Page 1


PLAVI BICIKL (1939-1942) Režin Deforž

Prevela Biljana Kukoleča

BalkanDownload.org


U znak sećanja na princa Ivana Vjazemskog


PROLOG Ustavši prvi, Pjer Delmas bi popio lošu kafu koju mu je služavka ostavljala na toplom kraju starinskog štednjaka. Zatim bi zviznuo psu i izašao, zimi po noći, leti u tužno praskozorje koje prethodi svitanju. Voleo je miris zemlje dok sve još spava. Često ga je dan zaticao na terasi, lica okrenutog prema tamnoj liniji koja od pokrajine Landa vodi ka moru. U porodici se govorilo da je njegova najveća tuga što nije postao mornar. Kao dete je u Bordou provodio mnoge sate na keju Šartron, posmatrajući teretne brodove. Video je sebe kao kapetana jednog od tih brodova, kako krstari morima i bori se s olujama, kao jedini gospodar broda posle Boga. Jednog dana pronašli su ga u dnu broda za prevoz uglja koji se spremao da krene za Afriku. Ni pretnje ni nežnosti nisu ga mogle nagnati da kaže kako se popeo na brod, ni zašto je želeo da ode tako, bez objašnjenja, od majke koju je obožavao. Od tada više nije lutao pretrpanim kejovima, punim robe s mirisom avanture, katrana i vanile. Kao i njegov otac, Pjer Delmas se posvetio vinogradarstvu. Da li ga je njegova sklonost prema moru terala da godinu za godinom kupuje hektare borove šume, koja se povijala pod zapadnim vetrom? Sa trideset pet godina osetio je potrebu da se oženi. Odbio je predloge da uzme ženu iz kraja oko Bordoa, uprkos dobrim prilikama koje su mu se nudile. Sreo je Izabel de Monplejne u Parizu, kod jednog prijatelja, trgovca vinom. Od trenutka kada ju je ugledao, zaljubio se u nju. Upravo je bila napunila devetnaest godina, a delovala je nešto starije, zbog punđe začešljane unazad i plavih melanholičnih očiju. Bila je pažljiva i šarmantna, mada je na momente delovala tužno i odsutno. Želeo je da otkloni njenu tugu, pa ju je zasmejavao, mada nije pravio gluposti. Kada bi čuo Izabelin smeh, osećao je da je najsrećniji čovek na svetu. Bilo mu je drago što nije žrtvovala modi svoju raskošnu dugu kosu, kao što su učinile mnoge cenjene građanke Bordoa. Izabel de Monplejne bila je ćerka jedinica bogatog veleposednika s Martinika. Živela je na ostrvu do desete godine, i sačuvala iz tog perioda raspevan izgovor i mekoću pokreta. Ta prividna nemarnost prikrivala je snažan i ponosan karakter, koji je jačao s godinama. Kad joj je umrla majka, divna kreolka, očajni otac poverio ju je svojim dvema sestrama. Albertin i Liz de Monplejne bile su dve starije gospođice koje su živele u Parizu. Šest meseci kasnije umro je i on, i ostavio ćerkama ogromne plantaže. Brzo posle toga, ne nadajući se previše, Pjer Delmas je rekao devojci da želi da se oženi njom. Na njegovo iznenađenje i radost, ona je prihvatila. Posle mesec dana su se venčali, veoma svečano, u Crkvi svetog Tome Akvinskog. Posle dužeg boravka na Martiniku, smestili su se u Montijak, sa starom guvernantom Rut, od koje Izabel nije želela da se odvaja. Mada strankinja u tom kraju, Izabel se brzo prilagodila porodici svoga muža i susedima. Prilikom udaje dobila je znatan miraz, pa ga je iskoristila da sredi i ulepša svoj novi dom. Pjer je, kao stari momak, živeo u samo nekoliko prostorija, dok su ostale zjapile prazne. Za manje od godinu dana sve se promenilo, a posle rođenja njihove najstarije ćerke Fransoaz stara kuća nije se mogla prepoznati. Dve godine kasnije rodila se Lea, a nakon sledeće tri i Lora. Pjer Delmas, vlasnik imanja Montijak, važio je za najsrećnijeg čoveka u kraju. Od Reola do Baza, od Langona do Kadijaka, bilo je mnogo onih koji su mu zavideli na mirnoj sreći uz ženu i tri ćerke. Zamak Montijak bio je okružen hektarima plodne zemlja šumom i pre svega vinogradima, iz kojih


je poticalo kvalitetno belo vino, slično čuvenom soternu. To vino je dobilo nekoliko zlatnih medalja. Takođe je proizvodio i crno vino jakog bukea. Zamak je možda prejaka reč za veliko zdanje s početka XIX veka, okruženo vinskim podrumima sa pripojenom farmom, ambarima, štalama i spremištima. Pjerov deda je zamenio originalne okrugle ružičaste i tamnosmeđe crepove na krovu zamka sivim škriljcem, modernijim u njegovo doba, ali su ostale zgrade sačuvale originalne krovove. Sivkasti škriljci davali su kući dostojanstven i pomalo tužan izgled, u skladu sa buržoaskim duhom predaka iz Bordoa. Na ovo imanje, divno smešteno na bregu iznad Garone i Langona, između Verdelea i Sen Makera, stizalo se dugim putem oivičenim platanima, uz koje se uzdizao stari golubarnik, sve do poljoprivrednih zgrada. Odmah posle prvog senika, otvarala se uličica (tako su uvek zvali prolaz između zamka i farme, gde se nalazila ogromna kuhinja koja je prvobitno bila predvorje zamka). Samo su stranci ulazili kroz pravo predsoblje s raznorodnim nameštajem, popločano crnobelim pločama, preko kojih je bio prostrt tepih živih boja. Na belim zidovima nalazili su se stari tanjiri, minijaturni akvareli, veoma lepo ogledalo u stilu direktorijuma, što je unosilo izvesnu dozu veselosti. Iz tog lepog predvorja izlazilo se u dvorište u kome su bile zasađene dve ogromne lipe, pod kojima je cela porodica boravila po lepom vremenu. Nije se ni u snu moglo zamisliti lepše mesto: delimično oivičeno jorgovanima i kalininom živom ogradom, između dva kamena stuba otvarao se pogled na travnjak, koji se spuštao ka terasi, s pogledom na ceo kraj. Sa desne strane bile su šumica i bašta sa cvećem, a zatim se, sve do Belvija, prostirao vinograd koji je okruživao zamak. Pjer Delmas je naučio da voli tu zemlju i sada ju je obožavao skoro koliko i ćerke. On je bio nagao i osetljiv čovek. Otac mu je umro prerano i ostavio ga da upravlja imanjem Montijak, za koje njegove sestre i braća nisu bili zainteresovani jer je bilo previše udaljeno od Bordoa, a i donosilo je mali prihod. Kada se smestio na imanju, obećao je sebi da će uspeti. Da bi od braće i sestara otkupio njihov deo nasleđa, zadužio se kod prijatelja Rejmona d’Aržile, bogataša iz Sen Emiliona. Tako je, mada nije postao jedini gospodar posle Boga na nekom teretnom brodu, postao jedini gospodar imanja Montijak.


POGLAVLJE 1. Avgust je bio pri kraju. Lea, druga ćerka Pjera Delmasa, koja je upravo napunila sedamnaest godina, sedela je poluzatvorenih očiju na malom zidu terase Montijaka, okrenuta prema ravnici, odakle je dopirao primorski miris borova, klateći golim, pocrnelim nogama obuvenim u bazadeške sandale s trakama. Oslonjena obema rukama na ogradu, uživala je žudno u osećaju da joj telo diše ispod bele platnene haljine. Uzdahnula je od zadovoljstva i protegla se, izvijajući se, kao što je činila njena mačka Mona kad bi se probudila na suncu. Kao i njen otac, Lea je volela ovo imanje, čije je i najskrovitije kutke poznavala. Kao dete se krila iza snopova puzavica, ili iza redova bačvi, jurila se s rođacima i rođakama, ili sinovima i ćerkama suseda. Njen nerazdvojni drug u igri bio je Matija Fajar, podrumarov sin, tri godine stariji od nje. Bio joj je potpuno odan i popuštao je pred svakim njenim osmehom. Lea je imala loknavu, stalno zamršenu kosu, večito oguljena kolena i ogromne ljubičaste oči, koje je zaklanjala dugim crnim trepavicama. Njena omiljena igra bila je da stavlja Matiju na probe. Kada je napunila četrnaest godina, zatražila mu je: „Pokaži mi kako se vodi ljubav.“ Lud od sreće, uzeo ju je u naručje, zasuvši sitnim poljupcima njeno lepo lice, klonulo u seno u seniku. Poluzatvorenim ljubičastim očima posmatrala je pažljivo svaki njegov pokret. Kad joj je raskopčao tanku belu košulju, pridigla se da mu pomogne. Zatim je, u nastupu zakasnele stidljivosti, pokrila još nerazvijene grudi, osećajući u sebi do tada nepoznatu želju. Negde u okolnim zgradama čuo se glas Pjera Delmasa. Matija je prestao s milovanjem. „Nastavi!“, šaputala je Lea, privlačeći na grudi njegovu smeđu, kovrdžavu glavu. „Tvoj otac...“ „Pa šta, zar se plašiš?“ „Ne, ali bilo bi me sramota da nas vidi.“ „Sramota? Zašto? Šta radimo loše?“ „Znaš ti dobro. Tvoji su roditelji uvek bili dobri prema meni i mojima.“ „Ali, pošto me voliš...“ On ju je dugo posmatrao. Baš je bila lepa, tako, zlataste kose pune sasušenih cvetića i vlati trave, otvorenih usta, nad krvoločnim belim zubićima i uzdignutih malih grudi, s napetim bradavicama. Matija je ispružio ruku, a zatim je povukao. Rekao je, kao da govori sebi: „Ne, to bi bilo loše. Ne tako...“, a zatim je dodao odlučnije: „Da, volim te i zbog toga ne želim da te... ti si gospođica iz zamka, a ja...“ Udaljio se i spustio niz lestvice. „Kakva budala...“ Zakopčala je bluzu i zaspala. Spavala je sve do večeri, kada ju je probudio drugi zvuk zvona za večeru. Sa zvonika u Langonu ili Sen Makeru otkucavalo je pet sati, što se nadaleko čulo. Sultan, pas sa farme, radosno je zalajao i pošao za dvojicom mladića, koji su, smejući se, dolazili preko travnjaka. Raul Lefevr i njegov brat Žan stigli su do zidića na kome je sedela Lea. Zadihani, naslonili su se svaki sa po jedne njene strane, dok ih je ona gledala podsmešljivo:


„Nije baš rano, mislila sam da više volite onu glupaču Noel Vilnev, koja ne zna šta bi sve izmislila da vam ugodi.“ „Nije ona glupača!“, uzviknuo je Raul. Brat ga gurnu nogom. „Njen otac nas je zadržao. Vilnev misli da će se uskoro zaratiti.“ „Rat, rat, ne priča se ni o čemu drugome. Dosta mi je toga. To me ne zanima“, reče Lea naglo, i prebaci noge preko zida. Žan i Raul joj se teatralnim gestom baciše pred noge. „Oprosti nam, kraljice naših noći, sunce naših dana. Do vraga s ratom koji uznemirava devojke i ubija momke! Tvoja fatalna lepota ne bi trebalo da se spušta do takvih bednih detalja. Mi te volimo, ljubavlju kojoj nema ravne. Koga od nas više voliš, o kraljice? Biraj! Žana? On je srećnik, a ja umirem u trenutku očaja!“, izdeklamovao je Raul, padajući raširenih ruku. Vragolasto gledajući, Lea je obišla oko ispruženog tela, koje je preskočila prezrivim pokretom, zatim se zaustavila, gurnula ga nogom i rekla istim melodramatičnim tonom: „Izgleda veći mrtav nego živ.“ Uzimajući ga pod ruku, dok je nastojao da ostane ozbiljan, povukla je Žana. „Ostavimo taj leš koji zaudara. Dođite, prijatelju, da mi se udvarate!“ Mladi ljudi se udaljiše, praćeni lažno razočaranim Raulovim pogledom. Pridigao je glavu da ih posmatra kako odlaze. Raul i Žan Lefevr bili su izuzetno snažni. Imali su dvadeset i dvadeset jednu godinu i bili su neobično privrženi jedan drugome, skoro kao blizanci. Kada bi Raul napravio neku glupost, Žan bi odmah optuživao sebe; ako bi Žan dobio poklon, odmah bi ga dao bratu. Pohađali su srednju školu u Bordou, gde su izluđivali profesore potpunom nezainteresovanošću za nastavu. Bili su godinama na poslednjem mestu, da bi na kraju maturirali sa zakašnjenjem. To su učinili samo za ljubav majci Ameliji, govorili su. Svakako su to učinili i da bi izbegli udarce bićem, koje je, kako se pričalo, ova temperamentna žena delila nemilice svom brojnom i neobuzdanom potomstvu. Mlada je ostala udovica sa šestoro dece, od kojih je najmlađe jedva imalo dve godine, te je čvrstom rukom upravljala vinogradima, koje joj je muž ostavio na imanju Verdre. Ona nije naročito volela Leu, za koju je mislila da je nesnosna i nevaspitana. Ni za koga nije bila tajna da su Raul i Žan Lefevr zaljubljeni u tu devojku, to je bila tema šala među mladićima i razlog za ljutnju devojaka. „Ona je neodoljiva“, govorili su. „Kad nas pogleda polusklopljenih očiju, umiremo od želje da je uzmemo u naručje.“ „Ona je namiguša“, odgovarale su devojke. „Čim vidi da se neki muškarac interesuje za drugu, odmah mu upućuje nežne poglede.“ „Može biti, ali s Leom se može pričati o svemu: o konjima, borovima, vinogradima i o mnogim drugim stvarima.“ „To je taj seljački odgoj, ona se ponaša kao neuspeli dečak, a ne kao svetska mlada dama. Zar je primereno ići i posmatrati krave koje se tele, konje koji se pare, i to sama, u pratnji posluge ili muškaraca, ustajati noću i posmatrati mesečinu sa psom Sultanom? Majka joj je očajna. Izbacili su je iz pansiona za devojke zbog nediscipline. Trebalo bi da joj sestra Fransoaz bude primer. To je devojka dobro...“ „Da, ali je tako dosadna. Misli samo na muziku i svoje toalete...“ Zapravo, Lea je imala neograničen uticaj na muškarce. Nijedan joj nije mogao odoleti. Bili mladi ili stari, napoličari ili posednici, devojka ih je sve opčinjavala. Za jedan njen osmeh mnogi bi učinili razne gluposti. Njen otac je bio prvi među njima. Kada bi napravila neku glupost, odlazila bi u njegovu radnu sobu, sedala mu u krilo i sklupčala mu


se u naručju. U tim trenucima, Pjera Delmasa bi obuzimala takva sreća da je morao da zažmuri ne bi li je što bolje osetio. Raul se podigao jednim skokom, i pridružio se Lei i Žanu. „Ku-ku, vaskrsnuo sam! O čemu pričate?“ „O baštenskoj zabavi koju gospodin D’Aržila pravi sutra, kao i o haljini koju će Lea obući.“ „Koju god haljinu da obuče, siguran sam da će biti najlepša“, rekao je Raul, obuhvatajući Leu oko struka. Oslobodila se, smejući se. „Stani, golicaš me. Biće to divna proslava. Na svoj dvadeset četvrti rođendan, Loran će biti junak dana. Posle piknika biće bal, a posle bala večera, pa vatromet. Nema ničeg lepšeg.“ „Loran d’Aržila biće dvostruki junak dana“, rekao je Žan. „Zašto?“, upitala je Lea, podižući prema Žanu lepo lice, prošarano pegicama. „Ne smem da ti kažem, to je još tajna.“ „Kako, zar imaš tajni preda mnom? A ti, jesi li u toku?“, rekla je, okrećući se Raulu. „Da, nešto malo...“ „Mislila sam da sam vam prijateljica i da me volite toliko da mi ne biste ništa skrivali“, kazala je Lea, bacivši se na malu kamenu klupicu prislonjenu uza zid zgrade vinskih podruma, okrenuta prema vinogradima, i praveći se da briše oči krajem haljine. Šmrcajući, i dalje je posmatrala krajem oka braću, koja su se zgledala zbunjeno. Osećajući njihovu neodlučnost, Lea je izvela završni udarac, podigavši prema njima oči ispunjene lažnim suzama: „Idite, previše me mučite, ne želim više da vas vidim!“ Raul je bio taj koji je odlučio da progovori: „Eto, sutra će gospodin D’Aržila najaviti venčanje svog sina...“ „Venčanje svog sina?“, prekinula ga je Lea. Prestala je sa glumom, i rekla grubim tonom: „Ti si potpuno poludeo, Loran nema nameru da se ženi, već bi mi to rekao.“ „Svakako da nije imao priliku da ti to kaže, ali znaš da je veren od detinjstva s rođakom Kamij d’Aržilom“, nastavio je Raul. „Kamij d’Aržila? Pa on je ne voli! To su bile dečje priče, da se zabave roditelji.“ „Varaš se. Sutra će biti objavljena zvanična veridba Lorana i Kamij, ubrzo će se i venčati, zbog rata...“ Lea ga više nije slušala. Malopre još tako vesela, sada je osetila da je obuzima panika. Osećala je čas hladnoću čas toplotu, kao i mučninu i glavobolju. „Loran se ženi? To nije bilo moguće... Ta Kamij, za koju su svi govorili da nije žena za njega, intelektualka uvek zadubljena u knjige, građanka. Ne može se oženiti njom, ja sam ta koju voli. Videla sam to onog dana po načinu na koji me je držao za ruku i gledao... Znam to, osećam to...“ „Hitlera nije briga za to...“ „Ipak, Poljska...“ Udubljeni u razgovor, dvojica braće nisu primećivali promenu u Leinom ponašanju. „Treba da ga vidim“, kazala je glasno. „Šta si kazala?“, upita Žan. „Ništa, rekla sam da je vreme da se vratim.“ „Zar već? Tek smo došli.“ „Umorna sam i boli me glava.“


„U svakom slučaju, sutra u Roš Blanšu želimo da igraš samo sa mnom i Raulom.“ „Slažem se, slažem se“, rekla je Lea nervozno ustajući. „Pozdravi majku s naše strane.“ „To neću propustiti. Do sutra!“ „Ne zaboravi da su svi plesovi naši!“ Raul i Žan su otišli trčeći, podbadajući se kao mladi psi. „Kakva derlad“, mislila je Lea, okrećući odlučno leđa kući, pa se uputila prema kapelici s raspećima, mestu njenih detinjih tugovanja. Kao devojčica, kad god bi se posvađala sa sestrama, dobila kaznu od Rut zbog neurađenih zadataka ili grdnju od majke, uputila bi se prema jednoj od kapelica s raspećima da ublaži svoj jad, ili utiša bes. Zaobišla je Sidonijinu farmu. Sidonija je bila stara kuvarica u zamku, koju su starost i bolest naterale da prekine s tim poslom. Da bi joj zahvalio za vernu službu, Pjer Delmas joj je dao tu kuću, koja je nadvisila celu okolinu. Lea je često odlazila da ćaska sa staricom, i svaki put bi joj ova ponudila čašicu likera od crne ribizle, koji je sama pravila. Veoma se ponosila svojim proizvodom i očekivala je komplimente, koje Lea nikada nije zaboravljala, mada nije mogla da smisli taj liker. Danas, međutim, pomisao na Sidonijino brbljanje i liker od ribizle bila je više nego što je mogla da podnese. Zaustavila se bez daha u podnožju kapelice, i srušila se na prvi stepenik koji je vodio do nje, lica uronjenog u ledene šake. Strašan bol ju je prožimao, tuklo joj je u slepoočnicama, uši su joj gorele, osećala je ukus žuči u ustima. Pridigla je glavu i prasnula: „Ne, to nije moguće! To nije istina!“ To su braća Lefevr izmislila iz ljubomore. Zar se neko ženi samo zato što je u detinjstvu bio veren? Osim toga, Kamij je bila suviše neprivlačna za Lorana, onako melanholična i mudra, osetljivog zdravlja, kako su pričali, i preterano blagog ponašanja. Kako bi bilo dosadno živeti sa ženom poput nje! Ne, nije moguće da je Loran voli, on voli nju, Leu, a ne tu mršavicu nesposobnu da se dobro drži na konju ili da pleše celu noć... On voli nju, bila je sigurna u to. Videla je to u načinu na koji ju je držao za ruku, u pogledu kojim je tražio njene oči... Još koliko juče na plaži... zabacila je glavu... osetila je da umire od želje da je poljubi. Naravno, nije ništa učinio... baš su naporni ti mladići iz dobrih porodica, tako sputani vaspitanjem! Ne, Loran ne može voleti Kamij. Ova izvesnost joj je povratila hrabrost, te se podigla, rešena da sazna šta je istinito u toj priči, kao i da natera Lefevrove da skupo plate tu lošu šalu. Podigla je glavu prema krstovima i prošaputala: „Pomozite mi.“ Otac je dan proveo na imanju Roš Bianš i trebalo je da se uskoro vrati. Odlučila je da mu krene u susret. Od njega će saznati o čemu je reč. Na putu ga je iznenađeno spazila kako joj ide u susret. „Video sam te kako juriš, kao da te đavoli gone. Jesi li se opet posvađala sa sestrama? Sva si crvena i raščupana.“ Kada je ugledala oca, Lea pokuša da napravi što smireniji izraz lica, kao što se na brzinu napuderišete kad se pojave neočekivani gosti: rezultat nije bio sjajan. Prisiljavala se da se smeška i, uzevši oca za ruku, rekla je, glave naslonjene na njegovo rame, najmaznijim tonom: „Baš se radujem što te vidim, tatice, upravo sam ti krenula u susret. Baš divan dan, zar ne?“ „Da, dan je divan i miran: možda je to poslednji dan mira.“ Lea je naglo odgovorila: „Poslednji? Zašto poslednji? Leto se još nije okončalo, a na Montijaku je jesen uvek najlepša.“ Pjer Delmas je olabavio stisak, i rekao sanjalačkim tonom:


„Da, to je najlepše doba, ali me čudi tvoja bezbrižnost; sve oko tebe najavljuje rat, a ti...“ „Rat, uvek rat!“, prekinula ga je ona naglo, „sita sam priča o ratu... Hitler nije toliko lud da objavi rat Poljskoj... a i ako se tamo zarati, šta se to nas tiče? Neka se snalaze sami, ti Poljaci.“ „Ćuti, ne znaš o čemu govoriš“, povikao je on, zgrabivši je za ruke. „Nemoj više da govoriš takve stvari: postoji savez između naših država. Ni Engleska ni Francuska ne mogu se izvući.“ „Rusi su sklopili savez sa Nemačkom.“ „Na svoju najveću sramotu, i Staljin će jednog dana shvatiti da je ispao pravi ćuran i da su mu doskočili.“ „A Čemberlen...?“ „Čemberlen će učiniti ono što čast nalaže, potvrdiće Hitleru da namerava da poštuje engleskopoljski savez.“ „I onda?“ „Onda, znači, biće rata.“ Nastala je tišina, ispunjena prizorima rata, koja je popunila prostor između njih. Lea je prekinula tu tišinu: „Ali Loran d’Aržila kaže da nismo spremni za rat, da naše oružje datira iz rata 1914-1918. godine, i da mu je mesto u muzeju, avijacija nam je nikakva, a teška artiljerija bedna...“ „Za nekoga ko ne želi da priča o ratu, vidim da si obaveštenija o našim vojnim snagama od tvog starog oca. A šta kažeš za hrabrost naših vojnika?“ „Loran kaže da Francuzi ne žele da ratuju...“ „... ipak bi trebalo ratovati...“ „... i da će izginuti nizašta, u ratu koji nije njihov...“ „... umreće za slobodu...“ „... slobodu? Gde je tu sloboda kad si mrtav? Ne želim da umrem, ne želim da Loran umre.“ Glas joj se slomio, i okrenula je glavu da joj otac ne vidi suze. Uznemiren ćerkinim rečima, on nije ništa primetio. „Da si muškarac, Lea, rekao bih da si kukavica,“ „Ne znam, oprosti, tata, što te rastužujem, ali zaista se bojim.“ „Svi se bojimo...“ „Loran se ne boji, kaže da će učiniti ono što mu je dužnost, iako zna da ćemo izgubiti.“ „Isti defetistički stav koji sam po podne čuo od njegovog oca.“ „O, išao si na Roš Blanš?“ „Da.“ Lea je uhvatila oca za ruku, i povukla ga, smešeći mu se najnežnije. „Hajde da se vratimo, kasnimo i mama će se zabrinuti.“ „Imaš pravo“, rekao je on uzvraćajući joj osmeh. Zaustavili su se na Belviju da pozdrave Sidoniju koja je završila večernji obrok i uživala u svežini na klupici ispred kuće. „Dakle, jesi li u formi, Sidonija?“ „O, gospodine, moglo bi biti i gore. Dok je lepo vreme, mogu da grejem stare kosti. A ovde, gospodine, srce mora da bude puno.“ Širokim gestom pokazala je divni pejzaž sa Pirinejima, koji se vide u daljini kad je vedro, kako je imala običaj da kaže. Sunce na zalasku bojilo je vinograde svetlucavim smaragdnim sjajem, pozlatilo prašnjave puteve, posvetlilo crepove na vinariji, i obasjavalo sve nekim varljivim mirom. „Uđite da popijete koji gutljaj...“ Prvi zvuk zvona koje je najavljivalo večeru dopro je do njih i omogućio im da izbegnu čašicu likera od ribizle.


Na putu kući, okačena o očevu ruku, Lea je upitala: „O čemu si pričao sa gospodinom D’Aržilom, osim o ratu? Da li ste govorili o sutrašnjem slavlju?“ U želji da joj odvrati misli od razgovora koji su upravo vodili, Pjer Delmas je odgovorio: „Biće to lepa proslava, najlepša od svih koje smo nedavno imali. Čak ću ti i reći jednu tajnu, ako mi obećaš da nećeš reći sestrama, koje nisu u stanju da drže jezik za zubima.“ Lea je mahinalno usporila, osećajući kako su joj noge odjednom otežale. „Tajnu?“ „Sutra će gospodin D’Aržila najaviti venčanje svog sina.“ Lea je zastala, bez glasa. „Ne pitaš me s kim?“ „S kim?“, uspela je da promuca. „Sa rođakom, Kamij d’Aržilom. To neće nikoga iznenaditi, ali pošto se pronose glasine o ratu, Kamij je želela da se venčanje ubrza... ali, šta ti je?“ Pjer Delmas je pridržao ćerku, koja je izgledala kao da će se onesvestiti. „Dušo, sva si bleda... šta ti je? Nisi bolesna, zar ne? Da li je to zbog Loranovog venčanja?... Nisi valjda zaljubljena u njega?“ „Jesam... a i on mene voli.“ Zgranut, odveo je Leu do klupe pored puta, smestio je na nju i sručio se pored ćerke. „Šta mi to pričaš, nije nikada mogao izjaviti da te voli, oduvek se zna da će se oženiti rođakom. Zašto misliš da te voli?“ „Znam to, i to je sve.“ „To je sve!“ „Kazaću mu da ga volim, tako da ne može da se oženi glupom rođakom.“ Pjer Delmas je tužno pogledao ćerku, a zatim je njegov pogled postao strog. „Kao prvo, Kamij d’Aržila nije glupa, već šarmantna, vaspitana i veoma kulturna devojka, baš onakva žena kakva treba Loranu...“ „Sigurna sam da nije tako.“ „Loran je mladić strogih principa; devojka kao ti ubrzo bi se smrtno dosađivala sa njim.“ „Svejedno mi je, volim ga takvog kakav je. Reći ću mu...“ „Nećeš mu ništa reći. Ne želim da se moja ćerka baca o vrat momku koji voli drugu.“ „Nije tačno, on voli mene.“ Pred izbezumljenim licem svoga deteta, Pjer Delmas je malo oklevao, a zatim je rekao: „Ne voli te, sam mi je radosno najavio venčanje.“ Krik koji se oteo iz Leinog grla pogodio ga je kao udarac. Njegova Lea bila je još pre kratkog vremena beba, koja je dolazila u njegov krevet kad bi se plašila vuka iz Rutinih priča, a sada je bila zaljubljena. „Dušice, lepotice, jagnješce, molim te ne plači...“ „Tata... o, tata...!“ „Smiri se, smiri, tu sam... obrisi oči, ako te majka takvu vidi razboleće se. Obećaj mi da ćeš biti razumna. Nećeš se poniziti da priznaš ljubav Loranu. Moraš ga zaboraviti...“ Lea nije slušala oca. U njenom uznemirenom duhu rađala se polako jedna ideja, koja ju je smirivala. Uzela je maramicu koju joj je otac pružio, i ušmrknula se glasno, „ne kao svetska žena“, rekla bi Fransoaz, i podigla zaleđeno ali nasmešeno lice: „U pravu si, tata, moram da ga zaboravim.“ Čuđenje koje se videlo na licu Pjera Delmasa bilo je svakako smešno, jer se Lea nasmejala. „Konačno, ne shvatam žene uopšte“, rekao je sam sebi, osećajući da mu je skinut teret sa duše.


Zvuk drugog zvona naterao ih je da požure. Lea se trkom popela u sobu, srećna što je izbegla podozrive Rutine poglede, pljusnula se hladnom vodom i očetkala kosu. Posmatrala je sažaljivo svoj lik u ogledalu. „Nema previše štete“, pomislila je, samo su joj oči bile nešto sjajnije nego obično.


POGLAVLJE 2. Pretvarajući se da ima migrenu, što je uznemirilo Rut, dok ju je majka pogladila po čelu, uz jednodušan zaključak da ima temperaturu, Lea nije otišla u redovnu večernju šetnju s porodicom, već se povukla u prostoriju koju su i dalje zvali „dečja soba“. To je bila velika prostorija u najstarijem krilu kuće, gde su se nalazile sobe za poslugu i ostave za stvari koje su smetale. „Dečja soba“ bila je zatrpana svim i svačim, od starinskih kovčega od trske punih demodirane odeće, pogodne za dečje igre po kišnom vremenu i prerušavanja malih Delmasovih, do starinskih krojačkih lutki s prevelikim grudima i prenaglašenim oblinama, koje su delovale kao parodija ženskog tela; tu su bili i sanduci prepuni knjiga, koje su pripadale Pjeru i njegovoj braći. Iz tih knjiga su Lea i njene sestre učile da čitaju. Ta soba sa širokim gredama, u koju je svetlost dopirala kroz visoke prozore, van dečjeg domašaja, s izbledelim i okrnjenim pločama na podu, koje su negde bile polomljene i prekrivene izbledelim tepisima, sa donekle izbrisanim dezenom na papirnim tapetima po zidovima, bila je Leino utočište. Među polomljenim igračkama iz detinjstva, sklupčana u visokom gvozdenom krevecu u kome je spavala do šeste godine, ona je čitala, plakala, sanjarila, ljuljajući u naručju omiljenu lutku, ili spavala, kolena skupljenih ispod brade, ponovo pronalazeći u tom položaju spokojstvo lepe nasmejane bebe kakva je nekada bila. Poslednji odsjaji dana slabo su osvetljavali prostoriju, ostavljajući uglove u mraku. Lea je sedela na malom krevetu, obgrlivši rukama kolena i namršteno u tami fiksirala pogledom portret neke daleke prababe, ne videći ga pri tom. Od kada voli Lorana d’Aržilu? Oduvek? Ne, to nije istina. Prošle godine ga nije ni primećivala, a ni on nju. Tek ove godine je sve počelo, od poslednjeg uskršnjeg raspusta, kada je došao da obiđe bolesnog oca. Kao i prilikom svakog dolaska, svratio je da pozdravi gospodina i gospođu Delmas. Tog dana bila je sama u malom ulaznom salonu, udubljena u čitanje poslednjeg romana Fransoa Morijaka, najbližeg suseda. Zaneta u knjigu, nije ni primetila da su se vrata otvorila. Zbog svežeg vazduha s početka proleća, koji je uneo u sobu snažan miris vlažne zemlje, uzdrhtala je i podigla glavu. Iznenađena, ugledala je visokog plavokosog momka u jahaćem odelu, s kačketom na glavi, bičem u ruci i rukavicama, kako je gleda s tako očitim divljenjem da je osetila veliko zadovoljstvo. Rastrojena, nije ga odmah poznala, ali joj je srce sve brže tuklo. Nasmešio se. Pošto ga je najzad prepoznala, bacila mu se oko vrata, kao dete. „Lorane!“ „Lea?“ „Da, to sam ja.“ „Nemoguće, poslednji put kad sam vas... kad sam te video bila si dete, u pocepanoj haljini, raščupana, izgrebanih kolena, a sada... vidim divnu otmenu devojku“ (naveo ju je da se zavrti pred njim da bi joj se divio), „lepo očešljanu“ (tog dana ju je Rut očešljala, pa su joj kovrdže bile znalački ukroćene, i davale joj izgled srednjovekovne gospodarice zamka). „Znači, sviđam ti se?“ „Više nego što rečima mogu da iskažem.“ Krupne ljubičaste oči nedužno su zatreptale, kao i svaki put kada je Lea želela da deluje zavodljivo. Toliko puta su joj već rekli da je neodoljiva s tim izrazom.


„Ne mogu da te se nagledam. Koliko imaš godina?“ „U avgustu punim sedamnaest.“ „Moja rođaka Kamij je dve godine starija.“ Zašto li je na zvuk tog imena osetila zlovolju? Bilo bi pristojno raspitati se o porodici, koju je dobro znala, ali i sama pomisao da izgovori ime Kamij bila joj je nepodnošljiva. Loran d’Aržila se raspitivao za njene roditelje i sestre. Nije čula pitanja, već je odgovarala nasumce samo sa „da“ i „ne“, osetljiva čak i na zvuk tog glasa, od koga je drhtala. Iznenada je prestao da priča, gledajući je pažljivo. Lea je bila sigurna da bi je u tom trenutku i zagrlio, samo da se majka i sestre nisu iznenada vratile. „Kako to, Lea, Loran je ovde a nisi nas zvala?“ Mladić je poljubio pruženu ruku. „Danas mi je jasnije od koga je Lea nasledila te divne oči“, rekao je, podižući glavu. „Ćutite, Lei ne treba prečesto govoriti da je lepa, zna ona to i suviše dobro.“ „A mi?“, zajedno uzviknuše Fransoaz i Lora. Loran se saže, i podiže malu Loru u naručje. „Dobro je poznato da su žene iz Montijaka najlepše u kraju.“ Leina majka je zadržala Lorana na večeri. Lea je još uvek bila pod uticajem čarolije, čak i onda kada je Loran govorio o mogućem ratu. Na odlasku ju je poljubio u obraz, duže nego njene sestre, bila je u to sigurna. Od uzbuđenja je načas zatvorila oči. Kada ih je ponovo otvorila, Fransoaz ju je posmatrala sa zlobnom nevericom. Na stepenicama koje su vodile u njihovu sobu, šapnula joj je: „Ovaj nije za tebe.“ Sva obuzeta srećnim sećanjem ne proteklo veče, nije joj odgovorila, a to je, više od svega ostalog, začudilo Fransoaz. Suza se skotrljala niz Lein obraz. Bilo se sasvim smrklo. U do tada tihoj kući odjeknuli su glasovi šetača koji su se vraćali. Lea je pogađala kako otac u salonu pali vatru u kaminu da rastera večernju vlagu, seda u fotelju i, podigavši noge na podupirače, uzima s ovalnog stočića novine i naočare, dok majka veze goblen, a njeno lepo, blago lice obasjava lampa s ružičastim abažurom; Rut se povukla do stojeće lampe i završava haljine za sutrašnju svečanost; Lora se igra slagalicom, ili nekom malom lutkom, koju toliko voli. Čula je prve taktove Šopenovog valcera: to je Fransoaz sela za klavir. Lea je rado slušala sestru kako svira i divila se njenom talentu, iako joj to nikada nije kazala... Sva ta porodična toplina, koja ju je ponekada nervirala, sada joj je nedostajala u hladnoj tami dečje sobe. Poželela je da može, ne mičući se odatle, da sedne majci kraj nogu na mali podnožak, na kome je samo ona sedela, da gleda vatru, ili da joj spusti glavu u krilo i sanjari o ljubavi i slavi, ili da čita, ili, još bolje, da razgleda stare albume s fotografijama u otrcanim koricama, koje je majka čuvala kao najveću svetinju. Skoro svakog dana od početka leta Loran je dolazio u Montijak. Vodio ju je na jahanje po vinogradima, ili u obilazak okoline svojim novim kolima, brzo vozeći po dosadno ravnim putevima Landa. Naslonivši potiljak na naslon sedišta otvorenog automobila, Lea je neumorno posmatrala kako monotono promiču vrhovi borova, koji su se uzdizali prema nebu, nestvarno plavom, kao na razglednici. Na te su izlete retko odlazili sami, ali bila je sigurna da su ostali prisutni samo iz potrebe da se ne prekrše pravila pristojnosti, i bila je zahvalna Loranu što ne pokazuje trapavu gorljivost braće Lefevr. Loran je govorio o drugim stvarima, a ne samo o lovu, vinogradima, šumi i konjima. Zaboravljala je kako se, pre nego što ga je srela, užasavala istančanih komentara o engleskim i američkim romanopiscima. Zbog Lorana je pročitala Konrada, Foknera i Ficdžeralda u originalu, što je bilo pravo iskušenje jer je teško čitala na engleskom. Inače nestrpljiva, podnosila je melanholiju koja bi ga obuzela čim bi pomislio na neizbežni rat. „Toliko ljudi će umreti zbog drugorazrednog akvareliste“, govorio je.


Prihvatala je kod njega sve što joj je kod drugih smetalo. Nagrada za to bio je osmeh, nežan pogled ili stisak ruke. „Tu si, Lea?“ Vrata su se otvorila, bacajući pravougaonik svetla u mračnu prostoriju. Lea se trgla kada je ćula majčin glas. Uspravila se, a krevetac je zaškripao pod njom. „Da, mama.“ „Šta radiš u mraku?“ „Razmišljam.“ Od naglog bljeska svetla gole sijalice zabolele su je oči, pa ih je zaklonila savijenom rukom. „Molim te, mama, ugasi.“ Izabel Delmas je poslušala i približila se, preskočivši hrpu knjiga koje su joj se našle na putu. Sela je udno postelje, na staro, razbijeno klečalo i pogladila ćerkinu raščupanu kosu. „Kaži šta nije u redu, mila?“ Lea je osećala da joj se jecaji skupljaju u grlu, i poželela je da se poveri majci. Znala je koliko joj je majka stroga u pogledu nekih stvari, pa je obuzdala pomisao da prizna ljubav prema čoveku koji namerava da se oženi drugom. Nizašta na svetu nije htela da zabrinjava tu, pomalo udaljenu ženu kojoj se divila, poštovala je i na koju je tako želela da liči. „Mala moja, pričaj sa mnom. Ne gledaj me kao zverčica uhvaćena u zamku.“ Lea je pokušavala da se osmehne i kaže nešto o sutrašnjoj svečanosti, o svojoj novoj haljini, ali joj je glas zastao u grlu i u suzama se bacila majci oko vrata, jecajući: „Bojim se rata!“


POGLAVLJE 3. Narednog dana je kuća od ranog jutra odjekivala od uzvika, smeha i jurnjave sestara. Rut nije znala kuda da se okrene, obasuta zahtevima svojih „devojćica“. Svuda je tražila torbice, šešire, cipele... „Požurite, dolaze stričevi i braća od strica.“ Zbilja, tri limuzine su se upravo zaustavile kod senika. Lik Delmas, stariji Pjerov brat, čuveni advokat iz Bordoa, kome je Mora bio jedini uzor, stigao je sa troje najmlađe dece: Filipom, Korinom i Pjerom. Lea ih nije naročito volela i smatrala ih je snobovima i licemerima, sve osim Pjera, koga su zvali Pjero da bi ga razlikovali od kuma, jer se već videlo da će biti drugačiji. Sa dvanaest godina isteran je iz svih verskih školskih ustanova u Bordou, zbog drskog i bezbožnog ponašanja, pa je školovanje nastavio u gimnaziji, na očevo veliko nezadovoljstvo. Bernadet Bušardo, udovica pukovnika, svu svoju potrebu za nežnošću prenela je na jedino dete, Lisjena, rođenog malo pre nego što je postala udovica. Momku od osamnaest godina ta majčina briga bila je nesnosna i čekao je prvu priliku da od nje pobegne. Adrijen Delmas, dominikanac i „porodična savest“ voleo je da zadirkuje brata Pjera. Od svih bratanaca i bratanica, jedino ga se Lea nije plašila, mada je bio pravi div, koji je delovao još snažnije zbog duge bele mantije. Kao poznati propovednik, držao je govore širom sveta i redovno se dopisivao sa verskim zvaničnicima svih vera. Govorio je nekoliko jezika i često odlazio u inostranstvo. U otmenom društvu Bordoa, kao i u sopstvenoj porodici, otac Adrijen je važio za revolucionara. Zar nije pružao utočište španskim izbeglicama, ljudima koji su silovali kaluđerice i skrnavili grobove, kada su posle pada Barselone bežali iz zemlje? Zar nije bio prijatelj engleskog pisca Džordža Orvela, nekadašnjeg poručnika 29. divizije koji je, po nesnosnoj vrućini, ranjen lutao po kafanama i plažama, spavajući u porušenim kućama i šumarcima, pre nego što je uspeo da pređe u Francusku, gde mu je Adrijen ponudio gostoprimstvo. On je jedini od sve braće Minhenski sporazum proglasio bezakonjem i prorekao da se pribegavanjem takvoj podlosti neće izbeći rat. Samo je gospodin D’Aržila delio to mišljenje. Rejmon d’Aržila i Adrijen Delmas bili su prijatelji od davnine. Voleli su Šamfora, Rusoa i Šatobrijana, ali se nisu slagali oko Zole, Zida i Morijaka, da bi se opet složili oko Stendala i Šekspira. Njihove rasprave o književnosti trajale su satima. Kada bi otac Delmas dolazio u posetu na Roš Blans, posluga je govorila: „Evo ga ide opet dobri otac sa svojim Zolom, a morao bi znati da gospodar ne voli Zolu.“ Od svih devojaka, samo je Lea tog kasnog letnjeg popodneva imala tamnu toaletu. Dugo je navaljivala na majku dok joj nije dozvolila da sašije haljinu od teške crne svile, sa sitnim crvenim cvetićima, koja je krojem isticala njen vitki struk, oble grudi i zaobljene bokove. Na bosim nogama imala je sandale od crvene kože, s visokim potpeticama. Nosila je smelo nakrivljeni šešir od crne slame, ukrašen kitom cveća iste boje kao i sandale, a u ruci je imala crvenu torbicu. Braća Lefevr su joj prva pohitala u susret. Zatim ju je poljubio Lisjen Bušardo, a Žanu je prošaputao na uvo: „Strašne obline ima naša rođaka.“ Filip Delmas joj se približio kad je na njega došao red, i poljubio je, pocrvenevši. Lea ga je


odmah ostavila i okrenula se Pjerou, koji joj se bacio oko vrata, naherivši joj šešir. „Pjero, baš mi je drago što te vidim“, reče ona. Razgrćući zbijeni skup obožavalaca, dominikanac u beloj mantiji najzad je uspeo da joj se približi. „Hoćete li me pustiti da prođem da i ja poljubim kumče?“ „Oh, striče Adrijene, kako se radujem što ste došli! Ali šta vam je, kao da ste zabrinuti?“ „Ništa, dušo, nije mi ništa. Kako si samo porasla. Kad samo pomislim da sam te držao na krštenju! Uskoro bi trebalo misliti i na tvoju udaju. Imam utisak da ti udvarači ne nedostaju...!“ „O, striće“, prenemagala se ona, popravljajući šešir. „Požurimo, požurimo, zakasnićemo na Roš Blanš. Svi u kola“, vikao je Pjer Delmas s usiljenom veselošću. Polako su krenuli prema senicima, gde su bili parkirani automobili. Lea je odlučila da pođe sa kumom, na veliko razočaranje braće Lefevr, koji su za tu priliku bili uglancali svoj stari seltakatr. „Idite vi napred sa svojom krntijom. Naći ćemo se na Roš Blanšu. Striče, smem li da vozim?“ „Znaš li da voziš?“ „Znam, ali nemoj da kažeš mami. Tata mi ponekad daje da vozim i uči me saobraćajnim propisima, to je najteže. Nadam se da ću uskoro položiti ispit.“ „Ali još si suviše mlada.“ „Tata kaže da ćemo to srediti.“ „Teško. U međuvremenu, pokaži mi šta znaš.“ Lisjen, Filip i Pjero seli su s njima u kola. Zadižući belu mantiju, sveštenik se popeo poslednji, pošto je kurblom pokrenuo auto. „Bogamu...!“ Lea je prenaglo krenula. „Oprostite, striče, nisam navikla na vaša kola.“ Posle nekoliko trzaja, koji su dobro protresli putnike, Lea je uspostavila kontrolu nad vozilom. Stigli su poslednji na Roš Blanš, imanje gospodina D’Aržile, nedaleko od Sen Emiliona. Dugačak drvored hrastova vodio je do zamka otmene arhitekture s kraja osamnaestog veka, koja je bila u neskladu s neogotskim stilom susednih zamaka iz druge polovine devetnaestog veka. Loran i njegov otac bili su veoma privrženi svom domu, koji su održavali i ulepšavali što su bolje mogli. Kad je Lea izašla iz automobila, suknja na preklop njene haljine širom se otvorila, visoko otkrivajući noge. Raul i Žan Lefevr nisu mogli da se uzdrže od zadivljenog zvižduka, zbog čega su navukli gnevne poglede gospođa i devojaka. Sluga je krenuo da ostavi kola u dvorištu iza zgrada. U gomili koja se gurala pred zamkom Lea je tražila samo jednu osobu: Lorana. Mala grupa se uputila prema domaćinu. „Evo te najzad, Lea. Nijedna proslava ne bi bila uspešna bez tvog osmeha i tvoje lepote“, rekao je Rejmon d’Aržila, posmatrajući je s ljubavlju. „Dobar dan, gospodine. Zar Loran nije tu?“ „Tu je, naravno. Samo bi još to trebalo! Pokazuje Kamij novouređene prostorije.“ Lea je zadrhtala. Sunce tog divnog septembarskog dana naglo je iščezlo. Pjer Delmas je opazio promenu u njenom držanju. Uzeo ju je pod ruku i povukao u stranu. „Molim te, bez scena i suza. Ne želim da moja ćerka privlači svačiju pažnju.“ Lea je prigušila jecaj. „Nije to ništa, tata, samo sam malo umorna, ali će proći čim nešto pojedem.“ Skinula je šešir i vratila se obožavaocima, visoko podignute glave. Oni su stajali ispred velikog stola na kome su bila poređana osvežavajuća pića. Smešila se njihovim rečima, smejala šalama, pila izvrsno vino iz Šato d’Ikema, dok joj se po glavi motala kratka rečenica: „On je sa Kamij.“


Izgledalo je da će proslava biti sjajna. Sunce je sijalo na nebu bez oblaka, travnjaci, zaliveni u zoru, bili su tamnozeleni i odisali su mirisom sveže pokošene trave, a žbunje ruža širilo je miomirise. Pod velikim sivo-belim šatorom bio je postavljen sto prepun jela, a uz njega je stajala posluga u belim košuljama. Svuda su bili namešteni stolovi pod suncobranima, kao i stolice i vrtne ležaljke. Ženske svetle haljine, pokreti, smeh i hod davali su izvesnu notu lakomislenosti, koja je bila u suprotnosti s tmurnim izrazom lica pojedinih muškaraca. Čak se i Loran d’Aržila, zbog koga su se svi okupili, Lei činio bled i napet kad se najzad pojavio, vodeći pod ruku devojku blagog izraza, čije je lice blistalo od sreće, odevenu u jednostavnu belu haljinu. Kada su stigli, svi zapljeskaše, osim Lee, koja je popravljala kosu. Rejmon d’Aržila je dao znak da želi nešto da kaže: „Dragi prijatelji, okupili smo se danas, 1. septembra 1939. godine, da proslavimo rođendan i veridbu mog sina Lorana s rođakom Kamij.“ Ponovo je odjeknuo pljesak. „Hvala, prijatelji, hvala što ste došli u tako velikom broju. Radujem se da vas danas sve vidim u svom domu. Pijmo, slavimo, veselimo se na ovaj svečani dan...“ Tu se glas gospodina D’Aržile zagušio od uzbuđenja. Ozaren, njegov sin je stupio napred: „Neka svečanost počne!“ Lea je sedela malo dalje, u društvu obožavalaca. Svi su se nadmetali za čast da je posluže. Uskoro je pred sobom imala dovoljno hrane za nekoliko dana. Smejala se, razgovarala, na sve strane dobacivala osmehe i poglede, praćena žalosnim izrazima drugih devojaka, koje su ostale bez udvarača. Nikada nije izgledala radosnija. No, od i najmanjeg osmeha bolele su je vilice, nokte je od besa zarivala u vlažne dlanove, ublažujući tim bolom onaj koji joj je kidao srce. Pomislila je da će umreti kad je videla Lorana kako ide prema njima, vodeći pod ruku isuviše srećnu Kamij, dok je njen brat išao za njima. „Dobar dan, Lea, nisam stigao da te pozdravim“, rekao je Loran, naklonivši se. „Sećaš li se Lee, Kamij?“ „Naravno da se sećam“, reče ona, ispustivši ruku svog verenika. „Kako bih je mogla zaboraviti?“ Lea je ustala i posmatrala ovu nedostojnu suparnicu. Ukrutila se kada ju je Kamij poljubila u oba obraza. „Loran mi je mnogo pričao o tebi. Volela bih da budemo prijateljice.“ Kao da nije opazila kako joj mlako Lea uzvraća poljupce, Kamij je gurnula ispred sebe brata, mladića stidljivog izgleda. „Sećaš li se mog brata Kloda? Umire od želje da te opet vidi.“ „Dobar dan, Lea.“ Kako liči na sestru. „Dođi, draga, ne zaboravimo na ostale goste“, reče Loran i povede verenicu sa sobom. Lea ih je posmatrala dok su odlazili, osećajući se tako napušteno da se jedva uzdržavala da ne zaplače. „Mogu li da vam se pridružim?“, pitao je Klod. „Ustupi mu mesto“, nemilosrdno je rekla Lea, gurnuvši Raula Lefevra, koji je sedeo s njene desne strane. Iznenađen i potišten, Raul je ustao i prišao bratu. „Ne čini li ti se da je Lea danas nekako čudna?“ Žan je slegao ramenima, bez odgovora. Lea je pružila Klodu tanjir pun suvih narezaka. „Uzmite, nisam ih pipnula.“ Klod je seo, uzeo tanjir i zahvalio se, pocrvenevši.


„Ostaćete neko vreme na Roš Blanšu?“ „Teško, sa svim što se sprema...“ Lea nije slušala. Upravo je bila zatečena mišlju: „Pa Loran i ne zna da ga volim.“ Na to otkriće dobila je takav izraz olakšanja, a zatim prasnula u veseo smeh, da su je svi pogledali u čudu. Ustala je i pošla prema takozvanom šumarku. Klod d’Aržila i Žan Lefevr pošli su za njom. Ona ih je nemilosrdno i grubo oterala: „Ostavite me na miru, želim da budem sama.“ Pokunjeno su se vratili do stola, oko koga su se gurali gosti. „Misliš da ćemo se boriti?“, pitao je Raul Lefevr Alena de Ruseja, koji mu se, kao malo stariji, činio pogodnim da mu da pravi odgovor. „Bez ikakve sumnje. Noćas ste jasno čuli radio: neodložno pripajanje Gdanjska Nemačkoj, ultimatum Poljskoj, kao posledica predloga koje je Hitler uputio poljskom opunomoćeniku i koji važe do 30. avgusta uveče. Danas je prvi septembar. U ovom trenutku možete biti sigurni da je gauleiter Forster proglasio priključenje Gdanjska Rajhu, kao i da je Nemačka napala Poljsku.“ „Znači, rat?“, upita Žan Lefevr, naglo ostarelim glasom. „Da, rat.“ „Baš lepo, tući ćemo se“, razmetljivo je izjavio Lisjen Bušardo. „Da, i pobedićemo“, kazao je Raul Lefevr sa dečačkim žarom. „Ja sam manje ubeđen u to od tebe“, umorno je primetio Filip Delmas. * * *

Lea je trkom prešla veliku livadu, koja je vodila do šumarka. Tu bi se čovek, u senci drveća, našao iznad imanja porodice D’Aržila. To je bila lepa zemlja, bogatija i izloženija suncu nego Montijak, pa je davala i bolje vino. Lea je oduvek volela Roš Blanš. Posmatrala je ova polja, vinograde, šume i zamak očima zemljoposednika. Ne, niko ne bi mogao više od nje voleti ni razumeti ovu zemlju, osim možda njenog oca i gospodina D’Aržile, i naravno Lorana. Loran... voli je, u to nema nikakve sumnje. Ali on ne zna da i ona voli njega... kao da još uvek misli da je dete. Ipak, samo je malo mlađa od Kamij. Kamij... šta li on uopšte vidi u toj mršavici, ravnoj poput daske, loše obučenoj, tako nespretnoj kao da je tek izašla iz manastira. A tek ona frizura... kako neko u današnje vreme može onako da se češlja? Kruna ružnih plavih pletenica... samo joj nedostaje alzaska traka! U ovo vreme rodoljubivog zanosa to bi bilo savršeno! I ona lažna ljubaznost: „Volela bih da budemo prijateljice.“ Tek što nije. Ne, zaista, Loran svakako ne voli tu bezbojnu lutku. Izigrava gospodina u pogrešnim stvarima, i misli da je obavezan da se drži obećanja datog u kolevci. Ali kad sazna da ga ona, Lea, voli, raskinuće tu smešnu veridbu i pobeći će sa njom. Sva uzbuđena ovim sanjarenjem, Lea nije ni primetila čoveka koji ju je, naslonjen na drvo, posmatrao kao da se zabavlja. Uh, sad se bolje oseća! Ništa ne pomaže sređivanju misli kao malo samoće i razmišljanja. Sada je mirna, sve će ići kako ona želi. Ustala je i pesnicom desne ruke udarila o drugi dlan, pokret koji je preuzela od oca, i koji bi on napravio uvek kada je donosio neku odluku: „Dobiću ga!“ Glasan smeh naterao ju je da se trgne. „Siguran sam u to“, rekao je glas pun lažnog poštovanja. „Uplašili ste me. Ko ste vi?“ „Prijatelj gospodina D’Aržile.“ „Nije valjda. O, oprostite...“ Ponovo je prasnuo u smeh. Skoro je zgodan kad se smeje, pomislila je Lea.


„Nemojte se izvinjavati, niste pogrešili. Pristojna gospoda D’Aržila i vaš ponizni sluga nemaju mnogo zajedničkog, osim nekih interesa. Uostalom, meni bi u njihovom društvu bilo veoma dosadno.“ „Kako možete to da kažete? Oni su najuljudniji i najobrazovaniji ljudi u pokrajini.“ „Baš sam na to i mislio.“ „O...!“ Lea je radoznalo pogledala sagovornika. To je bio prvi put da čuje da neko tako drsko govori o vlasnicima Roš Blanša. Čovek koji je stajao pred njom bio je veoma visok, pažljivo očešljane smeđe kose, drskih plavih očiju koje su se isticale na preplanulom i dosta ružnom licu, naglašenih crta, a iza punih usana nazirali su se zdravi zubi. Grizao je kraj zgnječene cigare, koja je širila oštar miris. Svetlosivo odelo s tankim belim prugama bilo je divno skrojeno, i odudaralo je od njegove tamne puti i grozne cigare. Lea je odmahnula rukom, kao da želi da otera smrad cigare. „Možda vam smeta dim? To je loša navika koju sam stekao u Španiji. Sada kad sam u otmenom društvu Bordoa, moraću ponovo da se naviknem na havane“, rekao je, bacivši cigaru i pažljivo je izgazivši nogom. „Istina je da ih zbog rata možda više i neće biti.“ „Rat, rat... vama muškarcima je samo ta reč u ustima. Zašto bismo ratovali? To me ne zanima.“ Čovek je gledao Leu, s osmehom sa kakvim se gleda ćudljivo dete. „U pravu ste, baš sam prostak što dosađujem tako ljupkoj devojci beznačajnim stvarima. Govorimo radije o vama. Jeste li vereni? Niste? Onda imate momka? Ni to? Ne verujem! Malopre sam oko vas video gomilu ljubaznih mladića, koji kao da su svi zaljubljeni u vas, osim srećnog verenika, naravno...“ Lea, koja je bila ponovo sela, naglo je ustala. „Nesnosni ste, gospodine, pustite me da se vratim svojim prijateljima.“ On se podrugljivo poklonio, naklonom koji je razbesneo devojku. „Ne zadržavam vas, daleko sam od želje da budem neprijatan, ili da vas otimam od udvarača.“ Lea je prošla ispred njega i otišla ukočenog potiljka, bez pozdrava. Čovek je seo na klupu, izvadio iz smeđe kožne kutije jednu od svojih cigara, odgrizao joj vrh koji je ispljunuo pred sebe i zamišljeno gledao za lepom prilikom zabavne devojčice koja ne voli rat. Na podijumu pod stablima muzičari su postavljali instrumente, praćeni zainteresovanim pogledima mladih gostiju. Lein povratak prijatelji su pozdravili povicima: „Gde si bila? Svuda smo te tražili.“ „Nije nimalo lepo od tebe što si pobegla od nas.“ „Ali zaboga“, kazala je njena sestra od strica Korin, „Lei je milije društvo Fransoe Tavernijea od društva mladića iz dobrih porodica.“ Leine obrve su iskazivale čuđenje: „O kome govoriš?“ „Nećeš nas uveravati da ne poznaješ Fransou Tavernijea, s kojim si gugutala u šumarku?“ Lea je slegla ramenima i sažaljivo pogledala devojku. „Rado bih ti prepustila društvo tog gospodina, koga sam danas prvi put videla i čije ime čujem od tebe. Šta ćeš, nisam kriva što me muškarci vole više nego tebe.“ „Naročito muškarci takve vrste.“ „Ti si nesnosna! Ne može biti tako strašan kako ti nagoveštavaš kad ga gospodin D’Aržila prima u kuću.“ „Mislim da je Lea u pravu. Ako gospodin D’Aržila prima gospodina Tavernijea u kuću, to znači


da on to i zaslužuje“, rekao je Žan Lefevr, pritekavši prijateljici u pomoć. „Svi u kraju misle da on krijumčari oružje i da ga je prodavao na tone španskim republikancima“, promrmljao je Lisjen Bušardo. „Republikancima?“, užasnuto je pitala Korin Delmas, prevrćući očima. „Pa šta onda? I oni moraju imati oružje za borbu“, izjavila je razdražljivo Lea. U tom trenutku njene oči sretoše oči strica Adrijena, koji ju je posmatrao s osmehom odobravanja. „Kako možeš da kažeš tako nešto?“, pitala je Korin. „Čudovišta koja su silovala kaluđerice, iskopavala leševe, mučila, ubijala?“ „A oni drugi, zar nisu i oni ubijali i mučili...?“ „Ali to su bili komunisti, antiklerikalci...“ „Pa onda? Imali su pravo na život.“ „Kako možeš da pričaš takve strahote, ti, jedna od Delmasovih, cela se vaša porodica molila za Frankovu pobedu.“ „Možda smo pogrešili.“ „Ovo su suviše ozbiljni razgovori za vaše lepe glavice“, rekao je Adrijen Delmas, iskoračivši. „Zar ne mislite da je bolje da se pripremite za ples? Orkestar je spreman.“ Kao jato golubica, petnaestak mladića i devojaka pohitalo je prema podijumu u dnu poljane, pod prostranim šatorom podignutih krila. Lea se nije pomerila. „Ko je taj Fransoa Tavernije?“ Dominikanca kao da je iznenadilo i zbunilo to pitanje. „Ne znam baš tačno. Iz bogate je porodice iz Liona, s kojom je, kažu, prekinuo sve veze zbog neke žene i političkog neslaganja.“ „Je li istinita ta priča o isporuci oružja?“ „Nemam pojma, on je ćutljiv čovek. Ako je to učinio, donekle je spasao čast Francuske, koja se u španskom ratu nije baš najlepše ponela.“ „Kako, striče, zar ti, sveštenik, možeš tako da pričaš? Zar papa nije dao podršku Franku?“ „Jeste, ali i papa može da pogreši.“ „Striče, sad si preterao“, glasno se nasmejala Lea. „Mislila sam da je papa nepogrešiv.“ Adrijen Delmas takođe se nasmejao. „Ti si mala lukavica!“, kazao je. „A ja sam verovao da tebe sve te priče ne zanimaju.“ Lea je uhvatila strica pod ruku, i povukla ga za sobom, polako idući prema plesnom podijumu, odakle su dopirali odjeci divljeg passo doble. „To kažem drugima, jer ako bi njih čovek slušao, samo bi o tome pričali. A kako oni često govore besmislice, više volim da ih ne slušam. Ali tebi, naravno, mogu reći da me to veoma interesuje. U potaji čitam novine, slušam radio, naročito Radio London...“ „Slušala si ga jutros?“ „Nisam. Zbog ove zabave nisam imala vremena. Zaš...“ „Napokon si stigla, Lea! Jesi li zaboravila da si mi obećala jedan ples?“, rekao je Raul Lefevr. „I meni“, kazao je njegov brat. Lea je sa žaljenjem ispustila stričevu ruku i dozvolila da je odvedu na prostor za ples. Adrijen Delmas se osvrnuo. Pored njega je, pušeći zgnječenu cigaru, Fransoa Tavernije posmatrao Leu kako pleše. U toku celog narednog sata Lea nije propustila nijedan ples, neprestano tražeći pogledom Lorana. Gde li je mogao biti? Videla je kako Kamij dolazi sama sa Fransoaz. Trebalo je iskoristiti priliku. Plesala je s Klodom d’Aržilom, koji je svakog časa sve više otkrivao da je zaljubljen. Usred jednog bostona, njegova je plesačica klonula.


„Lea, šta ti je?“ „Ništa, obična vrtoglavica. Malo sam umorna. Hoćeš li da me odvedeš na neko mirno mesto i doneseš mi čašu vode?“ Klod se užurbao i poveo je dalje od buke, u senku drveća, na pola puta između kuće i plesača. Sigurnim i nežnim pokretima smestio ju je na travnato uzvišenje. „Ne miči se odatle, odmah se vraćam.“ Čim se udaljio, Lea je ustala i otrčala prema kući. Ušla je u staklenu baštu, ponos Roš Bianša. Unutra se vlaga lepila za kožu. Orkestar se čuo kao daleki odjek. Najneobičnije biljke puzale su po tlu, i uzdizale se prema staklenom krovu. Kamena staza vijugala je između leja i završavala kod veštačke pećine, po čijim su stranama rasli grozdovi orhideja. Jedna vrata vodila su u predvorje. Lea ih je gurnula. Iz velikog salona dopirao je glas njenog oca, strica Adrijena i gospodina D’Aržile. Oslušnula je, i učinilo joj se da Loran nije bio s njima. Nije ga bilo ni u biblioteci, ni u malom salonu. Vratila se u zimsku baštu. U vazduhu se osećao miris lakog duvana, miris Loranovih cigareta. Pored visoke vaze, iz koje su se spuštale duge stabljike s belim cvetovima jakog mirisa, svetlucala je u polumraku crvena tačkica. „Lea, jesi li to ti...? Šta radiš ovde?“ „Tražim tebe.“ „Već su ti dosadili udvarači, pa bežiš od zabave?“, pitao je prilazeći. Kako je bio lep, na zelenkastom svetlu koje mu je obasjavalo lice. Kako da ga ne voli. Ispružila je ruku. „Lorane...“ On je prihvatio nervozne prste, kao da ne primećuje njenu zbunjenost. „Šta je?“ Lea je prešla jezikom preko suvih usana. Ruka joj je drhtala u njegovoj. Osetila je da i Loranova ruka drhti. Tada joj je popustio stisak u grlu, požudni drhtaj prošao joj je kroz celo telo i promrmljala je, napola zažmurivši, kao životinja koja vreba: „Volim te.“ Čim je izgovorila te reči, kao da joj je laknulo. Leino lice, s polusklopljenim očima, podiglo se prema njegovom, u očekivanju poljupca koji nije usledio. Otvorila je oči i ustuknula za korak. Loran je delovao iznenađeno i nesrećno. Baš kao njen otac, kada bi kao devojčica napravila neku glupost. Zar je toliko iznenađen? Morao je znati da ga voli, jer joj se udvarao, a ona je to prihvatala. Zašto ništa ne govori? Nasmejala se lažnim smehom. „Ništa mi ne pričinjava veće zadovoljstvo od tvog prijateljstva.“ Ama, o čemu on govori. O prijateljstvu? „... svi tvoji udvarači biće ljubomorni...“ „Šta li to priča? Kažem mu da ga volim, a on govori o mojim udvaračima...“ „Lorane“, viknu ona, „nemoj me zadirkivati. Volim te i ti to znaš. I ti mene voliš.“ Ruka s mirisom duvana spustila se na njene usne. „Čuti, Lea. Ne smeš da govoriš stvari zbog kojih ćeš ubrzo zažaliti.“ „Nikada“, procedila je ona, sklanjajući ruku koja joj je zatvarala usta. „Volim te i želim. Želim te isto koliko i ti mene. Samo reci suprotno, reci da me ne voliš!“ Lea nikada neće zaboraviti njegovo potreseno lice. Kao da se ceo jedan svet istovremeno rađao i nestajao pred njegovim očima: radost i strah otimali su se za prevlast nad njegovim duhom, stvorenim za tihu i mirnu ljubav. Leina lepota je u tom trenutku delovala neobično. Kosa joj je bila raščupana od besa, lice uzbuđeno, oči blistave, usne napućene, sve je pozivalo na poljubac.


„Odgovori mi! Voliš me, zar ne?“ „Da, volim te“, promrmljao je. Radost je obasjala i ulepšala Leu. Dvoje mladih našli su se u zagrljaju, usne su im se sa žudnim uzbuđenjem spojile u poljubac. Loran ju je iznenada odgurnuo. Lea ga je pogledala s nežnim čuđenjem, poluotvorenih vlažnih usana. „Lea, ludi smo, zaboravimo na ovo.“ „Ne, volim te, i hoću da se venčamo.“ „Ja ću se venčati sa Kamij!“ Njene ljubičaste oči su ga izgubljeno gledale i postajale sve crnje. „Ali ti voliš mene. Ako se bojiš braka, hajde da odemo odavde. Sve što hoću je da živim sa tobom.“ „To je nemoguće. Otac je objavio moju veridbu sa Kamij. Oboje bi ih ubilo da je raskinem.“ Lea ga gurnu pesnicom. „A ne bojiš se da ću ja da umrem?“ Ova rečenica izazvala je blag osmeh na Loranovom bledom licu. Uhvatio je Leu za ramena i rekao, odmahujući glavom: „Ne, ti si jaka i ništa te ne može povrediti. Nosiš nagon za životom koji Kamij i ja nemamo. Mi smo iz suviše starih porodica, čije su se snaga i krv istrošile. Kamij i ja smo slični, mislimo na iste stvari, volimo isti način radnog i strogog života...“ „I ja volim učenje...“ „... Svakako“, nastavio je umornim tonom. „Ali bi se ti pored mene ubrzo počela dosađivati: voliš igru, flert, buku, ljude, sve što ja mrzim...“ „Nisi li i ti flertovao sa mnom?“ „Ne, mislim da nisam. Pogrešio sam što sam te prečesto viđao, što sam stalno bio sa tobom...“ „... i naveo me da verujem da me voliš.“ „Nisam to hteo. Uživao sam u tome da te gledam kako živiš, tako slobodna, tako ponosna i lepa... Bio sam bezbrižan, jer nisam mislio da bi te zanimao neko tako dosadan kao ja...“ „Nisi nikada bio dosadan...“ „... bio sam ti zahvalan što me slušaš... sve je u tebi slavlje života u njegovom najprirodnijem vidu...“ „Ali ti me voliš, rekao si.“ „Pogrešio sam. Kako da te ne volim, kao što čovek voli nedostižnu sreću...“ „Ništa nije nedostižno. Treba samo imati malo hrabrosti.“ „Naravno, treba imati malo hrabrosti... upravo to je ono što mi nedostaje.“ Lea je osećala da bes raste u njoj. Iznenada joj je lice otvrdnulo, i uzviknula je: „Vi ste kukavica, Lorane d’Aržila. Volite me, kažete mi to i dozvolite da se pred vama ponizim... pretpostavljate mi tobožnju sveticu, neprivlačnu i neukusno odevenu, koja će vam roditi čopor plašljive i ružne dečurlije.“ „Ćuti, Lea, ne govori tako o Kamij!“ „Što bih se ustručavala? Šta je ta glupača uradila da ti se toliko dopada? Osim ako ne voliš sanjarski izgled, licemerne poglede, sladunjav izraz, kosu bez sjaja...“ „Lea, molim te...“ „Što si me naveo da verujem u tvoju ljubav?“ „Ali, Lea...“ Obuzeta svađalačkim besom, nije bila u stanju da uvidi da Loran nikada nije prešao granice prijateljstva. Sa besom se mešao i stid što je odbačena. Nasrnula je na njega i ošamarila ga iz sve snage.


„Mrzim te!“ Na njegovom bledom licu pojavio se crveni trag. Grubost sopstvenog postupka smirila je Leu, ostavljajući je u očajanju. Kliznula je na tlo i pritisnula čelo o zid, pokrivajući ga sklopljenim rukama, rasute kose, a zatim je briznula u plač. S izrazom duboke tuge, Loran je gledao u nju. Približio se devojci koja se tresla od bola, pružio ruku i ovlaš joj dodirnuo meku kosu, a zatim se okrenuo i polako otišao iz staklene bašte. Tiho je zatvorio vrata za sobom. Šum jezička na bravi prekinuo je njeno jecanje. Sada je gotovo, sve je pokvarila, nikada joj neće oprostiti ovaj smešni prizor, uvrede. Nitkov... da joj dozvoli da se tako ponižava! Neće zaboraviti ovu sramotu dok je živa. S mukom se pridigla, okamenjenog lica i izubijanog tela, kao posle pada. „Nitkov, nitkov, nitkov...“ Šutnula je lonac sa krhkom orhidejom, koji se razbio o kamen. „Je li ta komedija završena?“, pitao je neki glas, koji je iznenada dopro iz polumraka. Leino srce je zastalo, a grlo joj se osušilo. Naglo se okrenula. Fransoa Tavernije polako se približio. Zadrhtala je i prekrstila ruke na grudima. „Hoćete li da vas zagrejem, ili da vam donesem čašicu konjaka?“ Zaštitnički i ironičan ton ošinuo je njenu sujetu, poput biča. „Ništa mi ne treba. Šta radite ovde?“ „Odmarao sam se čekajući gospodina D’Aržilu. Zar je to zabranjeno?“ „Trebalo je da date do znanja da ste tu.“ „Draga moja, niste mi ostavili vremena za to. Bio sam zadremao i probudio sam se tek kad sam čuo kako izjavljujete ljubav našem domaćinu. Kakav zanos! Kakva strast! Gospodin D’Aržila mlađi to svakako ne zaslužuje.“ „Zabranjujem vam da tako pričate o njemu.“ „O, oprostite mi, nisam hteo da vas povredim, ali priznajte da se dotični gospodin poneo kao budala, odbijajući tako privlačan i... tako jasan predlog...“ „Vi ste prostak!“ „Možda, ali da ste vi pokazali i najmanje zanimanje za mene, ja bih...“ „Ne vidim koju bi ženu i najmanje zanimala osoba poput vas.“ „Varate se, devojčice, prave žene vole grube muškarce.“ „Žene sa kojima se vi družite, svakako, ali ne dobro...“ „... vaspitane devojke. Kao vi?“ Velika šaka odjednom je obuhvatila njene zglobove i privukla je. Našla se s rukama na leđima, pripijena uz muškarca koji je bio svedok njenog poniženja. Zatvorila je oči od mržnje koja ju je prožimala. Fransoa Tavernije ju je posmatrao, kao da želi da dopre do njenih misli, a podrugljiv sjaj u očima mu se ugasio. „Pustite me, mrzim vas!“ „Bes vam lepo stoji, divljakušo!“ Usnama je ovlaš dodirnuo njene, čvrsto je držeći. Ona se otimala besno i ćuteći. Stisak njegove ruke se pojačao, izmamljujući joj laki krik, dok ju je drugom rukom dohvatio za raščupanu kosu. Usne koje su mirisale na duvan i alkohol postale su nasilne. Bes je preplavio Leu... a onda je shvatila da uzvraća poljupce tom gnusnom... „odakle odjednom ta slabost u celom telu, ta slatka težina u bedrima?“ „Ne!“ Oslobodila se uz jauk.


Šta to ona radi? Luda je. Dopušta tom čoveku, koga prezire, da je ljubi! Čoveku za koga bi želela da je mrtav, jer voli drugoga! Da barem nije uživala u njegovim odvratnim poljupcima! „Nitkove jedan!“ „Rečnik vam je prilično siromašan. Istu rečenicu ste malopre rekli drugome.“ „Mrzim vas!“ „Danas, ali sutra?“ „Nikada! Želim da izbije rat i da nestanete u njemu.“ „Što se tiče rata, želja će vam biti ispunjena. Kad je reč o mom nestanku, ne računajte suviše na to, ne mislim da ostavim kožu u ratu koji je unapred izgubljen.“ „Kukavice! Kako možete to da kažete?“ „Nisam kukavica ako vidim stvari jasnije. To je, uostalom, i mišljenje vašeg dragog Lorana d’Aržile.“ „Ne vređajte čoveka čiju veličinu duha ne razumete.“ Njegov glasan smeh ošinuo je Leu jače nego bilo kakva uvreda. „Odvratni ste mi!“ „Malopre nisam imao taj utisak.“ Prikupljajući ostatke dostojanstva, Lea je izašla, zalupivši vrata. * * *

Na velikom tremu sa podom od belog mermera, u dnu širokog stepeništa koje je vodilo u spavaće sobe, Lea se osvrnula kao neko ko ne zna kuda bi krenuo. Buka i povici dopirali su kroz zidove radne sobe gospodina D’Aržile, a onda su se vrata naglo otvorila. Lea se povukla u senku zavese na vratima ispod stepenica, koja su vodila u podrum. Loran d’Aržila i Fransoa Tavernije sreli su se na sredini trema. „Šta se događa?“, upitao je Tavernije. „Na radiju ponovo prenose Forsterov poziv za napad na Gdanjsk i ’odobravanje da se grad pripoji Rajhu’.“ Loran d’Aržila bio je toliko bled da ga Fransoa Tavernije upita ironičnije nego što je nameravao: „Zar to niste znali?“ „Naravno da jesmo, ali smo otac i ja, u dogovoru sa Kamij, ocem Adrijenom, gospodinom Delmasom i nekolicinom drugih, odlučili da vest držimo u tajnosti kako ne bismo pokvarili poslednju svečanost u danima mira.“ „Bah! Ako mislite da je tako bolje. A Poljska? Šta se priča o Poljskoj?“ „Od jutros u 5.45 vodi se bitka na celom frontu, a Varšava je bombardovana.“ Utrčali su Raul i Žan Lefevr. „Vensan Leroj je stigao iz Langona, proglašena je opšta mobilizacija.“ Iza njih su se gurale zabrinute zvanice, u želji da saznaju pojedinosti. Neke žene su već plakale. Gospodin D’Aržila je izašao iz radne sobe, u pratnji oca Adrijena i gospodina Delmasa. „Prijatelji, prijatelji moji“, mrmljao je, pogrbivši se iznenada. Kroz otvorena vrata čulo se krčanje radija, a zatim glasovi koji su govorili na poljskom i nemačkom, pa je onda sve nadjačao glas prevodioca. Neko je pojačao ton. „Građani i građanke Gdanjska, stigao je trenutak koji se već dvadeset godina priželjkuje. Gdanjsk od danas ponovo pripada velikom nemačkom Rajhu. Oslobodio nas je naš firer, Adolf Hitler. Prvi put iznad državnih zdanja u ovom gradu leprša zastava sa kukastim krstom, zastava nemačkog Rajha. Od danas će ta zastava lepršati iznad starih poljskih zdanja i u celoj luci.“ Tišina je pala na mali skup, dok je spiker govorio o tome kako se prihvata povratak Gdanjska Rajhu i opisivao narodno veselje i spomenike na kojima su istaknute nemačke zastave.


„Član prvi, ukida se položaj slobodnog grada i ova odluka stupa na snagu odmah“, naveo je Adrijen Delmas, kao da govori sam sa sobom. „Nemačka je jutros izvršila neprijateljski napad na Poljsku“, nastavio je sa radija neustrašivi spikerov glas. „To znači rat“, rekla je izdišućim glasom Bernadet Bušardo, srušivši se u fotelju. „O, Lorane!“ Kamij je pohitala vereniku u zagrljaj, očiju punih suza. „Ne plači, mila, to će se brzo završiti.“ Lea ih je posmatrala, stojeći sa strane. U opštoj pometnji niko nije uočio njeno bledo lice i raščupanu kosu. Zaboravila je na prizor u zimskoj bašti, na svoju odbačenu ljubav, i samo je mislila na to da bi Loran mogao poginuti. „Mislio sam da ga mrzite“, promrmljao joj je na uvo topli Tavernijeov glas. „Vas mrzim. Želela bih da u ovom ratu vi prvi poginete.“ „Žalim, draga prijateljice, ali kao što sam već rekao, ne nameravam da vam priuštim to zadovoljstvo. Tražite od mene šta god hoćete, dragulje, krzna, kuće, rado ću vam sve to položiti pred noge. Ali do života mi je stalo, ma kako on bio ništavan.“ „Vi ste jedini kome je sada do toga stalo. A o tome da se udam za vas...“ „Ko je pominjao brak? Žudim za tim da postanem vaš ljubavnik“ „Nit...“ „Znam, nitkov sam.“


POGLAVLJE 4. Izabel Delmas je navaljivala da rođaci njenog muža prenoće u Montijaku. Razvukli su sklopive krevete i stavili ih u gostinsku sobu, u sobu sestara i u dečju sobu. Kao znak posebne pažnje, Lea je pristala da svoju postelju, kao utočište, ustupi Pjerou, koji je taj postupak cenio kao što i zaslužuje. Cele večeri su rođaci, zaboravljajući na rat, pomagali Rut i Roz u prenošenju postelja i navlačenju posteljine. Kućom su odjekivali smeh, povici, topot nogu. Završivši posao, mladi ljudi su se zadihano bacili na krevete, na jastučiće ili na pod u dečjoj sobi, birajući radije ovu natrpanu prostoriju u kojoj je u vazduhu još lebdela prašina, koju je podigla metla energične Roz, nego salon, u kome su se okupili roditelji. Lea je sedela na svom krevetiću i ređala pasijans udvoje, sa Pjeroom. Bila je rastresena i neprestano je grešila. Ljutito je odgurnula karte i zamišljeno se naslonila na gvozdene rešetke. „O čemu misliš? Hoćeš li da igraš?“ „Misli na Fransoa Tavernijea“, reče Korin. „Samo je sa njom razgovarao“, dodala je Lora. „Varate se, ne misli ona na Fransoa Tavernijea“, prošaputala je Fransoaz. „A na koga onda?“, pitala je Korin. Lea se, mešajući karte, pravila da je ravnodušna. Šta hoće da kaže ta veštica? Još dok su bile male Fransoaz je pre svih pogađala šta njena mlađa sestra misli, znala je nepodopštine koje je napravila i mesta na kojima se krila. To je Leu dovodilo do takvog besa da je tukla stariju sestru. Koliko ih je samo puta Rut rastavljala kad bi se potukle... Fransoaz nije mogla da se obuzda da stalno ne uhodi sestru, i tužaka je zbog najmanje greške. Izabel Delmas nije podnosila tužakanje, pa ju je strogo kažnjavala, zbog čega se suparništvo među sestrama samo zaoštravalo. „Da, na koga?“, ponovile su obe rođake. Fransoaz ih je pustila da čekaju, zlobno i nadmoćno se osmehujući uglovima usana. „Misli na Lorana d’Aržilu.“ „Pa on je veren sa Kamij.“ „Nije moguće...!“ „Luda si...!“ „Sigurna sam da se varaš...“ Svi ti povici kao da su se sudarali Lei u glavi, a pred sobom je videla veoma začuđeno Pjeroovo lice. „Ali tako je, verujte, ona voli Lorana d’Aržilu.“ Lea je opasnom brzinom skočila s postelje i, pre nego što je Fransoaz napravila i najmanji pokret, zgrabila je za kosu. Mada iznenađena, Fransoaz je brzo uzvratila. Noktima je zaparala sestrin obraz. Pojavilo se malo krvi. Pošto je bila jača, Lea je ubrzo savladala sestru i, zajahavši je, počela da tuče njenom glavom o pod, držeći je pri tom za uši. Svi su pojurili da ih razdvoje. Kada su u tome najzad uspeli, sirota Fransoaz ostala je za trenutak nepomična na podu. Buka i vriska uzbunile su roditelje. „Nemoguća si, Lea. Što si tukla sestru?“, pitala je Izabel Delmas strogim glasom. „U vašim godinama...“


„Mama...“ „Idi u sobu, ostaćeš bez večere.“ Lein bes je najednom splasnuo. Želela je da kaže majci koliko je nesrećna i koliko joj je potrebna njena uteha i nežnost. Ona je, međutim, grdi i tera od sebe. Lea bi možda i zaplakala da nije uhvatila Fransoazin pogled pun likovanja. Progutala je suze, i izašla uzdignute glave, prošavši pored stričeva i strina koji su je prekorno gledali. Samo je stric Adrijen napravio srdačan gest, propraćen osmehom, koji je govorio: nije to važno. Taj pokret je gotovo uništio njenu hrabrost, pa je trkom pobegla. „Jadna moja Izabel, imaćete muke s tom malom“, rekla je snaha Bernadet Bušardo. Izabel je, bez odgovora, izašla iz dečje sobe. Lea nije poslušala majku, niti je otišla u sobu. Požurila je u baštu, prešla preko dvorišta i trkom preprečila kroz vinograde do Belvija. Da ne bi prolazila pored Sidonijine kuće, preskočila je zid kojim je imanje bilo ograđeno, i krenula prašnjavim putem prema kapelici i raspećima. Na pola puta ju je nalet toplog vetra naterao da uspori, a zatim i da se zaustavi. Ruku prekrštenih na grudima, kao da želi da suzbije udaranje sopstvenog srca, ushićeno je posmatrala olujno nebo nad ravnicom. Svuda oko nje priroda se lomila pod naletom poludelog vetra, buntovno ječeći, kao da želi da izmakne oluji koja je dolazila sa mora. Iz časa u čas, nebo se zamračivalo i zastiralo pretećim oblacima. Lei je vihor nosio kosu i vitlao njome, tako da je bila nalik na Gorgonine zmije, dok je nepomično posmatrala ovu provalu besa, koji je smirivao njen sopstveni. Osećala je podrhtavanje zemlje pod toplini kapima kiše i oslobađanje teških mirisa, koji su je opijali jače od najjačeg vina. Pod haljinom, koja se ubrzo pokvasila i priljubila uz telo, Leine obline jasnije su se videle nego da je bila gola, dok su joj bradavice na grudima otvrdnule od vetra. Pomamni elementi oduzimali su joj vlast nad sobom. Plava munja je proparala oblake, a zatim se začula i tutnjava grmljavine, od koje je zadrhtalo tlo. Lea je vrisnula. Lice joj je blistalo iskonskom radošću, a po njemu je tekla kiša, nalik na suze. Divlji oslobađajući smeh narastao je u njoj i prasnuo zajedno sa zvukom groma. Smeh je prešao u krik, krik likovanja i sreće što je živa. Kliznula je na zemlju nasred puta, koju je kiša pretvorila u blato. Dotakla je to blato, još toplo od sunca, usnama, zaronila ih je u tu meku masu. Liznula je ilovaču i učinilo joj se da ona u sebi nosi sve mirise Montijaka. Poželela je da se zemlja otvori i zatvori nad njom, da je proguta i da se ponovo rodi kao vinova loza, kao cvet, kao drvo u kraju koji voli. Okrenula se na leđa, izlažući umrljano lice nebeskom potopu. Kad se sutradan kasno probudila sva slomljena, Lea je pokušala da se seti događaja prethodnog dana. Blatnjava odeća razbacana u neredu oko postelje prizvala joj je u sećanje oluju i sve što je bilo pre nje. Obuzela ju je teška tuga. Prvi put u životu nije dobila ono što je htela. Navukla je pokrivače preko glave, kao da želi njima da priguši svoj jad. Zvuk koraka i dozivanje prodrli su i kroz tu zaštitničku tkaninu, pa ju je odbacila i sela. Bože moj! Šta će reći Rut kada vidi spavaćicu i čaršave umrljane blatom. Neko je energično zakucao na vrata. „Lea, Lea, ustani! Loran i Klod d’Aržila dolaze da se oproste od nas.“ Strgnula je spavaćicu i požurila u kupatilo, pustila vodu u umivaonik i oprala tragove blata sa lice i tela. Snažno je očetkala kosu, tako zamršenu da se čupala u pramenovima. Zgrabila je prvu haljinu koja je bila pri ruci, staru haljinu od ružičastog platna, koju je veoma volela, a koja joj je sada bila preuska i prekratka. Obula je par starih espadrila i sjurila se niz stepenice. Cela porodica se okupila u velikom salonu, oko Lorana i Kloda d’Aržile. Lica obojice mladića zasjala su kada su videli prijateljicu kako ulazi, obraza rumenih od žestokog trljanja, s oblakom blistave razbarušene kose oko glave, u tesnoj haljini devojčice koja je prebrzo izrasla. Lea je suzbila želju da se baci Loranu u zagrljaj. Uz napor od koga je sva drhtala, prisilila se na mirnoću i kazala blagim glasom:


„Već odlaziš, Lorane?“ „Moram da se pridružim svome puku.“ „A ja svome u Turu“, dodao je Klod. U želji da zavara oca, sestru i Lorana, Lea je uzela Kloda pod ruku i odvukla ga u stranu. „Obećaj da ćeš paziti na sebe.“ „Obećavam. Hoćeš li malo misliti na mene kada budem na frontu?“ „Samo ću na tebe i misliti.“ Klod nije osetio ironiju u njenom glasu. Preplavila ga je čista sreća te je promucao: „Ti... ti... me znači... malo voliš.“ U tom trenutku Lea je iza sebe čula Loranov glas: „... venčaćemo se čim dobijem odsustvo. Kamij je veoma stalo do toga.“ Od bola je pognula glavu. Suza joj je skliznula niz obraz. Klod se još jednom prevario. „Lea, zar plačeš zbog mene...? Zar me zaista voliš?“ Ona je zadržala zlovoljan pokret. Kako može da veruje da joj je stalo do njega, tako bezličnog mladića, koji liči na sestru? Ah, osvetiće se ona! Kazniće Lorana zbog kukavičluka i Kamij zbog ljubavi prema njemu, kao i Kloda zbog gluposti. Podigla je glavu, i nemilosrdno pogledala zaljubljenog mladića. „Naravno da te volim.“ „Pa onda, hoćeš li da se udaš za mene?“ „Svakako.“ „Kada?“ „Kad budeš dobio prvo odsustvo.“ „Hajde da izađemo!“ S odlučnošću koja nije bila u njegovom karakteru, Klod je zgrabio Leinu ruku i odvukao je iz salona u baštu. Tamo ju je, iza žbuna hortenzija, privukao i poljubio. Devojka ga je skoro odgurnula, ali je pomislila da i to treba proći. Bože, kako je nespretan! Sećanje na Loranov poljubac i poljubac Fransoa Tavernijea, koji je odagnao onaj prvi, izazvalo je u njoj drhtanje, koje je Klod ponovo pogrešno shvatio. „Ti me voliš?“ Lea samo što nije prasnula u smeh. „Pristaješ li?“ „Na šta?“ „Da od tvog oca zatražim tvoju ruku?“ Lea je osetila da cela njena budućnost zavisi od tog odgovora. Zar je pametno da se uda za ovog nesrećnog momka samo da bi kaznila Lorana? Neće li ona prva patiti zbog toga? Kroz lišće se nazirao Fransoazin lik. „Da, dragi“, kazala je, zagrlivši Kloda. Poslednje kapi vode isparavale su iz velikih bara na stazama u bašti, pod sivim i oblačnim nebom. Bilo je sparno. Pored staze su zujali rojevi muva. Lea je gurnula vrata senika, čiji su daščani zidovi posiveli od starosti. Kao u detinjstvu, popela se po lestvicama prislonjenim uz seno i bacila se na tu mirisnu i bockavu gomilu. Razmišljala je o svemu što se dogodilo. Loran i Klod su otišli, a ona je odmah za njima pobegla, da umakne od bolnog i upitnog očevog pogleda. Setivši se toga, osetila je loš ukus u ustima. Nije bila dovoljno hrabra da prihvati raspravu. Zatvorila je oči, i potražila zaborav u snu. Još kao dete je pribegavala takvom bekstvu, kad bi je majka izgrdila, ili kad bi osetila neobjašnjiv umor od svega i od same sebe. Svaki put je blaženi san čekao na nju. Danas joj, međutim, nije dolazio.


Okrećući se i prevrćući po senu, Lea se osećala nekako izdanom. Nečije telo svalilo se na nju. „Matija, šta ti je?“ Drug iz detinjstva grlio ju je i prekrivao poljupcima mrmljajući: „Droljo... droljo mala.“ „Prestani, pusti me, boli me!“ „Nisi to govorila malopre, kad te je grlio Klod d’Aržila.“ Lea je prasnula u smeh i odgurnula ga. „Aha, o tome se radi!“ „Kako, o tome se radi, zar to nije dovoljno?“ „Ne vidim šta te se to tiče. Slobodna sam, i mogu da se ljubim s kim hoću.“ „Nećeš mi reći da ti se sviđa taj klipan.“ „Pa šta? Ne vidim šta ti tu možeš da prigovoriš?“ Matija je ljutito pogledao prijateljicu, a zatim mu je pogled postao nežan. „Dobro znaš da te volim.“ To je bilo rečeno toliko nežno da je Lea osetila zadovoljstvo od uzbuđenja. Prošla je rukom kroz njegovu gustu kosu i rekla sa više osećanja nego što je nameravala: „I ja tebe volim, Matija.“ Sasvim prirodno, našli su se zagrljeni. Za Leinu duboku tugu to milovanje bilo je utešno. Malo-pomalo zaboravila je i Kloda i Lorana i svoj bol, i samo je uživala u Matijinim poljupcima. Možda bi mu se sasvim prepustila da kroz gusto seno nije do nje dopro očev glas. Istrgla se iz zagrljaja i, ne koristeći lestvice, skočila na nabijenu zemlju u seniku. Nebrojeno puta vešto je skočila s plasta sena, kao mačka. No jedan joj zglob popusti. Kriknula je, a Matija se odmah stvorio pored nje. „Moja noga!“ Njen krik je čuo i otac, čiji se visok stas ocrtao u okviru vrata. Kad je video ćerku na tlu, požurio je ka njoj, odgurnuvši mladića. „Šta ti je?“ „Ništa, tata, uganula sam nogu.“ „Daj da vidim!“ Kad je Pjer Delmas uhvatio njenu ozleđenu nogu, Lei se oteo krik. Zglob je već bio veoma otekao. On ju je pažljivo podigao. „Matija, zamoli Rut da pozove doktora.“ Uskoro je Lea ležala ispružena na divanu pored ulaza u salon, a leđa i noge bili su joj poduprti jastucima. Stigao je doktor Blanšar. Pošto je pregledao i zavio povređenu nogu umirio je roditelje: „Dobro uganuće. Nije ništa ozbiljno. Posle osam dana potpunog mirovanja, opet će trčati i skakati.“ „Osam dana mirovanja? Ne mogu to da izdržim, doktore.“ „Ne brini, brzo ćeš se navići.“ „Vidi se da niste vi uganuli nogu“, rekla je Lea nadureno. Da bi je lakše posluživali, Izabel Delmas je odlučila da devojka spava u prizemlju, na divanu u očevoj radnoj sobi. Takav raspored izazvao je Lein smešak. Veoma je volela tu sobu, s ormanima za knjige duž zidova, koja je, kroz široki francuski prozor, gledala na najlepši deo bašte, iz koga su se mogli videti vinogradi i šume. Potkraj popodneva došla su braća Lefevr, da se oproste. Bila je tako slatka, nežna i zavodljiva prema njima, da je svaki od momaka otišao uveren da je izabranik njenog srca.


„Nije ti dosta što trčiš za Loranom, što se kompromituješ sa Fransoom Tavernijeom, očijukaš sa Klodom i Matijom, nego moraš da zavrtiš glavu još i ovim jadnim Lefevrima?“, rekla je Fransoaz, koja je prisustvovala tom prizoru. „Prava si...“ „Devojke, opet se svađate! Fransoaz, sestra ti je bolesna i trebalo bi da se odmara. Ostavi je na miru!“, rekla je njihova majka strogo, pošto je ušla u sobu. Sela je na stolicu kraj Lee. „Boli li te još?“ „Pomalo, osećam probadanje u nozi.“ „To je normalno, podseti me da ti večeras dam sredstvo za smirenje.“ Lea je privukla majčinu ruku i poljubila je. „Tako te volim, mama!“ Ganuta, Izabei je pomilovala ćerkinu ruku. Dugo su majka i ćerka ostale ćuteći, povezane zajedničkom nežnošću. „Da li je istina ono što mi je tvoj otac rekao?“ Lea je povukla ruku, a lice joj je postalo beizrazno. „Odgovori mi. Da li je istina da želiš da se udaš za Kloda d’Aržilu?“ „Jeste.“ „Ta mi ljubav deluje kao prilično iznenadna. Nisi ga videla više od godinu dana. Zar se desilo nešto što ne znam?“ Leu je obuzela nagla želja da joj sve kaže, da sve prizna i potraži majčinu utehu. Borila se protiv te želje: nikako ne sme da nanosi majci bol i da je razočara, mora nekako da je umiri. „Ne“, rekla je odlučno, „volim ga!“


POGLAVLJE 5. Još uvek opružena na divanu, pretrpanom novinama sa očevog radnog stola, Lea je kroz otvorena vrata slušala govor Eduara Daladjea, koji je radio prenosio: „Mi vodimo rat jer su nam ga nametnuli. Svako od nas će ostati na svom mestu na francuskom tlu, u ovoj zemlji slobode, u kojoj je poštovanje ljudskog dostojanstva našlo poslednje utočište. Udružite sve napore u dubokom osećanju jedinstva i bratstva, za spas domovine. Živela Francuska!“ Klod d’Aržila je sedeo na niskoj stolici pored divana, s jednom rukom u gipsu, i maramom pričvršćenom oko vrata. „Da nema ove proklete ruke, otišao bih da pokažem tim prljavim Švabama šta je sve kadar da uradi francuski vojnik.“ „Sam si kriv za to. Šta ti je trabalo da teraš staru ujakovu kobilu u ludi galop?“ „Imaš pravo“, priznao je nevoljno, „ali bio sam toliko srećan kad si rekla da me voliš, i da ćeš se udati za mene, da sam osetio potrebu da jurim na konju i u vihor vičem kako sam srećan što me voliš.“ „Jadni Klode, baš smo lep par ovako sakati.“ „Možda ćeš mi i zameriti, ali sam srećan zbog te glupe zgode, jer mi omogućava da budem s tobom, sad kada su drugi udvarači otišli. Jesi li govorila ponovo s roditeljima o našem venčanju? Ispričao sam Kamij sve i rekla je da je srećna što ćeš joj biti sestra.“ „Zašto si joj pričao o tome? Htela sam da to ostane među nama dok tata ne da pristanak!“, rekla je Lea ljutito. „Ali, draga, Kamij mi je sestra, i uvek sam joj sve pričao...“ „O ovome je trebalo da ćutiš.“ „Što ponekad znaš da budeš zloća... Inače si tako blaga!“ „Nisam blaga. Ne volim da se bilo ko meša u moje stvari.“ „Ali Kamij nije bilo ko.“ „E sad je zbilja dosta, nesnosan si s tvojom Kamij. Idi i ostavi me samu!“ „Lea...“ „Idi i ostavi me samu!“ „Zaista, zaboravio sam, ja sam divljak, oprosti mi... kaži da mi opraštaš!“ „Da, da.“ „Hvala ti, draga, do viđenja do sutra.“ Malo posle njegovog odlaska ušao je Pjer Delmas. „Kako je naša ranjenica?“ „Dobro sam, tata, ali bih želela da sam na nogama, osećam mravce po celom telu.“ „Budi strpljiva, mačkice, seti se one Kiplingove rečenice...“ „Prevelika žurba upropastila je žutu zmiju, koja je htela da proguta sunce.“ „Vidim da nisi zaboravila savete svog starog oca. Sprovedi ih u delo, kćeri, i videćeš kako su dobri.“ „Ne sumnjam u to“, uzdahnula je Lea. Pjer Delmas je seo za radni sto, stavio naočare, premetnuo neke papire, prelistao nekoliko novina,


otvorio fioku, zatvorio je, zagledao se u tavanicu, ustao i otišao do prozora. „Dani postaju sve kraći“, rekao je kao za sebe, okrenut prema bašti. Lea je pažljivo posmatrala njegov visok i krupan lik. Učinilo joj se da su mu ramena malo povijena, a da u kosi ima više sedih. Začudo, delovao joj je krhko. Nasmešila se na tu misao. Krhko, on, Pjer Delmas, sposoban da sam podigne bačvu, da na zemlji u Landu sam obara borove, isto tako brzo i spretno kao najbolji drvoseča. „Tata!“, uzviknula je, obuzeta nekom nežnošću. „Da?“ „Volim te!“ „Voliš me i želiš da me napustiš?“, rekao je okrenuvši se. Prišao joj je. „Nije to isto.“ Pjer Delmas je uzdahnuo i seo na nisku stolicu, koja je zaškripala pod njegovom težinom. „Da li si sasvim sigurna da želiš da se udaš za onog jednorukog trapavka?“ Lea nije odgovorila, već je nabusito oborila glavu. „Ne želiš li možda da se udaš iz inata?“ Lea je pocrvenela i zatresla razbarušenom kosom. „Brak je ozbiljna stvar, u koju se ulaže ceo život. Jesi li dobro razmislila?“ Njen otac je morao po svaku cenu da poveruje da je ona iskreno zaljubljena u Kloda, i da je „ona priča s Loranom“ stvar prošlosti, zaboravljena detinjarija. „Slabo sam poznavala Kloda. Kad sam ga ugledala na zabavi, shvatila sam da volim njega i da za njegovog rođaka nisam osećala ništa više od prijateljstva, za koje sam mislila da je ljubav.“ Pjer Delmas ju je sumnjičavo pogledao. „Ipak si mi, pre neko veče u kapelici, delovala nekako strasnije zaljubljena nego sada.“ Leino srce se steglo od straha da neće imati snage da i dalje igra ovu komediju. „Pre neko veče sam bila umorna, iznervirana, besna što mi Loran nije ništa rekao o svom venčanju, a mislila sam da je zaljubljen u mene i očijukala sam sa njim. Uostalom, on je tako dosadan da se pitam kako ga Kamij podnosi.“ „To i ja mislim, verujem da bi devojci kao što si ti više odgovarao jedan od braće Lefevr.“ „Ali, tata, mi smo samo prijatelji!“ „Prijatelji? Jadno moje dete, ne znaš ništa o muškarcima. Njih dvojica su ludi za tobom, a nisu ni jedini. Sada idi na spavanje. Laku noć, mačkice!“ Lea se uskoro oporavila i mogla je opet da šeta po poljima, najčešće s Klodom. Približavala se berba i u Montijaku je, kao i svake godine u to doba, vrilo kao u košnici. Ove jeseni žene su zamenile momke, koji su otišli u rat. Nekoliko dana rat je bio potisnut u pozadinu. Grožđe nije moglo da čeka. Pretila je oluja. Svi su žurili što su više mogli da završe posao pre nego što počne nevreme. U pet su pale prve kišne kapi, a za njima je usledio pljusak kao iz kabla, nateravši radnike da prekinu rad. Uskoro su volovska kola natovarena bačvama punim grožđa stigla u zaklon velikih spremišta. U jednom seniku bili su postavljeni stolovi, pokriveni besprekorno belim stolnjacima, na kojima su se ređali u izobilju paštete, meso, živina, sirevi, činije za supu iz kojih se pušilo i bokali sa vinom. Pre ulaska, berači su prali ruke u velikoj bačvi s vodom, postavljenoj kod vrata, a zatim su, redom, zauzimali mesta na klupama pored stolova. Pjer Delmas smestio se u čelu stola, dok je Izabel, sa velikom belom keceljom preko letnje haljine, posluživala goste, uz Fransoazinu, Lorinu i Rutinu pomoć. Lea, čiji su plikovi na rukama svedočili o njenom radnom zanosu, smestila se pored oca. Obožavala je ove gozbe i senik u doba berbe. Svake godine bi ta svečanost trajala po nekoliko dana. Svi bi se mladi ljudi iz okoline okupili, i sve se orilo smehom, pesmom i plesom. No ove godine nije bilo pravog raspoloženja. Većina zvanica bile su žene, a od retkih muškaraca samo starci. Nesumnjivo je svako mislio na one koji nisu bili tu i na


veselje ranijih berbi, jer je obed započeo u tišini. Osećajući tugu svojih gostiju, Pjer Delmas je ustao, podigao čašu i rekao: „Pijmo u zdravlje naših vojnika i u dobrom raspoloženju završimo posao koji oni ne mogu!“ „U zdravlje naših vojnika!“, povikaše svi za stolom. Lea je položila ruku ocu na koleno, a on je ponovo podigao čašu, samo za nju. „Pijem za tvoju sreću, mila moja“, dodao je tiho.


POGLAVLJE 6. „O, Lea, tako se radujem što ćeš se udati za mog brata. Dok ne nađete stan, smestićete se kod nas u ulici Ren.“ „Ali ja ne želim da idem u Pariz!“, uzviknula je Lea. „Pa, moraćeš, mila. Kad se rat završi Klod će nastaviti studije.“ „A šta ću ja raditi za to vreme?“ Kamij je prasnula u veseo smeh. „Otkrivaćeš Pariz u mom društvu. Sigurna sam da ćeš ga zavoleti, to je najlepši grad na svetu. Ići ćemo na izložbe, u muzeje, na koncerte, ići ćemo u operu, u Komedi fransez.“ „Sve je to lepo, ali se meni više dopada Montijak.“ „Imaš pravo, Montijak je divan baš kao i Roš Blanš, ali ništa ne može zameniti Pariz.“ „Nisam mislila da si tako površna.“ „Kako možeš to da kažeš? Nije površno voleti grad u kome ima mesta za sve što je umno. Loran, kao i ja, misli da se u Parizu bolje radi, jer se tu nalazi sve što je čoveku potrebno. Biblioteke...“ „Ne volim biblioteke, podsećaju na groblje za knjige.“ „Oh...!“ Lea je pomalo preterivala i bila je svesna toga, ali joj je Kamij išla na živce sa svojim Parizom i žudnjom za obrazovanjem... Pošto je iscrpeo sve dokaze, Pjer Delmas je popustio ćerki. Dao je pristanak za brak, a Klod d’Aržila mu je zahvalio s takvim zanosom da je na kraju, ipak, pomislio da će njegova devojčica s njim biti srećna. Izabel se zadovoljila time da je snažno zagrli. Fransoaz je mrmljala: „Bolje vrabac u ruci nego golub na grani.“ Samo su Lora i Rut otvoreno pokazivale zadovoljstvo zbog tog braka. Lora je volela venčanja, a Rut je mislila da će to „dovesti malo pameti tu smušenu glavicu“. Ubrzo posle službene objave veridbe stigla je vest koja je uznemirila obe porodice, i zbog koje se Lea skoro odala. Poručnik Loran d’Aržila ranjen je kad je pritekao u pomoć jednom od svojih ljudi na minskom polju. Pjer Delmas i njegova ćerka bili su na Roš Blanšu kada je glasnik doneo tu vest. Videći kako je gospodin D’Aržila pobledeo, Kamij je naslutila da se nešto desilo njenom vereniku. Ustala je i drhteći prišla stricu. „Loran...?“ Pjer Delmas je takođe ustao. „Odgovorite, molim vas, šta se desilo Loranu?“, preklinjala je Kamij. „Ništa ozbiljno, dete, ništa ozbiljno“, procedio je gospodin D’Aržila. „Ranjen je u ruku.“ U istom trenutku sluga je doneo telegram. Gospodin D’Aržila ga je pružio prijatelju. „Pjere, otvorite ga, ja nemam hrabrosti.“ Pjer Delmas je poslušao i pročitao, a osmeh mu je obasjao lice.


„Od Lorana je. Dobrog je zdravlja i sutra stiže.“ „Sutra?“ „Da, sutra. Evo pogledajte...“ Kamij je istrgnula papir koji je pružio Loranovom ocu, dok je on gledao s nevericom. „O, striče, istina je, Loran će doći sutra“, rekla je, briznuvši u plač. Sve to vreme Lea je stajala po strani, savlađujući želju da viče, a zatim i da plače od sreće. Loran je živ! Vratiće se i ona će ga videti. Zatvorila je oči. Kamijin glas prenuo ju je iz prijatnog sanjarenja. „Striče, iskoristimo ovu priliku da pomerimo datum venčanja, sigurna sam da i Loran to želi.“ „Kako god ti hoćeš, Kamij, biće dobro kako god uradiš.“ „Lea, što se i vi ne biste venčali u Sen Makeru istog dana kad i mi. Bilo bi lepo da to bude istog dana.“ Glupača! Lea uopšte nije marila gde će to biti kad se već ne venčava s Loranom. Nizašta na svetu nije želela da čuje da čovek koga voli kaže „da“ drugoj. Zato je odsekla: „Ja želim da se venčam u Verdeleu. Tata, hajdemo, mama nas čeka.“ Na povratku je Lea celim putem jedva zadržavala suze. Osećala je na sebi zabrinut pogled Pjera Delmasa. Mada inače brbljiva, odgovarala je jednosložnim rečima na očeva pitanja, pa je i on ubrzo ućutao. Po povratku u Montijak nije imala hrabrosti da se suoči s Fransoazinim primedbama. Pobegla je u dečju sobu, gde je ostala do večere, sklupčana u krevetiću, suvih i bolnih očiju. Probudila se već u zoru, i nije mogla da izdrži na jednom mestu. Klod je prethodnog dana obećao da će je pozvati čim Loran stigne. Stalno se motala po kući. Iznervirana, Izabel ju je poslala u Belvi, da vidi kako je Sidonija. „Prijaće ti svež vazduh.“ Lea se, ljuta, trkom uputila prema Belviju, lomeći noge po putu izrovanom od kiše i kolskih točkova. Stari Sidonijin pas ju je radosno dočekao, lajući i poskakujući oko nje. Buka je dozvala gazdaricu, koja je otvorila vrata. „To si ti, malena? Što nisi ušla? Sva si znojava. Uđi brzo, inače ćeš se prehladiti.“ Sidoniji se nije moglo protivrečiti. Lea je poslušala i ušla, poljubivši dobru ženu. „Da li se nešto desilo u zamku kad si tako dotrčala?“ „Ne, mama me je poslala da vidim treba li ti nešto.“ „Divna ti je majka! Kaži joj da sam dobro, koliko mi starost dopušta. Ah, dušo, starost je najgore što čoveka može da zadesi!“ „Hajde, Sidonija, pa bolje je biti star nego mrtav.“ „Ne znam. To govorimo dok smo mladi, dok nam venama struji mlada i rumena krv, dok se možemo popeti na lestvice bez straha od pada. Pogledaj me sada! Kakva je vajda od mene? Samo sam teret tvom ocu i briga tvojoj majci...“ „Ne smeš to da govoriš, Sidonija, znaš da te u Montijaku svi volimo.“ „Znam, naravno. Ali i pored toga osećam da sam svima teret, naročito sada, zbog tog prokletog rata. Više nisam u stanju ni da pletem, ispadaju mi igle i vuna iz ovih zgrčenih ruku. Baš bih htela da pletem čarape za naše vojnike. Bilo im je, jadnicima, tako hladno za vreme prošlog rata.“ Suza joj je kliznula niz izboran obraz. Lea ju je, stegnutog srca, posmatrala kako klizi i gubi se među borama u uglu usana. Obuzeta sažaljivom nežnošću, spustila se starici pred noge. Kleknula je, kao nekad kada bi je, kao dete, savladao neki veliki jad, i zagnjurila lice u njenu kecelju, koja je mirisala na oprano rublje. Kao i nekad, ruka, istrošena od grubih poslova u polju i služenja u kući, pogladila je zlatastu kosu. „Ne budu tužna, lepotice moja. Ja sam stara luda, koja priča koješta i žali se. Nemoj da obraćaš


pažnju, to je zbog oluje, seva mi u kostima pa sve vidim crno. Hajde, pogledaj me! Ma vidi samo kako mi se detence rastužilo! Da li je to odrasla devojka, koja će se uskoro udati? Lepo bi se obradovao tvoj verenik da te vidi takvu, crvenih očiju i nosa, kao u belog zeca. Sećaš se belih zečića? Koliko je bilo priče kad bismo hteli da ih zakoljemo za ručak. Nisi dala, stajala si ispred kaveza i vikala raširenih ruku: ’Ne, ne njih, to su princeze koje su zle vile pretvorile u zečiće!’ Tvoj otac i ja smo morali biti veoma lukavi da ih se domognemo. Morali smo da čekamo noć, a onda bismo u kaveze stavili onoliko traka koliko je bilo zečeva, da poveruješ da su se ponovo pretvorili u princeze, koje su na odlasku zaboravile trake...“ Uspomena na tu priču iz detinjstva izazvala je Lein osmeh. „Onda sam bila glupa, verovala sam u vile.“ „Zar više ne veruješ? Grešiš. Ko te je učinio tako lepom? Naravno, dragi Bog, ali su i vile doprinele.“ Lea se smejala. „Prestani, Doni, nisam više mala.“ „Za mene ćeš uvek biti moja mala devojčica, ona koju nisam imala“, rekla je Sidonija, nateravši je da ustane, i stežući je na grudi. Ostale su dugo zagrljene. Sidonija se prva izvukla iz zagrljaja. Izvadila je iz džepa na kecelji kockastu maramicu, bučno izduvala nos i obrisa oči. „Hajde, ne treba da se raznežimo. Kazaćeš majci da ne brine i da mi ništa ne treba. Zahvali gospođici Rut za jučerašnju posetu... gde mi je glava? Nećeš otići bez kapljice likera od ribizle.“ „Hvala, Sidonija, ne treba.“ „Ni govora, ni govora!“


POGLAVLJE 7. „Lorane d’Aržila, uzimate li ovde prisutnu Kamij d’Aržilu za suprugu?“ „Da.“ To odlučno „da“ odjeknulo je pod gotskim svodom, i pogodilo Leu usred grudi. Osećala je kako joj se telo skamenilo, krv sledila, srce stalo i obuzela je samrtna hladnoća. Kao kamenčić u kaleidoskopu, boje na oslikanim crkvenim prozorima stale su da podrhtavaju, šarajući dugom oltar na kome je sveštenik služio obred, stvarajući izmaglicu oko mladinog vela i pretvarajući Loranovu uniformu u arlekinsku odeću. „Kao moj stari lutak Jona“, pomislila je ona. Delovi te čarolije preplavili su crkvu, polako, zastirući sve prisutne. Uskoro se iz te pokretne obojene mase izdvajalo tek poneko hladno i sivo obličje. Lea je osećala olakšanje što, pod zatvorenim kapcima, samo ona vidi te boje. Na duboki zvuk orgulja, prema svodu koji se za trenutak ukazao šiknula je kao krv crvena boja, od nešto višeg tona raspršila se plava, dok se zelena prostirala kao taman tepih na koji su, poput latica, padale žuta, ružičasta i ljubičasta. Dok je gromki zvuk bivao sve jači, kao pod palicom nekog nevidljivog dirigenta, boje su se spojile u čudnovate oblike, okružene debelom crnom crtom, koja je naglašavala njihovu grozotu. Još strasniji od njih, plamenocrveni đavolski lik uspravio se pred Leom. Prepala se i čula sopstveni krik. Odakle dolazi ta nesnosna vrućina? Ko je oterao ona čudovišta? Gde su one žive i drhtave boje? Zašto je sve mračno? A ova muzika, koja mrvi srce i kao čekić udara u slepoočnice? „Gospođice, hoćete li da skupljate priloge?“ „Ne, hvala“, rekla je suvo. Čovek je iznenađeno pogledao Leu. Devojke su obično volele da skupljaju priloge, jer su tako mogle da izazovu divljenje, pokazujući haljine... Razočaran, uputio se prema Fransoaz, koja je prihvatila poziv s izazovnim osmehom. Misa se konačno završila. Pred oltarom, prekrivenim visokim buketima belog cveća, mladenci su primali čestitke rođaka i prijatelja. Kad je došao red na Leu, koja se držala uspravno i gordo, Kamij joj je pružila ruke i zagrlila je, sva rumena i skoro lepa. „Uskoro će i na tebe doći red, Lea! Kad bi mogla da budeš srećna kao što sam ja u ovom trenutku!“ Lea joj odsutno dozvoli da je poljubi. U njenom pometenom duhu kovitlale su se reči kojih se grčevito hvatala: „Ovo nije stvarno, to je san, ružan san... ovo nije stvarno...“ Klod ju je gurnuo, pa se našla pred Loranom i ostala nepomična. „Poljubi ga!“, kazao je Klod. Prodorni zvuči orgulja pratili su svadbenu povorku. Kamij je koračala, sva srećna i lepa, pod koprenom od malo požutele čipke, što su je mlade iz porodice D’Aržila nosile iz jedne generacije u generaciju, dok joj je žućkastobela satenska haljina svetlucala na suncu. Njena ruka lako je počivala na rukavu crnog Loranovog fraka, dok je on brižno usklađivao korak sa njenim. Iza njih je išlo osam deveruša, odevenih u ružičasti organdin, svežih lica uokvirenih šeširima iste boje i širokog oboda... Lea je mrzela ružičasto i organdin. Na trgu pred crkvom čekala je velika gomila, koja je povicima i odobravanjem pozdravila


mladence. Fotograf duge crne kose, sa širokom umetničkom kravatom, postavio je mladence ispred portala radi tradicionalnog slikanja. Na jednoj od slika Lea se pomerila i lice joj je ispalo nejasno da se jedva mogla prepoznati, a na drugoj je tako oborila glavu da se video samo gornji deo njenog visokog šešira. Na odlasku iz Sen Makera, u kolima strica Adrijena, u kojima su bili i Klod, Lisjen i Lora, Leu je obuzela slabost, zbog koje se, najzad, presamićena srušila na ivicu puta. „Pa ovo dete gori u groznici“, povikao je stric Adrijen, pridržavajući joj glavu. Kad je mučnina prošla, Lea je pala u travu, bledog lica posutog crvenim mrljama. Adrijen joj je pomogao da se ispravi, podigao je na ruke i odneo u auto. „Hladno mi je“, promucala je. Lisjen je izvadio putno ćebe iz prtljažnika i pokrio je. Doktor Blanšar je utvrdio da se radi o boginjama, i odredio strogu dijetu i potpuno mirovanje. Venćanje, koje je trebalo da se održi početkom novembra, bilo je odloženo, a očajni Klod je otputovao da se pridruži puku ne videvši ponovo verenicu, koja je ležala u groznici. Premda su otac, majka i Rut bdeli uz nju danju i noću, Lei je trebalo dosta vremena da se oporavi. U svojoj četrdeset godina dugoj lekarskoj praksi doktor Blanšar nije video tako težak slučaj boginja, pa se plašio početka epidemije. No ona nije izbila, i Lein slučaj ostao je usamljen. Skoro svakog dana u Montijak su stizala pisma Kloda d’Aržile, i neotvorena se gomilala na noćnom stočiću. Svake nedelje Izabel Delmas ga je obaveštavala o zdravstvenom stanju njegove verenice. Krajem treće nedelje Lea je bila u stanju da majčinom pismu doda jednu kratku rečenicu. Tu rečenicu Klod d’Aržila nije nikada pročitao. Malo pre nego što je to pismo stiglo u kasarnu, poginuo je u eksploziji granate, za vreme vežbe. Nekoliko dana krili su tu vest od Lee, smatrajući da je suviše slaba da to podnese. Jednog lepog i toplog decembarskog popodneva, Lea je napravila nekoliko koraka po terasi, oslonjena na Rutinu ruku. Osećala je nov život u telu i uzdisala od uživanja. „Sada moramo da se vratimo. Dosta je za prvi put.“ „Ostanimo još malo, Rut, baš mi je dobro.“ „Ne, mala moja“, odlučno je rekla dadilja. Lea je znala da se u nekim prilikama ne može opirati Ruti, pa nije navaljivala. Koja li je ono sitna crna prilika što dolazi preko polja? Zašto nosi crni veo? S osećanjem užasa Lea je posmatrala dolazak žene u udovičkoj odeći. „Loran!“ To voljeno i mrsko ime otelo joj se iz grla kao krik, koji je uplašio ptice na drveću. Rut je gledala u nju, ne shvatajući. „Loran!“, jeknula je stežući vuneni ogrtač oko sebe. Žena je podigla veo i pojavilo se potreseno Kamijino lice. Pružila je ruke bolesnici, koja je ukočeno dozvolila da je poljubi. „Mila moja, jadnice moja mila.“ „Loran?“ „Kako si plemenita i misliš na druge. Loran je dobro, poručio mi je da te poljubim i kažem ti da je naša kuća i tvoja.“ Lea više nije čula ništa. Posle silnog straha obuzela ju je luda radost. Uz blistav osmeh poljubila je Kamij. „Kako si me uplašila! Zašto ta čudna odeća? Zbog koga, zbog čega nosiš crninu?“ „O, Lea, pa zar ti ne znaš?“ „Šta bi to trebalo da znam?“


Kamij se srušila na zemlju, lica zagnjurenog u ruke. „Šta se događa? Šta ti je? Rut, zašto je Kamij u žalosti?“ „Brat joj je poginuo.“ „Brat? Koji brat...? Oh...? Misliš...?“ Rut je klimnula glavom. „Klod?“ „I tako mu ne moram reći da ne želim da se udam za njega“, pomislila je Lea, i nagonski pocrvenela zbog onog što je pomislila. Od stida su joj udarile suze na oči, ali ih je Kamij pogrešno shvatila. „O, jadnice moja mila.“ Lea se očigledno oporavljala. Uprkos jakoj zimi, od koje su joj se crveneli obrazi i nos, odlazila je s ocem ponovo na duge izlete na konju, po vinogradima i poljima. Rat je izgledao udaljen. Crnina joj je dobro stajala. Da bi je razonodio, Pjer Delmas joj je predložio da krene s njim u Pariz, gde je imao nekog posla. Odsešće kod Izabelinih tetaka, Liz i Albertin de Monplejne. Ona je oduševljeno prihvatila. U Parizu će možda sresti Lorana, koji je premešten u Ministarstvo rata.


POGLAVLJE 8. Otac i ćerka stigli su u Pariz večernjim vozom, na stanicu tako slabo osvetljenu da se na njoj jedva nešto moglo videti. Napolju je bio mrkli mrak. Retke ulične svetiljke nisu svojom prigušenom svetlošću prodirale kroz tamu. Posle čekanja koje im se činilo dugim, našli su taksi sa zastrtim svetlima, koji ih je polako povezao duž keja. Lea je imala utisak da se voze kroz avetinjski grad, jer su vozila i prolaznici bili retki. Nekoliko plavičastih svetiljki naglašavalo je nestvarnost svega oko njih. „Ovo je Crkva Notrdam“, rekao je Pjer Delmas. Lea je zapazila masu, nešto tamniju od neba. „A ovo je trg Sen Mišel.“ To je, dakle, ta čuvena Latinska četvrt, tako vesela i živahna! Samo je nekoliko prozeblih prilika prolazilo užurbanim korakom, kao da se međusobno izbegavaju. Odgovarajući na njenu misao, otac joj reče: „Tužno je videti kako se sve promenilo! Nekada su u ovo doba sve kafane na trgu i duž bulevara bile otvorene.“ Izgubljeni u tužnom sanjarenju, stigoše u Univerzitetsku ulicu, ne progovorivši više ni reči. Lizin i Albertinin doček izmamio im je osmehe. Lepo postavljen sto čekao ih je u trpezariji, koju je slika pejzaža na tapetima činila još prostranijom, a prikazivala je polazak na Antile. Kao dete je Lea, kad bi došla u pohod tetkama, od ove trpezarije stvarala svoj svet. Čim bi videla poluotvorena vrata, podvukla bi se pod stolnjak na dugačkom stolu. Iz tog zaklona je gledala brodove, cveće žarkih boja i izrazito plavo more. Koliko li je puta kao devojčica krenula na put čarobnom karavelom, koju su predstavljali sto i stolnjak od teške tamnozelene tkanine, sa dugačkim resama. Zidovi su pričali o životu punom šarenih boja i pustolovina, što je podsećao na legende koje je Izabel pričala ćerkama, svaki put kad su želele da slušaju, o dalekoj postojbini koju nisu poznavale. „Kakva sreća, tetka! Ovde se ništa nije promenilo.“ „Što bi se promenilo, dušo? Zar nije dosta što se mi menjamo?“ „Pa ni vi se ne menjate, tetka Albertin. Isti ste otkad vas znam.“ „To znači da me oduvek znaš kao staricu.“ „O, ne, tetka Albertin, vi i tetka Liz nikada nećete ostariti!“ Albertin je poljubila sestričinu i smestila je za sto. Pjer Delmas je seo na suprotnu stranu. „Mora da ste gladni. Estel vam je pripremila dinstanu teletinu sa smrčcima, onako kako vi volite, Pjer“, rekla je Albertin. „Ona se i setila kakav ste sladokusac“, kazala je Liz izveštačeno. „Osećam da ću dobiti nekoliko kila i da će me vaša sestričina grditi.“ „Ha, ha, ha! Nije se promenio, uvek je spreman za šalu“, nasmejale su se obe usedelice. Lea se svojski poslužila, a kad ju je video kako jede s apetitom, njen otac nije mogao da ne pomisli na jadnog Kloda, koga je tako brzo zaboravila. U sobi koja je nekada pripadala njenoj majci Lea je našla divan buket žutih ruža, u koji je bilo udenuto pisamce. Očarana lepotom cveća, uzela ga je i pročitala: „Za novu Parižanku, s nežnošću od Kamij i Lorana.“ To joj je pokvarilo zadovoljstvo: šta ima ona s nežnošću koja dolazi od Kamij?


Ako Loran misli da svoju nežnost veže za ženinu, može da je zadrži za sebe. Pocepala je posetnicu i legla ozlojeđena. Sutradan ju je probudio prijatan miris čokolade i blistavo sunce, zbog koga se podvukla pod pokrivače. „Spustite zavese!“ „Ustaj, lenštino, ko još po ovakvom vremenu ostaje u krevetu? Znaš li ti koliko je sati?“ Lea je promolila vrh nosa ispod pokrivača. „Koliko?“ „Skoro će jedanaest. Otac ti je davno izašao, a Kamij d’Aržila je već dva puta zvala“, kazala je Albertin, spuštajući poslužavnik s doručkom. „O, do vraga!“, viknula je Lea sedajući, dok joj je Albertin pružala poslužavnik. „Što to kažeš? Ljubazno je od Kamij da se tako raspituje za tebe.“ Lea nije odgovorila i udobno se namestila. „Tetka, kako je ovo divno! Sve ono što volim!“, rekla je, i zagrizla toplo rumeno pecivo. „Uživaj u tome, mila. Najavljuju niz ograničenja. Danas je dan s kolačima, bez mesa, a sutra će poslastičarnice biti zatvorene, a mesare otvorene. Moraćemo da se naviknemo na to.“ „Napokon si se probudila!“, gurnula je Liz svoj šiljati nos kroz vrata. „Da li si dobro spavala?“ „Dobro jutro, tetka. Spavala sam kao top. Ova je soba toliko puna mame da mi se čini da je nije ni napustila.“ Pošto su je poljubile, sestre izadoše. Lea je progutala još tri komada peciva i popila dve šolje čokolade. Pošto se zasitila, odgurnula je poslužavnik i ispružila se, ukrstivši ruke ispod glave. Kroz jedan odškrinut prozor strujao je vazduh i ljuljao zavese od tila. Prolećno sunce kao da je po zidovima sobe oživelo likove sa tkanine iz Žuija, izbledele plave boje. Lea je lako mogla da zamisli majku u ovoj sobi, blagoj i mirnoj kao i ona sama. O čemu li je sanjarila mlada Izabel u neko ovakvo prolećno jutro? Da li je mislila na ljubav, na brak? Da li je želela da zgrabi život obema rukama, da se pripije uz nečije zaljubljeno telo, da bude milovana i obasuta poljupcima? Ne, to je nemoguće. Ona je svakako bila daleko od takvih misli. Telefon je zazvonio, negde daleko u stanu. Trenutak posle toga neko je zakucao na vrata. „Napred!“ Vrata su se otvorila i ušla je snažna žena od pedesetak godina, obučena u svetlosivu bluzu, sa velikom, besprekorno belom keceljom. „Estel! Kako se radujem što vas vidim. Kako ste?“ „Dobro, gospođice Lea.“ „Estel, ne budite tako zvanični, dođite da me poljubite.“ Kuvarica i sobarica gospođica De Monplejne nije se dala moliti. Poljubila je u oba obraza devojku koju je kao malu nosila u naručju. „Jadno moje dete! Kakva nesreća... vaš verenik...!“ „Ćutite, ne želim da slušam o tome!“ „Da, naravno, oprostite mi, mala moja, tako sam netaktična.“ „Ama niste!“ „Uh, zaboravila sam... gospođice... gospođa D’Aržila vas je zvala na telefon. Zove već treći put.“ „Znam“, reče Lea nervozno. „Telefon je još uvek u malom salonu?“ Nastavila je razgovor, navlačeći tamnocrvenu kućnu haljinu od crvenog somota, koju joj je majka poklonila za Božić. „Da, gospođice.“


Bosonoga je prošla kroz dug hodnik, i ušla u mali salon, omiljeno mesto sestara De Monplejne. „Gle, promenile su tapete, i dobro su uradile, jer je ovaj uzorak veseliji“, opazila je Lea. Prišla je stočiću, na kome je ležala podignuta slušalica. „Halo, Kamij?“ „Ti si Lea?“ „Da, izvini što si čekala.“ „Nije važno, mila. Srećna sam što si u Parizu. Lepo je vreme, hoćeš li da prošetamo po podne?“ „Ako želiš.“ „Doći ću po tebe u dva. Da li ti odgovara?“ „Odlično.“ „Do skorog viđenja. Kad bi samo znala koliko se radujem što ću te opet videti.“ Lea nije odgovorila i spustila je slušalicu. * * * Sedeći na klupi u Tiljerijama, dve mlade žene u crnini uživale su u suncu, koje je opet granulo posle dugih nedelja zime, što je pokrivala Francusku debelim slojem snega. Sve je najavljivalo da je proleće konačno stiglo: blag vetrić, jasnija svetlost, od koje su zgrade u Ulici Rivoli i pročelje Luvra blago porumeneli, vrtlari koji su sadili prve lale po lejama obrubljenim zimzelenom, šetači koji su posmatrali ženske noge, tromost u pokretima, prodorniji glasovi dece koja su trčkarala oko bazena, a naročito onaj neodređen miris koji u proleće lebdi nad Parizom i sluđuje i najrazboritije ljude. Kamij se, kao i Lea, prepuštala tom žudnom uživanju, koje je iz njenog duha brisalo bol zbog bratove smrti i strah da će se taj čudni rat nastaviti i oteti joj i muža. Iz sanjarenja ih je trgla lopta koja im se dokotrljala pred noge. „Izvinite, gospođo.“ Kamij se osmehnula plavokosom dečačiću koji je stajao pred njom, podigla loptu i dala mu je. „Hvala, gospođo.“ Kamij se zagledala za njim i razneženo uzdahnula. „Kako je sladak! Pogledaj, Lea, kosa mu je iste boje kao Loranova.“ „Meni se ne čini“, odgovorila je Lea suvo. „Mnogo bih volela da imam ovakvo dete.“ „Kakva smešna pomisao, da sada želiš dete. Za to bi čovek morao biti lud, ili bez savesti.“ Zbog oporog tona, Kamij je pomislila da je povredila prijateljicu, podsećajući je na sreću materinstva, a sirota Lea je nedavno izgubila... „Izvini, tako sam sebična. Neko bi pomislio da sam zaboravila sirotog Kloda... a tako mi nedostaje“, rekla je briznuvši u plač, i pokrivši rukama lice. Dve žene su zastale i sažaljivo pogledale sitnu crnu priliku, potresenu bolom. Ti pogledi su doveli Leinu razdražljivost do vrhunca. „Prestani, svi te gledaju!“ Kamij je uzela maramicu, koju joj je prijateljica pružila. „Oprosti, nisam tako hrabra i dostojanstvena kao ti.“ Lea se uzdržala da ne kaže da nije reč ni o hrabrosti ni o dostojanstvu. Zašto bi stvarala neprijatelja od žene čoveka koga voli i koga će videti večeras, pošto ju je Kamij pozvala na večeru? „Dođi, idemo odavde. Da popijemo čaj? Znaš li neko obližnje mesto?“ „Dobra ideja. Idemo u Ric, to je blizu.“ „Važi, hajdemo u Ric.“ Izašle su iz Tiljerija i pošle ka trgu Vandom. „Zašto ne pazite?“, viknula je Lea.


Čovek koji je istrčao iz poznatog hotela svakako bi je srušio da je nisu pridržale dve snažne ruke. „Oprostite, gospođo! Ali... zar to nije divna Lea Delmas? Draga moja, prepoznao bih vas među sto žena, uprkos tom prerušavanju. Ostali ste mi u nezaboravnom sećanju.“ „Pustite me! To boli!“ „Oprostite, baš sam grubijan“, kazao je s osmehom. Fransoa Tavernije skinuo je šešir i poklonio se pred Kamij, osmehujući se. „Dobar dan, gospođo D’Aržila, sećate li me se?“ „Dobar dan, gospodine Tavernije. Nisam zaboravila nikoga od prisutnih na mojoj veridbi.“ „Znam da vam je muž u Parizu. Smem li da pitam za kim nosite crninu?“ „Za bratom, gospodine.“ „Iskreno mi je žao, gospođo D’Aržila.“ „A mene niko ništa ne pita“, rekla je Lea, besna što je zapostavljena. „Vi?“, rekao je šaljivim tonom, „pretpostavljam da ste se zavili u crno jer želite da se dopadnete. Mora da vam je neko od udvarača rekao da vam to dobro stoji i da ističe vaš ten i kosu.“ „O, ćutite, gospodine!“, viknula je Kamij. „Kako možete da kažete tako nešto...? Moj brat Klod bio je njen verenik.“ Da je Lea bolje gledala Fransoa Tavernijea, i da je bila manje ljuta, videla bi da su se na njegovom licu izmenjali razni izrazi: čuđenje, saosećanje, sumnja i konačno ruganje. „Gospođice Delmas, na kolenima molim oproštaj. Nisam znao da ste bili zaljubljeni u gospodina D’Aržilu i da ste nameravali da se udate za njega. Primite moje iskreno saučešće.“ „Moj privatni život vas se ne tiče! Ne treba mi vaše saučešće!“ Kamij se umešala. „Nemojte joj zameriti, gospodine Tavernije. Ona ne zna šta govori. Smrt mog brata veoma ju je potresla. Tako su se voleli.“ „Uveren sam u to“, rekao je Fransoa Tavernije, namigujući Lei. Taj neotesanko, dakle, ta bitanga i nitkov, nije zaboravio prizor na Roš Blanšu, i imao je petlje da joj to stavi do znanja. Lea je uhvatila Kamij pod ruku. „Kamij, umorna sam. Hajdemo kući!“ „Ne, nećemo odmah, hajdemo na čaj, dušo, pomoći će ti.“ „Gospođa D’Aržila ima pravo. Preporučujem vam čaj u Ricu. A i kolači su božanstveni“, rekao je Fransoa Tavernije izveštačenim tonom, koji je tako odudarao od njegovog izgleda da je Lea, uprkos besu, skoro prasnula u smeh. Nije mogla sprečiti da joj kratak osmeh na trenutak ne obasja namrgođeno lice. „To je već bolje“, uzviknuo je on. „Za jedan vaš osmeh, nažalost prolazan“, dodao je kad se njeno lepo lice opet namrštilo, „bio bih u stanju da prodam dušu đavolu.“ Čovek u sivoj uniformi i s vojničkom kapom u ruci, koji je od početka razgovora stajao malo dalje od njih, pored velike crne limuzine, sada je prišao. „Oprostite, gospodine, zakasnićete, ministar vas čeka.“ „Hvala, Žermene. Šta je ministar prema lepotici? Nek čeka! Ipak, gospođe, moram da se pozdravim s vama. Dozvoljavate li, gospođo D’Aržila, da vam jednog dana dođem u posetu?“ „S velikim zadovoljstvom, gospodine Tavernije. Mom mužu i meni biće veoma milo.“ „Gospođice Delmas, hoću li imati sreću da vas opet vidim?“ „Teško, gospodine. Ostajem kratko u Parizu i vrlo sam zauzeta posetama prijateljima.“ „Onda ćemo se videti, jer osećam veliko prijateljstvo prema vama.“ Fransoa Tavernije ih je poslednji put pozdravio i ušao u kola. Vozač je zatvorio vrata, seo za volan i krenuo. „Dakle, hoćemo li popiti čaj?“


„Mislila sam da želiš kući.“ „Promenila sam mišljenje.“ „Kako hoćeš, mila.“ U lepom stanu na bulevaru Raspaj, u kome je nameštaj u stilu Luja XIV bio pomešan sa modernim, uz sva obeležja prefinjene raskoši, Kamij je završavala slaganje cvetnog aranžmana na sredini stola. U mirnom zadovoljstvu zadubljena u ovaj posao kakvom se, s vlasničkim ponosom, prepušta svaka mlada supruga, Kamij nije čula Lorana kako ulazi. Kad ju je poljubio u vrat, iznad crne čipkane kragne na haljini od krepa, prigušeno je uzviknula: „Uplašio si me“, rekla je nežno i okrenula se, sa buketićem jagorčevine u ruci. „Kako je prošao dan sa Leom?“ „Dobro. Sirotica je još u šoku zbog Klodove snrti. Bila je naizmenično tužna i vesela. Shrvana i energična, nežna i gruba. Nisam više znala kako da joj ugodim.“ „Trebalo je da je vodiš negde gde ima dosta ljudi.“ „To sam i uradila. Povela sam je na čaj u Ric, i tamo smo srele Fransou Tavernijea.“ „Ništa čudno, on tamo stanuje.“ „Sa mnom je bio ljubazan i pun saosećanja, a sa Leom veoma čudan.“ „Kako to čudan?“ „Kao da je hteo da je zadirkuje i izbezumi, a to mu je dobro polazilo za rukom. Ti ga donekle poznaješ, kakav je on čovek?“ Loran je malo razmislio pre no što je odgovorio: „To je prilično teško reći. U ministarstvu ga neki smatraju propalicom spremnom na sve zbog zarade; drugi misle da je on čovek koji najbolje procenjuje naš položaj. Niko ne sumnja u njegovu hrabrost, o tome svedoče i rane koje je zadobio u Španiji, kao ni u njegovu inteligenciji i znanje... priča se da ima nekoliko ljubavnica i ponekog vernog prijatelja.“ „Taj portret nije baš privlačan ni uverljiv. Šta ti misliš o njemu?“ „Još ne znam. Istovremeno mi je simpatičan i antipatičan. Slažemo se u mnogim pitanjima, naročito u pogledu vojne komande i našeg lošeg položaja - od iščekivanja slabi moral vojske. Složio sam se s njegovom ocenom poraznog ishoda rusko-finskog rata, uprkos ciničnim rečima kojima je to mišljenje izneo... Ali osećam i izvesnu odbojnost prema njemu: privlači me, a trenutak posle toga me odbija. Kao da je lišen svakog moralnog osećanja, ili ga dobro krije. Šta još da ti kažem? Suviše je složena ličnost da bih ga raščlanio u nekoliko reči.“ „Ovo je prvi put da te neko tako zbunjuje.“ „Da, inteligentan je na način koji ne razumem. Nešto mi izmiče. Imamo slično vaspitanje, išli smo u iste škole, potičemo iz iste sredine, književni i muzički ukusi nam se slažu, obojica smo dosta putovali, proučavali, razmišljali. Kod mene je ishod svega toga popustljivost prema ljudima i želja da se borim za očuvanje slobode, a kod njega se to pretvorilo u okrutnost i ravnodušnost prema budućnosti sveta.“ „Ne verujem baš da je okrutan ili ravnodušan.“ Loran je pogledao ženu, raznežen. „Ti si tako dobra da ni kod koga ne vidiš zlo. Odjeknuo je zvuk zvona. „To su gosti. Dočekaj ih! Idem u kuhinju da vidim je li sve gotovo.“ „Kakva dosadna večera!“ Nikada u životu Lea se nije tako dosađivala. Kako neko može duže od pet minuta trpeti Kamij i njeno brbljanje i čavrljanje gospođica De Monplejne o teškoćama Parižana u


snabdevanju, vazdušnoj odbrani i problemima s poslugom. Sreća što niko nema dece, jer bi sigurno naklapale poredeći majčino i mleko u prahu ili razne tehnike povijanja novorođenčadi. Čak se i njen otac, mada se u to nije naročito razumeo, upleo u razgovor. Što se Lorana tiče, brak mu baš ne prija. Očigledno se ugojio, kosa mu se proredila, zubi su mu manje beli, a oči slabo sijaju. Ima i razloga za to, uz onako dosadnu ženu. Uprkos toj slici poružnelog Lorana, Lei se ipak činilo da se život zaustavio u času kada je prekoračila njihov prag. Kako je bio lep, vitak i prirodno otmen! Blistavim pogledom posmatrao ju je sa divljenjem, koje nije mogao sakriti. Kad ju je zadržao u zagrljaju, stežući je duže nego što je pristojno, mislila je, dotakao je usnama njene obraze i kosu... Šta je ono rekao, da je ona „njegova sestra“?! Odakle mu ta smešna pomisao? Njegova sestra! Šta je ono dodao? „Klod bi to voleo.“ Šta on zna o željama pokojnika? A ona? Zar ne bi trebalo i ona nešto da kaže? „Ovo je i tvoja kuća.“ Pa to je lepo. Neka to previše ne naglašava, mogla bi ga uhvatiti za reč. Jedino što je od njega želela bile su njegove usne na njenim. Zadovoljila se da odgovori: „Hvala, Lorane.“ Tako se radovala ponovnom viđenju, a sve se rasplinulo u dosadi, zbog koje je postala nepravedna prema svojoj ljubavi. Prošle su dve nedelje, a za to vreme Lea je skoro svakog dana viđala Lorana. Nažalost, nikada nisu bili sami. Zbog nekoliko trenutaka s njim podnosila je prisustvo Kamij, i sve više mrzela njenu ljubaznost. U retkim trenucima bistre svesti i dobrog raspoloženja priznavala je da je Kamij manje dosadna od većine žena, da ume da vodi razgovor o svemu, da nije sitničava i da se trudi da je razonodi. Zar nije pristala, mada je strogo pazila na pristojnost, da uprkos žalosti ode s njom u bioskop i pozorište? Lea je ponovo videla Kamij kako sa šešira skida dugi crni veo od krepa i sporo ga sklanja, što je više od reči naglasilo njen bol. To je uradila kada je Lea rekla da je obeshrabruju izlasci s udovicom, da joj to podriva hrabrost i čini je bolesnom... Jednog jutra Pjer Delmas je ušao u ćerkinu sobu dok je doručkovala u krevetu. „Dobro jutro, mila, da li si zadovoljna boravkom u Parizu?“ „O, da, tata, mada se ne bavim zabavnim stvarima.“ „Šta zoveš zabavnim stvarima? Svakodnevno izlaziš, bila si u muzejima, radnjama, vozila se čamcem u Bulonjskoj šumi. Šta bi još htela?“ „Htela bih na ples, u neki kabare, u Foli Beržer, htela bih nešto zabavno.“ „Shvataš li šta pričaš? Verenik ti je poginuo pre nepuna četiri meseca, a ti misliš samo na ples. Zar nemaš srca?“ „Pa nisam ja kriva što je poginuo.“ „Lea, prešla si sve granice. Nikada nisam verovao da si zaljubljena u jadnog Kloda, ali sad si me zaista razočarala.“ Očev ton pun prezira pogodio je Leu kao šamar. Najednom se osećala tako nesrećno, neshvaćeno i razotkriveno da je briznula u plač. Pjer Delmas je mogao da podnese sve, osim suza svoje omiljene ćerke. „Nije to ništa, malena, nije strašno. Razumem, teško ti je što u tim godinama moraš da se odrekneš nekih uživanja. Vratićemo se kući, bićeš uz majku, ići ćemo opet u šetnje...“ „Ne želim da se vraćam u Montijak.“ „Zašto ne želiš, ako ti je u Parizu dosadno.“ Lea nije odgovorila. „Mila moja, odgovori mi!“ Podigla je ka ocu lice obliveno suzama, znajući da će on pred tim prizorom učiniti sve što bude htela.


„Želela bih da se upišem na Sorbonu i slušam predavanja iz književnosti“, rekla je slabim glasom. Pjer Delmas je u čudu pogledao. „Kakva čudna zamisao? U neko drugo vreme ne bih ništa rekao. Zar si zaboravila na rat?“ „Nije to čudna zamisao. Kamij i njene prijateljice to rade. A rat je daleko odavde. Molim te, tatice, kaži ’da’.“ „Moram da porazgovaram s tvojom majkom i pitam tetke da stanuješ kod njih“, reče Pjer Delmas, pokušavajući da odgurne Leu, koja samo što ga nije ugušila poljupcima. „Telefoniraj mami, ja preuzimam tetke na sebe“, rekla je skočivši s kreveta. „Uostalom, Kamij mi je predložila da se smestim kod nje, ako bude ma kakvih problema.“ „Vidim da sam upao u pravu zaveru. Kuda ideš danas?“ „Ne znam još. Kamij će mi telefonirati. Šta ćeš ti da radiš?“ „Imam sastanak i poslovni ručak.“ „Ne zaboravi da uveče idemo kod Lorana, želi da nas upozna s nekim prijateljima.“ „Neću zaboraviti. Do viđenja do večeras!“ „Do viđenja. Ne zaboravi da telefoniraš mami!“ Kad su se vrata zatvorila Lea je zaigrala po sobi, sigurna da će otac pristati na njen zahtev. Danas će preći u napad. Juče je rekla Kamij da mora u kupovinu, a tetkama da ide na ručak sa Kamij. Kako je dobro biti slobodan i imati ceo dan samo za sebe! I kakva sreća što je lepo vreme. Može da obuče kostim, koji je tajno kupila u jednoj otmenoj radnji u predgrađu Sen Onore. Uz njega idu i šešir, torbica, cipele i rukavice. Na to je potrošila svu ušteđevinu. Ušla je u kupatilo pevajući. Kada je izašla, u širokom belom ogrtaču koji je jako mirisao na parfem, tetka Albertin, koja je prolazila hodnikom, zapitala se da li je razbila bočicu sa mirisom. Bilo je skoro jedanaest. Pitala se hoće li do podne stići u ministarstvo rata, trebalo je požuriti. Brzo se obukla, drhteći na dodir svilene svetloružičaste bluze, u kojoj joj je lice delovalo vedrije. Suknja od teškog crnog krepa savršeno joj je stajala. Jakna je isticala uzan struk Na podignutu kosu pričvrstila je šeširić, kakav se može naći samo u Parizu, pljosnati valjak lepo ukrašen ružičastim cvetićima, sa kratkim velom. Obula je cipele s visokim potpeticama, uzela rukavice od najfinije kože i torbicu u skladu sa šeširom, koji je dopunio ovu strogu odeću, ali je nije učinio starijom, uprkos njenoj želji da deluje kao zrela žena. Bacila je poslednji pogled u ogledalo pre polaska, i proverila šavove na čarapama: slika koju joj je pokazalo ogledalo tako joj se dopala da se osmehnula sama sebi. Sada je trebalo izaći a da je ne vide tetke, a ni Estel, koja bi se svakako čudila što verenica u crnini odjednom nosi ružičasto, i cveće na šeširu. Na pločniku u Univerzitetskoj ulici vrata kolskog ulaza zalupila su se za njom, i Lea je odahnula od olakšanja. Drhteći, požurila je prema Bulevaru Sen Žermen, da nađe neki taksi. Kako je bilo hladno! Sunce je bilo varljivo, zima se vratila. Sreća što je vlada odobrila produžetak grejanja do petnaestog aprila. Morala je da hoda do Sen Žermen de Prea da bi pronašla taksi, praćena zadivljenim odmeravanjem muškaraca i zavidnim pogledima žena. Na stanici su vozači stajali na suncu, naslonjeni na kola, i pušili, lupkajući nogama da se zagreju. Neki mlad vozač, s nemogućom kockastom kapom, seo je za volan. „Kuda da vas vozim, crna prolećna lepotice?“ „U ministarstvo rata.“ „Dobro, u ministarstvo rata.“ Lea je prišla ordonansu. „Želela bih da govorim s poručnikom D’Aržilom.“


„Imate li zakazano?“ „Imam“, promucala je, pod utiskom ovog mesta gde su, kao na železničkoj stanici, prolazili vojnici i oficiri svih rodova vojske. „Lea, šta radiš ovde?“ „Gospođica kaže da ima zakazano kod vas.“ Loran je podigao obrve, ali je, videvši njen zbunjen pogled, i povukavši je sa sobom, rekao: „Tako je! Šta se desilo? Da li je nešto ozbiljno?“ „Ne, jednostavno sam želela da te vidim“, odgovorila je gledajući ga iskosa. „I da ručam s tobom“, dodala je brzo. „Dobra ideja! Srećom, slobodan sam. Dođi u kancelariju, nazvaću Kamij da nam se pridruži.“ „O, ne!“, viknula je ona. Kad ju je Loran začuđeno pogledao, rekla je blažim tonom: „Kamij danas neće moći da ruča sa nama jer mora da ide u nabavke za večeras.“ „Zaista, zaboravio sam na prijem. Kuda bi ti na ručak?“ „Na neko otmeno mesto.“ „U redu“, kazao je smejući se. „Šta kažeš za Maksima?“ „Divno!“ Vozač ministarstva odvezao ih je u Ulicu Roajal. Šef sale, Albert, dočekao ih je s uobičajenim ulagivanjem. „Sto za gospodina D’Aržilu!“ Mnoge glave su se podigle kada je ušla Lea, čije je srce snažno tuklo pod ružičastom svilenom bluzom. Kad je sela, pogledala je oko sebe ne pokušavajući da prikrije zadovoljstvo što se nalazi u najčuvenijem restoranu na svetu. Sve je bilo nezaboravno: cveće u srebrnim vazama, porculansko posuđe, kristalne čaše, kelneri koji su brzo i tiho služili, ogledala koja su u beskraj produžavala redove ružičastih abažura, nakita i ženskih šešira, čipke na zavesama, crveni somot na pozadini tamnog furnira. Na sve strane je vladala raskoš: rat je bio daleko. „Ono kao da je Moris Ševalije“, rekla je Loranu na uvo. Bio je on. Tamo u dnu sedeo je Saša Gitri, a za susednim stolom lepa Meri Marke... Jedan od kelnera doneo je jelovnik. „Šta ćeš da jedeš?“ „Svejedno mi je, sigurna sam da je sve dobro. Izaberi umesto mene.“ Čim su naručili, približio se kelner zadužen za piće. „Šta ćete piti, gospodine?“ „Šampanjac!“, viknula je Lea. „Čuli ste. Dama želi šampanjac.“ Vino je ubrzo stiglo. „Pijmo u naše zdravlje!“, reče Lea podižući čašu. „U naše zdravlje, i onih koje volimo!“, dodao je Loran. Pili su ćutke, gledajući se. Pod njegovim pogledaom Lea je blistala od sreće. Kratak mrežasti veo davao je njenom svežem licu neki tajanstven izraz i činio da joj usne deluju još čulnije. Osećala je Loranov pogled kao milovanje. Sa smišljenom koketerijom, polako je digla veo, nudeći mu otkriveno lice. „Kako si lepa!“ Odgovorila je grlenim smehom na njegov uzbuđeni glas. Loranove ruke su se zgrčile na belom stolnjaku. Od tog pokreta je zadrhtala, kao da su joj se njegovi prsti žarili u kožu. Učinila je pokret koji je ponela iz detinjstva, a koji je u ovoj prilici delovao neverovatno izazovno: palcem i kažiprstom stezala je donju usnu.


„Prestani!“ Prsti su joj zastali u vazduhu, udesila je lažno začuđen izraz lica. Lorana je od objašnjenja spasao dolazak hrane, na koju se Lea bacila proždrljivo i izgladnelo. Pojela je dimljenog lososa u nekoliko zalogaja. „Uh, kako je ovo dobro!“ Zatim je, bez prelaza, nastavila: „Misliš li da će se rat produžiti?“ Pitanje je bilo tako neočekivano da je umalo prevrnuo čašu. „Da, moraću da se pridružim puku.“ „Kada?“ „Prekosutra.“ „Gde?“ „Kod Sedana.“ „Znaš li to već dugo?“ „Tri dana.“ „Da li si kazao Kamij?“ „Nisam još skupio hrabrosti.“ Lea je jedva okusila sledeće jelo, ali je popila nekoliko čaša šampanjca. Malopomalo izbledela je slika mrtvog ili ranjenog Lorana. Veselost koja ju je prožela bila je podstaknuta alkoholom. „Hajde da pričamo o nečemu drugom!“, predložila je, spuštajući ruku na njegovu. „Imaš pravo. Zašto da pokvarimo ove poslednje trenutke sreće i mira? Sačuvaću tvoju sliku u najtežim trenucima - lepotica u ružičastom i crnom.“ Podupirći rukom bradu, Lea se nagla napred, polusklopljenih očiju. „Vidiš da me voliš.“ Loranovo lice obojilo se mladalačkim rumenilom. „Ne možeš to poricati, ja to osećam. Ne, ćuti, pusti mene da govorim. Ti bi samo napričao gluposti. Volim te, Lorane, volim te više nego onog dana kada sam ti to prvi put rekla. Verila sam se s Klodom samo da ti se osvetim i da te povredim. Srećom on je... nisam to htela da kažem. Hoću da kažem da sam još slobodna.“ „Zaboravila si da ja nisam slobodan.“ „Tačno, ali ti me voliš.“ „To nije istina, a i da jeste, zar misliš da bih bio tako podmukao i ostavio Kamij? Naročito...“ „Naročito...?“ „Gle, pa to je naš D’Aržila.“ „Tavernije! Kako ste?“ Njegova otmenost bila je nepodnošljiva. „Pravi skorojević“, pomislila je Lea, obuzeta jakom netrpeljivošću, posmatrajući visoku priliku u mišjesivom odelu besprekornog kroja. „Nisam tako dobro kao vi, nažalost. Očaran sam što vas vidim, gospođice Delmas.“ Lea je besno klimnula glavom, na šta se uljez nasmešio. „Vidim da vi niste. Dozvolite da se pozdravim, večeras ćemo se videti na malo duže.“ Mahnuvši rukom Fransoa Tavernije se udaljio, pozdravivši još nekoliko osoba pre nego što je napustio salu. „Ne mogu da ga smislim. Mora da nisam dobro razumela: nisi ga valjda pozvao večeras?“ „Jesam, već je nekoliko puta rekao da želi da pozdravi Kamij.“ „E pa, večeras će biti veselo.“


„Nepravedna si, on ume da bude prijatan i zabavan.“ „Teško, on je običan prostak. Sita sam ovog mesta, hajdemo odavde!“ Napolju se vreme pokvarilo, sunce je zašlo, a nebo se naoblačilo. „Kao da će pasti sneg“, rekao je Loran, krenuvši prema kolima ministarstva, koja su se upravo zaustavila uz ivičnjak. „Da, hajdemo kući, hladno mi je.“ „Ne čudi me, nisi dovoljno toplo odevena. Uđi brzo u kola.“ Smestivši se pored nje, pokrio ju je svojim mantilom i obgrlio rukom oko ramena. Nekoliko trenutaka su se vozili ćutke. „Univerzitetska ulica, molim.“ „Čvrsto me zagrli, tako mi je toplije“, kazala je, naslanjajući mu glavu na rame. Sklopljenih očiju, Lea je osećala da nemir sličan njenom obuzima i mladića. Uskoro nije mogla više da izdrži. „Poljubi me!“ Loran je pokušao da izbegne njene pružene usne, ali ga je Lea, polako, čvrsto privukla. Nije se više opirao. Zaboravljajući Kamij i vozača, njegova se usta spustiše žudno na te napasničke usne, dok se vreme zaustavilo. Kad je uspeo da se otrgne kola su već klizila Univerzitetskom ulicom. „Pred kojim brojem da zaustavim, poručniče?“, pitao je tihim i zbunjenim glasom vozač. „Ovde! Stanite!“ Lea ga je u tišini posmatrala, likujući. Kao neka životinjica, pomislio je Loran, nastojeći da se pribere i popravljajući kosu vrhovima prstiju. Automobil se zaustavio. Ne čekajući da joj vozač otvori vrata, Lea je izašla, sa šeširom u ruci. Loran ju je otpratio do vrata. „Izvini za ono od malopre.“ „Zašto se izvinjavaš? Bilo je vrlo prijatno! Ne pravi takvo lice, nije katastrofa biti zaljubljen. Do viđenja do večeras, ljubavi!“ Poručnik D’Aržila ostao je trenutak nepomičan pred vratima koja su se zatvorila. Iako je otac navaljivao da se spremi na vreme, Lea je stigla sa dvadeset minuta zakašnjenja na prijem koji su u njihovu čast priredili Loran i Kamij. Prvi put je obukla dugu pripijenu haljinu od crnog satena, koju je kupila odmah po dolasku. Kad je Pjer Delmas ugledao ćerku tako obučenu, kao da joj druga, sjajna koža prianja uz telo, dok su ramena i ruke koje su izranjale iz haljine delovale još belje, uzviknuo je: „Ne možeš ići tako obučena.“ „Ali, tata, takva je moda, sve žene nose ovakve haljine.“ „Može biti, ali ona nije prikladna za mladu devojku. Svući je!“ Leine oči su potamnele, a usta se stisnula. „Nemam drugu haljinu. Ići ću u njoj, ili neću uopšte ići!“ Znajući svoju ćerku, Pjer Delmas je shvatio da je ništa ne može naterati da se predomisli. „Barem stavi šal!“ „Imam nešto bolje. Vidi šta mi je tetka Albertin pozajmila - jaknu od crne lisice.“ Duge dijamantske naušnice, koje je pozajmila od tetke Liz, upotpunile su toaletu i činile da joj potiljak, na koji je podigla kosu, deluje još nežnije. Mlada sobarica ih je uvela u garderobu pretrpanu kaputima. Uprkos očevom besnom pogledu, Lea je ostavila kaputić od crne lisice. Kad je ušla u salon, nemarnog držanja i pod ruku sa ocem, noseći u drugoj ruci pletenu torbicu od crnih i belih perli, svi pogledi usmerili su se prema njoj. „Lea, kako si lepa!“, uzviknula je Kamij, odevena u dugu jednostavnu haljinu od crnog krepa, sa nabranom suknjom i belim gornjim delom, pristojno zakopčanim kamejom, sa rukavima do lakta.


„Imam iznenađenje za tebe. Vidi ko je došao!“ „Raule! Žane!“ Kao devojčica, bacila se u zagrljaj braći Lefevr u uniformama. „Kakva sreća! Šta radite u Parizu?“ „Bili smo na odsustvu“, reče Raul. „Vraćamo se na front“, objasnio je Žan. „Voz polazi tek sutra ujutru, pa smo navratili do Kamij i Lorana, i oni su nas pozvali da dođemo večeras.“ „Hteli smo da te posetimo, ali Kamij nam je rekla da ćeš doći ovamo i da bi trebalo da te iznenadimo.“ „Kakva divna zamisao!“, uzviknula je Lea, uputivši Kamij blistav osmeh. „Dođi da te predstavim prijateljima!“ Lea se pozdravila sa: generalom, pukovnikom, akademikom, čuvenim piscem, poznatim slikarom, jednom lepom ženom, dve gospođe u godinama i... Fransoom Tavernijeom. „Opet vi!“ „Kakav ljubazan doček! Po tome prepoznajem vaš ljupki karakter.“ Lea mu nevaspitano okrenu leđa. „Pozadina je isto toliko lepa kao i prednja strana.“ Ona se hitro okrete. „Prestanite s tim prostaklucima!“ „Draga moja, kad žena nosi takve haljine ne čini to zato da bi muškarci zapazili boju tkanine. Zar ne mislite tako? Pitajte našeg dragog Lorana d’Aržilu.“ „Šta bi to trebalo da me pita?“, pitao je Loran, zastajući kraj njih. „Gospođica Delmas brine da li joj haljina dobro stoji, i da li vam se sviđa.“ „Veoma“, promucao je Loran. „Mislim da me Kamij nešto zove“, rekao je i udaljio se. „Neotesanko!“, rekla je Lea Tavernijeu, a on se nasmejao, dok im je general prilazio. „Pa, Tavernije, uspeli ste?“ „Još nisam, generale.“ Lea se uputila prema stolu s hladnim narescima, gde su Raul i Žan Lefevr nešto naveliko raspravljali s njenim ocem. „Razgovarali smo o kući“, rekao je Raul. „Kad se vi vraćate?“ „Mislim da ću još ostati, hoću da pohađam predavanja na Sorboni. Tata, da li si telefonirao mami?“ „Jesam.“ „Slaže li se?“ „Kaže da je na Sorboni školska godina već odavno počela, ali da možeš ostati još dve nedelje, ako se tetke slažu.“ „Naravno da će se složiti! Hvala, tata! I ti ćeš ostati?“ „Ne mogu, otputovaću kroz dva dana.“ Raul je pružio Lei čašu šampanjca i odveo je u stranu. „Ne bi smela da ostaješ ovde. Rat će se nastaviti, moglo bi biti opasno.“ „Misliš da će Nemci stići do Pariza? Pa vi ćete ih zaustaviti. Zar nismo brojniji?“ „To nema veze, oni su bolje opremljeni, oružje im je bolje od našega, a avijacija jača.“ „Možda, ali vi ste hrabriji.“ Raul je odmahnuo glavom. „Znaš, hrabrost protiv tenkova...“ „Slušaj, srećna sam što te vidim, nemoj da kvariš ovo veče!“ „U pravu si, pijmo za pobedu i tvoju lepotu.“


Lea, Raul i Žan pošli su prema maloj prostoriji s dvokrilnim vratima koja su se otvarala prema salonu, u kome su se okupili gosti. Zidovi su tu bili prekriveni knjigama, vatra je gorela u belom mermernom kaminu, na kome je stajao krasan bronzani kip: konj i konjanik koje su napali vukovi. Lea je sela u jednu od dve fotelje sa bočnim naslonima za glavu, koje su stajale s obe strane kamina. Mladići su se smestili do njenih nogu. Troje mladih je, ćuteći, gledalo u sjajan plamen. Osećali su prijatnu toplotu, a pucketanje cepanica ih je uspavljivalo. Fransoa Tavernije ih je neko vreme posmatrao, oslonjen na dovratak, sa čašom šampanjca u ruci. Osećao je nagonsku naklonost prema braći, čija je hrabrost bila jednostavna i očigledna. Zabavljao se posmatrajući ih tako očigledno zaljubljene u Leu, koja je očijukala s obojicom, pitajući se šta bi se desilo da ona izabere jednog od njih. Lea se protegnula, srećno mrmljajući. Ruke, ramena i lice okrenuto vatri obasjavala joj je zlatasta svetlost. Čista linija njenog profila ocrtavala se na svetloj pozadini, dok su joj crte lica ostale u senci. Zatim je nagnula glavu napred, otkrivajući potiljak, koji je pozivao na poljubac, ili ujed. Fransoa Tavernije tako je naglo prineo čašu ustima da je prosuo malo šampanjca po besprekornom smokingu. Morao je da dobije tu devojku. Nije se sećao da je ikada ovako žestoko želeo neku ženu. Šta ona ima više od ostalih? Naravno, lepa je, čak vrlo lepa, ali još je dete, svakako je nevina devojka. On se užasavao nevinih devojaka, koje su uvek tako glupo sentimentalne i neizbežno plaču nad izgubljenim devičanstvom. Ona je, međutim, delovala drugačije. Još mu je u ušima odjekivao njen glas kad je izjavila ljubav onom blesavom Loranu. Da je njemu tako nešto rekla, bacio bi je na divan ili odvukao u obližnji senik. Bio je siguran da bi joj se to dopalo: bockanje sena na nežnoj koži. Ud mu se ukrutio... jednog dana biće njegova. Lea se okrenula prema vratima i uhvatila žarki pogled kojim ju je posmatrao. Nimalo se nije varala oko prirode tog pogleda. Volela je takve uporne, naglašene, nedvosmislene muške poglede. Mada je mrzela čoveka koji ju je tako gledao, osetila je nagli drhtaj zadovoljstva koji ju je naterao da stisne nogu uz nogu. Taj kratki pokret nije izmakao Tavernijeu, pa se nasmešio, kao zadovoljni mužjak. Leu je izazvao njegov osmeh, a nije znala da se iza njega kriju dublja osećanja. „Šta ste se tu ukipili?“ „Gledam vas.“ Žestina tog odgovora još ju je više razdražila i ustala je proračunato usporeno. „Dođite!“, rekla je braći Lefevr. „Ni ovde nemamo mira.“ Uputila se u salon ne čekajući ih. Dok je prolazila pored Fransoe Tavernijea, on je zadrža, zgrabi za ruku i reče napetim glasom: „Ne volim kad se sa mnom tako postupa.“ „Moraćete na to da se priviknete, ako se kojom nesrećom opet sretnemo. Pustite me!“ „Pre toga dozvolite da vas posavetujem... da,... znam da vas ne zanima. Nemojte ostati u Parizu, ubrzo će biti opasno.“ „Svakako se varate, ne može biti tako opasno čim ste vi ovde, umesto da ste na frontu kao svi muškarci dostojni tog imena.“ Pobledeo je zbog uvrede, crte su mu otvrdnule, a pogled postao opak. „Da niste devojčica, lupio bih vas šakom posred lica.“ „Žene su, nesumnjivo, jedini neprijatelji s kojima umete da se borite. Pustite me, boli me!“ Bez nekog naročitog razloga prsnuo je u glasan smeh, koji je nadjačao buku razgovora, i pustio joj ruku, na kojoj je ostao crveni trag. „U pravu ste, žene su jedini protivnici kojima sam dorastao, a moram priznati da nisam uvek pobednik.“ „Čudi me da se to uopšte može desiti.“ „To ćete još videti.“


„Nema tu šta da se vidi, gospodine.“ Lea se pridružila domaćici, koja je ćaskala s jednom gošćom. „Čini se da naša prijateljica ima neki obračun s Tavernijeom“, rekla je ta lepa mlada žena. Lea je pogledala u nju oholo, kao što je radila kad bi joj neko postavio nezgodno pitanje, mada je majka uzalud nastojala da je odvikne od toga. „Ne znam o čemu govorite.“ „Gospođa Milštajn dobro poznaje gospodina Tavernijea i govorila je o njemu samo pohvalno“, požurila je da kaže Kamij. Lea nije odgovorila već je čekala nastavak, skoro neuljudno ravnodušno. „Moj otac i muž osećaju veliko poštovanje prema njemu. On mi jedini pomaže da za njih isposlujem dozvolu da napuste Nemačku.“ „Zašto žele da odu iz Nemačke?“, pitala je Lea, nehotično radoznalo. „Zato što su Jevreji.“ „Pa šta onda?“ Sara Milštajn je pogledala izazovnu i detinjastu devojku u pripijenoj haljini od crnog satena, i videla sebe kako pre nekoliko godina ulazi u otmeni berlinski kabare, pod ruku s ocem i mladim mužem, prvi put obučena u belu satensku haljinu. Prepoznavši njenog oca, svetski poznatog dirigenta Izraela Lazara, šef sale im je pohitao u susret i ponudio najbolji sto. Pošli su za njim, kad im je put preprečio visok plavokos čovek crvenog lica u uniformi SS-a, sa čašom konjaka u ruci, koji se obratio njenom ocu. „Izrael Lazar?“ Njen otac je stao, nasmešio se i naklonio u znak pozdrava, na šta je čovek uzviknuo: „To je jevrejsko ime...“, U velikoj crveno-crnoj sali zamro je svaki razgovor, čuo se samo klavir, koji je naglašavao napetu tišinu. Šef sale je pokušao da se umeša, ali ga je oficir tako jako odgurnuo nadlanicom da je pao, sudarivši se s jednim kelnerom. Nekoliko žena je zavrištalo. Oficir je zgrabio Izraela Lazara za okovratnik smokinga i skresao mu u lice da ne voli Jevreje. Sarin muž se umešao, a oficir ga je oborio udarcem u glavu. „Zar ne znate da u ovoj zemlji ne volimo Jevreje? Smatramo ih bezvrednijim od pasa? Smatramo da je samo mrtav Jevrejin dobar Jevrejin!“ Glasovi su se utišali. Oko Sare se sve okretalo. Začudila se što je bila više iznenađena nego uplašena, i zapažala je pojedinosti koje nisu imale veze s onim što se zbivalo: haljinu koja je dobro stajala visokoj plavuši, lepu bisernu ogrlicu na sedokosoj gospođi, igračice koje su se okupile pored crvene zavese i koje su imale lepe noge. Čula je svoj vrisak: „Tata!“ Vojnici koji su pratili oficira okupili su se oko nje govoreći da nije loša za Jevrejku. Jedan je pružio ruku prema njenoj beloj haljini. Kao u nekom mučnom snu, čula je paranje tkanine. Muž je, došavši sebi, pohitao ka njoj. Neko mu je razbio bocu o glavu. Polako se srušio, lica oblivenog krvlju. Njena bela haljina obojila se u crveno. S nevericom je oborila glavu, ne pokušavajući da pokrije gole i umrljane grudi. Sa čuđenjem se zagledala u svoje ruke, a onda je jauknula. „Umukni, prljava Jevrejko!“ Sadržaj čaše sa konjakom presekao je njen krik, paleći joj oči i nozdrve. Pozlilo joj je od mirisa alkohola, nagnula se napred i povraćala u dugim mlazevima. Nije ni videla odakle je došao udarac. Vrh čizme ju je pogodio u stomak i odbacio. „Prljava drolja, još se ispovraćala po meni!“


Od tog trenutka sve je bilo zbrkano: njen muž leži u sopstvenoj krvi, ona ispružena usred bljuvotine, otac koga vuku za belu kosu, koja se boji u crveno, zvuk pištaljke, sirene i poslednje reći koje je čula kad su se vrata kola hitne pomoći zatvorila za njom. „Nije ništa, to su Jevreji...“ „Pa šta onda?“, ponovo je pitala Lea. „Onde ih zatvaraju u logore, muče i ubijaju“, rekla je blagim glasom Sara Milštajn. Lea je pogledala u neverici, ali je videla istinu u tamnim očima. „Oprostite mi, nisam znala.“


POGLAVLJE 9. Sutra je Loran probudio Leu telefonom, i zamolio je da ruča sa njim u restoranu Klozeti de Lila. Nije sumnjala u to da će joj u toku dana on postati ljubavnik. Brižljivo se doterala, odabravši rublje od crvenkaste svile, obrubljeno bledoružičastom čipkom. Kako je bilo hladno, obukla je crnu vunenu haljinu, s okovratnikom od belog pikea, u kojoj je izgledala kao učenica. Očetkala je kosu i pustila da joj pada na ramena, zaključujući da taj zlatni oblak pravi fini kontrast pristojnoj odeći. Uzela je mantil od crnog sukna, koji joj je sašila krojačica u Langonu, i posle nekoliko pokušaja, odustala od šešira. Poranila je, pa je pešice krenula uz Bulevar Sen Mišel. Od šetnje su joj se zarumeneli obrazi, pa je sva blistava ušla u restoran. Mesto joj se odmah dopalo, s jednostavnim drvenim oplatama, klupama presvučenim somotom i kelnerom koji je tresao blistavu posudu za mešanje pića. Mantil je prepustila garderoberki. Loran je čekao u baru, zabrinutog izgleda, čitajući Figaro. Primetio je Leu tek kada je sela preko puta njega. „Zar nisu dobre vesti?“ „Lea, oprosti“, rekao je, učinivši pokret kao da ustaje. „Samo ti sedi. Dobar dan i radujem se što te vidim.“ „Dobar dan. Želiš li da popiješ nešto?“ „Isto što i ti.“ „Kelner, porto, molim vas.“ Lea ga je pomno gledala, unapred se podvrgavajući njegovim željama. Prišao im je šef sale. „Gospodine, sto vas čeka. Hoćete li odmah da sednete?“ „Da, bićemo mirniji nego ovde. Donesite čašu za gospođicu.“ Čim su se smestili kelner je doneo porto, a šef sale im je pružio jelovnik. „Danas je, gospodine, dan bez mesa i kolača“, rekao je tako žalosno da je Lea zamalo prasnula u smeh. „Ali, imamo izvrsnu ribu.“ „To će biti odlično. Hoćeš li malo ostriga za početak? To su poslednje, a ovde su uvek izvrsne.“ „Slažem se“, rekla je Lea, prinoseći čašu porta ustima. Po savetu kelnera koji je doneo vino, Loran je uzeo merso, s ravnodušnošću čudnom za vinogradara. „Kako samo umorno i ravnodušno izgleda“, zapazila je. „Zar nešto nije u redu?“ Loran ju je pogledao kao da želi da upamti svaku njenu crtu. Zbog njegovog zanesenog pogleda, Lea je prosto cvetala od sreće. „Vrlo si lepa... i vrlo jaka.“ Leine obrve se upitno podigoše. „Da, vrlo si jaka“, nastavio je, „ideš, ne postavljaš pitanja, stremiš za svojim željama. Ti si kao životinjica bez moralnog osećanja, bez brige za posledice po tebe ili po druge.“ Šta li hoće da kaže? Bolje bi bilo da kaže da je voli, a ne da se gubi u filozofskim razmišljanjima. „Ja nisam kao ti. Hteo sam da te vidim da bih ti rekao tri stvari, i nešto te zamolio.“


Doneli su vino, a zatim i ostrige. Ljubav joj nije kvarila apetit, pa je proždrljivo navalila na školjke. Razneženog pogleda, Loran je ućutao i posmatrao je, zaboravljajući na jelo. „Bio si u pravu, božanstvene su. Zar nećeš da jedeš?“ „Zapravo i nisam gladan. Hoćeš li moj deo?“ „Mogu li?“, pohlepno je pitala, a to je izazvalo osmeh na Loranovom umornom licu. „Šta si hteo da mi kažeš?“ „Večeras odlazim.“ „Večeras...!“ „U ponoć. Moram da se pridružim puku u Ardenima.“ Lea je odgurnula tanjir s ostrigama, a oči su joj se odjednom ispunile strahom. „Očekuje se nemački napad.“ „Naši vojnici će ga odbiti.“ „Voleo bih da mogu u to da verujem kao i ti.“ „Govoriš kao Fransoa Tavernije.“ „Tavernije je čovek koji je svakako najbolje obavešten o onome što se dešava. Nažalost, u štabu generala Gamlena ga ne slušaju.“ „To me ne čudi. Ko bi imao poverenja u njega? Šta si još hteo da mi kažeš?“ Ne gledajući devojku, Loran je u jednom dahu rekao: „Kamij očekuje dete.“ Potresena, Lea je zatvorila oči i grčevito se uhvatila za sto. Očajan zbog patnje koju joj je naneo, zabrinut zbog bledila koje joj se pojavilo na licu i njenih zgrčenih prstiju, Loran je spustio ruku na Leine ledene šake. „Lea, pogledaj me!“ Nikada neće zaboraviti taj povređeni pogled. Jedna jedina suza kliznula je niz njen nežni obraz i izgubila se u uglu usana, a zatim se izlila i potekla, ostavljajući vlažni trag na vratu. „Ne plači, ljubavi. Hteo sam da ti kažem da te volim.“ Šta je to rekao? Da je voli...! Pa onda još ništa nije izgubljeno! Zašto plače? Kamij očekuje dete. Baš lepo, zbog toga će nekoliko meseci biti ružna, a ona će... Ovo nije trenutak da se nagrdi suzama. On je voli. Malopre joj je to rekao. Život je ipak lep. Prasnula je u smeh i obrisala oči salvetom. „Ako me voliš, sve drugo nije važno. Svejedno mi je što Kamij očekuje dete, ja želim tebe.“ Pogledao je u nju s umornim osmehom, misleći kako će joj teško objasniti da je njihova ljubav bezizgledna. Već je sebi prebacivao reči koje je smatrao izdajom Kamij. „Reci mi ponovo da me voliš.“ „To što te volim ili ne volim ne menja ništa među nama. Ja sam u braku sa Kamij.“ „To me ne zanima, znam samo da te volim i da ti mene voliš. Oženjen si, pa šta onda? To nas neće sprečiti da vodimo ljubav.“ Kako je delovala poželjno izgovarajući te izazovne reči, čije značenje verovatno zapravo i ne zna. No Lein predlog mu je jasno pokazao da je on taj koji je naivan. „Hajdemo u hotel! Ima ih dosta na Monparnasu.“ Pocrveneo je, ne verujući svojini ušima, i trebalo mu je vremena da joj odgovori. „Nema ni govora o tome.“ Leine oči se zaokrugliše. „Ali zašto, pa ja sam ti to predložila?“ „Zaboraviću da sam to čuo.“ „Ti ne znaš šta hoćeš. Želiš me, a ne usuđuješ se da to sebi priznaš. Baš si bedan.“ Loran ju je posmatrao tužno, sav smožden.


Pred njima se hladilo jelo, riba koju nisu ni probali. „Gospođice, zar vam nije prijalo? Želite li nešto drugo?“ „Ne, ovo je odlično. Dajte račun!“ „Dobro, gospodine.“ „Sipaj mi još vina.“ Prividno opušteno, mada je bila očajna, Lea je polako ispijala vino. „Šta si hteo da me zamoliš?“ „Ionako nećeš prihvatiti.“ „To ću ja odlučiti. O čemu je reč?“ Uzdahnuvši, Loran je odgovorio: „Hteo sam da te zamolim da paziš na Kamij. Lekar je rekao da će biti teška trudnoća, i želi da ona ostane u krevetu do porođaja.“ „Lepo što si pomislio na mene“, kazala je Lea ironično. „Zar nema nikoga ko bi se brinuo za nju?“ „Ne, imala je samo brata, a sada ima samo mog oca i mene.“ „Zašto je ne pošalješ na Roš Blanš?“ „Lekar se boji da bi taj put bio naporan.“ „A ti se ne bojiš da ostaviš trudnu voljenu ženu u rukama suparnice, da i ne govorimo o Nemcima, koji će uskoro stići do Pariza, ako je verovati tvojim rečima i onome što je rekao tvoj prijatelj Tavernije.“ Loran je zario lice u ruke. Taj ojađeni pokret dirnuo je Leu, pa se nasmešila zbog ovakvog ponašanja čoveka koga je volela. „U redu, brinuću se za tvoju porodicu.“ Loran je, vlažnih očiju, podigao pogled pun neverice. „Prihvataš?“ „Rekla sam ti. No, nemoj misliti da ćeš se tako lako izvući. Volim te, i učiniću sve da zaboraviš Kamij.“


POGLAVLJE 10. Ni osam dana posle Loranovog odlaska Lea još nije bila sigurna kom se nagonu onda pokorila. Posebno je mrzela Kamijin topli doček, kad je popustila pred njenim upornim pozivima i otišla da je poseti. Kamij je bila u spavaćoj sobi, opružena na postelji. Kad je Lea ušla htela je da ustane, ali ju je vrtoglavica sprečila u tome. Ispružila je ruke prema gošći. „Draga, tako sam srećna što te vidim.“ Lea je sela na ivicu kreveta i, uprkos odbojnosti koju je osećala, mogla je samo da joj uzvrati poljupce. S pakosnom radošću primetila je njeno poružnelo lice i podočnjake. „Loran ti je kazao za bebu?“, upitala je pocrvenevši, stežući grozničavom rukom Leinu šaku, koja se bezvoljno prepuštala. Lea joj je to ćutke potvrdila. „Kazao mi je da si pristala da se brineš za mene. Kako da ti zahvalim? Veoma si dobra. Tako sam sama otkako je on otišao. Kad ne mislim na njega mislim na mog jadnog brata, koji je tako glupo poginuo. Drhtim za dete koje nosim... Sramota me je, ali tebi mogu sve da kažem, zar ne...? Bojim se, strašno se bojim da ću se namučiti i umreti.“ „Ne budi glupa, ne umire se na porođaju.“ „Imaš pravo, izvini.“ „Imaš li vesti od Lorana?“ „Imam. Dobro je. Na frontu je sve mirno. Ne zna kako da zabavi ljude, koji provode vreme u kartanju i piću. Jedina mu je radost što je opet sa svojim konjima. U poslednjem pismu ih je sve detaljno opisao: Grmušu, Vragolana, Vazidua i Tajanstvenog.“ Neko je zakucao na vrata, i ušla je sobarica najavljujući lekara. Lea je to iskoristila da se pozdravi, uz obećanje da će sutra ponovo doći. Sledećeg dana, kao što je i obećala, pošla je da obiđe Kamij. Vreme je bilo prekrasno. Kao da su svi Parižani izašli na ulice, toliko ih je bilo po trotoarima predgrađa Sen Žermen i na terasama kafana. Na raskršću uličica Bak i Sen Žermen saobraćaj je bio zaustavljen. Šoferi su bučno trubili, više iz zadovoljstva što mogu da prave buku nego zbog nestrpljenja što čekaju. Tog lepog majskog dana svi su delovali srećno i opušteno. Da nije bilo toliko vojnika i oficira u uniformi, niko ne bi verovao da je zemlja u ratu. Prolazeći pored knjižare Galimar na Bulevaru Raspaj, Lea je ušla da kupi neku knjigu za Kamij. Kako ništa nije znala o njenom ukusu, u nedoumici je posmatrala mnoštvo izloženih knjiga. „Mogu li da vam pomognem, gospođice?“ Čovek koji ju je oslovio bio je obučen u otmeno svetio odelo, dosta visok, širokog, malo podbulog lica i tamnoplavih očiju, sa dugim gustim trepavicama, koje su mu davale pomalo ženski izraz. Njegove crvene usne bile su lepo oblikovane. Mahinalno je popravio žutu leptir-mašnu sa zelenim tačkicama. Misleći da je prodavač, Lea je odgovorila: „Svakako, tražim nešto zabavno za bolesnu prijateljicu, ali ne znam šta voli.“ „Odnesite joj ovo, sigurno će joj se dopasti.“


„Luj Ferdinan Selin: Škola za leševe... mislite? Zvuči mi nekako jezivo.“ „Očigledno“, kazao je on, jedva se uzdržavajući od ironičnog smeha. „Selin je autor koji odgovara deprimiranoj osobi. Lako se čita, neponovljiv je, a komična i uzvišena misao svrstava ga među vodeće pisce našeg vremena.“ „Zahvaljujem, gospodine, uzeću ovu knjigu. Koliko vam dugujem?“ „Ne znam, to će vam reći blagajnica. Izvinite, moram da krenem.“ Uzeo je sa stola sivi filcani šešir i pozdravio Leu malim naklonom. „Kupićete tu knjigu, gospođice?“ „Da, preporučio mi je gospodin koji je upravo otišao. Da li je dobra?“ „Ako vam je gospodin Rafael Mal preporučio, može biti samo dobra“, potvrdila je devojka, sa širokim osmehom. „Da li je on vlasnik knjižare?“ „Ne, nije. Gospodin Mal je jedan od naših najrevnosnijih posetilaca. Veoma je obrazovan i bolje nego iko poznaje savremenu književnost.“ „Čime se bavi?“ „Ne zna se tačno. Čas ima mnogo novca, čas pozajmljuje od svih. Zanima se za slike, za umetnička dela i verujem za stara izdanja knjiga. Takođe je i pisac. Objavio je dve zapažene knjige u biblioteci N.R.F.“ Lea je platila i izašla, još pod utiskom tog čudnog susreta. S paketićem u ruci krenula je Bulevarom Raspaj. Kad je stigla pred automobilski ulaz Kamijine kuće, neki čovek je upravo izlazio. Prepoznala je Tavernijea. „Šta radite ovde?“ „Bio sam u poseti gospođi D’Aržili“, kazao je, skidajući šešir. „Ne verujem da se tome obradovala.“ „Varate se, draga moja, ona veoma voli moje društvo. Misli da sam zabavan.“ „To me ne čudi od nje. Uvek pogrešno procenjuje ljude.“ „Ne sve... samo neke... kao vas“, rekao je, gledajući je zamišljeno. „Šta time hoćete da kažete?“ „Da vas ne vidi takvu kakva ste, jer vas voli.“ Lea je slegla ramenima, kao da je htela da kaže: „Baš me briga!“ „E pa da, ona voli ženu koja se zarekla da će joj oteti muža. Da li je tako, na to ste se zarekli u toj lepoj glavi?“ Lea je pocrvenela, ali je savladala bes. Slatkim glasićem odgovorila je, nedužno se smeškajući: „Kako možete da pričate takve strahote? To je već odavno zaboravljeno. Loran je samo prijatelj koji mi je pre odlaska poverio ženu.“ „Kao da vam to nije drago?“ Lea se nasmejala, mladalački i iskreno. „Tu ste u pravu. Kamij interesuju samo dosadne stvari.“ „A vas?“ „Ja želim sve da upoznam i vidim. Da mi tetke ne nadgledaju izlaske i da mladići nisu mobilisani, izlazila bih svake večeri, išla bih u čuvene restorane, na ples u kabare i provodila sate po barovima.“ „To je sjajan program. Šta kažete na to da dođem po vas oko sedam? Mogli bismo negde da popijemo nešto, da odemo u varijete, pa na večeru, a na kraju u kabare, ili da slušamo ruske pesme.“ Na ovo nabrajanje raznih zabava Lea je razrogačila oči kao dete koje slavi prvi Božić. Fransoa Tavernije morao je nadljudski da se napregne da je ne zagrli, toliko mu se sviđao njen loš karakter, pohlepa za životom i čulnost koja je iz nje izbijala.


„To bi bilo divno, tako se dosađujem.“ Ovo priznanje koje su njena lepa usta izrekla tužnim glasom skoro je nadvladalo Tavernijeovu odluku, pa je prikrio nemir glasnim smehom. bɹo˙pɐo‫ן‬uʍopuɐʞ‫ן‬ɐq „Pravi vučji smeh“, mislila je Lea, „isti je kao i ostali, radiću s njim šta god budem htela.“ „Znači, dogovorili smo se, doći ću po vas u sedam. U međuvremenu ću telefonirati vašim tetkama i zatražiti njihovu dozvolu. „A šta ako odbiju?“ „Znate, lepotice, da me nikada nijedna žena nije odbila kad sam nešto tražio“, kazao je s ironijom, koju je Lea protumačila kao uobraženost. „Videćemo šta će tetke reći kad se vratim kući.“ Ova promena raspoloženja nije promakla Fransoi Tavernijeu, pa se rastao od nje pitajući se da li je to njen smisao za humor. Kad je Lea ušla u veliku belu i žutosmeđu sobu, Kamij je stajala kraj prozora, čela naslonjenog na staklo. Bila je obučena u kućnu haljinu od svetloružičastog satena i stopila se sa bojom zidova i tepiha. Okrenula se kad su se vrata zatvorila. „Što si ustala?“, pitala je Lea. „Mislila sam da bi trebalo da ležiš“ „Nemoj da me grdiš, osećam se mnogo bolje. Bio je gospodin Tavernije, pa me je oraspoložio.“ „Znam, srela sam ga u hodniku.“ „Zabrinuo se za nas i misli da bi trebalo da odemo iz Pariza. Kazala sam mu da se nepotrebno brine i da je na frontu mirno. Tako je mirno da je general Hancinger pozvao ceo Pariz u glavni štab na svečanu predstavu.“ „Otkud to znaš?“ „Loran mi je o tome pisao u pismu koje sam danas dobila.“ „Kako je on?“ „Odlično, poručuje da te poljubim i kažem ti da bi se radovao da mu napišeš koju reč. Imaš li vesti od roditelja?“ „Da, mama traži da se vratim.“ „Oh!“, zaječala je Kamij svalivši se u fotelju. „Ne brini, rekla sam da te neću ostaviti samu i da sam ti potrebna.“ „Stvarno je tako. Malopre sam rekla gospodinu Tavernijeu da me tvoje prisustvo umiruje i daje mi hrabrosti i snage.“ Lea nije odgovorila, već je pozvonila sobarici. „Pomozite gospođi da legne. Moraš da se odmaraš, Kamij. O, skoro sam zaboravila. Donela sam ti knjigu.“ „Hvala ti što si mislila na to. Čija je?“ „Nekog Selina. Kazali su mi da je veliki pisac.“ „Selin...! Da li si čitala neku njegovu knjigu?“ „Ne, a ti?“ „Probala sam, ali govori o nečemu što je toliko okrutno, strašno...“ „Mora da si pobrkala: neki Rafael Mal me je uveravao da je ta knjiga veoma zabavna.“ „Kako si rekla da se zove?“ „Rafael Mal.“ „Shvatam, narugao ti se. To je gnusno stvorenje koje zaprlja sve čega se dotakne i kome je najveće zadovoljstvo da nanosi bol drugima, naročito prijateljima.“ Ova žestina iznenadila je Leu. Nikada nije čula Kamij da tako grubo govori o nekome. „Šta ti je uradio?“


„Meni ništa, ali doveo je do očajanja, pokrao i izdao osobu koju smo Loran i ja veoma voleli.“ „Znam li ja tu osobu?“ „Ne znaš.“ Kad je Lea stigla u Univerzitetsku ulicu, dostavljač je doneo tri velika buketa ruža, zbog kojih su Liz i Albertin ushićeno uzvikivale: „Kakva divota!“ „Tako otmeni ljudi kao gospodin Tavernije više ne postoje!“ Lea je smatrala divnim dve stare gospođice, koje ne samo što su celog veka bile zajedno već se nisu rastajale ni na jedan dan. Bilo je prirodno što je pet godina starija Albertin bila glava porodice i ostala da upravlja imanjem koje su ostavili roditelji. Čvrstom rukom je vladala poslugom, odlučivala o putovanjima i poslovima koje je trebalo obaviti. Mogla se nazvati odlučnom ženom. Liz je od početka rata neprestano strahovala, loše je spavala, trzala se na najmanji šum i stalno držala gas-masku pored sebe. Nije izlazila a da je ne obesi o rame, čak ni kada je išla na misu u Svetog Tomu Akvinskog, ili u posetu prijateljici sa druge strane ulice. Čitala je sve novine i slušala sve radio programe, počev od Radio Pariza do Radija 37, od pariskih programa do programa Il de Frans. Kofere je držala spakovane još od napada na Poljsku. Navaljivala je na sestru dok nije prodala njihov divni stari reno s karoserijom Artura Bulonja i kupila porodični i veći vivastela gran spor. Posle nekoliko vožnji, da bi se Albertin, koja je jedina vozila, upoznala s novim kolima, odvezle su ga u garažu u predgrađu Sen Žermen, gde su vlasnika zadužile da održava vozilo u dobrom stanju. Da je i hteo na to da zaboravi, podsetila bi ga Liz, koja je dolazila svake nedelje da sve proveri, sa gasmaskom o ramenu. „Lea, dete, dragi gospodin Tavernije te je pozvao na koncert koji se daje u korist ratnih siročića.“ „Da li ste pristale?“, pitala je Lea, uzdržavajući se od smeha zbog te Tavernijeove laži. „Naravno, kad je dobrotvorno delo u pitanju možeš da izađeš iako si u žalosti“, potvrdila je Albertin. „A da li je to zaista pristojno?“, licemerno je pitala Lea, koja se sve teže uzdržavala da ne prasne u smeh. „Svakako. On je lepo vaspitan čovek, prijatelj raznih ministara i predsednika Republike. I tvoja prijateljica Kamij ga prima u kuću, a time je sve rečeno“, potvrdila je Liz. „Znači, ako ga Kamij prima, i ja mogu da izađem s njim bez problema?“ „Pogledaj ovu nežnu ružičastu boju!“, uzviknula je Liz pokazujući svoj buket. „Zar nećeš da pogledaš svoje ruže?“, pitala je Albertin, pažljivo savijajući papir u koji su bile umotane njene tamnožute ruže. Lea je skinula omot i otkrila divne bele ruže, sa crvenom ivicom latica. Između njih je bila udenuta koverta, koju je brzo zgrabila i gurnula u džep kostima. „Zbilja mislim da je gospođica Lea dobila najlepše cveće“, rekla je Estel, koja je ušla u mali salon s teškom kristalnom vazom punom vode. „Tetka, možete li mi pozajmiti jaknu od lisice?“ „Svakako, dušo. Estel će ti je doneti u sobu.“ Lea je završavala sa oblačenjem kad ju je zvuk zvona na ulaznim vratima naterao da se trgne. „Već?“, pomislila je. Visoko ogledalo na ormanu odražavalo je sliku kojoj se zadovoljno osmehnula. Tavernije je bio u pravu: ova haljina joj odlično stoji i ističe joj ten i liniju. Ipak se ljutila na sebe što je izašla u susret zahtevu iz pisamceta, koje je našla u ružama: „Obucite onu haljinu od pre neki dan, u njoj ste veoma lepi.“ Zapravo, nije ni imala izbora jer joj je to bila jedina dugačka haljina. Pre nego što je izašla iz sobe navukla je jaknu od crne lisice, da bi pred tetkama sakrila gola


ramena. Kada im se pridružila u malom salonu, gospođice su se grohotom smejale rečima Fransoe Tavernijea, koji je u smokingu stajao oslonjen na kamin. „Dobro veče! Lea, požurimo, ne smemo da dođemo posle predsednika.“ „Da, zbilja, požurite“, rekla je Albertin, na koju je ovo ostavilo utisak. Fransoa Tavernije otvorio je vrata jasnocrvenog bugatija koji je stajao pred zgradom. Miris kože u raskošnom automobilu bio je veoma prijatan. Auto je krenuo s potmulim brujanjem. „Kakva divna kola!“ „Bio sam siguran da će vam se dopasti. Trebalo bi ga iskoristiti jer više neće proizvoditi te čistokrvne ždrepce.“ „Zašto? Ljudi se sve više voze automobilima.“ „Imate pravo. Ali ovakvi primerci predstavljaju umetnost življenja koja će nestati u ratu...“ „Ne, večeras ne želim da slušam o ratu, ili ću istog časa da izađem.“ „Oprostite!“, rekao je, prinoseći njenu ruku usnama. „Kuda me vodite?“ „Ne sekirajte se, ne vodim vas na dobrotvorni koncert, kao što sam rekao vašim tetkama. Ali ne brinite zbog toga, sutra ćete u pariškim novinama moći da pročitate da je: ’Gospodin Fransoa Tavernije, savetnik u Ministarstvu unutrašnjih poslova, prisustvovao dobrotvornoj priredbi u Operi u pratnji čarobne i otmene gospođice Lee Delmas.’“ „Kako to?“ „U Figarou i Tanu imam neke prijatelje koji će mi učiniti tu malu uslugu. Šta kažete na to da nešto popijemo u baru Kupol i onda odemo da slušamo Žozefinu Bejker i Morisa Ševalijea u Pariškom kazinu? Tamo prave sjajne koktele.“ Lea je zaključila da je Žozefina Bejker predivna, ali joj se nije dopao Moris Ševalije. „Grešite, on u ovom trenutku predstavlja francuski duh.“ „Onda mi se očigledno ne sviđa taj duh, koji se sastoji od lukavosti, samozadovoljstva, masnih viceva i teške vulgarnosti.“ „Kakva ste vi čudna, temeljna i koketna devojčica. Kakva ćete žena postati? Baš bih voleo da vas gledam kako rastete.“ U velikom predvorju Pariskog kazina gomila se gurala ka izlazu, komentarišući predstavu koja se očigledno svima dopala. „Gladna sam“, rekla je Lea, obesivši se pratiocu o ruku. „Idemo, hteo sam da vas odvedem kod Monsenjera, ali nije bilo nijednog slobodnog stola, čak ni za mene. Rezervisao sam sto u Šeherezadi, gde nastupa Leo Marjan. Njihov ruski orkestar jedan je od najboljih u Parizu. Verujem da će vam se dopasti.“ Da li zbog kavijara, votke, šampanjca ili violina, tek Lea je osećala kako je nosi životna radost, glasno se smejala i naslonila glavu Tavernijeu na rame. On se zabavljao gledajući kako je razdragana od uživanja. Zatražila je od orkestra da svira lagani valcer, i bez oklevanja pozvala pratioca na ples. Bila je tako gipka i čulno dražesna da je ubrzo cela sala gledala u par koji je klizio po parketu. Fransoa Tavernije osećao je njeno uzbuđeno treperenje u svom zagrljaju. Stegao ju je malo jače, pa su se uskoro kao jedno telo kretali po prostoru za ples. Kad je muzika utihnula, nastavili su da igraju, zaboravljajući na ostale. Smeh i pljesak u dvorani vratili su ih nazad u stvarnost. Ne obazirući se na publiku, Tavernije je čvrsto držao Leu. „Dobro plešete“, rekla je ona ubeđeno. „I vi“, uzvratio je dok ju je pratio nazad do stola. „Kako je život lep! Volela bih da ga provedem ovako, pijući i plešući“, uzviknula je Lea pružajući praznu čašu.


„Dosta ste pili, devojčice.“ „Ne, hoću još!“ Fransoa Tavernije dao je znak šefu sale. Skoro istog časa pojavila se nova flaša šampanjca. Ispili su ga ćutke, nežno zaneseni melodijom Crne oči. „Poljubite me, želim da se ljubim.“ „Čak i sa mnom?“ „Čak i s vama.“ Uporno kašljucanje iza leđa omelo je njihov poljubac. Veoma bled mladić stajao je kraj stola sa šeširom u ruci. „Lorio! Šta želite, stari moj?“ „Mogu li da govorim s vama, gospodine, veoma je važno.“ „Izvinite za trenutak.“ Tavernije je pošao za njim i zaustavio se kraj bara. Nakon kratke i žive rasprave, vratio se Lei beizraznog lica. „Hajde, idemo!“ „Već? Pa koliko je to sati?“ „Četiri je sata. Tetke će vam se zabrinuti.“ „Ama neće, znaju da sam sa vama. Smatraju vas veoma pristojnim“, rekla je kidajući se od smeha. „Dosta je, moramo da idemo.“ „Ama zašto?“ Ne odgovorivši, bacio je na sto nekoliko novčanica, zgrabio Leu za ruku i naterao je da ustane. „Garderoba, dajte gospođin kaput!“ „Pustite me. Hoćete li najzad da mi objasnite šta se dešava?“ „Dešava se to, draga prijateljice“, kazao je promuklim glasom, „da u ovom času Nemci bombarduju Kale, Bulonj i Denkerk i iz vazduha napadaju Holandiju i Belgiju.“ „O ne...! Bože... a Loran...?“ Napeto lice Fransoe Tavernijea odjednom je postalo opako. U jednom trenutku odmeravali su se pogledima. Garderoberka je prekinula taj nemi sukob pomažući Lei da navuče jaknu od lisice. U povratku nisu progovorili ni reči. Kad su stigli pred zgradu u Univerzitetskoj ulici, Fransoa Tavernije otpratio je Leu do vrata. Dok je stavljala ključ u bravu prisilio ju je da se okrene, uzeo joj glavu u ruke i stao mahnito da je ljubi. Ona mu se pasivno prepustila. „Više ste mi se dopadali malopre.“ Ona nije odgovorila, mirno je okrenula ključ i polako zatvorila vrata za sobom. U tišini majske noći čula je otkucaje svog srca i buku motora koji se udaljavao. Kad je stigla u sobu, razbacala je odeću, uzela spavaćicu ostavljenu na razmeštenoj postelji i uvukla se među čaršave, navlačeći pokrivače preko glave. To nije bilo isto kao njen krevetac u dečjoj sobi u Montijaku, ali je ipak bilo nekakvo sklonište. Zaspala je dozivajući Lorana.


POGLAVLJE 11. „Albertin... Estel... Lea... Švabe dolaze, Švabe dolaze...“ Iz kuhinje se prva pojavila Estel ruku belih od brašna, zatim Albertin u jednostavnoj beloj vunenoj kućnoj haljini, s perom u ruci, i najzad raščupana Lea, sa jaknom od crne lisice prebačenom preko spavaćice. „Šta je, što vićeš?“, strogo je pitala Albertin. „Švabe su“, zajecala je Liz sva ojađena u ružičastoj kućnoj haljini, „napale Belgiju, sad su rekli na radiju.“ „Bože moj“, rekla je Estel prekrstivši se. Brašnjavi prsti ostavili su joj beo znak na čelu. „Nisam, znači, sanjala“, mrmljala je Lea. Albertin je prinela ruku grlu i nije rekla ništa. Telefon je dugo zvonio. Najzad je Estel podigla slušalicu. „Halo... ostanite na vezi, gospođo... gospođice Lea, za vas je.“ „Da, ja sam... Zovite doktora... Nema ga...? Dobro, u redu, smirite se, dolazim.“ Lea je objasnila da je Kamij pozlilo kad je čula radio, sobarica se izbezumila, a lekara nema. „Idem tamo!“, rekla je. „Hoćeš li da pođem s tobom?“, pitala je Albertin. „Nije potrebno, hvala. Estel, možete li mi doneti šolju kafe?“ Kad je Lea stigla, Kamij je već došla sebi. „Gospođice Lea, tako sam se uplašila, mislila sam da je gospođa umrla.“ „Hajde, Žozet, ćutite! Jeste li ostavili poruku za lekara?“ „Jesam, doći će čim se vrati iz bolnice.“ U sobi je bilo mračno, samo je mala lampa osvetljavala ugao postelje. Pazeći da ne udara o nameštaj, Lea je prišla bliže. Kamij je imala tako paćenički izraz da je Lea osetila sažaljenje prema njoj. Nagla se i nežno joj spustila ruku na ledeno čelo. Kamij je otvorila oči, ne prepoznajući je. „Ništa ne govori, doktor će brzo doći. Ja sam tu. Spavaj.“ Mlada žena se slabašno nasmešila i opet zatvorila oči. Lea je ostala uz nju sve do dolaska lekara, koji se pojavio rano po podne. Kad je izašao iz sobe delovao je zabrinuto. „Vi ste jedina rođaka gospođe D’Aržile ovde u Parizu?“, upitao je. Lea je već htela da ga razuveri u pogledu njihovih rodbinskih veza, ali je odustala od zamornog objašnjavanja. „Jesam!“ „Neću da krijem da sam veoma zabrinut. Njoj je potrebno potpuno mirovanje. Računam da ćete sprečiti svako uznemiravanje.“ „To danas izgleda veoma teško“, ironično je rekla Lea. „Znam“, uzdahnuo je lekar pišući recept, „ali njoj treba, koliko je moguće, obezbediti što veći mir.“ „Pokušaću, doktore.“


„Hteo bih da neko stalno bude pored nje. Evo vam adrese jedne vrlo sposobne osobe. Zovite je u moje ime, nadam se da je slobodna. Doći ću opet sutra. Do tada se pridržavajte navedenih uputstava sa recepta.“ Bolničarka, gospođa Lebreton, udovica iz Prvog svetskog rata, stigla je oko šest po podne i preuzela stvar u svoje ruke tako odlučno da se to Lei nije baš dopalo, ali joj je ipak laknulo. Pomisao da provede noć u Loranovom stanu bila je isto tako nesnosna kao i mogućnost da opet gleda kako Kamij plače. Gospođa Lebreton je uzela njen broj telefona i rekla joj da ode i da ne brine. Kod gospođica De Monplejne vladala je opšta pometnja. Liz je htela da odmah krenu u Montijak, dok je njena sestra nameravala da čeka dalji razvoj događaja. Lea se nasmejala kad je ugledala tetku Liz u putnom odelu, s naherenim šeširom, kako steže gasmasku sedeći na jednom od kofera naređanih pred ulaznim vratima. „Neću se maknuti odavde cele noći“, rekla je besno. Albertin je uvela Leu u mali salon. „Mislim da nećemo uspeti da je urazumimo, pa ćemo morati da otputujemo. Uostalom, tvoji roditelji su zvali i tražili da se vratiš što je pre moguće.“ „Ne mogu. Kamij je bolesna i nema nikoga da brine za nju.“ „Povešćemo i nju.“ „Ona nikako ne sme da se pomera.“ „Pa ne mogu da te ostavim samu u Parizu, baš kao što ne mogu ni pustiti glupavu Liz da putuje!“ „Tetka, sve je to besmisleno, Nemci su daleko i naša vojska će ih zaustaviti.“ „Nesumnjivo imaš pravo i uzalud brinemo. Pokušaću da urazumim Liz.“ U tome joj je pomogao Fransoa Tavernije, koji je došao da se raspita za Kamij jer ga bolničarka nije pustila da uđe. Rekao je uzdrhtaloj Liz da nema čega da se plaši dok je on u Parizu. Ona pristade da ostane do ponedeljka na Duhove, verujući da će Duh sveti nadahnuti vojne komandante. „Osim toga, gospođice, zar nismo pod zaštitom svete Ženevjeve, zaštitnice Pariza? Gomila sveta okupila se po podne u Crkvi svetog Stefana i u Notrdamu, gde je Pol Rejno, okružen ministrima i biskupima, molio Bogorodicu da zaštiti Francusku. U Sakrekeru su svirali Marseljezu. Nebo je na našoj strani, ne sumnjajte u to!“ Franosa Tavernije rekao je to tako ozbiljno da bi i Lea nasela da njegovo namigivanje nije kazivalo šta bi trebalo misliti o tom govoru. „U pravu ste“, rekla je Liz smireno, „Bog je sa nama.“ Sutradan se Kamij malo smirila, a obrazi su joj se opet zarumeneli. Na njenu molbu Lea je kupila kartu Francuske, jer je želela da zna gde je tačno Loran, i da prati napredovanje francuskih trupa u Belgiji. Skinuli su sa zida veliko platno Maksa Ernsta, i na njegovo mesto obesili kartu. Uz pomoć raznobojnih zastavica Lea je označila položaje francuske i nemačke vojske. „Srećom, on nije u Žiroovim trupama, nego u Ardenima, daleko od linije Mažino“, rekla je Kamij. „Fransoa Tavernije kaže da je to slaba tačka francuske odbrane.“ „Nije istina! Da je tako, ne bi bilo toliko dozvola za odsustva u poslednje vreme“, rekla je Kamij žesteći se. „Gospođo D’Aržila, vreme je za injekciju“, rekla je gospođa Lebreton, ušavši bez kucanja. „Morate da se odmarate. Doktor će ubrzo doći i ljutiće se kad vidi da se toliko nervirate.“ Kao nevaljalo dete uhvaćeno na delu, Kamij je pocrvenela i promrmljala: „Imate pravo.“ „Moram da se vratim i vidim da tetka Liz opet nešto ne izvodi. Tako se izbezumila da je sposobna za sve“, rekla je Lea ustajući.


„Kad samo pomislim da zbog mene ne možete da putujete!“ „Ama nije tako, meni se uopšte ne putuje. Zabavnije je sada biti ovde nego u Langonu ili Bordou.“ „Zabavnije, zabavnije“, progundala je bolničarka. Lea i Kamij se uzdržaše da ne prasnu u neobuzdani smeh. „Ne zaboravi da sutra doneseš novine.“ „Sutra nema novina, Duhovi su“, rekla je Lea nameštajući crni filcani šeširić. „Tačno, zaboravila sam. Moliću se da odbijemo te gadne Švabe. Nemoj mnogo da kasniš.“ Prelazeći preko Ulice Grenel, Lea se zadubila u misli, pa se sudarila s nekim prolaznikom. Izvinjavajući se, prepoznala je čoveka koji joj je savetovao da kupi Selinovu knjigu. On je nju prepoznao takođe, i skinuo šešir da je pozdravi. „Da li se vašoj prijateljici dopala knjiga?“ „Ne znam, ali mi se čini da ste hteli da mi se narugate kad ste mi je preporučili.“ „Mislite?“ „Da, ali to sad nije važno.“ „Naravno. Oprostite, nisam se predstavio: Rafael Mal.“ „Znam.“ On je začuđeno i zabrinuto pogledao. „Imamo li možda neke zajedničke prijatelje?“ „Ne verujem. Moram da idem, do viđenja, gospodine.“ „Nemojte samo tako otići, voleo bih da vas opet vidim. Kako se zovete?“ Ne znajući ni sama zašto to čini, čula je sopstveni odgovor: „Lea Delmas.“ „Ja sam svakodnevno oko jedan na terasi kafea De Mago, i voleo bih da dođete na piće.“ Lea ga je pozdravila klimnuvši glavom i otišla bez odgovora. U Univerzitetskoj ulici bila je potpuna tišina: stan je bio prazan. Lea se zabrinuto pitala da li je tetku Liz opet spopalo ludilo, pa je otputovala i povukla i Albertin i Estel. Nije morala dugo da razmišlja, jer su tetke sa služavkom ubrzo ušle. „Da si samo videla te ljude i taj zanos! Bog nas ne može napustiti!“, uzviknula je zadihana Liz, skidajući smešan ružičasti šeširić ukrašen velikim buketom ljubičica. „Bilo je vrlo potresno“, mirno je kazala Albertin, skidajući jaknu sivog kostima. „Gde ste to bile?“, pitala je Lea. „Išle smo u Notrdam, tamo su svi Parižani pozvani na okupljanje za molitvu“, rekla je Liz, doterujući frizuru pred jednim od venecijanskih ogledala u predsoblju. Lea je ušla u mali salon, u kome se kočoperio nov novcat radio-prijemnik. „Kupila ga je tetka Liz“, rekla je Albertin odgovarajući na njen upitni pogled. „Zar stari ne radi?“ „Radi, ali njoj je stalo do toga da joj radio stoji pored kreveta, i to stalno uključen. Želi da bude u toku iz sata u sat, danju i noću. Sluša čak i Radio London.“ Lea je okrenula jedno dugme na aparatu. Posle trenutka tišine iza koje je usledilo pucketanje, začulo se: „... prekosutra će na Severnu železničku stanicu stići prvi konvoji belgijskih i holandskih izbeglica. Svi koji žele da pokažu solidarnost sa tim nesrećnicima mogu doći da ih dočekaju i donesu priloge za francuski Crveni krst.“ „Ići ćemo“, rekla je Albertin odlučno. „Lea, telefoniraj vlasniku garaže da sutra ujutru doveze auto ovamo. Estel i ja videćemo šta imamo od namirnica i odeće.“ Kad je Lea stigla kod Kamij, našla ju je kako kleči pored radioaparata, uprkos preklinjanjima Sare


Milštajn, koja je došla u posetu, i grdnjama gospođe Lebreton. „Pustite me, ćutite, hoću da čujem vesti!“, viknula je na ivici nervnog sloma. „O, to si ti, Lea, kaži im da me ostave na miru!“ „Navratiću kasnije“, rekla je Sara pozdravljajući se. Posle njenog odlaska, Lea je odlučno izgurala bolničarku iz sobe. „Slušaj, opet prenose izveštaj francuskog glavnog štaba: „Između Namura i Mezijera neprijatelj je uspeo da postavi dva manja mostobrana, jedan u Huksu severno od Dinana, a drugi u Montermeu. Treći važan mostobran postavljen je u Marfejskoj šumi, blizu Sedana...“ „Marfejska šuma, pogledaj na kartu, to je vrlo blizu Lorana.“ Lea je stala pred kartu i pokazala prstom Sedan, a zatim i Moari, gde se nalazio Loran d’Aržila. „Ama ne, to je dvadesetak kilometara dalje.“ „Šta je dvadesetak kilometara za vojsku naoružanu tenkovima i avionima koji sve bombarduju? Zar si zaboravila šta se desilo u Poljskoj, gde je konjica jurišala na nemačke tenkove? Masakrirali su ih, sve su ih masakrirali. Ne želim da se to desi Loranu!“, zakukala je Kamij, opruživši se po tepihu, dok joj se telo treslo od jecaja. Lea nije ništa rekla. Gledala je kartu. Crvena zastavica označavala je mesto gde je bio ulogoren Osamnaesti konjički puk, i izgledala je kao kap krvi na zelenoj površini šume. Kamij je bila u pravu, dvadeset, trideset, pa i pedeset kilometara ne znači mnogo za tenkove. Kuda li će proći da ubiju čoveka koga njih dve vole? Preko Muzona, ili preko Karinjana? Više nije postojalo ništa osim seoceta Moari, koje je za nju bilo sedište sveta i najvažnije uporište u ovom ratu. Morala je da sazna tačno šta se tamo dešava. Ko bi joj to mogao reći? Fransoa Tavernije? On će to znati. „Znaš li gde mogu da nađem Fransou Tavernijea?“ Kamij je podigla lice obliveno suzama. „Fransoa Tavernije...? Odlična zamisao? Svraćao je juče i rekao mi mnogo utešnih stvari. On je u Službi obaveštenja u hotelu Kontinental. Zapisao mi je svoj broj telefona u notes pored vaze sa cvećem.“ Notes se odmah otvorio na prvoj strani, preko koje su lepim rukopisom bili ispisani ime i broj telefona. Lea je okrenula broj. Odgovorio je ženski glas, zatim je rekla svoje ime, posle se čuo drugi glas, i najzad neki muški glas. „Gospodin Tavernije...?“ „Ne, ovde je Lorio. Upoznali smo se pre nekoliko dana.“ „Izvinite, ne sećam se.“ „U onom ruskom lokalu.“ „Oh...!“ „Šta mogu da uradim za vas, gospođice Delmas? Gospodin Tavernije nije tu.“ „Kada se vraća?“ „Ne znam, otišao je na front po nalogu ministra.“ „Kuda?“ „Žao mi je, to vam ne mogu reći jer je to vojna tajna.“ Lea se okrenula prema Kamij nemoćnim pokretom. „Kako ga voli“, pomislila je, videvši izobličeno lice mlade žene zgrčene na podu. „Ustani!“, rekla je grubo. Malo boje vratilo se u blede obraze. „Da, oprosti, baš se smešno ponašam. Loran bi se zastideo da me vidi ovakvu.“ Kamij se s mukom podigla, oslanjajući se o fotelju. Zateturala se ustajući, a zatim povratila


ravnotežu, te je praćena hladnim i prezrivim Leinim pogledom otišla do kreveta i naterala se da dostojanstveno sedne, stežući usne kao da hoće da priguši paćenički jauk. Prinela je pomodrelu ruku srcu, a usta su joj se otvarala u nemom dozivanju. U tom trenutku je ušao lekar. „Dobri Bože!“ Požurio je ka bolesnici i nežno je položio na krevet. „Zovite bolničarku!“, rekao je Lei otvarajući torbu. Kada se Lea vratila u pratnji gospođe Lebreton, lekar je upravo dao Kamij injekciju u nadlakticu. „Rekao sam vam da je ne ostavljate. Gospođa D’Aržila je zamalo umrla, a ova ovde“, pokazao je na Leu, „gledala je to ne pomerajući se.“ Lea je htela nešto ljutito da odgovori kad je ušla Žozet i saopštila da se gospođa Milštajn raspituje za gospođu. „Primiću je.“ Sara Milštajn ležala je poluopružena na divanu kada je Lea ušla u salon. Pridigla se, a zatim je, prepoznavši devojku, opet malaksala. „Izvinite, Lea, što se ne dižem, ali ne mogu više. Kako je Kamij?“ „Loše.“ „Šta možemo da uradimo za nju?“ „Ništa“, rekao je lekar ulazeći. „Treba joj potpuni mir. Gospođice Delmas, zar ne možete da obavestite njenog muža?“ „Ali on je na frontu, doktore!“, uzviknula je Lea. „Tako je, tačno, od ovog rata izgubio sam glavu, samo mislim na strahote prošlog rata, na sve koji su tada uzalud izginuli, a to opet počinje! Ona sada spava“, nastavio je, brišući zamagljene naočare zgužvanom maramicom. „Zabranio sam joj da čita novine i sluša radio, ali sumnjam da će poslušati. Moram da idem, ostavio sam uputstva gospođi Lebreton. Svratiću sutra. Do viđenja, gospođe.“ Nekoliko narednih minuta Lea i Sara su ćutale. „Jadna Kamij, baš je loše izabrala trenutak da donese dete na svet“, uzdahnula je Lea. „Mislite?“, rekla je Sara ustajući. „Šta radite večeras, hoćete li da zajedno večeramo?“ „Veoma rado, ali moram kući da se presvučem i da se javim tetkama.“ „Ovako odlično izgledate, a kod mene možete da se okupate. Javite se tetkama i kažite da ćete se vratiti do deset.“ Lea je poslušala. Samo je Estel bila u Univerzitetskoj ulici, gospođice De Monplejne još se nisu bile vratile. Estel je insistirala da Lea dođe kući u dogovoreno vreme. Mala sala restorana Ami Lui bila je pretrpana. Vlasnik im je postavio okrugli mermerni sto pored ulaznih vrata „zato što su prijateljice gospodina Tavernijea“, a zatim je ponovo navukao rezu, dok je mladi kelner obesio natpis „popunjeno“, i povukao prljavu somotsku zavesu koja je restoran zaklanjala od pogleda sa ulice. Lea se radoznalo osvrtala. Prvi put je došla na jedno ovakvo mesto, koje nije nimalo odgovaralo njenoj slici o otmenom restoranu. „Odvešću vas u gostionicu koja je trenutno u modi“, rekla joj je Sara. Zbog svetlosti koja se odbijala od žućkastih zidova svi su gosti delovali kao da boluju od jetre. Piljevina je bila posuta po ispucalim pločicama i stvarala je pod nogama vlažne prljave gomilice, drvene stolice bile su neudobne, a buka i dim veoma neprijatni. Kelner je spretno postavio sto i doneo pribor za jelo. Besprekorna belina stolnjaka i salveta, sjaj čaša i stonog srebra umiriše malo Leu, koja se, tek da bi nešto rekla, nagnula prema pratilji. „Da li često dolazite ovamo?“ „Prilično često. Kao što vam rekoh, ovaj restoran mi je pokazao Fransoa Tavernije: guščja


džigerica, meso, divljač i vino su odlični. Okvir nije baš privlačan, ali se brzo zaboravlja zbog odlične kuhinje i ljubaznog osoblja.“ „Koje vino želite, gospođo?“ „Zaboravila sam ime vina koje pije gospodin Tavernije, čini mi se da je odlično.“ „Zaista je odlično, gospođo, to je Šato la Lagun.“ „Izvrsno, pićemo u njegovo zdravlje.“ Lea je znalački probala vino. Od dolaska u Pariz Sara je stanovala u hotelu Lutecija, da ne bi brinula o svakodnevnim sitnicama. Kada je s Leom, dva sata ranije, ušla u sobu, odbacila je cipele na drugi kraj prostorije i bacila laki mantil na jednu od dve spojene postelje prekrivene pamučnom tkaninom na cvetove. „Smestite se po želji, ja ću pustiti vodu u kadu.“ Izašla je iz kupatila u dugom plavom frotirskom ogrtaču. „Kada se brzo puni. So za kupanje je na polici. Hoćete li da pijete nešto? Ja ću naručiti koktel Aleksandra, njihov barmen ga sjajno priprema.“ „I ja ću taj koktel“, rekla je Lea, pomalo zaplašena neusiljenošću ove žene koju je jedva znala. Četvrt sata kasnije i ona je izašla iz kupatila, rumenog lica, podignute kose i umotana u frotirski ogrtač boje sleza. „Kako ste mladi“, uzviknula je Sara. „Nisam nikada videla takav ten, takav pogled, ni tako lepa usta! Shvatam zašto se ljudi zaljubljuju u vas.“ Na tu bujicu pohvala, Lea je pocrvenela i osetila se neprijatno. „Hajde, ispijte svoje piće. Rezervisala sam sto u restoranu koji veoma volim. Nadam se da će vam se dopasti.“ Dok je to pričala Sara je prekopavala jedan od mnogih kofera koji su stajali otvoreni na sredini sobe i izvukla svetloplavo rublje i tamnosive čarape. Iz drugog kofera je izvadila malo izgužvanu crvenu vunenu haljinu. „Neću dugo“, rekla je ponovo nestajući u kupatilu. „Kakav nered!“, pomislila je Lea. „Kad se samo setim da mama misli da sam ja neuredna. Šta bi rekla da ima ćerku kao Sara?“ Sa čuđenjem je shvatila da nekoliko dana nije mislila na majku. Obećala je sebi da će joj napisati dugačko pismo. „Upalite radio!“, viknula je Sara kroz vrata. Lea se osvrtala oko sebe razmičući haljine, mantile, novine; ni traga aparatu kao što je radio. Sara se pojavila u kratkom kombinezonu, sušeći kosu peškirom. „Što ne upalite radio? Sad će vesti.“ „Ne mogu da ga nađem.“ „Da, stvarno, zaboravila sam da su ga odneli na popravku. Još se niste obukli?“ Lea je pokretom pokazala da joj je odeća u kupatilu. „Gde mi je glava večeras? Stvarno sam umorna.“ Kad se Lea opet vratila u sobu našla je Saru upola zavučenu pod krevet kako traži cipele, koje je konačno našla u korpi za papir...! Kelner je doneo zemljanu posudu sa guščjom džigericom i debele kriške bajonske šunke, dok im je drugi kelner sipao vino. „Imamo goveđe kotlete, dinstano meso na provansalski način, jagnjeću plećku i mlade golubove sa graškom.“ „Uzmite mlade golubove, veoma su dobri“, savetovala je Sara. Lea je klimnula glavom, smešeći se. „Sada ćemo piti u zdravlje našeg prijatelja Fransoe!“, kazala je Sara podižući čašu. „Ovo me pogađa pravo u srce“, čuo se iza njih veseli Tavernijeov glas. Delovao je mlađe zbog


lako razbarušene kose, u puloveru s visokom kragnom i sakou od tvida. „Fransoa!“, uzviknula je Sara. „Kakvo divno iznenađenje! Mislila sam da ste zatrpani pod nemačkim bombama.“ „Umalo da se to i dogodi“, rekao je naklonivši se da poljubi ispruženu ruku, na kojoj je blistao divan dijamant. „Dobro veče, Lea, da li vam se tetka oporavila od straha?“ „Dobro veče. Za sada je sve u redu.“ „Rekli su mi da ste zvali. Nije ništa ozbiljno, nadam se?“ „Kamij je želela da vas nađemo. Mislila sam da ste na frontu?“ „Bio sam i vratio se danas po podne. Kao što se vidi po mom odelu, nisam imao vremena za presvlačenje, praštate li mi? Mada je sto mali, dopustite da vam se pridružim.“ „Kakvo pitanje? Stisnućemo se“, kazala je Sara. „Kelner, donesite još jednu stolicu.“ „Neće vam biti veoma udobno, gospodine Tavernije.“ „Ništa ne mari!“ „Šta želite da poručite?“ „Krvav goveđi odrezak.“ Kelner im je ponovo natočio vino. Ćuteći zamišljeno, Fransoa Tavernije ispio je jednu čašu. Lea je umirala od želje da ga pita šta je video na frontu, ali nije se usuđivala. „Nemojte nas mučiti“, uzviknula je Sara, „šta se tamo dešava?“ U njegovim tamnim očima pojavio se zlovoljan blesak. Pogledao je jednu za drugom dve mlade žene različite lepote: crnku s velikim crnim očima, zagasito bele kože, izražajnog povijenog nosa i širokih usta koja su otkrivala divne zube, i divljakušu neposlušne kose vatrenog odsjaja, tvrdoglavog čela, čulnih usana i čudnog pogleda, u kome je čovek želeo da se izgubi. Taj njen pokret glavom kad pažljivo sluša... „Pričajmo o nečem drugom, ne želim da vam kvarim prijatne misli, o tome ćemo pričati sutra.“ „Ne sutra, sada“, naglo je rekla Sara Milštajn, grabeći ga za ruku. „Imam pravo da znam“, nastavila je prigušenim glasom. „Ako Nemci dobiju ovaj rat, više nikada neću videti oca i muža.“ „Znam to, Saro.“ „Ne, ne znate. Ne znate za šta su oni sposobni...“ „Umirite se, Saro, znam sve to baš kao i vi. Uprkos naglom razvoju događaja, nisam izgubio veze u Nemačkoj, a vesti koje sam dobio nisu loše. Ali ipak...“ „Ipak?“ „... pitam se da li bi u Francuskoj bili sigurniji?“ „Kako možete da sumnjate u to? Francuska je slobodna gostoljubiva zemlja, domovina Deklaracije o pravima čoveka. Nikada Francuska ne bi bacala Jevreje u zatvore samo zato što su Jevreji.“ „Divim se vašem poverenju u pravdu moje zemlje. Želeo bih da ste u pravu.“ „Ali mi ćemo dobiti rat?“, upita Lea, koja se do tada nije uplitala u razgovor. Fransoa Tavernije bio je pošteđen odgovora jer je stiglo jelo. Kako su sve troje bili sladokusci, prvo su u tišini jeli, a onda su se, malopomalo, zahvaljujući vinu i sjajnoj hrani, prisilili da vode razgovor o svemu i svačemu. Večera se završila smehom i lakom opijenošću žena, što je naročito važilo za Leu, koja je dosta popila. „O, pola jedanaest! Tetke će se zabrinuti“, rekla je ustajući. „Dođite, otpratiću vas! Stavite ovo na moj račun!“, rekao je Fransoa Tavernije, misleći samo na to da se što pre vrati u krevet. „Javite mi kako je Kamij!“, rekla je Sara pri odlasku, ljubeći Leu u oba obraza. „Nazvaću vas sutra“, kazao je Fransoa sklanjajući se u stranu da propusti Saru.


POGLAVLJE 12. Za Leu se sve odvijalo suviše brzo, počev od 14. maja, kad je Fransoa Tavernije saopštio da je Francuska izgubila rat. Na karti su pratile strašnu nemačku invaziju ne verujući nikako da je tako nešto moguće, drhteći za Lorana, o kome Kamij nije imala vesti od ofanzive 10. maja, i koji se nalazio naspram Giderianovih oklopnih divizija. Bez obzira na cenzuru u novinama i na radiju, sa velikim bolom u srcu naslućivale su da hiljade francuskih vojnika ginu ni zbog čega, po putevima oko Some i Meze. Kružile su uznemiravajuće glasine koje su prenosile povorke begunaca: o opljačkanim gradovima i selima, o neprekidnom bombardovanju, o porazu Devete armije pod Korapovim zapovedništvom, koju je preuzeo Žiro nastojeći uzalud da prikupi njene ostatke, o propasti Druge armije, Loranove, pod zapovedništvom generala Hancingera, o špijunima kojih je bilo na sve strane, o izgubljenoj deci i napuštenim starcima, bolesnicima... Fransoa Tavernije srdačno je savetovao Lei i Sari da odu iz Pariza. Sara je odbila rekavši da ako njen otac i muž pobegnu iz Nemačke može da se sretne s njima samo u Parizu. Lea više nije mogla da otputuje jer se zdravstveno stanje Kamij, posle malog poboljšanja, opet pogoršalo. Liz je postigla šta je htela. Mada se nakratko smirila zbog smenjivanja generala Gamlena i povratka maršala Petena kao potpredsednika Veća, panika je bila jača: dva dana posle toga, gospođice De Monplejne napustile su Univerzitetsku ulicu, poveravajući Leu Sari Milštajn i Fransoi Tavernijeu. Do poslednjeg časa su se nadale da će sestričina poći s njima, toliko su strahovale od prekora Izabele i Pjera Delmasa. Pjer Delmas je teška srca dozvolio Lei da ostane u Parizu kod Kamij, najviše zbog toga da umiri starog prijatelja D’Aržilu koji je, i sam bolestan, očajavao što mu je snaha sama. Najzad su 30. maja stigla dva Loranova pisma. Žozet ih je slavodobitno unela u salon gde su Kamij i Lea sedele pored prozora. „Gospođo, gospođo, pismo od gospodina!“ Obe mlade žene ustale su u skoku, uzdrhtalog srca i nesposobne da progovore. Sobarica ih je gledala s ispruženom rukom, u kojoj su bila dva debela pisma prekrivena vojnim pečatima, sva začuđena što tako lepa vest nije bolje dočekana. Kamij je polako ponovo sela. „Lea, ja se plašim, hoćeš li ti da ih otvoriš?“ Ne odgovarajući, Lea je više istrgla nego uzela pisma, razderala koverte nervoznim kažiprstom i trapavo razmotala listove lošeg prugastog papira, ispisane zbijenim slovima. Jedno pismo nosilo je datum od 17, a drugo od 28. maja. „Čitaj, molim te!“, kazala je Kamij prigušenim glasom, „Draga moja ženo...“, počela je Lea. Reći su joj igrale pred očima: „Draga moje ženo...“, a te reći nisu bile njoj upućene. Da bi prikrila uzbuđenje, približila se prozoru. „Molim te, nastavi!“ Uz napor koji Kamij nije mogla ni da zamisli, Lea je nastavila jednoličnim tonom. „Draga moja ženo, toliko sam ovih dana mislio na tebe, samu i u takvom stanju, bez vesti o meni. Ti si u Parizu možda bolje obaveštena nego mi ovde. Sve je to tako neverovatno. Uzalud pokušavam


da shvatim sve što se događalo od trenutka kad su Nemci napali Belgiju i Luksemburg. Došao sam ovamo da izvršim svoju dužnost. Umesto toga, bili smo prisiljeni da se povučemo. Pretvorili smo se od vojnika u begunce i pomešali se s povorkama izbeglica. Svuda su automobili puni ljudi, motori, bicikli, nagomilani koferi, torbe... Muškarci, uplakane žene, deca koja jauču i vuku se pešice po putevima i lutaju po strašnoj vrućini. Neprijatelji bombarduju sve češće, a napuštena sela su opljačkana. Ostaju samo životinje: svinje i telad lutaju naokolo, ždrebad je izbezumljena, krave idu za nama mućući i očekuju da ih pomuzemo. Draga moja, drži me još samo misao da si ti bezbedna. Ne bih voleo da si videla kako pred rafalima aviona po jarugama i poljima ostaju leševi izbeglica i ranjenici koji urlaju od užasa. Mrzim rat, znaš to; ali se ipak stidim zbog rasula naših četa, zbog bezglavog bekstva naših zapovednika. Svih ovih dana mislio sam o tebi i našem detetu, o ocu, o Roš Blanšu, o svemu onome što smatram da čini život vrednim. Mislio sam i o časti... Ponekad besnim što nisam na frontu, da s oružjem u ruci gonim neprijatelja. Došlo mi je da povraćam i plačem kada sam video piramide ranjenih, probodenih i pregaženih konja. Svih ovih dana spavao sam po senicima i šumama, i jeo ono što se moglo naći. Iscrpljen sam, iznemogao i ponižen. Šta se tu može učiniti?“ Lea je pružila Kamij listove prvog pisma, ostavljajući joj da sama pročita nežne izraze kojima se završavalo i koji su nju toliko pogađali. „Molim te, mila, pročitaj mi i drugo. Mi ga obe volimo, hoću da zajedno saznamo šta se s njim događa!“ Lea se trgla, pitajući se šta Kamij misli tim „mi ga obe volimo“. Da li je naslućivala kakva ona osećanja gaji prema Loranu? Ili je glupavo puna poverenja? Drugo pismo nosilo je datum 28. maja 1940: „Najdraža moja! Dug sam put prešao od poslednjeg pisma. Znaš li da sam na oko pedeset kilometara od Pariza, skoro lud od pomisli da si tako blizu, a da ne mogu da te vidim? Tvoja pisma stigla su sva u isto vreme. Srećan sam i smiren što znam da je Lea pored tebe. Kaži joj koliko sam joj zahvalan i koliko je volim. Dobio sam i vesti od oca, nažalost ne najbolje. Bojim se da će ovaj rat, koga se tako plašio zbog Francuske, i zla kob koja nas prati pogoršati njegovo stanje. Svi smo ovde prilično turobni, a novine, koje više i ne dobijamo, nisu baš bile utešne: bombardovane su Holandija i Belgija. Amijen, Abevil, Kale i Bulonj su okupirani, a savezničke divizije praktično opkoljene u Flandriji. Gamlena je zamenio ’mladi’ Vejgan... Možda će čast i slava Francuske biti spašene zahvaljujući imenovanju maršala Petena na položaj potpredsednika Veća... Šaljem ti svoj dnevnik o ovim ratnim danima. Pročitaj ga ako budeš imala hrabrosti. Oprosti što dosađujem pričama o problemima snabdevanja namirnicama i bekstvu kroz šume. To su zaista nevažna zbivanja, ali od 10. maja ona su za mene svakodnevna. Kao što sam rekao, radujem se što se ne borim, ne iz kukavičluka, molim te da mi veruješ, već zato što se užasavam prolivanja krvi. Ipak, kako sam ti napisao, nemačke pobede i naš slabiji položaj, očigledan u mom sektoru, navode me da osećam stid i bol. Moja Kamij, moram da te napustim, pukovnik šalje naređenje da mu se pridružim. Pazi se, i volim te.“ Lea je dala Kamij listove dnevnika. Ova ih je spustila u krilo, pokušavajući da se usredsredi na prve stranice i ponavljajući kao za sebe: „Dobro mu je. Živ je.“ „Očigledno je živ, inače ne bi pisao“, kazala je Lea kojoj je to išlo na nerve. Kamij nije odgovorila, već je preletela stranice dnevnika sa datumima od 10. do 27. maja 1940. godine. Lica skamenjenog od zaprepašćenja, čitala je opis rasula, dan po dan, tu i tamo prekidajući čitanje glasno izgovorenim rečenicama:


„Fert-sir-Šije, Bofor... Ponovo idem u izviđanje... Pukovnika nema, i mnogi misle da je nestao... Pronaći namirnice i stočnu hranu... Jedan od mojih ljudi malopre je stao na minu... jednog desetara ubio je neki pijani vojnik... Ja sam, kao i Vjazemski, opsednut mišlju o tome kako da organizujemo snabdevanje namirnicama. Uspevamo da pomuzemo krave, koje lutaju naokolo, i da damo deci mleka... U toku večeri su se vratili avioni, praćeni strašnim šištanjem, iza koga su usledile eksplozije. Polegali smo po zemlji jer nam je ovo prvo iskustvo sa šištećim bombama... Na ivici jarka plače neki usamljeni vodnik... Spavamo u seniku...“ „Jadni Loran“, promrmljala je Kamij, „on može da spava samo u krevetu.“ Lea joj je dobacila pogled pun mržnje. „Slušaj, Lea“, rekla je Kamij oduševljeno, „na dan 24. maja zaustavio se u Salonu“: „Nezaboravan je utisak naći se opet u velikom gradu punom civila, trgovina, kafanica... Dobra večera, rakija i cigara: rat ponekad ima i dobrih strana. Divan utisak, kad posle dobrog kupanja legneš u čiste čaršave...“ Lea, čiji je bes dostigao vrhunac, gledala je u Kamij dok je ova završavala čitanje. „Zavidim mu što nije prisiljen da živi u zatočeništvu.“ „Kako možeš to da kažeš?“, uzviknula je Kamij. „Loran i njegovi drugovi izlažu život opasnosti!“ „Možda, ali se bar ne dosađuju.“ Kamij je s tugom gledala prijateljicu. „Znači, toliko ti je dosadno pored mene? Znam da nije veoma zabavno izigravati bolničarku. Da nije mene, ti bi se već vratila roditeljima. O, kako mora da mi prebacuješ!“, zaječala je Kamij. „Prestani da plačeš, pozliće ti pa će gospođa Lebreton opet reći kako je to moja krivica.“ „U pravu si, no zašto više ne izlaziš? Sara Milštajn i Fransoa Tavernije često te zovu. Zašto odbijaš?“ „Sasvim mi je dovoljno što ih ovde viđam svakog popodneva...!“ „Pa ne dolaze svakog popodneva.“ „Možda, ali i to je previše.“ Kamij je snuždeno oborila glavu. „Ja ih oboje veoma volim. Fransoa je tako dobar i veseo...“ „Pitam se šta nalaziš na tom zabušantu?“ „Lea! Znaš dobro da to nije istina, on ovde ima važne odgovornosti, a ljudi iz vlade često se savetuju s njim.“ „To ti on priča, suviše si naivna, moja sirota devojčice. Kao i ta Sara, ne bih se čudila da je špijunka.“ „Sada preteruješ, previše čitaš loše romane i gledaš te grozne filmove...“ „Ubijam vreme kako znam i umem.“ „Leice, draga, nemoj da se svađamo. Bolje je da budemo vesele što je Loran dobrog zdravlja.“ „U ovom trenutku važnije je tvoje zdravlje. Misliš li da će lekar da ti dozvoli da otputuješ?“ „Nemam pojma!“, uzdahnula je Kamij. „Tako bih volela da sam na Roš Blanšu, pored Loranovog oca. Tako se bojim za dete!“ Neko je zakucao na vrata i ušla je Žozet. „Gospođa Milštajn i gospodin Tavernije.“ „Opet oni“, kazala je Lea zlovoljno. Sara Milštajn je ušla u sobu sa buketom ruža i prišla Kamij da je poljubi. Nasmešila se kad je videla listove Loranovog pisma razbacane po bledoružičastom prekrivaču. „Vidim da ste dobili vesti od našeg vojnika. Mora da su dobre, ako se može suditi po vašem mnogo boljem izgledu i pogledu koji je skoro veseo.“ „Da, osećam da mi je lakše. Baš su divne ruže! Tako ste dobri prema meni, hvala, Saro.“


„Dobar dan, Lea. Kako mrgodno izgledate! Šta vam je?“ „Ništa, dosađujem se“, kazala je Lea, dozvolivši Sari da je poljubi. „Pustite me da se divim vašem izgledu“, rekao je Fransoa Tavernije saginjući se da poljubi ruku Kamij. „Bogme, istina je, rumeni ste kao vaše ruže.“ „Mislim da malo preterujete“, odgovorila je mlada žena. „A vi, Sara, imate li vesti o vašem mužu?“ Pre nego što je odgovorila, Sara Milštajn je skinula upadljivi crni filcani šešir, u koji je bilo zabodeno dugo crveno pero. Sela je na nisku fotelju pored kreveta i mahinalno povukla plisiranu suknju svog kostima. „Da, juče sam ih dobila...“ „... Poslali su ga u neki logor u Poljskoj“, nastavila je Sara. „O, ne!“, uzviknula je Kamij. Lea, koja se do tada držala po strani, približila se Fransoi Tavernijeu i rekla mu prezrivim tonom: „Mislila sam da ćete ga vi izvući iz Nemačke?“ „Nije mi uspelo.“ „Fransoa je učinio sve što je bilo moguće“, rekla je Sara umorno. „Kako možete da budete sigurni u to?“, odgovorila je Lea vatreno. „Lea...!“ „Pustite je, Kamij, znate da me naša lepojka smatra špijunom, nitkovom i da dalje ne nabrajam.“ „Pustite me da joj odgovorim, Fransoa. Otac mi je telefonirao iz Liona. Od njega sam saznala u kakvim je okolnostima uhapšen moj muž. Nacisti su se iskalili na njemu zato što nisu uspeli da zadrže umetnika koji je suviše poznat u svetu. Da se Fransoa nije toliko zauzimao, ne bi deportovali samo mog muža... Tata će sutra biti u Parizu.“ Teška tišina spustila se među njih. Tišinu je prekinula Lea. „Oprostite, Fransoa, i vi, Saro.“ „Već sam rekla, Lea, da ste veoma mladi! Prebrzo sudite, a ne znate o čemu govorite. Moraćete da se naviknete na opreznost. Svuda vidite špijune, ali treba se čuvati pete kolone“, kazala je Sara. Lea se okrenula da bi prikrila razdraženost, a zatim pogledala na sat. „Sasvim sam zaboravila na sastanak. Do viđenja do večeras, Kamij, ostavljam te u dobrom društvu.“ Fransoa Tavernije izašao je za njom i sustigao je u predsoblju, gde je pred velikim ogledalom nameštala šešir. „Taj vam šešir ne stoji dobro, izgledate stariji. Osim po boji, savršeno bi pristajao tetki Liz...“ Lea se ljutito okrenula. „Vi se ne razumete u to. Ovo je šešir od Agnes, nešto najotmenije što se može zamisliti.“ „Sirotice, ne izigravajte Parižanku. Mnogo ste zavodljiviji kao dete prirode iz Montijaka, naročito kad pocrvenite kao sada.“ „Nisam crvena i svejedno mi je šta mislite. Ostavite me na miru!“ „Ne, moram da govorim sa vama. Hajdemo u vašu sobu!“ „Niste valjda mislili ozbiljno?“ „Prestanite s prenemaganjem! Ni to vam ne pristaje! Dođite!“ Uhvatio ju je za nadlakticu i povukao prema vratima. „Pustite me, ili ću vikati!“ „Vičite koliko hoćete! Nećete da hodate? Onda ću vas nositi!“ Učinio je baš kao što je i rekao, podigao je Leu koja, uprkos pretnji, nije vikala, ali se pokušavala osloboditi udarcima pesnice. „Tu je vaše devičansko skrovište, zar ne?“, pitao je, gurnuvši ramenom odškrinuta vrata.


„Pustite me, ma pustite me već jednom!“ „Kako god kažete, draga moja.“ Nemarnim pokretom bacio je Leu na krevet. Lea je odskočila, nemoćno gunđajući od besa, uspravila se sva raščupana sa kosom preko očiju i kleknula spremna na skok. Fransoa je bio brži i našao se na krevetu, čvrsto je držeći za ručne zglobove. „Grubijane, nitkove!“ „Kao što sam nebrojeno puta naglasio, vaš je psovački rečnik vrlo ograničen. Ne čitate dovoljno. Hajde, dostaje bilo šale, treba da govorim sa vama. Hoćete li da me saslušate?“ „Idite vi u...“ „Sad ćete baš preterati sa psovkama. Ako ne budete mirovali, poljubiću vas.“ Lea je istog trena prestala da se otima. „Hteli ste da razgovaramo? O čemu je reč?“ „O vama i Kamij. Morate da odete, jer u Parizu nije sigurno.“ „Znam“, rekla je Lea trljajući zglobove. „Nisam ja kriva što lekar kaže da ona ne sme da se pomera.“ „Govoriću o tome sa njom. Za nekoliko dana Nemci će biti u Parizu, a ja idem na front...“ „Gle, kakva čudna zamisao! Mislila sam da ne volite izgubljene slučajeve.“ „Zbilja ih ne volim. Ali reč je o nečem drugom.“ „Možda je reč o časti“, kazala je Lea što je uvredljivije mogla. Zbog pogleda koji joj je dobacio skupila se na krevetu, očekujući da je udari. Kako se to nije desilo, podigla je oči prema njemu i osetila da se zacrvenela od stida, videvši njegovo uzbuđeno lice. Spopala ju je želja da mu se baci u zagrljaj i zamoli ga da joj oprosti. Možda bi to i uradila da on u tom trenutku nije prasnuo u smeh. „Čast...! Možda... ali to je osećanje koga sam nedostojan! Čovek se nesumnjivo mora zvati Loran d’Aržila da bi znao za čast.“ „Ostavite Lorana i njegovu čast. Vratimo se na pretpostavku o našem odlasku.“ „Umete li da vozite?“ „Umem, položila sam ispit u Bordou pre no što sam došla ovamo.“ „Pokušaću da rekviriram, iznajmim, kupim ili ukradem neka bolnička kola, ili udoban automobil, u kome će Kamij moći da leži za vreme puta. Povešćete i gospođu Lebreton i Žozet.“ „Šta? Pustićete nas da odemo same?“ „Kako biste drugačije? Svi muškarci sposobni za borbu su na frontu. A vi ste sposobni da se snađete.“ Ne odgovarajući ništa, Lea je pognula glavu. Fransou Tavernijea ganuo je taj znak nemoći. Obema rukama zgrabio je teške uvojke i podigao lepo lice. Krupne suze tekle su niz njene još dečje obraze. Nežno joj je poljubio oči i kliznuo prema usnama, koje su pasivno dočekale njegov poljubac. Seo je na krevet, pustio joj kosu i položio je pored sebe. „Malo moje, plačite ako će vam biti lakše od toga.“ Na taj ozbiljan i blag glas koji ju je podsetio na očev, Lea je zajecala i privila se uz Fransou. „Htela bih da se vratim kući... tako se bojim da Kamij ne izgubi dete... šta bi Loran rekao...? Da li je istina da Nemci siluju sve žene redom?“ „Ići ćeš kući, mila, ne brini, pobrinuću se za sve...“ „Ali rekli ste da ćete otići...“ „Sve ću srediti pre odlaska.“ Fransoa je sam sebi zamerao što iskorišćava situaciju, usne mu postadoše nasilne, ruke smelije, ali je posledica toga bila da se Lea smirila i, malo-pomalo, stala da mu uzvraća poljupce. Glasovi koji su iznenada doprli iz predsoblja otrgnuli su ih od kratkotrajnog uživanja.


Još uvek nežno, Lea je odgurnula Fransou Tavernijea, ustala i sredila izgužvanu odeću. „Nemojte tu stajati kao ukopani i gledati me, obrišite usne, zamazani ste karminom, i očešljajte se“, rekla je pokazujući mu četke na stočiću za češljanje. On je poslušao, smešeći se. „Kao da se doktor i gospođa Lebreton prepiru oko nečega“, reče Lea načuljivši uši. Neko je pokucao na vrata. „Ja sam, Žozet, gospođice Lea. Doktor bi da razgovara sa vama.“ „Dobro, recite da dolazim. Šta li on sad hoće da mi kaže?“, rekla je, okrenuvši se prema njemu. Širenjem ruku pokušao je da kaže da ne zna. „Sada ću vas ostaviti. Moram da pripremim savetovanje koje se sutra održava u Parizu, sa Čerčilom i trojicom njegovih saradnika.“ „Šta očekujete od tog sastanka?“ „Ništa naročito. Rejno želi da dobije nove RAF-ove avione. Neće ih dobiti. Neće dobiti ni pomoć u evakuaciji francuskih trupa odsečenih u Denkerku, koje je trebalo da budu evakuisane kada i engleske.“ „Čemu onda taj susret?“ „Da se ne izgubi veza s Engleskom i da saznamo tačan stav naših saveznika u slučaju separatnog mira.“ „Kakvog separatnog mira?“ „O tome se sada priča, ali to nije predmet brige lepih žena. To je muški posao“, rekao je zaneseno, privlačeći je. Ona se nije opirala i pogledala ga je kao nikada pre toga. „Ne želim da vam se nešto desi, malena.“ Lea je delovala razočarano što nije dobila poljubac. Nasmejao se njenom izrazu lica. „Dosta za danas. Pobrinuću se da vam nađem prevozno sredstvo. Kroz dva dana ću vas obavestiti. Idite da vidite šta doktor Diboa hoće od vas.“ Ne odgovorivši ništa, Lea je izašla iz sobe. „E pa, bilo je i vreme! Mislite li vi, gospođice Delmas, da nemam drugog posla nego vas da čekam?“, uzviknuo je lekar kada je Lea ušla u sobu. „Oprostite, doktore, mislila sam da ste kod gospođe D’Aržile.“ „Gospođa D’Aržila je dobro, nije reč o njoj...“ „Znači, možemo da putujemo?“, uskliknula je radosno. „To bi možda i bilo moguće da gospođa Lebreton nije dala otkaz, pod neubedljivim izgovorom.“ „Neubedljiv izgovor!“, reče bolničarka, koju Lea do tada nije uočila. „Javili su mi da mi se teško ranjeni zet nalazi u Bretanji, i da ćerka svakako hoće da ode kod njega zajedno sa dvoje dece. Zar je to neubedljivo?“ „Vaša ćerka je dovoljno odrasla da putuje bez majke“, kazao je doktor zlovoljno. „Sa trogodišnjim i petogodišnjim detetom! Vidi se, doktore, da niste imali dece.“ „U ovo današnje vreme srećan sam zbog toga.“ „Gospođo Lebreton, ne možete me ostaviti samu sa Kamij, ne mogu je ja negovati i davati joj injekcije.“ „Žao mi je, ali moram da mislim i na svoju porodicu. Odvedite je u bolnicu.“ „Veoma dobro znate da u ovom trenutku u bolnicama nema ni jednog jedinog mesta, a neke su i evakuisane“, kazao je lekar. „Ja tu ne mogu ništa“, suvo je odgovorila bolničarka. „Večeras odlazim vozom za Ren. Gospođice Delmas, vreme je za injekciju gospođe D’Aržile. Ako hoćete, pokazaću vam kako se to radi. Nije teško.“


Sara Milštajn je još uvek bila u sobi kod Kamij kad su obe ušle, a za njima je išao doktor Diboa. Lekar se prisilio da veselo kaže: „Gospođa Lebreton nas napušta iz porodičnih razloga. Zato će pokazati gospođici Delmas kako da vam daje injekcije.“ Kamij je pobledela, i rekla sa slabačkim osmehom: „Nadam se da nije ništa ozbiljno. Zahvaljujem vam na dosadašnjoj nezi. Sirota moja Lea, samo ti zadajem brige.“ „Okrenite se“, progunđala je bolničarka koja je pripremila špric. Sara i lekar stali su malo dalje, dok je gospođa Lebreton govorila: „Pogledajte, nije teško: naglo zabodete... lako pritisnete...“


POGLAVLJE 13. Pariz je ostao bez stanovnika. U ponedeljak 3. juna u bombardovanju aerodroma Orli, Burže i Vilakublaj, Sitroenovih fabrika i zgrada u 15. i 16. okrugu poginulo je skoro tri stotine ljudi. Rano izjutra prva kola zaputila su se ka jugu. Masa Parižana pohrlila je na železničke stanice Lion i Austerlic, pomešavši se s izbeglicama sa severa i istoka. Obamrlost i tišina tipične za avgust spustile su se na trg Sen Silpis, kojim je Lea prolazila do opštine, da podigne bonove za hranu za tri stanovnice Bulevara Raspaj. Bez tih žutih kupona, prilepljenih na unutrašnju stranu lične karte, nije se mogao dobiti šećer. Mleko, kafa i puter već su bili retkost: čovek se već pitao od čega će se uskoro sastojati doručak. Kada je posle dva sata čekanja najzad izašla iz opštine, Lea je bila zle volje. Umorna od dugog stajanja po hodnicima koji su smrdeli na varikinu, stari papir i znoj, sela je na klupu preko puta fontane, prikupljajući oko sebe žutosmeđi kišni mantil, koji je pozajmila od Kamij. Nije bilo baš toplo, tmurni oblaci plovili su nebom, sa koga je svakog časa mogla stići smrt. Razdražljivo se sećala kako je Kamij bila mirna kad su odjeknule sirene, a za njima se začulo i zaglušno brujanje aviona koji su nadletali Pariz, i na kraju prasak bombi. Lea je navaljivala na Kamij da siđe u podrum zgrade, preuređen u sklonište. Kamij je to tvrdoglavo odbijala, govoreći da više voli da gleda smrti u oči nego da bude živa zakopana. Sa besom u srcu i grčevima od straha u stomaku Lea je ostala pored nje, zabijajući glavu pod svilene jastuke. A od Fransoe Tavrenijea ni traga ni glasa. Nemoguće je da je otputovao na front ne javivši joj se, i zaboravivši obećanje da će nabaviti prevozno sredstvo za odlazak iz Pariza. Bio je već 6. jun. „Ove namrštene obrve ne ukazuju ni na šta dobro“, kazao je neko sedajući pored nje. Lea je već htela da odgovori nešto grubo, kad je prepoznala Rafaela Mala. „Gle, dobar dan, zar niste otputovali?“ „Kuda bih otišao?“ „Do vraga, ako želite.“ „Tamo ćemo, draga moja, svi otići, i to mi nije ni tako mrsko. Oduvek su mi se sviđali plavokosi đavoli, naročito u uniformi. Zar se vama ne dopadaju? To je ipak izvesna promena u odnosu na debeljuškaste Francuze, pripadnike narodnog fronta i strane državljane kukastog nosa.“ „Ćutite, sramota je da to govorite!“ „Što je to sramota? Zar nećemo izgubiti rat zbog Bluma i društva? Ja ih dobro znam jer sam i sam polu-Jevrejin, znate.“ „Imam prijateljicu Jevrejku čijeg su muža uhapsili samo zato što je Jevrejin.“ „Pa šta, zar to nije dovoljan razlog?“ „Užas!“, viknula je Lea naglo ustajući. „Hajde, draga prijateljice, smirite se, šalio sam se“, rekao je ustajući i sam, i hvatajući je za nadlakticu. Lea se nestrpljivo istrgla. „Izvinite, moram kući!“ „Čekajte, imam i ja jednu prijateljicu. Zadužila me je da prodam njen krzneni mantil od veličanstvene srebrne lisice. Daću vam ga vrlo povoljno i napravićete odličan posao.“


„Nisam znala da vas zanimaju krzna.“ „U ovom slučaju samo činim uslugu prijateljici, kojoj je novac potreban da bi otišla iz Pariza. Šta ćete, i ona je Jevrejka i boji se nacista. Ja se više bojim dosade. Ako vas ne zanima lisica, imam divne tepihe, neverovatno lepe starinske prostirke.“ „Sad još i tepisima trgujete. Mislila sam da ste pisac.“ S lica Rafaela Mala istog trenutka nestao je izraz dobroćudne poruge, a prešao ga je umoran i tužan osmeh, i u njegovim crtama ogledala se mlitavost i neka melanholična lepota, naglašena nesnosnim saučesničkim pogledom. „Da, ja sam pisac. Pisac sam pre svega. Kako vi možete da shvatite pisca i njegovu svakodnevnu borbu između želje za životom i želje za pisanjem? Te dve stvari nemoguće je pomiriti. Ja sam sličan Oskaru Vajldu, želim da svoj genije unesem i u dela i u život. To se ipak ne može. I dovodi me do ludila, ali treba birati između života i pisanja. Nosim u sebi veliku knjigu, i to znam, ali me želja za učešćem u kretanju sveta i njegovim strastima toliko muči da moj rad trpi zbog toga. Neophodni su, kako su napisala braća Gonkur u svom Dnevniku: ’pravilni, tihi, mirni dani, građansko stanje čitavog bića, pribranost u toplim papučama, da bi se na svetlo dana iznelo nešto veliko, uzburkano i dramatično. Ljudi koji se previše troše u strasti ili u rastrzanom razdražljivom životu neće stvoriti nikakvo delo već će potrošiti život živeći ga.’ Potrošiti život živeći ga je ono što se meni dešava. Vas, žene, štiti nedostatak mašte, jedino vaše stvaranje je rađanje dece. Ima, doduše, i među vama uzvišenih čudovišta, kao što je gospođa De Noaj ili Kolet, koja je divan književni stvaralac, ali je malo istinske inteligencije kod žena, jer je ta inteligencija u suštini muška.“ „Muška inteligencija? Kako se usuđujete da to govorite, kad cela zemlja ovako tužno propada u rukama tih bića, koja po vama jedina poseduju istinsku inteligenciju?“ „Pobedile su nas inteligencija i snaga veća od naše, i pred tim se treba pokloniti.“ „Pokloniti se pred divljacima?“ „Srce moje, imate lepu i praznu glavicu. Ponavljate ono što ste čuli od nastojnice. Ovaj rat, koji vam izgleda divalj, biće blagodet za Francusku. Već su 1857. godine braća Gonkur napisala: ’Divljaštvo je neophodno svakih četiri-pet stotina godina, da bi se svet vratio u život. Nekada, kada bi stari narod neke ljupke evropske zemlje postao previše anemičan, na njega bi sa severa navalili šest stopa visoki divljaci, koji su iznova stvarali rasu.’ Nemci će biti ti divljaci koji će našoj anemičnoj rasi doneti novu krv, da ponovo živne. Verujte, mala moja, pederu i prevarantu koji je zbog potreba književnosti i svojih sopstvenih temeljno proučio životinju koja misli i naziva se čovekom. Čovek koga je bog oterao da ga ne gleda, i zbog čega se jadni budalasti stvor nikada nije utešio. Setite se Lamartinovog stiha: ’Čovek - to bog je pali što neba se seća.’“ „Čini mi se da slušam strica Adrijena, dominikanca.“ „On je dobro izabrao. Za čoveka kao on je samo mantija. Nekad sam želeo da budem sveštenik. Ja, Jevrejin, promenio sam veru. Moji prijatelji, kao strasni katolici, podržali su me u tome. Dan pre zaređenja pobegao sam iz manastira i proveo tri dana u muškom bordelu. Uh, bilo je božanstveno. Posle kiselkastog mirisa svešteničkih pazuha, bubuljičavih drugova koje je tako opsedala želja za parenjem da su prljali gaće i čaršave, posle svih buđenja pomućenih zbog krutog komada mesa koji mi se izdizao pod mantijom, bila je prava sreća milovati i obljubiti nežna i namirisana tela muških kurvica. Šta vi od toga možete razumeti, nevina devojčice, kad niste upoznali čak ni otužne lezbijske zagrljaje.“ „Ne razumem, baš ste odvratni!“ „Taćno je da sam jedan odvratni bednik!“, uzviknuo je prasnuvši u smeh. „Hej, lepa gospoja, sigurno nećeš kupiš tepih ili bunda? Jeftino dam za taku lepoticu!“, vikao je idući za njom i smešno kriveći lice.


Izraz mu je bio tako lukav i ponizan u isto vreme da je Lea morala da se nasmeje. „Baš ste ludi, jadni Rafaele. Ne znam što razgovaram s vama!“ „Zato što vas zabavljam i to vas izvlači iz mladalačke obamrlosti. Treba odrasti, dušice, ovo doba u kome živimo više nije za decu.“ Nekoliko minuta hodali su ćuteći. Na uglu ulica Grenel i Sen Per Rafael se zaustavio. „Hoćete li da popijete čaj kod mene? Prijatelj mi je prepustio svoj divni stan u Ulici Rivoli. Pogled na Tiljerije je divan.“ „Hvala ne mogu. Prijateljica kod koje stanujem je bolesna. Mora da se zabrinula, jer sam otišla pre tri sata.“ „Dakle, sutra? Obećajte da ćete doći, hoću da vam dam neke knjige koje volim. Važno je da ljudi vole iste knjige, ako hoće da postanu prijatelji.“ Lea ga je posmatrala sa simpatijom, od koje nije mogla da se odbrani i koju ni sama nije shvatala. „Ako budem mogla, doći ću, obećavam!“ Naškrabao je adresu i broj telefona na koverti sa oznakom N.R.F. „Čekaću vas posle četiri. Ako budete sprečeni, telefonirajte! Računam na vas, do viđenja do sutra.“ „Do viđenja!“, uzvratila je, gurnuvši omotnicu u džep. Potrčala je Ulicom Grenel, koja je bila pusta sve do Bulevara Raspaj. Nije stigla ni da stavi ključ u bravu, a vrata se otvoriše i na njima se pojavi Kamij, na brzinu obučena u mornarskoplavi kostim, koji je isticao zaokrugljeni stomak i bledo, mršavo lice. „Najzad si došla!“, viknula je, držeći se za zid da ne padne. „Sasvim si poludela, šta radiš na nogama?“ „Pošla sam da te tražim“, promrmljala je i skliznula na pod onesvešćena. „Žozet, Žozet, brzo dođite!“ Mlada sobarica se pojavila na vratima ostave, i vrisnula kad je videla da Kamij leži bez svesti na podu. „Pomozite mi, ne stojte tu kao neka glupača!“ Raščupana i crvena u licu, Žozet je pomogla Lei da prenese bolesnicu u sobu i smesti je u krevet. „Svucite je, daću joj injekciju!“ Kada se Lea vratila sa špricem u ruci, Žozet je pokrivala Kamij, koja je na sebi imala tanki ružičasti svileni kombinezon. „Što ste je pustili da ustane?“ Klečeći pored postelje, Žozet je jecala. „Nisam kriva, gospođice, pripremala sam čaj u kuhinji. Gospođu sam ostavila da sasvim mirno sluša radio, kad sam je najednom videla iza sebe bosu i raščupanu, izbezumljenog pogleda, te sam zamalo razbila čajnik. Neprestano je govorila: ’Treba ići po Leu, treba ići po Leu...’ Probala sam da je vratim u sobu, ali me je odgurnula i rekla: ’Spakujte kofere, Nemci dolaze!’ Uplašila sam se misleći da je to čula na radiju. Otrčala sam da se spakujem, dok se ona oblačila. Vi ste došli u tom trenutku... Da li je istina, gospođice, da Švabe dolaze?“ „Nemam pojma. Zovite doktora Dibou da što hitnije dođe!“ „Dobro, gospođice!“ Naginjući se nad Kamij, Lea je pokušavala da je natera da udahne mirišljavu so. „A ako Nemci dođu?“, pitala se, pomalo zahvaćena panikom. „Gospođice, doktora nema i ne znaju kad će se vratiti.“ „Lea...“ Kamij je polako otvorila oči. „Lea... tu si... uplašila sam se da si otišla... Na radiju su rekli da vlada napušta Pariz...“, rekla je, grčevito hvatajući devojčinu ruku.


„Hajde, smiri se. Malopre sam se vratila i na ulicama nema Nemaca. Sve je mirno, uzalud se uzbuđuješ. Loranu ne bi bilo milo da vidi kako si nerazumna. Odmori se, probaj da spavaš. Doktor Diboa će uskoro doći“, slagala je Lea. „Izvini, tako se bojim kad te nema.“ Već se skoro smrklo kada je Kamij zaspala, a lekara još nije bilo. Lea je osetila glad i pošla u kuhinju da potraži hranu. Nije bilo ničega. Baš ničega, osim nekoliko suvih kolačića. Sva besna je potražila Žozet da se požali na nestašicu namirnica. Našla ju je kako sedi u mračnom salonu, odevena i spremna za odlazak, s koferom kraj sebe. „Šta radite u mraku, u kaputu i šeširu po kući?“ „Gospođice, želim da se vratim roditeljima u Normandiju!“ Lea je užasnuto gledala u nju. „Da me napustite i ostavite samu sa bolesnicom?“ „Bojim se, gospođice, previše se bojim... Želim da se vratim kući.“ „Prestanite s cmizdrenjem. Nemci su već tamo kod vas. Ako nisu danas, biće sutra. Biće bolje da odete na spavanje.“ „Gos...“ „Ućutite, a sutra gledajte da kupite nešto za jelo. Laku noć!“ Lea je izašla i ostavila nesrećnu devojku da smeteno jeca. Sutra ujutru oko šest Leu je iz lošeg sna prenulo zvono na vratima. Pomislila je da je to doktor Diboa. Pokupila je kimono i ustala sa divana pored Kamij, na kome je provela noć. Zevajući, otišla je da otvori vrata. Neki čovek u unifirmi umazanoj blatom, prljavog lica i sa bradom od nekoliko dana, stajao je pred njom. „Lorane...!“ „Ne, nije Loran, to sam samo ja. Kao da se niste sasvim razbudili, draga prijateljice. Mogu li da uđem?“ Lea se sklonila da propusti Fransou Tavernijea. „Nemojte da pravite takvo lice. Mislite li da sam duh?“ „Umalo da to pomislim. Gde ste bili svih ovih dana? Zvala sam nekoliko puta, ali vas nije bilo.“ „Kao što se vidi po mojoj odeći, nisam bio kod Maksima.“ „Dosta šale! Trebalo je da se javite, čekala sam vas.“ „Baš lepo! Dođite da vas poljubim zbog te vernosti.“ „Sklonite se, prljavi ste da se čovek prepadne od vas.“ „Šta ćete, srce moje, rat je prljav. Ali vojnik vazda ima pravo na poljubac lepotice.“ Fransoa Tavernije privukao je Leu sebi i poljubio je uprkos opiranju. Osećajući da neće da mu popusti, pustio je da se izmakne. „Recite, šta je s gospođom D’Aržilom. Kako joj je?“ „Loše.“ „A lekar?“ „Čekam ga od juče. Da li ste našli odgovarajuća kola?“ „Jesam. Svih ovih dana nisam samo ratovao. Otkrio sam jednu vivastelu u savršenom voznom stanju. Da li ćete umeti da je vozite?“ „Moraću.“ „Poslao sam dva poverljiva čoveka po nju, biće ovde kroz dva dana.“ „Kroz dva dana!“ „Kola su u Marseju.“ „Trebalo je da poslušam tatu i krenem vozom.“


„Mislio sam i na to. Ali u vozu je nemoguće da Kamij putuje ležeći.“ Zvonce je opet odjeknulo na ulaznim vratima. „O, doktore!“, uzviknula je Lea kada su se vrata otvorila. Doktor Diboa jedva je nešto pristojnije izgledao od Fransoe Tavernijea. Zgužvano odelo, neobrijana brada, crvene oči, sve je to ukazivalo na umor i nedostatak sna. „Nisam mogao da dođem ranije. Da li biste bili dobri da skuvate kafu?“ „I ja bih je rado popio“, reče Fransoa. „Pogledaću da li je još ima. Žozet se toliko boji da ne ide ni u kupovinu.“ Zaista, u kuhinji nije bilo kafe, mleka ni hleba. „Srediću to“, kazao je Fransoa, koji je pošao za Leom. „Poznajem gostionicu u blizini u koju sam često zalazio. Vlasnik će me izvući. Dok vi zagrejete vodu, ja ću da se vratim. U međuvremenu mi napunite kadu. Nemam vremena da trknem kući!“ Kad se vratio, nosio je veliku papirnu kesu punu upravo samlevene kafe, flašu svežeg mleka, kutiju čokolade, kilo šećera i, najlepše od svega, dvadesetak još toplih puter-kifli. Fransoa Tavernije hteo je lično da odnese poslužavnik za Kamij, koja se naterala da pojede jednu puter-kiflu da mu ugodi. On sam ih je pojeo pet, kao i Lea, a doktor tri. Pošto su se najeli, dugo su ćutali. Lea je prekinula tišinu obrativši se prijatelju: „Ako hoćete da se okupate dok je voda još topla, požurite!“ „Nemam vremena. Moram da podnesem izveštaj generalu Vejganu i da razgovaram s maršalom Petenom.“ „Tako odeveni?“, nije mogao da se na začudi doktor Diboa. „Što da ne? To je odeća svih onih koji su masakrirani zbog nebrige glavnog štaba: sve čete u bekstvu neko udaljava od Pariza, i tumaraju unaokolo u potrazi za komandantom.“ „Šta ćete posle?“, upitala je Kamij. „Posle ću umreti za Francusku, gospođo“, kazao je teatralno. „Fransoa, nemojte se tako šaliti. Biće mi vrlo teško ako vam se nešto desi.“ „Hvala na lepim rečima, draga gospođo D’Aržila. Obećavam da ću se truditi da ostanem živ. Doktore“, rekao je okrećući se prema njemu, „mislite li da smemo da prevezemo našu bolesnicu?“ „To mi se čini krajnje neoprezno i zbog njenog srca i zbog deteta. Međutim, ako se bombardovanja nastave... neka krene s milošću božjom. Prepisaću joj druge, jače lekove. Pokušaću da svratim sutra.“ „Gospođo, gospođice, Nemci zauzimaju Dijep, Kompijenj i Ruen, pa čak i Forž Lezo, gde mi živi kuma“, povikala je Žozet ulazeči u sobu, sa komadom puter-kifle u ruci. Fransoa Tavernije zgrabio ju je za nadlakticu i izveo iz sobe brže nego što je ušla. „Mala glupačo, zar hoćete da ubijete gospođu?“ „O neću, gospodine“, zakukala je sirotica, „ali mislim na oca, majku, mlađu braću...“ „Znam, mala, kroz dva dana moći ćete otići iz Pariza, sa gospođom D’Aržilom i gospođicom Delmas. Ići ćete u Žirondu, na selo, i tamo ćete biti mirni“, rekao je blažim glasom, milujući je po kosi. „Da, gospodine, ali kad ću videti porodicu?“ „Ne znam, možda i uskoro. Žozet, obećajte mi da ćete paziti na gospođu D’Aržilu.“ „Hoću, gospodine.“ „Hvala, Žozet, vi ste dobra devojka. Imate dva dana da se snabdete za put. Uzmite ovo, pa kupite i sebi neku lepu haljinu.“ „O, hvala, gospodine“, rekla je Žozet skoro sasvim utešena, stavljajući novčanice u džep.


Lea i lekar izašli su iz Kamijine sobe. „Ako hoćete da vidite maršala Petena i njegovu vladu, požurite. Na radiju su upravo najavili njegov odlazak u Turen“, rekao je tiho doktor Diboa, brišući zamagljene naočare. „Do viđenja do sutra.“ Vrata na stepeništu zatvorila su se za njegovom pogrbljenom figurom. „Zašto ste pustili Kamij da sluša vesti?“, pitao je Fransoa Tavernije. „Tu nije bilo pomoći“, odgovorila je Lea, stežući kimono zimogrožljivo oko sebe. „Budite hrabri, najteže tek dolazi. Poljubite me!“ Spontanim pokretom Lea mu se bacila u naručje, svijajući mu ruke oko vrata dok se naginjao nad nju. Usne su im se spojile žestinom od koje su osetili bol. Suze koje su tekle iz njenih očiju davale su poljupcu ukus morske se. Skinuo je njene prepletene ruke sa svog vrata i, ne ispuštajući je, odmakao je od sebe. Kako je lepa, dok tako drhti od bola. „Možda me bar malo volite?“, nije uspeo da ne promrmlja. Ona je odrečno odmahnula da ga ne voli. Njegovo neobrijano lice zgrčilo se od naglog bola. Pa šta onda, i poljupci su nekad dovoljni. Ponovo ju je privukao sebi, a ruke su mu za trenutak odlutale pod njen kimono. Kad se odmaknuo, Lei više nisu tekle suze. „Moram da vas ostavim, draga prijateljice“, kazao je uz osmeh. „Hvala na ljubaznom dočeku. Videćemo se uskoro, i pazite na sebe i Kamij. Do viđenja!“ Lea ga je bez reči gledala kako odlazi. Kažiprstom je polako prevukla preko vlažnih usana. Lea i Žozet bile su sasvim zaboravile da je nedelja. Većina trgovina s prehrambenim proizvodima bila je zatvorena. Išle su do pijace Sen Žermen, gde su, posle višečasovnog čekanja, našle desetak jaja, pile, kunića, veliku kobasicu, sir, dva kila jabuka i, posle cenjkanja, jednu veliku šunku. Iscrpljene i ponosne na svoju kupovinu, vratile su se praznog novčanika niz Ulicu Fur, držeći svaka po jednu ručku teško natovarene pijačne torbe. Vreme je bilo lepo, a po ulicama veoma malo sveta: nekoliko sitnih starica sa sirotinjski napunjenim mrežama sa hranom, skitnice, nastojnice koje su po navici čistile ispred svojih zgrada, dva gradska policajca na rasklimanim biciklima, kola natovarena teškim madracem, ormanom s ogledalom i gomilom nemirne dečurlije, da se čovek neizbežno pitao kako li se uopšte kreću. Ulica Ren bila je nalik na dugu reku olovne boje i pustih obala. Iznenada su se pojavili kamioni, koji su dolazili sa Bulevara Sen Žermen. Ispod slabo pričvršćene cirade, Lea je videla gomilu spisa, na brzinu povezanih tankim konopcem. Prekrila je nameštaj navlakama i počela da se pakuje. Slažući kišni mantil koji je pozajmila od Kamij, našla je u džepu papir na kome je Rafael Mal napisao svoju adresu. Razdraženo se setila obećanja koje mu je bila dala: da će doći k njemu, ili da će mu bar telefonirati. Kroz otvoren prozor videlo se drveće na bulevaru, dopiralo je sunce i pozivalo na izlazak. Sve je izgledalo veoma mirno i u duhu leta, samo se čulo cvrkutanje vrabaca i gugutanje golubova. Lea je odlučno spustila poklopac kofera, uzela laku crnu vunenu pelerinu i ogrnula je preko crne svilene haljine sa crvenim tačkicama. Pred venecijanskim ogledalom u predsoblju stavila je crni slamni šešir. Tiho je odškrinula vrata Kamijine sobe, ali ona je srećom spavala. U kuhinji je Žozet spremala korpe sa hranom za put. „Izlazim, idem u posetu. Neću se dugo zadržati.“ „Nije pametno da izlazite sami, gospođice.“ Lea je više volela da ne odgovori. Osim nekoliko kola i kamioneta nakrcanih do vrha raznim omotima, Pariz je bio pust. Prelazeći


preko mosta Roajal, opazila je neke teške crne oblake koji su se dizali ka nebu od Gran Palea. Uznemireno je produžila putem i ubrzala korak. Tiljerije su bile prazne, baš kao i ulice. Na tamnoj pozadini neba isticao se, blistavom belinom na suncu, savršen krst koji su činili Obelisk i vrh Trijumfalne kapije na trgu Etoal. Uzdrhtalog srca, opet se zaustavila i videla u mislima put do kapelica u Verdeleu obasjan olujnim svetlom. Iznenada ju je obuzela želja da bude u podnožju krsta, pred kojim se molila kao dete i plakala kao šiparica, i to tako snažno da je posrnula. „Bože moj!“, promrmljala je. U njoj je navirala molitva upućena Bogu njenog detinjstva, koja se malopomalo pretvarala u molitvu zahvalnicu zbog tolike lepote. Sa žaljenjem se odvojila od tog prizora i stigla u Ulicu Rivoli, pred kuću u kojoj je stanovao Rafael Mal, ne susrevši usput nikoga. On joj je otvorio, odeven u neku arapsku belu vunenu odeću i iznenađeno je pogledao. „Zar ste zaboravili da ste mi izmamili obećanje da dođem danas?“, pitala je ona. „Gde mi je glava?! Izvinite, draga prijateljice, baš sam usred priprema za odlazak.“ „Odlazite?“ „Sutra ili prekosutra. Nemci napreduju, pa sam izgubio posao. Vlasnik Radio Mondijala iz dana u dan, odnosno iz sata u sat, očekuje naređenje o evakuaciji.“ „Kuda ćete sada?“ „Nesumnjivo u Tur, tamo gde je i vlada. Povešću i vas ako hpćete.“ „Ne budite glupi! I ja odlazim kroz dva dana.“ „Gde li ćemo biti kroz dva dana? Uđite i sednite. Ne obraćajte pažnju na nered! Hoćete li čaj?“ „Više bih volela nešto hladno.“ „Mislim da to ne mogu da vam ponudim, osim ako ne pijete viski. Vlasnik stana ostavio je dva sanduka. Popio sam samo jedan.“ „U redu, nisam ga još probala.“ „Udobno se smestite,“ Lea se osvrnula naokolo. Salon u kome je sedela bio je pretrpan raznim kineskim ukrasnim predmetima, od kojih su neki bili vrlo lepi, kao dugi lakovani kovčeg u bojama skarabejovih krila, dok su drugi bili nesnosno ružni, kao neke drečave figurice. Uputila se prema otvorenim prozorima, ka balkonu što je gledao na Tiljerije. Rafael joj se pridružio, noseći dve čaše napunjene tečnošću boje ćilibara. „Pijem za vašu lepotu!“ Lea se osmehnula i klimnula podižući čašu. Popila je i napravila grimasu. „Ne dopada vam se?“ „Ima čudan ukus.“ „Popijte još, videćete, brzo ćete se naviknuti.“ Polako su ispili naslonjeni na ogradu balkona. Zbog gadnog mirisa masnog dima nabirali su noseve. „Šta je to?“, pitala je Lea. „Od jutra gori iz pravca Bulonja. Hajde da uđemo!“ Smestili su se na nizak divan pretrpan jastucima. „Imate li još mesta u koferima?“, pitao je on „Da, zavisi samo za šta?“ „Juče sam obećao da ću vam pozajmiti neke knjige, koje smatram vrhunskim književnim dometima.“ Uzeo je tri knjige koje su ležale na divanu i malo oklevao pružajući ih Lei. „Ne, neću vam ih pozajmiti, već vam ih poklanjam. Možda je ovo poslednji put da se vidimo.


Sačuvaćete ih kao uspomenu na mene. Ovo je Sumrak bogova Elemira Burza, za koga bih dao celog Flobera, zatim Ranseov život, mada ste možda premladi za to. To je delo zrelog doba, koje bi trebalo da nas prati u starosti! Nije važno! Pročitaćete ga kad dođe vreme za to. Ovo je Šeri od čuvene Kolet. Junakinja je divan ženski lik koji se zove isto kao i vi. Ovaj roman prikazuje žensku veličinu i bedu. Kamo sreće da budete kao ta žena. Volite li poeziju?“ „Da, pomalo.“ „Pomalo nije dosta. Pročitajte Nervala, tog najvećeg očajnika.“ Kako je Rafael Mal u tom času bio daleko od onog površnog čoveka, povremenog trgovca bundama i tepisima, izveštača u Marjani i pariskog homoseksualca! Lea je shvatila da joj on, zajedno sa tim knjigama, poklanja i neki skriveni deo sebe. „Hvala“, rekla je jednostavno, utisnuvši mu poljubac na obraz. Ustao je, nastojeći da ne pokaže da je ganut. „Srce moje, da sam mogao da volim neku ženu, bila bi to žena poput vas“, rekao je, poklonivši se. Lea je pogledala na sat. „Moram da idem, prošlo je šest.“ „Otpratiću vas. Nije pametno da mlada i lepa žena ide sama ulicama u ovo vreme.“ „Pa nema nigde nikoga.“ „Upravo to i jeste opasno. Verujte ljubitelju mračnih ćoškova. Baš na takvim mirnim mestima nalaze se loši momci. Takve susrete bolje je izbegavati, ako ih baš ne volite. Dajte knjige da ih zamotam.“ S vrha ormana od crnog laka ukrašenog slonovačom izvukao je skupocen crveni šal, izvezen raznobojnim cvećem i pticama, i umotao sve tri knjige u njega. „Evo ga, jedan lep mali zavežljaj, u skladu s vašom toaletom“, rekao je pružajući joj omot i otvarajući vrata. „Zar idete ovako? Nećete da se presvučete?“, začudila se Lea. „Pa zar niste upravo rekli da je Pariz prazan? A i kad bi bilo ljudi? Zar nisam lep ovako? Zar nisam otmen? Afrička odeća uvek mi se činila vrhuncem dobrog ukusa. Nedostaje mi samo beduinska marama. Ne mari.“ Prijatan vazduh napolju kvario je zadah dima. Rafael je uhvatio Leu za nadlakticu. „Idemo preko kejova, ako hoćete. Možda je ovo poslednji put da ovako šetamo.“ Preko puta Akademije, dvoje bukinista otvorilo je svoje ulične tezge sa knjigama, jednu je držala neka debela žena neodređenih godina a drugu starac umornih očiju. Pozdravili su Rafaela kao stalnog poznanika, ne zapažajući njegovu odeću. „Otvorili ste danas? Sigurno niste imali mnogo kupaca.“ „Nažalost, gospodine Mal, pobegli su i najhrabriji. Kakva nesreća ostaviti ovako divan grad?“ „Trebalo bi i vi to da uradite.“ „Ja, gospodine? Nikada to neću učiniti. Ovde sam odrastao, rođen sam u nekom dvorištu u Grand Ogistenu, išao sam u školu na keju Sen Mišel, izgubio nevinost u senci Crkve sen Žilijen, oženio se u Crkvi sen Severin. Pokojna žena mi je bila ćerka starinara iz Belvila i sahranjena je na groblju Per Lašez, ćerka mi drži kafanu na Monmartru, stariji sin ima dobru uličnu prodavnicu preko puta Notrdama, a najmlađi će, čim se vrati iz ovog prokletog rata, preuzeti ovu od mene. Nama van Pariza zakržljaju glava i telo. Zato ćemo ostati, zar ne, Žermen?“ Debela žena, preplanula kao mornar, bučno je iskazala svoje mišljenje: „U pravu si, debeli!“ Posle tih zaključnih reči Rafaeal i Lea se pozdraviše sa njima. Kosi zraci sunca ružičasto su bojili groteskne likove na Pon Nefu. Pretovarena kola prolazila su prema Bulevaru sen Mišel. U Ulici Genego su, kroz otvoren prozor, čuli kako otkucava sedam sati.


„Požurimo, kasnim.“ Do Bulevara Raspaj stigli su izmenivši tek nekoliko reči. Prijateljski se poljubiše pred vratima, poželevši jedno drugom mnogo sreće. * * *

Sutradan je Kamij dobila pismo od Lorana. Nalazi se blizu Bovea i opisuje ga kao vrlo lep grad, sa veličanstvenom i divnom katedralom. „Od kog je datuma to pismo?“, viknula je Lea. „Od 2. juna, zašto? O! Bože moj! Bove je razoren posle tog datuma“, promucala je Kamij i sručila se na pod. Suviše potresena, Lea nije ni mislila da joj pritekne u pomoć. „Lea“, preklinjala je ona. Devojka je bila tako ukočena da nije ništa čula. Najzad se povratila iz svoje ošamućenosti i uspela da pruži Kamij pomoć kakvu je njeno stanje zahtevalo. Kad je kriza prošla, pale su jedna drugoj u zagrljaj i dugo plakale. U tom položaju zatekao ih je doktor Diboa, koji je izgledao deset godina stariji nego juče. Uprkos svom umoru, našao je reči da ih malo smiri. U utorak 11. juna, stanovnice Bulevara Raspaj bile su spremne za polazak. Nedostajala su samo kola, pa je noć proticala u iščekivanju. U sredu po podne vladala je takva napetost da je Lea radije izašla rekavši da će pogledati ima li vozova sa železničke stanice Austerlic. Koračala je u sandalama, krupnim koracima, Bulevarom sen Žermen prestižući tužne grupe ljudi koji su gurali dečja ili ručna kolica, pa čak i baštenska kolica sa svojom jadnom imovinom: sat sa klatnom, usisivač, šivaća mašina, barometar, akvarijum sa zlatnim ribicama, savijeni madrac, dedin portret ili uvećana fotografija sa venčanja, kavez sa mršavim kanarincem ili parom grlica, lutka s porculanskom glavom, izbledeli tepih... Mnogo blede dece, umornih žena, iznurenih staraca. Odakle li dolaze? Iz okoline, sa severa, iz Belgije...? Na Bulevaru sen Mišel, neki su se pridružili ljudskom talasu koji se peo prema Luksemburškom parku, a drugi su, kao i Lea, nastavili prema železničkoj stanici Austerlic. Zbijena masa preprečila je pristup stanici. Čule su se najneverovatnije glasine među ljudima koji su bili prisiljeni da se zaustave. „Švabe su u Angijenu.“ „Ne, u Anveru...“ „Digli su u vazduh spremišta nafte kod Pariza...“ „Versaj je bombardovan...“ „Vozovi više ne idu...“ „Zatvorili su stanična vrata...“, To je bila istina. Službenik železnice popeo se na krov nekih kola, iza rešetkastih vrata na ulazu u dvorište, i obratio se gomili preko zvučnika. Posle bezbrojnih opomena, postignuta je kakva-takva tišina. „Zbog mera bezbednosti vrata će biti zatvorena do pet sati po podne...“ Sa svih strana čuli su se povici negodovanja. „Tišina... pustite me da pričam... tišina...“ Povici su se stišali. „... da bismo omogućili putnicima koji se već nalaze na stanici da se ukrcaju...“ „Uuu... a mi...?“ „Svi će otputovati... Dve stotine trideset osam dodatnih vozova predviđeno je na stanicama Austerlic i Monparnas... U ovom trenutku svakih pet minuta po jedan voz kreće iz Pariza... svi ćete otputovati.... Strpite se...“ Lea se s teškom mukom provlačila preskačući noge onih koji su sedeli na pločniku, sa prtljagom pored sebe. Približivši se Botaničkoj bašti, videla je neplanirane izletnike na travnjacima. Prošla je kroz baštu i stigla u Ulicu Line, nadajući se da će tamo biti manja gužva. Neki čovek joj je prišao i


pošao za njom do Ulice Ekol, dobacujući joj svakakve gadosti, što se pretvorilo u prostakluke. Kad je stigla do ulice, čovek je iz nepoznatog razloga odustao od praćenja. Dok je prolazila pored pivnice na Dipon Latenu miris prženih krompirića podsetio ju je da nije ručala. U velikoj pivnici bilo je malo sveta. Lea je s apetitom pojela prženi krompir i popila pivo, a zatim i kafu. Kada se najela, ponovo je pošla ka Odeonu, teško krčeći put kroz gomilu koja je išla prema Sen Mišelu. Bilo je četiri sata po podne.


POGLAVLJE 14. Kola su stigla u pet ujutru, a dovezao ih je neki potpuno iscrpljen mladić. Zaspao je naslonjen na kuhinjski sto, sa glavom na rukama i šoljicom kafe ispred sebe koju nije imao snage da popije. Uz pomoć Žozet, Lea je spustila prtljag i smestila Kamij, koja je izjavila da se savršeno dobro oseća. Ostavivši kola Žozeti, popela se da probudi vozača, koji je otvorio oči potpuno ošamućen, posle samo sata odmora. Podgrejana kafa malo ga je razbudila. Na ulici je vozač učvrstio kofere i veliki sanduk na krov vozila. „Zaboravio sam da se predstavim. Zovem se Antoan Diran. Odvešću vas do Etampa, gde bi trebalo da se nađem sa drugovima. Zahvaljujući gospodinu Tavernijeu imamo propusnicu i pedeset litara benzina, što će nam omogućiti da izađemo na Port d’Orlean.“ „Zašto nam treba propusnica da izađemo onuda?“, upitala je Lea. „Ne znam, gospođice. Civile koji žele da odu iz Pariza vraćaju prema Port d’Itali.“ Trebalo im je tri sata da stignu na Port d’Orlean, parišku kapiju koju su čuvali vojnici, usmeravajući gomilu prema Port d’Itali. Zahvaljujući dokumentima koja su imali, oficir ih pusti da prođu. Do Dvadesetog državnog puta vozili su krivudavim puteljcima i prošli su još jednu kontrolu, pre izlaska na put za Orlean. Osim vojnih vozila, put je bio prazan. Iza Monlerija sustigli su prve pešake, žene u papučama ili sa visokim potpeticama, koje su za sobom vukle decu, obučenu na brzinu, ili gurale kolica puna paketa, iz kojih su izvirivale dečje glavice. Mladići su gurali pretovarena kolica. Među njima je bilo i dosta vojnika u bekstvu, bez šlemova, divljih pogleda. Neki su nosili kofer, drugi pušku, hodajući oborene glave i izbegavajući vojnu kontrolu. Kola su se sve teže provlačila, okružena sve gušćim talasom naroda koji je nosio sa sobom bicikle, motore, zaprežna kola, kamionete, tricikle, vatrogasna kola i automobile tako stare da se čovek pitao kako uopšte mogu da se voze, pa su se videla čak i jedna mrtvačka kola. Vozeći brzinom hoda, prošli su pored Arpažona. Neki vojnik zadužen za saobraćaj rekao im je da je zabranjeno ići dalje. Lea je pokazala propusnicu, a on je podigao ruke uvis, kao da je hteo da kaže „pa dobro, kad je tako!“. Na raskrsnicama su, tu i tamo, poneki mornar, avijatičar ili pešadinac pokušavali da svojim prisustvom stvore neki prividan red u toj tužnoj seobi. Vozeći preko polja uz drum, vozač je uspeo da pretekne dvadesetak autobusa punih zatvorenika i čuvara. Iz kog li zatvora dolaze? Uskoro je Antoan morao da se vrati na put. Spora vožnja nastavljala se pod bleštavim suncem, od koga su lica crnela a biciklisti i pešaci se preznojavali. Neki čovek stajao je na baštenskoj kapiji pored puta, s olupanom aluminijumskom čašom od četvrt litra i vedrima punim vode, po kojima je lupao da privuče pažnju i dozivao izbeglice: „Hajde, pripremite sitan novac! Deset sua čaša, dva franka flaša“, dok je njegova žena pružala žednim ljudima čašu ili bocu, i primala novac. „Sramota!“, viknula je Kamij. „Videćete još svašta do kraja puta“, kazao je vozač, koga više ništa nije moglo začuditi. Konačno su stigli u Etamp. Trebalo im je šest sati da pređu četrdeset šest kilometara. Stanovnici tog gradića pridružili su se beguncima. Ostao je otvoren samo jedan hotel, u kome su se prodavali kafa, hleb i sir, što izbeglice razgrabiše. Bilo im je potrebno više od dva sata da prođu


kroz to mesto. Mladić je bio na kraju snaga, vozio je kao automat, glava mu je često padala na grudi. Najednom je video da su izašli iz Etampa, i to ga je razbudilo. Zaustavio je auto. „Ja ne smem dalje. Savetujem vam da vozite sporednim putevima.“ „Nećete nas valjda ostaviti?“, viknula je Žozet. „Takva je zapovest, ne smem dalje.“ U istom trenutku čuli su, glasnije od brujanja automobilskih motora, dečje vike i bata koraka, zvuk aviona, od koga su svi toliko strepeli. „Silazite brzo!“, viknuo je Antoan izlazeći iz kola, „ležite u jarak!“ Kamij je, uz Leinu pomoć, izašla iz kola, ruku zgrčenih na stomaku, u besmislenom zaštitničkom pokretu. Potrčala je i skotrljala se na prašnjavu travu pored Žozet, koja je sva drhtala, i još dvoje staraca, koji su se stezali u zagrljaju. Avioni su proleteli nisko iznad njih, tako blizu da su se piloti jasno videli, a zatim su se digli u nebo bez oblaka. Pritisak straha malo je popustio i nekoliko glava se podiglo kada, naglo zaokrenuvši, nemački avijatičari otvoriše vatru na dugu i nepomičnu kolonu izbeglica poleglih po zemlji. Prašina sa druma koju su meci podigli zapahnula je Leu. Avioni su nadleteli dva-tri puta. Kad je ubitačna buka utihnula, zavladala je duga tišina, a zatim su se začuli stenjanje, prvi krici i jauci, dok su crn dim od koga se prevrtao želudac i miris nagorelog ljudskog mesa, gume i benzina obavijali pustoš. Žozet se prva pridigla sva ošamućena i oblivena krvlju. Jauknula je i zavrtela se ukrug. Kamij se polako pridigla, neozleđena. Pored nje se ono dvoje staraca nije micalo. Prodrmala je čoveka za rame. Od tog dodira se pomerio, pa je videla da su oboje ubijeni jednim metkom. Stežući šake, Kamij je prigušila vrisak, savlađujući gađenje, nagla se nad njih i zatvorila im oči. Antoanu nije bilo ništa. Kad se Lea uspravila, oko nje se sve zavrtelo. Da nije bilo Kamij, pala bi. „Mila moja, ranjena si...!“ Lea je prinela ruku čelu i povukla je svu krvavu. To je na nju čudno delovalo, ali je nije previše zabrinulo. „Pustite me da pogledam!“, rekao je čovek šezdesetih godina, guste bele kose, „ja sam lekar.“ Iz lekarske torbe izvadio je obloge i zavoje. „To je samo čeona arkada, nije ozbiljno. Staviću vam čvrst zavoj, koji će zaustaviti krvarenje.“ Malo ošamućena, Lea se nije protivila. Sedeći na strmini, dok joj je zavoj davao ranjenički izgled, hladno je posmatrala sve oko sebe: mnogo je automobila gorelo, ali su njihova kola nekim čudom ostala čitava. Naokolo su ležala beživotna tela. Trebalo je nekoliko sati da ih sve odnesu. Niko nije mislio na jelo. Bilo je osam uveče kad je Lea sela za volan. Vozač je nestao. Na navaljivanje Kamij, Lea je pristala da primi neku bakicu, koja nije mogla da nađe nikoga od porodice. Prizori smrti i razaranja pratili su ih kilometrima. Kad je pala noć, Lea je, premorena i obraza oblivenog krvlju koja joj se slivala iz rane, skrenula sa Dvadesetog državnog puta u Anžervilu, u nadi da će naći neku otvorenu kafanu ili restoran. Ne nađoše ništa, sve je bilo zatvoreno. Malo van sela, prepunog izbeglica koje su spavale po tremovima, u crkvi, školi, na trgu, pa čak i na groblju, zaustavila je kola na rubu nekog polja. Sve četiri žene su izašle. Noć je bila topla, nebo puno zvezda, a vazduh je mirisao na seno. Žozet je otvorila korpu sa hranom, na koju su se sve izgladnelo bacile. Probudivši se u zoru, primetile su da je jedna guma izduvana. Lea nije uspela da skine točak, pa je pošla u potragu za nekim automehaničarem. Garaža je bila zatvorena, kao i seoske prodavnice. Na trgu pred crkvom opatice su hranile decu toplim mlekom. Lea je upitala gde bi mogla da nađe pomoć. „Sirotice mala, nema više nikoga. Svi zdravi muškarci su u ratu ili su pobegli: načelnik, beležnik, lekar, vatrogasci, učitelj, pekar, svi su otišli. Tu je samo sveštenik, ali on je vrlo star. Dete moje, čak


nas je i Bog ostavio.“ „Sestro Žana, ućutite već jednom. Kako smete da sumnjate u dobrotu dragog Boga?“, uzviknula je jedna kaluđerica, uskog i mršavog lica. „Oprostite, časna majko, ali sad kad sam, od našeg odlaska, videla ovoliku bedu, sve više sumnjam u tu dobrotu.“ „Sestro Žana, počeli ste da hulite od premora, idite da se odmorite!“ Zatim je, okrećući se prema Lei, dodala: „Dođite, dete moje, promeniću vam zavoj!“ Spretno je skinula krvav zavoj i očistila ranu, koja se pružala duž obrve. Flasterom je pričvrstila oblogu. „Nije strašno, ali trebalo bi napraviti dva do tri šava.“ „Neću ostati unakažena?“ „Umirite se“, reče kaluđerica s mladalačkim osmehom, „to vam neće smetati da nađete muža.“ Lea je zahvalila i pošla natrag ka kolima. U tri navrata je molila teško natovarene muškarce da joj pomognu. Prošli bi pored nje ne odgovarajući i gurajući je u stranu. Na izlazu is sela obeshrabreno je sela na jedan ivični kamen. „Lea!“ Previše umorna da bi se čudila što je neko zove po imenu u selu za koje do juče nije ni znala, podigla je glavu. Pred njom je stajao neki prljav vojnik, sasvim zarastao u bradu, gologlav, preduge kose, a kabanica mu je bila siva od prašine, kao i cokule i uvijači, sa šlemom obešenim o ranac, s vojničkom torbom na svakom ramenu i puškom u ruci, i posmatrao je. Lea je ustala. Ko je taj čovek? Kako zna njeno ime? Ipak... taj pogled... te tako plave oči... „Matija!“ Bacila mu se u naručje, vrisnuvši. Puška mu je ispala iz ruku, koje su se sklopile oko ponovo nađene dragane. „Matija... Matija...“ „Ti... ti si to...“, mucao je on, ljubeći je. „Kakva sreća što sam te srela! Šta ćeš ovde?“ „Tražim svoj puk, rekli su mi da je blizu Orleana. Šta ti radiš na drumu? Mislio sam da si sigurna u Montijaku.“ „Pratim Kamij d’Aržilu, čeka dete i bolesna je. Nismo mogle da krenemo ranije. Sreća što sam te srela, imamo kvar na kolima.“ Kamij, Žozet i stara gospođa dočekale su njihov dolazak s velikim olakšanjem. „Tako sam se plašila da ti se nešto desilo, Lea“, rekla je Kamij. „U selu nisam našla pomoć, ali sam, srećom, srela Matiju Fajara, sina našeg podrumara. Sećaš li se Matije?“ „Naravno. Kako ste, Matija?“ „Dobro, koliko sada mogu biti, gospođo“, uzdahnuo je. Pošto je popio mlaku kafu iz poklopca termosa, promenio je gumu. Na crkvenom zvoniku odzvonilo je devet sati. Matija je polako vozio i nastojao da sporednim putevima dođe što bliže Orleanu. Žene su bile mirnije zbog njegovog prisustva. Kamij, Žozet i stara gospođa su spavale, a Leina ruka je s puno poverenja ležala na Matijinom bedru. Uskim belim putem kretala se povorka pešaka i vozila pogrebnim korakom. S one strane, uz rub puta, bila su napuštena kola, neka izgorela, konjski i pseći leševi, sveže iskopani grobovi u polju, razno pokućstvo, kuhinjska oprema, niska dečja kolica, razvaljeni koferi, sve je svedočilo o nedavnom bombardovanju. Ispred njih je neki prastari automobil sa dva savijena madraca na krovu


stao zbog kvara. Matija je izašao i pomogao da ga sklone sa puta. Neka žena je, držeći detence u naručju, dok joj se dvoje male dece držalo za suknju, plakala gledajući taj prizor. Matija je ušao u kola i ponovo krenuo. Kada su se oko jedan sat zaustavili da ručaju, bili su odmakli tek tridesetak kilometara. Na česmi u nekom selu umili su se na brzinu i to im je malo vratilo snagu. Kamij je loše izgledala, a lice joj je bilo ispijeno. Ni reč žaljenja nije se mogla čuti od nje, mada joj je čelo povremeno oblivao znoj. Stara žena, čije ime niko nije znao, klimala je glavom, na kojoj je nosila udovički šešir i nesnosno ravnomerno ponavljala: „Mišel, pripazi na decu. Žorž, Loik, vratite se...“. „Recite joj da ćuti“, viknula je Lea, „recite joj da ćuti!“ Kamij je obgrlila pogrbljena ramena nepoznate bezimene žene. „Ne brinite, gospođo, Žorž i Loik nisu u opasnosti, sa majkom sa“ „Mišel, pripazi na decu...“ Umornim pokretom Kamij je pokrila oči rukom, tako omršavelom da je morala da skine burmu u strahu da je ne izgubi. „Vi ne znate da postupate sa bolesnima u glavu“, kazala je Žozet lupkajući kažiprstom po čelu. Uhvatila je staricu za nadlakticu i nemilosrdno je prodrmala. „Stara, bolje ti je da ćutiš, inače ćemo te ostaviti pored puta. Žorža i Loika ćeš videti u paklu!“ „Žozet, kako se ne stidite da tako govorite jadnoj ženi. Pustite je!“, viknula je Kamij. Crvena, raščupana i razdrljena devojka nerado je poslušala. Neko vreme su ćuteći jeli, neko kuvano jaje, neko kobasicu, dok se na sporednom putu pod užarenim nebom nastavljao tužni mimohod. Ni starica više nije ništa govorila, jer je zadremala. Bila je noć kada su stigli u predgrađe Orkana. Nije bilo nijedne otvorene prodavnice ni kuće; stanovnici Orleana bili su se dali u bekstvo. Bulevar Šatodun i predgrađe Banije bili su bombardovani. Naglo se spustila jaka oluja, još više usporavajući sve ove ljude na putu u nepoznato. Od straha su se raštrkali po putevima, a svako se zaklonio kako je znao i umeo, dok su neki bez kolebanja provalili vrata i kapke na prozorima napuštenih kuća. Oluja je prestala, naglo kako je i počela. Iz nasilno otvorenih kuća izlazile su senke koje su, i ne krijući se, odnosile časovnike s klatnom, slike, vaze, kutije za nakit. Pljačkaši su počeli svoj zlosrećni posao, „Bojim se da ćemo provesti noć u kolima“, rekao je Matija, koji se već ceo sat ni za stopu nije pomerio napred. „Gospođice, gospođice, gospođa se onesvestila.“ „Šta ja tu mogu? Probajte da joj sipate kapi u usta.“ Žozet je uzela flašicu koju joj je dala Lea i sipala tečnost u poklopac termosa. Kamij se polako osvestila. Pomakli su se nekoliko metara napred. Kao glupo stado, gomila je pristizala u predgrađe Banije s obe strane kola, idući napred glava pognutih od težine i umora. Da nije bilo buke motora i točkova kolica, kao i lakog bata koraka nekoliko hiljada ljudi, čovek bi pomislio da, u sada već mrkloj noći prošaranoj sevanjem, vidi ćutljivu sablasnu četu, koja hoda u susret nepoznatoj sudbini. Sa desne strane ukazala se skoro prazna ulica. Masa je, otupela od straha i patnje, i dalje bila gusto zbijena. Vozači kola i kolica i dalje su spavali. Na prvoj raskrsnici Matija je oprezno skrenuo napred u pomrčinu, gaseći farove u strahu od aviona. Stigli su u neku četvrt koju su avioni nedavno razrušili. Iz pocrnelih ruševina dizao se zadah mokre čađi i vlažne grobnice. Mada je vazduh bio topao, Lea je zadrhtala. Zaustavili su se na malom trgu zasađenom lipama, koje su bombe bile poštedele. Izašli su iz kola da protegnu udove, ukočene od višečasovnog mirovanja. Svako je otišao da obavi nuždu iza nekog drveta.


Žozet je pomogla Kamij da se opruzi na travi. „Hladno mi je“, promrmljala je Kamij. Služavka se vratila do kola, uzela putno ćebe i pokrila mladu ženu. Kamij joj je zahvalila tužnim osmehom, ruku zgrčenih na stomaku. „Treba li vam još nešto, gospođo?“ Kamij je odmahnula glavom i zatvorila oči. Bezimena starica otišla je niz ulicu koja nije bila raskrčena od ruševina. „Mišel, pripazi na decu...“ Matija i Lea obilazili su trg, pribijeni jedno uz drugo, i držeći se oko struka. Kraj neke bašte zapahnuo ih je miris ruža. Matija je gurnuo drvena vratanca. Dvoje mladih našli su se pod senicom pokrivenom ružama, za koje su nagađali da su bele boje. Seli su na široku klupu, na kojoj je neko ostavio jastuke, žudno udišući miomirisni vazduh. Kako je rat izgledao daleko u tom času. Bilo je dovoljno da zatvore oči da se nađu u Montijaku, na tvrdoj kamenoj klupi još toploj od popodnevnog sunca, preko puta vinograda, naslonjeni leđima na zid po kome su se vijugavo spuštale grane ružinog grma, koji se povijao pod teretom mirisnih belih ruža. U dugim letnjim večerima to je bilo vreme odmora, kad je sunce na zalasku obasjavalo zlatnim svetlom staro kamenje, crepove na vinskim podrumima i smeđe daske senika. Bio je to trenutak kad bi iz zemlje izbijao mir, koji su osećali svi stanovnici Montijaka. Matija je jače stisnuo Leu. Prvi put posle dugog vremena osećala se sigurno, u naručju svog prijatelja iz detinjstva. Njihove igre na senu, zajedničko trčanje kroz visoku travu na livadama, opijanje u doba berbe grožđa, jahanje kroz vinograde, vožnja biciklom po obronku do Sen Meksana ili traganje za „podzemnim samicama“, u dvorcu vojvode od Epernona u Kadijaku vraćali su joj se u sećanje, izazivajući drhtanje. Usta su im se strasno spojila a zubi sudarali, dah im se mešao, u taj poljubac ulili su svu ludu želju za životom. Snažne i ogrubele Matijine ruke sa crnim noktima skoro strgoše Leinu tanku bluzu. Beli izgužvani svileni kombinezon pripijao joj se uz kožu. Naramenice su spale, otkrivajući dojke, čije se bradavice protrljaše o njegovu žutosmeđu košulju, mokru od znoja. Od dodira sa grubom tkaninom bradavice su joj nabrekle, dok ih je Matija lakomo stezao usnama. Lea je nežno odgurnula njegovu glavu. „Prestani, Matija, molim te.“ „Zašto?“ „To je suviše“, odgovorila je. „Zar nećeš više?“ „Hoću, ali pričekaj malo.“ Kako je njih dvoje bilo sigurno da je život pred njima, dok su u izgužvanoj odeći ležali na drvenoj klupi, zabačenih glava i opijeni mirisom ruža. Odzvonila su dva sata. „Lea, morala bi malo da odspavaš.“ Ne trudeći se da ponovo navuče kombinezon, devojka se opružila na klupi, spustivši potiljak na njegova bedra. Odmah je zaspala. Bilo je sve mračnije, samo su se njene dojke slabo belasale. Da bi pobegao od iskušenja da ih ponovo zgrabi obema rukama i punim ustima, Matija joj je popravio rublje i zakopčao bluzu. Zatim je zapalio cigaretu. Kamij se naglo probudila iz nemirnog sna i načas se zapitala gde je. Sve je bilo mračno, čak su se i miroljubive lipe preteći uzdizale. Dete u njoj se pomerilo, i to joj je pričinilo radost i zadalo bol. Uspravila se, oslonjena na stablo nekog drveta. Suviše je mirno,


pomislila je držeći se za stomak. Kamij je prvo čula daleku tutnjavu: možda je oluja. Oslušnula je... Oluja se približavala... s grmljavinom... a neka prilika srušila se kraj nje. „Gospođo, gospođo, avioni...“ Žozet je jedva završila rečenicu kad je započeo užas: nekoliko bombi palo je tako blizu malog trga da je tlo uzdrhtalo, a ruševine se srušile. Usledile su eksplozije jedna za drugom, a plamenovi ubrzo liznuše uvis, naglo osvetljavajući lipe. Matija je naterao žene da se sklone dalje od kola, prema kojima su pohitale, odvukavši ih prema najpraznijem delu trga. „Benzin“, šapnuo je Lei koja se otimala. „Kao da su bombe pale na put na kome smo bili malopre“, rekla je Žozet štucajući. Nešto dalje nastavljalo se bombardovanje. Čulo se štektanje mitraljeza. „Dobri Bože, šta radi protivavionska odbrana?“, gunđao je Matija. Nije mogao znati da u Orleanu više nema topova protivavionske odbrane. Grmljavina aviona se udaljavala, a zatim ponovo vraćala... u niskom letu eskadrila je ponovo nadletala grad. Velika bomba s krilcima pala je uz strašan prasak, rušeći poslednje nerazorene kuće, garaže i hotel Sent Enjan. Kiša kamenja, gvožđa i vatre srušila se na dugu povorku izbeglica. Preko malog trga, do malopre tako mirnog, trčali su, lica izobličenog od užasa, ljudi u rastrgnutoj odeći, žene koje su buncale i u naručju nosile raskomadana dečja tela, kao i bića bez šaka, bez ruku, bez lica... Neko jezivo stvorenje, koje je u eksploziji ostalo bez odela, skakutalo je neverovatno brzo na jednoj nozi, smešno obuvenoj u plitku cipelu, dok je iz krvavog patrljka druge noge tekao taman mlaz. Lea i njeni pratioci gledali su iskolačenih očiju i nepomični te nesrećnike kako beže. Vatrogasna kola prošla su uz zavijanje sirena i obasjala ih svetlom u prolazu. Neki kamionet se zaustavio u blizini. Stariji čovek sa šlemom iz Prvog svetskog rata na glavi izašao je pred njih. „Da li je neko ranjen?“ „Ne, hvala, dobro smo“, rekao je Matija. „Pa ti si vojnik... mlad si, hajde sa nama, mi smo stari i nismo baš jaki“, čovek je pokazao sve koji su bili sa njim. „Ne idi, Matija“, vikala je Lea obesivši se o njega. „Nije lepo to što radite, mala gospođice“, progunđao je starac. „Stotine jadnih ljudi zatrpano je pod ruševinama kuća, treba im pomoći.“ „Ima pravo, Lea, pusti ga da ide“, kazala je Kamij. „A mi, šta će biti s nama kad ostanemo same?“ „I vi ste mlade, dođite da pomognete.“ „To nije moguće, prijateljica mi je bolesna.“ „Dobro, idemo, dosta rasprave, za to vreme tamo ljudi umiru.“ Matija je odvukao Leu u stranu. „To su pripadnici vazdušne odbrane, moram da poslušam. Uđite u kola i probajte da stignete do mostova.“ „Pa ne možemo da te ostavimo ovde.“ „Moram da izvršavam dužnost, pa bilo to na frontu ili ovde.“ „Ali, rat je izgubljen“, zakukala je Lea. „Pa šta, zar je to razlog? Ne plači, srešćemo se opet. Uzmi moju pušku, nikad se ne zna. Pazi na sebe, volim te.“ Praćen rastuženim pogledima tri mlade žene, Matija je uzeo svoj vojnički prtljag i popeo se na kamionet, koji se udaljio u smeru požara. Glave naslonjene na ruke, Lea je jecala na poklopcu motora.


„Gospođice, trebalo bi da krenemo“, rekla je Žozet pridržavajući Kamij, čije je lice bilo sve bleđe. „U pravu si, cmizdrenje ne služi ničemu“, rekla je Lea, strgnuvši sasvim zavoj koji se odlepio od vrućine. Zajedno su smestile Kamij na zadnje sedište. „Hvala“, promrmljala je. „Gde je ona starica?“ „Odavno je nekud otišla, gospođo“, rekla je Žozet pokazujući rukom u smeru požara. Kamij je stenjala, polusvesna. Žozet je isružila glavu kroz prozor i vodila Leu između krhotina, razbijenih kanalizacionih cevi iz kojih je tekla voda i zapaljenih komada drveta koji su padali sa zgrada. „Pazite, desno je velika rupa!“ Lea je uspela samo upola da izbegne rupu, pa je zbog potresa Kamij kriknula, a Žozet opsovala. Iza njih se srušila neka kuća, kamenje je padalo po krovu automobila i prekrilo ga debelim slojem prašine. „Više ništa ne vidim“, vikala je Lea. Stala je usred plamena, koji je lizao sa svih strana. Pokušala je da uključi brisače, ali bez uspeha. „Izađi!“, naredila je Žozeti, „i obrisi staklo!“ „Ne, gospođice, suviše se bojim“, jecala je devojka. Lea je digla ruku i zgrabila je za kosu. „Izađi, naređujem ti da izađeš!“ Udarci su pljuštali, a Žozet nije ni pokušala da se brani. Slabačkim rukama, Kamij je pokušavala da zaustavi prijateljicu. „Idem ja, daj mi krpu!“ „Luda si, ne možeš ni da stojiš. Ako hoćeš da pomogneš, dodaj mi pokrivač.“ Napolju ju je zapahnula vrelina požara. Pomoću pokrivača obrisala je najveći deo prašine. Iznenada je začula krik iza sebe, a zatim, uprkos buci, i pad nekog tela, koje se srušilo blizu nje. Naglo se okrenula, spremna na udarac pokrivačem. Ruka joj se ukočila u vazduhu. Pri svetlosti vatre videla je Kamij da stoji i stežući rukama pušku upire pogled u zemlju. Pred nogama joj je ležao neki čovek, lica oblivenog krvlju. Kraj njega je blistala oštrica mesarskog noža. Zapanjivši se, Lea se sagla i prodrmala čoveka, koji je ostao da leži nepomično. Polako se uspravila i pogledala ženu koja joj je upravo spasla život, kao da je prvi put vidi. Nežna Kamij ubila je bez oklevanja? Odakle je, tako slaba, smogla toliku snagu? Lea joj je blago uzela pušku iz ruku, a Kamij je, kao da je to čekala, pala na kolena pored tela. „Bože, da li je mrtav...? Nisam mogla drugačije... razumeš li? Videla sam ga da prilazi, podigao je taj veliki nož... hteo je da te ubije... posle ne znam šta je bilo...“ „Hvala“, rekla je Lea, sa toplinom koja je i nju samu začudila. „Hajdemo u kola, ne treba ovde stajati!“ „Ali, ubila sam čoveka!“, vrisnula je Kamij, grizući ruke. „Nisi imala izbora, dođi!“ Izuzetno nežnim pokretom, Lea je podigla Kamij. U kolima je Žozet, koja je videla šta se dogodilo, sedela nepokretna i otvorenih usta. „Dođite i pomozite mi ili ću vas ubiti“, izdrala se Lea. Devojka je kao automat izašla iz kola. „Požurite!“ Čim su sele u kola, Kamij se onesvestila. „Pobrinite se za nju! Dakle, šta vam je? Ulazite!“ Žozet je i dalje iskolačenih očiju gledala u tlo. Onaj čovek se uspravio gunđajući kroz zube: „Gadure... usudile ste se... kurve... izbošću vas.“


„Brzo, ulazi!“ Dok je Žozet pokušavala da uđe, Lea se smireno izmakla, zapela pušku, kako joj je Matija pokazao kad su se zaustavili da ručaju, i još uvek se izmičući, naslonila oružje na rame i opalila. Trzaj puške joj je nagnječio rame. Na nekoliko koraka od nje, čovek je načas ostao zabezeknut, sa rupom nasred lica, a zatim se naglo srušio nauznak. Stežući pušku, Lea ga je nepomično gledala. Vruća ruka spustila se na njenu. Kamij... šta će ona ovde? Zar ne može da ostane u kolima i leži mirno? I sama ima već dosta briga, ne može stalno da brine o ženi Lorana d’Aržile. Loran... do sada mora da je poginuo: na frontu je svakako gore no ovde. Da, ali on je muškarac, vojnik, i ima pušku. Pušku... Pa i ona ima pušku! Nije li malopre ubila čoveka? Bum...! Jednim jedinim hicem. Otac bi se ponosio njenom streljačkom veštinom. Nije li je baš on naučio da nišani u lovu i na seoskim vašarima? Sigurno bi bio ponosan. „Lea...“ Čerka Pjera Delmasa ne predaje se lako: ovaj prljavi gad je to shvatio kad mu se glava pretvorila u kašu. Ha! ha! ha! Baš sad lepo izgleda. „Dođi, Lea, smiri se, trebalo bi da krenemo!“ O, do vraga i s tom Kamij, čovek ne može ni da se zabavlja. Da krenu? Zna to i ona, ali kuda ići? Sve okolo plamti, vrlo je toplo. Rukom prljavom od prašine brisala je znoj koji joj se slivao u oči, grizući joj ranu, kad je naglo spopade muka. Kamij ju je pridržavala, dok je povraćala oslonjena o pušku. „Da li ti je bolje?“ Lea je odgovarala mumlajući. Bolje joj je, ali ne smeju ovde više da se zadržavaju. „Ovoga puta je zbilja mrtav“, rekla je Žozet kad su obe ušle u kola. To je bio ceo pogrebni govor tom jadniku. Dan ih je zatekao na trgu Dinoa. Kuće su bile čitave, a tu je bila i stanica za hitnu pomoć. Na goloj zemlji ležale su desetine ranjenika, uglavnom sa teškim opekotinama. Kaluđerice u krvavim mantijama kretale su se hitro između njih. „Sestro, gde da nađem doktora?“ Opatica, kojoj je pramen sede kose izvirio ispod kape, s mukom se pridigla: „Nema ga više, dete moje. Samo smo mi ovde sa časnom majkom. Čekamo bolnička kola da vozimo ranjenike u bolnice Soni i Otel Dje. „Gde je pa to?“ „Ne znam ni ja, mi smo iz Etampa.“ Lea se zbunjeno osvrtala. Srećom, Kamij se ponovo onesvestila, pa nije ništa čula ni videla. Zaustavila je nekog mladog vatrogasca, skoro dečaka, koji je protrčavao pored njih. „Molim vas, kojim ću putem stići do mosta?“ „Mostovi? Biće dignuti u vazduh. Potrebno je nekoliko sati da stignete od Martroa do avenije Dofin, koja je sa druge strane mosta Roajal. Odavde je najbolje ići na Most maršala Žofrea. „Kuda da prođem?“ „Uglavnom ulicama Kulmije ili Maršala Foša, zatim izađite na Bulevar Rošplat, a kad ga pređete spustite se nekom od ulica koje vode nizbrdo.“ Ne obraćajući više pažnju na nju, mladić je otrčao. Koliko li je dugo prolazila kroz tu orleansku četvrt, vozeći napred i natrag, zaobilazeći, zaustavljajući se zbog ruševina ili prepreka od bodljikave žice koje je vojska podigla, dok je Kamij bila i dalje u nesvesti? Potiljak, ramena i leđa su je boleli, kao i rana na čelu, a ta vrućina...! Pošto je Lea ubila onog neznanca, Žozet je postala veoma tiha, dobacivala joj je kratke zadivljene i uplašene poglede, pomažući joj što je više mogla, ne oklevajući da izađe iz kola kako bi energično


podigla neku gredu, komad nameštaja ili neki drugi predmet koji bi se isprečio na putu. Lein surovi postupak na neki način ju je smirio. „Gladna sam, gospođice!“ Istina je da satima nisu ništa okusile, ali kako neko u ovakvoj situaciji može biti gladan? Stigli su do ulice koja je vodila do kapije Sen Žan, zakrčene uplašenim ljudima. Pošto su prešle preko Bulevara Rošplat, ponovo su srele izbeglice, u neverovatno zamršenom spletu konja, dečjih kolica, kola hitne pomoći, razdrljenih vojnika, muškaraca zločinačkog izgleda i, često pijanih, staraca koje su nosili milosrdni ljudi, izgubljene dece koja su se sa svih strana gurala plačući za majkama. Da je Lea ugasila motor, kola bi se i sama kretala napred, nošena masom. Kamij je najzad otvorila oči i ponovo ih sklopila. „O, ne, neće valjda opet!“, viknula je Lea, u strahu od nove nesvestice. Po cenu najvećeg napora Kamij je podigla kapke. „Žozet, molim vas dajte mi kapljice i malo vode!“ Voda iz termosa, koja je bila već mlaka, izgledala joj je izvrsno. „Još“, zatražila je iznurenim glasom. Dok je prinosila čašu ustima, oči su joj srele oči dečkića koji je, bled i umornog lica, hodao pored kola i jezikom stalno oblizivao ispucala usta. „Uzmi!“, kazala je i dodala mu čašu kroz otvoren prozor. On je uzeo i zahvalio, pa je žedno otpio i dodao čašu mladoj ženi u crnom kostimu, koji je nekada otmeno delovao. Ona nije otpila, već je dala čašu lepoj devojčici od čctiri-pet godina. „Hvala, gospođo“, kazala je majka. Kamij je otvorila vrata. „Uđite!“ Posle kraćeg oklevanja, žena je gurnula ispred sebe decu i staru veoma dostojanstvenu gospođu, divne sede kose, sa crnim slamnim šeširom na glavi. „Moja majka...“ Zatim se i ona smestila. „Kamij, baš si luda, kaži tim ljudima da izađu!“ „Ćuti, preklinjem te, mila moja. Razmisli, kola su poluprazna, pravo je čudo da nam ih nisu do sada oteli. Sad više nema mesta u njima, a same smo odabrale s kim ćemo se voziti.“ Znajući da je to tačno, Lea nije odgovorila. „Mnogo vam hvala, gospođe, hvala vam, moje ime je Le Menestrel. Kola su nam se pokvarila u Pitivijeu. Neki dobri ljudi su se sažalili na starost moje majke i smestili je u svoja, mada su bila dupke puna. Deca i ja smo išli pored njih. Nažalost, i njihova kola su se pokvarila.“ „Otkud vi u ovom kraju Orleana ako ste došli iz Pitivijea?“, pitala je Žozet sumnjičavim tonom, gledajući u auto-kartu raširenu na kolenima. „Ne znam. Francuski vojnici su nas uputili prema mestu Lezobre, a posle toga ne znam više ni sama. Došlo je ono strašno bombardovanje, u kome smo izgubili nove prijatelje. Kamij je razdelila hranu. S apetitom su pojeli komad suvog hleba, a deca su podelila nekoliko preostalih jabuka. Starica i devojčica su zaspale. Neki veliki kamion, do vrha natrpan arhivskim papirima, sa grupom dečaka na krovu, stao je ispred njih. Dimio se na sve strane i nije mogao da se makne. Čuli su se povici i psovke. Srećom, jedan kolski ulaz mogao se otvoriti, pa ga dobrovoljci odguraše tamo. Baš u tom času pojavili su se ponovo avioni, leteći sasvim nisko. Urlajući, gomila je pokušavala da pobegne iz klopke uske uličice... „Napred... Maknite se... Pustite me da prođem... Miči se odatle, gaduro... đubre... pazite na decu... tata... mama...“


Avijatičari su se odozgo razmahali. Izvodili su lupinge, leteli naglavačke, vraćali se, ispuštajući svaki put tovar smrti. Meci su pljuštali po ulicama Roajal i Burgonj, po trgu Sen Kroa i po Loari. Na nekoliko koraka odatle, u Ulici Ševal Ruž, jedan artiljerijski odred bio je sravnjen sa zemljom. Nebeske ubice dobro su obavljale posao. Neki mladić s otkinutom rukom pao je na poklopac motora, krvareći po vetrobranu, a zatim se pridigao i trkom jurnuo pravo napred, dozivajući majku. Pet-šest ljudi palo je pokošeno mitraljeskom vatrom. Jedan od njih, rasporenog stomaka, u čudu je gledao creva koja su mu se prosula po bedrima. Gospođa Le Menestrel privijala je dečja lica na grudi, da bi sakrila od njih te grozne prizore, a baka se molila sklopljenih očiju. Kamij i Lea su, pored straha, osećale i bes zbog ovog pokolja. Blizu njih odjednom su se zapalila neka kola. Putnicima su gorele kose i odela, pa izleteše vrišteći. Jednog od njih oborio je neki pomahnitali konj, koji je jurio vukući kola i rušeći sve pred sobom. Oboreni jadnik je zaurlao jer mu je točak prešao preko nogu. Pokušao je da se uspravi, ali ga je plamen zahvatio i vrisak je ubrzo zamro. Pretvorio se u bezobličnu masu. „Neću tako da umrem!“, vrisnula je Žozet otvarajući vrata. „Ne!“, istovremeno su uzviknule Lea i Kamij. Žozet nije ništa čula. Izbezumljeno je trčala između leševa, gazila po krvi, padala, pridizala se, tražeći izlaz iz tog meteža vozila i ljudi. Ulica je bila strma i Lei se činilo da se avion uspinje, a prethodio mu je prasak metaka odbijenih od kolovoza. Stojeći sama usred tog krvoprolića, dok je sve živo poleglo po zemlji, Žozet je gledala kako taj smrtonosni neprekidni niz juri prema njoj. Kamij je iskrivila usta u nemom kriku, i klonula na rame gospođe Le Menestrel. Udar metaka snažno ju je odbacio unatrag, pa je pala raširenih ruku i podignute suknje. Lea je izašla iz kola i potrčala ka njoj. Žozet se smešila širom otvorenih očiju, kao da ju je u smrtnom času napustio svaki strah. Iz razderanog grla joj je šikljala krv. Lea je po džepovima tražila maramicu, da pokuša da zaustavi krvarenje. Ne našavši je, skinula je košulju i pritisnula je na tu strašnu ranu. Nije vredelo, Žozet je bila mrtva. „Ja sam kriva za to, da sam je pustila da se vrati roditeljima, bila bi živa. Jadna devojka, bila je mojih godina.“ Lea je nežno pomilovala plavu kosu, ulepljenu od krvi, obraćajući se mrtvoj devojci kao što se nekada njoj obraćala majka kad bi je spopala velika tuga: „Ne boj se više... gotovo je... spavaj...“ Nežno joj je sklopila oči. Odvukla je telo, da ga neko ne udari ili ne pregazi, i namestila je u sedeči položaj pored nekog kolskog ulaza. Sirene nisu svirale kraj uzbune jer nije bilo nikoga da ih uključi. Malo-pomalo preživeli su se pridizali i zgranuto posmatrali strašan prizor: svuda samo olupine kola, dečjih kolica, zgnječeni i izgoreli bicikli, osakaćena ili spaljena tela, deca koja tumaraju okolo nema od straha, majke koje urlajući grebu lice noktima, žene koje se vrte ukrug iscepane odeće i krvavih ruku, ranjenici koji zovu u pomoć... „Brzo, treba raščistiti put da se dođe do mosta!“, naredio je neki debeo čovek u kratkom kaputu, sa trakom Legije časti. Zaboravljajući na svoju odeću, Lea je pomagala u raskrčivanju ulice. Pridružila joj se i gospođa Le Menestrel. „Vratite se u kola, uzmite pušku i ne dozvolite da ih ukradu!“ „Računajte na mene!“, odgovorila je divljim glasom. Satima je Lea nosila i vukla leševe i svakakve krhotine, dok su je postepeno pokrivale prašina i


krv. Preživeli vojnici Sedme armije pridružili su se spasiocima kao pojačanje. „No... da li mi se to priviđa, ili je to glavom i bradom gospođica Delmas?“ Samo jedan čovek na svetu mogao je da bude podrugljiv u ovakvim okolnostima. „Fransoa!“ viknula je bacajući se u naručje strašno prljavom i bradatom Tavernijeu, koji je stajao pred njom u uniformi. „O, Fransoa, to ste vi... vodite me brzo odavde... da samo znate...“ „Znam, mala, znam. Gde je gospođa D’Aržila?“ „Tamo, u kolima.“ „Kako je?“ „Nije dobro! Žozet je poginula.“ Kada su prišli automobilu, gospođa Le Menestrel nije odmah prepoznala Leu, pa je uperila pušku u njih. „Ne približavajte se!“ „To sam ja, gospođo, a ovo je prijatelj koji će nam pomoći.“ „Oprostite, malopre su neka dva gadna tipa htela da otmu kola. Otišli su kad su shvatili da ću stvarno da pucam, ali su pretili da će ih se još više vratiti. Grozno je to što rade, uzimaju nakit i novac od poginulih.“ Već se bila spustila noć kad je Fransoa uspeo da otvori teška vrata na nekom kolskom ulazu. Lea je, sedeći za volanom, uvezla kola u veliko dvorište, u kome je rastao ogroman platan. Fransoa je zatvorio vrata gvozdenom rezom. Osim polupanih prozora, kuća je bila neoštećena. „Videću možemo li da uđemo“, rekla je gospođa Le Menestrel, pošto je pomogla majci da izađe. „Deco, ostanite s bakom!“ Fransoa i Lea izneli su Kamij, koja je i dalje bila u nesvesti. Disala je slabo i isprekidano. „Uspela sam da otvorim vrata. Bar ćemo moći da stavimo vašu prijateljicu u krevet. Deco, vidite ima li negde sveca!“ Brat i sestra su se trkom popeli spoljašnjim stepenicama. Kamij su smestili u jednu od soba u prizemlju. „Ja ću da se pobrinem za nju“, kazala je gospođa Le Menestrel. „Donesite mi vode!“ U kuhinji i kupatilu više nije bilo vode. Fransoa Tavernije uočio je bunar u dnu dvorišta. Zvuk prazne kofe koja udara o zidove bunara podsetio je Leu na bunar u dvorištu Montijaka. Kako joj je to izgledalo davno. Hoće li ikada videti svoj dom? Kao odgovor na to pitanje, bombardovanje je opet započelo, ali u drugoj četvrti. Fransoa je doneo u kuću nekoliko kofa vode. Sedeći na spoljašnjim stepenicama, brade poduprte rukom, Lea ga je posmatrala. „Uh, gotovo je, gospođe mogu da se operu. Sada smo mi na redu.“ Izvukavši još vode iz bunara, stavio je kofu na kamenu ogradu i počeo da se svlači. Uskoro je bio go. Lea nije mogla da skine oči sa njega, tako su joj lepo izgledale njegove široke pocrnele grudi, koje su u svetloj noći sijale od znoja, uski bokovi, duge i maljave butine i bled polni organ na smeđem krznu. „Šta čekate, svucite te prnje, prljavi ste da se čovek prepadne!“ Lea je poslušala i skinula prljavu suknju, pocepani kombinezon i gaćice. „U početku će vam možda biti malo hladno, ali posle ćete videti da je prijatno. Našao sam parče sapuna sa mirisom lavande i peškire.“ Sručio joj je kofu vode na glavu i ramena. Nije mogla da ne vrisne, toliko je voda delovala ledeno. Fransoa ju je nasapunjao od glave do pete i snažno je istrljao, kao da želi da joj sa kože ispere i uspomenu na krv kojom se isprljala. Lea mu se prepuštala, uzbuđena zbog ruku koje su joj pritiskale dojke, ovlaš dodirivale stidnicu i bedra. Ostavljajući je za trenutak nasapunjanu, sipao je po sebi


ostatak vode i dao joj sapun. „A sada vi.“ Nikada nije mogla pomisliti da je površina muškog tela tako velika, ni da mišići mogu biti tako tvrdi. On je mrmljao, uživajući pod njenim nespretnim rukama. U mraku je ipak osetila da se zacrvenela kada je dotakla njegov uspravljeni ud. Kleknula je da mu nasapunja noge. „Uvek sam sanjao da ću vas ovako videti jednog dana.“ Lea nije odgovorila, već mu je trljala bedra i listove. Uhvatio ju je ispod pazuha i podigao. „Stanite, nije istina, ne volim da vas vidim pred svojim nogama. Volim da ste gordi i tvrdoglavi.“ Privukao ju je sebi, a nasapunjana tela su im se pribila jedno uz drugo. Tražili su se usnama. Leino telo se zateglo, a njegov ud se još više ukrutio. Bombardovanje, koje je bilo prestalo, opet je započelo. Oni se nisu ni pomerili, kao da su zaštićeni svojom požudom, čak ni kada je jedna bomba pala blizu kuće, izazivajući požar, čije je svetlo šaralo po njihovim telima. „Vodite ljubav sa mnom“, mrmljala je ona, „želim da vodim ljubav pre nego što umrem.“ Fransoa je umotao Leu u veliki peškir, podigao je na ruke, i poneo prema kući. Popeo se na sprat, ušao u jednu od soba i položio je na široki krevet, nad kojim se uzdizalo raspeće. „Blagosloven bio ovaj rat koji te daje meni“, kazao je prodirući nežno u nju. Njena požuda bila je tako snažna da nije uopšte osetila bol, već sve jaču želju da se što više otvori, kako bi on prodro što dublje. Uživanje je bilo tako snažno i iznenađujuće da joj se oteo krik. Fransoa je gledao kako se izvija pod njim, prigušujući krike. Dugo je stenjala kad je izvukao ud i prosuo seme po njenom stomaku. Zaspala je još podrhtavajući. Fransoa Tavernije više nije mogao da krije od samog sebe da voli tu devojku. Da li ona voli njega? Znao je da ne sme da uzima u obzir malopređašnji događaj. Slutio je koliko je Lea podložna muškom uticaju. Ona bi u ovakvoj prilici vodila ljubav sa ma kojim čovekom koji joj nije suviše odbojan. Fransoa ju je dovoljno dobro znao da u to bude siguran. Samo su je događaji i želja za životom bacili njemu u naručje. Zbog toga je osećao nesnosnu tugu. Ona se u snu pomerila i pripila uz njega, što je probudilo njegovu želju. Nežno ju je uzeo, klizeći u njenu vlažnu utrobu, koja ga je uvlačila u sebe poput usta. Probudila se ječeći, a uživanje je bilo sve veće, zahvatajući svaku česticu njenog tela. Sunce je već bilo visoko kad je Leu probudilo zveckanje kašičice o šolju. Fransoa, vlažne kose, sveže obrijan i ponovo odeven u prljave pantalone uniforme, saginjao se nad nju. „Kasno je, lenštino, vreme je za ustajanje, Našao sam čaj i kolačiće, i spremio vam pravi doručak.“ Šta ona radi gola u krevetu, sa čovekom koji nije Loran? Iznenada se setila i jako pocrvenela. „Nemojte da crvenite, bilo je divno. Doneo sam kofer gore, pretpostavljam da je vaš. Ostavljam vas da se obučete i doručkujete.“ „Šta je to uradila?“ Prevarila je Lorana i ponela se kao uspaljena kučka. Da bar nije u svemu tome toliko uživala. Setivši se svega, zadrhtala je celim telom. To je znači bila ljubav, ovo ushićenje u svakom delu puti, čudo zbog koga se zaboravlja na sve, pa i na rat? Ponovo je proživela jučerašnji užas. Žozet je poginula. A Kamij? Kamij, koju je Loran poverio njoj. Lea je naglo skočila, i opet se zacrvenela kad je videla zgužvani prekrivač zamrljan krvlju. Skinula ga je sa kreveta, i bacila u dno ormana. Želudac joj se stegao i podsetio je da satima nije ništa okusila. Ne gubeći vreme na oblačenje, bacila se na suve kolačiće i čaj koje joj je ljubavnik doneo. Pogledala je kroz prozor, na kome su kapci bili otvoreni. U dvorištu je Fransoa Tavernije sipao u rezervoar automobila sadržaj benzinskih kanti, koje je šofer predostrožno smestio u prtljažnik. Deca


su trčkarala pod bakinim razneženim pogledom, dok je ona, dostojanstveno, sedela u pletenoj fotelji, pažljivo očešljana, sa punđom na potiljku. Pored nje je sedela Kamij i posmatrala ih sa osmehom. Gospođa Le Menestrel je išla prema kolima, noseći pakete. Bilo je lepo vreme. U dvorištu te orleanske kuće vladalo je u nedelju 16. juna 1940. godine raspoloženje kakvo vlada pred odlazak na letovanje. U daljini je odjeknula sirena, sigurno sa druge strane Loare. Ubrzo su čuli i avione. „Požurite, bombarduju mostove. Ako ih pogode, nećemo moći preko“, rekao je Fransoa, ulazeći u sobu. Ne mareći što je gola, Lea je otvorila kofer i izvadila gaćice, široku plavu platnenu haljinu bez dugmadi i bele kožne sandale. „Evo, možete da ga odnesete dole!“, naredila je zatvarajući kofer. Obukla se na hajući više za njega. Fransoa ju je posmatrao, skamenjen i bled od besa. Odjednom ju je zgrabio za nadlakticu i privukao. „Ne volim kad neko sa mnom govori tim tonom.“ „Pustite me!“ „Ne dok vam ne kažem nešto, glupačo tvrdoglava, jednog dana ćete me preklinjali da vas zavolim...“ „Neću nikada!“ Da li su se uopšte pomakli napred otkako su krenuli? Sve oko njih delovalo je izbezumljeno. „Požurimo! Nemci dolaze, a mostovi će odleteti u vazduh.“ Vrućina je bila strašna, kao i prethodnog dana. Najzad su stigli do keja Berenten. Inženjerija koja je čuvala most Žofr pokušala je da usmeri svet drugim pravcem, i spremno su sprečavali pristup mostu koji je bio miniran, čekajući naređenje da se mine aktiviraju. Njihov smešno mali broj nije ulivao poverenje da mogu da zadrže ljudsku plimu. Za prelazak im je trebalo pola sata. Ponovo su naišli avioni, naterujući jedne da se bace na zemlju, dok su drugi, da bi napredovali nekoliko metara, požurivali, gurali i gazili sve ispred sebe. Bombe su pale u vodu, prskajući blatom most sa dvanaest lukova i one koji su bili na njemu. Jedna granata pala je na kej. Deo nasipa srušio se u Loaru. Bujica kamenja i peska povukla je sa sobom kola, bicikle i pešake. To je bio pad u podzemni svet. Avioni su proleteli tri puta, ne pogodivši ni most Roajal ni most Žofr, pucajući iz mitraljeza na ljude na mostovima. Neka žena se, bežeći od metaka, popela na ogradu mosta i skočila u dubinu. Na tom mestu skoro nije bilo vode... Šofer nekog vozila bio je na mestu ubijen, pa je vozilo stalo. Petnaestak besomučnika urlajući glasno „o-ruk“ podiglo je vozilo i bacilo ga u Loaru, ne hajući za putnike u njemu. Ranjenici su izdisali pod stotinama nogu. Svi su gazili kroz tu gnusnu kašu. Najzad su avioni otišli. „Nastavite!“, rekao je Fransoa Lei, „pokušaću da govorim s komandantom.“ „Nećete nas valjda sada ostaviti same?“ Fransoa je prokrćio put do vojnika na straži, ne odgovarajući joj. „Maršan!“ „Tavernije!“ „Šta ćeš ti u ovom paklu?“ „Suviše duga i tužna priča. Da li je istina da će dići mostove u vazduh?“ „Trebalo je odavno da odete. Nemci su juče stigli do Pitivjea i Etampa, verovatno nisu daleko od Orleana. Nisam čak dobio ni dovoljno eksploziva, a morao sam da ga podelim na dva mosta. Da sam to znao, ne bih stavio sedamsto pedeset kila pod železnički most.“ „Poručnice, poručnice!“, vikao je neki vojnik, koji je sa durbinom stajao na bornim kolima. „Mislim da sam video nemačka oklopna kola na keju Šatle.“ „Bože dragi!“, viknuo je Maršan, skočio na vozilo i istrgao durbin vojniku iz ruke.


„Do vraga, jure prema mostu Žorža V. Dajte signal da se aktiviraju mine! Brzo, brzo, zaboga, Švabe su na mostu!“ Alber Maršan je, oznojenog čela, kroz durbin pratio napredovanje trojke oklopnih kola s mitraljezima, usporeno zbog izbeglica. Nemci su pripucali na dvanaest stražara. Stigli su do pola mosta kad se začula eksplozija, a zatim i prasak: jedan od lukova na severnom delu srušio se u reku, povukavši sa sobom sve koji su bili na kolovozu. Nekoliko trenutaka nije se ništa videlo. Bilo je petnaest časova i trideset minuta. Kad se dim razišao, Maršan je, gledajući još uvek kroz durbin, viknuo: „Dragi bože, prešli su, idu prema Suliju!“ Skliznuo je s vozila, uplašenog pogleda. „Sprečite ljude da se približavaju, most Žofr treba dići u vazduh!“ „Ali, poručniče, ti ljudi koji su na mostu neće stići da pređu.“ „Znam, stari, ali nemamo izbora. Zauzmite položaje i pucajte bez oklevanja!“ Šesnaest vojnika krenulo je napred, gurajući pešake. „Jedan razlog više da požurimo!“, razvikao se neki besomučnik, jureći ka vojnicima koji su presekli put. Prasnuo je hitac i čovek je pao. Zaprepašćenje je kao plašt obavilo narod: francuski vojnici pucali su na svoj narod. Gomila iza njih je gubila strpljenje, pa prvi redovi brzo popustiše. Neka mala kola su jurnula, oborivši dvojicu staraca, koji su pali na ničiju zemlju između vojnika i mosta. Automobil, koji se zaleteo, zgazio je jednog od njih. Kao da je to bio znak za pokret, gomila je jurnula napred, a nekoliko hitaca prasnulo je ne pogodivši nikoga, vojnici su nestali, zahvaćeni masom. Odmah posle eksplozije mosta Roajal, Tavernije je požurio u potragu za kolima u kojima je bilo ono što mu je najvažnije. Kola više nisu bila na keju Barenten. Probijajući se taktovima i pesnicama, progurao se do mosta. Kola su bila tamo i išla napred polako, kao da ima još mnogo vremena. Kad ga je Lea videla, stresla se od radosti. „Eto vas! Hvala Bogu, mislila sam da ste nas ostavili.“ Fransoa je seo na njeno mesto za upravljačem. „Most će odleteti u vazduh!“ „Oh!“ „Pst, nema koristi od toga da plašimo ostale, probaćemo da se provučemo!“ Neki vojnik je koračao pored kola. „Prenesite obaveštenje nekolicini pouzdanih ljudi da će most odleteti u vazduh. Neka nateraju ljude da mirno požure.“ Vojnik ga je gledao ne shvatajući. Njegovo prljavo lice, ispijeno od umora, bilo je bez izraza. Tupo je išao napred, kao tegleća marva. Odjednom je viknuo, požurujući one ispred njega: „Most će odleteti u vazduh! Most će odleteti u vazduh!“ Kao ošinuta bičem, gomila je jurnula napred. Bili su na desetak metara od leve obale Loare. Kao životinje koje osećaju da se približava potres, begunci su zaboravili na svako ljudsko dostojanstvo i tukli se među sobom, odgurujući najslabije. Teško svakome ko bi pao, ostali bi ga pregazili. Začulo se nekoliko eksplozija, a zatim se uz buku srušio i drugi most. Bilo je prošlo samo pola sata otkako se most Roajal srušio. Stojeći pored kola, Lea i Fransoa posmatrali su katastrofu ne odvajajući oči od tog užasa. Koliko li ih je bilo na mostu? Trista, petsto, osamsto, ili više? Sasvim dole, u rečnom koritu, retki preživeli pokušavali su da se popnu preko brda isprepletanih leševa, starog gvožđa i kamenja. Ranjenici su, popadavši po nosačima mosta, dozivali u pomoć, dok su se drugi davili u dubokim vodama Loare. Na poklopcu motora nekih kola gorelo je zapaljeno dečje telo.


„Da se sklonimo odavde!“, kazao je Fransoa Tavernije, gurnuvši Leu u automobil. Iz korita Loare dizao se crn dim. Kola su kroz ruševine krenula Ulicom Kandal. U Sen Marsou su francuski mitraljesci pucali prema Praškom keju i keju Grand Ogisten. Kod Notrdam di Vala, Kamij je tražila da izađe. „Sada nije zgodno“, grdila ju je Lea. „Molim vas, povraćaću!“ Fransoa Tavernije zaustavio je kola. Kamij je izašla posrćući. „Pustite da joj pomognem“, rekla je gospođa Le Menestrel, izašavši za njom. „Hvala“, kazala je Kamij, brišući usta prljavom maramicom, koju joj je mlada žena pružila. Naslanjajući se jedna na drugu, vratile su se u kola. Kamij je ušla. „Mama, piški nam se“, kazao je dečkić. „Dobro, deco, dođite brzo.“ Udaljili su se nekoliko koraka. Devojčica je čučnula, dok je njen brat nešto petljao po šlicu. Iznenada je granata, šišteći, pala desetak metara daleko od njih. Kao na usporenoj slici, što je tipično za sudbonosne trenutke, putnici u kolima su posmatrali kako majka i deca lete u vazduh, dok ih šrapneli rešetaju sa svih strana. Polako su pali nazad u prašinu, ljupki čak i u smrti. Strašno jauknuvši, stara gospođa je skočila sa sedišta i požurila prema ćerki, unuci, a zatim i dečaku koji je bio njen ljubimac. Raširenih ruku i otvorenih šaka išla je od jednog do drugog. Fransoa Tavernije nagnuo se nad telo gospođe Le Menestrel. Pobledeo je, osetivši pod rukama smrtonosnu ranu. Čak i u smrti bila je neizmerno ljupka. Preko njenih nogu ležala je u stranu savijena ćerkica, koja je još držala lutku u ruci. Dete je izgledalo kao da spava, a crveni cvet širio se po njenoj ružičastoj platnenoj haljinici. Malo dalje je ležao dečko, glave skoro otkinute od tela, a iz šlica mu je smešno virio mali ud. Kamij je išla od jednog do drugog ponavljajući: „Ja sam za ovo kriva.... ja sam kriva...“ Srušila se oborena nervnim napadom. Lea ju je zgrabila za ramena i prodrmala, pokušala da joj nešto kaže i najzad joj lupila dva šamara, koji su zaustavili njeno vrištanje. „Ne, nisi ti kriva, nemaš ti veze s tim. Uđi u kola!“ „Dođite, gospođo, ne možete ostati ovde!“, kazao je baki Fransoa Tavernije. „Pustite me, gospodine, ne mogu ih ostaviti ovde same. Moram da ih sahranim.“ „Suviše je opasno, možete poginuti.“ „Molim Boga samo za tu milost, gospodine. Kad mi je njih uzeo, oduzeo mi je sve.“ „Ne mogu da vas ostavim ovde samu, gospođo.“ „Morate, gospodine, mislite na obe mlade žene koje su sa vama, na dete koje jedna od njih nosi. Njima ste potrebni, a ne meni.“ „Molim vas, gospođo.“ „Nemojte da navaljujete.“ Teškog srca, Fransoa je krenuo prema Lei i Kamij, koju je podigao na ruke. „Kako je samo laka“, pomislio je. Položio ju je pažljivo na zadnje sedište i seo za volan. „Idete li?“, pitao je nepomičnu Leu, koja nije mogla da odvoji oči od troje poginulih. Avioni su preleteli, ali nisu bacali bombe. U Sen Marsou vojnici više nisu pucali. Ušavši u Orlean kroz predgrađe Burgonj, Nemci nisu naišli na otpor. Posekli su jedno drvo na Mot Sangenu, da naprave prelaz preko železničkog mosta, koji nije bio dignut u vazduh. Oko četiri sata po podne, prvi tenkovi prešli su Loaru vozeći po šinama i pridružili se onima koji su prešli most Zorža V, pre nego što je odleteo u vazduh. Uprkos hrabrom otporu vojnika Orleanskog garnizona, koji su za odbranu imati samo stari devedesetmilimetarski top


poduprt ciglama, brojno jači i neuporedivo bolje naoružani Nemci prisilili su ih da se povuku prema Aveniji Dofin, ostavljajući za sobom mnogo poginulih, i postavili su tri manja topa na početku mosta. Oko pet sati, prvi neprijateljski odredi stigli su do Kroa Sen Marso i postavili mitraljeze na sve raskrsnice. Nekoliko retkih stanovnika koji su ostali u četvrti izašli su iz podruma i zabezeknuto se zagledali u pobednike, vojnike za koje su im mesecima tvrdili da su izgladneli, bez odeće i obuće. Jedna starija žena nije se uzdržala da ne opipa tkaninu uniforme jednog mladog oficira, koji se nasmešio i pristojno rekao: „Dobar dan, gospođo.“ Zapanjena, žena je zajecala i pobegla s rečima: „Lagali su nas.“ Za to vreme, francuski vojnici ulazili su u Orlean kroz predgrađe Banije. „Budite oprezni, Nemci su stigli.“ „Nemoguće!“, viknuo je neki poručnik, „oni su ostali iza nas.“ Tek što je izdao zapovest da vojnici zauzmu odbrambene položaje kod Bulevara Sent Evert, počele su da stižu motorizovane jedinice. Posle kratkog puškaranja, vojnici su bili prisiljeni da se predaju. Poručnik je ubijen sa još dvojicom ljudi. Nemci su smestili zarobljenike u privremeni logor na Mot Sangenu, okruživši ga mitraljezima. U toku večeri pristigli su i drugi zarobljenici. Sa svih strana čuo se jauk ranjenika i dozivanje spasilaca. Top je grmeo, požar besneo, čulo se štektanje poslednjih francuskih mitraljeza koje je postajalo sve tiše. Ludaci koji su pobegli iz ludnici Fleri provlačili su se između ruševina, uz grohotan smeh od koga je preživele podilazila jeza; zločinci koji su pobegli iz zatvora pljačkali su retke prodavnice koje je vatra poštedela. Nije bilo više ničega, ni vode, ni struje, ni hleba. Nije bilo gradonačelnika ni gradskog veća, ostao je samo napušten i razoren grad. Počela je prva noć duge okupacije Orleana.


POGLAVLJE 15. Lea je već htela da odustane od kucanja, kad se vrata odškrinuše. „Šta je? Ko je video da se ljudi ometaju u ovo doba?“ „Da li ste vi gospođa Trijo? Šalje me vaša rođaka Lisjen.“ Vrata se otvoriše. „Lisjen? Šta hoće od mene?“ „Ništa, rekla je da ćete nam možda pomoći. Prijateljica mi je bolesna.“ „Šta joj je?“ „Trudna je, ali je već satima u nesvesti.“ „Jadnica. Uđite.“ Fransoa je ušao u kućicu noseći onesvešćenu Kamij. „Kod mene nema mnogo mesta, a juče su mi došli rođaci iz Pariza. Samo je moja soba slobodna.“ „Ali, gospođo...“ „Ne ustručavajte se! Nećete naći ništa drugo. Žene moraju da pomažu jedna drugoj. Hajde, pomozite da promenimo posteljinu.“ Uskoro je Kamij ležala u krevetu gospođe Trijo, obučena u jednu od njenih spavaćica, sličnu onoj koju je nosila ova dobra žena. „Sada još treba naći lekara. Ti jadnici u poslednje vreme rade bez predaha. Idem do doktora Sulara. Ako nije kod kuće, ići ću do doktora Rulana, on je sitničav ali je dobar lekar.“ Prebacila je stari mantil preko ramena. „Neću se dugo zadržavati. U kuhinji ćete naći kafu na štednjaku i hleb u korpi. Putera, naravno, više nema. Na vrhu ormana u kupatilu ima još nekoliko teglica pekmeza, pa uzmite jednu.“ Sedeći za velikim kuhinjskim stolom prekrivenim plavim kockastim stolnjakom od voštanog platna, Fransoa Tavernije posmatrao je Leu kako umače u šolju s kafom već treći komad hleba namazan pekmezom od jagoda. Ispod očiju je imala velike ljubičaste podočnjake, bila je bleda i umorna. „Zar nećete da jedete?“, pitala je punih usta, gledajući prema njegovom komadu hleba. Osmehnuo se, i gurnuo namazan hleb prema njoj. „Hvala“, rekla je, brzo zgrabivši hleb, kao da se boji da se on ne predomisli. Pošto je popila i poslednju kap kafe, Lea se, sita, zavalila u stolicu. „Bila sam tako gladna.“ „Primetio sam, jeli ste veoma proždrljivo.“ Otkucala su dva sata. Nalakćena na sto, s glavom na rukama, Lea je sanjarila. Šta ona radi u ovoj nepoznatoj kući, izgubljena u nekoj rupi, sa Kamij na samrti, daleko od svih koje voli? Roditelji mora da su poludeli od brige. „Prestanite tako da me gledate!“ „Zar ne možemo na kratko da sklopimo mir?“ Ona je, sva izmoždena, ustala, pokupila šolje i stavila ih u kuhinjsku sudoperu. Dok je prolazila pored njega, Fransoa ju je zadržao. „Što se opirete, mazgo tvrdoglava? Ne volite me, u redu, ali vam se dopada da vodimo ljubav.


Hajde, ne otimajte se. Zar ne znate da je to najbolji lek da se oslobodite straha? Juče ste imali mnogo sreće, kažem to bez hvalisanja, mnogim ženama je potrebno nekoliko godina da bi osetile uživanje. Vi ste stvoreni za ljubav, nemojte je odbijati.“ Dok je govorio, ruke su mu zalutale pod njenu suknju, gde je prstima napipao vlažni prorez i nežno ga rastvorio. Zamagljenog pogleda i ubrzanog daha, Lea mu se prepustila, u očekivanju uživanja koje ju je u talasima obuzimalo. Ne ispuštajući njenu stidnicu, Fransoa ju je položio na sto, raskopčao pantalone, podigao joj otkrivene noge i zario se u nju. Kao i prethodnog dana, dugo je svršavala. Za trenutak su ostali nepomični, izvan vremena, osećajući snažne otkucaje srca. Kad se uspravio, osetili su zajedno poslednji drhtaj uživanja. Fransoa se zakopčao, pomogao joj da ustane i dugo je držao stegnutu u zagrljaju, mrmljajući joj nežne reči u kosu. „Draga moja lepotice... malena moja...“ Zasićena telesnim uživanjem, puštala ga je da je uljuljkuje nežnim glasom. Kad se gospođa Trijo vratila sa lekarom, Lea je brzo spustila haljinu. „Ovo je doktor Rulan.“ „Gde vam je ta bolesnica?“ Gospođa Trijo ga je povela u sobu. Lea je pošla za njima. Čim je lekar video Kamij, nestalo je umora koji mu se ocrtavao na licu i povijao mu ramena. Odgurnuo je pokrivače i pažljivo joj poslušao rad srca. „Da li je već dugo u ovakvom stanju?“, upitao je skidajući slušalice. „Ne znam tačno, ali jeste od šest sati po podne.“ „Da li je i ranije bila tako dugo onesvešćena?“ „Nije tako dugo. Ali dešavalo joj se, na duže ili kraće vreme. Lekar koji ju je lečio u Parizu rekao je da mora mirno da leži, što zbog deteta, a što zbog srca.“ „Pokažite mi koje lekove uzima?“ Lea je izašla i pošla do kola po torbu, a zatim je pružila bočice i recept. „Da, to je u redu, ali nije više dovoljno jako. Daću joj injekciju za jačanje srca, ali ne odgovaram ni za šta. Trebalo bi je odvesti u bolnicu, ali nema više nijednog slobodnog mesta.“ Sat ili dva posle injekcije, Kamij je otvorila oči, suviše slaba da bi se osvrtala oko sebe. Fransoa je seo na ivicu kreveta i uzeo njene krhke ruke u svoje. „Sve je u redu, Kamij, sada se morate odmarati.“ „Deca, o zaboga, deca...“, zastenjala je. Doktor Rulan je povukao Leu u stranu. „Da li ste joj vi rođaka?“ „Jesam“, slagala je ona. „Jako sam zabrinut, srce joj može popustiti svakog časa. Treba javiti mužu i roditeljima... Govorim koješta, muž je sigurno na frontu, a roditelji ko zna gde.“ „Vodim je kod svekra u Žirondu.“ „Ne dolazi u obzir da je prevozite. Ako preživi ovaj napad, mora mirno da leži sve do porođaja.“ „Mislite da ćemo morati da ostanemo ovde?“ Lekar nije odgovorio. Izvadio je iz torbe pribor za novu injekciju. Ubrzo Kamij zatvori oči. Puls je, iako još ubrzan, postajao sve pravilniji. Lekar je sklonio instrumente, posivevši opet od umora. „Neko mora neprestano da bude uz nju. Čim se probudi, dajte joj tri kapi ovog leka u čaši vode. U slučaju napada, može i do deset kapi. Navratiću u toku dana.“ „Ne brinite, doktore“, reče gospođa Trijo, „ja ću se pobrinuti za nju, znam ja sa bolesnicima.“ „Do viđenja, gospođo Trijo, vi ste dobra žena. I vi se odmorite“, kazao je Lei, „ne izgledate baš dobro.“


Fransoa Tavernije otpratio je doktora do starog mosta. Kad se vratio, našao je Leu kako spava na zadnjem sedištu kola. Dugo ju je razneženo gledao, ličila je u snu na nadurenu devojčicu. Obazrivo se smestio na prednje sedište, gurnuvši duge noge kroz otvoren prozor. Leu je iz sna trgla vika i lupanje prakljača, jer su žene prale rublje na reci. Bilo ih je desetak i klečale su na sanducima punim slame. Nedaleko od njih, sedeći na prevrnutom čamcu, Fransoa je gledao reku Gartempu kako teče i na tom mestu žubori preko šljunka. Malo dalje struja je njihala duge rascvetale vodene biljke. Gospođa Trijo izašla je na kućni prag i pljesnula rukama. „Doručak je gotov!“ U kuhinji prepunoj sunca, na plavom kariranom stolnjaku od voštanog platna, u šoljama od belog fajansa s crvenom ivicom pušila se kafa, a njen miris, koji se mešao s mirisom prepečenog hleba naterao je Leine nozdrve da zadrhte. „Dođite da jedete, ohladiće se. Kao ni juče, nema putera, ali ima želea od dunja, od koga ćete polizati prste.“ „Kako je spavala naša prijateljica?“ „Izvrsno. Kad se malopre probudila, dala sam joj kapljice. Ljupko se nasmešila i ponovo zaspala.“ „Kako da vam zahvalimo za sve što radite za nas?“ „Hajde de, nije to ništa. Ako budete morali da ostanete nekoliko dana, zamoliću vas samo da sudelujete u troškovima jer, nažalost, nisam baš bogata.“ „Naravno, gospođo“, rekla je Lea, jedući proždrljivo hleb namazan želeom. „Da li ste slušali vesti?“, pitao je Fransoa Tavernije, pokazujući trbušasti radio koji se kočoperio na ormanu za suđe, pored porodičnih fotografija, buketa ruža u plavoj vazi i uglačanih granata iz rata 1914. godine. „Nisam, plašila sam se da ne probudim celu kuću, zvuk ne može da se reguliše.“ „Videću mogu li to da vam popravim.“ „Da li se razumete u radio-aparate?“ „Pomalo.“ „Gde mogu da se umijem?“, pitala je Lea. „Gore, pored moje sobe. Nije baš udobno, to je samo malo kupatilo. Stavila sam čiste peškire. Evo, uzmite kotlić sa vrućom vodom, nema tekuće vode. Muž vam je odneo gore prtljag.“ „Nije on moj muž!“, viknula je Lea tako žestoko da je iznenadila gospođu Trijo. „Izvinite, mislila sam da jeste.“ Doktor Rulan se vratio oko jedanaest sati. Bio je prijatno iznenađen zdravstvenim stanjem bolesnice! Kamij, koju je Lea umila i očešljala, sedela je poduprta jastucima i nije delovala onako iscrpljeno kao juče. Samo su njene oči s tamnim podočnjacima i umoran pogled pokazivali koliko trpi. „Vrlo sam zadovoljan vašim stanjem“, rekao je lekar, pošto joj je poslušao rad srca. „Nije tako ozbiljno kao što sam se uplašio. No nikako ne smete da ustajete. Poslaću vam časnu sestru da vas neguje i daje vam injekcije koje sam vam pripremio. Ako pustite da vas lečimo, ubrzo ćete ozdraviti.“ „Kada ćemo moći da krenemo odavde?“ „Za sada i ne pomišljajte na to.“ „Ali, doktore...“ „Nema tu nikakvog ’ali’, u pitanju je život vašeg deteta, a možda i vaš. Pravo je čudo što do sada niste izgubili dete. Budite strpljivi, valja sačekati još samo dva meseca.“ Doktor Rulan je sišao u kuhinju da napiše recept. Velika prostorija bila je puna rođaka iz Pariza koji su pomagali u pripremanju doručka i po ko zna koji put pričali o svom uzbudljivom putovanju, ili gledali kako Fransoa Tavernije popravlja radio. „Mislim da će sada da radi.“


Posle kratkog krčanja začuo se glas: „Govori vam maršal Peten.“ U prostoriji je zavladala tišina. Bilo je dvanaest i trideset, 17. juna 1940. godine. „Francuzi! Na poziv predsednika Republike, od danas preuzimam upravu u francuskoj vladi. Siguran u naklonost naše slavne vojske, koja se s hrabrošću dostojnom duge vojne tradicije bori protiv brojno jačeg i bolje naoružanog neprijatelja, siguran da je ona svojim veličanstvenim otporom ispunila svoju dužnost prema saveznicima, siguran u podršku ratnih veterana, kojima sam s ponosom zapovedao, siguran u poverenje svog naroda, žrtvujem sebe za Francusku, da bih ublažio njene nevolje. U ovim bolnim trenucima mislim na izbeglice, koje bez ičega lutaju drumovima. Izražavam im saučešče i zabrinutost. Srce mi se danas steže dok vam govorim da bi trebalo prekinuti borbu. Noćas sam pitao protivnike jesu li spremni da oni i ja, kao vojnici nakon bitke i pod časnim uslovima, potražimo način da okončamo neprijateljstvo. Neka se za vreme ovog teškog iskušenja svi Francuzi okupe oko vlade kojoj predsedavam i neka stišaju svoje strepnje, da bi slušali samo svoju veru u sudbinu domovine.“ Kad je drhtavi i malo napukli glas ućutao, svi su ostali oborenih glava. Niz mnoga lica tekle su suze, uglavnom suze stida, dok ih je malo-pomalo obuzimalo kukavičko olakšanje. Bled, bezosećajnog i tvrdog pogleda, Fransoa je ugasio radio i bez reči izašao iz kuće. Od celog tog govora, Lea je zapamtila samo jedno: „... trebalo bi prekinuti borbu.“ Rat će se završiti i Loran će se vratiti. Preskačući po dve stepenice popela se na sprat da saopšti vest Kamij, koja je na to zajecala. „Što plačeš? Rat je završen, Maršal je rekao. Loran će se vratiti.“ „Da, možda, ali izgubili smo rat.“ „Već je davno bio izgubljen.“ „Nesumnjivo, ali toliko sam se molila...“ „... pa si mislila da će te Bog uslišiti. Molitve, molitve... rat se ne dobija molitvama nego avionima, tenkovima, vojskovođama. Da li si na nebu videla naše avione? Da li si na putevima videla naše tenkove? Da li si videla naše vojskovođe na čelu trupa? Svi koje smo videli bežali su. Već si zaboravila na onog pukovnika, zelenog od straha, u limuzini pretrpanoj prtljagom, koji je vikao: ’Mesta, mesta, moram da se pridružim svojoj jedinici!’ Valjda jedinici u Španiji! A tek naši vojnici! Da li si videla naše vojnike? U nekompletnim uniformama, sa zastarelim oružjem, prljavi, krvavih nogu, mislili su samo na jedno: kako da pobegnu...“ „... preteruješ, sigurna sam da se većina njih hrabro borila. Seti se vojnika koji su branili most u Orleanu. Po celoj Francuskoj, svuda, ljudi su se hrabro borili, mnogi su i poginuli.“ „Poginuli su nizašta.“ „Nije nizašta nego zbog časti.“ „Dozvoli da se nasmejem - zbog časti! To je aristokratski pojam, nemaju svi mogućnost da budu časni. Radnik, seljak, krčmar, koji gazi po blatu i kome bombe padaju na glavu a meci se zabijaju u telo, briga njega za čast. Ono što želi je da ne ugine kao pas, i da sve to nekako prestane, po bilo koju cenu. On nije hteo rat i ne razume ga.“ „Tačno, nije hteo rat, ali nije istina da želi da se rat završi po bilo koju cenu.“ „Jadna Kamij, mislim da se grdno varaš u pogledu ljudske prirode. Videćeš hoće li svi prihvatiti kraj rata ili neće!“ „Ne mogu da verujem u to. Ostavi me, molim te, premorena sam.“ Lea je slegla ramenima i sišla. „... on će nas spasti...“


„... razumeš, žrtvuje se za Francusku...“ „... pravi rodoljub...“ „... s Maršalom u vladi nemamo čega da se plašimo...“ „... možemo da se vraćamo kućama...“ „... bilo je krajnje vreme, trebalo bi nastaviti poslove...“ „Bojim se da će Nemci biti vrlo surovi prema nama.“ Ovo razmišljanje doktora Rulana izazvalo je začuđenu tišinu. „Zašto to kažete, doktore?“ „Zato što su oni apsolutni pobednici i sigurno nisu zaboravili teške uslove mirovnog ugovora iz 1918. godine.“ „Pa, naravno, tada su izgubili rat.“ „Baš kao mi sada.“ Fransoa Tavernije vratio se kući gospođe Trijo veoma kasno, i to prilično pijan. Ona je plela u kuhinji i čekala ga. „Gospođo Trijo, mislim da sam preterao sa zalivanjem našeg poraza. Ne gleda se svakog dana sopstvenim očima kako nam praše tur... Nemačka, gospođo, kažem vam... Nemačka je velika zemlja... a Hitler veliki čovek. Živela Nemačka, živeo Hitler...!“ „Ćutite, probudićete ceo kraj!“, rekla je ona, nateravši ga da sedne. „Sigurna sam da niste ništa jeli. Poješćete malo čorbe od kupusa. Nema ničeg boljeg da se čovek pribere.“ „Vi ste dobra žena, gospođo Trijo, ali Nemačka, verujte...“ „Znam, znam, to je velika zemlja. Jedite čorbu, ohladiće se!“ Čim je progutao poslednju kašiku čorbe, sručio se na sto a glava mu je pala u tanjir. Domaćica je polako izvukla tanjir. „Jadničak!“, promrmljala je, gaseći svetio u kuhinji. Kad je narednog jutra gospođa Trijo sišla, videla je da Fransoa, sveže obrijan, kuva kafu. „Dobro jutro, gospođo, prerano ste došli, hteo sam da vas iznenadim i spremim doručak. Jutros sam nabavio mleko, puter i svež hleb.“ „Dobro jutro, gospodine. Kako ste to uspeli?“ „Juče sam se, po kafanama u Monmorijonu, sprijateljio sa nekim ljudima. Žao mi je zbog onog noćas, oprostite, molim vas.“ „Nećemo da pričamo o tome, već sam sve zaboravila. Sasvim sam ubeđena da bi se i moj pokojni muž isto tako napio.“ „Hvala, gospođo. Kako je naša bolesnica?“ „Mnogo joj je bolje. Njoj su samo potrebni mir i odmor.“ „Možemo da jedemo, kafa je gotova. Danas idem u opštinu da probam da saznam gde mi je puk, a ako to ne saznam, vraćam se u Pariz.“ „Zar ćete ostaviti gospođe same?“ „Gospođica Delmas je sasvim sposobna da se snađe i bez mene. Juče su telefonske veze bile u prekidu, danas će možda biti uspostavljene. Ako budu, pozvaću njene roditelje, da ih o svemu obavestim. Recite mi gde bih mogao da kupim rublje, košulje i odelo?“ „Ovde nema baš mnogo prodavnica. Pokušajte kod Rošona ili kod Gijonoa. Prva je na trgu kod pokrivene pijace, a druga na uglu glavne ulice i bulevara.“ „Još nešto, da li znate gde bih mogao da iznajmim stan ili sobu za devojke?“ „Trenutno nema ničega. Prve izbeglice smestile su se u ono malo soba za iznajmljivanje što ih je bilo. Kroz nekoliko dana situacija će se raščistiti. Ljudi već pričaju o povratku kućama. Do tada gospođe mogu da ostanu ovde.“ „To je ljubazno od vas, ali ni vi nemate gde da spavate.“


„Bah! U mojim godinama čoveku ne treba mnogo sna. Dovoljna mi je i slamarica u uglu.“ „Snaga mi se vraća kad sretnem ljude poput vas.“ „Dobro jutro!“, Lea je ušla u kuhinju u kimonu, raščupana i pospanog lica. „Dobro jutro, dušo, da li ste lepo spavali?“ „Nisam baš, Kamij se prevrtala cele noći.“ „Kako je ona jutros?“, pitao je Fransoa. „Pretpostavljam da joj je dobro, pošto je gladna.“ „To je dobar znak, odneću joj doručak“, rekla je gospođa Trijo, ustajući. „Ostavite, gospođo, ja ću se postarati za to“, kazao je Fransoa takođe ustajući. Spretno je složio na grub drveni poslužavnik lepu porculansku šolju, korpicu punu tanko nasečenog hleba, komad putera, šećer i prekmez. Da bi upotpunio ovaj privlačni doručak, dodao je i činijicu trešanja i ružu koju je izvadio iz plave vaze. Zadovoljan sobom, pokazao je poslužavnik ženama. „Nije loše, zar ne?“ „Divno je“, potvrdila je gospođa Trijo. „Zaboravili ste samo mleko i kafu“, kazala je domaćica, stavljajući na poslužavnik i lonče s mlekom i veći lonac sa kafom. „Nisam baš najbolja sobarica.“ Lea je u kuhinji nemarno čistila grašak, pod podrugljivim pogledom domaćice i zadivljenim očima jednog bubuljičavog rođaka. „Ne čekajte me na ručak, snaći ću se sam“, kazao je Fransoa ulazeći. „Kuda idete?“, pitala je Lea. „Da nađem garažu za auto, do opštine, da kupim neko odelo i da telefoniram vašim roditeljima i gospodinu D’Aržili.“ „Idem s vama“, viknula je Lea ostavljajući grašak. „Niste obučeni. Pridružite mi se na pošti, ako hoćete.“ „Ali...“ On je već izašao napolje. Lea je sela i, besna, ponovo se prihvatila graška. Kad se oko pet po podne vratio obučen u mornarskoplavo odelo neodređenog kroja, Lea je peglala haljinu i slušala radio. „Svuda sam vas tražila, gde ste bili?“ „Loše ste tražili! Grad nije baš tako velik. Proveo sam tri sata na pošti pokušavajući da dobijem vezu s Parizom i vaše roditelje. Uspeo sam da dobijem vezu sa njima, ali se brzo prekinula.“ „Kako su?“, viknula je Lea spuštajući peglu. „Dobro su, čini mi se. Bili su zabrinuti za vas, pa sam ih umirio.“ „Tako bih volela da sam se čula s mamom!“ „Probaćemo sutra od doktora Rulana. Sreo sam ga kad sam izlazio iz pošte i ljubazno mi je ponudio da telefoniram sa njegovog telefona. Zar vam se ne čini da nešto čudno miriše?“ „Do vraga... moja haljina... Vi ste krivi...“ Fransoa se nasmejao njenoj zlovolji. „Šta kažu na radiju?“, pitao je okrećući dugmad aparata. „Ništa, strašno je dosadno, nema ni muzike. Pogledajte ovu haljinu, šta ću sada sa njom?“ „Na mestu gde ste je progoreli možete našiti džep.“ „To je dobra zamisao“, radosno je viknula Lea. „Ali nemam više tog materijala“, dodala je tužno. „Haljina je bela, stavite džepove i dugmad u boji, izgledaće sjajno.“ Lea ga je začuđeno pogledala. „To uopšte nije glupo. Nisam znala da vas interesuje moda.“


„Mene sve interesuje, nisam kao vi.“ „Šta time hoćete da kažete?“ „Da niste ni zapazili da sam obučen po poslednjoj monmorijonskoj modi.“ „Koja vam, inače, veoma dobro stoji“, kratko je rekla, pogledavši ga ravnodušno. „Hvala. Dirnut sam tom pohvalom jer dolazi od vas.“ „Prestanite da okrećete tu dugmad!“ „Tražim Radio London, da čujem šta je sa ratom. Englezi su verovatno bolje obavešteni od nas.“ „Ovde Radio London... govori vam general De Gol...“ „Ko je taj general De Gol?“ „Ćutite, kazaću vam kasnije.“ „Komandanti koji su već godinama na čelu francuske vojske osnovali su vladu. Ta vlada se pozvala na poraz naše vojske i povezala se s neprijateljem radi prekida borbe. Očigledno nas je nadjačala njihova tehnika, kopnena i vazdušna neprijateljska sila jače su od naših. Mnogo više nego broj nemačkih vojnika, naše zapovednike iznenadili su nemački tenkovi, avioni i taktika, a to je dovelo do današnjeg položaja. No, pitanje je da li je izrečena poslednja reč? Smemo li da gubimo nadu? Da li je poraz konačan? Nije! Verujte mi, pošto znam o čemu govorim, kad kažem da za Francusku ništa nije izgubljeno. Sredstva kojima smo pobeđeni mogu nam jednog dana doneti pobedu. Francuska nije sama! Nije sama! Nije sama! Iza nje je čitava imperija. Ona se može udružiti sa britanskom imperijom, koja vlada na moru i nastavlja borbu. Može se, kao i Engleska, koristiti neograničeno moćnom industrijom Sjedinjenih Američkih Država. Ovaj rat nije ograničen samo na teritoriju naše nesretne zemlje. Rat nije okončan bitkom za Francusku. Ovo je svetski rat. Uprkos svim greškama, svim zakašnjenjima i svim patnjama na svetu, postoje sredstva potrebna da jednog dana satremo svoje neprijatelje. Danas se na nas oborila tehnička sila, a u budućnosti ćemo, možda, pobediti zahvaljujući takvoj sili. Tu leži sudbina sveta. Ja, general De Gol, koji sam trenutno u Londonu, pozivam francuske oficire i vojnike koji se s oružjem nalaze na britanskoj teritoriji ili se slučajno na njoj zateknu, kao i inženjere i sve specijalizovane za ratnu industriju, da stupe u vezu sa mnom. Šta god da se desi, plamen francuskog otpora ne sme i neće da se ugasi. Sutra ću, kao što sam i danas, govoriti na londonskom radiju.“ Fransoa Tavernije zamišljeno je ugasio radio i ustao, šetajući gore-dole. U uglu je gospođa Trijo, koja je neprimetno ušla, brisala oći krajem kecelje. „Šta je, gospođo?“, pitala je Lea. „Ništa... plačem od radosti.“ „Od radosti?“ „Da... taj general... kako se zvaše?“ „De Gol.“ „Tako je, De Gol... rekao je da se plamen francuskog otpora neće ugasiti.“ „Pa šta to znači, on je u Londonu, nije u Francuskoj. Nemci nisu u Engleskoj već ovde. Ako hoće da nastavi borbu neka se vrati ovamo, a ne da kukavički napušta položaj.“ „Pričate gluposti, Lea“, kazao je Fransoa, „ne znate o čemu pričate. De Gol je iskren i hrabar čovek, upoznao sam ga dok je bio državni podsekretar u Narodnoj odbrani. Mora da je dugo razmišljao pre nego što je uputio ovaj poziv koji ga stavlja van zakona, a on je, po vojničkoj tradiciji, čovek koji sluša naređenja.“ „Pridružićete mu se?“


„Ne znam, zavisi od toka događaja. Moram prvo pronaći svoj puk. Neću večerati ovde, pozvan sam kod gradonačelnika.“ „A ja, šta ću ja?“ „Vi? Kao odana prijateljica brinućete za Kamij“, rekao je poklonivši se ironično. Sledećeg dana Lea je uspela da telefonira roditeljima. Zaplakala je kad je čula blagi Izabelin glas i oca kako uzbuđeno gunđa. Kakva je bila radost opet čuti Rutin strani naglasak. Razveselila se čak i zbog nekoliko reči koje je izmenjala sa sestrama, Fransoaz i Lorom. Stalno se raspitivala o imanju, o stričevima, strinama, braći i sestrama od strica. Otkrila je odjednom da ih sve voli. Želela je da majci ispriča sve o strahotama bombardovanja, o Žozetinoj smrti, o tome da je ubila čoveka koji je hteo da ih opljačka, o pogledu one bake nad telima ćerke i unuka, o bolesti Kamij, o pustolovini s Tavernijeom. Bila je, međutim, samo u stanju da ponavlja: „Mama, mama, da samo znaš...“, „Mila moja, čim bude moguće, tata i ja ćemo doći po tebe.“ „O, da, mama. Dođi, tako mi nedostaješ, toliko mi nedostaješ, imam toliko toga da ti ispričam, tako sam se plašila. Mislila sam na tebe: ’Šta bi mama uradila?’ Nisam uvek postupila onako kako bi ti uradila, ponašala sam se sebično, kao razmaženo dete. Uskoro ću da ti se vratim, spavaću u krevecu u dečjoj sobi, doći ćeš kao nekad da mi poželiš laku noć, uzećeš me u naručje kao kad sam bila mala, osetiću miris na tvom vratu, milovaću ti lepu kosu. O, mama, tako te volim! Tako sam se plašila da te neću više videti, dok je sve gorelo oko nas. Bombe su grozne, ubijaju decu i jadne ljude... mama...“ Jecanje ju je sprečilo da produži. Fransoa je nežno uzeo slušalicu iz njene ruke i dao Pjeru Delmasu ćerkinu adresu i telefonski broj doktora Rulana. Pošto je zahvalio lekaru, izveo je Leu napolje. Smrkavalo se i nije bilo svetla na ulicama prepunim automobila. Vazduh je bio veoma topao. Dok su prelazili preko starog mosta, Lea je primetila: „Miriše na vodu.“ Ona je volela miris reke, sa kojim se pomešao miris trave, ribe i blata. Stigli su pred kuću gospođe Trijo. „Ne ide mi se kući, da pođemo do polja, nigde daleko, samo do kraja puta.“ „Kako želite.“ Lea ga je uhvatila pod ruku. Hodali su polako, između dva kamena zidića, iza kojih su bili povrtnjaci. Na kraju puta prošli su pored trošnih kuća, pred čijim je ulazom bilo rasuto svakakvo đubre. Snažan zadah svinjca naterao ih je da ubrzaju korak. Zidove kuća smenile su žive ograde, a neke su bile rascvetane i širile prijatan miris. Išli su putem koji se sve više sužavao. Lea je odvukla Fransou do male livade na kojoj se, pod velikim hrastom, nalazila neka kolibica. Kad su gurnuli vrata, zapahnuo ih je jak miris sena. „Ovo je moj mali dom, juče sam ga otkrila. Tu sam se veoma dobro osećala, bilo je tako mirno i divno je mirisalo, kao u Montijaku, pa sam danas ponovo došla sa knjigama“, objasnila je Lea bacajući se u mirisni plast. Fransoa je stajao nepomično, pokušavajući da odgonetne šta ta ćudljiva devojka očekuje od njega, u strahu da ne uradi nešto neumesno. Bio je prijatno iznenađen njenim ponašanjem otkako su otišli iz ordinacije doktora Rulana. Želeo je samo jedno: da je uzme u naručje. Nije želeo to zato da bi sa njom vodio ljubav, već zbog sreće da je oseti uz sebe, mada je znao da ona misli na drugog. „Što ste se ukipili, sedite pored mene. Čovek bi rekao da me se plašite.“ „Pa, i to je pomalo tačno“, pomislio je, pružajući se kraj nje. Dugo su ćutali.


„Što me ne poljubite?“ „Mislio sam da vam se to ne dopada.“ „Ne znam ni sama. Zagrlite me!“ Njegovi poljupci su u početku bili blagi, a pokreti nežni. „Jače, ljubite me jače!“ Cele noći su vodili ljubav bez predaha, sve dok nisu osetili bol. Najzad su zaspali zagrljeni, a uz gola oznojena tela, obeležena ujedima i ogrebotinama, lepile su im se vlati trave. Probudio ih je šum kiše. Bilo je hladno. Fransoa je ogrnuo Leina ramena svojim plavim kaputom. Stigli su do kuće gospođe Trijo skroz mokri. „Brinula sam za vas. Gde ste bili? Ne smete tako da me prepadate. Pogledajte kakvi ste, smrtno ćete da se razbolite. Baš ste nerazumni, gospodine Tavernije. Devojka cvokoće od hladnoće. Kao da ovde nije dovoljna jedna bolesnica“, grdila ih je dobra žena. Izvadila je pokrivač iz velikog ormana i umotala Leu koja je cvokotala. Skuvala im je vino. Pred upaljenim štednjakom pušio se kaput prebačen preko naslona stolice. „Uzmite, to su pantalone i košulja mog pokojnog muža. Presvucite se.“ Ništa ne odgovarajući, Fransoa je uzeo odeću. Kasno po podne Fransoa je saopštio Lei i Kamij da namerava da ide. „Kuda?“, pitala je Lea nabusito. „U Pariz.“ „Ostavljate nas same?“ „Ovde ste sigurne. Gospođa Trijo mi je obećala da će se pobrinuti za vas i probati da vam nađe prikladan smeštaj, sve dok doktor Rulan bude smatrao da Kamij ne bi trebalo da putuje. Imate li novca?“ „Imam, novac nije problem. Hvala što ste pitali, Fransoa.“ „Gospodine Tavernije, gospodine Tavernije, dođite brzo, govoriće general De Gol“, viknula je sa dna stepeništa gospođa Trijo. „Hoću da ga čujem“, kazala je Kamij. Fransoa se nagnuo nad njen krevet i hitro je podigao na ruke, pa se oprezno spustio niz stepenice. U kuhinji ju je nežno spustio u pletenu fotelju domaćice. U toj prostoriji je sedelo desetak ljudi i pažljivo slušalo glas koji je dolazio iz slobodne zemlje i donosio nadu: „U ovom trenutku svi Francuzi shvataju da su nestali uobičajeni vidovi vlasti. Svestan zbunjenosti koja vlada u dušama Francuza, slabljenja vlade koja je zarobljenica našeg neprijatelja, mogućnosti da sve naše institucije budu izigrane, ja, general De Gol, francuski vojnik i komandant, svestan sam da govorim u ime Francuske. U ime Francuske izričito izjavljujem da je bezuslovna dužnost svakog Francuza koji nosi oružje da nastavi otpor. Polaganje oružja, odlazak sa vojnih položaja, prihvatanje neprijateljske vlasti, na makar i najmanjem detu francuske teritorije, bio bi zločin protiv domovine. U ovom času govorim pre svega o francuskoj Severnoj Africi, o još nenapadnutoj Severnoj Africi. Primirje s Italijom samo je nespretna zamka. U Klozelovoj, Bužoovj, Liotejovoj, Nogesovoj Africi jasno je određena dužnost svakoga ko ima osećanje časti da se odbiju neprihvatljivi uslovi. Bilo bi nedopustivo da panika koja vlada u Bordou pređe preko mora. Vojnici Francuske, ma gde da ste, dižite se na noge!“ U toku noći Fransoa Tavernije je otputovao.


POGLAVLJE 16. Potpisivanje primirja u večernjim satim 24. juna 1940. godine bacilo je Kamij i Leu u zagrljaj. Obe su prvo pomislile da je rat završen. Loran će se vratiti. Zatim su ih obuzeli sumnja, strah i stid. Stid je uglavnom osećala Kamij, a Lea je na primirje gledala kao na povratak u normalan život. U svojoj žudnji za životom odbijala je ma kakvu procenu njihovog položaja. Rat je završen i tačka. Sve će opet biti kao pre. Kao pre... Znala je da laže sebe i da više ništa neće biti kao pre, zbog svih onih strašnih, nepotrebnih smrti, zbog čoveka koga je ubila i sećanja na njega, koje ju je noću teralo da se ječeći pridigne u krevetu. Tada joj je bila potrebna Kamij i sva njena majčinska nežnost da je smiri, a ova je i nehotice upotrebljavala iste reči kao Izabel Delmas. „Nije to ništa, mila, tu sam. Ne boj se, gotovo je, spavaj!“, Lea bi zaspala pripijena uz Kamij, mrmljajući: „Mama!“ Ne, više neće biti kao pre. U svom tom užasu postala je žena. To nije mogla sebi lako da oprosti. Od 19. juna nije uspela da dobije vezu sa Montijakom. Najzad je 30. juna čula očev glas. To je verovatno bilo zbog udaljenosti i loših veza, ali činilo joj se da je glas Pjera Delmasa zvučao starački, nesigurno i prigušeno, dok je stalno ponavljao: „Sve je dobro, sve je dobro.“ Kad je Lea tražila da govori s majkom, nastala je duga tišina na drugom kraju žice. „Halo, halo... ne prekidajte!“ „Halo, Lea...?“ „Rut, tako se radujem što te čujem. Kako si...? Daj mi mamu, bojim se da se ne prekine... Halo... Čuješ li me?“ „Čujem te.“ „Daj mi mamu.“ „Majka ti nije ovde, u Bordou je.“ „O, kakva šteta. Tako sam želela da je čujem, to bi me baš umirilo. Izljubi je umesto mene. Nemoj da zaboraviš da joj kažeš da je mnogo volim i mislim na nju. Probaću da se opet javim u toku nedelje... Halo... halo... do vraga, prekinulo se.“ Spustivši slušalicu Lea je osetila takvu strepnju da joj je čelo i slepoočnice oblio znoj, a ožiljak na arkadi počeo da je svrbi. „Moram da se vratim kući“, mrmljala je, ustajući iz fotelje u ordinaciji doktora Rulana. Lekar je ušao u tom trenutku. „Da li ste uspeli da govorite s roditeljima?“ „Jesam, hvala. Kada će Kamij moći da putuje?“ „Ne pre porođaja, bilo bi suviše opasno.“ „Moram kući, važno je.“ „Zdravlje vaše prijateljice i njenog deteta svakako je važnije.“ „Šta vi znate o tome? Sigurna sam da sam im potrebna. Moram da idem!“ „Da li je neko bolestan?“ „Ne znam, ali osećam da moram da idem. Osećam to, zar ne razumete?“


„Razumem, smirite se. Znate i sami da sad ne možete otputovati.“ „Pa vi ste tu, doktore, a i gospođa Trijo. Uostalom, Kamij se oseća bolje, vi ste joj dopustili da ustane.“ „To nije dovoljno. Samo je vaša blizina sprečava da se prepusti panici. Toliko vas voli da krije svoju zabrinutost i muke. To što sam joj dozvolio da malo prošeta ne znači da joj stanje više nije kritično. Naprotiv, zbog premora bi moglo da dođe do prevremenog porođaja. Budite strpljivi, molim vas!“ „Strpljiva sam već nedeljama. Ne mogu više, hoću da vidim majku.“ Pala je u fotelju, uronivši glavu među ruke i zajecala kao dete: „Hoću da putujem, preklinjem vas, pustite me da odem!“ Koliko god da je doktor Rulan bio vešt u lečenju bolesnika, toliko je bio nemoćan pred suzama lepe devojke. Posle nekoliko pokušaja, spremio joj je sredstvo za umirenje i nagovorio je da ga popije. Osećajući da je i sam na ivici nerava, otpio je i on jedan gutljaj. „Dobro, ne plačite... to ničemu ne služi... razbolećete se...“ Kad se Lea vratila kući gospođe Trijo, dobra žena je videla njen uplašen pogled i vruće ruke, i oterala je u krevet. U toku noći dobila je četrdeset temperaturu. Otišla je po doktora, koji nije uspeo da utvrdi od čega Lea boluje. Tri dana je bila u bunilu dozivajući majku, Lorana i Fransou. Zatim je groznica prošla, kao što je i počela, a ona je bila mršava i slaba. Tokom ta tri dana Kamij nijednog časa nije ostavljala njeno uzglavlje, uprkos svim prigovorima lekara i gospođe Trijo. Nedelju dana kasnije, Lea se kupala u Gartempi kod mesta Ilet. Iste večeri Kamij joj je rekla: „Doktor Rulan misli da nije više opasno za mene i da mogu da se vratim na Roš Blanš.“ „Da li je to istina?“ „Jeste, ako budemo polako vozile. Jedan rođak gospođe Trijo pobrinuo se da proveri auto i nađe benzin. Možemo da krenemo kad budeš htela.“ „To je sjajno, najzad ću opet videti mamu.“ Kamij je pogledala Leu sa mnogo dobrote. „Ona me, izgleda, zbilja voli“, pomislila je Lea. „Kakva glupača!“ „Gospođo Trijo, smemo da putujemo, Kamij sme da putuje!“, vikala je žureći prema domaćici, koja je ulazila s velikom korpom punom povrća preko ruke. Dobra žena iznenađeno je pogledala Kamij. „Ali, dete moje...?“ Prekinula je jer joj je Kamij davala znake da ćuti. „Draga gospođo, sutra krećemo, doktor se slaže“, dodala je Lea brzo, videći da žena koja ju je majčinski negovala tri dana mršti obrve. „Što mi to nije rekao pre odlaska?“, pitala je sumnjičavo. „Valjda je zaboravio, imao je toliko posla.“ „Nisam znala da je otputovao. Kuda je otišao?“, upita Lea. „U Bretanju po majku, koja je sama jer je mlađi sin poginuo u Denkerku.“ „Nisam znala da je doktor izgubio brata u ratu“, kazala je Kamij. „On ne voli da se priča o tome, ali znam koliko pati. Mladić mu je bio kao sin.“ „Kazaćete mu da je meni i Lei veoma žao.“ „Bolje da ga sačekate, i sami mu to kažete.“ „Ne, moramo da se vratimo kući. Hoću da rodim dete u domu njegovih predaka.“ „Putevi nisu sigurni.“ „Ne brinite, gospođo Trijo, sve će biti u redu“, kazala je Kamij, hvatajući je za ruke. „Obećajte da


ćete doći do mene na nekoliko dana. Uvek ćete biti dobrodošli.“ „Nedostajaćete mi, gospođo Kamij. Našla sam vam lep stančić sa baštom na obali Gartempe. Vidite li onu kuću sa crveno-belim kapcima na drugoj strani reke? Pripada nekom posredniku u trgovini žitom, koji dolazi po nekoliko dana mesečno, pa iznajmljuje polovinu kuće. Tu su stanovali neki pariski bankari, ali su se vratili u Pariz.“ „Kao i druge izbeglice. Grad je sada pust, grozno izgleda i nema nikoga na ulicama“, kazala je Lea. „Spremiću kofere.“ Uprkos suzama gospođe Trijo, Kamij i Lea su sleđećeg dana krenule na put, ponevši korpe pune namirnica. Čak je i Lea osećala da joj se grlo steže zbog rastanka od žene koja im je tako plemenito otvorila srce i vrata svoje kuće. „Posle rata ću opet doći ovamo sa Loranom i našim detetom“, kazala je Kamij, udobno opružena na zadnjem sedištu. „Nadam se da više nikada neću videti ovo zabačeno selo“, rekla je Lea, dok su vozile preko starog mosta. U ranim popodnevnim satima stigli su u Nontron, malu potprefekturu u Limuzenu. Na drumovima je bilo malo prometa, ali su napuštena i delimično uništena vozila pored puta podsećala da su izbeglice prošle i ovuda. Lea je pomogla Kamij da izađe i smesti se na terasu neke kafane. „Poruči hladnu limunadu, idem preko u hotel, da vidim ima li slobodnih soba.“ „Zašto?“ „Da se odmoriš, svakako si umorna.“ „Ne, ne treba, idemo dalje, posle ćemo se odmarati.“ „Da li ti je zaista dobro?“ Dolazak konobarice uštedeo joj je trud oko odgovora. „Dve vrlo hladne limunade, molim. Da li želiš nešto da pojedeš?“, pitala je Lea. „Ne hvala, nisam gladna.“ „Nisam ni ja, muka mi je od vrućine.“ Pošto su se umile vodom na pumpi u dvorištu kafane, nastavile su put. U Perigeu su ih zaustavili francuski policajaci, koji su se uznemirili kada su videli dve mlade žene s malo prtljaga, u velikim kolima. Kao da je svako vozilo koje nije imalo madrac na krovu bilo sumnjivo. Tek kad su videli kako je Kamij slaba, pustili su ih da idu, uz preporuku da bi mlada gospođa trebalo što pre da ode u najbližu bolnicu, ako neće da rodi dete na putu. Kamij im je zahvalila i vratila se u kola, stežući zube. Neko vreme su se ćutke vozile. Kamij je zastenjala kada se vozilo zatreslo. Lea se okrenula: „Nije ti dobro?“ Kamij je potvrdila, uz slab osmeh. Lea je zaustavila kola uz ivicu puta. „Šta te boli?“, pitala je, ušavši u kola pored bolesnice. „Sve“, huknula je Kamij nerazgovetno. „O, ne! Šta sam zgrešila dragom Bogu da se nađem u ovakvom položaju?“ „Budi mirna, samo mirno“, mislila je. „Idemo do najbližeg sela, naći ću lekara.“ U malobrojnim selima između Perigea i Beržeraka nije bilo lekara. U ovom poslednjem gradu, trojica do kojih je Lea stigla nisu bili kod kuće. Preostala joj je samo bolnica, gde rekoše da je prošlo vreme za prijem bolesnika, i da dođe sutra ili s preporukom nadležnog lekara za hitan prijem. Leina preklinjanja i pretnje nisu nimalo smekšali dežurnog čuvara. Kad se vratila do kola, Kamij je i dalje bila slaba. Srećom, našle su brzo hotelsku sobu. Nije bila naročito udobna, ali mogla je da posluži za jednu noć. Lea je naručila večeru u sobu i naterala Kamij da proguta nekoliko kašika supe.


Čim se spustila u neudoban krevet Lea je zaspala. Kamij cele noći nije oka sklopila. Pred jutro je zaspala tako nemirnim snom da je probudila Leu, koja je razdraženo ustala. Bilo je šest sati i oblačno vreme. Pošto se umila na brzinu, sišla je i prošetala po gradu, čekajući da se otvori hotelska kafana, pa da doručkuje. Kad je prošla pored pošte pomislila je da pozove roditelje i kaže da dolazi. Pre polaska to nije uradila jer su linije opet bile prekinute. Iako je bilo rano, na pošti je mnogo ljudi čekalo na telefon. Najzad je došao red na Leu, kojoj je telefonistkinja posle nekoliko pokušaja rekla: „Ne mogu da dobijem vezu, naiđite kasnije.“ Bilo je skoro jedanaest kada je, obeshrabrena, izašla iz pošte. Prolazeći pored nekog izloga videla je svoj lik i jedva se prepoznala. Šta bi rekle majka i Rut da je vide ovakvu, raščupanu, u izgužvanoj haljini? Od samog sećanja na grdnju dve žene spopade je nagla radost. Uskoro će ih videti! Sa kakvom će srećom istrpeti Rutina predavanja o pristojnom odevanju i majčine nežne prigovore! Uskoro, za nekoliko sati ili za dan, baciće im se u zagrljaj! Kamij se obukla i čekala je, odevena i ispružena na postelji. Da bi prikrila bledilo narumenela je obraze. Kako nije bila navikla da se šminka, stavila ga je suviše, pa je delovala kao lutka sa naslikanim licem. Leu je ipak obmanula ta zdrava boja. „Vidim da jutros bolje izgledaš. Misliš li da si sposobna za polazak?“ „Da, sasvim mi je dobro“, kazala je Kamij, grizući usne dok je ustajala. Grčevito se držeći za ogradu stepenica i Leinu ruku, uspela je da siđe do prizemlja i da se, po cenu napora od koga ju je oblio znoj, smesti u kola koja su stajala pred ulazom. Ispružila se na sedištu, a Lea se ponovo popela da donese prtljag, i to je iskoristila da se presvuče i očešlja. Lea se sada nalazila u zavičaju, a imena gradova i gradića odjekivala su joj u ušima: Sen Foi la Grand, Kastijon la Bataj, Sovter an Gijen, La Reol. Malo je oklevala: da li da odveze Kamij u svekrovu kuću, ili da je vodi u Montijak? Okrenula se da je upita za mišljenje. Zadnje sedište bilo je prazno. „Kamij, Kamij!“, povikala je, zaustavljajući se. Otvorila je vrata i ustuknula pred prizorom žene koja je ležala između sedišta u kolima i iskolačenih očiju grizla prekrivač. „Bože moj...! Kamij...“ Šta li joj je opet? „Dete...“ Kakvo dete? Dete... Šta hoće da kaže...? O, ne! Zar to dete ne može malo da sačeka? Izbezumljena, Lea je gledala unaokolo. Na sve strane videla je samo polja pod nebeskim svodom iz koga je svakog časa mogla da se spusti oluja. Hajde, samo mirno. Koliko vremena traje porođaj? Lea je morala da prizna sebi da o tome nema pojma. Izabel nije nikada sa ćerkama pričala o takvim stvarima. „Traje li to već dugo?“ „Od juče, ali je jutros prestalo... Malopre sam osetila kidanje u utrobi, i tada sam pala. Bila sam sva mokra.“ Mršavo, izobličeno lice izvijalo se u grču. Kamij nije uspela da zadrži vrisak, od koga joj se opet iskrivilo lice, na kome se šminka topila od znoja. Kad je bol prestao, Lea je probala da je podigne i smesti na sedište, ali nije uspela. „Ne mogu... izvini...“ „Ćuti, pusti me da razmislim. Sledeće selo je Pelegir, zatražićemo pomoć.“ „Ne, nemoj, hoću kod Loranovih ili tvojim roditeljima.“ „Misliš li da ćeš izdržati pedeset kilometara?“, s nadom je pitala Lea. „Hoću... krenimo...“


Celog života Lea će pamtiti tih pedeset kilometara. U Sen Maksanu je videla prve nemačke uniforme. Od iznenađenja samo što nije sletela u jarak. U dnu verdeleskog brega bila je postavljena barikada. Jedan vojnik joj je dao znak da stane. „Es ist verboten weiter zu gehen!“ Od zaprepašćenja, Lea je zaboravila nemački koji je s teškom mukom naučila od Rut. „Ne razumem.“ Prišao je neki oficir, koji je s mukom promucao na francuskom: „Zabranjen je prolaz. Imate li auswies?“ „Ausweis?“ „Da, propusnicu.“ „Nemam, vraćam se kući, tamo na vrhu brega“, rekla je upiruću prstom ka Montijaku. „Nein, nema ausweis, nema prolaz!“ „Preklinjem vas, vidite mi prijateljicu, porodiće se svakog časa... dete...“, kazala je pokazujući na zadnje sedište. Oficir se nagnuo. „Mein Gott! Wie heissen Sie?“1 „Lea Delmas.“ „Gehoren Sie zur Familie der Montillac?“2 Dao je znak vojniku da oslobodi prolaz i uzjahao motocikl naslonjen na drvo.2 „Dođite, otpratiću vas.“ Lea je drugačije zamišljala povratak kući: svi bi bili tu da je dočekaju, da se raduju i da je maze. No, ništa se od toga nije desilo. Sve je bilo pusto, imanje, vinski podrumi, kuća, senici, čak i domaće životinje kao da su nestale. Sve je bilo tiho, previše tiho. „Mama, tata, Rut!“, razvikala se, ušavši u kuću kroz veliku kuhinju. Potrčala je, otvorila vrata koja su vodila na stepenište za sobe i ponovo viknula: „Mama, tata, ja sam!“ U trpezariji, salonu, očevoj radnoj sobi, svuda su zavese bile navučene, kao da napolju sija sunce, Lea je morala da se pomiri s očiglednim: u kući nema nikoga. Napolju je postajalo sve mračnije. Nemački oficir je čekao, držeći Kamij na rukama. „Wo soli ich Sie hinlegen?“3 „U moju sobu!“ Lea se popela ispred njega. U prostoriji je vazduh bio ustajao. Otišla je do spremišta za rublje po posteljinu. Uz pomoć Nemca presvukla je krevet. Kamij je stenjala u fotelji u koju ju je Nemac bio spustio. Oprezno su je spustili na svezu posteljinu, sa koje se širio miris lavande. „Ist denn nietnand da?“4 „Zvaću doktora!“ Preskačući po dva stepenika, sišla je dole. U očevoj radnoj sobi vladao je strašan nered. Jedva je našla adresar. Kod doktora Bašlara niko se nije javljao, kao ni kod lekara iz Sen Makera, Kadijaka i Langona, koji su svi bili porodični prijatelji. Vrisak je prodro kroz stare zidove. Kuda su svi otišli? Novi krik naterao ih je da izađu iz radne sobe. U prolazu je Lea ugledala crno uokvirenu posmrtnicu i zapitala se ko li je to umro. Oficir se užurbao po kuhinji. Pripalio je vatru u štednjaku i stavio nekoliko lonaca sa vodom da se greju. „Kommt der Arzt?“5 Lea je odmahnula glavom i popela se kod Kamij. Uspela je da je nekako svuče, ostavljajući je u kombinezonu, a onda je sela pored nje, držeći je za ruku i brišući joj čelo. Kamij je zahvaljivala,


uzdržavajući se koliko god je mogla da ne vrišti. Nemac je ušao, noseći umivaonik s vrućom vodom. Skinuo je kapu i gornji deo uniforme, zasukao rukave na košulji. Lea je tek tada videla da je mlad i lep. Jedan dugačak plav pramen kose padao mu je na čelo, dajući mu sasvim mladalački izgled. „Beruhigen Sie sich: es wird short gut gehen“,6 kazao je, naginjući se nad Kamij. Ustuknuo je pred izrazom silnog straha koji se pojavio na njenom licu, kad se pridigla pokazujući na nacističke oznake na njegovoj košulji. „Ne boj se ničega!“, kazala je Lea, nateravši je da opet legne, „pomogao nam je da te dovezemo ovamo.“ „Ali, on je Nemac... neću da me Nemac dodiruje ni da dodiruje moje dete, radije ću da umrem.“ „To će i da se desi ako ne miruješ. Ne znam šta se dešava, nema nikoga u kući.“ Trudovi su postajali sve jači i sprečili su Kamij da odgovori. „Holen Sie mal Wasche?“7 Lea ga je poslušala. „Hoćete li se snaći?“, promucala je kad se vratila sa gomilom peškira i dve velike kecelje. „Mein Voter ist Arzt, ich habe ein paar Bucher aus seiner Bibliothek gelesen.“8 Dok je vezivao kecelju oko struka, Lea je oprala ruke. „Samo da mama sada naiđe“, mislila je, „osećam da će mi pozliti.“ „Na, wie sagen Sie es auf franzosisch9: Držite se!“ Zatim se obratio Kamij: „Gospođo, hrabro, dete dolazi!“ Kada je Rut, odevena u crninu, gurnula vrata sobe, uhvatila se za dovratak da ne padne: neki je Nemac, koga je poznala po pantalonama uniforme i čizmama, držao u naručju malecno detence, umotano u peškir, koje je glasno drečalo. „Das ist ein Junge!“10, kazao je ponosno. Lea se bacila dadilji u zagrljaj. „O, Rut, tek si sad stigla! Gde je mama? Tako ste mi bile potrebne!“ „Dobar dan, gospođo!“, kazao je oficir, poklonivši se, crven u licu, znojav i sa blistavim osmehom. „Sve je u redu. Dete je malo, ali vrlo jako.“ Ne odgovarajući, Rut se nagla nad Kamij. Zabrinuto se uspravila i brzo izašla. Nekoliko trenutaka kasnije ušao je doktor Blanšar u crnom odelu, a za njim Bernadet Bušardo, u dubokoj crnini. „Doktore, doktore, dođite brzo!“ „Šta se dešava...?“ Doktor je odmah shvatio. „Bernadet, pobrinite se za dete. Rut, idite po moju torbu, u kolima je!“ „Doktore, da li mislite da će umreti?“ „Ne znam, srce joj je veoma slabo. Šta taj Nemac radi tu?“ „Pomogao mi je da prenesem Kamij i obavio porođaj.“ Od trenutka kada je Bernadet Bušardo uzela novorođenče iz njegovih ruku, stajao je zbunjeno na sredini sobe, brišući ruke o kecelju. Rut se vratila sa doktorom i obratila mu se na nemačkom: „Wir bedanken uns, mein herr...?“11 „Leutnant Frederic Hanke.“12 „Lea, isprati poručnika! Auf Wiedersehen, mein Herr!“13 Frederik Hanke skinuo je kecelju, kruto se poklonio i pošao za devojkom, navlačeći kaput. U hodniku se sudariše s obe Leine sestre, Francoaz i Lorom, koje su bile u crnini. Sve tri se zagrliše.


„Lora, Lorice, kako se radujem što te vidim, a i tebe, zloćo Fransoaz!“ „O, Lea, to je strašno!“ „Šta je strašno? Opet smo zajedno, dete je dobro, rat je završen, mada nije sasvim...“, dodala je, gledajući u Nemca. „Šta on radi ovde?“, prošaputala joj je Lora na uvo. „Objasniću ti! Gde su tata i mama?“ „Mama...?“ U kuhinji su Rejmon d’Aržila, podrumar Žil Fajar, Ameli Lefevr i njen upravnik Ogist Marten, Albertin i Liz de Monplejne, Lik i Pjer Delmas i neki susedi pili iz velikih čaša slatko žuto vino s imanja. Svi su bili utegnuti u tamnu odeću. Žene su podigle velove od crnog krepa. Kada ih je ugledala, Lea, koja je pohrlila ocu, naglo je zastala. Zašto joj je odjednom tako hladno? Iza nje su plakale Fransoaz i Lora, a Nemac je zakopčavao poslednje dugme na uniformi. Kad je, najzad, zakopčao i pojas na kome je visila futrola s revolverom, stavio je kapu, prišao Pjeru Delmasu i, lupnuvši petama, bez reči izašao. U dvorištu se upalio motor i njegova grmljavina je snažno odjeknula. Koliko je mogla čuti, niko se nije ni pomerio. U kuhinji osvetljenoj jednim sunčevim zrakom, crnina se isticala prema belini zidova. Na velikom stolu, prekrivenom stolnjakom od voštanog platna, ponegde malo izlizanom, muve su se opijale vinom koje se slivalo iz boca. Na zidnom satu otkucalo je pet časova. Ušla je Rut sa doktorom, ali se niko nije ni pomerio. Lea je naćulila uši. Što majka toliko kasni? Zar ne zna da je ćerka čeka? „Mama“, čula je sopstveni glas. „Mama...? Mama...“ Reč je odjekivala u njenoj glavi kao jauk. „Ne, to ne... ne ona... neka svi pomru, ali ne ona...“ „Tata...? Reci mi... gde je mama...? To nije istina, zar ne...? To je neko drugi.“ Lea se osvrtala, tražeći da li neko nedostaje. Mnogo ih je bilo odsutno: stric Adrijen, braća od strica... Njene sestre su glasnije zajecale. Svi su stajali oborene glave. Niz očeve obraze tekle su suze, i ona pomisli kako je strašno ostario. Rut je privukla Leu.


POGLAVLJE 17. Više od nedelju dana Lea je bila ošamućena, bez suza, ćutala je i jela ono što bi joj doneli, spavala je sklupčana na krevetiću u dečjoj sobi, pila lekove koje joj je prepisao doktor Blanšar i satima sa terase buljila pravo ispred sebe. Ni ocu, ni Rut, ni sestrama nije uspelo da je izvuku iz tog ćutanja. Dadilji se srce stezalo kada bi videla vitku siluetu u crnini, nepomično okrenutu prema Verdeleu, kao da čeka nekoga. Tek kada je, u jednom od velikih starih kofera iz dečje sobe, pronašla ružičastu bluzu od krepa koja je nekada pripadala majci, potekle su joj suze olakšanja. Kada je čula da Lea plače, Kamij se nekako dovukla iz svoje sobe u beloj spavaćici i, govoreći istim tonom kao i Izabel, našla reći da malo-pomalo devojci ublaži bol. Opijena suzama i iscrpljena jecanjem, Lea je zaspala Kamij u naručju. Kada se mnogo kasnije probudila, bila je sama. Na brzinu je umila lice, začešljala se i pošla u majčinu sobu. U toj prostoriji se još osećao Izabelin miris, a kapci na prozorima bili su spušteni. Pored uredno nameštenog kreveta popadale su poslednje latice sa buketa ruža. Lea je kleknula i prislonila lice na pokrivač od belog pikea. Lagano su joj potekle suze. „Mama... mamice...“ Otac je ušao i kleknuo kraj nje. „Sutra ujutru otići ćemo zajedno na groblje“, rekla je. „Sad mi kaži kako se to dogodilo.“ „Zaista to želiš?“ „Da.“ „Onda hajdemo u radnu sobu, ne mogu da pričam ovde.“ U radnoj sobi, Pjer Delmas je prvo popio jednu za drugom dve čaše porta, seo na stari divan rasparan na više mesta, i malo pričekao. „To se desilo u noću između 19. i 20. juna. Majka ti je otišla u Bordo, u kancelarije Ženske lige, katoličke organizacije za smeštaj izbeglica i prikupljanje namirnica za njih. Trebalo je da prenoći kod strica Lika. Nešto posle ponoći dat je znak za uzbunu. Bombe su padale po celom gradu, kod dokova, u četvrti Bastid, na šetalište Luz, na četvrt Sen Seren, a desetak ih je palo na Ulicu Rempar, između ulica David Džonston i Kamij Godar, na šetalište Alzas i Loren, kod južne železničke stanice i na sklonište u Ulici Darmur, gde je izginulo mnogo sveta. Jedna je bomba pala baš blizu palate pokrajinskog komandanta, u kojoj su uredi maršala Petena i generala Vejgana.“ Lea je jedva suzbila nestrpljenje koje ju je obuzelo. Nije joj bilo važno gde su pale bombe. Želela je da zna kako joj je majka poginula. Pjer Delmas je ponovo sipao vino. „Majka ti je, zajedno s ostalim gospođama, izašla iz zgrade Katoličke organizacije i pošla ka najbližem skloništu. Nesumnjivo je predugo čekala. Bomba je pala na Ulicu Segalije i ranila je u glavu i noge. Među prvima se tamo našao neki pariski novinar, koji ju je prevezao u bolnicu i javio meni. Kad sam stigao bila je u komi, i probudila se tek dan pre smrti, 10. jula.“ „Da li mi je nešto poručila?“ Pjer Delmas je iskapio čašu pre nego što je odgovorio, već malo nejasnim glasom: „Tvoje ime bilo je poslednje što je izgovorila.“


Talas čiste sreće prožeo je Leu. Pre smrti majka je, dakle, mislila na nju. „Hvala ti, Bože!“, promrmljala je i bacila se ocu u zagrljaj. „Ne smemo da plačemo, mila. Noću se ona vraća i priča sa mnom.“ Lea ga je začuđeno gledala. „Da, tata, verujem da je ona još sa nama.“ Lea je izašla, ne videvši njegov osmeh pun čvrstog ubeđenja. * * *

Kad su se sledećeg dana Lea i njen otac vratili sa groblja, našli su Frederika Hankea i još jednog oficira usred prepirke sa Rut. Bila je to žestoka rasprava, ako se moglo suditi po njenom besnom izrazu lica. „Šta je bilo, Rut?“ „Gospoda nameravaju da se smeste ovde. Imaju, izgleda, nalog za rekviziciju.“ „Nije moguće!“, viknula je Lea. Nažalost jeste, kao da je pokretima govorio Frederik Hanke, pokazujući papir koji je Rut držala u ruci. „Nemamo mesta, u gostima su nam članovi porodice iz Pariza i Bordoa.“ „Žao mi je, gospodine, ali zapovest se mora izvršiti. Ja sam poručnik Oto Kramer. Potrebne su mi dve pristojne sobe i mesto za spavanje za trojicu mojih ljudi. Trudićemo se da vam što manje smetamo“, kazao je oficir na savršenom francuskom jeziku. „To će biti teško“, rekla je Lea kroz zube. „Ne možete ostati ovde kad smo u žalosti“, rekla je Rut jedva suzbijajući bes. „Primite naše najiskrenije saučešće. Možemo li da pogledamo kuću?“ Pjer Delmas je prepustio poručniku svoju sobu, i preselio se u ženinu. „Uzmite moju sobu, već vam je poznata“, rekla je Lea Frederiku Hankeu. „Ne želim da vas isteram Fraulein.“ „Es ist schon gemacht.“14 „Kunem vam se da ništa nisam mogao da uradim, nalog je došao iz Bordoa.“ Tako je počelo mučno stanovanje pod istim krovom. Rano ujutru Nemci bi silazili u kuhinju, gde im je Kramerov posilni već pripremio doručak. Fransoaz, koja je bila bolničarka u langonskoj bolnici, morala je da ustaje rano i često se sa njima sretala pored štednjaka na kome se grejala voda. Malo-pomalo počeli su da izmenjuju pokoju reč, a jednom je podelila i obrok sa njima, doduše obilniji nego što je bio njen. Preko dana ih niko nije viđao: bili su uglavnom u Langonu ili Bordou. Uveče su nastojali da se vrate što kasnije. Albertin i Liz de Monplejne cenile su veoma tu pristojnost. Njihovo prisustvo najteže je podnosila Kamij, koja se sporo oporavljala od porođaja. Činjenica da su Nemci pod istim krovom s njom prosto ju je dovodila do ludila, i to je bilo iscrpljujuće. Doktor Blanšar, koji je lečio Kamij, protivio se njenom povratku na Roš Blanš, rekavši da mu je to suviše daleko za svakodnevne posete. Nad detetom, divnim dečkićem koga je nazvala Šarl, trebalo je stalno bdeti, zbog premale težine sa kojom je rođen, mada je bio dobrog zdravlja i napredan. Kamij je bila prisiljena da se pomiri s tom situacijom. Krajem nedelje dolazio joj je svekar da provede dva dana pored snahe i unuka, jer mu je i sam pogled na dete pomagao da lakše podnese odsustvo sina i nedostatak vesti od njega. Zahvaljujući poručniku Krameru, cela porodica je lako dobila propusnice za prelazak u slobodnu zonu. Život u kući poremetio se zbog Izabeline smrti. Rut je ubrzo primetila da je ostava skoro prazna: nije bilo ulja, sapuna, čokolade, kafe, ostalo je samo malo šećera i pekmeza i nekoliko konzervi. Zajedno sa Rut i Fransoaz, otišla je u Langon u kupovinu. U gradu su za vreme najveće vrućine ulice bile puste, kafane skoro prazne, ili pune nemaćkih vojnika koji su se dosađivali pijući pivo. Kao da su sve radnje bile opljačkane: nije bilo mešovite robe, obuće ni odeće. Izlozi nekoliko


poslastičarnica bili su prazni, kao i izlozi radnji sa suhomesnatim proizvodima. Kod trgovca vinom moglo se videti nekoliko prašnjavih flaša: Nemci su prošli i tuda i pokupovali vino za sebe, ili da ga šalju porodici u Nemačku. „Čak je i gvožđarski trgovac napravio nekoliko dobrih poslova“, rekla je gospođa Volar iz prodavnice mešovite robe, kod koje je porodica Delmas uvek kupovala. „Vlasnik knjižare žalio se da Langonci ne čitaju, a sada je ostao bez ijedne knjige i olovke. Ovih dana je zaista imao dobru prodaju. Sada su za sve uveli ograničenja.“ „Pa šta ćemo sada, kad nemamo više ničega u kući?“, povikala je Lea. „To se ne bi desilo da je vaša jadna mama živa. Eto, videla sam je samo dan pre onog bombardovanja. I pored tačkica15 uspela sam da joj napunim korpe. Ali danas...“ „Ne možete ništa da nam prodate?“ „Ne baš mnogo. Šta vam treba?“ „Kafa, sapun, ulje, šećer...“ „Kafe nema, ali mi je ostala cikorija, koja je odlična s mlekom. Jutros sam dobila puter. Mogu vam dati dva litra ulja i tri kila šećera. Imam i još malo čokolade, testenine i sardina.“ „Dajte nam sve što možete. A sapun?“ „Biće i to. Imate li tačkice?“ Po povratku u Montijak Fransoaz i Lea su se dogovorile da pozovu porodicu u salon. „Trebalo bi nešto da uradimo ako ne mislimo da umremo od gladi“, rekla je Lea. „Da prekopamo livadicu pored perionice i napravimo povrtnjak, da kupimo piliće, zečeve, svinje...“ „O, ne, to sve smrdi“, prekinula je Lora. „Bićeš vrlo zadovoljna kad budeš jela šunku i usoljenu svinjetinu.“ „I kravu, zbog mleka“, rekla je Liz. „Da, praviće društvo Kaubeu i Laureu“, viknula je veselo Lora. „Sve je to lepo“, rekla je Fransoaz, „ali šta ćemo sa mesom i mešovitom robom?“ „Dogovorićemo se nekako s mesarom iz Sen Makera: njegov sin je mamino kumče. Što se tiče mešovite robe, Fransoaz ide tri puta nedeljno u langonsku bolnicu, pa može da svrati do gospođe Volar. No, dok Lein povrtnjak ne bude rodio, biće vrlo teško.“ „Do tada će maršal Peten sve srediti“, rekla je tetka Bernadet. Bernadet Bušardo nije se vratila u Bordo. Zahvalno je prihvatila gostoprimstvo Pjera Delmasa. Njen sin Lisjen je pobegao i pridružio se generalu De Golu, što je napisao u pismu koje je ostavio majci. Od tada se više nije javljao, a ona je, prema londonskom dezerteru, kako ga je zvala, gajila neumoljivu mržnju. Obaveštenje od 2. avgusta s njegovom osudom na smrt u odsustvu ispunilo ju je zadovoljstvom. Pred kraj avgusta, Rejmon d’Aržila je pismom iz Nemačke obavešten da mu je sin, koji je prethodno bio ranjen, ratni zarobljenik u Vestfalenhofu, u Pomorju. Živ je, živ je! Ista radost sijala je Lei i Kamij u očima. „Neću više videti sina“, rekao je Rejmon d’Aržila. „Hajde, prijatelju, nemojte da kvarite našu radost. Pričate koješta. Loran će se uskoro vratiti“, odgovorio je Pjer Delmas. „Biće prekasno za mene.“ Njegova sigurnost zbunila je Pjera Delmasa, pa je pažljivo pogledao prijatelja. Zaista, u poslednje vreme bio je veoma ostario i omršaveo. Drugog septembra, neki čovek na biciklu stigao je na Roš Blanš i tražio da razgovara s gospođom D’Aržilom. „Šta želite od nje?“, pitao je stari podrumar.


„Nosim joj vesti od muža.“ „Od gospodina Lorana? O, gospodine, kako mu je? Znate, znam ga od detinjstva“, kazao je uzbuđeno starac. „Nadam se da je još dobro: bili smo zajedno zarobljeni. Dao mi je neke papire za ženu. Od tada ga nisam više video.“ „Gospođa D’Aržila nije ovde. U Montijaku je, kod Langona. I stari gospodin D’Aržila je tamo.“ „Da li je to daleko?“ „Četrdeset kilometara.“ „Ih! Neki kilometar manje ili više.“ „Ipak, trebalo bi da pazite jer je imanje u okupiranoj zoni. Moj sin će vas otpratiti, pošto dobro zna put.“ Dva mladića su bez neprilika stigla kasno po podne, a putnika su uveli kod Kamij. „Dobar dan, gospođo! Ja sam potporučnik Valeri. Bio sam zarobljen zajedno s vašim mužem. Bio je ranjen u obe noge, pa nije mogao da beži. Dao mi je za vas ove papire. Izvinite što sa zakašnjenjem obavljam ovaj zadatak. Da li ste vi dobili neke vesti?“ „Ne... odnosno da, znam da je bio ranjen i da je zarobljenik u Pomorju.“ „Hvala Bogu, nije poginuo.“ „Volite li ga?“ „On je dobar i hrabar čovek, svi su ga njegovi vojnici voleli.“ „Da li ste vi begunac, gospodine?“ „Jesam.“ „Šta nameravate?“ „Mislim da odem u Španiju, a odande u Severnu Afriku.“ „Kako to mislite da izvedete?“ „Postoji veza u Bordou. To je neki dominikanac.“ „Dominikanac?“, upitala je Lea, koja je prisustvovala razgovoru. „Kako se zove?“ „To ne znam, ali mesto sastanka je u krčmi na dokovima.“ „Lea...? Ne misliš valjda...?“ „Ama ne...! Potporučnik ne može da ostane u Montijaku, previše je opasno.“ „Dva nemačka oficira stanuju kod nas“, dodala je Kamij. „Kako mislite da stignete u Bordo?“ „Vozom.“ „Na železničkim stanicama je pojačan nadzor, a večeras i nema više vozova. Spavaćete u mojoj sobi.“ „Ne, nego u mojoj“, kazala je Kamij. „Zbog deteta niko ne sme da mi smeta.“ „U pravu si. Sutra ujutru krenuću sa vama na stanicu. Do tada, nećemo ništa reći drugima. Nema potrebe da ih uznemiravamo.“ „Sigurno ste gladni, gospodine?“, upitala je Lea. „Rado bih nešto pojeo.“ Lea je donela iz kuhinje poslužavnik sa hladnim mesom, sirom, hlebom i bocom vina. Čovek se tako halapljivo bacio na hranu da su se nasmejale. „Izvinite“, rekao je punih usta, „ali već dva dana nisam ništa jeo.“ „Ostavićemo vas da se odmorite. Mnogo vam hvala, gospodine, što ste mi doneli pisma od muža. Otkako sam dobila vesti o Loranu bolje mi je, a ova pisma govore da ću ga uskoro videti.“ Na terasi je Kamij sela na gvozdenu klupu, u senici na kojoj su venule poslednje glicinije, otvorila debeli koverat i počela da čita:


„Najdraža moja ženo, ako Bog bude hteo, potporučnik Valeri daće ti ove stranice koje sam pisao u retkim trenucima predaha. Čitanje će ti možda biti malo dosadno, ali mi je, zbog umora i potištenosti, teško da se otmem od besmislene svakodnevice. Znaj da stalno mislim na tebe i naše dete. Vas dvoje mi dajete snage da se i dalje nečemu nadam. Voljena moja, oprosti mi što je ovo pismo tako kratko i suvoparno, ali video sam previše prijatelja i drugova kako umiru pored mene. Trebalo bi svi da znaju da su se hrabro borili. Nemoj to da zaboraviš, jer će možda biti mnogo onih koji će tvrditi da su francuski vojnici pobegli pred neprijateljem. To je za neke od njih, nažalost, istina. Video sam ljude koji su opljačkali Rems, bacajući oružje u jarak da brže trče, i to što sam video neći nikad zaboraviti. No, isto tako sam video i skromne junake koji su radije ginuli nego da se povuku. Njih bi trebalo pamtiti. Pazi dobro na sebe, neka Bog blagoslovi tebe i Leu. Pored Vel le Roza, 15. juna 1940. godine. P.S. Šaljem ti stranice dnevnika.“

Jadni Loran, mislila je Kamij. Skinula je spajalicu kojom su listovi, ispisani olovkom u sitnom rukopisu, bili vezani u snopić. Pripremila se za dugo čitanje i mnogo odlomaka. Zbog Lee je, po običaju, čitala naglas. „Utorak, 28. maj 1940. Pronašao sam Hudoja u lokalnoj krčmi. Iznemogao je jer je, vodeći konje, prešao 245 kilometara za četiri dana. Mnogo konja je povređeno. Ostatak dana proveo sam tražeći hranu po okolnim imanjima. Sreda, 25. maj 1940. Putovao sam sa Hudojem i Vjazemskim. Cele noći smo pričali. Prošli smo kroz Konži, Puizije, Senevije, Nantej i Baton. U šest izjutra ulogorili smo se na jednom imanju. Posle nekoliko sati odmora, počeli smo da pregledamo materijal i oružje, jer smo se bližili frontu. Pukovnik je želeo da nas obiđe. Pošli smo u 23 časa i 30 minuta. Četvrtak, 30. maj 1940. Prošli smo kroz Senlis oko jedan sat ujutru. Na cilj smo stigli, prešavši oko 45 kilometara, za sedam sati i trideset minuta. Odred je logorovao na livadi i teško se dolazilo do vode. Petak, 31. maj 1940. Zbor je bio u jedan ujutru, a polazak u jedan i trideset. Kratak komad puta, oko 25 kilometara, prevalili smo do Boa di Parka, gde smo se ulogorili. U toku dana kamionom sam sišao do Bovea, da se snabdemo hranom. U gradu je sve bilo tiho, a radnje otvorene. Kupio sam lokalne novine. Ponovo sam krenuo oko 16 časova, sa zadatkom da pripremim naredno mesto za logorovanje u Ekeneu. U 22 časa logor je bio spreman, a onda mi je pukovnik poslao poruku da nam to mesto za logorovanje više nije na raspolaganju. Nasumice idemo dalje. Ponedeljak, 3. jun 1940. Dok sam doručkovao sa Vjazemskim, videli smo da avion pada u šumu, iza leđa trećeg odreda. Svi smo se rastrčali. Srećom, pilot je preživeo. To je neki Englez, visok oko metar i devedeset. Pukovnik mi je dao nalog da ga odvedem do baze, oko osam kilometara od Ruena. Na povratku sam se zaustavio u Gurnej an Breju, da kupim sendviče i čokoladu. Po radnjama je bilo dosta robe i sve je bilo mirno. Večerali smo u komandnom mestu. Pričalo se da će nas poslati u Forž Lezo. Šetao sam po šumi s Ivanom Vjazemskim; sve više uživam u razmeni misli sa njim. Nema u puku privlačnije osobe od njega, nikoga ko me je tako osvojio. Lep je momak, dobro građen, zgodno izgleda, bez obzira na prevelike uši, lagano hoda i rasejano gleda oko sebe; obdaren je velikom inteligencijom i divnom dušom. Na neki način me je prisvojio i doveo u puk, odmah smo prešli na ’ti’ i razvilo se drugarstvo, koje je za mene vrlo dragoceno. Pored Hudoja, on mi je ovde najbolji prijatelj. Utorak, 4. jun 1940. Miran dan bez događaja. Teško se nalazi seno. Sreda, 5. jun 1940. Pišem pri svetlu sveće, zalepljene na prevrnuti sanduk. Posle snabdevanja namirnicama, rano kao i obično, otišao sam kod seoskog berberina da me ošiša i obrije. Lice mi je bilo nasapunjano kad je došao Vjazemski, mašući naređenjem iz brigade: ’Neprijatelj je jutros napao na Somi prilično jakim snagama, i uspeo na više mesta da prodre u divizijski sektor.’ Znamo šta to znači... Vladala je strašna vrućina. Iznad nas je preletalo mnoštvo aviona. Dosta blizu nas praštale su granate. Kapetan mi je dozvolio da sa prikolicom i vozačem idem za komandom. Krenuli smo u 14 časova i u oblaku prašine prestigli puk. U više navrata sam uspostavljao vezu s prethodnicom. Oko 16 časova zaustavili smo se u još nastanjenom Hornoju, gde sam orobio sve kafane da napojim sve iz komande. Krenuli smo dalje i upali u neverovatnu gužvu na putu za Beloj. Stanovništvo se evakuisalo. Odredi nisu mogli da idu dalje. Neki oficir mi je došao i rekao da general Majar hitno želi da vidi pukovnika. Otišli smo nas četvorica, pukovnik, Kresken, Vjazemski i ja. Raširivši kartu na blatobranu panharda, general je objašnjavao da su Nemci sasvim blizu i da će tenkovima napasti četvrti husarski puk u Valrusu. Neprijatelj je jutros prešao Somu. Trebalo ga je zaustaviti prilikom spuštanja prema Boveu. Pukovnik je diktirao raspored odreda, i prekinuo da bi mi naredio da smesta krenem po municiju i mine koje su ostale u


Agnijeru. Pošao sam odmah, oko osamnaest časova. Kad sam se vratio, nemački tenkovi su se sasvim približili i kretali su se, između bojnih redova, na prilazu selu. Doznao sam da je Ševalijeov kamion naleteo na minu pri izlasku iz Hornoja. Bližila se noć, a pucalo se na sve strane. Našao sam Ševalijea kako u mraku luta, teško ranjen u leđa. Bio je veoma hrabar i nije se žalio. Čekao sam kraj njega da dođe lekar, koji je rekao da je rana teška. Stisnuo sam mu ruku, dok su ga odnosili u pozadinu. Komandu sam pronašao u Bromenilu, gde je bio Hudoj, sa ljudima i konjima. Rekao mi je da smo stavljeni na raspolaganje generalu De Kontensonu. Sada je 23 sata, kad ovo pišem. Kratko sam odspavao. Četvrtak, 6. jun 1940. U dva sata ujutru komanda je premeštena u Frenvil, dok su odredi zauzimali položaje u bojnim redovima. U ranu zoru uspostavili smo vezu s Navarom, u dvorcu Aven. Iznenadila nas je grupa bombardera u niskom letu. Najvećom brzinom bacili smo se sa kola u zaklon nekog zida. Avioni su u prolazu gađali kola. Video sam kako meci buše lim. Najzad su se udaljili, a mi smo krenuli prema Argelu. Sada je osam sati. U komandnom mestu je sve mirno, uprkos navali nemačkih tenkova. Puk se premestio u toku noći. Malo kasnije krenuo sam prema Hornoju. Tu sam sreo jednog vrlo uzbuđenog inženjerijskog poručnika, koji je kazao da je beskorisno i dalje postavljati mine. Selo je opkoljeno. Puškaranje je sve bliže. Pitao sam ga misli li da napusti selo, a on je odgovorio: ’Nikako!’ Ponudio sam mu pomoć. Uhvatio sam tri senegalska strelca u pokušaju bekstva. S užasom sam, jedan sat kasnije, video kako sva trojica padaju pokošeni mitraljeskim rafalom. Presamitio sam se od muke. Da nije bilo moje revnosti, ti bi nesrećnici možda postali dezerteri, ali bi ostali živi. Meci su zviždali sa svih strana. Pokupio sam pušku pored nekog beživotnog tela i pucao; čuo se krik u žbunju. Neki mladić se uspravio, bez šlema. Bio sam zapanjen njegovom mladošću i plavom kosom. Iz razderanog grla liptala mu je krv. Oči su mu bile širom otvorene, i pao je gledajući u mene. Nečiji uzvik mi je spasao život: ’Poručniče, poručniče, mičite se odatle!’ Više nagonski nego smišljeno, bacio sam se na zemlju, izgleda baš na vreme. Kamenje me je zasulo po leđima. Na putu su bila dva prevrnuta motora. Pored njih su bili vozači, presečeni rafalom. Jedan motor je ostao čitav, pa sam ga uzeo, u nameri da stignem komandu. U četiri sata po podne podneo sam raport. Nisu mi dali ni da odahnem, več su me odmah poslali s kamionima u Senapron, po namirnice. Razdelio sam odredima hranu za dva dana. Sada je devet sati uveče, i iscrpljen sam.“

„Uzmi i čitaj!“, kazala je Kamij, pružajući ispisane strane Lei. „Ja moram da se pobrinem da Šarl ne plače.“ Lea je uzela dnevnik i nastavila čitanje. Petak, 7. jun 1940. Bio sam u Roan-Šaboovom komandnom mestu, u trenutku kada je nemački napad na celom frontu bio na pomolu. Bombardovanje se udvostručilo, nemački napad se pojačao. Vratio sam se do drugog puka, gde je malo pre toga poginuo Kolomb; Keroža je ranjen, a zatim i RoanŠabo. U 20 sati i 30 minuta pukovnik je izgubio vezu sa Sezeom, i poslao me da mu prenesem naredbu za povlačenje. Brzo sam otišao, dok su oko mene padale bombe. U ranu zoru ponovo smo se našli u Kampnevilu, oko 25 kilometara odatle. Ovaj deo puta bio je težak. Kraj je bio opustošen, a mnoge kuće srušene. U pet sati pukovnik nas je okupio: definitivno smo odsečeni, pokušaćemo proboj prema Seni, štiteći zajedno s Petom pešadijskokonjičkom divizijom povlačenje Planinske divizije. Puk se s mukom postrojio. Predložio sam da zakoljemo neku tegleću životinju, rekviriramo hleb i snabdemo se jabukovačom. Zajedno s Vjazemskim prikupio sam 500 kilogama hleba i 600 litara jabukovače. Za ostalo su se odredi sami snašli. Nedelja 9. jun, ponedeljak 10. jun i utorak 11. jun 1940. Puk je organizovao otpor na liniji Ovilije-Mortimer. Javili su da Nemci nadiru sa svih strana. Oko 17 časova dobili smo naređenje za povlačenje, koje je bilo vrlo teško ostvariti. Jedini upotrebljivi izlaz, Sen Žermen, bio je već zauzet kada je stigao Treći odred. Nastala je ulična borba, u kojoj je ubijen Došez. Nemci su se povukli i mi smo prošli, zajedno sa Trećim i Četvrtim odredom. Stigao sam da zakoljem tri tegleće životinje i razdelim meso, pa smo ponovo krenuli ka dvorcu, u kome je smeštena komanda. Dobili smo novi odbrambeni raspored i saznali da smo definitivno opkoljeni. Poveo sam Četvrtu jedinicu mobilne garde, koja je jedina ostala čitava, kao pojačanje Trećem odredu i smestio komandno mesto u Sternov zaštitni rov. Imao sam toliko vremena da saznam da je Seze, zajedno sa tri čete, odsečen u Belkombru, a to je... bio pravi pakao. Kazenov je pokušao da stvori uporište sa leve strane, ali je ubijen, a za njim i Šambon, koji je pao pored Odoa, sa komadom granate u čelu. Nemački tenkovi prosto su pregazili Četvrtu jedinicu mobilne garde. Ubijeni su Ehenbrener, Lurio i Branšu, a Novat i Sarten su ranjeni. Okupio sam preživele i odveo ih do komandnog mesta u kamenolomu ispod grebena. Nemački tenkovi prošli su na trista metara i zasipali nas 37-milimetarskim granatama i zapaljivim mecima. Naši kamioni s municijom okupili su se na ulazu u Venul le Roz, i jedan za drugim odleteli u vazduh. Nebo se zažarilo, a konji su bili začuđujuće mirni. Nastala je noć grozničavog iščekivanja. Smirivao sam se pišući ove beleške u zaklonu stene, uz svetlo sveće zaklonjene šinjelom, koji sam obesio na dve puške poduprte kundacima. Neko vreme je sve bilo mirno. Čuo se i šum narastajuće plime. Sa druge strane vode bila je sloboda, a možda i život. Mislim na svoju dragu Kamij, na naše dete koje možda neće upoznati oca, na ponosnu i snažnu Leu, na oca, na francusku zemlju koju je pregazio neprijatelj, na sve prijatelje koji su poginuli da bi naša zemlja bila slobodna, na nemačkog oficira koga sam ubio ja, koji mrzim nasilje. Obuzima me čudan mir. Noć je lepa i tiha. Miris, mora meša se sa toplim konjskim mirisom.“

Kamij se približila prozoru otvorenom prema parku, noseći malog Šarla u naručju i prisiljavajući se da zasmeje dete, da sama ne bi zaplakala. Lea je zaneseno čitala dalje:


Sreda 12. jun, u ranu zoru. Doznali smo da su se vojnici uspešno ukrcali na samo tri engleska nosača (jedan je ostao nasukan na žalu, a drugi potonuo na izlazu iz luke). Vjazemski je zarobljen u toku noći, a Mesnil je nestao. Od četvrtog puka ostalo je samo nekoliko jedinica, pod Dimasovim, Ponbrijanovim i mojim zapovedništvom. Komandant Oger mi je kao sektor dodelio stene severoistočno od Veleza, sa morem iza leđa. Rasporedio sam ljude i popeo se na vrh brda. Na tri do četiri kilometra istočno, južno i zapadno kreću se kolone tenkova. Oko podneva nas je zasula neprekidna paljba 37-milimetarskih granata i svetlećih metaka. Ranjeni su Ravije i još nekoliko ljudi. Komandant Oger mi je poručio da nema svrhe i dalje se truditi, pa smo ponovo sišli, da organizujemo otpor po seoskim imanjima. Zajedno sa svojim vojnicima, pucao sam sve do 16 sati. Ranjen sam u obe noge, te sam pao na kolena. Zatim smo se, ostavši bez municije, zatvorili u neki ambar, da sačekamo noć. Oko 17 časova nemački vojnici sa mašinkama u rukama provalili su u naše sklonište. Bacio sam prazan revolver i dvojica ljudi su me iznela. Odveli su nas na usečeni put, gde smo sreli ostale preživele iz našeg puka. Prebacili su nas u poljsku bolnicu, u kojoj sam sada. Potporučnik Vateri poverio mi je da namerava da pobegne. Pošto sam prikovan za krevet zbog rana na nogama, dao sam mu ove beleške i pismo za ženu. Neka ga Bog štiti!“

Poslednji redovi zaigrali su Lei pred očima. Osećala je Loranove patnje celim telom. Iz ovog kratkog izveštaja naslućivala je sve muke koje je pretrpeo. Gde li je sada? Da li su mu rane ozbiljne? O tome nigde ništa nije rekao. Kamij se vraćala plačući, sa malim Šarlom u naručju. „Nemoj toliko da plačeš, razbolećeš se. Evo, stiže Rut, idi sa njom gore!“, rekla je Lea vraćajući joj listove pisma. Kamij je sakrila papire u džep haljine. „Kamij, opet ste plakali. Niste baš razboriti, mislite na sina. Hajde, dođite!“ Mlada žena je dopustila da je odvedu, ne govoreći ništa. Lea je ostala sama sa detetom. Polja ispred terase ničim nisu odavala zlo koje se na njih obrušilo. S nežnošću punom strepnje, Lea ih je gledala kao lice voljene majke, možda pogođene nekom neizlečivom bolešću. Sve je izgledalo isto kao i uvek. Vinova loza treperila je na večernjem povetarcu, u daljini je lajao pas, a deca su vikala po putu.


POGLAVLJE 18. Sledećeg jutra, pre nego što su Nemci i Fransoaz ustali, Lea je otpratila poručnika Valerija na langonsku železničku stanicu, gde su do sedam sati čekali dolazak prvog voza za Bordo. Potporučnik je predao bicikl kao svoj prtljag, i bez neprilika prošao carinu i pregled putnika: Lea ipak nije bez zabrinutosti gledala na ozbiljnost s kojom su nemački vojnici i francuski policajci pregledali isprave putnika. Pokoravajući se trenutnom impulsu, predala je bicikl šefu stanice, koga je znala od detinjstva, i uzela povratnu kartu do Bordoa. „Nemate prtljaga?“, pitao je jedan policajac. „Ne, idem u Bordo na jedan dan, u posetu bolesnoj tetki.“ Lea se popela u voz u času kada je odjeknula zviždaljka šefa stanice. Putovanje se oteglo bez kraja. Voz se dugo zadržavao i na najmanjim stanicama. Bilo je skoro deset sati kad je ušao na stanicu Sen Žan. Lea je probala da nađe potporučnika Valerija, ali je na peronu bilo tako mnogo sveta da se našla u predvorju stanice a da nije ni primetila. „Lea!“ Devojka se trgla. Pred njom je, veoma otmen, stajao Rafael Mal. „Rafaele, baš mi je milo što vas opet srećem.“ „A tek meni, draga moja. Od svih mojih dragana koje su u ovim besmislenim danima otišle iz Pariza, vi ste mi najviše nedostajali.“ „Preterujete, kao i obično.“ „Pustite da vas pogledam. Čini mi se da ste još lepši nego pre našeg tužnog poraza.“ Nekoliko glava okrenulo se ka njima. „Pripazite, gledaju nas!“ „Pa šta, zar nije istina, zar nas nisu nezaboravno isprašili...?“ „Molim vas da ućutite“, rekla je Lea preklinjući. „Ali... vama kao da je bolno to što kažem, devojčice. Hajde de, šalio sam se, dođite da izađemo sa stanice. Kuda ste krenuli?“ „Ne znam.“ „Divno! Onda vas pozivam na ručak. To će biti ručak ’kao nekad’. Prste ćete polizati.“ „Kako hoćete.“ „Nemojte govoriti tako tužnim glasom. U toj crnoj haljini delujete kao da ste izgubili i oca i majku.“ „Majka mi je poginula.“ „Lea, baš mi je žao, uvek pričam gluposti.“ Ispred stanice su čekala kola sa vozačem. Rafael je otvorio zadnja vrata i pustio Leu da uđe. „U redakciju!“, kazao je, ulazeći i sam. Nekoliko trenutaka vozili su se ćutke. „Ispričajte mi kako se to desilo.“ „Mama je poginula u bombardovanju 19. juna.“ „Bio sam tada u Bordou. Putovao sam sa vladom od Tura. Sledećeg dana posle tog glupog bombardovanja, koje je šezdesetak osoba koštalo života, hteo sam da odem iz Francuske. Imao sam


rezervisano mesto na brodu Masilija, ali sam sreo prijateljicu koju i vi znate, Saru Milštajn, koja je pokušavala da izvede oca iz Francuske. Imali su vize, ali ne i mesta na brodu. Prepustio sam im svoje mesto.“ „To je veoma plemenito od vas.“ „Ne, nisam mogao ostaviti u rukama Nemaca takvog dirigenta kao što je Izrael Lazar.“ „Šta je bilo sa Sarom Milštajn?“ „Ne znam. Bordo je proglašen otvorenim gradom 21. juna; 25. juna Peten je proglasio Dan nacionalne žalosti. Nemci su sa muzikom ušli u grad 27. juna, a vlada je otputovala 30. juna. Na Radio Mondijalu, koji su preuzeli Nemci, objasnili su mi da moje prisustvo više nije poželjno. Srećom, neki su mi prijatelji našli mesto u Pari-Soaru. Tako sam opet došao ovamo zbog reportaže.“ Kola su se zaustavila pred uredništvom lista Petit Žirond, gde je Rafael Mal imao zakazan sastanak. Smestio je Leu u mračnu kancelariju zatrpanu gomilama novina. „Sedite, neću dugo. Imate tu nešto i za čitanje, pa se malo obrazujte“, kazao je, pokazujući na novine. Vratio se pola sata kasnije i poveo je u restoran Šapon Fen. „Dobar dan, gospodine, sto vas čeka“, rekao je šef sale, naklonivši se. „Hvala, Žan. Ima li danas nešto dobro?“ „Ništa naročito, gospodine Mal“, kazao je, pridržavajući Lei stolicu. „Mogu da vam ponudim guščju džigericu, uz vino Šato d’Ikem, jagnjeći odrezak u seckanom povrću, punjeno pile, ili file od lista.“ „Fino, a od slatkiša?“ „Kolač od jagoda u malinovom sirupu, ili čokoladne jastučiće.“ „Mora da sanjam“, rekla je Lea. „Mislila sam da su obroci u restoranima određeni propisima.“ „Ne u svim restoranima, gospođice, ne u svim restoranima.“ „Donećete guščju džigericu i sotern. Šta kažete na jagnjeći odrezak, draga moja? Božanstven je. Zatim ćete nam doneti vino ot brijon. Izaberite dobru godinu.“ „Poslaću vam kelnera zaduženog za vino.“ „Ne treba. Recite samo da nam odmah donese sotern.“ „Dobro, gospodine.“ „Da li često dolazite ovamo?“, pitala je Lea osvrćući se. „Ponekad. Cene su vrlo visoke. No, sad su u svim dobrim restoranima cene vrlo visoke. Dok je vlada bila ovde često smo večeravali kod Katrin, to je sjajan restoran, vlasnik je gospodin Dije, veliki kulinar i bibliofil, sa kojim sam se posvađao oko godine izdanja Nordenovog Putovanja u Egipat i Nubiju. On je tvrdio da je to 1755, a ja da je 1757, i ispostavilo se da je on imao pravo.“ „Vidite li one nemačke vojnike koji sedaju za sto?“ „Šta je tu čudno? Ne jedu ni oni samo kobasice i kupus. Znam među njima mnoge poznavaoce najboljih vrsta vina.“ „Svakako, ali to je prilično neprijatno.“ „Na to, draga moja, morate da se naviknete, ili se pridružite generalu De Golu u Londonu. Oni će, verujte, ostati ovde još neko vreme.“ Kelner je, pažljivo je držeći, doneo bocu Šato d’ Ikema iz 1918. godine. „Vino pobede“, tiho je rekla Rafaelu Malu. „Ćutite!“, kazao je on osvrćući se. „Sipajte mi to vino, brzo“, kazala je Lea, pružajući čašu, „hoću da pijem za pobedu!“ Usne Rafaela Mala razvukle su se u šaljiv osmeh.


„Što da ne? Za pobedu.“ „Za pobedu!“, glasno je povikala Lea, dižući čašu. Čaše su kucnule jedna o drugu veoma glasno u tišini zbog koje je njen smeh još jače odjeknuo. „Gospodine, molim vas“, promrmljao je vlasnik koji je pritrčao, bacajući pogled prema stolu s nemačkim oficirima. Jedan od njih je ustao, naklonio se prema Lei i podigao čašu sa šampanjcem: „Pijem za lepotu francuskih žena.“ „Za lepotu francuskih žena“, uzviknuli su njegovi pratioci, takođe ustajući. Lea je pocrvenela od besa i htela da ustane. Rafael je uspeo da je zadrži. „Ostanite gde ste!“ „Ne želim da budem na istom mestu sa njima.“ „Ne budite smešni, i ne privlačite još veću pažnju. Nije pametno, mislite na porodicu!“ „Zašto mi to kažete?“ Rafael je snizio ton. „Kazao sam vam da sam došao zbog reportaže. U stvari, vodim istragu o ilegalnoj mreži čiji je zadatak da organizuje prelazak u Španiju određenim ljudima koji žele da se pridruže generalu De Golu, ili da odu u Severnu Afriku.“ „Pa kakve to veze ima sa mnom?“ „O, pa nema veze sa vama. Ali me neke informacije navode na misao da bi na čelu te mreže mogao biti izvesni dominikanac.“ „Dominika...“ „Da, dominikanac, baš kao što je i vaš stric, čuveni propovednik Adrijen Delmas.“ „To je besmislica, moga strica ne zanima politika.“ „To baš i nije ono što se priča u otmenim krugovima Bordoa.“ „Kako to?“ „Ljudi nisu zaboravili da je pomagao špansku revoluciju. Kao dobar Francuz, morao bih da ga prijavim vladi u Višiju.“ „Zar ćete to uraditi?“ „Ne znam. Jedite tu guščju džigericu, izvrsna je.“ „Nisam gladna.“ „Hajde, Lea, kako možete ozbiljno da shvatate moje reči? Znate dobro da se uvek šalim.“ „Čudna tema za šalu.“ „Jedite, kad vam kažem!“ Halapljivost je prevagnula. „Dobra je, zar ne?“ „Mmm...“, mrmljala je Lea, „Znate li da je za ovim stolom sedeo Mandel16 kad su ga uhapsili?“ „Ne, nisam znala ni da je uhapšen. Verovala sam da je otputovao Masilijom.“ „Stvarno je nameravao da ode, ali su ga uhapsili, po naređenju maršala Petena. Sedeo sam za susednim stolom. Završavao je ručak u društvu glumice Beatris Breti, kad mu je prišao policijski pukovnik i zatražio da razgovaraju. Mandel ge je odmerio, i nastavio da jede trešnje. Posle nekog vremena, koje mi je izgledalo beskonačno, ustao je i pošao za njim. Jesti trešnje 17. juna 1940. godine! One će postati simbol izopačenosti ovog režima. Pukovnik ga je odveo u kancelariju i saopštio mu da je uhapšen, kao i general Birer, njegov nekadašnji saradnik i zapovednik glavnog štaba kolonijalnih trupa.“ „Zašto su ga uhapsili?“


„Uverili su Petena da kuje zaveru za sprečavanje primirja.“ „Kako se to završilo?“ „Veoma dobro po Mandela. Njegov naslednik u Ministarstvu unutrašnjih poslova Pomare otišao je Maršalu, koji ga je primio zajedno s Aliberom, ministrom pravosuđa, koji je Mandela nazivao ’jevrejinom’. Pre toga je Pomare bio oštar prema Maršalu, optužujući ga da je napravio veliku grešku što je dozvolio da stvari odu tako daleko. Peten je zahtevao da odu po Mandela i Birera, koji je plakao i žalio se da su ga, i pored njegovih pet zvezdica, uhapsili pred sopstvenim oficirima. Mandel je samo rekao: ’Neću se ponižavati da vam dajem objašnjenja, dajte ih vi meni.’ Na opšte zaprepašćenje, Peten se povukao u kancelariju, i nešto kasnije se vratio sa tekstom koji je pročitao naglas: ’Gospodine ministre, nakon objašnjenja koje ste mi dali...’ ’Nisam vam dao nikakva objašnjenja, pa bi taj odlomak trebalo izostaviti’, odgovorio je Mandel. Maršal je onda prepravio pismo, koje se pretvorilo u niz plitkih izvinjenja, koje je Mandel iste večeri pročitao Lebrunu i još nekolicini. Prilično zabavno, zar ne?“ „Neverovatno!“, kazala je Lea odmahujući glavom. „Odakle ste vi to doznali?“ „Čuo sam od Pomarea.“ „Ko ih je naveo na misao o zaveri?“ „Izvesni Žorž Ru, pisac, advokat i saradnik u listu Petit Žirond. Uhapsili su ga, ali su ga ubrzo posle toga i pustili.“ „Mora da je Bordo bio interesantan u to vreme“, kazala je Lea zamišljeno, vrteći pred očima čašu sa vinom. „Nisam nikada video ništa slično. Zamislite, dva miliona izbeglica u gradu, a nijedne raspoložive sobe. U hotelima Bordo i Splendid iznajmljivali su fotelje u holu. Ceo Pariz bio je u Bordou. Čovek je na svakom koraku naletao na prijatelje i poznanike, čak smo i zaboravili na izgnanstvo i radovali se ponovnom susretu. Po kafanskim terasama se krojila i prekrajala vlada. U konzulatima su redovi za dobijanje pasoša bivali sve duži. Ministri su savetovali porodici Rotšild da ode iako niko nije verovao da će Nemci stići do Bordoa. Restorani su se otvarali već u deset sati pre podne. Po podne bih svaki čas zastajkivao, ćaskajući sa poznanicima: Žilijenom Grinom, Odibertijem, Žanom Igoom. Uveče sam tumarao po trgu u potrazi za srodnom dušom. Ništa tako ne podstiče na blud kao teške situacije. Do vraga, ne znaš šta će biti sutra, pa je bolje brzo uživati. Osim toga, najbolje je zaista potražiti zaboravu razvratu i alkoholu, kad si nemoćni posmatrač rasula cele jedne nacije. Nikada ne bih pomislio da ću biti svedok tolikog kukavičluka. Mi smo, zapravo, nemoćni starci u staroj zemlji, koja se već dvesta godina raspada iznutra. Sa tim moramo da se pomirimo.“ „Ja ne želim da se pomirim sa tim. Nisam jedan od tih staraca o kojima govorite.“ „Vi možda niste. Gde su, međutim, oni snažni mladići, naši branioci? Video sam ih kako guraju u stranu uplašene civile koji su im stajali na putu, kako odbacuju puške da bi brže trčali, debeli, sa trbušinama, oćelaveli pre vremena, sanjareći samo o plaćenom odmoru, sigurnosti i penziji.“ „Ćutite! Šta ste vi učinili? Gde vam je uniforma? A puška?“ „O! Ja se, draga moja, kao i svi meni slični, grozim vatrenog oružja“, počeo je da se prenemaže Rafael. „Tetkice vole uniformu samo kao ljubavni začin. Eto, samo pogledajte naše slatke osvajače, tako plavokose i opaljene suncem, istovremeno muževne i nežne, nalik na mlade rimske bogove. Od njih mi pođe voda na usta.“ „Gnusni ste!“ „Ama ne, samo sam realan. S obzirom na to da je najlepši cvet francuske omladine izginuo, ili je zarobljen, prisiljen sam da se okrenem na nemačku stranu. Draga moja, i vi biste to morali učiniti, inače ćete ostariti pre kraja rata. ’Sad berite ruže što stazom života vam cvatu...’“17 „Pustite Ronsara da u miru počiva, i ispričajte mi radije nešto o svom poslu?“


„Radoznalice mala, voleli biste da vam nešto više kažem o onom dominikancu. To je tajna, lepojko, i nije za vaše slatke uši. Pogledajte kolač sa jagodama: zar vam ne ide voda na usta od njega? A ovi čokoladni jastučići? Razboleo bih se jedući ih. Gle, dobar dan, dragi prijatelju!“ „Dobar dan, Mal! Imate dražesno društvo. Hajde, predstavite me! „Izvinite, ma gde mi je glava? Lea, predstavljam vam mog prijatelja Rišara Šapona, odgovornog urednika u listu Petit Žirond. Rišare, ovo je gospođica Delmas.“ „Dobar dan, gospođice, očaran sam što sam vas upoznao, makar i u lošem društvu“, kazao je on namigujući. „Ako vam budem potreban, nemojte oklevati, dođite do mene. Bio bih srećan da vam učinim neku uslugu.“ „Hvala, gospodine.“ „Do viđenja, Mal.“ „Do viđenja.“ Završili su ručak ćuteći. Sala se postepeno praznila. Lea nije bila navikla da toliko pije, pa joj se pomalo vrtelo u glavi. „Dođite, idemo da malo prošetamo.“ Zapahnula ih je sparina. „Kada ću vas opet videti, Lea?“ „Ne znam. Vi ste u Parizu, a ja ovde. Vi delujete srećno i zadovoljno, a ja ne.“ „Ne vredi da vas razuveravam, devojčice. Imam nekih srećnih trenutaka, ali to nikada nije potpuna sreća. U meni se nalazi snažna, nejasna i duboka patnja, koja me ne napušta. U dvadesetoj sam želeo da napišem uzvišenu knjigu; sada ću se zadovoljiti i time da napišem dobru. Jer ja tu knjigu nosim u sebi, Lea. Moj rad kao pisca jedini je koji stvarno volim i jedini koji mi ne polazi za rukom. Sve me rastrojava i odvlači mi pažnju, trošim se uludo. Imam ambicija da steknem buduću slavu, ali nemam svakodnevnih ambicija. Sve me brzo umori. Volim svakoga, a i nikoga, kišu i lepo vreme, grad i selo. U dnu duše čeznem za čašću i zakonima, koje nikada nisam priznavao. Mada se ljutim zbog svog lošeg glasa, dovoljno sam sujetan da se njime i ponosim. Škodi mi to što nisam potpuno pokvaren, što sam nekad do preterivanja plemenit, doduše najčešće iz kukavičluka, što se nikada nisam pravio da sam upola čestit, kao svi ostali, što više volim loše momke nego licemere koji se pozivaju na svoje osećanje časti, a to njihovo osećanje možda je samo malo jače od moga. Ne volim sebe, ali sam sebi ipak naklonjen.“ Poslednja rečenica naterala je Leu da prsne u smeh. „Sigurna sam da ćete postati veliki pisac.“ „Kao da je to važno. No, videćemo. Možda će me čitati posle smrti... No, ja govorim samo o sebi, a vi ste interesantniji. Dođite u Pariz, nemojte da ostajete ovde.“ „Potrebna sam ocu.“ „Kako je to lepo“, izrugivao se, „kako ste vi dobra devojčica! Divan je taj porodični duh. Kad već pričam o porodici, morate reći stricu dominikancu da ubuduće bude oprezan. Ja neću u članku obelodaniti ono što sam otkrio, ali neko drugi bi to mogao da uradi.“ Hodali su držeći se pod ruku. Lea ga je malo zadržala i podigla ka njemu svoje sjajne oči. „Hvala, Rafaele, neću vam to zaboraviti!“ „Zašto zahvaljujete? Nisam vam ništa rekao. Ovde se rastajemo“, kazao je, pokazujući na Crkvu sent Eulali. Ako verujete u Boga, zapalite sveću za mene. Do viđenja, lepojko, i ne zaboravite me. Ako bude potrebno da dođete u vezu sa mnom, pišite mi na knjižaru Galimar na Bulevaru Raspaj, proslediće mi pismo.“ Poljubio je Leu, ne skrivajući da je potresen. „Ulica Sen Žen je tu blizu.“ Poslednji put mahnuvši rukom, Rafael se udaljio.


Lea je ušla u crkvu. Posle one pasje vrućine napolju, zadrhtala je od svežine tog mesta. Mahinalno je uzela voštanicu, ubacila nekoliko novčića u kasicu i pošla prema statui svete Tereze s malim Isusom, koju je njena majka posebno volela. „Mama...“ - sela je pred oltar i pustila da joj suze teku... „Ulica Sen Žen je tu blizu...“, zašto li joj je to rekao? Šta je u Ulici Sen Žen? To ime joj je nešto značilo, ali šta? Ljutila se što ne može da se seti. Neki sveštenik i kaluđer prošli su kroz crkvu. Stric Adrijen...! Ulica Sen Žen bila je adresa njegovog dominikanskog samostana. Počela je da shvata zašto ju je Rafael dopratio ovamo. Mora da upozori strica, i to brzo. Ulica Sen Žen bila je pusta zbog vrućine. Manastirska vrata odmah su se otvorila. „Šta mogu da uradim za vas, dete moje?“, pitao je neki stari kaluđer. „Želim da govorim sa svojim stricem, ocem Delmasom. Ja sam Lea Delmas.“ „Otac Adrijen nije tu već nekoliko dana.“ „Šta je to, brate Žorž?“, pitao je neki visoki kaluđer strogog lica, ublaženog lepom sedom kosom, ušavši u sobu za razgovor. „Gospođica Delmas želi da vidi oca Adrijena.“ „Dobar dan, dete moje. Vi ste sigurno jedna od ćerki Pjera Delmasa? Dobro sam znao vašu majku, bila je divna žena. Nek vam Bog da hrabrosti da podnesete bol!“ „Hvala, oče.“ „Stric vam nije ovde“, rekao je suvim glasom, „šta ste važno hteli da mu kažete?“ „On bi morao...“, zastala je ne znajući ni sama zašto. „Morao bi... šta?“ Zašto ne može da mu kaže cilj svoje posete? Obuzelo ju je neko neobjašnjivo nepoverenje. „Ja sam starešina vašeg strica: morate mi reći zašto ste želeli da govorite s njim.“ „Potreban je mom ocu, koji želi da ga što pre vidi.“ „Kojim povodom?“ „Ne znam.“ Starešina je hladno pogledao Leu. Izdržala je taj pogled, ne trepnuvši. „Čim se bude vratio, obavestiću ga o vašoj poseti i želji vašeg oca. Do viđenja, dete moje, Bog vas blagoslovio!“ Napolju je dunuo laki vetrić, ali nije doneo osveženje. Lea je osećala da joj se crna haljina lepi za kožu. Kako da stupi u vezu sa stricem Adrijenom? Gde li je potporučnik Valeri? Zar nije pominjao dokove? Ali koje dokove? Lea je zastala, obeshrabrena. Jedini koji bi mogao da je uputi jeste Rafael. Uz mnogo muke uspela je ponovo da nađe ulicu Ševeri i divnu zgradu u kojoj se nalazila redakcija Petit Žirond. Kazali su joj da se gospodin Mal malo pre toga vratio za Pariz. „Ko to pita za tu bitangu?“, čuo se neki glas iz kancelarije. „Neka gospođica, gospodine odgovorni uredniče.“ „Gospođica koja pita za Mala, hajde da vidimo i to čudo! Uvedite je!“ Lea je teška srca ušla, ali nije videla nikoga. „Tu sam, malopre sam srušio gomilu knjiga.“ Glas je dopirao ispod pisaćeg stola, čija se radna površina gubila pod gomilom novina, pisama, knjiga i spisa. Lea se sagnuta. „Pa to je gospođica Delmas! Odmah ću vam biti na raspolaganju!“ Rišar Šapon se pridigao, ruku punih knjiga, pa ih je, odustavši od namere da ih složi na sto, stavio na fotelju, ne nalazeći drugo slobodno mesto u prostoriji. „Tražite Mala? Otputovao je. Čudim se da se lepa devojka iz viđene porodice u Bordou druži sa nekim njegove vrste. Nesumnjivo i to spada u običaje našeg vremena. Možda ja mogu da ga zamenim?“ Lea je trenutno oklevala. Kako da ga pita a da ne pobudi radoznalost? Može li imati poverenja u


njega? „Kako čovek može da napusti Francusku?“, ispalila je u jednom dahu. Na licu Rišara Šapona pokazalo se najveće čuđenje, a zatim i trenutni izraz straha. Polako je otišao do vrata i zatvorio ih. „Baš ste Malu hteli da postavite to pitanje?“ Lea je osetila da mora da bude oprezna, pa je navukla što je mogla bezazleniji izraz. „S obzirom na to da je novinar, mislila sam da će znati da li je to izvodljivo.“ „Sve je moguće, ali me čudi takvo pitanje od mlade devojke. Koga to znate ko želi da napusti Francusku?“ „Nikoga, pitala sam iz radoznalosti.“ „Vrlo ste mladi i neupućeni, gospođice. Morate znati da se u ovakvim okolnostima neka pitanja ne postavljaju samo iz radoznalosti.“ „Dobro, nećemo više o tome“, kazala je naizgled ljutito, „žao mi je ako sam vas uznemirila.“ „Draga gospođice, nikada me nećete dovoljno uznemiriti“, kazao je on šaleći se uglađeno. „Da li je to važno?“, šapnuo joj je zatim zadržavajući joj ruku, koju je spustila na okruglu kvaku na vratima. „Nije“, rekla je, a zatim se predomislila i dodala, „možete li da javite stricu Adrijenu Delmasu da bude oprezan?“ „Onom dominikancu?“ „Da.“ „Ne brinite, javiću mu.“ „Mnogo vam hvala, do viđenja.“ Lea je uskočila u voz koji je već kretao. Nije bilo mesta za sedenje. Stajala je u hodniku, gledajući kako promiču predgrađa Bordoa i njegove fabrike, povrtnjaci železničara uz prugu, polja, sela, usputne stanice. Pokušala je da sabere sve događaje tog neuspešnog dana. Prebacivala je sebi da je bila neoprezna. Da li će svojim ponašanjem izazvati niz katastrofa? S kim da popriča o tome, u koga se može pouzdati? Oko deset sati voz je stigao u Langon. „Mila moja, tako smo se prepali, gde si bila?“, uzviknuo je Pjer Delmas, privijajući Leu uz sebe. Cela porodica, koja je slušala Fransoazino sviranje u salonu, ustala je kad je ona stigla. Kamij ju je uporno gledala, blistavih očiju. Rut je energično izduvala nos. Liz je mahala svojim punačkim rukama, a Albertin pročistila grlo. Bernadet je duboko uzdahnula, Fransoaz se namrštila, a samo je Lora ostala da mirno prelistava knjigu. „Poželela sam da odem u Bordo i vidim strica Adrijena.“ „U Bordo, pored tolikih Švaba?“, uzviknula je tetka Bušardo. „Tetka, prestanite Nemce da nazivate Švabama, oni to ne vole“, kazala je Fransoaz razdraženo, što je Lei zazvučalo kao preterivanje. „Oni su Švabe, pa ih tako i zovem, gospođice.“ Fransoaz je slegnula ramenima. „Što mi nisi rekla da hoćeš da vidiš strica? Pošao bih sa tobom. I tvoja majka bi se radovala da ga vidi.“ Zbunjenost i tišina spustile su se na sve okupljene. Lea je gledala u oca sa bolnim čuđenjem. Jadni tata, kako se promenio! Izgledao je krhkije, zbog izraza lica koje je na momente delovalo skoro detinjasto. Izgledao je kao da mu treba zaštita, njemu, njenom prirodnom zaštitniku. „Izvini, tata...“ „Molim te, mila, nemoj to više da radiš, previše sam se zabrinuo. Da li si videla strica?“ „Nisam, nije bio tamo.“ „Nije bio ni na Izabelinom pogrebu“, progunđala je Bernadet. „Nisi večerala, sigurno si gladna“, kazala je Kamij. „Spremiću ti nešto, dođi u kuhinju.“


Lea je pošla za Kamij, koja je otvorila hladnjak i izvadila jaja. „Može li kajgana?“ „Odlično!“, odgovorila je Lea, sedajući za veliki sto. „Pa onda?“, pitala je Kamij, razbijajući jaja u činiju za salatu. „U Langonu potporučnik nije imao nikakvih problema, a verujem ni u Bordou. Srela sam Rafaela Mala na stanici Sen Žan. Sećaš li se, pričala sam ti o njemu? Ručala sam sa njim. Mislim, po onome što mi je rekao, da bi stric Adrijen mogao da bude onaj dominikanac o kome se priča.“ „To me ne čudi“, rekla je Kamij, bacajući u tiganj komadić putera. „Sad više ne shvatam. Zar ne bi trebalo da se držimo uputstava maršala Petena? Zar nije on spasilac Francuske i otac svih Francuza, kako kažu tetke Liz i Bernadet?“ „Ne znam ni ja, ali znam da je dužnost svakog Francuza da se bori protiv neprijatelja.“ „Ali kako, šta hoćeš da uradimo?“ „Ne znam još, ali ću saznati. Jedi!“, kazala je stavljajući kajganu pred Leu. „Hvala.“ „Uskoro će berba. Tvoj otac ništa ne govori o tome.“ „Istina je, zaboravila sam. Pitaću ga sutra.“ Nekoliko trenutaka jela je u tišini. „Ne čini li ti se da je tata već neko vreme nekako čudan?“ Jedan deo berbe bio je izgubljen, jer nije bilo dovoljno ruku za taj posao. Ipak su svi u Montijaku učestvovali u berbi, ali su žene, nenaviknute na radove u vinogradu, bile spore i nespretne, uprkos svojoj dobroj volji. Lea i Rut odradile su najveći deo posla. Kamij, koja zbog zdravlja nije mogla da učestvuje u berbi, pomagala je staroj Sidoniji i gospođi Fajar u vožnji kola, u koja su bila upregnuta oba vola, kao i u spremanju hrane. Lea je morala da organizuje pripreme za berbu jer je Pjer Delmas pokazivao potpunu ravnodušnost. Čak ni podrumar Fajar, koji nije imao vesti od sina, nije pominjao svoju nekadašnju nadležnost. Gospodin D’Aržila mogao je samo da deli savete, jer je i sam na Roš Blanšu bio u teškom položaju. Lea je, uprkos Fransoazinoj molbi, ponosno odbila pomoć koju su ponudili nemački „stanari“, pa je s nemoćnim besom gledala kako neobrano grožđe trune. Te jeseni 1940. godine sve je išlo naopako. Lea i Rut „poharale“ su selo da bi nabavile svinje, piliće, zečeve i patke, ali donele su samo nekoliko mršavih pilića, od kojih je polovina uginula, i jednu svinju, koja je bila skupa za tov. Lea nije znala ništa o porodičnim finansijama. Oduvek je mislila da su joj roditelji bogati. Otac joj je objasnio da je najveći deo porodičnog imetka na Ostrvima, i da su neka predratna ulaganja bila kobna. „Zar nemamo više novca?“, pitala je, ne verujući u to. „Ne, osim stanarine za zgradu u Bordou“, odgovorio je otac. „Koliko je te mesečno?“ „Ne znam, pitaj majku, ona brine o svemu tome.“ „Pitaj majku...“, koliko bi puta to ćula? Nekoliko puta dnevno, činilo se. Prvo nije obraćala naročitu pažnju, jer joj je to samo zadavalo bol. Što je vreme više prolazilo, osećala je strah o kome nije smela ni da govori. Uostalom, svi u kući su osećali isto. Jednog dana Lea je skupila svu hrabrost i počela razgovor sa doktorom Blanšarom, kad je došao da obiđe Kamij. „Znam. Prepisao sam mu neke lekove još pre nekog vremena. Morate biti strpljivi, još je u šoku.“ „Ali čini mi se da mu je stanje iz dana u dan sve gore, da je sasvim odsutan duhom. Bojim se.“ „Hajde, nemojte klonuti duhom. Osim Rut, vi ste jedina odgovorna osoba u kući. Ne računam gospođu Kamij, koja će se uskoro vratiti na Roš Blanš.“


„Zar već?“ „Zar niste srećni zbog toga? Mislio sam da jedva trpite njeno prisustvo.“ Lea je razdraženo slegnula ramenima. „Nije tako, Kamij je ovde veoma korisna, a i obećala sam Loranu da ću brinuti o njoj.“ „Da li ste dobili još neke vesti?“ „Da, dobili smo pismo od dvadeset pet redova, u kome kaže da je dobro, traži cipele, rublje i cigarete. Juče smo mu poslali paket. Oko cipela smo se dosta namučili. Fransoaz ih je nekako nabavila, ali nije htela da kaže kako: divne cipele sa gumenim đonovima.“


POGLAVLJE 19. Božić 1940. godine bio je jedan od najtužnijih na Montijaku. Tri nedelje pre Božića sahranili su gospodina D’Aržilu, koji je umro u snu, od bolesti za koju niko od bližih nije slutio koliko je ozbiljna. Umro je ne videvši ponovo sina, onako kako je i predvideo. Na vest o smrti najboljeg prijatelja, Pjer Delmas je zapao u potpunu otupelost. Lea je morala da se postara za sve formalnosti. Pisala je Loranu da mu javi tužnu vest, i pitala ga šta da radi s imanjem. Tim povodom se žestoko posvađala sa Fransoaz, prebacujući joj da od nje nema nikakve pomoći u vođenju kuće, i da ova samo misli na bolnicu, iako je potrebna porodici. „Brinem se za porodicu koliko i ti. Ko donosi meso kad ga nigde nema? A ulje i šećer? Dvadeset vreća uglja? Da li si to bila ti? Da radim samo ovde, kao ti, ne bismo imali baš mnogo hrane.“ To je bila istina, i Fransoaz je bila u pravu. Da nije bilo nje, porodica bi jela repu, krompir i kestenje, koje su ona, Rut i Lora brale po šumama pored La Reole. No, kako se ona snalazi? Naročito kad se ima u vidu da nikada ne traži novac, govoreći da joj je dovoljna bolničarska plata. Lea je sumnjala u to, jer je videla da Fransoaz, pored neophodnih namirnica, često sebi priušti suknju, bluzu, maramu, pa i par cipela. Obećala je da će probati i njoj nešto da kupi u zadružnoj bolničkoj prodavnici. Lea je nebrojeno puta pokušala da zainteresuje sestru za sudbinu Montijaka, da je pita za mišljenje o načinu upravljanja imanjem dok se otac ne prene iz obamrlosti, ali uvek bi dobila ravnodušan odgovor: „Sve to što radiš je odlično, sestrice.“ „Pa to se i na tebe odnosi, ovo je naša zemlja i kuća u kojoj smo rođene, koju je mama volela i ulepšavala.“ „Nikad nisam shvatala šta svi vi nalazite u toj staroj kućerini, a naročito u tom smrtno dosadnom selu.“ Lea je na to ostala bez reči i, kao u doba detinjstva, bacila se na sestru da je istuče. Posle toga, odnosi dve sestre su zahladneli. Kao i svake godine, i pored bombardovanja koja su se čula povremeno iz pravca Bordoa, Rut je u salonu postavila tradicionalnu jelku i okitila je staklenim ukrasima, koje je Izabel Delmas od rođenja najstarijeg deteta čuvala u kutijama za cipele, kao najveću dragocenost. Ovo je bilo prvi put da Izabel nije položila voštanog malog Isusa u jaslice. Taj simbolični čin obavila je Kamij. Estel i gospođa Fajar uspele su da nadmaše sebe božićnom večerom, što je bacilo u zaborav ukusna jela koja je nekad pravila kuvarica, otpuštena zbog štednje: tu je bio veliki ćuran, Fransoazin poklon, kupus dinstan u soku od ćuretine, kesten-pire i čokoladna panj-torta, Estelino remek-delo. Nekoliko flaša domaćeg vina upotpunilo je taj svečani obed. Bilo je tako hladno da su odustali od odlaska na ponoćnu misu, i rešili da rano večeraju. I pored žalosti, svi su se nekako doterali: poneka marama, ogrlica ili cvet oživljavali su njihovu crninu. Mali Šarl je prvi put počeo da se osmehuje. Posle večere svi su prešli u salon, koji je bio topao i blistavo osvetljen svećama sa božićnog drveta i vatrom koja je gorela u kaminu. Kamij je Lei poklonila prekrasnu bisernu orglicu, koja je nekada pripadala njenoj majci.


„Kamij, kakva lepota! Ne mogu to da uzmem.“ „Molim te, mila, da mene obrađuješ.“ Lea se zastidela svog skromnog poklona za Kamij: portreta njeneg deteta nacrtanog perom, koji je Kamij odmah privila na grudi. „Ništa me ne bi više obradovalo. Dozvoljavaš li da ga pošaljem Loranu?“ „Tvoj je, pa uradi kako hoćeš.“ Fransoaz i Lora dobile su svaka po jednu lepu zlatnu narukvicu, Rut broš sa safirom, Liz čipkastu kragnu, Albertin staro izdanje Paskalovih Misli, Bernadet Bušardo i Estel po jednu svilenu maramu. Pjer Delmas je od Kamij dobio kutiju omiljenih cigara. Rut i Bernadet su im poklonile rukavice, šalove, kratke čarape i džempere koje su plele uveče pre spavanja. Svako se snalazio kako je znao da obraduje ostale, prema svojim mogućnostima. Gospođice De Monplejne poklonile su sestričinama tople materijale za kapute. U atmosferi tromog zadovoljstva, koja nastaje pošto se podele božićni pokloni, svi su za nekoliko trenutaka zaboravili na svoje jade, strahove i rat, slušajući Fransoaz koja je svirala Bahovu Fugu. Prvi put te večeri Lea je pomislila na Izabel bez gorčine i suza. Nečija ruka stezala je njenu. Nije povukla ruku, mada je prepoznala mršave prste Kamij. Fransoaz je prestala da svira. Pre nego što su zapljeskali, odjeknuo je pljesak sa trema. Svi su se osvrnuli. U predsoblju su stajali Oto Kramer i Frederik Hanke. Fransoaz je ustala i krenula im u susret. Posle nekoliko trenutaka, svi su ušli u sobu. „Vaša gospođica ćerka navaljivala je da se moj drug i ja večeras vratimo kući“, kazao je poručnik Kramer. „Bili smo tako slobodni da siđemo da čujemo Baha“, dodao je, obraćajući se Pjeru Delmasu. „Majka mi je sjajna muzičarka i naročito voli Baha. Dozvolite da vam, uprkos svemu, poželim srećan Božić.“ Lupnuo je petama i zaputio se prema vratima. Sasvim neočekivano, Kamij je predložila: „Na ovaj dan trebalo bi da zaboravimo da smo neprijatelji. Popijte nešto sa nama.“ „Hvala, gospođo Kamij“, kazao je Frederik Hanke. „Heilige Weinacht“,18 kazala je ona. „Srećan Božić!“, odgovorili su na francuskom. „Poručnice, rekli ste da vam je majka muzičarka. Da li se i sami bavite muzikom?“, pitala je tetka Liz malo izveštačeno. „On je jedan od najboljih pijanista u Nemačkoj“, odgovorio je njegov pratilac. „Ne verujte mu, moj drug preteruje.“ „Ali, poručniče...“ „Ćutite, Frederiče!“ „Poručnice, molim vas odsvirajte nam nešto“, zamolila je Fransoaz. Svi pogledi okrenuli su se ka njoj. Devojka je pognula glavu i pocrvenela. Svi su znali za njenu strasnu ljubav prema muzici. Nikada nije propuštala nijedan koncert u Bordou. Nije li išla na Samsona i Dalilu i Ravelov Bolero odmah na početku operske sezone, iako su joj Rut i tetke prebacivale? Ali, od toga do molbe nemačkom oficiru da nešto odsvira... „Ako vaš gospodin otac dozvoli, gospođice, biće mi zadovoljstvo da vam to učinim.“ „Molim vas, gospodine, moja žena veoma voli muziku“, rekao je Pjer Delmas, crven u licu i odsutnog pogleda, povukavši dim cigare. Oto Kramer je seo za klavir. „Videćeš da će nam svirati Vagnera“, šapnula je Lea Kamiji. Vođen uviđavnošću koju su svi osetili, on je virtuozno odsvirao nekoliko Debisijevih klavirskih kompozicija. Kad je utihnula i poslednja nota, posle nekoliko sekundi tišine, odjeknuo je pljesak. Fransoazino lepo lice oblili su sreća i ponos, koje je primetila samo Kamij.


Narednog dana posle te božićne večeri, Loran d’Aržila pobegao je, sa još jednim prijateljem, iz logora Vestfalenhof, u kome je bio zarobljen. Dvojica ljudi iskoristila su izlazak na rad van logora, pa su se, uz pomoć dvojice drugova, prijavili da su bolesni i napustili bolnicu, umešavši se u malu grupu tek kad su ih čuvari prebrojali. Kada su stigli do šume, Loran i njegov drug sakrili su se pod suvarke. Hladnoća je bila jaka, sneg je padao, a vreme je bilo tmurno. Čuvari su skratili posao, prebrojali zatvorenike: svi su bili na broju. Mala grupa zaputila se ponovo prema logoru. Ludi od radosti, Loran i njegov pratilac izvukli su se, uspravili i požurili u susret slobodi. Sneg je bio dubok. Posle pola sata zastali su da predahnu i skinu zatvorsku odeću. Loran je od uniforme nekog holandskog policajca napravio nekakav crni kaputić, ispod koga je nosio dva džempera, koja mu je poslala Kamij. Postavljene kožne rukavice, Fransoazine cipele i kapa prodavca uglja upotpunile su njegovu odeću. U rancima je bila hrana i vreće za spavanje. Krenuli su ka Jastrovskoj železničkoj stanici, udaljenoj oko četrdeset kilometara. Prvu noć spavali su u putarevoj kolibi. Sledeće večeri prošli su kroz selo Jastrov. Po ulicama su bili okačeni božićni ukrasi, a zagrljeni parovi išli su na igranke. Kroz otvorena vrata vinare dopirao je mlak zadah alkohola i duvana, praćen svirkom na harmonici... Požurili su prema železničkoj stanici, nadajući se da će im proviđenje poslati neki voz. No, svi vozovi su išli u suprotnom smeru. Smrznuti, sklonili su se u jedan vagon na sporednom koloseku. I pored vreća za spavanje, smrzavali su se do zore. Posle te duge noći, ušli su bez karte u voz za Šajndemil. Šest dana su krišom putovali vagonima natovarenim krompirom, stokom ili šljunkom. Ponekad bi ušli u putnički voz, bez karte, nastojeći da se izgube u gomili. Loranovo znanje nemačkog nekoliko puta je pomoglo da ih ne uhvate. Tako su stigli do Frankfurta na Odri, Kotbisa, Lajpciga, Hala, Frankfurta na Majni. Rajnu su prešli kod Majnca, sakriveni u kućici kočničara. Pustolovina im se završila u Bingenbriku, pred redom vožnje vozova, jer Loranov pratilac, koji nije znao nemački, nije bio u stanju da se izvuče kad mu se jedan policajac obratio. Nisu ga odmah uhapsili, jer su pomislili da ima saučesnika. Posmatrajući ga izdaleka kako mirno sedi, Loran je krenuo ka njemu, kad je njegov drug odjednom potrčao prema teretnom vozu, koji je upravo prolazio. Uspeli su da uskoče u niski otvoreni vagon, dok su policajci trčali i vikali po peronu. Na nesreću, voz je stao i Nemci ih se dočepaše, držeći revolvere u rukama. Ne štedeći ih, odvukli su ih u železničku policijsku stanicu. Raspoloženje se promenilo kad je Loran na njihova pitanja odgovorio na savršenom nemačkom jeziku. Dali su im toplu supu i neko meso, i izrazili divljenje zbog njihovog podviga. Zatim su ih smestili u gradski zatvor, a sutradan, pod najpažljivijim nadzorom trojice čuvara, otpremili ih nazad u logor Vestfalenhof. Ispitivao ih je neki obaveštajni oficir, koji im je priznao da su zaslužili da uspeju u poduhvatu. Osuđeni su na mesec dana samice, a njihovo bekstvo trajalo je devet dana. Kad su izašli, morali su da saslušaju pridiku nekog pukovnika Malgorna, najstarijeg člana sekcije II D, o sebičnosti njihovog poduhvata i nemilim posledicama koje su izbegli zahvaljujući velikodušnosti zapovednika. Savetovao im je da razmisle o istinskom smislu njihove trenutne dužnosti: biti korektan zarobljenik bio je najdelotvorniji doprinos Maršalovoj politici, koja je bila glavni zalog skorog osnivanja „evropske Francuske“. Pošto su okajali svoj greh, vratili su se u baraku. Tu nisu ostali dugo jer su ih, zbog veće bezbednosti, ubrzo premestili u drugi logor. Bilo je prošlo više od sedam meseci otkako su Lorana zarobili na onoj francuskoj plaži.


POGLAVLJE 20. Zima se otegla bez kraja. Zbog nedostatka ogreva, u velikoj kući temperatura nije prelazila deset stepeni. Svi su jeli u staroj kuhinji, koju je grejao veliki štednjak na drva, na kome su Estel i Rut pripremale jelo. Svi su bili gladni, i pored namirnica koje je Fransoaz povremeno donosila iz Langona. U tom vinogradarskom kraju svi su patili zbog gladi i hladnoće u toku oštre zime 1940-1941. godine. Sa besom u srcu, železničari su posmatrali kako vagoni puni mesa, brašna, povrća i drva odlaze u Nemačku. U Montijaku su svi prihvatili odricanje da bi Loranu slali pakete. U februaru su dopisnicom obavešteni da je premešten u tvrđavu Koldic. U martu im Albertin i Liz saopštiše nameru da se vrate u Pariz. Dve gospođice, navikle na grad, nisu više mogle da podnesu selo. Pokušali su da ih zadrže, ali samo bi Izabel Delmas možda uspela u tome... Proleće je malo olakšalo život na imanju. Povrće je bilo posađeno i posejano, na delu livade koji su Lea i Rut nekako poorale. Lea je zaneseno motrila i najmanji zeleni izdanak kako raste. Uspeh povrtnjaka postao je za nju veoma važan, jer je bio ostvaren po cenu povijenih leđa, ispucalih ruku, promrzlina i gladi, za koju se zaklela da je više neće doživeti. Vinova loza, koja je u toj pokrajini tražila stalnu brigu, sada ju je manje zaokupljala, otkako je Fajar postao novi upravnik imanja, dobivši vesti od sina, zarobljenog u Nemačkoj, ali uz obećanje da će se on uskoro vratiti, za šta je jamčio Maršal. Fajarova ljubav i zahvalnost Maršalu nije imala granica. On je za njega bio zapovednik koji se brine o sudbini jadnih zarobljenih vojnika. Francuska je bila u dobrim rukama: rad, porodica, domovina. U tome je bila budućnost. S kakvim se samo probuđenim žarom vojnik iz rata 1914. godine opet bacio na posao! Njegovu radost mutilo je samo jedno: teško se navikavao na prisustvo Nemaca u Montijaku. Svaki pogled na njihove unifrome bio mu je kao udarac. Matija Fajar pušten je u maju. Kad ga je ugledala, Lei se na usnama opet javio osmeh, koji se nije mogao videti od majčine smrti. Kad ju je mladić snažno stegao uz sebe, žestok drhtaj probudio je njeno usnulo telo. Ravnodušna prema prekornim pogledima Rut, i veselim treptanjima Kamij, dugo ga je grlila. On je gledao u nju, u srećnoj neverici, izgledala mu je drugačije, ženstvenija, lepša, puna neke divlje lepote, i s novom surovošću u očima. „Mršav si i prljav da te se čovek uplaši. Dođi, spremiću ti kadu.“ „Ali, gospođice Lea, on može da se opere i u našoj kući“, kazao je čiča Fajar, grickajući brk. „Pustite ga, Fajare, sve što moja ćerka radi dobro je. Njena majka mi je baš jutros rekla...“ „Hajde, tata...“ Ne ostavljajući Matijinim roditeljima vremena da se pobune, Lea ga je odvukla uz stepenice, pa u dečju sobu. Valjali su se po jastucima, zagrljeni. „Živ si, živ“, ponavljala je ona neprestano. „Nisam mogao da poginem, mislio sam na tebe.“ Dodirivali su se, njuškali se, da bi se svako uverio da ono drugo postoji. Zagnjurivši glavu u mladićev vrat, Lea ga je grickala.


„Pusti me, prljav sam da se čovek uplaši, a možda imam i vaške.“ Na reč „vaške“ Lea ga je odgurnula. Matija je znao šta radi kad ih je spomenuo. Nikada, još od zajedničkog detinjstva, Lea nije podnosila pomisao da bi mogla da dobije vaške. Na sam njihov pomen osećala je nesavladivo gađenje. On se nasmejao njenom gadljivom izrazu. „U pravu si. Čekaj tu, napuniću ti kadu.“ Kupatilo pored dečje sobe bilo je najstarije i najveće u kući. Malo su ga koristili, jer bi velika kada uvek progutala celu zalihu tople vode. Sa dvostrukim umivaonicima pričvršćenim uza zid, stočićem za češljanje oko koga je bila nabrana pamučna tkanina, sa cvetnim uzorkom izbledelih boja, pletenom ležaljkom, sa visokim prozorom okrenutim ka jugu na kome je bila zavesa od belog kretona, ova je prikladna prostorija za Leu imala čar detinjstva. U toj velikoj kadi Izabel je svake večeri kupala svoje ćerke, dok su se one smejale, vrištale i prskale se vodom. Ponekad bi se i otac, kao uznemiren tolikom galamom, popeo, mršteći se ko bajagi. Tada bi ludovanje dostiglo vrhunac, nadmetale su se koju će tata da obriše. Lori je, kao najmlađoj, pripadala ta povlastica, naveliko Leino nezadovoljstvo, jer je ona htela da bude jedina koju će on odneti do sobe, umotanu u veliki ogrtač za kupanje. Lea je sipala u vodu poslednje mrvice majčine soli sa mirisom lavande. Vruća i mirisna para koja se dizala iz kade potresla ju je toliko da je zajecala. Skliznula je na prostirku pred kadom i, naslonivši glavu na rub, dala oduška svome bolu. „Lea!“ Kamij je klečala pored nje, gladeći je po kosi. „Šta ti je, mila?“ „Mama...“ Pred tom dubokom dečjom tugom Kamij je takođe briznula u plač. Tako ih je zatekla Rut. „Šta je to, neka nezgoda...?“ „Ne... nije... Rut, ne brinite. Samo prevelika tuga.“ Majčinskim pokretima, umila je Leu hladnom vodom. „Gospođo Kamij, dole je poručnik Kramer. Hoće da govori sa vama.“ „Šta radi tu preko dana? Što hoće da me vidi?“ „Ne znam, ali deluje prilično mrgodno.“ „Bože moj! Samo da se nije nešto desilo Loranu!“ „Šta bi se desilo Loranu? Zarobljenik je i nije u opasnosti“, kazala je Lea, brišući lice. „Pođi sa mnom, nemam hrabrosti da idem sama!“ „Prvo ćemo da se očešljamo, vidi kako izgledamo. Ako vidi da smo plakale, pitaće se zašto.“ „U pravu si.“ Obe žene pokušale su da uklone s lica tragove bola. „Rut, molim te reci Matiji da mu je kupatilo spremno“, rekla je Lea, nameštajući suknju. „On je u mojoj sobi.“ Poručnik je stajao u salonu i mirno čekao. Naklonio se kad su ušle. „Hteli ste da me vidite, gospodine?“ „Da, gospođo, moram da vam kažem nešto veoma neprijatno: vaš muž je pobegao.“ Kamij je ostala potpuno hladna. „Naravno“, kazao je oficir, „vi o tome ništa ne znate?“ Ona je samo odmahnula glavom. „Kada se to desilo?“, pitala je Lea. „Za Uskrs.“ „I tek ste sada doznali?“ „Ne, znao sam to pre tri nedelje.“ „Zašto mi tek sada javljate?“


„Nadzirali smo kuću i njegovo imanje Roš Blanš, za slučaj da pomisli da vas potraži.“ „Uhapsili biste ga?“ „Izvršio bih dužnost, gospođo! Sa žaljenjem, ali bih je izvršio. Pošto sam vaš gost i prema vama gajim poštovanje i naklonost, svakako sam hteo lično da vam javim.“ „Šta će se desiti ako ga ponovo uhvate?“ „Ovo mu je već drugi pokušaj bekstva. Ubuduće bi bili mnogo stroži prema njemu.“ „Pa zar nije normalno da čovek pokuša da beži ako je zarobljen?“, ljutito je pitala Lea. „Mislim isto što i vi, gospođice. Da sam zarobljen, i ja bih probao da bežim po svaku cenu. Ali ja nisam zarobljen, i mi smo dobili rat, i...“ „Za sada“, prekinula ga je Lea. „Da, slava je prevrtljiva, ali u ovom času nijedna zemlja ne može da potuče veliki Rajh.“ „Čak ni Amerikanci?“ „Čak ni oni. Gospođo D’Aržila, dozvolite da vam dam savet. Ako nekim slučajem vaš muž uspe da izigra naš nadzor, savetujte mu da se preda.“ „Neću nikada učiniti tako nešto.“ „Gospođo, govorim za vaše i njegovo dobro. Mislite na sina.“ „Upravo zato što mislim na njega neću mužu nikad savetovati nešto tako.“ Poručnik Kramer je s izvesnom nežnošću posmatrao krhku mladu ženu koja mu je prkosila. „Ah, gospođo, da su svi Francuzi mislili kao vi!“ „Sigurna sam da u dubini srca svi misle kao ja.“ „Onda je ta ljubav prema časti veoma duboko zakopana.“ Lupnuvši petama, poručnik ih pozdravi i izađe. Kamij i Lea sedele su dugo sasvim nepomične i tihe. „Samo da Loran ne dođe ovamo“, mislile su. „Treba javiti stricu Adrijenu“, rekla je Lea. „Kako? Od kraja februara, kad se pojavio na kratko, o njemu više nismo čuli ni glasa.“ „Pre odlaska je rekao da, ako bude hitno, možemo ostaviti poruku kod Rišara Šapona, koji će mu je preneti. Poći ću u Bordo.“ „Poći ću s tobom.“ „Ne. Ako obe odemo, poručnik će da posumnja, i možda pošalje nekoga da nas prati. Imam ideju. Sutra tata i Rut idu u zavod, da posete Loru. Reći ću da želim da vidim mlađu sestru.“ Lea je izašla, i na tremu se sudarila s nekim visokim mladićem koji je prijatno mirisao na lavandu i koji ju je zagrlio. „Prestanite... o, ti si to, Matija... zaboravila sam na tebe.“ „Zar već? Tek što sam stigao, a već sam izašao iz tvog života. To baš nije lepo od tebe. Kroz jedan sat sastaćemo se kod kapelica.“ Kad se Lea našla s Matijom kiša je upravo počela da pada. Sklonili su se u jednu od kapelica i tamo se tesno pripili jedno uz drugo, da se zagreju, te su oboje pričali šta im se dešavalo posle rastanka u Orleanu. Lea je ispričala sve, čak i to da je ubila čoveka koji je hteo da ih opljačka, ali je prećutala svoj odnos s Tavernijeom. Matija je, opet, pošto je u Orleanu pomogao u spašavanju ranjenika, uzalud lutao kroz gomilu izbeglica tražeći prijateljicu. Naišao je na neku malu grupu vojnika pod komandom mladog potporučnika, i borio se nedaleko od katedrale. Svi su mu drugovi poginuli, osim jednog kaplara, sa kojim je zajedno zarobljen. Smestili su ih u privremeni logor, okružen bodljikavom žicom kod Crkve sen Euverte, a zatim su se našli na Mot Sangenu. Sledećeg dana pomagao je u gašenju požara, koji je pet dana besneo u Orleanu, raskrčivao je ruševine, prenosio ranjenike i sahranjivao mrtve.


Peške se, zajedno sa jadnom gomilom, pridružio gomili od osamnaest hiljada zarobljenika u logoru u Pitivijeu. Spavali su na goloj zemlji, u blatu, izgladneli, prljavi, puni gamadi, ne primećujući gadan smrad koji se širio od njih, jer su neki već mesec dana nosili istu košulju i čarape. Tukli su se među sobom za koru hleba, za kašiku ječmene čorbe sipane u slučajno pronađenu vojničku porciju, u staru okrnjenu činiju, ili konzervu. Matija je spuštene glave ispričao sve po redu... o trideset grama konjskog mesa, koje su dobijali s vremena na vreme, o opštoj radosti kad im je Udruženje francuskih gospođa donelo nekoliko pokrivača, o sendvičima sa guščjom džigericom koje im je podelila Američka legija, o sapunu s mirisom karanfila koji mu je poklonila neka devojka, o nadi u skoro oslobođenje, koje se stalno odlagalo, o opštem poverenju u Maršala, o paketiću duvana koji se prodavao deset puta skuplje, o sve većem gubitku hrabrosti, o misama na koje je dolazio sve veći broj zatvorenika: sto od osamnaest hiljada početkom juna, a dve hiljade od dve hiljade pet stotina, koliko ih je ostalo, početkom avgusta. Rekao je da je bio među te dve hiljade, jer se molio da je opet vidi. Ispričao je besnim glasom o opštem strahu od bekstva, koje je, međutim, bilo sasvim lako izvodljivo, o radosti posle objave primirja, o razočaranju kada su pročitani uslovi o prekidu neprijateljstva, naročito Dvadeseti paragraf, po kome će „svi francuski ratni zarobljenici ostati u nemačkim logorima sve do zaključenja mira“, o dugim dokonim satima koje su provodili spominjući „stara vremena“, izmišljajući, praznog želuca, razne pantagruelovske gozbe, sanjareći o ženama... Srećom po njega, stiglo je vreme žetve. Bio je jedan od mladih poljoprivrednika koje su slali širom Francuske kao zamenu za odsutne muškarce. „Nikada ne bih verovao da ću sa tolikim zadovoljstvom zgrtati snoplje žita, go do pasa, pod vrelim suncem. Tada smo se konačno dobro najeli.“ Sa nekog imanja u pokrajini Bos pisao je ocu i njoj. Nijedno od tih pisama nije stiglo do njih. Kako nije dobio odgovor, probao je da pobegne, „pozajmivši“ odelo vlasnika imanja. Uhvatili su ga posle tridesetak kilometara, i ukrcali u stočni vagon za Nemačku. U logoru blizu Frankfurta ostao je petnaest dana, a odatle su ga poslali na neko šumsko gazdinstvo, gde je ostao dok ga konačno nisu oslobodili. Nije mu bilo jasno zašto su ga oslobodili, nije bio hranilac porodice. Jedino prihvatljivo objašnjenje bilo je da šumaru posle završetka radova više nije bila potrebna radna snaga, i da su logori u pokrajini bili pretrpani. Istina je da je vlada u Višiju stavila sve u pokret da bi oslobodila zatvorenike. Imao je sreće, a naročito što je našao nju živu i zdravu. „Šta ćeš sada?“, pitala je Lea. „Radiću. Potreban sam ocu.“ „Da, svakako, ali rat?“ „Šta je s ratom?“ „Ima ljudi koji se bore i dalje.“ „Misliš li na Severnu Afriku?“ „Da, i na generala De Gola.“ „Znaš, o De Golu su mi pričali pre dva dana u vozu. Mnogi misle da to nije ozbiljno i da bi se trebalo osloniti na Maršala.“ „A šta ti misliš?“ „Ja? Znaš, u ovom času mislim samo na jedno. Vratio sam se kući i držim u naručju ženu koju volim. Dakle, De Gol može da pričeka“, kazao je, obasipajući je poljupcima. Lea ga je zlovoljno odgurnula. „Ne sviđa mi se kad tako pričaš.“ „Hajde, mila, nemoj mi reći da te zanima politika i da podržavaš De Gola?“ „Ne razumeš, to je više od političkog pitanja, u pitanju je sloboda.“ Matija se grohotom nasmejao.


„E pa stvarno, sve sam očekivao samo ne to da lepa i zavodljiva Lea Delmas drži govore o slobodi, očijuka sa generalom De Golom i ne pokušava više da očara momke. Šta se to s tobom desilo da si se tako promenila?“ Lea se besno podigla. „Šta mi se desilo? Videla sam žene i decu kako ginu strašnom smrću... ubila sam čoveka... majka, za koju sam verovala da je ovde sigurna, poginula je pod bombama u Bordou... Loran je izgubljen, a da ne znamo gde... nemamo više novca... gotovo nema hrane... Nemci su nam skoro zauzeli kuću, a otac... otac je poludeo...“ Lea je pesnicama lupala po zidovima, premazanim šalitrom. „Oprosti, bilo je neumesno. Sada sam tu i pomoći ću ti.“ Ljubio joj je lice, glavu, tražio u njenoj kosi stari miris sena, koji je zaostao posle valjanja po seniku, osećao na njenom vratu miris kože pomešan s mirisom vanile. Snažno ju je stezao. Dok su mu prsti nestrpljivo petljali po dugmadi njene bluze, već joj je nestrpljivo grizao usne. Lea se nije pomerala, iznenada se usredsredila na odjek koji je u njoj izazivalo Matijino grubo telesno milovanje. Govorila je sebi da ne sme to, da voli Lorana, da je luda i nerazumna, ali je u njoj svaki otpor bio unapred slomljen, tako je snažna bila želja za nečijim telom koje se pripija uz njeno, za nečijim udom u utrobi. Čula je sopstveno stenjanje, dok je nevezano mucala. Brzo... brzo... neka je uzme... šta to čeka? Razdraženo je skinula gaćice i ponudila mu se, bestidna i divna. „Dođi!“ Mladić je gledao u njeno crvenkasto runo, među držačima koji su zatezali crne pamučne čarape, ističući nežnu belinu unutrašnje strane butina. Zagnjurio je lice u tu mirisnu vlagu. Pod njegovim jezikom, Lea je stenjala bez uzdržavanja. U jednom ternutku su joj se oči otvorile, a pogled spustio na lice Isusa koji je padao pod teretom krsta. Učinilo joj se kao da je kip oživeo, da joj Sin Božji dobacuje pogled pun razumevanja. Ispustila je krik i svršila pod njegovim poljupcima. Nabrekle grudi prijatno su je bolele. Otrgla je njegovu glavu sa svog stomaka i pohlepno poljubila usne koje su joj pružile takvo zadovoljstvo, opijajući se njihovim ukusom. „Uzmi me!“, rekla je šireći noge. Ponovo je zastenjala od zadovoljstva kada se njegov ud zabio u njenu stidnicu, još nabreklu od požude. * * *

Napolju se kiša pojačavala, bilo je tmurno kao usred zime. U jednoj od kapelica, mladić i devojka upola razgolićeni spavali su u podnožju kamene grupe, a njeni bledi likovi kao da su ih štitili. Dan posle Matijinog povratka, Lea je pošla sa ocem, tetkom Bernadet i Rut u Bordo, pod izgovorom da ide u posetu Lori i da kupi seme za povrtnjak. Posle neprijatnog ručka kod strica Lika, tokom koga se govorilo samo o sreći koja je zadesila Francusku što je našla junaka poput maršala Petena, dobila je odobrenje da pođe u kupovinu. „Idem sa tobom“, rekla je Lora ustajući. „Ne, nije potrebno, neću dugo da se zadržim“, kazala je Lea nervozno. „Mogu li i ja sa vama?“, pitala je sestra od strica Korin. Lea je pogledala molećivo u Rut. Rut je sumnjičavo gledala na zamisli svoje „devojčice“, kako ju je nazivala, iako je uvek tvrdila da će se to dete izvući iz svake situacije i da joj je potrebno više slobode nego sestrama. „Lea u sebi nosi životnu snagu, nagon za preživljavanjem koji gazi sve pred sobom. Teško onima koji se usude da joj se suprotstave“, kazala je Adrijenu Delmasu poslednji put kada ga je videla. Uprkos nepoverenju koje ju je u tom času mučilo, priskočila je Lei u pomoć.


„Lora, zar ti ne moraš da odeš do knjižare Mola? Možemo da odemo do tamo sa Korinom, dok Lea bude kupovala seme za baštu. Ona će nam se u povratku pridružiti.“ Jedva je Rut završila rečenicu, a Lea je već izjurila iz stričeve kuće. Srećom, stričev stan nije bio daleko od redakcije Petit Žirond u Ulici Ševeri. Knjižara Mola bila je u Ulici Vital-Šarl, blizu redakcije tih novina. Prilikom vrlo kratke posete, stric Adrijen joj je rekao da, ako bude potrebno, može doći u vezu s njim preko Rišara Šapona. Primio ju je isti službenik kao i ranije, i rekao da je odgovorni urednik odsutan i da ne zna kada će se vratiti. „Ali, ovo je važno“, navaljivala je Lea. „I drugi njegovi poslovi su i te kako važni, gospođice!“ Kad je video Lein izgubljen pogled, dodao je: „Idite do njegovog prijatelja sveštenika u Crkvi sent Eulali, možda će vam on pomoći.“ Crkva sent Eulali? To je odmah pored dominikanskog samostana, tamo gde se rastala od Rafaela Mala. Odlučila je da ode tamo. „Hvala, gospodine.“ Vreme se pokvarilo, bilo je hladno. Lea je podigla kragnu starog Izabelinog kišnog mantila i popravila filcani šešir pre nego što je potrčala u tom pravcu, stežući pod rukom torbicu sa dugom drškom. Zadihano se zaustavila u podnožju crkvenih stepenica. U trenutku kad je gurnula crkvena vrata, počela je kiša. Nekoliko žena molilo se pred oltarom, na kome je gorelo malo crveno kandilo. Da bi se pribrala, kleknula je blizu sakristije, razmišljajući o tome šta bi mogla da uradi ili kaže. „Lea, šta radiš ovde?“ Trgla se i skoro vrisnula kad je osetila nečiju ruku na ramenu. Posmatrao ju je neki čovek u smeđem odelu, sa šeširom u ruci i dugim brkovima. „Striče Adrijene?“ „Pssst, pođi sa mnom!“ Uputio se ka izlazu. Napolju je pljuštalo. Adrijen Delmas je natukao šešir, uhvatio Leu za nadlakticu i povukao je za sobom. „Što si tako obučen?“ „Dominikanska mantija je malo suviše upadljiva za neke moje šetnje. Zahvaljujem Gospodu što sam te sreo. Gestapo već nekoliko dana motri na crkvu. Da nisam video kako ulaziš, ko zna šta bi se desilo.“ „Tražila sam te.“ „To sam i pomislio, ali nemoj više da dolaziš ovamo! Šta ti je?“ „Loran je pobegao iz Nemačke.“ „Otkud znaš?“ „Kamij je čula od poručnika Kramera.“ „Da li je to bilo davno?“ „Na Uskrs.“ Kiša se pojačala, pa su se zaustavili pod nastrešnicom, sa suprotne strane od katedrale. „Kamij nije dobila direktne vesti od njega?“ „Nije.“ „Šta, dakle, vas dve želite da uradim?“ „Bojim se... Kamij se boji da će pokušati da joj se javi. Kuća je pod nadzorom.


Šta da radimo ako dođe ovamo?“ Dvojica nasmejanih nemačkih vojnika potražili su zaklon pored njih. „Loše je vreme u Francuskoj“, kazao je jedan od njih sa gadljivom grimasom. „Da, ali je vino dobro“, dodao je drugi. Bez prethodnog dogovora, Lea i njen stric napustili su zaklon. Neko vreme su hodali ćuteći. „Moram da odem u Langon naredne nedelje, u posetu jednom od braće koji leže u bolnici. Iskoristiću to da dođem i u Montijak. Moram da stvorim veze u tom kraju.“ „Mogu li ja da odem umesto tebe?“ I dalje hodajući, Adrijen je steže uz sebe. „Ne, mila moja, suviše je opasno. Već znaš suviše toga što bi moglo da ugrozi i tebe i mene.“ „Hoću da pomognem Loranu.“ „U to ne sumnjam. No, najbolji način da mu pomogneš je da se ne mešaš.“ U glasu Adrijena Delmasa bilo je neke uzrujanosti. „Kako ti je otac?“ Lea je duboko uzdahnula. „Zabrinuta sam. Toliko se promenio, više ga ništa ne zanima. Posle smrti gospodina D’Aržile stanje je još gore. Stalno priča o mami kao da je živa. Ostaje sam u radnoj sobi ili na terasi i priča sam sa sobom. Kad neko dođe da mu pravi društvo, izgleda da mu to smeta. ’Pusti me, vidiš da razgovaram sa mamom.’ To je strašno, striče, bojim se za njega.“ „Znam, mala, znam. Šta kaže doktor Blanšar?“ „Ne želi da priča o tome. Prepisao mu je lekove, a Rut ga tera da ih redovno uzima.“ „Jedan deo njega je umro, i nikakvi lekovi neće ga vratiti u život. Treba se moliti Bogu...“ „Bogu? Zar ti još veruješ u Boga?“ „Ćuti, Lea, nemoj da huliš!“ „Striče, ne verujem više ni u Boga, i bojim se da u Montijaku niko ne veruje u njega, osim, možda, sirote Kamij.“ „Nemoj to da govoriš, za mene bi to bilo strašno.“ Prošli su pored ruševina neke bombardovane zgrade u Ulici Rempar. Ta slika je Leu surovo podsetila na majku. „Zašto nisi došao na mamin pogreb?“ „Nisam mogao, nisam bio u Bordou. Kuda ćeš sada?“ „Moram da se nađem sa Rut i Lorom, u knjižari Mola.“ „To je sasvim blizu. Ostavljam te jer neću da me one vide u ovoj odeći. Drži se mojih saveta: ne pokušavaj da dođeš u vezu sa mnom, ni u samostanu ni u redakciji Petit Žironda. Novine su pod nadzorom, pa ću se javljati ja tebi. U svakom slučaju, doći ću u Montijak naredne nedelje. Do tada budi oprezna. Ako, na nesreću, Loran stigne pre toga, kazaću mu da ide u Sen Maker, kod kumčeta tvoje majke. On zna šta treba da uradi. Neka mu Loran samo kaže: ’Pločice za domino su okrenute’, i on će shvatiti.“ „Pločice za domino su okrenute.“ „Tako je.“ Rastali su se kod Port Dižoa. Kiša je prestala da pada. U knjižari je prodavac rekao Lei da su gospođe Delmas otišle malo pre njenog dolaska. Srećom, prodavnica sa semenom na trgu kod pijace bila je otvorena, i Lea je uspela da kupi nekoliko kesica, a kao vrhunac raskoši, našla je i nekoliko sadnica paradajza i salate. Kod strica Lika, Lora ju je dočekala hladno, spremajući se nazad u školu. „Htela sam da ti kažem nešto važno“, šapnula joj je, „ali ostaviću to za narednu priliku.“


„Ne budi glupa, kaži mi sada.“ „Ne, nemoj da žališ zbog toga.“ „Otpratiću te.“ „Nije potrebno. Samo pitaj Fransoaz da li se dobro provela pre neko veče na koncertu. Do viđenja.“


POGLAVLJE 21. „Striče Adrijene!“ Lea, koja je u crnoj seljačkoj košulji sa belim i plavim cvetićima i velikim slamnim šeširom na glavi klečala u povrtnjaku, uspravila se naglo, držeći snop korova u ruci. Zajedno sa Kamij, dominikanac je stigao do nje, zadižući mantiju. Lea se bacila u njegove ispružene ruke. „Kako se radujem što te vidim, striče!“ „Video je Lorana, u Bordou je!“, rekla je Kamij u jednom dahu. „U Bordou...?“ „Hteo je da dođe da me vidi, ali ga je tvoj stric sprečio...“ „Za sada je sve u redu, na sigurnom je.“ „Gde je? Hoću li ga videti?“ „To sada nije moguće, suviše je opasno. Uskoro ću da vam javim kad možete da se sastanete sa njim.“ „Nadam se da će to biti brzo.“ „Kako mu je?“, pitala je Lea. „Dobro je, mada je umoran. Posle bekstva iz Koldica sklonio se u Švajcarsku. Tamo se tako ozbiljno razboleo da nije mogao ni da se javi. Za nekoliko dana prebaciću ga u slobodnu zonu.“ „Treba li mu nešto?“ „Za sada ništa. Narednog četvrtka dolazim opet u Langon, da posetim oca Diprea. Doći ću ovamo, da vam kažem kako se Kamij može sastati s njim. Do tada, preklinjem vas, ne mrdajte odavde i ništa ne govorite. Ako ne budem mogao da dođem do Montijaka, ostaviću poruku kod Fransoaz. Ona radi na odeljenju gde je otac Dipre.“ „Da li je pametno da baš njoj poveravate takav zadatak?“, pitala je Kamij obarajući pogled. Stric i nećaka pogledali su je iznenađeno. „Ali... zašto to kažeš?“ „Zar Fransoaz nije Leina sestra? Zar ne žive pod istim krovom?“ „Znam to...“ Adrijen i Lea gledali su se ne shvatajući. Odakle ta iznenadna odbojnost i nepoverenje? To nije bilo nalik na Kamij. „Ona bi mogla da izgubi poruku... mogu da je uhvate Nemci“, mucala je Kamij, zacrvenevši se. „Kamij, da li krijete nešto od nas? Što sumnjate u Fransoaz?“ „Ne, ne... nije to ništa. Samo se bojim za Lorana.“ Otac Delmas se odmakao nekoliko koraka pa se vratio. „Staviću adresu u korice Puta savršenstva Tereze Avilske. Tolika predostrožnost verovatno neće biti potrebna, pa ću ja lično doći da vam je dam.“ I dalje pričajući, išli su prema kući. Pjer Delmas je sedeo na kamenoj klupi licem okrenut prema Belviju i verdeleskom bregu, podupirući bradu rukama, naslonjen na težak kvrgav štap i gledao ispred sebe sa zbunjenim osmehom.


„E pa, brate, odmaraš li se?“, veselo je pitao Adrijen. „Malo. Izabel me je naterala da iznosim nameštaj iz njene sobe. Ne mogu više to da radim.“ „Tata, mama je...“ „Razumem vas, gospodine Delmas, nema ničeg napornijeg od guranja nameštaja“, kazala je Kamij, presekavši je u pola reći. „Eto vidite“, odgovorio je radosno. „Izabel neće da shvati da sam počeo da starim...“ Lea se okrenula. Sedeći na livadici koja se spuštala prema terasi, Kamij i Fransoaz pomagale su malom Šarlu u prvim koracima. „Prohodaće kroz mesec dana“, kazala je Fransoaz. „To misle i Sidonija i Rut. Kažu da dete koje nije debelo brže prohoda.“ „Loran bi se radovao da ga vidi. Čudno je da posle njegovog bekstva nisi dobila nikakve vesti.“ Kamij je grizla usnu. „Da nije pobegao, svakako bi ga pustili na slobodu, kao Matiju“, nastavila je Fransoaz, podižući dete koje se smejalo i bacakalo. Bio je to lep plavokos dečačić, koji je istovremeno ličio i na oca i na majku. Rastao je kao iz bare, i nije se razboljevao. Kamij mu je bila životinjski privržena i nežno zabrinuta nad njim. Gutala ga je pogledom, kao da se boji da će joj nestati pred očima. Bio je veseo i nikada nije plakao. Svi su ga obožavali osim Lee, koja nije mogla da ga pogleda a da ne oseti ljubomoru, mada je on od početka pokazivao da nju voli više od ostalih. „Hoćeš li pročitati knjigu koju mi je stric Adrijen dao za tebe? Put savršenstva svakako nije baš zabavna knjiga.“ „Možda nije zabavna, ali je korisna, jer nas može naučiti kako smoći snage za život.“ „Valjda si u pravu“, rekla je Fransoaz namrgođeno. Kamij je zapazila promenu njenog raspoloženja, ali se pravila da je ne vidi. Igrala se sa sinom, smejući se njegovim grimasama i prevrtanju preko glave. „Materinstvo joj prija“, mislila je Fransoaz. Zaista, te nedelje na Duhove, Kamij d’Aržila je tako blistala od sreće da je delovala divno. Pošto nije mogla da nabavi odgovarajući materijal, skinula je crninu za svekrom i bratom kad su počeli lepi dani i nosila jednu staru haljinu od bledoplavog platna, koja joj je isticala oči, preplanulu kožu i kosu, posvetlelu od sunca. Bila je tako vitka da je delovala kao krhka nezrela devojka. Pored nje je smeđa Fransoaz delovala starije i odraslije, iako je bila tri godine mlađa. Otkako je počela da radi u langonskoj bolnici, Fransoaz se veoma promenila, postala je ženstvenija, zavodljivija, divno se češljala i šminkala (preterano, po mišljenju tetke Bernadet i Rut), i lepo se oblačila uprkos ratnim ograničenjima. Njena crvena haljina od providne svile sa mornarskoplavim tačkicama i širokim pojasom izgledala je kao delo nekog poznatog kreatora, a ne male krojačice iz Langona, kod koje ju je, po njenim rečima, sašila. „Sutra ću da vidim Lorana“, mislila je u tom času Kamij. * * *

Lea je bila veoma zle volje. Sastala se sa Matijom u Sen Makeru, u stanu jednog njegovog prijatelja, koji je preko celog dana bio odsutan. Matija se radovao tim trenucima koje su provodili daleko od Montijaka i podozrivog Rutinog oka, kao i od zabrinutih pogleda njegovih roditelja. Posle zagrljaja u kapelici nije uspeo ni za trenutak Leu da vidi nasamo. Čak je počeo da se pita da li ga ona izbegava. Bio je iznenađen kad je u četvrtak uveče sva bleda ušla u kuhinju i pozvala ga da pođe sa njom. Otišli su do senika i tamo mu se bez reči bacila u zagrljaj, drhteći kao jagnješce. Nežno joj je poljubio ledene usne i spustio je u seno, pokušavajući da joj ugreje ruke, koje mu je obavila oko potiljka i koje su bile mrtvački ledene. Toliko je stezala butine da se namučio da ih raširi, a njoj je, uprkos


požudi, bilo potrebno dosta strpljenja dok je njegov ud prodro u nju. Vrisnula je od zadovoljstva kao što se vrišti od bola. Posle tog zagrljaja Matiji je ostao neki čudan osećaj gorčine. U glasu Adrijena Delmasa bilo na taj doživljaj, pripremio je u stanu svog prijatelja zakusku kakvu je Lea nekada volela: pitu sa jagodama, staro, slatko belo vino, trešnje u rakiji i krem-karamel. Trebalo mu je mnogo snalažljivosti da sakupi sve te poslastice. Skromna stara kuća odisala je mirisom belih ruža, koje je razmestio na sve strane. Sve te pripreme izmamile su osmeh na njenom licu. Kao pravi domaćin, pružio joj je čašu vina: „Pijmo za našu sreću!“ Lea je ispila naiskap. „Daj mi još, ovo mi baš prija.“ Matija joj je ponovo sipao, smešeći se. Lea je hodala po sobi sa čašom u ruci i dugo se zadržala pred visokim kaminom, koji su krasili slika Lurda, naslikana na komadu kore drveta, umoljčana punjena lasica, poštanski kalendar, buket ruža i požutele fotografije. „Tvoj prijatelj ima fini stan“, kazala je polako. „Gde je spavaća soba?“ Trunčica ljutnje pojavila se u Matijinom pogledu: nije mogao da se navikne na njenu neusiljenost u njihovom odnosu. Mada nesvesno, želeo je da ona bude stidljivija. Imao je mučan utisak da ona vodi igru, i to mu nije izgledalo prirodno ni pristojno. Njemu je već bilo jasno da bi trebalo da se oženi njom. Zar bi moglo biti drugačije? Ušavši u spavaću sobu, Lea je skoro prasnula u smeh, toliko je prostorija ličila na Sidonijinu sobu: isti visoki krevet od orahovine prekriven belim pamučnim prekrivačem, sa velikom perinom od crvenog satineta, veliko raspeće od tamnog drveta iznad kreveta, ukrašeno osvećenom grančicom; na suprotnoj strani sobe bila su dva portreta seljaka u prazničnoj odeći, a pored vrata veliki orman. Ne odvezujući sandale, bacila ih je preko sobe. Prijala joj je hladnoća ploča na podu. Spustila je čašu na noćni stočić i skidala se pevušeći. Matija je razgrnuo pokrivače i krevet sa belim čaršavima učini mu se ogroman. Lea se, gola, ispružila na krevet. „Miriše na lavandu“, pomislila je i nešto je trenutno ujede za srce. „Daj mi još pića!“ „Suviše piješ“, rekao je Matija vraćajući se sa flašom. Lea je pila polako, gledajući ga kako se svlači. „Morao bi da se skineš do pasa kad radiš. Zbog traga košulje, glava ti je preplanula od sunca i kao da stoji na telu kome ne pripada. To ne izgleda lepo.“ „Pokazaću ja tebi kako to lepo izgleda“, reče on, ispruživši se pored nje i privlačeći je sebi. „Čekaj, pusti me da ostavim čašu.“ Kada se nagnula, ustima je zgrabio jednu njenu dojku, dok je prstima stezao drugu. „Jao, to me boli!“ „Ne mari ništa.“ Smejući se i vrišteći, kotrljali su se jedno preko drugog, praćeni ravnodušnim pogledima porodičnih portreta. Sedeći na razbacanoj postelji raširenih i podvijenih nogu, s vidnim podočnjacima, Lea je halapljivo jela kolače, voće i krem i pila vino od koga joj se vrtelo u glavi, dok je Matija zadivljeno gledao u nju. „Prestani tako da me gledaš!“ „Ne mogu da te se nagledam, tako si lepa.“ „Kao da je to neki razlog.“ „Kad mi budeš žena, gledaću te koliko hoću.“


Ruka kojom je prinosila ustima komad kolača zastala je u vazduhu. „O čemu ti to pričaš?“ „O tome da hoću da se oženim tobom, zaboga!“ „Ne želim da se udajem.“ „A što?“ Lea je slegnula ramenima. „Zar nisam dovoljno dobar za tebe?“ „Prestani sa glupostima! Ne želim da se udajem i to je sve.“ „Sve devojke žele da se udaju.“ „To je moguće, ali ja nisam kao one. Molim te, nemoj više o tome.“ „Naprotiv, govorićemo o tome. Volim te, i želim da se oženim tobom“, kazao je, hvatajući je za nadlakticu. „Pusti me, boli me!“ Matija ju je samo stegao malo jače. „Sasvim si lud, naređujem ti da me pustiš!“ „Neću, dok ne obećaš da ćeš se udati za mene!“ „Nikada, čuješ li, neću nikada!“ „Ali što?“ „Ne volim te!“ Zamahnuo je rukom na nju. „Hajde, udari me... no, hajde... šta čekaš?“ Matija je tako pobledeo da se Lea nagonski skupila uz drveno zaglavlje kreveta. „Šta si to rekla?“ Ona je jednim skokom ustala i počela da se oblači. „Matija, ne zameri mi, drag si mi... oduvek sam te veoma volela... ali ne kao tvoja žena.“ „Ali ti jesi moja žena.“ Lea je zakopčala preostalu dugmad na haljini. Pogledala je još uvek golog Matiju, kako sedi na zgužvanim čaršavima, obešenih nogu, povijene glave, sa pramenom kose koji mu je pokrivao lice. Osetila je iznenadnu nežnost prema njemu. Kako liči na onog dečačića iz detinjstva, koji se pokoravao svim njenim ćudima. Lea je sela pored njega i naslonila mu glavu na rame. „Slušaj, pa budi razuman, ako smo spavali ne znači da moramo da se venčamo.“ „Ko je on?“ „Šta hoćeš da kažeš?“ „Ko je taj tvoj ljubavnik?“ „Ne znam o čemu pričaš.“ „Smatraš da sam budala? Misliš li da nisam primetio da nisi devica?“ Crvena u licu, Lea je ustala i počela da traži sandale. Jedna je bila ispod kreveta, a druga pod ormanom. Spustila se četvoronoške pokušavajući da je dohvati, ali je Matija bio brži i zgrabio je sandalu. „Hoćeš li da mi odgovoriš? Ko je on?“ „Gnjaviš me, ne tiče te se.“ „Gaduro... nisam hteo da verujem, mislio sam, ne, ona je poštena... možda je to bio njen verenik... htela je da mu ugodi pre nego što ode u rat... ne zameram joj, sad jasno vidim da nije od tebe napravio drolju jadni Klod... baš si đubre... ti... hteo sam da se oženim tobom... ista si kao i tvoja sestra... švapska kurva... švapska kurva...“ Jadnik se srušio na krevet jecajući. Uspravna i sva skamenjena, osećajući kako joj krv nestaje iz tela, Lea je buljila ispred sebe, ne


videći ništa. Dugo su tako ostali, ona stojeći nepomična a on plačući. On se prvi pribrao. Odjednom se uplašio zbog nje, obrisao čaršavom mokre obraze i prišao joj. Na samrtnički nepokretnom licu gledale su ga ukočene oči. Po cenu ogromnog napora, pomakla se i progovorila promuklim glasom: „Šta si to rekao?“ Matija je već zažalio zbog svojih reći. „Ništa, bio sam ljut.“ Ona je ponovila: „Šta si rekao?“ „Ništa, veruj mi, to nije ništa značilo.“ „... kao i tvoja sestra... švapska kurva...“ Zatim se, kao trava koja se povija pred kosom, polako zateturala i pala. Matija je pao zajedno sa njom i pokušao da na hladnim, crvenim pločicama poda ublaži dejstvo svojih reči. „Nemoj ništa da mi kažeš, samo me stegni... kako si mogao da veruješ...?“ „Oprosti mi.“ „... da sam ja...“ „Ćuti...“, mucao je obasipajući je poljupcima, da bi je sprečio da govori. „Fransoaz... oh... sada shvatam... tata... jadni tata... on ne sme da sazna... Matija, šta da radim...?“ „Nemoj više da misliš o tome, draga... možda se varam.“ Lea mu je uzvraćala poljupce, a stomak joj se pripijao uz njegov uzdignuti ud. Još su jednom vodili ljubav. Lea nije htela da on ide sa njom do Montijaka. Izgovarajući se glavoboljom, otišla je na spavanje bez večere. Dok se penjala, mimoišla se sa dvojicom nemačkih oficira, koji su je pozdravili i sklonili se u stranu da je propuste. Kada se našla sama u svom omiljenom neredu, spustila se na jastuk. Ono što je nejasno slutila sada joj se jasno ukazalo pred očima: Fransoaz, njena sestra, ljubavnica je jednog od te dvojice Nemaca. Koga od njih? Ota Kramera, očito. To je dakle bila ta ljubav prema muzici! Neko je kucnuo na vrata. „Ko je?“ „Ja sam, Kamij, mogu li da uđem?“ „Da.“ „Jadnice moja, stvarno ne izgledaš dobro, donela sam ti aspirin.“ „Hvala“, kazala je Lea, uzevši lek i čašu vode koje joj je dala. „Lepo od tebe što ideš sutra sa mnom, Loranu će biti milo, tako te voli.“ „Da li si u poslednje vreme primetila nešto neobično kod Fransoaz?“ „Ne, na šta misliš?“ Lea ju je sumnjičavo pogledala. „Što si onda pre neki dan bila onako odbojna?“ Kamij se zacrvenela i nije odgovorila. „I ti znači misliš da su ona i poručnik...?“ „Ćuti, to bi bilo suviše odvratno.“ „Ali i ti to misliš?“ „Nemoguće... mora da se varamo.“ „Ali, ako se ne varamo?“ „To bi onda bilo strašno“, kazala je tiho Kamij, i pokrila lice rukama. „Treba biti načisto, idem da je pitam?“ „Nemoj sada... ne dok se ne vidim s Loranom.“


„Ko bi to pomislio za Fransoaz?“ „Nemoj da je osuđujemo... nismo sigurne ni u šta. A... ako je istina, znači da ga voli.“ „Kao da je to neki razlog.“ „To je najbolji mogući razlog.“ Lea je sa zaprepašćenjem gledala u Kamij. Šta? Šta čedna gospođa D’Aržila zna o ljubavi i strasti? Setila se prizora Kamij kako, nesigurna na nogama, ipak stoji spremna da ubije, da bi nju odbranila. U tom času uopšte nije bila bojažljiva. A možda to nije ni u ljubavi... ta je pomisao bila nesnosna: zamisliti Kamij svu usplamtelu u Loranovom zagrljaju... ne! „Ne znaš šta pričaš. Zaboravljaš da je on Nemac.“ „Ne zaboravljam. Nažalost, eto već nedeljama...“ „Kako? Pa nisi mi ništa rekla...“ „Šta sam pa mogla da ti kažem? Bio je to samo moj utisak, nekoliko uhvaćenih pogleda, ništa stvarno.“ „Pa ipak, trebalo je da mi kažeš. Ah, da je bar mama tu! Misliš li da drugi nešto sumnjaju?“ „Ne znam. Trebalo bi da spavamo, sutra putujemo. Dala sam da se proveri plinski generator, sve je u redu. Lea, tako se radujem! Uskoro, kroz nekoliko sati, opet ću videti Lorana. Oprosti, draga, nespretna sam i sebična. Uskoro ćeš i ti sresti dobrog mladića, koji će te usrećiti, kao što bi to učinio moj brat“, kazala je Kamij, nežno je poljubivši. Lea se besno svukla, navukla kratku spavaćicu u kojoj je delovala kao devojčica. U kupatilu je oprala zube i energično raščešljala kosu. Ogledalo joj je pokazivalo sliku tvrdoglavog i napetog lica. Ako sutra u La Reolu bude tako izgledala, Loranu možda neće biti lepa... Blistavi osmeh naglo je izbrisao namrgođeni izraz, oči su joj zasjale, zubima je grickala usne i isturila grudi... „Red je na nas, Lorane.“ Prelazak demarkacione linije prošao je bez ikakvih neprilika. Kola su punom brzinom išla pustim putem, kao opijena činjenicom da su u slobodnoj zoni. Izašavši iz La Reola, Lea je skrenula nalevo, na sporedni put. Ubrzo se pojavila potkresana živa ograda. Gvozdena vrata bila su otvorena. Nekoliko trenutaka vozila je po šljunku širokom stazom, oivičenom ružinim grmljem, a onda se zaustavila u dnu spoljašnjeg stepeništa velike masivne i ružne kuće s početka veka. Ugasila je motor. Čuo se ptičji cvrkut i Šarlovo kmečanje, jer se upravo probudio u majčinom naručju. Iza ugla kuće pojavila se visoka figura, koja je hramala. Kamij je dala dete Lei, i potrčala prema tom čoveku vičući: „Lorane...!“ Lea je jače stegla dete, koje ju je ručicama zagrlilo oko vrata. Želela je da se odvoji od prizora dva zagrljena tela, ali nije bila u stanju da se pomeri. Posle nekog vremena, koje joj je delovalo beskrajno, njih dvoje su, držeći se za ruke, krenuli prema njoj. Od pogleda kojim ju je Loran obuhvatio, umalo nije ispustila dete od radosti, da bi mu se bacila oko vrata, ali je Kamij uzela dete i pružila ga ocu. On ga je nespretno pridigao uvis i gledao ga s nevericom. „Sine moj“, mucao je, a suze su mu potekle niz obraze i izgubile se u brkovima, zbog kojih je izgledao stariji. „Šarle, sine moj!“ „Da nije bilo Lee, ni on ni ja ne bismo bili ovde.“ Loran je vratio Šarla majci i privukao Leu. „Hvala“, procedio je tiho i sa žarom. Leu je spopala želja da glasno vikne da ga voli. „Lorane... Lorane, da samo znaš...“ „Znam, bilo ti je vrlo teško. Adrijen mi je već sve ispričao. Baš si bila hrabra.“


„Ma ne, nije to hrabrost“, ljutnula se Lea, „nisam imala izbora, to je sve.“ „Ne veruj joj, Lorane, ona je divna.“ „Znam.“ Prišli su im čovek i žena šezdesetih godina. „Kamij, Lea, predstavljam vam gospodina i gospođu Debrej, moje domaćine, koji su na sebe preuzeli veliki rizik da bi primili begunca kao što sam ja.“ „Ćutite, gospodine D’Aržila, čast nam je da pomažemo vojnicima“, kazao je ubeđeno gospodin Debrej. „Samo izvršavamo svoju dužnost“, potvrdila je blagim glasom njegova žena. „Ovo je Kamij, moja žena, i moj sin Šarl.“ „Šarl...! Niste oprezni, draga gospođo, zar ne znate da je sada u modi ime Filip?“, kazao je šaljivim tonom gospodin Debrej. „Svaka moda je prolazna, gospodine. Srećna sam što mogu da vam zahvalim za sve što činite za mog muža.“ „Nemojte se zahvaljivati, na našem mestu i vi biste uradili isto. Na ovaj način nastavljamo borbu i osećamo se bliže svom sinu.“ „Sin naših prijatelja junački je poginuo u Denkerku.“ Kamij je htela nešto da kaže. „Nemojte ništa da govorite... reči su tu nemoćne. Dođite, da uđemo u kuću. Ko je ova divna devojka?“ „Gospođica Delmas, Lea Delmas, draga prijateljica kojoj dugujemo našu sreću.“ „Dobro došli, gospođice! Mogu li da vas zovem Lea?“ „Naravno, gospodine.“ Ostali su tri dana u toj gostoljubivoj kući. Drugog dana im se pridružio Adrijen Delmas, u civilnom odelu. Njegovo prisustvo malo je ublažilo strašnu ljubomoru koja je razdirala Leu. Nije mogla više da podnosi pogled na srećno i blistavo lice Kamij, ni na Loranovu nežnu pažnju. Loran je među prvima pobegao iz Koldica, te nekadašnje kraljevske tvrđave, koja se, visoka četrdeset metara, izdiže na strmom bregu iznad gradića od ružičastog peščara i opeke, na desnoj obali Mulde. Vrlo brzo je shvatio da mu se jedina mogućnost za bekstvo pruža u vreme šetnje. Poverio se trojici drugova, koji su mu pomogli da skupi hranu, odeću i nešto novca. Jedno popodne, sišavši u šetnju, Loran je primetio da se popravlja pročelje trospratne zgrade koja se nalazila pored puta kojim su zatvorenici išli u park. Jedna vrata, obično zatvorena, bila su otvorena. Zbog jakog nagiba, prvi sprat bio je u visini prizemlja, gledano s puta. Gledajući uvis kroz zarđale rešetke, u visini tla, opazili su da su iza njih podrumi i skladišta. Trebalo je brzo delovati: vrata su se po završetku radova mogla zatvoriti svakog časa. U povratku iz jedne šetnje, sa malo prtljaga pod kaputom, on je odlučio da pokuša. Promrmljao je drugu iz vrste: „Sad je trenutak.“ Drug je malo usporio povorku. „Polako, budite mirni, gledajte pred sebe.“ Prvi stražar nije se nijednom osvrnuo. Loran je iz trećeg reda video dlake na njegovom debelom vratu. Iza njega je bilo nekoliko redova zatvorenika i stražar na začelju. U tri koraka provukao se ispod podrumskih vrata. Očekivao je u svakom trenutku metak u leđa. Srce mu je tuklo kao da će da iskoči, zavrnuo je nogavice na plavim pantalonama, pretvarajući ih u pumparice ispod kojih su virile debele, bele vunene čarape. Skinuo je stari platneni kaput i ostavio samo debeli žutosmedi pulover sa pletenicama, koji mu je poslala Rut.


Sa kragnom plave košulje izvučenom ispod pulovera, kapom presavijene ivice i malim koferom, u kome je bio najnužniji pribor, u udobnim cipelama sa gumenim đonovima, izgledao je kao neki zgodan nemački izletnik. Prošao je već ceo minut. Nije bilo nikakve vike, poziva ni lajanja. Pitao se kako da izađe iz vlažnog podruma, da preskoči zidić i vrati se na put. Nipošto nije smeo da trči, to je nebrojeno puta sebi ponovio. Jedina prava opasnost bile su straže na kružnom putu. Plan mu je bio jednostavan: hteo je da se vrati na put, pošto je preko slomljenog debla prešao potočić koji je utvrđenje razdvajao od šetališta, da se popne preko drvene ograde koja je okruživala teren za igru, na koji su dolazili nemački vojnici, a odatle, preko malog kamenog ispupčenja, da pređe zidine na koje se ograda naslanjala. Tu njegovu nameru osujetilo je prisustvo nemačkih vojnika koji su se loptali. Morao je da ostane skriven u podrumu, gde je nekoliko puta pomislio da je otkriven: dva dečaka došla su da igraju klikera na glavnoj stazi, neki vojnici prošli su pored zida, jedan par sa psom stajao je dugo pred otvorenim vratima. Loran se najviše plašio psa. Kad se udaljio, uprkos vlažnoj hladnoći podruma, bio je sav oznojen. Mada je to delovalo neverovatno, čuvari još nisu bili prijavili njegov nestanak. Kroz dva sata je zbor. Loran je najzad izašao iz podruma i uradio tačno ono što je planirao. Stigao je u podnožje zida i osvrnuo se: pred njim je bio pust park, a sa leve strane velika tvrđava, koju su večernje senke činile još zlokobnijom. Na kružnom putu videli su se likovi stražara, koji su se ocrtavali na još svetlom nebu. Ako neki od njih pogleda na njegovu stranu, gotov je. Pošto se smirio, počeo je polako da se penje. Mada mu je rana na nozi još smetala, bez teškoća je stigao do vrha. Jednim skokom bacio se u prazninu, a suvo lišće je ublažilo udarac: izašao je iz dvorca Koldic. Nešto niže je počinjao put koji je vodio u slobodu. Loran je sredio odeću i obrisao zemlju sa cipela. Neki glasovi su se približili. Mimoišao se sa dvojicom oficira iz tvrđave i njihovim suprugama, a oni, u živom razgovoru, nisu obratili pažnju na njega. Pretvorio se u prosečnog Nemca. Glumeći je uzvratio osmeh nekom starcu, i zvučnim Heil Hitler pozdravio jednu grupu mladića. Kad je stigao na glavni put, zadovoljno se okrenuo i osmotrio skladnu masu dvorca Koldic: pobedio je osmišljeni i veličanstveni sistem nadzora kojim je tvrđava bila okružena. Tri dana kasnije prešao je granicu kod Šafthauzena. Uveče je u Rošlicu ušao u voz bez karte, i bez novca stigao do Berna, gde se teško razboleo. Nekoliko dana ležao je u gradskoj bolnici i napisao je ocu i ženi dva duga pisma, koja nikada nisu stigla. Samo je pismo upućeno Adrijenu Delmasu stiglo do njega, prošavši nekim čudom kroz mrežu cenzure. Dominikanac je stupio u vezu s njim preko nekog švajcarskog pripadnika istog reda, koji mu je nabavio lične dokumente i novac. Prijatno i mirno kasno popodne sijalo je nad gradićem La Reol, kuda su se Loran i Lea zaputili u kupovinu. Kamij, zbog Šarla, nije mogla da pođe sa njima. To je bilo prvi put da su se našli nasamo. Gospođa Debrej im je rekla da je u Ulici Aržentije pekara s najboljim hlebom u pokrajini, kao i da se tu još uvek može kupiti brašno. Izgubili su se u uličicama i obreli se pored dvorca Kat’Sos, koji se uzdiže nad dolinom Garone. Prošli su pored benediktinskog samostana. Lipe su opojno mirisale. Lea je želela da uđe u crkvu. Loran se dugo zadržao pred kapelicom presvete Bogorodice. Lea mu je prišla, uzela ga za ruku i naslonila mu glavu na rame. Pritisnuo je poljubac na njenu kovrdžavu kosu. Na dlanu je osećala puls čoveka koga je volela. Kad je podigla lice, pogledi su im se spojili i nisu mogli da se razdvoje. Ovlaš su se dotakli usnama, od čega im je usplamtelo celo telo. U blizini su se zalupila neka vrata i to ih je vratilo u stvarnost. Čari je bilo nestalo. Loran je nežno odgurnuo devojku. „Ne... ne puštaj me!“ „Lea, ludi smo. Ne smem... ja ne smem.“ „Ćuti, volim te.“ Devojka se ponovo očešala o njega. Zgrabio ju je za bokove i privukao.


„Volim te.“ Lea se zanjihala, milujući stomakom njegov uspravljeni ud. Odgurnuo ju je tako jako da je pala na klecalo. „Prestani!“, viknuo je. Trljajući udarena leđa, pogledala ga je s likovanjem, ustala i uputila se ka izlazu. On je pošao za njom, oborene glave. „Brzo, požurimo, pekara će se zatvoriti!“ Pekara nije bila zatvorena, ali su samo zahvaljujući imenu gospođe Debrej uspeli da dobiju hleb od četiri kila i paket brašna. Pored železničke stanice pokupili su bicikle. Ravnodušni i izgubljeni u sanjarenju, prošli su pored panorame Sinjal di Miraj i ne pogledavši je. Ubrzo su stigli do imanja Debrejovih. Čim su ušli u baštu, Kamij im je dotrčala u susret. „Gde ste bili? Premrla sam od brige.“ „A šta bi nam se desilo? Razgledali smo La Reolu“, kazala je Lea, ne zbunivši se. Za vreme večere Lea je bila vesela i zabavna, duhovito je ćaskala o raznim sitnicama, u čemu su je gospodin Debrej i Adrijen podsticali jer su ih zabavljale njene reči. Tek kasnije, dok su u bašti pili lošu kafu, dominikanac je najavio Loranu: „Našao sam onog čoveka koga smo tražili. To je Žan Benaze iz Varilesa kraj Foa, u kafani Kod Pošte.“ „Zar već?“, viknula je Kamij. „Molim te, draga, pridružićeš mi se čim to bude moguće.“ „Ali, želim da pođem s tobom!“ „Ni govora o tome. Misli na Šarla, kome si potrebna.“ Gospođa Debrej je ustala i spustila joj ruku na rame. „Dete moje, nemojte suzama oduzimati hrabrost mužu ako želi da nastavi borbu i da izvršava dužnost. Hoćete li da ostanete ovde? Moj muž i ja bismo bili srećni da ste s nama.“ „Nemoguće!“, kazao je Loran. „Kamij bi trebalo da me zameni na Roš Blanšu. Saznao sam iz pisma našeg upravnika Delpeša da nije samo kuća zaposednuta, već je i vinova loza u lošem stanju jer nema radne snage.“ „Kao i u Montijaku“, kazala je Lea. „Kao i u čitavoj pokrajini“, potvrdio je dominikanac. „Šta ćete da uradite?“, pitao je gospodin Debrej. „Nemam pojma. Stalno mislim na mog jadnog oca. Pitam se šta bi on uradio. Iskušenja koja nam satiru zemlju ispunjavaju mi srce besom i bolom. Bio sam za zbližavanje među narodima, za udruživanje u sjedinjene evropske države, a sada osećam da sam postao nacionalista, što mi je pre rata izgledalo prevaziđeno. Nisam ni znao da sam toliki Francuz, niti da toliko volim svoju zemlju.“ „Mladi prijatelju, zahvaljujući ljudima poput vas, pokušaćemo da joj vratimo čast i slobodu“, tvrdio je ubedeno gospodin Debrej. „Zaista verujete u to?“ „Da ne verujem u to, moja žena i ja bismo sebi presudili istog dana kad smo čuli kako Maršal objavljuje da je tražio sklapanje primirja. Bilo nam je kao da nam je sin poginuo po drugi put. Plakali smo i molili Boga da nas prosvetli. Sutradan smo dobili odgovor, izgovoren glasom generala De Gola.“ Nekoliko trenutaka svi su ćutali. Čulo se samo dozivanje ptica i cvrkut lastavica koje su se ganjale po nebu. Tišinu je prekinuo Adrijen Delmas: „Moralo bi biti više ljudi koji se ponašaju kao vi. Svuda vlada opuštenost, zbrka, sklapanje pogodbi, uhođenje, izopačeno doušništvo, prihvatanje ropstva. Vidimo kako talentovani pisci kao


Brazilaš, Rebate, Drijo, univerzitetski profesori, poslovni ljudi, pa čak i, neka im Bog oprosti, sveštenici stavljaju svoje sposobnosti u službu sramne ideologije. Kao malaksale životinje, prevrću se na leđa i izlažu stomak okupatorskoj čizmi... Očajan sam zbog toga.“ „Vera u Boga vratiće vam i veru u ljudski rod“, rekla je gospođa Debrej, prekinuvši ga. „Da, nesumnjivo, vera u Boga...“, kazao je ustajući. Lea, kojoj je ta rasprava bila dosadna, takođe je ustala, iznenađena stričevim tonom. Činilo se da u njemu sluti razočaranje puno mržnje. Zar je izgubio veru? To bi bilo zgodno, kaluđer koji ne veruje u Boga. „Striče Adrijene, izgledaš baš nesrećno“, kazala je umiljato, pridruživši mu se pod velikim kestenom. On je zapalio cigaretu, ne odgovarajući joj ništa. Lea ga je posmatrala krajem oka: nije bio samo nesrećan, bio je očajan. Stidljivost, koja je poticala iz detinjstva, sprečavala ju je da ga teši. Da bi promenila temu razgovora i odagnala strepnju koja ju je spopadala dok je gledala čoveka nekad tako čvrstog u svojim uverenjima kako sada sumnja u Boga, zbog koga je nekad sve ostavio, ona ga upita: „Znaš li da li je potporučnik Valeri stigao u Maroko?“ „Srećno je stigao.“ „A za Lorana? Misliš li da će biti u redu?“ Dominikanac je pažljivo zagledao Leu. Nije se prevario: ova mala je oduvek bila zaljubljena u Lorana d’Aržilu. Odlučio je da raščisti to pitanje. „Sve će biti u savršenom redu. Vodič je pouzdan. U Alžiru će se naći s ostalim drugovima. Kamij i sin moći će brzo da mu se pridruže.“ Lea je pobledela, ali nije ni trepnula. „Mora da si srećna kad vidiš da tvojim prijateljima sve dobro ide“, dodao je on malo sadistički. „Vrlo sam srećna“, odgovorila je suvo i okrenula se. „Izvini, umorna sam, idem u kuću. Laku noć!“ „Laku noć, neka te Bog štiti.“ Lea je utrčala u kuću. Zatvorila se u sobu, i nije više našla načina da vidi Lorana nasamo pre odlaska. Ležeći gola u krevetu, prizivala je u sećanje svaki trenutak proveden u La Reoli, pred kapelicom presvete Bogorodice u Crkvi svetog Petra. Od sećanja na dodir sa njegovim voljenim telom sva se izvila, a rukom je između bedara izazvala takvo uživanje da se kasnije naljutila sama na sebe. Ubrzo je zaspala, savijajući ruku preko lica. Dan se otegao. Loran i Adrijen su rano prethodnog jutra ušli u voz za Tuluzu, gde su presedali za Foi. Oproštaj je bio dirljiv, taman kako i priliči, ironično je mislila Lea u sebi. Ipak je uspela da gurne pismo mladiću u ruke, a njegovo iznenadno rumenilo nije promaklo Adrijenu, ni gospođi Debrej. Lei je to bilo sasvim svejedno: važno je bilo samo da on zna da ga ona voli i da mu to ponovo kaže. „Još jednom ti poveravam ono što mi je najdraže“, rekao je ljubeći je. Najzad su se začuli koraci po šljunkovitoj stazi. Lea se uzdržala da ne potrči u susret stricu da bi ga ispitivala, pogotovu što je, od prethodnog dana, gospođa Debrej stalno motrila na nju. „Da li je sve dobro prošlo?“, viknula je Kamij, zadihana od trčanja i pritiskajući rukom srce, koje je lupalo. „Jeste, veoma dobro.“ „Kada kreće za Španiju?“ „Večeras, u toku noći. Neće biti sam, ima ih sedam-osam.“ „Kada biste samo znali koliko se plašim, oče.“


„Ne bojte se, biće sve u redu.“ „Nadam se, ali šta ću ja u međuvremenu? Zar u Francuskoj nema ničega što bi se moglo preduzeti? Oče, vi, eto, nešto radite, a i gospodin i gospođa Debrej. Želim da vam pomažem. Dajte da budem od neke koristi.“ Dominikanac je ganuto posmatrao krhku mladu ženu koja je nudila pomoć. „Vaša je prva dužnost da se oduprete očajanju i budete krajnje oprezni. Vrlo nas je malo uključeno u akciju. To jasno vidite kad se osvrnete oko sebe. Trebalo bi još sačekati, da splasne poverenje u maršala Petena. Ono je već dosta poljuljano, ali mnogi muškarci i žene, ništa manji rodoljubi od nas, još oklevaju da se odmetnu od zakona. U Londonu su neki oficiri neprijateljski raspoloženi prema De Golu. Mnogi nemaju poverenja u Englesku. Događaj u Mers el Kebiru teško je poremetio odnose naše dve zemlje. Budite strpljivi. Čim bude mogao, stupiće u vezu s vama, i javiće vam kad ćete moći da mu se pridružite. Međutim, možete da mi učinite uslugu: odnesite pošiljku pisama u Sen Emilijon. To podrazumeva i izvesnu opasnost u trenutku prelaska demarkacione linije. „Kuda da odnesem pošiljku?“ „Gospodinu Lefranku, u uličici Šato di Roj. Predaćete mu primerak Mišlenovog Vodiča po Bretanji, razumeće on to. Zatim sve to zaboravite i vratite se na Roš Blanš. Dođi, Lea, da prošetamo, hoću da razgovaram sa tobom.“ Dok je išla za njim stazom u parku, srce joj je jako lupalo jer se plašila tog razgovora. „Večeras moram ponovo da idem, uzeću voz u šest sati za Bordo. Sutra odvedi Kamij u Sen Emilion, a zatim na Roš Blanš. Odatle se, što brže, vrati kući preko Kadijaka, gde ćeš gospodinu Furžonu, opštinskom činovniku, predati ova tri pisma, što ih šalje opat.“ „Da li je to sve?“ „Da. A ne, nije. Umalo da zaboravim. Loran mi je ovo dao za tebe.“ Lea se jako zacrvenela dok je uzimala opasno pismo koje joj je stric pružao. „Hvala.“ „Nemoj da zahvaljuješ. Ne činim to zbog tebe, već zbog njega, iako ne odobravam to što piše. Uzeo sam ga samo zato što sam osetio da on veoma pati.“ Pognuvši glavu, Lea nije odgovorila, mahinalno prevrćući koverat u rukama: nije bio zalepljen. Dobacila je Adrijenu jedan kratak pogled. „Budi mirna, nisam ga čitao.“


POGLAVLJE 22. Lea nije mogla ni pomisliti da će osećati i najmanju tugu zbog rastanka od Kamij. Ipak joj se srce kidalo kad joj se pre odlaska bacila u zagrljaj. Prelazak demarkacione linije u Sen Pjer d’Orijaku prošao je bez neprilika, jer su pisma bila sakrivena u dečjem koferčiću. U Sen Emilijonu je Kamij predala gospodinu Lefranku Vodič po Bretanji. Na Roš Blanšu je Delpeš ganuto dočekao mladu ženu i njenog sina. Lea je sada prvi put ponovo videla kuću posle svečane veridbe, kojom je bio označen kraj jednog srećnog doba. Želela je samo jedno, da ostane što kraće. Pošto je osvežila lice i ruke, otela se pažnji kojom ju je Kamij zasula, i ponovo krenula. Stigla je u Kadijak malo pre zatvaranja opštine. Na stepenicama se mimoišla sa dvojicom nasmejanih nemačkih vojnika. Na prozorčićima matičnog ureda neki službenik je krasnopisom nešto pažljivo ispisivao: bio je to Bužeron. Lea mu je dala pisma, i za uzvrat dobila zadatak da jednu kovertu preda na poštu u slobodnoj zoni. Nije imala vremena da bilo šta kaže, nemački vojnici bili su loše raspoloženi. Lea je brzo gurnula kovertu u torbicu. Od tada je redovno prenosila poštu iz jedne zone u drugu. Zbog toga je morala od poručnika Kramera da zatraži poseban ausweis, pod izgovorom da nadgleda radove na očevoj zemlji u Munisenu i La Loransi, blizu Sen Pjer d’Orijaka. Zahvaljujući njenim odlascima na ta imanja poboljšala se ishrana u Montijaku. Čak je slala pakete Albertini i Lizi, koje su pisale da u Parizu polako skapavaju od gladi. Za vreme školskog raspusta Lora se vratila iz zavoda, rešena da se više tamo ne vraća, pošto je dobila svedočanstvo. Postala je lepa šesnaestogodišnja devojka, površna i koketna, velika obožavateljka Maršala: skupljala je njegove portrete u svim veličinama i oblicima. Nije oprostila Lei što je bacila na zemlju fotografiju s potpisom njenog idola, koju je ponosno stavila na klavir u salonu. Požalila se ocu, pa ju je, uprkos svemu, pogodio njegov odgovor: „Majka bi uradila to isto.“ Od tada je Lora napadno izlazila iz sobe svaki put kad je Lea slušala Radio London. Što se tiče Fransoaz, niko nije znao šta ona misli. Kad nije radila u bolnici, čuli bi je kako celo prepodne svira klavir, razdraganog lica, zbog čega je Rut govorila: „Ne bi me čudilo da se ta mala zaljubila.“ U koga? Na to pitanje Lea nije želela da odgovara. Nekoliko dana motrila je sestru, ne primećujući ništa sumnjivo u njenom ponašanju. Ipak, jednom kad je ranije no obično silazila da sebi spremi doručak, u polumraku na stepenicama sudarila se s poručnikom Hankeom, koji ju je vrlo glasno pozdravio: „Dobro jutro, gospođice Delmas!“ „Dobro jutro!“, odgovorila je otresito. U kuhinji je poručnik Kramer završavao doručak. Kad je ušla, on se pridigao i naklonio. „Dobro jutro, gospođice Delmas, danas ste poranili. Sigurno morate da idete da nadgledate zemlju vašeg gospodina oca u okupiranoj zoni?“ Što li su na stolu bile tri šolje, i to jedna od njih puna? Malo posle Lore, stigli su Filip i Korin Delmas i njihov mlađi brat Pjero, deca strica Lika. Stara kuća ponovo je odzvanjala vikom i smehom. Zbog prisustva Nemaca morali su malo da se zbiju.


Lea se radovala susretu sa rođakom Pjeroom, koji je u četrnaestoj godini sebe smatrao muškarcem. Ipak je spavao sa njom, u dečjoj sobi. Za vreme obeda rasprave su bile tako živahne da je Bernadet Bušardo žurila da zatvori prozore. „Hoćete li da nas svi čuju? Sve će nas pohapsiti.“ Društvo za stolom podelilo se u tri tabora. Tu su bile zaklete pristalice Petena: Bernadet, Filip, Korin i Lora, koji nisu mogli naći dovoljno oštrih reči za sve koji kukavički izdaju Maršala i Francusku; De Golove pristalice i oni koji nisu prihvatali okupatora: Lea i Pjero; neopredeljeni: Pjer Delmas, Fransoaz i Rut. Prva grupa je na sav glas hvalila saradnju s okupatorom, koju je Peten zatražio 30. oktobra 1940. godine, kao jedini način, kako su tvrdili, da se red, dostojanstvo i vera vrate u zemlju koju su uništili Jevreji i komunisti. Drugi su govorili da je jedina šansa da Francuska ponovo stekne čast i slobodu da pođe za generalom De Golom. „Izdajnik!“ „Junak!“ Treća grupa je najmanje govorila: Rut iz obzira, Pjer Delmas iz ravnodušnosti, a Fransoaz... Fransoaz? To nisu znali. Često je, kad bi rasprava postala suviše žučna, ustajala od stola. Jednog dana, kad nije više mogla da se uzdržava, Lea je pošla za njom. Fransoaz je jecala na gvozdenoj klupi na terasi. Lea joj je prišla i blago je zapitala: „Šta ti je?“ Jecanje se pojačalo. „Dosta mi je tih razgovora o Hitleru, Petenu, De Golu, ograničenjima, Rusima, slobodnoj i okupiranoj zoni, Engleskoj, o... o... dosta mi je. Hoću da me svi ostave na miru... hoću slobodno da volim... hoću... hoću da umrem...“ Malo-pomalo, Leino saosećanje pretvorilo se u ljutnju, a zatim i u gađenje. „Kad je neko tako ružan dok plače, bolje da se ne pokazuje“, pomislila je. „Ćuti! Da se samo vidiš kako izgledaš! Ako nešto nije u redu, kaži. Ako se tako osećaš zbog tvog dragog, ostavi ga!“ Lea je to rekla zadirkujući je, ne misleći to što je rekla. Žestina Fransoazinog odgovora ju je zapanjila i oduzela joj moć govora. „Šta ti znaš o mom dragom, ti koja se valjaš po senu sa slugom i usput misliš na muža druge žene? Moj dragi bi, kad bi hteo, mogao sve da vas uhap... To se tebe ne tiče, nikoga se ne tiče. Mrzim vas sve, i volela bih da vas nikada ne vidim.“ Pošto joj je sve to skresala, pobegla je kroz mali prolaz preko terase. Lea ju je posmatrala kako se posrćući udaljava kroz vinograd i nestaje iza Valentona. Dugo je ostala tako nepomična, lica okrenutog prema poznatom predelu, dok joj se ona kratka rečenica motala po glavi: „Moj dragi bi, kad bi hteo, mogao sve da vas uhapsi...“ Kao i uvek, lepota polja, šuma, vinograda, sela i tamne linije pokrajine Land u daljini umirila joj je strah, i ućutkala onu jezivu muziku. Sledećeg dana je Fransoaz najavila da ide kod prijateljice u Arkadon. Lea se setila kako joj je Lora nabacila da pita Fransoaz da li se dobro provela na koncertu. Lea se tada bila začudila pitanju. Mlada sestra joj je odgovorila neodređeno, da to nije važno, da je zaboravila. Na Leino navaljivanje najzad je priznala: „Mislim da sam je videla s poručnikom Kramerom. Ali valjda to ipak nije bio on, taj je čovek bio u civilu.“ Lea više nije sumnjala: njena sestra voli Nemca, i verovatno je njegova ljubavnica. Govorila je o tome sa Kamij, koja je došla u posetu nekoliko dana pre berbe. Šta da radi? Da obavesti oca? Rut? Adrijena? „Nemoj ništa da uradiš!“, odgovorila je Kamij. „To je suviše ozbiljna stvar. Samo bi Fransoaz i


poručnik Kramer mogli reći da li je to istina.“ „Ali ona rečenica...?“ „To je kazala u besu.“ Za vreme Fransoazinog boravka u Arkadonu i poručnik Kramer je bio odsutan. U jesen su se svi gosti vratili u Bordo, čak i Lora, koja je selo smatrala smrtno dosadnim. Lea je odgovornost za vinovu lozu prebacila na Matiju i Fajara, i jedva je dočekala taj odlazak jer, i pored tačkica, nije bilo lako hraniti tolike ljude. Očekivala je zimu bez straha, zahvaljujući konzerviranom povrću iz povrtnjaka i dobro popunjenom dvorištu za živinu, sa brojnim pilićima, kunićima i dve svinje. Jedno ju je ipak zabrinjavalo: novca je bilo sve manje. Prodajom vina jedva su isplatili radnike koji su obrađivali lozu, a i to ne sasvim. Poslednjih šest meseci Fajar nije primio platu. Lea je od Kamij saznala da je Loran u Alžiru ostao nekoliko meseci. Sada je bio u Londonu. Sa zadovoljstvom je konstatovala da Kamij više ne pominje svoj odlazak kod njega. I pored ljubavi prema Loranu, održavala je redovne odnose s Matijom, koji su bili sve strasniji i sve je više razočaravali. Posle svakog ljubavnog zagrljaja sa njim obećavala je sebi da je to poslednji put, ali bi se, posle nedelju dana ili najviše dve nedelje, opet sastali na seniku, u vinogradu, ili u staroj kuću u Sen Makeru. Dvadeset prvog oktobra 1941. godine u Bordou je izvršen atentat na nekog nemačkog oficira, a dva dana posle toga pobijeno je pedeset talaca. Lea je sve jače osećala da je nešto guši, mučila ju je teška dosada i uzalud je tražila zaborav od jednoličnosti u knjigama iz očeve biblioteke. Nijedan autor nije joj odgovarao: Balzak, Prust, Morijak, sve ih je ispuštala iz ruku. Noću su je mučile strašne more: čas joj se priviđala majka usred ruševina, čas bi je čovek koga je ubila stezao u sramnom zagrljaju. U toku dana dobijala je napade plača, od kojih se posle osećala slomljeno. Montijak je bio težak teret za njena pleća. Pitala se je li zaista potrebno da toliko nastoji da sve to održi i sačuva zemlju, koju samo ona voli, jer ni otac ni sestre ne brinu za nju. Neko drugi je, međutim, voleo tu zemlju toliko da je želeo da je poseduje: bio je to Fajar. Posle povratka sina, ponovo mu se vratio razlog za život, a i pohlepa, koju je uspešno krio sve do dana kad se otvoreno obratio Lei: „Sve je to preteško za mladu osobu kao vi. Jadni gospodin Delmas nije pri zdravoj pameti, i uskoro će morati u ludnicu. Potreban vam čovek koji će voditi ovo imanje. Trebalo bi da savetujete ocu da ga proda. Imam nešto ušteđevine, a žena mi je dobila neko nasledstvo. To neće biti baš dovoljno, ali će vaš otac pristati da vam da razliku kao miraz.“ Sva sleđena, Lea nije bila u stanju da ga prekine. Shvatila je da je on tokom svih godina, dok je obrađivao tu zemlju, mislio samo na jedno: kako da postane njen vlasnik. Da je Izabel Delmas živa, ne bi se drznuo da predloži tako nešto. Sad joj je čak stavio do znanja da je dobro obavešten o njenim odnosima s njegovim sinom. „Ništa ne odgovarate...? Vidim. Bojite se da ćete morati da odete iz kuće. Ali samo od vas zavisi hoće li ona uvek biti vaša. Udajte se za mog sina.“ S mukom je suzbijala bes koji ju je obuzeo. „Zna li Matija za te vaše krasne namere?“ „Manje-više. On kaže da to nisu stvari o kojima bi sada trebalo govoriti.“ Lei se učini da deo njenog tereta postaje lakši. „Varate se, Fajare, ne dolazi u obzir da prodajemo zemlju, ni vama ni bilo kome. Rođena sam na ovoj zemlji, i svakako želim da je sačuvam. Što se tiče očevog stanja, nije tako strašno kako ga vi prikazujete.“ „Nemate više novca, a prošlo je šest meseci kako nisam primio platu.“ „Naši poslovi vas se ne tiču. Što se tiče vaše plate, dobićete je do kraja meseca.


Laku noć, Fajare.“ „Grešite, gospođice Lea, što to primate na takav način“, rekao je preteći. „Dosta je bilo! Nemam više šta da kažem o tome. Laku noć!“ Fajar je izašao gunđajući. Odmah sledećeg dana Lea je napisala pismo tetki Albertin, moleći je da joj pozajmi sumu koju duguje Fajaru. Tetka joj je poslala novac povratnom poštom, a Rut je dobila nalog da ga odnese podrumaru. Tom prilikom su se otac i sin tako žestoko posvađali da je Matija odlučio da se prijavi kao dobrovoljac u Nemačkoj. Lea ga je preklinjala da odustane od te namere, govoreći mu da joj je potreban i da odlazak tamo znači izdaju domovine. „Ne, nisam ti potreban. Kad tako pričaš, misliš na Montijak. E, pa, briga me za Montijak“, rekao je pripitim glasom. „Nije istina, pijan si!“, vikala je ona. „Da, istina je, nisam kao otac. Ja želim tebe, sa zemljom ili bez nje. Ali sam najzad shvatio da me ne voliš, da si samo uspaljena kučka, koju povremeno treba opaliti kitom...“ „Ćuti, prost si!“ „Baš me briga jesam li prost! Ništa mi više nije važno. Dakle, ostajem li ovde, ili idem u Nemačku...?“ „Ali, najzad, ako baš hoćeš negde da ideš, mogao bi da se pridružiš generalu De Golu.“ „Briga me, kažem ti. De Gol, Hitler, Peten, za mene su svi isti. To su vojnici, a ja ne volim vojnike.“ „Molim te, Matija, ne ostavljaj me!“ „Još malo pa da čovek poveruje da si iskrena! Gle, sad se i rasplakala. Znači, nedostajaće ti jadni Matija? Jadni Matija i njegova velika kita?“ „Ćuti!“ Bili su u maloj borovoj šumici, pored povrtnjaka. Matija je dolazio ovamo da se nađe sa Leom i da joj kaže šta je rešio. „Da li je pio da skupi hrabrost?“ Naglim pokretom gurnuo ju je na zemlju. Okliznula se po borovim iglicama. U padu joj se suknja podigla, otkrivajući bela bedra iznad crnih vunenih čarapa. Bacio se na nju. „Sve što tebe zanima, droljo, to je kita, velika, dobra kita. Ne plači više, dobićeš je!“ „Pusti me, smrdiš na vino!“ „Nema veze, zbog toga te ne volim ništa manje.“ Lea se bezuspešno otimala, a pijanstvo je udvojilo njegovu snagu. Borove iglice, zagrejane blistavim zimskim popodnevnim suncem, mirisale su na njihove dečje igre i valjanje ispod borova. Ta uspomena ju je tako rastužila, da je prestala da se otima i prepustila se njegovom udu koji ju je tražio. „Zbilja si prava drolja!“ Snažno ju je protresao, isprekidano dišući, nastojeći da joj nanese bol i kazni je što ga ne voli. Oboje su vrisnuh od uživanja. Niko ne zna koliko su vremena proveli plačući zagrljeni, groteskno razgolićeni, dok ih je svako mogao videti iz povrtnjaka. Hladnoća i neudoban položaj vratili su ih u žalosnu stvarnost. Bez ijedne reči su ustali, popravili odeću, otresli je da se očiste od zemlje, izvukli borove iglice iz zamršene kose i, izmenivši pogled kojim su iskazali svu svoju tugu, otišli svako na svoju stranu. U toku noći Matija je uhvatio voz za Bordo, odakle je 3. januara trebalo da otputuje u Nemačku.


POGLAVLJE 23. Pas Fajarovih pratio je Leu u šetnju. Zajedno su se odmarali u podnožju Bordoskog raspeća, koje se uzdiže nad ravnicom. Vreme je bilo vedro i sunčano, a od oštrog i hladnog vetra obrazi šetačice su se zarumeneli dok je sedela umotana u široku kabanicu landskih pastira i gledala ispred sebe, zureći u prazno. Iznenada je pas, osluškujući, podigao glavu i ustao režeći. „Šta je, Kusonjo?“ Pas je glasno zalajao, i trkom krenuo prema putu. „Sigurno kunić ili poljski miš“, pomislila je. Ponovo se povukla u besciljno sanjarenje. Blizu nje skotrljao se kamen. Lea je okrenula glavu i u tren oka se našla na nogama. „Striče Adrijene!“ „Kćeri moja!“ Zagrliše se, srećni. „Uh! Zaboravio sam kako je strm uspon kojim se penje ovamo“, kazao je on, spustivši se zadihano na travu. „Osim, ako to nije zbog godina“, dodao je, skupljajući nabore mantije. „Šta ćeš ovde? Kad si došao?“ „Tek sam stigao, i tebe tražim. Srećan sam što sam te našao daleko od kuće, da ti kažem ono što sam hteo.“ „Loran...?“ „Ne, nije reč o Loranu. On je dobro... bar je bio dobro poslednji put kad sam ga video.“ „Poslednji put kad si ga video...? Znači on je u Francuskoj?“ „Da, vratio se iz Londona. Spustio se padobranom.“ „Gde je?“ Dominikanac nije odgovorio. „Da li je Kamij obaveštena?“ „Ne verujem. Dobro me slušaj, Lea. Znam da i dalje prenosiš poštu između dve zone, i da tvoj plavi bicikl poznaju svi oni koji se još uvek nadaju. U nekoliko navrata si dokazala da imaš hrabrosti i hladnokrvnosti. Moram da ti poverim veoma važan zadatak. Možda ću uskoro biti otkriven, i moraću da pređem u slobodnu zonu. Nosim poruku koju bi trebalo predati u Parizu, pa ćeš ti ići umesto mene.“ „Ja?“ „Da, ti. Sutra ćeš dobiti pismo od tetke Albertine, u kome te moli da dođeš i pomogneš joj u negovanju sestre.“ „Zar je tetka Liz bolesna?“ „Nije bolesna, to je samo izgovor, ali treba ti uverljiv razlog da otputuješ. Krenućeš sutra uveče, noćnim vozom. Putovaćeš drugom klasom. Evo ti karta. Kad stigneš u Pariz, telefoniraćeš tetkama sa železničke stanice. Pazi šta ćeš da kažeš. Uzećeš metro i otići u Univerzitetsku ulicu, ali ćeš usput proći kroz Ulicu Bak...“ „Ali...“ „Znam da to nije najkraći put, ali ići ćeš onuda. Kad stigneš do njih, izmisli nešto da objasniš svoj dolazak. Kad bi Liz mogla da ostane u krevetu nekoliko dana, to bi bilo savršeno. Po podne ćeš


prošetati kroz četvrt, kupiti nešto u Bon Maršeu, razgledati izloge. Kad se budeš vraćala, proći ćeš pored knjižare Galimar na Bulevaru Raspaj. Znaš li gde je to?“ „Znam.“ „Pogledaćeš izlog i ući ćeš. Prelistaćeš knjige izložene na stolu naspram blagajne, i zaustavićeš se na slovu ’P’, kao ’Prust’, uzećeš drugi tom njegove knjige U potrazi za izgubljenim vremenom. U knjizi ćeš naći prospekt izdanja N.R.F. u kome se najavljuju nove knjige. Biće malo deblji od prospekata koje tamo obično stavljaju. Ovaj ćeš staviti na njegovo mesto.“ Lea je uzela bledozeleni papir na kome su bili otisnuti naslovi knjiga. „I ovaj je debeo.“ „Da. U njemu je poruka koju bi svakako trebalo predati. Vratićeš knjigu na policu. Pored nje ćeš uzeti bilo koju knjigu objavljenu kod Galimara, i platićeš je na blagajni.“ „Da li je to sve?“ „Nije. U knjižaru ćeš ući tačno u pet sati, i izaći ćeš deset minuta kasnije. Može se desiti da iz ovog ili onog razloga ne uspeš da zameniš prospekte. Doći ćeš ponovo sledećeg dana, u jedanaest. Ako te i tada nešto spreči, vratićeš se u Univerzitetsku ulicu i tamo ćeš dobiti nova uputstva. Da li si shvatila?“ „Jesam. Šta da uradim sa drugim prospektom?“ „Stavićeš ga u knjigu koju budeš kupila. Sutradan ćeš, ako sve bude u redu, otići da gledaš film Luja Dakena Mi, dečaci, projekciju u dva sata, u bioskopu na Jelisejskim poljima. Sešćeš u pretposlednji red, što bliže prolazu u sredini. Pred kraj filma gurnućeš knjigu pod sedište i izaći. Ako ne uspeš, uradićeš isto za vreme projekcije u četiri sata. Dva dana kasnije otići ćeš u muzej Greven u tri sata. Pred slikom kraljevske porodice u Templu neko će ti prići, i reći: „Nećemo više ići u šumu.“ Ti ćeš odgovoriti: „Lovori su posečeni.“ On će ispustiti muzejski prospekt, ti ćeš ga podići, a on će ti reći: „Zadržite ga, možda će vas zanimati.“ Zahvalićeš mu i nastaviti razgledanje, tu i tamo listajući prospekt. „A posle?“ „Posle ćeš se vratiti tetkama. Sledećeg dana uzećeš jutarnji voz za Limož. Na stanici u Vijerzonu pregledaju putnike. Kad stigneš u Limož ostavićeš kofer u garderobi. Izaći ćeš sa stanice, šesti na tramvaj i sići na trgu Denis Disub. Videćeš da se na njemu nalazi bioskop Olimpija. Na uglu Trga i Bulevara Viktora Igoa nalazi se knjižara. Prići ćeš punijoj ženi od nekih šezdesetak godina u radnoj uniformi i pitati da li je dobila Tajne Pariza od Eužena Suea. Odgovoriće da ima samo Tajne Londona od Pola Fevala. Daće ti primerak, u koji ćeš ubaciti muzejski prospekt. Zatim ćeš joj vratiti knjigu, i reći da ti je žao, ali da te ne zanima. Kad izađeš, skrenućeš desno u Ulicu Adrijen Dibuš, a zatim ćeš ući u Crkvu sen Mišel sa lavovima, koja je dobila ime po dva kamena lava na ulazu. Obići ćeš crkvu, a neće smetati ni da se pomoliš. Kad izađeš, spustićeš se Ulicom Kloše, pored Nuvel Galeri i pored hotela Central na trgu Žurdan. Proći ćeš pored parka na trgu i krenućeš alejom prema stanici. Biće oko pet sati, a voz za Bordo polazi u pola šest. U Bordou će te sačekati stric Lik. Prenoćićeš kod njega. On ne zna ništa, verovaće da dolaziš od tetke koju si negovala. Sledećeg dana ćeš se vratiti u Montijak, i nastojati da sve zaboraviš. Da li si shvatila?“ „Mislim da jesam.“ „Ponovi!“ Lea je bez greške ponovila sve što bi trebalo da kaže i uradi. „U načelu, trebalo bi sve da prođe dobro. Neka te ne brine prelazak demarkacione linije, isprave su ti u redu. Dođe li do neplaniranog pretresa, nemoj se uplašiti. Ako u Parizu budeš imala neki ozbiljan problem, obavesti ili nazovi Fransou Tavernijea...“


„Fransou Tavernijea...!“ „Pa da, seti se, upoznala si ga na dan veridbe Lorana i Kamij.“ „Da li si siguran u njega?“ „Kako kad. Neki pričaju da sarađuje s okupatorom, a drugi da je agent Drugog biroa19. Znam kad mogu da se pozovem na njega. Zato, ako bude bilo problema, pozovi ga.“ Lea je zadrhtala. „Pa tebi je hladno! Potpuno sam lud što te teram da sediš ovde. Ustani, prehladićeš se, a sad baš nije trenutak za to.“ U Montijaku su celu porodicu našli u salonu kako pored vatre pije čokoladu i jede veliku pletenicu. „Pa to je prava gozba!“, viknuo je Adrijen ulazeći. „Zahvaljujući Fransoaz“, rekla je Bernadet Bušardo. „Jedan od bolesnika poklonio joj je, u znak zahvalnosti, ove divote.“ Dok je malim gutljajima pila čokoladu, Lea nije mogla a da sestri ne dobaci brižan pogled. Da li da saopšti stricu svoje sumnje? Sve je prošlo kako je Adrijen predvideo. Zajedno su ušli u voz za Bordo, a ona se, bez osvrtanja, sama popela u voz za Pariz. Od radosti što opet vide sestričinu tetke se nisu mnogo čudile njenom dolasku. Njihova sreća dostigla je vrhunac kada je Lea iz kofera izvadila šunku, desetak jaja i kilo putera. Halapljivoj Liz udariše suze na oči, pa je čak i Albertin izgledala tronuto, a Estel je poljubila Leu u oba obraza i nazvala je „dobrom devojčicom“, pre nego što je, kao pravi škrtac, odnela to blago u kuhinju. Tri žene su veselo ručale retku čorbu, posni krompir i malo šunke. „Da nema tebe, opet bismo imale samo ovaj tužni jelovnik“, uzdahnula je punih ustiju Liz, pokazujući na tanjir sa supom. „Sestro, nemojmo se žaliti, znamo i nesrećnije od nas. Zahvaljujući skromnom novcu koji nam preostaje, možemo ponekad priuštiti meso ili živinu sa crne berze.“ „Istina je, ali nikada ne jedemo kolače.“ Ta detinjasta izjava zasmejala je Leu i Albertin. Posle ručka, Lea im reče da će malo prošetati po kraju. Izlazeći iz metroa, Lea nije obraćala pažnju na ono što se zbiva oko nje. Tek na Bulevaru Sen Žermen postala je svesna tišine koja je vladala: nije bilo automobila, samo nekoliko bicikala ili taksi-bicikala, tu i tamo poneki pešak i jedan blistavi mercedes, u kome su dva nemačka oficira grlila dve lažne plavuše u krznenim ogrtačima. Lea je pratila pogledom mercedes, stežući oko sebe, zimogrožljivo, laki mantil. Žalila je što nije obukla Klodove pantalone koje joj je poklonila Kamij. Mislila je da nisu dovoljno otmene za Pariz. Oko nje su užurbano promicali retki prolaznici, ozbiljnih lica i pognutih glava, kao da žele da se zaštite od naleta ledenog vetra. Brzo se popela Bulevarom Raspaj. Kad je stigla do hotela Lutecija usporila je korak. Duž pročelja su lepršale nemačke zastave. Mada to nije bio nov prizor, jer su se i u Bordou videla obeležja okupacije, ipak joj se srce steglo. U Ulici Babilon posrtala je zbog vetra. U Bon Maršeu je bilo toplo. Na policama uglavnom nije bilo robe. Stric Adrijen joj je rekao da kupi nešto, i dao joj je novac, Lea je samo to i želela, ali nije znala šta da kupi. Za skoro sve su bile potrebne tačkice. Na odeljenju papirnice kupila je drvene bojice i kutiju boje, na odeljenju parfimerije toaletnu vodu Šanel. Ceo sat je tumarala po robnoj kući, popela se na sprat u poslastičarnicu i tamo popila vruć napitak koji je samo po imenu bio čaj. Najzad je bilo pola pet. Ako bude hodala polako, u pet će biti u knjižari Galimar. Lei se činilo da je svi u knjižari gledaju. Nikada ne bi verovala da je tako teško prirodno skinuti knjigu sa police. A taj mladi prodavac stalno je motri svojim crnim izgladnelim dečačkim očima.


Naslovi su joj igrali pred očima. „Dakle, tražimo neku dobru knjigu?“ Pre nego što se okrenula, Lea je gurnula natrag na policu drugi tom knjige U potrazi za izgubljenim vremenom. „Vi?“ „Pa da. Zar se nismo prvi put sreli upravo ovde?“ „Rafaele! Čini mi se da je od tada prošlo veoma mnogo vremena“, rekla je ona pružajući mu ruku. „Dobar dan, lepa devojko iz Bordoa! Baš je to čudno! Pri svakom našem susretu osećam isti ubod u srcu, istu čežnju. Oh, draga prijateljice, što nisam drugačiji... mogao bih vas tako voleti“, kazao je Rafael Mal, obasipajući joj ruku sitnim poljupcima. „Vi se, znači, nećete nikada promeniti?“, pitala je izvlačeći prste. „Što bih se menjao? Rekao sam vam da volim sebe ovakvog kakav jesam: Jevrejin i peder.“ „A da to kažete još malo glasnije?“, ljutito je pitala. „Oh! Ovde me svi znaju. Zar nisam i autor ove kuće? Istina slabo poznat, ali cenjen. Onaj dražesni smeđi mladić, koga tamo vidite, živa je enciklopedija, sve je pročitao, čak i moja dela. Nevrovatno, zar ne? Kako se zovete?“ „Žan-Žak, gospodine.“ „Žan-Žak, tako je. Mali moj, da li ste mi našli knjigu koju sam tražio?“ „Nisam još, gospodine, ali je u pitanju dan ili dva.“ „Čim je dobijete, donesite je u hotel u Ulicu Sen Per, a ja ću vam dati da probate veoma star i redak porto“, kazao je uštinuvši dečaka za obraz, a ovaj ga je gledao drskim i zabavljenim pogledom. „Da li ste videli te oči? Kakav plamen? Oprostite, srdašce, što vas zanemarujem. Šta radite u Parizu? Poslednji put kad smo se videli, stajali ste pred nekom crkvom u Bordou. Kad smo kod toga, kako su dominikanci u tom lepom gradu?“ Lea je jedva zadržala drhtaj, i odgovorila odsečnije nego što je nameravala: „Izvrsno.“ „Srećan sam zbog toga. Ali niste mi rekli šta ćete ovde?“ „Jedna tetka je bolesna, a druga premorena, pa sam došla da im malo pomognem.“ „Kakva dobra curica... naravno, večeras ćete sa mnom na večeru.“ „To nije...“ „Koješta! Doći ću po vas u pola sedam. Sada se u Parizu rano večera. Gde ono stanujete?“ „U Univerzitetskoj ulici 29. Ali uveravam vas...“ „Ni reči više! Pronašao sam vas ponovo, pa ću vas zadržati. Lepo se doterajte, jer vas izvodim među otmen svet. Najpre ćemo večerati u Tur d’ Aržanu, a zatim ćemo otići na prijem, na kome ćete vi biti glavni ukras.“ „Kako da ga se rešim?“, pitala se Lea. Bilo je prekasno da zameni prospekte. „Molim vas, prihvatite iz prijateljstva prema meni.“ „Dobro, dođite, dakle, po mene.“ „Hvala, ne znate kakvo ste mi zadovoljstvo priredili.“ „Šta ako je on špijun?“, ponavljala je u sebi Lea dok je trčala prema Univerzitetskoj ulici. „Ma ne, nije moguće. Zar mi nije u Bordou dobrovoljno pomogao? Samo da sutra ne bude nikoga u knjižari. Šta ću da obučem večeras? Zamerala je sebi zbog takvih misli, a nije uspela ni da izvrši zadatak. Preko volje je nabrajala odeću koju je ponela. Nije imala ništa prigodno za izlazak u Tur d’ Aržan. „Zaboga, Lea, ne misliš valjda ozbiljno da izađeš na večeru sa tim gospodinom, koga ne poznajemo.“ „Ali, tetka Albertin, upoznaćeš ga kada dođe po mene.“


„Možda, ali to nije pristojno.“ „Molim te, tetkice, to mi je pva prilika za zabavu otkako sam otišla odavde.“ Albertin je s tugom gledala najdražu sestričinu. Istina, jadno je dete imalo neveselu mladost. Malo zabave će joj koristiti. „Imaš li neku otmenu haljinu da obučeš?“ „Nažalost, nemam.“ „Pogledaću sa Estel i Liz možemo li nešto da nađemo za tebe. Hvala bogu, nisam prodala onu lisicu.“ Izvukle su iz velikih kovčega haljine, od kojih je najnovija poticala iz dvadesetih godina. „A šta li je ovo?“, pitala je Lea, razmotavajući suknju od crnog tila sa čipkanim umecima. „Nemam pojma, mora da je nešto od naše majke.“ „Vrlo je lepa“, rekla je, navlačeći je preko svoje haljine. „Pogledajte, kad se ispegla, biće to savršena suknja. A ova bluza?“ „Mila moja, ne možeš to obući, potpuno je demodirano.“ „Estel, pomozite mi, molim vas. Sredićemo to.“ Lea je svojom pojavom izazvala pravu senzaciju u Tur d’ Aržanu, jer joj je dugi vrat bio pokriven visokim čipkastim okovratnikom bluze iz nekog davnog vremena, čiji su rukavi lepršali oko zglobova, dok joj je široka suknja padala oko stolice. Kosa joj je bila okićena crnim perjem i podignuta, te joj je davala ponosan izgled. Veoma otmene i našminkane žene, prekrivene draguljima, sa zavišću su gledale u devojku čije je bledo lice jedva dotakao puder i na kome su se isticale oči sa trepavicama otežalim od crnila. Svi koji su znali sumnjivu reputaciju Rafaela Mala čudili su se što se otmena mlada žena pokazuje u njegovom društvu. Lea je osećala silno sujetno zadovoljstvo što je tako gledaju. Bila je srećna što ne nosi haljinu po poslednjoj modi, i time naglašava razliku između tih žena i sebe. To je bilo i Rafaelovo mišljenje, jer ju je, sa svojom uobičajenom rečitošću, zasuo bujicom pohvala. „Bravo! Najlepši ste! Pogledajte kako vas svi posmatraju, naročito žene. To je baš smešno. Odakle ste samo izvukli tu toaletu, koja je istovremeno veoma stroga i tako sexy, kako kažu Amerikanci? Retke žene iz visokog društva koje su ovde deluju kao obične namiguše pored vas. Hvala vam što ste tako lepi! Konobaru, šampanjac. Staro godište.“ „Dobro, gospodine.“ „Moramo dostojno da proslavimo ovaj ponovni susret. Smatram da su vaše gospođe tetke veoma dražesne. Mislio sam da je jedna od njih bolesna?“ „Bolje joj je“, rekla je Lea brzo. „Veoma mi je drago zbog toga. Ah, evo šampanjca. Zbog rata koji nas je lišio osvetljenja ne možete se diviti začelju Crkve Notrdam, Seni i ostrvu Sen Luj, ali obećavam da će vam kuhinja nadoknaditi panoramu. Nalazite se u najstarijem i najsjajnijem od svih pariskih restorana.“ Lea je pogledala svog pratioca. Veoma se promenio od njihovog poslednjeg susreta: ugojio se, i smoking mu se zatezao na pojedinim mestima. Imao je nezdravu boju onih koji kasno ležu, delovao je zabrinuto i pušio je cigaretu za cigaretom. „Dajte i meni jednu!“ „Mislio sam da ne pušite“, rekao je, pružajući joj otvorenu kutiju. Lea je uzela cigaretu s pozlaćenim vrhom. Priskočio je šef sale i zapalio joj. „Hvala“, rekla je odbijajući dim. „Da li vam se sviđaju?“ „Odakle su? Imaju čudan ukus.“ „To su turske cigarete. Portir iz Krijona mi ih nabavlja na pakete. Ako vas zanimaju, mogu da vam


nabavim.“ „Hvala, to sigurno nije u okviru mojih mogućnosti.“ „Nema govora o novcu među nama, draga prijateljice. Platićete kasnije.“ „Ne hvala, više bih volela dobar par cipela.“ „Lako ćemo i za to, mogu vam ih nabaviti. Kažite šta hoćete: cipele, čizmice, sandale? Sve vam mogi nabaviti. Hoćete li krzno od mrmota ili nerca, svilene čarape, kašmirski pulover, mantil od kamilje dlake. Mogu da vam nabavim sve to.“ „Kako to uspevate?“ „To je, lepa moja prijateljice, moja tajna. Mojim kupcima je svejedno odakle dolazi roba. Zadovoljavaju se time da uzmu, plate i... laku noć. Verujte mi, što manje o tom znate to bolje za vas.“ Konobar zadužen za piće poslužio ih je šampanjcem. „Pijmo za vašu lepotu!“ Lea je, ne odgovarajući ništa, zabacila glavu i nadušak ispila čašu. „No, draga moja, ovo vino se pije polako, to nije limunada. Šta ćete da jedete?“ „Morske plodove, mnogo morskih plodova i onu čuvenu krvavo pečenu patku, o kojoj sam toliko slušala.“ „Odličan izbor, i ja ću uzeti isto.“ Malo kasnije stigao je raskošan tanjir sa ostrigama, ježinama, dagnjama i prilepcima. Zatim su pojeli čuvenu krvavo pečenu patku, sir bri, sazreo taman koliko treba, i veliki čokoladni kolač. Progutavši poslednji zalogaj, Lea se zavalila na stolici, praćena veselim pogledima suseda. „Mmm... prvi put posle toliko meseci nisam više gladna.“ „Nadam se da niste, jeli ste za četvoro.“ „Da li mi prebacujete?“ „Ma ne. Pravo je zadovoljstvo gledati vas dok jedete. Delujete kao da uživate u ljubavi. To je božanstveno.“ „Mislite?“, pitala je namršteno. „Ja se toga stidim. Dajte mi cigaretu i kažite ko su svi ovi ljudi ovde, naravno, osim Nemaca?“ „To su isti ljudi koji su dolazili i pre rata. Pravilo otmenog pariskog sveta uvek je bilo videti i biti viđen. Tu je ceo Pariz, draga moja. Kao i kod Maksima, Fukea, Karerea i Ledoajena, svuda gde se treba pojaviti.“ „Ne verujem.“ „Vidite one dve žene između otmenog nemačkog oficira i lepo obučenog čoveka, kose ofarbane u plavo.“ „Liči na pevača Sašu Gitrija.“ „To je on. Sa njegove desne strane je čuvena pijanistkinja Lisijen Delforž. Od nje smo čuli onu dosetku: ’Kad bi neko zatražio od mene da definišem saradnju s okupatorom, rekla bih da je saradnja s okupatorom - Mocart u Parizu’.“ „Ne vidim kakve to veze ima.“ „Nemate smisla za humor, draga. Druga je gospođa Žermen Liben, najveći stručnjak za Vagnera. Onaj nemački oficir je poručnik Rademaher, glavna i odgovorna osoba u Uredu za cenzuru. Bez njegovog odobrenja u Parizu se ne može prikazati nijedan komad, nijedna predstava. Tamo pored prozora sede Alber Bonar, Bernar Grase, Marsel i Elvira Žuando. Pogledajte, tamo je Arleti: ona je najlepša žena posle vas...“ Prišao im je neki čovek, još mladalačkog izgleda, oštrog profila, u ogrtaču postavljenom crvenom svilom, prebačenom ležerno preko smokinga, čvrstih i nervoznih ruku, za kojim je išao veoma lep mladić, takođe u smokingu. „Rafaele, tu si! Srećan sam što vidim da ti poslovi, izgleda, bolje idu.“


„Bolje, mnogo bolje, ovo je vreme za mene. Lea, dozvolite da vam predstavim veoma dobrog prijatelja, Žana Koktoa.“ „Žana Koktoa... dobro veče, gospodine. Vaš Tomas varalica mi se veoma dopao.“ „Hvala, gospođice. Nisam znao da moj prijatelj Rafael poznaje tako dražesne osobe kao što ste vi.“ „Žane, ovo je gospođica Delmas, koja živi u Bordou.“ „Bordo! Kakav divan grad! Nigde ne postoji taj privid aristokratske otmenosti kao tamo. Čak i male protuve na trgu Kensons nemaju premca među sličnima. Mogu li negde da vas odvezem? Prijatelj mi je ljubazno pozajmio kola sa vozačem.“ „Biće nam tesno.“ „O, oprostite, dragi moj. Gde mi je glava? Ova devojka me je zbunila. Gospođice... izvinite, nisam vam zapamtio ime.“ „Delmas.“ „Gospođice Delmas, predstavljam vam najčuvenijeg plesača u Parizu, ma ne, u Evropi, mog prijatelja Serža Lifara.“ Vitak i otmen mladić, u smokingu boje noći, poklonio se kratkim naklonom. „Kuda idete?“, pitao je pesnik. „Do mog prijatelja Ota.“ „Baš zgodno, i mi idemo tamo. Dođite, ostali smo poslednji.“ Nemački vozač otvorio je vrata raskošne tamne limuzine. Lea je malo ustuknula. „Dođite, draga prijateljice, nema opasnosti, u dobrim ste rukama, a mesto na koje idemo je od najposećenijih u Parizu. Znam neke slavne ljude koji su se ponižavali da bi tamo bili primljeni.“ Lea se smestila između Koktoa i Rafaela. Plesač, koji se još durio, seo je pored vozača. Vozili su se ćuteći pored pustih kejova. U svetloj i hladnoj noći, crna masa Crkve Notrdam kao da je bdela nad gradom. Ta slika je podsetila Leu na dolazak u Pariz s ocem. Kako je to izgledalo davno... Skrenuli su u Ulicu Sen Per, i uputili se Ulicom Lil. Posle nekoliko trenutaka, kola su prošla kroz širok kolski ulaz koji su čuvali nemački vojnici, i zaustavila se pred velikim stepeništem privatne palate. Žan Kokto je galantno pomogao Lei da izađe. „Gde smo?“, pitala je ona. „U palati koju je Bonaparta poklonio Žozefini.“ Popeli su se uz stepenice. Zavese na širokim zastakljenim vratima razmakle su se uz šuštanje. Dočekao ih je talas svetlosti, toplote i mirisa. Sluge u frakovima su im uzele kapute. Lea je sa žaljenjem ostavila jaknu od lisice. Osvrtala se zaslepljena, sa dečjim ushićenjem koje je pomalo kvarilo osećanje nelagode, koju je uzaludno pokušavala da savlada. „Gde smo?“, ponovo je pitala. „U nemačkoj ambasadi.“ Lei se činilo da ju je neko tresnuo šakom u želudac. Pokušala je da se vrati, ali ju je Rafael zaustavio snažnim stiskom ruke i povukao ka osvetljenim salonima. „Želim da odem.“ „Nećete mi valjda to učiniti. U svakom slučaju, prekasno je, evo ambasadora.“ Neki lep i još mlad čovek, veoma otmen u smokingu koji je prikrivao početnu debljinu, pozdravio je Žana Koktoa. „Dragi prijatelju, uvek mi je zadovoljstvo da u svojoj kući primim pesnika kao što ste vi.“ „Ekselencijo...“


„Predstavite mi svoje prijatelje.“ „Ekselencijo, ovo je Serž Lifar, za koga ste već sigurno čuli.“ „Svakako. Divim se vašem plesu, gospodine.“ „Ekselencijo...“ „Pisac i novinar Rafael Mal.“ „Poznajem gospodina“, reče ambasador prošavši pored njega ne pružajući mu ruku. Lagano crvenilo oblilo je Rafaelove obraze, i on se ukočeno poklonio. „Ko je ova čarobna devojka? Da li je to buduća interpretatorka vaših narednih remek-dela?“ „Dopustite da vam predstavim Leu Delmas. Lea, predstavljam vam njegovu ekselenciju Ota Abeca, nemačkog ambasadora u Parizu.“ Lea se nije usudila da odbije pruženu ruku ambasadora, a on joj je, na izvrsnom francuskom, držeći je prisno za nadlakticu, rekao: „Dođite, gospođice, da vas predstavim supruzi. Ona je Francuskinja kao i vi, siguran sam da ćete se dobro slagati.“ Gospođa Abec ljupko je prihvatila Leu: “Draga moja, ova haljina vam je veoma originalna, moraćete da mi date adresu vašeg krojača.“ Zatim je, ne čekajući odgovor, pošla u susret novim gostima. Lea je ostala sama usred salona, dok su oko nje na sve strane prolazili otmeni i namirisani ljudi, smejući se i ćaskajući, sa čašama u ruci. Skoro svako od njih je bacio pogled na vitku devojku u čudnoj širokoj crnoj haljini, koja je isticala njeno bledilo. Pod tim pogledima Lea bi se ukočila, radujući se što joj dugačka suknja pokriva ružne i izlizane tetka Lizine cipelice. Ne prikrivajući radoznalost, gledala je kako se oko nje kreće ta naizgled vesela i opuštena gomila, srećna što je tu, gde su raskošne ženske toalete i nakit unosili vedrinu među crna muška večernja odela. „Čudno je to, zar ne?“ „Šta je čudno?“ „Svi ti ljudi koji se dodvoravaju neprijatelju.“ „ A vi, šta vi radite?“ „O, ja. Ja sam samo bedni crv, a i rekao sam vam da volim pobednike.“ „Možda neće uvek biti pobednici.“ „Malo tiše, srce moje“, kazao je, bacivši zabrinut pogled oko sebe. „Zar mislite“, nastavio je držeći je za nadlakticu i šapćući joj na uvo, „da svi ovi i njima slični nisu uvereni u potpunu pobedu velikog Rajha?“ „Pa ipak, nemačke trupe sve više gube ljude u Rusiji.“ „Pst! Zar hoćete da nas zatvore? To je nešto što ne biste smeli da znate, a naročito ne biste smeli to da ponavljate. Daću vam savet: slušajte Radio Pariz radije nego Radio London, manje je opasno.“ Zaustavili su se pred stolom sa jelima, gde je Lea progutala pet-šest čajnih kolačića jedan za drugim. „Kao da gledam sebe iz vremena kad sam se hranio po koktelima, na levoj obali Sene. Koliko li sam samo sendviča sa lososom i kavijarom mogao strpati u sebe? To mi je bila hrana za dva naredna dana. Hajde, popijte nešto, udavićete se!“ Iz susednog salona dopirali su zvuci valcera. „Počinje ples. Baš šteta što loše plešem, silno bih voleo da vas ponesem u naručju uz zvuke bečkog valcera. Dođite da razgledate kuću! Pokazaću vam Žozefinin salon.“ U maloj prostoriji bilo je toliko sveta da su odustali od ulaska. Seli su sa strane, u salon, pored stola na kome je stajala prekrasna kineska vaza pretvorena u svetiljku. Žućkasta svetlost koju je širio abažur davala je Leinoj puti i kosi neki naročit sjaj. Pored njih je prošao krupan čovek srednje visine. „Zar to nije glavom i bradom moj izdavač?“


„Vi se zbilja možete svuda videti. Je li ova mlada lepotica s vama? Predstavite me!“ „Lea, predstavljam vam gospodina Gastona Galimara, velikog izdavača i ljubitelja žena. Gospođica Delmas.“ „Ne slušajte ga, gospođice!“, rekao je on sedajući pored nje. „Gastone, hoćete li doći začas, traži vas ambasador.“ „Oprostite, gospođice, nemojte ići nikuda, vratiću se. Evo me, Mari.“ „Zar to nije Mari Bel?“ „Da, to je ta dražesna žena. Danas je pravo književno veče. Osim našeg prijatelja Koktoa, tu su i Žorž Dijamel, Žan Žirodo, Rober Brazilaš, lepi Drije de la Rošel, Pjer Benoa, koji naveliko priča s prijateljem Arnoom Brekerom...“ „Vajarom?“ „Da, došao je da pripremi veliku izložbu, koja će biti otvorena u maju. Gle, tu su i dvojica njegovih manje darovitih kolega, Belmondo i Despijo, i sada mu prilaze. Tamo su Žan Lišer i Edviž Fejer...“ „Dosta, ne nabrajajte više, to je na kraju krajeva suviše žalosno...“ „Mogu li vas zamoliti za ples, gospođice?“ „Fransoa...“ Podigla se u jednom skoku. „Lea...“ Stajali su jedno prema drugom i gledali se, ne usuđujući se da se dotaknu. „Ponovo se srećemo na čudnom mestu“, promrmljao je Fransoa. „Zaboravio sam da ste tako lepi. Dođite da plešemo!“ Lea već dugo nije imala tako lep san: da lagano igra valcer u naručju čoveka koga želi i koji očito želi nju. Kako je to divan osećaj prepustiti se ovako. Jače se privila uz njega. Zaboravila je mesto na kome se nalazi, ljude oko njih, Nemce ili Francuze, zadatak koji joj je dao Adrijen, rat, pa čak i Lorana. Želela je samo da bude žena u muškom naručju. „Dragi prijatelju, ne bih vam mogao zameriti što i dalje plešete, čak i bez muzike“, kazao je Oto Abac, spuštajući Tavernijeu ruku na rame. On ga je samo pogledao i bez odgovora odvukao Leu dalje. „Ah, samo Francuzi umeju ovako da vole“, mrmljao je ambasador, prateći par zavidljivim pogledom. U predvorju je Lei prišao Rafael. „Odlazite li?“ „Da“, odgovorio je Tavernije, „gospođica Delmas je umorna, otpratiću je.“ „Ali...“ „Laku noć, gospodine.“ „Laku noć, Rafaele.“ * * *

Fransoa je pomogao Lei da uđe u bugati koji je stajao u dvorištu ambasade. Na neosvetljenim pariskim ulicama nije bilo žive duše. Trg Konkord delovao je kao filmske kulise, stabla na Jelisejskim poljima visoko su uzdizala gole grane. „Kuda ćemo?“ „Ne znam“, rekao je zaustavljajući kola uz ivičnjak. Zapalio je upaljač i prineo ga Leinom licu koje mu se nudilo, izazivajući neizdržljivu napetost. Plamen se ugasio, a njihova tela su poletela jedno ka drugome. Usne su im ubrzo poprimile slan ukus krvi, koja je pojačala njihovu požudu. Da nije naišla nemačka patrola, kojoj je Fransoa Tavernije morao da pokaže isprave, i koja ode uz


izvinjenje, nesumnjivo bi vodili ljubav u kolima. „Stanujete li kod tetaka?“ „Da.“ „Ja sam trenutno u vašoj neposrednoj blizini, u palati na Pon Roajalu. Hoćete li da odemo tamo?“ „Hoću.“ „Lea, tetke će vam poludeti od brige, sad je pet ujutru.“ „Baš mi je dobro, ne mrda mi se odavde.“ „Morate da se pomerite, draga.“ „Da... imate pravo.“ Lea se pospano obukla. „Kakva ludost“, mislio je on. „Gotova sam.“ „Nadam se da vas tetke ne čekaju na vratima. Bilo bi teško objasniti odakle podočnjaci i raščupana kosa.“ „Tačno je, izgledam kao da sam ustala iz kreveta“, kazala je ona gledajući se u ogledalu. U Univerzitetskoj ulici svi su spavali. Lea i Fransoa stajali su na odmorištu, nesposobni da se odvoje. „Ljubavi moja, toliko sam ovih meseci mislio na vas. Morate mi ispričati sve što vam se dešavalo.“ „Spava mi se.“ „Idite na spavanje, srce moje, sutra ću vas voditi na večeru.“ Posle poslednjeg poljupca, Lea je zatvorila ulazna vrata stana. Kao mesečarka je stigla do sobe. Prsti su joj nestrpljivo otkopčavali kopče čipkastog okovratnika. Ispod pokrivača izvukla je debelu spavaćicu, u koju je neko zamotao bocu sa toplom vodom. Pošto je bilo hladno, navukla ju je drhteći. Zahvaljujući termoforima tetke Liz, čaršavi su bili topli. Lea je zaspala pre no što se spustila na krevet. „Oh, ne! Gasite svetio, spustite zavese“, gunđala je Lea, sakrivajući se pod pokrivače. „Ali, mila moja, rekla si juče da moraš u kupovinu. Zato sam mislila da bi trebalo da te budim.“ U kupovinu...? Šta li hoće da kaže? Kakva kupovina? O, do vraga, prospekt! Zbacila je čaršave i skočila iz postelje. „Koliko je sati?“ „Pola jedanaest, mislim.“ „Pola jedanaest... Bože... zakasniću.“ Potrčala je u kupatilo, površno se umila, navukla debele čarape, vuneni kombinezon, suknju i debeli pulover. „Nećeš valjda otići bez doručka?“ „Nemam vremena. Gde mi je torbica?“ „Tamo, na fotelji. Kakav nered, jadna moja curice!“ „Posle ću raspremiti.“ Prospekt... gde li je taj prospekt...? Evo ga... kako se samo uplašila! „Popij bar čaj!“ Da bi ugodila tetki, Lea je popila gutljaj. „Dobro se utopli, danas je hladno“, rekla je Albertin, koja je ušla u sobu dok je Lea navlačila mantil i preko njega vezivala debeli šal od crvene vune. Silazeći niz stepenice, namestila je crvenu beretku. Prestala je da trči tek nekoliko metara pre knjižare. Bilo je dva minuta do jedanaest. Sva zadihana,


gurnula je vrata. Osim trojice prodavaca, knjižara je bila prazna. Jedan je izašao, drugi je sišao niz stepenice, ostao je samo smeđi mladić inteligentnog i radoznalog pogleda, koji je ispunjavao kartice. Podigao je glavu. „Mogu li da vam pomognem?“ „Ne hvala, samo gledam.“ Kao i juče, zaustavila se pred policom s autorima čije je ime počinjalo slovom P. Koliko god je juče bila grozničava i zabrinuta dok je ulazila u knjižaru, toliko je u času kad je uzela drugi tom knjige U potrazi za izgubljenim vremenom bila mirna i opuštena. Izvukla je knjigu i počela da je prelistava. Prospekt je bio tu. Mahinalno je proverila debljinu i spretno ga stavila u džep mantila. Držeći knjigu u ruci, osvrnula se i napravila nekoliko koraka, praveći se da čita. Mladić je i dalje bio zadubljen u kartice. Izvadila je iz torbe drugi prospekt i gurnula ga među stranice knjige. Prirodno i bez žurbe, vratila je knjigu na policu. U knjižari i dalje nije bilo kupaca. Lea je sa stola uzela knjigu sa skraćenicom N.R.F. i pročitala prve redove: „Noseći u kožnoj torbi zadatke četrdeset i dvojice učenika koje je trebalo ispraviti, gospodin Žoseran je sebe zamišljao kao pesnika Vergilija, koji je izašao iz podzemnog sveta na glavni izlaz stanice metroa Kliši i oštroumno i naivno se čudio što je vraćen na svetlo sunca, u kraju u kome je video mnogo toga što je trebalo saznati.“ Podigla je glavu i srela se s pogledom smeđeg momka. „To je sjajna knjiga, svakako je uzmite“, kazao je, prišavši joj bliže. „U redu, verujem vam. Od ovog pisca nisam ništa čitala.“ „Tu ste pogrešili. Marsela Ajmea svakako treba pročitati.“ „Hvala, zapamtiću.“ Lea je platila i izašla. „Do skorog viđenja, gospođice.“ Niko od kupaca nije bio ušao. Bilo je jedanaest i petnaest minuta. * * *

Bilo je pola četiri po podne kad je Lea izašla iz metroa na kružnom toku na Jelisejskim poljima. Prisiljavala se da ne gleda u teške ploče kojima je bilo okruženo pešačko ostrvce u sredini skvera, sa koga je saobraćajac upravljao retkim prometom. Popodne je bilo lepo. I pored hladnoće, mnogi su šetači žurno hodali alejom. Pred bioskopima su bili dugi redovi. Film Mi, dečaci davao se u bioskopu Normandija. Lea je stala u red. Dokumentarac o omladinskim kampovima kao da nije imao kraja. Filmske novosti prikazivale su podvige slavnih nemačkih vojnika, gomilu koja kliče Maršalu, mlade dobrovoljce kako rado odlaze na rad, neko otmeno venčanje u Višiju, probu jednog Monterlanovog komada, Morisa Ševalijea koji u Nemačkoj peva za zarobljenike, kao i novu prolećnu modu. Film se otegao bez kraja. Kad se najzad završio, ona je tobože ispustila rukavicu, i to iskoristila da gurne knjigu što dalje pod sedište. Ustala je i izašla, ne osvrćući se. Na Jelisejskim poljima imala je utisak da je svi gledaju. Očekivala je da svakog trenutka čuje: „Pođite za mnom, gospođice!“ Možda je to samo zamišljala, ali činilo joj se da je prepoznala smeđeg mladića iz knjižare. Uzdržavala se da ne potrči. Metro je bio krcat. Lea se našla pritisnuta između nekog nemačkog vojnika, koji je nastojao da se ne naslanja na nju, i debele devojke namirisane parfemom od koga je dobila glavobolju. Presela je na trgu Konkord, a za njom je pošla i ona debela devojka. Bilo je šest po podne kada je ušla na kapiju u Univerzitetskoj ulici. Prvo što je čula bilo je da se


tetka Liz smeje, a za njom se nešto tiše smejala i Albertin. Ko je to zasmejavao gospođice De Monplejne? Ušla je u mali salon, jedinu prostoriju u stanu koja je bila pristojno zagrejana zahvaljujući peći na drva, koja je bila zamena za centralno grejanje. U fotelji je sedeo Fransoa Tavernije i trljao ruke ispružene prema vatri. Ustao je kad je Lea ušla. „Mila moja!“, viknula je Liz, „što nam nisi rekla da si srela gospodina Tavernijea...?“ „... i da ćeš da večeraš sa njim“, dodala je Albertin. „Nisam jutros stigla to da vam pomenem.“ „Morala bi da zahvališ gospodinu Tavernijeu za ono divno cveće.“ „Manite, gospođice, to je sitnica. Nadam se da niste zaboravili da idemo na večeru?“ „Nisam, izvinite, idem da se presvučem.“ „Nije potrebno, i ovako lepo izgledate. Mesto na koje vas vodim veoma je jednostavno, ali dobro.“ „Samo da se očešljam i vaša sam.“ Posle četvrt sata Lea se vratila. Presvukla se i malo našminkala oči. „Dragi gospodine, nemojte je prekasno vratiti kući. Vremena su takva da se veoma plašimo.“ „Lepo se provedi, mila, i dobro se najedi“, kazala je halapljiva Liz. Ni po čemu se nije moglo zaključiti da je u pitanju restoran. Kad su se popeli na drugi sprat građanske kuće u Ulici Sen Žak, Fransoa je zvonio na određeni način i vrata su se odškrinula, a zatim i otvorila. „Gospodine Fransoa!“ „Dobar dan, Marsel, uvek ste u formi?“ „Ne mogu da se požalim. Dobro ste naišli, dobio sam komad govedine, osim ako ne volite više prepelice ili piliće.“ „Odlučite vi! Biće sjajno, kao i obično.“ „Šta kažete na beli burgundac kao aperitiv?“ „Odlično, smestite nas u neki miran ćošak.“ „Znate, imam samo spavaću sobu“, rekao je ne gledajući Leu. „Odlično, idemo u spavaću sobu.“ Mesto je bilo slikovito. U četvorosobnom stanu je bračni par Andrije smestio tajni restoran, u koji su dolazili samo stalni gosti, a oni su tu adresu ljubomorno čuvali i skrivali. Najbliži susedi, kojima je to bilo poznato, bili su bogato nagrađeni za ćutanje. U porodičnoj trpezariji, za gostinskim stolom, moglo je da se smesti dvanaest gostiju. Orman za posuđe u stilu Anrija II, sto za odlaganje jela i loše urađeni seoski pejzaži, okačeni preko izbledelih tapeta cvetnog dezena, viseća lampa koja je davala slabu svetlost, crveni kockasti stolnjak, tanjiri od debelog belog porculana, velike čaše, raspareni pribor za jelo, sve je to ovom mestu davalo prijatan i jednostavan izgled. Za ovu provincijsku atmosferu bila je zaslužna gospođa Andrije, krupna i vesela žena čije su dobro srce i odlike vrhunske kuvarice dolazile do izražaja pred štednjakom na drva. Poreklom iz Sen Sirk Lapopiježa u Lotu, sačuvala je slikovitost svojstvenu tom plodnom kraju, a naročito dobre veze sa brojnom porodicom, čiji su ih članovi snabdevali jelen-gljivama, guščjom džigericom, svakovrsnom živinom, obiljem suhomesnatih proizvoda, sjajnim vinom iz Kaora, orahovim uljem, najlepšim voćem, najsvežijim povrćem, veoma ukusnim malim kozjim sirevima, pa čak i malim količinama duvana, gajenog u tajnosti. Naravno, za redovno snabdevanje trebalo je podmititi neke saučesnike, da bi se mogla obezbediti redovna dostava. „Ali, samo za Francuze“, sa ponosom je ponavljao gospodin Andrije, kad bi ga zapitali kakvim se to čudom kod njega mogu naći jagode pre nego što se pojave u Maksimu,


Ledoajenu ili Kareru. Čovek je mogao biti siguran da kod bračnog para Andrije neće sresti nemačke uniforme. Njihovi glavni gosti bili su penzioneri, univerzitetski profesori, pisci, bogati trgovci i nekoliko čuvenih umetnika. Nekad su se tu mogla videti i neka mračna lica i upadljive žene, ali bi im vlasnica brzo, sasvim otvoreno, pokazala da nisu poželjni. Pre rata je ovaj bračni par u petnaestom okrugu posedovao mali restoran sa specijalitetima iz Kversija, u koji je Fransoa Tavernije veoma rado zalazio. Vrlo brzo su muž i žena gostioničari prema ovom jednostavnom i velikodušnom gostu osetili nešto više od obične naklonosti. Krajem prethodne godine jedna bomba je naglo okončala njihovo blagostanje. Preko noći su sve izgubili. Upravo je Tavernije bio taj koji im je pribavio stan u Ulici Sen Žak. Namestili su ga jevtinim pokućstvom sa buvlje pijace. Kao i većina Francuza, osetili su veliko olakšanje kad je proglašeno primirje. Očekivali su da će se njihov jedinac brzo vratiti. Vrlo brzo je Marta Andrije shvatila kakvu korist može imati od porodice u zavičaju. Kao i pre rata, stričevi i bratanci postali su im snabdevači. Uz jednu do dve intervencije Fransoe Tavernijea, restoran je već godinu dana odlično poslovao. Zbog tog uspeha morali su svuda da postave stolove: šest u salonu, tri u hodniku, a jedan čak i u svojoj spavaćoj sobi. No taj što je bio namenjen samo prijateljima. Sto u bračnoj sobi bio je osvetljen svećama, u vrlo lepom srebrnom svećnjaku. Isti takav svećnjak stajao je na ormanu za rublje, koji je služio kao stočić za serviranje jela. Zbog čednijeg utiska, krevet je bio sakriven iza kineskog paravana, koji je odudarao od ostalih stvari. Pre nego što su seli za sto, Fransoa je morao da ode i poljubi vlasnikovog unuka, koji je bio njegovo kumče. To je bio neizbežan ritual, koji nije mogao preskočiti ako nije želeo da uvredi ove dobre ljude. Lea se glasno nasmejala kad ga je ugledala sa detetom u naručju. „To vam uopšte ne priliči. Nisam znala da volite decu.“ On se osmehnuo, dok je mališan balavio po njegovoj košulji. „Mnogo ih volim. A vi ne volite decu?“ „Nimalo. Dosadna su i bučna.“ „Jednog dana ćete promeniti mišljenje.“ „Ne verujem“, suvo je odgovorila. Vratio je dete majci. „Čestitam, Žanet, kumče mi je sve lepše i lepše.“ Žena je zadovoljno pocrvenela. „Poslaću vam muža da preuzme porudžbine.“ Fransoa je pomogao Lei da sedne. Treperavi plamen sveće oživljavao je zmajeve sa paravana i davao njenom licu neku blagost, koja je bila u suprotnosti s oštrim pogledom. Fransoa ju je posmatrao ćuteći. „Prestanite tako da me gledate.“ „Često zam zamišljao vaše lice u toku svih ovih meseci...“ Ušao je vlasnikov sin, sa flašom u ruci: „Evo me, gospodine Fransoa, oprostite što ste čekali, ali večeras je došlo mnogo sveta.“ „Dobar dan, Rene, kako je?“ „Dobro, gospodine Fransoa. Šta kažete na guščju džigericu i nadevene pačje vratove, za početak?“ „Izvrsno.“ „Kao nastavak, mama priprema pileći paprikaš sa lisičarkama i krompir pečen u pačjoj masti; zatim salatu s orahovim uljem i male kozje sireve, od kojih ćete polizati prste. Za desert ima penasti krem od čokolade.“ „O, da!“, viknula je Lea. „U redu, znači penasti krem od čokolade. Donećete nam i flašu kaora.“


„Dobro, gospodine Fransoa. Probajte ovaj beli burgundac“, rekao je pružajući čašu. „Mmm... pa nije loš.“ „Zar ne?“ Rene je sipao Lei vino, dopunio njegovu čašu i izašao. Neko vreme su pijuckali u tišini. „Pričajte šta vam se događalo. Prvo mi kažite kako je gospođa D’Aržila.“ „Izvrsno je. Rodila je dečkića koji se zove Šarl.“ „To me ne čudi. A njen muž?“ „Dva puta je bežao iz zarobljeništva, drugi put uspešno. Pridružio se generalu De Golu u Londonu.“ Lea je to rekla istovremeno ponosno i izazivački, i odmah je zažalila zbog toga. Fransoa Tavernije joj je na licu čitao sve što se zbivalo u njoj. Ispio je dve čaše vina zaredom. Morao je da priča sa njom. No, šta da joj kaže? Njen strah i nepoverenje bili su mu nepodnošljivi. Kako da joj objasni...? „Lea...“ Polako je podigla pogled ka njemu. „Da...?“ „Loran je dobro uradio što se pridružio generalu De Golu, to je vrlo hrabro od njega. No vi ne biste smeli da pričate o tome, čak ni sa mnom.“ „Pogotovo ne sa vama, hteli ste da kažete.“ On se umorno nasmešio. „Ne, meni možete sve da kažete, bez ikakvih posledica. Juče sam se uplašio za vas, kad sam video kako ulazite sa onim malim gadom, Rafaelom Malom.“ „On je moj stari prijatelj. Što ga nazivate gadom? Uostalom, druži se s istim ljudima kao i vi.“ „Pun pogodak. U tom pogledu ste u pravu. Ali samo u tom pogledu. Gad je iz više razloga. Jedan od njih je što za novac potkazuje prijatelje Gestapou, bez oklevanja.“ „Ne verujem.“ „Ako ga ponovo vidite, što ne preporučujem, pitajte ga. Pošto je pokvaren do srži i prikriveni mazohista, sigurno će vam odgovoriti, a pošto voli preciznost, ispričaće vam i detalje.“ „Nemoguće, to bi bilo suviše gadno.“ „Sa njim je sve moguće. Zar nije uzeo neko jevrejsko dete...“ „Eto vidite da nije tako loš.“ „... koje je posle nekoliko meseci vratio u sirotište jer je smatrao da dečak nije dovoljno darovit. Opljačkao je nekoliko osoba koje su mu poverile svoj poslednji novac da bi im pomogao oko prelaska u slobodnu zonu, trguje zlatom, devizama, heroinom. Francuska policija ga je dva puta zatvarala, i oba puta su morali da ga puste.“ „Kako tumačite to što ga primaju po salonima i što se njegove knjige objavljuju?“ „Njega ne primaju nigde, osim kod onih ljudi kod kojih smo bili sinoć, kojima je on koristan, kao i kod velikih crnoberzijanaca. Što se tiče objavljivanja njegovih knjiga, to je bilo pre rata. Verujte, bolje je da ga izbegavate. On prlja sve što mu se približi.“ „Ali baš me je on u Bordou upozorio da moj stric...“ Lea nija završila rečenicu i otpila je malo vina da se pribere. „Znam šta radi Adrijen, ali vi to ne biste smeli da znate.“ „Ko govori o stricu Adrijenu? Šta vi znate o njemu?“ „Ništa, manimo to. Nastavite priču. Kakve je još divote uradio vaš prijatelj Rafael?“ „U Bordou je svoje mesto na Masiliji prepustio ocu Sare Milštajn.“ „To je istina, ona mi je to rekla. Priznajem da sam se začudio. Sara je, kao i vi, popustljiva prema


njemu. Kaže da on nije sasvim loš.“ „Da li je Sara još u Parizu?“ „Da, ne želi da ode. Dosta joj je bežanja.“ „Pa to je prava ludost.“ „Znam, to joj i ja kažem svaki put kad se vidimo. No u njoj se nešto slomilo posle očeve smrti.“ „Nisam znala da je umro.“ „U Alžiru ga je višijevska policija strpala u zatvor.“ „A zašto?“ „Zato što je Jevrejin i stranac. Nije podnosio život u zatvoru. Bio je umoran stari gospodin koji je živeo samo za muziku. Jednog jutra zatekli su ga mrtvog u ćeliji.“ „Veoma ste ga voleli?“ „Jesam. Bio je izuzetan čovek. Bolji deo čovečanstva umro je sa njim.“ Ušla je Žanet, sa dva bogato napunjena tanjira. „Dobar apetit, gospođo.“ Lea je pogledala u svoj tanjir. Pripade joj laka muka, pa je rukom prešla preko čela. „Znam šta osećate, Lea. Morali biste biti slepo zaljubljeni da imate poverenja u mene. No to bi značilo tražiti previše, prerano je za to. Jedite! U ovim danima to je retko zadovoljstvo.“ „Za vas očigledno nije.“ „Hoćete li još burgundca ili više volite kaor?“ „Uzeću kaor.“ On je ustao, uzeo čašu sa ormana i sipao joj crno vino. U početku je Lea jedva probala hranu, ali joj sjajna guščja džigerica i dobar ukus vina vratiše apetit. Kad je komadom hleba pažljivo pomazala tanjir, pogled joj je postao blaži. „Baš ste kao neka zverčica, Lea, dosta je da vas čovek nahrani i pomiluje pa da zaboravite na sadašnjost.“ „Nemojte misliti da mi je to tako lako“, promrmljala je nerazumljivo, punim ustima. Marta Andrije ušla je brišući ruke o belu kecelju, a za njom je išao sin, noseći poslužavnik pokriven srebrnim poklopcem. Ponosito je podigla poklopac. „Pomirišite ovo, gospodine Fransoa. Mene taj miris uvek iznenadi, vraća mi u sećanje zavičaj. Vidim svoju sirotu majku kako stoji pred ognjištem na imanju i peče vrganje, lisičarke i trubice. Niko nije umeo da sprema pečurke kao moja majka.“ „Osim vas, draga Marta.“ „O, ne, gospodine Fransoa, njene su bile mnogo bolje.“ Osmehnuo se tom bezazlenom izrazu dečje ljubavi i probao jelo, spremljeno sa isto toliko veštine koliko i ljubavi. „Gospođo, nikada nisam probala nešto ovako dobro“, rekla je Lea, brišući zamašćenu bradu. Kuvarica se zadovoljno nasmešila i rekla Fransoi saučesnički i nestašno: „To je dobar znak kad lepa devojka voli dobru kuhinju... ostavljam vas, gosti čekaju.“ Lea je skoro sasvim sama pojela čitavo pile, lisičarke i krompir. Uz to je i dosta pila. Potpuno se predala uživanju u hrani, i zaboravila je na sve svoje strahove, pa je u punoj meri koristila taj trenutak. Nije se bunila kad su se noge njenog pratioca obavile oko njenih ispod stola, ni kada je prstima pomilovao unutrašnju stranu njenog ručnog zgloba. Sa salatom su stigli i kozji sirevi, pa je Lea pojela tri komada, dok ju je Fransoa ushićeno gledao. Druga flaša kaora bila je dobro načeta. Kada je dovršila krem od čokolade, život joj je izgledao lepo. Više nego jednom, Fransoa se uzdržao da se ne baci na nju i ne ponese je na krevet iza paravana.


Sada je pušila tanku cigaru, upola zavaljena na stolici, koju je odmakla od stola i prebacila nogu preko noge, tako da se videla čipka na ivici podsuknje. Upola sklopljenih očiju, uživala je u tom trenutku potpunog opuštanja. Kroz trepavice je motrila čoveka koji je bio njen ljubavnik. Dopadala joj se snaga koja je zračila iz njega i njegove čas svetle čas crne oči, nežne i okrutne, blagonaklone i prezrive, lice izražajnih crta i usta koja su umela dobro da je ljube. Sećanje na prethodno veče izazvalo joj je drhtaj. „Želim ga“, mislila je. „A da vodimo ljubav?“ Fransoa se osmehnuo. Pravo rečeno, očekivao je takav predlog, ali se iz opreznosti uzdržavao da to sam ne predloži. U toku svog bogatog ljubavnog života sreo je malo žena koje su imale takav prirodan dar za ljubav. Ona je volela spontano i s vedrom bezbrižnošću, koju joj svakako nije usadila majka, ni gospođe iz udruženja Svetog srca Isusovog u Bordou. Nije nikada pokazala ni najmanji strah od trudnoće. „Da li je neupućena ili nesavesna?“ Krevet iza paravana izgledao je kao tamna masa. Polako ju je spustio na postelju, nežno joj ljubeći očne kapke, usne i vrat. Pasivno mu se prepustila. Odjednom ga je zagrlila i zubima snažno ugrizla za usnu. „Neka me zaboli, uzmite me kao onda u Monmorijonu!“ Sa kakvim je uživanjem silovao žrtvu koja je sa tim bila potpuno saglasna. Fransoa je naručio korpu punu najboljih zaliha iz ostave porodice Andrije i dao Lei da je odnese tetkama. „Kažite im da ovo ja šaljem!“ „Hvala.“ „Kad ću vas opet videti?“ „Ne znam, putujem za dva dana.“ „Zar već?“ Dirnuo ju je način na koji je to rekao. Nešto nežnije je odgovorila: „Tatino stanje nakon mamine smrti ne dozvoljava mi da ga predugo ostavljam samog.“ „Ako opet vidite strica Adrijena, prenesite mu moje najlepše pozdrave.“ To ju je podsetilo na stričeve reči: „Ako budeš imala neki ozbiljan problem, pozovi ili obavesti Fransou Tavernijea.“ Kako bi joj koristio neko ko je očigledno s Nemcima u najboljim odnosima? „Neću zaboraviti, naročito jer mi je i on rekao da se obratim vama u slučaju potrebe.“ Lice mu se razvuklo u zadovoljan osmeh. „U pravu je, kažite mu da se ništa nije promenilo.“ „Kazaću mu. Laku noć! Hvala za divnu večeru i za ovo“, rekla je pokazujući na korpu. „Kako će se samo tetka Liz radovati!“ Naredni dan Lea je provela zatvorena u sobi, zbog napada žuči. Sledećeg dana, pomalo bleda i nesigurna na nogama, uputila se u obližnji muzej Greven. Sve je prošlo kako je bio predvideo stric Adrijen. Kada se vratila u Univerzitetsku ulicu, tamo ju je čekala Sara Milštajn. „Fransoa Tavernije mi je rekao da ste u prolazu svratili u Pariz. Poželela sam da vas vidim“, kazala je ljubeći je. Kako se samo promenila! Još uvek je bila isto onako lepa, možda i lepša, ali je izgledala kao da je pretrpela duboku unutrašnju promenu, zbog koje je imala drugačiji pogled i izraz lica. Lea je imala čudan utisak da se u njoj krije neko drugi. Kao da želi da to potvrdi, Sara je rekla: „Toliko sam se promenila u poslednje vreme da samu sebe ne prepoznajem.“


„Fransoa mi je rekao za vašeg oca...“ „Nećemo da pričamo o tome, molim vas.“ „A vaš muž?“ „Nadam se, radi njega samog, da je sada mrtav.“ Lea je naglo osetila gorak ukus u ustima. „Prvo su ga mučili, a onda poslali u koncentracioni logor, ali ne znam u koji.“ Sara je utonula u dugo ćutanje, koje niko nije smeo da prekine. „Fransoa je rekao da ste prijateljski naklonjeni Rafaelu Malu. I ja sam, uprkos tome što znam sve o njemu. Ipak se čuvajte, taj čovek čini zlo i onima koje voli.“ „Ali vi se i dalje družite?“ „U položaju u kome sam ne znam šta mi to može naškoditi? Viđam se s njim iz radoznalosti, a volela bih i da shvatim odakle u njemu to zlo i ta bistrina. Zašto sam sebe uništava, zašto se prezire, zašto voli da se ponižava, a istovremeno je i veoma ohol? Znam da je u stanju da učini dobro delo, onako bez razloga, a trenutak kasnije ismeva svoj postupak, i kao da želi sebe da kazni zbog dobrote.“ „Zašto ne odete iz Francuske?“ „Ne znam, volim ovu zemlju, umorna sam od bežanja. Osim toga, ne želim da se suviše udaljim od Nemačke, jer se, uprkos svakoj logici, nadam da će mi možda muž biti oslobođen.“ „Što bar ne pređete u slobodnu zonu?“ „Možda i hoću. Fransoa želi da odem u Limuzen, sa nekim njegovim prijateljima.“ „Kuda? U Limož?“ „Ne, već u Ejmutije, to je jedan od obližnjih gradića.“ „Ja sutra idem u Limož, možete sa mnom.“ „Šta ćeš ti u Limožu?“, uzviknula je Albertin. „Neki tatin zakupac duguje nam novac, pa idem da vidim šta je s tim.“ „Trebalo je da nam kažeš ranije.“ „Izvinite, tetkice, zaboravila sam. Šta kažete, Sara, hoćete li sa mnom?“ „Što da ne, svejedno mi je gde sam.“ Sve četiri žene ukočile su se na zvuk zvona na ulaznim vratima. Vrata salona su se otvorila i ušao je Fransoa Tavernije. „Ala ste nas uplašili“, uzviknula je Sara, „mislila sam da su gestapovci.“ „Zbog toga sam i došao. Ne možete da se vratite kod Donatijevih, malopre su ih uhapsili.“ „Ne...!“ „Morate da otputujete. Doneo sam vam isprave i propusnicu sa kojom ćete preći u slobodnu zonu.“ „Pa ne mogu da odem tek tako, a odeća, knjige...“ „Znam, Saro, ali nemate izbora. Večeras više ne idu vozovi za Limož, a prvi sutra polazi u pola osam. Ići ćete tim vozom. U Limožu možete presesti na voz za Ejmutije. Moram i da vam nađem smeštaj za večeras.“ „Gospođa Milštajn može da spava ovde“, rekla je Albertin. „Zar ne, Lizo?“ „Svakako, biće nam milo.“ Fransoa Tavernije je s osmehom pogledao obe stare gospođice. „To je vrlo plemenito od vas. No, moram vam reći da može biti i opasno.“ „Nećemo da pričamo o tome, gospodine.“ „Pripremiću vam krevet“, kazala je Liz. „Nema potrebe, gospođice, spavaću sa Leom, ako se ona slaže, tako ćemo se lakše probuditi i nećemo zakasniti na voz.“ „Zar Lea ide u Limož?“


„Da, i predložila sam Sari da putujemo zajedno, baš pre nego što ste vi došli.“ „Biću mirniji ako znam da putujete zajedno. Najopasniji je trenutak pregleda dokumenata prilikom prelaska demarkacione linije. Lea, možemo li začas da popričamo nasamo?“ „Dođite u moju sobu.“ Lea je sela na krevet i umotala se u perinu. „Neću da vas pitam zašto idete u Limož, jer pretpostavljam da mi nećete reći. No preklinjem vas da budete oprezni. Hoćete li da mi učinite uslugu?“ „Ako budem mogla.“ „Voleo bih da otpratite Saru do mojih prijatelja u Ejmutijeu. Ona sjajno govori francuski, ali se bojim da njen naglasak ne izazove pažnju nemačke ili francuske policije.“ „Zašto bi je uhvatili?“ „Hvataju sve strane Jevreje. Da li se slažete?“ „Pristajem.“ „Hvala.“ Zvonce je ponovo odjeknulo. Lea je u skoku ustala i otišla da otvori. Rafael Mal je uleteo, odgurnuvši je. „Gde je Sara?“ Lea se pridržala za zid od iznenađenja. Samo da Estel, koja je upravo došla, ne kaže ništa! „O kome pričate?“ „O Sari Milštajn, očigledno.“ „Nisam je videla još od pretprošle godine. Što mislite da je ovde?“ „Ona vas veoma voli, a rekao sam joj da ste u Parizu, pa sam mislio da će vam doći u posetu. Tražim je svuda već dva sata.“ „Zašto?“ „Da joj kažem da se ne vraća kući, jer je tamo čeka Gestapo.“ Lea je odglumila iznenađenje što je bolje mogla. „O, Bože moj!“ Rafael se spustio na klupicu u predsoblju. „Gde li bi mogla biti? Ne mogu da vrebam pred njenim vratima da bih je upozorio. Imam ionako već dosta neprilika.“ „Mislila sam da ste u dobrim odnosima sa tom gospodom.“ „Jesam, dokle god mogu da im poslužim za nešto. Ako bi, recimo, doznali da pokušavam iz njihovih kandži da iščupam ćerku Izraela Lazara, ja bih otišao u koncentracioni logor umesto nje.“ „Jadni Rafaele, ne očekujete valjda da vas žalim? Najzad, to su vaši prijatelji.“ „Imate pravo“, kazao je ustajući, „nemojte me žaliti, nisam vredan toga, ostavljam vas i idem dalje da je tražim. Ako je slučajno vidite, kažite joj da se ne vraća kući. A vi, srdašce, opet se vraćate na selo?“ „Da.“ „Pa dobro, srećan vam put. Pomislite nekad na mene. Zbogom.“ „Do viđenja, Rafaele.“ Lea je polako, zamišljeno, zatvorila vrata za njim i oslušnula, dok se zvuk njegovih koraka gubio na stepenicama. „Bravo, bili ste veličanstveni!“, rekao je Fransoa, hvatajući je za ramena. „Vidite da nije tako loš kako kažete.“ „Moguće, mada sumnjam. To je mogla biti i zamka.“ „Nije. Sigurna sam da je bio iskren.“ „I ja sam“, rekla je Sara, izlazeći iz salona.


„Dobro, dobro. I pored svega, moramo biti veoma oprezni. Sutra će neko doći po vas i otpratiti vas do stanice. Popeće se ovamo u pola šest, zazvoniće i reći: „Taksi vas čeka.“ To je čovek koji vozi taksi-bicikl i čije usluge povremeno koristim. Doneće vam karte. Ostaće sa vama do polaska voza... Saro, moram sad da idem. Obećajte mi da se nećete ničemu izlagati.“ „Pokušaću, Fransoa, obećavam“, rekla je ljubeći ga. „Hvala vam za sve!“ „Sve dok budete zajedno, pazite na Leu“, kazao je tiho. „Obećavam.“ U Leinoj duši vladala je prava zbrka: ko su zapravo bili Fransoa Tavernije i Rafael Mal? Pa čak i Sara Milštajn? Šta svi izigravaju? A i ona sama, ispušta knjige u bioskopu, podiže sa poda prospekte po muzejima, a sutra ide vozom za Limož, zajedno s Jevrejkom koju traži Gestapo, a u nekoj knjižari bi trebalo da pita za Tajne Pariza? Sve je to ludo. Zašto je prihvatila taj zadatak od strica Adrijena? Toliko se zadubila u misli da se trgla kad je Fransoa rekao: „Nemojte suviše da razmišljate, Lea! Nema pouzdanih odgovora na vaša pitanja. Sve je istovremeno i mnogo prostije i mnogo složenije nego što zamišljate. Do viđenja, devojčice, nedostajaćete mi!“ Lea je osećala da joj se nešto kida u grudima. Veoma začuđeno je pomislila: „Kao da mi teško pada što ga ostavljam?“ Naljutila se na sebe zbog toga, i pružila mu obraz. Utisnuo je na njega tako lak poljubac da ga nije skoro ni osetila. Bio je još mrkli mrak kad je vozač taksi-bicikla pozvonio na vrata.


POGLAVLJE 24. Na raznim prelazima demarkacione linije Nemci su već znali Leu. Zvali su je: Das Madchen mit dem blauen Fahrrad20. Kada bi se sa korpom punom voća na prtljažniku vraćala iz neokupirane zone, ne bi zaboravila da stražare ponudi jagodama, trešnjama, breskvama ili kajsijama. Često su se ispod voća nalazila sakrivena pisma, koje bi malo pre toga podigla na pošti u Sen Pjer d’Orijaku. „E, vi baš imate dosta udvarača!“, nije propuštao da joj kaže stari poštanski službenik. Zbog veće sigurnosti, nekada je pisma savijala, pa bi ih gurnula u cev ispod sedišta, ili u upravljač. Jednoga dana joj je neki Nemac, manje sklon poverenju od svojih drugova, rekao: „Otvorite torbe i tašnu, vi prenosite poštu!“ Lea se glasno nasmejaja, pokazujući tašnu. „Kada bih prenosila poštu, sakrila bih je ispod sedišta, a ne u tašnu!“ „To bi zaista bilo dobro skrovište“, kazao je čovek i vratio joj tašnu, nasmejavši se. Lea se uplašila i noge su joj klecale dok se ponovo pela na bicikl. Tog dana joj je uspon uz Montonoar bio veoma naporan. Ipak je volela tu vožnju kroz polja, to joj je pomagalo da pobegne od atmosfere u Montijaku, koja je svakog dana bivala sve gora zbog pritajenog ludila Pjera Delmasa, nesnosnog Fajarovog pritiska da mu prodaju imanje, žalopojki Bernadet Bušardo zbog sina, prisustva dvojice nemačkih oficira, koji su bili sve manje obzirni, a naročito zbog Fransoaz, koja je poslednja dva meseca bila nesnosna. Nestajalo je novca. Rut je poverila Lei svoju ušteđevinu. Pre nego što je došlo do toga, Lea je pokušala da se obrati stricu Liku, porodičnom bogatašu. Advokat, čiji su kolaboracionistički stavovi bili svima poznati, savetovao joj je da proda imanje Fajaru, pošto njen otac nije u stanju da se brine za njega, a nema ni sina koji bi ga nasledio. „Ali tu smo ja i moje sestre.“ „Žene...! Kao da je žena u stanju da upravlja vinogradarskim posedom! Ako ti je stalo do Montijaka, nađi muža koji je sposoban da brine o njemu. To ne bi smelo da bude mnogo teško za lepu devojku kao što si ti, čak i bez miraza.“ Sva bleda od poniženja, ona je navaljivala: „Ali, striče, postoje mamina imanja na Martiniku. Kad prođe rat moći ćemo da ih prodamo.“ „Jadno dete, sve je to veoma nesigurno. Ko kaže da te zemlje već nisu zauzeli komunisti ili ukrali crnci... Izvini, imam neki dogovor. Prenesi sirotom ocu moje pozdrave. Sledeće nedelje priređujem zabavu u čast tvoje sestre od strica. Doći će Lora i Fransoaz, hoćeš li i ti da nam se pridružiš?“ „Ne hvala, striče, ne volim ljude koje bih mogla sresti kod vas.“ „Šta hoćeš da kažeš?“ „Znate vi to dobro. Primate u kuću šefa policije u Bordou, pa...“ „Ćuti! Primam koga hoću. Mislim da si pala pod uticaj jadnog Adrijena. Njegov mi je pretpostavljeni rekao pre nekoliko dana: ’Molim Boga da našeg jadnog brata vrati na pravi put, i pokaže mu gde je istinska dobrobit Francuske.’ Smatram da je Adrijen izdao zemlju i crkvu. Za porodicu je velika sramota što se jedan njen član povezao s teroristima. Hvala nebu, ovde niko ne misli da ja delim te kobne stavove. Uostalom, rekao sam prijateljima da ću ga, ako se pojavi, bez oklevanja prijaviti. Moj brat je mrtav za mene.“


„Nitkove!“ Lik Delmas je preteći zakoračio prema njoj. „Znaš li ti s kim razgovaraš?“ „Vi ste mrtvi za mene i pljujem na vaše mrtvo telo.“ Lea je to i uradila, pljunula je stricu u lice. Sa Rutinim novcem nekako će izdržati do kraja berbe. * * *

Početkom jula Lora se vratila kući. Bila je puna mržnje jer je posle svađe između Lee i strica više nisu primali u stričev lepi stan. Provodila je dane zatvorena u sobi ili u Langonu, kod drugarice iz zavoda, ćerke nekog beležnika. Lea je, doduše, pokušavala da se približi mlađoj sestri, koju je volela, ali ona je odbijala svaki kontakt. Lora se šetala po vinogradima sa Frederikom Hankeom, glasno se smejući i ponašajući se kao prava namiguša. Tog jula 1942. godine vratila se u Montijak i Kamij sa sinčićem. Gestapo ih je izbacio sa Roš Blanša. Imanje i dobra Lorana d’Aržile, koga su proglasili londonskim špijunom, stavljena su pod prinudnu upravu. Poručnik SS-a Vilhelm Fridrih Doze dugo je u Bordou ispitivao Kamij. Hteo je da zna gde joj se nalazi muž. Mlada žena je, najmirnije što je mogla, odgovorila da nije dobila druge vesti osim onih koje je poslao zvanični ured za ratne zarobljenike. Doze nije naseo na to, ali je prosudio da će biti korisnije da je pusti, misleći da će Loran d’Aržila pre ili kasnije pokušati da joj pošalje poruku, ili se sastane s njom. Svake nedelje na pošti u Sen Pjer d’Orijaku Lea je dobijala po jedno pismo od Sare Milštajn, koja je duhovito opisivala svoj život u Limuzenu. Sa dirljivim humorom je opisivala izraze lica stanovnika Ejmutijea kad je prošetala gradom sa žutom zvezdom na haljini, iz solidarnosti sa Jevrejima iz okupirane zone. „Da sam šetala skroz gola ne bi bili toliko zbunjeni. Većina je okretala glavu od mene. Prišao mi je samo neki jednoruki starac, sa velikim prosedim brkovima kakve ovde nose seljaci, s ordenjem nanizanim na somotskom kaputu, skinuo veliki crni filcani šešir i mrgodno izjavio: ’Bio bih srećniji da nosim zvezdu kao što je vaša, umesto ove gvožđurije koju sam dobio kod Verdena’.“ U drugom pismu se rugala uvredljivim merama preduzetim protiv Jevreja: „Prvo su zabranili da imamo radio i telefon, sad nam brane ulazak u restorane, kafane, bioskope, telefonske kabine, na bazene, plaže, u muzeje, biblioteke, tvrđave, na izložbe, pijace, sajmove, trkališta, sportske terene i kampove, u parkove... Verovatno je isto tako zabranjeno voditi ljubav s nekim ko nije Jevrejin. Nacisti sanjaju samo o jednom: da nam zabrane da dišemo, sve iz straha da vazduh koji izdišemo ne ukalja jevrejskim smradom čistu nemačku rasu.“ U pismima je često pominjala Fransou Tavernijea, njihovo predratno prijateljstvo i potpuno poverenje koje ima u njega. Povlađivala je Lei što želi da sačuva Montijak, i savetovala joj opreznost u razgovorima sa Fajarom. Poslednje Sarino pismo stiglo je 27. jula. Lea je stala ispod drveta i pocepala koverat. „Kad budeš čitala ove redove biću opet u Parizu. Događaji poslednjih dana ne dozvoljavaju mi da ostajem sakrivena dok pripadnike mog naroda vode na klanje. Budući da cenzura savršeno funkcioniše, možda ti to i ne znaš. Evo ti činjenica, onako kako su mi ih preneli prijatelj Jevrejin i njegova devojka zaposlena u Uredu za jevrejska pitanja. Noću između četvrtka i petka, između tri i četiri sata ujutru, francuski policajci zakucali su na vrata nekoliko hiljada stranih jevrejskih porodica različitog porekla i sve ih pohapsili. Nekolicina je uspela da pobegne, zahvaljujući milosrdnim ili potkupljivim policajcima, ali je takvih, nažalost, vrlo malo. Ostali - žene, deca, starci, muškarci, čak i bolesnici - odvedeni su, zajedno sa skromnim prtljagom


koji su im dali da ponesu, najslabiji autobusima, a ostali pešice. Dok su prolazili, Parižani su okretali glave u stranu. Smestili su ih na zimsko biciklističko trkalište: njih 7000, od čega oko 4000 dece. Drugih 6000 odvedeno je u logor u Dransi. Francuska policija pohapsila je ukupno 13.000 ljudi, samo zato što su Jevreji...! Izgleda da su nemačke vlasti razočarane: očekivali su 32.000...! Da bi izbegli raciju, mnogi su nesrećnici izvršili samoubistvo. Žene, koje su se iz detinjstva sećale pogroma u Poljskoj, skakale su kroz prozore zajedno sa decom. Ništa nije bilo pripremljeno za smeštaj te gomile, koja je tamo ostala sedam dana, pod krovom od staklenih i limenih ploča, usijanih od sunca, bez otvora za vetrenje, u smradu koji je bio jači iz dana u dan. Nije bilo dovoljno klozeta, koji su uskoro postali neupotrebljivi, pa su nesrećnici gazili po fekalijama, a mokraća se slivala niz klupe. Strahu se pridružilo i poniženje. Bolesnici su umirali zbog nedostatka nege. Samo je dvojici lekara bilo dozvoljeno da uđu tamo, ali se oni, ni uz pomoć nekoliko bolničarki Crvenog krsta, nisu mogli boriti sa pobačajima, dizenterijom, šarlahom... Samo je desetak osoba uspelo da pobegne. U nedelju 19. jula, oko 1000 ljudi, većinom muškaraca, zatvoreno je u stočne vagone i odvezeno u Nemačku. Znam kakva ih sudbina čeka tamo, ali to je toliko strašno da niko ne želi da mi veruje, pa čak ni prijatelji Jevreji, kad im to kažem. Ipak su neki od njih čitali, kao i ja, Hitlerov Mein Kampf i englesku Belu knjigu, objavljenu u Francuskoj 1939. godine, u kojoj se iznose grozni detalji o logoru Buhenvald i životu u njemu. Oni su do sada u tome videli samo naučnofantastičnu pripovetku. Osim toga, imali su toliko poverenja u Francusku! Zašto Francuzi prihvataju saučesništvo u onome što će ostati večna sramota za čovečanstvo? Zašto? Zahvaljujući putovanjima, jezicima koje govorim, svom kosmopolitskom obrazovanju, a budući da pre ovih događaja nisam bila vernica niti obavljala verske dužnosti, smatrala sam se slobodnom građankom sveta. Sada sam Jevrejka, i samo Jevrejka. Pridružujem se zato svom narodu znajući da to znači put u smrt. Prihvatam to. Ako se pokaže da je moguća borba kojom će se nekolicina nas spasti od uništenja, ja ću se boriti. Pozvaću i tebe. Znam da me nećeš izneveriti. Čuvaj se, draga prijateljice, ti si tako mlada. Pomisli ponekad na mene, to će mi dati hrabrosti. Šaljem ti poljubac i volim te, Sara.“ Na poslednjoj stranici nalazio se post skriptum: „Šaljem ti i ovu sramotu objavljenu u antisemitskom listu O Pilori od 23. jula 1942, da nikada ne zaboraviš ono što se usuđuju da pišu ljudi kao Rebate, Selin, Šatobrijan, Filip Anrio, Brazilaš... Isto tako ne zaboravi na mog prijatelja Fransou Tavernijea. Znam da te voli, a mislim da ne grešim kad kažem da i ti njega voliš, ali to još ne znaš. Stvorena si za njega, kao i on za tebe.“ Isečak iz novina koji joj je poslala prijateljica pao je na zemlju. Bio je to jedan deo pomenutog članka koji je potpisao Žak Buro. Četrnaesti jul 1942. godine. Po ulicama Pariza prenosi se čudesna novost o kojoj smo bili obavešteni i u pregledima vesti na nacionalnom radiju i televiziji: nedavno je umro i poslednji Jevrejin. Time je izumrla ova odvratna rasa, čiji je poslednji predstavnik još od rođenja živeo u nekadašnjem ZOO vrtu u Vensanskoj šumi, u jazbini koja mu je posebno bila data na korišćenje i gde su deca mogla da vide kako veselo skakuće u prividnoj slobodi, ne iz uživanja što ga gledaju već zbog svog ličnog obrazovanja. Mrtav je, a tako je i bolje. Lično sam se uvek bojao da ne pobegne, a sam Bog zna kakva bi sve zla počinio jevrejin na slobodi! Doduše, ostao je sasvim sam nakon smrti drugarice, koja je srećom bila jalova, ali sa tom rasom čovek nikada nije načisto. Moraću da odem u Zoološki vrt, da se uverim da li je ova vest istinita.

Bilo je divno letnje jutro, ne previše toplo, bez ijednog oblaka, sa lakim povetarcem, a pravougaonici polja i vinograda prelivali su se u svim mogućim zelenim tonovima. Na livadama su se, tu i tamo, videla stada kao svetle mrlje. U daljini su seoski zvonik i krovovi dopunjavali sklad blago zatalasanog pejzaža.


Lea je ustala, nameravajući da kasnije pročita Adrijenovo pismo. Ponovo je uzela bicikl, i pošla da odnese poštu u Mušak, Verdele i Liloj. Kad se vratila u Montijak, sklonila se u dečju sobu da najzad pročita pismo. Stric joj je ponovo čestitao na uspešno izvršenom zadatku u Parizu i Limožu. Tražio je od nje da svake večeri sluša Radio London, preko koga su joj slali poruku da se sastane sa njim u Tuluzi. Na glavnoj pošti bi trebalo da podigne pismo u kome će biti označeno mesto sastanka. Trebalo je da krene dva dana posle poruke, koja je glasila: „Na putu do krsta cvetaju ljubičice.“ Tek što je spalila pismo, Kamij je ušla bez kucanja. „Izvini što smetam. Ima li nešto za mene?“ „Ne, samo jedno Adrijenovo pismo“, odgovorila je, pokazujući izgoreli list. „Ima još jedno, od Sare Milštajn. Otišla je iz Ejmutijea.“ „Kuda je krenula?“ „U Pariz.“ „U Pariz? Pa ona je luda.“ „Uzmi i pročitaj šta piše, bolje ćeš razumeti.“ Lea je poruku preko Radio Londona čula 2. avgusta. U njenom odsustvu Kamij je preuzela raznošenje pošte. Na pošti u Tuluzi našla je lakonsku poruku koja joj je govorila da se oko pet sati uputi u Crkvu svetog Sernina, a da se pre toga zaustavi u Crkvi Bogorodice Taurske. Bilo je toplo i zagušljivo, a Lea je bila gladna i žedna jer je na stanici Matabijo popila samo mlaku limunadu. Bilo je vrlo malo sveta u Ulici Bajar i Ulici Remiza, kao i na trgu Kapitol. Crkvica u Ulici Taur učinila joj se kao oaza, u pustinji od usijanih cigli. Dugo joj je trebalo da oči privikne na polumrak. Približila se oltaru, pored koga je gorelo malo crveno kandilo. Odlomci molitve odzvanjali su joj u glavi: Oče naš koji si na nebesima... Bogorodice milosti puna... Bože svemogući... koji si vaskrsao iz živih i iz mrtvih... jagnješce božje... neka bude volja tvoja... oslobodi nas od zla... Ostavila je kožno koferče, koje je nekada pripadalo njenoj majci i kleknula, ispunjena željom da još veruje i da se prikloni božjoj zaštiti. Osećala je samo duboku dosadu. Bilo je tek četiri sata! Neka bakica je ušla u crkvu vukući noge. Lea ju je dugo posmatrala. Zastala je pred Leom, dugo je gledala i otišla gunđajući: „U crkvu se ne ulazi u ovakvoj odeći.“ Zbog letnje vrućine sasvim je zaboravila da joj je plava haljina prekratka i suviše izrezana oko vrata. Preturala je po koferčetu tražeći maramu, kojom je pokrila glavu i delimično ramena. Tako će manje privlačiti poglede. Bilo je pola pet. Lea je izašla iz crkve i pošla prema bazilici Svetog Sernina. Još je bila velika vrućina, bez daška vetra. Njeni drveni đonovi odjekivali su po nejednakim kamenim pločama, na uzanom pločniku. Iznenada se ispred nje otvorilo teško krilo kolske kapije neke palate iz XVI veka, a odatle je izašao čovek koji ju je povukao ispod ulaznog svoda. „Ali...“ On joj je poklopio usta rukom. „Ćutite, u opasnosti ste!“ Iz Ulice Taur začulo se trčanje, a onda sasvim blizu i glasovi: „Gadovi, ne mogu nam više pobeći...“ „Nemoj da se raduješ prerano, ti su prokleti Čivuti lukavi.“ „Jesu, ali je gazda lukaviji od njih.“ „Da li je istina da im i popovi pomažu?“ „Tako se priča, ali ja mislim da su to komunisti prerušeni u popove.“


„Onaj koga smo juče uhvatili ipak je bio pravi dominikanac.“ Pripijena uz čoveka koji ju je još uvek čvrsto držao, počela je da drhti. „Videćemo. Ako je pravi, požaliće što se rodio, bio pop ili ne.“ Ulicom je odjeknuo dug zvižduk. „Hajdemo!“ Oba čoveka su otrčala. Zatim su se čuli uzvici, psovke, hici i... tišina. Lea se naslonila na kapiju, sklopljenih očiju. „Dođite, proći ćemo kroz podrume!“ „Molim vas, recite da li su mi uhapsili strica?“ „Ne znam. Juče su Lekusan i njegovi ljudi postavili klopke nekim Jevrejima i njihovim vodičima. Znam da je među njima bio i jedan sveštenik.“ „Kako je izgledao?“ „Nemam pojma. Dođite, uskoro će cela četvrt biti opkoljena.“ „Još jedno pitanje. Kako ste znali da ću proći ovuda?“ „Naređeno mi je da vas pratim od Crkve Bogorodice Taurske do Svetog Sernina. Dok sam prolazio pored bazilike prepoznao sam Žozefa Lekusana i dvojicu njegovih ljudi, pa sam pomislio da su možda tu zbog vas. Da li je sada jasno? Hoćete li da pođete sa mnom?“ „Hoću.“ „Dajte mi koferče!“, rekao je, gurajući pod pazuh pištolj koji je dotle držao u ruci. Ušli su u palatu na mala vrata, sišli niz nekoliko stepenika i našli se pred drugim vratima, koja je čovek otključao. Neko vreme, koje se Lei činilo beskrajnim, prolazili su lavirintom polusrušenih hodnika, razrušenih stepenica koje su se penjale i spuštale, i prošli pored divnih svodova, koje je čovek brzo osvetlio baterijskom lampom. Lea je zastala, zadihana. „Gde smo?“ „Ispod Kapitola. U starom delu Tuluze podrumi su ponekad imali po nekoliko spratova. Neki su od njih na zlom glasu jer su bili mučionice u vreme inkvizicije. Mnogi od njih su vekovima služili i kao skloništa. Kad je rat počeo, nekoliko drugova i ja smo ih poduprli, popravili, otkopali i raščistili ulaze.“ Hodali su ćuteći još neko vreme. Zatim su ušli kroz uzan prolaz, u kome su morali da sagnu glavu, i našli se u velikoj dvorani od ružičaste cigle, sa divnim šiljastim lukovima, osvetljenoj bakljama zabodenim u peščani pod. Lea je zastala zapanjena, podigla glavu prema gotskom svodu i polako se osvrnula unaokolo. Nije bilo nijednog vidljivog otvora, osim onog kroz koji su malopre ušli. Treperavo svetio još je više naglašavalo tajanstvenost i sjaj ovog mesta. Kad je spustila pogled, duž zidova je spazila stolove, sanduke i poljske krevete na kojima su ležali bedno odeveni ljudi, od kojih su neki bili veoma mladi. „Da li ste završili razgledanje?“, pitao je njen pratilac. „Divno je!“ Prišao im je neki čovek. „Što ste je doveli ovamo?“ „Šefe, mislio sam da dobro činim, nisam mogao da je ostavim da padne Lekusanu u ruke. Znate kako on postupa sa ženama?“ „Mišele, ne brinite, ja odgovaram za nju.“ Taj glas... „Stari moj, ako vi odgovarate...“ „Preuzimam odgovornost.“ „Lorane...!“


Pritiskajući obema rukama usta, zadivljena i u neverici gledala je kako joj se približava čovek koga je volela. „Ala se promenio!“ „Da, Lea, ja sam!“ „Lorane!“, ponovila je. Privukao ju je i zagrlio. Za Leu nije postojalo ništa drugo osim te topline koja joj je prožimala telo, daha koji joj je milovao vrat, glasa koji je mrmljao njeno ime. Začaranost se nije prekinula ni kada im je čovek po imenu Mišel rekao: „Noćas može da ostane, ali mora da ode sutra ujutru.“ Nije marila za sutra, bilo je važno samo sada, jer je znala da je voli, uprkos pitanju: „Kako su Kamij i mali Šarl?“ „Dobro su. Znaš da su u Montijaku, otkako je Gestapo stavio pod prinudnu upravu Roš Blanš. Šarl je vrlo umiljat i liči na tebe. Mislim da me vrlo voli.“ „Ko te ne bi voleo? Kako ću ti ikada zahvaliti za sve što činiš za nas?“ „Ćuti, sve što je moje i tvoje je. To ti kažem jednom zauvek.“ „Bojim se da ne navučeš nevolje na sebe.“ „Dok je kapetan Kramer u kući nećemo imati nevolja.“ „Kako možeš da budeš tako sigurna? Ima toliko potkazivanja.“ „Ko bi nas potkazao? Svi nas poznaju i vole.“ „Kakvo poverenje! Svakog dana nekog od drugova potkažu susedi, pa čak i prijetelji.“ „Dok smo se krili u Ulici Taur čula sam da pričaju o hvatanju nekog dominikanca...“ „Smiri se, nije to tvoj stric, već jedan od njegovih prijatelja, otac Bon.“ „Ali, možda su malopre uhapsili strica u bazilici?“ „Nisu nikoga uhapsili! No nema sumnje da je neko potkazao.“ „Šta sad da radim?“ „Prvo se odmori.“ „Gladna sam i žedna.“ „Dođi i sedi ovde.“ Loran ju je smestio na sanduk pored stola. Ubrzo se vratio, sa paštetom u velikoj zemljanoj činiji, veknom hleba, korpicom bresaka, flašom vina i dve čaše. Lea se bacila na načetu veknu hleba i duboko udahnula njegov prijatan miris. „Odakle vam ovakav hleb? Naš je crn i gnjecav.“ „Imamo sreće sa hranom. Seljanke sa trga Kapitol nas snabdevaju mesom, paštetom, povrćem sirom i voćem. Pekar iz Karamana nam peče hleb, a vinogradar iz okoline Vilmura šalje nam vino. Plaćamo kad možemo. Mreža nije velika, i biće teže kad nas bude više.“ „Kakva je to buka?“ „To je naša tehnika. Štampamo dobar deo ilegalnih novina za Tarn, Garonu, Ero i Od, kao i letke, lažne bonove za hranu i lažna dokumenta. Sad smo dobro organizovani.“ „Ali to je opasno!“ „Oprezni smo, a ovde praktično i nismo u opasnosti.“ „Potpuno ste zatvoreni, kao u zatvoru.“ „To ti se samo čini. Svuda ima nevidljivih izlaza, preklopnih vrata, podzemnih hodnika i podzemnih samica. Podzemlje Tuluze pravi je švajcarski sir, a neki od nas ga znaju još od detinjstva.“ „Ako ga znaju neki od vas, znaju ga i oni drugi“, prekinula ga je Lea. „To je istina, zato smo zazidali najpoznatije i najlakše ulaze.“ „A ulaz iz Ulice Taur?“


„Noćas ćemo izazvati klizanje zemljišta i zatvoriti ga.“ Lea je, razgovarajući s njim, sekla veliku krišku hleba i mazala paštetu na nju. „Ala je ovo dobro!“ „Nikad nisam video nekoga da jede kao ti. Kao da u tebi i duh i telo učestvuju u jelu.“ „Pa zar ti tako ne jedeš?“, pitala je punih usta. To ga je zasmejalo. „Ne, ne verujem.“ „Grešiš. Doduše, sada je to možda i bolje. Ti si kao i Kamij, koja skoro ništa ne jede. Nesnosno je stalno slušati njeno ’nisam gladna’ kada ti je želudac stalno prazan.“ Osmehnula se i pružila mu čašu. „Sipaj mi da nazdravimo!“ „Čemu nazdravljamo?“ „Nama“, rekla je dižući čašu. „Za nas... i za pobedu!“ „A meni, znači, niko ne nudi piće?“ Prljav i loše odeven čovek stajao je pored njih. „Striče Adrijene!“ „Oče Delmas!“ Dominikanac je prasnuo u smeh zbog njihovog zaprepašćenja. „Dobar dan, deco!“ Lea mu je pružila čašu koju je popio naiskap. „Uplašio sam se kao nikada u životu kad sam video da nadgledaju baziliku. Da su te uhvatili, ne bih to sebi nikad oprostio.“ „Žake je bio sjajan, na vreme ju je zadržao i doveo ovamo.“ Lea je neprekidno gledala strica. „Znaš, da sam te videla ovakvog, ne bih te prepoznala i verovatno bih pobegla.“ „Ne sviđa ti se, znači, moje prerušavanje? Ovo odelo je savršeno. Potpuno se utapam u masu sirotinje koja prosi milostinju ispred Svetog Sernina.“ Zaista je bilo nemoguće prepoznati u prljavoj skitnici sede brade, u bezobličnim pantalonama zavezanim uzicom oko struka, sa zelenkastim zgnječenim filcanim šeširom i neverovatnim vojničkim cokulama natučenim na bose noge, onog otmenog propovednika na čije su besede dolazili vernici iz celog sveta, pobožnog dominikanca koga su znali svi u Bordou. „Nisam znala da ti je brada seda, striče!“ „Nisam ni ja, iznenadio sam se, nisam mislio da sam toliko star. Slušaj me pažljivo! Neću moći dugo da ostanem, moram da idem, noćas očekujemo da se neko spusti padobranom. Tražio sam da dođeš iz više razloga. Ostanite, Lorane, za vas to nije tajna. Moraš biti opreznija nego ranije. Pojačaće nadzor na prelazu demarakacione linije. Ubuduće ćeš ići po poštu u Kodro. Upravnik pošte i njegova službenica naši su ljudi. Kamij i ti ćete ići naizmenično, a svaki peti put zajedno. Ponekad ćete morati da date poruku primaocu u ruke. U tim slučajevima će vam gospodin i gospođa Debrej dati uputstva. Jednog dana čućete na Radio Londonu „Silvija voli šampinjone“, i to će značiti da više ne smete da idete u Kodro. Primaćete poštom novine i letke koje bi trebalo razdeliti. Da li si ponela kofer, čvrst i ne prevelik?“ „Jesam, evo ga!“, kazala je Lea pokazujući ga. „Odlično! Ono što treba da nosiš je opasno. Možeš da odbiješ. Da sam imao nekog drugog, ne bih te zvao.“ „O čemu je reč?“ „Treba otići u Langon i odneti primopredajnik Oliverovima.“ „Tamo sve vrvi od nemačkih oficira.“


„Zbog toga i jeste idealno mesto. Dan posle povrtaka stavićeš aparat u korpu kojom idete u kupovinu, i pričvrstićeš je na prtljažnik bicikla. Biće pijačni dan. Krenućemo rano, kupićeš sve što budeš mogla: voće, povrće i cveće. Kao slučajno ćeš sresti Kordoa, starog podrumara Oliverovih. Poznaćeš ga. Pitaće te kako ti je otac i kazati da ima neke poslastice za ćerku starog prijatelja. Dok budete ćaskali, stići ćete do restorana. Tamo će uzeti korpu i odneće je. Kad ti je bude vratio, biće lakša, ali će izgledati puna kao i ranije. Na vrhu će biti tri tegle guščjih pihtija i tegla kiselih vrganja. Slažeš li se?“ „Od toga mi već ide voda na usta. Za pihtije bih uradila bilo šta“, kazala je Lea, smejući se. „Srdačno ćeš mu zahvaliti i otići. Teškoća je samo u tome kako proći kroz langonsku železničku stanicu. Šef stanice je naš pristalica, ali bojim se da mu ovo kažem.“ „Znam ga, često mu nosim pisma od sina. Čim me vidi, vešto udalji policajce i carinike. Biće u redu, videćeš. On mi čuva bicikl i pomoći će mi da učvrstim kofer.“ „Čini mi se da bi to moglo proći u redu. Šta misliš, Lorane?“ „I meni se tako čini.“ „Neće valja čiča Kordo da koristi predajnik?“ „Ne, sinoć je iz Londona stigao neki pijanista i spustio se padobranom.“ „Pijanista?“ „Da, tako zovemo onoga ko emituje poruke.“ „A gde je on?“ „To ne moraš da znaš. Tvoja jedina veza biće Kordo. Ako želiš da pošalješ važnu poruku, obavesti njega, preneće mi poruku i kazaće ti šta da radiš. Da li si shvatila?“ „Jesam.“ „Ako te uhvate, ne izigravaj junakinju, nego probaj da odugovlačiš ispitivanje što duže možeš, kako bismo imali vremena da sve pripremimo.“ „Pokušaću.“ „Još nešto: u ilegali sam poznat kao Alber Dival. Sad moram da idem.“ Adrijen Delmas je ustao, i za trenutak se zagledao bratanici u oči. „Ne brini, striče Adrijene, sve će biti u redu“, rekla je ona privijajući mu se u zagrljaj. „Neka te Bog čuva“, rekao je blagosiljajući je. „Do viđenja, Lorane!“ „Do viđenja, oče!“ Posle njegovog odlaska dugo su ćutali. Lea se sagla da ga na uvo upita: „Gde je klozet?“ „Videćeš, nije baš udobno. Uzmi baterijsku lampu. Iza ovog prolaza skreni u drugi hodnik, a onda nadesno u dvoranu: klozet je tamo. Videćeš i lopatu, koja služi da se sve zatrpa peskom, kao što rade mačke.“ Kada se Lea vratila, Loran je proveravao šaržer revolvera. „Ovi podrumi su čudesni. Provedi me okolo.“ Loran je uzeo baklju i ponovo su prošli kroz otvor. „Ovo je jedini izlaz iz dvorane, zar ne?“, pitala je Lea. „Ne, postoji još jedan, ali može da se koristi samo u slučaju krajnje potrebe.“ „Ovako mi se više dopada, imam utisak da sam zatočenica. Zar ti nemaš taj utisak?“ „Čovek se navikne na takav život. Ja sam retko tu. Dođi i pogledaj zidove.“ „Šta, zapravo, znače ovi natpisi?“ „U raznim periodima dvorana je služila i kao zatvor.“ Lea je pročitala:


„Godine 1763. već pet godina. Godine 1848, Amelija, ljubim te. Živeo kralj, živela smrt! Ko je taj Lekusan o kome ste malopre pričali?“ „Bivši mornarički oficir, poreklom iz Gornje Garone. Posle sklapanja primirja otišao je u Englesku. Posle Mers el Kebira Englezi su ga zatvorili, a zatim vratili u Francusku. On je osorni prostak, veliki protivnik Engleza i antikomunista, ali sve to nije ništa u poređenju sa njegovim fanatičnim antisemitizmom. Da ti navedem samo jedan primer: studenti skloni antisemitizmu sa medicinskog fakulteta u Tuluzi u znak priznanja poklonili su mu Davidovu zvezdu od ljudske kože, isečenu sa tela nekog Jevrejina i lepo uštavljenu.“ „To je grozno.“ „Kad se napije, pokazuje je zadovoljno i govori: ’To je koža sa zadnjice.’ Tu krasnu osobu je Ksavijer Vala imenovao upravnikom Ureda za jevrejska pitanja u Tuluzi. Već godinu dana progoni Jevreje i teroriste, a u tome mu pomaže banda sastavljena od tipova isto tako odvratnih kao i on, koje bogato nagrađuje.“ Nekoliko trenutaka hodali su ćuteći. „Ovo je moje carstvo, doneo sam nekoliko knjiga, pokrivače i petrolejku. Sklanjam se ovamo kad osetim potrebu da budem sam, ili posle nekog teškog poduhvata“, kazao je razgrćući izbledele zavese. Bila je to jedna od najmanjih prostorija. Tavanicu su podupirala dva ukrštena šiljasta luka, a pod je bio pokriven mekim belim peskom. Na zidovima od ružičaste opeke mestimično je bilo tragova vatre. U jednom uglu je bilo Loranovo malo utočište. Lea je kleknula na pokrivače, a onda pažljivo pogledala svog pratioca, koji je zabadao baklju u pesak: kao da je naglo postao ukočen i nesrećan. „Dođi, i sedi pored mene.“ Odmahnuo je glavom. „Dođi, molim te!“ On se približio, preko volje. Lea ga je privukla, tako da je pao na kolena kraj nje. „Otkako sam stigla, samo čekam na trenutak da budemo sami!“ „To ne valja!“ „Zašto? Voliš me, a i ja tebe volim. Sutra ćeš možda biti ranjen, ili uhvaćen, ili... Ne bih mogla da podnesem da ti ne pripadnem potpuno i da mi kao uspomena ostane tek nekoliko poljubaca. Ne... nemoj da govoriš, kazaćeš nešto glupo ili, što je još gore, nešto otrcano. Ono što za tebe osećam prevazilazi sva pravila pristojnosti. Svejedno mi je što ću biti samo tvoja ljubavnica. Želim da budeš moj ljubavnik, kad već nisi hteo da mi budeš muž.“ „Ćuti...“ „Što da ćutim? Ne stidim se što te želim, i ne stidim se da to kažem. Zbog rata se promenilo i devojačko ponašanje. Pre možda ne bih smela ovako da pričam sa tobom... tako lako... ne, ne bih bila mnogo drugačija: kao i sada, rekla bih ti da te volim, da želim da vodimo ljubav i da me ništa i niko neće sprečiti u tome.“ Svukla je preko glave plavu haljinu. Osim belih pamučnih gaćica, malih poput dečjih, bila je sasvim gola. Loran nije mogao da odvoji oči od njenog veličanstvenog tela, od dojki koje su mu privlačile ruku. Kako da se odupre spretnim prstima koji mu raskopčavaju košulju, a zatim navaljuju na kaiš pantalona...? Naglo se trgao i izmakao. „Lea, ne smemo.“ Prišla mu je na kolenima. Svetio baklje, stoletni svodovi, pesak po kome mu se primicala, kao životinja sigurna u svoj plen, njena raščupana kosa i dojke koje su se lako njihale, lako izvijena leđa i duga bedra, sve je to u njemu, koji je to posmatrao, stvorilo utisak da je vraćen u svitanje civilizacije, kada je prva ženka


birala sebi druga. Kada su ga dočepale njene drhtave i snažne ruke, prestao je da se opire. Nije odbio usta koja su se sklopila oko njegovog uda. Hteo je da to milovanje nikada ne prestane, ali se ipak otrgnuo iz slatkog zagrljaja. Lea je viknula: „Ne!“ Taj krik pretvorio se u pobednički uzvik kad je on najzad prodro u nju. Zbog belog peska koji ih je oblepio, ličili su na kamene kipove. Lea je prva otvorila oči, okrenula glavu prema ljubavniku i pogledala ga pogledom u kome su se mešali nežnost i ponos: on je bio njen, sasvim njen. Jadna Kamij! Šta je ona prema njihovoj ljubavi? Ubuduće ništa neće moći da ih razdvoji. Ipak je osećala nekakvo razočaranje, kome nije shvatala uzrok. Nije se nikome tako potpuno prepustila. Loranu nije dala samo telo, već i dušu. To nije bio slućaj sa Fransoom i Matijom. Njima je davala samo telo, ali joj je sada, sa čovekom koga je volela, srce bilo potpuno zadovoljno. Posle prvog instinktivnog navaljivanja, postao je blag i nežan, suviše blag i nežan da bi zadovoljio njenu požudu. Ponovo je poželela da je on uzme, da joj njegove ruke pruže zadovoljstvo i bol, da se njegov ud nemilosrdno zabije u nju, ali ju je iznenadna stidljivost sprečila da to od njega zatraži. Kako je bio lep ovako plav, čistih crta lica, glatke i bele kože na grudima. Sa zatvorenim očima, ličio je na dete. Kad je ponovo otvorio oči, uzdrhtala je od radosti. „Oprosti, ljubavi“, kazao je ljubeći je po vratu. Da mu oprosti. Šta? Baš je lud. Legla je na njega i osetila kako je preplavljuje talas sreće. Pogledi su im se sreli i izgubili jedan u drugome. U tom trenutku, Lea je osetila uživanje od koga je još dugo treperila. Nečije dozivanje ih je osvestilo. „Dolazim!“, viknuo je Loran, blago je odgurujući. Ona se obesila o njega. „Ljubavi, moram da idem. Hoćeš li ovde da prenoćiš? Ne plašiš se?“ „Ne plašim se. Zar stvarno moraš da ideš?“ „Moram.“ Brzo je navukao odeću, u kojoj je izgledao kao poljski radnik: mešavina plavog i smeđeg, sa beretkom koja je upotpunjavala celinu. Nije bilo traga otmenom mladiću koji ju je u leto 1939. godine vodio u duge šetnje, po beskrajnim putevima i kroz šume pokrajine Land. „Lep si.“ To ga je zasmejalo. „Draga, želim da znaš da nikada neću zaboraviti ovo kratko vreme koje smo ovde proveli, uprkos stidu koji osećam zato što sam zloupotrebio okolnosti i tvoju naklonost prema meni.“ „Pa ja sam te...“ „Znam, ali nisam smeo da prihvatim, ni zbog tebe ni zbog Kamij.“ „Ali ne voliš je, ti voliš mene.“ „Da, volim te. Verujem da ne razumeš šta osećam prema Kamij. Ona je za mene istovremeno sestra, ćerka i supruga. Krhka je i potreban sam joj, znam da bez mene ne bi mogla da živi. Ne gledaj me tako. Pokušavam da ti objasnim da Kamij i ja pripadamo istoj rasi, volimo iste stvari, iste knjige, isti način života...“ „To si mi već rekao. Videćeš, promeniću se: voleću ono što ti voliš, čitaću tvoje knjige, živeću na tvoj način, biću ti i ja sestra, ćerka i ljubavnica. Postaću pokroviteljica dobrotvornih društava ako se to tebi dopada. U stanju sam sve da učinim, da te zadržim.“ „Ćuti, plašiš me.“ „Nisi valjda kukavica?“


„Jesam, pred tobom.“ „Ne želim to, hoću da budeš jak. Hoću da ti se uvek divim.“ „Pokušaću da te ne razočaram. Sutra ujutru ustaješ rano, pa se odmori. Obećaj da ćeš u svemu biti oprezna.“ „Obećavam, sada sam neranjiva! Budi i ti oprezan, neću ti oprostiti ako ti se nešto desi!“ Izmenili su samo jedan poljubac, ali su u njega ulili sve ono što nije stalo u reči. Loran se zaustavio sa rukom na zavesi, okrenuo glavu ka njoj, ali je nije pogledao. „Ne zaboravi i da sam ti poverio Kamij. Bdij nad njom. Mogu da računam na tebe, zar ne?“ Pesak je prigušio bat njegovih koraka. Kakva tišina, Lea je tek tad primetila kako je sve tiho. „Grobna tišina“, odjeknuo je u njoj podrugljivi glas. Kada su je probudili, celo telo ju je tako bolelo da joj se činilo da je tek zaspala i da neće nikada moći da ustane. Žake, mladić koji ju je juče doveo, otpratio ju je na stanicu i poneo njen kofer i jednu putnu torbu. Bez mnogo muke našao joj je mesto u trećoj klasi. Gurnuo je kofer pod sedište, a torbu stavio u mrežu iznad glave. Poranili su, pa su izašli u hodnik da popuše po cigaretu. Lea je od pre nekoliko meseci počela da puši, delimično krivicom Fransoaz, koja je ostavljala cigarete da se razvlače po kući, a nije joj bilo teško ni da ih nabavi. „Nisam stavio kofer u mrežu za prtljag jer sam se bojao da nećete moći sami da ga skinete, a nekome bi se mogao učiniti neuobičajeno težak ako bi hteo da vam pomogne. U torbi su, ispod sireva i kobasica, leci i naše novine Sloboda i Federacija. Potrudite se da se razdele po pokrajini. To je broj od 23. juna, u kome je objavljen proglas generala De Gola. Ako ga niste pročitali, pročitajte ga, koristiće vam.“ „Zar hoćete da me streljaju?“ „Bilo bi šteta za tako lepu devojku. U vozu su dvojica drugova, spremni da se umešaju u slučaju opasnosti. Ako vam se učini da će vas uhvatiti, ostavite prtljag. Ako vas budu ispitivali, kažite da vam je ukraden. Jasno?“ „Jasno.“ Odjeknuo je zvižduk. „Voz kreće. Srećno!“ Iskočio je iz voza koji je već kretao. Nagnuvši se kroz prozor, Lea mu je dugo mahala. „Tužan je rastanak sa dragim“, rekao je glas sa nemačkim naglaskom. Lea se okrenula, osećajući da su joj noge malaksale. No nemački oficir je, sav nasmejan, prošao natrpanim hodnikom, ne dodajući više ništa. Dok joj je srce lupalo, Lea se vratila u kupe i sela. „Langon. Demarkaciona linija. Stojimo četrdeset pet minuta. Neka putnici siđu iz kola, sa svojim prtljagom.“ Lea je propustila ostale putnike. Ala je taj kofer težak! Samo da Lorio, šef stanice, bude na peronu! Stojeći na stepenicama, pokušavala je da pronađe neko poznato lice u gomili ljudi koji su, sa dokumentima u ruci, tapkali u mestu čekajući pretres. Odjednom je spazila da u prazne kupee ulaze nemački carinici, da pretraže voz. Sa njima je išao i neki oficir. „Poručniče Hanke!“ „Gospođice Lea, šta ćete vi ovde?“ „Dobar dan, poručnice. Gledam kako da pronađem nekog poznatog da mi pomogne oko kofera, veoma je težak.“


„Dozvolite da vam pomognem. Zbilja, pa šta ima u njemu, kao da je olovo?“ „Niste daleko. To je top, rastavljen u delove.“ „Nemojte da se šalite sa takvim stvarima, gospođice, svakodnevno hvatamo ljude koji prenose ilegalnu robu.“ „Spadaju li i knjige u tu robu?“ „Neke knjige spadaju.“ „Jednog dana pitaću vas koje.“ U razgovoru su stigli do izlaza. Lea je, ko bajagi, krenula prema mestu za pretres žena. „Es ist nutzlich, Frauelein, das madchen ist mit mir“,21 kazao je Hanke jednoj od dve žene zadužene za pregled putnica. U holu stanice prišao im je Lorio. „Dobar dan, gospođice Delmas, idem po vaš bicikl! Dobar dan, poručniče.“ „Dobar dan, gospodine Lorio. Moram da se vratim na peron. Pomozite gospođici Delmas oko prtljaga“, kazao je, pružajući mu kofer. Poručnik Hanke je već usavršio svoj francuski. Bicikl, neravnomerno natovaren koferom i torbom, pretio je da se svakog časa prevrne. Zadihana i zažarena u licu, Lea je sišla, i odgurala ga do imanja. Prva osoba koju je videla bio je otac, naizgled veoma uzbuđen. Naslonila je bicikl na zid ambara, i nastojala da dođe do daha. „Gad... gnjida... Izabel će da vas otera...“ „Šta ti je, tata?“ „Gde ti je majka? Moram odmah da govorim sa njom.“ „Ali, tata...“ „Bez toga ’ali tata’! Idi po majku! Moram nešto važno da joj kažem.“ Lea je prešla rukom preko oznojenog čela, i odjednom ju je preplavio umor, koji se nakupio poslednjih sati: otac koji traži svoju mrtvu ženu, kofer težak kao olovo, Loran koji je postao njen ljubavnik, poručnik Hanke koji joj nosi prtljag, gotski svodovi u Tuluzi, stric kao skitnica, zvezda od jevrejske kože i Kamij, koja joj prilazi ispruženih ruku... pala je Pjeru Delmasu pravo pred noge. Kad je otvorila oči glava joj je bila u Rutinom krilu, a Kamij joj je mokrim peškirom vlažila slepoočnice, kvaseći ga u umivaoniku sa vodom koji je držala Lora. Očiju iskolačenih od užasa, otac je plakao i govorio Fajaru: „Čujte, moja devojčica nije mrtva? Njena majka mi to ne bi oprostila.“ „Ne brinite, gospodine“, rekla je Rut, „to je samo toplotni udar. Kako li joj je palo na pamet da vozi bicikl bez šešira po ovakvom vremenu?“ „Nije mi ništa, tata, ne brini. Lora, pobrini se za njega, molim te.“ Leina nesvestica trajala je nekoliko trenutaka. Uz pomoć Kamij, vrlo brzo se pridigla. „Žao mi je što sam vas toliko prepala. Gde su mi kofer i torba?“ „Fajar ih je uzeo, i odneo u kuću.“ „Brzo, moram da ga stignem!“ Našli su ga u kuhinji. „Ne znam, gospođice Lea, šta vam je u torbama, ali su jako teške. Odneću vam ih gore u sobu.“ „Ne, pustite to, zahvaljujem, sama ću ih odneti.“ „Ne, nikako, preteške su za vas.“ Lea nije više smela da navaljuje, da ne izazove sumnju. Pošla je za njim u dečju sobu. „Hvala, Fajare, mnogo vam hvala.“ „Nema na čemu, gospođice.“ Ušle su Kamij i Rut. Rut je nosila čašu.


„Popij ovo, biće ti bolje.“ Lea je popila bez reči. „A sad lepo lezi i odmori se.“ „Ali...“ „Nema raspravljanja. Možda imaš sunčanicu.“ „Ne brinite, Rut, ja ću da se pobrinem za nju. Idite bolje da vidite šta je sa gospodinom Delmasom.“ Lea se ispružila na jastuke i zatvorila oči, da ne gleda Kamij. „Otkako si otišla tako sam brinula da nisam spavala. Čim bih zadremala videla bih tebe i Lorana u smrtnoj opasnosti, bilo je strašno.“ Dok je to govorila, skidala joj je cipele i nežno joj masirala noge. Lei je došlo da zavrišti, pa je ustala. „Videla sam Lorana u Tuluzi.“ Kamij se naglo pridigla. „Baš si srećna! Kako mu je? Šta ti je kazao?“ Leu je spopala gadna želja da joj sve kaže: da se Loran i ona vole i da su ljubavnici. Nešto u umornom i napetom Kamijinom lišcu ipak ju je zaustavilo. „Vrlo je dobro. Zamolio me je da ti kažem da mnogo misli na tebe i Šarla, i da ne smeš previše da brineš zbog njega.“ „Kako da ne brinem?“ „Videla sam i strica Adrijena. Poverio mi je jedan zadatak, i dao nova uputstva za raznošenje pisama.“ „Mogu li da ti pomognem u tom zadatku?“ „Ne možeš.“ „Brine me tvoj otac. Od sinoć ga ne prepoznajemo, samo psuje i preti. Pokušala sam da razgovaram sa njim i saznam o čemu je reč, ali samo ponavlja: ’Šta će reći Izabel?’ Prvo sam pomislila da se posvađao sa Fajarom, što se nažalost često deševa, ali Fajar je rekao da je poslednja svađa bila prošle nedelje. Rut o tome ne zna ništa, ni tvoja tetka Bernadet. Što se tiče Fransoaz, ona je dežurna u bolnici već tri dana. Izgleda da samo Lora nešto zna o tome, ali neće da razgovara sa mnom i zatvara se u sobu, a onda je čujem kako plače.“ „Idem do nje.“ „Prvo se malo odmori.“ „Ne, imam neki predosećaj da je u pitanju nešto ozbiljno. Bojim se za tatu.“ Lea je tražila sestru po celoj kući, ali nije mogla nigde da je nađe. Videle su se tek za večerom. Maloj su oči bile crvene od plača, a nikome nije bilo do jela. Lea je neprestano motrila oca, koji je delovao smirenije, ali ju je taj mir brinuo više nego ono popodnevno uzbuđenje. Čim su večerali Lea je uhvatila sestru pod ruku, i odvukla je sa sobom. „Hajde da malo prošetamo, trebalo bi da razgovaramo!“ Lora se prvo opirala, a zatim je popustila. Sišle su na terasu. „Šta se to desilo kad je tata tako nervozan?“ Lora je oborila glavu. Dve suze su joj kapnule na ruke, položene na kolena. „Sestrice, nemoj da plačeš! Kaži mi šta se desilo?“ Lora se jecajući bacila starijoj sestri oko vrata. „Ne usuđujem se da kažem, naročito ne tebi.“ „Zašto naročito ne meni?“ „Zato što ti to ne možeš da razumeš.“ „Šta to ne mogu da razumem?“


Jecanje je postalo glasnije. „Reci mi, molim te, misli na tatu.“ „O, to sa tatom nije najgore.“ Šta li je time htela da kaže? Lea ju je ljutito prodrmala. „Šta to znači? Čega to ima goreg?“ „Fransoaz...“, promucala je. „Fransoaz...?“ „Fransoaz i Oto.“ „Fransoaz i Oto? Objasni mi, ne shvatam?“ „Hoće da se venčaju.“ „Da se venčaju...?“ „Da, kapetan ju je juče zaprosio od tate.“ „Razumem, i tata ga je očito odbio.“ „Bila sam sigurna u to, znala sam da nećeš shvatiti i da ni u kom slučaju nećeš pomoći Franosaz. Kazala sam joj to, a ona je ponavljala: ’Varaš se, Lea je iskusna, zna ona šta je ljubav.’ Ja sam joj odgovorila da to nije istina, da ti o tome nemaš pojma, i da bi joj bilo bolje da savet i pomoć zatraži od Kamij.“ Lorina žestina je začudila Leu. „Ti ne voliš ništa i nikoga osim Montijaka. Jadni Matija je to dobro razumeo, zato je i otišao.“ „Pusti Matiju na miru, molim te. Reč je o Fransoaz, i njenoj nedoličnoj ljubavi prema Nemcu.“ „I u to sam bila sigurna. Ti znaš samo tog tvog generala De Gola i njegove teroriste, koje šalje iz Londona da bi sekli telefonske linije, dizali vozove u vazduh i ubijali nedužne ljude.“ „Ubijali nedužne ljude! Kako smeš da nazivaš nedužnim neprijatelja koji je okupirao zemlju i koji nas izgladnjuje, deportuje i ubija? Da nije bilo tih ’nedužnih ljudi’, majka bi nam bila živa, tata ne bi poludeo, a stric Adrijen i Loran ne bi morali da se kriju...“ „Oni greše što su buntovnici.“ „Buntovnici! Ljudi koji se bore za čast Francuske?“ „To su samo reči, krupne i prazne reči. Čast Francuske predstavlja Maršal.“ „Ćuti, baš si glupa neznalica. Tvoj Maršal je Hitlerov saučesnik.“ „Nije istina, on se žrtvovao za Francusku.“ „Baš lep poklon. Francuskoj treba dobro opremljena vojska i vojskovođa koji će da nastavi borbu.“ „Što ga vređaš, on je star.“ „Pa šta onda? Zar je starost izgovor za podlost? Mislim da je to, naprotiv, dvostruko ružno. Poslužio se ugledom ratnog junaka iz 1914. godine da bi nas naveo na to da prihvatimo ovu sramnu situaciju.“ „Bez tog primirja stotine hiljada ljudi poginulo bi pod bombama, baš kao i mama.“ Čim je pomenula majku, Lora je ponovo zaplakala. Lea joj je uhvatila glavu i privukla je na rame. „Možda ti imaš pravo, ne znam. Šta li bi mama uradila u ovoj situaciji?“ Sedele su tako, obe skrhane, oborenih glava i klateći nogama. „Lora, zar nisi zgranuta što Fransoaz hoće da se uda za Nemca?“ „Pa, malo“, priznala je, „ali oni se vole.“ „Pa onda nek sačekaju da se rat završi.“ „To je nemoguće.“ „Što je to nemoguće?“ „Zato što Fransoaz očekuje dete.“ „Oh, ne...!“


„Da.“ Lea je naglo ustala. U daljini je crna linija pokrajine Land zatvarala horizont. Sa Garone se dizala izmaglica i širila se nad Langonom, prema izvorima u Malu. „Jadna Fransoaz“, promrmljala je. Lora je to čula. „Pa, pomozi joj. Pričaj sa tatom: tebe će saslušati.“ „Ne verujem. On je daleko od nas.“ „Pokušaj, molim te, pokušaj.“ „Da je bar Fransoaz ovde, mogla bih da razgovaram sa njom i saznam šta namerava da uradi.“ „Razgovaraj sa tatom. Mora da pristane, inače će se Fransoaz ubiti.“ „Ne pričaj gluposti!“ „Nisu to gluposti. Kunem ti se da je očajna.“ „Uradiću sve što mogu. Sad me ostavi da razmislim. Idi, i pošalji mi Kamij.“ „Idem.“ Pošto je malo oklevala, Lora je poljubila sestru u obraz. „Hvala ti, Lea.“ Posle nekoliko trenutaka Kamij se pridružila Lei, koja joj je sve ukratko ispričala. „Osećam se krivom što nismo ništa uradile.“ „Šta smo mogle da uradimo?“ „Da je okružimo sa više ljubavi i navedemo je da nam se poveri.“ „Znam je, to ne bi ništa promenilo. Idem sutra u Langon na pijacu: u povratku ću svratiti u bolnicu, da je vidim, a razgovaraću i sa tatom, već prema tome šta mi ona bude rekla. Večeras sam suviše umorna. Laku noć, Kamij.“ „Laku noć, mila moja.“ * * *

„Evo, gospođice Lea, prste ćete polizati posle ovih pihtija“, kazao je čiča Kordo vraćajući Lei korpu. „Mnogo vam hvala, tata će se radovati, on je takav sladokusac.“ „Mnogo ga pozdravite, i kažite da bih se radovao da ga vidim ovih dana.“ „Reći ću mu, hvala. Do viđenja, gospodine Kordo.“ Lea je izašla iz restorana, noseći veliku korpu prekrivenu salvetom sa crvenim prugama. Pored njenog bicikla, naslonjenog na zid, stajao je nemački vojnik. „Ne vam pametno gospođice da ovako ostaviti lepo bicikl. Puno je lopova, pripaziti.“ „Hvala.“ Ruke su joj drhtale, dok je uz njegovu pomoć privezivala korpu na prtljažnik. Popela se na bicikl i uputila ka bolnici. Dvorište je bilo puno kola hitne pomoći i vojnih automobila. U sekretarijatu je zatražila da vidi sestru. Kazali su joj da je u poslednjoj zgradi, u ambulanti za hitne slučajeve. Ponovo se popela na bicikl. Prva osoba koju je ugledala bio je kapetan Kramer, koji joj se kruto poklonio. „Dobar dan, gospođice Lea. Radujem se što sam vas sreo, i što mogu da se pozdravim sa vama.“ „Da se pozdravite?“ „Da, moram hitno da se vratim u Pariz, i tamo ću i ostati. Polazim za jedan sat. Moj posilni će se pobrinuti za moje stvari. Prenesite moje pozdrave gospođi D’Aržili, to je divna žena. Ne bih voleo da je rodoljublje navede na neki neoprezan postupak. Kažite gospodinu ocu da mi je bila čast što sam ga upoznao, i da se nadam da će odustati od svojih predrasuda. Pozdravite i ljubaznu Loru, odanu Rut i vašu gospođu tetku.“ „Niste li nekoga zaboravili?“ „Baš sam se oprostio s Fransoaz. Biće joj potrebna sva vaša ljubav. Mogu li da računam na vas?“ Zar i on? Kod tih muškaraca izgleda prelazi u maniju da joj poveravaju žene i ljubavnice.


„Učiniću što mogu, ali ne zavisi od mene.“ „Hvala vam. Fransoaz nema vašu snagu: nežna je i podložna uticaju. Nemojte da je osuđujete. Voleo bih da sam vas mogao bolje upoznati, ali uvek ste odbijali razgovor. Razumem vas. Na vašem mestu bih i ja isto postupao. Ali želim da znate da i ja volim Francusku i smatram je velikom zemljom, koja je ravnopravna Nemačkoj. Jednoga dana će se ova dva divna naroda ujediniti i doneti mir svetu. To je već dovoljan razlog za jedinstvo.“ Lea ga skoro i nije slušala. Najgore je bilo to što je delovao iskreno. „Možda bih vam i verovala da niste okupirali našu zemlju, i da ne progonite ljude koji misle drugačije. Zbogom, kapetane Kramer!“ Lea je ušla u odeljenje za bolničarke, sa korpom preko ruke. Sve bolničarke su se okupile u dnu prostorije. Lea je prišla. Fransoaz je sedela, okružena koleginicama, glave naslonjene na položene ruke i plakala. „Šta želite?“, pitala je jedna bolničarka. „Htela bih da razgovaram sa sestrom, Fransoaz Delmas.“ „Tu je. Ako uspete da je smirite bićemo vam večito zahvalne.“ „Možemo li da popričamo nasamo?“ „Naravno. Gospođice, vreme je da se vratite na posao. Gospođica Delmas će da se pobrine za sestru.“ Kada su sve bolničarke izašle, Lea je sela pored Fransoaz, koja se nije ni pomakla. „Hodi, Fransoaz, idemo kući!“ Kazala je baš ono što je trebalo. Ramena jadne zaljubljene devojke prestala su da se tresu, a ruka joj je plašljivo potražila sestrinu i stegla je. „Ne mogu, šta će tata da kaže?“ Taj glasić izgubljenog deteta dirnuo je Leu više nego što je sama verovala da se može desiti. „Ne brini, to je moja stvar. Hodi!“ Pomogla joj je da ustane. „Moram da se presvučem.“ „Gde su ti stvari?“ „Tamo u plakaru.“ Lea je otvorila orman i izvadila haljinu od veštačke svile sa cvetnim dezenom, torbicu i cipele sa ravnom petom. Fransoaz je dovršavala oblačenje kad je ušla glavna sestra. „Odmorite se, mala moja, sutra imate slobodan dan.“ „Hvala, gospođo.“ Sestre su prevalile tri kilometra od Langona do Montijaka, ne izmenivši ni reči. Kao i prethodnog dana, Lea je na obronku sišla s bicikla, dok je Fransoaz i dalje vozila, uspravljena na pedalama. „Mogla bi i da me sačeka“, pomislila je. U kuhinji su Kamij i Rut završavale ručak. „Niste videle Fransoaz?“ „Jesmo, kazala je da ide gore da legne“, rekla je Rut, koja je u tiganju pekla krompir. „Gledajte šta sam donela, da pojedemo uz taj krompir!“ „Pihtije!“, viknule su obe uglas. „Poklon čiča Kordoa.“ „Čiča Kordoa?“, pitala je Rut. „Obično nije bio tako široke ruke.“ „U međuvremenu ćemo se pogostiti. Tata će se obradovati.“ „Zašto ću da se obrađujem, kćeri?“, pitao je Pjer Delmas, ulazeći u kuhinju. Lea se trgla kad je ugledala oca. On, koji je inače toliko vodio računa o izgledu, bio je neobrijan:


prljava i zgužvana košulja izvukla mu se iz prašnjavih i umašćenih pantalona. Kako se samo promenio od juče! Ni pogled mu nije bio isti. Delovao je očajno, ali sasvim pri svesti. „Shvatio je da je mama umrla“, pomislila je Lea. Uzdržala se da ga ne zagrli, da ga ne teši, i ne kaže mu da to nije istina, da će se Izabel vratiti svakog trenutka, sa korpom sveže nabranog cveća preko ruke i velikim slamnim šeširom, koji dobro štiti od sunca. Ta uspomena je bila tako jaka da se Lea okrenula ka vratima. Tada je shvatila da je, u duši, i sama poricala tu smrt, i da je tek sada, kad ju je i otac prihvatio, zauvek izgubila majku. Tegla sa pihtijama iskliznula joj je iz ruke i razletela se po popločanom podu, sa bukom od koje su se svi trgli, „Ala si nespretna, mila“, rekao je Pjer Delmas, saginjući se da pokupi komade stakla. „Pustite to, gospodine“, rekla je Rut, „ja ću počistiti.“ Nezadržive suze slivale su se Lei niz obraze. Otac je to primetio. „Hajde, nije strašno, očistićemo parčiće da nijedan neće ostati. Dođi i obriši nos, kao kad si bila mala.“ Kad bi mogla ponovo da bude mala devojčica, da mu sedne u krilo, šćućuri se pod njegov kaput kao da će da se sakrije, obriše nos njegovom maramicom, oseti kako je grle njegove krupne ruke i oseti poznati slab miris duvana, vinskog podruma, kože i konja, sa kojim se ponekad mešao i miris parfema. „Tata...“ „Gotovo je, mila moja, sada sam tu.“ Zaista je bio tu, najzad se vratio među žive. Zbog kakvih novih drama i na koliko vremena? Svi su sa zadovoljstvom jeli pihtije, koje je Rut pažljivo očistila od srče, osim Fransoaz, koja je ostala u sobi. Pre ručka se Pjer Delmas obrijao i presvukao. Za vreme ručka porodica je zapazila da je postao isti kao i nekada.


POGLAVLJE 25. Nekoliko dana kasnije, držeći se obećanja, Lea je pokušala da govori s ocem kada su posle večere krenuli u šetnju kroz vinograde. Posle prvih reči ju je prekinuo. „Ne želim više da slušam o tom neprirodnom braku. Suviše lako zaboravljaš da su Nemci naši neprijatelji, da su okupirali našu zemlju i da je kapetan Kramer izneverio najosnovnije zakone gostoprimstva.“ „Ali tata, oni se vole.“ „Ako se stvarno vole, sačekaće kraj rata. Sada odbijam da dam pristanak za vezu koju bi i tvoja majka osudila.“ „Fransoaz čeka...“ „Nećemo više ni reči o tome, razbolim se od takvog razgovora. Već sam dovoljno umoran.“ Seo je na ivični kamen kraj puta. „Moraš li stvarno sutra da ideš u Bordo?“ „Obavezno. Moram sa Likom da razgovaram o povlačenju obaveze o prodaji, koju sam potpisao Fajaru.“ „Obaveze o prodaji... o, tata, kako si to mogao da uradiš?“ „Nemam pojma. Od smrti tvoje jadne majke stalno mi je dosađivao, tražio još novca za kupovinu materijala. Na kraju, kada je video naše novčane teškoće, ponudio je da otkupi imanje. Kada mi je prvi put o tome govorio, glava mi se malo razbistrila i kazao sam da ću da ga oteram ako opet počne o tome.“ „Što mi ništa od toga nisi rekao?“ „Jadna moja curice, pa videla si da nisam bio sasvim pri sebi. Izabele nije bilo, a mislio sam da si ti još dete.“ „Ali, tata, Montijak još postoji zahvaljujući meni. Nosila sam u srcu tu zemlju i ljude, nadgledala Fajara i radnike, uspela da nas prehranim povrćem koje sam sama gajila, pokazala sam Fajaru gde mu je mesto, a ti sada kažeš...“ Lea nije bila u stanju da završi rečenicu. Pjer Delmas je uzeo njene ruke u svoje, i poljubio ih nežno. „Znam ja sve to. Rut i Kamij su mi rekle koliko si bila hrabra. Upravo zbog toga moram da poništim tu obavezu o prodaji, i potreban mi je savet advokata.“ „Ne veruj stricu Liku, on sarađuje s okupatorom.“ „Ne mogu da verujem. Oduvek je bio privržen Morau, bio je vatreni pristalica jake desnice, ogorčeni antisemit i antikomunista, ali da sarađuje sa Nemcima...“ „Da je tu, stric Adrijen bi te uverio.“ „Lik i Adrijen se nikada nisu trpeli. Bili su u suprotnim taborima još kao deca. Obojica su bili dobri hrišćani, ali nisu naučili da opraštaju uvrede. Sve se malo smirilo kad se Adrijen zakaluđerio, ali je i tada stric Lik govorio da to znači pustiti vuka u ovčji tor. Adrijenov uspeh kao propovednika laskao je Likovoj sujeti i snobizmu, ali španski rat i pomoć republikancima, kao i govori koje je Adrijen držao u katedrali u Bordou, u kojima je kritikovao držanje naše crkve i države, opet su rasplamsali netrpeljivost blisku mržnji. Kamij mi je rekla da Adrijen održava veze s Londonom i da


je prebegao u slobodnu zonu. Svakako da Liku to nije bilo po volji.“ „Kazao mi je da bi prijavio Adrijena kad bi znao gde je.“ „To baš ne verujem, to je kazao u besu. Lik ima mnogo mana, ali nije Juda.“ „Veoma bih volela da imaš pravo.“ „Nadam se i da ću dobiti neke vesti o Adrijenu, Pisao sam njegovom starešini i najavio posetu. Imam i zakazano kod beležnika.“ „Idem sa tobom, biću mirnija.“ „Kako hoćeš, mila. Sad me malo ostavi, potrebno mi je da budem sam.“ Poljubila ga je u obraz i udaljila se. Hodala je zamišljeno prema kući, obasjanoj rumenim svetlom sunca na zalasku, nastojeći da ne misli na sutra: trebalo bi da padne kiša, zemlja je sasvim suva, negde se lišće već žuti. Ne zaustavljajući se, sagla se da zahvati šaku prašine. „Sutra ću reći Fajaru da očisti ovaj komad vinograda, jer je pun korova.“ Zaobišla je šumarak i stigla na terasu. Fransoaz ju je čekala u senci grabovog drvoreda, sklupčana na travi. Podigla je glavu. Delovala je jadno. „Jesi li razgovarala sa tatom?“ „Pokušala sam, ali nije hteo da me sasluša. Naći ću već način, obećavam ti.“ „Neće te ni drugi put saslušati. Šta će biti sa mnom?“ „Mogla bi...“ Lea je oklevala, prebacujući grumen zemlje iz ruke u ruku. „Mogla bi otići u Kadijak, dokotru Žirou. Kažu da on...“ „To je grozno! Kako smeš da mi predložiš tako nešto? Oto i ja želimo to dete. Pre bih umrla nego da...“ „Onda prestani da cmizdriš i sama kaži tati da si trudna.“ „Ne, to nikako ne mogu da mu kažem. Otići ću i živeću sa Otom. Možda će ga to naterati da popusti.“ „Nemoj, za njega bi to bio prevelik udarac, pomisli šta je sve prepatio posle mamine smrti.“ „A ja, znaš li koliko ja patim.“ „Oprosti, ali ne mogu da te žalim. Odvratno je to što radiš.“ „A ti i Matija? A nesumnjivo i drugi?“ Lea se pobunila. „Moji ljubavnici nisu Nemci.“ „To je suviše površan stav. Zar sam ja kriva što su nam zemlje zaraćene?“ „On je loše postupio.“ „Pa on me voli.“ Lea je slagnula ramenima. Fransoaz je nastavila. „Znam toliko devojaka koje imaju Nemce udvarače. Naša sestra od strica Korin verena je sa komandantom Štrukelom. Stric Lik je malo oklevao s pristankom, ali mu je poseta komandantovog oca, visokog nacističkog funkcionera bliskog Hitleru, koji je iz Nemačke došao samo da bi zaprosio njegovu ćerku, toliko polaskala da je pristao. Osim toga, njihova je porodica veoma bogata i pripada starom sudetskom plemstvu. Sve je to po stričevom ukusu. Da je mama živa, govorila bih sa njom, shvatila bi me i pomogla bi mi.“ „Mogla si da kažeš i Ruti.“ „Nisam se usuđivala.“ „I zbog toga si se poverila Lori? Devojčici? Nisi mislila da ćeš je sludeti svojim poveravanjem?“ „Nisam. Ona nema ništa protiv Nemaca, a za mene je bilo važno da pričam sa nekim ko nije neprijateljski nastrojen.“


Dugo su ćutale, oborenih glava. „Fransoaz, veoma želim da ti pomognem.“ „Znam, Lea, i zahvalna sam ti zbog toga. Bolje se osećam otkako ti sve znaš. Iako nemamo isto mišljenje ni o čemu, znam da mogu da računam na tebe“, kazala je, ljubeći sestru. „Sutra idem s tatom u Bordo, do strica Lika. Možda će ga objava Korininog venčanja navesti da promeni mišljenje. Obećavam da ću probati da govorim s njim. Ti mi samo obećaj da nećeš uraditi ništa da mu naneseš bol.“ „Obećavam“, rekla je, brišući ruke o haljinu. Lea je u Montijak vratila potpuno očajnog čoveka. Po rečima Lika Delmasa, poništenje obaveze o prodaji nije bilo moguće jer je zahtevalo visoku odštetu, koju Pjer Delmas nije bio u stanju da plati. Beležnik se opet nepovoljno izrazio o vrednosti prekomorskih imanja i njihovoj eventualnoj prodaji. Poseta dominikanskom samostanu u Ulici Sen Žen bila je takođe iskušenje. Starešina nije krio da Adrijena smatra teroristom, izdajnikom i otpadnikom. Smatrao je da je dužan da obavesti maticu u Parizu, kao i da ona obavesti Rim, o postupcima ovog zabludelog brata. Adrijen se svojim ponašanjem sam isključio iz katoličke zajednice, i nije bio dostojan reda svetog Dominika, pa je sada bio raspop. Starešina je rekao da svakog dana moli Boga da vrati na pravi put tu izgubljenu ovcu. Lea je iz te pobožne kuće izašla s mučninom. Pored svega, Pjer Delmas je najavu Korininog venčanja primio s ravnodušnošću koju su jedva malo uzdrmale Likove reči: „Morao bi dati pristanak da se Fransoaz venča s kapetanom Kramerom: on je iz isto tako ugledne porodice kao i moj budući zet.“ Tad je Pjer Delmas ustao da se pozdravi i samo rekao: „Nećemo više o tome. Zbogom!“ Koliko li je puta Fransoaz prešla tih sto metara koji dele kuću od puta, vrebajući očev i sestrin povratak? Deset? Dvadeset? Vreme dolaska poslednjeg voza iz Bordoa odavno je prošlo. Odavno se dvokolica čiče Šombasa, koja je kao taksi saobraćala između Langona i Verdelea, morala zaustaviti na vrhu obronka, pred ulazom na imanje. A šta ako su rešili da prespavaju u Bordou? Neće izdržati još jednu besanu noć u neizvesnosti. Nikad od Otovog odlaska nije tako patila zbog njegovog odsustva. Zbog te ljubavi već je toliko pretrpela: prezir koleginica, očev i Lein prezir, samilost Kamij, Fajarovu podrugljivost, stid zbog tajnih sastanaka, strah da će ih zateći... Sve je bilo veoma mučno. Dok je Oto bio ovde imala je snage. Bez njega je bila samo sirota plašljiva devojčica. Trgla se kad je čula kotrljanje dvokolice. Kao dete zatečeno u nestašluku, sakrila se iza jednog od velikih platana koji su rasli uz ivicu staze. Kad je videla oca kako, oslonjen na Leu, silazi s kola i polako korača teškim i nesigurnim korakom, Fransoaz je shvatila da je za nju sve izgubljeno. Naslonila je čelo na koru stabla, uočila jedan mravlji par koji je žurio svojim poslom, ponovo ugledala sebe kao malu devojčicu koja se krije iza ovog drveta da iznenadi oca, koji se vraća sa posla ili iz šetnje, sećala se radosti kad bi on viknuo: „Ovde miriše na ljudsko meso! Čini mi se da je u blizini neka devojčica, naću ću je i pojesti...“ „Ne, tata! Ne, tata!“, vikala je izlazeći iz skrovišta i bacajući se u njegove ispružene ruke. S tim je završeno... Otputovaće sutra, najkasnije prekosutra. Sledećeg dana Lea je otišla u Kudro po poštu. Tu je zatekla poruku iz koje je saznala da bi trebalo da ode u La Reol, kod gospodina i gospođe Debrej. Zatekla ih je zabrinute i uzbuđene. „Možete li večeras ili sutra da odete u Bordo?“ „Ne znam, išla sam juče tamo sa tatom, morala bih da nađem neki razlog.“ „Nađite ga! U pitanju su životi velikog broja ljudi koji pripadaju našoj mreži. Morate da odete na šetalište Verden broj 34, u osiguravajući zavod koji vodi gospodin Andre Gran-Kleman, i da mu


kažete da je guščja džigerica iz Leona u Landu bila pokvarena. Odgovoriće vam da zna, jer su se i on i žena njom otrovali. Posle toga ćete kazati da dolazite zbog polise osiguranja koju vaš otac želi da napravi. Uvešće vas u kancelariju i predaćete mu ove hartije. To su lažni ugovori o osiguranju, koji sadrže naša obaveštenja. Posle nekog vremena kažite da vam nije dobro i da morate na vazduh. On će vas otpratiti. Na ulici mu kažite da mu je komesar Poanso na tragu i da ga još nisu uhapsili samo zbog zalaganja SS poručnika Dozea, koji verovatno ima čoveka u mreži, pa želi da prikupi što više podataka da bi zadao odlučni udarac. Neka bez odlaganja upozori sve osobe iz mreže da se sklone. Da li ste shvatili?“ Lea je ponovila sva uputstva. „Odlično! Bolje da što pre odete u Bordo.“ „Zar taj Doze nije onaj isti što je ispitivao Kamij?“ „To je taj, opasan i pametan čovek, sa njuhom policijskog psa koji nikada ne napušta trag. Nije isključeno da neko za njegov račun uhodi Kamij. Vi, takođe, budite krajnje oprezni... Zbog vaše veće sigurnosti, jedan naš prijatelj će vas prevesti preko granice kroz šumu Fon de Lu.“ „Ali Nemci iz Sen Pjera me već znaju. Ako ne vide da se vraćam, pitaće se gde sam.“ „Ako vas budu to pitali kad opet budete prelazili demarkacionu liniju, kazaćete da ste se vratili preko Sen Lorana di Boa, gde ste išli u posetu prijateljici. Ja ću se postarati da vas se sete u Sen Loranu.“ „To će biti u redu.“ „Možda sam se prevarila u vama, mala“, rekla je gospođa Debrej ljubazno, i poljubila je. „Možda, gospođo, no zar je to tako važno?“ „Jeste za mene. Juče smo dobili vesti od vašeg strica, koji poručuje da javite Bernadeti da je njen sin Lisjen sa njim.“ „To me raduje. Mnogo volim brata od tetke i plašila sam se da mu se nešto nije desilo. Stric Adrijen nije ništa drugo poručio?“ „Nije.“ „Vreme je da krenete. Proći ćete kroz Labart, gde vas čeka kovač. Zna vas i prevešće vas preko granice bez neprilika. Uradite tačno kako vam kaže i sve će biti u redu. Otpratiće vas do San Martin de Grava, a dalje znate put. Do viđenja, dete moje. Bog vas blagoslovio!“ „Do viđenja.“ Bračni par Debrej gledao je Leu kako odlazi na plavom biciklu, pitajući se imaju li pravo da tako izlažu opasnosti život te lepe i čudne devojke. Kada su stigli u šumu Manšo, vodič je Lei dao znak da se sa biciklom sakrije što bolje ume. On sam je svoj bicikl gurnuo u paprat. Kroz šumu i vinovu lozu došli su do državnog puta 637, koji je činio granicu između slobodne i okupirane zone. Kod prelaza Mezon Nev, na mestu gde se put jako sužavao, nije bilo nikoga. Kovač je širokim pokretom pozvao Leu. Prešli su granicu bez problema. Do Sen Martin de Grava vozili su se na Leinom biciklu. Rastali su se na raskrsnici, kod mlina. U Mušaku joj je pukla guma, pa je, psujući, putovanje završila peške. Kamij se igrala sa sinom na livadi ispred kuće. Dečko je potrčao Lei u susret, smejući se i pružajući ruke. Ona je ispustila bicikl i podigla ga. „Dobar dan, Šarli, zdravo, mili. Joj, to me boli!“ Dete ju je stezalo ručicama iz sve snage. Kamij je prišla smejući se. „Voli te. Morala bih da budem ludo ljubormorna...“ Obuhvatila ih je pogledom tako punim ljubavi i poverenja da je Lei pripala muka. „Obećaj mi da ćeš se starati o njemu kao o sopstvenom sinu ako se meni nešto desi“, rekla je Kamij, uozbiljivši se odjednom.


„Prestani da pričaš gluposti. Što bi se tebi nešto desilo?“ „Nikad se ne zna. Obećaj, molim te.“ Ne samo da mora da štiti majku, jer je to tražio detetov otac, već sada mora da štiti i sina, jer ju je zamolila majka. A nju, ko nju štiti? Odgovorila je, sležući ramenima: „Obećavam. Brinuću se za njega kao da mi je sin.“ „Hvala. Kako je prošlo sa poštom?“ „Dobro, ali moram opet u Bordo. Možeš li da smisliš neko objašnjenje za tatu i Rut?“ „Ne brini, smisliću nešto.“ „Idem da se presvučem. Pozajmićeš mi tvoj bicikl, pukla mi je guma.“ „U redu.“ „Možeš li da kažeš tetki Bernadet da je Lisjen dobro i da je sa stricom Adrijenom?“ „To je dobra vest. Odmah ću joj javiti.“ Dok je izlazila iz sobe, do nje je dopro glasan razgovor iz očeve radne sobe. Prvo je pomislila da uđe, ali je shvatila da neće stići na voz u šest sati. Srca punog zebnje, napustila je Montijak, zamišljajući bez mnogo napora žestoke reči koje je otac mogao izmenjati s Fajarom. Poverila je Kamijin bicikl šefu stanice. Kao i obično, bez problema je prošla policijsku i carinsku kontrolu. U kupeu su bila samo dve seljanke. Lea se malo opustila, pitajući se gde li će spavati. Ne može da ode Liku Delmasu. Odlučiće kad za to dode vreme. Dobra vest je da je Lisjen sa stricem Adrijenom. Možda je i Loran sa njima. Nedostajao joj je. Svaki put kada bi pomislila na Lorana, pomislila bi i na Fransou Tavernijea. Sećala se poslednjih reči iz pisma Sare Milštajn: „Stvorena si za njega kao i on za tebe.“ Smešno! Ona je bila stvorena za Lorana, i ni za koga drugog. A za koga je stvorena Fransoaz? Sirotica, ako zaista voli svog Nemca, onda je za žaljenje, jer će patiti. Šta će biti s njom kad rodi to dete? Trebalo bi svakako nagovoriti tatu da je pusti da se uda za Ota. Voz je ušao u železničku stanicu Bordoa. Od stanice Sen Žan do šetališta Verden trebalo je preći dobar komad puta. Lea je pošla kejom, do trga Kensons. U nekoliko navrata su nemački vojnici probali da zaustave lepu devojku u kratkoj beloj platnenoj haljini, čije su sandale sa drvenim đonom lupkale po pločniku. Neki su nudili da joj ponesu pleteni koferčić, u kome su bila dokumenta koje je dobila od Debrejevih. Nikad joj se ovaj put nije učinio tako dug. Bilo je skoro osam uveče kad je stigla do šetališta Verden. Vrata su se otvorila tek posle trečeg zvonjenja, a čovek na vratima odgovarao je opisu koji je dobila. „Gospodin Gran-Kleman?“ Potvrdio je, klimanjem glavom. „Dobar dan, gospodine. Svakako sam htela da vam kažem da je guščja džigerica iz Leona u Landu bila pokvarena.“ „Znam to, nažalost, i moja žena i ja smo se njom otrovali.“ „Htela bih da se posavetujem sa vama u vezi s polisom osiguranja za oca.“ „Izvolite, uđite u kancelariju.“ Lea mu je dala papire, zatražila da izađe na vazduh i predala mu poruku. „Zahvalite našim prijateljima na dragocenom obaveštenju. Preduzeću sve što je potrebno da upozorim naše ljude“, rekao je gospodin Gran-Kleman. „Imate li nešto da mi date za njih?“ „Za sada nemam. Ne brinite, gospođice, uradiću sve u vezi s osiguranjem vašeg oca“, kazao je malo preglasno.


Pored njih su prošla neka dvojica, naizgled mirni ljudi koji uživaju u večernoj šetnji. „Idite odavde, to su policajci komesara Poansoa!“ Lea je krenula pravo i stigla do trga Turni. Tu se malo zadržala. Kuda sad da ide? Osim strica Lika, ne zna nikoga u Bordou. Dok je silazila pustom alejom Turni, imala je utisak da je neko prati. Došla je do trga ispred velikog pozorišta. Tu je bilo nešto sveta, uglavnom vojnika. Zaustavila se ispred novinskog kioska na trgu. Petit Žirond, činilo joj se da joj to ime nešto kazuje. Petit Žirond... Rafael Mal... Šapon Fen... odgovorni urednik... Rišar Šapon. Uzdah olakšanja podigao joj je grudi: Ulica Ševeri, tamo bi trebalo da ode. Na katedrali Svetii Andrea otkucavalo je devet sati kad je stigla do redakcije lista. Dočekao ju je isti čuvar kao i prilikom prve posete. „Redakcija je zatvorena.“ „Tražim gospodina Šapona.“ „Nema ga, dođite sutra.“ „Molim vas, moram odmah da ga vidim“, kazala je Lea i uputila se ka vratima za koja je znala da vode u urednikovu sobu. Ona su se otvorila pre nego što je spustila ruku na kvaku. Istog časa, dvojica ljudi upadoše u predsoblje. „Gospođo, gospodo, redakcija je zatvorena“, vikao je čuvar, postavljajući se ispred njih. Lea je prepoznala šetače sa šetališta Verden. Jedan od njih je grubo odgurnuo čuvara. „Gospodo, šta ovo znači?“, pitao je Rišar Šapon, pojavljujući se na vratima. „Hoćemo da razgovaramo s ovom devojkom.“ Odgovorni urednik lista Petit Žirond okrenuo se prema Lei: „Da li poznajete ovu gospodu?“ „Ne...“, odmahnula je ona. „Onda vas molim da napustite moju redakciju.“ „Žalim, moramo da je privedemo zbog ispitivanja“, kazao je onaj koji je izgleda bio glavni i pokazao je Šaponu iskaznicu, koju je ovaj pažljivo pogledao. „Odgovaram za gospođicu Delmas, to mi je prijateljica. Štaviše, njen stric, advokat Lik Delmas, značajna je ličnost u gradu.“ „To se nas ne tiče. Mi izvršavamo nalog komesara Poansoa.“ „Već je mrak, zar to ispitivanje ne može da se odloži do sutra?“ „Ne, moramo da je privedemo.“ „Dobro, idem sa njom. Difur, obavestite advokata Delmasa da sam otišao s njegovom bratanicom.“ Zlovolja policajaca nije mu promakla. „Šta čekate, Difure, zovite advokata Delmasa.“ Nije izašao iz zgrade dok nije utvrdio da je čuvar dobio Leinog strica. Pred vratima je čekao sitroen sa prednjom vučom i šoferom. Lea i Rišar Šapon seli su pozadi, zajedno sa policajcem. Vozili su se čuteči nekoliko minuta kroz lavirint mračnih ulica. „Ovim putem se ne ide u Poansoov komesarijat.“ „Idemo u Aveniju maršala Petena.“ „U broj 224?“ „Da, komesar nam je naložio da tamo dovedemo gospođicu.“ Lea je primetila da se njen pratilac zabrinuo. „Šta nije u redu?“, pitala je tiho. Rišar Šapon joj nije odgovorio. Lea je brzo razmišljala: kod sebe nema ništa sumnjivo, dokumenta su joj u redu, a za posetu GranKlemanu ima prihvatljivo objašnjenje. Malo se smirila, ohrabrena prisustvom Rišara Šapona.


Mrak je bio tako gust da Lea nije prepoznala kuću u koju su je uveli. Pored vrata za pisaćim stolom sedeo je nemački vojnik, koji je nešto pisao. Podigao je glavu i kazao na francuskom: „Šta je?“ „Za poručnika Dozea.“ „Dobro, obavestiću ga.“ „Šta to znači? Mislio sam da komesar Poanso želi da vidi gospođicu Delmas?“ „Poručnik Doze takođe želi da je vidi.“ Vojnik se vratio. U dnu hodnika ušli su u sobu sa dvostrukim vratima, obloženim crnom kožom. Tu je stajao veoma visok crnokos čovek od tridesetak godina, i čekao ih. „Ostavite nas!“, rekao je policajcima. Obojica su izašla. „Dobar dan, dragi gospodine Šapon. Otkud to da ste i vi došli?“ „Nisam iz zadovoljstva, verujte. Radije bih bio u krevetu. Dopratio sam prijateljicu, gospođicu Delmas, jer su vaši ljudi tvrdili da je vode komesaru Poansou.“ „Tačno, očekujem ga svakog trenutka. Jadni komesar je tako pretrpan poslom da mu nekad malo pomažem. Molim vas, sedite.“ „Znači, gospođice, vi ste bratanica slavnog advokata? Svaka čast, to je čovek koji zna svoju dužnost. Zar vaša sestra od strica ne bi trebalo da se uda za jednog od naših najboljih oficira? Ima li boljeg načina da se učvrsti prijateljstvo između dve zemlje? Uveren sam da ste i vi pravi rodoljub.“ „Očigledno“, kazala je Lea, smešeći se, uprkos sve većem strahu koji ju je obuzimao. „Nisam ni sumnjao u to. Mnogi vaši sunarodnici, kao i vi, pružaju dragocenu pomoć u lovu na malobrojne teroriste, koji pokušavaju da stvore zbrku u zemlji. Vidite, naša je uloga nezahvalna i često pogrešno shvaćena, ali smo nagrađeni održavanjem reda i mira među građanima, zar ne? Išli ste kod gospodina GranKlemana radi porodičnog posla?“ „Da, otac je želeo da proverim neke polise osiguranja.“ „Nesumnjivo, juče nije stigao da se time sam pozabavi?“ Lea je nagonski pronašla pravi odgovor. „Znači nadgledali ste nas juče u Bordou?“ „Nadgledanje je preterana reč. Na stanicama imamo nekoliko agenata, koji nas obaveštavaju o dolasku određenih osoba.“ „A što nadgledate mog oca?“ „Zar on nije brat Adrijena Delmasa, za koga se osnovano sumnja da je londonski plaćenik?“ „I moj stric Lik je njegov brat, pa ga očigledno ne nadzirete.“ Rišar Šapon je odglumio napad kašlja, da bi prikrio smeh. „Gospođice, vaš stric nam je pružio jamstvo za svoju privrženost Nemačkoj, zar nije?“ „Ne sumnjam u to“, nije mogla a da ne kaže. Zazvonio je telefon. Doze je podigao slušalicu. „Pa dobro, uvedite ih... dolazi komesar Poanso, a sa njim i advokat Delmas.“ SS poručnik je dočekao advokata s poštovanjem, a oba policajca s naglašenom poniznošću. „Verujte da nam je žao što smo vas uznemirili. Komesar Poanso vam je nesumnjivo objasnio da smo sa vašom bratanicom hteli da porazgovaramo zbog rutinske provere.“ „Objasnio mi je, ali smatram nedopustivim da nekoga iz moje porodice pozivate na odgovornost. Kako možete i pomisliti da ovo dete interesuje nešto drugo osim haljina i šešira?“ „Nažalost, gospodine, danas su se devojke veoma promenile“, kazao je komesar Poanso. „Ne u mojoj porodici, gospodine“, suvo je rekao Lik Delmas.


„Oprostite, Šapon, nisam vas pozdravio. Kako to da ste i vi ovde?“ „Nisam mogao da pustim gospođicu Delmas da ode sama, s policajcima koje ne poznajem.“ „Zahvaljujem, no šta je ona uveče tražila kod vas?“, pitao je komesar. „Nisam ni stigao da je pitam. Vaši ljudi mi nisu dali vremena za to. Lea je brzo razmišljala, tražeći obavezni zadovoljavajući odgovor. „Mislila sam da zamolim gospodina Šapona da mi nađe posao.“ „Posao?“ „Pa da, jednom mi je rekao da mogu da računam na njega ako nešto zatreba, pa kako mi je posao potreban...“ „A zašto?“, čudio se stric. „Da pomognem tati.“ Četvorica muškaraca se zgledaše. „Znam za finansijske probleme tvog oca, ali ne verujem da bi tvoja plata bila dovoljna da mu pomogne. Čestitam ti, svakako, na dobroj nameri.“ „Dirnut sam vašim poverenjem, Lea. Verujem da ću za koji dan naći nešto za vas.“ „Dobro, gospodo, mislim da ste zadovoljni odgovorima moje bratanice. Kasno je, a sutra zastupam jednu stranku na sudu. Hajde, Lea, dođi, tvoje sestre i brat od strica čekaju na nas. Poanso, hoćete li da vas odvezem?“ „Hvala, gospodine, moram da se dogovorim s poručnikom oko dve-tri stvari. Oprostite zbog neprijatnosti. Do viđenja, gospođice Delmas, do viđenja, Šapone.“ SS poručnik Fridrih Vilhelm Doze se naklonio. „Do viđenja, gospođice, i pazite s kim se družite.“ Lea je, ne odgovarajući, klimnula glavom i izašla, a za njom su pošli Lik Delmas i Rišar Šapon. Smestivši se u advokatova kola, odgovorni urednik lista Petit Žirond je primetio: „Baš ste srećni što možete da se vozite, ja već dugo nemam auto.“ Lik Delmas nije odgovorio. Rišar Šapon je nastavio. „Znate, bilo je vruće. Bez vas to ne bi tako lako prošlo.“ „A što, ako nije bila kriva nizašta.“ „Pred njima je čovek uvek kriv za nešto.“ Lik Delmas nije odgovorio. „Da vas ostavim kod redakcije?“ „Da, ako vam to nije nezgodno.“ Nisu izmenili više ni reči sve do Ulice Ševeri. „Do viđenja, Lea, računajte na mene.“ „Do viđenja, gospodine, hvala vam za sve.“ Stric i bratanica su ćutali sve do njegove kuće. Kada su ušli u stan, Lik Delmas joj je rekao: „Ne govori glasno! Dođi u moju radnu sobu!“ Došao je čas za objašnjenje, od koga je toliko strepela. Lea je ušla u sobu čiji su zidovi bili pokriveni knjigama u jednostavnom povezu. Neko vreme je stric hodao po sobi uzduž i popreko, držeći ruke na leđima. Najzad se zaustavio pred devojkom, koja je ostala na nogama. „Da razjasnimo! Došao sam po tebe da bih izbegao sramotu koja bi mogla da padne na nas. Tvoj stric Adrijen je već dovoljan, kao jedna crna ovca. Nadam se, zbog tebe, da su poručnik Doze i komesar Poanso naseli na tvoju i Šaponovu komediju.“ I pored mržnje i prezira koji je osećala prema stricu, Lea je shvatila da bi trebalo da ga razuveri. „Pa to i nije bila komedija. Ja stvarno tražim posao. U kući više nema novca.“ To je kazala tako iskreno da se Lik Delmas pokolebao.


„Zar zaista veruješ da bi tvoja pomoć spasla Montijak?“ Lea nije morala da se prisiljava da zaplače. „Ne, naravno, ali bi to malo pomoglo. Izgleda da ćemo imati dobru berbu.“ „Što tako tvrdoglavo nastojiš da sačuvaš tu zemlju?“ „Pa i ti imaš staru kuću i borik u blizini Maršeprimea, i izgleda da ti je do njih veoma stalo.“ Po načinu kako ju je pogledao shvatila je da je pogodila u osetljivo mesto. Ovaj čovek, za koga su svi oduvek smatrali da nastoji samo da poveča imetak, sa strašću se brinuo za skromnu seljačku kuću okruženu šumom, koju je nasledio od siromašne dadilje. „Da, razumem te“, kazao je najzad, odustajući od bitke. „Hajde na spavanje!“ Lea se iznenađeno trgla. „Nisi valjda mislila da ću da te izbacim na ulicu?“ Sestra od strica Korin, sva sveža i otmeno očešljana, obučena u haljinu od crveno-plave providne svile, probudila ju je u kasnim jutarnjim satima i donela joj poslužavnik sa doručkom. Lea nije mogla da veruje očima: pekmez, beli hleb, puter i, prava divota, pletenica i puter-kifla! Korin se nasmejala njenom zadivljenom pogledu. „Nemoj da misliš da je ovako svakog dana. Zahvaljujući tatinim vezama imamo svega, ali puterkifle samo dva puta nedeljno.“ „Ako sam te dobro razumela, došla sam pravog dana“, rekla je Lea već punih usta. „Da, ali nemoj tako brzo da jedeš, pozliće ti!“ „Ti to ne razumeš, tako je ukusno. A ova kafa? Pa to je prava kafa. Kako se snalazite?“ „Daću ti kesicu kafe. Dobili smo je od tatinog klijenta čiji teretni brodovi plove u Južnu Ameriku, na Antile i ko zna u koje sve zemlje. Svaki put kada mu se neki brod vrati, on nas snabde kafom, šećerom, kakaom i nekim tkaninama.“ „Tkaninama?“ „Da, tako da možemo da menjamo robu.“ „Vidim da ste dobro organizovani.“ „Moramo da budemo, u današnje vreme.“ Rekla je to piskavim glasom prave domaćice, koja brine o lepom izgledu svoje kuće. Kroz nekoliko godina biće ista kao njena pokojna majka, mislila je Lea, unapred žaleći nemačkog poručnika. „Kasno je, trebalo je da me budiš ranije.“ „Tata je telefonirao u Montijak.“ „Zahvali mu na tome. Otići ću vozom u četiri sata.“ „Zar ne možeš da ostaneš do sutra? Tako bih volela da upoznaš mog verenika.“ „Nemoguće, moram kući. Možda u nekoj drugoj prilici.“ „Neću da navaljujem. Tata mi je danas kazao da imaš mnogo briga. Ali svakako želim da odeš sa mnom kod krojačke na probu venčanice. To ne možeš da mi odbiješ!“ Lea je s olakšanjem dočekala vreme polaska voza. U koferu je nosila šećer, kafu i tri kupona lepih tkanina. Korin je obavezno htela da je isprati na stanicu. Strica nije ponovo videla. Prošla je pored imanja Priulet. Još malo pa će opet videti svoju kuću, koja se konačno oslobodila Nemaca i njihovog prisustva. Zamišljala je radost svih na Montijaku kad bude otvorila kofer... Oko kuhinjskog stola sedele su Kamij, Lora, Bernadet Bušardo, Rut i stara Sidonija, očigledno veoma utučene. „Lea!“, viknula je Lora, i bacila se sestri u naručje. „Eto te, najzad!“, uzdahnula je Rut ne ustajući a lice joj je odavalo umor. „Kakva nesreća, kakva sramota!“, cmizdrila je Bernadet Bušardo, sva podbula od plača. „Jadnica mala“, mrmljala je Sidonija, držeći se za stomak.


Lea se okrenula prema Kamij, koja je ustala i nije govorila ništa. „Šta se dešava?“ „Fransoaz je otišla.“ „Otišla? Kada? Kuda?“ „Sinoć, mislim. Doznali smo tek jutros. Ostavila je pismo za oca i tebe“, kazala je Rut. „Gde je to pismo?“ Dadilja je izvukla zgužvanu kovertu iz džepa na haljini. „Sestrice moja, Idem kod Ota, suviše patim daleko od njega, nadam se da ćeš me razumeti. Znam da će to tatu veoma rastužiti i računam na tebe da ga utešiš. Poruči Lori da je nežno volim i da mi oprosti što sam joj dala loš primer. Rut će mi veoma nedostajati, to joj kaži. Poljubi tetku Bernadet. Neka se Kamij moli za mene, ona bolje od vas zna šta sam pretrpela. Pomeni nekad našoj dobroj Sidoniji malu Fransoaz, i popij u moje zdravlje njen liker od crne ribizle. Ostavljam ti težak zadatak, ali ti imaš snage da sve podneseš. Ma šta da ti se desi, hrabro i ponosno ćeš se tome suprotstaviti. Nisam ti to nikada rekla, ali veoma sam ti se divila zbog toga što si tako brinula za našu kuću i dobijala žuljeve da bi iz zemlje izvukla što više hrane za nas. Ono malo mojih namirnica poboljšavalo je svakodnevni jelovnik, ali imale su gorak ukus u poređenju s tvojim povrćem. Još nešto, Kamij i ti morate da budete veoma oprezne. Trebalo bi da znate da je u Otovu kancelariju prispelo mnogo pisama o tome kako vas dve prenosite poštu iz slobodne u okupiranu zonu, da se družite sa teroristima i prebacujete Engleze preko demarkacione linije. Oto ih je pocepao, ali možda će njegov naslednik obratiti pažnju na nove prijave. Dodajem da odobravam to što radite. Možda vas čudi što to kažem, jer volim Nemca, ali volim i svoju zemlju. Lea, piši mi na post-restant u osmom okrugu. Kad budem imala stalnu adresu, poslaću ti je. Pisaćeš mi, zar ne? Nećeš me ostaviti bez vesti o tati. Nemoj da me osuđuješ, mila, i oprosti što vas ovako ostavljam, ali nemam hrabrosti da vas ponovo vidim. Nežno te ljubim.“

Kad je završila čitanje, Lea je sela, drhtavih usana i praznog pogleda. „Fransoaz je otišla u Pariz.“ „Onom njenom Švabi“, prošištala je Bernadet. Pogled koji joj je Lea dobacila prekinuo je svaki dalji komentar. Zatim je Lea, po cenu velikog napora, svakoj od njih pročitala rečenicu koja se na nju odnosila. „Kako se tata ponašao?“, upitala je Kamij. „Prvo se strašno razljutio, a onda se potišteno spustio na klupu pored puta, gledajući niz put kao da se nada da će se ona vratiti. Tada je telefonirao stric Lik, i dugo su pričali. Ne znam o čemu. Tvoj otac je uzeo šešir i štap. Otišao je prema putu do krsta i nismo ga više videle. Sidonija je došla da nam kaže da ga je videla na groblju u Verdeleu, gde se molio na grobu tvoje majke. Prišla mu je i obratila mu se. Gledao je u nju kao da je ne poznaje i dao joj znak da ode. Izgledao je kao da je opet izgubio razum.“ „A posle?“ „Lora je otišla u Verdele, ali nije ga našla.“ „Bila sam u crkvi, obišla poznanike, otišla do krstova, ali ga nisam videla“, potvrdila je Lora. „Moramo ga naći pre mraka. Biće svakako oluje“, rekla je Lea. Oluja se digla oko osam uveče, malo posle Leinog povratka. Od Pjera Delmasa nigde nije bilo ni traga. Obavestili su doktora Blanšara o nestanku njegovog starog prijatelja, i on je odmah došao. Fajar je, zajedno sa psom, pretražio svaki deo vinograda i vratio se pokisao kad je pao mrak. Vratili su se i susedi koji su učestvovali u traganju. Svi su se sušili pored vatre i iznosili svoja mišljenja, pijuckajući kuvano vino koje je iznela Rut. Mali Šarl je bio strašno uzbuđen tom neobičnom strkom, pa je vičući išao od jednog do drugog. Oko ponoći su se svi vratili kućama, osim doktora Blanšara. Lea nije htela da legne i s prvim svitanjem opet je otišla u polja. Zašla je na sva mesta gde je rado šetala s ocem kao dete. Nigde mu nije bilo ni traga. Sela je na vlažnu travu ispod Bordoskog raspeća. Sivo nebo s uskovitlanim oblacima prekrilo je ceo kraj, samo se u daljini prema Landu i moru nazirala traka svetla. Razvedriće se, pomislila je Lea, i zaspala naslonjena na raspeće.


Probudila ju je hladnoća. Nije se bilo razvedrilo, nebo je bilo ozbiljno natmureno, a svetla u daljini je nestalo. Opet je počela kiša. Lea je podigla bicikl i spustila se niz blatnjavi put. Kuhinja je bila puna ljudi u mokroj i blatnjavoj odeći. Bili su tihi. Previše tihi. Zar opet upravo u ovoj toploj i gostoljubivoj kuhinji mora da sazna ono čega se najviše boji? Lea je gledala oko sebe: svi su pognuli glave i skinuli šešire. Strahovit bol probode joj srce, a bujica suza navre na oči i presuši već ispod kapaka, vrisak koji joj je stezao grlo ne izađe iz njega, dok je drugi, dečji glas u njoj prizivao oca. Sveštenik iz Verdelea otkrio je telo Pjera Delmasa zgrčano u mračnom uglu kapelice ispod krsta, gde se, nesumnjivo, sklonio od kiše. Njegovo umorno srce, iscrpljeno od tolikog bola, prestalo je da kuca u toku noći.


POGLAVLJE 26. Lea je patila nemo i bez suza, što je brinulo Rut i Kamij. Dugo je posmatrala ukočeno telo, koje je doktor Blanšar prebacio na divan u radnoj sobi. Popravila je sedi pramen na ledenom čelu i gledala, nekako ravnodušno, ono što je nekada bio njen otac. Ko je taj mali starčić, jadnih nemoćnih ruku, čije telo tu leži? Njen otac bio je visok i jak, kad bi je uzeo u naručje osećala je da je zaštićena od svega na svetu, kao da joj se ništa loše ne može desiti; ruka bi joj se izgubila u njegovom toplom stisku koji joj je davao sigurnost; kad je koračala pored njega kroz vinograde to je značilo odlazak u pustolovinu, u osvajanje sveta. Govorio je o zemlji na isti način na koji je Izabel govorila o Bogu. Za njega su se jedno i drugo stapali u jednu jedinu istinu. Kod Lee je preživela samo njegova vera u zemlju. Zemlja je nije mogla izneveriti, ni napustiti. Kad su bili gladni, zemlja je obilno nagradila njen trud. Kao i njegova ćerka, Pjer Delmas je, takođe, iz tla Montijaka crpao hranu za njih. Pred tim tužnim posmrtnim ostacima Lea je spoznala da će u njoj zauvek ostati živa slika oca kako stoji usred vinograda. Sa dubokim mirom davala je Ruti i tetki Bernadeti uputstva za pogreb, sama je pozvala Lika Delmasa, Albertin i Liz de Monplejne, i zamolila ih da jave vest Fransoaz, ako je vide. Zadužila je Kamij da obavesti prijatelje i susede i pozove sveštenika iz Verdelea. Otišla je u sobu da se presvuče i sišla je obučena u crnu kecelju, kakve nose stare žene i koje se još mogu videti na pijacama. Sa kuke u predsoblju uzela je slamni šešir i vezala trake ispod brade, jer se sunce opet pojavilo. „Zar izlaziš?“, pitala je Rut. „Da, moram u La Reol.“ „Sada?“ „Sada.“ Kamij joj je prišla. „Hoćeš li da idem sa tobom?“ „Ne, hvala, potrebna si ovde. Moram da odem po poštu i da kažem Debrejovima šta se desilo u Bordou. Osim toga, zamolila bih ih da probaju da stupe u vezu sa stricem Adrijenom.“ Lea se udaljila, na svom plavom biciklu. Svi koji su mogli da dođu, rođaci, prijatelji, susedi, pridružili su se žalosti na Montijaku. Uprkos opasnosti da ih uhvate, bili su tu i otac Adrijen, u dugoj beloj mantiji, i Loran d’Aržila. Lisjen je došao s njima, na veliku majčinu radost. Nedostajala je samo Fransoaz. Kad su joj tetke, u dubokoj crnini, ujutru pre polaska za Bordo rekle da idu na pogreb njenog oca i da žele da i ona pođe, Fransoaz je rekla da neće ići nizašta na svetu jer ne želi da je optuže zbog očeve smrti. Pobegla je, sva uplakana. Adrijen je hteo da svakako on lično drži misu, pri kojoj će pomagati Lik i Loran. U toku bogosluženja, sva trojica su zaboravila ono što ih je razdvajalo. Poručnik Doze i komesar Poanso, koje su njihovi špijuni obavestili da će dvojica terorista koje su svuda tražili biti u Verdeleu, spremali su se da ih uhapse, kad su iz Pariza dobili naređenje da ni prstom ne mrdnu. Lik Delmas je zamolio budućeg zeta, komandanta Štrukela, da od svog oca zatraži da se ne preduzima ništa dok on bude u Montijaku.


Sedeći u prvom redu sa ženama iz porodice, Lea se iza vela od crnog krepa uljuljkivala jednoličnim dečjim glasovima iz crkvenog hora. Prebacivala je sebi radost što ponovo vidi Lorana, zbog koje je privremeno zaboravila na bol. Kad ju je prethodnog dana uzeo u zagrljaj i dugo privijao uz sebe, osetila je talas mira i sreće. Došao je iz ljubavi prema njoj, stavljajući život na kocku, i Lea je toliko bila ispunjena tom ljubavlju i tako sigurna u nju da nije ni osetila ljubomoru kad ga je videla da se sa Kamij penje stepenicama i odlazi na spavanje. Zaspala je čim je legla, a ujutru ni srećno lice Kamij nije pomutilo njen mir. Malo-pomalo shvatala je da je sad ništa ne zadržava u Montijaku. Zašto bi se borila da zadrži zemlju od koje se i njen otac odvojio? Lora je samo sanjarila o životu u gradu. Prodaja imanja omogućila bi im da kupe stan u Bordou i nekoliko godina lagodno žive. Takođe, može dati vinograde u najam i zadržati kuću. Mora da pita za savet strica Adrijena i Lorana. Trebalo bi da i Fransoaz kaže svoje mišljenje. Ona je najstarija i punoletna je već mesec dana. Takođe, ništa je ne sprečava da se pridruži Loranu u borbi. Živeće pored njega i učestvovati u istim opasnostima i bitkama... Nesposobna da se moli, mahinalno je ustajala, sedala, prateći ponašanje ljudi oko sebe. Odjednom joj je srce, bez razloga, jako zalupalo, neka toplina joj je oblila potiljak i ramena. Spopala ju je nezadrživa želja da se okrene. I okrenula se. Tamo, u senci kraj stuba... Imala je glup utisak da će srce da joj iskoči iz grudi. Okrenula je glavu, prisiljavajući se da gleda prema oltaru. Ipak se ponovo okrenula. Nije bilo priviđenje: Fransoa Tavernije stvarno je bio tu i gledao je... Zašto je bole grudi? Zašto oseća podrhtavanje utrobe? Kamij, koja je sedela do nje, spustila joj je ruku na nadlakticu. Lea se razdražljivo otrgla, spustila glavu i sklopila oči, kao da će tim pokretom sigurnije obuzdati nemir koji je rastao u njoj. Velikom brzinom kroz mozak su joj prolazile slike najluđih, najslađih, najbestidnijih trenutaka koje je upoznala s trojicom ljubavnika. Uzalud je pokušavala da otera te bestidne uspomene, zgranjavajući se što je obuzimaju tako nepristojne misli pored očevih posmrtnih ostataka... Obred se bližio kraju. Naporni običaj izjavljivanja saučešća nikako da se okonča. Pogrebna povorka raštrkala se po strmim i ispucalim stazama malog groblja, pod suncem koje je peklo oči. Lea je osećala kako joj znoj teče niz leđa i kako joj se haljina od teške crne svile lepi za kožu. U glavi joj se vrtelo. Spopala ju je nekakva čudna želja da klizne u otvorenu raku, da se opruži na kovčeg od svetle hrastovine. Mora biti da je pod zemljom hladno. Zateturala se. Pridržala ju je nečija čvrsta ruka. Bilo je prijatno osetiti kako ta snaga prelazi na nju. Sklopila je oči i naslonila se na tog čoveka. Zapazila je oko sebe uznemireno komešanje, i čula brižne glasove dok ju je on vodio duž groblja, prema hladu pod drvećem pored puta. Spustila je glavu na rame za koje je znala da se bez straha na njega može osloniti. S kakvom je samo nežnošću skinuo njen šešir sa velom, koji joj je smetao, podigao joj sasvim mokru kosu i otkopčao tri prva dugmeta na haljini. Da joj je tada rekao: „Vodim vas sa sobom!“, pošla bi za njim. „O čemu razmišljate?“ „O odlasku.“ Fransoa Tavernije ju je pogledao, kao da hoće da joj pročita misli. „Zašto o odlasku?“ „Ovde me suviše stvari podseća na one kojih više nema.“ „Pustite da vreme učini svoje. I ja računam na njega da mi pomogne da dovršim posao.“ „Kakav posao?“ „Još je rano da se o tome priča.“ Pridružili su im se Kamij, Adrijen i Rut. „Idemo kući, hoćeš li sa nama?“, pitala je Kamij. Zatim se okrenula ka Tavernijeu i poljubila ga: „Srećna sam što vas vidim, gospodine Tavernije.“


„I ja sam srećan, gospođo D’Aržila. Dobar dan, oče.“ „Dobar dan, Tavernije. Zahvaljujemo što ste sa nama. Kako ste saznali?“ „Od gospođica De Monplejne. Nisam očekivao da ćete biti ovde, oče. Ni vi, ni gospodin D’Aržila.“ „Zahvaljujući vezama mog brata Lika još nas nisu uhapsili, ali bilo bi neoprezno predugo ostati ovde. U toku večeri odlazimo.“ „Već!“, viknula je Lea. „Ako ostanemo duže, bićemo u opasnosti. Vratićemo se u Montijak da vidimo sa stricem Likom i Fajarom kako možemo da zaštitimo vaša prava.“ Loran im se pridružio i rukovao se s Tavernijeom. „Srećan sam, Tavernije, što mogu da vam zahvalim za sve što ste uradili za moju ženu. Ostajem zauvek vaš dužnik.“ „Ne preterujte! I vi biste isto tako postupili.“ „Svakako, ali sam svejedno zahvalan.“ Fransoa Tavernije se nekako podrugljivo naklonio, ili se to Lei bar tako učinilo. Zatim se okrenuo prema njoj i kazao: „Dozvoljavate li da vas otpratim?“ „Ako hoćete.“ Naslanjajući se na njegovu ruku, Lea je sišla na trg pred crkvom, gde su ostavili automobile i kola. Ušla je u Tavernijeov sitroen zajedno s Adrijenom, Kamij i Loranom. U Montijaku, u hladu lipa u dvorištu bila je spremljena zakuska. Lea je rasejano pustila svoju sestru, Kamij, Rut i tetke da brinu o gostima. Sa čašom u ruci sišla je na terasu. Dva čoveka su istim pogledima pratila njen vitki crni lik dok je prelazila preko travnjaka. Fransoa Tavernije prvi je skrenuo pogled i obratio se Adrijenu. „Oče Delmas, hoćete li mi pokazati vinske podrume?“ „Vrlo rado, ali oni su vrlo skromni u poredenju sa podrumima u kojima se čuvaju najbolje vrste vina u pokrajini.“ Njih dvojica odoše ka niskim vratima koja su vodila u dvorište. „Da li je ovde dovoljno mirno?“, pitao je Fransoa. „Moram da popričam s vama.“ Lea je stajala naslonjena na zidić na terasi, i očima pratila voz koji je u daljini prelazio preko Garone. „Kamij brine što si sama“, kazao je nežno Loran. „Zar te je ona poslala? Više bih volela da si sam došao. Zar nemaš ništa da mi kažeš?“, upitala je, osvrćući se. „Čemu to? Zaboravimo!“ „Zašto da zaboravim? Ne stidim se. Volim te, a i ti voliš mene“, kazala je, hvatajući ga za ruku i odvlačeći ga prema šumarku, daleko od pogleda iz dvorišta. „Žao mi je zbog onoga što se desilo, loše sam se poneo prema tebi i prema Kamij. Ne znam kako sam mogao...“ „Mogao si zato što si to želeo kao i ja, i zato što me voliš, mada se odupireš tome. Voliš me, čuješ li. Voliš me!“ Tresla ga je dok je to govorila. Kosa, koju je bila podigla i skupila na potiljku, pala joj je na ramena, dajući joj divalj i izbezumljen izgled, kome je on s mukom odolevao. Njene sjajne oči su ga zanosile, poluotvorena usta privlačila, ruke grlile, a telo joj se pripijalo i pomamno pritiskalo uz njegovo. Odustao je od neravnopravne borbe i poljubio usne koje su mu se nudile. Lea je cenila svoju pobedu i pokušavala da produži uzbuđenje. Učinilo joj se da čuje korake na pošljunčanoj stazi. Telo joj se i nehotice ukrutilo. Loran ju je odgurnuo, a na zaokretu stazice pojavio se Fransoa Tavernije.


„Tu ste, dragi moj. Vaša žena je baš pitala za vas.“ „Hvala“, promucao je on, kao dečak uhvaćen u nestašluku. Lea i Fransoa su ga gledali kako odmiče dugim koracima. „Vi zaista uvek morate da se nađete tamo gde ne treba.“ „Verujte, draga prijateljice, da žalim što sam prekinuo ovaj nežni razgovor udvoje“, kazao je drsko. „Pitam se samo šta devojka kao vi nalazi na čoveku kao što je on?“ „I vi se ponavljate. Šta mu zamerate? Sasvim je u redu.“ „Savršen je, da ne može biti savršeniji. Ali šta ćete, ne mogu da vas zamislim uz savršenog čoveka.“ „Svakako me lakše možete zamisliti uz nekog poput vas?“ „Nas dvoje smo na neki način veoma slični. Imamo čudan pojam časti, koji nas može navesti da budemo besmisleno hrabri i koji nam pomaže da nađemo ono što nam odgovara. Kao i ja, i vi ste za sve sposobni, čak i da ubijete da biste dobili ono što hoćete. Vaša želja uvek je jača od inteligencije i nagonske opreznosti. Vi želite sve, Lea, i to odmah. Vi ste razmaženo dete koje se ne ustručava da otme igračku drugom detetu, u ovom slučaju reč je o mužu, pa čak i ako igračka više ne izgleda tako lepo kad je se domognete.“ „To nije istina.“ „Naravno da jeste, ali biste više voleli da vam iščupaju jezik nego da priznate. Kao da je to važno? To što verujete da volite gospodina D’Aržilu nije bitno, proći će vas...“ „Nikada!“ On je drsko i nemarno odmahnuo. „Pričajmo o nečem zanimljivijem. Morali biste da dođete u Pariz na neko vreme, to bi vas malo razonodilo. Tetke bi se radovale da im dođete u goste.“ „Ne ide mi se sada u Pariz. Moram da ostanem, da sredim očeve poslove.“ „Odraće vam kožu sa leđa. Ponudio sam vašoj porodici usluge svog advokata Robera. To je pošten i sposoban čovek.“ „Što bih prihvatala vašu pomoć?“ „Zato što vas ja molim“, kazao je blažim tonom. Stigli su do kraja imanja hodajući putem koji je vodio ispod terase. „Da se vratimo?“ „Ne, ne želim da gledam sve one ljude, radije bih da budem sama.“ „Ostaviću vas.“ „Nisam pri tom mislila na vas“, rekla je obesivši mu se o ruku. „Hajde da prošetamo do Žerbete!“ Tavernije ju je u čudu pogledao. Koliko je protivurečnosti kod ove devojčice u crnini. „Do Žerbete?“ „To je kućica u kojoj sam se igrala kad sam bila mala. Upola je ukopana u zemlju i u njoj je vrlo sveže. Tu držimo staro oruđe i detelinu za zečeve. Dugo nisam bila tamo.“ Spustili su se kroz strme vinograde i stigli do krovića od crepova, koji je bio skoro u visini tla. Zaobišli su ga. Strmi puteljak, zarastao u kupine i korov, vodio je do vrata, koja su bila zatvorena. Fransoa je ramenom razvalio zarđalu bravu. Mala prostorija sa zemljanim podom bila je dopola ispunjena senom. Sa greda je visila paučina. „Ne izgleda baš lepo. U mom sećanju sve je bilo veće.“ Fransoa je skinuo sako i prostro ga po senu. „Opružite se. Meni ovo mesto baš izgleda dražesno.“ „Nemojte da se rugate. Ovde sam se krila od Rut kad je htela da mi drži časove nemačkog. Iza onog valova ima jedno udubljenje. Što smo se zabavljali!“ „Vi ste još dete“, rekao je sedajući kraj nje.


Njen izraz lica od detinjastog postade izazovan. Pogledala ga je upola sklopljenih očiju, ispruživši se s rukama ispod glave, pa se izvila i besramno isturila grudi. Fransoa ju je gledao kao da ga sve to zabavlja. „Prestanite da se igrate zavodnice, jer ću smesta prestati da se ponašam kao stariji brat.“ „Baš vam se tako i sviđam, zar ne?“ „Tako, a i drugačije.“ „Ne prepoznajem vas više. Vi da budete tako razboriti?“ „Ne volim da služim kao zamena.“ „Šta hoćete da kažete?“ „Znate vi to vrlo dobro.“ „A ako se meni tako dopada? Mislila sam da smo isti? Zar me ne želite?“ U jednom skoku našao se na njoj, zadigao joj suknju i rukom zgrabio isturenu stidnicu. „Droljice mala, nisam...“ Nije stigao da završi. Lea mu se obesila o vrat i pritisnula usne na njegove... „Baš mi se puši.“ „To nije pametno“, kazao je Fransoa, i izvadio iz džepa kutiju američkih cigareta. Pušili su goli i oznojeni, sa vlatima sena zalepljenim po koži, isprepletenih nogu. U kolibici je već bilo skoro sasvim mračno. „Zabrinuće se.“ Ustala je ne odgovarajući, navukla crnu haljinu, smotala u gužvu rublje i čarape i sakrila ih pod kamen, otresla kosu i izašla sa cipelama u ruci. Pela se natrag ka Montijaku ne okrećući se, a Fransoa ju je sustigao tek na pola puta. Ćutke su došli do terase. Kamij je sedela ispod glicinija i čim je ugledala Leu, ustala je da je zagrli. „Gde si bila?“ „Nije mi se ništa moglo desiti. Bila sam s našim prijateljem.“ Kamij se ljubazno nasmešila. „Loran i Adrijen su otišli. Bilo im je žao što se nisu pozdravili s tobom.“ Lea je pomirljivo odmahnula. Okrenula se prema ravnici, naslonila se rukama na topli kamen terase, nagnula se i zagledala u crveni kolut sunca, koje je zalazilo za verdeleski brežuljak. Nije odgovorila na „zbogom“ koje je rekao Fransoa, ni na poziv Kamij da se vrati u kuću. Malo kasnije začula je zvuk motora, a onda je nastala tišina. Morski povetarac podizao joj je kosu, a prve zvezde zasjale su na nebu. Spustila se na kolena pored zida, stapajući se s njegovom tamnom masom, i prve suze posle očeve smrti potekle su joj niz lice. - KRAJ PRVOG DELA -


Zabilješke 1 Kako se zovete? (Prim. prev.) 2 Da li ste iz porodice Montijak? (Prim. prev.) 3 Kuda da je odnesem? (Prim. prev.) 4 Zar nema nikoga? (Prim. prev.) 5 Da li lekar dolazi? (Prim. prev.) 6 Ne brinite, sve će biti u redu. (Prim. prev.) 7 Donesite mi peškire! (Prim. prev.) 8 Otac mi je lekar, pročitao sam par knjiga iz njegove biblioteke. (Prim. prev.) 9 Hajde, kako vi na francuskom kažete: Držite se! (Prim. prev.) 10 Dečak je! (Prim. prev.) 11 Zahvaljujemo vam, gospodine. (Prim. prev.) 12 Poručnik Frederik Hanke. (Prim. prev.) 13 Doviđenja, gospodine. (Prim. prev.) 14 To ste već učinili. (Prim. prev.) 15 Kuponi za racionalno snabdevanje namirnicama i drugom robom. - prim. prev. (Prim. prev.) 16 Georges Mandel, francuski političar i vođa otpora nemačkoj okupaciji Francuske na početku II svetskog rata, uhapšen u Maroku 1941. godine i ubijen u zatvoru u Francuskoj 1944. (Prim. prev.) 17 francuski pesnik Pjer de Ronsar (Pierre de Ronsard), citat iz pesme „Sonet za Elenu“ („Sonnet a Hellene“). (Prim. prev.) 18 „Srećan Božić!“ (Prim. prev.) 19 Deuxieme Bureau, francuska obaveštajna služba. (Prim. prev.) 20 Devojka s plavim biciklom. (Prim. prev.) 21 Nije potrebno, gospođice, devojka je sa mnom. (Prim. prev.)

Profile for Vesna Savic

plavi bicikl  

plavi bicikl