Page 1


Dot Hutchison

MAJSKE RUŽE - DRUGI DEO SERIJALA KOLEKCIONAR -

Prevod sa engleskog: Milica Kecojević Naslov originala: Dot Hutchison- THE ROSES OF MAY


Opasnim devojkama prkosnog osmeha


Zove se Darla Džin Karmajkl, i ona ti je prva. Mada ti to još ne znaš. Znaš samo da se, izgleda, i sam Gospod svojski potrudio da ona ovog divnog prolećnog dana bude što lepša. Ta njena nevina lepota, bez varki i taštine; zbog toga je toliko i voliš. Sjajna plava kosa pada joj niz leđa u teškim talasima; opet je obukla svoju belu, staromodnu, uskršnju haljinu - nosi čak i rukavice i šešir od uštirkane čipke. Jesi li ikad video nešto tako netaknuto? Tako čisto? Danas se čak i priroda slaže s tobom. Sa obe strane do crkve gole, prašnjave staze; trava je puna narcisa, žutih i belih, kao da se takmiče s lepotom Darle Džin. Pa i divlji krasuljci su, mimo običaja, ove godine ucvali beli i žuti, iako se obično s proleća prostru po poljima kao svilene pruge boje lavande. Ove godine postoji samo Darla Džin. Samo što… Darla Džin nije sama. Ruku je provukla ispod snažne mišice mladića, ugnezdila ju je u pregib njegovog lakta, kao da joj je tu oduvek bilo mesto, a nije. Njenoj ruci tu nije mesto. Jer to nije tvoja mišica. Darla Džin pripada tebi. Oduvek je pripadala tebi. Nikad ranije nisi morao to da joj kažeš; uvek je znala, sve je razumela, jer vas dvoje ste stvoreni jedno za drugo, bez obzira na to šta bi drugi rekli. Kad bi znali. Razjaren, slomljenog srca, pratiš ih do crkvice od crvene cigle, okružene tako raskošno rascvetalim drvećem da liči na goblen. Čudno, ali uprkos osećanjima koja ti bubnjaju u ušima kao da ti u grudima kuca još jedno srce, primećuješ detalje. U slobodnoj ruci mladić nosi korpu sa đakonijama koje je njena majka poslala u crkvu, svaku posebno umotavši za prodaju, jer crkva mora da dobije nov krov pre sezone oluja.


Svaki put kad se Darla Džin nasmeje, naginje se ka njoj. Ona se baš često smeje. Ali taj zvuk pripada tebi, kao i sve ostalo, i kako onda može da podeli svoju radost s nekim drugim? Taj smeh te je smirivao, utišavao bes koji uvek tinja tik ispod površine. A sad dok ga slušaš zvonak i blag kao bambusova zvonca na zadnjem tremu - osećaš oštar bol u grudima i snažno pulsiranje u slepoočnicama. Zajedno ulaze u crkvu; ne trebaju ti ni dva minuta da pronađeš prozor s kojeg možeš jasno da ih vidiš, a da pritom sam ostaneš skriven. I da ne zna da si tu, morala bi da bude svesna šta ti duguje, kako treba da se ponaša. Unutrašnjost crkve je polumračna, puna senki i svetlucavih iskrica koje ti, posle jarkog sunca, igraju pred očima, tako da ne shvataš odmah šta se dešava. Ali to ne traje dugo. Vidiš samo krv. On je ljubi - ili ona njega - lica su im nagnuta jedno ka drugom, tela su im na jedva korak rastojanja. To bi mu mogao biti prvi poljubac. Znaš da njoj jeste Prvi poljubac, koji je trebalo da bude tvoj, koji si čekao tolike godine. Ali umesto toga, ti si je obožavao, smatrao si da je suviše čista i nevina da bije ukaljao poljupcem. Bila je suviše čista. Bila je suviše nevina. Kliziš niz spoljni zid crkve, cigle su grube i nanose bol, grebu te i bodu kroz odeću. Drhtiš - možda jecaš. Kako je mogla? Kako je mogla da učini tako nešto sebi, tebi? Kako je dozvolila da izgubi sjaj? Sada je bezvredna, kao i sve druge kurve koje se razmeću svojim telima, osmesima i okrutnim, sveznajućim očima. A ti bije obožavao do poslednjeg daha. Ipak je voliš. Kako da je ne voliš, uprkos svemu? Voliš je dovoljno da je spaseš,pa makar i od nje same. Čuješ momka kako odlazi, na usnama mu nespretno izvinjenje mora da pomogne braći da se spreme - zatim pastora koji veselo pozdravlja Darlu Džin. Kaže joj da mora da trkne do grada po čaše za limunadu - može li da ostane sama? Naravno. Odrasla je u toj


crkvi. to je uvek bilo sigurno mesto. Ne može ni da zamisli svet u kome bi bilo drugačije. Dok posmatraš pastora kako odlazi stazom sve dalje i dalje - čuješ je kako peva Njene pesme su i tvoje, a sad nema nikog drugog da ih čuje. Kad uđeš, dočekuje te sa osmehom i kikotom, svetlih očiju. Ne možeš ih nazvati bezazlenim. Više ne. Ne sad kad je izgubila nevinost. Osmeh joj se gasi dok joj prilaziš. Još se usuđuje da te pita šta ti je! Znaš da nemaš mnogo vremena - do grada nema ni tri kilometra, a pastor često pešači do tamo i nazad - ali dovoljno je vremena da joj pokažeš. Da joj pokažeš sve. Obećao si joj zajednički život, da ćeš uvek biti uz nju. Obećao si joj svet. Sve je odbacila. Sve ovo je njena greška. Udaljavaš se trkom; još kiptiš od bola i izdaje. Ostavljaš Darlu Džin opruženu na kamenu; njena uskršnja haljina, sva u dronjcima, upija crvenu baricu. Narcisi koje si ubrao za nju - na poklon, a eto šta je ona uradila s njima! - leže razbacani oko nje. Oči su joj širom otvorene i prazne, u njima odjek čuđenja; napravio si joj reckav osmeh, koji može da podeli sa celim svetom ako hoće. Više ne može da se smeje, ne može da peva, ne može da uprlja ono što je tvoje. Više ništa ne može. Možda nisi hteo. Možda ti je lovački nož proklijao i zasekao preduboko. Možda si zaboravio da odmah ispod površine ima toliko krvi. Možda si uradio baš ono što si želeo. Uostalom, ona je samo još jedna obična kurva. Darla Džin je sada mrtva. Nisi znao da će ti biti prva. A ne znaš ni da ti neće biti poslednja.


FEBRUAR


Ako ih ne pregleda, papiri će se eksponencijalno umnožavati, nešto slično kao zečevi ili nepotrebne vešalice u ormanu. Mršteći se na najnoviju gomilu na svom radnom stolu, specijalni agent Brendon Edison zamišlja kako ih guta plamen. Ne bi im mnogo trebalo. Šibica, klik upaljača tik kraj ćoškova nekoliko stranica iz sredine da bi se plamen raširio lepo i ravnomerno, i svi papiri bi nestali. „Ako ih zapališ, samo će ih ponovo štampati, pa ćeš imati sve to isto plus dokumentaciju o požaru“, kroz smeh izgovara jedan glas s njegove desne strane. „Umukni, Ramirezova“, uzdiše. Mercedes Ramirez - njegova koleginica iz tima i prijateljica ponovo se nasmeja i zavali u stolicu, istežući se kao dugačka, odmotana opruga. Njena stolica zaškripa u znak protesta. I njen sto je zatrpan papirima. Ali ne naslaganim gomilama. Zatrpan je nesređenim listovima. Ako joj zatraži neku informaciju, naći će je u tren oka. Nikad mu neće biti jasno kako joj to polazi za rukom. U ćošku, nasuprot njihovih stolova postavljenih pod pravim uglom, nalazi se jazbina njihovog starijeg partnera, nadležnog specijalnog agenta Viktora Hanoverijana. Na Edisonovo zgražavanje, i protiv njegove volje pomešano sa divljenjem, deluje da je sva papirologija završena, a dokumenti uredno poslagani u fascikle različitih boja. Kao vođa neustrašivog trlja, Vik mora da se izbori s više papira nego njih dvoje zajedno, ali svejedno uvek prvi završi. Valjda to tako biva posle trideset godina u Birou, zaključuje Edison. Samo, to je zastrašujuća pomisao. Vrativši pogled na svoj sto, gunđa sebi u bradu dok poseže za papirom na vrhu najnovije hrpe. Ima i on svoj sistem koji zbunjuje Ramirezovu podjednako koliko i njega nervira njen i, uprkos visini gomile, Edison vrlo brzo uspeva da razvrsta papire po temi i


prioritetu, uredno ih poređavši uz zadnju ivicu i uglove radne površine. Gomile su postavljene naizmenično uzduž i popreko, takođe su i besprekorno poravnate. „Jesi li ti ikad porazgovarao o tome s nekim finim čika doktorom?“ podsmeva mu se Ramirezova. „A jel’ tebi dolazila hitna pomoć da interveniše zbog tog haosa?“ Zakikotavši se, Mercedes se okrenu svom stolu. Bilo bi lepo da bar ponekad zagrize mamac. Uvek je potpuno smirena, kao da je vakcinisana protiv zafrkavanja. „Gde je uopšte taj Vik?“ „Vraća se sa saslušanja. Blis ga je zamolila da prisustvuje.“ Razmišlja da li da joj predoči kako tri i po meseca nakon što su ih oslobodili iz zapaljene Bašte i dalje oslovljava devojke imenima leptirica - imenima koja je žrtvama nadenuo tamničar. Odustaje. Verovatno je i sama svesna toga. Posao im bude malo lakši kad uspeju da sve spakuju u male fioke u mozgu, a život devojaka pre Bašte teško je negde smestiti. Mora da se baci na posao. Danas je dan za papirologiju, uglavnom, i stvarno bi trebalo da do večeri bar jedna od tih gomila nestane. Pogled mu se zaustavlja na šarenoj kuli od fascikli koje obitavaju na zadnjem desnom ćošku stola; tokom godina, skupljalo ih se sve više, ali nigde nijednog odgovora. Ta gomila nikad ne nestaje. Zavalivši se u stolicu, proučava dve uramljene fotografije na kaseti s fiokama u kojima drži kancelarijske potrepštine i nepopunjene obrasce. Na jednoj je on sa sestrom; snimljena je za Noć veštica, nekada davno. Posle toga, jedva da ju je još koji put video pre nego što ju je neko kidnapovao na ulici dok se vraćala iz škole. Bilo joj je samo osam godina. Razum mu govori da je sigurno mrtva. Prošlo je dvadeset godina, ali se on i dalje okreće za svakom ženom u kasnim dvadesetim koja liči na nju. Čudno je to osećanje, nada. I ćudljivo. Opet, takva je bila i Fejt[ 1], čudna i ćudljiva, u vreme dok je još bila samo njegova sestra, pre nego što je postala statistički podatak o nestaloj deci.


Druga fotografija je novija, snimljena pre neku godinu, suvenir sa izleta koji je bio toliko neočekivan i jezovit da ne pamti da je van posla doživeo takvo putovanje. Tokom onih šest meseci, koliko su živele u Vašingtonu, Prija i njena majka stalno su ga vukle u neke neobične obilaske, ali taj izlet je bio pun košmarnih prizora. Više se i ne seća kako su završili na livadi punoj masivnih bista američkih predsednika. Ali nekako su se tu našli, i u jednom trenutku, Edison i Prija su se popeli na Linkolnova ramena, oboje prstom pokazujući na veliku rupu na potiljku statue. Realistično? Da. Namerno? Sudeći prema jadnom stanju u kojem su se nalazile ostale biste od po pet metara… ne bi se reklo. Napravili su oni još fotografija tog dana poslagane su u kutiju za cipele i bezbedno sklonjene na dno ormana - ali ova mu je omiljena. Ne zbog zastrašujuće biste ubijenog predsednika, već zato što je na njoj Prija osmehom iznenadila i samu sebe. Edison nije poznavao onu Priju koja se spontano osmehivala. Ta Prija je pukla samo nekoliko dana pre nego što je upoznao devojku koja je izrasla iz njenih krhotina. Prija koju poznaje sva je od oštrih opaski, režanja i osmeha kojima te zvizne posred lica kao da te izaziva na dvoboj. Bilo šta mekše - ljubaznije - posledica je pukog slučaja. Njenu skrivenu mekoću ume da prepozna još samo njena majka i niko drugi, još od onog dana kada su od Prijine sestre ostale samo fotografije i podaci u jednoj od obojenih fascikli u ćošku njegovog radnog stola. Edison je prilično siguran da se nikad ne bi sprijateljio sa starom Prijom. Još je pomalo iznenađen što mu se to desilo i sa ovom novom. Trebalo je da ostane samo sestra žrtve ubistva, devojka koju ispituje i sažaljeva, nikad je stvarno ne upoznavši, ali je ona tih dana posle sestrinog ubistva bila tako prokleto besna. Na ubicu, na svoju sestru, na policiju, na ceo jebeni svet. Edisonu je dobro poznata ta vrsta gneva. I pošto misli na nju, pošto je danas prvi dan za papirologiju posle meseci ispunjenih naporima da obuzdaju medije u slučaju leptirica, vadi privatni telefon, slika uramljenu fotografiju i šalje joj. Ne očekuje odgovor - sat ga obaveštava da tamo gde je ona nije još ni devet, a


pošto ne mora da se budi zbog škole, Prija je verovatno još duboko pod pokrivačem. Ipak, trenutak kasnije, telefon objavljuje da je stigao odgovor. Na fotografiji je zgrada od crvene cigle; trebalo bi da izgleda dostojanstveno, a zapravo je samo pretenciozna, sa zarđalom gvozdenom rešetkom duž zida uz koju se, u toplije vreme, penje bršljan. Visoki, uski prozori u srednjevekovnom stilu rasuti su duž fasade. Šta je sad ovo, kog đavola? Telefon se ponovo oglašava. Ovo je škola u kojoj zamalo da zaglavim. Da si samo video kakve su im uniforme! Znam da pohađaš samo časove preko interneta da bi ceo dan mogla da ostaneš u pidžami. Pa, ne bi se reklo SAMO. Znaš da se direktor pobunio kad je mama rekla da se nećemo upisivati? Rekao joj je da mi ne čini uslugu puštajući me da se provučem s lošim obrazovanjem. Edison se krevelji. Mogu da zamislim kako je to prošlo Valjda je navikao da šilji đoku i uvek dobije ono što hoće. Mamin đoka je impozantniji. Na ramena mu se svali neki teret, pa se trgnu, ali to je samo Ramirezova. Njeno poimanje ličnog prostora drastično se razlikuje od njegovog, utoliko što on, za početak, razume pojam ličnog prostora. Umesto da se prepire - jer tako nikad ništa nije postigao uključuje ekran kako bi i ona mogla da pročita. „Šilji… Edisone!“ Čvrknu ga po uvu dovoljno jako da ga zaboli. „Jel’ to čula od tebe?“ „Ima skoro sedamnaest godina, Ramirezova. Savršeno je sposobna da bude prosta i bez moje pomoći.“ „Loše utičeš na nju.“ „A šta ako ona loše utiče na mene?“ „Ko je tu odrasla osoba?“ „Sigurno nijedno od vas dvoje“, zaključuje treći glas. Oboje se žacnuše. Ali Vik ih ne podseća da privatne telefone ne bi trebalo da koriste na poslu, niti da oboje imaju pametnija posla. Samo prolazi pored


njih, u oblaku mirisa sveže kafe, dobacivši preko ramena: „Pozdravi Priju.“ Edison poslušno kuca poruku, a Ramirezova se odšunja do svog stola. Prija odgovara istog trenutka, i Edison ne može a da se ne smeje. Ju, ju, ju, dobio si packe? Zašto si ti uopšte budna? Lutam unaokolo. Vreme se konačno promenilo. Zar nije hladno? Jeste, ali više ne pada ni sneg ni susnežica; nebo se izgleda smilovalo, pa više ne kenja ništa mokro i ledeno. Samo njuškam naokolo da vidim šta ima. Zovi me kasnije. Da mi ispričaš šta ima. Čeka na njenu potvrdu, zatim sklanja telefon u fioku s pištoljem, značkom i ostalim stvarima s kojima ne bi trebalo da se igra dok sedi za stolom. U gotovo neizbežnom nizu užasa koji čine njegov posao, Prija je kočoperna iskra života. Godine provedene u Birou naučile su Edisona da to ceni.


U Hantingtonu, u Koloradu, februar je jezivo hladan. I pored toga što sam toliko natrontana da izgledam triput veća, hladnoća se uvlači između slojeva odeće Ovde smo već nedelju dana, a danas je prvi put vreme dovoljno pristojno da pođem u obilazak. Zasad bi se reklo da se ne razlikuje mnogo od bilo kog mesta u kom smo živele u protekle četiri godine. Mamina kompanija nas bacaka s kraja na kraj države kako bi mama mogla da gasi požare; za tri meseca ćemo ponovo otići, možda zauvek, da bi ona preuzela kadrovsku službu u pariskom ogranku. To ne znači da će Francuska biti konačno rešenje, mada mislim da se obe tome nadamo. Prija u Parizu sjajno zvuči. U međuvremenu, Hantington je dovoljno blizu Denvera da mama ne mora previše da putuje, ali i dovoljno daleko da imamo osećaj da živimo u zajednici, a ne u velikom gradu; barem nas je u to ubeđivao agent koji nas je prvog dana pustio u kuću. Posle pet dana lapavice, za vikend je pao sneg, pa su sad travnjaci beli i paperjasti, omeđeni gadnim, sivim ogradama od prljavog snega. Malo šta je ružnije od gomila snega očišćenog sa ulice. Mada su kolovozi čisti, a trotoari plavkasti od soli. Čini mi se kao da gazim po posmrtnim ostacima masakriranih Štrumpfova. Dok hodam, držim ruke u džepovima, delom jer mi rukavice ne pružaju dovoljno toplote, delom da ne posegnem za boljim aparatom nego što je onaj na telefonu. Dobar aparat sam ostavila kod kuće, ali Hantington se pokazao interesantnijim nego što sam očekivala. Prošavši pored najbliže osnovne škole, otkrivam zimovnik za veverice postavljen na jednom kraju igrališta, zapravo običan kokošinjac obojen jarkocrveno i postavljen na stubiće. Na dnu ima rupu da bi veverice mogle da ulaze i izlaze, a unutra trepće crveno svetlo kamere koja verovatno omogućava klincima da zimi paze na


živahne glodare. Trenutno nekoliko njih mirno spava na dronjavoj ćebadi i piljevini. Naravno da sam gvirila. Pa to je veveričja kućica! Kilometar-dva dalje nailazim na prazan prostor odsečen od jednog ćoška raskrsnice, suviše mali da bi bio park, ali s predivnom senicom od kovanog gvožđa. Zapravo, to je neka vrsta venjaka nema pod, samo stubove ukopane u smrznutu zemlju, ali ograda je sva od zamršenih motiva, a krov u obliku glavice luka izgleda kao da je od najfinije čipke. Nešto kao kapela za venčanja na otvorenom, ali okružena kioscima sa brzom hranom i usamljenom optičarskom radnjom. Obrćem krug i krećem ka kući. Usput moram da pređem raskrsnicu sedam ulica, od kojih je pola jednosmerno sa znacima koji svi odreda pokazuju pogrešan smer. Na vidiku nema ni jednog jedinog automobila, ni u jednoj od tih sedam ulica. Istina, tek je pola jedanaest ujutru i većina naroda je na poslu ili u školi, ali imam utisak da ovom raskrsnicom prolaze samo vozači rezignirani neizbežnošću smrti i propasti. Svejedno sve fotografišem, iako će na telefonu slike verovatno ispasti sranje, jer je to, prosto, nešto što ja radim. Svet mi je nekako manje zastrašujući ako je između njega i mene foto-aparat. Mada, pravo govoreći, fotografije pravim uglavnom za Čavi, da i ona može da vidi isto što i ja. Čavi je mrtva već pet godina. Ja i dalje fotografišem. Zbog Čavine smrti sam i upoznala svoje federalce, a to što su moji - Edison, Mercedes i Vik - mnogo mi je važno. Trebalo je da im moja starija sestra bude tek jedan u nizu slučajeva, novi dosije u kartoteci, ali posle svega oni su nastavili da se raspituju za mene. Razglednice, mejlovi i telefonski pozivi - u nekom trenutku prestala su da me povređuju ta podsećanja na Čavino ubistvo i postala sam zahvalna što, dok se seljakamo tamo-amo, barem imam tu svoju čudnu grupicu prijatelja u Kvantiku[ 2]. Prolazim kraj biblioteke koja više liči na katedralu, sve sa vitražima na prozorima i zvonikom, zatim kraj prodavnice pića naslonjene na advokatsku kancelariju specijalizovanu za slučajeve vožnje u pijanom stanju. Malo dalje, otvoren tržni centar, s jedne


strane oivičen ogromnom teretanom koja radi dvadeset i četiri sata, a sa druge dnevnim boravkom za klince; između njih se nalazi sedam različitih restorana brze hrane. Znam da je blesavo, ali meni se to nekako dopada, te protivrečnosti i ljudske slabosti, svest da naše dobre namere lako odu u pizdu materinu, dok poroci vrebaju sa svih strana. Znatno veći tržni centar, na dva sprata, dekorisan mnogo pažljivije nego što bi to trebalo da bude običan tržnjak na otvorenom, obuhvata, valjda, najpicnutiji „Kroger“ koji postoji u ovoj državi. Ispred ulaza stoji znak da unutra postoji „Starbaks“, ali u tržnom centru ima još jedan „Starbaks“, i još jedan tik prekoputa. Deluje ko zajebancija, al’ nije. Verovatno bi trebalo da ručam, ali ako mogu da se suzdržim, trudim se da ne jedem sama van kuće. Nije stvar u zdravoj ishrani kad mama donese neko gotovo jelo, ja sam skroz za. Problem je u onom sama. Već nekoliko godina se trudim da napravim ravnotežu između onoga što je potrebno mom telu i onoga što me moja osećanja ubeđuju da mi treba; nažalost, još nisam sasvim savladala tu veštinu. Ponekad - uglavnom tokom loših dana, kad se odjednom prisetim da Čavi nije sa mnom - umem da se prejedem toliko da mi pripadne muka. Tako je, ona nije ovde i ta činjenica toliko jebeno boli da to više nema smisla; sve što toliko boli trebalo bi da izbledi, da se sredi, a ne može, i zato jedem oreo dok se ne nadujem, i dobijem grčeve, i ispovraćam se, jer tako bol odjednom dobija smisao. Ima već nekoliko meseci otkad nisam prešla liniju koju sam sama sebi povukla, nisam se nijednom onesvestila kraj ve-ce šolje reciklirani oreo stvarno nije bogzna šta - ali još sam svesna da ne držim stvari pod kontrolom onoliko koliko bi trebalo. Mama se uvek mnogo manje brinula zbog moje težine nego zbog tog prejedanja, ali nas dve smo - uz pomoć njene čelične volje i mog prepuštanja njenoj čeličnoj volji - uspele da stabilizujemo situaciju, tako da ja više ne idem iz krajnosti u krajnost, od kost i koža do zaobljena. A to što sa svojom trenutnom težinom ličim na Čavi više nego ikad… Hm. Kad je dan dobar, samo se naježim i izbegavam slike i ogledala veća od ručnog. Kad imam loš dan, osećam kako mi se igle


zavlače pod kožu, a prsti posežu za kutijom orea. Mama to zove „radovi u toku“. Ulazim u „Kroger“. Sve mi se čini da ne osećam vrh nosa, tako da će mi topli napitak dobro doći. Ako ne budem jela dok ne stignem kući, neću se tako lako uvaliti u nevolju. Za šankom je sićušna gospođa nalik vrapcu. Ubio me bog ako nema barem osamdeset; kosa s lila prelivom skupljena joj je u natapiranu punđu, pričvršćenu ljubičastim ukosnicama. Leđa i ramena su joj povijeni, a ruke artritične, ali oči su joj bistre i osmeh ljubazan; pitam se da li joj je ovaj posao potreban ili je, kao neki drugi penzioneri, našla način da izađe na nekoliko sati, jer kuća ili muž počinju da joj idu na živce. „Ime, dušo?“, pita me, s flomasterom u ruci, dok poseže za papirnom čašom. „Džejn.“ Jer ne mogu da slušam kako ljudi sriču Pri-ja. Posle nekoliko minuta, eto meni napitka. Ovde u uglu piljarnice ima nekoliko zbijenih stolova, a sa zvučnika na plafonu dopire neki nit smrdi nit miriše džez, ali je potpuno prigušen zvucima koji dolaze iz drugih delova radnje: piskavim pozivima preko razglasa, sudaranjem kolica, konzervi i kutija, cikom dečurlije, sladunjavom pop melodijom iz nekog filma - sve je haotično i bučno, pa cela ideja s kafićem u piljarnici deluje još blesavije. Stoga se vraćam napolje, na zimu i vetar koji se u međuvremenu razduvao, da malo prošvrljam po parkingu. Došla sam sa zadnje strane tržnog centra, ali ulica s pročelja vodi pravo do kuće, a i vreme je da se polako kupim nazad. Ali umesto da krenem, zaustavlja me prizor čudnog malog paviljona na jednom od travnatih ostrva koja dele parking na nekoliko odeljaka. S tri strane je zatvoren nečim što liči na teško belo platno, dok sa greda od kovanog gvožđa, na bezbednoj visini iznad glava grupe uglavnom starijih muškaraca, vise grejači - usijani kalemovi boje zrelih trešanja. Celo društvo nosi slične bejzbol kačkete, teget ili crne sa žutim obrubom, i svi su natrontani ne bi li se zaštitili od hladnoće koja prodire sa strane gde je platno urolano. Sede za kamenim izletničkim stolovima, pred njima raširene table i


figure. Sasvim običan prizor, ne bi trebalo da bude bogzna šta, ali jeste, jer mi je bolno blizak. Ništa dirljivije od grupe dekica koji igraju šah. Tata i ja smo nekad igrali šah. On nije imao blage veze, a ja sam se pravila da nemam veze, što je njemu smetalo mnogo više nego meni. Svejedno smo, tokom duge bostonske zime, igrali svake subote ujutru u parku u komšiluku ili u obližnjoj praznoj crkvi. Nekad bi poželeo da odigramo partiju i tokom nedelje, ali meni se dopadala baš ta subotnja tradicija. Čak i posle tate, nastavila sam da tražim šahovska okupljanja gde god da smo se selile. Gubim svaku partiju, barem polovinu namerno, ali i dalje imam volju da igram. Gotovo sve ostalo što ima neke veze s tatom uredno sam negde pohranila, ali to umeće da ubedim protivnike da sam totalna neznalica pokušavam da održim u životu. U blizini su zaškripala vrata automobila i odvukla mi pažnju od dekica i njihovih tabli. Na nekoliko metara od mene, mlada žena od nekih dvadeset pet - šest godina sedi na vozačkom sedištu sa gomilom vunice i štrikaćim iglama u krilu i smeši mi se. „Slobodno idi i razgovaraj s njima, neće te ujesti. Barem ne zubima.“ Više se ne snalazim baš najbolje sa osmesima - ispadaju mi nekako zastrašujući - ali pokušavam da barem složim prigodno prijateljsku facu. „Nisam htela da smetam. Jel’ puštaju i druge da igraju s njima?“ „Ponekad. Imaju čudne kriterijume, ali ništa ne smeta da pitaš. Moj deda je tamo.“ A, otud štrikanje. Hvala bogu - taman sam pomislila da izigrava jezivu madam Defarž[ 3] na parkingu ispred tržnog centra. „Idi pitaj“, podstiče me palcem, odsutno gladeći crvenu nit obmotanu oko malog prsta. „Najgore što može da se desi jeste da te odbiju.“ „Jel' to kažeš svima koji zastanu i zagledaju se?“ „Samo onima koji deluju usamljeno.“ Zatvorila je vrata pre nego što sam uspela da smislim odgovor. Stajala sam tamo još nekoliko trenutaka kao kreten, dok mi je bol obuzimao one delove tela koji nisu bili skroz promrzli. Na kraju sam


ipak zagazila na travnjak i ušla u prilično topao paviljon. Svi su prekinuli svoje partije i zagledali se u mene. Gotovo su svi stariji i, sudeći prema oznakama operacije i jedinice na kapama, sasvim sigurno ratni veterani. Šahovske partije po parkovima uobičajeno su mesto gde se veterani skupljaju, tako da, iako ne raspoznajem sve operacije, ipak uspevam da ih svrstam u grupe. Većina ih je služila u Vijetnamu, nekolicina u Koreji, dvojicatrojica u Pustinjskoj oluji, a jedan veoma star čovek koji sedi najbliže grejačima, sav umotan u šalove i ćebad, nosi kapu na kojoj je izbledelim koncem boje senfa izvezeno: Operacija Neptun. Jebo te bog! Ovaj čovek je jurišao na plažama Normandije pre nego što se moj deda rodio. Jedan od vijetnamskih veterana, mlitav čovek, podbulog lica sa baburastim nosem ispresecanim vidljivim venama koje nagoveštavaju da mu šah možda služi kao zamena za čašicu, mrko me pogleda. „Ne tražimo milostinju, devojko.“ „Nisam je ni nudila. Htela sam da pitam dopuštate li strancima da igraju s vama.“ „A ti kao igraš?“, kanda mi ne veruje. „Loše, ali igram. Kad god se negde doselim, uvek potražim mesto gde bih mogla da odigram neku partiju.“ „Hm. Mislio sam da omladina za to koristi internet.“ „Nije to isto.“ Najstariji veteran pročišćava grlo i svi se okreću ka njemu. Svaka skupina ima svoju hijerarhiju; sa grupama veterana nije ništa drugačije i, na stranu činovi, Drugi svetski rat je najjači adut. Ovaj čovek je preživeo pakao i svoje ožiljke nosi duže od svih ostalih u društvu. Takav čin ne odlazi u penziju i ne može se ražalovati. „Priđi, molim te.“ Zaobilazim sto i sedam pored njega na uzak kraj klupice. Proučava me - zbog čega, nisam sigurna - a kako mu je zadah bolesno sladunjav, pomišljam da je možda dijabetičar i da baš i nije za njega da sedi napolju po ovom vremenu, pa makar imao sto grejača i gomilu prekrivača. Koža mu je naizgled tanka kao pergament, sva ispresavijana u mekim naborima, tu i tamo izbledela


i iskrzana od godina, s paučinom od plavih vena na slepoočnicama i ispod očiju. Na jednoj slepoočnici ima ožiljak koji se proteže do iza uva. Šrapnel iz Normandije? Ili nešto sasvim drugo? „I ti, dete, imaš neki svoj rat?“ Zamislivši se, puštam da pitanje preraste reči i dobije neki oblik. Dobija oblik Čavi, sveg onog besa, tuge i bola koje nosim od njene smrti. „Imam“, napokon odgovaram. „Samo ne znam ko je sa druge strane.“ Za rat je potreban neprijatelj, ali nisam sigurna da postoji iko ko ume da me sabotira tako uspešno kao ja sama. „Svi smo se to ponekad pitali“, slaže se on, pogledom prelazeći preko ostalih. Svi sem jednog nas posmatraju; taj izuzetak proučava tablu blago namršten, polako shvatajući da će mu kralj uskoro biti sateran u ćošak. „I, kako se zoveš?“ „Prija Sravasti. A vi?“ „Harold Randolf.“ „Artiljerac!“ Većina ih kašlje u ruke. Samo jedan se uzdržava, ali on i ne liči na veterana. Mlađi je, mekši i ima nešto u očima - bolje reći, nešto nema u očima - što mi govori da ne pripada grupi kao što joj pripadaju ostali. Artiljerac koluta očima. Polako skida pletenu rukavicu ispod koje ima još jednu, samo bez prstiju, podjednako izbledele žute boje kao slova na njegovoj kapi. Ruka mu pomalo drhti dok je podiže - rekla bih, pre od paralize, nego od zime - i prstom dodiruje vrh mog nosa. „Jel’ osećaš to?“ Skoro da se smešim, ali ne bih da ga uplašim, kako ne bih postala nepoželjna. „Ne, gospodine.“ „Onda brzo kući i vrati se kad god poželiš. Vikendom retko igramo. Ima mnogo naroda.“ „Hvala, gospodine“, rekoh i impulsivno ga poljubih; meke dlačice mi zagolicaše usne. „Vratiću se.“ Čovek s baburastim nosem se kikoće: „Vidi ti njega, Artiljerac našao buduću bivšu ženu.“ Većina veterana mi klima glavom, više reda radi nego prijateljski; ne smeta mi to. Moram da zaslužim svoje mesto među njima, da im pokažem da nisam neozbiljna i da nisam tu samo da bih ubila dosadu. Ustajem i koračam duž zadnje strane paviljona, upijajući


toplotu pre nego što se zaputim kući, kad mi pogled pade na čoveka za najudaljenijim stolom, onog koji po svoj prilici tu ne pripada. Ne nosi kačket, već pletenu kapu zabačenu unazad tako da otkriva svetlu kosu za koju je teško reći da li je plava ili smeđa. Mirno mi se smeška. „Delujete mi poznato“, izleće mi. Osmeh mu se ne menja. „Često mi to govore.“ Ma nemoj. Ne liči ni na koga, znači - liči na svakoga. Na njegovom licu nema nijedne crte koja se izdvaja, ničega što bi vas podstaklo da kažete: da, ovog čoveka bih uvek prepoznala. Nije zgodan, a nije ni ružan, prosto… jeste. Čak su mu i oči neke tamne, neodređene boje. I osmeh mu ne menja izraz lica. Što je čudno. Osmesi nam menjaju crte lica, pregibe na obrazima, oblik usana, nabore oko očiju. Ali njegovo lice izgleda u dlaku isto kao pre osmeha. Ne bih rekla da je lažan, već nekako ne izgleda… prirodno. Ali budimo iskreni, šahovske partije po parkovima su raj za društveno neprilagođene likove. Možda bi trebalo da budem impresionirana što me je uopšte pogledao u oči. Klimam glavom, još pomalo uznemirena, i krećem kući. Više mi nije tako mnogo hladno, što je više upozorenje u stilu - kretenu, idi kući pre nego što se načisto smrzneš - nego znak da je napolju otoplilo. Nadomak kuće, zaustavljam se ispod nadstrešnice koja štiti zid s poštanskim sandučićima za našu ulicu. Tu je čak i kanta za reklame i ostale gluposti, zakačena lancem za jedan od stubova. Kad me obuzme sentimentalno raspoloženje, s nostalgijom se prisećam našeg poštanskog sandučeta u Bostonu, sa šarenim otiscima šaka na veseloj žutoj pozadini. Tata nije hteo da ostavi svoje otiske mislio je da mu to ne priliči - pa smo ga nas tri napale četkicama; rezultat je bio divan otisak brkova na vratancima sandučeta. Pitam se da li ga još čuvamo. Nisam ga videla poslednjih nekoliko selidbi. Mada to isto važi za polovinu naše imovine raspakivanje i ponovno pakovanje jednostavno nije vredno truda. Izvlačim dve pune šake cirkularnih pisama i ogromnih dopisnica upućenih Dragom komšiji i Stanarima ulice…, i bacam ih u kantu,


zajedno s podsetnikom za zubarski pregled, prosleđenim iz Birmingema. Tu je i koverta s čestitkom vedre zelene boje, prave prolećne, sa adresom ispisanom Mercedesinim rukopisom. Nije to ništa čudno: tehnički, danas krećem u školu, doduše virtuelnu. Imaću časove s tutorom u Francuskoj kako bih se navikla da razmišljam i radim na stranom jeziku, a Mercedes mi uvek šalje čestitku za prvi dan škole, koliko god ih bilo tokom godine. Međutim, iznenadile su me druge dve koverte, gotovo identične veličine. Jedna je ispisana štampanim slovima, urednim, čitkim rukopisom, od onih koji ostaju vidljivi čak i kad papir i mastilo počnu da blede; oštra crna slova na roze kartonu. Na drugoj, svetloplavog koverti je škrabotina, manje-više čitljiva kad se oči malo naviknu. Mercedes je čestitku poslala tačno na vreme, ali Vik i Edison svoje obično raspoređuju malo drugačije. Ove nisu ništa u poređenju sa onom koju će poslati u maju, sa sva tri potpisa. Ona neće imati tekst, čak ni onaj štampan. Samo potpise. Da mi stave do znanja da nisu zaboravili ubistvo moje sestre. Potrebno je pažljivo planiranje i poznavanje poštanske službe kako se ne bi desilo da dopisnica stigne zajedno s mojim rođendanskim čestitkama. Jer ništa ne može tako da ti ulepša rođendan kao podsećanje da FBI još nije otkrio ubicu tvoje sestre i još desetine devojaka nastradalih tokom niza godina. U kući skidam gornje slojeve odeće i kačim ih u orman u hodniku, zatim se penjem u svoju sobu, usput svlačeći ostatak. Čestitke završavaju na mom krevetu, odeća na stolici koju sam dovukla iz neupotrebljavane trpezarije kako bih na nju svalila sav krš. Posle tuširanja vrućom vodom koje mi u vrhove prstiju i nosa vraća bolni osećaj, ponovo silazim u kuhinju i pravim instant ovsenu kašu, dodajući cimet, mleko i med, a potom je nosim sa sobom na sprat. Tek kad se smestim u krevet, u pidžami, a kaša mi ugreje stomak, posežem za kovertama. Mercedesina čestitka je tačno onakva kakva bi trebalo da bude vesela poruka o povratku u školu, ispisana neonskim flomasterom, pola na španskom, jer joj je smešno kad joj ja odgovaram na francuskom. Zatim uzimam Vikovu - crno-bela fotografija tri mačke


sa ogromnim naočarima za sunce. Tekst nema veze s prigodom nekoliko redova o pismima koje njegova najstarija ćerka šalje s koledža i bljuzgavom kišnom vremenu u severnoj Virdžiniji. Na Edisonovoj, sa slikom koja levitira na tankoj granici između neukusne i šaljive, ne piše ništa. Zašto sve troje? Ali onda mi pogled ponovo pade na Mercedesinu čestitku, s prednje strane toliko natrpanu šljokicama da bi se i jednorog usrao od oduševljenja, i odjednom primećujem da nešto od tog sjaja odudara. Većina šljokica je sićušna, pastelnih boja. Ali tu i tamo razbacani su nanosi lepka, debeli i mutni, osušeni tako da prave svetla mat ostrvca u tom moru sjaja. Zavlačim nokat ispod jednog od njih, pažljivo ga odlepljujući. Papir se malo cepa duž jedne ivice, zatim popušta. Trenutak kasnije, imam grumuljicu lepka na prstu i jasan pogled na originalnu čestitku. Prekrila je leptire.


Ona se zove Zoraida Buret, a danas je Uskrs. Voliš Uskrs u crkvama koje više drže do tradicije, gde žene i devojke još nose bele haljine, čipku i šešire ukrašene trakama ili cvećem. Divno je još sa ulaza videti to more šešira. A ove godine vidiš Zoraidu. Viđao si je, naravno, i ranije kako pomaže majci oko čopora mlađe braće i sestara. Slušao si tračeve i ono nešto u podtekstu, što nije baš ogovaranje, ali nije ni novost. Otac joj je bio policajac koji je poginuo na dužnosti; Zoraidu su već videli na koledžu kako niže velike uspehe, ali je, kako bi pomagala kod kuće, napustila sve svoje dodatne aktivnosti i time verovatno izgubila šansu za visoko obrazovanje, iako joj to niko nije tražio. Kako je to dobra devojka, naklapale su žene. Kakvo zlatno dete. Kakva divna sestra. Nimalo ne liči na Darlu Džin, ali ipak ima nešto što te podseća na nju. Prošlo je skoro godinu dana otkad teje Darla Džin izdala, ali ti je još voliš,patiš za njom i oplakuješ je. No, Zoraida je istinski dobra devojka. Dovoljno dugo si je posmatrao da bi bio siguran u to. Iz škole odlazi pravo kući, usput kupi decu, zatim im daje užinu, organizuje aktivnosti i radi s njima domaći; gotovo uvek uspeva da spremi večeru pre nego što se majka vrati s posla. Pomaže joj da okupa klince i one najmanje stavi na spavanje, i tek onda seda za kuhinjski sto da uradi


sopstvene zadatke. Ostaje do duboko u noć, ali ujutru svejedno ustaje rano kako bi se pobrinula da se svi propisno obuku, doručkuju i odu u školu. A kad momci počnu da se motaju oko nje - a motaju se jer je prelepa devojka i, gospode bože, kako se čitav svet osvetli kad se ona osmehne - učtivo ih odbija, jer joj je porodica važnija. Jer je dobra devojka. Kad se služba završi, nije teško ukrasti slatke plastične tašnice koje su neke od njenih mlađih sestara ostavile na klupama. Bliznakinje ih stalno zaboravljaju prisete ih se tek napola puta do kuće, a pošto vikendom pešače do crkve da bi uštedeli gorivo, uvek Zoraida dotrči po njih. Svaki put vrti glavom, ali se i smeši. Jer obožava bliznakinje i sve bi učinila za njih. A ti znaš da moraš da joj pomogneš. Moraš da se postaraš, nje radi, da uvek bude ovako dobra, ovako čista. I tako kradeš tašnice, znajući da će bliznakinje zaboraviti na njih, i čekaš da se ona vrati. Crkva se prazni brže nego inače, svi žure kući na porodičnu večeru ili u lov na jaja. Sediš u senci i čekaš; ona dolazi, hladeći se šeširom od uštirkane čipke, krutim i nesavitljivim, s trakama boje kajsije protkanim kroz obod i osnovu krune. Kombinacija bele i boje kajsije deluje tako nežno na njenoj tamnoj koži. Na haljini, visoko skoro do ramena, prikačen joj je jedan usamljen ljiljan ljubičastog grla. Prilaziš joj s leđa, mekim koracima po tankom tepihu, i prekrivaš joj usta rukom. Oštro udiše, počinje da vrišti, ali tvoja ruka joj steže grlo. Bori se, ali ti znaš koliko dugo treba da pritiskaš da bi se ona onesvestila. Haljina joj je tako bela, tako čista. Tako nevina. Prosto nemaš srca da je isprljaš. Odeća joj je uredno složena na klupi, šešir na vrhu gomile. Kad malo kasnije stigne jedan od njene braće, zabrinut što se nije odmah vratila kući, nalazi je položenu


ispred oltara, sa oreolom od belih Ljiljana, u sredini ljubičastih., na podu njene obične cipele sa šnalom. Posekotina na njenom grlu je prava linija, jer onesvešćena nije mogla da se bori. Bez bola, bez straha. Neće imati prilike da posrne kao Darla Džin, neće se suočiti sa izazovom i izdajom. Zoraida Buret će uvek biti dobra devojka.


Edisonov stan nikad neće osvojiti nagradu nekog časopisa za dizajn enterijera. Nema domaću atmosferu, niti je naročito udoban. Ako se uopšte može govoriti o nekoj estetici, to bi najverovatnije bio stil neke zvanične institucije. Uredan je - čak je i posuđe u sudoperi oprano i čeka složeno da on isprazni mašinu i ponovo je napuni - ali nema gotovo ničega što mu daje bilo kakvu ličnu notu. Zidovi su iste one mutne bele boje kojom su okrečeni pre nego što se uselio. Na prozore je, doduše, stavio zavese, delom zato što kapci propuštaju suviše svetlosti, a delom jer ne želi da neko viri unutra. Sa izuzetkom trpezarijskog stola - nakazne tvorevine prekrivene pločicama veselih boja koju su Prija i njena majka spasle iz nekog propalog meksičkog restorana i iz zezanja mu poklonile - nameštaj je taman i funkcionalan. Filmovi i knjige stoje u ormanu pored televizora. Edisonu to odgovara. Kad se vrati sa zadatka gde je posećivao tuđe domove, viđao raznorazne prostorije uređene po ličnom ukusu vlasnika, zahvalan je na ovom neutralnom prostoru u kome može da se vrati u ravnotežu. U tome možda ima i izvesne paranoje. Verovatno nikad nije upoznao nikoga iz bezbednosnih službi ko nije u stalnom, neizgovorenom strahu da bi jednog dana neko iz osvete mogao da naudi njegovim bližnjima. Ako one koje voli ne izlaže tuđim pogledima, ako ne ostavlja putokaze ka svojim slabim tačkama - čak ni u sopstvenom stanu - oseća se sigurnije. Edison nije izgubio sestru zato što je počeo da radi za FBI počeo je da radi za FBI zato što je izgubio sestru - ali ne može da podnese pomisao na to da u opasnost dovede svoje roditelje, ili razne tetke, stričeve i rođake s kojima još održava vezu. Međutim, danas, posle celodnevnog piljenja u dokumenta koje će se verovatno protegnuti na čitavu nedelju, i protiv volje, primećuje da je to mesto koje naziva domom prosto rečeno - sterilno.


Pošto se presvukao, seo je na kauč s kutijom već spremljene hrane. Vikova žena i majka, svetice kakvim ih je Bog dao, više puta su se nudile da ga nauče da kuva, ali sve što je uspeo da spremi, a da pritom ne spali kuhinju, bile su kineske instant nudle i makarone sa sirom. Suprotno Mercedesinom ruganju, to nema nikakve veze s tim što je muškarac, već s time što mu u pola posla sve dosadi. Sasvim je siguran da njegov stanodavac ne bi bio naročito srećan ako bi morao ponovo da kreči zbog fleka od čađi na kuhinjskom plafonu. Njegove lične fotografije, sve one na kojima se nalaze njemu bliske osobe ili mesta, spakovane su u kutije od cipela i skrivene u udaljenom kutku na dnu ormana u spavaćoj sobi. Tu su mu nadohvat ruke kad god poželi da ih pogleda, istovremeno dobro zaštićene od radoznalih, nedobronamernih očiju. Ali postoji nekoliko fotografija koje je bezbedno izložiti i on se radije okreće njima, umesto da potraži neku utakmicu na televiziji. Ne seća se kako je objasnio Priji odsustvo fotografija kad je jednom prilikom, tokom onih nekoliko meseci koliko su živele u Vašingtonu, s majkom došla da ga poveze na roštilj kod Vika. Kao kroz maglu se seća da je nešto pomenuo njenoj majci, ali nije objašnjavao razloge. Sa druge strane, Dešani Sravasti je impresivna žena (i pomalo zastrašujuća), sa izuzetnom sposobnošću da pročita ljude. Verovatno je primetila nedostatak fotografija i, pre nego što je on to pomenuo, prilično tačno zaključila zašto ih nema, pa je možda ona to ispričala Priji. Tako su otpočele avanture specijalnog agenta Kena. Nije siguran gde je Prija nabavila lutka Kena - pretpostavlja da ga je dobila od Vikovih ćerki - ali sašila mu je odelo i malu teget vindjaknu s velikim žutim slovima FBI na leđima. I tako sad, gde god Sravastijeve pođu, s njima ide i specijalni agent Ken, pa ga fotografišu na slavnim i interesantnim mestima. Nekoliko njegovih fotografija koje je Edison uramio raspoređene su u polukrug iznad televizora. Najomiljenija mu je ona iz Berlina: presamićen lutak, s licem položenim na sto pored krigle veće od njega, dopola pune piva. Ispod Kenove vindjakne jedva proviruju malecne lederhozne. Prija je verovatno jedina njemu poznata osoba sposobna da na javnom


mestu mrtva-hladna namesti lutku tako da izgleda pijano i tako je fotografiše. Prija se ne potpisuje na poleđini fotografija niti zapisuje datume, samo mesta, ako pozadina nije baš prepoznatljiva. Lične po emociji, ničije po izgledu. Bezbedne. Iznenada se oglašava telefon, zuji i skakuće po stočiću za kafu. Oprezno ga gleda dok se ne priseti da je trebalo da ga Prija pozove. „I, jel’ tvoj novi grad prepun zanimljivosti?“, oglašava se pitanjem umesto pozdravom. „Zanimljiv je prava reč“, slaže se Prija. „Tržni centri su najuvrnutija mešavina dobrih namera i rezignacije.“ „Konačno sam stigao da pročitam članak o tvojoj majci u decembarskom Ekonomistu. Izuzetno štivo.“ „Na početku intervjua je bilo malo povuci-potegni; novinar ju je stalno ispitivao o Čavi i tati, a mama, blago rečeno, nije bila baš zadovoljna.“ Kad je reč o Dešani Sravasti, nije bila baš zadovoljna obično znači da njena žrtva može da računa da je dobro prošla ako se ne upiški u gaće. S obzirom na to kako je intervju ispao, iz Ekonomista su očigledno poslali nekog ko joj je dorastao. „Stvar se popravila kad je prestao da postavlja lična pitanja“, nastavlja Prija. „Mama obožava da priča o tome kako gasi požare u različitim ograncima kompanije.“ „Drago mi je da joj odaju priznanje za to.“ Baš se iznenadio kad je u knjižari ugledao lice Dešani na naslovnici časopisa, oštrog i izazivačkog pogleda čak i na slici. Članak je bio ilustrovan još nekim fotografijama, jednom iz njene kancelarije u Birmingemu i drugom s Prijom na kauču. Nije se iznenadio što je Prija potpisana kao autor fotografija na kojima je Dešani sama. Nastala je pauza, manje od sekunde tišine i oklevanja, a Prija nikad ne okleva. Govorimo o devojci koja mu je, ni deset minuta nakon što ga je upoznala, zafrljačila plišanog medu u glavu i rekla mu da ne bude takva jebena kukavica. Otada su prijatelji. Radije ne preispituje šta to govori o njemu. „Šta je bilo, Prija?“


„Jeste li vi svi dobro?“ Kad je čuo pitanje, Edison se sledio, iako ne bi umeo da kaže zašto, pa zabode plastičnu viljušku u nudle. „Ko, nas troje? Dobro smo.“ „Sigurno? Jer sam danas dobila po čestitku od svakog od vas.“ Sranje. Nije nikako mogao da zna da je Vik nameravao da pošalje čestitku, ali trebalo je da se seti Ramirezove. Dal’ bi bilo manje primetno da su stigle samo dve? Ali to je Prija, stopostotna naslednica svoje majke, a ni jednoj ni drugoj nisu potrebni svi podaci da saberu dva i dva. „Ne moraš da mi kažeš šta se dešava. Znam da to možda ne želiš, a možda i ne smeš. Samo sam se zabrinula.“ Ponovo oklevanje, isprobavanje leda pre nego što napravi sledeći korak. „Mercedes je stavila šljokice preko leptira na svojoj čestitki.“ Jebiga. Ali prošli utorak - dan kad je poslao čestitku - bio je težak za sve troje. Ne bi trebalo da bude iznenađen. „Dobro, da preformulišem pitanje“, nastavlja Prija. „Hoćete li biti dobro?“ Edison na trenutak razmišlja, puštajući da mu pitanje prodre do kostiju, kao da tamo leži odgovor. Prija ćuti, ne navaljuje niti ga požuruje da odgovori. Naučila je da čeka. I leptirice su naučile da čekaju, neke bolje od drugih. Većina onih koje su preostale više to ne ume. Nije bio u Bašti kad su izvukli leševe devojaka koje su stradale neposredno pre eksplozije, ili u njoj. Vraćao se u Kvantiko, dok mu je bes polako ispunjavao provalije u duši zbog onoga što je video. Dok su otkrivali šta se desilo tim devojkama, on je sa užasom shvatao da slučaj leptirica nikad neće biti završen. Ne u zakonskom smislu - jednog dana će svakako biti rešen. Ali Baštovanov zločin nije spadao u red onih koje možeš da rešiš i potom odložiš da bi se posvetio sledećem. Niti da se na njega mirno osvrneš dok razmišljaš o tome kako ti je protekla karijera. Ovo je bio jedan od onih slučajeva koji te unište i potpuno slome za sva vremena, jer kako neko može da uradi tako nešto?


A pošto mu pitanje postavlja Prija, Prija koja bolje od ikog zna šta znači kad nisi dobro - zna da imaš prava da ne budeš dobro razmišlja koliko toga može ili ne može da joj kaže. Uostalom, uskoro će sve biti na vestima, a ona sigurno neće nikom reći. „Jedna od preživelih devojaka iz Bašte ubila se prošle nedelje.“ Ona ispušta kratak zvuk, više kao razmišljanje nego kao odgovor. „Zapravo i nije bilo neko iznenađenje“, nastavlja Edison. „Barem ne za ovu devojku. Veće je iznenađenje što to nije i ranije uradila.“ „Porodica?“ „Pukla je još dok je bila tamo. Porodica ju je dokrajčila. Ali to je već…“ Prija dovršava rečenicu da ne bi morao on. „Treća“, kaže jednostavno. „To je treće samoubistvo za manje od četiri meseca.“ „Psiholozi su upozorili na još dve. ‘Veća verovatnoća da hoće nego da neće’, tako su rekli.“ „A ostale?“ „Vreme će pokazati.“ Mrzi tu frazu, još više mrzi to što je istinita. „Nekolicina će biti… ne baš dobro, pretpostavljam, ali onoliko dobro koliko je to moguće. Ako ih bilo ko ugrozi, one će zapaliti svet kako bi ga povukle za sobom u ponor.“ „Četiri meseca nije puno vremena.“ „Manje od četiri.“ „Manje od četiri“, pomirljivo se slaže Prija, ne zato što ispravka ima bilo kakvog značaja, već zato što je on još rovit, i ona to primećuje. Čudo kako to Edisonu ne smeta. Dođavola, on je agent FBI-ja i, ako mora da bude ranjiv, barem to niko ne mora da zna. „Jesi li ti ikad pomišljala na to?“, iznenada je upita. „Nisam.“ Odgovara kratko, ali ne odmah. Odgovor nije konačan, ni promišljen. „Čavi je zauzimala veliki deo mog života, ali ne ceo. Koliko god da sam bila neutešna, i još jesam, podjednako sam bila besna. To pravi razliku, slažeš se?“ „Stvarno?“ „Čak i ako to nije pravi razlog, ima i drugih razlika. Meni je oduzeta sestra, ali nisam izgubila slobodu. Nisam izgubila svoj identitet. Nije mi bio određen dan smrti.“


Rok trajanja, kako to zove jedna od preživelih devojaka iz Bašte. Kao boca mleka. Oseća kako mu se lo mein račići bućkaju u stomaku. „Ja sam izgubila sestru. Tvoje leptirice su izgubile sebe. Barem u tome ima neke razlike.“ „Znali smo da će ova devojka to uraditi. Upozorili smo njene roditelje, preklinjali smo ih da je puste da prihvati ponuđenu pomoć.“ „Vik ih je preklinjao.“ „I Ramirezova“, dodaje Edison bez stida, jer on nikad ne preklinje. Uvek se bolje snalazio sa osumnjičenima nego sa žrtvama. Još jedna činjenica koja govori o njemu više nego što bi trebalo. „Saznanje ne utiče na to kako ćeš se osećati kad se nešto desi.“ Zaista? Sa druge strane, njoj to nije mnogo važno. Čovek koji je ubio njenu sestru još je na slobodi; čak i ako otkriju ko je on, to neće vratiti Čavi. „I, hoću li ih ja ikad upoznati?“ Edison trepće, gotovo da odvaja telefon od uva da bi se zagledao u njega. „Koga?“ „One koje će zapaliti ostatak sveta ako same budu morale da izgore. Čini se da smo od slične sorte.“ Na to je morao da se nasmeje. „A, ne, one su… ne. Ne, apsolutno ne, nikad ti nećemo dozvoliti da ih upoznaš“, odlučno joj se suprotstavi, mislima pokušavajući da sagleda posledice te izjave. Gospode bože, Prija bi se bez ikakve dileme slagala sa Inarom i Blis. Ko keks sa čokoladom! Nema šanse. Njeno tiho kikotanje, tek nešto glasnije od disanja, namah opušta čvor koji mu se vezao u stomaku; prosto je neverovatno kako istovremeno može da se oseti i bolje i gore. Ali zarad njegovog sopstvenog dobra, kao i zarad opstanka sveta, one nikada ne smeju da se sretnu.


Uh, sranje, danas je sreda! Trzam se iz sna i u panici mlataram rukama, jer mi se krevet izmiče. Ili mi se bar tako čini. Odskačem od dušeka, trljajući oči kako bih se rešila krmelja. Soba je još u mraku, ali u hodniku ima dovoljno svetla da ocrta maminu siluetu koja stoji iznad mojih nogu s rukama na kukovima u pozi Supermena. Krevet škripi pod dodatnom težinom. Uz stenjanje se stropoštavam nazad i navlačim jastuk preko lica. „Koji ti je đavo, mama!“ Ona se uz smeh spušta kraj mene. Osećam miris kafe u njenom dahu, topao i prisan, dok me ona grli jednom rukom. „To što časove možeš da pohađaš u pidžami ne znači da ne moraš da ustaneš u neko razumno vreme.“ „Jel’ napolju još mrak?“ „Jeste.“ „Onda nije razumno vreme.“ Mama se samo ponovo nasmejala i podigla jastuk da bi me cmoknula u obraz. „Ustaj, ljubavi. Spremiću ti doručak.“ Istina je da ona pravi fantastične vafle. Možda su čak toliko dobri da vredi ustati iz kreveta. Mama odlazi na posao odmah posle doručka, a ja provodim ostatak jutra pokušavajući da nateram svoj mozak da o matematici, biologiji i istoriji - mnogo istorije - razmišlja na francuskom. Sve do prvih pokušaja da dostignem decu koja će ove jeseni sedeti sa mnom u učionici, nisam bila svesna koliko su čak i moji časovi svetske istorije bili „SAD-centrični“. Pošto me je glava zabolela od „jezičkog preopterećenja“, zalupila sam laptop i nabacila na sebe osam ili deset slojeva odeće kako bih se suočila sa spoljnim svetom. Dan je vedar, ali hladan. Bože, baš je hladan.


Pitam se zašto se veterani uopšte smaraju sa grejačima umesto da uđu unutra. Čim se iskorači iz paviljona, toliko je hladno da uši otpadaju, a tu, na pljucomet, postoje tri „Starbaksa“. Ali neću ništa da pitam. Danas ću prvi put igrati s njima i moram da zaslužim svoje mesto. Tako je to sa svakim društvom. „Ovamo, Curo Plava, danas igraš sa mnom“, objavljuje vijetnamski veteran crvenog nosa pre nego što sam i zakoračila na travnjak. Neki se zakikotaše zbog nadimka, mada se mora priznati, nije da mi ne pristaje. Bindi između mojih očiju napravljen je od plavog kristala optočenog srebrom, isto kao i pirsing u desnoj nozdrvi, a kad skinem pletenu kapu, po leđima mi se rasipaju drečavi, šerpa-plavi pramenovi. Onaj koji mi je dao nadimak zablenu se u moju kosu, a zatim se nasmeja kao da potvrđuje da je napravio dobru foru. „A kako ću ja zvati vas?“, pitam ga, preskačući klupu. „Tu matoru bitangu ima da zoveš Gorki, jesi 1’ čula?“, zavija čovek koji sedi do njega, ne obazirući se na lakat koji mu je Korgi zabio u rebra. Kape su im identične i ja se pitam kako li to izgleda kad s nekim prođeš kroz pakao, i još se posle ceo život oslanjaš na tu osobu. I ona na tebe. Kroz neku drugu vrstu pakla, ali svakako pakla. Gubitak je gubitak, a mama i ja imamo jedna drugu, samo rat koji smo mi vodile nije iste vrste kao njihov. Dok Korgi i ja postavljamo svoje figure, predstavljaju se i ostali Stiven, Filip i Horhe, a onaj do Korgija je Srećko i može biti da je malčice pijan. Osim njegovog malog ispada, svi ostali se ponašaju besprekorno, što u prevodu znači da su ponekad preterano, čak neprijatno, učtivi, a ponekad toliko prosti da bi to i njihovim narednicima iz onog doba služilo na čast. Međutim, čim se prisete da ih i ja slušam, nespretno se izvinjavaju. Ali ja se smejem s njima i postepeno se toliko opuštaju da počinju da se ponašaju uobičajeno, ili bar onoliko opušteno koliko je to moguće u ženskom prisustvu. „Zar nisi rekla da voliš da igraš?“, sumnjičavo me pita Korgi, nakon što me je po drugi put matirao u dva poteza. „Nisam rekla da sam dobra.“ „To je odličan pristup“, primećuje Horhe.


Tata je bio toliko loš da je bilo mnogo teže izgubiti od njega nego pobediti čak i dosta dobrog amatera. A kad sam shvatila da će me većina ljudi pre pustiti da igram s njima ako ne pretim da im ugrozim ponos? Hm. Možda i dalje gubim zbog tate, ali i zbog neke neobične vrste pragmatizma. Kad igram s ciljem da izgubim, mogu da igram bez ikakvog pritiska i drame. Poobaravši figure za novu partiju, Srećko se provlači između stolova da zauzme moje mesto, preteći da će namrtvo isprašiti Korgija zbog neke samo njemu znane uvrede, na šta se ovaj samo iskezi. Muškarci pokazuju ljubav na najbizarnije načine. „Dođi da igraš sa mnom, gđice Prija“, poziva me Artiljerac, vraćajući figure u početnu poziciju. Svi se premeštaju, pronalaze nove partnere i prepiru se oko toga ko će biti crni, a ko beli. Zauzimam mesto onog bezličnog lika, ali on se samo pomera za jedno mesto i seda naspram (relativno) mladog veterana Pustinjske oluje koji se predstavlja kao Ciketan. Uspela sam da se suzdržim od komentara za Korgija i Srećka, ali Ciketan? On pravi facu; obrazi su mu ružičasti i razvučeni u sramežljiv osmeh. „To ime sam dobio na obuci“, mrmlja. „Narednik bi mi se prikrao s leđa i dreknuo naredbu pravo u uvo. Skoro svaki put bih odskočio pola metra, pa me je nazvao Ciketan.“ A takvi nadimci čoveku umeju da se zalepe tako da nikad ne može da ih se reši. Onaj bezlični gleda u mene s jedva primetnim smeškom, ali se ne predstavlja. Ne pitam ga - ima nečeg mutnog kod njega i neću da rizikujem da zbog pristojnosti pomisli da me zanima. Artiljerac nije naročito fokusiran na partiju. Ne pamti poteze, zaboravlja na koga je red. Ponekad se zaplete u neku beskrajnu priču i ne primeti da nije povukao potez. Ne pokušavam da ga opomenem, osim ako mi se ne učini da je zbunjen. Da budem iskrena, radije bih slušala o tome kako su on i njegovi kamaradi cirkali dobra vina u nekom napuštenom dvorcu i pokušavali da nauče kravu da skija. Nije lako zamisliti ovog starca s takvom


energijom, ali kad su ga poslali preko Bare, nije mogao biti mnogo stariji od mene. S vremena na vreme Ciketan baca pogled na našu tablu i vrti glavom, podozrivo me posmatrajući. Sležem ramenima, ali se ne trudim da objašnjavam. Moji razlozi su samo moji. Na pola naše druge partije, Artiljerac je zadremao. Jedan od korejskih veterana, koji se predstavlja kao Pirs, prebacuje još jedno ćebe preko starčevih ramena, pažljivo mu utopljavajući ruke i vrat. „U radnji su nam ponudili da koristimo njihov kafić“, nabusito objašnjava, postiđen, rekla bih, sopstvenom ljubaznošću. „Artiljerac je rekao da, ako je star, ne znači da je mrtav i da, ako ne možemo da sedimo ovde, nećemo sedeti nigde.“ „Malo ponosa nije naodmet“, odgovaram. „Naročito kad ima braću koja umeju da ga obuzdaju zdravim razumom.“ Zapilji se u mene, iznenađen, zatim se osmehnu. „Ionako bi trebalo da krenem. Imam neke zadatke koje moram da pogledam do sutra.“ Izvlačim se s klupe, istežući napete, bolne mišiće. „Doći ću ponovo u petak, ako mogu.“ „Vrati se kad god poželiš, Curo Plava“, kaže mi Pirs. Imam osećaj da će me samo Artiljerac zvati Prija. „Ovde si uvek dobrodošla.“ Grudvica toplote razli mi se tu negde ispod grudne kosti. Tokom godina družila sam se s mnogim grupama šahista, ali ovo je prvi put od Bostona da sam osetila istinsku dobrodošlicu. Zakopčavam kaput, ponovo navlačim kapu i krećem preko parkinga ka „Krogeru“ da uzmem neki topao napitak. Zahvaljujući grejačima, u paviljonu je prijatno, iako malčice prohladno, ali put do kuće je dugačak - brže će mi proći u društvu šolje toplog kakaoa. Red u kafiću poprilično se otegao, što je verovatno posledica promene barmena koji radi sam, pokušavajući da zadovolji sve nove i nove narudžbine horde starijih gospođa u ljubičastom i crvenom. Postoji li neko zajedničko ime za dame iz Društva crvenih šešira[ 4]? Pokraj reda, na nekoliko koraka od mene, neko seda na stolicu, prebacivši svoj teški braon kaput preko naslona susedne stolice. To je onaj bezlični čovek sa šaha. Izvlači knjigu iz džepa kaputa - veliko izdanje u broširanom povezu, toliko pohabano i izlomljeno da je


teško pogoditi o čemu je reč. Ivice stranica se uvijaju, povez je ispucao, a prednje i zadnje korice uopšte nema. Prosto ih nema. Čovek otvara knjigu, ali ne gleda u nju. Gleda u mene. „Čini se da je piće prava stvar u ovom trenutku.“ Prebacujem težinu na drugu nogu, pomerajući se nekoliko centimetara dalje. Zapravo mi i nije toliko blizu, ali deluje napadno. A verovatno bi trebalo da prestanem da ga zovem „bezlični“; ume to očas posla da sklizne s jezika i napravi problem. „Bojim se da nisam zapamtila vaše ime.“ „Bojim se da vam ga nisam ni rekao.“ Red se pomera napred i ja se pomeram s njim. Jedna od crvenoljubičastih dama nešto se buni, a barmen deluje kao da je na ivici nervnog sloma. „Baš je hladno napolju“, ponovo se oglašava čovek posle malo duže pauze. „Februar je, u Koloradu.“ „Previše je hladno za šetnju“, nastavlja. Ili nije osetio ili ignoriše moj sarkazam. „Da te povezem?“ „Neka, hvala vam.“ „Voliš zimu?“ „Treba mi rekreacija.“ Ne okrećem se, ali osećam kako njegov pogled klizi naniže, pa potom opet naviše. „Pa i ne treba. I ovako si sasvim dobra.“ Šta je to sa ovim narodom? Ponovo se pomeram napred, malo predaleko da bismo mogli pristojno da razgovaramo, i za nekoliko minuta stižem do kase. „Toplu čokoladu, molim.“ „Vaše ime?“ „Džejn.“ Plaćam, uzimam kusur i klizim duž šanka do mesta gde preuzimam piće. Dame iz Crvenih šešira sjatile su se oko šanka sa šećerom i drugim dodacima, postepeno se smeštajući u ugao gde su spojile nekoliko stolova. „Džin!“ proziva barmen. Zamalo da potrefi. Provlačim se kroz zaostale članice crveno-ljubičastog jata, stavljam dodatke u svoj napitak i krećem ka vratima.


„Rano se smrkava, jesi li sigurna da nećeš da te povezem?“ nudi onaj bezlični dok prolazim kraj njega. „Sigurna sam, hvala.“ „Ja sam Landon.“ A ja mislila Ljigavac. Ipak klimam glavom u znak da sam primila k znanju i odlazim. Ljigavci su neugodna životna realnost. Gledala sam kako Čavi spopadaju još odmalena, a i sama sam morala da prolazim kroz to još pre nego što me je zviznuo pubertet. Nikad nisam videla da se neko dovoljno ohrabrio da se nabacuje mami, ali sam sigurna da se i to dešava. Samo je verovatno malo suptilnije. U poštanskom sandučetu čekalo me je samo jedno iznenađenje: običan beli koverat s povratnom adresom koju ne prepoznajem, ali su moji podaci bili ispisani Vikovim ćoškastim rukopisom, a pečat je iz Kvantika. Napokon u kući, svlačim sa sebe bezbrojne slojeve odeće i kačim ih u plakar, zatim se vraćam do stočića u podnožju stepenica. Napravljen je od divnih pločica, u mekim, sanjalačkim nijansama zelene i ljubičaste, ali se one gotovo ne vide ispod kruga od žutih svilenih hrizantema, debele crvene sveće i uramljene fotografije. Tu sada živi Čavi, u tom šarenom okviru i još nekolicini sličnih. Ram je prekriven zlatnim šljokicama, proređenim u gornjem levom ćošku tako da se vidi zlatna osnova. Nas troje dugo nismo mogli da se odlučimo koju sliku da stavimo. Znali smo koju želimo - na kojoj se najbolje vidi ona prava Čavi - ali baš nju je koristila policija, a mediji su je razvlačili po internetu i novinama; bila je na svim posterima sa uzaludnim pitanjem zna li neko nešto o njoj. Naposletku smo se ipak odlučili za nju. To je bila Čavi. Fotografija je iz maturskog almanaha, snimljena ispred mutne sive pozadine, Čavi sa bradom naslonjenom na pesnicu. Ali čak i tako, u toj neprirodnoj, tobože samosvesnoj pozi, isijava ono što je čini takvom kakva jeste. Svetlost u njenim očima uokvirena je debelim crnim linijama i svetlucavim belim i zlatnim senkama, s jarkocrvenim ružem na usnama koji se slaže s pramenovima u kosi. Bindi i minđuša u nosu bili su od crvenog, prozirnog kristala, uokvireni zlatom, smeli i topli kao i sve na njoj. Koža joj je bila


tamnija od moje, kao tatina, tako da su se boje na njoj još više isticale. Ali razlog zbog kojeg baš ta fotografija toliko dobro odslikava Čavi leži u tome što je ona potpuno zaboravila da tog dana ima zakazano fotografisanje za godišnjak. Celo prepodne se zanimala novim pastelnim bojicama, a onda je morala da se sprema na brzinu i, uprkos tome, uspela da izgleda besprekorno - ako se zanemari duga od pastelnih boja razmazana na nadlanici pesnice kojom je poduprla bradu. Iskopavši kutiju iz male fioke stola, vadim jednu šibicu, palim crvenu sveću i naginjem se da poljubim onaj izlizan ćošak slike. Tako mi zadržavamo Čavi uz sebe, sprečavamo je da ode iz naših života, trudeći se, pritom, da se ne ponašamo kao totalne ludače i umobolnice. Tatinu sliku nemamo, ali, sa druge strane, Čavi nije sama odlučila da ode. Tata jeste. Smestivši se na kauč, obrćem koverat u rukama u potrazi za nečim što će mi dati bilo kakav nagoveštaj šta se krije u njemu. Nisam baš ljubitelj tajanstvenih pošiljki - previše sam ih se nadobijala posle Čavine smrti. Ljudi sa svih strana Amerike uspevali su da pronađu našu adresu i da nam pošalju pismo ili izjave saučešća, ili cveće. A bilo je, bogami, i poruka mržnje; prosto je neverovatno koliko ima sveta koji oseća potrebu da potpunim neznancima, unesrećenim porodicama žrtve ubistva, piše o tome kako je stradala osoba zaslužila da umre. Vikov rukopis me smiruje, ali mi je tu ipak nešto čudno. Kad god mi nešto šalje, a da to nije obična karta ili čestitka, on me prethodno obavesti o tome. A unutra definitivno nije njegov rukopis. Isti je kao onaj kojim je ispisana povratna adresa, elegantnih poteza, ali jednostavan i čitljiv. Nema pozdrava, pravo s neba pa u rebra: Viktor Hanoverijan mi kaže da ti umeš iznova da se sastaviš kad se desi nešto strašno. Umem i ja, ili sam bar nekad umela. Možda još umem, kad je reč. o meni, ali sad su tu i drugi, i nisam sigurna šta treba da im kažem, niti kako da im pomognem. Ne onako kako sam to nekad znala, ili barem naslućivala.


Zovem se Inara Morisi i ja sam jedna od Vikovih leptirica. U, jebote! Preleće pogledom ostatak pisma, ne toliko da bih uhvatila neku reč, koliko da bih videla ima li neke poruke od Vika, neko objašnjenje zašto je odlučio da mi ovo pošalje. Zar time ne krši neka njihova pravila? Znam njeno ime, naravno - leptirice su glavna vest, evo već četiri meseca - ali naši slučajevi su povezani samo preko agenata. Zar Biro nema neku zabranu međusobnog mešanja slučajeva? Ali sa druge strane, Vik je postupio pažljivo - nije dao Inari moju adresu, već je sam poslao pismo. Ne moram da odgovorim, ne moram da joj odam ništa o sebi. Ali kako ona uopšte zna za mene? Nastavljam gde sam stala. Pre nekoliko nedelja, videla sam tvoju sliku na Edisonovom stolu i, pošto je Edison jedan generalno nadrndan tip, bila sam radoznala. Mislila sam da on u principu ne voli ljude. Vik mi je objasnio ko si, ili bolje reći, ko si bila kad su te upoznali. Rekao je da ti je serijski ubica ubio sestru, a ja sam na to pomislila: uh, i meni. Čini mi se da je to bio prvi put da sam neku od devojaka nazvala sestrom i iznenadila sam se koliko me je zabolelo. Da li to što sam ih ponovo izgubila, samo na drugačiji način, ili to što sam gajila takva osećanja prema njima, a nikad to nisam rekla - ne umem da objasnim. Ne pitam te šta ti se desilo. Znam da bih mogla da potražim i pogledam, ali ne želim. Da budem iskrena, mnogo manje me zanima ono što ti se desilo nego ono što si odlučila da uradiš posle toga. U Bašti je bilo lako biti snažan. Devojke su se ugledale na mene i ja sam to dopuštala, jer sam znala kako da se održim na površini, i mogla sam da im budem potpora dok i one to ne nauče. Ali sad smo napolju, a one i dalje očekuju da budem snažna kao što sam bila u Bašti. Samo što sad, kad me svi posmatraju, ne znam kako da to postignem.


Ništa od ovoga ne umem. Odavno sam slomljena, i to sam prihvatila. Bila sam ono što jesam. Sad svi očekuju da vide kako ću se ponovo sastaviti, aja to ne želim. I zašto bih morala? Zar to što hoću da ostanem slomljena ne bi trebalo da bude moj lični izbor? Kad Vik priča o tebi, ili te neko drugi spomene, ima isti izraz lica kao kad čuje da neko govori o njegovim devojčicama. Edisonu se izgleda istinski sviđaš, iako sam bila ubeđena da on mrzi sve što diše i hoda, dok se Mercedes samo smeši i izgleda pomalo tužno, ali sam shvatila da se ona osmehuje svima, a da je tužna samo zbog onih koje voli. Oni su te usvojili, na svoj način, a sad bi da usvoje i mene, ali nisam sigurna kako da im to dopustim. Ne moraš da mi odgovoriš. Shvatila sam da o ovome ne mogu da govorim sa drugim devojkama, jer one očekuju da budem jaka, aja neću da ih izneverim. Ali kad sam pitala da li bi bilo u redu da ti pišem, Fikse nasmešio, tako da se nadam da je ovo bolja zamisao nego što se meni čini. Kako da se ponovo sastaviš kad su upravo oni delovi koji su zauvek nestali istovremeno jedini razlog zbog kojeg neko uopšte obraća pažnju na tebe? Hm. Pita me za savet o nečemu što nisam sigurna da sam i sama savladala. Ako bih morala da nagađam, upravo zato je Vik poslao ovo pismo - zato što je ona u pravu. Ne treba da sastavljamo svoje krhotine ako to ne želimo. Ne moramo da budemo snažne, hrabre, pune nade - ništa od tih sranja. Mama je uvek saosećajno tvrdila da je u redu da ne budem u redu. Nikom to ne dugujemo. Moram da pustim da mi se ovo malo slegne. Kad je posle nekoliko sati stigla mama, sa aktovkama i računarom u jednoj ruci i kesama s hranom u drugoj, zatekla me je kako sedim nad dnevnikom, pokušavajući da objasnim koliko mi je značilo kad je Pirs rekao da sam dobrodošla u šahovski paviljon.


„Postavićeš tanjire?“, pita dok se saginje da poljubi ram, rizikujući da joj plamen zahvati ešarpu. Spušta torbe kraj sebe - one s hranom pažljivije nego laptop. Izgleda lepo i opasno u poslovnom odelu - siva uska suknja i blejale strogog kroja, jedva ublažen bluzom boje lavande i šarenom ešarpom. Duga kosa joj je skupljena u čvrstu punđu i na sve strane uhvaćena ukosnica ma, a potpetice su joj visoke taman toliko da deluje autoritativno, a opet dovoljno niske da može komotno da vas šutne u dupe. Od njenog poslovnog izgleda odskače samo ono što nosi nakon posla - smaragdnoj bundi i minđuša za nos i tanka zlatna alka koja se uvija nad sredinom njene donje usne. Kad je pre dvanaest godina došla u Ameriku, mama je za sobom u Londonu svesno ostavila svoju porodicu i kulturni milje, ali je sačuvala sitnice koje je volela. Uglavnom one koje su ljudima stavljale do znanja da nismo muslimani. Nije je bilo briga što je to pomalo bogohulno, sve dok na taj način štiti svoje ćerke tamne kože. Bindi, nakit, ponekad i mendi[ 5] - sve to bi trebalo da ima veći značaj nego što mu ga mi pridajemo. Ustajem i donosim tanjire i pribor, zatim unosim kese s hranom, pa se vraćam po čaše s mlekom i čiste plastične posude. Ipak čekam mamu da sipa hranu. U pitanju je samokontrola. Lakše mi je da njoj prepustim kontrolu nad veličinom porcija. Mama silazi u helankama i širokoj majici dugih rukava koja je spreda nekad imala odštampan znak Čavine škole. Još se vide neki njegovi delovi, ako zažmuriš, znaš i da je znak bio tu. Ostatak je izbledeo i sljuštio se. U kosi više nema ukosnice, uplela ju je u neurednu pletenicu koja pada niz leđa. To je mama koja voli da zaroni prste u zemlju i pomogne biljkama da porastu, mama koja je, kad dođe do tuče jastucima, uvek bila podjednako brza na obaraču kao njene ćerke. Spustivši se na pod kako bi stočić za kafu mogla da koristi kao trpezarijski, uzima kutije i počinje da sipa. Narandžasti škampi i lo mein nudle za nju, slatko-kisela piletina i beli pirinač za mene, svaki obrok ravnomerno podeljen između tanjira i plastičnih posuda. Secka rolnice, ali ne pokušava da prespe supu iz činija - vonton za mene i s jajetom za nju. Kad se podgreje, supa nije baš nešto, tako da nema


smisla smarati se pretakanjem. Sutra ćemo za ručak obe pojesti ostatke, a za večeru ćemo opet uzeti neku brzu hranu. Većina posuđa i kuhinjskih aparata i dalje je u kutijama, što se, po svemu sudeći, neće promeniti ni narednih nedelja. Kuvanje ćemo jednostavno preskočiti. „Kakav je bio šah?“ pita, posluživši se jednim škampom. „Dobar. Rado ću ponovo otići.“ „Svi su te lepo primili?“ „Skoro svi.“ Pogled koji počiva na meni se izoštrava, ali ja samo sležem ramenima i grizem komad piletine uvaljan u sos. „Izuzetak ću izbegavati.“ „Ponećeš suzavac, za svaki slučaj?“ „Zakačen mi je za ključeve. U spoljnom džepu kaputa.“ „Dobro je.“ Neko vreme jedemo u tišini, ali ne osećamo se čudno ni neugodno - to je samo način da ostavimo dan za sobom, kako bismo mogle da uživamo u večeri. U nekom trenutku mama ipak pali TV, neki kanal s vestima, utišava ga i gleda naslove na traci koja ide ispod slika. Kad završimo s jelom, obe ustajemo da raspremimo sto. Ona uzima ostatke hrane i smeće, ja tanjire i pribor. Imamo mašinu za pranje sudova, ali je trenutno blokiraju dve kamare kutija, mada, zapravo, i nema razloga da je koristimo kad smo tu samo nas dve. Perem sudove i stavljam ih na policu za sušenje pored sudopere. Mama se vraća na tepih i uključuje eks-boks i igricu „Lego“. Ja se gnjezdim na kauču sa svojim aktuelnim dnevnikom. Na stranici dugo stoje samo dve reči: Draga Čavi. Čavi je počela sa dnevnicima još pre nego što sam se ja rodila. Uzela je običnu svesku, ukrasila joj korice i počela da mi piše pisma kako bi svoju sestricu pripremila za život. Kad sam dovoljno porasla da mogu da čitam i pišem i počela da pišem sopstveni dnevnik, nekako se podrazumevalo da se obraćam njoj. Ali nijedna od nas nije čitala dnevnik one druge. Ponekad bismo prepisale neke delove i dale ga jedna drugoj, ili bismo nešto pročitale naglas. Nakon što bi nas tata oterao na spavanje - jer ako je on bio umoran, mora da smo i svi mi - sedele bismo na jednom od kreveta i pisale. Ne mogu ni da zamislim koliko sam puta zaspala nosa


zagnjurenog u svesku, sa olovkom u ruci i probudila se osetivši kako me Čavi smešta da legnem kraj nje. „Hoćemo li ostaviti Čavi?“ pitam, iznenadivši i samu sebe. Mama zaustavlja igru i osvrće se ka meni. Posle nekoliko trenutaka, odlaže džojstik na sto i naslanja se na kauč. „Kad odemo u Francusku“, objašnjavam. „Jel' je ostavljamo?“ „Jesmo li je ostavile kad smo otišle iz Bostona?“ Njen pepeo je u neuglednoj urni koja više liči na valjkastu kutiju za flašu vina. Tata je insistirao da je držimo na ploči iznad kamina, ali mama i ja smo je sklonile, čekajući Francusku i priliku da njen pepeo raspem po poljima lavande. Nije to bila njena želja - koja bi normalna sedamnaestogodišnjakinja planirala kako želi da bude sahranjena ali nama se činilo da tako treba. Volela je da obilazi dolinu Loare, dok smo još živeli u Londonu. Ali taj pepeo nije Čavi. Više je to njena fotografija u našem malom svetilištu od hrizantema i sveće, ali ni to… „Hoće li nam Francuska biti kuća?“ „A, sad kapiram otkud ti to.“ Okrenuvši se ka meni, mama me je uhvatila za članke kako bi mogla da udobno smesti bradu na moje čupave čarape. „Otkad je Čavi umrla, imale smo kuće, ali nismo imale dom, jel’ tako?“ „Ti si dom.“ „I to ću uvek biti“, jednostavno odgovara. „Ali ja sam osoba, a ti govoriš o mestu.“ „Jel’ to sebično?“ „Naravno da nije, dušo.“ Palcem mi miluje potkolenicu „Gubitak Čavi bio je užasan. Ta rana će nam zauvek ostati. Znam da smo malo ni tamo ni ovamo, sa svim tim seljakanjem, ali kad se budemo smestile u Francuskoj, možeš li da zamisliš koliko bi se ona nadurila kad ne bismo tamo stvorile dom? Ako zauvek ostane ovako kao da smo svuda u prolazu?“ Brada joj se zariva u moje stopalo. „Pre pet godina bilo bi nemoguće zamisliti naš život bez Čavi.“ „Ali to je sada naš život.“ „Ali to je sada naš život“, ponavlja. „A kad jednom budemo provele više od pet meseci na istom mestu, kad to mesto postane


naše, dugujemo i sebi i tvojoj sestri da se stvarno potrudimo da to i ostane. Da postane naš dom. Zastrašujuća pomisao, jel’ da?“ Klimam glavom, svet se zamagljuje. „Mi je volimo; to znači da ne možemo da je ostavimo za sobom.“ Ponovo klimam. „Ima još nešto.“ Pošto ne odgovaram, mama kreće prstima uz moju nogu, dok ne pronađe golicljivu tačku iza mog kolena. „Prija.“ „Još jedna devojka će umreti na proleće“, šapućem, jer je to suviše strašno da bih izgovorila naglas. „Ponovo će ubiti, jer nema razloga da prestane dokle god ga ne uhvate. Kako da nateraš čoveka da prestane sa ubijanjem?“ „Lično bih ga obesila za muda i odrala tupim, zarđalim nožem. Ali čujem da se policija mršti na takve ideje.“ Možda je to ono što me još grize u vezi sa Inarinim pismom. Sve što se dešavalo oko Bašte zahvaćeno je medijskom histerijom i to se neće skoro promeniti. Svi imaju neko mišljenje, svi imaju svoju teoriju. Svi imaju sopstvenu zamisao šta bi pravda trebalo da znači. Nekad sam mislila da bih najviše na svetu volela da Čavin ubica bude uhapšen, ali što sam starija, to mi se sve više dopada mamin nešto direktniji pristup. A šta to govori o meni?


Ujutru, na dan sahrane, Edison odlazi po Ramirezovu do njene minijaturne kućice (za koju ona insistira da se ispravno naziva bungalov), pa zajedno odlaze do Vika. Nepristojno je rano, nebo nije još ni sivo, ali vožnja do Kobijašijevih u Severnoj Karolini biće duga. Parkira na ivičnjaku kako ne bi blokirao Vika ili neku od dveju gospođa Hanoverijan. Ulazna vrata se otvaraju i pre nego se oni popeše na trem. Starija gđa Hanoverijan, Vikova majka, staje sa strane da ih propusti unutra. „Gledaj vas samo“, uzdiše. „Svrake, eto šta ste vas dvoje.“ „Pa sahrana je, Marlin“, podseća je Ramirezova, cmoknuvši je u obraz. „Kad ja jednog dana odapnem, da niko od vas nije obukao crninu, jeste li me čuli!? Napisaću to u svom testamentu.“ Zatvara vrata i povlači Edisona za rever kaputa kako bi mogla da ga poljubi u obraz. Nema ni sat kako se obrijao, tako da za promenu ne bocka neurednom bradom. „Dobro jutro, dušo. Hajde u kuhinju da nešto doručkujete.“ Na vrh jezika mu je da odbije - ne voli da jede ovako rano, samo mu padne kao kamen na želudac i bude mu zlo — ali Marlin Hanoverijan je imala sopstvenu pekaru, pa ko je onda lud da preskoči nešto što je ona spremila? Ušavši u kuhinju, sledio se na licu mesta, zapiljivši se u sto za kojim su već sve stolice bile zauzete. Dve mlade devojke, obe osamnaestogodišnjakinje, osvrću se ka njemu. Jedna krivi usta u znak da ga je primetila. Druga se kezi i pokazuje mu srednji prst. Obe ispred sebe imaju po tacnu sa bogato ušećerenom cimetrolnicom. Nije mu jasno zašto je toliko šokiran. Naravno da će bar neke od preživelih devojaka hteti da prisustvuju sahrani. Dok je za jedne to


možda previše traumatično, razume zašto druge žele da dođu samo da bi se uverile da je njihova nekadašnja sapatnica bezbedno spuštena u zemlju, umesto da bude izložena u staklu i smoli u Baštovanovim hodnicima, kao što se to desilo s većinom leptirica. „Jutro“, oprezno ih pozdravlja. „Vik je ponudio da nas povezete“, kaže viša devojka. Inara Morisi - čini mu se da je čuo da joj je to sada i zvanično ime - nosi bordo haljinu koja bi, verovatno, trebalo da odudara od njenog zlatno-braon tena, ali začudo nije tako. Izgleda elegantno, suviše doterano za ovako rano jutro. „Došle smo juče vozom.“ Sada žive u Njujorku. Inara je, doduše, živela tamo i pre otmice. Blis je živela u Atlanti, ali čim je izašla iz zatočeništvo, uselila se kod Inare i njenih cimerki. Njena porodica se odselila u Pariz zbog očevog posla i, mada ga povremeno kopka da li se odnosi među njima popravljaju, nije lud da čačka mečku svojim pitanjima. Zna da više ne bi trebalo da je zove Blis - to ime joj je nadenuo Baštovan i, osim što povređuje rane, potpuno je neodgovarajuće - ali jednostavno ne može da je zove Čelsi. Čelsi je tako obično ime, a Blis je prava đavolica. Dok mu ne kaže da prestane, zvaće je Blis. Sitna je - Inari je jedva do ramena, iako sede. Njeni neukrotivi crni uvojci začešljani su i pričvršćeni na potiljku; nosi smelu plavu haljinu, nekoliko nijansi svetliju od njenih skoro ljubičastih očiju. Nije iznenađen što nijedna ne nosi crninu. Zna da je inače ne izbegavaju. Obe su se prilično dobro prilagodile (mada s vremena na vreme ima određenih sumnji u vezi sa Blis) i obe rade u restoranu gde su obavezne da je nose. Međutim, sva njihova odeća u Bašti bila je crna. Crna i bez leđa kako bi im se videla krila. Ni za šta na svetu je ne bi izabrale kad idu da odaju počast jednoj od svojih. Samo da Kobijašijevi ne pomisle da su nepristojne. Mada Blis jeste nepristojna. Nije joj prvi put da ga pozdravlja srednjim prstom. „Ide li još neko?“, pita, oprezno puštajući Ramirezovu da prva sedne na klupu. Đavolski poštuje obe devojke, jer su iz onog pakla izašle manje-više neoštećene, ali nikad nije sasvim siguran da li mu se dopadaju. Ta neodlučnost je u potpunosti obostrana. Kad god


može da stavi nekoga između njih i sebe, on to i radi, i zbog toga se uopšte ne oseća kao kukavica. „Možda Danel i Marenka“, odgovara Inara, ližući glazuru s prsta. Na mestima najgorih opekotina i posekotina na njenoj nadlanici, koje je zadobila one noći kad je Bašta eksplodirala, ostale su samo male mrlje drugačije boje. „Kad smo se čule u sredu, još nisu bile sigurne.“ „Plaše se da će se Kobijašijevi prema njima ponašati kretenski“, dodaje Blis. Kad je Ramirezova upitno pogleda, Blis na licu iscrta konture leptira. Oba agenta su se stresla. Jer taj slučaj nekako postaje sve gori i gori. Bilo zato što su već bile slomljene, bilo zato što su pomislile da će im to pomoći da se spasu, neke devojke su se ulagivale svom otmičaru i on im je, kao znak da su u njegovoj milosti, tetovirao još jedan par krila na licu, isti kao onaj na leđima. Kad su konačno izašle iz Bašte, sve ostalo su mogle da sakriju, sem svojih krila. Danel i Marenka, jedine preživele koje su imale taj drugi par krila, morale su da se oslone na velike količine kvalitetne šminke. Čak i kad uspeju da prekriju mala krila na licima, oni koji znaju za njih ophode se prema njima drugačije. Ophode se gore, kao da to što su dodvoravanjem pokušavale da sačuvaju život znači da su zle. Edison se nada da će odlučiti da ne dođu. Sviđaju mu se Danel i Marenka, onako smirene i stabilne i malo manje opasnice od Inare i Blis. Bolje im je da ožale Terezu - Amiko, podseća se, zove se Amiko - ne izlažući se mržnji njenih roditelja. Marlin postavlja tanjire ispred njega i Ramirezove i sipa im kafu. Iako je praktično cik zore, a ona ne ide na sahranu, potpuno je obučena, s niskom bisera oko vrata koji nežno i damski upotpunjuju tamnozeleni džemper. „Sirota devojka“, kaže. „Sad barem počiva u miru.“ To pomalo zavisi od onog u šta verujete, zar ne? Ramirezova dodiruje krst na vratu i ne komentariše. Inara i Blis uzimaju prevelike zalogaje peciva i žvaću da ne bi govorile. Edison nije sasvim siguran u šta veruje kad je reč o smrti ili samoubistvu.


U tom trenutku, Vik ulazi u kuhinju, nameštajući čvor na tamnobraon kravati. Edison i Ramirezova su obučeni za sahranu; Vik je obučen za sahranu leptirice; braon i boja slonovače dovoljno su tamne da iskažu poštovanje ožalošćenim roditeljima i dovoljno svetlije od crne da pruže utehu preživelim. Baš je pažljiv i saosećajan, i još štošta što Edison ni slučajno nije, čak ni u svom najboljem izdanju. „Sedi i jedi, Viktore“, kaže mu majka. On je ljubi u teme, na bezbednoj udaljenosti od uredno pričvršćenih uvojaka srebrne kose. „Moramo da krenemo, mama, skoro je…“ „Viktore, sedi tu i jedi. Počećeš ovaj užasni dan onako kako treba.“ Vik seda. Inara rukom pokriva usta, ali oči su joj ozarene. Ona je veoma zatvorena mlada žena, uglavnom uzdržana u društvu. Preživele leptirice su donekle izuzetak, ali Viktor ima osećaj da je ona stvarno opuštena jedino sa devojkama s kojima živi. „Gđo Hanoverijan, nemojte mi reći da ste mu još i poruke ostavljali u kutiji za ručak?“ „Ček da se prisetim. Ponedeljkom sam mu govorila da pravi pametne izbore, utorkom da se uvek ponaša tako da budem ponosna na njega, sredom…“ Utihnula je i nasmešila se devojkama, koje su prsnule u gotovo nečujan smeh, naslonivši se jedna na drugu. „A vi ste sumnjale u mene“, grdi ih Viktor ustiju punih peciva. Čudno je smejati se pred polazak na sahranu nekog kome je tek sedamnaest. Šesnaest. Rođendan bi joj bio tek za nekoliko nedelja. Inara hvata njegov pogled i sleže ramenima. „Ili plačeš ili se smeješ. Šta bi ti radije?“ „Urlao bih“, odgovara Vik bez razmišljanja. „I ja“, dodaje Blis iskeženih zuba, između kojih joj stoji komadić peciva. Reći će joj već Inara, razmišlja Vik. Sedam sati vožnje do Severne Karoline prolazi u relativnoj tišini, povremeno isprekidanoj razgovorom. Ramirezova se ispružila na sedištu u trećem redu, jer ako sedi na putničkom, a nema šta da


radi, svaki put zaspi još pre nego što izađu na auto-put. Inara i Blis sede u srednjem redu; radio je utišan kako bi mogle da razgovaraju s Vikom, koji vozi. Edison sluša, ali baš i ne učestvuje. Uglavnom je usredsređen na svoj telefon, pretražujući Gugl u potrazi za vestima o telima pronađenim u crkvi. Jeste da je malo rano za Čavinog ubicu da ponovo napadne, ali Edison svejedno redovno proverava. Za svaki slučaj. Blis pohađa časove, popunjavajući rupe u svom obrazovanju, kako bi na leto mogla da polaže Test opšteg obrazovanja. Izgleda da ni ona ni Inara nisu odlučile šta će s koledžom. Vik to razume. Ako već znaju šta će - mada sumnja u to - zašto da odmah to započnu kad znaju da će im suđenje, bude li do njega uopšte došlo, oduzeti mnogo vremena? Već sad često odlaze u Vašington da odgovaraju na pitanja u istražnom postupku. Obe će biti pozvane da svedoče ako slučaj dospe na sud, a Inara je već obećala ostalim devojkama da će biti u sudnici i kad one budu morale da izađu pred porotu. Koliko god puta naišao na dokaz da je Inara poput upravnice škole za devojke, nikako to ne može da shvati. To mu dođe kao pitbul u baletskoj suknjici. Leptirica sa bokserskim rukavicama. Nakon što su dva puta stali da sipaju gorivo i nešto pojedu, konačno se zaustavljaju ispred crkve u kojoj će biti opelo. Na parkingu je tek pokoji automobil. „Jesmo li mi to poranili?“, pita Ramirezova bunovno, kopajući po tašni u potrazi za šminkom. „Malo“, odgovara joj Viktor. Ramirezova se još nije dovoljno razbudila, ali Edison primećuje podtekst u Viktorovom jednostavnom odgovoru - on ne očekuje da će doći mnogo ljudi. Blis žustro otkači pojas, pa kopča snažno zveknu u vrata. „Jesam ti rekla? Kobijašijevi su drkadžije. Oni verovatno ne bi ni pravili opelo da samoubistvo nije na svim vestima.“ Edison se osvrće ka Inari, koja je Terezu poznavala bolje nego Blis, ali ona gleda kroz prozor u belo omalanu drvenu crkvu. Svi izlaze iz kola i protežu se; dok koračaju ka ulazu, Vik uzima Blis pod ruku. Delom je to zbog lepih manira - Marlin je odgajila


savršenog džentlmena - ali Edison bi se kladio u celu platu da se Vik zapravo nada da će tako obuzdati njen oštar jezik. Ramirezova se ogleda u zatamnjenom staklu i žuri za njima. Edison nije u žurbi. Naslanja se na kola, posmatrajući baptističku crkvu. Osim prostora ispred vrata, zgrada je okružena gustim, tamnim žbunjem u lejama sa crvenom zemljom. Ispred grmlja ima još prostora, prekrivenog crvenkastom krupnom piljevinom. Leje za cveće? Crkva na proleće sigurno izgleda idilično, sva u cveću, ali to ga podseća na Baštu, na to kako je, po priči, izgledala pre eksplozije; jebote, postoji li išta na ovom svetu što se ne tiče tog slučaja? Išao je na više sahrana nego što može da nabroji, a ipak je svaka jednostavno… Inara prilazi i naslanja se na kola do njega, ruku prekrštenih na stomaku. Crno-zlatna narukvica visi joj sa savijenog malog prsta. „Znaš, nisi obavezan da prisustvuješ.“ „Da, ja…“ Zaustavlja se, potiskuje instinktivni osećaj gorčine, jer to je Inara - Inara koja uvek misli ono što kaže, ali obično ne onako kako biste to u prvi mah očekivali. Shvata da zaista ne mora da bude tu. Biro to ne zahteva, nema naredbe, nema nepisanih pravila, ništa zvanično ga ne obavezuje da prisustvuje opelu devojke koja se ubila jer su šavovi po kojima je popucala prvi put bili suviše osetljivi da se po drugi put zašiju. Ovde ga je doveo njegov lični moralni kodeks, princip koji ga tera da se suoči sa užasnim stvarima samo zato što tako treba. To je njegov izbor. Osvrće se ka njoj, nimalo iznenađen što ona gleda pravo u njega; ali i pored toga, nije u stanju da pročita šta ona stvarno misli o ovome - njena razmišljanja uredno su pohranjena negde duboko. Nije to naučila u Bašti, niti posle nje. Takav je oduvek bio njen život. „Hvala ti.“ „Pazi se, Edisone“, zadirkuje ga, pokazujući rukama da se predaje. „Neko bi mogao pomisliti da ti se zamalo pa sviđam.“ „Zamalo.“ Ne nudi joj ruku, a ona to i ne očekuje. Odvojivši se od automobila, ulaze zajedno u crkvu, rame uz rame, oboje svesni da


ovo skoro sigurno neće biti poslednja sahrana leptirica, ali bi mogla da bude najgora. Za Inaru bi mogla da bude najgora, bez pogovora, ali Edison je potpuno svestan da dolazi proleće. Onaj ko je ubio Čavi Sravasti, i tolike druge devojke, ubiće ponovo, iz pobuda koje FBI ne ume da odgonetne, i onda će Edison stajati pored Vika i Ramirezove na još jednoj sahrani, misleći o sebi sve najgore jer je zahvalan što na odru nije Prija.


Imala sam na raspolaganju pet godina da mi se realnost Čavine smrti uvuče u kosti, ali to ne sprečava da uspomene ponekad procure, ne tera noćne more zbog kojih se budim okupana znojem, promukla od vrištanja. Ne znam da li na ovom svetu postoji išta što će to zaustaviti. Mama me snažno protresa da bi me probudila, grli me i pre nego što otvorim oči, pre nego što shvatim da sam bezbedna, u svom krevetu, u iznajmljenoj kući u Hantingtonu, daleko od lokalne crkve u predgrađu Bostona gde sam poslednji put videla svoju sestru. Košmari ne slede nikakvu logiku - nema načina da pogodim šta ih izaziva - ali me pohode dovoljno često da smo razvile mehanizam za borbu protiv njih. Dok se ja tuširam hladnom vodom, mama skida s kreveta posteljinu natopljenu znojem i nosi je dole u mašinu. Vraća se sa dve šolje čaja. Ja sam u međuvremenu već obukla čistu pidžamu i ugnezdila se u njenom krevetu. Nijedna od nas ne želi da posle ovakvog sna ostanem sama, ali ja više ne mogu da zaspim, a ne bih ni da ona sutra bude umorna, jer je sa mnom probdela noć, tako da smo napravile kompromis. Puštamo DVD i već na pola prve epizode nekog Bi-Bi-Sijevog dokumentarca o prirodi ona je duboko u carstvu snova. Ponela sam dnevnik u maminu sobu, ali nisam baš nešto raspoložena za njega. Na stranicama desetina svezaka opisani su dugogodišnji košmari; to što ću još jedan u nizu prepričati Čavi, neće mi mnogo pomoći. Ali možda će mi pomoći ako ispričam nekom drugom. Inarino pismo viri iz sveske, gde je provelo poslednjih nedelju dana. Možda sam konačno shvatila šta da joj odgovorim. Draga Inara,


Moja sestra Čavi umrla je u ponedeljak, dva dana posle mog dvanaestog rođendana. Njoj je bilo sedamnaest. Ceo vikend smo proveli slaveći moj rođendan. U subotu smo bili u obližnjem parku. Tehnički, to je bila crkvena porta, ali crkva je imala problema s neplaćenim porezima i plenidbom imovine, tako da ju je naš komšiluk nekako… prisvojio. Sve je bilo u cvatu i dan je bio ispunjen smehom, i igrom, i hranom. Nismo se baš svi u komšiluku slagali, ali većina jeste. Nedelja je bila rezervisana za porodicu, za omiljena jela i filmove. Naš jedini izlazak bio je kad su me mama i Čavi odvele u tržni centar da stavim pirsnig u nos. Tata nije pošao s nama u znak protesta. Moji roditelji su rođeni u Indiji, a odrasli u Londonu, i on je uvek tvrdio da to što su napustili svoju zajednicu i njenu kulturu znači da treba da se odreknu i njenih obeležja. U ponedeljak smo otišle u školu. Po povratku bi Čavi obično prošla bajsom pored moje škole, pa bismo zajedno krenule kući, ali tog dana sam imala sastanak radi godišnjaka, a ona je ostala da uči sa društvom. Čavi je imala više slobode nego većina njenih prijatelja i drugova iz odeljenja, uglavnom zato što je nije zloupotrebljavala. Obaveštavala je mamu kad bi negde stigla ili odnekud krenula, uvek ju je zvala ili slala poruke ako bi promenila plan, mesto ili društvo. Uvek. Kad je poslala poruku da će kući stići do devet, nismo imali razloga da sumnjamo da će tako i biti, ali devet je došlo i prošlo, a Čavi nije bilo. Došlo je i prošlo deset, a Čavi nije bilo. Nije odgovarala na poruke i pozive, a to jednostavno nije ličilo na nju. Mama je pozvala drugove s kojima je učila, ali svi su govorili jedno te isto: izašla je iz kafića oko osam, krenuvši biciklom u istom pravcu kao i uvek. Jedan od momaka se ponudio da je poveze, ali ona je odbila. Čavi


ga je uvek odbijala jer je on bio malo zatreskan u nju, a ona u njega ne. Tata se smejao mami i meni što se toliko brinemo. „ Čavi se samo ponaša kao svi tinejdžeri“, rekao je, a kad dođe kući, biće kažnjena i to se više neće ponoviti. Samo, to nije ličilo na Čavi. Na ekranu se pojavio sadržaj emisija na disku, praćen melodijom koja je iznova kretala svakih dvadeset sekundi. Umesto da ustanem i promenim disk, ponovo sam pustila isti. Nakratko sam zastala da protrljam i protresem zgrčenu ruku. O Čavinom nestanku lako je pričati. O onom što sledi baš i nije. Ali za Inarine košmare zna ceo svet; dok sledeća devojka ne bude ubijena, za moje će znati samo ona. Mogu ja ovo. Mama je pozvala policiju. Službenik koji je primio poziv složio se da je ponašanje nesvojstveno njenom karakteru i počeo da postavlja pitanja - gde je poslednji put viđena, kakvu je odeću nosila, koje boje joj je bicikl, može li im mejlom poslati neku skorašnju fotografiju. Tad smo živeli van Bostona. Čavi je u oktobru pošla na koledž, ali je imala sedamnaest, tako da je pred zakonom još bila dete. Službenik je rekao da će jedan policajac doći kod nas za slučaj da se Čavi pojavi, dok će ostali poći da je traže. Dotad je tata već bio popizdeo. Na Čavi što je zabrinula tolike ljude. Na mamu što pravi toliku frku. Čak i na mene što insistiram na tome da pođem s mamom da je tražimo. Propustila sam veći deo njihove svađe, jer me je mama poslala na sprat da obučem nešto toplije, ali kad sam sišla, dole je stajao policajac, kome je očigledno bilo neprijatno dok je mama vikala na tatu da ostane i čeka, ako već neće da prolije malo znoja u potrazi za svojim nestalim detetom. S mamom nema zajebancije. Bilo je već kasno, tako da policija nije uključivala sirene. Ali na sve strane su svetlele baterijske lampe, pa je ceo komšiluk izašao i neki su se priključili potrazi. To je


trebalo videti, stvarno, sve te ljude, kako na brzinu navlače kapute preko pidžama i u parovima kreću u mrak, naoružani baterijskim lampama i pištaljkama. Džozefin - njena najbolja drugarica i devojka, mada je većina znala samo za ovo prvo – krenula je ka školi da pogleda tamo. Njena majka je morala da drži lampu, jer se Džozefin snažno tresla. Ona je znala isto što i mama i ja - Čavi nikad ne bi tek tako otišla ili se negde zadržala. Mama i ja smo otišle u crkvu. To zapravo i nije bila crkva još otkad smo se mi doselili, ali su je svi i dalje tako zvali. Nekoliko članova nekadašnje parohije čak je doniralo platu za Frenka, veterana iz Pustinjske oluje, koji je živeo u stančiću na kraju placa i održavao zgradu i dvorište. Jedna od bočnih vrata uvek su bila otključana za slučaj da počne oluja ili da nekom zatreba sklonište. Možda je Čavi pala sa bicikla i nije mogla da stigne do kuće. Možda joj se prilikom tog hipotetičkog pada razbio telefon,pa nije mogla da pozove pomoć. Najpre smo pretražile park, ali kad se okrenula ka drveću u dnu dvorišta, mama mi je rekla da sačekam kraj crkve. Svakog proleća, kad otopli, skitnice bi počele tamo da noćivaju, pa mama nije želela da im se približavam, čak ni s njom. Ponovila je da sačekam, obećavši da će probuditi Frenka, tako da neće biti sama. Nisam pošla za njom, ali je nisam ni čekala. Kako da čekam ako postoji i najmanja šansa da je moja sestra unutra? Nije mi palo napamet da bi to moglo biti opasno. Crkva je bila sigurno mesto. Čavi i ja smo u njoj uvek bile bezbedne. Po sunčanom danu umele smo tamo da ostanemo satima. Ona bi sedela na podu, sa blokom za skiciranje na kolenu, okružena baricama boje na sivom kamenu. Bile smo zaljubljene u vitraže na prozorima. Govorila je kako nikako ne može da ih „skine“ i stalno bi iznova počinjala, dok sam ja stajala sa strane sa svojim


aparatom, pokušavajući da uhvatim zrnca prašine kako poigravaju na sunčevom zraku, boje na kamenu, sjaj koji je Čavi davala ta igra trunčica i svetlosti. Ako je dan dobar, kad zatvorim oči, vidim baš tu Čavi - Čavi svu od svetlosti i boja, i zlatastog sjaja. Ponovo puštam disk; polažem ruku na ćebe, ispravljam je, pokušavajući da zaustavim drhtavicu. Mogu ja ovo. Ne moram čak ni da ga pošaljem, ako mi bude previše. Ali mogu da završim. Koliko puta je Inara morala da ispriča svoju priču potpunim neznancima? Našla sam je na otvorenom prostoru u obliku slova T, između oltara i izbledelih štrafti na podu, tamo gde su nekad bile klupe. Bila je potpuno naga, ali ono što mije bolo oči nije bila njena golotinja - bila mi je sestra, milion puta sam je videla golu - već to što joj je odeća stajala uredno složena na rancu, nekoliko metara dalje. Sudeći po tome koliko je to često radila, Čavi mora da je bila alergična na slaganje odeće. Ali videvši njenu omiljenu košulju tako savršeno čistu, odjednom sam shvatila koliko ima krvi na podu oko nje; pala sam na kolena pokraj njenog tela, gurala je da se probudi, „molim te, probudi se“, vrištala sam. Nikad nisam videla toliko krvi. Nisam čula Frenka kad je ušao, samo se odjednom stvorio tamo, napola obučen, s pištoljem za farbanje u ruci. Preleteo je pogledom preko Čavi, u trenutku posiveo i kao lud počeo da se okreče unaokolo. U potrazi za počiniocem, shvatila sam tek mnogo kasnije. Onda se njegova ruka obavila oko mene i pokušao je da me odvuče. Kao kroz maglu mi se pričinjava da je nešto rekao. Nisam sigurna. Ali ja nisam nameravala da odem. Opirala sam se njegovom stisku, a on je bio previše potresen da bi me


snažnije uhvatio. I dalje sam urlala na Čavi, bockajući je u ono mesto ispod rebara gde je bila strašno golicljiva, ali ni to je nije nateralo da se pomakne. Sa vrata su doprli neki zvuci, mamin krik, moje ime izgovoreno raspuklim, prestravljenim glasom, i Frenk je potrčao ka njoj. Sprečavao ju je da uđe, fizički joj preprečivši put, preklinjao je da me pozove k sebi, jecao. Samo da me odvuče od Čavi. Nikad neču zaboraviti cveće oko nje i u njenoj kosi: žute hrizanteme kao mala sunca. Znaš kako velike tragedije ili događaji na vestima obično imaju jednu udarnu, upečatljivu fotografiju? Tako da je godinama, čak i decenijama kasnije, ljudi odmah prepoznaju? Imala sam dvanaest godina i bila sam prekrivena sestrinom krvlju; vrišteći i jecajući, otimala sam se i pružala ruke ka crkvi - ka svojoj sestri - dok me je smrknuti bolničar odnosio. Mesecima je ta slika bila svuda. Nisam mogla da je izbegnem, a i sad se pojavljuje svakog proleća kad neka devojka umre prerezanog grla, okružena cvećem, i neko pozove FBI s teorijom da je počinilac isti. Nisam bila tu kad su saopštili tati. Mora biti da je to učinio policajac koji je čekao kod kuće. Tata je došao u bolnicu, gde je meni doktor već dao blag sedativ protiv šoka; pokreti su mu bili tako spori, kao da ga celo telo boli. Kao da je ostario za čitav vek. A smejao se našoj zabrinutosti. Mislim da ga više nikad nisam čula da se smeje. Čavi je umrla, pisalo je u zvaničnom izveštaju, između devet i deset u ponedeljak uveče. Ostatak naše porodice umro je oko ponoći, samo je trebalo malo više vremena da u to budemo sigurni. Mama i ja smo feniksi, ponovo smo se rodile, svaka na svoj način. Tata je goreo i goreo, dok nije pregoreo.


Javnost žrtvama oduzima tragedije. Zvuči čudno, znam, ali mislim da si ti među onim malobrojnim koji mogu da shvate šta hoću da kažem. Te stvari su se dogodile nama, našim bližnjima, ali kad se pojave na vestima, odjednom svako ko ima TV ili kompjuter misli da ima pravo na naše reakcije i naš oporavak. Nema. Treba malo vremena da istinski poveruješ u to, ali ništa im ne dugujemo. Naši agenti umeju da usvoje lutalice, ali mi ne moramo to da im dozvolimo. Naravno, oni prave prve korake, ali mi smo te koje dopuštamo da naš odnos postane stvaran. Premda svest o tome da svakog časa možemo da ih napustimo i da će nas oni bez reči pustiti pruža izvesnu utehu. Ali još je utešnija svest o tome da mi želimo da ostanemo, da je to što se razvilo među nama nešto dobro, i što je još važnije, da imamo prava na to. Imamo prava da budemo srećne. Ja još radim na tome, ali šta u međuvremenu? Imamo prava da budemo slomljene. Ne moramo zbog toga da se stidimo. Piši mi, ako želiš. Ne znam da li imam neku mudrost koju mogu da ti prenesem, ali tvoja pisma su dobrodošla. Ona je samo godinu i po starija od mene. Ali nisu godine važne. Nekoliko sati kasnije, kad je mama otišla na posao, povukla sam se u svoju sobu i umotala u jorgan kao palačinka. Ne da spavam, već samo malo da odlutam, sve dok moja bešika ne dođe do tačke pucanja i ne počne da ciči da ustanem; najbolje bi bilo da se više i ne vraćam pod pokrivač. Glad mi puzi stomakom. Pomisao na jelo je… zabrinjavajuća. Znam ovo raspoloženje. Ako počnem da jedem, neću prestati. Čak ni kad budem sita i presita i kad me zaboli stomak, jer taj bol bolje razumem od ove patnje i besa koji mi se uvlače pod kožu. Tuširam se i sušim kosu; podsećam se da treba da zamolim mamu da mi osveži pramenove, jer mi je koren izrastao već dva


centimetra. Teškom rukom povlačim poteze ajlajnerom i karminom. Čavi me je naučila sve one trikove koji prave razliku između provokativnog, zavodljivog i opasnog izgleda. Njena šminka je uvek bila negde na pola puta između provokativne i zavodljive, umekšana svetlucavim belim i zlatnim senkama. Ja obično nanosim srebrnu i belu, ali ne i danas. Danas sam sva u crnom i crvenom i onoliko nadrkana koliko se to da zaključiti po mom izgledu. Konačno obučena, naoružana suzavcem koji mi je nadohvat ruke, u spoljnom džepu kaputa, krećem na šahovsko ostrvo. Vazduh je toliko suv da boli; imam osećaj da ću u narednih nekoliko sati morati da koristim maramice kako bih zaustavila krvarenje iz nosa. Čim sam zagazila na sasušenu travu, Korgi podiže pogled i zviznu, impresioniran. „Tebi je stvarno mesto među nama, zar ne, Curo Plava?“ Na moj osmeh, oštar i jedak, odgovara klimanjem glave. „Hajde, dođi. Srećko već nedeljama nije pobedio. Pusti ga da opravda svoje ime.“ I tako sedam nasuprot Srećka, koji deluje trezno i kao da ga nešto progoni; igrali smo dok on ne reče da je toliko prešišao Korgija u njihovoj beskrajnoj evidenciji pobeda da ga ovaj nikad neće stići. Korgi je dobar igrač, čak i kad naspram sebe ima nekog ko za promenu zna šta radi. Ako je ta evidencija imalo tačna, Srećko nema šanse. Ali Korgi se smeši, češkajući se po nosu, i kaže da Srećko treba da pripazi da se previše ne uljuljka. Landon za najudaljenijim stolom započinje partiju sa Ciketanom. Kad se premestio da bi prihvatio Stivenov izazov, seo je tik do mene. Ja sam manje-više odlučila da mu pružim šansu, pretpostavljajući da mu nije namera da deluje kao perverznjak. Možda i ne primećuje da odaje takav utisak. Samo neću da se uplićem. Ali danas baš imam želju da ga iz principa isprskam suzavcem, tako da bi verovatno bilo pametnije da se vratim prvobitnom planu koji podrazumeva izbegavanje, izbegavanje i izbegavanje, po svaku cenu. Oslonivši se na Korgijevo rame, preskačem klupu, istežući udove zgrčene i bolne od hladnoće. Neko vreme mu stojim nad glavom, posmatrajući početak partije - već kod petog poteza kapiram da će


Srećko izgubiti - dok se igrači na drugom kraju ne zamene. Nonšalantno se spuštam preko puta Pirsa, koji je obično smešten blizu Artiljerca kako bi pazio na njega. Igram nekoliko partija s Pirsom, zatim jednu sa Ciketanom, dok Artiljerac drema sa glavom u šakama. Devojka iz kola - Hana, kako sam saznala pri svom drugom dolasku, Artiljerčeva najmlađa unuka dolazi jedanput da ga proveri. Ruku u kojoj drži traku za proveru šećera u krvi gura u njegov rukav. Uređaj u njenoj ruci je jedva nešto veći od jajeta, ali očitava traku i prikazuje brojeve koje ona beleži u telefon. Dopada mi se Hana. Čini mi se. Nisam je baš upoznala - obično sedi u kolima, osim kad dođe vreme da proveri nivo šećera u Artiljerčevoj krvi - ali nikad se ne ponaša kao da joj je to nametnut zadatak. Čeka, ušuškana, sa svojim štrikerajem ili knjigom, povremeno gledajući u pravcu paviljona da proveri kako joj je deda, a izgleda i da uživa u društvu drugih veterana. Oni je zovu gospojica Artiljerka, na šta ona samo koluta očima i govori mi da je razuman svet zove Hana. Trgnuvši se iz sna iznenada, Artiljerac me pogleda, još sanjiv. „Danas smo u rovovima, gđice Prija?“ „Tako je, gospodine. Dešava se.“ „Istina.“ Okreće tablu popreko kako bi mogao da pruži ruku između redova figura. Debele rukavice su mi u džepu, ali je i dalje dovoljno hladno da su mi pleteni grejači navučeni skoro do prstiju. Ipak mu pružam ruku; dok se njegovi prsti stežu oko mojih, osećam kako mu je koža hrapava i tanka kao papir. „Samo, ti si suviše mlada da tamo i ostaneš.“ Ne pita. Ako ne želim da mu ispričam, ne moram, i on mi to ni mrvicu neće zameriti. Ali na pamet mi pada Frenk - Frenk koji je prošao teške muke po povratku s fronta, ali je uvek bio velikodušan i spreman da pomogne. Bilo je dana kad ne bi imao snage da se suoči s ljudima, i to je bilo u redu, ostavljali bismo ga na miru. Posle one noći u crkvi, imao je mnogo takvih dana. „Pre neku godinu mi je ubijena sestra“, šapućem, u nadi da mu je sluh još dovoljno oštar da neću morati da ponavljam. Pored nas,


Ciketan i Horhe su zadubljeni u svoju partiju.,„Ja sam je pronašla. Noćas je bilo… kao da se ponovo dešava.“ Klima glavom i nežno mi stiska ruku. „ A sad kad si budna?“ „Dan nije mnogo lakši od noći.“ „Ipak si izašla.“ „Svi vi znate za takve loše dane, inače ni vi ne biste bili ovde.“ Osmehuje se, celo lice mu nestaje u brazdama i borama. „Hvala ti što si došla po lošem danu.“ Ostajem da odigram jednu celu partiju s Artiljercem, potom krećem ka radnji da uzmem napitak za usput. Landon ulazi za mnom. Jupi. Staje u red iza mene, i moja nelagodnost prelazi u bes kad shvatim da mi je palac na papučici spreja, a prsti obmotani oko kožne futrole. Ne volim kad se osećam ovako neodređeno ugroženom. Hoću jasnu pretnju, na koju mogu da pokažem prstom i kažem da je to to i da me svi razumeju, a ne neke smutne utiske na koje žene klimaju, a muškarci odmahuju glavama. „Danas izgledaš tužno“, konačno mi se obraća. „Nisam.“ Tuga i žalost nisu isto. Zato i imaju drugačiji naziv. Možda je razlika tanana, ali u jeziku ne postoje reči bez sopstvene svrhe. Sinonimi nikad nisu identični. „Jesi li sigurna?“ pita, zakoračivši gotovo tik do mene. „Jesam.“ „Napolju se smrkava.“ „Da.“ Ovo je to doba dana kad nebo postaje indigo-plavo, a temperatura pada. Ostala sam duže nego što sam planirala, ali mi je pomoglo. Svi veterani su mi bili od pomoći, ali mislim da mi je bilo potrebno da me Artiljerac uveri da ih ne opterećujem. „Ne bi trebalo da ideš kući sama po mraku.“ Okrećem se ka njemu s polu-osmehom - mnogo zuba, a malo ljubaznosti. „Ništa mi neće faliti.“ „Na svetu ima loših ljudi.“ „Znam.“


Pre nego što sam napunila dvanaest godina, jedva da sam bila svesna toga. Mislim da to više nikad neću moći da zaboravim. Gospođa Vrabac je iza šanka i ovog me puta ne pita kako se zovem. Samo mi naplaćuje i počinje da sprema toplu čokoladu, dodajući po svoj prilici više sirupa nego što je predviđeno. „Šta ako te neko povredi?“ ne odustaje Landon, prateći me do drugog kraja šanka, a sam nije naručio piće. Edison se ponekad šali da će mi za rođendan kupiti elektrošoker. Mislim da bi trebalo da ga držim za reč. Ignorišući Landona, prihvatam napitak od bakice, čije je ime uvek zaklonjeno keceljom. Ovaj put ne dodajem vanilu ni šećer - draža mi je gorka čokolada nego nastavak razgovora s Landonom. Ali on se i dalje probija za mnom između stolova, a ja iz džepa polako vadim ključeve. I suzavac. Iznenada sam začula cičanje, a kad sam se okrenula, videla sam da je sav natopljen vrelom kafom iz velike čaše, uglavnom ispod brade i po vratu, koji je virio iz kragne debele košulje. Drugi čovek, viši, u štrikanom džemperu s pletenicama, svesrdno se izvinjava, ali tako da to zvuči pomalo neiskreno, i usput briše Landonovu košulju tankom salvetom koja ništa ne upija. „Pusti, sam ću!“, dreči Landon i odlazi, dok mu sa košulje i dalje kaplje kafa. Onaj drugi čovek se okreće ka meni, smešeći se, i sad ga prepoznajem - zgodan tip koji obično sedi u ćošku s knjigom ili gomilom papira. Reklo bi se da je u kasnim tridesetim, dobro građen, ali ne i sujetno svestan toga. I ne trudi se da sakrije srebrne zaliske na svojoj tamno-smeđoj kosi. „Izvini, ali učinilo mi se da ti dosađuje.“ Puštam da mi ruka sklizne nazad u džep, skrivajući suzavac od njegovog pogleda, ali ga još ne ispuštam. „I jeste.“ Iz džepa izvlači gomilu papirnatih maramica koje za promenu upijaju, kleči i briše kafu koja nije završila na Landonu. Obrisavši ruke, izvlači novčanik i pruža mi posetnicu. „Nedavno sam napravio veb-sajt službi za prevoz ovde u gradu. Uglavnom je namenjena ljudima koji ne mogu da izlaze, a potrebna im je hrana, ili da ih neko odveze do doktora. Ako se nekad osetiš neprijatno, slobodno ih pozovi.“


Posetnica je sasvim obična, s jednostavnim logotipom pri vrhu i uredno štampanim podacima na dnu. Tu je broj telefona i adresa veb-sajta, tako da bar nešto mogu da proverim. „I kaži im da te je poslao Džošua“, dodaje. „Hvala. Zapamtiću to.“ Puštam ključeve da bih prihvatila posetnicu; stavljam je u džep s maramicama. Osvrćem se u potrazi za Landonom, ali on je sigurno još u ve-ceu ili gde god da je odjurio, tako da samo klimam glavom u znak pozdrava i odlazim. Kasnije ću posetnicu dati mami da proveri. Možda nije loše znati taj broj ako se vreme pokvari dok sam napolju. Na drugoj strani grada postoji autobuska linija, ali ne staje dovoljno blizu kuće da bi mi koristila, a taksi mi je malo previše. Ne moram baš toliko da ugađam sebi. Kući idem drugačijim putem nego obično, s rukom ponovo na bočici suzavca, a pre nego što zađem u naš kraj, osvrćem se oko sebe. Mama nas je odmalena učila da budemo oprezne, ali se i trudila da zdravo-razumska predostrožnost ne preraste u paranoju. Ja imam dobar nos za perverznjake i razne druge devijantne tipove, ali ona bolje ume da razabere smemo li da verujemo nečemu dobrom. Kad mi se nos napokon odmrznu, da bih se osećala malo bolje, vadim specijalnog agenta Kena iz kofera u kom obično boravi i postavljam ga kraj prozora u delu za doručak; u ruci mu je majušna šolja za kafu. Sneg na ulici je star i verovatno će nestati za neki dan, ali lepo rasipa ulično osvetljenje, tako da specijalni agent Ken deluje zamišljeno koliko je to moguće za jednu mušku barbiku. Obučen je u umanjenu verziju nakaznog božićnog džempera koji smo mama i ja prošle godine poslale Edisonu, samo što je ovaj umanjen mnogo manje ružan od velikog. Nije bilo dovoljno mesta za grozne detalje. Slikam ga nekoliko puta aparatom, tako da kasnije imam dobre fotke, ali slikam i jednu telefonom i odmah je šaljem Edisonu. Pola sata kasnije, dok se - u pidžami naravno - spremam da se bacim na učenje, stiže odgovor. Da je ikad morao da gazi po tom belom sranju, ne bi ga tako čežnjivo gledao.


Smejem se, a to više ne radim često. Edisonov pojam utehe je možda neobičan - i većini nimalo utešan - ali meni je blizak način na koji pokazuje kako razume da imam loš dan, ne očekujući da mu išta objašnjavam. Nekad sam se pitala da li bi moji košmari prestali ako bi trojka iz Kvantika uhvatila Čavinog ubicu. Sad mislim da to ne bi ništa promenilo, da me noćne more nikad neće napustiti.


Edison bi trebalo da pođe kući. Već je izašao iz kancelarije, posle predugog dana preturanja po papirima i proveravanja novih informacija u vezi sa istragom o Bašti, koja još traje, i o zlodelima Makintoševih. U kostima oseća tupu težinu, nešto između običnog umora i iscrpljenosti. Ne umaraju ga toliko nebrojeni sati rada, čak ni smrtno dosadni papiri, već ono što je na njima. Ponekad je to samo posao. Nekad opet… nije slučajno da mnogi agenti pregore. Kad tad, to se dogodi većini. Trebalo bi da pođe kući, da se odmori, da napuni glavu nečim što će potisnuti slike mrtvih devojaka u staklu i smoli. Umesto toga, pazarivši kafu u kafiću na uglu, vraća se u zgradu FBI-ja i penje se liftom do svog sprata. Tiho je, iza nepreglednog niza pregrada niko ne sedi, osim jednog čoveka koji tiho hrče. U iskušenju je da ga probudi, ali sirotan je stavio jastuk na sto i spustio glavu na njega, ogrnuo se ćebetom preko ramena, a stolica mu dođe kao plašt. Niko se tako ne priprema za spavanje za stolom ako nema dobar razlog da ne ode kući. Edison ga ostavlja na miru, ponadavši se da će jadničak rešiti problem, šta god to bilo. Prišavši svom stolu, iz ćoška uzima kamaru šarenih fascikli koje se nikad ne sklanjaju; žičani povezi su im nategnuti od silnih papira i fotografija koji su se tokom vremena nakupili. U sali za sastanke moći će lepo da ih raširi, šesnaest dosijea za šesnaest žrtava i jedan u kojem su njihove beleške o celom slučaju. Šesnaest je mnogo previše - a dolazi proleće, kad će još jedna devojka umreti ako oni ne nađu nešto što će ih odvesti do ubice. Ne želi da vidi sedamnaestu fasciklu. Uzima prvu, otvara je i počinje da čita kako bi se podsetio detalja koje nikada nije ni zaboravio. Možda će baš ovog puta naći nešto


novo, nešto što povezuje slučajeve na drugačiji način. Možda će ovog puta konačno pronaći neki trag. „Tražiš nevolju?“ Trgnu se od tog glasa, laktom zakačivši šolju. Mahnito se baca na nju dok ona podrhtava i ljulja se, ali promašuje. Iiiiiii… U šolji ne ostaje ništa. Pobogu, koliko je on već ovde? Podigavši pogled, vidi partnerov podsmešljiv izraz lica i mršti se. „Šta ti radiš ovde, Vik?“ „Vratio sam se da sredim neke papire. Video sam svetlo.“ Vik se spušta u stolicu na točkove, posmatrajući rasprostrte fascikle. Raširene su preko celog stola, preklopljenih ivica, ali ipak pažljivo razvrstane. Jedina koja iskače iz reda je odmah do Edisona, s leve strane, i na njoj piše Čavino ime. „Znači, tako ti uvek na vreme završavaš svu papirologiju?“, pita ga Edison. „Vraćaš se?“ „Odem kući na večeru kako bih proveo vreme sa svim svojim devojkama. A kad svako ode za svojim poslom - da radi domaći, da se nađe sa dečkom ili da gleda film na kauču - ja se ponekad vratim da poobavljam nedovršene poslove. Pitaš to kao da sam te izdao.“ Da li se stvarno oseća izdanim? Edison razmišlja o tome i nevoljno presuđuje da je tako, biće da se oseća izdanim. Bilo bi lepo da mu je tokom proteklih godina iskusniji kolega nekad natuknuo nešto o svom noćnom radu. Vik uzima najbližu fasciklu, skuplja fotografije u urednu kamaru, okrećući ih licem nadole. „Stvarno misliš da ćeš primetiti nešto što nisi video prethodnih dvadeset puta kad si radio ovo isto?“ Umesto da odgovori, Edison gleda u fasciklu u Viktorovoj ruci. „Imaš pravo.“ Posle nekoliko trenutaka, Viktor zatvara fasciklu i vraća je na mesto. „Hajde da probamo drugačije.“ „Što će reći…?“ „Postoje neke činjenice koje prihvatamo zdravo za gotovo, jer već znamo da su slučajevi povezani. Hajde da eliminišemo to predubeđenje. Dakle. Sedimo ti i ja, nemamo baš nekog naročitog posla, kad eto ti ga analitičar koji radi na programu za analizu


nasilnih zločina, donosi nam ove fascikle jer misli da je natrčao na serijskog ubicu.“ Viktor sa očekivanjem gleda u Edisona. Edison mu uzvraća namrgođenim pogledom. Uzdišući, Viktor uzima dosije u kojem su samo njihove beleške i seda pored Edisona. „Znam da mrziš igranje uloga, ali to je koristan detektivski alat. Udovolji mi.“ „Ne postoje dva slučaja koji spadaju pod istu jurisdikciju“, kaže Edison, a njegov partner potvrđuje klimanjem glave. „Svaki put druga država, nema geografskog koncentrisanja niti zone u kojoj se očigledno oseća bezbedno. U ruralnim krajevima nema nijedne žrtve, sve žive u okolini gradova, ali na mapi ih ništa ne povezuje.“ „Dobro. A šta ih povezuje?“ „Godišta. Sve su starosti u rasponu od četrnaest do sedamnaest, sve idu u školu, sve su devojke.“ Ustajući kako bi se protegao preko stola, Vik iz svake kamare izvlači fotografiju s krupnim planom lica i stavlja je na vrh. Većinom su to slike iz godišnjaka, ali ima ih i koje su napravljene drugom prilikom. Fotografije snimljene bez poziranja govore više o osobi, ali one na kojima se pozira lakše se identifikuju. „Šta još?“ Edison pokušava da se pretvara kako te fotografije nije video toliko puta da su mu se urezale na unutrašnjost kapaka, kako ne zna ništa o njima. „Ne uklapaju se u isti tip“, naposletku progovara. „Sve su mlade i objektivno lepe, ali boja kose, kože, rasa - sve je potpuno različito. Šta god ga na njima privlači, to nije izgled. Ili bar nije samo to.“ „Znači, moramo dublje da kopamo.“ „Daj, Vik, pa nismo na akademiji.“ „Znam.“ Vik lupka po svetlozelenoj fascikli. „ A znam i da smo sve ovo radili pre sedam godina s Kirsten Nouls. Ušli smo u ovo zato što je neko drugi povezao slučajeve, tako da je bilo stvari za koje smo jednostavno pretpostavili da su tačne jer su nam ih tako servirali. Izgleda da, ako hoćemo da pronađemo nešto zbilja novo, moramo da zagrebemo ispod toga, da iskopamo nešto što i ne shvatamo da ne vidimo.“ „Treba mi još kafe.“ „Ja ću ti doneti. Ti razmišljaj.“


Nakon što je Vik izašao, Edison izvadi „prirodnu“ fotografiju iz Čavinog dosijea, jedan od poslednjih snimaka žive Čavi, napravljen samo dva dana pre ubistva, i naslanja je na praznu šolju. Prijin dvanaesti rođendan. Sve devojke i žene na komšijskoj zabavi - i poneki predusretljiviji muškarac - nose cvetne krune sa šarenim trakama koje se prelivaju preko svilenih cvetova i žice. Prija je sva štrkljasta. Bio je to kraj perioda naglog rasta kad je dobila na visini, ali ne i na težini, pa joj se kukovi i rebra ocrtavaju na odeći. Ali njeno oštro lice je ozareno, svetlo i razdragano, a sestrine ruke je grle otpozadi. Ko god da je slikao, uhvatio ih je u pokretu: tamne kose im lepršaju oko lica, jarko-crveni i plavi pramenovi izgledaju kao trake. Prija je nosila krunu od belih ruža, Čavi od žutih hrizantema toliko dugih latica da se čini kao da na glavi ima traku s resama. Obe su u vedrim letnjim haljinama i džemperićima na zakopčavanje, bosonoge na travi. Dva dana kasnije, Čavi je bila mrtva. S njom je umrla i stara Prija. Vik se vraća i pruža mu šolju na kojoj piše ti si moj superheroj. Edison nije siguran da li je to trebalo da ispadne smešno ili je Vik, ne obrativši pažnju, uzeo prvu koja mu je pala pod ruku. Kuhinjica u sobi za odmor utočište je mnogih napuštenih šolja. Nije gledao, zaključuje nakon što je bacio pogled na partnerovu ruku. Na Vikovoj šolji, pored nacrtanog komada ementalera, stoji najbolja mama na svetu. „Uzrok smrti je isti u svim slučajevima“, oglašava se Edison, oprezno otpivši kafu. Gorka je, nema nikakvih dodataka, Viktor je sigurno pokupio ostatke iz mikrotalasne, ali poslužiće. „Prerezano grlo. Uglavnom su to čisti, duboki rezovi, iz jednog poteza, samo nekolicina ih je isprekidana, što verovatno ukazuje na pojačan bes. Nekoliko patologa pretpostavlja da je reč o lovačkom nožu glatkog sečiva. Ugao rane se menja u zavisnosti od visine žrtve, ali svi upućuju na to da je napad izveden otpozadi i da je napadač visok oko metar osamdeset. Potez s leva na desno govori da je reč o dešnjaku.“ „Pre nego što razmotrimo položaj tela, šta je još zajedničko za sve napade? U fizičkom smislu.“


„Imamo dva različita profila žrtava.“ Edison traži svoje beleške, shvata da Vik i dalje drži fasciklu i mršti se. Vik odmahuje glavom i šoljom pokazuje na rasprostrte fascikle. „Od njih šesnaest, jedna, dve, četiri, sedam… ne, osam ih je silovano i manje ili više pretučeno. Odeća im je iscepana, pa je ili ostavljena na njima ili nabacana na gomilu pored tela. Ostalih osam nije silovano, nema nikakvih znakova seksualnog nasilja. Modrice na vratovima ukazuju na to da ih je verovatno davio dok nisu izgubile svest. Odeća je pažljivo skinuta i složena na određenoj udaljenosti od tela. Da bi ostala čista?“ Edison na brzinu prelistava medicinske izveštaje. „Na tih osam nema drugih znakova fizičkih povreda.“ „A nakon smrti? Šta je radio s telima?“ „Odatle je i potekla teorija da su ubistva povezana.“ Iako se oseća kao budala jer mu sve ovo liči na prezentacije koje je pravio pred klasom na akademiji, Edison izvlači po jednu fotografiju iz svakog dosijea i slaže ih po stolu tako da Vik može da ih vidi. „Sve žrtve su pronađene u crkvi, čak i one koje nisu bile religiozne ili nisu bile hrišćanke. I same crkve pripadaju različitim konfesijama. Medicinski izveštaji govore da žrtve nisu pomerane. Postavljene u određen položaj, to da, ali ubijene su tamo gde su pronađene.“ Edison se priseća jednostavne bele baptističke crkvice u kojoj je održano Terezino opelo, ledene učtivosti s kojom su Kobijašijevi dočekali agente i skandalozno neuljudnog prijema koji su priredili Inari i Blis. Blis je uzvratila istom merom, ali Inara je otvorila kovčeg i pod Terezinu prekrštene ruke položila nekoliko stranica s notama. Edison provlači rukom kroz kosu, tupim noktima grebe po temenu. Trebalo bi da se šiša: kosa je već počela da mu se kovrdža. „Sve su nađene u manje-više istom delu crkve: između oltara i klupa. Sve su imale cveće na telu ili oko njega, ali svaki put je to bila druga vrsta.“ „Gde je nabavio cveće?“ U svakoj fascikli ima na desetine stranica ispunjenih policijskim ispitivanjima cvećara. Neke vrste cveća su bile iz tog kraja i sezonske, tako da je ubica mogao sam da ih ubere. Druge je morao da kupi, ali su verovatno nabavljene van grada kako ne bi probudio


sumnju. Nekoliko lokalnih cvećara je zabeležilo prodaju cveća s mesta zločina za gotovinu, ali mnogo manje nego što ih je ubica ostavio. Čak i ako je izvesnu količinu kupovao u gradu, ostatak je nabavljao negde drugde. Ali postojao je jedan izuzetak. „Megan Adams, četrnaesta žrtva, pronađena je s kamelijama koje su gotovo sigurno kupljene u cvećari njene majke. Gotovina, nema sigurnosnih kamera, a prodavačica nije obratila dovoljno pažnje da bi mogla da da bolji opis, osim da je ’visok muškarac, između trideset i šezdeset godina’.“ Pokušava da se ne nervira zbog toga. Svet uglavnom nije obučen da pažljivo posmatra neznance i zapaža detalje na njima. „Šta još imamo?“ „Sva ubistva se dešavaju u periodu od dva meseca. Najranije sredinom marta, najkasnije sredinom maja. Ima nešto u tom dobu godine, izgleda da proleće na neki način podstiče ubicu.“ Vik se proteže uz prigušeno stenjanje, pokušavajući da sa stola dohvati činiju s flomasterima. Veći deo zida zauzima bela tabla, trenutno ispisana tezama sa seminara o seksualnom zlostavljanju. Vik je briše brzim potezima i baca brisač na pod. „Dobro, hajde sad da crtamo.“ Mora biti da je blizu ponoć, ali Edison klima glavom, otvara prvi dosije i, pročistivši grlo, naglas čita: „Prva poznata žrtva, Darla Džin Karmajkl, šesnaest godina. Ubijena u Južnoj baptističkoj crkvi veće slave u Holirudu, u Teksasu, na obodu San Antonija, dvadeset trećeg marta. Zoraida Buret…“ Dok Edison čita imena i datume, pominjući sve detalje koji se na neki način ističu, Viktor ih ispisuje na tabli različitim bojama. Mesta i datumi su zeleni, imena agenata i policajaca angažovanih na slučaju plavi, a podaci o žrtvi crveni. Radili su to i ranije, i na ovom i na drugim slučajevima: ispišu sve na tabli u nadi da će videti nešto što se izgubilo u gomili papira. Instruktori na akademiji svakoj generaciji postavljaju isto pitanje: zašto je teže pronaći ubice koje ubijaju ređe. Odgovor nije jednostavan. Teže je uočiti šablon. Detalji ličnog pečata počinioca se gube. Ubice koje napadaju u nizu žure i


ostavljaju tragove. Serijskom ubici treba više vremena da napravi grešku. Po Edisonovom mišljenju, na kraju se sve svodi na kontrolu. Što više vremena prođe između ubistava, to ubica ima više samokontrole, bolje planira, brižljiviji je. Neko ko ubija samo jednom godišnje ne žuri, nije očajan i nije sklon da zajebe stvar. Strpljiv čovek ne strahuje da će biti uhvaćen. Edison nije strpljiv čovek. Već se dovoljno načekao da saopšti Priji - da saopšti porodicama svih žrtava - da su uhvatili čudovište koje je ubilo njihove devojčice. Ne želi da doda još jednu fasciklu na gomilu, još jedno ime na spisak. Samo nije siguran da postoji način da to izbegne. Mart je takoreći na pragu.


Zove se Saša Volfson i prvi put si je ugledao u trenutku kad je zamalo slupala ujakov kabriolet. Krov je spušten i svež prolećni vetar upliće joj se u kosu, mrsi je i nabacuje joj pramenove na lice. Ona naglo staje kako bi mogla da je veže, ali se sve vreme smeje. Ima divan smeh. Smeje se i njen ujak dok joj pruža ešarpu da je stavi na glavu; strpljivo joj objašnjava kako se prelazi iz trake u traku i šta je mrtav ugao. U čije da vozi. Pratiš njen smeh nedeljama, dok vežba vožnju i dok se peške vraća iz škole, vikendom dok pomaže roditeljima, koji se bave uređenjem bašti. Ume sa cvećem; u kosi uvek ima neki cvet. Roditelji joj često poveravaju one najadekvatnije poslove potkresivanje tankih, osetljivih lozica kroz rešetke i presađivanje nežnih biljaka. Najviše voli bašte s leptirima, a ponekad pravi vence od orlovih noktiju. Kad prođe, za njom ostaje miris jarkih cvetova upletenih u njenu riđu kosu. S vremenom shvataš da joj je sestra raspuštena devojka. Na koledžu je, tuca se sa svakim ko može dovoljno dugo da stoji mirno. Siroti njeni roditelji. Priča se da je bilo noćnih poziva od policije droga, sudari, opijanje. Sva sreća da za utehu imaju Sašu. Ali ti znaš kako devojke umeju da se promene kad porastu. Darla Džin je bila dobra devojčica, sve dok se nije promangupirala. Zoraida je odolela iskušenjima, a sad je od njih zauvek zaštićena, ali Li… Li Klark je uvek bila zločesta devojčica; svet je bez nje bolje mesto. Kad Saša bude dobila vozačku dozvolu, kad bude mogla da se sama vozi, ko zna šta će joj sve pasti na pamet. Ne. Njeni roditelji su možda izneverili svoju stariju ćerku, ali prema Saši su bili divni i ona im to uzvraća. Zaslužili su da znaju da


će ona uvek biti dobra devojčica. Leto je već skoro stiglo i, umesto venčića, danas nosi masivnu krunu od orlovih noktiju kroz koju je protkala pramenove tako da joj je sva kosa podignuta, pažljivo uravnotežena, elegantna, a ipak neukrotiva. Prava je deva iz bajke kojoj se sva priroda klanja. Samo, ti si se načitao bajki. Znaš da uvek dođe princ, a posle toga princeza prestaje da bude čista. Poljupcem je budi, poljupcem je leči, poljupcem je prisvaja. Princeze postaju kraljice, a još se nije rodila kraljica koja ne zaslužuje da bude spaljena. Dok sređuje cvetne leje ispred crkve, plameni uvojci joj se, onako potamneli od znoja, izvlače iz krune i lepe po potiljku i grlu. Ustaje, proteže se i ulazi u mračnu, tihu crkvu da se rashladi i nešto popije. A ti krećeš za njom jer znaš šta se dešava s princezama koje nisu zaštićene od sveta. Kad se sve završi, otkidaš jedan cvet iz raspadnute krune i stavljaš ga na jezik. Kroz bakarni ukus krvi, uspevaš da osetiš slast latica.


MART


Ne bi se baš moglo reći da je napolju otoplilo, pre da je malo manje hladno. Promena se zapravo i ne primećuje, jer hladno je hladno, sve dok se temperatura ne spusti toliko da postane ledeno ili ne poraste dovoljno da bude samo prohladno, pa koga onda briga koliko tačno ima stepeni? Mada cifre govore da stvarno jeste toplije. Dok se klela da cifre lažu, mama je svoje lice sakrila u podignutu kragnu kaputa, te su joj se oči jedva videle. Ali ja sam se navikla, zbog šaha, šetnji i nekoliko foto-ekspedicija po kraju. Još sam dovoljno natrontana da ličim na babušku, ali vrh nosa mi više ne trne tako brzo. Priljubljujem se uz maminu ruku, naslanjajući se na nju ne bih li joj prenela malo toplote. „Podseti me, molim te, zašto ja ovo radim?“, mamin glas je prigušen šalom. „Zato što je to bila tvoja ideja?“ „Kakva glupost! Ti si pametnija, što me nisi sprečila?“ „Ako sam pametnija, što onda to radim nekoliko puta nedeljno?“ „Imaš pravo. Obe smo glupače.“ Dok čekamo zeleno za pešake, pleše u mestu i tera i mene da se ljuljam s njom. „Prija, srce mamino, da znaš kako mi nedostaje zelenilo.“ „Jesam li ti lepo nudila da ti nabavim neku biljku?“ „To malo platna i plastike ne može se nazvati biljkom.“ Sa uzdahom se zagleda u svoje debele rukavice. „Hoću da osetim zemlju ispod noktiju.“ „Nakupovaćemo seme da ponesemo u Francusku.“ Mada kad bolje razmislim… „Ali moramo da proverimo da li imamo pravo da unosimo seme u stranu zemlju.“ „To je tupav zakon.“ „Invazivne vrste su realan problem, mama.“ „Neveni su problematični?“ „Neveni su uvek problematični.“


Zaustavljamo se na travnatom ostrvu usred parkinga. Paviljon je na starom mestu; platno je s jedne strane podignuto i privezano, pretpostavljam zato da se napaljeni tinejdžeri i nešto stariji omladinci ne bi uvlačili unutra i radili ko zna šta. Ali grejači su nestali, a s njima i mali generator na koji su bili priključeni. Nedelja je, tako da nema mojih veterana. „I ti tu sediš po ovom vremenu?“, pita mama u neverici. „Pa ti ne voliš ni da se oblačiš.“ „I pidžama se računa u odeću.“ „Za izlazak iz kuće?“ „Dobro, ne baš, ali problem nije u oblačenju, već u ljudima.“ „O, moja mala antisocijalna curica.“ „Nisam ja ’antisocijalna’, ja sam ’antiglupa’.“ „Ista stvar.“ „Kako se ti snalaziš u kadrovskom?“ „Umem dobro da lažem.“ Ne pričam mami o šahu, jer i pored najbolje volje da me sasluša, nju ta igra zanima koliko i lanjski sneg. Obaveštavam je kad odlazim i kuda idem, i toliko. Rekla sam joj za Landona, pošto me i dalje prati kad idem u „Starbaks“. Ali barem ne ide za mnom kad izađem, a to je već nešto. Ona je sto posto pričala sa Edisonom o tome, jer sam od njega dobila poruku u kojoj me pita da li je plava stvarno moja omiljena boja ili samo mislim da mi dobro stoji; to bi bila načisto blesava poruka da me nije odmah posle toga pitao da li sam još desnoruka. Odgovorila sam mu da nije plava, nego limun-žuta, ne zato što mi je stvarno najdraža, već zato što hoću da se malo namuči tražeći limun-žuti elektrošoker. „Časna reč, bradavice su mi se toliko smrzle da će mi uskoro otpasti.“ Kikoćući se, povlačim mamu preko ostrva i krećem ka radnjama. „Hajde onda. Vreme je da nešto pregrizemo.“ Posle ručka prelazimo u „Kroger“ da obavimo neku kupovinu. Ona se premišlja da li da napravi nešto da počasti svoje podanike u kancelariji, što je sasvim u redu, dok god to nešto ne zahteva upotrebu rerne, činija za mešenje, vage ili konzervi.


Čavi i ja smo uvek bile bliske s mamom. Ali postojala je jasna granica između drugarice i mame i, kad god bi se neka situacija približila toj liniji, tas bi uvek pretegnuo na stranu mame. Ali sve do tog trenutka, mogla je da bude - bila je, i još je - i jedno i drugo. Posle Čavi, ili što je možda još značajnije, posle tate, ta granica se malo pomerila. Još je tu, i dalje jasna i nedvosmislena, ali ima mnogo više prostora gde ona može da bude prijateljica, sestra i pokretačka snaga. Mislim da mi Vik skoro nikad ne veruje kad mu se kunem da je mama osnovni razlog zbog kojeg upadam u nevolje u školi. Obično zaključuje da je u pitanju njen uticaj, a ne ona sama. Nema on pojma. Barem sedam od deset puta mama bukvalno napravi pakao u školi. Ja sam obično voljna da zanemarim uvrede; mama nije, pogotovo ako dolaze od nastavnika. Ali na kraju krajeva, ono što stvarno najviše volim kod mame je… „Tako lepe dame kao što ste vas dve trebalo bi da se smeše!“ „Tako nametljiv čovek kao što ste vi trebalo bi da se goni u pizdu materinu!“ … to što ne trpi sranja. Ni tuđa, a ni svoja. Nije stvar u tome što ume da bude đubre - mada joj ni to nije strano ako nađe za shodno stvar je u poštenju. Mama je glavni razlog što mogu da kažem da sam slomljena, ali i razlog što znam da je to u redu. Kupujemo oreo, šećer, krem sir, čokoladne mrvice, pavlaku i papir za pečenje i, nešto se mislimo, nek ide život, možemo sebi da priuštimo novu činiju za mešenje i da nas pritom ne grize savest što nismo iskopale staru; zatim pravimo još jedan kompromis i biramo ogromnu činiju za kokice išaranu tačkicama i crticama koje je očigledno dizajnirao neko na ludačkom tripu. To je ubedljivo najružnija posuda koju smo ikad imali, računajući i razna keramička sranja koja smo Čavi i ja pravile po letnjim kampovima. Stvarno je čudesna. Uzimamo i mleko, iako ćemo već na izlazu zažaliti zbog toga. Mama se celim putem do kuće žali onim cvilećim glasom koji me uvek natera na smeh i stalno smišlja nove budalaštine. Mislim da mi je bilo osam godina kad je to prvi put uradila; bili smo u restoranu i slušali kako se za susednim stolom neka mala


mamina princeza prenemaže i histeriše. Tata je prokomentarisao nešto u stilu kako bi roditelji mogli malo da je kontrolišu, a mama je kao fol kenjkala i cvilela, sve dok tata nije digao ruke i naručio piće. Brak im nije uvek funkcionisao, ali čak i kad jeste, nije mi bilo jasno kako. Sanduče je puno raznih gluposti, jer nas je juče obe mrzelo da ga otvaramo, ali tu je i veliki koverat sa dokumentima iz moje nove škole u Francuskoj i jedan običan od Inare. Sklanjam ga u džep, čitaću kasnije. Mami još nisam pomenula Inarina pisma, jer bi ona verovatno rekla Edisonu, što bi jadnička sigurno gurnulo jedan krupan korak bliže nervnom slomu. Kad je rekao da bi neke leptirice radije uništile svet nego da same propadnu, mogu slobodno da pretpostavim da u njih svrstava Inaru. „Prija, gledaj.“ Obe se ukopavamo u mestu i blenemo u buket narcisa položen na stepenice trema, uvijen u trava-zeleni papir. Cvetovi su različiti, neki potpuno žuti, drugi uokvireni belim laticama nalik na lopatice ventilatora. Pri dnu drške, narcisi su uvezani belom, ukovrdžanom trakom, a tamo gde se stabljike granaju, širokom, labavom belom trakom s velikom mašnom. U buketu je tek pet-šest stabljika, ali zbog onih s više cvetova, deluje bogatije. Nije ovo prvi put da se cveće tek tako pojavljuje na našim vratima. Posle Čavine smrti, stepenice su ih stalno bile pune. Svi su donosili cveće i hranu. Svašta, kao da smo mogli da pojedemo toliku hranu pre nego što se pokvari! Cveće smo većinom bacali, jer je i sa ono malo što smo zadržavali vazduh u kući postajao težak, a mirisi se mešali i gušili nas. Bilo nam je teško da dišemo. Sve teže. Stalno smo se borili za vazduh, tih prvih nedelja. Miris cveća je to samo pogoršavao. Ali prošlo je već skoro godinu dana. Poslednji put nas je cvetno iznenađenje dočekalo u Omahi, kad je neko s maminog posla saznao za Čavi. Tu osobu su vrlo brzo ubedili da o tome ne razgovara ni sa kim, a ponajmanje s mamom ili sa mnom. Ali ovde sam rekla samo Artiljercu, a on nema moju adresu. A ionako ne bi


slao cveće, bar mislim da ne bi. Pre toga, bilo je u… San Dijegu. Isto narcisi. „Mama, čekaj.“ Posegnula je da uzme buket, ali zastade; kad vide da vadim telefon iz džepa, upitno izvi obrve: „Nećeš valjda?“ „Učini mi.“ Naginje se unazad i kesom u kojoj je mleko pokazuje mi da nastavim. Pažljivo raspoređujem namirnice po stepeništu. Skidam rukavicu da bih napravila nekoliko snimaka, pre nego što se spustim na kolena kraj buketa. Među cvetovima je skrivena poruka. Zamalo kartica - zapravo loše isečeno pravougaono parče tankog belog kartona. Izvlačim ga rukom koja je još u rukavici. Piše samo Prija. Mastilo je svetloplavo. Rukopis mi nije poznat, ali su slova blago utisnuta u karton i pomalo se presijavaju, što me obično asocira na jeftine hemijske olovke, one što se kupuju po pet komada za dolar, sa idejom da čete ih izgubiti ili će vam ih neko maznuti. Nema nikakve naznake o tome ko je isporučio buket. Kad ih cvećari donesu, obično ostave posetnicu radnje ili uputstva o isporuci. Tako smo i pronašli pošiljaoca u Omahi. Pravim još nekoliko fotki, držeći karticu ispred buketa, zatim uzimam cveće i namirnice. Mama deluje zbunjeno, sve dok ne dođemo u kuhinju, gde mogu da joj pokažem karticu. Lice joj postaje neobično mirno, ne otkriva ništa dok ne sabere misli. „Znači, ovde je.“ „Možda“, mrmljam. „I ranije su nam stizali narcisi.“ „Da, u San Dijegu“, mama izvija obrvu. „Sigurna sam da nisi zaboravila šta se još desilo u San Dijegu.“ Mrko je gledam. Sleže ramenima. Takt čuva za posao, a i tamo samo kad mora. Kod kuće se ne trudi da bude naročito suptilna. „Dobili smo ih i u Bostonu“, podsećam je. „Kad su Čavi povezali sa ostalim slučajevima, dobili smo tonu ranog prolečnog cveća.“ „Znači, ti misliš da je ovo poslao neko ko se pali na ubistva?“ „Mislim da ne treba to da odbacimo.“


Mršti se na cveće, dok ga ja, sa sve trakama i papirom, ubacujem u sudoperu. „Hoćemo li reći društvu iz Kvantika?“ „Zar već imamo nešto da im kažemo?“, palcem trljam ivicu telefona, pokušavajući da razmotrim opcije. Kao u šahu, ne smeš da misliš samo o sledećem potezu. Moraš da planiraš tri, pet, osam poteza unapred, da svaki manevar staviš u kontekst cele partije. „Nismo sigurne da ovo nešto znači.“ „Da nije Landon?“ „Možda. Narcisi mogu da budu koincidencija.“ „To je prilično rastegljiva definicija koincidencije.“ „Ćerku ti je ubio serijski ubica na par stotina metara od kuće.“ „Imaš pravo.“ Počinje da rasklanja namirnice, ostavljajući sebi vremena da razmisli. Mama gotovo nikad ne ostaje bez teksta, ali ako ima priliku da prethodno malo razmisli, uvek će je iskoristiti. „Kaži Edisonu“, oglašava se nakon što je sve rasklonila. „Bilo da je običan perverznjak ili ubica, FBI će kad-tad morati da se umeša. Ako budu tu od početka - utoliko bolje.“ Naslanjam se na nju, položivši glavu na njeno rame kao da je jastuk, i čekam. „Ako je to on“, nastavlja mama, „ako te je zbilja ponovo pronašao… jedno je ostaviti stvar nedovršenom kad više nije u našim rukama.“ „Zašto misliš da je sad u našim rukama?“ „Ne mislim - ne još - ali ako se ispostavi da je stvarno on, to nam je prilika. Imamo veće šanse za uspeh ako Biro bude obavešten. Delimično obavešten“, ispravlja se. „Sigurna sam da ne moraju da znaju baš sve.“ Jer za mamu kraj podrazumeva da se rođenim očima uveri da je bednik koji je ubio Čavi mrtav, dok ja očekujem da čujem kako agenti viču uhapšeni ste i čitaju mu prava. Uglavnom. Izvesna upućenost u druge slučajeve bila je neizbežna, delimično zbog pitanja koja je FBI postavljao o Čavi, a delimično jer su se mediji postarali da ih saznamo. Neko vreme nismo želeli da čujemo ništa više. Onda se dogodio San Dijego.


Mislila sam da možemo da ostanemo u neznanju, ali tad sam shvatila da je to ne samo glupo već i štetno. Tako smo mama i ja počele da istražujemo ostala ubistva, s mukom prepoznajući istinu među gomilom teorija detektiva-amatera i ljubitelja misterioznih zločina. Nismo to krile od naših agenata s nekom namerom; pre je to bilo, kako da kažem… Oni su uvek dobro pazili da nas ne opterete ostalim ubistvima. Naš krst je bila Čavina smrt, ali kod serijskih slučajeva čovek se često oseća kao da u svom srcu mora da čuva čitav taj niz žrtava. Lako je osetiti krivicu zbog ubistava koja su se dogodila posle smrti tebi drage osobe - kad se Čavino ubistvo pojavilo na vestima, dobili smo pisma od porodica Zoraide Buret, Mendi Perkins i Kirsten Nouls - ume da ti se javi čudan osećaj, iracionalan ali snažan, u stilu: zašto nisam mogla da im dam podatke koji bi im pomogli da ga uhvate? Nije to krivica zbog tvog gubitka, ono kao: šta sam to uradila zbog čega je moja ćerka/sestra ubijena? Već: šta sam pogrešila, pa on nije zaustavljen? Krivica ne mora da ima smisla; jednostavno je tu. Pamtim imena ostalih žrtava, ali razlog nije krivica. Obično je tuga. I bes. Naši agenti su pokušali da nas zaštite od tih dodatnih rana koje su posledica serijskog slučaja, ali nije njihova greška to što smo mi dve skrhane žene koje ne reaguju uvek onako kako bi se očekivalo. „Kako ćeš to izvesti?“, pita me mama. „Nije mnogo važno koja je vrsta cveća: problem je u tome što onaj ko ih je doneo zna gde živimo.“ „Znači, reći ćeš istinu. Neobičan način da je zaobiđeš.“ Samo mama može da kaže da je to što ću im ispričati delić onog što znam - otkrivanje istine. Biram najjasniju fotku, sa cvećem i porukom u prvom planu, i šaljem je Edisonu, dodajući: Ovo nas je sačekalo ispred vrata kad smo se vratile iz kupovine. Pošto odgovor nije stizao, mama i ja smo otišle da se presvučemo i vratile se u kuhinju da pravimo kolače od orea. Posle nekih sat vremena, dok smo na kauču čekale da se smesa dovoljno ohladi da nastavimo, oglasila se moja specijalna „Edisonova


melodija“. Džoun Džet, „Bad Reputation“; mislim da savršeno odgovara. „Ej.“ „Jesu li to narcisi?“ pita sav zadihan. Gledam u mamu i prebacujem razgovor na zvučnik. „Jesu. Jel’ to važno?“ „Možda.“ „Zadihan si.“ „Bio sam na trčanju. Jel’ ti neko ranije slao narcise?“ Obraća mi se tonom agenta kako bi mi stavio do znanja da ga moram pustiti da postavlja pitanje za pitanjem, ne tražeći pojašnjenja. Nisam uvek oduševljena takvim tretmanom, ali mi je jasno zašto je važan. „U San Dijegu i Bostonu.“ „Jesi li dobila još neko cveće u San Dijegu?“ Mama i ja razmenjujemo poglede. „Jesam. Ali ne mogu da se setim koje.“ Mamine obrve se podižu ka čelu, ali mi ne protivreči. Nikad ranije nisam tako direktno slagala Edisona i moram da priznam da osećaj nije prijatan. „Da nisi možda pisala Čavi o tome?“ „Moguće, ali bih morala da kopam po dnevnicima da pronađem svesku u kojoj sam to zapisala.“ „Molim te, uradi to kad budeš u prilici. A nije bilo nikakve oznake cvećare?“ „Samo to parče kartona. Držala sam ga rukavicom“, dodajem. „Za svaki slučaj ću poslati nekog iz denverske ispostave da pokupi cveće. Nisi ga valjda bacila?“ „Ne, u sudoperi je.“ „Jel’ sudopera mokra?“ Mama se buni. „Svašta. Mi kao pa peremo sudove.“ Nastaje kratka pauza; mislim da Edison vaga treba li da odgovori na to ili ne. Ipak odustaje - mislim da je dobro izabrao. „Šta misliš, koliko ti treba da pronađeš pravi dnevnik?“ „Nemam pojma. Imam gomile kutija punih dnevnika koji nisu složeni po redu.“ „Iz nekog posebnog razloga?“


„Čavi i ja smo s vremena na vreme čitale stare dnevnike, tako da smo ih nasumično uzimale i vraćale. Neke smo volele da držimo nadohvat ruke. Ja to i sad radim.“ Jadničak, ako je suditi po tišini koja je usledila, mora biti da sam mu slomila srce, onako opsesivno pedantnom. Videla sam njegov radni sto - Mercedesin i Vikov takođe - i, mada u mojim kutijama ne vlada onako jeziv haos kao kod Mercedes, sigurno nije ni daleko od toga. „Pokušaj da ih nađeš što pre“, zaključuje. „ Ako uspeš da mi pustiš spisak cveća koje si dobijala pre nego što ti pošaljem agenta, to bi bilo odlično. Ako ne, samo mi pošalji što pre možeš.“ „Hoćeš li nam objasniti šta je sad ovo?“ „Pre pet godina si rekla da ne želiš da znaš ništa o drugim slučajevima. Jel’ to i dalje važi?“ Mamina ruka obavija se oko mog zgloba i steže me za nijansu prejako, ali se ne bunim. Nisam sigurna zašto oklevam, osim što se bojim da ću, ako mu kažem nešto malo, izbrbljati i ostatak, a postoje stvari koje on stvarno ne mora da zna. Postoje stvari koje najpre mama i ja moramo da skapiramo, planovi koje treba da napravimo; mislile smo da ćemo imati više vremena. Očekivale smo da će se nešto desiti - možda smo se i nadale - ali nismo znale da će do toga doći tako brzo nakon što se preselimo. „Razgovaraću s Vikom“ zaključuje Edison posle mog neobično dugog ćutanja. „Ionako mora da zna za nove događaje, ti razmisli, kaži mi kad budeš spremna. Ako odlučiš da želiš da saznaš, to ćemo uraditi oči u oči. Oko toga nema pregovora.“ „Razumem“, šapućem, izigravajući preplašenu devojčicu kakva bi trebalo da budem. Kakva bih možda i bila da sam malo pametnija. „Javiću ti čim saznam ime agenta kojeg će poslati. Neka ti pokaže značku. I pronađi taj dnevnik.“ „Mislile smo da je u San Dijegu to bio jedan dečko“, toliko sam se uprepodobila da mi je muka. „Držala sam časove nekom klincu, pa se on malo zatreskao u mene; zaključile smo da mi se on tako udvara. On je tvrdio da nije, ali mi nismo ni pomislile da bi mogao biti neko drugi, a i prestalo je kad smo se odselile. Nismo mislile da je to važno, ni da ima veze sa…“


„Prija, ni za šta te ne optužujem.“ Glas mu je blag i nežan, iako bi se on zakleo da za to nije sposoban. „Nisi imala nikakav razlog da pomisliš da to može biti nešto. Ali mi je drago što si mi to ispričala. Moram da zovem Viktora i kancelariju u Denveru. Poslaću ti ime SMS-om, važi? I zvaću te večeras?“ „U redu, važi.“ Veza se prekida i neko vreme mama i ja ostajemo da sedimo na kauču, piljeći u telefon, dok se Leonardo Dikaprio davi na filmu koji ide na TV-u. Mama odmahuje glavom; kosa joj ispada iz labave pletenice i uokviruje joj lice. „Prija, srce moje, vreme je za odluku. U međuvremenu, hajde da dovučemo odozgo te kutije i počnemo da ih sređujemo. Ako ništa drugo, tražiće datume kad je cveće stiglo, možda čak i kopije tih stranica.“ „Šta treba da radim, šta ti misliš?“ Mama dugo ne progovara. Zatim ustaje s kauča, povlači me za sobom i grli me toliko čvrsto da se ljuljamo u mestu, jedva dišući. „Nikad neću doneti tu odluku umesto tebe. Ti si moje dete i ja ću uvek biti tvoja rezonantna tabla, i uvek ću te savetovati, ali ne mogu da ti kažem šta da radiš. Ne na taj način. Ti si svoj čovek i moraš da praviš izbore s kojima ćeš moći da živiš.“ „Mislim da, pre nego što odlučimo, moramo da saznamo šta je ovo. Cveće može da predstavlja svašta.“ „Onda ćemo čekati.“ Ljubi me u obraz, skoro pored uva. „Skupićemo sve informacije koje možemo i onda ćemo odlučiti.“ Postoje razne vrste progonitelja; činjenica da se ja zapravo nadam da je ovde reč o ubici uznemirava me iz toliko različitih razloga da ne mogu ni da ih nabrojim.


Oseća Vikov pogled na sebi, težak, zabrinut i zamišljen, ali i malčice podsmešljiv. Koliko god da je situacija teška, Vika uvek pomalo zabavlja da gleda Edisona kako šparta po kancelariji. Kao da ne primećuje kako se on sam ukopa u mestu kad mu se iznenada sklope kockice, ili bar nasluti da je pronašao deo slagalice koji nedostaje. Vik se ukoči, Edison korača. Ramirezova lupka olovkom po stolu u mahnitom ritmu koji počinje da mu udara direktno u mozak. Kad stigne do zida, okreće se toliko naglo da se ona trza i pažljivo spušta olovku kraj beležnice. Posle mu bude krivo zbog izraza lica koji ju je verovatno prepao. Mogao bi čak i da joj se izvini. No, zasad je samo zahvalan što je jezivo udaranje prestalo. Svi su u sali za sastanke, čekaju da im se jave agenti iz Denvera. Edison je još u znojavoj majici i donjem delu trenerke; vindjaknu je prebacio preko stolice. Vik je u farmerkama, koje obično ne nosi na poslu, ali je, istog trenutka kad je stigao, flanelsku košulju isprskanu farbom zamenio čistim džemperom. Ramirezova… Sranje, posle će mu biti baš krivo zbog nje, jer su joj očigledno prekinuli izlazak, iako je bilo tek po podne kad ju je Vik pozvao. Mora biti da je uvijala kosu - primećuje se kako se njene prirodne kovrdže opiru urednim spiralama, a potpetice su joj od onih tankih, šiljatih, kakve ne nosi u kancelariji, čak i kad zna da će samo sređivati dokumentaciju i javljati se na telefon. Ali nije se žalila, ni jednom jedinom reči nije prokomentarisala to što je usred izlaska morala da otkači pratnju, i to zbog nečeg što je potencijalno samo Edisonova paranoja. Daj bože da je paranoja. Telefon nasred stola oštro zvoni i Vik se proteže da pritisne dugme za zvučnik. „Hanoverijan.“


„Vik, Fini je. Njih dve su dobro. Malo uzdrmane, možda malo više iznervirane, ako sam ih dobro pročitao, ali su sasvim dobro.“ Sve troje glasno odahnuše. Naravno da su dobro. To još nije pretnja, tek mogućnost da se u to pretvori. I nije nimalo čudno što su Sravastijeve, kad su malo razmislile, blago popizdele. Ili bar jedna od njih. „Kako ti izgleda?“ pita Vik trenutak kasnije. Jedini on poznaje Finija, štaviše, nekad su bili partneri. Edison to nije znao, ali čim su Sravastijeve saznale da se sele u Hantington, Vik je uputio Takašija Finegana u njihov slučaj, smatrajući da nije loše da imaju u blizini nekog ko može da im pomogne ako zatreba. Naravno, i jedan i drugi su se nadali da do toga neće doći. „Na kartici nema otisaka. Isto važi i za papir“, obaveštava ih drugi agent. „Sad kad je u labu, oni će ga odviti i detaljnije proveriti. Cveće je, nažalost, mogao da pokupi bilo gde - u cvećari, piljarnici, privatnom stakleniku, u drugom gradu, bog bi ga znao. Proveri da li ti je stigla slika njenih dnevnika.“ Ramirezova okreće laptop ka Viku kako bi mogao da upiše svoju lozinku. Edison zaobilazi sto i naginje se ispred računara. „Au, pa ona se nije šalila“, promumla videvši sliku. U životnu nije video toliko svezaka na jednom mestu. „To su samo njeni“, obaveštava ih Fini, na šta čak i Vik guta knedlu. „Sestrini su naslagani pored.“ „Znači, nemaš spisak ostalog cveća koje je podobijala?“, zaključuje Vik. „Nemam, ali ona sređuje dnevnike. Nemam pojma kako. Svaka sveska izgleda drugačije, a nisam video da imaju nalepnice. Nema ni datuma, osim početka za svaku godinu.“ „A ne za svaku svesku?“ „Svaku godinu.“ „Možemo li da postavimo kameru na ulazna vrata?“, pita Ramirezova. Prstima dodiruje olovku, ali onda pogleda u Edisona i spusti ruku u krilo. „Gđa Sravasti će poslati zahtev. Kuća pripada njenoj kompaniji, koja ju je ustupila za kratkotrajni boravak, tako da za to mora da traži


dozvolu. U međuvremenu, počeće da koriste prost alarmni sistem koji već postoji na vratima i prozorima.“ „Počeće?“, ponavlja Vik, mršteći se. „To je kraj s niskom stopom kriminala; većina stanovnika se oseća sigurnim samo sa zaključanim vratima. Jedan od mojih agenata živi u Hantingtonu; poslaću ga da se upozna sa Sravastijevima i da ih povremeno obilazi. Ako dobiju odobrenje za kameru, može im pomoći da je instaliraju.“ Vik kašlje u ruku. „Dobro pazi kako ćeš formulisati tu ponudu kad je budeš saopštavao Dešani Sravasti.“ „Već sam joj ponudio“, kliberi se Fini. „Arčer je tokom celog faksa radio u štreberskoj ekipi’ - taj ume da instalira i podesi šta god ti volja, pre nego što mi obični smrtnici stignemo da pročitamo uputstvo. A sam si mi rekao da su Sravastijeve prošle kroz pakao i nisu poklekle. Prema tome, nemam razloga da sumnjam u njihove sposobnosti.“ Sa druge strane žice, agenti u Kvantiku čuju kako Fini kuca na tastaturi i kako računar objavljuje da je stigao novi mejl. „Sledeći put kad ode na šah, Prija će pokušati da slika tipa koji je prati i mi ćemo ga proveriti čim nam pošalje fotku. Nadam se da ćemo uspeti da mu otkrijemo prezime i da doznamo ko je i šta je.“ „Kad si već kod toga, vidi i da li je ikad bio blizu San Dijega“, dodaje Vik, a Fini se nasmeja. „ A ja baš mislio da to nije važno. Vaše dame imaju hladne glave, baš su ostavile utisak na mene.“ Vik se smeši i vrti glavom. „Neće napraviti požar, ali će igrati oko njega ako će se tako ugrejati.“ „Dešani bi napravila požar“, Edison i Ramirezova ga uglas ispravljaju. Vik pokazuje svoju ozlojeđenost posle još jednog šištavog kikotanja sa druge strane linije. „Da znate da sam i ja stekao taj utisak. Zastrašujuća ženska. A i svesna je toga.“ Trljajući rukama lice, Edison konačno tone u stolicu. Sve ga svrbi; davno osušeni znoj od trčanja iritira mu kožu. „Treba da budete svesni još nečega“, saopštava im Fini, ovog puta potpuno ozbiljan. Vik zastenja. „Iza te rečenice nikad ne sledi ništa dobro.“


„Naravno, zato je i koristim kao upozorenje.“ Iz zvučnika se čuje šuštanje papira. „Gukni, Fini.“ „Danas sam uspeo da pokrenem stvar, ali zbog toga ću žestoko da najebem, jer je nedelja i nisam tražio dozvolu, a uskoro ćemo početi da nailazimo na kojekakve prepreke.“ „Zašto?“ „Jesam li ti kojim slučajem pominjao da od pre nekih mesec-dva imamo novog šefa odeljenja?“ „Kakve to veze ima sa…“ „Martu Vord.“ „E jebiga.“ Edison i Ramirezova blenu u svog starijeg partnera. Vik gotovo nikada ne psuje, čak ni na poslu; prestao je kad su njegove ćerke progovorile i počele nevino da ponavljaju zanimljive reči. „U redu“, uzdiše Vik. „Razgovaraću s našim šefom da vidim možemo li mi odavde nešto da poguramo.“ „Misliš da ćeš nešto postići?“ Vik okleva. „Obaveštavaću te o svemu“, kaže Fini. „Srećno.“ Veza se prekida i njih troje neko vreme sede u neobičnoj tišini. Naposletku, Ramirezova uzima olovku i neko vreme petlja s njom po kosi, što na neki volšeban način dovodi do toga da joj nemirne kovrdže završavaju navrh glave, umotane u gotovo urednu punđu, sa olovkom koja štrči iz nje kao neki ukras. „Marta Vord?“ pita obazrivo. Vik klima glavom. „Zašto bi ona bila prepreka? Mislim, priča se da je prava opasnica.“ „Veštica“, ispravlja je Vik. „Marta Vord je jedna naporna, zadrta žena, koja se kune u psihološko profilisanje i odbija da prihvati bilo kakva odstupanja. Šablon i šlus!“ Edison uspeva da sklopi kockice, mrmljajući psovke upola glasa, sve dok ga Ramirezova ne pogodi flomasterom. „Naš ubica nikad nije poslao cveće devojci koju je kasnije ubio; to što je Priji stigao buket predstavlja odstupanje od šablona. Vordovu nećemo lako


ubediti da je to naš ubica.“ Vik ponovo klima, natmuren. „Pre četrnaest godina, Fin i ja smo išli u potragu za nekom nestalom decom u Minesoti. Različit uzrast, dečaci i devojčice, ali su svi imali smeđu kosu i beo ten. Pronašli smo ih samo troje.“ „Mrtve?“ „Umotane u debeo najlon, zatim u ćebad i delimično zakopane. Sklupčane na boku, kao da spavaju, s plišanim igračkicama pored tela.“ „Kajanje?“, pretpostavlja Ramirezova. „To smo i mi zaključili. S obzirom na to da su sva deca bila slična i da ih je ubica očigledno držao kod sebe neko vreme, u početku smo pretpostavljali da je pokušavao da stvori porodicu. Takav profil malo više vuče na žensku stranu, ali nedovoljno da bi se mogla napraviti osnovana pretpostavka.“ „Vordova je insistirala da se profiliše pol ubice?“ „Ne baš; radila je na sasvim drugom slučaju u manje-više istom kraju. Nestajale su brinete svetlog tena, tridesetih godina, jedna po jedna, a onda bi njihova tela osvanula bačena na nekom gradilištu ili u njegovoj blizini.“ „Sto posto su slučajevi bili povezani. Mora da su bili povezani!“ Uprkos svemu što je prošla u životu, Ramirezova je nepopravljiv optimista. Edison nije. „Vordova nije htela da istraži tu mogućnost“, pretpostavlja, prilično siguran da je u pravu. „Morao si da se obratiš višoj instanci?“ „Nismo imali izbora.“ Zavalivši se u tapaciranu stolicu, Vik se mršti na svoja sećanja. „Nije odustajala od tvrdnje da slučajevi nemaju nikakve veze jedan sa drugim. Naš zločinac je očigledno bila žena, dok je njen muškarac; potpuno različiti uzroci smrti i posmrtni rituali.“ „Deca koja su stradala bila su nesrećan slučaj, ali žene je isprobavao, jesam li u pravu? Pokušavao je da nađe savršenu majku za savršenu porodicu.“ Ramirezova uzdiše na Vikovo potvrdno klimanje. „Prema tome, da biste ga pronašli trebalo je da istražujete preklapanja.“ „Dok smo se mi raspravljali s Vordovom, pojavio se leš još jedne žene, a druga je nestala. Oteto je dvoje dece, a treće je pronađeno.


Fini i ja smo otišli stepenicu više u komandnom lancu, dobili odobrenje da preuzmemo slučaj i rešili ga. Nažalost, nismo uzeli u obzir činjenicu da je šef našeg šefa bio odličan prijatelj s Vordovom. Kad su je prebacili na kancelarijsku dužnost i pokrenuli istragu slučaja, on ju je unapredio. Fini je prekomandovan u Denver, a tri dana kasnije, Edison je izašao sa akademije sa gorčinom u srcu i mojim imenom na svojim dokumentima o postavljenju.“ Edison odbija da Viku pruži to zadovoljstvo da ga vidi kako crveni. „Hoćeš da kažeš da sam ti ja bio kazna?“ „Ni slučajno; već si nam bio dodeljen. Kazna je bila to što je Fini prekomandovan. Marta je vodila lukavu politiku, a imala je i odlične veze, tako da je nastavila da napreduje, ali ako bude imala prilike da nam napravi pakao od života, neće ni sekund oklevati. To što su je postavili za šefa Finijevog odeljka jeste baš gadan maler.“ „Znači, ona će ladno kazniti Priju samo da tebi zagorča život.“ „Da ti pravo kažem, boleće nju dupe za Priju; ta ti ima saosećanja koliko i zmija otrovnica.“ Ramirezova naginje glavu na jednu stranu. „Marta protiv Dešani: ko pobeđuje?“ Vik trepće, na trenutak razmišlja, zatim se stresa. Edison ne želi da vidi Viktora Hanoverijana kako povija kičmu, šta god da je tome uzrok. Gomila naslaganih fascikli u raznim bojama stoji na stolu pored Mercedesinog laptopa, spremna za novo razvrstavanje. Pored gomile čeka prazna fascikla. Uskoro će na njenoj nalepnici biti ispisano ime, verovatno Viktorovim rukopisom Mercedesin je suviše kitnjast, Edisonov nije lako dešifrovati. Prija Sravasti. Fascikla je plava; slučajnost ili ne, pita se Edison. Nijedna nije crvena, ali Čavina je jarko-žuta i to ga podseća na elektrošoker. Dal’ se Prija zavitlavala s tom bojom? Dlanovima pritiska oči kao da će pritisak zaustaviti kovitlac misli. Makar tokom jednog udaha - prošli su sati otkad je završio s trčanjem, ali i dalje diše s mukom, kao da je još zadihan. Spustivši ruke, podiže pogled i susreće Viktorov. „Pobrinućemo se da ti raspored bude fleksibilan.“


„Kako da joj kažem da ljude koji treba da je štite u tome sprečava politika?“ „Upravo tako kao što si rekao meni.“ „Popizdeće.“ „Odlično. Ako ona i Dešani dovoljno pobesne, možda će uspeti da proguraju slučaj do Martinog šefa.“ Još se seća svog prvog susreta s Prijom, olakšanja koje je osetio kad je video koliko je besna, što je značilo da su male šanse da će zaplakati - otkad se prvi put suočio sa devojčicom koja je jecala, a nije bila Fejt, izgubio je sposobnost da izađe na kraj sa ženskim suzama. Ali prošlo je već pet godina otkad su se upoznali i, koliko god da je goropadna Prija zabavan prizor, Edison ne želi da se njen bes fokusira. Dobro zna koliko joj malo treba da se nadrndanost (uobičajena) rasplamsa u jarost (iscrpljujuća) i koliko joj je teško da se iščupa iz kandži takvog besa, koliko je u takvom stanju osetljiva i koliko dugo to može da traje. Obećao je da je nikad neće lagati, čak ni zarad njenog sopstvenog dobra; ona mu je rekla da ništa o drugim devojkama neće da zna, ali je u nekom trenutku poštovanje tog njenog zahteva zaličilo na laž. Pre dve godine, osetio je da joj više ne govori potpunu istinu, ali je prešao preko toga, jer ona nije želela da zna, a on nije želeo da je preplaši, pogotovo ne tad kad je njen gnev polako počeo da jenjava. Vrh Vikove izanđale mokasine ćuška ga po nozi. „Biće ona dobro. Uvek bude dobro.“ Ali on bolje od Vika zna sa čime se Prija bori kad pokušava da u svemu ovome pronađe neki smisao, da ubicu svoje sestre smesti u širi kontekst. Vik ima previše briga, a Edison nedovoljno, tako da on tu tajnu krije, nikad ne pominjući Prijina prežderavanja, posle kojih se ona satima preznojava i povraća na podu kupatila, jer ju je sestra napustila - tek tako, napustila - a u tome nikada neće moći da pronađe bilo kakav smisao. Kad je Fejt oteta, počeo je da puši, i to ne u inat upozorenju da pušenje ugrožava zdravlje, već baš radi njega, zato što je znao da ga cigarete polako ubijaju, a to je nešto što je mogao da razume. Nije pokušavao da prestane sve dok ga Vik nije uzeo pod svoje,


zapravo nije prestao dok mu Prija nije rekla da smrdi gore od svlačionice za dečake u njenoj školi. Dok ju je ispitivao odakle ona zna na šta se oseća muška svlačionica, zaboravio je da posegne za cigaretom. Još mu se to ponekad dešava, da napravi taj pokret, oseti potrebu, nekad čak i zapali, ali nije isto kao što je bilo. Možda zbog Prije. Pre će biti da mu to, nakon što je kod nekog drugog primetio isti poriv, više nije pružalo utehu kao nekad. Znači, u svakom slučaju zbog Prije. Ovaj put ga ćuška Ramirezova - lagano, jer ako bi zamahnula onom svojom monstruoznom potpeticom, đavolski bi zabolelo - i klima mu glavom. Olovka se pomera, ali joj i dalje drži kosu. „Koliko god puta da se slome, one uvek ponovo sastave jedna drugu. Dešani je tu da je prihvati ako posrne.“ Šta mu ono beše Vik rekao, onda u novembru? Neki ljudi ostaju slomljeni, drugi se pokrpe, ali šavovi uvek ostaju vidljivi. Mislio je na Inaru, ali svejedno može da posluži. Duboko uzdahnuvši, vadi telefon iz džepa vindjakne i kuca poruku. Bez keksa, važi? Pokušaćeš? Posle manje od minuta, stiže mu odgovor: Sve smo ih zdrobile za kolače. Bolje ili gore? Pokušaću. Ne bi trebalo da bude iznenađen kad mu, ni minut kasnije, telefon ponovo zazvoni. Ovog puta, poruka je sa Dešaninog broja. Prisluškivaću; u njenoj sobi nema grickalica, ako je spopadne glad, čuću kako silazi. I hoće: verovatno će celu noć presedeti na podu svoje sobe, oslonjena na vrata, osluškujući škripanje stepenica ili prigušene korake na tepihu. Dešani je verovatno model po kojem je Bog stvorio majku zaštitnicu. „U Koloradu je maloletnicima zabranjeno da nose ili koriste elektrošoker“, napokon se oglašava, dok ga oba partnera posmatraju pomalo sumnjičavo, pitajući se kuda vodi njegova izjava. „Već ima suzavac, šta još možemo da joj damo?“ „Bejzbol palicu?“ predlaže Mercedes. Vik pritiska koren nosa i vrti glavom.


Zove se Liba Lohran i, kad si je ugledao po prvi put, maturska haljina sa žiponima joj je bila toliko zadignuta da je otkrivala ramena mladića čije je lice bilo zariveno u njeno međunožje. Sedela je na haubi automobila, jednom rukom pridržavala suknju, dok joj je druga bila u njegovoj kosi; njeni grleni krici odjekivali su kroz noć kao da se ne nalazi na otvorenom, kao da niko ne može da je čuje i dođe da proveri šta se to dešava. Ružičasta haljina joj je toliko drečava da skoro svetli u mraku, ali na zglobu ruke kojom mu mrsi kosu vidiš joj korsaž od belih karanfila, crveno oivičenih latica kao da je zamočen u krv. Primećuješ kako ga u crkvi stalno drži za ruku - tela su im na pristojnoj udaljenosti, ali ruke im hrle jedna ka drugoj čim se i za milimetar razdvoje. Viđaš ih u bioskopu, srećeš ih po odlasku i povratku iz škole. Krešu se u ležaljci u njenom dvorištu i toliko se smeju da samo što ne ispadnu iz nje. Misliš da se vole, barem onoliko koliko u tim godinama razumeju šta je ljubav. Svaki razgovor završavaju samo njima razumljivim ćućorenjem. Oboje su potpuno slepi za sve, osim jedno za drugo. Može biti da u tome ima nečega, ali to je neće spasti. Dobre devojke ne rade takve stvari, koliko god da su zaljubljene. Nije pristojno, nije u redu. Možeš da razumeš, ipak je veoma mlada, ali ne možeš da dopustiš da njeno ponašanje prođe nezapaženo. Ne možeš da dozvoliš da njeni prijatelji pomisle da je prihvatljivo, da se može oprostiti. Sve dok ih nisu uhvatili - majka joj se vratila s posla nekoliko sati ranije nego obično, dok su njih dvoje još ležali zagrljeni u ležaljci, goli-golcati - nisi ni bio svestan koliko je ona zapravo mlada. Četrnaest godina, a već profuknjača.


Njena majka jeca dok juri polugolog momka kroz dvorište, zatim po ulici, ignorišući ćerkino vrištanje. Naslanjaš se na spoljnu stranu ograde i slušaš majčinu pridiku, nisu je ona i otac vaspitavali da postane laka ženska. Nisi bio nimalo iznenađen kad se Liba te noći iskrala iz kuće i pošla da traži momka u kog je zaljubljena. Nisi bio iznenađen ni kad ti se suprotstavila, jer ona je očigledno devojka koja ne odustaje od onog što želi, a želi tog momka, želi da živi. Ali ti jednostavno ne možeš to da dozvoliš. Možda je ovaj dečko nežan prema njoj, ali ona je suviše mlada da bi znala šta će joj muškarci kad-tad raditi, tako da ti moraš da joj pokažeš. Moraš da joj pokažeš kako će se muškarci ophoditi prema njoj sad kad je prestala da bude dobra devojčica. A to ne može ponovo da postane. Okrećeš se i polaziš, ostavivši je na podu crkve, ali njoj je tek četrnaest, zato se vraćaš i pokrivaš joj intimne delove iscepanom odećom; odozgo stavljaš karanfile. Bele, oivičene crvenilom koje krvari niz vene latica pravo u srce. Nisi zaboravio.


Mama me tera u krevet oko jedan. Sedam na ivicu, posmatrajući kako na zidu igraju senke koje pravi treperava električna sveća ispred Čavine slike, iste one koju imamo dole, samo što je ovaj ram napravljen od komadića obojenog stakla i metala. Isti je i krug od svilenih žutih hrizantema. Moj aktuelni dnevnik je u fioci noćnog ormarića, sa olovkom zakačenom za korice. Ukrašen je, pošteno rečeno, prilično jezivim kolažem od polupanih kamenih predsedničkih glava, kao i fotografijama koje su, sve sem jedne, snimljene tokom izleta na koji smo mama i ja otišle sa Edisonom u vreme dok smo još živele u Vašingtonu. Izuzetak je malecni plavi gušter koji u zubima steže pločicu - mali sivi kvadrat ispisan rimskim brojevima. Taj gušter, jedva primetan u procepu između Kenedija i Tafta, pojavljuje se na svim mojim dnevnicima. Nekad na koricama, nekad unutra, ili ćušnut na marginu stranice. Čavine dnevnike bi bilo lako hronološki poređati, ona je bila doslednija. U donjem levom uglu, na poleđini prednje korice, uvek je crtala mene kako držim datum - stranicu kalendara za taj dan, ili zaokružen kvadratić u mesečnom kalendaru, prigodan crtež ako je praznik. Svaka sveska počinjala je od sledećeg dana. Da biste ih poređali, dovoljno je da pogledate datum sa unutrašnje strane korica. Čavi je stigla skoro do avgusta. Nikad neću zaspati. Čekam dok mi se ne učini da je mama - daj bože - zaspala u sobi prekoputa, pa se spuštam niz stepenice. Negde na poslednjoj četvrtini postoji jedan stepenik koji uvek škripi, osim ako ne uspete da zgazite malo levo od sredine. A na sledeći morate da zgazite


skroz desno ili će naglas zacvileti. Hvatam se za gelender i oba ih preskačem. Sveća ispred Čavi ne svetli. Ona koja poslednja pođe na spavanje uvek je ugasi, da ne bismo slučajno spalile kuću. Želim osećam potrebu - da je ponovo upalim. Ipak to ne činim. Kroz staklo na ulaznim vratima dopire dovoljno svetlosti da slika bude vidljiva, mada ne i sasvim jasna. Zraci ulične svetiljke, bledi i malo žućkasti, puze duž zidova i bočnih strana stepeništa. Lome se na plafonu ulaznog hola, savijaju pod čudnim uglovima i osvetljavaju ogradu na spratu. Ispred kuće prolaze kola, farovima premeštajući senke, pa mi se u deliću sekunde, pre nego što uspem da zatvorim oči, čini kao da nešto visi obešeno o ogradu na spratu. Srce mi bolno preskače; saginjem glavu dok koračam niz hodnik do dnevne sobe. Nešto me dotiče po ramenu i ja se trzam, a kad shvatim da je to samo moja kosa, kažem sebi da sam idiot i još štošta drugo. Proverili smo svaki centimetar kuće, zatim uključili alarm. Nema ovde nikog sem mame i mene. Mogla bih da nabrojim sto razloga koji opravdavaju ovakvu moju paranoju. Mogu da ih nabrojim, a nabrajanje bi trebalo da pomogne, ali negde između razmišljanja o tome ko je mrtav, a ko bi mogao da osmatra kuću, izranja sećanje koje je noćas za nijansu previše živo. Kad se tata obesio o gelender u našoj kući u Sent Luisu dva dana pre prve godišnjice Čavine smrti, njegova stopala me nisu očešala po ramenu. Nisam se dovoljno približila da bih mogla da proverim da li dohvataju dotle. Vratila sam se kući iz škole, otključala ulazna vrata i, pre nego što sam uspela da se sagnem da poljubim Čavi, ugledala sam tatu. Zaustavila sam se i podigla pogled, ali on je tamo visio možda već tri-četiri sata. Bez sumnje je bio mrtav. Nisam morala da ga dodirnem kako bih se uverila. Kupio je konopac pre nekoliko nedelja da bismo zakačili ležaljku, samo što to nikad nismo uradili. Nisam vrisnula. Ni danas mi nije jasno zbog čega, samo se sećam kako sam stajala tamo, gledala u svog mrtvog oca i osećala se… umorno. Otupelo.


Ponovo sam izašla, zaključala vrata i pozvala mamu; slušala sam kako sa svog poslovnog telefona zove policiju, dok mahnito vozi ka kući. Stigla je pre patrole, ali nije ušla unutra da pogleda. Sedele smo na stepenicama dok policajci nisu stigli, u pratnji hitne pomoći, koja je verovatno obavezna u takvim situacijama, ali tada potpuno suvišna. U ruci sam još držala poštu; između ostalog, tu su bile i šarene koverte s rođendanskim čestitkama od trojke iz Kvantika. Stigle su tačno na vreme. Te noći smo prespavale u hotelu. Tek što smo legle u krevet, svesne da nećemo oka sklopiti, neko je pokucao na vrata. Bio je to Vik; nosio je kesu sa duksevima FBI-ja i donjim delovima pidžame od flanela, kesu iz apoteke s toaletnim priborom i kilo sladoleda. Tada sam Vika poznavala već skoro godinu dana. Veoma sam ga poštovala, ali te noći sam ga pomalo i zavolela - ušao je i nije rekao srećan rođendan. Nije ga ni pomenuo, a ni čestitke. Iako je očigledno bila reč o samoubistvu, došao je čak u Misuri da razgovara s nama, da se uveri da ćemo biti dobro i nijednom nas nije pitao kako se osećamo. Bilo je gotovo tri kad je otišao da pronađe sobu za sebe, ali pre toga je iz torbe izvukao još nešto za mene. Kad sam, nakon što je izašao, otvorila nevešto umotan paket od braon pakpapira, po krevetu su se rasuli oreo i dvanaest kesica za pakovanje sendviča sa po tri komada u svakoj. Na svakoj kesici je Edisonovim šiljatim rukopisom bio ispisan dan i datum. Osećam potrebu, obuzdavam nagon. Tog dana sam osetila da sam malo zaljubljena i u Edisona, kao člana porodice, kao prijatelja. Oreo je predstavljao priznanje da nisam dobro, a ograničene porcije uveravanje da ću to ponovo biti. Nigde nije izložena nijedna tatina fotografija; nije sa nama onako kao Čavi. Razlog je delimično taj što Čavi nije svesno odlučila da nas napusti, ali još više… da je tata imao potrebu da ode, čak i da je smatrao da jedino samoubistvo može da mu pruži olakšanje, mama bi razumela. Koliko god da im je brak bio klimav, toliko saosećanja je još imala za njega.


Ali tata se ubio na način koji je garantovao da ću ga baš ja pronaći. U Sent Luisu smo živeli tek nekoliko meseci i ja sam sasvim svesno izbegavala da se upišem na bilo kakvu aktivnost zbog koje bih mogla dugo da se zadržim u školi. Mama se s posla vraćala tek uveče, tako da nije bilo šanse da ga ne vidim prva. Sve drugo bi mu mama oprostila i ožalila bi ga kako dolikuje, ali nikad mu neće oprostiti to što je dozvolio da ga ja zateknem kako visi. Iskreno, ne verujem da je on o tome uopšte razmišljao. Sigurna sam da u tom trenutku nije bio u stanju da o tome razmišlja. Verovatno je mislio samo o tome kako ne može da koristi drveće u bašti, jer bi neko od komšija mogao da ga vidi i skine pre nego što umre, da ga spase od nečega od čega mu spasa nema. U dubini duše, čvrsto verujem da je bio toliko zaokupljen strahom da ne bude pronađen da nije razmišljao o tome da će ga neko kad-tad ipak naći. Ali to mami ništa ne znači. Njegove slike nisu spaljene, samo nisu izložene. Pažljivo su spakovane, sačuvane, jer ću ja jednog dana svakako želeti da ih imam, makar ih mama više nikad ne pogledala. Sutradan smo obavestile njegovu familiju. Kad smo napustili London, tata i mama su presekli sve veze sa obema svojim porodicama. Nikad nisam saznala šta je tačno bilo posredi; njih dvoje nisu voleli da govore o tome, tako da ja danas nemam pojma koliko rođaka imam. Napustili su familiju i religiju - na izvestan način i samu veru - a baku i deku smo po prvi put posle odlaska pozvali da im kažemo da je Čavi ubijena. Krivili su moje roditelje što su nas odvojili od njih, što su nas odveli u Ameriku, zemlju oružja i nasilja; nije im bilo važno to što je ona ubijena nožem u kraju koji je sto puta sigurniji od onog u kom smo živeli u Londonu - moji roditelji su bili krivi što smo otišli. Nismo se čuli s njima narednih godinu dana, a onda smo ih mama i ja pozvale da im kažemo za tatu i opet je to nekako ispala naša krivica. Da ga mama nije odvojila od njegove porodice, imao bi podršku koja mu je bila potrebna. Da mama nije bezbožnica, imao bi utehu. Mama je prekinula vezu pre nego što se njena svekrva zahuktala. Morala je da ih obavesti da im je sin mrtav i to je učinila,


ali dalje od toga nije htela da ide. U teoriji, imam ogromnu familiju, ali zapravo smo tu samo mama i ja i delić Čavi koji nosimo svuda sa sobom. A pride još i blizu dvesta svezaka ispunjenih njenim krupnim, oblim rukopisom, koje trenutno stoje naslagane u ćošku dnevne sobe poput planinskih vrhova. Ako već ne mogu da spavam, mogla bih barem da budem od koristi, da pregledam svoje dnevnike i pronađem one iz San Dijega, ali onda bih morala da upalim svetlo. Prekasno je (ili prerano) za tako jarko svetlo, a nema nijednog utikača dovoljno blizu gomile svezaka da bih mogla da donesem lampu. Upalivši meko, prigušeno svetlo iznad štednjaka u kuhinji, na radnoj površini zatičem kese s mrvicama čokolade. Kartonske posude u frižideru prekrivene pakpapirom pune su smrvljenog orea, krem sira i šećera. Uzimam pakovanje pavlake i sipam je u jedinu šerpu koju držimo pri ruci, palim butan i smanjujem plamen. Pavlaka se greje polako, morate da pazite da ne provri, kako se ne bi zgrudvala. Kad uz zidove lonca počnu da iskaču balončići, sipam malo šećera, pa dodajem čokoladu i stavljam poklopac, isključujem butan i puštam da topla pavlaka sama otopi čokoladu. Posude su uredno poređane na radnoj površini, zajedno s kutijom čačkalica. Otvaram kutiju da bih zabola po čačkalicu u svaku lopticu, ali ruke mi se tresu. Piljim u njih čitav minut, pokušavajući da utvrdim šta osećam, jesam li ljuta, uplašena ili samo umorna. Ili, znate već kako to ide, sve to odjednom jer… jebiga. Ali odgovor je izgleda ipak samo jedan: potreba. Zato što znam šta se desilo u San Dijegu, a šta nakon što smo odatle otišle; zato što se tata predao, a ja nisam jaka kao mama… zato što bolna Čavina smrt nema, ne može da ima smisla, a pod rukom su mi kartonske modle čiji sadržaj može da je učini za nijansu stvarnijom. Skidam poklopac sa šerpe i mešam. Dok pomoću čačkalica umačem oreo u čokoladu, ruke mi još drhte. Stomak mi se grči od žudnje. To što znam da će mi posle biti muka, da fizički bol nimalo ne ublažava onaj emotivni, ništa ne menja. Ni to što sam se milion puta uverila da ne pomaže. Važno je samo to što imam osećaj da bi trebalo da pomogne.


Kad su sve kuglice uvaljane u čokoladu, vraćam posude u frižider da se ohlade. Kad bi samo vrata frižidera mogla da se zalupe, onako, s treskom! Baš bi mi pružila zadovoljstvo svest da sam, bar na trenutak, odolela iskušenju. Mama stoji naslonjena na dovratak. Način na koji se svom težinom oslanja na ram, ogoljenog vrata, jer slepoočnicom dodiruje drvo, govori mi da me posmatra već neko vreme. „Jel’ ostalo još čokolade?“, pita. Glas joj je promukao i malo prigušen. „Onako. Ne mnogo.“ „Imamo dve banane.“ Odvaja se od dovratka, skupljajući prste na hladnom podu. „Malo su gnjecavije nego što ti voliš, ali još nisu previše pegave.“ „Ma nema veze.“ I tako nas dve završavamo na podu, umačući banane u šerpu sa čokoladom, sa desetak debelih sveća raspoređenih po svim stolovima i stočićima u sobi. Nemam čarobni štapić da stvorim još banana nakon što pojedemo dve, a mama odnosi šerpe pre nego što uspem da smislim šta bih još mogla da umočim u čokoladu. „Očekivala sam da ću zateći manjak kuglica“, kaže po povratku, graciozno se spustivši na pod. „Brzo bi me zaustavila.“ „Bih. Ali nisam morala.“ „Čak mi i ne pomaže.“ „Kao da je to važno ako ti tako očajnički želiš da ti pomogne?“ Na to nemam odgovora - i sama svaki prokleti put razmišljam o tome - zato grabim ivice sveske na dnu i dovlačim najbližu gomilu ispred sebe. Pronalazim guštera koji se drži za jedan od stubova Ajfelove kule i pokazujem joj ga. „Podeli negde između sto četrdeset i sto osamdeset. Biće barem manje strana za prelistavanje.“ „Ovo si napravila kad ti je bilo pet godina?“, mrmlja. „Devet. Pre toga sam ih uvijala u šareni papir, ali sam ih sve ponovo sredila kad su počeli da mi se dopadaju gušteri.“ U trenutku kad se mama popela u sobu da bi se spremila za posao, bilo je izdvojeno već pet i po meseci iz San Dijega, tako da mogu da se bacim na čitanje. Znajući mamu, imam osećaj da će se uskoro upustiti u sređivanje ostatka, kako bismo gomilu svezaka uredno smestile u kutije. Nije


ona kao Edison, pa da načisto odlepi što stoje tako izložene, ali nije ni od onih koji vole da se osvrću unazad. Ostatak jutra provodim u svojoj virtuelnoj školi, pokušavajući da se koncentrišem na učenje. Mozak me baš ne sluša, a biće i da izgledam katastrofalno, budući da mi nastavnica tokom časa preko Skajpa oprašta rastresenost. Kaže mi da ne moram da se javljam do srede, da joj slobodno tražim više vremena ako ne mogu da savladam gradivo; ta svakodnevna ljubaznost mi, nakon protekla dvadeset i četiri sata, izaziva čudno osećanje, a ne mogu baš da dokučim zašto. Ali oko jedanaest, zaključivši da od daljeg sedenja za računarom nema neke vajde, pakujem dnevnike u ranac koji nisam koristila mesecima, pažljivo proveravam svoj dobar aparat, pa, smestivši ga u futrolu, pakujem i njega i krećem na šah, sa suzavcem u džepu da mi čuva strah. Ne očekujem da će se nešto desiti. Narcisi… narcisi su gambit otvaranje. Ima vremena, koliko god to čudno zvučalo. U šahu, najbrža moguća pobeda koja se završava predajom naziva se „budalin mat“. Potrebna su samo po dva poteza svakog igrača, ali pazi sad - beli mora da bude izuzetno glup. Umereno glup čovek mogao bi da izbegne da ga otkriju ako bi svako ubistvo počinio na teritoriji pod jurisdikcijom druge policije, ali ovaj slučaj je već sedam godina u nadležnosti Federalnog biroa; to što dosad nije uhvaćen, ukazuje da je reč o liku koji nije samo strpljiv već i pametan. Najinteresantnije šahovske partije su one između protivnika koji se dobro poznaju. Svaki od njih zna šta će onaj drugi najverovatnije uraditi i pokušava da ga u tome spreči a da pritom ne ugrozi sopstveni gambit. Svaki potez zahteva da igrači ponovo detaljno prouče stanje na tabli, kao kod Rubikove kocke. Ne znam ko je ubio moju sestru, ali dosta toga znam o njemu. Njegova ubistva pričaju priču. Nikad ne koristi isto cveće i ne izaziva. Šta god da narcisi znače - pod uslovom da ih stvarno šalje ubica - to je samo prvi potez, otvaranje partije.


Čak i ako ih ne šalje on… onaj ko ih je poslao već zna gde živim. Neću biti ništa sigurnija ako ostanem zatvorena u sopstvenoj kući negoli da nastavim da izlazim. Dok hodam, stalno se toga prisećam. Još ću i poverovati u to. Na parkingu zatičem Korgija kako ide ka paviljonu sa dve šolje kafe u ruci. Nisu to one iz „Starbaksa“ već ono jeftino sranje koje piljarnica poklanja starcima u čašama od tankog stiropora. Trže se kad me vide, zamalo da isprosipa kafu po rukavicama. „Pobogu, Curo Plava, reklo bi se da si imala baš gadnu noć!“ „Ako se to tako zove. Zar toliko loše izgledam?“ „Ne bih voleo da te sretnem u mračnoj ulici“, odmerava me od glave do pete, zatim klima glavom i otpija gutljaj. „A, bogami, ni u osvetljenoj.“ „A na parkingu?“ „Priča se da smo mi vojnici hrabri, ili smo barem bili.“ Kezi mi se stvarno ima taj nos kao iz filmova o hobitima, ali oči su mu potpuno bistre. Videla sam ga i kad je imao loš dan i nedelju dana kasnije. Rekla bih da je sada dobro. Svi su tu, čak i poprilično mamurni Srećko. Umesto da sednem, pročistih grlo. „Smeta li nekom da napravim nekoliko fotografija?“ Starci se međusobno zagledaše, pa se zapiljiše u mene. „Volim da fotografišem. Želela bih da mi to bude zanimanje. Ako se slažete, stvarno bih volela da napravim nekoliko fotografija, da imam neku uspomenu kad se odselim. Ne da mi pozirate, to je namešteno, nego onako… svi vi. Takvi kakvi ste.“ Srećko žalostivo pilji u svoju kafu, kao da se u njoj nalaze odgovori na sve tajne univerzuma, ali jebeš ga ako on može da smogne snage da ih pronađe. „I baš ti je danas to palo na pamet.“ „Ne samo danas. S vremena na vreme.“ „Samo ti slikaj, Curo Plava“, oglašava se Pirs, ređajući figure. „Danas ostavljaš utisak kao da ćeš zapaliti tablu ako je budeš dovoljno dugo posmatrala.“ Neko vreme posmatram partije; aparat mi je još u futroli u rancu puštam ih da se vrate u normalu. Nije neuobičajeno da imamo neparan broj - neko ne može da se usredsredi na partiju, neko se


muva između stolova i kibicuje, ili mora na zakazan pregled ili tako nešto. Ne treba im mnogo da se unesu u igru. Izvlačim kameru i čim pogledam kroz staklo, svet se najednom izoštrava. Fokusira. Strahote ne nestaju tek tako, još su tamo negde, ili možda baš u blizini, ali između njih i mene sada postoji staklena barijera. To vam je kao da iznenada zaboravite da dišete, a onda vas neko ćušne u rebra i vi udahnete punim plućima. Snimam crno-bele fotografije, snimam i u boji, posebno se trudeći da dobro uhvatim Landona. Jedino prezime koje znam Artiljerčevo je, a stvarno ne postoji način da se raspitam za ostala a da im to ne deluje u najmanju ruku čudno. Kad gledam kroz objektiv, sve je mnogo očiglednije. Recimo, to kako Korgi jednim okom prati poteze na tabli, dok drugo ne skida sa Srećka. Ili kako se Ciketanove ruke tresu i senke mu zamagljuju oči, a Horhe ga potajno posmatra. Horhe obično munjevito povlači poteze, treskajući figurama po tabli i trzajući ruku nazad kao da će da potegne pištolj, ali danas se kreće sporo, vuče figure po tabli tako da filc na njihovom dnu ostaje u kontaktu s poliranim drvetom. Bez naglih, oštrih pokreta. Kad Filip posegnu za Stivenovim lovcem, rukav mu se povuče, otkrivajući ožiljak davno zašivene rane, bledu liniju sa obe strane oivičenu tragovima uboda. Artiljerac izgleda još starije nego obično, ako je to uopšte moguće. Meki prevoji kože kao da su dublji, tkivo oko ožiljka na slepoočnici zategnutije. Nekoliko puta snimam i Hanu, kad ustane da obiđe dedu i dok štrika u kolima. Na zadnjem sedištu ima gomilu štrikanih prekrivača za bebe; kad sam je pitala šta radi s njima, rekla mi je da ih poklanja porodilištu lokalne bolnice. Tako da svaka beba odlazi kući s lepim ćebencetom. To je prvi put da sam je pitala zašto provodi toliko vremena štrikajući, jer mi se uvek činilo da je to glupo pitanje, ali sviđa mi se ta pomisao, to da neko tako mali i nevin odlazi kući umotan u prekrivač napravljen s toliko ljubavi. Naposletku krećem unutra da uzmem piće. Po prvi put sedam za sto da ga popijem. Imaju novu vrstu biskvita koji božanstveno mirišu, a ja nisam jela još od noćašnjih banana, niti nameravam, sve dok se mama ne vrati, dok ne budem sigurna da će me zaustaviti ako


preteram. I dalje sam suviše uzdrmana od protekle noći (jutra?) da bih bila sigurna u sebe. Jedva da sam se spustila na stolicu, složila sveske na gomilu u ćošku, kad ugledah Landona kako ulazi i osvrće se po prostoriji. E jebiga. Dovoljno je neprijatan i kad samo prolazim kraj njega, a kako će tek biti sad kad sam ovako laka meta? „Mogu li da ti se pridružim?“ Podižem pogled i vidim Džošuu kako stoji gotovo iza mene, pogleda uperenog u Landona. Kad sam ušla, bio je već za stolom, nosa zagnjurenog u novu knjigu i očigledno nesvestan sveta oko sebe. Nekoliko puta smo proćaskali, kad su nam se putevi ukrstili. Prilično je fin, nije navalentan ili neučtiv. Danas mi baš i nije do društva, ali… ponajmanje mi je do Landonovog društva. „Naravno.“ Seda prekoputa mene - sto je za četvoro, tako da mi ostavlja prostora - i spušta kaput na stolicu do sebe. I ja sklanjam svoj sa stola na preostalu slobodnu stolicu. Eto, više nema slobodnih mesta. Pažljivo ga odmeravam, nisam sigurna da mi je baš do ćaskanja, ali on otvara knjigu na obeleženom mestu, prstima obuhvata svoju čašu i vraća se čitanju. Odlično. Landon se smešta nekoliko stolova dalje od nas, otvara nekakvo broširano izdanje bez korica, istu onu kupusaru koju je čitao i pre mesec dana ili možda neku drugu prema kojoj se podjednako loše ophodi. Iz principa ne verujem ljudima koji su tako nemarni prema knjigama. Ali on prevrće stranice i, osim što se prečesto osvrće ka meni, ne mrda s mesta, tako da spuštam ključeve na sto i, s rukom na obaraču spreja, otvaram prvu svesku. Problem sa dnevnicima je u tome što nisu nimalo dosledni. Pišem gotovo svakog dana, ne svakog, i ta pisanija idu od sve je uobičajeno, nema šta da se kaže, do stranica i stranica kojekakvih informacija. Prvi put kad je tata kaznio Čavi zabranom izlaska (zato što se držala za ruke s jednim dečkom dok su vozili rolere na školskom izletu), oplela je tiradu za koju joj je trebalo četrnaest sati i pola sveske. Obe smo u njih trpale šta god bi nam palo na pamet crteže, fotografije i mape, telefonske brojeve, adrese, čak i spiskove za kupovinu, spiskove poslova koje treba da obavimo - sve to


izmešano s komentarima događaja i naših osećanja nekog tamo dana. Nije nemoguće preleteti kroz dnevničke zapise, ali ako se uzme u obzir koliko brzo misli skaču s jedne teme na drugu bez ikakve najave ili prelaza, to će sigurno potrajati. Zagnjurena u dnevnik, prisećam se kako sam uprkos svemu - pre svega uprkos sebi samoj - u San Dijegu zapravo bila na izvestan način srećna. Imala sam prijatelje. U stvari, imala sam jednu drugaricu i još neke ljude s kojima sam se družila. Cveće je počelo da stiže u martu, baš kao sad, pregršt narcisa, ali nisam znala u koji kontekst da ih smestim. Nije bilo razloga da ne mislim da ih šalje moj učenik, koji je crveneo svaki put kad bih ga pogledala i uvek mi se obraćao šapatom. Bilo je to samo cveće; ispao bi to čak i simpatičan gest da se samo usudio da mi ga lično preda, umesto što ga je ostavio pred vratima. Posle narcisa stigle su kale, zatim kruna od šlajera, venac orlovih noktiju, aranžman od frezija. Poslednji je bio buket karanfila, belih s crvenim vrhovima, kao da krvare. U dnevnik sam ubacila fotke, sveska je sva naduvena od njih. Karanfili su stigli dva dana pre kamiona za selidbu; naredne nedelje već smo bile u Vašingtonu. Nedelju dana kasnije, više nisam imala drugaricu u San Dijegu. Trojka iz Kvantika mi je postavila još gomilu pitanja, gledajući me s novim senkama u očima. Odlučila sam da bih ostala ubistva mogla da istražim sama, umesto da ja njima postavljam pitanja od kojih će im se senke u očima samo produbiti. Edison mi je ponudio da mi objasni čemu taj ponovni postupak; odbila sam. Vidno mu je laknulo. Teško mi je da čitam o tome kako sam bila srećna u San Dijegu, jer to je bio izuzetak, nepravilnost. Boli me to, i ljuti me, od Čavine smrti tako sam besna i samo… Želim… Tako sam mnogo umorna. Zatvaram poslednju svesku i češem se po licu, kao da mogu da zgulim slojeve besa i žalosti. Džošua je odavno otišao, ali, na svu sreću, nema ni Landona. Na Džošuinom mestu nalazim presavijen


papirić na kojem je napisan isti onaj telefon s posetnice koju mi je dao pre nekoliko nedelja. Služba za prevoz njegovog prijatelja. Bacam ceduljicu, u novčaniku još čuvam posetnicu. Lep gest s njegove strane, a nije ni navalentan. Samo što meni ne treba prevoz. Napolju je ledeno i postaje sve hladnije kako sunce zalazi. Mama će verovatno stići ubrzo posle mene. Da ne bih mislila o tome koliko sam se smrzla, u glavi prelazim spisak poslova za noćas: skenirati fotografije iz dnevnika, prebaciti one sa šaha na računar i poslati ih agentima. Na stepeništu nema ničega. Želela bih da to bude dobra vest. Bojim se da više ne umem da prepoznam dobre vesti.


Nikad nije o tome razmišljao - kako Mercedesino zadirkivanje utiče na dinamiku odnosa u timu - ali kad ona postane obzirna i pažljiva, njeno bockanje počne da mu nedostaje. Zna Edison koliko je nenormalno to što mu je lični mobilni neprestano nadohvat ruke, što se trza svaki put kad zazvoni neki telefon u njegovoj okolini. Zna da je napetiji od one dugorepe mačke što sedi na prednjem tremu lokalnog restorana domaće hrane, i baš bi mu dobro došlo da ga partnerka malo bocka zbog toga. Ona, naravno, zna zašto je tako nervozan. Odobrava. Što samo znači da ga neće zavitlavati - čak i ako mu je to pomalo i potrebno (koliko je to tek blesavo?) - jer je svu snagu usmerila na to da se suzdrži da olovkom ne probije taj prokleti radni sto! Trenutno je otišla na ručak sa devojkom iz antiterorističke jedinice, verovatno da joj se iskupi što ju je u nedelju ispalila, a Vik, u znak podrške, prisustvuje Danelinim razgovorima s tužiocem. Danel je prilično stabilna, s obzirom na to šta je sve prošla, dovoljno je praktična da ne beži od noćne more u kojoj se nalazi i tek toliko optimistična da može sačekati da sve prođe, nadajući se boljim danima. Oglašava se njegov poslovni telefon i on se trza, proverava lični, iako po zvuku zna da zvoni poslovni. Mršti se na ime koje se pojavilo na displeju. „Zdravo, Inara.“ „Edisone, Vik je još sa Danel?“ „Jeste. Šta je bilo?“ „Blis i ja nećemo doći ovog vikenda, kao što smo nameravale.“ U pozadini se čuju vetar i sirene kola, zvuci grada. Mora biti da je izašla na požarne stepenice ili na krov. U svakom slučaju je napolju; nije iznenađen što se sklonila od cimerki da obavi razgovor. „Ostavila


sam poruku Hanoverijanu, ali on obično ne proverava svoj lični telefon dok ga ponovo ne pozovem.“ „Nešto se desilo?“ „Pa… moglo bi se reći. Blis je u jednom od onih raspoloženja.“ „Jebi se!“, breca se neko u pozadini. Navrh jezika mu je da pita šta je tu novo, ali u međuvremenu je sazreo. Ako se to tako zove. Blis je u zatočeništvu provela dve i po godine. Godinu dana posle njenog nestanka, cela porodica joj se preselila u Pariz, jer je otac tamo dobio mesto profesora. Koliko god drugim devojkama bilo teško da se uklope u svoje porodice, koje nikad nisu prestale da ih traže, kako li se tek oseća Blis kad se nađe sa svojim roditeljima i braćom, koji su nastavili svoj život bez nje? „I stalno je zovu Čelsi“, nastavlja Inara, dok Blisino psovanje postaje sve dalje, prigušenije. „To joj je ime“, ne može da ne ubaci. „Nije. Zovi me Maja, neću ni trepnuti. Ali ako me budeš zvao Samira, iskasapiću te na komade.“ Smeje se i protiv volje, ne zato što misli da se Inara šali, već zato što je mrtva ozbiljna. Utrošila je godine da raskine svaku vezu sa Samirom Granter, duhom devojčice koja je napuštena mnogo pre nego što je fizički ostavljena. Inara je ime koje je sama izabrala, Maja ime koje je prihvatila kad joj ga je nadenuo Baštovan, jer je želela da živi, suviše praktična da bi dozvolila da se bilo šta ispreči na putu njenog opstanka. Maja je možda ožiljak, tetovaža na njenim leđima, ali Samira je, na izvestan način, rana koja može da zaceli samo ako se nikad, nikad ne pominje. Pročišćava grlo da zabašuri smeh. „Ali valjda ni ona ne želi da doveka ostane Blis?“ „Ne naročito. Zasad misli da je smešno. Napravila je spisak potencijalnih imena.“ „Na primer?“ „Lično navijam za Viktoriju. Misliš da bi Vik bio počastvovan?“ Edison se zagrcnu, pa se prepusti smehu. Vik bi svakako bio počastvovan, ali to bi svejedno bilo urnebesno. „Pobogu.“ „Znači, Blis je malo na ivici, pa ne bi trebalo da bude u društvu nestabilnih ljudi.“


„Znam da za tebe i tvoje cimerke ’nestabilan ne znači isto što i za normalan svet, ali misliš li da je dobra ideja da ostanete tu?“ „Nije, zato ćemo uzeti sobu u hotelu na nekoliko dana. Već smo tražile slobodne dane na poslu. Moći će do mile volje da besni i divlja, a da ne oseća krivicu što usput maltretira ljude koji joj ništa nisu skrivili.“ „Nisam siguran da se mi računamo u te što joj ništa nisu skrivili. Ili u nestabilne.“ „Ali Vikove ćerke se računaju, a ako ih povredi, nikad to sebi neće oprostiti.“ Glas joj je prigušen, verovatno suviše tih da Blis ne bi mogla da razabere reči. „Znam da su njegove devojke snažne. Obe to znamo. Ali su nevine, uprkos poslu kojim im se otac bavi, i to je… jednostavno, nije dobra zamisao.“ „Šta još ima?“ pita je, a kao odgovor dobija kiselo gunđanje. Edison nije baš često ovako uviđavan, ali izgleda kao da se Inara naduri svaki put kad on uspe da ispolji saosećanje. „Šta je još izluđuje?“ Nastaje duga tišina, narušena statičkim šumom vetra i udaljenim zvukom Blisinog psovanja, ali ne smeta. Edison možda ne spada u najstrpljivije agente u Birou, ali ume da sačeka kad zna da će se ćutanje završiti odgovorom. Kad konačno progovori, Inarin glas beše pun bola, reči dolaziše sporo i teško. „Dobila sam još jedno pismo od Dezmonda.“ „Pismo od… stani malo, još jedno?“ „Ovo je četvrto. Stižu mi u restoran, a povratna adresa je kancelarija njegovog advokata. Pretpostavljam da je preko njega i saznao gde radim.“ „Pa šta kaže?“ „Ne znam. Nisam ih otvorila.“ Uzdiše. „Sačuvala sam ih. Predaću vam. Stvarno sam htela da vam kažem još kad je stiglo prvo, ali tad je Ravena imala problema s majkom, pa sam zaboravila. Onda je stiglo drugo, i tad sam nameravala, kunem ti se.“ „Samo si navikla da čuvaš tajne.“ Istinski je ponosan na sebe, na to kako je primedbu izrekao mirno, neutralno, bez osude. Možda je čak zvučala saosećajno.


„Treće je stiglo kad se u medijima pojavila vest da se Amiko ubila.“ „Nju zoveš pravim imenom.“ „Nju sam bezbedno položila u zemlju.“ To verovatno čini veću razliku nego što bi trebalo, ali ne pada mu na pamet da s njom raspravlja o tome. „A sad i četvrto.“ „Koverte su debele. Ne bih rekla da je u njima išta sem papira, ali deluje da ga ima baš mnogo.“ Jednostavno gledano - a kad je pa išta u njegovom životu bilo jednostavno? - Dezmond Makintoš ne bi smeo da bude u bilo kakvom kontaktu sa Inarom, budući da je on optuženi, a ona svedok i žrtva koju je kidnapovao njegov otac. „Ako obavestim njujorško odeljenje, hoćeš li moći da im dobaciš pisma pre nego što se zavučete u hotel?“ Samo onaj ko je s njom igrao pipirevku u sobi za saslušanje može u njenom glasu da nasluti oklevanje pre nego što kaže da. „Nađite neki hotel na plaži, ako niste već nešto rezervisale. Za turiste je još hladnjikavo. Možda će vam prijati.“ „Misliš?“ „Otvoreno more, divljina. Beskrajno prostranstvo.“ Inara zamišljeno mrmlja; zna Edison da ona to pokušava da uhvati podtekst njegovih reči: Bašta je bila zatvorena, savršeno potkresana i održavana, veštačka, a okean je neukrotiv, toliko ogroman da se čovek oseti sićušnim, potpuno svoj. Nema fasade, maske, sjaja. Okean je prosto tu i neće samo na Blis delovati umirujuće, misli se Edison. Iako ni jedna ni druga to nikad neće priznati. „Obavestiću Vika o promeni plana“, kaže kako ona ne bi morala da izrekne svoj sud o njegovom predlogu. „Pošalji mi imena agenata s kojima ćeš razgovarati, pa ću ih ja potražiti.“ Malo okleva pre nego što se oprosti. Jebiga, nije on u tom fazonu. „Ako ti nešto zatreba…“


„Vidi, vidi, ko bi to rekao? Nemoj mi reći da si se raznežio! Kakva grozna pomisao.“ Možda ne bi trebalo, ab njeno bockanje deluje utešno. Biće ona dobro. Blis će biti dobro. Jednog dana.


Kada sam u četvrtak, krenuvši na šah, na ulaznim stepenicama zatekla buket kala ljubičastih ždrela, shvatila sam da će ono što mama i ja pokušavamo da postignemo u Hantingtonu - šta god to bilo - ispasti mnogo komplikovanije nego što smo planirale. Fotografisala sam, uzela poruku - opet samo Prija - i sve ostavila policiji ili agentima, ili koga god budu poslali posle moje poruke Edisonu i mejla agentu Fineganu. Pošto sam se nekih pet minuta rvala sa odlukom - uglavnom da bih samu sebe uverila da ću kasnije moći da se pomirim s njom - poslala sam još jednu poruku Edisonu. Ispričaj mi ostatak. Ako ćemo igru dovesti do kraja, nema načina da to izbegnem. Ne sumnjam da će nam Edison ponešto prećutati, a i nas dve možemo da se pravimo da ništa ne znamo. Niko od nas još ne mora da odaje tajne. Život nekad nije bio ovako komplikovan. Deset minuta kasnije, stiže mi poruka sa brojem leta i vremenom dolaska, koju prosleđujem mami. Ona će se ponuditi da ga sačeka, a on će odbiti, jer se ne snalazi baš najbolje u ulozi suvozača, osim ako za volanom nije Vik, i stići će u Hantington verovatno nekih sat vremena pre nje. Što znači da i danas imam skoro ceo dan za sebe, ali zato u sebi imam za nijansu previše besa da bih rizikovala odlazak na šah. Telefon objavljuje da je stigao mejl od agenta Finegana sa imenima dvoje agenata koje će poslati da pokupe cveće. Trebaće im otprilike sat vremena da stignu iz Denvera. Četrdeset minuta kasnije, ispred kuće se zaustavlja crni džip sa upaljenom rotacijom. Sedim u maloj niši kraj kuhinjskog prozora, kašikom brljam po stvrdnutoj ovsenoj kaši, šta bih drugo. Agenti su mladi, verovatno nedavno izašli sa akademije - zgodna plavuša koja


će sigurno morati krv da propiša da bi se dokazala i crnac širokih ramena; ha, taj se garantovano kroz školu provukao pomoću fudbala. „Prija Sravasti?“, pita muškarac kroz vrata, nakon što je pokucao.,„Ja sam agent Arčer, a ovo je agent Sterling. Šalje nas agent Finegan.“ Kroz prozor vidim da je Sterlingova već klekla kraj kala, navukavši prethodno plave gumene rukavice. Ponovo proveravam mejl sa imenima i krećem ka vratima. „Baš ste brzi vas dvoje.“ Agent Arčer se osmehuje, toplo i opušteno, ali ipak profesionalno. „Fini, to jest agent Finegan, rekao nam je da ćemo njemu lično učiniti uslugu ako vas budemo što kraće zadržali.“ Vik ima dobre prijatelje, reklo bi se. Arčer mi postavlja nekoliko pitanja - jesam li dodirivala cveće, da li sam nekog videla ili čula, osećam li se bezbedno sama u kući - sve što sam već napisala Finiju, ali barem ja razumem da je to deo posla, iako deluje suvišno. Tako da strpljivo odgovaram, čak i kad on namerno ponavlja pitanja da proveri da li se moji odgovori razlikuju ili da se nisam možda setila nečeg novog. Dok mi razgovaramo, Sterlingova pažljivo ispituje buket, vodeći računa da ne odmota papir. Cveće je umotano u isti onaj veseli, trava-zeleni papir; boja je jarka, a linije po kojima je papir presavijan još su jasno vidljive. Kad je pregledala sve što može da vidi bez odmotavanja, nežno spušta buket u plastičnu kesu i zatvara je. Natpis joj je malo iskrivljen i nečitak. Mislim da je bilo pametnije da je kesu obeležila pre nego što ju je zapečatila. Mada oni verovatno moraju da garantuju da kesa sadrži ono što na njoj piše, a to je malo teže ako se unapred obeleži. Sterlingova odnosi kesu sa buketom i smešta je u plastičnu kutiju u prtljažniku. Zatim izvlači merdevine i dve kutije za alat. Okrećem se ka Arčeru. On se ponovo smeši i vraća beležnicu u džep. „Fini je rekao da je kompanija tvoje majke odobrila kamere; možemo da ih postavimo kad smo već ovde.“


„Kutije su tamo“, pokazujem mu na plakar za kapute. „Uzeli smo onu marku koju nam je preporučio agent Finegan.“ „Ima li još nekih vrata sem prednjih i zadnjih?“ „Nema.“ Vodim Sterlingovu kroz kuću do zadnjih vrata. Mama i ja smo načisto zaboravile na njih; tek kad je Finegan rekao da proverimo ima li i ispred njih cveća, setile smo se da uopšte postoje. Nije ga bilo; zbog ograde nije baš lako neopaženo doći do vrata, ali je svakako pametnije da se i iznad njih postavi kamera. Za svaki slučaj. Sterlingova iz kutije za alat izvlači futrolu koju kači iznad vrata kao da je venac. Na njoj je gomila džepova, tako da joj je alat pri ruci kad bude stajala na merdevinama. Genijalna stvar, bez zezanja. Arčer tako nešto, naravno, nema, tako da ogrćem kaput i pridružujem mu se na prednjim stepenicama, pa kad on pokaže na nešto, ja mu to dodam. Hoklica iz kuhinje je dovoljno čvrsta za mamu i mene, ali pod agentovom težinom cvili svaki put kad se on prebaci s noge na nogu. „Proučavao sam slučaj tvoje sestre na akademiji“, oglasi se agent posle nekog vremena, prstiju upetljanih u žice kamere. Verovatno bi trebalo nešto da odgovorim, barem da učtivo klimnem glavom. Ništa od toga. Ali to ga, izgleda, ne sprečava da nastavi. „Na akademiji nas upoznaju s nekim otvorenim slučajevima, tako da, kad izađemo, znamo da ne možemo sve da rešimo. Dodaj mi klešta, molim te. Ta špicasta.“ Dodajem mu. „Sestra ti sigurno mnogo nedostaje.“ „Ne volim da govorim o tome.“ Ruke mu se zaustavljaju. „Razumem“, mrmlja. Neko vreme radi u tišini. Komšinica od prekoputa mi maše dok pakuje svoje dvogodišnje blizance u kombi. Mašem i ja njoj, iako više ne gleda u mom pravcu, ali gleda jedan od dečaka. Arčer se nakašljava. „Izvini.“ „Zbog čega?“


„Nije bilo u redu što sam ti postavio lično pitanje. Samo sam hteo da ćaskamo.“ „Ćaska se o vremenu, agente Arčeru, ili o gužvi u saobraćaju. O bejzbolu. Ne moram da znam da si najverovatnije video fotografije moje gole, mrtve sestre.“ Gledam kako kombi izlazi s prilaznog puta. Drugi blizanac priljubljuje lice uz prozor u neuspešnom pokušaju da mi se isplazi; plazim se i ja njemu. „Svesna sam da akademija koristi slučajeve kao sredstvo za obuku; agent Hanoverijan nas je upozorio na to još pre nekoliko godina.“ „Ali vi ste to odobrile, ili bar tvoja majka.“ „Nismo. Niko nas nije ni pitao. FBI ima pravo da koristi svoje slučajeve za obuku novih agenata: ne moraju da traže dozvolu od žrtava ili porodica. Da pogađam: misliš da je slučaj fascinantan i zahvalan si što ti se pružila šansa da radiš na njemu?“ „Tako nekako.“ „Nemoj da budeš zahvalan. Ispada da ti je drago što se dešavaju tako užasni zločini.“ „Hanoverijan povremeno predaje na akademiji. Njemu je zahvalnost glavna fora.“ Pokazuje na imbus-ključ i ja mu ga dodajem. „Ti si, izgleda, preskočio predavanje o razlozima za zahvalnost?“ „Fini nam nije rekao da si opasnica.“ Odmeravam hoklicu, ali shvatam da nema šanse da mu je izbijem ispod nogu a da se pritom i sama ne skrljam. Vik bi bio razočaran ako bih agentu slomila nogu; Edison bi popizdeo ako bih se ja izlomila. „Idem da vidim šta radi Sterlingova.“ Kad sam pažljivo otvorila zadnja vrata, Sterlingova me je pogledala i zavrtela glavom. „Rekla sam mu da to ne pominje.“ „Znači, i ti si proučavala slučaj.“ „Negde pred kraj osnovne škole, moja najbolja drugarica i ja smo jednog dana, na povratku kući, zatekle policiju kako njenog oca hapsi zbog niza ubistava. Šta je on radio tim ženama… onog dana kad smo obrađivali njegov slučaj, otišla sam kući i do jutra bez prestanka povraćala, jer sam kao klinka imala običaj da noć ili dve u toku nedelje prespavam u njegovoj kući. Nikad joj to nisam ispričala.“


„Zašto nisi?“ Da li bilo nešto drugačije ako bi to čula od prijateljice? „Taj događaj je obeležio njen život; zašto da joj još i ja otežavam?“ Otresajući ruke, otkačinje svoju futrolu za alat i silazi s merdevina. „Verujem da ti i bez nas svakodnevno proživljavaš sestrin slučaj. Hoćeš da ja porazgovaram s njim?“ „Nemoj zasad. Videćemo da li će se ponoviti.“ Mada cenim to što je pokazala dobru volju. Deluje mlado, verovatno tek što je izašla sa akademije, sigurno joj ne bi bilo lako da održi pridiku starijem partneru. „Još samo da proverimo da li tvoj računar komunicira s kamerom, pa ćemo ti se skinuti s vrata.“ Skoro neprimetno razvukavši usne, pruža mi posetnicu. „Tu imaš broj mog mobilnog i imejl-adresu, ako ti nešto zatreba ili ako je Fini zauzet.“ „Ti i ja ćemo se lepo slagati, agente Sterling.“ Na kraju je ipak Arčer sve povezao, ali Sterlingova mi je pokazala kako da pregledam snimke i izdvojim vremenske žigove, kako da zaledim video snimak i kadar direktno pošaljem mejlom, a da pre toga ne moram da ga sačuvam. Pošto sam ih uverila da se dobro snalazim, spremili su se da krenu. „Znaš“, iznenada mi se obratio Arčer, dok je Sterlingova pakovala alat u džip, „ako ćeš gurati glavu u pesak i ignorisati ostale slučajeve, trebalo bi da budeš zahvalna što ih je neko proučavao. Biro se nije uspaničio samo zato što ti je neko poslao cveće. Taj buket nešto znači.“ „Niko meni ne šalje cveće“, odgovaram, svesna da nas Sterlingova pažljivo posmatra. „Cveće je ostavljeno ispred mojih vrata. Da nisam smatrala da to nešto znači, ne bih ni pominjala.“ Krenuli se negde iza podneva. Edison će stići tek oko šest - pola sedam, u zavisnosti od saobraćaja u Denveru, što mi ostavlja mnogo vremena, a nemam dovoljno zadataka, još manje koncentracije, da ga popunim. U čemu je zapravo stvar s tim ljubičastim lalama? Evo šta je: okruživali su glavu Zoraide Buret, druge poznate žrtve, poput luka na plakatima Alfonsa Muhe, dok joj je jedan usamljen cvet stajao na grudima, pritisnut njenim prekrštenim rukama.


Svaka žrtva ima svoj cvet, a svaki cvet nosi neko značenje, nešto što ga u ubicinom umu povezuje baš s tom devojkom. Dva dana pre smrti, Čavi je nosila krunu od svilenih hrizantema, a kad sam je pronašla, u kosu su joj bile upletene prave. Na uskršnje jutro, dok je pomagala majci da okupi njenu mlađu braću i sestre za porodičnu fotografiju, Zoraida je nosila jednu jedinu ljubičastu kalu, kao ukras na svojoj beloj uskršnjoj haljini. Ne znam šta cveće znači tom bolesniku, ali znam da Edison ne bi bio ni izbliza tako uplašen da ih dobija neka druga porodica. Bilo da ga ostavlja obožavalac ili ubica, namenjeno je meni. To je ono što Arčer, sa svojim arogantnim stavom proučavaosam-slučaj-pa-sam-sad-pravi-ekspert, ne kapira. Edison je siguran u to; pitam se hoće li mi to i spomenuti. Za ručak grejem konzervu supe i sipam je u termos. Prošle nedelje je jedna gospođa u „Starbaksu“ na sav glas preko telefona pričala o divnim novim vitražima na prozorima njene crkve. U tom trenutku nisam bila oduševljena što sam prinuđena da slušam tuđi razgovor, ali sad mi je drago. Razgledanje vitraža može da bude savršen način da ubijem vreme. Narcisi i kale. Sa samo dve stavke na spisku, to se teško može nazvati nizom, ali zasad cveće sledi redosled ubistava, ali i redosled isporuka u San Dijegu. Niko ne započinje šablon s namerom da ga na pola puta napusti; ako nešto treba da mi se desi, to sigurno neće biti pre nego što se lista cveća iscrpi. Zasad sam prilično sigurna, čak i u crkvama. S foto-aparatom preko ramena, pronalazim adresu na telefonu i krećem, s vremena na vreme otpijajući po gutljaj supe. Ručak završavam pre nego što stignem do crkve, monstruozne građevine žute fasade. Nema šanse da sam na pravom mestu. Ogromna i preteća, i sasvim bez duše, crkva pripada onim nesrećnim graditeljskim promašajima kod kojih je osobenost žrtvovana zarad veličine. Nisam hrišćanka - zapravo nisam ništa - ali odrastajući kraj sive, kamene crkvice u Bostonu, stekla sam određeno mišljenje o tome kako one treba da izgledaju. Jeste da zgrada ima prozore, ali su visoki, uski i potpuno bezbojni. O čemu je onda ona žena govorila?


Neko vreme stojim na parkingu, temperatura je prilično podnošljiva, nešto malo ispod nule - mora da sam odlepila kad mi je to postalo podnošljivo! „Izgubila si se, dušo?“, dovikuje mi žena naslonjena na sporedna vrata, dok joj se dim cigarete uvija oko glave. „Ne znam, možda“, odgovaram, prilazeći joj. „Čula sam kad je neko pričao o novim prozorima i…“ „A, to je tamo u kapeli.“ Maše rukom, slučajno mi poteravši dim pravo u oči. „Dođi, pokazaću ti. Jedan od osnivača crkve pobesneo je kad su podigli novu zgradu, pa je zaveštao novac za izgradnju tradicionalne kapele. Nije mu se svidelo kako se crkva modernizuje.“ Žena me sprovodi kroz pravi kompleks zgrada, sve s fasadama od onog ružnog žutog kamena, ali sa druge strane parkinga, preko travnate poljanice, ukazuje se zgradica od crvenih cigala, šćućurena na ivici šume, a na njoj, da se ne lažemo, stakla koliko i cigala, ako ne i više. Žena mi se osmehuje - ili se osmehuje zbog mog zaprepašćenog izraza - i rukom pokazuje ka vratima. „Otključana je, dušo. Slobodno ostani koliko želiš.“ Spustivši prazan termos na ulazne stepenice, vadim foto-aparat i pravim krug oko kapele. Većina prozora je veća od mene, prepuna zamršenih, elegantnih detalja, ali ne pretrpana. Navikla sam na crkve na kojima slike ili predstavljaju biblijske scene ili su potpuno apstraktne, ali ove uglavnom sadrže motive iz prirode. Na jednoj su planine i oblaci koji se gube u daljini. Na drugoj se beli kovitlaci probijaju kroz desetine nijansi plave i zelene, zatim brzak ustupa mesto visokom drveću na sledećem prozoru i ogromnim buketima cveća na četvrtom. Između velikih prozora, vertikalno su poređane po tri rozete, otprilike veličine moje glave, malo tradicionalnijeg kaleidoskopa boja, s predivnim detaljima. Čak i kad prebacim na crno-belo, bogatstvo boja se prepoznaje u bezbrojnim nijansama sive. Ne znam koliko sam puta obišla oko zgrade pre nego što sam pokupila termos i krenula ka vratima. Unutra, tamo gde sunčeva svetlost razliva boje po podu, malo je haotičnije: boje sa severnih i zapadnih prozora se preklapaju i iščezavaju u fragmentima čistog


svetla. Nema stolica, ni klupa, samo kvartet drvenih klupica za klečanje, presvučenih plišem. Čavi bi istovremeno volela i mrzela ovu kapelicu s njenim haosom od boja i svetlosti. Pronalazim neobične uglove pod kojima se vidi kako prašina svetluca i poigrava, pa zraci deluju opipljivo, lovim mesta gde se svetlost preliva preko kamena, stvarajući nove slike, u kojima samo oko najčudnijih bića na planeti - ljudi - može da pronađe nešto prepoznatljivo. Napokon sedam na klupicu za klečanje i, naslanjajući zabačenu glavu na tvrdo drvo, upijam taj osećaj koji me neodoljivo podseća na Čavinu težnju da boju i oblik prenese na papir. Koliko god da ju je to mučilo, ona nikad ne bi odustala od potrage za svojom ličnom verzijom svetog grala, jer ponekad je suština baš u toj potrazi, ne u nagradi. Kad sam se nagla napred da vratim aparat u futrolu, nešto mi je zašuštalo u džepu. A da, Inarino pismo, još od pre nedelju dana. U svoj ovoj frci, potpuno sam zaboravila na njega. Verovatno bi trebalo da joj se izvinim zbog toga.


Draga Prija, Hvala ti na odgovoru; moram da ti priznam da se sad malo manje osećam kao kreten. I nametljivac. Mada i dalje ne znam gde udaram. Koliko god da javnost zna o Bašti, isto toliko, ako ne i više, ne zna. Imam osećaj da će sve to biti obelodanjeno na suđenju i ne sumnjam da će pojedini delovi izazvati veoma neugodne reakcije. Baštovanovi advokati ne prestaju da traže da i ja budem optužena. Bežanje nije zločin, ali korišćenje lažne lične karte jeste, a ako uspeju da dokažu da sam ukrala keš iz bakine kuće nakon njene smrti, sigurna sam da će i to potegnuti. Iskreno, iznenađena sam što nisu pokušali da me optuže i da sam ubila baku, kao da žena koja u životu nije radila ništa drugo sem što je cirkala i pušila ispred TV-a ne bi mogla da crkne i bez tuđe pomoći. I kapiram ja to, stvarno. Ja sam moćan svedok. Umem da se izražavam, nisam suviše sklona emotivnim ispadima i mogu dobro da zastupam devojke koje više nisu tu da to same urade. Sve što odbrana može da mi prikači kako bi me diskreditovala pomoći će im da bace senku na sve nas. Da li ti se nekad čini da ti je pop kultura servirala laži? Kad čitam članke i gledam vesti o Bašti i istrazi, Inara uvek odaje utisak smirene osobe koja u potpunosti vlada sobom. Ne pravi nagle zaokrete u razgovoru, nikad namerno ne zbunjuje sagovornika. Pitam se da li je ovo pismo prava Inara, bez tog garda, Inara kojoj je malo popustila kontrola. Ili je samokontrolu ostavila po strani, da da sebi malo oduška, dok joj ponovo ne zatreba. Barem ja znam kako je to.


Imamo toliko filmova i TV emisija opsednutih pravosudnim sistemom koji stvaraju utisak da se sve dešava odmah, da se istraga i suđenje odvijaju istovremeno, očajni policajci dobijaju nove važne dokaze tačno na vreme za veliko otkriće i dramatičnu završnu reč. Ispada da je osuda,posle koje žrtve mogu da otpočnu proces žaljenja i isceljenja, takoreći nadohvat ruke. Sve je to, naravno, obično sranje, ali dosad nisam shvatala koliko je daleko od istine. Trideset godina zločina prouzrokuje mnogobrojna odlaganja, pogotovo ako bitanga ima kinte i dobar pravni tim. Pa i samo uništenje Bašte - nisam ni slutila da to može da zakomplikuje stvar. to je bio naš spas. Ali tako su uništena i vrata sa sigurnosnom šifrom koja su nam onemogućavala beg, tako da odbrana sad tvrdi da smo mi mogle da izlazimo i da smo ostale po sopstvenoj volji. Tužilaštvo pokušava da imenuje svaku žrtvu (i dokaže da je postojala), ali neka tela su uništena u eksploziji, a neka nisu ni bila u samoj Bašti, već negde na imanju. Čovek bi pomislio da je za njegovu osudu dovoljno ijedno jedino izloženo telo. Vik se svim silama trudi da nam održi moral, ali nedavno nam je rekao da se pripremimo za mogućnost da suđenje ne počne pre godišnjice našeg spasenja. Čak i kad bi tražili pravdu samo za nas preživele, imaju gomilu dokaza, a sad ispada da ni oni možda ništa neće značiti. Edison kaže da odbrana ima čitav spisak lekara i psihijatara spremnih da što je moguće duže odloži suđenje. Jednom prilikom me je čak izgrdio što sam poželela da je Baštovan stradao u eksploziji. Kaže da je suđenje način da se zadovolji pravda. Zar je to to? Pravda? Zar je pravedno da se devojke plaše da izađu iz kuće zbog ogromne pažnje javnosti, što su maltretirane u školi, na poslu, čak i na terapiji? Zar je pravedno da se momak kune da ga to što je zaljubljen oslobađa svake odgovornosti. ili što će monstrum možda izbeći kaznu, da bi ostatak života proveo u skupom staračkom domu? Svi mi govore da budem strpljiva, da čekam pravdu. Čak i ako bude proglašen krivim i osuđen na doživotnu robiju bez mogućnosti uslovnog otpuštanja, možda i na smrt, kakva je to


pravda? Neprestano ćemo morati da svetu pokazujemo svoje rane, da stalno iznova krvarimo, znajući šta nam je uradio; kako presuda može to da promeni? Kakva to pravda tera dvanaestogodišnju devojčicu da svedoči na sudu, da pred kamerama priča o tome kako je silovana? Ako ikada budu pronašli čoveka koji je ubio Čavi, misliš li da će ti to pomoći? Ilije to samo moj cinizam? Stvarno se trudim da poverujem u tu njihovu pravdu, ali ne mogu da se ne zapitam koliko bi sve bilo lakše da su sva trojica Makintoša umrla one noći. Ako od Čavi nije ostao nijedan delić kome bi bilo stalo do pravde, zašto bi nama bila tako očajnički potrebna? Sta bismo s njom? Nemam odgovor za Inaru: nemam ga ni za sebe. Ali pitam se ponekad, da sam te noći umesto nje umrla ja, da je Čavi ostala da oplakuje i da se iz osnova menja - s obzirom na to koliko joj je ideja o milosti bila bliska - da li bi joj to bilo dovoljno da sačuva veru u pravdu?


Edison se zaustavlja na parkingu, odmerava kamenu kapelu i stresa se. Još triput da se rodi, neće mu biti jasno kako to da, nakon što je onako pronašla sestrino telo, Prija ne mrzi crkve. Zna da crkva u Bostonu čuva obema drage uspomene, zna da je prozori podsećaju na sunčana popodneva sa Čavi, ali nikako ne može da ukapira njen nesmanjeni entuzijazam za male crkve s lepim prozorima. Prija izlazi u svom dugom kaputu koji je kupila samo zato što se dramatično vuče niz stepenice kao kod Diznijevih zlikovaca i beskrajno zabavlja njenu majku. Te dve imaju odnos koji je van dometa njegovog razumevanja. Seda na suvozačko mesto, prethodno spustivši na pod foto-aparat i čelični termos. „Dobrodošao u Kolorado, stanovništvo: smrznuto.“ „Zašto je ovde gore nego u Vašingtonu?“ „Zbog planina.“ Posmatra kako naslanja glavu na sedište i zatvara oči. „Jesi li dobro?“ „Umorna sam. Košmari.“ Cima glavom i okreće se gotovo poprečno prema prozoru kako bi mogla da ga vidi. „Malko sam nadrkana.“ Edison klima glavom. „Oreo?“ „Sve je u redu.“ Ali mršti se, ruke, s kojih nije svukla rukavice, stiska u krilu. „U iskušenju, ali zasad je u redu.“ „Plašiš se?“ „Da.“ Drago mu je što ne oseća potrebu da se pretvara. Kuća koju Sravastijeve iznajmljuju dosadna je - pristojna porodična jednospratnica u ulici punoj dosadnih, pristojnih porodičnih jednospratnica, od kojih se nijedna ni po čemu ne izdvaja. I dok su neki od njihovih suseda pokušali da im dodaju lični pečat stavljajući


zastave na trem ili statue u baštu, njihova je ostala sumorno bezlična. Ne može se reći da ga to iznenađuje. Pre nego što uđe za njom u kuću, Edison se zaustavlja na stepenicama i podiže pogled. Kamera se vidi, objektiv je usmeren tako da obuhvati što širi ugao. Nema signalnog svetla koje pokazuje da li je uključena ili nije. Zadovoljan je - tako je diskretnija. „Ne bode oči“, kaže Prija skidajući svoj težak kaput i kačeći ga u plakar. „Molim?“ „Onaj ko ostavlja cveće. Oba puta je ostavljeno u po bela dana, tako da, ko god to bio, ne bode oči u ovom kraju. Na ulici ima ljudi koji rade od kuće, ili uopšte ne rade, a on ne izgleda kao da tu ne pripada.“ „Rekla si to Finiju?“ „Ne, ali sam rekla Sterlingovoj i Arčeru.“ Pruža ruku da prihvati njegov kaput. Pre nego što joj ga preda, Edison skida rukavice i šal i gura ih u džepove. „Jesi li za kafu?“ „Ja ću je skuvati.“ Već je probao Prijinu kafu i radije ne bi ponovio to iskustvo. Odmah se oseti da ju je kuvao neko ko kafu ne pije nikad. „Onda se vidimo u dnevnoj sobi.“ Sagnuvši se, otvara malu fioku stočića i uzima kutiju šibica. Ne gledajući, kresnu šibicu i upali crvenu sveću, zatim se sagnu i poljubi izlizan ugao Čavinog svetlucavog zlatnog rama. Kad ona nestade na spratu, Edison se zagleda u sliku. Čavi je bila znatno tamnija od Prije i Dešani, gotovo podjednako tamna kao njen otac, ali gospode bože, ona baš liči na Priju. Bolje reći, Prija liči na nju. Video ju je kako se šminka, samo malo pudera, nikad nije posegnula za teškim crnim ajlajnerom ili mekim, svetlucavim, srebrnim, belim ili plavim senkama. Možda baš zato što u ogledalu vidi svoju sestru? Odmahujući glavom, Edison ode niz hodnik da spusti računar na kauč i vrati se u kuhinju. Možda Prija ne voli kafu, ali je zato njena majka zavisna od nje, pa je, prirodno, aparat za kafu najvažniji element kuhinje. Trebalo mu je neko vreme da ukapira kako da je


podesi, ali već posle nekoliko minuta, mašina poče da izvodi svoju magiju. Čuo je kako Prija silazi niz stepenice i odlazi u dnevnu sobu. Krenuvši za njom, samo što nije ispustio šolju. Prija je ležala na tepihu, ispružena na leđima, s tamnom kosom rasutom oko sebe i nogama naslonjenim na kauč. Ruke su joj bile prekrštene na stomaku. On zatvori oči i duboko udahnu kako bi oterao slike iz dosijea, koje su mu se, od silnog proučavanja, urezale u memoriju. „Plava“, oglašava se Prija. „Molim?“ „Čavi je volela crvenu; ja sam plava.“ Edison otvara oči, pogledom traži plave pramenove u njenoj kosi, plavu senku oko očiju i plavi sjaj kristala u nosu i na čelu. Njen crveni ruž je nekoliko nijansi tamniji nego na bilo kojoj Čavinoj fotografiji, ali Prija je srebrna i plava, a ne crvena i zlatna, što možda ne bi trebalo da pravi toliku razliku, ali pomaže. Edison sede na kauč i poseže za svojom torbom, ali Prija odmahnu glavom. „Sačekaj mamu. Nema smisla da to radiš dvaput.“ I tako narednih sat vremena provedoše tračareći o Ramirezovoj i ženi iz Odeljenja za antiterorizam koju još ne naziva svojom devojkom, o Vikovoj panici zbog odlaska najstarije ćerke na koledž. Razgovaraju o prolećnim pripremama i o tome ko će uspeti da dogura do kraja „World Series“ šampionata, i to je njegov poklon za nju - ljubav prema bejzbolu, brojevima i blesavim statističkim podacima. Dešani stiže u pola osam, spusti kese na stočić za kafu, nešto im promumla i izgubi se na spratu. Edison zbunjeno pogleda u Priju. „Unormaliće se čim se presvuče“, objašnjava ona, čupkajući krajeve prugaste flanelske pidžame. „U kući voli da bude u pravoj odeći.“ „Vas dve ste jedine dve meni poznate osobe za koje je pidžama ’prava odeća, a odelo nije.“ „A ti bi kao radije nosio kravatu nego majicu Nešenelsa“ Na to nema odgovor. U stvari, ima, ali mu to svejedno neće pomoći.


Prija se prevrnu na stomak, kleknu i napokon ustade da bi donela tanjire i pribor iz kuhinje. Donese i jednu činiju, sležući ramenima na njegov znatiželjan pogled. „Otpakovale smo samo dva tanjira.“ „Prave ste bezbožnice.“ „Tačno tako.“ Edison frknu, ali prihvati jedan od tanjira. Dok im se Dešani pridružila - u helankama i majici dugih rukava s Kembridža, Prija je servirala hranu. To je uigrana, udobna rutina iz onog vremena kad su, nekih šest-sedam meseci, živele na samom obodu Vašingtona. Dešani ih uveseljava anegdotama o svom pomoćniku, muškom šovinisti koji ne može da sakrije koliko je zgađen što mora da polaže račune jednoj ženi; ona mu je velikodušno ponudila da ga degradira ukoliko bi više voleo da za šefa ima muškarca. Priča je sarkastična i smešna, i Edison ima osećaj da nesrećnik još nije popio otkaz samo zato što Dešani uživa da ga podbada. Zar to nije malčice jezivo? Raspremaju sto, dok Prija krcka kolačiće sreće, koje ne jede. Dešani uzdahnu, osvrćući se ka izlizanom crnom koferu. „Dobro. Kakve nam to loše vesti donosiš?“ Gospode bože. Zavalivši se na kauču, češka se po licu da bi misli sabrao u nešto što liči na logičnu priču. „Kad je Ejmi Brouder ubijena u San Dijegu, zaključili smo da je to morala biti užasna koincidencija.“ Prija zatvara oči, s toliko očiglednom željom da nekako pobegne da on poče da se oseća kao podlac. Verovatno postoji bolji način da se započne ovaj razgovor, ali proklet bio ako on zna za njega. „Vi niste primetile ništa neobično, niko vam se nije učinio poznatim iz Bostona, a mi nismo uspeli da pronađemo nikakvu vezu. Koliko god bilo čudno to što ste poznavale drugu žrtvu, nije bilo ničega što bi ukazivalo da je to išta više od jezive slučajnosti.“ „Ali svakako ste sumnjali?“, oštro ubacuje Dešani. „Jesmo, ali nije bilo ničega da tu sumnju podrži.“ „Ali isporuke cveća bi to promenile.“ Nevoljno klima glavom. Ne želi da se Prija oseća loše - gore - ali ono što je Dešani izjavila sasvim je očigledno. „Nije bilo razloga da


mu pridaješ neko značenje, budući da nisi znala detalje o prethodnim slučajevima.“ „Zašto je cveće značajno?“, pita Prija tiho. Naslanja se na Dešanine savijene noge, još zatvorenih očiju, dok joj majčini prsti nežno prolaze kroz modro ofarbane pramenove. „Kao što smo Čavi našli s hrizantemama, tako su i sve druge žrtve ostavljene s nekom drugom vrstom cveća. Prva devojka je imala narcise, druga kale.“ „A Ejmi?“ „Amarant.“ Prija tiho zviznu. „Njena majka je gajila amarante. Imala je baštu na krovu prednjeg trema i uzgajala je amarant za jelo. Ejmi ih je svakog dana krala da bi cvetove kačila oko punđe. Njena mama nikad nije uspevala da ostane ozbiljna kad ju je kao grdila zbog toga i uvek bi se na kraju zajedno smejale. Znaš li kako još zovu amarant?“ Edison odmahuje glavom. „Ljubav leži krvava.“ O, gospode. „Tako da onaj ko donosi cveće, ko god to bio, kopira redosled ubistava“, zaključuje Dešani. Mršti se na Prijinu kosu, palcem mereći koliko je početak ofarbanog dela na pramenovima udaljen od korena. „Moramo ovo da sredimo.“ „Stalno mislim kako treba da te zamolim da me ofarbaš.“ Edison se nakašlja. Dešani izvi jednu obrvu u očekivanju nastavka. „Još ne postoji način da utvrdimo da li je to naš ubica ili neki lokalni perverznjak koji je provalio ko ste i sad se loži na to da vas plaši. Prisustvo cveća u San Dijegu, sličnost koju pronalaziš u porukama, ukazuje na ono prvo, ali to još nemamo čime da potkrepimo.“ „A šta bi bio dokaz?“ Edison se na to sledi, a njih obe se pomeriše da bi ga jasnije videle. „A, to“, šapuće Prija.


„To?“ ponavlja Dešani, blago cimnuvši ćerkinu loknu koju je umotala oko prsta. „Šta ’to’ tačno znači?“ Edison klima glavom. „Ako on ne pokuša da napadne - bolje reći, dok ne pokuša da napadne - ili ako ga ne uhvatimo u trenutku kad ostavlja cveće, nema načina da utvrdimo. Cveće samo po sebi ne znači mnogo.“ „Ne znači mnogo?“ „Nije samo po sebi pretnja“, pojašnjava Prija. „Bez dokaza o suprotnom, ono je istovremeno i poklon i upozorenje.“ „Šredingerovo cveće[ 6]“, frkće njena majka. „Divota jedna.“ „Kako to utiče na angažovanje Biroa?“ Zašto nije pozvao Vika da pođe s njim? On se u ovakvim situacijama mnogo bolje snalazi. „Edisone?“ Dešanine obrve su u velikoj opasnosti da iščeznu u kosi. „Čemu taj izraz kao da smo upravo pozvali dželata?“ „Bez obzira na to ko ostavlja cveće, to je još u nadležnosti FBI-ja. Prešlo je granicu države, prema tome, pripada nama.“ „Ali?“ Uzdahnuvši, pažljivo im izloži prerađenu verziju Vikove i Finijeve istorije sa šeficom odseka Martom Vord i njeno veoma pravolinijsko shvatanje odgovornosti za slučaj. One pažljivo slušaju, sa usredsređenošću koja, ako ih ne poznajete, može biti zastrašujuća, a ako ih pak poznajete, potpuno je užasavajuća. Kada je Edison zaćutao, majka i ćerka razmeniše dug, zagonetan pogled. „Sitna duša“, zaključuje Dešani. „Kolika je verovatnoća da će sprečiti agente da dođu ovamo?“ „Ako to bude samo povremeno, nije mnogo verovatno“, priznaje. „Fini ne voli političke igre i ne želi da napusti rad na terenu, ali ako dođe do toga, on je u Birou gotovo podjednako dugo kao i Vik; ako bude hteo da joj naudi, to može mnogo da je zaboli. Dok god te posete ne budu agentima oduzimale previše vremena, ona se verovatno neće mešati.“ „Dok ne postanu češće?“ Prija vrti glavom; u očima ima neku senku, a njemu je neugodno da je pita šta joj je. „Šta će biti kad na izveštajima iz laboratorije počnu da se pojavljuju veći troškovi i veće angažovanje nego što je ona spremna da odobri?“


„Prija…?“ „Jesmo li se mi tu našle između dve vatre?“ „Možda.“ Ignoriše Dešani, koja psuje upola glasa, kako bi zadržao Prijin pogled, pokušavajući da deluje što smirenije. „Vik i Fini neće tek tako da se pomire sa sudbinom i da se povuku. Boriće se za vas. Samo treba da ulovimo tog tipa pre nego što se Marta umeša.“ „A u međuvremenu će moja ćerka biti ostavljena na milost i nemilost nekome ko zna gde stanujemo i ko je potencijalno ubica njene sestre!“ Na to Edison i nehotice pokunjeno obara pogled. „I, šta se trenutno radi?“ „Fini proverava Landona. To što nemamo prezime prilično mu otežava posao.“ „Znači, vi smatrate da on može biti osumnjičeni?“ „Osoba od interesa, zasad. Videćemo u kom pravcu će nas istraga odvesti.“ „Zar se uvek sve svodi samo na čekanje?“ tiho pita Prija. „Tako je, dok ne prestane da bude.“ Upućuje joj iskrivljen osmeh. „Ali ti to već znaš.“ „Zašto si potegao čak ovamo ako si imao samo to da nam kažeš?“ Dešani je nagla glavu na jednu stranu, palčevima lupka po gornjoj površini stopala u jednoličnom, ali neuhvatljivom ritmu. „Nema tu ničeg što nisi mogao da nam ispričaš preko telefona.“ „Hteo sam da vas gledam u oči kad vam obećam da toj bitangi neću dozvoliti ni da vas pipne.“ Obe žene ga proučavaju toliko dugo da mu se na čelu pojavljuju graške znoja. One i pojedinačno imaju takav uticaj na ljude; zajedno su nepodnošljive. A onda se Prija oglasi nečim što bi mogao biti smeh. „Morao je da nas pogleda u oči, mama. Mi smo porodica; hoće da se uveri da smo dobro.“ Razlog zbog kog mu je krv jurnula u lice nije Dešanino kikotanje, ali od toga mu nije ništa lakše. Ne može da kaže da ona nije u pravu.


Sledećeg jutra Edison je doneo sveže krofne i smestio se na kauč sa gomilom papira, dok sam ja preko Skajpa radila sa svojim nastavnikom u Francuskoj. Uprkos svemu što se dešava, nimalo ne zaostajem sa gradivom, tako da je on siguran da ću se ja bez mnogo teškoća uključiti u normalnu nastavu. Mama i ja smo razmatrale mogućnost da maturiram ranije, ovde, u Americi, a da na jesen upišem fakultet, ali to nam se učinilo pomalo kao skakanje s litice: u teoriji uzbudljivo, ali u životu možda ne baš tako razumno. Škola s kojom moj nastavnik sarađuje ima mnogo stranih učenika, tako da imaju dobar sistem podrške za decu koja malo greše pri prelasku na francuski. Kad sam uradila dovoljno zadataka da bih zadovoljila svoju dnevnu potrebu za marljivošću - a Edison popio više domaće kafe nego što je težak - oboje se natrontasmo da pođemo na šah. „Ti ovako svakog dana?“ Odmahujem glavom, čekajući da se promeni svetlo na semaforu. „U proseku triput nedeljno. Kad god sam raspoložena za šah.“ „Neki ustaljen šablon?“ „Obično preskačem utorak; izgleda da je to popularan dan za odlaske kod doktora.“ Edison klima glavom, bezglasno ponavljajući moje reči; skoro da mogu da vidim kako ih zapisuje u zamišljenu beležnicu. Koliko god bio zavisan od blokčića koji drži u zadnjem džepu, stvarno se trudi da ga ne izvlači tokom normalnih razgovora, čak i kad se odnose na slučaj. Danas je dovoljno toplo da mi moj teški kaput nije neophodan, ali je i dovoljno hladno da duks s kapuljačom preko majice dugih rukava ne radi posao. Još nosim šal umotan oko vrata i ućuškan ispod


duksa; rukavice, kapa i čizme su, takođe, na svojim mestima. Ali već je polovina marta - čak se i u Koloradu pomalo oseća proleće. On ima fotke koje sam snimila na šahu, ali hoće da stekne lični utisak o mojim matorcima. Pogotovo - mada to nije rekao - o Landonu. Srećko me pozdravlja dok sam još na pola parkinga. „Curo Plava! Dođi da igraš sa mnom! Stalno gubim!“ Edison iza mene tiho gunđa. Odmahujući glavom, približavam se travnatom ostrvu i pozdravljam se sa svima. Artiljerac je zadremao, obraza zaštićenih ušima kape koju je, prilično sam u to sigurna, Hana štrikala prošle nedelje. Landon je na suprotnom kraju, tamo gde se i obično muva. „Ovo je moj prijatelj Edison“, predstavljam ga. „Došao nam je u posetu na par dana.“ Edison klima glavom; deluje malo preteće u svom drap kaputu. Fluorescentno zeleni šal izgleda nije dovoljna kamuflaža. Pirs se češka po nosu, odmeravajući Edisona od glave do pete. „Pandur?“, pita naposletku. „Manje-više.“ Nekoliko staraca klima glavom i tu se otprilike upoznavanje završava. Uz fotke sam mu poslala i imena, onoliko koliko sam znala, pa i ako nadimci kao što su Ciketan, Korgi i Srećko nisu mnogo od pomoći, ipak su nekakav početak. Sedam prekoputa Srećka, tako da mogu da čujem razgovor u pozadini. Edison se muva između stolova, kibicuje započete partije. Pretpostavljam da je pandur (manje-više) dovoljno srodan veteranima da bi se uspostavila neka veza. Više se niko i ne osvrće na njega. Osim Landona. On se vrpolji više nego obično. Pogled mu luta unaokolo kao da želi da proveri kako ostali podnose ovog nametljivca, ispušta svaku drugu figuru koju pokuša da pomeri. Jedan od topova je tako jako tresnuo o tablu da je ostavio udubljenje, uprkos filcanom podmetaču. Smestivši se na sam kraj klupe do Landona, Edison započinje laganu konverzaciju sa drugim igračem. Zanimljivo je posmatrati ga


u ulozi agenta kad ne hoda kao po jajima zbog moje dečje osetljivosti. Razgovaraju o krajevima grada i bezbednosti; mislim da nisu ni svesni koliko mu toga otkrivaju o tome gde stanuju i šta se dešava u njihovom komšiluku. Podstiče ih da se predstavljaju, neprimetno im izvlači prezimena i sve ih zasmejava pričama o treninzima na akademiji, a oni mu uzvraćaju anegdotama s vojne obuke. Landon je i tu izuzetak. Ne predstavlja se - ne otkriva čak ni ime, mada ga je neko drugi već spomenuo - i sve vreme, dok oni komentarišu gradske četvrti, ne podiže pogled s table. Edison notira svaki Landonov trzaj i mogla bih da se kladim da je već u stanju da na mapi Hantingtona obeleži delove grada u kojima ovaj potencijalno stanuje. Bez ikakvog očiglednog zastrašivanja, Edison je načisto isprepadao Landona. To me, u stvari, malo i zabrinjava, jer jeste da je Landon perverznjak, ali ne bi trebalo da bude toliko uplašen, osim ako nešto ne krije. A malo mi je i smešno, jer Edison i mama imaju mnogo više zajedničkog nego što sam mislila. Samo, on bi se sto posto uvredio kad bih mu to rekla. Sačuvaću to za neku posebnu priliku. Landon obično - a pod tim mislim na svaki bogovetni dan koji sam provela sa šahistima - ne odlazi pre mene, kako bi mogao da krene za mnom u tržni centar. Ovog puta nije prošao ni sat, a on se već oprostio i žurno udaljio. Isprativši ga pogledom i krajičkom oka osmotrivši Edisonov smrknut izraz, Stiven, jedan od veterana iz Pustinjske oluje, okreće se meni: „Trebalo je da nam kažeš ako te je gnjavio.“ „Nisam htela da poremetim vašu dinamiku.“ „Bezbednost je važnija.“ Ali oni su stari vojnici i ponekad imaju različite stavove o tome šta je prihvatljivo ponašanje između muškarca i žene, a šta nije. Dopadaju mi se veterani i njihovo neobično kavaljersko ponašanje, ali to ne znači da na stvari gledam istim očima kao oni. „Edison je tu zbog posla. To što je u prilici da proveri jesam li paranoična samo je usputno zadovoljstvo.“


Stiven se ponovo okreće Edisonu, koji se udobno smestio u kamperskoj stolici. „I, jel’ jeste?“ „Paranoična?“ Na Stivenovo klimanje, Edison sleže ramenima. „Nije. Niko tako ne beži, osim ako nije svestan svojih pokvarenih misli.“ „Hoćeš li nešto preduzeti povodom toga?“ „Ne mogu da uhapsim čoveka zbog razmišljanja, ali manja je verovatnoća da će nešto uraditi ako mu usadim strah od Boga.“ Na to svi klimaju sa odobravanjem - muškarac je došao, lupio šakom o sto i rešio problem; da mi nisu toliko simpatični, osetila bih se uvređenom. Hladnoća je potpuno drugačija u ravnici nego na planini, čak i kad je temperatura teorijski identična, tako da Edisonu već posle sat vremena zubi počinju da cvokoću. Poljubih Artiljerca u obraz, ostalima se nasmejah i zviznuh, a zatim odvedoh Edisona u radnju. Mršti se na znak „Starbaksa“. Ima nešto protiv šminkerske kafe, tako da svako mesto koje mu veliku šolju crne kafe naplati više od dolara postaje njegov smrtni neprijatelj. Dok smo živeli u Vašingtonu, Mercedesina omiljena zabava bila je posmatranje mame i Edisona kad idu zajedno na kafu. Dok on pokušava da pogledom zapali logotip kafeterije, ja posmatram Džošuu kako ustaje od stola, s mornarskim kaputom preko ruke. Izgleda da voli debele džempere s pletenicama, ili se barem čini da ih ima u neograničenom broju. Ovaj na njemu je malo izbledeo, meliran, dobro se slaže uz njegovu prosedu smeđu kosu. Kad me ugleda, nasmeši se i podiže šolju čaja u znak pozdrava, ali na izlazu se ne zaustavi da proćaskamo. S napitkom u ruci, Edison i ja se vraćamo kući u ugodnoj tišini. Oboje se zaustavljamo i piljimo u prazan prag. „Nisam siguran da li sam želeo da cveće bude tu ili ne“, izjavljuje Edison posle nekoliko trenutaka. „Poznat mi je taj osećaj.“ Kad se naposletku nađoh u sigurnosti kuće, sa zaključanim vratima, on pođe nazad za Denver da se vidi s Finijem, a potom je leteo nazad na istočnu obalu. Svesna sam ja koliko on rasteže svoja ovlašćenja zbog mene, možda i zbog sebe. Trebalo je da ja budem


samo deo ovog slučaja, a ne deo njegovog života, ali evo me, pet godina kasnije, bliža sam mu familija nego da smo u krvnom srodstvu, i nimalo ne žalim zbog toga. Mislim da ne žali ni on, čak i kad zbog toga mora da donosi neke teške odluke. Nekoliko sati posvećujem učenju unapred, jer mi se to čini odgovornim pristupom, natežem se s mamom preko SMS poruka o tome šta ćemo za večeru (ona pobeđuje, ali samo zato što još od Birmingema nismo jele kari), i naposletku izvlačim Inarino pismo. Nisam sigurna zašto ga nisam pomenula Edisonu. On je poznaje, mada nije siguran da li mu se dopada ili ne (odaje se mnogo više nego što misli). Ali je osećaj lep, zadržati ga za sebe. Možda zbog sebe. Spustivši pismo na svoj aktuelni dnevnik, sa gomile na podu uzimam prvu vašingtonsku svesku. Iako je sve počelo u San Dijegu, ja sam još u Vašingtonu shvatila koliko se sve promenilo, pa je logično da ključ za rešenje počnem da tražim u zapisima iz tog perioda. Pre dve godine, stekla sam prijateljicu u San Dijegu. Zvala se Ejmi Brouder i bila je zaljubljena u sve što je francusko. Uprkos mojoj nameri da zadržim distancu, ona je bila tu, jednostavno je stalno bila tu, bez nametljivosti i preterane ljubopitljivosti. Dopustila sam joj da me nagovori da se učlanim u Francuski klub, da idemo u bioskop i da se družimo. Čak sam imala običaj da sedim kraj vrata baletskog studija u kom je ona pohađala časove i da radim domaći uz zvuke klasične muzike, instrukcija i trupkanja baletanki po parketu. Uprkos svemu, postala mi je prijateljica, tako da sam je, kad smo se mama i ja spremale da napustimo Vašington, pitala možemo li da ostanemo u kontaktu. I jesmo, nekih nedelju i po. Nisam se brinula tokom prvih nekoliko dana njenog ćutanja - obe smo bile zauzete. Odgovoriće kad bude imala vremena. A onda me je pozvala njena mama, koja je toliko jecala da je morala da prepusti slušalicu svom mužu kako bi mi on saopštio da je Ejmi mrtva. Njihova ćerka, moja drugarica, bila je ubijena, i čim je on spomenuo crkvu i cveće, znala sam da to na neki način ima veze sa Čavi. Nije bilo šanse da to bude puka koincidencija.


Te noći mi nije bilo prvi put da se prejedem. Daleko od toga - to se periodično ponavljalo već tri godine. Ali mislim da je tada bilo najgore. Toliko sam se natrpala hranom da nisam mogla ni da plačem koliko me je bolelo. Borila sam se za vazduh, osećala sam da ću da se raspuknem. Mama je bila na ivici da me odvuče na ispiranje stomaka, ali to me je iz nekog razloga gurnulo u potpunu histeriju. Nisam želela da Edison zna da je bilo toliko loše; mogućnost da Vik i Mercedes uopšte saznaju za tu epizodu bacala me je u očajanje. Zvali su me iz San Dijega da mi postavljaju pitanja o Ejmi, iako to nisu želeli - morali su zbog istrage. U glasovima im se osećala zabrinutost; iako mi je još bilo neopisivo mučno, bez prestanka sam žudela za slatkim, samo zato što je toliko bolelo. Prošli su dani pre nego što sam ponovo bila u stanju da jedem. Čak i tad, mama je morala da me tera. Nisam mogla ni da gledam hranu a da mi se stomak bolno ne zgrči. Da bih odvratila misli, počela sam da istražujem slučajeve drugih devojaka, jer nisam mogla da se otresem osećaja da je moje neznanje dovelo do Ejminog ubistva. Dok mi je virila preko ramena, mama se pretvarala da je to ne zanima, ali je upravo ona primetila da je cveće koje je okruživalo ubijene devojke isto ono koje se pojavilo na našem pragu u San Dijegu. Žuti i beli narcisi za Darlu Džin Karmajkl, koja je umrla iste godine kad sam se ja rodila. Kale ljubičaste čašice za Zoraidu Buret, pronađenu na Uskrs u porodičnoj metodističkoj crkvi. Oblaci šlajera za Li Klark, lepu protinu kći iz Judžina u Oregonu. Kruna od orlovih noktiju za Sašu Volfson, kojoj je rođaka pričala priče o devojčici sa beharima u kosi; devojčica je cvetove stavljala u usta kako bi njihovu slast osetila na jeziku. Raznobojne frezije za Mendi Perkins, koja je pravila vilinska sela u baštama staračkih domova u okolini Džeksonvila na Floridi. Beli karanfili za Libu Lohran, sa crvenim ivicama i žilama, tako da izgledaju kao da krvare. Bilo joj je samo četrnaest kad je silovana i ubijena u predgrađu Feniksa.


Ali u Vašingtonu cveće nije stizalo, a ni u Atalnti, u koju smo se preselile tog novembra. Nije ga bilo ni u Omahi ni Birmingemu, osim onog koje je poslao mamin kolega. Nije bilo misterioznog cveća, pa se činilo da nije vredno spominjati ga mojim agentima. Da nismo otišle iz San Dijega onda kad smo otišle, na vratima bi nam sledeće osvanule kandilke, za Emili Adams, sedamnaestogodišnjakinju iz Sent Pola u Minesoti, koja nije ni u kakvom srodstvu s kasnijom žrtvom Megan Adams. Bila je muzičarka, barem prema člancima koje smo čitale. Pevala je kao anđeo, naročito narodne pesme, i svirala sve instrumente koji su joj pali pod ruku. Nekoliko dana pre ubistva, organizovala je okupljanje u znak protesta protiv pucnjave u Konektikatu; zakačila je nekoliko plavih kandilki za žice gitare kako bi odala poštu desetinama žrtava. Kad je monstrum ubio Emili, oko vrata joj je obmotao traku od cveća kako bi sakrio ranu koja je zjapila. To je spomenuto u nekoliko članaka o ubistvu, ali bilo je i slika na onim internet sajtovima o istinitim zločinima koji uvek nekako uspevaju da se dokopaju fotki sa mesta zločina. Impresivno, kad se uzme u obzir da se FBI nije umešao sve do desete žrtve, Kirsten Nouls. Uz celokupno istraživanje koje smo mama i ja sprovele, nemamo ni pola informacija koje ima FBI, ali pretpostavljam da oni nisu ništa bliže odgovoru od nas. Tolika gomila prikupljenih podataka, a ne vode nikuda. Ako on jednog dana dobije ime, ako saznam identitet čoveka koji je ubio Čavi i ostale devojke, hoće li mi to doneti mir? Ako ode na sud i bude osuđen, je li to ta pravda o kojoj toliko govore? Pogled mi pada na presavijene stranice Inarinog pisma, pa posežem za olovkom i hartijom. Draga Inara, Moja mama je jednom prilikom rekla da je šteta što ljudi umiru samo jednom; najveća želja joj je da pronađe čoveka koji je izazvao naš košmar i da ga iznova ubija, opet i opet, po jedanput za svaku devojku koju je ubio, a onda još jednom za nas.


Ne znam jel’ to pravednije od zatvora ili formalnog pogubljenja. Nekad sam mislila da će mi to nešto značiti. Sanjarila sam o tome kako sedim u sudnici dok predvodnik porote izriče osudu, a nepoznat čovek zamagljenog lica koji sedi na optuženičkoj klupi počinje da jeca. Glasno, musavo, onako da ti pripadne muka od slina koje cure na sve strane. On bi bio slomljen, a mama i ja bismo se smejale, gušile bismo se od razdraganog smeha i grlile bismo se. Bile bismo srećne. Ne bismo više osećale bol. U nekom momentu, shvatila sam da nam to ne bi vratilo Čavi. Nju ništa ne može da vrati. I odjednom nisam mogla da podnesem pomisao na bilo kakvo rešenje koje bi podrazumevalo da đubre ostane u životu, sjecanjem ili bez njega. Nemam odgovor. Nemam mudrosti. Jedino što imam je osećaj zdravog prkosa i odlučnosti da jednog dana naučim kako da živim ovo što se zove život. Možda je to najviše što pravda može da donese.


Nema posebnog razloga da kartu do Vašingtona zameni kartom do Njujorka, ali Edison to svejedno čini, palcem trljajući tamni ekran telefona na kome čeka Viktorova poruka. Budući još pomalo rovit od brige i nerviranja, trenutno ne želi da se ozbiljnije pozabavi svojim motivima. Ne još, dok ne razabere šta ga to intrigira u načinu na koji su Sravastijeve primile vesti o ubici i zašto mu je tu nešto sumnjivo. Stoga menja kartu, svestan da do Vašingtona može i vozom, koji je milion puta udobniji od aviona. Usput će uhvatiti par sati da sredi papirologiju - skoro da je ubedio sebe da je to što radi zapravo ispravno. Mrzi podzemnu železnicu, nije oduševljen ni metroom kod kuće, ali mu se čini da je i to bolje nego da baci pedeset dolara na taksi samo da bi se dovukao do grada. Stoji naslonjen na šipku, na bezbednoj udaljenosti od nagomilanih kesa iz radnji, prtljaga i ispruženih udova, brojeći stanice i osluškujući poznatu kakofoniju telefonskih poziva, razgovora na desetinama različitih jezika i prigušene muzike koja izbija iz slušalica i bubica. Jedna devojčica koja sedi u dedinom krilu hvata njegov pogled i kikoće se; stegnute pesnice uvila je u ručno pleten šal gotovo podjednako bolesne boje kao njegov. Kad joj uzvrati osmeh, ona ponovo poče da se kikoće, pre nego što zagnjuri glavu u dedino rame. Ali ne prestaje da se smeje, Edison vidi kako joj se tresu dve palmice navrh glave. On zna, doduše teorijski, da Inara živi u usranom kraju. Toliko im je otkrila još prvi put kad su je ispitivali. Po izlasku iz bolnice, ponovo se uselila tamo. Kad moraju da se vide s njom ili Blis, njujorški agenti ih radije posećuju u restoranu. Ali znati nije isto što i videti sopstvenim očima.


Stojeći na izlazu iz podzemne železnice, duboko udahnu i istog momenta se zagrcnu od neočekivanog vonja đubreta i urina iz uličice. Nakon nekoliko minuta navikava se na smrad - udisao je on i gori - i pažljivo zakopčava sako i mantil kako bi pokrio pištolj koji nosi na kuku. Osećao bi se kudikamo bolje kad bi mu bio na dohvat ruke, ali neće da upada u oči, posebno kad tehnički i nije na dužnosti. Pronalazi zgradu, odvratnu građevinu od izbledele cigle, sa ostacima ograde od kovanog gvožđa, koji landaraju oko ulaznih stepenica. Levo od ulaza stoji čak i interfon kako bi vrata mogla da se zaključavaju, ali to je samo pusta želja. Nije siguran da li ga je malj zveknuo pre nego što su ga razneli meci ili posle toga, ali kako god bilo, interfon ne radi. U skučenom hodniku, polovina poštanskih sandučića zjapi otvorena, koverte i brošure rasute po podu. Na nekolicini izgaženih koverata prepoznaje zvanične memorandume. Ali poštansko sanduče koje pripada devojkama sasvim je u redu, sveže ofarbano sivom bojom koja se ne razlikuje mnogo od potamnelog metala ispod nje, i izlepljeno cvetnim nalepnicama. Na zidu iznad njega prikačena je ceduljica vesele roze boje. Prepoznaje Blisin rukopis, velika i obla slova, kao balončići, fale im samo srculenca kao tačke na slovu i. Ako nam uzmeš poštu, ja ću ti uzeti jaja. Ili jajnike, ne pravim pitanje. Gospode bože. U potpisu smajli. I papir i mastilo su pomalo izbledeli, a sanduče je netaknuto, tako da je očigledno pogodila u žicu. Nameštajući ranac na leđa, kreće uz stepenice. Postoji otvor za lift, ali mu fali neophodan element, to jest lift. I vrata. Vrata su takođe važna. Malo se zadihao dok je stigao do njihovog sprata, drugog odozgo; možda bi trebalo da malo pojača vežbanje. Po ravnom može da trči miljama, ali stepenice su mu iznenađujuće problematične. Na sreću - ili ne - ne mora ni da se priseća broja stana. Dovoljno je potražiti pijanca koji se obeznanio na podu. Ispred njihovih vrata, navodno, već godinu dana spava neki čovek, a devojke nemaju srca


da ga oteraju ili pozovu policiju, pa se penju na krov, spuštaju požarnim stepenicama i ulaze kroz ogroman prozor. Edison nije toliko obziran. Šutnu noge pijanca, taman toliko da ga trgne, a da ne potroši previše energije. „Nađi neko drugo mesto, druže.“ „'Vo jes slobodna z’mlja“, upliće čovek jezikom, čvršće se uvijajući oko svoje flaše. Sagnuvši se, Edison ga uhvati za članak i krenu unazad. Pijanac je psovao i arlaukao dok ga je Edison odvlačio niz hodnik; ostavio ga je na pola puta do susednih vrata. Inarina vrata se otvoriše i kroz njih proviri jedna glava, uokvirena zlatno-riđim kovrdžama poput oreola. „Ej, jel’ ti to maltretiraš našeg pijanca?“ „Samo ga premeštam“, odgovori Edison i ispusti čovekovu nogu. Pijanac se istog trenutka ispruži po podu i trapavo otpi iz boce. „Ti si verovatno Vitni?“ „A ti?“ Oseća neobjašnjivo olakšanje zbog njene neskrivene sumnjičavosti. „Specijalni agent Brendon Edison, došao sam da vidim Inaru, ako je tu.“ Devojčino lice se razvedrava. Verovatno joj je negde između dvadeset pet i trideset godina, jedno oko joj je bezbojno, a zenica oštećena, reklo bi se trajno. „Sačekaj. Pozvaću je.“ Posle kraćeg vremena, na hodnik izlazi pospana Inara, umotana u duks s kapuljačom. Kosa joj je rasuta, na noge natučene čupave patofne u obliku magarca iz crtanog filma „Vini Pu“. „Edisone?“ „Neće ti biti suviše hladno ako se popnemo na krov?“ Inara odmahuje glavom, petljajući oko rajsferšlusa. Mora da se zaustavi na polovini i skloni kosu kako bi mogla da ga zakopča do kraja. Dok ga vodi na krov, rukama duboko uvučenim u rukave trlja pospane oči. Krov je pretrpan nameštajem, od običnih baštenskih stolica, do kauča umotanog u plastiku, pokrivenog improvizovanom ciradom koja je možda u nekom prošlom životu bila baštenska ležaljka. Inara prelazi preko celog krova do nekoliko platnenih kamperskih stolica, poređanih kraj prednje ivice. Ako se samo malo nagne,


Edison može da vidi njihov podest, do koga vode požarne stepenice, i dve Inarine cimerke koje puše i smeju se. „Znaš li ti da je tri po podne?“ Ona se pospano mršti; čak je i, mimo običaja, nekako slatka i mazna, nešto mrmlja i proteže se kao ljutito mače. „Kegs je sinoć posle zatvaranja pravio žurku“ mumla kroz zevanje. „Vratile smo se tek jutros oko osam. A onda smo pomagale Noemi da se spremi za prezentaciju.“ „A na posao ideš…?“ „Moramo da krenemo oko pola pet.“ Podiže noge na stolicu. „Šta se desilo?“ „Sudija Meril je izdao zabranu kontakta“, obaveštava je bez suvišnih reči. „Dezmond može biti optužen ako ponovo pokuša da stupi u vezu s tobom.“ E to ju je već probudilo. Na trenutak samo zuri u njega, ne pomerajući svoje svetle, gotovo ćilibarske oči. Zatim trepće, malo se zamislivši, i naposletku klima glavom. „To je bilo brzo.“ „Odbrana nije imala nikakvih argumenata da to spreči. To što ti je Dezmond pisao nije bilo protivzakonito, ali je bilo neprikladno, a sudiji se nije dopao ni sadržaj pisama.“ „Sadr… sranje. Naravno da ste morali da ih pročitate.“ Edison se nakašljava. „Vik ih je pročitao. I sudija i advokati, ali Vik, Vik je čitao.“ Inara spusti bradu na kolena, a njega obuze neprijatan osećaj da ona u njegovim rečima traži mnogo više značenja nego što je on želeo da im da. Pobogu, pa njegovo mentalno zdravlje i sveukupna dobrobit zavise od toga da li će se Inara ikad sresti sa Sravastijevima. Prija i Dešani ga i previše dobro razumeju; ne treba mu još i da Inaru nečemu nauče. Na kraju krajeva, čovek mora da sačuva malo prostora za samoobmanjivanje. Ali ona samo reče: „Pretpostavljam da tebi pisma nesrećno zaljubljene pizde od čoveka ne bi bila previše zanimljiva.“ Edison šmrknu i zavali se u stolicu. „Kako sam razumeo, taj deo nije bio problem.“ „Problem?“ „Po onome što mi je Viktor ispričao, negde usred preklinjanja da mu oprostiš, Dezomond je proturio nekoliko molbi da ne svedočiš


protiv njega ili njegovog oca. Da, kako se izrazio… razumeš.“ Inara trepće u neverici. „Jedno je da traži oproštaj, čak i ako, izgleda, još ne shvata kolika je njegova uloga u svemu tome. Ali da zahteva da ne svedočiš, da te na taj način optereti vašom istorijom… to je pokušaj da se izvrši uticaj na svedoka, a to već zalazi u opasnu teritoriju.“ „Još tvrdi da me voli?“ „Da. Veruješ li mu?“ „Ne?“ Edison se osvrnu po krovu, primetivši tragove plamena tamo gde je, iz njenih priča, nekad bio bujni rasad marihuane. Tu i tamo razbacane su korpe sa igračkama, a neko je jednom, izgleda, pokušao da od cevi napravi ram za ljuljašku. Nikad ne bi stavio dete na nju, ali je verovatno dobra zanimacija za žurke. Inara uzdahnu, a suzdržavanje da je ne pogleda pričinilo mu je mnogo više muke nego što je očekivao. S nekim istinama se čovek lakše suočava kad ga niko ne gleda. „Znam da on veruje da me voli“, izgovara ona polako. „Da li ja verujem u to… Mislim da ne želim da poverujem kako ljubav može toliko da izgubi dodir s realnošću.“ „Možda je njemu potrebno da veruje kako je to ljubav“, nudi joj jedno objašnjenje. Krajičkom oka uspe da vidi kako ona klima glavom. „To mogu da progutam. Ako je prava, možda ga na neki način oslobađa krivice. Pa ceo svet je fasciniran ludostima i strahotama koje ljudi čine iz ljubavi.“ „Ali ti misliš da tu ima još nečeg?“ „Ako to nije bila ljubav, šta je onda bilo?“ „Silovanje“, odgovara Edison bez zadrške. „Tačno tako. Momci kao što je Dezmond nisu u stanju da sebi priznaju tako nešto.“ „Zašto nisi pročitala pisma?“ Ona je ćutala toliko dugo da se Edison ovog puta okrenu da vidi šta se događa. Inara, zagledana u svoje patofne, prstima gladi crne ćubice na magarčevim glavama. Patofne su blesave, ne bi se očekivalo od nje da joj se dopadaju, a još manje da ih nosi, ali baš zato joj ih je neko verovatno i poklonio.


„Preživljavanje Bašte“, naposletku izgovara, tek nešto glasnije od šapata, „napredovanje u Bašti zavisilo je od razumevanja Baštovana. Razumevanja njegovih sinova. Sad više nisam u Bašti i više ne želim da razumem. Ne želim više da budem u toj priči. Kapiram da je njemu potrebno da objasni, ali meni nije potrebno da slušam. Nije mi potrebno da podnosim taj teret. Meni treba…“ Guta, oči su joj sjajne od suza, ali Edison sumnja da je to pre od besa nego od tuge. „Meni treba da više nikad ne čujem kako se kune da me voli.“ Ima nečeg u tome, nečeg što bi Vik verovatno prepoznao i na fin način razrešio. „Znaš, nisi ti kriva za njegova osećanja.“ Edison nije baš mnogo fin. Ona šmrkće, trepće da bi odagnala suze i bes i vraća se na poznat teren ruganja i bockanja. „Davno sam ja naučila da ne treba da prihvatam odgovornost za osećanja koja muškarci gaje prema meni.“ „Onda već znaš da, bez obzira na to šta on oseća prema tebi, šta misli da oseća, ti ne moraš da se osećaš krivom zbog bola koji mu nanosiš.“ „Dobro, shvatila sam, učitelju Jodo.“ Nekoliko trenutaka pre nego što se jedna glava pojavi na vatrogasnim merdevinama, škripanje metala upozori ih da neko dolazi. „Inara! Dođi da nas upoznaš sa svojim agentom!“ Edison pogleda u Inaru, bezglasno ponavljajući: „Svojim agentom?“ Ona samo sleže ramenima. „Bolje nego omiljenim.“ Hvala dragome bogu. „Hajde“ mahnu mu, spustivši noge. „Možeš da upoznaš one koje su ovde i onda da pođeš s nama. Sad kad si video stan, nećeš se smiriti dok ne proveriš naš put do posla.“ „Uvek ideš istim putem?“ Inara samo zakoluta očima i krenu niz merdevine. Većina devojaka mu je bila poznata iz Inarinih priča. Posle upoznavanja, njih četiri se oblače i izlaze, uniforme su im već u restoranu. U metrou brbljaju i smeju se, sređuju frizure i šminkaju se bez ogledala i bez greške, uprkos ljuljanju voza i neprestanom


cimanju kod kočenja i polaska. Razmenjuju pozdrave s nekolicinom ljudi koji, kao i one, stalno putuju tom linijom. Edison je već toliko puta delio hotelsku sobu s Ramirezovom da je zanavek stekao pomalo zbunjeno strahopoštovanje prema procesu nanošenja šminke. Pritom je Mercedesin „arsenal“ zauzimao celu površinu komode s nekoliko ogledala. Dok posmatra ovaj četverac, beskrajno mu je drago što se rodio kao muškarac, što sređivanje njegovog lica za posao ponekad podrazumeva brijanje. Samo ponekad. „Večernja zvezda“ je mnogo finiji lokal nego što je očekivao, s obzirom na mesto na kom su devojke odabrale da žive. Čak i ovako u odelu, čini mu se da nije dovoljno elegantno odeven. „Dođi da upoznaš Džulijana“, poziva ga Inara, gurajući ga u restoran. „Sem toga, Blis će se naduriti ako čuje da si bio a nisi joj se javio.“ „Da se duri? Ili da skače od radosti?“ „Ne vidim zašto ne bi mogla i jedno i drugo.“ Džulijan je krupan, riđokos čovek, čija proređena kosa, povlačeći se sa skalpa, nalazi pribežište u čekinjastim brkovima koji mu prekrivaju donju polovinu lica. Čvrsto steže Edisonovu ruku, drugom ga potapšavši po ramenu. „Hvala vam što ste Inaru bezbedno vratili kući“, svečano izjavljuje. Ako Edison izgleda upola onako pometeno kao što se oseća, nije ni čudo što se Inara kliberi pored njega. Iako u njoj ima više kapricioznosti i temperamenta nego što može da stane u njenih metar pedeset, a jezik joj otrovniji od zmijskog, kez koji mu Blis upućuje mnogo je bliži osmehu nego što je navikao. „Učinilo mi se da sam primetila kako je atmosfera odjednom opala.“ Crne kovrdže su joj pričvršćene na potiljku, na bezbednoj udaljenosti od hrane, a tek kad stade pored drugih konobarica, Edison primeti da se njena uniforma razlikuje od drugih. Konobari nose frakove, a devojke večernje haljine bez leđa; oko vrata su im zakačeni beli okovratnici sa crnim leptir-mašnama, na rukama odgovarajuće manžetne. Ali Blis - sigurno i Inara, mogao bi se kladiti u to - nema gola leđa, a kragna je zašivena za haljinu koja joj prekriva krila.


Edison pogleda u Džulijana, koji stoji na vratima kuhinje, i vlasnik restorana i glavni kuvar mu klimnuše glavom. Nije nikakvo čudo što se Inara vratila u isti restoran. Blis ga šutira u cevanicu, što ga više nervira nego što ga boli; nije teško zamisliti nekog malog, lajavog džukca s njenom kudravom kosom. „Molim te, kaži mi da više ne sme da joj piše“, šapuće mu. „Ne bez posledica.“ „On ne razume baš najbolje šta ta reč znači.“ „Može biti.“ „Jel’ tvoja druga ljubimica dobro?“ Dok on gunđa, osmeh joj se širi, postaje zamalo prijateljski. Zamalo. „Vik je pomenuo da si otputovao zbog slučaja. Učinilo mi se čudnim što ne idu i on i Mercedes.“ „Imamo mi i individualne konsultacije.“ „Jel’ ona dobro?“ „Zasad jeste“, uzdiše Edison. Počinje da misli kako je u prethodnom životu počinio neko strašno zlodelo kad je u ovom okružen tako opasnim ženama. I opet bi to uradio, bez imalo oklevanja. „Ako ti Džulijan ponudi šefov sto, prihvati“, savetuje ga Blis. „Ne radi to često.“ „Zar to nije u kuhinji?“ „Aha.“ „Koliko znam, vi se sve tamo okupljate kad ne služite goste.“ Odgovara mu vragolastim smehom. Neko pametniji bi se možda izvinio i otišao. Pobegao glavom bez obzira. Ali Džulijan je već otvorio vrata kuhinje u znak da ga poziva i Edison hvata sebe kako klima glavom, uostalom, nek ide sve dođavola, koliko često ima prilike da jede u ovako otmenom restoranu?


Šlajer ovog puta izgleda drugačije. Uvijen je u nebesko-plavi umesto u zeleni papir, a kroz guste grančice provučene su plave tračice. Ali poruka je ista i, pre nego što se vratim u kuću da proverim imamo li dve čiste šolje, revnosno šaljem slike Finiju i Edisonu. Kad moji novi agenti stigoše, Arčer prihvati ponuđenu kafu, iznenađeno se osmehujući, dok Sterlingova stidljivo upita imamo li čaja. Bože svašta, u našoj kući da nema čaja! Dok pregledaju buket i postavljaju mi pitanja, Arčer me neprestano čudnjikavo gleda, kao da očekuje da još budem ljuta zbog prošlog četvrtka. Obično nemam energije da se dugo durim, ali ako će ga to naterati da se preznoji, neću se truditi da ga razuverim. Sterlingova ga drži na oku, veoma suptilno i diskretno. Arčer to verovatno i ne primećuje. Ne znam ni da li bih ja ukapirala da mi ona nije namerno uhvatila pogled pre nego što se ponovo okrenula ka njemu. Na neki uvrnut način, to deluje utešno. Prebacila sam snimak s kamere na svoj laptop i premotala na otprilike pola sata pre nego što je mama krenula na posao. Suviše je mračno da bi se dobila jasna slika onog ko je ostavio cveće, ali nisam sigurna je li to namerno ili nije. Možda se može steći utisak o prosečnoj visini, ali osoba je bila suviše zamotana zbog hladnoće da bismo dobili nešto korisno, čak i nakon što je Arčer petljao s filterima kako bi izoštrio detalje. Videle su se samo oči i deo nosa. „Prepoznaješ li ga?“ pita Arčer, dok Sterlingova premotava unazad. „Kako znaš da je muškarac?“ „Po tome kako hoda i stoji“, odsutno odgovara Sterlingova. Oči su joj prikovane za ekran, traži bilo šta što bi iskočilo pre nego što se


tajanstveni čovek pojavi. Arčer se zavali u fotelju. „Znači, nema prepoznavanja.“ „Sad shvatam što su ti dali tu lepu, sjajnu značku.“ Sterlingova kamuflira smeh nakašljavanjem. „Pitaćemo tvoje komšije da li je neko video odakle je došao ili kuda je otišao. Možda neko zna ko je on.“ „Jel’ tvoj šef to odobrio?“ „Nećemo prestati da radimo svoj posao očekujući da nam kažu da se povučemo“, odgovara jednostavno. „A kad komšije budu pitale šta se dešava?“ „Ti stvarno misliš da oni već ne znaju ko ste vi?“, Arčer odmahuje glavom na partnerkin pogled. „Svakog proleća, u svakom gradu koji ima žrtvu na sve strane osvanu fotografije sa natpisima Ako imate nove informacije, pozovite… Tvoja majka je dala intervju za Ekonomist, u kojem je izjavila da se selite u Hantington. Ljudi znaju ko si, Prija. Ne možeš pobeći od toga.“ „Samo zato što si ti opsesivno proučavao slučaj, ne znači da je opštepoznat“, uzvraćam. „Većina ljudi ne obraća pažnju na ono što ih direktno ne pogađa.“ „Kad nove komšije za sobom dovuku serijskog ubicu, to obično pogađa ljude.“ Pogodilo je i Ejmi, ali, naravno, niko od nas nije znao da je to moguće, dok nije bilo prekasno. Svejedno je kreten što je to pomenuo. „Vi čak i ne znate da li je to ubica“, ne odustajem, a Sterlingova potvrdno klima glavom. „A ko bi drugi mogao biti?“ „Trebalo je da vidiš pisma i poklone koje smo podobijale od detektiva-amatera i samozvanih psihoterapeuta. Začudio bi se koliko je ljudi smatralo prigodnim gestom da nam pošalje hrizanteme.“ Lagana klavirska melodija prekida neprijatnu tišinu; Sterlingova se mršti i okreće ka telefonu. „Fini. Odmah se vraćam.“ Odgovorivši na poziv kratkim „gospodine“, odlazi u kuhinju. „Kad se selite u Pariz?“, pita Arčer. „U maju.“


„Hm.“ Igra se sa manžetnom kaputa, prsti mu klize duž nevidljivog šava. „Znaš…“ „Ako i ne znam, cenim da ću uskoro saznati.“ „Fini nas stvarno nije upozorio na tvoj jezik.“ „A kako je Fini mogao da zna?“, ljupko se smešim i ispijam ostatak čaja. Arčer blene u mene, a onda se vidno pribira. „Svesna si da, ako je ovo ubica, sad imamo jedinstvenu priliku da ga uhvatimo? Možda više nikad nećemo znati u kom je gradu pre nego što ubije.“ „Tražite priliku za unapređenje, agente Arčeru?“ „Tražim način da privedem pravdi čoveka koji je ubio šesnaest devojaka“, brecnuo se. „Budući da je jedna od njih tvoja sestra, očekivao bih da ćeš biti malo zahvalnija.“ „Ti bi očekivao.“ Zaklela bih se da čujem kako škrguće zubima. „Fini je kazao da i ti živiš ovde u Hantingtonu“, prva prekidam tišinu. Toplota prodire u moje prste stisnute oko sad već prazne šolje. „Kako shvatam, trebalo bi da se provozaš ovuda pre i nakon posla?“ „Tako je, ja se dvaput dnevno provezem pored vaše kuće.“ „Rekla bih da si onda upravo ti u najboljoj poziciji da nešto saznaš. Na kraju krajeva, da je hteo da ga mama ili ja vidimo, zakucao bi nam na vrata.“ Sležem ramenima na njegov zloban pogled. „Ako ja treba da izigravam mamac - a pretpostavljam da si to hteo da predložiš - to nam neće mnogo pomoći, jer onaj ko treba da ga zagrize ne zna da mu vreme ističe. Zašto bi žurio?“ „Ali ako odete pre nego što cveće prestane…“ „Da li je bilo koja od žrtava dobila cveće pre ubistva?“ „Nismo uspeli da utvrdimo“, odgovara Sterlingova, koja stoji na vratima kuhinje i zamišljeno nas posmatra. Obrće telefon u ruci i svaki put ga sigurno hvata. „Šta ti misliš?“ „Mislim da ne znamo dovoljno da bismo pogodili namere onog ko šalje cveće“, iskreno priznajem. „Ako je to ubica, izašao je iz šablona. Ako nije, ne možemo da budemo sigurni da će pratiti šablon koji nije sam stvorio. Kako da znamo da će do kraja ostati dosledan?“ Ja znam u šta sam spremna da poverujem, ali oni su


federalni agenti i ne bi trebalo da prave pretpostavke na osnovu nečijeg osećaja. „Mamac je koristan samo ako znaš kakva će biti reakcija.“ „Niko neće predložiti da ti budeš mamac“, oštro primećuje Sterlingova. Obe se okrećemo ka Arčeru, koji ima bar toliko pristojnosti da se pretvara da mu je neprijatno. „Fini nas zove da se vratimo u Denver“, nastavlja Sterlingova posle nekoliko trenutaka. „Ali uveče ćemo opet doći da razgovaramo s komšijama. Nadam se da će se tvoja mama dotle vratiti s posla. Javiću ti se kad završimo.“ „Ponesi termos. Snabdećemo te čajem za povratak.“ Uspevam čak da joj izmamim smešak - na trenutak joj obasja celo lice i brzo nestade. Agenti se odvezoše u tmurni ponedeljak, u gadnu susnežicu koja se spustila na grad. Nemam nikakvu nameru da po takvoj lapavici krenem na šah. Ali prešlo mi je u naviku da proverim ima li čega na tremu, makar i ne izlazila iz kuće. Šaljem SMS trojci u Kvantiku da ih obavestim o novostima, uspevam čak da se nekoliko sati koncentrišem na učenje. Nakon što sam ručala ostatke pice, smeštam se u dnevnu sobu s praznim kutijama od dnevnika. Tokom protekle nedelje, dnevnici su stajali naslagani u gomile, osim u trenucima kad sam ih čitala. Zahvaljujući mami, gomile su uredno složene, ali su svejedno gomile. Vreme je da ih sklonim. Donosim one koji stoje u mojoj sobi. Ali kad sam stigla do svezaka iz San Dijega, ipak odlučujem da se zavalim na kauč, ponevši ih sa sobom. Ovih dana sam ih samo prelistavala, u potrazi za datumima kad mi je stizalo cveće, a mama je te stranice skenirala i poslala agentima. Ovaj put želim da ih pročitam. Neko vreme imam osećaj kao da sedim sa Ejmi, barem toliko joj dugujem. Nisam toliko naivna da mislim kako je stradala mojom krivicom, ali svejedno osećam taj teret. Dugujem joj da je pamtim ne samo kao žrtvu već i kao svoju drugaricu. Ejmi je bila lepa bez ikakvog truda i, iskreno, nije shvatala koliko je privlačna. Ne kažem da je mislila kako je ružna, jednostavno nije


obraćala pažnju na ono što je videla u ogledalu; zaustavljala se pred njim tek toliko da namesti kosu. Kad je amarant cvetao, kačila bi rozikasto-crvene grozdove za traku kojom bi obmotala punđu, a mama bi je zadirkivala što krade hranu. Igrala je balet i predsedavala Francuskom klubu. Sigurna sam da je ljubav prema svemu što je francusko nasledila od majke, koja se zbog škole odselila iz Meksika u Francusku i tamo se zaljubila u Amerikanca. Zajedno smo išle na francuski i bile smo jedine koje su nameravale da ga jednog dana i govore, za razliku od ostalih kojima je bio potreban samo da bi maturirali ili dobili stipendiju. Nisam baš sigurna kako joj je pošlo za rukom da me nagovori da se učlanim u Francuski klub, osim što mi je obećala da tamo neće ništa zahtevati od mene; verovatno sam bila i usamljena. Nekad sam bila društveno biće. Sećam se toga. Samo ne mogu da se setim šta mi je davalo snage za to. Ejmi je bila draga i dobra i nikad me nije pitala šta me to toliko boli, a ja joj nikad nisam objasnila. Osećala sam ogromno olakšanje što kraj sebe najzad imam nekog ko ne zna za Čavi, ko nije poznavao staru Priju, pa nije mogao da me poredi sa osobom kakva sam nekad bila i otkrije koliko sam u međuvremenu postala nepotpuna i poremećena. Ejmi je videla trnje u mojoj duši i nikad nije ni nagovestila kako bi trebalo da ga odbacim. Može biti da je to što sam je zamolila da ostanemo u kontaktu bio najhrabriji čin u mom životu. Nisam bila sigurna ni kakav odgovor priželjkujem. Delovalo mi je podjednako zastrašujuće da zadržim prijateljicu, kao i da je izgubim. Bila je sa mnom onog dana kad sam na pragu zatekla šlajer. Smejala se i rekla da je neko zaboravio da doda cveće; ja sam joj ga zadenula oko cele punđe, tako da je na kraju imala bogatu krunu kao vila. A kad sam to ispričala Čavi - svetlucavim ružičastim mastilom zbog dobrog raspoloženja - rekla sam koliko me je to podsetilo na moj poslednji rođendan, cvetne krune i venac od belih svilenih ruža koji sam čuvala negde u ormanu. Koji još čuvam negde u ormanu.


Sećanja na Ejmi ne prestaju da mi naviru dok pakujem sveske nazad u kutije, ovaj put strogo po redu. Čavi i ja smo koristile dnevnike da bismo razrešile brojne prepirke ili varljiva sećanja, ponekad bismo ih čitale samo zabave radi, a na kraju bi završili gde god nam je bilo zgodno da ih ćušnemo, njeni pomešani s mojima. Ali ovaj put u kutije idu samo moji, sve dok se poslednje tri popunjene sveske ne nađu na spakovanim i uvezanim kutijama. Za večerom mama, mašući štapićima tako da joj komad sušija zamalo ispada na pod, pokazuje na gomile Čavinih dnevnika. „Jesi li razmišljala šta da radimo s njima?“ „Šta da radimo s njima?“ „Hoćemo li ih nositi sa sobom?“ Cela kuća je u haosu, jer smo se konačno nakanile da razvrstamo kutije - šta nosimo u Francusku, o čemu treba još da razmislimo, šta bacamo ili poklanjamo. U svoj toj gužvi, nije mi ni palo na pamet da razmišljam o dnevnicima. „Ne kažem da ih bacimo“, nastavlja mama. Pažljivo me odmerava, kao da se plaši da ću eksplodirati. „Možda bi trebalo da ih pročitaš, da odlučiš šta ćeš s njima.“ „Imaš li nešto protiv da ih zadržim?“ Obrće štapiće u ruci da bi me čistim krajem bocnula u nos. „Znaš da ne volim da se držim prošlosti, ali to nije na meni da odlučim. Koliko god to bili Čavini dnevnici, isto toliko su i pisma upućena tebi. Ako hoćeš da ih zadržiš, zadrži ih. Kako god ti odlučiš…“ Naglo izdahnu, pa jezikom pokuša da dohvati zrno pirinča koje joj se zalepilo za zlatnu alku. „Francuska bi za nas mogla da predstavlja novi početak, ali mi ni na kraj pameti nije da Čavi ostavimo za sobom. Samo hoću da budem sigurna da ćemo ih zadržati zato što ti to želiš, a ne zato što misliš da tako treba.“ Dobro, sad kapiram. I tako se ja vraćam na kauč, dok mama lupka po kuhinji, psujući kutije sa šerpama, tanjirima i svim tim, i uzimam prvu gomilu ljubavnih pisama moje sestre. Dosad sam videla samo one delove koje je Čavi odlučila da mi pokaže. Najstariji dnevnici pisani su bojicama, slova su ogromna i nezgrapna, pravopis užasan, što je simpatično samo dok se piščeve


godine pišu jednocifrenim brojem. Bila je veoma uzbuđena zbog mene, obećavala je da će biti najbolja sestra na svetu, da će me uvek voleti, čak se klela da će sa mnom deliti svoje omiljene igračke. Pismo napisano dva dana posle njeog rođenja preslatko je, uglavnom zato što se toliko durila da to prosto bode oči. Petogodišnja Čavi nije baš najbolje razumela da će njena sestrica biti, jelte - beba, te da neće moći odmah da se igra s njom. Ulazim u udobnu rutinu. Kad ustanem, prvo proveravam ima li nečeg na tremu, zatim radim domaći, ponekad odšetam na šah ili do radnje, vraćam se da malo sređujem svoje stvari i posteljinu, pa opet radim domaći, večeram, pomažem mami oko kutija u dnevnoj sobi, a onda do pola noći čitam Čavine dnevnike. U petak ispred vrata zatekoh venac orlovih noktiju položen na plavi papir. Ispod je nekakva kutija za torte, šta li. U ponedeljak me je čekao buket frezija u divljoj eksploziji boja: roze, i žuta, i bela, i ljubičasta, i narandžasta poput rđe, sa izdancima koji se uvijaju između velikih cvetova kako bi pokazali svoje sićušne pupoljke. Karanfili stigoše u sredu; bordo ivice su se razlivale naniže duž žilica na belim laticama. S njima se prošlog puta završilo. Umesto agenta Sterling i njenog partnera Arčera, koga sam videla samo kako vozi niz ulicu, ovog puta pojavljuje se agent Finegan. „Jesi li dobro?“ pita me, ne dižući pogled sa cedulja koje drži gumenim rukavicama. „Naravno.“ Naslanjam se na dovratak, držeći šolju kakaoa tik do lica kako bi me para zaštitila od svežeg vetrića. Napolju postaje sve toplije, temperatura se poslednjih dana drži negde oko petnaest stepeni, a meteorolozi za sledeću nedelju razdragano predviđaju čak dvadeset. Iako sam u pidžami, koja nije predviđena za izlazak napolje, ne posežem za kaputom koji se nalazi samo pola metra od vrata. „Samo bih volela da znam šta sledeće da očekujem.“ „Kandilke“, odgovara odsutno, pakujući poslednju cedulju u plastičnu kesu. „Znaš kako izgledaju?“ „Plave? Mislim da se pominju u jednoj pesmi.“ Zapravo nisam mislila na cveće, ali njegov odgovor me, za divno čudo, smiruje, kao da mu nije ni palo na pamet da mi ne kaže.


On i dalje čuči, ruku obavijenih oko kolena i gleda me odozdo. „Nije lako raspitati se o tvom prijatelju perverznjaku.“ „Landonu?“ „Edison je suzio izbor na nekoliko kvartova, ali tamo niko ne priznaje da ga poznaje, a ne uspevamo da pronađemo ni bilo kakvu dokumentaciju o njemu. Nema ugovora o iznajmljivanju stana, ni hipoteke. Ni odeljenje za registraciju vozila ni pošta nemaju nikakvih podataka o nekom Landonu. Proširili smo istragu, ali sporo nam ide.“ „Na snimcima nije Landon“, podsećam ga. „On ima drugačiji oblik očiju.“ Mršti se i ponovo podiže pogled ka meni. „Trebalo je da te Arčer obavesti; pronašli smo tipa s kamere.“ „Šta?!“ „Studira dole na Hantu; zarađuje kao raznosač. Neki tvoj komšija ga je prepoznao na slici s frezijama. Kad smo ga našli, rekao je da je cveće ostavljeno u njegovim kolima, zajedno s kovertom u kojoj su bile adresa, pare za njega i vreme kad treba da dostavi buket.“ „Ostavlja otključana kola kako bi ljudi preko njega mogli anonimno da šalju stvari?“ pitam u neverici. „To zvuči… to je…“ „Idiotski, slažem se. Takođe i dobar put do zatvora ako je raznosio i zabranjenu robu. Obećao je da će nam javiti ako se još nešto pojavi.“ „Znači, ili vas je slagao ili je ovo danas dostavljeno na drugi način.“ „Tačno tako. Ali neko ko se ovoliko trudi da ostane ispod radara odgovara opisu tvog neuhvatljivog prijatelja Landona. Jutros ga nije bilo na šahu - proverio sam usput - a mi smo do kraja nedelje na sudu; sledeće nedelje ćemo ili Arčer ili ja poći s tobom na šah i nadam se da ćemo moći da razgovaramo s njim ili čak da ga pratimo do kuće.“ „Nisam ga videla otkad je Edison bio ovde. Znači, otprilike nedelju i po?“ „Uopšte ga nisi videla?“ „Ne.“ „A tvoji veterani?“


„Nisam ih pitala.“ Gledam kako se bora između njegovih očiju produbljuje dok zamišljeno trlja prste u rukavicama. „Zabrinuti ste.“ Kreće rukom ka kosi, ali se u poslednjem trenutku zaustavi. On je neka čudna mešavina svojih roditelja - finih crta lica, ali krupnog tela; koža mu je irski bleda i gusto istačkana svetlobraon pegicama, ali kosa mu je svilenkasta i tamna. „Viktor Hanoverijan me je obučavao. Bili smo partneri dok ja nisam dobio svoj tim, a on je sa akademije povukao Edisona i Ramirezovu. Gledao sam ga kako ne trepnuvši prolazi kroz unakrsnu vatru i pregovara o taocima, a sad mi svaki dan šalje mejl da me pita ima li nekih novih informacija. Jeste, zabrinut sam, jer se ja, kad se on ovako unervozi, userem u gaće.“ Takvu iskrenost obično ne očekujem od nekog koga zapravo ne poznajem, ali sam mu zahvalna na tome. „Viktor se boji šta će se desiti onog trenutka kad cveće stigne do prošlogodišnje žrtve, jel’ tako?“ „Ili šta će se desiti ako vi odete pre nego što do toga dođe“, priznaje. „ Ako se vi odselite, a on pođe za vama? Slučaj više ne bi bio u rukama FBI-ja.“ „Da li biste mogli da ga prosledite Interpolu?“ „Da, i ako do toga dođe, to ćemo i uraditi. Ali hoće li se oni pozabaviti njime?“ „Hvala vam.“ „Na čemu?“ „Što ne ulepšavate. Da nisam gurnula glavu u pesak posle Čavinog ubistva, možda bih vas obavestila o cveću u San Dijegu. Ne bismo sada radili ovo što radimo, a vi ne biste morali da se krijete od šefice. Možda bi Ejmi još bila živa, a i devojka posle nje.“ „Ej, nemoj tako.“ Dok se uspravlja, jedno koleno mu bolno krcka, ali osim što se jedva vidljivo trza, ne obraća pažnju na to. Malo je niži od mene, ali deluje da je viši, iako se ne trudi. „Ne smeš tako da razmišljaš.“ „Ali istina je, zar ne?“ „Nemamo apsolutno nikakvog načina da to utvrdimo. Prija, pogledaj me.“ Oči su mu tamne, dužica se skoro ne razlikuje od zenice, ali ima smešno dugačke trepavice, možda najduže koje sam videla na


nekom muškarcu. „Ne smeš tako da razmišljaš“, odlučno ponavlja. „Ni za šta nisi kriva. Ne možemo znati šta bi se desilo da su se u San Dijegu stvari odvijale drugačije. Sve što imamo je ovo sad. Radiš sve što možeš.“ „Dobro.“ Deluje frustrirano; sigurno mi sledi poziv od Vika ili Edisona. Iako ljubazan, agent Finegan me ne poznaje dovoljno dobro da bi mogao da me ubedi u nešto. „Hajde da vidimo šta je kamera uhvatila.“ Ovog puta snimak prikazuje ženu u debelom džemperu ispod kog se vidi crno-crveno-žuta majica s kragnicom kakve nose radnici na benzinskoj pumpi dve ulice odavde. Ženu ne prepoznajem, ali to nije nikakvo čudo; tamo zalazim samo kad mi se, na povratku sa šaha, toliko pripiški da ne mogu da izdržim do kuće. Kad dođe do toga, obično kupim piće ili čokoladicu da ne budem kao oni kreteni što uđu samo da bi išli u ve-ce, ali to nije dovoljno često da bih zapamtila lica prodavaca. „Odoh tamo da vidim mogu li da je identifikuju“, kaže mi Fini na polasku. „I Prija… sve što možeš da uradiš, već si uradila. Nemoj da tegliš teret koji nije tvoj.“ Kadilke mogu da budu raznih boja; izgledaju kao dva različita cveta spojena srcem od širokih belih latica, tamnih pri dnu da bi se slagale sa uskim, dugačkim laticama koje izbijaju ispod njih. One koje sam dobila u petak bile su plave i ljubičaste. Doneo ih je veoma pometen poštanski dostavljač koji ih je zatekao na svom suvozačkom sedištu. Emili Adams je pevala o kadilkama, samo nekoliko dana pre smrti. To je verovatno razlog što, po prvi put, traka na cveću nije od ukovrdžane plastike, već od belog satena ukrašenog crnim notama. Cveće njene smrti, ali nešto i od njenog života.


Ramirezova je u Delaveru, na konsultacijama u vezi sa slučajem koji su zatvorili u februaru, ali o tome očigledno nije obavestila svoju nazovi devojku, budući da na njenom stolu stoji ogroman buket suncokreta. Raznosač je morao da ga drži dok Edison nije uspeo da razgrne dovoljno papira da bi imao gde da ga spusti. Ramirezova obožava suncokrete, to čak i on zna. Ali takođe zna i da mu je na pameti cveće sasvim druge vrste, tako da ga i Mercedesin buket uznemirava. No on je dobar partner, zato fotografiše cveće i šalje joj sliku, tako da ona može propisno da se, sa sve oduševljenom cikom i vriskom, zahvali curi iz antiterorističke. U tom trenutku, u kancelariju ulazi Vik sa dopola pojedenim sendvičem od pileće salate i zabrinutim izrazom na licu. „Uzmi kaput“, kratko saopštava. „Idemo u Šrapsburg.“ „Šrap… Kili?“ „Napadnuta. Inara je u bolnici s njom i njenim roditeljima.“ „Inara je u Merilendu?“ Ali već je pokupio Viktorov i svoj kaput, kao i pištolje i značke, a razgovor mogu da nastave kad Vik bude progutao ostatak svog ručka. Za svaki slučaj, uzima i male torbe koje svaki drži ispod svog stola. Ne bi trebalo da tamo i prespavaju - biće dovoljno blizu kuće - ali nikad se ne zna. „Kili je na prolećnom raspustu; pozvala je Inaru da provede nekoliko dana kod nje.“ Dobro je da Inara radi u tako odvratno otmenom restoranu, s obzirom na to koliko mora da odsustvuje. Vik završava sendvič u liftu, uzima svoj pištolj i značku i kači ih za pojas. „Usput ćemo se raspitati šta ima novo.“ Osim novosti - koje im ne govore ništa značajno, sem u koju je bolnicu Kili odvedena i da je


napadač u pritvoru - dva sata vožnje do Šrapsburga prolaze u tišini. S mukom se obuzdavaju da ne misle na najgore. Kili se oporavljala… onoliko dobro koliko se moglo očekivati. Kidnapovana je na svoj dvanaesti rođendan, brutalno silovana i pretučena, posle čega se probudila u Bašti. Tamo je provela tek nekoliko dana, gde su je Inara i ostale devojke pomno štitile, ali prema Inarinoj, pa čak i Blisinoj priči, ti dani su bili strašniji od celog njihovog boravka u Bašti. Zatim je usledila eksplozija, spasavanje i publicitet… Kili je već prošla kroz više strahota nego što bi i mnogo starije dete trebalo da doživi. Lokalna policija obavestila je bolnicu da njih dvojica dolaze; jedva da su podigli značke, a već ih je neko uputio u privatnu sobu pored intenzivne nege. Kilinog oca zatiču kako zabrinuto korača duž hodnika, češkajući se po licu. Inara stoji pored vrata i posmatra ga, ruku prekrštenih na stomaku. Edison nije siguran da li je to zbog osećaja ranjivosti ili zbog hladnoće - klima prejako duva za njenu majicu bez rukava. Na prevoju ramena vide joj se ivice tetoviranog krila. „Majka joj je unutra, a i jedna policajka“, kaže im Inara umesto pozdrava. „Dobili smo samo šturu vest. Šta se dogodilo?“, pita Viktor. „Bile smo u tržnom centru i rešile smo da ručamo. Njeni roditelji su bili na drugom kraju prostora s restoranima. Kili je izabrala sto, a ja sam otišla po klopu. Čula sam neku buku, a kad sam se okrenula, videla sam neku ženu kako se ustremila na nju s nožem u ruci. Nazvala ju je kurvom, urlala je da je silovanje božja kazna.“ „I onda?“ „Svi su bili toliko iznenađeni da su se sledili. Tako da sam se ja probila do njih i nokautirala gaduru. Nije isključeno da sam joj slomila nos. Ispustila je nož, a tad je već prišao i čovek iz obezbeđenja, pa joj je stavio lisice, a ja sam uhvatila Kili.“ „Koliko je loše?“ Skinuvši kaput i dodavši ga Viku, Edison svuče svoj debeli crni džemper. Jutros mu se učinilo da će mu u njemu biti udobnije nego u sakou, s kravatom, jer je taj dan trebalo da provedu za svojim


stolovima. Sad mu je drago zbog toga, jer mu se Inara smeši dok ga on prebacuje preko njenih ramena. „Hvala, dala sam duks Kili ne bi li se malo sakrila ispod kapuljače; svi su buljili u nju.“ Džemper joj je veliki, izrez otkiva ključne kosti, ali ruke više ne prekršta, već ih gura u džepove. „Posekotine su plitke, uglavnom po rukama jer je pokušala da se zaštiti. Ima jednu i na obrazu, ali već je bio plastični hirurg da to pogleda.“ „Jel’ to bio isti tržni centar u kojem je oteta?“ „Jeste. Nije joj to bio prvi put da ode tamo. Terapeut je ohrabruje da ide.“ „Znači da je žena koja ju je napala znala ko je ona.“ „Teško da ne zna“, sumorno potvrđuje Inara. „Ono, kao, naše slike već mesecima nisu na svim vestima. A Kili živi ovde.“ Kilin otac im se javi kad im se približi, ali se okrenu i nastavi da korača u drugom smeru. „Stvarno su se trudili da je ne guše“, nastavlja Inara. „Da budu tu, ali da joj ne budu neprestano nad glavom. Njihova ideja je bila da nas dve jedemo same.“ „Jel’ sad sledi razgovor o tome čija je krivica?“, blago je pita Vik. „Ne. Dosta mi je toga, hvala na pitanju. Mislim da samo pokušava da se iscrpi hodanjem pre nego što uđe da je vidi.“ Vik pogleda u Edisona, zatim zakuca na vrata. „Kili? Agent Hanoverijan. Mogu li da uđem?“, pita. Sačekavši njen prigušen pristanak, Vik ulazi u sobu i lagano zatvara vrata za sobom. Edison se naslanja na zid pored Inare; oboje posmatraju Kilinog oca kako korača. „Samo si je jednom opaučila?“ „Aha.“ „Zadivljen sam tvojom samokontrolom.“ „Da se nije pojavio čuvar, možda bih nastavila. Možda i ne bih. Verovatno zavisi od toga da li bi se ponovo ustremila na Kili.“ Gospodin Rudolf završava još jedan krug i ponovo se okreće. „Razmišljaju o preseljenju u Baltimor. On bi mogao da dobije premeštaj, a njena mama tamo ima familiju. Misle da je za Kili bolje da odu iz Šrapsburga.“ „A šta ti misliš?“


„Mislim da se u Baltimoru gledaju i čitaju iste vesti“, uzdiše. „Ne znam, možda ja baš i nisam najbolji sudija. Ja sam se vratila u isti stan, na isti posao.“ „Osamnaest nije isto što i dvanaest.“ „Stvarno? Nikad ne bih rekla.“ On se kezi, a pošto stoje jedno pored drugog, može čak da se pretvara da ona to ne vidi. „Jesi li ti povređena?“ Inara podiže levu ruku; preko dlana ima zavoj. Nije isti kao kad ju je prvi put sreo, ali dovoljno sličan da se Edison trgnu. „Ispala sam budala. Krenula sam da je zgrabim za ruku, a umesto nje, uhvatila sam nož. Ali to mi je dalo potreban oslonac za udarac. Imam samo nekoliko kopči, ne bi trebalo da ostane neki veliki ožiljak.“ Opekotine od eksplozije u Bašti ostavile su ožiljke; kad god se seti, Inara isteže ruke kako ne bi izgubile fleksibilnost. „Kako to da nisi unutra s njom?“ „Neko vreme sam i bila, ali ona je neprestano gledala u mene dok je policajac pokušavao da joj uzme izjavu. Predložila sam da izađem kako bi on bio siguran da je izjava samo njena.“ „A zašto si ostala napolju?“ Ona promrmlja neku psovku, vadeći telefon iz džepa, malo trapavo, budući da to radi levom rukom. Ali uspeva da palcem pritisne ekran, ignorišući niz poruka sa imenima drugih leptirica, i otvora poruku od Blis, od koje mu preskače srce. To je članak koji je izašao na internetu, pre manje od sat vremena, i ispod idiotskog naslova, koji mami čitaoce da ga pritisnu, stoji Inarina fotografija. Kili se ne vidi dobro, skrivena je iza Inare i umotana u njen preveliki duks s kapuljačom, koji čvrsto stiska oko sebe. Ali zato Inarina zadignuta majica otkriva donja krila Vilenjaka srebrne šume, a po njenom pogledu vidi se da je spremna na sve da bi odbranila svoju malu drugaricu. „Nazvali su me po imenu. Zovu i u restoran. Blis je upozorila Džulijana, on će reći osoblju da niko ne odgovara ni na kakva pitanja, osim ako nisu u vezi s hranom.“ „Pominju li i nju?“ „Kili Rudolf iz Šarpsburga u Merilendu. Napisali su čak i u koju školu ide. Jebenu osnovnu školu!“


„Možda Baltimor i nije tako loša ideja. Mogli bi da je upišu pod majčinim prezimenom.“ „Uspele smo da preživimo. Zar treba i dalje da se krijemo?“ „Ne, ne treba.“ „Neki klinci iz razreda je maltretiraju. Prekrivaju njen ormarić nalepnicama leptira. Ostavljaju joj figurice leptira na stolu. Čak ju je i jedan nastavnik pitao da li je Baštovan stigao da izabere leptira za nju.“ „Inara.“ „Ja sam navikla na usran život. To znači da sam u svakom trenutku zahvalna što imam prijatelje, ali takođe znači i da sam navikla da plivam u govnima. Ona nije. I ne bi trebalo da bude. Dobro je dete, ima roditelje koji bi sve učinili za nju i…“ Edison pročišćava grlo da bi odagnao neprijatnost. „To nije fer?“ „A šta jeste? To je prosto pogrešno.“ Sklanja telefon i lagano udara glavom u zid iza sebe, zatvarajući oči. „Ožiljci blede“, tiho nastavlja. „ Ali ne nestaju. To nije u redu. Nastavljamo da živimo sa uspomenama; zašto moramo da živimo i sa ožiljcima?“ Ne ume da odgovori na to. Ne bi prihvatila odgovor i kad bi pokušao. I tako nastavljaju da posmatraju Kilinog oca kako korača po bolničkom hodniku, osluškuju nejasne zvuke koji dopiru iz sobe i čekaju.


Zove se Laini Testerman i svileni hibiskus, uvek zadenut za jedno uvo, možda pokriva više od sve odeće koju svojevoljno nosi. Nikad nisi video ništa slično: neuobičajeno toplo proleće u Misisipiju tera ovu devojku da se svlači u svakoj prilici, čak i kad ne bi trebalo. Nikad nisi video tako kratak šorts, dupe joj seva na sve strane. Ako nije u školi, nosi gornje delove kostima, sve jedan od drugog manji. Kad čuva komšijsku decu, izvodi ih napolje da trče kroz mlazeve vode iz prskalica i creva, ili da se igraju u bazenima, i nikad ih prethodno ne oblači u kupaće kostime. Tera male devojčice da se skinu u gaćice i skoče u bazen, tu na otvorenom, gde svako može da ih vidi, često zajedno sa dečacima. Skoro pa nasred ulice. Razmišljao si da je ubiješ zbog njenog sopstvenog nedostatka stida, ali ovo joj je zapečatilo sudbinu. Ne možeš joj dozvoliti da tako kvari druge devojčice. Ali ne želiš da deca to vide, a ona većinu svog slobodnog vremena radi kao bebisiterka. Štedi za kola - saznao si kad si je slušao kako se pred drugaricom hvališe slobodom koju će imati kad nabavi sopstveni auto. S obzirom na to koliko je zauzeta, teško ju je uhvatiti samu. Ali kasno jedne večeri izlazi iz kuće, vozi se biciklom do javnog bazena i, pošto je kapija zaključana, preskače ogradu. Ostavlja torbu i peškir na stolici, ali se tu ne zaustavlja: skida i kostim i graciozno skače u vodu, gola kao od majke rođena. Zatim ponovo začuješ zveckanje ograde, ijedan dečko skače na travu. Ostavlja peškir i kupaće gaće pored njenih stvari, ali ne uskače u bazen, već seda na ivicu, s nogama u vodi, i gleda je kako pliva. Brza je, zamasi su joj snažni i čisti, znaš da se takmiči u školskom timu.


Da li bije zadržali u ekipi kad bi znali za ovo? Kad primeti momka, počinje da se smeje, pliva do njega i oslanja laktove na njegova raširena kolena. U iskušenju si da to obaviš iste noći, ali nemaš cveće. Znaš gde ga možeš naći - već dugo je gledaš, znao si da će to biti ona - ali treba ti još jedan dan da se odvezeš na nekoliko sati. Trudiš se više nego obično, ali u gradu je Festival hibiskusa, pa ti deluje da tako treba. A deluje ti i da treba da staviš po jedan cvet na svaku od bradavica, to bi trebalo da pokrije gornji deo kostima, nekoliko njih na njeno suviše često otkriveno međunožje, i još jedan, najkrupniji cvet koji si uspeo da pronađeš, pravo u njena kurvinska usta.


Nakon što sam otpratila agente Sterlingovu i Arčera, sa isporukom nevena, koja je stigla u utorak, krećem na šah; potrebno mi je malo predaha od kuće, kutija i dnevnika. Mama obožava nevene. Tata je bio alergičan na njih, ili je bar tako govorio. Mislim da ih je zapravo samo mrzeo, pa je izmislio da je alergičan kako ih mama ne bi unosila u kuću ili sadila u bašti. Zato je posadila leju nevena duž celog zida stare crkve, a on je uvek išao na druga vrata kako ne bi bio uhvaćen u laži. Ali kako se bliži Čavina godišnjica, tako se bliži i njegova, pa mi neveni danas pričinjavaju veći bol - rana je malo prokrvarila. Dovoljno je toplo za farmerice i duks, sa šalom oko vrata za svaki slučaj. Duks je svetlocrven i nekada je bio Čavin, mnogo je drečaviji od moje uobičajene odeće. Međutim, u tome nalazim neku utehu. Crven je skoro kao moj ruž, a šal je mamine omiljene smaragdnozelene boje, tako da se osećam kao da na sebi nosim po delić od obe. Ali ne na onako jeziv način kao Ed Gejn[ 7], mislim, nema šanse. Svesna sam pogleda koje veterani razmenjuju mnogo pre nego što delegiraju jednog da me pita. Pirs se nakašljava, ne pomerajući pogled s table između nas. „Dobro si, Curo Plava?“ „Približavaju se dva bolna datuma“, odgovaram jer je to istina i ne želim da dublje zalazim u to. Artiljerac zna da mi je sestra ubijena. Ostali znaju da pominjem majku, ali nikad oca. Svi nosimo svoje ožiljke, a ponekad je bol podjednako stvaran kao sećanje. „Landon se nije više pojavljivao.“ Spuštam ruke u krilo. „Jel’ treba da se izvinim zbog toga?“ „Ne!“, graknu Pirs, a Horhe i Stiven prekorno mašu glavama u njegovom pravcu. „Ne“, ponavlja malo smirenije. „Hteli smo samo da proverimo da te nije gnjavio negde drugde.“


„Nisam ga videla.“ Ali to me podseća na Finijevu zabrinutost. „A neko od vas?“ Svi odmahuju glavama. Pomerivši kraljicu tri polja dijagonalno tako da Pirs može lako da je pojede, vraćam ruke u krilo. Pirs me fiksira pogledom, ali prihvata žrtvu. To je dobar način da se promeni tema, ni bolji ni gori od drugih. „Koliko si još s nama, Curo Plava?“, pita Korgi. „Nešto manje od šest nedelja. Do guše smo u raspremanju, pokušavamo da se oslobodimo gomile nepotrebnih stvari koje teglimo iz selidbe u selidbu bez nekog posebnog razloga.“ „Žene su tako sentimentalne“, uzdiše Srećko, na šta ga Ciketan gurnu laktom. „Pre bi se reklo lenje negoli sentimentalne“, osmehujem mu se. „Mi se toliko često selimo da nam se uvek čini da nema smisla raspakivati stvari, a ako se ne raspakujemo, zašto da kopamo po kutijama?“ „ Ali ako vam ne trebaju, zašto ih čuvate?“ „Zato što su one važne stvari izmešane sa svim ostalim; ne možemo tek tako da bacamo cele kutije.“ „Ne raspravljaj se sa ženom, Srećko“, ubacuje se Korgi. „Čak ni s mladom. Njihova logika nije ista kao naša.“ Paviljon se ispunio smehom, pa mi se i probuđeni Artiljerac osmehuje, pokušavajući da treptanjem otera san iz očiju. „Prijaš ovim iznurenim starcima, gđice Prija.“ „Svi ste dobri prema meni“, mumlam, i to je istina. Ako se izuzme Landon, ovo je bezbedno mesto, puno ljudi među kojima se osećam ne samo prihvaćenom već i dobrodošlom, bez obzira na njihove ožiljke i bezube osmehe. Nakon što sam spektakularno izgubila od Pirsa - što ga je grdno ozlovoljilo - igram još jednu tihu partiju s Artiljercem, zatim se šetam unaokolo sa aparatom u ruci. FBI ima fotografije koje mogu da se iskoriste: ja želim još neku za sebe, kad odem. Aparat mi je još visio oko vrata kad sam krenula u „Kroger“. Vidim Džošuu kako izlazi, opet u drugom debelom džemperu i bez kaputa. Snimam nekoliko fotografija, jer je bio ljubazan bez navaljivanja.


Nasmeši mi se kada me primeti, ali ne zastaje. Od Landona nema ni traga ni glasa, pa uzimam napitak i krećem kući. I dalje sam obazriva, ali ne osećam neprijatnost nečijeg upornog pogleda na meni. Šaljem poruke Finiju i Sterlingovoj da ih obavestim kako niko od veterana nije video Landona, zatim pronalazim Edisonov broj i pritiskam poziv. Čitala sam o napadu na Kili i videla Inarinu sliku; još nisam odlučila da li da joj pišem o tome ili da njoj prepustim da odluči hoće li to pomenuti ili neće. S obzirom na to da mi je Edison pola vikenda slao čitave tirade o sastavu Nešenelsa za prolećnu predsezonu, sigurno je još suviše nadrndan da bi završio… „Ne znam šta da mislim, da li je to dobra vest ili nije“, vajkao se kad sam mu ispričala za Landona. „Drago mi je da te ne gnjavi, ali tako ćemo ga još teže naći.“ „Zašto si toliko siguran da je to on?“ „Zašto si ti toliko sigurna da nije?“ uzvraća istom merom. „Da li ti se učinilo da je dovoljno pametan?“ „To što je društveno neprilagođen ne znači i da je neinteligentan.“ „Ali znači da bi bio primećen. Da si tinejdžerka, da li bi voleo da ga sretneš po noći?“ „Da sam tinejdžerka“, ponavlja Edison kao odjek. „Imao sam košmare koji su tako počinjali.“ „Onda, evo ti još jednog košmara“, mrmljam prilazeći tremu. „Imali smo još jednu isporuku tokom proteklih nekoliko sati.“ Edison tiho psuje, oštri slogovi se sustižu, glas mu zvuči uznemireno. „Šta je ovog puta?“ „Ne znam.“ Na spisku su tri vrste cveća koje počinju na slovo h, a ja jedino umem da raspoznam orlove nokte[ 8]. „Nešto tropsko? Izgleda kao da je sišlo sa bočice kreme za sunčanje.“ Cvetovi su krupni, s velikim, naboranim laticama koje se na ivicama malo preklapaju, a tučak je dugačak i štrči poput polenom naprašene erekcije. U srcu cveta, latice su ljubičaste boje koja se vrlo brzo preliva u jarku skerletnu s narandžastim tačkama, a na kraju, po ivicama, u vedru žutu. Odozgo izgledaju kao cvetovi iz Diznijeve Fantazije. Prebacujem ga na zvučnik kako bih mogla da ih slikam i da mu pošaljem fotke.


„Hibiskus“, presuđuje Edison posle par minuta, pomalo promuklim, rezigniranim glasom. „Da li se osećaš bezbedno, Prija?“ „Dosad ništa nije ušlo u kuću.“ „Prija.“ „Vik te je zarazio.“ „Da li se osećaš bezbedno?“, izgovara naglašavajući svaku reč. „Prilično. Zaključaću vrata, obećavam. Neću se približavati prozorima. Držaću neki od boljih noževa pri ruci.“ „Da li ti uopšte znaš gde su ti bolji noževi?“ „Kako da ne. Mama ih je juče pronašla. Stoje pored sudopere, dok ne nakupimo dovoljno stvari da napunimo jednu kutiju.“ Sa druge strane se čuje pljesak, kao lagan šamar. Biće da se to Edison lupio po čelu. „U redu. Fini će biti s tobom dok ti majka ne dođe. Ili Sterlingova i Arčer, ko god da se pojavi. I bez rasprave, molim te. Ostaće s tobom.“ „Nisam ni nameravala da se raspravljam.“ Kako sve troje voze, stići će iz Denvera za manje od sat vremena. Mama neće doći pre tri. Mislim da bi u nekom trenutku mogli da predaju slučaj lokalnoj policiji, da koriste njihovu laboratoriju, ali nisam baš sigurna kako to funkcioniše. „Zvaću Finija. Ti mi se javi ako treba, važi? Javi mi jesi li dobro.“ „Proveriću snimak, da im premotam na onaj deo kad se pojavljuje dostavljač.“ „Odlično.“ Smeštam se na kauč, jedan nož na naslonu za ruke, drugi na stočiću za kafu, laptop u krilu. Nije me bilo neka dva — dva i po sata, tako da bi lako trebalo da pronađem snimak dostavljača. Trebalo bi. Jedina osoba koju vidim na snimku posle odlaska agenata sam ja kako odlazim i vraćam se. Isporuke kao da nema. Ponovo premotavam unazad, ovaj put sporije i pronalazim deset minuta tokom kojih je slika smrznuta na jednom jedinom kadru. Kamera je zakačena na našu bežičnu mrežu, koja bi trebalo da bude zaštićena. I otporna na hakerske upade. Proveravam vreme smrzavanja slike. O moj bože. Cveće je ostavljeno neposredno pre mog povratka.


Ne sećam se da sam posegla za nožem, ali on je ipak tu, u ruci; zglobovi na prstima su mi beli od stezanja drške. Kad sam dolazila, nisam srela nijednog pešaka niti biciklistu, što znači da je onaj ko je ostavio cveće morao biti u nekom od automobila koji su prošli kraj mene. Ne pitajte zašto me to plaši više nego da sam bila sama u kući kad je cveće stiglo. Možda sam napolju ranjivija. Ovde imam oružje noževe, tupe predmete, Čavinu softbol palicu - a na ulici samo suzavac. Trebalo bi da sam bezbedna dokle god cveće stiže. Ako nastavim da ponavljam tu rečenicu, možda ću uspeti da poverujem u to.


APRIL


Džefri Makintoš boravi u zatvorskoj ambulanti, još je suviše slab da bi ga prebacili u ćeliju. Neprestano je na kiseoniku, jer su mu pluća trajno spržena u eksploziji staklene bašte. Plastična cev kanile pričvršćena mu je iza glave kako ne bi mogao da je olabavi toliko da naudi sebi. Ili, što bi Edison sigurno posumnjao, da mu neko drugi naudi. Za napad na Kili čula je cela Amerika. Nekad je bio zgodan čovek, Baštovan. U dosijeu postoje fotografije, a i po internetu. Šarmantan, harizmatičan muškarac od pedeset i nešto, očiju zelenih poput morskih laguna i tamnoplave kose, uvek besprekorno odeven. Vlasnik basnoslovnog bogatstva, što nasleđenog, što zarađenog, voljan da potroši pozamašne sume na dobročinstva i druge filantropske poduhvate. I na svoj staklenik, naravno. Svoju Baštu. Ali čovek u bolničkom krevetu ima ožiljke prepune plikova koji se protežu čitavom desnom stranom njegovog tela, golo meso izvrnuto i zategnuto. Prsti su mu debeli i kruti zbog nabranog tkiva. Podbradak mu je izbrazdan i otromboljen, ožiljci se uspuzali uz lice. Jedna strana usana mu je spuštena gotovo do brade, tu i tamo vide mu se zubi i desni, a jednog oka jednostavno nema, suviše je oštećeno da bi ostalo na svom mestu. Zalečene opekotine uvijaju mu se oko skalpa. Leva strana je u nešto boljem stanju, ali ni ona nije neoštećena. Bol mu je urezao duboke linije oko usta i preostalog oka. Neke opekotine se još ne predaju pred melemima, crvenilo infekcije pojavljuje se oko sveže transplantirane kože. Nimalo ne liči na čoveka koji je trideset godina otimao, ubijao i u zatočeništvu držao mlade devojke kao kolekciju leptirica. Edisona spopada pomalo perverzna želja da ga fotografiše i sliku pokaže njegovim preživelim žrtvama. Da ih ohrabri. Blis ne bi bila Blis kad ne bi sinula od osvetničkog likovanja.


Makintošev advokat - to jest jedan od advokata, budući da je angažovao čitav tim da ga brani - sedi s leve strane svog klijenta, tako da ovaj može da ga vidi preostalim okom. Visok, vitak čovek u skupom odelu, koje nije baš najbolje skrojeno, kao da nije imao strpljenja da ide na probe kod krojača. Nekako ga je progutalo, a njegova vidna nelagodnost zbog mesta na kom se nalazi nimalo ne popravlja utisak. „Ima li razloga da se lično sastanete s mojim klijentom, gospodo?“, oštro pita advokat Redling. Ili možda Rid? Redford? Vik se naginje nad ogradom u podnožju kreveta, rukama se oslonivši na tvrdu plastičnu šinu. Izraz mu je nečitljiv, čak i za Edisona. Skoro kao da se plaši da bilo šta pokaže, jer nije siguran da bi se suzdržao da ne otkrije sve. Edison to dobro razume. „Nazovimo to ljubaznošću“, blago odgovara Vik. „Gospodine Makintošu. Pre sat i po, vaš sin Dezmond pronađen je mrtav u svojoj ćeliji. Iscepao je pantalone na trake, ispleo ih u omču i pokušao da se obesi o ćošak svog kreveta na sprat. Nije uspeo da slomi vrat, ali je presekao dovod vazduha. Proglašen je mrtvim u pet i četrdeset dva.“ Uprkos iznenadnom pištanju srčanog monitora, Makintoš deluje sleđeno, nesposoban da reaguje. Pogled mu luta, sa agenata na advokata, pa na mesto u podnožju kreveta gde je Dezmond, prema rečima medicinske sestre, ponekad sedeo. „Samoubistvo?“, oglašava se advokat, dok mu se prsti obavijaju oko telefona. „Jeste li sigurni?“ „Ćelija se otvara biometrijski; niko nije prošao kroz njena vrata od sinoćnje prozivke, sve do jutros kad su ga našli. Ostavio je poruku.“ „Možemo li da je vidimo?“ Već je spakovana u kesu za dokaze, Vikovi inicijali treći po redu; podiže je tako da poruka može da se vidi. Mada i nema bogzna šta da se vidi - samo jedan red ispisan crnim mastilom, slova u brzini iskošena nadesno: Kažite Maji da mi je žao. Advokat gleda u klijenta, ali Makintoš ne pokazuje da je registrovao poruku.


Medicinska sestra upada unutra da bi ućutkala monitor i spušta ruku na zatvorenikovo čitavo rame. „Morate disati, gospodine.“ „Upravo mu je umro sin“, mumla advokat. „Pa, ako neće da mu se pridruži, mora da diše“, pragmatično zaključuje sestra. Vik ga neko vreme posmatra u tišini, pa se okreće advokatu. „Ne treba nam ništa od njega. Nemamo nikakvih pitanja.“ „I to je vama ljubaznost?“ „Lično je čuo vest, i to od nekog ko se njome ne naslađuje. Čuo ju je od jednog oca. To je ljubaznost.“ Pre nego što krene za Vikom, Edison poslednji put baca pogled na čoveka u krevetu. Nije izgovorio ni reč. Nije ni nameravao. On je tu zbog Vika, a možda i zbog preživelih devojaka. Zbog Inare, koja je razumela komplikovan odnos između oca i sina možda i bolje nego oni sami. Inare, koja će znati da je ovo bio Dezmondov poslednji čin odustajanja, isto kao što je to bio njegov zakasneli poziv policiji. Nije to bila hrabrost, niti ispravan potez. Samo odustajanje. Vik ćuti sve vreme dok napuštaju zatvor, uzimaju svoje oružje i čekaju da im dovezu kola. Pušta svog partnera da govori, a Edison zna kako se razgovara sa čuvarima. S njima se ne oseća nelagodno kao sa žrtvama. Kreću nazad u Kvantiko, Vik i dalje duboko zamišljen. Edison izvlači telefon, nešto proverava pre nego što pošalje poruke. Stižu bezmalo do garaže kad mu dođe odgovor koji je čekao. Okreće broj, puštajući da blutut u kolima primi poziv. Na zvuk zvona, Vik ga pogleda ispod oka. „Baš si kvaran što zoveš pre dvanaest“, čuje se Inarin pospan glas. Da je neka druga prilika, možda bi je zafrkavao. Ali ne i danas. „Hteo sam da budem siguran da ćeš to čuti od nas.“ Gleda u Viktora, koji mu potvrdno klima. „Ostali još spavaju?“ „Jedva da je prošlo osam. Šta si mislio, naravno da još spavaju!“ „Ispred vrata imaš jednu kutiju; uzmi je i idi na krov. Ponesi i telefon.“ „To bi trebalo da ima nekog smisla?“


„Molim te, Inara.“ U Viktorovom glasu ima nečeg - neke težine, potresenosti - što tera Edisona da se vrpolji u sedištu. Po šuštanju posteljine koje se čuje preko telefona reklo bi se da jednako deluje i na Inaru. „Blis, pusti me“, mumla. „Moram da ustanem.“ „Raaaano jeeee“, stenje Blis. „Zašto?“ „Ti ne moraš.“ „A, to je… sranje. Znači da je nešto važno. Kuda idemo?“ „Na krov.“ Agenti u kolima slušaju šuškanje i tapkanje devojaka dok ustaju iz kreveta; Edison se pita koja je od njih imala tešku noć, pa su spavale zajedno. To im je ostalo od Bašte - da se kao mačići sklupčaju jedna kraj druge kad god im je potrebna uteha. U pozadini se čuju dva različita hrkanja - jedno tiho, isprekidano glasnim izdisajima, drugo koje bi postidelo i motornu testeru. Vrata se zatvaraju i sledeće što čuju je Blisin uzvik iskrenog čuđenja. „Jebote, ovo je baš teško, Edisone, koji je ovo…?“ „Tvoja jutarnja rečitost je zapanjujuća“, zajedljivo joj odgovara. „Jebi se.“ Edison se kezi, a Vik samo odmahuje glavom. „Ti ponesi telefon, a ja ću kutiju“, kaže joj Inara. Pre nego što se veza prekinu, ču se još samo bat njihovih koraka i snažan tresak. Edison ponovo pritiska dugme poziv. „Umukni“ javlja se Blis. „Niko nema jebenu koordinaciju u ovako jebeno rano jutro.“ Ima nečeg postojanog i ohrabrujućeg u njenoj uobičajenoj opscenosti. Na to uvek možete da računate, kao na plimu. „Evo, stigle smo na krov i jebeno je ledeno“, objavljuje normalnim glasom. „Šta se dešava?“ „Uključila si zvučnik?“ „Aha.“ „Inara?“ „Tu sam“, odaziva se kroz zevanje. „Imamo novosti za vas.“ „Dobre ili loše?“


„Samo novosti, rekao bih. Na vama je da odlučite.“ Duboko udiše, pitajući se zašto ovo radi on umesto Vika. „Dezmond je jutros pronađen mrtav u svojoj ćeliji.“ Na vezi šušti duga tišina. Čuje zviždanje vetra, čak i udaljene sirene automobila. „Ubio se“, napokon progovara Inara. Blis frkće direktno u telefon. „Mogao je neko i da ga iskasapi.“ „Nije, sam je to uradio. Jel' tako?“ „Jeste“, potvrđuje Edison, dok Blis psuje upola glasa. „To u kutiji treba da posluži ako poželite nešto da razlupate. Zamolio sam prijateljicu da vam to ostavi.“ „Ako poželimo… Edisone!“ Ali u Inarinom glasu naslućuje nagoveštaj smeha i po tome zna da je otvorila kutiju. Zna i da je kutija, specijalnost njegove rođake, puna najgrozomornijih šolja pod kapom nebeskom, jeftine, toliko ružno oslikane keramike da je pravo čudo da ih iko kupuje. Ona ih nabavlja na veliko i koristi u terapiji u sigurnoj kući za žrtve nasilja, jer razbijanje pruža neverovatno dobar osećaj. „Obavesti me ako ti bude trebalo još. Mogu da te povežem sa dobavljačem.“ Vik se trza na zvuk razbijanja keramike. „To je bila Blis“, obaveštava ih Inara sarkastično. „Kako je to uradio?“ Tako je to u razgovorima sa Inarom: ide maca oko tebe. Čak i kad joj to nije namera, kad ne pokušava svesno da zbuni sagovornika, ona nekako kruži oko suštine, dok joj ne priđe iz pogodnijeg ugla. Samo treba imati strpljenja. „Pokušao je da se obesi“, odgovara Vik. „Na kraju je uspeo samo da se zadavi.“ „Mali bednik ni to nije umeo da uradi kako treba“, reži Blis. „Inara…“ „U redu je, Vik“, blago ga prekida Inara. Za divno čudo, Edison joj veruje. „Baštovan može da proba da igra na prkos, siguran u svoju superiornost, u advokate koji će pronaći rupe u zakonu. Dezmond nije materijal za takvo samopouzdanje.“ Vikova ruka se odvaja od


volana i dodiruje džep sa Dezmondovom porukom. Edison odmahuje glavom. „A Baštovan? Jel' obavešten?“ „Upravo se vraćamo iz ambulante.“ „Lično ste mu saopštili?“ „I Vik je otac.“ Tom primedbom zaradio je prekoran pogled od partnera, ali i nežan zvuk razumevanja iz zvučnika. „Zvali su iz tužilaštva zbog sadržaja pisama“, obaveštava ih Inara. „Kažu da je postajao sve nestabilniji otkad je Amiko umrla.“ „Rekla si da se zbližio s njom zbog muzike.“ „Saznao je da sam predala pisma a da ih nisam prethodno pročitala, pa je onda dobio zabranu da mi piše… i nije neko iznenađenje, slažete se?“ „To ne umanjuje njegov značaj“, primećuje Vik. „Istina. Ali nije… nije toliko strašno koliko sam mislila da će biti.“ „To što si saznala da je mrtav?“ „Mislila sam da ćete mi saopštiti da je umrla još neka od devojaka.“ Sranje. Edisonu to nije bilo ni na kraj pameti. Sudeći po mučnom izrazu na Vikovom licu, nije ni njemu. Kakvo jutro! U pozadini se čuje kako se razbija još jedna šolja. „Znači, treba nam ta tvoja veza da nabavimo još ovih.“ „Inara? Imaš puno pravo da žališ za njim, ako se tako osećaš.“ „Ne znam kako se osećam, Vik“, odgovara, gorko se nasmejavši. „Čini mi se da ne želim na njega da potrošim više ni trunku vremena ni osećanja. Ali to baš i nije fer, jel’ da?“ „A šta jeste?“ uzvraća Edison pre nego što je malo bolje razmislio. Ona tiho uzdiše, a Edisonu se čini da je to nesvestan odjek bolničkog hodnika i očajnog oca, koji po njemu korača i preplašene, traumatizovane devojčice. „Zamolićemo nekog da nas zameni večeras. Možda da opet odemo na plažu.“ „Jel’ pomaže?“


„Možemo da trčimo koliko želimo, nema staklenog zida da nas zaustavi.“ Znači, pomaže. „Potrudi se da još nikom ne kažeš. Žele da vest objave obazrivo.“ „Hvala ti što si nam javio. I za šolje, do jaja su.“ U pozadini se razbija još jedna. Edison više ne može da se suzdržava, pa se nasmeja, pokrivši usta rukom. „Daću ti ime svoje veze; reći će ti gde ih nabavlja.“ „Ne, Blis, ne bacaj dole!“ Veza se naglo prekida. Ali Vik se konačno smeši, onaj strašni čemer polako nestaje s njegovog lica. „Biće one dobro, šta kažeš?“ „Mislim da će Inara prolaziti kroz teške trenutke, ali će uglavnom biti dobro. Rekao bih da će joj ovo malo olakšati teret.“ Telefon se ponovo oglašava, na šta se obojica trzaju. Edison oseća vibracije za pojasom. Izvlači telefon i oseća kako mu se želudac steže kad na ekranu ugleda Prijino ime. „Prija? Dobro si?“ „Na tremu su petunije“, kaže; glas joj je promukao i uznemiren. „Mama je nešto zaboravila i okrenula se nazad još pre nego što je izašla iz grada, a one su već bile tu. Kamera nije uhvatila ama baš ništa!“


Na snimku se od petka, umesto osobe koja ostavlja petunije, vidi samo pola sata statičkog šuma. Nije zamrznut kao prošli put vremenski zapis se ne prekida - ali na njemu je samo sneg. Ali ne duže od pola sata; posle toga, slika se vraća. Osim toga, i satovi su u prednjem delu kuće resetovani, pa Arčer zaključuje da je korišćen elektromagnetni impuls kratkog dometa. Kaže da ih nije teško naći, a mogu se lako napraviti i kod kuće. O, radosti tehnologije! Arčer nešto… petlja… s kamerama, dok se Sterlingova žučno prepire preko telefona, pokušavajući da dobije dozvolu od šefice da krene s Landonovom slikom po četvrtima koje je Edison označio kao njegov najverovatniji komšiluk. Razgovor se ne završava dobro, te ona odmah poziva Finija. Nažalost, ni on ne može da opozove zabranu svoje šefice, tako da mu glas preko telefona zvuči podjednako iznervirano kao i Sterlingovoj. Arčer nije optimističan u pogledu kamere. „Nadam se da će je kućište zaštiti od sledećeg impulsa“, kaže zatežući zavrtanj na poklopcu. „Nadaš se?“ preteći ponavlja mama, još u poslovnom odelu. „Ovo je obična kućna bezbednosna kamera; nije neuništiva.“ Mama seva pogledom ka kameri, psujući upola glasa na hindiju. U nedelju smo otišle u Denver, tobože u kupovinu, a zapravo samo da bih se malo makla iz Hantingtona. Mama mi pokazuje zgradu u centru u kojoj radi, ali ne predlaže da uđemo. Čak i da sam raspoložena da upoznam njene kolege koje rade prekovremeno, mama još od Bostona nije od svoje kancelarije stvarala lični prostor. Tokom prve dve godine našeg seljakanja, njena kompanija ju je slala da počisti odeljenja ljudskih resursa u problematičnim


podružnicama. Dolazila je da postavi stvari na svoje mesto. Čim smo stigle u San Dijego, ponudili su joj mesto direktorke ljudskih resursa u pariskom predstavništvu; aktuelni direktor je planirao da se povuče u narednih nekoliko godina, a ženu koju je pripremao da ga zameni upravo im je bila otela neka nemačka industrijska kompanija. Hteli su da mama nastavi da gasi požare po kancelarijama u Sjedinjenim Američkim Državama, ali i da počne da uči aspekte međunarodnog poslovanja - francuske i evropske zakone koji zahtevaju usaglašavanje. Mislim da mi je upravo to omogućilo da se zbližim sa Ejmi, dok sam se, tokom prethodnih seoba, dobro čuvala da ne steknem prijatelje. Bila je luda od oduševljenja što ću ja živeti u Parizu; to je bio njen san. Tako da smo Ejmi i ja, dok su svi drugi otaljavali francuski samo zbog mature i stipendija, izluđivale nastavnicu stalno tražeći još. Ručale smo na nešto otmenijem mestu nego obično - što da ne, može nam se - a ja sam sve vreme osećala kako mi nakupljen bes grize utrobu, žudeći za mnogo više hrane nego što imam na tanjiru, jer iz glave nisam mogla da izbacim proklete petunije. Svi koji su poznavali Kirsten Nouls ponajviše su govorili o njenom smehu. Stalno se smejala, njen smeh je umeo da ispuni celu prostoriju, da sve ostale povuče sa sobom i pre nego što shvate šta je smešno. Kirsten Nouls je bila sazdana od radosti, to jest dok njenu tetku - njenu najbolju prijateljicu - nije usmrtio pijani vozač. Kirsten je prestala da se smeje. Ubijena je posle tetkine sahrane. Dok su svi ostali krenuli kod njih kući, ona je ostala, rekavši ocu kako želi da se oprosti u samoći. Kad se on vratio, zabrinuvši se što je nema, našao ju je mrtvu, na podu pored tetkinog kovčega, tela prekrivenog kiticama petunija. Fotka je đavolski dobra. Videla sam je na netu, zajedno s još jednom koja nije bila namenjena ni za dosije, a kamoli za široku publiku: njen otac, koga su napokon pustili k njoj, uhvaćen kako pada na kolena, s jednom rukom na sestrinom kovčegu, dok mu druga lebdi nad petunijama u ćerkinoj kosi. Postoji i slika Ejmine majke kako jeca dok čupa amarante iz bašte na krovu njihovog trema. To su moćne, emotivne fotografije


kakvih je jedan u milion, za koje svaki fotograf živi, poput onog snimka na kome se ja okrećem i pružam ruke ka svojoj sestri, dok bolničari pokušavaju da me odvuku. Te slike se posle nađu na svakom ćošku, jer smo mi kultura opsednuta zločinima, jer smatramo da intiman bol porodica služi za javno pokazivanje. Kirstenin slučaj je bio prvi na kojem je radio i FBI. Prema člancima koje sam čitala, jedan od policajca je bio prijatelj sa bratom Mendi Perkins, pa je svom kapetanu ispričao za sličnosti. Mendi Perkins je bila žrtva broj pet - pet godina i pet ubistava pre Kirsten ona koja je volela da pravi vilinska sela u baštama. Kad je Kirsten ubijena, Mercedes je bila na poslednjoj godini koledža, nije još ni stupila na akademiju, ali zato postoji slika Edisona i Vika kako stoje ispred crkve i razgovaraju s policajkom u uniformi. Vik deluje smireno, kompetentno, kao da potpuno vlada situacijom. Edison izgleda gnevno. Pri povratku kući, zatičemo venac deteline zakačen na kvaku, ispleten oko čvrste žice; na plafonu, na mestu gde je bila zakačena kamera, vise kablovi. Nekoliko minuta mama i ja samo stojimo na tremu, gledajući čas u venac, čas u kablove. Detelina je za Rejčel Ortiz, ubijenu na Renesansnom festivalu, na kome je učestvovala. Glumila je devojku Detelinu, luckastu čobanicu koja je igrala unaokolo, deleći deci ružičaste i bele cvetove deteline. Na prsluku je imala zakačen bedž na kom je pisalo maloletnica kako je niko ne bi uznemiravao. Bila je silovana, prsluk sa bedžom nađen je kraj njenog tela u malecnoj drvenoj kapeli koja je na festivalu služila za venčanja. Mama se nudi da ona obavesti Finija i Edisona, tako da ja ustrčavam uz stepenice da se presvučem u pidžamu. Budući da stanuje u komšiluku, Arčer će stići prvi; Sterlingova i Fini će doći iz Denvera i doneće novu kameru. Jutros, pre polaska za Denver, videle smo Arčera kad se provezao pored kuće. Patroliranje možda smiruje Finija i Vika, ali jasno je kao dan da mom spokojstvu ne doprinosi ama baš nimalo.


Ne silazim u dnevnu sobu. Nemam šta da im kažem. Fini me pozdravlja, ali ja ne odgovaram; trenutak kasnije čujem kako mu mama nešto tiho objašnjava. Znam da se on nada da će me videti kako bi trojci iz Kvantika mogao da kaže da se svojim očima uverio da sam dobro. Umesto da mu udovoljim, ulazim u svoj plakar i izvlačim kutiju za cipele u kojoj sam nekad, u vreme dok sam učestvovala na fotografskim takmičenjima, držala razvijene filmove. Filmove sam pre nekoliko meseci prebacila u drugu kutiju, kao fol da ih sredim. U stvari, oni su u njoj stajali toliko dugo da mami nikad nije palo na pamet da u njoj potraži moje tajne zalihe orea. Ruke mi drhte, pa celofan šuška. Prvi biskvit dvaput ispuštam pre nego što uspem da ga uhvatim, od jačine stiska tamne mrvice mi se lepe za palac i kažiprst. Ima ukus pepela. Ipak ga gutam i odmah trpam sledeći, žvaćući taman toliko koliko je potrebno da i njega progutam. Nije trebalo da istražujem druge slučajeve. Ubedila sam sebe da moram, da sam dužna Ejmi da u srcu sačuvam njihova imena, ali nije trebalo to da radim, jer ih svejedno jasno vidim, jer znam šta su prijatelji i porodice govorili o njima, jer osećam kao da ih poznajem. Jer kad zatvorim oči, više ne vidim Čavi, krem-žute hrizanteme rasute oko nje, vrhove latica zamočene u krv. Vidim Ejmi, s rukama presavijenim tako da steže amarante na svoje baletski ravne grudi, celo njeno telo okruženo cvetovima. Vidim Darlu Džin Karmajkl, prvu devojku, njeno unakaženo grlo usred belih i žutih narcisa. Vidim Li Klark, silovanu tako svirepo da je patolog smatrao da ne bi preživela čak i da joj ubica nije prerezao grlo. Vidim Natali Rut sa glavom položenom na jastuk od zumbula, u svim nijansama roze, ljubičaste i bele, poput pačvorka. Oreo mi teško pada posle ionako preobilne večere, ali ne mogu da prestanem; ne mogu, jer vidim tup izraz koji je tata imao kad nam se pridružio u bolnici, šok koji nikad nije iščileo iz njegovih očiju. Još mogu da čujem Frenka kako jeca dok pokušava da me odvuče od Čavi, još osećam krv, hladnu i lepljivu na mojim rukama, na mom obrazu, grudima, moja odeća natopljena njome, dok je Čavina ostala


suva, bezbedno složena sa strane; ne mogu, jer je moja sestra ležala naga i sama na podu crkve. Vidim sliku Inare, žestok bes na njenom licu dok pokušava da zaštiti devojčicu od još jednog besmislenog napada. Stomak mi se okreće, buni se, ali čim prvi paket ostane prazan, otvaram drugi, trpam proklete biskivite uprkos mučnini i grčevima. Ovaj bol ima smisla, bol koji će prestati čim ja prestanem, a ne mogu, jer ništa od ovoga nema smisla. Ništa od ovog nema nikakvog jebenog smisla i ne mogu da shvatim kako su to oni sami izabrali, moj trio iz Kvantika, i agenti Finegan, Sterlingova i Arčer, ne razumem kako mogu da se suočavaju s tim iz dana u dan. Nije važno što se to dešava nepoznatim ljudima. Kirsten Nouls, Džuli Makarti, Mendi Perkins - nijednu nisam poznavala. Ali mogu da ih vidim, petunije, i delije, i frezije, krvavu kožu i podove u crkvama i to nema… „Prija! Nemoj, dušo, prestani.“ Ruke mi se stežu oko paketa biskvita pre nego što mama uspeva da mi ih otme. Grabi kutiju za filmove i, kad u njoj ugleda još dva paketa, nogom pomera vrata i baca sve niz stepenice. Kleči ispred mene, svojim rukama pokriva moje, palčevima stiska pokidanu plastiku kako ne bih mogla da izvučem još neki komad. „Nemoj, Prija.“ Plače. Mama plače. Ali ona je jača polovina našeg dvojca, ona je uvek dobro, čak i kad nije (posebno onda kad nije), kako ona može da plače? To me toliko šokira da puštam paket i ona ga baca iza sebe, ne vodeći računa o mrvicama koje se rasipaju po sivom tepihu, zatim me grli i stiska kao u mengele. Ždrelo mi gori, a pošto više ne trpam biskvite u usta, osećam kako mi se mučnina uspinje uz jednjak. „Hajde, mila. Ustaj.“ Povlači me za sobom, uvek jača nego što izgleda, pa zajedno posrćemo niz hodnik do njenog kupatila, jer u svome još očekujem


da zateknem Čavine sitnice. Ali mama je uredna, sve je složeno u kutijice i šolje ili sklonjeno iza bočnog ogledala. Dok pretura po ormariću, ja se spuštam na mekanu, debelu prostirku između kade i ve-ce šolje. Graške znoja mi se skupljaju na čelu i kaplju niz lice, osećam kako mi se drhtavica prenosi s ruku na čitavo telo. „Dve“, kaže mama, smeštajući se kraj mene. Pruža mi prvu šolju slane vode. Odvratna je i teško se pije, više se davim nego što gutam, ali kad saspem ceo sadržaj u grlo, ona mi dodaje drugu. Povraćanje je uvek gadno i bolno, još više kad ga namerno izazovete, ali ako uspem da to uradim odmah, pre nego što mučnina postane još gora, neće biti toliko strašno. Mada je i dalje odvratno. Mama mi sklanja kosu s lica i vezuje je u neurednu punđu, trakom za kosu sprečava odbegle pramenove da mi se zalepe za znojno čelo. Kraj kolena joj stoji činija za manikir puna hladne vode i u njoj savijen peškirić. Prošli su meseci otkad mi se ovo poslednji put desilo - kunem se da mi je bilo bolje - ali je to i dalje uigrana rutina. Posle jednog spektakularno bolnog grča, počinjem da povraćam u šolju. Između mlazeva koji kuljaju iz mog stomaka, mama pušta vodu i peškirićem briše znoj i povraćku s mog lica. Čak i kad se povraćanje (nadam se) završi, ostaje onaj grozan osećaj, ono hoćeneće zbog kog se ne usuđujem da napustim kupatilo. Grčenje tokom povraćanja boli, kiselina mi para grlo i ja počinjem da plačem, što samo pogoršava stvar. Grudi me bole od izbacivanja odvratnog sadržaja, jedva uspevam da dišem. Sklupčana oko mene, mama mi mazi kosu i vrat prstima hladnim od ispiranja peškira. „Sve ti se skupilo“, šapuće. „Prebrodićemo mi ovo.“ „Samo želim da prestane“, kreštim promuklo. „Ali sa druge strane…“ „Šta?“ „Mi smo mu rekle gde da nas nađe. Rekle smo mu kuda idemo i izazvale smo ga da pođe za nama.“


„Izazvale? Ne, mi smo ga preklinjale“, odlučno uzvraća mama. „Ali ako si se i za mrvicu pokolebala, iz ovih stopa prekidamo.“ Kad mi je mama u Birmingemu izložila svoju zamisao, činilo se lako. Ako nas ubica zaista uhodi, ako je on u San Dijegu i Ejmino ubistvo nije puka koincidencija, gotovo sigurno će pročitati tekst u Ekonomistu. Reći ćemo mu gde ćemo biti, kazala je tad, i on će se pojaviti na zakazanom mestu. To je najbolji način da ga FBI uhvati. Što bi bilo super, samo što još ne možemo da ga nađemo. Nismo mogle da pretpostavimo da će denversko odeljenje FBI-ja za šeficu imati tu vešticu. Sa druge strane, trebalo je da pretpostavimo da će izbeći kamere - pa nije ovoliko dugo uspevao da se izvuče tako što je bio nepažljiv i nemaran! Ali kad mi ga je mama predstavila, plan je delovao briljantno, mada nam se dopadao iz različitih razloga. Ona želi da ubicu pronađe i ubije. Ja želim da ga predam agentima. Želela sam. Ali sad… ne znam. Ne mogu da razmišljam dok mi bolni grčevi razdiru utrobu, dok se osećam kao u klopci. Znam da me nisu napustili, daleko od toga, ali logika nije dovoljno snažna da potisne strah pred saznanjem da FBI sputava sopstvene agente i da ćemo mi ispaštati zbog toga. „Ne odustajemo“, mumlam. „Mila…“ „Ubijaće dok ga neko ne zaustavi. Zar nisu to uvek govorili? Da dok god uspevaju da se izvuku, nemaju razloga da prestanu?“ „Prija…“ „Još neke majke će izgubiti ćerke.“ „I neke sestre“, uzdiše mama. „Znaš, na ovolicko sam da te pošaljem negde na odmor od mesec dana. Treba da te pošaljem ranije u Pariz da urediš stan.“ „On će nastaviti da ubija.“ „Njegovo hvatanje nije vredno tvog uništenja.“ Gledam je kako ustaje i odlazi; znam da neće daleko. Možda do moje sobe, da počisti biskvite pre nego što bube navale na mrvice. Mini-usisivač zuji i, posle nekoliko minuta, mama se vraća, noseći moju četkicu za zube.


U mojim ustima je trenutno toliko ogavno da nisam sigurna da četkica može da pomogne, ali svejedno poslušno perem zube, temeljno ispiram i pljujem, a kad prestane neposredna opasnost od ponovnog povraćanja, mama mi pomaže da se umijem. Još je rano, posebno za nas, pa se ušuškavamo u njenom krevetu, prevelikom otkad nema tate. Mama uključuje TV, vrti kanale dok ne pronađe dokumentarac o životinjama s naratorom dubokog, umirujućeg britanskog glasa. Mama kaže da joj od svega što je ostavila u Londonu nedostaje samo Bi-Bi-Si. Nisam sigurna da i jedna od nas uspeva da zaspi: samo povremeno odjezdimo na krilima iscrpljenosti i otupelih osećanja. Kad joj zazvoni alarm, zafrljači ga na drugi kraj sobe. Ali on ne prestaje da zvoni. Gnjuram glavu u njeno rame. „Nema kabl, pa da ga iščupamo.“ „Znam.“ „Neće prestati dok ga ne isključiš.“ „Ššššš.“ Prolazi još pet minuta pre nego što ijedna od nas uspeva da se pokrene, a i onda samo odvlačimo pokrivač dole i smeštamo se na kauč. Mama uzima telefon, čujem kako joj nokat lupka po ekranu dok palcem kuca poruku. Za šefa, pretpostavljam. A mogla bi da bude i za Edisona. Verovatno bi trebalo da mu ispričam za incident sa biskvitima, ali mi se stvarno ne da. Ne zato što će se razočarati - razume on to već zato što će biti zabrinut. Zabrinutiji. Jebiga. Mamin stomak konačno počinje toliko da krči da ona mora da napusti naše toplo gnezdo. I ja sam gladna, ali mi se gadi svaka pomisao na hranu. Mama se vraća sa činijom ovsene kaše i bananom za sebe, dok meni dodaje smuti. Dobar kompromis. Hrana koja je mom telu ipak potrebna, a nije teška. Još je i tečna. Ne umem baš da objasnim zašto je to bolje - da pijem, umesto da žvaćem i gutam - ali jeste; a možda je to samo u mojoj glavi. „Jel’ bi te šah oraspoložio?“


Potreba za društvom nije jedini razlog što se veterani okupljaju. Mesto gde sopstvene demone mogu da vide kod drugih kao u ogledalu dođe im kao neka sigurna kuća u kojoj slobodno mogu da se osećaju loše. Kao da im društvo sapatnika daje dozvolu da ne budu dobro. Braća (ili sestre), osim što paze na tebe - jer ti očigledno nisi sposoban da to sam radiš - nikad ne traže da budeš nešto što nisi, čak ni onih dana kad se vučeš kao ljudska olupina bez snage da uspravno koračaš. „Možda.“ „Onda pravac na tuširanje i oblačenje. Poći ću i ja s tobom.“ „Da se istuširaš i obučeš?“ Umesto odgovora, dobijam po zadnjici. Ponovo sišavši, sa debelim slojem jarkocrvenog sjaja na flekavim usnama, zatičem mamu u podnožju stepenica, spremnu za izlazak. Dok ja zaključavam vrata, ona proverava da li je nova kamera uključena i okrenuta na pravu stranu. S obzirom na to kako je prethodnu lako onesposobio i iščupao, sumnjam da ćemo i od ove imati neke velike koristi. Ali to je kao sa zaključavanjem vrata, više osećaj sigurnosti nego što stvarno nešto znači, stoga je čekam dok ne završi, pa krećem niz trotoar. Na kraju ulice mama se zaustavlja, osvrće se preko ramena i vrti glavom. Kad zakoračismo na travnjak, koji postaje sve svetliji kako proleće uzima maha, pola veterana nezgrapno ustadoše ugledavši mamu. Srećko i Korgi zavijaju kao vukovi. Mama im upućuje osmeh, ne mož biti šarmantniji. Samo malo podseća na režanje. Oni gutaju knedlu, a Pirs prasnu u smeh. „Mora biti da je Cura Plava od vas to nasledila“, kikoće se, rukom pritiskajući grudi. Udobno se smestivši prekoputa otromboljenog Artiljerca, mama me pogleda. „Cura Plava?“ „Kad smo kod toga, stvarno bi trebalo da kupimo farbu. Još malo, pa će moj izrastak moći da glasa na izborima.“ Mamin dolazak na šah neobičan je iz mnogih razloga - za početak, danas je radni dan - ali najvažniji je taj što ona uopšte ne


voli šah. Mrzi da ga igra, mrzi da gleda, ne voli čak ni da čuje za njega. Jednom je na čitavih nedelju dana otkazala kablovsku kako je tata ne bi naterao da odgleda još neki dokumentarac o čuvenim partijama ili šahovskim majstorima. Što samo znači da to što sedi za stolom i posmatra sve partije sa jedva prikrivenom zbunjenošću, nema veze sa šahom, već sa mnom. Ona nije od onih majki koje ti se nakače na vrat i neprestano ti stoje nad glavom, ali ponekad je i njoj potrebno da u utrobi oseti da su njeni najmiliji dobro, da su tu, pored nje. Dovoljno blizu da ih dodirne. Ubrzo nakon što se Artiljerac probudio i predstavio se, kraj ostrva se parkiraju plavo-bela policijska kola. Svi veterani se uspravljaju, oni koji sede tako da gledaju na drugu stranu okreću se ne bi li videli šta se dešava. Iz kola izlaze dva policajca, u napumpanim crnim jaknama preko plavih uniformi sa oker trakom duž nogavice pantalona. Prepoznavši ih, veterani vidno odahnuše. „Pirse, Horhe“, pozdravlja ih stariji policajac, potpuno sede guste kose. „Kako je?“ „Lepo i toplo, Lu“, odgovara Horhe. „Šta vas dovodi kod nas?“ Lu iz zadnjeg džepa pantalona izvlači sveščicu koja mu staje na dlan. „Čuli smo od nekih komšija da Landon Bernsajd ponekad igra s vama.“ Bernsajd? Mama me snažno bode u butinu. Korgi se češka po baburastom nosu. „Istina, imamo jednog Landona. Samo ne znamo kako se preziva. Jedan, onako, običan tip.“ Nezanimljiv čovek, obična ništarija. Luov partner podiže fotografiju i, jeste, to je Landon, mada nikog drugog nisam ni očekivala. Korgi klima glavom zajedno sa ostalima. „Taj je. Šta je uradio?“ Ne gleda u mene dok to izgovara, ali zato Ciketan ne skida oči s mene, a ni Stiven. „Sinoć je pronađen mrtav u svojoj sobi.“ Pred očima mi blešti bela svetlost, koju ne uspevam da odagnam ni mahnitim treptanjem. Stoji


tu, buši mi mozak, ništa ne vidim od nje, sve dok mi mama ne zabode prst između rebara dovoljno jako da se zagrcnem. Dok mi se svet vraća u vidno polje, pred očima mi i dalje svetlucaju bele tačkice. „Kako je ubijen?“, pita mama smireno. „Smete li da nam kažete?“ Policajci se zgledaju i sležu ramenima. „Teško je reći; mrtav je već neko vreme. Forenzičari pokušavaju da saznaju kakve su mu povrede nanete.“ „Povrede?“ ponavlja mama kao odjek. „Znači da sumnjate na zločin.“ „Tako je, gospođo.“ Lupkajući me po nadlanici kako bi privukla moju pažnju, mama bradom pokazuje u pravcu parkinga. „Ja ću im reći.“ „Gospođo? Imate neke informacije o gospodinu Bernsajdu?“ „Mogu da vas obavestim da ga FBI smatra osobom od interesa u vezi s jednim aktuelnim slučajem“, odgovara mama. Glas joj je jasan i čvrst, kao na poslu. Ustajem od stola i udaljavam se nekoliko koraka od paviljona, vodeći računa da ne izađem iz vidokruga policajcima. Ruke mi se tresu, telefon mi zamalo ispada - i to dvaput - pre nego što uspem ljudski da ga uhvatim. „E, Prija“, u uvu mi odzvanja Edisonov glas. „Javljaš se na redovnu proveru?“ „Landonovo prezime je Bernsajd.“ „Prezime? Sjajno, to će… Prija, kako si, dođavola, saznala kako se preziva?“ Zakašljavam se od iznenadnog smeha. „Ubijen je pre izvesnog vremena. Juče su ga pronašli.“ „Lokalni panduri?“ „Ko drugi?“ „Budi ljubazna, dodaj im telefon.“ Oba policajca gledaju u mene, iako Lu pažljivo sluša mamu. Vraćam se i pružam im telefon. „Specijalni agent Brendon Edison želi da razgovara s vama.“ Luov partner pažljivo gleda u mene, zatim oprezno uzima telefon iz moje ruke, kao da se plaši da ću se raspasti ako me dodirne, i


odlazi u udaljeni kraj paviljona. Mora da se predstavlja, ali ne čujem dobro. Pre nego što ponovo sednem, mama mi dodaje svoj telefon. „Pozovi i Finegana, za svaki slučaj.“ Klimam glavom, ponovo se udaljavam i pronalazim broj koji nam je agent Finengan dao. Obično mu šaljem mejlove, mada sam u poslednje vreme uobičajila da ga o pristiglom cveću obaveštavam SMS-om. Brojim koliko puta telefon zvoni dok se on ne javi. „Agent Finegan“, javlja se odsečno, gotovo osorno. „Gospodine, ovde Prija Sravasti; ljigavi Landon je juče pronađen mrtav.“ Finegan upola glasa ispaljuje nekoliko japanskih psovki. „Moram nešto da te pitam. Svestan sam da je to nepristojno pitanje…“ „Ne znaju kad je ubijen, tako da ne mogu da se setim gde smo mi bile u to vreme.“ „Jesi li obavestila Hanoverijana?“ „Edison upravo razgovara telefonom s jednim od lokalnih policajaca.“ „U redu. Pokupiću od njega podatke o policajcu da bih mogao da vidim telo i obiđem mesto ubistva. Jesi li bezbedna?“ „Mama i ja smo na šahu.“ Što, kad se bolje razmisli, nije odgovor na njegovo pitanje, ali bolji nemam. „Kad vas policija bude pustila, idite pravo kući i ostanite tamo. Ako se u kući ne budete osećale sigurno, dođite u Denver i uzmite sobu u hotelu, samo mi javite gde ste.“ „Razumem, gospodine.“ „Prija?“ „Molim, gospodine?“ „Ne brini, izvući ćemo te mi iz ovoga.“ Glas mu je čvrst i topao i, da su okolnosti drugačije, verovatno bi na mene delovao umirujuće, možda čak i utešno. Ali ruke su mu vezane. Vraćam se na svoje mesto i predajem telefon mami. Onaj smuti od jutros pao mi je kao kamen na želudac; stalno gutam pokušavajući da se suzdržim od povraćanja. „Znači, taj čovek te je progonio?“, pita stariji policajac. „Možda. U svakom slučaju, bio je previše zainteresovan za mene da bih bila mirna.“ Gledam u mamu koja potvrđuje. Nema svrhe da


nešto krijem, policajci će ionako sve saznati. „U poslednje vreme dobijam cveće koje odgovara seriji nerešenih ubistava; s obzirom na pažnju koju mi je Landon poklanjao, agenti su pomislili da bi on mogao da ima neke veze s tim. Hteli su da ga ispitaju, ali je on presto da dolazi na šah, a oni nisu uspevali da nađu bilo kakva zvanična dokumenta o njemu.“ „Nije imao ličnu kartu; njegov stanodavac nam je rekao kako se zove.“ Mlađi partner se vraća do stola i pruža mi telefon. „Ako ovo nije Marfijev zakon, gospojice Prija, ja ne znam šta je.“ „Molim?“ „Znate, ja sam bio u bostonskoj policiji kad je vaša sestra stradala“, objašnjava s teškim teksaškim otezanjem. Gospode, nije ni čudo što je onako piljio u mene. Prepoznao me je. „Žena i ja smo se preselili ovamo kad joj se ćale razboleo, ali ja ne mogu da zaboravim vašu familiju. Kakva tragedija. Al’ samo da vam kažem, sad kad ste porasli, lepi ste kao i vaša sestra.“ Zevam u njega ko som. Mislim da nisam sposobna ni za šta drugo. Mama ustaje i provlači se između stolova, dok ne stade tako da me skoro potpuno zakloni. „Ako mislite da je u redu da tako razgovarate s mojom ćerkom, više nećete s njom ni razgovarati“, saopštava mu ledenim glasom. „Vaš partner može da nas ispituje, a vi mi se sklanjajte sa očiju!“ Dok se policajac nespretno izvinjava, Korgi se naginje i lupka me po kolenu. „Uči od mame, Curo Plava“, šapuće mi. „Vas dve biste mogle ceo svet da doterate u red.“ Stežem mu ruku, jer nisam u stanju ni da se nasmešim. „Idi zovi kapetana“, naređuje Lu partneru. Posmatrajući ga kako se udaljava, okreće se mami: „Izvinjavam se, gospođo, gospođice. Razgovaraću s njim o tome.“ „Podsetite me kako se zove“, uzvraća mama tonom koji je više zapovednički nego upitni. „Policajac Majkl Kler. Ja sam policajac Lu Hamilton. Zaista se izvinjavam, znam da vam je teško, ali moram obema da vam postavim neka pitanja zbog ovih novih informacija. Obećavam da ću


vas ja ispitivati.“ Zatim, pokazujući na „Krogers“, dodaje: „Možda će vam unutra biti prijatnije. Gospodo“, okreće se zabrinutim veteranima, „ako vam ne smeta, Kler će i vama postaviti neka pitanja o gospodinu Bernsajdu.“ Artiljerac smrknuto klima glavom. „Čekaćemo ga. Čuvaj se, gđice Prija.“ U kafiću, Lu nas smešta za sto i odlazi po piće. Džošua sedi nekoliko stolova od nas, zagnjuren u knjigu, a konobarica vrapčić iza šanka pozdravlja policajca s prisnom razdraganošću. Ne sećam se policajca Klera. Mada se, pravo govoreći, ne sećam nikog od uniformisanih lica koje sam upoznala tokom te noći i nekoliko dana neposredno posle Čavinog ubistva. Zapravo je tek trio iz Kvantika ostavio neki utisak na mene. Ali pet godina kasnije, policajac Kler me prepoznaje. Iako ni u jednom trenutku nisam bila baš ubeđena da Landon stoji iza isporuka cveća, saznanje da to zasigurno nije on izaziva jezu. Ako nije on, ko je onda?


„Dobro, Fini, kopao si celu nedelju; kaži nam da si iskopao nešto dobro.“ Bespomoćan smeh koji odjekuje iz zvučnika na konferencijskom stolu nimalo nije ohrabrujuć. „Stvarno bih voleo da imam šta da vam kažem, Vik, ali izgubili smo jedinog čoveka koji nam je iole bio interesantan.“ „Sad kad znamo više o njemu, možemo li da pretpostavimo da on stoji iza prethodnih ubistava?“ pita Vik, opružen u stolici, jednim laktom oslonjen na plastični naslon za ruke, dok prstima snažno pritiska koren nosa ne bi li odagnao glavobolju. Mercedesina olovka lupka po stolu sto na sat, što mu sigurno ne pomaže. Stoga se Edison trudi da korača iza Vikovih leđa. „Landon Bernsajd je živeo izvan radara. Nije imao ličnu kartu, kola, kreditne kartice, nije otvarao bankovne račune, niti je posedovao nekretnine. S vremena na vreme je radio za nadnicu, iznajmljivao je dograđen apartman u kući nekog svog prijatelja; i to je plaćao kešom.“ „Ali?“ „Ali se ispostavilo da mu je taj prijatelj u stvari nekakav rođak, pa smo saznali da se zapravo prezivao Kuper, Landon Kuper. Odslužio je dve i po godine od sedmogodišnje kazne zbog napastvovanja maloletnice. Kad je izašao, trebalo je da se prijavi, ali je umesto toga napustio državu i pojavio se u Koloradu. Jutros smo dobili DNK potvrdu da je to on.“ „Ima li šanse da je skoknuo do San Dijega pre dve godine?“ „Ne; još je bio u zatvoru. Izašao je tek pre četrnaest meseci. Bio je osuđen samo taj jedan put, ali je više puta bio na sudu, a bilo je i prijava koje nikad nisu stigle dotle. Jedan od onih običnih perverznjaka koji mnogo više voli mlade devojke nego što one vole njega. Kad je Ejmi Brouder ubijena, on je bio u zatvoru u Mičigenu.“


„A šta ako ga je neko ubio da bi zaštitio Priju?“ Ramirezova i Vik okreću stolice kako bi pogledali u Edisona, čak i Fini ostaje bez odgovora. Edison sleže ramenima. „Ozbiljno pitam: šta ako je bitanga ubila Landona zato što je gnjavio Priju?“ Ramirezova i dalje pilji sa izrazom mučnine na licu, ali Vik je očigledno već pomišljao na to. „Pojasni nam.“ „Da je još neko dobio cveće - neko od članova ostalih porodica, još neka žrtva - mogao bih da progutam priču da neko pokušava da ih provocira, ali dobija ga samo Prija. Cveće ima neke veze s njom, ne sa ubistvima. Ako pretpostavimo da ono predstavlja poklon…“ „Udvarao joj se, a kad se odselila, ubio je Ejmi, jer je to najbliže što je mogao da uradi da bi prišao Priji“, ubacuje Ramirezova. „Koji god motiv imao za ubistva, to nije seks; samo polovina žrtava je silovana, a čak i to se čini pre kao kazna negoli seksualni čin. On u njima vidi nešto drugo i, šta god to bilo, smatra da je Prija na neki način bolja. Želi Priju zbog nečega za šta ostale nije ni uzimao u obzir. Ona mu znači toliko da je traži ne jednom, već dva puta. I pronalazi je.“ „I ponovo počinje da joj se udvara“, preuzima Ramirezova, kao i milion puta dosad kad zadirkivanje ustupi mesto poslu, pa im ne treba mnogo da se slože oko nekog slučaja. „Cveće, poruke. Ali onda se pojavljuje Landon. Ako je ubica prati, zna da joj Landon dosađuje.“ „Kako?“ „Pa tako što je prati, kažem ti. Zna kad su Sravastijeve van kuće, kad da donese cveće ili da pošalje nekog da ga ostavi. Dešanin raspored je prilično fiksan, dok Prijin zavisi od njenog raspoloženja. A mi znamo psihologiju koja stoji iza ovakvih poldona - on želi da vidi njenu reakciju kad ih dobije.“ „Zna za Landona pošto već prati Priju.“ „I tu Landon prelazi liniju koju je ovaj tip povukao. Priju smatra svojim vlasništvom, a Landon mu zadire u posed.“ „Zvanični rezultati autopsije neće biti gotovi još nekoliko dana“, Finijev glas krči iz zvučnika, „ali forenzičar iz Hantingtona je manjeviše već sklopio kockice. Kad je pronađen, Landon je bio mrtav već


oko tri nedelje, verovatno je ubijen odmah posle Edisonove posete. Nije imao grejanje, tako da je hladnoća usporila truljenje, ali konačno je smrad počeo da prodire u ostatak kuće i rođak je otišao da proveri šta se dešava. Landon je najpre dobio par udaraca, da ne bi pružao otpor, a postoje dokazi i o nekoj vrsti vezivanja. Verovatno konopcem. Nakon što ga je ubica vezao, kastrirao ga je.“ Edison to već zna, obavestio ga je poručnik lokalne policije, ali svejedno se stresa. „I nije to uradio propisno“, nastavlja Fini. „Hteo je da bude bolno. Posle toga ga je još tukao, čisto da mu pokaže, a onda mu je prerezao grlo. Snažno, krvavo, gnevno. Tip je bio mnogo besan.“ „Isti nož?“ „Nije moguće utvrditi. Napraviće odlivke, ali trulež će otežati poređenje. Svakako je veoma sličan.“ „I ništa nije ostavio za sobom?“ „Samo Landona. Čak je i konopac poneo sa sobom.“ „Zašto onda nije pokušao da uđe u Prijinu kuću?“, pita Ramirezova. „Očigledno ume da onesposobi kamere, ali nema znakova da je pokušao da provali unutra, čak i kad je Prija bila sama u kući. Zašto?“ Češkajući se po bradi, Edison obuzdava režanje. Maše glavom u pravcu raznobojne gomile fascikli. „Odgovor je tu negde. Nešto što nismo povezali, jer on vidi ono što nama promiče.“ „Fini?“ oglašava se Vik. „Ti si najsvežiji na ovim slučajevima. Nešto ti bode oči?“ Čuju lupkanje po tastaturi i šuštanje papira dok Fini pregleda kopije izveštaja i sopstvene beleške. „Možda.“ Agenti iz Kvantika čekaju, ali on nikako da nastavi. Kad tišina postade neugodna, Ramirezova olovkom pogodi zvučnik. „I?“ „Na osnovu čega odlučuje da li će silovati žrtvu?“ „Nismo još shvatili“, automatski odgovara Edison. „Pogledajte Li Klark“, kaže Vik. Nijedno od njegovih partnera ne uzima fasciklu; ne moraju ponovo da gledaju te slike. „Od svih devojka, napad na nju je bio najsvirepiji. Da je nekim slučajem preživela, gotovo sigurno bi imala trajna oštećenja samo od silovanja. Šta ga je to kod nje izazvalo toliko da izgubi kontrolu?“


„Njeni roditelji su bili veoma uzdržani u svojim izjavama. Nisu hteli da kažu ništa loše o svom detetu, ali većina drugih ispitanika rekla je da je Li bila divlja. Seks, pušenje, droga… znači da je dodatna grubost bila kazna?“ „Prema Zoraidi Buret poneo se nežno, grlo joj je prerezao dok je bila u nesvesti, i to ne od udarca u glavu, već od delimičnog davljenja.“ Vikovi debeli prsti lupkaju po stolu. „U svakoj od izjava u toj fascikli piše kako je ona bila dobra devojka, na prvom mestu joj je bila porodica, nikad nije izlazila s momcima, jer je bila potrebna kod kuće.“ „Ali Natali Rut nije bila devica“, skreće im pažnju Edison. „Samo nekoliko meseci pre ubistva bila je u panici da je trudna, a nju takođe nije napastvovao.“ „A Rejčel Ortiz je“, nadovezuje se Mercedes, „silovana, ali patolog je rekao da je pre napada skoro sigurno bila nevina.“ „Ali mi sad razgovaramo o činjenicama, dok on odlučuje na osnovu toga kako te činjenice doživljava.“ „Počinjem da shvatam zašto niko od šefova neće da razdvoji vas troje“, sarkastično primećuje Fini. „Ali hajde da se poigramo pretpostavkama: ako je posmatrao devojke da bi doneo sud o njima, onda je posmatrao Priju pre pet godina. Ona i sestra su bile neobično bliske, tako da je, da bi stekao bilo kakvo mišljenje o Čavi, morao često da viđa i Priju.“ „I zaljubio se u nju.“ „Zar to nije promena? Pogotovo ako smo se složili da ovde nije reč o seksu.“ Ramirezova odrično vrti glavom. „Rekla sam ljubav, ne požuda. Kao platonska ljubav, trebalo bi da bude čedna, čista. A kad smo kod toga, Prija ne izlazi s momcima. Ne druži se s njima. Radi domaći, igra šah sa gomilom veterana, sedi u kući s majkom. Ako je čestitost ono što ga pali, bolje od toga ne može biti.“ „Zar je onda ne bi napao nakon što sam ja otišao?“, primećuje Edison, potiskujući bol koji mu steže grudi. „Nisi prespavao kod nje.“ „Istina, ali smo bili sami nekoliko sati pre nego što se Dešani vratila s posla. A sutradan smo zajedno otišli na šah i zajedno se


vratili.“ Svi razmišljaju o tome u tišini, dok Fini ne pročisti grlo. „Ti si je štitio. Raspitujući se o Landonu, štitio si Priju. Verovatno te je doživeo kao saveznika.“ Ramirezova pogleda u Edisona, jedva vidno razvukavši ugao usana. „A kad vide tebe i Priju zajedno, ljudi mogu samo da pomisle da ste neki rod.“ Umesto da odgovori, Edison joj pokaza srednji prst, iako je ona bila sasvim u pravu. „A kad dođe do kraja sa cvećem, šta će se desiti?“ upita Fini. „Hoće li joj nekako prići? Napasti je?“ „Ona se seli za mesec dana.“ „Čavina devojka, Džozefin“, ubacuje Mercedes prelistavajući papire u žutoj fascikli, „pomenula je nekog nepoznatog tipa koji se pojavio na prolećnom festivalu u njihovom kraju, nekoliko meseci pre ubistva. Nije bio ljigav, samo predusretljiv, posebno prema Čavi i Priji.“ „Prema obema?“ „Kaže da je spomenuo kako ima sestru. Izgleda da mu se dopalo to što su tako bliske.“ Zatvara fasciklu i lupka palčevima po njoj, bez nekog posebnog ritma. „Čavi i Džozefin su krile svoju vezu, osim od svojih majki i Prije. Dešani kaže da bi njen muž odlepio da je znao, ali devojke su bile najbolje drugarice još otkad su se Sravastijevi doselili u Boston, tako da niko nije sumnjao da su njih dve u stvari u vezi.“ „Znači, što se njega tiče, Čavi je bila dobra drugarica i divna sestra.“ „Džozefin je…“ Nakon užurbanog lupkanja po tastaturi, Fini se oglašava trijumfalnim uzvikom. „Ona je u Njujorku. Studira pravo na Univerzitetu Kolumbija.“ „Mogao bih da uhvatim voz do tamo“, nudi se Edison. „Da ponesem slike koje nam je Prija dala, možda nekog prepozna. Prošlo je pet godina, ali nikad se ne zna.“ „Uzmi još šolja od svoje prijateljice“, predlaže Vik. „Inara kaže da su ih skoro sve polupale.“ „Za deset dana? U kutiji ih je bilo pedesetak!“


Lupivši čelom o sto, Ramirezova prasnu u prigušen, poluhisteričan smeh. „Prija se javljala po podne“, ponovo se oglašava Fini nakon što su se oni malo smirili. „Kad se vratila sa izleta, na tremu je zatekla žute hrizanteme; najstariji veteran i njegova unuka vodili su je do svoje crkve da vidi prozore. To je prvo cveće posle više od nedelju dana.“ Čavi je oko glave imala oreol od žutih hrizantema i poneki cvet zadenut u kosu. „Jel’ Prija…“ Ali Edison ne zna kako da postavi to pitanje. Ne Finiju. I ne pred Vikom i Mercedes. „Tražila mi je telefon Marte Vord kako bi ga dala majci“, odgovara Fini. „A kad smo već kod toga…“ „Nemoj mi reći!“, reži Viktor. „Vordova je odbacila zahtev da im damo ličnu zaštitu, zatim me je izribala što resurse Biroa trošim na ubistvo koje nije u vezi ni sa jednim aktivnim slučajem i za koji je zadužena lokalna policija.“ Edison cokće. „Nije u vezi?“ Ali Vik rezignirano uzdiše. „Da pogađam: to ne može biti naš ubica, jer prema profilu on ne ubija muškarce; ne može biti opsesivni uhoda, jer ne pokazuje znake nasilnosti. Čista koincidencija.“ „Manje-više si u pravu, a pritom je i šef podržava. Hantingtonska policija je bila izuzetno ljubazna prema nama, jer im nije rekla ništa o istrazi uhođenja - pretpostavljam da na tome treba da zahvalimo Dešani i bukvici koju je očitala kapetanu zbog ponašanja policajca Klera - a pristali su i da me obaveštavaju o napretku svoje istrage.“ „Jel’ se Vordova već okomila na Sterlingovu i Arčera?“ „Zasad sam joj samo ja trn u oku i trudim se da tako i ostane. Ali moram da ti kažem, Vik, ako me još više pritisne, radim sve što mogu, ali…“ „Razumem. Sutra imam sastanak s jednim od pomoćnika direktora. On ne voli Vordovu, ali takođe ne voli ni da se petlja u slučajeve drugih agenata. Nisam siguran kako će to proći.“ „Obe Sravastijeve su opisale svoje kretanje u danima oko procenjenog datuma Landonove smrti“, kaže Fini posle nekog


vremena. „Nema dovoljno velikih rupa da bi lokalci mogli da ih optuže. I to je nešto.“ „A?“ Viktorov glas je suviše blag da bi bio u saglasnosti s komplikovanim izrazom na njegovom licu. „Mislio sam da svi iz čiste učtivosti izbegavamo da priznamo kako je Dešani sto posto sposobna da ubije čoveka koji predstavlja pretnju njenoj ćerki.“ „Ona to ne bi uradila tako traljavo“, Edison i Mercedes izgovaraju uglas. Fini samo huknu. „Zastrašujuća žena. Javite mi šta ste saznali od Džozefin.“ Ramirezova se proteže preko stola i prekida vezu. „Prija i Dešani su obazrive“, šapuće. „Pametne su, pridržavaju se uputstava i obraćaju pažnju na detalje. Kad im instinkt kaže da nešto nije u redu, poslušaju ga. Kako ćemo mi naći nekoga koga one ne primećuju?“ Nijedan od njenih partnera i ne pokušava da odgovori. Niti iko od njih glasno izgovara da su ostale još samo četiri vrste cveća koje nisu poslate Priji.


Posle četvrtog strahovitog treska tog jutra, mama je psovala sa akcentom koji je uglavnom ostavila u Londonu, s nekoliko bisera na hindiju, tek da malo začini stvar. Pogledavši kroz prozor, mogu da zaključim da mi je kamion za selidbu ponovo završio nasred prilaza garaži, umesto malo udesno, kako bi mama mogla da istera kola. Skoro da sažaljevam sirotog prevoznika - mama je već bila nezadovoljna što je morala da uzme slobodan dan da bi potpisala otpremnicu, jer moj potpis nije prihvatljiv zato što sam maloletna - ali da iz četiri puta ne može da se parkira! Pa stvarno! I pošto je mama tako loše raspoložena i pošto su nas jutros na tremu dočekali zumbuli, ja sam se zavukla u svoju sobu s jednom sveskom Čavinih dnevnika; bolje da joj se sklonim s puta. Nisam pročitala baš svako slovo u dnevnicima - ima ih previše da bih to mogla brzo da uradim - već sam neke delove zaobišla, čitala na preskok i prelistavala. Dok se među stranicama mojih dnevnika na mnogo mesta nalaze fotografije - može biti da sam njima obeležavala dokle sam stigla - njeni su pretrpani skicama; i same stranice pune su crteža, kao da je ponekad gubila nit onog što je htela da napiše ili to nije umela da izrazi rečima. Čak i posle njene smrti, smatrala sam da nije u redu da ih čitam, da je to i dalje suviše intimna stvar. Čavi od pre pet proleća bila je istovremeno uzbuđena i uplašena. Sa Džozefin je pronašla sreću, bila je potpuno u oblacima otkad je počela da se zabavlja sa svojom najboljom drugaricom, ali je strepela od tatine reakcije kad jednom bude saznao. Ne samo zbog sebe i svoje devojke već i zbog mene - da li bi tata insistirao da prekine kontakt sa mnom kad bude otišla na fakultet? Takođe i zbog samog odlaska. Ona je bila primljena na Univerzitet „Sara Lorens“, a Džozefin na njujorški, tako da ne bi bile daleko, ali to bi bila nova


sredina, koledž, i, koliko god se tome radovala, pomalo je i strahovala. Samo prelećem preko njenog zapisa o tome kako su mi ona i mama darovale bindi, uglavnom zato što se nastavlja raspravom o tamponima, ulošcima i ostalim higijenskim pitanjima u vezi s menstruacijom. To je bio drugi dan moje prve menstruacije i sve mi se još pomalo gadilo. Pošto sam bila toliko bliska s Čavi i mamom, u teoriji sam sve znala, ali nisam imala još ni dvanaest godina. U tom uzrastu ne postoji način da te neko nauči kako se koristi tampon a da se ti nasmrt ne prepadneš. Pred kraj dnevnika, među sećanja s prolećnog festivala, zadenuto je nekoliko crteža. Naš komšiluk je stalno organizovao proslave i festivale u staroj crkvi, ponekad da bismo skupili novac za popravke ili da bismo povećali Frenkovu platu a da on to ne primeti, povremeno u neke dobrotvorne svrhe. Ili samo zabave radi. Čavi je oba dana provela šarajući lica i crtajući karikature, a ja sam pomagala mlađoj deci da prave krune od cveća i provlače se kroz lavirint napravljen od čaršava. Jurcanje klinaca s cvećem u naručju i trakama koje lepršaju dalo mi je i ideju za proslavu mog rođendana. Ostavivši otvorenu svesku na krevetu, sela sam na pod i otvorila gornju fioku komode. Mislim da je predviđena za čarape ili tako nešto, ali ja sam je obložila plišem kako bih u njoj držala cvetne rođendanske krune. Čavina je napravljena od svilenih hrizantema, pa izgleda kao traka s resama, dok je mama nosila nakostrešen, ćoškast venac od lavande, zbog kojeg je ličila na neku tamnoputu Demetru. Moja je bila od krupnih, teških cvetova belih ruža, protkanih trakama koje su mi visile niz leđa u pet nijansi plave. Još je teška, samo mi je premala. Kad smo pravile pauzu tokom festivala, Čavi me je jurila kroz lavirint; obe smo crkavale od smeha, a kad sam uspela da se izvučem, Džozefin me je podigla i vrtela u krug sve dok Čavi nije naletela na nas. Toliko smo se kikotale da nismo mogle ni da ustanemo, zadihane i pune života. Nisam nameravala da izgubim kontakt sa Džozefin, ali mislim da smo obe znale da će do toga doći. Koliko god da sam je volela, još


kao jednu sestru, između nas je ostao prazan prostor omeđen Čavinim konturama, i to nam je stalno dodavalo so na ranu. S premalom krunom od belih ruža, koja preti da svakog trenutka sklizne s mog temena, skačem na krevet i nastavljam da čitam. Čavi najpre piše o drugom danu festivala, kad je tata toliko gnjavio mamu što je pojela hamburger da je ona naručila još dve viršle samo da bi mu terala inat, a onda se ton odjednom menja. Sećam se da smo sedele malo dalje od ostalih, ispružene s Džozefin na ćebetu u hladovini, umesto za stolovima na rasklapanje ili u paviljonu. Čavi i ja smo se uvek trudile da prvo smažemo hamburgere kako ih tata ne bi video. Nije bio ništa posvećeniji vernik od mame, niti se držao pravila ishrane, ali je osećao veću krivicu zbog toga. Zapravo, ne veću krivicu, već krivicu uopšte. Mama je bez ikakvih ograda, sa olakšanjem prihvatila agnosticizam. Čitajući Čavine reči, kao kroz maglu se prisećam čoveka koji nam je prišao; zapamtila sam ga jer nas je pitao da li smo sestre. Sedela sam joj u krilu; čak i tad, kad sam još bila žgoljava klinka na pragu dvanaeste godine, nestrpljiva da joj se naglo izraslo telo malo zaobli, bilo je glupo postaviti takvo pitanje. Istina, Čavi je bila tamnija od mene, ali je i moja koža bila za deset nijansi tamnija od veoma svetle puti naših suseda. Delovao je tužno. Nisam bila sigurna zašto sam to pomislila, ni kad me je Čavi kasnije pitala, ali dobro se sećam toga. Jednostavno se činilo da je tužan, čak i kad nam se smešio. Čavi ga ponovo pominje nedelju dana kasnije, posle našeg redovnog sestrinskog doručka; imale smo običaj da jednom mesečno doručkujemo u kafeu. Posle doručka otišle smo u bioskop subotom ujutru su puštali crno-bele klasike - i ona je otrčala da kupi slatkiše, dok sam ja bila u toaletu. Delovala je pometeno, a kad sam je pitala šta se dešava, rekla je da joj je neki kreten iz škole tražio broj telefona. Ali u dnevnik je zapisala nešto drugo: primetila je da nas je neko pratio iz restorana. Dok sam ja bila u toaletu, ona ga je presrela i optužila da nas uhodi; pozvaće menadžera i pandure ako nas ne ostavi na miru, pripretila mu je.


On joj se zahvalio. Čavi piše da ju je to do zla boga zbunilo, ali on joj se zahvalio što je tako dobra sestra i otišao iz bioskopa. Više ga ne pominje. Dođavola. Ne pamtim više ništa o tom čoveku. Samo da je bio tužan i da je imao sestru. Znam da ja nisam pisala o njemu; neko vreme nakon Čavine smrti, tražila sam spas u kompulzivnom čitanju svojih zapisa iz poslednjih nekoliko nedelja njenog života. Taj dnevnik još čitam mnogo češće nego bilo koji drugi. „Prija!“, viče mama sa dna stepenica. „Došao je Arčer!“ Verovatno je tek bio stigao u Denver kad sam poslala poruku Finiju, pa je morao da okrene nalevo krug i ponovo vozi čak ovamo. Sišavši, zatičem ga kraj strukova zumbula uvijenih u papir. Podiže pogled ka meni, praveći grimasu Sterlingova je rekla da je obavestiš ako ti bude neprijatno sa mnom i ona će me žestoko kazniti kad joj sledeći put budem sparingovao. „Sviđa mi se Sterlingova.“ „Žao mi je što sam izazvao potrebu za takvom vrstom zaštite.“ „A zašto si to uradio?“ Ne odgovara odmah; još kleči kraj cveća i fotografiše ga. „FBI koristi hladne slučajeve na akademiji kako bismo naučili da nije svaki slučaj rešiv“, napokon se oglašava. „To bi trebalo da nas nauči pragmatizmu.“ „A čemu je tebe naučilo?“ „Znaš, iskreno sam mislio da slučajevi ostaju nerešeni zato što se istražitelji olenje.“ Prebacuje cveće u kesu za dokaze, koju zatim zatvara i potpisuje. Kad se uspravi, nasloni se na zid kao da se priprema za razgovor. „Bio sam kreten, mlad i arogantan. Svi iz mog društva sa akademije hvalili su se kako nijedan slučaj neće ostaviti nerešen.“ „A onda si shvatio da to u stvarnom životu ne ide baš tako.“ „Odrastao sam kao crnac u malom mestu u Južnoj Karolini, gde je maskota škole u koju sam išao bio general Konfederacije; mislio sam da sam video sve što život može da priredi. Kad me vide ovako u odelu i sa značkom, ljudi pomisle da mi tu nije mesto.“ „A ti želiš da im dokažeš da nisu u pravu?“


„Želim. Ali… ne smem to da radim preko tuđih leđa. A kad vidim pod kakvim si ti pritiskom… Moj predlog da izigravaš mamac bio je stvarno idiotski. Nisam poznavao situaciju i prešao sam granicu. Iskreno ti se izvinjavam zbog toga.“ „Prihvatam izvinjenje.“ Arčer se samo zagleda u mene, ni da trepne. „Ako ti je stalo da se još posipaš pepelom, proslediću te mami; ona mnogo bolje ume da podstakne ljude da puze pred njom.“ Klibereći se, Arčer svlači gumene rukavice i gura ih u džep. „Kakav si ti lik!“ Nakon što on ode, šaljem poruku Sterlingovoj. Nema potrebe za kažnjavanjem; čak se i lepo izvinio. Odlično, glasi odgovor, ali ja ču ipak pokušati. Da dobro zapamti lekciju. Kad se kamion za stvari konačno našao na pravom mestu, mama ode za Denver da bar nekoliko sati provede na poslu. Selidba jeza manje od tri nedelje, tako da je pretrpana poslom. Da bih bila siguran da sam ja spremna za odlazak, posvećujem se učenju za koje je jutros bilo previše bučno. Oko četiri sata neko kuca. Sleđena, gledam u vrata kao da ću, ako se dovoljno upiljim, uspeti da vidim kroz njih. Zamalo da dreknem „Ko je?“, ali ipak odustajem. Spustivši se s kauča, uzimam Čavinu softbol palicu, koju ovih dana nosam sa sobom po celoj kući; kud ja - tu i ona. Noževe smo, nažalost, morale da spakujemo. Palica je teška i tvrda, a drška koju stežem umirujuće hrapava pod mojim prstima. „Gospojice Prija?“ javlja se muški glas. „Gospojice Prija, jeste kod kuće?“ Da nije to…. policajac Kler? Pritiskam miša da bi mi se na ekranu pojavila slika s kamere i vidim da sam u pravu: policajac Kler stoji na tremu i stiska šešir u rukama. Teksaški akcenat, nema greške. Bez i najmanje namere da mu odgovorim, neko vreme ga proučavam. Verovatno je prešao četrdesetu, lice mu je malo izborano, ali inače potpuno neupadljivo.


Pokušaću da ga uporedim sa svojim sećanjem na policajce iz doba Čavinog ubistva, koje je, moram da priznam, prepuno rupa. Deluje mi poznato, ali nekako neodređeno. Lice mu nije toliko obično kao što je Landonovo - kao što je bilo Landonovo - samo mi se, kad ga vidim, ne pali lampica prepoznavanja. „Ako ste kod kuće, gospojice Prija“, nastavlja da govori kroz vrata, „samo sam svratio da se izvinim za onomad. Doći ću neki drugi put.“ Izgleda da je danas dan za izvinjenja. Mama ima telefon policajca Hamiltona; šaljem joj SMS da je Kler svraćao, tako da može da ga tuži. Zašto bi Kler bez partnera dolazio u kuću gde može da zatekne samu maloletnu devojku? Nije to isto kao kad dođe Edison; on mi je familija i prošlo je nekoliko godina pre nego što smo nas dvoje počeli da ostajemo sami. Možda sam paranoična, s obzirom na sve što se dešava, ali nisam nimalo oduševljena što se Kler pojavio na mojim vratima. Mama mi šalje poruku koja sadrži samo emotikone vatre. Tri puna reda.


Zove se Čavi Sravasti i potpuno je neverovatna. Kad si je prvi put video, crtala je po dečjim licima na prolećnom festivalu, a tebe je obuzimao bes. Iako su prošle godine, ti još pamtiš kako je dvolična bila Li Klark, koliko zla. Kako se samo činila milom i skromnom ta popovska ćerka dok je isto tako maskirala decu! Ali to joj je služilo samo kao pokriće za inače skandalozno ponašanje. Čavi je, međutim, nekako drugačija. Šali se i smeje sa decom, dosađuje odraslima pokušavajući da ih nagovori da i njima išara lica. I talentovana je, simbole karnevala vešto pretvara u maske. Kao većina devojčica - a i mnogih dečaka - na tamnoj kosi nosi krunu od platnenih ružica i traka. Nisi siguran šta da misliš o njoj. Ljubazna je bez koketerije, čak i kad se stariji dečaci, a bogami i mlađi, iz petnih žila trude da privuku njenu pažnju. Ponašanje joj je pristojno, ali zato izgled… jarkocrveni pramenovi u njenoj kosi, sjajne bele i zlatne senke i teški crni ajlajner na očima, usnepune i crvene. Zlato i kristal cakle joj se u nosu i između očiju. Onda joj se pojavljuje sestra - nespretno, žgoljavo dete vedrog osmeha i još vedrijeg smeha; uprkos svojoj mladosti, i ona ima pramenove u kosi, kraljevsko-plave, ali joj je šminka blaža, usne nežno roze. Izgled u skladu sa uzrastom. Zainteresovan, pogledom tražiš roditelje. Nije ih teško pronaći; svojom tamnom kožom ističu se među susedima. Majčina kosa je bez ukrasa, ali čak i sa ove daljine možeš da vidiš kako su joj usta tamnocrvena, zlatna alka je provučena kroz gornju usnu, a kristale u nosu i između očiju. Znači, porodična tradicija. Pojavljuje se neki dečko koji zauzima Čavino mesto i devojke odlaze trčeći; drže se za ruke, smeju se i igraju a da se pritom nikad ne zapetljaju niti sapletu. Pratiš ih iz daljine, očaran prizorom. Čak i


kad im se pauza završi i svaka se vrati za svoj štand, ne prestaju da obraćaju pažnju jedna na drugu, stalno se gledaju i razmenjuju osmehe. Čavije divna sestra. Osmatraš ih dve nedelje, Priju - konačno si saznao ime mlađe sestre - kako fotografiše sve i svašta, dok Čavi bez prestanka crta. Svaka ima svoj krug prijatelja, ali nikad nisi sreo sestre koje toliko vole da se druže. Prija te nikad ne vidi, ali zato Čavi… Čavi te vidi i ti nisi siguran šta da radiš. Navikao si da budeš neprimetan, ali ona ne skida pogled s tebe kad god primeti s koliko pažnje posmatraš njenu sestru. Stvarno neverovatno. Čavi zbilja ima umetničku dušu, sposobna je da vidi ono što drugima izmiče. Stoga joj dopuštaš da te gleda u maloj kamenoj zgradi koja je nekad bila crkva, ili će ponovo biti. Crkva koja to jeste i nije, ni na nebu ni na zemlji; zanimljivo, zar ne? Prisustvuješ proslavi rođendana u koju je uključen skoro ceo komšiluk, malo manje formalan skup od prolećnog festivala dve nedelje ranije. Na sve strane ima cveća, ono pravo cveta oko kamene crkvice u lejama koje neko održava s mnogo ljubavi, svileno i plastično na glavama žena. Vidiš Sravastijeve, sve tri u letnjim haljinama i nezakopčanim džemperićima, bosih nogu trče po prolećnoj travi. Ljupka Prija, sa belim ružama na tamnoj kosi. Prkosna Čavi, krunisana žutim hrizantemama, vedrim skoro kao njen osmeh. Proslava je u nedelju, ali ti ih posmatraš i u subotu, dok slave u krugu porodice. Izlaze i vraćaju se, Prija s novim pirsingom na nosu; ti to inače ne odobravaš, ali išla je s porodicom, to njima nešto znači, pa i ti na to gledaš drugačije. U ponedeljak, dok ih pratiš do škole, čuješ kako Čavi podseća sestru da će ostati da uči sa drugovima, da neće moći zajedno da se vrate kući. Ali tu si ti, pratiš je sa diskretne udaljenosti, vodiš računa da Prija bezbedno stigne. Žive u sigurnom kraju, bogatom predgrađu gde se ljudi dovoljno dobro poznaju i brinu jedni o drugima, ali svejedno. Ti bar znaš kako se zlo može sakriti iako je naočigled


svima. Prija posle sastanka kluba odlazi pravo kući, zastajući tu i tamo da razgovara s komšijama, ali ne skreće s puta. Ponosan si na nju. Tako dobra ćerka. Tako dobra sestrica. Čavi te noći dolazi u crkvu, puna vatre, i besa, i tolike ljubavi prema svojoj sestri. Skoro da ne želiš da je ubiješ, ne želiš da je otmeš od Prije, ali Čavi će na jesen otići na koledž, a ti si već viđao kako to utiče na devojke, kako može da ih proguta i za sobom ostavi samo ljušturu. Ali ti veruješ u anđele čuvare; znaš da je ovako najbolje. Čavi će uvek biti dobra i uvek će paziti na svoju sestru. A Prija će slušati „Jer Prija je dobra devojčica.“ Hrizanteme koje si stavio u njenu kosu izgledaju kao Sunca u vasioni; pristaju joj, zaključuješ. Čavin plamen tako jarko sija.


„Evo ti, jedi.“ Naglo se trgnuvši na neočekivan zvuk, Edison se instiktivno hvata za ivicu stola i to je jedino što sprečava njegovu zadnjicu da ne tresne sa stolice na pod. „Pobogu, Ramirezova, trebalo bi da nosiš zvonce!“ „A da se ipak ti potrudiš da budeš malo više svestan sveta oko sebe?“ Gurnuvši veliku papirnu kesu ka njemu, seda nekoliko mesta dalje, tako da može da ga vidi a da baš ne bude na suprotnom kraju konferencijskog stola. „Jedi sad, šta čekaš?!“ Gunđajući, Edison otvara kesu i vadi toplu plastičnu posudu sa govedinom i brokolijem. „Koliko je sati?“ „Sad će tri.“ „Gospode. Šta ti uopšte radiš ovde?“ „Donosim ti hranu iz jedinog kineskog restorana u Kvantiku koji radi posle ponoći.“ Edison stalno zaboravlja kako je Ramirezova van dužnosti istovremeno dobroćudnija i zajebanija osoba nego na poslu. Dobroćudnija jer stroga odela, štikle i šminka u stilu bolje vam je da se ne kačite sa mnom ustupaju mesto farmerkama, širokom džemperu i čupavom konjskom repu, pa Mercedes deluje pristupačnije. Ali žestina je još tu, možda i prisutnija, jer kad nema šminke, onda ništa ne krije njene ožiljke - dugačke, blede linije koje polaze od levog oka i spuštaju se preko obraza, sve do ispod brade. Ti ožiijci opominju da je i ona sama štošta preživela, da je, sad kad nosi značku i pištolj, spremna da okrene svet naglavačke ako će time spasti još neko dete. Od partnera mu ništa više i ne treba. „Znači, nećeš ni da foliraš da si iznenađena što si me zatekla ovde?“


Mercedes rezignirano odmahuje rukom. „Prija je juče dobila kamelije, danas amarante; ostao je još samo jedan cvet. S obzirom na to da tamo ne možeš ništa pametno da uradiš, gde bi drugde bio?“ „Znaš da te nekad mrzim?“ „Samo ti nastavi da ubeđuješ sebe da je tako, sinak; jednog dana ćeš poverovati u to. Nego, šta to proučavaš?“ „Poštansku evidenciju“, odgovara punih ustiju, „ako on posmatra svoje žrtve, verovatno se duže zadržava u svakom mestu, tako da proveravam adrese za prosleđivanje pošte.“ Mercedes prvo zaklima glavom, pa se onda namršti. „U tome vidim bar dva problema.“ „Šta ako i ne želi da mu se prosleđuje pošta?“ „Dobro, onda tri.“ On se nasmeja i sleže ramenima. „A koja su tvoja dva?“ „Šta ako ne živi u tim gradovima? Na primer, ako stanuje negde u okolini i samo se doveze…“ „U malim mestima se došljaci mnogo lakše primete; ljudi se bolje poznaju, što predstavlja veći rizik za njega. Osim toga, pretražujem na nivou država, a ne gradova.“ „To je mnogo podataka.“ „Ivon mi je pokazala kako da nateram računar da obavi veći deo posla.“ „Pokazala ti je?“ Edison maše rukom u pravcu table koja je većim delom pokrivena uputstvima za podešavanje parametara pretraživanja na intranetu FBI-ja, korak po korak. Kao omiljeni tehnički analitičar njihovog tima, Ivon je dobro upoznata s kompjuterskim veštinama svakog od njih. Odnosno s nedostatkom istih. Uključi računar je možda ipak malo preterano, misli se Edison, ali, pošteno govoreći, uhvatio ju je na samom izlasku. „Koji je drugi problem?“ „Šta ako ne ide direktno iz tačke A u tačku B? Prija i Dešani su u Birmingemu provele samo četiri meseca, u Čikagu čak manje od tri. Nisu one jedine koje žive tako nomadski.“ Edison ispušta posudu s hranom na sto. „Pa kako onda da ga nađemo? Kako da ga nađemo kad je kao jebeni duh?“


„Da znam, ne bih sedela ovde u ovo doba noći.“ Bes mu tinja pod kožom, od njega mu se mišići napinju i trzaju. Bes i strah. Dešani je po podne zvala Viktora i pitala šta bi trebalo da radi Prija ako joj bitanga priđe. Vik nije znao šta da joj kaže, osim da ostane smirena, da pokuša da ga zadrži u razgovoru i da pozove pomoć. Znaju da to đubre želi Priju, ali zbog čega? Počinio je ubistvo da bi je zaštitio, a on joj je najveća pretnja. „Hajde“, naglo ustaje Mercedes. „Moram da…“ „Ne moraš da blejiš u računar dok on radi šta treba. Pustiću te da se vratiš, obećavam, ali hajde sad sa mnom.“ Pošto se on ne pomera onoliko brzo koliko to ona očekuje, Ramirezova grabi njegovu stolicu i gura je ka vratima. On uspeva da ustane u poslednjem trenutku kako bi izbegao sudar sa dovratkom. „Ustao sam i idem, hoćeš li prestati već jednom?“ Umesto odgovora, partnerka ga grabi za lakat i vuče za sobom ka liftu. Završavaju u sali za boks, sa debelim strunjačama koje prekrivaju pod oko ringova. Duž jednog zida visi red krušaka i džakova za boks. Ramirezova pokazuje na najteže džakove. „Udri.“ „Ramirezova.“ „Edisone.“ Mercedes spušta laktove kako bi mogla da ukrsti ruke ispod grudi. „Iscrpljen si. Toliko si ljut i uplašen, a u glavi ti je tolika zbrka da više ne možeš ni da razmišljaš kako treba. Propuštaš nešto što ti je ispred nosa, a dublje ukopavanje ti neće pomoći. Pošto si tako sjeban, nećeš moći da spavaš, zato idi i razvali tu vreću.“ „Ramirezova…“ „Idi. Izudaraj. Vreću.“ Pošto se na njegovo gunđanje o ženama koje vole da zapovedaju i guraju nos gde mu nije mesto Mercedes samo pakosno nasmeši, Edison se predaje i odlazi do džakova. Zavrće rukave, zauzima odgovarajući položaj i… samo pilji. „Za boga miloga, Edisone, zvekni jednom taj džak!“ Poslušavši je, oseća kako već s tim prvim udarcem puca navoj čvrsto obmotan oko njegove utrobe, pa nastavlja da udara vreću, nesvestan forme i efikasnosti, snažan i nemilosrdan u svom besu.


Mišići mu protestuju zbog iznenadne aktivnosti, ali on ignoriše bol, usredsređen samo na kretanje džaka i pokrete svojih ruku, koje treba da ga presretnu. Posle nekog vremena usporava, zatim se zaustavlja, zadihan, i naslanja se na vreću. Ruke mu pulsiraju, pribojava se da pogleda svoje neuvijene pesnice. Ali oseća kao da se malo vratio u normalu. Ramirezova ga nežno uzima za levu ruku i pregleda mu zglobove. „Izgleda da ništa nije slomljeno. Imaćeš nekoliko dražesnih modrica i oteklina, a kožu si, rekla bih, ostavio na džaku.“ „Zašto mi nisi rekla da uvijem prste?“ Ona ga uzima za drugu ruku, gledajući ga odozdo kroz trepavice. Ne radi to da bi koketirala, već zato što nije sigurna da li joj se misli čitaju na licu. „Činilo mi se da ti je bol potreban.“ Na to nema odgovor. „Hajdemo. Daj da ti to operem i previjem. Imaš li kod kuće sve što ti treba da sutra promeniš zavoj?“ „Naći će se nešto. Moram samo da kupim…“ Ne završava, kao da je suviše umoran da razvija misao. Ramirezova čeka, zamišljeno ga posmatrajući. „Šta misliš, koliko radnji na razumnoj udaljenosti od Hantingtona prodaje dalije?“ „Molim?“ „Dalije. Ne nalaze se baš lako. Kad je prošle godine ubijena Džuli Makarti, trebalo nam je više od nedelju dana da utvrdimo odakle dalije potiču, ali smo na kraju uspeli da pronađemo cvećaru u kojoj su kupljene, što nam obično ne polazi za rukom.“ „Da, i?“ „Sve ovo vreme igramo jurke s njim; zašto ne bismo pokušali da ga preteknemo? Ako želi da završi spisak, mora negde da pronađe dalije. Ako uspemo da upozorimo sve cvećare…“ „U državi? Edisone, to je…“ „Ogroman spisak, znam, ali kad ga napravimo, pozajmićemo tehničare ili agente, decu sa akademije, šta fali, pa nek okreću telefone. Cveće je uvek sveže, što znači da ga kupuje najviše dan ili dva pre isporuke. A prodavac će pre zapamtiti kupca koji traži neku neobičnu vrstu, nego onog ko kupuje ruže i karanfile. Možda čak


uspemo da od onog ko mu proda dalije dobijemo fotku ili skicu tog lika.“ „To nije… uopšte loša ideja“, priznaje Mercedes. „Ali u delo može da je sprovede samo Ivon.“ „Šta?“ „Čak i sa njenim uputstvima, takvu vrstu pretraživanja mi nismo sposobni da obavimo. Pogotovo ne tako opsežno.“ „Dobro, onda da je…“ „Jesi li lud, nema šanse da je zovemo u četiri ujutru“, odlučno ga zaustavlja Mercedes. „Prvo ćemo da ti sredimo ruke. Onda idemo gore da sve ovo zapišemo, tako da u neko normalno vreme možemo da obavestimo Vika da bismo dobili odobrenje za Ivonine prekovremene sate. I tek onda ćemo pozvati nju. Znaš li šta ćeš raditi između pravljenja beleški i zvanja Viktora?“ „Šta god ti kažeš, ili ću zažaliti.“ „Vidiš, sinak?“ Provukavši ruku ispod njegove, vuče ga ka vratima. „Već bolje razmišljaš.“


Zove se Ejmi Brouder i mogla bi biti božji dar. Brinuo si se zbog Prije. Već si bio napustio Boston - nikad ne ostaješ u jednom gradu duže od šest meseci - ali kad si se vratio da je posetiš, Prija nije bila tu. Potrajalo je dok si je opet ulovio; konačno si pronašao njeno ime i grad u jednom magazinu - Prija je učestvovala na njihovom konkursu za najbolju fotografiju. Istog trenutka si se preselio u San Dijego. Morao si da se uveriš da je dobro. A nije, brzo si shvatio. Jošje dobra devojčica kakvu je pamtiš, ali nema traga od njene vedrine, ni topline. Krhka je i lomljiva. I veoma usamljena. A onda pronalazi Ejmi. Posmatraš, kao u transu, kako Ejmi strpljivo izvlači Priju iz njenog bola, kako parla na francuskom i pleše oko nje dok hodaju. Ponekad i bukvalno. Neverovatno je graciozna ta Ejmi, provodi mnogo vremena na časovima i vežba kod kuće; čak i kad kasno noću izađe iz sale, mrtva umorna, deluje da je toliko zaljubljena u svoj balet da ne možeš da skineš pogled s nje. A vidiš i kako Prija počinje da cveta, da se smeši, čak i da se naglas smeje, ponekad, da razgovara o francuskim filmovima, o operi i baletu. Ejmi upoznaje Priju sa dečkom kome će držati časove i ti odmah primećuješ kako se mali zaljubljuje u nju. Ne kriviš ga, ali posmatraš, pažljivo, za slučaj da moraš da se umešaš. Hvala bogu, nema potrebe. Prija zna koliko vredi, zna koliko je važno da bude dobra, nikad ne ohrabruje momka, nikad mu ne sedi bliže nego što mora, nikad ne prihvata njegove pozive za izlazak. Ejmina majka u kuhinji koristi amarant, koji uzgaja na krovu trema. Nikad nisi razmišljao o tome da cveće može imati i neku drugu svrhu, osim da lepo izgleda i hrani pčele, ali čuješ kako


Brouderovi zadirkuju jedni druge zbog bilja u kuhinji i cvetova oko Ejmine punđe - majka na lenjoj, jednostavnoj mešavini francuskog i španskog, otac povremeno na odsečnom nemačkom koji niko drugi ne razume, ali mu se žene uvek smeju. Njih dvoje prihvataju Priju podjednako srdačno kao i Ejmi i ti si im zahvalan na tome, zahvalan si što je okružena ljudima koji joj vraćaju vedrinu. Šalješ Priji cveće, pokušavajući da joj pokažeš koliko ceniš njenu dobrotu, koliko je voliš; topiš se od radosti kad vidiš kako se smeje dok kosu svoje drugarice ukrašava šlajerom da bi ličila na vilinsku krunu. I onda, jednog dana, Prija nestaje. Nisi bio tu nekoliko dana, tražio si cveće po okolnim mestima kako niko ne bi povezao bukete jedne sa drugima, niti s tobom. Pa nisi ti dovde dogurao tako što si bio nemaran! Samo nekoliko dana, ali propustio si kamion za selidbu, i oproštaj, i odlazak. Ovog puta ti je trebalo još više vremena da je pronađeš, a sad… I Ejmi nedostaje Prija; primećuješ to i pre nego što se požali majci. Vidiš po tome kako buket amaranta vrti u ruci, kako ga posmatra s tužnim osmehom pre nego što otkine nekoliko cvetova i zakači ih u kosu. Stoga skupljaš amarante, koliko god možeš da ih nađeš a da potpuno ne opleviš baštu njene majke, i čekaš; znaš da, kad ne može da spava, ne budi roditelje, ni brata ni sestru, već se iskrada iz kuće i odlazi tri ulice niže, do crkve čija su vrata uvek otvorena, i igra. Ranije je išla dve ulice na drugu stranu da pozove Priju, pa bi onda njih dve zajedno provele noć u crkvi - Ejmi igrajući, a Prija fotografišući na mesečini vitraže i svoju drugaricu. Trudiš se da prođe bezbolno za Ejmi, koliko god je to moguće. Zbog nje koliko i zbog Prije. Ona je stvarno dobra devojčica, bila je tako dobar prijatelj Priji kad joj je bila najpotrebnija. Okružuješ je gomilicama tamnoružičastog amaranta, i neko vreme sediš kraj nje, gledajući u prozore, misleći na Priju. Tako divna mlađa sestrica zaslužuje tvoju zaštitu. Nije nimalo nalik na Darlu Džin; ona će ostati dobra. Biće zahvalna kad bude saznala koliko je voliš.


Ponovo ćeš je pronaći i ovog puta se nećeš zaustaviti dok joj ne kažeš šta osećaš prema njoj. Jedva čekaš da čuješ kako ti govori da i ona tebe voli.


Dalije stigoše u utorak, tri cveta velika kao moja šaka, toliko tamne ljubičaste boje da na momente deluje kao da su crni. Nije se navršila još ni godina otkad je četrnaestogodišnja Džuli Makarti pronađena u crkvi u Šarlotu u Južnoj Karolini, silovana i ubijena, s tri dalije poređane u liniji preko njenih usta, grudi i prepona, kao neka poremećena mapa čakri. Moj prvi poziv nije bio upućen ni Edisonu, ni mami, ni Finiju, već Hani Randolf, Artiljerčevoj unuci. Otkako smo saznali za Landonovo ubistvo - u stvari, otkad su veterani saznali za sve okolnosti povezane s njegovim ubistvom - zaštitnički su zahtevali da na šah ne dolazim, niti da se s njega vraćam sama. Hana se ponudila da me vozi, budući da ionako sve vreme sedi u kolima i čeka. Dok su ostali veterani tu da paze na Artiljerca, ona lako može da skokne po mene - od parkinga do moje kuće nema ni dva kilometra. Očigledno su bili spremni da se prepiru sa mnom oko toga, ili sam bar tako zaključila na osnovu šoka koji je usledio kad sam rekla: „U redu, hvala.“ Ali njihov zahtev svakako ima smisla i zahvalna sam im na tome. Otprilike u vreme kad bih i inače krenula na šah, pozivam Hanu da joj javim da dolazim. Ili, kao danas, da ne dolazim. „Neće ti smetati da dođem da ti pravim društvo?“, odmah me pita. „Bar dok agenti ne stignu. Ne sviđa mi se da sad budeš sama.“ „Artiljerac…“ „… će biti sasvim dobro ovde s Pirsom. Ako se nešto desi, mogu da stignem za pet minuta.“ „Istina, bolje bih se osećala“, priznajem. „Hvala ti.“ „Krećem. Zovi te tvoje agente.“ Edisonu šaljem poruku, zatim, dok spremam toplu čokoladu, pozivam i Finija. Kad Hana stiže, pažljivo zaobiđe cveće, kako ništa


ne bi poremetila, i sa osmehom prihvati šolju, klimajući glavom u pravcu telefona na mom uvu. Kad pokrenuh snimak s kamere, ona se smesti u fotelju sa svojim štrikerajem. Trebalo bi da naučim da štrikam. Deluje smirujuće. „Šta ima na kameri?“, zabrinuto pita Fini. „Prekida se u devet i trideset osam. Posle toga nema ništa.“ „Sneg?“ „Ništa. Kao da računar nije dobijao signal, ali mreža radi.“ „Imaš li sad sliku?“ „Aha, u glavnoj ulozi je najdeblja veverica koju sam u životu videla.“ „Misliš li da ćeš biti bezbedna dok ne stignemo? Mogu da zamolim lokalnu policiju da pošalje nekog.“ Na to se samo stresam, setivši se policajca Klera. „Hana je ovde sa mnom.“ „U redu. Dolazimo što brže možemo.“ Nekih desetak minuta Hana i ja sedimo u tišini, udobno koliko je to moguće pod datim okolnostima. Njene igle uspavljujuće zveckaju; u tom zvuku ima nečeg umirujućeg, gotovo meditativnog. A onda se začu kucanje na vratima. To sigurno nisu moji agenti, ne ovako brzo, čak ni kad voze onako kako umeju. Gospode, nije valjda… „Gospojice Prija? Momci su rekli da imate neki problemčić?“ Policajac Kler. Uobičajio je da prolazi pored šahovskog paviljona bez partnera, da proveri kako sam, kaže. Rečeno mu je da to ne radi; opominjali su ga i Lu i njihov kapetan, ali to ga nije zaustavilo. Samo je pošao do radnje, ili na ručak, pa smo se slučajno sreli, tako kaže. „Gospojice Prija, znam da ste kod kuće. Vidim auto gospojice Randolf. Samo hoću da se uverim da ste dobro, dok federalci ne stignu.“ Hana pažljivo odlaže štrikeraj. „Da ga oteram?“ „Hajde, molim te“, šapućem. Prošavši kroz hodnik, otvara vrata taman toliko da on može da je vidi, ali da pritom ja ostanem zaklonjena. „Mi smo sasvim dobro“,


učtivo mu se obraća. „Ako biste samo mogli da se udaljite od dokaza.“ „Mogu da ostanem s vama…“ „Zahvaljujemo na ljubaznosti, ali zaista nije potrebno.“ „Ja sam bio tamo, znate, kad je ona izgubila sestru. Siroto dete. Kad se samo setim svoje sestre… mlađe sestre treba štititi.“ „Policajče Kler. Vaša pomoć nam trenutno nije potrebna. Molim vas da odete.“ Na to on podiže glas: „Ali gospojice Prija…“ Na telefonu tražim listu prethodnih poziva i među njima pronalazim broj njegovog kapetana. Čovek se javlja bez pozdrava, izgovara samo svoje prezime. „Kapetane, ovde Prija Sravasti, zovem…“ „Nemojte mi samo reći da vas Kler opet gnjavi!“ „Stoji na mojim vratima i neće da ode.“ „Izvinjavam se, gđice Sravasti. Sad ću ja to srediti.“ Dok se veza prekida, uspevam da čujem nešto kao „ima da ga otpustim, pa će da se puši“; pitam se da li će do toga zaista i doći. Hana napokon zatvara vrata Kleru ispred nosa i zaključava obe brave. Zatim kači i lanac - što je sigurno, sigurno je. „Taj čovek nije baš čitav“, kaže, ponovo se lativši štrikeraja. „Nema razloga da bude toliko fokusiran na tebe.“ „Očigledno da to ima neke veze s takvom vrstom slučajeva“, uzdišem. „Mercedes mi je jednom dala psihološko objašnjenje. Ponekad se onaj ko prvi odgovori na poziv nekako previše veže za slučaj koji ga uznemirava, pogotovo ako se u tom trenutku još nešto dešava u njegovom životu. Takvi policajci onda opsesivno pokušavaju da reše slučaj, a ima i onih koji se fokusiraju na dobrobit porodice.“ „Jel’ to radio i u Bostonu?“ „Ne sećam se, ali ako je i bio u Bostonu, bio je mnogo diskretniji.“ „Ako?“ ponavlja Hana kao eho. „Prema Mercedesinom mišljenju, ne bi to bio najuvrnutiji način da je neko pokušao da se umeša u slučaj. Kako god bilo, ona ga temeljno proverava.“


Hana vrti glavom. „Znam da su ljudi komplikovana stvorenja, ali ovo je ipak previše.“ Fini i Sterlingova ubrzo stižu. Izvukavši se sa suvozačkog sedišta, Fini deluje malo zelenkast u licu, dok se Sterlingova osmehuje ponosno i pomalo stidljivo. „Malo si se zabavljala s rotacijom i sirenom?“, pitam ironično. Uspevam da uhvatim njen kez pre nego što ga sakrije iza malo profesionalnijeg izraza. „Izgubili smo vreme zbog nekog udesa; nisam htela da nas dugo čekaš.“ Kolutajući očima, Fini se okreće Hani i pruža joj ruku. „Hvala vam što ste joj pravili društvo, gđice Randolf.“ Hana mu protresa ruku. „Treba li još da ostanem? Mislim, kad vi odete?“ „U stvari…“ Fini gleda u mene. „Tvoja majka je tražila da te dovedemo u Denver, ako nemaš ništa protiv. Mislim da će se bolje osećati ako te drži na oku.“ „U redu. Mnogo ti hvala, Hana.“ „Nema na čemu“, odgovara, kratko me zagrlivši. „Čuvaj se, Prija.“ To isto mi govori i njen deda, umesto pozdrava, samo što me on zove gđice Prija, a tu titulu čak ni policajac Kler nije uspeo da mi ogadi. „Onesposobio je kameru impulsom, a onda je opet presekao kablove“, objavljuje Sterlingova kad sam ponovo sišla u prizemlje. „I šta ćemo sad?“ „Sad ćemo te odvesti majci“, odgovara Fini. „Onda ćemo detaljno razmotriti tvoju zaštitu.“ Detalji zaštite u ovom slučaju podrazumevaju da će Arčer biti sa mnom po danu, a Sterlingova će noćiti u našoj kući, dok će se svi ostali moliti da šefica odeljenja Marta Vord ne sazna za to. Tehnički, to nije po pravilima - više je lična usluga - što je samo po sebi problematično. Ako bi se pak nešto desilo, agenti bi bili u žestokom sranju. Selimo se za nešto više od nedelju dana, ali to se čini kao čitava večnost, pogotovo sa njihovim dežurstvima. Mama se sa Sterlingovom dogovora kad ćemo se naći, jer smo u njenoj kancelariji verovatno bezbedne, i agenti odlaze.


Smeštam se u ćošak njene prilično sterilne kancelarije, s laptopom na krilu. Trebalo bi da radim domaći - dala mi je lozinku za mrežu - ali umesto toga uzimam da gledam fotke iz Artiljerčeve i Hanine crkve. Provela sam divno popodne s njima, a zanimljivi prozori su bili šlag na torti. Scene su slikane na celim oknima, nisu, kao što je to uobičajeno, mozaici od obojenih stakala, ali svetlost se menja čak i pri prolazu kroz takve, polutransparentne boje. Ispod slike žene koja stoji nad praznom rakom, Artiljerac je prstima prešao preko mesingane pločice sa imenom svoje žene. Nastojnica je bila još i starija od Artiljerca; znala je istoriju svakog prozora i imena donatora. Kad sam spomenula koliko volim prozore, dala mi je brošuru male kapele na nekih sat vremena vožnje odavde. „Neki smatraju da nam je Gospod dao sposobnost da stvaramo umetnost kako bismo mogli da slavimo njega“, rekla je sa osmehom. „Ko god je video prozore na kapeli 'Šajlo' lako može da poveruje u to.“ Iskreno, sumnjam da ću imati prilike da to proverim. Iznervirana, sa uzdahom zaklapam računar. Nadala sam se da će me slike oraspoložiti, ali one su me samo bacile u bedak. Zavukavši ruku u torbu, izvlačim koverat koji sam našla u sandučetu, ispisan Inarinim urednim rukopisom. Draga Prija, Dezmond Makintoš je mrtav već mesec dana, a ja još ne znam šta treba da osećam. Svi očekuju da budem tužna, jer smo nas dvoje tobože bili suđeni jedno drugom, ili kako već to zovu ljudi koji ne razumeju baš najbolje šta to „suđeni“zapravo znači. Neki, opet, smatraju da treba da budem srećna, jer ono, kao super. Jedan od mojih mučitelja se ubio, kao da to što sam gledala kako se devojke, jedna za drugom, odlučuju da dignu ruku na sebe znači da treba da budem zadovoljna što je i on to uradio. Međutim, ja uglavnom osećam samo olakšanje, a kakva je to uopšte reakcija? Osećam olakšanje što neću morati da ga srećem u sudnici, neću morati da trpim njegov pogled na sebi dok svedočim protiv njega i njegovog oca, niti da gledam njegov izraz napuštenog šteneta.


Osećam olakšanje što je njegova sudbina rešena, pa više ne moram da se sekiram zbog toga. Nikad nisam imala baš neko mišljenje o sebi, ali da sam ovako grozna…to nisam očekivala. Posebno kad razmislim o ovome: bila bih zahvalna kad bi Baštovan umro od povreda i svoja sranja odneo sa sobom u grob. Nemam želju da ga ubijem, čak ni da on sam sebe ubije. Samo želim da bude mrtav. Suđenje verovatno neće početi pre jeseni i, mada nisam toliki pesimista da mislim da će biti proglašen nevinim, postoji tu čitav spektar mogućih ishoda. Ne želim da bude zbrinut u nekoj psihijatrijskoj ustanovi ili staračkom domu. Hoću da završi u kavezu, da postane niko kao što smo mi to bile, a onda da ga potpuno slome. Ali još više od toga želim da bude mrtav. Iako je kavez privlačan, Baštovan ima dovoljno novca da ga načini udobnim, barem onoliko koliko to njegove povrede dozvoljavaju. Ne želim da mu bude udobno. Želim da bude mrtav, ali ljudi, izgleda, smatraju da treba da budem uzvišenija, da se izdignem iznad toga, aja… ma nek se nose svi zajedno, ne pada mi na pamet da se izdižem. Nije zaslužio takvu milost. Ako ikad budeš u prilici, ako budeš imala snage, Prija, ubij skota. Samoodbrana i šlus. Gotovo. Super. E baš ti hvala, Inara, ne da si me oraspoložila… Ako sam već spremna da potonem, onda bar da to uradim kako treba - zato ponovo otvaram računar. Sve žrtve mog zlotvora imaju memorijalne stranice na Fejsbuku, čak i one koje ih za života nisu imale. Na njima ima najviše aktivnosti u proleće; kako se godišnjica približava, ljudi počinju da ostavljaju sećanja ili molitve, ali i rođendanske čestitke. Sreća te oni koji održavaju te stranice uspevaju brzo da uklone komentare kojekakvih kretena. Počinjem od Džuli Makarti i idem unazad, čitajući nove poruke. Ima i novih fotografija, koje ostavljaju prijatelji, porodice i školski drugovi. Čavinu stranicu preskačem.


Nijednom je nisam pogledala otkad je Čavi umrla. Nemam ništa protiv ljudi koji ostavljaju poruke i komentare, mnogi od njih su njeni prijatelji. Održava je Džozefin, tako da znam da je odmerena i puna pijeteta. Ako im to pomaže da je prežale i nastave sa svojim životom, želim im svako dobro. Samo ne volim da tuđa sećanja na Čavi remete moje lične uspomene. Na stranici posvećenoj Darli Džin - prvoj žrtvi - nalazim poruku njene majke, Judore Karmajkl, ostavljenu na godišnjicu ćerkinog ubistva. Judora piše o tome kako joj nedostaju ćerkina vedrina i smeh, kako je Darla Džin bila radost njihove porodice. Piše i kako joj nedostaje sin, koji nikad nije preboleo sestrinu smrt. Posle molitve za pravdu, završava porodičnom fotografijom, snimljenom poslednjeg Uskrsa pre tragedije. Darla Džin je preslatka plavušica u beloj čipki, a pored nje je Judora, debeljuškasta i prijatna, blagih očiju, koje je ćerka nasledila od nje. Sin stoji pored nje i ja, sedamnaest godina kasnije, prepoznajem to lice. Znam to lice. „Mama!“ kreštim. Ona podiže pogled s računara i zabrinuto me pogleda. „Prija? Dobro si?“ „Dođi da vidiš ovo.“ „Prija?“ „Molim te, mama, dođi da vidiš nešto.“ Polako ustaje, prelazi preko sobe i spušta se pored mene na kao kamen tvrd kauč. Gleda čas u mene, čas u ekran. „Po izrazu ti vidim da je nešto važno, ali ne kapiram šta.“ Otvaram jedan od direktorijuma sa fotkama koje sam proletos snimila i gledam slike dok ne naiđem na onu koju tražim. Smanjujem prozor kako bih mogla da je stavim pored fotografije Karmajklovih. Dok posmatra sliku, podrhtavaju joj vilični mišići. To je on, i ona to zna, čovek koji je ubio Čavi, gotovo sigurno onaj koji mi ostavlja cveće. S mukom guta knedlu, treptanjem pokušava da skloni zavesu od neprolivenih suza, zatim se ponovo okreće ka meni. „Još nisi uzela telefon. Zbog šoka ili oklevaš?“


Mama me suviše dobro poznaje. „Oklevam.“ „Zašto?“ Na optužuje me, radoznala je. A ni ona ne poseže za telefonom da sama prijavi otkriće. Pružam joj Inarino pismo i posmatram kako pogledom preleće redove. „Mislim da bi mi se Inara dopala“, zaključuje. „To bi bilo ostvarenje Edisonove najgore noćne more.“ „Ali ovo je Inarino mišljenje, a kakvo je tvoje?“ Duboko uzdahnuvši, dajem sebi vremena da razmislim. U pojedinim trenucima shvatam koliko je moj odnos s mamom nekonvencionalan. U takvim trenucima moram da priznam da ona ima sociopatske tendencije i da samo po sopstvenom izboru ne koristi svoje moći u zločinačke svrhe. A ja sam mamina ćerka. „Šta misliš, koliko tu dokaza može biti?“ napokon odgovaram pitanjem. „Sedamnaest godina uspeva da ostane neuhvaćen očigledno nije idiot. Ako ovo ime prosledimo FBI- ju, koliko će oni dokaza uspeti da skupe, a da nisu posredni? Da je imao ikakvu nameru da prizna, odavno bi to uradio.“ „Hoćeš da kažeš da, čak i da nađu dovoljno materijala da ga pošalju na sud, to neće biti dovoljno da ga porota proglasi krivim?“ „Ako mu sude i oslobode ga, to je kraj. Ne mogu ponovo da mu sude za ista ubistva. Neće biti pravde ni za jednu devojku, od Darle Džin do Džuli Makarti. Neće biti pravde za Čavi.“ „Za Landona“, mrmlja zamišljeno. „Landon je bio pedofil; briga me za njegovu pravdu.“ Usne joj se krive u ponosan osmeh. „Šta ga sprečava da krene za nama u Francusku?“, pitam. „Šta ti hoćeš? Da ga nateraš da ti prizna svoje prethodne zločine i da to snimiš? Da bi mogli da ga osude?“ „Ne.“ Treba joj nekoliko trenutaka da to proguta. Ja nikad nisam bila divljak u porodici. „Pa ti si ozbiljna?“ „Hoću da se ovo završi“, kažem tiho, jedva glasnije od šapata. „Ne želim da se do kraja života stalno osvrćem preko ramena ili da se pitam koga je još ubio. Ne želim da odem dok nam ovo još visi


nad glavom. Samo želim da se završi.“ Mama duboko uzdiše, sklapajući ruke u krilu. Zglobovi su joj skroz pobeleli od siline stiska. „Pa kako ćemo to obaviti?“ Kad ustadoh da zagrlim mamu, laptop mi s treskom skliznu na pod. „Volim te.“ „Ali?“ „Ali taj deo moram da obavim sama; bez tebe.“ Jedna obrva joj se preteći podiže. „To ćeš morati da mi objasniš.“ „Ako to uradim ja, onda je samoodbrana. Ako uradiš ti, onda si osvetnica, mama. Možda bi te porota oslobodila iz saosećanja, ali bi sigurno izgubila posao i niko te više ne bi angažovao. Ako ti budeš tamo, trojka iz Kvantika nikad neće poverovati da je bilo slučajno.“ „A tebi će kao verovati?“ „Ako sam potpuno sama? Ni slučajno, to je očigledna zamka.“ Iz tašne izvlačim brošuru kapele „Šajlo“. „Ali ako sa mnom bude agent Arčer i slučajno me ostavi samu?“ „Na kraju ćeš mu ipak dozvoliti da te upotrebi kao mamac?“ „Tako je.“ „I sigurna si da neće ispričati ostalima?“ „Naravno da nisam; zato mu neću ni reći.“ Na njen smeh moram i ja da se nasmešim, mada preko volje. „Iskreno se izvinio; to znači da se oseća krivim.“ „A kad pristojan čovek oseća krivicu, izvinjenje mu nije dovoljno: on želi da se iskupi.“ „Tako ću ja zamoliti Arčera da me odvede do kapele, jer ti nećeš moći - već si suviše odsustvovala zbog mene, pa moraš to da nadoknadiš. Bolesnik je sad već istrošio sve cveće, što znači da sam sledeća na redu ja, šta god planirao da uradi sa mnom; samo mu treba prilika. I mi ćemo mu je pružiti.“ „Gospode bože, baš sam te dobro obučila!“ „Ti ćeš biti ovde, na sigurnoj udaljenosti i van svake sumnje, a ako me on posmatra onako pažljivo kao što mislimo, krenuće za mnom.“ „A naš mlađani agent Arčer, pun entuzijazma, videće u tome priliku da uhvati serijskog ubicu na delu, da reši slučaj i dokaže se. Ostaviće te samu, ali se neće udaljavati.“


„Što mi ostavlja mogućnost da odustanem ako me uhvati strah ili nešto pođe po zlu. To smanjuje rizik.“ Neko vreme sedimo u tišini; obe pokušavamo da svarimo ono što smo izrekle. „Znaš da će se Brendon slomiti ako ti se nešto desi.“ Gledam je u neverici. „Brendon? Nikad ga ne zoveš Brendon. Niko ga tako ne zove.“ „To će ga uništiti. Moraš to da znaš, Prija.“ „Znam. Zato i mislim da to sa Arčerom nije loša ideja.“ Mamu neće uništiti, mada nijedna to ne izgovara. Samlelo bi je, možda i slomilo, ali bi se komadići ponovo sastavili, oštriji i jači od plemenitog čelika, jer, ako postoji nešto što Dešani Sravasti nikada neće dozvoliti, to je priznanje sopstvenog poraza. Međutim, Brendon Edison ima nešto što mama nema: krvavu, otvorenu ranu koja se zove Fejt. Možda je traži u svakoj tridesetogodišnjoj plavuši koju sretne, ali je i dalje doživljava kao devojčicu s kikicama i krezubim osmehom, obožavanu malu mudricu koja nikad nije shvatala u čemu je razlika između princeza i superheroja. Dok… ako je ne pronađu, ta rana neće zaceliti. Rekla bih da sam tu negde i ja, delovi mene obmotani oko tog veoma ranjivog srca. Štitim od čira ono što je ostalo od njega, ali izazivam i krvarenje, blizu, ali ne i dovoljno bliska. Udarac zadat meni slomiće ono što je ostalo iza Fejt. Ni za šta na svetu ne bih povredila Edisona, ali ne mogu da živim život kakav mi je predočila Inara. Potrebna mi je pravda, a ne samo nada da će ga ona jednom stići, ali više od svega, potrebno mi je da se sve ovo konačno završi. „Znači, ujutru ćeš razgovarati sa Arčerom?“ Potvrdno klimam. „Prija, ljubavi, moraš da budeš sigurna u ovo“, upozorava me sumorno. „Ako u bilo kom trenutku izgubiš samopouzdanje, povuci se. Uvek možemo da ga predamo FBI-ju.“ „Znam.“ Kasno narednog jutra, nakon što sam završila sa zadacima, silazim u prizemlje i tamo zatičem Arčera kako sedi na kauču, ispred njega na stočiću raspoređeni su delovi kamere. „Jutro, spavalice.“


„Nije spavanje, nego škola.“ Odlazim u kuhinju da smućkam smuti za zakasneli doručak. On ide za mnom. „Imaš li nekih planova za danas?“ Pretvaram se da razmišljam. „Jel’ mogu na šah?“ „Samo ako ne nameravaš da zbrišeš bez mene.“ Sipavši smuti u dve šolje za poneti, pružam mu jednu, dok mu drugom nazdravljam. „Odoh po torbu.“ Dok hodamo, njegove oči ni trenutak ne miruju. Kola su mu ispred garaže, ali meni nedostaje šetnja, pa on popušta. Nije naodmet da još malo sredim misli. Zanimljivo je videti Arčera kako beleži sve što usput zapazi. „Koliku slobodu kretanja podrazumeva ova vaša zaštita?“ upitah ga kad prođosmo pored benzinske pumpe. „Mislim, dok ste Sterlingova ili ti sa mnom, jel’ izleti dolaze u obzir?“ Gleda me ispod oka; njegova radoznalost me smiruje. „Imaš nešto na umu?“ Iz tašne vadim brošuru kapele „Šajlo“ i pokazujem mu je. „Slaba sam na prozore. Odnosno, moja sestra je bila slaba na prozore, a ja sam slaba na to što je Čavi bila slaba na prozore.“ „Malo ti je to komplikovano.“ „Aha. Kako god bilo, u subotu mi je rođendan i mama i ja smo planirale da idemo.“ „Gde?“ „Ona mora da radi. Sad kad se selidba približila, direktor ljudskih resursa u Parizu se unervozio. Ja bih stvarno volela da slikam kapelu pre nego što odem i, da su okolnosti normalne, ja bih odvezla mamu na posao i otišla sama.“ „Neće moći.“ „Zato sam i rekla ono ’pod normalnim okolnostima’. Slušaj malo šta ti pričam, Arčeru.“ On se nasmeja - više kao da zalaja - i ramena mu se malo opustiše. „Znači, hoćeš da vozim sat vremena da bi ti videla prozore?“ Ponovo zavukavši ruku u tašnu, vadim tajno oružje: svoje omiljene fotografije iz kutije koja mi uvek stoji ispod kreveta - s jednostavnim natpisom Čavi u crkvi. Na vrhu je ona koju volim više od svega na svetu. Snimljena je u jednoj od najvećih katoličkih


crkava u Bostonu, sa uzdignutim svodovima koji stvaraju utisak bestežinskog stanja, kao da sve pod njima samo lebdi u beskraju vasione. Čavi je nekoliko sati sedela u središnjem prolazu između klupa, pažljivo skicirajući, dok sam ja samo škljocala, slikajući i nju, i enterijer, i prozore iz svih mogućih uglova. Ali onda sam se popela na galeriju za hor, nagla se preko postolja za dirigenta i uhvatila njenu siluetu naspram plamtećeg prozora, sa zrncima prašine koji joj svetlucaju oko glave kao oreol. Ako slika iz godišnjaka odražava Čavinu ličnost, onda je na ovoj njena duša, vedra i puna čudesa. „Čavi je stalno pokušavala da ih prenese na papir“, kažem tiho, a srce me boli što uspomenu na nju koristim za manipulaciju. Samo napred, Prija, što se mora, mora se. „Taj osećaj za boju, zasićenost i način na koji se svetlost prelama. Ponekad osećam da će, ako nastavim da snimam neobične prozore, i ona moći da ih vidi.“ Letimično preleće pogledom preko ostalih fotki; na licu mu je fenomenalno kompleksan izraz. Što je odlično. Kompleksan izraz znači da njegove misli idu u onom pravcu koji sam priželjkivala. Skoro da stižemo do šahovskog paviljona, kad on naposletku odgovara: „Može, naravno. Ipak ti je rođendan.“ „Stvarno?“ „Pa tako si mi maločas rekla“, pokuša da se izvuče i nasmeja se kad ga ja pljesnuh po ruci. „Zbog tvoje sestre.“ „Hvala ti, hvala ti, hvala ti.“ Uzimam fotografije i sklanjam ih u unutrašnji džep tašne. „Obećavam da ću ostati na šahu ako ćeš me čekati u kafiću.“ Na njegovo oklevanje, podižem jednu obrvu. „Ko god on bio, neće me zaskočiti usred gomile ljudi.“ „Dobro, ali kad završiš, neko od njih mora da te doprati.“ „Dogovoreno.“ Jadničak, u kakve će nevolje upasti kad me bude ostavio samu u kapeli. Nadam se da će iz toga izvući pouku, da će ga to učiniti boljim agentom. Možda onda neću osećati toliku krivicu. Kad sam zakoračila na travnato ostrvo oko paviljona, Artiljerac je bio budan i smešio mi se preko table koju deli s Horheom. Uzvratila sam mu osmeh, topao i nežan, koji može da bude upućen samo njemu, jer je u potpunosti lišen svake oštrine.


Ako sam nešto naučila na poslovnim sastancima na koje me mama povremeno vodi, to je da u razgovorima predosetim promene tema i neprimetno ih poguram u pravcu koji meni odgovara. Mama je u tome apsolutno briljantna. I tako, dok igram protiv Ciketana, koji pati od nevoljnog titranja očiju, puštam ga da beskrajno razmišlja o svakom potezu, jer ga njegovi demoni teraju da po sto puta preispita svaku odluku, dok ja za to vreme osluškujem prazne priče o pregledima kod doktora, filmovima i prokletim idiotima koji ne umeju da voze, a onda Pirs spomenu kako ga sestra zove da provede prvomajske praznike s familijom. „Njen unuk skuplja one male signalne rakete, znate one što pucaju? Prave više buke nego svetla. Čak i kad znam da će pući, ja prosto…“ Zaćutavši u pola rečenice, zlovoljno pilji u tablu, očekujući sledeći Korgijev potez. „Povedi ovog“, predlaže Srećko gurkajući Korgija laktom. Iz njegove papirne čaše proliva se tečnost u kojoj ima viskija koliko i kafe, ali se svi pravimo da to ne primećujemo. „Njegova odvratna šolja izazvaće ti više košmara nego petarde.“ „A ti, ti si toliko odvratan da ni ogledalo nemaš! Svako ti se raspukne čim ga pogledaš“, uzvraća Korgi, sav zadovoljan dosetkom. Muška prijateljstva su mnogo čudna. „Ima li još neko planove za vikend?“, pitam, povlačeći svog topa iz neposredne opasnosti. Ciketanu dolaze ćerke. Viđa ih samo jednom mesečno, jer je sporazum o starateljstvu napravljen u trenutku kad je on prolazio kroz veoma težak period, a još se ne oseća dovoljno sigurnim da to promeni. Lice mu se ozari kad govori o njima, čak mu se i ruke manje tresu. Mislim da bi one mogle mnogo da mu pomognu, ali on ne želi da ga gledaju dok je u minus fazi. Stiven, kako se ispostavlja, izlazi s nekom ženom, zbog čega svi počinju da ga zezaju, što on prihvata sa šeretskim osmehom. „Udovica je, a muž joj je bio marinac. Zna kako to izgleda.“ Artiljerac odlazi u Denver da gleda baletski recital u kojem učestvuje njegov praunuk. Kao i obično, voziće ga Hana. „Samo da


ne zaspim“, uzdiše, „u poslednje vreme mi je sve teže da ostanem budan.“ „Neka te Hana probudi pre nego što dečko nastupi“, savetuje ga Filip. „Nije važno ako propustiš ostalo, samo da njega odgledaš.“ Klimajući glavom, Artiljerac pešakom uzima Horheovu kraljicu i okreće se ka meni. „A ti, gospojice Prija, imaš li ti neke planove?“ „Mama u subotu mora na posao da još nešto pozavršava.“ Ciketan mi uzima lovca. Ima da me zgazi u nekoliko poteza. „Agent Arčer je pristao da me vozi u Rouzmont.“ „Šta je to toliko zanimljivo u Rouzmontu?“ pita Horhe. „Jedna slatka kapelica s fantastičnim prozorima. Nastojnica Artiljerčeve crkve mi je rekla za nju. Volim da fotografišem vitraže.“ „To je skoro sat vožnje odavde“, primećuje Stiven. „Samo zbog prozora?“ „Zapravo, moja sestra je volela staklo“, tiho odgovaram. Muškarci se premeštaju i smeštaju za druge table, kao čavke na dalekovodu. „Možda je to samo način da se oprostim, pre nego što odemo.“ „Čujem da i u Parizu ima lepih prozora, koliko ti srce ište.“ Korgi se počeša po nosu, od čega mu pukoše krvni sudovi, pa mu se na koži rascvetaše crvene fleke. „Tamo je i ‘Notri Dejm, zar ne?“ Suzdržavam se da se ne zakikoćem na njegovo „Notri Dejm“. „Tako je. Teško je to objasniti. Pre će biti kao da… u stvari, Čavi je videla te prozore. Kad smo bile male, dok smo još živeli u Londonu, išli smo u Pariz nekoliko puta.“ „Živeli ste u Londonu?“ „Do moje pete godine. Tamo sam rođena.“ Sležem ramenima na njihove iznenađene poglede. „Mama je dobila sjajnu poslovnu ponudu u Bostonu.“ I pošto-poto je htela da pobegne od naše dve familije, ništa manje nego preko okeana, ali to nisam mogla da kažem ovim ljudima kojima više od svega na svetu nedostaju njihove porodice, samo su suviše slomljeni da bi mogli da provode s njima svaki dan. Ne svi, ali dobar deo njih. „Nemaš akcenat.“ „Niste me čuli posle maratona na Bi-Bi-Siju.“ Uh, ode moj top. „Moj akcenat je uglavnom nestao u osnovnoj školi, jer su mi se deca


rugala, a mama mi je pomogla da ispravim ostatak. Mada se tu i tamo pojavljuje kad sam umorna.“ „Isto kao moja snaja iz Minesote“, smeje se Horhe. „I ona šizi zbog toga.“ Srećko odvodi razgovor u pravcu tirade o pomoći mušterijama preko telefona, i ja odustajem. Dan je divan, vedar i svež, skoro topao. U iskušenju sam da ostanem celo popodne, ali Arčer me čeka, a i ja se osećam sigurnije kod kuće. Sa druge strane parkinga, pored restorana, vidim policajca Klera u civilu. Gleda. Ne sumnjam da će se, čim odem, stvoriti u paviljonu da se raspita za mene. Hana me otprati do piljarnice i ostade sa mnom dok Arčer ne podiže pogled sa tableta i ugleda me. Cmoknuvši me u obraz, Hana se vrati napolje. „Šta ćeš?“, pitam agenta.,„Ja častim.“ „Duplu kafu, hvala.“ „Ne nameravaš da zaspiš cele nedelje?“ Zakoračivši nazad kako bih mogla da se okrenem i stanem u red, sudaram se s nekim. Tašna mi ispada na pod, a brošura, fotke i novčanik se rasipaju po podu. „O, ne, moja tašna.“ Saginjem se da pokupim stvari, ali me jedan par ruku preduhitri. Podigavši pogled, vidim Džošuu kako kleči ispred mene, držeći moje slike i brošuru. Kraj kolena mu stoje šolja sa čajem i knjiga u tvrdom povezu. Za izrez laganog džempera zakačene su mu tanke naočare za čitanje. One debele ribarske džempere verovatno je sklonio do sledeće jeseni. „Hvala. Izvini što sam naletela na tebe.“ „Nema veze. Drago mi je da ti fotografije nisu uništene.“ Onako uzgred klima glavom Arčeru, i ovaj mu uzvraća. Slike i brošuru spuštam na sto. „Ovako je sigurnije. I znaš šta, Arčeru? Da bih ti se zahvalila za vožnju, spremiću ti dozu kofeina za subotu. Hoću da budem u Rouzmontu pre izlaska sunca.“ Njegovo iznenađeno gunđanje prati me sve do reda ispred kase. Kad se vratih s mojom toplom čokoladom i njegovom porcijom nervoze u šolji, Arčer je bio sam za stolom. „Pre zore?“ pita me, sav ko pokisao.


„Pa da, što je ranije moguće. Jeste li ikad gledali izlazak sunca kroz vitraže, agente Arčeru?“ „Nisam“ odgovara kiselo. „I ništa mi ne fali.“ „Ali rođendan mi je!“ Uzdišući, Arčer srče kafu.


„Agente Hanoverijane? Gospodine? Imate neku pošiljku.“ Edison, zagnjuren u svoje papire, podiže pogled ka vratima konferencijske sale. Sudeći po tome koliko dugo Viktoru treba da ustane, i on i Ramirezova su podjednako začuđeni. A onda Vik prasnu u smeh. „Mama nam šalje večeru.“ „Bog je blagoslovio“, mumla Mercedes. Sklonivši beleške sa strane, Edison prihvata plastičnu činiju sa goveđim gulašom, još toplim, i zemičke s puterom. „Pravi je anđeo.“ Neko vreme, svi su zauzeti večerom. Prošlo je ohoho vremena otkad su ručali. Tek kad Vik podeli dezert - parčiće pite od pekan oraha - ponovo se baciše na posao. „Ove devojke mu postaju važne“, kaže Vik. „Bilo da čuva njihovu navodnu čednost ili ih kažnjava zbog greha, on to doživljava veoma lično.“ „Šta je to onda tako značajno u vezi sa Darlom Džin?“ Mercedes savija foliju u lepezu. „Nije mu ona bila samo prvo ubistvo; uobličila je motiv.“ „Svi ispitanici kažu da je bila dobra devojka. Njen dečko tvrdi da su se po prvi put poljubili neposredno pre njenog ubistva. Ceo grad ju je poznavao, svi su je voleli.“ „Ali bila je silovana“, uzvraća Mercedes. „Prema njegovoj patologiji, on je u njoj video nešto grešno. Možda čak i taj poljubac.“ Uzevši fasciklu sa dosijeom Darle Džin, Vik prelistava prikupljene izjave. „Dečko u okolini nije primetio nikog, sve dok pastor nije izašao iz svoje kancelarije. Pa i nakon što je momak otišao kući, ni pastor nije primetio nikog sem Darle Džin, a onda je i on otišao u grad. Koliko je njemu poznato, Darla Džin je bila sama.“ „Nije pokušala da pobegne“, primećuje Edison. „Nije pružala otpor dok nije bilo prekasno. Ovo nije neko koga je ona tek


poznavala, već neko kome je verovala.“ „Čak i kad se dogodi silovanje, obično prvo posumnjamo na nekog iz familije“, kaže Ramirezova. „Otac, brat, rođak, neko je video poljubac i zaključio da joj zbog tako grešnog ponašanja nije mesto u porodici.“ „Otac je umro od srčanog udara dve godine pre Darle Džin, a svi njeni rođaci su bili ili suviše mladi ili odsutni. Ali imala je jednog starijeg brata.“ Vik prevrće stranice u fascikli. „Džejmson Karmajkl; tada je imao dvadeset dve godine. Sa dvadeset je diplomirao vebdizajn na Univerzitetu u Teksasu. Dobio je posao u maloj marketinškoj firmi u gradu, ali je ostao da živi u kući u Holirudu i svakog dana putuje na posao.“ „Jel’ on na našem spisku?“ Edison odrično vrti glavom, ali svejedno ponovo proverava. Otkucavši ime na tabletu, počinje da gleda rezultate pretraživanja. „Izgleda da u poslednje vreme nije bio ni na čijem spisku. Nekoliko meseci posle sestrine smrti, dao je otkaz i napustio oblast HolirudSan Antonio. Pominje se u nekoliko komemorativnih tekstova i članaka, i to je sve.“ „To zvuči zloslutno.“ Zgrabivši telefon, Edison otkucava broj i prosleđuje poziv na zvučnik. „Šta ti treba?“, pita Ivon, preskačući uvodno ćaskanje. „Tvoja mudrost i vođstvo“, odgovara. „Ili barem tvoja veština na kompjuteru. Ima li šanse da noćas dođeš ovamo?“ „Sama sam s malom, ali sam ponela zaštićen laptop, tako da imam pristup svim sistemima. Da čujem, ko me obožava?“ „Mi, mi, mi“, smeje se Ramirezova. „Tražimo Džejmsona Karmajkla, brata Darle Džin.“ „A možeš li da nam pošalješ najnoviji spisak cvećara koje ste zvali?“ pita Edison. „Imate li vi ideju koliko analitičara ovog trenutka mašta o tome da vas sve redom podavi?“ Ali u pozadini već čuju kucanje po tastaturi, praćeno bebinim zadovoljnim gukanjem. „Znam da je dosadno do bola, ali da li je zvanje cvećara stvarno nešto najgore što smo vam do sad natovarili?“


„Ja sad znam tačan broj cvećarskih radnji u državi Kolorado. Mislite li da sam ikad poželela da to saznam?“ „Siguran sam da u Koloradu postoji priličan broj muževa koji bi ti bili veoma zahvalni na tom spisku.“ „Haha, baš si sladak, ali to se zove Gugl. A što se tiče tog vašeg Karmajkla - ima li neke šanse da negde leži mrtav kao N.N. lice? Jer, koliko vidim, otkad je otišao od kuće, kao da je u zemlju propao. Zatvorio je bankovni račun, a novi, izgleda, nije otvorio. Teksaška vozačka dozvola mu je istekla, nije obnovljena, niti je igde drugde tražio novu. Nema računa, nema kazni, kredita ni vlasništva, nema pasoš, ni zdravstveni karton u nekoj medicinskoj ustanovi. Ne odmara se iza rešetaka, osim ako nije N.N. ili pod drugim, veoma uverljivim identitetom. Vaš momak je ili mrtav ili pati od amnezije, a najpre će biti da je stvorio život pod drugim imenom.“ „Šta je sa automobilom koji je bio registrovan na njegovo ime? Mogla bi da mu uđeš u trag preko broja motora ako je preneo vlasništvo na nekog drugog, ili ako ga je registrovao u drugoj državi?“, pita Vik. „Istina, gospodine, mogla bih, ali ništa od toga. Na kolima je proglašena totalna šteta nekoliko nedelja posle sestrine smrti. U policijskom izveštaju, kao i u izveštaju osiguranja, piše da je udario par jelena.“ „Jelen da napravi totalnu štetu na kolima?“ „To se stalno dešava“, odgovara Ivon. „Bambi i njegova devojka mogu načisto da slupaju haubu. Karmajkl je podigao novac od osiguranja otprilike dve nedelje pre nego što je zatvorio račun.“ Edison vrti glavom. „I sve si to saznala za dve sekunde, a treba ti cela večnost da pronađeš cvećaru koja je nedavno prodala buket dalija?“ „E pa, lepotane, ovog puta sam imala ime čoveka, a ne stotine firmi čiji vlasnici neće uvek da se jave na telefon ili da uzvrate poziv.“ „Zaslužio sam to, priznajem.“ „Da znaš da jesi.“ „Izvini, Ivon.“ „Ma znam ja da je ovaj slučaj važan“, pomirljivo kaže Ivon. „Kad bih mogla da šutnem nekog u guzicu da bi išlo brže, ja bih to


uradila.“ „Znam.“ „Trebalo bi da su tokom istrage Karmajklu uzeti otisci; možeš li da proveriš da li se još negde pojavljuju?“ Ramirezova gleda u Vika; punđa zakačena olovkom joj se polako raspada, lokne joj padaju preko lica. „Nemamo otiske prstiju ubice ni sa jednog mesta zločina.“ „Probaću, dragi moji agenti. Molim vas, pokušajte malo da odspavate.“ Ivon prekida vezu i Edison isključuje zvučnik. „U pravu je. Idite kući, oboje.“ „Vik…“ „Svi smo iscrpljeni“, podseća ih stariji agent, ustajući. „Idite kući. Spavajte. Ujutru dođite kod mene. Mama će biti presrećna što može da vas nahrani, a mi možemo da se javimo Finiju.“ Edison okleva, neprestano gledajući ka gomili papira i fascikli na stolu. Čuje kako se Vik i Ramirezova nešto došaptavaju, a zatim se vrata zatvaraju. Velika šaka spušta se na njegovo rame. „Vik…“ „Brendone.“ Podiže pogled. Vik ga zove po imenu samo onda kad želi da bude potpuno siguran da je privukao njegovu pažnju. „Sutra je Prijin rođendan“, kaže tiho. „Znaš da je to za nju težak dan. Potreban si joj, i to u najboljem izdanju.“ „A šta ako moje najbolje izdanje nije dovoljno?“ Umesto odgovora, Vik mu samo stiska rame.


MAJ


Mama kreće za Denver, u svoju kancelariju, nešto pre pet - ne drži je mesto. Pre odlaska, grli me toliko snažno da će mi verovatno ostati modrice. „Budi sigurna“, ponavlja, „budi pametna, čuvaj se.“ Sve u svemu, i nije tako loš blagoslov ćerki koja se sprema da nekog ubije. Ostajem opružena na krevetu, nit sam budna nit spavam. San mi nije ni dolazio prošle noći; moj mozak nije hteo da se isključi i dozvoli mi da se malo odmorim. Sećanja na Čavi - kako me juri kroz lavirint od čaršava, vrti me u krug, smeje se, krvari na kamenom podu. Sećanja na tatu - kako slomljen, otupeo i osramoćen stoji na bolničkom hodniku, kako visi sa sprata. I sve one devojke, njihova imena, poznata i bliska kao moje sopstveno. Darla Džin, Zoraida, Li, Saša. Mendi, Liba, Emili, Keri. Lejni, Kirsten, Rejčel, Čavi. Natali, Megan, Ejmi, Džuli. I stotu da doživim, mislim da bih pre zaboravila svoje ime nego njihova. Kad zatvorim oči, skoro da osećam težinu Čavinog tela kraj mene, sva ona noćna piskaranja u dnevnik, jedna pored druge, uspavljujemo se sklupčane, isprepletenih nogu. Lenja jutarnja maženja pod pokrivačima, mama koja skoče na nas. Bukvalno skoči i počinje da nas golica, a mi se smejemo dok ne ostanemo bez daha. Pamtim taj osećaj, ruku moje sestre koja mi prelazi preko kose i sklanja mi nemirne čuperke s lica ili razdvaja pramenove kako bi ih mama ofarbala. Sećam se njenog toplog daha na mom uvu, prstiju koji nešto crtaju po mom kuku, iako je još u polusnu, i kako to da joj moja kosa nikad nije slučajno upala u usta, a svoju je neprestano pljuvala?


Napokon ustajem i tuširam se, sveže farbanu kosu sušim mnogo pažljivije nego inače. Velika bela ruža, najveća koju sam pronašla u skromnom odeljku za cveće u piljarnici, ide iza uva. Ako bih stavila krunu sa onog mog rođendana, to bi bilo suviše očigledno izazivanje. Obično se ne ogledam na velikom ogledalu, radije koristim ono malo da bih se fokusirala na neki detalj, ali jutros se šminkam s pogledom na celo svoje telo. Ista sam Čavi, samo nekako umekšana, nisam tako jarka i upečatljiva, kao da njene kosti i crte lica gledam kroz staklo druge boje. Oblačim belu letnju haljinu s volanima, kraljevskoplavi džemper i helanke koje sam sinoć izvukla. Samo, približava nam se jedan gadan front koji donosi sneg - za prvi maj! Ali u kaputu bi trebalo da mi bude toplo. Čujem kako dole razgovaraju Arčer i Sterlingova - smena straže. Ali kad siđoh, sa aparatom obešenim o rame, Sterlingove nije bilo. Arčer me gleda, pogled mu je malo divlji. Predomišlja se? Ipak mi se neubedljivo nasmeši i otvori vrata, tako da je valjda sve u redu. Sterlingova ni slučajno ne bi otišla da je makar i naslutila kakvi su nam planovi za danas. Još mogu da se povučem. Dovoljno je da Arčera ili bilo kog drugog od agenata obavestim o bratu Darle Džin i da ih pustim da ga pronađu i uhapse. Ali razmišljam o tome koliko će mi vremena proći u čekanju da mi sud kaže da je pravda zadovoljena, a ta pravda nikog ne može da vrati. „Budi sigurna“, kazala je mama. Sigurna sam. Zastajemo kod „Starbaksa“ da pokupimo napitke za usput i krećemo dalje. Duga vožnja do Rouzmonta prolazi u tišini, oboje ćutke pijemo svoje piće. Muzika sa radija se jedva čuje od zvrndanja klime. Na pola puta počinje da pada sneg, krupne, vlažne pahulje lepe se za vetrobran, ali se, u dodiru s toplim staklom, odmah i tope. S vremena na vreme Arčerova navigacija nam daje uputstvo da skrenemo. Ruke ne prestaju da mi se tresu. Navlačim rukavice, ali se onda znoje. Mislim da bi mi sad dobro došlo da sam religiozna. Bilo bi lepo da postoji nešto ili neko kome bih mogla da se pomolim, s relativnim


ubeđenjem da ću biti saslušana. Sa druge strane, da sam istinski religiozna, verovatno ne bih ovo radila. Tako da… Jebiga. Vejavica postaje sve gušća. Prolazeći kroz varošicu Rouzmont, vidimo ljude u narandžastim jaknama s lopatama i kantama soli. Tri grtalice stoje kraj vatrogasne stanice, čekaju ko zapete puške da ljudima omoguće da izađu iz svojih kuća. U gradu ne živi mnogo ljudi; u člancima o kapeli koje sam ovih dana pronašla na internetu, Rouzmont postoji uglavnom zato da bi stanovnici tog kraja imali gde da kupuju, šalju poštu i školuju svoju decu. Arčer se mršti na neskriveno radoznale poglede koji nas usput prate. „Zar su stranci ovde toliko šokantan prizor?“ „Ovo je malo mesto.“ Kapela „Šajlo“ se nalazi nekoliko kilometara van grada. Iako je mali, Rouzmont ima četiri prave crkve, ali kapela je ostala iza bogate familije vlasnika rudnika, kojoj je nekad pripadala skoro sva zemlja u ovom kraju. Ljudi još vole da se u njoj venčavaju, bez obzira na veroispovest. Arčer parkira dosta daleko i ja sam za trenutak toliko očarana prizorom da gotovo zaboravljam zašto sam ovde. Kao da stojim u nekoj od onih kugli u kojima, kad ih protresete, pada sneg. Belina prekriva strm krov, ali sneg nije dovoljno napadao da sakrije crvenkasto-roze crepove. I zidovi su beli, od maltera, ili kreča, ili šta god bilo to što ima izbrazdanu teksturu s tragovima četke kao na uljanoj slici. Male plave rozete sa obe strane bordobraon vrata upotpunjuju savršenstvo prizora. Neće biti dovoljno sunca da ostale prozore uhvatim u punom sjaju, ali i u ovome ima magije. Izlazim iz kola s torbom prebačenom preko ramena; u rukama mi je foto-aparat, pa vrata zatvaram kukom. Naslanjam se na haubu i neko vreme samo uživam u pejzažu, dok me zubato sunce greje kroz kaput, uprkos vlažnom snegu koji se topi. Kadriranje slike će doći kasnije; kroz objektiv ne može da se sagleda kontekst. Arčer ostaje u kolima dok ja polako podižem aparat i počinjem da škljocam; kapelica je gotovo stopljena sa snežnom okolinom, osim sporadičnih ostrvaca boje. Hodam oko građevine u širokom luku, u potrazi za zanimljivim uglovima. Istočni i zapadni zid su, kao i kod


metodističke kapele u Hantingtonu, sazidani tek da bi poslužili kao osnova za prozore i krov. Čak i bez sunčeve svetlosti, bez zraka da projektuju boje sa stakla na sneg, prozori su veličanstveni. Na zapadnom zidu prikazan je Isus kako hoda po vodi, dok oko njega besni oluja, njegovi sledbenici šćućureni u grubo tesanom čamcu u uglu prozora. Džozefin je bila episkopalka; ponekad smo iz radoznalosti odlazile s njom u crkvu, a posle bi Čavi slikala biblijske prizore uokvirene prozorima poput ovog. Godinama se nisam setila tih priča. Severni zid uopšte nema prozore, samo tri rozete u toplim tonovima žute, braon i boje ćilibara. Mudro su napravljene, ako verujete u Sveto trojstvo - svaka rozeta je pretežno u jednoj boji, ali sadrži sve tri, koje se oko unutrašnjih ivica stapaju jedna u drugu. Možda je mudro i ako ne verujete. Pravim još jedan krug, ovog puta se približivši kako bih snimila krupne kadrove. Za mnom se vuče kružni, mestimično zelen trag, ali sneg brzo ponovo prekriva mladu travu koja proviruje. Istočni zid je sam po sebi jedno Sunce i volela bih da ga vidim u svom njegovom sjaju, sa bojama zapaljenim svetlošću. Tu su nijanse koje nikad ne bih povezala sa izlaskom sunca, svetli tonovi plave i nežne zelene koji probijaju iz boje indiga i lavande, ali se uklapaju na način koji bi Čavi sigurno razumela, ako ne i objasnila. Vrativši se na pročelje, zatičem Arčera kako i dalje sedi u kolima. „Idemo unutra?“, pitam ga kroz zatvoren prozor. On odmahuje glavom. „Suviše je hladno za moj ukus. Samo ti uživaj, ne moraš da žuriš.“ Odlično. U kapeli nema stolica, nema klupica za klečanje, samo prazan prostor, lišen čak i zujanja elektrike. Fotografišem, potpuno očarana jednostavnošću severnih rozeta, njihovim toplim, smirujućim bojama, poput svetlosti sveće. U atmosferi se oseća čudesan mir, trenutak pre udaha. Nije to prosto tišina, već nekakva prigušenost. Usamljenost, pretpostavljam, usamljenost koja je tu po prirodi stvari, a ne po izboru. Zatim pakujem aparat, pažljivo odlažem torbu u ćošak i skidam rukavice, šal i kaput. Nije ni blizu dovoljno toplo, ali znam kako


izgledam u ovoj haljini, jer pamtim kako je Čavi blistala u njoj - uvek joj je bila jedna od omiljenih. Iako je ona bila nekoliko centimetara viša nego što sam ja sad, i s nekoliko centimetara manjim obimom grudi, i meni dobro stoji; ljupka i nevina, nabrani beli volani tek malo, malecno koketni. Nema načina da se pretvorim u žgoljavu dvanaestogodišnjakinju kakva sam bila, ali mogu da izgledam kao bleda kopija Čavi. Ruža mi pritiska uvo, njena težina se opire ukosnicama koje je pridržavaju. Deluje teža nego što bih očekivala i ne znam da li to samo umišljam, da li to moje telo oseća težinu koju joj moj um pripisuje. S telefonom u ruci, ispuštam kaput nasred poda i sedam na njega. I pored debelog vunenog štofa i postavljenih helanki, osećam kako hladnoća prodire do moje kože. Čavi je imala običaj da ovako sedi, potpuno obuzeta onim što crta. Čujem zvuk automobila koji se okreće i odlazi. Naravno da niko neće doći ako je Arčer tu, tako da će se on sakriti negde i posmatraće. Čekaće. Otvaram imenik na svom telefonu i pritiskam poziv i zvučnik, slušajući kako tupo tu-tu odzvanja kapelom. „Malo si poranila za nedelju, slavljenice.“ Užasan stisak u mojim grudima malo popušta na zvuk Edisonovog glasa. Čujem haos u pozadini, nešto što liči na grdnje Vikove mame. „Pada sneg“, kažem mu i on se smeje. „Jebeni Kolorado. Ali ti obično čekaš da ja tebe pozovem za rođendan. Jel’ sve u redu?“ Jer koliko god da mi je prijatelj, Edison je istovremeno i agent, ponekad čak više agent, tako da uvek traži šablone u našem ponašanju i načine na koje ih kršimo. To me teši. Malčice. Na to uvek mogu da se oslonim. „Stara sam koliko i Čavi.“ „Sranje, Prija.“ „Sledeće godine ću napuniti osamnaest; mislim, naravno da sam znala da će se to desiti, ali čini mi se da nisam spremna da budem starija od svoje velike sestre.“ Nisam spremna za još štošta, ali to me ne sprečava da srljam ka tome. Naglavačke. „Mama te još nije uštinula što kenjkaš na svoj rođendan?“


Na to moram da se nasmejem. „Na poslu je. Osim toga, imam pravo da na svoj rođendan budem pola sata kenjkava. To je pravilo.“ Zato što se tata ubio na moj rođendan, i koliko god mama odbijala da žali za njim, nikad me ne sprečava da ja to povremeno činim. Ona potiskuje mnogo toga, ali nikad nije tražila da i ja tako živim. „Jesam li ti ikad ispričao kako je moja mama bila među roditeljima koji su dežurali na maturskoj večeri Fejtinih školskih drugova?“, pita kao da mi nešto nudi, nešto veoma lično i bolno, jer on veoma retko pominje svoju sestru. „Mora da joj je bilo jako teško.“ „Nedeljama je bila kao samlevena. Ali posle toga kao da je bila malo bolje. To joj je pomoglo da se pomiri s tim da nam se Fejt nikad neće vratiti, da nikad nećemo imati te godine i događaje iz njenog života.“ „Hoćeš da kažeš da za osamnaesti treba da napravim ludu žurku na kojoj ću se obeznaniti od alkohola kako bi se oporavila od svega?“ „Da ti nije palo na pamet!“, kroz njegovo gunđanje čujem Mercedesin glas veoma blizu telefona. „Srećan rođendan, Prija!“ „Hvala, Mercedes.“ „Gde si ti to? Glas ti odzvanja.“ „U kapeli 'Šajlo'. To je čak u Rouzmontu, tako da sam se malo smorila dok sam stigla, ali ima fantastične prozore.“ „Kažeš da ti je majka na poslu, nisi valjda sama?“ oštro me prekida Edison. „Nisam, Arčer me je dovezao.“ „Možeš li da mi ga daš?“ Glas mu je odjednom i previše ljubazan, iz čega zaključujem da se Arčeru ne piše dobro. „Napolju je. Žalio se da je mnogo hladno.“ „Ramirezova…“ „Već okrećem“, oglašava se Mercedes. „Zvaću te kasnije, Prija.“ „U redu.“ „Šta taj čovek misli?“, breca se Edison. „Da mi čini zato što mi je rođendan?“


„Crkva, Prija. Od svih mesta na svetu!“ „Mislila sam da je bezbedno dok god nisam sama.“ „Ako je on napolju, jesi sama, a to je potpuno neprihvatljivo. Ramirezova ga zove.“ „S kim to razgovaraš, Prija?“ To sasvim sigurno nije Arčer. Okrećem se ka ulazu. Iako znam koga ću ugledati, srce hoće da mi iskoči iz grudi. Iznenadni strah mi snažno, čvrsto stiska utrobu. „Džošua? Otkud ti ovde?“ „Prija!“ Edisonov glas zvuči besno, ili panično. I jedno i drugo. „Ko je to tu?“ „Džošua“, automatski odgovaram. „Iz kafića. Onaj što je Landona polio kafom.“ „Nije trebalo da ti dosađuje“, kaže Džošua; glas mu je topao i prijateljski, kao i uvek. Opet je u rebrastom ribarskom džemperu, ovog puta boje žalfije, koja mu ističe oči, tužne oči kojih gotovo da se sećam iz Bostona. Kraj njegovih nogu… Gospode bože, valjda ovo nije najveća greška koju činim u životu. I poslednja. Kraj nogu mu stoji korpa od pruća, prepuna belih ruža. „Ti si ubio Landona?“ „Nije trebalo da ti dosađuje“, smireno ponavlja. „Gde je agent Arčer? Šta si mu uradio?“ On se smeje, a meni se strah uspinje uz kičmu. „Nisam ništa morao da radim. Mimoišli smo se u gradu, nakon što te je ostavio ovde.“ U gradu? Znala sam da će se odvesti malo dalje od kapele, da će ideja da me iskoristi kao mamac biti suviše veliko iskušenje, ali mislila sam da će se vratiti sporednim putem ili kroz šumu. Zašto bi, kog đavola, išao čak do grada? Najvažniji deo mog plana počivao je na tome da Arčer bude dovoljno blizu da me spase. Načisto sam najebala. „Šta će ti ruže?“ pitam; glas mi podrhtava i to ne od hladnoće. Iz telefona se čuje Edisonovo prigušeno psovanje, kao da drži ruku preko mikrofona. Jasno čujem jedino kad zaurla Viktorovo ime.


„Oh, Prija.“ Smešeći se, Džošua se spušta na kolena, i dalje na nekoliko metara od mene. „One su poklon, naravno. Otac me je naučio da se devojkama uvek donosi cveće. To je uobičajena učtivost. Ti se razlikuješ od ostalih, zaslužuješ više od toga.“ Ustajem polako i pažljivo, kako se on ne bi uspaničio i skočio na mene; u ruci stiskam telefon. „Šta radiš ovde, Džošua?“ „Došao sam da te zaštitim.“ Deluje tako iskreno. Koliko li je samo sjeban kad veruje u to što kaže. „Ti si tako dobra devojka, Prija. Shvatio sam to još u Bostonu. A Čavi ti je bila divna sestra. Bila si tako voljena, tako dobra.“ „Što si je onda ubio?“ Suze me peku u očima, u grlu mi zastaje knedla. „Zašto si je oteo od mene?“ „Ne znaš ti šta ovaj svet čini dobrim devojkama.“ Ustaje, a moji prsti se stežu oko telefona. Jedino što telefon i nije neko oružje. Pruža jednu ruku, prsti mu dopiru skoro do mog bindija, do pirsinga u nosu. „I Čavi je bila dobra devojka, ali ne bi takva i ostala. Spremala se za koledž; svet bi je iskvario, a onda bi ona to isto učinila tebi. Morao sam obe da vas zaštitim. I uspeo sam. Ostala si dobra. Brinuo sam se posle Čavine smrti, bojao sam se da ćeš se promangupirati, ali nisi. Ejmi je bila tačno ono što ti je bilo potrebno.“ „Bila mi je potrebna prijateljica“, uzvraćam, „a ti si i nju ubio!“ „Mnogo je tugovala kad si se ti odselila. Nisam hteo da bude tužna.“ Prstima me mazi po obrazu, a ja se trzam unazad. „Ne dodiruj me!“ „Obećavam da neće boleti“, smiruje me. „Nećeš ni osetiti. A onda…“ Zakoračivši, poskočila sam unazad i udarila u zid. O bože, ovo je baš tesna prostorija, mnogo je manja nego što sam primetila pre nego što je u nju ušao serijski ubica. Serijski ubica koji je mnogo viši i snažniji od mene. U, jebote. I dalje se smešeći, Džošua otima telefon iz moje stisnute šake. U drugoj ruci mu se presijava lovački nož. „ A onda ćeš, Prija, zauvek ostati dobra. Uvek ću moći da te čuvam.“ Prekinuvši vezu, zavrljači telefon u zid.


„Molim te, nemoj to da radiš“, šapućem. On se samo šire osmehuje. „Moram, to je za tvoje dobro. Sad moraš da budeš mirna da ne bi bolelo.“ Namešta nož u ruci, ali ga i dalje drži spuštenog. Udahnuvši što dublje mogu, bacam se na njega; jednom rukom ga hvatam za zglob, drugom rukom za kosu i zabijam mu koleno u prepone. Dok on pokušava da se odmakne, ja ga šutiram, udaram i grebem, pokušavajući da zadržim nož što dalje od svog grla. I vrištim, prodornije nego kad sam pokušavala da probudim svoju mrtvu sestru. Vrištim, moleći se da je Arčer u blizini. Vrištim kao da nikad neću prestati.


Kad se veza prekinula, Edisonu srce zastade. Uprkos obuci, uprkos adrenalinu koji je strujao kroz njega, bio je sposoban samo da zuri u telefon. „Arčer je skoro stigao do kapele“, obaveštava ga Ramirezova, stežući poslovni telefon između uva i ramena, dok joj palac preleće preko ekrana privatnog. „Otišao je u grad po pomoć; idiot ju je iskoristio kao mamac.“ Mercedes ignoriše uzvik protesta sa druge strane linije. „Dobila sam Sterlingovu; Fini zove šerifa. Rouzmont nema policijsku stanicu, tako da šalju nekoliko kola iz okružne stanice. Arčer je u Rouzmontu pokupio par vojnih veterana. Prestani da pričaš i vozi, moronu!“ urla u telefon. I Vikovi telefoni stoje spremni - preko jednog rezerviše let za Kolorado, na drugom kuca poruku Ivon. Baš su pregledali rezultate potrage za cvećarom kad je Prija pozvala; Marlin je grdila Vika što radi za trpezarijskim stolom. „Da. Još sam tu. Trebaju mi tri karte za Denver, i to što je pre moguće.“ Malo se prodrmavši, Edison poseže za svojim telefonom; izvlači onaj službeni koji mu je zakačen za pojas. Uvek je smatrao da je to što imaju šest telefona za tri agenta potpuni idiotizam, ali sad je do neba zahvalan na tome. Poziva Priju, ali ga telefon odmah prebacuje na govornu poštu. Sa drugog telefona šalje poruku Finiju. Ramirezova skida telefon sa uva i pilji u njega. „Stigli su do kapele i čuli kako Prija vrišti, a onda mi je kreten prekinuo vezu!“ „Pa šta bi više volela, da drži telefon ili pištolj?“, mumla Edison. „Nije trebalo da prekida; mogao je da stavi telefon u džep, pa da i mi čujemo šta se dešava. Kakav kreten!“ Edison nije siguran da li je ovo poslednje upućeno njemu ili Arčeru. A nema ni nameru da proverava.


„Moramo brzo na aerodrom“, obaveštava ih Vik. „Jesu li vam putne torbe u kancelariji?“ „Imamo rezervne u kolima.“ „Onda, hajdemo.“ Marlin ih posmatra dok odlaze, usana stisnutih od brige. Pomoću trikova za koje može da zahvali velikom iskustvu, Vik za manje od sat vremena uspeva da ih ubaci na let. Neposredno pre ukrcavanja dobijaju najnovije vesti od Finija: Prija i Džošua Džejmson - na putu su ka najbližoj bolnici kako bi bili helikopterom prevezeni u Denver, pre nego što ih vreme u tome onemogući; Fini će ih sačekati u bolnici. Sterlingova šalje naknadnu poruku Ramirezovoj: Vejavica se pretvara u pravu snežnu oluju. Moguće je da će morati da pođu u drugu bolnicu. Edison se nada da će oluja ostati zapadno od Denvera. Molim te, u ime Boga, s kojim se posvađao kad je Fejt nestala, ne dozvoli joj da sjebe letove. Zatim se ukrcavaju u avion, telefoni su isključeni i Edison je siguran da vreme nikad nije tako sporo proticalo. Poželeo je da je - i to mu nije prvi put, a verovatno ni poslednji - Biro barem upola tako izdašno finansiran kako se to prikazuje u filmovima. U tom slučaju bi oni bili u privatnoj letelici, mogli bi da ostanu u vezi sa onima na zemlji, umesto što sede u ekonomskoj klasi prastarog aviona koji nema bežični internet. Ali zato ima neko derište koje neprestano vrišti i šutira naslon njegovog sedišta tokom četiri jebena sata? Vožnja po pisti do izlaza traje beskonačno i Edison se trza kad na kolenu kojim neprestano trese oseti nečiju ruku. Vik. Kad je shvatio šta mu poručuje izraz na partnerovom licu, Edison je pocrveneo. Ali umesto da mu održi lekciju ili bar značajno prokomentariše, Vik iz torbe izvlači fotografiju i pruža mu je. „Ovo će te naterati da se smiriš, čim budeš u prilici da nešto uradiš.“ To… to je fotografija koju nikad nije video. Slikana je otpozadi, iz daljine, i na njoj se vide Edison i Prija kako gledaju statuu Abrahama Linkolna. Stoje jedno kraj drugoga, njegova ruka na njenom ramenu. Ili nešto približno tome: nagnut je preko njenog ramena, ali ruka mu


je savijena tako da ju je položio na njeno teme; glave su im nagnute jedna ka drugoj, obraz je položio na svoju nadlanicu. Njena ruka labavo provučena oko njegovog struka, prsti zakačeni za gajku na njegovom kaišu, tik do pištolja. Edison duboko udiše i smiruje koleno. Vik je u pravu. On je uvek u pravu kad je reč o ljudima. Čim bude mogao nešto da uradi, svom snagom će se baciti na to. Samo kad bi ovaj avion mogao malo brže da ide po ovoj jebenoj pisti! Čim kapetan objavi da mogu da se iskrcaju, Edison istrča iz aviona pre nego što su drugi putnici uspeli i da ustanu. Ramirezova i Vik su ga u stopu pratili. Pored trake za prtljag stoji mlada žena s parčetom kompjuterskog papira na kome je nekakvim švrakopisom nažvrljano Kvantiko. Videvši ih kako se ustremljuju ka njoj, devojka se uspravlja. „Stariji agent Hanoverijan?“, pita. Vik potvrdno klima glavom. „Agent Sterlingova“, predstavlja se devojka. „Prija je živa i biće dobro. Ima neke povrede, ne znam koliko su teške, ali smeštena je u bolnicu ovde u Denveru; ja ću vas odvesti do nje. Njen napadač je prevezen u istu bolnicu; trenutno je na operaciji. Doktori su nam dali uzorak njegove krvi i mi smo ga poslali u laboratoriju s najvećim prioritetom. Otisci potvrđuju da je reč o Džejmsonu Karmajklu. Agent Finegan je u bolnici s Prijom.“ Vik ponovo klimnu glavom, ovog puta sporije, sa odobravanjem. „Hajdemo onda u bolnicu da se javimo Finiju i Sravastijevima.“ „U redu, gospodine.“ Sterlingova hoda žustro, bilo zbog sopstvenog osećanja važnosti, bilo zbog uznemirenosti koja izbija iz njih. Tamnoplavi službeni auto čeka napolju, drsko preprečen u traci u kojoj je parkiranje zabranjeno. Čovek iz aerodromskog obezbeđenja ih mrko gleda. Edison mu uzvraća na isti način. Njegov pogled je mrgodniji. Viktor vrti glavom i mumla nešto o pišanju na znake za zabranu parkiranja. Kakvo neverovatno osećanje olakšanja što je Prija živa.


Agent Sterlingova ne upotrebljava sirenu, ali se i ne obazire na saobraćajne propise. Edison to sto posto odobrava. Zaustavlja se na ulazu za kola hitne pomoći i čeka da oni izmigolje iz kola. „Hantingtonska policija je u Karmajklovom stanu. Ja ću biti ovde u garaži; pozovite me kad budete spremni da pođete.“ „Hvala“, odsutno mrmlja Vik. Pažnju mu zaokuplja ambulantno vozilo koje se približava uz zavijanje sirene, pa sve troje agenata iz Kvantika žure da izađu iz automobila kako bi Sterlingova mogla da se skloni. Ramirezova se stresa. „Zamalo da udari mrtvačka kola.“ Edison koluta očima. „Pa bila su prazna.“ „Otkud znaš?“ „Nije bilo pratnje.“ Vik ih ne sluša. Često to radi; kad god ga, kako on to kaže, više podsećaju na njegovu decu nego na partnere. Smorena žena za šalterom upućuje ih na drugi sprat. Srećom, ne moraju da pitaju u kojoj je sobi. Sa obe strane prvih vrata do sobe za bolničarke stoje dva čoveka, jedan u zategnutoj crnoj uniformi denverske policije, drugi u zgužvanom odelu sa olabavljenom kravatom. Čim ih ugleda, čovek u odelu se uspravlja. „O, stigli ste, Kvantiko!“ „Fini!“, Vik pruža ruke i srdačno se pozdravlja sa svojim bivšim partnerom. Agent Finegan klima glavom Ramirezovoj i Edisonu. „Malo je izubijana. Tu i tamo ima modrice, rebra su joj ugruvana, a i zglob joj je stradao. Na vratu ima posekotinu koju su morali da ušiju, ali nije bila duboka. Kaže da nije silovana, a i medicinska sestra je to potvrdila.“ Vik lagano izdiše. „To su fizičke povrede. Ali kako se ona oseća?“ „Teško je reći.“ Fini se mršti i pokušava da zategne kravatu, ali uspeva jedino da zadnji kraj povuče toliko da viri ispod prednjeg. „Osim što ima drhtavicu, prilično je stabilna, samo joj je pogled malo izgubljen. Malo se smirila otkad joj je majka stigla.“ „Jel’ Dešani i sad s njom?“ Policajac kija. Edison je siguran da time prikriva smeh. „Jeste, gospodine, unutra je. Uspela je da rasplače dvoje stažista i jednu


specijalizantkinju pre nego što je podviknula, tražeći da pošalju medicinsku sestru kako bi njenu ćerku konačno pogledao neko ko zna šta radi. Nisam znao da doktori mogu toliko da liče na mačke kad im neko drekne pis!“ „Dešani ume da uplaši ljude“, uglas izgovaraju Mercedes i Vik i oboje se nasmejaše policajcu koji je zinuo od iznenađenja. „Možemo unutra?“ pita Edison. Premeštajući se s noge na nogu, bori se protiv želje da zagnjuri ruke u džepove. Nikad nije shvatao kako Vik može da bude tako miran kad on hoće da eksplodira. „Da, da, uđite. Posle možemo da smislimo šta ćemo dalje. Uverite se i sami da je dobro“, kaže Finegan. Ne pominje da su se oni suviše emotivno upetljali u ovaj slučaj, da nemaju potrebnu distancu i objektivnost. On to već zna, ali da li zbog lojalnosti Viku ili zato što ih razume, dosad nije ništa rekao. Edison kuca. „Imam oreo“, dovikuje. „Onda upadaj“, odaziva se Prija. „Umirem od gladi!“ Vik i Ramirezova se smeju, ali on samo naslanja glavu na vrata i duboko udiše. Ruka mu se i dalje trese. Osetivši Viktorovu ruku na ramenu, dođe mu da zaurla. Zna da bi njegov partner razumeo tu potrebu za oduškom i baš to ga sprečava da se prepusti porivu. Kad se bes i osećaj olakšanja malo primiriše, Edison otvori vrata i prvi uđe u sobu. Dešani Sravasti sedi u dnu kreveta, pristigla pravo iz kancelarije. Elegantna tamnosiva suknja i blejzer, savršeno skrojeni, ali strogi, tek za nijansu umekšani prljavo-roze svilenom bluzom i providnom ešarpom s ružama jarkih boja, labavo vezanom oko vrata. Salonke s visokom potpeticom je skinula i stavila u ćošak zajedno s tašnom, tako da izgleda smešno u najlonkama sa svetloplavim bolničkim soknama, ali Edison nije lud da joj to kaže. Prema Dešani se odnosi s podjednakim poštovanjem koje gaji prema pištolju na svom bedru, u neprestanoj nedoumici šta je od ta dva opasnije. U izbledeloj bolničkoj spavaćici, s jastukom na krilu i zavojem oko vrata, Prija sedi prekrštenih nogu; srce mu poskoči kad vide koliko krvi ima na odeći nabacanoj kraj nje. Neće skoro moći da zaboravi taj prizor. Ona mu upućuje slabašan osmeh, ali su joj usta


zaklonjena pesnicom dok palcem lupka po plavom kristalu u svom nosu. Šminka joj je razmazana po obrazima i oko očiju, od suza i znoja, od krvi i brisanja na brzinu. Gospode, izgleda isto kao sestra. Kad shvati koliko bi slike mesta zločina bile slične - koliko su mogle da budu slične da nije imala toliko sreće - Edison oseti novi udarac u stomak. „Plava“, šapuće Prija. Osmeh joj se gasi, a ruka pada na jastuk. Dlanovi i prsti su joj uvijeni u gazu i flaster, takvi su bili i Inarini kad ju je prvi put sreo… Dosta. Prekini. Duboko udiše. „Šta?“ „Pramenovi, nakit. Plavi su. Njeni su bili crveni.“ Edison se slabašno smeje i češka po bradi, odjednom smeje primetivši neuredne čekinje koje jutros nije imao snage da obrije. „Hvala ti.“ Pomaže više nego što bi trebalo - opet - ali nedovoljno. Ona proučava svoje ruke, zatim podiže pogled ka njemu i posmatra ga kroz trepavice; on se i nesvesno pomera, udarajući butinama o ivicu kreveta dok se približava da obavije ruke oko nje, da je samo drži u zagrljaju. Naslanja se na njega, rukama obavija njegovu mišicu i ispušta dubok uzdah koji joj protresa telo; Edison oseća kako joj se ramena spuštaju, leđni mišići opuštaju. Čuje škljocanje koje objavljuje da ih Ramirezova fotografiše, ali nije ga briga. Prija je živa. Ovde je i živa je, i on, po prvi put u poslednjih dvadeset godina, pomišlja da Bog možda ipak postoji. „Jel’ si ti stvarno doneo taj oreo ili si to rekao samo da bih te pustila unutra?“ Zavukavši ruku u levi džep kaputa, izvlači paketić biskvita i baca ga preko njene glave, tako da pada na jastuk. Kupio ga je na aerodromu, za svaki slučaj, dok je Vik ubeđivao stjuardesu na izlazu da ih smesti na prvi sledeći let. Prija pokriva smotuljak rukom; druga ruka joj ostaje na njegovoj mišici, ne odvaja se ni za milimetar. „Brzo ste stigli.“ „Uhvatili smo prvi let. Vik je naterao troje ljudi da sačekaju sledeći kako bismo mi zauzeli njihova mesta.“ „Sme to da radi?“ „Ne znam. Na sreću, ni ostali to nisu znali.“


„Bravo, Vik.“ Stariji agent se smeši i pomera se ka Dešani, pružajući joj ruku. Ona je prihvata i za trenutak zadržava, pre nego što je ispusti. Dešani nije od onih žena koje sebi dozvoljavaju da primaju tuđe tešenje. „Drago mi je da si dobro, Prija“, kaže Vik toplo. „Zar ja nisam uvek dobro?“ „Nisi. I to je sasvim u redu.“ Ona mu se smeši, jedva vidljivo i pomalo tužno, ali se smeši. Edison je nevoljno pušta da bi lepo sela, ali se ne udaljava. „Kako su tvoje devojke?“, upita Viktora. „Holi se nameračila da joj soba u domu bude kao za naslovnu stranu magazina, tako da su se ona i njena majka urotile i stalno nešto šiju. Naučio sam šta je to jorgan.“ Na njegovom iscrpljenom licu pojavljuje se iznenađujuće mladalački osmeh. „Mislim, prilično sam siguran da se pravi od platna i da se stavlja na krevet.“ Ramirezova se kliberi i podešava kaiš torbe koja joj visi na ramenu. „Sad kad sam videla da ste dobro - ili bar da ćete biti dobro - idem da saznam šta se dešava. Videćemo se kasnije.“ „Zar obično ne ide Edison na mesto zločina?“ „U kolima čeka agent u povoju; ako je pustim sa Edisonom na mesto zločina, bojim se da će devojka napustiti Biro.“ „Opasnija je ona nego što izgleda; možda ga još pozove da izađu.“ Da joj je makar malo bliže, izgurao bi Ramirezovu napolje. Ovako mu ona u šali pripreti prstom i sama izađe. U sobi su dve stolice, jedna kao tapacirana, plastična nakaza i druga, čudna konstrukcija od lažnog drveta, tako đavolski neudobna; sigurno su je tu namerno stavili kako se posetioci ne bi dugo zadržavali. Vik gura ona groznu ka Edisonu, zatim pomera nazovi fotelju sa druge strane kreveta, kod nogu. Ni jedan ni drugi ne nude stolicu Dešani; obojica vrlo dobro znaju da je na ivici snaga. Donji kraj kreveta je tačka s najvećom razdaljinom od ćerke koju u ovom trenutku može da podnese, i to samo zato što mora da joj ostavi malo prostora da diše. Edison je upravo proveo četiri sata tokom kojih je mogućnost da nakon sletanja sazna da je Prija mrtva bila više nego realna.


Udaljenost trenutno nije njegov prioritet. „Neće ništa da mi kažu o njemu“, tiho kaže Prija. „Na operaciji je“, obaveštava je Vik. „Zasad samo toliko znamo.“ Prija na to samo klima glavom. Edison ne može da se suzdrži od evidentiranja njenih povreda. Zglob joj je uvijen elastičnim zavojem, već malo poderanim oko štipaljki kojima je pričvršćen. Vidi kako joj polako izbijaju modrice na rukama, po vratu i licu, naročito na vilici i bradi. Između očiju ima duboku, ružičastu ogrebotinu; Edison pretpostavlja da je bindi završio negde na podu kapele, ili je možda ispao u ambulantnim kolima. Fini je pomenuo da su lekari malo zabrinuti zbog njenih rebara, ali nema snage da je pita za to. Ne još. Otvorivši pakovanje biskvita, Prija izvlači jedan komad; spretnim pokretom zgloba razdvaja keks od krema i pruža ga majci. Mrvice se kače za gazu na njenim prstima. Posle kratkog dvoumljenja, palcem skida krem s keksa. „Nećeš valjda?“ Prija gleda Edisona ispod oka. „Pa kad nema mleka.“ „Ako pozovem nekog da to sredi, hoćeš li prestati da jedeš kao prase?“ Ona uvija krem u urednu, skoro savršeno okruglu kuglicu, a njemu pruža ogoljen keks. „Imamo mi i većih problema od mleka.“ Malo razmislivši, Edison ubacuje biskvit u usta. „Jok.“ „Mir, deco, budite dobri“, mrmlja Vik sa bolnim izrazom na licu. Ali Prija jedva vidljivo klimnu glavom Edisonu, i on se ponovo zavali u stolicu. Da je žudela za keksom, ne bi pravila toliku dramu oko toga kako će ga pojesti. Ubacivši kuglicu krema u usta, Prija obrisa prste o pohabano platno bolničke spavaćice i podiže ruke da skloni kosu s lica. Trenutak kasnije, teški crni i plavi pramenovi ponovo joj padaju preko očiju. „Mama?“ „Sigurno je nezgodno kad su ti ruke uvijene“, slaže se Dešani. Pomera se do ćerke, seda preko puta Edisona i nežno skuplja Prijinu kosu. I pored sve njene obazrivosti, Prija se nekoliko puta trza. „Ulepljena je grudvicama zgrušane krvi“, kaže joj majka; sasvim praktično objašnjenje, ali izgovoreno s malom napuklinom u glasu. „Opraćemo je kad stignemo kući.“


Na vratima se začu kucanje i, trenutak kasnije, Finijeva glava proviruje unutra. „Još ga operišu, ali su poslali specijalizanta da nam prenese novosti; mislio sam, ako hoćete da čujete iz prve ruke.“ Trebalo bi da Edison pođe, ali, umesto njega, Vik se s mukom podiže iz plastičnog čudovišta u koje je utonuo. „Dešani, da nisi slučajno donela Prijinu odeću?“ Ona odmahuje glavom. „Došla sam pravo s posla.“ „Kad već izlazim, pogledaću šta ima u bolničkoj prodavnici, a tvoju odeću ćemo odneti u lab.“ Prišavši krevetu da uzme zaptivenu kesu, spušta ruku na Edisonovo rame; ne hvata ga, ne steže, samo je spušta - delić sekunde i ponovo je podiže. Na izvestan način, to je poklon. Edison se povremeno podseti koliko je srećan što za partnera ima Vika. Nikad to nije tako snažno osećao kao sad. „Idem da donesem kafu“, objavljuje Dešani. „Edisone? Ako ti obećam da ću ih naterati da je naprave onako varvarski, po tvom ukusu?“ „Ima nas jakih koji mogu da piju kafu onako kako Bog zapoveda“, uzvraća, a ona frkće na njega. „Gorka kafa za gorkog čoveka.“ Klima glavom Viku, dok joj on pridržava vrata. U tišini sobe, Edison posmatra Priju kako guli krem sa ostatka keksa koji uredno vraća u celofanski omot. „Šta se to desilo, Prija?“ ne može više da izdrži. „Mislila sam da neću stići da skoknem do kapele pre nego što odemo“, prolazi čitav minut pre nego što se Prija oglasi. „Tek sam saznala za nju, ali mi se učinilo… učinilo mi se da bi se svidela Čavi. Znam da je glupo, ali stalno imam osećaj da to što ostavljamo Ameriku nekako podrazumeva da ostavljamo i nju. Jeste, nosimo sa sobom njen pepeo i sve ostalo, ali ja jednostavno…“ „To je velika promena“, neutralno primećuje Edison. Čeka. „Arčer je pristao da me odveze. Kad sam ušla u kapelu, on je ostao u kolima. Džošua je rekao da je Arčera video u gradu.“ Udiše polako, drhtavo, oči su joj staklaste od uzbuđenja. „Zašto bi otišao u grad?“


„Uskoro ćemo dobiti potpuni izveštaj od njega, ali je, koliko znam, otišao po pomoć. Mislio je da bi ubica mogao da te prati, tako da te je ostavio samu kao mamac. Tražio je pomoć da bi mogao da te zaštiti.“ „Kako je mogao da me štiti iz grada?“ Edison vrti glavom. Arčer će možda izgubiti posao u Birou, a možda i neće - na kraju krajeva, tehnički, on je uhvatio ubicu - ali imaće problema do neba. Ne zvao se on Edison. „Bila si sama u kapeli, pozvala si me, i onda je Džošua ušao.“ „Od svih ljudi na svetu, to je bio Džošua! Uvek je bio učtiv. Ljubazan. Šarmantan, a nimalo ljigav. Delovao mi je sigurno. Mislila sam…“ Šmrkće i trlja krvavu brazdu između očiju, trepavicama terajući suze. „Mislila sam, ako ikad sretnem ubicu svoje sestre, taj lik će izgledati kao ubica, kapiraš? Da ću odmah videti da nešto nije u redu s njim. Nisam ni pomišljala da bi to mogao biti neko takav kao Džošua. Neko skroz normalan.“ „Ne zove s Džošua, već Džejmson. Džejmson Karmajkl. Prva žrtva je bila njegova sestra, Darla Džin.“ „Rekao je da je Čavi bila dobra sestra.“ „Znam.“ „Rekao je da je Ejmi bila dobra drugarica.“ Oči su joj i dalje sjajnije nego što bi želeo. „Šta se desilo kad se veza prekinula?“ Grize usnu i zubima kida krastu, a on se jedva suzdržava da ne skoči da joj pokupi kapi krvi koje se nižu kao perle. Oči su joj ogromne i svetle od suza, a kad se pomerio na ivicu stolice i pružio joj ruku, ona ju je tako jako stegla da je video sve zvezde - šake su mu još pune modrica i ogrebotina od onog okršaja sa bokserskim džakom. „Rekao je da mora da me zaštiti od sveta, da se pobrine da ostanem dobra.“ „Napao te je.“ „Imao je nož. Mislim, naravno da je imao nož. Voli čovek da bocboc.“ „Pre bi se reklo sec-sec.“ „Obožavam te.“ Edison joj pažljivo steže ruku.


„Mislim da nije očekivao da ću se boriti. Možda dobra devojka kakvu on zamišlja i ne bi? Samo, znaš, jača sam nego što izgledam.“ „Uvek si bila.“ Vrti glavom na njen sumnjičav pogled. „Još sa dvanaest godina, Prija, posle najgoreg dana u životu, gnevna, na smrt ranjena i ožalošćena, ti si me gađala plišanim medvedom i rekla mi da ne budem takva jebena pizda.“ „Pa kad si se bojao da razgovaraš sa mnom!“ „Istina. Ali ti si me dobro isprašila.“ Uhvativši njegovu šaku obema rukama, čupka mu zanoktice, ali on i ne pokušava da je prekine. „Borili smo se oko noža, ali on je mnogo krupniji od mene. Na kraju sam ipak uspela da ga se dočepam i da ga… Ubola sam ga.“ Glas joj prelazi gotovo u šapat, promukao, pun bola. „Ni sama ne znam koliko puta, bila sam u strašnoj panici da će ustati i ponovo me napasti. On nije imao telefon, a moj nije radio. Mislim da je crkao kad ga je on bacio, a ne bi trebalo, jer smo boga oca platile za ojačano kućište.“ „Prija.“ „Ubola sam ga“, ponavlja. „A nož… s jedne strane je ravan, ali sa druge je reckav, pa kad ga izvlačiš, čuje se, znaš, kao neko cepanje, i… gospode bože, samo da više nikad ne čujem taj zvuk! Ne znam ni kako sam uspela to da čujem, jer smo se rvali i dahtali, a može biti i da sam vrištala. Ne znam, ali tad mi se činilo da samo to čujem.“ „I onda?“ „Onda je utrčao Arčer, baš kad je Džošua pao. S njim su bila još dvojica. Jedan od njih me je izveo napolje i obmotao mi svoj šal oko vrata da zaustavi krvarenje. Rekao je da je u vojsci bio u sanitetu. Žao mi je, Edisone. Stvarno mi je žao.“ „Zbog čega?“ „Zato što sam bila tako glupa.“ Uprkos brzom treptanju, suze joj se prelivaju preko ivice donjih kapaka i slivaju niz lice; Edison oseća njihovu vlažnu toplotu na svojoj nadlanici. „Nije važno što nisam posumnjala na Džošuu, znala sam da me neko progoni. Nisam smela da tražim od Arčera da me štiti sam, bez pojačanja, trebalo je da zaboravim glupave prozore i da ostanem kod kuće.“ Jebeš odstojanje, objektivnost i profesionalizam.


Edison se prebacuje na krevet, ponovo je uzima u zagrljaj i, lagano je ljujajući, oseća kako ona konačno popušta pred navalom osećanja. Jeca gotovo bez glasa, telo joj podrhtava dok se bori da udahne. Ne pokušava da je smiri, da joj kaže da je sve u redu, da je sad sigurna. Sigurnost je, shvatio je to sa godinama, relativan pojam. Oluja polako prolazi i on joj dodaje maramicu iz kutije koja stoji kraj kreveta. Ono što je ostalo od njene šminke malo je jezivo, ali on uspeva da nešto od toga obriše, a da ne napravi još gore brljotine. Obrisavši nežnim tapkanjem ogrebotinu između njenih očiju, saginje se i ljubi je tik iznad nje. „Hvala ti što si ostala živa“, mrmlja. „Hvala tebi što si mi dozvolio da slinim po tvom odelu.“ Takvu je voli. Vik i Dešani se vraćaju zajedno, Dešani vešto noseći tri plastične čaše u jednoj ruci; Vik pak nosi svoju kafu i kesu s nebeskoplavobelim štraftama koja je sva ispisana šarenim slovima Čestitamo, dobili ste sina!!! Izgleda tako postiđeno i iznervirano dok je nezgrapno podiže da Prija i Edison prasnuše u pomalo histeričan kikot. Vik uzdiše pružajući kesu Priji. „Šta ću, nisu imali onu sa Čestitamo, imate tumor“, kaže i sam se smejući. Edison silazi s kreveta i prilazi Viku, dok Dešani navlači zavesu oko kreveta kako bi se Prija presvukla. „Jel’ se javljala Ramirezova?“ „Poslala je poruku. Arčer je još u Rouzmontu; Fini je poslao ekipu starijih agenata da preuzmu slučaj i dovuku nesrećnika nazad. Sterlingova i Ramirezova su u Karmajklovom stanu. Čuvao je fotografije.“ „Prijine?“, pita stegnutog srca. „Svih. Pakuju posetnice, olovke, uzorke rukopisa s njegovog stola. I fotke, naravno. Prilično je sigurno da ćemo moći da ga optužimo, ako preživi.“ „Kolika je verovatnoća?“ „Još ga krpe, ali nisu naročito optimistični. Pluća i rebra su mu poprilično iskidani, čak mu je i srce okrznula, i neke veće krvne sudove.“ Govori tiho, ne baš šapatom, ali ni za decibel glasnije nego


što mora. „Arčer je pronašao i nož, pa će forenzičari napraviti kalup i proveriti da li je ga je koristio i prilikom prethodnih ubistava.“ „Ali čak i da ne napiše priznanje ili se ne zakune pred sudom, ti si skoro siguran da je na tom operacionom stolu naš ubica?“ „Bilo bi sjajno ako bi poživeo dovoljno dugo da dobijemo priznanje.“ „Mora li Prija da ostane u bolnici?“ Prekrstivši ruke na grudima, Vik odmahuje glavom. „Kad apoteka bude pripremila lekove koje treba da ponese kući, ti možeš da pođeš s njima. Ako usput moraju da stanu da nešto kupe, u redu, ali samo ono najosnovnije. Kad stignete kući, ostani s njima.“ Još jedan poklon. Obično je to Vikov posao. Da razgovara s porodicama, da prati ko im dolazi u posetu i šta priča. Edison sa koledža, sa akedemije, usrao bi se od smeha, ali čovek kakav je danas - agent kakav je danas - ume da bude zahvalan za pravo prijateljstvo, kad god na njega naiđe. „Fini je postavio stražare ispred operacione sale i u prostoriji za lekare, za svaki slučaj“, nastavlja Vik, pre nego što Edison odluči da li bi trebalo da se zahvali ili ne. „Čekaću ovde s njim na nove vesti i biću u kontaktu s Ramirezovom i timom u Rouzmontu.“ Metalne kuke i karike počinju da čangrljaju dok Dešani sklanja zavesu u kraj. Prija ponovo seda na krevet, obučena u donji deo vesele žute flanelske pidžame i majicu FBI-ja dugih rukava. „Radnja je vrlo dobro snabdevena“, kaže ironično, polako stežući ruke oko čaše s toplom čokoladom. „Pa zar nije?“ Nije prošao ni sekund otkako je neko zakucao na vrata, a u sobi se već stvorila žena u ružičastoj bolničkoj uniformi i konspirativno namignula Priji. „Imam robu za tebe, čoveče“, kaže, loše imitirajući dilere droge iz krimi-serija, i maše papirnim kesama presavijenog vrha za koje su prikačeni plavi listovi sa uputstvima. Dešani stiska koren nosa. Primetivši njen pokret, medicinska sestra se nasmeja. „Molim vas, pustite me da se malo našalim. Radim duplu smenu sa doktorom koji ne uspeva da izađe na kraj sa stažistima. Treba mi malo oduška.“


„To mi je jasno“, kaže Dešani i okreće glavu unazad, sve dok svi u sobi ne čuju kako joj vrat krcka. „U redu, moje dame, evo kako ćemo.“ Bolničarka se upušta u koncizno, ab sveobuhvatno objašnjavanje svakog leka zasebno, daje im uputstva za negovanje rana, upozorava ih na šta treba da obrate pažnju i kad da dođu na kontrolu. Očigledno je veoma iskusna. Završivši, posmatra obe žene s rukama na bokovima. „Najvažnije od svega je da osim toga da uvek imaš na umu da sam ja medicinska sestra, te, prema tome, izvor nepresušne mudrosti vodiš računa o sebi. Neko vreme ćeš imati izvesna ograničenja. Ima li pitanja?“ Majka i ćerka pogledaše u napisana uputstva, zatim istovremeno odmahnuše glavama, a agenti se na to nasmejaše. „Dakle, slobodne ste, osim ako niste potrebne ovim dobrim agentima. Želite li da vam donesem otpusnu listu?“ Dešani gleda u Vika, koji glavom pokazuje ka vratima. „Budite ljubazni.“


Dok nas mama vozi kući, nevreme koje je bez prekida zasipalo Rouzmont snegom polako se premešta ka Hantingtonu. Uprkos tome što ne podnosi da ga drugi voze, Edison insistira da ja sednem napred, dok se on vrpolji, opružen na zadnjem sedištu. Kad smo stali da pokupimo potrepštine za negu, on i ja ostasmo u kolima. Međutim, ispred piljarnice - ne one u „Krogeru“ pored šahovskog paviljona - otkopčala sam pojas. „Sigurna si?“ pita mama. „Jede mi se nešto slatko. Ali da nije oreo.“ „Dobro, onda hajde.“ Tako na kraju siroti Edison klimata za nama po radnji, s korpom preko ramena. Ne mogu ni da zamislim kako izgledamo. Mislim, mogu malo, jer nam ljudi dobacuju svakojake poglede. On u majici vašingtonskih Nešenelsa, raskopčanog duksa sa znakom FBI-ja ispod zimskog kaputa, ja u pidžami, sva u zavojima, mama u poslovnom kostimu, pritom obe na nogama umesto cipela imamo plave bolničke čarape. Ali kad mama nekom uzvrati pogled, taj se ne usudi ni reč da prozbori, a kamoli da nešto prokomentariše. Mama je taj pogled dovela do savršenstva. Ništa na tom pretećem licu ne sluti na dobro. Uzimamo i sendviče, jer je danas verovatnoća da ćemo nešto same spremati još manja nego obično, zatim grickalice i nešto za doručak, pa skrećemo ka vitrinama sa sladoledom da bih ja pokupila sorbe od pomorandže - trebalo bi da više prija mom grlu od pravog sladoleda. Mama i Edison se raspravljaju, dok na kraju svako ne uze sladoled po svom ukusu. Momak na kasi pilji u mene dok otkucava naš pazar. „Šta ti se to desilo?“


Edison se odmah nakostrešio, ali ja sam se samo nevino nasmešila. „Moj pneumatski pištolj je zaposeo đavo“, odgovaram mrtva-hladna. „Nacrtali smo pentagram u garaži - jedino tamo ima dovoljno mesta - i obavili ritual, a nismo ni primetili da je kabl pištolja upao u magični krug.“ Momak zausti da kaže nešto, ali mama ga preduhitri potapšavši me po ramenu. „Sledeći put ćeš pažljivo proveriti pre nego što počneš s pojanjem. Barem si uspela da ga oteraš.“ Edison se okreće da spakuje stvari kako dečko ne bi primetio njegov osmeh. Zastrašujući trag normalnosti u danu koji zaista, ali zaista, ni po čemu nije normalan. Kauč je prekriven snežnom planinom od posteljine, jer smo planirale da je sutra razvrstamo na gomile za čuvanje, poklanjanje i bacanje. Znajući mamu, plan se možda neće ni promeniti. Šta nam smeta da radimo dok pričamo? Međutim, danas zbog toga i Edison mora da jede sedeći na podu. Čak mu polazi za rukom da sakrije nezadovoljstvo. Skoro smo završili s jelom, kad se on izvini i ode u kuhinju da razgovara s Vikom. Po mami je to pravi trenutak da odemo gore i operemo moju kosu. I sve ostalo, naravno, ali kosa je najproblematičnija. Ponovo oblačim žutu pidžamu i majicu FBI-ja, delimično zato što su udobni, ali pre svega zato što deluju umirujuće. Sve me boli. Nekoliko rebara mi je napuklo - nekoliko, tako je doktor rekao, ne želeći da kaže tačan broj - a mišići su mi napeti i zgrčeni. Ne nedostaje mi vazduha, ne dišem kao riba na suvom, ali sam na vrlo neuobičajen način svesna svakog udaha. Kad nemate problema sa disanjem, obično ne obraćate nikakvu pažnju na njega. Ali problem nije samo u mojim grudima, već i u modricama i otocima duž mog grla. Kad sam pokušavala da smislim kako da izvedem čitavu stvar, nisam mnogo važnosti pridavala adrenalinu. Njegov sam uzela u obzir, ali od mog sam postala očajna i nepromišljena. Tačnije rečeno, glupa. Jer kako drugačije da objasnim to što sam zgrabila sečivo i čvrsto ga stegla? Ne dršku - sečivo. Uvijeni prsti su mi kruti i


pulsiraju u istom ritmu kao i moje srce; neko vreme će sigurno biti potpuno neupotrebljivi. Ali ako se manem gluposti - većih gluposti trebalo bi da se potpuno oporavim. Ostaće mi možda poneki ožiljak, ali doktori kažu da će se funkcije vratiti dok god budem poštovala svoja ograničenja. Samo jedan lekar mi je pregledao rebra, ali zato su se trojica bavila mojim rukama. Imam antibiotike, lekove protiv bolova i pilule za spavanje, kao i, po mom mišljenju, nepotrebno oštro izrečen savet da odem kod psihijatra po lekove za anksioznost. Verovatno je trebalo da ih uzimam svih ovih godina, ali sad, po prvi put posle one užasne noći kad smo čekali da se Čavi vrati, mislim da mi je sasvim dobro i bez njih. Uglavnom dobro. Biće mi dobro. Ali to mi možda donesi veći nemir od svega ostalog. Edison se vraća u dnevnu sobu i počinje da savija čaršave koje smo mi namerno rasprostrle kako bismo ih pregledale. Čak se nije ni pokunjio kad ga je mama izgrdila zbog toga. „Suviše sam mator da bih sedeo na podu.“ „Ja sam starija od tebe.“ „Ti jedeš živu decu za doručak da bi ostala mlada.“ „Istina.“ Otevši mu iz ruku naslagane čaršave, ponovo ih širi i baca u kutiju sa ostalima. „Šta je Viktor rekao?“ „Još je na operaciji. Laboratorija proverava uzorke krvi i ostalo. Ramirezova i Sterlingova su završile sa stanom.“ „ Ako ne bude preživeo, hoćeš li reći porodicama?“ Nežno me gurajući ka kauču, mama se spušta na pod i naslanja glavu na moje noge, odsutno pipkajući u potrazi za džojstikom eks-boksa… Na taj način upošljava ruke dok razgovaramo; mirna je samo kad nešto nije u redu. Dok god je ona u pokretu, znam da je sve kako treba. Ili bar da nije mnogo loše; ali to je moja mama, takva je otkad znam za sebe, a i Edison je već toliko dobro poznaje da se ni on ne obazire na njeno ponašanje. „Zavisi od toga koliko ga dokazi budu povezivali sa ostalim ubistvima. Deluje da je ono što je rekao i sve što smo pronašli dovoljno da ga osude, ali možda se oni gore ne slože s tim. Videćemo.“ Podigavši plavo-bele koverte s mojim receptima, Edison


ih iščitava pažljivo i do kraja, zatim otvara dve bočice. Jedna velika pilula, dve male, sve tri bele. Uzima me za ruku i pažljivo prebacuje tablete na moj dlan. Potom odlazi u kuhinju i vraća se sa čašom mleka. „Znam da si jela, ali ponekad je mleko bolja podloga za lekove.“ „Kad je reč o lekovima, za tebe nema tajni, jel’ da, Edisone?“ On se meškolji; malo mu je nelagodno, vidi se, ali pokušava to da sakrije. „Kad dva-tri puta popiješ metak, naučiš poneki trik.“ Mama zaustavlja igricu kako bi mogla da ga pogleda preko ramena. Šta god pročitala na njegovom licu, ne komentariše, samo vraća pogled na ekran. Gutam svoje pilule, pijem mleko. Iznad naših glava čuje se grmljavina, prigušena i dugotrajna. Napolju pada sneg, čiste bele krpice kovitlaju se na vetru. Ovakva noć je od onih kad treba da ostaneš unutra, na toplom, sa dragim ljudima. Uzimam Edisona za ruku i vučem ga na kauč. Da mogu da se naslonim na njega. Prebacivši ruku preko mog ramena, i on se naslanja na mene, i tako sedimo u tišini, posmatrajući mamu kako se igra. Iako bi verovatno trebalo da mi postavlja neka pitanja. Verovatno će to i uraditi kad smisli kako da ih formuliše. Stvar je u tome što me Edison poznaje. Zna da nisam toliko glupa. Zato mislim da - zapravo sam prilično sigurna - okleva s pitanjima dok ne sazna da li će Džošua preživeti. Njegova smrt sve menja, zar ne? Verovatno ne. Barem u pravnom smislu. „Šta ti je to s rukama?“, mrmljam u njegovu košulju. „Duga priča. Samo nemoj, molim te, da tražiš od Ramirezove da ti ispriča svoju verziju.“ I tako mrtva umorna moram da se nasmejem. Sve nas polako sustižu današnji događaji. Tehnički, Edison je ovde na straži, baš kao što je to bila Sterlingova, ali nije lepo ostaviti rodbinu da spava na kauču, tako da ga smeštamo u maminu sobu. To je, čini nam se, za nijansu manje skaradno nego da spava u


mojoj, a rekla bih da je i on istog mišljenja. Mama mi pomaže da se spremim za spavanje i za trenutak, ako zatvorim oči, mogu da zamislim kako se to Čavi sudara sa mnom u tesnom kupatilu i pere zube pored mene. Ležemo zajedno, sklupčane, treperava svetlost električne sveće baca senke preko Čavine slike i zida iza nje. Plišani meda, Mercedesin poklon, obično obitava na komodi, ali trenutno služi kao jastuče za moju bolnu vilicu. Mercedes ima naizgled neiscrpan izvor čupavih medvedića koje poklanja žrtvama i njihovoj braći i sestrama kad god im dolazi u kuću ili obilazi mesto zločina. Tešio me je tad, a teši me i noćas. A to je i isti onaj meda kog sam zavrljačila Edisonu u glavu prilikom našeg prvog susreta. Tako vam je to. „To nije ispalo baš kako smo planirale“, napokon se oglašava mama, jedva čujnije od šapata, na šta sam morala da se zakikoćem. A onda nisam mogla da prestanem, pa sam i nju povukla za sobom, i tako ležimo u mraku, smejući se kao blesave, jer, stvarno, kakav je to eufemizam! Rebra mi pucaju od bola i nakon što smo se konačno umirile. „Znala sam da će Arčer otići“, uozbiljila sam se. „Ali mi stvarno ni na kraj pameti nije palo da će otići dalje od ćoška. Mislila sam da će se skloniti iz vidokruga, ali da će ostati dovoljno blizu da me može čuti, naročito ako budem vrisnula. Ja…“ Izdišem, zadržavam sledeći udisaj, polako izdišem. „Prestravila sam se.“ „Ja bih se ozbiljno zabrinula da nisi.“ Uspravivši se, okreće se ka meni i leže tako da joj obraz bude uz moj, a brada zabodena u moje rame. „Na poslu je bilo užasno. Jedva sam se suzdržavala da ne pođem za vama. Ne bih to mogla ponovo.“ „Ne planiram da ubijem još nekog monstruma“, tiho mrmljam. „Samo jednog, i gotovo?“ „Hvala bogu.“ „Šta bi ti rekla na to…“ Mama da zaćuti u pola rečenice? To toliko ne liči na nju da bih se rado okrenula da je pogledam u oči, samo da mi se rebra ne bune. Ali je uzimam za ruku i provlačim svoje prste između njenih, spuštajući naše spojene šake na svoj stomak. „Dugo smo samo nas dve protiv celog sveta“, nastavlja posle nekog


vremena, „ali imamo svoje agente, ti imaš Inaru i svoje veterane… možda je vreme da se malo otvorimo.“ „U Parizu ću probati da nađem društvo, da se sprijateljim s nekim. Ne samo da preko volje pristanem da se s nekim družim, kao sa Ejmi, već da se stvarno potrudim.“ „Odlično. A šta bi rekla na to…“ Šta god bilo to što želi da kaže, izgleda nemoguće. „Neki naši rođaci studiraju po evropskim univerzitetima, ili rade negde na kontinentu. Nekolicina čak i u Parizu. Možda bismo mogle da uspostavimo kontakt s tim mlađim svetom, pa da se polako probijamo do onih starijih.“ „Da se probijamo?“ „Baš tako.“ Cmoknuvši me u uvo, usklađuje ritam disanja sa mnom. „Danas si mogla da mi umreš, ljubavi, pa mi je palo na pamet kako ne bih volela da budem sama. Naravno da bih to mogla, ali ne želim. Sa druge strane, znaš, ako bi se meni nešto desilo… znam da bi ti bila zbrinuta. Vik bi te u tren oka usvojio. Samo sam mislila… Daj, pomozi mi, Prija, dušo, znaš koliko mrzim kad se ovako raspilavim.“ Nasmejavši se, stežem joj prste. „Super, počećemo od rođaka.“ Mama dugo ćuti, kružnim pokretima prstiju trlja šav na mojoj majici. „Jel’ se uplašio?“ progovara naposletku. „Jeste.“ „Odlično.“ Znam, pao mi je adrenalin i popila sam lekove, i u krevetu je tako toplo i udobno pored mame, ali sam ipak malo iznenađena što tako brzo uspevam da skliznem u neko stanje između sna i jave; svesna sam da ne spavam, ali svakako nisam ni budna. Iznenada se oglašava moj telefon. Mama skače i uzima ga s noćnog stočića. Broj je Inarin, ali je poruka upućena i meni i Edisonu. To je samo slika, bez natpisa, ali ekran je zaključan, pa se ne razaznaje šta je na njoj. Mama mi dodaje telefon; otključvam ga i na ekranu iskače fotografija. Inara stoji s još jednom devojkom, otprilike naših godina, ali znatno nižom, svuda oko njih neonska svetla Tajms skvera. Obe u rukama drže transparente s natpisom, kao na demonstracijama, i


opako se smeše. Niža devojka stoji s leva, na njenoj tabli je zlatnim flomasterom, krupnim, vrištećim slovima napisano Jebite se; na Inarinoj piše Zlikovci. Sa druge strane hodnika dopire trupkanje i prigušeno psovanje, iz koga na jedvite jade razabiram: „Gospode bože, Blis, ti si stvarno luda ko struja!“ Mama i ja još malo posmatramo fotku, zatim mama tiho frknu. „Impresionirana sam“, priznaje. „Hodati tako Tajms skverom s transparentom na kojem piše Jebite se.. Božanstveno.“ „Jebite se, zlikovci“ kažem, pokušavajući da budem ozbiljna, ali ne uspevam. „Ti si učinila sve da ovog našeg dovedeš pravo pred vrata pakla; videćemo šta će iz toga ispasti.“ Utišavši zvono, vraćam telefon na stočić, ali u polusnu čujem kako nešto vibrira, što znači da se Edison i Inara dopisuju. Zvuk je neobično prijatan.


Džejmson Karmajkl - poznat još i kao Džošua Gejbrijel - umire u četvrtak, petog maja, u osam i četrdeset sedam ujutru, po standardnom planinskom vremenu. Nije se ni budio iz kome. Edison je u nedoumici da li je to dobro ili ne. Priznaje da bi prilika da ga ispitaju bila od neizmerne pomoći, ali sa druge strane, laknulo mu je što neće morati da ga slušaju kako opravdava svoja zlodela. Pre nego što obaveste ostale porodice, moraju da obave još neke analize, ali slučaj je završen. Vik i Fini odlaze u Teksas da razgovaraju sa gđom Judorom Karmajkl; po povratku, Vik je delovao kao da je video duha, a Edison se ježi od toga. Posle samo jednog pogleda na oca, Vikove ćerke ga praktično prikivaju za krevet i smeštaju se oko njega s neiscrpnim zalihama grickalica i crtanih filmova. Isto je to on radio svaki put kad je neka od njih bila u bedaku; njegove devojke su dovoljno bistre da znaju da to funkcioniše i u obrnutom smeru. Izmigoljivši se ispod gomile nakon što su one pospale, Vik ih pokriva i namešta im noge i ruke da ne skliznu s kreveta, pa pokretom doziva partnere da izađu napolje. Oni se odazvaše tek nakon što Edison nekoliko puta škljocnu kamerom i posla fotke Priji. U prošlosti je i ona imala običaj da završi na sličnoj štenećoj gomili. Našavši se napolju, odlaze niz kolski prilaz do malog igrališta. Klupe na koje još jednom sedaju videle su ohoho ovakvih nezvaničnih sastanaka posle okončanih istraga. Pogrbljen, umoran, Vik deluje stariji nego što jeste, dok Ramirezova živahno seda na naslon, pružajući noge niz klupu. I ne trude se da ostave mesta za Edisona: ako postoji i najmanja šansa da korača, on ni slučajno neće sedeti za vreme ozbiljnih razgovora.


Gurnuvši ruku u džep, Vik izvlači paklicu cigareta i upaljač. „Da niste zucnuli mojoj ženi ili mami“, upozorava ih, pružajući paklicu ka njima. Edison odmah uzima jednu cigaretu; Ramirezova odmahuje glavom. „Tvojoj curi iz antiterorističke ne prija zadah?“, pecka je Edison. „Znaš, ona ima ime.“ „Ih, kad bih je zvao po imenu i ne bi bila neka fora.“ Mercedes uze cigaretu pre nego što Vik vrati paklicu u džep. „Gđa Karmajkl je htela da svisne“, kaže Vik, ispuštajući dug, tanak pramen dima. „Poslednji put je videla sina kad je seo u kola i otišao, nekoliko meseci posle sestrine smrti. Prvo je bila histerična, ali kad se malo smirila…“ „Počela je da preispituje svoja sećanja na njega“, dovršava Mercedes njegovu misao. Vik klima glavom. „Uvek se postavljao veoma zaštitnički prema Darli Džin“, ispričala je. „Beskrajno pažljiv stariji brat. Nije voleo da joj dečaci ukazuju pažnju, još manje da ona obraća pažnju na njih. Ljutio se kad se ona oblačila onako malo, znate već, ili kad je slobodnije govorila. Sad kad se priseća toga, gđa Karmajkl priznaje da je on fizički izražavao svoju ljubav više nego što to braća obično čine, ali njoj je bilo toliko drago što se oni ne svađaju, pa tome nije pridavala neki značaj.“ „I tako je Darla Džin poljubila momka u crkvi“ ubacuje se Ramirezova, „cvet joj je na haljini, a brat je to video. Osetio se izdanim?“ „Silovao ju je, zatim ubio i otrčao kući pre nego što je neko nađe. Govorimo o ruralnom Teksasu - kladim se da tamo svaki muškarac ume da lovi i ima sličan nož“, nastavlja Edison. „Nije pobegao odmah; ostaje sve dok istraga ne posustane, da njegov odlazak ne bi bio sumnjiv. To je malo mesto, on je pametan mladić, u žalosti za sestrom, nije nikakvo čudo što se ne vraća.“ „I svi žale gđu Karmajkl - strašno, da tako odjednom izgubi oba deteta.“ Edison trese pepeo na zemlju i gazi ga za svaki slučaj. „Niko se i ne seća Džejmsona, tako da on postaje Džošua.“


„Odlazi negde drugde, ne može da se skrasi bez Darle Džin, ide dalje. Vidi Zoraidu, otelotvorenje sestre kakva se samo poželeti može.“ „Seća se kako je Darla Džin bila dobra’ sestra, sve do tog momka, pa odlučuje da zaštiti Zoraidu od slične sudbine. Ubija je da bi zauvek ostala nevina, ali s njom postupa nežno.“ „Svakog proleća nešto ga podseti na Darlu Džin i kad vidi kombinaciju lepe devojke, crkve i drveća, to na njega deluje kao okidač. Prati ih da utvrdi da li odgovaraju njegovoj zamisli o dobroj devojci ili ne.“ „Nadam se da ste vas dvoje svesni toga da nijedno od vas neće dobiti unapređenje dokle god budete jedno drugom završavali misli“, predočava im Vik. Gasi ostatak cigarete o đon cipele, zatim skida pikavac i ubacuje ga u paklicu. Ramirezova mu dodaje svoju cigaretu da je dovrši. ‘„Zahvaljujući foto-konkursu, saznaje da je Prija u San Dijegu; našli smo časopis u njegovom stanu. Prija, petnaest godina, San Dijego. Uzima tu informaciju zdravo za gotovo i kreće za njom.“ „Ali pronalazi je tek u trenutku kad se ona sprema da ponovo ode, pa mora ispočetka da je traži. To traje neko vreme, ali onda u Ekonomistu izlazi članak o Dešani, u kome ona pominje kako će se sa ćerkom preseliti u Hantington, te on odlučuje da ih tamo dočeka.“ „Ostatak je istorija.“ Ali ostaje jedno pitanje - moglo bi se reći misao ili mogućnost koje visi u vazduhu. Edison se seća osećaja koji ga je obuzeo kad se vraćao posle svoje prve posete Denveru, instinkta koji mu je govorio da je reakcija Sravastijevih bila pomalo čudna. Tiho frkće. „Nećemo to pominjati, jel’ da?“ „Ne“, kao iz topa, bez trunke dvoumljenja, odgovara Vik. „Zar bi trebalo?“ pita Ramirezova. Postoji jednostavan odgovor na njeno pitanje koji njih troje znaju. S jedne strane, tu su zakon i njihove zakletve FBI-ju, sa druge je maglovita teritorija između dobra i zla. Ali tu je i Prija, nasmejana devojčica kakva je nekad bila i Dešani, suviše jaka da bi ustuknula, makar je to ubilo. Tu su i sve one druge mrtve devojke.


Edison nikad nije bio siguran u to šta stvarno misli o sudbini ljudske duše posle smrti - da li one izgubljene zaista čekaju na odgovore pre nego što im se dozvoli da krenu ka svetlosti ili raju, ili šta god to bilo. Ima toliko izgubljenih duša i u ovom životu. Ali koliko god želeo da to porekne, deo njega će svaki put kad reše slučaj mrtvima poručiti da napokon mogu da se odmore u miru. Kao da saznanje može da im pruži to maglovito zadovoljenje i da im dopusti da konačno otputuju ka svetlosti. Da li sad i sve te devojke, od Darle Džin Karmajkl, do Džuli Makarti, mogu da počivaju u miru? Misli na Fejt. Uvek, zauvek, na Fejt. Ako ikad nađe hulju koja ju je otela… „Prija je sve više majčina ćerka“, napokon primećuje. „Kad dobijemo najnovije rezultate iz laba, Fini i ja ćemo predložiti da slučaj bude i zvanično zatvoren“, obaveštava ih Vik. „Prija Sravasti je žrtva nesposobnosti Biroa. Jedan previše revnostan agent, zadužen za njenu zaštitu, iskoristio ju je kao mamac, jer je njegova šefica više brinula o politici nego o činjenicama slučaja. Šefica odeljenja Marta Vord biće podvrgnuta sveobuhvatnoj unutrašnjoj istrazi zbog svojih postupaka.“ „I to je to?“ pita Ramirezova. „To ti smeta?“ Mercedes skreće pogled ka drvoredu koji se pruža duž igrališta, široka traka drveća između dva reda kuća. Ježi se od šuma; trebale su joj je gotovo dve godine i jedna noć obilno zalivena tekilom da svojim partnerima otkrije razlog. Vik je možda i znao, ako je imao pristup njenom dosijeu, ali svejedno nikad nije pomenuo. Većina njenih košmara začeta je u šumama i možda ih se nikad neće do kraja osloboditi. Ali to je nikad nije sprečilo da utrči i u najgušći čestar ako je bilo i najmanje šanse da se u njemu krije neko dete za kojim tragaju. „Ne“, s mukom cedi. „Valjda mi ne smeta.“ Jer postoji zakon, a postoji i pravda, a to dvoje nije uvek isto.


Noć pre maminog i mog odlaska, dnevna soba u kući Hanoverijanovih puna je smeha, rasprava i buke. Nesnosne buke i neverovatne živosti. Vik je u neuporedivoj manjini, okružen majkom, ženom i ćerkama, a budući da su u prostoriji i Inara i Blis, Edison se drži podalje, na drugom kraju sobe i ni prstom ne mrda da pomogne svom starijem partneru. Mercedes samo zadirkuje svoje partnere. To je dom i porodica, i još mnogo toga divnog. Na kraju ipak svi polaze na spavanje. Marlin i Dženi svakog ljube u čelo i obraze, Edisonovih obraza su se dokopale istovremeno, svaka sa svoje strane, a on pokušava da im se izmigolji. Fotka je genijalna. Inara i Blis odmah traže da im je pošaljem. Isto tako i Vik i Mercedes, čim se skloniše iz Edisonovog vidokruga. Imam osećaj da će je Mercedes kad-tad uramiti i staviti na svoj radni sto, samo da bi ga zajebavala. Mama me tera na sprat, u sobu koju nam je Britani ustupila, ali ona ostaje u dnevnoj sobi sa odraslima i ja znam da neće skoro na spavanje. Zato odlazim sa Inarom i Blis u Holinu sobu. Došle su pre nekoliko dana iz Njujorka, svrativši prethodno do Šrapsburga da obiđu najmlađu preživelu žrtvu iz Bašte. Najbolje od svega je to što Edison otad prosto hoće da iskoči iz kože. U kojoj god prostoriji da se skupimo, on ostaje kraj vrata, očigledno rastrzan između želje da pobegne što dalje i svesti da ne sme da nas ostavi kako ne bismo slučajno digle svet u vazduh. Ako bi se to i desilo, skoro sam ubeđena da ne bi bilo slučajno. Blis je jezičava kao mama i ja, ako ne i za nijansu agresivnija; ja svoj opaki jezik obično koristim da nekom zapušim usta, ona da njime izaziva. Nije ni čudo: ono što se njoj desilo bilo je mnogo više izloženo javnosti nego ono što sam ja preživela, čak i u ono vreme


dok su mediji razvlačili Čavi po vestima i razglabali o njenom mestu u nizu nerešenih ubistava. Inara je tiša od Blis; nije stidljiva niti povučena, samo… reklo bi se strpljivija. Blis ispituje situaciju u kojoj se našla tako što zapali šibicu i pusti da sve eksplodira. Inara najpre posmatra, odmerava. Ne progovara dok nije sigurna u ono što želi da kaže i prilično dobro pogađa kako će drugi reagovati na to. Sasvim je razumljivo zašto su ih Hanoverijanovi tako dobro prihvatili. „Čujem da su ti roditelji i braća u Parizu“ započinjem razgovor sa Blis, prstiju upetljanih u Inarinu kosu - pravim joj pletenicu za spavanje. Blis reži, ali Inara me gleda preko ramena. „Većina ljudi bi prosto rekla tvoja porodica.“ „Porodica vam je ovde, i u Njujorku. Možda vas ne poznajem dobro, ali toliko mogu da skapiram.“ Inara se smeje rumenilu koje obliva lice njene drugarice. „Tako je“, uspeva Blis da odgovori nakon što je pročistila grlo. „U Parizu su. Moj otac predaje.“ „Gnjave te da ih posetiš?“ „Da.“ „Pa, ako se odlučiš da dođeš… mi ćemo imati nekoliko gostinskih soba. Ako hoćete da pođete zajedno, ili ako poželiš da se izvučeš na dan-dva. Ili ako sve krene nizbrdo, pa odlučiš da zajebeš celu stvar. Sigurnosna mreža je tu. I nećeš morati da gledaš kako ti se roditelji mršte što si povela Inaru.“ „Da znaš da me već neko vreme smaraju zbog toga“, slaže se Blis. Bez ikakvog upozorenja, sa sebe svlači sve osim donjeg veša i počinje da kopa po torbi u potrazi za pidžamom. „Naš stan se sastoji od samo jedne velike prostorije“, objašnjava Inara. „Čak i posle Bašte, privatnost nam nije mnogo važna.“ „Pa i ja sam imala sestru.“ Vezujem Inarinu pletenicu, predajem joj četku i okrećem se kako bi mogla da mi uzvrati uslugu. Potezi su joj ravnomerni i sigurni, ne pritiska snažno, već pušta da četka nežno masira moj skalp. „Šta misliš, da li će ikad nestati?“, iznebuha pita Blis. „Šta to?“


„Taj osećaj da si žrtva.“ Malo je čudno - to što obe od mene očekuju odgovor. Obe su starije od mene, doduše ne mnogo, ali sa druge strane, moj svet je eksplodirao pre pet godina, tako da sam, u nekom bolesnom smislu, ja iskusnija od njih. „To se menja. Nisam sigurna da li ikad prestaje. Ponekad se rasplamsa, bez ikakvog razloga. Ali što više odluka donosimo, što duže živimo život… Mislim da to pomaže.“ „Čuli smo Edisona kako kaže da si ubila govnara. Onog što te je proganjao.“ „Jesam.“ Ruke su mi u krilu, bez teških zavoja, ali se još uvek više vide flasteri nego koža. Inarine su izbrazdane bledim ožiljcima od posekotina i opekotina. „Napao me je, borili smo se oko njegovog noža i ja sam ga ubola. Više puta. Znate ono, jurnuo mi adrenalin.“ „Ja sam upucala Ejverija, Baštovanovog starijeg sina, onog što je voleo da nas sakati. Ponekad pucam, i pucam, i pucam, i nikad mi ne ponestane municije, ali on se ne zaustavlja, samo ide napred.“ „Nekad kad se probudim moram da se skinem i legnem gola u kadu, jer se u odeći na posteljini osećam kao da ležim na laticama cveća“, nadovezujem se „Jer u mom košmaru ja sam kao živa, ali krvarim, ne mogu da se pomerim, a on me okružuje belim ružama, kao da pravi odar Dame od Šalota[ 9] koji plovi niz reku.“ Obe se smeju. „Voliš klasike?“, pita Inara. „Neke.“ „Nemoj samo da ova počne s Poom“, kaže mi Blis. „Može celog da ga citira. Pod citiranjem podrazumevam recitovanje. Celog. Od prve do poslednje reči.“ Dok je Inara vezuje, teška pletenica mi pada niz leđa. „Time sam upošljavala mozak.“ „Mislim da je u tome štos.“ Protežem se na krevetu. Inara i Blis nisu nimalo nalik Čavi i Džozefin, ali osećaj je tu. Nisam očekivala da ću od samog početka biti toliko opuštena s njima. „Ništa ne može da se popravi odjednom, kao čarobnim štapićem, ali mi možemo polako da popravljamo svoj život.“ „Polako“, ponavlja Inara. „Tako jebeno polako“, uzdiše Blis.


„Ja fotografišem specijalnog agenta Kena i šaljem fotke Edisonu. Kad stignemo u Pariz, obući ću ga kao pantomimičara i slikaću ga u kafiću. Edison će sigurno napisati Jezivo ili nešto u tom fazonu.“ Njih dve se ponovo smeju, Blis se polako spušta preko mojih leđa, pazeći da mi ne povredi ugruvana i previjena rebra. Kosa joj je sva u divljim kovrdžama koje je nemoguće ukrotiti pletenjem, pa se rasipa oko nje. Vidim im krila, ili bar one delove koje majice na bretele nisu uspele da pokriju. Divna su i užasna; imam osećaj da ih i one doživljavaju na sličan način. Barem Inara, ali ona ima više iskustva u prilagođavanju perspektive od Blis. Inara se pruža kraj mene, prebacivši noge preko mojih i naslonivši obraz na Blisino rame. „Koliko puta si ga ubola, Prija?“ tiho pita. „Sedamnaest. Po jednom za svaku devojku. I jednom za mene.“ Njen zadovoljan osmeh je istovremeno zastrašujuć i divan. Ne sećam se kad sam zaspala u tom položaju, ali mama mi ujutru pokaza sliku. Dok se častimo Marlininim fenomenalnim rolnicama sa cimetom, Edison zafrkava Blis što je takva maza. Malo previše uživa u tome da je nervira, barem dok mi Inara ne doda malog plavog zmaja od gline i reče mi da joj ga vratim poštom kad specijalni agent Ken završi s njim. Uvek je uživanje posmatrati Edisona kako se crveni. Sa ženskim delom familije Hanoverijan pozdravljamo se u kući, natovarene plastičnim kesama punim đakonija koje nam je Marlin spremila za usput. Ona se kune da će nas aerodromsko obezbeđenje pustiti da ih unesemo u avion, ali Viktor, koji joj stoji iza leđa, bezbedno zaklonjen od njenog pogleda, samo koluta očima. „Viktore.“ Sledivši se, Vik uzdahnu i zavrte glavom. Mama ga veselo gleda. „Nisi valjda mislio da će to prestati kad porasteš?“ „Jesi li?“ „Nikad nije ni imalo nekog efekta.“ Edison ćuška Vika u slabinu.,„Ja verujem u to. A ti?“ „Potpuno.“


Inara i Blis se voze s nama do aerodroma; nas tri sedimo u zadnjem, a Mercedes i mama u srednjem redu. Gepek je pretrpan našim koferima. Stvari su nam poslate iz Kolorada prošle nedelje; profesionalci su ih utovarili u kamion kako bi bile ravnomerno raspoređene. Međutim, u naš novi stan stići će tek za dve ili tri nedelje, a dotle ćemo imati samo stvari iz kofera. Ceo jedan kofer zauzima mamina mašina za kafu, spakovana u kutiju i obložena gomilom peškira. Edison i Vik uzimaju većinu torbi, osim onih koje nosimo sa sobom u avion i ogromnog narandžasto-žutog štrikanog prekrivača koji mi je Hana poklonila kad sam se opraštala od svojih veterana. Dala mi je svoju adresu kako bih mogla da joj pišem, i mogu da se kladim da će naterati stare vojnike da mi povremeno napišu po koji red. Prekrivač je topao i mekan, blještav kao podnevno sunce od kog oči bole; morala je da ga otme od Srećka, koji je bez stida jecao i upravo se spremao da njime obriše nos. I policajac Kler je bio tamo, pod budnim okom svog partnera; došao je da se izvini. Biće suspendovan sve dok mu policijski psiholog ne odobri povratak na dužnost. Neki slučajevi umeju da vas pogode na neočekivan način, pogotovo kad vas usput i žena napusti. To nije opravdanje, ali situacija je takva kakva je, a to više i nije moj problem. Artiljerac me je dugo posmatrao, zatim me je nežno privio uz sebe. „Primirje, gđice Prija?“, šapnuo mi je. Tako nekako. Zatim me je Korgi lupnuo po leđima i objavio da ga moj osmeh više ne tera da se upiški u gaće. I to je to. Nedostajaće mi; neverovatno, ali meni je to utešno - toliko dugo mi niko nije nedostajao. Nedostajali su mi moji agenti, ali pošto sam stalno bila u kontaktu s njima, nisu mi toliko falili koliko sam želela da budu bliže. Nedostajala mi je Ejmi, ali to osećanje je bilo toliko povezano sa ubistvima, zapetljano i komplikovano, nimalo fer prema njoj. Predajemo prtljag i hvala bogu što dodatne kilograme mama može da plati kompanijskom karticom; zatim se probijamo kroz gužvu do reda za bezbednosnu proveru. Gužva je nenormalna, ali to


nije ništa čudno za pre podne na vašingtonskom međunarodnom aerodromu. „Hajde, vas tri“, kaže Edison, pokazujući telefonom na Inaru, Blis i mene. „Skupite se, dajte mi malo goriva za buduće košmare.“ Kikoćući se, Inara i Blis me okružuju, naslanjajući se na mene; ruke držimo jedna drugoj oko struka i kezimo se u aparat. Edison se istinski stresa. „Tri najopasnija ljudska stvora na planeti“, bogoradi. „Šta sam onda ja?“, ubacuje mama. „Njihov demonski vođa.“ Ipak je ljubi u obraz. „Pisaćemo ti“, kaže mi Inara. „Javićemo ti kad je roditelji budu definitivno smorili.“ „Vrata su vam uvek otvorena.“ „I naša“, kaže Blis. „Ako ikad poželiš da dođeš na raspust, naći će se neki krevet za tebe. Pokorićemo Njujork u letu.“ „Hoće li ikad uspeti da se oporavi od vas?“, smeje se Mercedes, zagrlivši me otpozadi. Oproštaji mi nisu ovako teško pali još od Bostona, ali sam zahvalna na njima. Beskrajno sam zahvalna što oko sebe imam ljude koji mi toliko znače. Mercedes me predaje Inari i Blis da se izljubimo, a one me prosleđuju Viku. On me dugo drži u zagrljaju. „Tako sam srećan što si bezbedna“, šapuće, „i što ponovo počinješ da bivaš srećna. Ti si mi kao ćerka, Prija, znaš to.“ „Znam“, i sama uzvraćam šapatom, malo ga stisnuvši. „Nećeš nas se tako lako rešiti.“ Edison me odvlači malo dalje od ostalih dok se mama oprašta sa svima. Inara i Blis su pune strahopoštovanja prema njoj; mislim, ne u fazonu da pred njom ostaju bez teksta, više kao da mama može da im bude uzor. Kad se nađosmo na dovoljnoj udaljenosti od društva, on me privuče u zagrljaj. „A sad ono pitanje koje sam pažljivo zaobilazio: možeš li da živiš s tim?“ Već nedeljama razmišljam o tome, još pre svog rođendana. „Mislim da mogu. Neće biti lako, ali tako je možda i najbolje. A rekli ste i ostalim porodicama; više niko ne mora da se pita šta se desilo. Mogu da živim s tim.“ Spustivši glavu na njegovo rame, osećam njegovu kolonjsku vodu oštrog mirisa, koju koristi kad ga mrzi da se


smara s losionom posle brijanja. I sa brijanjem. Uopšte. „Mama i ja smo razgovarale i odlučile smo da prospemo Čavin pepeo. Mislile smo da bi najbolje bilo da to uradimo na polju lavande, kraj nekog zamka i reke. To bi joj se dopalo. Ovo će za nas biti dobra promena.“ „Dobro.“ Podižem pogled ka njegovom licu; njegova neuredna brada me grebe po čelu dok me ljubi između očiju, tik iznad bindija. Tek sam prošle nedelje počela ponovo da ga nosim - toliko je mojoj koži trebalo da se potpuno oporavi. „Nedostajaćeš mi, znaš?“ „Gluposti“, gunđa. „Očekujem da mi specijalni agent Ken šalje redovne izveštaje. I, znaš… skupio sam nenormalan broj slobodnih dana. Možda ih uskoro i iskoristim, ko zna?“ „Za tebe će uvek biti mesta.“ Ponovo me ljubi, zatim me pušta iz zagrljaja, blago me gurnuvši ka našoj grupi. Još jedna runda zagljaja i oproštaja, i mama i ja stajemo u red za metal-detektor. Stežem savijen prekrivač na grudima i, nakon kraće borbe sa samom sobom, osvrćem se preko ramena. Inara i Blis se naslanjaju na Vika, prisno i opušteno; Mercedes bocka pocrvenelog Edisona u rame dok je devojke podstiču, a Vik se kao mršti, tobože izigravajući odraslog. Red se pomera napred i ja krećem, a mama me privija uz sebe i ljubi u obraz. „Jesi li spremna, ljubavi?“ „Jesam.“ Gledam ispred sebe i duboko udišem. „Spremna sam.“


Zoveš se Džejmson Karmajkl i Darla Džin ti je bila sve na svetu. Samo si čekao da odraste, jel’ da? Da bude dovoljno velika da napusti vašu malu varoš u Teksasu i da se nikad ne vrati, da s tobom pođe negde gde niko ne zna da ti je sestra, tako da možete da započnete pravi život. Zajedno. To joj, naravno, nikad nisi rekao. Mislio si da nije ni potrebno. Darla Džin te je volela kao svog jedinog brata, ali tebi to nije bilo dovoljno. Zbog toga si godinama sve nas kažnjavao, zbog njenih zamišljenih grehova. Uništio si tolike živote, majkama i očevima, braći i sestrama, rođacima i prijateljima, zarazivši bolom sve koji su nam se ikad približili. Moja majka se bavi baštom, ali ti to već znaš, jel’ tako? Zato što si nas onda, u Bostonu, stalno posmatrao, pa i posle, kad smo prešle u San Dijego. Ona svoje leje planira, najpre ih crta kako bi znala gde šta da posadi, tako da su joj uvek savršeno izbalansirane. Ovde su jednogodišnje biljke, svake godine iznova zasađene. Tamo su višegodišnje, koje cvetaju, odmaraju se, pa ponovo cvetaju. Uz odgovarajuću negu nastavljaju da žive, da bujaju, dok ostale oko njih umiru. Ja sam bila živa prethodnih pet godina, odmarala sam se, krila ili kako god to nazvali. Oplakivala. Sad ću konačno saznati šta znači ponovo procvetati. A za to mije bila potrebna samo tvoja krv, tvoja topla, gusta i lepljiva krv na mojim rukama. Kako ti se to dopada, Džošua? To što ćeš mi na kraju baš ti, na svoj sopstveni, poseban način, pomoći da ozdravim od onoga što si ti tako dugo radio?


Nož je kidao i parao svaki put kad sam ga izvlačila iz tebe i tek sad shvatam zašto si uvek rezao i klao, umesto da ubadaš. Ježila sam se od tog zvuka, osećala kako ti se tkivo zakačinje za zupce. Nadam se da teje svaki ubod zaboleo. Proučavao si tela svojih miljenica, dobrih devojčica, kako bi im smrt učino što bezbolnijom, ali ja se nikad nisam mnogo zanimala za anatomiju. Da jesam, možda bih znala kako je lako udariti u rebra, kolika je snaga potrebna da se oštricom probode kost. Možda bih naučila koliko su mišići čvrsti, a pluća jedva da se opiru sečivu, uz vlažno roptanje koje otkriva njihovu slabost. Možda bih negde pročitala da je krv u blizini srca tamnija, ili samo tako deluje. Čudno - a možda i nije - ali ja stalno razmišljam o onim ružama. Toliko si ih mnogo doneo sa sobom, napunio si cela kola. Sve dok nisam izašla napolje, nisam ni shvatala da imaš još gomilu pupoljaka koje nisi uneo. Hteo si da u kapeli za mene napraviš senicu od ruža. Ali ruže nisu popadale oko mene. Istina, krvarila sam, ali ne dovoljno da bih pala, da bih napravila crveno jezerce. To si učinio ti. Tvoj život je obojio bele latice - tvoju ličnu baštu iz Zemlje čuda. Priznaj da nikad nisi očekivao da bi se tvoja pravila mogla preokrenuti, poništiti? Bilo je pitanja koja sam želela da ti postavim, ali se do kraja nisam usudila. Naposletku, mogao si i da se probudiš i kažeš nešto što bi obelodanilo - uklonilo svaku sumnju - da sam znala ko si zapravo. Ali to je sasvim u redu, jer, znaš li, Džošua, šta sam shvatila tog dana, tamo na hladnoći, po snegu, s toplom, vlažnom i lepljivom krvi na svojoj odeći, isto kao onog davnog jutra s Čavi? Shvatila sam da tvoji odgovori ništa ne znače. Nije uopšte važno zašto si to uradio, zašto si odabrao baš njih - nas - zašto si odabrao mene. Nije važno čime to pravdaš, jer tvoji odgovori ionako ni za kog drugog nemaju smisla. To su tvoji odgovori. I pogrešni su. Uvek su bili potpuno pogrešni. Ti si bio samo još jedno od zala ovog sveta, Džošua, ali više nisi. Zovem se Prija Sravasti i nisam ničija žrtva.


ZAHVALNICE Veliko hvala svima koji su bili uz mene i podržavali me dok sam ja šizela i vajkala se kako će me ova knjiga ubiti, ili barem dovesti do nervnog sloma; ne bih ovo uspela bez svojih vernih navijača, koji su me hrabrili i podnosili moje napade panike i sveopšte gubljenje razuma. Hvala Džovonu, koji je otkupio rukopis dok je još bio prilično drugačiji sinopsis, i Džesiki, koja apsolutno veruje u ovu knjigu i, naravno, Kejtlin, koja zaslužuje uredničku medalju. Kejtlin, ti imaš dar da nemoguće učiniš izvodljivim i bez tvog smirenog samopouzdanja ne bih se nikad izvukla iz ovoga. Hvala agentu Sendiju, koji je pronašao dom za Leptirice i time otvorio vrata za nastavak priče. Hvala Izabel, Mer, Keli, Ron, Pam i Alison, jer ne postoji nijedan jedini deo ovog mukotrpnog procesa za koji niste čuli, a uprkos tome ste ostali moji prijatelji. Ogromno hvala mojoj porodici, jer su se radovali svakom pređenom koraku i bili puni razumevanja kad sam praznike provodila nad ko zna kojom po redu verzijom teksta. Hvala svima u „Krosroudu“ na reklamiranju Bašte leptirica i proslavljanju svake nove količine primeraka koje smo slali u knjižare (i što mi nisu začepili usta svaki put kad bih se žalila pod kolikim sam stresom zbog svega). Znate, tu negde naslućujem novu temu. I, naravno, hvala svima onima koji su pročitali i zavoleli Baštu leptirica, onima koji su na internetu ostavljali svoje recenzije i kritike, svima koji su je predložili čitalačkom klubu ili preporučili prijateljima. Hvala vam na entuzijazmu i podršci, hvala vam na tome što ste do sada ostali uz mene.


1) Faith (engl.) - vera. (Sve napomene u tekstu su prevodiočeve.) 2)

Kvantiko - mesto u Virdžiniji, SAD, u kojem se nalazi akademija FBI-ja. 3)

4)

5)

Madam Tereza Defarz - lik iz knjige Priča o dva grada Čarlsa Dikensa. Ona neumorno štrika za Francusku revoluciju, simbolizujući Mojre, boginje sudbine iz grčke mitologije koje su predivom merile dužinu ljudskog života. Madam Defarž štrika i u njeno delo su utkana imena ljudi koji će biti ubijeni. ↵ Društvo crvenih šešira (engl. Red Hat Society) - udruženje žena koje se okupljaju radi druženja i zajedničkih hobija; članice na skupovima nose crvene i ljubičaste šešire i odeću. ↵ Mehndi, mehendi - oslikavanje tela pastom od kane, najčešće ruku i stopala.

6)

7) 8)

Sredingerovo cveće - aluzija na „Šredingerovu mačku”, odnosno princip neodređenosti. U misaonom eksperimentu osnivača kvantne mehanike Ervina Šredingera, mačka zatvorena u neprovidnoj kutiji može, a ne mora, da uzme otrov. Dok se kutija ne otvori, ne zna se da li je mačka uzela otrov, pa je istovremeno i živa i mrtva. ↵ Edward Theodore Gein (1906 -1984) - jedan od najozloglašenijih američkih serijskih ubica. Imao je običaj da na sebi nosi kožu mrtvih žena. ↵ Honeysuckle (engl.) - orlovi nokti.

9)

Dama od Šalota (Lady ofShallot, engl.) - pesma lorda Alfreda Tenisona.

Profile for Vesna Savic

Majske ruze  

Majske ruze  

Advertisement