvar dajući Endruu ono što bi neminovno bilo uništeno i ostalo nepročitano da nisam otvorila pogrešan kovčeg? Koja je sila htela da se umešam, božanska ili đavolska? Doli se vratila i zatekla me kako sedim pored paketa uvijenog u papir, s knjigom uzoraka u krilu. Ona je u rukama imala smaragdnozelen šešir sa svetlucavom crnom mrežicom pričvršćenom za obod. Pogledala je šta držim u krilu i staje pored mene na krevetu. – Daj mi to. – Bacila je šešir na moj krevet i uzela knjigu uzoraka i paket. Stavila ih je u svoj ormar i zatvorila ga. – Hajde sad da probamo šešir. Ponovo sam sela za toaletni stočić, a ona mi je stavila šešir na glavu malo ga nakrivivši i spustivši mi mrežicu samo do obrva. – Savršeno – objavila je Doli. – Sad si spremna. Nisam ništa rekla ni kad je skinula šešir i počela da vadi ukosnice. 142


Narednog jutra sam se spremala kao mesečar. Doli mi je namestila kosu isto kao prethodne večeri, a onda je pažljivo stavila moju bolničarsku kapicu preko ukosnica kako ih ne bi pomerila. Na doručak smo krenule ranije. Doli je nosila knjigu uzoraka i paket u torbi za veš koju je smestila za radni pult medicinskih sestara. U trpezariji smo bile prve. Bilo je izuzetno teško pojesti dva parčeta tosta pod Dolinim budnim pogledom. Nije mi bilo do jela. Kad sam stigla na dečje odeljenje, uhvatila sam sebe kako neprestano gledam na zidni sat. Prvo zato što Endru Gvin s ostrva odlazi prvim jutarnjim trajektom. Žarko sam želela da nema ni vremena ni želje da otvori paket s maramom dok čeka polazak. Celo jutro sam govorila sebi da ga sigurno neće otvoriti. Zna šta je unutra. Tu je Lilina marama, oprana i uredno složena, spremna da bude zapakovana s ostatkom njegovih stvari. Zašto bi petljao oko paketa? Osim ako ne poželi da nosi maramu dok napušta Elis kao što ju je nosio kad je dolazio... Kad se nekoliko minuta pre devet na ulazu pojavila nečija senka, užasnuto sam podigla pogled u strahu da me Endru traži s otvorenim paketom u rukama, zahtevajući objašnjenje. Ali to je bio doktor Randal, spreman da obavi jutarnju vizitu pre nego što krenemo prema pristaništu. – Jeste li dobro? – upitao je. – Jesam – odgovorila sam brzo i neubedljivo. Dok je on dovršavao vizitu, nisam skidala pogled sa sata. Doktor Randal je u deset otišao s dečjeg odeljenja, a pola sata kasnije to sam učinila i ja. Bezmalo sam otrčala do pristaništa kako bih se uverila da je prvi trajekt pristao i isplovio. Laknulo mi je kad sam videla da je davno otišao. Međutim, kad sam otišla da se presvučem, ophrvala me je seta. Imala sam utisak da je jedno poglavlje mog života zatvoreno i da sam ponovo nešto izgubila. Vratila sam se u sobu upinjući se da ne razmišljam o tome kako ću za manje od jednog sata biti na trajektu za Menhetn. Svojevoljno ću napustiti utočište i zakoračiti na čvrsto tlo stvarnog sveta, sveta u kojem vreme nije stajalo.

143


Dvadeset četiri

Stigla sam u pristanišnu zgradu u bluzi na zelene pruge i sa šeširom pozajmljenim od Neli samo pet minuta pred polazak. Doktora Randala sam zatekla kako hoda gore-dole pored izlaza čekajući me. – Malo je nedostajalo da pođem u vašu sobu po vas – rekao je bez daha. – To bi bilo protivno pravilima. Gospođi Krouli se to ne bi dopalo. – Prošla sam kroz izlaz da bih stala pored njega u koloni onih koji su se već ukrcavali. U pristanišnoj zgradi je bilo zagušljivo i toplo. Osetila sam kako mi znoj curi niz vrat. – Ne šalim se. Baš sam se zabrinuo. – Sad sam ovde. Nemojte više o tome. – Podigla sam ruku i rukavicom dodirnula graške znoja. – Dajte mi ruku. Htela sam da mu kažem kako nema potrebe da tako bdi nada mnom. Samo treba da me pusti da idem svojim ritmom. Ovako je samo pogoršavao. Ali izgleda da se on nije znojio. Niko drugi se nije znojio. Bez reči sam ga uhvatila pod ruku. Krenuli smo napred. – Zažmurite ako želite. Ja ću se postarati da ni u šta ne udarite. – Za ime boga, neću da žmurim. Ali trenutak kasnije, učinila sam to. Čim sam zakoračila na brodske stepenice, osetila sam kako mi se neka težina diže u grlo. Stavila sam drugu ruku preko usta i pustila doktora Randala da me vodi. – Dobro vam ide. Odlično. – Ćutite! – promumlala sam između prstiju. Nagnula sam se prema njemu osetivši da sam s brodskih stepenica prešla na palubu, koja se blago ljuljala. – Stanite! – prošaptala sam jer mi se bezmalo zavrtelo u glavi od jedva primetnog ljuljanja pod nogama. – Držim vas. Dobro vam ide. – Povukao me je napred, a ja sam osetila kako ljudi iza mene žele da se kreću mnogo brže. – Mislim da neću moći – rekla sam više za sebe nego njemu. Noge su mi bile kao od olova, a na brodu kao da uopšte nije bilo kiseonika. – Moći ćete.

144


Blago me je povukao. Osećala sam se kao da nešto teško u meni udara kao zvono i bori se da izađe, da se rasprsne. – Skoro smo stigli. Tada sam provirila i videla kako me doktor Randal vodi prema dugom nizu tapaciranih crvenih klupa, daleko od prozora i otvorenih vrata. Odveo me je u ugao prostranog zatvorenog dela na trajektu, smestio na sedište i seo pored mene. – Može? – upitao je. – Ne. Da. Ne znam. Loše mi je. U glavi mi bubnji. – Dajte mi ruke. – Uhvatio me je za ruke i tako naglo mi strgnuo rukavice da sam otvorila oči i ustuknula. – Šta to radite? – Dajte mi ruke. – Ponovo ih je zgrabio. Utom se začula brodska sirena. Osetila sam kako se trajekt odvaja od doka i čvrsto stegla pesnice. Dok smo ubrzavali, imala sam utisak kako nas voda ispod trajekta potiskuje sve dalje od sigurnosti. Zamislila sam kako zgrada pristaništa nestaje iz vidokruga sve više se smanjujući... – Klaro! Slušajte me. Zažmurite i slušajte me. Samo me slušajte. Htela sam da pobegnem. Htela sam da skočim s palube u Nelinom divnom šeširu i otplivam nazad na svoje ostrvo. Mogla sam da vidim ogradu, mogla sam da vidim svoje ostrvo. Mogla bih da otplivam tamo... – Zažmurite! Samo me slušajte. Ponovo sam okrenula glavu prema doktoru Randalu. Bila sam ubeđena da mu sigurno izgledam kao pobesnelo dete, ili kao luđak. Ali on me je samo držao za ruke i ponovo mi rekao da zažmurim. Morala sam da se napnem iz petnih žila da to uradim. – Bezbedni ste. Bezbedni ste – rekao je doktor Randal. Ne prestajući da to ponavlja prstima je milovao moje nadlanice, nežno i upadljivo ritmično, kao metronom. Onda mi je okrenuo dlanove nagore i polako mi ispravio zgrčene prste gladeći moje dlanove isto onako kao što mi je gladio nadlanice. U jednom trenutku sam shvatila da se više ne borim za dah. Ona težina u meni prestala je da se podiže i sad mi je visila u grudima. Nije potpuno nestala, ali mi više nije ni pritiskala grudi. Do pre nekoliko trenutaka srce mi je tutnjalo kao teretni voz i tuklo tako jako da sam mislila da će eksplodirati. Sada je i dalje kucalo brže nego što bi trebalo, ali bilo je podnošljivo. Polako sam otvorila oči. Doktor Randal me je pomno posmatrao. Kao da je bio spreman da mi zagradi put svojim telom ako mahnito jurnem prema ogradi. – Jeste li dobro? – oprezno je upitao. 145


– Obratili ste mi se s Klaro – pisnula sam. Nasmešio se i osetila sam da se malo opustio. – Nismo u bolnici. Nismo u uniformi. Vi ste samo Klara. A ja sam samo Itan. Rukavice koje mi je strgnuo ležale su na palubi pored mojih nogu. – Mogu li da dobijem svoje rukavice? Pustio mi je jednu ruku i sagnuo se da ih dohvati. – Neću skočiti s broda – promrmljala sam uzimajući rukavice slobodnom rukom. – Znam da nećete. – Obećavam. Itan mi je polako pustio ruku i ja sam se uspravila na klupi. – Zaista mi je žao zbog…zbog svega – rekla sam. – U redu je. Nema razloga da se izvinjavate. Upravo ste napravili ogroman korak. Trebalo bi da budete ponosni na sebe. – Valjda je tako. – Nema tu valjda. Tako je. – Gde ste naučili onaj trik sa…sa milovanjem šaka? – Studirao sam psihologiju pre nego što sam prešao na opštu praksu. Jedan od mojih profesora je primenjivao takav pristup. Nema tu ničeg neobičnog. Majke smiruju uznemirenu decu nežnim, ritmičnim milovanjem. Tako ste vi smirili onu devojčicu prvog dana kad sam vas video na dečjem odeljenju. Ulili ste joj osećaj sigurnosti. Usudila sam se da pogledam kroz prozor naspram nas poželevši da se ne osećam kao ta devojčica, svesna da mojim mukama još nije kraj. Ni izdaleka. – I dalje treba da siđem s ovog broda kad pristanemo. – I sići ćete. Nakratko smo ćutali. – Nikad nisam bila ovakva – rekla sam. – Nikad. Toliko puta sam gledala oca kako u ordinaciji prišiva skoro odsečen ud ili odseca mrtvu kožu s jezive opekotine i nikad nisam okrenula glavu. Moja majka i sestra su bežale u kuću da ne bi povratile. Ali ja nisam. Nikad se nisam plašila. – Pogledala sam u svoje gole šake u krilu. – Ničeg se nisam plašila. Itan nije odmah odgovorio. – Svi se nečeg plaše, Klaro. Nema čoveka koji se ničeg ne plaši. Teško sam uzdahnula. – Ne želim više da se plašim ovoga. Uhvatio me je za ruku. – Time ste već dobili pola bitke. Pustila sam ga da me drži za ruku. Onda sam mu, u tom trenutku nežnosti, ispričala zašto sam se osudila na ostrvsko izgnanstvo. Smatrala sam da zaslužuje da zna. Nisam ja kriva što je Edvard stradao u požaru. Bio me je pozvao da posetim radionicu pred sam kraj radnog vremena. Da to nije uradio 146


ne bi bio tamo. Bio bi na desetom spratu, odakle je postojao izlaz. Videla sam ga kad je skočio. Videla sam kako njegovo telo udara u pločnik. Prvi put otkako se to desilo, nisam osećala da ću svakog časa briznuti u plač dok pričam o tom jezivom danu. Itan mi je stisnuo šaku. – A ja ništa nisam mogla da uradim – nastavila sam. – Poznavala sam ga tek koju nedelju. Verovatno mislite da je to premalo vremena da biste se zaljubili u nekog, ali ja sam ga volela. I mislim da je i on voleo mene. Jednostavno…jednostavno nismo imali vremena da to kažemo jedno drugom. Nikad nismo dobili priliku za to. – Zaista mi je žao, Klaro. Ali siguran sam da u duši znate da vi niste krivi za njegovu smrt. Znate to, zar ne? – Ali imam utisak da jesam. – Ne smete slušati taj glas koji vam govori da ste vi krivi. To nije glas istine, Klaro. I samo da znate, ja mislim da dvoje ljudi mogu odmah da zavole jedno drugo. Tako je bilo s mojim roditeljima. To se često dešava. – Stvarno? Klimnuo je glavom. – Zato sam osetila izvesnu bliskost s gospodinom Gvinom. On je upravo bio izgubio ženu, a bili su venčani tek nekoliko dana. Upoznao ju je samo dve nedelje pre nego što su se venčali. Razumela sam njegov gubitak i koliko ju je voleo. Razumela sam to bolje nego bilo ko. Razumela sam više nego što je on mogao da pretpostavi. – Znam da jeste. I…i ja znam za pismo koje ste našli. Doli mi je rekla. Zastao mi je dah. Zašto bi ona to uradila? – Nije htela da me meša u to, ali gospođa Nesbit joj je bila naredila da pomogne drugom pacijentu da pošalje telegram baš onda kad je gospodin Gvin trebalo da bude otpušten. Trebao joj je neko ko će mu sigurno vratiti stvari koje ste čuvali u sobi. Zamolila me je da mu ih dam. – Je li vam sve rekla? – Dovoljno da znam da ste hteli da budete pošteni prema gospodinu Gvinu. To je vredno hvale. Ali…– Nešto u njegovom glasu ukazivalo je na neodobravanje. – Ali šta? Mislite da mu nije trebalo dati to pismo? – Mislim da je u ovom slučaju nemoguće reći šta je ispravno, a šta pogrešno. Ne vidim kako bi bilo koja vaša odluka mogla biti ispravna. Pretpostavljam da to znači i da nijedna nije pogrešna. Kako god okrenete, ovde nema zadovoljavajućeg rešenja. – Uglavnom nisam želela da on vidi to pismo – rekla sam. – Gospodin Gvin je mislio da ga je žena volela. Znam koliko je taj osećaj veličanstven.

147


Itan je skrenuo pogled, skoro kao da sam pogodila slabu tačku. Ali kad me je pogledao, na njegovom licu nije bilo dokaza za to. – U pravu ste. To je zaista divan i veličanstven osećaj. Zaista mi je žao što ste izgubili nekoga koga ste voleli. Ako želite, možda bismo danas posle ručka mogli da posetimo Edvardov grob. To bi vam moglo pružiti veliku utehu. Meni je pre nekoliko godina baba umrla od gripa i kad god joj odem na grob, manje tugujem. Znam da zvuči neočekivano, ali tako je. – Ne znam…– Nije mi palo na um da saznam gde je Edvard sahranjen. Zato mi predlog da bih mogla da nađem utehu, ako obiđem njegov grob, zvuči vrlo neobično. – Ne moramo da idemo tamo. To je samo predlog. – Pa…ne znam gde je sahranjen. Itana to nije zbunilo. I bilo mi je drago zbog toga jer nisam želela više da objašnjavam. – Siguran sam da je u novinama koje su objavile njegovu čitulju navedeno gde je sahranjen. Ako želite da otkrijete gde počiva, to neće biti teško. Ali ne morate to da radite. Obazrivost u njegovom glasu me je i iznenadila i dirnula. – Možda – rekla sam. – Možda biste mogli da potražite njegovu čitulju dok ja budem ručala s ocem. – Ili bismo zajedno mogli da je potražimo kad ručate. Ako to još budete želeli. – Dobro. Trajekt je usporio i kad sam pogledala kroz prozor, više nisam mogla da vidim obrise grada, koji se uzdizao iznad mene. Pristali smo. Itan me je uhvatio za ruku, a ja sam se čvrsto obema rukama uhvatila za njega. – Mislim da ću možda ponovo morati da zažmurim – prošaptala sam dok se brod zaustavljao. Teret u grudima mi je svom težinom pritisnuo srce. Zatvorila sam oči. – Bezbedno ću vas izvesti s ovog broda – rekao je Itan i nežno me povukao na noge. – Hajde samo da prvo pustimo ostale da izađu, kako ne biste morali da žurite. Osetila sam komešanje naroda oko sebe i čula slatku oluju stranih jezika dok su se novopridošli useljenici spremali da kroče na obale Amerike. Neko me je gurnuo u prolazu i zaškiljila sam na jedno oko. Brod kao da se zajedno sa mnom njihao u svom sidrištu. Malo sam se zanela, ali mi je Itan prišao bliže i obuhvatio me rukom oko struka. – Samo vi nastavite da žmurite – rekao je. 148


Najzad, brojni glasovi koji su nas dotad okruživali počeli su da se gube u daljini i shvatila sam da su svi osim nas sišli s broda. – Idemo. – Itan je krenuo napred, a ja sam se oslonila na njega i pratila njegove pokrete. Osetila sam sunce na licu i dašak lučkog vazduha kad smo zakoračili na brodske stepenice. Tom mirisu se uskoro pridružio težak vonj grada koji me je zapahnuo kao vihor. Zastala sam na brodskim stepenicama. – Dobro vam ide. Skoro smo stigli. – Taj…taj miris. – Ponovo sam osetila kako mi suze naviru na oči. – To je Njujork. Ništa više. Miris dobrog i lošeg u Njujorku. Odlično vam ide. Napravila sam još jedan oprezan korak, pa još jedan, dišući ubrzano. – Dublje dišite, Klaro. Hajde. Dišite dublje. Itan je počeo duboko da diše pored mene. Osetila sam kako se njegov grudni koš širi pored mog i pokušala da ga oponašam, usredsredivši se na to. Udah, izdah. Udah, izdah. Onda sam zakoračila na pločnik. Bio je tvrd kao kamen. Našla sam se tamo gde mi se život promenio. Zastala sam na trenutak da mi se utisci slegnu. Osećala sam čvrsto tlo pod nogama, vonj konja i kola, miris kikirikija i vruće kafe, zadah mrtve ribe. Hučali su automobilski motori, čuo se poj ptica i glasovi puni radosti ili krajnje ozlojeđenosti. Miris soli, pare i septembarskih jutara. Onda sam polako otvorila oči pred gordom lepotom, vrevom i razmetljivošću Menhetna.

149


Dvadeset pet

TARIN Menhetn Septembar 2001. Najviše me je iznenadila tišina. Posle grmljavine tokom rušenja Kula i prvih užasnutih krika, nastala je mukla tišina koja se bezmalo činila prikladnom jer nije bilo reči kojima bi se opisao taj prizor. Zapomagati smo tražeći pomoć, ali usta i pluća bili su nam puni miliona krhotina naših bivših života i planova. Niko nije mogao da prevali ni reč preko jezika. Možda se zato što nije bilo ljudskih glasova na tim krcatim ulicama činilo da zid razaranja ne proizvodi nikakav zvuk. U toj teškoj tišini u kojoj nije sijalo nijedno svetlo, cvećar i ja smo se borili za opstanak kao dvoje dece koja ne znaju da plivaju u pomahnitaloj reci. Ne znam koliko je trajalo, ni koliko daleko smo otišli boreći se da izbijemo na površinu. Znam samo da sam sa svakim korakom postajala svesnija da me nešto bocka po celom telu, da su mi šake i čelo lepljivi od krvi i da me grlo peče od žeđi. Čula sam pucanje stakala dok su drugi, u očajnom položaju kao mi, razbijali staklo kako bi ušli u zgrade. Nekoliko njih se proguralo pored nas, a ja sam se zanela, ali cvećar me je pridržao. Razbijeno je još prozora. On nas je okrenuo od stampeda naroda koji je tražio sklonište i vodu, a onda sam čula trenje metala uz metal. Ugledala sam blesak boja u tom moru ništavila kad me je cvećar gurnuo napred. Udarila sam kolenom o nekakvu policu i počela da padam. On je skočio ispred mene, zgrabio me oko grudi i povukao prema šarenim mrljama. Metalna vrata s treskom su se zatvorila ispred sivog zida iza nas. Našli smo se u kombiju okruženi kofama sa cvećem.

150


Oboje smo se bacili na kofe grabeći cveće i divljački ga bacajući u stranu. Pljuvala sam i kašljala srčući vodu, zahvatajući krvavim šakama što sam više mogla i sipala je u usta i niz sprženo grlo. Minutima dugim kao večnost samo smo klečali nad kofama i pili, pljuvali i iskašljavali kašastu smesu prašine i krhotina. Kad sam konačno osetila da imam dovoljno vazduha u plućima, okrenula sam se prema svom spasiocu. Pokriven pepelom, beo kao duh, brisao je lice papirnim ubrusima. – Jeste li povređeni? – upitao je. Pogledala sam u svoje šake, koje su me peckale od vode. Na jednoj ruci imala sam usku posekotinu i nekoliko ogrebotina na drugoj. Nisam znala kako sam zadobila te povrede. Glava vam krvari – rekao je. Onda je otcepio nekoliko papirnih ubrusa, presavio ih i stavio mi ih na čelo. Pridržala sam ih rukom koja me je manje bolela. Dajte da vam vidim šaku. Pružila sam drugu ruku a on je obmotao ranu s dva papir na ubrusa. Posegao je u gumenu torbu iza svojih leda, izvadio kalem trake za umotavanje cveća i uvezao mi improvizovatii zavoj lepljivom trakom zelenom kao jelka. – Jeste li dobro? – upitao je. – Mislim da jesam. – Glas mi je bio promukao i skoro da ga nisam prepoznala. Zakašljala sam se. – Mislim da ne možemo ostati ovde. Pogledala sam sklonište. Izgledali smo kao dve aveti koje sede među pokidanim cvećem dok napolju tutnji noćna mora. – Sta? – upitala sam, iako sam ga čula. – Ne bi trebalo da ostanemo ovde. Nije bezbedno. Čim se napolju malo raščisti, moramo da izađemo odavde. Bila sam otupela i neobično mirna. Nikad nisam bila bliže stanju šoka. – Gospođice? Čujete li me? Kako se zovete? Ali pažnja mi je bila usmerena na lale nabacane u moje krilo, meke, ružičaste i mokre. Lepe koliko i one izvezene na mojoj haljini koju više nisam mogla da vidim. – Gospođice, kako se zovete? – nagnuo se prema meni i dodirnuo mi ruku. Nežno, ali odlučno. – Tarin – prošaptala sam kao da govorim kroz šljunak. – Karen? Nisam ga ispravila. Pomilovala sam jednu laticu, tako nežnu i lepu. – Ja sam Mik. Mislim da ne bi trebalo da ostanemo ovde. Preblizu smo. Ako se sruši i druga kula... 151


Ali nije dovršio. U drugoj kuli je bio Kent. Podigla sam pogled prema njemu dok mi se topla i snažna utrnulost širila kroz telo. – Je li ovo stvarno? – Jeste. – Glas mu je bio blag. – Zašto se ovo događa? – Ne znam. Sve jače mi je zujalo u ušima. Bio je to zvuk stvarnosti koja ponovo zauzima svoje mesto. To nisam želela da slušam. – Karen, mislim da treba da se spremimo za polazak. – Mrtav je – otelo mi se priznanje samoj sebi, a zujanju u ušima pridružila se i vrelina. – Stvarno…stvarno mi je žao. – Mik je ponovo pružio ruku, dodirnuvši me tačno iznad improvizovanog zavoja. – Mnogo mi je žao. – Ja sam kriva što je poginuo. Mik je samo na trenutak ćutao. – Siguran sam da to nije istina. Odmahnula sam glavom i nastavila svoju ispovest. – Ostavila sam mu poruku da se nađemo u „Windows on the world“ u petnaest do devet. Htela sam da mu kažem da ćemo dobiti dete. Toliko dugo smo pokušavali. On ne bi bio tamo da nije bilo moje poruke. Uspeo bi da izađe. Mik me je čvrsto uhvatio za ruku. – Niste vi krivi. Ali ja nisam mogla da prestanem da se pitam gde bi Kent bio u tom trenutku da gaja nisam pozvala. Izašao bi iz zgrade koja se dimi i pojurio da se skloni poput hiljada drugih koji su uspeli da se izvuku. – Stigao bi da izađe. – Slušajte, moraćemo da krenemo. – Mik je podigao papirni ubrus s moje glave, a onda ga ponovo pritisnuo. Ali ja nisam žurila. Nisam osećala ništa osim satiruće težine svoje sopstvene odluke. – Trebalo je da ga pozovem čim sam saznala – promrmljala sam. – Da sam ga samo pozvala i odmah mu rekla. Da sam samo... Mik se podigao na kolena kako bi pogledao kroz zadnji prozor i procenio okolnosti i vidljivost na ulicama kojima je trebalo da pobegnemo. Ponovo se spustio pored mene. – Neću moći da vozim kombi. Moraćemo peške da se izvučemo odavde. Možete li to? Možete li da trčite? Nisam shvatala šta mi govori. Zanemela sam pred jazom koji je delio ono što se upravo dogodilo, što je bilo očigledno, i ono što sledi u našoj borbi da preživimo, što niko nije mogao da predvidi. – Hej, niste vi krivi – rekao je saosećajno. – Niste uradili ništa loše. Ovo rade neki zlikovci. – Oči su mu zasuzile. – Te ljude su ubili teroristi.

152


Potražila sam njegov pogled dok su me polako preplavljivala osećanja, sirova i mučna. Niz lice su mi ponovo krenule suze. – Oni ljudi su skočili. – Te četiri oštre, bolne reči su mi se skotrljale niz jezik. – Da, neki su skočili. – Je li bolelo? Mik je trepnuo i rasterao staklastu vlagu iz očiju. Dve suze su mu skliznule niz lice. – Nije. Zgrabila sam ga za ruku. – Kako znate? Kako znate da nije bolelo? – Jer se desilo prebrzo! Bilo je prebrzo. Moramo da idemo. Iscepao je dve duge trake papirnih ubrusa i umočio ih u kofe. Pošto ih je iscedio, jednu je dao meni. – Pokrijte nos i usta. Drugom rukom pridržavajte papirni ubrus na čelu. – Sigurni ste da je bilo brzo? – morala sam da budem sigurna da, uprkos onome što sam učinila, Kent nije umro u mukama. – Da. Siguran sam. Trebala mi je još jedna potvrda da zaslužujem da živim pre nego što se vratim u uzan prostor između smrti i opstanka, između slučajnosti i sudbine. – Trebalo je da se gore nađem s Kentom. Zakasnila sam. Mik mi je stavio obe ruke na ramena i pogledao me u oči. Sake su mu bile mokre od vode u kofi. – Onda sam siguran da je umro zadovoljan što ste zakasnili. Da sam ja bio na njegovom mestu, to bi mi bila poslednja misao. Da ste vi bezbedni. S tom novom mišlju koja mi je dala snage, prekrila sam usta ubrusima i Mik je otvorio vrata. Prizor koji smo ugledali napolju podsećao je na nuklearnu zimu. Žuti pepeo i izdrobljeni beton i dalje su vejali naokolo. Jedak miris uzdizao se nad mesečevim krajolikom u koji smo zakoračili. Bleda, biserna svetlost na ivici mutnog horizonta ukazivala je da negde iznad nas i dalje sija sunce. Prigušeno zavijanje više desetina sirena i alarma nadmetalo se za našu pažnju. Nisam imala pojma gde smo. Mik me je uzeo za ruku pa smo požurili niz ulicu, koja je bila tako neprepoznatljiva da nismo imali osećaj da se njome krećemo, ali po olupinama vozila oko nas, shvatili smo da smo na dobrom putu. Vazduh mi je štipao oči i pluća uprkos vlažnom ubrusu koji sam držala na licu. Videla sam još nekoliko mutnih obrisa u magli kako teturaju ka obodu blede svetlosti koja kao da je lebdela iznad nas. Mik je zastao, kako mi se činilo, na raskrsnici. Nejasno sam razaznala oznake ulica. Bili smo na uglu Mejden Lejna i Ulice Vilijam. Okrenuo se i nagnuo ka meni.

153


– Mislim da bi trebalo da odemo u bolnicu da vam neko pogleda ruku i povredu na glavi. Nisam se bunila. Samo sam klimnula glavom. On me je ponovo uhvatio za ruku i poveo prema bolnici tri bloka dalje. Kako smo se približavali bolnici, sretali smo više njih koji su tražili spas od onog užasa iz kog smo i sami upravo utekli. Kad je nešto zatutnjalo iza nas, nagonski smo se okrenuli da vidimo o čemu se radi. Nismo mogli da vidimo otkud dopire buka, ali udar je imao isti ton i boju kao kad se srušila prva kula. Bila je to duboka potmula grmljavina. – Druga kula se ruši! – Pored nas je prošao muškarac u zaštitnom prsluku prekrivenom belim slojem. – Nastavite dalje! – Hajde! – viknuo je Mik. Povukao me je sa sobom uvlačeći me u mutnu polusvetlost. Teturali smo se prema zgradi bolnice, iako nisam mogla da vidim znak. Zaposleni u bolnici, neki u civilnoj odeći, razvrstavali su evakuisane u centar za trijažu uspostavljen kod samog ulaza. Dali su nam vode i hladne krpe da očistimo lice. Bila sam samo polusvesna da Mik priča jednoj sestri kako imam posekotinu na šaci i ranu na,čelu. Smestili su me na stolicu. Jedna žena mi je nanela antiseptik na šaku i lice, a onda namazala rane nekom mašću i previla gazom. Za to vreme Nik je klečao pored mene. – Želite li da pozovem nekog od vaših? – rekao je. – Mobilni mi ne radi, ali tamo ima nekoliko javnih govornica. Ako mogu nekog da vam pozovem, rado ću stati u red da to obavim. Nisam odmah odgovorila, pa se oglasila medicinska sestra. – Nikome neće biti dozvoljeno da dođe po nju – kazala je žurno mi uvijajući šaku. – U centar puštaju samo vozila hitnih službi. Zatvoreni su i tuneli i mostovi. I metro. Vas dvoje ćete odavde morati peške. – Ali ona je…Mogu li načas da razgovaram s vama? – Kad su se Mik i sestra odmakli od mene, primetila sam da je malopređašnju tišinu zamenila kakofonija ljudskih zvukova, jezivih i divljih. Pokrila sam uši da ih ne slušam. Mik se vratio i kleknuo pored mene. – Karen, ovde će se pobrinuti za vas, važi? Pustila sam šake da mi padnu u krilo. I sestra je kleknula pored mene. – Naći ću doktora. Hoću da ga sačekate ovde. – Onda je odjurila i izgubila se u moru užurbanih ljudi. – Hoćete li biti dobro? – upitao je Mik. – Ne želim da ostanem ovde. Nežno me je uhvatio za povređenu šaku. – Sestra misli da biste mogli zapasti u stanje šoka. Zaista bi trebalo da ostanete ovde i dozvolite im da vas zbrinu dok neko ne dođe po vas.

154


– Ne želim da ostanem ovde. – Nisam želela da sedim u tom metežu u kojem niko nije mogao da objasni šta se desilo s jutrom koje je tako divno počelo. Jedina nada bila mi je da je Kent možda izašao iz restorana kad je video da kasnim. Možda je odlučio da me sačeka u predvorju, pa da se zajedno odvezemo liftom. Možda je i njega neko zadržao, baš kao mene. Možda je pokušao da me pozove i javi mi da on kasni. Pošto mu se niko nije javio na moj mobilni, sigurno je pozvao naš fiksni telefon. Morala sam da se vratim kući. Mik mi je stisnuo šaku. – Ovde će se pobrinuti za vas. Shvatila sam da nijednom nisam glasno izgovorila Mikovo ime. On me je izvukao iz ralja pakla i ubedio da se kako znam odvučem odatle. On me je naterao da shvatim da se i Kent mogao naći u istom položaju kao ja, te da je mogao zakasniti zbog nekog iznenadnog telefonskog poziva. Kent je možda u ovom trenutku na putu kući, baš kao što treba da bude. A ovaj čovek me je trgnuo iz noćne more kako bih sada budna mogla sve to da shvatim. Izvukla sam ruku ispod Mikove i dodirnula natpis s njegovim imenom na kecelji, koja je ranije bila zelena, a sad bolesne nijanse bledožute. – Hvala ti – rekla sam. U njegovom držanju se videlo koliko mu je teško palo preuzimanje odgovornosti za mene. Mogla sam da vidim da mu je malo laknulo kad sam mu zahvalila. Mislim da je bio svestan da mu ne zahvaljujem samo na pomoći da izađem iz onog kovitlaca. Još jednom mi je stisnuo ruku. To nije bio stisak onih koji zajedno beže u potrazi za bezbednim skloništem, niti stisak ohrabrenja nekom ko se predao, već stisak na rastanku. Oboje smo znali da se verovatno više nikad nećemo videti. – Hoćeš li biti dobro? – upitao je. Želeo je da bude siguran da može da me ostavi. Sve do tada, ni na pamet mi nije palo da je i on mogao da brine za nekog ko je bio u Kulama, ili da jedva čeka da dođe do telefona i proveri jesu li njegovi voljeni dobro. Klimnula sam glavom. Mik se zadržao samo još sekund. Ustao je, stisnuo mi ruku i otišao. Okrenuo se još jednom i pogledao me u oči. Vidno polje nam je presekla gomila ljudi, a kad su se oni najzad razišli, Mik je već bio otišao. Nisam čekala da se sestra vrati. Bilo je lako nestati u izbezumljenoj svetini i ponovo se stopiti s masom koja je išla prema Bruklinskom mostu, samo nekoliko blokova odatle.

155


Kolovozne trake pretvorile su se u pešačke staze za hiljade onih koji su napuštali centar grada. Mnogi su zastajali i osvrtali se preko ramena prema zadimljenom, naruženom pejzažu Donjeg Menhetna. Ja nisam. Tražila sam Kenta među pešacima. I samo zato sam se povremeno okretala da pogledam iza sebe. S druge strane Ist Rivera nas begunce dočekala je masa saosećajnog naroda. Ponudili su nam vodu, zagrljaje i vožnju našoj ili njihovoj kući. Prihvatila sam ponudu za vožnju do svog stana od jednog sedokosog sveštenika koji je u crkvenom kombiju od mosta povezao nas petoro. Kad sam stigla u zgradu, jedva sam dočekala da dođem do vrata svog stana. Počela sam da dozivam Kenta još dok sam trčala niz hodnik petog sprata, zapanjena što nisam izgubila torbicu i što mogu da otključam vrata našeg stana. Uletela sam unutra, ali sve sobe su bile prazne. Nije bio tamo. Otrčala sam do fiksnog telefona u kuhinji i na pultu pored prozora ugledala svoj mobilni telefon. Tu sam ga spustila kad sam ranije tog jutra morala obema rukama da zatvorim to tvrdoglavo prozorsko okno. Na fiksnom telefonu sam imala osam poruka, a na mobilnom sedam propuštenih poziva i šest poruka. Tri poziva od Kenta na mobilnom. Jednom me je zvao i na fiksni telefon. Dve poruke od njega. Drhtavim rukama sam pritisnula dugme da preslušam njegove glasovne poruke. Prvi put me je zvao u osam i četrdeset osam i samo na trenutak sam pomislila da me je zvao iz svoje kancelarije, a ne iz restorana. „Tarin, došlo je do eksplozije. Ne koristi lift. Ako si već krenula, ne dolazi još. Nešto se desilo. Zovi me čim čuješ ovo.“ Druga poruka, ostavljena u osam i pedeset jedan, zbrisala je detinjaste nade koje sam gajila u bolnici. „To je bio avion. Avion je udario u spratove ispod nas. Ovde gore ima mnogo dima. Bože, nadam se da nisi u liftu. Molim te javi mi se. Pozvaću naš fiksni za svaki slučaj.“ Treća poruka stigla je u devet. „Ne možemo…ne možemo da koristimo stepenice. Ne znam zašto zovem. Plašim se da se ne javljaš jer…Teško se diše. Treba da dam telefon jednoj konobarici da se javi svojoj porodici. Molim te javi mi da si bezbdena.“ Srušila sam se na pod. SMS poruke su bile poslate u devet i sedam, devet i četrnaest i devet i dvadeset sedam. „Jesi li izašla? Pošalji mi poruku!“

156


„Ne mogu da izađem na krov. Previše je vrelo. Razbijaju prozore. Jesi li na sigurnom?“ „Sad postoji samo jedan izlaz. Volim te, Tarin. Dolazim.“ Ne znam kolikom sam dugo ležala na podu stežući mobilni telefon u ruci. Vreme gubi smisao kad vas očaj slomi. U jednom trenutku telefon je zabrujao a ja sam jedva nekako uspela da ga prinesem uvetu. Krici olakšanja moje majke prolomili su se prazninom moje tuge. – I Kent je dobro? – upitala je. – Ne. On nije dobro. Kasnije mi je bilo drago što više ništa nisam morala da kažem. Hvala bogu, nije mi postavila sijaset pitanja. Samo jedno. – O, Tarin! Jesi li sigurna? Moji roditelji su pozvali Kentovu porodicu poštedevši me te užasne dužnosti. Onda su oni pozvali Selin, koja je bila u Parizu, i nekoliko bliskih prijatelja tu, u Americi. Ja sam i dalje umrtvljena sedela u svom stanu kad su Selinin brat i njegova žena stigli da me odvedu svojoj kući kako prvu noć bez Kenta ne bih provela sama. Mojim roditeljima su trebala tri dana da iz Viskonsina stignu u Njujork. Kentovi roditelji su prošli bolje. Oni su vozom iz Konektikata stigli posle dva dana. Međutim, slabo se sećam tih prvih nekoliko nedelja svog novog, udovičkog života. Sećam se da sam svojim i Kentovim roditeljima rekla da sam trudna i da je posle toga teški pokrov žalosti postao malo lakši. Bar nakratko. A kad se Selin mnogo dana kasnije vratila iz Pariza, setila sam se da sam na dan Kentove smrti u ruci imala jednu maramu. Veoma staru i lepu maramu koja nije bila moja, ali mi je ipak spasla život. Nisam imala pojma šta je bilo s njom. Ono čega se i dalje najjasnije sećam iz tih prvih dana jeste breme koje sam osećala jer je Kent mislio da sam mrtva pošto mu nisam odgovorila na pozive i poruke. Da li je to što sam zaboravila telefon bila samo još jedna slučajnost? Ili ruka proviđenja? Fotografija iz časopisa, Kendalin upitni pogled, predstojeća deseta godišnjica, pozivi novinara i producenata, saosećajni pogledi mušterija i suseda koji su me prepoznali na slici, sve me je to podsećalo da ne znam odgovor na ovo pitanje.

157


Mogla bih u srcu i glavi da potisnem to mučno pitanje da nema Kendal, koja i dalje čeka objašnjenje zašto joj nisam rekla da sam bila prekoputa Svetskog trgovinskog centra kad su se Kule srušile i kad joj je otac poginuo. Selin je sigurno razgovarala s Kendal jer me ona više nije zapitkivala o tome. Ipak, ta tema koju smo moja ćerka i ja prećutkivale delovala mi je mračno i teško. Znala sam da će zahtevati odgovore na neka pitanja. Posle svih ovih godina, tako mi boga, i ja sam želela da čujem neke odgovore. Tri dana posle objavljivanja fotografije, devetog septembra ujutro, Kendal me je pitala da li bih s njom i Kentovim roditeljima otišla na komemorativnu svečanost jedanaestog. Bilo je očigledno da joj je veoma stalo da pođem. Mogla sam da joj kažem samo da još razmišljam o tome. Istog jutra, nakon što je Kendal otišla u školu i tokom podnevnog zatišja, zazvonio je telefon u radnji. Pošto su Selin i Lesli bile s mušterijama, ja sam se javila. – „Herlum jard“. Ovde Tarin, izvolite. – Tarin Majkls? – nisam prepoznala muški glas. Možda opet neki novinar? – Da, izvolite. Čovek je oklevao pre nego što je nastavio. – Ovde Mik Demetriju. Ništa nisam povezala. Ne odmah. – Izvinite, ko? – Ovaj, s one slike koju je „Pipi“ objavio ove nedelje. Drugi put te sedmice morala sam da se pridržim za krojački sto. – Cvećar? – Da. Tako mi je drago što sam vas najzad našao. Vaša marama je kod mene.

158


Dvadeset šest

KLARA Menhetn Septembar 1911. Na doku je vladala grozničava užurbanost, tolika da su me probijanje kroz gužvu, prolazak kroz kapiju i zgrade sprečili da se potpuno usredsredim na činjenicu da više nisam u svom utočištu, već ponovo tamo gde život liči na mahnitu vrtešku. Dok me je Itan onako pogurenu vodio čvrsto me držeći oko struka, privlačili smo poglede. Ljudi su zurili u mene kao da sam upravo uhvaćeni begunac, ili bolesnica koja samo što nije počela da povraća, ili duševno obolela osoba koja bi mogla da jurne na njih sa sekirom u ruci. I to mi je odvuklo pažnju, mada mi nije bilo prijatno. Kad smo konačno izašli na ulicu u Bateri parku, Itan je insistirao da pozove motorizovanu kočiju. Pomogao mi je da uđem i zatvorio vrata za mnom, isključivši ulične zvuke i malo me oslobodivši stiska grada. Zavalila sam se na škriputavo kožno sedište kad su motorna kola uz trzaj krenula napred. Itan me je ponovo uhvatio za ruku i nežno je držao da bi me ohrabrio. – „Hotel Albert“. I vozite niz Brodvej, molim vas – rekao je vozaču, a onda se okrenuo prema meni. – Duboko dišite, Klaro. – Dobro sam – prošaptala sam. – Bledi ste. Duboko dišite. Poslušala sam. Vozač je skrenuo na Brodvej i krenuli smo na sever prema Grinič Vilidžu i hotelu mog oca. Nikad nisam bila u hotelu „Albert“. U stvari, za dve nedelje koliko sam živela na Menhetnu, nisam mnogo toga obišla, ali posle nekoliko minuta vožnje uz duboko disanje, dok me je Itan držao za ruku, ono što sam videla kroz prozor izgledalo mi je poznato. Previše poznato.

159


Nagnula sam se napred na sedištu, netremice posmatrajući svet s druge strane prozora. – Kuda ćemo? – U redu je, Klaro. Nećemo proći pored Vašington plejsa. Obilazimo ga. Ako hoćeš, samo zažmuri i otvori oči kad stignemo pred hotel. Znala sam gde smo. Bili smo blizu. Nešto je proletelo pored prozora i ja sam ustuknula privivši se na Itanove grudi. – To je bio samo list novina na vetru. To je sve. Ali ličilo je na gomilicu pepela i Itan je to znao. – To je tri bloka odavde. Ne možemo da vidimo zgradu. Klimnula sam glavom pokušavajući da oteram strašnu tegobu iz grudi. Iz sve snage sam želela da nestane. – Zašto mora da bude ovako? – promrmljala sam. – Tako će biti samo danas. Sledećeg puta kad dođete, biće vam lakše. A posle toga će vam biti još lakše. Poverovala sam mu na reč i ponovo se naslonila na sedište. Osećala sam kako strava koja je pretila da me obuzme počinje da popušta. Nekoliko minuta kasnije kola su skrenula u meni potpuno nepoznatu Desetu ulicu. A onda smo stali uz ivičnjak i našli se ispred dvanaest spratova cigle i granita hotela „Albert“. Itan je platio vozaču pre nego što sam stigla i da se setim da posegnem za svojom torbicom. Onda je izašao iz kola i prošao na moju stranu. Otvorio mi je vrata i pružio mi ruku. Izašla sam polako, duboko dišući, kao što mi je Itan posavetovao. Kad su mi obe noge bile čvrsto na pločniku, pogledala sam hotel. Veoma je ličio na zgradu „Aš“. – Sve zgrade izgledaju isto – prošaptala sam. – Ali nisu iste. – Itan je zatvorio vrata kola i ona su se odvezla niz ulicu. – Želite li da vas otpratim unutra? Odmahnula sam glavom. – Mogu sama. – Ali čim sam to rekla, postala sam potpuno svesna koliko je Itan tog jutra učinio za mene. Znala sam da ne bih stajala tu da nije bilo njega. – Mnogo vam hvala na pomoći. Ne znam kako da vam zahvalim. – Upravo ste to uradili. – Nasmešio mi se a onda podigao ruku, spustio je s oklevanjem, pa je ponovo podigao i uvukao mi odbegli pramen nazad pod šešir. Njegov dodir me je uznemirio samo na tren, a onda sam shvatila da je putovanje tokom kojeg sam se grčevito držala za njega ostavili traga na mom izgledu. – O, bože! Mora da izgledam grozno! – počela sam da tražim ogledalce po torbici, ali nisam mogla da ga nađem. 160


– Divno izgledate. – Zaboravila sam ogledalce! – Klaro, dobro izgledate. Uštinula sam se za obraze i liznula usne. On mi se ponovo nasmešio. – Vratiću se po vas u dva. Sačekaću vas u predvorju. – Kuda ćete vi? – Na Menhetnu smo. Naći ću neko mesto da ubijem dva sata. Ne brinite. Odjednom sam se rastužila što me ostavlja, ali sam znala i da s ocem želim da se nađem sama. Dodirnuo je šešir u znak pozdrava i pošao, ali se onda okrenuo i znala sam da čeka da ja uđem u hotel i dovršim svoje putovanje. Zakoračila sam prema ulazu. Livrejisani vratar mi je otvorio vrata i srdačno me pozdravio. A onda sam se našla unutra. Nisam mnogo razmišljala o tome šta da kažem ocu, ili šta bi on mogao meni da kaže. Otkako sam u ponedeljak dobila njegovo pismo, razmišljala sam samo o tome kako da stignem do hotela. Sada, dok sam prolazila bogato ukrašenim predvorjem ka vratima restorana, shvatila sam da su temelji moje odluke da boravim na ostrvu poljuljani. Bila sam na Menhetnu. Nalazila sam se samo tri bloka od mesta gde su se preda mnom otvorila ognjena vrata pakla. I nastavila sam da hodam. Iz nekog uspavanog kutka u meni pojavilo se čudno samopouzdanje. Moj otac je sedeo blizu prozora i ustao je kad me je konobar koji me je dočekao na ulazu u restoran doveo do njega. Izgledao je isto kao pre šest meseci kad su on i majka došli da me odvedu kući posle požara i kad im to nije pošlo za rukom. Pitala sam se da li i ja njemu izgledam isto. – Klaro! – zagrlio me je i poljubio u obraz. Osećala sam seoski vazduh na njemu i aromu njegovog duvana, pa čak i dašak majčinog parfema, čiji mu se miris zadržao na odeći kad ga je zagrlila za rastanak. – Zdravo, oče. Odmakao se korak od mene i dalje mi držeći ruke na ramenima. – Došla si! – Pa…pozvao si me. – Ali nisam bio siguran da ćeš doći. Henrijeta je pomišljala da se nećeš pojaviti. Nervozno sam se nasmejala. – Pa, evo me. Da sednemo? – Naravno, naravno. Konobar koji je čekao da me otac pozdravi, sada mi je izvukao stolicu. Dok sam sedala, psihički sam se pripremala za sve ostalo što je Henrijeta mogla da im kaže. 161


– Pa, kako su kod kuće? – upitala sam. Konobar mi je dao jelovnik, a ja sam mu zahvalila. – Je li majka dobro? – Svi su dobro. Pitamo se kako si ti. U stvari, zabrinuti smo. Mislim da sam to pomenuo u pismu. Otpila sam malo vode iz kristalne čaše pred sobom. Unutra je svetlucala tanka spiralna kriška limuna. – Jesi. Ali, kao što možeš da vidiš, dobro sam. Prekrstio je ruke i pogledao me. Posmatrao me je kao što je imao običaj da čini kad proučava neki zbunjujuć simptom. – Izgledaš divno, tu nema spora. Ali…Henrijeta je pomenula da oseća potištenost u pismima koja si joj slala. Kaže da zbog toga nisi napustila ostrvo otkako si tamo otišla. Ni jedan jedini put. Polako sam spustila čašu. – Henrijeta mi nije pisala da je to zabrinjava. – Ali do danas nisi napuštala ostrvo. Je li tako? – Mogla sam da vidim brigu u njegovim očima i koliko ga je bolelo što mora to da me pita. – Nisam. Ali danas sam tu. – Ipak, nije ti bilo lako da dođeš, zar ne? Vidim koliko ti je teško bilo. Jedna od prednosti dugogodišnjeg zajedničkog rada s nekim je u tome što s vremenom počnete da osećate neizrečeno i da čitate govor njegovog tela. Moj otac je pročitao koliko mi je mukotrpan bio put do njega jednako lako kao što bi pročitao jelovnik pred sobom. – Da, bilo je donekle teško. Ali uspela sam, oče. Jedan prijatelj iz bolnice je pošao sa mnom i pomogao mi da dođem. Ponovo mi je proučio lice. Tražio je tragove onoga što prećutkujem. Mora da postoji još nešto. To je jasno osećao. Sada sam ja osmotrila njega. Shvatila sam da bih verovatno mogla da mu poverim koliko je Edvard uticao na mene. Pošto sam Doli, Itanu, pa čak i Endruu Gvinu, ispričala kako sam izgubila Edvarda, postala sam svesna da me niko ne smatra smešnom što sam se zaljubila u čoveka kog sam jedva poznavala. Niti me je iko od njih ismevao zbog načina na koji sam žalila zbog njegove smrti. Međutim, činilo se i da svaki put kad s nekim podelim priču o Edvardu, njegov uticaj na mene pomalo slabi. A ja nisam želela da ga potpuno zaboravim. Tako malo mi je ostalo od njega, što mogu da zadržim. – Neko vreme mi je bilo teško, oče. To moram da priznam. Strahote požara…trebalo mi je više vremena da se te strahote ublaže i postanu podnošljivije. Ali nisam onakva kakvu si me poslednji put video. – Znači, sad možda misliš da je vreme da kreneš dalje? Da potražiš drugi posao?

162


Pomerila sam se na stolici. – Nisam tražila drugi posao. Volim da radim na Elisu. – Ali rekao bih da te to sprečava da kreneš dalje posle požara, Klaro. Bar nama tako izgleda. – Vama? – Tvojoj majci, meni i Henrijeti. Svi to vidimo u tvojim pismima. Henrijeta posebno. Slažem se da više nisi ona ista devojka koju smo videli posle požara, ali nisi ni ona koja je otišla od kuće da bi učila za bolničarku. Promenila si se, Klaro. – Svi se menjaju. Klimnuo je glavom. – Naravno da se menjaju. Ali nisu sve promene dobre. Čim su te reči prešle preko njegovih usana, setila sam se da sam baš isto to i sama rekla Itanu pre samo dan-dva. – Deluješ mi tužno – nastavio je. – A zbog toga smo i mi tužni. Mislim da treba da odeš iz Njujorka. Svi to mislimo. Na trenutak sam bila ostala bez reči. Kad sam konačno progovorila, iznenadile su me sopstvene reči. – Ja sam odrasla žena, oče. Sama donosim odluke o tome gde ću živeti i raditi. Baš kao što si ti činio kad si odrastao. Nikad ranije nisam tako razgovarala s ocem. Malo je nedostajalo da mu se odmah izvinim, ali on me je preduhitrio. – Potpuno si u pravu. Ne govorim ti šta da radiš. Samo ti predlažem, Klaro, jer te volim i mogu da sagledam tvoj život iz ugla koji je tebi nedostupan. Videla si nešto…jezivo. Jezivije nego što predstavljaš. Mislim da, ostajući u Njujorku i na Elisu, previše tražiš od sebe. – Ali ja želim da budem u Njujorku! – Tu si želela da budeš. Ali mislim da to nije mesto o kom si maštala. Ne više. Tada se pojavio konobar, ali je otišao pošto je video da smo se upustili u ozbiljan razgovor. Pogledala sam oca pravo u oči. – Ne vraćam se u Pensilvaniju. – Nisam ti to ni predložio. Među nama je drugi put zavladala tišina. – Nisi? – Ne. Znam da voliš ovaj grad i znam da naš miran život kod kuće nije ono što želiš. Ali postoje i druga mesta osim Njujorka, Klaro. Došao je u Njujork da mi nešto predloži. To mi je sad postalo jasno. – Šta predlažeš? – Imam prijatelja koji predaje u medicinskoj školi. Putuje u Edinburg, gde će godinu dana raditi na jednom istraživanju na tamošnjem univerzitetu. Žena 163


mu je krhkog zdravlja i treba joj danonoćna nega. On želi da unajmi medicinsku sestru koja bi pošla s njima u Škotsku. Svakog drugog vikenda bi bila slobodna. I mogla bi da putuješ s njima u razgledanje Britanskih ostrva, kao i po Evropi. Rekao sam mu da ću te pitati želiš li taj posao. Dobićeš ga ako ga želiš. – Edinburg? – Ta jedna reč obuhvatala je desetine pitanja. Moj otac kao da ih je već sva bio razmotrio. – Znam da si čeznula da vidiš Evropu isto koliko si želela da vidiš Njujork. Evo ti prilike. To je samo godinu dana. Kad se vratiš u Ameriku, moći ćeš da razmisliš kuda dalje. Oni su fini ljudi. Ona je posebno dobra, uprkos brojnim zdravstvenim problemima. I mada ćemo tvoja majka i ja biti tužni jer ćeš biti veoma daleko, bar ćeš se mrdnuti s onog ostrva. Na pomisao da napustim Elis zauvek, osetila sam ushićenje, ali sam se i užasnula. Jedva sam mogla da progovorim. – Obećaj mi da ćeš razmisliti o tome, važi? Imaš nešto više od nedelju dana da odlučiš. Oni polaze prve nedelje oktobra. – Obećavam da ću razmisliti. Nasmešio se, pružio ruku preko stola i spustio šaku na moju. – Tako mi je drago što to čujem. I tako mi je drago što si danas došla. Siguran sam da ti je bilo teže nego što priznaj eš. Uzvratila sam mu osmehom ne želeći da to potvrdim niti da opovrgnem. On mi je pustio ruku i oboje smo uzeli da pogledamo jelovnike.

164


Dvadeset sedam

Moj otac je u dva imao zakazan sastanak s jednim kolegom u centru Menhetna. Izvinio mi se zbog toga, ali meni je bilo drago kad sam ga u petnaest do dva poljubila za rastanak. Trebalo mi je nekoliko minuta samoće kako bih se presabrala i u miru razmislila o očevom predlogu pre nego što se Itan vrati. Ocu sam rekla da ću mu do sredine meseca telegramom javiti šta sam odlučila. Kad je otišao, smestila sam se u predvorje odakle su se videla ulazna vrata. Dok sam zamišljala kako godinu dana živim u Škotskoj, putujem po Evropi i staram se samo o jednoj krhkoj ženi, prožeo me je neki čudan, ali prijatan bol zbog odlaska s ostrva. Bio je to bol zbog gubitka nečeg što nam prija samo zato što je poznato, a ne zato što nam je drago. Prvi put otkako sam ostrvo odabrala za svoj dom, mogla sam da zamislim kako pakujem kofere i odlazim. Ako zaista nameravam da prebolim Edvarda, kako znam i umem, moram to da izvedem do kraja. Ipak, pomisao da ću to stvarno i uraditi ispunjavala me je istim užasom koji sam osećala jutros kad sam napuštala ostrvo. Toliko sam se zanela zamišljajući svoj život bez smisla i tuge koju je u njega unosio Edvard da nisam ni primetila kad je Itan ušao u hotel i prišao mi sa šeširom u ruci. – Zar nije prošlo dobro? – nežno je upitao kad sam ga začuđeno pogledala. Brzo sam ustala. – Koliko dugo već stojite ovde? – Kratko. Zar nije prošlo dobro? – Nije. Mislim, jeste. Prošlo je dobro. – Divno. – Izvio je obrvu. – Da li je to vaša uobičajena reakcija kad se desi nešto dobro? – Samo sam iznenađena. Mislila sam da će otac pokušati da me nagovori da se vratim kući u Pensilvaniju. Ali nije to pokušao. Itan me je uzeo za ruku pa smo krenuli prema izlazu iz hotela. – Onda je to začelo bila prijatna poseta. Izašli smo na sunce ranog popodneva. – On smatra da treba da napustim Njujork.

165


Itan je bio podigao ruku da zaustavi kočije, ali ju je onda spustio. – Zbog onoga što vam se ovde desilo? – Da. – Da li se slažete s njim? Odmahnula sam glavom. – Ne znam. Našao mi je posao negovateljice kod jednog starijeg para koji se seli u Škotsku na godinu dana. Muž će se baviti nekim istraživanjem na tamošnjem univerzitetu. Žena je krhkog zdravlja i treba joj stalna nega. – Škotska? – rekao je kao da ne može da zamisli da ću pristati. – Oduvek sam želela da vidim Evropu. Pored toga, znala sam da ne mogu zauvek ostati na ostrvu. To sam oduvek znala. – Da, ali jedino što vas zadržava na ostrvu jeste vi sami, Klaro. Možete otići kad god želite. I ne morate da odete u Škotsku kako biste pobegli od toga. Bilo je istine u njegovim rečima, istine koju sam i sama odavno znala. Sama sam sebe držala prikovanu za ostrvo. Ako nameravam da otputujem u Škotsku, ili bilo kuda, onda moram nešto da obavim. Ukoliko budem čekala, mogla bih da izgubim hrabrost, posebno ako se vratim na ostrvo i dozvolim mu da me ponovo uljuljka u obamrlost. Znala sam da ću uz Itana pored sebe moći da obavim to što treba. – Želela bih da se provezemo pored zgrade „Aš“ – kazala sam. Itan me je pogledao. – Molim? – Ozbiljna sam. Hoću da prođem tuda. – Znate da ste pre samo dva sata, kad ste pomislili da se vozimo tuda, skoro pali... – Da, znam. Ali hoću da pokušam. Drugačije je kad sama rešim da uradim to. Razumete? Kad sam mislila da prolazimo tuda, a nisam bila pripremljena za to, osećala sam se nemoćno. Ali ako tražim da me provezu tuda, onda ja držim konce u rukama. Činilo mi se da nije ubeđen da znam šta govorim. – Dobro – rekao je polako. – Moram da shvatim šta se dogodilo između mene i Edvarda, i da to prihvatim. Moram da prođem pored mesta gde sam ga gledala kako srlja u smrt. I hoću da saznam gde je sahranjen. Rekli ste da je to moguće. Hoću to da uradim. Samopouzdanje u mom glasu iznenadilo nas je oboje. – Onda ćemo to i uraditi. – Uzeo me je pod ruku i zaustavio kočiju u prolazu. Kad smo seli u kočiju, Itan je rekao kočijašu da nas proveze pored zgrade „Aš“.

166


Kočijaš se okrenuo prema nama. – Ako želite da vidite tragove požara, nećete videti ništa. Već neko vreme to govorim turistima. Nema ničeg. – Samo vozite polako, u redu? – uljudno je rekao Itan. Kočijaš je slegnuo ramenima i ponovo se okrenuo. Krenuli smo i za nekoliko minuta pred nama se ukazao Trg Vašington i zgrada s fasadom od crvene cigle, mesto moje propasti. Nagonski sam uhvatila Itana za ruku. – Recite mu da skrene u Ulicu Grin. – Glas mi je u sopstvenim ušima zvučao napeto. Itan je ponovio moja uputstva. Zgrada je polako postajala sve veća i na kraju mi je potpuno ispunila vidno polje. Teško breme koje mi je celog dana pritiskalo grudi odjednom se razvilo kao ruža u stakleniku. Jedva sam čula Itanov glas kako mi neprestano ponavlja da sam bezbedna. Kočijaš je vozio polako kao što smo mu naložili, ali, dok smo skretali u Ulicu Grin, krajičkom oka sam primetila da se osvrće prema meni. – Stanite ovde! – rekla sam škripavo, kao iskidan metal na vetru. – Šta ste rekli? – upitao je Itan. – Kažite mu da stane. Ovog puta moj glas je odjeknuo kroz kabinu i vozač je povukao uzde. Dok me je Itan pitao jesam li sigurna da to želim, izašla sam iz kočije ispred piljare. Odjednom su me skolili zemljani miris povrća i sećanje na miris dima. I Itan je iskočio napolje. Ćula sam ga kako govori kočijašu da nas sačeka. Ali jedva sam primetila da mi se pridružio kad sam krenula preko popločane ulice, ne obazirući se na sirene kola i zvonjavu zvonaca na biciklima. Kao da me je gonila neka sila dok sam zakoračivala na pločnik na koji su padali mrtvi. Bio je očišćen od tragova ljudskog stradanja. Crveni cvetovi su se pretvorili u bledo sećanje. Ljudi koji su prolazili pored mene kao da nisu bili svesni po čemu gaze. Sagnula sam se i pritisnula šake na topli pločnik. – Žao mi je – prošaptala sam. – Žao mi je. Itan je čučnuo na samo nekoliko centimetara od mene. Valjda je bio spreman da me uhvati ako se onesvestim od očajanja. Ali ja nisam osećala očaj dok sam čučala na tom običnom pločniku u srcu Menhetna. Osećala sam samo žaljenje što smo tako krhki. Tela su nam tako slaba. Sposobni smo za tako moćna osećanja. Da je naša fizička snaga ravna silini naših emocija, mogla sam da odletim do prozora u plamenu i simsa gde je Edvard stajao i spustim ga na ulicu. Ili bi on mogao da doleti meni. Ali unutrašnja snaga nadmašuje onu spoljašnju. – Nisam mogla da ga spasem – rekla sam naglas. 167


Trenutak-dva kasnije, osetila sam Itanove ruke na ramenima. Podigao me je i poveo odatle. U tišini smo se vratili do kočije. Itan mi je pomogao da uđem i zatvorio vrata. Vozač se okrenuo i pogledao me razrogačenih očiju. Kad je Itan seo u kočiju, okrenuo se prema meni i uzeo me za ruku. – Želite li i dalje da vidite gde je sahranjen? Klimnula sam glavom. Itan se obratio vozaču. – Sedište „Njujork tajmsa“, molim vas. Vozač ništa nije rekao dok se kočija odvajala od ivičnjaka. – Jeste li dobro? Trebao mi je trenutak da odgovorim Itanu, ali, ma koliko čudno izgledalo, bilo mi je dobro. I dalje sam osećala duboku tugu zbog onoga što sam izgubila, ali dok sam klečala na pločniku na kom je Edvard izdahnuo, prisetila sam se da je on zaista postojao. Naša iskra ljubavi bila je stvarna. Dovoljno slatka da uživam u njoj, ali i dovoljno duga da na kraju tugujem za njom. – Vredelo je – konačno sam rekla. – Bilo bi mi žao da ga nisam upoznala. I drago mi je što to mogu da kažem. Itan je pomilovao moju nadlanicu bez reči me podržavajući. Uvek bi trebalo da se radujemo kad kažemo da je to što smo nekog voleli i što je on voleo nas bilo vredno cene koju smo za to platili. Osetila sam da se opuštam prvi put otkako sam otvorila očevo pismo. Teret koji mi je pritiskao grudi sveo se na osećaj da sam ostavila nedovršen posao, ali više me nije prožimao užas. Edvard mi je rekao da su njegovi roditelji živeli u Njujorku otkako su sišli s trajekta. Mogla sam samo da se nadam da su svog sina sahranili tako da mogu bar da se oprostim s njim, da mu zahvalim što me je voleo, kažem mu koliko mi je žao što me je čekao na devetom spratu kad je izbio požar i da nikad neću zaboraviti kako je plemenito pružio ruku onoj mladoj ženi kad su zajedno odleteli u nebesa. Vozili smo se u tišini, držeći se za ruke. Bilo mi je drago što Itan zna da su u tim trenucima, dok nas je kočija vozila dalje prema centru, reči suvišne. Izašli smo na Brodveju a Itan me je uhvatio za ruku dok smo ulazili u zgradu „Njujork tajmsa“. Upitao je nasmešenu ženu na recepciji gde mogu da potražim čitulju jedne od žrtava požara u fabrici „Trajangl“. Ona nas je odvela do čitaonice, gde su poslednja izdanja bila izložena na stalcima u drvenom okviru. Ali meni je trebalo neko starije izdanje. Žena se vratila posle nekoliko minuta noseći više starih brojeva. Kad mi ih je dala, rekla je da ne moram da platim. Sigurno je pretpostavila da tražim čitulju drage osobe koja je stradala u požaru, o kojem je grad i dalje pričao. Sela sam za drveni sto i spustila novine ispred sebe. To su bili brojevi od ponedeljka, utorka i srede posle požara. 168


– Možda biste želeli da ostanete sami? – upitao je Itan. – Ne. Slobodno ostanite. – Pogledala sam ga. Delovao je zabrinuto za mene. – Mislim, želim da ostanete. Seo je na stolicu pored mene. Kada sam uzela prve novine i otvorila ih, odmah sam osetila kako mi naviru vrele suze pred napisima koji su čak i trećeg dana posle požara vrištali o neopisivom užasu koji se desio prethodne subote po podne. Brzo sam osmotrila sadržaj tražeći broj stranice sa čituljama da pobegnem od nesreće s naslovne strane. Međutim, Edvardova čitulja nije bila među desetinama drugih čitulja raspoređenih na nekoliko strana. Mnoge su bile samo kratka obaveštenja o smrti siromašnijih pokojnika. Sklonila sam prve novine na stranu i uzela druge. Ponovo sam skrenula pogled s napisa na prvoj strani koji u utorak posle požara već nisu bili tako veliki. Našla sam čitulje. Čim sam otvorila prvu stranu, zastao mi je dah. Edvard me je gledao. Njegovo nasmejano lice mi je privuklo pogled. Sigurno je sve ovo vreme čekao da dođem i nađem ga. – Evo ga – prošaptala sam, ali verovatno previše tiho da bi čak i Itan mogao da me čuje. Na trenutak sam samo sedela i gledala Edvardovu crnobelu sliku. Proučavala sam crte njegovog lica – nos, čelo, oči i kovrdže koje vire ispod oboda šešira. Upijala sam ga kao žedan nomad kad naiđe na vodu u pustinji. Nisam bila svesna da plačem dok mi jedna suza nije skliznula na papir i trgla me. Zatreptala sam da rasteram suze i pred sobom ugledala maramicu. Kad sam se okrenula, videla sam Itana kako je drži tužno me gledajući. Zahvalila sam mu i pritisnula tkaninu na oči, osećajući blag šumski miris Itanovog losiona posle brijanja. Onda sam počela da čitam. STANOVNIK BRUKLINA POGINUO U TRAGIČNOM POŽARU GOSPODIN EDVARD BRIM, JEDINI SIN GOSPOĐE I GOSPODINA DŽOZEFA BRIMA IZ BRUKLINA, POGINUO JE U KATASTROFALNOM POŽARU U SUBOTU PO PODNE NA SVOM RADNOM MESTU NA MENHETNU, GDE JE RADIO KAO KNJIGOVOĐA. NJEGOVI OSTACI DONETI SU U KUĆU NJEGOVIH RODITELJA. SAHRANA JE ODRŽANA U PONEDELJAK NA GROBLJU GRIN-VUD U BRUKLINU. ZAHVALJUJUĆI DOBROTI I BLAGOSTI, EDVARD JE STEKAO MNOGO PRIJATELJA. BIO JE SIN PUN LJUBAVI I ODAN BRAT. VELIKI BROJ NJEGOVIH PRIJATELJA I ROĐAKA PRISUSTVOVAO JE SAHRANI KAKO BI MU ODALI POSLEDNJU POČAST.

169


PORED

RODITELJA, POKOJNIK JE ZA SOBOM OSTAVIO SESTRU, GOSPOĐICU MARGARET BRIM, NEKOLIKO TETKI, STRIČEVA I UJAKA, MNOGO ROĐAKA I VERENICU, GOSPOĐICU SAVINU MEJFILD.

Maramica iz moje ruke je odlepršala na pod.

170


Dvadeset osam

Itan je bez reči sedeo pored mene. Nije me pitao šta mi je, ni šta piše u novinama. Nije rekao ni reči. To mi je bio prvi pokazatelj da je on već znao za Edvardovu veridbu. Ipak, čekala sam da kaže nešto videvši me zapanjenu, da mi otme novine i naglas pročita te jezive reči. Pošto on to nije učinio, ponovo sam pročitala čitulju, a onda i poslednjih pet reči, i to nekoliko puta. Čula sam sebe kako šapućem: – Nemoguće. Kako je to moguće? Bilo je nezamislivo da bi se Edvard onako ponašao prema meni da se bio obećao drugoj. Nisam mogla da verujem da bi bio tako bezdušan da mi se udvara i gleda me onako da je bio veren. Osim ako…osim ako u svojoj naivnosti nisam njegovu finoću prema sebi protumačila kao izraz fizičke privlačnosti. Je li to sve? Da li je Edvard samo bio dobar prema došljakinji na Menhetnu? Da li je razgovarao sa mnom da bih se osećala prihvaćeno i pozvao me u krojačku radionicu iz puke ljubaznosti? Ne. Nije mi se samo učinilo da je zainteresovan za mene. Jasno sam videla želju u njegovim očima. U to nema sumnje. Osetila sam bolno probadanje, koje je postajalo sve jače kako sam shvatala istinu. Edvardu nije bilo stalo do mene onako kako je meni bilo stalo do njega. A i kako bi? Imao je verenicu. Bila sam budala, ali ne tolika da običnu ljubaznost pobrkam s udvaranjem. Bila sam glupa devojka koja je verovala da joj je ljubav uzvraćena. Nije bilo reči kojima bih opisala koliko me je zabolela ta spoznaja. Patnja je bila tako surova i obeshrabrujuća da čak ni suzu nisam mogla da pustim. Kad čovek žali, suze su melem koji ublažava gubitak, ali ovo, ovo nije bila žalost. Ovo je bilo nešto mračnije i samotnije. Itan se pomerio na stolici, podsetivši me da je tu. Okrenula sam se prema njemu bez suza, ali nisam mogla da ga pogledam u oči. – Znali ste.

171


– Doli mi je rekla. – Po njegovom tonu se videlo da je pomalo nerado prisustvovao mom otkrivanju istine. Bila sam ubeđena da ni on ne gleda u mene. – Ona je pre nekog vremena potražila njegovu čitulju. – Kad vam je to rekla? – Juče. Zamislila sam ih kako, na odeljenju za šarlah, vode poverljiv razgovor o jadnoj, naivnoj Klari, obmanutoj i nasamarenoj, koja sad žali za čovekom koji je bio veren. – Nije mogla da se natera da vam kaže – nastavio je Itan. – Sve vreme se nadala da ćete najzad doći u grad i sami otkriti istinu. – Da ću sama otkriti – tupo sam ponovila. – Doli kaže da je pokušavala da vam natukne kako bi trebalo da saznate više o Edvardu Brimu, ali pošto je prošlo skoro šest meseci, pomišljala je da to nikad nećete učiniti. – Znam koliko je prošlo – rekla sam čudnim glasom, lišenim emocija. – Ona brine za vas, Klaro! Smatrala je da zaslužujete da znate istinu, makar vam ona teško pala. – Istinu? Je li to posredi? – obrecnula sam se. Meni to nije izgledalo kao istina. Istina bi trebalo da bude uzvišena i čista. Itan mi nije odgovorio. – To znači da ste se složili s njom, da treba da saznam za ovo – nastavila sam. Neko vreme je ćutao. U tim trenucima tišine setila sam se kako mi je Itan, nakon što je predložio da otkrijemo gde je Edvard Brim sahranjen, nekoliko puta ponudio priliku da odustanem od toga. Doli je očigledno morala da ga nagovara na ovo. – Doli i ja smo brinuli da možda ne biste otišli s ostrva ako ne saznate istinu – konačno je progovorio. Njegove reči su me istovremeno dirnule i razgnevile. – Nisam imala nameru da doveka ostanem na ostrvu! Zar ste stvarno to mislili? Da ću tamo dočekati starost? Jeste li zaista to mislili? Itan je načas oklevao. – Ne. – A ipak ste skovali plan da me dovedete u ovu zgradu iako ste znali šta ću otkriti. Emocije koje su mi do pre samo koji trenutak izmicale sada su provalile. Skočila sam sa stolice, koja je zaškripala po mermernom podu i oboje nas prenula. Zgrabila sam torbicu i krenula prema vratima, što dalje od Itana i što dalje od otvorenih novina koje su ležale između nas. Prošla sam pored žene koja mi je donela stare brojeve i krajičkom oka videla njeno iznenađeno lice dok sam žurno prolazila pored recepcije. Iza sebe 172


sam čula Itana kako zahvaljuje u naše ime dok žuri da me stigne. Izletela sam kroz dvokrilna ulazna vrata na popodnevno sunce. Grad je pulsirao u svom uobičajenom ritmu. Prolazili su tramvaji, konjske zaprege, bicikli, muškarci u odelima i muškarci u ritama; bilo je prodavačica cveća, žena sa suncobranima, uličnih trgovaca i dečaka koji prodaju novine. Ulica koja je vrvela od života bila mi je tako strana da sam se naglo zaustavila. Itan je zamalo udario u mene. – Klaro. Ignorisala sam ga, mahnula kočijama u prolazu, ali nisu se zaustavile. Pokušala sam još jednom i uspela. Itan mi je ponudio pomoć da uđem, ali sam je odbila, a onda se i sam smestio pored mene. – Kej kod Bateri parka – rekla sam kočijašu. Kola su krenula. – Klaro. – Itan me je uhvatio za ruku, a bili smo preblizu u kolima da bih mu se oduprla. – Izvinite! Mislio sam da je trebalo tako da postupim. – Usred poslovne zgrade u srcu Menhetna dok vi sedite pored mene? Mislili ste da je baš tako trebalo da postupite? Iznenada je toliko podigao glas da je zvučao ljutito kao ja. – A šta je trebalo? Recite mi! Istina ponekad boli, Klaro. Ali istina je istina. O, da, istina je zaista bolela. Ispala sam budala. Doli je znala. Itan je znao. A sad sam to znala i ja. Onda sam to rekla i naglas. – Niste ispali budala – odvratio je Itan. – Nikad nije budalasto voleti nekog. Edvard Brim je bio budala. I gore od toga. Vi niste uradili ništa čega se treba stideti, Klaro. Ali u istom tom trenutku dok me je Itan uveravao da nisam uradila ništa zbog čega bih se kajala, shvatila sam strašnu istinu. Baš tog dana poslala sam Endrua Gvina s Elisa s dokazom obmane poput onog kakav je Itan maločas predočio meni. Endru Gvin je sada negde na Menhetnu s Lilinim pismom kod sebe, istim onim pismom koje bi bilo spaljeno nepročitano da seja nisam umešala. Danas, sutra, sledeće nedelje ili sledećeg meseca, Endru Gvin će naći pismo i pročitati ga. Onda će se osećati isto kao ja sad, samo još gore. Ja sam volela Edvarda, ali nisam bila udata za njega. Nisam mu se zavetovala, niti sam s njim delila postelju i svoje telo, nisam uzela njegovo prezime. Nisam se venčala s nekim ko je već bio u braku. Prijatna jutarnja svežina ustupiće mesto nemilosrdnoj vrelini izdaje i Endru Gvin će poželeti, baš kao i ja sada, da se vrati tugovanju i njegovoj otupljujućoj jezi. – Ne moramo odmah da se vratimo – rekao je Itan. Promrmljala sam da ja moram.

173


On je uzdahnuo, skoro ozlojeđeno. – Zaboga, Klaro. Nemojte opet da se izgubite na tom ostrvu! On nije vredan toga! Kao da sam marila samo za svoj mali nesrećan život. Samo za sebe i ni za kog drugog. Ruka mi je poletela prema vratima kočije, iako smo još bili u pokretu, a luke nije bilo ni na vidiku. Htela sam da izađem. Da napustim Menhetn. Da odem. – Čujete li me? – Itan je podigao glas. – On nije vredan toga. Zažmurila sam na tren obuzdavajući se da ga ne udarim. – Nemojte vi da mi pričate o vrednostima – odvratila sam suvo kad sam se smirila. Te reči su mi izletele iz usta kao komadići razbijenog stakla. – Hoću da vam govorim o vrednostima – odsečno je odvratio. – Neko mora! Pogledom sam tražila vodu, luku, trajekt, razdaljinu. Ostrvo. Zašto već nismo na keju? – Ne možete ponovo pobeći na ostrvo i nestati na njemu. – Itan je zvučao razočarano. – Ne možete. – Šta se vas tiče šta ću da radim? – Zar vam nije jasno? Nisam mogla da se usredsredim dovoljno da bih shvatila zašto Itan uopšte pokazuje zanimanje za mene. Htela sam samo zaklon satkan od tišine i samoće kako bih našla način da živim s onim što mi je učinjeno i s onim što sam ja učinila. Bar je trajekt bio na vidiku. Kad se kočija zaustavila izletela sam iz nje kao da me đavoli gone. * Povratak trajektom bio je znatno drugačiji od jutarnjeg putovanja. Nisam se držala za Itana sklopljenih očiju i glave oslonjene na njegove grudi. Nisam bila na ivici da skočim u vodu, ili da se bez svesti srušim na palubu. Nepomično sam sedela na istom sedištu kao pre nekoliko sati. Ni Itan me ovog puta nije držao za ruku, niti me je posmatrao. Gledao je put Elisa, koji je sve više rastao kako smo mu se približavali. Dok je Menhetn ostajao za nama, otuđenost mi je sve jače stezala dušu kako smo prilazili ostrvu. Kao da je zaboravilo ko sam ili, što je još gore, kao da mi je zatvorilo svoja vrata u času kad sam ga napustila. Obuzele su me zle slutnje kakve bi skolile onog koje sve stavio na kocku, iako mu osećaj šapće da 174


mu tog dana sreća nije naklonjena. Podigla sam glavu da pogledam ostrvo dok smo se bližili doku, nadajući se da sam samo imala previše težak dan i da će me moje utočište ponovo toplo dočekati. Ali, dok je brod pristajao uz obalu, a putnici ustajali spremajući se za iskrcavanje, pomisao da sam se ogrešila o dobrog čoveka nije mi davala mira. Nisam ustala da siđem s trajekta, što je iznenadilo Itana. Stajao je pored mene i čekao, očigledno ne uspevajući da protumači moje oklevanje pošto sam samo nekoliko minuta ranije utrčala na trajekt kao da jedva čekam da se vratim na Elis. – Stigli smo – najzad je rekao mada je svakako znao da sam svesna da se brod zaustavio i da su se skoro svi putnici iskrcali. Ponudio mi je ruku i ja sam je prihvatila. Ustala sam i polako zakoračila, a onda se zaustavila. – Šta je bilo, Klaro? – Sve je drugačije – prošaptala sam, više za sebe nego za zbunjenog Itana, koji je stajao pored mene. Ništa nije rekao i bilo mi je drago što me nije podsticao da izađem s trajekta kao onda kad smo se ukrcavali. Trenutak kasnije, skupila sam hrabrost da se suočim s dočekom koji mi je ostrvo pripremilo, kakav god bio. Još dok smo stupali na brodske stepenice, znala sam da mog utočišta više nema. Prozirni veo je podignut. Kad sam zakoračila na gostoprimljivu obalu, sa zapanjujućom jasnoćom sam shvatila da se tokom nekoliko sati mog odsustva nije promenilo ostrvo. Ja sam se promenila. Držala sam Itana za ruku i dok smo se probijali kroz gužvu u pristanišnoj zgradi, osetila sam da Itan ne zna šta da radi sa mnom. Da mi ponudi da sednemo, da me odvede u moju sobu ili da me ostavi u zgradi pristaništa? Ni sama nisam znala šta ću sa sobom. Sada kao da nije bilo utočišta za mene. – Ne znam kuda bih – rekla sam. – Kafa? Ta jedna reč, poziv da popijem kafu s njim, zvučala je ljubazno, ali kolebljivo, kao da je želeo da bude sam, ili bar da se skloni od mene. Kao da sam ga razočarala. Klimnula sam glavom i krenuli smo na treće ostrvo. Kad smo prešli prag glavne zgrade, setila sam se da sam upravo tu prvi put videla Endrua Gvina s Lilinom maramom obavijenom oko vrata. Odjednom me je ophrvala tuga. Gospođa Krouli je ustala od prijemnog stola sa glavnom knjigom u rukama, razgovarajući s drugom sestrom. 175


– Već ste se vratili? – iznenađeno je izvila obrvu kad je videla da Itan stoji pored mene. Klimnula sam glavom. – Dala sam vam slobodno do kraja dana, sestro Vud. Zar to niste rekli ocu? – On je posle našeg ručka morao na sastanak. – Nastavila sam da koračam. Nisam želela da naširoko objašnjavam zašto sam se vratila ranije. – Stanite – doviknula je gospođa Krouli. – Imam nešto za vas. S naporom sam se okrenula prema njoj. Misli su mi bile daleko od bolničarskih dužnosti pod njenim rukovodstvom. – Znate onog gospodina Gvina s odeljenja za šarlah koji je danas otpušten? Tražio vas je pre nego što je otišao. Učinilo mi se da mi je srce zastalo u grudima. – Stvarno? Gospođa Krouli se sagnula i otvorila fioku svog stola. – Insistirao je da vam dam ovo. Ali, moram vam reći, sestro Vud, da smatram kako nije pametno primati lične poruke od pacijenata. A ni poklone. – Poklone? – prošaptala sam. Gospođa Krouli se ispravila i izvukla nešto iz fioke. U rukama je imala paket umotan u papir u kom je bila Lilina marama. Traka koja je krila tajne tog paketa i dalje je bila vezana.

176


Dvadeset devet

Na trenutak sam bila u stanju samo da zurim u paket u ruci gospode Krouli, kao da sam se plašila da bih se mogla probuditi iz sna ako posegnem da ga uzmem. Itan se pomerio pored mene i čula sam kako i on uzdiše kad je shvatio šta gospođa Krouli drži. – Možete da ga uzmete – prekorno je rekla gospođa Krouli. – Ne mogu da mu kažem da nećete da ga primite. Otišao je. Polako sam pružila ruku i gospođa Krouli mi je tutnula paket s presavijenom porukom zavučenom pod traku. – Dozvolila sam mu da vam to ostavi iako to smatram pogrešnim, sestro Vud. On je bio veoma rad da vam izrazi zahvalnost. Ne morate zadržati poklon ako vam je nelagodno. Privukla sam paket uza se. – Hvala vam, gospođo Krouli. Okrenula sam se na peti i žurno se udaljila od nje. Itan je pošao za mnom. – Klaro – pozvao me je. Kad sam skrenula za ugao hodnika, daleko od gospode Krouli i njenog ispitivačkog pogleda, naslonila sam se na zid. Itan me je pratio. U očima mu se videla zabrinutost. Posmatrala sam paket u drhtavim rukama, tražeći znake da je bio otvoren, pa ponovo uvezan. Nisam bila sigurna. Činilo mi se da nije. Izvukla sam poruku ispod trake i sekund ili dva mogla sam samo da je držim. – Želite da ostanete sami? – Videla sam da Itan shvata zašto sam u kočiji reagovala onako. Malo je nedostajalo da ono što je on uradio meni ja uradim Endruu, ali na mnogo bolniji način. Međutim, nisam želela da ode. Prijalo mi je da uza se imam nekog snažnog ko sve ovo gleda sa strane. Ceo dan mi je ulivao snagu, čak i u kočiji, kad sam imala želju da ga udarim. – Ne morate da idete. – To nije bilo isto kao da sam rekla da želim da ostane. Pre bih rekla da se zadržao nego da je ostao. A onda sam otvorila poruku koju sam držala. Draga sestro Vud,

177


Hvala vam što ste čuvali knjigu uzoraka mog oca dok sam bio bolestan. Bez razloga sam brinuo jer mi je kovčeg jutros vraćen s netaknutim sadržajem. Sigurno ste znali da će biti tako, ali ipak ste uradili ono što sam vas zamolio, iako to ne spada u vaše dužnosti. Tek sada shvatam da ste zbog onog što sam tražio od vas mogli biti kažnjeni, zbog čega ću se večno kajati. Izvinjavam se što sam vas doveo u takvu nepriliku. Vi ste samo hteli da mi ublažite tugu. Nikom ne bih poželeo ono što sam proživeo u poslednje dve nedelje, ali sam zahvalan što sam bio na ovom ostrvu, čak i onako bolestan, jer sam tu naučio da hrabro prihvatim breme koje mi je bog namenio. Da na Elis nisam stigao kao bolesni udovac, s njega bih izašao kao ogorčeni udovac. Verujem da vama treba da zahvalim što ste me podsetili da slike na urni, iako su lepe, nisu stvarne. Stvaran je život u svoj svojoj složenosti. I mada može biti bolno težak, može biti i neopisivo prelep. Zauvek ću vam biti zahvalan što ste sačuvali zbirku pesama moje majke od peći koja je progutala prtljag moje žene. Hoću da vam dam Lilinu maramu kao mali znak zahvalnosti. Rekli ste mi da vam je zapala za oko prvog dana kad smo se sreli i da smatrate da je veoma lepa. Znam da ste prošli težak put, baš kao i ja. Verujem da će vam ova marama razvedriti dušu kao što je razvedravala moju dok je bila kod mene. Vaš iskreno zahvalni,

Endru Gvin

Grunule su mi suze. Sa strane sam videla Itana kako prevrće po džepovima, verovatno tražeći maramicu koju mi je već jednom pozajmio toga dana. – Zaboravila sam vašu maramicu u sedištu novina – rekla sam glasom drhtavim poput dečjeg. – Je li to zbog pisma koje je napisala njegova žena? Je li ga pročitao? Je li ljut na vas što ste ga držali kod sebe? Odmahnula sam glavom i dala Itanu pismo. On ga je brzo pročitao. Kad je Itan podigao pogled, činilo se da mu je laknulo zbog mene, ali je istovremeno bio tužan, možda i razočaran, što je istina pretrpela poraz. Endru Gvin nikad neće saznati istinu. Ostrvo je napustio kako žrtva obmane, ali ispunjen nadom. 178


Danima sam lupala glavu pitajući se šta činiti s Lilinim pismom. Pritom sam se osećala više nego nedoraslom da donesem odluku za kakvu je potrebna Solomonova mudrost, a ipak sam je donela. Nepozvana sam upala u tuđ život, i to ne jednom, već dvaput: prvi put kad sam uzela pismo, koje bi svakako bilo spaljeno, a drugi put kad sam ga umotala u maramu koju sam sada držala u ruci. Onda se umešalo proviđenje i oslobodilo me utiska da u rukama držim bilo čiju sudbinu osim sopstvene. – Pretpostavljam da nije bilo suđeno da sazna – konačno je rekao Itan. – Ne. Nije bilo suđeno. – Jesmo li Doli i ja pogrešili? S vama? – potražio je moj pogled i ja sam u njegovim očima pročitala koliko se kaje. Ni dan nije prošao otkako sam shvatila da, u stvari, ne znam ništa o ljubavi, osim da je najrazornija, najuzbudljivija, najpoželjnija sila na svetu. Bila je previše moćna da bi ostala usnula na nekom osamljenom mestu. Dolina i Itanova zamisao su samo ubrzali neizbežno. Na kraju bih i sama napustila ostrvo željna da volim i budem voljena, pa makar me to i dalje bacalo na kolena. Ono što sam uradila za Endrua učinila sam u ime te iste neumoljive ljubavi. On je zaslužio da veruje kako je ljubav vredna ogromnog bola i tuge. Ljubav je istovremeno najnežnija i najsurovija strana onoga što život čini stvarnim. Itan je čekao da mu odgovorim. – Prihvatiću posao u Škotskoj. – Te reči sam izgovorila kao da su mi bile navrh jezika od trenutka kad mi je otac izneo ponudu. Itan je iznenađeno trepnuo. – Šta ste rekli? I sama sam jedva verovala da sam to rekla. Ali jesam. Osećala sam se kao da se glas razuma u meni probio na površinu i preuzeo kormilo. Kao da je bilo dovoljno da samo izgovorim te reči i otvorim vrata koja su mi sve vreme bila ispred nosa, ali zatvorena; vrata koja sam ja sve do tada istrajno smatrala zidom. – Prihvatiću posao u Škotskoj. Napustiću ostrvo. * Itanu je trebalo nekoliko minuta da me ubedi da ostanem na trenutak i objasnim šta sam mislila. Pristala sam da popijemo kafu na njegovo insistiranje. Otišli smo kroz hodnik do trpezarije za osoblje, napunili šolje i zauzeli mesta u bezmalo praznoj prostoriji. Unutra je večeralo samo nekoliko ljudi koji su se spremali za noćnu smenu. – Znači, tek tako ste odlučili da odete? – upitao je. 179


– Vi ste rekli da treba da odem s ovog ostrva. – Otpila sam gutljaj kafe. – Treba kad-tad da odete s ostrva. Nisam mislio da to mora biti sutra. – I nije sutra. Odlazim sledećeg meseca. – I nisam mislio da morate da napustite zemlju. To je kao…samo kao druga vrsta bekstva, zar ne? – Uopšte nije tako. – Nije mi palo na um da bi moglo da izgleda kao da jedno ostrvo zamenjujem drugim. Kratko sam razmislila i odmahnula glavom. – Idem dalje. Baš kao što ste mi savetovali. Namrštio se. – Zbog onoga što smo Doli i ja uradili, zar ne? Pročitali ste pismo Endrua Gvina i mislite da smo nas dvoje pogrešili. Ja sam pogrešio. Sad sam se ja namrštila. – Malo je kasno da se pitate jeste li postupili ispravno. Znam da ste vi i Doli imali dobre namere. No da li to može da promeni činjenicu što sam saznala da je Edvard bio veren? Itan me je kratko pogledao. – Da vas danas nisam odveo u sedište tih novina, da li biste odlučili da prihvatite posao u Škotskoj? Među nama je na nekoliko sekundi zavladala tišina dok sam razmišljala o njegovom pitanju. Nisam imala odgovor. – Ko od nas zna šta bismo uradili da su okolnosti bile drugačije i da smo imali priliku da donesemo drugačije odluke? – kazala sam. – Stvarno ne znam, Itane. Odgurnula sam šolju s kafom i taman se spremala da ustanem kad je Doli uletela u trpezariju i prišla nam. – Zaboga, Klaro! Gospođa Krouli kaže da si se već vratila. Nisam joj verovala. – Sela je na stolicu pored mene. – Je li sve dobro prošlo? Jesi li pregurala put? Jesi li se videla s ocem? – Sve sam videla, Doli. – Sve si videla? – Sve. Sve sam videla. Dolin pogled je s mene prešao na Itana. – Odveo sam je u sedište novina. Videla je čitulju – rekao je Itan. Doli me je ponovo pogledala. Glas joj je bio čvrst. – Trebalo je da saznaš, Klaro. Dok sam živa neću promeniti mišljenje, makar više nikad ne progovorila sa mnom. Trebalo je da saznaš. – I tako sad znam. – Ciničnost u mom glasu iznenadila je čak i mene. – Ne kajem se što sam sejpostarala da sama saznaš koje zapravo bio Edvard Brim. – Žustro je okrenula glavu prema Itanu Randalu. – Da se vi niste pokajali, doktore? – Ne kajem se – rekao je Itan, ali nije delovao sasvim uverljivo. – Dobro – prkosno je kazala Doli. 180


– Prihvatiće posao u Škotskoj. Doli se nasmejala, kratko zacičavši, a onda je pogledala Itana. On se nije smejao, a, naravno, nisam ni ja. Doli se ponovo okrenula prema meni. – Otkud to? – Prijatelju mog oca treba negovateljica za bolešljivu suprugu tokom jednogodišnjeg boravka u Škotskoj. Prihvatiću posao. Doli je zinula od čuda. – Stvarno? – rekla je posle kratkog ćutanja. – Da. – To je…to je sjajno, Klaro. Stvarno se seliš u Škotsku? Uzdahnula sam, umornija nego ikad. Želela sam da spavam nedelju dana. Ali odgovorila sam joj: – Da. Čudno, ali njen široki osmeh me je utešio. – E pa, hvala dragom bogu, Klara konačno odlazi s ovog prokletog ostrva. To je sjajno. Da imam šampanjac, sad bih nazdravila. Odlično, Klaro. Kad? Mozak mi je vapio za jastukom i mekim krevetom u kojem bih mogla da budem sama sa svojim mislima. Nisam marila što bi dremka tako kasno po podne sigurno potpuno razbila noćni san. – Sledećeg meseca. Slušaj, Doli, mogu li sve da ti ispričam kasnije? Znaš…mnogo sam umorna. Idem da prilegnem. Doli je klimnula glavom. – Naravno. Dok sam ustajala, uzela sam paket i poruku iz krila. Doli je podigla ruku da me zaustavi. – Gospode bože, je li to ono što mislim da jeste? – Jeste. – Ali…ali.. – Doli se okrenula Itanu. – Zar mu ovo niste dali? Itan je zaustio da odgovori, ali sam ga presekla. – Doktor Randal je uradio upravo ono što si ga zamolila. Endru Gvin mi je ovo ostavio na prijemnom odeljenju, neotvoreno, kao poklon u znak zahvalnosti. Znao je da mi se marama svidela. – Za ime boga…Nije pročitao ono što je unutra!? – Nije. Doli je odmahnula glavom. – Odustajem. Stvarno. – Pokazala je na ono što sam držala. – Da sam na tvom mestu, odmah bih to sve bacila u reku. Nek ide dođavola! Otkako se taj Velšanin pojavio, samo neke nevolje! Okrenula sam se prema Itanu. Uprkos svemu, i dalje sam mu bila zahvalna što mi je pomogao da se pomirim s Menhetnom. Ali trebalo mi je vremena da se izborim s najnovijim bolnim saznanjima koja su pratila gubitak Edvarda. – Hvala vam što ste me danas otpratili do Menhetna. Žao mi je što ste na to morali da potrošite slobodan dan. – Klaro, molim vas... 181


– Ovaj danje bio isuviše težak, treba mi da malo budem sama. Šta god da je Itan nameravao da kaže pre nego što sam ga prekinula, ostalo je neizrečeno. Ali zato se oglasila Doli. – Slušaj! Hajde da ovo proslavimo, Klaro! Hajde sutra u Džersi sa mnom i devojkama! Pićemo šampanjac, jesti karamele s kikirikijem i plesati. Pristani, Klaro. Kaži da ćeš poći! – Dobro. Hoću. – Samo sam htela da se domognem kreveta. Doli je oduševljeno vrisnula. Okrenula sam se prema Itanu, koji je sedeo na svojoj stolici i pogledom mi govorio da je nešto između nas ostalo nerazjašnjeno. – Stvarno sam ono mislila. Zaista sam vam zahvalna na današnjoj pomoći – rekla sam. On je oborio glavu. Mogla sam da osetim kako me gleda dok sam izlazila iz trpezarije.

182


Trideset

Spavala sam do zore sledećeg dana i ništa nisam sanjala. Nisam čula kad je Doli došla u sobu posle večere. Nisam je čula ni kasnije dok se spremala da legne. Nisam čula baš ništa nakon što sam potpuno obučena legla u krevet i sklopila oči. Probudila sam se u rumeno svitanje. Osećala sam se kao da se budim iz začaranosti koja je trebalo da traje zauvek. U kupatilu sam svukla izgužvanu odeću i okupala se. Dugo sam sedela u vodi i razmišljala o svojoj budućnosti. Osećala sam se prazno bez čarolije slatkih uspomena na Edvarda. Kad sam se obrisala i vratila u sobu, Doli je bila budna. Razrogačila je oči kad sam pustila peškir da padne i počela bez žurbe da biram donje rublje. – Pa ti si danas puna samopouzdanja! Bože, Klaro! Možda bi želela i konja da na njemu jašeš po ostrvu. Trebalo mi je malo vremena da shvatim da nimalo ne liči na mene da se šetam tako naga. – O, izvini. – Uzela sam bademantil sa stolice iza sebe. – Tako je već bolje. – Doli se protegla i izvukla ispod pokrivača. – Nemoj odjednom da radiš previše onoga što nikad nisi radila. Lako možeš da završiš na psihijatriji. Izvadila sam uniformu iz ormara i skinula izvučeni končić s okovratnika. Sve na ovom ostrvu, uključujući moju sobu, uniformu, pa čak i Doli, kao da je gubilo značaj, kao da mi tu više nije bilo mesto. Obukla sam se, a onda sam izvadila list papira iz svog i Dolinog radnog stola. Napisala sam kratko pismo ocu i obavestila ga da prihvatam posao kod njegovog prijatelja profesora. Dodala sam da ću zatražiti nekoliko slobodnih dana da dođem kući i oprostim se s majkom i Henrijetom. Bila sam iznenađena kako sam brzo napisala to pismo koje je izgledalo kao novi početak. Kad sam završila, pročitala sam ga naglas da bih čula kako te reči zvuče kad se izgovore, kad se razlegnu prostorom. Te reči su govorile da prihvatam nov posao, dajem otkaz na ostrvu, dolazim kući, a zatim odlazim u Škotsku. Odjednom mi je izgledalo kao da bežim, baš kao što je Itan rekao. – Ali nije tako – promrmljala sam za sebe. 183


– Šta nije tako? – upitala je Doli, vrativši se iz nužnika. – Ništa. Požuri. Gladna sam. – Zato što juče nisi večerala. Noćas sam triput proveravala da li još dišeš. Nikad nisam videla da neko tako čvrsto spava, a da nije mrtav pijan. – Bila sam umorna. – Očigledno. Stavila sam pismo u kovertu pa ga gurnula u džep uniforme kako bih ga kasnije poslala. Kad sam se okrenula da uzmem šešir sa stola, videla sam da me Doli gleda. – Tako mi je drago što nisi ljuta na mene – kazala je. – Hajde više! Gladna sam. – I drago mi je što i dalje razgovaraš sa mnom. – Da, pa više ne želim da razgovaram. Hoću da jedem. Požuri. Spremaj se. Doli nije ni mrdnula, a kamoli nastavila da se oblači. – Mnogo mi je drago što si prihvatila taj posao u Škotskoj. Baš mi je drago. Iako ćeš mi nedostajati. Ne treba da budeš ovde. Postidela me je dobrota s kojom je to govorila. – Tebi je ovde dobro. I Neli i Ajvi. I doktoru Triveru. – I Doktoru Randalu. – Da, i njemu. – Ovo je sjajno mesto za rad, ako je to sve što vidiš u njemu. Ali za tebe je ovo bilo više od posla. Više nije tako. I mnogo mi je drago zbog toga. Trebala mi je njena podrška. Tada sam shvatila da mi je Doli postala bliska kao rođena sestra. – Stvarno ti je drago? – Da, drago mi je. – Itan…doktor Randal kaže da samo tražim neko drugo ostrvo da na njega pobegnem. Jedino što je ovo drugo veće. – A mislim i da je udaljenije. – Jeste. Doli je navukla uniformu i počela da je zakopčava. – Itanu Randalu se sviđaš, Klaro. Zato ne želi da odeš. Sviđaš mu se. Dopadaš mu se od prvog dana. – Ne znam zašto. Zgrabila je svoju kapu sa stola i natakla je na glavu. – Zato što imaš bujno poprsje, naravno. – Nemam bujno poprsje! Doli mi se nasmešila dok je navlačila cipele. – Onda mora da mu se sviđaš kao ličnost. Nisam želela da nastavim razgovor o Itanu Randalu. Nisam želele da razmišljam o fizičkoj privlačnosti, ni o ljubavi, požudi, niti o bilo čemu što ima 184


veze sa suprotnim polom. – Jesi li spremna? Onesvestiću se ako nešto ne pojedem. Doli nije rekla ništa više te smo krenule na doručak. – Danas ću reći gospođi Krouli da napuštam posao. – Pametno. – I zatražiću da me prebace na odeljenje za preglede u velikoj sali. Doli se okrenula da me pogleda u hodu. – Tamo ti se neće svideti. – Mislim da će mi biti lakše da odem ako na kraju meseca ne budem na nekom odeljenju. Kratko se zamislila. – Ne moraš potpuno da ga odbaciš samo zato što ćeš godinu dana provesti u Evropi. Možete se dopisivati, znaš. Međutim, nisam htela ni da pomislim da bih se mogla zaljubiti u Itana Randala, ili čak da se možda već zaljubljujem, jer ću se uskoro rastati od njega. I dalje sam osećala tračke naklonosti prema Edvardu. A nisu mi bila strana ni razmišljanja o Endruu Gvinu, što me je prenerazilo. – Mislim…mislim da mi treba odmor od svega. – Ha! – Doli se nasmejala. – Devojko, da bi se čovek odmorio od svega, morao bi da umre. To sve je zapravo život. * Nisam stigla da obavestim gospođu Krouli pre nego što mi je počela, kako sam se nadala, poslednja smena na odeljenjima. Spremila sam se za Itanov dolazak u vizitu, ali u pola jedanaest na vratima se pojavio doktor Triver. Znala sam da ću još sresti Itana dok ne odem sa ostrva. Viđaću ga u trpezariji, u hodnicima, možda čak i u pristanišnoj zgradi ako se odlučim da još koji put odem do grada. Ali za njega više neću biti sestra Vud koja ide za njim s bolničkim kolicima i lavorom. Sada sam Klara, a on je Itan. Ja odlazim. A on ostaje. Izašla sam s odeljenja nekoliko minuta pre ručka kako bih gospođi Krouli saopštila svoju odluku. Ona je bila veoma nezadovoljna zbog mog odlaska, ali joj je bilo drago što ću ostati bar do kraja meseca. Kad sam joj rekla da preostalo vreme na ostrvu želim da provedem na odeljenju gde doseljenici dolaze na prvi pregled, bezmalo me je zagrlila. Tu niko nije voleo da radi. Iskoristila sam njenu radost da zatražim nekoliko slobodnih dana za oproštaj s porodicom. Nabusito mi je rekla da mogu biti slobodna sledećih pet dana ako želim, ali onda ću biti njena sve dok ne odem zauvek.

185


Za ručkom sam obavestila Doli da idem kući na nekoliko dana i da ću, kad se vratim, održati obećanje i s njom i devojkama izaći u Džersi. Naterala me je da obećam da ću poslednje subotnje veče u Njujorku provesti s njom, Neli i Ajvi zabavljajući se na njen način. Požurila sam do telegrafa da bih, pre no što prođe pauza za ručak, poslala ocu telegram da dolazim kući. Odabrala sam najvažnije delove pisma koje sam nosila u džepu i koje sad neću morati da šaljem. Onda sam stala kod pristanišne zgrade da kupim kartu za prvi jutarnji trajekt kako bih stigla na neki raniji voz za Filadelfiju i došla kući do popodneva. Bila sam oduševljena i sjajno sam se osećala što ću kupiti kartu za trajekt znajući da verovatno neću doći u iskušenje da skočim s palube i izbezumljeno zaplivam prema ostrvu čim se brod odvoji od doka. Mučilo me je što sam tako malo pažnje pridala onome što je Itan učinio za mene. Bila sam toliko rešena da kod njega izazovem grizu savesti zbog onoga što se desilo u novinama da nisam dokraja shvatila kako me je vratio u život. To je bio novi život, drugačiji od onog koji sam vodila pre dolaska na ostrvo i pre dolaska u Njujork. Ali ipak je bio život i htela sam da mu zahvalim. Samo nisam znala kako. Na kraju dana, nakon smene, pošto sam se oprostila s mališanima na dečjem odeljenju, srela sam Itana dok je izlazio iz odeljenja s obolelim od tifusa. I on je bio završio smenu i sigurno je nameravao da te večeri ode na Menhetn. Uhvatio je korak sa mnom. – Doli mi kaže da idete kući u Pensilvaniju na nekoliko dana. – Da. Krećem sutra ujutru. Nisam bila skoro godinu dana. Nisam shvatala koliko mi nedostaje porodica sve dok danas nisam kupila kartu za trajekt. Klimnuo je glavom. – Nadam se da ćete se lepo provesti. Nagonski sam ga uhvatila za ruku i zaustavila nasred hodnika. – Znam da sam juče rekla nešto što nije bilo prijatno i... – Ne, niste. – Jesam, rekla sam. Sad sam malo zbunjena zbog…zbog mnogo toga, ali jedno znam. Sutra ne bih bila u stanju da se ukrcam na trajekt da nije bilo vas. Najiskrenije sam vam zahvalna. Očekivala sam da Itan ljubazno umanji svoje zasluge, da mi kaže kako mu je bilo zadovoljstvo da mi pomogne, ali on me je samo gledao kao da sam mu postavila pitanje na koje ne zna odgovor. Tako sam nastavila. – Htela sam da to znate, jer…jer preći ću na glavno ostrvo kad se vratim iz Pensilvanije. Prebaciće me na odeljenje gde doseljenici prolaze prvi pregled. I 186


ostaću tamo do odlaska. Tako da možda više neću imati priliku da vam kažem koliko cenim ono što ste učinili za mene. Ponovo neko vreme ništa nije rekao. To me je iznenadilo i, što je čudno, zabolelo. Nisam očekivala da će odbiti moju zahvalnost. Onda me je uhvatio za ruke, baš kao onda na trajektu kad sam bila izbezumljena od užasa. – Izvinite zbog onoga što se desilo u „Njujork tajmsu“. I zbog onoga što sam vam rekao dok smo se trajektom vraćali ovamo. Prošlu noć sam probdeo razmišljajući o tome. – Stvarno? – Još u kočiji je trebalo da shvatim da niste razmišljali samo o onoj čitulji, već i o pismu Lili Gvin. Žao mi je. A sad ćete do odlaska raditi na glavnom ostrvu. Ja sam kriv za to. Žao mi je i zbog toga. Pošto ništa nisam odgovorila, pogledala sam u svoje šake u njegovim i on me je pustio. – Samo sam hteo da to znate – kazao je. – Ja…hvala vam – promucala sam. Među nama je nekoliko sekundi vladala tišina. – Hoćete li moći sami sutra ujutru? – konačno je rekao. – Mislim, da se prevezete trajektom? – Mislim da ću moći. Hvala vam. – Ja se večeras sastajem s bratom u centru Menhetna... – O! Naravno. – Sva zajapurena odmakla sam se u stranu kako bi on mogao da nastavi svojim putem. – Hteo sam da kažem da bih, da se večeras ne sastajem s bratom, sutra krenuo s vama trajektom. Za svaki slučaj. Još jače sam se zacrvenela. – U stvari, verujem da će sve ispasti kako treba, hvala vam. Nasmešio se. – Samo se setite da duboko dišete. Nervozno sam se nasmejala. – Pokušaću. Nastavili smo da hodamo, polako i bez žurbe. – Obećajte da ćete se oprostiti sa mnom pre odlaska s Elisa – zamolio je. Rekla sam mu da hoću.

187


Trideset jedan

Kad sam se sutradan probudila, ostrvo je poput šala bila prekrila svežina koja najavljuje jesen. Kroz prozorčić sam videla samo izmaglicu. Spakovala sam se prethodne večeri i bila spremna za polazak mnogo pre no što će otvoriti pristanišnu zgradu. Sporo sam doručkovala neprestano zamišljajući kako se sama ukrcavam na brod. Imala sam utisak da se vraćam na početak, u dom iz detinjstva u kojem je za mene sve počelo. Ta pomisao me je rešila kad sam konačno stigla do zgrade trajektskog pristaništa nekoliko minuta pre devet. Ustanovila sam da više od svega želim da se oslobodim poslednjih iskri požara i zaboravim svoje beznađe pred prizorom voljenog čoveka koji pada na nemilosrdnu zemlju. A postoje veliki deo uspomene na Edvarda sada bio povezan s Endruom Gvinom i našom zajedničkom tugom, bila sam spremna da se oslobodim i njega. Pre nego što krenem u Škotsku, spaliću Lilino pismo i zamoliti Doli da maramu da nekoj siromašnoj ženi koja leži u bolnici. Završiću s tim. Sa svim tim. Moja odlučnost i uporna jutarnja magla pomogli su mi da na brodske stepenice zakoračim skoro bez trunke strepnje. Sela sam pored prozora, ali nisam mogla da vidim mnogo od njujorških nebodera. Grad koji je za mene u prethodnih šest meseci bio poput sablasti i dalje je bio obavijen velom. A možda je ta sablast sad bila sam tanak veo bez težine. Kad smo posle dvadeset minuta pristali kod Bateri parka, uhvatila sam tramvaj do železničke stanice i za sat vremena bila sam na putu prema Pensilvaniji. Kući. * Dosad sam jedino tokom školovanja za bolničarku bila odvojena od porodice duže od nedelju-dve. Tada sam ih nekoliko puta s radošću posetila za praznike i raspuste. Pre toga sam putovala samo do Njujorka, Bostona i, naravno, Filadelfije. 188


Tokom izgnanstva na Elisu, najduže sam odsustvovala od kuće. Kako se voz približavao mojoj kući, sve više sam shvatala koliko mi nedostaju oni koje volim. Pošto sam htela da ceo put od maglovitog ostrva do svog voljenog doma prevalim sama-samcita, namerno nisam rekla kojim ću vozom doći. Kad smo se zaustavili na stanici Njutn skver, srela sam, kao što sam i očekivala, poznanike koji su putovali u istom smeru. Majci su zbog mog iznenadnog dolaska potekle suze radosnice. Te večeri su Henrijeta, njen muž i njihova deca došli kod mojih roditelja da mi požele dobrodošlicu, da zajedno večeramo i podsetimo se starih vremena. Niko nije pomenuo požar, ni moj dugi boravak na ostrvu, kao da su svi bili upozoreni da ne govore ništa o tome. Dok sam pomagala majci da opere sudove, ona je napokon pomenula tu temu, ali me je njen pristup iznenadio. – To te je lično pogodilo, zar ne? Mislim na požar. – Potopila je porculanski tanjir u sapunicu. Pramenovi nežne kose uokvirivali su joj lice kad se okrenula prema meni i tada sam prvi put primetila koliko ličim na nju. – Da. – Ponekad poželim da nikad nisi otišla na Menhetn. U stvari, skoro stalno to želim. Nisam joj odmah odgovorila. Ranije nisam razmišljala o tome, ali tada sam shvatila da ja nisam zažalila što sam otišla tamo, uprkos svemu što se desilo a što se još nije okončalo. Zaljubila sam se u Edvarda, gledala ga kako umire, upoznala Endrua Gvina, našla pismo, pročitala pesmu i upoznala Itana – sve su te odluke – kako one svesne, tako i one donete u neznanju – obogatile moj život. Nisam se pokajala što sam otišla u Njujork, ali želela sam da se oslobodim njegovih mračnih okova. Htela sam da pokopam ono što je umrlo u meni i da završim s tim kako bih kad-tad mogla da se vratim u taj grad noseći samo daleko sećanje na ono što se u njemu dogodilo. – Biću dobro – konačno sam rekla i odgovorila na njeno pitanje. Majka mi je dodirnula lice mokrom rukom. Tim milovanjem bezmalo me je umila. – Znam da hoćeš. * Ujutru sam se pridružila ocu na poslu, iako je on pokušao da me nagovori da ne radim prvog dana po povratku kući. Međutim, mislim da je brzo shvatio da 189


se tako poistovećujem s onim dobom kad sam živela kod kuće. Kad smo stigli u ordinaciju, obišla sam sve prostorije, udišući miris novog. Jer takve su lekarske ordinacije. Nove svakog jutra. Tako mora da bude. Ne sme biti zaostalih tragova bolesti ili propadanja od prethodnog dana. Vreme je prošlo brzo i prijatno. Napisala sam pismo očevom prijatelju, profesoru Bartletu, i njegovoj ženi Beatris, te ih zvanično obavestila da prihvatam posao negovateljice. Dala sam im svoju adresu na Elisu i poručila da sam spremna za polazak u bilo koje doba sledećeg meseca. Poslednje večeri kod kuće, otac me je pitao želim li da pročitam novinske izveštaje o požaru. Bio je sačuvao primerke novina jer je mislio da bih jednog dana mogla da ih zatražim. Odmah sam se setila onog dana kad sam pročitala Edvardovu čitulju i težine u grudima koju sam tada osetila. Odbila sam a on ih više nije pominjao. Završila sam s tim. Svi su plakali kad su me roditelji odvezli u Filadelfiju da uhvatim voz za Njujork. Ponudili su da pođu sa mnom, ali nisam videla svrhu u odlaganju našeg rastanka. Dok smo se grlili, zahvalila sam ocu što mi je našao posao i rekla mu kako sam ubeđena da će godina brzo proći, jer vreme leti. Obećala sam da ću im pisati čim stignemo u Edinburg i čim budem imala stalnu adresu. U Njujork sam se vratila kasno uveče dok je sunce kupalo grad ćilibarskim i ažurnim tonovima. Sat kasnije, ukrcala sam se na trajekt za ostrvo na kojem se više nisam osećala kao kod kuće. * Prve nedelje po povratku na Elis, umnogome sam se osećala kao gomile useljenika koje su svakog dana stajale u redu u odeljenju za prvi zdravstveni pregled, gde sam sada radila. Osećali su zebnju i nadu, baš kao ja. Bili su samo nekoliko koraka od novog početka koji će njihovu odlučnost staviti na probu, što je bio slučaj i sa mnom. Nikad nisu bili tamo kuda su se zaputili i jedva da su govorili jezik svoje nove sredine. U mnogo čemu i ja sam se spremala da kao stranac krenem u nepoznato. Itana sam povremeno viđala u trpezariji i u hodnicima. Ali izbegavala sam ga jer sam morala da se držim na bezbednom odstojanju od onih koji su me povezivali sa životom koji ostavljam za sobom: od Edvarda Brima, Endrua Gvina i Itana Randala. Nisam smela da ugrozim svoj krhki preporod razmišljajući o budućnosti s Itanom. Njega kao da je zbunjivalo moje hladno držanje. Doli je smatrala da se ponašam nerazumno.

190


– On ti je sve vreme samo želeo najbolje, Klaro. Ne zaslužuje da budeš tako hladna prema njemu – rekla je jedne noći u našoj sobi. – Nećeš ni da mu pružiš priliku. – Priliku za šta? Odlazim iz zemlje. – Pa šta? Ne odlaziš s planete, zaboga. – Napuštam ostrvo. Otišla sam u kupatilo kako bih okončala razgovor. Uspela sam da ublažim njen gnev tako što sam sledeće subote uveče izašla na Menhetn s njom, Neli i Ajvi. Ali čak ni tada nisam mogla potpuno da se opustim i prepustim zabavi. Krijući od nje, u sebi sam brojala sate do povratka. Doli je mislila da sam se sjajno provela, a ja je nisam razuveravala. U ponedeljak ujutru bila sam spremna za početak poslednje nedelje na Elisu. U subotu ću se oprostiti sa svima, uključujući Itana Randala, kome sam to obećala. Spakovaću ono malo stvari koje imam. Sa suzama u očima ću zagrliti Doli, koja će se verovatno pretvarati da joj je drago što odlazim kako bi mogla da zauzme krevet do prozora. Daću joj Lilinu maramu i zamoliti je da je pokloni nekoj useljenici u bolnici kojoj treba dašak lepote. Pismo i potvrdu o poništenju braka odneću do peći za spaljivanje i lično ih ubaciti u nju. Onda ću biti slobodna. Od prošle nedelje sam u glavi često ponavljala taj zamišljen oproštaj. Pokušavala sam da se usredsredim na neposredne zadatke, ali misli su mi često lutale. U utorak uveče su me poslali da nađem prevodioca. Otišla sam u glavnu salu, u kojoj je, kao obično, vladala gužva. Gospođa Mid, koja je radila sa mnom na odeljenju za šarlah, takođe je bila u sali pored jednog od pultova za informacije. Razgovarala je s nekim, ali on mi nije izgledao kao useljenik. Imao je kožnu torbu za dokumente, a ne za odeću. Osim toga, bio je odeven kao putnik prve klase, a takve smo retko viđali u bolnici. Kad me je videla, gospođa Mid mi je mahnula da priđem. – Sestro Vud, možda vi možete pomoći ovom gospodinu – rekla je kad sam stigla do njih. Okrenula sam se ka njemu. On se ljubazno nasmešio. – Dobro jutro. Zovem se Čester Hartvel. Britanac. – Ja sam gospođica Vud. Izvolite? – Traži jednog od pacijenata o kom ste brinuli. Gospodina Endrua Gvina? – rekla je gospođa Mid. Osetila sam kako mi je srce preskočilo. Je li nešto pošlo naopako kad je Endru Gvin otpušten? Možda njegov brat Najdžel nije došao po njega?

191


– Ja sam privatni detektiv, gospođice Vud. – Izvadio je posetnicu s londonskom adresom iz gornjeg džepa kaputa i dao mi je. Zurila sam u njegovo zvanje. U glavi su mi se munjevito smenjivale pretpostavke zašto bi neki Britanac u finom odelu tražio Endrua. Ništa dobro mi nije padalo na pamet. Vratila sam mu posetnicu. – Žao mi je, ne mogu da vam pomognem. Gospodin Gvin je otpušten. – Da, znam. – Njegova samouverenost je otkrivala da već zna dosta toga. – Nadao sam se da biste mogli da mi kažete kuda je nameravao da ode posle otpuštanja. Iako je nosio skupu odeću i uglancane cipele, nisam mu verovala. U dubini duše sam osećala da je on pretnja za Endrua. Čelo mi se znojilo. – Žao mi je, gospodine Hartvel, ali... – Izuzetno je važno da nađem gospodina Gvina. – Ali, kao što sam već rekla, on je otpušten. – Glas mi je i samoj zvučao slabo. Čester Hartvel je znalački nakrivio glavu, a onda klimnuo gospođi Mid. – Vaša koleginica mi je rekla da ste vi bili zaduženi za Endrua Gvina tokom njegovog boravka u bolnici. Možda je pomenuo nešto o svom konačnom odredištu posle Elisa? – Nisam samo ja brinula o njemu. I nemam pravo da razgovaram o ličnim stvarima pacijenta. – Naravno. Naravno da nemate. – Čester Hartvel se obratio gospođi Mid. – Hvala vam na pomoći, sestro. – Ljubazno joj je stavio do znanja da treba da se udalji. Gospođa Mid je oklevala nekoliko trenutaka, a onda je otišla. Čester Hartvel me je uzeo za ruku kao da me izvodi na plesni podijum. Zaustavio se na mirnijem mestu nekoliko metara dalje. Izvukla sam ruku iz njegove šake. – Mom poslodavcu je izuzetno stalo da nađe gospodina Gvina, gospođice Vud. Ovlastio me je da ne štedim ni na čemu kako bih ga našao. Veoma je važno. Na čelu mi je izbilo još nekoliko graški znoja. U glavi mi je zazvonilo na uzbunu. – Vaš poslodavac? – Da. Angus Rejvenhaus. Progutala sam knedlu, a Hartvelu to nije promaklo. Nakrivio je glavu beležeći kako sam reagovala na to ime. – Izuzetno je važno da ga nađem. – Onda bi vam bilo najbolje da krenete dalje i nastavite potragu. Gospodin Gvin više nije naš pacijent. 192


Pogledao me je oštro i pronicljivo, kao što bi vispren otac pogledao dete koje ga laže. Imala sam osećaj da može da mi čita misli i vidi da mi je Endru Gvin bio više od običnog pacijenta. – Ne znate šta je gospodin Gvin uradio, zar ne? Ili možda znate? – Moram da se vratim na posao. Doviđenja, gospodine Hartvel – jedva sam izustila. Krenula sam, ali on je ispružio ruku i preprečio mi put. – Gospodin Gvin i Lili Rejvenhaus su bili saučesnici. Lili je bila supruga gospodina Rejvenhausa. Jeste li znali da je ona već bila udata? Jeste li to znali? Progurala sam se pored njegove ruke, a on me je uhvatio za lakat. – Ono što su uradili je protivzakonito. Ako ga štitite, umešani ste u to koliko i on, gospođice Vud. I samo da znate, čovek koji bi se poneo kao on nije vredan da se zbog njega završi u zatvoru. Nije vredan toga. „Nije vredan toga.“ – Verovatno je ubio Lili, znate. „Nije vredan toga.“ Te reči su mi odzvanjale u glavi. Od mučnine i hladnog znoja zaljuljalo mi se tlo pod nogama. – Jasno mi je da niste iskreni prema meni, gospođice Vud. I uveravam vas da on nije čovek kome se može verovati. Ubio ju je, nema sumnje. Verovatno će ubiti i vas kad završi s vama. – Pustite me – istrgnula sam ruku. – Nemam pojma o čemu govorite. Očinsko držanje je nestalo ustupivši mesto surovoj odlučnosti. Hartvelov hladan pogled skoro da je probadao. – Endru Gvin nije samo ukrao tuđu ženu. Ukrao je i ogrlicu vrednu pedeset hiljada funti koja je čitav vek pripadala porodici Rejvenhaus. Gospodin Rejvenhaus želi da mu bude vraćena. Nisam mu poverovala. Ni reči. Ako je ogrlica nestala, bila sam sigurna da ju je Lili uzela. A ako je bila kod nje dok je prelazila Atlantik, spaljena je s ostatkom njenih stvari. Uzdrhtala sam od tog saznanja. Hartvelu ni to nije promaklo. – Nije vam rekao za ogrlicu, zar ne? – Nema nikakve ogrlice. – Pokajala sam se čim sam to izgovorila. To je bilo isto kao da sam rekla da znam mnogo više nego što priznajem. Hartvel se nasmešio. To nije bio zlokobni zverski osmeh, već osmeh čoveka koji je dobio partiju na blef. – O, gospođice Vud, postoji i te kako. – Lili Rejvenhaus je umrla od šarlaha na brodu i njene stvari, uključujući sve što je ponela sa sobom iz Engleske, spaljene su po dolasku broda. – Ponovo sam osetila da sam rekla previše. On se još šire nasmešio i opet mi se obratio očinskim tonom:

193


– Gospođice Vud, moram da vas upozorim da ljudi kao što je Endru Gvin, koji otimaju bogate udate žene samo nekoliko dana nakon što ih upoznaju, imaju samo jedan cilj. Ako znate kuda je gospodin Gvin otišao, pomislite na sledeću ranjivu ženu koju će sresti. I mislite na sebe. Što više znate, predstavljate veću opasnost za njega. Kroz glavu mi je tutnjalo hiljadu misli. Morala sam da odem. Treba da razgovaram s Endruom pre nego što ga Hartvel nađe. Ako je Čester Hartvel uspeo da otkrije s kim je Lili Rejvenhaus otputovala u Ameriku, onda mu sigurno neće trebati mnogo vremena da sazna da je Endru Gvin bio krojač i da se uputio kod brata koji ima radnju na Menhetnu. Hartvel će se suočiti s Endruom isto kao sa mnom, a Endru će onda na najgori mogući način saznati šta mu je Lili uradila. – Gospođice Vud, molim vas, mislite na svoju bezbednost. Nova spoznaja odjednom me je pogodila kao grom. Lili nije nameravala ponovo da otvori svoj ptrljag. Ne bi ostavila ogrlicu vrednu pedeset hiljada funti u sanduk koji je planirala da ostavi kod Endrua kad nestane pod izgovorom da ide po zaboravljenu rukavicu. Uopšte joj ne bi odgovaralo da ogrlica bude na brodu s njom. Ako je tu ogrlicu htela da iskoristi kako bi se izdržavala posle bekstva, onda bi se postarala da je dočeka u Njujorku. Je li moguće da već znam gde je ogrlica? Da li je moguće da je adresu mesta na kom je ogrlica Lili urezala na ključić koji je ušila u porub omiljene marame? Moram ponovo da odem na Menhetn i vidim šta se nalazi u Ulici Cejmbers 92, ako nečeg uopšte ima. I moram da nađem tu krojačku radnju pre Hartvela. Međutim, trebalo mi je vremena, a da bih ga dobila, morala sam da navedem Hartvela da pomisli kako se premišljam. – Pa…ne znam kako mogu da vam pomognem, gospodine Hartvel. Ali želela bih da razmislim o onome što ste mi rekli. Da li ipak mogu da dobijem vašu posetnicu? Kratko me je pogledao pre nego što mi je dao posetnicu. Bila sam sigurna da nije potpuno ubeđen da sam se tako lako predomislila. – Ponekad se mnogo kasnije setim nečega što je neki pacijent rekao, gospodine Hartvel – kazala sam. – Svakako. Odseo sam u „Valdorfu“, gospođice Vud. Tu ću biti dok traje istraga. – U „Valdorfu“? Naravno da sam znala šta je „Valdorf“. I gde se nalazi. 194


Hotel je bio nedaleko od Grinič Vilidža, gde je trebalo da nađem krojačku radnju. – Ugao Pete avenije i Trideset treće – nastavio je. – Tamo me možete naći. – Svakako. – Stavila sam posetnicu u džep kecelje. – Plašim se da moram nazad na posao, gospodine Hartvel. Usne su mu bile izvijene u srdačan osmeh, ali me je streljao pogledom. – Nemojte predugo da razmišljate, gospođice Vud. Naći ću ga. S vama, ili bez vas. Okrenula sam se i obuzdala želju da potrčim. Za to mi je trebala poslednja kap snage. Čim sam izašla iz glavnog predvorja, zavukla sam se u ženski nužnik. Odatle sam se, kroz zadnji izlaz, što sam brže mogla neprimećena vratila u bolnicu. Moram da odem na Menhetn.

195


Trideset dva

Kad sam napustila glavno ostrvo i požurila prema trajektskom pristaništu, neprestano sam se osvrtala proveravajući da li me gospodin Hartvel prati. Nisam ga videla, ali bila sam prilično sigurna da će nastaviti potragu za nekim na ostrvu ko će mu, uz određenu naknadu, reći ono što ga zanima. Očekivala sam da će iskoristiti svu svoju moć ubeđivanja da navede nekog, nosača, službenika na telegrafu, bolničkog pomoćnika, pa čak i nekog drugog useljenika, da mu otkrije kakav trag koji bi mu ukazao kuda se Endru Gvin zaputio pošto je napustio ostrvo. Nigde ga nisam videla, pa sam ubrzala korak. Zaboravila sam da treba da nađem prevodioca. Dok sam se vraćala u svoju sobu na trećem ostrvu, u glavi mi je vladala zbrka. Samo na trenutak sam pomislila da uzmem Lilino pismo iz sobe, nađem Čestera Hartvela i pokažem mu da Endru nije imao pojma šta je Lili uradila. Ali on time sigurno ne bi bio zadovoljan. Angus Rejvenhaus je želeo da mu se vrati ukradena ogrlica. Pismo bi gospodinu Hartvelu samo pomoglo da nađe krojačku radnju, u kojoj bi tresnuo to užasno pismo pred Endrua i zahtevao da mu kaže gde je ogrlica. Presekla sam se pri pomisli na Endrua kako na taj način saznaje za pismo. Ako već mora da pročita njegov jeziv sadržaj, želela sam da mu ga ja uručim. Htela sam da ga pripremim za Hartvelov neizbežan dolazak. Udvostručila sam brzinu kako bih što pre stigla do sobe, uzela paket s pismom i maramom, dograbila torbicu i ukrcala se na prvi sledeći trajekt. * Trebalo mi je deset minuta da se presvučem i krenem prema glavnoj zgradi. Morala sam da obavestim gospodu Krouli da mi je iskrslo nešto neodložno te da moram da odsustvujem do kraja dana. Neće joj biti pravo, ali šta mi može? Za nedelju dana ionako odlazim s ostrva.

196


Stigla sam do prijemnog odeljenja, ali sam se naglo zaustavila začuvši gospođu Krouli kako razgovara s nekim koga nisam mogla da vidim iz hodnika. Onda sam čula kako se taj neko predstavlja kao Čester Hartvel, privatni detektiv na važnom zadatku povezanom s doskorašnjim pacijentom naše bolnice. Znala sam da mu gospođa Krouli verovatno ništa neće reći i da će on uskoro krenuti s Elisa. Ali nisam htela da krene odmah. Zelela sam da nastavi da njuška još neko vreme dok se ja ne izvučem s ostrva. Ali kako ga zadržati? Okrenula sam se i pošla nazad tražeći prva vrata koja vode napolje. Prešla sam samo nekoliko koraka kad su se otvorila vrata lekarske sobe iz koje su izašli Itan i još jedan lekar. Itan je razrogačio oči kad je video da usred radnog dana nisam u uniformi i da sam izbezumljena. – Klaro, šta je bilo? Šta se desilo? Drugi lekar se izvinio, a ja sam sačekala samo nekoliko sekundi pre nego što sam privukla Itana sebi i brzo i isprekidano mu ispričala šta se desilo. – Ne razumem. Šta nameravate? – upitao je. – Moram da nađem tu krojačku radnju pre privatnog detektiva. Moram da Endruu dam pismo i potvrdu. To mu je jedini dokaz da nije znao da je Lili već bila udata i da je za ono što se desilo s tom ogrlicom odgovorna jedino ona. – Ne morate ništa da činite. – Naravno da moram! Ja sam kriva za sve ovo! Da se nisam mešala... – Klaro, da niste našli to pismo, ono bi bilo spaljeno i Endru Gvin bi bio u istom položaju kao sada. Taj detektiv bi se pre ili kasnije pojavio. Ako nađe Endrua Gvina, ishod će biti isti. To nema nikakve veze s vama. Ali imalo je. Imalo je veze sa mnom. – Molim vas da mi učinite uslugu. Idite na prijemno odeljenje i zagovarajte ga. – Zamolila sam. – Ne želim da me vidi kako idem prema pristaništu. Molim vas. – Klaro, ja... – Molim te, Itane! Ne čini to zbog njega, nego zbog mene. Molim te. Dosad ga nikad nisam oslovila po imenu. Ni pred njim, ni pred bilo kim drugim. Iznenadila me je lakoća s kojom sam to izgovorila. Izgleda da se i on iznenadio kad sam izgovorila njegovo ime isto onako kako je on već izgovarao moje. S lakoćom. – Ne želim da ideš sama. – Ali ne plašim se.

197


Na tren ništa nije rekao. Videla sam da razmišlja o mojoj molbi. Želeo je da mi izađe u susret, ali mu se moj plan nije dopadao. – Ne znaš ni gde da ga tražiš – konačno je kazao. – Rekao mi je da je radnja njegovog brata u Grinič Vilidžu. Koliko radnji čiji se vlasnik zove Najdžel Gvin može da bude u Grinič Vilidžu? Poćutao je sekundu. – Idi u sedište „Njujork tajmsa“ – rekao je. – Zamoli ženu koja nam je ranije pomogla da nađe njegovu radnju u poslovnom imeniku. Ako Najdžel i njegov brat imaju telefon, tu ćeš naći adresu njihove radnje. Zahvalno sam mu stisnula ruku. – Hvala ti! Vraćam se još večeras. Obećavam. – Čak i ako ga danas ne nađeš? Klimnula sam glavom. – A pretpostavljam da ćeš sutra ponovo pokušati. – Moram, Itane. To je ispravno. Isto bih uradila i za tebe ako bi te snašlo ono što je snašlo Endrua. Čim sam to rekla, znala sam je to potpuno tačno. Uradila bih to za Itana. Klimnuo je glavom, ali nije me gledao kao do maločas. Kao da je tek tada potpuno shvatio da moram za Endrua da uradim ono što niko nije mogao da uradi za mene. Moram da spasem nešto vredno od podle obmane. Znala sam da će mi pomoći. Itan je pružio ruku, uhvatio me za bradu i privukao sebi. Njegov poljubac u čelo bio je nežan, ali i pun zebnje. – Čuvaj se, molim te. – Hoću. Obećavam. Tiho smo otišli do dela hodnika iz kog smo mogli da vidimo gospođu Krouli i leđa gospodina Hartvela okrenutog prema njenom stolu. Izgleda da Hartvel nije saznao mnogo od gospođe Krouli jer joj je sada govorio kako je Endru Gvin umešan u krađu i da će policija verovatno biti obaveštena o tome. Itan mi je stegnuo ruku, a onda je zašao za ugao. Nekoliko sekundi kasnije, čula sam ga kako pita Hartvela može li nekako da mu pomogne. Hartvel će sada morati da sve ispriča iz početka. Pojurila sam nazad niz hodnik i izašla na bočna vrata. Podigavši suknju, potrčala sam prema dugom hodniku koji vodi ka pristanišnoj zgradi. Privukla sam poglede svih pored kojih sam prošla. Na biletarnici sam saznala da sledeći trajekt polazi tek za dvadeset minuta. Kupila sam kartu i probila se što sam dublje mogla u mnoštvo putnika koji su čekali dolazak sledećeg broda. Mogla sam samo da se nadam da je Čester Hartvel još u bolnici, zaokupljen ponavljanjem svoje priče Itanu. Sela sam na klupu, a onda sam izvadila upakovanu maramu na krilo, otvorila paket i smestila pismo i potvrdu o poništenju braka na sigurno u 198


torbicu. Maramu sam obmotala oko vrata i čekala, trudeći se da budem neupadljiva. Kad je putnicima najzad saopšteno da se ukrcaju, krenula sam najbrže što sam mogla da zauzmem mesto. Povremeno sam se osvrtala kako bih proverila da me Hartvel nije spazio. Činilo mi se da vožnja trajektom traje predugo, ali jedino što me je mučilo bila je strepnja da ne putujemo dovoljno brzo. Kad sam najzad izašla iz pristaništa, otišla sam do niza kočija. Čim sam sela u jednu od njih, zavukla sam nokat u porub marame i izvukla mesingani ključić. Vozač se okrenuo prema meni. – Ulica Čejmbers devedeset dva – rekla sam. I krenuli smo.

199


Trideset tri

Nisam znala u kom je delu Menhetna Ulica Čejmbers. Iznenadila sam se kad je samo koji minut kasnije kočija stala ispred jednog pansiona sličnog onom u kakvom sam i sama živela tokom dve nedelje provedene na Menhetnu. Nisam znala ni šta da očekujem kad uđem unutra, niti koliko dugo bih mogla da se zadržim, a nisam želela ni da izgubim prevoz. Proverila sam sadržaj svoje torbice da vidim imam li dovoljno novca da platim kočijašu da me sačeka. – Da li biste sačekali nekoliko minuta ako vam platim? – upitala sam. – Koliko? – brzo je odgovorio. Dovde me je dovezao za pedeset centi. Platila sam mu i dala mu još dolar zamolivši da mi da petnaest minuta. Progunđao je da pristaje. Zategla sam Lilinu maramu oko vrata i izašla iz kočije. Zgrada ispred koje sam se našla bila je dobro održavana, ali ne i ekstravagantna. Na prvom prozoru uokvirenom čipkanim zavesama požutelim od starosti sedela je mačka. Stepenište je bilo čisto, ali se paučina nahvatala na saksiji sa žednim geranijumom. Prosjakinja koja je stajala dva-tri metra dalje primetila me je i krenula prema meni, ali kad sam pozvonila na vrata zgrade, povukla se na pločnik. Otvorila mi je stamena žena, brišući ruke krpom. – Nema slobodnih soba, gospođice – rekla je odmeravajući me s vrata. – Možda će biti krajem meseca. Onda slobodno dođite ponovo. – Ja, zapravo, ne tražim sobu. Ovde sam zbog, ovaj…– Slagala sam pre nego što sam stigla da razmislim koliko je ono što sam rekla pametno. – Moja rođaka Lili…– zastala sam trenutak pre nego što sam odlučila da pokušam s njenim devojačkim prezimenom – Brodman pisala vam je zbog... – Gde je ona, kog đavola? – uzviknula je žena s mešavinom preneraženosti i zabrinutosti. – Trebalo je da bude ovde pre skoro mesec dana. Zašto mi nije pisala? Otkud sam mogla da znam zašto se nije pojavila? Nisam znala na koje pitanje prvo da odgovorim. – Veoma joj je žao zbog toga. Zadržana je.

200


Žena se namrštila, ali samo na sekundu. – Pa, hoće li doći? Ili je vas poslala po svoj kofer? Ljudi dolaze i raspituju se za sobu. Plaćena je samo do kraja ovog meseca, znate. Njen kofer. – Ovaj, ja sam u stvari došla po njen kofer. Jako mi je žao. Nije se odvijalo onako kao što smo očekivale. Laži su mi se izlivale iz usta kao što se prebrzo nasuto penušavo piće izliva iz čaše. Zacrvenela sam se. Ali žena je samo širom otvorila vrata i sklonila se. – Pa, onda uđite. Nisam ni nameravala da izdam sobu kad je već bila platila do kraja meseca. Ali ipak, šta je trebalo da radim s tim koferom? Nije bilo ni adrese na koju bih ga prosledila. Nemam običaj da tako poslujem. Ne volim da poštom ugovaram izdavanje soba, a evo i zašto. Nije me briga što je platila dodatno. – Da, zaista mi je žao – promrmljala sam. – Nije moglo drugačije. Ušle smo u uzak hodnik sa čijih su obeju strana bila nanizana zatvorena vrata. Otvorila je noku stočića za telefon iza samih ulaznih vrata i izvadila svežanj ključeva. Onda je krenula napred i povela me prema stepenicama na drugom kraju hodnika. – Pa, kao što sam vam rekla, obično ne izdajem sobu nekome koga nikad nisam videla. Sažalila sam se na nju kad mi je napisala da su joj roditelji umrli. Nadam se da je ono što vas je zadržalo bilo važno. – Bila sam…bolesna. Trebalo je da pošaljem telegram…Izvinjavam se. Žena se okrenula da me pogleda spremajući se da zakorači na prvi stepenik. – Ne zvučite mi kao Engleskinja. Znala sam da ću ovu prevaru najbolje izvesti ako što manje lažem. Nisam imala pojma da li je ono što radim nezakonito, nečasno, ili samo budalasto. Delovalo je kao dobra mešavina svega toga. – Ja sam rođena ovde, u Americi. – Ne vraćam novac od kirije za ostatak meseca. Slobodno možete da se smestite u njenu sobu do kraja meseca. Ako budete hteli da ostanete i posle toga, prvo ću je vama ponuditi. Ali ako nećete, morate se iseliti poslednjeg dana u mesecu. – Pa…nisam sigurna kakvi su mi planovi – kazala sam i to nije bila laž. Žena je klimnula glavom i okrenula leđa. – Vrata mog stana su prva sleva kad se uđe u kuću. Ne volim da me uznemiravaju pre sedam ujutru, a posle deset uveče nema izlaska ni ulaska. I bez muškaraca. Doručak je uključen u cenu sobe. Služi se u pola osam u trpezariji, prva vrata desno kad se uđe u zgradu. Za druge obroke imate gostionicu prekoputa. Bez hrane u sobama. Neću miševe.

201


Na vrhu stepenica skrenule smo desno i prošle pored još jednog stepeništa koje vodi naviše, pa jiored dvojih zatvorenih vrata i zaustavili se ispred trećih. Žena je izdvojila jedan ključ iz svežnja i otključala ih. – Ključ vam je na stočiću. Htela sam da joj zahvalim po imenu, ali nisam mogla, a ona je očigledno pretpostavljala da već znam kako se zove, pa sam samo rekla: – Hvala vam. Nešto je promrmljala, prošla pored mene i vratila se u prizemlje. Soba koju je Lili obezbedila bila je jednostavno nameštena. Krevet, stolica, stočić i radni sto. Nameštaj je bio čist, ali je, očigledno, pamtio i bolje dane. Na ovalnom tepihu nalazio se putni kofer s mesinganom bravom s transportnim ceduljama. Na njemu je ležalo nekoliko koverata adresiranih na Lili Brodman u Ulici Čejmbers 92. Na poleđini su bile povratne adrese draguljarnica s Menhetna. Sklonila sam koverte na krevet i kleknula pored kofera. Datum na transportnim ceduljama bio je s kraja juna. Lili ga je poslala iz Londona dva meseca pre nego što je upoznala Endrua u Liverpulu. Mesingani ključ se zagrejao u mojoj šaci. Ubacila sam ga u bravu i okrenula znajući da će se kofer otvoriti. A znala sam i šta ću naći u njemu ispod haljina, rezervnih cipela, češljeva i ogrtača. Na dnu kofera bila je jednostavna kutija za nakit od crvenog baršuna. A unutra je bio blistavi krug rubina i safira zaslepljujućeg sjaja i, bez sumnje, basnoslovno skup. Nikad nisam videla ništa tako dragoceno. Desetine sunčanih zraka nagrnule su kroz prozor naspram mene posežući za ogrlicom poput željnih ruku. Opipala sam jedan dragulj. Bio je tvrd, hladan i čvrst. * Nisam odmah pojurila niza stepenice, iako sam bila izgubila pojam o vremenu. Nisam znala da li je od mog izlaska iz kočije prošlo deset minuta ili pola sata. Ali kroz staklo na ulaznim vratima videla sam da kočijaš i dalje čeka uz ivičnjak i drema. Uhvatila sam kvaku spremna da krenem u sedište „Njujork tajmsa“ kad mi je pogled pao na telefonski stočić iz kog je gazdarica uzela svoj svežanj ključeva. Ispod telefona je bila knjiga tankih listova. Pomerila sam telefon da bih pročitala šta piše na knjizi. To je bio poslovni imenik Menhetna. Dograbila sam imenik i počela da ga listam dok nisam došla do „K“. Prstom sam pratila nazive krojačkih radnji. Trebalo mi je samo nekoliko sekundi da nađem ono što sam tražila. To je bilo sjajno i zabrinjavajuće u isto vreme. Krojačka radnja „Grinič siti“, vlasnik Najdžel Gvin, ugao Sedme avenije 202


i Ulice Morton, Njujork. Gurnula sam imenik ispod telefona i otvorila ulazna vrata. Požurila sam do kočije i ušla. Vozač se osvrnuo. – Kuda sad, srce? – Ugao Sedme i Mortona. Dok smo se vozili, palo mi je na um da je Lili možda uzela samo ono što je Angus uzeo od nje. U pismu Endruu napisala je da je Angus Rejvenhaus finansijski uništio njenog oca. I ne samo to. Rejvenhaus je dobio i Lilino nasledstvo kad je ona bila primorana da se uda za njega. Bilo bi sramota da Angus Rejvenhaus dobije nazad tu ogrlicu i da nikad ne odgovara za svoje postupke koji su naveli Lili da donese tako strašne odluke. Skoro da sam osećala Itanovo prisustvo pored sebe i čula ga kako mi govori da sama ne mogu da ispravim sve nepravde na svetu. Ali morala sam da pokušam da pomognem Endruu Gvinu. Stvarno sam se svim silama trudila da sačuvam veru u savršenu ljubav, baš kao što bih volela da sam je i ja sačuvala. Dok smo se bližili odredištu, u sebi sam se molila da me Endru ne prezre zato što sam mu se nepozvana drsko umešala u život. Bar će saznati istinu od nekog kome je dovoljno stalo do njega i ko zna kolika je vrednost istinske ljubavi, od nekog ko želi da ih oboje zaštiti. Kad se kočija zaustavila, platila sam kočijašu i izašla pokušavajući da prikupim snagu za pulsiranje gradskog života koje me je okruživalo. Krojačka radnja „Grinič siti“ bila je jedna od nekoliko malih firmi poredanih u dug niz poput dečjih kocki. Farba na prozorskim okvirima i vratima bila je ispucala i gulila se, ali su stakla bila sveže obrisana. Kroz izlog sam videla dve drvene krojačke lutke. Na jednoj je bio dovršen sako, a druga je bila gola. Unutra je bio dug drveni pult, iza kog se video potiljak nekog muškarca, verovatno Endrua. Sedeo je nagnut iznad šivaće mašine. Osetila sam miris vune, gabardena i lana još pre nego što sam skupila hrabrost, otvorila vrata i ušla u radnju. Zvuk zvona na vratima me je uplašio i poželela sam da ga utišam kako bih na trenutak mogla da zastanem na ulazu pre nego što započnem svoje priznanje. Ali zvono je upozorilo muškarca u radnji i on se okrenuo prema meni. Hrabrost koju sam prikupila otvarajući vrata sada kao da je iščilela pred treperavim zvukom zvona. Kad se Endruovo lice okrenulo prema meni, zavukla sam ruku u torbicu da dodirnem pismo i ponovo se podsetim zašto sam tu. Onda mi se obratio. – Izvolite? Na delić sekune bila sam blizu da poverujem kako je sve to samo san, da je ponovo mart, da sam tek stigla na Menhetn i da se nikom od nas nije desilo ništa loše. Endru me nije poznavao, niti sam ja poznavala njega. Zato me nije prepoznao. Sve je to bio samo san.

203


Ali onda, kad sam zaustila da nešto kažem, shvatila sam da čovek preda mnom nije Endru. To je bio čovek koji veoma liči na njega. Njegov brat. – Izvolite, gospođice? – ponovio je. – Najdžele. – Ime sam zapamtila iz jednog razgovora s Endruom dok je ležao iznuren groznicom i žalošću zbog gubitka, a ja mu skidala temperaturu. – Da. Poznajemo li se? – Ja sam…ja sam sestra s ostrva Elis. Imam neke vesti za vašeg brata Endrua. Bila sam njegova bolničarka dok je bio u tamošnjoj bolnici. – O! Plašim se da on trenutno nije ovde. Htela sam da ga pitam kad očekuje Endruov povratak kad su se vrata iza mene otvorila, a zvonce je najavilo da je neko drugi ušao u radnju. Okrenula sam se da vidim da li je to Endru, ali to nije bio on. – Dobar dan, gospođice Vud. – Čester Hartvel je dodirnuo šešir i nasmešio mi se, ljubazno i uglađeno kao domaćin za stolom.

204


Trideset četiri

Trebalo je da pretpostavim da je Čester Hartvel nameravao da me prati od trenutka kad me je sreo u velikoj sali. Nije došao u bolnicu da se raspituje kod gospođe Krouli, već zato što je meni tamo ušao u trag. Onda je čekao na prijemnom odeljenju bolnice onoliko koliko je jednoj običnoj ženi poput mene potrebno da se iz uniforme presvuče u svakodnevnu odeću i stigne do pristaništa. Završio je svoje ispitivanje u bolnici, kojem se posvetio s puno nade, zahvalio gospođi Krouli i, bez sumnje, Itanu, a onda je otišao do pristanišne zgrade da proveri jesam li među putnicima koji čekaju sledeći brod. Naravno da me je video, iako ja njega nisam primetila. Video me je kako unajmljujem kočiju, pa je i on to uradio. Pratio me je do Ulice Čejmbers i video da sam platila kočijašu da me sačeka. Sačekao je i on. Kad sam posle petnaestak minuta izašla sama i ponovo sela u kočiju, on je kočijašu naredio da me opet prati. Do same krojačke radnje. Gledao je s ulice kako ulazim unutra. Kroz izlog je video da razgovaram s muškarcem koji nesumnjivo odgovara opisu Endrua Gvina koji mu je dat. A onda je ušao spreman za napad. Savladao me je snažan osećaj poraza praćen jezom. – Bojim se da mi nije sve najjasnije – rekao je Najdžel. – Dozvolite meni da vam objasnim, gospodine Gvin. Vi ste gospodin Gvin, je li tako? – Da, ali ko ste vi? Moj glas kao da je bio zarobljen u kamenu, a ja nisam mogla da nađem snage da razbijem granit. – Ja sam Čester Hartvel. Privatni detektiv. – Izvadio je svoju posetnicu i dao je Najdželu. A ja ništa nisam mogla da kažem. – Mogu li nešto da učinim za vas, gospodine Hartvel? – ljubazno je upitao Najdžel. Imao je isti naglasak kao Endru. Mek i melodičan. Ja nikako nisam mogla da uspostavim vezu sa svojim glasom.

205


– Postoji i te kako. Vidite, unajmio me je Angus Rejvenhaus. Siguran sam da ste čuli za njega. – Kad ga je Najdžel bledo pogledao, Hartvel se nasmejao. – Ne igrajmo igre, gospodine Gvin. Sad je prekasno za to. – Bojim se da nemam pojma o čemu govorite. – Najdželov ljubazan ton mnogo je podsećao na Endruov. To mi je dalo snage da se uključim u razgovor. Znala sam da ću, kad to učinim, promeniti njegov tok. – Razgovarate s pogrešnim čovekom! – povikala sam. – To je Najdžel Gvin, a ne Endru. Gospodinu Hartvelu je bio dovoljan svega jedan trenutak da obradi taj podatak. – Onda ću sačekati da razgovaram s pravim čovekom. – Šta se dešava? – upitao je Najdžel. Njegov uljudan glas sad je odavao zebnju. – Voleo bih da znam. Posebno jer se tiče mog brata. – Da, gospođice Vud. Svi bismo to voleli da znamo. Siguran sam da bi to zanimalo i vlasti. – Hartvel se s lakoćom nasmešio, izričući pretnje policijom opušteno kao da izgovara sopstveno ime. Osetila sam kako u meni treperi strah, iz sekunde u sekundu sve jači. Istina je jedna, rekao je Itan, ali ta istina je ponekad ružna. Istina sama po sebi nije ni lepa ni gnusna. Ona je kao i promena, ni dobra, ni loša. I nije postojao nikakav način da ulepšam ono što je Lili učinila Endruu, ono što je Angus uradio Lili, niti ono što je požar uradio meni. Spustila sam pogled na Lilinu maramu oko vrata i videla pokidane konce na rubu iz kojeg sam izvadila ključ. Pomislila sam na njeno pismo koje sam držala u torbici. Pismo koje je govorilo o tome šta je učinila, ali i o tome šta je pretrpela. I shvatila sam da, iako ne mogu da ulepšam ono što je ružno, mogu da sakrijem ono što je gnusno pod plastom milosrđa. Šta je milosrđe ako ne plašt koji krije nešto ružno? Bila sam u stanju da to učinim. Sve što se desilo pre toga vodilo je ka ovom trenutku. Okrenula sam se Najdželu. – Kad bi Endru trebalo da se vrati? – Uskoro. O čemu se ovde radi? – Da li biste zaključali radnju na nekoliko minuta? Molim vas. Važno je. Krajičkom oka sam videla kako gospodin Hartvel izvija obrvu. Nije očekivao da ću preuzeti kormilo. Iznenadila sam ga. I to mu se nije dopadalo. – Rekao bih da je i više nego važno…– počeo je, ali presekla sam ga. Više mu neću dozvoliti da nameće svoju volju. – Vi ćete ćutati, gospodine Hartvel. – Ponovo sam se obratila Najdželu. – Hoćete li, molim vas, zaključati radnju samo nakratko, gospodine Gvin?

206


Najdžel Gvin je otišao do ulaznih vrata, zaključao ih i spustio zastore. Kad se vratio do nas, pokazao je prema stolicama namenjenim mušterijama koje čekaju da probaju odelo. Seli smo. – O čemu se ovde radi? – upitao je. Duboko sam udahnula. Odakle početi? – Radi se o tome da se vaš brat oženio udatom ženom, koja je ukrala jednu ogrlicu – samouvereno je rekao Hartvel. Te reči su zvučale toliko besmisleno da sam se začudila kako su mi pre samo nekoliko trenutaka ulivale strah. – Neverovatno je koliko ste loše obavešteni, gospodine Hartvel. Dozvolite da vas podsetim da ja znam ono što vas zanima. Znam sve što želite da znate i zato vam predlažem da ćutite. – Gospođice Vud, molim vas, šta je ovo? – preklinjao me je Najdžel. Pokazala sam na Hartvela. – Ovaj čovek će vam reći da je samo nekoliko dana pre nego što je isplovio, vaš brat sklopio nevažeći brak sa udatom ženom, da su njih dvoje skovali plan da od njenog muža ukradu ogrlicu i da je Endru nekako umešan u njenu smrt na brodu kojim su doplovili ovamo. Ništa od toga nije istina. A ja imam dokaze za to. Hartvel je bez ijedne reči sedeo pored mene. Izvadila sam pismo i potvrdu o poništenju braka iz torbice. Otvorila sam potvrdu i pokazala je obojici. – Endru nije imao pojma da je Lili već udata. Ona mu to nije rekla. Ali nameravala je da mu to saopšti pismom na dan kad stignu u vašu krojačku radnju. Zato je imala ovo. Ali u Ameriku nije stigla živa. Na brodu se zarazila šarlahom i umrla je pre nego što je prispela u Njujork. Kad je vaš brat primljen u bolnicu, bio je slomljen od tuge zbog gubitka supruge. I ja sam nedavno izgubila nekog, tako da sam odlično znala koliko mu je teško bilo tog dana. Kad sam ga upitala mogu li nešto da učinim za njega, zamolio me je da iz njegovog prtljaga u skladištu donesem knjigu uzoraka vašeg oca. U drugim okolnostima bih mu rekla da to nije moguće, ali toliko sam se sažalila na njega da sam kazala da ću pokušati. Kad sam u skladištu našla njegov i Lilin prtljag, pomislila sam da je manji kovčeg njegov. Pogrešila sam. Manji kovčeg je bio njen. Shvatila sam to čim sam ga otvorila. Odmah bih ga zatvorila da unutra nisam spazila zbirku Kitsovih pesama. Učinilo mi se da je tu knjigu volela da čita pa sam, bilo to pogrešno ili ne, odlučila da tu knjižicu poezije odnesem Endruu. Pomislila sam da bi mu pružilo utehu ako bude imao nešto njeno. Nisam znala da je ta knjiga pripadala vašoj majci. Nisam znala ni da je Lili tu knjigu uzela iz Endruovog kovčega i smestila je u svoj. Mislila je da će Endru tako naći knjigu kad stignu u Njujork i nakon što Lili nestane. Onda bi video šta je u njoj.

207


Izvadila sam pismo. – Nisam nameravala da ga pročitam. Ispalo je iz zbirke pesama zajedno s potvrdom. Kad sam videla šta piše na potvrdi, priznajem da nisam mogla da se uzdržim, pa sam pročitala i pismo. Pročistila sam grlo i počela da čitam pismo polako, red po red. Kad sam završila, nijedan od muškaraca nije rekao ni reč. – Endru i dalje ne zna za ovo pismo, gospodine Gvin – nastavila sam. – Nisam imala srca da mu kažem. Bilo je trenutaka kad sam to nameravala; trenutaka kad sam smatrala da bi trebalo. Verovala sam da sam to i učinila na dan njegovog odlaska. – Dodirnula sam maramu oko vrata. – Ova marama je pripadala Lili. Ponudila sam mu da je operem i dezinfikujem. Na dan kad je trebalo da bude otpušten, stavila sam pismo i potvrdu u maramu i zamotala je u papir kako bi ih on kasnije našao. Ali on mi je ostavio maramu, neraspakovanu, kao poklon u znak zahvalnosti. Ja tada nisam bila na odeljenju. Poruka koju je ostavio navela me je na zaključak da je zaista bolje da ne sazna. On i dalje veruje u svetost i lepotu ljubavi, gospodine Gvin. Posle svih grešaka koje sam napravila, s ovim nikako ne želim da pogrešim. – Šta je s ogrlicom? – upitao je Hartvel. – Znam gde je Lili sklonila ogrlicu. Pošto vam je samo do toga stalo, postaraću se da je dobijete, pod uslovom da ovdeprisutni gospodin Gvin ne smatra da treba postupiti drugačije. Najdžel je odmahnuo glavom. – Stvarno ne znam šta da mislim o svemu tome. Ako je to što govorite istina... – Živa istina – uverila sam ga. – Onda ni ja ni moj brat ne možemo polagati nikakvo pravo na tu ogrlicu. – A vi me sad slušajte, gospodine Hartvel – nastavila sam. – Otići ćete iz Njujorka i ni vi ni vaš poslodavac nećete ponovo uznemiravati porodicu Gvin. Endruu Gvinu nećete reći ništa o ovome, ni sad, ni bilo kad. Ako vi ili gospodin Rejvenhaus to učinite, predaću ovo pismo britanskoj policiji. Možda će ih zanimati Liline optužbe da je gospodin Rejvenhaus prevario njenog oca. Jesmo li se dogovorili? Čester Hartvel je samo klimnuo glavom. – Gde je? Razmotala sam Lilinu maramu. Ogrlica je bila oko mog vrata, a njeni dragulji grejali su mi kožu. * Pre nego što mu je dozvolio da ode, Najždel je insistirao da Hartvel potpiše izjavu da je primio ogrlicu. Hartvelu je trebao trenutak da pristane, ali na kraju 208


je postupio kako je Najdžel zahtevao. Najdžel i ja smo se potpisali kao svedoci. Najdžel je onda savio papir i stavio ga u džep pantalona. Hartvel je dodirnuo šešir u znak pozdrava i okrenuo se. Izašao je iz radnje bez ijedne reči. Najdžel i ja smo ga gledali kako se ukrcava u tramvaj i odlazi Sedmom avenijom. Kad je Hartvel otišao, ponudila sam Najdželu pismo i potvrdu. – Ne znam šta da radim s ovim. Mislila sam da znam, ali prevarila sam se. Načas je pogledao dokumente. – Zašto ih niste vratili u njen prtljag nakon što ste ih našli? – Pokušala sam. Kad sam se vratila u skladište, Lilin kovčeg je bio poslat na spaljivanje. Prtljag svih žrtava zaraze s tog broda zaplenjen je i spaljen. – Mogli ste ih dati Endruu. – Jesam li? Da li biste vi to uradili? Da li biste mogli da pogledate svog ožalošćenog brata, bolesnog i razdvojenog od svega do čega mu je stalo i date mu ovo pismo? Nije mi odgovorio i na trenutak smo oboje ćutali. – Šta vas je navelo da sve ovo učinite? – konačno je rekao. Znala sam odgovor. Brzo mi je prešao preko usana. – Uradila sam to zbog ljubavi. Najdžel je razrogačio oči. – Zaljubljeni ste…u mog brata? Na trenutak sam poželela da poverujem kako postoji način da volim Endrua Gvina čisto i bez zavaravanja i da on voli mene, ali kako je to moguće? Nikad ne bih mogla s njim da podelim jezivo otkriće, ni da mu kažem kako sam ga zaštitila od toga. Kako bih mogla potpuno da volim čoveka pred kojim ne mogu da otvorim dušu? Nagonski sam se dodirnula po vratu pokrivenom maramom, ispod koje više nije bilo ogrlice. Da bih se odvojila od požara, Edvarda i ostrva, morala sam da oslobodim Endrua Gvina i onog dela svog bića koji je želeo da ga spase i zadrži ga uza se. – Uradila sam to u ime ljubavi – konačno sam rekla. – Možda ćete jednog dana pomisliti da bi Endru trebalo da vidi to pismo. Ali molim se da taj dan nikad ne dođe. Zaista. Bilo bi milosrdno ne dozvoliti da ikad sazna za ono što ne može da promeni i što ništa ne bi promenilo. Videla sam nadu u očima vašeg brata pre nego što je napustio ostrvo, gospodine Gvin. On i dalje veruje u ljubav. Bez obzira na cenu koju je platio. Najdžel Gvin je zurio u papire u mojoj ruci. – Da Endru nije od vas zatražio da mu donesete knjigu uzoraka, oni bi sad bili pepeo, je li tako? – Jeste.

209


Ponovo je pogledao papire kao da traži da mu oni sami kažu šta da radi s njima. – I ja vidim nadu u njegovim očima – napokon je rekao. – Svakog dana malo više. Najdžel Gvin je uzeo papire. Onda je iza pulta izvadio makaze. * Otišla sam iz krojačke radnje nekoliko minuta kasnije. Najdžel je pitao hoću li da mu ostavim svoju adresu za slučaj da Endru želi da stupi u vezu sa mnom, ili ako se Čester Hartvel ponovo pojavi. Ali odmahnula sam glavom. Čester Hartvel se neće vraćati. – Sigurni ste? – insistirao je Najdžel. Znao je da sam se vezala za njegovog brata i da sam odlučila da presečem te veze. – Jesam. Najdžel je ljubazno ponudio da mi pozove kočiju, ali odbila sam i sama izašla u uličnu gužvu. Na trenutak sam samo stajala posmatrajući život oko sebe kako prolazi i juri u svoj svojoj ozbiljnosti i veličanstvenosti. Menjala sam košuljicu, postajući ranjiva u tom obnavljanju. Sve što me je vezivalo za ostrvo spadalo je s mene sa svakim smelim korakom koji sam činila. Dok sam tako stajala postajući svesna svog preporoda, znala sam da postoji još nešto što treba da uradim. Nešto što želim da uradim. Ušla sam u sledeći tramvaj i krenula prema Ulici Čejmbers. Prošli smo samo dva bloka kad sam ugledala Endrua Gvina kako hoda Sedmom avenijom s tubom platna na ramenu. Tramvaj je usporio u saobraćajnoj gužvi i pogledi su nam se sreli na trenutak. Nagonski sam podigla ruku na prozorsko staklo koje nas je razdvajalo. On me nije odmah prepoznao. Trebala mu je sekunda da shvati da su se u tom trenu sudarila dva njegova sveta: tužno bitisanje na Elisu sa mnom i život ispunjen nadom koji je ovde gradio sa svojim bratom. Onda sam po žaru u njegovim očima videla da me je prepoznao. Tramvaj je počeo da ubrzava, a on kao da je razmišljao da li da potrči za mnom, ili da nastavi svojim putem prema radnji. Držala sam ruku na staklu i smešila mu se osećajući suze kako mi neobuzdano klize niz obraze i padaju na Lilinu maramu. On je onda podigao ruku, jednom mi mahnuo i polako je spustio. Nije potrčao za mnom. Okrenula sam se prema zadnjem prozoru dok smo se udaljavali kako bih ga i dalje gledala. On je stajao okrenut prema tramvaju držeći tubu platna sve dok mi se nije izgubio iz vidokruga.

210


Trideset pet

TARIN Menhetn Septembar 2011. Sve vreme sam verovala da sam maramu gospođe Stauer izgubila u haotičnom kovitlacu bekstva Jedanaestog septembra. Najviše čemu sam se nadala bilo je da ću naći neku koja joj je veoma slična. Nikad mi nije palo na pamet da bi marama mogla biti kod cvećara. Nije mi padalo na pamet da pokušam da stupim u kontakt s njim, niti bih to mogla. Sve dok se nije pojavila ona fotografija, nisam znala kako se Mik preziva. Nisam mogla da se setim ni za koju je cvećaru radio. Dok sam stajala s telefonom na uvetu, rečenica „Vaša marama je kod mene“ odzvanjala mi je u glavi. Nisam mogla da poverujem da sam je konačno pronašla. Za sve ove godine, dok sam tražila neku sličnu njoj, nikad se nisam zapitala kako bih se osećala kad bih je našla. A sada se pojavila ne neka slična njoj, već ona prava. Bila je u sigurnim rukama istog onog čoveka koji ju je iskoristio da me izvuče iz čeljusti pakla. Žurno sam otišla u zadnju prostoriju i zatvorila vrata za sobom kako bih mogla nasamo da razgovaram s Mikom. Još pre nego što je fotografija objavljena, Selin je znala da mi je neki cvećar pomogao da pobegnem posle rušenja kule, ali nije znala šta je sve Mik Demetriju učinio za mene tokom samo jednog sata koji je umnogome uticao na naš život. To niko nije znao. – Šta ste rekli? – upitala sam kad sam se našla na sigurnom iza zatvorenih vrata. – Rekao sam da je vaša marama kod mene. Mikov glas je zvučao drugačije nego onog dana kad sam ga upoznala. Bio je dublji. Mekši. Nikad ga ne bih prepoznala.

211


– Našao sam je u svom kombiju za dostavu – nastavio je Mik pošto ja ništa nisam rekla. – Vratio sam se po vozilo nakon što su putevi ponovo otvoreni. Vaša marama je bila na podu pored kofa, gde smo…gde smo čekali. Bila je toliko prašnjava da je skoro nisam prepoznao. – Oh! – Prisilila sam se da iz glave oteram sećanja na te trenutke. Kofe. Voda. Cveće. Gorući bol u grudima. Avetinjska prilika pored mene koja loče vodu kao da je izbegla iz pustinje. – Godinama sam pokušavao da vas nađem. Mislio sam da se ste rekli da se zovete Karen. Nisam mogao da vas nađem ni najednom spisku rodbine nastradalih. Sve vreme sam tražio nekog po imenu Karen. – O, da. Izvinite zbog toga – promrmljala sam jasno se setivši trenutka kad me je pitao kako se zovem. – Ne, ja sam kriv – rekao je. – Nisam vas dobro čuo. – Vladala je prava pometnja. Zastao je. – Da. Da, tako je. Ponovo je nastala duža pauza u razgovoru. – Autor teksta mi je rekao da znaju ko ste. Voleo bih da vam vratim maramu – kazao je. – Verovatno bi trebalo da vam kažem da marama, u stvari, nije moja – priznala sam. – Molim? – Trebalo je da nađem sličnu maramu za jednu mušteriju. Tog jutra sam je tek bila uzela od nje. Zato sam kasnila. Usledila je treća pauza ispunjena ćutanjem pre nego što je ponovo progovorio. – Ali želite da vam je vratim, zar ne? U njegovom glasu se jasno osećala nada, kao da čeka da zatražim da mi vrati maramu. Posle toliko godina tokom kojih je pokušavao da me nađe, bilo mu je važno da mi je vrati. Dok sam razmišljala o njegovom pitanju, mogla sam da osetim da je marama pored njega. Možda ju je držao u ruci dok je razgovarao. Mikovo pitanje je ostalo u vazduhu, bez odgovora. Postavio je pogrešno pitanje. Nije bilo važno staja želim. To nikad nije bilo važno. Ništa od ovoga nije imalo veze s onim što sam ja želela. – Jeste li još tu? – upitao je Mik. – Tu sam. – Zar je ne želite? – tuga mu se uvukla u glas dok je treći put ponavljao pitanje. Njegov ton mi je ukazivao da je svestan težine onoga što me pita. Nekome sa strane to pitanje bi izgledalo jednostavno: da li želim da mi se vrati

212


izgubljena marama, ili ne? Ali Mik nije bio neko sa strane. Odgovorila sam mu pitanjem koje me je opsedalo čitavih deset godina. – Mislite li da se sve dešava s nekim razlogom? – Šta ste pitali? Kao da su se širom otvorila neka vrata i kroz njih nahrupila pitanja o kojima sam razmišljala tri hiljade dana. – Mislite li da je puka slučajnost to što je fotografkinja našla memorijsku karticu s našom fotografijom? A vi ste svih ovih godina čuvali tu maramu i tražili me. Mislite li da je to samo slučajnost? – Pa…Ne, mislim da nije. Zadivilo me je što je tako brzo priznao da veru je u proviđenje. – Mislite da je bilo suđeno da fotografkinja nade našu sliku? – insistirala sam. – Da je bilo suđeno da bude objavljena? Da je bilo suđeno da je vi vidite? Da je bilo suđeno da svih ovih godina čuvate tu maramu kako biste mogli da mi je vratite? Prošla je sekunda ili dve pre nego što je odgovorio. – Jedino mogu da kažem da sam vas tražio deset godina. Na svakom skupu povodom Jedanaestog septembra, na svakoj stanici podzemne železnice, u liku svake žene na pločniku koja me je podsećala na vas. I da, molio sam Boga da mi pomogne da vas nađem. – Da biste mi vratili tu maramu. – Pa, da. Ali ne samo zbog marame. Bio je u pravu. Marama nije bila jedini povod. Uzrok je bio ono sa čim sam bila spremna da živim. Ako je sudbina uredila da mi taj beznačajni odevni predmet dvaput odredi budućnost, sigurno se neće zaustaviti na tome. Bilo mi je mnogo bolje da verujem kako na moje odluke utiče samo puki slučaj. Nisam više htela da igram igre sudbine. Nisam htela da mi vrati maramu. – Rekla sam vam da nije moja – kazala sam. – Nikad nije ni bila moja. – Da, ali... – Videću mogu li da nađem vlasnicu marame. Nisam sasvim sigurna da je još živa, ali saznaću. – Ali... – Slušajte, ne mogu više da igram tu igru. – Igru? Kakvu igru? Došlo je vreme da završim razgovor. – Uvek ću vam biti zahvalna na onome što ste učinili za mene. Zaista. Moram da idem. Neko će vam se javiti ako nađemo vlasnicu marame. – Stanite. To nije sve... – Ne. To je sve. Ne mogu ovo više da podnesem. 213


– Tarin, molim vas, ne prekidajte vezu! – Zbogom, Mik. Hvala vam još jednom. Na svemu. Ali, molim vas, ne zovite me ponovo. Pritisnula sam dugme i prekinula vezu. Privukla sam telefon na grudi, koje su se nadimale od besa, tuge i strepnje. Nema sumnje da sam donela pravu odluku. Razumnu odluku. Ostala sam u zadnjoj prostoriji dok nisam potpuno potisnula talas sumnje koji je narastao u meni. * Kentovi roditelji su stigli sutradan, u subotu, da prisustvuju godišnjem pomenu u nedelju. Častila sam Kendal dozvolivši joj da boravi s njima u hotelu „Meriot“ u centru, nedaleko od novootvorenog memorijalnog kompleksa. U poslednjem trenutku sam odlučila da odem na pomen s njima, ali stigla sam kad je služba već bila počela i otišla pre nego što je završena. Ostala sam dovoljno dugo da se koliko-toliko smirim. Kendal i ja smo našle Kentovo ime na blistavoj spomen-fontani na mestu gde je bila Severna kula i prešle prstima preko slova urezanih u granit. Kratko smo zastale u senci jedinog preživelog stabla kruške čudeći se s koliko je ljubavi ono oporavljeno i tu ponovo zasađeno. Nije to bilo samo posvećeno tie već i, za mene, nešto sasvim lično. Znam da je to sebično, ali nije mi se dopadala pomisao da Kent mesto na kom počiva deli s toliko ljudi, jer je to značilo da i ja moram da ga delim s njima. Ali znala sam da je ovaj dan važan za Kendal i htela sam da to bude događaj kog ćemo se zajedno sećati, iako mi je smetalo što je u njega uključena cela javnost. Nisam htela da me prepoznaju kao ženu s one slike. Nisam želela ni da naletim na Mika, iako su pomenu prisustvovale hiljade ljudi i bilo je lako ostati neprimećen. Događaj je bio dirljiv i bilo mi je drago što sam došla, iako nisam znala hoću li ikad biti u stanju da obeležavam taj dan bez želje da svakog desetog septembra uoči ponoći jednostavno zaspim i probudim se dvanaestog. Kad smo se Kendal i ja vratile u stan kasnije toga dana, bila sam iscrpljena. Kentovi roditelji ostali su do utorka, što mi je dobrodošlo da skrenem misli s onoga što me je mučilo. Kad su krenuli kući, grad se već bio vratio svom uobičajenom ritmu. I ja sam pokušala da se vratim svom. Otkrila sam da ne mogu.

214


Nemirna i ćudljiva, ni na šta nisam mogla da se usredsredim. Mikov telefonski poziv nije mi izlazio iz glave. Progonili su me nada u njegovom glasu kad je rekao da bi voleo da mi vrati maramu i razočaranje kad sam odgovorila da to ne želim. Činilo mi se da se i on borio da shvati značenje toga što su nam se životne staze ukrstile i da se nadao da bih ja mogla biti ključna u njegovom pomirenju sa sličnim mislima. Najgore je bilo što Kendal i dalje dugujem istinu. Zasluživala je da zna zašto sam Jedanaestog septembra bila na ulici, a ne u „Herlum jardu“, kao što su mislili ona i svi drugi. Svake noći ležala sam budna na rubu sna, sa željom da poverujem u utešnu misao da je sve što se desilo na dan Kentove smrti bilo samo puka slučajnost. Ali svakog jutra sam se budila žudeći za nečim smislenijim od nasumičnog života za sebe i svoju ćerku. Kako je mesec odmicao i bližio se početak jeseni, a prvi listovi počinjali da menjaju boju, postajala sam svesna da se zavaravam. Postojani ritam godišnjih doba bio je dovoljan dokaz da i dalje verujem kako u mom svetu postoji neki viši smisao. Uprkos tome, dozvolila sam da dani promiču, jedan po jedan, a da nisam sela da razgovaram s Kendal, niti sam se raspitala šta je s Rozalin Stauer. Razmišljala sam o tome da Kendal kažem istinu. Razmišljala sam da potražim gospođu Stauer. Razmišljala sam o marami. Maramu sam čak i sanjala. Ali prolazio je dan za danom, a ja ništa nisam preduzimala. Poslednjeg dana leta pomagala sam jednoj mušteriji da odabere platno za jorgan kad se desilo nešto neverovatno. Žena je u ruci držala jedan od mojih omiljenih motiva za jorgan, uzorak upletenog irskog lanca, i nije mogla da se odluči između plave i zelene palete boja. Obe boje imale su nijanse koje je obožavala, kao i one koje nikako nije volela. Pošto smo imali samo po jednu šaru u obe boje, nije mogla da bira nijanse. Dok je stajala držeći uzorke i razmišljajući koju boju da izabere, odjednom mi je sinulo. Odgovor koji sam tražila sve vreme je bio preda mnom. Imala sam mogućnost da biram, baš kao što je žena birala tkaninu. Mogla sam da verujem kako je bilo suđeno da fotografkinja nađe izgubljenu memorijsku karticu, da je bilo suđeno da Mik Demetriju nađe mene posle deset godina i da je meni bilo suđeno da samo jedan telefonski poziv bude dovoljan da ponovo dobijem maramu, a da ipak odlučim da ništa ne preduzmem. U tome su bili i lepota i užas mogućnosti izbora. 215


To je Mik mislio kad mi je, dok smo pljuvali i kašljali u njegovom kombiju za dostavu, rekao da nisam ja kriva što je Kent bio na vrhu Severne kule kad ju je prvi avion udario. Odluka koju sam tog jutra donela bila je motivisana ljubavlju. Ono što su drugi odabrali da učine bilo je motivisano mržnjom. Posledice naših odluka slile su se jedna s drugom. To se uvek dešava. Mora biti da mi je marama poslata s razlogom pored sve te slobode izbora. Poslata mi je da bi Kendal mogla da se rodi a ja i dalje da se nadam kako će ljubav pobediti. * Sutradan, prvog dana jeseni, rekla sam Selin da je marama Rozalin Stauer kod čoveka s one slike i da mi treba pomoć da nađem Rozalin. Pre deset godina gospođa Stauer mi je lako oprostila što sam izgubila maramu, s obzirom na okolnosti, ali je dugo nismo videle u radnji. Selin je prvo bila iznenađena što joj sve dotad nisam rekla ništa o Mikovom telefonskom pozivu. Onda je rekla kako veruje da bi mogla da nađe gospođu Stauer ako je još živa. Izgleda da je Selin prilično brzo shvatila da mi je trebalo vremena da razmislim o neočekivanoj vesti da je marama pronađena, ali i o Mikovom iznenadnom pozivu. I dalje nisam bila sigurna šta da mislim o tome kad sam joj rekla. Ako je bilo suđeno da mi marama bude vraćena, onda sam morala saznati zašto. Možda je razlog za to bio važniji od mene same, baš kao i prvi put. To možda uopšte nije imalo veze sa mnom, već s gospođom Stauer. Njoj je ta marama mnogo značila. Možda se marama sada pojavila zbog nje, a ne zbog mene. Htela sam da pokažem maramu Kendal pre nego što je vratim gospođi Stauer. Kendalin život je spašen zahvaljujući toj marami. Marama je bila ključni deo priče koju sam joj dugovala, njen jedini lep deo. Kad bi mogla da vidi i dodirne maramu, to bi možda ublažilo ono što sam morala da joj kažem o događajima od tog dana. Mik će mi sigurno doneti maramu ako ga zamolim, ali htela sam da odem sama po nju, baš kao što sam učinila prvog jutra kad sam je videla. Nekoliko minuta posle deset, ukucala sam njegov broj u moj mobilni. Javio mi se muški glas. – Cvećara „Atena“. – Mik? – Ja sam. – Ovde Tarin. * 216


Dogovorila sam se sa Selin da ode po Kendal iz škole. Pre nego što sam pošla ka stanici podzemne železnice i Grinič Vilidžu, otišla sam na sprat u stan. Odjednom sam poželela da se osećam lepom. Obukla sam bluzu boje meda, lanene kapri pantalone i cipele boje kafe s potpeticama. Razvezala sam rep i pustila kosu, pa je pričvrstila zlatnom ukosnicom. Bio je petak po podne i pločnici su već vrveli od ljudi koji su pred vikend ranije izašli s posla. Raspoloženje je bilo pravo letnje. Ukrcala sam se u voz broj jedan za Vilidž i posle dvadeset minuta izašla iz podzemne u Ulici Kristofer, samo jedan blok od odredišta. Hodala sam polako pripremajući srce i glavu za ponovni susret s maramom. Za ponovni susret s Mikom. Prvo sam ugledala plavu nadstrešnicu, a onda s ukusom aranžiran niz procvetalih biljaka u saksijama. Njegova radnja je bila mala poput moje, ali prepuna boja. Po tome nijedna druga radnja nije mogla da se uporedi s njom. Moj dolazak objavilo je zveckanje vetrenih zvončića okačenih na kvaku. Udahnula sam miris desetak različitih vrsta cveća. Mik je bio za kasom, samo metar od ulaza u radnju, i otkucavao račun. Kad sam ga poslednji put videla, bio je prekriven pepelom. Ali prvi put je izgledao veoma slično kao sad. Čak mu je i kecelja izgledala isto. Crna kosa na njegovim slepoočnicama bila je prošarana sedim vlasima kojih ranije nije bilo. Podigao je glavu kad sam ušla i široko se nasmešio. Prema menije krenula jedna tamnokosa žena koja je veoma ličila na Mika, osim što je bila mnogo starija. Mik je završio s mušterijom i izašao iza pulta s kasom. – Ja ću, mama – rekao je starijoj ženi. – Hoćeš li da me zameniš na kasi? Ona mi se nasmešila i zauzela Mikovo mesto. Nisam ni mrdnula od vrata. Mik mi je prišao ispružene ruke i otvorene šake. Krenula sam prema njemu i nesigurno spustila šaku u njegovu. On me je nežno privukao sebi i poljubio u obraz. – Drago mi je da te ponovo vidim – rekao je. Nemo sam klimnula dok su mi se oči punile suzama, a da ni sama nisam znala zašto. – Hajde, idemo pozadi. – Mik me je poveo pored stalaža od kovanog gvožđa na kojima su bile izložene afričke ljubičice, bambus u saksijama i ciklame, pa pored blistavih staklenih vrata iza kojih je cveće svih boja čuvano da bi ostalo sveže. Ušli smo u radni prostor u kojem su pravljeni cvetni 217


aranžmani. Jedna mlada žena, otprilike u ranim dvadesetim, radila je na korpi cveća, ali se izvinila i izašla. Mik joj je zahvalio. Očigledno joj je već bio najavio da će mu trebati malo privatnosti. Pokazao je prema uglu u kojem je bila polica s vazama i keramičkim saksijama, sa žicom, mrežicama i trakom za vezivanje buketa. Pored police stajao je mali sto. Izvukao mi je stolicu. – Hvala – rekla sam. Mik je seo naspram mene. – Jesi li dobro? – upitao je. – Da. – Ti…izgledaš sjajno. – Hm. I ti. – Tako mi je drago što si me pozvala. – I meni. Slušaj, izvini što sam bila onako gruba kad si me potražio. Ja sam…trebalo mi je vremena da razmislim. – Ne moraš ništa da mi objašnjavaš. Nagnula sam se napred. – Nije tačno, moram. Sve dok ona slika nije objavljena, nisam shvatala da se ne osećam dobro. Bila sam…bila sam u nekom čudnom, neodređenom stanju i nisam znala u šta da verujem, nisam ni uviđala da sam zaglavljena. Onda si me ti iznenada pozvao i rekao da je marama kod tebe. Zastala sam da prikupim snagu, a Mik je pružio ruku preko stola i stisnuo mi šaku. – Tačno znam šta misliš – rekao je. – Ni ja nisam više bio isti posle tog dana. A moj gubitak ne može ni da se poredi s tvojim. I sam sam se čudno osećao. Na trenutak smo samo sedeli, gledali se i sećali šta nas je onda povezalo i šta nas i danas povezuje. Onda je pustio moju ruku i ustao. Otišao je do radnog stola u suprotnom uglu radionice, otvorio fioku i izvadio tkaninu blistavu kao sunce. To je bila marama. Vratio se a ja sam morala oduševljeno da se nasmešim. Dao mi je maramu kao da mi uručuje buket. Neveni kao da su me bučno pozdravljali. Marama je bila lepa baš kao što sam je pamtila. – Izgleda netaknuto – rekla sam opipavajući blistave niti. Mik je ponovo seo na svoju stolicu i nasmejao se. – Trebalo je da se opere nekoliko puta da bi se isprala sva prašina i prljavština. Moja žena, to jest moja bivša žena rekla je da nema šanse da je očistim. Ali ja sam bio rešen da isteram svoje. Neveni mi nisu dali da odustanem. Znaš, to je veoma otporno cveće. I ja sam se osmehnula. Prijalo mi je. – Stvarno? 218


– O, da! Nije mirišljavo kao ruže i ukrasni grašak, ali može da izdrži ono što osetljivije cveće ne bi podnelo. – Stvarno? Klimnuo je glavom. – Može da cveta u jesen, čak i kad počnu mrazevi. Nakon što sve drugo cveće odustane. – Onda nije ni čudo što sam neprestano razmišljala o tim nevenima – rekla sam tobože ležerno, ali moje reči su sigurno duboko dirnule Mika. Na trenutak ništa nije rekao. – Pokušao sam da te nađem. Bože, koliko sam se trudio. – U Mikovom glasu se jasno osećalo da se izvinjava zbog nečeg. Kao da je tražio moj oproštaj. – Moja…moja bivša žena je rekla da treba da se otarasim marame i završim s tim. Rekla je da je glupo što je i dalje čuvam iako je očigledno da te nikad neću naći. Bivša žena? Mik je uzdahnuo. – I pre toga smo imali razmirica, a meni…Bilo mi je teško posle onog dana. Moj rođak, vatrogasac, s kojim sam bio veoma blizak, poginuo je u Severnoj kuli... – Tako mi je žao – prekinula sam ga. – Povrh svega, nisam mogao da te nađem. A iz glave mi nikako nije izlazila misao da je trebalo da ostanem s tobom u bolnici. Nije trebalo da te ostavim. U njegovom glasu se sve više čulo kajanje. Nisam imala pojma zašto. – Već si mi bio spasao život, Mik. Sigurna sam da bih umrla onde na ulici da nije bilo tebe. Nije bilo razloga da ostaneš sa mnom. Odmahnuo je glavom. – Ali nisi u pravu. Trebalo je. I Iteo sam. Trebalo je da poslušam svoj instinkt. Da sam ostao, shvatio bih da se ne zoveš Karen. Verovatno bih saznao i kako se prezivaš. Onda bih mogao da te nađem kasnije kad je to bilo zaista bitno. Nisam shvatala zašto se toliko kaje. Predosećala sam da je njegova neuspešna potraga za mnom mogla da bude poslednja slamka u braku koji je već bio počeo da se raspada. Sad sam seja nagnula preko stola i stisnula mu šaku. – Ništa više nisi mogao da učiniš za mene. – Ali mogao sam, Tarin. Marama nije jedini razlog što nisam mogao da prekinem potragu za tobom. – Kako to misliš? Mik je pogledao u svoju ruku kojom me je držao. – SMS poruka koja mi je poslata tog jutra stigla je kasnije zbog preopterećenja. Dobio sam je tek kasnije toga dana. I dalje nisam imala pojma na šta cilja. – I?

219


Podigao je glavu da me pogleda u oči. – To je bio odgovor na poruku koju sam poslao ranije. Tvom mužu. Vazduh u sobici kao da se zgusnuo. Osetila sam kako me pritiska. – Šta? – Dobio je poruku koju sam mu poslao u tvoje ime. Odgovorio je u devet i dvadeset osam. – Gospode bože dragi – prošaptala sam. Bila je to najusrdnija molitva koju sam ikad izgovorila. Oči su mi ispunile suze od iznenađenja i olakšanja. Bezmalo sam zaboravila šta sam preko Mika poručila Kentu pre deset godina. Morala sam malo da razmislim. „Recite mu da sam bezbedna. Da ga volim. I kažite mu da će postati otac.“ Kentova poslednja poruka na moj zaboravljeni mobilni bila je poslata u devet i dvadeset sedam kad je pretpostavljao da sam već mrtva i da će i sam umreti za samo koji tren. Minut kasnije je primio moju poruku s Mikovog telefona. Kent je saznao ono što sam svim srcem želela da zna. Dobila sam odgovor na pitanje koje mi je Kendal postavljala od svoje četvrte godine. „Zna li on da postojim?“ – Šta piše u poruci? – prošaptala sam. – „Kažite joj: 'Budi srećna.'“ Prislonila sam maramu na lice i drugi put u životu pustila da suze natope njeno tkanje. Marama se nije vratila zbog gospođe Stauer. Čak ni zbog Mika. Vratila se zbog mene.

220


Trideset šest

KLARA Menhetn Septembar 1911. Kad sam se iscrpljena vratila u Lilinu iznajmljenu sobu, bila su preostala samo još dva-tri sata do mraka. To nije bilo dovoljno da završim svoj poslednji zadatak pre odlaska u Škotsku. Dok sam se opružala na Lilin krevet da se odmorim, znala sam šta mi je činiti. Nisam morala da jurim da uhvatim sledeći trajekt za Elis. Imala sam gde da prenoćim. Imala sam čak i odeću da se presvučeni ako upropastim haljinu. Međutim, znala sam da će se neki zabrinuti ako se ne pojavim na večeri na Elisu. Itan će brinuti. Itan. Koliko god sam se trudila da raskrstim s prošlošću, bila sam i te kako svesna da između mene i Itana ništa nije rešeno. S jedne strane, smatrala sam to malčice uzbudljivim, ali s druge uporno sam oklevala i povlačila se. Iskušenjima na koje je stavljeno moje srce nazirao se kraj. Uskoro će ponovo biti slobodno i samo moje, ali ogoljeno i ranjivo kao novorođenče. Previše ranjivo da bih ga nekom dala. Nikako nisam mogla da zamislim da ću se tako brzo ponovo zaljubiti. Posebno ne pre nego što se postaram i za poslednji detalj. Utonula sam u san i probudila se uz zvuke zvona vatrogasnih kola dok su se večernje senke uvlačile u sobu. Ustala sam iz kreveta, bunovna, gladna kao vuk i strašno žedna. Prošlo je skoro dvanaest sati otkako sam poslednji put nešto pojela i popila.

221


Pogledala sam se u ogledalu iznad stočića i štipnula se za obraze da malo povratim rumenilo. Zagladila sam raščupane pramenove kose koji su mi se izvukli iz ukrasnog češlja dok sam spavala. Lilina marama mi je i dalje bila obmotana oko vrata. Razmotala sam je i spustila na krevet. Pre nego što potražim neko mesto gde bih mogla da jedem, moram da telefoniram. Morala sam da pozovem ostrvo i obavestim gospođu Krouli gde sam kako bi ona to prenela Doli i Itanu. Pogledala sam u torbicu da vidim koliko mi je ostalo novca. Trebalo je da sačuvam dovoljno za jutarnji trajekt za Elis. I trebalo je nešto da pojedem. Imala sam manje od pet dolara, što nije bilo ohrabrujuće. Bila sam prilično sigurna da gazdarica ne dozvoljava stanarkama da besplatno koriste telefon. Kleknula sam pored Lilinog kofera i pretresla ga tražeći nešto vredno što bih mogla da ponudim gazdarici kao naknadu za korišćenje telefona. Našla sam drvenu kutijicu, ne veću od pakovanja putera. Unutra je bilo nekoliko smotanih britanskih novčanica, niska bisera, srebrni prsten s jednim rubinom i nekoliko divnih narukvica, od kojih nijedna nije izgledala preterano skupo, ali nisu bile ni jeftine. Odabrala sam jednu, zatvorila kofer i ustala. Nekoliko minuta kasnije, pokucala san na gazđaričina vrata. Otvorila je namrštena kao i prethodnog puta, pa sam zaključila da joj je to uobičajen izraz lica. – Izvinite što vas uznemiravam, ali želela bili da telefoniram ako je moguće. Još više se namrgodila. – Korišćenje telefona se plaća još dolar mesečno. Pokazala sam joj narukvicu. – Trenutno sam tanka s gotovinom, a moram da obavim izuzetno važan poziv. Mogu li da trampim ovu narukvicu za jedan poziv? Molim vas. Kratko je oklevala, a onda je pružila ruku i savila mi prste oko narukvice. – Ne odričite se stvari koje vam znače. Budite kratki. – Gazdarica je nestala iza svojih vrata. Uzela sam telefon sa stočića, prislonila slušalicu na uvo i prinela bazu aparata ustima. Kad mi se javila operaterka, zatražila sam da me poveže s ostrvom Elis i dala joj broj. Nekoliko sekundi kasnije polako sam saopštila poruku operaterki na Elisu kako bi mogla da je zapiše i predaje gospođi Krouli kad je nađe. „Od Klare Vud: Prenoćiću na Menhetnu. Prinuđena sam. Izvinjavam se. Molim vas prenesite sestri Maklaud i doktoru Randalu da je sve u redu i da ću se vratiti sutra.“ * 222


Kad sam sutradan ujutru ponovo otišla u sedište „Njujork tajmsa“, nadala sam se da me neće dočekati žena koja je radila prethodnog puta. Međutim, radila je ista ona žena koja mi je izašla u susret onda kad me je Itan doveo ovamo. I ona se mene setila. Kad me je prepoznala, na licu joj se odmah ocrtala zabrinutost. Zaključila sam da je najbolje da joj kažem istinu. Sažaliće se kad čuje moju tužnu priču. Ispričala sam joj da sam preživela požar u fabrici „Trajangl“, ali da sam tom prilikom izgubila dobrog prijatelja. Izvinila sam se što sam prethodnog puta onako odjurila. – Ništa ne brinite. Sve je u redu. Rekla sam joj da želim da pročitam sve novinske članke objavljene nakon požara. Klimnula je glavom. Shvatila je i bez mog objašnjenja da izvodim svojevrsno ritualno pročišćenje, što je davno trebalo da uradim. Odvela me je u čitaonicu u kojoj sam bila prvi put i smestila me na stolicu. Otišla je i posle nekoliko minuta se vratila s hrpom starih brojeva. Stisnula me je za rame, a onda izašla i zatvorila vrata. Pružila mi je mir za koji nisam ni znala da će mi trebati sve dok nisam ostala sama. Otvorila sam novine koje mi je donela poredane hronološki i pripremila se da pročitam jeziv napis izdanja od 26. marta kad se još nije znao ni konačan broj žrtava: STO ČETRDESET JEDNA OSOBA POGINULA U POŽARU U TEKSTILNOJ FABRICI; ZAROBLJENI NA POSLEDNJIM SPRATOVIMA ZGRADE NA VAŠINGTON PLEJSU; ULICA PUNA LEŠEVA; GOMILE MRTVIH U ZGRADI Oteo mi se zvuk koji je više zvučao kao ton psalma nego kao jecaj. Podigla sam pogled s novina, sačekala da ponovo prikupim snagu, a onda nastavila da čitam izveštaj o danu koji me je zauvek promenio. JUČE SU IZGORELA TRI SPRATA DESETOSPRATNICE NA UGLU ULICE GRIN I VAŠINGTON PLEJSA. TOKOM POŽARA JE NASTRADALA STO ČETRDESET JEDNA MLADA OSOBA, OD TOGA NAJMANJE STO DVADESET PET DEVOJAKA. UMRLI SU ILI U POŽARU ILI POSLE SKOKA NA PLOČNIK ISPRED ZGRADE. ZGRADA JE OTPORNA NA VATRU. NA NJOJ SKORO DA NEMA TRAGOVA JEZIVE NESREĆE KOJA SE UNUTRA DESILA. ZIDOVI I PODOVI SU KAO NOVI. U POŽARU

223


NIJE UNIŠTENO NIŠTA OSIM NAMEŠTAJA. POGINULA JE STO ČETRDESET JEDNA OSOBA OD ŠESTSTO LJUDI KOJI SU RADILI NA GORNJIM SPRATOVIMA ZGRADE. VEĆINA ŽRTAVA SE UGUŠILA ILI JE IZGORELA UNUTAR ZGRADE, ALI NEKI SU USPELI DA STIGNU DO PROZORA I SKOČE NA PLOČNIK ISPRED ZGRADE GDE IH JE ČEKALA SIGURNA, ALI MOŽDA BRŽA, SMRT...

Otvarala sam i čitala novine iz poslednje nedelje marta jedne za drugom. Zastajala sam samo da treptanjem rasteram suze koje je davno trebalo da prolijem. U početku sam svaki novi napis doživljavala kao udarac u grudi, potom kao spomen na mrtve, da bi se na kraju pretvorili u kamenje bačeno u prostrano more mog sećanja. Kad sam završila i ponovo presavila novine sakrivši stravične vesti u njima, ustala sam od stola i otvorila vrata. Žena koja mi je pomogla s naklonošću i razumevanjem je posmatrala kako izlazim. – Mnogo vam hvala što ste mi dozvolili da pročitam novine – rekla sam, zahvalivši joj zapravo na nečemu što je mnogo više od toga i obe smo to znale. – Mogu li još nekako da vam pomognem? – upitala je. Postojalo je još nešto. – Moj nastradali prijatelj zvao se Edvard Brim. On je jedan od onih koji su skočili. A ja sam…ja sam bila tamo i videla kako zakoračuje kroz prozor. – Bože dragi – prošaptala je žena, a oči su joj se orosile. – On je…uzeo je za ruku mladu švalju koja se previše plašila da skoči sama. – Glas je počeo da me izdaje. – Uhvatio ju je za ruku. Pomogao joj je da skoči. Pomogao joj je... Nisam mogla da nastavim. Žena je sada plakala bez ustezanja. – Mnogo mi je žao zbog vašeg gubitka – rekla je kad je uspela da progovori. – Mnogo bih volela da obavestim njegove roditelje i verenicu da je umro kao junak – rekla sam. – Oh! Naravno. – Ali znam samo da njegovi roditelji žive u Bruklinu. Nadala sam se da biste mogli da mi nađete adresu. A nemam pojma gde živi njegova verenica. – Oh! Čudno me je pogledala te sam se zapitala da ne tražim previše od nje. – Pa – progovorila je – mogu vam dati adresu Brimovih, ali njegova verenica se udala i mislim da sad živi u Čikagu. Ili možda Mineapolisu. Morala bih da proverim. Vest o tome je objavljena prošlog meseca. – Šta ste rekli? – nisam mogla da poverujem šta mi govori. – Udala se? 224


– Da, prilično sam sigurna da sam to ime videla u objavama o venčanjima prošlog meseca. Savina Mejfild? Mogla sam samo da klimnem glavom. – Ime je neobično. Setila sam ga se iz čitulje gospodina Brima. Zato mi je zapalo za oko kad sam ga prošlog meseca videla u objavama venčanja. – Udala se za nekog drugog? Žena je slegnula ramenima. – Dešava se. Ostala sam bez reči. Ja sam tek sad jedva smogla snage da se oslobodim uspomene na Edvarda, a Savina Mejfild je u međuvremenu već stigla da se uda za drugog. Dok sam tako stajala u neverici, žena mi je rekla da sačekam trenutak dok mi ne donese adresu gospodina i gospođe Brim. Vratila se malo kasnije i dala mi komadić papira. * U glavi mi je vladala zbrka dok sam se ukrcavala u voz za Bruklin. Razum mi je govorio da se usredsredim na ono što znam, a ne na ono što ne znam. Razlozi iz kojih se Savina Mejfild udala tako brzo posle Edvardove smrti tiču se samo nje. Nije mi dugovala objašnjenje, a pošto ga od nje sigurno ne bih ni dobila, usredsredila sam se na to kako da se predstavim Edvardovim roditeljima i saopštim im šta je njihov sin uradio u poslednjim trenucima zemaljskog života. Izašla sam iz voza sedam blokova od Ulice Fulton, u kojoj su živeli Brimovi. Kondukter na železničkoj stanici bio je tako ljubazan da mi kaže kako se stiže do njihove kuće. Zaključila sam da će mi šetnja pomoći da razbistrim misli, a i da uštedim novac. Trebalo je još da se vratim u Bateri park i ukrcam se na trajekt. Kad sam stigla pred kuću od smeđeg peščara, jednu u nizu od dvadeset takvih u ulici Brimovih, bolele su me noge, ali odgovaralo mi je što mi to sad odvlači pažnju. Htela sam da saznam šta se zbilo sa Savinom. Zaista sam to želela. Osećala sam da imam pravo da znam. Brimovi to sigurno znaju. Kako da to na fin način izvučem od njih? Pokucala sam na vrata čim sam se popela njihovim stepeništem kako se ne bih predomislila i otišla. Ali mi niko nije odgovorio na kucanje. Nisam prestala da lupam na vrata ni dugo pošto sam shvatila da niko neće otvoriti. Htela sam odgovor. Bio mi je neophodan.

225


Nastavila sam da kucam osećajući kako me ponovo savladava duševna iznurenost. Prvo nisam čula glas iza sebe. Kad sam ga postala svesna, shvatila sam da mi je žena koja je govorila dvaput postavila isto pitanje. – Mogu li da vam pomognem, gospođice? Savladala sam postiđenost i okrenula se prema njoj. Stajala je na stepeništu pored mene i držala psića, koji je upozoravajuće zalajao. – Samo sam.…samo sam htela da razgovaram s Brimovima. – Aha. Otišli su iz grada na nekoliko dana. Jesu li vas očekivali, dušo? – Ne. Nisu me očekivali. – Možete se vratiti u ponedeljak. Tada će biti kod kuće. Odmahnula sam glavom, koja mi se činila teškom. – Tad neću biti ovde. Žena je nakrivila glavu. – Hoćete li onda da im ostavite neku poruku? Ja im čuvam stan dok su na putu. Ovo je njihov pas. Bilo bi lako reći da nemam nikakvu poruku i otići. Ali zaista sam želela da Brimovi znaju šta je Edvard učinio za tu mladu, uplašenu devojku koja je stajala s njim na prozoru u plamenu. Možda su i njih mučila pitanja kao mene. Možda su tražili odgovore. Možda su svake noći razmišljali zašto je bio na devetom, umesto na desetom spratu gde mu se nalazila kancelarija. – Mogu li da dobijem malo papira za pisanje? – upitala sam. – Dođite kod mene. Žena se predstavila kao dugogodišnja komšinica i prijateljica Brimovih. Pas je za to vreme uporno objavljivao da nije zadovoljan što me vidi. Posadila me je za njen pisaći sto i dala mi pero i list papira boje lavande. Poravnala sam papir i napisala reči po kojima ću seja sećati Edvarda: Zovem se Klara Vud. Bila sam medicinska sestra u jednoj ordinaciji u zgradi 'Aš' i nalazila sam se tamo na dan požara. Edvarda sam upoznala u liftu dve nedelje ranije. Bio je veoma dobar prema meni pošto sam tek bila stigla na Menhetn. Na dan požara pozvao meje da vidim krojačku radionicu. Zbog toga je bio na devetom spratu. Ja sam bila bezbedna na ulici kad su ljudi zarobljeni u zapaljenoj zgradi počeli da skaču kroz prozor. Videla sam Edvarda na simsu. Pored njega je bila mlada devojka, a vatra je gorela svuda oko njih. Ona se plašila da zakorači sa simsa. On ju je uzeo za ruku i zakoračili su zajedno. Zelela sam da to znate. Poslednje štoje uradio bilo je dobro delo. Neopisivo mi je žao zbog vašeg gubitka.

226


Klara Vud Dunula sam i osušila mastilo. Komšinica Brimovih mi je dala kovertu. Ubacila sam papir u nju, ali nisam je zatvorila. Nisam marila da li će je komšinica pročitati, a pretpostavljala sam da hoće kad odem. – Znači, poznavali ste Edvarda? – upitala sam dok sam adresirala poruku na gospodina i gospođu Brim. – O, da. Jadnik. Jeste li čuli šta se desilo? – Svakako. Čula sam. – Kakva nesreća! Kakva bezrazložna tragedija! Klimnula sam glavom. – Još je bio i veren. Žena je šmrknula. – Da, eto. Mada to i ne bi bio neki brak. Nikom od nas se nije dopadala. Mislim da je i Edvard pred kraj počeo da uviđa ono što smo svi mi videli. Ona je bila samo nevolja koja se skrivala iza lepog lica i slatkorečivosti. Ne bih bila nimalo iznenađena da je Edvard otkazao venčanje. Svi smo se tome nadali. Bio je rekao majci da je upoznao nekog i da je počeo da se predomišlja. A onda…taj jezivi požar. Prepustila sam se njenim rečima, koje su me preplavile i kao melem ublažavale stare rane. – Nije voleo gospođicu Mejfild? – upitala sam. Žena kao da je moje pitanje smatrala čudnim. – Pa, to ne znam. Isprva možda jeste. Bog zna zašto. Ali mislim da pred kraj nije. A ona svakako nije gubila vreme da pronađe nekog ko će zauzeti Edvardovo mesto. Znate da se već udala, je li tako? Žalim tog čoveka. Stvarno ga žalim. Na trenutak sam samo sedela u komšinicinoj stolici udišući slatkast vazduh oko sebe. Ožalošćeno srce je i dalje moglo da veruje u ljubav. A mogla sam i ja. – Možete li mi reći gde je groblje Grin-Vud? – upitala sam. * Pola sata kasnije, pošto sam, ne žaleći novca, unajmila kočiju za vožnju od pet kilometara i nakon što sam prošla pored nekoliko redova nadgrobnih spomenika, našla sam Edvardovo počivalište. Tamo gde je bio sahranjen trava je bila bujna i zelena. Cveće koje je pre nekoliko dana bilo sveže položeno je na zaobljeni vrh njegovog spomenika. Sagnula sam se da pređem prstima preko slova njegovog imena. 227


Edvard Alen Brim. Imao je dvadeset četiri godine. Moje usne su prošaptale samo dve reči dok sam klečala tamo. Neki prolaznik bi me mogao pogledati zapanjeno jer to su bile reči koje se na groblju ne čuju često. Ali bila sam sama i činilo mi se da je to jedino što želim i što moram da kažem Edvardu. – Hvala ti. Zadržala sam se još trenutak, poljubila kamen, a onda se vratila do kočije koja me je čekala.

228


Trideset sedam

Vratila sam se u Lilinu sobu samo s jednim ciljem: zbrisati s lica zemlje poslednje ostatke njene obmane. Odvukla sam njen kofer niza stepenice pansiona i izgurala ga na ulicu. Prosjakinja od prethodnog dana bila je jedan blok odatle, ali sam je lako uočila. Danas je s njom bilo odrpano detence. Sačekala sam nekih pet minuta i zaustavila kočiju u prolazu. Uz kočijaševu pomoć utovarila sam kofer. – Hoću da odvezete ovaj kofer onoj dami tamo – rekla sam mu pokazujući prema prosjakinji. – Kojoj dami? – Onoj tamo. – I ponovo sam pokazala prema ženi koja je stajala pored ulične svetiljke i u ispruženoj ruci držala limenu šolju za novčiće. Dete ju je držalo za suknju. Kočijaš je slegnuo ramenima, ali ništa nije rekao. Minut kasnije stali smo uz ivičnjak. Izvukli smo kofer i spustila sam ga pred prosjakinju. Otvorila sam kofer, izvadila kutijicu s nakitom i dala joj je. Devojčica koja ju je držala za suknju ustuknula je od mene. Smešila se, ali očigledno je bila stidljiva. – Možete li da uzmete i kofer? Unutra ima odeće koja bi vam mogla pristajati. Ima li ko da vam pomogne da prebacite stvari do kuće? Trebalo joj je malo vremena dok se nije nasmešila širokim, krezubim osmehom. – Da, gospođice. Mogu da uzmem ovaj kofer! Mogu! Uzvratila sam joj osmehom. Izvadila sam Lilinu maramu iz kofera i htela da je prebacim preko ramena devojčice, ali mi se učinila preteškim teretom za nevino dete. A mene je i dalje privlačila koliko i prvog dana kad sam je videla oko Endruovog vrata. Nisam bila spremna da se rastanem s njom. Obavila sam je oko svog vrata. – Hvala vam, gospođice! Hvala vam, gospođice! – rekla je prosjakinja očiju blistavih od zahvalnosti. Vratila sam se u kočiju i zatvorila vrata. Samo četiri puta sam putovala trajektom na Elis. Prvi put kad me je požar poslao tamo slomljenu i ucveljenu. Drugi put odmah pošto sam saznala da je Edvard bio veren. Treći put kad sam otišla kući da se oprostim s porodicom i 229


zauvek zakopam ono što mi se dogodilo. I sada, kada sam smatrala da treba da zakopam ono što sam dobila zauzvrat. Kad se trajekt približio ostrvu, imala sam utisak da sam bila odsutna duže od jednog dana. Prožimala me je neka lakoća, kao da su Lilino pismo i ona potvrda bili od olova i sada, kad sam ih se rešila, vraćala sam se na ostrvo rasterećena. Oči su mi se zamaglile od neopisivog olakšanja koje je narastalo u meni dok smo se bližili obali. Prošlo je mnogo vremena otkako su mi poslednji put niz lice tekle suze radosnice. Nekoliko minuta kasnije, kad je brod pristao i kad su spuštene stepenice, požurila sam da stanem u red s ostalim putnicima koji su čekali da se iskrcaju. Zelela sam da ispričam ostrvu sve što se desilo. Da ispričam Doli. Da ispričam Itanu. Bilo je kasno po podne i pristanišna zgrada bila je prepuna useljenika koji su čekali da se ukrcaju na trajekt s kojeg sam upravo sišla. Oko mene se čula mešavina jezika dok sam napuštala zgradu i udaljavala se od mase ljudi koji su čekali da se ukrcaju. – Klaro! Kroz žamor sam čula kako me neko doziva. Okrenula sam se da vidim ko me zove. – Klaro! Ovamo! Onda sam ugledala Itana kako ide prema meni. Pojurila sam mu u susret i sama iznenađena svojom žurbom. Imala sam mnogo toga da mu kažem. Kad je stigao do mene, privio me je na grudi kao da me nedeljama nije video. – Jesi li dobro? Šta se desilo? – Dobro sam. Sve je u redu. Odmakao se da me pogleda u oči. – Zašto si se zadržala? Jesi li ga našla? – Da! Našla sam ga. Ljudi su prolazili pored nas dok smo gledali jedno drugo. Ja sam imala sijaset novosti da mu kažem, a on je sigurno imao sijaset pitanja. Onda se na njegovom licu pojavila duboka tuga i sva pitanja kao da su mu nestala iz pogleda. Shvatila sam zašto. Itan je mislio da nisam samo našla Endrua Gvina već i da sam ostala s njim. Da sam provela noć s njim. Dobro mi je bila poznata patnja koju sam sada videla u Itanovim očima. I sama sam se tako osećala dok sam mislila da je Edvard zaljubljen u drugu. Bila je to ista patnja od koje sam htela da zaštitim Endrua. Itan je izgledao kao ljubavnik kojem je učinjena užasna nepravda, kao da sam na najružniji način okaljala najlepšu vrlinu. 230


Tako se mogao osećati samo iz jednog razloga. A sad sam bila sigurna da taj razlog postoji. Itan je bio zaljubljen u mene. Kao što sam ja bila zaljubljena u Edvarda. Kao što je Endru bio zaljubljen u Lili. I ta ljubav se razvila za samo tri nedelje. U dubini duše sam znala da još ne volim Itana onako kako on voli mene. Ali osećala sam da takva mogućnost postoji i da je priželjkujem. Kad bih ostala, sigurno bih se zaljubila u njega. Zadrhtala sam na samu pomisao da se nekom predam. Trebalo mi je vremena da obnovim snagu neophodnu da platim cenu da nekom pružim ljubav. Osećala sam se krhkom iznutra, kao da su delovi mog rasturenog života ponovo sastavljeni, ali se lepak još nije osušio. Setila sam se šta je Endru rekao tumačeći mi stihove Kitsove pesme. Ono o čemu još sanjaš često je slađe od stvarnosti. Htela sam da sanjam o ponovnoj ljubavi pre nego što se suočim sa stvarnom ljubavlju u svoj njenoj lepoti i neizvesnosti. Podigla sam ruku i spustila mu dlan na obraz. To je bio najutešniji gest koji mi je padao na pamet. On je naslonio glavu na moj dlan, i dalje me gledajući s bolom. – Nisam zaljubljena u Endrua Gvina – rekla sam. – Prošle noći nisam ostala s njim. Nisam čak ni razgovarala s njim. Razrogačio je oči od iznenađenja. U njima se videla mešavina nade i nesigurnosti. – U Edvarda jesam bila zaljubljena. Ali znam da ga više nema. Itan mi je dlanom poklopio ruku na svom licu. – Šta to znači, Klaro? Za mene? Za nas? – To znači da želim ponovo da volim, Itane. Jednog dana. Nakratko nismo progovarali. – Ne idi u Škotsku – konačno je kazao. U uglu oka mu je zasijala suza. – Smatram da je to sada ispravna odluka, Itane. Nežno je privukao moju ruku svojim usnama i poljubio je. – Možeš da veruješ meni. Nagnuo se prema meni i poljubio me, nežno i dugo, nasred pristanišne zgrade dok su oko nas reči na stotinama jezika padale kao kapi kiše. Kao zvezde. Svet kao da se zaljuljao. Odvojila sam se od njega da se ne bih potpuno prepustila tom poljupcu. Nisam mogla da se zaputim na to nesigurno mesto na kojem je Itan već bio. Posle onoga što sam prošla, trebalo mi je nešto mnogo pouzdanije od ljubavi. Pogledi su nam se sreli.

231


– Sada želim da ti veruješ meni – prošaptala sam. – Molim te, Itane. Treba mi vremena da odmorim srce. Sad mu je potrebno samo da miruje. – Ako me zaista voli, sigurno će mi to omogućiti. Proučavao je izraz mog lica. – Dobro – najzad je rekao. – Pisaćeš mi? – Obećavam. – Uhvatila sam ga pod ruku. – Hoćeš li sad da se prošetaš sa mnom? Želim da ti ispričam šta se desilo s pismom, ogrlicom i gospodinom Hartvelom. Nećeš mi verovati. Krenuli smo prema izlazu iz pristanišne zgrade. Pratio nas je vragolasti jesenji povetarac poigravajući se nevenima oko mog vrata kao da bi mogao da ih razveje u nebo. Posegnula sam slobodnom rukom da ih nežno uhvatim i spustim na svoje srce.

232


Trideset osam

TARIN Menhetn Septembar 2011. Da nisam primila SMS poruku od Kendal u kojoj me pita može li da prespava kod drugarice, možda bih odbila Mikov poziv na večeru. Međutim, pošto je Kendal bila zbrinuta, nije bilo razloga da ne odem. Bila sam iznenađena s kolikim sam zadovoljstvom pristala. Osetila sam neočekivanu bliskost s Mikom, vezu kakvu nisam osetila ni sa kim od Kentove smrti. Bolno iskustvo koje smo Mik i ja zajedno preživeli delimično je objašnjavalo tu vezu, ali bilo je tu još nečeg osim tog jednog zajedničkog sata u najgorem danu mog života. Poslednjih deset godina i Mik i ja smo bili u potrazi. Kad su se putevi naših potraga ukrstili, mogli smo jedno s drugim da podelimo te trenutke. Prošetali smo se do restorana s latinoameričkom hranom u blizini njegove radnje i seli za sto na pločniku da jedemo i razgovaramo. Bila sam u pravu kad sam zaključila da je ono što je usledilo posle tragedije dotuklo Mikov načeti brak. Njegova bivša žena Deniz nije pokušala da shvati zašto je Mik opsednut time da me nađe. Nije želela da razume da mu je duh slomljen, baš kao i moj, mada je mene slomilo nešto drugo. Deniz je na kraju potražila prisnost u zagrljaju drugog muškarca i dve godine kasnije razvela se od Mika. On je nastavio da radi u porodičnoj cvećari. Upravu nad njom je preuzeo pre nekoliko godina nakon što mu je otac pretrpeo moždani udar. Sve to vreme nastavio je da me traži, čak i kad je izgledalo da nikad nisam ni postojala. Pokazala sam mu slike Kendal i „Herlum jarda“ koje sam imala u telefonu. Ispričala sam mu koliko je divno biti njena majka i koliko volim svoj posao i naš stančić na Gornjem Vestsajdu. Opisala sam mu koliko sam se iznenadila i

233


zaprepastila kad se naša slika pojavila u novinama. Ispričala sam mu i šta sam konačno otkrila prethodnog dana dok sam jednoj mušteriji pomagala da se odluči između zelene i plave tkanine – da sam živela u međuprostoru izolovana od svega što život nosi – i ružnog i lepog. Nisam to shvatala dok se slika nije pojavila. A onda i marama. – Šta ćeš sad? – upitao je Mik dok smo lagano pili kafu i jeli pitu. – Misliš s maramom? – Mislim uopšte. U njegovim očima sam videla šta me pita. Sada, pošto smo se ponovo našli, ima li u mom obnovljenom životu mesta za njega kao prijatelja? – Pa, daću sve od sebe da nađem Rozalin Stauer. Na kraju krajeva, marama je njena. Potom treba da kažem Kendal zašto sam toga dana bila na ulici. Ne znam da li će me pitati šta bi bilo da nisam ostavila poruku Kentu. I to bi moglo da joj padne na pamet. Zato joj ništa nisam ni rekla. Mik je uzeo svoju šolju s kafom. – Ali znaš odgovor, je li tako? – Otpio je gutljaj. Slabašno sam se osmehnula. – Znam šta mi srce kaže da bi se dogodilo da nisam poslala tu poruku. Mik je spustio šolju i preko stola me uhvatio za ruku. – Srce uvek želi da veruje u ono što je najbolje. Ma o čemu da se radi. Ne bih to zamenio ni za šta na svetu. Ali srce nema glavnu reč. Trepnula sam da rasteram suze. – Znam da nema. Stisnuo mi je ruku. – Sam bog zna šta bi se desilo da nisi ostavila onu poruku, Tarin. To je odgovor koji ćeš dati ćerki. Jer je to istina. Nasmešila sam mu se, nesigurna u svoj glas. Znala sam da je u pravu. – Tako mi je drago što mogu da joj kažem da je Kent saznao pre nego što je umro – najzad sam rekla. – Mislim da će joj biti lakše da čuje teži deo priče. Ne mogu da ti opišem koliko mi je drago što si me našao. – I menije drago – kazao je Mik. Oboje smo se nasmejali. – Šta bi uradio da te nisam pozvala? Mislim, znam da sam ti rekla da me više ne zoveš. No, da li bi dozvolio da do kraja života verujem da je Kent umro ne znajući da sam trudna? Mik se nasmešio i iz džepa košulje izvadio kovertu i stavio je na sto između nas. Koverta je bila adresirana na mene. – Nameravao sam da ti dam vremena do prvog oktobra. Onda bih ti poslao ovo, zajedno s maramom. Uzela sam kovertu. – Mogu li? – Naravno.

234


Otvorila sam kovertu i izvadila list svetlosmeđe hartije na kojoj je zelenom bojom bio odštampan logo cvećare. Draga gospođo Majkls, Molim vas, oprostite mi ako pravim grešku što vam pišem i vraćam vam maramu. Celih deset godina sam vas tražio kako bih vam rekao da je vaš muž odgovorio na poruku koju sam mu poslao u vaše ime. Odgovor je stigao nekoliko sati nakon što sam vas ostavio u bolnici, iako je poslat u 9.28. Njegova poruka glasi: „Kažite joj: 'Želim da budeš srećna' Nadam se da ste bili srećni. Ako niste, nadam se da ćete sada biti. Vaš prijatelj,

Mik Demetriju

Naručili smo po još jedan kapučino i razgovarali još sat vremena. Dogovorili smo se da se vidimo sledeće nedelje. Onda me je Mik otpratio do stanice podzemne železnice i poljubio me u obraz pre nego što sam krenula niza stepenice. Bilo mi je drago što sam se vratila u prazan stan jer sam mogla da ostanem sama sa svojim mislima i maramom. Selin me je pozvala malo posle devet da me pita kako je prošao sastanak s Mikom i da mi kaže da je našla Rozalin Stauer. Sada je bila udovica i živela je u Nju Džersiju sa sinom i snajom. – Rekla si joj za maramu? – upitala sam. – Je li to u radu? Njen sin nije hteo da mi kaže gde je ona dok mu nisam rekla zbog čega je tražim. Izvini ako sam ti pokvarila planirano iznenađenje. – Nema veze – rekla sam. – Hoće li da joj je pošaljem poštom? – Nadala sam se potvrdnom odgovoru od Selin. Ako sačekam do sledeće nedelje, Kendal i ja bismo mogle da zadržimo maramu dva-tri dana. – Nije rekla ništa, Tarin. Kazala je samo da će se javiti. Izgleda da i dalje dolazi na Menhetn. Možda joj nije hitno. Selin je osetila da nisam voljna da se tako brzo rastanem s maramom. – Dobro – rekla sam. – Pa, je li susret s Mikom Demetrijom prošao dobro? 235


– Jeste, dobro je prošao. Sledećih dvadeset minuta iznela sam Selin sve razloge zašto je dobro što sam se sastala s njim. Kad smo završile razgovor, spremila sam se za spavanje. Tad mi je telefon zavibrirao. Stigla mi je poruka od Mika. Stvarno sam se sjajno proveo večeras. Lepo spavaj. Prebacila sam maramu preko stočića pored kreveta kako bi neveni osvetljeni noćnim svetlom bili poslednje što ću videti pre nego što zaspim. Sutradan ujutru sam kasno ustala i na brzinu doručkovala kako bih stigla da se spustim u radnju pre otvaranja. Tokom jesenjih subota uvek ima mnogo posla pošto uoči zime naše mušterije kupuju tkanine za predstojeće ledene dane. Prvi sat na poslu nam je proleteo. Imala sam samo jedan trenutak da Kendal pošaljem poruku i pitam je treba li da dođem po nju. Odgovorila mi je da će otići na branč, pa će je Melisini roditelji dovesti kući pre podneva. Nekoliko minuta posle jedanaest, dok sam dovršavala jednu porudžbinu za krojačkim stolom, začula sam poznat glas u prednjem delu radnje koji me je rastužio. Rozalin Stauer je upravo ušla u „Herlum jard“ i veselo pozdravila Selin. Nije mogla da odabere gori trenutak. Kendal još nije ni stigla kući. Mnogo sam želela da ona vidi maramu pre nego što je vratim gospođi Stauer. Sumnjala sam da bi mi dozvolila da zadržim maramu još koji dan pošto se već potrudila da dođe na Menhetn. Naravno, ne znači da je neću zamoliti za to. Kad je gospođa Stauer krenula prema meni, čula sam je kako kaže Selin da smo joj nedostajali, ali da više ne može da vozi jer joj se artritis pogoršao. Da nije bilo njenog prepoznatljivog glasa, ne bih znala da je to gospođa Stauer. Mnogo je ostarila. Kosa joj je bila seda, a štap s vrhom ukrašenim draguljem ukazivao je da je možda pomalo nesigurna na nogama. I ostala je udovica. Iz ličnog iskustva sam znala kako muževljeva smrt može da vam doda godine. Kad je došla da mog stola, gospođa Stauer se nagnula prema meni i zagrlila me jednom rukom. Stap me je kucnuo po kolenu. Selin mi se kratko i saosećajno osmebnula i otišla da čeka nove mušterije. – Draga Tarin! Znači, marama je napokon nađena! – Da – rekla sam. – Napokon. Odvojila se od mene. – Mislila sam da je nikad više neću videti. – Žao mi je što je trajalo toliko dugo. 236


– Ne brinite. Niste vi krivi. – Želite li da odemo u zadnju prostoriju? – upitala sam. – Vaša marama je tamo i sada je na bezbednom. Gospoda Stauer se široko nasmešila. – Mnogo bih volela. Uvela sam je u zadnju sobu i ponudila joj da malo sedne u nadi da će pristati. Moram da joj objasnim zašto želim da još neko vreme zadržim maramu, a bilo bi dobro da sedi dok me sluša. – O, mnogo ti hvala, dušo. – Sela je na stolicu i naslonila štap na zid iza sebe. – I dalje sam prilično pokretna. Samo što mi penjanje i silaženje više ne idu tako dobro. Zato mi je teže da putujem vozom. Znaš, zbog onih silnih stepenica. Ali i dalje volim da dođem u „Mejsis“. Sa stanice Pen taksijem mogu da stignem bezmalo svuda. Moja snaja i sin ponekad pođu sa mnom jer brinu da mi se nešto ne desi. Ali danas sam htela da dođem sama. Slušala sam je na pola uha dok sam vadila maramu iz stola. Osetila sam miris cvetnih nota dok sam je nosila gospođi Stauer. – O, bože! Pogledaj je samo! – Sva se ozarila i pružila ruke. Dala sam joj maramu i sela na stolicu s druge strane stočića. – Izgleda isto kao kad sam je poslednji put videla. To je neverovatno! – uzviknula je. – Čovek koji ju je našao svojski se potrudio da spere svu prašinu i pepeo. Dobro se starao o njoj. Gospođa Stauer je razmotala celu maramu, a onda prešla prstima preko izvezenih slova kojima je bilo ispisano ime Lili. – O, Lili – promrmljala je gospođa Stauer. Prinela je maramu nosu i udahnula. – Miriše na ruže. Zar to nije smešno? Neveni mirišu kao ruže! – Da. Ovaj, gospođo Stauer, da li biste razmotrili mogućnost da marama još samo malo ostane kod mene – rekla sam dok mi je srce ubrzano lupalo. – Zaista bih želela da je pokažem ćerki pre nego što vam je vratim. Znam da će vam ovo zvučati ludo, ali ta marama joj je spasla život. Samo…ona to ne zna a ja sam…htela da joj pokažem maramu dok joj budem pričala o tome. Gospođa Stauer me je pogledala bez reči. Još je držala maramu prislonjenu na lice tako da su joj se videle samo nasmešene oči. – Davno je trebalo da joj kažem šta se desilo toga dana, ali nisam imala hrabrosti – nastavila sam. – Ne znam da li ste videli sliku u časopisu „Pipi“, objavljenu pre dve nedelje, ali... – O, da! – Gospođa Stauer je sklonila maramu s lica, ali i dalje se smešila. – Videla sam je. Pocrvenela sam. – Stvarno se izvinjavam zbog toga. Tražila sam maramicu u torbici, ali je nisam našla. Imala sam samo maramu. Plašim se da 237


sam je zbog toga izgubila. Nije mi bila u torbici kad se prva kula…kad sam morala da bežim. Gospođa Stauer je spustila maramu na sto i kucnula je prstom. – Zbog ove marame si zakasnila, je li tako? Tako si mi rekla tog jutra. Trebalo je da se nađeš s nekim, ali pošto si svratila kod mene, zakasnila si. – Da. Trebalo je da se vidim s mužem. – I tako si spasla život svoje ćerke. Bila si trudna? Mogla sam samo da klimnem glavom, a oči su mi se opet ispunile suzama. Obrisala sam ih prstom. – To vam je bilo prvo dete? – Jedino. Gospođa Stauer je oklevala trenutak pre nego što je nastavila. – Mislim da donekle razumem kroz šta si prošla, Tarin. Nisam znala koliko neko može da nam nedostaje dok moj Rodžer nije umro. Čovek bi pomislio da će mi biti drago što smo tako dugo i srećno proživeli zajedno. Ali upravo zato mi još više nedostaje. Ponovo sii mi navrle suze. Gospođa Stauer je iz džepa blejzera izvadila maramicu i dala mi je. – Danas nisam došla da odnesem maramu kući. Prestala sam da brišem oči jer nisam bila sigurna da sam je dobro čula. – Šta ste rekli? – Samo sam htela da je vidim. Ali neću je uzeti. Želim da je dam tebi. Mogla sam samo da zurim u nju. – Od rodbine imam samo sina i snaju – nastavila je. – Njima ova marama ništa ne bi značila. Ali ja znam da tebi znači. Uzmi je, molim te. – O, gospođo Stauer... – Bilo bi mi veoma drago ako bi je zadržala. Nasmejala sam se da rasteram suze. – Meni bi bilo veoma drago kad bih je zadržala. Lice joj je ozario osmeh. – Onda smo se dogovorile. – Gurnula je maramu prema meni. Uzela sam je sa stola i privila je uz grudi. – Hvala vam. – Nema na čemu – rekla je, očigledno zadovoljna razvojem događaja i spremna da krene. – Da li bi bila tako ljubazna da ovoj starici pozoveš taksi? – Naravno. Otpratila sam gospođu Stauer do prednjeg dela radnje s maramom prebačenom preko ruke. – Možemo li Kendal i ja nekad da vam dođemo u posetu? – upitala sam. – To bi bilo divno, dušo. Stvarno divno. Pozovi me kad god hoćeš. Izvadila sam svoju posetnicu iz džepa kccclje i dala joj je. – Ako ikad išta budem mogla da učinim za vas, pozovite me. Tu vam je broj mog mobilnog. 238


Zahvalila mi je i otvorila sam joj vrata. Dok je ubacivala posetnicu u torbicu, zastala je. – O! Zamalo da zaboravim. – Gospođa Stauer je izvadila plastičnu kesu za sendviče iz torbice. Unutra je bila požutela koverta, izbledela od vremena. Otvorila je kesu i dala mi pismo. – Šta je ovo? – uzela sam kovertu od nje izlazeći iz radnje. Na prednjoj strani krasnopisom je bila ispisana jedna reč. „Elenor“. – Moja rođaka Korin, koja je htela primerak takve marame, umrla je prošle godine. Poslate su mi neke njene stvari, među kojima je bila i kutijica s nakitom naše tetke Elenor. Ovo pismo je bilo unutra. – Da? – Moja tetka ga je pred odlazak iz Škotske dobila od žene kojoj je marama prethodno pripadala. Mislila sam da bi želela da ga imaš. Osećala sam kako me koža pecka od nestrpljenja. – O, bože. Sigurni ste da želite da mi ga date? – O, da. Sasvim sigurna. Mislim da onaj ko ima maramu treba da ima i pismo. Hajde. Pročitaj ga. Moja tetka je bila služavka. To treba da znaš pre nego što ga pročitaš. Okrenula sam kovertu i otvorila je. Unutra je bilo nekoliko listova papira, krtih od godina. Pažljivo sam ih razmotala. 16. novembar 1911. Najdraža moja Elenor, Žao mi je što neću moći da se oprostim s tobom jer moj voz za Liverpul kreće rano ujutru, a ti se nećeš vratiti do mraka. Bilo mi je zadovoljstvo da radim s tobom poslednjih šest nedelja. Dala sam otkaz i vraćam se kući u Ameriku. Nameravala sam da ostanem celu godinu, ali moje srce nije ovde, kao što si, sigurna sam, mogla da pretpostaviš. Ono je kod kuće s nekim ko me voli i koga, sada to znam, i ja volim. Doktor Bartlet bio je tako dobar da mi dozvoli da odem. Rekao mi je da može da nade drugu bolničarku, ali ja ne mogu da nađem drugo srce. On to razume, bog ga blagoslovio, jer tako duboko voli gospodu Bartlet. Draga moja Elenor, ostavljam te znajući da mnogo patiš. Volela si Veslija svim srcem, a on sad voli drugu. Možda misliš, kao ja nekada, da je ljubav previše varljiva da bi je ponovo nesebično podarila 239


nekom drugom. Hoću da znaš da ljubav nije živo biće. Ona uopšte nije od ovog sveta. Sve dosad nisam shvatala da sam pogrešno verovala kako ona potiče odnekud iz mene, pa zbog toga moram da štitim taj izvor na kojem se rada. Ljubav dolazi s neba, Elenor. Nije nam data da je se grčevito držimo, ni da se krijemo od nje, već da je poklanjamo. Hoću da te ova marama koju sam ti ostavila s pismom podseća na to. Ta marama mi je dvaput dospela u ruke na potpuno neverovatne načine. Bilo mi je suđeno da je dobijem, baš kao što verujem da je sad suđeno da pripadne tebi. Ovu maramu je prvo ženi po imenu Lili dala njena majka, koja ju je neizmerno volela. “Životje naterao Lili da donese neke teške odluke, na šta smo svi mi povremeno primorani. Ona je, vodena očajem, donela mučne odluke. Ako sam nešto naučila u proteklih godinu dana, onda je to da je očaj najgori neprijatelj ljubavi. Ne donosi odluku da se odrekneš ljubavi iz straha da bi mogla da te slomi. Ljubav je jedina istinska konstanta u ovom nesigurnom svetu. Ne očajavaj. Budi srećna. Odaberi nadu. Tvoja Klara“ Nekoliko sekundi samo sam zurila u pismo koje kao da je bilo napisano meni, a ne nekoj škotskoj služavki pre jednog veka. – Meni je jasno zašto je moja tetka zadržala to pismo, a tebi? – Gospođa Stauer me je stisnula za podlakticu. Klimnula sam glavom. – Da, jasno mi je. – Inače, ona je našla novu ljubav. Ona i moj teča Stiven bili su u braku pedeset devet godina. Nasmešila sam se i vratila prastare listove u kovertu. – Zaista mi je drago što to čujem. Hvala vam. Zaustavila sam taksi i pomogla joj da uđe. Gospođa Stauer je potapšala torbicu u svom krilu. – Imate veoma lepu izreku na poslovnoj posetnici, Tarin. Bila sam zaboravila da je to geslo vaše radnje. „Sve lepo želi da ispriča svoju priču“. To je veoma ljupko. Nasmešila sam se. – I ja tako mislim. – Zagrli ćerku u moje ime, hoćeš li? – zamolila je.

240


– Naravno – odgovorila sam i sagnula se da je poljubim u obraz, a onda sam zatvorila vrata taksija. Gledala sam za taksijem dok se nije izgubio u postojanom toku subotnjeg saobraćaja. Nekoliko trenutaka kasnije, crveni mini kuper se uglavio u niz parkiranih kola ispred mene i iz njega je izašla Kendal. Ćula sam je kako zahvaljuje Melisinoj majci, a onda zatvara vrata kola. Mahnula sam joj, a mini kuper mi je odgovorio kratkim zvukom sirene. Kendal je krenula prema meni stavljajući ranac na rame. – Zdravo – rekla sam. – Jesi li se lepo provela? – Da, ali Melisin brat…Hej! Je li to ona marama koju imaš na slici? – Kendal je pokazala na nevene koji su mi se slivali niz ruku a ja sam znala da ću istog dana predati maramu ćerki u nasledstvo. Meni više nije trebala. Ja sam sklopila primirje sa sudbinom. Kendal je, s druge strane, tek uviđala da je život izuzetan upravo zbog slobode da voliš i budeš voljen, iako to može da te potrese do srži. – Da, tako je – rekla sam. – Ali…gde je bila sve ovo vreme? Obgrlila sam je drugom rukom i privukla je uza se. – E to je duga priča i volela bih da ti je ispričam.

241


Oda grčkoj urni2 Džon Kits Ti večno nevina, nevesto spokoja! Odojče tišine i sporih časova, navire poj lepši od naših stihova kakva bajka cvetna oko tvojeg boka ovi u dolini Arkadije zlatne bogove i smrtne ljude u isti mah? Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne device te ko su? Beg, bitka žestoka? Kakve su to frule? Kakav zanos plah? Pesme što čujemo drage su, al' draže još su nečuvene i stoga nek zaječi, frule, ne za uvo već što može blaže, svirka duhu našem sapesmom bez reči. Pod stablima nećeš, o mladiću lepi, stati spesmom, kao što nikad i nisi, niti stabla mogu ikada da mru: smeli ljubavnice, blizu svrhe ti si, a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi, volećeš večito večno mladu nju. Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro neće vam proleću reći zbogom žalno: o sviraču srećni, nesmoren i štedro, sviraćeš na fruli novepesme stalno: večna ljubav, večna, srce nek prevlasti, uvek strasno i za uživanje orno! Večno zadihana, večno mlada žud, 2

Prepev V. Košutić (prim. prev.) 242


slobodna od iga svake ljudske strasti kad nam srce klone gorko i umorno a orosi čelo grozničava stud. Ko su ti ljudi što u hram idu trajno? Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni, vodiš tu junicu što muče očajno, svilenih bokova cvećem okićenih? Gradić pokraj reke il na žalu što je il na bregu s mirnim zamkom u samoći, tog smernog jutra što napušten bi? O gradiću, večno uličice tvoje biće tihe…niko nikad neće doći da nam kaže zašto pust ostade ti. Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem devica i ljudi koji mramor diče, s ugaženom travom i sa šumskim granjem: mučiš misli naše, ćutljivi oblice, kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, – kao svedok večni slušajuć tuđ vaj – da čoveku kažeš prijateljski da je lepota istina, istina lepota, I to je na zemlji sve, čoveče, znaj.“

243


Napomena autora

Težim da budem što preciznija kad stvaram izmišljenu priču na stvarnom istorijskom mestu i pažljivo odmeravam kad sebi da dozvolim umetničku slobodu i malo izmenim činjenice. Na ovim stranama sam dala svoje viđenje kako bijedna medicinska sestra mogla da doživi bolnicu na ostrvu Elis u drugoj polovini 1911. Za razliku od lekara koji su 1911. regrutovani iz redova Oficirskog korpusa, sestre su bile civilna lica. Između 1930. i 1944. pored lekara, vojska je počela da da je i zubare, medicinske sestre i druge medicinske stručnjake. Od osam takozvanih odeljenja za male boginje na ostrvu, u tri su, zapravo, lečeni bolesnici s raznim drugim bolestima, uključujući i šarlah. Odlučila sam da Endrua Gvina smestim na odeljenje K, jedno od izolacionih odeljenja na najudaljenijem kraju ostrva jer sam htela da bude na ivici ostrva i izdvojen. Takva lokacija je pogodovala mojoj priči. Sva odstupanja od istorijskih činjenica načinjena su zarad priče, ili su rezultat mojih pogrešnih zaključaka. Deo prihoda od prodaje ove knjige doniraću fondaciji „Spasite ostrvo Elis“ za preko potrebnu obnovu bolničkih zgrada na drugom i trećem ostrvu. O ovom važnom projektu možete saznati više na: saveellisisland.org. Pozivam vas da mi se pridružite u ovoj akciji. Suzan Majsner

244


Zahvalnost

Dugujem neizmernu zahvalnost: Svima iz „NAL-a“ i „Pengvina“, posebno svojoj pronicljivoj urednici Elen Edvards, na tome što je tačno znala šta treba da učinim kako bih ovu priču povela u željenom smeru. Cipu Makgregoru na nepokolebljivoj podršci od prvog trenutka kad sam pomenula ideju za roman čija se radnja dešava na ostrvu Elis i na bezbroj puta ukazanom poverenju tokom godina u kojima mi je bio agent i prijatelj. Darovitim i velikodušnim stručnjacima za bolnicu na ostrvu Elis: Dženis Kalelja, predsednici udruženja „Spasite ostrvo Elis“; elokventnoj Lori Konvej, autorki i producentkinji dokumentarnog filma „Forgotten Ellis Island“; istoričaru, bibliotekaru i piscu Bariju Morenu iz Službe nacionalnih parkova i istoričaru kontraadmiralu Arturu Dž. Lorensu, penzionisanom pomoćniku komandanta Oficirskog korpusa zdravstvene službe SAD. Duboko sam vam zahvalna na ljubaznim i iscrpnim odgovorima na brojna pitanja. Zahvalna sam i na ogromnom istraživačkom radu koji je obavio istoričar Službe nacionalnih parkova Harlan D. Unrau. Prvim čitaocima Džudi Horning, Debi Nes, Barbari Anderson i, posebno, K. Vilt, hvala na dragocenim povratnim informacijama. Dragim prijateljima i virtualnim kolegama Meri Demat, Toski Li, Ariel Lohon, Meribet Volen, Dženi li. Džons, Nikol Bart i Dženifer Lin King, zahvaljujem na komentarima, bodrenju i podršci. Hvala i Dejvis Ban što je sa mnom podelila svoja sećanja na to kako je Jedanaestog septembra bilo na Donjem Menhetnu. Siri Mičel zahvaljujem na prevodu francuskih rečenica. Stručnjaku za šivenje i dugogodišnjoj prijateljici Keti Sanders na nadahnuću za opis „Herlum jarda“. I Nikol Separd što mi je pokazala lepotu i razmetljivost Menhetna. Hvala ljudima koji su preživeli Jedanaesti septembar i hrabro sa svetom podelili svoje priče, svoje rane i svoje nade. Osećam strahopoštovanje prema vašoj čvrstini. Hvala mojim roditeljima, Bilu i Džudi Horning; mom suprugu Bobu i našoj odrasloj deci Stefani, Džošu, Džastinu i Eriku, na tome što su verovali u mene.

245


I zahvaljujem bogu ĹĄto nam je svima podario slobodu da volimo i budemo voljeni.

246


Beleška o autoru

Suzan Majsner je radila kao izvršni urednik jednog nedeljnika i osvajala nagrade kao kolumnista. Objavila je četrnaest romana za „Harvest haus“ i „Voter buk“, edicije „Rendom hausa“. Živi u San Dijegu s mužem i ima četvoro odrasle dece.

247

Profile for Vesna Savic

Plamen nad Menhetnom  

Plamen nad Menhetnom  

Advertisement