Page 1


NORA ROBERTS

Tanka linija Prevod s engleskog Aleksandra Kovačević

Naslov originala Nora Roberts Risky business

BDR MEDIA d.o.o. Beograd, 2019.


Za Majkla i Darlin, moje dobre prijatelje.


1.

„Molim Vas, pazite gde stajete. Pazite gde stajete, molim Vas. Hvala Vam.“ Liz je uzela kartu od čoveka sa opekotinama od sunca i u košulji sa palmama, a zatim strpljivo sačekala ženu sa dve prenatrpane korpe od pruća da pokuša da iskopa iz jedne svoju kartu. „Nadam se da je nisi izgubila, Mejbl. Rekao sam ti lepo da je meni daš da ti je pričuvam.“ „Nisam je izgubila“, odgovorila mu je žena zajedljivo pre nego što je iz korpe izvukla parče plavog kartona. „Hvala Vam. Molim Vas, zauzmite Vaše mesto.“ Prošlo je još nekoliko minuta pre nego što su svi bili smešteni na svojim sedištima, a onda je Liz zauzela svoje. „Dobrodošli na palubu Fantazije, dame i gospodo.“ Razmišljajući o još hiljadu drugih stvari, Liz je otpočela svoj uvodni monolog. Odsutno je klimnula glavom muškarcu na doku koji je otkačio konopce pre nego što je upalila brodski motor. Glas joj je zvučao prijatno i sa lakoćom im je recitovala činjenice bacajući usputni pogled na svoj ručni sat. Već su kasnili petnaest minuta po rasporedu plovidbe. Poslednji put je bacila pogled ka plaži na brzinu preletevši preko ležaljki i nauljenih tela ispruženih pod suncem. Nije mogla više da čeka, tura je morala da počne. Brod se malo zaljuljao kada se udaljila od doka i krenula putem ka istoku. Mada su joj misli bile raspršene na sto strana, stručno je zaokrenula brod krećući se dalje od obale. Mogla je da upravlja tim brodom i zatvorenih očiju. Vazduh koji joj je milovao lice je bio blag i sve topliji iako je još uvek bilo veoma rano. Bezopasni, puderasto-beli oblaci su vijorili iznad horizonta. More, uskomešano zbog brodskog motora, bilo je iste plave boje koju su obećavali turistički pamfleti. Čak i nakon deset godina, Liz ništa od toga nije prihvatala zdravo za gotovo – posebno ono od čega je zarađivala za život. Veliki deo toga je činila i atmosfera koja je trebalo da vam opusti mišiće i učini da svi vaši problemi nestanu u vidu izmaglice nad pučinom. Iza nje, u dugačkom plovilu u obliku metka, nalazilo se osamnaest ljudi. Sedeli su na tapaciranim klupama. Već su pričali o ribama i jatima koje su

4


gledali kroz stakleno dno broda. Sumnjala je da iko od njih trenutno razmišlja o problemima koje su ostavili za sobom. „Proći ćemo pored severnog koralnog grebena Paraiso“, govorila im je Liz tihim, ali ubedljivim glasom. „Dubina morskog dna, do kog se može roniti, iznosi od devet do petnaest metara. Vidljivost je odlična, pa ćete moći da vidite morske zvezde kao i raznobojne korale, oktokoralije i morske sunđere, kao i brancine, kirnje i velike ribe papagaje. Kirnja nije baš preterano lepa riba, ali je veoma promenljiva i vesta. Sve kirnje se rađaju kao ženke i stvore sopstvena jajašca pre nego što promene pol i postanu potpuno funkcionalni mužjaci.“ Liz je odredila kurs i održavala konstantnu brzinu broda. Nastavila je da opisuje elegantno obojene ribe anđele, zatim velike, stidljive, srebrnouste groktaše i intrigantne i opasne morske ježeve. Njenim klijentima će sve te informacije biti od velike koristi kada se zaustave na dva sata radi ronjenja kod koralnog grebena Palankar. Već previše puta je vozila ovu rutu da bi zapamtila broj. Možda joj je postala rutina, ali joj nikada nije postala dosadna. I sada je osećala, kao i svaki put, slobodu koju donosi otvoreno more, plavo nebo iznad nje i tiho zujanje brodskog motora za čijim se kormilom nalazila. Brod je bio njeno vlasništvo, kao i još tri druga. Imala je i malenu ozidanu radnju za prodaju ronilačke opreme koja se nalazila uz obalu. Sve je to sama zaradila, znojeći se od panike mesecima tokom kojih su se računi gomilali, a posla je bilo malo. Ali je uspela. Deset godina, koliko se borila da sve to stekne, bila je mala cena za ono što je danas posedovala i što je bilo samo njeno. Okrenula je leđa svojoj zemlji ostavljajući za sobom sve što je toliko dobro znala, ali i to je bila mala cena za mir koji je osećala, koji joj je ispunjavao srce i dušu. Minijaturno rustično ostrvo Kozumel u Karipskom moru, blizu istočne obale Meksika, bilo je simbol apsolutnog mira. To je sada bio njen dom, jedini koji je priznavala. Tu je bila prihvaćena i poštovana. Niko na ostrvu nije znao kakvo poniženje i bol je pretrpela pre nego što je pobegla u Meksiko. Čak je i sama Liz retko razmišljala o tome iako je imala veoma jasan podsetnik na to. Fejt. Sama pomisao na ćerku bi joj ozarila lice osmehom. Fejt je bila mala, vesela i dragocena, ali i toliko daleko od nje. Još samo šest nedelja, pomislila je Liz, i vratiće se kući iz škole da bi provela s njom letnji raspust. To što ju je poslala u Hjuston kod svojih roditelja bilo je za dobrobit svih, podsećala je Liz sebe svaki put kada bi je srce toliko zabolelo, a usamljenost pretila da je pobedi. Fejtino obrazovanje je bilo daleko važnije od potreba njene majke. Liz je radila, kockala se i borila da bi Fejt imala sve što zaslužuje. Da bi imala sve što bi joj pripalo da je njen otac… 5


Liz je odlučno promenila tok svojih misli. Obećala je sebi, još pre jednu deceniju, da će izbrisati Fejtinog oca zauvek iz svojih misli kao što je i on nju izbrisao iz svog života. To je bila obična greška, načinjena zbog naivnosti i strasti. Greška koja joj je zauvek promenila život, ali je iz nje ipak dobila nešto dragoceno – svoju ćerku Fejt. „Ispod nas možete videti olupinu aviona kompanije Convair u kojoj je bilo mesta za četrdeset putnika. Nalazi se naopačke na dnu.“ Usporila je brod da bi njeni putnici mogli dobro da vide olupinu, kao i da bi njeni ronioci ušli u vodu i istražili da li je sve bezbedno. Mehurići koji su izlazili iz njihovih cevi sa kiseonikom izgledali su poput majušnih srebrnih novčića. „Ta olupina ne predstavlja nikakvu tragediju“, nastavila je, „avion je potopljen zbog potreba snimanja scene u filmu, a roniocima obezbeđuje neizmernu zabavu.“ Njen posao je bio da istu tu zabavu obezbedi svojim putnicima, podsetila je samu sebe. To je bio lak zadatak kada je imala saradnika na brodu. Ali kada je bila sama, morala je da upravlja brodom kao i da održava veselu i zanimljivu atmosferu, da se bakće sa opremom za ronjenje i snorkelovanje, kao i da poslužuje ručak i pazi da niko ne nedostaje tokom čitavog puta. Ali prosto više nije mogla da čeka na Džerija. Opsovala je tiho, sebi u bradu, i ubrzala kretanje broda. Nije joj smetalo što je imala više posla, ali je smatrala da njene mušterije, koje plaćaju ovu avanturu, zaslužuju najbolje što može da im ponudi. Trebalo je da bude pametnija, znala je da ne može da računa na njega. Mogla je da se dogovori sa nekim drugim, da pođe sa njom na ovaj izlet kao ispomoć. Uostalom, imala je dva radnika koji su bili zaduženi za brod koji je prevozio ronioce, kao i još dvoje radnika u radnji za prodaju opreme. AH pošto je njen drugi brod za ronioce kretao u podne, nije mogla nikog da uposli da joj pomogne oko dnevnog izleta na brodu sa staklenim dnom. A setila se da joj je Džeri već nekoliko puta pomagao. Kada bi on bio na brodu, žene su toliko bile šarmirane da je Liz bila ubeđena da i ne primećuju vodeni svet koji ih je okruživao tokom plovidbe. Ko bi mogao da ih krivi, pomislila je s polusmeškom. Da nije bila imuna na sve muškarce, uopšteno govoreći, zbog Džerija bi sigurno izgubila glavu. Većini žena je bilo teško da odoli tom pomalo mračnom i samouverenom stavu, četvrtastoj bradi i zanosnim, sivim očima. Ako se tome doda vitka i mišićava građa, kao i spretnost u ćaskanju, nijedna ženska osoba nije bila bezbedna u njegovom društvu. Ali to nije bio razlog zbog čega mu je Liz iznajmljivala sobu ili davala povremene poslove. Bila joj je potrebna dodatna zarada, kao i pomoć, a bila je dovoljno mudra da prepozna sposobnog organizatora kad ga upozna. 6


Prethodno iskustvo ju je naučilo da je u poslu uvek pametno imati dobrog organizatora uz sebe. Rekla je sebi da bi mu bolje bilo da ima sjajan izgovor zašto ju je ostavio bez posade, a onda je zaboravila na njega. Vožnja brodom, sunce, kao i povetarac su je opustili. Liz je nastavila da im govori o podvodnom svetu mešajući činjenice koje je naučila dok je studirala podvodnu biologiju na koledžu sa činjenicama koje je naučila iz sopstvenog iskustva roneći vodama meksičkih Kariba. Povremeno bi je neko od putnika nešto pitao ili bi uzviknuo od uzbuđenja kada bi ugledao nešto ispod sebe. Odgovorila bi im komentarišući i dajući im uputstva, ali se trudila sve vreme da održi veselo raspoloženje. Pošto su trojica njenih putnika bili Meksikanci, ponavljala je sve informacije na španskom. Takođe, pošto je na brodu bilo nekoliko dece, trudila se da sve njene informacije budu zabavne. Da joj je život tekao drugačije, možda bi bila učiteljica. Liz je odavno iz glave izbacila taj svoj mladalački san govoreći sebi da je mnogo spretnija u poslovnom svetu kao vlasnica firme. Lično njene, samo njene firme. Bacila je pogled na oblake koji su lenjo plutali iznad horizonta. Sunce je bacalo bele odbleske koji su plesali po površini plave vode. Ispod površine korali su se izdizali poput zamkova ili su lelujali po vodi poput džinovskih ventilatora. Da, ona je svoj svet izabrala, i nije se pokajala. Kada je žena iza nje zavrištala, Liz je u trenu osetila kao da se guši. Pre nego što je uspela da se okrene, začula je još jedan vrisak koji se pridružio prethodnom. Prva pomisao joj je bila da su možda ugledali neku ajkulu jer su one povremeno posećivale taj koralni greben. Spremna da ih uteši i umiri, Liz je zaustavila brod ostavivši ga da pluta na vodenoj struji. Žena je plakala u naručju svog muža dok je druga zaštitnički grlila svoje dete držeći mu glavu okrenutu ka sebi. Ostali su zurili kroz stakleno dno broda ka morskom dnu. Liz je skinula svoje naočare za sunce spuštajući se dva stepenika niže u brodskoj kabini. „Molim vas, pokušajte da ostanete mirni. Ne brinite, dole nema ničega što bi moglo ovde gore da vas povredi.“ Muškarac kome je oko vrata bio kaiš na kome je visio foto-aparat, a na ćelavoj glavi narandžasti vizir za zaštitu od sunca, pogledao ju je odlučno. „Gospođice, mislim da bi bilo najbolje da pozovete policiju.“ Liz je bacila pogled kroz prozirno dno broda gledajući u kristalno čistu plavu vodu. Srce joj je sišlo u pete. Sad je shvatala zašto ju je Džeri ostavio na cedilu. Ležao je na belom pesku morskog dna, a sidro mu je bilo zavezano oko grudnog koša.

7


U trenutku kada se avion zaustavio na pisti, Džonas je dohvatio svoj ručni prtljag i nestrpljivo stao kraj vrata čekajući da se otvore. Čim su se otvorila, zapahnuo ga je vreo vazduh i glasni zvuk avionskih motora. Kratko klimnuvši glavom ka stjuardesi u znak pozdrava, već je silazio strmim metalnim stepenicama. Nije imao ni vremena ni želje da uživa u pogledu na palme, rascvetalo cveće ili prelepo bistro plavo nebo. Koračao je odlučno, kao čovek sa namerom, gledajući pravo ispred sebe, čkiljeći očima kako bi se odbranio od sunca. U svom tamnoplavom odelu i sa uzanom kravatom izgledao je kao biznismen koji je došao u Kozumel da radi, a ne da uživa. Kakvu god tugu ili bes da je osećao, bila je brižljivo maskirana ispod njegovog smirenog, ali odbojnog izraza lica. Aerodromski terminal je bio mali i bučan. Amerikanci koji su došli na odmor su stajali u grupicama smejući se glasno ili lutajući naokolo zbunjeno. Iako nije znao ni reč španskog, Džonas je brzo prošao kroz carinski deo i stigao do malog zatvorenog prostora gde su ostali muškarci čekali u redu da iznajme automobile ili džipove. Petnaest minuta nakon što je sleteo, Džonas je izlazio s parkinga u omanjem, skladnom automobilu krećući se ka gradu, sa mapom zakačenom za vizir iznad vozačevog sedišta. Dvadeset i četiri sata pre toga Džonas je sedeo u svojoj velikoj, elegantno opremljenoj i rashlađenoj kancelariji. Upravo je pobednički okončao dugačak i težak slučaj, koji je zahtevao sve njegovo umeće i tonu istraživanja. Njegov klijent je sada bio slobodan čovek, oslobođen optužbi za zločin koji sa sobom nosi kaznu od minimum deset godina u zatvoru. Prihvatio je svoj traženi honorar, svu zahvalnost i izbegavao je medije koliko god je to bilo moguće. Džonas se dugo spremao na svoj prvi zasluženi odmor u poslednjih osamnaest meseci. Bio je zadovoljan, poprilično umoran i pun optimizma. Dve nedelje provedene u Parizu, delovale su mu kao savršena nagrada za sve prethodne mesece u kojima je često radio i po deset sati dnevno. Pariz, sa svojom bezvremenom sofisticiranošću i parkovima punim zelenila, sa svojim zapanjujućim muzejima i hranom koja se nije mogla porediti ni sa jednom drugom na svetu, bio je upravo ono što je trenutno odgovaralo Džonasu Šarpu. Kada je primio poziv iz Meksika, prvo mu je bilo potrebno nekoliko minuta da razume šta mu govore. Kada im je odgovorio da zaista ima rođenog brata koji se zove Džeremaja, Džonasova prva pomisao je bila da se Džeri ponovo uvalio u neku nevolju i da će opet on morati da ga vadi odatle. U trenutku kada je spustio telefonsku slušalicu, Džonas više uopšte nije bio sposoban da misli. Bio je utrnuo. Dao je svojoj sekretarici sva potrebna uputstva da otkaže aranžman u Parizu i da mu nađe avionsku kartu za

8


Kozumel i to narednog dana. Onda je Džonas ponovo uzeo telefon i pozvao svoje roditelje da im kaže da im je drugi sin mrtav. Došao je u Meksiko da identifikuje brata i da prebaci njegovo telo kući da ga tamo sahrane. Prepun tuge, Džonas je takođe osećao i izvesnu neminovnost. Džeri je oduvek živeo na ivici. Ovaj put ju je samo prekoračio. Još od detinjstva Džeri je bio buntovnik koji je stalno upadao u nevolje – ali na šarmantan način. Jedanput se našalio kako je Džonas odabrao da studira prava da bi na najefikasniji mogući način mogao da čupa svog brata iz raznih problema. Možda je to na neki način i bila istina. Džeri je bio sanjar. Džonas je bio realista. Džeri je bio lenj i za to se nikada nikome nije pravdao, a Džonas je bio radoboličar. Njih dvojica su – ili su bili – kao dve strane istog novčića. Dok je Džonas automobilom prilazio ka policijskoj stanici u San Migelu, shvatio da je taj deo njegove ličnost zauvek nestao. Malena luka je izgledala kao da je naslikana. Tu je bilo nekoliko ribarskih brodića nasukanih na travi, zatim ogromnih sivih brodova koji su nepomično stajali kraj doka dok su se u njih ukrcavali turisti u cvetnim košuljama i minijaturnim šortsevima. Voda se talasala, a vazduh je bio prepun mirisa. Džonas je izašao iz automobila i krenuo ka policijskoj stanici. Bio je spreman da se izbori sa gomilom papirologije koja je uvek i svuda pratila nasilnu smrt. Kapetan Morales je bio oštrouman i precizan čovek, rođen na tom ostrvu, i strastveno rešen da ga štiti. Bližio se svom četrdesetom rođendanu i iščekivao rođenje svog petog deteta. Bio je ponosan na svoju poziciju, svoje obrazovanje i porodicu, mada ne uvek tim redosledom. U osnovi, bio je to tih muškarac koji je uživao u klasičnoj muzici i pokojem filmu subotom uveče. Pošto je San Migel bila luka, i zajedno sa brodovima u nju su stizali mornari na otpustu i turisti na odmoru, Moralesu raznorazne nevolje nisu bile strane. Dobro je upoznao mračnu stranu ljudske ličnosti. Ipak, ponosio se time što je na njegovom ostrvu veoma niska stopa nasilja i kriminala. Ubistvo Amerikanca mu je smetalo kao što bi umornom čoveku koji sedi zavaljen na svom tremu, smetala dosadna muva koja mu ne da mira. Policajac nije morao da radi u velikom gradu kako bi umeo da prepozna profesionalno naručeno ubistvo. Na Kozumelu nije bilo mesta za organizovani kriminal. Ali on je bio i porodični čovek. Razumeo je ljubav i razumeo je patnju, kao što je shvatao i da neki ljudi moraju da kriju ta osećanja. Pod hladnim i bezmirisnim vazduhom mrtvačnice, čekao je pored Džonasa. Amerikanac je bio za glavu viši od njega, krut i bled. „Je li to Vaš brat, gospodine Šarp?“ Mada i nije morao da ga pita. 9


Džonas je pogledao sto pred sobom i drugu stranu novčića. „Da.“ U tišini, povukao se pozadi da pruži Džonasu vreme koje mu je bilo potrebno. Ovo nije moguće. Džonas je znao da bi satima mogao tu da stoji i zuri u lice svog brata, ali i dalje bi mislio da to nije moguće. Džeri je uvek, za sve, tražio najlakši način. Ili najbolji dil. I nije uvek bio osoba vredna divljenja, ali je uvek bio pun života. Polako, Džonas je spustio ruku na ruku svog brata. U njoj više nije bilo života i on tu ništa nije mogao da promeni. Nije bilo nikakvog manevra, niti povlačenja ma kakvih veza koje će ga vratiti u život. Isto tako sporo je sklonio ruku s njega. Ovo nije delovalo moguće, ali je bilo. Morales je klimnuo glavom mrtvozorniku. „Žao mi je.“ Džonas je samo odmahnuo glavom. Bol koji je osećao je bio poput tupog noža zarivenog u njegovu lobanju. Reči koje je izgovorio su zvučale poput leda. „Ko je ubio mog brata, kapetane?“ „Ne znam. Još istražujemo.“ „Imate li neki trag?“ Morales mu je gestom pokazao da krenu put hodnika. „Vaš brat je na Kozumelu bio tek tri nedelje, gospodine Šarp. Trenutno ispitujemo svakog ko je bio u kontaktu sa njim tokom vremena koje je proveo na ostrvu.“ Otvorio je vrata i zakoračio napolje duboko udišući svež vazduh i miris cveća. Muškarac pored njega kao da nije ni primetio razliku. „Obećavam Vam, učinićemo sve što je u našoj moći da pronađemo ubicu Vašeg brata.“ Bes koji je Džonas zauzdavao već satima, izleteo je na površinu. „Ja Vas ne poznajem.“ Mirnom rukom je izvukao iz džepa cigaretu i pripalio je gledajući kapetana oštrim pogledom. „Vi niste poznavali Džerija.“ „Ovo je moje ostrvo.“ Moralesov pogled je bio čvrst pred Džonasovim. „Ako je na njemu došlo do ubistva, otkriću ko ga je počinio.“ „Profesionalac.“ Džonas je izbacio kolut dima ne trudeći se da ga rasprši u vazduhu. „Obojica to znamo, zar ne?“ Morales nije ništa rekao nekoliko sekundi. I dalje je čekao na informacije koje bi mu rekle ko je bio Džeramaja Šarp. „Vaš brat je upucan, gospodine Šarp, i zato sad istražujemo zašto se to dogodilo, kako i ko je počinilac. Mogli biste mi pomoći ako biste mi rekli neke informacije.“ Džonas je zurio u vrata – u vrata koja su vodila niz stepenice, duž hodnika, sve do tela njegovog rođenog brata. „Moram da se prošetam“, promumlao je. Morales je sačekao dok nisu prešli travnjak, a zatim i put. U jednom trenutku su se zatekli kako šetaju uz nasip, u tišini. „Zašto je Vaš brat došao na Kozumel?“ 10


„Ne znam.“ Džonas je duboko povukao dim cigarete sve dok nije izgorela do filtera. „Džeri je voleo palme.“ „Možda zbog posla? Čime se bavio?“ Uz bledi osmeh Džonas je smrvio nogom opušak cigarete. Sunčevi zraci su sijali poput dijamanata na površini mora. „Džeri je imao običaj sebe da naziva slobodnjakom. Bio je lutalica.“ I stvarao je komplikacije i nevolje Džonasu istom merom kojom ga je i uveseljavao. Džonas je nemo zurio u vodu sećajući se života koji su delili i mišljenja u kojima se nisu slagali. „Za Džerija, život je predstavljao uvek neki sledeći grad i neki novi posao. Poslednje što sam o njemu čuo – pre dve nedelje – bilo je da turistima daje časove ronjenja.“ „U radnji za ronilačku opremu Crni koral“, potvrdio mu je Morales. „Elizabet Palmer ga je zaposlila na određeno vreme.“ „Palmer?“ To prezime je skrenulo Džonasovu pažnju s vode. „To je žena sa kojom je živeo?“ „Gospođica Palmer je iznajmila sobu Vašem bratu“, ispravio ga je Morales odjednom poslovnim tonom. „Ona se, takođe, nalazila u grupi ljudi koji su otkrili telo Vašeg brata. Pruža policiji svu potrebnu saradnju.“ Džonasove usne su se pretvorile u crtu. Kako je, beše, Džeri opisao tu Liz Palmer u kratkom telefonskom razgovoru koji su vodili pre nekoliko nedelja? Mala, seksi dama, koja pravi sjajne tortilje. To mu je zvučalo kao da je jedna od Džerijevih usputnih žena u stalnoj potrazi za dobrim provodom i nekom novom šansom. „Biće mi potrebna njena adresa.“ Kada je ugledao kapetanov nemi pogled, samo je upitno podigao jednu obrvu. „Pretpostavljam da su stvari mog brata i dalje kod nje.“ „Jesu. Neki lični predmeti koje je Vaš brat imao sa sobom kada je nađen, sada su u mojoj kancelariji. Možete doći da ih preuzmete, a ostatak ćete uzeti od gospođice Palmer. Mi smo već sve pregledali.“ Džonas je ponovo osetio nalet besa i ugušio ga u korenu. „Kada mogu da preuzmem telo mog brata?“ „Daću sve od sebe da završim danas svu potrebnu papirologiju. Biće mi potrebna i Vaša izjava. Naravno, imamo sve formulare.“ Ponovo je pogledao u Džonasov profil i osetio novi nalet tuge. „Još jednom, zaista mi je žao.“ Samo je klimnuo glavom. „Hajde da to završimo.“ Liz je ušla u svoju kuću. Kada su se vrata za njom zalupila, uključila je dva prekidača na zidu i dva ventilatora na plafonu su momentalno počela da se okreću. Taj zvuk joj je, makar u tom trenutku, bio dovoljan da se ne oseća usamljeno. Glavobolja, koja nije prestajala u prethodna dvadeset i četiri časa, sada je bila poput tupog i dosadnog bola kraj desne slepoočnice.

11


Ponovo je usidrila brod sa staklenim dnom. Mada sezona nije bila u punom jeku, ipak je morala da vrati desetak ljudi sa ture. Nije se dešavalo svakog dana da pronađu telo na dnu mora i znatiželja je učinila svoje. Pomislila je kako je to zaista morbidno. Skinula se i stala ispod tuša koji ju je lepo rashlađivao. Zapitala se koliko će vremena morati da prođe kako bi prestala da u glavi premotava slike Džerija na pesku, na dnu mora? Istina, jedva ga je poznavala, ali je bio zabavan i zanimljiv, i bio je dobro društvo. Spavao je u krevetu njene ćerke i jeo u njenoj kuhinji. Zatvorila je oči i pustila da joj voda klizi preko lica moleći se da glavobolja prestane. Bilo bi bolje da se to desi što pre, pomislila je. Dok su je policajci ispitivali, bilo je teško, veoma teško, a posebno kada su došli u njenu kuću i pretraživali Džerijeve stvari. A ni njihova pitanja nisu bila laka. Koliko je dobro poznavala Džerija Šarpa? Bio je Amerikanac, instruktor ronjenja, ženskaroš. Umela je da iskoristi sve te tri njegove osobine dok je davao časove ronjenja ili dok je bio mali od palube na jednom od njenih brodova. Mislila je da je on poprilično bezazlen – seksi, atraktivan, i zapravo lenj. Stalno se hvalio kako će uspeti u životu, kako će da odradi neki posao koji će ga obezbediti u velikom stilu. Liz je smatrala da je to samo puko hvalisanje. Što se nje ticalo, ništa te ne može obezbediti u životu osim puno napornog rada – ili nasleđeno bogatstvo. Ali Džerijeve oči bi zasvetlele kada bi pričao o tome, a njegov osmeh je bio neodoljiv. Da je bila tip žene koji sebi dozvoljava maštarije, poverovala bi u svaku njegovu reč. Ali snovi su rezervisani za mlade i lakoverne. Uz ubod tuge, shvatila je da je Džeri Šarp bio i jedno i drugo. Sada ga više nije bilo, a ono što je od njega ostalo je i dalje bilo raštrkano po sobi njene ćerke. Moraće da spakuje njegove stvari, shvatila je dok je isključivala vodu. Mogla je makar to da učini. Spakovaće sve Džerijeve stvari i pitaće kapetana Moralesa šta da radi s njima. Njegova porodica će svakako želeti sve što je od njega ostalo. Džeri je spominjao i brata koga je s nežnošću i ljubavlju nazivao kruto odelo. Džeri Šarp je bio sve osim krute osobe. Dok je išla ka spavaćoj sobi, Liz je umotala kosu u peškir. Setila se kako je Džeri pokušao da joj se pričom uvuče u krevet nekoliko dana nakon što se uselio ovde. Imao je spretan jezik, i spretne ruke. Mada ju je pritisnuo uz zid u hodniku ljubeći je pre nego što je uspela da se izvuče iz njegovog zagrljaja, Liz ga je na kraju ipak s lakoćom odbila. Njeno odbijanje je prihvatio dobronamerno, setila se, i od tad su ostali u dobrim odnosima. Liz je navukla majicu, nekoliko brojeva veću, koja joj je prekrivala butine.

12


Istina je bila da je Džeri Šarp bio dobronameran muškarac kome je bilo ugodno u svojoj koži i koji je imao velike snove. Zapitala se, ne po prvi put, da li su ti njegovi veliki snovi mogli da imaju neke veze sa njegovom smrću. Nije više mogla da misli na to. Najbolje će biti da spakuje sve što je Džerijevo u njegov kofer, i odnese to u policiju. Osećala se grozno dok je to radila. I to je shvatila već nakon pet minuta. Privatnost je bila sve što je posedovala i bilo joj je neprijatno da zadire u tuđu. Liz je složila izbledelu, smeđu majicu na kojoj je stajao hvalisav natpis da je osoba koja ju je nosila prepešačila Veliki kanjon. Trudila se da ne misli na to što radi. Ali uporno ga je videla pred sobom kako se šali na račun toga što spava sa jednom lutkom iz Fejtine kolekcije. Popravio joj je prozor koji se zaglavljivao i skuvao paelju1 da bi proslavili kada je dobio ček za prvu platu. Bez ikakvog upozorenja, Liz je osetila vrele suze kako joj teku niz obraze. Bio je toliko pun života, toliko mlad, toliko prepun nekog tvrdoglavog samopouzdanja. Teško da je prošlo dovoljno vremena da bi ga smatrala svojim prijateljem, ali je spavao u krevetu njene ćerke, a odeća mu je stajala složena u njenim ormanima. Poželela je da je više slušala šta je pričao, da je bila prijateljskije nastrojena i otvorena prema njemu. Mnogo puta ju je pitao da odu zajedno na piće, ali ga je ona odbijala pravdajući se da je čeka hrpa papirologije. Sada joj je to njeno ponašanje delovalo sitničavo, čak hladno. Da je odvojila sat vremena svog života za njega, sada bi možda znala ko je on bio, odakle je potekao, zašto je mrtav. Kada se začulo kucanje na vratima, brzo je pritisnula ruke na obraze. Bilo je glupo što plače, rekla je sebi, kada suze ionako nikada ništa nisu rešavale. Džerija Šarpa više nije bilo i to nije imalo nikakve veze sa njom. Dok je prilazila vratima, brisala je suze sa lica. Glavobolja je polako popuštala. Liz je zaključila da bi bilo najpametnije da odmah pozove Moralesa i organizuje da neko pokupi njegovu odeću. Govorila je sebi kako ona u sve to nije ni na koji način upletena, a onda je otvorila vrata. Nekoliko sekundi je jedino mogla da zuri. Majica u njenim rukama, koje više i nije bila svesna, iskliznula joj je kroz prste. Zakoračila je drhtavo unazad osećajući kako joj se sva krv sjurila u glavu. Zamaglilo joj se pred očima, pa je trepnula da jasnije vidi. Muškarac koji joj je stajao na pragu, gledao ju je optuživački. „Dže… Džeri“, jedva je prozborila, i umalo zavrištala kada je koraknuo ka njoj. Špansko-katalonsko nacionalno jelo koje se sastoji od pirinča, morskih plodova i mesa, a začinjeno je šafranom – prim. prev. 1

13


„Elizabet Palmer?“ Odmahivala je glavom, ukočena i prestravljena. Ona nije bila sujeverna osoba. Verovala je da sva dela imaju svoje posledice i to na isključivo praktičan način. Kada neko umre, taj ne može da se vrati među žive. A opet, stajala je tu, u svojoj dnevnoj sobi, dok su se ventilatori iznad nje okretali i gledala kako Džeri Šarp prelazi njen prag. Čula je kada joj se ponovo obratio. „Da li si ti Liz Palmer?“ „Videla sam te.“ Začula je svoj glas, neobično visok zbog straha, ali nije mogla da skloni pogled sa njegovog lica. Taj nabeđeni sjajan izgled, četvrtasta vilica, oči boje dima ispod tamnih i gustih obrva. To je bilo lice koje je u ženama budilo želju za rizikom, ili, u njenom slučaju, san o želji da nekada rizikuje. „Ko si ti?“ „Džonas Šarp. Džeri je bio moj brat. Moj brat blizanac.“ Kada je shvatila da joj kolena klecaju, hitro je sela. Ne, to nije bio Džeri, govorila je dok je umirivala brze otkucaje svog srca. Njegova kosa je bila isto toliko tamna i gusta, ali mu je nedostajalo Džerijeve neusiljene lakoće. Lice mu je bilo isto toliko lepo, pomalo grubo i neotesano, ali u Džerijevim očima nikada nije videla tako čvrst, neumoljiv i hladan pogled. Osim toga, ovaj muškarac je nosio odelo kao da je u njemu rođen. Njegov stav je bio prepun zarobljene strasti i nestrpljenja. Trebalo joj je malo, samo malo, da se u njoj probudi bes. „To ste uradili namerno.“ Pošto su joj dlanovi bili vlažni od straha, obrisala ih je o svoja kolena. „Grozno je to što ste mi uradili. Znali ste šta ću pomisliti kada Vam otvorim vrata.“ „Želeo sam da vidim Vašu reakciju.“ Zavalila se u fotelji i duboko udahnula vazduh da bi se smirila. „Vi ste pravo kopile, gospodine Šarp.“ Po prvi put u poslednjih ko zna koliko sati, usne su mu se iskrivile u maleni osmeh. „Mogu li da sednem?“ Rukom mu je pokazala na stolicu. „Šta želite?“ „Došao sam po Džerijeve stvari. I da razgovaram s Vama.“ Dok je sedao, Džonas je brižljivo gledao oko sebe. Nije to bio ljubazan, opušteni pogled po prostoru, uobičajen kada se prvi put nađeš u nečijoj kući, već oštroumno, intenzivno proučavanje prostora koji je pripadao Liz Palmer. Tu je bila malena dnevna soba, jedva nešto veća od njegove kancelarije. Dok je on preferirao tamne, neupadljive boje, Liz je odabrala svetle kontrirajuće nijanse i čudne motive. Na zidovima je visilo nekoliko majanskih maski, a tepisi različitih šara i veličina su bili raštrkani po podu. Sunce, koje je sad zalazilo, ulazilo je u zracima kroz crvene roletne na prozorima. Na ručno 14


tkanom stolnjaku, nalazila se velika plava vaza, ali je svetložuto cveće u njoj već lagano venulo. Sto nije bio uglačan i čist, već je bio prekriven tankim slojem prašine. Šok koji joj je zgrčio stomak, lagano je nestajao. Nije ništa rekla dok je posmatrao njen dom jer je gledala u njega. Izgledao je kao Džerijev odraz u ogledalu, pomislila je. Ali zar odraz u ogledalu ne predstavlja isto što i negativ, čistu suprotnost? Nije mislila da bi bilo zabavno imati ovog čoveka u svojoj blizini. Osetila je nalet neopisive želje da ga dovede u red, da ga izbaci odatle, smesta i zauvek. Smešno, rekla je sebi. To je bio samo običan muškarac, nije joj ništa predstavljao. Osim toga, izgubio je brata. „Izvinite, gospodine Šarpe. Ovo je veoma težak trenutak za Vas.“ Toliko je brzo skrenuo pogled pravo ka njoj da se ponovo unervozila. Jedva je bila svesna da je pogledom pretraživao njenu dnevnu sobu, ali nije mogla da ostane pribrana dok je proučavao nju. Ona nije bila ono što je on očekivao. Njeno lice je bilo prepuno oštrih crta, visoke i naglašene jagodice, dugačak, uzan nos i blago špicasta brada. Nije bila lepa, ali je svakako bila zapanjujuće privlačna. Možda je to zbog njenih dubokih i zanosnih smeđih očiju koje su se pomalo egzotično izvijale na uglovima. Možda zbog usana, punih i nekako ranjivih. Majica, u kojoj je bila, prekrivala joj je telo. Jedino su njene dugačke i osunčane noge bile gole. Njene šake, oslonjene na rukohvate fotelje, bile su male, uzane i bez prstenja. Džonas je mislio da dobro zna koji je tip devojaka privlačio pažnju njegovom bratu, isto kao i njemu samom. Liz Palmer nije bila slična Džerijevim glasnim i upadljivim devojkama, kao ni njegovim diskretno sofisticiranim ženama. Ipak, Džeri je s njom živeo. Džonas je besno pomislio kako prilično dobro podnosi ubistvo svog ljubavnika. „I za Vas je ovo težak trenutak.“ Njegovo proučavanje ju je prilično potreslo. U tom činu nije bilo prirodne znatiželje. Pre je delovalo poput istraživanja neke vrste da bi se mogla obeležiti, označiti i spakovati gde treba radi daljeg istraživanja. Trudila se da misli na to kako različiti ljudi tuguju na različite načine. „Džeri je bio dobar čovek. Nije lako…“ „Kako si ga upoznala?“ Nakon što je presekao njeno izražavanje saučešća, Liz se uspravila u svojoj fotelji. Nikada nije nudila prijateljstvo tamo gde nije bilo dobrodošlo. Ako je želeo samo činjenice, to će i dobiti od nje. „Pre nekoliko nedelja je svratio u moju radnju. Zanimalo ga je ronjenje.“ Džonas je izvio obrvu kao znak ljubaznog interesovanja, ali su mu oči i dalje bile ledene. „Ronjenje?“

15


„Vlasnica sam radnje sa opremom za ronjenje koja se nalazi na plaži. Iznajmljujem opremu, nudim ture brodom, časove ronjenja, dnevne obilaske. Džeri je zapravo tražio posao. Pošto je delovalo kao da zna šta radi, dobio je posao. Bio je član posade na ronilačkom brodu, a nekim turistima je držao časove ronjenja i slično.“ Pokazivanje turistima kako da nameste regulator na boci sa kiseonikom se nije slagalo sa poslednjim razgovorom koji je imao sa svojim bratom. Džeri mu je pričao o nekom velikom poslu, o velikom novcu koji je planirao da zaradi. „Nije uložio u tvoj posao kao partner?“ Nešto je proletelo njenim licem – ponos, zaprepašćenje, možda čak i zabava. Džonas nije bio siguran. „Ja ne primam partnere u svoj posao, gospodine Šarpe. Džeri je samo radio za mene i to je sve.“ „To je sve?“, ponovo je podigao obrvu. „Živeo je ovde.“ Shvatila je šta je želeo time da kaže, već su je u policiji propitivali zbog istih stvari. Liz je aključila da je odgovorila na sva pitanja na koja je želela i da je Džonasu Šarpu već poklonila previše svog vremena. „Džerijeve stvari su ovde.“ Ustajući, izašla je iz dnevne sobe. Liz je stajala na dovratku sobe svoje ćerke, sve dok joj se Džonas nije pridružio. „Upravo sam počela da ih pakujem u kofer. Verovatno bi više voleo da to uradiš sam. Ne moraš da žuriš.“ Kada je krenula da se udalji odatle, Džonas ju je uhvatio za ruku. Nije gledao u nju, već u sobu sa policama prepunim lutaka, ružičastim zidovima i čipkastim zavesama. A odeća njegovog brata je bila nemarno nabacana na stolicu, obojenu u belo sa cvetnim sedištem. Osetio je ubod bola, shvatio je Džonas, i taj bol ga je opet obuzeo jednakom snagom. „Je li ovo sve?“ Delovalo je tako malo. „Još uvek nisam pregledala fioke i ormar. Policija je to uradila.“ Iznenada osetivši neprijatnost, skinula je peškir sa svoje glave. Tamnoplava kosa, i dalje vlažna, u slapovima je pala oko njenog lica sve do ramena. Nekako joj je sada lice delovalo još ranjivije. „Ja ne znam ništa o Džerijevom intimnom životu, niti o njegovim ličnim stvarima. Ovo je soba moje ćerke.“ Okrenula je glavu tako da su im se pogledi sreli. „Ona je trenutno van zemlje, u školi. Ovde je Džeri spavao.“ Ostavila ga je samog. Dvadeset minuta mu je bilo dovoljno. Njegov brat nije sa sobom nosio mnogo stvari. Ostavio je njegov kofer u dnevnoj sobi i prošetao se po kući. Nije bila velika. Sledeća spavaća soba je bila prigušeno osvetljena poslednjim zracima zalazećeg sunca, ali je video jarkonarandžasti prekrivač na krevetu od pruća i sto pretrpan fasciklama i papirima. U vazduhu se osećao lagani miris začina i talka. Okrećući se na peti, nastavio je ka zadnjem kraju kuće i nabasao na kuhinju. I na Liz. 16


Tek kada je namirisao kafu, Džonas je shvatio da nije ništa jeo od jutros. Ne okrećući se ka njemu, Liz je kafu sipala u još jednu šolju. Nije morao da joj se obrati da bi znala da je bio tu. Pomislila je kako je on tip muškarca koji nikada ne mora da najavi da je negde stigao. „Mleko?“ Džonas je provukao prste kroz kosu. Osetio se kao da je upao u nečiji, tuđi san. „Ne, pijem crnu.“ Kada se Liz okrenula da mu doda šolju, video je da je malo poskočila. „Izvini“, prošaputala je podižući svoju šolju sa kafom. „Toliko ličiš na njega.“ „Da li ti to smeta?“ „Uznemirava me.“ Pijuckao je kafu osetivši kako mu lagano bistri misli i odvraća ga od sanjarenja. „Ti nisi bila zaljubljena u Džerija.“ Liz ga je pogledala sa blagim iznenađenjem. Shvatila je da je pomislio da je bila ljubavnica njegovog brata, ali nije očekivala da će joj postaviti sva ta pitanja. „Znala sam ga tek nekoliko nedelja.“ U tom trenutku se nasmejala setivši se nekog drugog vremena, svog drugog života. „Ne, nisam bila zaljubljena u njega. Imali smo poslovni odnos, ali mi se on dopadao. Bio je razmetljiv i potpuno svestan svog šarma. U poslednjih nekoliko nedelja neke ženske mušterije su uporno nastavljale da dolaze. Džeri je bio odličan za posao“, promrmljala je, a onda podigla pogled užasnuta svojim rečima. „Izvini.“ „Nema potrebe za izvinjavanjem.“ Zainteresovan njenim rečima, Džonas joj se približio. Ona je bila visoka žena, tako da su sa lakoćom mogli da se gledaju oči u oči. Mirisala je na talk, ali osim toga nije koristila druge kozmetičke preparate. Svakako nije bila Džerijev tip, ponovo je pomislio. Ali je bilo nečega u tim njenim očima. „On je bio baš takav, samo većina ljudi to nije videla u njemu.“ „Ja sam u svom životu upoznala razne muškarce“, glas joj je bio hladan, „koji nisu bili tako bezopasni, niti tako ljubazni. Tvoj brat je bio dobar čovek, gospodine Šarpe. I iskreno se nadam da ko god… da će naći počinioca.“ Ponovo je ugledala kako se led navlači preko njegovih sivih očiju. Drhtaj u stomaku ju je upozoravao da je hladnoća u tuđem pogledu često mnogo opasnija od vreline. „I biće nađeni. Možda ću ponovo morati da razgovaram s tobom.“ To je zvučalo kao običan i prirodan zahtev, ali se ona smesta povukla. Nije želela opet da priča s njim, nije želela ni na koji način da bude upletena u to. „Rekla sam ti sve što sam imala da ti kažem.“ „Džeri je živeo u tvojoj kući, radio je za tebe.“

17


„Ali ja ne znam ništa drugo“, glas joj se ponovo povisio, a ona je skrenula pogled i nastavila da zuri kroz prozor. Bila je umorna od svih njegovih pitanja, umorna od toga da ljudi na plaži upiru prstom u nju pokazujući da je to žena koja je pronašla telo. Bila je umorna od činjenice da joj se život potpuno preokrenuo zbog ubistva čoveka kog je jedva poznavala. Priznala je sebi i da je nervozna zbog toga što joj je Džonas Šarp delovao kao tip čoveka koji će nastaviti da joj se meša u život, sve dok to njemu bude odgovaralo. „Nekoliko puta sam razgovarala sa policijom. On je radio za mene. Viđala sam ga nekoliko sati dnevno. Ne znam gde je odlazio noću, s kim se viđao, šta je radio. To se mene nije ticalo sve dok je uredno plaćao svoju sobu i dolazio na posao.“ Kada je ponovo podigla pogled ka njemu, njegovo lice je bilo skamenjeno. „Žao mi je zbog tvog brata, žao mi je i zbog tebe. Ali to se mene ne tiče.“ Video je da se unervozila i da nestrpljivo stiska ruke u pesnice, ali je to protumačio na svoj način. „Tu se ne slažemo, gospođo Palmer.“ „Gospođica Palmer“, namerno ga je ispravila gledajući kako lagano i s prihvatanjem potvrdno klima glavom. „Ne mogu više nikako da ti pomognem.“ „To ne možeš da znaš sve dok ne budemo ponovo razgovarali.“ „Onda dobro. Neću ti pomoći.“ Spustio je glavu i rukom krenuo ka svom novčaniku. „Da li ti je Džeri ostao dužan za noćenje?“ Uvredio je tim pitanjem toliko jako da je imala osećaj kao da je ošamario. Njene oči, obično tople i tužne, sada su gorele od besa. „Ništa mi nije dugovao, kao što mi ni ti ništa ne duguješ. Ako si završio i popio kafu…“ Džonas je spustio šolju na sto. „Završio sam. Za sada.“ Pogledao ju je poslednji put, ispitivački. Nije bila Džerijev tip devojke, opet je pomislio, kao ni njegov. Ali je sigurno znala još nešto. Ako bude morao da je iskoristi da bi saznao šta zna, to će i učiniti. „Laku noć.“ Liz se nije pomerila s mesta sve dok nije čula zvuk vrata koja se zatvaraju za njim. Tada je zatvorila oči. To nije imalo nikakve veze sa njom, podsetila je sebe još jedanput. Ali je i dalje u glavi imala sliku Džerija kako leži na dnu mora, ispod njenog broda. A sad se toj slici pridružila i slika Džonasa Šarpa, sa tugom i bolom u njegovim očima.

18


2.

Liz je razmišljala da li da provede dan radeći u svojoj radnji za prodaju i iznajmljivanje opreme za ronjenje ili da ne ide na posao. Slobodan dan u kom ne bi imala nikakve veze sa radnjom ili brodovima je bio luksuz koji je sebi veoma retko dopuštala. To se jedino događalo kada je Fejt bila kod kuće na raspustu. Danas je rešila da malo ugodi sebi i poslala je brodove na pučinu samo sa posadom, tako da može da se posveti samo vođenju radnje. Želela je da bude sama. Do podne su već svi ozbiljni ronioci iznajmili opremu i boce sa kiseonikom, pa je posao išao sporo. To je Liz pružilo dovoljno vremena da provede nekoliko sati proveravajući opremu i popisujući inventar. Radnja je zapravo bila jedna obična betonska kocka. Tu i tamo, zanosila bi se idejom kako bi mogla barem da ofarba fasadu, ali nije sebi mogla da dopusti taj dodatni trošak. Unutra se nalazila jedna malecna prostorija koju je ona duhovito nazivala svojom kancelarijom. Tu je uspela da smesti stari, sivi, metalni stočić i jednu rotirajuću stolicu. Ostatak prostorije je bio prenatrpan opremom koja je ležala na podu, bila naslagana po policama ili je visila sa kuka na zidu. U njenom stolu je bilo udubljenje veličine muškog stopala, ali je njena oprema zato bila najboljeg kvaliteta i bez ijedne mane. Maske, peraja, boce sa kiseonikom, kao i maske sa disaljkom, mogle su da se iznajme individualno ili u bilo kojoj kombinaciji koja vam može pasti na pamet. Liz je, vremenom, naučila da što više opcija ponudi svojim mušterijama, to je lakše poboljšati posao i privući ih ponovo. Iznajmljivanje opreme je bila okosnica njenog poslovanja. Odmah kraj širokog otvora koji je zamenjivao vrata na radnji, a zatvarao se samo noću pomoću debelih drvenih roletni, nalazio se spisak opreme, usluga i svih cena, i na engleskom i na španskom jeziku. Kada je započela posao, pre osam godina, Liz je imala dovoljno boca sa kiseonikom i opreme za dvanaest ronilaca. To je platila svom svojom ušteđevinom, svakim novčićem koji je Markus dao mladoj i naivnoj devojci koja je nosila njegovo dete. Ta devojka je ubrzo postala žena, a ta žena je sada vodila posao koji je mogao u potpunosti da opremi pedeset ronilaca, dvanaestak snorkelovaca, podvodnih fotografa i turista koji su želeli da 19


provedu popodne na vodi, ili ribara spremnih za veliki ulov u dubokim vodama. Prvi brod koji se usudila da kupi, brodić za ronjenje, nazvala je Fejt, po svojoj ćerki. Zarekla se kada je imala osamnaest godina, i kada je bila sama i uplašena, da će to dete koje je nosila imati sve najbolje, sve što poželi. Deset godina kasnije, Liz je gledala po svojoj radnji znajući da je održala svoje obećanje. Štaviše, ostrvo na koje je pobegla, postalo joj je dom. Ovde se smestila, tu je bila poštovana, od nje su mnogi zavisili. Više nije samo zurila u prostranstva belog peska i plavog mora žudeći za Hjustonom ili velikom i lepom kućom sa zelenim travnjakom. Više se nije osvrtala žaleći za obrazovanjem koje je tek započela ili za onim što je mogla da postane. Prestala je da pati za muškarcem koji nije želeo nju, kao ni dete koje su zajedno napravili. Više se nikada ne bi tamo vratila. Ali bi Fejt mogla da se vrati. Fejt bi mogla da nauči da priča francuski, da nosi svilene haljine, i da diskutuje o vinu i muzici. Jednog dana bi Fejt mogla tamo da se vrati i da se nesvesno poveže sa nekim ko joj je dalji rođak. To je bio njen san, pomislila je Liz, dok je pažljivo dopunjavala boce sa kiseonikom. Da vidi kako je njena ćerka prihvaćena sa istom lakoćom sa kojom je ona bila odbačena iz tog društva. Ne zbog osvete, razmišljala je Liz, već zbog pravde. „Zdravo živo, gospojice!“ Skupljena u senci kraj najdaljeg zida, Liz se okrenula žmirkajući zbog sunca. Videla je glomaznu figuru jedva spakovanu u crno-crveno ronilačko odelo, debeljuškastog lica i sa debelom cigarom zabijenom među zube. „Gospodine Ejmbakl. Nisam znala da ste i dalje na ostrvu.“ „Otišao sam do Kankuna na nekoliko dana. Tamo ima više mesta za ronjenje.“ Uz širok osmeh, ustala je i prišla ulazu u radnju. Ejmbakl je bio njena stalna mušterija. Dolazio je na Kozumel dva-tri puta godišnje i uvek je iznajmljivao mnogo boca sa kiseonikom. „To sam i ja mogla da Vam kažem. Jeste li videli i neke od majanskih ruševina?“ „Žena me odvukla do Tuluma.“ Slegnuo je ramenima i nasmejao se dok su mu se plave oči caklile koliko se zabavljao. „Uvek bih pre birao da budem deset metara duboko, nego da se verem po nekakvom stenju ceo dan. Uspeo sam malo da snorkelujem. Ali čovek ne preleće čitav put od Dalasa da bi mlatarao po površini vode. Mislio sam da krenem u neko noćno ronjenje.“ Sa lakoćom mu se osmehnula dodajući izvesnu nežnost i otvorenost svom pogledu koji je inače bio veoma obazriv. „Odmah ću Vam sve doneti. Koliko još 20


ostajete na ostrvu?“ upitala ga je dok je proveravala da li radi podvodna baterijska lampa. „Još dve nedelje. Čovek mora malo da se udalji od svog radnog stola.“ „Apsolutno se slažem.“ Liz je često bila zahvalna svim tim ljudima iz Teksasa, Luizijane i Floride koji su osećali potrebu da se malo odvoje od svog posla. „Čuo sam da je ovde bilo nekih neočekivanih uzbuđenja dok smo bili na drugoj strani kopna.“ Liz je trebalo do sad da se navikne na takve komentare, ali je, svejedno, osetila jezu duž čitave kičme. Njen osmeh je izbledeo, a na licu je bio odsutan izraz. „Mislite na ubijenog Amerikanca?“ „To je prestravilo moju ženu. Jedva sam je nagovorio da se vratimo na ostrvo. Da li ste ga poznavali?“ Nisam, pomislila je. Barem ne onoliko dobro koliko je trebalo da ga poznaje. Da bi se postarala da su joj ruke i dalje zauzete, dohvatila je obrazac za iznajmljivanje opreme i počela da ga popunjava. „Zapravo, neko vreme je radio ovde.“ „Ne pričajte!“ Ejmbaklove sitne plave oči su na tren zasvetlele. Ali je Liz pretpostavila da je, do sad, i na to trebalo da se navikne. „Možda ga se čak i sećate. Upravljao je brodićem za ronilačke ture poslednji put kada ste Vi i Vaša žena išli na ronjenje.“ „Stvarno?“ Ejmbaklova obrva se upitno izvila dok je žvakao svoju cigaru. „Nije valjda onaj zgodni mladić… Džoni, ne, Džeri?“ prisetio se. „Žene su mu se bacale pred noge.“ „Da, to je bio on.“ „Šteta“, promrmljao je Ejmbakl, ali je delovao prilično zadovoljno što poznaje žrtvu. „Bio je baš živahan.“ „Jeste. I ja sam tako mislila o njemu.“ Liz je odvukla boce sa kiseonikom do ulaza u radnju i smestila ih na dovratak. „Ovo bi trebalo da Vam bude dovoljno, gospodine Ejmbakl.“ „Ubacite mi tu i kameru, gospojice. Hoću da uslikam jednu od onih ogromnih lignji. Gadne su do zla boga.“ Zapanjena njegovim duhom, Liz je uzela kameru sa police i dopisala je na obrazac za iznajmljivanje. Proverila je na svom časovniku koliko ima sati, upisala to vreme, i vratila obrazac Ejmbaklu da bi ga i on potpisao. Nakon što je to uradio, predao joj je novčanice za depozit. Značilo joj je što Ejmbakl uvek plaća kesom. Amerikanci. „Hvala. Drago mi je što sam Vas opet videla, gospodine Ejmbakl.“

21


„Niko ne bi mogao da me odvrati odavde, gospojice.“ Uz glasan uzdah i zvuk nalik rezanju, podigao je boce sa kiseonikom na svoja ramena. Liz ga je gledala kako prelazi trotoar pre nego što je odložila priznanicu. Otključala je limenu kutiju u kojoj je držala gotovinu i smestila unutra novac. „Vidim, posao ti dobro ide.“ Poskočila je kada je začula taj glas. Podigla je pogled i ugledala Džonasa Šarpa. Više nije mislila da je pred njom Džeri iako su mu oči bile polusakrivene ispod tamnih stakala naočara za sunce, a umesto odela je bio obučen u bermude i raskopčanu košulju. Oko vrata mu je visio dugačak zlatni lanac koji je umesto priveska imao maleni novčić. Setila se da je i Džeri imao isti takav. Ali nešto u načinu na koji je Džonas stajao, nešto u liniji njegovih usana, činilo ga je mnogo višim i opasnijim nego što je bio muškarac kog je poznavala. Zato što nije verovala u bespotrebnu ljubaznost i taktiziranje, Liz je nastavila da zaključava kutiju s novcem i počela da proverava kaiš i zatvarače na maskama koje su se nalazile na policama. Iz njene radnje nikada neće izaći polovična ili pokvarena oprema. „Nisam očekivala da ću te ponovo videti.“ „Trebalo je to da očekuješ.“ Džonas ju je gledao kako se kreće između polica. Delovala mu je snažnije i manje ranjivo nego što je izgledala kada ju je prvi put ugledao pre nedelju dana. Njene oči su bile smirene, a glas odsutan i udaljen. Zato mu je bilo još lakše da uradi ono zbog čega je došao. „Imaš poprilično jaku reputaciju ovde, na ostrvu.“ Zastala je taman dovoljno da ga pogleda preko ramena. „Stvarno?“ „Proverio sam te“, rekao je s lakoćom. „Živiš ovde već deset godina. Izgradila si ovo mesto od prve cigle i vlasnica si jedne od najuspešnijih firmi ovde na ostrvu.“ Precizno je proveravala masku za ronjenje u svojoj ruci. „Da li ste zainteresovani da iznajmite neku opremu za ronjenje, gospodine Šarpe? Preporučujem snorkelovanje na obližnjem koralnom grebenu.“ „Možda. Ali mislim da sam pre za duboki zaron.“ „U redu. Snabdeću te svom potrebnom opremom.“ Spustila je prvu masku i uzela drugu u ruke. „Nije neophodno da imaš ronilačku licencu da bi smeo da zaroniš u Meksiku. Ipak, preporučila bih ti barem nekoliko osnovnih časova pre zarona. Nudimo dve vrste kurseva za ronjenje – individualni ili grupni.“ Po prvi put joj se nasmešio. Bilo je to tek sporo i privlačno izvijanje usana koje je smekšalo tvrdoću njegovog lica. „Možda i prihvatim tvoju ponudu. U međuvremenu, kada zatvaraš radnju?“ „Kada budem spremna da zatvorim.“ Njegov smešak je promenio njen stav prema njemu, iznenada je shvatila. Ali nije želela to da mu dopusti. Da bi 22


se odbranila, premestila je težinu tela na drugi kuk i pogledala ga nevino. „Ovo je Kozumel, gospodine Šarpe, ovde ne radimo od devet do pet. Ako ne želiš da iznajmiš neku opremu ili da se prijaviš za krstarenje, moliću te da me izviniš, imam posla.“ Spustio je ruku preko njene šake. „Nisam došao ovde da bi išao na turu. Pođi sa mnom na večeru. Moći ćemo da razgovaramo.“ Nije pokušala da izvuče ruku, već je samo zurila u njega. Vođenje sopstvenog posla ju je naučilo da bude prisilno ljubazna u svim situacijama. „Ne, hvala.“ „Onda možemo makar na piće.“ „Ne.“ „Gospođice Palmer…“ Džonas je inače bio čuven po svom smrtonosnom, beskrajnom strpljenju. Naučio je da je to njegovo oružje, u sudnici i van nje. Ali pored Liz, nekako mu je bilo teško da se toga pridržava. „Nemam više nikakvih tragova, a policija nije nimalo napredovala sa slučajem. Potrebna mi je tvoja pomoć.“ Ovaj put je Liz izvukla svoju ruku. Obećala je sebi da neće dozvoliti da je uvuče u to, ni tihim rečima, kao ni intenzivnim pogledom. Imala je svoj život, morala je da vodi posao, a za nekoliko nedelja joj se vraćala ćerka. „Ne mogu da se mešam u to. Izvini, čak i kad bih želela, ne znam kako bih mogla da ti pomognem.“ „Onda ti neće smetati da samo popričaš sa mnom.“ „Gospodine Šarpe.“ Liz nije bila čuvena po strpljenju. „Imam veoma malo slobodnog vremena. Vođenje ovog posla nije moj hir, već zahteva mnogo vremena. Ne želim da ga provedem tako što ćeš da me mučiš i ispituješ. A sad…“ Nameravala je da se skloni od njega kada je u radnju utrčao dečak. Bio je u kupaćim gaćicama, masan od losiona za sunčanje. Pružajući joj zgužvanu novčanicu od dvadeset dolara, promrmljao je zahtev da iznajmi opremu za snorkelovanje za sebe i svog brata. Govorio je na španskom, brzo i uzbuđeno, dok je Liz proveravala opremu pitajući se da li misli da će možda videti ajkulu. Odgovorila mu je, savršeno ozbiljno, dok mu je davala opremu u zamenu za novac. „Ajkule ne žive kraj koralnih grebena, ali ih povremeno posećuju.“ Videla je kako su mu se oči zacaklile zbog moguće avanture. „Videćete ribu papagaja.“ Raširila je obe ruke da mu pokaže koliko je ta riba velika. „A ako sa sobom ponesete mrvice hleba ili krekere, abudefdufi će vas pratiti, i to puno njih, a možda ćete moći i da ih dodirnete.“ „Hoće li da gricnu?“

23


Nacerila se. „Samo mrvice hleba. Adios!2“ Otrčao je podižući pesak nogama. „Govoriš španski jezik kao da ti je maternji“, primetio je Džonas i pomislio kako joj to sigurno puno pomaže. Takođe je primetio sa kojim zadovoljstvom je razgovarala sa tim dečakom. Nije bilo ničega odsutnog i tužnog u njenom pogledu. Baš neobično, pomislio je. Nikada do tad nije primetio da oči mogu da budu toliki pokazatelj duše. „Ja ovde živim“, rekla je jednostavno. „A sad, gospodine Šarpe…“ „Koliko brodova?“ „Molim?“ „Koliko brodova imaš?“ Duboko je udahnula vazduh i zaključila da može da udovoljava njegovoj znatiželji još pet minuta. „Imam ih četiri. Onaj sa staklenim dnom, dva broda za ronjenje i jedan za pecanje u dubokom moru.“ „Pecanje u dubokom moru.“ To je bilo to, zaključio je Džonas. Ribarski brod će biti privatan i izolovan. „Nisam pecao pet ili šest godina. Možemo sutra.“ Mašio se svog novčanika. „Koliko je?“ „To je pedeset dolara po osobi dnevno. Ali nikada ne krećem na turu samo sa jednom osobom, gospodine Šarpe.“ Nasmešila mu se sa lakoćom. „To poslovno i nije baš dobar potez.“ „Koji je minimum?“ „Troje ljudi. A plašim se da se niko drugi nije prijavio, pa…“ Spustio je pred nju četiri novčanice po pedeset dolara. „Ovih dodatnih pedeset je da bih se osigurao da ćeš ti voziti taj brod.“ Liz je spustila pogled ka novcu. Tih nenadanih dve stotine dolara bi joj pomoglo da kupi podvodne bicikle o kojima je razmišljala. U nekoliko drugih radnji za iznajmljivanje opreme su ih već imali, a ona je konkurenciju uvek držala na oku. Podvodni stacionarni bicikl i jedrenje na dasci su naglo dobijali na popularnosti, a ako je nameravala da održi korak… Ponovo je pogledala tamne odlučne oči Džonasa Šarpa i zaključila da ipak nije vredno toga. „Moj raspored za sutra je već prepunjen. Plašim se da…“ „Nije poslovno razumno odbacivati lak profit, gospođice Palmer.“ Kada je samo lagano slegnula ramenima, ponovo se nasmešio, ali njegov smešak ovog puta nije bio ni izbliza onoliko prijatan. „Ne bih voleo da moram da se požalim u hotelu kako su me u Crnom koralu odbili. Čudno kako se lako tračevi šire i koliko mogu da nanesu štete malim firmama.“

2

Zdravo – prim. prev. 24


Liz je podigla novac sa pulta, jednu po jednu novčanicu. „A kojim se poslom ti baviš, gospodine Šarpe?“ „Ja sam advokat.“ Ispustila je zvuk koji je mogao da liči na smeh dok se uspravljala. „Trebalo je da pretpostavim. Jednom sam poznavala nekog ko je studirao pravo.“ Pomislila je na Markusa i na njegove slatkorečive, proračunate reči. „I on je uvek dobijao ono na šta se nameri. „Potpiši ovde. Isplovljavamo u osam sati ujutru“, rekla je odsečnim tonom. „U cenu ulazi i ručak na brodu. Ako želiš pivo ili neko drugo alkoholno piće, ponesi ga. Na vodi sunce poprilično prži, pa bi ti bolje bilo da kupiš neku kremu za sunčanje.“ Bacila je pogled negde iza njega. „Jedan od mojih brodova za ronilačke ture se upravo vraća. Izvini, ali moram da krenem.“ „Gospođice Palmer…“ Nije bio siguran šta je želeo da joj kaže, ili zašto se osećao tako neprijatno, kada je uspešno izveo ono zbog čega je došao. Na kraju, samo je spustio priznanicu o uplaćenoj turi ribarskim brodom u svoj džep. „Ako promeniš mišljenje u vezi sa večerom…“ „To se neće desiti.“ „Smešten sam u hotelu El presidente.“ „Odličan izbor.“ Prošla je kroz dovratak i krenula ka doku da sačeka svoju ekipu i klijente. Već u sedam sati i petnaest minuta ujutru sunce je bilo visoko sijajući toliko jarko da se na tlu stvarala izmaglica. Oni mali oblaci što su bili na nebu, bili su tanki, rastresiti, i delovali su veoma dobroćudno. „Dođavola!“ Liz je upalila svoj motocikl i skrenula pun krug ka ulici. Nadala se da će pasti kiša. Pokušaće da je uplete u celu priču. Čak i sad, Liz je mogla da zamisli kako te tamne i strpljive sive oči zure pravo u njene, a u glavi je čula njegov tihi i uporni glas. Džonas Šarp je bio tip muškarca koji nije prihvatao odbijanje, ali je bio dovoljno pametan da čeka, ma koliko bilo potrebno, da bi dobio potvrdan odgovor. Da su okolnosti bile drugačije, ona bi se divila toj njegovoj osobini. Njena rođena tvrdoglavost joj je puno pomogla da započne, i da uspe, u ovom poslu, mada su mnogi odmahivali glavom i upozoravali je na loše strane takvog poduhvata. Ali ona nije mogla sebi da dozvoli da se divi Džonasu Šarpu. Pažljiva kalkulacija sopstvenih osećanja joj je bila jednako važna kao i kalkulacija troškova i računa. Nije mogla da mu pomogne, ponovo je pomislila Liz, dok joj je nežni povetarac plesao po licu. Sve što je ona o Džeriju znala, ponovila je već više puta. Naravno da joj je bilo žao, čak je i sama tugovala za čovekom kog je jedva 25


poznavala, ali ubistvo je bilo stvar policije. Džonas Šarp tu nije bio na svom terenu, ali je zato ona bila, pomislila je Liz osećajući kako joj se opuštaju mišići što se duže vozila. Ulica je bila neravna, sa previše rupa. Ona je znala gde i šta da izbegne. Uz put su se nalazile kuće sa debelim, zelenim travnjacima i vinovom lozicom koja se uvijala oko njih. Čist veš se sušio na konopcima. Kroz nečiji otvoren prozor mogla je da čuje prve jutarnje vesti, ali i zvuke dece koja završavaju svoje obaveze ili doručkuju pre polaska u školu. Skrenula je iza ugla ne smanjujući brzinu. U ovom delu ulice je bilo nekoliko prodavnica čija su vrata sada bila čvrsto zatvorena. Ispred vrata lokalne prodavnice gospodin Pesado, njen vlasnik, petljao je nešto oko svojih ključeva. Liz je zatrubila nekoliko puta i razmenili su pozdrave mahanjem. Pored nje je prošao taksi jureći niz put ka aerodromu da sačeka putnike koji su dolazili jutarnjim letovima. Samo nekoliko trenutaka kasnije Liz je ugledala more. To joj je uvek donosilo radost. Kada se spremala da skrene po poslednji put, lenjo je bacila pogled u retrovizor. Baš čudno, pomislila je – zar nije videla isti taj mali plavi automobil i juče? Ali kada je usporila da bi se parkirala na hotelskom parkiralištu, auto je projurio dalje. Lizina saradnja sa hotelom je bila na obostrano zadovoljstvo. Njena radnja se graničila sa hotelskom plažom, tako da je to bilo podsticajno za oba posla. Ipak, svaki put kada bi ušla u samu zgradu hotela, kao što je to činila sada da bi preuzela spakovan ručak za današnju brodsku turu, setila bi se godina koje je provela ribajući podove i menjajući posteljine u istom tom hotelu. „Buenos dias3, Margarita.“ Mlada žena, koja je u ruci držala kofu i džoger, široko joj se nasmešila. „Buenos dias, Liz? Como esta?4“ „Bien.5 Kako je Rikardo?“ „Raste kao iz vode.“ Margarita je pozvala servisni lift dok su pričale o njenom sinu. „Fejt se uskoro vraća kući. Radovaće se zbog toga.“ „Bogami, i ja ću.“ Razdvojile su se u tom trenutku, ali je Liz vrlo dobro pamtila mesece koje su provele radeći zajedno, menjajući posteljine, slažući peškire, perući podove. Margarita joj je bila prava prijateljica, poput mnogo drugih ljucli koje je upoznala na ovom ostrvu i koji su pokazali ljubaznost i brižnost prema mladoj ženi, trudnoj, a bez burme na prstu. Dobar dan – prim. prev. Dobar dan, Liz. Kako si? – prim. prev. 5 Dobro sam – prim. prev. 3 4

26


Mogla je i da ih laže. Čak i sa svojih osamnaest godina, Liz je bila svesna da je lako mogla da kupi pozlaćenu burmu, za samo deset dolara, i da smisli neku pitku priču o razvodu ili o tome kako je ostala udovica. Ali bila je previše tvrdoglava za tako nešto. Beba, koja je u njoj rasla, pripadala je njoj. I samo njoj. Nije imala nameru da se zbog toga stidi, niti da ikome priča laži. Kada je na satu otkucalo sedam i četrdeset pet minuta, već je prelazila preko plaže ka svojoj radnji. U jednoj ruci je nosila frižider sa dva spakovana ručka za taj dan, a u drugoj jedan manji pun mamaca za pecanje. Već je mogla da vidi balončiće na površini mirne vode. More će biti toplo, kristalno bistro, i bez gužve. I sama je poželela da može sat vremena da se prepusti čarima snorkelovanja. „Liz!“ Vitki, niski muškarac, koji joj je prilazio, odmahivao je glavom. Iznad njegove gornje usne su se presijavali tek iznikli, tanki brkovi, a iz tamnih očiju je isijavao osmeh. „Previše si mršava da bi sve to sama nosila.“ Udahnula je vazduh i proučila ga pogledom. Na sebi je imao samo majušne kupaće gaće. Znala je koliko uživa u potajnim pogledima žena na plaži, prepunim divljenja. „Nisi ni ti mnogo teži, Luise. Ali neka te to ne odvrati od namere da mi pomogneš.“ „Dakle, danas ti upravljaš brodom za pecanje?“ Podigao je veći frižider sa zemlje, i nastavio pored nje ka radnji. „Promenio sam ti raspored. Od jutros ih se već trinaestoro prijavilo za vožnju brodom sa staklenim dnom. Takođe, i oba broda sa turama za ronjenje su rezervisana, pa sam rekao mom rođaku Migelu da dođe da nam pomogne. Je li to u redu?“ „To je sjajno.“ Luis je bio mlad, voleo je da koketira sa ženama i pije tekilu, ali je uvek mogla da računa na njegovu tačnost. „Izgleda da ću uskoro morati da zaposlim još nekog, makar kao privremenu ispomoć.“ Luis je prvo pogledao nju, a zatim je spustio pogled ka tlu. On je najviše sarađivao sa Džerijem. „Migel nije neko na koga se možeš osloniti. Tu je jednog dana, a idućeg ga nigde nema. Imam nećaka, dobar je momak. Ali ne može da počne da radi dok mu se ne završi školska godina.“ „Zapamtiću to“, rekla mu je Liz odsutno. „Hajde prvo da stavimo ove frižidere na brod. Kasnije bih volela da proverim svu opremu.“ Na brodu, Liz je prvo rutinski proverila sve. Dok je proveravala velike kolutove najlona i ogromne štapove za pecanje u dubokom moru, zapitala se, pomalo prepotentno, da li je advokat ikada do sad uopšte bio na pecanju velikih riba. Verovatno ne bi umeo da prepozna tunu ni kada bi mu skočila pravo u krilo, zaključila je. Palube su bile čiste, sva oprema organizovana, baš kao što je ona uvek insistirala. Luis je najduže radio sa njom, ali svako ko je ikada sarađivao i radio 27


sa Liz, odlično je znao njeno nepobitno i jasno pravilo da klijent mora dobiti sav kvalitet koji je platio. Brod je bio mali, ali ozbiljan, po standardima sportskog ribolova. Njeni klijenti skoro nikada nisu sa njega sišli nezadovoljni. Odlično je poznavala vode duž Jukatanskog poluostrva, kao i navike riba koje su se rojile ispod površine. Njen brod možda nije imao sonare, i neke druge moderne naprave, ili komplikovanu opremu za podvodno otkrivanje ribe, ali ona je bila rešena da Džonasu Šarpu pruži morsko iskustvo koje nikada neće zaboraviti. Pobrinuće se da bude toliko okupiran, privezan u stolici za borbu s velikim ribama, da neće imati vremena da joj dosađuje svojim pitanjima. Kada se napokon budu vratili na obalu, ruke će mu utrnuti, leđa će ga boleti i jedino što će ga zanimati, biće vrela kupka i krevet. A ako se ispostavi da ipak nije potpuni tupan, postaraće se da ulovi i neki trofej, koji će moći sa sobom da ponese kada se vrati odakle god da je došao. A gde je to tačno bilo? Pitala se dok je proveravala vezove na komandnom mostu broda. Nikada se nije setila da pita Džerija odakle je. Nije joj to delovalo kao važna činjenica. Ipak, sada je ulovila sebe kako se pita odakle je Džonas, kakav život vodi u gradu u kom živi. Da li je bio tip osobe koja je često posećivala elegantne, otmene restorane, sa jednako elegantnom i otmenom damom koja ga je držala ispod ruke? Ili je gledao strane filmove i igrao bridž? Možda je više voleo bučne klubove i vreli džez? Nije uspevala sa lakoćom da ga smesti u neku od tih kategorija, što joj je bilo čudno, jer je većinu ljudi koje bi upoznala lako okarakterisala. Činilo joj se ponekad i previše lako. Uostalom, to nije moja stvar, podsetila je samu sebe, i okrenula se da pozove Luisa. „Ja ću ovde sve da završim. Ti idi i otvori radnju. Brod sa staklenim dnom bi trebalo da bude spreman za isplovljavanje za pola sata.“ Ali on je nije čuo. Stajao je nepomično na palubi, zureći dole u uzani dok. Videla je kada je podigao ruku, koja se tresla, i hitro se prekrstio. „Madre de Dios!6“ „Luise?“ Spustila se niz nekoliko stepenika da bi mu se pridružila. „Šta…“ Tada je ugledala Džonasa. Glava mu je bila prekrivena slamnatim šeširom, a na očima je imao sunčane naočare. Nije se potrudio da se obrije, pa mu je tek iznikla brada davala neki lenji, pomalo otpadnički izgled, naglašen izbledelom majicom i kratkim, crnim kupaćim šortsem. Istog trenutka je shvatila da on nimalo ne izgleda kao čovek koji igra bridž. Znajući šta prolazi Luisu kroz glavu, Liz ga je uhvatila čvrsto za ruku i hitro i tiho progovorila. 6

Device Marija – prim. prev. 28


„To je njegov brat, Luise. Rekla sam ti da su blizanci.“ „Vratio se iz mrtvih“, prošaputao je Luis. „Ne budi smešan.“ Otresla je sa sebe jezu koju su njegove reči u njoj probudile. „Njegovo ime je Džonas, i zapravo, nije nimalo nalik Džeriju. Shvatićeš to i sam kad budeš razgovarao s njim. Tačni ste kao sat, gospodine Šarpe“ prozvala ga je nadajući se da će time povratiti Luisa iz šoka. „Da li ti treba pomoć da se popneš na brod?“ „Uspeću sam.“ Noseći sa sobom mali frižider, Džonas je sa lakoćom zakoračio na palubu. „Izgnanik.“ Govorio je o velikim slovima na strani broda. „Da li se to odnosi na tebe?“ „Očigledno da je tako.“ To je bilo nešto čega se nije stidela, ali nije na to bila ni ponosna. „Ovo je Luis, on radi za mene. Upravo si ga prestravio.“ „Izvini.“ Džonas je bacio pogled na vitkog muškarca koji se vrzmao pored Liz. Video je kapi znoja na njegovom licu. „Poznavao si mog brata?“ „Radili smo zajedno“, odgovorio mu je Luis na svom sporom, ali preciznom engleskom jeziku. „Radili smo sa roniocima. Džeri, on je najviše voleo da upravlja brodom za ronilačke ture. Ja ću otkačiti konopce.“ Pružajući Džonasu široki konop, Luis je iskočio sa palube na dok. „Izgleda da na svakog utičem na isti način“, usputno je primetio Džonas. „Kako je sa tobom?“ Okrenuo se i svojim tamnim, prodornim očima je pogledao. Mada više nije pomišljala na Džerija kada bi ga videla, svejedno je imao sposobnost da je unervozi. „I dalje želiš da ti budem na popriličnom rastojanju?“ „Mi se ponosimo prijateljskim stavom i ophođenjem prema svojim klijentima. A ti si iznajmio Izgnanika za ovaj dan, gospodine Šarpe. Smesti se što udobnije.“ Pokazala mu je rukom u pravcu fotelje na palubi, pre nego što se popela nekoliko stepenika do komandnog mosta i doviknula Luisu. „Reci Migelu da će biti plaćen samo ako ostane ceo dan na poslu.“ Uz poslednje mahanje Luisu, pokrenula je brodski motor, a zatim sasvim mirno isplovila ka otvorenom moru. Vetra nije bilo, jedva da je mreškao površinu vode. Liz je mogla jasno da vidi tamne delove na dnu koji su označavali da se tu nalaze koralni grebeni, pa je održavala nisku brzinu kretanja broda. Kada su se, napokon, našli u dubokom moru, malo je ubrzala. Sunce će neizdrživo peći već oko podneva. Želela je da do tad Džonas bude privezan čvrsto u svojoj ribarskoj stolici i da se bori sa nekakvom ribljom gromadom od stotinu kilograma. „Sa istom lakoćom se nosiš sa kormilom kao i sa mušterijama.“

29


Senka nervoze joj je proletela preko lica, ali je i dalje gledala pravo ispred sebe. „Takav mi je posao. Bilo bi ti mnogo udobnije u fotelji na palubi, gospodine Šarpe.“ „Zovem se Džonas. Osim toga, ovde mi je savršeno udobno.“ Opušteno ju je prostudirao pogledom dok je stajao tik uz nju. Nosila je ribarsku kapu koja je na sebi, belim slovima, imala odštampan logo koji je promovisao njenu radnju. Na njenoj majici se nalazio isti takav natpis, mada pomalo izbledeo od sunca i silnog pranja. Zapitao se, usputno, šta li je nosila ispod majice. „Koliko dugo imaš ovaj brod?“ „Skoro osam godina. Dobar je to brod.“ Liz je pomerila ručicu na kormilu unapred. „Sada je voda veoma topla, pa ćeš naići na tune, marline, sabljarke. Kad dođemo do otvorenog mora, moći ćeš da počneš da ih mamiš.“ „Da ih mamim?“ Ošinula ga je pogledom. Dakle, bila je u pravu – nije imao pojma. „Da zabacuješ mamce po vodi“, krenula je da mu objašnjava. „Ja ću voditi računa da se brod veoma sporo kreće, a ti ćeš po vodi bacati mamce, da bi privukao ribe.“ „Meni to zvuči kao prednost koja nije nimalo fer. Zar pecanje ne bi trebalo da bude sport za one sa puno sreće i veštine?“ „Za neke ljude je pecanje samo rešenje toga da li će imati šta da jedu ili neće.“ Okrenula je kormilo na tren primetivši neoprezne turiste koji su snorkelovali u blizini. „A za neke druge ljude, to je pitanje još jednog trofeja na zidu.“ „Mene trofeji ne zanimaju.“ Okrenula se da bi ga pogledala u oči. Da, bilo je jasno, njega svakako ne zanimaju trofeji, niti bilo šta drugo što nema određenu svrhu. „A šta tebe zanima?“ „Trenutno, zanimaš me ti.“ Spustio je ruku na njenu i otpustio ručku za podešavanje brzine broda. „Ja nigde ne žurim.“ „Platio si turu sa pecanjem.“ Zgrčila je ruku ispod njegovog dlana. „Platio sam da bih proveo vreme sa tobom“, ispravio ju je. Bio joj je dovoljno blizu i mogla je da vidi njegove oči ispod zatamnjenih stakala naočara za sunce. Bile su smirene, uvek tako smirene, kao da je znao da može sebi da dopusti da čeka koliko god bude bilo potrebno. Njegova ruka, preko njene, nije bila onoliko glatka i mekana kao što je očekivala, već je bila pomalo ogrubela od rada. Ne, on nije bio osoba koja bi igrala bridž, opet je pomislila. Možda tenis, ili rukomet, ili nešto slično, što bi iziskivalo puno truda, napora i znoja. Po prvi put u poslednjih mnogo godina osetila je nalet uzbuđenja, koje ju je iznenadilo. Bila je sasvim sigurna da je postala imuna na 30


takvu vrstu osećanja. Vetar joj je oduvao kosu s lica dok ga je proučavala pogledom. „Onda si uludo protraćio svoj novac.“ Opet je osetio kako pokušava da izvuče ruku iz njegovog stiska. Snažna je, pomislio je. Mada je delovala tako krhko. Tvrdoglava je. To mu je postalo očigledno po načinu na koji je blago, u prkosu, izdigla bradu. Ali u njenim očima je bilo nečeg što mu je govorilo: bila sam povređena, i više nikada neću sebi dozvoliti da me neko tako povredi. Sama ta činjenica mu je bila i više nego intrigantna. Ali ono što ga je najviše privlačilo je bila njena tiha, skoro neprimetna seksualnost zbog koje nije mogao da se ne zapita kako je moguće da njegov brat nije bio njen ljubavnik. Sigurno ne zato što to nije pokušao, shvatio je Džonas. „Ako sam uludo bacio pare, neće mi biti prvi put. Ali iz nekog čudnog razloga, sumnjam u to.“ „Ja zaista nemam ništa više da ti kažem.“ Ruka joj se trznula i ponovo je podigla ručicu za gas. „Možda nemaš. Ili možda ipak znaš još nešto, a da toga nisi ni svesna. Bavim se krivičnim pravom duže od deset godina. Iznenadila bi se kada bi znala koliko neke sitnice mogu da budu značajne. Pričaj sa mnom.“ Na tren ju je čvršće stegnuo za ruku. „Molim te.“ Pomislila je da joj je srce do tad već dovoljno očvrsnulo, ali je osetila kako je počela da se budi. Kako je moguće da je satima mogla da pregovara oko cene ronilačke opreme, a nikada nije mogla da odbije molbu upućenu nežnim rečima? Ovaj muškarac će joj doneti samo nevolje. A pošto je to već znala, samo je duboko uzdahnula. „Pričaćemo.“ Spustila je ručicu za gas i ostavila brod da pluta na vodi. „Dok budeš pecao.“ Uspela je da mu se kratko nasmeši dok je odlazila od njega. „Bez mamljenja.“ Sa lakoćom i veoma efikasno, Liz je pričvrstila dršku štapa za postolje koje se nalazilo u sldopu pecaroške stolice. „Za sad, samo sedi ovde i opusti se“, rekla mu je. „Ponekad je riba toliko gladna da se zakači na udicu i bez mamca. Ako se to desi, samo se čvrsto drži i prioni na posao.“ Džonas se udobno zavalio u stolici i zabacio svoj šešir unazad, sa čela. „A šta ćeš ti da radiš?“ „Ja ću da se vratim za kormilo i da održavam brzinu da bismo uspeli da je izvučemo, a da je ne izgubimo.“ Obuhvatila je svoju kosu jednom rukom i zabacila je unazad. „Ima i boljih mesta za pecanje od ovoga, ali neću uludo da trošim gorivo kada tebi očigledno nije bitno hoćeš li upecati ribu ili ne.“

31


Usne su mu se iskrivile u osmeh dok se naslanjao udobno na naslon stolice. „Razumna si. I mislio sam da će tako biti.“ „Moram da budem razumna.“ „Zašto si došla na Kozumel?“ Džonas je ignorisao štap za pecanje ispred sebe i iz džepa je izvukao cigaretu. „Ovde si već nekoliko dana“, odgovorila mu je. „Trebalo bi da ti je to već jasno.“ „I u tvojoj domovini ima prelepih krajolika. Ako si ovde već deset godina, sigurno si bila dete kad si otišla iz Amerike.“ „Ne, nisam bila dete.“ Nešto u načinu na koji je to rekla ga je primoralo da je ponovo dobro osmotri. Pokušavao je da pročita tajne koje je krila u svojim očima. „Došla sam ovde jer mi je tada to delovalo kao ispravna odluka. I bila je. Kada sam bila devojčica, moji roditelji su dolazili ovamo skoro svake godine. Obožavali su da rone.“ „Doselila si se ovde zajedno sa svojim roditeljima?“ „Ne, došla sam sama.“ Ovaj put njen glas je zvučao skoro odbojno. „Nisi platio dve stotine dolara da bismo pričali o meni, gospodine Šarpe.“ „Znači mi, da sagledam celu sliku. Rekla si da imaš ćerku. Gde je ona sad?“ „Ide u školu u Hjustonu. Tamo žive moji roditelji.“ Resiš se deteta, prebaciš odgovornost na babu i dedu, i uživaš na tropskom ostrvu. To bi možda izazvalo gađenje kod Džonasa iako ga i ne bi mnogo iznenadilo. Džonas je ponovo povukao dim cigarete dok je proučavao Lizin profil. Nešto mu tu nije štimalo. „Ona ti puno nedostaje.“ „Užasno mi nedostaje“, promrmljala je Liz. „Biće kod kuće za nekoliko nedelja i provešćemo celo leto zajedno. Septembar se uvek prebrzo prikrade.“ Dok je to govorila, njen pogled je lutao. Skoro kao da je govorila to samoj sebi. „Ali tako je najbolje. Moji roditelji predivno brinu o njoj i tamo dobija fenomenalno obrazovanje, ima časove klavira, ide na balet. Oni mi šalju slike sa svakog njenog nastupa, i…“ Oči su joj se toliko brzo napunile suzama bez ikakvog upozorenja. Okrenula je lice ka vetru boreći se da ih sakrije, ali ih je on već video. Sedeo je i pušio u tišini pruživši joj dovoljno vremena da se povrati. „Da li ikada odeš u Ameriku?“ „Ne.“ Liz je progutala knedlu iz grla govoreći sama sebi da je budala. To je samo zbog slika, rekla je samoj sebi. Slika koje su joj juče stigle poštom; na kojima je njena jedina devojčica prelepa u svojoj ružičastoj baletskoj haljinici. „Kriješ se od nečega?“

32


U trenu se okrenula ka njemu, a suze u njenim očima je zamenio bes. Telo joj se izvilo poput luka spremnog da lansira strelu. Džonas je ka njoj podigao ruku kao izraz pomirenja. „Izvini. Imam lošu naviku da preturam po tuđim tajnama.“ Primorala je sebe da se opusti, da zauzda sopstvenu strast. To je bilo nešto što je odavno naučila da radi. „To je odličan način da ostaneš bez prstiju, gospodine Šarpe.“ Zacerekao se. „I to je jedna od mogućnosti. Ali uvek sam smatrao da vredi rizikovati. Zovu te Liz, zar ne?“ Podigla je obrvu ispod šiški koje je nosio vetar. „Moji prijatelji me tako oslovljavaju.“ „To ti pristaje, osim kad se trudiš da deluješ rezervisano. Tada si stvarno Elizabet.“ Prostrelila ga je pogledom, sigurna da samo pokušava da je iznervira. „Niko me ne zove Elizabet.“ Samo joj se nasmešio. „Zašto nisi spavala sa Džerijem?“ „Molim?“ „Da, definitivno si prava Elizabet. Ti si prelepa žena, veoma neobične lepote.“ Dobacio joj je taj kompliment toliko opušteno kao što je bacio pikavac u vodu. „Džeri je… zaista voleo lepe žene. Ne mogu da shvatim kako je moguće da niste bili ljubavnici.“ Na tren, ali samo na tren, palo joj je na pamet da joj niko, već jako dugo, nije rekao da je lepa. Nekada davno je priželjkivala da čuje te reči. Sada se samo naslonila na ogradu broda stavivši ruke na svoje kukove, i uputila mu pogled koji je mogao da ubije. Više joj takve reči nisu bile potrebne. „Nisam htela da spavam s njim. Možda je tebi teško da to shvatiš, s obzirom da imate isto lice, ali meni Džeri nije bio neodoljiv.“ „Nije?“ Koliko je ona bila napeta, toliko je on bio opušten. Zavukao je ruku u mali frižider i ponudio joj pivo. Kada je odrično odmahnula glavom, otvorio je jedno sebi. „A kakav ti je on bio?“ „On je bio lutalica, i nekako je zalutao u moj život. Dala sam mu posao jer je imao hitar um i snažna leđa. Istinu govoreći, nisam očekivala da će opstati na poslu duže od mesec dana. Muškarci poput njega obično toliko ostanu.“ Mada mu se na licu nije pomerio ni jedan jedini mišić, Džonasu su njene reči privukle pažnju. „Muškarci poput njega?“ „Muškarci koji traže najbrži i najlakši način da stignu do svog cilja. Radio je ovde jer je morao sebi da plati hranu, ali je uvek tražio neku brzu zaradu, neki način da se obogati, a da pritom ne mora da se muči.“ 33


„Dakle, ipak si ga poznavala“, promrmljao je Džonas. „Šta li je on ovde tražio?“ „Kažem ti da ne znam! Meni je delovalo kao da samo traži malo dobrog provoda na suncu.“ Frustracija je izbijala iz svake njene pore dok je rukama mlatila po vazduhu. „Iznajmila sam mu sobu jer mi je delovao bezopasno, a novac mi je bio potreban. Nisam, ni na koji način, bila intimna sa njim. Najličnija stvar koju je sa mnom podelio je bila kada se hvalio kako će nešto da roni, za velike pare.“ „Da roni? Gde?“ Boreći se da povrati samokontrolu, provukla je prste kroz kosu. „Stvarno bih volela da me ostaviš na miru.“ „Ti si realista, zar ne, Elizabet?“ Prkosno je isturila bradu i uzvratila mu pogled. „Jesam.“ „Onda ti je jasno da te neću ostaviti na miru. Gde je hteo da roni?“ „Ne znam. Jedva sam ga slušala kad bi počeo sa tim pričama kako će brzo da se obogati i koliko će novca da zaradi.“ „Šta je govorio?“ Ovaj put Džonasov glas je bio tih i ubedljiv. „Samo pokušaj da se setiš šta ti je tačno rekao.“ „Pričao je o tome kako će da se obogati od ronjenja, a ja sam se našalila na temu nekog potopljenog blaga. A onda je on rekao…“ Napinjala se da se precizno seti razgovora. Kada su pričali o tome bilo je već kasno veče, a ona je bila zauzeta i preokupirana svojim mislima. „Radila sam od kuće“, prisećala se Liz. „Uvek mi je išlo lakše da se bavim papirologijom noću. On je negde izašao. Mislila sam da je bio na nekakvoj žurki jer je delovao pomalo čudno kada se vratio. Izvukao me iz moje stolice. Sećam se da sam počela da ga grdim, ali je delovao toliko srećno da sam ga ostavila na miru. Stvarno, jedva sam ga slušala. Trudila sam se da sakupim sa poda sve papire koje je razbacao, ali je pričao o toj neverovatnoj šansi; i kako će kupiti šampanjac da proslavimo. Rekla sam mu da je bolje da se drži piva s obzirom na to koliko zarađuje. Onda je nastavio s pričom o poslovima koji mu se nude, i o ronjenju za velike pare. Ja sam tad prokomentarisala to o potopljenom blagu…“ „A šta je on na to rekao?“ „Nekad možeš više da zaradiš ako nešto negde spustiš, nego da ga iskopaš.“ Pomalo namrgođena, setila se kako se nasmejao kada mu je rekla da ode da se naspava i da zaboravi na tu ideju. „Pokušao je tada nešto sa mnom, ali nijedno od nas to nije shvatilo ozbiljno, a onda… Mislim da je nekome telefonirao. Ja sam nastavila sa svojim poslom.“ „Kada je to bilo?“ „Nedelju, možda dve, nakon što je počeo da živi kod mene.“ 34


„To mora da je bilo tada kada je i mene pozvao.“ Džonas se zagledao u pučinu. A ni on tada nije obratio previše pažnje na njegove reči, podsetio je samog sebe. Džeri mu je pričao kako će se vratiti kući u velikom stilu. Ali, s druge strane, on je stalno pričao o tome. A njegov poziv je, kao i uvek, naplaćen preko Džonasovog računa. „Da li si ga ikada videla s nekim? Da priča, da se svađa?“ „Nikada ga nisam videla da se svađao ni sa kim. Flertovao je sa ženama na plaži, ćaskao sa klijentima, i stvarno se lepo slagao sa svima sa kojima je radio. Pretpostavljala sam da je većinu svog slobodnog vremena provodio u San Migelu. Mislim da je obilazio neke barove sa Luisom i ostatkom ekipe.“ „Koje barove?“ „To ćeš morati njih da pitaš. Mada sam sigurna da ih je policija već sve to ispitala.“ Duboko je udahnula vazduh. Sve joj se vraćalo i postajalo joj je veoma teško. „Gospodine Šarpe, zašto ne pustiš policiju da to reši? Samo juriš neke senke.“ „On mi je bio brat.“ Štaviše, a to nije ni umeo da joj objasni, bili su blizanci. Osećao se kao da je ubijen deo njega. Ako se imalo nadao da će ikada ponovo moći da se oseća celim, morao je da zna šta se dogodilo. „Zar se nisi i ti pitala zašto bi neko ubio Džerija?“ „Naravno da jesam.“ Pogledala je u svoje ruke koje su joj ležale na krilu. Delovale su joj šuplje, a i ona sama se osećala bespomoćno. „Pomislila sam da je možda upao u neku tuču ili da se možda hvalio pogrešnoj osobi. Imao je lošu naviku da se razbacuje sa svojim novcem, ma koliko malo da ga je imao.“ „To nije bila pljačka niti razbojništvo, Elizabet. To je bilo profesionalno ubistvo. Poslovno.“ Osećala je kako joj srce sporo i bolno udara u grudima. „Ne razumem.“ „Džerija je ubio profesionalni ubica. A ja nameravam da otkrijem zašto.“ Iznenada je osetila kako joj se osušilo grlo i brzo je progutala pljuvačku. „Ako si u pravu, to je samo razlog više da sve prepustiš policiji.“ Ponovo je iz džepa izvukao cigarete, ali je samo zurio u pučinu, skroz do horizonta, gde su se susretali voda i nebo. „Policija ne želi osvetu. Ja je želim.“ Čula je smirenost i strpljenje u njegovom glasu i osetila kako joj jeza prolazi telom. Zureći u daljinu, odmahnula je glavom. „Čak i da otkriješ ko je ubica, šta ti tu možeš da uradiš?“ Otpio je veliki gutljaj piva. „Kao advokat, pretpostavljam da bi bio dužan da ga predam zakonu i sudu. Kao brat…“ Ponovo je otpio gutljaj piva. „To ćemo tek da vidimo.“ „Rekla bih da nisi preterano dobra osoba, gospodine Šarpe.“ 35


„I nisam.“ Polako je okretao glavu sve dok se nisu pogledali oči u oči. „A ja nisam ni bezopasan. Zapamti, ako ja pokušam nešto s tobom, i ti i ja ćemo to shvatiti veoma ozbiljno.“ Otvorila je usta spremna da progovori, ali je onda videla kako se zategao najlon. „Ulovio si nešto, gospodine Šarpe“, rekla je sarkastično. „Bolje se priveži, možeš da preletiš preko ograde.“ Okrenuvši se na peti, otišla je ka komandnom mostu ostavljajući Džonasa da se sam snalazi.

36


3.

Bio je već sumrak kada je Liz parkirala motor kraj šupe u svom dvorištu. I dalje se smejala. Ma koliko da joj je nevolja Džonas priredio, ma koliko da ju je nervirao tokom tri kratka zajednička susreta, bila je bogatija za njegovih dve stotine dolara. A on je bio bogatiji za marlina teškog petnaest kilograma – želeo on to ili ne. Mi ispunjavamo svoja obećanja, pomislila je dok je vadila ključeve iz džepa. Zaista je bilo vredno tolike muke samo videti mu lice kada se zatekao na drugom kraju štapa, naspram ogromne besne ribe. Liz je bila ubeđena da bi ga on pustio da ona nije priletela u pomoć. Stvarno je tvrdoglav, opet joj je prošlo kroz glavu. I da, u neko drugo vreme bi se divila toj njegovoj osobini. Divila bi se i njemu. Premda nije bila u pravu da ne ume da koristi štap za pecanje, delovao je toliko zbunjeno dok je riba ležala pod njegovim nogama na palubi, da joj ga je skoro bilo žao. Ali je bio te sreće, ili nesreće, da joj omogući da se sa lakoćom izvuče iz njegovih ruku čim su pristali. Pošto su se svi lokalci i turisti okupili oko njega da bi bolje pogledali ulov i čestitali mu, Džonas nije mogao duže da je zadržava. Sada je bila spremna da se rano povuče na spavanje, pomislila je. A možda će pasti i kiša, ako to dozvoli jedan od oblaka koji se lagano pomerao sa istoka. Liz je ušla u svoj dom otvorivši širom vrata da bi napravila promaju i pustila unutra vazduh koji je već mirisao na kišu. Nakon što je uključila ventilatore na plafonu, automatski je pustila radio. Možda je bilo prerano za sezonu uragana, ali su nagle, tropske oluje umele da budu nepredvidive. Dovoljno ih je preživela da zna da ih ne treba shvatati olako. Ušla je u spavaću sobu i počela da se skida radujući se tuširanju koje će sprati znoj i so današnjeg dana sa njene kože. Pošto je bio sumrak, pošla je da upali svetlo kada ju je iznenadna misao zaustavila na mestu. Zar nije jutros ostavila podignute roletne? Liz je zurila u njih. Bile su potpuno spuštene do prozorskog okvira. Baš čudno, bila je ubeđena da ih je ostavila podignute. Osim toga, zašto uzica za podizanje roletni nije obmotana oko njene kuke? Bila

37


je fanatik za takve detalje, verovatno zato što je uvek brinula o konopcima na brodovima da budu odgovarajuće obezbeđeni. Oklevala je, čak i nakon što je svetlost preplavila sobu. Onda se stresla. Mora da je jutros bila mnogo rastrojenija nego što je shvatala. Džonas Šarp joj je oduzimao previše vremena, pomislila je, a i previše joj je okupirao misli. Muškarci poput njega imaju običaj to da rade, čak i pod različitim okolnostima. Ali ona je odavno prevazišla trenutak kada je muškarac mogao da dominira nad njom. Jedino ju je brinulo što joj oduzima previše vremena, a njoj je vreme bilo veoma dragoceno. Sad kad je dobio ono što je hteo, kada su razgovarali, više ne bi trebalo da očekuje njegove posete. Odjednom se setila, osetivši momentalnu neprijatnost, kako joj se nasmešio. Istog trena je odlučila da bi bilo najbolje kada bi se on vratio tamo odakle je došao da ona može da nastavi sa svojom svakodnevnom rutinom. Da bi zadovoljila svoj nagon, Liz je prišla prvoj roletni i umotala uzicu oko kuke. Iz druge sobe, na radiju se čula vest kako se sprema večernji pljusak, a onda je počela muzika. Pevušeći uz melodiju, rešila je da sebi spremi salatu sa piletinom pre nego što se uposli sređivanjem današnjih papira i računa. Kada se uspravila, ruka koja ju je snažno stegnula oko vrata, izbila joj je sav vazduh iz pluća. Pod poslednjim zracima sunca, iznenada je bljesnula oštrica. Pre nego što je uspela da reaguje, osetila je hladnoću oštrice noža prislonjenu uz svoje grlo. „Gde je?“ Glas koji joj je izdavao naredbe, bio je na španskom. Refleksno je svojim rukama obuhvatila ruku koja ju je stezala oko vrata. Zakopavši nokte u njega, osetila je čvrste mišiće i tanku metalnu narukvicu. Borila se za vazduh, ali je prestala da se batrga kada je osetila snažniji pritisak noža na grlo. „Šta hoćeš?“ Od užasa, umom su joj letele slike. Imala je malo manje od pedeset dolara kod sebe i nikakav vredan nakit, osim ogrlice s jednim nizom bisera koju joj je ostavila u nasledstvo baka. „Moja tašna je na stolu. Uzmi sve.“ Zajecala je kada je snažno počupao za kosu. „Gde ih je stavio?“ „Ko? Ne znam šta hoćeš.“ „Šarp. Dogovor otpada, damo. Ako misliš da preživiš, reci mi gde je stavio pare.“ „Ne znam.“ Nož je blago probio tanku kožu na njenom vratu. Osetila je kako joj nešto toplo i lepljivo curi niz kožu. Lagano je upadala u histeriju. „Ja nikad nisam videla nikakve pare. Možeš sve da pretražiš – tu nema ničega.“ „Već sam tražio.“ Stezao ju je sve j ače, sve dok nije osetila kako joj se vid muti od nedostatka vazduha. „Šarp je umro brzo. Ti nećeš imati toliko sreće. Reci mi gde su pare i ništa ti se neće desiti.“ 38


On će da je ubije. Ta pomisao joj je isplivala u umu. Umreće zbog nečega o čemu ništa nije znala. Pare… On je želeo pare, a ona je imala samo pedeset dolara. Fejt. Dok je lagano padala u nesvest, pomislila je na svoje dete. Ko bi brinuo o njoj? Liz se ugrizla za usnu sve dok joj bol nije raščistio misli. Ona nije smela da umre. „Molim te…“ Navela je sebe da se opusti u njegovim rukama. „Ne mogu ništa da ti kažem. Ne mogu da dišem.“ Malo je popustio svoj stisak. Liz se iz sve snage navalila na njega, a kada je zakoračio unazad, svom snagom ga je udarila laktom. Nije se trudila da se okrene da ga pogleda, samo je potrčala koliko je noge nose. Tepih joj se zamotao između nogu, ali ga je preskočila, previše uplašena da se okrene i pogleda svog napadača. Već je najglasnije dozivala pomoć, kada je stigla do prednjih vrata svoje kuće. Njen najbliži sused je bio udaljen stotinak metara od nje. Sutnula je ogradicu koja je razdvajala njihova dvorišta i trčala ka njegovoj kući. Saplitala se o stepenice jecajući. Dok joj je on otvarao vrata, mogla je da čuje škripu guma automobila koji je odlazio podižući za sobom prašinu i šljunak s njenog prilaza. „Pokušao je da me ubije“, jedva je prozborila, a zatim je pala u nesvest. „Nemam više nikakvih informacija koje bih mogao da podelim s Vama, gospodine Šarpe.“ Morales je seđeo u svojoj urednoj kancelariji koja je gledala na obalu. Dosije na njegovom stolu nije bio onoliko debeo, koliko bi on to voleo. Ništa u njegovoj istrazi nije upućivalo na razlog zbog kog bi Džeri Šarp bio ubijen. Muškarac, koji je sedeo prekoputa njega, gledao je pravo ispred sebe. Morales je imao fotografiju žrtve u svom dosijeu, a pljunuti odraz tog lica je upravo sedeo na metar od njega. „Pitam se, gospodine Šarpe, da li je možda smrt Vašeg brata bila rezultat nečega što se dogodilo pre nego što je došao na ostrvo Kozumel.“ „Džeri nije ni od čega i ni od koga bežao kada je došao na ostrvo.“ Morales je slagao svoje papire. „Ipak, tražili smo pomoć i saradnju, od vlasti Nju Orleansa. To je bila poslednja poznata adresa stanovanja Vašeg brata.“ „On nikada nije imao adresu stanovanja“, promrmljao je Džonas. Kao ni standardni, uobičajeni posao, stalnu devojku. Džeri je bio poput komete, ali je uvek izbegavao da sagori. „Već sam Vam rekao šta mi je rekla gospođica Palmer. Džeri je ugovarao neki dobro plaćeni posao, a taj posao je trebalo da se odvije ovde, na Kozumelu.“

39


„Da, i imao je nekakve veze sa ronjenjem.“ Uvek strpljiv, Morales je morao da izvuče tanku cigaru. „Mada smo mi već razgovarali sa gospođicom Palmer, hvala Vam što ste podelili tu novu informaciju sa mnom.“ „Ali Vi nemate pojma šta, dođavola, da radite s njom!“ Morales je upalio upaljač smeškajući se Džonasu preko plamena. „Otvoreni ste. I ja ću onda biti otvoren prema Vama. Ako postoji ikakav trag, koji vodi do ubistva Vašeg brata, do sada se već ohladio. Svakog narednog dana je sve hladniji i hladniji. Nije bilo nikakvih otisaka prstiju, niti oružja kojim je počinjeno ubistvo, kao ni jednog jedinog svedoka.“ Podigao je dosije sa stola mašući njim. „To ne znači da nameravam da bacim ovo negde u fioku i zaboravim na njega. Ako se dogodilo ubistvo na mom ostrvu, nameravam da pronađem počinioca. Trenutno, ja lično verujem da je ubica udaljen stotinama kilometara odavde, možda je već u Vašoj zemlji. Sada, procedura je takva da moramo da pregledamo sve prethodne aktivnosti Vašeg brata dok ne nađemo nešto. Iskreno, gospodine Šarpe, ne činite ni sebi, a ni meni, ništa dobro što ostajete ovde na ostrvu.“ „Ne nameravam da odem odavde.“ „Naravno, to je Vaše pravo. Osim ako svojim boravkom ne ometate policijsku istragu.“ Kada je zazvonilo zvono na njegovom stolu, Morales je tresnuo pepeo sa svoje cigare i podigao telefonsku slušalicu. „Morales.“ Odmah je zaćutao. Džonas je video kada se kapetan namrštio. „Da, prebacite je. Gospođice Palmer, ovde kapetan Morales.“ Džonas je odustao od paljenja svoje cigarete i čekao u tišini. Liz Palmer je bila ključ svega, ponovo je pomislio. Samo je morao da otkrije koju bravu ona otključava. „Kada? Da li ste povređeni? Ne, molim Vas, ostanite gde ste, ja ću doći do Vas.“ Morales je spustio telefonsku slušalicu na mesto i istog trenutka ustao iz stolice. „Gospođicu Palmer je neko napao.“ Džonas je pre njega stigao do vrata. „Poći ću sa Vama.“ Mišići su ga boleli od napetosti dok je policijski automobil u kom se nalazio, jurio izvan grada, u pravcu obale. Nije postavljao nikakva pitanja. U njegovom umu, Džonas je imao sliku Liz kakva je bila pre nekoliko sati, na komandnom mostu svog broda – preplanula, vitka, i pomalo ratoborna. Prisetio se samozadovoljnog smeška koji mu je uputila kada se obreo usred borbe sa ribom od petnaest kilograma. A setio se i kako mu je elegantno utekla istog trenutka kada su se usidrili na dok. I sada je napadnuta. Zašto? Da li je to zbog toga što je znala više nego što je bila spremna da mu kaže? Zapitao se da ona možda nije lažov, oportunista ili kukavica. Ali se odmah zatim zapitao koliko je teško povređena. 40


Dok se automobil zaustavljao na uzanom kolskom prilazu, Džonas je bacio pogled ka Lizinoj kući. Vrata su bila širom otvorena, a roletne navučene. Živela je tu sama, pomislio je, ranjiva i nezaštićena. Zatim je svu pažnju okrenuo ka omalterisanoj, kockastoj kućici pored njene. Na trem te kuće je izašla žena u kecelji i pamučnoj haljini. U rukama je nosila palicu za bejzbol. „Vi ste iz policije?“ Klimnula je potvrdno glavom, zadovoljna, kada joj je Morales pokazao svoju identifikaciju. „Ja sam gospođa Alderez. Ona je unutra, u kući. Hvala Devici Mariji da smo bili kod kuće kada se pojavila.“ „Hvala Vam.“ Džonas je zakoračio unutra, zajedno sa Moralesom i onda ju je ugledao. Sedela je na tapaciranoj sofi, zgrčena iznad čaše vina koju je držala obema rukama. Džonas je video kako se tečnost u čaši talasa koliko su joj se ruke tresle. Polako je podigla glavu kada su zakoračili u kuću. Pogledom je prešla preko Moralesa i zaustavila ga na Džonasu. Zurila je, bez ikakvog izraza u dubokim tamnim očima. Isto toliko sporo, vratila je pogled nazad na čašu u svojim rukama. „Gospođice Palmer“, Moralesov glas je bio veoma nežan dok je sedao pored nje. „Možete li da mi kažete šta se dogodilo?“ Uzela je majušni gutljaj pića, stisnula usne na tren, a onda progovorila kao da recituje. „Stigla sam kući negde u sumrak. Nisam zatvorila, niti zaključala prednja vrata. Otišla sam pravo u svoju spavaću sobu. Roletne su bile spuštene i pomislila sam kako sam ih sigurno ostavila podignute jutros. Uzica za roletne nije bila nameštena kako treba, pa sam prišla i popravila to. U tom trenutku me je zgrabio – otpozadi. Stegnuo me je rukom oko vrata, a u ruci je držao nož. Malo me je posekao.“ Refleksno je podigla ruku i dodirnula mali ožiljak koji su njeni susedi već očistili i isprali. „Nisam se odupirala jer je imao nož prislonjen na moje grlo i pomislila sam da će me ubiti. Imao je nameru da me ubije.“ Podigla je glavu i pogledala Moralesa pravo u oči. „Mogla sam to da mu čujem u glasu.“ „Šta Vam je rekao, gospođice Palmer?“ „Rekao je gde je. Nisam znala šta hoće. Rekla sam mu da može da uzme moju torbu. Davio me je i ponavljao: 'Gde ih je stavio?' Rekao je Šarp.“ Ovaj put je pogledala u Džonasa. Kada je podigla glavu, video je da su joj se modrice već pojavile duž celog vrata. „Rekao je da dogovor otpada i da hoće da mu vratim pare. Ako mu ne kažem gđe su, ubiće me, a ja nisam imala nameru da umrem brzo, poput Džerija. Nije mi verovao kada sam mu rekla da ne znam ništa o tome.“ Sada se obraćala direktno Džonasu. Dok je zurila u njega, osetio je nalet krivice.

41


Mirno i strpljivo, Morales joj je dodirnuo ruku da bi skrenuo njenu pažnju nazad na sebe. „Pustio Vas je?“ „Ne, nameravao je da me ubije.“ Rekla je to hladno, bez straha, ali i bez strasti. „Znala sam da će me ubiti bez obzira da li ću mu išta reći ili ne, a moja ćerka… potrebna sam joj. Opustila sam se u njegovim rukama kao da sam se onesvestila, a onda sam ga udarila. Mislim da sam ga udarila u grlo laktom. I onda sam potrčala.“ „Možete li da identifikujete tog muškarca?“ „Nisam ga videla. Nisam pogledala.“ „A njegov glas?“ „Govorio je španski. Mislim da je bio nizak jer mi je govorio direktno u uvo. Ne znam ništa više. Ne znam ništa o novcu, o Džeriju, niti o bilo čemu drugom.“ Vratila je pogled na svoju čašu iznenada prestravljena da će početi da plače. „Želim da idem kući.“ „Čim se moji ljudi uvere da je bezbedno. Imaćete policijsku zaštitu, gospođice Palmer. Za sada se odmorite ovde. Vratiću se da Vas odvedem Vašoj kući.“ Nije znala da li su prošli minuti ili sati od trenutka kada je istrčala kroz svoja vrata. Kada ju je Morales napokon poveo njenoj kući, napolju je bio mrak i mesec je počeo da se pojavljuje na nebu. Jedan policajac će ostati na njenom prilazu celu noć. Proverili su i zaključali sva vrata i prozore. Bez ijedne reči više, ušla je u kuću i otišla do kuhinje. „Imala je sreće.“ Morales je još jednom, hitro, preleteo pogledom dnevnu sobu. „Ko god da ju je napao, bio je dovoljno nesmotren da ga uhvati nespremnog.“ „Da li su susedi išta videli?“ Džonas je podigao sto koji je očigledno srušen tokom borbe. Na podu je bila i velika školjka, naprsla od pada. „Nekoliko njih je primetilo mali plavi automobil ispred njene kuće danas posle podne. Gospođa Alderez je videla isti taj auto kako se brzo odvozi kada je otvorila vrata gospođici Palmer, ali nije mogla da nam kaže koje je marke, niti je videla tablice. Naravno, gospođica Palmer će biti pod našom zaštitom dok ne nađemo vlasnika tog automobila.“ „Izgleda da ubica mog brata ipak nije napustio ostrvo.“ Morales je čvrsto izdržao Džonasov pogled. „Očigledno je da kakav god dogovor da je Vaš brat sa nekim imao, koštao ga je života. Ne nameravam da dozvolim da zbog toga i gospođica Palmer izgubi život. Odvešću Vas nazad u grad.“ „Ne. Ja ostajem ovde.“ Džonas je prstima ispitivao ružičastu školjku koja je bila polomljena čitavom dužinom. Pomislio je na trag na Lizinom vratu. „Moj 42


brat ju je upleo u ovo.“ Ekstremno pažljivo, spustio je oštećenu školjku na sto. „Ne mogu da je ostavim samu.“ „Kako želite.“ Morales je krenuo kada ga je Džonas zaustavio. „Kapetane, ne mislite i dalje da je ubica udaljen stotinama kilometara odavde.“ Morales je nesvesno spustio ruku na pištolj koji mu je bio zakačen za pojasom. „Ne, gospodine Šarpe, ne mislim. Laku noć.“ Džonas je sam zaključao vrata, a onda ponovo proverio sve prozore pre nego što je otišao do kuhinje. Liz je upravo sebi sipala drugu šolju kafe. „Ovo će ti pomoći da ostaneš budan.“ Zureći u njega, Liz je popila skoro pola šolje odjednom. Trenutno nije osećala ništa, ni ljutnju, ni strah. „Mislila sam da si otišao.“ „Nisam.“ Ne čekajući da mu ona to ponudi, našao je lonče sa kafom i sipao i sebi šolju. „Zašto si sad ovde?“ Zakoračio je ka njoj i nežno prstom prešao preko ožiljka na njenom vratu. „To je glupo pitanje“, promrmljao je. Povukla se boreći se da ostane pribrana. Ako izgubi samokontrolu, to neće biti pred njim, ili pred bilo kim drugim. „Želim da budem sama.“ Video je kako joj se ruke tresu pre nego što je obgrlila šolju sa kafom. „Ne možeš uvek da dobiješ sve što želiš. Spavaću u sobi tvoje ćerke.“ „Nećeš!“ Sa treskom je spustila šolju na sto i prekrstila ruke preko grudi. „Ne želim te ovde.“ Sa prostudiranom smirenošću, spustio je šolju pored njene. Kada joj je obuhvatio rukama ramena, dodir mu je bio čvrst, a ne nežan. Kada je progovorio, glas mu je zvučao odsečno, a ne umirujuće. „Nemam nameru da te ostavim samu. Ne sad, ne dok ne nađu Džerijevog ubicu. Umešana si u sve to, želela ti to ili ne. Dođavola, i ja sam umešan!“ Brzo je povratila dah, čak previše brzo, mada se borila da umiri svoj glas. „Nisam bila umešana dok se ti ovde nisi pojavio i počeo da me proganjaš.“ Već se borio sa sopstvenom savešću zbog toga. Nijedno od njih nije moglo biti sigurno da je to bila istina. U tom trenutku je rekao sebi da to i nije važno. „Kako god da si umešana, tako je. Ko god je ubio Džerija misli da ti nešto znaš. Mene ćeš lakše ubediti da ništa ne znaš, nego njih. Vreme je da shvatiš da treba da sarađuješ sa mnom.“ „A kako mogu da znam da ga nisi ti ovde poslao da me preplaši?“ Netremice ju je gledao, hladnim i nepomičnim pogledom. „Ne možeš to da znaš. Mogu da ti kažem da ne unajmljujem muškarce da ubijaju žene, ali ne moraš da mi veruješ. Mogu da ti kažem i da mi je žao.“ Po prvi put, njegov glas 43


je zvučao nežno. Podigao je ruku i sklonio joj pramen kose sa lica. Palcem joj je lagano prešao preko obraza. Poput one školjke, izgledala je osetljivo, prelepo i oštećeno. „I da bih voleo da mogu da se okrenem i odem, da te ostavim na miru, da oboje možemo da se vratimo životu kakav smo vodili pre nekoliko nedelja. Ali ne mogu. Ne možemo. Zato bi bilo najbolje da pokušamo da pomognemo jedno drugom.“ „Ja ne želim tvoju pomoć.“ „Znam. Sedi. Napraviću ti nešto za jelo.“ Pokušala je da se odmakne od njega. „Ne možeš da ostaneš ovde.“ „Preseliću se ovde. Sutra ću prebaciti svoje stvari iz hotela.“ „Rekla sam…“ „Iznajmiću sobu od tebe“, prekinuo ju je okrećući joj leđa dok je istraživao njene kuhinjske police. „Grlo te verovatno poprilično boli. Najbolje bi ti odgovarala pileća supa.“ Otela mu je konzervu supe iz ruke. „Mogu sama sebi da spremim večeru, a ti ovde nećeš iznajmiti sobu.“ „Zahvalan sam na tvojoj darežljivosti.“ Uzeo joj je konzervu iz ruke. „Ali bih više voleo da stvari ostanu poslovne između nas. Dvadeset dolara nedeljno mi zvuči kao fer dogovor. Bolje ih prihvati, Liz“, dodao je pre nego što je ona stigla išta da kaže. „Jer ja nameravam da ostanem u tvojoj kući, na bilo koji način. A sad, sedi“, ponovio joj je osvrćući se u potrazi za šerpom. Želela je da bude besna. To bi joj pomoglo da obuzda sve ostale emocije koje je osećala. Želela je da viče na njega, da ga hrabro izbaci iz svoje kuće. Umesto toga je sela jer su joj kolena bila previše slaba da bi ostala duže na nogama. Šta se dogodilo sa njenom samokontrolom? Čitavih deset godina je vodila računa o svom životu, sve odluke je donosila sama onako kako je njoj odgovaralo. Deset godina ni od koga nije tražila savet, niti ikakvu pomoć. A sad je nešto iz njenih ruku otelo tu kontrolu i moć donošenja odluka, nešto o čemu nije ništa znala. Njen život je postao deo nečije igre, a ona nije znala po kojim se pravilima igra. Spustila je pogled i videla kako je jedna suza kamila na njenu ruku. Brzo je obrisala ostale suze sa svojih obraza. Ali nije mogla da ih zaustavi. Još jedna odluka koju nije mogla da donese sama. „Možeš li da pojedeš i malo tosta?“ upitao ju je Džonas ubacujući sadržaj konzerve u šerpu. Kada mu nije odgovorila, okrenuo se i video kako sedi za stolom, ukočena i bleda, dok joj suze neprekidno liju niz lice. Opsovao je sebi u bradu i okrenuo se da je ne gleda. Nije nikako mogao da joj pomogne, govorio

44


je sebi. Nije imao šta da joj ponudi. A onda, bez reči, prišao je stolu, privukao stolicu, seo pored nje i čekao. „Mislila sam da će me ubiti“, glas joj je pukao dok je rukama pritiskala svoje lice. „Osetila sam nož na vratu i pomislila da ću umreti. Toliko se plašim. Gospode, koliko se plašim!“ Privukao ju je u svoje naručje i pustio je da jecajima izbaci sav taj strah iz sebe. Nije bio naviknut da teši žene. One koje je on poznavao su bile previše šik da bi sebi dozvolile da proliju više od jedne ili dve, brižljivo kontrolisane, suze. Ali sada ju je držao čvrsto uz sebe, dok je oluja jecaja i suza potresala čitavo njeno telo ostavljajući je da se bori za dah. Koža joj je bila ledena. Pomislio je kako je to sigurno dokaz da strah ledi krv u žilama. Nije mogla da probudi svoj ponos dovoljno kako bi se povukla od njega, da ode na svoje privatno, skriveno mesto, kao što bi uvek činila kada bi se susrela sa nekom krizom. On joj nije govorio da će sve biti u redu, nije mrmljao tihe i prazne reči utehe. Prosto je samo bio tu. Kada se sasvim iscedila od suza, i dalje ju je držao u naručju. U tom trenutku je kiša počela lagano da pada dobujući po prozorskim staklima i krovu. On ju je i dalje držao. Kada se pomerila, ustao je i otišao do šporeta. Bez reči. Uključio je ringlu. Nekoliko minuta kasnije, pred nju je spustio činiju sa supom, a onda sipao i sebi. Previše umorna da bi osećala stid, Liz je počela da jede. U kuhinji nije bilo nikakvog zvuka, osim sporih, monotonih kapi kiše koje su udarale o drvo, lim i staklo. Nije ni znala da je bila toliko gladna, ali je činija ispred nje bila prazna pre nego što je to i shvatila. Uz tihi uzdah, odgurnula ju je na stolu. On se zavalio u stolicu pušeći u tišini. „Hvala ti.“ „U redu je.“ Oči su joj bile otečene i to je isticalo ranjivost u njima koju je od početka primećivao. To ga je mučilo, zbog toga se osećao neprijatno. Njena koža, inače boje toplog, zrelog meda, sada je bila bleda i zbog toga je izgledala krhko i bespomoćno. Dok ju je gledao, shvatio je da je ona bila tip žene od koje je muškarac morao emocionalno da se distancira. Ako joj se previše približiš, privući će te zauvek. Ne bi mu nimalo odgovaralo da previše brine o njoj kada je morao da je iskoristi da im pomogne oboma. Od sad, pa nadalje, moraće da uspostavi svu potrebnu kontrolu. „Izgleda da sam bila mnogo više uzrujana nego što sam shvatala.“ „Imaš sva prava da se tako osećaš.“ Klimnula je glavom, zahvalna što joj je omogućio da sa lakoćom pređe preko onoga što je smatrala sramnim izlivom sopstvene slabosti. „Zaista nema razloga da ostaneš ovde.“ 45


„Ali ću ja svejedno ostati.“ Stegnula je ruku u pesnicu, a onda je lagano opustila. Nije mogla sebi da dozvoli da prizna da je želela da bude tu, ili da se, po prvi put, sa toliko godina, plašila da bude sama. Pošto je shvatila da će popustiti, bilo je najbolje da čitav taj aranžman posmatra na praktičnom nivou. „Onda dobro, soba je dvadeset dolara nedeljno, prvih dvadeset se daje unapred.“ Nacerio se dok je uzimao svoj novčanik. „Pretvorila si se u posao?“ „Samo to sebi mogu da dozvolim.“ Nakon što je spustila novčanicu od dvadeset dolara na pult, pokupila je činije. „Moraćeš sam da se pobrineš za hranu. U ovih dvadeset dolara ne spadaju i obroci.“ Posmatrao ju je kako nosi činije do sudopere i pere ih. „Snaći ću se nekako.“ „Ujutru ću ti dati ključ.“ Uzela je krpu i besprekorno osušila činije. „Misliš li da će se vratiti?“ Trudila se da joj glas zvuči opušteno, ali joj to nije polazilo za rukom. „Ne znam.“ Prišao joj je i spustio ruku na njeno rame. „Ali ako se vrati, nećeš biti sama.“ Kada ga je pogledala, oči su joj opet bile hladne. U njegovom stomaku se nešto steglo. „Da li ti to štitiš mene, Džonase, ili samo tražiš svoju osvetu?“ „Ako uspem u jednom, možda dobijem i drugo.“ Uzeo je jedan pramen njene kose i uvio ga oko svog prsta gledajući kako se ta tamnozlatna kosa širi po njegovoj koži. „I sama si rekla da nisam baš dobra osoba.“ „A šta si ti?“ prošaputala je. „Ja sam samo čovek.“ Kada je podigao pogled ka njoj, nije mu poverovala. On nije bio samo čovek, već strpljiv muškarac, moćan i nasilan. „I ja sam se isto to pitao o tebi. I ti si prepuna tajni, Elizabet.“ Te reči su joj oduzele dah. Da bi se odbranila, podigla je ruku ka njemu. „Te tajne nemaju nikakve veze sa tobom.“ „Možda one nemaju. Ali možda ti imaš.“ Desilo se veoma sporo, toliko sporo da je mogla to da zaustavi. Ipak, kao da nije mogla da se pomeri. Njegove ruke su je obgrlile privlačeći je bliže sebi, u nekom arogantnom lenjom pokretu koji kao da nije bio nameran. Umesto toga, Liz je fascinirano posmatrala kako spušta usne na njene. Upravo je pomislila kako je on nasilan muškarac, ali njegove usne su bile meke, lagane i ubedljive. Činilo joj se da su prošli vekovi od kad je dozvolila sebi da bude u nešto ubeđena. Bez trunke pritiska, sa samo blagom naznakom snage, isisao je iz nje svu volju na koju se ona oslanjala čitavog svog života. U glavi su joj se rojila razna pitanja, da bi ih onda sve prekrila neka fina, tanana 46


izmaglica. Nije bila svesna sa koliko slatkoće i oklevanja su njene usne odgovarale na njegov poljubac. Koji god impuls da ga je naveo da je poljubi, nestao je u stvarnosti kada su im se susrele usne. Očekivao je da će se ona boriti, ili možda, da će mu odgovoriti sa strašću i snagom. Njene meke, pokorne i drhtave usne su u njemu razbuktale strast koju nikada do tada nije iskusio. Osećao se kao da nju nikada niko ranije nije poljubio, kao da je niko nije držao u zagrljaju istražujući želju koja se rađa između muškarca i žene. A opet, ona ima ćerku, podsetio je sam sebe. Rodila je dete, bila je mlada, prelepa. Neki drugi muškarci su je isto ovako grlili. Svejedno, osećao se kao da joj je prvi i nije imao drugog izbora osim da bude pažljiv i brižan prema njoj. Što mu je više pružala, to ju je on više želeo. Njemu želja nije bila nepoznanica. Što je duže bila u njegovom zagrljaju, želeo je da se nikada ne razdvoje. Razumeo je i sopstvenu strast. Ali neki deo njega, koji nije prepoznavao niti razumeo, zahtevao je da se zaustavi, da se obuzda. Želela ga je – to je osećao. Ali bez obzira na njegovu želju koja ga je žarila, njegove ruke, kao da imaju sopstvenu volju, blago su je odgurnule. Želja, toliko dugo neprobuđena, ustalasala joj je krv. Dok je zurila u njega, Liz je osetila kako se njena strast budi, sa svim zahtevima i rizicima koje je sa sobom nosila. Neće dopustiti da joj se to opet desi. Ali i dok je ponavljala zavet, dat sebi pre toliko godina, osećala je kako strast pleše svoj tihi, nezaustavljivi ples širom njenog tela. To nije smelo ponovo da joj se desi. Ali njene oči su bile širom otvorene i u njima je video zbunjenost, bol i nadu. A ta kombinacija je Džonasa potresla do srži. „Trebalo bi da se naspavaš“, rekao joj je vodeći računa da je ponovo ne dodirne. Dakle, to je bilo sve, pomislila je Liz, dok je drhtaj nade u njoj umirao. Bilo je budalasto poverovati, čak i na trenutak, da bi išta moglo da se promeni. Prkosno je podigla bradu i uspravila ramena. Možda je izgubila samokontrolu kad je štošta bilo u pitanju, ali neće izgubiti kontrolu nad svojim srcem. „Daću ti priznanicu za iznajmljivanje sobe, kao i ključ, sutra ujutru. Ja se budim u šest.“ Uzela je novčanicu od dvadeset dolara sa šanka i izašla iz kuhinje.

47


4.

Porota je netremice zurila u njega. Dvanaest čeličnih lica, sa praznim i tupim pogledom, poređana iza ograde. Džonas je stajao pred njima, u omanjoj i slabo osvetljenoj sudnici u kojoj je odzvanjao samo njegov glas. Držao je u naručju gomilu knjiga iz raznih oblasti prava. Bile su velike, prašnjave i dovoljno teške da ga ruke zabole. Ali je znao da ne sme da ih spusti. Znoj mu se slivao niz slepoočnice i leđa dok je izgovarao ostrašćenu završnu reč koja bi trebalo da oslobodi njegovog klijenta. Bilo je to pitanje života i smrti, a njegov glas je vibrirao od napetosti tih pomešanih osećanja. Porota je ostala nedirnuta, nezainteresovana. Mada se borio da ih sve čvrsto drži, knjige su počele da mu ispadaju iz ruku. Čuo je presudu koja je odjekivala sudnicom. Kriv je. Kriv je. Kriv. Poražen i praznih ruku, okrenuo se ka optuženom. Muškarac je ustao sa stolice podižući glavu tako da su zurili jedan u drugog. Dva identična lica. Je li to bio on? Džeri. Očajan, Džonas je prišao mestu na kom je sedeo sudija. Iznad njega je, u crnoj sudijskoj odori, sedela Liz, rezervisana i daleka. Ali su joj oči bile tužne, dok je polako odmahivala glavom. „Ne mogu nikako da ti pomognem.“ Polako, počela je da nestaje pred njegovim očima. Ispružio se da bi je uhvatio za ruku, ali su mu prsti prošli kroz njene, kao kroz vazduh. Sve što je mogao da vidi su bile njene tamne tužne oči. A onda nje više nije bilo, nije bilo ni njegovog brata, a on je ostao sam da se suoči sa porotom – sa dvanaest hladnih lica koja su ga podsmešljivo gledala. Džonas je ležao u mraku, disao plitko i brzo. Odjednom je shvatio da gleda u gomilu veselo obučenih lutaka na polici iznad kreveta. Flamenko igračica je visoko podigla svoje kastanjete. Princeza je držala staklenu cipelicu. Moderno obučena Barbika se opuštala u ružičastom kabrioletu mašući jednom rukom. Polako udišući vazduh, Džonas je rukom prešao preko svog lica i pridigao se u sedeći položaj. Imao je utisak kao da se trudio da zaspi usred žurke. Nije ni čudo što je sanjao čudne snove. Na suprotnom zidu se nalazila kolekcija plišanih igračaka. Tu je bilo svega, od pouzdanog mede do nečega što je ličilo na plavu krpu za prašinu, samo sa očima. 48


Kafa, zaključio je Džonas zatvarajući oči. Bila mu je potrebna kafa. Trudeći se da ignoriše desetine nasmejanih lica koja su ga okruživala, obukao se. Nije bio siguran kako ili odakle da krene. Novčić na njegovom lančiću mu je odskočio od grudi dok ja navlačio majicu. Napolju, ptice su već počele da čavrljaju. Kod kuće bi umesto toga čuo samo zvuke saobraćaja koji nagoveštavaju da se grad Filadelfija polako budi tog dana. Ispred prozora je ugledao grmlje, prepuno sitnih ljubičastih cvetova koji kao da su se borili za prostor i pažnju. Nigde, na vidiku, nije bilo čvrstih brestova, urednih živih ograda ili ograda od elegantnog kovanog gvožđa. Nije bilo ni knjiga iz krivičnog prava koje bi mu pomogle da uradi ono što je znao da mora. Nije bilo ničega njemu poznatog, nikakvih presedana koje je mogao da prati. Svaki njegov korak je bio korak u slepo, ali je morao da nastavi da korača. Namirisao je kafu istog trenutka kada je izašao iz sobe. Liz je bila u kuhinji, obučena u staru majicu i nešto što mu je delovalo kao donji deo sićušnog bikinija. Džonas nije bio muškarac koji se inače budio spreman za akciju, ali mu nisu promakle njene dugačke i preplanule noge. Liz je upravo završavala mazanje putera na tost. „Kafa je na šporetu“, rekla je ne okrećući se ka njemu. „U frižideru imaš jaja. Ne držim pahuljice u kući kada Fejt nije tu.“ „Jaja su dovoljna“, promumlao je, ali je krenuo ka kafi. „Možeš uzeti šta god želiš sve dok to budeš nadoknađivao.“ Uključila je radio da bi čula vremensku prognozu. „Krećem za pola sata, pa ako želiš da te odvezem do hotela, budi tada spreman.“ Džonas je zaćutao, uživajući u prvom gutljaju kafe. „Moj automobil je u San Migelu.“ Liz je sela za sto gledajući svoj raspored za taj dan. „Mogu da te odbacim do hotela El presidente, ili do nekog drugog hotela na plaži. Odatle ćeš morati da ideš taksijem.“ Džonas je otpio još jedan gutljaj kafe, potpuno se fokusirajući na nju. I dalje je bila poprilično bleda, shvatio je, pa su se tamne brazde na njenom vratu vidljivo isticale. Tamni kolutovi ispod njenih očiju su mu govorili da verovatno nije spavala mnogo bolje nego on. Dovršio je, skoro naiskap, svoju prvu šolju kafe i odmah sipao sebi drugu. „Da li si ikada pomišljala da uzmeš slobodan dan?“ Po prvi put, od kad je ušao u kuhinju, pogledala ga je. „Ne“, rekla je jednostavno spustivši odmah svoj pogled ka dnevnom rasporedu. Znači, ponovo su imali poslovni odnos, isključivo poslovni, i bilo mu je jasno da ne treba da prelazi tu liniju. „Zar ne veruješ u to da se nekad treba odmoriti, Liz?“ 49


„Čeka me previše posla. Bolje spremi sebi ta jaja, ako misliš da imaš dovoljno vremena i da ih pojedeš. Tiganj je u ormariću pored šporeta.“ Gledao ju je još nekoliko minuta, a onda, sa nemirnim trzajem ramena, počeo sebi da sprema doručak. Liz je sačekala dok nije bila sigurna da joj je okrenut leđima, pre nego što je ponovo podigla pogled ka njemu. Sinoć je napravila budalu od sebe. Nekako je mogla da prihvati činjenicu da se bukvalno raspala pred njim zato što je on sve to posmatrao činjenično i hladno. Ali kada se seti da je stajala u njegovom naručju, podatna, željna, prepuna nade… E to nije mogla sebi da oprosti. A ni njemu. Zbog njega je ponovo osetila nešto što nije osetila čitavu deceniju. Uzbuđenje. Naterao ju je da poželi nešto što je mislila da više ne želi ni od jednog muškarca. Privrženost. Nije se povukla, niti ga je odgurnula kao što je radila sa svim ostalim muškarcima koji bi joj prišli. Nije čak to ni pokušala. Nekako ju je ponovo smekšao, a onda je on bio taj koji je nju odbacio. Zato, od sad samo poslovno, rekla je sebi. Biće to jasan i poslovan odnos, sve dok bude bio rešen da ostane ovde. Ona će da štedi novac od kirije sve dok ne bude mogla da uplati akontaciju za podvodne bicikle. Džonas je seo za sto sa tanjirom prepunim jaja iz kojih se podizala para sve do plafona. „Tvoj ključ.“ Liz mu ga je dodala. „I priznanica za prvu nedelju kirije.“ Ne gledajući, Džonas je stavio priznanicu u džep. „Da li i inače primaš stanare?“ „Ne, ali mi je sada potrebna neka nova oprema.“ Ustala je da sebi sipa još kafe i da opere svoj tanjir. Na radiju su upravo rekli koliko je sati pre nego što ga je ona isključila. Poranila je deset minuta u odnosu na svoju uobičajenu rutinu, ali ako bude nastavila dovoljno rano da se budi, neće morati zajedno da doručkuju. „Da li ti inače iznajmljuješ sobu u kući nekog stranca pre nego hotelski apartman?“ Probao je jaja i bio blago zapanjen svojim lošim kuvanjem. „Ne, ali mi više nismo stranci.“ Liz ga je posmatrala preko ivice svoje šolje. Zaključila je da joj danas izgleda pomalo zapušteno. To je dodavalo možda i previše seksualnosti njegovom, inače, dobrom izgledu. Razmišljala je da li da mu ponudi brijač, ali je onda rešila da to ne učini. To bi bilo previše lično. „Da, stranci smo.“ Nastavio je da jede svoju kajganu i ona je pomislila da joj je poverovao na reč. „Studirao sam prava na Univerzitetu Noterdam. Na praksi sam bio u advokatskoj kancelariji Nejrama i Bejkera, u Bostonu. Onda sam otvorio sopstvenu advokatsku kancelariju, pre pet godina, u Filadehiji.“ Dodao je još soli s nadom da će to popraviti ukus njegovog kulinarskog umeća. „Specijalizovao sam se za krivično pravo. Nisam oženjen i živim sam. U stanu“, 50


dodao je. „Vikendom sređujem staru viktorijansku kuću koju sam kupio u gradiću Čads Ford.“ Htela je svašta da ga pita, u vezi sa kućom. Da li je bila velika, da li je imala one prelepe, visoke plafone i bogat, drveni parket na podu? Da li su prozori bili veliki, ispreplitani rešetkama i uvučeni? Da li je imala baštu u kojoj su se ruže puzavice penjale po ogradi? Umesto toga, okrenula se ka sudoperi i isprala svoju šoljicu. „To ne menja činjenicu da smo i dalje stranci.“ „Bez obzira da li se poznajemo ili ne, imamo zajednički problem.“ Šolja je odskočila u sudoperi kada joj je ispala iz ruke. U tišini, Liz ju je ponovo podigla, isprala još jednom i spustila na rešetku da se osuši. Okrnjila je, ali to joj trenutno nije predstavljalo nikakav problem. „Imaš još deset minuta“, rekla mu je, ali ju je on uhvatio za ruku pre nego što je uspela da se provuče iza njega. „Zaista imamo isti problem, Elizabet.“ Glas mu je bio smiren i odlučan. Mogla je da ga mrzi samo zbog toga. „Ne, nemamo. Ti želiš da osvetiš smrt tvog brata. Ja samo želim da živim.“ „Da li stvarno misliš da bi se ovde sve smirilo i nestalo da sam se vratio u Filadelfiju?“ Bezuspešno je izvlačila ruku iz njegovog stiska. „Da!“ Zato što je i sama znala da laže, oči su joj caklile od besa. „Moj prvi i najjači utisak o tebi, kada sam te ugledao, bio je da si inteligentna. Ne znam zašto se kriješ na tvom malom, lepom ostrvu, Liz, ali znam da imaš mozak, i to opasno dobar. Oboje znamo da bi ti se ono, što ti se sinoć dogodilo, desilo bez obzira na to da li sam ja ovde.“ „Dobro.“ Opustila je svoju ruku. „Ono što se ovde sinoć desilo, nije se desilo zbog tebe, već zbog Džerija. Mada, iz moje perspektive, to ne menja mnogo moju situaciju, zar ne?“ Polako je ustao sa stolice, ali joj i dalje nije puštao ruku. „Sve dok neko tamo misli da ti znaš u šta je Džeri bio upleten, ti si u opasnosti. Sve dok si ti u središtu njihovih interesovanja, ja ću biti pored tebe, jer će me to, direktno ili indirektno, dovesti do Džerijevog ubice.“ Liz je sačekala nekoliko trenutaka sve dok nije bila sigurna da će moći smireno da govori. „Da li je to sve što ljudi tebi znače, Džonase? Oruđe? Način da se stigne do cilja?“ Pogledom mu je pretraživala lice videvši kako je hladno i distancirano. „Muškarci poput tebe nikad ne brinu ni za šta drugo osim za svoj interes.“ Ljut, a i ne znajući zbog čega, obuhvatio joj je lice rukama. „Ti nikada nisi upoznala muškarca kao što sam ja.“

51


„Mislim da jesam“, rekla je tiho. „Ti nisi jedinstven, Džonase. Odgajan si sa srebrnom kašikom u ustima i od tebe se puno očekivalo. Išao si u najelitnije škole i družio se sa najhitnijim ljudima. Imao si jasan cilj pred sobom čitavog života, i ako je trebalo da pregaziš neke ljude da bi do njega stigao, to nije bilo ništa lično. I to je ono što je u svemu najgore“, izgovorila je sve u jednom dahu. „Što to nikada nije lično.“ Podižući prkosno bradu, sklonila je njegovu ruku sa svog lica. „Šta uopšte hoćeš od mene?“ Nikada se, ni zbog koga u životu, nije osetio toliko kao zlikovac. Sa samo nekoliko reči, uspela je da ga optuži i da mu presudi. Setio se svog noćašnjeg sna i praznih, optužujućih pogleda porotnika. Opsovao ju je, u sebi, i krenuo da korača napred-nazad pored prozora. Više nije mogao da se povuče, ma kako da se osećao zbog nje, zato što je znao da je bio u pravu. Bez obzira da li se nalazio u Filadelfiji ili ovde, ona je bila ključ za otkrivanje ubice njegovog brata. Ispred njene kuće se nalazila ljuljaška, a svetloplavi i žuti konopci su je spajali sa dve obližnje palme. Zapitao se da li ona ikada sebi dozvoli trenutak predaha da uživa u njoj. Poželeo je da može da je uhvati za ruku, prekorača dvorište uz nju i da zajedno legnu u tu ljuljašku bez ijedne brige na svetu, osim kako da oteraju dosadne muve. „Moram da razgovaram s Luisom“, rekao joj je. „Želim da znam na koja je mesta išao sa Džerijem. Možda se seća i nekih ljudi sa kojima je Džeri pričao.“ „Ja ću da popričam s Luisom.“ Kada je Džonas zaustio da se pobuni, Liz je samo odmahnula glavom. „Video si juče njegovu reakciju. Neće moći da razgovara s tobom jer ga činiš previše nervoznim. Nabaviću ti spisak tih barova.“ „U redu.“ Džonas je zavukao ruku u džep tražeći cigarete, ali se onda blago iznervirao kada je shvatio da ih je ostavio u spavaćoj sobi. „Moraćeš, od večeras, sa mnom da obilaziš mesta na kojima je Luis bio sa Džerijem.“ Istog trerutka ju je obuzeo nalet panike. Osećaj je bio snažan, kao da propada u živi pesak. „Zašto?“ Nije bio siguran u odgovor. „Zato što od negde moram da počnem.“ „Zašto sam ti ja potrebna za to?“ U ovaj odgovor je bio još manje siguran. „Ne znam koliko će to da traje, a neću te ostaviti ovde samu.“ Podigla je jednu obrvu. „Imam policijsku zaštitu.“ „To nije dovoljno dobro. U svakom slučaju, ti poznaješ jezik, kao i lokalne običaje. Ja to ne znam. Potrebna si mi.“ Uvukao je palčeve u džepove svojih farmerki. „Jednostavno je tako.“

52


Liz mu je prišla da bi isključila aparat za kafu. „Ništa nije jednostavno“, ispravila ga je. „Ali nabaviću ti spisak svih mesta i krenuću sa tobom, pod jednim uslovom.“ „A to je?“ Prekrstila je ruke preko grudi. Džonas je, već samo po njenom stavu, znao da se nije spremila za pregovore, već da mu jasno stavi do znanja koja su njena pravila. „Ma šta da se desi, ma šta da otkriješ ili ne otkriješ, nestaćeš iz ove kuće i iz mog života kada mi se ćerka vrati kući. Dajem ti ove četiri nedelje, Džonase – i to je sve.“ „Moraće da bude dovoljno, onda.“ Klimnula mu je potvrdno glavom i napustila prostoriju. „Operi svoje sudove. Naći ćemo se ispred kuće.“ Policijski automobil je i dalje stajao na kolskom prilazu kada je Džonas izašao iz kuće. Grupica dece je stajala na ivici puta komentarišući situaciju u pola glasa. Čuo je kada je Liz pozvala jednog od njih po imenu, pre nego što je izvadila iz džepa hrpu metalnih novčića. Džonas nije morao da zna španski jezik da bi prepoznao poslovnu transakciju. Nekoliko trenutaka kasnije, sa novčićima u ruci, dečak je otrčao nazad kod svojih drugara. „O čemu se tu radilo?“ Liz se nasmešila dok ih je gledala. Fejt će se celo leto igrati sa istom tom decom. „Rekla sam im da su, od sad, detektivi. Ako oko kuće vide bilo koga, osim policije ili tebe, treba da otrče pravo svojoj kući i pozovu kapetana Moralesa. To je najbolji način da ih zaštitim od moguće nevolje.“ Džonas je gledao glavnog dečaka kako ostalima deli novac. „Koliko si im dala?“ „Po dvadeset pezosa svakome.“ U glavi je brzo izračunao koliko je to u dolarima, i odmahnuo glavom. „Nijedno dete u Filadelfiji ti ne bi posvetilo ni mrvu pažnje za tu siću.“ „Ovo je Kozumel“, rekla je jednostavno i otkočila svoj motor. Džonas je pogledao motor, a zatim i nju. To vozno sredstvo bi izazvalo ekstazu kod svakog mladog tinejdžera. „Ti ovo voziš?“ Zbog nečega u njegovog glasu, poželela je da se nasmeje. Umesto toga, trudila se da joj glas ostane hladan. „To, kako ga ti nazivaš, odlično je sredstvo za transport.“ „Odlično sredstvo za transport je BMW.“ Na te reči se naglas nasmejala. Nije je čuo da se toliko smejala od kad ju je upoznao. Kada ga je pogledala, u očima joj je video toplotu i prijateljstvo. Džonas je osetio nalet nelagodnosti i premestio se s noge na nogu. „Probaj da izvučeš BMW preko obalskog zemljanog puta ili po šljunku, uz nagib.“ 53


Prebacila je, s lakoćom, nogu preko motora. „Naskači, Džonase! Osim ako ne želiš da stopiraš do svog hotela.“ Mada nije odustajao od svojih sumnji, Džonas je seo iza nje. „Gde da stavim noge?“ Pogledala je dole, i nije ni pokušala da sakrije šeretski osmeh. „Pa da sam ja na tvom mestu, pazila bih da se ne vuku po zemlji.“ Rekavši to, upalila je motor, a zatim ga izvezla sa kolskog prilaza na put. Uzevši u obzir dodatno opterećenje, Liz je održavala manju brzinu svog vozila. Džonas ju je, lagano, držao oko struka dok se motor zanosio izbegavajući rupe na putu. „Jesu li ostali putevi još gori od ovoga?“ Liz je ubrzala prelazeći preko izbočine. „Šta fali ovom putu?“ „Samo pitam.“ „Ako želiš sofisticiranost, probaj u Kankunu. Blizu je, samo nekoliko minuta vazdušnom linijom.“ „Ideš li nekad u taj grad?“ „Tu i tamo. Prošle godine smo Fejt i ja krenule brodom i provele nekoliko dana obilazeći ruševine. Imamo ovde, u blizini, sjajnih starih hramova. Nisu baš dobro restaurirani, ali ne bi trebalo da ih propustiš. Sve u svemu, želela sam da vidi piramide i stare naseobine oko Kankuna.“ „Ja ne znam mnogo toga o arheologiji.“ „Ne moraš ni da znaš. Sve što ti je potrebno je bujna mašta.“ Iznenada je zatrubila. Džonas je ugledao povijenog starca kako se uspravlja pred vratima neke radnje i maše joj. „Gospodin Pesado“, rekla je. „On mojoj Fejt stalno daje slatkiše i oboje misle da ja to ne znam.“ Džonas je hteo da joj postavi još neka pitanja u vezi sa njenom ćerkom, ali je zaključio da je bolje da sačeka neki drugi trenutak. Sve dok je bila voljna da priča i deli svoje utiske sa njim, bilo je najbolje da joj ne postavlja lična pitanja. „Da li poznaješ mnogo ljudi na ostrvu?“ „Ostrvo je poput malog grada, rekla bih. Ne moraš da poznaješ svakog da bi mu prepoznao lice. Ne znam mnogo ljudi u San Migelu, ni na istočnoj obali. Znam neke ljude u unutrašnjosti ostrva jer sam neko vreme radila u hotelu.“ „Nisam znao da je tvoja radnja povezana sa hotelom.“ „I nije.“ Stala je kod znaka za zaustavljanje. „Nekada sam radila u hotelu. Kao spremačica.“ Liz je stisnula gas i prošla kroz raskrsnicu. Pogledao je njene ruke, vitke i nežne, kako upravljaju motorom. Proučavao je njena uzana ramena, i pomislio na kukove za koje ju je sada držao. Bilo je teško zamisliti je kako vuče kofe i gomile posteljine. „Pre bih rekao da si materijal za neki posao na recepciji.“

54


„Imala sam sreće da nađem bilo kakav posao, posebno van sezone.“ Malo je usporila kada su prišli dugačkom kolskom prilazu ispred hotela El presidente. Zastala je, i na tren uživala u visokim elegantnim palmama koje su stajale pored puta, kao i u mirisu rascvetalog cveća. Danas je trebalo da vozi jedan od brodova sa roniocima na kom će biti pet početnika kojima će biti potrebne instrukcije i konstantno nadgledanje, ali stajala je sada ovde i razamišljala o svim tim ljudima u hotelu koji dolaze na ovo mesto da se opuste, uživaju i upitala ga pre nego što je uspela da se zaustavi: „Je li unutrašnjost hotela i dalje prelepa? Džonas je bacio pogled na veliku, raskošnu zgradu. „Ima puno stakla“, rekao joj je. „I mermera. Balkon u mojoj sobi ima pogled na more.“ Približila je motor ivičnjaku. „Zašto ne uđeš? Možeš onda i sama da vidiš.“ Bila je u iskušenju da to uradi. Liz je volela lepe i elegantne stvari. To je bila njena slabost u kojoj nije mogla sebi da dozvoli uživanje. „Moram na posao.“ Džonas je sišao sa motora i stao na ivičnjak, ali je spustio ruku preko njene pre nego što je uspela da se odveze. „Vidimo se kasnije, kod kuće. Ići ćemo zajedno do grada.“ Klimnula mu je glavom pre nego što je okrenula svoj motor ka putu. Džonas je gledao za njom sve dok se čula buka motora. Ko je tačno bila Elizabet Palmer, zapitao se. I zašto mu je postajalo sve važnije da to sazna? Što je veče bilo bliže, ona je bila sve umornija. Liz je navikla da radi dugo, da vuče opremu, roni, izranja. Ali sada, nakon ne preterano napornog dana, bila je umorna. Trebalo je da se oseća bezbedno kada joj se predstavio mladi policajac koji se priključio njoj i njenim mušterijama na ronilačkom brodu. Trebalo je da bude zadovoljna što je kapetan Morales držao svoju reč i poslao joj policijsku zaštitu. Umesto toga, osećala se kao u kavezu. Sve vreme tokom vožnje do kuće bila je svesna policijskog automobila koji ju je pratio na diskretnoj udaljenosti. Poželela je da utrči u svoju kuću, zaključa za sobom vrata i utone sama u san bez snova. Ali Džonas ju je tamo čekao. Zatekla ga je kako telefonira, u njenoj dnevnoj sobi, sa notesom na krilu i namrštenim izrazom lica. Očigledno je imao neke komplikacije na poslu i to ga je poprilično iznerviralo. Ignorišući ga, Liz je otišla da se istušira i presvuče. Pošto se njena odeća sastojala uglavnom od odeće za plažu, nije traćila vreme gledajući u svoj ormar. Bez imalo entuzijazma, izvukla je iz ormara široku, pamučnu plavu suknju i uparila je sa prevelikom crvenom košuljom. Prvenstveno da bi što duže bila sama, izvukla je i svoju torbicu sa šminkom. Odugovlačila je četkajući kosu kada joj je Džonas zakucao na vrata. Nije 55


sačekao da mu odgovori pre nego što ih je širom otvorio. „Jesi li dobila spisak?“ Liz je podigla parče papira. Mogla je, naravno, da se brecne na njega što joj je ušao u sobu, ali to ne bi ništa promenilo. „Rekla sam ti da ću ga dobiti.“ Uzeo je papir iz njene ruke i proučavao ga. Obrijao se, primetila je. Na sebi je imao sportski sako i pantalone boje slonovače. Ali sav taj sjaj i uglađenost, nisu se slagali sa gorčinom oko njegovih usana i oštrinom u očima. „Da li poznaješ ova mesta?“ „Bila sam u nekoliko tih barova. Nemam baš puno vremena za noćne izlaske.“ Podigao je pogled ka njoj i reči su mu zastale u grlu. Roletne iza nje su bile podignute, kao što je ona i volela, a ružičasta svetlost koja se probijala kroz prozore ju je obasjavala. Zakopčala je košulju do grla, a kosa joj je bila začešljana unazad, sklonjena sa lica. Malo se našminkala; maškarom je malo potamnela trepavice i jedva dodirnula senkom kapke, stavila je malo rumenila na obraze, ali na usne nije stavljala ništa. „Trebalo bi da budeš oprezna sa tim očima“, promrmljao je Džonas, odsutno je dodirujući palcem po obrazu. „One su problem.“ Osetila je hitri, nevoljni nalet strasti, ali se suzdržavala. „Problem?“ „Moj problem.“ I dalje se osećao neprijatno kada je stavio parče papira u svoj džep i bacio pogled po sobi. „Jesi li spremna?“ „Samo da obujem cipele.“ Nije je ostavio samu, kao što je očekivala. Umesto toga, šetao je po njenoj sobi koja je, kao i ostatak kuće, bila nameštena jednostavno, ali u jarkim bojama. Omamljujući miris koji je osetio i ranije, dolazio je iz široke, zelene činije, pune potpurija7. Na zidu su visila dva obojena crteža. Na jednom je bio zalazak sunca koji je ličio na onaj koji se vidi kroz prozor njene sobe, a na drugom je bila nacrtana plaža nakon oluje. Jedan crtež je prikazivao apsolutni mir, dok je drugi oslikavao prirodnu nepogodu. Zapitao se koliko od tih slika ima u samoj Elizabet Palmer. Odmah pored kreveta, u velikom ramu, nalazila se fotografija devojčice. Bila je nasmejana, u cvetnoj bluzici kratkih rukava. Imala je paž frizuru, a kosa joj je bila crna i sjajna. Nedostajao joj je jedan zub, što je samo dopunjavalo šarm koji je isijavao sa njenog okruglog, preplanulog lica. Da nije bilo tih očiju, Džonas nikada ne bi povezao to dete sa Liz. Devojčicine oči su bile duboke, smeđe boje, pomalo iskošene. Ipak, i na fotografiji, te oči su se

7

Mešavina suvog cveća i začina koji se koriste kao miris za prostorije – prim. prev. 56


smejale. Bile su otvorene, pune poverenja, neopterećene nijednom majčinom tajnom. „Ovo je tvoja ćerka.“ „Jeste.“ Liz je obula i drugu cipelu, pre nego što je uzela fotografiju iz Džonasovih ruku i spustila je ponovo na stočić kraj kreveta. „Koliko ima godina?“ „Deset. Kad možemo da krenemo? Ne bih da ostanemo u gradu do kasno.“ „Deset?“ Pomalo zapanjen tim saznanjem, Džonas ju je zaustavio pogledom. Pretpostavio je da Fejt ima upola manje godina, da se rodila nakon Lizine veze sa nekim na ostrvu. „Ti ne možeš da imaš dete od deset godina.“ Liz je bacila pogled na sliku svoje ćerke. „Ja stvarno imam dete od deset godina.“ „Ali to znači da si tada i ti bila dete.“ „Ne. Ne, nisam!“ Krenula je da izađe iz sobe, ali ju je ponovo zaustavio. „Jesi li je rodila pre nego što si došla na ostrvo?“ Liz ga je netremice gledala. „Rođena je šest meseci nakon što sam se doselila na Kozumel. Ako želiš da ti pomognem, Džonase, krenućemo odmah. Odgovaranje na tvoja pitanja u vezi sa Fejt nije bilo deo našeg dogovora.“ Ali on joj i dalje nije puštao ruku. Njegov glas je, potpuno neočekivano, iznenada postao nežan. „On je bio neki pravi skot, zar ne?“ Suočila se s njegovim pogledom bez uzmicanja. Usne su joj se iskrivile, ali ne zbog smeha. „Da. Oh, da. Bio je pravi skot.“ Ne znajući zašto to mora da uradi, Džonas se nagnuo i nežno usnama dodirnuo njene. „Ćerka ti je prelepa, Elizabet. Ima tvoje oči.“ I ona je osetila kako se smekšava, previše i prebrzo. U njegovom glasuje čula razumevanje, bez ikakvog sažaljenja. To ju je momentalno oslabilo. Da bi se odbranila od tog osećaja, zakoračila je unazad. „Hvala ti. A sad moramo da idemo. Sutra ujutru ustajem rano.“ *** Prvi klub u koji su ušli je bio bučan i prepun, uglavnom američke klijentele. U uglu je bila kabina u kojoj je sedeo muškarac u beloj majici i puštao ploče na gramofonima, i svaku novu najavljivao tako što je menjao raznobojna svetla na podijumu. Naručili su nešto da pregrizu, uz piće, a Džonas se nadao da će neko pokazati reakciju na njegovo lice. „Luis je rekao da su ovde često dolazili jer je Džeri voleo da sluša američku muziku.“ Liz je grickala naćose gledajući oko sebe. To nije bilo mesto 57


na koje bi ona inače došla da provede veče. Stolovi su bili natrpani jedan uz drugi, a muzika preglasna. Ipak, gosti su delovali raspoloženo i dobronamerno, pevali su uz muziku ili se dovikivali kako bi je nadjačali. Za stolom pored njih, neka ekipa ljudi je eksperimentisala sa flašom tekile i činijom punom limuna. Pošto je to bila ekipa mladih gringosa8, pretpostavljala je da će se svi ujutru Osećati veoma loše. Ovo je definitivno bilo Džerijevo okruženje, zaključio je Džonas. Glasno, pomalo ludo i krcato, do tačke pucanja. „Da li ti je Luis rekao da ga je video kako priča s nekim posebno?“ „Sa ženama.“ Liz se nasmejala probajući tortilju. „Luis je bio veoma impresioniran Džerijevom sposobnošću da… stupi u kontakt s damama.“ „Možda sa nekom posebnom damom?“ „Luis je rekao da je bila jedna takva, ali ju je Džeri oslovljavao samo sa 'bebo'.“ „Njegov stari trik“ rekao je odsutno Džonas. „Trik?“ „Ako svaku oslovljavaš sa 'bebo', nećeš pomešati imena i zakomplikovati situaciju.“ „Shvatam.“ Pijuckala je vino, koje je bilo veoma lepog ukusa. „Da li bi Luis mogao da nam je opiše?“ „Jedino što mi je rekao je da je bila bomba – meksička bomba, ako ti to nešto znači. Imala je bujnu kosu, i bujne bokove. To su bile tačne Luisove reči“, dodala je Liz kada ju je Džonas čudno pogledao. „Takođe je rekao da je video neke muškarce sa kojima je Džeri razgovarao više puta, ali uvek bi on otišao do njih, pa Luis nije znao o čemu su pričali. Jedan od njih je bio Amerikanac, a drugi Meksikanac. Pošto su Luisa uvek više zanimale dame, nije obraćao pažnju na njih dvojicu. Ali je rekao da bi Džeri često jurcao po barovima sve dok ne bi naleteli na njih, a onda bi obično rekao da je vreme da se izlazak završi.“ „Da li ih je nekada i ovde sretao?“ „Luis je rekao da nikada nisu bili dva puta na istom mestu.“ „Dobro. Završi sa pićem, pa da nastavimo naš obilazak.“ Kada su stigli do četvrtog bara, Liz je već bilo dosta. Primetila je da Džonas nije pio, ali je njoj već bilo muka od mirisa pića. Neka mesta koja su obišli, bila su skoro pa neprijatno tiha. Druga su bila bučna i jarko osvetljena. Lica su počela da joj se mešaju u glavi. Bilo je tu mladih ljudi, i ne toliko mladih. Bilo je Amerikanaca, u jurnjavi za egzotičnim noćnim provodom, kao i 8

Uobičajeni naziv na španskom za Amerikance – prim. prev. 58


puno lokalaca koji su slavili što su izašli u grad. Bilo je tu i puno udvaranja na podijumima za ples, kao i za stolovima. Videla je ljude koji su izgledali kao da imaju sve vreme i sav novac ovoga sveta na raspolaganju. Ali je videla i druge koji su sedeli sami u mraku i neraspoloženo grlili flašu. „Ovo je poslednji za večeras“, rekla mu je Liz dok je Džonas odlazio da im nađe sto u klubu sa prenatrpanim podijumom za ples i glasnom muzikom. Džonas je bacio pogled na svoj ručni sat. Još nije bilo ni jedanaest. Ovakva mesta su se retko punila pre ponoći. „U redu“, rekao je opušteno. Rešivši da joj odvuče pažnju dodao je: „Hajde da plešemo!“ Pre nego što je stigla da ga odbije, već ju je odvukao u masu. „Nema mesta“, protestovala je, ali ju je on već zagrlio i privukao bliže k sebi. „Napravićemo malo mesta.“ Držao ju je čvrsto, a rukom joj je mazio leđa. „Vidiš?“ „Nisam igrala godinama“, promrmljala je, a on se nasmejao. „Ionako nema mesta za ozbiljne plesne pokrete.“ Spojeni u zagrljaju, dok ih je masa pritiskala, mogli su samo da se njišu. „Koji je cilj svega ovoga?“ zahtevala je odgovor od njega. „Neću to znati dok ga ne nađem. U međuvremenu, da li se ti ikada opuštaš?“ Ponovo joj je dlanom protrljao leđa jer je osetio kako su joj mišići napeti. „Ne.“ „Hajde ovako da pokušamo.“ Bacio je pogled ka masi ljudi dok je govorio. „Šta radiš kad ne radiš?“ „Razmišljam o onome šta treba da radim.“ „Liz.“ „U redu, dobro. Čitam, uglavnom knjige o podvodnoj biologiji.“ „Znači, radiš isto što i inače?“ „To je ono što me zanima.“ Telo joj se nežno privilo uz njega. Džonas je odjednom zaboravio na masu ljudi oko njih i gledao samo u nju. „Je li to sve što te zanima?“ Bio je previše blizu. Liz je pokušala da se odmakne od njega, ali je shvatila da su mu ruke previše snažne. Uprkos svojim naporima i želji da ne dozvoli sebi da je njegove reči dirnu, počela je da oseća kako joj srce snažno udara u grudima. „Nemam vremena za bilo šta drugo.“ Nije imala nikakav parfem, primetio je, ali se na njoj osećao miris pudera i začina. Zapitao se da li bi bilo isto toliko lepo gledati njeno telo, spojeno uz njegovo, kao što je bio snažan osećaj njene blizine. „To meni zvuči kao da ograničavaš sebe.“

59


„Moram da vodim posao“, promrmljala je. Da li bi se isto osećala kada bi je opet poljubio? Da li bi taj poljubac bio sladak i omamljujući? Usne su mu bile toliko blizu njenih, a kada joj je prošao rukom kroz kosu i blago povukao glavu nadole, bile su još bliže. Skoro, pa je mogla da ga okusi. „Da li ti je toliko važno da zaradiš puno novca?“ „Mora da mi bude važno“, nekako je prozborila, ali su joj razlozi iščileli iz glave. „Moram da kupim podvodne bicikle.“ Pogled joj je bio mek i ošamućen. Osećao je da od toga ne može da se odbrani. „Podvodne bicikle?“ „Ako ne budem išla u korak sa konkurencijom…“ Pritisnuo je lagani poljubac u ugao njenih usana. „Konkurencijom?“ ponovio je. „Ja… mušterije će otići kod nekog drugog. I zato ja…“ Sada joj je poljubio drugi ugao usana. „Zato?“ „Moram da kupim te podvodne bicikle pre nego što počne letnja sezona.“ „Naravno. Ah imaš još nekoliko nedelja do početka sezone a ja bih do tad mogao desetinu puta da vodim ljubav s tobom. Nekoliko desetina puta“, ponavljao je dok je ona samo zurila u njega. Onda joj je pokrio usne svojim. Osetio je kako se trgla, od iznenađenja, otpora, strasti – nije mogao da bude siguran zašto. Samo je znao da ga je to što ju je držao u naručju nagonilo da je želi sve više, a ta želja je izgarala da se pretvori u strast. Zbog svog temperamenta i prirode, bio je muškarac koji je više voleo da se njegovi strastveni susreti odvijaju na privatnim, tihim mestima koja bi sam odabrao. Ali sada je potpuno zaboravio da su u prepunom noćnom klubu sa glasnom muzikom i svetlima koja blješte. Više se nisu njihali uz muziku. Sada su bili zbijeni u uglu podijuma, okruženi masom, stisnuti jedno uz drugo. Nesvesni svega oko sebe. Osetila je kako gubi pamet, a muzika u njenim ušima iščezava. Vrelina njegovog tela se prelivala na njeno čineći poljupce još ukusnijim, vrelim, istopljenim, užarenim. Iako su bili potpuno nepomični, Liz je imala osećaj da trči. Dah joj se zaglavio u grlu sve dok nije uspela da ga ispusti iz pluća uz drhtavi uzdah. Njeno telo, napeto poput strune, potpuno se opustilo u njegovim rukama zbunjeno silovitim uzbuđenjem. Prišla mu je još bliže podižući ruke da mu dodirne lice. Iznenada, muzika se promenila i iz spore prešla u brz ritam. Džonas ju je zaklonio od podivljale mase. „Loš izbor trenutka“, promrmljao je. Bio joj je potreban ceo minut da se sabere. „Da.“ Ali mislila je to uopšteno. Nije bilo pitanje vremena i mesta, već pitanje nemogućnosti. Krenula je da se 60


sklanja od njega kada ju je snažnije stegnuo. „Šta je bilo?“ zaustila je, ali joj je bilo dovoljno da ga pogleda. Oprezno, okrenula se da pogleda u pravcu u kom je on gledao. Žena, u crvenoj provokativnoj haljini, zurila je pravo u njega. Liz je prepoznala šok u njenom pogledu, pre nego što se žena naglo okrenula i pobegla, ostavivši svog plesnog partnera da zuri za njom. „Idemo.“ Ne čekajući je, Džonas je protrčao kroz gomilu. Izbegavajući ljude, zavijajući, a kad je trebalo i gurajući ih, Liz je pojurila za njim. Žena je jedva stigla do ulice kada ju je Džonas sustigao. „Zašto bežiš?“ zahtevao je odgovor od nje. Čvrsto ju je zgrabio za ramena i nabio uz zid. „Por favor, no comprendo9“, promrmljala je tresući se kao prut. „Bogami, mislim da me i te kako dobro razumeš.“ Sad joj je već ostavljao modrice na ramenima nadvijajući se nad njom sve dok nije ciknula od straha. „Šta znaš o mom bratu?“ „Džonase.“ Zgrožena, Liz se isprečila između njih dvoje. „Ako nameravaš ovako da se ponašaš, moraćeš u potragu bez moje pomoći.“ Okrenula mu je leđa i nežno uhvatila ženu za rame. „Lo siento mucho10“, počela je da joj se izvinjava zbog Džonasovog ponašanja. „Izgubio je brata. Svog brata, Džerija Šarpa. Da li ste ga poznavali?“ Pogledala je u Liz i prošaputala: „Ima isto lice kao Džeri. Ali Džeri je mrtav – to sam pročitala u novinama.“ „Ovo je Džerijev brat, Džonas. Voleli bismo da popričamo s tobom.“ Kao što je i Liz to uvidela, i ova žena je odmah osetila jasnu razliku između Džonasa i muškarca koga je poznavala. Nikada se ne bi povlačila pred Džerijem, iz jednog jednostavnog razloga. Znala je da je snažnija i pametnija od njega. Ovaj muškarac, koji se preteći nadvijao nad njom, bio je potpuno druga priča. „Ja ništa ne znam.“ „Por favor. Samo nekoliko minuta.“ „Reci joj da će joj se isplatiti“, dodao je Džonas, pre nego što je stigla opet da ih odbije. Ne čekajući da joj Liz prevede njegove reči, izvadio je svoj novčanik i odatle izvukao novčanicu. Video je kako se strah na njenom licu pretvara u proračunatost. „Samo nekoliko minuta“, složila se, ali im je rukom pokazala ka obližnjem kafiću sa baštom. „Tamo.“ Džonas je naručio dve kafe i čašu vina. „Pitaj je kako se zove“, rekao je Liz. 9

Molim vas, ne razumem šta govorite – prim. prev. Mnogo mi je žao – prim. prev.

10

61


„Ja govorim engleski.“ Žena je izvadila dugačku, usku cigaretu i tapnula je o sto. „Zovem se Erika. Džeri i ja smo bili prijatelji.“ Sad već opuštenija, nasmešila se Džonasu. „Razumeš, dobri prijatelji.“ „Da, razumem.“ „Bio je jako zgodan i lep“, dodala je, a onda zagrizla svoju donju usnu. „I bio je jako zabavan.“ „Koliko si ga dugo poznavala?“ „Nekoliko nedelja. Bilo mi je žao kad sam čula da je mrtav.“ „Misliš, ubijen“, naglasio je Džonas. Erika je otpila veliki gutljaj vina. „Mislite da se to desilo zbog para?“ Svi mišići u njegovom telu su se momentalno napeli. Brzo je prostrelio Liz upozoravajućim pogledom, pre nego što je stigla da progovori. „Ne znam, tako i meni izgleda. Koliko si bila upućena u tu priču?“ „Oh, pa dovoljno upućena da me to zaintrigira. Znaš.“ Ponovo se nasmešila i ispružila koketno cigaretu čekajući da joj je on zapali. „Džeri je bio šarmantan. I darežljiv.“ Setila se male zlatne narukvice koju joj je kupio. Kao i minduša, sa lepim plavim kamenčićima. „Mislila sam da je bogat, ah mi je onda rekao da će uskoro biti mnogo bogatiji. Ja volim šarmantne muškarce, ali još više volim bogataše. Džeri je rekao da možemo da idemo na putovanje kada bude imao pare.“ Izbacila je kolut dima, pre nego što je, filozofski, slegnula ramenima. „A onda je bio mrtav.“ Džonas ju je proučavao dok je pijuckao svoju kafu. Bila je, kao što je Luis već rekao, prava bomba. A i nije bila glupa. Takođe, bio je siguran da je fokusirana samo na jednu, jedinu stvar. „Da li znaš kada je trebalo da dođe do tih para?“ „Naravno, morala sam da izađem s posla ako pođemo na taj put. Pozvao me je – bila je to nedelja. Bio je mnogo uzbuđen. 'Erika', rekao mi je. 'Dobio sam džekpot.' Ja sam tada bila malo ljuta na njega jer se nije pojavio ovde u subotu uveče. Rekao mi je da je morao da obavi neki kratak poslić u Akapulku i pitao me da li bih volela da provedem nekoliko nedelja u Monte Karlu?“ Zavodnički se nasmešila Džonasu. „Naravno, rešila sam da mu oprostim. Već sam bila spakovana“, dodala je duvajući dim preko Džonasovog ramena. „Trebalo je da otputujemo u utorak posle podne. U ponedeljak sam, u novinama, videla da je mrtav. U novinama nije pisalo ništa o novcu.“ „Da li znaš sa kim je sarađivao u tom poslu?“ „Ne. Ponekad bi razgovarao sa još jednim Amerikancem, mršavim tipom sa proređenom kosom. A ponekad bi se našao sa jednim Meksikancem. Taj mi se nije dopadao, imao je mal ojo.“ „Zlo oko“, prevela mu je Liz. „Možeš li njega da nam opišeš?“ 62


„Ružan čovek“, rekla je odmah. „Lice mu je bilo prepuno rupa od akni. Kosa mu je bila duža na vratu, padala mu je preko kragne. Takođe, bio je veoma mršav i nizak.“ Opet je bacila pogled ka Džonasu zavodeći ga osmehom koji je žario vazduh. „Ja volim visoke muškarce.“ „Znaš li kako se zove?“ „Ne znam. Ali se jako dobro oblačio. Nosio je lepa odela, dobre cipele. A na ruci je nosio srebrnu narukvicu, tanku, kao one narukvice što se spajaju u krstić. Bila je jako lepa. Mislite da on zna nešto o novcu? Džeri mi je rekao da je u pitanju baš puno para.“ Džonas je ponovo izvukao svoj novčanik. „Voleo bih da znam kako se on zove“, rekao joj je i spustio novčanicu od pedeset dolara na sto ispred nje. Kada je spustila ruku na sto da uzme novac, prekrio ju je svojom rukom. „Njegovo ime, i ime tog Amerikanca. Nemoj ništa da mi prećutkuješ, Erika.“ Zabacivši kosu, uzela je pedeseticu sa stola. „Saznaću njihova imena. Kad ti ih budem rekla, daćeš mi još pedeset dolara.“ „U redu.“ Zapisao je Lizin kućni telefon na zadnjoj strani svoje vizitkarte. „Pozovi ovaj broj kad budeš imala šta da mi kažeš.“ „Važi.“ Dok je ustajala, ubacila je novčanicu od pedeset dolara u svoju tašnicu. „Znaš, ne ličiš toliko na Džerija koliko sam pomislila na prvi pogled.“ Lupkajući štiklama, prešla je preko pločnika i vratila se u noćni klub. „I to je neki početak“, promrmljao je Džonas sklanjajući svoju kafu u stranu. Kada je podigao pogled, video je kako ga Liz posmatra. „Imamo neki problem?“ „Ne sviđa mi se način na koji radiš.“ Spustio je još jednu novčanicu na sto, pre nego što je ustao sa stolice. „Nemam vremena za gubljenje na pristojnost.“ „Šta bi uradio da je nisam umirila? Odvukao bi je u najbliži pasaž i izbio te informacije iz nje?“ Snažno je povukao dim cigarete boreći se da obuzda svoju narav. „Pođimo kući, Liz.“ „Ponekad se pitam da li se uopšte razlikuješ od muškaraca koje pokušavaš da nađeš.“ Odgurnula je sto kada je ustala. „Usput, muškarac koji je provalio u moju kuću i napao me, takođe je imao tanku narukvicu oko ručnog zgloba. Napipala sam je dok mi je držao nož pod grlom.“ Gledala je kako polako podiže pogled sa žara svoje cigarete susrevši se s njenim očima. „Mislim da ćete vas dvoje možda i prepoznati jedno drugo, kada dođe vreme.“

63


5.

„Uvek proveravajte ventile“, Liz im je davala instrukcije, pažljivo pokazujući sve na svojoj opremi dok je govorila. „Svaki od ovih ventila je od vitalne važnosti dok ronite. I to važi, bez obzira da li vam je ovo prvi ili pedeseti zaron. Može lako da se desi da budete toliko fascinirani ne samo ribama i koralima, već i samim uživanjem u ronjenju, da zaboravite da u potpunosti zavisite od vaše boce sa kiseonikom. Uvek se postarajte da započnete sa povratkom na površinu kada vam je ostalo pet do deset minuta kiseonika u boci.“ Zaključila je da im je ispričala sve najvažnije u ovoj jednočasovnoj lekciji. Ako bi nastavila da im priča bilo šta, njeni đaci bi postali previše nestrpljivi da je slušaju. Bilo je vreme da im da da okuse ono što su platili. „Ronićemo u grupi. Neki od vas će poželeti da se izdvoje i sami da istražuju, ali setite se: najvažnije je da uvek ronite u paru. I poslednja mera opreza – sada proverite opremu ronioca koji sedi pored vas.“ Liz je stavila svoj pojas sa tegovima dok je ostatak njene grupe novajlija pratio njena uputstva. Znala je da većina njih posmatra ronjenje kao neku vrstu avanture. To je bilo u redu sve dok su se pridržavali bezbednosnih mera. Kada god bi im govorila čega moraju da se pridržavaju, uvek je naglašavala i šta da čine u nepredviđenim situacijama. Nesreće pri ronjenju su se najčešće dešavale zbog nepažnje. Liz nikada nije sama bila nepažljiva, kao što nije bila nepažljiva ni prema svojim đacima. Sada je već većina njih uzbuđeno ćaskala dok su stavljali boce sa kiseonikom. „Ova grupica.“ Luis je podigao svoju bocu sa kiseonikom gestikulirajući ka mušterijama. „Baš su zeleni.“ „Jesu.“ Liz mu je pomogla sa bocom. Kao što je činila sa svim svojim zaposlenima, Liz je i Luisa snabdevala bocama i opremom. Sve ih je proverila sa jednakom pažnjom kao da pripadaju mušteriji koja je plaćala zaron. „Luise, posebno drži na oku onaj par na medenom mesecu. Više su zainteresovani jedno za drugo, nego za ventile i regulatore.“ „Nema problema.“ Pomogao je Liz da pričvrsti svoju bocu, a onda se pomerio dok je privezala ostatak opreme. „Izgledaš pomalo umorno, mala.“ 64


„Ma ne, dobro sam.“ Kada se okrenula ka njemu, bacio je pogled na bledi ožiljak na njenom vratu. Ta priča se već proširila ostrvom. „Jesi li sigurna? Ne izgledaš baš sjajno.“ Izvila je jednu obrvu i pogledala ga dok je pričvršćivala svoj ronilački nož za pojas. „Lepo od tebe što brineš.“ „Stvarno mislim to što kažem. Malo si me zabrinula.“ „Nema potrebe za brigom.“ Dok je Liz navlačila masku, bacila je pogled ka bucmastom policajcu koji se borio da navuče svoja peraja. On je bio zadužen danas za nju. „Policija sve drži pod kontrolom“, rekla je nadajući se da je to istina. Nažalost, nije bila toliko ubeđena i u Džonasovu kontrolu. Prethodne noći je, zapravo, i nije šokirao. Osetila je tu njegovu prikrivenu i opasnu nasilnu stranu još prvi put kada ga je ugledala. Ali kada mu je videla lice dok je držao Eriku, i čula njegov glas, stomak joj se uvezao u čvor kao da je progutala kamen. Nije ga dovoljno poznavala da može da zna da li će odabrati da kontroliše tu nasilnu stranu, ili će je pustiti da divlja. Štaviše, kako je mogla da zna da li je uopšte sposoban da je zauzda? Osveta nikad nije bila lepa, pomislila je. A osveta je bila ono što je on priželjkivao. Setivši se izraza njegovih očiju, Liz se uplašila da će upravo to i dobiti. Brodić se zaljuljao vraćajući je u stvarnost. Sada više nije smela da razmišlja o Džonasu, rekla je sebi. Morala je da vodi posao i da se poštara da njene mušterije budu bezbedne i zadovoljne. „Gospođice Palmer.“ Mladi Amerikanac, uzanih ramena i širokog osmeha, probijao se ka njoj. „Da li biste mogli da mi proverite opremu?“ „Naravno.“ Na svoj uobičajeno hitar i efikasan način, Liz je proveravala njegove ventile i creva na boci. „Malo sam nervozan“, priznao joj je. „Nikada nisam radio ništa slično ovome.“ „Ne šteti ti da budeš malo nervozan. Zbog toga ćeš biti pažljiviji. Evo, navuci svoju masku. Neka ti stoji udobno, ali da čvrsto prekriva lice.“ Poslušao ju je, ali su mu oči delovale preplašeno i pomalo bledunjavo kroz staklo na maski. „Ako Vam ne smeta, mislim da ću dole da se držim Vaše blizine.“ Nasmešila mu se. „Zato sam tu. Ovde je dubina petnaest metara“, rekla je čitavoj grupi. „Zapamtite da morate podesiti pritisak i gravitaciju dok se budete spuštali ka dnu. Molim vas, vodite računa da u svakom trenutku vidite gde se nalazi cela grupa.“ Sa urođenom gracioznošću, sela je na palubu i otkotrljala se unazad u vodu. Luis je ostao na palubi, a Liz je plutala po

65


površini vode nekoliko metara dalje, sve dok svi klijenti nisu uspeli da zarone. Poslednji put nameštajući svoju masku, i Liz je potonula ispod površine. Uvek je to obožavala. Taj osećaj bestežinskog stanja, fantaziju o tome kako je slobodna, nepovrediva. Gledano sa površine, morsko dno je bilo poput čistog belog platna. Ljuljuškala se na površini nekoliko trenutaka uživajući u tom pogledu, kao sa vrha katedrale. Zatim, uz jedan lagani udar perajem, krenula je ka dnu prateći svoje đake. Mladenci su se držali za ruke uživajući kao nikad u životu. Liz je podsetila sebe da ih drži sve vreme na vidiku. Policajac, koji joj je tog dana bio dodeljen, kretao se sporo kroz vodu poput uspavane morske kornjače. On će nju držati na oku. Većina ostalih se držala u grupi, fascinirani, ali oprezni. Mršavi Amerikanac, koji ju je pogledao svojim razrogačenim očima u kojima je videla spoj uživanja i nervoze, plivao je tik uz nju. Da bi mu pomogla da se opusti, Liz mu je dodirnula rame i pokazala uvis, ka površini vode. Jednim lakim pokretom se okrenula u vodi tako da je sad gledala u površinu. Sunčevi zraci su se u tankim snopovima probijali kroz vodu. Korito njihovog broda je bilo jasno vidljivo. Klimnuo joj je glavom i pratio je ka dnu. Ribe su prolazile pored njih u jatima, a neke su bile i same. Iako je pesak ispod njih bio beo, a voda kristalno bistra, bilo je raznih boja okolo. Mozak korali boje šafrana su se izdizali u čvrstim žbunovima. Gorgonian korali, nežni poput čipke, lelujali su bojeći struju ružičastim i ljubičastim kracima. Signalizirala je svom paru pokazujući mu na armiju ribica koje su čistile korale i svetlucale svim metalnim bojama, sve dok se nisu sakrile ispod jednog velikog. To je bio svet koji je odlično razumela, možda i bolje nego onaj na površini. Ovde, u tišini, Liz je često uspevala da razbistri svoje misli, što je inače bio luksuz koji nije mogla sebi svakodnevno da dopusti. Latinski nazivi riba i koralnih formacija, pored kojih su prolazili, nisu joj bili nepoznanica. Jednom davno ih je podrobno izučavala maštajući o tome da rešava podvodne misterije i upoznaje ljude sa lepotama tog sveta. To je bilo u nekom drugom životu. Sada je predvodila turiste i pružala im, naplaćujući po satu, nezaboravne uspomene koje su mogli sa sobom da ponesu kući kada se vrate sa odmora. To je bilo dovoljno. Uživajući, posmatrala je anđeosku ribu, zauzetu gutanjem balončića vazduha, kako pliva ka površini. Da bi zabavila turiste, svoje učenike, dodirivala je male crneje. Ratoborni mužjak ju je gricnuo braneći svoju teritoriju. Signalizirajući drugima na opasnost, Liz im je pokazala u pravcu velike raže koja je klizila kroz vodu, besna zbog njihovog uznemiravanja. 66


Novopečeni muž se pokazivao pred svojom mladom praveći spori salto u vodi. Ronioci, pošto su sticali sve više samopouzdanja, počeli su da se udaljavaju. Samo su njen verni telohranitelj i uplašeni Amerikanac ostajali uz nju sve vreme. Tokom tridesetominutnog zarona, Liz je kružila oko cele grupe posmatrajući ronioce svakog pojedinačno. Kada se čas ronjenja završio, bila je zadovoljna što su njene mušterije dobile ono što su platile. To je bilo očigledno kada su izronili nazad na površinu. „Sjajno!“ Britanski biznismen, kome je ovo bila prva poseta Meksiku, prvi se popeo nazad na palubu. Lice mu je bilo crveno od sunca, ali mu to izgleda nije smetalo. „Kada možemo ponovo da zaronimo?“ Glasno se smejući, Liz je pomagala drugim turistima da se popnu na brod. „Neophodno je izbalansirati vreme provedeno ispod površine, sa vremenom provedenim na vazduhu. Ali zaronićemo uskoro opet.“ „Šta je bilo ono što je izgledalo kao da je od perja?“ neko drugi ju je upitao. „Raslo je poput grma.“ „Gorgonian koral, dobio je ime po meduzi Gorgoni iz grčke mitologije.“ Skinula je svoje boce s ramena i protegnula mišiće. „Ako se sećate mitologije, meduze su imale zmije umesto kose. Gorgonian koral ima otpornu strukturu, a pod uticajem morske struje, njegovi kraci se ponašaju poput zmija.“ Začulo se još mnogo raznih pitanja, a ona je na sve odgovarala. Liz je primetila kako Amerikanac, koji je sve vreme bio uz nju, sam sedi na palubi i smeška se. Liz je složila opremu po palubi i sela pored njega. „Bio si odličan.“ „Stvarno?“ Delovao je malo ošamućeno, ali je slegnuo ramenima. „Dopalo mi se, ali, moram da priznam, bolje sam se osećao jer sam znao da si odmah tu, pored mene. Delovala si kao neko ko zna šta radi.“ „Ja već dugo ronim.“ Zavalio se u sedište i otkopčao svoje ronilačko odelo do struka. „Ne bih da se mešam gde mi nije mesto, ali sam se pitao svašta o tebi. Amerikanka si, zar ne?“ To pitanje je već više puta čula. Liz je prošla prstima kroz svoju mokru kosu. „Tako je.“ „Odakle si?“ „Iz Hjustona.“ „Stvarno?“ Oči su mu zacaklile. „Dođavola, pa ja sam se školovao u Teksasu. Na univerzitetu.“ „Zaista?“ Osetila je blagi ubod nostalgije koji bi se povremeno javio. „I ja sam, jedno kratko vreme.“ „Mali je ovo svet“, rekao je zadovoljan samim sobom. „Ja volim Teksas. Imam nekoliko prijatelja u Hjustonu. Da možda ne poznaješ Dreskotove?“ 67


„Ne.“ „Pa Hjuston i nije neki maleni, američki grad.“ Ispružio je svoje dugačke mršave noge koje su bile za nijansu bleđe od ruku, ali se videlo da počinju da tamne od sunca. „Dakle, išla si na univerzitet u Teksasu.“ „Tako je.“ „Šta si studirala?“ Nasmešila se i pogledala ka moru. „Biologiju mora.“ „Rekao bih da je to logično.“ „A ti?“ „Računovodstvo.“ Ponovo se nacerio. „Poprilično suvoparno štivo. Zato uvek, nakon što prođe period obračuna poreza, otputujem na dugačak odmor.“ „Pa odabrao si sjajno mesto za to. Jesi li spreman za ponovni zaron?“ Duboko je udahnuo vazduh kao da je hteo da se smiri. „Jesam. Hej, vidi, da li si možda za piće kada se vratimo na obalu?“ Bio je privlačan na neki miran i krotak način, i dovoljno prijatne spoljašnjosti. Nasmešila mu se sa žaljenjem dok je ustajala. „Lepo zvuči, ali zaista sam prezauzeta.“ „Biću ovde još nekoliko nedelja. Možda neki drugi put?“ „Možda. Hajde da proverimo tvoju opremu.“ Kada je brod sa roniocima uplovio na obalu, popodne je već zamiralo. Njene mušterije, većinom zadovoljne sobom i provedenim danom, odlutale su da se presvuku za večeru ili su se raštrkale po plaži. Samo ih je nekolicina ostala kraj broda uključujući njenog telohranitelja, kao i računovođu iz Amerike. Liz je u tom trenutku palo na pamet da je možda bila previše oštra prema njemu. „Nadam se da si uživao, gospodine…“ „Trajdent. Ali zovem se Skot. I jesam, uživao sam. Mogao bih to da ponovim.“ Liz mu se nasmešila dok je pomagala Luisu i svojim ostalim zaposlenima da prenesu opremu sa broda. „Zato smo mi ovde.“ „Da li nekad daješ privatne časove?“ Liz ga je presekla pogledom. Možda ipak nije bila dovoljno oštra prema njemu. „Ponekad.“ „Onda bismo možda mogli…“ „Zdravo, živo, gospojice.“ Liz je prekrila rukom oči da se zaštiti od sunca. „Gospodine Ejmbakl.“ Stajao je na malenom trotoaru u mokrim i kratkim kupaćim gaćama. Ono malo kose što je imao, zalizao je unazad. Pored njega, stajala je njegova 68


supruga u kupaćem kostimu dizajniranom tako da sužava kukove. „Samo što smo se vratili“, doviknuo joj je. „Uživali smo ceo dan u turi.“ Delovao je neopisivo samozadovoljno. Njegova žena je samo pogledala u Liz i prevrnula očima. „Možda bi trebalo da Vas zaposlim kao člana brodske posade, gospodine Ejmbakl.“ Glasno se nasmejao udarivši sebe po butini. „Najviše od svega bih voleo samo da ronim.“ Bacio je pogled ka svojoj ženi i potapšao je po ramenu. „Skoro pa najviše. Moram da zamenim ove boce, dušice. Trebaće mi nove, pune.“ „Idete ponovo na ronjenje?“ „Idem večeras. Ne mogu da ubedim suprugu da mi se pridruži.“ „Ja ću se zavući u krevet, zajedno sa dobrom knjigom“, rekla je ona Liz. „Jedina voda koju večeras želim da vidim je ona u kadi.“ Smejući se njenim rečima, Liz je skočila na trotoar pored njih. „Trenutno se osećam isto kao i Vi. Oh, gospodine i gospođo Ejmbakl, ovo je Skot Trajdent. Upravo je zaronio prvi put u životu.“ „Vidi ti to.“ Potpuno prirodno, zauzimajući sav prostor oko sebe, Ejmbakl ga je snažno potapšao po leđima. „Kako ti se dopalo, momče?“ „Pa ja…“ „Ništa ne može s tim da se poredi, zar ne? Moraš da probaš zaron noću, mladiću. Noću je to potpuno drugačija priča.“ „Verujem Vam, ali…“ „Moram da zamenim ove boce.“ Nakon što je još jednom snažno udario Skota po leđima, Ejmbakl je podigao svoje ronilačke boce i krenuo ka radnji. „Taj čovek je opsednut“, rekla je gospođa Ejmbakl podižući pogled ka nebu. „Ne dozvolite mu da Vas zavede, gospodine Trajdent. Nećete imati ni trenutak mira.“ „Neću mu dozvoliti. Bilo mi je drago, gospođo Ejmbakl.“ Očigledno uživajući u ovoj iznenadnoj predstavi, Skot ju je gledao kako odlazi u pravcu svog hotela. „Kakav par.“ „To stvarno jesu.“ Liz je podigla svoje ronilačke boce. Držala ih je na odvojenom mestu od ostale opreme za iznajmljivanje. „Doviđenja, gospodine Trajdent.“ „Skot“, ponovio joj je. „A što se tiče onog pića…“ „Hvala u svakom slučaju“, rekla mu je ljubazno Liz ostavivši ga da stoji na ivici trotoara. „Je li sve vraćeno u radnju?“, upitala je Luisa čim je zakoračila unutra. „Upravo proveravamo. Jedan od regulatora se neuobičajeno ponaša.“ „Ostavi ga sa strane da ga Hoze pogleda.“ Po navici, krenula je ka zadnjem delu radnje da dopuni svoje ronilačke boce kiseonikom pre nego što ih odloži. 69


„Svi brodovi su se vratili, Luise. Ne bi trebalo da imamo još puno posla ovde. Ti i ostali ste slobodni čim proverimo da li je sve tu. Ja ću zatvoriti radnju.“ „Ne smeta mi da te sačekam.“ „Ti si sinoć zatvorio“, podsetila ga je. „Šta sad hoćeš?“ Šaljivo mu se nacerila preko ramena. „Da ti platim prekovremeno? Idi kući, Luise. Nema šanse da već nisi pozvao neku damu na sastanak.“ Prešao je prstom preko svojih brkova. „Zapravo…“ „Čeka te vreli sastanak?“ Liz je podigla obrvu dok se čulo kako se njena boca puni vazduhom. „Zar postoji neka druga vrsta?“ Cerekajući se glasno, Liz se uspravila. Primetila je Ejmbakla kako hoda po pesku vukući svoje dopunjene ronilačke boce. Ostatak njenih zaposlenih je ćaskao međusobno dok su odlagali opremu. „Pa onda idi da se urediš, da budeš lep. Jedini sastanak koji mene čeka je onaj sa računima i knjigama.“ „Previše radiš“, promumlao je Luis. Liz se iznenadila i okrenula mu leđa. „Od kad to?“ „Oduvek. A svaki put kad pošalješ Fejt u školu, postane još gore. Bilo bi bolje da je stalno tu.“ To što je njen glas delimično zahladneo, bio je samo znak njene privrženosti prema Luisu. „Ne, ona je srećna u Hjustonu s mojim roditeljima. Da ne mislim da je tako, ne bi bila tamo.“ „Ona je sigurno srećna, to ti verujem. Ali šta je s tobom?“ Namrštila se pokušavajući da izvuče ključeve iz fioke. „Da li ti delujem nesrećno?“ „Ne.“ Oklevajući, dodirnuo ju je po ramenu. Poznavao je Liz godinama i razumeo da je postavila čvrste granice koje ne dozvoljava da bilo ko pređe. „Ali ne izgledaš mi srećno. Zašto ne dozvoliš jednom od ovih bogatih američkih turista da te negde izvede? Onaj sa broda – oči su mu bukvalno ispadale svaki put kad bi te pogledao.“ Njegovo preterivanje ju je nasmejalo, pa ga je nežno potapšala po obrazu. „Znači, ti misliš da je put do prave sreće uloviti bogatog, američkog turistu?“ „Ili možda zgodnog Meksikanca.“ „Razmisliću o tome, kad prođe letnja sezona. Idi sad kući“, naredila mu je. „Idem.“ Luis je navukao majicu preko grudi. „A ti se čuvaj onog Džonasa Šarpa“, dodao je. „Taj ima drugačiji pogled u očima.“ Liz mu je odmahnula dok je odlazio. „Doviđenja!“ Kada se radnja ispraznila, Liz je stajala zveckajući ključevima u ruci i gledajući plažu. Ljudi su putovali u parovima, primetila je. Od ono dvoje koji su se sada izležavali na ležaljkama, do onog mladića i mlade žene koji su ležali 70


zagrljeni na peškiru. Da li je to bilo udobno, lagodno osećanje, biti polovina nekog tandema, zapitala se? Ili automatski izgubiš deo sebe kada se spojiš sa nekim drugim? Uvek je svoje roditelje posmatrala kao zasebne individue, a opet, kad god bi pomislila na jedno od njih, i drugo bi joj se stvorilo u mislima. Da li bi joj pružalo utehu da zna da će neko njenu ispruženu ruku, prekriti svojom šakom? Ona je bila nezavisna i sad se setila koliko je odlučan i snažan Džonas. Ne, veza sa njim ne bi bila nimalo ugodna. Biti sa njim bi bilo zahtevno, ponekad čak i zastrašujuće. Žena bi morala da bude dovoljno snažna da ostane nezavisna, a opet, dovoljno podatna da dozvoli sebi da se sa njim spoji. Ljubavni odnos sa muškarcem poput Džonasa bi bio rizik koji nikad ne popušta. U trenutku se zatekla kako mašta o tome, mašta o tome kako bi bilo da je drži čvrsto u zagrljaju i ljubi, kao da niko i ništa drugo na svetu ne postoji. Možda bi vredelo rizikovati za to da je neko uvek tako ljubi, da je zagrli kad god oseti potrebu. Gluposti, brzo je pomislila odbacujući tu misao iz glave. Džonas nije tražio partnerku, a ona nije jurila maštariju iz sna. Samo su ih okolnosti privremeno spojile. Oboje su morali da reše svoje probleme, da se suoče sa svojom stvarnošću. Ali ipak je osetila ubod tuge i nalet želje. Pošto ta osećanja nisu htela da nestanu ma koliko se ona trudila, Liz se koncentrisala na sitne detalje, na sve što je morala da obavi pre nego što zatvori radnju. Svu papirologiju i sadržaj kase je prebacila u platnenu fasciklu. Morala je da skrene sa puta da uplati večernji pazar, ali više se nije osećala dovoljno bezbedno da bi nosila keš ili čekove svojoj kući. Preostalih nekoliko minuta je provela precizno popunjavajući priznanicu za banku. Tek kada je opet uzela ključeve, setila se svojih ronilačkih boca. Gurnuvši fasciklu ispod pulta, krenula je da složi svoju opremu. To je možda bio jedini luksuz koji je sebi dopuštala. Trošila je više novca na svoju opremu, nego na sve što se nalazilo u njenom ormaru. Za Liz je dobro ronilačko odelo bilo uzbudljivije i vrednije od francuske svile. Sva njena oprema je bila odvojena od opreme za iznajmljivanje. Otključavajući svoj ormar, Liz je obesila svoje ronilačko odelo, složila maske, pojas sa tegovima i regulator. Njen nož je već bio u futroli, na polici. Nakon što je spustila boce na mesto, zatvorila je vrata spremna da ih ponovo zaključa. Posle dva pređena koraka, ponovo je pogledala svoj zavežljaj sa ključevima. Ne znajući tačno zašto, pomerala je jedan po jedan ključ prisećajući se šta koji otvara.

71


Vrata radnje, prozor radnje, njen motor, katanac na lancu motora, kasa za novac, prednja i zadnja vrata njene kuće, skladište. Osam ključeva za osam brava. Ali na zavežljaju se nalazio još jedan ključ, maleni srebrni ključ koji je sada prvi put u životu videla. Zbunjena, ponovo ih je prebrajala i opet videla da ima jedan viška. Zašto bi se na njenom zavežljaju ključeva nalazio ključ koji joj ne pripada? Držeći ga čvrsto u šaci, pokušavala je da se seti da li joj je iko dao ključ da ga pričuva. Ne, to nije imalo nikakvog smisla. Namrštila se, proučavajući ga. Bio je previše mali da bi otključavao vrata ili automobil, zaključila je. Izgledao je kao ključ od ormarića, ili neke kutije, ili… Ovo je smešno, rekla je sebi. To nije bio njen ključ, a opet, nalazio se na njenom zavežljaju. Zbog čega? Zato što ga je neko tu stavio, shvatila je i ponovo otvorila svoju šaku. Njeni ključevi su često bili u fioci u radnji da bi Luis ili ostali zaposleni mogli lako da dođu do njih. Često su im bili potrebni da bi otključali kasu sa novcem. Odjednom je u glavi začula Džonasove reči: Umešana si u ovo, želela ti to ili ne. Liz je odlučila da ranije zatvori radnju. *** Džonas je zakoračio u zadimljen bar, pun mirisa belog luka i zavijanja iz starog džuboksa. Na španskom, neko je pevao o neumirućoj ljubavi. Stajao je kraj ulaza neko vreme, dok mu se oči nisu navikle na polumrak, a onda hitro pogledom prešao preko uzanih separea. Kao što su se dogovorili, Erika je sedela u poslednjem separeu, u uglu. „Kasniš“, rekla je i zamahnula lenjo neupaljenom cigaretom kroz vazduh kad joj se pridružio. „Promašio sam lokal malopre. Ovo mesto se ne nalazi na turističkim mapama.“ Stavila je filter među svoje usne dok joj je Džonas palio cigaretu. „Želela sam privatnost.“ Džonas se osvrnuo oko sebe. Za šankom su sedela dva muškarca. Svaki od njih je pred sobom imao svoju flašu u koju je bio zadubljen. U jednom od separea se stiskao mladi, zaljubljeni par. Ostatak bara je bio potpuno prazan. „I dobila si je.“ „Ali nisam dobila piće.“ Džonas se izvukao iz separea i kupio na šanku dva pića. Spustio je tekilu ispred Erike dok se on zadovoljio kiselom vodom. „Rekla si da imaš nešto za mene.“ 72


Erika je prstima dodirivala šarene perle oko svog vrata. „Rekao si da ćeš mi platiti pedeset dolara za ime.“ U tišini, Džonas je izvadio svoj novčanik. Spustio je pedeseticu na sto, a preko nje stavio svoju šaku. „Imaš ime.“ Erika se nasmešila pijuckajući svoje piće. „Možda. Možda ga želiš dovoljno, da mi platiš još pedeset dolara.“ Džonas ju je hladno proučavao. Bila je tip žene koji je uvek privlačio njegovog brata. Žena čija je oštrina bila pomalo i previše očigledna. Mogao bi da joj da još pedeset dolara, razmišljao je Džonas, ali nije voleo da ga neko smatra budalom. Bez ijedne reči, podigao je novčanicu sa stola i vratio je svoj džep. Već je izlazio iz separea kada ga je Erika zgrabila za ruku. „Dobro, nemoj odmah da se ljutiš. Neka bude pedeset.“ Sa lakoćom mu se nasmešila gledajući ga kako ponovo seda. Erika je predugo ovako živela da bi dozvolila da joj prilika isklizne iz šaka. „Devojka mora od nečeg da živi, razumeš? Ime koje tražiš je Pablo Mančez – to je onaj sa ožiljcima po licu.“ „Gde mogu da ga nađem?“ „Ne znam. Ja sam ti rekla njegovo ime.“ Klimnuo joj je glavom, izvadio novčanicu i dao joj je. Erika ju je uredno složila u svoju tašnu. „Reći ću ti još nešto zato što je Džeri bio dobar momak.“ Ponovo je pogledom pretražila bar pre nego što se nagnula ka Džonasu. „Ovaj Mančez je mnogo gadan. Ljudi su postajali jako nervozni kad sam se raspitivala o njemu. Čula sam da je bio upleten u nekoliko ubistava u Akapulku prošle godine. Njega plaćaju, znaš, da…“ Napravila je od svoje ruke pištolj i pritisnula palcem kao da puca. „Kada sam to čula, prestala sam da zapitkujem.“ „A šta je s onim drugim, Amerikancem?“ „Ništa. Njega niko ne zna. Ali ako se druži sa Mančezom, nije dobar.“ Erika je sasula ostatak pića na eks. „Džeri se upleo u neki opasan posao.“ „Da.“ „Žao mi je.“ Dodirnula je narukvicu na svom zglobu. „On mi je ovo dao. Lepo smo se provodili.“ Iznenada je osetio da ga vazduh u baru guši. Ustao je i oklevao samo na tren pre nego što je izvukao iz novčanika još jednu novčanicu i spustio je pred nju. „Hvala ti.“ Erika ju je uredno složila kao i prvu. „De nada11.“

11

Nema na čemu – prim. prev. 73


Želela je da ga zatekne u kući. A kada je Liz shvatila da je kuća prazna, stegnula je ključeve u svoju pesnicu i tiho opsovala osećajući se razočarano. Nije mogla mirno da sedi. Njeni živci su se sve vreme tokom vožnje do kuće poigravali s njom. Ispred, Moralesova večernja smena je preuzimala posao od prethodnika. Koliko dugo će to trajati, upitala se. Koliko će dugo policija sedeti strpljivo pred njenom kućom i pratiti njenu dnevnu rutinu? Kada je stigla do spavaće sobe, Liz je u fioku svog stola smestila fasciklu sa papirima i novcem. Sada je žalila što nema ključ i za tu fioku. Pre ili kasnije, pomislila je, Morales će prestati da joj šalje policijsku pratnju. Šta će tada biti s njom? Liz je ponovo spustila pogled ka ključevima. Biće sama, rekla je sebi sa strahom. Morala je nešto da učini. Impulsivno je krenula ka sobi svoje ćerke. Možda je Džeri negde ostavio neki sanduk ili nekakvu kutiju koju je policija previdela tokom pretrage. Sistematično je pretražila Fejtin ormar. Kada je pronašla malenog medu bez jednog uva, spustila ga je sa police. Tog medu je ona kupila Fejt još pre nego što se rodila. Bio je jarkoljubičaste boje, odnosno, te boje je bio pre mnogo godina. Sada je izbledeo, a na mestima je bio i rašiven. Jedno uvo mu je otpalo jer ga je Fejt uvek nosila držeći ga za to uvo. Nikada mu nisu dali ime, prisetila se Liz. Fejt ga je samo zvala moj, i bila je zadovoljna tim. Osećajući kako je preplavljuje talas usamljenosti, Liz je zagnjurila lice u izbledelo, ljubičasto krzno. „Oh, dušo, koliko mi nedostaješ“, promrmljala je. „Ne znam mogu li više to da podnesem.“ „Liz?“ Otvorivši usta širom zbog iznenadnog šoka, Liz je umalo pala unazad na vrata ormara. Kad je ugledala Džonasa, brzo je sakrila medvedića iza leđa. „Nisam čula kad si ušao“, rekla je osećajući se budalasto. „Bila si zauzeta.“ Prišao joj je i nežno izvukao medu iz njenih ruku. „Izgleda kao da je bio stvarno voljen.“ „Star je.“ Pročistila je grlo i opet mu uzela igračku. Ali iz nekog razloga, bilo joj je nemoguće da je vrati na najvišu policu. „Stalno hoću da popravim ove šavove, pre nego što sve ispadne.“ Spustila je medu na Fejtinu komodu. „Izašao si?“ „Da.“ Razmišljao je da li da joj kaže da se našao s Erikom, ali je zaključio da treba, makar za sada, da zadrži sve što je saznao za sebe. „Ti si se vratila ranije.“ „Pronašla sam nešto.“ Liz je spustila ruku u džep i izvukla svoje ključeve. „Ovo nije moje.“

74


Džonas se namrštio kada je ugledao ključ koji mu je pokazivala. „Ne razumem šta mi pričaš.“ „Kažem ti da ovo nije moj ključ, i ne znam otkud na mom svežnju.“ „Tek si ga danas našla?“ „Našla sam ga tek danas, ali je neko mogao tu da ga stavi bilo kad. Mislim da ne bih primetila.“ Sa bledom nadom da će time uspeti da se distancira, Liz ga je skinula sa svežnja i dodala ga Džonasu. „Kad sam u radnji, ključevi stoje u fioci. U kući ih najčešće spustim na kuhinjski pult. Ne mogu da smislim nijedan drugi razlog zašto bi ga neko stavio među moje ključeve, osim da ga sakrije.“ Džonas je proučavao ključ. „Ukradeno slovo“, promrmljao je. „Šta?“ „To je bila jedna od omiljenih Džerijevih priča kada smo bili deca. Sećam se kada je proveravao teoriju iz te priče. Knjigu koju je kupio ocu za Božić, stavio je na njegovu policu sa knjigama.“ „Znači, misliš da je ovo njegov ključ?“ „Mislim da bi to ličilo na njega.“ Liz je ponovo uzela medvedića u ruke shvativši da je njegova blizina umiruje. „Ne vredi nam mnogo ključ ako ne znamo šta otvara.“ „Ne bi trebalo da nam bude previše teško da to otkrijemo.“ Držao je ključ visoko u ruci. „Znaš li šta je ovo?“ „Ključ.“ Liz je sela na Fejtin krevet. Ne, nije uspela da se distancira. Opet se osetila kao da upada u živi pesak. „Koji otvara ormarić.“ Džonas ga je okrenuo i pročitao brojeve urezane u metal. „Misliš da bi kapetan Morales mogao da otkrije šta otvara?“ „U nekom trenutku“, promrmljao je Džonas. Ključ se zagrejao u njegovoj ruci. To je bio sledeći korak, pomislio je. Morao je da bude. „Ali ja ne nameravam da mu kažem za ključ.“ „Zašto?“ „Zato što će hteti da nam ga uzme, a ja neću da mu ga dam sve dok sam ne otvorim bravu koju otključava.“ Ovaj put je sa lakoćom prepoznala pogled u njegovim očima. To je i dalje bila osveta. Spustila je medu na krevet svoje ćerke i polako ustala. „Šta ćeš da radiš, da ideš od banke do banke i pitaš ih da li možeš da proveriš da li je ključ njihov? Nećeš ni morati da pozoveš policiju, pozvaće je oni.“ „Imam neke veze, a imam i serijski broj.“ Džonas je spustio ključ u svoj džep. „Uz malo sreće, znaću ime banke do sutra posle podne. Možda ćeš morati da uzmeš slobodno nekoliko dana.“ „Ne mogu da ne radim nekoliko dana. A i da mogu, zašto bih morala?“ 75


„Idemo u Akapulko.“ Zaustila je da se pobuni, ali se onda zaustavila. „Zato što je Džeri rekao Eriki da ima neka posla tamo?“ „Ako se Džeri upleo u nešto gadno, i ako je imao nešto dragoceno kod sebe, on bi to dobro sakrio. Ormarić u banci u Akapulku mi zvuči savršeno logično.“ „Dobro. Ako je to ono u šta veruješ, želim ti srećan put.“ Pokušala je da projuri kraj njega. Džonas je samo premestio težinu tela na drugu nogu i preprečio joj put. „Ići ćemo zajedno.“ Ta reč zajedno, vratila joj je misli na sve one parove, utehu i ugodnost. Takođe ju je podsetila i na zaključak koji je donela o Džonasu. „Vidi, Džonase, ne mogu da ostavim sve što radim i da te pratim u nekom tvom suludom istraživanju. Akapulko je veliki kosmopolitski grad. Neće ti biti potreban prevodilac.“ „Ključ je bio na tvom svežnju. Nož je bio pod tvojim grlom. Hoću da mi budeš pred očima, da uvek znam gde si.“ „Zabrinut si?“ Lice joj je iznenada očvrslo, a svi mišići na njemu se zategli. „Ne brinem tebe ja, Džonase. A svakako nisi zabrinut zbog mene. Jedino što tebe interesuje je tvoja osveta. A ja sa tim ne želim da imam nikakve veze, kao ni s tobom.“ Uhvatio ju je za ramena i prislonio uz vrata. „Oboje znamo da to nije istina. Započeli smo nešto.“ Spuštao je pogled s njenih očiju ka usnama. „I to se neće zaustaviti sve dok oboje ne završimo s tim.“ „Ne znam o čemu pričaš.“ „Da, znaš.“ Pritisnuo ju je snažnije i sada su im tela bila pribijena jedno uz drugo. Prišao joj je još bliže, kao da želi nešto da dokaže samom sebi. „Da, znaš“, ponovio joj je. „Došao sam ovde da bih nešto obavio i nameravam to da učinim. Nije me briga što ti to nazivaš osvetom.“ Srce joj je lupalo u grlu. Nije mislila da oseća strah. Ali su njegove oči bile hladne i veoma blizu nje. „A kako to da nazovem?“ „Pravdom.“ Osetila je neprijatan ubod setivši se sopstvenog osećanja nepravde. „Ne vidim da koristiš svoje knjige iz krivičnog prava, Džonase.“ „Pravo ne znači automatski i pravdu. Otkriću šta se desilo mom bratu, i zašto.“ Prešao je rukom preko njenog lica i zavukao prste u njenu kosu. Nije osećao mekoću svile, već snagu jedne žene. „Ali tu je sada još nešto. Gledam te, i želim te.“ Ispružio je ruke i uhvatio joj lice, tako da nije imala izbora osim da

76


gleda pravo u njega. „Kada te zagrlim, zaboravim šta moram da uradim. Dođavola, smetaš mi!“ Čim je to izgovorio, snažno je prekrio svojim usnama njene. Nije želeo to da uradi. Ali nije imao izbora. Ranije je bio nežan prema njoj jer je pogled u njenim očima to zahtevao. Sada je bio grub, očajan, jer je sila njegove želje to zahtevala od njega. Uplašio ju je. Nikada do tad nije pomislila da strah može biti izvor tolikog uzbuđenja. Dok joj je srce divljački lupalo, dozvolila mu je da je još bliže privuče, skoro do ivice. Začikavao ju je da skoči, da se prepusti i baci u nepoznato. Da rizikuje. Usne su mu, očajnički, tražile strast u njenom poljupcu, zahtevale pokornost i predaju, ispipavale snagu. Želeo je sve to. Bezumno je hteo sve to od nje. Rukama joj je prelazio preko tela tražeći izvor njene slasti, kao da to čini oduvek. Kada ga je našao, prvo se ukočila, a onda istopila pod njegovim prstima toliko brzo, da je bilo gotovo nemoguće razdvojiti ta dva osećanja. Mirisala je na more, a imala je ukus nevinosti. Ta kombinacija misterioznosti i slatkoće ga je izluđivala. Zaboravivši na sve osim na nju, pomerao ju je ka krevetu i ispunjenju zadovoljstva. „Ne.“ Liz ga je odgurnula bored se da povrati samokontrolu. Bili su u sobi njene ćerke. „Džonase, ovo je pogrešno.“ Čvrsto ju je uhvatio za ramena. „Dođavola, ovo je možda jedina ispravna stvar!“ Odmahnula je glavom. Iako su joj se noge tresle, uspela je da se povuče od njega. Njegove oči više nisu bile hladne. Žena je mogla ceo život da provede maštajući da je muškarac gleda sa toliko strasti i želje u očima. Žena je mogla da odbaci sav oprez, samo da bi je muškarac toliko očajnički poželeo. Ali ona to nije mogla. „Ne i za mene. Ja ovo ne želim, Džonase.“ Rukom je popravila kosu. „Ne želim ovako da se osećam.“ Uhvatio ju je za ruku pre nego što je mogla potpuno da se povuče. Glava mu je bila kao u oblacima. Nikada mu se nije desilo, nigde, da ga neka žena toliko zaludi da oseti fizički bol za njom. „Zašto?“ „Ja nisam neko ko dvaput ponavlja istu grešku.“ „Ovo se dešava sad, Liz.“ „Ali ovaj život je moj.“ Duboko je udahnula vazduh trudeći se da se umiri dovoljno da ga pogleda pravo u oči. „Poći ću s tobom u Akapulko. Sto pre budeš imao ono što želiš, to ćeš pre otići odavde.“ Čvrsto je stegnula šake u

77


pesnice, to je bio jedini znak njene unutrašnje borbe. „Znaš da će Morales poslati nekog da nas prati.“ I on je vodio svoje bitke. „Ja ću se pobrinuti za to.“ Liz je klimnula glavom jer je bila sigurna da će to i učiniti. „Uradi ono što moraš. Ja ću se dogovoriti sa Luisom da preuzme radnju na nekoliko dana.“ Kada ga je ostavila samog, Džonas je ponovo sklopio šaku oko ključa koji mu je dala. Taj ključ će otvoriti neku bravu, pomislio je. Ali postojala je još jedna brava koja ga je zbunjivala i zbog koje se osećao očajno. Odsutno je podigao medvedića kog je Liz spustila na krevet. Prelazio je pogledom sa mede na ključ u svojoj ruci. Nekako će morati da pronađe način da spoji ove dve slike.

78


6.

Akapulko nije bio Meksiko koji je Liz razumela i volela. To nije bio Meksiko u koji je pobegla pre deset godina, niti je to bila zemlja u kojoj je svila svoj dom. To je bio sofisticiran i veoma moderan grad, sa višespratnim hotelima koji su se uzdizali iznad obale i sabijeni jedan uz drugi šljašteli pod zracima tropskog sunca. Na sve strane su bili ogromni bazeni i moderne radnje. Možda to jeste bilo najstarije odmaralište u Meksiku, i moglo je da se pohvali nebrojenim restoranima i noćnim klubovima, ali je Liz definitivno preferirala tihu i ruralnu atmosferu svog ostrva. Ipak, morala je da prizna da je bilo nečeg neverovatnog u tom gradu, ugneždenom između planina i svakodnevno ljubljenom talasima veličanstvenog zalivskog mora. Čitavog svog života je živela u ravnicama, od Hjustona do Kozumela. Sve okruženo planinama je delovalo manje, i nekako zaštićeno. Iznad vode su nebom plovili raznobojni padobrani pružajući avanturistima pogled iz ptičje perspektive, vožnju nebom koju će pamtiti celog života. Zapitala se, kao kroz maglu, da li je plutanje nebom isto onako oslobađajuće kao i plutanje pod vodom. Ulice su bile prenatrpane i bučne, uzbudljive na neki svoj način. Palo joj je na pamet da je ovde videla više ljudi u prvih sat vremena od kako su sleteli na aerodrom, nego što bi videla za nedelju dana na Kozumelu. Liz je iskoračila iz taksija razmišljajući da li će možda imati vremena da obiđe bar jednu od radnji sa ronilačkom opremom. Džonas je planski odabrao hotel. Bio je luksuzan i skup – ali u Džerijevom stilu. Vile su gledale na Pacifik i bile su ugrađene direktno u planinske stene iznad Akapulka. Džonas je iznajmio apartman, stavio ključ u svoj džep i ostavio njihov prtljag hotelskim nosačima. „Idemo odmah u banku.“ Bila su mu potrebna dva dana da sazna kojoj banci je pripadao ključ. Nije imao nameru da izgubi više ni minut vremena. Liz ga je pratila. Istina, nije ovde došla da uživa, ali nije smatrala da bi bilo previše da prvo pogleda apartman ili da nešto pregrize. Međutim, Džonas je već ulazio u taksi. „Pretpostavljam da ti nije palo na pamet da me pitaš da li se slažem da odmah krenemo.“ 79


Bacio je pogled ka njoj dok je zatvarao vrata taksija. „Nije.“ Nakon što je vozaču rekao kuda da vozi, Džonas se zavalio na zadnje sedište automobila. Mogao je da razume zašto se Džeriju više dopadao Akapulko, grad prepun džetseta, sa svojim čuvenim noćnim životom i luksuzom na sve strane. Kad god bi se Džeri zadržao u nekom gradu duže od jednog dana, taj grad bi imao atmosferu Njujorka, Londona ili Čikaga. Džerija nikada nije zanimala rustična, spokojna, atmosfera mesta poput ostrva Kozumel. Dakle, ako je tamo otišao i ostao toliko dugo, imao je razlog. U Akapulku će Džonas otkriti koji je to razlog bio. Što se tiče žene pored njega, nije imao pojma koji su njeni razlozi. Da li se samo obrela ovde usled okolnosti koje su se dogodile mnogo pre nego što su se oni upoznali ili ju je on uvlačio u celu priču dublje nego što je imao prava na to? Sedela je pored njega, tiha i pomalo nadurena. Verovatno je razmišljala o svojoj radnji, zaključio je Džonas i poželeo da može da je bezbedno pošalje nazad. Poželeo je da može da okrene taksi, da se vrati u iznajmljenu vilu, i da vodi ljubav s njom sve dok se oboje ne zasite. Nije trebalo uopšte da mu se dopadne. Nije bila duhovita, savršeno uglađena, niti je bila klasična lepotica. Ali bila mu je privlačna, i to toliko da je noći provodio budan i nemiran, a dane na ivici očaja. Želeo ju je, hteo je da potpuno iskusi svu strast koju je osetio da može da pruži. Želeo je da je do te mere uzbudi, da zaboravi na svoje račune, mušterije i rasporede. Možda je to samo bilo pitanje nadmoći koju je želeo da oseti nad njom, ali više nije bio toliko ubeđen u to. Međutim, najviše od svega, a i njemu samom krajnje neobjašnjivo i nejasno, želeo je da izbriše iz glave sećanje na to kako je izgledala kada ju je zatekao u sobi njene ćerke kako grli starog, plišanog medvedića. Kada se taksi zaustavio ispred banke, Liz je zakoračila na ivičnjak bez ijedne reči. U ulicama je bilo mnogo radnji, butika, u kojima je videla sjajne, prelepe haljine na uredno postavljenim lutkama. Čak i iz ove daljine, pogledom je ulovila blještavi sjaj skupog nakita. Pored njih je prošla limuzina sa zatamnjenim staklima i tihim motorom. Liz je podigla pogled iznad visokih, sjajnih zgrada, skroz ka planinama, i ka nebu. „Pretpostavljam da se tebi dopada ovakav tip mesta.“ Posmatrao ju je kako zainteresovano gleda okolo. Nije morala da progovori da bi znao da upravo poredi Akapulko sa svoji domom na ostrvu, na štetu Akapulka. „Pod određenim okolnostima.“ Uhvativši je ispod ruke, Džonas ju je uveo u zgradu. Banka je bila, kao što banke i treba da budu, tiha i pomalo uspavana. Službenici su bili obučeni u odela, i sa ljubaznim smeškom na licu. Kakvi god 80


razgovori da su vođeni, bili su tihi, jedva čujni. Pomislio je kako je Džeri uvek voleo ekstremno konzervativne načine čuvanja svog novca, isto koliko je preferirao divlje načine da ga potroši. Bez oklevanja, Džonas je prišao najprivlačnijoj službenici. „Dobar dan.“ Podigla je pogled ka njemu. Trebalo joj je tek par sekundi da se njen ljubazni i naučeni smešak razvuče preko celog lica. „Gospodine Šarpe, dobar dan. Lepo je videti Vas opet.“ Stojeći uz njega, Liz se iznenada skamenila. Zar je on već bio ovde, pomislila je. Zašto joj to nije rekao? Pogledala ga je ispitivački, uglom oka. Kakvu je to tačno igru igrao? „Lepo je videti i Vas.“ Naslonio se na pult, samozadovoljno i, primetila je, zavodnički. Ubod ljubomore koji je osetila je bio isto onoliko neočekivan, koliko i neželjen. „Pitao sam se da li ćete me prepoznati.“ Lepa blagajnica je pocrvenela pre nego što je oprezno bacila pogled ka svom supervizoru. „Naravno. Kako mogu danas da Vam pomognem?“ Džonas je izvukao ključ iz svog džepa. „Želeo bih da odem do svog sefa.“ Samo se okrenuo i zaustavio Liz pogledom pre nego što je stigla išta da kaže. „Odmah ću to ugovoriti.“ Blagajnica je izvadila formular, upisala datum, i predala ga Džonasu. „Samo ako možete ovde da mi se potpišete.“ Džonas joj je uzeo olovku iz ruke i opušteno nažvrljao potpis. Liz je pročitala šta je pisalo: Džeremaja C. Šarp. Iako je hitro podigla pogled, Džonas se već smeškao blagajnici. Pošto se nad njom nadvijao supervizor, blagajnica se držala procedure i proverila potpis uz karticu u bančinom dosijeu. Bili su identični. „Ovuda, gospodine Šarpe.“ „Zar ovo nije ilegalno?“ promrmljala je Liz dok ih je blagajnica izvodila iz glavnog foajea banke. „Jeste.“ Džonas joj je pokazao glavom da ga prati. „I da li to znači da sam ja sad tvoj saučesnik u zločinu?“ Nasmešio joj se čekajući da blagajnica izvuče dugačku, metalnu kutiju sa svog mesta. „Da. Ako bude ikakvih problema, preporučujem ti da nađeš dobrog advokata.“ „Sjajno. Samo bi mi falio još jedan advokat.“ „Možete ući u ovu kabinu, gospodine Šarpe. Samo pozvonite kada završite.“ „Hvala.“ Džonas je ugurao Liz u kabinu, zatvorio, a zatim i zaključao vrata za njima. „Kako si znao?“ „Kako sam znao, šta?“ Džonas je spuštao limenu kutiju na sto. 81


„Kod koje blagajnice da odeš? Kada ti se obratila, pomislila sam da si već bio ovde.“ „U banci su bila tri muškarca i dve žene. Druga žena ima oko pedesetak godina. Što se Džerija ticalo, u ovoj banci je postojala samo jedna blagajnica.“ To razmišljanje joj je bilo savršeno jasno, ali njegovo ponašanje nije. „Potpisao si njegovo ime bez ijedne greške.“ Držeći ključ u ruci, Džonas ju je pogledao pravo u oči. „On je bio deo mene. Da smo sad u istoj prostoriji, mogao bih da ti kažem o čemu razmišlja. Potpisati se njegovim imenom mi je jednako lako kao da potpisujem sebe.“ „Da li je i njemu bilo isto tako lako?“ I dalje je osećao bol. Zabolelo ga je brzo i neočekivano. „Da, i njemu je bilo isto tako.“ Ali Liz se setila kako je dobrodušno Džeri opisivao svog brata, kao kruto odelo. Muškarac kog je Liz počinjala da upoznaje, nikako nije odgovarao tom opisu. „Pitam se da li ste se vas dvojica međusobno poznavali i razumeli, koliko ste to mislili.“ Spustila je pogled ka limenoj kutiji. To se nje nije ticalo, pomislila je, i poželela da je to istina u koju je nekada verovala. „Pretpostavljam da bi sad trebalo da je otvoriš.“ Ubacio je ključ u bravu, a onda ga okrenuo bez zvuka. Kada je podigao poklopac, Liz je samo mogla nemo da zuri. Nikada u životu nije videla toliko novca. Novčanice su bile uredno složene, precizno povezane, nove i američke. Nemoćna da se odupre porivu, Liz je dodirnula taj novac. „Gospode, izgleda kao da tu ima na hiljade dolara.“ Progutala je knedlu. „Stotine hiljada.“ Bezizražajnog lica, Džonas je isprevrtao svežnjeve novca. U kabini je postalo tiho kao u grobu. „Ugrubo, rekao bih da ovde ima oko trista hiljada dolara, u novčanicama od po dvadeset i pedeset dolara.“ „Misliš li da ga je ukrao?“ promrmljala je. Bila je previše preplavljena emocijama da bi primetila kako Džonas grčevito steže u rukama svežnjeve novca. „To je sigurno taj novac koji mi je tražio muškarac koji je provalio u moju kuću.“ „Siguran sam da jeste.“ Džonas je spustio svežanj novčanica na sto i podigao iz kutije jednu kesicu. „Ali ga nije ukrao.“ Primorao je svoja osećanja da se trenutno zalede. „Plašim se da ga je zaradio.“ „Kako?“ zahtevala je odgovor od njega. „Niko ne može da zaradi toliko novca za nekoliko dana, a mogla bih da se zakunem da je Džeri bio švorc kad sam ga zaposlila. Znam da mu je Luis pozajmio deset hiljada pezosa pre nego što je primio prvu platu.“

82


„Siguran sam da je bilo tako.“ Nije hteo da doda kako je i sam poslao svom bratu dve stotine dolara pre nego što je Džeri napustio Nju Orleans. Veoma pažljivo, Džonas je zavukao ruku ispod gomile naslaganih novčanica i izvukao, plastičnu kesicu. Otvorio ju je, umočio prst u nju i probao. Ali je već znao odgovor. „Šta je to?“ Potpuno bezizražajnog lica, Džonas je zatvorio kesicu. Nije sebi smeo da dozvoli još više patnje. „Kokain.“ Užasnuta, Liz je zurila u plastičnu kesicu. „Ne razumem. Živeo je u mojoj kući. Znala bih valjda da je koristio drogu.“ Džonas se zapitao da li je ona uopšte svesna koliko je nevina u poređenju sa mračnom stranom ljudske prirode. A sve do tog trenutka ni on nije u potpunosti shvatao koliko mu je ta mračna strana bila bliska. „Možda, a možda i ne bi. U svakom slučaju, Džeri nije petljao s tim. Barem ne za svoje potrebe.“ Liz je polako sela. „Hoćeš da kažeš da ju je prodavao?“ „Da je dilovao drogu?“ Džonas se umalo nije nasmejao videvši njenu reakciju. „Ne, to mu ne bi bilo dovoljno uzbudljivo.“ U uglu limene kutije nalazio se mali crni adresar. Džonas ga je izvadio i prelistao. „Ali krijumčarenje“, promrmljao je. „Džeri bi mogao sebi da opravda krijumčarenje. Tu je bilo dovoljno akcije, intriga i brzo zarađenog novca.“ Misli su joj letele dok je pokušavala da se fokusira na čoveka koga je tako kratko poznavala. Liz je mislila da ga razume, smestila ga je u neku svoju kategoriju, ali on joj je bio veći stranac sad, nego dok je bio živ. Više joj nije bilo bitno ko ili šta je bio Džeri Šarp, ali joj je bio bitan muškarac koji je stajao pored nje. „A ti?“ upitala ga je. „Možeš li ti to da opravdaš?“ Pogledao ju je preko adresara u svojim rukama. Oči su mu bile hladne, toliko hladne, da nije mogla ništa da pročita u njima. Bez ikakvog odgovora, Džonas se vratio listanju notesa. „Zapisao je ovde inicijale, datume, vremena i neke brojeve. Izgleda da je naplaćivao pet hiljada dolara po isporuci. Imao je deset isporuka.“ Liz je ponovo pogledala u novac. Novčanice joj više nisu izgledale novo i uredno, već ružno i korišćeno. „Po tome bi ovde trebalo da bude samo pedeset hiljada. Rekao si da ima tri stotine hiljada dolara.“ „Tako je.“ Plus, kesa čistog kokaina koji ima veliku vrednost na ulici. Džonas je izvadio svoj notes i prepisao stranice iz bratovljevog adresara. „Šta ćemo da radimo s tim?“ „Ništa.“ „Ništa?“ Liz je ponovo ustala, ubeđena da sve ovo samo sanja. „Misliš, ostavićeš sve to ovde? Ostavićeš sve u kutiji i odšetaćeš odavde?“ 83


Kada je prepisao poslednje brojeve, Džonas je umesto bratovljevog adresara, u sef vratio svoj notes. „Upravo tako.“ „Zašto smo dolazili ovamo, ako nećemo ništa da učinimo sa ovim?“ Ubacio je adresar u džep svog sakoa. „Da bismo ovo pronašli.“ „Džonase.“ Pre nego što je stigao da zatvori poklopac kutije, uhvatila ga je za ruku. „Moramo ovo da odnesemo u policiju. Kapetanu Moralesu.“ Odlučnim pokretom je sklonio njenu ruku sa svoje šake, a onda podigao kesicu kokaina. Razumela je njegovo negodovanje i pripremila se na to. Ali u njegovim očima nije videla odbijanje da je sasluša, videla je čist bes. „Želiš da uneseš ovo u avion, Liz? Imaš li ti predstavu kolike su kazne u Meksiku za posedovanje kontrolisane supstance?“ „Ne.“ „I ne želiš da znaš.“ Zatvorio je poklopac i zaključao kutiju. „Za sad, samo zaboravi da si bilo šta videla. Rešiću ovo na svoj način.“ „Neću.“ Osećanja su mu bila pomešana i bolna, a strpljenje na izmaku. „Nemoj da mi govoriš šta da radim, Liz.“ „Da ti govorim šta da radiš?“ Besna poput furije, zgrabila ga je za košulju i ukipila se ispred njega. „Ti meni danima govoriš šta da radim. Teraš me da radim stvari koje se toliko kose sa načinom mog života da ne mogu sve ni da shvatim. A sad, kad sam preko glave upletena u krijumčarenje droge i posedovanje četvrt miliona dolara, govoriš mi da zaboravim na sve. Šta očekuješ da uradim, da se mirno vratim kući i nastavim da iznajmljujem ronilačke boce sa kiseonikom? Možda si me ti dovoljno iskoristio za svoje potrebe, Džonase, ali ja nisam spremna da budem šutnuta sa strane. Napolju vreba ubica koji misli da ja znam gde se nalazi novac.“ Zaustavila se i osetila kako joj jeza prolazi celim telom. „A sad i znam.“ „O tome i pričam“, rekao je Džonas tiho. Po drugi put, sklonio je njene ruke sa sebe, ali ovaj put je on nju držao za zglobove. Uplašena je, pomislio je. Bio je siguran da joj srce snažno lupa zbog straha, koliko i zbog besa. „Sada znaš. I zato je najbolje za tebe da se kloniš svega, da ih pustiš da se fokusiraju na mene.“ „A kako tačno planiraš da to izvedeni?“ Osećao je kako se i njegov bes sprema da proključa. Bes, koji je želeo da zaključa duboko u ovu kutiju koja ga je i probudila. „Idi u Hjuston, poseti ćerku.“ „Kako mogu to da uradim?“, tražila mu je odgovor na to pitanje šapatom koji je odzvanjao u maloj prostoriji. „Mogu da me prate.“ Spustila je pogled na

84


dugačku, sjajnu, limenu kutiju. „Pratiće me. Neću da rizikujem bezbednost svog deteta.“ Bila je u pravu, i zato što je to znao, Džonas je hteo da iskoči iz sopstvene kože. Bio je u zamci, zarobljen između ljubavi i lojalnosti, između onoga što je ispravno i onoga što je pogrešno. Između pravde i zakona. „Razgovaraćemo sa Moralesom kad se vratimo na ostrvo.“ Ponovo je podigao kutiju mrzeći je iz dna duše. „Gde ćemo sad?“ Džonas je otključao vrata kabine. „Idemo da popijemo nešto.“ Radije nego da se pridruži Džonasu u lobiju hotela, Liz je odvojila vreme za sebe. Zato što je smatrala da joj duguje, otišla je u hotelski butik, pronašla jednostavni jednodelni kupaći kostim, i stavila na račun sobe. Kada su pošli, nije spakovala ništa osim jedne presvlake odeće i toaletnih potrepština. Ako je već morala da provede ostatak dana i večeri u Akapulku, uživaće u privatnom bazenu koji je krasio svaku vilu. Prvi put kad je zakoračila u apartman, ostala je bez daha. Njeni roditelji su bili prilično uspešni i odrastala je u tihoj atmosferi američke srednje klase. Ništa nije moglo da je pripremi na raskoš dvosobnog apartmana sa pogledom na Pacifik. Stopala su joj utonula u mekani tepih. Uljane slike pastelnih boja, krasile su tapete boje slonovače. Sofa, presvučena najfinijim materijalom sive, zelene i plave boje, bila je dovoljno velika da na njoj dvoje ljudi može da uživa u lenjoj, popodnevnoj dremki. U kupatilu je našla telefon, odmah pored kade koja je bila toliko široka i duboka, da je bila u iskušenju da tu zaroni. Lavabo je bio u obliku školjke, najnežnije ružičaste nijanse. Znači, ovako su se bogataši igrali, razmišljala je dok se šetkala ka spavaćoj sobi. Njen kofer je bio smešten na ivici kreveta, dovoljno velikog za troje ljudi. Draperije na njenom balkonu su bile raširene, pa je mogla odatle da posmatra kako temperamentni talasi Pacifika plešu uz obalu zapljuskujući je kapijicama vode. Širom je otvorila vrata poželevši da čuje njihovu buku. Ovo je bio svet o kom joj je Markus pričao pre mnogo godina. U njegovim pričama, izgledalo je sve poput bajke sa vilinskom prašinom. Liz nikada nije videla njegovu kuću, to joj nikada nije bilo dopušteno, ali on joj ju je opisivao. Beli stubovi, beli balkoni, stepenište koje se uvijalo. Imao je poslugu koja im je svako popodne donosila čaj, štale u kojima su konjušari čekali da im osedlaju konje sjajne dlake. Šampanjac se pio iz čaša od francuskog kristala. To je bila prava bajka, ali ona to nije želela za sebe. Ona je želela samo njega.

85


Mladalački glupi zanos, pomislila je Liz. Na svoj standardni, naivni način, u glavi je stvorila princa od čoveka koji je bio slab, sebičan i razmažen. Ali je tokom godina često razmišljala o kući o kojoj je pričao zamišljajući svoju ćerku na tom širokom, izuvijanom stepeništu. Tako je zadovoljavala svoj osećaj pravde. Sad ta slika više nije bila toliko jasna u njenoj glavi, sad kad je videla bogatstvo u dugačkoj, metalnoj kutiji, i shvatila odakle je došlo, kad je videla Džonasove oči dok je govorio o svojoj vrsti pravde. To više nije bila bajka posuta vilinskom prašinom, već okrutna stvarnost. Morala je da razmisli o mnogo čemu. Ali pre nego što isplanira ostatak svog života, i života svoje ćerke, prvo mora da preživi ovaj trenutak. Džonas. Bila je vezana za njega, ne zato što je ona to htela. A možda je i on, isto tako, bio vezan za nju. Je li to bio razlog zbog kog ju je toliko privlačio? Zato što su se zatekli zarobljeni u istoj zagonetki? Ako bi uspela sebi sve to da objasni, možda bi prestala da oseća te nalete emocija koje su je preplavljivale. Ako bi uspela sebi sve to da objasni, možda bi povratila svoju samokontrolu. Ali kako da sebi objasni osećanja koja su se javila tokom nemušte vožnje taksijem nazad do hotela? Morala je da se bori sa željom da mu se baci oko vrata, da mu ponudi utehu iako ništa u njegovom ponašanju nije odavalo da je želi ili da mu je potrebna. Nije to sebi mogla lako da objasni – nije mogla sebi nikako da objasni činjenicu da se polako, ali neminovno zaljubljuje u njega. Bilo je vreme da to sebi prizna, shvatila je, jer ne možeš ni sa čim da se suočiš dok sebi to ne priznaš. Ne možeš ništa da razrešiš dok ne sagledaš čitavu priču. Živela je po tim pravilima mnogo godina pre nego što je prevazišla najveću krizu u svom životu. Ta pravila su i dalje bila istinita. Dakle, volela ga je. Ili je bila jako blizu toga da ga zavoli. Više nije bila toliko naivna da veruje da je ljubav rešenje svih problema. On bi je povredio. Tu nije bilo sumnje. Ukrao bi joj ono jedino što je uspevala da zadrži ovih deset godina. A onda, kad bi joj ukrao srce, šta bi to njemu značilo? Odmahnula je glavom. Značilo bi mu taman toliko, koliko sve stvari znače onima koji ih ukradu. Džonas Šarp je bio čovek sa misijom, a ona je za njega bila samo mapa do cilja. Bio je okrutan na sebi svojstven i strpljiv način. Kada završi ono zbog čega je ovde došao, otići će od nje, ostaviće je i vratiće se svom životu u Filadelfiji. Više nikad neće pomisliti na nju. Neke žene, pomislila je Liz, osuđene su da uvek biraju muškarce koji će ih najviše povrediti. Terajući sebe da se oslobodi tih misli, Liz se skinula i obukla svoj novi kupaći kostim. Ali Džonas, i misli o Džonasu, uporno su probijale sve barijere u njenoj glavi. 86


Možda ako bi se čula sa Fejt, ako bi se povezala sa onim što je najnormalnije u njenom životu, možda bi tada povratila svoj fokus. Impulsivno je podigla telefonsku slušalicu pored kreveta i uputila poziv. Fejt se sigurno tek vratila iz škole, računala je Liz u glavi. Bila je presrećna kada je čula kliktanje i zvono na drugom kraju telefonske linije. Dok je telefon zvonio, sela je na krevet. Već se smeškala. „Halo?“ „Mama?“ Liz je osetila nalet i sreće i krivice kada je začula glas svoje majke. „Ovde Liz.“ „Liz!“ Rouz Palmer je osetila iste emocije. „Nismo očekivali tvoj poziv. Jutros smo dobili tvoje poslednje pismo. Nema nikakvih problema, zar ne?“ „Ne, ne, sve je u redu.“ Ništa nije bilo u redu. „Samo sam poželela da se čujem s Fejt.“ „Oh, Liz, mnogo mi je žao. Fejt nije ovde. Danas ima čas klavira.“ Razočaranje ju je sustiglo, ali je bila spremna na to. „Zaboravila sam.“ Suze su zapretile da skliznu niz njene obraze, ali im je naredila da stanu. „Voli časove klavira, zar ne?“ „Uživa u njima. Trebalo bi da je čuješ kako svira. Sećaš se kad si ti išla na časove klavira?“ „Imala sam dve leve ruke.“ Uspela je da se nasmeši. „Htela sam da ti se zahvalim što mi šalješ slike. Izgleda toliko odraslo. Mama, da li se ona… Da li se raduje što se vraća na ostrvo?“ Rouz je čula želju u glasu svoje ćerke, osetila je njen bol. Poželela je, i to ne po prvi put, da joj je ćerka bliže da može da je zagrli. „Obeležava dane na kalendaru do povratka. Kupila ti je poklon.“ Liz je morala da proguta knedlu u grlu. „Stvarno?“ „To bi trebalo da bude iznenađenje, pa nemoj da joj kažeš da sam ti rekla.“ „Neću.“ Obrisala je pobegle suze zahvalna što joj je glas ostao smiren. Bolelo ju je to, ali joj je pružalo i utehu, što može da priča s nekim ko je znao i voleo Fejt isto koliko i ona. „Nedostaje mi. Poslednje nedelje mi uvek najteže padnu.“ Glas joj nije bio toliko smiren koliko je ona to mislila. Osim toga, majke uvek čuju ono što drugi ne čuju. „Liz, zašto ne dođeš kući? Možeš ovde da provedeš ostatak meseca dok se škola ne završi?“ „Ne, ne mogu. Kako je tata?“ Rouz je osetila nalet nestrpljenja zbog ćerkine promene teme, ali se onda povukla. Nije nikada upoznala nekog toliko tvrdoglavog kao što je bila njena

87


ćerka. Osim svoje unuke. „Dobro je. Jedva čeka da dođe kod tebe da ide na ronjenje.“ „Izvešćemo se jednim brodićem, samo nas četvoro. Reci Fejt da je… reci joj da sam zvala“, jedva je završila rečenicu. „Naravno da hoću. Zašto joj ne bih rekla da te pozove kad se vrati sa časa? Dovoze je ovde u pet.“ „Ne, nisam kod kuće. U Akapulku sam, poslovno.“ Liz je duboko udahnula vazduh trudeći se da se smiri. „Samo joj reci da mi nedostaje, da ću je čekati na aerodromu. Znaš koliko sam ti zahvalna na svemu što činite. Ja prosto…“ „Liz.“ Rouz ju je nežno prekinula. „Mi volimo Fejt. A volimo i tebe.“ „Znam.“ Liz je pritisnula prstima svoje oči. Znala je, ali nikad nije bila potpuno sigurna šta da radi sa tim saznanjem. „I ja vas volim. Samo, ponekad mi se sve pomeša u glavi.“ „Jesi li dobro?“ Opet je spustila ruku na krilo, oči su joj bile suve. „Biću kad mi dođete. Reci Fejt da i ja brojim dane.“ „Hoću.“ „Ćao, mama.“ Spustila je slušalicu. Sedela je sve dok misli nisu prestale da se roje, a praznina u njoj nije utihnula. Da je imala malo više poverenja u podršku svojih roditelja, više vere u njihovu ljubav, da li bi pobegla iz Amerike i započela novi život sasvim sama? Liz je provukla prste kroz kosu. Nikada to neće sa sigurnošću znati, niti više može da razmišlja o tome. Sama je spalila mostove za sobom. Sada je jedino bila bitna Fejt, i njena sreća. Sat vremena kasnije, Džonas ju je našao kraj bazena. Plivala je krugove, dugačkim, veštim potezima. Njeno telo je bilo tako gipko. Delovala je neumorno, i neobično prirodno, okružena ovolikim luksuzom. Kupaći kostim je bio jarke boje, crvene, ali je model bio toliko jednostavan da je bilo očigledno da služi za plivanje, a ne za pokazivanje. Izbrojao je dvadeset krugova pre nego što se zaustavila. Zapitao se koliko li je krugova već preplivala pre nego što je došao. Delovalo mu je kao da pliva kako bi iz sebe izbacila napetost ili tugu, a sa svakim krugom je bila sve bliže da joj to pode za rukom. Čekao ju je da izađe posmatrajući kako potapa glavu u vodu da bi zalizala kosu unazad. Tragovi na njenom vratu su izbledeli. Dok je stajala pred njim, voda joj je curila niz butine. „Nikada te nisam video da se opuštaš“, prokomentarisao je Džonas. Ali još dok je izgovarao te reči, video je kako joj se mišići opet napinju. Prestala je da uživa u pogledu na planine i okrenula se da ga pogleda. 88


Bio je umoran, shvatila je odmah. Zapitala se da li je to trebalo ranije da primeti. Ispod njegovih očiju su bili tamni kolutovi koji jutros nisu bili tu. Nije promenio odeću, a ruke su mu bile duboko u džepovima krem pantalona. Upitala se da li je uopšte odlazio do hotelskog apartmana. „Nisam ponela kupaći sa sobom.“ Liz se uzdigla na ruke na ivici bazena i iskočila. Voda je kapala sa nje. „Račun za ovaj kupaći sam poslala na račun sobe.“ Oko nogu je bio visoko isečen, skoro do struka. Džonas je ulovio sebe kako razmišlja kakva li joj je tu koža na dodir. „Lep je.“ Liz je podigla svoj peškir. „Bio je skup.“ Podigao je jednu obrvu. „Mogao bih da ti ga odbijem od rente.“ Usne su joj se blago iskrivile u smešak dok je trljala svoju kosu da je osuši. „Ne, ne bi mogao. Ali s obzirom na to da si advokat, pretpostavljam da možeš da smisliš način da to odbiješ od nečeg drugog. Sačuvala sam ti račun.“ Nije mislio da je moguće da se naglas nasmeje, ali se ipak nasmejao. „Veoma sam ti zahvalan na tome. Znaš, polako stičem utisak da nemaš baš neko dobro mišljenje o advokatima.“ Ugledao je na tren nešto u njenim očima, ali je to ubrzo nestalo. „Trudim se da uopšte ne razmišljam o njima.“ Uzeo joj je peškir iz ruku i nežno joj osušio lice. „Fejtin otac je advokat?“ Nije se pomerila s mesta, a opet, delovalo je kao da se udaljila nekoliko koraka od njega. „Zaboravi to, Džonase.“ „Ali ti to nisi zaboravila.“ „Zapravo jesam, većinu vremena. Možda mi je palo na pamet u ovih poslednjih nekoliko dana, ali to je već moj problem.“ Prebacio joj je peškir preko ramena i privukao je bliže k sebi držeći ivice peškira. „Voleo bih da mi ispričaš sve o tome.“ Njegov glas je kriv za sve, pomislila je. Tako smiren, ubedljiv. Zbog njega mu je umalo otvorila dušu i svoje srce. Dok ga je gledala, skoro pa je mogla da mu poveruje da zaista želi sve to da zna, da je razume. Deo nje, koji ga je već voleo, poželeo je da veruje da mu je možda stalo. „Zašto?“ „Ne znam. Možda zbog tog tvog pogleda u očima, koji povremeno ispliva, i čini da čovek poželi da ukloni sve tvoje brige.“ Brada joj se prkosno podigla. „Nema potrebe da me sažaljevaš.“ „Ne bih rekao da je sažaljenje prava reč.“ Odjednom iscrpljen, naslonio je svoje čelo na njeno. Bio je umoran od borbe sa demonima, od traženja odgovora. „Dođavola!“ Nesigurno ga je upitala ne pomerajući se: „Da li si dobro?“

89


„Ne. Nisam.“ Odvojio se od nje i krenuo ka ivici staze gde se sićušno, narandžasto cveće probijalo kroz beli šljunak. „Mnogo toga što si danas rekla je istina. Mnogo toga što govoriš sve ovo vreme je istina. A ja ne mogu ništa da učinim sa svim tim istinama.“ „Ne znam šta očekuješ da ti sad kažem.“ „Ništa.“ Odjednom neopisivo umoran, prešao je obema rukama preko svog lica. „Pokušavam da živim sa činjenicom da mi je brat mrtav i da je ubijen zato što je rešio da dođe do lake zarade krijumčareći drogu. Bio je pametan, ali je mozak uvek koristio na pogrešan način. Svaki put kađ se pogledam u ogledalo, zapitam se zašto je to tako.“ Liz se stvorila pored njega pre nego što je uspela da zauzda svoja osećanja. Patio je. Po prvi put je mogla da vidi ispod površine sav njegov bol. Znala je kako je živeti sa velikim bolom. „On je bio drugačiji, Džonase. Ne mislim da je bio loš čovek, samo je bio slab. Tugovati za njim je jedno – ali kriviti sebe za ono što je on radio, ili zbog toga kako je skončao, to je druga stvar.“ Nije ni znao da mu je bila potrebna uteha, ali osećajući težinu njene ruke na svom telu, nešto u njemu se lagano razmotavalo. „Ja sam bio jedini koji je mogao da dopre do njega, da ga održi u normali. A onda sam se odjednom umorio da brinem i o svom i o njegovom životu.“ „Da li zaista veruješ da si mogao da ga sprečiš da uradi to što je uradio?“ „Možda. To je još nešto sa čim ću morati da živim do kraja svog života.“ „Samo malo.“ Zgrabila ga je za košulju, skoro isto kao što je to danas već učinila. U njenim pokretima nije bilo sažaljenja, već se na njenom licu videlo samo da je iznervirana. Nije znao ni da mu je to potrebno. „Bili ste braća, blizanci, ali i dva različita čoveka. Džeri nije bio dete da moraš da ga navodiš i nadgledaš. Bio je odrastao muškarac koji je sam donosio svoje odluke.“ „U tome i jeste problem, Džeri nikada nije odrastao.“ „A ti jesi“, brecnula se na njega. „Hoćeš li sad sebe da kažnjavaš i zbog toga?“ On je upravo to radio, shvatio je Džonas u tom trenutku. Otišao je kući, sahranio svog brata, utešio svoje roditelje i krivio sebe što nije sprečio nešto za šta je u srcu znao da je bilo neizbežno. „Moram da saznam ko ga je ubio, Liz. Neću moći da se smirim dok to ne saznam.“ „Naći ćemo ih mi.“ Impulsivno, prislonila je svoj obraz uz njegov. Ponekad i najtananiji ljudski dodir može da spere najteži bol. „A onda će tome doći kraj.“ Nije bio siguran da je to želeo, ne potpuni kraj. Klizio je rukom po njenoj mišici, bio mu je potreban dodir njene kože. Bila je hladna. „Zašlo je sunce.“ 90


Umotao je čvršće peškir oko nje gestom koji bi značio samo ljubaznost da je u pitanju bila bilo koja druga žena. „Bolje skini taj mokri kupaći. Čeka nas večera.“ „Ovde?“ „Naravno. Ovaj restoran bi trebalo da je jedan od najboljih u gradu.“ Liz je pomislila na eleganciju njihovog apartmana, i na sadržaj svog kofera. „Nisam ponela ništa prikladno da obučem.“ Nasmešio se i zagrlio je oko ramena. To je bila prva otrcana stvar koju je ikada čuo da je izgovorila. „Kupi, i pošalji račun na sobu.“ „Ali…“ „Ne brini. Moj računovođa je najbolji prevarant u celoj Filadelfiji.“

91


7.

Pošto je bila sigurna da nikada neće spavati na drugom mestu osim u svojoj kući, a posebno ne u hotelskom krevetu, Liz se iznenadila kada ju je probudila sunčeva svetlost. Ne samo da je spavala, shvatila je, već je spavala najčvršćim mogućim snom punih osam sati i sad se probudila odmorna i spremna za polazak. Istina, tek je bilo nešto više od šest sati ujutru, i nije je čekao posao, ali je njeno telo bilo naviknuto da se budi u to doba. Put u Akapulko nije mogao to da promeni. Ali je zato promenio neke druge stvari, podsetila je sebe dok se rastezala u prevelikom krevetu. Zbog svega toga, postala je neraskidivo umešana u ubistvo i krijumčarenje. Kada je pomislila na te dve reči zajedno, odmahnula je glavom u neverici. Da je ovo film, možda bi uživala da gleda kako se melodrama razvija. Da je knjiga, možda bi brže okretala strane kako bi saznala rasplet. Ali ovo je bio njen život, i ona nije želela takve probleme u njemu. Liz je bila previše praktična da bi sebe i dalje zavaravala pričom da može da se distancira od ijednog dela ove misterije. U dobru, i zlu, sada je bila lično upletena u ovu melodramu. A to je uključivalo i Džonasa Šarpa. Jedino relevantno pitanje je bilo: šta sledeće da učini? Nije mogla da beži. Uostalom, to nikada ne bi bio njen izbor. Liz je već zaključila i da ne može zauvek da se krije iza Moralesa i njegovih ljudi. Pre ih kasnije, muškarac sa nožem će se vratiti po nju. Ili neki drugi, odlučniji, a možda i očajniji. Drugi put neće uspeti da im utekne. U trenutku kada je videla sadržaj sefa u banci, postala je punopravni igrač u toj igri. Što ju je ponovo dovodilo do Džonasa. Više nije imala izbora, morala je da mu veruje. Uostalom, ako bi rešio da zaboravi na ubistvo svog brata, i da se vrati u Filadelfiju, ona bi ostala sama. Ma koliko da je to ponekad priželjkivala, on je njoj bio potreban isto koliko i ona njemu. I neke druge stvari su se promenile, pomislila je. Njena osećanja prema njemu su bila još nejasnija i još su je više zbunjivala nego na samom početku. Kada ga je videla sinoć, povređenog i ranjivog, to ju je dirnulo mnogo više nego bezlično saosećanje ili fizička privlačnost. To je u njoj probudilo osećaj srodnosti, a ta srodnost ju je nagonila da mu pomogne ne samo zbog ličnih 92


interesa, već i zbog njega. Patio je i zbog gubitka svog brata i zbog onoga što je taj brat učinio. I ona je, jednom davno, volela. I patila. Ne samo zbog gubitka voljene osobe, već i zbog sopstvenih, raspršenih iluzija. Zar to nije bilo u nekom drugom životu, zapitala se. Da li zaista možemo da pobegnemo iz jednog života u drugi? Sada joj je delovalo da godine mogu da prođu, okolnosti da se promene, ali mi ipak sa sobom nosimo svoj teret, iz jednog života u drugi. Štaviše, u svaku sledeću životnu fazu uđemo sa još više tereta na plećima. Nije bilo svrhe previše razmišljati, govorila je sebi dok je ustajala iz kreveta. Od sad, pa nadalje, nije imala drugog izbora osim da reaguje. Džonas ju je čuo istog trenutka kada je ustala. On je bio budan još od pet sati jutros i nemirno se šunjao po apartmanu. Duže od sat vremena je kopao po svom mozgu, i savesti, tražeći način kako da izvuče Liz iz situacije u koju su je doveli njegov brat, ali i on. Već je smislio nekoliko načina na koji bi mogao da skrene pažnju s nje, na sebe. Ali to ne bi garantovalo Lizinu bezbednost. Ona nije htela da ode u Hjuston, a on je razumeo da ne želi na bilo koji način na ugrozi svoju ćerku. Ovih prethodnih dana osećao je da je razume i poznaje sve bolje. Bila je usamljenik, ali samo zbog toga što je mislila da je tako najbezbednije. Bila je poslovna žena, ali samo zato što je, na prvom mestu, želela sve najbolje za svoje dete. Duboko unutra, bila je žena koja je stavila tačku na sve svoje snove, a svoju ljubav držala okovanu u lancima. Istovremeno je svom detetu pružala, a sebi uskraćivala sve. Osim toga, dodao je Džonas, sebe je uspela da ubedi da je zadovoljna takvom situacijom. To je bilo još nešto što je savršeno razumeo, zato što je, do pre par nedelja, i on sebe uspeo da ubedi da je potpuno zadovoljan svojim životom. Tek sad, nakon što je imao priliku da sagleda svoj život sa distance, shvatio je da je samo prolazio kroz njega. Možda se on, kada bi se uklonili svi površinski, spoljašnji elementi, i nije toliko razlikovao od svog brata. Njima je obojici uspeh bio glavni cilj. Samo su do njega dolazili na drugačiji način. Mada je Džonas imao stalni posao, sopstveni stan, u njegovom životu nikada nije postojala neka posebna i važna žena. Karijeru je stavljao uvek na prvo mesto. Džonas više nije bio ubeđen da bi opet mogao tako da živi. Morao je da izgubi brata kako bi shvatio da mu je potrebno nešto više, nešto što će ga ispuniti. Istraživanje i korišćenje zakona i prava je ipak bio samo posao. Dobijanje oslobađajućih presuda je sa sobom nosilo samo trenutnu satisfakciju. Možda je toga bio svestan već neko vreme. Uostalom, zar nije kupio onu staru kuću u Čads Fortu da bi imao nešto čemu bi se vraćao. Kada je tačno planirao da je podeli sa nekim? 93


Ipak, razmišljanje o sopstvenom životu mu nije pomagalo da reši problem Liz Palmer, niti da shvati šta da radi u vezi sa njom. Opet se setio da nije mogla da ode u Hjuston, ali postojala su druga mesta na kojima je mogla da provede neko vreme dok je ne uveri da može da se vrati svom starom životu. Prvo je pomislio na svoje roditelje i tihu porodičnu kuću u kojoj su ostali nakon penzionisanja, u Lankasteru. Ako bi našao način da je tajno izvuče iz Meksika, tamo bi bila bezbedna. Možda bi čak bilo moguće organizovati i da joj se ćerka tamo pridruži. Onda bi se njegova savet malo umirila. Džonas nije sumnjao da bi ih njegovi roditelji lepo prihvatili, i ugostili. A onda, kada bi obavio ono što je došao ovde da završi, mogao je i sam da ode do Lankastera. Voleo bi da vidi kako se Liz tamo snalazi, u okruženju na koje je on navikao. Želeo je da imaju vremena da razgovaraju o najobičnijim stvarima. Želeo je opet da je čuje kako se smeje, kao što se samo jednom glasno nasmejala od kad ju je upoznao. I kad bi se tamo zatekli, daleko od sve ove ružnoće, možda bi uspeo bolje da razume sopstvena osećanja. Možda bi do tad uspeo da shvati šta se to u njemu dogodilo u trenutku kada je pritisnula obraz uz njegov i ponudila mu svu bezuslovnu podršku. Želeo je da bude uz nju, samo da bude sa njom i da zaboravi na ceo svet. Bilo je nečega u njoj zbog čega je maštao o lenjim večerima na rashlađenom tremu i dugačkim šetnjama nedeljom posle podne. Nije znao razlog tome. U Filadelfiji bi retko odvojio vreme za tako nešto. Čak je i druženje tamo predstavljalo sastavni deo posla. A i sam je video da je ona retko lenčarila. Zašto bi onda on, muškarac posvećen svom poslu, razmišljao o lenjim, slobodnim danima sa ženom opsednutom vremenom? Ona je za njega i dalje bila misterija, a možda je baš u tome i čučao odgovor na njegova pitanja. Ako je previše često razmišljao o njoj, previše duboko, to je bilo samo zbog toga što ju je sve više razumevao, a i dalje tako malo poznavao. Ako mu se ponekad činilo da mu je jednako važno da otkrije kakva je Liz Palmer, kao što mu je bilo važno da otkrije ubicu svog brata, to je bilo samo zbog toga što su se u tome obreli zajedno. Kako bi onda mogao da misli na jedno, a da ne pomisli i na drugo? Ipak, sad kad je pomislio na nju, zamislio ju je kako se, ispružena, ljulja na tremu njegove porodične kuće, i zadovoljna, čeka njegov dolazak. Iznerviran svojim mislima, Džonas je proverio na svom ručnom časovniku koliko je sati. Na istočnoj obali je prošlo devet ujutru. Pozvaće svoju kancelariju, pomislio je. Nekoliko pravnih zavrzlama će mu pomoći da razbistri misli. Taman je uzeo slušalicu u ruku kada je Liz izašla iz svoje spavaće sobe.

94


„Nisam znala da si budan“, rekla je igrajući se nervozno svojim kaišem. Čudno, osećala se potpuno drugačije deleći ovu luksuznu vilu sa njim, nego što se osećala deleći svoj dom. Uostalom, mozak joj je govorio da je u njenoj kući on plaćao rentu. „Ja sam mislio da ćeš ti spavati duže.“ Vratio je slušalicu na telefon. Posao je mogao da čeka. „Nikad ne spavam posle šest ujutru.“ I dalje se osećajući čudno, prišla je širokom prozoru. „Fenomenalan pogled.“ „Da, stvarno jeste.“ „Nisam bila u hotelu… godinama“, završila je rečenicu. „Kada sam došla na Kozumel, radila sam u istom hotelu u kom sam ranije odsedala sa roditeljima. Osećala sam se veoma čudno. Kao i sad.“ „Ne osećaš snažan nagon da promeniš posteljinu ili presložiš peškire?“ Kad se zacerekala, deo nelagodnosti je nestao. „Ne, ni mrvu.“ „Liz, kad završimo sa svim ovim, kada sve bude iza nas, hoćeš li mi ispričati o tom delu tvog života?“ Okrenula se ka njemu, i odmakla od prozora, ali su oboje osećali distancu među njima. „Kada završimo sa svim ovim, više neće biti razloga za to.“ Ustao je i prišao joj. Gestom, koji ju je potpuno iznenadio, uhvatio ju je za obe ruke. Podigao je jednu, pa drugu, i prineo ih svojim usnama gledajući kako joj se pogled zamagljuje. „Ja u to nisam baš siguran“, promrmljao je. „A ti?“ Ona nije bila ni u šta sigurna kada je njegov glas bio ovako tih, a ruke toliko nežne. Za trenutak je samo upijala to što se osećala kao žena o kojoj brine muškarac. Onda se odmakla od njega, kao što je znala da mora. „Džonase, jednom si mi rekao da imamo isti problem. Nisam tada želela da ti poverujem, ali sad znam da je to istina. To je istina. Jednom, kada rešimo taj problem, među nama zaista neće biti više ničeg. Tvoj život, i moj, razdvaja mnogo više toga od hiljadu kilometara.“ Pomislio je na svoju kuću, i iznenada osetio poriv da je podeli s njom. „Ne mora tako da bude.“ „Postojalo je vreme kada bih možda i poverovala u tako nešto.“ „Ti živiš u prošlosti.“ Stavio joj je ruke na ramena, ali ovaj put njegove ruke nisu bile tako nežne. „Boriš se sa duhovima.“ „Ja možda imam svoje duhove, ali ne živim u prošlosti. Ne mogu to sebi da dozvolim.“ Stavila mu je ruke na zglobove, ali ih je tu zadržala nekoliko trenutaka pre nego što ga je pustila. „Ne mogu sebi da dozvolim da zamišljam bilo šta sa tobom.“ Želeo je da zahteva to od nje, da je povuče za sobom na sofu i đa joj dokaže da greši. Opirao se tom nagonu. To ne bi bio prvi put da upotrebi svoje 95


veštine iz sudnice, svoju advokatsku taktiku, da bi izvojevao pobedu na ličnom nivou. „Zaustavićemo se sada sa tom pričom“, rekao je naizgled opušteno. „Ali ta priča nije gotova. Jesi li gladna?“ Nije bila sigurna treba li da oseća nelagodnost ili olakšanje, pa je samo klimnula glavom. „Pomalo.“ „Hajde da doručkujemo. Imamo dovoljno vremena pre nego što nam poleti avion.“ Nije mu verovala. Mada se Džonas trudio da razgovor tokom doručka bude uopšten i lagan, Liz je sve vreme čekala kada će je ponovo zaskočiti. Bio je veoma pametan, a ona je to znala. To je onaj tip muškarca, i u to je bila ubeđena, koji se uvek poštara da bude po njegovom, ma koliko morao da čeka. Liz je sebe smatrala dovoljno snažnom ženom koja održi sva data obećanja, posebno ona data sebi. Nijedan muškarac, čak ni Džonas, neće je skrenuti sa kursa koji je sebi zadala pre deset godina. U njenom životu je bilo mesta samo za dve ljubavi. Za Fejt, i za njen posao. „Ne mogu da se naviknem da ovako rano jedem nešto što će da mi izgrize stomak.“ Liz je progutala mešavinu paprike, luka i jaja. „Moj stomak je otporan na ljutinu. Trebalo bi da probaš moj čili12.“ „Da li je to poziv da mi skuvaš večeru?“ Kada ga je pogledala, Liz je poželela da je on ne gleda sa takvim smeškom. „Pretpostavljam da bih mogla da spremim dovoljno za dvoje kad već kuvam za sebe. Ali mi ne deluješ kao da ti je potrebna pomoć u kuhinji.“ „Oh, umem ja da kuvam. Samo, dok sve pripremim, deluje mi da nije bilo vredno truda.“ Nagnuo se ka njoj i prstom prešao preko njene ruke. „Znaš šta – ja ću da kupim namirnice, čak ću i da pospremim kuhinju kad završiš, ako nam ti skuvaš taj čili.“ Iako mu se nasmešila, Liz je povukla svoju ruku. „Pitanje je možeš li da se nosiš s tim čilijem? Možda ljutina progrize taj tvoj mekani, advokatski želudac.“ Uživajući u izazovu, ponovo ju je uhvatio za ruku. „Zašto to ne bismo otkrili? Večeras.“ „Dogovoreno.“ Skupila je prste, ali je on samo ispreplitao svoje sa njenim. „Ne mogu da jedem ako mi ne vratiš ruku.“ Spustio je pogled na sto. „Imaš još jednu.“ Nasmejao ju je kada je shvatila koliko je rešena da se izbori za to. „Imam prava na svoje dve ruke.“ 12

Meksičko jelo koje se pravi sa mlevenim mesom, ljutim papričicama i pasuljem – prim. prev. 96


„Vratiću ti je. Posle.“ „Hej, Džeri!“ Opušteni osmeh na Džonasovom licu se istog trenutka zamrznuo. Samo mu se pogled promenio, ukršten sad sa Lizinim, prepun opreza i upozorenja. Ruka mu je i dalje držala njenu, ali je stisak bio mnogo čvršći. Njegova poruka je bila veoma jasna – ne treba ništa da radi, niti da kaže, dok on ne proceni situaciju. Okrenuo se, sa potpuno novim osmehom. Lizin stomak se zgrčio od jeze. Bio je to Džerijev osmeh, shvatila je u trenu. Ne Džonasov. „Zašto mi nisi rekao da si se vratio u grad?“ Visoki, preplanuli muškarac, plave kose i uredno podšišane bradice, spustio je ruku na Džonasovo rame. Liz je primetila veliki dijamant na njegovom prstu. Bio je mlad, pomislila je, rešen da zaradi što je više moguće, iako je tek zakoračio u tridesete. Bio je u svakodnevnoj odeći, ali veoma elegantnoj i po poslednjoj modi. „Samo sam skoknuo na kratki put“, rekao je Džonas dok je, kao i Liz, upijao svaki detalj na ovom muškarcu. „Malo posla…“ Dobacio je značajni pogled ka Liz. „Malo zadovoljstva.“ Muškarac se okrenuo i sa zadovoljstvom pogledao u Liz. „Zar postoji neki drugi način?“ Razmišljajući u hodu, Liz mu je pružila ruku. „Dobar dan. Pošto je Džeri previše nevaspitan da nas upozna, moraćemo to sami da uradimo. Ja sam Liz Palmer.“ „Dejvid Merivort.“ Uzeo je njenu ruku između oba svoja dlana. Imao je meke ruke, bez žuljeva. „Džeriju možda maniri ne idu od ruke, ali ima sjajan ukus.“ Nasmešila se nadajući se da je sve obavila kako treba. „Hvala Vam.“ „Privuci stolicu, Merivorte.“ Džonas je izvukao cigaretu iz džepa. „Sve dok budeš držao ruke k sebi.“ Rekao je to na dobronameran, polušaljiv način, na koji bi Džeri to kazao, ali je pogled u njegovim očima bio Džonasov, i upozoravao ju je đa pazi šta radi. „Ne bi mi smetalo da popijem jednu kafu na brzinu.“ Dejvid je privukao stolicu njihovom stolu bacivši pogled na svoj sat. „Čeka me radni doručak za nekoliko minuta. Dakle, kako stoje stvari na Kozumelu?“ Pomalo je nakrivio glavu ka njemu. „Uspevaš li dovoljno da roniš?“ Džonas je izvio usne u osmeh, ali su mu oči ostale hladne. „Ronim dovoljno.“ „Drago mi je da to čujem. Hteo sam da dođem da te obiđem, ali sam morao do Amerike na nekoliko nedelja. Tek sam se sinoć vratio.“ Dodao je dve kesice šećera u kafu koju je konobar spustio ispred njega. „Posao dobro ide, prijatelju. Baš dobro.“ 97


„A kakvim se Vi to poslom bavite, gospodine Merivort?“ Iscerio se ka Liz pre nego što je namignuo Džonasu. „Bavim se prodajom, dušo. Uvozom, moglo bi se reći.“ „Stvarno?“ Pošto joj je grlo iznenada bilo suvo, otpila je još gutljaj kafe. „To je sigurno veoma fascinantno.“ „Ima dobrih trenutaka.“ Okrenuo je svoju stolicu tako da može da joj se zagleda u lice. „A gde je tebe Džeri našao?“ „Na Kozumelu.“ Pogledala je odlučno u Džonasa. „Mi smo partneri.“ Dejvid je spustio svoju šolju na sto. „Je li tako?“ Previše su se upleli, pomislio je Džonas, da bi sada mogao da joj protivureči. „Tako je“, složio se s njom. Dejvid je ponovo podigao svoju šolju slegnuvši ramenima. „Ako se glavni šef sa tim slaže, meni ne smeta.“ „Ja stvari radim na svoj način“, dobacio mu je Džonas. „Ili ih ne radim uopšte.“ Dejvid se nasmešio, to ga je zabavljalo, a možda se tome pomalo i divio. „To se, kod tebe, nikad ne menja. Vidi, nisam bio u kontaktu ni sa kim, nekoliko nedelja. Isporuke i dalje teku po planu?“ Zajedno s tim rečima, zamrla je i poslednja mrva Džonasove nade. Ono što je našao u bančinom sefu je bilo stvarno, i pripadalo je Džeriju. Premazivao je pecivo puterom kao da ima na raspolaganju sve vreme ovog sveta. Ispod stola, Liz mu je jednom dodirnula nogu nadajući se da će to shvatiti kao podršku. Nije je ni pogledao. „Zašto ne bi?“ „To je najprefinjenija operacija za koju sam ikada čuo“, prokomentarisao je Dejvid oprezno bacivši pogled ka ostalim stolovima. „Ne bih voleo da nam je nešto upropasti.“ „Previše brineš.“ „Ti si taj koji bi trebalo da brine“, upozorio ga je Dejvid. „Ja ne moram da sarađujem sa Mančezom. Nisi bio tu prošle godine kada je sredio ona dva Kolumbijca. Ja jesam. Ti se pobrini za robu, ja ću da se držim prodaje. Bolje ću da spavam.“ „Ja samo ronim“, rekao je Džonas i ugasio svoju cigaretu. „I nemam problema sa spavanjem.“ „Stvarno je poseban, zar ne?“, Dejvid je dobacio Liz još jedan osmeh. „Znao sam da je Džeri pravi tip osobe kakvu je šef tražio. Ti samo nastavi da roniš, prijatelju.“ Podigao je svoju šolju s kafom ka Džonasu, kao da mu nazdravlja. „Pored tebe i ja izgledam bolje.“ „Zvuči kao da se vas dvojica već dugo poznajete“, rekla je Liz sa osmehom. Ispod stola je nervozno uvijala salvetu u krilu. 98


„Poprilično dugo, zar ne, Džer?“ „Da. Znamo se odavno.“ „Upoznali smo se pre šest, ne, sedam godina. Organizovali smo onu prevaru u Los Anđelesu. Dobili bismo dvadeset hiljada dolara od one starice da nas njena ćerka nije ulovila.“ Izvukao je iz džepa uzanu tabakeru. „Tebe je brat izvukao iz tog problema, zar ne? Fensi advokat sa istočne obale?“ „Tako je.“ Džonas se prisećao kako je platio kauciju i povukao neke veze da oslobodi Džerija. „A sad, radim odavde skoro već pet godina. Pravi sam biznismen.“ Prijateljski je udario Džonasa po ramenu. „Ovo je mnogo unosnija priča od one prevare sa babom, zar ne, Džeri?“ „Bolje se plaća.“ Dejvid se bučno nasmejao. „Zašto vam večeras ne bih pokazao Akapulko?“ „Moram da se vratim.“ Džonas je zatražio račun. „Posao zove.“ „Da, znam o čemu pričaš.“ Pokazao je glavom ka ulazu u restoran. „Eno mog klijenta. Sledeći put kad se nađeš u gradu, pozovi me.“ „Naravno.“ „I pozdravi u moje ime starog Klensija.“ Ponovo se bučno nasmejao i kratko im salutirao. Gledali su ga kako prelazi preko prostorije i rukuje se sa muškarcem u tamnom odelu. „Nemoj ništa da govoriš“, promrmljao je Džonas dok je potpisivao račun. „Idemo.“ Lizina zgužvana salveta je pala na pod kad je ustala da pođe za njim. On nije progovorio ni reč sve dok se nisu našli iza zaključanih vrata iznajmljene vile. „Nije trebalo da mu kažeš da smo partneri.“ Pošto je očekivala da će je napasti, samo je slegnula ramenima. „Više smo saznali nakon što sam mu to rekla.“ „Možda bih i sam sve to saznao da si se izvinila i udaljila od stola.“ Prekrstila je ruke preko grudi. „Imamo zajednički problem, sećaš se?“ Nije mu se dopalo što mu ponavlja ono što joj je on rekao. „Najmanje što si mogla da učiniš je da mu kažeš izmišljeno ime.“ „Zašto bih to uradila? Oni znaju ko sam ja. Pre ili kasnije će popričati sa tim šefom i shvatiće celu priču.“ Bila je u pravu. Ni to mu se nije dopalo. „Jesi li spakovana?“ „Jesam.“ „Onda smo spremni da se odjavimo iz hotela. Krenućemo na aerodrom.“ „A onda?“ „A onda idemo pravo kod Moralesa.“ 99


*** „Bili ste jako zaposleni.“ Morales je obuzdavao svoju narav dok se ljuljao u svojoj stolici. „Dva moja čoveka su izgubila dragoceno vreme, tražeći vas po Akapulku. Mogli ste da mi kažete, gospodine Šarp, da planirate da povedete gospođicu Palmer na putovanje.“ „Mislio sam da bi policijska pratnja u Akapulku mogla da bude problematična.“ „A sad, kad ste okončali sopstvenu istragu, doneli ste mi ovo.“ Podigao je ključ u vazduh gledajući ga pažljivo. „Gospođica Palmer ga je otkrila na svom svežnju pre nekoliko dana. Kao advokat, sigurno ste upoznati sa izrazom .sakrivanje dokaza'.“ „Naravno da jesam.“ Džonas je smireno klimnuo glavom. „Ali ni gospođica Palmer, a ni ja, nismo znali da je taj ključ zapravo dokaz. Prirodno, razmišljali smo o tome da je možda pripadao mom bratu. Ali sakrivanje nečijih misli teško da se može smatrati zločinom.“ „Možda i ne može, ali je svakako loša ideja. Loše ideje se često pretvore u krivično delo.“ Džonas se zavalio u svojoj stolici. Ako je Morales hteo da se nadmudruju sa zakonima, onda će to i raditi. „Ako je taj ključ pripadao mom bratu, kao jedini izvršilac njegove zaostavštine, postao je moj. U svakom slučaju, kada sam dokazao da je taj ključ, bez ikakve sumnje, pripadao Džeriju, i da se sadržaj bančinog sefa može smatrati dokazom, doneo sam i ključ i opis sadržaja sefa pravo kod Vas.“ „Istina. A da li ste razmišljali o tome odakle Vašem bratu sve što ste našli u sefu?“ „Jesam.“ Morales je sačekao nekoliko sekundi, a onda se okrenuo ka Liz. „A Vi, gospođice Palmer, da li ste i Vi o tome razmišljali?“ Držala je ruke čvrsto spojene u krilu, ali joj je glas zvučao smireno i razumno kad je progovorila. „Znam da je osoba koja me je napala tražila novac, očigledno mnogo novca. Mi smo pronašli mnogo novca.“ „I kesicu nečega što gospodin Šarp misli da predstavlja kokain.“ Morales je sklopio ruke na stolu i dalje držeći ključ. „Gospođice Palmer, da li ste, u bilo kom trenutku, videli da je gospodin Džeremaja Šarp posedovao kokain?“ „Nisam.“ „Da li Vam je ikada pominjao kokain ili krijumčarenje narkotika?“ „Ne, naravno da nije. Rekla bih Vam.“

100


„Kao što ste mi rekli za ključ?“ Kada je Džonas zaustio da protestuje, Morales mu je samo odmahnuo rukom. „Biće mi potreban spisak svih Vaših mušterija u poslednjih šest nedelja, gospođice Palmer. Imena, a ako je moguće, i njihove adrese.“ „Mojih mušterija? Zašto?“ . „Velika je mogućnost da je gospodin Šarp koristio Vašu radnju kao pokriće za kontakte.“ „Moju radnju?“ Razjareno je ustala. „Moje brodove? Da li mislite da je mogao da prenosi drogu meni ispred nosa, a da ja toga ne budem svesna?“ Morales je izvadio cigaru i proučavao je. „Iskreno se nadam da niste bili svesni toga, gospođice Palmer. Donećete mi spisak Vaših mušterija do kraja nedelje.“ Bacio je pogled ka Džonasu. „Naravno, Vi imate sva prava da tražite nalog kojim ćete to da sprečite. To bi samo usporilo ceo proces. A ja, naravno, imam sva prava da zadržim gospođicu Palmer u policiji, kao materijalnog svedoka.“ Džonas je gledao kako se plavo-beli dim diže ka tavanici. Bio je u iskušenju da dokaže da Morales blefira nadmećući se zakonima i pravnim terminima. Ali bi to koštalo Liz ko zna koliko sati provedenih u policijskoj stanici. „Postoje trenuci, kapetane, kada je mudrije ne iskoristiti sva svoja prava. Mislim da mogu sa sigurnošću da kažem da sve troje u ovoj prostoriji želimo istu stvar.“ Ustao je i pripalio Moralesu cigaru. „Dobićete svoj spisak, kapetane. I još mnogo toga.“ Morales je podigao pogled i čekao. „Pablo Mančez“, rekao je Džonas. I bilo mu je drago kada je video da se Morales odmah namrštio. „Šta sa Mančezom?“ „On je na Kozumelu. Ili je barem bio“, izjavio je Džonas. „Moj brat se nekoliko puta susreo s njim, po lokalnim barovima i klubovima. Takođe bi mogao da Vas zanima Dejvid Merivort, Amerikanac koji radi iz Akapulka. Izgleda da je on bio taj koji je povezao mog brata sa svojim kontaktima na Kozumelu. Ako stupite u kontakt sa vlastima u Americi, otkrićete da taj Merivort ima poprilično impresivan kriminalni dosije.“ Preciznim rukopisom, Morales je zapisao sva imena iako je bio siguran da ih neče zaboraviti. „Hvala na tim informacijama. Ipak, ubuduće, gospodine Šarpe, bio bih Vam mnogo više zahvalan da mi se sklonite s puta. Doviđenja, gospođice Palmer.“ Nekoliko trenutaka kasnije, Liz je već bila na ulici. „Ne volim da mi neko preti. To je ono što je on radio, zar ne?“ zahtevala je odgovor. „Pretio je da će me strpati u zatvor.“ Džonas je pripalio sebi cigaretu delujući veoma smireno, čak kao da se zabavlja. „Samo je nabrajao svoje opcije, kao i naše.“ „Nije pretio da će tebe da strpa u zatvor“, promumlala je Liz. 101


„Nije mu toliko stalo do mene, koliko se brine za tebe.“ „Brine?“ Zaustavila se ispred automobila koji je Džonas iznajmio držeći se za kvaku. „On je dobar pandur. Ti si jedna od njegovih ljudi.“ Osvrnula se namrgođeno da pogleda policijsku stanicu. „Na čudan način to pokazuje.“ Sićušan dečak je pritrčao kolima i galantno otvorio njena vrata. Nije stigao ni da ispruži ruku, a Liz je već kopala po džepu da mu da novčić. „Gracias.“ Pogledao je novčić, nacerio se kad je video koliko vredi i klimnuo joj glavom sa odobravanjem. „Buenos tardes, senorita13.“ Isto onako galantno joj je zatvorio vrata kada je ušla, a novčić je nestao u njegovom džepu. „Sreća pa ne dolaziš često u grad“, prokomentarisao je Džonas. „Zašto?“ „Bankrotirala bi za nedelju dana.“ Liz je u tašni našla šnalu i pokupila kosu. „Zato što sam klincu dala dvadeset pet pezosa?“ „Koliko si dala onom drugom pre nego što smo ušli kod Moralesa?“ „Kupila sam nešto od njega.“ „Pa da.“ Džonas je izvezao automobil sa parkinga. „Izgledaš kao žena koja ne može da preživi dan bez kutije žvaka.“ „Sad menjaš temu.“ „Tako je. A sad mi reci gde je najbolje da kupim namirnice za čili.“ „I dalje želiš da ti večeras spremim večeru?“ „To će ti odvratiti misli sa svega ovoga. Trenutno smo uradili sve što je u našoj moći“, dodao je. „Večeras bi trebalo da se opustimo.“ Želela je da mu veruje da je u pravu. Ali bila je napeta, uplašena i ljuta. „I kuvanje bi trebalo da me opusti?“ „Jedenje hrane će te opustiti. Problem je što ne možemo da izbegnemo činjenicu da prvo moramo da je skuvamo.“ Sve to joj je zvučalo toliko apsurdno da je digla ruke od objašnjavanja s njim. „Skreni levo na idućem uglu. Reći ću ti šta da kupiš, ti ćeš to kupiti, a onda mi se skloni s puta.“ „Dogovoreno.“ „I posle ćeš ti da čistiš kuhinju.“ „Apsolutno.“ „Zaustavi ovde“, naredila mu je. „I nemoj da zaboraviš, sam si to tražio.“

13

Prijatan dan Vam želim, gospođice – prim. prev. 102


Liz nikad nije škrtarila kad je kuvala. Čak je koristila prave i autentične meksičke začine jer je smatrala da su mnogo ukusniji od onih koji su se prodavali u standardnim američkim prodavnicama. Naučila je da uživa u meksičkoj hrani i specijalitetima sa Jukatana još kad je bila dete, dok je istraživala poluostrvo sa svojim roditeljima. Nije bila baš fenomenalna kuvarica. Kada je bila sama, najčešće bi sebi napravila samo sendvič, ali kad je kuvala srcem, umela je da spremi obrok koji je bio više nego zadovoljavajući. Možda je, na neki način, želela da ga impresionira. Liz je to sebi priznala dok je stavljala salatu u frižider da se ohladi. Verovatno je bilo potpuno prirodno i bezopasno želeti da impresioniraš nekog svojim kulinarskim umećem. Nakon što je oljuštila i iseckala avokado, začuđeno je shvatila da je uspela da se opusti. Toliko toga, što je radila u poslednjih nekoliko dana, bilo joj je neobično i padalo joj je teško. Bilo je pravo olakšanje donositi odluke samo o tome na koji način da iseče voće i povrće. Na kraju se potrudila još malo oko aranžiranja hrane, zadovoljna kontrastom zelenila, pomorandži i čeri paradajza. Setila se kako je to jedina salata koju je uspevala da natera Fejt da pojede jer je jedino nju smatrala dovoljno lepom. Liz nije bila svesna da se smeši kada je prešla na dinstanje luka i paprike. Dodala je poštenu količinu belog luka i ostavila sve da se krčka. „Već miriše odlično“, komentarisao je Džonas kad je prošao pored kuhinjskih vrata. Samo je bacila pogled preko ramena ka njemu. „Trebalo je da mi se skloniš s puta.“ „Ti kuvaš, ja aranžiram sto.“ Liz je samo slegnula ramenima i okrenula se nazad ka šporetu. Merila je, mešala i začinjavala dok se u kuhinji nije osetila prava čarolija mirisnih začina. Sos, prepun mesa i povrća, lagano se krčkao na tihoj vatri. Zadovoljna sobom, obrisala je ruke o krpu i okrenula se. Džonas je udobno sedeo za stolom i posmatrao je. „Izgledaš dobro“, rekao joj je. „Veoma dobro.“ Izgledalo je tako prirodno. Njih dvoje zajedno u kuhinji, hrana se krčka u šerpi, a povetarac nežno probija kroz prozore i vrata. To ju je podsetilo koliko je truda uložila da nikada ne poželi ova jednostavna zadovoljstva u životu. Liz je spustila krpu na sto i shvatila da ne zna šta bi sa svojim rukama. „Neki muškarci smatraju da žena najbolje izgleda kada stoji pored šporeta.“ „Ne znam. Ako se ja pitam, nerešeno je sa onim kako izgledaš za kormilom svog broda. Koliko će se dugo to kuvati?“ „Oko pola sata.“ 103


„Odlično.“ Ustao je i prišao pultu na kom je ostavio dve flaše. „Imamo vremena za malo vina.“ U glavi joj je zazvonio jedva čujan signal za uzbunu. Liz je zaključila da joj je potreban poklopac za čili. „Nemam odgovarajuće čaše.“ „Već sam se pobrinuo za to.“ Iz kese, pored flaša, izvukao je dve čaše za vino sa tankim drškama. „Nisi sedeo besposlen“, promrmljala je. „Nisi mi dala da te pratim u prodavnicu. Morao sam nešto da uradim.“ Otvorio je vino i ostavio ga da malo diše. „Te sveće nisu moje.“ Kada se okrenuo, video je da se Liz igra sa resama jednog od pletenih podmetača koje je stavio na sto. U centru su bila dva tamnoplava kruga koja će lepo isticati boju njenog jela. „Naše su“, rekao joj je Džonas. Uvijala je rese oko svog prsta, pa ih pustila, i onda ponovila isto to. Poslednji put kad je upalila sveće, ostrvo je ostalo bez struje. Ove sveće nisu izgledale dugotrajno i čvrsto, bile su tanke. „Nije bilo potrebe da se ovoliko mučiš. Ja ne volim…“ „Da li te sveće i vino čine nervoznom?“ Pustivši napokon rese, spustila je ruke da padnu pored njenih bokova. „Ne, naravno da me ne čine nervoznom.“ „Onda dobro.“ Sipao je gusto crveno vino u obe čaše. Prilazeči joj, ponudio joj je jednu. „Zato što mene opuštaju. Dogovorili smo se da ćemo se opustiti.“ Otpila je gutljaj, i mada je želela da se povuče što dalje od njega, ostala je tu gde je stajala. „Plašim se da možda od mene očekuješ više nego što mogu da ti pružim.“ „Ne očekujem.“ Kucnuo je svoju čašu o njenu. „Očekujem tačno onoliko, koliko možeš da mi pružiš.“ Pošto je znala da se našla u neobranom grožđu, Liz se okrenula ka frižideru. „Možemo početi sa salatom.“ Zapalio je sveće i prigušio svetla. Govorila je sebi da to nije važno. Atmosfera je tek prijatan dodatak obroku, ništa više. „Veoma je lepa“, rekao joj je Džonas kad je promešala salatu i aranžirala po njoj kriške avokada. „Kako se zove?“ „To je majanska salata.“ Liz je uzela prvi zalogaj i bila je zadovoljna. „Naučila sam taj recept dok sam radila u hotelu. Zapravo, većina mojih jela potiče odatle.“ „Fenomenalno“, zaključio je Džonas posle prvog zalogaja. „Sad se kajem što te nisam ranije nagovorio da nam kuvaš.“ 104


„Ovo je sad i nikad više.“ Bila je već dovoljno opuštena da mu se nasmeje. „Obroci nisu…“ „Uključeni u cenu rente“, dovršio je Džonas njenu rečenicu. „Možda bismo mogli da pregovaramo o tome.“ Ovaj put se glasno nasmejala dok je nabadala grejpfrut na viljušku. „Ne bih rekla. Kako se snalaziš u Filadelfiji?“ „Imam kućnu pomoćnicu koja mi sredom napravi musaku.“ Uzeo je još jedan zalogaj, uživajući u kontrastu svežeg zeleniša sa jako začinjenim salatnim prelivom. „I često se hranim napolju.“ „A po zabavama? Pretpostavljam da ideš na puno zabava.“ „Malo zbog posla, malo zbog zadovoljstva.“ Nije mogao da se seti kada je poslednji put ovako sedeo u kuhinji i uživao u obroku. „Iskreno, to te malo izmori. To lutanje.“ „Lutanje?“ „Kada smo Džeri i ja bili tinejdžeri, seli bismo u automobil u petak uveče i krenuli da lutamo. Ideja nam je bila da pronađemo tinejdžerke koje su isto tako sele u svoje automobile i lutale naokolo. Sve te zabave su ništa drugo nego lutanje u zrelim godinama.“ Blago se namrštila jer joj nije zvučalo glamurozno kao što je zamišljala. „Deluje mi prilično besciljno.“ „Ne deluje. I jeste besciljno.“ „Ali ti mi ne deluješ kao čovek koji išta radi bez cilja.“ „Proveo sam dovoljno besciljnih noći“, promrmljao je. „Onda dođeš do spoznaje da ne bi voleo da ih doživiš još puno.“ I to je bilo to, shvatio je u trenutku. Nije bio problem u poslu, u satima provedenim nad pravnim knjigama ili u sudnici. Problem je bio u noćima bez značaja nakon kojih je želeo nešto više. Podigao je flašu da joj dopuni čašu, ali nije skidao pogled sa njenih očiju. „Zapravo, to sam tek nedavno shvatio.“ Njena krv je počela da se komeša. Namerno, Liz je pomerila svoju čašu sa vinom i ustala da ode do šporeta. „Svi mi u nekom trenutku života donesemo neke odluke, presložimo svoje prioritete.“ „Nešto mi govori da si ti to odavno uradila.“ „Jesam. I nikad nisam zažalila.“ To nije bilo daleko od istine, pomislio je. Ona nije bila tip žene koja bi žalila za bilo čim. „Nikada se ne bi menjala, zar ne?“ Liz je nastavila da sipa čili u činije. „Kako to misliš, menjala?“ „Da možeš da se vratiš jedanaest godina unazad i kreneš drugim putem, ti to ne bi učinila.“

105


Zaustavila se u mestu. Kada se okrenula ka njemu, skroz sa drugog kraja kuhinje, mogao je da vidi odsjaj svetlosti sveća u njenim očima. Štaviše, mogao je da vidi snagu koju ni njena nežnost, niti senke nisu mogli da prikriju. „To bi značilo da se odreknem Fejt. Ne, to nikad ne bih uradila.“ Kada je spustila činije na sto, Džonas ju je uhvatio za ruku. „Ja se tebi divim.“ Uzbuđena zbog njegovih reči, zurila je u njega. „Zbog čega?“ „Zbog toga što si takva kakva jesi.“

106


8.

Nijedna uglađena rečenica, nijedna romantična reč je ne bi tako duboko ganula. Liz nije naviknuta na laskanje, ali je bila sigurna da bi žena koja sebe razume, mogla lako da ga odbaci. Iskreno i jednostavno odobravanje je druga stvar. Možda je zbog sveća, vina, intimnosti male kuhinje u praznoj kući. Ali osećala se blisko i prijatno sa njim. Nesvesna da se to uopšte dešava, Liz je spustila štit. „Ne bih mogla da budem ništa drugo.“ „Da, mogla bi. Drago mi je što nisi.“ „Šta si ti?“ pitala se kada je sela pored njega. „Tridesetpetogodišnji advokat koji je upravo shvatio da je mnogo vremena protraćio.“ Podigao je čašu i kucnuo je o njenu. „Nazdravimo najboljem iskorišćavanju prilika.“ Premda nije bila sigurna da ga je razumela, Liz je popila malo vina, a potom ga sačekala da počne da jede. „Mogla bi da upališ auto ovim.“ Džonas je ponovo spustio kašiku u čili i probao ga. Vreli začini su plesali na njegovom jeziku. „Odličan je.“ „Nije previše ljut za tvoj jenkijevski stomak?“ „Moj jenkijevski stomak može to da izdrži. Znaš, iznenađuje me da nisi otvorila restoran kad umeš ovako da kuvaš.“ Ne bi bila ljudsko biće da joj ovaj kompliment nije prijao. „Više volim vodu nego kuhinju.“ „Tu ne mogu da se usprotivim. Ovo si naučila dok si radila u hotelu?“ „Tako je. Ručali bismo tamo. Kuvar bi mi pokazao koliko čega treba da se stavi. Bio je veoma fin“ sećala se Liz. „Mnogo ljudi je bilo fino.“ Želeo je da zna sve, sve male detalje, osećanja, sećanja. Znao je da mora pažljivo da ispita. „Koliko dugo si radila tamo?“ „Dve godine. Ne znam više koliko sam kreveta namestila.“ „A onda si započela svoj posao?“ „Onda sam pokrenula radnju sa ronilačkom opremom.“ Uzela je tanki kreker i prepolovila ga. „To je bilo kockanje, ali ispravna odluka.“ „Kako si to izvela?“ Sačekao je da ga pogleda. „Sa ćerkom?“ 107


Povukla se. Čuo joj je to u glasu. „Ne znam šta hoćeš da kažeš.“ „Zanima me sve o tebi.“ Ton mu je bio vedar, znao je da nikada ne bi odgovorila na pritisak. „Koliko žena bi postiglo ono što si ti postigla. Bila si sama i u drugom stanju i gradila sebi život.“ „Zar to deluje toliko neobično?“ Nasmešila se na tu pomisao. „Izbor je uvek ograničen, zar ne?“ „Veliki broj ljudi bi napravio drugačiji izbor.“ Složila se klimanjem glavom. „Drugačiji izbor ne bi bio pravi za mene.“ Otpila je malo vina i pustila sećanja da naviru. „U početku sam bila prilično uplašena, a kako je vreme prolazilo, sve manje i manje. Ljudi su bili veoma dobri prema meni. Možda bi bilo drugačije da nisam imala tu sreću. Porođaj je počeo dok sam čistila sobu 328.“ Oči su joj otoplile kao da je upravo videla nešto lepo. „Sećam se kako držim gomilu peškira i razmišljam 'Bože, to je to, a ja sam raspremila samo polovinu soba.“ Nasmejala se i nastavila da jede. Džonasova činija se hladila. „Radila si na dan kada si se porodila?“ „Naravno. Bila sam zdrava.“ „Znam muškarce koji uzmu slobodan dan zbog zubobolje.“ Ponovo se nasmejala i pružila mu krekere. „Možda žene imaju veći prag tolerancije.“ Samo neke žene, pomislio je. Samo mali broj izuzetnih žena. „A posle toga?“ „Posle toga sam ponovo imala sreće. Žena sa kojom sam radila je poznavala gospođu Alderez. Kada se Fejt rodila, njeno najmlađe dete je tek napunilo pet godina. Ona je čuvala Fejt tokom dana, tako da sam mogla odmah da se vratim na posao.“ Slomio je kreker u šaci. „Mora da ti je to bilo teško.“ „Jedino je bilo teško to što sam napuštala bebu svakog jutra, ali gospođa Alderez je bila divna prema meni i Fejt. Tako sam našla ovu kuću. U svakom slučaju, išlo je sve jedno za drugim. I otvorila sam radnju.“ Pitao se da li ona uviđa da što jednostavnije objašnjava, to dirljivije zvuči. „Rekla si da je radnja bila neka vrsta kockanja.“ „Sve je kockanje. Da sam ostala u hotelu, nikada ne bih mogla da pružim Fejt ono što sam želela. I verovatno bih se osećala kao da sam sebe izneverila. Da li želiš još?“ „Ne.“ Ustao je da sam podigne činije dok porazmisli kako da joj pristupi. Ako kaže nešto pogrešno, ona će ustuknuti. Što mu je više govorila, shvatao je da više želi da zna. „Gde si naučila da roniš?“

108


„Upravo ovde, u Kozumelu. Bila sam malo starija od Fejt.“ Iz navike je počela da odlaže ostatke hrane kada je Džonas pustio vodu u sudoperi. „Roditelji su me doveli. Odmah mi se dopalo. Imala sam utisak da učim da letim.“ „Jesi li se zato vratila?“ „Vratila sam se jer sam ovde uvek osećala mir. Taj osećaj mi je bio potreban.“ „Ali ti si tada još uvek išla u školu u Sjedinjenim Državama.“ „Bila sam na koledžu.“ Liz je čučnula i ispremeštala stvari po frižideru ne bi li napravila prostora. „Prva godina studija. Želela sam da budem morski biolog, nastavnik koji će svaki čas prosvetljavati đake o morskim misterijama. Naučnik koji će pronaći sve odgovore. To je bio tako veliki san. Zasenjivao je sve ostalo do te mere da sam neprestano učila i retko kad izlazila. Tada sam…“ Zastala je. Polako se ispravila i zatvorila frižider. „Trebaće ti svetlo da opereš te sudove.“ „Tada si šta?“ upitao je Džonas i uhvatio je za rame kada je pritisnula prekidač. Pogledala ga je. Svetlo je padalo po njima bez pokretnih senki sveće. „Tada sam upoznala Fejtinog oca i tu je snovima došao kraj.“ Potreba da zna odgovor pomutila mu je rasuđivanje. Zaboravio je da bude pažljiv. „Jesi li ga volela?“ „Da. Da nisam, ne bi bilo Fejt.“ To nije bio odgovor koji je tražio. „Zašto je onda podižeš sama?“ „Očigledno je, zar ne?“ Bes ju je obuzimao i odgurnula mu je ruku. „Nije me želeo.“ „Želeo ili ne, imao je odgovornost prema tebi i detetu.“ „Nemoj da mi pričaš o odgovornosti. Fejt je moja odgovornost.“ „Zakon na to gleda drugačije.“ „Zadrži zakon za sebe“, brecnula se. Mogao je da citira bilo koji član bilo kog zakona, ali to ništa nije značilo. „Nismo bile poželjne.“ „Pa si dozvolila da te ponos spreči da tražiš svoja prava?“ Nestrpljiv, stavio je ruke u džepove i vratio se do sudopere. „Zašto se nisi borila za svoja prava?“ „Želiš li detalje, Džonase?“ Sećanje je sa sobom donelo bol i posebnu vrstu srama. Liz se usredsredila na bes. Vratila se za sto i podigla svoju čašu vina koju je dovršila u gutljaju. „Nisam imala osamnaest godina. Trebalo je da idem na koledž da studiram ono što sam želela kako bih mogla da radim upravo ono što sam htela da radim. Smatrala sam sebe daleko zrelijom od svojih vršnjakinja koje su išle s predavanja na predavanje samo u potrazi za akcijom. 109


Ja sam većinu večeri provodila u biblioteci. Tu sam ga upoznala. Bio je na poslednjoj godini studija i znao je da mora da položi pravosudni inače će se vratiti kući. Njegova porodica je u advokaturi i policiji još od revolucije. Ti možeš da razumeš porodičnu čast, zar ne?“ Pogodila je pravo u centar, ali on je samo klimnuo glavom. „Onda treba da razumeš i ostalo. Viđali smo se svako veče u biblioteci, tako da je bilo prirodno da počnemo da razgovaramo, a onda i da izađemo na kafu. Bio je pametan, privlačan, duhovit i imao je izvanredne manire.“ Ugasila je sveće skoro hirovito. Miris je ispunio prostoriju. „Strašno sam se zaljubila. Kupovao mi je cveće i subotom uveče me vodio u duge mirne šetnje. Kada mi je rekao da me voli, ja sam mu poverovala. Mislila sam đa je ceo svet moj.“ Odložila je vino, nestrpljiva da završi. Džonas ništa nije kazao. „Rekao mi je da ćemo se venčati čim stane na noge. Sedeli bismo u njegovom autu i gledali zvezde, a on bi mi pričao o svom domu u Dalasu i prelepim prostorijama. O zabavama, slugama i lusterima. Bilo je poput priče, ljupke priče u kojoj par živi zauvek u ljubavi. Onda je jednog dana došla njegova majka.“ Liz se nasmejala, ali se uhvatila za naslon stolice toliko snažno da su joj zglobovi pobeleli. I dalje je osećala to poniženje. „Zapravo, poslala je vozača do moje sobe u domu da me pokupi. Markus nije spominjao njenu posetu, ali sam ja bila oduševljena što ću je upoznati. Na pločniku me je čekao jedan prelepi beli rols rojs, kakav se viđa samo u filmovima. Kada mi je vozač otvorio vrata, lebdela sam. Pošto sam ušla, ona mi je predočila životne činjenice. Njen sin treba da održi određenu poziciju i da sačuva određenu sliku o sebi. Bila je sigurna da sam ja veoma fina devojka, ali teško da sam prigodna za jednog Džensena od Dalasa.“ Džonas je reagovao na pomen tog imena, ali nije ništa rekao. Nemirna, Liz je prišla šporetu i počela da riba površinu. „Rekla mi je da je već razgovarala sa sinom i da on razume da veza mora da se završi. Tada mi je ponudila ček kao kompenzaciju. Bila sam ponižena i, još gore od toga, bila sam u drugom stanju. Nisam bila nikome rekla, jer sam tek tog jutra saznala. Nisam prihvatila njen novac. Izašla sam iz auta i otišla pravo kod Markusa. Bila sam sigurna da me voli dovoljno da sve odbaci zbog mene i našeg deteta. Pogrešila sam.“ Oči su joj bile toliko suve da su je bolele. Liz ih je na trenutak pritisnula prstima. „Kada sam otišla kod njega, bio je veoma praktičan. Bilo je lepo, ali sada je gotovo. Roditelji mu kontrolišu finansije i važno je da ih učini srećnim. Ali je želeo da znam da i dalje možemo da se viđamo, s vremena na vreme, dokle god je to sa strane. Kada sam mu rekla za dete, pobesneo je. Kako sam mogla da učinim tako nešto? Ja.“

110


Bacila je kuhinjsku krpu u sudoperu kako bi se natopila vrelom, sapunjavom vodom. „Kao da sam potpuno sama zatrudnela. Nije želeo da rodim, nije želeo da ima nesmotrenu devojku koja je ostala u drugom stanju i koja bi mu pomrsila konce. Rekao mi je da moram da se rešim toga. Toga. Kao da je Fejt stvar koja može da se obriše i zaboravi. Upala sam u histeriju. On je poludeo. Bilo je i pretnji. Rekao je da će raširiti priču kako sam spavala sa svima i kako će njegovi prijatelji to potvrditi. Nikada ne bih mogla da dokažem da je beba njegova. Rekao je da će moji roditelji biti posramljeni, a možda će ih i tužiti ako budem insistirala. Razbacivao se pravnim izrazima koje nisam mogla da razumem, ali sam razumela da je završio sa mnom. Njegova porodica je bila uticajna na koledžu i rekao je da će se postarati da me izbace. Pošto sam bila dovoljno naivna da poverujem u sve što je rekao, uplašila sam se. Dao mi je ček i rekao mi da odem iz države ili, još bolje, iz zemlje, kako bih se postarala za problem. Tako niko ne mora da zna. Nedelju dana nisam uradila ništa. Išla sam na predavanja nesvesna, stalno sam razmišljala da ću se probuditi i da će sve to biti ružan san. A onda sam se suočila s tim. Pisala sam roditeljima i rekla im šta sam mogla. Prodala sam auto koji su mi dali kada sam završila srednju školu, uzela Markusov ček i došla u Kozumel da se porodim.“ Želeo je da zna, zapravo je insistirao da zna, ali sada se kajao. „Mogla si da odeš kod roditelja.“ „Da, ali u to vreme me je Markus ubedio da bi ih bilo sramota. Rekao mi je da će me mrzeti i da će bebu smatrati teretom.“ „Zašto se nisi obratila njegovoj porodici? Imala si prava, trebalo je da se pobrinu za tebe.“ „Da se njima obratim?“ Nikada ranije nije čuo otrov u njenom glasu. „Da se oni pobrinu za mene? Radije bih otišla pravo u pakao!“ Pričekao je trenutak dok ne bude siguran da može smireno da govori. „Oni i ne znaju, zar ne?“ „Ne. I nikada neće saznati. Fejt je moja.“ „A koliko Fejt zna?“ „Zna samo ono što mora. Nikada je ne bih lagala.“ „A da li znaš da se Markus Džensen ustremio na senat, a možda i višu poziciju?“ Brzo je prebledela. „Poznaješ ga?“ „Čuo sam za njega.“ Panika je došla i prošla, a potom se vratio prethodni izraz lica. „On ne zna da Fejt postoji. Niko od njih ne zna. Ne smeju da čuju za to.“ Mirno ju je gledao i kročio prema njoj. „Čega se plašiš?“ 111


„Moći. Fejt je moja i ostaće moja. Niko od njih je nikada neće dirnuti.“ „Jesi li zato ostala ovde? Da li se kriješ od njih?“ „Uradiću sve što je potrebno da zaštitim svoje dete.“ „I dalje ga se plašiš.“ Besan zbog svega, Džonas ju je zagrlio. „U tebi je zarobio uplašenu tinejdžerku koja nikada nije dobila priliku da se oseti živom. Zar ne znaš da te se takav čovek ne bi ni setio? I dalje bežiš od nekoga ko te ne bi prepoznao na ulici.“ Ošamarila ga je tako snažno da mu se glava zanela unazad. Disala je ubrzano i ustuknula od njega zapanjena što ga je udarila, nije znala da ima tu nasilnu crtu u sebi. „Nemoj ti da mi govoriš od čega bežim“, procedila je. „Nemoj da mi govoriš kako se osećam.“ Okrenula se i otišla. Pre nego što je stigla do vrata, sustigao ju je, uhvatio za ruku i okrenuo. Više nije znao zašto mu je bes tako snažan, samo je znao da više ne može da ga kontroliše. „Koliko toga si se odrekla zbog njega?“ želeo je Džonas da zna. „Koliko si toga izbacila iz života?“ „To je moj život!“ vikala je na njega. „I ne želiš da ga deliš ni sa kim osim sa svojom ćerkom. Šta ćeš da radiš kada odraste? Šta ćeš da radiš za dvadeset godina kada ne budeš imala ništa osim uspomena?“ „Nemoj.“ Oči su joj se tako brzo napunile suzama i zatreptala je kako bi ih oterala. Ponovo ju je privukao i okretao joj glavu dok ga nije pogledala. „Svima nam je potreban neko. Čak i tebi. Krajnje je vreme da ti to neko dokaže.“ „Ne.“ Pokušala je da okrene glavu, ali ju je preduhitrio. Borila se sa usnama pritisnutim uz svoje, ali ruke su joj bile zarobljene između njihovih tela, a njegove su bile poput čeličnih lanaca oko nje. Emocije koje su već bile mešavina besa i straha, još više su se probudile kada im se pridružila strast. Liz se borila da im se ne prepusti dok su njegove usne zahtevale reakciju i pokoravanje. „Ne boriš se sa mnom“, kazao joj je. Oči su mu bile blizu i prodirale su u njene. „Boriš se sa sobom. Boriš se sa sobom otkako smo se upoznali.“ „Želim da me pustiš.“ Htela je da joj glas bude snažan, ali je zadrhtao. „Da. Želiš da te pustim isto onoliko koliko ne želiš da to učinim. Dugo si donosila svoje odluke, Liz. Ovog puta ću ja odlučiti umesto tebe.“ Njeno ljutito protivljenje izgubilo je bitku protiv njegovih usana kada ju je spustio na kauč. Zarobljeno ispod njega, telo je počelo da joj gori, a krv da vri. Da, borila se sa sobom. Morala je da se izbori sa sobom pre nego što počne da se bori sa njim. Ali gubila je bitku. 112


Čula je sopstveno jecanje kada je usnama krenuo niz njen vrat, a to je bilo odraz čistog zadovoljstva. Osetila je snažnu čvrstu liniju njegovog tela uz svoje i izvila se pod njim, ali to nije bio pokret odbijanja. Želi me, kao da je rekla. Želi me zbog onoga što jesam. Puls joj je postajao sve jači u delovima tela koji su toliko godina bili nemi. Život je prasnuo kroz nju poput olujnog vetra kroz tanko staklo sve dok se poslednja linija odbrane nije raspršila. Uz očajnički uzdisaj, uhvatila mu je lice i privukla njegove usne svojim. Mogla je da oseti ukus strasti, života, obećanja. Želela je sve to. Nesmotrenost, koja je tako dugo bila vezana u njoj, oslobodila se i vladala. U grlu joj je zastao zvuk koji nije odmah prepoznala kao smeh kada ga je zagrlila. Želela je. On je želeo. Neka ostalo ide dodavola. On nije bio siguran šta ga vodi, bes, potreba ili bol. Ali je sada znao da mora da je poseduje, njeno telo, dušu i um. Divljala je pod njim, ali više ne zbog protivljenja. Svaki pokret bio je molba da uzme više, da pruži više i ništa se nije činilo dovoljno brzim. Bila je poput pobesnele oluje, požar koji očajnički želi sve da proguta. Šta god da je probudio u njoj, izletelo je i zarobilo ga. Svukao joj je košulju preko glave i zbacio je u stranu. Srce mu je zatutnjalo. Bila je tako sitna i nežna. Ali je u sebi imao zver koja je predugo bila u kavezu. Usnama joj je uhvatio dojku i oboma je jurnula krv u glavu. Imala je tako svež ukus, kao čaša hladne i čiste vode. Mirisala je na ženu u svom najlepšem i najzavodljivijem stanju. Osetio je kako joj se telo izvija pod njim, napeto poput tetive na luku, vrelo poput komete. Nevinost koja je delom ostala u njoj zadrhtala je pod snažnom strašću. Nijedan muškarac na svetu ne bi tome odoleo. A svaki bi to poželeo. Ljubio ju je po vratu kada je osetio kako mu je strgnula košulju sa leđa. Nije bila u potpunosti svesna šta čini. Od njegovog dodira osetila je potrebe koje nije mogla da porekne. Želela je da ga oseti uz sebe, telo uz telo. Da oseti intimnost koju je tako dugo sebi uskraćivala. Nije bilo nikoga drugog. Kada je osetila kako im se tela spajaju, shvatila je zašto je tako. Postojao je samo jedan Džonas. Vratila je njegove usne na svoje kako bi ga ponovo okusila. Svukao joj je farmerke, ali nije se osetila ranjivo. Osećala se nedodirljivo. Jedva je disala dok se borila sa njegovim pantalonama. Nije mu ostavila izbora. Iz očajničke potrebe da se oslobodi, obuhvatila ga je nogama i privukla ga u sebe. U šoku od prvog dodira, širom je otvorila oči. Posmatrao joj je lice. Usne su joj zadrhtale i otvorile se, ali pre nego što je stigla da dođe do daha, poveo ju je više i brže. Nije znala koliko dugo su balansirali na ivici, zarobljeni

113


između zadovoljstva i ispunjenja. Potom ju je zagrlio, a onda i ona njega, snažno. Zajedno su se oslobodili. Nije govorila. Sistem joj se polako vraćao u ravnotežu i nije mogla da ubrza taj proces. On se nije pomerao. Pridigao bi se, ali ju je samo zagrlio i tu je ostao. Želela je od njega da nešto kaže što bi objasnilo ovaj događaj. Imala je samo jednog ljubavnika i naučila je da ništa ne očekuje. Džonas je naslonio čelo na njeno rame. Borio se sa sopstvenim demonima. „Žao mi je, Liz.“ Nije mogao da kaže ništa gore. Zažmurila je i potisnula emocije. Skoro da je uspela. Mirnija, posegnula je za garderobom na podu. „Ne treba mi izvinjenje.“ Sa zgužvanom garderobom pod rukom, požurila je u kupatilo. Duboko uzdahnuvši, Džonas se uspravio. Nije umeo da razume Liz Palmer. Činilo se da svakim pokretom ide unazad. I dalje je bio zapanjen što je bio tako grub prema njoj i što joj nije dao izbora kako će se stvari završiti. Bolje bi bilo da joj angažuje privatnog telohranitelja i da se preseli nazad u hotel. Nije želeo da je vidi povređenu i osećao je odgovornost, želeo joj je samo dobro, ali nije umeo to da izvede. Kada je stajala u kuhinji i pričala mu šta je proživela, nešto u njemu je počelo da ključa. Nije razumeo kako se to na kraju pretvorilo u strast. Njegovo izvinjenje bilo je neprimereno, ali ni on nije bio bolji. Navukao je pantalone i pošao u svoju sobu. Trebalo je da se iznenadi kada je provirio ka Lizinoj. Oblačila je ogrtač. „Kasno je, Džonase.“ „Jesam li te povredio?“ Uputila mu je pogled od kog ga je obuzeo osećaj krivice. „Da. Sada želim da se istuširam pre nego što legnem.“ „Liz, nemam izgovor što sam bio tako grub i nema načina da ti se za to iskupim, ali…“ „Tvoje izvinjenje me je povredilo“, prekinula ga je. „Ako si rekao sve što si imao, volela bih da budem sama.“ Na trenutak ju je posmatrao, a potom prošao prstima kroz kosu. Kako je mogao da pomisli da je razume kada je ona oduvek bila enigma? „Prokletstvo, Liz, nisam se izvinio što sam vodio ljubav s tobom, već zato što nisam bio nežan. Doslovno sam te bacio na pod i strgnuo ti odeću.“ Prekrstila je ruke i trudila se da ostane smirena. „I ja sam strgnula tvoju.“ Usne su mu zadrhtale, a onda osmehnuo. „Da, jesi.“ U njenim očima nije bilo vedrine. „I da li ti želiš izvinjenje?“ Prišao joj je i spustio ruke na ramena. Ogrtač joj je bio pamučan, tanan i jarkih boja. „Ne. Voleo bih da kažeš da si me želela koliko i ja tebe.“ 114


Hrabrost joj je popustila, pa je pogledala neodređeno iza njega. „Rekla bih da je to očigledno.“ „Liz.“ Nežno je privukao njeno lice svom. „U redu. Želela sam te. Sad…“ „Sad“, prekinuo ju je, „hoćeš li da me saslušaš?“ „Nema potrebe ništa da se kaže.“ „Da, ima.“ Poveo ju je do kreveta i povukao da sedne. Mesečina se igrala nad njihovim šakama kada ju je uhvatio za ruku. „Došao sam u Kozumel iz jednog razloga. Moja osećanja po tom pitanju se nisu promenila, ali po nekom drugom jesu. Kada sam te upoznao, mislio sam da nešto znaš, da nešto skrivaš. Povezao sam sve o tebi i Džeriju. Nije mi dugo trebalo da uvidim da postoji nešto drugo. Želeo sam da te upoznam, zbog sebe.“ „Zašto?“ „Ne znam. Nemoguće je da ne marim za tebe.“ Nasmešio se njenom iznenađenom pogledu. „Šalješ u svet sliku kao da si sama sebi dovoljna, a ipak izgledaš tako bespomoćno. Večeras sam te namerno izazvao da pričaš o Fejt i onome što te je dovelo ovde. Kad si mi ispričala, nisam mogao s tim da izađem na kraj.“ Povukla je ruku. „To može da se razume. Većini ljudi je teško da izađe na kraj sa neudatim majkama.“ Bes je u njemu kuljao i ponovo ju je zgrabio za ruku. „Prestani da mi stavljaš reči u usta. Stajala si u kuhinji i govorila, a ja sam mogao da te zamislim mladu, znatiželjnu i punu poverenja kako te neko izdaje i povređuje. Shvatio sam šta ti je to učinilo, kako ti je to zatvorilo vrata svemu što si želela da postigneš.“ „Rekla sam ti da ni za čim ne žalim.“ „Znam.“ Podigao joj je ruku i poljubio je. „Izgleda da sada ja treba da žalim u tvoje ime.“ „Džonase, da li misliš da ičiji život ispadne onakav kakvim ga zamišljamo kao deca?“ Kratko se nasmejao, zagrlio je oko struka i privukao. Liz je na trenutak ostala mirna. Nije bila sigurna kako da reaguje na ovakvo izražavanje nežnosti. Potom mu je naslonila glavu na rame i zažmurila. „Trebalo je da Džeri i ja budemo partneri.“ „U čemu?“ „U bilo čemu.“ Dodirnula je novčić na njegovom lancu. „Imao je jedan ovakav.“ „Baka i deka su nam ih poklonili kada smo bili deca. To su dva identična zlatna novčića od pet dolara. Ja sam svoj uvek nosio okrenut na glavu, a Džeri 115


svoj okrenut na pismo.“ Sklopio je prste oko novčića. „Ukrao je prvi auto kada smo imali šesnaest godina.“ Njeni prsti su se popeli do njegovih. „Žao mi je.“ „Stvar je u tome što nije to morao da uradi, imali smo pristup bilo kom autu u garaži. Rekao mi je da samo želi da proveri može li da se izvuče.“ „Nije ti olakšavao život.“ „Ne, život nije bio lak. Naročito sebi nije činio uslugu. Ali nikada nije uradio ništa iz zlobe. Bilo je trenutaka kada sam ga mrzeo, ali nikada nisam prestao da ga volim.“ Liz se bliže ušuškala. „Ljubav boli više od mržnje.“ Poljubio ju je u teme. „Liz, pretpostavljam da nikada nisi razgovarala o Fejt sa nekim advokatom.“ „Zašto bih to činila?“ „Markus ima odgovornost, barem finansijsku, prema tebi i Fejt.“ „Jednom sam uzela novac od njega. Neću ponovo.“ „Pomoć za izdržavanje deteta može veoma diskretno da se dogovori. Mogla bi da prestaneš da radiš sedam dana nedeljno.“ Liz je duboko uzdahnula i povukla se kako bi mogla da mu vidi lice. „Fejt je moje dete i moja je od trenutka kada mi je Markus pružio ček. Mogla sam da prekinem trudnoću i vratim se životu kao što su i planirali. Odabrala sam da rodim, gajim i izdržavam to dete. Pružala mi je samo zadovoljstvo otkako se rodila i nemam nameru da je delim.“ „Jednog dana će te pitati za njegovo ime.“ Liz je ovlažila usne, ali je klimnula glavom. „Onda ću joj tog dana i reći. Imaće prava na izbor.“ Ne bi je sada pritiskao, ali nije bilo razloga da ne angažuje svog pravnika da počne da istražuje zakone o izdržavanju deteta. „Hoćeš li dozvoliti meni da je upoznam? Znam da je dogovor da ti nestanem iz kuće i života kada se vrati. Tako ću učiniti, ali voleo bih da mi pružiš priliku da je upoznam.“ „Ako još uvek budeš bio u Meksiku.“ „Imam još jedno pitanje.“ Nasmešila se polako. „Samo još jedno.“ „Nisi imala druge muškarce, zar ne?“ Osmeh je izbledeo. „Ne.“ Osetio je istovremeni nalet zahvalnosti i krivice. „Onda mi dozvoli da ti pokažem kako bi to trebalo da izgleda.“ „Nema potrebe da…“ Nežno joj je sklonio kosu sa lica. „Da, ima. Za nas oboje.“ Poljubio joj je kapke. „Želeo sam te od samog početka.“ Njegove usne na njenim bile su slatke 116


i nežne poput prolećne kiše. Polako joj je svukao ogrtač sa ramena i ispratio trag toplim usnama. „Koža ti je poput zlata“, prošaputao je, a onda prstom prešao preko njenih dojki i mesta gde se boja kože menjala. „I tako bleda. Želim celu da te vidim.“ „Džonase…“ „Celu…“ ponovio je i gledao je u oči dok se vrelina nije ponovo uzburkala. „Želim da vodim ljubav sa tobom.“ Nije se opirala. Nikada u životu je niko nije dotakao s takvom vrelinom, niti ju je gledao s takvom željom. Kada ju je povukao na leđa, Liz je ležala na krevetu gola i čekala. „Predivno“, prošaputao je Džonas. Telo joj je pod mesečinom bilo med i mleko. A oči su joj bile tamne. Tamne, širom otvorene i nesigurne. „Želim da mi veruješ.“ Otpočeo je polako istraživačko putovanje od njenih stopala. „Želim da znam da me se ne plašiš kada te pogledam.“ „Ne plašim te se.“ „Nekada jesi. Možda sam to čak i želeo. Ali više ne.“ Jezikom je skliznuo niz njenu kožu i poigravao se iza njenih kolena. Od te moći se izvila i uzdahnula. „Džonase…“ „Opusti se.“ Nežno je podigao ruke do njenih kukova. „Želim da osetim kako se topiš. Lezi, Liz. Dozvoli mi da ti pokažem šta možeš da imaš.“ Poslušala ga je samo zato što nije imala snage da se odupre. Šaputao joj je, milovao, grickao, sve dok nije bila previše izgubljena u onome što joj pruža da bi mu uzvratila. Ali on je želeo da bude tako. Želeo je da je uzme kao da je niko nikada nije dodirnuo. Ni on, niti bilo ko drugi. Polako, temeljno i sa velikim strpljenjem, zavodio ju je i zadovoljavao. Dok je usnama prelazio preko njene butine, činilo mu se da čuje kako joj koža pevuši. Nije znala da može da bude ovakvo, tako duboko i mračno. Shvatila je da ovde postoji sloboda koju je mogla da uporedi samo sa ronjenjem kroz tihe dubine. Telo joj je lebdelo, bila je u bestežinskom stanju, ali je osećala svaki dodir i pokret. Kao u snu, osećanja su je obuzimala tako meko i maglovito, svaki osećaj se sjedinjavao sa drugim. Koliko dugo to može da traje? Možda, ipak, postoji zauvek. Noge su joj bile vitke i čvrste. Kao kod plesačice, pomislio je, zategnute, utrenirane. Miris iz činije na njenom garderoberu začinjavao je vazduh, ali njegovu glavu je zanosio miris njenog tela, hladan poput vodopada. Misli su mu bile ispunjene potrebom da je zadovolji. Ljubav, kada je nesebična, ima neverovatnu moć. Jezikom je prodirao u vrelinu i stegnuo joj je ruke kada se izvila, iznenađena naglim povlačenjem iz sveta u kom je lebdela u svet u kom je sve 117


previralo. Povukao se od nje, istovremeno strpljiv i nemiran, sve dok nije zadrhtala od zadovoljstva. Kada su joj se ruke opustile pod njegovim, privukao ih je svom telu i zadovoljio sebe. Nije znala da strast može tako daleko da dosegne niti da telo može da izdrži takvu mešavinu osećanja. Njegove ruke pokazale su joj tajne koje nikada nije umela ni da zamisli. Njegove usne, ugrejane od njene kože, otvarale su misterije i šaputale odgovore. Izazivao ju je, uzbuđivao, nežno milovao, a onda proždirao. Boreći se za vazduh, morala je da mu dozvoli sve što bi poželeo i da zahteva od njega da joj pokaže još. Kada je ušao u nju, pomislila je kako je to sve, čak i više od onoga što bi mogla da poželi. Ako je ovo ljubav, onda je nikada nije osetila. Ako je ovo strast, onda je samo zagrebala njenu površinu. Sada je vreme da se rizikuje i ode dublje. Željna, spremna, držala se za njega. Osetio je poverenje u njoj i to poverenje ga je nepodnošljivo pokretalo. Shvatio je da je i ranije osećao želju i potrebu, ali nikada tako potpuno. Nikada nije očekivao da će oseti ovakvu povezanost. Snažne, kompleksne i neizbežne emocije su ga obuzele. Pripadao joj je podjednako potpuno kako je želeo da i ona pripada njemu. Uzeo ju je tako polako da se oduševljenje koje ju je vodilo, činilo beskrajnim. Koža mu je bila vlažna kada mu je usnama dodirnula vrat. Puls mu je bio brz koliko i njen. Prodrmao ju je vrtoglav osećaj pobede koji je potisnuo strast pre nego što je stigla da se proširi. Tada ju je povukao ka sebi, a njeno telo, meko i gipko, podiglo se poput talasa. Zagrljeni i spojenih usana, kretali su se zajedno. Kosa joj je padala preko leđa poput kiše. Osetila je kako mu srce snažno kuca uz njene grudi. I dalje spojeni, ponovo su legli. Ritam se ubrzao. Očaj je rastao. Čula ga je kako uzdiše i izgovara njeno ime pre nego što su se vrata naglo otvorila i pre nego što su se izgubili u poplavi.

118


9.

Polako se probudila i lenjo se protezala. Zatvorenih očiju čekala je da zazvoni budilnik. Nije se često osećala tako opušteno, čak ni kad se budi, tako da se razmazila i uživala u luksuzu da ne radi ništa. Razmišljala je kako će za sat vremena biti u radnji i prelistavati dnevni plan rada. Stakleno dno, pomislila je i namrštila se. Da li bi trebalo da ga iznese? Nije mogla da se seti. Tada je na prepad shvatila da ne može da se seti jer, zapravo, ne zna. Nije se bavila rasporedom već dva dana. A sinoć… Otvorila je oči i pogledala Džonasa. „Mogao sam da posmatram tvoj um kako se budi.“ Poljubio ju je. „Fascinantno.“ Liz je povukla pokrivač malo više. Šta bi trebalo da kaže? Nikada nije provela noć sa muškarcem, nikada se sa njim nije probudila. Pročistila je grlo i pitala se da li je svaki muškarac, kada se probudi, privlačan kao Džonas Šarp. „Kako si spavao?“ izustila je i osetila se smešno. „Lepo.“ Nasmešio joj se i sklonio joj vrhom prsta kosu sa obraza. „A ti?“ „Lepo.“ Nervozni prsti su se igrali sa posteljinom dok ih on nije smirio dodirom. Oči su mu bile tople i snažne i od njih joj je srce poskakivalo. „Malo je kasno da budeš nervozna u mom društvu, Elizabet.“ „Nisam nervozna.“ Ali su joj se obrazi zarumeneli kada joj je poljubio golo rame. „Ipak, prilično mi laska… Ako si nervozna…“ Okrenuo je glavu kako bi se vrhom jezika poigrao sa njenim uhom. „To znači da nisi ravnodušna. Ne bih voleo da mislim da ti je usputno to što si sa mnom… još uvek.“ Da li je moguće da ovog jutra toliko želi ono čime se sinoć zasitila? Činilo joj se da ne treba da bude tako, a ipak, telo joj se drugačije osećalo. Slušače, kao i uvek, prvo svoj razum. „Mora da je vreme da se ustaje.“ Jednom rukom je čvrsto držala pokrivač, pridigla se na laktove i pogledala na sat. „To nije tačno.“ Zatreptala je i ponovo usredsredila pogled. „Nemoguće je da je osam i petnaest.“ „Zašto da ne?“ Skliznuo je rukom ispod pokrivača i pomilovao joj butinu.

119


„Zato.“ Od njegovog dodira puls joj se ubrzao. „Uvek navijeni budilnik u šest i petnaest.“ Shvativši da će mu jutros biti izazov, Džonas ju je ovlaš ljubio po ramenu, pa niz ruku. „Sinoć ga nisi navila.“ „Ja uvek…“ Zastala je. Bilo joj je dovoljno teško da razmišlja dok je on dodiruje, a kada se setila prethodne noći, bilo je skoro nemoguće razumeti zašto mora da razmišlja. Misli joj nisu bile usredsređene na budilnik, rasporede i mušterije kada joj se telo sklupčalo u Džonasovom zagrljaju. Njene misli, kao i sada, bile su ispunjene njim. „Uvek šta?“ Poželela je da prestane da joj odvraća pažnju prstima koji su joj nežno klizili po koži. A poželela je da je dodiruje svuda istovremeno. „Uvek ustajem u šest, navila budilnik ili ne.“ „Ovog puta nisi.“ Nasmejao se dok ju je polako opuštao i spuštao nazad. „Izgleda da bi ponovo trebalo da budem polaskan.“ „Možda ti previše laskam“, prošaputala je i pošla da ustane. On ju je samo vratio ka sebi. „Moram da ustanem.“ „Ne, ne moraš.“ „Džonase, već kasnim. Moram da se vratim na posao.“ Sunčevi zraci su joj plesali na licu. Želeo je da ih vidi na celom njenom telu. „Jedino što moraš da uradiš jeste da vodiš ljubav sa mnom.“ Poljubio joj je prste, a potom ih polako odvojio od pokrivača. „Neću preživeti dan bez tebe.“ „Čamci…“ „Siguran sam da su već napolju.“ Uhvatio joj je dojku i palcem joj masirao bradavicu. „Čini mi se da je Luis veoma sposoban.“ „Jeste. Nisam išla dva dana na posao.“ „Još jedan dan neće smetati.“ Telo joj je drhtalo od potrebe koja joj se polako uvukla i u misli. Zagrlila ga je. „Pretpostavljam da neće.“ Još otkako je bila dete nije ostala u krevetu do deset. Liz se osećala neodgovorno kada je pristavila kafu. Istina je da Luis može da izađe na kraj sa radnjom i čamcima dobro koliko i ona, ali to nije njegov posao, već njen. Ona kuva jutarnju kafu u deset sati dok joj je telo i dalje toplo od ljubavi. Ništa nije isto otkako je Džonas Šarp prešao njen prag. „Nema svrhe da samoj sebi otežavaš što si uzela slobodno jutro“, kazao je Džonas kada se pojavio iza nje. Liz je stavila hleb u toster. „Verovatno nema, pošto čak i ne znam kakav mi je raspored danas.“ 120


„Liz.“ Džonas ju je uhvatio za ruke i okrenuo je ka sebi. Posmatrao ju je i odmeravao raspoloženje pre nego što je progovorio. „Znaš, u Filadelfiji me smatraju radoholičarem. Prijatelji su bili zaista zabrinuti zbog količine posla i radnih sati koje preuzimam na sebe. U poređenju sa tobom, ja sam u penziji.“ Namrštila se kao da se koncentriše na nešto. Ili je možda iznervirana. „Oboje radimo ono što moramo.“ „To je istina. Čini se da ja sad moram da te uznemiravam dok se ne opustiš.“ Morala je da se nasmeši. Rekao je to tako ozbiljno, ali oči su mu se smešile. „Sigurna sam da te bije glas da si stručnjak u uznemiravanju.“ „To mi je bio glavni predmet na koledžu.“ „Svaka ti čast. Ali ja sam stručnjak u organizovanju svog vremena. Gotov mi je tost.“ Pustio ju je da ga uzme, sačekao da ga namaze puterom, a onda uzeo parče za sebe. „Spomenula si neke časove ronjenja.“ I dalje se mrštila kada je čula kako je kafa provrila. Posegnula je za jednom šoljom, potom oklevala, a onda uzela i drugu. „Sta sa njima?“ „Želeo bih da odem na jedan. Danas.“ „Danas?“ Pružila mu je kafu i otpila svoju još dok je stajala pored šporeta. „Moram da vidim šta je na rasporedu. S obzirom na okolnosti, oba čamca bi trebalo da su na pučini.“ „Ne želim grupni čas, već privatni. Ti možeš da me izvedeš na Izgnaniku.“ „Obično se Luis bavi privatnim časovima.“ Nasmešio joj se. „Ja bih radije da radim sa menadžmentom.“ Liz je stresla mrvice hleba sa prstiju. „U redu. To će te koštati.“ Podigao je šolju u znak pozdrava. „Nisam ni sumnjao.“ Liz se smejala kada se Džonas parkirao na uzani parking kod hotela. „Ako ti je ukrao novčanik, zašto si ga branio?“ „Svi imaju prava na advokata“, podsetio ju je Džonas. „Uostalom, mislio sam da će ostaviti moj novčanik na miru ako ga ja odaberem za klijenta.“ „I je li tako učinio?“ „Jeste.“ Džonas ju je uhvatio za ruku kada su prešli ulicu. „Umesto toga mi je ukrao sat.“ Zakikotala se devojački i naivno, to nikada nije čuo kod nje. „I jesi li ga spasao zatvora?“ „Dobio je dve godine uslovno. Vidiš, čini se da posao dobro ide.“ Liz je sakrila oči od sunca i pogledala ka radnji. Luis je revnosno opremao dva para opremom za ronjenje. Kratak pogled nalevo pokazao joj je da je samo 121


Izgnanik ostao usidren. „Kozumel postaje veoma popularan“, prošaputala je. „Zar nije to i namera?“ „Za posao?“ Slegnula je ramenima. „Bila bih budala ako bih se požalila.“ „Ali?“ „Ali ponekad razmišljam kako bi bilo lepo da se spreče promene. Ne želim da vidim vodu prepunu ulja za sunčanje. Hola, Luise.“ „Liz!“ Nakratko je pogledao Džonasa pre nego što joj se nasmešio. „Mislili smo da si nas napustila. Kako je bilo u Akapulku?“ „Drugačije“, kazala je dok je već tražila iza pulta dnevni raspored. „Je li bilo problema?“ „Hose se postarao za nekoliko popravki. Vratio sam Migela kao ispomoć, ali sam motrio na njega. Dobio sam ovu, kako je ono zoveš, brošuru o motorima na vodi.“ Izvadio je šareni pamflet, ali je Liz samo klimnula glavom. „Birnkmanova grupa je na ronjenju. Jesmo li ih vodili na Palankar?“ „Dva dana zaredom. Migelu su se dopali. Daju dobar bakšiš.“ „Hmmm. Vodiš radnju sam.“ „Bez problema. Hej, dolazio je neki tip.“ Iskrivio je izraz lica dok je pokušavao da se seti imena. „Mršav, Amerikanac… Onaj koji te je odveo na početničko putovanje.“ Prelistala je račune i bila je zadovoljna. „Trajdent?“ „Si, to je to. Svratio je dvaput.“ „Je li nešto iznajmio?“ „Ne.“ Luisove obrve su zaigrale ka njoj. „Tražio je tebe.“ Liz je slegnula ramenima da završi razgovor. Ako nije ništa iznajmio, onda je ne zanima. „Ako je ovde sve pod kontrolom, odvešću gospodina Šarpa na čas ronjenja.“ Luis je brzo pogledao Džonasa, a potom skrenuo pogled. Bilo mu je neprijatno od njega, ali je Liz izgledala srećnije. „Želiš li da donesem opremu?“ „Ne, ja ću se pobrinuti za to.“ Podigla je pogled i nasmešila se Džonasu. „Ispuni formular za gospodina Šarpa i daj mu račun za opremu, lekciju i putovanje brodom. Pošto je već…“ zaustavila se da pogleda na sat, „skoro jedanaest sati, neka bude cena za pola dana.“ „Pravo si srce“, prošaputao je Džonas kada je otišla do polica da odabere opremu. „Dobili ste najboljeg učitelja“, kazao je Luis, ali ga je ponovo samo kratko pogledao. „Siguran sam da ste u pravu.“ Džonas je odsutno prelistavao novine koje je Luis značajno bacio prema njemu na pult. Nedostajalo mu je da sedi i čita

122


jutarnje novine uz kafu. Španski naslovi mu ništa nisu govorili. „Treba li nešto da znam?“, pitao je Džonas pokazujući na novine. Luis se malo opustio dok je pisao. Džonasov glas nije toliko ličio na Džerijev kada ga ne gleda. „Nisam imao priliku da ih prelistam. Bilo je mnogo posla jutros.“ Nastavivši po navici, Džonas je okrenuo list. Naišao je na izbledelu crnobelu Erikinu sliku. Džonasovi prsti su se stisli. Pogledao je pozadi i video da je Liz zauzeta i okrenuta leđima ka njemu. Bez reči, stavio je novine preko računa koji je Luis ispunjavao. „Hej, ovo je…“ „Znam“, kazao je tiho Džonas. „Šta kaže?“ Luis se nagnuo nad novinama da pročita. Ponovo se ispravio veoma tiho i lice mu je bilo bledo. „Mrtva“, prošaputao je. „Mrtva je.“ „Kako?“ Luis je opustio, pa stegnuo prste nad hemijskom koju je držao. „Izbodena je.“ Džonas se setio noža koji je bio pod Lizinim grlom. „Kada?“ „Sinoć.“ Luis je morao dvaput da proguta knedlu. „Našli su je sinoć.“ „Džonase“, pozvala ga je Liz, „koliko imaš kilograma?“ Gledajući Luisa, Džonas je okrenuo novine i odgovorio: „Sedamdeset sedam. Ona ne mora sada da sazna ovo“, dodao je diskretno. Izvadio je novčanice iz novčanika i spustio ih na pult. „Završi pisanje računa.“ Nakon kratke borbe, Luis je savladao strah i ispravio se. „Ne želim da se nešto dogodi Liz.“ Džonas ga je pogledao pravo u oči i napetost je trajala nekoliko sekundi pre nego što se opustio. Luis je bio preplašen, ali je razmišljao o Liz. „Ne želim ni ja. I postaraću se da se ništa i ne desi.“ „Doneo si nevolje.“ „Znam.“ Pogled mu je skrenuo sa Luisa ka Liz. „Ali ako ja odem, neće i nevolja.“ Po prvi put, Luis je naterao sebe da istraži Džonasovo lice. Trenutak kasnije ispustio je dugačak dah. „Dopadao mi se tvoj brat, ali mislim da je on taj koji je doneo nevolje.“ „Više nije važno ko ih je doneo. Ja ću je paziti.“ „Onda dobro pazi“, upozorio ga je Luis tiho. „Veoma dobro pazi.“ „Prva lekcija“, kazala je Liz kada je otključala magacin. „Svaki ronilac nosi svoju opremu i za nju je odgovoran.“ Cimnula je glavom ka Džonasu. Pogledavši Luisa još jednom, ušao je u magacin da pokupi stvari.

123


„Priprema za ronjenje je dvostruko veći posao nego samo ronjenje“, počela je dok je podizala boce sa kiseonikom. „Dobro je to što vredi. Vratićemo se pre zalaska sunca, Luise. Hasta luego.“ „Liz.“ Zaustavila se i okrenula ka Luisu koji je oklevao na vratima. „Hasta luego“, kazao je i sklopio prste oko medaljona koji je nosio oko vrata. Čim se ukrcala, Liz je prepakovala opremu. Po navici, proverila je da li je sve u redu sa brodom. „Možeš li da nas odvežeš?“, pitala je Džonasa. Prošao joj je prstima kroz kosu i iznenadio je. Izgledala je tako stručno, tako spremno. Pitao se da li je svojom blizinom štiti ili dovodi u opasnost. Postalo je od životnog značaja da veruje u ovo prvo. „Podneću.“ Osetila je leptire u stomaku kada je nastavio da je gleda. „Onda prestani da me gledaš i učini to.“ „Volim da te gledam.“ Privukao ju je bliže samo da je zagrli. „Mogao bih godinama da te gledam.“ Podigla je ruke, oklevala, a potom ih spustila. Bilo bi tako lako da mu veruje. Da ponovo ima poverenja, da nešto ponovo pruži, da ponovo bude povređena. Želela je da mu priča o ljubavi koja u njoj raste, širi se i jača svakog trenutka. Ali kad bi mu rekla, više ne bi imala iluziju da je sve pod kontrolom. Bez kontrole ostaje bez odbrane. „Počeo si u jedanaest“, kazala je, ali nije mogla da odoli da ne udahne duboko njegov miris i povinuje se sećanju. Pošto ga je ponovo nasmejala, privukao ju je sebi. „Ja plaćam račun, ja ću da brinem o vremenu.“ „Čas ronjenja“, podsetila ga je. „I ne možeš da roniš dok nas ne odvežeš.“ „Jasno, gospođo.“ Ali pre nego što je skočio nazad na dok, poljubio ju je snažno i ostavio je bez daha. Liz je duboko udahnula pre nego što je upalila motore. Samo je mogla da se nada da izgleda kao da je sve pod kontrolom jer se nije tako osećala. On dobija bitku, razmišljala je, u kojoj i ne zna da se bori. Pričekala ga je da joj se ponovo pridruži pre nego što je usmerila brodić napred. „Postoje mnoga mesta za ronjenje na kojima nam ne treba brod, ali sam mislila da bi uživao malo dalje od plaže. Palankar je jedan od najlepših grebena u Karibima. Verovatno je najbolje tamo da počnemo jer je severni deo plitak i ima kosina. Uzbudljivije je nego da samo uskočimo vertikalno. Postoje brojne pećine i prolazi, pa je zanimljivo roniti.“ „Siguran sam, ali ja sam imao nešto drugo na umu.“ „Nešto drugo?“ Džonas je izvadio manju knjigu iz džepa i prelistao je. „Na šta ti liče ovi brojevi?“ 124


Liz je prepoznala adresar. Uzeo ga je iz Džerijevog sefa u Akapulku. I dalje je imao prioritete, podsećala se, a potom smanjila gas kako bi pustila brod da pluta. Brojevi su bili ispisani u preciznim urednim redovima. Bilo koje dete koje je slušalo časove geografije bi ih prepoznalo. „Geografska širina i dužina.“ Klimnuo je glavom. „Imaš li mapu?“ Shvatila je da mu je ovo plan otkako je prvi put ugledao brojeve. To što su ljubavnici ništa nije promenilo. „Naravno, ali za ovo mi ne treba. Poznajem ove vode. To je blizu obale Ženskog ostrva.“ Liz je prilagodila kurs i pojačala brzinu. Možda je kurs već bio određen za njih dvoje i pre ovoga, pomislila je. Nisu imali drugog izbora nego da sačekaju i vide šta će da se dogodi. „Biće to dugo putovanje. Možeš da se opustiš.“ Spustio joj je šake na ramena i počeo da je masira. „Nećemo naći ništa, ali moram da odem.“ „Razumem.“ „Da li bi više volela da odem sam?“ Odmahnula je glavom, ali nije ništa rekla. „Liz, ovo mora da je bilo mesto za odbacivanje robe. Do sutra će Morales imati ove brojeve i poslaće svoje ronioce. Moram lično to da vidim.“ „Juriš senke, Džonase. Džerija nema. Ne možeš da učiniš ništa da to promeniš.“ „Saznaću zašto. I saznaću ko. To će biti dovoljno.“ „Hoće li?“ Snažno je držala kormilo i pogledala preko ramena. Oči su mu bile blizu, ali su ponovo imale onaj hladan i odlučan izraz. „Ne bih rekla. Tebi neće biti dovoljno.“ Liz je ponovo usmerila pogled ka moru. Odvešće ga tamo gde želi. Ma Mujeres, Žensko ostrvo, bilo je mali dragulj u vodi. Okruženo grebenima i netaknutim lagunama, bilo je jedno od savršenih utočišta Kariba. Brodovi za žurke sa kontinentalne obale ili drugih ostrva su ovde svakodnevno plovili i nudili mušterijama razne oblike ronjenja. Nekada je bilo poznato po gusarima i božanskim blagoslovima. Liz je spustila sidro nedaleko od jugozapadne obale. Ponovo je postala predavač. „Važno je da znaš i razumeš i ime i upotrebu svakog dela opreme. Nije u pitanju samo stavljanje kiseonika u usta. Bez pušenja“ dodala je kada je Džonas izvadio cigaretu. „Kao prvo, nesmotreno je da truješ sopstvena pluća, a potpuno je apsurdno da to činiš pre ronjenja.“ Džonas se naslonio na klupu iza sebe. „Koliko dugo ćemo biti dole?“ „Bićemo manje od sat vremena. Ovde dubina doseže do dvadeset i pet metara. To znači da će kiseonik biti tri puta gušći nego što je tvoj sistem 125


navikao. Kod nekih ljudi u ovim dubinama to može da uzrokuje privremeni nesklad. Ako počneš da osećaš vrtoglavicu, odmah mi daj znak. Spuštaćemo se u etapama da bismo dali tvom telu vremena da se navikne na promene u pritisku. I penjaćemo se na isti način. Ako to uradiš previše brzo, rizikuješ da ti pozli od dekompresije. To može da ima fatalni ishod.“ Dok je govorila, raširila je opremu uz nameru da mu objasni svaki deo. „U vodi ništa ne sme da se shvati zdravo za gotovo. To nije tvoj rejon. Zavisiš od svoje opreme i zdravog razuma. Predivno je i uzbudljivo, ali nije luna-park.“ „Da li istu lekciju održiš i na običnom brodu za ronjenje?“ „Uglavnom.“ „Veoma si dobra u tome.“ „Hvala.“ Podigla je merač. „Sad…“ „Možemo li da počnemo?“ pitao je i posegnuo za opremom. „Počinjemo. Ne možeš da roniš, a da ne znaš ništa o opremi.“ „To je merač dubine.“ Klimnuo je glavom ka njenoj ruci dok se skidao do donjeg veša. „I to veoma sofisticiran. Nisam znao da radnje za ronilačku opremu smatraju neophodnim da imaju tako kvalitetnu opremu.“ „Ovo je moje“, prošaputala je. „Ali imam i nekoliko za iznajmljivanje.“ „Mislim da nisam spomenuo da imaš najbolju opremu koju sam ikada video. Nije u ravni sa tvojom ličnom, ali je kvalitetna. Možeš li da mi pomogneš?“ Liz je ustala da mu pomogne da obuče uzani, rastegljivi kostim. „Spuštao si se ranije.“ „Ronim od petnaeste godine.“ Džonas je zakopčao odelo pre nego što se sagnuo da lično proveri boce sa kiseonikom. „Od petnaeste godine.“ Liz je svukla košulju i bacila je u stranu. Ljutito je svukla šorts dok na sebi nije imala ništa osim tananog bikinija i prekornog pogleda. „Zašto si me onda pustio onoliko da pričam?“ „Dopalo mi se da te slušam.“ Džonas je podigao pogled i osetio kako mu krv vri. „Skoro koliko i da te gledam.“ Nije bila raspoložena za laskanje, a kamoli za šarmiranje. Bez molbe za pomoć, uvukla se u svoj kostim. „I dalje ćeš platiti čas.“ Džonas se nasmešio dok je pregledao peraja. „Nisam ni sumnjao.“ Ostatak opreme je navukla u tišini. Bilo je čak i njoj teško da prepozna da li je zaista ljuta. Znala je samo da ovaj dan i ronjenje nisu bili tako jednostavni kako je mislila da će biti. Podigla je klupu i izvukla dva kratka metalna štapića u obliku palice. „Čemu služi ovo?“, pitao je Džonas kada mu je pružila jedan.

126


„Kao osiguranje.“ Prilagodila je masku. „Idemo u pećine gde spavaju ajkule.“ „Ajkule ne spavaju.“ „Sadržaj kiseonika u pećinskim vodama ih održava u stanju mirovanja. Ali nemoj da misliš da možeš da im veruješ.“ Bez dalje reči, prevrnula se u stranu i sišla niz merdevine. Voda je bila bistra kao staklo, tako da je mogla da vidi dublje od trideset metara. Kada je čula Džonasa kako se spušta pored nje, okrenula se da se uveri da on zaista zna šta radi. Primetivši njen skeptičan izraz lica, Džonas je samo spojio kažiprst i palac u krug, a potom pokazao na dole. Bio je napet. Liz je osetila to iako je razumela da to nema nikakve veze sa njegovim veštinama pod vodom. Njegov brat je ovde jednom ronio, bila je sigurna u to koliko i Džonas. A razlog njegovog ronjenja bio je razlog njegove smrti. Više nije morala da razmišlja da li je ljuta. Jednim gestom ličnim poput poljupca, pružila mu je ruku. Zahvalan, Džonas je skupio prste oko njene ruke. Nije znao šta traži niti zašto je nastavio da traži kada je našao više nego što je očekivao. Njegov brat se igrao sa pravilima i u toj igri izgubio. Neki bi rekli da tu postoji pravda. Ali oni su bili blizanci, zajedno su se rodili, morao je da nastavi da traži i da se nada. Liz je odmah ugledala ražu i cimnula Džonasovu ruku. Takve stvari nikada nisu prestale da je očaravaju. Ogromne manta raže su plivale zajedno, hranile se planktonima i nisu ih ometali uljezi koji rone. Liz je pošla napred oduševljena što pliva sa njima. Krupna usta raža bi mogla da slome i progutaju ljuskara. Raspon njihovih peraja od šest i više metara bio je predivan. Bez straha, Liz je posegnula da ih dodirne. Zadovoljstvo je naišlo lako, kao što se uvek osećala u moru. Oči su joj se smejale kada je ponovo prišla Džonasu. Spustili su se dublje i njegova napetost je počela da popušta. Ovde je bila drugačija. Bila je vedrija. Nekakva opuštenost je odagnala tugu koja joj je naizgled uvek u očima. Izgledala je slobodno i srećnije. Ako je moguće zaljubiti se za tren, onda se Džonas tada zaljubio, dvanaest metara pod vodom, u sirenu koja je zaboravila da mašta. Sve što je videla, sve što je dodirnula, očaravalo ju je. Video je to u njenim pokretima, u načinu na koji je posmatrala sve kao da je to njeno prvo ronjenje. Kada bi mogao da nađe način, ostao bi tu sa njom, okružen ljubavlju i zaštićen dubinom. Plivali su dublje, ali polako. Ako je nešto zlo počelo ili se završilo tu, nije ostavilo trag. More je bilo mirno i tiho i puno života, previše lepog da bi postojao u vazduhu. 127


Kada je iznad njih prošla senka, Liz je podigla pogled. Za sve godine ronjenja nikada nije videla nešto tako predivno. Hiljade srebrnastih hemulida kretale su se zajedno u jatu, tako stisnute jedna uz drugu da su izgledale kao jedno stvorenje. Širom otvorenih očiju od oduševljenja, Liz je podigla ruke i izdigla se gore. Talas se kretao zajednički i izbegavao je uljeza. Oduševljena, dala je Džonasu znak da joj se pridruži. Bila je to prirodna potreba da podeli čaroliju. Ovo je način na koji ju je more privlačilo da ga izučava, podsticalo je da istraži i nekada je pozvalo da sanja. Prstiju spojenih sa Džonasovim, povukla ga je sebi. Jato riba se podelilo napola i pretvorilo se u dve ujedinjene formacije koje su plivale oko njih. More ih je bilo prepuno. Gusti oblaci srebra bili su tako usko grupisani da se činilo da se sjedinjuju. U tom trenutku nikada nije bila bliža svojim fantazijama. Slobodno je plutala okružena čarolijom i držeći ljubavnika za ruku. Instinktivno je zagrlila Džonasa i držala se njega. Jata riba su plivala oko njih, a potom otišla dalje. Osetio je kako joj puls udara kada joj je dodirnuo zglob. Video je oduševljenost u njenom pogledu. Sputan ljudskom krhkošću u vodi, mogao je samo da joj dodirne obraz. Kada je podigla svoju ruku da njegovu pritisne bliže, to je bilo dovoljno. Jedno uz drugo, nastavili su da se spuštaju dublje. Krečnjačke pećine bile su jezive i očaravajuće. Džonas je ugledao jegulju kako promalja i izvija glavu, iz znatiželje ili upozorenja. Stara kornjača, sa kornjačom na leđima, pridigla se ispod kamena i zaplivala između njih. A na samom ulazu u pećinu, Liz je pokazala prstom ka još jednoj misteriji. Ajkula se kretala po pesku, a njene sitne crne oči gledale su ka njima dok je škrgama uvlačila vodu. Dok su se uvlačili u samu pećinu, mehuri su se podigli kroz pore krečnjaka ka površini i ajkula se nemirno okrenula. Džonas je posegnuo za Lizinom rukom da je povuče nazad, ali se ona približila u želji da je bolje vidi. Ajkula se brzo ustremila na ulaz. Džonas je grabio Lizinu ruku i nož, a ona je samo kucnula drvenom palicom o ajkulinu glavu. Bez zaustavljanja, ajkula se okrenula ka otvorenom moru i nestala. Želeo je da je udavi. Želeo je da joj kaže koliko je očaravajuće gledati je. Pošto nije mogao ni jedno ni drugo, Džonas joj je spustio ruku na vrat i u šali je prodrmao. Od njenog smeha zaigrali su mehurići. Nastavili su da plivaju zajedno, samo povremeno se razdvajajući da istraže šta ih zanima. Shvatio je da je ona zaboravila zašto je on pošao, ali je smatrao da je to u redu. Ako može ovaj sat da iskoristi za ličnu slobodu, drago mu je. On ima druge zahteve. Voda i njen životinjski svet nesumnjivo su predivni, ali Džonas je primetio još nešto. Nisu videli nijednog drugog ronioca, a vreme dole im skoro ističe. 128


Pećine u kojima ajkule spavaju takođe su dobro mesto za sakrivanje paketa droge. Samo veoma hrabar i nesmotren čovek bi noću plivao njihovom teritorijom. Pomislio je na svog brata i znao je da bi Džeri ovo smatrao najboljom avanturom. Razuman čovek bi došao do jedne ovakve pećine dok su ajkule odsutne u potrazi za hranom i uzeo ili ostavio šta god da poželi. Liz nije zaboravila zašto je Džonas tu. Zato što je mislila da delom razume njegova osećanja, ostavila mu je prostora. Ovde, dvadeset pet metara ispod površine vode, on je tražio nešto, bilo šta što će mu pomoći da prihvati bratovljevu smrt. I bratovljev život. Jednog dana će se to završiti, razmišljala je Liz. Policija je imala ime jednog posrednika u Akapulku. Tada se setila da imaju još jedno ime koje im je Džonas dao. Odakle mu to? Pogledala ga je i shvatila da postoje stvari koje joj ne govori. Uverila se da će se i to, takođe, uskoro završiti. A onda je iznenada shvatila da nema vazduha. Nije paničila. Bila je dovoljno dobro utrenirana da ne panici. Odmah je proverila ventil i videla da joj je ostalo deset minuta. Posegnuvši iza leđa, opipala je crevo i shvatila da nije oštećeno. Ali nije mogla da povuče vazduh. Bez obzira na ono što merač kaže, život joj je u opasnosti. Ako bi plivala ka površini, od pritiska bi joj eksplodirala pluća. Primoravši se da ostane smirena, doplivala je do Džonasa. Kada ga je uhvatila za članak, naglo ga je cimnula. Osmeh sa kojim se okrenuo je izbledeo istog trenutka kada joj je ugledao oči. Prepoznavši njen signal, odmah je skinuo svoj regulator i pružio ga njoj. Liz je udahnula vazduh. Klimnula je glavom i vratila ga. Telo uz telo, s njenom rukom čvrsto na njegovom ramenu, počeli su polako da se podižu. Deleći kiseonik, približili su se površini i suzdržavah se od žurbe. Ono što je trajalo nekoliko minuta, činilo se da se beskrajno odugovlači. Onog trenutka kada se Lizina glava našla iznad vode, skinula je masku i udahnula svež vazduh. „Šta se dogodilo?“ Džonas je zahtevao da zna. Ali kada je osetio da je počela da drhti, samo je opsovao i povukao je sa sobom uz stepenice. „Polako.“ Čvrsto ju je držao za leđa dok se penjala. „Dobro sam.“ Ali se srušila na klupu bez energije da skine boce sa sebe. Telo joj je zadrhtalo od olakšanja kada joj je Džonas uklonio teret. Sa glavom između kolena, čekala je da joj se izbistri vid. „Nikada mi se tako nešto nije dogodilo“, uspela je da izusti. „Ne na dubini od dvadeset metara.“ Trljao joj je ruke da ih ugreje. „Šta se dogodilo?“ „Nestalo mi je kiseonika.“

129


Ljut, uhvatio ju je za ramena i vratio je u sedeći položaj. „Nestalo ti je kiseonika? To je neoprostivo nepažljivo. Kako možeš da daješ časove kada nemaš osećaj da pratiš sopstveni merač?“ „Pratila sam svoj merač.“ Udahnula je vazduh, a zatim i polako izdahnula. „Trebalo je da imam još deset minuta.“ „Iznajmljuješ opremu za ronjenje, zaboga! Kako možeš da budeš tako nepažljiva sa svojom? Mogla si da umreš.“ Uvreda njene kompetencije je odagnala strah. „Nikada nisam nepažljiva“, brecnula se na njega. „Ni sa opremom za iznajmljivanje, ni sa svojom.“ Skinula je masku sa glave i bacila je na klupu. „Pogledaj mi merač. Trebalo je da imam još deset minuta.“ Pogledao je, ali to mu nije ublažilo bes. „Treba da proveriš opremu. Ako roniš sa pokvarenim meračem, sama prizivaš nesreću.“ „Oprema mi je proverena. Uvek je proveravam nakon svakog ronjenja i bila je u redu pre nego što sam je odložila. Lično sam napunila boce.“ Shvatila je alternativu kada je završila rečenicu. Njeno lice, već belo, još više je prebledelo. „Bože, Džonase, lično sam ih napunila. Proverila sam svaki deo opreme poslednji put kada sam ronila.“ Uhvatio ju je za ruku dovoljno snažno da napravi grimasu. „Držiš je u radnji u onom magacinu.“ „Zaključavam ga.“ „Koliko ključeva postoji?“ „Moj i još jedan u fioci. Retko se koristi jer ja uvek ostavim svoj kada odem na čamac.“ „Ali ključ viška bi mogao da se upotrebi kada smo bili odsutni?“ Drhtavica je ponovo počela. Ovog puta nije bilo tako lako kontrolisati je. „Da.“ „I neko je iskoristio ključ magacina da uđe i ošteti ti opremu.“ Ovlažila je usne. „Da.“ Bes u njemu je kuljao dok ga nije potpuno zaslepio. Zar nije upravo obećao da će je čuvati? Dajući sve od sebe da se iskontroliše, svukao je peraja i odbacio masku. „Sada ćeš se vratiti nazad. Spakovaćeš se, a onda ću da te smestim na avion. Možeš da odsedneš sa mojom porodicom dok se ovo ne završi.“ „Ne.“ „Uradićeš onako kako ti kažem.“ „Ne“, ponovila je i uspela da prikupi snagu da ustane. „Ne idem nigde. Ovo je drugi put da mi je neko ugrozio život.“ „I neće imati priliku da to ponove.“ 130


„Neću napustiti svoj dom.“ „Ne budi budala.“ Ustao je. Znajući da ne može da je dodirne, otkopčao je ronilački kostim i počeo da ga skida. „Posao ti neće propasti. Možeš da se vratiš kada bude bilo bezbedno.“ „Ne idem.“ Zakoračila je ka njemu. „Došao si ovde u potrazi za osvetom. Kada je budeš imao, možeš da odeš i budeš zadovoljan. Ja tražim odgovore. Ne mogu da odem jer su ovde.“ Trudio se da bude nežan kada joj je obuhvatio lice. „Ja ću ih pronaći za tebe.“ „Pametniji si od toga, Džonase, zar ne? Odgovori ne znače ništa ukoliko ih sami ne nađemo. Želim da moja ćerka može da se vrati kući. Dok ne nađem te odgovore, dok ne bude bila bezbedna, neće moći to da učini.“ Podigla je ruke do njegovog lica. „Oboje imamo razloga koje tražimo.“ Seo je, izvadio paklu cigareta i ravnodušno odgovorio. „Erika je mrtva.“ Bes koji joj je dao snagu da stoji je popustio. „Molim?“ „Ubijena je.“ Glas joj je ponovo bio hladan, ponovo grub. „Pre nekoliko dana sam je upoznao, platio sam joj da mi da ime.“ Liz se oslonila na šinu. „Ime koje si dao kapetanu.“ Džonas je zapalio cigaretu i ubeđivao sebe da je opravdano što joj vraća strah u oči. „Tako je. Postavila je neka pitanja, dobila je neke odgovore. Rekla mi je da je taj Pablo Mančez loš, da je profesionalni ubica. Džerija je ubio profesionalac. A, kako mi se čini, i Eriku.“ „Upucana je?“ „Izbodena“, ispravio ju je Džonas i gledao kako Lizina ruka nesvesno stiže do njenog vrata. „Tako je.“ Pre nego što je ustao, snažno je povukao dim cigarete, a onda je bacio u more. „Vraćaš se u Sjedinjene Države dok se ovo sve ne završi.“ Na trenutak mu je okrenula leđa želeći da se uveri da može da ostane snažna. „Ne idem, Džonase. Imamo isti problem.“ „Liz…“ „Ne.“ Kada se okrenula, brada joj je bila podignuta, a oči bistre. „Vidiš, pre sam bežala od problema i to ne funkcioniše.“ „Ovde nije u pitanju bežanje, već zdrav razum.“ „Ti ćeš ostati.“ „Nemam drugi izbor.“ „Onda ga nemam ni ja.“ „Liz, ne želim da ti neko naudi.“ Nakrivila je glavu i posmatrala ga. Shvatila je da treba u to da veruje i u tome pronađe utehu. „Hoćeš li ti otići?“ 131


„Ne mogu. Znaš da ne mogu.“ „Ne mogu ni ja.“ Zagrlila ga je, naslonila obraz na njegovo rame i time prvi put spontano pokazala potrebu ili nežnost. „Hajdemo kući“, prošaputala je. „Hajde samo da idemo kući.“

132


10.

Svakog jutra kada bi se probudila, Liz je bila sigurna da će je pozvati kapetan Morales i reći joj da je sve gotovo. Svako veće kada bi zažmurila, bila je sigurna da je pitanje dana. Vreme je nastavilo da teče. Svakog jutra kada bi se probudila, Liz je bila sigurna da će joj Džonas reći da mora da ode. Svaku noć kad mu je spavala u rukama, bila je sigurna da je to poslednji put. Ostao je. Više od deset godina život joj je imao određenu svrhu. Uspeh. Borila se za uspeh kako bi preživela i obezbedila život detetu. Usput je naučila da bude zadovoljna što je sama i što sve funkcioniše. Sve te godine, Liz je išla napred mirno, bez ikakvih skretanja. Skretanje je moglo da znači neuspeh i gubitak nezavisnosti. Jedva da je prošlo mesec dana otkako je Džonas ušao u njenu kuću i njen život, a od tog trenutka se njen pravi put iskrivio. Ignorisanje promena nije bilo od pomoći, ali je bilo bezuspešno i boriti se protiv njih. Sada više nije imala utisak da ima izbor kojim putem da krene. Pošto je morala da se drži nečeg stabilnog, radila je svaki dan i tvrdoglavo se držala svoje rutine. Bio je to jedini aspekt njenog života za koji je bila sigurna da može da kontroliše. Iako se činilo da joj to unosi nekakav red u život, Liz nije uspela da smiri misli. Uhvatila je sebe kako sumnjičavo izučava mušterije. Posao je cvetao kako se približavala letnja sezona. Nije joj to bilo važno kao pre mesec dana, ali je radnja radila sedam dana nedeljno. Džonas je uzeo nit njenog života, protkao nekoliko puta i sve promenio. Liz je uskoro uvidela da ništa više nikada neće biti isto, ali tek treba da shvati šta će uraditi po tom pitanju. Kada bude otišao, a znala je da hoće, morala bi ispočetka da uči kako da potisne čežnje i snove. Naći će ubicu Džerija Šarpa. Naći će čoveka s nožem. Da nije verovala u to, Liz nikada ne bi mogla da živi dan za danom. Ali nakon što opasnost nestane, nakon što se odgovori na sva pitanja, život joj više nikada neće biti isti. Džonas je utkao sebe u njega. Kada bude otišao, ostaviće za sobom prazninu koju će celim bićem morati da nadoknađuje.

133


Život joj je i pre bio razoren. Liz se tešila da je uspela ponovo da ga sastavi. Oblik je drugačiji, tekstura se promenila, ali ga je sastavila. Može to da ponovi. Moraće. Bilo je trenutaka kada bi u ranim jutarnjim satima ležala u krevetu, nemirna i uplašena da će morati da počne da leci rane i pre nego što bude dovoljno jaka. Džonas ju je osećao kako se meškolji pored njega. Shvatio je da vrlo retko mirno spava. Ili više uopšte ne spava mirno. Želeo je da se ona osloni na njega, ali je znao da nikad neće. Njoj je nezavisnost bila previše važna, a nasuprot tome, njena nesigurnost bila je previše duboka da bi joj dozvolila da prizna kako joj treba podrška. Bilo joj je teško čak i da podeli teret. Želeo je da je uteši. Džonas je pažljivo birao saputnike koji nemaju problem, kojima ne treba savet, uteha ili podrška. Žena kojoj su takve stvari potrebne, zahteva emotivnu privrženost na koju nikada nije bio spreman. Nije bio sebičan, već samo oprezan. U mladosti, kao i kasnije kroz život, skupljao je krhotine koje je njegov brat rasipao. Svesno ili nesvesno, Džonas je sebi obećao da nikada neće biti stavljen u poziciju da tako nešto radi za još nekoga. Sada je bio sve bliži i bliži ženi koja je budila čiste emocije, a onda se trudila da ih potisne. Zaljubljivao se u ženu kojoj je bio potreban, ali nije želela to da prizna. Bila je snažna, pametna i imala je snagu volje da se brine sama o sebi. A oči su joj bile tako nežne, tako progonjene, da bi muškarac rizikovao sve da je zaštiti od daljeg bola. U potpunosti mu je promenila život. Promenila je jednostavni, uredni šablon koji je sebi stvorio. Osećao je potrebu da nekoga uteši, zaštiti i sa nekim nešto podeli. Nije mogao da učini ništa da to promeni. Kad god bi je dodirnuo, bio bi bliži priznanju da ne postoji ništa što bi mogao da uradi. Krevet je bio topao i soba je mirisala na divlje cveće koje je raslo ispod otvorenog prozora. Taj miris se mešao sa potpurijem na Lizinom garderoberu. S vremena na vreme bi zbog povetarca zašuštalo palmino lišće, tako da ne ometa šapat. Pored njega je bila žena čije telo je bilo vitko i nemirno. Kosa joj se rasipala preko njenog i njegovog jastuka i mirisala je na povetarac nad vodom. Mesečina je prodirala i osvetljavala uglove. Po krevetu je pratio njenu siluetu. Dok se vrpoljila u snu, približio ju je sebi. Mišići su joj bili napeti, kao da je bila spremna da odbaci poklon utehe i pre nego što joj se ponudi. Polako, dok je šaputala u njegov vrat, počeo je da joj masira ramena. Snažna ramena, meka koža. To zajedništvo bilo mu je neodoljivo. Šaputala je i okrenula se ka njemu, ali on nije bio siguran da li je to bilo prihvatanje ili odbijanje. Nije bilo važno.

134


Tu se osećala tako dobro i na svom mestu. Sva pitanja, sve sumnje, mogu da sačekaju zoru. Pre zore će deliti potrebu koja je živela u oboma. Pod mesečinom, u tihim satima, oboje će prihvatiti ono što ono drugo ima da ponudi. Nežno, veoma nežno, dodirnuo je svojim usnama njene. Uzdahnula je, ali to je bio samo šapat, uzdah u snu dok joj se telo opušta uz njegovo. Ako sada sanja, onda je nešto lepo u pitanju, mirna voda, meka trava. Prešao joj je rukom niz leđa i istraživao njene obline. Dugačko, vitko, meko i snažno telo. Osetio je kako se i njegovo zagreva i pulsira. Strast, i dalje pospana, počela je da se meškolji. Činilo se da se budi u stadijumima. Prvo njena koža, pa krv, a potom mišić po mišić. Njeno telo bilo je budno i pulsiralo je pre nego što se um pridružio. Zagrlila je Džonasa, već uzbuđenog i već gladnog. Kada joj je ponovo dotakao usne, uzvratila mu je. Ovog puta nije oklevala, nije posumnjala ni na trenutak pre nego što je želja savladala razum. Želela je da mu se preda što potpunije može. Ne bi bilo mudro da naglas govori o svojim osećanjima. Ne bi bilo bezbedno da mu saopšti reči koje će joj ogoliti srce i otvoriti ga pred njim. Ali je mogla da mu pokaže i time im oboma pruži zadovoljstvo ljubavi bez ograničenja. Stegnula ga je u zagrljaj dok je usnama ludo proždirala njegove. Uvukla je njegovu donju usnu u vrelinu, u vlažnost svojih usana i grickala je dok mu dah nije postao brz i uzrujan. Osetila je iznenadnu napetost kada je pritisnuo svoje telo uz njeno i shvatila da i on može da bude zaveden i uzbuđen izvan granica razuma. I shvatila je, pomalo začuđeno, da ona ipak ume da zavodi i uzbudi. Pridigla je svoje telo pod njim u sporom ritmu od kog je počeo da šapuće njeno ime i da grabi za kontrolom. Instinktivno mu je pronašla slabe tačke, jednu po jednu. Učila je od njih i od njih i uzimala. Jezik joj je zaigrao na njegovom vratu. Istraživao je, a onda uživao u suptilnom, drugačijem ukusu muškarca. Puls mu je bio snažan, kao i njen. Ponovo se pomerila sve dok nije ležala na njemu, a njegovo telo postalo njeno. Ruke su joj bile neiskusne, tako da joj je milovanje bilo lagano i nesigurno. To ga je izluđivalo. Niko nije bio tako slatko odlučan u nameri da ga zadovolji. Ljubila ga je po grudima polako, istraživački, a onda mu kožu očešala obrazom tako da ga je taj dodir ujedno i umirivao i uzbuđivao. Telo mu je gorelo, a ipak se činilo da slobodno pluta i da može da oseti vazduh kako mu hladi kožu. Ona bi ga dodirnula i vrelina bi se raširila poput plamena. Probala ga je, a vlažnost njenih usana bila je poput šapata noćnog povetarca, hladna i umirujuća. „Kaži mi šta želiš.“ Pogledala ga je i oči su joj sijale pod mesečinom, tamne i prelepe. „Kaži mi šta da radim.“ 135


Bilo je to više od onoga što može da podnese, čistoća tog zahteva, spremnost da mu pruži bilo šta. Pružio je ruke i prsti su mu se izgubili u njenoj kosi. Mogao bi zauvek tu da je drži, izvijenu nad njim dok joj kosa sija pod tankom svetlošću i pada preko ramena dok joj oči gore od želje. Povukao ju je do svojih usana. Glad između njih se razbuktala. Nije morao ništa da joj kaže, nije morao ništa da je uči. Njeno telo je preuzelo kontrolu, tako da ih je njena želja vodila oboje. Džonas je pustio razum i kontrolu. Zgrabivši je za kukove, podigao ju je, a onda je doveo sebi, ušao je u nju s takvom silinom da je ona ostala bez daha od zapanjujućeg zadovoljstva. Kada je ponovo zadrhtala, a onda ponovo, potražio joj je ruke. Prsti su im se ispreplitali dok se izvijala i pustila da joj sopstvena želja diktira ritam. Željno. Očajnički. Nekontrolisano. Zadovljstvo, bol, oduševljenje, strah… Sve te emocije su je obuzimale, vodile i u njoj budile još veću žeđ. On nije bio u stanju da razmišlja, ali je mogao da je oseti. Do tog trenutka nije verovao da je moguće da se oseća tako snažno. Ta osećanja su ga lomila. Sve su više rasla i pretila da će eksplodirati sve dok jedini zvuk koji je čuo nije postalo rezanje sopstvenog srca. Očiju poluotvorenih, video ju je iznad sebe, golu i božanstvenu pod mesečinom. A kada ga je od tih neverovatnih osećaja dovela do ivice razuma, izvan vida i svesti, i dalje je mogao da je vidi. Uvek će je videti. Nije se činilo mogućim, mislila je Liz. Nije se činilo razumnim da može da upravlja radnjom, radi sa mušterijama i pakuje opremu dok joj je telo i dalje upijalo svaki izuzetni osećaj koji je okusila tik pred zoru. A ipak, bila je tu, ispunjavala je formulare, delila savete, govorila cene i pravila promene. Sve te radnje obavljala je mehanički. Bilo bi mudrije da prepusti ture ronjenja drugima i ostane na obali. Dočekivala je mušterije, neke stare, neke nove i trudila se da ne razmišlja toliko o spisku koji je morala da da Moralesu. Koliko njih bi došlo u Crni koral po opremu ili na čas da znaju da se time dovode u policijsku istragu? Ubistvo Džerija Šarpa i njena uključenost u to mogli bi da dovedu njen posao u veću opasnost od slabe sezone ili pobesnelog uragana. Pre njenog saosećanja i nade da će Džonas moći da smiri misli i dušu, stajala je očajnička potreba da zaštiti svoje i sačuva ono što je izgradila ni iz čega za svoju ćerku. Ma koliko se trudila da to suzbije, nije mogla u potpunosti da potisne mržnju koju je osećala što je uvučena u situaciju za koju nije odgovorna.

136


Ipak, u njoj je besneo nekakav rat. Mržnja zbog remećenja njenog života borila se sa željom da Džonas u njemu ostane. Bez tog prekida, nikada joj ne bi došao. Ma koliko se trudila, nije mogla da zažali zbog nedelja koje su proveli zajedno. Obećala je sebi da nikada neće zaboraviti. Bilo je vreme da prizna kako je u njoj bila zarobljena velika količina ljubavi. Pošto je jednom bila odbijena, nije htela ponovo da rizikuje. Ali Džonas ju je oslobodio. Ili ju je, možda, ona sama oslobodila. Šta god da se dogodilo, kako god da se završi, u stanju je da ponovo voli. „Tebe je teško pronaći.“ Iznenađena zbog zadubljenosti u misli, Liz je podigla pogled. Bio joj je potreban trenutak da se seti lica i još jedan trenutak da poveže ime sa njim. „Gospodine Tajdent.“ Ustala je od stola i prišla pultu. „Nisam znala da ste i dalje na ostrvu.“ „Idem na odmor samo jednom godišnje, tako da bih voleo maksimalno da ga iskoristim.“ Na pult je spustio veliku papirnu čašu punu leda. „Shvatio sam da je ovo jedini način da popijete piće sa mnom.“ Liz je pogledala čašu i pitala se da li da bude poslovna ili nepristojna. U tom trenutku bi najviše volela da je sama sa svojim mislima, ali mušterija je mušterija. „To je lepo od Vas. Imala sam mnogo posla.“ „Ma šalite se.“ Uputio joj je kratak osmeh i pokazao nisku ravnih zuba i opušten šarm. „Ili ste van grada ili na moru. Pa sam se setio Muhameda i brega.“ Osvrnuo se oko sebe. „Sada je prilično tiho.“ „Vreme ručka“, kazala je Liz. „Svako ko ide na pučinu, već je tamo. Svi ostali su otišli po hranu ili prave pauzu pre nego što odluče kako će provesti popodne.“ „Ostrvski život.“ Uzvratila je osmehom. „Upravo tako. Jeste li probali još da ronite?“ Složio je grimasu. „Nagovorili su me da odem sa gospodinom Ejmbaklom na noćno ronjenje pre nego što se vratim u Teksas. Planiram da se ostatak odmora držim bazena.“ „Ronjenje nije za sve.“ „Možete to da ponovite.“ Otpio je iz druge čaše koju je doneo, a onda se naslonio na pult. „Jeste li za večeru? Večera je za sve.“ Podigla je obrvu pomalo iznenađena, a pomalo i polaskano što joj se nabacuje. „Retko kad jedem napolju.“ „Volim domaću hranu.“ „Gospodine Trajdent…“ „Skot“, ispravio ju je. „Skote, hvala na ponudi, ali…“ Kako to da kaže? „Viđam se sa nekim.“ 137


Spustio joj je šaku na ruku. „Je li ozbiljno?“ Nije bila sigurna da li joj je zabavno ili se posramila, pa je povukla ruku. „Ja sam ozbiljna osoba.“ „Dobro…“ Skot je podigao čašu i odmerio je dok je ispijao. „Verovatno bi onda bilo bolje da se držim posla. Da li biste mi objasnili sve o opremi za ronjenje?“ Slegnuvši ramenima, Liz je pogledala iza sebe. „Ako umete da plivate, umećete i to.“ „Hajde da kažemo da sam oprezan. Da li bi Vam smetalo da pogledam?“ Bila je dovoljno oštra za jedan dan. Uputila mu je osmeh. „Naravno, gledajte koliko želite.“ Kada je prošao iza pulta i kroz vrata, pošla je za njim do stražnjih polica. „Tubica za ronjenje je samo šuplja tuba sa uloškom za usta“, počela je kada je skinula jednu i pokazala mu. „Ovaj deo se stavi između zuba i diše se normalno na usta. Sa tubom zakačenom za masku, možete beskrajno da plivate po površini.“ „U redu. Ja sam više puta video kako ove tube nestaju pod vodom.“ „Kada želite da zaronite, uhvatite dah i otpuštajte malo kako bi Vam pomoglo da se spustite. Stvar je u izduvavanju i izbacivanju vode iz tube kada se podigne na površinu. Kada uđete u ritam, možete na desetine puta da ronite i izlazite, a da ne vadite masku iz vode.“ Skot je pregledao tubu u ruci. „Dole ima mnogo toga da se vidi.“ „Čitav jedan svet.“ Više nije gledao tubu, već nju. „Verovatno znate mnogo o vodi i grebenima u ovim krajevima. Koliko poznajete Ženska ostrva?“ „Odlična su za ronjenje i ove maske.“ Odsutno, Liz je skinula masku da mu pokaže kako se tuba namešta. „Nudimo celodnevne i poludnevne izlete. Ako ste dovoljno avanturističkog duha, postoje pećine koje treba videti.“ „I neke su veoma udaljene“, kazao je odsutno. „Za ovakvo ronjenje je bolje da budete bliži grebenima, ali iskusni ronilac bi mogao da provede dane oko pećina.“ „I noći.“ Skot je preplitao tubu po prstima i posmatrao je. „Rekao bih da bi ronilac mogao dole da ode i noću i da ga niko ne ometa.“ Nije bila sigurna zašto je osetila potrebu da bude oprezna. Automatski je bacila pogled preko ramena ka policajcu koji je dremao na suncu. Smešno je, pomislila je slegnuvši ramenima. Ona nikada nije bila paranoična. „Tamo je opasno za noćno ronjenje.“ „Neki ljudi više vole opasnost, naročito kada je profitabilna.“ Usta su joj bila suva, pa je progutala knedlu kada je zamenila masku na polici. „Možda. Ja ne volim.“ 138


Ovog puta mu osmeh nije bio tako šarmantan, niti su mu oči bile tako prijateljske. „Zaista?“ „Ne znam šta hoćete da kažete.“ „Mislim da znate.“ Spustio joj je šaku na rame. „Mislim da tačno znate šta mislim. Ono što je Džeri Šarp ubacio u onaj sef u Akapulku bio je sitan novac, Liz.“ Približio joj se i šapnuo. „Ima ga još. Zar ti nije rekao?“ Odjednom se vrlo slikovito setila noža na svom vratu. „Nije mi rekao ništa. I ne znam ništa.“ Pre nego što je stigla da ga izbegne, saterao ju je u ćošak. „Ako vrisnem“, uspela je da kaže mirno, „nastaće gužva pre nego što stigneš da udahneš vazduh.“ „Nema potrebe da vrištiš.“ Podigao je obe ruke da joj pokaže da ne misli da je povredi. „Ovo je poslovni razgovor. Samo želim da znam koliko ti je Džer rekao pre nego što je pogrešio i uvredio pogrešne ljude.“ Kada je shvatila da drhti, Liz se prisilila da prestane. Neće je uplašiti. Kakvo oružje može da krije u šortsu za kupanje i otkopčanoj košulji? Ispravila je ramena i pogledala ga pravo u oči. „Džeri mi ništa nije rekao. Isto sam rekla i tvom prijatelju kada mi je stavio nož pod grlo. Nije bio zadovoljan, pa mi je oštetio i merač za kiseonik.“ „Moj partner ne razume finese“, kazao je Skot. „Ja ne nosim noževe i ne znam dovoljno o tvojoj opremi da bih spletkario oko merača. Ono što znam si ti i znam mnogo toga. Radiš naporno, Liz, ustaješ u zoru i radiš do sumraka. Pokušavam da ti predstavim izbore. Posao, Liz. Samo ćemo razgovarati o poslu.“ Nervirao ju je njegov smiren i razuman stav. Mogao bi da bude smiren, razuman, ali ljudi su umrli. „Ja nisam Džeri i nisam Erika i imaj to na umu. Ne znam ništa o prljavom poslu kojim se baviš, ali policija zna i znaće još više. Ako misliš da možeš da me uplašiš pretnjom nožem ili oštećenjem opreme, u pravu si. Ali to me neće sprečiti da vam svima poželim da idete dođavola. Sada se gubi iz moje radnje i ostavi me na miru.“ Izučavao joj je lice dugačkih deset sekundi, a potom se odmakao centimetar ili dva. „Pogrešno si me razumela, Liz. Rekao sam da je ovo poslovni razgovor. Pošto Džerija nema, dobro bi mi došao iskusan ronilac, a naročito onaj koji dobro poznaje ovdašnje vode. Imam odobrenje da ti ponudim pet hiljada dolara. Pet hiljada dolara da radiš ono što umeš najbolje. Da roniš. Spustiš se dole, jedan paket ostaviš, a drugi pokupiš. Bez imena, bez lica. Vrati mi neotvoren paket i ja ću ti dati pet hiljada dolara u kesu. Jednom ili dvaput nedeljno i možeš da izgradiš pravo gnezdo. Rekao bih da bi novac sa strane dobro došao ženi koja sama odgaja dete.“

139


Strah je prerastao u bes. Stisnula je pesnice „Rekla sam ti da se gubiš“, ponovila je. „Ne želim tvoj novac.“ Nasmešio se i prstom joj dodirnuo obraz. „Razmisli. Biću u blizini u slučaju da se predomisliš.“ Liz je sačekala da joj se disanje ujednači dok ga je posmatrala kako odlazi. Uz nagle pokrete, zaključala je radnju, a potom prišla direktno svom čuvaru. „Idem kući“, kazala mu je kada se razbudio. „Kaži kapetanu Moralesu da dođe tamo za pola sata.“ Ne sačekavši odgovor, krenula je kroz pesak. Petnaest minuta kasnije, Liz je uletela u kuću. Vožnja do kuće je nije smirila. Maltretirali su je gde god bi se okrenula. Na svakom ćošku bi joj se poremetio mir i privatnost. Poslednji incident bio je kap koja je prelila čašu. Možda bi mogla da izađe na kraj sa još jednom pretnjom ili zahtevom. Ali on joj je ponudio posao. Ponudio joj je novac da prokrijumčari kokain, da preuzme poziciju čoveka koji je ubijen. Džonasovog brata. Košmar, mislila je Liz dok je šetkala od prozora do prozora. Poželela je da može da veruje da je tako. Krug se zatvarao i osećala se zarobljeno u središtu. Ono što je Džeri Šarp započeo, ona i Džonas će morati da završe, ma koliko bolelo. Ma koliko bilo užasno. Liz je sebi obećala da će završiti to. Krug mora da bude prekinut, ma šta morala da učini. Završiće s tim kako bi ćerka mogla bezbedno da joj se vrati. Ma koja bila cena, moraće za to da se poštara. Kada je čula da se približava auto, Liz je prišla prednjem prozoru. Džonas, pomislila je i osetila kako joj srce tone. Da li da mu kaže da se srela oči u oči sa čovekom koji mu je možda ubio brata? Ako bude imao ime, ako bude znao ko je, hoće li odjuriti od besa za osvetom koju je tako daleko tražio? A ako zadovolji svoju osvetu, hoće li krug biti zatvoren? Ugledala je Džonasa, čoveka od zakona, čoveka od strpljenja i saosećanja, zauvek okovanog u posledice sopstvenog nasilja. Kako da ga sačuva od svega toga, a da istovremeno sačuva i sebe? Ruka joj je bila hladna kada je otvorila vrata. Znao je da nešto nije u redu i pre nego što ju je dodirnuo. „Šta radiš kod kuće? Svratio sam do radnje i bila je zatvorena.“ „Džonase…“ Uradila je jedino što je umela. Privukla ga je uz sebe i zagrlila. „Morales stiže.“ „Šta se dogodilo?“ Protresla ga je kratka panika pre nego što je stigao da je zaustavi. Odvojio ju je od sebe i posmatrao joj lice. „Da li ti se nešto dogodilo? Jesi li povređena?“ „Ne, nisam povređena. Uđi i sedi.“ 140


„Liz, želim da znam šta se dogodilo.“ Čula je zvuk drugog motora i pogledala niz ulicu ka neobeleženom automobilu. „Morales je stigao“, tiho je promrmljala je. „Uđi, Džonase. Radije bih da ovo ispričam samo jednom.“ Zapravo, i nije bilo odluke, kazala je Liz sebi kada se odmakla od vrata da pričeka. Reći će Moralesu i Džonasu ime čoveka koji joj je prišao. Reći će im tačno šta je rekao. Time će udaljiti sebe od istrage. Oni će dobiti ime, lice i lokaciju. Imaće motiv. To je policija želela i to je ona želela. Pogledala je Džonasa dok se Morales popeo do vrata. To je Džonas želeo. To mu je bilo potrebno. A kada mu to pruži, udaljiće se korak i od njega. „Gospođice Palmer.“ Morales je skinuo šešir kada je ušao, kratko pogledao Džonasa i pričekao. „Kapetane.“ Stajala je pored fotelje, ali nije sela. „Imam informacije za Vas. Postoji jedan Amerikanac, muškarac po imenu Skot Trajden. Pre manje od sat vremena ponudio mi je pet hiljada dolara da prokrijumčarim kokain u grebenima Ženskih ostrva.“ Moralesovo lice ostalo je bezizražajno. Stavio je šešir ispod miške. „Jeste li prethodno imali poslovanja sa tim čovekom?“ „Bio je na jednom mom času ronjenja, prijateljski nastrojen. Danas je svratio do radnje da popriča sa mnom. Izgleda da je mislio da ja…“ Zastala je i pogledala Džonasa. Stajao je veoma mirno i veoma tiho odmah do vrata. „Mislio je da mi je Džeri rekao za operaciju. Saznao je za sef. Ne znam kako. Kao da je znao svaki korak koji sam nedeljama unazad pravila.“ Kada su živci počeli da joj popuštaju, prošla je prstima kroz kosu. „Rekao mi je da mogu da preuzmem Džerijevu poziciju i obavim razmenu u pećinama blizu Ženskih ostrva i tako postanem bogata. On zna…“ Morala je da proguta knedlu kako joj glas ne bi zadrhtao. „Zna za moju ćerku.“ „Da li biste ga identifikovali?“ „Da. Ne znam da li je ubio Džerija Šarpa.“ Ponovo i molećivo je pogledala Džonasa. „Ne znam, ali bih mogla da ga identifikujem.“ Morales je posmatrao razmenu pogleda pre nego što je ušao u sobu. „Molim Vas, sedite, gospođice Palmer.“ „Hoćete li ga uhapsiti?“ Želela je da Džonas nešto kaže, bilo šta, ali je samo stajao u tišini. „On je deo kokainske bande. Zna za ubistvo Džerija Šarpa. Morate da ga uhapsite.“ „Gospođice Palmer.“ Morales ju je pogurao ka kauču, a potom seo pored nje. „Imamo imena. Imamo lica. Krijumčari koji trenutno rade na poluostrvu Jukatan su pod prismotrom meksičke i američke policije. Imena koja ste nam Vi i gospodin Šarp dali nisu nam nepoznata. Ali postoji jedno ime koje 141


nemamo. Čoveka koji je glavni, čoveka koji je nesumnjivo naredio ubistvo Džerija Šarpa. To ime je nama potrebno. Bez njega, hapsimo samo kurire, prodavce i to je ništa. Potrebno nam je to ime, gospođice Palmer. I potreban nam je dokaz.“ „Ne razumem. Pustićete Trajdenta da ode? Samo će naći nekog drugog da obavlja razmene.“ „Neće morati dalje da traži ako Vi pristanete.“ „Ne.“ Pre nego što je Liz stigla da shvati Moralesove reči, Džonas je uleteo u razgovor. Kazao je to tako tiho da se naježila. Izvadio je cigaretu. Ruke su mu bile mirne. Ne žureći, palio je cigaretu i vukao dim dok joj se vrh nije zasijao. Izduvao ga je i pogledao Moralesa. „Idi dođavola!“ „Gospođica Palmer može to sama da mi kaže.“ „Nećeš je iskoristiti. Ako želiš nekoga unutra, nekoga ko je bliži imenima i dokazu, onda ću ja to obaviti.“ Morales ga je posmatrao, video je mirne živce i neumorno strpljenje koje ide uz uzavrelu narav. Da ima izbora, radije bi tako odabrao. „Nisu tebe pitali.“ „Liz neće ići tamo.“ „Samo trenutak.“ Liz je obema rukama pritisnula slepoočnice. „Da li to govorite da želite da se ponovo sastanem sa Trajdentom i kažem mu da prihvatam posao? To je ludost. Koja je svrha toga?“ „Bili biste mamac.“ Morales joj je pogledao ruke. Delikatne, da, ali snažne. Nije bilo ničega o Elizabet Palmer što nije znao. „Istraga se privodi kraju. Ne želimo da banda sada promeni lokaciju. Ako se čini da operacija ide glatko, ne bi trebalo sada da se presele. Gospođice Palmer, Vi ste kamen spoticanja za bandu i istragu.“ „Kako?“ Besna, pošla je da ustane. Morales joj je spustio ruku na rame. „Džeri Šarp je živeo sa Vama i radio za Vas. Bio je slab na žene. Ni policija ni krijumčari nisu sigurni kakva je Vaša uloga bila. Brat Džerija Šarpa sada živi u Vašem domu. Vi ste pronašli ključ sefa.“ „Kriva sam jer ga poznajem, kapetane?“ Glas joj je poprimio ledeni prizvuk koji je Džonas čuo samo jednom ili dvaput ranije. „Da li ja.to imam policijsku zaštitu ili sam pod prismotrom?“ Moralesov ton se nije promenio. „Ovo prvo služi istoj svrsi kao i drugo.“ „Ako sam osumnjičena, zar niste pomislili da bih mogla samo da uzmem novac i pobegnem?“ „To je upravo ono što želimo da uradite.“ „Veoma pametno.“ Džonas nije bio siguran koliko će još dugo moći da se obuzdava. Bilo bi mu veliko zadovoljstvo da izbaci Moralesa naglavačke iz

142


kuće. Iz Lizinig života. „Liz ih je nasamarila i iznervirala glavnog, šefa. Zato je neophodno da je eliminišu kao što su i mog brata eliminisali.“ „Osim što će gospođica Palmer biti sve vreme pod policijskom zaštitom. Ako ova razmena bude išla po planu, istraga će se završiti, a krijumčari, zajedno sa ubicom tvog brata, biće uhvaćeni i kažnjeni. Zar nije to ono što želiš?“ „Ne, ako to znači da treba da rizikujemo Lizin život. Postavi sam svoj mamac, Moralese.“ „Nema vremena. Uz Vašu saradnju, gospođice Palmer, možemo ovo da okončamo. Bez nje, moglo bi da potraje mesecima.“ Mesecima, pomislila je. Još jedan dan bi trajalo večno. „Učiniću to.“ Džonas je odmah skočio kod nje i povukao je na noge. „Liz…“ „Ćerka mi se vraća za dve nedelje.“ Uhvatila ga je za ruke. „Neće se vratiti ako se ovo ne reši.“ „Odvedi je na neko drugo mesto.“ Džonas joj je držao ramena dok prsti nisu počeli da mu se zarivaju u njenu kožu. „Mi ćemo otići negde drugo.“ „Gde?“ želela je da zna. „Svaki dan sebi govorim da se sklanjam od ovoga i svaki dan to je laž. U tome sam otkako je Džeri ušao na ona vrata. Ne možemo to da promenimo. Dok ne bude zaista gotovo, ništa neće biti u redu.“ Znao je da je u pravu, znao je to od samog početka. Ali previše toga se promenilo. U njemu sada postoji očaj koji nikada nije očekivao da će osećati. Sve je to zbog nje. „Vrati se u Sjedinjene Države sa mnom. Tako će biti gotovo.“ „Hoće li? Hoćeš li ti zaboraviti da ti je brat ubijen? Hoćeš li zaboraviti čoveka koji mu je to uradio?“ Prsti su mu se stegnuli, oči zatamnele, ali ništa nije kazao. Njen dah bio je uzdah prihvatanja. „Ne, neće biti gotovo dok mi to ne završimo. Bežala sam i ranije, Džonase. Obećala sam sebi da više nikada neću bežati.“ „Mogla bi da pogineš!“ „Ništa nisam uradila, a već su me dvaput zamalo ubili.“ Spustila je glavu na njegove grudi. „Molim te, pomozi mi.“ Nije mogao da je natera da ga posluša. Nešto čemu se najviše divio kod nje, bile su njena sposobnost da pruži i njena volja da stoji čvrsto. Mogao je da je moli, da se raspravlja, ali nikada ne bi mogao da je slaže. Ako bude pobegla, ako pobegnu zajedno, nikada neće biti slobodni. Zagrlio ju je. Kosa joj je mirisala na leto i morski vazduh. A pre nego što se leto završi, obećao je sebi, biće slobodna. Oboje će biti slobodni. „Idem ja sa njom.“ Sreo je Moralesov pogled iznad njene glave. „To možda neće biti moguće.“ „Ja ću omogućiti.“ 143


11.

Nikada u životu nije bila uplašenija. Svakoga dana je radila u radnji i čekala Skota Trajdenta da joj priđe. Svake večeri je zaključavala, odlazila kući i čekala da telefon zazvoni. Džonas nije mnogo pričao. Više nije znala šta je radio dok su bili razdvojeni, ali bila je svesna da on planira svoj potez, u svoje vreme. To ju je samo još više plašilo. Prošla su dva dana tokom kojih su joj živci postali još tanji i nategnutiji nego što je verovala da je moguće. Na plaži su ljudi spavali ili čitali romane, a zaljubljeni su šetali držeći se za ruke. Deca su brbljala i jurcala. Ronioci su plivali oko grebena. Pitala se zašto joj ništa ne izgleda normalno i da li će ikada ponovo izgledati tako. U sumrak je ispraznila kasu, spakovala opremu i spremala se da zatvori. „Šta kažeš na to piće?“ Iako je mislila da se pripremila za trenutak kada će se to dogoditi, Liz se trgnula. Glava je počela da joj pulsira u sporom i stabilnom ritmu za koji je znala da će trajati satima. U stomaku je osetila prolazno grčenje usled paničnog uzbuđenja. Od tog trenutka, podsetila je sebe, nije bilo mesta za paniku. Okrenula se i pogledala u Skota. „Pitala sam se da li ćeš se vratiti.“ „Rekao sam ti da ću biti u blizini. Znam da ljudima uvek treba nekoliko dana da razmisle o svemu.“ Morala je da odigra ulogu, podsetila je sebe. Morala je to dobro da izvede. Pažljivo je završila sa zaključavanjem i okrenula se ka njemu. Nije se osmehivala. To je trebalo da bude poslovni razgovor, direktan i jasan. „Možemo da odemo na piće tamo.“ Pokazala je na restoran na otvorenom sa slamnatim krovom koji se nalazio iznad grebena. „Na javno mesto.“ „Odgovara mi.“ Iako joj je ponudio ruku, ignorisala ju je i počela da hoda. „Bila si prijatelj skije nastrojena.“ „Ti si bio mušterija.“ Pogledala ga je iskosa. „A ne poslovni partner.“ „Dakle…“ videla je kako je pogledao desno pa levo. „Razmislila si.“ „Tebi treba ronilac, meni treba novac.“ Liz se popela uz dva drvena stepenika i odabrala stolicu u kojoj je bila leđima okrenuta ka vodi. Nekoliko trenutaka nakon što je sela, jedan čovek se smestio za sto u ćošku. Jedan od 144


Moralesovih, pomislila je i naredila sebi da ostane smirena. Prošla je instrukcije dva puta. Znala je šta da kaže i kako to da kaže, kao i da je konobar koji će ih uslužiti nosio značku i pištolj. „Džeri mi nije rekao mnogo“, počela je i naručila sok. „Samo da je izvršio isporuku i pokupio novac.“ „Bio je dobar ronilac.“ Liz je progutala mali mehur straha. „Ja sam bolja.“ Skot joj se nasmešio. „Tako su mi i rekli.“ Pokret pored nje ju je naterao da se osvrne, a onda se sledila. Tamni čovek rošavog lica je seo na stolicu pored nje. Liz je znala da nosi tanku srebrnu narukvicu na ruci i pre nego što je pogledala. „Pablo Mančez, Liz Palmer. Ali mislim da ste se već upoznali.“ „Senorita.“ Mančezova tanka usta su se izvila kada joj je uzeo ruku. „Reci svom prijatelju da drži ruke k sebi.“ Džonas je mirno privukao stolicu stolu. „Zašto me ne predstaviš, Liz?“ Kada nije mogla da uradi ništa osim da zuri u njega, on se udobno smestio. „Ja sam Džonas Šarp. Liz i ja smo partneri.“ Usmerio je pogled ka Mančezu. Ovo je čovek, pomislio je, zbog koga je prešao hiljade kilometara kako bi ga našao. Ovo je čovek koga će ubiti. Džonas je osetio kako mu rastu mržnja i bes. Ali znao je kako da zauzda emocije i da sačeka. „Verujem da ste poznavali mog brata.“ Mančezova ruka je spala sa Lizine u stranu. „Tvoj brat je bio pohlepan i glup.“ Liz je zadržala dah kada je Džonas posegnuo u svoj džep. Polako je izvukao cigarete. „Ja sam pohlepan“, rekao je lagano dok je palio cigaretu. „Ali nisam glup. Tražio sam te.“ Nagnuo se preko stola. Sa usporenim osmehom, ponudio je Mančezu cigarete. Mančez je uzeo jednu i odlomio filter. Ruke su mu bile lepe, sa dugim prstima poput pauka, i uzanim dlanovima. Liz se borila da ne zadrhti dok je gledao u njih. „Dakle našao si me.“ Džonas se i dalje smešio kada je naručio pivo. „Treba ti ronilac.“ Skot je uputio Mančezu pogled upozorenja. „Imamo ronioca.“ „Vi imate tim. Liz i ja radimo zajedno.“ Džonas je dunuo mlaz dima. „Zar ne, Liz?“ Želeo ih je. Nije nameravao da se povuče dok ih ne pridobije. A ona nije imala izbora. „Tako je.“ „Ne treba nam tim.“ Mančez je počeo da ustaje. „Potrebni smo vam.“ Džonas je uzeo pivo kada mu je konobar doneo. „Već znamo prilično mnogo o vašoj operaciji. Džeri nije bio dobar u čuvanju tajni.“ Džonas je uzeo gutljaj iz flaše. „Liz i ja smo diskretniji. Pet hiljada po isporuci?“

145


Skot je sačekao kratko, a onda podigao ruku signalizirajući Mančezu. „Pet. Ako hoćete da radite kao tim, vaša je stvar kako ćete da podelite.“ „Pola-pola.“ Liz je raširila prste oko Džonasovog piva. „Jedno od nas ide dole, jedno ostaje na brodu.“ „Sutra uveče. Jedanaest sati. Dođite u radnju. Uđite unutra. Naći ćete vodootporni kofer. Biće zaključan.“ „Kao i radnja“, ubacila se Liz. „Kako će kofer da dospe unutra?“ Mančez je dunuo dim kroz zube. „Nemam problem da uđem unutra.“ „Samo uzmite kofer“, prekinuo je Skot. „Koordinate će biti zakačene na ručki. Isplovite brodom, spustite kofer dole i ostavite ga. Onda se vratite gore i sačekajte tačno sat vremena. Tada ćete ponovo zaroniti. Sve što treba da uradite je da donesete kofer koji vas tamo čeka nazad u radnju i da ga ostavite.“ „Zvuči glatko“, zaključio je Džonas. „Kada ćemo biti isplaćeni?“ „Kad uradite posao.“ „Pola unapred.“ Liz je otpila veliki gutljaj piva i nadala se da će joj se srce smiriti. „Ostavite dve i po hiljade sa koferom inače ne ronim.“ Skot se osmehnuo. „Nemaš poverenja kao Džeri.“ Uputila mu je hladan i gorak pogled. „I nameravam da ostanem živa.“ „Samo poštuj pravila.“ „Ko ih donosi?“ Džonas je uzeo pivo od Liz. Njena ruka je skliznula na njegovu nogu i ostala mirna. „Ne želiš da se zamaraš oko toga“, savetovao je Mančez. Stegao je cigaretu između zuba i nasmešio se. „On zna ko si ti.“ „Samo pratite koordinate i gledajte na sat.“ Skot je izručio novčanice na sto i ustao. „Ostalo je lako.“ „Budi pametan, Džerijev brate.“ Mančez im se oboma usporeno osmehnuo. „Adios, senorita.“ Džonas je mirno završio svoje pivo dok su dva muškarca odlazila. „Nije trebalo da se mešaš tokom ovog sastanka“, počela je Liz tihim i besnim tonom. „Morales je rekao…“ „Dođavola sa Moralesom!“ Ugasio je cigaretu i gledao kako se dim raspršio. „Je li to čovek koji ti je napravio modrice na vratu?“ Ruka joj je krenula gore pre nego što je mogla da je zaustavi. Na pola puta ka vratu, Liz je stegla prste u pesnicu i spustila ruku na sto. „Rekla sam ti da ga nisam videla.“ Džonas je okrenuo glavu. Njegove oči su je, kao i ranije, podsetile na zaleđeni dim. „Je li ovo bio taj čovek?“

146


Nije mu bio potreban odgovor. Liz se nagnula bliže i progovorila nežno. „Želim da se to završi, Džonase. I nije mi potrebna osveta. Trebalo je da me pustiš da se nađem sa Skotom i da sama ugovorim stvari.“ Odsutnim pokretom je nagnuo sveću sa stola ka sebi i zapalio je. „Predomislio sam se.“ „Prokletstvo, mogao si sve da upropastiš. Ne želim da budem umešana, ali jesam. Jedini način da se ispetljam je da to završim. Kako da znamo da neće jednostavno da odustanu sada kada si se ti pridružio?“ „Jer si ti usred svega i oduvek si bila.“ Pre nego što je mogla da progovori, uhvatio ju je za ruku. Lice mu je bilo blizu, a glas hladan i miran. „Hteo sam da te iskoristim. Od trenutka kada sam ušao u tvoju kuću, planirao sam da te iskoristim da dođem do Džerijevog ubice. Da sam morao da te pregazim, da sam morao da te sklonim sa puta ili da te povučem zajedno sa sobom, iskoristio bih te. Baš kao što Morales hoće da te iskoristi. Baš kao što će te drugi iskoristiti.“ Plamen sveće je treperio između njih kada ju je privukao bliže. „Kao što te je Džeri iskoristio.“ Progutala je drhtaj i borila se protiv bola. „A sad?“ Nije govorio. Bili su tako blizu da je mogao da vidi svoj odraz u njenim očima. U njima je oko sopstvenog odraza video i sumnju i prkos. Stavio je ruku iza njenog vrata i držao je tu dok nije osetio ritam njenog pulsa. Sa uzavrelom silinom privukao ju je ka sebi i prekrio njene usne njegovim. Bljesak strasti, odsjaj nade – nije znao za čime da posegne. Zato ju je pustio. „Niko te neće ponovo povrediti“, promrmljao je. „Pogotovo ne ja.“ Bio je to najduži dan u njenom životu. Liz je radila i čekala dok su sati mileli. Moralesovi ljudi su se mešali sa turistima na plaži. Bilo je tako očigledno, pomislila je Liz, da se čudila kako ih svi drugi nisu primećivali iako su nosili značke oko vrata. Njeni brodovi su isplovljavali, vraćali se i ponovo isplovljavali. Boce i oprema su proveravani i iznajmljivani. Popunjavala je račune i primala kreditne kartice kao da je bilo nečeg važnog u dnevnoj rutini. Želela je da se dan završi. Nadala se da noć nikada neće doći. Hiljadu puta je pomišljala da kaže Moralesu da ne može da prođe kroz to. Hiljadu puta je sebe nazvala kukavicom. Ali kada je sunce zašlo i kada je plaža počela da se raščišćava, shvatila je da hrabrost nije bila nešto što je mogla da prizove snagom volje. Da je imala izbora, pobegla bi. Ali dok god je ona bila u opasnosti, i Fejt je bila u opasnosti. Kada je sunce zašlo, zaključala je radnju kao na kraju svakog drugog običnog dana. Pre nego što je spakovala ključeve, Džonas je bio pored nje. „Još uvek imaš vremena da se predomisliš.“ 147


„I šta onda? Da se sakrijem?“ Pogledala je ka plaži, ka moru, ka ostrvu koje je bilo njen dom. I njen zatvor. Zašto ga nikada nije videla kao zatvor pre nego što je Džonas došao na njega? „Već si mi rekao koliko sam dobra u skrivanju.“ „Liz…“ Odmahnula je glavom da ga zaustavi. „Ne mogu da pričam o tome. Jednostavno to moram da uradim.“ Dovezli su se kući u tišini. U svom umu, Liz je prošla kroz instrukcije, kroz svaku tačku, svaku reč koju joj je Morales usadio. Trebalo je da prati rutinu, da napravi razmenu, a onda da preda kofer sa novcem policiji koja će čekati blizu pristaništa. Sačekaće naredni potez. A dok bude čekala, nikada neće biti više od tri metra daleko od policajca. To je zvučalo sigurno. To joj je izazivalo mučninu u stomaku. Jedan čovek je šetao psa duž ulice ispred njene kuće. Jedan od Moralesovih ljudi. Čovek koji je deljao drvo na tremu njenih komšija, imao je pištolj ispod prsluka. Liz je pokušala da ne gleda ni u jednog od njih. „Nešto ćeš da pojedeš i popiješ, pa da odremaš“, naredio joj je Džonas kada je ušla unutra. „Samo ću da odremam.“ „Onda prvo dremanje.“ Nakon što je osigurao bravu, Džonas je pošao za njom u spavaću sobu. Spustio je roletne. „Želiš li nešto?“ Još uvek joj je bilo tako teško da traži. „Hoćeš li da legneš sa mnom?“ Došao je do nje. Već je bila sklupčana na svojoj strani, pa ju je privukao do sebe i čvrsto je zagrlio. „Hoćeš li da spavaš?“ „Mislim da hoću.“ U snu je mogla da nade izlaz, makar i privremeni. Ali nije zatvorila oči. „Džonase?“ „Hm?“ „Nakon ovog večeras – nakon što završimo, hoćeš li me ponovo ovako držati?“ Prislonio je svoje usne na njenu kosu. Mislio je da nije moguće da je voli više od toga. Bio je skoro siguran da bi se povukla kada bi joj to rekao. „Koliko god želiš. Samo spavaj.“ Liz je dozvolila da joj se oči sklope i da joj se um isprazni. Kofer je bio mali, veličine direktorske aktovke. Izgledao je isuviše neupadljivo za katalizator tolike opasnosti. Osim toga, na pultu u Lizinoj radnji bila je koverta. Unutra je bilo parče papira sa odštampanim koordinatama. Sa parčetom papira je bilo i dvadeset i pet novčanica od sto dolara.

148


„Ispunili su svoj deo pogodbe“, komentarisao je Džonas. Liz je samo gurnula kovertu u fioku. „Uzeću svoju opremu.“ Džonas ju je posmatrao. Ona bi ovo radije uradila sama, pomislio je. Radije ne bi razmišljala da ima na koga da se osloni i kome da se obrati. Uzeo je boce pre nego što je uspela da ih podigne. Moraće da nauči, podsetio je sebe, da ima mnogo više od toga. „Koordinate?“ „Iste kao i u Džerijevom adresaru.“ Shvatila je da je zadivljujuće mirna dok je čekala da zaključa vrata. Posmatrali su ih. Bila je svesna da je Morales postavio ljude u hotelu. Bila je isto tako sigurna da je Mančez bio negde blizu. Ona i Džonas nisu progovorili ponovo sve dok nisu bili na ronilačkom brodu i dok nisu isplovili. „Ovo bi moglo da stavi tačku na sve.“ Bacila je pogled ka njemu dok je podešavala pravac. „Ovo bi moglo da stavi tačku na sve.“ Zaćutala je na trenutak. Tokom cele večeri mislila je o tome šta će mu reći i kako će mu reći. „Džonase, šta ćeš da uradiš?“ Njegov upaljač je zašištao, planuo i potom se utišao. „Ono što moram da uradim.“ Strah je imao ukus metala u njenim ustima, ali nije imao nikakve veze sa njom, već sa Džonasom. „Ako napravimo razmenu večeras, predajemo drugi kofer Moralesu. Oni će morati da se izlože. Mančez, i čovek koji izdaje naređenja.“ „Na šta ciljaš, Liz?“ „Mančez je ubio tvog brata.“ Džonas je pogledao iza nje. More je bilo crno. Nebo je bilo crno. Samo je huk motora prekinuo tišinu. „On je bio okidač.“ „Hoćeš li ga ubiti?“ Polako joj se okrenuo. Pitanje je bilo tiho, ali njene oči nisu. One su slale poruke, davale argumente i iznosile molbe. „To nije tvoja briga.“ To je zabolelo, duboko i oštro. Klimnula je glavom i pratila trag svetla na vodi. „Možda nije. Ali ako dozvoliš da mržnja određuje šta ćeš da radiš i kako ćeš da razmišljaš, nikada je se nećeš osloboditi. Mančez će biti mrtav, Džeri će i dalje biti mrtav, a ti…“ Okrenula se kako bi ga opet pogledala. „Ti nikada više nećeš biti zaista živ.“ „Nisam prešao sav ovaj put i potrošio sve ovo vreme da bih pustio Mančeza da odšeta. On ubija zbog novca i zbog toga što uživa u tome. Uživa u tome“, ponovio je Džonas opako. „To mu vidiš u očima.“ I videla je. Ali nije je bilo briga za Mančeza. „Sećaš li se kada si mi jednom rekao da svako ima pravo na odbranu?“

149


Sećao se. Sećao se svega u šta je nekada verovao. Sećao se kako je Džeri izgledao na hladnoj beloj svetlosti u mrtvačnici. „To nije imalo veze sa ovim.“ „Pretpostavljam da menjaš pravila kada je nešto lično u pitanju.“ „Bio mi je brat.“ „I mrtav je.“ Sa uzdahom je podigla lice kako bi joj vetar rashladio kožu. „Žao mi je Džonase. Džeri je mrtav, a ako uradiš ono što planiraš, ubićeš nešto u sebi.“ I nešto u njoj, pomislila je, iako to nije mogla da mu kaže. „Zar ne veruješ u zakon?“ Bacio je cigaretu u vodu, a onda se naslonio na ogradu. „Poigravam se njime već godinama. To je poslednje čemu bih verovao.“ Htela je da mu priđe, ali nije znala kako. Ipak, šta god uradio, ona će biti uz njega. „Onda ćeš morati da veruješ sebi. Kao i ja.“ Polako joj je prišao. Obuhvatio je njeno lice rukama i pokušao da razume ono što mu je govorila i ono što je još uvek zadržavala u sebi. „Hoćeš li?“ „Da.“ Nagnuo se i poljubio je u čelo. Iznutra je osetio potrebu, snažnu želju da joj kaže da izvede brod na otvoreno more i da nastavi dalje. Ali to nikada ne bi upalilo, ni za jedno od njih dvoje. Stajali su na brodu zajedno i bili su na raskrsnici. „Onda počni sad.“ Poljubio ju je ponovo pre nego što se okrenuo i podigao jednu od klupa sa sandukom. Liz se namrštila kada je videla ronilačko odelo. „Šta to radiš?“ „Sredio sam da Luis ovo ostavi ovde za mene.“ „Zašto? Ne možemo oboje da idemo dole.“ Džonas se skinuo u sorts. „Tako je. Ja ronim, ti ostaješ na brodu.“ Liz se uspravila. Ne bi bilo dobro da izgubi strpljenje. „Dogovor je napravljen i svi smo se složili, Džonase. Ja ronim.“ „Ja menjam dogovor.“ Navukao je ronilačko odelo do struka pre nego što ju je pogledao. „Više neću da rizikujem sa tobom.“ „Ne rizikuješ sa mnom. Ja rizikujem. Džonase, ne poznaješ ove vode. Ja poznajem. Nikada se nisi spuštao dole noću. Ja jesam.“ „Sada nameravam.“ „Poslednje što nam sada treba je da počneš da se ponašaš tako prezaštitnički.“ Skoro da se nasmejao kada je navukao odelo preko ramena. „Onda baš šteta, pošto je to ono što se događa.“ „Rekla sam Mančezu i Trajdentu da ću ja da ronim.“ „Pretpostavljam da ti je reputacija ugrožena kada lažeš ubice i švercere droge.“ „Džonase, nisam raspoložena za šale.“ 150


Pričvrstio je ronilački nož, podesio pojas sa tegovima, a onda posegao za maskom. „Možda nisi. A možda nisi raspoložena ni da čuješ ovo. Stalo mi je do tebe. Prokleto previše.“ Pružio je ruku i obuhvatio joj bradu. „Moj brat te je uvukao u ovo zato što nikada u svom životu nije mario ni za koga. Ja sam te uvukao još dublje jer sam samo mislio na osvetu. Sad mislim na tebe, na nas. Ne ideš dole. Makar morao da te vežem za volan, ne ideš dole.“ „Ne želim da ti ideš.“ Ruke su joj bile na njegovim grudima. „Ako ja budem dole, razmišljaću o onome što radim, ako ostanem ovde, neću moći da prestanem da razmišljam o tome šta može da ti se desi.“ „Meri mi vreme.“ Podigao je boce i pružio ih ka njoj. „Pomozi mi da ih stavim.“ Zar nije rekla sebi nedeljama pre toga da on nije čovek koji će dozvoliti da izgubi u raspravi? Ruke su joj se malo zatresle kada je stavljala trake preko njegovih ramena. „Ne znam kako da se nosim sa time da me neko štiti.“ Pogledao je u boce i okrenuo se prema njoj. „Vežbaj.“ Zatvorila je oči. Bilo je prekasno za priču, prekasno za raspravljanje. „Vuci ka severoistoku dok zaranjaš. Pećina je na dvadeset i pet metara.“ Oklevala je samo trenutak, a onda uzela harpun. „Pazi se ajkula.“ Kada se spustio na stranu, dodala mu je kofer. Za nekoliko sekundi je nestao, a more je bilo crno i mirno. U svom umu, Liz ga je pratila metar po metar. Voda je bila mračna, tako da će morati da se osloni na svoje merače i mali snop svetlosti lampe. Noćna stvorenja će se hraniti. Lignje, morine, barakude. Ajkule. Liz je zatvorila svoj um za to. Trebalo je da ga natera da je pusti da ona ide. Kako? Šetajući po palubi, zabacila je kosu unazad sa lica. On je otišao da bi je zaštitio. Otišao je jer mu je stalo do nje. Drhteći, sela je i protrljala ruke da se ugreje. Da li ovako izgleda kada je muškarcu stalo? Da li to znači sedeti i čekati? Ponovo je ustala i počela da šeta. Preveliki deo svog života je provela radeći da bi sad iznenada postala pasivna. A opet…Čula je i kako kaže da mu je stalo. Liz je ponovo sela i čekala. Četiri puta je pogledala u sat pre nego što ga je čula na merdevinama. Sa drhtajem olakšanja, dotrčala je do ivice da mu pomogne. „Sledeći put ja idem dole“, počela je. Džonas je skinuo lampu, a onda i boce. „Zaboravi!“ Pre nego što je stigla da protestuje, privukao ju je sebi. „Imamo sat vremena“, promrmljao joj je na uvo. „Hoćeš da ga provedemo raspravljajući se?“ Bio je mokar i hladan. Liz se sklupčala uz njega. „Ne volim da mi naređuju.“

151


„Sledeći put možeš ti meni da naređuješ.“ Spustio se na klupu i povukao je sa sobom. „Zaboravio sam kako je tamo dole noću. Izvanredno.“ I bilo je skoro pa gotovo, rekao je sebi. Prvi korak je načinjen, drugi je trebalo da se dogodi. „Video sam gigantsku lignju. Na smrt sam je preplašio lampom. Kunem se da je bila duga deset metara.“ „Postoje i veće.“ Spustila je glavu na njegovo rame i pokušala da se opusti. Imali su sat vremena. „Jednom sam ronila sa svojim ocem. Videli smo jednu koja je bila skoro dvadeset metara.“ „Jesi li se unervozila?“ „Ne. Bila sam fascinirana. Sećam se da sam doplivala dovoljno blizu da sam joj dodirnula pipke. Otac mi je održao dvadesetominutno predavanje kada smo izronili.“ „Verujem da bi i ti uradila isto sa Fejt.“ „Bila bih ponosna na nju“, počela je Liz i onda se nasmejala. „A onda bih joj održala dvadesetominutno predavanje.“ Po prvi put te večeri primetio je zvezde. Nebo je sa njima bilo tako živo. To ga je podsetilo na trem njegove majke, ljuljašku i duge letnje noći. „Pričaj mi o njoj.“ „Ne želiš da počnem.“ „Da, želim.“ Prebacio je ruku preko njenog ramena. „Pričaj mi o njoj.“ Liz se napola osmehnula i zatvorila oči. Bilo je lepo razmišljati o Fejt, pričati o Fejt. Džonasu je počela da se stvara slika o devojčici koja je volela školu jer je bilo mnogo toga da se radi i mnogo ljudi. Čuo je ljubav, ponos i čežnju. Video je tamnu, osunčanu devojčicu na slici, saznao da govori dva jezika, da voli košarku i da mrzi povrće. „Uvek je bila slatka“, sećala se Liz. „Ali ni ona nije anđeo. Veoma je tvrdoglava, a kada je ljuta, to nije lep prizor. Fejt želi da radi stvari sama. Kada je imala dve godine, veoma ju je nerviralo kada bih htela da joj pomognem niz stepenice.“ „Nezavisnost vam je izgleda porodična crta.“ Liz je slegnula ramenima. „Bila nam je potrebna.“ „Jesi li nekad razmišljala o deljenju?“ Nervi su počeli da joj bride, iako se pomerila samo malo od njega. „Kada deliš, moraš nečeg da se odrekneš. Nikada nisam mogla da priuštim sebi da se bilo čega odreknem.“ To je bio odgovor koji je očekivao. To je bio odgovor koji je nameravao da promeni. „Vreme je da se vratim dole.“

152


Liz mu je pomogla da ponovo stavi boce. „Uzmi harpun. Džonase…“ Već je bio kod ograde pre nego što je dotrčala do njega. „Požuri nazad“, promrmljala je. „Hoću da idem kući. Hoću da vodim ljubav sa tobom.“ „Baš si našla kad ćeš to da pomeneš.“ Uputio joj je osmeh, savio se i skočio nazad u vodu. Sledećih pet minuta Liz je ponovo šetala. Zašto se nije setila da ponese kafu? Koncentrisala bi se na to. Za malo više od sat vremena mogli bi da budu šćućureni u njenoj kuhinji sa lončetom u kome vri voda. Ne bi bilo važno što policija okružuje kuću. Ona i Džonas bi bili unutra. Zajedno. Možda nije bila u pravu u vezi sa deljenjem. Možda… Kada je čula da je voda zapljusnula brod sa strane, došla je do ograde u trenu. „Džonase, je li se nešto dogodilo? Zašto…“ Shvatila je da gleda u dugu cev pištolja. „Senorita“, Mančez je bacio svoju masku sa disaljkom na klupu kada se popeo preko ivice. „Buenas noches14.“ „Šta ti radiš ovde?“ Borila se da izgleda smireno kad joj je boja nestala sa lica. Ne, nije bila hrabra, shvatila je. Uopšte nije bila hrabra. „Imali smo dogovor.“ „Ti si amater“, rekao joj je. „Kao što je Šarp bio amater. Mislila si da ćemo jednostavno da zaboravimo na novac?“ „Ne znam ništa o novcu koji je Džeri uzeo.“ Uhvatila se za ogradu. „Sve vreme to govorim.“ „Šef je zaključio da si ti višak, lepa damo. Učini nam uslugu i završi isporuku. Mi ćemo tebi učiniti uslugu. Ubićemo te brzo.“ Nije ponovo pogledala u pištolj. Nije se usudila. „Ako nastavite da ubijate svoje ronioce, ispašćete iz posla.“ „Završili smo u Kozumelu. Kad tvoj prijatelj donese kofer, uzimam ga i nosim u Meridu. Živeću sa stilom. Vi nećete živeti uopšte.“ Želela je da sedne jer su joj se kolena tresla. Stajala je jer je mislila da možda više nikada neće moći. „Ako ste završili u Kozumelu, zašto ste organizovali ovu isporuku?“ „Klansi voli da su stvari čiste.“ „Klansi?“ Ime koje je Dejvid Merivort pomenuo, setila se Liz, dok se naprezala da čuje bilo kakav zvuk iz vode. „Ima nekoliko hiljada u kokainu dole, to je sve. Nekoliko hiljada dolara je u koferu koji stiže. Šef je zaključio da je dobra investicija da napravi da izgleda

14

Dobro veče – prim. prev. 153


kao da ste sarađivali sa Šarpom. Onda ste se vas dvoje posvađali i upucali jedno drugo. Slučaj zatvoren.“ „Ubio si i Eriku, zar ne?“ „Postavljala je previše pitanja.“ Spustio je pištolj. „Ti postavljaš previše pitanja.“ Svetlost je preplavila brod i vodu tako brzo da je Lizin prvi impuls bio da se ukoči. Pre nego što je uspela da registruje svoju narednu reakciju, skočila je u vodu i ronila naslepo. Kako bi mogla da upozori Džonasa? Liz je mahnito pretraživala po vodi dok su se svetla igrala na površini iznad nje. Nije imala ni boce ni masku, nikakvu zaštitu. Svakog trenutka, on će izroniti, nesvestan opasnosti. Nije imao nikakvu zaštitu osim nje. Bez opreme će uskoro biti potpuno bespomoćna. Borila se da ostane dole i koliko god je smela blizu merdevinama. Pluća su joj bila spremna da eksplodiraju kada je osetila pokret u vodi. Liz se okrenula prema snopu svetlosti. Kada ju je ugledao, srce mu je skoro stalo. Izgledala je kao duh koji se drži za trup broda. Bleda kosa joj je plutala po površini, a lice joj je bilo belo skoro kao svetlost njegove lampe. Pre nego što je njegov um stigao da se zapita, stavio joj je disaljku sa kiseonikom između usana. Osetio je strah. Džonas je stegao harpun u ruci i izronio. „Gospodine Šarpe.“ Morales ga je obasjao reflektorom. Liz je izronila pored njega. „Imamo sve pod kontrolom.“ Na palubi njenog broda, Liz je videla Mančeza sa lisicama i okruženog sa dva ronioca. „Možda biste povezli moje ljude i njihovog zatvorenika nazad do Kozumela.“ Osetila je Džonasovu napetost. Harpun je bio spreman i usmeren. Čak je i kroz masku mogla da vidi njegov užareni pogled, poput vrućeg leda. „Džonase, molim te.“ Ali on je već počeo da se penje uz merdevine. Ona se prebacila preko ograde i stropoštala na palubu, hladna i mokra. „Džonase, ne možeš. Džonase, gotovo je.“ Jedva da ju je čuo. Sve njegove emocije i sva njegova koncentracija je bila usmerena na čoveka koji je stajao samo pola metra dalje. Pogledi su im se sudarili. Nije mu pričinjavalo zadovoljstvo da gleda kako se krv povlači sa Mančezovog lica ni kako mu se spoznaja mahnito javlja u očima. To je bilo ono zbog čega je došao, ono što je obećao sebi. Medaljon koji mu je visio na lancu se zanjihao i podsetio ga na brata. Njegov brat je bio mrtav. Bez zadovoljstva. Džonas je spustio pištolj. Mančez je zabacio glavu. „Izaći ću“, rekao je tiho. Osmeh mu se proširio. „Izaći ću.“ 154


Harpun je opalio i zabio se u palubu između Mančezovih stopala. Liz je videla kako mu se osmeh zaledio na licu, trenutak pre nego što se pojavio na Džonasovom: „Čekaću.“ Zar je zaista bilo gotovo? To je bilo sve na šta je Liz mogla da misli kada se probudila, topla i suva, u svom krevetu. Bila je na sigurnom, Džonas je bio na sigurnom, a krijumčarski lanac u Kozumelu je bio prekinut. Naravno, Džonas je bio besan. Nadgledali su Mančeza, nadgledali su njih, ali je policija obelodanila svoje prisustvo tek nakon što je Liz došla na nišan. Ali dobio je ono zbog čega je došao, pomislila je. Ubica njegovog brata je bio iza rešetaka. Čeka ga suđenje i pravda. Nadala se da je to za Džonasa dovoljno. Jutro je bilo dovoljno za nju. Njegova normalnost. Tako srećna, okrenula se i prislonila svoje telo uz Džonasovo. On ju je privukao još bliže. „Hajde da ostanemo ovde do podneva.“ Nasmejala se i češkala nosem njegov vrat. „Moram…“ „Na posao“, završio je. „Upravo tako. I po prvi put posle nekoliko nedelja, mogu da radim bez potrebe da se osvrćem iza sebe. Srećna sam.“ Pogledala ga je, a onda je obavila ruke oko njegovog vrata i stegla ga. „Tako sam srećna.“ „Dovoljno srećna da se udaš za mene?“ Ostala je skamenjena, a onda se polako, veoma polako udaljila. „Šta?“ „Udaj se za mene. Pođi kući sa mnom. Započni život sa mnom.“ Želela je da kaže da. Šokiralo ju je što joj je srce gorelo da kaže da. Povlačenje od njega je bila najteža stvar koju je ikada uradila. „Ne mogu.“ Zaustavio ju je pre nego što je uspela da se iskobelja iz kreveta. To je bolelo, shvatio je, više nego što je ikada mogao da pretpostavi. „Zašto?“ „Džonase, mi smo dvoje različitih ljudi sa potpuno odvojenim životima.“ „Prestali smo da imamo odvojene živote još pre nekoliko nedelja.“ Uzeo ju je za ruke. „Nikada više neće biti odvojeni.“ „Ali hoće.“ Povukla je ruke nazad. „Kad odeš u Filadelnju, nakon nekoliko nedelja ćeš se jedva sećati kako izgledam.“ Obuhvatio joj je zglobove ruku svojim rukama poput lisica. Bes koji je iz njega isplivavao tako retko, u njenom prisustvu se uvek krčkao. „Zašto to radiš?“, pitao je. „Zašto nikada ne možeš da prihvatiš ono što ti se daje?“ Prevrnuo ju je tako da se našla ispod njega na krevetu. „Volim te.“ „Nemoj.“ Zatvorila je oči kada je želja skoro pomračila razum. „Nemoj to da mi govoriš.“

155


Odbacivanje. Odbacivala ga je. Džonas je prvo osetio paniku, a onda bes. A potom odlučnost. „Reći ću. Ako budem dovoljno govorio, pre ili kasnije počećeš da veruješ. Da li misliš da su sve ove noći bile igra? Zar nisi osetila? Zar ne osećaš ništa?“ „I jednom ranije sam pomislila da sam nešto osetila.“ „Bila si dete.“ Kada je počela da odmahuje glavom, uhvatio ju je jače. „Da, jesi. Na neki način si to još uvek, ali znam šta prolazi kroz tebe kada si sa mnom. Znam. Ja nisam duh, ja nisam sećanje. Ja sam stvaran i želim te.“ „Bojim te se“, prošaputala je. „Bojim se jer činiš da želim ono što ne mogu da imam. Neću se udati za tebe, Džonase, jer sam završila sa rizikovanjem u svom životu i neću da rizikujem sa životom svog deteta. Molim te, pusti me.“ Oslobodio ju je, ali kada se uspravila, obavio je ruke oko nje. „Za nas nije gotovo.“ Spustila je glavu na njegove grudi i snažno pritisla obraz. „Dozvoli mi da uživam u ovih nekoliko dana koji su nam ostali. Molim te, dozvoli mi.“ Podigao joj je bradu. Sve što mu je bilo potrebno da zna, bilo je u njenim očima. Čovek koji je znao i koji je planirao da pobedi, mogao je da priušti da čeka. „Nisi se suočila ni sa kim tako tvrdoglavim kao što si ti sama pre svega ovoga. A nisi ni blizu završila sa mnom.“ Ruke su mu potom postale nežnije dok ju je mazio po kosi. „Obuci se. Odvešću te na posao.“ Ponašao se kao da ništa nije rečeno, pa se Liz opustila. To je bilo nemoguće, i ona je to znala. Poznavali su se svega nekoliko nedelja i to u uslovima koji su neminovno morali da intenziviraju sva osećanja. Bilo mu je stalo. Verovala je da mu je stalo, ali ljubav – vrsta ljubavi koja je bila potrebna za brak – bila je preveliki rizik. Volela je. Volela je tako mnogo da ga je odbijala od sebe kada je želela da ga privuče bliže. On je morao da se vrati svom životu, da se vrati u svoj svet. Nakon što prođe neko vreme, ako je se seti, biće zahvalan što je zatvorila vrata koja je on impulsivno otvorio. Ona će misliti na njega. Zauvek. Dok je Liz šetala do radnje, sredila je svoje misli. „Šta ćeš danas da radiš?“ „Ja?“ I Džonas je takođe sredio svoje misli. „Sedeću na suncu i neću raditi ništa.“ „Ništa?“ Liz ga je gledala sa nevericom. „Ceo dan?“ „To je poznato kao opuštanje ili slobodan dan. Kada to radiš nekoliko dana u nizu, to se zove odmor. Trebalo je da ga imam u Parizu.“ Pariz, pomislila je. To bi mu priličilo. Zapitala se nakratko kako li miriše vazduh u Parizu. „Ako ti postane dosadno, sigurna sam da bi na jednom od brodova dobro došla dodatna posada.“

156


„Dovoljno sam ronio ovih nekoliko dana, hvala.“ Džonas se bacio na ležaljku ispred radnje. To je bilo najbolje mesto da motri na nju. „Migele“, Liz se automatski osvrnula da potraži Luisa. „Poranio si.“ „Došao sam sa Luisom. On proverava brod za ronioce – ima ranu turu.“ „Da, znam.“ Ali nije želela da Migel sam vodi radnju dugo. „Zašto mu ne pomogneš? Ja ću preuzeti kasu.“ „Bueno. Oh, bila su dva momka koja su gledala ribarski brod. Možda žele da iznajme.“ „Pogledaću. Ti idi.“ Vratila se nazad i čučnula pored Džonasa. „Pripazi mi na radnju, hoćeš li? Imam mušterije kod Izgnanika.“ Džonas je namestio naočare. „Koliko plaćaš po satu?“ Liz je skupila oči. „Možda ću da skuvam večeru.“ Sa osmehom je ustao i otišao iza pulta. „Uzmi koliko god ti je potrebno vremena.“ Nasmejao ju je. Liz je odšetala niz stazu do pristaništa upijajući svezi jutarnji vazduh. Prijala bi joj dobra ribarska tura. Vodeni bicikli su bili naručeni, ali ih je tek trebalo platiti. Osim toga, volela bi i sama da vozi. To ju je podsetilo na Džonasa i njegov neželjeni ulov od pre nekoliko nedelja. Liz se ponovo nasmejala dok je prilazila muškarcima pored svog broda. „Dobar dan“, počela je. „Gospodine Ejmbakl.“ Liz se osmehnula i pružila ruku. „Nisam znala da ste se vratili. Je li ovo jedno od Vaših kratkih vikend putovanja?“ „Tako je.“ Njegova skoro ćelava glava blistala je na suncu dok ju je tapšao po ruci. „Kada me uhvati raspoloženje, jednostavno moram da se krećem.“ „Razmišljate o nekom velikom ribolovu ovog puta?“ „Zanimljivo što ste to pomenuli. Upravo sam govorio svom saradniku da samo pucam na nešto veliko.“ „Samo na nešto veliko.“ Skot Trajdent se okrenuo i zabacio unazad svoj slamnati šešir. „Tako je, Klansi.“ „Sad nemoj da se okrećeš, dušo.“ Ejmbaklovi prsti su se stegli oko njenih pre nego što je mogla da se pomeri. „Popećeš se na brod, fino i tiho. Moramo da porazgovaramo, a onda ćemo se možda malo provozati.“ „Koliko dugo ste koristili moju radnju za krijumčarenje?“ Liz je videla pištolj ispod Skotove jakne. Nije mogla da signalizira Džonasu. Nije se usudila. „U poslednjih nekoliko godina tvoja radnja mi je bila neprevaziđena. Znaš, oni šalju tu robu iz Kolumbije i ostavljaju je u Majamiju. Bilo je gusto u poslednje vreme, pa je bio veliki rizik koristiti uobičajene rute. Ovako traje duže, ali gubim manje robe.“ „A ti si organizator?“ promrmljala je. „Ti si čovek koga policija želi.“ 157


„Ja sam biznismen“, rekao je sa osmehom. „Hajde da se ukrcamo, mlada damo.“ „Policija posmatra“, rekla mu je Liz kada se popela na palubu. „Policija ima Mančeza. Da on nije pokušao da izvede dvostruku igru, poslednja isporuka bi glatko prošla.“ „Dvostruku igru?“ „Tako je“, dodao je Skot kada joj je prišao sa strane. „Pablo je zaključio da može da zaradi više kao slobodni strelac nego kao lojalan zaposleni.“ „A prijavljivanjem svog kolege, gospodin Trajdent se podigao u rangu. Gradim svoju organizaciju na programu podsticaja.“ Skot se osmehnuo Ejmbaklu. „Ne možeš pobediti sistem.“ „Ti si sredio da Džeri Šarp bude ubijen.“ Odbijajući da poveruje u ono što se događalo, Liz je zurila u malog debelog čoveka koji je do ovog momenta ćaskao sa njom i iznajmljivao boce. „Ti si naredio da ga ubiju.“ „Ukrao mi je mnogo novca.“ Ejmbaklovo lice se namrštilo kada je na to pomislio. „Mnogo. Dao sam Mančezu da ga se otarasi. Istina je da sam razmatrao da te koristim kao vezu na neko vreme. Ipak, izgledalo mi je jednostavnije da prosto koristim tvoju radnju. Mojoj ženi si baš draga.“ „Tvoja žena.“ Liz je pomislila na uglađenu, elegantnu gospođu u kupaćim kostimima sa karnerima. „Ona zna da krijumčariš drogu i zna da ubijaš ljude?“ „Ona misli da imamo odličnog brokera.“ Ejmbakl se iskezio. „Obrćem belo deset godina, a moja žena ne bi razlikovala koku od šećera u prahu. Volim da držim porodicu i posao odvojene. Njoj će pozliti kada čuje da si imala nesreću. Sada ćemo malo da se provozamo. I razgovaraćemo o trista hiljada koje je naš prijatelj Džeri maznuo meni ispred nosa. Odvezuj, Skote.“ „Ne!“ Razmišljajući samo o preživljavanju, Liz se zaletela prema doku. Ejmbakl ju je vratio na palubu samo jednim trzajem. Odmahnuo je glavom, otresao ruke i okrenuo se ka njoj. „Nisam hteo da ovo bude neuredno. Znaš, čak sam zamenio merače na tvojim bocama jer sam mislio da ćeš da se povučeš. Oduvek si mi bila slaba tačka, mlada damo. Ali posao je posao.“ Okrenuo se prema Skotu i rekao: „Pošto si preuzeo Pablovu poziciju, pretpostavljam da znaš kako da rešiš ovo.“ „Zasigurno znam.“ Izvadio je revolver. Pogledao je Liz. Kada je uhvatila vazduh, okrenuo je cev prema Ejmbaklu. „Uhapšen si!“ Drugom rukom je izvadio značku. „Imaš pravo da ćutiš…“ To je bila poslednja stvar koju je Liz čula pre nego što je zaronila lice u ruke i zaplakala.

158


12.

„Hoću da znam šta se dođavola dešava!“ Bili su u Moralesovoj kancelariji, ali Džonas nije hteo da sedne. Stajao je iza Lizine stolice, sa prstima čvrsto stegnutim oko naslona. Da joj je iko prišao, on bi prvo udarao, a posle postavljao pitanja. Već je razvalio nesrećnog detektiva koji je pokušao da ga zadrži kada je video Liz na palubi Izgnanika sa Skotom. Sa rukama sklopljenim na stolu, Morales je uputio Džonasu dugi mirni pogled. „Možda bi objašnjenje trebalo da dođe od Vašeg zemljaka.“ „Specijalni agent Donald Skot.“ Čovek koga je Liz znala kao Skota Trajdenta sedeo je u uglu Moralesovog stola. „Izvinjavam se zbog obmane, Liz.“ Iako mu je glas bio miran i razložan, nije mogao da sakrije uzbuđenje koje je kuljalo iz njega. Otpio je kafu i pogledao u Džonasa. Objašnjenja neće lako ići sa ovim, pomislio je. Ali oduvek je verovao da su ciljevi opravdavali sredstva. „Tražio sam tog kučkinog sina tri godine.“ Ponovo je otpio gutljaj uživajući u trijumfu. „Trebalo nam je dve godine pre nego što smo mogli da se ubacimo u krug, a čak i tada nisam mogao da stupim u kontakt sa glavnim čovekom. Da bih došao do njega, morao sam da idem preko više kanala nego što je potrebno za samu kompaniju. Bio je oprezan. Poslednjih osam meseci radio sam sa Mančezom kao Skot Trajdent. To je bilo najbliže što sam uspeo da priđem Ejmbaklu, sve do pre dva dana.“ „Iskoristili ste je.“ Džonasova ruka je prešla preko Lizinog ramena. „Bacili ste je usred svega.“ „Da. Problem je bio u tome što dugo nismo bili sigurni koliko je tačno ona uključena. Znali smo za tvoju radnju, Liz. Znali smo da si iskusan ronilac. Zapravo, nema ničega o tebi što moja organizacija nije znala. Neko vreme si nam bila glavna osumnjičena.“ „Osumnjičena?“ Ruke je držala uredno sklopljene na krilu, ali je bes ključao u njoj. „Sumnjali ste na mene?“ „Napustila si Sjedinjene Države pre više od deset godina. Nikada se nisi vratila. Imaš i kontake i sredstva da pokreneš lanac. Ćerku držiš van ostrva već više godina, i to u jednoj od najboljih škola u Hjustonu.“ „To je moja stvar.“ 159


„Takvi detalji su postali naša stvar. Kada si primila Džerija Šarpa i dala mu posao, čak smo počeli više da tipujemo na tebe. On je mislio drugačije, ali sa druge strane, nismo ga koristili zbog njegovog mišljenja.“ Osetila je kako su se Džonasovi prsti stegli, pa je posegnula ka njima i progovorila. „Koristili?“ „Kontaktirao sam Džerija Šarpa u Nju Orleansu. On je bio još neko o kome smo sve znali. Prevarant, operativac, ali je imao stila.“ Uzeo je još jedan gutljaj kafe dok je proučavao Džonasa. „Predložili smo mu dogovor. Ako bude mogao da se ubaci unutra i da nas snabdeva informacijama, zaboravićemo na nekoliko… brljotina. Sviđao mi se tvoj brat“, rekao je Skot Džonasu. „Stvarno mi se dopadao. Da je mogao malo da se skrasi, mogao je biti odličan policajac. 'Prevarant loših momaka' kako je on to zvao.“ „Hoćeš da kažeš da je Džeri radio za vas?“ Džonas je osetio kako mu emocije jure na površinu. Činjenice o bratu koje je jedva naterao sebe da prihvati su se menjale. „Tako je.“ Skot je izvadio cigaretu i posmatrao plamen na upaljenoj šibici. „Dopadao mi se – zaista to mislim. Umeo je da gleda na stvari na takav način zbog koga zaboraviš koliko su loše.“ To je bio Džeri, pomislio je Džonas. Odšetao je do prozora kako bi sebi dao trenutak vremena. Mogao je da vidi kako voda mirno zapljuskuje trupove brodova. Mogao je da vidi sunce kako igra na vodi i decu koja su šetala duž potpornog zida. Scena je bila skoro identična onoj kada je stigao u Kozumel. Neke stvari su ostale iste; druge su se konstantno menjale. „Šta se dogodilo?“ „Bilo mu je teško da poštuje naredbe. Želeo je da ih pritisne isuviše brzo, isuviše snažno. Jednom mi je rekao kako mora da dokaže nešto sebi i drugom delu sebe. Boljem delu sebe.“ Džonas se polako okrenuo. Bol je ponovo nadolazio. Liz mu je to videla u očima i otišla da stane pored njega. „Nastavi.“ „Jednom mu je sinulo da ukrade novac od pošiljke. Nisam znao za to dok me nije pozvao iz Akapulka. Mislio je da će glavnog čoveka da stavi u poziciju da mora lično da se pozabavi time. Rekao sam mu da sačeka, da ga sređujemo. Njega ćemo vratiti u Sjedinjene Države i skloniti negde na sigurno dok se posao ne završi.“ Bacio je šibicu koju je držao u pepeljaru na Moralesovom stolu. „Nije slušao. Vratio se u Kozumel i pokušao samostalno da se obračuna sa Mančezom. Bilo je gotovo pre nego što sam i znao. Čak i da sam znao, ne mogu da budem siguran da bih mogao to da sprečim. Mi ne volimo da gubimo svoje ljude, gospodine Šarpe. Ja ne volim da gubim prijatelje.“ Bes je jenjavao malo po malo. To je tako ličilo na Džerija, pomislio je Džonas. Avantura, uzbuđenje, impulsivnost. „Nastavi.“ 160


„Stigla su naređenja da se napravi pritisak na Liz.“ Skot se napola nasmejao kao da mu ništa nije bilo smešno. „Naređenja sa obe strane. Tek nakon tvog puta u Akapulko smo bili sigurni da nisi umešana u krijumčarenje. Prestala si da budeš osumnjičena i postala si mamac.“ „Došla sam u policiju.“ Pogledala je Moralesa. „Došla sam kod Vas. Niste mi rekli.“ „Nisam znao za identitet agenta Skota sve do juče. Samo sam znao da imamo čoveka unutra i da je neophodno da Vas iskoristi.“ „Bila si zaštićena“, dodao je Skot. „Nije bilo dana da nisi bila pod nadzorom Moralesovih ili mojih ljudi. Tvoj boravak ovde je zakomplikovao stvari“, rekao je Džonasu. „Previše ste se približili srži. Pretpostavljam da ste ti i Džeri imali više zajedničkog od samog izgleda.“ Džonas je osetio težinu lanca oko svoga vrata. „Možda i jesmo.“ „Pa došli smo do tačke gde smo morali da se zadovoljimo Mančezom i još par drugih ili da idemo na sve ili ništa. Odlučili smo se za sve ili ništa.“ „Isporuka koju smo napravili. To je bila zamka.“ „Mančez je imao naređenje da uradi šta god je potrebno da vrati novac koji je Džeri uzeo. Nisu znali za sef.“ Dunuo je mlaz dima. „Morao sam da odigram prilično brzo i spretno da bih to zadržao u tajnosti. Ali opet nismo znali ni za to dok nas nisi odvela do njega. Za Ejmbakla ti si bila ta koja je imala novac, a on je želeo da ga vrati. Želeo je da izgleda kao da ste vas dvoje zajedno vodili krijumčarske operacije. Kada biste bili nađeni mrtvi, sumnja bi bila skinuta sa njega. Planirao je da se pritaji na neko vreme, pa da onda započne posao negde drugde. To sam saznao od Mančeza. Napravljena vam je nameštaljka“, složio se. „Kao i njemu. Ja sam otišao do Merivorta i napravio dovoljno buke oko toga kako je Mančez hteo da odigra dvostruku igru da bih ga uznemirio. Kada je Mančez snorkelovao do tvog broda, ja sam telefonom razgovarao sa čovekom kog sam znao kao Klansija. Ja sam dobio unapređenje, a Klansi je došao da se lično obračuna sa tobom.“ Liz je pokušala da vidi to na način na koji je on video, kao partiju šaha, kao bilo koju igru sa pijunima. Nije mogla. „Znali ste ko je on bio juče ujutru, a i dalje ste me odvukli na taj brod.“ „Desetak prvoklasnih strelaca je bilo na pozicijama. Ja sam imao pištolj, Ejmbakl nije. Želeli smo da naredi Lizino ubistvo i želeli smo da joj kaže što je više moguće. Kada ovo ode na sud, hoćemo da bude kako treba. Hoćemo da dugo bude iza rešetaka. Ti si advokat, Šarpe. Znaš kako ove stvari mogu da se odvijaju. Možemo da imamo čist slučaj, gomilu

161


dokaza i da izgubimo. Gledao sam previše ovih probisveta kako se izvlače.“ Dunuo je dim između zuba. „Ovaj ne ide nigde osim u Federalni zatvor.“ „I dalje postoji pitanje da li će ovi ljudi biti procesuirani u tvojoj ili u mojoj zemlji.“ Morales je govorio tiho i nije se pomerio kada se Skot okrenuo ka njemu. „Vidi, Moralese…“ „O tome ćemo kasnije da diskutujemo. Primite moju zahvalnost i moje izvinjenje“, rekao je Džonasu i Liz. „Žao mi je što nismo našli drugi način.“ „Kao i meni“, progunđala je Liz, a onda se okrenula ka Skotu. „Je li vredelo?“ „Ejmbakl je doneo hiljade kilograma kokaina u Sjedinjene Države. Odgovoran je za više od petnaest ubistava i tamo i u Meksiku. Da, vredelo je.“ Klimnula je glavom. „Nadam se da razumeš da ne želim nikada više da te vidim.“ Stavila je svoju ruku preko Džonasove i uspela da se osmehne. „Bio si loš učenik.“ „Žao mi je što nikada nismo otišli na to piće.“ Pogledao je ka Džonasu. „Žao mi je zbog mnogo stvari.“ „Cenim to što si mi rekao za mog brata. To menja stvari.“ „Preporučiću da mu se priznaju zasluge. Poslaće to vašim roditeljima.“ „To će im mnogo značiti.“ Pružio mu je ruku i zaista je to mislio. „Radio si svoj posao – to razumem. Svi radimo ono što moramo.“ „To ne znači da ne žalim.“ Džonas je klimnuo glavom, nešto u njemu je bilo slobodno, potpuno slobodno. „A u vezi sa tim što si priredio pakao za Liz u poslednjih par nedelja…“ Veoma mirno, Džonas je stegao ruku u pesnicu i zavalio je čvrsto u Skotovu vilicu. Mršavi čovek je polomio stolicu napola kada se stropoštao preko nje na svom putu do poda. „Džonase!“, zapanjena Liz je mogla samo da zuri. A onda je osetila neverovatan poriv da se kikoće. Sa jednom rukom preko usta, naslonila se na Džonasa i dozvolila smehu da nadođe. Morales je ostao zadovoljan za svojim stolom i ispijao kafu. Skot je protrljao svoju vilicu pažljivo. „Svi radimo ono što moramo“, promrmljao je. Džonas je samo okrenuo leđa. „Doviđenja, kapetane!“ Morales je ostao gde je i bio. „Doviđenja, gospodine Šarpe.“ Ustao je i sa retkim izlivom osećanja uzeo Lizinu ruku i poljubio je. „Vaya con Dios15.“

15

Zbogom – prim. prev. 162


Sačekao je da se vrata zatvore za njima pre nego što je ponovo pogledao dole ka Skotu. „Tvoja vlada će, naravno, platiti za stolicu.“ Otišao je. Oterala ga je. Nakon skoro dve nedelje Liz se svako jutro budila sa istim mislima. Džonas je otišao. Tako je bilo najbolje. Nakon skoro petnaest dana svakog jutra se budila boreći se da ubedi sebe u to. Da je poslušala svoje srce, rekla bi da istog časa kada ju je pitao da se uda za njega. Ostavila bi sve što je gradila za sobom, i krenula sa njim. I uništila mu život, a možda i svoj. On se već vratio u svoj svet, proučavao zakone, suočavao se sa porotama, odlazio na elegantne večernje zabave. Bila je sigurna da mu je do sada boravak u Kozumelu postajao maglovit. Uostalom, nije pisao. Nije zvao. Otišao je dan nakon što je Ejmbakl odveden u pritvor bez ijednog daljeg pomena ljubavi. Izborio se sa svojim duhovima kada se suočio sa Mančezom i otišao je ispunjen. Otišao je, a ona je još jednom ostala sama. Kao što je i trebalo, pomislila je Liz. Neće žaliti ni zbog čega. To je obećala sebi. Ono što je dala Džonasu, dala je bez uslova ili očekivanja. Ono što je dobila od njega, nikada neće izgubiti. Sunce je bilo visoko i blistavo, pomislila je. Vazduh je bio mek poput tihe muzike. Njen ljubavnik je otišao, ali i ona je bila ispunjena. Mesec dana uspomena može da se razvuče na ceo život. A i Fejt je dolazila kući. Liz je povukla svoj motocikl na parking i slušala huk aviona koji je poletao. U tom trenutku Fejt i njeni roditelji su prelazili zaliv. Liz je ostavila motocikl i krenula ka terminalu. Bilo je suludo da se oseća nervozno, rekla je sebi, ali nije mogla to da spreči. Bilo je suludo da dođe na aerodrom skoro sat vremena ranije, ali kod kuće bi poludela. Šetala je oko zasada nevena i geranijuma. Kupice cveće, odlučila je. Njena majka je volela cveće. Unutra kod terminala, vazduh je bio hladan i ispunjen bukom. Turisti su dolazili i odlazili. Retko kada su prolazili pored radnji, a da ne kupe nešto u poslednjem trenutku. Liz je ušla u prvu radnju i prolazila kroz nju kupujući dosledno i strogo po osećaju. Kada je stigla do izlaza, nosila je dve torbe za kupovinu i pregršt šarenih karanfila. Svakog časa, pomislila je. Stići će svakog časa. Liz je prebacila obe torbe u jednu ruku i nervozno prešla prstima kroz kosu. Putnici su čekali svoje letove i dremali u crnim plastičnim stolicama ili čitali turističke prospekte. Videla je ženu koja je proveravala karmin u svom ogledalcem i pitala se da li ima vremena da ode do toaleta i da proveri svoje lice. Grizući usnu, odlučila je da ne može da ode, čak ni na trenutak. Nije mogla ni da sedne, pa je zato šetala napred-nazad ispred velikih prozora i gledala avione kako dolaze i odlaze. Kasnili su. Avioni su uvek kasnili kada ih čekaš. Nebo je bilo vedro i plavo. 163


Znala je da je podjednako vedro i u Hjustonu jer je danima proveravala vreme. Ali let je kasnio. Nestrpljiva, vratila se do obezbeđenja da pita za status leta. Trebalo je da zna. Liz je dobila samo sleganje ramenima i meksičku varijantu izraza stići će kad stigne. U narednih deset minuta bila je spremna da vrišti. A onda ga je videla. Nije morala da čuje najavu sletanja da bi znala. Dok joj je srce tupo tuklo, čekala je kod vrata. Fejt je nosila plave prugaste pantalone i belu bluzu. Kosa joj je porasla, pomislila je Liz dok je gledala ćerku kako silazi niz stepenice. I ona je porasla – iako je znala da ne može to tako da joj kaže. Ona bi samo naborala nos i zakolutala očima. Dlanovi su joj bili vlažni. Nemoj da places, nemoj da plačeš, naredila je sebi Liz. Ali suze su već navirale. Onda je Fejt pogledala gore i videla je. Osmehnula se, mahnula i potrčala napred. Liz je spustila svoje torbe i pružila ruke ka ćerki. „Mama, sedela sam pored prozora, ali nisam mogla da vidim našu kuću.“ Dok je brbljala, Fejt je je čvrsto grlila majku. „Donela sam ti poklon.“ Sa licem zaronjenim u Fejtin vrat, Liz je upijala mirise – puder, sapun i čokoladu sa mrlje na prednjoj strani njene bele bluze. „Daj da te pogledam.“ Udaljivši je, Liz je upijala njenu sliku. Lepa je, shvatila je Liz trgnuvši se. Ne više samo slatka ili draga ili lepuškasta. Njena ćerka je bila lepa. Ne mogu da je ponovo pustim. Udarilo ju je poput šamara. Nikada više neću moći da je pustim da ode. „Ispao ti je zub“, uspela je Liz da izusti dok je gladila ćerkinu kosu. „Dva.“ Fejt se iskezila da joj pokaže dve rupe. „Baka je rekla da mogu da ih stavim ispod jastuka, ali sam ih ja ponela sa sobom da mogu da ih stavim ispod mog pravog jastuka. Hoću li dobiti pezose?“ „Da.“ Liz ju je poljubila u jedan, pa u drugi obraz. „Dobrodošla kući!“ Liz je čvrsto uhvatila Fejt za ruku i ustala da pozdravi roditelje. Jedan trenutak ih je samo gledala pokušavajući da ih vidi onako kako bi ih video neki stranac. Otac joj je bio visok i još uvek mršav, kose začešljane unazad. Osmehivao joj se onako kako bi joj se uvek osmehivao kada bi uradila nešto što mu je bilo posebno milo. Njena majka je stajala pored njega, predivna na svoj elegantan način. Sada je izgledala, kao što je njoj uvek izgledala, kao žena koja nikada nije morala da rešava krizu stresniju od zagorelog pečenja. Ipak, bila je čvrsta i snažna kao stena. U očima su joj se videle suze. Liz se iznenada zapitala da li je početak leta njenu majku ostavio onako praznom kao što je kraj leta ostavljao nju.

164


„Mama.“ Liz je pružila ruku i bila je opkoljena. „Oh, nedostajali ste mi. Svi ste mi tako nedostajali.“ Hoću da idem kući. Ta misao se probudila u njoj i skoro da je izašla napolje. „Mama.“ Fejt ju je vukla za džep farmerki. „Mama.“ Liz se opijeno okrenula i podigla je. „Da.“ Prekrila joj je lice poljupcima dok se Fejt kikotala. „Da, da, da!“ Fejt se priljubila uz nju. „Moraš da se pozdraviš sa Džonasom.“ „Šta?“ „Došao je sa nama. Moraš da mu se javiš.“ „Ja ne…“ Onda ga je videla naslonjenog na prozor kako gleda – i strpljivo čeka. Krv joj je jurnula iz glave u srce dok nije postala sigurna da će nešto pući. Držeći Fejt, Liz je ostala da stoji na mestu. Džonas joj je prišao, obuhvatio joj lice obema rukama i snažno je poljubio. „Drago mi je što te vidim“, promrmljao je, a onda se sagnuo da pokupi torbe koje je Liz spustila. „Pretpostavljam da je ovo za Vas“, rekao je i predao Lizinoj majci cveće. „Da.“ Liz je pokušala da pribere misli koje su joj tutnjile kroz glavu. „Zaboravila sam.“ „Predivno je.“ Uputila je osmeh ćerki. „Džonas će da nas odveze do hotela. Pozvala sam ga na večeru. Nadam se da nemaš ništa protiv. Uvek skuvaš dovoljno.“ „Ne, ja… naravno.“ „Vidimo se onda.“ Još jednom je brzo poljubila Liz. „Znam da hoćeš da odvedeš Fejt kući i da provedete neko vreme zajedno. Vidimo se večeras.“ „Ali ja…“ „Naše torbe su ovde. Idemo do carine.“ Pre nego što je Liz uspela da kaže još nešto, bila je sama sa svojom ćerkom. „Možemo li da svratimo da vidimo Senor Pesadoa?“ „Da“, rekla je Liz odsutno. „Mogu li da dobijem neki slatkiš?“ Liz je pogledala prema čokoladnoj mrlji na Fejtinoj bluzi. „Već si dobila jedan.“ Fejt se samo osmehnula. Znala je da može da se osloni na Senor Pesadoa. „Idemo sad kući.“ Liz je sačekala da se Fejt raspakuje, da se na prozor okači kristalna ptica koju joj je Fejt donela i da njena ćerka pojede dva takosa i pola litra mleka.

165


„Fejt…“ Želela je da joj glas zvuči ležerno. „Kada si upoznala gospodina Šarpa?“ „Džonasa? Došao je kod bake u kuću.“ Okrenula je lutku koju joj je Liz donela na jednu i na drugu stranu kako bi je proverila. „Kod bake? Kad?“ „Ne znam.“ Odlučila je da lutku nazove Kasandra jer je bila lepa i imala je dugu kosu. „Mogu li sad da dobijem sladoled?“ „Oh, da.“ Liz je otišla po sladoled do frižidera. „Fejt, da li znaš zašto je došao kod bake?“ „Hteo je da priča sa njom, pretpostavljam. I sa dekom takođe. Ostao je na večeri. Znam da se dopao baki jer je napravila pitu sa višnjama. I meni se dopao. Ume baš dobro da svira klavir.“ Fejt je pogledala sladoled i bila zadovoljna kada je njena majka dodala još jednu kuglu. „Odveo me je u zoološki vrt.“ „Šta?“ Liz je skoro ispustila činiju iz ruke kada je sela. „Džonas te je vodio u zoološki vrt?“ „Prošle subote. Hranili smo majmune kokicama, ali smo ih uglavnom mi pojeli.“ Kikotala se kada se bacila na sladoled. „On priča smešne priče. Ogrebala sam koleno“, iznenada se setila Fejt i povukla pantalone da pokaže svoju ranu. „Oh, dušo.“ Bila je mala i već je prošla, ali je Liz svejedno poljubila mesto. „Kako si to uradila?“ „U zoološkom vrtu. Trčala sam. Mogu da trčim stvarno brzo u svojim novim patikama, ali sam pala. Nisam plakala.“ Liz joj je spustila pantalone. „Sigurna sam da nisi.“ „Džonas se nije naljutio ili nešto tako. Očistio je sve maramicom. Bilo je prilično gadno. Puno sam krvarila.“ Na to se nasmešila zadovoljna sobom. „Rekao je da imam lepe oči, baš kao ti.“ Mali panični drhtaj je prostrujao kroz nju, ali nije mogla da se zaustavi. „Je li? Šta je još rekao?“ „Oh, pričali smo o Meksiku i o Hjustonu. Pitao se šta mi se više sviđa.“ Liz je spustila ruke na kolena svoje ćerke. Ovo je ono što je važno, shvatila je. To je bilo ono što je zaista bilo važno. „Šta si mu rekla?“ „Najviše mi se sviđa tamo gde si ti.“ Ostrugala je dno činije. „Rekao je da se i njemu tamo najviše sviđa. Hoće li on da bude tvoj dečko?“ „Moj…“ Liz je jedva uspela da obuzda smeh. „Ne.“ „Šarlinina mama ima dečka, ali on nije tako visok kao Džonas, i mislim da nikada nije vodio Sarlin u zoološki vrt. Džonas je rekao da možda jednom možemo da odemo da vidimo Zvono slobode. Misliš li da možemo?“ 166


Liz je uzela posudu od sladoleda i počela da je pere. „Videćemo“, promrmljala je. „Slušaj, neko dolazi.“ Fejt je ustala kao iz topa i otrčala do ulaznih vrata. „To je Džonas!“ Sa usklikom je izašla na vrata i potrčala punom parom. „Fejt!“ Liz je požurila iz kuhinje i došla do trema na vreme da vidi kako se Fejt baca na Džonasa. Uhvatio ju je smejući se, bacio je u vazduh, a onda je ponovo spustio na zemlju, tako prirodnim pokretom da se činilo kao da to radi ceo život. Liz je uvijala kuhinjsku krpu u rukama. „Poranio si.“ Zadovoljna, Fejt mu se obesila o ruku. „Pričali smo o tebi.“ „Jeste li?“ Razbarušio je Fejtinu kosu, ali je pogledao u Liz. „To je zanimljivo, pošto sam ja baš mislio na vas.“ „Napravićemo paelju jer to deka voli najviše. Možeš da pomogneš.“ „Fejt…“ „Rado“, prekinuo ju je Džonas. „Nakon što popričam sa tvojom mamom.“ U podnožju stepenica čučnuo je da bude u nivou sa Fejt. „Zaista bih voleo da popričam nasamo sa tvojom mamom.“ Fejt je uvrnula ustima. „Zašto?“ „Moram da je ubedim da se uda za mene.“ Ignorisao je Lizin uzdah i čekao Fejtinu reakciju. Oči su joj se skupile, a usne napućile. „Rekla je da joj nisi dečko. Pitala sam.“ Osmehnuo se i nagnuo bliže. „Samo moram da je nagovorim na to.“ „Baka kaže da moju mamu niko ne može da nagovori ni na šta. Ona ima tešku glavu.“ „Kao i ja, a ja zarađujem od nagovaranja ljudi. Ali možda bi mogla da kažeš par reči u moju korist kasnije.“ Dok je Fejt razmišljala oči su joj zasijale. „U redu. Mama, mogu li da idem da vidim da li je Roberto kod kuće? Rekla si da ima nove kuce.“ Liz je ispravila krpu, a onda ju je ponovo zgužvala. „Hajde, ali samo nakratko.“ Džonas se uspravio dok je gledao kako Fejt trči prema kući prekoputa. „Obavila si odličan posao sa svojom ćerkom, Elizabet.“ „Veliki deo je sama obavila.“ Okrenuo se i video nervozu na njenom licu. Nije bio nezadovoljan zbog toga. Ali setio se kako je izgledala kada je raširila ruke ka Fejt na aerodromu. Želeo je da vidi taj prizor ponovo. „Želiš li da pričamo unutra?“ počeo je dok je koračao uz stepenice. „Ili ovde?“ „Džonase, ne znam zašto si se vratio, ali…“ „Naravno da znaš zašto sam se vratio. Ti nisi glupa.“ „Nemamo o čemu da razgovaramo.“ 167


„U redu.“ Brzo je premostio distancu između njih. Nije se opirala iako je rekla sebi da hoće. Kada ju je privukao bliže, nije oklevala. Njene usne su se gladno spustile na njegove i na trenutak, samo na trenutak, svet je ponovo bio na svom mestu. „Ako nećeš da pričaš, otići ćemo unutra da vodimo ljubav dok ne budeš videla stvari malo jasnije.“ „Vidim stvari jasno.“ Liz je spustila svoje ruke na njegove i počela da se povlači. „Volim te.“ Osetio je drhtaj, video je bljesak radosti u njenim očima pre nego što je pogledala u stranu. „Džonase, ovo nije moguće.“ „Grešiš. Potpuno je moguće – zapravo, već je završeno. Poenta je u tome, Liz, da sam ti potreban.“ Oči su joj se potpuno suzile. „Ja se postaram za ono što mi je potrebno.“ „Zato te volim“, rekao je jednostavno i izbio joj vetar iz jedara. „Džonase…“ „Hoćeš li da mi kažeš da ti nisam nedostajao?“ Otvorila je usta, a onda ih ponovo zatvorila. „U redu, peti amandman ti dozvoljava da ne odgovoriš.“ Udaljio se korak od nje. „Hoćeš li da porekneš da si provela besane noći poslednjih par nedelja i da si razmišljala o onome što se desilo među nama? Hoćeš li da stojiš ovde i da me gledaš i da mi kažeš da nisi zaljubljena u mene?“ Nikada nije umela dobro da laže. Liz se okrenula i pažljivo raširila krpu preko ograde trema. „Džonase, ne mogu da vodim život na osnovu osećanja.“ „Od sada možeš. Je li ti se svideo poklon koji ti je Fejt donela?“ „Šta?“ Zbunjeno se okrenula. „Da, naravno da jeste.“ „Dobro. I ja sam ti doneo jedan.“ Izvadio je kutiju iz džepa. Liz je videla bljesak dijamanta i skoro sakrila ruku iza leda pre nego što je on uspeo da je uhvati. Čvrsto joj je stavio prsten. „Sad je zvanično.“ Nije htela ni da pogleda. Nije mogla da se zaustavi. Dijamant u obliku suze bio je beo i blistav poput želje. „Smešan si“, rekla mu je, ali nije mogla da se natera da skine prsten. „Udaćeš se za mene!“ Uhvatio ju je za ramena i naslonio na stub. „O tome ne pregovaramo. Nakon toga, imamo nekoliko opcija. Mogu da se odreknem svoje prakse i da živim u Kozumelu. Ti možeš da me izdržavaš.“ Ispustila je brzi izdah, koji je mogao da bude smeh. „Sad si stvarno smešan.“ „Ta ti se ne dopada. Dobro, ni meni se ne dopada. Možeš da se vratiš u Filadelfiju sa mnom. Ja ću izdržavati tebe.“ Podigla je bradu. „Nije mi potrebno izdržavanje.“ „Odlično. Slažemo se za prve dve opcije.“ Provukao joj je ruke kroz kosu i otkrio da nije osećao toliko strpljenje kao što je mislio da hoće. „Sad, možeš da 168


se vratiš u Sjedinjene Države. Uzećemo mapu i možeš da zatvoriš oči i da odabereš mesto. Tu ćemo da živimo.“ „Ne možemo tako da vodimo život.“ Odgurnula ga je na stranu kako bi šetala napred-nazad po tremu. Ali deo nje je počinjao da veruje da je moguće. „Zar ne vidiš kako je to nemoguće?“ pitala je sebe koliko i njega. „Ti imaš svoju karijeru. Ja imam svoj posao. Nikada neću biti odgovarajuća žena za nekoga kao što si ti.“ „Ti si jedina žena za nekoga kao što sam ja.“ Ponovo ju je zgrabio za ramena. Ne, nije bio nimalo strpljiv. „Dođavola, Liz, ti si jedina! Ako ti je posao važan, zadrži ga. Neka ga vodi Luis. Možemo da se vratimo nekoliko puta godišnje ako želiš. Započni novi posao. Otići ćemo na Floridu, u Kaliforniju, gde god želiš, gde god da je potrebna dobra radnja ronilačke opreme. Ili…“ Sačekao je dok nije bio siguran da ima njenu punu pažnju. „Možeš da se vratiš u školu.“ Video joj je to u očima – iznenađenje, san, a onda poricanje. „To je gotovo.“ „Đavola jeste! Pogledaj se – to je ono što želiš. Zadrži radnju, otvori novu, otvori deset novih, ali uradi nešto samo za sebe.“ „Prošlo je više od deset godina.“ Podigao je obrvu. „Jednom si rekla da ne bi ništa promenila.“ „I mislila sam to, ali zar sad da se vratim, nakon sveg ovog vremena.“ „Bojiš se?“ Oči su joj se skupile. Kičma joj se učvrstila. „Da.“ Nasmejao se oduševljen. „Ženo, u prethodnih nekoliko nedelja prešla si put do pakla i nazad. A bojiš se nekoliko fakultetskih ispita?“ Sa uzdahom se okrenula. „Možda ne uspem.“ „Pa šta?“ Ponovo ju je okrenuo. „Dakle padaš pravo na nos. Ja ću biti tu da padnem zajedno sa tobom. Vreme je za preuzimanje rizika, Liz. Za nas oboje.“ „Oh, tako želim da ti verujem!“ Podigla je ruku i spustila je na njegovo lice. „Želim. Volim te, Džonase. Mnogo.“ Ponovo se pripila uz njega, izgubila u njemu. „Potrebna si mi, Liz. Ne vraćam se bez tebe.“ Držala se za njega na trenutak, skoro spremna da poveruje. „Ali ne radi se samo o meni. Moraš da razumeš da ne mogu da uradim šta god poželim.“ „Fejt?“ Ponovo ju je privukao. „Poslednjih par nedelja sam proveo upoznavajući je. Moj jedini cilj kada sam počinjao, bio je da se dodvorim. Shvatio sam da je jedini način da te pridobijem bio preko nje.“ Kao što je već i pretpostavljala. „Popodneva u zoološkom vrtu?“

169


„Tako je. Stvar je u tome što nisam znao da je lako zaljubiti se u nju kao i u njenu majku. Želim je.“ Ruka koju je Liz podigla ka kosi se zaledila. „Ne razumem.“ „Želim da bude moja – zakonski i emotivno. Želim da pristaneš dda je priznam kao svoju, da joj dam svoje prezime.“ „Da je priznaš…“ Šta god da je očekivala od njega, to nije bilo ovo. „Ali ona je…“ „Tvoja?“, prekinuo ju je. „Ne, biće naša. Moraćeš da je deliš. A ako si odlučila da ide u školu u Hjustonu, živećemo u Hjustonu. Za godinu dana očekujem da će imati brata ili sestru jer joj je potrebna porodica koliko i nama.“ Nudio joj je sve, sve što je ikada želela i u šta je odbijala da veruje. Ona je samo trebalo da pruži ruku. Ideja ju je prestravila. „Ona je dete drugog čoveka. Kako ćeš moći to da zaboraviš?“ „Ona je tvoje dete“, podsetio ju je. „Sama si mi rekla da je ona samo tvoje dete. Sada će biti i moje.“ Uzeo joj je ruke i poljubio ih. „Kao i ti.“ „Džonase, da li znaš šta radiš? Tražiš ženu koja će morati da počne sve ispočetka i poluodraslu ćerku. Komplikuješ sebi život.“ „Da, a možda ga i spašavam.“ Kao i njen. Krv joj je ponovo pulsirala, a kožu su joj prožimali trnci. Po prvi put za mnogo godina, mogla je da pogleda u svoj život i da ne vidi senke. Zatvorila je oči i duboko disala pre nego što se okrenula. „Budi siguran“, prošaputala je. „Budi potpuno siguran. Ako se pustim, ako kažem da, a ti promeniš mišljenje, mrzeću te do kraja svog života.“ Uhvatio ju je za kragnu košulje. „Za nedelju dana idemo kod mojih roditelja na farmu u Lankasteru, zovemo lokalnog sveštenika, matičara ili vrača i venčavamo se. Papiri za usvajanje su u pripremi. Kada postanemo porodica, svi ćemo imati isto prezime. Ti, Fejt i ja.“ Sa uzdahom, Liž se naslonila na stub i proučavala njegovo lice. Bilo je predivno, zaključila je. Snažno, strastveno, strpljivo. Njen život će biti vezan za to lice. Bilo je tako realno kao telo i krv, i kao dragoceni snovi. Njen ljubavnik se vratio, njeno dete je bilo sa njom i ništa nije bilo nemoguće. „Kada sam te prvi put srela, pomislila sam da si tip čoveka koji uvek dobije ono što želi.“ „I bila si u pravu.“ Ponovo ju je uzeo za ruke i držao ih. „Dakle, šta ćemo da kažemo Fejt?“ pitao ju je. Usne su joj se polako izvile u osmeh. „Pretpostavljam da je najbolje da joj kažemo da si me nagovorio.“

170

Profile for Vesna Savic

Tanka linija  

Tanka linija  

Advertisement