Page 1


LUSINDA RAJLI

Biserna SESTRA KeKe i njena priča Prevela Branislava Radević-Stojiljković Naslov originala Lucinda Riley THE PEARL SISTER


OD ISTE AUTORKE Kuća orhideja Devojčica na litici Ponoćna ruža Svetlo u prozoru SERIJAL SEDAM SESTARA Sedam sestara Olujna sestra Sestra iz senke Biserna sestra


Za oca i kćer, Ričarda i Felisiti Džemet


Nijedno putovanje nije nemoguće, Treba samo napraviti prvi korak


Likovi ATLANTIDA Tata Solt – poočim sedam sestara (počivši) Marina (Ma) – starateljka sestara Klaudija – kućedomaćica u Atlantidi Georg Hofman – advokat Tate Solta Kristijan – skiper

SESTRE D’APLIJEZ Maja Ali (Alkiona) Zvezda (Asteropa) KeKe (Keleno) Tigi (Tajgeta) Elektra Meropa (sestra koja nedostaje)


KeKe Decembar, 2007.

AboridĹžinski simbol za ljudski trag


1

Tačno se sećam gde sam bila i šta sam radila kad sam čula da mi je otac umro, pomislila sam dok sam zurila kroz prozor u potpunu tamu noći. Ispod mene su se na mahove pojavljivali grozdovi treperavih svetala ljudskih naseobina, i svako svetlo je sadržavalo neki život, porodicu, grupu prijatelja… A ja sam osećala da više nemam ništa od toga. Bilo je to gotovo kao da gledam svet naopačke, jer su svetla ispod aviona ličila na manje briljantne kopije zvezda iznad mene. To me je podsetilo na ono što mi je jedan od nastavnika na koledžu jednom rekao: da slikam kao da ne mogu da vidim ono što je preda mnom. Bio je u pravu. Nisam mogla. Slike su se pojavljivale u mome umu, ne u stvarnosti. Često nisu imale čak ni životinjski, mineralni ili ljudski oblik, ali bile su jake i uvek sam osećala da moram da idem za njima. Kao i sa onom velikom gomilom starudije koju sam skupila sa otpada oko Londona i smestila ga u atelje u stanu. Provela sam nedelje pokušavajući da smislim kako tačno spojiti sve delove. Bilo je to kao rad na džinovskoj Rubikovoj kocki, mada su se delovi sastojali od smrdljive kante za gorivo, starog strašila Gaja Foksa, automobilske gume i zarđalog pijuka. Neprestano sam premeštala delove, srećna sve dok ne bi došlo do toga da dodam onaj najvažniji, koji je uvek – gde god da ga stavim – delovao kao da uništava čitavu instalaciju. Naslonila sam vrelo čelo na hladni prozor od lasa, koji je bio jedino što me razdvaja od gušenja i sigurne smrti. Tako smo ranjivi… Ne, KeKe, upozorila sam samu sebe dok je u meni rasla panika, ti to možeš bez nje, stvarno možeš. Primorala sam sebe da se u mislima vratim Tati Šoltu, jer s obzirom na moj duboko usađeni strah od letenja, razmišljanje o trenutku kad sam čula da je umro bilo je – na neki čudan način – utešno. Ako se desi najgore i avion se sruši s neba, i svi izginemo, bar će on možda biti s druge strane, da me dočeka. Najzad, on je već otputovao tamo gore. I otputovao je sam, kao što svi moramo.


Biserna sestra

9

Navlačila sam farmerke kad me je pozvala moja mlađa sestra Tigi i saopštila mi da je Tata Solt mrtav. Kad se osvrnem na to, sigurna sam da ništa od onoga što mi je rekla nisam stvarno shvatila. Mislila sam samo na to kako da kažem Zvezdi, koja je obožavala našeg oca. Znala sam da će biti sasvim očajna. I ti si ga obožavala, KeKe… I jesam. Pošto je moja uloga u životu bila da štitim svoju ranjiviju sestru – ona je zapravo tri meseca starija od mene, ali bilo joj je teško da govori pa sam oduvek govorila za nju – zapečatila sam sopstveno srce, zakopčala farmerke, a onda otišla u dnevnu sobu da joj kažem. Ona nije ništa rekla, samo je plakala u mom zagrljaju. Učinila sam sve što je u mojoj moći da obuzdam suze. Zbog nje, zbog Zvezde. Morala sam da budem jaka jer sam joj potrebna… To je bilo tada… „Treba li vam nešto, gospođo?“ Na mene se spustio oblak mošusnog parfema. Podigla sam glavu i ugledala stjuardesu nagnutu nada mnom. „Ovaj, ne, hvala.“ „Pritisnuli ste zvono za poziv“, kazala mi je naglašenim šapatom, pokazujući na ostale putnike, koji su svi spavali. Najzad, bilo je četiri ujutru, po londonskom vremenu. „Izvinite“, odvratila sam šapatom, sklanjajući prestupnički lakat s dugmeta kojim sam je pozvala. Tipično za mene. Klimnula mi je glavom, onako naročito, kao što bi mi nastavnica klimnula glavom kad bi videla kako otvaram oči za vreme jutarnje molitve u školi. A onda, uz šuštanje svile, stjuardesa se povukla nazad u svoj odeljak. Svojski sam se potrudila da se udobno smestim i sklopila oči, u želji da budem kao i ostalih četiristo duša koje su uspele da umaknu od horora bacakanja kroz vazduh u aluminijumskoj cevi tako što su zaspale. Kao i obično, štrcala sam, nisam bila deo gomile. Naravno, mogla sam rezervisati mesto u biznis-klasi. Još sam imala preostalog novca od nasledstva – ali ne toliko da bih ga trošila na nekoliko centimetara dodatnog prostora. Najveći deo novca je otišao na kupovinu onog otmenog stana na reci, za mene i Zvezdu, u Londonu. Mislila sam da ona želi pravi dom, da će je to usrećiti, ali nije… I evo me sad, nimalo dalje od onoga dana prošle godine kad sam sedela pored sestre u ekonomskoj klasi, letela preko sveta na Tajland. Samo što Zvezda ovoga puta nije bila sa mnom, a ja nisam jurila ka nečemu, nego od nečega…


10

LUSINDA RAJLI

„Da li biste želeli doručak, gospođo?“ Otvorila sam oči, grogi i dezorijentisana, i zagledala se u istu onu stjuardesu koja me je posetila usred noći. Videla sam da su sva svetla u kabini upaljena, a na nekim prozorima su bili podignuti kapci i otkrivali su ružičasto svitanje. „Ne, hvala, samo kafu. Crnu, molim.“ Klimnula je glavom i povukla se, a ja sam se zapitala zašto se – iako plaćam za sve ovo – osećam krivom što nisam ništa tražila. „Kuda putujete?“ Okrenula sam se ka svome susedu, kog sam do sada videla samo iz profila. Pa čak i tada su to bili nos, usta i ćuba plave kose što vire iz crne kapuljače. Sad je bio okrenut licem ka meni i gledao me. Verovatno nije imao više od osamnaest godina, na bradi i čelu su mu još bili vidljivi tragovi adolescentskih akni. Pored njega sam se osećala kao penzionerka. „U Bangkok pa u Australiju.“ „Super“, prokomentarisao je pa navalio na poslužavnik nalik zatvorskom, s nejestivom kajganom, preprženom slaninom i nečim duguljastim i ružičastim što je ličilo na kobasicu. „I ja ću tamo na kraju, ali prvo idem na Tajland. Pričali su mi da su zabave u noći punog meseca nešto posebno.“ „I jesu.“ „Bili ste?“ „Nekoliko puta“, odgovorila sam, a njegovo pitanje mi je odmah daunloudovalo izbor uspomena u misli. „Koju mi predlažete? Čuo sam da je Ko Pa Ngan najbolja.“ „Prošla je čitava večnost otkad sam bila tamo poslednji put, ali čujem da je sada ogromna – možda i za par hiljada ljudi. Moje omiljeno mesto je Rajlaj bič u Krabiju. Veoma je opušteno, ali valjda zavisi šta ko voli.“ „Čuo sam za Krabi“, rekao je, predugo žvaćući onu kobasicu. „Sastajem se s društvom u Bangkoku. U svakom slučaju imamo još nekoliko nedelja do punog meseca da se odlučimo. I vi se sastajete s prijateljima u Australiji?“ „Aha“, slagala sam. „Ostaćete neko vreme u Bangkoku?“ „Samo jednu noć.“ Osetila sam njegovo uzbuđenje kad je avion počeo da se spušta na aerodrom Suvarnabumi, i posada je počela sa uobičajenim instrukcijama nama


Biserna sestra

11

zatočenicima. To je stvarno samo zezanje, pomislila sam i sklopila oči, pokušavajući da smirim svoje uzlupano srce. Kad bi se avion srušio, svi bismo odmah izginuli, bilo da mi je stočić sklopljen ili rasklopljen. Pretpostavljam da to pričaju da bismo se bolje osećali. Avion je sleteo tako blago da nisam ni znala da smo na zemlji sve dok to nisu objavili preko zvučnika. Otvorila sam oči i osetila kako me preplavljuje osećanje trijumfa. Ceo dugačak let sam prošla sama i preživela da to ispričam. Zvezda bi se ponosila mnome… ako uopšte još mari. Prošla sam proveru dokumenata, pokupila prtljag s pokretne trake i krenula ka izlazu. „Lepo se provedite u Australiji“, rekao mi je moj saputnik tinejdžer stigavši me. „Ortak mi kaže da je priroda tamo ludilo, pauci veliki kao tanjiri! Vidimo se!“ Mahnuo mi je i nestao u masi. Pošla sam za njim napolje, mnogo sporijim korakom, i dočekao me je poznati udar vlažnog vazduha. Ukrcala sam se u aerodromski autobus do hotela u kom sam rezervisala smeštaj za tu noć, prijavila se i odvezla liftom u sterilnu sobu. Skinula sam ranac s leđa, sela na belu posteljinu i pomislila kako bih ja, kad bih posedovala hotel, obezbedila gostima tamnu posteljinu, na kojoj se ne vide mrlje drugih tela kao što se primećuju na beloj, ma koliko ih prali. Toliko je stvari na ovome svetu koje me zbunjuju, pravila koja je neko negde smislio, verovatno davno. Izula sam cipele za pešačenje i legla, razmišljajući o tome kako bih mogla da budem bilo gde na svetu, i to sam mrzela. Nada mnom je brujao erkondišn pa sam sklopila oči i pokušala da zaspim, ali mogla sam samo da mislim na to kako, kad bih tog trenutka umrla, ni jedno jedino ljudsko biće na svetu to ne bi znalo. Tad sam shvatila šta je zaista usamljenost. Osetila sam da me izjeda iznutra, ali istovremeno i veliku prazninu. Treptala sam da oteram suze – nikad nisam mnogo plakala – ali one su nastavile da naviru, tako da su mi se na kraju kapci pod pritiskom podigli, kao brana koja samo što nije pukla. U redu je plakati, KeKe, stvarno jeste… Čula sam u glavi utešni glas naše Ma, i setila se kako mi je to rekla kad sam pala s drveta u Atlantidi i uganula članak. Da ne bih bila raspekmežena beba, ujela sam se za donju usnu tako jako da je potekla krv. „Ona bi marila“, promrmljala sam neutešno, a onda uzela mobilni telefon s namerom da ga uključim i napišem Ma poruku da joj javim gde sam. Međutim, nisam mogla podneti da vidim Zvezdinu poruku, ili još gore, da vidim da od nje nema poruka. Znala sam da bi me to slomilo, pa sam bacila


12

LUSINDA RAJLI

telefon na krevet i ponovo pokušala da zatvorim oči. Ali onda mi se iza kapaka javila slika Tate i nije htela da ode. Važno je da i Zvezda i ti steknete svaka svoje prijatelje, kao što imate jedna drugu, KeKe… Rekao je to neposredno pre nego što smo zajedno pošle na Univerzitet u Saseksu, a ja sam se naljutila jer mi ne treba niko drugi, kao što ne treba ni Zvezdi. Ili sam ja samo mislila da joj ne treba. A onda… „O Tata“, uzdahnula sam, „je li bolje tamo gore?“ U poslednjih nekoliko nedelja, kad je postalo jasno da Zvezda više nije zainteresovana da bude sa mnom, često sam sebe hvatala kako razgovaram s Tatom. Njegova smrt mi jednostavno nije delovala stvarno; i dalje sam osećala da mi je nekako blizu. Premda sam, spolja gledano, delovala potpuno različito od Tigi, moje sledeće sestre, sa svim onim njenim čudnim verovanjima i duhovnošću, negde u dubini duše sam i ja znala i osećala… u utrobi i u snovima. Često sam imala utisak da su mi snovi stvarniji i življi od jave – nešto poput gledanja serija na televiziji. Bile su to noći u kojima sam imala i košmare. Kao one sa ogromnim paukovima… Zadrhtala sam, setivši se oproštajnih reči mog saputnika tinejdžera… Nisu valjda pauci u Australiji stvarno veličine tanjira? „Gospode!“ Skočila sam s kreveta da zaustavim misli i umila se u kupatilu. Pogledala sam se u ogledalu i – videvši oči zakrvavljene i natečene od plača, i kosu masnu od dugog putovanja – zaključila da ličim na prase divlje svinje. Nije mi bilo važno to što mi je Ma često govorila kako imam lepe oči, lepog oblika i boje, ili što mi je Zvezda mnogo puta rekla kako voli da mi pomiluje kožu jer je – po njenim rečima – meka i glatka kao kakao-puter. Znala sam da su samo ljubazne, jer nisam šlepa da ne vidim koliko sam ružna – i stoga sam mrzela da budu snishodljive kad je reč o mome izgledu. Pošto sam imala pet lepih sestara, sklonila sam se puta, da se s njima ne nadmećem. Elektra – koja je eto, nekim slučajem, supermodel – neprestano mi govori kako se ne trudim da dam sve od sebe, ali to je traćenje vremena i energije, jer nikad neću biti lepa. Međutim, umem da stvorim lepotu, i sad, kad sam tako očajna, setila sam se nečeg drugog što mi je Tata rekao jednom, kad sam bila mlađa. Štagod da ti se desi u životu, mila moja KeKe, jedno ti niko nikad ne može oduzeti, a to je tvoj talenat. Tad sam mislila da je to samo jedna od onih – koju reč Zvezda za to koristi? – uobičajenih fraza koja treba da me uteši što sam u osnovi luzerka kad je reč o izgledu, luzerka kad je reč o školi i luzerka u odnosima s ljudima. I Tata u stvari nije bio u pravu, jer čak i ako ti drugi ljudi ne mogu oduzeti


Biserna sestra

13

talenat, mogu ti uništiti samopouzdanje negativnim primedbama i mogu te sludeti, pa da više ne znaš ko si niti kako da ikome ugodiš, a ponajpre sebi. To se meni dogodilo na umetničkom kursu. I zato sam ga napustila. Vratila sam se u sobu i ponovo legla, samo s jednom željom: da ovi užasni sati usamljenosti prođu, i konačno shvativši zašto sam viđala toliko mnogo staraca kako sede na klupama kad god sam prolazila kroz Batersi park na putu u koledž. Čak i kad je napolju bilo ledeno hladno, trebala im je potvrda da ima i drugih ljudskih bića na planeti i da nisu sasvim sami. Mora da sam zaspala jer sam sanjala košmar s paukom i probudila se vrišteći, pa automatski pokrila usta šakom, da oni što prolaze hodnikom ne pomisle da neko pokušava da me ubije. Zaključila sam da jednostavno ne mogu više da budem sama u toj bezličnoj sobi, pa sam navukla cipele, zgrabila foto-aparat i sišla liftom do recepcije. Napolju je čekao red taksija. Ušla sam na zadnje sedište jednog i kazala vozaču da vozi do Velike palate. Uvek me je u jednakoj meri zabavljalo i uznemiravalo što Bangkok, i ostalo što sam videla na Tajlandu, deluje potpuno krcato. U bilo kojoj radnji, čak i ako samo uđeš da kupiš kesicu kikirikija, uvek postoji osoba koja će te povesti u obilazak, druga koja radi na kasi, i treća koja pakuje kupljenu robu u kesu. Smešno je kako je ovde radna snaga jeftina. Odmah sam se osetila loše kad sam to pomislila, a onda sam podsetila sebe da upravo zato i volim da putujem: sve se sagledava iz druge perspektive. Vozač me je ostavio kod Velike palate pa sam pošla za hordama turista, od kojih su mnogi bili crvenih, izgorelih ramena, što govori da su došli iz krajeva s hladnijom klimom. Ispred hrama sam se izula i ostavila duboke cipele među raznim papučama, japankama i patikama koje su ostali posetioci ostavili pored stepenica, pa ušla unutra. Pretpostavlja se da je Smaragdni Buda star preko pet stotina godina i to je najčuvenija statua na Tajlandu. Pa ipak, mali je u poređenju s mnogim drugim Budama koje sam videla. Jarka boja zada i oblik njegovog tela podsetili su me na jarkozelenog guštera. Udovi su mu kao od tečnosti i, da budem iskrena, ne baš verno izvajani. Mada to i nije važno – „on“ je lepa stvar. Sela sam prekrštenih nogu na prostirku i uživala provodeći vreme na suncu u ovom velikom, spokojnom prostoru, s drugim ljudskim bićima oko sebe, koja verovatno takođe razmišljaju o svome pupku. Nikad nisam bila naročito religiozna, ali kad bih morala da odaberem jednu, najradije bih odabrala budizam jer je tu, izgleda, sve u moći prirode, koju osećam kao neprekidno čudo što mi se dešava pred očima. Zvezda je imala običaj da kaže kako treba da se učlanim u partiju Zelenih, kad bi me slušala kako beskrajno pričam posle neke televizijske emisije o


14

LUSINDA RAJLI

životnoj sredini. Ali čemu? Moj glas se ne računa, a i previše sam glupa da bi me shvatili ozbiljno. Znam samo da se prečesto ignorišu biljke, životinje i okeani koji čine naš ekosistem. „Ako bih ikada išta obožavala, onda bi to bilo to“, promrmljala sam Budi. I on je napravljen od zemlje – isklesan od minerala koji se milenijumima pretvarao u lepotu – pa sam mislila da me on verovatno razume. S obzirom na to da sam u hramu, pomislila sam da treba da uputim neku reč Tati Šoltu. Možda su crkve i hramovi nešto poput telefonske veze ili internet-kafea: omogućavaju ti jasnu vezu s nebom… „Ćao, Tata, stvarno mi je žao što si umro. Nedostaješ mi mnogo više nego što sam mislila. I žao mi je što te nisam slušala kad si me savetovao, sve tvoje mudre reči i ostalo. Trebalo je da slušam jer vidiš kako sam završila. Nadam se da ti je dobro tamo gore“, dodala sam. „Izvini još jednom.“ Ustala sam i pošla ka vratima, stezalo me je u grlu i bilo mi je nelagodno. Baš kad je trebalo da iskoračim napolje, osvrnula sam se. „Pomozi mi, Tata, molim te“, prošaputala sam. Kupila sam vodu od uličnog prodavca, odšetala dole do reke Čao Praja, pa stajala i posmatrala gust saobraćaj na njoj. Tegljači, motorni čamci i široke barže pokrivene crnom ciradom išli su za svojim svakodnevnim poslovima. Odlučila sam da se ukrcam u putnički trajekt i da se provozam – bilo je jeftino i sigurno bolje nego da sedim u bednoj hotelskoj sobi na aerodromu. Dok smo plovili, gledala sam staklene solitere sa elegantno ugnežđenim zlatnim hramovima između njih i rečne obale, rasklimane dokove koji povezuju drvene kuće s vrevom aktivnosti na vodi. Uzela sam svoj verni aparat nikon – Tata mi ga je poklonio za moj šesnaesti rođendan, „da slikaš prizore koji te inspirišu, dušo“, kako je rekao – i krenula da škljocam. Zvezda me je stalno nagovarala da pređem na digitalnu fotografiju, ali tehnologija i ja se nismo najbolje slagale, pa sam se držala onoga što znam. Pošto sam se iskrcala s broda odmah posle hotela Orijent, pošla sam ulicom pored njega i setila se kako sam jednom častila Zvezdu luksuznim popodnevnim čajem u čuvenom Salonupisaca. U farmerkama i majicama, obe smo se osećale kao uljezi među doteranim ljudima. Zvezda je provodila sate u biblioteci, tražeći potpisane fotografije svih autora koji su nekad odsedali u tom hotelu. Zapitala sam se hoće li ikada napisati taj svoj roman, jer je tako vesta u sastavljanju rečenica i opisivanju svega na papiru. Mada se mene to više ne tiče. Ona sad ima novu porodicu; videla sam kako joj oči blistaju kad je pre nekoliko nedelja stigla kući, kao i onog muškarca Mausa kad je bio u našem stanu i piljio u nju kao verno štene.


Biserna sestra

15

Sela sam za sto uličnog kafea i naručila zdelu rezanaca i pivo. Neka ide život. Ne podnosim dobro alkohol, ali pošto sam se već osećala tako loše, zbog piva mi neće biti lošije. Dok sam jela, razmišljala sam kako nisam toliko povređena zbog toga što Zvezda ima dečka i posao, već zato što se povlačila od mene, sporo i bolno. Možda je mislila da ću biti ljubomorna, da je želim samo za sebe, što zaista nije tačno. Volim je više od svega i samo želim da je vidim srećnu. Nikad nisam bila toliko glupa da mislim da je, onako lepu i pametnu, neki muškarac neće primetiti. Bila si zaista nepristojna prema njemu kad je došao u stan, podsetila me je moja savest. I da, jeste mi smetalo što je bio tu, i kao i obično, nisam umela to da sakrijem. Pivo je učinilo svoje i oštrice bola su otupele. Platila sam pa ustala i pošla u besciljnu šetnju ulicom, da bih skrenula u uličicu s pijacom na otvorenom. Nakon nekoliko tezgi, naišla sam na umetnika koji je slikao akvarele. Dok sam ga gledala kako sedi za štafelajem, podsetio me je na sutone u kojima sam sedela na Rajlaj biču u Krabiju, s blokom za skiciranje i bojama u limenoj kutiji, trudeći se da uhvatim lepotu zalaska sunca. Zatvorila sam oči prisećajući se spokojstva koje sam osetila jer sam tamo bila sa Zvezdom pre samo godinu dana. Toliko sam želela da se to vreme vrati da me je bolelo. Izašla sam na rečnu obalu i naslonila se na balustradu, razmišljajući. Da li bi bilo kukavički da pre Australije odem na mesto gde sam bila najsrećnija? Poznajem ljude na Rajlaj biču. Prepoznaće me, mahnuće mi i reći „zdravo“. Većina njih takođe beži od nečega, jer je Rajlaj takvo mesto. Osim toga, jedini razlog što idem u Australiju jeste ono što mi je rekao Tatin advokat Georg Hofman kad sam bila kod njega. Mesto u koje treba poći, daleko od Londona. I tako, umesto da dvanaest sati letim u aluminijumskoj cevi do mesta u kom ne poznajem nikog, sutra uveče u ovo vreme mogla bih da pijem hladno pivo na Rajlaj biču. Nekoliko nedelja sigurno neće ništa značiti. Najzad, uskoro će Božić i možda bi bilo manje bolno provesti ga negde gde me znaju i vole… Prvi put posle mnogo vremena osetila sam iščekivanje pri pomisli da nešto uradim za sebe. Pre nego što je to osećanje iščezlo, pozvala sam prvi taksi koji sam ugledala i rekla taksisti da me vozi nazad na aerodrom. U aerodromskoj zgradi sam otišla do šaltera kompanije Taj ervejz i objasnila da moram da odložim putovanje'u Australiju. Žena za šalterom je dugo kucala na tastaturi i kazala mi da će me to koštati oko četiri hiljade bata, što nije bilo mnogo s obzirom na situaciju. „Imate kartu s mogućnošću promene rezervacije. Koji datum želite da rezervišete?“ upitala me je. „Ovaj, možda odmah posle Božića?“


16

LUSINDA RAJLI

„Sve je puno. Prvi slobodan let je osmog januara.“ „U redu“, složila sam se, srećna što sad mogu da krivim sudbinu za to što ću duže ostati. Zatim sam rezervisala mesto na letu iz Bangkoka do Krabija, sutradan rano ujutru. Kad sam se vratila u hotelsku sobu, istuširala sam se, oprala zube i smirenija legla u krevet. Kad bi moje sestre čule za ovo, znam da bi sve rekle da je to ponovo „skitanje po svetu“, ali nije me bilo briga. Kao ranjena životinja, otići ću da se sakrijem i ližem rane.


2

Ono najbolje u vezi s Rajlaj bičem je činjenica da je to poluostrvo i da plaži možeš prići samo brodom. Zvezda i ja smo putovale na mnoga neverovatna mesta, sedeti na drvenoj klupi dugačkog tradicionalnog broda i bučno kliziti po akvamarinskom moru da bih ugledala prizor fantastičnih krečnjačkih stubova što se uzdižu visoko u plavo nebo, spada u mojih pet najmagičnijih trenutaka u životu. Dok smo se približavali, videla sam konopce pričvršćene za stenu, i ljude nalik raznobojnim mravima, u fluorescentnim šorcevima, kako se penju uz njenu površinu. Kad sam stavila ranac na ramena i sišla s broda, koža mi se naježila od iščekivanja. Iako imam kratke udove, jaki su i spretni, pa je planinarenje nešto što mi zapravo dobro ide. To nije veština koja bi dobrodošla nekome ko živi u centru Londona i želi da bude umetnica, ali na ovakvom mestu nešto znači. Pomislila sam kako od toga gde se nalaziš na zemlji zavisi jesu li neke tvoje slabosti i snaga pozitivne ili negativne. U školi sam bila neznalica, dok je Zvezda bukvalno bila superstar. Ipak, ovde u Krabiju, izbledela je u senku i sedela na plaži s knjigom, dok sam ja uživala u svim aktivnostima na otvorenom koje taj kraj ima da ponudi. Kad sam napolju, ja sam u svom prirodnom elementu, kao što je Ma jednom prokomentarisala, i među ovdašnjim ljudima sam bila poznatija od Zvezde. Boja vode oko mene bila je jedinstvena: tirkizna u jednom trenutku, kad je obasja sunce, a tamnozelena u zaklonjenim senkama ispod ogromnih stena. Dok sam koračala kroz plićak ka kopnu, videla sam kako se žal pruža preda mnom: blagi polumesec belog peska opkoljen ogromnim krečnjačkim stubovima, s palmama raštrkanim između najjednostavnijih drvenih koliba koje su bile hoteli i barovi. Iz jedne od njih je dopirao smirujući zvuk rege muzike. Išla sam po vrelom belom pesku ka hotelu Rajlaj bič, gde smo odsele prethodne godine, pa sam se naslonila na šank koji je ujedno bio i recepcija, ušuškan na drvenoj verandi.


18

LUSINDA RAJLI

„Zdravo“, kazala sam mladoj Tajlanđanki koju nisam poznavala. „Imate li slobodnu sobu za sledećih nekoliko nedelja?“ Žena me je osmotrila i izvadila veliku fasciklu s rezervacijama. Pažljivo je povlačila prstom niz svaku stranu, a onda zavrtela glavom. „Dolazi Božić. Vrlo prometno. Nema soba posle dvadeset prvi.“ „Znači samo sledeće dve nedelje?“, upitala sam. Iznenada sam osetila kako me je neko rukom pljesnuo po leđima. „Jesi li to ti, Ke?“ Okrenula sam se i ugledala Džeka, visokog, preplanulog i mišićavog Australijanca, vlasnika hotela, koji je vodio i školu planinarenja odmah tu na plaži. „Aha, zdravo.“ Iscerila sam mu se. „Prijavljujem se na na nekoliko nedelja, pa me onda izbacite. Izgleda da ste puni.“ „Sigurno ti negde možemo naći neki ormar, dušo, ne brini zbog toga. Je li i sestra s tobom?“ „Uh, ne. Samo ja ovoga puta.“ „Koliko ostaješ?“ „Odlazim posle Nove godine.“ „Pa, ako hoćeš da mi pomogneš na steni, samo javi. Dobro bi mi došlo, Ke. U ovo doba godine posao ide kao lud.“ „Mogla bih. Hvala“, odgovorila sam. „Popunite formular.“ Recepcionerka Tajlanđanka mi je pružila list. „Ne brini za to, Nam“, rekao joj je Džek. „Ke je prošle godine bila ovde sa sestrom, već ih imamo u evidenciji. Hajde. Odvešću te do tvoje sobe.“ „Hvala.“ Dok je Džek podizao moj ranac, videla sam da me recepcionerka mrko gleda. „Kuda ćeš posle?“, pitao me je druželjubivo dok me je vodio dugim drvenim prolazom s nizom trošnih vrata iza kojih su bile jednostavne sobe. „U Australiju“, odgovorila sam dok smo stajali ispred sobe dvadeset dva, na kraju prolaza. Videla sam da se soba nalazi odmah pored vrata sa agregatom, a imala je pogled na dva pokretna kontejnera za đubre. „Ah, u moju domovinu. U koji deo?“ „Na severozapadnu obalu.“ „Tamo je žega u ovo doba godine, znaš.“ „Vrućina mi ne smeta“, kazala sam otključavajući vrata. „Vidimo se, onda.“ Džek mi je mahnuo i udaljio se. Iako je soba bila sićušna, vlažna i jako zaudarala na đubre, bacila sam ranac na pod, veselija i živahnija nego što sam bila nedeljama pre toga, jer mi


Biserna sestra

19

je tako prijao osećaj da me ovde poznaju. Volela sam one dane prethodne godine, u kojima sam povremeno radila u školi penjanja, proveravajući konopce i vezujući klijente. U to vreme je Zvezdi i meni bilo ponestalo gotovine, pa nam je Džek zauzvrat smanjio cenu sobe. Zapitala sam se šta bi rekao kad bih mu kazala da više ne radim jer sam sad milionerka. Bar na papiru… Cimnula sam iskrzani kabl da uključim ventilator na tavanici, i konačno, uz mnogo zveckanja i cviljenja, počeo je da radi i izaziva samo šapat povetarca. Skinula sam se, obukla bikini i sarong koji sam kupila ovde prethodne godine, pa izašla iz sobe i odšetala do plaže. Sedela sam malo na pesku i nasmejala se tome što je u ovom raju, s mnoštvom brodova i motornih čamaca što uplovljavaju i isplovljavaju iz zaliva, milion puta bučnije nego živeti na reci u centru Londona. Ustala sam, pošla obalom i zagazila u more. Kad sam odmakla dovoljno daleko, legla sam na leđa u toj božanstvenoj vodi, gledala u nebo i zahvalila Bogu, ili Budi, ili kome god treba zahvaliti, što sam ponovo došla u Krabi. Prvi put posle mnogo meseci osećala sam se kao kod kuće.

Te noći sam spavala na plaži, kao što sam ranije često činila, samo u dugoj, širokoj haljini, s duksericom s kapuljačom i na dušeku na naduvavanje, Zvezda je mislila da sam poludela – „Komarči će te nasmrt izujedati“, govorila je svaki put kad bih izlazila iz sobe sa opremom za spavanje. Ali nekako, pod mesecom i zvezdama koje su me obasjavale, pod krovom sveta, osećala sam se zaštićenije nego pod bilo kakvim krovom koji je napravio čovek. Probudilo me je neko golicanje po licu pa sam podigla glavu i ugledala velika muška stopala kako prolaze pored mene ka moru. Otresavši pesak koji su bacila na mene, videla sam da je plaža pusta i da, sudeći po svetlosti koja je tek počinjala da se širi obzorjem, samo što nije svanulo. Zlovoljna što sam probuđena tako rano, gledala sam kako je taj čovek – s bradom i crnom kosom vezanom u rep i s mukom proguranom kroz otvor na kapi za bejzbol – stigao do linije vode i seo, skupio kolena ka grudima i obuhvatio ih rukama. Okrenula sam se da pokušam ponovo da zaspim – najbolje se odmorim između četiri ujutru i deset pre podne – ali moje telo i um više nisu bili za to zainteresovani. Stoga sam se uspravila u sedeći položaj, zauzela isti položaj kao muškarac ispred mene, i zajedno s njim posmatrala izlazak sunca.


20

LUSINDA RAJLI

S obzirom na to koliko sam egzotičnih mesta posetila, zapravo sam videla relativno malo izlazaka sunca u životu, jer to nije moje doba dana. Veličanstvene, prefinjene boje svanuća podsetile su me na Tarnerovu sliku, ali u stvarnosti je bilo mnogo lepše. Kad je sunčeva predstava bila gotova, onaj čovek je odmah ustao i pošao žalom. Čula sam slabo tandrkanje nekog broda u daljini, najavljivao je početak radnog dana. Ustala sam, odlučivši da se povučem u sobu i još malo odspavam dok se plaža ne napuni pristiglim i odlazećim putnicima. Pa ipak, pomislila sam kad sam otključala vrata i legla na krevet, vredeloje da se probudim da bih to videla.

Kao i uvek na ovom mestu, činilo se da vreme prolazi a da to i ne primećujem. Prihvatila sam Džekovu ponudu da mu pomognem u školi planinarenja. Osim toga, ronila sam i plivala među morskim konjicima, tigrastim ribama i grebenskim morskim psima s perajima crnih vrhova, koji bi me jedva i pogledali dok krstare između korala. Smiraj dana provodila sam na prostirci za plažu, ćaskajući, uz zvuke muzike Boba Marlija u pozadini. Prijatno sam se iznenadila time koliko me se stanovnika Rajlaja seća od prethodne godine, i vraćala sam se u svoju sobu tek kad padne mrak, a oni odu u barove da provedu veće i napiju se. Nisam se, međutim, osećala mnogo loše što ja ostavljam njih a ne oni mene, jer sam u svako doba mogla da se vratim i pridružim im se ako želim. Nešto me je zaista razveselilo: kad sam konačno skupila hrabrost da uključim mobilni telefon sutradan po dolasku, i videla da mi je Zvezda ostavila tonu tekstualnih poruka tipa: Gde si?, Mnogo se brinem za tebe! i Molim te, javi se! Bilo je i mnogo glasovnih poruka od nje, u kojima je uglavnom neprestano ponavljala kako joj je žao. Trebalo mi je malo vremena da odgovorim – ne samo zato što sam disleksična, niti zbog toga što mi je funkcija ispravljanja teksta u telefonu to dodatno otežavala, već i zato što nisam znala šta da kažem. Na kraju sam samo rekla da sam dobro, i izvinila se zbog toga što se ranije nisam javila, jer sam bila na putu. Kao što i jesam, kad se sve uzme u obzir. Odmah mi je uzvratila porukom, rekavši koliko joj je laknulo što sam dobro, s pitanjem gde sam i ponovnim iZvinjenjem. Nešto me je sprečilo da joj kažem gde se nalazim. Detinjasto, ali to je bila moja jedina tajna. A ona je u poslednje vreme mnogo tajila od mene.


Biserna sestra

21

Shvatila sam da sam u Rajlaju već dve nedelje tek kad me je Nam, mlada Tajlanđanka na recepciji, koja se ponašala kao da je hotel njen, podsetila da moram da se odjavim toga dana u podne. „Jebiga“, promrmljala sam dok sam se udaljavala, znajući da ću morati da provedem prepodne tragajući za smeštajem. Vratila sam se u hotel nekoliko sati kasnije, pošto sam uzduž i popreko prepešačila Rajlaj bič u traganju za prenoćištem – kao Marija na magarcu – da bih zatekla Nam kako me ponovo strelja pogledom. „Sobarica mora da očisti sobu. Novi gosti stižu u dva.“ „Idem, idem“, kazala sam, poželevši da joj kažem kako bih komotno mogla da priuštim sebi rezervaciju u hotelu Rajavadi s pet zvezdica. Ako imaju sobu, zapravo, a nisu je imali, kao što sam već bila proverila. Nagurala sam sve u ranac pa predala ključ svoje sobe. Moraću da spavam pod zvezdama nekoliko noći, dok ne prođe Božić, pomislila sam. Kasnije te večeri, dok sam jela pad taj, ugledala sam Džeka kako se naslanja na šank. Jednom rukom je obgrlio Nam, što mi je odmah objasnilo njen netrpeljivi stav prema meni. „Jesi li našla sobu?“, upitao me je Džek. „Ne, još nisam, ali ne smeta mi da noćas spavam na plaži.“ „Slušaj, Ke, uzmi moju, bez brige. Siguran sam da ću naći negde krevet za nekoliko noći.“ Onjušio je malo rame samozadovoljne Nam. „Važi, hvala ti, Džek“, brzo sam se složila, pošto sam celo popodne provela čuvajući ranac kao da je sveti gral, i pitajući se kako da se istuširam i sperem pesak i so s kože. Čak i meni treba minimum komfora. Iskopao je iz džepa ključ i dao mi ga, dok me je Nam gledala s neodobravanjem. Pošavši, kao što mi je rekao, uzanim stepeništem što vodi od recepcije na sprat, otvorila sam vrata i, ako izuzmemo smrad znojavih čarapa s primesom mirisa vlažnih peškira, bila sam prilično impresionirana – Džek je imao najbolji pogled u zgradi. A što je još bolje, imao je i uzani drveni balkon, na nadstrešnici verande koja je bila sprat niže. Zaključavši vrata, za slučaj da pijani Džek zaboravi da mi je pozajmio sobu, istuširala sam se, pod tušem s jačim mlazom od tuševa u sobama za goste u prizemlju, iz kojih je samo curilo. Navukla sam majicu i šore i otišla da sednem na balkon.


22

LUSINDA RAJLI

Blizu Orionovog pojasa, videla sam zvezde Sedam sestara, zbijene jedna uz drugu. Kad mi je Tata kroz teleskop prvi put pokazao moju zvezdu, video je da sam razočarana. Ona je najmanje svetlela, što je sve govorilo, a moja mitološka priča je u najboljem slučaju delovala nejasno. Pošto sam bila devojčica, želela sam da bude najsjajnija, najveća zvezda, s pričom najlepšom od svih. KeKe, rekao je, uzevši moju malu ruku u svoju. Ti si ovde na zemlji da bi sama ispisala svoju sopstvenu priču. I ja znam da ćeš to i učiniti. Dok sam zurila u sazvežđe, setila sam se pisma koje mi je Tata napisao, a koje mi je dao Georg Hofman, njegov advokat, nekoliko dana pošto je Tata umro. Zvezda je odbila da otvori svoje, ali ja sam očajnički želela da svoje pročitam. I tako sam izašla u vrt i popela se u krošnju veličanstvene bukve – istog onog drveta s kojeg sam pala kad sam bila mala. Tu sam se oduvek osećala bezbedno, zaštićeno od pogleda u njenim olistalim granama. Često sam se penjala tamo da razmišljam, ili da se durim, zavisno od situacije. Udobno sam se smestila na jednu široku granu i otvorila koverat. Atlantida Ženevsko jezero Švajcarska Draga moja KeKe, Znam da ćeš s mukom čitati ovo pismo. Preklinjem te, imaj strpljenja da ga dovršiš. Pretpostavljam, takođe, da nećeš plakati dok ga budeš čitala, jer ti emocije držiš u sebi. Ipak, vrlo dobro znam koliko si duboko osećajna. Siguran sam da ćeš biti jaka zbog Zvezde. Stigle ste u Atlantidu sa samo šest meseci razmaka i bilo je divno gledati kako sije uvek štitila. Ti voliš duboko i žestoko, kao što sam i ja uvek voleo. Primi samo jedan savet od nekog ko zna: pazi da time ne naneseš štetu sebi. Ne plaši se da je pustiš kad za to dođe vreme – sestrinska veza između vas dve duboka je i neraskidiva. Veruj u to. Kao što si već videla, ostavio sam vam obručastu sferu u svome posebnom vrtu. Ispod imena svake od vas nalaze se koordinate koje će vam reći gde sam vas tačno našao. Tu je i citat, za koji se nadam da ćeš ga smatrati pogodnim. Ja to svakako mislim.


Biserna sestra

23

Osim toga, molim te da odeš kod mog dragog prijatelja i advokata Georga Hofmana čim budeš mogla. Ne brini, ono što ima da ti kaže veoma su dobre vesti i obezbeđuju vezu s tvojom prošlošću, koja će biti dovoljna da te usmeri na put ako poželiš da saznaš više o svojoj biološkoj porodici. Ako se osmeliš na to, savetujem ti da otkriješ više o ženi po imenu Kiti Merser, koja živi u Brumu, na severozapadnoj obali Australije. Ona je započela tvoju priču. Shvatam da si se često osećala kao da si u send svojih sestara. Najvažnije je da ne izgubiš veru u sebe. Tvoj umetnički talenat je jedinstven – slikaš onako kako tvoja imaginacija od tebe zahteva. I kad jednom nađeš dovoljno samopouzdanja da veruješ u njega, siguran sam da ćeš poleteti. I najzad, želim da ti kažem da te mnogo volim, snažna moja i odlučna avanturistkinjo. Nikad ne prestaj da tragaš, KeKe, ni za nadahnućem ni za mirom, a ja se molim da ih na kraju nađeš. Tata Solt X Tata je bio u pravu u jednom – trebalo mi je skoro sat vremena da pročitam pismo i dešifrujem svaku pojedinačnu reč. Ipak, u nečem drugom je pogrešio – jesam zamalo plakala. Dugo sam sedela na drvetu, sve dok nisam postala svesna da mi je zadnjica utrnula, a noge me bockaju, pa sam morala da siđem. Za ime boga, ono sam što jesam, glasio je citat koji je dao da urezu u obručastu sferu. S obzirom na to da – kako tada tako i sada – ja zapravo nisam imala pojma o tome ko sam, citat me nije inspirisao, samo sam postala još više potištena. Kad sam sutradan ujutru otišla kod Georga Hofmana, u njegovu kancelariju u Ženevi, kazao je da Zvezda ne može da uđe sa mnom, pa me je sačekala napolju, na recepciji. Onda mi je rekao za moje nasledstvo i uručio mi koverat u kom je bila crno-bela fotografija nekog starijeg muškarca s dečakom tinejdžerom, pored kamioneta. „Da li bi trebalo da ih poznajem?“, pitala sam Georga. „Bojim se da nemam pojma, Keleno. To je jedino što je stiglo uz novac. Nema pisma, samo adresa advokata koji je novac poslao iz Australije.“ Nameravala sam da pokažem fotografiju Zvezdi, da vidim šta ona može da smisli. Međutim, kako bih je ohrabrila da otvori pismo koje je Tata njoj napisao, rešila sam da joj, dok to ne učini, ne kažem šta mi je rekao Georg


24

LUSINDA RAJLI

Hofman. A kad je konačno otvorila svoje pismo, nije mi rekla šta je u njemu pisalo, tako da i dalje nije znala za fotografiju, niti odakle zapravo potiče novac kojim sam kupila stan u Londonu. Nekad si mi sve pričala… Naslonila sam glavu na ruke i nagla se preko balkona, opet pogođena velikom dozom „ojađenosti“, kao što je Zvezda imala običaj da kaže kad god bismo bile neraspoložene. Krajičkom oka sam zapazila usamljenu priliku kako stoji na rubu vode blizu stenja i zuri u mesec. Bio je to onaj momak koji me je pre dve nedelje probudio na plaži. Pošto ga od onda nisam ni videla i pošto je Rajlaj mala naseobina, pretpostavila sam da je otišao. Ali evo ga, ponovo sam u mračnoj noći. Možda ne želi da bude viđen… Posmatrala sam ga neko vreme, da vidim kuda će otići, ali on se nije makao čitavu večnost pa mi je dosadilo i ušla sam da legnem i pokušam da zaspim. Ko god da je, znala sam da je usamljen kao i ja.


3

Na Badnje veče – a desilo se da bude i pun mesec – automatski sam uradila ono što smo Zvezda i ja svake godine radile zajedno s našim sestrama: pogledala sam u noćno nebo i potražila sjajnu, magičnu zvezdu za koju nam je Tata uvek govorio da je „zvezda Vitlejema“. Jednom sam potražila na Guglu zvezdu koju nam je pokazivao i uz Alinu pomoć otkrila da je to zapravo Severnjača – Polaris. U Švajcarskoj je cele godine visoko na nebu, ali te večeri nisam mogla da je nađem. A onda sam se setila i kako je na Guglu pisalo da ju je sve teže videti što se južnije nalaziš. Zurila sam u nebo i mislila kako je tužno što više nismo deca pa da možemo da otkrivamo istine pritiskom nekoliko tastera kompjutera. Ali te noći sam odlučila da želim da verujem u magiju. Zadržala sam pogled na najsjajnijoj zvezdi koju sam mogla da nađem i pomislila na Atlantidu. Premda se Božić ne slavi u budističkoj kulturi, Tajland svejedno ugađa svojim turistima iz svih krajeva sveta, pa su okačili ukrasne papire i svetlucave girlande, koje su bar sve oraspoložile. Neposredno pre ponoći, izašla sam iz bučnog bara i otpešačila dole ka stenama, odakle se pružao najbolji pogled na pun mesec. A tamo je već, u senci, stajao onaj tajanstveni čovek – ponovo u mraku i opet sam. To me je zaista razdražilo jer sam želela da taj trenutak bude specijalan i da imam prostora samo za sebe, pa sam se okrenula i pošla dalje od njega. A onda, pošto sam se dovoljno udaljila, pogledala sam u nebo i obratila se sestri. „Srećan Božić, Zvezdo. Nadam se da ti je srećan, da si dobro i da ti je prijatno. Nedostaješ mi“, prošaptala sam ka nebu. Poslala sam i malu želju Tati, a onda i Ma, kojoj Tata verovatno nedostaje isto koliko i bilo kojoj od nas. Nakon toga, poslala sam u nebo poljupce svim mojim sestrama – čak i Elektri, koja u stvari nije zaslužila poljubac jer je sebična i zlobna i razmažena… Ali ipak je Božić. Okrenula sam se da pođem nazad, na nogama nesigurnim od dodatnog piva koje su mi pre toga u baru tutnuli u ruku.


26

LUSINDA RAJLI

Dok sam prolazila pored misterioznog muškarca, malo sam se zanela i osetila sam njegove ruke na nadlakticama kada me je pridržao. „Hvala“, promrmljala sam. „Samo, ovaj… kamen u pesku.“ „U redu je.“ Kad je odvojio ruke od mojih, podigla sam pogled k njemu. Očigledno je bio na plivanju jer mu duga kosa nije bila vezana u rep već je, mokra, padala po ramenima. Imao je ono što smo Zvezda i ja u šali zvale „brada na grudima“ – mada nije bila naročito impresivna – a linija crnih malja od pupka do šorca delovala je kao senka na mesečini. I noge su mu bile prilično maljave. Pogled mi je prešao na njegovo lice i videla sam da ima izražene jagodice iznad tamne brade, u poređenju s kojom su mu usne izgledale vrlo pune i ružičaste. Kad sam se usudila da ga pogledam u oči, videla sam da su zapanjujuće plave. Zaključila sam da me podseća na vukodlaka. Najzad, pun je mesec. Bio je toliko mršav i visok da sam ja uz njega delovala kao punački Pigmej. „Srećan Božić“, promrmljao je. „Aha, srećan Božić.“ „Već smo se videli, zar ne?“ rekao je. „Ti si devojka koja je onog jutra spavala na plaži.“ „Moguće je. Često sam tamo.“ Nehajno sam slegla ramenima dok su me odmeravale njegove čudne plave oči. „Zar nemaš sobu?“ „Imam, ali volim da spavam napolju.“ „Sve one zvezde, nepregledno prostranstvo univerzuma… sve onda ima drugačiju perspektivu, zar ne?“ – teško je uzdahnuo. „Da, ima. Gde si ti odseo?“ „Tu blizu.“ Vukodlak je neodređeno mahnuo rukom ka stenju iza sebe. „A ti?“ „Tamo.“ Pokazala sam iza sebe, ka hotelu Rajlaj bič. „Ili je bar moj ranac tamo“, dodala sam. „Onda, ćao.“ Okrenula sam se i dala sve od sebe da koračam u pravoj liniji prema hotelu, što je po pesku ionako teško, a s dva popijena piva gotovo nemoguće. Osećala sam pogled Vukodlakovih očiju na sebi kad sam stigla do verande i dozvolila sebi da se hitro osvrnem. On je još zurio u mene, pa sam uzela dve boce vode iz frižidera i požurila gore u Džekovu sobu. Pošto sam petljala oko brave i otključala vrata, iskrala sam se na balkon ne bih li ga videla, ali on je iščezao u senkama. Možda čeka da zaspim, a onda će mi otupeti čula i zariće očnjake u moj vrat, pa neću vrištati dok mi bude sisao krv…


Biserna sestra

27

KeKe, to su vampiri, ne vukodlaci, kazala sam sebi i zakikotala se, a onda počela da štucam, pa popila bocu vode, jer me je nerviralo moje patetično telo koje nije u stanju da se izbori s dva mala piva. Oteturala sam se u krevet, zavrtelo mi se u glavi kad sam zatvorila oči, i na kraju sam prešla u nesvesno stanje.

Božić je bio bolno sličan onom od prethodne godine, kad sam tu bila sa Zvezdom. Na verandi su spojili stolove i poslužili parodiju božičnog ručka s pečenjem, kao da je moguće stvoriti pravu božičnu atmosferu na vrućini od trideset četiri stepena. Posle ručka, naduvena od jake evropske hrane, otišla sam da plivajući odagnam taj osećaj. Bilo je skoro tri sata, otprilike vreme kad se u Engleskoj ustaje. Zvezda verovatno provodi Božić u Kentu, sa svojom novom porodicom. Izašla sam iz mora i otresla sa sebe kapi vode, kao pas. Mnogo parova je lenjo ležalo na plaži, dremali su posle ručka. Bio je to prvi Božić, posle dvadeset i sedam godina, koji Zvezda i ja provodimo razdvojene. Pa, ako je onaj tajanstveni čovek vukodlak, onda sam ja sad vuk samotnjak, i jednostavno se moram na to naviknuti. Kasnije te večeri, sedela sam u uglu verande i slušala muziku s ajpoda. Bila je to bučna muzika žestokog ritma, kakva me uvek oraspoloži kad sam potištena. Osetila sam kako me je neko kucnuo po ramenu, okrenula se i ugledala Džeka. „Ej, ćao“, kazala sam i skinula slušalice. „Ćao. Jesi li za pivo?“ „Ne, hvala. Dovoljno mi je ono sinoć.“ Zakolutala sam očima ka njemu, znajući da je suviše pijan da bi to primetio. „Dobro. Čuj, Ke, stvari stoje ovako…“ Privukao je stolicu i seo do mene. „Nam i ja smo… raskinuli. Ne mogu da se setim šta sam to loše uradio, ali jutros u četiri sata me je izbacila iz kreveta. Čak se nije ni pojavila danas da pomogne oko božičnog ručka, tako da mislim da me večeras ne bi dočekala s dobrodošlicom. Znaš kakve su žene.“ Aha, ne zaboravi da sam i ja jedna od njih, poželela sam da kažem, ali nisam rekla. „Dakle, problem je u tome što nemam gde da se parkiram. Imaš li nešto protiv da podeliš krevet sa mnom?“


28

LUSINDA RAJLI

Da, imam nešto protiv!, odmah sam pomislila. „Stvarno mi treba samo da ostavim ranac kod tebe, Džek, inače mi je sasvim dobro i na plaži“, uverila sam ga. „Ozbiljno?“ „Ozbiljno.“ „Izvini, Ke, sav sam smožden posle priprema za Božić i od dodatnog posla u poslednjih nekoliko dana.“ „U redu je. Idem samo da uzmem šta mi treba i ostavljam ti sobu.“ „Siguran sam da ćemo sutra moći da ti nađemo neki smeštaj“, doviknuo je za mnom dok sam se udaljavala, misleći kako je plaža mnogo bolja opcija od spavanja u istoj sobi s čovekom kog ipak ne poznajem dovoljno i koji hrče. E to bi bila prava noćna mora. Pokupila sam svoju improvizovanu postelju, a preostale stvari spakovala u ranac. Sutra ću stvarno morati da nađem sebi neko mesto za boravak dok ne odem u Australiju, za dve nedelje. Na plaži sam napravila sebi postelju ispod žbuna i, podstaknuta iznenadnim porivom, izvadila mobilni iz šorca i pozvala Atlantidu. „Alo?“ Ma se javila pošto je zvonilo dvaput. „Zdravo, Ma, ovde KeKe. Samo sam htela da tebi i Klaudiji poželim srećan Božić.“ „KeKe! Tako sam srećna što te čujem! Zvezda mi je rekla da si otišla. Gde si?“ Ma je uvek s nama sestrama govorila francuski, pa sam morala da prilagodim mozak pre nego što sam odgovorila. ' „Oh, znaš ti mene, Ma, na plaži, radim što i inače.“ „Da, i mislila sam da se nećeš dugo zadržati u Londonu.“ „Stvarno?“ „Ti si slobodan duh, chérie. Vuče te da putuješ.“ „Da, tako je.“ U tome času sam osetila kako je volim kao što sam je oduvek i volela. Nikad nije osuđivala i kritikovala, samo nas je podržavala. Čula sam iz pozadine zvuk dubokog muškog kašlja i načuljila uši. „Ko je to tamo s tobom?“, upitala sam podozrivo. „Samo Klaudija i Kristijan“, odgovorila je Ma. Drugim rečima, osoblje Atlantide. „Dobro. Znaš, Ma, stvarno je čudno ali pre tri nedelje, na aerodromu u Londonu, bila sam sigurna da sam videla Tatu. Išao je u drugom smeru, pa sam potrčala da ga stignem, ali nije ga više bilo. Znam da to zvuči glupo ali, ne znam… Bila sam ubeđena da je to on.“


Biserna sestra

29

„Oh, chérie“, čula sam kako je Ma duboko uzdahnula s druge strane veze. „Ti nisi prva od tvojih sestara koja mi je rekla tako nešto. I Ali i Zvezda su mi kazale kako su ubeđene da su ga čule ili videle… a verovatno i jesu. Ali ne u stvarnosti. Ili bar ne u stvarnosti kakvu mi poznajemo.“ „Misliš da svaka od nas čuje i vidi Tatin duh?“ nasmejala sam se. „Mislim da želimo da verujemo da ga i dalje vidimo, pa nam ga dočarava naša mašta. I ja ga ovde stalno vidim“, kazala je Ma, iznenada veoma tužna. „A ovo je teško doba godine za sve nas. Jesi li dobro, KeKe?“ „Pa znaš me, Ma, ni dana bolesna celog svog života.“ „I srećna?“ „Dobro sam. A ti?“ „Nedostaje mi tvoj otac i, naravno, sve vi devojke. Klaudija poručuje da te voli.“ „I ja nju, reci joj. Važi, Ma, ovde je kasno, idem da spavam.“ „Javi se, važi, KeKe?“ „Aha, hoću, naravno. Laku noć.“ „Laku noć, chérie. I joyeux Noël.“1 Gurnula sam mobilni nazad u šore, pa obgrlila rukama kolena i spustila glavu na njih, razmišljajući kako ovo za nju mora da je težak Božić. Mi, devojke, možemo krenuti u budućnost – ili bar možemo to pokušati. Imamo pred sobom više života nego što smo ga do sada proživele, ali Ma je svoj život posvetila nama i Tati. Onda sam se zapitala da li je u stvari volela mog oca romantičnom ljubavlju i zaključila da sigurno jeste kad je sve te godine ostala uz nas i od naše porodice napravila svoju porodicu. A sad smo je svi ostavili. Zatim sam se zapitala da li sam ikada nedostajala svojoj pravoj majci i da li je ikada mislila na mene, i zašto me je dala Tati. Možda me je ostavila u nekom sirotištu, a on me je odatle pokupio iz sažaljenja. Neverovatno je čudno što je to jedina zemlja na svetu koju sam uporno odbijala da posetim, iako je Zvezda baš želela tamo da putuje. Smešno je što je tome bio razlog moj košmar s paukom, ali tako je kako je. Dakle, pomislila sam smeštajući se na pesak, Tata me je nazvao „jakom“ i „avanturistkinjom“. Znala sam da mi je potrebno baš to što te reci znače da bih se za dve nedelje ukrcala u taj avion.

1

Franc: Srećan Božić. (Prim. prev.)


30

LUSINDA RAJLI

I ponovo me probudilo neko golicanje po licu. Otrla sam pesak, podigla se u sedeći položaj i ugledala Vukodlaka kako korača ka moru. Pitajući se načas koliko je devica pojeo u proteklih nekoliko sati, posmatrala sam kako dugim nogama prelazi kratko rastojanje po pesku. Seo je na ivicu vode, u istom položaju kao i poslednji put, tačno ispred mene. Oboje smo gledali u nebo i čekali da predstava počne, kao da smo u bioskopu. Bioskop univerzuma… Svidela mi se ta fraza i bila sam ponosna na sebe što sam je smislila. Možda bi Zvezda mogla da je upotrebi u romanu jednog dana. Predstava je bila spektakularna, još više epska zato što je toga dana bilo i nekoliko oblaka koji su umekšavali izlazeće sunce, i ono se kao zlatno žumance ulivalo u umućenu penu belanca oko njega. „Zdravo“, rekao mi je Vukodlak u povratku. „Zdravo.“ „Baš lep izlazak jutros, zar ne?“, nastavio je. „Aha, super.“ „Mislim da večeras ne bi trebalo da pomišljaš da spavaš napolju. Imaćemo oluju.“ „Da“, potvrdila sam. „Pa, vidimo se.“ Mahnuo mi je i udaljio se. Kad sam se, nekoliko minuta kasnije, vratila na terasu, videla sam Džeka kako postavlja doručak. To je inače radila Nam, ali još je niko nije video od Badnje večeri. „'Bro jutro“, kazala sam. „'Bro jutro.“ Pogledao me je s grizom savesti pa rekao: „Lepo si spavala?“ „Nisam loše, Džek.“ Pozvala sam ga rukom da mi priđe i pokazala ka prilici koja je odmicala sve dalje plažom. „Poznaješ li ga?“ „Ne, ali sam ga video nekoliko puta na plaži noću. Drži se po strani. Zašto?“ „Samo se pitam. Koliko dugo je već ovde?“ „Bar nekoliko nedelja, rekao bih.“ „Dobro. Je l’ u redu da odem gore i istuširam se u tvojoj sobi?“ „Naravno. Vidimo se kasnije.“ Istuširala sam se i sela na pod u Džekovoj sobi da razvrstam stvari iz ranca. Odvojila sam čistu od prljave odeće – gomila prljavog veša bila je mnogo veća – i odlučila da je odnesem u perionicu kad krenem da nađem sobu. Pa ću, ako dođe do najgoreg i uveče završim napolju na oluji, bar imati čistu i suvu odeću za sutra. Premda u tom delu sveta nema drugog dana Božića, svi su tumarali uskim prolazima između baraka što imitiraju radnje, i izgledali isto kao što izgledaju


Biserna sestra

31

i u Evropi: kao da su previše pili i previše jeli i zasitili se jer su otvorili sve poklone i uzbuđenje je prošlo. Čak i inače nasmejana žena u perionici bila je sumorna dok je razdvajala tamni veš od belog veša i tresla moje donje rublje da ga svi vide. „Sutra bude gotovo.“ Dala mi je revers i izašla sam. Čula sam nejasnu tutnjavu grmljavine u daljini i pošla u lov na sobu. Kasnije sam se vratila na hotelsku verandu, zagrejana i znojava pošto nigde nisam našla sobu do sutra u vreme ručka. Sela sam da popijem kokosovu vodu i razmišljala o tome treba li da odem negde drugde – možda u Ko Pi Pi, ali nije bilo garancije da ću i tamo išta naći. Pa, jedna noć na kiši neće me ubiti, a ako stvarno bude baš loše, uvek se mogu skloniti pod verandu nekog restorana. „Jesi li našla sobu?“, upitao je Džek pun nade dok je prolazio pored mene, noseći poslužavnik s pivom za susedni sto. „Aha“, slagala sam, ne želeći da ga stavljam u težak položaj. „Posle ručka ću otići gore da uzmem ranac.“ „Ne smeta ti da mi pomogneš za šankom neko vreme?“ upitao me je. „Nam je odsutna bez dozvole a hotel pun, pa ne mogu da stignem na stenu. Zvala je Ejbi i kaže da je tamo red dugačak kao piton. I isto tako besan.“ „Ne smeta mi, ako imaš u mene poverenja da nosim poslužavnike“, našalila sam se. „Svaka luka je dobra u oluji, Ke. Samo za par sati, kunem se. Besplatno pivo i šta god hoćeš večeras da jedeš, na račun kuće. Hajde da ti pokažem.“ „Hvala“, kazala sam i pošla s njim za šank. Četiri sata kasnije bilo mi je dosta, a od Džeka nije bilo ni traga ni glasa. Bar je bio prepun i bila je velika potražnja za sokovima – verovatno podstaknuto ljudima koji koriste vitamin C ili bladi meri kao lek za mamurluk. Nijedno piće nije bilo tako jednostavno kao kad neko naruči pivo i samo otvoriš bocu, pa sam završila tako što je blender eksplodirao po meni jer ga nisam zatvorila kako treba. Raspoloženje od prethodne noći nestalo je kod gostiju zajedno s papirom za uvijanje poklona i bilo mi je dosta vike da sam spora. A povrh svega, čula sam da se grmljavina približava, što je značilo da će se kasnije, kad se moj ranac i ja ulogorimo na plaži, nebo provaliti. Džek se konačno vratio, pun izvinjenja što se tako dugo zadržao. Prešao je pogledom po sad gotovo praznoj verandi. „Bar nisi imala previše posla. Ja sam krepao dole na steni.“ Aha, da… Nisam ništa rekla dok sam jela rezance, a posle sam se popela gore po ranac.


32

LUSINDA RAJLI

„Hvala ti, Ke. Vidimo se“, rekao je kad sam sišla, pa sam platila sobu i krenula. Koračala sam plažom kad su dve munje sevnule gotovo odmah iznad mene. Procenila sam da imam oko pet minuta do pljuska, pa sam požurila i skrenula desno, u uličicu s jednim barom koji sam poznavala, a onda videla da su sve drvene radnje zatvorili ranije, zbog predstojeće oluje. I u baru su navlačili kapke dok sam prilazila. „Sjajno“, promrmljala sam kad mi je vlasnik kratko klimnuo glavom i nastavio. „Ovo je totalno ludo i smešno, KeKe“, jeknula sam. „Vrati se kod Džeka i kaži mu da ćete podeliti krevet…“ Pa ipak, noge su me nosile dalje, sve dok nisam stigla na plažu s druge strane poluostrva. Zove se Pra Nang i, ako bismo upoređivali, mnogo je lepša od Rajlaja. Zbog toga je tu dolazilo mnogo turista na jednodnevni izlet, pa sam je obično izbegavala. Osim toga, na njoj se nalazio luksuzni hotel Rajavadi, pa je zbog toga bilo mnogo čuvara i radnika obezbeđenja raspoređenih oko njega. Zvezda i ja smo došle ovamo jedne noći, pošto je otišao i poslednji brod, legle na leđa i gledale u zvezde. Za pet minuta nam je lica obasjala baterijska lampa i rečeno nam je da odemo. Pokušala sam da se usprotivim i kažem kako su sve plaže na Tajlandu javno dobro i da čuvari hotela nemaju pravo da nas teraju, ali Zvezda me je ućutkala dok su nas sprovodili stazom ka delu poluostrva za narod. Takve stvari su mi ranjavale dušu jer je priroda stvorila zemlju i njene lepote da u njima svi uživaju besplatno, a ne da budu rezervisane za bogataše. Kad je plava i purpurna munja osvetlila nebo, shvatila sam da nije trenutak za filozofske rasprave sa sobom. Dok sam prelazila pogledom po žalu, nešto mi je sinulo. Na drugom kraju je Princezina pećina, pa sam krenula po pesku u tom pravcu. Na dve trećine pređenog puta, na mene su počele padati krupne kapi vode. Kao da me neko gađa sitnim šljunkom. Stigla sam do ulaza pećine, ušla teturajući se i spustila ranac. Podigla sam pogled i setila se da, iz nekog razloga, zapravo postoje dve verzije princeze, ove figure veličine sićušne lutke, smeštene u male drvene hramove, upola skrivene iza stotina raznih venaca živih boja. Na njihovom oltaru su gorela kandila i osvetljavala unutrašnjost pećine utešnim žutim svetlom. Nasmešila sam se za sebe, setivši se Zvezdine i moje prve posete pećini. Mislile smo da će biti nalik svim ostalim tajskim bogomoljama i očekivale zlatnu statuu i sveprisutne darove u vidu cvetnih venaca. Umesto toga, ugledale smo na stotine falusa raznih oblika i veličina. Sad sam ih osmotrila kako kao neki erotski stalagmiti štrče iz peščanog tla pećine i sa stene svuda okolo. Crveni, zeleni, plavi, smeđi… mali, veliki… Očigledno je ovo božanstvo


Biserna sestra

33

boginja plodnosti. A uzevši u obzir veličinu instrumenata kojih je bila puna pećina – neki su se uzdizali iznad moje glave – to me nimalo nije čudilo. Međutim, večeras mi je Princezina pećina nudila utočište i nisam bila na kiši, koja je sad padala kao zavesa na ulazu pećine. Ustala sam i pošla između raznih darova, pa klekla pred oltarom i zahvalila. Nakon toga, ušuškala sam se sa strane kod ulaza pećine i posmatrala oluju. Nebo je bilo obasjano spektakularnim bljescima dok su munje besnele nad morem i iznad iskrzanih krečnjačkih stubova. Kiša se srebrila na mesečini dok je tulda po plaži u mlazevima, kao da bog odozgo lije kofe suza. Konačno, iscrpljena od spektakla čiste energije univerzuma, s mukom sam se uspravila. Uzela sam ranac i premestila se dublje u pećinu, pa namestila sebi ležaj i zaspala, iza ogromnog skerletnog falusa.


4

„Jao!“ Brzo sam sela jer me je nešto ubolo u rebra. Podigla sam glavu i ugledala oči Tajlanđanina čuvara, trudeći se da se razbudim iz dubokog sna u kom sam bila. Povukao me je s poda, istovremeno nešto brzo govoreći u radio. „Ne ostati ovde! Napolje!“ siktao je na mene. „Dobro, dobro, idem.“ Sagla sam se da spakujem u ranac stvari na kojima sam spavala. Drugi čuvar, niži i zdepastiji od prvog, stigao je u pećinu da pomogne ortaku, pa su me između sebe izveli napolje. Zatreptala sam na svetlu i videla kako na nebu bez oblačka sunce samo što nije izašlo. Sprovodili su me duž plaže, držeći me za nadlaktice kao da sam neki opasni kriminalac a ne turistkinja koja se jednostavno sklonila od kiše u pećinu. Pesak pod mojim nogama bio je još uvek vlažan, i to je bio jedini trag spektakularnog pljuska od prethodne noći. „Ne morate me držati“, kazala sam zlovoljno. „Idem, stvarno idem.“ Jedan od njih se oglasio rekom tajskih reči koje su zvučale agresivno i koje nisam razumela, dok smo koračali ka stazi na drugom kraju plaže. Zapitala sam se hoće li me baciti u tamnicu kao u Bangkok Hiltonu, televizijskoj seriji s Nikol Kidman, koja me je prestravila. Ako se desi najgore, ne mogu čak ni da zovem Tatu, koji bi odmah dojurio na Tajland da me oslobodi. „Jesi li to ponovo ti?“ Okrenula sam glavu i ugledala Vukodlaka kako vreba iz grmlja u pozadini plaže. „Aha“, kazala sam, znajući da mi je lice crveno od stida. „Pusti je, Po“, naredio je prilazeći nam. Zdepasti čuvar me je odmah pustio, a onda se Vukodlak na tajskom obratio višem čuvaru, koji mi je nerado pustio drugu ruku. „Izvini, veoma su revnosni“, kazao je na engleskom, podigavši obrvu. Ponovo se obratio onoj dvojici, prelazeći pogledom po plaži, i pozvao me


Biserna sestra

35

rukom da pođem s njim. Oba čuvara su mu salutirala. Izgledali su zaista razočarano dok su gledali kako posrćem iza njega, ka rastinju. „Kako si to uspeo?“ upitala sam. „Mislila sam da ću u zatvor.“ „Rekao sam da si moja prijateljica. Bolje da požuriš.“ Onda me je uhvatio za ruku i povukao kroz zelenilo. Posle nekoliko sekundi odgađanja kazne, srce mi se ponovo uzlupalo i zapitala sam se da li bi mi bolje bilo sa onom dvojicom čuvara nego da idem u tajlandsku džunglu sa čovekom kog ne poznajem. Ugledala sam visoku čeličnu kapiju, skrivenu u zelenilu, i posmatrala Vukodlaka kako ukucava nešto u brojčanik sa strane. Kapija se bešumno otvorila i on me je uveo. Ponovo drveće, ali onda nam se pred očima ukazala prekrasna oaza vrta. S desne strane sam videla veliki bazen za kupanje, u crnim pločicama, kao iz časopisa. Prošli smo ispod drveća sveg u zlatnim cvetovima, pa na široku terasu punu nameštaja od pruća, na koji je služavka u uniformi stavljala velike, udobne jastuke. „Jesi li za kafu? Sok?“, upitao me je dok smo prelazili preko terase. „Kafa bi bila super“, odgovorila sam, a on se u prolazu obratio služavki na tajskom. Koračali smo ka paviljonima, raspoređenim po dvorištu, koji su svi imali tradicionalne tajlandske lanna krovove, u obliku slova V. Nasred dvorišta je bio ribnjak s ružičastim cvetovima koji su plutali po površini. U centru se nalazio Buda od crnog oniksa. Čitava scena me je podsetila na one egzotične spa-centre koje reklamiraju u časopisima. Pošla sam za Vukodlakom drvenim stepenicama uz jedan paviljon i obrela se na senovitoj krovnoj terasi s koje se pružao veličanstven pogled dole na plažu Pra Nang. „Auuu“, bilo je sve što sam mogla da kažem. „Ovo je… neverovatno. Bila sam na plaži bezbroj puta, a nikad nisam primetila ovo mesto.“ „Dobro je“, odvratio je on i pokazao mi rukom da sednem na jednu od ogromnih sofa. Skinula sam ranac s ramena, pažljivo, zabrinuta da ne uprljam besprekorne svilene presvlake. Sofa je bila nešto najudobnije od svega na čemu sam sedela otkad sam stigla na Tajland, i samo sam htela da legnem na jastuke i zaspim. „Ovde živiš?“, upitala sam. „Da, bar zasad. Nije moje, pripada prijatelju“, kazao je dok nam je prilazila služavka s poslužavnikom s kafom i raznim kolačima u korpici. „Posluži se.“ „Hvala.“ Sipala sam sebi šolju kafe i dodala dve kocke smeđeg šećera. „Smem li da te pitam zašto su te čuvari sprovodili s plaže?“ „Bila sam se sklonila od oluje u Princezinu pećinu. Pa… mora da sam zaspala dok sam čekala da prestane.“ Ponos me je sprečio da mu kažem istinu.


36

LUSINDA RAJLI

„Bogme, bila je poprilična oluja“, odvratio je on. „Volim kad priroda preuzme stvari u svoje ruke i pokaže ko je glavni.“ „Dakle.“ Nakašljala sam se. „Šta radiš ovde?“ „Oh…“ Otpio je gutljaj crne kafe. „Ništa naročito. Samo malo kuliram, znaš.“ „Divno mesto za kuliranje.“ „A ti?“ „Isto.“ Uzela sam jedan kroasan s maslacem. Miris me je toliko podsetio na hranu koju je Klaudija pripremala za doručak u Atlantidi, pa sam gotovo zaboravila gde se nalazim. „Šta si prethodno radila?“ „Pohađala sam umetnički koledž u Londonu. Nije išlo, pa sam ga napustila.“ „Aha. I ja živim u Londonu… odnosno, živeo sam. Na reci, u Batersiju.“ Pogledala sam ga preneraženo, pitajući se da nije čitava ova epizoda nekakav nadrealan san dok u stvari spavam iza onog skerletnog falusa. „I ja tamo živim! U Batersi vjuu – oni novi stanovi što su nedavno podignuti kod Albert bridža.“ „Znam tačno gde je to. Pa, zdravo, komšinice.“ Vukodlak mi se prvi put istinski osmehnuo i bacio mi kosku. One čudne plave oči su mu blesnule, pa više nije izgledao kao Vukodlak, već više kao veoma mršav Tarzan. Sipala sam sebi drugu šolju kafe i pomakla se nazad na sofu, tako da su mi noge visile preko ivice. Poželela sam da nisam u cipelama, pa da mogu da savijem noge poda se i izgledam elegantno kako ovo okruženje i nalaže. „Kakva slučajnost…“ Zavrteo je glavom. „Neko mi je jednom rekao da nas u svakoj zemlji na svetu samo šest stepeni razdvaja od nekog kog poznajemo.“ „Ja tebe ne poznajem.“ „Ne?“ Gledao me je nekoliko sekundi, a onda se uozbiljio. „Ne. Zar bi trebalo?“ „Ovaj, ne, samo se pitam jesmo li se možda sreli na Albert bridžu ili tako negde“, promrmljao je. „Možda i jesmo. Prelazila sam ga pešice svaki dan na putu u koledž.“ „A ja na biciklu.“ „Onda te verovatno ne bih ni prepoznala ako si bio u likri i s kacigom.“ „Tačno…“ Oboje smo popili kafu i zavladala je nelagodna tišina. „Vraćaš li se tamo ubrzo? Posle Nove godine?“, konačno sam ga upitala. Vukodlaku se lice pomračilo. „Ne znam. Zavisi od toga šta bude… Pokušavam da živim od danas do sutra. A ti?“


Biserna sestra

37

„I ja, mada nameravam da odem u Australiju.“ „Bio, video. Mada moram da istaknem da sam radio, a to nikad nije isto. Vidiš samo unutrašnjost hotela i kancelarije, i gomilu skupih restorana. Znaš već, korporacijsko gostoprimstvo.“ Nisam znala, ali sam svejedno klimnula glavom u znak slaganja s njim. „Razmišljao sam da odem tamo“, nastavio je. „Znaš, kad samo želiš da odeš što dalje…?“ „Znam“, odgovorila sam osećajno. „Mada mi ne zvučiš kao Engleskinja. Je li to francuski akcenat koji čujem?“ „Da. Rodila sam se… ovaj, zapravo ne znam gde sam se rodila jer sam usvojena, ali odrasla sam u Ženevi.“ „I to je mesto u kom sam video samo aerodrom na putu na skijanje. Skijaš li? Mislim, glupo pitanje ako živiš u Švaj carskoj.“ „Da. Volim skijanje, mada, znaš, nisam baš za hladnu klimu.“ „Ni ja.“ Razgovor je ponovo zamro, a pošto sam popila već dve kafe, nisam mogla i trećom da ispunim prazninu. „Kako to da govoriš tajski?“ najzad sam upitala. „Majka mi je Tajlanđanka. Odrastao sam u Bangkoku.“ „Oh. Da li još živi ovde?“ „Ne, umrla je kad sam imao dvanaest godina. Bila je… divna. I dalje mi nedostaje.“ „Oh, žao mi je“, rekla sam brzo, pa nastavila. „A tvoj tata?“ „Nikad ga nisam upoznao“, odgovorio je naglo. „A ti? Jesi li upoznala svoje biološke roditelje?“ „Ne.“ Nisam imala pojma kako smo zalutali u tako intiman razgovor za dvadeset minuta. „Čuj, treba da idem. Već sam ti zadala dovoljno problema.“ Pomerila sam se napred i dotakla stopalima pod. „I gde sad boraviš?“ „Oh“, odgovorila sam bezbrižno, „u hotelu na plaži, ali, kao što znaš, više volim da spavam napolju.“ „Zar nisi rekla da si ostavila ranac? Zašto ga nosiš sa sobom?“ Odmah sam se osetila kao dete koje je uhvaćeno da krije slatkiše pod krevetom. Pa šta i ako zna? „Jer… jer je nastala zbrka s mojom sobom. Pozajmila sam je a onda je… čovek koji živi u njoj raskinuo s devojkom i tražio je sobu nazad. A svugde je bilo puno. Zato sam krenula u pećinu kad je počela kiša.“ „Aha.“ Proučavao me je. „Zašto mi to odmah nisi rekla?“


38

LUSINDA RAJLI

„Ne znam“, odgovorila sam gledajući u svoja stopala kao petogodišnje dete. „Nisam… nisam očajna ili tako nešto. Umem da se brinem o sebi – samo nije bilo slobodne sobe, u redu?“ „Nema potrebe da se toliko stidiš, potpuno shvatam.“ „Palo mi je na pamet da možda misliš da sam skitnica ili tako nešto. A nisam.“ „Dajem ti reč da nikad to nisam pomislio. Uzgred, šta ti je to žuto u kosi?“ „Gospode!“ Prošla sam rukom kroz kosu i otkrila da su krajevi slepljeni. „To je mango. Moj ortak Džek me je zamolio da radim za šankom u baru hotela Rajlaj bič juče po podne a tražili su se voćni sokovi.“ „Shvatam.“ Pokušao je da zadrži ozbiljan izraz lica, ali nije uspeo. „Pa, mogu li onda da ti ponudim bar tuš? A pored toga i smeštaj za nekoliko noći, dok se ne smiri situacija dole na plaži? Imam toplu vodu“, dodao je. E, to me je stvarno stavilo u iskušenje. Pomisao na toplu vodu i saznanje da izgledam i mirišem odvratno nadvladali su ponos. „Da, molim.“ Poveo me je nazad niz stepenice, pa ponovo preko dvorišta, u drugi paviljon, s desne strane červorougla. U bravi je bio ključ i on ga je okrenuo pa mi ga pružio. „Sve je spremno. Uvek je. Samo polako, nema žurbe.“ „Hvala“, kazala sam i nestala unutra, pa zaključala vrata za sobom. „Opa!“, kazala sam glasno kad sam ugledala sobu. Nije pogrešio kad je kazao da je „spremna“. Osmotrila sam veliki krevet s mekim jastucima i pokrivačem – sve, razume se, belo. Ali čisto belo, na kom nema mrlja od drugih ljudi, znala sam. Bio je tu i veliki flet-televizor, iza vrata koja si mogao da zatvoriš ako hoćeš da zaboraviš spoljni svet, zatim ozbiljno vredne tajske umetnine, a kad sam dotakla zid, shvatila sam da je obložen svilom. Bacila sam ranac na patos od tikovine, potražila u njemu svoj gel za tuširanje, pa bosa otišla u prostoriju za koju sam pretpostavila da je kupatilo, ali ispostavilo se da je garderoba. Otvorila sam druga vrata i obrela se u prostoriji s moćnim tušem i ugrađenom kadom naspram zida od stakla, iza kog se nalazio mali vrt pun bonsai drveća i lepih cvetnih biljaka čija bi imena Zvezda znala, ali ja ne znam. Mali vrt je bio zaklonjen visokim zidom, da niko ne može da gleda dok se kupaš. Bila sam u veeeelikom iskušenju da napunim kadu i uđem u nju, ali pomislila sam da bi to bilo korišćenje situacije. Stoga sam uključila tuš i izribala svaki deo tela sve dok me koža nije zapekla. Nisam morala da se mučim da vadim svoj gel za tuširanje, pošto je tu na mermernoj polici bio čitav niz luksuznih proizvoda za negu tela, nekog otmenog eko-brenda.


Biserna sestra

39

Kad sam izašla ispod tuša, iako sam bila protiv svih krema i losiona koje žene neprestano kupuju, namazala sam se svime čime sam mogla, ipak ne želeći da za to iko sazna. Skinula sam peškir s glave i protresla kosu, primećujući kako je porasla. Dodirivala mi je ramena i padala mi u uvojcima oko lica. Zvezda mi je stalno govorila da mnogo bolje izgledam s dužom kosom. Maje moju kosu zvala krunom slave, ali u šesnaestoj sam se ošišala na kratko jer ju je tako bilo mnogo lakše održavati. Da budem iskrena, bio je to i čin pobune i prkosa. Kao da želim da pokažem svetu da ne marim za to kako izgledam. Sklonila sam kosu s lica i skupila je na temenu. Prvi put posle mnogo godina mogla sam da vežem rep, pa sam poželela da imam gumicu. Izašla sam bosa iz kupatila i čežnjivo pogledala veliki krevet. Pošto sam ponovo proverila da li su vrata zaključana, obukla sam majicu i legla. Samo deset minuta – rekla sam sebi – spuštajući glavu na jastuk…

Naglo me je probudilo glasno lupanje. Podigla sam se i sela, nemajući pojma gde sam. Bilo je potpuno mračno i naslepo sam tražila svetlo. Čula sam da je nešto tresnulo na pod i prevrnula sam se u krevetu, uspaničena. „Jesi li dobro?“ Pošla sam prema tom glasu i dlanovima napipala vrata. Moj zbunjeni mozak je konačno registrovao gde se nalazim i ko to kuca. „Ne mogu da nađem ključaonicu, unutra je mnogo mračno…“ kazala sam. „Samo rukama pipaj i traži ključ. Tu je, ispred tebe.“ Glas me je smirio pa sam pružila ruke u visini struka, jer se brava obično nalazi na toj visini. Napipala sam je prstima, pa uhvatila ključ i posle nekoliko pokušaja uspela da ga okrenem, pa pritisnula kvaku. „Otključano je“, kazala sam, „ali i dalje ne mogu da otvorim vrata.“ „Skloni se u stranu, ja ću ih otvoriti.“ Sobu je iznenada okupala svetlost i ponovo sam uspela da udahnem kad me je preplavilo olakšanje. „Izvini zbog ovoga“, rekao je kad je ušao u sobu. „Moram naći nekoga da dođe i popravi tu kvaku. Zakočila se jer neko vreme nije korišćena. Jesi li dobro?“ „Aha, naravno.“ Sela sam na krevet gutajući vazduh.


40

LUSINDA RAJLI

Vukodlak me je posmatrao neko vreme. „Plašiš se mraka, zar ne? Zato voliš da spavaš napolju.“ Bio je u pravu, ali nisam htela da priznam. „Naravno da se ne plašim. Samo sam se probudila i nisam znala gde sam.“ „U redu. Izvini što sam te uplašio, ali skoro je sedam uveče. Spavala si skoro dvanaest sati. Mora da si bila mnogo umorna.“ „Jesam, bila sam. Izvini.“ „U redu je. Jesi li gladna?“ „Ne znam još.“ „Ako jesi, Tam sprema večeru. Dobrodošla si da mi se pridružiš na glavnoj terasi.“ „Tam?“ „Glavni kuvar. Biće spremno za pola sata. Vidimo se.“ Izašao je iz sobe, a ja sam glasno opsovala. Otišao mi je ceo dan! Što je gotovo sigurno značilo da sam izgubila rezervaciju u novom hotelu jer se nisam u vreme ručka pojavila da se prijavim. Osim toga, pošto sam tako dugo spavala, moraću ponovo da prođem kroz džet-leg, a moj čudni domaćin Vukodlak sigurno misli da sam retardirana ili tako nešto. Zašto je tako fin prema meni? Nisam bila toliko glupa da ne posumnjam da ima neki skriveni motiv. Najzad, on je muškarac, a ja žena… bar za neke ljude. Ali opet, ako je to ono što želi, znači da mu se sviđam, što je smešno. Osim ako nije očajan pa svaka dolazi u obzir. Obukla sam široku šarenu tuniku koju ne volim jer se skoro može nazvati haljinom, ali to je bilo jedino što sam imala, s obzirom na to da mi je skoro sva odeća bila na pranju. Izašla sam i odmah zaključala vrata i sakrila ključ u biljku pored, jer je ceo moj svet bio u onom rancu. To mesto je verovatno bilo još lepše noću nego po danu. S niskih krovova visili su lampioni i zračili blagom svetlošću, a voda oko Bude od oniksa bila je osvetljena odozdo. Vazduh je prožimao predivan miris jasmina, a što je bilo još bolje od toga, osećala sam miris hrane. „Ovamo!“ Videla sam ga kako podiže ruku i maše mi s terase ispred glavnog paviljona. „Zdravo“, rekao je i pokazao ka stolici. „Zdravo. Izvini što sam spavala tako dugo.“ „Nikad se ne izvinjavaj zbog spavanja. Voleo bih da ja mogu.“ Gledala sam ga kako je duboko uzdahnuo, a onda, pošto zaista nisam mogla da nastavim da ga zovem Vukodlak, s obzirom da je – bar dosad – bio dobar prema meni, pitala sam ga kako se zove.


Biserna sestra

41

„Zar ti nisam rekao pre neki dan?“ „Ne“, odgovorila sam odlučno. „Oh, samo me zovi Ejs. A ti?“ „KeKe.“ „Dobro. Nadimak, kao moj?“ „Aha.“ „Od čega je tvoj nastao?“ „Keleno.“ „Baš neobično.“ „Aha, moj tata – tip koji me je usvojio – bio je čudno opsednut pričom o Sedam sestara Plejada. Znaš već, sazvežđe“, objasnila sam, kao što sam obično morala. „Izvinite, gospodine, u redu da sad serviram?“ Na terasi se pojavila služavka, a iza nje je stajao muškarac u beloj kuvarskoj uniformi. „Apsolutno.“ Ejs me je poveo ka stolu. „Šta da ti ponudim od pića? Vino? Pivo?“ „Ništa, hvala. Dovoljna je samo voda.“ Sipao nam je oboma iz boce na stolu. „Živeli.“ „Živeli. Hvala što si me danas spasao.“ „Nema na čemu. Kao da nije dovoljno loše već to što živim ovde sasvim sam, nego još da te pustim da spavaš na plaži.“ „Sve do juče je to bilo po mome izboru, ali onaj krevet je fantastičan.“ „Kao što sam rekao, dobrodošla si da ga koristiš koliko god hoćeš. A pre nego što odbiješ, kazaću ti da nisam samo ljubazan nego bi mi dobrodošlo da imam društvo. Ovde sam sam skoro dva meseca.“ „Zašto ne pozoveš neke svoje prijatelje iz Londona da dođu?“ „To nije opcija. Dakle“, kazao je, kad su nasred stola stavili posudu u kojoj su cvrčali veliki škampi. „Hajde da prionemo.“ To je bila jedna od najboljih večera koje sam skorije jela – barem od onda kad mi je Zvezda spremila pečenje za ručak, prethodnog novembra u Londonu. Ja pak nikad nisam naučila da kuvam pošto je ona to tako sjajno radila, i gotovo sam bila zaboravila ukus dobre hrane. Zalogaji raznovrsnih jela nalazili su put do mojih usta – mirisna čorba s limunovom travom, meka pržena piletina uvijena u lišće pandana i začinjeni riblji kroketi sa sosom nam džim. „O bože, ovo je bilo apsolutno izvrsno. Sviđa mi se ovaj restoran, mnogo ti hvala što si me pozvao ovamo. Od ove hrane izgledam kao trudnica.“ Pokazala sam na izbočeni stomak.


42

LUSINDA RAJLI

Ejs se iscerio zbog mog opisa. Nismo mnogo razgovarali tokom večere, verovatno zato što sam bila previše zauzeta trpanjem hrane u usta. „Dakle, da li te je hrana ubedila da ostaneš?“ Ejs je otpio gutljaj vode. „Mislim, ne zadugo, zar ne? Kazala si da ideš u Australiju posle Nove godine.“ „Aha, idem.“ Konačno sam popustila. „Ako si siguran, to bi bilo sjajno.“ „Odlično. Samo još nešto da te zamolim: znam da si u prijateljskim odnosima s društvom na Rajlaj biču, i zaista bih više voleo da im ne kažeš da boraviš ovde sa mnom, niti da im pominješ gde je ova kuća. Zaista mi je dragocena moja privatnost.“ Njegove oči su mi rekle sve što nehajne reči nisu. „Neću reći ni reč, obećavam.“ „Dobro. Dakle, pričaj mi o slikanju. Mora da si zaista talentovana kad si dobila mesto na Londonskom umetničkom koledžu.“ „Hmm… Napustila sam ga pre nekoliko nedelja jer sam shvatila da nisam. Ili bar ne onako kako oni to žele.“ „Misliš, nisu te shvatili?“ „Moglo bi se i tako reći.“ Zakolutala sam očima. „Ništa nisam umela da uradim kako treba.“ „Znači, moglo bi se reći da si avangardnija' od nekog kao što je, na primer, Mone?“ „Moglo bi se reći, ali ne zaboravi da je Mone bio avangardan u svoje vreme. Stvarno nisu krivi moji nastavnici, jednostavno nisam mogla da naučim ono čemu su želeli da me nauče.“ Naglo sam zatvorila usta i zapitala se zašto mu sve to pričam. Verovatno umire od dosade. „A ti? Čime se ti baviš?“ „Oh, ništa zanimljivo. Ja sam ti običan prosečni lik iz Sitija. Znaš već, dosadno.“ Nisam znala, ali sam klimnula glavom kao da znam. „Znači, uzeo si…“ – tražila sam pravu reč – „godišnje odsustvo?“ „Aha, nešto tako. Dakle“, rekao je, prigušujući zevanje, „mogu li da te poslužim još nečim?“ „Ne, hvala.“ „Posluga će doći da raščisti sto, ali moram sad da pokušam da spavam. Kao što znaš, ustajem pre zore. I uzgred, čuvari znaju da si odsela kod mene, a šifra za kapiju sa one strane prema plaži je 7777.“ Jedva primetno mi se nasmešio. „Laku noć, KeKe.“ „Laku noć.“ Kad je otišao, videla sam da se posluga vrzma okolo, verovatno spremna za spavanje, čekajući da završi posao za taj dan. Odlučila sam da se, dok sam pod Ejsovom zaštitom, usudim da prošetam po Pra Nangu. Pošla sam stazom


Biserna sestra

43

pa pritisnula crveno dugme na brojčaniku pored kapije. Otvorila se i puštena sam na pustu plažu. „Sawadee krap.“2 Trgla sam se, pogledala levo i videla Poa, onog zdepastog čuvara koji me je sprovodio plažom toga dana u šest ujutru. Ustao je sa stolice bez naslona, diskretno smeštene u zelenilu pored kapije, i salutirao mi s lažnim osmehom. „Sawadee ka“3 kazala sam i sklopila ruke u gest vaj, tradicionalni tajlandski pozdrav. S malog radio-aparata dopirao je zvuk tajlandske pop muzike i, dok sam gledala njegove neravne, žute zube, videla sam ga – bukvalno – s druge strane ograde i zapitala se koliko dece mora da hrani i koliko je dosadan i usamljenički taj njegov posao. Mada mu – pomislila sam dok sam koračala kroz zelenilo – pomalo i zavidim što sve ovo ima samo za sebe. Svake noći ima lepotu i potpuni mir. Dok sam šetala po plaži, uživajući u slobodi koju nažalost samo privilegovani mogu da kupe u ovom delu šume, zamišljala sam kako ću jednog dana udahnuti vazduh u idealnom svetu, a onda to naslikati da svi vide. Krenula sam ka moru i umočila nožne prste u vodu savršene temperature. Podigla sam pogled ka nebu, noćas prepunom zvezda, i poželela da imam rečnik kojim bih pretočila u reči ono o čemu mislim. Jer sam osećala mnogo toga što nisam umela da objasnim, osim kroz slike koje sam slikala ili, odnedavno, onom instalacijom kojom sam bila opsednuta. Nisam, naravno, bila u pravu – pokušala sam previše da kažem o previše stvari – ali volela sam da radim u svom ateljeu pored reke. I uz Zvezdu, koja u kuhinji sprema večeru, bila sam zadovoljna. „Prekini, Ke!“, kazala sam sebi odlučno. Neću opet da gledam unazad. Zvezda je krenula svojim putem i ja je više ne nerviram, živim svoj život. Ili bar to pokušavam. A onda sam se zapitala da li je Zvezda ikada mislila da ona meni predstavlja teret. Nisam htela da počnem da je kritikujem, jer je volim, ali možda je zaboravila koliko sam joj bila potrebna kad smo bile male i kad nije govorila. Bilo joj je teško i da donosi odluke i da kaže šta oseća, naročito pošto smo odrastale sa sestrama koje sve imaju jaku volju. Nisam htela da preuzima krivicu za bilo šta, ali uvek postoje dve strane priče i možda je zaboravila moju. Međutim, izgleda da sam, začudo, stekla novog prijatelja. Zapitala sam se kakva je njegova priča, zašto je zaista ovde; zašto izlazi samo u zoru ili kad 2 3

Taji.: „Zdravo.“ Srdačan pozdrav koji upućuje muškarac ženi. (Prim. prev.) Isto što i prethodno, samo upućeno od žene muškarcu. (Prim. prev.)


44

LUSINDA RAJLI

padne mrak, i zašto ne poziva prijatelje da mu dođu u goste, iako priznaje da je usamljen… Polako sam se vratila preko peska do palate skrivene pod drvećem. Iako je čuvar Po krenuo da ukuca šifru u brojčanik, ja sam stigla prva i odlučno pritisnula 7777, da mu dam do znanja da i ja znam šifru. Uzela sam ključ iz saksije s biljkom, otvorila vrata sobe i otkrila da je neko u međuvremenu bio unutra. Na krevetu je bila nova posteljina, a odeća koju sam prethodno bacila bila je uredno složena na stolici. Nevidljiva vila reduša ostavila je i novi komplet čupavih peškira, pa sam sprala pesak sa stopala i legla u krevet. Problem je u tome – razmišljala sam – što sam oduvek živela između dva sveta. Mogla sam, sasvim zadovoljna, da spavam na plaži, ali isto tako sam naviknuta i na ovakve sobe. I uprkos svim svojim tvrdnjama kako mi za opstanak treba vrlo malo, te noći nisam mogla da se opredelim koji mi je od ta dva sveta draži.


5

Narednih nekoliko dama, Ejs i ja smo ustanovili zajedničku rutinu u palati. On je ustajao stvarno rano, a ja stvarno kasno, pa bih se po podne izgubila, odskitala nazad na Rajlaj bič, da mu ne smetam. Društvu u Rajlaju rekla sam da sam se smestila u hotelu na plaži i nisu dalje ispitivali. Stoga smo se Ejs i ja susretali jedino za večerom. Izgleda da je očekivao da budem na večeri, a ja nisam imala ništa protiv jer je hrana bila fantastična. Nije govorio mnogo, ali pošto sam bila navikla na Zvezdinu ćutljivost, meni je to bilo poznato i neobično utešno. Posle tri dana života na nekoliko metara od njega, shvatila sam da nisam u opasnosti da skoči na mene. Znala sam da naprosto nisam od onih devojaka za kojima muškarci žude, a osim toga, da budem iskrena, ionako nikad nisam naročito uživala u seksu. Izgubila sam nevinost pre devet godina, ovde na Rajlaj biču. Popila sam nekoliko piva, što je za mene uvek opasno, i ostala budna dugo pošto je Zvezda otišla u krevet. Momak je bio student koji je uzeo godinu dana odsustva, kao i mi – mislim da se zvao Vil – pa smo otišli u šetnju po plaži i bilo je sasvim prijatno ljubiti se. To nas je dovelo do kreveta i svega ostalog, što je malo bolelo, ali ne previše. Sutradan sam se probudila mamurna i nisam mogla da verujem da se oko toga podiže tolika prašina. Od tada sam pokušavala nekoliko puta, na raznim plažama i s raznim telima, da vidim hoće li možda biti bolje, ali nijednom nije bilo. Bila sam ubeđena da bi mi milioni žena rekli da mi nešto nedostaje, ali nije mi moglo nedostajati ono što nikad nisam ni imala, pa sam zato bila dobro što se toga tiče. Iako smo Zvezda i ja uvek bile bliske kao sijamske bliznakinje, zanimljivo je da nikad nismo poveravale jedna drugoj samo jedno, a to je bio seks. Nisam imala pojma da li je ona još uvek devica ili ne. U internatu su devojke, noću u krevetu, prepričavale intimne detalje o momcima koji su im se sviđali i o tome koliko su daleko otišle. Zvezda i ja smo pak ćutale o toj temi, kako pred njima tako i jedna pred drugom.


46

LUSINDA RAJLI

Možda smo mislile da bi svaka fizička bliskost s nekim muškarcem bila izdaja. Odnosno, ja sam tako mislila. Izašla sam iz sobe i, ne trudeći se da je zaključavam pošto sam znala da će vila reduša ući čim ja izađem, odšetala sam do terase na kojoj me je Ejs čekao. „Zdravo, KeKe.“ Kratko je ustao kad sam prišla, pa ponovo seo. Očigledno je imao lepe manire i ja sam to cenila. Sipao nam je oboma svezu vodu iz bokala i osmotrio me. „Nova bluza?“ „Aha. Cenjkala sam se i dobila je za sto pedeset bata.“ „Smešno, zar ne? A mnogo ljudi kupuje slične stvari u dizajnerskim radnjama u Londonu za sto puta višu cenu.“ „Pa, ja ne bih nikad.“ „Jednom sam imao devojku koja bi bez razmišljanja potrošila na hiljade za tašnu. Što ne bi bilo tako loše da traje ceo život, ali onda dođe nova sezona i nova roba, i ona kupi novu tašnu, a staru ostavi u ormaru i više je nikad ne koristi. Zamisli, jednom sam je zatekao kako stoji i divi se svojoj kolekciji.“ „Možda su to za nju bili umetnički predmeti. Ono što stimuliše i usrećuje nekog ne mora da stimuliše i usrećuje drugog. A vi muškarci ste isti takvi kad je reč o automobilima“, dodala sam, dok nam je služavka servirala večeru. „U pravu si“, odgovorio je, a služavka se povukla isto onako neprimetno i tiho kao što se i pojavila. „Imao sam niz vrlo upadljivih automobila samo zato što mi se moglo.“ „I jesi li se dobro osećao zbog toga?“ „Da, u to vreme jesam. Voleo sam zvuk motora. Što bučniji, to bolje.“ „Momci i njihove igračke…“ „Devojke i njihove perle“, odvratio mi je sa osmehom. „A sad, hoćemo li da jedemo?“ Jeli smo u prijatnoj tišini. Kad sam se zasitila, zadovoljno sam se zavalila na naslon. „Nedostajaće mi ovo kad ponovo budem obična putnica s rancem na leđima u Australiji. Ovo ovde je kao parče raja. Stvarno imaš sreće.“ „Pretpostavljam da nikad zaista ne ceniš nešto dok ga ne izgubiš, zar ne?“ „Pa nisi izgubio ovo. A ovo jeste zadivljujuće.“ „Ne… još nisam.“ Ponovo je onako duboko uzdahnuo. „Šta radiš sutra na novogodišnje veče?“ „Nisam mnogo o tome razmišljala. Džek me je pozvao u restoran, da dočekam Novu godinu sa ostalima iz društva. Hoćeš i ti da dođeš?“ „Ne, hvala.“ „Šta ćeš ti raditi?“, upitala sam iz učtivosti.


Biserna sestra

47

„Ništa. Hoću reći, kalendar je delo čoveka, i da živimo recimo u Kini, slavili bismo u drugo doba godine.“ „Tačno, ali ipak je ritual, zar ne? Treba da slaviš, a završiš sa osećanjem da si pravi gubitnik ako sediš sam i primaš poruke od prijatelja s neverovatnih žurki.“ Iscerila sam se. „Prošle godine sam bio na neverovatnoj žurki“, priznao je Ejs. „U klubu u San Tropeu. Došli smo brodom, a domaćica zabave je otvarala boce šampanjca, od kojih svaka košta na stotine evra, i prskala njime na sve strane kao da je voda. Tad sam mislio da je to sjajno, ali bio sam pijan a tad stvari uglavnom deluju fantastično, zar ne?“ „Da budem iskrena, nisam često pijana. Alkohol mi ne prija pa zato uglavnom ne pijem.“ „Blago tebi. Pretpostavljam kao i većina ljudi, koristim ga da zaboravim. Da olakšam stres.“ „Aha, istina, zaista otupljuje.“ „Napravio sam neke ozbiljne gluposti dok sam pio“, priznao je Ejs. „Pa zato to više ne radim. Nisam pio već dva i po meseca, što znači da bih se najverovatnije napio od jednog piva. A nekad mi je trebalo bar dve boce šampanjca i nekoliko čaša votke da bih tek počeo da otupljujem.“ „Au. Pa, volim ponekad da popijem čašu šampanjca, u specijalnim prilikama – kao što su na primer rođendani.“ „Da ti kažem nešto.“ Nagnuo se napred i zagledao u mene, a plave oči su mu iznenada postale živahne. „Šta kažeš na to da otvorimo bocu šampanjca sutra u ponoć? Kao što si upravo kazala, to je specijalna prilika, najzad Nova godina je. Ali da se ograničimo samo na po jednu čašu.“ Namrštila sam se i on je to odmah opazio. „Ne brini, nikad nisam bio alkoholičar. Ostavio sam piće istoga časa kad sam shvatio šta radim. Ali ne želim ni da budem tužni lik u uglu koji odbija da popije, pa onda svi pretpostave da je član Anonimnih alkoholičara. Želim da uživam u piću, ali ne želim da mi je neophodno. Shvataš?“ „Da, ali…“ „Veruj mi, svako po jednu čašu. Dogovoreno?“ Šta sam mogla da kažem? On mi je bio domaćin i nisam mogla da ga odbijem, ali sam rešila da spakujem ranac i budem spremna da odem u slučaju da situacija izmakne kontroli. „Dogovoreno“, odgovorila sam.


48

LUSINDA RAJLI

Dok sam sutradan po podne sedela na Rajlaj biču, osetila sam da se vratilo ono uzbuđenje koje je vladalo pre Božića dok su u svim hotelima uređivali verande za večernje proslave. Pošto mi je dosadilo da zurim u smešnu skicu krečnjačkih stubova, koju sam nacrtala ugljenom, ustala sam i pošla preko peska ka hotelu Rajlaj bič. „Ćao, Ke, kako si?“ „Dobro“, odgovorila sam Džeku, koji je postavljao čaše na dugačak sto. Delovao je mnogo kočopernije nego pre nekoliko dana kad sam ga videla prošli put. Bio je naslonjen na bar, s ko zna kojim pivom po redu. Razlog za to pojavio se iza njega i posednički mu stavio ruku na rame. „Nemamo dovoljno viljušaka“, kazala je Nam pogledavši me, kao i obično, ubilačkim pogledom. „Mislim da ima nekoliko u kuhinji.“ „Onda idi i odmah ih donesi, Džek. Hoću da postavim naš sto za kasnije.“ „Evo idem. Dolaziš večeras?“, pitao me je Džek. „Aha, možda svratim kasnije“, odgovorila sam, znajuči da „kasnije“ on ne bi video ni kad bi Isus Hristos lično naručio piće za šankom. Džek je pošao za Nam u kuhinju, a onda zastao i okrenuo se. „Uzgred, jedan moj ortak misli da zna ko je onaj tvoj misteriozni čovek s plaže. Otišao je u Ko Pi Pi da čeka Novu godinu, ali kazaće mi više kad se vrati.“ „Dobro.“ „Vidimo se, Ke“, rekao je idući u kuhinju, noseći za Nam poslužavnik kao jagnješce za Malom Pastiricom. Taj krupni, muževni muškarac koji se može popeti uz stenu brže od svih koje poznajem… samo sam se ponadala da se nikad neću tako ponašati prema svom budućem partneru. Ipak, videla sam mnogo muškaraca kojima žene tako naređuju, pa možda to oni vole. Jesam li seja tako ponašala prema Zvezdi? Mrzela sam tu misao što mi se tako usadila u glavu, pa sam odlučila da je ignorišem i nastavila taj dan koji treba da bude vesnik novih početaka. Tešila sam se da taj Džekov drug nema ništa naročito da kaže o Ej su. Tu, na zabačenom poluostrvu, bila je vest i kad neko pojede sladoled umesto lizalice. Male zajednice uživaju u ogovaranju, a ljudi kao Ejs stalno potpaljuju glasine. To što moj domaćin ne galami sa svim i svakim u pijanom razgovoru još uvek ne znači da je loš čovek. Štaviše, mislila sam da je veoma zanimljiv, inteligentan čovek koji ima šta da kaže.


Biserna sestra

49

Dok sam se vraćala prolazom s tezgama, što vodi u moj drugi život, shvatila sam da se ponašam zaštitnički, kao da branim Ejsa, baš kao što sam branila i Zvezdu kad bi me ljudi pitali da li je s njom sve u redu, jer je bila tako mirna i nije mnogo govorila. Stigla sam u svoju sobu i, posle tuširanja i mazanja kremama – za šta sam brinula da mi ne prede u svakodnevnu naviku, od koje ću morati da se odviknem pre no što zauvek odem – obukla sam onu svoju staru tuniku pa otišla na terasu. Ejs je već bio tamo, u besprekornoj beloj platnenoj košulji. „Zdravo. Lep dan?“ upitao me je. „Aha, samo što mi slikanje i dalje ne ide. Trenutno ne mogu ni kvadrat da nacrtam, a kamoli nešto drugo.“ „Vratiće se, KeKe. Samo treba da izbaciš iz glave sve ono negativno što su ti govorili. Treba vremena.“ „Aha, izgleda da treba. A kako si ti proveo dan?“ „Isto kao i uvek. Čitao sam knjigu, a onda išao u šetnju i razmišljao o onome što sam pročitao. Shvatio sam da nijedna od tih knjiga za samopomoć zapravo ne može da pomogne jer, na kraju krajeva i kad se sve uzme u obzir, moraš sam sebi pomoći.“ Neveselo se nasmešio. „Nema lakih rešenja.“ „Ne, nikad ih nema. Jednostavno moraš da izađeš s tim na kraj, zar ne?“ „Da. Spremna za večeru?“, najzad me je upitao i prekinuo tišinu koja je zavladala za stolom. „Samo napred.“ Pred nama se pojavio ogroman jastog, a uz njega brojni prilozi. „Auuu! Jastog mi je morsko jelo broj jedan“, kazala sam, sva srećna, i navalila. „Za putnicu koju sam upoznao kad je spavala na plaži, izgleda da imaš veoma otmen ukus“, našalio se kad smo smazali sve iz tanjira i prešli na desert – sveže voće i domaći sladoled. „Po onome što si mi pričala, pretpostavljam da ti je tata bogat?“ „Aha, bio je.“ Shvatila sam da nisam rekla Ejsu za Tatinu smrt, ali mogla sam i tad kao i bilo kad, pa sam i kazala. „Žao mi je što to čujem, KeKe. Znači, ovo su ti prvi Božić i Nova godina bez njega?“ „Tako je.“ „Jesi li zato ovde?“ „I da i ne… Izgubila sam još nekog bliskog, nedavno. Srodnu dušu, da tako kažem.“ „Momka?“ „Ne, nego sestru. Mislim, živa je, ali odlučila je da pođe svojim putem.“


50

LUSINDA RAJLI

„Shvatam. Dakle, pravi smo par ti i ja, zar ne?“ „Jesmo li? Jesi li i ti izgubio nekoga?“ „Moglo bi se reći da sam u poslednjih nekoliko meseci izgubio otprilike sve. I nemam koga da krivim osim sebe.“ Otpio je gutljaj vode. „Za razliku od tebe.“ „Nisam kriva što mi je Tata umro, ne, ali mislim da sam sestru oterala. Tako što sam… što sam joj naređivala.“ Konačno sam izgovorila tu reč. „A možda je i malo kontrolisala. Nisam htela, ali ona je kao dete bila stvarno stidljiva i nije mnogo govorila, pa sam govorila umesto nje, a valjda ni posle nije bilo drugačije.“ „Znači, našla je sopstveni glas?“ „Da, tako nešto. U stvari, slomila mi je srce. Bila je moja… osoba, ako znaš na šta mislim.“ „O, da, znam“, odvratio je značajno. „Teško je kad nekom unapred veruješ, a on te izneveri.“ „To ti se dogodilo?“ Posmatrala sam dok je podizao pogled i videla mu istinsku bol u očima. „Da.“ „Hoćeš da razgovaramo o tome?“ upitala sam ga, shvativši da je on mene stalno podsticao da pričam o svojim nevoljama, ali kad god bi započeo o svojima, iznenada bi zaćutao. „Bojim se da ne mogu. Iz raznih razloga, uključujući i pravne… Samo Linda zna istinu“, promrmljao je, „a za tebe je i bolje da ne znaš.“ I ponovo je postao onaj zagonetni tip, što je počelo da me nervira. Zaključila sam da je verovatno u pitanju nešto u vezi s nekom ženom koja ga je razvodom opelješila za milione, pa sam poželela da se ne samosažaljeva toliko. „Znaš da sam tu ako poželiš da pričaš“ – mislila sam da time sve okrećem na šalu. Ali ne. „Hvala ti, KeKe, cenim to, kao i tvoje društvo večeras. Užasavao sam se pomisli da sam čekam Novu godinu. Kao što si rekla, to je jedna od onih noći, zar ne? Bilo kako bilo, hajde da nazdravimo tvome tati. I prijateljima, starim i novim.“ Kucnuli smo se čašama s vodom. A onda je pogledao na sat – roleks, koji svakako nije kupljen na nekoj tezgi s kopijama u Bangkoku. „Sad je deset do ponoći. Šta misliš, da nam sipam po čašu šampanjca, kao što smo obećali sebi, pa da siđemo dole na plažu i dočekamo Novu godinu?“ „Naravno.“ Dok je bio odsutan, iskoristila sam trenutak da pošaljem Zvezdi poruku i poželim joj srećnu Novu godinu. Bila sam u iskušenju da joj kažem za svog novog prijatelja, ali sam pomislila da bi možda pogrešno shvatila, pa nisam.


Biserna sestra

51

Potom sam poslala poruku Ma i cirkularnu poruku ostalim sestrama, gde god da su se te noći nalazile. „Spremna?“ Ejs je stajao s dve čaše penušavog pića u rukama. „Spremna.“ Otišli smo do kapije i Po je skočio da nam je otvori. „Još pet minuta… Ima li novogodišnjih odluka?“ pitao me je dok smo stajali na žalu. „Ajoj, nisam smislila nijednu. Znam! Da se vratim umetnosti i da skupim hrabrost da odem u Australiju i saznam odakle sam.“ „Misliš, o svojoj biološkoj porodici?“ „Aha.“ „Opa! To mi nisi pričala.“ „A tvoja odluka?“ Odmerila sam ga na mesečini. „Da prihvatim ono što dolazi i da to podnesem dostojanstveno“, odgovorio je ne gledajući me, već zureći u nebo. „I da se postaram da ovo ostane jedina čaša šampanjca koju ću noćas popiti“, dodao je i iscerio se. Nekoliko sekundi kasnije čuli smo sirene s ribarskih brodova usidrenih u zalivu, a onda smo iznad krečnjačkih stubova videli blesak vatrometa s Rajlaj biča. „Auuuu!“ Ostala sam bez daha videvši kineske lampione kako polako lebde uvis, u nebo, s drugog kraja plaže. „Živela, KeKe!“, rekao je Ejs i kucnuo čašom o moju. Posmatrala sam kako sve ispija u nekoliko gutljaja. „Bože, ala je ovo dobro! Srećna Nova godina!“ A onda me je privio u medveđi zagrljaj, što je izazvalo da skoro sav šampanjac prolijem preko njegovog ramena na pesak. „Spasila si mi život u proteklih nekoliko dana. Stvarno to mislim.“ „Ne verujem, ali svejedno hvala.“ Uhvatio me je za ramena i blago me odmakao od sebe. „O da, jesi.“ A onda je spustio usta na moja i poljubio me. Bio je to prijatan poljubac, prilično snažan a opet nežan. Kao gladni vukodlak na valijumu. Racionalni deo moga bića – koji obično prepoznaje sve upozoravajuće znake takvog poteza – nije reagovao, pa se poljubac odista odužio. „Hajde.“ Ejs je najzad odvojio usta od mojih i povukao me za ruku nazad uz plažu. Dok smo prolazili pored Poa, koji je morao videti da se ljubimo, osmehnula sam se i poželela mu srećnu Novu godinu. Ejs me je vodio u svoju sobu, i dalje me držeći za ruku, i osećala sam da bi stvarno moglo da se desi.


52

LUSINDA RAJLI

Te noći… pa, da ne idem u detalje, Ejs je očigledno znao šta radi. U stvari, činilo se da je pravi stručnjak, dok ja to nikako nisam bila. Ali neverovatno je kako brzo možeš da naučiš nešto što želiš da naučiš. „KeKe“, rekao je milujući me po obrazu posle, činilo mi se, nakon nekoliko sati, jer sam čula tih cvrkut ptica, „tako si… izvrsna. Hvala ti.“ „U redu je“, kazala sam, mada mi je izgledalo kao da opisuje aromu sladoleda. „Ovo je neobavezno, zar ne? Mislim, ne može imati budućnost.“ „Naravno“, odgovorila sam bezbrižno, zabrinuta da nisam ostavila utisak kao da ću se zalepiti za njega. „Dobro, jer ne želim da te povredim, ni tebe niti bilo koga drugoga ponovo. Laku noć, lepo spavaj.“ I to rekavši, odvojio se od mene, na krevetu koji je po mojoj proceni bio veći i udobniji čak i od moga, i okrenuo se na bok da spava. Naravno da je privremeno, kazala sam sebi kad sam se okrenula na svoju stranu, shvativši da je to prvi put da delim krevet s nekim muškarcem, jer su se sva prethodna takva petljanja odigrala napolju, na otvorenom. Ležala sam i zurila u tamu, zadovoljna što kroz proreze žaluzina na prozorima prolaze tanke pruge novogodišnje svetlosti, i razmišljajući kako mi je upravo to trebalo. Savršeno je, kazala sam sebi – podizanje morala bez vezivanja. Za nekoliko dana ću otići u Australiju, i možda ću ostati sa Ejsom u kontaktu povremenim SMS porukama. Nisam viktorijanska heroina koja je žrtvovala čednost, a onda postala zarobljenica braka. Mojoj generaciji je data sloboda da radimo šta hoćemo sa svojim telom. A te noći mi se zaista dopalo… Vrlo obazrivo, moji prsti su mu se prikrali kao od svoje volje, da nađu i dodirnu njegovu kožu i da se uvere da je stvaran i da diše pored mene. Kad se promeškoljio, povukla sam ruku, ali on se okrenuo i privio me u zagrljaj. Uz njegovo telo bilo mi je toplo i osećala sam se bezbedno, pa sam konačno zaspala.

Ispostavilo se da novogodišnja noć nije bila izuzetak. To je postalo redovno ujutru, po podne i uveče, ili bolje reći noću. A kad nismo bili u horizontali, zabavljali smo se. Kao kad me je Ejs u cik zore izvukao iz kreveta da vidim majmune, koji su obznanili svoje prisustvo velikom lupom po krovu kad su izvršili invaziju na palatu u potrazi za ostacima hrane. Pošto sam snimila


Biserna sestra

53

fotografije, jedan od čuvara ih je preplašio i oterao minijaturnim katapultom, pa sam se odšunjala nazad u krevet. Kasnije toga jutra, probudio me je s finom hranom na poslužavniku. Tokom dugih, vrelih popodneva sisali smo komadiće ananasa i manga i preturali po njegovoj DVD kolekciji. Jednog ranog jutra, u plićaku pred palatom pojavio se raskošan gliser. Po nam je pomogao da se ukrcamo, a onda izvadio foto-aparat i ponudio da nas slika, što je Ejs odmah i kategorički zabranio. Kad smo krenuli, rekao je da me vodi na posebno mesto. Pošto sam se neprestano vozila porodičnim gliserom po Ženevskom jezeru, ubrzo sam preuzela kormilo od skipera i usmerila čamac na talase, da malo poskakuje i da ga uplašim. Kad smo se obreli daleko na moru, a pred nama se ukazali obrisi krečnjačkih stubova, ponovo sam predala kormilo skiperu. On je stručno usmerio čamac ka skrivenoj laguni, sa svih strana zaštićenoj vrtoglavo visokim stenovitim zidovima. Voda je bila zelena i mirna, u uvali je čak raslo i drveće mangrova. Zvala se Koh Hong, i bila je pravi raj. Ja sam prva skočila u vodu, ali Ejs me je ubrzo sledio, pa smo plivali kao da je laguna naš privatni bazen, bačen nasred okeana. Posle smo na palubi glisera pili vruću, jaku kafu i uživali u miru i spokojstvu tog neverovatnog mesta. Potom sam nas ja odvezla kući, pa smo otišli u krevet i vodili ljubav. Bio je divan dan, znala sam da ga nikad neću zaboraviti. Dan kakav se dešava jednom u životu, čak i nekom poput mene. Pete noći koju sam provela ležeći kraj Ej sa, a moja je soba bila napuštena još od novogodišnje večeri, zapitala sam se jesam li ja to „u vezi“. Delimično sam bila prestravljena, jer nisam to nameravala, a Ejs je jasno stavio do znanja da nije ni on. Pa ipak, drugi deo mene želeo je da snimi našu zajedničku fotografiju, kako romantično gledamo jedno u drugo na plaži, i da je pošaljem svim svojim sestrama pa da znaju da ipak nisam gubitnica. Kakvi god razlozi bili za to, ovom čoveku se sviđam. Smeje se mojim šalama – za koje i ja znam da su loše – pa čak nalazi i da je moje smešno malo telo „seksi“. Ali najviše od svega, shvata me onako kako me je samo Zvezda do sada shvatala, i ušao mi je u život baš kad mi je potreban. Oboje smo plutali na ovom svetu i voda nas je izbacila na istu obalu, nesigurne šta će dalje biti, pa je utešno držati se za nekog, čak i kratko vreme. Šestog dana, probudila sam se iznenada, pogledala na sat i videla da je skoro jedan po podne. Ejsova uobičajena isporuka voća, kroasana i kafe je kasnila. Baš sam htela da ustanem i potražim ga, kad je s poslužavnikom u rukama otvorio vrata. Opustila bih se da nije bilo izraza njegovog lica. „Dobro jutro, KeKe. Lepo si spavala?“ „Aha, od četiri do sada, kao što znaš“, odgovorila sam dok je on spuštao poslužavnik.


54

LUSINDA RAJLI

Uobičajeno bi bilo da dođe i legne pored mene, ali danas to nije učinio, već je seo na ivicu kreveta. „Imam neka posla. Možeš li da sama nekud odeš danas po podne?“ „Naravno“, odgovorila sam vedro. „Vidimo se na večeri u osam?“ Ustao je i poljubio me u teme. „Aha, svakako.“ Nasmešio mi se, mahnuo i izašao, a budući neiskusna u vezama, nisam mogla da dokučim da li je to normalno. Da li stvarno „ima nekog posla“ ili se svet konačno vraća na staro posle Nove godine, i treba li da paničim i pakujem ranac? Na kraju nisam želela da izgleda kao da nemam kuda da odem i ne umem da se sama zabavim, otišla sam „stazom za narod“ na Rajlaj bič i ponela blok za skiciranje. Dok sam se penjala na verandu hotela Rajlaj bič, videla sam da na plaži ima manje sveta nego što je bilo za Novu godinu. Nam je služila za šankom, pa sam naručila svezi sok od manga, samo da bi morala da mi ga pravi. A onda sam sela na barsku stolicu i uživala da je gledam, na šta nisam ponosna. „Treba ti soba?“, pitala me je pošto je ogulila mango i ubacila ga u blender. „Ne, sve je u redu, hvala.“ „U kom si hotelu odsela?“ „U Sanrajz rizortu.“ Nam je klimnula glavom, ali videla sam joj sjaj u oku. „Nisam te videla neko vreme. Niko te nije video.“ „Bila sam zauzeta.“ „Džej kaže da te je video na Pra Nangu kako s nekim muškarcem ulaziš u gliser.“ „Stvarno? Kamo sreće.“ Prevrnula sam očima, a srce mi je zalupalo. Džej je momak kog sam površno poznavala od prethodne godine – Džekov prijatelj. Ponekad mi je pomagao za šankom, ali bio je prava skitnica i išao svuda, gde god može da zaradi za koru hleba. Jednom mi je neko rekao da je nekad bio velika zverka u novinarstvu, sve dok ga droga nije savladala. Viđala sam ga kako opušteno sedi ovde i puši džoint. Nisam odobravala drogu, a na Tajlandu, bilo da je u pitanju džoint ili gomila heroina, kazne su jednako stroge. Osim toga, sviđala mu se Zvezda i muvao se oko nje svaki put kad bismo došle da na miru popijemo piće. I ona se ježila od njega kao i ja, pa sam vodila računa da nikad ne ostaje sama s njim. „On kaže da je tebe video“, uporno je nastavila Nam pošto je napravila sok. „Imaš novog dečka?“ Kazala je to kao da sam imala starog… a onda mi je sinulo kako je možda mislila da između Džeka i mene ima nečeg, pošto sam spavala u njegovoj sobi.


Biserna sestra

55

Gospode, žene ponekad umeju da budu stvarno smešne. Svima je bilo jasno da je Džek kao glina u njenim malim, tankim rukama. „Ne“, odgovorila sam, a onda popila sok što sam brže mogla. „Džej kaže on znati čoveka s kojim si bila. Loš čovek. Poznat.“ „Onda su Džeju potrebne naočari jer to nisam bila ja.“ Izbrojala sam šezdeset bata i još deset bata napojnice, pa ih stavila na šank ustajući. „Džej bude ovde kasnije. On ti kaže.“ Zavrtela sam glavom i zakolutala očima kao da mislim da je poludela, a onda sam otišla, trudeći se da delujem nehajno. Umesto da skrenem desno, pa nazad u palatu, skrenula sam levo, ka onom hotelu koji sam pomenula Nam, za slučaj da ona ili Džej, ili bilo ko drugi, gleda za mnom. Bacila sam cipele i peškir na plažu ispred hotela za koji sam rekla da u njemu boravim, pa krenula u more, da plivam i razmislim. Šta je mislila kad je rekla da je Džej nazvao Ejsa „lošim čovekom“? Po Naminim nazorima, to verovatno znači da je ženskaroš, ništa više. Znala sam da Ejsu nije nedostajalo devojaka kad je živeo u Londonu – stalno je pominjao različite žene s kojima se dobro provodio. A što se tiče toga da je on „čuven“, možda i jeste, ali ja to ne bih znala jer nikad ne čitam novine i časopise, zbog disleksije. Izašla sam iz vode, legla na pesak i pustila da mi se koža suši na suncu, razmišljajući da treba da kažem Ejsu. Bilo je očigledno da paranoično štiti privatnost… Šta ako je neka poznata ličnost? Uvek mogu da pitam Elektru – taj svet je njena svakodnevica. A ako jeste poznata ličnost, onda bi Elektra stvarno umuknula jednom zauvek – ružna sestra DAplijez je pribavila sebi čuvenog momka. Gotovo da je vredelo da joj pošaljem poruku samo da bih čula njenu reakciju. Međutim, znala sam da bi Ejsa, kad bih mu kazala da neko zna za njega, to samo zabrinulo. A osim toga, Džej ne zna gde Ejs živi – ili sam se bar nadala da ne zna. Možda bi ipak trebalo da kažem Ejsu… ali preostalo mi je samo još nekoliko dana pre polaska u Australiju i nisam htela da kvarim vreme koje provodimo zajedno. Konačno sam odlučila da, kad se vratim kroz kapiju palate, ostanem gde sam i ne mrdam dok ne dođe čas da krenem na aerodrom. A toga dana sam mogla samo da se nadam da niko neće motriti na mene u povratku. Izabrala sam vreme neposredno pred zalazak sunca, kad plaža Pra Nang počinje da se prazni, ali još uvek mogu da ostanem neprimećena među ljudima, još jednom sam otišla da plivam, a onda postavila peškir vrlo blizu Poa, koji je, kad me je video, hteo da odmah ukuca šifru i pusti me unutra.


56

LUSINDA RAJLI

Ignorisala sam ga i legla nekoliko metara dalje. Šmugnula sam unutra kad su sve oči bile uprte u zalazak sunca preda mnom. Dvadeset minuta kasnije počela je predstava, a ja sam požurila gore, prema kapiji palate, kao životinja koju love. Nisam znala šta da očekujem kad sam pošla stazom ka svojoj sobi, ali – ako je Ejs iznenada digao ruke od mene i ako zatraži da odem iste noći – bar je novogodišnja groznica gotova i ima mnogo slobodnih soba u hotelima na plaži. Otvorila sam vrata svoje sobe i osetila cvetni miris u vazduhu. „Ovde sam, dođi.“ Ušla sam u kupatilo i ugledala Ejsa kako leži u golemoj ovalnoj kadi, okruženoj svećama koje su zračile blagom, mirisnom svetlošću. Po vodi je plutalo na stotine belih i ružičastih cvetnih latica. „Hoćeš da uđeš?“ Zakikotala sam se. „Šta je smešno?“ „Izgledaš kao nadrealistička verzija one čuvene slike Mrtva Ofelija.“ „Misliš maljavija i ružnija verzija? Nazdravlje“, rekao je i iscerio se. „A ja sam hteo da budem romantičan. Sobarica je podrazumevala da treba da stavi cveće, ali nikad nemoj tražiti od Tajlanđana da ti spreme kupku jer ćeš posle danima skidati latice sa sebe. Hajde, upadaj.“ To sam i učinila, i legla glave naslonjene na njegove grudi dok su me njegove ruke čvrsto grlile oko struka. Bilo je fantastično. „Izvini zbog onog danas“, prošaputao mi je na uho, a onda me nežno poljubio. „Samo sam morao nešto da sredim.“ „Nema potrebe da se izvinjavaš.“ „Nedostajala si mi“, ponovo je šapnuo. „Da jedemo večeras kod kuće?“ „Uvek to radimo“, odvratila sam sa osmehom. Mnogo kasnije, kad smo konačno izašli iz kade i navalili na svezu ribu u sosu od tamarinda, pa izašli da prošetamo po plaži, gde smo ležali i gledali u zvezde. „Pokaži mi koja je tvoja zvezda“, zatražio je Ejs. Našla sam sazvežđe i pokazala mu ga. „Ja sam treća odozgo nadole, na oko dva sata.“ „Izbrojao sam samo šest.“ „Ima ih sedam, ali je stvarno teško videti poslednju.“ „Kako se ona zove?“ „Meropa.“ „Nisi je pominjala.“ „Ne. Nikad se nije pojavila. Odnosno, Tata je doneo kući šest sestara.“


Biserna sestra

57

„Čudno.“ „Aha, gledano unazad, čitavo moje detinjstvo bilo je čudno.“ „Da li znaš zašto vas je sve usvojio?“ „Ne, ali to se i ne pitaš kad si dete, zar ne? Samo prihvatiš. Volela sam da Zvezda i moje sestre budu oko mene. Imaš li ti braće ili sestara?“ „Ja sam jedinac, tako da nikad ništa nisam ni sa kim delio.“ Oštro se nasmejao pa se okrenuo ka meni. „Ne pričaš mnogo o sestrama. Kakve su?“ „Maja i Ali su najstarije. Maja je stvarno mila i tako pametna – govori valjda milion jezika – a Ali je neverovatna, baš hrabra i jaka. Imala je nedavno težak period ali na putu je da preboli. Stvarno joj se divim, znaš. Volela bih da budem kao ona.“ „Dakle, Ali ti je uzor u porodici?“ „Možda, aha, jeste. A Tigi…“ Na trenutak sam se zamislila i zapitala kako najbolje da je opišem. „Pored Zvezde, s njom sam najbliža. Veoma je… koja je ono reč za nekog ko razume stvari i kad ih ne izgovoriš?“ „Intuitivna?“, nagađao je Ejs. „Da. Ima taj neverovatno pozitivan stav prema svetu. Kad bih ga naslikala onako kako ga ona vidi, bio bi zaista nešto najlepše moguće. Onda ide Elektra“, promrmljala sam, „ali s njom se ne slažem.“ A onda sam mu uzvratila pitanjem. „A tvoje detinjstvo?“ „Kao i ti, tad nisam mislio da je čudno. Voleo sam svoju mamu i odrastao na Tajlandu, a onda, ubrzo pošto je umrla, poslat sam u školu u Englesku.“ „To je sigurno bilo teško, biti daleko od svega poznatog.“ „Bilo je… dobro.“ „A tvoj tata?“ „Rekao sam ti da ga ne poznajem.“ Glas mu je zatreperio od napetosti i osetila sam da ne treba više da ga ispitujem, mada sam bila zaista radoznala. „Jesi li se ikad zapitala da li ti je Tata Solt pravi otac?“, najzad me je pitao iz mraka. „Nikad na to nisam ni pomišljala“, odgovorila sam, mada sam iznenada zaista to pomislila. „To bi značilo da je putovao po svetu da dovede svojih šest vanbračnih kćeri.“ „To bi bilo neobično“, složio se Ejs, „ali sigurno mora postojati neki razlog?“ „Ko zna? A ruku na srce, i koga briga? Sad je mrtav i nikad neću saznati.“ „U pravu si. Nema svrhe zamišljati se nad prošlošću, zar ne?“ „Nema, ali svi to radimo. Svi mislimo o greškama koje smo napravili i želeli bismo da možemo to da promenimo.“


58

LUSINDA RAJLI

„Ti nisi napravila nikakvu grešku, zar ne? Pogrešili su tvoji roditelji što su digli ruke od tebe.“ Tad sam se okrenula da ga pogledam i, možda zbog mesečine, učinilo mi se da mu oči blistaju kao da zadržava suze. „Je li to tvoj otac učinio? Digao ruke od tebe?“ „Ne. Dakle, hoćeš li potražiti svoje biološke roditelje u Australiji?“ Bio je to uvežbani Ejsov metod igranja tenisa pitanjima, da mi stručno vrati lopticu. Pustila sam ga ovoga puta jer sam znala da je uznemiren. „Možda“, odgovorila sam i slegla ramenima. „Kako si saznala da si tamo rođena?“ „Kad je Tata prošlog juna umro, ostavio nam je svima nešto što se zove obručasta sfera, na kojoj su ugravirane koordinate mesta na kojima je našao svaku od nas.“ „A koje su tvoje?“ „Neko mesto po imenu Brum. Na severozapadnoj obali Australije.“ „Tako je. I šta još?“ „Rekao mi je da treba da odem tamo i pronađem ženu po imenu Kiti Merser.“ „I to je sve?“ „Da, bar što se njega tiče, ali osim toga, nekoliko dana kasnije sam dobila nasledstvo.“ „Sve čudničastije i čudničastije, što bi rekla Alisa u Zemlji čuda. Jesi li ikad pokušala da potražiš Kiti Merser na internetu?“ upitao je. „Ovaj, ne.“ Bilo mi je drago što je mračno pa ne može da vidi da sam pocrvenela. Počela sam da se osećam kao da me isleđuje. „Nije baš fer što me sve to pitaš, a nećeš da odgovoriš ni na jedno od mojih pitanja.“ Nasmejao se. „Sjajna si, KeKe. Ti jednostavno kažeš ono što jeste.“ Onda me je podigao na sebe i poljubio.

Dva dana kasnije, probudila sam se i shvatila da nemam pojma koji je datum i da sam potpuno izgubila pojam o vremenu. Izašla sam iz kreveta i uzela da preturam po rancu, da nađem karte za Bangkok i za Sidnej. A onda sam pogledala na mobilni, da vidim koji je datum.


Biserna sestra

59

„O, jebote! Sutra krećem“, jeknula sam, užasnuta time. Skljokala sam se nazad na krevet baš kad je Ejs ušao na vrata, sa uobičajenim doručkom. Među kroasanima je bila knjiga. „Doneo sam ti nešto“, kazao je i spustio poslužavnik. Zurila sam u knjigu. Na prednjoj korici je bila crno-bela fotografija lepe žene. Nosila je staromodnu haljinu s vrlo visokim okovratnikom, zakopčanu nizom sićušnih bisernih dugmića. Trebalo mi je nekoliko sekundi da pročitam ime na koricama. „Kiti Merser, pionir u lovu na bisere“, pročitala sam naglas. „Da!“ odvratio je Ejs pobedonosno, zavukao se pod pokrivač, uz mene, a onda mi pružio šolju kafe. „Potražio sam je na Guglu – ima svoju stranu na Vikipediji, KeKe!“ „Stvarno?“, upitala sam tupo. „Zvuči neverovatno. Po onome što sam pročitao, postigla je mnogo u vreme kad su se žene borile da budu glavne. Naručio sam njenu biografiju i tražio da mi je ekspresno dostave gliserom iz jedne knjižare u Puketu.“ „Šta si uradio?“, pogledala sam ga. „Već sam je malo prelistao, veoma zanimljiva priča. Svideće ti se, stvarno.“ Uzeo je knjigu i gurnuo je prema meni, a ja sam mogla samo da se uzdržim da ne ustuknem i od njega i od knjige. Spustila sam kafu na noćni stočić i ustala iz kreveta. „Zašto si se toliko potrudio?“ upitala sam ga navlačeći majicu preko glave. „To nije tvoja stvar. Da sam želela, sve bih to i sama saznala.“ „Gospode! Samo sam hteo da pomognem! Zašto si ljuta?“ „Nisam ljuta“, odbrusila sam, iako smo oboje znali da jesam. „Još nisam ni odlučila da li želim da saznam nešto o svojoj biološkoj porodici!“ „Dobro, ne moraš sad da je čitaš, možeš da je zadržiš, pa kad budeš spremna.“ Ejs mi je ponovo pružio knjigu i ja sam je odgurnula. „Možda je trebalo da me prvo pitaš“, kazala sam oblačeći šore i pritom izgubila ravnotežu, pa nisam izgledala tako dostojanstveno kao što sam htela. „Da, možda je trebalo.“ Besno sam izašla iz sobe i popela se stepeništem da sednem na krovnu terasu. Osećala sam potrebu da malo budem sama, da se smirim. Deset minuta kasnije došao je i seo pored mene na svilenu sofu, držeći knjigu u jednoj ruci. „Šta zapravo nije u redu, KeKe? Reci mi.“ Malo sam grickala usnu i zurila dole, u ljude što se kupaju u okeanu. „Slušaj, stvarno je lepo od tebe što si se potrudio da nabaviš tu knjigu. Nije mi


60

LUSINDA RAJLI

lako da tako brzo ukapiram. Jednostavno… ne ide mi s knjigama. Nikad mi nije ni išlo. Zato nisam ni potražila informacije o Kiti Merser. Imam… disleksiju, u stvari vrlo ozbiljnu disleksiju, i teško mi je da čitam.“ Ejs me je obgrlio rukom oko ramena, „Zašto nisi jednostavno rekla?“ „Ne znam“, promrmljala sam. „Stidim se, u redu?“ „Pa, ne treba da se stidiš. Hej, znam, ja ću ti je glasno pročitati.“ Privukao me je k sebi pa sam mu se ugnezdila na rame. „Dakle“ rekao je i otvorio knjigu pre nego što sam mogla da ga sprečim. „Prvo poglavlje. Škotska, Edinburg, 1906…“


Kiti v

Edinburg, Skotska Oktobar, 1906.


6

Kiti Makbrajd je ležala u svom krevetu i posmatrala sićušnog kućnog pauka kako plete mrežu oko nesrećne zunzare koja je uletela u njegovu zamku u uglu tavanice. Sinoć, pre nego što je ugasila gasnu lampu, videla ju je kako leti po plafonu – izdržljivi poslednji ostatak tople jeseni koja je prelazila u zimu. Razmišljala je o tome koliko je pauk morao biti zauzet cele noći da bi je, kao mumiju, obavio svojim svilenim nitima. „Sigurno će biti večera za mesec dana, za tebe i celu tvoju porodicu“, kazala je pauku pa odlučno udahnula vazduh i razgrnula pokrivač. Drhteći, prišla je umivaoniku, pa se ovlaš umila, ne onako temeljno kao što bi to njena majka odobrila. Kroz mali prozor je videla gustu jutarnju maglu koja je zaklanjala niz spojenih kuća na drugoj strani uske ulice. Obukla je vunenu potkošulju i zakopčala haljinu uz dugi, beli vrat, skupila s lica grivu crvenkastosmeđe kose i umotala je u punđu navrh glave. „Izgledam kao pravi duh“, kazala je svome odrazu u ogledalu, pa prišla komodi s donjim rubljem da uzme ruž. Natapkala je malo na obraze, utrljala ga, a onda ih ištipala. Pre dva dana je kupila pudrijeru kod Dženersa na Princes stritu, za sve šilinge koje je uštedela za dve nedelje davanja časova. Otac bi, naravno, rekao da je taština greh. Ali opet, otac mnogo šta smatra grešnim; vreme provodi pišući propovedi, a onda izlaže te misli pred svojom pastvom. Prostote, taština, demonsko piće… i njemu najomiljenije: zadovoljstva puti. Kiti se često pitala kako su ona i njene tri sestre uopšte dospele na ovu planetu; svakako je i sam morao uživati u tim „zadovoljstvima“ da bi njihovo rođenje bilo moguće? I sad majka čeka još jednu bebu, što znači da su sigurno radili one stvari sasvim nedavno… Kiti se oduprla iznenadnoj slici roditelja golih, u krevetu, koja joj je iskrsnula u mislima. Sumnjala je da će ikada, pred bilo kim biti u stanju da skine potkošulju i donje duge gaće – a naročito ne pred nekim muškarcem. Zadrhtala je i stavila dragoceni ruž u fioku, kako Marta, jedna od njenih mlađih sestara, ne bi došla u iskušenje da ga ukrade. A onda je otvorila vrata spavaće sobe i požurila dole, niz tri niza drvenih stepenica, na doručak.


Biserna sestra

63

„Dobro jutro, Ketrin.“ Njen otac Ralf, koji je sedeo u čelu stola, podigao je pogled i toplo joj se osmehnuo, dok su njegove tri mlađe kćeri mirno sedele s jedne strane. Svi su uvek govorili da Kiti liči na oca, s gustom, kovrdžavom, riđom kosom, plavim očima i visokim jagodicama. Njegova bleda koža gotovo da nije imala bore, mada je Kiti znala da je u srednjim četrdesetim. Sve njegove parohijanke bile su do ušiju zaljubljene u njega i upijale svaku reč koju bi izgovorio s predikaonice. A u isto vreme, pomislila je, verovatno sanjare o tome da s njim rade sve ono što im govori da ne treba da rade. „Dobro jutro, oče. Jesi li dobro spavao?“ „Jesam, ali tvoja jadna majka nije. Ima mučninu, kao i uvek u ranim fazama trudnoće. Poslao sam Ajlsu da joj odnese gore poslužavnik.“ Kiti je znala da to mora da znači da je majci veoma loše. Ritual doručka se u domaćinstvu Makbrajdovih striktno poštovao. „Jadna majka“, rekla je Kiti sedajući, jednu stolicu dalje od oca. „Posle doručka ću otići gore da je vidim.“ „Možda bi, Ketrin, bila tako ljubazna da danas posetiš majčine parohijanke i poslušaš je šta god treba?“ „Naravno.“ Ralf je izgovorio blagoslov, podigao kašiku i počeo da jede gustu ovsenu kašu, što je za Kiti i njene sestre bio znak da počnu i one. Tog jutra, pošto je bio četvrtak, Ralf je za doručkom ispitivao kćeri sabiranje i oduzimanje. Nedeljni raspored je bio svetinja: ponedeljkom spelovanje, utorkom svetske prestonice. Sredom su na redu bili datumi kad su se popeli na presto kraljevi i kraljice Engleske, s biografskim podacima nekog od njih, po očevom izboru. Petak je bio najlakši, tad su se bavili škotskom monarhijom, a nije bilo mnogo škotskih kraljeva i kraljica pošto ju je preuzela Engleska. Subotom je svako dete recitovalo po jednu pesmu napamet, a nedeljom je Ralf bio zaokupljen pripremom za dan kad ima najviše posla, pa je odlazio u crkvu pre no što se iko u kući probudi. Kiti je volela doručak nedeljom. Posmatrala je sestre dok su se mučile s brojevima i brzo gutale kašu da bi odgovorile a da im usta ne budu puna, jer bi to izazvalo očevo neodobravanje praćeno mrštenjem. „Sedamnaest!“, viknula je Meri, najmlađa, osmogodišnja sestra, kojoj je dosadilo da čeka da odgovori Mirjam, starija od nje tri godine. „Bravo, draga moja!“, ponosno je rekao Ralf. Kiti je pomislila kako je to krajnje nepošteno prema sirotoj Mirjam, koja je uvek imala muke s brojevima i čija je plaha ličnost bila u senci samouverene sestre. Kiti je u potaji najviše volela Mirjam.


64

LUSINDA RAJLI

„Dakle, Meri, pobedila si sestre, možeš da izabereš parabolu koju ću vam ispričati.“ „O zabludelom sinu!“, odmah je odgovorila Meri. Ralf je počeo dubokim, zvučnim glasom, a Kiti je u sebi poželela da im je pričao više parabola iz Biblije. Istini na volju, bila je veoma umorna od onih nekoliko koje su mu bile omiljene. Osim toga, koliko god da se trudila, nije mogla da shvati moralnu pouku priče o sinu koji je nestao i kog nije bilo godinama za porodičnim stolom, i koji je ostavio svog brata da preuzme breme roditelja. A onda, kad se vratio… „… dovedite najdeblje tele i zakoljite ga. Gozbovaćemo i slaviti!“, izgovorio je Ralf u tom času. Kiti je čeznula da pita oca da li to znači da svako može da se ponaša kako god želi i opet će ga kod kuće radosno dočekati, jer njoj je to tako zvučalo. Znala je da da bi joj Ralf rekao kako njihov Otac na nebu oprašta svima koji se pokaju zbog svojih grehova, ali u stvarnosti to nije izgledalo pošteno prema drugom sinu, koji je ostao i sve vreme bio dobar, a njemu niko nije zaklao debelo tele. Ralf bi joj na to rekao da dobri ljudi bivaju nagrađeni na nebu, ali njoj se činilo da na to treba čekati veoma dugo, dok drugi dobijaju nagrade na zemlji. „Ketrin!“ Otac ju je prenuo iz misli. „Opet sanjariš. Pitao sam te da li bi, molim te, odvela sestre gore u dečje odaje i pozabavila se njihovim prepodnevnim lekcijama? Pošto vam je majka loše i ne može da ih podučava, ja ću doći gore u jedanaest, pa ćemo sat vremena izučavati Bibliju.“ Ralf se dobroćudno nasmešio kćerkama, a onda ustao. „Do tada ću biti u radnoj sobi.“

Kad se Ralf u jedanaest pojavio u dečjim odajama, Kiti je odjurila u svoju sobu da uzme knjige koje je nameravala da vrati u javnu biblioteku pre no što krene u obilazak majčinih parohijanki. Sišla je stepenicama u prizemlje, žurno skinula s čiviluka šal i ogrtač, željna da pobegne iz tiranske atmosfere u kući. Dok je vezivala ispod brade trake šešira, ušla je u salon i ugledala majku kako sedi pored vatre, sa izrazom iscrpljenosti na posivelom lepom licu. „Majko draga, izgledaš tako umorno.“ „Priznajem da sam danas umornija nego obično.“ „Odmori se, majko, pa ćemo se videti kasnije.“


Biserna sestra

65

„Hvala ti, dušo moja.“ Majka se slabo nasmešila, a Kiti ju je poljubila i izašla iz sobe. Čim je zakoračila na okrepljujući jutarnji vazduh, krenula je uskim ulicama Lita, dok su je pozdravljali brojni parohijani, od kojih su je neki poznavali otkad je bila „slinava beba“, kako su je često podsećali. Prošla je pored gospođe Dabnah, koja je, kao i obično, pitala za velečasnog i toliko veličala njegovu propoved od prethodne nedelje da je Kiti obuzela mučnina. Pošto se oprostila od te žene, Kiti se ukrcala na električni tramvaj koji je vozio u centar Edinburga. Pošto je ušla u drugi tramvaj na Lit voku, sišla je kod Mosta Džordž IV i uputila se u Centralnu biblioteku. Gledala je studente, koji su ćaskali i smejali se dok su se penjali stepenicama u veliku zgradu od sive cigle, kroz čije se brojne, vertikalno podeljene, visoke prozore probijala svetlost u sumorno zimsko nebo. U glavnom holu, s visokom tavanicom, jedva da je bilo išta toplije nego napolju, pa je stavila knjige na pult i čvršće pritegla šal oko sebe dok je bibliotekarka razduživala knjige. Kiti je strpljivo stajala i razmišljala o knjizi koju je nedavno odatle pozajmila – o Poreklu vrsta Čarlsa Darvina – prvi put objavljenoj četrdeset godina pre toga. Za nju je bila pravo otkrovenje. Štaviše, bila je katalizator koji ju je naveo da preispituje svoju veru i učenje koje je otac u nju usadio još od detinjstva. Znala je da bi se užasnuo već na samu pomisao da ona čita tako svetogrdne reči, a kamoli da im pridaje važnost. Kad smo već kod toga, velečasni joj je nerado dozvolio redovne odlaske u biblioteku, ali za Kiti je to bio raj – mesto koje joj je pružalo obrazovanje koje je daleko prevazilazilo sve što je naučila iz Biblije ili majčinih osnovnih lekcija iz engleskog i aritmetike. Za Darvina je saznala slučajno, pošto je otac pomenuo kako gospođa Makrombi, najbogatija dobročiniteljka njegove crkve, razmišlja o tome da poseti rođake u Australiji. To je zagolicalo Kitinu radoznalost pa je, pošto nije ništa znala o tom dalekom kontinentu, pregledala bibliotečke police i naišla na Putovanje Biglom, hroniku avantura mladog Darvina tokom pet godina putovanja oko zemaljske kugle, uključujući i dva meseca u Australiji. Jedna njegova knjiga vodila je drugoj, a Kiti su koliko opčinile toliko i uznemirile revolucionarne teorije koje je gospodin Darvin zastupao. Poželela je da ima nekog s kim bi mogla da razgovara o tim idejama, ali mogla je da zamisli kakav bi napad besa spopao oca kad bi se usudila da mu samo pomene reč „evolucija“. Za njega je bila anatema već sama ideja da stvorenja koja naseljavaju Zemlju nisu Božje delo već ishod milenijumskog prilagođavanja na životnu sredinu. Na stranu uverenje da rođenje i smrt nisu volja Božja već da proističu iz „prirodne selekcije“, po kojoj preživljavaju i


66

LUSINDA RAJLI

razmnožavaju se samo najsnažniji primerci svake vrste. Zbog teorije evolucije molitva je postala prilično proizvoljna jer, prema Darvinu, ne postoji tvorac iza prirode, najmoćnije sile na svetu. Kiti je pogledala na zidni časovnik pa, pošto je obavila posao s bibliotekarkom, krenula napolje, da uhvati tramvaj nazad za Lit. Kasnije po podne, žurila je kući veoma hladnim ulicama. Sa obe strane puta nizale su se visoke, stroge zgrade, sve podignute od istog sumornog kamena peščara, koji se stapao s neprekidnim sivilom neba. Po gasnim uličnim svetiljkama videla je da se na grad spušta gusta magla. Bila je umorna pošto je ceo dan provela posećujući bolesne parohijane – kako one sa svoga spiska tako i one s majčinog. Neprijatno se iznenadila kad je, stigavši pred ulaz stambene zgrade u Ulici kraljice Šarlot, saznala da je gospođa Monkton, draga starica za koju se otac kleo da je bludničenjem i pijančenjem zapala u siromaštvo, umrla dan pre toga. Uprkos očevim primedbama, Kiti se uvek radovala nedeljnim posetama gospođi Monkton, mada je dešifrovanje njenog govora s jakim akcentom i bez zuba bio zadatak koji je zahtevao veliku koncentraciju. Dobro raspoloženje s kojim je gospođa Monkton prihvatala svoj životni usud, nikad se ne žaleći na rupu u kojoj je živela posle pada u Božju nemilost – Ej, nekad sam bila lična damska sobarica. Živela u velikoj kući, sve dok gospodarica nije videla da sam gospodaru zapala za oko, pa me odma' šutnula – izazivalo je kod Kiti divljenje i bilo joj je merilo za mnogo šta. Najzad, ako i njen život pođe tom istom uskom stazom, bar ima krov nad glavom i hranu na stolu, što mnogi nemaju. „Nadam se da ste u raju, gde i pripadate“, prošaptala je Kiti u vlažni noćni vazduh dok je prelazila Henderson strit, ka gradskoj kući na drugoj strani puta. Dok je prilazila vratima, na put joj je pala senka pa se naglo zaustavila, da izbegne sudar s njenim vlasnikom. Videla je da senka pripada mladoj ženi koja je stala kao ukopana i zurila u nju. Ofucana marama joj je spala s glave i otkrila ispijeno lice s krupnim, preplašenim očima i belu kožu uokvirenu oštrom smeđom kosom. Kiti je pomislila kako je ta nesrećnica začelo njenih godina. „Izvinite, molim vas“, kazala je i s nelagodom se sklonila da devojka prođe. Ali devojka se nije ni mrdnula, samo je nastavila da pilji u nju nepokolebljivo, sve dok Kiti nije skrenula pogled i otvorila vrata. Dok je ulazila u kuću, osećala je na leđima devojčin prodoran pogled, pa je žurno zalupila vrata. Kiti je skinula ogrtač i šešir, trudeći se da se otrese proganjajućeg pogleda tih očiju. A onda je pomislila na romane Džejn Ostin koje je pročitala, i na njene opise živopisnih parohijskih domova okruženih prekrasnim vrtovima, u engleskim seoskim predelima, čiji su stanovnici bili okruženi susedima


Biserna sestra

67

plemićima koji su vodili isti privilegovan život kao i oni. Zaključila je da gospođica Ostin nikad nije putovala daleko na sever, i nikad nije videla kako živi gradsko sveštenstvo na obodima Edinburga. Baš kao i ostale zgrade u toj ulici, i njihova kuća bila je čvrsta viktorijanska trospratnica, projektovana da bude praktična, a ne lepa. Siromaštvo je bilo samo malo dalje, u stambenim zgradama blizu dokova. Otac je često govorio da niko ne može da mu prebacuje kako živi iznad svoje pastve, ali njima je – razmišljala je Kiti idući ka salonu da zagreje ruke pored vatre – barem toplo i na suvom su, za razliku od mnogih drugih u tom kraju. „Dobro veće, majko“, pozdravila je Adel, koja je sedela na fotelji pored kamina i krpila čarape, pa i njih i jastuče sa iglama spustila na blago ispupčen stomak. „Dobro veče, Kiti. Kako si provela dan?“ Adel je govorila s blagim akcentom škotskog plemstva, jer joj je otac bio vlastelin u Damfriširu. Kiti i njene sestre su volele da svakog leta putuju na jug, kod babe i dede, a ona je posebno uživala u tome da jaše seoskim prostranstvom. Zbunjivalo ju je, međutim, to što otac nikad nije išao s njima na ta letnja putovanja. Izgovarao se time da mora da ostane sa svojom pastvom, ali Kiti je podozrevala da ne ide zato što ga baka i deda ne prihvataju. Kiti je više pita čula kako kažu da Makbrajdovi, iako bogati, imaju „trgovačko“ poreklo, dok su roditelji njene majke bili potomci plemenitog klana Daglasa i često su glasno izražavali brigu što im kći, kao sveštenikova supruga, živi u takvoj oskudici. „Pozdravili su te gospođa Makfarlan i njena deca i poželeli ti brzo ozdravljenje, a gnojni čir na nozi gospodina Katbersona izgleda da zaceljuje. Ali imam i tužnu vest, majko. Bojim se da je gospođa Monkton juče umrla.“ „Pokoj joj duši.“ Adel se odmah prekrstila. „Ali možda je to i blagoslov, s obzirom na to kako je živela…“ „Komšija mi je rekao da su njeno telo odneli u mrtvačnicu, ali pošto gospođa Monkton nije imala rođaka, a ni sredstava na svoje ime, nema novca ni za sahranu ni za pristojnu parcelu na groblju. Osim ako…“ „Razgovaraću s tvojim ocem“, Adel je utešila kćer. „Mada znam da crkva trenutno ima malo sredstava.“ „Molim te, razgovaraj, majko. Ma šta otac rekao o tome kako je ogrezla u greh, sasvim sigurno se na kraju pokajala.“ „A bila je i prijatno društvo. Oh, kako mrzim početak zime. Sezona smrti… bar u ovim krajevima.“ Adel je jedva primetno zadrhtala i zaštitnički spustila ruku na stomak. „Tvoj otac je večeras na sastanku Crkvenog odbora, a onda ide na večeru kod gospođe Makrombi. Nada se da će joj pojasniti potrebu da


68

LUSINDA RAJLI

nešto donira crkvi. Sam Bog zna koliko je potrebno. Ne može opstati samo na večnom spasenju.“ A ni na obećanju nečeg što ne možemo čak ni da vidimo, čujemo ili opipamo… „Da, majko.“ „A da odeš gore kod sestara, Kiti, dušo? Kad obuku spavaćice, dovedi ih dole da ih vidim. Večeras sam tako umorna, jednostavno ne mogu da se penjem stepenicama čak do dečjih odaja.“ Kiti je preplavio talas panike. „Još ti nije dobro, majko?“ „Jednog dana ćeš, mila moja, shvatiti koliko trudnoća može biti iscrpljujuća, naročito u mojim godinama. Nas dve ćemo jesti u osam i nema potrebe da se presvlačimo za večeru pošto ti je otac van kuće“, dodala je. Kiti se popela beskonačnim stepeništem, proklinjući dvostruku nevolju: što je sveštenikova kći i najstarija od četvoro, uskoro petoro dece. Ušla je u dečje odaje i zatekla Martu, Mirjam i Meri kako se igraju s klikerima. „Ja sam pobedila!“ kazala je Marta, koja je imala četrnaest godina i temperament žestok kao i očeva verska uverenja. „Ja sam!“, odvratila je Meri nabusito. „U stvari, mislim da sam ja“, kazala je Mirjam blago. I Kiti je znala da je sigurno ona. „Pa, ko god da je, majka želi da se operete, presvučete u spavaćice i siđete u salon da je poljubite za laku noć.“ „Da idemo u salon u spavaćicama?“ Meri je izgledala preneraženo. „Šta će otac reći?“ „Otac nije kod kuće, na večeri je kod gospođe Makrombi. A sad“, kazala je Kiti kad je Ajlsa stigla sa umivaonikom, „da vidimo u kakvom su vam stanju lica i vratovi.“ „Imate l' šta protiv da ih vi sredite, gospođice Kiti? Moram da se postaram za večeru dole“, zamolila ju je Ajlsa. „Nemam, naravno, Ajlsa.“ Kiti je znala da je devojka, budući njihova jedina sluškinja, u to doba već premorena. „Hvala vam, gospođice Kiti.“ Ajlsa je zahvalno klimnula glavom i hitro izašla. Kad su sve tri sestre bile u belim muslinskim spavaćicama, Kiti ih je povela u salon u prizemlju. Dok ih je majka jednu po jednu ljubila za laku noć, Kiti je zaključila da će joj iskustvo u nezi dece bar biti korisno kad ih sama bude imala. A onda, gledajući u majčin ispupčeni stomak, pomislila je da je možda bolje da ih nema.


Biserna sestra

69

Pošto su sestre otpremljene u krevet, Kiti je sela s majkom za trpezarijski sto da večeraju tvrdu prženu govedinu, krompir i kupus. Razgovarale su o crkvenim poslovima i predstojećoj sezoni svetkovina, koja je za porodicu Makbrajd bila najživlje doba godine. Adel joj se nasmešila. „Tako si dobra devojka, Kiti, i tako mi je drago što imam tvoju pomoć, i u kući i van kuće, dok sam… bremenita. Uskoro će, naravno, doći vreme da i ti imaš muža i svoju porodicu. Sledeće nedelje puniš osamnaest godina. Bože, ne mogu da verujem.“ „Ne žurim, majko“, odvratila je Kiti i setila se poslednje posete sveštenika iz Severnog Lita, kad je došao sa suprugom na čaj i značajno je upoznao sa svojim sinom Angusom. Mladić bi pocrveneo kad god bi debelim, vlažnim usnama rekao nešto o tome kako će poći očevim stopama u sveštenički poziv. Bila je sigurna da je sasvim fin ali, iako još nije znala baš šta želi, znala je da svakako neće da bude sveštenikova žena. A ni Angusova. „I ja ću ovde biti izgubljena bez tebe“, nastavila je Adel, „ali jednog dana će biti tako.“ Kiti je odlučila da iskoristi trenutak, jer majka i ona nisu bile često same. „Htela sam da te pitam nešto.“ „Šta?“ „Razmišljala sam da li bi otac razmotrio mogućnost da se obučim za učiteljicu. Mnogo bih volela da imam neku profesiju. A i sama znaš da uživam da podučavam sestre.“ „Nisam sigurna da bi tvoj otac odobrio da imaš 'profesiju', kako si to nazvala“, odgovorila je Adel i namrštila se. „Pa sigurno bi to video kao bogougodan posao? Pomagati onima manje srećnim da nauče da čitaju i pišu“, istrajala je Kiti. „A to bi značilo i da vam više nisam na teretu, pošto bih sama zarađivala za život.“ „Kiti, dušo, tome služi muž“, odvratila je Adel blago. „Ne smemo zaboraviti da si ti – iako se tvoj otac nesebično stavio u službu Gospodu, koji ga je doveo ovamo u Lit – potomak klana Daglas. Nijedna žena iz moje porodice nikad nije zarađivala za život. Radimo samo u dobrotvorne svrhe, kao što znaš.“ „Ne vidim šta bi iko – bilo moji baba i deda, bilo Gospod – video sramno u ženi koja radi. U Skotsmenu sam videla oglas za obuku mladih žena da postanu učiteljice i…“ „Svakako, pitaj oca, ali uverena sam da će želeti da nastaviš s dobročinstvom u parohiji dok ne nađeš odgovarajućeg muža. Bole me leđa od ove tvrde stolice. Hajde da sedimo u salonu, toplije je i udobnije.“


70

LUSINDA RAJLI

Razdražena time što je majka nije podržala u zamisli kojom se bavila proteklih nekoliko nedelja, Kiti ju je ipak poslušala. Sedela je pored vatre i pretvarala se da čita knjigu, a majka se latila pletiva za buduću bebu. Dvadeset minuta kasnije, čule su kako se otvaraju ulazna vrata, nagoveštavajući povratak velečasnog Makbrajda. „Mislim da ću na spavanje, majko“, kazala je Kiti, pošto nije bila raspoložena za razgovor sa ocem. U predsoblju se susrela s njim i lako naklonila. „Dobro veče, oče. Je li bilo prijatno na večeri kod gospođe Makrombi?“ „Jeste, zaista.“ „E pa onda, laku noć.“ Kiti je krenula stepenicama. „Laku noć, draga moja.“ Za pet minuta, Kiti je već legla u postelju i zapazila kako je pauk tako temeljno obmotao onu zunzaru da se sada jedva videla, pa se pomolila da njen otac ne osudi svoju kćer na sličnu zamku braka. „Molim te, Bože, bilo ko samo ne Angus“, zaječala je.

Sutradan ujutru, Kiti je sedela za pisaćim stolom u očevoj radnoj sobi. Ponudila se da sredi parohijsku knjigu računa dok je majka sprečena, što je obuhvatalo i obračun novca iz posude za milodare u crkvi, zajedno s drugim dobrovoljnim prilozima, pa da napravi balans sa, po svemu sudeći, zastrašujućim izdacima. Dok je sabirala stubac cifara od te nedelje, začula je kucanje na ulaznim vratima i odjurila da otvori pre nego što probudi majku, koja se odmarala na spratu. Otvorila je vrata i ugledala mladu ženu u kojoj je odmah prepoznala devojku koja se pojavila pred kućom prethodne večeri. „Dobro jutro. Izvolite?“ „Moram da vidim Ralfa“, kazala je mlada žena, s očiglednom hitnošću u glasu. „Velečasni Makbrajd je u parohiji“, odgovorila je Kiti. „Mogu li da prenesem poruku?“ „Ne lažete, jelda? Računam, krije se od mene. Moram da pričam s njim. Sad.“ „Kao što rekoh, nije kod kuće. Imate li neku poruku da mu prenesem?“, ponovila je Kiti odlučno. „Da mu kažeš da Eni bće da porazgovara s njim. Kaži da ne mož' da čeka.“


Biserna sestra

71

I pre no što je Kiti mogla da odgovori, mlada žena se hitro okrenula i potrčala ulicom. Dok je zatvarala vrata, Kiti se pitala zašto je ta žena nazvala oca imenom… Kad je, dva sata kasnije, Ralf stigao kući, obazrivo je pokucala na vrata njegove radne sobe. „Napred.“ „Izvini što te uznemiravam, oče, ali jutros je u kuću dolazila neka mlada dama.“ „Zaista?“ Ralf je podigao pogled, spustio pero i skinuo naočari za čitanje. „I šta je htela? Malo para, siguran sam. Svi to hoće.“ „Ne. Izričito me je zamolila da ti kažem da 'Eni hoće da popriča' s tobom. I da je hitno. Izgleda“, dodala je nesigurno. Nastala je pauza, a onda je Ralf vratio naočari na nos i ponovo podigao pero. Počeo je da piše, a Kiti je oklevala na vratima. „Mislim da znam tu devojku“, konačno je odgovorio. „Nedeljom čeka napolju ispred crkve. Jednom sam se sažalio na nju i dao joj nekoliko novčića od priloga. Ja ću se njome pozabaviti.“ „Da, oče. Idem sad napolje poslom.“ Kiti se povukla iz radne sobe i požurila da uzme šešir, šal i ogrtač, sa olakšanjem što će pobeći od iznenadne napetosti koju je osetila, ali nije mogla da je objasni. Dok se vraćala kući s teškom korpom u kojoj su bila jaja, mleko, povrće i u voštani papir umotan hagis4, koji njen otac voli, a ostali članovi porodice tolerišu, duvao je hladan vetar. Kiti je jače pritegla šal oko ramena koračajući uskom uličicom koja je bila prečica do Henderson strita. Prizor poznate prilike tačno pred njom, u sve dubljoj tami, naterao ju je da stane kao sleđena. Na pragu su stajali njen otac i ono stvorenje – Eni – koja je kucala na vrata ranije toga dana. Kiti se povukla u senku, slušajući instinkt koji joj je govorio da ne treba da se otkriva. Ženi su crte lica bile zgrčene od bola ili besa dok mu je nešto govorila promuklim šapatom. Kiti je gledala kako je otac čvrsto hvata za ruke, pa se naginje, šapće joj nešto na uvo i spušta joj nežan poljubac na čelo. A onda joj je mahnuo, okrenuo se i otišao. Eni je stajala sama, sklapajući i razmičući ruke na izrazito isturenom stomaku. Sekundu kasnije, nestala je unutra i vrata su se za njom zatvorila. Pošto je najpre sačekala čitavih pet minuta, Kiti je otišla kući, koračajući nesigurnim nogama. Mehanički je obavljala poslove, ali u glavi su joj se

4

Škotski specijalitet, neka vrsta švargle od ovčijih iznutrica. (Prim. prev.)


72

LUSINDA RAJLI

neprestano kovitlala moguća objašnjenja za ono što je videla. Možda nije tako kao što izgleda; možda je otac samo tešio nesrećnu ženu u nevolji… Pa ipak, u najtamnijem kutku uma, Kiti je već znala.

Narednih nekoliko dana, izbegavala je oca koliko god je mogla, što je olakšavala činjenica da se brzo približavao njen osamnaesti rođendan. Kuća je sva brujala od tajni i uzbuđenja zbog predstojećeg slavlja, sestre su je terale iz sobe i stalno se zaverenički domunđavale, a roditelji su provodili vreme u salonu, iza zatvorenih vrata. Veče uoči rođendana, Ralf ju je uhvatio kad je krenula na sprat, na spavanje. „Draga moja Ketrin, od sutra više nećeš biti dete.“ „Da, oče.“ Kiti nije mogla da natera sebe da ga pogleda u oči. „I tvoja majka i ja se ponosimo tobom.“ Ralf se sagnuo i poljubio je u obraz. „Laku noć i Bog te blagoslovio.“ Kiti mu je klimnula glavom u znak zahvalnosti i krenula uza stepenice. U krevetu je navukla pokrivače preko glave, drhteći zbog hladnoće kasne jeseni. „Gospode, oprosti mi“, uzdahnula je, „jer više nisam sigurna šta je moj otac.“

Sutradan ujutru Ajlsa je već bila ustala da založi vatru kad se Kiti spustila stepeništem. Trebalo joj je svežeg vazduha da rastera maglu zbunjenosti i iscrpljenosti posle još jedne nemirne noći, šmugnula je iz kuće i pošla prema dokovima. Sela je na jedan niski zid i posmatrala kako se čudesno nebesko prostranstvo polako budi u nijansama purpurne i ružičaste. A onda je ugledala jednu priliku kako se pomalja iz ulice iz koje je ona upravo izašla. Bila je to Eni, i Kiti je shvatila da ju je sigurno videla kako prolazi uličicom pa je pošla za njom. Pogledi su im se susreli dok joj se približavala.


Biserna sestra

73

„Došb je da me vidi“, kazala je Eni osorno, sa očiglednim tamnim mrljama iscrpljenosti ispod očiju. „Ne mož' više da se krije iza Boga. Jašta, on zna istinu!“ „Ja…“ Kiti se pomakla od nje. „Šta sad treba da radim?“, Eni je uporno nastavila. „Dao mi je nekoliko novčića i rekb da odem da ga se rešim. Ne mogu, suviše je odmaklo.“ „Ne znam, žao mi je, ja…“ „Aha, žao ti je! To mi baš puno znači! Tvom tatici treba da bude žao.“ „Moram da idem. Stvarno se izvinjavam“, ponovila je Kiti ustajući, pokupila skut pa hitro pošla kući. „On je đavo!“ viknula je Eni za njom. „To je istina!“

Kiti je nekako pregurala preostali deo dana – otvorila je brižljivo izabrane poklone domaće izrade koje je dobila od sestara, i duvala svećice na torti koju je Ajlsa umesila specijalno za nju. Obuzdala se da ne zadrhti kad ju je Ralf zagrlio i poljubio – pre samo nekoliko dana bi uživala u tom prirodnom gestu. Sad joj se činio nekako nečist. „Draga moja, izrasla si u finu mladu ženu“, kazala joj je Adel ponosno. „Molim se Bogu da ubrzo dođe dan kad ćeš imati svoju porodicu i biti gospođa u sopstvenom domaćinstvu.“ „Hvala ti, majko“, tiho je odgovorila Kiti. „Najdraža Ketrin, posebna moja devojčice. Srećan ti rođendan i neka te Gospod blagoslovi u budućnosti. Uveren sam da On za tebe ima nešto specijalno, dušo moja.“ Kasnije te večeri, Kiti je pozvana u očevu radnu sobu nalik ćeliji, koja se nalazila u zadnjem delu kuće i gledala na zid od cigle. Uvek je govorio da bi mu drugačiji pogled smetao da se usredsredi na svoje propovedi. „Dođi, Ketrin, sedi.“ Ralf je pokazao rukom ka drvenoj stolici s tvrdim naslonom, u uglu sobe. „Dakle, sigurno znaš da sam nedavno večerao kod gospođe Makrombi?“ „Da, oče.“ Kad god bi Kiti pogledala u očevu pokroviteljku s druge strane prolaza između klupa u crkvi, videla je ekstravagantno odevenu, punačku sredovečnu ženu koja je štrcala u odnosu na mnogo siromašniju pastvu. Gospođa Makrombi ih nikad nije posetila kod kuće. Umesto toga, Kitin otac je odlazio u posetu njoj, u njenu velelepnu kuću blizu Princes strita. Stoga se


74

LUSINDA RAJLI

njihov razgovor sveukupno svodio na učtivo „dobro jutro“ ako bi im se putevi ukrstili posle službe ispred crkve. „Kao što znaš, Ketrin, gospođa Makrombi je oduvekbila velikodušna dobročiniteljka naše crkve i naše zajednice“, rekao je Ralf. „Njen najstariji sin je otišao u sveštenike, ali je poginuo u Prvom burskom ratu. Izgleda da mene vidi kao njegovu zamenu i, naravno, daje crkvi u znak sećanja na njega. Ona je dobra žena, hrišćanka koja želi da pomogne onima što imaju manje od nje, i ja sam joj zauvek zahvalan što je odabrala moju crkvu za svoja dobročinstva.“ „Da, oče.“ Kiti se pitala kuda vodi ovaj razgovor i nadala se da će ubrzo biti završen. Najzad, njen je osamnaesti rođendan, i u tom trenutku joj je bilo teško da diše isti vazduh kao i on. „Stvar je u tome da, kao što znaš, gospođa Makrombi ima rodbinu u Australiji, koju nije videla mnogo godina, zapravo najmlađu sestru, zeta i dva nećaka koji žive u gradu Adelejdu, na južnoj obali. Odlučila je da ih poseti dok joj je zdravlje još dobro.“ „Da, oče.“ „I… traži družbenicu koja bi pošla s njom na to dugo putovanje. Devojka, naravno, mora da bude iz dobre, hrišćanske kuće i da bude kadra da joj pomogne u staranju oko garderobe, oblačenju i sličnom. I tako… predložio sam tebe, Ketrin. Bićeš odsutna oko devet meseci i, pošto sam o tome porazgovarao s tvojom majkom, smatram da je to odlična prilika da vidiš svet, a istovremeno i da zaokupiš taj svoj nemirni duh.“ Kiti je do te mere prenerazio njegov predlog da nije imala pojma kako da mu odgovori. „Oče, sasvim sam zadovoljna ovde, stvarno. Ja…“ „To je u tebi, Kiti, baš kao što je nekad bilo u meni, pre no što sam našao Gospoda…“ Kiti je videla kako je skrenuo pogled s njenog lica i uperio ga nekud u daleku prošlost. Konačno je ponovo obratio pažnju na nju. „Znam da tragaš za svrhom i molićemo se da je jednog dana nađeš u ulozi dobre supruge i majke. Ali zasad, šta kažeš o ovome?“ „Istini na volju, ne znam šta da kažem“, odvratila je iskreno. „Pokazaću ti Australiju u atlasu. Možda si čula da je to opasna i još neistražena zemlja, i da je zasigurno puna domorodaca pagana, mada me gospođa Makrombi uverava da je Adelejd civilizovan grad kao i Edinburg. Mnogi naši vernici su tamo otplovili oko 1830. godine, da umaknu progonima. Kaže mi da već ima nekoliko izgrađenih divnih luteranskih i prezbiterijanskih crkava. To je bogobojažljivo mesto i ne oklevam da te pošaljem tamo pod okriljem gospode Makrombi.“ „Hoću li… hoću li biti plaćena za svoje usluge?“


Biserna sestra

75

„Naravno da nećeš, Ketrin! Gospođa Makrombi će ti platiti smeštaj na brodu i pokriti sve ostale troškove. Imaš li predstavu koliko košta takav put? Osim toga, s obzirom na sve njene velikodušne priloge našoj crkvi tokom godina, mislim da je to najmanje što naša porodica može da učini.“ Pa je zauzvrat ponudio mene kao živu žrtvu od krvi i mesa… „Dakle, draga moja, šta sad misliš o tome?“ „Šta god ti misliš da je najbolje za mene, oče“, uspela je da prozbori, oborivši pogled kako ne bi video gnev u njemu. „A šta će majka kad stigne beba? Zar joj neće trebati pomoć?“ „I o tome smo razgovarali i ja sam uverio tvoju majku da ću se, kad dođe vreme, postarati za dovoljno sredstava da unajmi pomoć.“ Za svih njenih osamnaest godina u toj kući, nikad nije bilo „sredstava“ da se „unajmi pomoć“. „Reci nešto, Ketrin“, podstakao ju je Ralf. „Jesi li nezadovoljna tim dogovorom?“ „Ja… ne znam. Nekako… iznenadilo me je.“ „Razumem.“ Ralf se sagnuo i uzeo je za obe ruke, prodorno je gledajući svojim hipnotičkim očima. „Prirodno je da si zbunjena. A sad me slušaj. Kad sam upoznao tvoju majku, bio sam kapetan Devedeset drugog gorštačkog pešadijskog puka i činilo se da nam je budućnost zacrtana. A onda sam poslat da se borim u Burskom ratu. Video sam pogibiju mnogih svojih drugova – i neprijatelja – od vatre iz pušaka drugih ljudi. A onda sam i sam ranjen u bici kod Madžube. Posle toga, u bolnici, Bog mi se ukazao. Molio sam se te noći da, ako se spasem, posvetim svoj život Bogu, da mu podarim svaki svoj dah i pokušam da sprečim nepravdu i krvoproliće koje sam video. Sutradan ujutru, pošto su lekari očekivali da će mi to biti poslednja noć, probudio sam se. Temperatura mi je pala, a rana na grudima je zacelila u roku od nekoliko dana. Tad sam znao i razumeo koji je moj put ubuduće. I tvoja majka je razumela, i ona je puna ljubavi Božje, ali je propatila zbog staze koju sam morao izabrati, kao i ti i tvoje sestre. Shvataš, Ketrin?“ „Da, oče“, odgovorila je Kiti automatski, iako nije shvatala. „Ovo putovanje s gospođom Makrombi u Australiju otvoriće ti vrata u društvo kom pripada porodica tvoje majke. To što osećam potrebu da spašavam duše ne znači da budućnost mojih kćeri treba da bude ograničena. Siguran sam da će te, ako se dobro pokažeš na putu, gospođa Makrombi rado predstaviti širem krugu mlade gospode, kako ovde tako i u Australiji, koji bi bili mnogo bolje prilike za tebe nego što bih ti ja ikada mogao osigurati, s obzirom na naš skromni imovinski status. Ona zna za moju žrtvu da istrajem u


76

LUSINDA RAJLI

bogougodnom poslu, kao i za težnje porodice tvoje majke u Damfriširu. Želi da učini šta je najbolje za tebe, Ketrin. Kao i ja. Da li sad shvataš?“ Kiti je pogledala oca, a onda meke ruke koje su držale njene, i nemilo sećanje, na trenutak sličan ovome, nateralo ju je da ih povuče. Konačno je vrlo dobro shvatila mahinacije očevog uma i njegov plan da je se reši. „Da, oče, mislim da je tako najbolje, poći ću s gospođom Makrombi u Australiju.“ „Sjajno! Moraćeš, naravno, da se upoznaš s gospođom Makrombi, da lično vidi kako si dobra devojka. A jesi, zar ne, Ketrin?“ „Da, oče.“ Kiti je znala da mora da izađe iz sobe pre nego što je obuzme gnev i pljune mu u lice. „Smem li sad da idem?“ upitala je hladno, ustajući sa stolice. „Naravno.“ „Laku noć.“ Kiti se lako naklonila, pa okrenula i gotovo istrčala iz radne sobe, pa pojurila gore, u svoju sobu, na spavanje. Zatvorivši i zaključavši vrata za sobom, bacila se na krevet. „Licemer! Lažljivac! Prevarant! A moja jadna majka – njegova supruga – takođe čeka bebu!“ Siktala je u jastuk. A onda je dugo plakala, gušeći se u jecajima očajanja. Na kraju je ustala, obukla spavaćicu i očešljala se pred ogledalom. Odraz lica joj je bio bled na plinskom svetlu. Znaš da sam te prozrela, oče. I zato me šalješ od kuće.


7

„Vaš otac je za mene veliko nadahnuće, gospođice Makbrajd, a uverena sam i za vas.“ „Naravno“, slagala je Kiti pijuckajući čaj eri grej iz tanane porcelanske šolje. Sedele su u prostranoj, pregrejanoj sobi u velelepnoj kući na Sent Endru skveru, jednoj od najtraženijih adresa u Edinburgu. Soba je bila krcata elegantnim predmetima, bilo ih je više nego što je videla u radnji s luksuznom robom gospođice Anderson. Vitrina uz jedan zid bila je prepuna figurina anđelčića, kineskih vaza i ukrasnih tanjira. Kristalni luster je sve kupao blagom svetlošću, na kojoj se blago presijavao uglačani nameštaj od mahagonija. Gospođa Makrombi očigledno nije krila svoje bogatstvo. „Tako je odan svojoj pastvi da i sebi i svojoj porodici uskraćuje sve prednosti koje bi mu poreklo vaše majke moglo pružiti.“ „Da“, odvratila je Kiti automatski. A onda, gledajući u staklaste oči svoje predstojeće poslodavke, zaključila je da ta starija žena izgleda kao zaljubljena devojka. Primetila je, takođe, i izdašnu količinu pudera koju je gospođa Makrombi nanela na kožu, pa je pomislila na to koliko mora koštati da se prekriju mnoge bore što su se migoljile po njenom licu. Rumeni nos i obrazi govorili su o previše viskija. „Gospođice Makbrajd?“ Kiti je shvatila da joj se gospođa Makrombi i dalje obraća. „Oprostite mi, molim vas. Zagledala sam se u onu veličanstvenu sliku“, improvizovala je Kiti, pokazavši na jednoličnu i bednu sliku Isusa kako nosi krst na Kalvariju. „Naslikao ju je Rupert, moj voljeni sin, pokoj mu duši. Neposredno pre no što je otišao u Burski rat i završio u Isusovom naručju. Skoro kao da je znao…“ A onda se toplo osmehnula Kiti. „Očigledno imaš oko za umetnost.“ „Svakako uživam u lepim stvarima“, odgovorila je Kiti i laknulo joj je što je uspela da kaže pravu stvar. „To ti služi na čast, draga moja, s obzirom na to da ih je bilo malo u tvom detinjstvu, zbog žrtve tvoga dragog oca. To te je bar pripremilo za ono što


78

LUSINDA RAJLI

ćemo možda zateći u Adelejdu. Premda me moja sestra uverava da imaju sve moderne pogodnosti u kojima uživam i ovde u Edinburgu, ne mogu da verujem da jedna nova zemlja može da se takmiči sa stoletnom kulturom.“ „Zaista će me zanimati da vidim Adelejd.“ „A mene neće“, odlučno je odvratila gospođa Makrombi. „Osećam, međutim, da mi je dužnost da posetim sestru i mlade nećake bar jednom dok ne umrem. A pošto oni, izgleda, nemaju nameru da dođu ovamo, moram ja putovati tamo.“ Gospođa Makrombi je sumorno uzdahnula dok joj je Kiti sipala čaj. „Putovanje će potrajati bar mesec dana, na Orijentu, brodu za koji me moja sestra Idit uverava da pruža sve udobnosti. Međutim…“ „Da, gospođo Makrombi?“ „Ako budeš pošla sa mnom, nema druženja s mladićima na brodu. Nema pića i veselja ni odlazaka na ples u odaje za niže klase. Delićeš kabinu s jednom mladom damom i bićeš mi na raspolaganju u svako doba. Je li to jasno?“ „Potpuno.“ „Sestra me je upozorila da će tamo biti leto, iako je ovde zima. Imam krojačicu koja mi šije više muslinskih i pamučnih haljina pa predlažem da i ti sebi nabaviš sličnu odeću. Vreme će, zapravo, biti toplo.“ „Da, gospođo Makrombi.“ „Uverena sam da znaš da si veoma lepa, draga moja. Nadam se da nisi od onih devojaka što se onesveste čim ih pogleda neki muškarac.“ „Nikad o sebi nisam to mislila“, odgovorila je Kiti, a u mislima joj je iskrsnula slika njenog pegavog lica, „ali uveravam vas da nisam od tih devojaka. Najzad, moj otac je sveštenik u crkvi i vaspitana sam da budem skromna.“ „Tvoj otac mi kaže da umeš da šiješ i krpiš? I da umeš da praviš frizure?“ „Pravim frizure majci i sestrama“, slagala je Kiti, misleći da, kad već laže, može i naveliko. Ide u Australiju, a to je velika zemlja. „Da li si često bolesna?“ – gospođa Makrombi je podigla cviker da pomnije osmotri Kiti. „Majka kaže da sam prebolela difteriju i boginje i da sam retko bivala prehlađena.“ „Mislim da nam prehlada neće biti najveća briga u Australiji, mada ću, naravno, spakovati kamforovo ulje za pluća. Dakle, malo je preostalo za dogovor. Sastaćemo se ponovo trinaestog novembra.“ Gospođa Makrombi je ustala i pružila joj ruku. „Doviđenja, gospođice Makbrajd. Preći ćemo zajedno okean, u duhu prave pustolovine.“ „Hoćemo. Doviđenja, gospođo Makrombi.“


Biserna sestra

79

Kiti je sledeće dve nedelje provela pripremajući mali putni kovčeg koji joj je kupio otac. To što će poći Darvinovim stopama tako brzo pošto je pročitala njegovu knjigu, delovalo joj je krajnje nadrealno. Možda bi trebalo da se plaši: najzad, u njegovim knjigama je pročitala dovoljno toga da zna kako su urođenici u Australiji veoma neprijateljski nastrojeni prema belcima, i da se čak govorkalo o ljudožderstvu. Sumnjala je da bi se gospođa Makrombi usudila da ode i blizu mesta gde bi se tako nešto moglo dogoditi, naročito pošto bi urođenik koji bi nju skuvao u kotlu imao pristojan obrok za veliku porodicu. Kuća je bila tiha dok je radila do duboko u noć za šivaćom mašinom, šijući jednostavne haljine za koje se nadala da će biti pogodne za vrućinu. Tako je bar mogla da se usredsredi na posao, pa bi otupela ona nelagodnost koja joj se javljala u stomaku svaki put kad bi se setila Eni i svoga oca. Znala je da mora još nešto da učini pre nego što ode.

Ujutru na dan odlaska, Kiti se probudila pre zore i požurila da izađe iz kuće pre no što je iko vidi. Koračajući ulicom što vodi ka dokovima, trudila se da se smiri upijajući prizore i zvuke Lita poslednji put. Bio je to jedini dom za koji je znala za svojih osamnaest godina i, po svoj prilici, proći će čitava večnost dok ga ponovo ne bude videla. Stigla je pred Enina vrata, duboko udahnula i obazrivo pokucala. Vrata su se najzad otvorila i pojavila se Eni, u ofucanoj haljini i opasana keceljom. Načas je prešla pogledom po Kitinom licu, a onda se, ćuteći, sklonila u stranu da je propusti da prođe. Sobica je bila oskudno nameštena i jezivo hladna. Umrljani madrac od konjske dlake, na podu, nije izgledao privlačno, ali bar je pod bio počišćen, a grubi drveni sto na sredini sobe dobro izriban. „Ja… došla sam da vidim kako ste“, oprezno je započela Kiti. Eni je klimnula glavom. „Aha, dobro sam. A i dete je.“ Kiti je primorala sebe da spusti pogled na oblinu stomaka u kom je njen budući polubrat ili buduća polusestra.


80

LUSINDA RAJLI

„Dajem reč da nisam grešnica“, kazala je Eni promuklo. Kiti je podigla pogled i videla joj suze u očima. „Samo… Bila sam samo dvaput s velečasnim. Verovala sam u Božju ljubav, u ljubav vašeg oca, da će me on… da će me Ralf voditi. Ja…“ Odvratila je pogled od Kiti i prišla komodi u uglu, pa počela nešto da traži u fioci. Vratila se s parom naočara za čitanje, koje je Kiti odmah prepoznala. Bile su potpuno iste kao i one koje je njen otac koristio kad piše propovedi. „Ralf ih je ostavio kad je poslednji put bio da me vidi. Obećala sam mu da ću zadržati za sebe ono što se dogodilo, pa sam se zarekla i pred Bogom i pred ljudima. Odnesite mu ovo nazad. Ne želim više ništa njegovo pod mojim krovom.“ Kiti je uzela naočari od Eni, pomislivši kako će sad povratiti svuda po podu. A onda je zavukla ruku među nabore suknje i izvadila vrećicu vezanu uzicom. „Imam i ja nešto za vas.“ Kiti ju je pružila Eni. Eni ju je otvorila, pogledala unutra i ostala bez daha. „Gospođice, ne možem da uzmem ovo od vas, ne možem.“ „Možete“, insistirala je Kiti. Prethodne dve nedelje, tajno je uzimala novčiće od priloga u crkvi, a prethodne noći je uzela svežanj novčanica iz limene kutije koju je otac držao u zaključanoj fioci. Suma je bila dovoljna da obezbedi izdržavanje Eni i bebi bar dok mlada žena ne bude ponovo mogla da radi. Kad Ralf otkrije da je novac nestao, Kiti će već biti na putu na drugi kraj sveta. „Hvala vam, onda.“ Eni je potom izvadila drugi predmet iz vrećice – mali srebrni krst na lančiću. Nesigurna, prešla je prstima po njemu. „To su mi deda i baba dali kad sam krštena“, objasnila je Kiti. „Želim da ga zadržite za… dete.“ „To je lepo od vas, gospođice Makbrajd. Mlogo ljubazno. Hvala vam.“ Eni su oči blistale od neprolivenih suza. „Sutra odlazim u Australiju… Biću odsutna nekoliko meseci, ali kad se vratim, smem li da dođem da vidim kako ste?“ „Naravno, gospođice.“ „U međuvremenu bih volela da imate adresu moga boravka. Za slučaj hitne potrebe“, dodala je Kiti i pružila joj koverat, a onda se osetila glupo – nije imala pojma da li ova žena uopšte ume da čita i piše, a kamoli da pošalje pismo u drugu zemlju. Ali Eni je samo klimnula glavom i uzela ga. „Nikad nećemo zaboraviti vašu dobrotu“, kazala je dok je Kiti prilazila vratima. „'Viđenja, gospođice. I nek vas Bog čuva na putovanjima.“


Biserna sestra

81

Kiti je izašla iz zgrade, a onda krenula ka dokovima i stajala na ivici nasipa, posmatrajući galebove kako lebde iznad jarbola nekog broda koji je uplovljavao u luku. Izvadila je iz džepa naočari za čitanje i bacila ih dole u sivu vodu, što je dalje mogla. „Čak se i Sotona prerušava u anđela svetlosti“, promrmljala je. „Bože, pomozi mome ocu i mojoj jadnoj, obmanutoj majci.“

„Je li sve spremno?“ Adel se pojavila u Kitinoj sobi. „Da, majko“, odgovorila je, zatvorila kopče putnog kovčega, pa uzela šešir. „Mnogo ćeš mi nedostajati, mila moja Kiti.“ Adel joj je prišla i privila je u zagrljaj. „I ti ćeš meni, majko, naročito kad se beba bude rodila, a njena velika sestra ne bude tu. Molim te, čuvaj se dok nisam ovde da se staram o svemu.“ „Ne smeš da brineš, Kiti. Imam uz sebe tvoga oca, Ajlsu i tvoje sestre. Poslaću ti telegram čim on ili ona dođe na svet. Molim te, ne plači, Kiti.“ Adel je obrisala suzu s kćerkinog obraza. „Samo pomisli na sve one priče koje ćeš nam pričati kad se vratiš kući. To je samo devet meseci, onoliko koliko je potrebno mališanu da se rodi.“ „Oprosti mi, jednostavno ćeš mi mnogo nedostajati“, Kiti je zajecala u majčinom utešnom zagrljaju. Ubrzo potom, stajala je pred ulaznim vratima, a njen kovčeg su utovarivali u kočiju gospođe Makrombi, pa je prišla sestrama da ih zagrli. Mirjam je neutešno plakala. „Najdraža moja Ketrin, kako ćeš mi nedostajati.“ A onda ju je Ralf privio k sebi. Stajala je napeto i stegnuta u njegovom zagrljaju. „Ne zaboravi da se moliš svakoga dana i neka Gospod bude uz tebe.“ „Doviđenja, oče“, nekako je kazala. A onda se odvojila od njega, poslednji put mahnula svojoj voljenoj porodici, popela se u kočiju i kočijaš je zatvorio vrata za njom.


82

LUSINDA RAJLI

Dok se lađa RMS Orijent hučno oglašavala sirenom i isplovljavala, Kiti je stajala na palubi i posmatrala saputnike kako dovikuju reči oproštaja rođacima dole u pristaništu. Kej je bio pun ljudi koji su mahali britanskim zastavicama i ponekom australijskom. Među njima nije bilo nikog ko nju ispraća, ali ona je, za razliku od ljudi oko sebe, bar znala da će se vratiti na obalu Engleske. Kad su ljudi na obali postali nerazaznatljivi, a brod ubrzao ka ušću Temze, među ljudima oko nje zavladala je tišina, svi putnici su pojmili veličinu odluke koju su doneli. Dok su se razilazili, čula je neki neobičan jecaj – pa je znala da se ostali ljudi pitaju hoće li više ikada videti svoje voljene. Iako je viđala velike brodove koji su često pristajali u luku Lit, sad joj je delovao zastrašujuće zadatak ovog parobroda da ih bezbedno preveze preko pola sveta, na njegov drugi kraj, uprkos impresivnoj visini dva dimnjaka i jarbola koji su držali smotana jedra. Silazeći uskim stepeništem u hodnik druge klase, u kom se nalazila njena kabina, Kiti se osećala kao da se sve to dešava nekom drugom. Otvorila je vrata i zapitala se kako će ikada moći da spava kad ogromni brodski motori tutnje ispod nje, pa se okrenula za četrdeset pet stepeni kako bi zatvorila vrata za sobom. U sobi – ako se uopšte mogla tako nazvati, pošto je po dimenzijama ličila ma kratak, uzak hodnik – bila su dva ležaja nalik mrtvačkim kovčezima, i mali plakar za odlaganje odeće. U uglu se nalazio umivaonik i Kiti je primetila da su i on i sve ostalo u sobi prišrafljeni za pod. „Zdravo. Ti si mi cimerka?“ Iza drvene ograde gornjeg ležaja pojavio se par jarkozelenih očiju, uokvirenih upadljivo crnom kosom. „Da.“ „Ja sam Klara Duga. „Drago mi je.“ „I meni, takođe. Ja sam Kiti Makbrajd.“ „Iz Škotske, a?“ „Da.“ „A ja sam ti iz dobrog starog istočnog Londona. Kuda ideš?“ „U Adelejd.“ „Nikad čula za to. Ja ti idem u Sidnej. Lepo si obučena. Jesi l' damska sobarica?“ „Ne. Hoću reći… Ja sam družbenica.“ „Oooo! Shvatam“, odvratila je Klara, ali ne odbojno. „E pa, ako išta znam o gospodi, ako tvoja gospoja nije povela i sobaricu, ti će sve da nosiš i donosiš dok ste na brodu. I brisaćeš njenu bljuvotinu zbog nemirnog mora. Moj brat Alfi mi je pričao da ceo brod bazdi danima posle oluje. On je već tamo i lep je život sebi napravio, tako kaže. Rekb mi je da štedim novce pa da ne moram u najjeftinije potpalublje. Pet duša je umrlo na plovidbi“, dodala je Klara da


Biserna sestra

83

pojača utisak. „Radila sam u fabrici dan i noć da zaradim za kartu. Mada ima da vredi ako stignemo tamo.“ „Gospode! Nadajmo se onda da će naše putovanje proći bolje.“ „Mogu da budem ko god hoću kad stignem tamo. Biću slobodna! Zar to nije najbolje od svega?“ Klarine sjajne oči su igrale od sreće. Iznenada se začulo kucanje na vratima i Kiti je otišla da otvori. Ispred je stajao mladi stjuard i osmehivao joj se. „Jeste li vi gospođica Makbrajd?“ „Da.“ „Gospođa Makrombi je zahtevala da odete u njenu kabinu. Treba joj pomoć u raspakivanju kovčega.“ „Naravno.“ Kiti je pošla iz kabine, pa za stjuardom, a Klara je legla nazad, sa uzdržanim smeškom na usnama.

Pošto se prve noći okretala i prevrtala na ležaju, u grozničavim snovima o olujama, brodolomima i tome kako su je urođenici živu pojeli, a sve isprekidano glasnim hrkanjem s gornjeg ležaja, Kitini dani su uskoro prešli u rutinu i prolazili su brzo. Dok je Klara spavala, Kiti je ustajala u sedam, da se umije, obuče i sredi kosu. A onda je tiho išla hodnikom, pa stepenicama do odeljka prve klase na gornjoj palubi. Gotovo odmah se privikla na hodanje po brodu i, dok su i Klara i gospođa Makrombi ostajale u krevetu kad su naišli na ono što je posada nazivala „blagim valovima“, Kiti se iznenadila što se ona sama veoma dobro oseća. Time je zaradila mnogo hvale od posade, naročito od Džordža, ličnog stjuarda gospođe Makrombi, za kog je Klara rekla da mu je Kiti „zapela za oko“. U poređenju sa oskudnim dekorom kabina druge klase, smeštaj prve klase je bio nesumnjivo raskošan. Gazili su po plišanim tepisima sa složenim šarama dizajnera Vilijama Morisa, mesingani nameštaj je bio uglačan do visokog sjaja, a zidove su ukrašavali izuzetno izrezbareni paneli. Gospođa Makrombi je bila u dobrom raspoloženju, svake večeri je oblačila neku od svojih brojnih ekstravagantnih večernjih haljina. Kiti je najveći deo prepodneva provodila u staranju o ličnim potrebama gospođe Makrombi, što je obuhvatalo veoma mnogo strpljenja. Uzdisala je nad poderanim šavovima korseta, potkošulja i podsuknji, i konačno posumnjala da je gospođa Makrombi sigurno iz taštine odbila da otkrije krojačici svoje prave


84

LUSINDA RAJLI

mere. Za ručak, Kiti je odlazila u trpezariju druge klase, da jede s Klarom. Zapanjile su je svežina hrane i spretnost konobara koji su nosili poslužavnike s pićem i tanjirima preko ponekad iskošenog poda. Po podne bi izašla u okrepljujuću šetnju po palubi, a onda se odmarala s gospođom Makrombi u salonu prve klase, gde su igrale bezik i kribidž.5 Parobrod je napredovao Mediteranom na jug, zaustavivši se nakratko u Napulju, da bi nastavio za Port Said, a kad je prošao kroz Suecki kanal, vreme je postalo toplije. Premda je gospoda Makrombi odbila da siđe s broda dok je u luci, tvrdeći kako bi mogle da „zarade“ neku „smrtonosnu bolest od urođenika“, Kiti je osećala grozničavu želju za avanturom dok je gledala te neverovatno egzotične obale. Prvi put u životu, oglušila se o pravila i plesala na igrankama koje su se održavale u zadimljenim salonima treće klase osvetljenim gasnim lampama. Na prvu ju je Klara bukvalno odvukla, i Kiti je ukočeno sedela sa strane i posmatrala svoju drugaricu kako uživa u plesu za plesom uz živu muziku keltskog orkestra. Ubrzo su je ubedili da se priključi, pa se vrtela u naručjima mladića, jednog za drugim, a svi su se vladali kao savršeni džentlmeni. I gospođa Makrombi joj je postala draga, posle dva-tri viskija u vreme za koktele ispoljavala je ipak smisao za humor i pričala grube šale od kojih bi Kitin otac sigurno dobio srčani udar. Baš jedne takve večeri, gospođa Makrombi joj je poverila da je nervozna što će ponovo videti svoju mlađu sestru. „Nisam videla Idit otkad je imala osamnaest godina, nije bila mnogo starija od tebe sada, draga moja, kad je otišla u Australiju da se uda za dragog Stefana. Ona je skoro petnaest godina mlađa od mene – njeno rođenje je za tatu bilo pravi šok.“ Gospođa Makrombi se podrugljivo nasmejala, a onda diskretno podrignula. „A i ne liči na mene nimalo“, dodala je i dala rukom znak konobaru da joj dopuni čašu. „A pretpostavljam da znaš da je tvoj otac bio veliki ljubimac žena u to vreme, kad ga je moja porodica poznavala.“ „Zaista? Bože“, odvratila je Kiti neutralno, u nadi da će gospođa Makrombi podrobnije objasniti, ali pažnju njene pokroviteljke privukao je brodski orkestar i razgovor se nije nastavio. Dok su se približavali luci Kolombo na Cejlonu, brod Orijent je naišao na burno more. Kiti je ostala na nogama, negujući gospođu Makrombi i Klaru, koje su pozelenele od mučnine i ostale u postelji. Razmišljala je o tome kako je morska bolest najveći društveni nivelator, te da nema tog bogatstva koje bi je moglo sprečiti. Putnici svih klasa bili su prepušteni na milost i nemilost 5

Kartaške igre. (Prim. prev.)


Biserna sestra

85

burnim talasima, a brodski stjuardi su bili zauzeti deljenjem napitaka od đumbira, za koje se tvrdilo da smiruju stomak. Kiti nije mogla da spreči gospođu Makrombi da u lekovito piće sipa izdašne količine viskija, tvrdeći kako „ionako ništa neće umanjiti vrtoglavicu, pa onda slobodno mogu i da dodam, draga moja“. Dok su prelazili prostrani Indijski okean, a australijski kontinent ležao pred njima kao obećana zemlja, Kiti je doživela vrućinu kakvu do tada nije mogla ni zamisliti. Sedela je s gospođom Makrombi na palubi – najboljem mestu da se uhvati malo vetra – s knjigom iz brodske biblioteke, i razmišljala o tome kako je stekla sopstveni identitet. Više nije samo kći velečasnog Makbrajda već sposobna žena koja se snalazi na brodu bolje od svih žena koje je stjuard Džordž ikada video, i da je sasvim kadra da stoji na sopstvenim nogama i bez zaštite. Dok je gledala u nebo bez oblaka, užas onoga što je otkrila pre polaska postajao je, srećom, sve dalji i dalji, kao i sama Škotska. Kad je gospođa Makrombi objavila da ih do odredišta deli još samo nedelju dana putovanja, Kiti je osetila komešanje u stomaku koje nije imalo nikakve veze s kretanjem broda. To je Darvinovo kopno – zemlja čoveka koji se nije krio iza Boga da bi objasnio svoje motive i uverenja, već je slavio moć i kreativnost prirode. Sa onim najboljim i najgorim, u svoj svojoj lepoti, sirovosti i surovosti, izložena da je svi vide. Priroda je poštena, bez predrasuda i licemerja. Da je morala da nađe pravu metaforu kako bi tačno izrazila ono što oseća, zaključila je da bi to bilo nešto slično postupku gospođe Makrombi kad se otresla korseta i odlučila da diše slobodno.

Onoga jutra kad se Orijent toliko približio australijskoj obali da se mogla videti, većina putnika je bila na palubi. Uzbuđenje i strepnja bili su opipljivi dok su svi istezali vratove da vide zemlju koja će, za mnoge na brodu, biti novi dom i početak novog života. Kad se kopno ukazalo na vidiku, na palubi je zavladao neobičan muk. U sendviču između plaveti mora i svetlucavog neba, ležala je tanka, crvena pruga zemlje. „Prilično ravno, zar ne?“, kazala je Klara i slegla ramenima. „Nema brda, kol'ko vidim.“


86

LUSINDA RAJLI

„Da, jeste“, odvratila je Kiti sanjalački, nije mogla da veruje da zaista, svojim očima, gleda ono što je nekad bilo nedostižna grudvica u atlasu. Dok je brod uplovljavao u luku Fremantl i pristajao uz dok, zaorilo se klicanje. Luka se Kiti činila većom od one u Londonu, gde se ukrcala, i s divljenjem je posmatrala visoke putničke i teretne brodove koji su zauzimali prostor u pristaništu, a dole na doku su ljudi svih rasa i boja išli svojim poslom. „Au, bokte!“ Klara je zagrlila Kiti. „Stvarno smo otišle i uspele da stignemo u Australiju! Kako ti se to čini?“ Kiti je posmatrala putnike kako se iskrcavaju silazeći niz most, noseći u rukama svu svoju imovinu i vodeći decu pored sebe. Nekolicinu su dočekali prijatelji ili rođaci, ali većina je stajala na doku, ošamućeno su se osvrtali, zbunjeni jarkim suncem, dok ih nisu okružili i poveli lučki činovnici. Kiti se svakom od njih pojedinačno divila zbog hrabrosti da napuste život u zemlji u kojoj su se rodili, da bi ovde započeli novi i bolji. „Poznata prosta svetina, koliko vidim“, kazala je gospođa Makrombi dok su ručale jagnjeće kotlete u trpezariji. „Ali opet, Australiju je u početku i naselio društveni talog, prevezen brodovima iz Engleske. Robijaši i kriminalci, mnogo njih. Izuzev Adelejda, naravno, grada koji je planski podignut da podstakne… plemenitije među nama da ovde izgrade život. Idit mi kaže da je to dobar, pobožan grad.“ Nervozno je nakrivila glavu i osluškivala australijski govor što je dopirao kroz otvorene prozore, silovito se hladeći lepezom dok su joj po čelu izbijale graške znoja. „Možemo se samo nadati da će u Adelejdu biti svežije nego ovde“, nastavila je. „Gospode bože, nije ni čudo što urođenici svuda jurcaju bez odeće na sebi. Vrućina je nepodnošljiva.“ Posle ručka, gospođa Makrombi je otišla u kabinu da odspava, a Kiti je izašla natrag na palubu, opčinjena prizorom stoke koju su još izvodili iz broda. Životinje su uglavnom bile mršave i zbunjene, teturale su se niz most. „Toliko o zelenoj travi mog doma“, prošaputala je za sebe. Sutradan ujutru, brod je ponovo isplovio, ovoga puta ka Adelejdu kao sledećoj stanici. Dva dana pre dolaska provela je pakujući veliku garderobu gospođe Makrombi u putne kovčege. „Živeću u Sidneju, a ti bi možda mogla da me posetiš. Ti gradovi sigurno nisu daleko jedan od drugog, zar ne? Na mapi izgleda blizu“, kazala je Klara za njihovim poslednjim zajedničkim ručkom na brodu. Kiti je, kasnije te večeri, pitala stjuarda Džordža da li bi to bilo moguće, a on se nasmejao njenom neznanju. „Računam da u pravoj liniji ima preko hiljadu i sto kilometara između Adelejda i Sidneja. Pa čak i da pođeš, morala bi susresti crnačka plemena s


Biserna sestra

87

kopljima, da ne pominjem kengure i zmije i paukove koji te mogu ubiti jednim ujedom. Jeste li gledali mapu, gospođice Makbrajd, i jeste li se zapitali zašto nema gradova u unutrašnjosti Australije? Nema belca koji bi mogao dugo opstati u australijskoj zabiti.“ Kad je legla u postelju poslednje noći na brodu, Kiti se pomolila Bogu. „Molim te, Gospode, ne marim za zmije ni za kengure, čak ni za divljake, ali molim te, ne daj da me živu skuvaju u kotlu!“

Dok je Orijent uplovljavao u adelejdsku luku, Kiti se oprostila od Klare u suzama. „Dakle, došlo je vreme da se oprostimo. Drago mi je što sam te upoznala, Kiti. Obećavaš da ćeš mi pisati?“ Devojke su se čvrsto zagrlile. „Hoću, naravno. Čuvaj se, Klaro, i nadam se da će ti se svi snovi obistiniti.“ Dok je pomagala gospođi Makrombi da siđe niz pokretni most, Kiti je i sama bila na ivici suza. Tek sada, pri iskrcavanju, shvatila je koliko će joj nedostajati društvo s broda. „Florens!“ Kiti je ugledala vitku, elegantnu ženu, s bujnom kosom boje mahagonija, kako im maše i prilazi. „Idit!“ Sestre su se uzdržano, ovlaš poljubile u oba obraza. Kiti je išla za njima dok ih je livrejisani vozač vodio ka kočiji. Osmotrila je Iditinu odeću – brokatnu haljinu zakopčanu do grla, ispod koje je sigurno nosila korset i donje gaće do ispod kolena – pa se zapitala kako podnosi vrućinu. Kiti je žudela da potpuno gola skoči u hladnu vodu što zapljuskuje pristanište. Stigli su do kočije i mladi dečko, s najcrnjom kožom koju je Kiti ikada videla, podigao je putne kovčege na korpu pozadi. „Gospode!“ Gospođa Makrombi se najednom okrenula. „Toliko sam se uzbudila što te vidim, draga sestro, da sam zaboravila da te upoznam s gospođicom Kiti Makbrajd, najstarijom kćerkom našeg dragog porodičnog prijatelja, velečasnog Makbrajda. Ona mi je bila pomoćnica i moja spasiteljka na putovanju“, dodala je gospoda Makrombi s toplinom u glasu i pogledala u Kiti.


88

LUSINDA RAJLI

„Onda mi je drago što smo se upoznale“, odvratila je Idit i odmerila Kiti hladnim pogledom. „Dobro došli u Australiju, nadam se da ćete uživati u boravku kod nas u Adelejdu.“ „Hvala vam, gospodo Merser.“ Dok je čekala da se sestre popnu u kočiju, Kiti je imala osećaj da je Iditina dobrodošlica zvučala šuplje.


8

Prašnjavo putovanje od luke, kroz zagušljivu sparinu, počelo je od udžerica limenih krovova uz dokove, koje su postepeno smenili redovi bungalova i, konačno, široka ulica sa elegantnim kućama. Ališa hol, nazvan po Iditinoj svekrvi, bio je velelepna bela kolonijalna palata na Aveniji Viktorija. Podignuta da odoleva vrućinama, kuća je sa svih strana bila okružena svežim, hladovitim verandama i terasama sa ogradom od finih ukrasnih ukrštenih letvica. U smiraj dana, insekti kojima Kiti još nije znala nazive proizvodili su kakofoniju zvukova. Otkad su stigle, pre tri dana, gospođa Makrombi – ili Florens, kako ju je zvala Idit – ili je spavala da se odmori od tegobnog putovanja, ili sedela sa Idit na verandi, gde su pričale da nadoknade vreme razdvojenosti. Trenutno su njih tri bile jedine stanovnice Hola: gospodin Stefan Merser, Iditin muž i gospodar kuće, bio je odsutan radi nekog od svojih brojnih poslova, a njihova dva sina takođe nisu bila tu. Osim doručka, ručka i večere – kad je sestre nisu uključivale u razgovor osim pozdrava kad dođe i „prijatan dan“ kad ode – Kiti se držala svoje pastelno okrečene sobe na najvišem spratu kuće. Do sada joj samoća nije teško padala. Kiti je bila zadovoljna da uzme knjigu iz biblioteke u prizemlju i da je čita na terasi ispred svoje sobe. Ali dani su nastavili da se vuku, svi nalik jedan na drugi, bližio se Božić i Kiti je u mislima odlutala kući. Dok je pisala pismo porodici, gotovo je mogla da udahne ledeni magloviti vazduh i da zamisli ogromni božični bor u Princes stritu, ukrašen lampicama što poskakuju i plešu na vetru. „Svi mi nedostajete“, šapnula je presavijajući list papira napola, očiju vlažnih od suza. Posle večere je obično izlazila da prošeta po ogromnom i bujnom vrtu. Vrt je bio izdeljen u odeljke, s jasnim stazama usečenim u travu, od kojih su neke imale i nadstrešnice obrasle visterijom. Tamnozelena živica je bila savršeno potkresana, kao i cvetne leje uz staze, s vrstama koje ona nikada ranije nije videla – jarkoružičasti i narandžasti cvetovi, sjajni zeleni listovi, purpurne


90

LUSINDA RAJLI

cvasti mednog mirisa u koje su uranjali veliki plavi leptiri da se napiju slatkog nektara. Vrt je bio okružen ogromnim drvećem neobične, avetinjski bele kore. Kad god im je prišla, osećala je divan, svež biljni miris u povetarcu, pa je obećala sebi da će pitati Idit kakvo je to drveće. Pa ipak, koliko god da je vrt bio dobro održavan, Kiti je počela da se oseća u Ališa holu kao u luksuznom zatvoru. Nikada u svom životu nije bila toliko lišena aktivnosti; vojska slugu se starala o svim potrebama stanovnika kuće i, dok nije imala šta da radi, a Australija ju je čekala iza baštenskih zidova, vreme se vuklo i počelo je da je pritiska. Jednoga dana pred Božić, Kiti se vraćala iz vrta posle jutarnje šetnje i ugledala nekog muškarca kako ulazi na zadnju kapiju. Stala je kao ukopana i osmotrila crvenu prašinu koja je prekrivala njegovu gustu kosu neodređene boje, prljavu odeću i čizme. Prvi poriv joj je bio da odjuri unutra i kaže slugama da na imanju vreba skitnica. Šmugnula je iza zida verande i kradomice ga posmatrala dok se približavao ulazu za poslugu. „'Bar dan“, doviknuo joj je, a Kiti se zapitala kako je moguće da ju je video kad se tako dobro sakrila. „Vidim vam senku, ko god da ste. Zašto se krijete?“ Znala je da bi je lako mogao zgrabiti ako potrči preko verande na sigurno, ali podsetila je sebe da je bila i u mnogo gorim situacijama s pijanim Škotima na dokovima. Zato je duboko udahnula i izašla iz skrovišta. „Nisam se krila. Samo sam se sklonila sa sunca.“ „Prilično je jako u ovo doba godine, ali to nije ništa u poređenju s vrućinom na severu.“ „Ne bih znala. Tek sam stigla.“ „Zaista? Odakle?“ „Iz Škotske. Imate li neka posla u ovoj kući?“ upitala ga je. To pitanje kao da ga je zabavilo. „Pa, nadam se da imam, da.“ „Onda ću reći gospođi Merser da ima posetioca, kad se vrati.“ „Gospođa Merser trenutno nije kod kuće?“ „Uverena sam da će se ubrzo vratiti“, odgovorila je Kiti, shvativši svoju grešku. „Ali u kući ima mnogo slugu.“ „Onda idem da s njima razgovaram o svome poslu“, izjavio je on i dugačkim korakom krenuo prema zadnjem ulazu koji je vodio u kuhinju. „Prijatan dan vam želim.“ Pošto je žurno ušla u kuću, popela se u svoju sobu i izašla na terasu, odakle je, nekoliko minuta kasnije, videla konja i kola kako izlaze na zadnju


Biserna sestra

91

kapiju. Sa olakšanjem što ga je posluga začelo oterala, srušila se na krevet, žestoko se hladeći lepezom.

Te večeri, Kiti se spremala da siđe na večeru. I dalje se divila tome što na drugom kraju sveta, u zemlji paganskih urođenika, imaju električno osvetljenje i kadu koju može napuniti vodom svakog dana, kad god hoće. Uživala je u dugoj, osvežavajućoj kupki, podigla kosu, proklinjala pege, a onda sišla elegantnim zavojitim stepeništem. Onda je naglo stala jer je dole ugledala prekrasan i neočekivan prizor: božično drvo ukrašeno sićušnim, svetlucavim ukrasima, koji su se presijavali na blagoj svetlosti lustera. Poznati miris borovine toliko ju je podsetio na Badnje večeri s porodicom, da su joj suze navrle u oči. „Bog vas sve blagoslovio“, prošaputala je i nastavila da silazi, tešeći se da će sledeće godine u ovo doba biti kod kuće. Stigavši u podnožje stepeništa, ugledala je nekog muškarca, u svečanom odelu, kako kači poslednje kugle na drvo. „Dobro veče“, rekao joj je kad je iskrsnuo iza granja. „Dobro veče.“ Dok je zurila u njega, Kiti je shvatila da joj je njegov glas poznat. „Da li vam se sviđa drvo?“ upitao je prilazeći joj, pa je prekrstio ruke na grudima i osmotrio svoje delo. „Divno je.“ „To je poklon za moju… za gospođu Merser.“ „Zaista? Baš lepo.“ „Da.“ Kiti ga je ponovo pogledala, tamna kosa mu se presijavala na svetlosti i… „Mislim da smo se već sreli, gospođice…?“ „Makbrajd“, kazala je Kiti, shvativši ko je to i zašto joj je poznat. „Ja sam Dramond Merser, sin gospođe Merser. Odnosno, njen sin broj dva“, dodao je. „Ali…“ ' „Da?“ „Vi…“ Kiti ga je gledala u vesele oči i osetila kako crveni od stida. „Izvinite, molim vas. Mislila sam…“ „Da sam neka skitnica, da sam došao da opljačkam kuću?“ „Da. Molim vas, oprostite mi.“


92

LUSINDA RAJLI

„Morate i vi meni oprostiti što se nisam ranije predstavio. Doputovao sam kopnom, na kamili, iz Alis Springsa, pa sam zato izgledao tako… deshabille.“6 „Doputovali ste na kamili?“ „Da, na kamili. Imamo ih na hiljade ovde u Australiji, i protivno onome što će vam ljudi reći, one su najpouzdaniji oblik prevoza po našem podmuklo opasnom terenu.“ „Shvatam“, odgovorila je Kiti, pokušavajući sve to da pojmi. „Onda nije ni čudo što ste bili prljavi. Hoću reći, ako ste jahali preko cele Australije. Ja sam ovamo stigla brodom, trebalo mi je nekoliko nedelja i…“ Kiti je znala da „brblja“, kao što je njen otac imao običaj da kaže. „Oprošteno vam je, gospođice Makbrajd. Neverovatno kako se i najprljaviji skitnica može dobro oprati, zar ne? Došao sam da uzmem ponija i kola, da donesem iz pristaništa ovo drvo za majku. Svake godine naručimo da nam brodom donesu jedno iz Nemačke, pa sam želeo da se uverim da sam dobio najbolje. Onom od prošle godine otpale su iglice za jedan dan. Dakle, hoćemo li u salon na piće?“ Kiti se potpuno ispravila i prihvatila ponuđenu ruku. „Veoma rado.“ Te noći za večerom, s Dramondom za stolom, Kiti je osetila kako se atmosfera razvedrava. On ju je nemilosrdno zadirkivao zbog njene greške toga dana, gospođa Makrombi je morala da briše suze od smeha. Samo je Idit sedela sa izrazom odvratnosti prema svem tom veselju. Zašto je tako hladna prema meni?, pitala se Kiti. Nisam joj učinila ništa nažao. „Dakle, gospođice Makbrajd, jeste li se već usudili da pođete u obilazak našeg lepog malog grada?“, upitao ju je Dramond dok su jeli desert. „Ne, ali svakako bih volela jer tek treba da kupim božične poklone za vašu porodicu“, poverila mu je šapatom. „Pa, sutra moram da idem da se pozabavim… ovaj, nekim poslom. Mogu da vas povezem kolima s ponijem ako hoćete.“ „Bila bih vam veoma zahvalna, gospodine Merser. Hvala vam.“ Posle njihovog nesrećnog prvog susreta, Kiti je morala da prizna da se Dramond pokazao kao sjajno društvo. Bio je spontan i neformalan, što je Kiti bilo veoma privlačno. A bio je i najzgodniji muškarac kog je u životu videla, visok i plećat, s vedrim plavim očima i gustom, talasastom, tamnom kosom. Mada to nije važno, pomislila je kad je kasnije legla u postelju. Teško da bi on nju i pogledao – ćerku siromašnog sveštenika, sa stotinama pega. Osim toga, zadrhtala bi već na samu pomisao da joj bilo koji muškarac priđe blizu. Kad je 6

Franc: Neprikladno odeven. (Prim. prev.)


Biserna sestra

93

reč o fizičkoj intimnosti, jedino na šta je tada mogla da pomisli bilo je očevo licemerje.

Sutradan ujutru, Dramond joj je pomogao da se popne u kola, pa je sela pored njega. „Spremna?“, upitao ju je. „Da“, odgovorila je. „Hvala vam.“ Konj je zatoptao napolje kroz kapiju, pa širokom avenijom. Kiti je udisala veličanstveni miris čije poreklo nije mogla da odredi. „Kakav je to miris?“ upitala ga je. „Drveće eukaliptusa. Koale ga vole. Baka mi je pričala da je na drveću živelo mnogo porodica koala kad su gradili Ališa hol hiljadu osamsto šezdesete.“ „Gospode! A ja sam o njima samo čitala u knjigama.“ „Izgledaju kao žive plišane mede. Kad vidim jednog, pokazaću vam ga. A ako budete noću čuli čudan zvuk, nešto između hrkanja i rezanja, znajte da je to mužjak koale u potrazi za lišćem ili za partnerom za parenje.“ „Shvatam.“ Kiti se polako navikavala na Dramondov čudni akcenat – mešavinu nemačkog i neobično mekog škotskog treperenja u izgovoru reči, a sve to pomešano s povremenim australijskim izrazima. Sunce ju je peklo, pa je spustila obod šešira niže da zakloni lice. „Imate problema s temperaturom, zar ne?“ „Malo“, priznala je, „a i koža mi odmah izgori na suncu.“ „Ubrzo će očvrsnuti, a moram da kažem da su vam pegice prekrasne.“ Prostrelila je Dramonda pogledom da vidi da joj se slučajno ne ruga, ali lice mu je bilo mirno i usredsređeno na upravljanje konjem po veoma prometnoj ulici. Kad su ušli u grad, Kiti je sedela tiho, primećujući da su ulice mnogo šire nego u Edinburgu, a zgrade solidnije građene i elegantnije. Trotoarima su prolazili lepo obučeni stanovnici, žene su držale suncobrane da se zaštite od jakih sunčevih zraka. „Dakle, kako vam se do sada čini Adelejd?“, upitao ju je Dramond. „Nisam videla dovoljno da bih prosudila.“ „Nešto mi govori da zadržavate svoje misli za sebe, gospođice Makbrajd. Je li tako?“ „Uglavnom. Jednostavno zato što sumnjam da bi se ljudi zanimali za njih.“


94

LUSINDA RAJLI

„Neki od nas bi“, primetio je. „Prava ste enigma, zar ne?“ Kiti mu nije odgovorila, ne znajući da li je to kompliment ili uvreda. „Jednom sam išao u Nemačku“, rekao je, ponovo prekidajući tišinu. „Do sada je to moje jedino putovanje u Evropu. Bilo mi je hladno, mračno i prilično dosadno. Australija možda ima svojih problema, ali ovde bar sija sunce i sve je dramatično. Možete li da se izborite s malo drame, gospođice Makbrajd?“ „Možda“, odgovorila je neutralno. „Onda će vam dobro ići u Australiji, jer ona nije za mekušce. Ili bar ne van gradova“, dodao je pa zaustavio ponija i kola. „Ovo je King Vilijem strit.“ Pokazao je rukom ka ulici punoj radnji s fasadama živih boja i sjajnim tablama kojima oglašavaju svoju robu. „Civilizovano je koliko je to moguće. Ostaviću vas ovde, na Bihajv korneru, i doći ću po vas tačno u jedan sat. Da li vam to odgovara?“ „Veoma mi odgovara, hvala.“ Dramond je sišao s kola i ponudio Kiti ruku da joj pomogne. „A sad pođite da radite ono što vi dame radite kad najviše uživate, i budite dobra devojka, pa ću vas kasnije odvesti da vidite Deda Mraza na Randl stritu. Prijatno.“ Dramond joj je namignuo i popeo se nazad na kola. Kiti je stajala na prašnjavoj ulici i posmatrala kočije, kola sa upregnutim konjima i ponijima, koje su terali muškarci sa šeširima širokih oboda. Podigla je pogled i videla ono što je Dramond nazvao „Bihajv korner“ – divnu crvenobelu zgradu s lukovima i krovnim ukrasima, na čijem je vrhu bila lepo naslikana pčela.7 Uverena da će je lako ponovo naći, pošla je ulicom razgledajući izloge. Dok joj je znoj curio niz leđa, kupila je po metar čipke za gospođu Makrombi i gospođu Merser, i metar belog pamučnog platna za muškarce, s namerom da od njih napravi maramice i u uglovima izveze motiv škotskog čička. Platila je i izašla iz nepodnošljivo zagušljive radnje, da se ne bi onesvestila i osramotila. Požurila je ulicom, u očajničkom traganju za nekim zaklonom od sunca i čašom hladne vode, teturajući se dok nije u daljini spazila tablu: Hotel Edinburški zamak. Uletela je kroz vrata u prepunu, zadimljenu prostoriju sa ogromnim ventilatorima na tavanici. Progurala se do šanka i, ne primećujući da su svi prisutni zaćutali kad je ušla, spustila se na stolicu i jedva čujno izgovorila: „Vode, molim vas“, šankerici s duboko izrezanim dekolteom, pogodnim za tu vrućinu. Devojka je klimnula glavom i zahvatila šolju vode iz bureta. Kiti ju je zgrabila i nadušak popila, a onda zatražila još jednu. Kad je i to iskapila i kad je 7

Engl.: Beehive, košnica. (Prim. prev.)


Biserna sestra

95

došla k sebi, podigla je glavu i ugledala četrdesetak pari muških očiju uperenih u nju. „Hvala vam“, kazala je šankerici. A onda je, skupivši sve svoje dostojanstvo, ustala i pošla ka vratima. „Gospođice Makbrajd!“ Neko ju je uhvatio za ruku baš kad se mašila mesingane kvake. „Kakva slučajnost da vas vidim ovde.“ Podigla je pogled i susrela se s veselim očima Dramonda Mersera, osetivši kako joj se rumenilo opet penje uz obraze. „Bila sam žedna“, kazala je pravdajući se. „Napolju je mnogo vruće.“ „Da, jeste. Kad bolje razmislim, nije ni trebalo da vas ostavljam samu na ulici kad niste navikli na ovu klimu.“ „Sad sam vrlo dobro, hvala.“ „Drago mi je, onda. Jeste li obavili kupovinu?“ „Koliko sam mogla. Stvarno ne znam kako iko može da kupuje po ovoj vrućini“, odvratila je hladeći se lepezom. „A da gucnete malo viskija, gospojce?“ rekao je neki glas iza nje. „Ja… „Samo u medicinske svrhe“, ohrabrio ju je Dramond. „Ja ću joj praviti društvo, Leklane“, dodao je pa su pošli nazad ka baru. „A uzgred, ova mlada dama je stigla iz Edinburga.“ „Onda je sve što cura poželi na račun kuće. Čovek se šokira kad prvi put dođe, gospođice“, nastavio je čovek koji je prošao iza šanka i otvorio bocu. „O da, sećam se svoje prve nedelje, kad sam mislio da sam stigao u pakao. Sanjao sam maglu i one naše hladne noći. Ajde, popijte ovo pa da nazdravimo zavičaju.“ Iako nikad nije pila alkohol, Kiti je gledala gospođu Makrombi kako svake večeri pije duple viskije na Orijentu, pa je uverila sebe da joj jedna mala čaša neće škoditi. „Za domovinu“, nazdravio je Leklan. „Za domovinu“, ponovila je Kiti. Dok su njih dvojica ispili piće u jednom gutljaju, ona je otpila mali gutljaj i progutala ga. Zagolicao ju je niz grlo i opekao joj nežnu utrobu. Okupljeno društvo ju je posmatralo sa interesovanjem, a Kiti je, osetivši da joj je gutljaj lepo legao u stomak, podigla čašu i iskapila je. A onda je, kao i njeni pratioci, tresnula njome o šank. „Jašta, prava škotska cura.“ Leklan joj se šaljivo poklonio, a posmatrači su klicali i sa odobravanjem pljeskali. „Još po jednu za sve!“ „Vidi, vidi“, kazao je Dramond pružajući joj novu čašu, „zadivljujuće, gospođice Makbrajd, još ćemo napraviti Australijanku od vas.“


96

LUSINDA RAJLI

„Nisam kukavica, gospodine Merser, to bi dosad već trebalo da znate“, kazala je Kiti i sjurila drugi viski niz grlo, a onda naglo sela na barsku stolicu, osećajući se mnogo bolje nego nekoliko minuta pre toga. „Jasno mi je, gospođice Makbrajd.“ Dramond je mudro klimnuo glavom. „A sad, šta mislite da svi zapevamo Preko mora do neba za lepu curu koju mori nostalgija“, uzviknuo je Leklan. U baru se prolomila pesma, a Kiti, koja je ceo život pevala u crkvenom horu, pomislila je kako u tom horu ima vrlo lepih, muzikalnih muških glasova. Posle toga je prihvatila još jednu čašu viskija i pridružila se horu koji je pevao Loh Lomond. Poveli su je do jednog stola, pa je sela s Dramondom i Leklanom. „Dakle, gde živite, gospojice?“ „U Litu.“ „Jašta!“ Leklan je tresnuo rukom o sto i sipao sebi još jedan viski iz boce. „Ja sam rođen na jugu. U onom delu gde živi prost svet, naravno. Ali dosta o zavičaju, daj da vidimo više one škotske odvažnosti!“ Sipao je još viskija u Kitinu čašu i podigao obrvu pogledavši je. Bez reči prigovora, podigla je čašu ka ustima i iskapila je, pogleda prikovanog za Dramonda. Sat kasnije, pošto je s Leklanom demonstrirala niz škotskih plesova, uz klicanje posmatrača, Kiti je upravo htela da popije još jedan viski kad je Dramond pokrio rukom čašu. „Sad je dosta, gospođice Makbrajd. Mislim da je vreme da vas vratim kuči.“ „Ali… Moji prijatelji…“ „Obećavam da ću vas nekog drugog dana ponovo dovesti ovamo, ali stvarno moramo kući, ili će majka pomisliti da sam vas oteo.“ „Jašta, da sam nekoliko godina mlađi“, oglasio se Leklan, „ja bih to učinio. Naša Kiti je prava lepotica. I ne brini, curo lepa. Ti ćeš vrlo dobro proći ovde u Australiji.“ Kiti je pokušala da ustane ali nije uspela, pa ju je Dramond podigao. Leklan ju je toplo poljubio u oba obraza. „Srećan Božić! I ne zaboravi: ako ikada budeš u nevolji, Leklan će ti uvek biti na usluzi.“ Kiti se kasnije nije sećala kako su došli do kola, mada je izvesno upamtila Dramondovu ruku oko svog struka. Mora da je posle toga zaspala, jer je sledeće što je upamtila bilo kako je on unosi u Ališa hol, nosi stepeništem na sprat i nežno spušta na njen krevet. „Mnogo vam hvala“, promrmljala je, a onda štucnula. „Vrlo ste ljubazni.“


9

Kiti se probudila mamurna, u mraku, sa osećajem kao da joj krdo slonova trči kroz glavu. Uspravila se i sela, jer su joj slonovi ogromnim stopalima pretvorili mozak u kašu, a sadržaj želuca joj se penjao u grlo… Kiti se sagla preko ivice kreveta i povratila na pod. Ječeći, posegnula je za bocom vode na noćnom stočiću pored kreveta i brzo ispila njen sadržaj, a onda utonula nazad na jastuke, trudeći se da razbistri smućenu glavu. A kad je uspela, poželela je da nije ni pokušavala. „O Gospode, šta sam to učinila?“, prošaputala je i užasnula se pri pomisli na lice gospođe Makrombi – koliko god da je i ona sama sklona piću, sasvim sigurno ne bi odobrila da njena družbenica ispija viski za viskijem u baru i peva škotske balade uglas sa ostalim gostima… Sve je bilo previše strašno… Kiti je sklopila oči i odlučila da je najbolje da se ponovo prepusti besvesnom stanju. Ponovo su je probudili glasovi i prodoran smrad bljuvotine koji je ispunjavao sobu. Da li je još uvek na brodu? Je li to bila oluja? Sela j e, bar j oj je laknulo što je krdo slonova izgleda prešlo iz njene glave na nove pašnjake. U sobi je bio mrkli mrak pa je pružila ruku da upali gasnu lampu pored kreveta i odmah ugledala lokvu bljuvotine dole na podu. „O gospode“, prošaputala je i ustala na nesigurne noge. U glavi joj je pulsiralo dok je primoravala sebe da ostane u vertikalnom položaju, ali uspela je da se zatetura ka umivaoniku da uzme muslinske peškire ne bi li pokušala da počisti nered. Bacila je prljave peškire u lavor umivaonika i zapitala se šta sad da radi s njima, za ime sveta. Vrata su zaškripala i otvorila se, pa je ugledala Dramonda kako stoji na pragu. „Dobro veče, gospođice Makbrajd. Ili da vas zovem Kiti, ponos Škotske i hotela Edinburški zamak?“ „Molim vas…“ „Šalim se, gospođice Makbrajd. Mi to često radimo ovde u Australiji, kako ste bez sumnje već i otkrili. Kako se osećate?“


98

LUSINDA RAJLI

„Mislim da vidite i sami.“ Spustila je pogled na lavor u koji je povraćala i koji joj je počivao na kolenima. „Onda neću ulaziti, delimično i zbog mirisa – predlažem da, pre no što siđete u prizemlje, otvorite vrata terase – ali najviše zbog toga što bi bilo veoma neumesno kad bi me zatekli u spavaćoj sobi jedne dame. I majci i tetki sam rekao da ste, zbog moje nemarnosti, dobili sunčanicu dok ste bili u kupovini u gradu, te da se stoga ne osećate dobro pa nam se nećete pridružiti na večeri.“ Kiti je postiđeno oborila pogled. „Hvala vam.“ „Ne zahvaljujte mi, Kiti. Zapravo, trebalo bi da se ja vama izvinim. Nije trebalo da vas podstičem da popijete ni prvi viski, a kamoli drugi i treći, posebno na vrućini, kad znam da niste navikli ni na jedno ni na drugo.“ „Nikad u životu nisam popila ni kap alkohola“, prošaptala je Kiti. „I mnogo se stidim zbog svog ponašanja. Da su me roditelji videli…“ „Ali nisu, a od mene niko nikad neće ništa čuti. Verujte mi na reč, Kiti, kad smo daleko od porodice, ponekad je prijatno biti ono što jesi. A sad, Agnes će ubrzo doći gore da vam donese malo čorbe i da skloni taj lavor koji držite kao neko dikensovsko siroče.“ „Neću više popiti ni kap dok sam živa.“ „Pa, iako sam se danas zabavio kao što nisam već duže vremena, držim da sam odgovoran za vašu sadašnju muku. Pokušajte da se odmorite i da pojedete malo čorbe. Sutra je Badnji dan i bilo bi šteta da to propustite. Laku noć.“ Dramond je zatvorio vrata, a Kiti je spustila smrdljivi lavor na pod, obuzeta užasom i poniženjem. Šta je ono otac uvek govorio o ovakvim situacijama? Možda ne baš o ovakvoj situaciji – pomislila je Kiti i iskrivila lice u grimasu – ali uvek ju je učio da čovek, kad napravi grešku, treba da digne glavu visoko i izvuče pouku iz toga. I zato, odlučila je, noćas neće ležati ovde gore i dozvoliti da Dramond veruje da je povučena, stidljiva nespretnjakovićka. Umesto toga će se pridružiti ostalima dole na večeri. To će mu pokazati, pomislila je pa duboko udahnula i pošla, povodeći se, ka ormaru. Kad je služavka Agnes pokucala na vrata, Kiti je već bila obučena i češljala je znojem ulepljenu kosu, da je smota u urednu punđu navrh glave. „Kako se osećate, gospođice Makbrajd?“, upitala ju je Agnes. Devojka je bila mlađa i od Kiti, i govorila je s jakim irskim akcentom. „Oporavila sam se, hvala, Agnes. Kad se vratiš dole, molim te, reci gospođi Merser da ću im se pridružiti za večerom.“


Biserna sestra

99

„Jeste li sigurni, gospođice? Izvihte me što kažem, al' još ste zeleni u licu i ne bi valjalo da vas u'vati mučnina za stolom“, kazala je Agnes i nabrala nos na smrdljivi lavor, pa ga prekrila čistim muslinskim peškirom. „Sasvim sam dobro, hvala. I zaista se izvinjavam zbog ovoga.“ Kiti je pokazala ka lavoru. „Oh, ne sekirajte se, mnogo mi je gore bilo dok nisu napravili toalet u kući“, odgovorila je Agnes i prevrnula očima. Deset minuta kasnije, Kiti je obazrivo silazila niz stepenice, u nadi da ne pravi grešku jer ju je hvatala mučnina čak i od svežeg mirisa borovine. Ugledala je dole Dramonda, kako stoji ruku skrštenih na grudima i divi se božičnom drvetu. „Dobro veče“, kazala je stigavši u podnožje stepenica. „Zaključila sam da se osećam dovoljno dobro da vam se ipak pridružim na večeri.“ „Zaista? A ko ste vi?“ „Ja… Molim vas, ne zadirkujte me“, kazala je molećivo. „Vrlo doro znate ko sam.“ „Uveravam vas da se nikad nismo upoznali, mada moram pretpostaviti da ste vi gospođica Kiti Makbrajd, družbenica moje tetke.“ „Znam da jesmo, gospodine, i prestanite sa zadirkivanjem, molim vas. Ako je to neka nova šala, kazna za ono danas… Ja…“ „Gospođice Makbrajd, baš mi je drago što vas vidim zdravu i čitavu posle one strašne sunčanice!“ Sad je Kiti znala koliko joj je zaista loše, jer se iz salona pojavio drugi Dramond, s bleskom razdraganosti i upozorenja u očima. „Dakle, dozvolite mi da vas upoznam sa svojim bratom Endruom“, nastavio je. „Kao što ste verovatno već shvatili, mi smo blizanci, mada je Endru rođen dva sata pre mene.“ „O“, kazala je Kiti, u sebi zahvalivši Bogu što je Dramond stigao baš tada, inače bi sve odala Endruu. „Oprostite mi, gospodine, nisam znala.“ „Molim vas, ne uzrujavajte se zbog toga, gospođice Makbrajd. Uveravam vas da je to vrlo česta greška.“ Endru joj je prišao i ponudio joj ruku. „Veoma mi je drago što sam vas konačno upoznao i oduševljen sam što vam je dobro pa možete večerati s nama. A sad, da vas otpratim u trpezariju? Moramo vas predstaviti našem ocu.“ Kiti je zahvalno prihvatila Endruovu ponuđenu podlakticu, jer je još bila nesigurna na nogama. Uhvatila je Dramondov pogled, potajno joj je namignuo, ali okrenula je glavu i to ignorisala. Trpezarijski sto je bio praznično ukrašen: elegantni zlatni držači za salvete i jelove grančice s crvenim kuglama koje su se gnezdile u njima,


100

LUSINDA RAJLI

presijavali su se na svetlosti sveća. Kiti je opčinjeno posmatrala Merserove kako se mole na nemačkom pre no što je Endru zapalio četvrtu sveću u složenom vencu na sredini stola. Kad su svi seli, Endru je uhvatio Kitin izraz znatiželje. „To su adventske sveće“, pojasnio je. „Moji roditelji su bili tako ljubazni da me sačekaju da dođem kući i zapalim poslednju za Badnje veče – to mi je bilo omiljeno još kad sam bio dete. Stara nemačka luteranska tradicija, gospođice Makbrajd“, dodao je. Dok su večerali junetinu – koju je uspela da proguta zahvaljujući vrlo malim zalogajima i pomnom žvakanju – Kiti je kradomice proučavala blizance. Premda po izgledu identični, tamnokosi i plavooki, ličnosti su im bile sasvim različite. Endru je delovao mnogo ozbiljnije i promišljenije od brata, sedeo je pored nje i postavljao joj učtiva pitanja o njenom životu u Edinburgu. „Moram da se izvinim u ime moga brata. Trebalo je da zna da je podnevno sunce prejako za svaku mladu damu, a naročito za tek pristiglu na ove obale.“ Endru se namrštio preko stola na Dramonda, koji je odgovorio nehajnim sleganjem ramena. „Znaš me, dragi brate. Totalno sam neodgovoran. Dobro je što imate Endrua pored sebe da vas štiti, gospođice Makbrajd“, dodao je. U čelu stola je sedeo Stefan Merser, otac blizanaca. Imao je iste plave oči kao i njegovi sinovi, ali je bio podebeo, s velikom pegavom celom. On joj je ispričao kako je njegova porodica stigla na australijsku obalu sedamdeset godina pre toga. „Sigurno već znate da su mnogi naši preci isprva došli u Adelejd zato što im je tu bilo dozvoljeno da poštuju boga u kojoj god religiji žele. Moja baka je bila Nemica i nastanila se u maloj naseobini pod nazivom Handorf, u Adelejd hilsu. Deda mi je bio prezbiterijanac iz Engleske, pa su se ovde upoznali i zaljubili jedno u drugo. Australija je slobodoumna zemlja, gospođice Makbrajd, i više nije pretplaćena na neku određenu doktrinu. Porodično odlazimo na službu u anglikansku katedralu u gradu. Sutra uveče ćemo ići tamo na ponoćnu misu. Nadam se da ćete se dobro osećati i da ćete moći da nam se pridružite.“ „Biće mi zadovoljstvo“, odgovorila je Kiti, dirnuta time što je Stefan očigledno zabrinut jer crkva nije prezbiterijanska. Mučeći se s desertom – izvrsnim kolačem s voćem, kremom od jaja i pravim šlagom odozgo – Kiti je slušala kako njih trojica razgovaraju o porodičnim poslovima, koji su izgleda imali mnogo veze s nečim što se zove


Biserna sestra

101

„ljuštura“8 i o tome koliko su tona toga doneli zaposleni na nečemu što se zove „lager“9. Dramond je govorio o „skupljanju“, za koje je pretpostavila da ima neke veze s „grlima“ stoke. Njegov najbolji „gonič“ se nije vratio, pa je Dramond bez ironije izjavio da su ga „crnci raskomadali i stavili u lonac za večeru“. Dok je sedela u toj elegantnoj, udobnoj kući, Kiti je pomislila kako je neobično što se tako čudne stvari dešavaju van granica grada koji je, u poređenju s prostim ulicama Lita, svakako gospodski. „Mora da vas je ovaj razgovor šokirao“, rekao je Dramond, pogađajući njene misli. „Čitala sam knjigu od Darv…“ Kiti se zaustavila, ne znajući da li ga Dramond odobrava, „… od jednog autora koji je proveo neko vreme na ovim obalama i pisao o njima. Da li urođenici zaista ubijaju ljude kopljima?“ „Nažalost, da.“ Dramond je spustio glas. „Po mome mišljenju, samo zbog gadnih provokacija njihovih neželjenih okupatora. Aboridžinska plemena su na ovoj zemlji mnogo hiljada godina – možda su i najstarije domorodačko stanovništvo na svetu. Njihova zemlja i njihov način života su im nasilno oduzeti ispred nosa. Ali…“ Dramond se obuzdao. „Ipak je to možda tema za neki drugi put.“ „Naravno“, odvratila je Kiti, sad naklonjenija Dramondu, a onda je ponovo usmerila pažnju na Endrua. „Gde vi živite?“ „Gore na severoistočnoj obali, u naselju Brum. Odnedavno sam preuzeo vođenje očevog biznisa s biserima. To je jedan… zanimljiv deo zemlje, s dugom istorijom. Tamo je čak i otisak dinosaurusovog stopala u steni, koji se može videti kad je oseka.“ „Bože! Kako bih volela to da vidim. Je li Brum daleko? Možda bih mogla da odem na izlet vozom.“ „Nažalost, ne, gospođice Makbrajd.“ Endru je obuzdao osmeh. „Morem bi vam trebalo bar nekoliko dana, a na kamili mnogo više.“ „Naravno“, odvratila je Kiti, postiđena svojom naivnošću i nepoznavanjem geografije. „Iako teoretski znam dimenzije ove zemlje, teško je poverovati da putovanje njome može zaista toliko trajati. Nadam se da ću imati prilike da ovde pođem van grada, makar samo da dodirnem stenu koja je tu od početka vremena. Čula sam da mnoge krase zanimljivi reljefi i slike.“

8 9

Engl.: Shell, ljuštura, ali i školjka. (Prim. prev.) Ribarski brod s dva ili tri jarbola. (Prim. prev.)


102

LUSINDA RAJLI

„Da, zaista je tako, mada je poznavanje unutrašnjosti – naročito oblasti oko Ajers roka – teritorija moga brata. To je blizu, bar po australijskim merilima, mestu gde on vodi našu stočnu farmu.“ „Volela bih da jednog dana posetim tu stenu. Čitala sam o njoj“, kazala je Kiti oduševljeno. „Pretpostavljam da vas zanimaju istorija drevnih vremena i geologija, gospođice Makbrajd?“ „Veoma me zanima kako smo…“ Kiti se obuzdala po drugi put, „… kako nas je Bog stvorio ovde na samom početku, gospodine Merser.“ „Molim vas, zovite me Endru. I da, to je zaista fascinantno. A možda bi, dok borave ovde“, rekao je Endru, povisivši glas i upućujući svoje pitanje gospođi Makrombi, „tetka Florens i gospođica Makrombi volele da pođu na krstarenje severozapadnom obalom? Pošto se u martu okonča kišna sezona, naravno.“ „I ne pomišljaj na to, draga Florens“, iznenada se ubacila Idit. „Kad sam poslednji put putovala u Brum, bila je tropska oluja i brod se nasukao kod Olbanija. Moj stariji sin živi u potpuno necivilizovanom gradu punom crnaca, žutih ljudi i samo Gospod zna kakvih još narodnosti – među kojima je mnogo lopova i skitnica! Zarekla sam se da više nikad neću kročiti na to mesto.“ „De-de, draga moja.“ Stefan Merser je spustio ruku na podlakticu svoje supruge. „Ne smemo biti nehrišćani, posebno u ovo doba godine. Brum je svakako neobičan, gospođice Makbrajd, prava mešavina svih rasa i boja. Lično nalazim da je fascinantan, živeo sam tamo deset godina pošto sam pokrenuo posao s biserima.“ „To je zabačen i moralno korumpiran grad kojim dominira trka za bogatstvom i koji je pun pohlepnih ljudi koje pokreće žudnja za njim!“ ponovo je upala Idit. „Pa zar nije cela Australija takva, majko?“, glasno je upitao Dramond. „Kao i mi sami?“ – pokretom ruke je obuhvatio ogromnu trpezariju i sve na stolu. „Mi se bar ponašamo civilizovano i poštujemo dobre hrišćanske vrednosti“, usprotivila se Idit. „Idi tamo ako moraš, draga sestro, ali ja neću poći s tobom. A sad, hoćemo li se mi dame povući u salon, da ostavimo muškarce njihovim cigarama i razgovoru o manje lepim stranama života u Australiji?“ „Molila bih vas da me izvinite“, kazala je Kiti nekoliko sekundi kasnije, dok je stajala sa Idit i Florens u predvorju, „još uvek se loše osećam, a volela bih da budem dobro sutra za Badnje veče.“ „Naravno, laku noć, gospođice Makbrajd“, odvratila je Idit odrešito i delovala je kao da joj je pomalo laknulo.


Biserna sestra

103

„Lepo spavaj, draga Kiti“, doviknula joj je gospoda Makrombi idući za sestrom kroz predvorje, ka salonu. Na spratu, Kiti je izašla na terasu, podigla pogled ka zvezdama i potražila Vitlejemsku zvezdu, koju su njene sestre i ona uvek gledale na nebu na Badnje veče. Ovde je nije videla na noćnom nebu, možda zato što je Adelejd toliko udaljen od Griniča. Vratila se unutra i ostavila vrata terase odškrinuta jer je soba još zaudarala na bolest. Pošto je noć bila tako topla, Kiti je odvažno ignorisala spavaćicu i uvukla se pod čaršav samo u potkošulji.

Sutradan ujutru ju je probudilo bleštavo sunce. Uspravila se i sela, setila se da je Badnji dan i taman je htela da izađe iz kreveta kad je nešto veliko i smeđe palo s tavanice na njeno krilo pokriveno čaršavom. I odmah je počelo da mili ka njenom stomaku, a Kiti je prodorno kriknula kad je shvatila da je u pitanju džinovski dlakavi pauk. Skamenjena dok joj je mileo ka grudima, vrisnula je ponovo, ne mareći što će je svi čuti. „Staje, zaboga?“ rekao je Dramond kad se pojavio u sobi, pogledao je i odmah shvatio u čemu je problem. Uvežbanim pokretom je podigao s nje pauka – držeći ga za jednu od mnogih nogu – koji se migoljio dok ga je Dramond iznosio na terasu. Videla je kako ga baca preko ograde, a onda se vratio unutra i odlučno zatvorio vrata za sobom. „To se dešava kad ih ostavite otvorena“, prekorio ju je mašući prstom kojim je maločas držao grabljivca. „Vi ste mi rekli da ih otvorim!“ odvratila je Kiti, cijukavim glasom. „Mislio sam nakratko a ne celu noć. Baš lepo od vas.“ Prostrelio ju je pogledom. „Probuđen sam iz sna u cik zore na Badnji dan, da pomognem dami u nevolji, a umesto zahvalnosti dobijam prekor.“ „Je li… otrovan?“ „Lovački pauk? Nije. Ponekad se desi da gricnu, ali uglavnom su prijateljski raspoloženi. To su samo velika, ružna stvorenja koja su korisna jer drže pod kontrolom populaciju insekata. Ovakvi nisu ništa u poređenju sa onima na koje nailazim na severu, gde ja živim. Poljski klozet – ili toalet, kako ga vi zovete – vrvi od paukova, a neki od njih su zaista opasni. Dosad sam morao da isisam otrov iz dva moja goniča. Gadna stvorenja su oni s crvenom prugom na leđima.“


104

LUSINDA RAJLI

Kiti je srce još pomamno lupalo, ali je došla k sebi, pa je zaključila da Dramond uživa da je plaši. „Tamo je drugačiji život“, rekao je, kao da joj čita misli. „Pitanje je opstanka. To čoveka očeliči.“ „Sigurna sam da je tako.“ „Dakle, ostaviću vas da se još odmorite, s obzirom na to da je tek pola šest ujutru.“ Klimnuo joj je glavom i pošao ka vratima. „A uzgred budi rečeno, gospođice Makbrajd, smem li da pitam da li uvek spavate u potkošulji? Majka bi se užasnula.“ Zatim se iscerio i izašao iz sobe.

Tri sata kasnije, dok su doručkovali sveže ispečen hleb i izvrstan džem od jagoda, gospođa Makrombi je pružila Kiti jedan veliki paket. „Za tebe, draga moja“, kazala je sa osmehom. „Tvoja majka me je zamolila da ga sačuvam do Božića. Znam koliko ti nedostaje porodični dom i nadam se da će ti ovo olakšati čežnju za Škotskom.“ „Oh…“ Kiti je držala u rukama teški paket. Suze su je zapekle u očima, ali je zatreptala da ih obuzda. „Hajde, dete, otvori ga! Putovala sam s njim nedeljama, pitajući se šta je unutra!“ „Zar ne bi trebalo da sačekam do sutra?“, upitala je Kiti. „Po nemačkoj tradiciji, pokloni se otvaraju na Badnji dan“, odgovorila joj je Idit, „mada mi sačekamo veče. Samo napred, draga, slobodno.“ Kiti je pocepala smeđi papir i počela da vadi divne stvari, ustreptala od uzbuđenja. Unutra je bila limenka s majčinim čuvenim domaćim keksom, trake od sestara, zajedno s čestitkama i crtežima. Otac joj je poslao molitvenik u kožnom povezu, koji je Kiti vratila u kutiju i ne pročitavši posvetu unutra. Preostali deo prepodneva provela je pomažući u domaćim poslovima, pokazala je tamnoputoj služavki kako se oklagijom razvlači testo, a onda je raspodelila mešavinu svog voća, začina i kandirane limunove i pomorandžine kore u male školjke od peciva. Te večeri je na meniju bila guska, a ćurka je bila u hladnoj ostavi za sutrašnju božičnu gozbu. Po podne, po vrućini, Kiti je poslala u nebo poruke ljubavi svojoj porodici, kojima je svanuo Badnji dan, setila se svojih sestara, među kojima će u naredna dva dana vladati veliko uzbuđenje. Pošto joj je telo još uvek bilo umorno od alkohola koji je popila prethodnog dana, prilegla je da odspava i probudilo ju je kucanje na vratima.


Biserna sestra

105

„Slobodno“, kazala je pospano i ugledala Agnes kako ulazi u sobu pažljivo noseći preko ruku nabore tirkizne svile. „Ovo je od gđe Makrombi, gospojce. Poklon za Božić, i kaže da obučete noćas za večeru.“ Kiti je gledala kako Agnes kači odevni predmet na vrata ormara. Bila je to najlepša haljina koju je ikada videla, samo se brinula da neće smeti u njoj da podigne ruke, kako se ne bi videle mrlje od znoja ispod pazuha. Porodica se okupila u salonu u pet sati, pa je Kiti predstavljena matrijarhu Merserovih, lično baki Ališi. Ališa uopšte nije bila onakva kakvu ju je Kiti zamišljala – umesto onog stalnog izraza neodobravanja, koji je bio tipičan za Idit, Ališino punačko lice bilo je puno veselih bora, a plave oči su joj svetlucale od radosti. Kiti je pomislila kako je velika šteta što ne može više da razgovara s njom, jer je Ališa govorila uglavnom nemački, iako je mnogo godina živela u Adelejdu. Endru je preveo Ališino izvinjenje što ograničeno vlada engleskim, ali topli dodir njenih ruku bio je dovoljan da saopšti Kiti da je dobrodošla u njihovu kuću koja je prvobitno bila Ališin dom. Kiti se divila tome kako se blizanci samouvereno prebacuju s jednog jezika na drugi i razgovaraju sa okupljenim društvom i na nemačkom i na engleskom. Bila je dirnuta i time što su svi pripremili poklon i za nju. Od Idit i Stefana je dobila ukrasni češalj od slonovače, od Endrua sićušne biserne naušnice, a od Dramonda ceduljicu uvijenu u paketić. Draga gospođice Makbrajd, Ovo vam pišem da vam kažem kako je vaš pravi božični poklon u vašoj sobi. Dajem reč da nije živi pauk. Dramond Videla je njegov razdragani izraz lica dok je čitala, a onda izvukla neboplavu traku i nasmešila se. „Hvala vam, Dramonde. Boja je divna, ukrasiću njome kosu kasnije za večeru.“ „Slaže vam se sa očima“, šapnuo joj je kad su svi skrenuli pažnju sa njih na poklon koji je za Božić dobila Idit od svoga muža. „Srećan Božić, draga.“ Stefan je poljubio suprugu u oba obraza. „Nadam se da će ti se svideti.“ U kutiji je bio zaista veličanstven biser, okačen kao privezak na srebrnom lancu fine izrade. Njegova glatka, opalna površina raskošno se presijavala u raznim bojama na poslednjim zracima zalazećeg sunca.


106

LUSINDA RAJLI

„Gospode“, kazala je Idit dok joj je sestra zakopčavala lančić oko vrata. „Još bisera.“ „Ali ovaj je specijalan, draga. Najbolji iz ovogodišnje berbe. Zar nije, Endru?“ „Jeste, oče. Takvim ga je proglasio lično T. B. Elis, majko. Ove godine nije nađen veći u moru kod Bruma.“ Kiti je opčinjeno gledala u svetlueavu perlu na Iditinim bujnim grudima. Istovremeno se divila i veličini dragocenog dragulja i ravnodušnosti s kojom ga je Idit primila. „Volite bisere?“ upitao ju je Endru, koji je sedeo pored nje na plišanom otomanu. „Obožavam ih“, odvratila je. „Stalno sam otvarala školjke kod kuće, na žalu u Litu, ne bih li našla neki, ali naravno, nikad nisam.“ „Da, a sumnjam da biste ga ikada i našli. Potrebna je posebna klima i određena vrsta ostriga, a da ne pominjem mnogo, mnogo godina dok ne urodi plodom.“ Nakon otvaranja poklona, svi su se povukli u svoje sobe da se presvuku za večeru, a Kiti je iskoristila tu priliku da pogleda šta je to što je Dramond odlučio da joj pokloni za Božić. Znajući ga, očekivala je bocu viskija ili uokvirenog mrtvog lovačkog pauka… Paketić je bio tako mali da je neko vreme morala da ga traži po dnu ormara dok ga konačno nije našla. Bila je to najobičnija kutijica, vezana jednostavnom trakom. Pažljivo ju je otvorila i unutra našla ugnežđen sivi kamenčić. Uzela ga je i osetila njegovu hladnoću na vrelom dlanu, zbunjeno razmišljajući zašto joj ga je dao. Kao i svi obluci na obali Lita, bio je obične boje škriljca, a čak i kad ga je podigla na svetlost, nije na njemu videla nikakve naročite brazde ili belege. Međutim, kad ga je okrenula, videla je da je s druge strane izrezbaren. Fascinirana, prelazila je prstima preko grebena i dolina, čije su ivice bile zaobljene starošću i dodirima, ali nije mogla da razabere ma kakav određen oblik ili reč. Stavila ga je u ormarić pored kreveta i, s grizom savesti zbog malopređašnjih loših misli o Dramondovom poklonu, pozvala Agnes da joj pomogne da obuče novu haljinu i zakopča je sićušnim sedefnim dugmićima od struka pa skroz do grla. Već joj je bilo pretopio ali, onako utegnutoj kao poslovična božična ćurka, odraz u ogledalu joj je sve. nadoknadio. Boja svile joj se savršeno slagala uz oči, koje su joj se tirkizno presijavale. Dok joj je Agnes stavljala Dramondovu traku u uvojke, Kiti je natapkala malo ruža na obraze, pa ustala i sišla u prizemlje, da se priključi društvu.


Biserna sestra

107

„Vidi, vidi, večeras izgledaš veoma lepo, gospođice Makbrajd“, kazala je gospođa Makrombi s materinskim ponosom. „Čim sam je videla, znala sam da će ti ta boja lepo stajati.“ „Mnogo vam hvala, gospođo Makrombi. To je najlepši božični poklon koji sam ikada dobila“, gorljivo je odgovorila Kiti, a onda je zazvonilo na vratima, što je bio znak da stiže još gostiju za Badnje veče, pa su uvedeni u salon da se pridruže onima koji su došli pre njih. „Nejlepši poklon, ha?“ začula je dubok glas iza sebe. „Očarani ste, siguran sam.“ Bio je to Dramond, elegantan u večernjem odelu. „Samo sam učtiva. Hvala vam za traku… i za onaj kamen, mada moram priznati da nemam pojma šta je to.“ „To je, draga moja gospođice Makbrajd, veoma retka i dragocena stvar. Zove se kamen džurunga i nekad je pripadao urođeniku iz aboridžinskog plemena Arente. To je bilo nešto najdragocenije što je posedovao, a što mu je dato prilikom inicijacije u odraslog muškarca, kao simbol njegovih specijalnih odgovornosti.“ „Gospode“, kazala je Kiti bez daha. A onda je zaškiljila. „Niste ga valjda ukrali?“ „Kakvim me smatrate, zaboga? U stvari, pronašao sam ga pre nekoliko nedelja, dok sam sa stočne farme putovao ovamo kroz unutrašnjost. Bio je u jednoj pećini u kojoj sam prespavao.“ „Nadam se da ne nedostaje čoveku kom je pripadao.“ „Siguran sam da je odavno mrtav i da se neće žaliti. A sad, gospođice Makbrajd“ – Dramond je pružio ruku i s poslužavnika u prolazu uzeo dve čaše – „jeste li za malo serija?“ Kiti mu je videla sjaj u oku i odbila. „Ne, hvala.“ „Moram da priznam da ste se večeras baš lepo doterali“, i nadušak je ispio malu količinu serija, a potom i čašu koju je ona odbila. „Srećan Božić, Kiti“, rekao je blago. „Naše poznanstvo je bilo krajnje… pustolovno.“ „Gospođice Makbrajd…“ Kiti se okrenula i ugledala Endrua kraj sebe. Pomislila je kako je zaista uznemiravajuće biti s identičnim blizancima u istoj sobi – osećaš se kao da vidiš duplo. „Dobro veče, Endru, i hvala vam za ove divne naušnice. Stavila sam ih večeras.“ „Drago mi je što vidim da se slažu uz vašu divnu haljinu. Jeste li za malo serija, da nazdravimo rođenju Hristovom?“


108

LUSINDA RAJLI

„Gospođica Makbrajd je antialkoholičarka. Nikad ne pijete ni kap, zar ne?“, promrmljao je Dramond pored nje. Dok se ležerno udaljavao ka drugom kraju prostorije, Kiti se pitala koliko će proći pre nego što je izazove da ga ošamari, samo da bi mu izbrisala taj zluradi smešak s lica. Gosti su se ubrzo okupili u trpezariji, gde ih je očekivala raskošna gozba: pečena guska, tradicionalni pečeni krompir, pa čak i hagis, koji je gospođa Makrombi na putovanju držala u brodskoj hladnjači. Po lepoj odeći i po draguljima na ženama, Kiti je znala da je na božičnoj gozbi s creme de la creme adelejdskog društva. Jedan prijatni nemački gospodin, koji je savršeno govorio engleski, sedeo je s njene desne strane i pričao joj o svom biznisu s pivom i o svojim vinogradima, koji su izgleda odlično uspevali na brdima oko Adelejda. „Klima je slična onoj u južnoj Francuskoj i grožđe lepo uspeva. Pazite šta vam kažem, za nekoliko godina svet će kupovati australijska vina. Ovo“ – uzeo je jednu bocu i pokazao joj – „ovo je jedno od naših. Mogu li da vas nagovorim da probate kap?“ „Ne, hvala, gospodine“, kazala je tihim glasom, nesposobna da podnese još jedan dvosmisleni Dramondov pogled, koji je sedeo naspram nje. Kad se večera završila, gosti su se okupili oko klavira i pevali Stille Nacht na nemačkom, a potom tradicionalne engleske božične pesme. Kad je repertoar iscrpljen, Idit – koja je za klavirom već pokazala iznenađujući talenat – okrenula se starijem sinu. „Hoćeš li da nam pevaš, Endru?“ Društvo mu je aplaudiralo dok je prilazio klaviru. „Oprostite mi, dame i gospodo, što sam zarđao. Kao što možete da zamislite, u Brumu nemam mnogo prilika da nastupam“, kazao je Endru. „Otpevaću vam Ev'ry Valley iz Hendlovog Mesije.“ „A ja ću dati sve od sebe da ga pratim na klaviru“, dodala je Idit. „Gospode, kakav glas“, prošaputao je njen sused vinar kad je Endru završio i salonom se prolomio aplauz. „Možda je mogao biti profesionalni operski pevač, ali život – i otac – imali su drugačije planove. Eto, to vam je Australija“, dodao je upola glasa. „Bogata ovcama, stokom, bogatašima koji su se obogatili na nepošten način, ali siromašna kulturom. Naša zemlja će se jednog dana promeniti, pazite šta vam kažem.“ Tad je već bilo skoro jedanaest, pa su goste njihove sluge povele ka kočijama, da se odvezu do centra Adelejda na ponoćnu misu. Katedrala Svetog Petra je pružala impozantan prizor, sa složeno ukrašenim gotičkim zvonicima što sežu visoko u nebo, i toplom svetlošću


Biserna sestra

109

sveća što se prosipa kroz prozore s vitražima. Dramond je pratio majku i tetku u katedralu, dok je Endru pomogao Kiti da siđe iz kočije. „Imate divan glas“, kazala mu je. „Hvala. Svi mi to govore, ali čovek nikad ne ceni ono što mu lako ide. A sem toga, izuzev zabavljanja maminih i tatinih gostiju na svečanostima i o praznicima, to ničemu ne služi“, primetio je Endru dok su se zajedno sa ostalim ljudima penjali stepenicama u katedralu. Unutrašnjost crkve bila je isto tako impresivna kao i njena spoljašnjost, s visokim lučnim svodovima iznad klupa. Služba, koju bi njen otac nazvao „uzvišenom crkvom“, bila je ispunjena mirisom tamjana, koji je lebdeo u vazduhu, i sveštenstvom u odorama protkanim zlatom, koje bi Ralf ismevao. Kiti je prišla da uzme svetu pričest i kleknula pred oltarom između Dramonda i Endrua. Pomislila je kako joj se bar prsti na nogama ne grče od ljute hladnoće, kao što se obično dešavalo u očevoj crkvi u Litu na Badnje veče. „Da li vam se svidelo? Znam da niste na to navikli“, upitao ju je Endru dok su izlazili. „Uverena sam da Gospod baš i ne mari gde držimo bogosluženje, a ni kako, sve dok veličamo ime Njegovo“, taktično je odgovorila Kiti. „Ako uopšte ima Boga. U šta, lično, sumnjam“, začula je Dramondov glas iz mraka iza sebe. Kad se kasnije povukla u svoju sobu, prethodno proverivši jesu li vrata terase dobro zatvorena i osmotrivši tavanicu da vidi ima li traga od dlakavih čudovišta sa osam nogu, koja bi mogla da odluče da joj se pridruže u krevetu, Kiti je zaključila da je to bio veoma zanimljiv dan.


10

Između Božića i novogodišnje večeri bilo je raznih izleta na kojima su se stanovnici Ališa hola zabavili. Bili su na pikniku u Elder parku i slušali orkestar koji je svirao na platformi, a onda su, narednog dana, išli u adelejdski zoološki vrt. Dok se Kiti oduševljavala raznim krznenim štićenicima vrta, kao što su krupnooki oposumi i neodoljive koale, Dramond ju je ushićeno odvukao u zgradu s reptilima kako bi joj pokazao razne zmije. Veoma se trudio da joj objasni koje su dobroćudne, a koje mogu da ubiju. „Pitoni su uglavnom bezopasni, mada umeju vraški da ujedu ako ih slučajno nagaziš. Najotrovnije su one australijske smeđe, koje je teško opaziti. A ona tamo“ – pokazao je kroz staklo – „ona prugasta, uvijena oko grane u uglu, to je tigrasta zmija, gadna kad ujede. Ali ne zaboravite da će vas zmije dirati samo ako vi dirate njih“, dodao je. Dramond je predložio Kiti da jaše slona, krunu adelejdskog zoološkog vrta. Kiti su elegantno podigli na stara, siva leđa. Sedela je gore i osećala se kao neka indijska maharani, koje je videla na slikama u knjizi. „Čekajte da probate kamilu, pa da vidite šta je truckavo jahanje“, doviknuo joj je Dramond. Te noći, pošto je stigla kući, odmah je pisala svojima kako je jahala slona na neverovatnom mestu. Stiglo je i novogodišnje veče, a Kiti je rečeno da Idit uvek tim povodom priređuje veliki večernji prijem. „Svake godine nas tome izlaže“, zaječao je Dramond ujutru za doručkom. „Insistira da nosimo tartan.“ „U Edinburgu je to normalno cele godine“, odvratila je Kiti. „U tome i jeste stvar, gospođice Makbrajd. Rođen sam i odgajen u Australiji i nikad nisam kročio u Škotsku, a zapravo, što je još važnije, nikad i ne nameravam da odem tamo. Kad bi momci na stočnoj farmi u Kilgari saznali da sam cele noći skakutao u suknji, kao devojčica, ne bi više nikad hteli ni da čuju za mene.“


Biserna sestra

111

„Sigurno nije tako teško udovoljiti majci?“ ubacio se Endru u razgovor. „Ne zaboravi da je ona tamo rođena i da joj nedostaje zavičaj. A uveren sam da će i gospođica Makbrajd uživati.“ „Nisam se setila da ponesem tartan svoga klana…“ Kiti se ujela za usnu. „Ubeđen sam da vam majka može pozajmiti neki od svojih. Njena garderoba je krcata kariranim tkaninama. Izvinite me.“ Dramond je ustao. „Imam da obavim nešto pre nego što krenem u Evropu.“ „Vaš brat ide u Evropu?“, upitala je Kiti Endrua pošto je Dramond izašao iz sobe. „Da. Sutra, sa ocem“, odgovorio je ovaj. „Dramond želi da nabavi neka grla, krda su se ove godine smanjila zbog suše i crnačkih kopalja, a otac bi trebalo da proda neke veličanstvene bisere iz ovogodišnje berbe, i ne veruje nikom pa hoće to sam da obavi. Osim toga, na severu je kišna sezona i sad tamo nije prijatno boraviti. Naši lageri u Brumu su uglavnom usidreni u luci, zbog sezone uragana. Ubrzo se vraćam tamo da takoreći preuzmem komandu. Poslednje tri godine proveo sam tamo učeći posao od oca, i sad ću preuzeti upravu, da se majka ne bi razvela od njega jer je napuštena.“ Endru joj se vragolasto nasmešio. „Sećam se da je kazala kako nije uživala u Brumu.“ „Kad je moja majka tamo živela, pre deset godina, bilo je teško za ženu, ali industrija bisera se razvija, pa se tako razvija i grad. A s tako mešovitim društvom, sasvim sigurno nije dosadno. Takve sam navike razvio, pa za sebe mogu reći da mi je uzbudljivo. Mislim da bi bilo i vama, jer imate pustolovan duh.“ „Imam li?“ „Po mome mišljenju, da, a izgleda i da prihvatate ljude onakve kakvi su.“ „Moj otac – i Biblija“, žurno je dodala, „kažu da nikad ne sudimo po rasi ili boji, samo po ljudskoj duši.“ „Da, gospođice Makbrajd. A zanimljivo je, zar ne, kako se oni koji sebe smatraju pravim hrišćanima vladaju upravo suprotno od toga? Ah…“, rekao je, a onda naglo zaćutao od nelagodnosti. „A sad“ – Kiti je ustala – „moram da potražim vašu majku i ponudim joj pomoć oko priprema večerašnje zabave.“ „To je ljubazno od vas, ali sumnjam da će joj trebati. Kao i sve čime ona rukovodi, funkcionisaće kao dobro podmazana mašina.“ Dok je Kiti te večeri oblačila svoju tirkiznu haljinu, koju je Agnes vesto očistila parom i uklonila sve mrlje od znoja, neko je zakucao na vrata. U sobu je ušla gospođa Makrombi u škotskoj kariranoj tkanini.


112

LUSINDA RAJLI

„Dobro veče, draga moja gospođice Makbrajd. Evo vašeg tartana za večerašnju zabavu. Kao izraz naklonosti od mene i mog pokojnog muža. Biću ponosna da vidim kako nosiš tartan klana Makrombi. Za poslednjih nekoliko nedelja postala si mi kao kći.“ „Ja… Hvala vam, gospođo Makrombi.“ Kiti je bila duboko dirnuta njenim rečima. „Tako ste ljubazni prema meni.“ „Mogu li dobiti tu čast da ga ja namestim?“ „Naravno. Hvala vam.“ „Znaš“, nastavila je gospođa Makrombi dok je nameštala tartan preko Kitinog desnog ramena, „bilo je veliko zadovoljstvo posmatrati kako si procvetala za ovih nekoliko nedelja otkad smo otišle iz Edinburga. Bila si pravi miš kad sam te upoznala. A vidi kakva si sad!“ Gospođa Makrombi je stavila lep broš u obliku čička na Kitino rame. „Dakle, prava si lepotica i služiš na čast svojoj porodici. Svaki muškarac bi se ponosio da mu budeš supruga.“ „A da…?“, odgovorila je Kiti dopustivši da je gurne ka ogledalu. „Pogledaj se, gospođice Makbrajd; svoje dično škotsko poreklo, svoju pamet i lepotu. Oh, tako me zabavlja da gledam svoje sestriće kako se otimaju za tvoju pažnju, svaki na svoj način.“ Gospođa Makrombi se devojački zakikotala i Kiti je znala da je već gucnula viski. „Dakle“, nastavila je, „pitam se kog ćeš odabrati? Toliko se razlikuju. Jesi li već odlučila, draga moja, koji će to blizanac biti?“ S obzirom na to da nikad nije ni pretpostavila, čak ni pomislila da je bilo koji od tih bogatih blizanaca može smatrati bilo čime osim zabave (Dramond) i mlađe sestre (Endru), Kiti je odgovorila iskreno. „Stvarno, gospođo Makrombi, sigurna sam da grešite. Merserovi su očigledno jedna od najmoćnijih porodica u Adelejdu…“ „Ako ne i u celoj Australiji“, dodala je gospođa Makrombi. „Da, i ja, kao kći siromašnog sveštenika iz Lita, nikad ne bih ni pomislila da sam dovoljno dobra za bilo kojeg od njih dvojice. Niti za njihovu porodicu…“ Izbavio ju je zvuk zvona na vratima. „Eto, draga moja.“ Gospođa Makrombi ju je privila na svoje toplo, bujno poprsje. „Hajde da vidimo šta će se dogoditi, važi? I za slučaj da kasnije ne dobijem priliku da ti poželim srećnu hiljadu devetsto sedmu godinu, učiniću to sada. Jednostavno znam da će biti srećna.“ Kiti je gledala za gospođom Makrombi dok je izlazila iz sobe kao brod pod punim jedrima. Kad su se vrata za njom zatvorila, sa olakšanjem i zbunjena, Kiti se srušila na krevet.


Biserna sestra

113

Ako je Kiti ičemu bila vična, onda je to bio ples. Njene sestre i nju majka je učila da plešu, delimično zato što je Ajsdel volela da igra, ali najviše zbog toga što nisu imali čim drugim da se zabave u toku dugih zimskih večeri u Litu. A osim toga tako bi se i zagrejale. „Gospode bože, i večeras su se zagrejali“, pomislila je Kiti dok je plesala uz pesmu Vojvoda od Perta. Zavidela je muškarcima jer uživaju bar u luksuzu što su im gole noge, dok se ona, u korsetu i svilenoj haljini, zaogrnuta još i teškim tartanom, znojila kao ona svinja iz poslovice. Pa ipak, te noći je nije bilo briga, igrala je ples za plesom, s brojnim partnerima, sve dok, malo pre ponoći, nije sela da se odmori, a Endru joj je doneo veliku čašu voćnog punča da utoli žeđ. „Dakle, gospođice Makbrajd, večeras smo videli još jednu stranu vaše ličnosti. Veoma ste dobra plesačica.“ „Hvala vam“, kazala je, i dalje zadihana i u nadi da joj Endru neće prići preblizu jer je bila ubeđena da gadno zaudara. Nekoliko minuta kasnije, poveo ju je u predvorje kako bi, zajedno sa ostalim gostima, mogla da posmatra stari škotski običaj dočekivanja prve osobe koja će preći prag kad izbije ponoć. Dok su se okupljali oko božičnog drveta, koje je izgledalo jadno sa opalim iglicama u zelenim gomilama na podu, Kiti je stala pored Endrua. „Još deset sekundi!“, viknuo je Stefan okupljenima, a oni su počeli da odbrojavaju, pa su klicali i jedni drugima toplo čestitali Novu godinu. Kiti se iznenada obrela u Endruovom zagrljaju. „Srećna Nova godina, gospođice Makbrajd. Hteo sam da pitam…“ Kiti mu je videla uznemirenost na licu. „Da?“ „Da li bi bilo u redu da vas od sad pa nadalje zovem Kiti?“ „Pa, da, naravno.“ „Dakle, zaista se nadam da ćemo u hiljadu devetsto sedmoj nastaviti naše… prijateljstvo. Ja… eto to, Kiti…“ „Srećna Nova godina, sine!“, Stefan je prekinuo njihov razgovor pljesnuvši sina po leđima. „Nimalo ne sumnjam u to da ću se ponositi tobom u Brumu.“ „Daću sve od sebe, gospodine“, odgovorio je Endru. „Srećna Nova godina i vama, gospođice Makbrajd. Divan ste ukras našoj porodici za Božić.“ Sagnuo se i toplo je poljubio, zagolicavši je ufitiljenim brcima po obrazu. „A uveren sam da se obojica nadamo da ćete produžiti


114

LUSINDA RAJLI

boravak kod nas u Australiji, jelda, dečko?“ Stefan je upadljivo namignuo sinu pre no što se udaljio da i drugim gostima čestita Novu godinu. Endru se brže-bolje izvinio i otišao da potraži majku, a Kiti je izašla na verandu, na svež vazduh. Najednom je osetila oko sebe nečije snažne ruke, koje su je podigle i zavrtele ukrug, pa konačno spustile nazad na zemlju. „Srećna Nova godina, gospođice Makbrajd, Kiti… Ket… da, taj vam nadimak savršeno odgovara, jer ste kao mačka, laka na nogama i mnogo pametnija, podozrevam, nego što većina ljudi misli. Ukratko, vi ste od onih što opstaju.“10 „Zaista?“ Kiti se vrtelo u glavi i jedva je održala stabilnost. Podigla je pogled ka Dramondu. „Jeste li pijani?“ „Ha! Ko mi kaže, gospođice Kiti-Ket. Možda malo, ali kažu mi da sam dobroćudan kad sam pripit. Dakle, imam nešto da vam kažem.“ „A to je?“ „Sigurno znate, kao i ja, da se kuju planovi da se priključite našoj porodici za stalno.“ a… „Ne pretvarajte se da ne znate šta mislim. Svima je prilično očigledno da je Endru zaljubljen u vas. Otac je saglasan; majka – iz nekih samo njoj znanih zlobnih ženskih razloga – manje. Ali s obzirom na to da se u ovoj kući sluša reč moga oca, siguran sam da neće proći mnogo do bračne ponude.“ „Uveravam vas da mi ništa ni slično nije palo na um.“ „Onda ste ili lažno skromni, ili gluplji nego što sam mislio. Prirodno, kao stariji, on je prvi bacio oko na vas, ali pre nego što odlučite, želim da i ja bacim šešir u ring i da vam kažem kako, za jednu ženu, imate mnogo kvaliteta kojima se divim. I…“ Prvi put otkad ga je Kiti upoznala, videla mu je nesigurnost u očima. „Stvar je u ovome.“ A onda ju je zagrlio i snažno je poljubio u usne. Da li od šoka ili zadovoljstva, tek Kiti se nije odmah povukla, a celo telo joj se topilo kao grumen putera na australijskom suncu. „Eto tako“, rekao je kad ju je konačno pustio. A onda se nagnuo i šapnuo joj na uho. „Upamtite ovo: moj brat vam može ponuditi sigurnost, ali sa mnom ćete imati avanturu. Samo mi se zakunite da nećete doneti odluku dok se ne vratim iz Evrope. A sad idem u Edinburški zamak da do zore slavim s prijateljima. Laku noć, gospođice Makbrajd.“

10

Engl.: Kat, nadimak koji se izgovara istio kao i „cat“, što znači „mačka“. (Prim. prev.)


Biserna sestra

115

Sutradan ujutru, Kiti nije videla Dramonda – rano je otišao na parobrod, da nadgleda utovar sanduka. Kiti je predala pisma koja je Stefan Merser ljubazno pristao da pošalje njenoj porodici kad bude u Evropi. „Štaviše“, kazao joj je i namignuo, „možda čak odem da ih lično isporučim. Doviđenja, draga moja.“ Poljubio ju je u oba obraza. A onda, dok su mu svi iz kuće mahali, popeo se u kočiju. Kiti je doručkovala sama sa Endruom, pošto je gospođa Makrombi jela u svojoj sobi, a Idit otišla u pristanište da isprati muža i sina. S obzirom na sve one razgovore koje je vodila prethodnog dana, Kiti je bilo neprijatno da sedi sama s njim. Delovao je neobično pokunjeno. „Gospođice Makbrajd…“, konačno je rekao. „Molim vas, Endru, složili smo se da me zovete Kiti.“ „Naravno, naravno. Da li jašete, Kiti?“ „Da, svakako. Ili bolje reći jahala sam. Naučila sam kad sam, kao dete, boravila kod bake i dede u Damfriširu. Ima ponije koji su poprilično divlji, jer potiču iz pustara, pa sam mnogo puta zbačena iz sedla. Zašto pitate?“ „Upravo sam razmišljao o tome kako ništa ne opusti čoveka kao galop. Imamo bungalov gore u adelejdskim brdima i malu staju uz njega. Šta kažete na to da odemo tamo danas? Vazduh je čistiji i svežiji, mislim da bi vam se svidelo. Uzgred, mama je dala punu dozvolu da idete u mojoj pratnji.“ Dva sata kasnije, stigli su u bungalov porodice Merser. Pošto je očekivala nešto kao seosku kuću, Kiti se zapanjila kad je ugledala dugačku prizemnu zgradu nalik vlastelinskoj kući, s bujnim vrtovima i okruženu vinogradima. Okrenula se za trista šezdeset stepeni, gledajući zelene bregove oko njih. Podsećali su je na škotske nizine. „Divno je“, rekla je bez daha, a to je i mislila. „Drago mi je da vam se dopada. A sad, da vam pokažem štale.“ Za pola sata su već jahali. Dok su kaskali ka dolini, pa onda ravnicom, Kiti se usudila na laki galop. Endru ju je pratio i stigao je, a Kiti se se smejala glasno, oduševljena svežim vazduhom na koži i bujnim zelenilom oko sebe. Kad su se vratili u bungalov, sačekao ih je lagani ručak postavljen na verandi. „Ovo izgleda izvrsno“, kazala je Kiti, još uvek zadihana od napora kad se skljokala na stolicu i, ne čekajući, uzela je komad još vrućeg hleba iz rerne. „Ima i sveže limunade za vas“, ponudio joj je Endru.


116

LUSINDA RAJLI

„Ko je spremio sve ovo?“ „Ovdašnja domaćica. Ona ovde živi preko cele godine.“ „Iako retko dolazite, kao što ste mi rekli na putu ovamo?“ „Da. Otac je veoma bogat, a i ja nameravam da budem.“ „Sigurna sam da ćete biti“, kazala je Kiti nakon pauze. „Naravno“, žurno je nastavio Endru, shvativši da je napravio grešku, „to mi nije glavni cilj, ali naročito ovde u Australiji, novac je koristan.“ „Koristan je svuda, ali zaista verujem da ne može kupiti sreću.“ „Potpuno se slažem, Kiti. Najvažnije su porodica i… ljubav.“ Završili su ručak u tišini, dok je Kiti jednostavno uživala u okruženju. I trudila se da ne misli o verovatnom razlogu ovog izlaska. „Kiti…“ Endru je konačno prekinuo ćutanje. „Možda znate zašto sam vas doveo ovamo?“ „Da mi pokažete vidik?“, odgovorila je, i samoj sebi zvučeći neiskreno. „I to, i… sigurno vam neće biti veliko iznenađenje da čujete koliko… koliko sam vam postao privržen za poslednjih deset dana.“ „Oh, sigurna sam da biste se umorili od mene kad biste me duže poznavali, Endru.“ „Sumnjam, Kiti. Skromni ste, kao i uvek. Dugo sam razgovarao s tetkom, ženom koja vas poznaje gotovo celog vašeg života, i ona nije našla nijednu lošu reč za vas. U njenim očima, kao i u mojim, vi ste savršeni. I pošto sam već rekao ocu i majci za svoje namere, i pošto su se oni oboje složili…“ I to rekavši, Endru je naglo ustao, prišao i kleknuo pred nju. „Ketrin Makbrajd, želim da vas pitam hoćete li mi učiniti tu čast da postanete moja supruga.“ „Gospode!“ kazala je Kiti nakon odgovarajuće pauze, nadajući se da je time dovoljno stavila do znanja kako se nije nadala bračnoj ponudi. „Šokirana sam. Nikad nisam ni slutila…“ „Zato što ste takvi kakvi ste, Kiti. Devojka… žena, zapravo, koja nije svesna sopstvene spoljašnje i unutrašnje lepote. Vi ste divni, Kiti, i od trenutka kad sam vas ugledao, želim da mi budete žena.“ „Zaista?“ „Da. Neću reći da sam naročito romantičan, ali…“ Endru je pocrveneo. „Zaista sam se zaljubio u vas na prvi pogled. A onda“, nasmejao se tiho, „znao sam da je to ono pravo kad ste pokazali onakav entuzijazam prema otisku stopala dinosaurusa u Brumu. Većina devojaka ne bi znala ni šta je to dinosaurus, a kamoli da ih zanima fosilni otisak. Dakle, šta kažete?“ Kiti je pogledala dole u Endrua, u njegovo nesumnjivo lepo lice, a onda podigla glavu i prešla pogledom po divnom posedu koji će ovaj čovek po


Biserna sestra

117

svemu sudeći naslediti. Misli su joj odlutale nazad u Lit i ocu, koji je tvrdio da je obožava, ali ju je, zbog onoga što zna, prognao na drugi kraj sveta. „Ja…“ Njen um je demonski prizvao sliku Dramonda, a zatim su jedna za drugom usledila odabrana sećanja. Kako ju je zadirkivao, kako se prema njoj ponašao kao prema jednakoj sebi a ne kao prema porcelanskoj lutki, kako ju je zasmejavao i nije mogla da se obuzda… a najviše od svega, kako se osećala kad ju je poljubio pre samo nekoliko sati. Pitanje je samo da li iz nje izvlači ono najbolje ili ono najgore? Šta god da je, uz njega je svakako drugačija. „Molim vas, shvatam da ste u šoku, jer je tako brzo nakon što smo se upoznali“, nastavio je Endru pošto je ona ćutala. „Ali ja moram da se vratim u Brum u februaru ili martu, a to onda – kao što je mama primetila – ostavlja malo vremena za pripremu venčanja. Dakle, ne želim da vas požurujem da odlučite, ali…“ Endruovglas je zamro i Kiti je pomislila kako je on dobra duša. „Mogu li malo da razmislim? Planirala sam da se vratim kući u Škotsku, svojoj porodici. A ovo bi značilo… pa, da ću ostati ovde. Do kraja života. S vama.“ „Najdraža Kiti, potpuno vas razumem. Imate vremena da razmislite koliko god hoćete. Tetka Florens mi je kazala koliko ste svi bliski u vašoj porodici, pa znam kakva bi žrtva za vas bila da se udate za mene. I naravno, bar nekoliko narednih godina, živeli bismo u Brumu.“ „U mestu koje vaša majka prezire.“ „U mestu za koje verujem da biste zavoleli. Mnogo se promenilo otkad se ona udostojila da ga poslednji put poseti. Brum se razvija i cveta, Kiti; tamo svakodnevno stižu brodovi iz celog sveta i donose tako luksuzne i dragocene stvari da ne biste poverovali. Ali… da“, složio se, „to je još uvek neformirano društvo, u kom ne postoje mnoga pravila civilizovanog ponašanja. Pa ipak, osećam da biste ga vi prigrlili onoliko koliko mu se moja majka podsmeva, jednostavno zato što ste po prirodi velikodušni i verujete u jednakost ljudi. A sad moram ustati, da mi ne pukne čašica kolena.“ Endru je ustao i uzeo obe Kitine ruke u svoje. „Koliko vam vremena treba?“ „Nekoliko dana?“ „Naravno. Od sada vas ostavljam na miru“, rekao je i nežno joj poljubio ruke.


118

LUSINDA RAJLI

Naredna tri dana, Kiti je o novonastaloj situaciji diskutovala sama sa sobom, s veličanstvenim papagajem u vrtu i, naravno, s Bogom. I ni od koga nije dobila dublji uvid u sve. Čeznula je za majčinom mudrošću, čiji bi savet bio dat iz čiste ljubavi i u najboljem interesu njene kćeri. Mada… da li bi zaista?, pitala se Kiti dok je koračala tamo-amo po svojoj sobi, i shvatila da bi Adel podstakla svoju kćer da zgrabi priliku da se uda za tako zgodnog čoveka iz dobre, bogate porodice, s obzirom na oskudicu u kojoj je živela u Litu. Prava istina je bila sledeća: iako je znala da je brak sledeća životna faza pošto je napunila osamnaest godina, Kiti se to oduvek činilo daleko u budućnosti. Pa ipak je evo stiglo. Stalno je iznova postavljala sebi pitanje da li se budući muž mora voleti od prvog trenutka kad ga tvoje oči ugledaju. Ili uzbuđenje zbog veridbe u početku potiče iz mnogo praktičnijeg razloga: zbog saznanja da si ubrana s drveta slobodnih devojaka – naročito kad si siromašna kao što je ona – i da si obezbeđena za ceo život. Možda se ljubav razvije iz toga što delite život, koji će jednom uključivati i porodicu. Osim toga, Kiti je bila uverena i u to da Merserovi – znajući da njena porodica živi u oskudici, zbog čega ona i nije neka „prilika“ – mogu drugačije gledati na taj brak. Pa ipak, ovo nije Edinburg već Australija, gde svako ko je stigao na njene prašnjave, crvene obale, može ponovo da kreira sebe kako god hoće. A i šta joj zaista znači Škotska u budućnosti? Ako bude imala sreće, udaće se za Angusa i živeće životom sveštenikove žene, koji će se malo razlikovati od njenih prvih osamnaest godina, s tim što će možda biti još teži. Uprkos Dramondovim rečima kako će uz njega imati „avanturu“, Kiti je shvatila da bi udaja za bilo koga od njih dvojice značila avanturu jer bi morala da pođe na sever te ogromne zemlje. Pa ipak… kako joj se samo telo rastopilo kad ju je Dramond poljubio. Kad joj je Endru uzeo ruku i poljubio je, nije bilo neprijatno, ali… Konačno, potpuno iscrpljena od vrdanja pred samom sobom, Kiti je odlučila da ode gospođi Makrombi. Koliko god da je pristrasna, ona je ovde za Kiti nešto najbliže porodici. Odabrala je trenutak kad je Idit izašla u posete. Pile su čaj i gospođa Makrombi je slušala dok joj je Kiti izlagala svoju dilemu.


Biserna sestra

119

„Vidi, vidi.“ Gospođa Makrombi je podigla obrvu, ne ispoljavajući, na Kitino iznenađenje, ni zadovoljstvo ni odbojnost. „Znaš već da sam očekivala da se ovo dogodi, ali, draga moja, saosećam s tobom. Ni ti ni ja nismo toliko naivne da verujemo kako odluka neće neopozivo uticati na tvoj život.“ „Da.“ „Koliko ti nedostaje Edinburg otkad si ovde?“ „Nedostaje mi moja porodica.“ „Ali ne i sam grad?“ „Kad žeže sunce, čeznem za hladnoćom, ali mi se dopada ono što sam do sada videla od Australije. To je zemlja mogućnosti, gde se sve može dogoditi.“ „Sa svakakvim ishodom“, ubacila se gospođa Makrombi. „Mlada damo, iz moje perspektive, ponoviću ono što sam rekla za Novu godinu. Mogu samo da kažem da si procvetala otkad si ovde. Zaista verujem da ti Australija odgovara i da ti odgovaraš Australiji.“ „Nesumnjivo, ovde se osećam slobodnije, to da“, usudila se da kaže Kiti. „Međutim, ako se udaš za Endrua, moraš se pomiriti s tim da možda mnogo godina nećeš videti svoju porodicu. Mada, draga moja, nema sumnje da ćeš osnovati svoju sopstvenu. To je prirodan sled, bila u Edinburgu ili u Australiji. U svakom slučaju, kad se žena uda, život joj se promeni. A Endru? Da li ti se sviđa?“ „Veoma, zaista. Promišljen je, dobar i pametan. A po onome što mi je ispričao, i vredan takođe.“ „Jeste, zaista je takav“, potvrdila je gospođa Makrombi. „Kako god to izgledalo nekom sa strane, biti sin izuzetno bogatog oca ima svojih nedostataka. Mora da dokaže i Stefanu i sebi da može da bude isto toliko uspešan. Za razliku od Dramonda, koji igrom slučaja, kao drugorođeni, nema taj osećaj dužnosti i odgovornosti. Naslednik i rezerva za tron Merserovih“, nasmejala se gospođa Makrombi. „Ako smem da pitam, Kiti, da li je Dramond… razgovarao s tobom pre nego što je otišao u Evropu?“ „Jeste.“ Kiti je zaključila da se slobodno može zacrveneti. „Zamolio me je da ga čekam.“ „Tako sam i mislila. Nije odvajao oči od tebe od trenutka kad te je upoznao. I sve ono šašavo zadirkivanje… detinjasto privlačenje pažnje. I šta si mu rekla?“ „Rekla sam… ništa. Onda je otišao i nisam ga videla pre no što se ukrcao na brod za Evropu.“ „Baš dramatično. E pa, ne želim da ti popujem ni da ti ističem sve dobre osobine mojih sestrića, već mogu samo da ti kažem, Kiti, draga moja, kako mladoj dami, kad se odluči na brak, možda treba nešto sasvim drugo od onoga


120

LUSINDA RAJLI

o čemu je sanjarila kao mlada devojka. Pod tim podrazumevam sigurnost, obezbeđenost – naročito u zemlji kao što je ova; postojan i pouzdan čovek od kog možeš očekivati zaštitu. Neko kog poštuješ i, da, reći ću ti i pre nego što me pitaš, da ljubav može da se postepeno razvije. I ne sumnjama da Endru tebe već voli.“ „Hvala vam, gospođo Makrombi, na mudrom savetu. Razmisliću o tome što ste mi rekli. I moram da razmislim brzo, jer znam da imam malo vremena.“ „Bilo mi je zadovoljstvo, Kiti. Kao što već sigurno znaš, ništa mi ne bi bilo draže nego da i zvanično budem s tobom u srodstvu, ali odluka je na tebi. Samo ne zaboravi da ti Endru ne nudi samo svoju ljubav već i potpuno novi život, od kog samo ti možeš da napraviš šta želiš.“

Kasnije toga dana, kad je videla Endrua da se vraća kući kolima sa upregnutim ponijem, hitro je sišla niz stepenice da ga dočeka na vratima i saopšti mu svoju odluku pre nego što se predomisli. „Mogu li da razgovaram s tobom, Endru?“ Okrenuo se ka njoj, videla je da joj proučava lice ne bi li otkrio odgovor u njenim očima. „Naravno. Hajdemo u salon.“ Kiti je zapazila da mu je telo napeto kad su ušli u sobu i seli. „Endru, oprosti mi što mi je trebalo vremena da razmislim o tvojoj ponudi. Kao što znaš, za mene je to važna odluka. Međutim, odlučila sam i bila bi mi čast da postanem tvoja supruga, pod uslovom da se moj otac s tim složi, razume se.“ Kiti je zaćutala, zadihana od izgovaranja toliko reči, i pogledala u Endrua. Nije izgledao tako srećno kao što je očekivala. „Jesi li se predomislio, Endru?“ „Ja… ne. Nego… da li si apsolutno sigurna?“ „Apsolutno sam sigurna.“ „I niko te na ovo nije primorao?“ „Ne!“ Dala mu je odgovor, a on je sad, izgleda, ispituje o razlozima njenog pristanka. „Ja… pa, mislio sam da skupljaš hrabrost da me odbiješ. Da možda postoji neko drugi. Ja…“ „Kunem se da nema nikog drugog.“ „Dobro, pa, dakle…“


Biserna sestra

121

Kiti je posmatrala kako iz Endruovih očiju nestaju oblaci. „Gospode bože! Ja sam najsrećniji čovek na svetu! Moram odmah da pišem tvome ocu, da tražim dozvolu, ali… šta misliš, da napravim izuzetak i učinim to telegramom? I sama znaš da pisma dugo putuju, a vreme je sad najvažnije. A poslaću, naravno, telegram i ocu, da ga zamolim da požuri na vrata tvojih roditelja dok je u Evropi.“ Reči su izlazile i kotrljale se dok je Endru, likujući, koračao tamo-amo po salonu. „Nadam se da će tvoj otac biti spreman da mi poveri svoju voljenu kćer. Naravno, već poznaje našu porodicu preko moje.tetke.“ Endru je zastao i uzeo njene ruke u svoje. „Kunem ti se sad, Ketrin Makbrajd, da ću te voleti i da ću ti pružati sve najbolje do kraja života.“ Kiti je klimnula glavom i sklopila oči kad ju je ovlaš poljubio u usne.

Dva dana kasnije, Endru je pokazao Kiti telegram koji je upravo bio stigao. ENDRU STOP ODUŠEVLJENO DAJEM BLAGOSLOV DA SE OŽENIŠ MOJOM KĆERKOM STOP MNOGO LJUBAVI KETRIN I TEBI STOP MAJKA I PORODICA ŠALJU ČESTITKE OBOMA STOP RALF STOP „Konačna prepreka preskočena!“ uzviknuo je Endru radosno. „Sad možemo da objavimo svetu i počnemo s pripremama za venčanje. Možda neće biti tako velelepno kao što bismo želeli, s obzirom na ograničenja, ali majka poznaje u Adelejdu sve koje treba poznavati i iskoristiće svoje veze da se poštara da bar imaš lepu venčanicu.“ „Meni takve stvari zaista nisu važne, Endru.“ „Možda i jeste tako, ali mojoj majci je važno ovo venčanje. Dakle, večeras ćemo saopštiti njoj i tetki Florens.“ Kiti je klimnula glavom, a onda se okrenula od njega i pošla uz stepenice, dok su joj suze navirale na oči. Kad je stigla u svoju sobu, bacila se na krevet i zajecala, jer se pokazalo kao tačno ono u šta je verovala – da otac želi da je se zauvek otarasi.


122

LUSINDA RAJLI

Ujutru na dan venčanja, mesec dana kasnije, Kiti je u venčanici stajala pred visokim ogledalom. Idit je stvarno potegla veze i sad je Kiti na sebi imala haljinu dostojnu princeze. Struk joj je bio stegnut u senku pređašnjeg struka, a kestenjastocrvenkasta kosa joj je bila pokupljena s dugog vrata i Agnes ju je smotala u punđu navrh glave. Raskošna alansonska čipka je bila ukrašena stotinama sitnih bisera koji su se presijavali i svetlucali pri najmanjem pokretu. „Baš ste lepi, gospojice Kiti. Plače mi se…“ rekla je Agnes dok joj je poravnavala veo po ramenima. „Dobro jutro, Kiti.“ Kiti je u ogledalu ugledala kako Idit ulazi u sobu. „Dobro jutro.“ „Jelda da je lepa ko slika?“ kazala je Agnes brišući nos. „Zaista jeste“, odvratila je Idit kruto, kao da je boli što izgovara te reći. „Mogu li, molim te, da porazgovaram s Ketrin nasamo?“ „Naravski, gospoja.“ Agnes je žurno izašla iz sobe. „Došla sam da ti poželim sreću, Ketrin“, kazala je Idit obilazeći oko buduće snahe da proveri da li je haljina savršena. „Hvala vam.“ „Poznavala sam davno tvoga oca, kad sam bila mnogo mlađa. Upoznala sam ga najednom balu u Hajlendsu. Verovala sam da je očaran mnome koliko i ja njime. Ali tvoj otac je oduvek bio šarmer, sigurna sam da ti je to poznato.“ Kiti je srce zalupalo brže. Nije odgovorila, znajući da Idit ima još nešto da kaže. „Naravno, pogrešila sam. Ispostavilo se da nije samo šarmer već i da koristi svaku priliku za ostvarenje svojih ciljeva. Čovek koji uživa da zavodi žene, a kad završi s jednom, prelazi na drugu. Otvoreno rečeno, ostavio me je na cedilu. Neću ići u detalje, ali reći ću samo da je, osim što mi je slomio srce, gotovo i uništio moju reputaciju. I tako… pa, ne treba naglašavati da bi mi – da nije stigao Stefan iz Australije i da se nismo slučajno upoznali u Londonu, a nije znao ništa o tome kako sam izašla na loš glas – budućnost bila uništena.“ Diši duboko, naredila je Kiti sebi dok joj se koža pod haljinom ježila i oblivala je vrelina od šoka i stida. „Uveravam te da govorim istinu. Nadam se da shvataš zašto nisam bila presrećna kad mi je sestra pisala da dolaziš s njom i da treba da te primim u svoj dom. Jer je, naravno, istina o toj aferi počišćena pod tepih i moja sestra nema pojma šta mi je učinio njen Sveti Ralf. A sad…“ Idit joj je prišla i stala pred nju. „Ti – njegova kći – treba da se udaš za mog starijeg sina i bićemo u srodstvu. Nije mi promakla ta ironija sudbine, a sigurna sam da nije ni tvom ocu.“


Biserna sestra

123

Kiti je oborila pogled na metre bele čipke što su kao lokva počivali oko njenih stopala u elegantnim cipelama. „Zašto mi govorite sve to?“, prošaputala je. „Zato što ulaziš u našu porodicu i ne želim da bude tajni među nama. Ali i da te upozorim da ću te, ako ikada povrediš moga sina onako kako je tvoj otac povredio mene, progoniti i uništiti. Jesi li razumela?“ „Jesam.“ „Dakle, to je sve što imam da kažem. Mogu samo da se nadam da imaš majčinu prirodu. Sestra mi kaže da je to veoma draga i veoma trpeljiva žena. Gledano iz ove perspektive, shvatila sam da sam imala sreće što sam umakla, jer sam uverena da je tvoja majka, baš kao i ja, patila u braku s tim čovekom. Sveštenik! On?!“ Idit se promuklo nasmejala, ali onda se, videvši da se Kiti uzrujala, ponovo pribrala. „Dakle, Kiti, nećemo to pominjati nikad više.“ Idit joj je prišla i obazrivo je poljubila u oba obraza. „Izgledaš divno, draga moja. Dobro došla u porodicu Merser.“


KeKe Pra Nang bic, Krabi, Tajland v

Januar, 2008.

AboridĹžinski simbol za med i logor


11

Ejs je ispustio knjigu na sofu pa se protegao i zevnuo. Uspravila sam se i sela, razmišljajući o priči koju sam upravo čula. „Au“, promrmljala sam. „Kiti Merser deluje zadivljujuće! Preseliti se na drugi kraj sveta, udati se za čoveka kog jedva poznaješ i dobiti svekrvu iz pakla, po svemu sudeći.“ „Pretpostavljam da su to činile mnoge žene u ono vreme, a naročito one koje nisu htele da se vrate pređašnjem životu.“ Ejs se zagledao u daljinu. „Kao i Kiti“, konačno je dodao. „Aha, izgleda da joj je otac bio pravi nitkov. Šta misliš, da li je napravila dobar izbor kad se udala za Endrua a ne za Dramonda?“ Ejs je posmatrao Kitinu sliku na koricama. „Ko zna? Svakoga dana pravimo mnogo izbora…“ Lice mu se tad smračilo, pa nisam navaljivala da čujem kakve je to odluke on doneo koje su ga dovele ovamo, u ovu palatu. „Pitanje je“, kazala sam, „kakve ona veze ima sa mnom? Ne verujem da smo u srodstvu – nimalo ne ličimo.“ Da bih istakla svoje reči, podigla sam knjigu uz glavu i pokušala da oponašam njen ozbiljan i strog izraz. Ejs se nasmejao pa me pomilovao prstom po obrazu. „Ne morate da ličite da biste bile u srodstvu. Evo, na primer uzmi mene – otac mi je Evropljanin, a kladim se da si i ti poreklom iz mešovite zajednice. Zar se nisi nikad to zapitala?“ „Jesam, naravno. Da budem iskrena, ja sam to oduvek jednostavno prihvatala – ljudi su pak nagađali odakle sam kad bih rekla da sam usvojena. Nagađanja su bila razna – Južna Azija, Južna Amerika, Afrika… Kao da svi hoče da te stave u kutiju i zalepe etiketu na tebe, a ja sam želela samo da budem ja.“ Ejs je klimnuo glavom. „Aha, i to shvatam. Ovde na Tajlandu zovu nas luk kreung – bukvalno: „poludete“. Ali premda znam odakle potičem, to još uvek ne znači i da shvatam ko sam i gde pripadam. Osećam se neprilagođeno gde god da sam. Pitam se hoćeš li se ti osećati u Australiji kao kod kuće?“


126

LUSINDA RAJLI

„Ja… Ne znam.“ Oblili su me vrućina i rumenilo, a od pitanja koja mi je postavljao zavrtelo mi se u glavi. Ustala sam. „Idem da se poslednji put okupam i gledam zalazak sunca.“ „Kako to misliš da se 'poslednji put' okupaš?“ „Sutra odlazim. Idem da obučem bikini.“ Kad sam, za nekoliko minuta, stigla na kapiju, s foto-aparatom u ruci, tamo sam zatekla Ejsa u kupaćim gaćama, s naočarima za sunce i bejzbol kapom. „Idem i ja s tobom“, rekao je. „Važi.“ Trudila sam se da ne pokažem da sam iznenađena kad je pritisnuo crveno dugme, pa sam pružila Pou foto-aparat kad je Ejs iz sve snage potrčao ka moru, a ja za njim. Otplivali smo daleko od obale, mnogo dalje od svih ostalih, pa me je zagrlio i poljubio. „Zašto mi ranije nisi rekla da odlaziš?“ „Iskreno rečeno, izgubila sam pojam o vremenu. Shvatila sam tek jutros, kad sam u rancu videla avio-kartu.“ „Biće neobično bez tebe, KeKe.“ „Sigurna sam da ćeš se snaći. Ajde“, kazala sam dok smo gazili kroz plićak izlazeći, „treba da uzmem foto-aparat i snimim zalazak sunca dok ne prođe.“ Uzela sam aparat od Poa i vratila se na plažu da uhvatim zalazak sunca, dok se Ejs vrzmao u zelenilu i gledao me. „Hoćete slikate? Ja ću“, ponudio se Po. „Imaš li nešto protiv da i ti budeš na snimku?“, upitala sam Ejsa. „A iza nas zalazak sunca i sve ostalo? Za uspomenu?“ „Ja…“ U očima mu se javio treptaj straha, a onda je nerado pristao. Uputila sam Poa koje dugme da pritisne, pa smo se okrenuli leđima plaži, Ejs me je obgrlio rukom oko ramena i pozirali smo u smiraj dana na Pra Nangu. Po je žustro okidao sve dok Ejs nije podigao ruku da ga zaustavi, a onda ukucao šifru na kapiji i nestao iza nje. Pošla sam za njim, zastavši samo da uzmem foto-aparat. „Madam, da odnesem u radnju da naprave slike? Moj rođak ima dobru radnju u gradu Krabi. Odem tamo sad, slike vratim sutra ujutru“, ponudio je Po. „Važi, hvala“, pristala sam pa izvadila rolnu filma iz kasete. „Napravi po dve od svake, važi?“ „Dogovoreno.“ Udaljila sam se pitajući se zašto je bio tako uslužan pa zaključila da ga možda još peče savest. Možda, bar ponekad, ljudska bića žele da nadoknade svoje prethodno loše ponašanje.


Biserna sestra

127

Te večeri sam se pitala jesam li uzrok ja, jer nisam pri sebi, pošto je, inače neusiljen, razgovor za večerom tekao kruto i neprirodno. Ejs je bio neobično tih, nije se čak ni smejao mojim šalama, što je inače činio ma koliko bile loše. Čim sam spustila nož i viljušku, zevnuo je i rekao da treba ranije da pođemo na spavanje, pa sam se složila. Iz tame, u krevetu je ćuteći posegnuo za mnom i vodili smo ljubav. „Laku noć, KeKe“, rekao je potom i okrenuo se da spava, a ja ostala budna. „Laku noć.“ Osluškivala sam da čujem promenu disanja po kojoj ću znati da je zaspao, ali nisam je zapazila. Konačno sam čula kako uzdiše i pažljivo pruža ruku kroz mrak, ka meni. „Spavaš?“ „Znaš da retko spavam.“ „Dođi, treba mi zagrljaj.“ Privukao me je k sebi i zagrlio tako jako da mi je pritisnuo nos uz svoje grudi i jedva sam mogla da dišem. „Stvarno sam mislio ono što sam danas rekao. Nedostajaćeš mi“ promrmljao je u tami. „Možda i ja dođem u Australiju. Daću ti broj svog mobilnog telefona. Obećavaš da ćeš mi poslati adresu?“ „Aha, naravno.“ „Baš smo pravi par, zar ne?“ „Jesmo li?“ „Da, oboje na prekretnici i ne znamo šta sledi.“ „Valjda.“ „Pa, to važi bar za tebe. Ja, nažalost, tačno znam kuda ću. Na kraju…“ „Kuda?“ „Nije važno, samo sam hteo da ti kažem: da je situacija drugačija…“ Osetila sam njegove nežne usne na kosi. „Ti si najstvarnija osoba koju sam ikada upoznao, Keleno DAplijez. Nemoj se nikad promeniti, važi?“ „Ne verujem da mogu.“ „Da“, nasmejao se. „Verovatno ne možeš. Želim da mi obećaš još samo jedno.“ „Šta?“ „Ako… čuješ o meni nešto u budućnosti, molim te, nemoj da mi sudiš. Znaš da stvari nikad nisu baš onakve kao što izgledaju. A…“ Znala sam da se muči da nađe prave reči. „Ponekad nešto moraš da učiniš da bi zaštitio one koje voliš.“ „Aha, kao što sam ja Zvezdu.“ „Da, dušo, kao što si ti Zvezdu.“ I to rekavši, opet me je poljubio pa se okrenuo da spava.


128

LUSINDA RAJLI

Ja, naravno, nisam ni trenula te noći. Kroz glavu su mi jurile raznorazne emocije – neke od njih nove. Ali zapravo je Ejs postao taj moj „neko“… moj prijatelj. Okretala sam i obrtala tu reč u mislima. Nikada ranije nisam imala pravog prijatelja, nekog ko mi nije sestra, pa možda i ne znam kako funkcioniše prijateljstvo. Jesam li i ja njemu prijatelj? Ili me je samo iskoristio da olakša usamljenost? Ili smo više od prijatelja? Odustala sam od toga da ležim budna u krevetu, pa sam se iskrala na plažu iako je bilo prerano čak i za izlazak sunca. Srce mi je lupalo pri pomisli da ću ostaviti bezbedni mali univerzum koji smo Ejs i ja zajedno stvorili. Nedostajaće mi, i on i ovaj raj, mnogo. Po je upravo dolazio na posao, u dnevnu smenu, kad sam se vraćala prema kapiji, da poslednji put uđem u palatu. „Doneo sam vam slike, madam.“ Zavukao je ruku u svoj ranac od najlona i izvadio foto-albume jarkih boja. Prelistao ih je da proveri sadržaj, a ja sam se zapitala da li pruža ovakve usluge i drugim stanovnicima Pra Nanga, da zaradi koji dodatni bat. „Ove vaše“, potvrdio je, a druga dva albuma vratio u ranac. „Hvala“, kazala sam, upamtila da treba da mu platim i dam mu pristojnu napojnicu kad odem, pa sam pošla stazom ka svojoj sobi, da se spakujem. Sat kasnije podigla sam ranac na leđa i zatvorila vrata za sobom. Ojađena, otišla sam na terasu, gde je Ejs koračao tamo-amo. Bilo mi je drago kad sam videla da i on izgleda potišteno i uzrujano kao i ja. „Ideš?“ „Aha.“ Izvadila sam foto-album iz zadnjeg džepa i stavila ga na sto. „Ove su za tebe.“ „A tebi evo broj mog mobilnog“, rekao je on i pružio mi parče papira zauzvrat. Stajali smo smušeni i gledali se. A ja sam samo želela da taj trenutak prođe. „Mnogo ti hvala za… sve.“ „Ne treba da mi zahvaljuješ, KeKe. Bilo mi je zadovoljstvo.“ „U redu onda.“ Krenula sam da ponovo podignem ranac na ramena, a on je onda raširio ruke. „Dođi ovamo.“ Privukao me je k sebi, toplo me zagrlio i naslonio bradu na moju glavu. „Obećavaš da ćeš se javiti?“


Biserna sestra

129

„Aha, naravno.“ „A nikad se ne zna, možda i ja dođem u Australiju“, kazao je dok je nosio moj ranac do kapije. „To bi bilo sjajno. Onda, ćao.“ „Ćao, KeKe.“ Po je pritisnuo crveno dugme da me pusti napolje, a ja sam mu dala gotovinu za fotografije, a onda mu ponudila i napojnicu. Iznenadilo me je kad je odbio, zavrteo glavom i pogledao me sa izrazom krivice na licu. „Baj-baj, madam.“ Koračala sam „stazom za narod“ ka Rajlaju, suviše uzrujana da bih otišla da se pozdravim s Džekom i društvom. A ne verujem ni da sam im nedostajala. Dok sam prolazila pored bara, videla sam Džeja kako dokolici na ivici verande, sa singa pivom, detaljem koji mu je izgleda stalno bio zalepljen za prste. Nastavila sam pored njega, nisam bila raspoložena za ćaskanje. „Zdravo, KeKe“, presreo me je. „Odlaziš?“ „Aha.“ „Ne vodiš svog novog dečka sa sobom?“ Videla sam mu sjaj u pijanim očima i smešak više nalik podrugljivom keženju na usnama. „Nešto si pogrešio, Džej. Nemam dečka.“ „Ma jok, nemaš.“ „Moram da idem, da ne propustim let. Ćao.“ „Kako ti je ona tvoja sestra?“, doviknuo je za mnom. „Dobro“, doviknula sam i ja njemu, i dalje koračajući. „Pozdravi je od mene, hoćeš?“ Pravila sam se da ga nisam čula i nastavila da marširam po pesku ka duguljastim brodovima koji su čekali da prevezu putnike nazad u Krabi.

Kad je avion uzleteo s piste na aerodromu Suvarnabumi, i poleteo ka Sidneju, pomislila sam kako je dobro što mi je glava poslednjih nekoliko sati bila tako puna Ejsa, pa bar nisam brinula ni o dvanaestočasovnom letu, ni o onome što ću otkriti kad stignem. Uspela sam i da kupim ono što je apotekarka na aerodromu nazvala „pospane pilule“ da mi pomognu na putovanju. Za svaki slučaj sam uzela dve kad je objavljeno ukrcavanje u avion – ali osećala sam se još budnije nego inače pa sam se zapitala da u pilulama nema kofeina umesto uspavljujuće supstance. Srećom, avion je bio poluprazan i pored mene su bila dva slobodna sedišta, pa sam se, čim je dat znak za odvezivanje pojaseva, ispružila po njima,


130

LUSINDA RAJLI

udobno namestila i kazala svome mozgu da sam premorena i drogirana i da bude tako ljubazan da zaspi. Očigledno me nije poslušao pa sam, nakon neumornog vrpoljenja i okretanja, ponovo sela i prihvatila avionski obrok koji mi je ponudila stjuardesa Tajlanđanka. Čak sam uzela i pivo da smirim misli. Ni to nije delovalo. I tako, kad su se svetla pogasila, ponovo sam legla i prisilila sebe da razmišljam o onome što je preda mnom. Nakon sletanja u Sidnej rano ujutru, krenula sam u grad Darvin, koji se nalazi na najsevernijoj tački Australije. Odatle sam morala da letim drugim avionom za Brum. Zaista me je nerviralo to što sam rezervisala karte tako da sam morala da preletim oba ta mesta, sve do skoro samog donjeg dela Australije, a onda istim tim putem nazad. To je značilo više sati u vazduhu, da ne pominjem vreme koje ću u tranzitu provesti na sidnejskom aerodromu. Potražila sam Brum na internetu na aerodromu i po fotografijama zaključila da ima stvarno kul plažu. U današnje vreme je pre svega turističko odredište, ali nekada davno je, po onome što sam saznala iz biografije Kiti Merser, to bio centar proizvodnje bisera. Pitala sam se da li je moje nasleđe odatle poteklo… Ako sam išta naučila u proteklih nekoliko nedelja, onda je to da je tačan kliše kako se novcem ne može kupiti sreća. Setila sam se Ejsa, koji je očigledno super bogat ali usamljen i jadan. Pitala sam se da li mu nedostajem. On je meni te noći zaista nedostajao… Ne onako sladunjavo, kao da ne mogu da živim bez njega i slično, niti kao čežnja za dodirom njegove ruke na mojoj. Mislim, seks je bio dobar, mnogo bolji nego onaj koji sam prethodno iskusila, ali najviše sam uživala u bliskosti, onakvoj kakvu sam imala sa Zvezdom. Ejs je popunio prazninu koja je zjapila posle nje. On mi je bio prijatelj, pa čak i osoba kojoj sam donekle poveravala. Eto, tako mi nedostaje, pomislila sam, nedostaje mi jednostavno to da bude pored mene. Znala sam da nam se, u stvarnom svetu, van one palate, putevi nikad ne bi ukrstili. On je bogat dečko iz centra grada, naviknut na plavuše vitke kao grančice, koje kupuju dizajnerske tašne i nose štikle od deset centimetara. Bio je to trenutak u vremenu: dvoje usamljenih ljudi nasukanih na istu plažu pomogli su jedno drugom da prežive. On će nastaviti dalje, kao i ja, ali zaista sam se nadala da ćemo uvek biti prijatelji. Tad je već počelo da deluje pivo ili „pospane pilule“, jer više nisam bila svesna ničega sve dok me nije probudila stjuardesa da mi kaže kako za četrdeset pet minuta slećemo u Sidnej. Dva sata kasnije, ponovo sam poletela, u manjem avionu, istom rutom kojom sam već letela, preko Australije. Kad smo ostavili Sidnej za sobom,


Biserna sestra

131

pogledala sam dole i videla prazninu. Ništa, bukvalno ništa, osim crvenog. Pa opet, bilo je to crveno koje nije pravo crveno… najbliži opis zemlje ispod mene bio bi da liči na papriku koju je Zvezda ponekad koristila kao začin prilikom kuvanja. Odmah sam se zapitala kako bih mogla ponoviti tu crvenu u slikanju. Nakon nekog vremena shvatila sam da imam čitavu večnost da razmišljam o tome, jer se zemlja boje paprike pružala poda mnom unedogled. Bila je gotovo ravna, predeo me je podsećao na pokvarenu paradajz-čorbu: braon po ivicama, s čudnom, tankom, žućkastom skramom tu i tamo odozgo, koja je označavala put ili reku. Pa ipak, dok smo se približavali Darvinu, kad mi je konačno odredište već bilo tako blizu, srce mi se iznenada steglo i zakucalo je brže. Osetila sam iznenadni polet i suze su mi navrle na oči, kao kad gledam dirljiv i uzbudljiv film. Poželela sam da probijem pesnicom prozor od pleksiglasa, iskočim i sletim na tu tvrdu, nemilosrdnu crvenu zemlju za koju sam instinktivno osetila da je nekako deo mene. Ili, tačnije, da sam ja deo nje. Pošto smo sleteli, ushićenje koje sam osećala ubrzo je prešlo u smrtni strah dok sam se ukrcavala u nešto što je izgledalo kao plastični avion-igračka, toliko je bio malen. Niko od ljudi oko mene nije delovao zabrinuto kad smo se počeli tresti i poskakivati na vazdušnim strujama, a onda se spustili u neko mesto zvano Kununura, gradić za koji nikad nisam čula i koji sasvim sigurno nije bio Brum. Kad sam se spremila da ustanem, rečeno mi je da je to samo stanica i da je Brum na sledećem zaustavljanju, kao da smo u autobusu ili vozu. Zastrašujući leteći autobus je ponovo uzleteo i ja sam uzela još jednu pospanu pilulu da smirim živce. Kad smo konačno dotakli pistu koja je izgledala kao da nije mnogo duža od prosečnog prilaza za kola u Ženevi, prekrstila sam se. U holu malenog aerodroma potražila sam šalter za informacije i ugledala pult za kojim je sedela devojka čija je koža bila iste boje kao i moja. Čak joj je i kosa – masa kovrdža crnih kao abonos – izgledala slično mojoj. „'Bar dan, izvolite?“ Toplo mi se nasmešila. „Tražim smeštaj u gradu, za nekoliko noći.“ „Onda ste došli na pravo mesto“, kazala je i pružila mi svežanj letaka. „Šta mi preporučujete?“ „Meni je najdraža Biserna kuća na Karnavorn stritu, ali ne treba da dajem lične preporuke“, dodala je uz široki osmeh. „Da proverim imaju li sobu?“ „To bi bilo sjajno“, odvratila sam i osetila kako mi noge klecaju – očigledno im je bilo dosta da me nose hiljadama kilometara po zemaljskoj kugli. „Može li na prvom spratu? Ili na drugom? Samo da ne bude u prizemlju.“


132

LUSINDA RAJLI

„Bez brige.“ Dok je ona telefonirala, rekla sam sebi da sam smešna; paukovi mogu da se penju uza zid, zar ne? Ili kroz cevi u tuš… „Da, gospođa Kazins ima slobodnu sobu“, rekla je spuštajući telefon, zapisala mi detalje i pružila mi papir. „Taksi stanica je odmah ispred.“ „Hvala.“ „Francuskinja ste?“ upitala me je. „Švajcarkinja, zapravo.“ „Došli ste u posetu rodbini?“ „Možda“, odgovorila sam i slegla ramenima, pitajući se otkud zna. „Pa, ja se zovem Krisi i evo moje posetnice. Pozovite me ako vam zatreba neka pomoć, a možda se i vidimo u gradu.“ „Aha, hvala“, kazala sam i pošla ka izlazu, zadivljena njenom ljubaznošću i pronicljivošću. Već sam se znojila kad sam ušla u taksi, a taksista mi je rekao da je vožnja do grada kratka. Zaustavili smo se pred niskom zgradom s pogledom na veliki travnjak i široku ulicu s mešavinom radnjica i kuća. Hotel je bio jednostavan, ali kad sam ušla u svoju sobu, obradovala sam se videvši da je besprekorno čista i – pošto sam izvršila detaljnu inspekciju – bez paukova. Uzela sam mobilni da vidim koliko je sati, ali baterija je očigledno bila potpuno prazna. Mogla sam samo da zaključim da pada mrak, što je najverovatnije značilo da je oko šest uveče. Iako mi mobilni ništa nije mogao reći, moje telo mi je govorilo da je vreme da spavam. Skinula sam odeću u kojoj sam bila u avionu, zavukla se u postelju i konačno zaspala.

Probudilo me je jarko sunce koje je sijalo kroz prozor bez zavesa. Istuširala sam se, obukla i požurila u prizemlje da vidim ima li nečeg za jelo. „Mogu li dobiti nešto za doručak?“, upitala sam gospođu na recepciji. „Doručak je odavno prošao. Skoro je dva po podne, dušo.“ „Dobro. A gde se u gradu može naći nešto za jelo?“ „Malo dalje niz ulicu je bar Bekstvo, gde služe picu i tako to. To je najbolje što možeš naći u ovo doba dana. Druga mesta se otvaraju kasnije.“ „Hvala.“


Biserna sestra

133

Izašla sam i stala ispred hotela. Sunce je bilo prejako čak i za mene, kao da se preko noći pomerilo nekoliko hiljada kilometara bliže Zemlji. Svako ko je imao iole mozga očigledno se od njega krio unutra, jer je ulica bila pusta. Malo dalje, videla sam četiri bronzane statue, odmah pored parkinga, i otišla da pogledam. Bila su to tri čoveka u odelima, svi stari sudeći po izboranim licima, a četvrti je – u kombinezonu, dubokim čizmama i sa okruglim šlemom koji mu je pokrivao celo lice – izgledao kao astronaut. Na pločicama su bili sitni natpisi, koji su verovatno objašnjavali zašto su ti ljudi tako posebni, ali počela sam da se osećam loše na suncu i znala sam da mi treba hrana. Kad sam stigla u bar Bekstvo, s mene je curio znoj zbog vlage u vazduhu. Prišla sam šanku i odmah naručila vodu, pa ispila celu bocu čim mi je poslužena. Odlučila sam se za pljeskavicu i uzela jednu od besplatnih mapa grada, s detaljima o lokalnim atrakcijama, a onda sela za izbledeli plastični sto. „Turistkinja?“ upitao me je momak koji mi je doneo pljeskavicu. „Aha.“ „Baš si hrabra, dušo. Ne dolazi nam mnogo takvih u ovo doba godine. Sezona vlage, znaš. Moj ti je savet da ne ideš daleko bez kišobrana. Ili bez lepeze“, dodao je. „Mada je i jedno i drugo prilično beskorisno u kišnoj sezoni.“ Pojela sam pljeskavicu u otprilike četiri zalogaja, a onda se ponovo zadubila u mapu grada. Kao i obično, slova su mi igrala pred očima, ali hrabro sam nastavila i konačno našla mesto koje sam tražila. Vrativši se za šank da platim i kupim još vode, pokazala sam konobaru to mesto na karti. „Koliko je ovo daleko?“ „Muzej? Odavde, oko dvadeset minuta pešice.“ „U redu, hvala.“ Okrenula sam se da pođem, ali on me je zaustavio. „U ovo doba dana ti je zatvoreno. Probaj sutra.“ „Hoću. Ćao.“ Izgleda da je u Brumu sve bilo zatvoreno posle podne. Vratila sam se u sobu i setila se svog mrtvog mobilnog, pa ga uključila u struju, pored kreveta, da se puni. Dok sam bila u kupatilu, iznenadila sam se kad sam čula kako neprestano zvučnim signalima oglašava prijem poruka, pa sam požurila da pogledam. „Auuuu!“ zaječala sam kad su se na ekranu ukazale poruke od Zvezde i ostalih sestara. Otvorila sam meni za tekstualne poruke i skrolovala, a one su i dalje stizale. Videla sam i nekoliko propuštenih poziva. Počela sam s porukama. Zvezda: Ke! O BOŽE! Javi se. Xx


134

LUSINDA RAJLI

Maja: KeKe, gde si? Javi se. X Ali: To si stvarno TI, zar ne? Javi se. X Tigi: Jesi li dobro? Mislim na tebe. Javi se. Xx Elektra… Elektra mi je poslala poruku… U totalnoj panici zbog toga što su mi sve sestre iznenada javile, usredsredila sam se na dešifrovanje Elektrine poruke. Ko bi se od tebe nadao! Tu nije bilo ni znaka za poljubac ni onog „javi se“ na kraju poruke, ali nisam ni očekivala da bude. „Nešto se dešava“, promrmljala sam za sebe pa skrolovala dalje i ugledala poruku s nepoznatog broja. Imao sam poverenja u tebe. Nadam se da si sad srećna. Skočila sam do ranca i izvadila ono parče papira na kom je Ejs zapisao broj svog mobilnog, proverila i shvatila da je isti kao i broj na monitoru mog mobilnog. „O bože, Ke…“ Izbezumljena, trljala sam lice dlanovima. „Šta sam to uradila? Gospode!“ U mislima sam se, korak po korak, vraćala unazad, do odlaska sa Tajlanda, tragajući za nagoveštajima šta bi to moglo biti. Najveći deo vremena si bila u avionu… Ne, nije bilo ničega. Ničeg što sam rekla, pa čak ni pomislila loše o Ejsu. Štaviše, suprotno tome. Ustala sam i koračala tamo-amo po sobici s podom od keramičkih pločica, a onda sam se vratila mobilnom i pozvala broj svoje govorne pošte, da bi mi glas s jakim australijskim akcentom rekao da to nije pravi broj, ali mi nije rekao koji jeste. Iznervirana, bacila sam telefon na krevet. Iako će me to koštati čitavo bogatstvo, moram da saznam šta se dogodilo. Najbolje je bilo ići direktno, najkraćim putem, a to je bio Ejs. Prvi put zažalivši što ne pijem alkohol – nekoliko viskija „na eks“, zalivenih s dve-tri-četiri tekile, možda bi mi smirili drhtanje prstiju – ukucala sam Ejsov broj. Napetog tela, kao da se spremam za borbu, čekala sam da se uspostavi veza.


Biserna sestra

135

Drugi australijski glas me je obavestio da je „izabrani broj nedostupan“. Pomislila sam da sam otkucala pogrešno, pa sam ponovila još deset-petnaest puta, ali odgovor je bio uvek isti. „Sranje! Šta sad da radim…?“, pitala sam se. Zovi Zvezdu… ona će znati. Još sam malo koračala po sobi, jer bi to značilo prekinuti ćutanje, a i znala sam da će se i u meni nešto prekinuti kad joj čujem glas prvi put posle više nedelja. Ipak, nisam imala izbora. Nema šanse da zaspim te noći dok ne saznam šta sam uradila. Pozvala sam Zvezdin broj i konačno je zazvonilo, što je već bilo nešto. A onda sam čula glas svoje sestre i skupila svu snagu da progutam knedlu što mi se zaglavila u grlu kad se javila. „Ja sam, Šija…“ kazala sam, automatski je oslovljavajući nadimkom od milja koji sam uvek koristila kad joj se obraćam. „Ke! Jesi li dobro? Gde si?“ „U Australiji… u nekoj zabiti.“ Uspela sam da se nasmejem. „U Australiji? Ali uvek si odbijala da ideš tamo!“ „Znam, ali evo me, tu sam. Slušaj, znaš li zašto sam dobila ovoliko poruka od svih?“ S druge strane veze zavladala je tišina. Konačno je kazala: „Da. Zar ti ne znaš?“ „Ne. Stvarno ne znam.“ Ponovo pauza, ali već sam bila navikla na nju takvu i čekala sam da izabere reći. Rezultat je bio razočaravajući. „Oh“, kazala je. „Shvatam.“ „Šta shvataš? Ozbiljno ti kažem, Sija, da stvarno ne znam. Možeš li mi reći?“ „Ja… da. Ima veze s muškarcem s kojim si se fotografisala.“ „Fotografisala? Ko je to?“ „Anand Čangrok, opasni broker koji je izazvao slom Berners banke i nestao s lica zemlje.“ „Ko? Šta? Čak i ne poznajem nikakvog Ananda Čangroka.“ „Visok, tamnokos muškarac orijentalnog izgleda?“ „O bože. Sranje… to je Ejs!“ „Znači, ipak ga poznaješ?“ kazala je Zvezda. „Da, ali ne znam šta je učinio. Šta je učinio?“ „Nije ti rekao?“ „Naravno da nije! Inače te ne bih zvala da to saznam, zar ne? I kako to misliš slom banke?“


136

LUSINDA RAJLI

„Ne znam detalje, ali ima neke veze sa ilegalnom trgovinom. U svakom slučaju, kad je prevara otkrivena, on je već otišao iz Velike Britanije. Po onome što sam juče čitala u Tajmsu, traže ga tajne službe širom sveta.“ „Gospode bože, Sija! Nikad nije rekao ni reč o tome.“ „Kako si ga uopšte upoznala, za ime sveta?“ „Kao običnog momka na Pra Nang biču. Sećaš se, ona stvarno…“ – zastala sam – „…lepa plaža s krečnjačkim stubovima.“ „Naravno da se sečam.“ Učinilo mi se da sam čula blagu ganutost u njenom glasu kad je to rekla. „Ali kako to da ceo svet zna da gaja poznajem?“, nastavila sam. „Zato što je na naslovnim stranicama svih novina u Engleskoj objavljena fotografija vas dvoje, zagrljenih na plaži. Jutros sam je videla u novinarnici pored knjižare. Postala si poznata, Ke.“ Zastala sam da razmislim, a u glavi su mi se nizala sećanja: Ejsovo odbijanje da izlazi danju na javna mesta, njegovo insistiranje da nikom ne kažem gde sam odsela… a najviše od svega Po, čuvar koji je snimio fotografiju… „Ke? Jesi li još tu?“ „Aha“, konačno sam odgovorila, setivši se koliko je Po revnosno nudio da slika Ej sa i mene. Kad sam mu, naše poslednje noći, dala foto-aparat u ruke, istovremeno sam mu pružila i savršenu priliku. Nije ni čudo što je tako rado uzeo rolnu filma, da je odnese „rođaku“ u Krabi… Očigledno je napravio kopije, što objašnjava one druge foto-albume koje sam videla u njegovom rancu. A onda sam se setila Džeja, bivšeg novinara, i zapitala se da nisu bili u dosluhu. „Jesi li dobro?“ upitala me je Zvezda. „Ne, u stvari nisam. Sve je to bila greška“, dodala sam nesigurno, setivši se i onog foto-albuma koji sam ostavila Ejsu na stolu. Ako sam ikad uradila nešto s najboljim namerama i iz srca, a pretvorilo se u nešto najgore moguće, onda je to to. „Ke, reci mi gde si. Ozbiljno, mogu da krenem avionom večeras i da budem tamo do sutra. Ili bar dan kasnije.“ „Ne, u redu je. Biću dobro. Jesi li ti dobro?“, uspela sam da upitam. „Da, ako izuzmem da mi nedostaješ. Stvarno, ako ikako mogu da pomognem, samo reci.“ „Hvala. Sad moram da idem“, kazala sam pre no što se i sama slomim. „Ćao, Sija.“ Prekinula sam vezu, a onda isključila telefon. Ispružila sam se na krevetu i zagledala u tavanicu. Nisam mogla čak ni da plačem – prešla sam i granicu suza. Izgleda da mi je još jednom uspelo da pokvarim jedno divno prijateljstvo.


12

Sutradan ujutru sam se probudila sa osećanjem sličnim onome kad sam čula vest o smrti Tate Šolta. Prvih nekoliko sekundi svesti bila sam dobro, a onda mi je bujica stvarnosti preplavila glavu. Okrenula sam se i zarila lice u jeftini jastuk od sunđera. Nisam želela da budem budna, nisam želela da se suočim sa istinom. Skoro da je – ali ne sasvim – bilo smešno, jer čak i da sam znala da je Ejs traženi kriminalac, suviše sam tupa da bih to iskoristila. Ali zato su drugi bili dovoljno pametni za to, a krivica je svaljena na mene. Ejs me sigurno mrzi. I ima sva prava na to. Već sama pomisao na to šta verovatno misli o meni u tom trenutku bila je dovoljna da mi se stomak prevrne. To se i bukvalno desilo, pa sam otrčala u toalet i povraćala. Uspravila sam se, isprala usta i popila malo vode, pa zaključila da zapravo jedino mogu da odem i pogledam dokaze. „Suoči se sa svojim strahovima“, kazala sam sebi, obukla se i sišla u prizemlje, na recepciju. „Ima li negde u blizini neki internet-kafe?“ upitala sam ženu za pultom. „Aha, ima. Kad skrenete desno, pa posle nekih sto metara. Ima jedna uličica, videćete i sami.“ „Hvala.“ Izašla sam napolje i krenula neravnim pločnicima prekrivenim lokvama boje paprike, shvativši da je sinoć sigurno padala kiša. Dok sam koračala, osećala sam se kao da lebdim, verovatno usled smrtonosnog koktela ojađenosti i straha pred onim što će mi računar pokazati. Pošto sam platila nekoliko dolara ženi na ulazu kafea, pokazala mi je jednu kabinu, pa sam ušla i sela, opet obuzeta mučninom. Ulogovala sam se sa šifrom koju mi je dala, a onda podigla pregledač pitajući se šta da ukucam. Zvezda mi je rekla Ejsovo pravo ime, ali ni za živu glavu ga se nisam mogla setiti. A čak i da sam mogla, ne bih bila u stanju da ga napišem. „Slom banke.“ Pritisnula sam taster „enter“, ali izašlo mi je nešto o Volstritu hiljadu devetsto dvadeset devete. „Traženi bankar kriminalac.“ Pretraživač je izbacio film o Džonu Vejnu u nekom kaubojcu.


138

LUSINDA RAJLI

Na kraju sam ukucala „bankar koji se skriva na Tajlandu“ i pritisnula „enter“. Monitor se ispunio naslovima od Tajmsa preko Njujork tajmsa do kineskih novina. Kliknula sam na opciju „slike“, morala sam prvo da vidim ono što su već svi drugi videli. I ugledala sam: sliku nas dvoje na zalasku sunca na Pra Nang biču – Sebe! Gledala sam sa ekrana, u punom tehnikoloru, da vidi ceo svet, uključujući i ovaj – što bi rekao Džon Vejn – grad od jednog konja. „Gospode.“ Opsovala sam kroz zube, pomno proučavajući sliku. Videla sam da se na njoj smešim, što nisam često radila na fotografijama. Obavijena Ejsovim rukama, izgledala sam srećno, toliko srećno da gotovo nisam prepoznala samu sebe. A i ne izgledam loše, pomislila sam, instinktivno dodirnuvši rukom gustu kovrdžavu kosu koja mi je padala po ramenima. Sad sam shvatila zašto se Zvezdi više sviđalo kad mi je kosa duža; na fotografiji sam bar izgledala kao devojka, a ne kao ružan momak. Prekini, rekla sam sebi, jer zaista nije bio trenutak za taštinu. Pa ipak, dok sam kliktala na bezbrojne reprodukcije te slike – uključujući i gomilu australijskih novina – dozvolila sam sebi da se sumorno nasmejem. Bilo je najmanje verovatno da se, od svih sestara D'Aplijez, baš ja pojavim na naslovnim stranicama bezbroj novina širom sveta. Čak ni Elektra to nije postigla. A onda sam se uozbiljila, otvorila članke trudeći se da ih dešifrujem. Ako ništa drugo, dobra vest je bila da sam bar „nepoznata žena“, pa nisam osramotila porodicu. Ali Ejs… Posle dva sata, izašla sam iz kafea. Iako su mi prethodno noge dozvoljavale da preskačem bare na putu, sad sam samo mogla da koračam. Ušavši u hotelsko predvorje, pitala sam recepcionerku kako da stignem do plaže. Trebalo mi je vazduha i prostora, to mi je baš bilo potrebno. „Pozvaću vam taksi“, kazala je. „Zar zaista ne mogu pešice?“ „Ne, dušo, predaleko je po ovoj vrućini.“ „Važi.“ Poslušala sam je i sela na tvrdu, jeftinu sofu u predvorju, dok ne stigne taksi. Ušla sam pa je vozilo krenulo, dok sam ja sva otupela sedela na zadnjem sedištu. Pogled kroz prozor je bio takav kao da nema ljudskih bića već samo crvena zemlja pored širokog druma i niza praznih građevinskih zemljišta sa oblacima belih ptica na krošnjama visokog drveća, koje su okretale glavu za taksijem u prolazu. „Evo nas, dušo. Sedam dolara“, rekao je taksista. „Svrati u onaj tamo bar, Zalazeće sunce, kad ti bude potrebna vožnja nazad, a oni će me pozvati.“


Biserna sestra

139

„Naravno, hvala“, kazala sam, dala mu novčanicu od deset dolara i nisam sačekala kusur. Stopala su mi utonula u meki pesak pa sam potrčala ka velikoj plavoj masi, znajući da ću tamo utopiti svu svoju tugu. Kad sam stigla do vode i nožnim prstima osetila njenu svežinu, iako sam još bila u šorcu i majici, odmah sam zaronila. Plivala sam i plivala u božanstvenoj vodi, tako bistroj da su se kroz nju na peščanom dnu videle treperave senke morskih ptica iznad mene. Posle nekog vremena izašla sam na obalu, krajnje iscrpljena, i legla na leđa u tom pustom zabačenom raju. Činilo se da se, i levo i desno od mene, plaža pruža kilometrima, a vrućinu, koja je u gradu bila nepodnošljiva, ovde je odagnao vetar sa okeana. Nigde nije bilo nikog na vidiku, pa sam se zapitala kako to da meštani ne čekaju u redu da zaplivaju o ovom savršenom bazenu koji im je pred vratima. „Ejs…“ prošaputala sam, s potrebom da kažem ka nebu nešto značajno čime bih izrazila svoju žalost. Međutim, kao i obično, nisam našla prave reči, pa sam se umesto toga prepustila struji osećanja. U kafeu sam konačno bila izvukla nešto zajedničko svim člancima na internetu, a to je da su Ejsa nazvali „ozloglašenim“. Morala sam da potražim tu reč u rečniku na mreži, kao što me je Zvezda učila: veoma poznat po lošim delima… Moj Ejs, čovek u kog sam imala poverenja i s kojim sam se sprijateljila, bio je loš da lošiji ne može biti. Niko na svetu nije imao lepu reč za njega. Pa ipak, osim ako nije briljantan glumac, najbolji na planeti, nisam mogla da poverujem da je čovek kog su tako opisivali isti onaj s kojim sam živela i smejala se sve do pre nekoliko dana. Izgleda da se naveliko bavio nezakonitom trgovinom. Suma koju je „prokockao“ bila je tako astronomska da sam isprva pomislila kako su pogrešili u broju nula. Nečuveno je da neko izgubi toliko novca – mislim, na šta je zapravo sav taj novac otišao? Sasvim sigurno ne pod slamaricu. A razlog što su svi bljuvali vatru bio je taj što je pobegao čim je razotkriven, i niko ga nije ni čuo ni video od novembra. Sve do sada, naravno. A otkriven je zahvaljujući meni. Pa opet, pošto sam videla njegove fotografije od pre godinu dana, na kojima je bio u skupocenim odelima, glatko izbrijan i s kosom mnogo kraćom nego što je ranije bila moja, činilo mi se malo verovatno da bi iko u Krabiju u onom mršavom tipu s plaže, nalik vukodlaku, prepoznao najtraženijeg čoveka u bankarskom svetu. Pošto sam sad razmislila o tome, onaj njegov pozajmljeni tajlandski raj bio je savršeno skrovište: tamo, među hiljadama mladih ljudi što putuju s rancima na leđima, bio je potpuno nevidljiv.


140

LUSINDA RAJLI

Današnji Bangkok post je pisao kako britanske vlasti pregovaraju s tajlandskim o „ekstradiciji“. Morala sam ponovo da se vratim rečniku i saznala kako to u osnovi znači da će ga odvući u Englesku, pred lice pravde. Osetila sam da me nešto oštro bocka po licu, podigla pogled i videla kako se navlače gnevne mase sivih olujnih oblaka. Stigla sam u plažni bar u poslednjem trenutku i sela da, sa sokom od svežeg ananasa u ruci, posmatram prirodni lajtšou. Oluja me je toliko podsetila na onu koju sam gledala iz Princezine pećine pre no što su me gotovo uhapsili, a sad je Ejs taj kog će zaista uhapsiti kad se vrati u Englesku. Samo kad bi bilo drugačije… Tad sam mislila da Ejsovi problemi imaju veze s nekom ženom, ali to nije moglo biti dalje od istine. Kad bi nam se putevi ponovo ukrstili, bila sam sigurna da bi me radije izbo nožem nego zagrlio. A ona glupa knedla u grlu vratila mi se zbog toga što mi je zaista verovao. Čak mi je dao i dragoceni broj svog mobilnog telefona, preko kog se – znala sam to iz bezbroj filmova – može otkriti lokacija njegovog vlasnika. Mora da je odista želeo da ostane sa mnom u kontaktu kad je bio spreman da se izloži takvom riziku. Znala sam, jednostavno sam znala, da sa svim tim ima veze ona baraba Džej. Verovatno je on, svojim gadnim novinarskim očima, prepoznao Ej sa, a onda ga pratio do palate i podmitio Poa da dobavi slike kao dokaz. Nimalo nisam sumnjala u to da je i sliku i informaciju o tome gde se Ejs nalazi prodao onome ko je najviše platio, i da sad slavi što ima dovoljno love za pivo singa u narednih pedeset godina. Ali sad to više nije bilo važno. Ejs nikad neće poverovati da to nisam bila ja, a ne bih ni ja poverovala da sam na njegovom mestu. Naročito pošto mu namerno nisam kazala da ga je Džej prepoznao, mada samo zato da se ne bi zabrinuo. Sve bi to zvučalo kao gomila patetičnih opravdanja. Ionako sad više nisam mogla stupiti s njim u kontakt; mogla sam u život da se opkladim da njegova SIM kartica sad pliva zajedno s ribama u vodi Pra Nang biča. „O, Ke“, ukorila sam samu sebe, neutešna. „Opet si skroz zabrljala. Potpuno si beskorisna!“ Želim da idem kući… „'Bar dan“, začula sam glas iza sebe. „Kako je?“ Okrenula sam se i ugledala devojku sa aerodromskog šaltera za informacije. „Dobro je.“ „Čekate nekog?“, upitala me je. „Ne, još ne poznajem nikoga ovde.“ „Smeta li vam onda da vam se pridružim?“ „Ne, naravno“, kazala sam, misleći kako bi bilo nepristojno reći da mi smeta, iako nisam baš bila raspoložena za ćaskanje.


Biserna sestra

141

„Jeste li to bili na plivanju?“ Namrštila se. „Kosa vam je mokra.“ „Ovaj, da“, odgovorila sam i nervozno potapkala kosu misleći da je ulepljena ili tako nešto. „Ajoj! Zar vas niko nije upozorio na meduze? Strašne su u ovo doba godine – ne ulazimo u more sve do marta, dok se ne raščisti. Imali ste sreće. Od samo jedne opekotine meduze irakunađi mogli ste da odapnete. Mislim, da umrete“, prevela mi je. „Hvala vam što ste mi rekli. Ima li još opasnosti za koje treba da znam?“ „Ne, osim krokodila u rekama i otrovnica što svuda gmižu u ovo doba godine. Dakle, jeste li uspeli da dođete u kontakt s rodama?“ „Mislite s rođacima?“, proverila sam za svaki slučaj, trudeći se da uđem u štos sa australijskim slengom. „Ne, nisam još. Hoću reći, ne verujem da je iko od njih još uvek živ. Istražujem istoriju svoje porodice pa su mi rekli da počnem u Brumu.“ „Aha, odgovara.“ Devojka čijeg imena nikako nisam mogla da se setim pogledala me je s bleskom u svojim ćilibarskim očima. „Imate sva obeležja koja govore da ste iz ovih krajeva.“ „Zaista?“ „Aha. Kosa, boja kože, oči… kladim se da vam mogu reći odakle potiču.“ „Stvarno? Odakle?“ „Rekla bih da ste aboridžinske krvi, s primesom belačke, a te oči možda potiču iz japanske četvrti, kao i moje.“ Neodređeno je mahnula rukom ka kopnu. „Pre nekoliko generacija Brum je vrveo od Japanaca i ovde ima mnogo dece mešanaca.“ „I ti si delom Aboridžinka?“ upitala sam je, sa žaljenjem zbog toga što nisam malo bolje istražila Australiju i sad zvučim kao glupača. Bar sam se iznenada setila njenog imena. Krisi. „Baka i deda su mi Aboridžini. Iz plemena Javuru – to je u ovom kraju glavno aboridžinsko pleme. A KeKe je skraćeno od… čega?“ pitala me je. „Od Keleno. Znam, čudno ime.“ „Divno je!“ Sad je Krisi iznenadila mene. „Zaista?“ „Da, naravno! Nazvana si po jednoj od Sedam sestara Plejada – po sazvežđu gumanjba. One su boginje u našoj kulturi.“ Ostala sam bez reči. Niko nikad – nikad – nije znao poreklo mog imena. „Stvarno ne znaš mnogo o svojim precima, zar ne?“, kazala je. „Ne. Ništa ne znam.“ A onda, osećajući da sam nepristojna koliko i glupa, dodala sam: „Ali volela bih da saznam više.“


142

LUSINDA RAJLI

„Moja baka je pravi ekspert za sve to. Mislim da će biti oduševljena da ti ispriča sve svoje Priče iz snoviđenja – sve što je prenošeno generacijama.11 Pozovite me kad god budete hteli i odvešću vas da je upoznate.“ „Da, to bi bilo sjajno.“ Bacila sam pogled ka plaži i videla da je kiša već uspomena, da ju je zamenilo zlatnopurpurno sunce što brzo tone ka horizontu. Pažnju su mi privukli muškarac i kamila, koji su išli plažom ispred bara. Krisi se okrenula pa ih je i ona videla. „Hej, to je moj drugar Oli – radi za kompaniju za prevoz kamilama“, kazala je i oduševljeno mu mahnula. Oli je prišao kafeu da se pozdravi, ostavivši kamilu da ga čeka na obali, pospanog i pitomog lica. Oli je imao tamniju kožu od nas, duguljasto lice mu je bilo lepo, i morao je da se sagne da bi zagrlio Krisi. Sedela sam s nelagodom dok su oni ćaskali, shvativši da ne razgovaraju na engleskom, već na jeziku koji nisam čula nikada ranije. „Oli, ovo je KeKe – prvi put je u Brumu.“ „'Bar dan“, i rukovao se sa mnom, žuljevitom rukom. „Jeste li ikad bili na kamili?“ „Ne“, odgovorila sam. „'Oćete sad da probate? Izveo sam Gobija u šetnju da ga naučim lepom ponašanju – nov je i neobuzdan, pa ga još nismo vezali sa ostalima. Ali siguran sam da ga vi, cure, možete obuzdati.“ Namignuo nam je. „Zaista?“, upitala sam nervozno. „Naravno, svi Krisini drugovi su… i sve to“, odvratio je s toplinom. Pošle smo za Olijem do kamile Gobija, koji je okrenuo glavu od nas kao razmaženi mališan kad mu je Oli naredio da klekne. Pošto je ponovio naredbu po ko zna koji put, Gobi je konačno pristao. „Jesi li radila ovo ikada ranije?“, šapnula sam Krisi dok smo se obe penjale na leđa životinje. Gobi je širio jak miris; zapravo, smrdeo je. „Da“, šapnula je, a njen dah mi je golicao uho. „Spremi se za truckavu vožnju.“ Uz trzaj, Gobi je iznenada ustao, a ja sam osetila Krisinu ruku oko svog struka, pridržavala me je kad smo se visoko podigle. Sunce je počelo da tone u okean, a telo kamile je pravilo dugačku senku na zlatnom pesku, dugih i tankih nogu, kao s neke Dalijeve slike. „Si dobro?“ „Aha, dobro sam“, odvratila sam.

Engl.: Dreamtime stories, zajednički naziv za aboridžinska usmena predanja o stvaranju sveta, mitološkim bićima i si. (Prim. prev.) 11


Biserna sestra

143

Jahanje svakako nije išlo glatko, jer je Gobi izgleda davao sve od sebe da pobegne. Dok smo poskakivale preko peska, nas dve smo zacičale kad je Gobi prešao u galop, pa sam shvatila koliko brzo kamile mogu da se kreću. „Vraćaj se ovamo, tupsonu!“ vikao je Oli i trčao da ga stigne, ali Gobi nije obraćao pažnju na njega. Na kraju je Oli konačno ipak uspeo da uspori kamilu, i Krisi je naslonila bradu na moje rame, odahnuvši od olakšanja. „Auuuu! To je bila vožnja!“ kazala je kad smo počele mirnije kaskati plažom. Zalazeće sunce je bojilo nebo u ružičasto, purpurno i tamnocrveno, što se savršeno odražavalo na okean ispod njega. Osećala sam se kao da jedrim kroz neku sliku, sa oblacima poput uljanih mrlja na paleti. Gobi nas je odneo nazad do bara Zalazak sunca, gde nas je elegantno spustio na pesak. Mahnule smo Oliju i popele se stepenicama na verandu. „Mislim da bi nam dobrodošlo nešto hladno posle tolikog uzbuđenja“, kazala je Krisi i skljokala se na stolicu. „Šta bi da popiješ?“ Zatražila sam sok od pomorandže, pa ga je naručila i ona, a onda smo sedele za šankom i oporavljale se. „I kako ćeš naći porodicu?“ upitala me je. „Imaš neke tragove?“ „Par“, odgovorila sam igrajući se slamkom, „i ne znam šta bih s njima. Osim imena žene zbog koje sam došla ovamo, imam i jednu crno-belu fotografiju dva muškarca – jednog starog i drugog mnogo mlađeg – ali nemam pojma ko su oni, ni kakve veze imaju sa mnom.“ „Jesi li ih već nekom pokazala? Možda bi ih neko prepoznao?“ predložila je Krisi. „Nisam. Sutra ću otići u muzej. Mislila sam da ću tamo možda dobiti neke odgovore.“ „Da li bih mogla da ih pogledam? Ako su iz ovih krajeva, možda ih znam.“ „Što da ne? Fotografija mi je u sobi, u hotelu.“ „Bez brige. Ja ću te povesti, a onda ćemo zajedno pogledati.“ Otpešačile smo do ulice, gde je sumrak doneo i zvuke hiljada insekata koji su zujali u vazduhu, plen slepih miševa koji su ponirali i hvatali ih. Na putu se ukazala neka senka i isprva sam pomislila da je mačka, ali kad je stala nepomično i zagledala se u mene, videla sam da ima krupne, široko postavljene oči i šiljatu ružičastu njušku. „To je oposum, Ke“, prokomentarisala je Krisi. „Oni su ti ovde nešto kao štetočine. Moja baka je imala običaj da ih metne u lonac i skuva za večeru.“ „Oh“, kazala sam idući za njom kroz park, do starog, zarđalog mopeda. „Je l’ u redu da se voziš pozadi na motoru?“, upitala me je. „Posle one vožnje na kamili, zvuči kao raj“, našalila sam se.


144

LUSINDA RAJLI

„Onda uskači.“ Pružila mi je staru kacigu pa sam je stavila i obuhvatila je rukama oko struka. Posle drhtavog starta, krenule smo. Prijalo mi je strujanje vazduha po licu – odmor od još jedne neverovatno vlažne večeri bez daška vetra da uskomeša težak vazduh. Zaustavile smo se ispred hotela i Krisi je parkirala moped, a ja sam otrčala unutra da donesem fotografiju. Kad sam se vratila na recepciju, Krisi je čavrljala sa ženom za pultom. „Evo je“, kazala sam mahnuvši joj. Ušle smo u mali salon pored recepcije i sele na lepljivu sofu od skaja. Krisi je sagla glavu da prouči sliku. „Stvarno loša slika, jer je sunce iza njih, a i crno-bela je“, kazala sam. „Misliš, ne možeš da odrediš koje su boje ljudi na njoj?“ pitala me je Krisi. „Ja bih rekla da je stariji muškarac crn, a da je dečko bio svetlije kože.“ Prinela je fotografiju ka svetlosti lampe. „Mislim da je snimljena četrdesetih ili pedesetih godina prošlog veka. Na boku kombija iza njih je neki natpis. Vidiš?“ Pružila mi je nazad sliku. „Aha, kao da piše DIRA.“ „Bokte vid'o!“ Krisi je pokazala prstom višeg čoveka ispred vozila. „Mislim da znam ko je taj čovek.“ Nastala je pauza, uzbuđeno je zinula u mene, a ja sam bezizražajno zurila u nju. „Ko?“ „Albert Namatđira, umetnik – on ti je najčuveniji Aboridžin u Australiji. Rodio se i radio u jednoj misiji u Hermansburgu, dva sata od Alis Springsa. Nisi valjda u srodstvu s njim, šta misliš?“ Kroz mene je prostrujao drhtaj. „Otkud znam? Je li mrtav?“ „Da, umro je odavno, krajem pedesetih. On je bio prvi Aboridžin koji je dobio ista prava kao belci. Mogao je da poseduje zemlju, da glasa, pije alkohol i čak se sastao s kraljicom Engleske. Bio je neverovatan slikar – imam reprodukciju njegove Planine Hermansburg na zidu svoje sobe.“ Krisi je očigledno bila obožavateljka tog tipa. „Znači, pre toga Aboridžini nisu imali ta prava?“ „Ne, sve do kasnih šezdesetih“, objasnila mi je. „Ali Namatđiri su priznali ta prava ranije zbog njegovog umetničkog talenta. Kakav je to lik bio. Čak i ako ti nije rođak, to je značajan trag ka tvom poreklu. Koliko imaš godina?“ „Dvadeset sedam.“ „Dakle…“ Gledala sam Krisi dok je računala u glavi. „To znači da si rođena hiljadu devetsto osamdesete, što opet znači da ti je on možda deda! Znaš šta to znači, zar ne?“, kazala je sva blistajući. „Sledeće što moraš da uradiš je da odeš


Biserna sestra

145

u Alis Springs. Au, KeKe, ne mogu da verujem da je to on na slici!“ Krisi me je naglo zagrlila i snažno stisnula. „Važi“, jedva sam rekla. „U stvari, planirala sam da odem u Adelejd, da razgovaram sa advokatom koji mi je poslao nasledstvo. Gde je Alis Springs?“ „U samom središtu zemlje – što zovemo Nikad Nikad. Oduvek sam želela da odem tamo – to je blizu Ulurua.“ Kad je videla zbunjenost na mome licu, zakolutala je očima. „Ajers rok za tebe, bleso.“ „I kakve je slike slikao ovaj lik?“ „Izveo je pravu revoluciju u aboridžinskoj umetnosti. Slikao je neverovatne pejzaže u akvarelu i začetnik je čitave nove škole slikanja. Potrebna je ozbiljna veština da naslikaš dobar akvarel, a ne samo da nabacaš boju na papir. Njegovi pejzaži imaju neki sjaj – zaista je umeo da vodenim bojama predstavi igru svetlosti baš kako treba.“ „Au. Otkud znaš sve to?“ „Oduvek sam volela likovnu umetnost“, odgovorila je Krisi. „Imala sam australijsku kulturu kao predmet u okviru studija turizma, i ceo jedan semestar na univerzitetu izučavali smo aboridžinske umetnike.“ Nisam bila spremna da priznam kako sam i sama studirala umetnost, ali sam napustila koledž. „A je li taj čovek ikad slikao i nešto drugo, kao na primer portrete?“ upitala sam, radoznala da saznam više. „To s portretima je komplikovano u našoj kulturi. U stvari, to je veliki tabu jer reprodukuješ nečiju suštinu; to bi rastužilo duhove gore na nebu, jer su oni obavili posao ovde dole i žele da ih ostavimo na miru. Kad neko od nas umre, ne bi trebalo da više ikad izgovorimo njegovo ime.“ „Stvarno?“ Pomislila sam kako smo Zvezda i ja često pominjale Tatu Šolta otkad je umro. Zar nije dobro sećati se onih koje voliš i koji ti nedostaju?“ „Naravski, ali kad im izgovoriš ime, dozivaš ih nazad, a oni su srećni kad nam pomažu odozgo.“ Klimnula sam glavom, trudeći se da sve to upamtim, ali iza mene je već bio dug dan i nisam mogla da sakrijem zevanje. „Nisam ti dosadna, zar ne?“, našalila se Krisi. „Izvini, samo sam mnogo umorna od putovanja.“ „Bez brige, ostavljam te da spavaš.“ Ustala je. „Oh, i pozovi me sutra ako budeš raspoložena da se upoznaš s mojom bakom.“ „Hoću. Hvala ti, Krisi.“ Mahnula mi je i izašla iz hotela, a ja sam se popela stepeništem, previše iscrpljena da bih razmišljala o svemu što sam upravo otkrila, ali ustreptala od uzbuđenja zbog toga što je onaj čovek s fotografije bio umetnik, baš kao što sam i ja…“


13

Sutradan ujutru probudila sam se neobično rano. Možda zbog sna koji sam sanjala i koji je bio tako stvaran i živ da sam se jedva vratila u realnost. Bila sam devojčica i sedela sam na kolenu neke starije žene, koja je iz nekog razloga bila gola, barem od struka naviše. Povela me je za ruku preko crvene pustinje do neke biljke ispod koje se nalazilo gnezdo nekakvih insekata. Pokazala mi ga je i rekla da je moj posao da se staram o njima. Bila sam prilično sigurna da to ima neke veze s medom, ali zaista čudno zapravo je bilo to što sam, uprkos svojoj mržnji prema svemu što ima više nogu od mene, držala u ruci jednog od tih insekata kao da je ljubimac hrčak ili tako nešto. Milovala sam ga prstićima dok mi je mileo po dlanu. Upamtila sam čak i osećaj kako me golicaju njegove nožice po dlanu. Šta god da je bio, znala sam da mi je prijatelj, da nije neprijatelj. Podstaknuta svime što sam saznala prethodnog dana, podigla sam slušalicu hotelskog telefona i ukucala broj one advokatske kancelarije u Adelejdu. Pomislila sam da bih, iako ne idem tamo, ipak možda mogla dobiti neke odgovore. Zvonilo je nekoliko puta, a onda se javio odrešit ženski glas. „Angus i Tajn, izvolite?“ „Zdravo, mogu li da razgovaram s gospodinom Angusom mlađim, molim vas?“ „On se penzionisao pre nekoliko meseci, nažalost“, odgovorila mi je. „Ali njegove predmete je preuzela Talita Majers. Da vam zakažem?“ „Ja se zapravo nalazim u Brumu i samo sam imala nekoliko kratkih pitanja. Da pozovem kad bude slobodna ili…“ „Sačekajte, molim vas.“ „Talita Majers ovde“, rekao je drugi glas. „Izvolite?“ „Zdravo, prošle godine sam primila nasledstvo koje je gospodin Angus poslao advokatu moga oca u Švaj carsku. Ime mi je Keleno DAplijez.“ „U redu. Znate li tačan datum kad je nasledstvo poslato advokatu vašeg oca?“


Biserna sestra

147

„Ja sam ga dobila u junu prošle godine, kad mi je Tata umro, ali ne znam koliko pre toga ga je primio njegov advokat.“ „A kako se zove advokat?“ „Hofman i partneri, iz Ženeve.“ „Tako je, evo ga.“ Usledila je pauza. „Dakle, šta mogu da uradim za vas?“ „Pokušavam da uđem u trag svojoj porodici, pa sam se nadala da imate evidenciju o tome od koga sam dobila nasledstvo?“ „Pogledaću u evidenciju u kompjuteru, mada nam to, nažalost, neće reći mnogo jer je gospodin Angus radije sve zapisivao rukom, kao svi stariji… Ne, nema ništa. Sačekajte malo, proveriću ima li šta zapisano u knjigama.“ Čulo se neko lupanje, a onda i zvuk okretanja stranica. „Evo ga. Dakle… po ovome što vidim, odnosi se na beleške iz januara hiljadu devetsto šezdeset i četvrte, trust je osnovala počivša Ketrin Merser.“ Ketrin, Kiti… Umalo nisam ispustila telefon od šoka. „Kiti Merser?“ „Znate za nju?“ „Nešto malo“, promumlala sam. „Imate li pojma za koga je osnovala taj trust?“ „Nažalost, iz ovih beležaka to ne mogu da zaključim, ali mogu da siđem u arhivu i pogledam u knjige iz šezdeset četvrte. Da vas pozovem kad saznam?“ „To bi bilo sjajno, hvala.“ Dala sam joj broj mog mobilnog i završila razgovor, sa srcem u podgrlcu. Jesam li ipak u nekom srodstvu s Kiti? Izašla sam iz hotela i pošla ulicom do onog internet-kafea, sa željom da provedem malo vremena istražujući Alberta Namatđiru. Zaustavila sam se pred novinarnicom, videvši poznato lice na naslovnoj strani Ostrelijena. „ČANGROK SE PREDAO I LETI KUĆI“ „Jebiga!“ Ostala sam bez daha dok sam pomno posmatrala fotografiju: Ejs je bio s lisicama na rukama, vodili su ga niz stepenice aviona, okruženog mnoštvom ljudi u uniformama. Kupila sam novine, znajući da će mi trebati mnogo vremena da dešifrujem šta piše u pasusu ispod. A stajalo je i „nastavak na četvrtoj strani“. Okrenula sam se na peti i vratila u hotel. Nije imalo smisla nastaviti u internetkafe – moj mozak je nesposoban za multitasking i kada je sve u redu, i stvarno nije bio trenutak da još istražujem i Alberta Namatđiru. Vrativši se gore u sobu, shvatila sam koliko sam zavisila od Zvezde, koja mi je prevodila nerazumljivu štampu, imejlove i knjige. I mada mi je nekoliko puta prethodne noći slala poruke da proveri kako sam, i mada sam bila


148

LUSINDA RAJLI

sigurna da bi mi veoma rado pomogla, osećala sam da je važno da dokažem da mogu da se snađem i sama. I tako, sela sam ukrštenih nogu na krevet i svojski se potrudila da dešifrujem šta novine pišu o mome Ej su. Anand Čangrok, nepošteni broker kriv za slom banke Berners Investment, danas je avionom stigao kući iz svog skrovišta na Tajlandu, i predao se na Hitrou. Dok ga je policija privodila, Čangrok je odbio da komentariše zbivanja. Berners banku, jednu od najstarijih banaka u Velikoj Britaniji, nedavno je za jednu funtu kupila kineska investiciona banka Đinćijan. Na vesti o hapšenju Čangroka, gomile besnih ulagača okupile su se na ulazu u banku na Strandu, u Londonu, da protestuju zbog svojih izgubljenih sredstava. Mnogi od njih su uložili svoje penzije u fondove Bernersa i izgubili životnu ušteđevinu. Dejvid Ruter, glavni direktor Bernersa, odbio je da komentariše koji nivo kompenzacije će ponuditi ulagačima, ali Upravni odbor je objavio da će biti pokrenuta puna istraga o tome kako je takva situacija mogla ostati u tajnosti. Čangrok je za to vreme smešten u zatvor Vormvud skrabs ipojaviće se na sudu sledećeg utorka po optužbi za prevaru i falsifikovanje dokumenata. Dakle, Ejs je trenutno zaključan u ćeliji londonskog zatvora. Nervozno sam grickala usnu, razmišljajući o tome kako bi, da nisam tražila od Poa da nas slika, možda sad bio sa mnom u Australiji, pa bismo postali odmetnici u zabačenim krajevima ove zemlje. Možda bi trebalo da odem da ga posetim, da pokušam da mu lično objasnim šta je istina… mada, s obzirom na to gde je, teško da može pobeći. Ali to je dug put, a može da odbije da me vidi. Pogledala sam na sat i videla da je prošlo jedanaest, dakle trebalo bi da Istorijski muzej Bruma bude otvoren. Krenula sam s turističkom mapom Bruma u rukama. Dok sam koračala širokom avenijom, gledala sam izloge radnji s pladnjevima bisera – ne samo belih, već i crnih i ružičastih bisera nanizanih u ogrlice, ili na naušnicama fine izrade. Dok sam prolazila, s jednog drveta se razlegla sveopšta buka. S moje leve strane, iza pojasa gustih mangrova, bio je nepregledan okean, koji se na horizontu savršeno stapao s nebom. Konačno sam ugledala Istorijski muzej. Izgledao je kao većina ostalih zgrada u Brumu: prizemna, s krovom od valovitog lima i verandom spreda.


Biserna sestra

149

Kad sam ušla, odmah sam osetila da sam upadljiva pošto sam jedini posetilac. Neka žena je sedela za kompjuterom i podigla je pegavo lice i usiljeno mi se nasmešila. Obilazila sam eksponate i videla kako je tu izgleda sve u nekoj vezi s proizvodnjom bisera. Bilo je mnogo maketa brodova, kao i crno-belih fotografija ljudi koji su plovili na njima. Prešla sam pogledom po pločicama s opisima ispisanim sitnim slovima, pa sam krenula ka uglu sa starinskom opremom. Tu se nalazilo odelo isto kao kod one skulpture bronzanog astronauta, s okruglim rupama na metalnom šlemu, koje su zurile u mene kao prazne očne duplje. Zaškiljila sam da pročitam karticu ispod i konačno shvatila da je u pitanju ronilačko odelo za lov na bisere, mnogo pre pojave neoprena. U sledećoj vitrini bili su izloženi biseri na crvenim plišanim jastučićima u drvenim kutijicama. Mnogi od njih bili su ružni, kao sjajne suze koje su upravo pale na zemlju. Nikad nisam bila devojka koja mari za nakit, ali bilo je nečega u tim žućkastim kuglicama što je budilo želju da pružiš ruku i dodirneš ih. „Mogu li da ti pomognem?“ Trgla sam se i odmakla od vitrine kao da sam kriva, iako nisam uradila ništa loše. „Baš sam se pitala jeste li čuli za Kiti Merser?“ „Kiti Merser? Jesam, naravno, dušo. Sumnjam da postoji iko u Brumu ko nije. Ona je najčuvenija ličnost od svih koji su ikada živeli ovde.“ „Oh, pa dobro“, odvratila sam. „Imate li informacija o njoj?“ „Svakako, draga. Radiš neki projekat za školu ili tako nešto?“ „Za studije zapravo“, improvizovala sam, uvređena što misli da sam toliko mlada. „Često mi dolaze studentkinje da istražuju podatke o Kiti Merser. Ona je jedna od velikih australijskih pionirki. Ona je praktično upravljala ovim gradom početkom dvadesetog veka. Eno tamo gore je njena biografija – nedavno ju je napisao jedan lokalni istoričar. Pročitala sam je i saznala mnogo šta što nisam znala o njoj. Preporučujem.“ „Oh, da, mislim da je već imam“, žurno sam odgovorila kad sam videla biografiju koju mi je kupio Ejs. Pitala sam se da li je to jedini izvor informacija o Kiti; možda bih mogla da pitam da li postoji neki televizijski dokumentarac o njoj koji bih mogla da gledam, jer bi mi trebalo bukvalno nekoliko godina da sama pročitam knjigu do kraja. Onda mi je pogled pao na sto pored police, na kojem su nudili mali izbor audio-knjiga. Prepoznala sam omot jednog od njih. „Je li ovo kompakt-disk te biografije?“ „Da.“


150

LUSINDA RAJLI

„Sjajno, hvala, uzeću jedan“, kazala sam, preplavljena olakšanjem. „To je dvadeset devet dolara, dušo. Nisi odavde, zar ne?“, kazala je dok sam odbrojavala tri novčanice od po deset dolara. „Ne.“ „Vratila si se da izučavaš svoju istoriju?“, ispitivala je. „Aha. To i rad za fakultet.“ „Pa, ako ti zatreba bilo kakva pomoć, slobodno mi se obrati.“ „Hoću. Dovidenja, onda.“ „Doviđenja, dušo. Drago mi je da vidim da je neko od vas stigao do univerziteta.“ Izašla sam iz muzeja sa olakšanjem, jer je bilo nečeg što mi se nije dopalo u načinu na koji me je ta žena gledala, s mešavinom simpatije i nelagodnosti. Potrudila sam se da to odagnam iz misli pa sam svratila u diskont koji sam usput zapazila, i kupila portabl CD-plejer i par jeftinih slušalica, jer sam bila uverena da druge goste hotela ne bi zanimalo da beskrajno, satima slušaju životnu priču Kiti Merser kroz tanke zidove. Usput sam kupila pljeskavicu u kafeu za ručak i, dok sam se vraćala pešice u hotel, primetila sam nekoliko crnoputih klinaca kako čuče na travi. U stvari, jedan od njih je ležao ničice i izgledao kao da spava. Drugi, koji je bio budan, klimnuo mi je glavom, i videla sam kako je treći otpio gutljaj piva iz boce. Videla sam i kako ih neka žena obilazi u širokom luku, kao da će je napasti usred bela dana ili tako nešto. Meni su delovali sasvim u redu, samo gomila klinaca kakvu možete naći na bilo kom uličnom uglu u bilo kom gradu ili selu. Samo što sam stigla nazad u hotelsku sobu, zazvonio mi je telefon i videla sam da je to Ma. Podigla sam telefon s grizom savesti što joj nisam odgovorila na poruke. „Alo?“ Nastala je poduža pauza, verovatno usled loše veze sa Švaj carskom. „KeKe?“ „Da. Zdravo, Ma.“ „Chérie! Kako si?“ „Dobro. Pa, okej sam svakako.“ „Zvezda mi kaže da si u Australiji.“ „Da, jesam.“ „Otišla si sa Tajlanda?“ „Aha.“ Ponovo je nastala pauza, koju je napravila Ma. Skoro da sam mogla da čujem kako joj mozak radi dok odlučuje da li da me pita za Ejsa ili ne. „I dobro si?“ rekla je konačno.


Biserna sestra

151

„Uvek sam, Ma“, odgovorila sam pitajući se kad će preći na stvar. „Chérie, znaš da sam ovde za tebe ako ti ikada zatrebam.“ „Znam. Hvala.“ „Koliko ćeš biti u Australiji?“ „Iskreno, ne znam.“ „Pa, drago mi je što sam ti čula glas.“ „I meni što sam čula tebe.“ „Doviđenja, onda.“ „Ma…“ Pošto ona očigledno nije htela da potegne to pitanje, znala sam da moram ja. „Da, chérie?“ „Šta misliš, da li bi se Tata naljutio na mene zbog one fotografije?“ „Ne bi. Sigurna sam da nisi uradila ništa loše.“ „Nisam. Zaista nisam znala za Ejsa i šta je uradio. Da li te je iko kontaktirao? Mislim, novine i slično.“ „Nije, ali neću ništa reći i ako budu zvali.“ „Znam da nećeš. Hvala ti, Ma. Laku noć.“ „Laku noć, chérie.“ Završila sam razgovor i pomislila koliko volim tu ženu. Čak i ako se ovo putovanje u Australiju završi tako što ću naći svoju biološku majku, nisam mogla da zamislim da bi iko mogao imati više razumevanja i podrške, i biti bolji od Ma. Ona nas je volela svim srcem – a to je više od onoga što je očigledno uradila majka koja me je rodila, jer me je ostavila, osim ako me Tata nije oteo iz njenih ruku. Najverovatnije postoji neko objašnjenje; možda je bila bolesna, ili siromašna, pa je mislila da ću s Tata Šoltom imati bolji život. Ali… zar nije veza između majke i deteta jača od svega toga? Sela sam nazad na krevet i zapitala se da li uopšte želim da nastavim ovo bizarno putovanje i da zaista otkrijem ko su ljudi koji su me dali na usvajanje. Jer… možda me ne žele nazad. Pa ipak, izgleda da su Maja, Ali i Zvezda našle nov i srećniji život pošto su pratile tragove o svom poreklu… Ponovo mi je zazvonio mobilni i videla sam da je to Krisi. Podigla sam ga da se javim i pomislila kako je, po svemu sudeći, ona tu uvek kad sam potištena. „Zdravo, KeKe. Jesi li išla danas u muzej?“ „Aha.“ „Otkrila si nešto?“ „Jesam, ali nisam sigurna da li ima veze sa mnom.“ „Hoćeš da se nađemo kasnije? Razgovarala sam s bakom i zaista bi želela da te upozna.“ „Svakako.“


152

LUSINDA RAJLI

„Šta misliš, da svratim po tebe u hotel u tri sata pa da te odvedem da je vidiš?“ „To zvuči odlično, Krisi, samo da joj ne smetam.“ „Nimalo ne smetaš. Ćao, KeKe.“ Upravo sam stavila mobilni u džep šorca kad je zazvonio ponovo, pa sam videla da je to Zvezda.“ „Zdravo.“ Zvezda je zvučala malo zadihano. „Jesi li dobro?“ „Aha. Dobro sam. A ti?“ „Da, i ja. Slušaj, Ke, moram da te upozorim da su me danas zvali telefonom. Iz novina.“ „Molim?“ „Ne znam kako su došli do mog broja, ali pitali su me da li znam gde si. Kazala sam, naravno, da ne znam.“ „Gospode“, promrmljala sam, sa iznenadnim osećanjem da me love kao i Ejsa. „Zaista ne znam ništa, Šija.“ „Verujem ti, draga Ke, naravno da ti verujem. Samo sam htela da znaš da imaju tvoje ime i prezime. Znaš li kako su došli do toga?“ „Kladim se da je poteklo od onog tipa Džeja iz Rajlaja – onog kom si se sviđala, sećaš se? On je bivši novinar i mislim da je on prodao tu fotografiju novinama. On je drugar s Džekom iz hotela Rajlaj bič, a oni imaju sve podatke o nama – brojeve telefona, adrese itd. – od onda kad smo se prijavile u hotel. A Džekova devojka mi je rekla da je Džej prepoznao Ejsa. Ona je tamo recepcionerka. Džej ju je verovatno podmitio da potraži u hotelskoj dokumentaciji.“ Iznenada sam začula smeh s druge strane veze. „Šta je smešno?“ „Ništa. Hoću reći, mora postojati smešna strana svega ovoga, zar ne? Samo si ti mogla da završiš na naslovnoj strani svih novina, s čovekom najtraženijim u bankarskom svetu, a da čak i ne znaš ko je on!“ Ponovo sam je čula kako se kikoće i najednom je zvučala kao ona stara Zvezda. „Aha, kladim se da mi Elektra zavidi“, nasmejala sam se. „Sigurna sam da je tako. Verovatno u ovom trenutku razgovara telefonom sa svojim menadžerom za odnose s javnošću. Teško je dospeti na makar jednu naslovnu stranu, a kamoli na sve. Oh, Ke…“ Smejala se pa sam joj se na kraju i ja pridružila, jer je cela situacija bila tako luda i smešna; na kraju sam se hvatala za stomak, u napadu „smehotresa“, kako smo to zvale kao deca, na svom jeziku. Konačno smo se obe smirile i duboko sam udahnula pre no što ću progovoriti.


Biserna sestra

153

„Stvarno mi se svideo“, jadikovala sam. „Bio je istinski fin momak.“ „Vidim po slici da ti se svideo. Oči ti sijaju. Izgledaš veoma srećno. A uzgred budi rečeno, dopada mi se tvoja kosa, a i gornji deo koji si imala na sebi.“ „Hvala, ali ništa od toga sad nije važno jer me on mrzi. Misli da sam ja ta koja je odala medijima gde se nalazi, jer je fotografija potekla s moje rolne filma. Čuvar imanja mi ga je odneo na razvijanje, čak sam jedan album dala i Ejsu kao poklon na rastanku. Kao da sam mu time natrljala nos.“ „Oh, to je strašno, Ke. Mora da si slomljena.“ „Aha, jesam, ali šta mogu?“ „Da mu kažeš da nisi ti?“ „Nikad mi ne bi poverovao. Stvarno, Sija, stvarno nije takav kako ga novine opisuju.“ „Misliš da je to uradio?“ „Možda, ali nešto mi se tu ne slaže.“ „Pa, ako će ti biti bolje zbog toga, Maus kaže kako je ubeđen da je Ejs žrtveno jagnje. Da je neko drugi u banci morao znati šta se dešava.“ „U redu“, kazala sam, ne znajući da li da budem srećna ili tužna zbog toga što je njen momak Maus na mojoj strani, s obzirom na to da je on odigrao veliku ulogu u pogoršanju odnosa između Zvezde i mene. „Slušaj, ako ikako možemo da ti pomognemo, samo zovi.“ To „mi“ samo me je još više zabolelo. „Hvala. Hoću.“ „Čuvaj se, draga Ke. Volim te.“ „I ja tebe volim. Ćao.“ Završila sam razgovor i osećala sam se mnogo bolje pošto smo se smejale onako kao nekad, a onda sam se pokunjila zbog toga kako me je samo jedna reč podsetila na to koliko se toga promenilo. Zvezda ima svog Mausa, koji je svake noći čvrsto drži u zagrljaju. Ona je završila putovanje u prošlost i počela da živi svoju budućnost, dok ja nisam ni blizu toga.

Tačno u tri sata, Krisi je stigla na recepciju. Uprkos vrućini, bila je u izbledelim farmerkama i pripijenoj majici, s kovrdžama sklonjenim s lica crvenom trakom na glavi. „'Bar dan, KeKe, spremna za prut – mislim put?“


154

LUSINDA RAJLI

Sela sam iza nje na moped pa smo krenule. Prepoznala sam aerodrom dok smo se vozile paralelno s pistom, a onda nekoliko puta oštro skrenule, sve dok nismo stigle do zemljanog puta sa udaljenim straćarama limenih krovova. To nije bilo divlje sirotinjsko naselje, ali je bilo očigledno da ljudi koji tu žive nemaju dovoljno novca da ulepšaju dom. „Evo nas.“ Krisi je zaustavila motor i zadržala ga da bude stabilan dok ne siđem. „Moram te upozoriti da će ti moja baka možda izgledati pomalo čudno, ali dajem ti reč da nije luda. Spremna?“ „Spremna.“ Krisi me je povela stazom kroz prostor koji je zapravo bio prednje dvorište, a zapravo je više izgledao kao dnevna soba. Tu je bila pohabana smeđa sofa, raznorazne drvene stolice i ležaljka s jastukom i čaršavom, kao da je neko na njoj spavao. „Zdravo, Mimi“, doviknula je Krisi nekom iza sofe. Kad sam, idući za njom, zaobišla sofu, ugledala sam sićušnu ženu kako sedi prekrštenih nogu na zemlji. Koža joj je bila boje čokolade, a lice ispresecano stotinama bora. Bila je to najstarija osoba koju sam ikada videla, pa ipak je na glavi nosila modernu traku, kao i njena unuka. „Mimi, ngaji mingari?12 Ovo je Keleno, devojka o kojoj sam ti pričala“, kazala joj je Krisi. Starica je podigla pogled ka meni, videla sam da su joj oči zapanjujuće sjajne i bistre, kao da je mlada devojka greškom stavljena u kožu veoma stare žene. Podsetile su me na dva lešnika u baricama belog mleka. „Miđala đuju“, odgovorila je starica, a ja sam s nelagodom stajala, ne znajući šta je upravo rekla. Potapšala je tlo pored sebe pa sam sela do nje, zbunjena praznom sofom i stolicama. „Zašto sedi na tlu?“, upitala sam Krisi. „Zato što želi da oseti zemlju ispod sebe.“ „Dobro.“ I dalje sam osećala staričin pogled na sebi, kao da mi skenira dušu. Ispružila je čvornovatu ruku da me pomiluje po obrazu i njen dodir je bio iznenađujuće mek. A onda je povukla jednu moju kovrdžu i osmehnula se. Videla sam da ima širok razmak između prednjih zuba. „Znadeš priču o gumanjbi iz Snoviđenja?“, upitala me je na engleskom, zastajući u govoru. „Ne…“ Tupo sam je gledala.

12

„Zdravo, kako si?“ na jeziku aboridžinskog plemena Javuru. (Prim. prev.)


Biserna sestra

155

„Govori o Sedam sestara, Ke. Tako se na našem jeziku zove to sazvežđe“, rastumačila mi je Krisi. „Oh! Aha, znam. Moj tata mi je ispričao sve o njima.“ „One naše kantrimen, Keleno.“ „To znači 'rođake'“, ubacila se Krisi. „Mi porodica, jedan narod iz ista kantri.“ „Aha.“ „Drugi put ću objasniti šta misli pod tim“, kazala je Krisi. „Sve počelo u vreme Snoviđenja“, započela je stara gospođa. „Šta je počelo?“ „Priča o Sedam sestara“, odgovorila mi je Krisi. „Sad će ti je ispričati.“ A onda sam, uz Krisino prevođenje, slušala priču. Po svemu sudeći, Sedam sestara su sa svog mesta na nebu sletele na jedno visoko brdo, koje je iznutra bilo šuplje, kao pećina. U njega je vodio tajni prolaz i stoga su sestre mogle da idu na nebo i vraćaju se na zemlju da ih niko ne vidi. Dok su bile ovde dole, sa nama, živele su u toj pećini. Jednoga dana, dok su bile napolju u potrazi za hranom, video ih je jedan starac, ali one su bile prezauzete lovom i nisu ga primetile. Starac je odlučio da ih prati jer je želeo mladu ženu za suprugu. Dok su se odmarale uz potok, iskočio je i zgrabio najmlađu sestru. Ostale su, u panici, odjurile nazad u pećinu, pa su odletele kroz tajni prolaz nazad na nebo, ostavivši jadnu najmlađu sestru, koja je pokušavala da pobegne od starca. Čuvši to, pomislila sam kako su ostale bile stvarno zle kad su je tako ostavile. Uglavnom, najmlađa sestra je uspela da pobegne i odjuri nazad u pećinu. Shvativši da su ostale već odletele i znajući da je starac još uvek juri, i ona se popela tajnim prolazom i odletela za ostalim sestrama. I zbog toga se najmlađa sestra – za koju sam ja naučila da se zove Meropa – ne može često videti, jer je izgubila put nazad u svoju „zemlju“. Kad je starica završila priču, utonula je u duboku tišinu, pogleda i dalje uprtog u mene. „Stvarno je čudno“, konačno sam kazala Krisi, „da nas ima samo šest sestara, jer Tata nikad nije doneo kući sedmu.“ „U našoj kulturi, sve je odraz onoga gore“, odgovorila je Krisi. „Mislim da starac iz priče tvoje bake mora biti Orion, kog nam je Tata pominjao kad nam je pričao grčke mitove.“ „Verovatno“, odgovorila je ona. „O tim sestrama ima mnogo legendi u raznim tradicijama, ali ova je naša.“


156

LUSINDA RAJLI

Kako je moguće da te priče iz svih krajeva sveta budu tako slične?, iznenada sam pomislila. Hoću reći, kad su prvobitno pripovedane, pre više hiljada godina, stari Grci nisu mogli poslati imejl Aboridžinima, niti su Maje iz Meksika mogle pozvati telefonom Japance. Da li možda postoji veća povezanost između neba i zemlje nego što sam mislila? Možda ima nečeg mističnog, kao što bi rekla Tigi, u tome što smo nazvane po čuvenim sestrama na nebu, i što sedma nedostaje… „Odakle ti?“, upitala me je starica pa sam se prenula i vratila u stvarnost. „Ne znam. Usvojena sam.“ „Ti odavde.“ Podigla je nešto što je izgledalo kao duga motka s nekim obeležjima, i jako udarila njome o tvrdu, prašnjavu zemlju. „Ti kantrimen.“ „Porodica“, podsetila me je Krisi, a onda se okrenula prema baki. „Čim sam je videla, znala sam da nekim delom jeste.“ „Najvažniji deo: srce. Duša.“ Starica se lupnula po grudima, a oči boje lešnika bile su joj pune topline. Uzela me je za ruku i stisnula je neočekivanom snagom. „Ti došla kući. Pripadati ovde.“ Dok me je držala za ruku, iznenada sam osetila vrtoglavicu i da sam na ivici suza. Možda je Krisi to primetila, jer je ustala i nežno pomogla i meni da se podignem. „Sad moramo da idemo, Mirni, jer KeKe ima zakazan sastanak.“ Zahvalno sam klimnula Krisi glavom, držeći je za ruku radi oslonca više nego što sam želela. „Aha, moram. Mnogo vam hvala što ste mi ispričali tu priču.“ „Ispričam još mnogo više. Dođi opet“, ohrabrila me je starica. „Hoću“, obećala sam, misleći kako je njen akcenat najčudniji od svih koje sam ikada čula – onih nekoliko engleskih reči je izgovorila na australijski način, ali ih je zaokružila dodatnim suglasnicima koji su ih umekšali. „Doviđenja.“ „Galija, Keleno.“ Mahnula mi je dok me je Krisi vodila kroz dvorište/dnevnu sobu ka mopedu. „Hoćeš da skoknemo na piće? Odmah iza ugla je jedna servo.“ „Aha, bilo bi super“, odgovorila sam, nemajući blagog pojma šta je to „servo“, ali još nisam bila spremna da se vratim na klimavi moped. Ispostavilo se da je to benzinska stanica s malom radnjom mešovite robe. Obe smo kupile po koka-kolu i sele na jednu klupu napolju. „Izvini zbog bake. Stvarno je… snažno utiče.“ „Nemoj se izvinjavati. Bilo je veoma zanimljivo. Samo je izazvala da se neobično osećam, ništa drugo. Kad sam čula sve to o ovoj…“ – tražila sam


Biserna sestra

157

odgovarajuću reč – „… kulturi, kojoj možda pripadam. Malo sam znala o tome pre no što sam došla ovamo.“ „Ne treba da se osećaš loše. A zašto bi znala, Ke? Usvojena si i odneta u Evropu kad si bila beba. Osim toga, stari žele da se postaraju da njihove priče budu ispričane, naročito u našoj kulturi. Vidiš, sve je to prenošeno usmenim putem. S generacije na generaciju. Nikad ništa nije zapisano.“ „Hoćeš da kažeš da nema… Biblije ili Kurana, u kojima su zapisane sve te priče i pravila i slično?“ „Nema. Štaviše, mnogo se ljutimo ako ih ljudi zapisuju. Sve je to govorna tradicija, a mnogo toga je i naslikano, Ke.“ Pogledala me je i videla da sam zbunjena. „Izgledaš stvarno uznemireno. Zašto?“ „Samo… pa…“ Progutala sam knedlu u grlu, sa osećanjem da je sve svake sekunde sve čudnije. „Ja sam teško disleksična, pa ne mogu da čitam, iako sam dobila najbolje obrazovanje koje mi je otac mogao pružiti. Slova mi, jednostavno, skaču pred očima, ali sam… pa, umetnica.“ „Zaista?“ Sad se Krisi zapanjila. „Aha.“ „Zašto mi to nisi rekla? To je strava! Naročito pošto si možda u srodstvu s Namatđirom!“ „Nisam ništa posebno, Krisi…“ „Svi umetnici su posebni. I ne brini, i ja sam više auditivni i vizuelni tip. Možda nam je to jednostavno u genima.“ „Možda. Krisi, mogu li nešto da te pitam?“ „Naravno. Sve.“ „Znam da ću zvučati kao idiot, kao i obično, ali… ima li… predrasuda prema Aboridžinima u Australiji?“ Krisi je okrenula svoje lepo lice ka meni i polako mi klimnula glavom. „Tako je, draga moja, ali to nije tema za razgovor dok sedimo ispred benzinske pumpe i pijemo koka-kolu. Hoću reći, pitaj to bilo kog belca i reći će ti da nema. Bar nas ne ubijaju na hiljade i ne kradu nam zemlju – ukrali su je pre dvesta godina i najveći deo još nisu vratili. Svakog januara belci slave Dan Australije, dan kad je britanska pomorska flota stigla da 'položi pravo' na našu zemlju. Mi to zovemo Dan invazije, jer je toga dana počeo genocid nad našim narodom. Mi smo ovde petnaest hiljada godina, a oni su dali sve od sebe da unište i nas i naš način života. Uglavnom“, dodala je sležući ramenima, „to nije ništa novo, ali ispričaću ti više drugi put.“ „Važi“, odgovorila sam. Nisam htela da je pitam šta znači „genocid“, ali zvučalo je zaista loše.


158

LUSINDA RAJLI

„Da li te je to užasnulo?“, upitala me je nakon pauze. „Mislim, to što si shvatila da si jedna od nas, ili bar delimično?“ „Ne. Oduvek sam bila drugačija. Kao autsajder, znaš već.“ „Znam.“ Spustila je toplu ruku na moju. „Dobro. Hajdemo nazad u tvoj hotel.“ Pošto me je Krisi odbacila i kazala mi da je zovem ako mi nešto zatreba, otišla sam u sobu i sručila se na krevet. Prvi put otkad znam za sebe odmah sam zaspala. Kad sam se probudila, otvorila sam jedno oko da na mobilnom telefonu vidim koliko je sati. Bilo je prošlo osam uveče, što znači da sam spavala puna tri sata. Možda je mnoštvo informacija od protekla dva dana imalo isto dejstvo kao pilula za spavanje: moj mozak je znao da ne mogu da se izborim pa me je isključio. Ili možda, samo možda, zbog… nekog osećanja dubokog olakšanja što već, skupivši hrabrosti da dođem ovamo, saznajem ko sam u stvari. Ti došla kući… Čak i ako verujem da je tako, da li želim da budem etiketirana svojim genima, a ne svojim vaspitanjem? Ustala sam i pošla u toalet, a onda sam u ogledalu ugledala svoj spljošteni nos i shvatila da je isti kao kod one starice i moje prijateljice Krisi. One svakako imaju duboko razvijenu samosvest i ponose se svojom kulturom, i možda je upravo to ono što mi je potrebno: malo ponosa. Iako više ne pripadam Zvezdi, na teži način sam naučila da nikada nikog ne možeš posedovati. Ali… možda bih mogla da pripadam i sebi i kulturi koja me određuje. U velikom svetu sam bila gubitnica, ali danas, dok sam sedela s Krisi i njenom bakom, one su moje nasleđe videle kao snagu. Drugim rečima, imam ljude u svom kutku sveta, koji me razumeju jer su poput mene. Moja… kantrimen. Porodica. Vratila sam se u sobu okrepljena. Odlučila sam da pozovem Krisi i da vidim šta mi još može reći o aboridžinskoj kulturi. Kad sam uzela mobilni, videla sam da imam dvanaest novih tekstualnih i nekoliko glasovnih poruka. Prva je bila od Zvezde: Tako mi je drago što smo sinoć razgovarale i smejale se. Znaš gde sam ako ti zatrebam. Voli te Z. xxx Opet ja, zvali su me i iz drugih novina! NE JAVLJAJ SE NA TELEFON!


Biserna sestra

159

A onda… Ovo je poruka za KeKe D'Aplijez. Zdravo. Ja sam Kejti Kumb, novinarka Dejli mejla. Volela bih da vas intervjuišem o vašoj vezi sa Anandom Čangrokom. Zovite me na mobilni u svako doba, da čujem vašu stranu priče. Pa druga… Ovo je poruka za KeKe D'Aplijez od redakcije vesti programa BBC1 u Londonu. Voleli bismo da razgovaramo s vama o Anandu Čangroku. Molim vas, javite se Metu na navedeni broj. Hvala. I još jedna… Zdravo, je li ovo broj mobilnog telefona KeKe? Ja sam Endži iz Njuz ov d Vorld. Hajde da razgovaramo o uslovima intervjua s vama. I tako dalje, i tako dalje… „Sranje!“ Novinari su mi očigledno za petama. Pošto je Ejs zatvoren i pod policijskom i sudskom zaštitom, od njega ne mogu ništa da dobiju pa su navalili na mene. U jednom trenutku sam pomislila da pozovem Vormvud skrabs i da ih pitam mogu li da razgovaram s Ejsom i pitam ga ima li nešto što želi da kažem medijima u njegovo ime. Ne budi idiot, Ke, kazala sam sebi. Ne bi imao u tebe poverenja ni da mu doneseš sok od manga iz kafea na plaži… Linda zna istinu, rekao mi je jednom. Dakle, ko je Linda? Devojka? Ili možda supruga, mada u novinama nisu pisali da ima partnerku. Osim mene, naravno, ali onakvu kako su me pominjali tabloidi: devojku de jour13 očigledno me svrstavajući u gomilu devojaka koje je imao pre toga.

13

Franc: Za jedan dan. (Prim. prev.)


160

LUSINDA RAJLI

Pa ipak, neki duboki instinkt mi je govorio da treba da učinim nešto za njega. Najzad, on je meni pomogao kad mi je trebalo. Pitanje je samo šta? I kako? Jedno sam mogla… Izvadila sam SIM karticu iz telefona pa proverila jesu li mi svi brojevi u imeniku telefona. Odnela sam karticu u toalet, uvila je u parče toalet-papira i bacila je u šolju. A onda sam snažno povukla i pustila vodu. Zadovoljna što mi sad niko ne može ući u trag, izašla sam iz sobe, otišla do radnje na uglu ulice i kupila lokalnu SIM karticu. Poslala sam Zvezdi i Ma poruku s novim brojem. Telefon mi je zazvonio za trideset sekundi. „Zdravo, Šija“, kazala sam. „Samo proveravam da li radi.“ „Radi, ali to je pripejd broj, a gospođa u prodavnici mi je rekla da moram platiti i dolazne pozive iz inostranstva, tako da mi je najverovatnije ostalo još tridesetak sekundi od kredita za dvadeset dolara.“ „To je bila dobra ideja, da baciš SIM karticu. Danas sam opet imala mnogo poziva. Maus kaže da, ako su pametni, verovatno mogu da ti uđu u trag preko aerodromske evidencije, pa…“ Zvezda je naglo prekinuta i na monitoru sam ugledala tekst s porukom da mi je kredit istekao. „Ovo postaje smešno“, zaječala sam dok sam se vraćala ulicom ka hotelu. Nisam ja neki Džejms Bond, a ni Pusi Galor,14 ili kako se već zove. „Dobar dan, gospođice D'Aplijez“, pozdravila me je recepcionerka. „Jeste li odlučili koliko ćete još ostati?“ „Ne.“ „U redu, samo me obavestite kad odlučite.“ Primetila sam da me napeto posmatra. „Niste ranije ovde odsedali, zar ne? Vaše lice mi je poznato.“ „Ne, nikad“, odgovorila sam, trudeći se da mi glas ostane miran. „Hvala, doviđenja“, rekla sam i vratila se teškim korakom gore u sobu. Kroz otvoren prozor do mene je i dalje dopirao večernji hor žaba. Upalila sam svetlo i ugledala CD-plejer na stočiću, što me je podsetilo da slušam dalje Kitinu priču, jer mi je bilo potrebno nešto što će mi skrenuti pažnju. Legla sam na krevet, stavila nove baterije u aparat i ubacila drugi disk. Ispružena na leđima, sa slušalicama na glavi, uključila sam plejer i zatvorila oči, očekujući da saznam šta se dalje desilo s Kiti Merser.

14

Jedna od Bondovih devojaka. (Prim. prev.)


Kiti Brum, zapadna Australija Oktobar, 1907.


14

Kiti se promeškoljila kad ju je Endru poljubio u čelo. „Idem dole na dokove“, rekao je. „Jedan lager treba da stigne za oko sat vremena, hoću da pregledam brod, da se uverim da oni prokleti Kupangeri,15 onako lukavi i nepošteni kakvi su, nisu sakrili bisere negde kod sebe. Samo se ti odmaraj danas, draga, može?“ „Hoću.“ Kiti je pogledala muža u elegantnoj uniformi gospodara industrije bisera: u blistavom belom odelu s mandarinskim okovratnikom i dugmadima od sedefa, s belim tropskim šlemom na glavi. Znala je da će odelo, kad se on vrati kući na ručak, neizbežno biti prekriveno crvenom prašinom i da će morati da se presvuče pre nego što ponovo izađe iz kuće. U Brumu je svaki dan bio dan za pranje veša, ali umesto da se ona znoji nad loncima s vrućom vodom, odela je sluškinja uredno presavijala pa su ih, svake dve nedelje, parobrodom slali u Singapur na pranje. To je bila samo jedna od mnogih ekscentričnosti u Brumu koje je bila prisiljena brzo da prihvati, sad kad više nije sveštenikova kći već žena bogatog gospodara industrije bisera. Ubrzo pošto se udala, Kiti se u Fremantlu ukrcala na parobrod Paru i, posle nekoliko dana na burnom moru, u daljini se konačno ukazala obala. Kiti je videla ravnu, žutu plažu i grupu zbijenih kuća s limenim krovovima. Brod se usidrio uz mol dugačak gotovo kilometar i po, čije je drvene stubove zapljuskivala smeđa voda. Obala je bila obrasla gustim šumarkom mangrova, iza kog je bio red straćara od valovitog lima. Zloglasni lageri za bisere bili su u prvom redu u zalivu, šuma njihovih jarbola, jednih uz druge, njihala se na pozadini vedrog, plavog neba. Pošto su se Endru i ona iskrcali, provezli su se kolima sa upregnutim ponijima kroz malu gradsku enklavu, što Kiti nije naročito ohrabrilo. Uz parobrode i lagere išla je i navala bučnih ljudi koji su punili barove i hotele duž Dempijer terasa – glavne gradske ulice – s muzikom s klavira, grubim glasovima i dimom cigara. Kiti je sve to podsetilo na američki Divlji zapad, o

Indonežanska zajednica u Brumu. Između njih i japanske populacije su početkom 20. veka izbijali rasni sukobi, koji su kulminirali velikim neredima 1920. (Prim. prev.) 15


Biserna sestra

163

kojem je čitala. Bilo je toplo kako se ni zamisliti ne može, a vlažan vazduh bez vetra prožet zadahom neopranih tela. Bungalov limenog krova, koji je njen svekar izgradio bez drugih namera osim da Idit i sebi obezbedi krov nad glavom dok ne razvije biznis s biserima, nije bio nimalo primamljiv. Endru je bio obećao Kiti da će joj obezbediti udobniji dom i radovi na izgradnji bili su završeni tek pre dva meseca. Sedam meseci po dolasku, Kiti je polako počela da se navikava na taj čudni, izolovani grad, sjedne strane opkoljen morem, a s druge beskrajnom pustinjom. Ono nekoliko kuća u prašnjavom i često poplavljenom Robinzon stritu, gde su uglavnom stanovali bogati belci, nalazilo se samo nekoliko minuta od prepunog, divlje izgrađenog naselja straćara. Brum nije imao ničeg elegantnog i gracioznog u svojoj iskričavoj, multikulturalnoj mešavini, pa ipak je bio epicentar svetske industrije bisera. Kad bi je u grad vozio Fred, njen kočijaš Aboridžin, susretala je pravu zbrku ljudi raznih rasa, koji su se toga dana iskrcali s brodova i tražili zabavu. Novac je ovde tekao kao voda, a u gradu je bilo mnogo lokala srećnih da ih ugoste. Jamasaka i Miz imali su izbor lepih japanskih dragocenosti, kao i fine svile koja se mogla transformisati u divne balske haljine, da u njima bogataške žene paradiraju za vreme balske sezone. Kiti se s mukom uspravila u krevetu jer su je leđa bolela od težine ogromnog stomaka, i hvala Gospodu što će beba stići za manje od tri meseca. Doktor Blik, koji je ispijao bocu viskija kad god bi ga Kiti srela prilikom raznih društvenih događaja, uveravao ju je da će dobiti najbolju moguću pomoć kad dođe vreme. Najzad, Endru je – odnosno njegov otac – posedovao najveći biznis s biserima u Brumu, s flotom od trideset šest lagera koji su svake godine donosili u luku tone školjki. U početku su joj bili nepoznati svi oni izrazi – kao „lageri“, „berba“ i „gradacija školjke“ – koje je Endru često koristio, ali s obzirom na to da je govorio o malo čemu drugom dok su zajedno večerali, polako je počela da shvata kako posao funkcioniše. Merserova kompanija za proizvodnju bisera imala je težak početak sezone, kad su u uraganu izgubili jedan lager s celom posadom. Brzo je naučila da je tu ljudski život jeftin i lako zamenljiv. S tim se još uvek teško mirila. Okrutan i grub život u Brumu – naročito ponašanje prema lokalnom aboridžinskom stanovništvu – bio je nešto što nikad neće moći da prihvati u potpunosti. Užasnula se kad je prvi put videla grupu muškaraca Aboridžina u lancima, okovanih oko vrata i vezanih jedni za druge, koje je nadzirao stražar s puškom dok su raščišćavali ostatke kuće srušene uraganom. Endru ju je povukao dalje kad se rasplakala od užasa.


164

LUSINDA RAJLI

„Još ne shvataš, draga, običaje u Brumu“, tešio ju je. „To je za njihovo dobro. Ovako mogu biti korisni društvu.“ „U lancima?“ Kiti se tresla od sve većeg besa. „Lišeni slobode?“ „To je human metod. I u lancima mogu da hodaju. Smiri se, draga, molim te.“ Kiti je bespomoćno slušala kako joj Endru objašnjava da oni koji su zaduženi za „crnce“ smatraju da bi inače pobegli u pustinju čim im se ukaže prilika. I zato ih vezuju lancima jedne za druge, a noću za drvo. „To je svirepo, Endru. Zar ne vidiš?“ „Kad rade, bar dobiju duvan ili vreće brašna, da odnesu kući, porodici.“ „Ali ne i dnevnicu za život?“, upitala je. „To im i ne treba, dušo. Ti ljudi bi prodali i sopstvenu ženu i decu, bez ikakvog razloga. Oni su kao divlje životinje i prema njima se, nažalost, tako mora i ponašati.“ Pošto su nedeljama raspravljali o toj temi, Kiti i Endru su se jednostavno morali složiti da se u tome ne slažu. Ona je bila uverena da bi se – s dobrotom i razumevanjem, i uz izvesno poštovanje prema činjenici da su ti ljudi u Australiji mnogo duže od belih doseljenika – svakako mogao dostići neki blaži oblik suživota. Endru ju je uveravao da su to već pokušavali i da su ti pokušaji neslavno propali. Ipak, zbog saznanja o toj nepravednoj nejednakosti, grizla ju je savest. Morala je čak da traži specijalnu dozvolu od policije da Fred noću bude u kući, jer bi inače sa ostalima bio sateran u kamp van grada, daleko od svojih belih gospodara. Takva situacija, uz dodatnu redovno povećanu smrtnost zbog bolesti u prepunom divljem naselju i na okeanu, bila je cena koju su svi u Brumu morali da plate za zaradu mnogo veću od prosečne. A za retke, samo za nekolicinu, vrhunska nagrada je bila nalaženje savršenog bisera. Kiti je naivno pretpostavljala da svaka školjka sadrži biser, ali nije bila u pravu. Industriju je uglavnom održavao sloj sedefa u ljušturi. Skriven u ružnim, pegavim, smeđim školjkama, naizgled stopljenim s morskim dnom, nalazio se taj sjajan materijal koji su na tone prodavali širom sveta, za ukrase na češljevima, kutijama i za dugmad. Samo retko bi neki kapetan pobedonosno prodrmao kutiju s biserima, da zazveči pred gazdom. A u kutiji – koja se nije mogla otvoriti pošto se unutra ubaci biser, jer je samo gazda imao ključ – bilo je blago najverovatnije ogromne vrednosti. Kiti je znala da Endru svake noći sanja o tome da pronađe veličanstven biser, kojim se neće samo obogatiti već postati i slavan. Biser koji


Biserna sestra

165

će njega – a ne njegovog oca – postaviti za gospodara industrije bisera u Brumu. A samim tim i u svetu. U više prilika se vratio kući s biserom veličine velikog klikera, pa bi joj, očiju blistavih od uzbuđenja, pokazivao dragulj često neobičnog oblika. A onda bi biser bio poslat u radnju T. B. Elisa na Karnarvon stritu, da se vidi da li pronađeni biser valja. T. B. je bio poznat kao najveštiji stručnjak za obradu bisera na svetu. Kao i dijamanti, i biseri moraju da se obrade i uglačaju kako bi došla do izražaja njihova istinska lepota. Kiti je s velikim zanimanjem saznala da se biseri sastoje od tankih slojeva, kao crni luk. T. B. je bio čuven po svojoj sposobnosti da izbrusi svaki nesavršeni sloj, a da ne ošteti sjaj onog ispod njega. Posmatrala je kako T. B. podiže biser na svetlo, kako bi vičnim smeđim očima video sve do samog jezgra. Zatim je osetljivim prstima tražio sitne neravnine koje bi potom uklonio svojim turpijama i noževima, škiljeći kroz juvelirski monokl. „Biser je običan ispljuvak ostrige“, rekao je jednostavno dok ga je Kiti gledala kako radi. „Životinju nešto nadraži – možda zrno peska – pa stvara slojeve izlučevine oko njega da je ne žulja. I tako nastaje jedan od najlepših minerala. Ali ponekad…“ Namrštio se pa sastrugao još malo. „Ponekad slojevi ne štite ništa sem malo mulja.“ Podigao je biser da ga vide Kiti i Endru, i zaista, iz rupice je curila smeđa tačkica. Endru se jedva uzdržao da ne zaječi kad je T. B. nastavio da radi. „Biser-plik. Šteta. Biće neki lep ukras za iglu za šešir možda.“ Izvio je ugao usana u jedva primetan smešak pod brkovima i nastavio s poslom. Kiti se u sebi pitala da li taj tihi Singalez zna da je moćniji od svih u Brumu. On je bio kreator snova – u svojoj radnji skromnog drvenog pročelja, pažljivo je skidao fine biserne slojeve, da bi otkrio dragulj koji može da promeni život ili da pretvori nadu u prah na tezgi. Brum je bio jedinstven i moćan mikrouniverzum, koji je obuhvatao svakog ko u njemu živi. I sama Kiti je sad bila jedan zubac u zupčaniku te mašine, igrala je ulogu poslušne supruge gazde biznisa s biserima. „Jednoga dana, dušo“, rekao joj je Endru, dok ju je držao u zagrljaju posle još jednog razočaranja u radnji T. B. Elisa, „doneću ti veličanstven biser. I ti ćeš ga nositi da ga svi vide.“


166

LUSINDA RAJLI

Kiti je dodirivala vrhovima prstiju nisku malih, finih bisera koje je Endru izabrao i dao da ih za nju nanižu. Pored njegove opsesije da nađe tako specijalno blago, ništa mu nije bilo teško da bi je zadovoljio. Kiti je naučila da ne govori o svojim snovima, inače bi Endru dao sve od sebe da ih ostvari. Napunio je kuću prekrasnim antiknim nameštajem koji je kupio na brodovima što su stizali u Brum iz svih krajeva Azije. Jednom je kazala da voli ruže, i nakon nedelju dana uzeo ju je za ruku i izveo na verandu, da joj pokaže grmove ruža koje je dao da se zasade oko kuće pre nego što se ona probudi. Prve bračne noći bio je nežan i pažljiv prema njoj. Iako je sam taj čin bio nešto čemu se Kiti više pokorila nego što je u njemu uživala, svakako nije bio nepodnošljiv. Endru je možda bio uzbuđen više od nje kad mu je, pre pet meseci, saopštila da je trudna, i kad dete u njoj nije bilo mnogo veće od bisera. Endru joj je već rekao kako će njegov „sin“ poći njegovim stopama, u koledž Imanuel u Adelejdu, a onda nastaviti s porodičnim poslom. Nedelju dana kasnije, Kiti su isporučili divno izrezbarenu kolevku od mahagonija i bezbroj igračaka. „Kakva podeljenost vlada u Brumu“, uzdahnula je kad se podigla iz kreveta i pružila ruku da uzme svilenu kućnu haljinu. Devedeset pet procenata grada živi u strašnim uslovima, dok se bogatim stanovnicima za nekoliko nedelja isporučuje sve što požele u ovo izolovano, zabito mesto. Kiti je podigla i pažljivo protresla kućne papuče, pošto je naučila da paukovi i bubašvabe vole da se kriju u njihovoj udobnoj unutrašnjosti. Bacila ih je na pod i ugurala u njih otečena stopala. Naviknuta da bude aktivna, odbijala je da se zatvori u kuću dok joj je stomak rastao, znajući da bi poludela od dosade kad bi to učinila. Za doručkom je sačinila spisak svega što treba da kupi u gradu. Dok nije bila trudna, obično je deset minuta pešačila do Dempijer terasa i tamošnjeg niza radnji, u kojima se prodavalo sve, od kavijara donetog iz Rusije do sočne, sveže junetine iz mesare Hajlends star. Hranili su se dobro i obilno, a izbor i kvalitet namirnica bio je mnogo bolji od onog što su imali na raspolaganju u Litu. Tarik, njihov kuvar Malajac, upoznao ju je s karijem, koji joj je, na njeno iznenađenje, bio veoma ukusan. Stavila je šešir za sunce, uzela korpu i suncobran, i pošla iza kuće, ka štalama, gde je Fred spavao na slami. Pljesnula je rukama i on se za nekoliko sekundi prenuo i ustao. Osmehnuo se bezubim ustima, za šta je Kiti saznala da je uobičajeno za muškarce Aboridžine i da ima veze s nekim ritualom. „Grad?“ Pokazao je prstom prema gradu jer je njegov engleski bio, u najboljem slučaju, oskudan. Govorio je jezik plemena Javuru, koje je bilo domorodačko pleme iz toga kraja.


Biserna sestra

167

„Ići za grad“, potvrdio je dok ga je Kiti posmatrala kako upreže ponija u kola, pošto joj je laknulo što ga je našla u štali. Fred je imao običaj da nestane, da „ide malo okolo, Gospoja Gazda“, kako je govorio. Kao i za onaj izvađeni zub, Kiti je saznala da većina Aboridžina to radi, da iščeznu na nekoliko nedelja u opasnu divljinu van grada. U početku joj je bilo strašno kad je videla da Fred spava na slami u štali. „Crnci ne žele da žive unutra, draga. Čak i kad bismo im sagradili sklonište, oni bi spavali napolju. Mesec i zvezde su krov nad aboridžinskom glavom.“ Pa ipak, Kiti je bilo nelagodno zbog toga, pa j e, dok se njihova kuća renovirala, insistirala da Endru sagradi i osnovni smeštaj sa opremom za ličnu higijenu, krevetom i malom kuhinjom, koju bi Fred mogao da koristi ako hoće. Do sada Fred nijednom nije izabrao da koristi tu opremu. Iako se starala o tome da mu uniforma uvek bude oprana i čista, i dalje je mogla da oseti njegov miris na nekoliko koraka. Kiti je prihvatila Fredovu pomoć da se popne u kola i sela do njega, pa uživala u strujanju vazduha po licu dok je poni toptao u grad. Samo je žalila što ne može da razgovara s Fredom, da ga razume onako kako ga razumeju njegovi sunarodnici, ali se zato trudila da ga bolje nauči engleski, za šta je on ostao izrazito nezainteresovan. Kad su stigli u Dempijer teras, Kiti je podigla ruku i kazala: „Stani!“ Fred joj je pomogao da siđe. „Ostanem ovdi?“ „Da.“ Kiti mu se nasmešila i krenula prema mesari. Pošto je obavila kupovinu namirnica za večeru, pa zastala da malo popriča s gospođom Norman, ženom drugog biznismena u industriji bisera, izašla je na jarko sunce. Osetivši nesvesticu od mučne vrućine, skrenula je u usku uličicu koja je pružala bar malo hladovine, hladeći se lepezom. Baš je htela da se vrati do kola kad je začula neko tiho kukanje na drugoj strani. Prišla je gomili bačenog đubreta, misleći da se možda neka ranjena životinja tu krije, sklonila smrdljivu gajbu i ugledala sklupčano ljudsko biće. Po boji kože shvatila je da je Aboridžin, a po obrisima da je žensko. „Zdravo!“ Nije bilo odgovora, pa se Kiti sagla i pružila ruku da dodirne kožu boje abonosa. Ljudska lopta se trgla i ispružila, u nju je zurila mlada žena sa očima punim užasa. „Ja ne radila niš' loše, gospoja…“ Devojka se skupila i povukla dublje u gomilu smrdljivih otpadaka. Dokje to činila, Kiti je videla da ima velik, ispupčen stomak.


168

LUSINDA RAJLI

„Znam. Neću da te povredim. Da li govoriš engleski?“ „}es', gospoja, malo govori.“ „Šta se desilo s tobom? Vidim da si… u istom stanju.“ Kiti je pokazala prstom svoj stomak. „Ti i ja imati beba, ali bolje ja umrem. Ću da odem. Život ovdi ne dobar za nas, gospoja.“ S velikim naporom, Kiti je klekla. „Ne boj se. Hoću da ti pomognem.“ Rizikovala je i ponovo pružila ruku da je dotakne, i devojka ovoga puta nije uzmakla. „Odakle si?“ „Došla iz velika kuća. Veliki gazda, on video“ – devojka se potapšala po stomaku – „nema više kuća za mene.“ „Dobro, onda ostani ovde. Kola i poni su mi malo dalje na ulici. Odvešću te svojoj kući da ti pomognem. Razumeš?“ „Ostavi mene, gospoja. Ja loš znak.“ „Ne. Vodim te svojoj kući. Imam mesta za tebe. Nisi u opasnosti.“ „Bolje ja umrem“, ponovila je devojka dok su joj suze curile iz sklopljenih očiju. Kiti se podigla, pitajući se kako, za ime sveta, da uveri devojku da govori istinu. Otkopčala je i skinula bisernu ogrlicu, sagla se i spustila je u njene ruke, misleći kako će ako je „loša“, devojka pobeći dok se ona ne vrati, ali ako nije… „Pričuvaj mi ovo dok odem po kola. Ja tebi verujem, pa moraš verovati i ti meni.“ Kiti je brzo otišla da nađe Freda i kazala mu da dođe kolima do ulaza u usku uličicu. Zatim mu je rukama pokazala da siđe i da pođe za njom. Na njeno veliko olakšanje, devojka je još bila tamo, sedela je i čvrsto držala bisernu ogrlicu u rukama. „Hajde, Frede, možeš li da joj pomogneš da se popne na kola?“, rekla je Kiti i rečima i rukama. Fred je s nevericom pogledao u gospodaricu. Kiti je videla kako je odmerio devojku, i kako je devojka odmerila njega. „Frede, molim te, uradi šta sam ti rekla!“ Onda je počeo razgovor na jeziku javuru, Fred je preduzeo ispitivanje devojke koja je sedela u đubretu i držala bisere Gospoje Gazde. Na trenutke, razgovor je bio žestok. Ali na kraju je Fred klimnuo glavom. „Ona u redu, Gospoja Gazda.“ „Onda požuri i pomozi joj da se popne u kola.“ Fred je obazrivo pružio ruku, ali devojka ju je odbila. Polako i ponosito, klecajući, uspravila se sama na noge. „Ja sama hodati“, kazala je i prošla pored Kiti, visoko podignute glave.


Biserna sestra

169

„Gdi ja nju stavim?“ upitao je Fred. „Najbolje da legne pozadi, pa ćemo je pokriti ceradom.“ Čim je sve sredila kao što je naumila, Fred joj je pomogao da se popne pored njega. Kad su stigli, Kiti je donela čiste čaršave u kolibu koju Fred nije nikad koristio, i pomogla devojci, koja se sad jedva držala na nogama, da legne na madrac. Donela je malo hamamelisa i oprala devojčino otečeno oko, pri čemu je zapazila da ima još masnica, na obrazu i bradi. Kiti je stavila vrč vode pored kreveta i nasmešila joj se. „Sad spavaj. Ovde si na sigurnom“, rekla joj je razgovetno. „Niko ne dođe tuče mene?“ „Niko.“ Kiti joj je pokazala veliki gvozdeni ključ u bravi. „Ja idem napolje“, rekla joj je pokretima ruku, „a ti onda zaključaj. Na sigurnom si. Razumeš?“ „Jes', razume.“ „Kasnije ću ti doneti supe“, rekla je Kiti otvarajući vrata. „Zašto ti tako dobra, gospoja?“ „Zato što si ljudsko biće. Spavaj sad.“ Kiti je nežno zatvorila vrata za sobom.

Te večeri, pošto je odnela malo čorbe Kamiri – jer je devojka rekla da se tako zove – Kiti je otvorila bocu dobrog crnog vina za večeru sa Endruom. Kad je popio dve velike čaše, pomenula je devojku koja je smeštena u njihovoj kolibi. „Kazala mi je da je bila sluškinja na Herbert stritu. Kad je njeno stanje postalo vidljivo, izbacili su je. Sem toga, gadno je prebijena.“ „Znaš li ko joj je gospodar?“, upitao je Endru. „Ne, nije htela da mi kaže.“ „Ne čudi me“, odgovorio je pa otpio još jedan gutljaj vina. „Prokleto dobro zna da bismo mogli da odemo kod njega i saznamo pravu priču.“ „Endru, verujem da je ispričala pravu priču. Niko ne želi trudnu sluškinju. Moguće je i da je napastvovana.“ Kiti je izgovorila tu reč bez i najmanje zadrške. Takvi incidenti su bili uobičajeni u Brumu, punom pijanih mornara gladnih „crnog somota“, kako su zvali aboridžinske žene. „To ne možeš znati.“ „Ne, ali mogu da ti kažem da je devojka išla u školu u hrišćanskoj misiji u Bigl Beju i da relativno dobro govori engleski. Sasvim sigurno nije kurva.“


170

LUSINDA RAJLI

Endru se zavalio na naslon stolice i pogledao je s nevericom. „Udomićemo i hraniti trudnu aboridžinsku devojku na našem imanju? Gospode bože! Kad izađeš, mogla bi da se ušunja u kuću i pokrade sve što imamo!“ „Ako to i uradi, imamo novca da kupimo sve što nam treba. Osim toga, ne verujem da bi to učinila. Za ime boga, Endru, devojka je trudna! Očekuje novi život. Da li je trebalo da je ja, hrišćanka, ostavim tamo na ulici?“ „Ne, naravno, ali moraš da shvatiš da…“ „Ovde sam već sedam meseci i nema toga što ne shvatam u vezi sa ovim gradom. Molim te, Endru, moraš imati poverenja u mene. Ne verujem da će nam ta devojka išta ukrasti, a i ako ukrade, ja ću preuzeti punu odgovornost za to. Gotovo je sigurno da je bliže porođaju od mene. Zar treba da imamo na savesti smrt dve duše?“ „A ja ti kažem da će, čim se porodi, biti izbačena.“ „Endru, molim te.“ Kiti je dodirnula prstima čelo. „Razumem tvoju rezervisanost, ali znam i kako je lako, u mestu kao što je ovo, oguglati na tuđe nevolje. Zamisli da sam ja na njenom mestu…“ „U redu“, konačno je klimnuo glavom. „Zbog tvoga stanja si osetljiva kad vidiš one manje srećne u istom položaju. Može da ostane, bar preko noći“, dodao je. „Hvala ti! Hvala ti, dragi moj.“ Kiti je ustala, prišla mu i zagrlila ga. „Ali nemoj reći da te nisam upozorio. Sutra mora da ide, samo sa onim što može da ponese“, rekao je, pošto je on morao uvek da ima poslednju reč.

Sutradan ujutru, Kiti je pokucala na vrata kolibe i zatekla Kamiru kako korača tamo-amo kao klaustrofobični dingo. „Dobro jutro, donela sam ti nešto za doručak.“ „Drži mene ovde?“ Kamira je pokazala u pod. „Ne, kazala sam ti da je ključ u bravi. Možeš da odeš kad god hočeš.“ Devojka je piljila u nju, proučavajući njen izraz lica. „Slobodna da sad odem?“ „Da, ako želiš.“ Kiti je širom otvorila vrata, uzela je za ruku i pokazala joj izlaz. Kamira je ćuteći izašla. Kiti je posmatrala kako okleva na pragu, gleda levo-desno, pa u Freda, koji je žvakao duvan i pravio se da timari ponija. Zakoračila je napolje i pažljivo krenula po crvenoj zemlji, napetih čula,


Biserna sestra

171

očekujući napad. Kad se to nije desilo, nastavila je, pošla stazom što vodi ka ulici. Kiti je izašla iz kolibe i krenula u kuću. S prozora salona je gledala kako se sitna Kamirina prilika gubi u daljini. Oteo joj se uzdah kad je shvatila da je Endru verovatno bio u pravu. Beba u njoj se iznenada ritnula pa je otišla da sedne. Vrućina je bila strašna toga dana. Prošao je čitav sat, i baš kad je izgubila svaku nadu, ugledala je Kamiru kako korača prema kući, okleva, pa kreće stazom u dvorište. Kiti je sačekala deset minuta, a onda otišla do kolibe, s čašom hladne limunade koju je Tarik upravo bio napravio, s ledom odlomljenim od nedavno pristiglog bloka. Vrata kolibe bila su odškrinuta, ali ipak je pokucala. Kamira ih je otvorila i Kiti je primetila da je pojela sve s poslužavnika s doručkom. „Donela sam ti ovo. Mnogo je dobro za bebu.“ „Hvala vam, gospoja.“ Kamira je uzela limunadu od Kiti i obazrivo otpila gutljaj, kao da bi se mogla otrovati. A onda je ispila sve nadušak. „Ne držite mene kao zatvorenik?“ „Ne, naravno“, žustro je odvratila Kiti. „Želim da ti pomognem.“ „Zašto gospoja želi pomogne meni? Nema belac što to želi.“ „Zato što…“ Kiti je tražila najjednostavniji odgovor. „Mi smo iste.“ Pokazala je prstom svoj stomak. „Koliko si dugo bila u Misiji?“ „Deset godina. Učitelj kaže ja dobar učenica.“ U Kamirinim tamnim očima za trenutak se ukazao nagoveštaj ponosa. „Ja znati i nemački.“ „Zaista? Moj muž govori nemački, ali ja ne.“ „Šta vi hoćeš, gospoja?“ Kiti samo što nije rekla „ništa“, ali onda je shvatila da Kamira trenutno ne može da pojmi koncept dobrote belaca. „Pa, za početak, ako ostaneš ovde, možda bi mogla da učiš Freda da govori engleski.“ Kamira je nabrala nos. „On vonja. Ne pere.“ „Možda ga i tome možeš naučiti.“ „Ja biti učitelj, gazdarice?“ „Da. A osim toga“ – Kiti je razmišljala u hodu – „tražim dadilju da mi pomogne kad dođe beba.“ „Ja znam oko beba, negovala bebe u Misiji.“ „Onda je to sređeno. Ostaćeš ovde“ – pokazala je pokretom ruke kolibu – „i mi ćemo ti davati hranu za tvoju pomoć.“ Kamira je, ozbiljnog lica, proučavala Kiti. „Ne zaključava vrata.“ „Ne zaključava vrata. Evo ti.“ Kiti joj je pružila ključ. „Dogovoreno?“ Konačno se na Kamirinom licu ukazao treptaj osmeha. „Dogovoreno.“


172

LUSINDA RAJLI

„Dakle, je li tvoja crnkinjica zbrisala sa svime što je mogla da ukrade čim okreneš leđa?“, upitao ju je Endru kad se vratio na ručak. „Nije, otišla je u šetnju, a onda se vratila. Zamisli, govori nemački kao i engleski! I odgajena je kao hriščanka.“ „Sumnjam da je to prodrlo dublje od kože. I šta ćeš sad s njom?“ „Kaže da je negovala bebe koje su donosili u Misiju. Predložila sam joj da mi pomogne oko bebe i da uči Freda engleski, i da zauzvrat može ostati u kolibi.“ „Ali, Kiti, dušo, ta devojka je trudna! Velike su šanse da je to dete nekog beka. A znaš kakva su pravila za rasne mešance.“ „Endru!“ Kiti je bučno spustila nož i viljušku na tanjir. „Kamira nije starija od mene! Šta hoćeš da radim s njom? Da je bacim nazad na đubre gde sam je našla? A što se tiče pravila… ona su surova i varvarska. Otrgnuti bebu od majke…“ „Radi njihove zaštite, draga. Vlasti daju sve od sebe da toj deci obezbede da ne umru na ulici. Žele da ih sakupe i nauče ih hrišćanskim običajima.“ „Ne mogu ni da zamislim kako bih se osećala kad bi naše dete bilo fizički oteto iz mog naručja.“ Kiti se sad tresla. „I zašto bismo, kad možemo da pomognemo bar jednoj od njih, odbili da to učinimo? To je naša osnovna hrišćanska dužnost. Izvini… ne osećam se dobro.“ Kiti je ustala, otišla u svoju sobu i legla, dok joj je srce tuklo. Znala je sve o pravilima za decu iz mešovitih veza; videla je pristalice lokalnog protektorata kako voze kola po Brumu i traže bebe ili decu čija bi svetlija koža odmah odala da su njihov plen. A onda bi čula kukanje majki čiju decu otimaju i stavljaju u kola da ih odvezu u sirotište neke misije, da im tamo Bog zameni majku jer očigledno veruju da je bolje imati Njega nego odrastati uz majčinu ljubav. Nekoliko minuta kasnije, začulo se kucanje na vratima i u sobu je ušao Endru. Prišao je, seo pored nje na krevet i uzeo je za ruku. „Kako se osećaš?“ „Samo imam blagu nesvesticu, ništa drugo. Danas je veoma sparno.“ Endru je uzeo platneni peškir s gomile naslaganih na noćnom stočiću, pa ga umočio u krčag s vodom. Presavio ga je i stavio joj ga na čelo. „I ti si blizu porođaja, dušo. Ako te veseli da pomogneš drugoj budućoj majci, ko sam ja da


Biserna sestra

173

ti to uskratim? Može da ostane bar dok se ne porodi. A onda… Onda ćemo videti.“ Kiti je znala da pod tim misli „onda ćemo videti koje je boje bebina koža“, ali nije bio trenutak za zlovolju i durenje. „Hvala ti, dragi. Tako si dobar prema meni.“ „Ne, ti si ta koja je dobra. Predugo živim u Brumu. I možda sam zaista navikao na patnju oko nas. Potreban je novi par očiju da bi se to ponovo sagledalo. Međutim, imam položaj i ugled koji moram da održim. Ni ja ni ti ne možemo javno kršiti zakon. Shvataš li, Kiti?“ „Shvatam.“ „Dakle, kad ću upoznati tvoju crnkinjicu?“ Kiti je stegla zube na te njegove reči. „Zove se Kamira. Daću da joj sašiju par haljina. Ima samo odeću u kojoj sam je našla, a ona je prljava.“ „Spalio bih je da sam na tvom mestu. Bogzna gde je sve bila u njoj, ali nema sumnje da ćemo to ionako uskoro saznati. Ako je radila kao sluškinja, sigurno znamo njenog poslodavca. A sad“ – Endru ju je nežno poljubio u čelo i ustao – „moram u grad. Imam zakazano kod T. B. Elisa. Lager Idit je doneo naročito dobar tovar i ima nekoliko bisera koje želim da izbrusi. Jedan od njih je možda vrlo poseban.“ Oči su mu blesnule od zadovoljstva i pohlepe. Zar već nemamo svega dovoljno?, pomislila je Kiti sa uzdahom kad je Endru izašao iz sobe. Znala je ko je pravi Bog u ovom gradu – ime mu je bilo Novac.


15

U januaru, kad je živa u barometru u salonu naglo pala, označavajući početak sezone vlage, Kiti se jednog jutra probudila oblivena znojem. Porođaj je mogao da počne svakog dana i molila se Gospodu da to bude ubrzo. Vlažan vazduh je bio kao supa i prekrivao ih je kao ćebe koje guši, pa se upinjala da udahne. Bila je suviše iznemogla da bi se digla, pa je ostala da leži, sa željom da izbije oluja i da joj pukne vodenjak. Pozvonila je u kuhinju kao znak da želi doručak. Proteklih nekoliko dana provela je u krevetu, nije bila u stanju ni da pomisli da stavi korset – mada naročito napravljen za njeno stanje – a uz to i nekoliko podsuknji, pa još i haljinu. Lakše je bilo ležati u spavaćici, nesputanog trbuha i kože srazmerno hladne. Misli su joj ponovo skrenule na Kamiru i jako se ujela za usnu od osujećenosti. Sve je pošlo vrlo dobro; čak je i Endru rekao da je mala bistra pošto joj je postavio nekoliko pitanja na nemačkom. Pošto su njih dve između sebe postigle pogodbu, i pošto je Kamira shvatila da je niko neće zaključavati niti je usred noći odvesti u lokalni zatvor zbog njoj nepoznatog prestupa, pokazala se kao voljna i željna da pomogne koliko god može. Ko god da joj je bio prethodni poslodavac, dobro ju je obučio. Ubrzo je bila zauzeta poslovima po kući, s neodobravanjem cokćući na sve za šta je očigledno mislila da je krivica nemarne služavke, singaleške devojke po imenu Medha, sa očima crnim kao trnjine, koja je više vremena provodila ogledajući se u ogledalu nego čisteći ga. Kiti je prikrivala koliko je zabavlja što je Kamira preuzela kontrolu, naređujući da se podovi brišu barem tri puta dnevno kako bi se uklonila sveprisutna crvena prašina, a da se svaki drugi dan ribaju. Nameštaj od mahagonija je blistao uglačan voskom, a paučina u visokim uglovima je opajana zajedno sa svojim stanovnicima. Dok je Kamira lepršala po salonu lako kao leptir, Kiti ju je posmatrala sedeći za pisaćim stolom, s kog je jedva podizala nalivpero, toliko je bila bez energije. Iako je Kamira gotovo sigurno bila bliže porođaju od nje, činilo se da to na nju nema mnogo uticaja.


Biserna sestra

175

Deset dana pre toga, Kiti je čak razgovarala sa Endruom o tome da otpuste Medhu i da Kamira sve preuzme. „Hajde da sačekamo, da vidimo šta će se desiti kad se porodi. Nema razloga da prenaglimo. Ako pokupi prnje i ode, ostali bismo na cedilu u trenutku kad ti bude potrebna sva moguća pomoć.“ A sutradan, kao da je Kamira čula Endruove reči, Kiti je otišla do kolibe i zatekla je napuštenu. „Frede, gde je Kamira?“, upitala je konjušara kad je izašla. „Ona otišla.“ „Da li je rekla kuda ide?“ „Ne, Gospoja Gazda. Otišla“, obavestio ju je Fred. „Lepo sam te upozorio, draga. Ti crnci jednostavno ne igraju po istim pravilima kao mi“, rekao joj je Endru kasnije. „Dobro je što nismo šutnuli Medhu.“ Kiti je veoma razdražilo Endruovo očigledno zadovoljstvo što je sve vreme bio u pravu. Otkad je Kamira nestala, Kiti je svakoga dana odlazila u kolibu i zaticala je praznu kao i prethodnog. A s obzirom na to da je dala reč Endruu kako neće nikom govoriti o Kamirinom prisustvu u njihovom domu, Kiti nije mogla da se raspituje u gradu da li ju je neko video. „Ona otišla malo okolo, Gospoja Gazda“, bilo je sve što joj je Fred rekao. Iako se naljutila što je Kamira otišla bez pozdrava, naročito pošto je bila tako dobra prema njoj, devojka joj je nedostajala. Otkrila je da Kamira vrlo dobro razume engleski i da ima vragolast smisao za humor. Hvatala je sebe kako se smeje malim stvarima, prvi put otkad je stigla u Brum, i gotovo je osećala da je Kamira – uprkos ogromnim kulturološkim razlikama među njima – njena srodna duša. Kako joj se bližio porođaj, za Kiti je pribrana i sposobna Kamira bila uteha. „Vi niš' ne brinete, Gospoja Gazda, ja ću otpevati vaša beba na svet, bez problema.“ I Kiti joj je verovala, opustila se i osmehivala, pa je čak i Endru primetio promenu na njoj i bilo mu je drago što je Kamira tu. Suza se skotrljala iz jednog Kitinog oka. Više neće napraviti istu grešku. Neko je kratko zakucao na vrata. Kiti se pridigla u sedeći položaj dok su se otvarala. „'Bro j'tro, Gospoja Gazda, donela vam doručak. Ona Medha još spava na poslu.“ Krajnje zaprepašćena, Kiti je gledala Kamiru – novu, vitku Kamiru – u besprekornoj beloj uniformi, s trakom uvezanim gavran-crnim, sjajnim kovrdžama, kako joj prilazi lakim korakom, noseći poslužavnik. „Tarik mi kaže


176

LUSINDA RAJLI

vi bili nevaljala devojčica i ne jeli kako treba. Ja vam skuvala jaje i donela mleka za beba“, cvrkutala je spuštajući poslužavnik Kiti na krilo. „Gde…?“ Kiti je progutala knedlu, tražeći reći. „Gde si bila?“ „Ja išla okolo, rodila beba.“ Slegla je ramenima, kao da je išla u grad, do pekare, da kupi veknu hleba. „Ona izašla dobro i lako. Žene kažu ona lepa i zdrava. A što jede mnogo!“ Kamira je zakolutala očima i pokazala prstom svoje grudi. „Nema spavanje za mene.“ „Zašto mi, za ime sveta, nisi rekla kuda ideš, Kamira?“ Olakšanje što je ponovo vidi smenio je bes. „Razbolela sam se od brige!“ „Bez brige, Gospoja Gazda. Lako. Iskočila kao puž iz kućica.“ „Nisam na to mislila, Kamira. Iako sam, naravno, srećna, što ste tvoja beba i ti dobro i što ste zdrave.“ „Vi dođeš u koliba posle doručak i ja vam pokažem beba. Da pomognem da jedete?“ Kamira joj je ponudila kašiku pošto je nožem spretno odsekla vrh barenog jajeta.“ „Ne, hvala, sasvim sam sposobna sama da jedem.“ Dok je Kiti jela jaje, Kamira se bavila po sobi, sklanjala stvari na svoje mesto i žalila se na sloj crvene prašine koja se nakupila po podu otkad je poslednji put bila tu. Kiti je shvatila da verovatno nikada neće saznati gde je devojka bila. Sad je osećala samo olakšanje što je Kamirin porođaj gotov i zavidela joj je na tome kako se neverovatno brzo oporavila od njega. Kasnije je Kiti pošla za Kamirom u kolibu, čija je vrata devojka pažljivo otključala. A unutra, na podu, u fioci koju je Kamira izvukla iz komode, bilo je sićušno novorođenče, i drečalo je iz sve snage. „Rekla ja vama da ona gladnica“, kazala je Kamira pa podigla dete, sela na krevet i odmah otkopčala dugmad bluze. Kiti je ugledala veliku, nabreklu sisu, iz čije je bradavice počelo da kaplje mleko dok je Kamira nameštala bebu na grudi. Dreka je prestala istoga časa kad je beba počela da sisa, a Kiti nije odvajala pogled od svega. Nikada ranije nije videla grudi neke druge žene – njenu bebu će dadilja hraniti na bočicu jer se dojenje smatralo prihvatljivim samo za divljake. Pa ipak, Kiti je gledala majku i bebu spojene tako prirodnim ritualom, i zaključila da u tome ima lepote. Kad je beba konačno pustila bradavicu i pospano naslonila glavu na Kamirine grudi, devojka ju je hitro podigla i namestila je preko ramena, pa počela da joj živahno trlja leđa. Beba je podrignula i Kamira je sa odobravanjem klimnula glavom. „Malo je držite?“ Pružila je bebu prema Kiti. „Devojčica je, kažeš?“ „Njeno ime Alkina – to značiti mesec.“


Biserna sestra

177

Kiti je uzela golu bebu u naručje i milovala joj meku, savršenu kožu. Nije bilo sumnje da je Alkina, u poređenju s njenom majkom, svetlije nijanse. Beba je iznenada otvorila oči i zagledala se pravo u nju. „Gospode! Oči su joj…“ „Žene kažu žute“, odvratila je Kamira zakopčavajući bluzu. „Od žuti čovek iz japanska četvrt. On loša momak.“ Kiti je zurila u recite znake nasleđa koji su blagoslovili ovu bebu najlepšim očima koje je ikada videla. Bile su prekrasne boje ćilibara, gotovo zlatne, i bademaste, zbog čega su izgledale još krupnije na sićušnom licu. „Dobro došla na svet, Alkina, Bog te blagoslovio“, šapnula je Kiti u minijaturno uho. Možda je to samo umislila, ali delovalo je kao da se beba nasmešila na te njene reči. Onda je sklopila one neverovatne oči i mirno zaspala u Kitinim rukama. „Divna je, Kamira“, konačno je tiho rekla Kiti. „Njene oči me podsećaju na mačku.“ „I žene to reći. Zato je ja nazvala 'Ket', dala nadimak“ – zakikotala se dok je nežno uzimala dete od Kiti i povila ga krpom između nogu pa vezala krajeve sa strane. I mene je jednom neko tako nazvao…, pomislila je Kiti. Vrativši bebu nazad u improvizovanu kolevku, Kamira je izbrisala čelo svoje kćeri i prošaputala neke nerazgovetne reči uz njenu kožu. A onda su joj se oči smračile i stavila je prst na usne. „Ket tajna, jelda? Ili će loši ljudi za bebe doći da je uzmu. Vi razumeti?“ „Obećavam, Kamira, da će Ket kod nas biti bezbedna. Kazaću Fredu da je čuva dok ti radiš u kući.“ „On još gadno vonja, ali Fred dobar momak.“ „Da, Fred je dobar momak“, složila se Kiti.

Prošle su dve nedelje, a oluja još nije počela, niti se njena sopstvena beba pojavila da joj olakša sve veću nelagodnost. Ni Endru nije bio od velike pomoći jer je bio mrzovoljan zbog dva bisera koja je poverio T. B. Elisovim veštim rukama, samo da bi video kako se pred njim pretvaraju u prah. „To stvarno nije fer. Otac me stalno pita zašto lageri ne donose onakve dragocenosti kao kad je on njima upravljao. Zaboga, Kiti, kad je on došao u


178

LUSINDA RAJLI

Brum, čovek je mogao da prošeta Kejbl bičom i rukom ih bere u plićaku! Zar ne shvata da se ceo svet preselio ovamo da ih lovi?“ Svakoga dana idemo u sve dublje i sve opasnije vode. Prošle nedelje smo izgubili još jednog ronioca zbog dekompresijske bolesti.“ Kiti je sad znala za tu bolest i sve o njenim simptomima, isto tako dobro kao što je poznavala običnu prehladu. Zanimalo ju je prvi put da vidi ronioca, mladog Japanca kog su obukli u novo ronilačko odelo koje je Endru naručio iz Engleske. Vitak muškarac je ušao u ogroman bež platneni kombinezon, a na glavu su mu stavili tešku, okruglu bronzanu kacigu, pa je zašrafili za okovratnik. Noge su mu bile u čizmama sa olovom, i drugovi su ga pridržavali dok nije obavljena provera da li vazduh prolazi kroz tanku cev kako treba. Zadrhtala je na pomisao na onolike tone vode koje će pritisnuti tog čoveka kad zaroni trideset pet metara duboko, zaštićenog samo tankim platnom i dragocenim vazduhom što teče tom vezom od koje mu život zavisi. Jak pritisak može teško da ošteti uši i zglobove, pa čak, ako ronilac izdrži, može dovesti i do paralize i smrti, usled stanja poznatog kao bolest dekompresije. „Neka počiva u miru.“ Kiti se prekrstila. „To su hrabri ljudi.“ „Koji suplaćeni čitavo bogatstvo da budu hrabri“, istakao je Endru. „Opet su tražili povećanje dnevnice, a čujem i da se u Brumu uvodi politika 'bez crnaca' u tom poslu. Možeš li da zamisliš ijednog beka da se prijavi za taj posao?“ „Ne“, odgovorila je, „ali bez obzira na boju kože, ne mogu da zamislim da iko rizikuje život svakoga dana samo da bi zaradio novac.“ „Dušo moja, nikad nisi gladovala, niti imala odgovornost kao ti ljudi, koji moraju da zarade što više za svoje porodice.“ „U pravu si“, odvratila je tiho, razdražena Endruovom sposobnošću da s nekoliko kratkih rečenica obuhvati i moral i pohlepu. Ustala je. „Idem malo da prilegnem, da se odmorim.“ „Naravno. Da pošaljem po doktora Blika, da te poseti večeras?“ „Sumnjam da mi može reći išta više osim da beba još nije spremna da dođe na svet, to i sama dobro znam.“ „Majka mi je rekla da prvenci uglavnom kasne.“ Ali većina majki ne živi u Brumu, s kišnom sezonom na pragu, pomislila je Kiti kad mu je klimnula glavom pa izašla iz sobe. Uveče ju je probudila Kamira i stavila joj na natkasnu šolju s nekim napitkom veoma neprijatnog mirisa. „Gospoja Gazda, beba neće dođe. Nije dobro. Mi pomognemo maleckom, da?“ Pružila joj je onu šolju. „Moje žene piju ovo. Vreme je, Gospoja Gazda.“


Biserna sestra

179

„Čega tu ima?“ „Prirodno. Iz zemlja. Nema šteti. Popiti sad.“ I Kiti je – onako očajna – poslušala. Bolovi su počeli nekoliko sati kasnije, a kad je ustala da ode u toalet, pukao joj je vodenjak i iz nje je pljusnula tečnost. Dozivajući Endrua, koji je spavao u susednoj prostoriji, svojoj garderobi, Kiti se vratila u spavaću sobu i legla. „Beba je krenula“, kazala mu je kad se pojavio na vratima. „Odmah ću poslati po doktora Blika.“ „I po Kamiru“, rekla je Kiti, dok ju je potresala kontrakcija. „Želim da Kamira bude uz mene.“ „Odmah ću je dovesti“, obećao je Endru, žurno se obukao i odjurio. Kiti je malo upamtila od te duge, grozničave noći, dok su se olujni oblaci navlačili nad Brumom, osim bola i utešnog Kamirinog glasa. Doktor Blik je stigao, sudeći po zanošenju u hodu, pravo iz krčme na Šiba lejnu. „Šta radi crnkinja u porođajnoj sobi?“, rekao je Endru, zaplićući jezikom. „Ostavite je!“, viknula je Kiti, dok je Kamira nešto pevušila upola glasa i trljala joj leđa. Endru je slegao ramenima gledajući doktora i klimnuo glavom. Nakon brzog pregleda, doktor Blik joj je rekao da ima još mnogo vremena i da ga pozove ako joj zatreba. A onda je izašao iz sobe. I tako je Kamira bila ta koja ju je hrabrila da ustane, da korača tamo-amo i „ishoda beba napolje dok ja ovdi pevam“. U četiri ujutru, oblaci su se konačno provalili i po limenom krovu je počela da dobuje kiša. „Evo ga, dolazi, dolazi, Gospoja Gazda, još malo… nema brige.“ Kad je sevnula munja nad njima, osvetljavajući vrt napolju i Kamirin izraz lica kao da je u transu, uz veliko napinjanje i grmljavinu, Kitina beba je stigla na svet. Kiti je ležala, nesposobna za bilo šta osim da dahće od olakšanja što je bol prestao. Podigla je glavu da vidi svoju bebu, ali umesto nje ugledala je Kamiru kako nešto grize između njenih nogu. „Šta to radiš?“ prošaputala je promuklo. „Oslobađam ga, Gospoja Gazda. Evo.“ Uzela je bebu u naručje, okrenula je naglavačke i snažno je pljesnula dlanom po zadnjici. Beba se, u tom uvredljivom položaju, oglasila prodornim vriskom i zaplakala. „Evo ti sad, Gospoja Gazda. Drži tvoja beba. Ja odo' po onaj doktor.“ Onda je pomilovala Kiti po čelu. „On krupan snažan dečko. Vi pametna žena.“


180

LUSINDA RAJLI

I to rekavši, izašla je iz sobe. Doktor Blik, koji je očigledno prenoćio u salonu posle sinoćne zabave, ušao je teturajući se. „Gospode bože! To je bio brz porođaj“, prokomentarisao je i pokušao da uzme bebu iz Kitinog naručja. „On je dobro, doktore, i želim da ostane kod mene.“ „Ali moram da ga pregledam. Znači beba je on?“ „Da, i savršen je.“ „Da vas onda dovedem u red tamo dole.“ Posmatrala je doktora Blika kako podiže čisti čaršav kojim ju je Kamira pokrila. „Dakle, vidim da nema potrebe.“ Doktor Blik je imao toliko dostojanstva da pocrveni kad je shvatio da je prespavao ceo događaj. „Da li biste pozvali mog muža da uđe i vidi svog sina?“ „Naravno, draga gospođo. Drago mi je što je sve prošlo tako glatko i brzo.“ Da, zato što je Kamira bila tu, a ti nisi bio, pomislila je Kiti. Kad je Endru ušao u sobu, Kiti je zahvalila svim zvezdama na nebu što joj se Kamira vratila.


Brum, zapadna Australija Oktobar, 1911.


16

„Moram da porazgovaram s tobom o nečemu, draga“, rekao je Endru presavijajući svoj primerak Norten tajmsa i odlažući ga pored pladnja s doručkom. „A to bi bilo?“ „Otac želi da početkom godine pođem s njim u Singapur, a odatle brodom u Evropu. Želi da me upozna sa svojim kontaktima u Nemačkoj, Francuskoj i u Londonu, jer mu je konačno dosta putovanja, pa hoće da preuzmem i prodaju bisera. Bićemo odsutni skoro tri meseca. Mislio sam da te pozovem da pođeš sa mnom, ali to će biti tegoban put u to doba godine, kad je more burno. Naročito za dete koje još nema ni četiri godine. Pretpostavljam da ne bi ostavila Čarlija s Kamirom?“ „Gospode bože, ne!“ odvratila je Kiti. Čarli je bio sunce njenog jutra i mesec njene noći. Nedostajao joj je već posle sat vremena, a kamoli posle tri meseca. „Jesi li siguran da ne bi mogao s nama?“ „Kao što i sama znaš, život na brodu je dosadan i neprijatan. Nećemo se zaustavljati ni u jednoj luci duže od dan-dva. Moram da se vratim do kraja marta, za početak nove sezone.“ „Ali možda bismo mogli da iz Londona otputujemo s Čarlijem gore u Edinburg? Mnogo bih volela da ga vidi moja majka, i ostali iz moje porodice. Mom bratu Metjuu je već skoro pet godina, a još nije upoznao svoju veliku sestru.“ „Obećavam ti, draga, da ćemo sledeće godine, kad konačno budem gospodar svog vremena i obaveza, zajedno otputovati u Škotsku. Možda za Božić?“ „Oh, da!“ Kiti je sklopila oči od radosti. „Onda bih mogao da vas oboje ostavim nekoliko nedelja u Edinburgu, dok ne pozavršavam poslove. Ali ove godine, uz oca, to jednostavno nije moguće.“ Kiti je znala da Endru pod tim misli da njegov otac ne želi da vuče malo dete sa sobom. Isto tako, iz iskustva je znala da mu se Endru neće odupreti i da neće insistirati. „Pa dobro, ne mogu da ostavim Čarlija, šta je tu je.“


Biserna sestra

183

„Da li bi onda razmislila o tome da otputuješ u Adelejd i budeš tamo s Čarlijem dok sam ja odsutan? Bar bi imala društvo – i sigurnost – uz moju majku u Ališa holu“, predložio je Endru. „Ne. Ostaću ovde. Imam Kamiru i Freda da me čuvaju, a tri meseca nije tako dugo.“ „Ne volim da mislim da si sama ovde, Kiti, naročito u kišnoj sezoni.“ „Biće mi dobro, stvarno hoće, Endru. Imam i sve naše prijatelje da paze na mene. A sad je tu i doktor Suzuki, u novoj klinici u gradu, pa ima ko da vodi računa i o mome i o Čarlijevom zdravlju“, dodala je. „Možda bi trebalo da odložim put do sledeće godine, kad budemo mogli da putujemo zajedno, ali toliko mi je stalo da postanem samostalan, da nemam onaj osećaj da mi otac stalno gleda preko ramena.“ „Iako ćeš nam nedostajati, dragi, ovde smo bezbedni, zar ne?“ Kiti se okrenula ka Čarliju, koji je sedeo između njih i jeo jaje i tost. „Da, mama!“ Čarli – mali plavokosi anđeo sa žumancetom i mrvicama po licu – tresnuo je kašikom o tanjir. „Tiho, Čarli.“ Endru mu je uzeo kašiku. „A sad moram u kancelariju. Videćemo se na ručku.“ Kada je otišao, u trpezariju je ušla Kamira da izbriše Čarlija i odvede ga u baštu da se igra s Ket. Fred se pokazao kao vest drvodelja i napravio od drveta ljuljašku za bebe pa je na dva jaka konopca okačio na drvo boab. Fred se zapravo – pomislila je Kiti zadovoljno – promenio da se skoro ne može prepoznati. Više nije zaudarao, a zahvaljujući Kamirinom neumornom podučavanju, polako je počeo da savladava engleski. Prelomni trenutak u odnosu Freda i Kamire dogodio se skoro četiri godine pre toga, ubrzo posle Čarlijevog rođenja. Gospođa Džeford, supruga jednog od najmoćnijih biznismena u industriji bisera, odlučila je da dođe u posetu nenajavljena – što je samo po sebi neuobičajeno, jer su se takve posete inače zakazivale bar nedelju dana unapred. „Bila sam u prolazu, draga Kiti, i shvatila da vas još nisam obišla otkad ste rodili sina. Bila sam u Engleskoj, znate, u poseti svojoj porodici.“ „Jako lepo od vas što ste mislili na nas.“ Kiti ju je uvela u salon. „Da vam donesem čašu nečeg hladnog za piće?“, upitala je i primetila kako gospođa Džeford prelazi pogledom svojih sitnih očiju po sobi. „Da, hvala. Kako je ovo prijatno mestašce“, primetila je kad je Kiti dala znak Medhi da donese bokal limunade. „Tako… domaćinski.“ Kad je sela, Kiti je bacila pogled kroz prozor i videla Kamiru kako, očiju ispunjenih strahom, rukom imitira odsecanje glave. Gospođa Džeford je


184

LUSINDA RAJLI

nastavila da priča Kiti o dragocenostima koje su nedavno nabavili za njihov dom. „Verujemo da bi vaza mogla biti iz doba Minga“, kratko se nasmejala. Kiti je bila navikla na to isticanje superiornosti žena bisernih magnata koje su se, izgleda, još više takmičile od svojih muževa za slavu krune visokog društva u Brumu. „Gospodin Džeford je prošle godine imao sreće da nađe osam izuzetnih bisera, od kojih je jedan nedavno u Parizu prodat za čitavo bogatstvo. Sigurna sam da će jednoga dana i vaš muž biti isto tako uspešan, ali naravno, još je mlad i neiskusan. Gospodin Džeford je na teži način naučio da mnogi dragoceni biseri ne dolaze u njegove ruke. I razvio je načine i sredstva da se poštara da ne bude tako.“ Kiti se zapitala koliko će potrajati taj hvalospev sebi i svome mužu. Kad je gospođa Džeford konačno iscrpla spisak svojih nedavnih ekstravagantnosti, Kiti ju je upitala da li bi volela da vidi bebu Čarlija. „Sad spava, ali sigurna sam da mogu da ga probudim ranije“, dodala je. „Pošto imam i svojih troje, draga moja, znam koliko je dragocen bebin san, i zato nemojte, molim vas, da ga budite zbog mene. Uzgred, gospođa Donaldson mi je nedavno rekla da ste uposlili crnu služavku da se stara o njemu?“ „Da, jesam.“ „Onda vas moram upozoriti da je ne ostavljate samu s detetom. Crnci imaju cenu za bele bebe, zamislite!“ „Zaista? Hoće da ih stave u lonac i skuvaju?“ upitala je Kiti, ozbiljnog lica. „Ko zna, draga moja!“ Gospođa Džeford je zadrhtala. „Ali ponavljam, ne može im se verovati. Pre samo nekoliko meseci morala sam da oteram svoju poslednju sluškinju, čim sam primetila da dodatno zarađuje kao kurva u bordelima japanske četvrti. A kad kažem da sam primetila, pod tim mislim da je devojka već bila u poodmakloj trudnoći, nekoliko meseci. Davala je sve od sebe da to sakrije od mene i gospodina Džeforda, naravno, ali na kraju se nije moglo sakriti. Kad sam joj rekla da nam njene usluge više nisu potrebne, bukvalno me je napala, preklinjala me da joj oprostim i dozvolim da ostane. Morala sam da se fizički odbranim od nje. A onda je nestala u naselju straćara i nikad je više nismo videli.“ „Zaista? Strašno.“ „Da, bilo je strašno.“ Gospođa Džeford je proučavala Kitin izraz lica. „Dete koje je nosila gotovo je izvesno mešovite rase i do sada se već svakako rodilo, pa ga protektorat mora naći i odneti u Misiju.“ „Gospode! Kakva tragična priča.“ Kiti je sad shvatila zašto je gospođa Džeford došla u posetu.


Biserna sestra

185

„Moram reći da je bila vredna i da mi od onda nedostaje, ali kao hrišćanka, nisam mogla da tolerišem nezakonito dete pod svojim krovom.“ Gospođa Džeford ju je prodorno pogledala sitnim očima. „Sigurna sam da niste. Oh, čini mi se da čujem Čarlija kako plače. Molim vas da me izvinite.“ Kiti je ustala i pošla trudeći se da korača mirno. Zatvorivši vrata za sobom, odjurila je u kuhinju, kazala Medhi da probudi Čarlija, a onda zgrabila crnu mast za obuću i požurila napolje, iza kuće. Ušavši bez kucanja u kolibu, zatekla je Kamiru kako se krije iza kreveta i čvrsto steže bebu uz grudi. „Namazi bebu da bude crna.“ Kiti joj je pružila mast. „Fred ti je muž, jesi li razumela?“ U pomrčini, Kiti je videla samo Kamirine prestravljene oči. „Razumela“, odgovorila je šapatom. Potom je Kiti otrčala nazad u kuhinju, gde je Medha držala Čarlija, koji je vrištao. „Molim te, donesi bočicu u salon“, naredila je Kiti, zgrabila dete i vratila se gospođi Džeford. „Oprostite mi što sam se toliko zadržala. Pelena mu je bila puna“, rekla je, a utom je stigla i Medha s bočicom. „Sigurno se dadilja stara o takvim stvarima?“ provocirala ju je gospođa Džeford. „Naravno, ali Kamira je otišla u grad da kupi još platna u radnji, dok njen muž utovaruje led u kola. Tek su se vratili.“ „Baš je sladak mališan“, prokomentarisala je gospođa Džeford dok je Čarli zdušno pio iz bočice. „Jeste li rekli da vam se dadilja zove Kamira?“ „Da, i stvarno imam sreće s njom. Pohađala je školu u Misiji Bigl Bej, gde se starala o bebama u sirotištu.“ „Zamislite“, kazala je gđa Džeford nakon pauze, „gotovo sam sigurna da se tako zvala i trudna služavka koju sam morala da otpustim. Mi smo je, naravno, zvali Alis.“ „Naravno“, odgovorila je Kiti. „Još uvek učim ovdašnje običaje.“ „Kažete da je udata?“ „Pa da, za Freda, koji je godinama radio za moga svekra, a sad radi i za moga muža. Vozi kola, stara se o ponijima i vodi računa o imanju. I toliko je ponosan na svoju bebu, devojčicu. Alkina je došla na svet samo dve nedelje pre Čarlija. Oni su pobožna porodica i redovno čitaju Bibliju“, dodala je za svaki slučaj. „Vidi, vidi, nisam imala pojma da Alis ima muža.“ „Možda biste voleli da vidite srećnu porodicu?“ „Da, naravno da bi me… radovalo da vidim Alis i njeno dete.“


186

LUSINDA RAJLI

„Onda pođite sa mnom.“ Kiti je povela gospođu Džeford u dvorište iza kuće. „Frede? Kamira?“ Srce joj je tuklo kao ludo kad je odsečno pokucala na vrata kolibe, jer nije znala da li je Kamira postupila po njenim uputstvima. Na njeno veliko olakšanje, na vratima kolibe se pojavila „srećna porodica“ – Fred i Kamira s bebom u naručju. „Moja draga prijateljica gospođa Džeford je želela da vidi tvoga muža i vašu bebu“, razgovetno je rekla Kiti, trudeći se da smiri Kamiru kojoj su oči bile ispunjene strahom. „Zar nije lepa beba? Mislim da liči na oca.“ Kamira je munula Freda i nešto mu šapnula. Fredu se moralo odati priznanje jer je prekrstio ruke na grudima i klimnuo glavom kao pravi ponosni tata. „A sad“, kazala je Kiti, primetivši da se crna mast na bebinom licu počela topiti na vrućini, „Frede, molim te, preuzmi Alkinu, a da ja dam Čarlija Kamiri da ga nahrani. Priznajem da sam prilično iscrpljena!“ „Da, gospoja“, cijuknula je Kamira. Da bi joj dala bebu, Fred je morao da uđe s Alkinom u kolibu. „Dakle, stvarno!“, kazala je gospođa Džeford silovito se hladeći lepezom na vrućini, dok su išle za Kamirom nazad, prema kući. „Nisam imala pojma da je Alis udata. Obično nisu, znate, pa…“ „Potpuno vas shvatam, gospođo Džeford.“ Kiti je utešno spustila ruku na njenu, uživajući u svakom trenutku njene nelagodnosti. „I tako je lepo i obzirno od vas što ste se pomučili da posetite Čarlija i mene.“ „Nije to ništa, draga moja. Sad nažalost moram odmah da krenem jer imam zakazanu partiju bridža kod gospođe Donaldson. Morate nam uskoro doći sa Endruom na večeru. Doviđenja.“ Kiti je pratila pogledom gospođu Džeford koja je žurila stazom ka kočiji. A onda je ušla u kuhinju, gde je Kamira sedela, vidno potresena, i hranila Čarlija iz bočice. „Poverovala je! Ja…“ Kiti se zakikotala, a onda se na kuhinjskim vratima pojavilo očajno Fredovo lice, dok je držao bebu Ket kao ritualnu žrtvu, pa ga je Kiti pustila unutra i uzela od njega namazanu bebu. „Gospoja Džeford misli Fred moj muž?“ Izraz gađenja na Kamirinom licu naveo je Kiti da se još jače zasmeje. „Ja se ne uda za čoveka s takav zadah.“ Fred se udario po grudima. „Ja muž!“ I sve troje su se smejali dok ih stomak nije zaboleo. Od tog trenutka pa nadalje, Fred je ozbiljno preuzeo svoje fiktivne dužnosti. Dok je Kamira radila u kući i starala se o Čarliju, Fred je čuvao Ket, kao da ih je poseta gospođe Džeford toga dana sve troje ujedinila u pravu


Biserna sestra

187

porodicu. Počeo je da se pere i znatno bolje je izgledao, i sad su se Kamira i on koškali kao stari bračni par. Bilo je očigledno da je Fred obožava, ali da Kamira neće ni da čuje za to. „Nismo jedan za drugo, gospoja Kiti.“ Trebalo je da prođu meseci ubeđivanja da bi Kamira počela da oslovljava gospodaricu ličnim imenom umesto „gazda“. Kiti nije mogla da dokuči kakva su Kamirina verska ubeđenja i šta znači to što je jednog trenutka šaputala nešto svojim „precima“ gore na nebu, i visokim, milozvučnim glasom pevala kad bi deca imala groznicu. A već sledećeg trena je sedela s Fredom u štali i čitala mu Bibliju. Od posete gospode Džeford nije bilo opasnosti od lokalnog protektorata. Kamira je mogla slobodno da ide svuda po Brumu, s Ket i Carlijem zajedno smeštenim u kolicima. Za belce je sad bila udata žena, pod zaštitom svoga „muža“.

Kiti je sela da napiše pismo majci, u koje je stavila i svoju najnoviju sliku sa Endruom i Čarlijem, koju je snimio fotograf u gradu. Zbog toga što je bila tako daleko od svoje porodice, Božić joj je bio najteže doba godine, naročito zato što je njime počinjala „velika vlaga“, kako je Kamira nazivala kišnu sezonu. Razmišljala je o tome kako će Endru u januaru otići u Evropu, i želela je da i Čarli i ona mogu da pođu s njim, pa da posete majku i sestre u Edinburgu, ali iz iskustva je znala da nema svrhe da ga ponovo moli za to. U protekle četiri godine njen muž je postao još više oženjen svojim poslom. Kiti je zapažala napetost na njegovom licu kad god bi uplovio lager s tovarom, a kasnije istog dana i stres i razočaranje što nisu našli blago. Pa ipak, govorio je da posao ide dobro i da je njegov otac time zadovoljan. Pre samo mesec dana, pridodali su još jedan lager floti. Kiti je bilo drago što ima Čarlija da je zaokupi, jer je pažnja njenog muža neprekidno bila negde drugde. Iznad svega je želeo samo jedno – da nađu savršen biser. „Toliko je obuzet time“, kazala je za sebe kad je zapečatila pismo i stavila ga na gomilu pošte koju će Kamira kasnije odneti u grad. „Volela bih da bude zadovoljan onim što ima.“


188

LUSINDA RAJLI

„Pisao sam Dramondu“, rekao je Endru za večerom te noći, „i objasnio mu da si insistirala da ostaneš u Brumu dok sam ja u Evropi. On je u januaru obično u Darvinu, nadgleda utovar stoke za prekomorska tržišta. Predložio sam mu da – ako je tako – pripazi na tebe kad završi s poslom.“ Kiti se istoga časa prevrnuo stomak na pomen Dramondovog imena. „Već sam ti rekla da ćemo biti dobro. Nema potrebe da opterećuješ brata.“ „Prijaće mu. Još nije upoznao bratanca, a i živi na onoj svojoj zabačenoj stočnoj farmi, pa brinem da nije, bez civilizovanog društva, i sam postao poput urođenika.“ „Još se nije oženio?“ „Kamo sreće“, Endru je frknuo. „Previše je obuzet svojim grlima stoke da bi našao ženu.“ „Sigurna sam da nije tako“, odvratila je Kiti i zapitala se zašto brani devera. Nije ga ni videla ni čula vesti od njega skoro pet godina – nije im čak poslao ni telegram kad se rodio Čarli. To je, međutim, nije sprečavalo da se seća kako ju je poljubio one novogodišnje večeri, naročito pošto su bračni odnosi s mužem znatno oslabili. Endru je često odlazio u krevet pre nje, i kad bi došla u spavaću sobu, on je već čvrsto spavao, iscrpljen od stresova toga dana. Od Čarlijevog rođenja pre gotovo četiri godine, Kiti je na prste jedne ruke mogla da izbroji koliko puta je posegao za njom da vode ljubav. To što nisu imali drugo dete bilo je predmet ogovaranja među ženama bisernih magnata. Kiti je odgovaralo da toliko uživa u Čarliju da i ne pomišlja na drugu trudnoću, a osim toga, još je mlada. Ipak, potajno je čeznula za drugom bebom; žudela je za velikom porodicom u kakvoj je i sama odrasla. A isto tako, ako hoće da bude iskrena, i za ljubavnim dodirom muškarca… „I potpuno si rešena da ostaneš ovde umesto da odeš u Ališa hol?“, upitao ju je Endru dok je Kamira sklanjala tanjire sa stola. „Dragi, poslednji put ti kažem da jesam.“ „Onda ću potvrditi putovanje sa ocem. I obećavam ti, Kiti, da ću sledeće godine povesti tebe i Čarlija u posetu tvojoj porodici.“ Endru je ustao i potapšao suprugu po ramenu.

Mesec dana kasnije, na palubi Kumbane, Endru je s grizom savesti i kajanjem u očima zagrlio svoju ženu i dete.


Biserna sestra

189

„Aufwiedersehen, mein Kleiner. Pass aufdeine Mutter auf, ja?“16 Endru je spustio Čarlija, a zvono Kumbane upozoravalo je sve koji nisu putnici da se iskrcaju s broda. „Doviđenja, Kiti. Javiću se telegramom kad stignemo u Fremantl. I obećavam da ću se vratiti kući s nečim posebnim za tebe.“ Namignuo joj je i kucnuo je prstom po nosu, a onda je Kiti podigla Čarlija u naručje. „Čuvaj se, Endru. Čarli, oprosti se sad od oca.“ „Auf wiedersehen, tata“, zacvrkutao je Čarli. Endru je insistirao da mali govori i nemački i engleski, pa je dečak s lakoćom prelazio s jednog jezika na drugi. Pošto su sišli niz pokretni most, Kiti i Čarli su čekali na doku zajedno s masom ostalih ljudi koji su došli da isprate svoje drage. Dolazak Kumbane u Brum uvek je stvarao prazničnu atmosferu među stanovnicima grada. Taj brod je bio ponos Adelejdske parobrodske kompanije – poslednja reč tehnike i veoma luksuzan, sagrađen s ravnim dnom, tako da je mogao da uplovi u Raubak Bej čak i kad je oseka. Odjeknula je sirena i stanovnici Bruma su mahanjem ispratili Kumbanu. Kiti i Čarli su se vratili otvorenim vozom duž kilometar i po dugog mola nazad u grad, i Kiti je gledala dole u iskričavu vodu. Bilo je nepodnošljivo sparno, imala je neodoljivu potrebu da skine sve sa sebe i zaroni u more. I ponovo je pomislila kako su smešna društvena pravila; za nju kao belu ženu bilo je jednostavno nezamislivo da pliva u moru. Znala je da Kamira često vodi Ket na Kejbl bič i spušta je na meki pesak ili u plićak, kad nema meduza u moru, pa je ponudila da jednom odvede i Čarlija. Kad je Kiti to pomenula Endruu, on je bez dvoumljenja odbio. „Stvarno, draga, ponekad imaš smešne ideje! Da naše dete pliva s crncima?“ „Molim te, nemoj da ih tako zoveš! Vrlo dobro znaš njihova imena. A budući da naše dete živi uz more kao i ti i ja, valjda treba da nauči da pliva? Sigurna sam da si ti naučio u Glenelgu.“ „To je… nešto drugo“, odgovorio je Endru, iako Kiti nije znala šta bi drugo moglo biti. „Žao mi je, Kiti, ali u ovome ostajem dosledan.“ Dok joj je Čarli spavao na ramenu, izmoren od vrućine i uzbuđenja, Kiti se blago nasmešila. Kad nema mačke, miševi kolo vode…

16

Nem.: Doviđenja, maleni. Čuvaj majku, važi? (Prim. prev.)


190

LUSINDA RAJLI

Kiti je sutradan pitala Kamiru ima li možda negde neka skrivena uvala, gde bi Čarli mogao da se brčka u vodi. Kamira je podigla obrve na gospodaričino pitanje, ali je klimnula glavom. „Ja znam jedno dobra mesto bez meduza.“ Toga popodneva Fred ih je odvezao kolima na drugu stranu poluostrva. Prvi put otkad je stigla u Australiju, Kiti je osetila čisto blaženstvo kad je bosim nogama zagazila u predivnu, svezu vodu Indijskog okeana. Ridel bič nije bio dugačak peščani žal kakvim se dičio Kejbl bič, već mnogo zanimljiviji, s velikim crvenim stenama i jezercima punim ribe. Uz blago Kamirino podsticanje, kada je, bezazleno kao dete, skinula bluzu i suknju, Čarli je ubrzo cičao i sav srećan pljuskao u vodi s Ket. Dok je gacala kroz plićak, držeći podignute podsuknje, Kiti je bolno bila u iskušenju da učini isto. Onda je Kamira pokazala prstom ka nebu i onjušila vazduh. „Dolazi oluja. Vreme da idemo kući.“ Iako je Kiti nebo izgledalo savršeno vedro, naučila je da veruje Kamirinim instinktima. I zaista, baš kad je Fred skrenuo ponija i kola na prilaz njihovoj kući, začula se grmljavina i počele su da padaju prve kapi predstojeće kišne sezone. Kiti je uzdahnula unoseći Čarlija u kuću, jer koliko god da je čeznula za blaženom svežinom koju će doneti oluja, za manje od nekoliko minuta, vrt će postati reka crvenog mulja. Kiša je padala cele noći i ceo sutrašnji dan, i Kiti se svojski trudila da zabavi Čarlija u kući, knjigama, papirom i bojicama. „Igram s Ket, mama?“ Pogledao ju je žalosno. „Ket je sa svojom mamom, Čarli. Kasnije možeš otići da je vidiš.“ Čarli se napućio i oči su mu se napunile suzama. „Hoću da idem sada.“ „Kasnije!“, odbrusila mu je. Kiti je odnedavno zapazila kako – koliko god bila uzbudljiva igra koju bi mu predlagala – Čarli želi samo da bude s Ket. Kamirina kći je svakako bila neobično ljupka devojčica, blage prirode koja je smirivala Kitinog hiperaktivnog sina. Nije bilo nikakve sumnje u to da je već lepotica, s prekrasnom nežnom kožom boje mahagonija i hipnotičkim ćilibarskim očima. Osim toga, u poslednjih nekoliko meseci shvatila je da je Čarli ne samo bilingvalan već i trilingvalan. Ponekad je čula kako se deca igraju u bašti i razgovaraju na Ketinom maternjem javuru jeziku.


Biserna sestra

191

Kiti nije ništa o tome kazala Endruu, ali bila je ponosna na to što je Čarli tako pametan da razume i govori tri jezika, dok ona sama ponekad s mukom nalazi reč i u jednom. Pa ipak, dok je posmatrala Čarlija kako viri kroz kuhinjski prozor očajnički tražeći Ket, zapitala se da li mu dozvoljava da provodi vreme u njenom društvu više nego što treba. Kiša je konačno prestala, a crveni mulj joj je prekrio ruže, pa je sutradan pre podne, zajedno s Fredom, čistila cvetne leje. Po podne se, znajući da je oseka i smatrajući važnim da provede neko vreme sama sa sinom, odvezla s Čarlijem kolima do Gentijum Pointa, da mu pokaže otisak stopala dinosaurusa. „Čudovišta!“, rekao je Čarli kad je Kiti pokušala da mu objasni kako je velika udubljenja u steni daleko dole ispod njih ostavilo džinovsko stopalo. „Je l’ ih Bog stvorio?“ „Da li ih je Bog stvorio – tako se kaže Čarli“, prekorila ga je, shvativši da je usvojio Ketin i Kamirin pidžin engleski. „Da, jeste.“ „Kad je stvorio beba Isus?“ „Pre nego što je stvorio bebu Isusa“, odgovorila je Kiti, znajući da je Čarli suviše mali za takva filozofska pitanja. Dok su se vraćali kući, razmišljala je o tome kako je život mnogo haotičniji i zbunjuje kad ga gledaš očima bezazlenog deteta. Te večeri, Kiti je stavila Čarlija na spavanje i pročitala mu priču, a onda, pošto Endru nije bio tu, odnela večeru na poslužavniku u salon. Dok je birala knjigu s police, ponovo je čula spolja grmljavinu, po čemu je znala da će ponovo kiša i da je kišna sezona zapravo počela. Smestila se da čita Bleak House, što joj je sasvim smirilo čula i čula je kako kiša počinje da pada po limenom krovu. Endru joj je obećao da će sledeće godine staviti crep, što bi umanjilo tu strašnu buku odozgo. „Dobro veče, gospođo Merser.“ Kiti umalo nije iskočila iz kože. Okrenula se i ugledala Endrua ili bar neku pokislu, crvenim blatom ukaljanu verziju njega, kako stoji na vratima salona. „Dragi!“, kazala je, ustala i požurila ka njemu. „Otkud ti ovde, za ime sveta?“ „Iz očajničke želje da te vidim, naravno.“ Zagrlio ju je i osetila je kako joj se odeća kvasi od njegove, potpuno natopljene odeće. „Ali šta je s putem u Singapur? S putovanjem u Evropu? Kad si odlučio da se vratiš?“ „Kako je lepo držati te ponovo u zagrljaju, Kiti, ljubavi.“ Nešto u njegovom mirisu – mošusno, senzualno – konačno ju je prenulo. „Gospode bože! Pa to si ft'!“


192

LUSINDA RAJLI

„U pravu ste, gospodo Merser, ovo sam stvarno ja. Moj brat me je zamolio da dođem i vidim da li ste dobro dok je on odsutan. A pošto sam bio u prolazu…“ „Za ime boga!“ Kiti se istrgla iz njegovog zagrljaja. „Veseli te ova šala? Mislila sam da si Endru!“ „Bilo je baš lepo…“ „Trebalo je da se pristojno najaviš. Zar sam ja kriva što izgledaš potpuno isto?!“ Uzrujana preko mere njegovom drskošću, Kiti ga je snažno ošamarila. „Ja…“ Onda je klonula na fotelju, užasnuta onim što je učinila. „Oprosti mi, Dramonde, ovo je bilo krajnje neumesno“, izvinila se gledajući ga kako trlja pocrveneli obraz. „Pa, istrpeo sam i gore, i oprostiću ti. Mada čak ni ja ne verujem da te Endru oslovljava s gospođo Merser' kad uđe u kuću očekujući večeru i društvo svoje supruge. Ali, naravno, u pravu si“, složio se. „Trebalo je da se najavim čim sam ušao, ali – oprosti mi zbog moje taštine – mislio sam da ćeš me prepoznati.“ „Nisam te očekivala…“ „Zar ti Endru nije rekao da me je pozvao u posetu?“ „Jeste, ali ne tako brzo pošto on ode.“ „Već sam bio u Darvinu u decembru, kad mi je poslao telegram. Zaključio sam da nema svrhe da se vraćam na stočnu farmu pa da se odmah ponovo vraćam ovamo, po bratovoj molbi. Imaš li slučajno brendija? Neobično, ali drhtim premda je vrućina.“ Kiti je videla da se s njega voda sliva u potočićima i pravi barice na podu. „Bože. Oprosti mi što te puštam da tako stojiš kad si mokar do gole kože i verovatno iznemogao. Pozvaću služavku da joj kažem da ti napuni kadu. A za to vreme ću ja naći brendi. Endru ima negde bocu za goste.“ „Znači, ti si i dalje trezvenjakinja?“ Nasmešio joj se krajičkom usana, a Kiti se i protiv svoje volje osmehnula. „Naravno.“ Uzela je čašu i bocu iz ormara i sipala Dramondu piće. „A sad idem da se pobrinem da ti napune kadu.“ „Nema potrebe da zoveš sluškinju. Samo mi pokaži gde su voda i kada.“ Iskapio je brendi u jednom cugu, pa joj pružio čašu da je ponovo napuni. „Jesi li gladan?“ upitala ga je. „Umirem od gladi i pojeo bih celo tele. Ali prvo moram da skinem ovu odeću.“ Odvela je Dramonda u Endruovu garderobu i pokazala mu krčage s vodom kojom može da napuni kadu, pa otišla u kuhinju da stavi na poslužavnik hleb, sir i supu od ručka.


Biserna sestra

193

Nakon dvadeset minuta, u kuhinju je ušao Dramond s peškirom obmotanim oko pasa. „Sva odeća koju sam doneo prljava je. Smem li da pozajmim nešto od moga brata, da obučem?“ „Naravno, uzmi šta god želiš.“ Kiti nije odolela a da ne okrzne pogledom njegova gola prsa – zategnute tetive i mišiće pod preplanulom kožom ramena, koji su govorili o napornom fizičkom radu. Došao je u salon u Endruovom svilenom kućnom mantilu i papučama. Pojeo je supu ćuteći i s velikim apetitom, a onda sipao sebi još jedan brendi. „Jesi li putovao brodom od Darvina do Bruma?“, upitala ga je učtivo. „Putovao sam kopnom, delimično na konju. A onda sam slučajno naišao na Avganistance kamilare koji su logorovali na obali reke Ord. Reka je bila nadošla pa su čekali da se povuče dovoljno da kamile mogu bezbedno preći na dugu stranu. Sirotice, ne vole baš plivanje. Nastavio sam put s njima, što je bilo mnogo zabavnije nego da putujem sam. Priče tih kamilara… ne samo da imaju priče nego imaju i sve vreme na svetu da ih pripovedaju. Trebalo mi je mnogo dana da stignem ovamo.“ „Čula sam da je pustinja iza Bruma opasna.“ „Jeste zaista, ali mislim da nije ni blizu tako smrtonosna kao zmijski jezici nekih gospođa iz tvog kraja. U svako doba bih se radije izložio crnačkom koplju ili zmiji nego zaglupljujućim razgovorima kolonijalne srednje klase.“ „Kad tako kažeš, zvuči kao da nam je život veoma jednoličan i dosadan“, odvratila je Kiti razdraženo. „Zašto si uvek tako snishodljiv prema meni?“ „Oprosti mi, Kiti. Shvatam da je sve relativno. Zbog toga što sad sediš ovde, sama i nezaštićena žena u gradu hiljadama kilometara udaljenom od civilizacije, u kom su ubistva i silovanja uobičajena, treba ti odati priznanje za hrabrost i snagu. I to još s malim detetom.“ „Nisam nezaštićena. Imam Kamiru i Freda.“ „A ko su Kamira i Fred?“ „Fred se stara o imanju i konjima, a Kamira mi pomaže u kući i oko Čarlija. I ona ima dete, kćer istog uzrasta kao što je i moj sin.“ „Pretpostavljam da su crnci?“ „Radije ne koristim taj termin. Oni su Javuru.“ „Blago tebi. Nije uobičajeno imati takvu porodicu da radi za tebe.“ „Pa ni tako ih baš ne bih nazvala. Komplikovano je.“ „Uvek je“, potvrdio je Dramond, „ali drago mi je zbog tebe. Kad takvi ljudi postanu odani, budu najlojalnija posluga i zaštitnici. Da budem iskren, zapanjen sam što ti je moj brat dozvolio da zaposliš takav jedan par.“ „Nisu par.“


194

LUSINDA RAJLI

„Šta god da je među njima, nije važno. Ali jeste važno to da je Endru savladao svoje predrasude i dozvolio im da budu blizu. Sad više nisam tako zabrinut za tebe, što si sama ovde u Brumu. Priznajem da sam se prestravio kad sam dobio onaj telegram. Zašto te moj brat nije poveo sa sobom?“ „Rekao je da je to poslovni put i da bi Čarli bio nemiran na brodu. Želeo je da odem u Adelejd i budem kod vaše majke, ali ja sam odbila.“ „Bez sumnje si mislila da je ta opcija gora od smrti.“ Dramond je podigao obrvu i napunio čašu brendijem. „Uveren sam da si do sada shvatila da je Endruu jedino važno da se dokaže ocu. I, naravno, da postane bogatiji od njega.“ „To mu je važno, naravno da jeste, kao što je važno svakom muškarcu…“ „Meni nije.“ „Onda svakom drugom muškarcu.“ Kiti je obuzdala razdraženost dok je gledala kako Dramond ponovo ispija čašu brendija. „Možda nikad nisam iskusio pritisak kakav trpi stariji sin bogatog čoveka. Često sam razmišljao o tome kako mi je sam bog poslao ona dva kratka sata koliko mi je trebalo da dođem na svet posle Endrua. Rado mu prepuštam da uzme krunu Merserovih. Kao što si možda već uvidela, ja sam izgubljen slučaj, ne uklapam se u civilizovano društvo. Za razliku od Endrua, koji je njegov stoički stub, a uvek je i bio.“ „Svakako mi je dobar muž i Čarliju brižan otac. Nismo ničeg željni, nemamo primedbi.“ „E pa, ja imam.“ Dramond je iznenada tresnuo čašom o sto. „Zamolio sam te da sačekaš dok se ne vratim iz Evrope pre nego što kažeš da' Endruu. A ti nisi.“ Kiti je zurila u njega, uvređena njegovom sujetom. „Zar zaista veruješ da sam mislila da si ozbiljan? Od tebe više nisam dobila ni reč!“ „Bio sam na brodu kad te je moj brat zaprosio. Teško da bi bilo umesno da pošaljem telegram i pitam ga zašto njegova verenica nije ispoštovala moje želje!“ „Dramonde, i sam znaš da si bio pijan te noći, kao što si i sada!“ „Pijan ili trezan, kakve to veze ima?! Znala si da te želim!“ „Ništa ja nisam znala! I dosta sad!“ Kiti je ustala, sad se sva tresla od besa. „Ne želim više da slušam te gluposti. Ja sam Endruova supruga. Imamo dete i zajednički život, i to je kraj priče.“ Između njih je zavladala tišina; jedini zvuk u sobi bilo je dobovanje kiše po limenom krovu iznad njih. „Izvinjavam se, Kiti. Dug put sam prešao. Iscrpljen sam i nisam naviknut na civilizovano društvo. Možda bi trebalo da pođem na spavanje.“


Biserna sestra

195

„Možda bi trebalo.“ Dramond je ustao i malo se zaneo. „Laku noć.“ Otišao je do vrata, a onda se okrenuo i pogledao je. „Najviše od svega pamtim onaj poljubac za Novu godinu. A ti?“ I to rekavši, izašao je iz sobe.


17

Kiti je te noći jedva oka sklopila, Dramondove reći su joj jurile kroz glavu kao roj muva što se goste na lešini. „Molim te, ne obraćaj pažnju na ono što sam rekao, bio sam u delirij umu zbog umora i pića“, kazao je za doručkom sutradan ujutru. A onda je uzeo Čarlija u naručje i bacio ga visoko u vazduh, uhvatio nasmejano dete i stavio ga na ramena, namestio mu punačke nožice oko vrata. „Dakle, sinovče moj, mi muškarci se moramo držati zajedno. Pokaži mi sve što ovde treba pokazati.“ I odmah su otišli prilaznim putem kući, i nije ih bilo toliko dugo da je Kiti bila van sebe od brige kad su se konačno vratili. „Čarli mi je pokazao grad“, rekao je Dramond spuštajući ga na noge. Kiti je zapazila da je lice njenog sina umazano čokoladom i sladoledom i bogzna čim još. „Jesam, mama, i svi su mislili da je on tata! Izgledati isto!“ „Da, izgleda isto, Čarli.“ „Prevarili smo nekoliko ljudi, zar ne, Čarli?“ Dramond se smejao dok je brisao usta detetu. „Jesmo, striče Dram.“ „Možda će uslediti nekoliko poseta zbunjenih komšija koji veruju da ti se muž ranije vratio s puta. Lično, jedva čekam.“ Dramond je namignuo Kiti. I zaista, narednih dana je reka građana prošla kroz njena vrata. Dramond je svakog učtivo dočekao, ponašao se kao savršen domaćin. Bio je mnogo veseliji od svog brata, blago se šalio s njima zbog njihove greške i šarmirao svakog kog je upoznao. Krajnji rezultat bila je poplava poziva za večeru u poštanskom sandučetu. „Još jedna pozivnica“, kazala je Kiti otvarajući je. „I to od Džefordsovih! Stvarno, Dramonde, moramo ih sve odbiti.“ „Zašto? Zar ti nisam dever? Da ne pominjem da sam Čarlijev stric i sin svoga oca? Zar me nije ovamo pozvao moj brat blizanac?“ „Nedavno si rekao da je zmijski ujed manje smrtonosan od neke žene iz društva. Ti ćeš na takvu prigodu gledati kao na igru i zabavu, i koliko god da ti


Biserna sestra

197

budu dosadni naši poznanici 'kolonijalne srednje klase', ne želim da ih uvrediš“, odbrusila mu je Kiti. „Rekao sam ti da sam bio pijan te večeri. Ničeg se ne sećam“, doviknuo je za njom dok je išla kroz predvorje ka salonu. „Šta to s vama, gospoja Kiti? Vi izgledati tužno.“ Kamira ju je posmatrala, s pajalicom u ruci. „Ništa, mislim da sam samo umorna.“ „Gos'n Dram vas uznemirio?“ „Ne.“ Kiti je uzdahnula. „Suviše je komplikovano da objašnjavam.“ „On kao svetlo na nebu; gos'n Endru mračan, kao zemlja. Obojica dobri, samo različiti.“ Kiti je pomislila koliko je tačna Kamirina procena blizanaca. „Čarliju on sviđa, meni i Fredu on sviđa. Dobro za nas što on sad ovdi.“ Ali ne i za mene… „Da, dobro je što je ovde. I u pravu si, izgleda da ga Čarli obožava.“ „Gos'n Dram ulepša vama život, gospoja Kiti. On zabavna momak.“ Kiti je ustala. „Mislim da ću malo odremati, Kamira. Možeš li da pripaziš na Čarlija za to vreme?“ Kamira ju je sumnjičavo osmotrila. „Možem. Ja zadužena za mališan.“ Kiti je otišla da legne i pitala se da nije bolesna. Osećala je groznicu i, koliko god se trudila, već sama pomisao na Dramondovo prisustvo samo nekoliko metara od nje, iza zidova tankih kao papir, raspaljivalo joj je čula. Nije joj rekao ništa privatno, ni jednu jedinu reč, od one prve noći, a ionako je priznao da je tad bio pijan… Kiti se okrenula da se udobnije namesti i dozvoli umornom umu da malo počine. Možda je on stvarno ovde iz najboljih namera: da pripazi na snahu, kao što je to brat i tražio od njega.

U SINGAPURU STOP ČUJEM DRAMOND JE S VAMA STOP DRAGO MI JE ŠTO NISTE SAMI STOP POSAO IDE DOBRO STOP VOLIM VAS TEBE I ČARLIJA STOP ENDRU STOP Kiti je pročitala telegram za doručkom i zastenjala. Izgleda da čak i njen muž misli da je dobro što je Dramond s njima. A do sada njen gost ničim nije dao do znanja da će otići. Na kraju nije imala izbora nego da prihvati neke


198

LUSINDA RAJLI

pozivnice za večeru, pa su zato uveče bili van kuće tri puta protekle nedelje. Na njeno veliko iznenađenje, Dramond se u svakoj prilici ponašao besprekorno, šarmirao je supruge domaćina, a domaćinima pričao priče o uzbudljivim avanturama života u unutrašnjosti. A što je najvažnije od svega, cele večeri je ostao trezan. „Obavezno nam opet dođite u poseru!“ Gospođa Džeford se zakikotala kad ju je Dramond poljubio u ruku dok su se opraštali. „Možda na nedeljni ručak sledeće sedmice?“ „Hvala vam, gospođo Džeford, obavestiću vas da li smo slobodni, čim pogledam u dnevnik obaveza“, odgovorila je Kiti učtivo. „Učinite tako. Mora da vam je čudno što vam je Dramond u kući. Toliko sličan vašem mužu, a toliko… nešto više.“ Gospođa Džeford je pocrvenela kao mlada devojka. „Laku noć, draga moja.“ Neprekidno je padala kiša, ali Dramond je uprkos tome našao načina da zabavi Čarlija i Ket. Igrali su se žmurke po kući, koja je odjekivala uzbuđenom vriskom dok su sve troje jurcali po njoj. U predvorju je montiran minijaturni teren za kriket – Dramond je izrazio zgražanje jer Endru još nije naučio sina pravilima te igre. Fred je regrutovan da izdelje motke za kapije i bat, i „obavio je vraški dobar posao“, po Dramondovim rečima. Pošto je kiša i dalje pljuštala, ulazna vrata su sva postala izubijana od loptice koju je Dramond kupio Čarliju na poklon u radnji mešovite robe, a Ket je uposlena kao čuvarka kapije ili kao hvatač lopte, dok je Kiti beležila rezultat. Na kraju utakmice, kakvi god bili rezultati koje je Kiti zabeležila, Dramond bi uvek proglasio meč nerešenim. „Kuća srećna kad on tu“, izjavila je Kamira jednog popodneva pošto je odvela uzbuđenu decu u kuhinju na čaj. „Kad on ode, gospoja Kiti?“ „Nemam blagog pojma“, odgovorila je ova iskreno, ne znajući ni da li želi da on ode ili ne.

„Valjda kad kiša prestane“, odgovorio je Dramond kad ga je Kiti to pitala sutradan za večerom. „To može da potraje nedeljama“, odvratila je Kiti, prevrćući viljuškom komad prepečene piletine na tanjiru. Tarik još uvek nije umeo da proceni koliko se dugo peče živina. „Da li ti to predstavlja problem? Ako nisam poželjan, otići ću.“


Biserna sestra

199

„Ne. Nije to…“ „Onda šta je?“ Dramond ju je pogledao. „Ništa. Možda sam večeras samo umorna.“ „Možda ti je moje prisustvo neprijatno. Nikad te nisam video tako napetu. Mislio sam da se lepo ponašam pred svim tvojim prijateljima i da dajem sve od sebe da zabavim Čarlija i Ket – kako je ona jedno divno dete! A biće i lepotica kad poraste. Da ne pominjem što pomažem Fredu da očisti stazu od mulja i…“ „Prekini! Molim te, prekini.“ Kiti je spustila glavu u šake. „Bože mili, šta sam uradio, Ket?“ Dramond ju je pogledao iskreno šokiran njenom uzrujanošću. „Molim te, reci mi pa ću pokušati da se iskupim. Nisam čak ni pipnuo grog jer znam da ti se to ne dopada. Ja…“ „Zar ne shvataš?!“ „Šta?“ „Ne znam zašto si ovde, niti šta želiš! Šta god da je to, ja sam jednostavno… iscrpljena!“ „Shvatam“, uzdahnuo je. „Oprosti mi. Nisam imao pojma da te moje prisustvo toliko uznemirava. Odlazim sutra rano ujutru.“ „Dramonde.“ Kiti se uhvatila za čelo. „Ne tražim od tebe da odeš sutra, samo sam te pitala kad planiraš odlazak. Zašto sve u vezi s tobom mora biti takva drama? Da li svake noći ležeš s mišlju kako si svakog prevario? Ili si to stvarno ti, a onaj drugi Dramond se samo pretvarao? Ili to možda nema nikakve veze s bilo kim od nas ovde već je, mada tvrdiš suprotno, stvar u tome što nikad nećeš moći promeniti činjenicu da si rođen dva sata posle svoga brata i da on ima sve što ti želiš!“ „Dosta!“ Dramond je tresnuo pesnicom o sto, na šta su porcelan, čaše i pribor za jelo zazveckali u kakofoniji nekog nadrealnog oponašanja orkestra. „Pa? Šta je onda? Koji je pravi razlog tvog dolaska ovamo?“ ponovo ga je upitala Kiti. Dugo je ćutao, a onda podigao pogled ka njoj. „Zar to nije očigledno?“ „Ne, meni nije.“ Dramond je ustao i izašao iz sobe zalupivši vratima za sobom. Zapitala se da li je otišao da se pakuje i hoće li odmah otići. Za nekoliko sekundi se vratio, ne s prtljagom već s bocom pića. „Doneo sam čašu i za tebe, ali pretpostavljam da je ne želiš.“ „Ne, hvala. Bar sam ti zahvalna što si me tome naučio.“ „I ničemu drugom?“ „Trenutno ne mogu da se setim ničeg drugog. Mada jesam naučila da beležim poene u kriketu, iako ti uvek namestiš rezultat.“


200

LUSINDA RAJLI

On se na to nasmešio i otpio gutljaj brendija. „Onda sam bar nešto postigao. U pravu si, naravno.“ „U čemu? Molim te, Dramonde“, nastavila je molećivo, „bez zagonetki.“ „Onda ću ti otvoreno reći. Malopre si kazala da možda u potaji želim sve što ima moj brat. Pa, bila si u pravu, jer sam nešto želeo – i još uvek želim – i to mnogo. Kad sam te upoznao onog Božića, divio sam se tvome duhu i, da, smatrao sam da si privlačna, ali koji muškarac ne bi? Ti si lepa žena. A onda sam video kako je moj brat bacio oko na tebe, i priznajem da si mi postala još primamljivija kad sam video koliko te on želi. Braća su braća, Kiti, i tako je to, naročito s blizancima.“ Dramond je otpio još jedan gutljaj brendija. „Međutim, ako je i počelo kao igra, izvinjavam se, jer sam tog Božića posmatrao kako se prilagođavaš našem životu, koliko si strpljiva s mojom majkom i tetkom, kako se nijednom nisi požalila da ti nedostaje porodica, i kako si svesrdno prihvatila sve što je pred tobom. Nikad neću zaboraviti kako si se popela na onog slona, ne mareći kako izgledaš i da li je to umesno. U tome času sve se promenilo jer sam ti video dušu. Video sam da je slobodna kao i moja, nesputana konvencijama. Video sam ženu koju bih mogao voleti.“ Kiti se pomno usredsredila na svoju čašu s vodom, ne usuđujući se da podigne pogled ka njemu. „Kad sam te zamolio da me čekaš, bio sam smrtno ozbiljan, ali to je bilo premalo, prekasno. Znao sam to kad sam otišao i, priznajem, da sam bio na tvom mestu, doneo bih istu odluku. Dva brata, identična po izgledu, jedan pijanac i šaljivdžija, a drugi… pa…“ Slegao je ramenima. „Znaš kakav je Endru. Kad se desilo ono neizbežno i kad sam čuo da ćeš se udati za moga brata, znao sam da sam izgubio. Vreme je prolazilo i živeo sam svoj život, kao što svi radimo. A onda sam primio telegram od Endrua, u kojem me je zamolio da dođem da te obiđem u Brumu. Preneraziće te kad ti priznam da sam satima razmišljao o tome. Na kraju sam zaključio da je najbolje da dođem ovamo, da ostavim tog duha da počiva u miru i nastavim dalje. Ušao sam ovamo s pljuska, iznemogao od premora, i samo pogled na tebe bio je dovoljan da znam da se ništa nije promenilo. Štaviše, videvši s kakvom si snagom i rešenošću prionula da stvoriš život za sebe i svoje dete – u neprijateljskom okruženju koje bi za većinu muškaraca, a kamoli za ženu, bilo zastrašujuće – moje divljenje i poštovanje prema tebi samo je još više poraslo. Jednom rečju, draga moja Ket, ti si najhrabrije, najtvrdoglavije, najinteligentnije, najnepodnošljivije i najdivnije žensko biće koje sam ikada imao sreću da upoznam. I iz nekog neobičnog razloga koji ne mogu da dokučim, volim svaku koščicu u tvome divnom, prokletom telu. I eto“ – podigao je čašu ka njoj – „sad sam ti rekao.“


Biserna sestra

201

Kiti nije mogla, odnosno nije se usuđivala, da poveruje u ono što je čula. Svaka reč koju je izgovorio verno je odražavala njena osećanja. Pa ipak, znala je da mora da odgovori pragmatično. „Ja sam supruga tvoga brata i priznao si da žudiš za onim što on ima. Jesi li siguran da to osećanje prema meni, koje pominješ, nema veze s tim?“ „Gospode bože! Upravo sam ti dao svoje srce na tanjiru, i zato te molim da se uzdržiš i da ga ne isečeš na komadiće svojim oštrim jezikom. Međutim, nije stvar u tome da li mi veruješ ili ne, već imam li ja poverenja u samoga sebe. Pitala si me zašto sam još uvek ovde i rekao sam ti istinu: tvoj sam. Ako želiš da odem, otići ću.“ „Naravno da možeš da ostaneš. Pa moj muž te je lično pozvao. Molim te, ne obraćaj pažnju na moje čudno ponašanje večeras. Verovatno je od nečeg što sam pojela.“ Ispitivački je posmatrao njeno lice da otkrije istinu, ali ona ju je potisnula dublje u sebe. Neću da budem kao moj otac… „Umorna sam, Dramonde. Izvini me, idem na spavanje. Laku noć.“ Osećala je njegov pogled na sebi dok je išla ka vratima. „Laku noć, gospođo Merser“, rekao je.

Kad je kišna sezona zahvatila Brum, ulice su poplavljene i postale neprohodne. Pred radnjama duž Dempijer terasa bile su naslagane vreće s peskom i Fred je hrabro gacao kroz mulj da nabavi namirnice. Kiti je gledala kroz prozor i videla da je njen dragoceni vrt pokopan pod rekom crvenog blata. Suze su joj navrle na oči kad se setila s koliko ljubavi je pokušala da stvori taj mali komadić doma. Zbog toga što su bili vezani za kuću, situacija s Dramondom postala je još napetija. Čak i da je želeo da ode, po takvom vremenu nije imao drugog izbora do da ostane. Nakon nekoliko dugih dana, tokom kojih je Kiti mislila da će poludeti od osujećenosti i želje, kiša je konačno prestala i svi su izašli na sunce, žmirkajući kao krtice. U roku od nekoliko minuta, Čarli i Ket su bili do kolena u žitkom, crvenom blatu, vrišteći i cičeći dok su se prskali po licu i telu. Vazduh je bio svežiji i čistiji, ali ostao je neprijatni miris kanalizacije. „Bolje da pripazimo, ovo je sezona kolere. Dobro izribaj decu, Kamira“, kazala je izvlačeći Čarlija iz blata. „Hoćem, gospoja Kiti. Ovo loš čas posle kiše, za velika boles'.“


202

LUSINDA RAJLI

I zaista, uskoro su čuli vest da je petoro obolelih od kolere doneto u bolnicu doktora Suzukija, a potom su saznali da ih je još više. „Zasad je bar ograničena na naselje straćara“, tešio ju je Dramond pošto su prošetali gradom da protegnu noge. „Još nisu prijavljeni slučajevi obolelih belaca.“ Ali uskoro jesu i, pošto su bili izašli iz kuća, stanovnici grada su se ponovo u njih zatvorili, ovoga puta zbog smrtonosne bolesti. U kući Merserovih, prvi se razboleo Fred, ležao je u delirijumu, na slamarici u štali. Kiti se iznenadila kad je Kamira insistirala da ga ona neguje umesto da ga odnesu u bolnicu. „On bio dobar prema meni, i ne verujem oni doktori“, kazala je odlučno. „Naravno“, odgovorila je Kiti, znajući da Aboridžini nisu prioritet za bolničku negu. Uzela je Kamirine ruke u svoje. „Samo mi reci ako mogu nekako da pomognem.“ Kad se vratila u kuću, Kiti je srce počelo snažno tući pri pomisli koliko je Fred svakodnevno u kontaktu s Čarlijem. „Pokušaj da ne brineš. Aboridžini su mnogo manje od nas otporni na koleru. Mi smo sa sobom doneli naše zapadnjačke bolesti koje kose domoroce na hiljade“, rekao je Dramond. „Koliko god da je strašno, ipak mi je to neka uteha zbog Čarlija.“ Bledo mu se osmehnula. „Drago mi je što si tu.“ „Dakle, to je prva lepa reč koju si mi rekla posle ko zna koliko dana. Zadovoljstvo je moje, gospoja.“ Dramond se šaljivo poklonio. Dok se Fred naredne dve noći preznojavao u borbi s bolešću, Kamira ih je obavestila da ne zna „'oče l' izgurati“ i požurila nazad u kolibu sa smrdljivim napicima iz kuhinje. „Šta kažeš na to da odvezemo decu kolima na plažu?“ predložio je Dramond. „Ne misliš valjda stvarno?“ „Ridel bič je daleko od grada. A mislim da bi nam svima godilo da udahnemo malo svežeg vazduha“, dodao je. Kiti je kao i on očajnički želela da izađe iz kuće, pa je spakovala malu korpu s hranom i krenuli su. Dramond ih je vozio dužim, zaobilaznim putem, da bi izbegao prolazak kroz grad. Kiti je sedela na mekom pesku kad se Dramond skinuo i ušao u vodu samo u dugim gaćama. „Izvini, ali morao sam“, našalio se. „Hajde, deco, ko će pre u vodu!“ Posmatrala je Čarlija i Ket kako ciče i vrište dok su se igrali s Dramondom u plićaku. Bilo joj je drago što je pobegla od tegobne atmosfere u kući, ali


Biserna sestra

203

uznemirio ju je taj tobože porodični izlet s muškarcem kog ne opterećuju društvena pravila, koji izgleda kao Endru ali nije Endru. Muškarac koji ume da se smeje i živi za sadašnji trenutak. I da, Kiti je konačno priznala sebi, svim srcem je želela da je drugačije. Kad su se vratili kući, Kamira je već bila u kuhinji, a na licu joj se ogledalo olakšanje. „Fred sad bude dobro.“ „Hvala Bogu“, kazala je Kiti i zagrlila Kamiru. „Hajde sad da stavimo decu u kadu pa da mislimo na večeru.“ U sitne noćne sate, Kiti je osetila mučninu i groznicu. Potom su počeli grčevi u stomaku i jedva je stigla do toaleta, gde ju je sutradan ujutru Kamira našla na podu. „Gos'n Dram! Dođi brzo!“ Možda je sanjala da je Kamira vikala na Dramonda: „Ne u bolnica, gos'n Dram! Mnogo ljudi bolesno! Idite donesete lekovi, mi se brinemo za gospoja Kiti ovde.“ Otvorila je oči i ugledala Endruovo lice – ili je možda bilo Dramondovo – kako je moli da popije malo neke slane tečnosti, a u vazduhu je neprekidno bio prodoran smrad. Nežne ruke su je prale hladnom vodom dok joj se stomak grčio i grčio. Onda je sanjala kako lebdi da se pridruži Kamirinim precima koji žive na nebu, ili možda samom Bogu… Jednom je otvorila oči i ugledala anđela, blistavo belog, pred sobom, kako joj pruža ruku. Divan, visoki glas joj je pevao na uho. Bilo bi lepo, pomislila je sa smeškom, osloboditi se bola. A onda se ispred anđela pojavila neka druga prilika i govorila joj: „Bori se, draga moja Kiti. Ne ostavljaj me sad, volim te, volim te…“ Mora da je ponovo zaspala jer, kad je otvorila oči, videla je horizontalne zrake sunca kroz žaluzine. „Zašto niko nije navukao zavese?“ promrmljala je. „Ja ih uvek navlačim. Pomaže protiv vrućine…“ „Pa, vaše veličanstvo, molim vas oprostite mi zbog nemara. Nedavno sam imao drugih briga.“ Pored nje je stajao Dramond, podbočen. Izgledao je grozno: bled i izmučen, s tamnoljubičastim kolutovima oko očiju. „Dobro došla nazad u zemlju živih“, rekao joj je. „Sanjala sam da je anđeo došao da me odvede na nebo…“ „Siguran sam da jesi. Umalo te nismo izgubili, Kiti. Mislio sam da si se predala. Ali čini mi se da te Bog još nije hteo, pa te je vratio nazad.“ „Možda na kraju ipak ima Boga“, prošaputala je i pokušala da se uspravi i sedne, ali ju je uhvatila strašna vrtoglavica pa je legla nazad na jastuke.


204

LUSINDA RAJLI

„E taj ćemo razgovor voditi neki drugi put, pošto malo odspavamo. Izgledaš mi svesno i bistra uma – barem unekoliko – i nisi se uneredila čitavih dvanaest sati“, izjavio je Dramond. „Uneredila?!“ Kiti je sklopila oči i skupila ono malo snage koliko je imala da se okrene od njega, užasnuta i postiđena. „Kolera je prljava bolest. Ne brini, izlazio sam iz sobe kad te je Kamira presvlačila, i tebe i krevet. Sve je Kamira radila. Mada priznajem da bih, da si umrla, otišao u policiju i insistirao da je uhapse zbog ubistva gospodarice. Kad sam hteo da te odnesem u bolnicu, borila se kao tigrica da me spreči. Ubeđena je da su ono belačko bolnice' pune bolesti, što zapravo, najverovatnije i jesu. Ako ne bi umrla od bolesti u epidemiji, verovatno bi umrla od neke druge zaraze. Na kraju me je savladala pa sam pristao, Bogu hvala.“ „Tamo je stajao anđeo, kunem se…“ „Jesi li opet u delirijumu, Kiti? Zaista se nadam da nisi.“ Dramond je podigao obrvu. „Pa, ostaviću te da razgovaraš sa anđelima, idem da kažem bolničarki Kamiri da si živa i da ćeš uskoro biti zdrava.“ Kiti je gledala za njim dok je išao prema vratima. „Hvala ti“, uspela je da prozbori. „Zadovoljstvo je moje, gospoja. Uvek na usluzi.“ „Jesam videla anđela“, uporno je ponovila a onda, iscrpljena od razgovora, sklopila oči i opet zaspala.

„Gos'n Dram bio s vami noć i dan. Ne ostavljao vas. Samo kad ja vas presvlačila i menjala oni smradni čaršafi.“ Kamira je nabrala nos. „On dobar momak, ona sluša mene kad ja rekla ne u bolnica.“ Dok je sedela u krevetu i davala sve od sebe da pijucka vodenastu, slanu supu s poslužavnika pred sobom, Kiti je proučavala Kamirin sanjalački izraz lica. Shvatila je da je i njena dadilja i pomoćnica potpuno očarana „gos'n Dramom“. „On voli vas, gospoja Kiti.“ Odlučno je klimnula glavom. „Sigurno nije tako! Odnosno, voli me“ – Kiti je pokušala da smiri reakciju u stomaku na Kamirine reći – „kao što svaki dever voli snahu.“ Kamira je prevrnula očima u znak neslaganja. „Vi srećna žena, gospoja Kiti. Mnogo ljudi ne tako dobri ko on. A sad da jedete ta supa i ojačate za vaš dečak.“


Biserna sestra

205

Dva dana kasnije, Kiti se dovoljno okrepila da vidi Čarlija i da ga njen izgled ne uplaši. „Mama! Jesi li bolje?“ rekao je i potrčao joj u zagrljaj, i osetila je u njemu čistu životnu snagu. „Mnogo bolje, Čarli, dušo. I… Oh, tako mi je drago što te vidim.“ „Tata je rekao da će doći kući kad mu je stric Dram telegrafisao da si bolesna.“ Kiti se instinktivno stomak okrenuo, baš kao u najstrašnijim trenucima bolesti. „Zaista? To je veoma lepo od njega.“ „Da, ali onda ti je bilo dobro, pa je stric Dram opet otišao u poštu da javi tati, i tata se neće vratiti.“ „Mora da si razočaran, Čarli.“ „Da, ali imamo strica Drama da se stara o nama, a on izgleda potpuno isto, samo što je zabavniji i igra kriket i pliva s nama. Zašto tata neće da pliva s nama?“ „Možda će hteti ako ga lepo zamolimo.“ „Neće, jer je uvek zauzet poslom.“ Čarli ju je vlažnim ustašcima poljubio u obraz i zagrlio je punačkim ručicama oko vrata. „Drago mi je što nisi umrla. Ja i Ket ćemo da pomognemo Fredu da napravi kolibu u vrtu.“ „Kakvu kolibu?“ „Našu sopstvenu kuću. Možemo da živimo u njoj, a ponekad možda i da večeramo.“ Čarli je molećivo gledao majku. „Možemo li?“ „Možda ponekad“, pristala je Kiti, suviše iscrpljena da bi se prepirala. „A jednog dana ćemo se venčati kao ti i tata. Doviđenja, mama. Pojedi supu da ojačaš.“ Kiti je gledala za njim dok je prolazio kroz sobu odlučnim korakom. Činilo joj se da je porastao za samo nekoliko dana, u svakom smislu: i sazreo i fizički ojačao. Premda u dečjim igrama nema ničeg pogrešnog, Kiti se još jednom zapitala da li je napravila grešku što je u tolikoj meri poverila Čarlija Kamiri, ali je odložila to razmišljanje za neki drugi put. Usredsredila se da dovrši supu. Sutradan ujutru insistirala je da joj je dovoljno dobro i da može da se okupa i obuče. Hrana joj je i dalje predstavljala problem – izazivala je u njoj mučninu već pri samom pogledu – ali se svojski potrudila da jede. Čarli i Ket su bili zauzeti u vrtu s Fredom, koji je testerisao daske i zakucavao ih da im napravi kolibu za igru. „On je dobar čovek“, prokomentarisao je Dramond za doručkom. „Ophodiš se s poštovanjem prema njemu i Kamiri, a oni to desetostruko uzvraćaju.“


206

LUSINDA RAJLI

„I ti si dobar čovek. Hvala ti što si me negovao dok sam bila bolesna. Ne znam šta bi bilo bez tebe.“ „Bilo mi je zadovoljstvo, ili bolje rečeno dužnost. Nisam valjda mogao da te pustim da umreš dok ja pazim na tebe? Moj brat mi to nikad ne bi oprostio. Dobra vest je da je epidemija u gradu izgleda prošla, ali doktor Suzuki mi je kazao da su izgubili dvanaestak duša u bolnici, dok ih je u sirotinjskom naselju verovatno trostruko više. Nažalost, gospođa Džeford je jedna od njih.“ „Tragično. Moram odmah pisati njenom mužu.“ „Smrt od nas napravi svece, zar ne?“ Dramond joj se sumorno nasmešio. „Bilo kako bilo, sad si dobro i vreme se popravilo, pa ću za koji dan najverovatnije otići.“ „Zar neće biti još kiše?“ „Možda, ali ja više ne želim da budem pred tvojim nogama.“ „Molim te, ostani dok se ne ustali lepo vreme“, zamolila ga je, bila joj je nepodnošljiva pomisao na njegov odlazak. Bila je sigurna da ju je njegov glas pozvao nazad kad je stajala na rubu smrti. „Čarli te obožava.“ „Lepo od tebe što to kažeš. A ti?“ „Mama! Striče Dram!“ Čarli je uleteo kroz vrata. „Naša koliba je završena. Dođite da vidite!“ Svi su se nagurali u kolibicu, pili čaj i jeli glazirane zemičke koje je Tarik napravio. Bile su tvrde kao meci, ali niko nije mario. „Mama, možemo li da spavamo ovde večeras?“, preklinjao je Čarli. „Izvini, dušo, ali ne možete. Ket spava sa svojom majkom, a ti spavaš u svojoj sobi.“ Čarli se nadurio, a odrasli su poustajali i, saginjući se, izašli iz skučenog prostora. Te večeri, Kiti je posvetila više vremena toaleti. Bilo da je uzrok to što ju je Dramond negovao, ili što se tako spontano igrao s Čarlijem i Ket, više nije mogla poricati. Natapkala je malo parfema na vrat, premda je znala da to privlači komarce, i zurila je u svoj odraz u ogledalu. „Volim ga“, kazala je. „Spasi me, Gospode. Ne mogu drugačije.“ Zajedno su večerali te noći, a Kiti su se ruke tresle dok se borila s tri jela. Nije znala da li Dramond oseća naelektrisanu atmosferu. Slatko je jeo, uživao u vinu iz sanduka koji je Endru poslao iz Adelejda. Činilo se da nije svestan seizmičkog potresa u njoj. „Hoćeš li, molim te, i meni da sipaš malo vina?“, zamolila ga je. „Misliš da je to mudro?“ Dramond se namrštio na njen zahtev. „Ne bih rekao da je to dobra zamisao s obzirom na tvoje zdravstveno stanje.“


Biserna sestra

207

„Možda i nije, ali želim da nazdravim tome što još uvek imam zdravlje o kojem moram da vodim brigu i što ne ležim u mrtvačnici kao sirota gospoda Džeford.“ „U redu.“ Sipao joj je sasvim malo, koliko da stane u naprstak. „Malo više, molim.“ „Kiti…“ „Za ime boga, odrasla sam žena! Ako želim da popijem čašu vina, popiću je.“ „Vidim da ti je bolje.“ Podigao je obrvu. „Vratila si se zapovedničkom vladanju.“ „Vladam se zapovednički?“ upitala je. „Šalim se, Kiti. U većini slučajeva se šalim. Šta je s tobom večeras? Trzaš se kao neukroćena kobila.“ Kiti je otpila gutljaj vina. „Mislim da me je… promenilo to što umalo nisam izgubila život.“ „Shvatam. Kako te je promenilo?“ „Valjda sam shvatila koliko brzo život proleti.“ „Zaista jeste. A ovde, u ovom našem velikom novom svetu, još brže nego na drugim mestima.“ „Priznajem i da sam u prošlosti sumnjala da postoji Bog, ali one noći sam ga osetila. Osetila sam njegovu ljubav.“ „Bog te video!“ Dramond je dopunio svoju čašu vinom. „Imala si otkrovenje. Hoćeš li uskoro moliti lokalnog velečasnog da budeš prva žena koju će rukopoložiti?“ „Bar jednom nemoj da me zadirkuješ!“ Kiti je iskapila svoje vino i već je osetila kako joj se vrti u glavi. „Stvar je u tome da sam… odnosno…“ „Za ime boga, Kiti, reci već jednom.“ „Baš kao što sam osetila Njegovu ljubav, volim i tebe, Dramonde. I verujem da te volim od našeg prvog susreta.“ Kiti je uzela bocu s vinom, ali Dramond ju je oteo iz njene ruke. „Nema više, gospojice. To budi mnoga sećanja. A ja želim“ – uhvatio ju je za ručni zglob – „da verujem da stvarno i misliš to što si rekla.“ „Mislim. Da.“ Kiti se iznenada nasmejala. „I ne, nisam opijena od naprstka vina, nego od olakšanja! Imaš li uopšte pojma o tome koliko je bilo iscrpljujuće poricati vlastita osećanja u proteklih nekoliko nedelja? Molim te, preklinjem te, Dramonde, možemo li jednostavno da proslavimo radost što smo živi? U ovom trenutku. I da ne brinemo o sutrašnjem danu, niti o tome šta je ispravno a šta pogrešno…“


208

LUSINDA RAJLI

Nakon dugog ćutanja, konačno je progovorio. „I ne slutiš koliko sam srećan zbog toga što si priznala. Mislim, međutim, da si – na stranu čašica vina koju si upravo popila – opijena više samim životom, koji nedavno umalo nisi izgubila. Ma koliko očajnički želeo da te volim na sve moguće načine, smatram da nam je potreban predah i, za tvoje dobro, predlažem da se razdvojimo. Neko vreme da povratiš snagu i razmisliš o tome što si mi večeras rekla. I o posledicama koje bi to imalo za nas oboje i za našu porodicu.“ Kiti je s nevericom zurila u njega. „Ovde i sad sam ti otvoreno ponudila svoje telo i dušu, a ti si odabrao baš taj trenutak da budeš razborit! Vreme je ograničen luksuz i, tako mi boga, ne želim da traćim više ni sekundu.“ „A ako uzmeš malo vremena da malo razmisliš o onome što si rekla, ono neće biti protraćeno. Ako ostaneš pri tome i posle nekoliko dana, pa…“ „Sad ja govorim iz srca, a ti iz glave… Gospode bože!“ Kiti je kršila ruke. „Kako samo uvek nađeš način da kontriraš? Ili si se možda predomislio kad si me video bolesnu, i moje telo… van kontrole?“ „Video sam svaki centimetar tvoga tela i uveravam te da je lepo.“ Dramond je pružio ruku ka njenoj, ali ona ju je odbila i ustala na još nesigurne noge. „Idem u krevet.“ Uspravila se koliko god je mogla i pošla ka vratima, ali njegova ruka ju je zgrabila i povukla ka njemu. „Ket, ja…“ Onda ju je snažno poljubio i još više joj se zavrtelo u glavi. Kad je odvojio usne od njenih i pustio je iz zagrljaja, umalo se nije srušila na pod. „Nejaka si kao krpena lutka“, rekao je nežno i pridržao je za nadlaktice. „Hajde, otpratiću te u predvorje i gore u sobu.“ Ispred vrata je zastao. „Imaš li snage da se skineš ili treba da ti pomognem?“ Nasmešio joj se uzdržano. „Mogu“, uspela je da kaže. „Moram znati da si sigurna, Kiti, jer kad jednom počne, ne mogu se povući. Nikad.“ „Shvatam. Laku noć, Dramonde.“

Onih nekoliko dana koje je predložio prošlo je polako kao da gleda kako se stena pretvara u prah. Deca su, srećom, imala svoju kolibu da se igraju – Kiti nije imala pojma šta tamo rade, ali svaki put kad je otišla da ih obiđe, dočekala ju je reka kikota.


Biserna sestra

209

Dramond je izjavio kako mora u gradu da obavi neki posao za oca, i gotovo sve vreme je bio odsutan iz kuće, u kojoj je Kiti nemirno koračala tamo-amo, luda od strašne vrućine i grozničave žudnje. Koliko god puta da je govorila sebi kako treba da „razmisli“, kao što ju je on i zamolio, činilo se da ju je razum sasvim napustio. Pa čak i kad je stigao Endruov telegram s toplim rečima, nije imala dovoljno osećanja krivice da savlada svoje opasne misli. ISKRENO MI JE LAKNULO ŠTO SI OPET DOBRO STOP DRAGO MI JE DA JE DRAMOND BIO TAMO STOP NADAM SE POVRATKU S POKLONOM ZA KRALJICU STOP ENDRU STOP

Nakon dva dana, Kiti više nije mogla da izdrži. Ležeći u krevetu, čula je kako se zatvaraju vrata Dramondove sobe. Otkad je Endru otišao, uobičajila je da spava gola, pokrivena samo čaršavom. Sačekala je da veliki stojeći sat u predvorju otkuca ponoć, ustala je i obukla kućnu haljinu. Tiho je zatvorila vrata za sobom, da ne uznemiri Čarlija, pa na prstima pošla hodnikom. Ušla je u Dramondovu sobu bez kucanja. Nije bio zatvorio žaluzine, pa je kroz prozorska okna sjajila mesečina, i videla ga je golog, opruženog na krevetu. Odvezala je kaiš kućne haljine i pustila je da padne na pod. Prilazeći krevetu, pružila je ruku ka njemu. „Dramonde?“ Otvorio je oči i zagledao se u nju. „Razmislila sam. I evo me.“


18

„Vi sad dobro, gospoja Kiti“, primetila je Kamira. „Vi oporavila, da?“ „Oporavila sam se“, ponovila je Kiti, koja je pila čaj na verandi, gledala uništeni ružičnjak i pitala se da li je zaista vredno napora saditi nove ruže. Sanjalački je gledala Kamiru koja je pljusnula vodu po skorelom crvenom blatu i počela da riba pod grubom četkom. „Vi drugačija.“ Kamira se naslonila na dršku četke i zamišljeno posmatrala gospodaricu. „Vi sijati kao zvezda!“, kazala je, pa nastavila da riba. „Pa laknulo mi je što sam ponovo dobro, a možda su to i poslednje jake kiše za ovu godinu.“ „Prokleto dobri razlog za sreću, ali ja misli da i gos'n Dram vas čini srećna, gospoja Kiti.“ Kamira se kucnula prstom po nosu i namignula joj, pa pošla po novu kofu vode. Kiti je srce brže zakucalo na Kamirine reči. Otkud zna? Sigurno nije ništa videla – oboje su veoma obazrivi, čekaju s ljubavnim zagrljajima dok Kamira s Ket ne ode u kolibu, i dok Čarli čvrsto ne zaspi u svome krevetu. Pa ipak, njen smeh kad ju je Dramond zadirkivao, ili golicao Čarlija dok ne počne da ga moli za milost, zaista je bio drugačiji. Kuća je bila puna neke nove energije, kao i ona sama. Štaviše – razmišljala je Kiti – osećala se zaista živom, prvi put u životu. I danju i noću, telo ju je peklo od želje za Dramondom, bilo da je bio prisutan u istoj prostoriji ili ušuškan u nekom kutku njene mašte. I najjednostavnije stvari su joj pružale zadovoljstvo kad je on bio kraj nje. Običan dodir njegove ruke izazivao je električni šok u njoj, već ujutru se budila s čežnjom da dođe veče pa da ode kod njega i da uživaju u svom tajnom svetu ekstaze. Nakon one prve noći, dogovorili su se da jednostavno žive za sadašnji trenutak, da ne dozvole da razmišljanje o budućnosti uništi to što imaju. Kiti je bila zapanjena i postiđena kako je lako mogla da se tome prepusti. Iako je u jednom kutku razuma znala da se Endru vraća za manje od mesec dana, mnogo moćnija „blizanačka“ emocija je to nadvladala. Opravdavala je svoje


Biserna sestra

211

postupke mišlju da joj je Dramondovo prisustvo za vreme duge kišne sezone ne samo spasilo život već je bilo i pravi blagoslov za Čarlija. Dramondov maštoviti um je umeo da stolicu pretvori u piratski brod i blago bačeno u more, ili sto u kolibu u džungli, pred kojom se šunjaju lavovi i tigrovi. To je bila prijatna promena u odnosu na one dosadne igre kartama, koje je Endru uvek predlagao kad pada kiša. Dramond je i sam dete, razmišljala je Kiti dok ga je gledala kako četvoronoške puzi po predvorju, besno režeći. Ali noću, noću je bio sasvim drugačiji čovek… Otkad se razvedrilo, išli su i na Ridel bič, pa bi se, u najudaljenijem uglu, dok su zaklonjeni velikim stenama, Kiti pridružila Ket, Dramondu i sad vestom plivaču Čarliju, u prekrasnoj vodi boje akvamarina. „Mama! Skini pumperice!“,17 doviknuo joj je Čarli. „Stric Dram kaže da te odeća vuče dole.“ Kiti nije otišla tako daleko pred Čarlijem i morao je da joj se zakune da nikom neće reći za te izlete kad su išli na plivanje, ali par puta je ostavila Čarlija s Kamirom pod izgovorom da ima nekog posla u gradu. Dramond i ona su se odvezli kolima na plažu i plivali goli. Dok ju je držao u naručju, ljubio joj lice, vrat i olizao joj slanu vodu sa grudi kad su izašli na pesak, znala je da nikad u budućnosti neće iskusiti veću sreću.

„Draga“, rekao joj je Dramond jednog dana krajem februara, dok su ležali na njegovom krevetu a Kiti bila opijena od vođenja ljubavi. „Primio sam telegram od oca. Želi da se pridružim njemu i Endruu u Adelejdu krajem sledeće nedelje, kad se vrate iz Evrope. Poziv ima veze s poslovnom imperijom Mersera. Želi da je podeli, da Endru i ja imamo svaki svoj udeo, kako ne bi bilo zbrke posle njegove smrti. Moram kući, u Ališa hol, da potpišem dokumenta kod advokata, pa da i Endru i ja sačinimo svako svoj testament.“ „Shvatam.“ Kiti se srce – donedavno puno ljubavi i zadovoljstva – sad steglo u grudima. „Kad ideš?“ „Uhvatiću onaj brod što isplovljava za dva dana. Zar me nećeš pitati šta mi je otac dodelio? Da čuješ kakvi su mi izgledi?“

17

Engl.: bloomers, žensko donje rublje, široke gaće skupljene ispod kolena. (Prim. prev.)


212

LUSINDA RAJLI

„Znaš da nimalo ne marim za to. Živela bih s tobom i u drvetu kaučuka, bez ičega ako treba.“ „Pa ipak ću ti reći. Kao što si mogla i da pretpostaviš, vlasništvo nad industrijom bisera Merserovih biće preneto na Endrua, što trenutno iznosi sedamdeset procenata porodičnog prihoda. Meni će zaveštati hiljadu kvadratnih milja besplodne pustinje i napola izgladnelu stoku – drugim rečima, farmu Kilgara. Oh, i još nekoliko hektara zemljišta na nekoliko sati puta od Edelejda. Priča se o nekakvom rudnom blagu u toj oblasti pa je otac kupio zemlju. Možda ne bude ništa od toga, ali sudeći po tome da moj otac ima nos za sve u vezi s novcem, kao kad dingo nanjuši lešinu junice, najverovatnije će se ispostaviti da je profitabilno. Nasledio sam i bungalov u Adelejd hilsu, kao i vinograd oko njega. Nakon smrti naših roditelja, moj brat će naslediti Ališa hol.“ „Oh! Ali bungalov je mnogo, mnogo lepši! Bila sam tamo, pogled je veličanstven!“ odvratila je Kiti živo se sećajući. „Tamo me je Endru zaprosio…“ Posramila se i glas joj je zamro. „Je li? Baš… slikovito.“ „Oprosti mi. Ovo je bilo netaktično.“ „Potpuno se slažem.“ Dramond joj je sklonio pramen kose s lica. „Nažalost, gospođo Merser, čini mi se da stvarnost zadire u naše zabačeno ljubavno gnezdo. Koliko god da smo se trudili da to izbegnemo ovih nekoliko blaženih nedelja, došlo je vreme da doneseš neke odluke.“ I sama je to znala vrlo dobro. „Pa valjda i ti? Najzad, Endru ti je brat.“ „Da, brat koji se nije ustezao da mi pred nosem otima igračke kad smo bili mali.“ „Nadam se da ja nisam neki oblik osvete za njegova nevaljalstva iz prošlosti“, primetila je Kiti. „Ako i jesi, tim bolje“, nasmejao se Dramond. A onda je, videvši njen izraz lica, popustio. „Kiti… moja Ket, zadirkujem te, kao i uvek. Mada me brine što nijednom nisam pobedio u bitkama koje je Endru hteo da bije.“ „O da, jesi.“ Kiti je pružila ruku i nežno ga poljubila u obraz. „Umeš da budeš srećan. A onda umem i ja.“ „Ali postaću krajnje nesretan ako ne budemo razgovarali o našoj budućnosti, ljubavi.“ Dramond joj je obuhvatio lice dlanovima. „Kad odem u Adelejd, želiš li da to bude zauvek?“ „O, Dramonde.“ Zavrtela je glavom, očajna. „Ne znam.“ „Uveren sam da ne znaš. Gospode bože, u kakvoj smo se zbrci našli. Možda će biti od pomoći ako ti kažem šta sam ja smislio.“ „Hajde, molim te.“


Biserna sestra

213

„Vrlo je jednostavno: ne mogu da podnesem pomisao da te ostavim. Mogao bih se rasplakati kao devojčica pred tobom ako budeš insistirala da ostaneš s mojim bratom.“ Dramond joj se slabašno nasmešio. „Pa šta predlažeš?“ „Da pobegnemo, zajedno s Čarlijem.“ „Kuda?“ „Najbolje bi bilo na Mesec, ali imajući u vidu da je to još dalje od moje stočne farme, a i morala bi da nam izrastu krila da bismo tamo stigli, Kilgara je možda najbolja opcija.“ „Želiš da pođem s tobom?“ „Da, mada te upozoravam, Ket, da je život tamo težak i okrutan. U poređenju s Kilgarom, Brum izgleda kao epicentar civilizovanog društva. Avganistanski karavan kamila, koji donosi namirnice, ne prolazi češće od dvaput godišnje, a najbliže naselje, Alis Springs, udaljeno je dva dana jahanja. Nema lekara ni bolnice, i samo poljski klozet za nuždu. Ali moram reći da ima i jednu prednost.“ „A to je?“ „Najbliži komšija je dan jahanja daleko, pa neće biti obaveznih beskrajnih svečanih večera.“ Kiti je uspela da se nasmeši, znajući da se Dramond trudi da razvedri atmosferu. „A Endru? Kako da mu to učinimo? To bi ga skrhalo. Izgubiti suprugu, da ne pominjem voljenog sina…“ Zavrtela je glavom. „On to ne zaslužuje.“ „Ne, ne zaslužuje, i da, to će ga duboko povrediti, naročito s obzirom na to da Endru nikad nije ništa izgubio u životu. U školi je uvek bio iritantan dečko koji na kraju pobedi i bude junak dana.“ „Teško da sam ja ragbi lopta, a nije ni Čarli.“ Pogledala ga je. „Jesi li apsolutno siguran da nije stvar u pobeđivanju?“ „S obzirom na okolnosti, apsolutno nije. Kunem ti se, Ket, volim ga. On je moj brat blizanac i prepešačio bih hiljadu kilometara da ga ne povredim, ali ovo je pitanje života i smrti, i tu nema pomoći.“ „Kako to misliš?“ „Ja fizički ne mogu da živim bez tebe. Nažalost, tako je. I to je moj stav. A sad, draga moja Kiti-Ket – da upotrebim poređenje s ragbijem – lopta je kod tebe. Na tebi je da odlučiš.“


214

LUSINDA RAJLI

I tako se Kiti ponovo obrela u agoniji neodlučnosti, jer nije samo njena budućnost bila u pitanju. Znala je da bi, kad bi otišla s Dramondom, uskratila Čarliju pravo da raste uz oca. A još više ju je uznemiravala pomisao da bi Endru mogao da se bori i traži Čarlija nazad. Bar nije bilo sumnje u to da dečak obožava strica i da bi imao očinsku figuru tokom odrastanja. A samo bog zna šta bi rekla Čarliju kad poraste; Kiti je vrlo dobro znala kakav je šok otkriti sumornu istinu o roditelju kog idealizuješ. Razmišljala je i razmišljala, čak je i otišla u lokalnu crkvu i klečeći se molila za pomoć. „Molim te, Gospode, oduvek su me učili da je Bog ljubav. I volim Dramonda svom svojom dušom, ali volim i Čarlija…“ I dok je klečala, ponovo je videla svoga oca kako na pragu drži Enine ruke u svojima. I svoju jadnu, bezazlenu majku, uz to još i trudnu, i nesvesnu prevare svoga supruga. „Nisam licemerka i ne mogu da budem lažljivica“, prošaputala je tužnoj slici sa anđelima što podižu umrlog na nebo. Mada ni sada, pomislila je ustajući, nisam bolja od svoga oca, iz noći u noć Užem u postelju muževljevog brata… „Gospode, iako sam imala prikazanje“, uzdahnula je, „izgleda da sam prekršila većinu svojih zapovesti od tada.“ Napolju, na suncu, Kiti je obilazila i proučavala grobove preminulih. „Jesi li ikada volela ovako kao ja, pre no što si otišla sa ovoga sveta?“ prošaputala je spomeniku Izabel Daud. Nesrećnica je umrla s dvadeset tri godine – u istoj dobi u kojoj je ona sada. Kiti je sklopila oči i duboko uzdahnula. „Već je sve otišlo predaleko i neću da varam muža do kraja života. Zato“ – progutala je knedlu u grlu – „neka mi je Gospod u pomoći, ali moram podneti posledice.“

„Odlučila sam da ćemo doći kod tebe u Kilgaru kad se vratiš sa sastanka u Adelejdu“, mirno je rekla Kiti kad je sela da večera s Dramondom te noći. Zurio je u nju iznenađeno. „Zaboga, ženo! Upravo smo diskutovali o tome da li treba da odvedemo poslednji put Čarlija na plažu, na plivanje, a ti prelaziš na taj razgovor!“ „Mislila sam da treba da znaš“, odgovorila je, uživajući bar u izrazu Dramondovog lica.


Biserna sestra

215

„Da, u pravu si, treba da znam.“ Nakašljao se. „Onda dobro. Bolje bi bilo da napravimo plan.“ „Takođe sam odlučila da ja lično kažem Endruu kad se vrati kući. Neću se ponašati kao kukavica, Dramonde. Kamira će pre toga izvesti Čarlija, a ja ću već spakovati putni kovčeg, da bude spreman. Otići ću odmah, uzeti Čarlija od Kamire pa ćemo otputovati kod tebe, gde god to bilo.“ „Izgleda da si već sve smislila.“ „Po prirodi sam praktična i smatram da u teškim situacijama treba biti organizovan.“ Kiti nije želela da pokaže čitavu skalu emocija koje su se kovitlale ispod mirne spoljašnjosti. „Smem li da izrazim potpunu i krajnju radost zbog tvoje odluke?“, upitao ju je. „Smeš, ali isto tako želim da znam i gde ćemo se sastati kada… sve obavim.“ „Tako dakle.“ Dramond je pružio ruku po stolu ka njenoj. „Kiti, jesi li sigurna da ne želiš da budem ovde kad budeš kazala Endruu?“ „Potpuno sigurna. Plašim se da bi te ubio na licu mesta.“ „Mogao bi da ubije i tebe isto tako.“ „I ništa manje ne bih ni zaslužila.“ Kiti je progutala knedlu u grlu. „Ali sumnjam. Ustreliti ženu svakako bi naškodilo njegovom ugledu u brumskom društvu.“ Oboje su dozvolili sebi da se neveselo nasmeju. „Jesi li sigurna u vezi s tim, Ket?“ „Nemam drugog izbora jer Endru zaslužuje više od neverne žene koja ga nikad nije volela.“ „Ako je to neka uteha, siguran sam da neće proći dugo pre no što majke bisernih bogatašica budu stajale u redu pred vratima. A sad dosta o tome. Predlažem da otputujem u Darvin brodom, kao što sam planirao i kao što sam već javio ocu i Endruu. A onda Čarli i ti možete pobeći sledećim brodom za Darvin, pa da se tamo sastanemo.“ „Endru bi mogao da pođe za nama.“ „Mogao bi, a ako i pođe, tad ćemo se pozabaviti time.“ Dramond joj je stisnuo ruku. „Tad ću ja biti uz tebe.“ „Moraš li u Adelejd? Sigurno se taj posao s tvojim ocem može obaviti i nekog drugog datuma.“ Kiti je osetila kako polako čili njena rešenost da se ne predaje osećanjima. „Poslednje što želim jeste da te ostavim ovde; a iznad svega plašim se da se ne predomisliš dok me ne bude bilo.“ Sumorno joj se osmehnuo. „Međutim, da bismo nas troje imali bilo kakvu budućnost, moram da odem i potpišem


216

LUSINDA RAJLI

tapiju na stočnu farmu Kilgara i drugu imovinu. Sumnjam da bi ih otac preneo na mene pošto sazna istinu.“ „A šta je s Čarlijem?“ Kiti je osetila da je u očima peku suze. „Kako njemu da objasnim sve to?“ „Samo mu reci da ide u unutrašnjost da poseti strica Drama i hiljade njegovih krava. Ispričao sam mu mnogo priča o Kilgari i sad želi da je i sam vidi. A onda“ – Dramond je slegao svojim širokim ramenima – „proći će vreme i jednostavno se nećete vratiti kući.“ Zastao je. „Jesi li sigurna u to, Kiti?“ „Ne.“ Kiti je jedva primetno odmahnula glavom kad je podigao njenu ruku ka usnama i nežno je poljubio. „Nisi, naravno. Kako bi bila?“

Kiti je tiho plakala na Dramondovom ramenu one noći pre nego što je otišao, a onda, dok je spavao, upijala je pogledom svaki delić njegovog tela, da joj se ureze u pamćenje. Užas s kojim je morala da se suoči između tog trenutka i onog kad ga sledeći put bude videla, jednostavno je bio prevelik da bi o njemu razmišljala. Sutradan ujutru, njihov sastanak na javnom mestu, u pristaništu, bio je onakav kakav i treba da bude – čedno ga je poljubila u oba obraza i poželela mu svako dobro. Sve ono što je osećala odražavalo se na neutešnom Čarliju. „Dođi mi uskoro u posetu“, doviknuo mu je Dramond s pokretnog mosta. „Hoću, striče Dram, obećavam.“ Čarli je otvoreno plakao. „Volim te“, odvratio mu je Dramond, a pogled mu je počivao na Kiti. „Videćemo se pre nego što misliš.“ Onda je poslednji put mahnuo i nestao s vidika. Kiti je davala sve od sebe da se nečim zaokupi, počela je s prolećnim čišćenjem kuće, pa je čak insistirala da Fred posadi nekoliko ruža. Nije znala hoće li se sadnice primiti, a ako se i prime, ona neće biti tu da vidi rezultat. Pa ipak, nije sumnjala u svoju odluku. Nije mogla da nastavi da živi u laži. Bilo bi to kao da je njen život sa Endruom biser-plik – naoko blistav i krupan, ali u suštini samo mutno blato. Sad su Dramond i ona stvorili svoj savršeni biser, gladak od radosti i s neprobojnom ljubavlju u središtu. Nekoliko dana kasnije, dobila je dva telegrama: jedan od muža, kojim joj je javio da su bezbedno pristali u Adelejd i da će Stefan doći s njim i Dramondom u Brum, brodom Kumbana, da vidi unuka.


Biserna sestra

217

Drugi telegram je bio od Dramonda, koji joj je javljao isto to, i dodao da „legalna procedura“ lepo napreduje. Trojica Mersera trebalo je da stignu u Brum dvadeset drugog marta – za samo deset dana, pomislila je Kiti. Te noći je počela da pakuje putni kovčeg, iz potrebe da postane stvarno ono što je do sada bilo nerealno. „Šta vi to radi, gospoja Kiti?“, začula je glas iza sebe. Trgla se tako da umalo nije skočila uvis, i poželela da se Kamira ne kreće tako tiho, kao mačka. „Pakujem neku Čarlijevu malu odeću“, improvizovala je i pustila da poklopac kovčega padne i zatvori ga. „Ali ta košulja njemu još dobra.“ Kiti je osetila da je Kamira posmatra. „Zar nije vreme da deca pođu u krevet?“ „Jeste.“ Kamira se okrenula da pođe, a onda se vratila. „Ja vidi, ja zna zašto vi pakuje taj kovčeg. Mi pođemo s vami i Fred štiti vas od crnci.“ I to rekavši, izašla je iz sobe. Kiti je zavrtela glavom čudeći se i nervirajući. Izgleda da Kamira intuitivno oseća njene unutarnje emocionalne mahinacije, kao da među njima postoji neka nevidljiva simbioza. Noću joj se u glavi vrtelo od grozničavih planova, pokušavala je da predvidi šta sve može poći po zlu i to je onda zamišljala. Jedno je zasigurno znala: da je Dramond zasigurno neće izneveriti, i da će sve biti dobro čim bude u njegovom bezbednom zagrljaju u Darvinu. Napisala je iskrena, osećajna pisma majci i gospođi Makrombi, zamolila ih za oproštaj i razumevanje, a onda ih sakrila ispod postave putnog kovčega. Potom je započela pismo Idit, ali onda je odlučila da ga ipak ne napiše jer jednostavno nije imala šta da joj kaže što bi olakšalo situaciju. Idit će imati bar tu satisfakciju da zna kako je od početka bila u pravu. Da je Kiti skroz-naskroz kći svoga oca. „Ne mogu se bolje pripremiti od ovoga“, prošaputala je. Sutradan joj je stigao još jedan telegram od Endrua. IZNENADIĆU TE KAD DOĐEM. U SVAKOM POGLEDU STOP OTAC MOŽE OBJASNITI STOP POSAO U POSLEDNJEM TRENUTKU ALI DOĆI ĆU KUĆI ŽIV I ZDRAV STOP VOLIM VAS STOP Kiti se namrštila i zapitala na šta je to, za ime sveta, Endru mislio, ali onda je došao Čarli da se maze i da mu pročita priču, pa više nije mislila o tome.


218

LUSINDA RAJLI

Noć pre Kitinog planiranog bekstva, vreme je bilo u skladu s njenim burnim emocijama. Zloslutni crni oblaci navlačili su se na nebu i zemlja se tresla od grmljavine, a munje su parale nebo kao da ga cepaju. Kiti je koračala po kući, a zatvoreni prozorski kapci tresli su se od napora da izdrže nepogodu. Sledećeg jutra je ustala i, kao i svi stanovnici grada, izašla napolje i sa olakšanjem videla da je oluja bila pas koji laje ali ne ujeda. Njene ruže su još bile na mestu, a Fred je rekao da se olujni vetar iscrpeo na Pindan sendsu, na jugu. Ipak nije oka sklopila – Kumbana je trebalo da stigne u Brum te večeri, i znala je da je, pošto saopšti Endruu da odlazi, čeka dugo i naporno putovanje u Darvin. A još uvek je povremeno osećala mučninu, za koju ju je doktor Suzuki uveravao da je posledica bolesti. Treba li da kažem Endruu večeras ili možda sutra ujutru?, zapitala se Kiti po ko zna koji put. Sve je tim teže jer će i Stefan biti ovde u Brumu, pa će morati da čeka da ostane sama s mužem. Kiti su se ruke upadljivo tresle dok se umivala i oblačila. U kuhinji je zatekla Kamiru kako sprema jaje Čarliju za doručak. „Vi bleda, kao oni duhovi gore na nebo, gospoja Kiti“, primetila je i potapšala je po ramenu. „Vi ne brine, Fred i ja brinemo o Čarliju na plaži kad vi razgovarate s Gos'n Gazda.“ „Hvala ti.“ Kiti je spustila ruku na Kamirinu. „I obećavam ti da ću se javiti Fredu i tebi čim bezbedno stignemo u Kilgaru.“ „Mi ići s vama“, odgovorila je Kamira i klimnula glavom. „Mi uz vas, gospoja Kiti.“ „Hvala, Kamira. Stvarno ne znam šta bih bez tebe.“

Trebalo je da Kumbana pristane s večernjom plimom, ali kad je Kiti – sad već u takvom stanju da je pribegla gutljaju brendija da smiri nerve – stigla u luku, od broda nije bilo ni traga ni glasa u zalivu. „Bio je uragan“, rekao je načelnik kapetanije okupljenim ljudima. „Mislimo da je brod sigurno potražio zaklon u Derbiju, da sačeka da oluja prođe. Nema svrhe da čekate ovde, dame i gospodo. Pođite kući pa se vratite kasnije.“


Biserna sestra

219

Kiti je proklinjala loše vreme što je udarilo baš onoga dana za koji se toliko pripremala. U otvorenom vozu na putu preko mola, susedi su je pozdravljali i ćaskali o oluji prethodne noći, i o tome koliko je brodova moralo potražiti zaklon. Pored nje je seo gospodin Pigot, jedan od Endruovih kolega, bisernih magnata. „Nadam se da će brod ubrzo stići. Na njemu je pola moje porodice. A i vaše, kako čujem.“ „Da. Šta mislite, je li Kumbana bezbedna? Najzad, to je najnoviji brod u floti.“ „Siguran sam da jeste“, odgovorio je gospodin Pigot, „ali sinoć je bila đavolska oluja, gospođo Merser, a znam da su tonuli i veći brodovi od Kumbane. Pa, možemo samo da se nadamo najboljem. I da se molimo.“ Potapšao ju je po ruci i ustao kad se voz zaustavio. Kiti je osetila prve žmarce od straha kao svilenu nit uz kičmu. Kod kuće je koračala tamo-amo po salonu, a Kamira je pokušavala da je ubedi da nešto pojede, ali ona je odbila. Poslala je Freda da čeka u pristaništu i da joj javi čim se brod pojavi na vidiku, i on se vratio u ponoć. „Nema brod, gospoja Gazda.“ Legla je u krevet, ali san joj nije dolazio na oči, samo se prevrtala, uznemirena. Kad ju je Fred sutradan ujutru povezao u pristanište, priključila se gomili ljudi okupljenih u gradu, koji su tihim glasom raspravljali o sudbini Kumbane. Odlučila je da pođe s njima uzbrdo, da iznad Toubak Beja motre na more. „Ne znamo gde je brod, gospođo Merser“, rekao je gospodin Ruben, drugi biserni magnat. „Upravnik pošte misli da su prekinute telegrafske linije u Derbiju i da zato ne odgovaraju. Siguran sam da će uskoro biti nekih vesti.“ Prevrtljivi okean ispod nje izgledao je kao bara, a oni s dvogledima izveštavali su da ne vide nikakav brod. Nestalo je i nekoliko lagera, a kako je dan postajao sve topliji, sve više prijatelja i rođaka je dolazilo na brdo. Gomila sveta je povukla Kiti dole, u grad, da se raspitaju kod upravnika pošte. On im je rekao da neprekidno šalje poruke u poštu u Derbiju, ali da nema odgovora. Konačno, u smiraj dana, među okupljenim ljudima je zavladala tišina kad je telegraf oživeo. Čulo se samo zujanje insekata u sumrak i kuckanje mašine. Upravnik je izašao iz pošte, sumornog lica. Okačio je obaveštenje na zid i povukao se. Kumbana nije u Derbiju, pisalo je na papiru s crnim obodom. Načelnik lučke kapetanije, kapetan Dejlzijel, pozvao je sve muškarce da pođu u potragu za brodom, a Kiti je čula kad je Noel Donovan, upravnik Merserove kompanije za proizvodnju bisera, ponudio pomoć svojih lagera.


220

LUSINDA RAJLI

Ophrvana užasom i umorom, Kiti se vratila kući i Kamira ju je stavila u krevet, pa joj sklonila pramenove kose s vlažnog čela. „Ja ostanem s vami, pevam da zaspite“, tešila ju je dok ju je Kiti stezala za ruku, nesposobna da pretoči u reči nepodnošljive misli koje su joj jurile kroz glavu.

Kako narednih nekoliko dana nije bilo nikakvih vesti, Kiti je, obamrla, slušala sve one koji su dolazili da je obaveste o situaciji. Na pragu su se gomilali primerci Norten tajmsa, a ona je odbijala da pogleda naslove. Gotovo dve nedelje pošto je Kumbana trebalo da pristane u Brumu, Kiti je ušla u kuhinju. Lice joj se smračilo kad je videla Kamiru kako plače na Fredovom ramenu. „Šta je?“ „Kumbana, gospojce Kiti. Potonula. Svi izgubljeni. Svi otišli.“

Kiti se kasnije nije sećala mnogo čega od toga dana; verovatno joj je šok izbrisao pamćenje. Samo se nejasno prisećala da ju je Fred odvezao kolima u lučku kapetaniju, gde su okupljeni ljudi plakali. Kapetan Dejlzijel ih je zamolio za tišinu pa onda pročitao telegram od Adelejdske parobrodske kompanije. „S velikim žaljenjem, kompanija mora da objavi kako smatra da su nađene olupine SS Gorgone i SS Minderua, koje su identifikovane kao deo SS Kumbane, dokaz da je Kumbana, s posadom i putnicima, izgubljena u blizini ostrva Bedaut, za vreme uragana koji je besneo dvadesetog i dvadeset prvog marta…“ Pročitao je očajnoj publici spisak putnika. „…Maksvejn, Donald, Merser, Endru, Merser, Dramond, Merser, Stefan…“ Donete su ležaljke kako bi žene mogle da sednu. Mnoge u gomili već su se srušile na zemlju tamo gde su stajale. Gospodin Pigor je bio među prvima koji su kolabirali i sad je glasno ridao. Nesposobna da obradi nijednu svoju misao ili osećanje, Kiti je samo zahvalila Bogu na toj maloj milosti što nije izgubila dete. Gospodin Pigot je izgubio suprugu i dve kćeri.


Biserna sestra

221

Očajni građani su konačno, teturajući se, krenuli kući, da saopšte rodbini da nema preživelih. Kapetan Dejlzijel je još napomenuo da se najbližim srodnicima žrtava upravo šalju telegrami dok on to saopštava. Dok joj je Fred pomagao da se popne na kola, Kiti je pomislila kako je jedina osoba kojoj to mora da saopšti njen sin. Međutim, kad je stigla kući, odmah je uzela nalivpero i napisala Idit kratku izjavu saučešća, znajući da nema reći utehe za tu ženu koja je okrutnim hirom sudbine izgubila muža i dva sina. Zamolila je Freda da odnese pismo u poštu, a onda je otišla u spavaću sobu, zatvorila vrata za sobom, sela i zagledala se u prazno. Endrua više nema. Dramonda više nema… Te reći su bile besmislene. Potpuno odevena, Kiti je legla na krevet koji je delila sa obojicom, sklopila oči i zaspala.

„Čarli, dušo, moram da razgovaram s tobom o nečemu.“ „O čemu, mama? Kad tata dolazi kući?“ „Znaš, Čarli, tata zapravo neće doći kući. Bar ne ovamo kod nas.“ „Kuda onda ide?“ „Tvoj tata, stric Dram i deda Merser su pozvani na nebo da budu sa anđelima.“ Kiti je osetila kako je prve suze peckaju u očima. Iako nije mogla ni suzu da pusti otkad je čula vesti, znala je da apsolutno ne sme i ne može da plače sada pred sinom. „Oni su, znaš, odabrani, i Bog je želeo da budu tamo gore, uz Njega.“ „Misliš da bude sa svojim precima? Sa ostalim duhovima? Mama“ – Čarli joj je pripretio prstom – „Ket kaže da, kad neko ode gore na nebo, ne smemo da izgovaramo njegovo ime.“ Stavio je prst na usne. „Pssst.“ „Čarli, sasvim je u redu da izgovaramo njihova imena. I da ih se sećamo.“ „Ket kaže da ne…“ „Nije me briga šta Ket kaže!“ Sva Kitina potisnuta napetost prasnula je s tim rečima. „Ja sam ti majka, Čarli, i slušaćeš me!“ „Izvini, mama.“ Čarliju je zadrhtala donja usna. „Znači, otišli su gore na nebo? I nikad ih više nećemo videti?“ „Bojim se da nećemo, dragi. Ali ćemo ih se uvek sećati“, odgovorila je Kiti blaže, jer se osećala užasno što je viknula na njega u takvom trenutku. „I paziće na nas, odozgo s neba.“


222

LUSINDA RAJLI

„Mogu li ponekad da odem da ih posetim?“ „Ne, dragi, još ne, mada ćemo ih jednoga dana ponovo videti.“ „Možda će oni doći ovamo dole. Ket kaže da njeni preci to ponekad rade u njenim snovima.“ „Možda, ali ona i ti ste različiti, Čarli, i…“ Kiti je zavrtela glavom. „Oh, to sad nije važno. Mnogo, mnogo mi je žao, dušo.“ Uzela je Čarlija u naručje i privila ga uz sebe. „Nedostajaće mi, naročito stric Dram. On se tako dobro igrao sa mnom.“ Čarli se izvukao iz njenog zagrljaja i spustio ruku na majčino rame. „Ne zaboravi da paze na nas. Ket kaže…“ Čarli je zaćutao i više ništa nije rekao. „Možda da odemo da živimo u Adelejdu, s bakom Idit?“ Kiti je očajnički pokušavala da se pribere. Izgleda da njeno četvorogodišnje dete nju teši. „Ne.“ Čarli je nabrao nos. „Volim da budem ovde, s Ket i Kamirom. One su naša porodica.“ „Da, hrabri moj dečače.“ Slabašno mu se osmehnula. „Jesu.“

Dramonda više nema! Kiti se naglo uspravila i sela, laknulo joj je što se probudila iz strašnog košmara. A onda, dok je dolazila k sebi, shvatila je da to nije košmar. Odnosno da jeste, ali ne takav koji bi se raspršio kad se probudi, jer Dramond više nikada neće biti budan. Ni Endru. Nađi neku misao i za svoga muža. I on je mrtav… Ili je možda – razmišljala je – ona mrtva; možda je poslata u pakao da ispašta zbog onoga što je učinila. „Molim ti se, Gospode, ne dozvoli da ovo bude istina. Ne može biti…“ Zarila je lice u jastuk, da uguši jecaje bez suza, koje je gutala u velikim gutljajima neizdrživog bola. A Endru? Čime je on ikada zaslužio da ga prevari? Voleo ju je onako kako je umeo. Uzbuđenje? Ne, ali zar je to važno? Zar je išta više važno? „Ništa više nije važno, ništa nije važno. Ja…“ Kiti je nagurala u usta pune šake čaršava, shvativši da samo što nije počela da vrišti. „Ja sam kurva Jezavelja! Nisam ništa bolja od svoga oca! Ne mogu da živim s tim, ne mogu da živim sama sa sobom! O bože!“ Onda je ustala i počela da korača tamo-amo po sobi, vrteći glavom. „Ne mogu da živim. Ne mogu da živim!“


Biserna sestra

223

„Gospoja Kiti, izađete napolje i hodate sa mnom.“ Pred očima joj je sevalo ljubičasto i crveno, i vrtelo joj se u glavi, ali osetila je ruku oko ramena, kako je vodi ka ulaznim vratima. A onda kroz baštu, po svežoj crvenoj zemlji koju je Fred poravnao, vlažnoj kao krv koja joj se suši pod nogama. „Vrištaću, moram da vrištim!“ „Gospoja Kiti, mi hodati, hodati po zemlja i gledati gore i videti nji' kako gledaju dole.“ „Ubila sam ih obojicu, svakog na svoj način. Legla sam s muškarcem koji mi nije muž nego njegov brat blizanac. Bože, pomozi, toliko sam ga volela. Volim ga i sada…“ Kiti se srušila na kolena, na zemlju. Kamira ju je nežno uhvatila za bradu i podigla joj glavu. „Vi razumeti da nije na vas da krojite sudbina. Oni nju kroje tamo gore.“ Kamira je podigla prst ka nebu. „Ja znam da vi voleti taj čovek. I ja voleti njega. Ali mi ne ubiti njega, gospoja Kiti. Loše stvari dešavaju. Ja videla mnogo loših stvari. Oni imali dobar život. Život, on počne i on završi. Niko to ne promeni…“ „Niko to ne može da promeni.“ Kiti je spustila glavu na kolena i zaplakala. „Niko to ne može da promeni…“ I konačno, kad je osetila da joj se i poslednja kap tečnosti iz tela izlila kroz suze, Kamira joj je pomogla da ustane. „Ja vas odvedem da spavate sad, gospoja Kiti. Onaj mali dečko vas treba sutra. I prekosutra.“ „U pravu si, Kamira, oprosti mi što sam se tako ponašala. Samo sam…“ Kiti je snažno zavrtela glavom. Više nije bilo reči. „U velika pustinja, mi odemo i zavijate koliko hoćete na mesec i zvezde. To dobro za vas, izbaci loše stvari. Onda osećati bolje.“ Kamira je pomogla Kiti da legne u krevet, a onda je sela uz nju i držala je za ruku. „Ne brinete. Ja pevam za njih da dođu kući.“ Kad je sklopila umorne oči, Kiti je čula kako Kamira milozvučnim, visokim glasom pevuši neku blagu, jednoličnu melodiju. „Neka mi Bog oprosti ono što sam učinila“, promrmljala je pre no što ju je san konačno ophrvao.


KeKe Brum, zapadna Australija Januar, 2008.

AboridĹžinski simbol za mesto susreta


19

Izbrisala sam suze, uspravila se i sela, trudeći se da smirim puls. Setila sam se žalosti koju sam osetila za tatom kad je umro i pokušala da je pomnožim s brojem ljudi koje je Kiti izgubila na Kumbani. Sa svim ljudima koje je grad izgubio… Skinula sam slušalice i protrljala bolne oči, a onda otišla da otvorim prozor i pustim unutra malo svežeg vazduha. Pokušala sam da zamislim sve ljude iz ovog grada okupljene na brdu na kraju Dempijer terasa, ulice kojom sam koračala, kako čekaju da čuju najstrašniju vest u svome životu. Zatvorila sam prozor da ne čujem hor noćnih životinja. Iako je klimauređaj radio punom snagom, i dalje mi je bilo vruće i znojila sam se. Nisam mogla ni da zamislim kako je Kiti izdržala ovde u Brumu pre jednog veka, naročito u korsetu, blumericama i samo bog zna koliko podsuknji. A da ne pominjem porođaj po vrućini – što svakako mora biti proces u kom se najviše znoji. Čak i ako nisam mogla da dokučim, pre no što sam stigla ovamo, u kakvoj je Kiti vezi sa mnom, sad sam negde u dubini duše osećala kako bih volela da sam s njom u srodstvu. Ne samo zbog njene hrabrosti da uopšte doputuje u Australiju već i zbog toga kako se snašla kad je u nju stigla. U poređenju s njenim iskustvom, moji problemi su bili trice i kučine. Za to što je ona uradila živeći u Brumu pre stotinu godina zaista je trebalo imati petlju. I pritom je išla kuda je srce vodi, pa ma gde to bilo. Pogledala sam prednju stranu omota kompakt-diska i nisam nikako mogla da zamislim da sam zaista u nekom srodstvu s njom, iako je advokatica ukazala na to da moje nasledstvo vodi poreklo od nje. Mnogo je verovatnije da sam u nekom srodstvu sa onom sluškinjom, Kamirom. Naročito pošto je njena kći Alkina imala oči svoga oca, koji je bio Japanac. Zvučalo je kao da su bile slične mojima. Kamira i njena kći su potekle odavde – nekad su koračale istim ovim ulicama kojima i ja sad koračam. Sutra ću pokušati da saznam nešto više. Dok sam ležala, razmišljala sam o tome kako je ovaj tihi gradić na kraju sveta za


226

LUSINDA RAJLI

mene oživeo zahvaljujući slušanju Kitine priče. Nekada davno, kad je ona bila ovde, grad je vrveo od ljudi. Poželela sam da vidim ono što je ona videla, mada nisam znala koliko je od toga zaista preostalo.

Sutradan rano ujutru probudila me je zvonjava telefona. Bila je to recepcionerka. „Gospođice DAplijez? Neki čovek vas čeka u hotelskom salonu. Kaže da je iz Ostrelijena.“ „Aha, ovaj… hvala. Kažite mu da ću sići za pet minuta.“ Ruka mi se tresla dok sam spuštala slušalicu. Dakle, štampa mi je ušla u trag. Znajući da nemam ni trenutak za gubljenje, brzo sam se obukla, nabacala stvari u ranac i podigla ga na leđa. Izbrojala sam dolare, sumu koju sam dugovala za boravak ovde, i zajedno s ključem ostavila ih na noćnom stočiću, da me ne uhapse jer nisam platila račun. Potom sam potrčala hodnikom do izlaza za hitne slučajeve, koji sam primetila prethodne noći kad sam zapazila da neko iza vrata puši. Gurnula sam vrata i, na moje veliko olakšanje, otvorila su se a da se alarm nije aktivirao. Ugledala sam najjednostavnije gvozdene stepenice što vode dole u dvorište iza hotela. Sjurila sam se niz njih koliko god sam mogla tiho u teškim čizmama. Dvorišni zid je bio nizak, pa sam prebacila ranac preko njega, a onda ga i sama preskočila. Nekoliko dvorišta dalje, obrela sam se na ulici, na drugom kraju. Dobro, i šta sad? Pozvala sam Krisi, koja se javila posle prvog zvona. „Gde si?“, upitala sam je, veoma zadihana. „Za pultom na aerodromu. Šta je bilo?“ „Je li lako rezervisati let odavde?“ „Lako je kad radiš na šalteru za turističke informacije, preko puta šaltera avio-kompanija, za prodaju karata. Kuda treba da ideš?“ „U Alis Springs. Kako je najbolje da tamo stignem?“ „Moraćeš da uhvatiš let za Darvin, pa odande za Alis.“ „Možeš li da mi danas rezervišeš te letove?“ „Znam da odavde ima let za Darvin za neka dva sata. Idem da pitam da li je ostalo slobodnih mesta.“ „Ako jeste, rezerviši mi jedno. Dolazim čim nađem taksi.“


Biserna sestra

227

„Ja ću ti ga poslati. Idi do bronzanih kipova na kraju puta i kola će doći u deset.“ „Hvala, Krisi.“ „Bez brige.“ Na aerodromu, Krisi me je čekala kod ulaznih vrata. „Ispričaćeš mi šta je bilo kad potvrdimo tvoju rezervaciju“, kazala je, uhvatila me podruku i povela do Kvantasovog šaltera za čekiranje. „Ovo je moja drugarica, Zebe.“ Krisi je pozvala rukom momka koji je stajao za pultom. „Rezervacija je već izvršena, samo treba da platiš.“ Izvadila sam kreditnu karticu i pljesnula je na pult. Zeb je izvršio naplatu, a onda mi dao bording-pas i račun. „Mnogo ti hvala, Krisi.“ „Proći ću s tobom kroz bezbednosni punkt“, kazala je. „Možemo sačekati u kafeu, pa ćeš mi ispričati sve o onome na Tajlandu.“ Sranje! Dakle i Krisi zna, što i nije veliko iznenađenje s obzirom na to da radi naspram kioska sa štampom. Možda je danima sedela tamo i zurila u moje lice na naslovnim stranicama svih novina. Pa ipak nikad nije rekla ni reč. Zajedno smo prošle kroz proveru bezbednosti, pa ušle u mali kafe i Krisi se vratila s dve boce vode i s dva sendviča. Izabrala sam mesto u uglu okrenuto ka zidu, za svaki slučaj. „Dakle, zašto moraš da odeš tako brzo?“ „Jutros mi se u hotelu pojavio reporter iz Ostrelijena. Verovatno znaš zašto želi da me intervjuiše.“ Pogledala sam je. „Aha, znam. Prepoznala sam te čim si mi se pojavila na šalteru. I…?“ „Upoznala sam tog momka na plaži na Tajlandu i bila s njim neko vreme. Ispostavilo se da ga traže zbog nekakve pronevere u banci.“ „Ananda Čangroka?“ „Ili 'Ejsa', kako sam ga ja znala.“ A onda sam ispričala Krisi kako smo se upoznali. „Kakav je?“, pitala me je kad sam završila. „Sjajan. Pomogao mi je kad mi je pomoć bila potrebna.“ „Jeste li bili zajedno?“ „Aha. Zaista mi se dopao, a čak i da nije, nikad ne bih uradila nešto tako nisko. Čak i da sam znala ko je.“ „Znam da ne bi, KeKe.“ U Krisinim očima je bilo saosećanje a ne sumnja. „Znači, on misli da si ti rekla novinama.“ „Poslao mi je poruku kako je mislio da mi može verovati. Osećala sam se kao totalna propalica, i još uvek se tako osećam. ali nema šanse da mi ikada poveruje, čak i kad bih mogla da objasnim. Mislim da je neki tip Džej podmitio


228

LUSINDA RAJLI

našeg čuvara imanja da uzme fotografiju, a ja sam mu pružila savršenu priliku za to.“ „Uvek mu možeš poslati pismo u zatvor.“ „Ne umem dovoljno dobro da pišem da bih izrazila ono što treba da kažem.“ Tužno sam joj se nasmešila. „Ne zaboravi da sam disleksična.“ „Možda bih ja mogla da napišem u tvoje ime?“ „Možda. Hvala.“ „Šta misliš, da li je to uradio?“ „Kako bih ja to mogla da znam? Izgleda da čitav svet misli da jeste. Ne znam, Krisi, samo ima tu nešto što se ne uklapa. Neke sitnice koje mi je rekao… To je samo instinkt, ali mislim da u toj priči ima više nego što mi je rekao.“ „Možda bi trebalo da saznaš šta je to.“ „A kako to da učinim? Ja nisam detektiv i ne znam ništa o bankama.“ „Pametna si, naći ćeš već način“, kazala je sa osmehom. Pocrvenela sam, jer me niko nikad nije nazvao „pametnom“. „Bilo kako bilo, usredsrediću se na to da saznam više o svojoj porodici.“ „Hej, ako ti treba druga detektivka u Alisu, ja sam tvoja cura“, kazala je Krisi iznenada. „Ionako treba da uzmem odmor, sad je ovde mirno doba godine. Šta misliš, onda, da se nađemo tamo?“ „Stvarno? Mislim, ne želim da ti oduzimam vreme, ali ako možeš, bilo bi divno imati tvoju pomoć“, odgovorila sam, iskreno uzbuđena zbog te pomisli. „Videla si koliko nemam pojma ni o čemu u vezi sa Australijom.“ „Ma ne, drugarice, samo ti treba neko da te nauči. Biće to strava, oduvek sam želela da odem u Alis.“ Krisi je pogledala gore u tablu. „Vreme je da kreneš.“ „Mrzim avione“, rekla sam dok me je pratila do gejta za odlaske. „Zaista? A ja sam oduvek želela da odem i vidim svet. Poslaću ti poruku čim budem zasigurno znala da mogu doći.“ Zagrlila me je. „Srećan put.“ „Hvala ti za sve.“ Pošto sam se ukrcala u avion, odjednom sam se osetila izgubljeno, jer sam se sprijateljila s Krisi. Moram se pobrinuti da i tu ne zabrljam kao i sa Ejsom.

Kad smo počeli da se spuštamo ka Alis Springsu, videla sam drugačiji predeo ispod sebe. S neba je izgledao kao zelena oaza u pustinji – a pretpostavljala sam da i jeste to – ali mnogo dramatičnijih boja. Ugledala sam planinski venac


Biserna sestra

229

što svetluca purpurno na magličastoj svetlosti, nepravilne planinske krune kao ogroman niz zuba što štrče iz zemlje. Avion je zaškripao i uz trzaj se zaustavio na kratkoj pisti, a onda smo svi mi putnici izašli niz stepenice na asfalt. „Opa!“ promrmljala sam kad me je zapahnuo talas vreline koja bi verovatno mogla šibicu zapaliti. Pekla mi je nozdrve dok sam udisala vazduh i jedva sam čekala da uđem u klimatizovanu aerodromsku zgradu. Aerodrom je bio mnogo veči od onog u Brumu, ali vrveo je od turista. Pošto sam kupila bocu vode i uzela nekoliko reklamnih letaka za hotele i zanimljiva mesta, sela sam na plastičnu stolicu i pokušala da ih pročitam pa da odlučim kuda ću. Shvatila sam da su svi ovi turisti ovde zato što je Alis Springs ulaz za Ajers rok – ili Uluru, kako ga, po Krisinim rečima, zovu Aboridžini. Na letku je pisalo da je to jedno od njihovih svetih mesta i da je udaljeno „samo“ šest sati vožnje. A onda sam nastavila da čitam o Alis Springsu – ili o „Alisu“, kako ga zovu od milja. U njemu je očigledno veoma važna domorodačka umetnost. Postoji nekoliko umetničkih galerija, kako u gradu tako i van grada, u rasponu od centra Meni hends, koji vode aboridžinski umetnici, pa do Umetničkog centra Araluen – tako modernog da izgleda kao svemirski brod koji se prisilno spustio usred pustinje. Kroz mene je prošao novi drhtaj uzbuđenja, instinktivno sam znala da će, ako igde budem našla neke odgovore, to biti tamo. „Moja kantri“, promrmljala sam, setivši se kako je Krisina baka izgovarala tu reč. Potom sam otvorila brošuru o Misiji Hermansburg, gde je pisalo da je to sada muzej i da se nalazi dobra dva sata vožnje van grada. Pisalo je i da je tu rođen Albert Namatđira. Iako do juče nikad nisam ni čula za njega, u brošurama i lecima sam videla da su po njemu nazvane galerije, ulice i građevine. Pokušala sam da čitam još, ali reči su igrale polku na stranici, naročito pošto su to uglavnom bila aboridžinska imena. A onda sam se setila da bi trebalo da ponovo uključim mobilni telefon, pa su mi stigle dve poruke, obe od Krisi. Ćao! Rezervisala sam ti hotel – samo pitaj Kita na šalteru za informacije na ASP aerodromu i on će ti dati detalje. K. x Upravo sam razgovarala s Kvantasovom prodajom karata. Dali su mi besplatan let kao nagradu za sve rezervacije koje sam izvršila za turiste. REŠENO! Slećem sutra po podne.


230

LUSINDA RAJLI

Vidimo se! x Zapanjilo me je koliko se ta devojka koju jedva poznajem potrudila da preleti stotine kilometara da bi se sastala sa mnom. Čak i kad ne bih saznala ništa o svojoj porodici, vredelo je doći u Australiju već samo zbog toga što sam upoznala Krisi. Prišla sam šalteru za informacije, gde je za kompjuterom sedeo visok i pegav muškarac s plavom kosom što mu se spuštala niz ramena. „Zdravo, jesi li ti Kit?“, upitala sam. „Aha. Ko pita?“ „Mislim da je s tobom danas razgovarala moja prijateljica Krisi iz Bruma – kaže da imaš za mene hotelsku rezervaciju.“ „Ah, Krisina drugarica KeKe! Dobio sam poseban popust za tebe. Evo.“ Pružio mi je list s rezervacijom. „Samo uzmi taksi do Lajhard terasa, odmah kod reke Tod.“ „Hvala ti za sve što si učinio.“ „Svakom Krisinom prijatelju“, odgovorio je sa srdačnim osmehom. „Lepo se provedi!“ U taksiju sam se divila Krisinoj spontanosti sa svima. Izgleda da joj je potpuno udobno u svojoj koži. Za ime boga, ono sam što jesam… Prvi put je citat Tate Šolta, sa obručaste sfere, počeo da ima smisla, jer sam upravo to i želela da budem. Pola sata kasnije, smestila sam se u „deluks sobu“, koja je barem imala pristojan tuš i električni čajnik. Pogledala sam kroz prozor očekujući da vidim reku, kao što je Kit rekao, ali iznenadila sam se kad sam ugledala samo suvo, peščano rečno korito s nekoliko čvornovatih stabala raštrkanih po obali. Najednom me je pogodilo saznanje da sam usred pustinje. Usudila sam se da izađem kad se počelo smrkavati, i shvatila da vazduh ovde miriše drugačije – da je suv i mirisan, a ne težak i vlažan kao u Brumu. Pošla sam mostom preko korita reke Tod i, usamljena, pojela picu u restoranu punom porodica koje su ćeretale i smejale se. Nedostajalo mi je Krisino društvo i radovala sam se što će mi se sutradan pridružiti. Vratila sam se u hotel i zapazila novine najednom stočiću kod recepcije. Podigla sam ih, videla da je to jučerašnji britanski Tajms i zapitala se ima li nekog razvoja događaja sa Ejsom. Toj priči je sad bio dodeljen mnogo manji naslov na naslovnoj strani:


Biserna sestra

231

„ČANGROK SE IZJASNIO KRIVIM ZA PRONEVERU“ Bila je tu i Ejsova fotografija, odnosno potiljak i ramena dok ulazi u sudnicu, okružen besnom svetinom. Mogla sam da pročitam „nastavak na strani sedam“, pa sam odnela novine gore u sobu i pokušala da dešifrujem reči. Anand Čangrok, optužen za proneveru, danas se pojavio na sudu Vilvič kraun. Mršav i ispijen, gospodin Čangrok se izjasnio krivim po svim tačkama optužnice. Sudija nije odredio kauciju i gospodin Čangrok ostaje u pritvoru do suđenja, za koje se očekuje da će početi u maju. Ispred suda su na stotine klijenata banke Berners bacali jaja na njega i mahali transparentima tražeći odštetu za gubitke. Glavni izvršni direktor banke Berners, gospodin Dejvid Ruter, pokušao je da ublaži njihove strahove. „Svesni smo žalosne i teške situacije u kojoj su se našli naši klijenti. Nastojimo da uradimo sve što je u našoj moći da pružimo neku kompenzaciju oštećenima.“ Kad su ga pitali kako će gospodin Čangrok moći da nadoknadi štetu i za to što se danas izjasnio krivim, gospodin Ruter je odbio da komentariše. Legla sam u krevet i konačno utonula u dubok san, zamišljajući Ejsa sklupčanog na zatvorskom madracu.

Trgla sam se i, probuđena zvukom telefona, bunovno odgovorila. „Halo?“ „Ke!“ „Krisi?“ „Da, ja sam! Ajde, spavalice, već je pola četiri po podne! Evo me gore za sekundu.“ Čulo se „klik“ kad je prekinula vezu, pa sam ustala da se obučem. Nekoliko minuta kasnije, čula sam ključ u bravi i otvaranje vrata.


232

LUSINDA RAJLI

„Zdravo, draga. Drago mi je što te vidim.“ Krisi me je pozdravila vedrim osmehom i spustila ranac na drugi krevet. „Kul je da zajedno budemo u sobi, jelda? Kit mi je rekao da nije bilo drugih soba na raspolaganju.“ „Nema problema, ceo život sam delila sobu sa sestrom.“ „Blago tebi. Ja sam morala da je delim s dva brata.“ Krisi se nasmejala pa nabrala nos. „Uvek je zaudarala na 'momke', znaš.“ „Ja imam pet sestara, sećaš se? Naš hodnik je zaudarao na parfeme.“ „To je skoro isto toliko loše“, kazala je i iscerila se. „Evo, donela sam i nešto da gricneš.“ Pružila mi je plastičnu kutiju, otvorila sam je i ugledala keks s čokoladnim prelivom, obložen kokosovim brašnom. Mirisao je božanstveno. „Hajde“, podstakla me je. „To je keks lemington, sama sam ga umesila. Gricni malo za doručak, a onda idemo napolje da istražujemo.“ Usta punih izvrsnih kolača, koji su imali ukus kao Viktorijin patišpanj s glazurom, izašle smo napolje, na moćno sunce kasnog popodneva, koje mi je peklo teme. Gledajući mapu činilo se da je lako snaći se u Alis Springsu, pošto je tako mali. Pošle smo Tod stritom, ulicom sa obe strane punom jednospratnih umetničkih galerija, salona za manikir i kafea sa stolicama ispod palminih krošnji. Zaustavile smo se da u jednoj od njih nešto popijemo i pojedemo, a ja sam u jednoj galeriji na drugoj strani ulice zapazila ogromnu sliku s tačkicama. „Auuu, pogledaj, Krisi! Ono su Sedam sestara!“ „One su ovde hit“, odgovorila je ona sa osmehom. „Bolje ne pominji da si nazvana po jednoj od njih, inače će se meštani okupiti da oko tebe podignu svetilište!“ Nakon Krisinog ubeđivanja, probala sam svoju prvu porciju kengurovog mesa i pomislila kako mi Tigi nikad ne bi oprostila kad bi za to saznala. Ona je obožavala Bejbi Rua iz priča o Viniju Puu koje nam je Tata čitao, i otprilike baš u to vreme je i odlučila da postane vegetarijanka. „Šta misliš o mesu?“ – Krisi me je munula. „Dobro je, pomalo kao divljač. Zar oni nisu ugrožena vrsta?“ „Ma kakvi, na hiljade ih skače svuda po Australiji.“ „Nikad nijednog nisam videla.“ „E pa videćeš ih ovde, u unutrašnjosti ih ima kol'ko bćeš. Dakle, jesi li imala prilike da saznaš više o Alebrtu Namatđiri?“ Krisi me je pogledala bistrim očima punim iščekivanja. „Ne, ne zaboravi da sam stigla tek juče. I zaista ne znam odakle da počnem.“


Biserna sestra

233

„Pa, rekla bih da je najbolje početi izletom do Misije Hermansburg, sutra. To je kilometrima van grada pa ćemo morati da vozimo.“ „Ja ne vozim“, priznala sam. „Ja vozim, samo da je automatik. Ako imaš dolare da iznajmiš prevozno sredstvo, ja ću ti biti vozač. Važi?“ „Važi. Hvala ti, Krisi“, odgovorila sam zahvalno. „Znaš, ako si stvarno u srodstvu s Namatđirom, ovde će definitivno oko tebe sazidati svetilište, a ja ću im pomoći! Jedva čekam da vidim tvoja dela, Ke. Moraš da nabaviš platna i četkice, pa da slikaš ovdašnje predele, kao što je to radio i Namatđira.“ „Možda, ali moja dela su sranje poslednjih šest meseci.“ „Ne prenemaži se, Ke. Nikog ne primaju na jedan od vrhunskih londonskih umetničkih koledža zato što slika sranja“, odvratila je Krisi, nabadajući na viljušku poslednji komad kengurovog mesa. „E pa, slike koje sam naslikala na koledžu jesu to bile. Predavači su me nekako smutili. Sad nisam sigurna šta bi trebalo da slikam“, priznala sam. „Shvatam.“ Krisi je spustila svoju toplu ruku na moju. „Možda bi trebalo da saznaš ko si pre nego što otkriješ šta želiš da slikaš.“ Posle jela, Krisi mi je mahnula turističkom brošurom pred nosem. „Šta misliš o tome da odemo do Enzek hila?“ predložila je. „Nije daleko peške, a kažu da je odande najlepši pogled na Alis Springs i zalazak sunca.“ Nisam joj rekla da mi je dosta zalazaka sunca na ovom putovanju, ali njena energija je bila zarazna, pa smo izašle na vrućinu i krenule uzbrdo laganim tempom. Na vrhu su fotografi već nameštali tronošce da uhvate zalazak sunca, a mi smo našle mirno mesto okrenuto ka zapadu, da sednemo. Pogledala sam u Krisi dok je posmatrala zalazak sunca, njeno zadovoljno lice dok ga je obasjavala blaga svetlost zlatnih i purpurnih nijansi. Dole pred nama, treperila su ulična svetla Alis Springsa, a sunce je zalazilo za planine ostavljajući samo tamnocrvenu liniju na nebu boje indiga. Pošto smo u povratku zastale samo da kupimo koka-kolu u gradu, vratile smo se u hotel i Krisi mi je ponudila da se prva istuširam. Kad mi je hladna voda potekla po znojavoj koži, zagnjurila sam lice u mlaz i osmehnula se. Divno je što je Krisi sa mnom, jer je tako poletna u svemu. Umotala sam se u peškir, vratila se bosa u sobu, okrznula je pogledom, pa se trgla i ponovo je pogledala. Izgleda da je Krisi, za deset minuta koliko sam bila odsutna, nekako otpala desna noga, a ostao samo deo do ispod kolena. Preostali deo je bio nekoliko centimetara dalje od nje. „Aha, imam 'lažnjak“, kazala je nehajno jer sam zinula u nju. „Kako? Kada?“


234

LUSINDA RAJLI

„Od svoje petnaeste. Jedne noći mi je jako pozlilo, ali moja mama nije verovala belom lekaru pa mi je samo dala dva paracetamola protiv groznice. Sutradan ujutru me je našla bez svesti u krevetu. Ne sećam se više ničeg, znam samo da su me avionom prebacili u Darvin, službom leteći doktor', i u tamošnjoj bolnici postavili dijagnozu – meningitis. Bilo je prekasno da mi spasu nogu, jer ju je već zahvatilo trovanje krvi, ali bar su mi spasili živu glavu. Računam da sam dobro prošla, zar ne?“ „Ja… da, ako se tako gleda“, složila sam se, i dalje u šoku. „Pa i nema smisla gledati drugačije, zar ne? A i dobro se snalazim. Nisi primetila, jelda?“ „Ne, mada sam se pitala zašto stalno nosiš farmerke dok se ja znojim kao svinja već samo u šorcu.“ „Jedina neprijatnost je ta što sam bila najbolja plivačica u zapadnoj Australiji. Nekoliko puta sam osvajala medalje na juniorskim šampionatima i trebalo je da budem u timu za Olimpijadu 2000 u Sidneju. Da Keti Frimen i ja pokažemo svetu šta možemo mi Aboridžini.“ Krisi se uzdržano nasmešila. „Bilo kako bilo, to je sad prošlost“, kazala je i ustala bez i najmanjeg zanošenja, kao da je upravo celom težinom stala na oba stopala. „Znači na mene je red da se tuširam.“ Spretno se obema snažnim rukama hvatala za nameštaj i prebacivala se do kupatila, pa zatvorila vrata za sobom. Opružila sam se na krevetu, sa osećajem kao da su se moje noge pretvorile u lokvu ovsene kaše. Kroz mozak – i srce – jurilo mi je milion misli i otkucaja u sekundi, dok sam prolazila kroz čitavu skalu osećanja: osećanje krivice jer sam se oduvek neprestano samosažaljevala, a ne samo da sam bila neverovatno privilegovana već i telesno potpuno sposobna; gnev što ova žena nije na vreme primila adekvatnu medicinsku pomoć koja joj je bila potrebna. A najviše od svega iskreno divljenje prema tome kako je Krisi prihvatila svoju sudbinu, prema njenoj odvažnosti i hrabrosti da nastavi sa životom, iako bi do kraja mogla da ga proživi žaleći sebe. Kao što sam ja radila donedavno… Vrata kupatila su se otvorila i Krisi se, umotana u peškir, bez napora vratila do svog kreveta, pa iskopala iz torbe pantalone i majicu. „Šta?“ Okrenula se i videla da je gledam. „Što piljiš tako u mene?“ „Želim samo da kažem kako mislim da si neverovatna. Kako si samo prošla kroz… sve to.“ Obazrivo sam pokazala ka oštećenoj nozi. „Samo nikad nisam htela da me po tome definišu, znaš? Nisam želela da ono što mi nedostaje postane ono što jesam. A da znaš, imala sam i neke beneficije.“ Nasmejala se sedajući na krevet. „Kakve?“ „Kad sam se prijavila na fakultet, ponudili su mi sve što se može dobiti.“


Biserna sestra

235

„Verovatno si sve to i zaslužila.“ „Ko zna da li sam ili nisam, ali mogla sam da biram. Hendikepirana Aboridžinka koja je uspela da dobije dve kutije štrikliranih administrativnih formulara. Univerziteti su se otimali o mene.“ „To zvuči zaista cinično“, odvratila sam pa i sama legla u krevet. „Možda, ali ja sam bila ta koja je dobila priliku za sjajno obrazovanje, i izvukla sam najviše iz toga. Ko je onda tu pobednik?“ upitala me je pružajući ruku da ugasi lampu pored kreveta. „Ti“, odgovorila sam. Ti… sa svojom pozitivnošću i snagom i žarkom ljubavlju prema životu. Ležala sam u tami i osećala neku čudnu ali poznatu energiju samo nekoliko stopa od mene. „Laku noć, Ke“, kazala je. „Drago mi je što sam ovde.“ Nasmešila sam se. „I meni.“


20

„Hoćeš li se već jednom probuditi?“ Osetila sam nečiji dah na licu i s mukom se osvestila iz magle uobičajenog dugog jutarnjeg sna. „Gospode, Ke, već smo protraćile pola prepodneva!“ „Izvini.“ Otvorila sam oči i ugledala Krisi kako sedi na krevetu naspram mene, sa izrazom blage razdraženosti na licu. „Po prirodi sam sklona da dugo spavam.“ „E pa, u poslednja tri sata sam doručkovala, prošetala gradom i iznajmila nam kola, za koja treba da platiš na recepciji. Treba da krenemo u Hermansburg, rekla bih – odmah.“ „Izvini, molim te izvini.“ Zbacila sam prekrivač i s mukom se uspravila. Krisi me je razdragano posmatrala dok sam navlačila šore i kopala po rancu da nađem majicu. „Šta je?“, upitala sam je dok me je pratila pogledom do ogledala, pred kojim sam prošla rukom kroz kosu. „Imaš li često noćne more?“ upitala me je. „Da, ponekad. Bar mi tako kaže moja sestra“, odgovorila sam nehajno. „Izvini ako sam te uznemirila.“ „Ne sećaš ih se?“ „Nekih od njih da. Dakle“, kazala sam ubacujući novčanik u džep šorca, „hajdemo u Hermansburg.“ Dok smo izlazile iz grada na širok, prav put s čije se obe strane prostirala crvena zemlja, sunce je udaralo u našu malu konzervu od kola. Čudila sam se kako ne eksplodiraju od vrućine koju trpe. „Kako se zovu?“ upitala sam, pokazujući šiljate planine u daljini. „Venac Makdonel“, odgovorila je Krisi kojoj ništa nije promaklo. „Namatđira ih je mnogo slikao.“ „Izgledaju purpurno.“ „U toj boji ih je i slikao.“


Biserna sestra

237

„Oh, dobro.“ A onda sam se zapitala da li bih ja ikada mogla da naslikam realističnu predstavu onoga što vidim oko sebe. „Kako uopšte iko uspeva da opstane u ovoj prirodi?“, razmišljala sam glasno, gledajući kroz prozor u predeo nepreglednog prostranstva. „Nema ničeg sem kilometara i kilometara praznog prostora.“ „Jednostavno: prilagode se. Jesi li ikada čitala Darvina?“ „Čitala'? Mislila sam da je Darvin grad.“ „Jeste, bleso, ali tip po imenu Darvin je pisao knjige – najčuvenija nosi naslov Oporeklu vrsta. U njoj priča o tome kako su se sve biljke i cveće i životinje i ljudska bića prilagođavali svome okruženju hiljadama godina.“ Okrenula sam se i pogledala u Krisi. „Ti si u potaji naučnica, zar ne?“ „Ne.“ Krisi je odlučno odmahnula glavom. „Samo me zanima kako smo nastali, ništa više. Zar tebe ne zanima?“ „Aha, zato i jesam ovde u Australiji.“ „Ne mislim na naše porodice. Mislim kako smo stvarno nastali. I zašto.“ „Zvučiš kao moja sestra Tigi. Stalno priča o višoj sili.“ „Volela bih da upoznam tvoju sestru. Zvuči mi da je kul. Čime se bavi?“ „Radi u jednom prihvatilištu za jelene u Škotskoj.“ „To zvuči vredno truda.“ „I ona tako misli.“ „Dobro je za dušu biti odgovoran za nešto ili nekog. Na primer, kad naši aboridžinski dečaci prolaze kroz inicijaciju, bivaju obrezani i onda im se da kamen – zove se tđurunga – a na njemu je naročiti beleg koji im pokazuje šta treba da rade u bušu.18 To bi moglo da bude prirodni rezervoar vode ili sveta pećina, ili možda neka biljka ili životinja. Šta god da je, dužnost im je da to zaštite i da se o tome staraju. Nekad je postojao čitav ljudski lanac u divljini australijske unutrašnjosti, koji je odgovoran za staranje o onome što zadovoljava najvažnije potrebe. Taj sistem je održavao u životu naša plemena dok su prelazila pustinju.“ „Zvuči neverovatno“, kazala sam gotovo bez daha. „Ono kao, autentične tradicije. Dakle, da li samo dečaci dobijaju te tđu…“ „Tđurunga kamenove. Aha, samo muškarci – ženama i deci nije dozvoljeno da ih dodirnu.“ „To malo nije fer.“ „Nije“, odvratila je Krisi sležući ramenima, „ali i mi žene imamo naše svete tradicije, koje držimo odvojene od muškaraca. Baka me je odvela u buš kad sam imala trinaest godina, i ne šalim se kad kažem da sam bila nasmrt 18

Australijska divljina. (Prim. prev.)


238

LUSINDA RAJLI

prepadnuta, a u stvari je bilo kul. Naučila sam ponešto korisno, na primer kako da koristim štap za kopanje da bih našla vodu ili insekte, zatim koje su biljke jestive i kako ih koristiti. I kad sam se vratila“ – Krisi se povukla za uši – „mogla sam da čujem kad neko kine na drugom kraju ulice i da ti tačno kažem ko. Tamo napolju, osluškivale smo opasnost, ili kapanje vode negde u blizini, ili glasove u daljini koji će nas voditi nazad našoj porodici.“ „Zvuči zapanjujuće. Oduvek sam volela takve stvari.“ „Gledaj!“ viknula je Krisi iznenada. „Eno gomile kengura! Krisi je skrenula na prašnjavu ivicu puta i nagazila na kočnicu, na šta su nam glave poletele napred. „Izvini, ali nisam htela da ti promaknu. Imaš aparat?“ „Aha.“ Kenguri su bili mnogo veći nego što sam očekivala, a Krisi me je podsticala na šašave poze s njima u pozadini. Dok smo se vraćale prema kolima, terajući neuništive muve koje su nam ispitivale kožu, nisam mogla da se setim kad sam poslednji put koristila foto-aparat i šta se desilo s filmom u njemu. Stajala sam usred nedođije s gomilom kengura i Krisi, i Tajland mi se sad činio kao neki drugi svet. „Koliko još imamo?“, pitala sam kad smo ponovo krenule. „Mislim najviše četrdeset minuta.“ I prošlo je otprilike toliko kad smo konačno skrenule na zemljani put i ugledale grupicu zgrada okrečenih u belo. A rukom ispisana drvena tabla obavestila nas je da smo stigle u Misiju Hermansburg. Kada smo izašle, videla sam da smo nas dve – i ljudi u pikapu parkiranom blizu ulaza – jedina ljudska bića koja su stigla kolima. Nije me to iznenadilo. Grupica koliba bila je okružena miljama i miljama pustoši, nalik površini Marsa. Primetila sam da je gotovo potpuno tiho, da nema šapata povetarca, samo povremeno zujanje insekata. Čak i ja, koja volim mir i širinu na otvorenom, ovde sam se osećala izolovano. Pošle smo prema ulazu i sagnule se da uđemo u bungalov s limenim krovom, gde su nam se oči polako prilagođavale posle zaslepljujuće sunčeve svetlosti. „'Bar dan“, kazala je Krisi muškarcu koji je stajao za pultom. „'Bar dan. Samo vas dve?“ „Aha.“ „To je za svaku po devet dolara.“ „Mirno je danas ovde“, primetila je Krisi dok sam mu ja plaćala. „U ovo doba godine nemamo mnogo turista, zbog vrućine.“


Biserna sestra

239

„Sigurna sam. Ovo je moja prijateljica Keleno. Ima sliku koju želi da vam pokaže.“ Krisi me je munula laktom pa sam izvadila fotografiju i pružila mu je. Pogledao ju je, pa je onda pogledao mene. „Namatđira. Kako ste došli do ove slike?“ „Poslata mi je.“ „Ko vam je poslao?“ „Poslali su mi je iz jedne advokatske kancelarije u Adelejdu. Upravo su u procesu traganja za prvobitnim pošiljaocem jer pokušavam da pronađem svoju biološku porodicu.“ „Shvatam. Dakle, šta biste sad želeli?“ „Nisam sigurna“, odgovorila sam, osećajući se pritom kao neka varalica. Možda se taj čovek svakoga dana sreće s mogućim Namatdirovim „rođacima“. „Usvojena je kao beba“, ubacila se Krisi. „Razumem.“ „Tata mi je umro pre nekoliko meseci i rečeno mi je da mi je ostavljeno nasledstvo“, objasnila sam. „Kad sam u Švajcarskoj otišla kod njegovog advokata, ova fotografija je bila u koverti koju mi je dao. Zaključila sam da treba da dođem u Australiju i saznam ko mi je poslao tu sliku. Razgovarala sam sa advokatom u Adelejdu, ali nisam znala ko je Namatđira, nikada ranije nisam ni čula za njega i…“, brbljala sam sve dok mi Krisi nije spustila ruku na podlakticu i preuzela priču. „KeKe je u stvari došla ovamo zato što sam ja prepoznala Namatđiru na slici. Misli da bi to možda mogao biti trag ka njenim pravim roditeljima.“ Čovek je ponovo osmotrio fotografiju. „To nesumnjivo jeste Namatđira, i rekao bih da je fotka snimljena u Hivitri gepu, negde sredinom četrdesetih godina prošlog veka, kad je Albert nabavio kamionet. A za dečka pored njega ne znam.“ „Pa, možda bi Ke i ja trebalo da pođemo u razgledanje ovog mesta?“ predložila je Krisi. „A vi biste mogli malo da razmislite. Imate li arhivu ovde?“ „Imamo knjige u koje su zavedene sve bebe koje su se ovde rodile ili su nam donete u Misiju. I sanduk prepun crno-belih fotografija poput ove.“ Pokazao je moju fotografiju. „Ali trebaće mi dani da ih sve pregledam.“ „Nema žurbe, gospodine. Idemo da malo razgledamo.“ Krisi me je povela pored stalka s razglednicama i frižidera punog hladnog pića, do znaka koji je pokazivao ulaz u muzej. Ponovo smo pošle prašnjavom stazom i obrele se na velikom otvorenom prostoru, okružene belim kolibama, raspoređenim u obliku slova L. „Dakle, hajde da počnemo od kapele.“ Krisi je pokazala ka jednoj zgradi.


240

LUSINDA RAJLI

Prišle smo joj po crvenoj zemlji pa zakoračile u malenu kapelu s klimavim klupama i velikom slikom razapetog Hrista iznad propovedaonice. „Znači, taj momak po imenu Karl Strelou došao je u ovu Misiju da pokuša da preobrati Aboridžine u hrišćanstvo.“ Krisi je počela naglas da čita informacije s table. „Stigao je iz Nemačke, s porodicom, hiljadu osamsto devedeset i četvrte. Sve je počelo kao obična hrišćanska misija, ali onda je njega i sledećeg pastora fascinirala lokalna arernte kultura i tradicija“, objasnila je Krisi dok sam ja zurila u redove tamnih lica ljudi na slikama, obučenih u belo. „Ko su Arernte?“ „Lokalni aboridžinski narod.“ „Da li još uvek žive u ovom kraju?“, pitala sam. „Aha, štaviše, ovde piše da im je zemlja i zvanično vraćena hiljadu devetsto osamdeset druge, pa Hermansburg sad pripada svojim tradicionalnim vlasnicima.“ „To je dobro, jeli?“ „Aha, sjajno. Hajde da vidimo ostalo.“ Ispostavilo se da je dugačka zgrada s limenim krovom škola, s tablom na kojoj su još uvek bile nažvrljane reči i slike. „Ovde kaže još i da nijedan Aboridžin iz mešovite zajednice nikad nije doveden ovamo nasilnim akcijama Protektorata. Svi su dolazili i odlazili po slobodnoj volji.“ „Ali zapravo su odgajani da postanu hrišćani?“ „Ne kažu to direktno – jer su svi morali da prisustvuju bogosluženju i čitanju Biblije – ali izgleda da su im pastori gledali kroz prste kad su hteli da obeležavaju i slave sopstvenu kulturu.“ „Znači da su u stvari verovali – ili se pretvarali da veruju – u dve različite religije?“ „Aha. Pomalo kao i ja“, iscerila se Krisi. „I svi ostali naši ljudi u Australiji. Hajde da zabodemo nos i u Namatđirinu kolibu.“ Koliba se sastojala od dve najobičnije betonske prostorije, a na jednoj slici iznad kamina prepoznala sam Namatđirino lice. Bio je krupan čovek sa izrazitim, markantnim crtama lica, osmehivao se i škiljio na suncu, stojeći uz stidljivu ženu s maramom na glavi. „'Albert i Rouzi“', pročitala sam. „Ko je bila Rouzi?“ „Njegova supruga. Lično ime joj je bilo Rubina. Imali su devetoro dece, mada ih je četvoro umrlo pre Alberta.“ „Ne mogu da verujem da im je bila potrebna vatra na ovoj vrućini“, kazala sam pokazavši ka fotografiji na kaminu. „Veruj mi, u Nikad Nikad ume da bude prilično hladno noću.“


Biserna sestra

241

Pogled mi je zapeo za jednu sliku na zidu pa sam prišla da je bolje pogledam. „Je li ovo Namatđirino?“ upitala sam Krisi. „Kažu da jeste, aha.“ Zurila sam u sliku, fascinirana, jer nije izgledala kao tipična aboridžinska slika, već je bila divan pejzaž u akvarelu, s belim avetinjskim eukaliptusom s jedne strane, a onda božanstvenim bojama dočaran pogled s purpurnim planinskim vencem Makdonel u pozadini. Podsetila me je na impresionističke slike i zapitala sam se kako i gde je taj čovek – odrastao u ovakvoj zabiti, poreklom Aboridžin, a živeći kao hrišćanin – razvio svoj poseban stil. „Nije ono što si očekivala?“ Pored mene je stajala Krisi. „Ne, zato što se aboridžinska umetnost koju smo videle u gradu uglavnom sastoji od tradicionalnih tačkastih slika.“ „Namatđira je podučavao slikar belac Reks Baterbi, na kog su uticali impresionisti i koji je došao ovamo da slika pejzaže. Albert je od njega naučio kako da slika akvarele.“ „Auuu, impresionirana sam. Ti baš mnogo znaš, zar ne?“ „Samo zato što me zanima. Kazala sam ti da su likovne umetnosti – naročito Namatđira – moja strast.“ Dok sam išla za njom iz kolibe, pomislila sam kako je umetnost i moja strast, ali nedavno sam je izgubila negde usput. Shvatila sam da je stvarno želim nazad. „Moram u toalet“, rekla sam kad smo ponovo izašle na strašnu dnevnu žegu. „Eno tamo je“, pokazala je Krisi. Prešla sam preko dvorišta ka toaletu i na vratima ugledala okačen znak sa ilustracijom. ZMIJE VOLE VODU! SPUŠTAJTE POKLOPAC! Piškila sam brže nego ikad u životu i brzo izjurila napolje. Imala sam osećaj da se preznojavam više nego pre no što sam ušla. „Trebalo bi da krenemo“, kazala je Krisi. „Hajde da uzmemo vodu za put nazad.“ „Je l’ vam tu ona fotografija, gospođice?“, rekao je onaj čovek kog smo upoznale na ulazu. „Mislio sam da je pokažem nekom od naših starešina. Sutra uveče treba da budu ovde, na redovnom mesečnom sastanku. Možda bi neko mogao da prepozna onog dečka što stoji pored Namatđire. Najstariji ima devedeset šest godina i oštrouman je i bridak. On je ovde odrastao.“ „Ovaj…“ Nesigurno sam pogledala u Krisi. „Hoćemo li morati da se ponovo dovezemo ovamo da bismo je uzele?“ „U subotu ću biti u Alis Springsu pa vam je mogu doneti ako mi date broj mobilnog i adresu gde ste odseli.“


242

LUSINDA RAJLI

„Važi“, odgovorila sam, videvši da mi je Krisi klimnula glavom da bi me ohrabrila, pa sam mu je pružila, a onda nažvrljala podatke koje je tražio. „Ne brinite, čuvaću je“, kazao mi je sa osmehom. „Hvala.“ „Srećan put“, doviknuo je dok smo se udaljavale. „Dakle, jesi li osetila nešto?“ upitala me je Krisi kad smo krenule širokim, pustim drumom nazad u civilizaciju. „Kako to misliš?“ „Jesi li instinktivno osetila da možda potičeš iz Hermansburga?“ „Nisam sigurna da 'instinktivno osećam', Krisi.“ „Sigurno osećaš, Ke. Svi imamo instinkte. Samo, znaš, treba malo više da im veruješ.“ Dok smo se približavale Alis Springsu, sunce nas je savršeno pozdravljalo, klanjalo se iza venca Makdonel i bacalo krhotine svetlosti po crvenoj pustinji u njegovom podnožju. „Stani ovde!“ naredila sam joj iznenada. Krisi je ponovo naglo zakočila i zaustavila kola pored puta. „Izvini, ali jednostavno moram da fotografišem.“ „Bez brige, Ke.“ Zgrabila sam foto-aparat, otvorila vrata i prešla kolovoz. „O bože! Veličanstveno je“, kazala sam okidajući, pa sam iznebuha osetila kako prsti počinju da me svrbe, što je za mene bio telesni signal kad imam potrebu da slikam. Nisam imala taj osećaj već dugo vremena. „Izgledaš srećno“, primetila je Krisi kad sam se vratila u kola. „I jesam“, odgovorila sam. „Veoma.“ I to sam i mislila.

Sutradan ujutru probudio me je zvuk Krisinog tihog kretanja po sobi. U uobičajenim okolnostima ponovo bih zaspala, ali toga dana me je neko čudno iščekivanje izvuklo iz kreveta. „Izvini što sam te probudila. Spremam se da siđem da doručkujem.“ „U redu je, idem i ja s tobom.“ Uz slaninu, jaja i šolju jake kafe, i uzgred malo voća da umirim savest, razgovarale smo o tome šta ćemo raditi tog dana. Krisi je želela da vidi Namatđirinu stalnu izložbu u Umetničkom centru Araluen, ali ja sam imala druge ideje jer sam shvatila šta me je to probudilo tako rano.


Biserna sestra

243

„Znaš… ovaj, inspirisala me je jučerašnja vožnja nazad. Pa sam se pitala da li bi imala nešto protiv da me odvezeš nazad na ono mesto gde sam sinoć snimala zalazak sunca? Volela bih da odem da ga naslikam.“ Krisi je sva sinula. „To su fantastične novosti. Naravno da ću te odvesti.“ „Hvala. Mada treba da nađem papir i boje.“ „Imaš sreće“, odgovorila je Krisi i pokazala kroz prozor prema nekoliko galerija u ulici. „Skoknućemo do jedne od njih i saznati gde nabavljaju pribor.“ Posle doručka, pošle smo ulicom i ušle u prvu galeriju na koju smo naišle. Unutra, Krisi je pitala ženu na recepciji gde bih mogla da nađem papir i boje, pa dodala da sam studentkinja Kraljevskog umetničkog koledža u Londonu. „Hoćete da ostanete ovde da slikate?“ Žena je pokazala pokretom ruke veliku prostoriju pored galerije, gde je nekoliko umetnika Aboridžina radilo za stolovima ili na podu. Kroz brojne prozore u prostoriju se ulivala svetlost, a tu je bila i čajna kuhinja u kojoj je neko kuvao kafu. Sve je izgledalo mnogo udobnije od zajedničkih radionica na mom starom koledžu. „Ne, planira da ide u buš, zar ne, Ke?“ Krisi mi je namignula. „Pravo ime joj je Keleno“, dodala je za svaki slučaj. „Važi.“ Recepcionerka mi se osmehnula. „Imam uljanih boja i platna, ili ona možda slika akvarele?“ upitala je gledajući mimo mene, u Krisi, kao da razgovaraju o četvorogodišnjem detetu. „Oboje“, kazala sam prekidajući ih, „ali danas bih zaista volela da probam vodenim bojama.“ „U redu, videću šta mogu da nađem.“ Žena je izašla iz prostora iza pulta i videla sam veliki stomak pod žutom tunikom. Dok je bila odsutna, tumarala sam po galeriji i razgledala tradicionalna aboridžinska umetnička dela. Zidovi su bili prepuni raznih slika Sedam sestara. U tačkicama, u energičnim potezima, neobičnim oblicima kojima su umetnici predstavili te devojke i njihovog „starca“ – Oriona, koji ih juri po nebu. Oduvek sam se stidela što mi ime potiče iz čudnog grčkog mita i sazvežđa udaljenog milionima svetlosnih godina, ali tog dana osećala sam da sam posebna i bila sam ponosna. Kao da sam deo njih; kao da imam s njima neku specijalnu vezu. A u Alisu sam se osećala kao u njihovom glavnom hramu. Isto tako mi je prijalo što stojim u gomili umetnika za koje sam mogla da se kladim u svoj pomodni stan pored reke u Londonu da nisu pohađali nikakvu školu. Pa ipak su svi bili tu i slikali onako kako osećaju. I to su radili dobro, sudeći po broju turista koji su prolazili kroz galeriju i gledali ih kako rade.


244

LUSINDA RAJLI

„Evo, Keleno.“ Žena s recepcije pružila mi je jednu staru limenu kutiju s vodenim bojama, dve upotrebljavane četkice, malo lepljive trake, svežanj papira i drvenu podlogu. „Jesi li dobra?“, upitala me je dok sam vadila novac iz novčanika da joj platim. „Briljantna je“, zacvrkutala je Krisi pre nego što sam stigla da otvorim usta da odgovorim, kao da je moj agent. „Trebalo bi da vidite neke njene radove.“ Ispod oznojene kože osetila sam kako crvenim. „Koliko za boje i papir?“, upitala sam je. „A šta misliš da se menjamo? Donesi mi sliku i, ako je dobra, ja ću je okačiti u galeriji, a profit ćemo podeliti. Zovem se Mirin, radim za gazdu ove galerije.“ „Zaista? Lepo od tebe, Mirin, ali…“ „Mnogo hvala, Mirin“, ponovo me je prekinula Krisi. „Tako ćemo i uraditi, zar ne, Ke?“ „Ja… aha, hvala.“ Napolju, na zaslepljujućoj sunčevoj svetlosti pred galerijom, napala sam je. „Zaboga, Krisi, nikad nisi videla ništa što sam naslikala! Oduvek sam se loše snalazila s vodenim bojama, a ovo je samo eksperiment, kao malo zabave i…“ „Umukni, Ke. Znam da si sjajna.“ Lupnula se po grudima. „Samo treba da povratiš samopouzdanje.“ „Ali ona žena“, kazala sam zadihano od ljutnje i vrućine, „očekivaće od mene da joj nešto donesem i…“ „Slušaj, ako je sranje, samo ćemo vratiti boje i platiti za papir, važi? Ali neće biti, Ke, znam da neće.“ Na putu iz grada, Krisi je odlučila da mi održi predavanje o tome kako je Namatđira prilazio slikanju. „Juče si rekla da te iznenađuje što je slikao pejzaže, jer većina aboridžinskih umetnika slika simbole da bi predstavili priče iz Snoviđenja.“ „Aha, jesam“, rekla sam. „Dakle, pogledaj malo bolje, jer Namatđira radi to isto, samo u drugačijem obliku. Moram da ti pokažem šta tačno pod tim mislim, jer kad pogledaš stabla avetinjskog eukaliptusa koja je naslikao, ona nikad nisu samo obično drvo. U njih je uslikao sve vrste simbola. On svojim pejzažima pripoveda priče iz Snoviđenja. Shvataš?“ „Mislim da shvatam.“ „On je ucrtao ljudsko obličje u prirodu – i zato, ako pažljivo pogledaš, čvorovi drveta mulga su oči, a na jednoj od njegovih slika s kompozicijom


Biserna sestra

245

pejzaža – nebo, brda i drveće – sve u pokretu i postepenoj promeni oblika, i onda najednom vidiš figuru žene koja leži na zemlji.“ „Auuu!“ Pokušala sam to da zamislim. „Jesi li ikad pomišljala da učiniš nešto s tolikim poznavanjem umetnosti, Krisi?“ „Je l’ ono kao kviz 'Australijski umetnici dvadesetog veka' kao moja omiljena tema?“ zakikotala se. „Ne, mislila sam profesionalno.“ „Šališ se? Ljudi koji vode svet umetnosti studirali su godinama da budu kustosi ili agenti. Ko bi mene hteo?“ „Ja bih te htela“, odgovorila sam. „Danas si sjajno obavila prodaju. Osim toga, ona žena u galeriji nije izgledala kao da ima milion titula iz oblasti umetnosti, pa opet vodi tu ustanovu.“ „To je tačno. Važi, evo nas. Gde želiš da se postaviš?“ Krisi mi je pomogla da prostrem ćebe i namestim jastuke koje smo prokrijumčarile iz hotelske sobe. Sele smo u hlad avetinjskog eukaliptusa i popile malo vode. „Idem malo da prošetam, važi? Je l’ u redu da te ostavim na miru?“ „Aha, hvala.“ Za razliku od umetnika u onoj galeriji, nisam bila ni blizu faze da mogu da slikam dok me neko posmatra. Sela sam prekrštenih nogu, s papirom zalepljenim trakom na platno na drvenoj podlozi. Uhvatila me je panika, baš kao i svaki put prethodnih nekoliko meseci kad sam pokušala da uzmem četkicu u ruke. Sklopila sam oči i udahnula vruć vazduh, koji je diskretno mirisao na mentu, gotovo medicinski, a dopirao je od eukaliptusa na koji sam se naslonila. Razmišljala sam o tome ko sam ja – kći Tate Šolta, jedna od Sedam sestara – i zamislila sam kako sam sletela s neba na zemlju i zakoračila iz pećine u veličanstven, suncem obasjan predeo… Otvorila sam oči, uronila četkicu u bocu s vodom, pomešala neke boje i počela da slikam.

„Kako ide?“ Trgla sam se i umalo nisam prosula bojama zamućenu, prljavu vodu po slici. „Izvini, Ke. Bila si izgubljena u svome svetu, zar ne?“ Krisi se izvinila i sagla da uspravi bocu s vodom. „Jesi li gladna? Slikaš već dva sata.“


246

sna.

LUSINDA RAJLI

„Zaista?“ Bila sam bunovna, kao da sam se upravo probudila iz dubokog

„Aha. Sedela sam u kolima s klima-uređaj em navijenim na najjače poslednjih četrdeset minuta. Bokte, baš je vruće napolju. Donela sam ti bocu hladne vode iz kola.“ Krisi mi je pružila bocu pa sam otpila gutljaj, dezorijentisana. „Dakle?“ Osmotrila me je šaljivo. „Dakle šta?“ „Kako je išlo?“ „Ovaj…“ Nisam mogla da odgovorim jer nisam znala. Pogledala sam u papir koji mi je počivao na kolenima i zapanjila se kako se desilo da, po svemu sudeći, postane potpuno oformljena slika. „Opa, Ke!“ Krisi je provirila preko moga ramena i pre nego što sam imala vremena da je zaustavim. „Jednostavno… uf! O bože!“ Pljesnula je rukama oduševljeno. „Znala sam! Ovo je prokleto fantastično! Naročito s obzirom na to da si imala samo sranje od male kutije vodenih boja da njima radiš.“ „Ne bih išla baš tako daleko“, kazala sam dok sam proučavala svoju sliku. Nisam imala pravu perspektivu planinskog venca Makdonel, a i nebo je pomalo mutnoplavo jer mi je u jednom trenutku pomanjkalo čiste vode.“ Međutim, dok sam gledala u sliku, znala sam da je daleko najbolji akvarel od svih koje sam ikada naslikala. „Je li ono pećina?“ Krisi je čučnula pored mene. „Izgleda kao da senka neke figure stoji na ulazu.“ Pogledala sam pažljivije i videla da je u pravu. Bio je neki magloviti beli oblak, kao pramen dima iz dimnjaka. „Aha“, odgovorila sam mada se nisam sećala da sam to naslikala. „A ova dva čvornovata dela na kori stabla avetinjskog eukaliptusa – izgledaju kao oči koje iz potaje posmatraju tu figuru. Ke! Samo si krenula i uspela si!“ Krisi me je zagrlila obema rukama i čvrsto me je stisnula. „Stvarno? Nemam pojma kako.“ „To nije ni važno. Važno je da jesi.“ „Pa jeste važno ako želim da to ikada uradim ponovo. I zaista nije savršeno.“ Kao i uvek kad mi ljudi kažu da sam u nečemu uspela, moje kritičko oko počne to da ispituje i vidi nedostatke. „Vidi, grane eukaliptusa nisu u ravnoteži, a lišće je zamrljano i nije baš zeleno kako treba da bude. I…“ „Ej, dosta!“ Krisi je uzela sliku s mog krila i držala je van moga domašaja, kao da se plaši da ću je iscepati na komadiće. „Znam da su umetnici najgori kritičari, ali na publici je da odluči da li je dobro ili loše. A ja sam publika, a uz


Biserna sestra

247

to i tajni poznavalac, naročito slika kao što je ova, i kažem ti da si upravo naslikala nešto sjajno. Moram ovo da fotografišem, imaš li foto-aparat?“ „Aha, u kolima.“ Pošto smo snimile nekoliko fotografija, spakovale smo se i krenule nazad u grad. Celim putem u Alis, Krisi je pričala o slici. Štaviše, ne samo da je pričala o njoj, već ju je analizirala do detalja. „Najuzbudljivije je to što si preuzela Namatđirin stil i pretvorila ga u svoj sopstveni. Taj pramičak što izlazi iz pećine, te oči skrivene u drvetu, kako ga posmatraju, tih šest oblaka što plove nebom…“ „Pre no što sam počela da slikam, setila sam se priče o Sedam sestara, iz Snoviđenja, koju mi je ispričala tvoja baka“, priznala sam. „Znala sam! Ali nisam htela to da kažem dok ti sama ne kažeš. Nekako, baš kao i Namatđira, uspela si da učitaš i drugi sloj u prekrasni pejzaž. Ali na svoj način, Ke. On je koristio simbole, a ti si iskoristila priču. Neverovatna je! Ushićena sam!“ Sela sam pored nje, upola uživajući u njenim pohvalama i upola sa željom da ućuti. Shvatila sam da pokušava da mi pruži podršku, ali cinik u meni mi je govorio da, koliko god da poznaje Namatđirin rad, teško da je ekspert. A osim toga, ako moja slika i obećava nešto, mogu li ikada to i ponoviti? Parkirala je kola u glavnoj ulici pa smo otišle u kafe u kom smo jele ono fino kengurovo meso. Naručila sam nam pljeskavice dok sam je slušala kako i dalje priča. „Moraćeš da naučiš da voziš, jer treba da ponovo odeš tamo. A ja treba da se vratim u Brum sutra rano ujutru.“ Pogled joj se smračio. „A stvarno ne želim. Obožavam Alis. Toliko ljudi mi je pričalo priče o njemu, o problemima između nas i belaca. I da, sigurna sam da su neke od njih istinite, ali ovdašnji umetnički pokret je zaista fantastičan, a nismo još ni načele umetnost Papunja.“ „Šta je to?“ „Druga umetnička škola koja je nastala odmah posle Namatđire. To je nešto poput onih tačkastih slika koje si već videla u galeriji.“ Pokušala sam da potisnem jak nagon za zevanjem, ali nisam uspela. Nisam znala zašto sam tako iscrpljena. „Slušaj, zašto se ne vratiš u hotel i ne dremneš malo?“, predložila je. „Aha, mogla bih“, kazala sam, suviše pospana da bih se protivila. „Ideš sa mnom?“ „Ne, mislila sam da se malo prošetam, da pogledam Namatđirina platna u Umetničkom centru Araulen.“


248

LUSINDA RAJLI

„Važi.“ Ostavila sam na stolu dolare, koliko je trebalo da platim ručak, i ustala. „Vidimo se onda.“

Probudila sam se nekoliko sati kasnije i naglo se uspravila u sedeći položaj. Gde je slika?, odmah sam pomislila, razbuđujući se. Pretraživala sam po sećanjima u glavi i shvatila da smo je ostavile u prtljažniku automobila kad smo izašle na ručak. A kola moramo vratiti agenciji u šest uveče… „Jebiga!“, opsovala sam kad sam pogledala na sat i videla da je skoro pola osam. Šta ako je Krisi zaboravila na nju? Navukla sam čizme i štrcala niza stepenice, za šta mi je trebalo više vremena od onih nekoliko sekundi koliko bih strpljivo sačekala lift. Stigla sam na recepciju i ugledala je kroz staklena vrata, kako sedi na sofi u malom hotelskom salonu. Čitala je knjigu o Namatđiri i, kad sam gurnula vrata i ušla, uhvatila me je panika. Pored nje nije bilo ni traga od slike. „Probudila se Uspavana Lepotica.“ Podigla je pogled ka meni i iscerila se. Osmeh joj je iščileo kad mi je videla izraz lica. „Šta je bilo?“ „Slika“, prodahtala sam. „Gde je? Bila je u prtljažniku, sećaš se? A kola je trebalo vratiti u šest, a sad je pola osam i…“ „Zaboga, Ke! Zar stvarno misliš da sam zaboravila na nju?“ „Ne, ali gde je?“ Kad sam se borbeno podbočila, shvatila sam koliko mi ta slika znači. Bila briljantna ili smeće – ili, najverovatnije, nešto između toga – nije to bilo važno. Stvar je bila u tome što je ta slika neki početak. „Ne brini, savršeno je bezbedna, dajem ti reč.“ „Gde?“, opet sam upitala. „Rekoh da je bezbedna.“ Ustala je i sad me je namrgođeno gledala. „Ti stvarno imaš problem s poverenjem, zar ne? Idem napolje, da prošetam.“ „U redu, izvini, ali možeš li mi samo reći gde je?“ Ćutala je i slegla ramenima pa izašla iz salona. Noge su mi se naelektrisale kao same od sebe i pošla sam za njom na recepciju, ali ona je već bila izašla iz hotela. Izašla sam napolje i pogledala niz ulicu, ali Krisi je nestala. Vratila sam se gore u sobu i legla na krevet, a srce mi je lupalo kao tamtam. Konačno sam se smirila, rekla sebi da preterujem, ali valjda je bilo u redu očekivati od nje direktan odgovor gde je moja slika? Zato što je ta slika bila signal da se vraća nešto za šta sam najozbiljnije mislila da je zauvek


Biserna sestra

249

izgubljeno. Nešto što je moje, što pripada meni, što niko nikad ne može uzeti i odneti, osim mene. Pošto sam je dala od sebe, i metaforički i u stvarnosti, bila mi je potrebna nazad. Nije „bezbedna“ ako nije kod mene. Kako ne može to da shvati? Dugo sam se tuširala vrelom vodom, da udavim misli, a onda legla na krevet i čekala je da se vrati. „Ćao“, kazala je ušavši u sobu dva sata kasnije i bacila svoje ključeve na pisaći sto. „Ćao“, odgovorila sam. Posmatrala sam je kad je sela i počela da otkopčava čizme, a zatim je skinula pantalone i krenula da odvaja polovinu desne noge. Nije mi ništa rekla, namerno je ćutala, kao što je Zvezda radila kad kažem ili učinim nešto pogrešno. Legla sam na krevet i sklopila oči. „Jesi li čula šta sam kazala kad sam izašla iz hotela?“, upitala me je konačno. „Aha, možda sam glupa i disleksična, ali nisam gluva“, odgovorila sam zatvorenih očiju. „Gospode!“ Krisi je duboko, osujećeno uzdahnula, i čula sam kako se prebacuje do kupatila. Vrata su se za njom zalupila, a onda sam čula tuš. Mrzim takve trenutke, one u kojima izgleda svi znaju šta sam loše uradila, samo ja ne znam. Kao da sam neki vanzemaljac, koji je pao na zemlju i ne shvata pravila igre. To me je stvarno nerviralo i, nakon euforije koju sam prethodno osetila, potpuno me je oneraspoložilo. Konačno sam čula kako Krisi izlazi iz kupatila i kako je krevet zaškripao kad je sela na njega. „Da ugasim svetlo ili ti treba da se skineš?“ upitala me je hladno. „Kako hoćeš. Svejedno mi je.“ „Važi. Laku noć.“ Ugasila je svetlo. Izdržala sam otprilike pet minuta – u stvari, možda i manje – pre nego što sam progovorila. „U čemu je problem? Samo sam pitala gde je moja slika.“ S kreveta pored mene nije bilo odgovora. I opet sam izdržala koliko sam mogla, a onda mi je izletelo: „U čemu je tako veliki problem?“ Svetlo se upalilo i ugledala sam Krisi kako sedi na ivici kreveta i strelja me pogledom. „U redu! Reći ću ti gde je jebena slika! U ovom trenutku je najverovatnije u skladištu iza Galerije Tandžentjere i čeka da bude uramljena, a Mirin mi je obećala da će to biti obavljeno do sutra. A prekosutra će možda već biti okačena na zidu galerije, s prodajnom cenom u iznosu od šeststo dolara, za koju sam pregovarala. U redu?“


250

LUSINDA RAJLI

Svetlo se ponovo naglo ugasilo, a ja i moje uzbuđenje – s primesom zapanjenosti – utonuli smo nazad u mrak. „Odnela si je u galeriju?“, kazala sam polako, pokušavajući da dišem. „Aha. Takav je bio dogovor, zar ne? Znala sam da nećeš ceniti moje skromno mišljenje o slici, pa sam je odnela profesionalcu. I samo da ti kažem“, procedila je kroz stisnute zube, „Mirin se oduševila. Samo što mi nije otela sliku iz ruke. I želi da zna kad će biti novih.“ Te rečenice su bile previše za moj mozak, pa nisam rekla ništa. Samo sam disala koliko sam mogla. „Kupila je moju sliku?“ konačno sam prozborila. „Ne bih baš tako rekla – nije dala nikakav novac – ali ako je neki posetilac kupi, dobićeš trista pedeset dolara, a galerija će zadržati dvesta pedeset. Htela je da profit deli napola, ali ja sam oborila njenu ponudu tako što sam obećala više radova Keleno DAplijez.“ Keleno D'Aplijez… koliko puta sam sanjala kako je to ime postalo poznato u svetu umetnosti? Svakako nije ime koje se lako zaboravlja, budući tako komplikovano za izgovor. „Oh. Hvala.“ „Nema na čemu.“ „Mislim“, dodala sam, počinjući da shvatam zašto se tako uznemirila, „stvarno ti hvala.“ „Rekla sam da nema na čemu“, do mene je dopro nabusit odgovor iz tame. Sklopila sam oči i pokušala da mislim na san, ali to je bilo nemoguće. Sad je na mene došao red da se povučem s pozornice. Dohvatila sam šore i, onako trapava, saplela se o Krisinu veštačku nogu, koja je kao zamka stajala između kreveta. „Izvini“, kazala sam petljajući u mraku da je ponovo uspravim. Svetlo se opet upalilo. „Hvala“, ponovila sam tražeći cipele. „Bežiš od mene?“ upitala je. „Ne, samo nisam umorna. Dugo sam spavala po podne.“ „Aha, dok sam ja bila odsutna i pogađala posao.“ Krisi se podlaktila i gledala me, glave naslonjene na ruku. „Slušaj, Ke, ovo mi je poslednja noć ovde i ne želim da se posvađamo. Samo me je uvredilo što nisi imala poverenja u mene da ću se starati o toj slici posle svega što sam rekla i učinila. I danas sam bila toliko uzbuđena kad sam videla kakva bi umetnica mogla da budeš. Ali ti nisi videla ništa od toga kad si umarširala u salon i zahtevala da ti kažem gde je tvoja slika. To me je… potreslo. Stvarno sam mislila da si počela da mi veruješ. Ushitilo me je kad se Mirin oduševila slikom i jedva sam čekala da ti


Biserna sestra

251

sve ispričam pa da izađemo nekud i to proslavimo. Ali ti si ušla tako ljuta na mene da je trenutak upropašćen.“ „Stvarno mi je žao, izvini, Krisi. Nisam htela da te uzrujavam.“ „Zar ne vidiš da sam došla ovamo u Alis Springs zato što sam htela da budem s tobom. Nedostajala si mi kad si otišla iz Bruma.“ „Zaista?“ „Aha. Mnogo“, dodala je stidljivo. „A ja sam stvarno srećna što si došla“, odvratila sam blago, a u sebi se pitala da li moj um ispravno shvata to što sam čula. Ili, bolje rečeno ono što je ispod površine. „Da ponovim, stvarno mi je žao“, kazala sam, sa željom da sve to izbrišem, jer zaista u tom trenutku nisam mogla s tim da se izborim. „Ponekad sam stvarno kreten.“ „Čuj, pričala si mi o Zvezdi i vašem odnosu, i kako te je izneverila.“ „Zapravo nije, samo je morala da krene dalje“, kazala sam lojalno. „Kako god. Znam da ti je teško da veruješ nekome, naročito u ljubav kad je…“ Čula sam kako Krisi teško diše. „Mislim da samo želim da znaš, pre no što odem, da… Pa, mislim da te volim, Ke. Ne pitaj me ni kako ni zašto, ali jednostavno je tako. Znam da si imala momka na Tajlandu i…“ Videla sam kako joj se oči pune suzama. „Ali samo sam iskrena, u redu?“ „U redu, razumem“, odgovorila sam odvraćajući pogled. „Bila si divna, Krisi, i…“ „Ne treba više ništa da kažeš. I ja razumem. Bar možemo biti prijateljice pre nego što zaspimo.“ „Da.“ „Onda laku noć.“ Pružila je ruku da opet ugasi svetlo. „Laku noć.“ Legla sam nazad u krevet, iznenada toliko iscrpljena da nisam bila u stanju da se krećem, dok mi je um obrađivao značenje onoga što je Krisi upravo rekla. Po svemu sudeći, ona me voli. A čak ni ja nisam toliko naivna da pomislim kako me voli samo kao prijateljicu. Pitanje je da li i ja volim nju? Pa samo pre nekoliko nedelja sam bila sa Ejsom. Pogodila me je pomisao da se izgleda sad, kad je Zvezda otišla, vezujem za razne ljude, muškarce i žene…


21

Osetila sam nežan dodir ruke na ramenu. „Probudi se, Ke, moram odmah na aerodrom. Uspavala sam se.“ Odmah sam se prenula iz sna i uspravila se u krevetu. „Odlaziš? Sada?“ „Aha, upravo sam to rekla.“ „Ali…“ Ustala sam iz kreveta i potražila šore. „Poći ću s tobom.“ „Ne. Vična sam takvim stvarima.“ A onda me je privukla k sebi i zagrlila. „Srećno s potragom za poreklom“, kazala je, pustila me i pošla ka vratima. „Javiću se, obećavam“, rekla sam. „Aha, volela bih da se javiš. Šta god da se desi“, rekla je i pružila ruku prema kvači. Taj prizor me je pokrenuo u akciju pa sam joj prišla. „Slušaj, stvarno sam uživala u tvom društvu, Krisi. Proteklih nekoliko dana si bila kao… pa, zaista nešto najbolje u mom životu.“ „Hvala ti. Izvini za ono sinoć i za sve. Nije trebalo da… nije trebalo.“ Nasmešila se sumorno. „Moram da idem.“ Onda mi je prišla, posegnula za mnom i usnama okrznula moje kad me je poljubila. Stajale smo tako nekoliko sekundi, a onda se odmakla. „Ćao, Ke.“ Vrata su se za njom zalupila i ja sam stajala u sobi koja je iznenada delovala pusto i tužno, kao da je Krisi sa sobom odnela svu toplinu i ljubav i smeh. Skljokala sam se na krevet, nesposobna da dokučim ni šta mislim ni šta osećam. Legla sam, ali tišina mi je tutnjala u ušima. Osećala sam se isto onako kao kad je Zvezda otišla dole u Kent, da bude sa svojom novom porodicom – osećala sam se napušteno. Ali – pomislila sam – ipak nisam napuštena. Iako je to što se upravo dogodilo za mene bilo šok, Krisi je kazala da me voli. E to je stvarno otkrovenje. Toliko malo ljudi mi je do tada u životu kazalo te reči. Da li je to bio razlog što sam prema njoj tako sentimentalna? Ili je…? Jesam li i ja…?


Biserna sestra

253

„Jebemti!“ Odmahnula sam glavom u potpunoj konfuziji. Nikad mi nije najbolje polazilo za rukom da analiziram svoja osećanja – bukvalno mi je bio potreban tibetanski vodič s bakljom u šetnji kroz sopstvenu psihu. Upravo sam razmišljala o tome kako bi možda trebalo da se priključim većini zapadnog sveta i sve to istresem profesionalcu, kad mi je zazvonio telefon. „Zdravo, gospođice D'Aplijez. Ovde dole je neki momak koji želi da vas vidi.“ „Kako se zove?“ „Gospodin Druri. Kaže da vas je upoznao u Misiji Hermansburg.“ „Recite mu da ću odmah sići.“ Tresnula sam slušalicu, navukla čizme i izašla iz sobe. Zatekla sam onog čoveka iz Hermansburga kako tumara na recepciji, podsetio me je na veliku divlju životinju koju su upravo stavili u mali kavez i to joj se nimalo ne dopada. Bio je viši od svega, a njegova prašnjava odeća i suncem opaljeno lice odudarali su od modernog plastičnog nameštaja. „Zdravo, gospodine Druri. Hvala vam što ste došli“, kazala sam, učtiva po navici, koju nam je Ma utuvila još kao deci, i pružila ruku. „Zdravo, Keleno. Zovi me Fil. Možemo li da odemo nekud da popričamo na miru?“ „Mislim da još uvek služe doručak.“ Pogledala sam u recepcionerku, a ona je klimnula glavom. „Bife se zatvara za dvadeset minuta“, kazala je, pa smo krenuli. „Ovde?“ pokazala sam sto kraj prozora, u polupraznoj trpezariji. „Meni je u redu“, odgovorio je i seo. „Jesi li za nešto iz bifea?“ „Može kafa ako ima. Ti samo jedi.“ Pošto sam naručila dve kafe – obe jake i crne – brzo sam prišla hrani i napunila tanjir holesterolom. „Sviđaju mi se žene koje vole da jedu“, prokomentarisao je Fil kad sam spustila tanjir na sto. „Oh, zaista volim“, odvratila sam i prionula. Sudeći po tome kako je piljio u mene, zaključila sam da mi treba hrana za mozak. „Sinoć smo imali sastanak sa starešinama u Hermansburgu“, kazao je i ispio kafu iz male šolje u jednom gutljaju. „Aha, pominjao si da ćete ga imati“, odvratila sam. „Na samom kraju sastanka dao sam im fotografiju da je pogledaju.“ „Da li je iko prepoznao mladića na njoj?“ „Jeste.“ Fil je dao znak konobarici da mu sipa još kafe. „Moglo bi se reći.“ „Kako to misliš?“


254

LUSINDA RAJLI

„Pa, nisam mogao da shvatim zašto su je svi pogledali i pokazivali prstom, a onda se slatko smejali.“ „I? Zašto su to radili?“, upitala sam, nervozna i u želji da skratim priču. „Zato, Keleno, što je tip s fotografije bio prisutan na sastanku. To je jedan od naših starešina. Ostali su ga zadirkivali zbog slike.“ Duboko sam udahnula i otpila gutljaj kafe, pitajući se hoću li početi da vrištim, da skačem od sreće, ili ću povratiti svu onu hranu koje sam se upravo najela. Nisam bila navikla na toliko uzbuđenja u rasponu od samo dvadeset četiri časa. „Dobro“, rekoh, znajući da čeka da nastavi. „Smeh je konačno zamro i čovek s fotografije mi je prišao pošto su ostali otišli.“ „Šta je rekao?“ „Hoćeš da budem iskren?“ „Aha.“ „Dakle.“ Fil je progutao knedlu. „Nikada ranije nisam video nekog starešinu da plače. Sinoć jesam.“ „Oh“, kazala sam, i sama zbog nečega gutajući knedlu u grlu. „Znaš, to su krupni, jaki ljudi. Nemaju ona devojačka osećanja. Da kažem to ovako: tačno je znao ko si ti. I želi da te upozna.“ „Oh“, ponovila sam. „Ovaj, šta misli, ko je on? Hoću reći…“ Odmahnula sam glavom zbog nespretnog izražavanja. „Šta je on meni?“ „Misli da ti je deda.“ „Aha, tako.“ Ovoga puta nisam mogla da zaustavim suze, inače bih stvarno povratila doručak. I zato sam pustila da mi poteku iz očiju pred tim čovekom kog čak nisam ni poznavala. Videla sam kako zavlači ruku u džep pa mi je pružio besprekorno čistu, belu maramicu preko stola. „Hvala“, odgovorila sam i izduvala nos. „To je od šoka, hoću reći… Prešla sam dug put i nisam očekivala da nađem… porodicu.“ „Verujem da nisi.“ Strpljivo je čekao da se saberem. „Izvini“, kazala sam, a on je odmahnuo glavom. „Razumem.“ Držala sam vlažnu maramicu u ruci, nevoljna da je ostavim. „Dakle, zašto misli da je možda moj… deda?“ „Mislim da on to treba da ti kaže.“ „Šta ako greši?“ „Onda greši“ – Fil je slegao ramenima – „ali sumnjam. Ti ljudi, znaš, ne barataju samo činjenicama. Imaju instinkte koji dosežu mnogo dalje nego što


Biserna sestra

255

sam sposoban da to objasnim. A posebno Frensis, od svih starešina, nije neko s kim se možeš zavitlavati. Kad nešto zna, on zna, i to je to.“ „Dobro.“ Maramica je sad bila toliko mokra da sam pribegla nadlanici i njome obrisala nos koji je curio. „Kad želi da se sastanemo?“ „Što pre. Rekao sam da ću te pitati možeš li da odvojiš vremena da sada pođeš sa mnom u Hermansburg?“ „Sada?“ „Da, ako ti odgovara. On uskoro odlazi u buš, pa bih rekao da je sad najbolji trenutak.“ „U redu“, odgovorila sam, „ali nemam prevoz nazad.“ „Možeš prenoćiti kod mene ako bude potrebno, pa ću te vratiti u grad kad god budeš htela“, odgovorio je. „Dobro. Onda… ovaj, moram da uzmem stvari.“ „Naravno“ – klimnuo je glavom. „Imaš vremena. Ionako moram da obavim neke poslove u gradu. Da se vidimo ovde za pola sata?“ „Važi, hvala.“ Rastali smo se na recepciji i ja sam odjurila gore u sobu. Kad bih rekla da mi se vrtelo u glavi, to ne bi bio ni blizu veran opis. Dok sam pakovala stvari u ranac, osećala sam se kao da sam bila zarobljena u nekom filmu koji traje satima – to jest u svom životu pre ovog jutra. A onda je iznenada počeo brzo da se premotava unapred, pa se mnogo toga desilo odjednom. Tako mi je u tom trenutku izgledao moj život. Australija, Krisi, moj deda… Ustala sam, tako ošamućena da sam morala da se naslonim na zid da ne bih izgubila ravnotežu. Protresla sam glavom, ali od toga mi je bilo samo gore, pa sam umesto toga legla, osećajući se kao potpuni slabić. „Previše uzbuđenja“, promrmljala sam, trudeći se da duboko dišem i da se smirim. Konačno sam ponovo ustala i videla da je preostalo samo deset minuta do dogovorenog sastanka s Filom u prizemlju. Samo plivaj, Ke, pomislila sam dok sam krvnički prala zube i gledala se u ogledalu. Samo plivaj. Recepcionerka mi je rekla da ne treba ništa da platim, pa sam shvatila da je Krisi sigurno iskoristila ono malo novca što je zaradila da plati račun. Osećala sam se grozno što nisam mislila na to i platila prva. Očigledno je ponosna, kao i ja, pa nije htela da pomislim kako me koristi. Pred hotelom je bio prašnjavi, olupani kamionet koji sam videla na parkingu u Hermansburgu. „Ubaci ranac pozadi i uskači“, rekao mi je Fil.


256

LUSINDA RAJLI

Krenuli smo, a ja sam ga kradom ice posmatrala dok vozi. Od vrhova velikih, blatnjavih čizama do lepo oblikovanih, mišićavih ruku, i sa akubra šeširom na glavi, bio je tipičan Australijanac iz buša. „Dakle, došli ste u pravi čas, mlada damo“, prokomentarisao je. „Aha. Ako je taj čovek zaista moj deda… ne razumem samo jedno: otkud zna da sam to baš ja. Hoću reći, nije video moju sliku ili tako nešto, a znam da mi je ime dao moj poočim.“ „Pa, poznajem Frensisa pola svog života, i mogu reći da nije neko ko bi inače tako reagovao kao što je on kad sam mu te juče pomenuo. Osim toga, ne zaboravi da imaš tu njegovu sliku.“ „Da, možda je on taj koji ju je poslao i koji mi je dao nasledstvo?“ „Možda.“ „Kakav je on? Kao ličnost, mislim?“ „Frensis?“ Fil se nasmejao. „Prilično ga je teško opisati. Prava reč bi bila 'jedinstven. Sad je već u poodmakloj dobi – rodio se početkom tridesetih, mislim, što znači da je u kasnim sedamdesetim godinama života, a u poslednje vreme je i usporio sa slikanjem…“ „Umetnikje?“ „Aha, i poprilično poznat u ovim krajevima. Kao dete je živeo u Misiji. A po tome kako su ga starešine sinoć zadirkivale, izgleda da je išao za Namatđirom kao dingo ljubimce.“ „I ja sam umetnica.“ Ujela sam se za usnu i osetila kako mi naviru suze na oči. „Pa eto vidiš. Talenat se prenosi u porodici, zar ne? Ne znam baš šta je meni moj stari preneo, osim mržnje prema gradovima i ljudima… Bez uvrede, gospođice, ali mnogo mi je prijatnije s mojim pilićima i psima nego s ljudima.“ „Znači, pouzdano nisam u srodstvu s Namatđirom?“ Pomislila sam na to kako će Krisi biti razočarana. „Da, izgleda da nisi, ali i Frensis Ejbraham je pristojan rođa u ormanu.“ „Ejbraham?“, upitala sam. „Aha, prezime su mu dali u Misiji, kao i svoj siročadi.“ „On je siroče?“ „Najbolje da ti on ispriča. Ja znam samo ono osnovno. Dovoljno je da znaš da je dobar, karakteran čovek, a ne ko neki iz krša u ovim krajevima. Nedostajaće mi kad se penzioniše i ode iz odbora. On čvrsto drži ostale, znaš na šta mislim. Poštuju ga.“ Srce mi je brže zalupalo kad smo se konačno zaustavili na parkiralištu Hermansburga, i poželela sam da je Krisi uz mene, da me smiri.


Biserna sestra

257

„E ajde sad da popijemo nešto hladno dok ga budemo čekali“, rekao je Fil i iskočio iz kamioneta. „Bolje ostavi svoje stvari gde su – sigurno nećeš da se neki nezvani gost uvuče u ranac, zar ne?“ Zadrhtala sam i srce mi je zalupalo još hiljadu puta brže dok me je hvatala panika. Šta ako stvarno budem morala ovde da prenoćim? U divljini, okružena najgorim osmonošcima iz mojih noćnih mora? Hajde, Ke, budi hrabra. Samo treba da se suočiš sa svojim strahovima, kazala sam sebi dok sam trupkala za Filom preko tvrde crvene zemlje. „Koka-kolu?“ Pružio je ruku u rashladnu vitrinu. „Hvala.“ Dok sam otvarala bocu, Fil je prišao stalku s knjigama i počeo nešto da traži. „Evo ga.“ Gledala sam ga kako prelistava neku veliku knjigu s tvrdim koricama, pod naslovom Aboridžinska umetnost XX veka, i samo sam se nadala da mi neće dati da čitam neki dugačak esej. „Znao sam da je ovde.“ Spustio je prst na stranicu i kucnuo je. „Ovo je Frensisova. Sad je u Nacionalnoj galeriji u Kanberi.“ Spustila sam pogled na sliku na sjajnom papiru i nisam mogla odoleti da se ne nasmešim. S obzirom na to da je moj mogući deda učio od Namatđire, očekivala sam neki pejzaž u akvarelu. Umesto toga, čula su mi eksplodirala od treperave slike od tačkica jarkih boja – od vrtloga žestoke crvene, narandžaste i žute – koja me je podsetila na svetleći točak koji je Tata postavio u vrtu u Atlantidi za moj rođendan. Kad sam pažljivije pogledala, počela sam da razabiram oblike u savršenoj spirali. Možda zec, a možda i zmija što se probija kroz krug do središta… „Neverovatna je“, kazala sam, prvi put shvativši šta talentovani umetnik može da napravi s tačkicama. „Šta misliš?“ „Zovem se Vatreni točak“, rekao je Fil iza pulta. „Šta misliš?“ „Predivna je, ali nisam to očekivala jer si rekao da je učio od Namatđire.“ „Da, ali Frensis je bio u usponu u Papunji, s Klifordom Posamom, mnogo pre no što je na scenu stupio Džefri Bardon. Njih dvojica su mu pomogli da osnuje pokret u Papunji. Evo, pokazaću ti delo Kliforda Posama.“ Bila sam postiđena time što mi je taj čovek govorio nešto sasvim novo. Nisam imala pojma o tome ko su Džefri Bardon ili Kliford Posam, a ni gde je Papunja. I ja sam neka studentkinja umetnosti, pomislila sam. „Evo.“ Fil je kucnuo prstom po stranici i pred očima mi se pojavila druga veličanstvena slika. Umetnik je stvorio sliku u nežnim pastelnim bojama, obličja sastavljena od hiljada i hiljada najsitnijih i najdelikatnijih tačkica.


258

LUSINDA RAJLI

Pomalo me je podsetila na Moneove Lokvanje, mada se činilo da je slikar spojio dve različite škole slikanja i stvorio nešto jedinstveno. „Ova se zove Varlugulong. Prošle godine je prodata za preko dva miliona dolara.“ Fil je podigao obrvu. „Velika lova. A sad me izvini, Keleno, moram da proverim toalet – juče sam tamo našao zapadnu smeđu'19.“ „Dobro. Da li je on… moj… ovaj, deda rekao kad će doći?“ „U neko doba danas“, nejasno je odgovorio Fil. „Uzmi šta god hoćeš iz frižidera, dušo, brzo se vraćam.“ Naoružana bocom vode, uzela sam onu knjigu i potražila mesto da sednem i razgledam je. Pošto je u prostoriji bila samo visoka stolica bez naslona za pultom, namestila sam se na nju i otvorila knjigu na početak. Toliko su me opčinile ne samo neverovatne slike već i pokušaji da dešifrujem aboridžinske naslove slika i njihovo značenje, da sam podigla pogled tek kad sam čula da se otvaraju vrata kolibe, a da prethodno očigledno nisam čula zvuk kola. „Zdravo“, rekao je lik na vratima. „Zdravo.“ Najpre sam pomislila da je neki turista koji je došao da vidi Hermansburg, jer to nikako nije mogao biti moj deda – svi muškarci Aboridžini koje sam videla na fotografijama bili su sitni i veoma tamni, a koža im je bila spečena od sunca i sva u malim borama i pukotinama, kao suve šljive. Osim toga što je ovaj čovek izgledao suviše mlad da bi bio on, bio je i visok i tanak, kože iste boje kao i moja. Kad je skinuo akubra šešir i prišao mi, videla sam da ima neverovatne oči. Bile su jarkoplave s pegicama boje zlata i ćilibara, pa su mu rožnjače ličile na one tačkaste slike koje sam upravo razgledala. A onda sam shvatila da zuri u mene isto tako prodorno kao i ja u njega, pa sam osetila kako mi rumenilo obliva obraze pod njegovim pogledom. „Keleno?“ Glas mu je bio dubok i odmeren, kao med. „Ja sam Frensis Ejbraham.“ Oči su nam se srele u trenutku prepoznavanja. „Da.“ Ponovo su usledili pauze i zurenje, i shvatila sam da ne zna kako da se ponaša u ovom trenutku ništa bolje od mene, jer smo oboje znali da je ZNAČAJAN. „Mogu li da uzmem malo vode?“, upitao me je, pokazavši ka frižideru. Bila sam mu zahvalna što je razbio napetost, ali istovremeno sam se pitala zašto

19

Vrsta australijske zmije, veoma brze otrovnice. (Prim. prev.)


Biserna sestra

259

mene pita. Najzad, on je „starešina“, šta god to značilo, pa sam bila sigurna da sme da uzme vode koliko god hoće. Posmatrala sam ga kako prilazi rashladnoj vitrini. Način na koji je hodao, a onda i pružio mišićavu ruku da povuče i otvori staklena vrata, odgovarao je onome što mi je o njemu rekao Fil. Kako je moguće da ovaj snažni i vitalni muškarac ima više od sedamdeset godina? Bio je više Krokodil Dandi nego osoba u poznim godinama, što je potvrdio kad je laganim dodirom palca i kažiprsta odvio zatvarač boce. Posmatrala sam ga dok je dugo pio, možda da bi dobio na vremenu i smislio šta da kaže. Pošto je iskapio bocu, bacio ju je u korpu za otpatke, pa se ponovo okrenuo ka meni. „Poslao sam ti onu fotografiju“, rekao je. „Nadao sam se da ćeš doći.“ „Oh, hvala.“ Usledila je duga tišina, a onda je duboko uzdahnuo, jedva primetno zavrteo glavom, pa obišao pult i prišao mi. „Keleno… dođi da zagrliš svog dedu.“ Pošto zapravo nije bilo mesta da se ode bilo gde drugde u ograničenom, skučenom prostoru iza pulta, samo sam se nagla ka njemu i on me je privio u zagrljaj. Glava mi je ležala uz njegovo srce i čula sam kako postojano lupa u grudima, osetila njegovu životnu snagu. I njegovu ljubav. Oboje smo izbrisali skrivenu suzu kad smo se konačno razdvojili. Prošaputao je nešto na jeziku koji nisam razumela, a onda pogledao naviše. Pošto mi je sad bio blizu, videla sam mu izukrštane fine bore na koži i tetive na vratu, što je otkrivalo da je stariji nego što odaje prvi utisak. „Siguran sam da imaš mnogo pitanja“, rekao je. „Da, imam.“ „Gde je Fil?“ „Izašao da vidi ima li zmija… u toaletu.“ „Pa, uveren sam da mu neće smetati ako upotrebimo njegovu kolibu za spavanje da porazgovaramo.“ Pružio je ruku. „Dođi, imamo mnogo da pričamo.“ Filova koliba za spavanje bila je baš onakva kakvom ju je i opisao. Sobica s niskom tavanicom i prastarim ventilatorom okačenim iznad drvenog kreveta koji se mogao pohvaliti samo vrećom za spavanje na umrljanom madracu. Frensis je otvorio vrata koja su vodila iz spavaće sobe na natkrivenu verandu. Izvukao je za mene staru, drvenu, klimavu stolicu. „Hoćeš li da sedneš?“ upitao je. „Hvala.“ Pošto sam sela, ugledala sam pred sobom pogled koji je odmah nadoknadio sve nedostatke opreme unutra. Crvena pustinja se slobodno


260

LUSINDA RAJLI

talasala do potoka. S njegove druge strane, uz obalu je raslo srebrnozeleno grmlje koje se održavalo upijanjem ograničene količine vode. A iza toga… pa, iza nije bilo ničeg sve do susreta crvene zemlje s plavim horizontom. „Neko vreme sam živeo uz taj potok. Mnogi od nas. Unutra ali ipak napolju, ako me razumeš.“ Nisam razumela, ali sam svejedno klimnula glavom. A onda mi je sinulo da stojim na raskrsnici dveju kultura koje još uvek, posle dve stotine godina, s naporom nastoje da se pomire jedna s drugom. I Australija i ja smo još mlade i pokušavamo da shvatimo sebe. Napredovale smo, ali onda smo pravile greške, jer nismo imale stoletnu mudrost i iskustvo da nas vode. Instinktivno sam osetila da je ovaj čovek što sedi naspram mene mudriji od većine. Ponovo sam podigla pogled da ga ukrstim s njegovim. „Ah, Keleno, odakle da počnemo?“ Spojio je šake vrhovima prstiju i zagledao se u daleki horizont. „Vi meni recite.“ „Znaš“, kazao je, skrenuvši pogled nazad na mene, „nikad nisam ni slutio da će doći ovaj dan. Toliko trenutaka za kojima čovek žudi ne dođe.“ „Znam“, složila sam se i poželela da mogu da odredim njegov neobičan akcenat, jer je bio mešavina mnogo različitih intonacija, koje sam pokušavala negde da smestim ali nisam uspela. Bilo je australijskog, engleskog, pa sam čak pomislila i da sam prepoznala nagoveštaj nemačkog. „Dakle, primila si pismo i fotografiju od advokata iz Adelejda?“, podstakao me je. „Da, jesam.“ „I sumu novca uz to?“ „Da. Hvala vam, to je stvarno ljubazno od vas, ako ste mi vi to poslali.“ „Ja sam se postarao da ti pošalju novac, da, ali nisam ga zaradio svojim rukama. Bilo kako bilo, imaš pravo na njega i tvoj je. Preko moje… naše porodice.“ Uglovi očiju su mu se nabrali u toplom osmehu. „Ličiš na prababu. Izgledaš baš kao ona…“ „Je li to bila Kamirina kći? Beba sa očima boje ćilibara?“ usudila sam se da nagađam po onome što sam do tada preslušala na CD-plejeru. „Da. Alkina je bila moja majka. Ja…“ Izgledalo je kao da će zaplakati. „Oh“, rekoh. „Dakle.“ Bilo je očigledno da Frensis nastoji da se pribere. „Reci mi šta si do sada otkrila o svojim srodnicima?“ Ispričala sam mu ono što sam znala, stidljivo i nesigurno jer je ovaj čovek bio takva pojava, sa aurom mira i harizme, da mi se jezik vezao još više nego obično.


Biserna sestra

261

„Tek sam stigla do potonuća Kumbane. Kad su otac i dva sina nestali na moru. Osoba koja je napisala tu knjigu nagoveštava da je bilo bliskosti između Kiti i njenog devera – Dramonda, je li tako?“ „Pročitao sam je. Nagoveštava se da su bili u ljubavnoj vezi“, složio se. „Znam da ljudi umeju da napisu nešto samo da bi prodali knjigu, pa nisam baš odmah poverovala u to i u ostalo“, brbljala sam jer mi je bilo veoma neprijatno što možda klevećem člana njegove – naše porodice. „Hoćeš da kažeš, Keleno, da je biografkinja možda senzacionalistički prikazala Kitin život?“ „Da, možda“, ograničila sam se, nervozna. „Keleno.“ „Da?“ „Kad čuješ ono što imam da ti ispričam, znaćeš da ga nije dovoljno senzacionalno prikazala!“ Zapanjeno sam ga gledala kad je zabacio glavu i glasno se nasmejao. Kad se njegov pogled vratio na mene, oči su mu bile nasmejane. „Dakle, ispričaću ti pravu priču. Istinu koja mi je saopštena tek na samrtničkoj postelji moje babe. A to nije smešno, jer je ona bila jedna od najdražih, najdragocenijih ljudskih bića koje sam poznavao.“ „Razumem i, molim vas, ne morate mi ispričati ako ne želite. Možda bi trebalo da se bolje upoznamo, da se uverite da možete imati poverenja u mene?“ „Osećam te još otkad si bila seme u materici moje kćeri. Ti si ta za koju brinem, Keleno. Nikad ne saznati gde su ti koreni, odakle potičeš…“ Frensis je duboko uzdahnuo. „I moraš znati priču o svojim srodnicima. S njima si u srodstvu. Krv njihove – i moje – krvi.“ „Kako ste me našli?“, upitala sam. „Posle toliko godina?“ „Bila je to poslednja želja moje pokojne žene – tvoje bake – da još jednom potražim našu kćer. Da bih ti pomogao da me bolje razumeš, moramo se vratiti unazad. Znaš priču sve do potonuća Kumbane, koja je sa sobom odnela sve muškarce porodice Merser?“ „Da. Ali kako se ja uklapam u to?“ „Shvatam tvoje nestrpljenje, ali najpre moraš pažljivo saslušati da bi razumela. Dakle, ispričaću ti šta se dogodilo s Kiti posle toga…“


Kiti Brum, zapadna Australija April, 1912.


22

Kiti se često pitala kako ljudi uspevaju da prebrode najmračnije trenutke gubitka. U Litu je posećivala porodice u zgradama s mnogo malih stanova, da bi otkrila kako su bile desetkovane epidemijom gripa ili boginja. Polagali su veru u Gospoda, jednostavno zato što nisu imali ništa drugo. I sigurno sam na putu u pakao, neprekidno je mislila. Nedelju dana nakon nesreće, mada joj se spolja gledano svakodnevica nije promenila, Kiti je pregurala kao utvara, kao da je i ona otišla sa ovoga sveta. U izlozima radnji duž Dempijer terasa visile su crne tkanine i gotovo da nije bilo porodice u gradu koju katastrofa nije dotakla. A onda, uz sav taj šok, stigla je vest da je okean progutao i „nepotopivi“ Titanik, i da ima malo preživelih. Niko nije znao kako je Kumbana potonula i odnela dragoceni tovar na morsko dno. Na površinu je isplivalo malo ostataka – vrata kabine, jastuk od marokanske kože s divana… Još nisu našli nijedno telo, i Kiti je znala da nikad neće ni naći. Gladne ajkule su se gostile njihovim mesom i pojele ih za nekoliko sati. Ovoga puta Kiti je bilo drago što živi u maloj zajednici i što dele žalost. Ljudi su ignorisali uobičajena društvena pravila i grlili se kad se sretnu na ulici, dozvoljavali suzama da nesputano teku. Kiti je bila skrušeno zahvalna za dobrotu koju su prema njoj ispoljavali, i dirnule su je pisane izjave saučešća koje su joj ubacivali kroz otvor za pisma da je ne bi uznemiravali. Čarli, koji je isprva reagovao mirno, isplakao se na majčinom krilu nekoliko dana pošto mu je saopštila šta se dogodilo. „Znam da su otišli na nebo, mama, ali nedostaju mi. Želim da vidim tatu i strica Drama…“ Sinovljeva patnja je bar omogućila Kiti da se na nešto fokusira, pa je provodila s njim koliko god je mogla vremena. Gubitkom njegovog oca, dede i strica, muška loza Merserovih je zbrisana jednim potezom i Čarli je sad bio jedini naslednik. Kiti je strahovala da bi to za njega mogao biti prevelik teret u budućnosti.


264

LUSINDA RAJLI

Pošto je te noći smestila Čarlija u krevet, ušuškala ga i milovala po kosi da ga uspava, Kiti je prešla prstima po sve većoj gomili neotvorenih pisama i telegrama na njenom pisaćem stolu. Nije mogla podneti da ih otvori, da čita izjave saučešća onih koji su ih poslali, jer je znala da ništa od svega toga ne zaslužuje. Premda je pokušavala da zauzda svoje neverno srce i usmeri žalost na Endrua, nastavila je da neprestano oplakuje Dramonda. Izašla je na verandu i podigla pogled ka nepreglednom zvezdanom prostranstvu, tražeći odgovor. Kao i uvek, nije ga bilo.

Pošto nije bilo tela koja bi sahranili, biskup Rajli je objavio da će se krajem aprila u Crkvi Blagovesti održati posmrtna misa. Kiti je otišla do Ving Hing Longa, lokalnog krojača, da poruči crninu, ali tamo je saznala kako su već prodali sve zalihe crnih tkanina. „Niš' ne brinite, gospoja Merser“, rekao joj je sićušni Kinez. „Nosite ono što imate, nikog nije briga kako izgledate.“ Kiti je sa sumornim smeškom izašla iz prepune radnje, videvši da duva neprijatan vetar koji nikom ne donosi dobro. Mada je većina lagera biserne flote bila usidrena zbog sezone zatišja, nekoliko ih je zahvatio uragan. Blagi Irac Noel Donovan, upravnik Merserove kompanije za proizvodnju bisera, posetio ju je kod kuće, da joj saopšti detalje o tim gubicima. „Dvadesetorica“, uzdahnula je. „Imate li njihove adrese da pišem njihovim porodicama? Da li je neko od njih imao rođake u Brumu? Ako jeste, volela bih da ih lično posetim.“ „Prikupiću adrese koje imam u kancelariji, gospođo Merser. Mislim da će dvadeseti mart, dan kad je potonula moćna Kumbana, ući u istoriju. To nam je nauk da nikad ne budemo samozadovoljni, zar ne? Arogancija čoveka navodi na to da poveruje kako može da zapoveda okeanima. Ali priroda zna.“ „Nažalost, za sve nas koji smo ostali, zaista ste u pravu, gospodine Donovane.“ „Dakle, sad vas ostavljam.“ Ustao je sa stolice, a onda nervozno spojio šake. „Izvinite što pominjem nešto tako u ovom trenutku, ali jeste li imali ikakvih vesti od gospođe Merser?“


Biserna sestra

265

„Bojim se da još nisam skupila hrabrosti da otvorim sve telegrame koje sam primila. Kao ni karte i pisma.“ Kiti je pokazala ka gomili na pisaćem stolu. „Pa, nisam imao vesti od nje i ne bih da je uznemiravam, ali pitam se imate li neku predstavu o tome šta će biti s biznisom s biserima? Sad kad više nema nijednog od trojice Mersera…“ Noel je zavrteo glavom. „Priznajem da nemam pojma, ali pošto nije ostao niko ko bi ga vodio, a Čarli je premlad, pretpostavljam da će biti prodat.“ „I ja sam tako mislio i moram da vas upozorim, gospođo Merser, da lešinari već kruže. Mislim da će najpre doći k vama i zato vam savetujem da stupite u vezu s porodičnim advokatom u Adelejdu. Najviše je zainteresovan određeni gospodin, mislim da je Japanac. I gospodin Pigot planira da sve proda. Ovo je zaista strašan udarac za našu industriju. A sad doviđenja, gospodo Merser, videćemo se na službi u crkvi.“ Ujutru pre službe, Kiti je pokušala da ubedi Kamiru i Freda da pođu s njom i s Čarlijem. Kamira se užasnula. „Ne, gospoja, na to belačko mesto. To ne za nas.“ „Ali zaslužujete da budete tamo, Kamira. Ti i Fred… i vi ste ga voleli.“ Kamira je stoički odbila, pa je Kiti krenula s Čarlijem kolima. U malenoj crkvi, ljudi su se razmicali da propuste napred nju i Čarlija. Pastva je stajala i u porti, i mnogi su gledali kroz prozore s drvenim kapcima, da čuju biskupovu propoved. Tokom obreda, uz zvuke bolnih jecaja, Kiti je sedela suvih očiju. Molila se za izgubljene duše, ali zbog sebe nije plakala. Znala je da zaslužuje svaku sekundu bola i grize savesti koje trpi. Posle je održana daća u hotelu Roubak. Neki muškarci su utapali žalost u alkoholu, koji su obezbedili biserni magnati, i zapevali škotske i irske mornarske pesme, koje su Kiti vrtoglavo vratile u onaj dan kad je slučajno ušla u hotel Edinburški dvorac. Kasnije, kod kuće, sedela je u salonu i, po navici, uzela vez. Dok je vezla, razmišljala je o svojoj i Čarlijevoj budućnosti. Biznis će, bez sumnje, biti prodat, kao što je i rekla Noelu Donovanu, a od tog novca će biti osnovan trust za Čarlija. Pitala se treba li da se vrati u Edinburg, ali sumnjala je da bi Idit bila zadovoljna time da joj jedini unuk ode iz Australije. Možda će insistirati da se oboje vrate u Adelejd, a ako Kiti odbije, možda bi je čak ucenjivala Čarlijevom budućnošću… Kiti je ustala iz fotelje i prišla pisaćem stolu. Sad kad je održana zadušna misa, mora početi da se suočava s budućnošću. Odvojila je neotvorene telegrame od ostalih pisama i sela da ih pročita. Suze su joj potekle niz lice pred velikodušnošću i obzirnošću žitelja Bruma.


266

LUSINDA RAJLI

… A Dramond, kakvo je on divno osveženje bio. Osvetlio nam je trpezu svojim duhom i humorom… Kiti se trgla čuvši kako su se vrata zalupila. Predvorjem su odjeknuli teški koraci i vrata salona su se škripeći otvorila. Kiti se dah presekao kad je prekasno shvatila da je sad usamljena žena u opasnom gradu. Okrenula se od pisaćeg stola i ugledala priliku kako stoji na vratima, priliku suviše poznatu čak i kad je prekrivena prljavštinom i crvenom prašinom. Zapitala se da ne halucinira, jer to ne može biti… Sklopila je oči pa ih ponovo otvorila. A on je i dalje bio tu i zurio u nju. „Dramonde?“, prošaputala je. Zaškiljio je, ali nije odgovorio. „O bože, Dramonde, živ si! Ovde si!“ Pritrčala mu je, ali se zapanjila kad ju je grubo odgurnuo. Plave oči su mu imale čeličan izraz i bile su zakrvavljene. „Nije Dramond, Kiti, nego Endru, tvoj muž!“ „Ja…“ Zavrtelo joj se u glavi i borila se da obuzda nagon za povraćanjem, ali duboki instinkt joj je govorio kako mora da napregne mozak i smisli neko objašnjenje. „Ni sam ne znam…“ „Toliko sam utonula u žalost da se ne sećam ni svoga imena. Naravno da si to ti, Endru, da, vidim sad.“ Naterala je sopstvenu ruku da ga pomiluje po obrazu, po kosi. „Kako je to moguće? Kako je moguće da mi se muž vratio iz mrtvih?“ „Ni sam ne znam… O, Kiti…“ Lice mu se zgrčilo i posrnuo je unazad, na zid. Uhvatila ga je za ruku i povela do fotelje, gde je zagnjurio lice u šake, a ramena su mu se tresla od jakih jecaja. „O, dušo moja“, prošaputala je pa su i njoj navrle suze na oči. Otišla je do komode, sipala mu brendija u čašu, pa mu je gurnula među drhtave prste. Konačno je popio gutljaj. „Ne mogu to da podnesem“, promrmljao je. „Moj brat, otac… nema ih. A ja sam još ovde. Kako Bog može biti tako okrutan?“ Podigao je ka njoj neutešni pogled. „Trebalo je da budem na Kumbani. Trebalo je da umrem s njima…“ „Pssst, dušo moja, pravo je čudo što si nam se vratio. Kako si preživeo?“ Endru je popio još malo brendija i prikupio snagu. Bol kao da mu je produbio bore na mladom licu, a ispod crvenih pruga blata koža mu je bila siva od iznemoglosti i šoka. „Iskrcao sam se s broda, ubrzo posle Fremantla. Imao sam… imao sam nekog posla. Putovao sam kopnom i tek kad sam stigao u Port Hedlend, pre dva dana, čuo sam za tragediju. Od onda nisam spavao…“ Onda mu je glas zamro i odvratio je lice od nje.


Biserna sestra

267

„Sve je to bio strašan šok za tebe, ljubavi“, kazala je, pokušavajući da se pribere, „i nisi imao vremena da prihvatiš. Idem da ti donesem nešto da pojedeš. I moraš skinuti mokru odeću. Doneću ti suvu.“ Telo joj je bilo željno nekog posla dok joj se um ne smiri. Uhvatio ju je za ruku. „Zar nisi dobila moj telegram? Javio sam ti da u poslednjem trenutku moram da obavim neki posao.“ „Da, jesam. Kazao si da će mi tvoj otac ispričati šta pod tim misliš, ali, Endru, on nije stigao…“ Kiti je zamro glas. Endru se trgao. „Naravno. A moja majka? Mora da je skrhana.“ „Ja… ne znam. Pisala sam joj odmah pošto se to dogodilo, ali…“ S grizom savesti, Kiti je pokazala ka gomili neotvorenih telegrama. „Koliko juče me je posetio Noel Donovan, pa mi je i on rekao da nije imao vesti od nje.“ „Za ime boga, Kiti!“ Endru je ustao, sav drhteći od gneva. „Noel Donovan je samo jedan od mojih zaposlenih. Teško da bi u ovakvom trenutku odgovarala njemu. Ti si joj snaha! Zar nisi pomislila da treba ponovo da joj se javiš?“ Počeo je da čepa koverte i otvara telegrame, da ih na brzinu čita, a onda joj je jednim od njih zamahao pred licem. DOĐI ODMAH U ADELEJD STOP JA NE MOGU DA PUTUJEM TAMO JER SAM SLOMLJENA STOP MORAM DA ZNAM ŠTA SE DOGODILO STOP ODGOVORI PO PRIJEMU STOP IDIT STOP Endru je bacio papir na pod. „Dakle, dok su tebe tešili ovdašnji meštani, dok si išla na misu zadušnicu i primala izjave saučešća, moja majka je bila sama u žalosti, hiljadama kilometara daleko.“ „U pravu si i mnogo mi je žao. Oprosti mi, Endru.“ „I oprosti mi što sam došao kući očekujući da vidim svoju suprugu, pošto sam saznao da su mi otac i brat mrtvi. A ti si sedela ovde proteklih nedelja i nisi imala toliko obzira da pomisliš na moju jadnu majku.“ Posle toga nisu mnogo razgovarali. Dok je Endru proždirao hleb i hladne nareske s tanjira koji mu je donela, Kiti je pažljivo posmatrala njegovo lice, različita osećanja u njegovim očima, ali on ništa od toga nije podelio s njom. „Endru, hoćeš li doći u krevet?“ konačno ga je pitala. „Sigurno si iscrpljen.“ Pružila mu je ruku, ali on ju je odgurnuo. „Ne. Okupaću se. Idi spavaj.“ „Pripremiću ti kupku.“ „Ne! Ja ću to učiniti. Laku noć, Kiti. Videćemo se ujutru.“


268

LUSINDA RAJLI

„Laku noć.“ Kiti je izašla iz salona, a kad je stigla u spavaću sobu, zatvorila je vrata za sobom, ujela se za usnu da spreči jecanje koje joj je nadimalo grudi. Ne mogu da podnesem… Skinula se, legla i zarila lice u jastuk. Nazvala sam ga Dramondovim imenom… Gospode! Kako sam mogla to da uradim? „Da li on zna?“ šapnula je samoj sebi. „Je li je zato toliko ljut? Bože, šta sam to učinila?“ Konačno se uspravila i sela, nekoliko puta duboko udahnula. „Endru je živ“, kazala je glasno. „I to je divna vest. Čarli, Idit… biće mnogo srećni. Svi će mi govoriti koliko imam sreće. Da. Imam sreće.“ Endru joj nije došao te noći. Sutradan ujutru ga je zatekla za doručkom, s Čarlijem na stolici pored njega. „Tata se vratio s neba“, njen sin joj se srećno osmehnuo. „Sad je anđeo i vratio se na krilima.“ „I drago mi je što sam kod kuće“, kazao je Endru. Dok ih je Kamira služila, Kiti joj je videla zbunjenost u očima. „Endru se vratio! Zar to nije divno?“ „Jes', gospoja Kiti“ odvratila je sluškinja žurno klimajući glavom, a onda izašla iz sobe. „Tvoja mala crnkinja kao da je van sebe“, primetio je Endru dok je žvakao zalogaj doručka – tri komada tosta sa slaninom. „Verovatno ju je zaprepastio i šokirao tvoj čudesni povratak, kao i sve nas.“ „Voleo bih da pođeš sa mnom u grad, Kiti. Mislim da je važno da nas ljudi ponovo vide zajedno.“ „Da, naravno, Endru.“ „Onda ću otići u kancelariju, pretpostavljam da ima puno posla. Usput ću poslati telegram majci, da joj javim da ćemo joj uskoro doći u posetu u Ališa hol.“ Čim je Kamira odvela Čarlija u kuhinju, Endru je ustao i osmotrio Kiti. „Sinoć posle kupanja pročitao sam izjave saučešća koje su poslali ljudi iz grada. Vrlo lepo su se izrazili o ocu i meni, i o sirotom Dramondu. Po svemu sudeći, on je ovde bio veoma popularan.“ „Da, bio je.“ „Izgleda da ste se vas dvoje mnogo pojavljivali zajedno u društvu dok sam ja bio odsutan.“ „Dobijali smo pozive i smatrala sam da treba da ih prihvatimo. Uvek si mi govorio da je to veoma važno.“


Biserna sestra

269

„A ja se sećam kako si ranije često nalazila izgovore da ne ideš. Barem ne sa mnom.“ „To… Stvar je u tome što su ove godine kiše bile obilnije nego obično. Mislim da smo svi patili od klaustrofobije i da nam je bilo potrebno da izađemo iz kuća kad su konačno prestale“, snašla se Kiti. „E pa, sad kad sam se vratio iz mrtvih, možemo da proslavimo. I nadam se da naši susedi neće biti razočarani što sam to ja a ne moj brat, pokoj mu duši.“ „Endru, molim te, ne govori tako.“ „Čak i moj rođeni sin priča samo kako je cika Dram uradio ovo i kako je cika Dram uradio ono. Izgleda da je svima prirastao za srce. Da li se i ti ubrajaš u te, draga?“ „Endru, molim te, tvoj brat je mrtav! Nestao je zauvek! Nije ti valjda krivo što je nekoliko poslednjih nedelja svog života uživao ovde, s porodicom i novim prijateljima?“ „Nije, naravno. Za šta me smatraš? Međutim, iako je mrtav, imam utisak da je ušetao u moju kuću i u moj život, i da je sve preuzeo dok sam bio odsutan.“ „I hvala Bogu što je bio ovde, naročito kad sam bila bolesna.“ „Da, naravno.“ Endru je klimnuo glavom, prekoren. „Oprosti mi, Kiti, sve ovo je previše za mene. Dakle, voleo bih da pođem u grad u deset. Možeš li se spremiti do tada?“ „Svakako. Povešćemo i Čarlija?“ „Bolje da ga ostavimo ovde“, odlučio je Endru. Dok su se vozili Dempijer terasom, Kiti je pretpostavljala da Endru želi da što više građana vidi da se vratio. Posmatrala je reakcije vlasnika radnji i prolaznika, koji su se okupljali oko njega, željni da saznaju kako je uspeo da pobegne iz vodene grobnice. Endru je nekoliko puta ispričao istu priču, a ljudi su grlili Kiti i govorili joj da ima sreće. I imam, odvratila im je ona u sebi kad su krenuli u kancelariju, blizu luke. I ponovo, Kiti je prisustvovala zapanjenosti i radosti kad je uzbuđeni Noel Donovan zagrlio šefa. Donet je šampanjac i usledila je improvizovana zabava. Izgleda da su svi u gradu želeli da proslave što je Endru čudesno preživeo, a Kiti je namestila osmeh na lice dok su je ljudi grlili i plakali od sreće što joj se muž vratio. I Endru je bio neprestano okružen ljudima, svi su ga tapšali po leđima, kao da žele da se uvere da je stvaran. „Možda bi trebalo da promenim ime u Lazar“, našalio se Endru te večeri, kad se zabava premestila u hotel Roubak. Bio je to redak trenutak duhovitosti kod njega, i Kiti je bilo drago zbog toga.


270

LUSINDA RAJLI

Cele naredne nedelje, neprekidno su dočekivali reku posetilaca kod kuće, ljudi su dolazili da ponovo čuju Endruovu priču o tome kako je odlučio da se iskrca s broda u Džeraldtonu. „Jeste li imali viziju?“, upitala je gospođa Ruben. „Jeste li znali šta će se dogoditi?“ „Nisam, naravno“, odgovorio je Endru, „inače ne bih dopustio da brod nastavi dalje. Bila je to samo puka slučajnost.“ Međutim, izgleda da niko nije želeo da veruje u to da je bila puka slučajnost. Endru je dobio ulogu Mesije, to što je preživeo bio je znak da Brum čeka srećan preokret sudbine. To je unelo novu energiju u kapetane lagera i ronioce, koji su bili utučeni nakon nedavnih gubitaka. Čak i biserni magnati, koji su se gotovo sigurno radovali propasti Merserove kompanije za proizvodnju bisera, prihvatili su Endrua u čelo stola prilikom nedeljnih sastanaka na svečanim večerama. U čitavom tom vihoru, Kiti je hvatala sebe kako živi dane poput lutke na koncu, sa osećanjem da joj se ruke i noge pokreću pod dejstvom spoljašnjih sila, dok joj je um zarobljen kao svedok života kakav nije planirala da živi. Griza savesti ju je neprekidno progonila, i na javi i u snu. Preko dana, Endru je bio učtiv, ljubazan i zahvalan u ophođenju sa svima oko sebe, ali noću, za večerom, njoj se gotovo i nije obraćao. Posle bi se povukao na spavanje, radije u uzan krevet u svojoj garderobi. „Zar ti ne bi bilo udobnije da se vratiš u spavaću sobu?“ obazrivo ga je pitala Kiti jedne noći. „Često sam nemiran i samo bih ti smetao, draga“, hladno joj je odgovorio. Krajem nedelje, Kiti je bila skrhana. Sedela je sa Endruom i Čarlijem za doručkom i zapažala da je čak i njen sin povučen u očevom prisustvu. Možda je bilo tako jer je Endru jednostavno nastojao da se izbori sa onim što je poremetilo njegov stav prema njoj, ili… nije mogla podneti pomisao na drugi razlog. „Kiti, želim da pođeš sa mnom kad budem obavljao poslove danas“, Endru ju je prekinuo u mislima, i ne gledajući je. „Naravno“, potvrdila je. Posle doručka, pomogao joj je da se popne u kola, a onda je sedeo kruto pored nje i poterao prilaznim putem. Ali umesto da pođe putem prema gradu, Endru je krenuo ka Ridel biču. „Kuda idemo?“ upitala je. „Mislim da bi ti i ja trebalo da porazgovaramo. Nasamo.“ Kiti je srce lupalo kao ludo u grudima, ali nije ništa rekla. „Čarli mi kaže da ste često išli na plažu dok mene nije bilo“, nastavio je Endru. „Sigurno si išla na plivanje. U onim tvojim pantalonama.“


Biserna sestra

271

„Da, ja… pa, bilo je mnogo vruće i…“ Kiti je treptala da otera suze. „Gospode bože! U šta se pretvara ovaj svet? Da moja supruga pliva u pantalonama, kao neka urođenica.“ Endru je povukao uzde i zaustavio kola, pa vezao ponija za stub. „Da prošetamo?“ Pokazao je dole ka plaži. „Kako hoćeš“, odgovorila je, misleći kako je Endru, ako želi da joj kaže da zna za njenu aferu, odabrao baš ono mesto gde je pre samo nekoliko nedelja legla s njegovim bratom i vodila ljubav. Endru nikada ranije nije predložio šetnju po plaži; oduvek je mrzeo da mu pesak ulazi u cipele. Duvao je blag, prijatan povetarac, a isto ono more koje je otelo od Kiti njenu ljubav sad je bilo mirno kao usnula beba. Endru je koračao napred ka okeanu dok je Kiti – ne usudivši se da izuje čizmice i suoči se sa Endruovim neodobravanjem – posrtala za njim. Stigli su do stenovitog zatona, gde se nedavno penjala na stenu i skakala da zaroni u more. Endru je stajao nekoliko inči od vode, talasi su mu se penili odmah kod cipela. „Moj otac i brat leže tamo negde.“ Pokazao je ka okeanu. „Nestali zauvek, a ja živim.“ Kiti ga je gledala kako se skljokao na stenu i šakama pokrio lice. „Mnogo mi je žao, dragi.“ Sad je shvatila zašto je došao ovamo: da plače i u privatnosti oplakuje oca i brata. Videla je kako mu se ramena tresu i srce joj je poletelo ka njemu. „Endru, još uvek imaš Čarlija i mene, i svoju majku, i…“ Kleknula je i pokušala da ga zagrli, ali on se oteo, ustao i oteturao se dalje plažom. „Oh, oprosti mi, Bože, ali…“ Kiti je stajala i gledala ga, zbunjena. Na trenutak joj se učinilo da se on smeje, a ne da plače. „Endru, molim te!“ Požurila je za njim, a talasi su počeli da mu zapljuskuju uglancane čizme pa se srušio na pesak, ramena su mu se tresla, i dalje je skrivao oči iza krupnih, preplanulih šaka. Konačno je podigao glavu i sklonio ruke sa očiju. Iz njih su tekle suze. „Bože, oprosti“, rekao je konačno, „ali moralo je biti tako. Zbog mene i zbog tebe i Čarlija, Kiti moja. Ket moja…“ „Endru, ne razumem…“ Zurila je u njega i shvatila da to zaista nisu suze žalosti već veselja. „Zašto se smeješ, za ime sveta?“ „Znam da nije smešno, sasvim suprotno od toga, ali…“ Nekoliko puta je duboko udahnuo i zagledao se u nju. „Kiti, zar me zaista ne prepoznaješ?“ „Naravno da te prepoznajem, dušo.“ Kiti se već pitala kako da odvede Endrua nazad do kola, a onda pravo kod doktora Suzukija. Bilo je očigledno da je sišao s uma. „Ti si moj muž i otac našeg deteta, Čarlija.“


272

LUSINDA RAJLI

„Onda sam stvarno uspeo!“ uzviknuo je i podigao pesnicu u vazduh. „Za ime boga, Kiti, pa to sam;'a!“ Privukao ju je k sebi i poljubio je žudno, strastveno. I dok joj se telo topilo uz njegovo, tačno je znala ko je. „Ne!“ Otrgla se iz njegovog zagrljaja, jecajući od šoka i zbunjenosti. „Prekini! Molim te, prekini! Ti si Endru, moj muž… moj muž!“ Pala je na kolena. „Molim te, prekini s tom igrom“, preklinjala ga je. „Šta god želiš da priznam, priznaću. Samo prekini, molim te!“ Dve snažne ruke su joj obgrlile ramena. „Oprosti mi, Kiti, ali morao sam to da učinim, da osiguram da svi poveruju da jesam tvoj muž, uključujući i tebe. Ako sam dovoljno ubedljiv da prevarim osobu koja najviše zna o nama, onda mogu prevariti svakoga. Da si znala, odao bi nas najobičniji pogled ili dodir. Sad je čak i Čarli ubeđen da sam njegov otac. O, mila moja…“ Prešao je prstima duž njenih ruku i nežno je poljubio u znojavi vrat. „Ne!“ Kiti se odmakla. „Kako si mogao to da mi uradiš?! Kako si mogao? Da se pretvaraš da si sopstveni brat koji se vratio iz mrtvih! To je… nečuveno.“ „Zar ne razumeš, Kiti? To je ljubav!“ „Ništa ne razumem! Znam samo da si od svih nas napravio budale! Pretvarao si se da si moj mrtvi muž, dozvolio si mome detetu da poveruje da mu se otac vratio iz groba, pokazao se svima u gradu i pojavio se kao Endru u njegovoj kancelariji!“ „I oni su mi poverovali, Kiti. Poverovali su da sam Endru, kao što si i ti poverovala. Ta ideja mi je pala na pamet kad sam se setio svog dolaska prethodnog puta, i kad su ljudi u gradu – a isprva i ti – poverovali da sam Endru. Da.“ Ruke su mu pale s njenih ramena. „Slagao sam – strašna laž – ali morao sam da iskoristim priliku. I tako, kad sam čuo šta se dogodilo i krenuo kroz divljinu ovamo, skovao sam plan.“ „Znao si i pre Port Hedlenda?“ „Naravno da sam znao! Gospode bože, čak i kukabare20 stotinama kilometara odavde oglašavaju tu vest s drveća. To je najveća tragedija koja je poslednjih decenija pogodila ovu oblast.“ „I tako si odlučio da se predstaviš kao svoj brat?“ „Mora biti nekih prednosti kad imaš blizanca. Ranije nisam video nijednu, ali onda sam shvatio da se možda sve desilo s razlogom. Tražio sam savet od nebesa dok sam sedeo sam uz logorsku vatru u pustinji. Nebesa su mi rekla da je ovozemaljski život veoma kratak. I mada bih se možda i mogao oženiti 20

Australijska vrsta vodomara. (Prim. prev.)


Biserna sestra

273

tobom jednog dana, kad to bude prikladno, sama pomisao na izgubljene godine razdvojenosti od tebe izgledala mi je besmislena kad mogu da se vratim sada i tvrdim da si moja. Mogli bismo da budemo zajedno kao muž i žena, i svi bi se radovali što sam spašen i…“ „Dramonde.“ Kiti ga je prvi put oslovila njegovim imenom. „Mislim da si poludeo. Shvataš li ti posledice toga što si uradio?“ „Možda ne sve, ali većinu da. Samo sam želeo da budem s tobom. Zar je to loše?“ „I spreman si da promeniš identitet i lažeš sve ljude osim mene o tome ko si zaista?“ „Ako je potrebno, jesam. Da budem iskren, još uvek sam zaprepašćen što sam tako odlično odglumio Endrua da to niko nije doveo u pitanje!“ „Prema meni si bio i previše svirep. Štaviše, bio si jeziv.“ „Onda ću od sada pa nadalje ublažiti ponašanje prema tebi.“ „Dramonde…“ Kiti je ostala bez reči pred njegovim zanemarivanjem ozbiljnosti šarade koju je izveo. „Od sada me moraš zvati Endru“, odvratio je. „Zvaću te onako kako ja hoću. Gospode bože! Ovo nije igra, Dramonde. To što si učinio krajnje je nemoralno, čak nezakonito! Kako možeš da uzimaš svoju prevaru tako olako?“ „Ne znam, ali kad pogledam tamo ka moru, zamislim oca i brata mrtve na dnu okeana, od kojih ajkule više nisu ostavile skoro ništa. A onda pomislim na tebe, i kako si me umalo ostavila kad si bila onako bolesna. Jednostavno, sad razumem koliko je život dragocen. I zato, da“, potvrdio je, „uzimam olako.“ Kiti se okrenula od njega, pokušavajući da pojmi posledice onoga što je uradio. Biti s njim… „Moram priznati da sam iznenađen što nisi pogodila, iako sam se svim snagama trudio da se fizički distanciram od tebe.“ Dramond je izuo cipele i čarape i počeo da skida pantalone. „Pre svega, svakako si poznavala Endrua dovoljno da bi znala kako on nikad ne bi putovao kolima s konjskom zapregom kroz unutrašnjost? U stvari, putovao sam do Bruma na kamili, kao i obično, ali zaključio sam da kola zvuče realističnije.“ „Da, pomislila sam da je to čudno, ali tad nisam imala razloga da verujem kako bi me muž lagao“, odgovorila je hladno. „Možda bi mi sad mogao ispričati kako se dogodilo da nisi poginuo.“ „Upravo me je Endru molio da se iskrcam s Kumbane u Džeraldtonu. Dao mi je aktovku punu novca, rekao mi gde moram da se sastanem s njegovom vezom i pokazao mi fotografiju onoga što treba da uzmem zauzvrat. Ukratko,


274

LUSINDA RAJLI

priznao je sebi da se previše plaši da to putovanje preduzme sam, a znao je da ja imam više iskustva u putovanju po unutrašnjosti Australije. S obzirom na to da sam se spremao da po povratku pobegnem s njegovom ženom i sinom, smatrao sam da je to najmanje što mogu da uradim za njega. Poslednje dobro delo, nazovimo to tako.“ „I šta je bilo to što je trebalo da preuzmeš?“ „O tome drugi put, Kiti. Suvišno je naglašavati kako mi je Endruov kukavičluk u poslednjem trenutku spasao život, i da ga je time on sam izgubio. Da si otvorila telegrame, našla bi jedan u kom te upozoravam da ću se sastati sa Endruom ovde u Brumu, i doneti mu njegovu… nagradu, pre no što otplovim u Darvin kao što sam planirao. Pisao sam ti da ću se zadržati nekoliko dana i da treba da me tamo čekaš dok ne stignem. A sad izvini, ali moram da plivam da se ohladim.“ Kiti je sedela na plaži, a u glavi joj se sve kovitlalo. Gledala ga je kako je zaronio u talase, toliko drugačiji od Endrua da nije mogla da veruje da ju je prevario. Ali jeste je prevario, kao i sve ostale u gradu. Posledice onoga što je učinio i rizik koji je preuzeo lebdeli su nad njom kao kletva. Pa opet, nije se mogla obuzdati da ne zamišlja sreću u kojoj bi mogli uživati – zakonito – kao bračni par. Kako možeš o tome da misliš, Kiti?, bockala ju je savest, pa je protrljala dlanove o pesak da se vrati u stvarnost. Najviše ju je razbesnelo to što joj nije poverio svoj plan, što je uzeo zdravo za gotovo da će i ona želeti isto. I želi. Neka joj je Bog u pomoći, želi… Ali po koju cenu? Kiti je znala da je cena visoka, ali zar je to važno nakon one tragedije pre nekoliko nedelja? Ako ju je boravak u Australiji ičemu naučio, onda je to pouka da je život lomljiv; sve je u vlasti prirode, a ona nimalo ne mari za stradanja koja prouzrokuje onima što naseljavaju zemlju. Osim toga, razmišljala je, njena porodica nikad nije upoznala Endrua; sasvim je moguće da bezbrižno ode kući s Dramondom podruku a da oni ni o čemu nemaju pojma. Australija je još mlada zemlja, a oni koji su dovoljno hrabri da se u nju dosele poseduju dar da sami stvaraju pravila – i Dramond je upravo to učinio. Kad je izašao iz mora i pošao ka njoj, otresajući vodu sa sebe kao pas, što je i bio – oportunista i šarmer koji će izgleda učiniti sve da se domogne onoga što želi – Kiti je konačno sagledala stvarnost svoje budućnosti: Da bi bila s Dramondom, živeće u laži do kraja života, izdajući time dva mrtva muškarca i ožalošćenu suprugu i majku. A da ne pominje svog


Biserna sestra

275

dragocenog sina – nevinog u svemu ovome – koji bi rastao u uverenju da mu je stric otac… Ne! Ne! To je pogrešno, to je pogrešno… Dok joj je Dramond prilazio, Kiti je ustala. Krenula je plažom, najednom nije bila u stanju da zadrži bes. „Kako se usuđuješ!“, kriknula je prema moru i oblacima koji su brzo plovili iznad nje. „Kako se usuđuješ da mene mešaš u svoju šaradu! Zar ne vidiš, Dramonde, da to nije neka od tvojih igrica? To što si učinio je ni manje ni više nego“ – tražila je pravu reč – „skaredno! I ja u tome neću učestvovati.“ „Kiti, draga moja Ket, mislio sam da želiš život sa mnom. Učinio sam to radi nas…“ „Ne, nisi! Učinio si to radi sebe\“ Kiti je koračala tamo-amo po pesku. „Nisi se čak udostojio ni da me prethodno pitaš! Ako iko otkrije istinu, nema sumnje da ćeš otići u zatvor!“ „Ne želiš valjda da mi se to desi?“ „Ništa bolje ne zaslužuješ. Gospode, kakva zbrka. Kakva zbrka! A ne vidim izlaz.“ „Zar ga mora biti?“ Dramond joj je prišao kao da je škorpija priterana uza zid, koja bi svakog trenutka mogla napasti. „Zar je važno kako se zovem, ili kako se ti zoveš? Ovako možemo biti zajedno, zauvek. Oprosti mi, Kiti, ako sam postupio prenagljeno.“ Prišao joj je korak bliže. „Molim te.“ Odjeknulo je glasno pljes kad ga je Kiti snažno ošamarila, drugi put u životu, i to samo da bi se obuzdala da ne nasrne na njega i ne sruši ga na zemlju. „Zar ne vidiš? Da si samo malo sačekao, da si imao strpljenja umesto da postupiš plahovito kao što inače činiš, možda bismo jednoga dana i mogli biti zajedno. Zakonito, pred Božjim očima. Svi bi smatrali da je prirodno što se udovica zbližila s deverom. Ali ne, Dramonde, ti si morao da uzmeš zakon u svoje ruke i da se svima u gradu predstaviš kao Endru!“ „Onda ću im reći da sam dobio udarac u glavu, ili…“ „Ne budi smešan! Niko ni za trenutak ne bi u to poverovao, a samo bi mene upetljao u svoju odvratnu laž. Misliš da bi ljudi zaista poverovali da nisam prepoznala sopstvenog muža?“ „Onda je možda bolje da se držimo prvobitnog plana“, predložio je Dramond, sad očajan. „Čarli i ti pođite sa mnom na farmu. Tamo niko ne bi znao ko ste…“ „Ne! Moj muž je mrtav i moram poštovati uspomenu na njega. O, Dramonde, zar ne vidiš da si napravio pakt s đavolom, i sad među nama više nikad ne može biti sve kako treba?“ Kiti je pala na kolena, na pesak, i


276

LUSINDA RAJLI

zagnjurila lice u šake. Među njima je dugo vladala tišina. Konačno je progovorio Dramond. „U pravu si, Kiti, naravno. Bio sam brzoplet. Video sam priliku da te dobijem, i nisam zastao da razmislim. Priznajem da je to moja velika krivica. Naučio sam da živim u trenutku i za trenutak da nisam razmotrio posledice. Dakle, šta želiš da uradim?“ Kiti je sklopila oči i duboko udahnula, skupljajući hrabrost da izgovori reči koje je morala izgovoriti. „Moraš da odeš. Što pre.“ „Kuda da odem?“ „To nije moja briga. Nisi me pitao za mišljenje kad si doneo tu brzopletu odluku, pa ne mogu da učestvujem ni u ostalima koje ćeš ubuduće donositi.“ „Onda ću možda otići da vidim majku. Da se slegne prašina. Koji god da sam sin, utešiće je da joj je bar jedan ostao. Koji da budem?“ „Upravo sam ti kazala, ne želim više ništa da imam s tim.“ Kiti je kršila ruke. „A ljudi ovde u Brumu? Zar se oni neće pitati zašto ti je muž otišao tako brzo pošto je došao?“ „Uverena sam da će razumeti kako i na drugim mestima ima mnogo posla posle smrti oca i brata.“ „Kiti…“ Pružio je ruku ka njenoj, a ona se trgla, znajući da će joj njegov dodir slomiti odlučnost. Dramond je povukao ruku. „Možeš li mi ikada oprostiti?“ „Opraštam ti sada, Dramonde, jer znam da, uprkos toj neverovatnoj gluposti, nisi imao loše namere. Niti mogu da kažem da te više ne volim, jer ću te uvek voleti. Ali nikad ti neću oprostiti to što si uradio, niti ću živeti u laži koju si skovao ne samo za nas nego i za Čarlija.“ „Razumem.“ Dramond je ustao i Kiti mu je ovoga puta u očima videla potpuno očajanje. „Otići ću kao što tražiš. I pokušaću – mada trenutno ne znam kako – da ispravim štetu koju je moje sebično ponašanje nanelo tebi i Čarliju. Odrašće bez oca…“ „Ili bez strica.“ „Je li ovo zauvek?“ „Nikad neću moći da lažem svoga sina. Uspomena na oca mora mu biti sveta.“ „Ali video me je koliko jutros…“ „Vreme leci sve, Dramonde, a ako odeš, jednoga dana neće biti toliko teško reći mu da mu je otac poginuo.“ „Ponovo da budem mrtav?“


Biserna sestra

277

„To je jedini način.“ „Onda“ – Dramond je duboko, istrzano udahnuo – „otići ću noćas. I koliko god želeo da te molim – da te preklinjem – da se predomisliš, da iskoristiš priliku za sreću koja ti je sad nadohvat ruke, neću to učiniti. Kiti, kad se budeš osvrtala na ovaj trenutak, nemoj sebe kriviti ni na koji način. Jer nisi kriva. Ja sam taj koji je upropastio našu budućnost.“ „Trebalo bi da se vratimo. Pada mrak.“ Kiti je ustala, mlitavih udova, kao da je punjena igračka kojoj su izvadili unutrašnjost. „Smem li bar da te zagrlim još jednom, poslednji put? Da se oprostimo?“ Kiti nije imala snage da odgovori ni „da“ ni „ne“. Pustila ga je da je privije u zagrljaj pa su stajali tako pripijeni poslednji put. Konačno ju je pustio, ponudio joj ruku, pa su pošli nazad peščanom obalom. Kiti je bilo drago jedino zbog toga što je Čarli već bio u postelji kad su se vratili kući. Pobegla je u spavaću sobu i zatvorila vrata, a onda sela u fotelju kao prokleta žena, i čekala da čuje zvuk Dramondovih koraka u predvorju i škljocanje vrata, po kojima će znati da je otišao. Umesto toga, videla je senke pod prozorom i čula glasove. Ustala je i izvirila, pa ugledala Dramonda kako razgovara s Kamirom u vrtu. Pet minuta kasnije začulo se kucanje na Kitinim vratima. „Izvini što te uznemiravam, Kiti, ali moram nešto da ti dam pre nego što odem.“ Dramond joj je pružio malu kožnu kutiju. „Ovo je razlog zbog kojeg sam danas još živ. Dok smo isplovljavali iz Fremantla, Endru je primio telegram. Kazao mi je da postoji biser – veoma čuven biser – za koji je preko svojih veza čuo da je na prodaju. Mnogo je istraživao da bi utvrdio njegovo poreklo i istoriju, a onda je stupio u kontakt s trećom stranom koja je delovala kao posrednik u prodaji. U telegramu koji je dobio pisalo je da donese gotovinu na dogovoreno mesto, nekoliko sati putovanja od Džeraldtona. Kao što znaš, pristao sam da budem njegov kurir, iskrcao sam se s broda i otišao po biser. Pošto me je Endru uputio kako izgleda to po šta idem, čim sam ga video, znao sam da je pravi. I zato“ – uzdahnuo je – „moja poslednja usluga bratu je da isporučim biser Rozetu u ruke njegove supruge, kao što je i želeo. Biser vredi čitavo bogatstvo – težak je gotovo trinaest grama – i Endru nije mogao da dočeka da ga vidi oko tvoga vrata, da celom Brumu pokaže svoju ljubav prema tebi i svoj uspeh.“ „Ja…“ „Čekaj, Kiti. Ima još. Moraš da znaš da je taj biser prema legendi uklet. Navodno je svaki njegov zakoniti vlasnik umro iznenadnom i šokantnom smrću. Endru je bio trenutni vlasnik tog bisera, i sad leži na dnu mora. Kiti…


278

LUSINDA RAJLI

Iako moram da učinim ono što je moj brat tražio od mene, preklinjem te da ga se što pre otarasiš. Nikad ga nemoj posedovati. Štaviše, neću ti ga ni dati u ruke, nego ću ga ostaviti na neko bezbedno mesto, gde mi ti kažeš. Ne dodiruj ga, preklinjem te.“ Kiti je posmatrala kutiju, a onda Dramondovo lice, i nije mu u očima videla ni trag šale. Bio je smrtno ozbiljan. „Mogu li bar da ga vidim?“ Dramond je otvorio kutiju i Kiti je spustila pogled na biser. Bio je veličine velikog klikera, sa zlatnoroze nijansom potpunog savršenstva. Veličanstveno se presijavao, kao da zrači svetlost i privlači pogled. Kiti je ostala bez daha. „Oh, predivan je, najlepši biser koji sam ikada videla…“ Pružila je prste ka njemu, ali Dramond je izmakao kutiju van njenog dohvata. „Ne dodiruj ga! Ne želim tvoju smrt na savesti, uz sve ostale grozne stvari koje sam uradio.“ Zatvorio je kutiju. „Gde da ga stavim na sigurno?“ „Ovamo unutra.“ Kiti je prišla svom pisaćem stolu i otključala tajnu fioku ispod njega. Dramond je gurnuo kutiju unutra i energično zaključao fioku. „Zakuni mi se da ga nećeš ni taknuti“, zamolio ju je stavivši joj ključ u ruku. „Dramonde, pa zar ti, od svih ljudi, veruješ u takvu priču? U Brumu ih ima mnogo i kruže oko nekih bisera. Sve je to fantazija.“ „Nažalost, nakon proteklih nekoliko nedelja, verujem. Dok sam nosio taj biser, verovao sam da mi je spasao život. I onaj plan sam smislio dok je biser bio kod mene. Osećao sam se… nepobedivo, kao da je sve nemoguće moguće ostvariti. Bio sam euforičan. A sad sam izgubio sve što je važno. Duša mi je mrtva kao što su mrtvi moj otac i brat. I zato moram da se oprostim. Ako se ikada ponovo sretnemo, nadam se da ću biti u stanju da ti pokažem da sam nešto naučio iz ove moje užasne greške. Molim te, pokušaj da mi oprostiš. Volim te, moja Ket, zauvek.“ Dramond se okrenuo i pošao ka vratima. Svi Kitini instinkti su je preklinjali da prede tih nekoliko metara do njega, da ga privuče nazad k sebi, da živi i iskoristi priliku koju im je on stvorio, priliku da sad odu u spavaću sobu kao muž i žena. Ali ostala je čvrsta. „Doviđenja.“ Nasmešio joj se poslednji put. A onda je otišao.


23

Ališa hol Avenija Viktorija Adelejd 5. jun 1912. Draga moja Kiti, Pišem ti teška srca, jer samo ti možeš da zamisliš radost koja me je obuzela kad sam primila Endruov telegram iz Bruma, u kojem mi je javio čudesnu vest da je živ. Draga moja, znam da si ti jedina živa duša osim mene koja razume šta znači proći kroz skalu emocija kroz koju sam ja prošla u proteklih nekoliko nedelja. Uistinu, danima posle tragedije borila sam se da nađem razlog da nastavim da živim. Bila sam izgubila ceo svoj svet u roku od nekoliko sati, ali srećom, imala sam Gospoda. Endruov povratak je pravo čudo za koje nismo ni pomišljali da ga zaslužujemo i kom se nismo mogli nadati. Ali ipak smo njime nagrađeni, iako – kao što sam već napomenula – neću završiti ovo pismo u srećnom tonu. Zaista sam očekivala Endrua da dođe k meni, ovamo u Adelejd, da svojim očima ponovo vidim svog dragocenog sina. Pa ipak, juče me je posetio gospodin Angus, porodični advokat, da mi kaže kako je Endru bio kod njega i zamolio ga da mi preda pismo koje mi je napisao. Po rečima gospodina Angusa, izgleda da je na Endrua duboko uticao gubitak oca i brata na putu na kom je i on trebalo da bude. Pritiska ga strašno osećanje krivice što on još uvek korača zemljom dok njih nema. Draga Kiti, možda je taj šok jednostavno bio za njega prevelik, jer je gospodin Angus nagovestio kako mu se čini da nije sasvim pri sebi.


280

LUSINDA RAJLI

Endru je zamolio gospodina Angusa da meni – i tebi – prenese da je odlučio da otputuje kako bi se oporavio. Drugim rečima, da se pribere, jedino mi je žao što nije došao lično, da pokušam da ga nagovorim da ostane. Ima mnogo dobrih lekara koji mogu pomoći kod nervnog sloma – uvek je bio veoma napet, i kao dete – ali Endru je očigledno uporan u želji da to uradi sam. Takođe, zamolio je gospodina Angusa da ti prenese kako te preklinje za oproštaj što te ostavlja tako brzo pošto se vratio, ali da to čini zato što ne želi da te izlaže svom pometenom stanju uma. Volela bih da ti mogu pružiti utehu time što ću ti reći kad će nam se vratiti, ali ništa o tome nije napomenuo gospodinu Angusu. Osim toga, insistirao je da svi poslovni interesi Merserovih budu Čarlijeva zaostavština, za šta sam uverena da je potpuna ludost. Gospodin Angus je doneo dokumenta da mi ih pokaže, i bilo je strašno videti kako potpis jedva nalikuje Endruovom. Ako se Endru ne vrati, posao će preuzeti Čarli kad bude napunio dvadeset jednu godinu. U Endruovom pismu stoji da je posetio Noela Donovana pre nego što je otišao iz Bruma, i da ga je obavestio o svojoj odluci. Gospodin Donovan je sposoban čovek i nema sumnje da će efikasno voditi posao. Takođe, Endru je naimenovao tebe, Kiti, kao jedinu osobu zaduženu za upravljanje Čarlijevom zaostavštinom. Pitam se koliko je to pametno – opteretiti tebe takvim bremenom odgovornosti – Endru me u pismu uverava da bezrezervno veruje tvome sudu. Moram da napomenem još i ovo: gospodin Angus mi je pročitao testament mog voljenog muža, kao i Dramondov, sačinjene pre samo nekoliko nedelja, ovde u Adelejdu. Tom prilikom je Čarlijev dragi stric takođe zaveštao svom bratancu sve što poseduje na ovome svetu, što znači da je naš voljeni dečak jedini naslednik bogatstva Merserovih. Kakav teret počiva na njegovim mladim ramenima, ali po svemu sudeći, mi žene malo šta možemo da učinimo kako bismo promenile Endruove želje. U pismu me je zamolio da te uverim kako će se svakog meseca iz trusta isplaćivati znatna suma novca na tvoj račun u Brumu, što će obilato pokriti sve životne troškove. Shvatam, međutim, da je to slaba uteha u poređenju s tim da si – barem zasad – ponovo izgubila muža. Draga Kiti, verujem da će ovo za tebe biti novi šok za ionako već namučene nerve. Molim te, razmisli o tome da moj voljeni unuk i ti dođete da živite sa mnom u Ališa holu, pa da jedna drugoj pružamo snagu i utehu dok ne prebrodimo ovu novu oluju.


Biserna sestra

281

Možemo samo da se molimo Bogu za Endrua i njegov povratak. Molim te da me odmah obavestiš o svojoj odluci. Idit Kiti je spustila pismo i osetila kako joj po celom telu izbijaju graške hladnog znoja, a žuč joj se penje u grlo, pa je otrčala do umivaonika u spavaćoj sobi i povratila. Izbrisavši peškirom usta i lice, odnela je lavor iz umivaonika u toalet i prosula ga u posudu, kao da odbacuje poslednje, otrovne ostatke Dramondove prevare. Kamira ju je zatekla u kuhinji, kako pere posudu iz toaleta. „Opet vam je bilo muka, gospoja Kiti? Vi bolesni? Dovedem onaj doktor da vas pregleda. Od vas sad samo kost i koža“, rekla je i zacoktala dok je sipala čašu vode, koju je potom pružila Kiti. „Hvala. Dobro sam, stvarno.“ „Jeste se skoro pogledali u ono ogledalo, gospoja Kiti? Vi kao duh.“ „Kamira, gde je Čarli?“ „U kolibi s Ket.“ „Onda ti moram reći da je gospodin Gazda otišao na neko vreme.“ Kamira ju je pogledala sumnjičavo. „Koji gospodin Gazda'?“ „Moj muž Endru, naravno.“ „Možda to i najbolje.“ Kamira je mudro klimnula glavom. „Fred i ja se budemo starali o vama i Čarliju. Prokleti muškarci“ – Kamira se namrštila – „samo prave velika nevolja.“ „Zaista je tako.“ Kiti se slabašno nasmešila Kamirinoj primedbi. „Gospoja Kiti, ja…“ Uto su se na kuhinjskim vratima pojavili Čarli i Ket, pa je Kamira samo uzdahnula i više ništa nije rekla. Tog popodneva, Kiti je sedela na verandi i ponovo čitala svekrvino pismo. S obzirom na to da joj je Dramond poslao telegram da je „Endru“ preživeo, pretpostavljala je da nije imao drugog izbora nego da nastavi sa svojom šaradom do kraja. Bar je održao obećanje koje joj je dao, i nestao. Naročito ju je dirnulo što je, pre no što se sve ovo dogodilo, već bio testamentom ostavio sve što ima Čarliju. Sad kad se početni užas povukao, Kiti je znala da je u opasnosti da se pokaje što je tako na brzinu odlučila. Najpre ju je obuzeo gnev, pa žalost, i konačno kajanje. Tokom dugih, bolno samotnih noći, Kiti se u agoniji pitala da


282

LUSINDA RAJLI

li je trebalo da dozvoli da prođe neko vreme i slegne se prašina. Sad je bilo prekasno – Dramond je zauvek otišao jer je ona od njega to tražila. Pošto ga je jednom već ožalila, sad je trebalo da to ponovo učini. Čarli jedva da je i pogled podigao kad mu je rečeno da je „tata“ opet otišao poslom. Pošto je već bio navikao na Endruovo odsustvovanje, a pritom i obuzet svojim detinjim svetom fantazija s Ket, prihvatio je to bez negodovanja. Srce ju je bolelo jer je Čarli mnogo više govorio o „stricu Dramu“. „Znam da je otišao na nebo jer ga je Bog želeo, ali nedostaju nam njegove igre, jelda, Ket?“ „Da, nedostaju“ – Ket je ozbiljno klimala glavom. Kiti se nasmešila kad je čula šta je devojčica odgovorila. Kiti je s njom, otkad se mala rodila, razgovarala na engleskom, a znala je čak i malo nemačkog. Bila je divno dete; izgnanik iz obe kulture, i svog oca i svoje majke, pa stoga prepuštena na milost i nemilost društvu i onima koji njime trenutno upravljaju. Kiti je otvorila poklopac pisaćeg stola, da odgovori Idit na pismo i odbije njenu ponudu da se s Čarlijem nastani u Ališa holu. Premda je bila svesna toga kakav će izazov za nju, kao udovicu, predstavljati ostanak u Brumu, tu je bar bila nezavisna. Možda bi – razmišljala je – za nekoliko nedelja mogla da odvede Čarlija u Škotsku, da upozna njenu porodicu i odluči da li želi da se vrati ovamo za stalno. Prsti su joj osetili hladnoću mesinganog ključa kojim se otključava tajna fioka. Obuzeta haotičnim osećanjima, bila je zaboravila na biser koji joj je Dramond dao neposredno pre nego što je otišao. Otključala je fioku, izvadila kutiju i otvorila poklopac. I ugledala ga je, blistavog na suncu, sa onim veličanstvenim ružičastim odsjajem koji ga je izdvajao kao biser velike vrednosti. Zlo koje mu je pripisivano bilo je duboko skriveno u zrnu peska koje je omogućilo rođenje njegove zračeće lepote. Kao zla ali lepa kraljica iz dečjih bajki, svojom spoljašnjošću nije odavao ono što krije u jezgru. Vodeći računa o Dramondovom upozorenju da ga ne dotiče i da ga nikad ne „poseduje“, Kiti ga je spustila na sto i počela da korača tamo-amo po sobi. U izvesnom smislu, to je bio poslednji Endruov dar njoj, pa bi trebalo da bude izložen, da joj visi oko vrata i da ga čuva kao posebnu dragocenost. S druge strane, ako je Dramond u pravu, za biser je vezana smrtonosna kletva. Začulo se kucanje na vratima. „Slobodno“, doviknula je Kiti, još uvek zadubljena u misli. „Gospoja Kiti, deca su nemirna i kažu meni i Fredu da žele odvedemo njih na plažu. Ja…“ Kamirin pogled pao je na biser i crne obrve su joj se nabrale. „Gospoja Kiti! Vi ne dirate njega!“ Promrsila je nešto za sebe i odvratila pogled


Biserna sestra

283

od bisera koji se presijavao na suncu. „Zatvorite ta kutija! Sada! Ne gledajte, gospoja Kiti! Zatvorite kutija!“ Kiti je automatski poslušala dok je Kamira otvarala prozor iza pisaćeg stola. „Ne brinite, gospoja Kiti, ja spasem vas.“ I dalje mrmljajući nerazumljive reći, dok ju je Kiti zapanjeno gledala, Kamira je zagrabila šakom muslinski skut svoje haljine, zgrabila kutiju ne dotičući je rukom, i hitnula je kroz otvoren prozor. „Šta radiš to, za ime sveta?! Taj biser mnogo vredi, Kamira! Nezamislivo mnogo. Šta sad, ako ne budemo mogli da ga nađemo?“ Kiti je istegla vrat i pogledala kroz prozor. „Ja ga vidim“, kazala je Kamira i uprla prstom ka mestu gde je kutijica pala. „Gospoja Kiti, vi ne proda taj biser. Ne uzmete novac za njega. Jasno?“ „Moj… moj muž je pomenuo da je uz njega vezano prokletstvo, ali to su sigurno samo bapske priče, zar ne?“ „Onda vi meni kažite zašto Gospodin Gazda sad mrtav? I mnogi pre njega.“ „Misliš, gospodin Dram, Kamira“, oštro ju je ispravila. „Gospoja Kiti“, odvratila je ova sa uzdahom, „ja razlikujem njih jedan od drugi, iako vi ne razlikuje.“ „Ja…“ Kiti je shvatila da nema svrhe pokušavati da nastavi sa obmanom, bar ne pred Kamirom. „Ti veruješ u kletvu?“ „Duhovi nađu pohlepnog čoveka i ubiju njega. Ja mogu osetim njih, zli duhovi, oko ta kutija. Ja kažem gos'n Dram to ne dobro.“ „Šta predlažeš da uradim s njim, Kamira, ako ne mogu da ga prodam? Osim toga što je u pitanju poslednji poklon od Endrua, on vredi čitavo bogatstvo. Neću ga valjda tek tako baciti u đubre?“ „Dajte ga meni. Ja odnesem taj kutija i ne bude šteta.“ „Kuda?“ Kiti je na trenutak zaškiljila i pomislila kako je Kamira – ma koliko je ona volela i verovala joj – siromašna, a taj biser vredi čitav novi život za nju i njeno dete. Kamira je proučavala Kitin izraz lica i, kao i obično, pročitala joj misli. „Samo vi zadržite taj zli, prokleti biser, i prodajte ga za novac nekom bogatom beku, i Čarli bude siroče za tri meseca.“ Prekrstila je ruke na grudima i odvratila pogled. „U redu“, složila se Kiti. Najzad, nije joj potreban novac, ni njoj ni njenom sinu. „Doneo je svima nama strašnu nesreću. Kad bih verovala u njegovo prokletstvo, mogla bih reći da nam je uništio porodicu.“ Kiti je progutala


284

LUSINDA RAJLI

knedlu u grlu i pogledala Kamiru. „Možda ćemo svi početi slobodno da dišemo ako nestane.“ „Fred odvede mene na mesto koje on zna. Ja i Ket odemo s njim na jedan dan.“ Kamira je pošla ka vratima. „Tako najbolje, gospoja Kiti. Stavim loša stvar tamo gde ne može da naudi.“ „Postaraj se da tako bude. Hvala ti, Kamira.“

Nekoliko dana kasnije, Kiti je posetio Noel Donovan. „Oprostite mi što vas ponovo uznemiravam, gospođo Merser, i to u ovako teškim trenucima za vas i vašu porodicu, ali siguran sam da znate da je vaš suprug ostavio upravu nad Merserovom kompanijom za proizvodnju bisera u mojim rukama dok se on ne vrati, ili dok mali Čarli ne postane punoletan.“ „Pomolimo se da bude ono prvo“, odvratila je Kiti. „Naravno, u to i ne sumnjam. Ovo su teški trenuci za vas, gospođo Merser. Moja porodica je izgubila deset članova zbog gladi u prošlom veku. To je nas preostale i dovelo ovamo. Mnogi muškarci i žene su zbog tragedije stigli na ove obale.“ „Ja nisam stigla s tragedijom, ali izgleda da me je pratila ovamo“, odgovorila je Kiti odsečno. „Izvolite, gospodine Donovane, šta mogu da učinim za vas?“ „Dakle, stvar je u tome da vi najbolje znate šta je Endruu prolazilo kroz glavu. I pitam se da li znate kad će se tačno vratiti?“ „Nije mi to nagovestio, gospodine Donovane.“ „Zar nije razgovarao s vama za večerom, kao što razgovaramo moja gospođa i ja?“ Noel je bio uporan. „Ako iko zna njegove zamisli o budućnosti posla, onda ste to vi.“ „Da, naravno.“ Neki duboki instinkt je naložio Kiti da odgovori potvrdno. „Pre nego što je otišao, razgovarali smo o mnogo čemu.“ „Onda sigurno znate i da je vaš muž podigao dvadeset hiljada funti s bankovnog računa kompanije nekoliko dana pre nesreće?“ Kiti se stomak prevrnuo kad je shvatila za šta je gotovo sigurno Endru upotrebio taj novac. „Da. I šta s tim?“ „Možda za novi lager?“ „Da, tako je.“ „A znate li ko ga gradi? Izgleda da u knjigama nema zabeleške o tome.“


Biserna sestra

285

„Bojim se da nema, mada verujem da je reč o nekoj kompaniji u Engleskoj.“ „Moglo bi biti. Ostaje činjenica, gospođo Merser, da smo u uraganu izgubili tri lagera. Zahvaljujem Bogu što nije sezona, inače bismo ih izgubili više. Problem je u tome što, u kombinaciji s manjkom od dvadeset hiljada funti, imamo u banci isplatu bez pokrića.“ „Zaista?“ Mada se šokirala, Kiti nije ispoljila iznenađenje. „Zar dug ne može biti vraćen u dogovorenom vremenskom periodu, dok se kompanija ne oporavi od gubitka?“ „Gubitak dvadeset hiljada funti i tri lagera je ogroman i treba se od njega oporaviti, gospođo Merser. Čak i s dobrim tovarom u predstojećim mesecima, procenjujem da će nam trebati tri godine da isplatimo dug i počnemo ostvarivati profit. Osim, naravno, ako baš ne budemo imali mnogo sreće…“ Noelu je glas zamro i videla je zabrinutost na njegovom inače spokojnom licu. „Shvatam.“ „A pritom, ako smem da kažem, imamo još jedan problem, a to je nizak moral posade. Dvostruki gubitak, znate. Koliko god da je naporno radio vaš muž, mnogi od njih još uvek za šefa smatraju gospodina Stefana. I tako, pošto je gospodin Endru sad odsutan, neke od naših najboljih ljudi namamile su druge kompanije. Još juče mi je Ičitaro, naš najiskusniji ronilac, kazao da on i njegova ekipa odlaze da rade za Rubenovu kompaniju. To je veliki gubitak, i samo će ohrabriti ostale da učine isto.“ „Potpuno vas razumem, gospodine Donovane. To je zaista veoma zabrinjavajuća situacija.“ „Dakle“ – Noel je ustao – „samo vas gnjavim poslom u trenucima vašeg ličnog velikog gubitka. Treba da krenem.“ „Gospodine Donovane.“ Kiti je takođe ustala. „Čini mi se da su ljudi, kao što kažete, obeshrabreni bez lidera. Možda bi bila dobra ideja da dođem u kancelariju i lično im se obratim? Da objasnim kako Merserova kompanija za proizvodnju bisera još uvek dobro posluje, i da nema razloga za uzbunu?“ Noel je delovao sumnjičavo. „Bez uvrede, gospođo Merser, mislim da ne bi slušali jednu ženu.“ „Zar muškarci ne slušaju svoje supruge i ne prihvataju od njih utehu kod kuće?“, odvratila je Kiti i Noel je pocrveneo. „Pa, možda ste i u pravu. Ne može da škodi. Naši lageri treba da isplove prekosutra. Sa odlaganjem, jer pokušavamo da nađemo zamenu za članove posade.“ „Jeste li već platili onim ljudima koji su rekli da odlaze?“ „Nisam. Ujutru dolaze po poslednju zaradu.“


286

LUSINDA RAJLI

„Onda, molim vas, okupite što više članova posade, koliko god njih možete da dovučete iz barova i bordela, i kažite im da novi šef Merserove kompanije želi da im se obrati sutra u jedanaest sati.“ Noel je podigao obrvu. „Hoćete da kažete, gospođo Merser, da je Endru poverio posao vama?“ „U suštini jeste. Ja upravljam trustom u čiji sastav ulazi ovaj posao, što znači da sam neko najbliži položaju sefa'.“ „Onda dobro, ali ima još nešto. Upozoravam vas, gospođo Merser, da su ti ljudi šarolika gomila, i da će očekivati muškarca.“ „Pet godina živim u Brumu, gospodine Donovane, i svakako sam svesna toga. Vidimo se sutra tačno u jedanaest.“ Kiti je otišla do pisaćeg stola i iz fioke izvadila svežanj australijskih dolara. „Pođite do Jamasakija i Misea i kupite dvadeset četiri boce njihovog najboljeg šampanjca.“ „Jeste li sigurni da je to razumno, gospođo Merser, s obzirom na fmansijsko stanje kompanije?“ „Ovo nije novac kompanije, gospodine Donovane. Nego moj.“ „Onda dobro.“ Noel je stavio novac u džep i nasmešio joj se. „Kako god, rekao bih da naše zaposlene čeka veliki šok.“ Kad je Noel otišao, Kiti je pozvala Freda da je odveze u grad. Ušla je u krojački salon Ving Hing Lunga i pitala može li hitno da joj sašije gornji deo dugih rukava i suknju od belog pamuka koji koristi za odela bisernih magnata. Gornji deo mora da ima veliku bisernu dugmad, koja se kopčaju spreda, i mandarinski okovratnik. Pošto mu je ponudila dvostruko od uobičajene cene kako bi obezbedila da odeća bude spremna za sutra u devet ujutru, vratila se kući i celo popodne provela koračajući tamo-amo i razmišljajući o tome šta će reći kad se bude obraćala ljudima. Ne znajući kako da postupi, i pitajući se da nije poludela što to namerava, setila se oca, kako je svake nedelje stajao na predikaonici. Često je posmatrala okupljenu pastvu, opčinjenu ne toliko njegovim rečima koliko snagom njegove vere u njih, njegovom neporecivom harizmom. Vredi pokušati zbog Endrua, zbog Čarlija i zbog Dramonda, kazala je sebi, a onda joj je iznenada sinula ideja.

Sutradan ujutru, Kiti je proučavala svoj odraz u ogledalu. Stavila je mali zlatni lančić, koji je skinula s Endruovog besprekornog belog sakoa, koji je bio


Biserna sestra

287

simbol bisernog magnata. Uzela je i beli tropski šlem, stavila ga na glavu i zakikotala se svome odrazu. Možda je to bilo malo previše, ali svejedno, tome je dodala Endruovu kožnu aktovku, koju je koristio za prenošenje dokumenata iz kancelarije kući i nazad. Pogledala se poslednji put i duboko udahnula. „Kiti Makbrajd, nisi uzalud kći svoga oca…“

„Gospodo“, započela je gledajući dole, u more muških lica pred sobom, načas se zapitavši koliko različitih nacionalnosti ima među ljudima kojima se obraća. Japanci, Malajci, Kupangeri, i poneko svetlije lice među njima. Videla je da se neki od njih već podrugljivo smejulje i sašaptavaju. „Pre svega, želim da se predstavim onima koji me ne znaju. Zovem se Ketrin Merser, ja sam supruga gospodina Endrua Mersera. Zbog nedavnog gubitka oca i brata, gospodin Merser je primoran da odsustvuje iz Bruma kako bi se pozabavio nekim porodičnim pitanjima. Nadam se da mu svi želimo sreću na njegovim putovanjima i da se molimo da nađe snagu za sve u ovom tako teškom trenutku.“ Kiti je u sopstvenom glasu čula drhtaj kad je izgovorila tu laž. Ne pokazuj slabost, Kiti, nanjušite je na kilometar… „Zamolio me je da ga menjam dok je odsutan, uz stručnu pomoć gospodina Donovana, koji će nastaviti da vodi posao iz dana u dan.“ Videla je da su neki podigli obrve i čula je šapat protesta iz publike. Skupila je svu snagu da nastavi. „Gospodo, nedavno sam u gradu čula glasine da je Merserova kompanija za proizvodnju bisera u finansijskim teškoćama, zbog gubitka naša tri lagera u nevremenu. Neki tvrde da ćemo prestati s poslom. Uverena sam da niko od vas koji ste danas ovde ne bi bio toliko bezosećajan da širi takve glasine posle tragedije koja je zadesila ne samo našu porodicu već ceo Brum. I da se svako od vas s naklonošću seća čoveka koji je sve ovo započeo – gospodina Stefana Mersera. Merserova kompanija je jedna od najstarijih i najuglednijih u našem gradu, i mnogima od vas je omogućila prihod za vas lično, za vaše supruge i vašu decu. Ovde sam da vam kažem da su te glasine o finansijskim teškoćama potpuno neutemeljene. Njih šire oni koji zavide našem nasleđu i priželjkuju našu propast. Imperija Merserovih je jedna od najbogatijih i najuspešnijih u


288

LUSINDA RAJLI

Australiji, i ja vas sve, do poslednjeg pojedinačno, uveravam da joj ne nedostaje novca, kako u kompaniji za proizvodnju bisera tako i u celoj imperiji Merserovih. Koliko jutros, gospodin Donovan i ja smo potpisali ugovor za gradnju nova tri lagera. I nadamo se da ćemo do kraja godine dodati floti još dva.“ Kiti je predahnula, da proceni raspoloženje publike. Neki su se okretali ka ljudima do sebe da im prevedu ono što je rekla. Mnogi su iznenađeno klimali glavama. Još malo i imam ih… „Ne samo da biznis ne propada već sasvim suprotno, nastojaćemo da regrutujemo najbolje ljude u Brumu da nam se pridruže u narednih nekoliko meseci. Želja moga supruga i moja jeste da Merserova kompanija za proizvodnju bisera postane najveća na svetu.“ Na to je nekoliko ljudi uskliknulo, što je Kiti dalo hrabrosti da nastavi. „Prihvatam da su neki od vas koji ste danas ovde već odlučili da pređu drugde. Biće vam, naravno, isplaćeno sve što vam se duguje. Ako želite da ponovo razmislite i ostanete, dobićete bonus od deset procenata zarade, kako je gospodin Stefan Merser naložio u svom testamentu. Gospodo, u ime porodice Merser, molim vas za oproštaj zbog nesigurnosti koja vas je obuzela u proteklih nekoliko nedelja. I za vaše razumevanje jer smo se, kao i mnoge porodice u Brumu, borili da prihvatimo gubitak koji nas je zadesio. Neki od vas će posumnjati i u sposobnosti ženskog rukovodioca. Zato vas molim da pogledate žene u sopstvenim porodicama i uvidite njihovu snagu. One vam vode domaćinstvo, bez sumnje i kućni budžet, žongliraju da ispune mnoge potrebe. Ja vam ne mogu spolja pokazati ni snagu ni hrabrost potrebnu za plovidbu okeanom, koju vi pokazujete svakodnevno, ali u mom srcu ima i jednog i drugog. A imam i blagoslov mog dragog počivšeg svekra, kao i moga muža, da ubuduće upravljam Merserovom kompanijom za proizvodnju bisera.“ Trudeći se da ne bude zadihana od emocija i stresa, Kiti je pogledala dole u publiku, i videla da su sad tihi, da se upinju da uhvate svaku reč koju je izgovorila. A onda su se, na njen zahtev, svima u prostoriji služile čaše sa šampanjcem. Pored nje se pojavio Noel i ponudio joj čašu, koju je ona prihvatila. „Sutra ću biti na pristaništu, da ispratim na more one od vas koji ostaju s nama. Da vam poželim sreću i pomolim se za vašu bezbednost i siguran povratak u luku. Konačno, želim da podignemo čaše za sve ljude koje smo izgubili u nedavnom uraganu. A naročito za našeg osnivača, gospodina Stefana Mersera.“ Kiti je podigla čašu. „Za Stefana!“


Biserna sestra

289

„Za Stefana!“, prihvatili su ljudi uglas i ona je otpila gutljaj zajedno s njima. Ponovo je usledila tišina, a onda je neko iz publike uzviknuo: „Triput ura za gospođu Merser!“ „Ura!“ „Ura!“ „Ura!“ Kiti se malo zanela i osetila podršku snažne ruke gospodina Donovana, koji ju je potom poveo do stolice, pa je zahvalno sela. „Ala ste im održali govor!“, kazao je posmatrajući ljude kojima su ponovo punili čaše i koji su sad počeli međusobno da razgovaraju. „Čak ste i mene ubedili“, šapnuo joj je sa smeškom. „Sumnjam da među njima ima čoveka kog niste ubedili. Mada samo Gospod zna kako ćemo platiti sve to što ste im upravo obećali.“ „Moramo naći način, Noele“, odgovorila mu je. „I naći ćemo ga.“ „Izgledate umorno, gospođo Merser. Zašto sad ne biste pošli kući da se odmorite? Ovde ste obavili svoje, to je sigurno. Sad će hteti da iskape čaše i dobiju svoj novac, uključujući i bonus koji ste im ponudili, a računi su, gospođo Merser, već iscrpljeni…“ „Donela sam još novca sa sobom“, kazala je Kiti odlučno. „A sad, ako nemate ništa protiv, volela bih da se pozdravim sa svakim čovekom pojedinačno i da svima platim ono što im dugujemo.“ „Nemam ništa protiv, naravno.“ Noel ju je pogledao sa strahopoštovanjem, malo joj se naklonio i požurio kod službenika u kancelariji pozadi, da uzme dnevnice.

U četiri sata po podne, Fred je pomogao Kiti da siđe s kola. Ušla je, teturajući se, kroz prednja vrata u kuću. „Idem da se odmorim“, kazala je Kamiri prošavši pored nje u ulaznom predvorju. „Možeš li mi doneti bokal sveže vode u spavaću sobu?“ „Odma', gospoja Kiti.“ Kamira je cupnula u znak naklona kao i obično, a onda pažljivo osmotrila gospodaricu. „Vi opet bolesni?“ „Ne, samo sam veoma, veoma umorna.“ Kiti je legla na krevet i uživala u svežem povetarcu koji je dopirao kroz prozor. Za tri sata, koliko joj je trebalo da se pozdravi sa svima i svakog pita za


290

LUSINDA RAJLI

zdravlje i porodicu, nijedan čovek nije tražio konačnu isplatu. Umesto toga, prilazili su joj sa stidljivim osmehom, izražavali svoju veru u Merser ovu kompaniju za proizvodnju bisera i saučešće – ponekad i preko prevodioca – zbog njenog nedavnog gubitka. Kompanija je sad imala još veći deficit u banci, ali celokupna posada, ronioci i radnici sutradan će isploviti da obnove kapital posrnule kompanije. Kiti je zatvorila oči i zahvalila Bogu za one doručke sredom na kojima je njen otac insistirao kad je bila dete. Njegova sažeta biografija Elizabete Tjudor – iako je osudila svoju škotsku rođaku Meri na smrt – nadahnula ju je na govor koji je održala toga dana. Iako imam telo slabe i nežne žene… kazala je Elizabeta obraćajući se svojoj vojsci na dokovima Tilberija, spremnoj da porazi špansku Armadu. Oprosti mi, Endru, danas sam se potrudila svom snagom za tebe…

Sledećih nekoliko nedelja, Kiti je ustajala rano i dolazila u kancelariju pre Noela. Proučavala je poslovne knjige, pažljivo, sa onim osnovnim iskustvom koje je stekla starajući se o računima očeve parohije. Bilo je raznih nedoslednosti – podignutih novčanih suma za koje je pitala činovnika. „Pitajte gospodina Noela. On je to dozvolio“, odgovorio joj je. „Pa… ponekad se dešava da ronioci prokrijumčare neki biser s lagera, ako smatraju da ima neku vrednost…“ Noel je gledao dole u svoje šake, koje je nervozno sklapao i razdvajao. „Kako ronioci ne bi krali i da bi svu vrednost sačuvao za sebe, gospodin Endru – a i gospodin Stefan pre njega – nudio je određenu sumu gotovog novca svakom čoveku koji donese biser za koji veruje da je posebno dragocen. Neki se ispostave kao obični biseri-plikovi, ali tako je rizik zajednički. Shvatate?“ „Da, potpuno razumem.“ Kiti je zakazala sastanak u banci za to popodne, i sela za sto naspram gospodina Harisa. Lice mu je poprimilo izgled nelagode dok mu je objašnjavala situaciju. „Uveravam vas da ne oskudevamo u kapitalu, gospodine Harise. Imperija Merserovih vredi čitavo bogatstvo.“ „Moguće je, gospođo Merser, ali bojim se da banci treba obezbeđenje odmah. Možda biste mogli da prebacite nešto iz fondova nekog drugog dela


Biserna sestra

291

imperije Merser.“ Upravnik banke je ostao kamenog lica, naviknut na grad pun ljudi koji bi učinili sve da im produži kredit za još koji mesec. S obzirom na činjenicu da Kiti nije imala pojma o tome šta se nalazi na bankovnim računima Merserovih, i znajući da će morati da otputuje u Adelejd, u posetu porodičnom advokatu kako bi to saznala, klimnula je glavom. „Svesna sam toga. Da li biste mi mogli odložiti isplatu za mesec dana?“ „Bojim se da ne bih, gospođo Merser. Prekoračenje sad iznosi dvadeset tri hiljade funti.“ „A možda bi vam naša kuća mogla biti privremeno obezbeđenje?“, predložila je. „Nalazi se u najboljem delu Bruma i raskošno je nameštena. Hoćete li je prihvatiti dok ne dođem do drugih sredstava?“ „Gospođo Merser“, odvratio je upravnik banke namrštivši se, „nije na meni da vas savetujem, ali jeste li sigurni da je to mudro? Možda ne shvatate koliko taj posao s biserima ume da bude nestalan. Veoma bih se uzrujao kad biste se vaš sin i vi našli bez krova nad glavom.“ „Posao je zaista nestalan, gospodine Harise, ali neki kockar bi se mogao kladiti na to da će porodica Merser imati sreće posle tako teških trenutaka. Sutra ću vam doneti dokumenta o vlasništvu.“ „Kako hoćete, gospođo Merser. A banka će ostatak novca potraživati u narednih šest meseci.“ „Slažem se. Međutim“, dodala je Kiti ustajući, „ako čujem da se o ovoj transakciji nešto šuška u bilo kojoj četvrti ovoga grada, odmah ćemo povući sve račune iz vaše banke. Je li to jasno?“ „Jeste.“ „Dobro. Doći ću ponovo sutra, da obavimo sve s dokumentacijom.“ Kiti je izašla iz kancelarije visoko podignute glave, potpuno svesna da nije morala sebi sve ovo da priređuje – Čarli i ona su mogli da otrče nazad u Ališa hol i da luksuzno žive sa Idit, ako žele. „Sudbina gora od smrti.“ Ponovila je Dramondove reči kad je izašla iz banke na vrelo podnevno sunce. Jedno je živeti u laži ovde sama, a nešto sasvim drugo živeti pod krovom sa ženom koja veruje da joj je stariji sin živ i da će se jednog dana vratiti. Pošto se vratila kući, Kiti se još jednom zavrtelo u glavi i proklinjala je sebe, znajući da joj je potrebna sva snaga koju ima da bi posao opstao. Sela je za radni sto i izvadila poslovne knjige koje je donela kući u Endruovoj kožnoj aktovki, da ih ponovo prouči. „Gospode bože.“ Kiti je spustila glavu na sto. „Šta sam to započela?“ Začulo se kucanje na vratima i ušla je Kamira s poslužavnikom na kom je bio traženi čaj.


292

pod.

LUSINDA RAJLI

„Gospoja Kiti, izgledate kao da i vi mrtvi. Odmorite se, odmor vam treba.“ „To je samo od vrućine, i…“ Pred Kamirinim užasnutim očima, njena voljena gospodarica se srušila na

„Gospođo, kad ste poslednji put patili od ženskih tegoba?“ Kiti je pogledala doktora Suzukija u inteligentne tamne oči. Namrštila se dok je pokušavala da se seti, pitajući se zašto doktor želi to da zna kad joj je očigledno loše od iscrpljenosti, pridodate nedavnoj koleri. „Možda pre dva meseca. Stvarno ne znam, doktore Suzuki.“ „I niste od onda krvarili?“ Kiti je zadrhtala zbog njegove netaktičnosti. Iako je znala da je Suzuki bolji lekar, doktor Blik se nikad ne bi tako slikovito izrazio. Brzo je razmislila. „Bila je sredina aprila“, slagala je. „Sad se sećam.“ „Zaista? E, to me iznenađuje. Rekao bih da je vaša beba stara oko četiri meseca.“ „Trudna sam? Jeste li sigurni?“ „Potpuno siguran.“ Ne može biti… „Osim tog vašeg stanja, mogu da kažem da ste savršeno zdravi. Molim vas, primite moje čestitke, gospođo, i nadam se da će vam se muž uskoro vratiti i da ćete moći da podelite srećnu vest s njim.“ „Hvala vam“, odgovorila je Kiti tupo. „Pretrpeli ste strašan gubitak, ali šta Bog uzme, Bog i vrati. Mogu vam propisati samo što više odmora. Previše ste mršavi, a beba je očigledno krupna. Ostanite sledećeg meseca u krevetu i čuvajte život koji raste u vama.“ Kiti je ćuteći, šokirana, gledala doktora Suzukija kako pakuje instrumente. „Želim vam prijatan dan, gospođo Merser. Na usluzi sam kad god me zatrebate.“ Blago joj se naklonio i izašao iz spavaće sobe. „Ne, molim te…“, procedila je Kiti bez daha, a iz oka joj je kanula mala suza protesta. „Imam toliko posla.“ Podigla je pogled ka tavanici i ugledala velikog pauka kako prelazi preko nje. I setila se kako se, pre mnogo godina, Dramond pojavio u njenoj spavaćoj sobi da je spase.


Biserna sestra

293

„Trudna sam, nosim tvoje dete…“ prošaputala je, a onda je zahvalila zvezdama na nebu što će, zahvaljujući njegovoj prevari, svi verovati da je to beba njenoga muža. Koliko se sećala, poslednji put je imala menstruaciju sredinom februara… „O bože.“ Kiti se ujela za usnu. „Kakva zbrka“, šapnula je. Obazrivo je dodirnula trbuh. „Oprosti mi“, preklinjala je novi život, nevin za sve grehe. „Jer nikad nećeš znati istinu o tome ko ti je otac.“


Brum Sedamnaest godina kasnije


24

Sunce je već odavno bilo zašlo kad je Kiti podigla umorne oči s poslovne knjige pred sobom. Skinula je naočari za čitanje, naslonila se laktom na pisaći sto i umorno protrljala koren nosa. Pogledala je u sat na zidu kancelarije, odavno je bilo prošlo osam. Sve osoblje je već otišlo iz zgrade i znala je da bi trebalo i ona da ode, ali priznala je sebi da je već postalo sasvim uobičajeno da ostaje dokasno. Uzdahnula je pri pomisli na Čarlija, svog dragog sina. Trebalo je da ga toga dana dočeka u luci, ali neočekivano je stigao jedan lager s bogatim ulovom školjki, pa ju je to omelo. S jedne strane, bila je izuzetno ponosna na svoj predani rad i lukav njuh za posao, kojima je ne samo obnovila već i proširila imperiju Merserovih u proteklih sedamnaest godina. Kao i na to što će Čarli naslediti plodove njenog truda i čitav imetak, kad za dva dana napuni dvadeset i jednu godinu. S druge strane, osećala se krivom što je odrastao gotovo kao siroče zbog njene posvećenosti poslu. Međutim, griza savesti joj je bar delimično umirena saznanjem da je – dok je ona naporno radila u kancelariji – Čarli negovan pod Kamirinim zaštitničkim okriljem, i uvek s Ket uz sebe, kao drugaricom u igri. Kiti nije promakla posebna veza koja je nastavila da cveta među njima tokom godina. Čak i kad je otišao u internatsku školu u Adelejdu, što je bila Endruova želja koju je ona ispoštovala, a i najbolje rešenje s obzirom na okolnosti, zajedno su provodili njegove raspuste. I baš zato je možda dobro što će se Elis Forsajt, izuzetno lepa i lepo odgojena mlada dama, tek stigla u Brum sa svojom porodicom, zaposliti u kompaniji kao Čarlijeva sekretarica kad on sasvim preuzme posao. Kiti je lično odabrala Elis za to mesto. Iako je sebe intimno prekorila zbog provodadžisanja, suštinski je važno da Čarli odabere odgovarajuću suprugu, koja će ga voleti i podržavati kad preuzme vođenje imperije Merserovih. Što se tiče nje same, nikom još nije bila rekla za svoje planove, ali imala je jasnu zamisao o tome šta će raditi kad konačno preda uzde sinu. Brinula se


296

LUSINDA RAJLI

zbog toga što više neće imati posao da je zaokupi, jer joj je on skretao misli kad god bi odlutale ka Dramondu i svemu što se dogodilo sedamnaest godina pre toga… Očajanje koje ju je obuzelo kad ga je izgubila, udvostručilo se jednako bolnim gubitkom pet meseci kasnije, koji ju je umalo uništio. Od tada nije bilo nikog drugog, mada je bilo prosaca voljnih da uđu u ring i bore se za mladu, lepu i veoma bogatu vlasnicu najuspešnijeg biznisa s biserima u Brumu. Pošto se zarekla da više nikad neće nikoga voleti kad je Dramond otišao, održala je reč. Posao je bio njen ljubavnik; a sadruzi u postelji bile su poslovne knjige. „Zaboga! Postala sam muškarac“, kazala je i sumorno se nasmejala. A onda je ponovo stavila naočari i usredsredila se na knjigovodstvo.

„Hvala ti, Alkina.“ Čarli joj je kriomice namignuo dok je služila doručak njegovoj majci i njemu. Kao i obično, Alkina je to ignorisala, iz straha da ne primeti njegova majka, ali s obzirom na to da je Kiti, kao i obično, zabola nos u stranice Severnog tajmsa, verovatno ne bi primetila ni kad bi joj se tavanica srušila na glavu. „Gospode“, kazala je Kiti sa uzdahom, okrećući stranicu novina. „Bili su neredi u luci Adelejd. Sreća što si otišao na vreme.“ Odmahnula je glavom i spustila novine da bi razgovarala s Čarlijem. „Jesi li već imao priliku da pogledaš spisak gostiju za tvoju rođendansku svečanu večeru? Pozvala sam, kao i obično, sve koji nešto znače u Brumu. Ne mogu da verujem da ćeš za nekoliko dana zauzeti svoje mesto među njima. Kako vreme leti“ – uzdahnula je Kiti. „Kao da si juče bio beba u mom naručju.“ Čarli je poželeo da odgovori da je poslednja dvadeset i jedna godina za njega prošla bolno sporo; da je tako dugo čekao ovaj trenutak. „Ne, nisam još, ali uveren sam da nisi nikog izostavila, majko.“ „Po podne će gospodin Soi doći s tvojim uniformama bisernog magnata. Naručila sam ih dvanaest, mada mi se čini da si omršavio otkad sam te poslednji put videla. Pitam se kako si se hranio u Adelejdu? A pre podne želim da pođeš sa mnom u kancelariju. Zaposlila sam veoma efikasnu mladu damu, gospođicu Forsajt, kao tvoju sekretaricu. Ima sjajne preporuke i potiče iz jedne od najboljih porodica u Brumu.“ „Dobro, majko“, odgovorio je Čarli, naviknut na njenu naviku da ga upoznaje sa svim ženama mlađim od dvadeset pet godina koje dođu u grad,


Biserna sestra

297

što ga je nerviralo. Pa valjda njegova majka zna da on ima oči samo za jednu ženu, pomislio je dok je pratio pogledom Alkinino vitko telo dok je izlazila iz sobe. Kako će mu laknuti kad jasno i glasno kaže da je čitava šarada gotova. „Dakle, da se nađemo kod kola za pola sata?“ „Da, majko“, odgovorio je, posmatrajući je dok je ustajala sa stolice. Znao je da se meštani pitaju da li je srećna, kako pričaju da, nakon gotovo sedamnaest godina od nestanka njenog muža, sigurno može potražiti poništenje braka na osnovu toga što je napuštena. Najzad, tek joj je četrdeset godina. Pre nekoliko godina je obazrivo načeo s njom tu temu, istakavši kako ne bi trebalo da oseća grizu savesti ako želi da zvanično okonča brak s njegovim ocem. „Stvarno ne bih imao ništa protiv. Samo želim da budeš srećna, majko“, završio je nemoćno. „Cenim tvoja osećanja i hvala ti, ali nikad se više neću udavati.“ Videvši izraz na majčinom licu pre nego što je izletela iz sobe, Čarli više nikad nije pokrenuo tu temu. Kad je njegova majka otišla u radnu sobu da uzme poslovne knjige za taj dan, Čarli je otišao da potraži Alkinu. U kuhinji je zatekao Kamiru. „Ket izašla, gos'n Čarli“, kazala je pre nego što je stigao i da pita. „Ima neki poslovi. Ne brinite, vrati se kasnije. A sad da idete odavde.“ Oterala ga je iz kuhinje, i Čarli se obeshrabreno odvukao u spavaću sobu da se spremi za kancelariju. Prošlo je četiri meseca otkad je poslednji put došao kući iz Adelejda, što je najduži vremenski period njegove i Alkinine razdvojenosti, i očajnički je želeo da je drži u zagrljaju. Kad je položio završne ispite na univerzitetu krajem novembra, već se bio spakovao za povratak u Brum. Ali bukvalno na pragu ga je zaustavio majčin telegram, kojim mu je javila da je njegova baka Idit preminula prethodne noći. Umesto da se ukrca na brod, naloženo mu je da sačeka majku u Adelejdu, kako bi obavili sve neophodno za sahranu. Sahranili su Idit i zatim proveli Božić u Ališa holu. Kiti je odvela Čarlija u vinograde na Adelejd hilsu, gde ga je podstakla da se poveže s tamošnjim upravnikom imanja zbog priprema za preuzimanje biznisa. A onda su otputovali u Kuber Pidi da bi mu majka pokazala rudnik opala. Insistirala je da tamo ostane dve nedelje, da bi se upoznao s tom industrijom, a ona se vratila u Brum. Produženi ostanak u Adelejdu mu je bar pružio priliku da se redovno sastaje sa svojim najboljim prijateljem, Tedom Strelouom. Poznavao je Tedajoš od svoje jedanaeste, kad su spavali jedan pored drugog u spavaonici koledža Imanuel. Obojica su nastavila školovanje na Univerzitetu u Adelejdu, i


298

LUSINDA RAJLI

dok se Čarli mučio da stekne diplomu iz ekonomije, Ted je studirao klasične jezike i engleski, mada je rešio da postane antropolog i da studira istoriju Aboridžina. To je bio sasvim drugi svet od sveta biznisa u kom se zarađuje novac od tuđeg rada, i Čarli nije mogao da obuzda zavist zbog toga. Učinio bi sve da se oslobodi dužnosti koje su ga čekale. „Čarli, jesi li spreman da pođemo?“, doviknula mu je Kiti. „Jesam, majko“, uzdahnuo je, „evo me odmah.“

Čarli je pregurao dan svesrdno se trudeći da bude mentalno prisutan kod krojača, koji je bio ponosan što mu je pripala čast da mu sašije njegova prva odela bisernog magnata. Onda je otišao u kancelariju u luci, da upozna svoju novu sekretaricu, Elis Forsajt. Bila je zaista lepa, na onaj dosadni engleski način za koji je Čarli mislio da nije ni prineti egzotičnoj lepoti Ket. Nakon toga je imao sastanak s Noelom Donovanom i ostalim starijim osobljem. Sedeo je za stolom od mahagonija u sobi upravnog odbora i slušao razgovor o japanskim konkurentima. „Oni to zovu 'kultivisanim' biserom, ali kako je moguće primeniti reč 'kultivisano' na tako grubu kopiju u odnosu na ono što samo priroda može stvoriti?“ Njegova majka se potcenjivački, podrugljivo nasmejala. „Čujem, gospođo, da je Mikimoto preplavio tržišta“, kazao je knjigovođa kompanije. „Njegovi okrugli biseri se gotovo uopšte ne razlikuju od prirodnih, i nedavno je otvorio još jednu radnju u Parizu. Zovu ih 'biseri južnih mora' i…“ „Ako ljudi žele da kupuju jeftine imitacije prave stvari, onda neka kupuju“, odvratila je Kiti. „Ne verujem da će tako nešto ovde ikad biti prihvaćeno. A sad, gospodo, ako nema više posla, idem sa sinom da mu pokažem njegovu novu kancelariju.“ Ustala je pa su ustali i muškarci, stolice su zastrugale po drvenom podu. Žustro je izašla iz sobe i Čarli je pošao za njom hodnikom, duž kog je bio red kancelarija s gomilama naslaganih dokumenata. Službenici u njima su uslužno, klimanjem glave, pozdravljali Kiti i Čarlija dok su prolazili. Majka je otključala vrata na kraju hodnika i uvela ga unutra. „Dakle, dušo, šta misliš o ovome? Pripremila sam je za tebe kao iznenađenje.“ Čarli je stajao i gledao u sjajni partnerski pisaći sto, u divan antikni globus i izuzetnu crnu, lakiranu komodu na kojoj su bili naslikani fini zlatni leptiri.


Biserna sestra

299

„Gospode, divna je, hvala ti, majko. Samo se nadam da ću ispuniti očekivanja svih vas.“ Čarli je prišao prozoru i zagledao se napolje ka doku, u mali voz što je prilazio gradiću postojano brekćući. „Naravno da hoćeš. Biznis s biserima ti je u krvi.“ „Majko.“ Čarli je umorno seo na kožnu stolicu s visokim naslonom. „Ne znam jesam li spreman za sve ovo. Ti si veličanstveno vodila posao svih ovih godina.“ „Dušo moja, ja sam bila samo privremeni upravnik imperije Merserovih, koju su tebi zaveštali tvoj otac i tvoj stric. Za dvadeset jednu godinu, koliko sam te gledala kako rasteš, nikad mi nisi dao razlog da sumnjam u tvoje sposobnosti. Bićeš dostojan naslednik svoga oca.“ Prodorno ga je posmatrala svojim jarkoplavim očima. „Ti si sve što smo ja, tvoja baka i tvoj otac ikada mogli poželeti za naslednika. Toliko se ponosim tobom, Čarli. Samo da te na nešto upozorim…“ Majka je skrenula pogled kroz prozor, ka moru. „Da, majko?“ „Nikad ne dozvoli da te ljubav zaslepi. To je za svakoga od nas propast. A sad“ – naterala je sebe da se nasmeši i ustala – „posade su pripremile lagere van sezone. Pođi sa mnom dole u pristanište da proverimo kako su obavili posao.“ „Naravno, majko.“ Kad je ustao i pošao za njom iz kancelarije, Čarliju se stomak zgrčio.

Te noći, tačno u jedanaest, pošto je video da se svetlo u majčinoj sobi ugasilo, Čarli je krišom izašao iz kuće, kao mačka, kao Ket s kojom je išao da se sastane, pa s terase sišao u vrt. Trava pod njegovim nogama bila je elastična – zahvaljujući neprekidnoj Fredovoj nezi i majčinom trajnom optimizmu da će jednoga dana uspeti da stvori vrt koji neće podleći crvenom blatu što ostaje posle bujice za vreme kišne sezone. Međutim, odustala je od ružičnjaka, sad su ruže bile zasađene u velikim saksijama oko terase i unosili su ih u zaklon čim zapreti oluja. Nije znala da šupa za ruže pruža suv, intiman kutak za susrete dvoje mladih. Fred ju je svake noći marljivo zaključavao, ali Ket je uspela da „pozajmi“ ključ i Čarli ga je odneo kod bravara da napravi duplikat. Toga dana je okrenuo kamen pored šupe, na crvenu stranu umesto zelene. To je bio signal koji su oboje koristili da se dogovore za susret uveče,


300

LUSINDA RAJLI

kad svi budu spavali. Mnogo oluja su proveli u toj šupi, s ružama koje su mirisale dok su ležali na grubom ćebetu prostrtom na podu i izjavljivali ljubav jedno drugom. A noćas je hteo da joj da nešto veoma posebno. U Tedovom stanu, dok su ispijali pivo slaveći Novu godinu, zapazio je nešto. Pošto je Ted bio opsesivni sakupljač, sobe su mu bile pune raznoraznog kamenja, školjki i plemenskih umetnina koje je nakupio na putovanjima. Ovo je bio mali, sjajni ćilibar u čijem je središtu bio insekt koji je ličio na sićušnog mrava, zatočen za večna vremena. Kad je video koliko se zanima za njega, Ted mu ga je dao i Čarli ga je već sutradan odneo kod jednog juvelira u King Vilijem stritu, da od njega napravi verenički prsten za Ket. Boja kamena će se savršeno slagati s njenim očima. Čarli se nasmejao setivši se kad je prvi put zaprosio Ket. Bilo je to veče pre nego što je otišao u internatsku školu u Adelejdu. Imao je jedanaest godina i ona ga je držala u zagrljaju dok je plakao od straha i zbog toga što će izgubiti njeno malo, meko rame. „Jednoga dana neću morati da radim sve što mama kaže, vratiću se ovamo i venčaćemo se. Štabih ja bez tebe?“, zaječao je. „Čekaj me, hoćeš li, moja Ket?“ „Čekaću te, Čarli. Čekaću.“ I jeste ga čekala, deset dugih godina, kao što je i on čekao nju. Pisao joj je iz internata svake nedelje, izlivao svoje srce na papir dok su drugi dečaci oko njega na brzinu pisali nekoliko reči roditeljima. Znao je da će joj biti teško da pročita jer nije imala formalno obrazovanje, ali već samo pisanje je njemu pružalo utehu. Pošto ju je prethodno snabdeo velikom zalihom adresiranih koverata s markicama, zauzvrat je dobijao kratka pisma puna grešaka, ali je zato svako ilustrovala pažljivo nacrtanim slikama cveća koje je videla, ili meseca nisko nad morem, ili s lancem srca povezanih bršljanom kao borduru na hartiji. Ako nije umela da mu iskaže ljubav rečima, umela je to da nacrta. I noćas je konačno planirao da je pita da se uda za njega. Čuo je daleku grmljavinu i pogledao u nebo. Bilo je vruće i sparno, i bez sumnje će za sat vremena uslediti pljusak. Pružio je ruku i uhvatio kvaku da otvori vrata šupe, očekujući da budu otključana, ali srce mu je zadrhtalo kad se nisu otvorila. Ket je uvek stizala prva, jer je ključ bio kod nje. Pokušao je ponovo, ali bez uspeha. Gledao je u tamu i osluškivao da čuje njen lak korak po vrtu. Možda je to samo umislio, ali učinilo mu se da u njenim ćilibarskim očima nije bilo uobičajene topline dok im je toga jutra služila doručak. Njegov najveći strah oduvek je bio da će se Alkina umoriti od čekanja i naći nekog drugog. Ali sad, kad je preostalo samo nekoliko sati do trenutka kad bude objavio svoje namere celom svetu, i kad budu slobodni da vole jedno drugo i javno…


Biserna sestra

301

U mislima se vratio Ket i poslednjoj noći koju je proveo s njom u ovoj šupi, samo dva meseca pre toga. Pošto su odrasli zajedno, nisu se stideli svojih tela dok su sazrevali. Čarli se nasmejao kad se setio Alkine, kad je imala šet godina, kako sedi u njihovoj kolibi za igranje i služi mu čaj u minijaturnoj šoljici, gola kao od majke rođena. Poznavao je svaki njen delić otkad je bila sasvim mala i divio se kad je iz ljupkog deteta procvetala u divnu mladu ženu. Kao odrasli, prvi put su se poljubili na njegov šesnaesti rođendan, i to je bio najdivniji, ali ipak i frustrirajući trenutak u njegovom životu, jer nije želeo samo da joj ljubi usne, već celo njeno savršeno telo. Međutim, oboje su znali kuda vodi takva intimnost, i Čarli je pocrveneo setivši se kako ga je ošamarila kad mu je ruka zalutala ka njenim grudima. „Ne mogu“, jauknula je. „Ne teraj me.“ Prekoren, Čarli je davao sve od sebe da kontroliše svoje fizičke nagone, neprekidno podsećajući sebe da će imati zakonito pravo na njeno telo čim se budu venčali. A onda… te septembarske noći pre njegovog povratka u Adelejd, zbog poslednjih nekoliko nedelja koje će provesti na univerzitetu, ukrao je bocu šampanjca iz bifea s pićem i otvorio je kad je bio s njom u kolibi. Sumnjičavo je pogledala kad je izbacio čep i sipao šampanjac u dve čaše. „Majka kaže da to nije dobro za nas.“ „Probaj samo jednu čašu, svideće ti se kako mehurići golicaju po jeziku“, podsticao ju je Čarli. „Kunem se da ti neće naškoditi.“ Otpila je gutljaj, samo da bi mu udovoljila, i sklopila oči da oseti novi ukus. „Sviđa mi se!“ rekla je konačno, pa otvorila oči i osmehnula mu se. Popila je sve iz čaše i on joj je ponovo sipao. Ostalo je dovršio sam, pa su ležali na grubom ćebetu i razgovarali o budućnosti. Ona se sama okrenula ka njemu i poljubila ga, onda se obrnula, legla na njega i povela mu ruku ka dugmićima bluze da ih otkopča. Posle toga, blaženi dodir njene gole kože uz njegovu sprečio je svaku racionalnu misao koja bi ih zaustavila da vole jedno drugo. Ket je odmah zatim zaspala, ali Čarli je ležao budan, upijajući svaki veličanstveni centimetar njene nagosti pored sebe. Tešio se mišlju da će za nekoliko meseci biti muž i žena, te da će im njihovi različiti bogovi oprostiti što se ovo desilo preuranjeno. Najzad, odrasli su, a ljubavni čin je savršeno prirodan… Prošlo je još dvadeset minuta napolju ispred šupe, a od Ket nije bilo ni traga ni glasa. Čarli je ustao i prešao preko travnjaka. Ušao je u kuću i pogledao u kuhinju, da proveri da se nije možda tu zadržala, ali čitava kuća je bila u mraku. Prilazeći kolibi u kojoj je Ket živela s majkom, video je usnulog Freda na slamarici u štali i osetio bockanje kišnih kapi po ruci. Fred je uvek


302

LUSINDA RAJLI

spavao napolju, osim ako nije bilo znakova da će uskoro oluja, pa se tada povlačio u zaklon. Stigavši na vrata kolibe, oslušnuo je, ali unutra se ništa nije čulo. Uhvatio je kvaku i okrenuo je što je tiše mogao. Unutra je video zrake mesečine kroz zatvorene prozorske kapke, osvetljavali su samo usnulu Kamiru na bračnom krevetu. Dok je zatvarao vrata, obuzela ga je panika. Gde je? Pošto je obišao čitavo dvorište, vratio se do šupe za ruže, pitajući se da se nisu mimoišli dok je bio odsutan. Pokušao je da otvori vrata, ali i dalje su bila zaključana. Čarli se sagnuo i zapitao se zašto sad, kad je tako blizu svemu o čemu je godinama sanjao, ona nije ovde. Možda je upoznala nekog drugog… nekogronioca na lagerima, pomislio je. Osetio je kako mu se stomak grči, a onda se zapitao da li možda treba da uzme ponija i kola i odveze se u grad da je traži. Možda ju je njegova majka poslala nekim kasnim poslom, pa ju je neko, dok ga je obavljala, presreo i napao je, možda čak i silovao… Vazduh se sasvim umirio pred izbijanje oluje, dok kiša konačno ne pljusne, i on je iznenada začuo neki zvuk u šupi. Tihi kašalj, ili možda štucanje, ili plač… nije bio siguran šta je od toga, ali bilo je dovoljno da ga pokrene na akciju. Iznad njega je zatutnjala grmljavina kad je tresnuo pesnicom o vrata. „Ket, znam da si tu. Odmah me pusti da uđem!“ Ponovo je zagrmelo pa je još jednom zalupao na vrata. „Razvaliću vrata ako me ne pustiš!“ Konačno se okrenuo ključ u bravi, Čarli je ušao i ugledao Ket kako zuri u njega, sa strahom u lepim očima. „Za boga miloga!“ Čarli je upao kroz vrata, zadihan. „Jesi li sve vreme bila ovde? Zar nisi čula kako pritiskam kvaku?“ Ket je oborila pogled. Čarli je zatvorio vrata za sobom, zaključao ih, a onda joj prišao da je privije u zagrljaj. Nije se pripila uz njega; osećao je kao da grli dasku. „Šta je bilo, dušo? Šta se dogodilo?“ Odmakla se, vratila ćebetu i sela. Nešto je kazala, ali nije je čuo jer je sad grmelo odmah iznad njih i prigušilo njen tihi glas. „Izvini, šta si rekla?“ „Rekla sam da sam trudna. Čekam bebu. Dželigar.“ Čarli je gledao Ket kako gura pesnicu u usta da ne bi vrisnula. Tresla se od glave do pete. Odjeknuo je novi udar groma i kiša je počela da pljušti po limenom krovu iznad njih.


Biserna sestra

303

„Ja…“ Prišao joj je da je zagrli, ali ona je uzmakla, prestrašena. „Ket, draga moja Ket… Ne plaši se mene, molim te. Nisam ti neprijatelj, stvarno nisam, ja…“ „Ako moja majka sazna, prebiće me, izbaciće me na ulicu! Obećala sam joj, obećala sam…“ „Ljubavi moja.“ Čarli je obazrivo prešao nekoliko koraka prema njoj. „Shvatam zašto si tako uzrujana, i da, malo je preuranjeno, ali…“ „Obećala sam joj, obećala sam da neću učiniti isto što i ona“, zakukala je Ket i odmakla se. „Nikad ne veruj njima belcima, nikad njima ne veruj, nikad njima na veruj…“ Čarli je gledao kako zaštitnički privlači kolena ka sebi. „I tvoja majka je bila u pravu“, kazao je i prišao još jedan korak. „Ali ja nisam bilo koji belac. Ja sam tvoj Čarli, a ti moja Ket. Samo se priseti koliko smo puta zamišljali da ćemo se venčati i imati porodicu.“ „Da! Ali bili smo deca, Čarli. Samo smo se igrali. To nije bio stvarni život. A sad jeste. Želim da ga se otarasim, da ga udavim čim se rodi. Onda neću imati taj veliki problem.“ Čarlija su užasnule njene reči. „Molim te, Ket.“ Prešao je i poslednja dva preostala koraka do nje. Gromovi su praštali iznad njihovih glava kao da nebesa svom snagom izražavaju nezadovoljstvo. „Evo, imam u džepu nešto za tebe.“ Čučnuo je pored nje i izvadio prsten s ćilibarom. „Sve je u redu, ljubavi moja. Slušaj me.“ Čarli je uzeo njenu malu desnu šaku u svoju. „Draga moja Ket“ – dotakao je njen četvrti prst – „hoćeš li da se udaš za mene?“ Stavio joj je prsten, a onda posmatrao kako je spustila pogled na njega i osmotrila ga ćuteći. „To je ćilibar, a u njemu je uhvaćen nekakav insekt. Pomislio sam kako će se slagati uz boju tvojih očiju. Da li ti se sviđa?“ „Ja…“ Ket se ujela za usnu. „To je divan poklon, Čarli.“ „Vidiš? Sve će biti u redu. Venčaćemo se što pre, ljubavi.“ „Ne.“ Ket je podigla pogled ka njemu. „Ne mogu da se udam za tebe, Čarli. Ja sam tvoja sluškinja.“ „Znaš da ne marim za to! Volim te. Želim da se oženim tobom još otkad sam bio dečak.“ Ket je podigla oči ka nebu. Kad ih je ponovo uperila u njega, bile su pune tuge. „Čarli, za dvadeset četiri časa postaneš najvažniji belac u Brumu. Naslediš Merserovu kompaniju za proizvodnju bisera i postaneš veliki gazda. Znaš mnogo stvari koje ja ne znam, jer si imao dobro obrazovanje. Ti pripadaš svetu belaca, a ja ne.“ „Mogu da te naučim, Ket, baš kao što sam te nekad učio.“


304

LUSINDA RAJLI

„Ne! Niko ne bi došao da jede za tvojim stolom kad bi' ja bila tvoja gospoja. Bio bi…“ Ket se namrštila dok je tražila reči. „Za podrugu.“ „Porugu“, Čarli ju je automatski ispravio. „Da, za porugu. Nismo mi iz istog sveta. Ne.“ Alkina je odlučno odmahnula glavom. „Tebi treba bela žena, ne ja. Ne mogu budem neko kim ćeš se ponositi, nešto što nisam. Ne želim da mi se oni belci smeju iza leđa, da kažu ja glupa. A smejali bi se. Ja sam dobra, samo sam drugačija.“ „Znam, ali…“ Čarli se ponovo zamislio da nađe reči. „Tu unutra“ – pokazao je njen stomak – „je nešto što smo oboje začeli našom ljubavlju. Zar ne treba da bude na prvom mestu? Ako se venčamo brzo, niko čak neće ni znati, jer se bebe rađaju i ranije, pa…“ „Opet sanjariš. Svi bi znali zašto ti mene oženio. Već je prošlo četiri meseca.“ Alkina je povukla ruku i naslonila glavu na kolena. „Nikad ne bi poverovali u našu ljubav.“ „Ali ja verujem“, odvratio je Čarli, glasno i jasno, da nadjača grmljavinu. „Znam samo da si mi jedino ti davala snage poslednjih deset godina. Da nije nikad prošlo više od nekoliko minuta – čak i tokom mojih završnih ispita – kad nisam mislio na tebe. Nemoj…“ Obuhvatio je dlanovima njene obraze i podigao joj glavu s kolena. „Ponavljam, nemoj me nikad stavljati u isti koš s drugim muškarcima. Volim te svim srcem. Ti si moja đarndu nimbanđan – mi smo suđeni jedno drugom. Život mi ne bi predstavljao ništa bez tebe i bez naše bebe koja će se roditi.“ Pružio je ruke ka njoj, privukao je u zagrljaj i poljubio grubo, strastveno, ali ona se odmakla od njega. „Marlu! Ne! Prestani! Molim te, prestani! I pored sveg obrazovanja, ne shvataš! Ne mogu da budem tvoja žena. Za nas nema budućnosti.“ „Ima, dušo moja. I da, u pravu si, možda će biti teško, i možda će naš brak sve šokirati, ali zar ne dugujemo to budućim generacijama muškaraca i žena u ovoj zemlji, da se izborimo za to? Ja sam potpuno spreman. Za dvadeset četiri časa naslediću ogromno bogatstvo. Novac sve kupuje – naročito u ovom gradu.“ Čarli je ponovo posegao za njom i privio njeno napeto telo uz sebe. „Zar ne vidiš, draga, da smo mi već porodica? Tako je moralo biti.“ „Ne! Ja… ti, i ovo“ – Ket se potapšala po trbuhu – „mi nismo eksperiment. Mi smo ljudi, a ovo je naš život, Čarli. Mi živeli jedno uz drugo, jelda? Tako blizu, uvek, ali u stvari daleko i razdvojeni. Ti ideš kroz svet kao belac s velom preko očiju. Ti ne vidiš kako mene ostatak sveta vidi, kako se oni ponašaju prema meni zbog boje moje kože. Ti ne vidiš kako je veliki deo sveta za mene zatvoren, jer ti si slobodan, a ja nisam. I naša beba neće biti slobodna.“ „Ket, bićemo muž i žena i zakon će to obezbediti! I ja ću učiniti sve što mogu da ti i naša beba budete bezbedne, baš kao što je moja majka učinila za


Biserna sestra

305

Kamiru, za tebe!“ Čarli je kršio ruke dok se trudio da joj objasni. „Bez tebe nemam ništa.“ Zavladala je tišina i oboje su osluškivali dobovanje kiše po krovu. Ket se dugi uzdah oteo sa usana. „Čarli, ja mislim ti dugo ne živiš ovde u Brumu. Ne razumeš kako je.“ „Nije me briga kako je! Krstićemo bebu pred očima celoga grada! Već sam razgovarao o tome s Tedom – s onim drugom o kom sam ti pričao, čiji otac vodi Misiju Hermansburg, blizu Alis Springsa. Od Teda sam naučio mnogo toga, on čak govori jezik arernte, i kaže mi da Aboridžini mogu slobodno da dolaze i odlaze kako im je volja. Ti belci poštuju vašu kulturu i…“ „On zna za mene?“ „Naravno da zna.“ „Da li bi se on oženio 'mešankom' kao što sam ja?“ „Gospode, ne znam, nikad ga nisam pitao…“ „Ha! Tako samo kažu, ali sami to nikad ne bi uradili…“ „Ne! To nije fer. Ted Strelou je dobar čovek, čovek koji želi da nešto promeni u Australiji.“ „Umreće mnogo njih pre nego što se nešto promeni.“ Ket je strgnula prsten s ćilibarom i pružila mu ga. „Ne mogu ovo da primim. Uzmi ga nazad, molim te, Čarli.“ Spustila ga je na njegov dlan. Baš je bio zaustio da je moli da ga zadrži kad se iznenada začula lupa na vratima. Oboje umalo nisu iskočili iz kože. „Ima li koga unutra? Gospode bože, kisnem ovde napolju, a i moje ruže zajedno sa mnom! Zašto ključ neće u bravu?“ „Đidu! Sakrij se!“, prošištao je Čarli Ket. Ket je već bila ustala i gasila sveće pre no što će skloniti ćebe s poda na sredini prostorije. „Izvini, majko, to sam ja“, odazvao se Čarli veselo kroz vrata. „Čuo sam oluju pa sam već počeo da unosim tvoje ruže.“ Kad se uverio da se Ket sklonila u senku, okrenuo je ključ u bravi što je tiše mogao i bacio ga Ket u ruke, a onda je nekoliko puta tobože uzalud okrenuo kvaku. „Nebesa, brava se zaglavljuje, moramo reći Fredu da je podmaže“, kazao je glasno. Okrenuo se devojci u senci i bezglasno, samo usnama joj rekao: Volim te. A onda, s odglumljenim trzajem, povukao je i otvorio vrata. „Majko! Mokra si do gole kože!“ „Uistinu jesam, ali brzo ću biti suva.“ Kiti je zakoračila u šupu, vukući za sobom saksiju s grmom ruže. „Ne sećam se da su se ta vrata ikada ranije zaglavila. Čovek bi pomislio da si se zaključao unutra.“


306

LUSINDA RAJLI

„Zašto bih to uradio? U redu, zaroniću u onu vodu napolju i pokušaću da spasem ostale saksije s ružama od neizbežne smrti.“ Čarli se nasmejao pa izašao napolje na pljusak. „Hvala ti“, kazala je Kiti nekoliko minuta kasnije, kad su i poslednje ruže unete na sigurno. „Ponosim se što umem da predvidim oluju, ali noćas“, uzdahnula je, „noćas sam bila mnogo umorna.“ „Naravno, majko. Previše radiš.“ „I zaista će mi laknuti kad tebi predam to breme“, odvratila je Kiti. „Uzgred, pozvala sam Elis Forsajt na tvoju rođendansku proslavu. Pošto si otišao, ispričala mi je da joj je deda poreklom iz Škotske.“ „Kakva slučajnost. Hoćemo li sad u kuću, majko, da se presvučeš u suvu odeću?“ „Da. Hvala ti, dušo. Znam da uvek mogu da se oslonim na tebe.“ „Uvek, majko“, odvratio je Čarli, zatvarajući vrata za sobom, a Kiti ih je potom zaključala. Kad su koraci utihnuli, u šupi je prilika izašla iz senke. Pošto je na prstima prišla vratima i otključala ih ključem koji joj je Čarli dobacio, otvorila ih je i izašla u noć. Oluja je prestala, barem na neko vreme. Naslonjena leđima na šupu, Ket je podigla pogled ka nebu, s rukama zaštitnički položenim preko stomaka. „Hermansburg“, prodahtala je i suza joj se skotrljala niz obraz. „Utočište.“ Zavukla se u krevet pored majke tiho, kao mačka, po kojoj je i dobila nadimak, pa pokušala da smiri disanje. Pomoz'te mi… molim vas, preci, pomoz'te, preklinjala je. Te noći, sanjala je da su gumanjaba sišle u svoju pećinu. Posmatrala ih je kako prolaze kroz šumu i videla da se pojavio Starac. Otrčale su nazad u pećinu, ali najmlađa je zaostala. Iznenada, Starac je pojurio nju, ali kad je stigla u pećinu, znala je da mora da nađe nešto što je zakopano duboko u crvenu zemlju. Sestre su je dozivale, govorile joj da požuri, da Starac samo što je nije stigao i da će je oteti i zarobiti. Pa ipak, iako je čula toptanje njegovih stopala po zemlji, nastavila je da kopa jer nije mogla da ostavi zemlju bez toga… Alkina je otvorila oči u času kad je u snu uhvatila limenu kutiju i izvukla je iz zemlje. Najednom se setila kako ju je majka odvela u buš kad je imala četrnaest godina, radi inicijacije u običaje njihovih predaka. Na putu ka skupu i plesnoj ceremoniji, majka je kazala da moraju zastati da nešto proveri. Stigle su u pećinu baš poput one kakvu je videla u snu, i majka se sagla i počela da kopa zemlju, da bi izvukla neku limenu kutiju. „Odmakni se“, kazala je kćeri, pa je sela prekrštenih nogu i otvorila je. Radoznala, Alkina je učinila kao što joj je rečeno, ali je gledala majku kako


Biserna sestra

307

otvara kožnu kutijicu koja se nalazila u limenoj kutiji. U tom trenutku, predmet u njoj uhvatio je sunčev zrak i blesnuo nekakvim ružičastim sjajem kakav Alkina nikad ranije nije videla. Sijao je kao mesec sam i opčinio je svojom lepotom. A onda se kožna kutija naglo zatvorila, vraćena je u limenu, a ova je zakopana u zemlju. Majka je ustala, mumlala neke reči upola glasa pa se vratila ka njoj. „Bibi, šta je to?“, upitala je Alkina Kamiru. „Ti to ne treba znaš. Bezbedno je tu gde je, kao i gospoja Kiti. Hajde mi ići našim putem.“ Dok je gledala svetlost svanuća kroz drvene prozorske kapke, znala je šta mora da uradi.


25

I Čarli je proveo besanu noć. Okretao se i obrtao, trudeći se da smisli kako je najbolje postupiti, i prekorevajući sebe što je uopšte izazvao sve ovo – najzad, on je dao Ket šampanjac. Shvatao je njen strah i nije bilo sumnje da bi im u početku bilo teško. Međutim, s obzirom na to da ima rasno mešovitih brakova u gradu, valjda bi i njihov bio prihvaćen? Postojala je samo još jedna opcija, i Čarli ju je razmatrao mnogo puta u proteklih godinu dana dok se preznojavao razmišljajući o svojoj budućnosti bisernog magnata. Niko ga nikad nije pitao da li on to želi. Kao da je sin kralja, svi su uzimali zdravo za gotovo da će se i on ogrnuti kraljevskim plastom kad za to dođe vreme – bez obzira na to da li je uopšte sposoban za taj zadatak. Čarli je sad već neko vreme znao da nije. Mrzeo je svaki sekund studija ekonomije na univerzitetu. Čak su i njegovi profesori govorili da nema talenta za brojeve, ali kad je obazrivo zapodenuo s majkom razgovor na tu temu, ona je odbacila sve sumnje. „Dragi moj Čarli, nećeš morati da sabiraš i oduzimaš, imaš dovoljno službenika da to rade umesto tebe. Ti treba da vodiš, da inspirišeš i donosiš odluke kako usmeriti posao u budućnosti.“ Bila je to slaba uteha, jer njega nije inspirisalo apsolutno ništa od čitave poslovne imperije, bilo to biseri, opal ili stoka. U svemu je bilo lišavanja, a ponekad i smrti onih koji rade za kompanije, dok se „gazde“, kako ih je zvala Ket, bogate od rada zaposlenih. Dakle… ako Ket odbije da se uda za njega u Brumu, Čarli je bio spreman da sve ostavi i pođe s njom kuda god ona bude želela. Majka je već bila za stolom kad je ušao na doručak, i kao i obično, čitala je novine. „Dobro jutro, Čarli. Kako si spavao?“ „Hvala, dobro, majko. A ti?“ „Mnogo bolje pošto sam se uverila da su moje dragocene ruže bezbedne od kiše. Hvala ti što si bio tako obziran.“


Biserna sestra

309

„Kafe, gos'n Čarli?“ „Hvala.“ Podigao je pogled, spreman da se osmehne Ket, ali oči su mu se srele s Kamirinim. Najednom mu se nešto steglo u grudima. Uvek je Ket služila doručak. „Je li Ket dobro?“ „Dobro je, gos'n Čarli. Otišla poseti rođaku“, odgovorila je Kamira mirno. „Aha. Kad će se vratiti?“ „Kad rođaka rodi beba. Možda jedna, možda dve nedelje.“ Kamirine zagonetne oči prodorno su ga gledale i oblio ga je hladan znoj, iako je već bilo veoma vruće. Da li mu to saopštava neku tajnu poruku? Nije valjda Ket kazala majci za svoje stanje? „Dobro“, uspeo je da prozbori, trudeći se da smiri disanje i zadrži kontrolu nad sobom pred majkom – pred obe majke – dok ga je razdirala želja da skoči od stola s doručkom i pođe da je nađe. „Jesi li to rekla da je Ket odsutna?“ Kiti je skinula naočari za čitanje da pogleda Kamiru. „Da, gospoja Kiti. Ja preuzmem dok ona nije ovde.“ Kamira je spustila kašu i izašla iz sobe. „To je eufemizam za otišla da skita'“, uzdahnula je Kiti. „Bilo kako bilo, ti si najvažniji, Čarli. Večeras u ponoć napunićeš dvadeset jednu godinu i postati punopravni vlasnik svih kompanija Merserovih. Kako se osećaš?“ „Pomalo prestrašeno, majko.“ „Nema potrebe da budeš, mada moram reći da ne preuzimaš posao baš u savršenom trenutku, jer je broj narudžbina za školjke u poslednje vreme opao…“ Čarli nije čuo šta govori, samo je klimao glavom i smešio se kad god bi zastala i očekivala neku njegovu reakciju. Gde si, Ket? Konačno, na Čarlijevo veliko olakšanje, majka je prestala da priča i ustala je. „Dakle, predlažem da uživaš u poslednjem danu slobode, dok ne preuzmeš svoje obaveze. Sutra će biti naporan dan. U kancelariji će ti prirediti ručak dobrodošlice, a onda, naravno, svečana večera i ples u hotelu Roubak Bej. Pomolimo se da nas oluja za neko vreme mimoiđe, inače će polovina uglednih zvanica stići ukaljanih pantalona i sukanja“, nasmejala se. „Vidimo se večeras.“ „Da, majko.“ Čarli je učtivo klimnuo glavom dok je izlazila iz sobe. Sačekao je dok nije video kako Fred izvozi kola na prilaz, pa je tek onda otišao da potraži Kamiru. Našao ju je u kuhinji, kako čerupa patku i cokće. Već neko vreme je Ket kuvala, pošto ju je njegova majka naučila kako da sprema britansku hranu.


310

LUSINDA RAJLI

„Kuda je otišla?“ upitao ju je, ne mareći više da li ona zna ili ne zna za bebu. Kamira je lako slegla ramenima. „Otišla da pomogne rođaki.“ „I ti veruješ u to?“ „Ona moja ćerka. Ne laže mene.“ Čarli se skljokao na jednu od drvenih stolica za kuhinjskim stolom. Znao je da je na rubu suza. „Ona je moja posebna prijateljica. Znaš i sama. Odrasli smo zajedno i… zašto bi otišla pred moj dvadeset prvi rođendan?“ Kamira se okrenula i osmotrila ga, nepokolebljivim pogledom. „Mislim vi znate zašto, gos'n Čarli. Kao i ja, ali ne govorimo o tome. Možda tako najbolje, važi?“ „Ne!“ Tresnuo je pesnicom o sto. „Ja…“ Odmahnuo je glavom, znajući za zlatno pravilo da se pred poslugom nikad ne iznose nikakve informacije, a kamoli osećanja, ali nije mogao da se obuzda. „Volim je; ona mi je sve. Sinoć sam je pitao hoće li da se uda za mene! Hteo sam da sutra kažem celom svetu da će postati moja supruga! Zašto je otišla? Jednostavno ne razumem!“ A onda je zaista zaplakao, i osetio je kako ga nežno grle nečije ruke, ne njegove majke, već pomajke koja je potekla iz jednog drugog sveta. „O bože, Kamira… ne znaš koliko je volim, koliko mi je potrebna. Zašto je otišla?“ „Ona misli tako je najbolje za vas, gos'n Čarli. Ne želi da vas zadržava. Vi morate biti deo od belački svet.“ „Pričali smo o tome otkad smo bili deca! Sinoć sam joj rekao da ćemo se venčati i biti zajedno do kraja života!“ Čarli je ponovo tresnuo rukom po stolu. „Toliko sam joj pisama napisao za poslednjih deset godina, o tome kako mi nedostaje, o tome kako je volim… Nisam imao šta više da joj dam. Veruj mi“ – Čarli je očajnički zavrteo glavom – „da bih drage volje ostavio sve što imam. Ništa mi to ne znači, ne zanima me da budem bogat već samo da živim s njom, u ljubavi i pred Božjim očima.“ Kamirin izraz se ublažio. „Vi belci ste gazde. Možda ona bće da bude svoja gazdarica. Ne da živi u vaš svet.“ „Gde je ona, Kamira? Kuda je otišla? Reci mi, za ime boga!“ „Ne znam, kunem da ne znam, gos'n Čarli. Ona meni rekla da ide i ja nju razumela. I videla i razumela. Shvatate?“ Značajno ga je pogledala i Čarli je klimnuo glavom. „Sa mnom bi bila bezbedna. Ja bih je zaštitio.“ „Ona puna straha. Treba joj vreme da razmisli.“ „Koliko vremena? Ako se vrati za dva meseca, biće očigledno! Ili sad ili nikad. Kaži mi kuda je otišla! Moraš, treba da mi kažeš!“


Biserna sestra

311

Kamira je prišla zadnjim kuhinjskim vratima. Otvorila ih je i malo stajala napolju, glave podignute ka nebu, kao da traži savet. Kad se vratila u kuhinju, zavrtela je glavom. „Gos'n Čarli, čak ni preci neće meni kažu kuda otišla moja ćerka. Verujte mi.“ „Da li je ostavila neku poruku? Mislim, za mene?“ „Jeste, zamolila me da vam sutra nešto dam.“ „Ako će mi to nagovestiti gde se nalazi, moraš mi ga odmah dati!“ „Učinim kako Ket rekla. Sutra.“ Čarli se nije usudio da se prepire. „Onda ću u ponoć doći u tvoju kolibu.“ Kamira je klimnula glavom. „A sad moram spremim patku.“

Pred ponoć, Čarli je koračao ka kolibi pa podigao ruku da tiho zakuca, ali pre no što je dotakao drvo, Kamira je otvorila vrata. „Evo.“ Pružila je Čarliju paket uvijen u smeđu hartiju i uvezan trakom koju je jednom video u Ketinoj kosi. „Srećan rođendan. Čestitam! Vi sad muškarac, ne više mali dečko.“ Kamira mu se nežno osmehnula. „Ja pomogla da odrastete.“ „Jesi, Kamira, i zahvalan sam ti za to.“ Zurio je u paket u njenim rukama, a onda ponovo podigao pogled ka njoj. „Ne brineš se za kćer?“ „Imam poverenje, gos'n Čarli, i ona sad odrasla. Kakvog izbora imam? Molim vas.“ Spustila je ruku na njegovu, dlan joj je bio topao. „Ovo vaš dan. Vi to zaslužili. Molim vas, uživajte. I ja i Ket to želimo.“ „Pokušaću, ali moraš da znaš…“ Kamira je stavila prst na usne. „Ne govorite te reči. Ja njih već znam.“ Kamira se podigla na prste i poljubila ga u čelo. „Vi i moj dečko. Ja vaša bibi. Ja ponosim vama. Galija.“ Zatvorila je vrata, a Čarli se vratio u kuću. Seo je na krevet, pocepao smeđu hartiju, polažući sve nade u ono što će naći unutra. Nagoveštaj, trag koji bi mogao da prati, bilo šta što bi ga odvelo ka njoj. Pošto je odmotao mnogo slojeva u koje je bio zavijen poklončić, ugledao je malu sliku u drvenom ramu, s fino izrezbarenim motivom ruža. Kad ju je podigao ka svetlu, video je da je naslikala njih dvoje kako sede u šupi za ruže, a njegova glava svetlije kose pognuta je ka njenoj tamnoj. Ruke su im bile tako isprepletene da se jedva razaznavalo koja je čija šaka.


312

LUSINDA RAJLI

Sklopio je oči, i dalje sa slikom u ruci. I kako je noć prelazila u dan – dvadeset i jednu godinu pošto je prvi put zaplakao – Čarli je zaspao.

Kad god kasnije bude pokušavao da se seti svog dvadeset prvog rođendana, Čarli će pamtiti samo lica u izmaglici, poklone i šampanjac, koji je i previše revnosno prihvatao kako bi u njemu utopio svoju agoniju. Prošao je kroz sve glumeći da je potpuno oformljeno ljudsko biće, iako je celim svojim bićem vapio za Ket. Posle svečane večere priređen je ples u hotelu Roubak Bej, i često je plesao sa Elis Forsajt, koja je imala savršene jamice na obrazima i kikotala se na sve što on kaže, čak i ako ni izdaleka nije bilo smešno. Kazala mu je da je „plem“, što je u engleskom skraćenica za aristokratsko poreklo, i video je da ume da ga nosi. Čarli je morao priznati da izgleda lepo u tamnoplavoj večernjoj haljini, s plavom kosom i tenom belim kao mleko. Kad je došlo vreme da ugasi svećice na ekstravagantnoj torti na tri sprata, razlegao se aplauz, a Kiti je sva sijala od ponosa. Čarli je saslušao njen velikodušni govor, oborenog pogleda, s nelagodnošću i očajanjem. Triput su ga pozdravili klicanjem i podigli čaše da mu nazdrave. Kasnije, sam u svojoj sobi, pošto je toplo zahvalio majci za divnu zabavu i skupi sat švajcarskog juvelira, Čarli je pomislio kako nikad u životu nije bio toliko zahvalan što se dan završio. Sutradan u devet ujutru treba da bude u kancelariji, kao i svakog sledećeg dana do kraja života. „Kako ću ovo podneti bez tebe?“, promrmljao je i zaspao s Ketinom trakom u ruci.

„Odlučila sam nešto, Čarli“, izjavila je Kiti sutradan ujutru za doručkom. „Za mesec dana putujem u Evropu.“ „Radi posla?“ „Ne, to je sad tvoja dužnost. Želim da vidim svoju rodbinu u Edinburgu. Prošlo je pet godina otkad sam poslednji put putovala tamo, a i tad sam bila samo u kratkoj poseti. Ostaću kod njih nekoliko meseci – imam sestriće i


Biserna sestra

313

sestričine koje nikad nisam videla. A osim toga smatram i da je važno da te ostavim da se sam ovde snalaziš, da napravim jasan rez, kako bi svi znali da si ti sad glavni.“ „Majko“ – Čarlija je preplavila panika – „misliš da je to mudro? Jedva da išta znam. Trebaš mi ovde, da budeš uz mene.“ „Imaćemo mesec dana zajedno, što je dovoljno da naučiš. Zar ne shvataš, dragi dečko? Ako ostanem, svi zaposleni će nastaviti da dolaze radije kod mene nego kod tebe, a moraju da shvate da si ti šef. Možda ćeš želeti da uneseš neke promene – neke koje neće biti popularne među zaposlenima. Ne želim da slušam reku nezadovoljnih zaposlenih koji misle da mogu da dominiraju nad tobom. Ne, mnogo je bolje da odem. A sem toga“, kazala je Kiti i uzdahnula, „ne postajem mlađa i umorna sam. Treba mi godišnji odmor.“ „Nisi valjda bolesna, majko?“ „Nisam. Izgleda da mi je Bog podario volovsku snagu, ali želim da je i očuvam.“ „Vratićeš se?“ „Naravno – ledena škotska zima će me na to podstaći.“ Kiti je zadrhtala na tu pomisao. „Doploviću nazad u Adelejd pre Božića i proslaviti praznike u Ališa holu. Nadam se da ćeš mi se pridružiti pa da obiđemo rudnik opala i vinograde, da se pobrinemo da miševi ne vode kolo dok nema mačke.“ I Ket je odsutna… „Iako shvatam da želiš da uzmeš odmor, veoma se brinem da nisam dovoljno sposoban da sam vodim posao.“ „A ja sam potpuno uverena da jesi. Kad ti je otac otišao, nisam imala drugog izbora nego da zaronim pa šta bude. Bila sam sasvim sama, nisam imala od koga da potražim savet, izuzev dragog gospodina Donovana, koji će biti i sad tu uz tebe. On zna sve što treba znati, premda će ove godine napuniti šezdeset godina i svesna sam da će u dogledno vreme želeti da se penzioniše. Već ima na umu nekog ko će preuzeti posao od njega – jednog sjajnog mladog Japanca koji tečno govori engleski. Pošto imamo mnogo zaposlenih Japanaca, moći će bolje da komunicira s našim posadama i biće od ogromne pomoći.“ Kiti je ustala od stola. „Dobro, hajdemo onda na posao.“

Narednih mesec dana, iako je svake noći pre spavanja govorio sebi da će sutra kazati majci zbog čega je Ket otišla i da kreće u potragu za njom, a posao neka


314

LUSINDA RAJLI

ide dođavola, ipak nije rekao ni reč. Znao je da se majka poslednjih sedamnaest godina izmorila uvećavajući njegovo nasledstvo, i da sada želi samo zasluženi odmor. Kako da joj to uskrati? Sve više joj se divio zapažajući njen autoritet i lakoću s kojom je upravljala zaposlenima i rešavala probleme. Ali video je i kako su joj se bore od brige izgladile i koliko sad deluje opuštenije nego ranije. Kako da je ostavi posle svega što je učinila za njega? A opet, kako da ne krene u potragu za Ket, da je nađe i vrati? Razdiran lojalnošću prema dvema ženama koje je voleo, Čarli se često osećao kao da će mu i glava i srce eksplodirati. Nedeljom, jedinog slobodnog dana kad lageri ne uplovljavaju, odvezao bi se do Ridel biča i snažno plivao da smiri um u agoniji. Posle bi plutao i, dok mu talasi zapljuskuju uši, pokušavao da nađe potreban mir i utehu. Nije našao nijedno ni drugo, i kako se bližio dan majčinog polaska u Evropu, u njemu je sve više rasla panika. Pitao se nije li bolje da jednostavno zauvek zagnjuri glavu pod talase i nađe blaženi spokoj. Pored svega ostalog, osećao je da nije stvoren za taj posao. Nije imao nimalo majčinog prirodnog autoriteta niti je umeo da, kao ona, opušteno razgovara s drugim bisernim magnatima na redovnim poslovnim večerama. Dvostruko mlađi od većine, Čarli je znao da mu se gotovo sigurno smeju iza leđa i verovatno već planiraju ponude kad i on i kompanija propadnu. Jedino što mu je padalo na pamet bilo je da proda kompaniju nekom od lokalnih magnata, ali znao je da bi majka to videla kao izdaju oca i dede. Merserova kompanija za proizvodnju bisera bila je jedna od najstarijih u gradu i njome su upravljali članovi porodice otkad je osnovana. Ukratko, Čarli nikad u životu nije bio tako ojađen, neutešan i usamljen. Kiti je dvaput pozvala Elis na nedeljni ručak. Nije bilo sumnje u to da je efikasna sekretarica i možda sposobnija od njega, jer je pokrivala njegove greške kad god je mogla. Inteligentna, duhovita i lepa, Elis je očigledno, po mišljenju njegove majke, bila savršena prilika za suprugu. Neprekidno se šuškalo o braku i o nasledniku imperije. „Bolje ti je da je ugrabiš pre nego što to učini neko drugi. Žene kao što je ona ne dolaze često u ovaj grad“, kazala je nedvosmisleno. Ali već postoji naslednik tamo negde, iz dana u dan raste u majčinom trbuhu. Samo Bogzna kako će Alkinapreživeti… „Čekaj me, Ket“, prošaputao je njenim precima. „Naći cu te…


Biserna sestra

315

„Dakle, ovo je zbogom, barem zasad.“ Kiti se smešila sinu dok su stajali u luksuznom apartmanu-kabini broda koji će je odvesti u Fremantl, a onda na dugo putovanje preko mora u domovinu. Čarli je pomislio kako majka toga dana izgleda bezbrižno – gotovo kao mlada devojka, očiju ispunjenih uzbuđenjem. „Daću sve od sebe da te ne izneverim.“ „Znam da hoćeš.“ Kiti je pružila ruku i pomilovala sina po obrazu. „Čuvaj se, dragi dečko.“ „Hoću.“ Zazvonilo je brodsko zvono da obavesti sve one koji ne putuju da se iskrcaju s broda. „Piši mi, hoćeš? Javi mi kako napreduješ“, zamolila ga je Kiti. „Naravno. Srećan put, majko.“ Čarli ju je zagrlio poslednji put, pre no što će izaći iz kabine da siđe niz most. Mahao je sve dok brod nije bio tačka na okeanu. Onda se vozićem vratio u pristanište, gde ga je Fred čekao da ga kolima vrati kući. Te večeri, Čarli je večerao sam. U kući je vladala sablasna tišina pa je, kad je završio s jelom, otišao u kuhinju da vidi Kamiru. U proteklih mesec dana, dok je Kiti bila kod kuće, bilo je teško uhvatiti je samu, ali sad nije mogla da ga izbegne. „Večera u redu, gos'n Čarli?“ „Jeste“, odgovorio je. „Imaš li vesti od nje?“ „Ne.“ „Nije uopšte stupala u vezu s tobom? Molim te, preklinjem te, kaži mi istinu.“ „Gos'n Čarli, vi ne razume. Tamo napolju“ – Kamira je neodređeno mahnula rukom – „nema papir i markka.“ „Možda ju je neko video? Znam kako radi telegraf u divljini, kako se poruke prenose od usta do usta.“ „Ne, ništa ne čula, časna reč, gos'n Čarli.“ „Čudi me što nisi van sebe od brige.“ „Jesam, brinem, ali mislim ona dobro. Ja osećam nju, a preci se staraju o njoj.“ „Misliš da je otišla da živi s vašim narodom?“ „Možda.“ „Hoće li se vratiti?“ „Možda.“ „Gospode!“ Čarli je osetio neodoljivu potrebu da je zgrabi i protrese. „Zar ne vidiš da sam lud od brige?“


316

LUSINDA RAJLI

„Vidim, jutros vidim i sedu vlas u vaša kosa.“ „Ako se ne vrati za nekoliko nedelja, otići ću da je sam nađem.“ Čarli je koračao po kuhinji. „Ona ne želi da bude nađena.“ Kamira je mirno nastavila da pere sudove. „Oboje znamo zašto je otišla, pa mi je dužnost bar da pokušam, želela ona to ili ne. Najzad, nosi moje…“ Čarli se uzdržao, znajući da te reči moraju ostati neizgovorene među njima. Pa ipak, bio je na ivici suza. „Vi dobar čovek, gos'n Čarli, ja znam vi volite moja ćerka. I ona voli vas. Ona misli da najbolje to što uradila. Ona želi vi imate srećan život. Za vas je s njom previše teško. Prihvatite ono što ne možete da promenite.“ „Ne mogu, Kamira, ne mogu.“ Čarli se skljokao na stolicu, spustio ruke na sto i naslonio glavu na njih. Na svoju sramotu, ponovo je počeo da jeca. „Ne mogu da živim bez nje, jednostavno ne mogu.“ „Gos'n Čarli.“ Kamira je ostavila sudove, izbrisala ruke, prišla mu i obgrlila ga oko ramena koja su se tresla. „Ja gledam vas dvoje mnoge godine. I mislim možda to nestane, ali nije nestalo.“ „Tako je, zato ne mogu jednostavno da odustanem od nje, Kamira, da je ostavim tamo negde… Znaš šta se može desiti s detetom iz mešovitih veza ako majka nije udata… Mogao bih da joj bar ponudim neku zaštitu! I pokušao sam, ali ona je odbila.“ Izvadio je iz džepa prsten s ćilibarom i mahnuo njime pred njom. „Može se desiti da moj sin ili kći završi u nekom od onih užasnih sirotišta, i dok dišem neću se smiriti i samo sedeti ovde i ništa ne preduzeti!“ Bacio je prsten na sto, gde se otkotrljao i zaustavio ispred Kamire. „Shvatam“, kazala je. U prostoriji je zavladala tišina dok je razmišljala. „Gos'n Čarli, da mi nešto dogovorimo. Ako ne budem imala vest od nje za nekoliko nedelja, ja krenem da hodam da je nađem.“ „I ja ću poći s tobom.“ „Ne. Vi belac vi ne preživite tamo napolje. Vi veliki gazda ovde. Vaša majka veruje vama. Vi nju ne izneverite. Ona teško radila da stvori veliki biznis da vama da. Evo, uzmite ovo.“ Podigla je prsten i pružila mu ga, ali on je odgurnuo njenu ruku. „Ne, ti ga uzmi. Nađi je, i vrati je, a onda ću joj ga staviti na prst. Do tada ne mogu podneti da ga gledam.“ Kamira je gurnula prsten u kecelju. „Važi, mi onda dogovorili? Vi sad vredno radite u kancelarija za gospoja Kiti, a ja odem i nađem moja ćerka ako se uskoro ne vrati kući. Izgubljeno previše ljudi u ova porodica. Spavajte sad, gos'n Čarli, ili dođe još sede vlasi.“


Biserna sestra

317

Pošto nije imao drugog izbora, Čarli je dao sve od sebe da postupa po Kamirinom savetu. Pošto mu je obećala da će otići da nađe Ket kad za to bude vreme, u naredna četiri meseca se bacio na posao, kao što je njegova majka i želela. Knjigovodstvo, pravna dokumenta, neprestani dolasci lagera u pristanište bar su mu odvraćali misli od Ket. Posao je – kao i sve u Brumu – bio u krizi. Njihovim velikim zalihama školjki naglo je pala cena jer su Evropa i Amerika tražile jeftinije materijale. Čarli je pažljivo analizirao industriju farmi kultivisanih bisera koju je vodio gospodin Mikimoto. Pošto su u Brumu pravi biseri postali retka roba zbog preobilne berbe uz obalu, uviđao je da su kultivisani biseri dobre kopije – i zapravo mnogo pogodniji za nakit jer su bili ujednačeniji po veličini i stoga ih je bilo lako nanizati u ogrlicu ili narukvicu. Uprkos omalovažavajućim primedbama Čarlijeve majke, Mikimoto je smatrao da je budućnost u gajenim biserima, a njegovo mišljenje je delio veliki američki kontinent, koji je naveliko otkupljivao njegove proizvode. Na Čarlija je ostavilo utisak i to što se u gajenju bisera nisu rizikovali ljudski životi kao prilikom ronjenja, i to ga je podstaklo da pozove jednog od Mikimotovih menadžera da mu pokaže kako se to može raditi u Brumu. Znao je i to da će, posle početnih ulaganja, profit rasti. To će na kraju uništiti industriju zahvaljujući kojoj se grad razvio, ali baš kao i u prirodi, sve ima svoje vreme i Čarli je instinktivno predosećao da Brumu predstoji mračna jesen. „Svako na kraju mora da plati cenu za svoja dela“, promrmljao je stavljajući na glavu tropski šlem bisernog magnata, nameštajući zlatni lanac i pošavši da nađe Freda, koji ga je čekao napolju u kolima. Dok su kola kretala, pomislio je kako je barem napravio prvi korak u budućnost, koliko god bio sporan.

Čarli je čvrsto spavao kad je vazduh oko njega ispunio iznenadan prodoran jauk. Naglo se uspravio i seo, rasanjujući se. Zvuk se ponovio – strašni vrisak, sličan onome koji je čuo malo pre toga. Još sanjiv, primorao je svoj um da ga shvati… „Ne… ne..A“


318

LUSINDA RAJLI

Skočio je s kreveta, izjurio iz sobe i trčao kroz kuću ka izvoru zvuka, u kuhinju, pa napolje na zadnja vrata. Našao je Kamiru kako kleči na podu, a oči su joj bile ispunjene neskrivenom agonijom. „Nema je više, gos'n Čarli! Ja predugo čekala. Ja predugo čekala!“

Jad se spustio na kuću i njenih dvoje stanovnika su tugovali danonoćno. Jedva da su progovarali, veza među njima sad se raspala u ogorčenost, gnev i grizu savesti. Čarli je nastojao da kod kuće provodi što manje vremena, zatvorio se u kancelariju, baš kao što je učinila i njegova majka pošto ih je otac napustio. Sad je znao i zašto – slomljeno srce pustoši i uništava dušu, naročito kad je u njoj osećanje krivice. Njegova sekretarica Elis je izgleda osetila da nešto nije u redu, pa je Čarli i preko volje u njoj, vedroj, nasmejanoj i smirujućoj, video svetlost u mračnom moru sumornosti. Istovremeno je prezirao njenu naivnost, njen povlašćeni društveni položaj i samu činjenicu da je živa, dok Alkina i njeno dete nisu. A najviše od svega mučilo ga je to što nikad neće saznati kako je umrla, možda u mukama negde u divljini, rađajući njihovu bebu. U dvadeset drugoj godini života, jedan od najbogatijih ljudi u Australiji, Čarli Merser je izgledao kao da je dvostruko stariji.


Nikad Nikad U okolini Mis Springsa Jun, 1929.


26

Noć je bila mirna, čuli su se samo krici dinga iz daljine. Jedini izvor svetlosti bile su sjajne bele zvezde i mesec na nebu bez oblaka iznad njega, dok je konj polako napredovao po kamenitom pustinjskom terenu, zaobilazeći nisko žbunje i šiblje, koje je raslo uz zemlju kako bi se zaštitilo od čestih peščanih oluja. Goničeve oči su bile prilagođene na oskudno svetlo i mogao je da razabere neravno tlo oko sebe i tamnoplave žile na stenju. Noćni vazduh je nosio sveže, aromatične mirise zemlje što se oporavlja od dnevne vrućine, i sa svih strana su dopirali zvuči brzog kretanja životinja i zujanje insekata. Vezao je konja za stenu što je štrcala iz zemlje kao crveni stalagmit. Nadao se da će stići u Alis do mraka, ali izbio je okršaj između lokalnog aboridžinskog plemena i goniča, pa je sačekao da se okonča. Izvadio je jednu od mešina od kamilje kože, u kojoj je bila voda, skinuo posudu sa sedla, napunio je i spustio na zemlju pred iscrpljenu kobilu da pije. Otpivši poslednje ostatke groga iz pljoske i potraživši u torbi preostalu hranu, prostro je grubo ćebe i seo da jede. Biće u Alis Springsu sutra do zalaska sunca. Kad obnovi zalihe, poći će na istok i goniti stoku do decembra. A posle toga… Uzdahnuo je. Kakve svrhe ima planirati budućnost kad ona ne postoji? Iako se svojski trudio da živi od danas do sutra, njegov um je i dalje uporno hteo da misli o nečemu što predstoji. U stvarnosti je to bila samo praznina koju je sam stvorio. Gonič se namestio da spava, začuo nedaleko siktanje zmije i bacio kamen da je uplaši i otera. Bio je prljav čak i po svojim standardima; mogao je da oseti zadah sopstvenog znoja. Prirodni rezervoari vode koje je inače koristio bili su prazni jer je sezona bila neuobičajeno sušna čak i za Nikad Nikad. Pomislio je na nju, kao što je pomišljao na nju svake noći, a onda sklopio oči i zaspao na mesečini. Probudio ga je čudan krik iz daljine. Posle mnogo godina provedenih u unutrašnjosti kontinenta, znao je da je ljudski a ne životinjski. Upinjao se da prepozna poznati zvuk, a onda shvatio da je to bebin plač. Još jedna duša rođena u ovom pokvarenom svetu, pomislio je pre no što je sklopio oči i ponovo zaspao.


Biserna sestra

321

Probudio se u zoru, željan da stigne u Alis Springs pre mraka, da uzme sobu u gradu i čestito se opere, prvi put otkad je krenuo iz Darvina. Uzjahao je kobilu, krenuo i ugledao karavan kamila na horizontu. Obasjan suncem iza sebe, izgledao je gotovo biblijski. Sustigao ih je za sat vremena, bili su stali da se odmore i da jedu. Poznavao je jednog od avganistanskih kamilara, koji ga je pljesnuo po leđima, pozvao ga da sedne na njegovu prostirku i ponudio mu pladanj s lepinjama. Gonič je ignorisao plesan najednom kraju i gladno je navalio na hleb. Od svih ljudskih bića koje je susretao na svojim uobičajenim rutama kroz Nikad Nikad, najviše je uživao u društvu kamilara. Tajni pioniri unutrašnjosti kontinenta, kamilari su bili neopevani heroji, prenosili su zalihe neophodnih namirnica preko crvene ravnice, od jedne do druge stočne farme, raštrkane u velikom prostranstvu. Često su to bili školovani ljudi, dobro su govorili engleski, ali sad, dok je žedno pio njihovu vodu, čuo je kako im posao ugrožava nova železnička linija koju će uskoro pustiti u promet između Port Ogaste i Alis Springsa. A planirano je i da je produže daleko na sever, čak do Darvina. „Mi smo od poslednjih preostalih. Ostali su se vratili kući preko mora“, bezvoljno je rekao Mustafa. „Siguran sam da će još biti mesta za vas, Mustafa. Pruga ne može stići do zabačenih sela.“ „Ne može, ali motorna kola mogu.“ Gonič se od njih upravo opraštao kad je ponovo začuo onu ciku od prethodne noći, dopirala je iz korpe vezane sa strane uz jednu kamilu. „Je li to beba?“ upitao je. „Da. Došla je na ovaj svet pre pet dana. Majka joj je sinoć umrla. Sahranili smo je kako treba, da je dingosi ne bi iskopali“, dodao je Mustafa. „Crna beba?“ „Po boji kože rekao bih da je mešanih rasa, polubela, a možda i tri četvrtine. Devojka nas je zamolila za prevoz pre dve nedelje. Kazala je da ide u Misiju Hermansburg“, pričao je Mustafa. „Ostali nisu hteli da je prime s obzirom na njeno stanje, ali bila je očajna pa sam pristao. Sad imamo bebu bez majke, plače dan i noć za mlekom koje joj niko neće dati. Možda će umreti pre nego što stignemo do Alisa. Ionako je bila sitna od početka.“ „Mogu li da je vidim?“ „Ako hoćeš.“ Mustafa je ustao i poveo ga ka onom plaču. Otkačio je korpu i pružio je prijatelju. Gonič je unutra video samo nabore neke tkanine. Spustio je korpu na zemlju, kleknuo pored nje i sklonio platnene krpe kojima je beba bila


322

LUSINDA RAJLI

pokrivena. Zapahnuo ga je smrad izmeta i urina kad je konačno otkrio sićušno, mršavo telašce glatke kože boje karamela. Beba se vrpoljila i cvilela, ljutito mašući pesnicama u vazduhu. Od svega što je za života video u divljini, ovo upola izgladnelo dete bez majke izazvalo je u njemu emociju kakvu nije osetio godinama. Osetio je kako ga je suza zapekla u oku. Omotao je krpe oko bebe kako ne bi dodirnuo izlučevine u strahu od zaraze, podigao ju je iz korpe. Dok je to činio, čuo je da je nešto palo nazad u korpu. „Dečak je“, prokomentarisao je Mustafa odmaknuvši se zbog smrada. „Kakvom se životu može nadati čak i kad bi preživeo?“ Na goničev dodir beba je još jače zaplakala. Gurnula je pesnicu u usta, otvorila oči i zagonetno ga pogledala. Dramond se trgao kad ih je video. Bile su plave, a rožnjače su imale pegice boje ćilibara, ali nije mu ta neobična boja očiju privukla pažnju, već više njihov oblik i izraz u njima. Već je video takve oči, ali nije mogao da se seti gde. „Je li majka dala bebi ime pre nego što je umrla?“, upitao je Mustafu. „Ne, nije mnogo govorila.“ „Znaš li gde bi mogao biti otac?“ „Ništa nije rekla o tome, a možda i nije želela da kaže. Znaš i sam kako je to.“ Mustafa je nehajno slegao ramenima. Gonič je pogledao dole u bebu, koja je i dalje sisala pesnicu, i nešto se u njemu ponovo pokrenulo. „Mogu ja da ga ponesem u Alis, a onda u Hermansburg.“ „Možeš, ali mislim da je gotov, prijatelju, a možda je tako i najbolje.“ „Ili sam mu možda ja prilika da preživi.“ Gonič je izgovorio te reči vođen čistim instinktom. „Ja ću ga uzeti. Ako ga ostavim s vama, sigurno će umreti, kao i njegova majka.“ „Tačno, tačno.“ Mustafa je odgovorio ozbiljno, a na poštenom licu mu se ukazalo olakšanje. „Imaš li bar malo vode da odvojiš?“ „Idem da nađem malo“, pristao je Mustafa. Beba je zatvorila oči, previše iznemogla da bi nastavila da plače. Disala je isprekidano i gonič je, dok ju je držao uz sebe, znao da vreme ističe. „Evo.“ Mustafa je pružio čuturu. „Činiš dobro delo, prijatelju moj, i dajem ti svoj blagoslov, i tebi i detetu. Ka safer walare.“ Spustio je žuljevitu ruku na bebino znojavo čelo. Gonič je odneo bebu do svoga konja, pa od ćebeta na kojem je noću spavao napravio nosiljku, koju je vezao oko sebe i potom stavio bebu u nju. Dok je to činio, ugledao je prljavu limenu kutiju ispod krpe i gurnuo je u


Biserna sestra

323

bisage. Kapnuo je iz čuture malo vode na bebine usne i laknulo mu je kad je video da je slabašno usisala tečnost. Zatim je praznu korpu vezao pozadi za sedlo, uzjahao konja i galopom pojurio preko ravnice. Dok je jahao i sunce mu pržilo kožu, zapitao se šta ga je to za ime sveta obuzelo da tako postupi. Kad stigne u Alis, verovatno će otkriti da je beba vezana uz njega mrtva. Pa ipak, šta god da je bilo u pitanju, gonilo ga je napred kroz belo usijanje popodnevne žege, znao je da će malo srce uz njegovo prestati da kuca ako bude prenoćio još jednu noć u pustinji. U šest uveče, njegova hrabra kobila zateturala je u prašnjavo dvorište ispred pansiona u kojem je inače odsedao. I dalje na konju, gonič je obazrivo spustio ruku na bebine grudi i osetio slabo ali ubedljivo treperenje u njima. Sjahao je, na pumpi napunio kofu vodom za žednog konja, pa odvezao bebu i vratio je u korpu, pa je ovlaš pokrio krpom. „Vratiću se kasnije da te pristojno nahranim“, obećao je kobili pa ušao unutra, gde ga je radosno dočekala gospođa Rendal, vlasnica pansiona. „Drago mi je što vas ponovo vidim u našem kraju. Ista soba kao i uvek?“ „Da, ako je slobodna. Kako ste?“ „Znate i sami kako je ovde, mada je mnogo bolje otkad do nas saobraća voz. Šta biste želeli, gospodine D.? Kao i obično?“ Namignula je. „Ima nekoliko novih devojaka u gradu.“ „Ne večeras, dugo sam putovao. Nego, imate li možda malo mleka?“ „Mleka?“ Gospođa Rendal ga je pogledala iznenađeno. „Imamo, naravno. Koliko grla stoke ima u kraju?“ nasmejala se. „Obično ne tražite to piće, gospodine D.“ „U pravu ste, možete dodati i lonče dobrog škotskog viskija.“ „Mislim da imam bocu, naročito za vas. Nešto za jelo?“ „Šta god da imate kuvano, gospođo R.“ Široko joj se osmehnuo. „Dehidrirao sam pa bih vas molio da pored stavite i slanik.“ „Važi.“ Pružila mu je ključ. „Sve ću vam začas doneti u sobu.“ „Živela, gospođo R.“ Gonič je podigao korpu i bisage i popeo se grubim drvenim stepenicama na sprat. Ušavši u sobu, zatvorio je vrata i zaključao ih. Spustio je korpu na krevet pa sklonio platneni pokrov s bebinog lica. Prineo je uho nosiću i jedva čuo disanje. Zgrabio je čuturu koju mu je dao Mustafa i poslednjim kapima vode poprskao bebine usne, ali nije reagovala. „Dođavola! Nemoj mi sad umreti, bebo! Optužiće me za ubistvo“, molio je majušno biće. Vratio je korpu na krevet i čekao gospodu Rendal koračajući


324

LUSINDA RAJLI

tamo-amo po sobi. Na kraju je, uzrujan, ali i zbog prodornog smrada u sobi, strčao u prizemlje. „Je l’ gotovo?“, upitao je gazdaricu. „Baš sam krenula da vam donesem“, odgovorila je stavljajući poslužavnik na uzani pult recepcije. Pogledao je sadržaj i shvatio da nedostaje upravo ono što mu je potrebno. „Hoćete li mi dati slanik, gospođo R?“ „Izvinite, idem da donesem.“ Vratila se sa slanikom u ruci pegavoj od sunca. „Posrebren je, dobila sam ga kao venčani poklon kad sam se udala za gospodina R. Dobro pazite da mi ga vratite inače ćete đavolski platiti.“ „Možete imati poverenja u mene“, odgovorio je, a sadržaj poslužavnika je zazveckao kad ga je podigao, „Kasnije ću sići da se operem.“ Vratio se u sobu, skinuo košulju pa odvio srebrni poklopac slanika i prosuo sadržaj na tkaninu. Onda je uzeo čašu mleka, napravio levak od stranice istrgnute iz Biblije na noćnom stočiću, i sipao mleko u slanik. Podigao je bebu i, dišući na usta da izbegne smrad kojim ga je zapahnula, nežno je zavukao vrh slanika između malih usana nalik ružinom pupoljku. Isprva nije bilo reakcije, pa je njegovo srce lupalo dovoljno brzo za njih obojicu. Izvukao je malu srebrnu pipu, a onda kroz rupice na vrhu slanika prosuo par kapi mleka sebi na prst. Postupajući čisto instinktivno, razmazao je mleko po bebinim usnama. Nakon nekoliko sekundi agonije, usnice su se pomerile. Onda je ponovo stavio pipu slanika u bebina usta i pomolio se Bogu prvi put posle sedamnaest godina. Za nekoliko sekundi osetio je kako slabo, ispitujući, vuče iz improvizovane bočice. Usledila je mučna pauza, pa energičnije povlačenje tečnosti i beba je počela da sisa. Gonič je podigao pogled ka tavanici. „Bože, hvala ti.“ Kad se dete zasitilo, sipao je vode iz bokala u lavor, odlepio smrdljive pamučne krpe i kako je znao i umeo oprao skorelu prljavštinu s malog tela. Napravio je improvizovanu pelenu od dve svoje maramice i, pomolivši se da ne bude nove eksplozije, prepovio malenu guzu. Prljavu krpu je umotao ujedan od posteljnih čaršava i smrdljivi zavežljaj gurnuo u fioku. Drugi čaršav je umotao oko bebe, zapažajući naduven stomak i mršave nožice, koje su više izgledale kao žablje nego kao ljudske. Beba je zaspala, pa je u nekoliko zalogaja pojeo paprikaš koji se ohladio i slojanio, i zalio ga povećim gutljajima viskija. Potom je izašao iz sobe da nahrani konja i izriba sebe u bačvi s vodom u zadnjem dvorištu. Okrepljen, gonič je otrčao na sprat i video da se beba nije ni makla. Prislonio je uho uz malene grudi i čuo lepršanje pulsa i zvuk ravnomernog


Biserna sestra

325

disanja. Pošto je i sam legao na krevet, setio se one limene kutije koju je stavio u bisage. Lim je bio načet rđom i umrljan crvenom zemljom, kao da je dugo bio zakopan. Otvorio je kutiju i unutra našao kožnu kutijicu. Kad je otkopčao i podigao poklopac, dah mu se presekao, a srce preskočilo otkucaj. Biser Rozeta… Biser zbog kojeg je njegov brat izgubio život, a on spasao svoj. „Kako je moguće?“, promrmljao je, pogleda prikovanog za njegovu opčinjavajuću lepotu, kao i pre mnogo godina. Šta bi sve mogao s toliko gotovog novca… Znao je koliko vredi – on je lično za njega platio više od dvadeset hiljada funti. Prognan iz Bruma i onemogućen da se vrati u Kilgaru, njegovu voljenu stočnu farmu, putovao je kroz Nikad Nikad, nalazeći posao gde god je mogao. Držao se povučeno, ni u koga nemajući poverenja. Sad je bio drugačiji čovek, hodajuća praznina sa srcem koje se pretvorilo u led. A za to je mogao da krivi samo sebe, i možda biser. Pa ipak, od trenutka kad je video ovu bebu, nešto se u njemu otkravilo. Naglo je zatvorio kutijicu i vratio je u limenu kutiju pre no što ga ponovo hipnotiše. U kakvoj je vezi biser Rozeta sa ovim detetom? Kad ga je poslednji put video, zaključan je u fioku Kitinog pisaćeg stola. Kamira ga je preklinjala da ga ne daje njenoj gospodarici i… „Za boga miloga!“ Setio se gde je već video onakve oči kao što su bebine. „Alkina…“ Ustao je i prišao usnuloj bebi da je još jednom osmotri. I prvi put posle mnogo godina priznao je sebi da postoji sudbina. Instinktivno je znao da je ova beba sa ukletim biserom, skrivenim u njenoj korpi, u nekoj vezi s njim. „Laku noć, maleni. Sutra te nosim u Hermansburg.“ Pomilovao je meki obraščić pa se vratio da legne na madrac. „A onda krećem na put u Brum, da saznam ko si ti meni.“

Na zvuk kopita na ulazu u Misiju, pastor Albreht je podigao pogled s Biblije. Posmatrao je kroz prozor kako se jahač zaustavio, sjahao i pogledao oko sebe, kao da nije siguran kuda će. Pastor Albreht je ustao, pošao ka vratima i izašao na bleštavo sunce.


326

LUSINDA RAJLI

„Guten tag21 ili bolje da kažem dobar dan?“ „Govorim oba jezika“, odgovorio je muškarac. U raznim krajevima dvorišta, nekoliko pripadnika pastorove pastve, obučenih u belo, zastali su da pogledaju tog naočitog čoveka. Svaki stranac koji dođe u Misiju bio je prijatan prizor. „Haj'te svojim poslom“, naložio im je i oni su ga poslušali. „Možemo li negde na miru da popričamo, pastore?“ „Dođite u moju kancelariju.“ Pastor je pokazao prostoriju iza sebe, a onda je začuo tihi plač nalik mijaukanju iz nosiljke na čovekovim grudima. „Izvolite, sedite“, kazao je zatvarajući vrata za sobom, a onda zatvorio i prozorske kapke, da se zaklone od radoznalih pogleda. „Hoću, čim vam ovo predam.“ Čovek je odvezao nosiljku i spustio njen sadržaj na sto. U njoj se, među smrdljivim krpama, vrpoljilo muško novorođenče, koje je punim plućima vapilo za hranom. „Ko nam je to stigao?“ „Majka mu je umrla nekoliko sati puta do Alis Springsa. Kamilari su mi ispričali da se bila zaputila u Hermansburg. Ponudio sam da brže donesem bebu ovamo. Sinoć sam, u pansionu gde sam odseo, upotrebio slanik kao bočicu, pa je iz njega popio malo mleka.“ „Vrlo domišljato, gospodine.“ „Možda su tome doprineli i tragovi soli u posudici, ali danas mi deluje snažnije.“ „Vrlo je sitan.“ Pastor Albreht je pregledao bebu, testirao mu je udove i stisak šake. „I slab od neuhranjenosti.“ „Barem je preživeo.“ „A ja vam odajem priznanje i blagosiljam vas, gospodine. U ovim krajevima nema mnogo goniča koji bi tako postupili. Pretpostavljam da je majka Aboridžinka?“ „Ne mogu ništa da kažem jer je umrla i sahranjena je pre nego što sam ja stigao. Mada pukim slučajem možda znam iz koje je porodice bila.“ Pastor ga je podozrivo pogledao. „Jeste li vi otac ove bebe, gospodine?“ „Ne, nisam, ali uz bebu je bilo nešto što sam prepoznao.“ Izvadio je iz džepa limenu kutiju. „Otputovaću u Brum da potvrdim svoju pretpostavku.“ „Shvatam.“ Pastor Albreht je uzeo limenu kutiju i držao je u rukama. „Onda me morate obavestiti šta ste saznali, ali zasad će, ako preživi, ovo dete imati dom ovde u Hermansburgu.“ 21

Nem.: Dobar dan. (Prim. prev.)


Biserna sestra

327

„Molim vas, neka ta kutija ostane kod vas na bezbednom dok se ne vratim. I radi sopstvenog dobra, ne gledajte šta je unutra.“ „Za koga me vi smatrate, gospodine?“ Pastor se namrštio. „Ja sam Božji čovek. Dostojan poverenja.“ „Naravno.“ Pastor je gledao kako gonič zavlači ruke u džepove i vadi novčanice. „Evo priloga za vašu Misiju i za hranu detetu.“ „Hvala vam.“ „Vratiću se što pre budem mogao.“ „Samo još jedno pitanje, gospodine: da li mu je majka dala ime?“ „Nije.“ „Onda ću ga nazvati Frensis, po Franji Asiškom, svecu zaštitniku životinja. Po onome što ste mi ispričali, kamila mu je spasila život.“ Pastor se uzdržano nasmešio. „Prikladno ime.“ „A vaše ime, gospodine?“ upitao je pastor Albreht. „U ovom kraju me znaju kao gospodina D. Doviđenja, pastore.“ Vrata su se za njim zalupila. Pastor Albreht je prišao prozoru, otvorio kapke i posmatrao goniča kako uzjahuje i odlazi. Iako je očigledno bio zdrav i krepak, u njemu je bilo nečeg neobično ranjivog. „Još jedna izgubljena duša“, promrmljao je gledajući bebu na stolu pred sobom. Beba mu je uzvraćala pogled krupnim plavim očima, polako trepćući. „Preživeo si dugo putovanje, mališa“, kazao je i uzeo nalivpero, otvorio knjigu i na novu stranicu zapisao Frensis, a onda i datum njegovog dolaska. Zatim je malo razmislio pa dodao: Gospodin D. – gonič, Alis Springs.

Mesec dana kasnije, gonič je vezao konja na mestu oko osamsto metara udaljenom od kuće, a ostatak prepešačio. Bila je tamna noć, zvezde su bile skrivene iza nagomilanih oblaka, i njemu je bilo drago zbog toga. Stigavši pred kapiju, izuo je čizme i gurnuo ih u živicu. Kuća je bila u potpunom mraku, samo je iz štala povremeno dopiralo šuštanje. Uzdahnuo je i pomislio kako je najbolje i najgore trenutke u svom životu proveo pod ovim krovom – nekad limenim, sad pod besprekorno poredanim crepom. Videvši Freda kako, kao i obično, spava ispred štala, prišao je kolibi. Moleći se u sebi Bogu da ne bude zaključana, pritisnuo je kvaku i vrata su se lako otvorila. Zatvorivši ih za


328

LUSINDA RAJLI

sobom, sačekao je da mu se oči priviknu na tamu. Bila je tamo, s jednom rukom zabačenom iznad glave. Prišao joj je bliže, znajući da će, ako je uplaši, uzbuniti stanovnike susedne kuće. Kleknuo je pored kreveta i upalio sveću na noćnom stočiću da bi ga odmah prepoznala. Blago ju je prodrmao i pomerila se. „Kamira, to sam ja, gos'n Dram. Došao sam da te vidim. Stvarno sam ovde, ali ne smeš da dižeš buku.“ Stavio joj je ruku preko usta dok je zurila u njega, sad potpuno budna. „Molim te, nemoj da vrištiš.“ Užas u njenim očima počeo je da se povlači i uzvrpoljila se da skloni njegovu ruku sa usta. „Obećavaš?“ Klimnula je glavom i on je sklonio ruku i stavio prst na usne. „Nećemo nikoga da probudimo, zar ne?“ Ona je bezglasno zavrtela glavom, a onda se uspravila u sedeći položaj. „Otkud vi ovdi, gos'n Dram? Vi mrtvi godinama!“, prošištala je. „Oboje znamo da nisam mrtav, zar ne?“ „Zašto vi onda vratili sada?“ „Zato što imam nešto da ti kažem.“ „Da moja ćerka mrtva?“ Kamiri su se oči ispunile suzama. „Već znam. Moja mi duša rekla.“ „Tvoja je duša nažalost bila u pravu. Mnogo, mnogo mi je žao, Kamira. Je li bila… trudna?“ „Jeste.“ Kamira je oborila glavu. „Nemoj nikome kažete. I beba sad mrtva.“ Sad je bio siguran da je njegova pretpostavka bila tačna. „E pa ima nešto što ne znaš“, šapnuo je. „Šta to?“ Nežno je spustio ruku na njenu podlakticu. „Ketina beba je preživela. Imaš unuka.“ A onda joj je ispričao kako je našao dete i Kamirine oči ispunile su se divljenjem i zaprepašćenjem. „Oni preci pametno napravili plan. Gdi je on?“ – Kamira je prešla pogledom po sobi kao da bi beba mogla biti tu negde skrivena. „Bio je suviše slab da putuje ovamo. Ostavio sam ga u dobrim rukama u Misiji Hermansburg. A moram da ti kažem da je uz njega u korpi bio i onaj loši biser. Mora da ga je Alkina našla i…“ „Ne! Loši biser je uklet. Ja ne želim njega uz moj unuk!“ Kamira je povisila glas i Dramond je podigao prste ka usnama da je upozori.


Biserna sestra

329

„Kunem se da je na sigurnom i daleko od bebe, dok ne odlučiš šta ćeš i s njim i s mališanom. Mislio sam da bi možda želela da ga doneseš ovamo kad se oporavi.“ „On ne dođe ovamo“, odlučno je odvratila Kamira. „Zašto ne? Mislio sam da bi ti bar bio uteha.“ Sad je na Kamiru došao red da njemu ispriča šta se dogodilo. „Dakle, ona beba je sin moga bratanca? Znači da je u krvnom srodstvu sa mnom?“ kazao je Dramond, zapanjen. „Jeste. Naša krv izmešana u njega, pa pripada i meni i vama“, kazala je ona vrlo ozbiljno. „Ali, Kamira, najviše pripada mome nećaku Čarliju, sad kad mu je majka s precima.“ „Ne! Najbolje za sve da gos'n Čarli misli i beba mrtva.“ „Zašto, za ime sveta, od svih ljudi ti to kažeš?“ „Vi dugo ne bili ovdi, gos'n Dram. Vi ne razume. Gospoja Kiti, ona naporno radila, činila sve za svog sina pošto vi otišli.“ Dramond je podigao obrvu. „Bila bolesna, mnogo bolesna“, nastavila je Kamira. „I tužna.“ „Je li dobro sad? Je li ovde?“ Okrenuo je glavu prema kući. „U Evropa je, na odmoru. Ona ostavi gos'n Čarlija da bude glavni. Mada i on tužan za mojom ćerkom, mlad je i brzo se oporavi. Možda se oženi sa ona žena sekretarica. Za njega najbolje da ne zna, s'vatate?“ „A Kiti? I ona je baka kao i ti, Kamira. Valjda oboje, i Čarli i ona, imaju pravo da znaju da beba postoji? I šta sa samom bebom? Ja prvi ne bih mogao da tek tako ostavim svog unuka u Misiji.“ Kamira se iskobeljala iz kreveta. „Ja pođem s vama. Vi mene odvedete u Misija. I onda se tamo staram o moj unuk.“ „Ostavila bi sve što imaš ovde? A Kiti? Znam koliko se oslanja na tebe.“ Kamira je već izvlačila džak od jute, sudeći po mirisu bajatog kupusa očigledno nekad korišćenog za povrće. „Ja sredim svoja porodica, ona sredi svoja. Tako najbolje.“ „Mislim da potcenjuješ svoju gospodaricu. Najzad, ona te je dovela u ovo domaćinstvo protiv volje svoga muža. Ima srce puno ljubavi i želela bi da bude uključena u ovu odluku. I siguran sam da bi s dobrodošlicom primila unuka u svoj dom.“ „Jeste, ali sad ona odmara i njoj treba mir. Neću da navučem sramotu na nju i na Čarli, s'vatate? Ali ja odem kod unuk. I sačuvam tajna.“ Dramond je tad shvatio da bi Kamira učinila sve da zaštiti gospodaricu koja ju je spasila, kao i dečaka kom je pomogla da dođe na svet. Pa čak i ako to


330

LUSINDA RAJLI

znači da oboje mora da ih napusti. Međutim, na njoj je bilo da odluči, slagao se on s tim ili ne. „A Fred? Valjda ćeš bar njemu reći?“ „Ne, čuvanje tajni nikom ne donelo dobro, gos'n Dram. Možda jednog dana.“ Kamira ga je pogledala sa iščekivanjem, sad kad je sve što poseduje bilo ubačeno u džak. „Vi mene sad odvesti do moj unuk, da?“ Dramond je rezignirano klimnuo glavom i otvorio vrata kolibe.


KeKe Hermansburg, severna teritorija Januar, 2008.

AboridĹžinski simbol za zvezdu ili za sunce


27

Sunce je bilo nisko na nebu kad sam pogledala u svoga dedu. U Frensisa, onu bebu koju je nekada davno spasao iz pustinje čovek koji čak nije ni znao da su u srodstvu. „Kako je to moguće?“ promrmljala sam, oterala rukom muvu s lica, i otkrila da mi je obraz mokar od suza. „Ja sam živi dokaz da krv nije voda, da se srodnici nađu i da se čuda dešavaju.“ Jedva primetno mi se nasmešio i videla sam da ga je pripovedanje ujedno i iscrpio i potreslo. „Ne možemo da postavljamo pitanja o razlozima za čudesne stvari koje nam se događaju. Razlozi su tamo gore, kod predaka, ili Boga, koji jedini znaju odgovore. A mi ih nećemo saznati sve dok i sami tamo ne odemo.“ „Šta se dogodilo s Kiti i s Dramondom?“ „Ah, Keleno, to je pravo pitanje. Samo da je imao strpljenja i postojanosti da čeka, na kraju bi srećno zajedno živeli posle Endruove smrti. Ali bio je plahovit, živeo je za trenutak. Priznajem da i u meni ima nešto od deda-strica Dramonda“, dodao je sa smeškom. „I u meni“, odgovorila sam, pitajući se da nisam i sama postupila kao i Kiti kad sam odbila muškarca – ili ženu, setivši se u tome času Krisi – koje sam volela. „Jesi li ga ikad video?“ „To je sledeći deo priče, ali moraćemo da ga ostavimo za drugi put. Odjednom se osećam staro, kao što i jesam. Jesi li gladna?“ „Da, mogla bih jesti“, odgovorila sam. Stomak mi je krčao, ali nismo bili u situaciji da samo skoknemo iza ugla po pljeskavicu. Nastala je pauza i ćuteći je gledao u rečicu u daljini. „Zašto te onda ne bih poveo svojoj kući? Imam obilje hrane, a nije daleko.“ „Ovaj…“ Nebo je poprimilo nijanse nežnoružičaste i boje breskve, što je bio znak da se bliži noć. „Nameravala sam da se večeras vratim u Alis Springs.“ „Kako hoćeš, naravno. Ali ako pođeš sa mnom, možemo još razgovarati. A ako želiš, imam i postelju za tebe.“


Biserna sestra

333

„Važi, hoću“, odgovorila sam, setivši se da je taj čovek moj deda. Imao je dovoljno poverenja u mene da podeli sa mnom tajne o svojoj – i mojoj – porodici, pa treba da i ja veruj em njemu. Ustao je i pošao nazad kroz Filovu spavaću sobu pa napolje u dvorište, gde smo zatekli Fila, naslonjenog na zid. „Spremna da pođeš, Keleno?“ Objasnila sam mu promenu plana, a on mi je polako prišao da se rukuje. „Bilo mi je zadovoljstvo. Sad si naša, važi?“ „Može da preuzme moje mesto u Odboru kad odem u penziju“, našalio se moj deda. „Uzgred, nije zaključano“, doviknuo je Fil dok smo se udaljavali. Otvorila sam zadnja vrata kamiona i krenula da izvadim ranac, ali snažne smeđe ruke mog dede su ga se domogle pre mojih. Podigle su ga kao da uopšte nema težinu. „Ovuda.“ Pozvao me je rukom da pođem za njim. Možda je parkirao kola negde drugde, pomislila sam. Međutim, dok smo se udaljavali od ulaza u Misiju, jedino vozilo koje sam videla bila su kola sa upregnutim ponijem, na malom travnjaku. „Penji se“, rekao je bacivši ranac na grubo istesanu drvenu klupu. „Umeš li da jašeš?“ upitao me je kad je pucnuo uzdama. „Uzimala sam časove kao dete, ali moja sestra Zvezda nije volela, pa smo prestale.“ „Da li se tebi sviđalo?“ „Obožavala sam.“ Ignorisao je put i poterao kola po neravnom zemljištu, poni nas je vukao uz blagu uzbrdicu. „Mogu da te naučim da jašeš, ako hoćeš. Kao što si čula, tvoj pradeda-stric je najveći deo života proveo na konju.“ „I na kamilama“, dodala sam dok je poni samouvereno kaskao džombastim tlom. Moj deda je zurio u mene, držeći labave uzde u rukama. „Kad bi nas samo sad mogle videti tvoja majka i baka. Zajedno, ovde.“ Zavrteo je glavom, pružio ruku i dodirnuo mi obraz. Osetila sam njegovu kožu grubu kao šmirgla, ali je zato pokret bio pun ljubavi. U glavi mi je lebdelo jedno pitanje. „Smem li da pitam šta je to Snoviđenje?“ započela sam. „Mislim, čula sam neke priče Snoviđenja, i predanja o našim precima, ali šta je to zapravo?“ On se nasmejao. „Ah, Keleno, nama je Snoviđenje sve. To je stvaranje sveta – odakle sve potiče.“ „Kako to?“


334

LUSINDA RAJLI

„Objasniću ti onako kao što je baka Kamira objasnila meni kad sam bio dečko. U svetu Snoviđenja, zemlja je bila pusta kad je sve počelo – ravna pustinja, u tami. Ni zvuka, ni života, ničega. A onda su došli preci i kako su se kretali po zemlji, starali su se o njoj i voleli je. I stvorili su sve na njoj: mrave, kengure, volabije,22 zmije…“ „Paukove?“ prekinula sam ga. „Da, čak i njih, Keleno. Sve je povezano i sve je važno, ma koliko bilo ružno i zastrašujuće. Preci su stvorili i mesec, sunce, ljudska bića i naša plemena.“ „Jesu li preci još uvek ovde?“ „Pa, pošto su sve to stvorili, otišli su u penziju. Otišli su na nebo, u zemlju, u oblake, kišu… i u sva bića koja su stvorili. Nama ljudima su dali zadatak da sve to štitimo i negujemo.“ „Da li sva aboridžinska plemena imaju Snoviđenje?“ „Da, mada se pojedinačne priče tu i tamo u ponečemu razlikuju. Sećam se kako se baka Kamira ljutila što se neka od naših arernte priča ne slaže sa onom uz koju je ona odrasla. Ona je, znaš, bila iz plemena Javuru.“ „Da li onda govoriš i jezik javuru?“, upitala sam, setivši se Krisi. „Pomalo, ali u Hermansburgu sam učio nemački, erernte i engleski, a to je i više nego dovoljno jezika za jednu glavu.“ Pola sata kasnije, stigli smo do nečeg što je meni ličilo na baštensku šupu i što je bilo postavljeno na betonske stubove, iznad crvene zemlje. Iza nje, nalazila se mala štala prema kojoj je moj deda poterao konja i kola. Kućica je spreda imala verandu, zaklonjenu od sunca limenim krovom. Po njoj su bili raštrkani komadi nameštaja, koji su izgledali kao da im je mesto unutra i podsetili me na kuću Krisine bake. Odvukla sam ranac uz stepenice i okrenula se da se divim pogledu. „Pogledaj ono“, rekao je, nežno spustivši ruku na moje rame dok smo oboje zurili u predeo pred nama. Sunce je brzo tonulo iza horizonta i prosipalo poslednje zrake po stenju iza kog je vijugala rečica, blistajući u crvenom pesku. U daljini sam videla bele kolibe Hermansburga, obasjane tamnonarandžastim sjajem iz pozadine. „Severozapadno odavde je Hast blaf, nedaleko od Papunje“, rekao je pokazujući rukom iza nas. „A na severoistok su planine Makdonel – Hivitri gep mi je oduvek bio omiljeno mesto za slikanje.“ „Tamo je snimljena i tvoja fotografija s Namatđirom?“ „Da. Dobro si uradila domaći zadatak“, primetio je sa odobravanjem. 22

Australijska životinja, torbar iz porodice kengura. (Prim. prev.)


Biserna sestra

335

„Fil je to uradio za mene. On je prepoznao mesto.“ „Razumljivo, mnogo puta smo bili zajedno tamo.“ „Pogled je neverovatan“, odvratila sam i prsti su me zasvrbeli. Poželela sam da odmah slikam. „Hajdemo unutra.“ Koliba je mirisala na terpentin i boju. Prostorija u kojoj smo se nalazili bila je mala, sa starom sofom ispred otvorenog ognjišta. Videla sam da je preostali prostor ispunjen stolom isprskanim bojom, s teglama punim četkica. Nekoliko slika je bilo prislonjeno uza zidove. „Hajdemo da vidimo šta ćemo večerati.“ Pošla sam za njim u susednu prostoriju, u kojoj su se nalazili stari i bučni frižider, plinski šporet i sudopera bez slavina. „Imam neke odreske, ako hoćeš? Mogu da ih spremim s prilogom od povrća.“ „Zvuči sjajno.“ „Tanjiri i pribor za jelo su u onom tamo plakaru. Tamo su i tiganji.“ Potražila sam u plakaru i postavila ono što je tražio na mali drveni sto na sredini prostorije. On je za to vreme iz frižidera izvadio šargarepu, luk i krompir, pa je počeo da ih spretno guli i secka. Sela sam i posmatrala ga, a moj mozak je pokušavao da dokuči genetske puteve koji nas povezuju. Moraću jednom da nacrtam sebi porodično stablo. „Kuvaš li, Keleno?“, upitao me je dok je radio. „Ne“, priznala sam. „Moja sestra Zvezda je uvekkuvala.“ „Živite zajedno?“ „Živele smo zajedno, sve do pre nekoliko meseci.“ „Šta se dogodilo? Posvađale ste se?“ „Ne… Duga je to priča.“ „Pa“, rekao je i upalio plin na šporetu, pa ubacio povrće u tiganj, zajedno s nekim nepoznatim začinskim biljem, „posle večere ćeš ti meni pričati o svom životu.“ Seli smo na verandu i večerali najbolje šnicle koje sam u životu jela, ili mi se tako samo činilo jer sam umirala od gladi. Shvatila sam da je to moj prvi obrok s nekim s kim sam u krvnom srodstvu, pa sam se čudila kako drugi ljudi to rade svakodnevno, i ne razmišljajući koliko je to nešto posebno. Kad smo završili s jelom, deda mi je pokazao bure s kišnicom u zadnjem delu kolibe. Zahvatila sam vode bokalom, donela je do sudopere i oprala tanjire dok je on kuvao kafu na plinu. Upalio je petrolejku na verandi pa smo se zavalili u drvene stolice i pijuckali kafu. „Za svaki slučaj, ako iole sumnjaš u mene, želim da ti nešto pokažem.“


336

LUSINDA RAJLI

Bila je to još jedna crno-bela fotografija, ovoga puta dve žene između kojih je stajao neki muškarac. Jedna od njih dve, iako tamnije kože, mogla je da prođe kao moja dvojnica. Pažnju su privlačile naročito njihove oči – imale su isti bademasti oblik kao i moje. „Vidiš li sličnost?“ „Aha, vidim. I tvoje oči su istog oblika. Je li to tvoja majka?“ „Da, to je Alkina, ili Ket, kako su je svi zvali. Kao što već znaš, nikad je nisam video.“ „A ko je ovo?“ Pokazala sam lepog plavokosog muškarca, mnogo višeg od obe žene. Grlio je svaku jednom rukom. „To je Čarli Merser. Tvoj pradeda, a moj otac.“ „A ova druga žena?“ „Kamira, moja baba. Ako izuzmem moju Saru, ona je bila najdivnije, nabolje i najhrabrije ljudsko biće od svih koje sam ikada upoznao…“ Podigao je pogled ka horizontu i videla sam da su mu oči pune tuge. „Znači, došla je u Hermansburg da se stara o tebi?“ „O, da, došla je. Odrastao sam misleći da mi je majka, što je i mogla da bude. Znaš, tek je bila prešla četrdesetu godinu kad sam se ja rodio.“ „Je li Čarli Merser ikada saznao za tebe? Mislim, jesi li ga ikada upoznao?“ „Keleno“, uzdahnuo je. „Hajde da zasad ostavimo prošlost po strani. Želim da čujem nešto o tebi. Kakav je tvoj život bio?“ „To je teško pitanje.“ „Da ti onda pomognem. Kad sam počeo da tragam za ćerkom i kad sam konačno našao tebe, rečeno mi je da te je usvojio neki bogataš iz Švajcarske. Jesi li tamo živela u detinjstvu?“ „Da, u Ženevi.“ „Imaš li braće i sestara?“ „Samo sestre. Svih šest smo usvojene.“ „Kako ti se sestre zovu? Koliko su stare?“ „Možda će ti ovo zvučati čudno, ali sve smo dobile imena po Sedam sestara.“ Razrogačio je oči sa zanimanjem, a ja sam pomislila kako bar mogu da izostavim objašnjenje o kakvom je mitu reč. Ovog čoveka su učili o njima otkad se rodio. One su i njegove Pretkinje. „Kažeš da vas je šest?“ „Aha.“ „Kao i u legendi“, kazali smo uglas pa smo se nasmejali. „I Meropa je tu, iako se ponekad krije. Možda će jednog dana biti pronađena.“


Biserna sestra

337

„E za to je prekasno, bar što se Tate tiče. Umro je prošlog juna.“ „Žao mi je, Keleno. Je li bio dobar čovek?“ „Jeste, veoma, mada mi se ponekad činilo da ostale moje sestre voli više od mene. One su sve veoma lepe i talentovane.“ „Kao što si i ti. Ne zaboravi da se ništa ne dešava slučajno. Sve nam je zapisano još pre no što smo prvi put udahnuli vazduh.“ „Stvarno veruješ u to?“ „Rekao bih da moram verovati, pošto me je kao bebu našao krvni rođak, koji je potom doveo moju baku da se stara o meni dok sam rastao. Ne znam kakva su tvoja religiozna uverenja, ali svakako nema čoveka koji može poreći da postoji nešto veće od nas, zar ne? Imam poverenja u univerzum, čak i kad, ponekad, osetim da me je izneverio, kao onda kad sam izgubio kćer. Ali to je bio njen put kojim je morala poći, a ja moram da prihvatim bol.“ Pomislila sam kako je taj čovek mudar i dostojanstven, a onda mi je sinulo da me podseća na Tatu Šolta. „I opet smo skrenuli sa staze tvog života. Pričaj mi, molim te, o svojim sestrama.“ Poslušala sam ga i ispričala sažete biografije svake ponaosob, kao što sam već toliko puta prethodno činila. „Tako znači. Ali izgleda da si jednu sestru izostavila.“ Prebrojala sam ih u glavi. „Nisam, ispričala sam ti ponešto o svakoj od njih.“ „Još mi nisi pričala o sebi.“ „Oh, da, pa dobro.“ Nakašljala sam se. „I nema bogzna šta da se kaže. Živim sa Zvezdom u Londonu, mada mislim da se iselila za stalno sad u mom odsustvu. Bila sam neznalica u školi jer imam disleksiju. To je…“ „Znam šta je to jer je i ja imam. A imala ju je i tvoja majka.“ Na reč „majka“, mnome je prošao neobičan drhtaj. Iako sam po onome što mi je do tada ispričao morala da pretpostavim da je mrtva, bar će moći da mi ispriča nešto o njoj. „Onda je sigurno genetski. Nevolja je u tome što je Zvezda – ili Asteropa – sestra s kojom sam bila najbliža, jer smo po godinama u sredini, a među nama je samo nekoliko meseci razlike. Ona je stvarno pametna, a najgore od svega je što sam ja, ovako nesposobna za školu, zadržavala nju. Dobila je mesto na Kembridžu, ali nije ga prihvatila. Umesto toga je otišla sa mnom na univerzitet u Saseksu. Ja sam izvršila na nju pritisak da to uradi. Osećam se zaista krivom zbog toga.“ „Možda ni ona nije želela da bude bez tebe, Keleno.“


338

LUSINDA RAJLI

„Aha, ali ponekad u životu treba pokušati da budeš bolji nego što jesi, zar ne? Trebalo je da je ubedim da ode, da joj kažem da ne brine za mene, ako sam je stvarno volela. A jesam. I još uvek je volim.“ Progutala sam knedlu u grlu. „Ljubav je ujedno i najsebičnija i najnesebičnija emocija na svetu, Keleno, to su dve njene strane koje se ne mogu razdvojiti. Sopstvene potrebe se u nama bore sa željom da voljena osoba bude srećna. Zato se, nažalost, ljubav ne može racionalizovati i veruj mi da nema ljudskog bića koje joj je umaklo. Šta si studirala na univerzitetu?“ „Istoriju umetnosti. Bila je to prava katastrofa, pa sam napustila studije posle dva semestra. Jednostavno nisam mogla da savladam eseje zbog disleksije.“ „Shvatam. Ali zanimala te je istorija umetnosti?“ „O bože, da. Hoću reći, umetnost je jedino u čemu sam dobra.“ „Umetnica si?“ „Ne bih baš tako rekla. Doduše, dobila sam mesto na Kraljevskom koledžu u Londonu, što je kul, ali onda…“ Preplavio me je stid zbog svog neuspeha. Ovaj čovek je prošao toliko nevolja da bi me našao i sad želi da čuje o mojim uspesima u životu, a ja na papiru nisam postigla ama baš ništa za poslednjih dvadeset sedam godina. „Ni tamo mi nije išlo. Napustila sam i koledž posle tri meseca i došla sam ovamo. Izvini“, dodala sam. „Nema potrebe da se izvinjavaš, ni meni ni sebi“, rekao je moj deda, a ja sam bila uverena da to samo kaže jer je dobar. „Otkriću ti tajnu: i ja sam davno bio dobio mesto u Melburnškoj umetničkoj školi. To mi je omogućio čovek po imenu Reks Baterbi, koji je učio Namatđiru. Potrajalo je manje od četiri dana, a onda sam pobegao i vratio se kući u Hermansburg.“ „Zaista?“ „Jesam. Bio je to napet trenutak kad sam morao da se suočim s bakom Kamirom pošto sam stigao kući posle mesec dana putovanja. Toliko je bila ponosna kad su me primili. Mislio sam da će me prebiti, ali samo je bila srećna što me vidi živog i zdravog. Jedina kazna je bila da me zaključa u šupu s bačvom vode, dok se od glave do pete ne izribam sapunom za dezinfekciju!“ „Pa ipak si postao čuveni umetnik?“ „Postao sam umetnik, da, ali na svoj način, baš kao što i ti radiš. Da li ponovo slikaš?“ „Da budem iskrena, teško mi ide. Izgubila sam samopouzdanje pošto sam u novembru napustila koledž.“


Biserna sestra

339

„Naravno da jesi, ali vratiće se, i to će se dogoditi u trenutku kad te dotakne nešto – neki predeo ili neka ideja. I ono osećanje u stomaku, od kojeg će te zasvrbeti prsti i…“ „Poznato mi je to osećanje!“ prekinula sam ga uzbuđeno. „Upravo to mi se dešava!“ Nakon svega što mi je deda do tada ispričao, to je bio trenutak kad sam stvarno, istinski poverovala da smo u krvnom srodstvu. „I desilo mi se“, dodala sam, „pre dva dana, dok sam se sa svojom prijateljicom Krisi vozila natrag iz Hermansburga i videla kako sunce zalazi za planinski venac Makdonel. Sutradan sam pozajmila vodene boje i sela pod drvo eukaliptusa i… slikala! A ona, mislim moja drugarica Krisi, rekla je da je sjajno, pa je onda bez mog znanja odnela sliku u jednu galeriju u Alis Springsu, gde su je uramili i izložiće je na prodaju za šeststo dolara!“ „Divno!“ Deda se pljesnuo po kolenima. „Da još uvek pijem, sad bih ti nazdravio. Zaista jedva čekam da vidim tu sliku.“ „Oh, stvarno mislim da nije ništa naročito, a sem toga imala sam samo staru limenu kutiju s dečjim vodenim bojama na raspolaganju…“ „Ali bar je bio neki početak“, dovršio je u moje ime, očiju blistavih od iskrene radosti. „Uveren sam da je mnogo bolja nego što misliš.“ „Videla sam tvoj Vatreni točak u onoj knjizi. Neverovatna slika.“ „Hvala ti. Zanimljivo, nije moja omiljena, ali slikarevi lični afiniteti prema nekom delu često se ne slažu sa stavovima kritičara ili javnosti.“ „Kad sam bila mala, naslikala sam mural Sedam sestara od tačkica“, rekla sam mu. „Nisam čak znala ni zašto to radim.“ „Preci su te vodili nazad u tvoju zemlju“, odgovorio je Frensis. „Oduvek sam se upinjala da nađem svoj stil…“ „Kao što radi svaki slikar vredan pažnje.“ „Danas, kad sam videla kako ste Kliford Posam i ti izmešali dva stila da biste stvorili nešto novo, zapitala sam se kako bi bilo da i ja pokušam nešto tako.“ Nije me pitao šta, samo je prikovao za mene pogled svojih neobičnih očiju. „Onda moraš pokušati. I to ubrzo. Ne dozvoli da prođe trenutak inspiracije.“ „Neću.“ „I nikada, nikada se nemoj porediti s drugim umetnicima. Bilo da su bolji ili gori, to vodi samo očajanju…“ Sačekala sam, jer sam znala da ima da kaže još nešto. „Ja sam upao u tu zamku kad su Klifove slike počele da stiču nacionalna priznanja. On je bio genije i nedostaje mi do dana današnjeg – bili smo veliki


340

LUSINDA RAJLI

prijatelji. Ali mene je izjedala zavist dok sam gledao kako postaje slavan i kako ga cene, onako kako mene nikada neće ceniti. U svakoj novoj školi slikarstva postoji samo jedan začetnik prve generacije. Kad je to postao on, ja to više nikad nisam mogao biti.“ „Jesi li izgubio samopouzdanje?“, upitala sam. „I gore od toga. Ne samo da sam prestao da slikam već sam počeo i da pijem. Ostavio sam svoju sirotu ženu i otišao da skitam duže od tri meseca. Ne mogu ti opisati koliko sam mu zavideo, ni kako mi je u tome času moja umetnost bila besmislena. Trebalo mi je toliko vremena van kuće da shvatim kako su uspeh i slava za umetnika opsena. Istinska radost je u samom procesu stvaranja. Večno ćeš mu biti rob i, da, dominiraće tvojim životom, kontrolisaće te kao ljubavnik. Međutim, za razliku od ljubavnika, nikad te neće napustiti“, rekao je ozbiljno. „Zauvek je u tebi.“ „Kad si to prihvatio, jesi li onda bio ponovo u stanju da slikaš?“ upitala sam. „Došao sam kući, pijan i skrhan, i moja žena me je stavila u krevet i negovala me dok se nisam fizički oporavio. Mentalni oporavak je već počeo dok sam bio u bušu, ali dugo mi je trebalo da skupim hrabrosti i sednem pred platno, ponovo uzmem četkicu u ruku. Nikad neću zaboraviti kako mi se ruka tresla. A onda, konačno, saznanje da ne slikam ni za koga drugog osim za sebe, da najverovatnije nikada neću postići svoj prvobitni cilj, svetsku slavu, pružilo mi je osećaj spokojstva i slobode koji ti ne mogu opisati. Od tada – više od trideset godina – moje slike su postajale sve bolje i sad zapravo dostižu astronomske cene, jednostavno zato što slikam samo kad me svrbe prsti. Eto, tako stoje stvari.“ Sedeli smo ćuteći neko vreme, ali bilo je udobno. Već sam naučila da – kao i sa slikanjem – moj deda govori samo kad ima šta da kaže. A osećala sam da i sama imam veliki paket informacija do kojih sam došla prethodnih dana, i da, pomalo kao dete s kutijom čokoladnih bombona, želim da sve to smestim u ormar svog uma i odmotavam slatkiš po slatkiš. Bila sam sigurna da mi predstoji mnogo gladnih dana… „Gledaj!“ Odskočila sam u vazduh na zvuk njegovog glasa, panično, misleći da mi pokazuje zmiju ili pauka. „Tamo gore.“ Pokazao je prstom ka poznatom mlečnom grozdu na nebu, koji nikad nisam videla tako blizu. „Eno ih.“ Prišao mi je i obgrlio me rukom oko ramena. „Eno vaše majke Plejone i vašeg oca Atlasa. Gledaj, večeras nam se pokazala čak i tvoja mala sestra.“ „Obože! Eno je! Vidim je!“


Biserna sestra

341

I zaista sam je videla. Meropa je treperila kao i mi ostale – a ovde smo izgleda jače sijale nego bilo gde drugde na svetu. „Dolazi da vam se uskoro svima pridruži, Keleno. Konačno je sustigla svoje sestre…“ Ruka mu je teško pala uz bok. Potom se okrenuo ka meni, pružio ruke i privukao me u zagrljaj. I ja sam obazrivo obavila ruke oko njegovog žilavog pasa, a onda čula erupciju neobičnog grlenog zvuka i shvatila da plače. To je izazvalo suze i kod mene, naročito zato što smo stajali odmah ispod sazvežđa mojih sestara i Tate Šolta, na tom neverovatnom mestu. Pa sam zaključila da je u redu da mu se pridružim u plakanju. Konačno se odvojio od mene i obuhvatio mi lice šakama. „Možeš li da veruješ? Ti i ja, dvoje preživelih od jedne moćne loze, stojimo zajedno ovde, pod zvezdama?“ „Ne mogu da pojmim“, odgovorila sam brišući nos. „Da. Ja sam upravo pojmio i vidiš šta se dogodilo.“ Spustio je pogled na mene i osmehnuo se. „Najbolje da to više ne činimo. Dakle, da li ti odgovara da noćas ostaneš kod mene? Imam lep krevet, a ja ću spavati napolju na kauču.“ „Da“, odgovorila sam, i sama iznenađena, ali nikad se nisam osećala tako zaštićenom. „Ovaj, gde je toalet?“ „Iza kuće. Poći ću s tobom da proverim da slučajno nema posetilaca. Znaš na šta mislim.“ Obavila sam nuždu pa odjurila nazad u kolibu, gde sam videla odškrinuta vrata što vode u dnevnu sobu. „Samo menjam posteljinu – Sara bi se naljutila kad ne bih stavio čiste čaršave za našu unuku“, rekao je moj deda stavljajući dva besprekorno čista jastuka na madrac. „Sara je bila tvoja žena?“ „Da, bila je.“ „Odakle je ona?“ „Iz Londona, gde kažeš da i ti sad živiš. Evo.“ Izvadio je iz kovčega čaršav i prostro ga po madracu. „Ostaviću ti ćebe, za slučaj da zahladni pred jutro, a evo i ventilatora ako bude pretopio. Peškir ti je na stolici ako želiš da se opereš. Možda je najbolje sutra ujutru.“ „Hvala, ali jesi li siguran? Navikla sam da spavam bilo gde.“ „Ne predstavlja mi nikakav problem. Ionako često spavam napolju.“ Poželela sam da mu kažem da to radim i ja, ali zvučalo bi otrcano. „Laku noć.“ Prišao mi je i poljubio me u obraz. „Ovaj… Uzgred, kako da te oslovljavam?“


342

LUSINDA RAJLI

„Mislim da je najbolje Frensis, šta kažeš? Lepo spavaj“, dodao je i zatvorio vrata za sobom. Videla sam da je ostavio moj ranac na podu pored kreveta. Skinula sam se i legla na madrac, jedan od onih starinskih, od konjske dlake, koji su pre mene omekšala tela pa se spremno uleže. Osećala sam se divno. Prešla sam pogledom po tavanici i grubim drvenim gredama tražeći stvorenja s mnogo nogu, ali nisam videla nijedno na blagom svetlu lampe na noćnom stočiću. Osećala sam se bezbedno kao nikad u životu, kao da sam pre tog dana bila noćni leptir što obleće oko plamena koji ga opčinjava. I sad sam stigla. Možda ču propasti i sagoreti, ali pre no što sam stigla da se zbog toga zabrinem, zaspala sam.


28

Sutradan ujutru sam se probudila i gledala kako se sunce pojavljuje iza vrha planine Hermansburg, kao stidljivo malo dete iza majčinih nogu. Pogledala sam na sat, još nije bilo ni šest, a ispunilo me je uzbuđenje pred novim danom. Zapazila sam da su mi cevanice istačkane ujedima komaraca, pa sam navukla pantalone jer nisam htela da me još jedu pre no što ja pojedem nešto za doručak. Kad sam otvorila vrata spavaće sobe, iz kuhinje je dopro miris sveže ispečenog hleba. I stvarno, deda je napolju upravo stavljao veknu na sto napolju, pored maslaca, džema i bokalčića s kafom. „Dobro jutro, Keleno. Jesi li dobro spavala?“ „Odlično, hvala. A ti?“ „Ja sam noćna ptica. Najbolje mislim posle ponoći.“ „I ja isto“, odvratila sam sedajući. „Opa, hleb miriše divno. Nisam znala da ovde negde ima pekara“, kazala sam. „Sam ga pečem. Žena mi je kupila električnu pekaricu pre deset godina. Često sam boravio ovde malo duže, pa je htela da bude sigurna da ću imati nešto za jelo ako ne ulovim nekog kengura usput.“ „I jesi li ulovio nekog?“ „Mnogo puta, ali to je bilo davno. Sad mi je draže i lakše da odem do supermarketa.“ Stavio je komad toplog hleba na limeni tanjir preda mnom. Namazala sam ga puterom i džemom i gledala kako se tope na mekoj sredini. „Izvrsno je“, kazala sam odgrizavši vučji zalogaj. Isekao mi je još jedno parče. „Dakle, stvarno si živeo napolju u bušu? Bez kolibe u koju bi se vratio?“ „Da“, odgovorio je. „Prvi put sam otišao, kao i svi Aboridžini, kad sam dostigao muževno doba, oko četrnaeste godine.“ „Mislila sam da si odgajen kao hrišćanin?“ „Jesam, ali pastor je poštovao našu tradiciju i nije sprečavao naše običaje. Mi u Hermansburgu smo imali više sreće od većine. Pastor Albreht je naučio i da govori arernte i čak je naručio Bibliju na tom jeziku, tako da su oni koji nisu


344

LUSINDA RAJLI

znali ni engleski ni nemački mogli da je čitaju i uživaju u njoj. On je bio dobar čovek i to je bilo dobro mesto. Dolazili smo i odlazili kad smo hteli, ali većina se uvek vraćala. Posle dvadeset godina u Papunji vratio sam se i ja. To je dom. A sad mi reci kakvi su ti planovi?“ „Došla sam ovamo da nađem svoju porodicu i našla sam tebe.“ Osmehnula sam mu se. „Osim toga, još nemam nikakvih planova.“ „Dobro. Hteo sam da kažem da, ako želiš, možeš ostati ovde kod mene neko vreme. Da se bolje upoznamo. I da slikamo, naravno. Mislio sam da bih ti možda mogao biti nenametljiv vodič i možda pomoći da otkriješ gde je zaista tvoj umetnički medij. Mnogo godina sam podučavao u Papunji.“ „Ovaj…“ Mora da je uočio strah na mome licu, jer je rekao: „Stvarno nije važno. Bila je to samo obična zamisao.“ „Ne! To je fantastična zamisao! Hoću reći – da! Samo što… Pa, ti si slavan i sve to, pa strepim da ćeš misliti da su moje slike loše.“ „Nikad to ne bih pomislio, Keleno! Pre svega, ti si moja unuka! Pošto do sada nisam ničim doprineo tvome životu, možda bih sad mogao da ti pomognem da nađeš svoj put i napreduješ.“ „A možda bi trebalo da vidiš moj rad pre no što ponudiš da mi pomogneš.“ „Ako ćeš tako biti srećnija, onda hoću. Ako planiramo da ostanemo ovde nekoliko dana, trebalo bi da se odvezemo do Alisa po namirnice pa, dok smo tamo, mogu da svratim u tu galeriju u kojoj je izložena tvoja slika.“ „Važi“, složila sam se, „mada ćeš sigurno misliti da ništa ne v… „Psst, Keleno“ – Frensis je stavio prst na usne. „Negativne misli izazivaju negativne postupke.“ Sklonili smo ostatke od doručka i počistili mrvice da sto bude besprekorno uredan. Deda mi je rekao da će miris i najmanjeg komadića hrane dovesti čitavu vojsku mrava dok se ne vratimo. A onda smo otišli pozadi do štale, gde je bio kamionet, u senci velikog drveta mulga. U grad smo stigli za tri sata, i deda me je prvo poveo u supermarket, da obavimo kupovinu. Išlo je sporo jer ga je svaki čas neko zaustavljao da mu poželi dobar dan i da ga pljesne po ramenu. Neka žena ga je čak zamolila da se slikaju, pa je nezgrapno stao ispred vitrine s mesom, kao da mu je neprijatno. Pošto se to nastavilo i po gradu, počela sam da shvatam da je moj deda – iako nije Kliford Posam – ovde svakako slavna ličnost. To se pokazalo i u galeriji, gde su svi umetnici prekinuli posao i otvorenih usta zurili u njega. Zatim su se okupili oko njega i .govorili nešto na nekom drugom jeziku, a Frensis im je tečno odgovarao. Ponovo su ga fotografisali i potpisao se na nekim papirima, a


Biserna sestra

345

moje srce je zalupalo kad je pitao Mirin za pultom gde je okačila sliku njegove unuke. „Vaše unuke?“ Mirin je blenula u mene, preneražena, a onda zavrtela glavom. „Izvinite, ali više nije tamo.“ „Gde je onda?“, upitala sam, obuzeta panikom. „Bila je juče na zidu samo jedan sat, a onda je naišao jedan par i kupili su je.“ Piljila sam u Mirin, pitajući se da nisu to samo izgovori jer još nije uramila sliku. „I tako vam sad dugujemo trista pedeset dolara!“ „Pa dobro, to je najbolji mogući razlog zbog kojeg ne mogu da vidim tvoj rad“, rekao mi je deda, s prizvukom ponosa u glasu. „Keleno poseduje talenat, gospodine Ejbrahame. Kupicu sve što naslika, u redu?“ Pet minuta kasnije, pošto sam stavila u džep prvu gotovinu koju sam ikada zaradila od slikanja, izašli smo iz galerije. Dok sam koračala ulicom uz Frensisa Ejbrahama, čuvenog umetnika i mog dedu, osetila sam istinski polet.

„Dobro, ostalo tebi prepuštam“, rekao je deda zavrnuvši poslednji šraf na štafelaju koji sam kupila od zarade. „Imaš li sve što ti treba?“ „Aha, i sve ostalo.“ Podigla sam obrvu. Na sklopivom stočiću pored mene nalazile su se razne nove vodene i uljane boje, i pasteli, zajedno s velikim izborom četkica. „Znaćeš već koju da koristiš“, rekao je i spustio mi ruku na rame. „Ne zaboravi da ti panika guši instinkte i zaslepljuje te.“ Upalio je lampu protiv insekata pored mojih nogu, pa me je ostavio da zurim u prazna platna preda mnom. Nikad nisam osetila tako snažan pritisak da nešto izvedem. Otvorila sam tubu narandžaste i braon uljane boje, i pomešala ih na paleti. „Hajde sad“, kazala sam kao bez daha. Potom sam odabrala sjajnu novu četkicu i počela da slikam. Nakon četrdeset pet minuta, strgnula sam platno sa stalka i bacila ga na pod jer je bilo grozno. Onda sam pokušala s papirom i vodenim bojama, a za model uzela planinu Hermansburg, u pokušaju da ponovim onu sliku od pre nekoliko dana, ali bilo je još gore nego na platnu pa sam i to odbacila. „Ručak!“, doviknuo mi je Frensis iz kolibe.


346

LUSINDA RAJLI

„Nisam gladna“, odgovorila sam i sakrila ono prvo platno pod stolicu, u nadi da ga neće primetiti. „Samo sendvič sa sirom i šunkom“, rekao je izlazeći na verandu, pa mi spustio tanjir na krilo. „Tvoja baka je imala običaj da kaže da umetniku treba hrana za mozak. Ne brini, neću gledati šta slikaš sve do kraja nedelje. Dakle, imaš puno vremena.“ Njegove reči – i zaista ukusan sendvič – privremeno su me smirile, ali krajem dana sam bila spremna da pokupim ranac i vratim se auto-stopom u Alis, da utopim tugu u nekoliko boca piva. Nije mi bilo nimalo lakše kad sam ušla da se rashladim ispred ventilatora i ugledala dedu kako sedi na hoklici ispred ogromnog platna. Posmatrala sam kako meša boje na paleti, a onda uzima četkicu i ispunjava jedan deo zamršenim tačkicama. Negde u toj veličanstvenoj mešavini ružičastih, purpurnih i zelenih nijansi, mogla sam da razaberem oblik golubice, jedva vidljive, predstavljene samo nizovima sićušnih belih mrlja. On je prokleti genije, a ja ne umem ni da okrečim kuhinjski zid, pomislila sam i primakla lice ventilatoru pa mi je uhvatio kosu i umalo me nije skalpirao. „Tvoja slika je prekrasna. Prosto neverovatna… Jao!“ kazala sam dok mi je Frensis raspetljavao kosu iz ventilatora. „Hvala ti, Keleno. Nisam radio na njoj nedeljama, nisam bio siguran kuda će me odvesti, ali sinula mi je jedna zamisao kad sam video tebe kako sediš napolju.“ „Misliš na golubicu?“ „Videla si je.“ Iako nisam mogla da ga pogledam zbog pognute glave i zamršene kose, znala sam da je zadovoljan što sam primetila. „Mislim da ću ove poslednje vlasi morati da odsečem.“ „Važi, odseci“, odobrila sam jer me je vrat već jako boleo. „Dobro.“ Vratio se s velikim kuhinjskim makazama. „Znaš li šta sprečava svako ljudsko biće da ispuni svoj potencijal?“ „Šta?“ Osetila sam kako rukom blago povlači pramen kose i makaze odmah uz desno uho. Na pamet mi je pao Van Gog, ali sam odagnala tu misao. „Strah. Moraš da odsečeš strah.“ I onda su se sečiva sklopila oko moje kose.


Biserna sestra

347

Ne znam da li je to moj deda izveo na meni neki čudan vudu ritual, ali kad sam se probudila sutradan u zoru, bila sam smirenija. „Idem do Džej Krika“, rekao mi je dok smo sklanjali ostatke doručka. „Vratiću se kasno. Ako budeš imala problema, ostavio sam ti na kaminu broj svog mobilnog, u redu?“ „Ima li ovde signala?“ „Nema“, odgovorio je sa osmehom. „Ponekad možeš uhvatiti dve crte dole kod potoka.“ Pokazao je u daljinu. „Vidimo se.“ Gledala sam za njim kad se odvezao, sve dok nije postao tačkica u daljini. „Dobro, Ke“, kazala sam sebi odlučno i postavila na štafelaj najveće platno koje sam imala, pa ga pričvrstila šrafovima. „Neka bude i katastrofa, ali moraš biti hrabra i početi.“ Potom sam postavila štafelaj pod uglom da ne vidim planinu Hermansburg, jer sam rešila da radim po sećanju… Mnogo kasnije sam se prenula i videla da sunce zalazi i da se deda vraća uzbrdicom. Osmotrila sam ono što sam do tada uradila – imala sam samo obrise i jedan mali naslikani ugao, ali instinkt mi je govorio da sam na dobrom putu. Dok su se kola približavala, odšrafila sam platno sa stalka i žurno ga odnela u svoju sobu jer stvarno nisam želela da ga deda vidi. A onda sam zatvorila vrata sobe i uključila čajnik. „Kako ide?“, pitao me je kad je stigao na verandu. „Oh, dobro“, odgovorila sam sipajući mu šolju kafe. „U redu.“ Klimnuo je glavom ali ništa više nije rekao. Sutradan ujutru ustala sam u cik zore, jednostavno zato što sam jedva čekala da počnem. A tako je bilo i narednih nekoliko dana. Frensis je često preko dana bio napolju, ali bi se vratio u smiraj dana, s nečim dobrim za jelo. Ja sam posle večere nestajala u svojoj sobi da proučavam sliku i razmišljam o tome kako ću nastaviti sutradan. Dok su se dani nizali jedan za drugim, izgubila sam predstavu o vremenu, čemu je pomoglo i to što moj mobilni tu nije imao signal. Palo mi je na um da će Krisi pomisliti kako me je pojeo dingo ili, još logičnije, da ne želim da znam za nju posle onoga što se dogodilo sudbonosnog jutra našeg rastanka, kao i da Zvezda možda brine za mene. I zato sam otišla dole do potoka u potrazi za signalom, uhvatila dve crte i obema im poslala poruku. Slikam u unutrašnjosti. Sve u redu.


348

LUSINDA RAJLI

Prsti su mi načas lebdeli nad tastaturom dok sam se dvoumila da li da dodam: P. S. Odsela sam kod svog dede, ali odlučila sam da to ipak ne učinim pa sam napisala samo: Pričaćemo kada se vratim. Ovde nema signala. x A onda, pre no što sam se vratila u stvarnost, misli su mi odlutale ka mojoj slici.

Spustila sam četkicu poslednji put i protegla se, a desna ruka mi je pulsirala od nezadovoljstva što sam toliko zloupotrebljavala njene mišiće. Zurila sam u sliku pred sobom, u iskušenju da ponovo uzmem četkicu i dodam tu i tamo pomalo boje, ali znala sam da sam u opasnosti da preteram jer sam već postigla skoro savršenstvo i dala sve od sebe. Odlepila sam oči i telo od štafelaja i ušla u kuću da skuvam sebi šolju jake kafe, a onda legla na svoj krevet, da se rashladim pred ventilatorom, i više se ničeg nisam sećala.

„Čuješ li me, Keleno?“ „Aha“, zakreštala sam. „Pola dvanaest je, a nisi se ni pomerila od sinoć kad sam došao i zatekao te da spavaš.“ Pogledala sam u jarku sunčevu svetlost što je ulazila kroz prozor i začudila se kako to da i dalje sija posle jedanaest noću. „Spavala si gotovo petnaest sati.“ Deda je gledao naniže u mene i smešio se. „Evo, doneo sam ti kafu.“ „Gospode! Slika! Je li još napolju?“ Skočila sam iz kreveta i umalo oborila šolju s kafom na pod. „Ja sam je uneo umesto tebe – i dobro sam uradio jer je rano jutros bilo kiše. Ne brini, nisam gledao i prekrio sam je čaršavom kad sam je uneo.“ Spustio mi je toplu ruku na rame. „Doktor Ejbraham je postavio dijagnozu:


Biserna sestra

349

iscrpljenost nakon slikanja. I ja sam to imao posle pijanke slikanja', kao što je Sara imala običaj da kaže.“ „Aha, pa… Nemam pojma šta sam napravila, ni da li je dobro ili loše ili…“ „Kakvo god da je, to je nedelja dana tvog života koju nisi protraćila. Ako hoćeš, pogledaćemo je zajedno kad nešto pojedeš. Ostaviću te da se umiješ i obučeš.“ „Možemo li sad da je pogledamo? Ne mogu da podnesem napetost!“ objasnila sam i pošla za njim u dnevnu sobu. „Naravno.“ Pokazao je rukom ka štafelaju pokrivenom belim čaršavom. „Ne brini, najpre sam proverio da li je suva. Otkrij je, molim te.“ „Sigurno će ti biti grozna i… Ne znam je li dobra…“ „Keleno, molim te, mogu li samo da je vidim?“ „U redu.“ Prišla sam stalku i, duboko udahnuvši, skinula tkaninu. Deda se odmakao nekoliko koraka unazad – bilo je to veliko platno – prekrstio ruke na grudima i proučavao je. Prišla sam mu, stala pored njega i učinila isto. Onda je prišao korak bliže, pa i ja za njim, kao senka. „Dakle?“ Okrenuo se da me pogleda. „Šta misliš o njoj?“ „Mislila sam da ćeš to ti meni reći?“ odvratila sam. „Najpre želim da čujem šta ti imaš o njoj da kažeš.“ Njegove reči su me istoga časa podsetile na časove na koledžu, kad je nastavnik primenjivao taj metod samokritike pre no što bi iscepao sliku na komadiće. „Ja… sviđa mi se. Za prvi pokušaj, naravno.“ „To je dobar početak. Molim te, nastavi, objasni mi je.“ „Pa, ideja je bila da ponovo naslikam onaj pejzaž koji sam uradila pre dve nedelje, samo da umesto vodenih boja upotrebim uljane i slikam u tačkicama.“ „U redu.“ Posmatrala sam dedu kako prilazi slici i pokazuje prstom stablo avetinjskog eukaliptusa i jedan deo njegove čvornovate kore. „Ovo mi izgleda kao dva oka, a tamo gore, u pećini, je sićušan beli cirus, kao da u nju ulazi neki duh.“ „Aha“, odgovorila sam, oduševljena što je primetio. „Ta zamisao je potekla od Merope – sedme sestre; kad je Starčeve oči posmatraju dok ulazi u pećinu.“ „I pretpostavio sam da je tako nešto u pitanju.“ „Dobro.“ Više nisam mogla da izdržim. „A šta ti misliš?“ „Ja mislim, Keleno, da si stvorila nešto jedinstveno. Osim toga, lepo je gledati ga i zapravo je – za prvi put s tačkicama – vrlo dobro izvedeno. Naročito drvo eukaliptusa, koje premda je naslikano uljanim bojama i metodom tačkica zaista poseduje sjaj'. Sjaji sa slike, kao i taj beli cirus.“ „Sviđa ti se?“


350

LUSINDA RAJLI

„Ne samo da mi se sviđa, Keleno, već je obožavam. Da, tehnički, prelazak u tačkicama s jedne boje na drugu mogao bi se usavršiti, ali ja ti mogu pokazati najbolju tehniku kojom se to postiže. Stvar je u tome što nikad nisam video nešto ovakvo. A ako je ovo prvi pokušaj, mogu samo da zamislim šta bi mogla da uradiš u budućnosti. Shvataš li da si šest dana neprestano slikala?“ „Iskreno, izgubila sam predstavu o vremenu…“ „'Za šest dana Gospod je stvorio nebo i zemlju, a sedmog dana se odmarao.' Keleno, ove nedelje si našla svoj sopstveni jedinstveni svet', i ja sam veoma, veoma ponosan na tebe. A sad dođi da te zagrlim.“ Pošto me je zagrlio i pošto sam prolila nekoliko suza, Frensis je izašao pa se vratio s dva piva. Pružio mi je jedno. „Držim nekoliko na dnu cisterne, za specijalne prilike. A ovo je svakako takva prilika. Živeli.“ „Živeli!“ Kucnuli smo se bocama i otpili gutljaj. „Gospode! Pijem pre doručka!“ „Zaboravljaš da je skoro vreme ručku.“ „I umirem od gladi“, odvratila sam pa okrznula pogledom svoju sliku i osetila kako me je preplavio ponos. Za ručkom, deda i ja smo podrobnije diskutovali o slici, a posle smo seli jedno uz drugo ispred platna pa mi je pokazao svoje tehnike slikanja tačkicama, ublažavanja njihovih ivica kako bi iz daljine izgledale kao da i nisu tačkice. „Svako ima svoj lični način slikanja i svoje sopstvene tehnike“, rekao je kad sam pokušala da ga oponašam, „i siguran sam da ćeš i ti razviti svoje. To je odista stvar pokušaja i grešaka, i biće mnogo ovog drugog. Sve to spada u proces napredovanja.“ A onda se okrenuo i zagledao u mene. „Najvažnije od svega jeste pitanje da li ti osećaš da je taj stil slikanja onaj pravi, bez obzira na rezultat?“ „Oh, da, svakako. Hoću reći, zaista sam uživala.“ „Onda si našla svoj metier23 Barem za sada, jer umetnik čitavog života iznalazi nove načine da se izrazi.“ „Misliš da bih mogla doživeti onaj čudni, genijalni trenutak kao da sam Pikaso?“ nasmejala sam se. „Većina slikara ga doživi, uključujući i mene, ali uvek sam se vraćao stilu s kojim sam bio najkomotniji.“ „Pa, i ja sam svakako imala nekoliko takvih trenutaka u prošlosti“, kazala sam i ispričala mu za onu moju čudnu instalaciju od prethodne godine.

23

Franc: Način rada. (Prim. prev.)


Biserna sestra

351

„Zar ne vidiš da si samo koristila prave predmete kako bi proučavala oblike? Učila si kako da postaviš komponente na platnu. Svi eksperimenti te nečemu uče.“ „Nikada ranije nisam tako na to gledala, ali da, u pravu si.“ „Ti si rođena umetnica, Keleno, i samo ti je nebo granica sad kad si našla sopstveni stil. Samo još nešto, primetio sam da još nisi potpisala sliku.“ „Zapravo, nikad to i ne radim jer ne želim da iko zna da sam je ja naslikala.“ „Hoćeš li da potpišeš ovu?“ „Aha. Hoću.“ „Onda je najbolje da počneš da vežbaš potpis“, posavetovao me je Frensis. „Dajem ti reč da će biti prvi od mnogih.“ Kasnije tog popodneva, uzela sam tanku četkicu i tubu crne uljane boje i stala pred sliku, spremna da je potpišem. Keleno D'Aplijez? KeKe D'Aplijez? K DAplijez? A onda mi je sinulo nešto pa sam potražila dedu, koji je sedeo na verandi i deljao komad drveta. „Šta to radiš?“ „Doživljavam 'Pikasov trenutak'?“, osmehnuo mi se. „Razmatram kakve oblike mogu da stvorim. Ne ide mi baš. Jesi li potpisala sliku?“ „Nisam jer je 'Keleno D'Aplijez' malo previše slova, a i nervira me što 'D'Aplijez' svi izgovaraju pogrešno.“ „Pitaš me da li treba da uzmeš pseudonim?“ „Da, ali ne znam koji.“ „Ne marim da uzmeš moje prezime, premda je izmišljeno.“ „Hvala, ali onda bih prodavala tvoje ime i bila samo tvoja unuka i tako dalje…“ „Želiš da tvoj talenat bude samostalan. Razumem.“ „Znaš, nešto sam razmišljala: da se tvoj biološki otac oženio tvojom majkom kao što je želeo, tvoje bi prezime bilo Merser?“ „Da, bilo bi.“ „Kao i moje mame, bar dok se ne uda?“ „Tačno.“ „Šta onda misliš o 'Keleno Merser'?“ Deda se zagledao u daljinu, kao da u mislima preleće preko generacija naše porodice. A onda me je pogledao u oči. „Mislim da je savršeno, Keleno.“


352

LUSINDA RAJLI

Kad sam se sutradan ujutru probudila, osećala sam se zaista čudno. Kao da se moje vreme ovde završilo – barem zasad – i treba da budem negde drugde, ali nisam mogla da smislim gde. Sama ta pomisao je značila da treba da se vratim u stvarnost kako bih zaključila kuda tačno treba da idem odavde i šta tačno da radim u životu. Nisam čak znala ni koji je dan, a kamoli datum, pa sam izašla na doručak i, stideći se, upitala Frensisa. „Ne brini, kad izgubiš predstavu o vremenu, to samo znači da si u potpunosti obuzeta onim što radiš. Danas je peti januar.“ „Au“, odvratila sam, zapanjena što je prošlo manje od mesec dana otkad sam otišla sa Tajlanda, a meni se istovremeno činilo kao večnost. Gledao me je zagonetno. „Razmišljaš o tome kuda ćeš odavde, zar ne?“ „Da, tako nekako.“ „Ne moram da ti kažem koliko bih voleo da malo ostaneš. Ne u ovoj kolibi, naravno – imam vrlo udobnu kuću u Alisu, s više nego dovoljno prostora za nas dvoje. Ali možda treba da ideš nekuda drugde, da vidiš druge ljude…“ „Stvar je u tome…“ Protrljala sam dlanove o pantalone. „Nisam baš sigurna. Imam neke situacije koje su… pomalo zbunjujuće.“ „Uvek ih ima u životu, rekao bih. Želiš li da razgovaraš o tome?“ Pomislila sam na Zvezdu, pa na Ej sa i Krisi, i odmahnula glavom. „Ne sad.“ „Dobro. Dakle, razmišljao sam o tome da se danas vratim u Alis, ako ti ne želiš još da ostaneš ovde. Čak i ja čeznem za pravim kupanjem!“ „Da, zvuči dobro“, složila sam se i pokušala da se usiljeno nasmešim. „A imam i neke albume s fotografijama koje bih mogao da ti pokažem.“ „Volela bih da ih vidim“, odvratila sam. „A što ne bi sad malo otišla u šetnju? Tako ja uvek radim kad moram nešto da odlučim.“ „Važi, hoću.“ I tako sam otišla, i dok sam pešačila, zamišljala sam kako sam se vratila u London i stojim u svom lepom stanu i po ceo dan, sama-samcijata, slikam svojim novim stilom. Morala sam priznati da je Zvezda samo nekoliko sati putovanja vozom odande, da ne živi na drugom kraju sveta, ali znala sam da više nikad ne bi došla da ostane duže osim da prenoći, kako bismo ispričale jedna drugoj šta nam se događa u životu. I Ejs je u Londonu, zaključan u nekom prljavom zatvoru, među ubicama i seksualnim prestupnicima. Osećala


Biserna sestra

353

sam da mu, u najmanju ruku, dugujem objašnjenje i podršku. Nije važno da li bi mi poverovao ili ne. To je jednostavno bilo red učiniti. A onda, tu je i dom-dom – Atlantida, i Ma, koje nisam posetila skoro sedam meseci, ali nisam mogla da zamislim svoju budućnost tamo. Iako bih volela da jednoga dana naslikam pogled na Ženevsko jezero, s planinama iza njega. To je Evropa. A šta je s Australijom, zemljom koju sam se uvek plašila da posetim? Pa ipak, poslednje nedelje su bile nešto najlepše u mom životu. Ma koliko to sladunjavo zvučalo čak i kad se samo pomisli, osećala sam se kao ponovo rođena. Kao da su svi delovi moga bića koji se nisu uklapali u Evropu rastavljeni i preraspoređeni tako da čine bolju „celinu“, bolju mene. Baš kao i ona moja instalacija. Nikad nisam uspela da je sklopim tako da bude savršena, ali ni ja takođe nikad neću biti savršena. Ali znala sam da mogu da budem bolja, i da je to dovoljno dobro. Moj deda, Krisi… i oni su ovde. Do sada nisam morala ničim da zaslužim njihovu ljubav, pružena me je bezuslovno, ali znala sam da je želim i ubuduće. I dok sam stajala okružena tim ogromnim prostorom, dok mi je sunce peklo nezaštićenu glavu, shvatila sam da tu nema šta da se odlučuje. Okrenula sam se na peti i vratila u kolibu.

„Moje mesto je ovde“, kazala sam dedi dok smo, nekoliko sati kasnije, sedeli u jednom restoranu u Alisu i jeli sad moje omiljeno jelo – meso od kengura. „To je jednostavna istina.“ „Drago mi je“, odvratio je on i istinska radost u njegovim očima kazala mi je da jeste. „Mada, znaš, moram da se vratim u Englesku da nešto sredim.“ „Znam. Moraš da pohvataš slobodne niti“, složio se. „Možda je to nemačka crta u nama, ta potreba da napravimo red u kući pre nego što krenemo dalje“, kazao je sa osmehom. „Pa, kad je već reč o redu u kući, planiram da prodam svoju. Mislim da sam ti rekla da sam od nasledstva u Londonu kupila stan s pogledom na Temzu. Sve se to pomalo pokazalo kao katastrofa.“ „Svi prave greške, tako ljudi uče, samo je važno da zaista iz njih nešto naučiš“, dodao je uzdahnuvši. „Ako želiš da se vratiš ovamo, moj dom je i tvoj sve dok ti je to potrebno.“


354

LUSINDA RAJLI

„Hvala.“ Još nisam bila videla njegovu kuću u Alisu. Kad smo stigli, otišli smo pravo da jedemo. „Osim toga što moram staviti stan na prodaju, treba i da se vidim sa sestrom, da i to sredim.“ „E to već jeste razlog za povratak“, složio se. „Ljudi su važniji od stvari koje posedujemo, oduvek sam tako mislio.“ Završili smo s jelom pa ušli u kamionet da se odvezemo do njegove kuće. Ispostavilo se da se nalazi na samom obodu grada, u redu lepih belih kuća u stilu šalea, s velikim verandama i u prizemlju i na spratu. „Ne obraćaj pažnju na vrt. Ne zanima me mnogo negovanje biljaka“, primetio je dok smo išli ka ulaznim vratima. „Zvezda bi ovo sredila za nekoliko dana“, odvratila sam kad je stavio ključ u bravu i otvorio vrata. Unutra sam odmah stekla utisak da je onaj ko je uređivao enterijer, ko god to bio, želeo da unese malo Engleske u australijsku provinciju. Uređenje je nesumnjivo bilo vrlo ženstveno, s lepim zavesama s cvetnim dezenom na prozorima, s ručno vezenim jastučićima koji su krasili staru ali udobnu sofu, i mnoštvom fotografija na dvema policama s knjigama sa obe strane kamina. I osvetljenje je bilo blago, lampe s abažurima na mesinganim stalcima isijavale su zlatan sjaj. Sve u svemu, uprkos pomalo plesnivom mirisu koji poprimaju kuće u kojima se ne živi stalno, tu sam se osećala ušuškano i bilo mi je udobno. „Kad sam poslednji put bio ovde, podesio sam tajmer za bojler, pa bi trebalo da ima vruće vode. Idem da ti napunim kadu“, kazao je deda. „Sjajno, hvala“, odgovorila sam, setivši se kade u kojoj sam se poslednji put kupala, s ružinim laticama po vodi i nečijim nežnim rukama oko struka. Koliko sam daleko dospela od tada… Posle duge i zaista fantastične kupke, izašla sam iz kade i videla da je voda boje blata, s raznoraznim sitnim insektima koji su mi se sigurno bili zavukli u prevoje tela i kosu kad sam bila van kolibe. Bio je lepo osećti se čisto, samo što sam morala da ponovo obučem prljavu odeću. Otišla sam bosa, uvijena u peškir, u dnevnu sobu. „Imaš li neku staru majicu da mi pozajmiš? Moja odeća smrdi.“ „Imam i bolje od toga. Tvoja baka je bila otprilike tvoje veličine i u našoj spavaćoj sobi je ormar pun garderobe.“ „Jesi li siguran da ti neće smetati?“, upitala sam ga koračajući za njim hodnikom, a onda je upalio svetlo u sobi i otvorio stari ormar od kedrovine. „Neće, naravno, ne mogu da zamislim ništa bolje od toga. Ionako sam hteo da dam odeću u dobrotvorne svrhe. Samo izaberi.“


Biserna sestra

355

Osećala sam se pomalo čudno što preturam po ormaru svoje pokojne bake i razgledam odeću na vešalicama. Najviše je bilo pamučnih haljina s kašmirskim dezenom, široke suknje nabrane u struku i bluze s čipkanim okovratnicima, ali bilo je i nekoliko dugih platnenih košulja. Obukla sam jednu od njih i vratila se u dnevnu sobu. Mobilni telefon mi je ponovo uhvatio signal i primio poruku od Talite Majers, advokatice iz Adelejda. Slušala sam je kako mi govori da je u arhivi otkrila ime „Frensis Ejbraham“, pa sam osetila ponos što sam to saznala pre nje. Frensis se sad takođe kupao, pa sam se zabavila gledanjem fotografija u srebrnim ramovima. Na njima su uglavnom bili on i neka žena, za koju sam pretpostavila da je moja baka. Bila je sitna i svetle puti i uredna, s tamnom kosom umotanom u punđu navrh glave. Druga je bila devojčica vedrog lica, stara oko tri godine, koja se drsko osmehivala foto-aparatu, sedeći između mojih bake i dede. „Moja majka.“ Progutala sam knedlu u grlu. Ni na jednoj fotografiji nije bila starija od petnaestak godina, i baš sam razmišljala o tome kad se u sobi pojavio Frensis. „Videla si fotografije svoje majke?“ „Da. Kako se zvala?“ „Elizabeta. Bila je slatka mala devojčica, stalno se smejala. Ličila je na majku.“ „Videla sam. A kao odrasla?“ obazrivo sam pitala. Frensis je uzdahnuo. „To je duga priča, Keleno.“ „Izvini, samo ima toliko toga što ne znam ili ne razumem.“ „Da. A šta misliš da nam skuvam kafu? Onda možemo razgovarati.“ „Važi.“ Vratio se za nekoliko minuta pa smo pijuckali kafu u tišini, a ja sam osetila da skuplja snagu da mi priča. „Možda je lakše da se vratim tamo gde smo stali“, konačno je rekao. „Kako god ti misliš da je najbolje. Volela bih da znam šta se desilo s Kiti i Čarlijem i Dramondom.“ „Naravno, baš sam preko Kiti upoznao svoju suprugu Saru…“


Kiti Tilberi port, Engleska Januar, 1949.


29

„Zbogom, draga sestro. Ne mogu ti opisati koliko smo radosni što si bila s nama“, kazala je Mirjam dok su stajale kraj pokretnog mosta broda, koji će ih još jednom razdvojiti. „Obećaj da ćeš ponovo doći čim budeš mogla.“ „Znaš da svakako nameravam to da učinim, ako bog da“, odgovorila je Kiti. „Zbogom, dušo, i hvala ti za sve.“ Pošto je mahnula poslednji put, Mirjam je krenula niz most. Oko Kiti je vrvelo od rođaka koji su oklevali da se razdvoje od svojih dragih što treba da krenu u Australiju. Iako je u proteklih četrdeset godina mnogo puta prošla to putovanje, i dalje ju je duboko pogađalo da prisustvuje ljudskom bolu zbog razdvajanja. Osećala se kao da se davi u oluji suza dok su su se brodski motori zagrevali i tutnjali, a sirena oglasila poslednje upozorenje. U gomili sveta isticalo se nekoliko lica s jasnim izrazom očajanja: žena koja je neutešno plakala i privijala dete u zagrljaj, i ispijeni prosedi muškarac koji je panično gledao kako podižu most. „Gde je ona? Trebalo je da se nađemo ovde na brodu! Izvinite, gospođo“, rekao je okrenuvši se ka njoj. „Da niste možda za poslednjih nekoliko minuta videli jednu plavokosu ženu kako se ukrcava na brod?“ „Ne bih znala“, odgovorila je Kiti iskreno. „Toliko mnogo ljudi se penjalo i silazilo, ali sigurna sam da je negde na brodu.“ Sirena je odjeknula drugi put i brod je počeo da se polako odvaja od doka, a ljudi su gledali preko ograde kao da će skočiti. „Oh, gde si…?!“, viknuo je u vetar, a zvuk njegovog glasa prigušili su motori i krici galebova. Još jedno ljudsko biće izmučeno ljubavlju, pomislila je Kiti gledajući za muškarcem dok se udaljavao teturajući se. Dečko je izgledao kao da je vojnik, s prerano osedelom kosom i progonjenim izrazom u očima. Videla ih je mnogo takvih za godinu dana koliko je boravila u Engleskoj. Iako su za vojnike koji su preživeli šest godina borbe govorili da su „imali sreće“ što su se vratili – za večerom je sedela pored kapetana koji ju je zabavljao smešnim anegdotama iz


358

LUSINDA RAJLI

rata – Kiti je znala da je to samo fasada. Ti ljudi se nikada neće potpuno oporaviti, kao što se nikad neće oporaviti ni oni koji su izgubili u ratu svoje voljene. Kiti je zadrhtala na oštrom vetru koji je šibao palubu dok su isplovljavali iz Tilberi porta ušćem Temze. Ušla je unutra i krenula hodnikom, zastrtim debelim tepihom, ka svojoj kabini. Otvorila je vrata i zatekla stjuarda kako postavlja popodnevni čaj na sto u salonu. „Dobar dan, gospođo. Ja sam Džejms Makdauel i staraću se o vašim potrebama tokom putovanja. Mislio sam da biste možda nešto pojeli, ali nisam znao šta volite.“ „Hvala vam, Džejmse“, odgovorila je Kiti, utešena blagim mladićevim glasom. „Jeste li već putovali u Australiju?“ „Ja? Nisam, to je prava avantura, zar ne? Prethodno sam bio lični sobar jednog gospodina u Hempširu, ali onda je on umro, a pošto posle rata više nema ljudi kojima trebaju lični sobari, odlučio sam da okušam sreću u Australiji. Jeste li već putovali tamo?“ „Tamo je moj dom. Živim u Australiji već više od četrdeset godina.“ „Onda bih se mogao posavetovati s vama šta da radim kad stignem tamo. To je zemlja velikih mogućnosti, tako su mi rekli.“ I zemlja uništenih snova, pomislila je Kiti. „Da.“ Nasmešila se usiljeno. „Jeste.“ „E pa, sad vas ostavljam na miru, gospođo. Raspakovao sam vam kovčeg, ali moraćete mi reći šta želite da obučete večeras. Pozvani ste da jedete za kapetanovim stolom, pa ću se vratiti u šest da vam pripremim kupku. Ako vam budem potreban ranije, samo pozvonite.“ „Hvala vam, Džejmse“, kazala je dok je zatvarao vrata kabine za sobom. Njegove markantne crte lica i izrazito plave oči veoma su je podsetile na Čarlija. Onih mračnih dana po izbijanju rata u Evropi pre deset godina, njen sin je bio zaokupljen poslom u Brumu, sarađivao je sa australijskom mornaricom u opremanju rekviriranih lagera koji će prevoziti vojnike do bojnih polja u Africi i Evropi. Ubrzo potom su japanske posade internirane pa joj je Čarli, nemajući više lagera za plovidnu, pisao kako vlada atmosfera kao da čitav grad polako i tiho umire. Bar je Čarli bezbedan u Brumu, mislila je tada. Ona sama je bila spremna da se preseli u Ališa hol u Adelejdu, kako se njen sin – i Elis, njegova supruga – ne bi osećali kao da ih njena senka prati pri svakom koraku na poslu i kod kuće.


Biserna sestra

359

A onda, u martu hiljadu devetsto četrdeset druge, Kiti je otvorila novine i ugledala naslove o neočekivanom napadu na severozapadnu obalu Australije. Zabeleženi su gubici i u Brumu. Pošto je konačno uspela da uspostavi telefonsku vezu, nije se čak ni iznenadila kad je čula da je među stradalima i Čarli. „Jesi li rešio da mi oduzmeš sve što volim?!“, besnela je na Boga izašavši u vrt Ališa hola u spavaćici, a posluga je samo gledala gospodaricu obuzetu histerijom. Pored nje nije bilo Kamire da je uteši, jer ju je i ona napustila. Elis je preživela vazdušni napad i, posle samo šest meseci, Kiti je primila pismo u kom je snaha obaveštava da se udaje za nekog rudnog magnata i seli u Pert. Nije imala dece u braku s njenim sinom i Kiti je na te vesti osetila samo neku čudnu prazninu. Znala je da je pre dvadeset godina gurnula Elis pod nos svome sinu, u želji da mu odvrati misli od Alkine. Sumnjala je u to da je Čarli ikada voleo svoju ženu, verovatno je jednostavno živeo po pravilima.

Kiti je pijuckala čaj dok ju je brod nosio – i nju i njene mračne misli – sve dalje od obala Engleske. Imala je gotovo dvadeset godina da razmišlja o misteriji Kamirinog nestanka i nestanka njene kćeri iz Bruma, za samo nekoliko meseci razmaka. Imala je i mnogo vremena da prekoreva sebe što se nikad nije suočila s tom situacijom. Ignorisala je Čarlijevo očigledno očajanje kad je Alkina nestala, noć uoči njegovog dvadeset prvog rođendana, a instinkt joj je govorio da su ta dva događaja nekako povezana. Do dana današnjeg nedostajala joj je Kamira, koja je uvek bila uz nju i čuvala nezamislive tajne. Kiti je odgrizla zalogaj sendviča, koji je imao bljutav i prazan ukus kao i njen život od kada su je ostavili svi koje je volela. Pa ipak, čuvala se da ne zapadne u samosažaljenje, a iznebuha se pojavila i jedna svetla tačka, četiri godine posle Čarlijeve smrti. Odmah nakon njegove pogibije, još jednom je, automatski, postala starateljka imperije Merserovih. Van sebe od žalosti, nije bila u stanju da se prene i obiđe rudnike opala, ni da se odveze do vinograda, niti da pogleda cifre u knjigovodstvu stočne farme. Nije čitala ni izvode iz banke, koji su se gomilali neotvoreni na njenom pisaćem stolu. Zapala je u melanholiju – kao što se kaže u viktorijanskim romanima – i postala potpuna usamljenica, povučena od sveta i danonoćno mučena grizom savesti zbog svega što je učinila ili nije učinila.


360

LUSINDA RAJLI

Tih mračnih godina je žudela za smrću, ali je bila prevelika kukavica da joj pođe u susret. A onda, jedne večeri hiljadu devetsto četrdeset šeste, sobarica je pokucala na vrata njene spavaće sobe. „Gospođo Merser, dole je neki mladić koji kaže da mora hitno da razgovara s vama.“ „Molim te, znaš da ne primam posetioce. Oteraj ga.“ „Pokušala sam, gospođo, ali on odbija da ode. Kaže da će sedeti pred kapijom sve dok ga ne primite. Da zovem policiju?“ „Kako se zove?“ „Gospodin Ralf Makenzi. Tvrdi da je vaš brat.“ Kiti se u mislima vratila godinama unazad, da se seti ko bi taj čovek mogao biti. Čovek koji se zove kao i njen otac.

Kiti je ustala sa elegantne sofe presvučene svilom i prišla jednom od velikih panoramskih prozora kabine, brod je sporo plovio po otvorenom moru. Ralf Makenzi je stigao u njen život baš u pravom trenutku, da je podseti bar na jedno dobro delo koje je učinila. Setila se kako se spuštala zavojitim stepeništem i stala na pola puta da osmotri visokog muškarca koji je nervozno stezao šešir. Podigao je glavu kad je čuo korake, a Kiti se, u senkama sumraka, zapitala je li moguće da joj je pred očima replika njenog oca iz mlađih dana. Ovaj mladi čovek je imao iste harizmatične plave oči, jaku vilicu i gustu crvenkasto-smeđu kosu. „Gospodine Makenzi. Izvolite ovamo.“ U salonu, nervozno je sedeo na ivici sofe dok im je služavka sipala čaj. Ralf se nakašljao. „Mama mi je pričala o vama. Uvek je pričala kako ste bili dobri kad je bila… noseća sa mnom. Kad sam joj kazao da dolazim da potražim novi život u Australiji, dala mi je vašu adresu. Vidite, čuvala ju je sve ove godine. Nisam se nadao da ćete još uvek biti ovde, ali… jeste.“ Onda je izvadio srebrni krstić koji je Kiti pre mnogo godina dala Eni. Zurila je u njega i setila se besa do neverovatnog usijanja zbog očeve dvoličnosti. Potom su razgovarali i Ralf joj je rekao da je bio mlađi knjigovođa u brodogradilištu u Litu. Zatim ga je pozvala da ostane na večeri, pa joj je pripovedao o teškoćama otkad se rat završio. Čula je kako je njegova žena


Biserna sestra

361

teško podnela kad je morao da joj kaže da je otpušten jer je knjiga narudžbi prazna. „Upravo me je Rut, moja supruga, ohrabrila da dođem čak ovamo i lično vidim šta Australija može da pruži čoveku poput mene.“ Kiti mu je postavila pitanje od kog se uzdržavala od početka večeri. „Jeste li ikad razgovarali s mojim… vašim ocem?“ „Nisam ni znao da mi je on otac sve dok mama, pokoj joj duši, nije umrla. Viđao sam velečasnog Makbrajda kad me je mama vodila u crkvu, gde smo sedeli u zadnjoj klupi. Sad shvatam zašto je uvek bila onako ljuta posle službe. Koristila me je da ga podseti na greh koji je počinio.“ Pomirljivo je pogledao Kiti, ali ona je samo sumorno klimnula glavom. „Kad mi je bilo trinaest godina“, nastavio je, „dobio sam stipendiju i poslali su me na koledž Fets. To mi je bila najbolja šansa da napredujem i stvorim sebi neki život. Tek mnogo kasnije sam saznao da mi je to on – moj otac – omogućio. Uprkos svemu, zahvalan sam mu za to.“ Do kraja večeri, ponudila mu je posao knjigovođe za kompanije Merserovih. Nakon šest meseci doplovila je i njegova žena Rut da mu se pridruži.

Kiti se odmakla od prozora s kog se pružao pogled na sive talase ispod privatne palube pred panoramskim prozorom, razmišljajući o tome kako ju je Ralfov dolazak u Adelejd nesumnjivo spasao. Posle neizdrživog gubitka Čarlija, Kiti se prenula i usmerila energiju na ovog mladog čoveka – svog polubrata, mlađeg od nje preko osamnaest godina – koji joj se neočekivano pojavio u životu. I proteklih nekoliko godina Ralf se pokazao kao inteligentan, voljan da uči, pa joj je nakon toga postao desna ruka. Iako se posao s biserima u Brumu posle rata više nikad nije oporavio, baš kao što je Čarli i predviđao, profit od rudnika opala i vinograda rastao je iz dana u dan. Njih dvoje – brat i sestra – polako su ponovo obnovili finansije Merserovih. Jedino tužno bilo je to što su Rut, posle višegodišnjih pokušaja, nedavno kazali da nikad neće moći da ima dece. Ralf je pisao Kiti u Škotsku da su kupili štene, koje trenutno zaokuplja Rutine osujećene materinske instinkte. Zahvaljujući izvanrednim sposobnostima njenog polubrata, Kiti je sad plovila nazad u Australiju poslednji put. Ralf nije znao da će mu po povratku


362

LUSINDA RAJLI

potpuno predati posao, uverena da je budućnost kompanije u njegovim rukama bezbedna. Šest meseci pre toga vratila se u Lit na očevu sahranu. Umro je od starosti, ni od čega drugog; ona i Ralf su primili tu novost s nelagodnom mešavinom tuge, olakšanja i grize savesti zbog toga što im je laknulo. Dok je boravila kod majke, Kiti nijednom nije ni pomenula Ralfa Makenzija svojoj porodici. Osim toga, otputovala je sa sestrom Mirjam u Italiju, u kratak obilazak starih gradova i kulturnih znamenitosti, i do ušiju se zaljubila u Firencu. Tamo je kupila mali ali otmen stan, iz kojeg se pružao pogled na krov velikog Duoma. Namera joj je bila da tu provodi zime, a leta s rodbinom u Škotskoj. Na to ju je podstakla činjenica da je stigla do šezdesetog rođendana; u Australiji za nju nije ostalo mnogo čega osim bolnih uspomena. I pošto je godinama pokušavala da se odvoji od porodice Merser, koja ju je svilenim nitima vezala i zatočila najveći deo njenog života, sad je bila rešena da to konačno učini. Prišla je ormaru da izabere šta će obući za večeru za kapetanovim stolom te noći. Kad stigne u Adelejd, moraće nekoliko nedelja da sređuje zaostavštinu i dokumenta. To je obuhvatalo i posetu advokatu da pokrene postupak legalnog proglašavanja mrtvim njenog muža. Misleći o tome, setila se one Dramondove prevare i jeza joj je prošla niz kičmu, ali morala je to da učini kako bi konačno mogla da ode i započne život ponovo. Dok je držala večernju haljinu uz još vitko telo, pitala se da li je Dramond zaista mrtav. Dugih, samotnih noći često je žudela za njegovim dodirom i svaki zvuk – škripanje vrata ili šuškanje neke životinjice napolju u zelenilu – tumačila je kao zvuk njegovog povratka. A opet, kako je uopšte mogla očekivati da se vrati? Ona je bila ta koja ga je oterala. Možda će joj, razmišljala je, povratak u domovinu omogućiti da ponovo otvori čeličnu kutiju u koju je zatvorila svoje srce.

Kako je putovanje odmicalo, Kiti se opustila i prepustila uobičajenoj brodskoj rutini. Nezainteresovana za društveni život među svojim saputnicima prve klase, izlazila je u okrepljujuće šetnje po palubi, dok su plovili na jug, i uživala u peckanju sunca po koži. Ponekad je, noću, čula muziku i smeh koji su dopirali sa palube treće klase ispod nje, improvizovano pevanje uglas uz


Biserna sestra

363

metalnu frulu ili harmoniku. Setila se kako je nekada davno i sama plesala na donjoj palubi, zagušljivoj i punoj duvanskog dima. Drugarstvo je bilo zarazno; njeni tadašnji prijatelji nisu bili bogati, ali su posedovali dragocene nade i snove. Kiti je odavno bila shvatila da ju je privilegovani život izolovao. Iako je jednim delom želela da otrči dole i priključi im se, sad je znala da je nikada ne bi prihvatili. „I eno ih tamo, sanjare kako će jednoga dana možda biti ovde gore, gde sam ja sada“, uzdahnula je, a onda je stigao Džejms da joj pripremi kupku.

„Hoćete li se iskrcati danas, kad pristanemo u Port Said?“ upitao je Džejms sipajući joj u šolju engleski čaj. „Nisam o tome razmišljala“, kazala je. „A ti?“ „Ja svakako hoću! Ne mogu da verujem da se približavamo Egiptu – zemlji faraona. Iskren da budem, gospođo Merser, željan sam da stanem na čvrsto tlo. Na brodu se osećam kao da sam zatvoren, a moja prijateljica Stela kaže da ima šta da se vidi, mada moramo paziti da ne odlutamo predaleko. Vodim i neku siročad da ih malo razveselim.“ „Siročad?“ „Da, mislim da ih ima stotinak što putuju dole u trećoj klasi. Otpremili su ih iz Engleske da nađu nove porodice u Australiji.“ „Shvatam.“ Kiti je otpila gutljaj čaja. „Onda ću vam se možda pridružiti.“ „Stvarno?“ Džejms ju je pogledao s nevericom. „Neka deca smrde, gospođo Merser, u njihovim kabinama nema odgovarajućih uslova za ličnu higijenu.“ „Sigurna sam da ću izdržati“, odvratila je žustro. „Dakle, naći ćemo se u dnu pokretnog mosta kad brod pristane uz dok, sutra u deset.“ „U redu“, kazao je, „ali nemojte posle reći da vas nisam upozorio.“ Sutradan je Kiti sišla niz pokretni most u Port Said. Nos su joj napali mirisi trulog voća i neopranih tela, dok je slušala uzvike što su odjekivali odasvud u prometnoj luci. Reke sanduka, životinja i ljudskih bića kretale su se na parobrode i s parobroda. Džejms ju je čekao, s visokom riđokosom devojkom i buljukom odrpane dece.


364

LUSINDA RAJLI

„Ovo je Stela.“ Džejms joj je predstavio riđokosu devojku, koja je navukla šešir nisko, kako bi zaštitila svoju belu kožu. „Ona se svojski trudi da se stara o mladima, tamo na donjoj palubi“, kazao je i pogledao devojku sa izrazom u očima koji je Kiti prepoznala kao obožavanje. „Drago mi je što smo se upoznale, Stela. A vi, kako se vi zovete?“ Kiti se sagla da razgovara s najmlađim, kom nije moglo biti više od pet godina. „Edi“, odgovorio je umesto njega drugi dečak, s jakim kokni akcentom. „On ne priča puno.“ „A ovo su Džoni, Dejvi i Džimi, pa Mejbel i Edna i Suzi… a ja sam Sara“, kazala je bolno mršava devojčica sjajnih očiju, žućkaste kože i mlitave smeđe kose, za koju je Kiti nagađala da ima oko četrnaest-petnaest godina. „Mi smo svi usvojili jedni druge, zar ne?“ „Da!“ odgovorila su musava deca u horu. „E pa onda, ja sam gospođa Merser i znam tu blizu jedno mesto gde prodaju sve moguće slatkiše“, objavila je Kiti. „Hoćemo li tamo, da pogledamo?“ „Da!“ uzviknula su deca veselo. „Hajdemo onda“, naredila je Kiti i, instinktivno, podigla Edija u naručje. „Drago mi je što umete da se ovde snađete, gospođo Merser. Nikad u životu nisam video ništa ovakvo“, kazao je Džejms dok su se probijali između bučnih uličnih prodavača. Kiti se osvrnula i videla da Sara i Stela čvrsto drže za ruke ostale. „Ovde ima mnogo crnja, zar ne, Dejvi?“ čula je kako Džoni šapuće svom prijatelju dok je lokalno stanovništvo prolazilo pored njih, u odorama jarkih boja i s fesovima na glavi. Povela je društvo s dokova u grad. Znala je za jednu veliku uličnu pijacu na kojoj su prodavali začine divnih mirisa, voće i lepinje pečene u vrelim pećima oko kojih je vazduh treperio od jare. „Opa, vidi ono.“ Sara je pokazala prstom ka blistavoj gomili turskog ratluka boje dragulja, posutog šećerom u prahu. „Da, to je apsolutno izvrsno“, rekla je Kiti. „Dajte mi“ – prebrojala je glave oko sebe – „osam kesica sa po tri komada u svakoj“, kazala je prodavcu za tezgom, a onda sve i ponovila pokretima ruku i mimikom dok nije razumeo šta traži. „Evo, Edi. Probaj ovo.“ Kiti je pružila slatkiš mališanu naslonjenom na njeno rame. Edi ga je pogledao i, posle kraćeg oklevanja, izvadio palac iz usta pa isplazio mali ružičasti jezik da proba šećer.


Biserna sestra

365

„Moramo voditi računa da im ne pozli, gospođo Makrombi“, rekla je Sara, koja je stajala uz drugo Kitino rame i delila papirne vrećice. „Nikad u životu nisu probali ovakvu poslasticu.“ „Gospode bože, neka su stvarno izgladnela“, odvratila joj je Kiti šapatom. „Hrane nas, gospoja. U stvari, nekad je hrana bolja od onog što smo dobijali u sirotištu. Samo nam je svima stalno muka zbog oni' veliki' talasa. Naročito mališanima. On“, kazala je Sara i pokazala prstom Edija, čije je lice bilo slika i prilika blaženstva dok se naslađivao ratlukom, „on to baš teško podnosi.“ Tumarali su pijacom i uzbuđeno uzvikivali „oh“ i „ah“ razgledajući grubo tesane drvene replike sfinge i Tutankamonovog sarkofaga. Zaustavili su se kod druge tezge, gde im je Kiti svima kupila sveže narandže, a oni su blenuli u voće kao da je to nešto najlepše što su ikada dobili. Vratili su se pokretnim mostom na brod nešto posle četiri sata, dečja lica su bila sva lepljiva od šećera i narandžinog soka. Kiti je spustila usnulog Edija u Sarino naručje. „Hvala vam, gospoja Makrombi, nikad nećemo zaboraviti vašu dobrotu“, rekla je Sara. „Sve ste nas danas usrećili. A ako vam treba neko da krpi vaše otmene haljine, ja sam prava cura za vas. Ne naplaćujem ni četvrtinu od onoga što traže zaposleni na brodu, a mnogo sam bolja od njih!“ Sara joj se široko osmehnula i povela decu niz stepenice.

„Mislila sam da bismo mogli smestiti po dvoje siročića u moju kadu svake večeri“, rekla je Kiti te noći, dok joj je Džejms pripremao odeću za večeru. „To je veoma ljubazno od vas“, odvratio je Džejms bez daha, „ali nisam siguran da bi mi glavni stjuard odobrio da dovodim putnike iz potpalublja u prvu klasu.“ „Onda ćeš morati da nađeš način. Da ti kažem nešto, Džejmse: jedan od ključeva dobrog zdravlja jeste čistoća. Trenutno se na koži te dece razvija mnogo bakterija. Hoćeš li da budeš odgovoran za to kad malog Edija proglase mrtvim pre nego što stignemo do obala Australije?“ „Pa neću, ali…“


366

LUSINDA RAJLI

„Onda sam sigurna da ćeš skovati neki plan. Ako uspeš u tome, mogu da ti ponudim dobar, stalan posao u jednoj od mojih kompanija kad stignemo u Adelejd. Dakle, hoćemo li pokušati?“ „Da, gospođo Merser“, odgovorio je sumnjičavo. Te noći je dvoje dece stiglo na vrata Kitinog apartmana na brodu. Džejms ih je žurno uveo pa otišao zalupivši vrata za sobom. Pošto su se dva dečaka silno začudila, ne mogavši da veruju da na parobrodu postoje takve kabine i takav luksuz, Kiti ih je uvela u kupatilo i zatražila da se skinu. „Moja mama je rekla da se nikad ne skidam pred nepoznatim ljudima.“ Džimi – kom je bilo najviše osam godina – prekrstio je ruke na grudima i zavrteo glavom. „I moja, gospoja Makrombi“, dodao je Džoni. „Zašto vas onda ne bih ostavila same? Molim vas, dobro se izribajte karbolskim sapunom.“ Kiti im je pokazala sapun za dezinfekciju. „Evo vam svakom po peškir kad izađete iz kade. A kad završite, čekaće vas večera.“ Dečaci su joj zalupili vrata kupatila pred nosem. Kiti je čula kako razgovaraju šapatom, zatim pljuskanje vode, a onda konačno oduševljeni kikot. „Brzo se izbrišite, dečaci, večera vam se hladi“, kazala im je iza vrata. Kad su se pojavili, izgledali su čistije, mada je Kiti zapazila da im je ostalo mrlja prljavštine na vratu. Kad ih je povela da sednu za sto, pred dve velike činije paprikaša, onjušila je vazduh i shvatila da njihova prljava odeća i dalje smrdi. Sutradan ujutru, dok joj je Džejms servirao doručak, razgovarali su o tome koje će dvoje siročadi doći na kupanje te noći. „To je dobro delo, što činite za decu, gospodo Merser.“ „Bilo bi još bolje kad bismo mogli da im obezbedimo čistu odeću. Sad je vreme već mnogo toplije, trebaće im samo po košulja i par kratkih pantalona, pa onda njihovu sadašnju odeću možemo poslati na pranje. Šta misliš?“ „Mala Sara je odlična švalja. Okrpila je sve čarape dečacima i od krpica sašila čitavu garderobu za Mejbelinu lutku.“ „Odlično. Onda je moramo uposliti.“ „Nema šivaću mašinu, gospođo Merser.“ „Onda ćemo nabaviti jednu. Reci glavnom stjuardu da je ekscentrična gospođa Merser poželela da šije i tako skrati vreme na brodu. Uverena sam da imaju dovoljan broj šivaćih mašina u vešernici.“ „Važi, videću šta mogu da učinim, ali gde da nađemo tkaninu?“


Biserna sestra

367

„To prepusti meni.“ Kiti se kucnula prstom po nosu. „I pošalji mi ovamo Saru danas po podne. Nas dve ćemo popiti čaj i prodiskutovati o našem projektu.“

„Evo, da vidiš“, kazala je Kiti uvodeći Saru u svoju spavaću sobu. Pokazala joj je prstom gomilu spavaćica i sukanja na krevetu. „Može li ovo da ti posluži?“ Sara je piljila u gomilu Kitine odeće, a onda se okrenula ka njoj, sa užasom na licu. „Gospoja Makrombi, ovo su stvarno skupe stvari. Ne mogu to da isečem, bilo bi pravo svetogrđe.“ „Naravno da ne bi bilo, Saro. Imam odeće više nego što mogu da nosim, a možemo ukrasti i poneki posteljni čaršav ako zatreba.“ „Kako vi kažete, gospoja Makrombi“, odvratila je Sara prelazeći vrhovima prstiju po finoj čipki okovratnika jedne spavaćice. „Kažem. Danas po podne će doneti šivaću mašinu i možeš da počneš sutra.“ Sarine plave oči bile su ogromne na mršavom, bledom licu. „Ali… šta će reći što sam ovde gore?“ „Glavni stjuard neće reći baš ništa jer ću ja njemu reći da sam te zaposlila kao svoju ličnu sobaricu i da krpiš moju odeću. Dakle, vidimo se tačno u devet.“ „Važi, gospoja M.“ Sara je ustala, haljina joj je visila oko mršavog tela. Dok je Džejms izvodio devojčicu iz kabine, Kiti je srce krvarilo pri pomisli na siročad, koju su poslali na drugi kraj sveta, u nepoznato, bez ikoga da se stara o njima. Mogla se samo nadati da će život prema njima biti blaži kad stignu do australijskih obala.

Do kraja nedelje, sva siročad su imala po komplet nove odeće, koju je sašila Sara svojim veštim prstima. Osim toga, Kiti je uživala u društvu te devojčice,


368

LUSINDA RAJLI

koja je uz zujanje šivaće mašine ćeretala o bombama što su pale na Ist End za vreme rata, kao da se priseća šetnje po parku. „Od poslednje je stradalo desetoro u našoj ulici, među njima i moja mama. Bili smo u podrumu, znate, jer su počele da zavijaju sirene, a onda se setila da je ostavila gore pletivo i pošla da ga uzme, i baš tad je pala bomba na naš krov. Mene su iskopali iz ruševine, bez ogrebotine. Tad sam imala samo šest godina. Momak koji me je čuo kako plačem rekao je da je to pravo čudo.“ „Gospode“, prošaptala je Kiti. „Kuda si otišla posle toga?“ „Uzela me moja tetka u njenu kuću malo dalje niz ulicu, dok mi se tata ne vrati iz rata u Francuskoj. Samo što se on nikada nije vratio, pa tetka više nije mogla da me izdržava i dala me je u sirotište, znate. Tamo nije bilo loše, jer smo se svi držali zajedno. Tako se to radi, jelda, gospoja M.?“ „Jeste.“ Kiti se mučila da proguta knedlu u grlu, diveći se Sarinoj hrabrosti i optimizmu. „Svi kažu da možeš započeti novi život u Australiji. Kakva je Australija, gospoja M.?“ Ogromna… Strašna… Izuzetna… Okrutna… „Prava zemlja mogućnosti. Sigurna sam da će ti tamo veoma dobro ići, Saro. Uzgred, koliko imaš godina?“ „Petnaest, gospoja M., i pošto imam veste ruke, nadam se da ću dobiti posla da zaradim za sebe. I da ću naći momka“ – zakikotala se, a obrazi su joj postali svetloružičasti. „Evo, ovo je poslednje.“ Sara je uklonila kratke pantalone ispod igle šivaće mašine i protresla ih da ih ispravi. „Trebalo bi da budu taman za Džimija, samo da ne omršavi još više.“ „Odlično si obavila posao. Ove su sjajno sašivene.“ Kiti je uzela pantalone iz Sarinih ruku i uredno ih presavila na gomilu druge odeće. „Sad možeš sve da odneseš dole i da im razdeliš.“ „Aha, mada moram i da pazim da ih ne ukradu. Dole ima mnogo takvih što bi te opljačkali čim te vide. Sem toga, pitala sam se da li mogu da uzmem ono parče čaršava što je ostalo pa da sašijem neke maramice, da obrađujem jednu prijateljicu. Ona, znate, mnogo plače“, dodala je da objasni. „Mnogi plaču dole.“ „Možeš, naravno, i hvala ti, Saro, za sav naporni posao koji si obavila. Evo ti plata.“ Kiti je odabrala jednu vezenu bluzu i suknju, koje bi mogle da odgovaraju Sarinoj mršavoj građi. „Možeš li da ih prepraviš po svojoj meri?“ „Ooooh, gospoja M…“ Pružila je ruke da dodirne meku tkaninu. „Ne mogu da i' uzmem, bar ne da ih nosim dole. Ima da se isprljaju za pet sekundi.“ „Onda ćemo ih prepraviti za tebe i mogu ostati ovde gore do iskrcavanja s broda. Najzad, moraš da izgledaš što lepše ako hoćeš da nađeš 'momka'.“


Biserna sestra

369

„Fala, gospoja M., vi ste kao naš anđeo čuvar“, kazala je Sara skupivši gomilu odeće i pošavši prema vratima. „Vidimo se.“ „Volela bih da mogu da budem“, uzdahnula je Kiti, kad je devojčica zatvorila vrata za sobom.


30

Uprkos izrazu neodobravanja na licu glavnog stjuarda, Kiti je insistirala da joj se malo pleme siročadi pridruži u njenoj kabini dok su se približavali luci u Adelejdu, gde će se svi iskrcati. Naručila je poslednju gozbu koju su oni gladno zbrisali i malo-malo pa skretali poglede kroz prozor ne bi li ugledali kopno na kojem će započeti njihov novi život. Kad se pojavilo, ugledao ga je Džimi i viknuo, pa su svi istrčali na terasu i tiskali se uz ogradu. „Auuu!“ „Gledaj ona brda! Zelena su, nisu crvena!“ „A de su kuće i grad? Izgleda da tamo nis nema.“ Kiti je podigla Edija u naručje i pomilovala ga po finoj, paperjastoj kosici. „Vidiš onu peščanu obalu, Edi? Možda ću te jednoga dana odvesti tamo da praviš dvorac od peska.“ Kao i obično, Edi nije odgovorio. Kiti je čvršće privila njegovo krhko telo uz sebe, a on je naslonio glavu na njeno rame. Na terasi se pojavio Džejms, da kaže kako deca moraju da se vrate ne donju palubu i spreme se za iskrcavanje. „Hoće li tamo biti nekog da ih dočeka?“, upitala je dok su prolazili kroz vrata. „Sigurno će doći neki činovnici da ih odvedu njihovim novim porodicama. Čuo sam da je to pomalo kao pijaca mesa – prvo odaberu najsnažnije dečake, pa najmlađe i najlepše devojčice.“ „Šta se dešava sa onima koje niko ne izabere?“ „Ne znam, gospođo Merser“, odgovorio je Džejms. Ali Kiti je znala da zna. „A sad“, kazala je okrenuvši se jatu uzbuđenih lica koja su s poverenjem gledala gore u nju. „Svakome od vas daću karticu s mojim imenom i adresom. Živim vrlo blizu centra Adelejda i ako bilo kome od vas zatreba moja pomoć, možete doći k meni u Ališa hol. Je l’ jasno?“ „Jeste, gospoja M.“ odgovorili su u horu. „Dobro onda, sad ćemo se oprostiti.“ Kiti ih je poljubila u čiste, sjajne glavice i gledala za njima dok su poslednji put izlazili iz kabine.


Biserna sestra

371

„I neka vas Bog sve blagoslovi“, promrmljala je, osetivši suze u očima.

Ponovo u Ališa holu, Kiti se latila posla, da zaokruži svoj život u Australiji. Provela je jedno dugo popodne s gospodinom Angusom, svojim advokatom, objašnjavajući mu kako sve kompanije Merserovih treba preneti na Ralfa, a određenu sumu novca uložiti u akcije i deonice, od čega će ona živeti u starosti. Posle njene smrti, taj novac treba dati u dobrotvorne svrhe. „Osim toga, želim da i zvanično proglasim svoga supruga mrtvim, s obzirom na to da ga nema već trideset sedam godina“, kazala je, a da joj lice nije odalo nikakvu emociju. „Shvatam.“ Gospodin Angus je kuckao nalivperom po podmetaču za pisanje. „To sad ne bi trebalo da predstavlja nikakav problem, gospođo Merser, ali trebaće mi malo vremena da prikupim dokaze.“ „Kakvi su vam dokazi potrebni? Niko nije ni video ni čuo za njega već decenij ama.“ „Svakako. U pitanju je samo administrativna procedura kojom se neko proglašava mrtvim in absentia24 – moramo da pokažemo sudu da smo preduzeli potrebne korake da nađemo vašeg supruga, iako je po svemu sudeći zaista preminuo. Odmah ću započeti postupak.“ „Hvala vam.“ Njen brat Ralf se vratio iz rudnika opala u Kuber Pidiju, pa su seli da razgovaraju o poslu. „S obzirom na trenutnu finansijsku krizu u Evropi, rekao bih da stojimo vrlo dobro. Sad je pravo vreme za širenje poslova, Kiti. Kad sam bio u Kuber Pidiju, ponudili su mi jeftino neku zemlju. Mislim da bi to bila odlična investicija.“ „Imam poverenja u tvoj sud, Ralfe, ali imamo li sredstava?“ „Sigurno bismo imali kad bismo prodali stočnu farmu u Kilgari. Gledao sam knjige – možda se sećaš da je nedavno preminuo stari upravnik imanja? Izgleda da čovek koji ga je zamenio ne podnosi redovne mesečne izveštaje. Mislim da treba da otputujem gore na sever, da sam vidim šta se dešava.“ „Je li to zaista neophodno?“

24

Lat: U odsustvu. (Prim. prev.)


372

LUSINDA RAJLI

„Da, mislim da jeste. Nisam dobio odgovor ni na jedan od telegrama koje sam slao u poslednje vreme.“ „Nikad nisam bila tamo gore“, kazala je Kiti, dobro znajući zašto nije bila. „Mnogo se dugo putuje donde.“ „Sad je bliže, može se i vozom do Alis Springsa. Stočna farma Kilgara je samo dva dana vožnje kolima s konjskom zapregom, ali moraću uskoro da krenem.“ „Naravno.“ „Tu je, zatim, i pitanje imovine u Brumu. Prodao sam sve lagere kako smo se dogovorili, ali preostale su još poslovne prostorije, skladišta i, naravno, kuća. Želiš li da je zadržiš? Znam da te za nju veže mnogo uspomena.“ „Da, želim“, odgovorila je, iznenadivši samu sebe, „ali poslovne zgrade treba prodati. A sad, dragi Ralfe, moram da ti kažem staja planiram za budućnost.“ Kiti je videla krajnje iznenađenje na Ralfovom licu kad mu je kazala da mu predaje čitavu imperiju Merserovih. „Ja ću uzeti skromnu penziju od poslovnih prihoda, ali imam i svoj novac, a sem toga, imaću skromne potrebe. Tu je, naravno, i Ališa hol. Nameravam da i kuću prenesem na tebe.“ „Stvarno, Kiti, jesi li sigurna? Poznaješ me manje od tri godine i…“ „Ralfe.“ Kiti je nežno spustila ruku na njegovu. „Ti si moj brat, moja krv. Ne mogu da zamislim nikog ko bi bolje vodio posao u budućnosti. Dokazao si se kao talentovan menadžer, sa izvrsnim smislom za posao. Sigurna sam da ćeš biti u stanju da upravljaš olujom promene koja, osećam, stiže u Australiju. A istini na volju, biću presrećna da predam uzde. Predugo sam upravnica igrom slučaja.“ „Onda, hvala ti, Kiti. Počastvovan sam tvojom verom u mene.“ „Onda je to sređeno. Mislim…“ Kiti se zagledala u daljinu. „Mislim da sam spremna da odem u aprilu. Mada ima još jedno putovanje koje sam obećala sebi još kad sam prvi put doplovila ovamo kao mlada devojka.“ „Putovanje kuda? „U Ajers rok. Možeš li da veruješ da ga za sve ove godine nikad nisam videla? Dakle“ – Kiti mu se nasmešila – „imaćeš društvo u vozu. Poći ću s tobom do Alis Springsa.“


Biserna sestra

373

Dok je obavljala poslednje pripreme da napusti Australiju, Kiti je shvatila da malo toga želi da ponese sa sobom u Evropu – gotovo sve u Ališa holu odabrala je Idit, njena svekrva. Kad se vrati s puta u Alis Springs, doneće joj dokumenta o prenosu kompanije na Ralfovo ime, spremna za potpis. Gospodin Angus ju je obavestio da je poprilično odmakao s postupkom registracije Endruove smrti in absentia, pa je Kiti napisala kratku izjavu o mentalnom stanju njenog „muža“ pošto je Kumbana potonula, u nadi da će to biti dovoljno da ubedi sudiju. Dve nedelje kasnije, dobila je poštom uverenje o Endruovoj smrti, pa je sedela i zurila tačno u onu tačku gde je, kao osamnaestogodišnja devojka, prvi put ugledala Dramonda. „Gotovo je“, promrmljala je za sebe, „konačno je gotovo.“

Obuzelo ju je čudno osećanje spokojstva do vremena kad je začula zvono na vratima, dok je sama jela desert. Pitajući se ko bi to mogao biti tako kasno noću, čula je Noru, svoju aboridžinsku sluškinju, kako otvara vrata. „Izvin'te me, gospoja Merser“, kazala je Nora izvirujući iza vrata trpezarije nekoliko sekundi potom, „tu je neka prosjakinja koja kaže da vas poznaje. Kaže da ste joj dali svoju adresu. Zove se Sara. Da je pustim unutra?“ „Pa da, naravno.“ Kiti je ustala od stola. „I neki dečkić je s njom“, dodala je Nora mračno dok je Kiti išla za njom u predvorje. „Gospoja M.! Hvala milom Bogu da smo vas našli!“ Još mršavija nego ranije, Sara je izgledala kao duh one devojčice koja je bila. Bacila se Kiti u zagrljaj. „Oh, gospoja M…“ A onda je Kitin pogled pao na Edija, koji se skrivao iza Sare, i očima okruglim kao tanjirići zurio gore u luster na sredini visoke tavanice pod lukovima. „Gospode, šta se dogodilo za ime sveta?“ Privukla je Edija k sebi dok se Sara i dalje držala za nju. Hajde da sednemo pa da mi sve ispričate.“ Povela je decu u salon pa su seli pored nje. „Oh, gospoja M., u sirotištu je bilo mnogo strašno.“ „U sirotištu?“ Kiti je zapazila da je Sara na rubu suza.


374

LUSINDA RAJLI

„Da, jer je sve to bila laž, znate? Ostale su odvele porodice, ali mene i Edija niko nije čekao. Nas su, s mnogo druge dece, odveli u neki dom koji vode redovnice.“ „Jeste li gladni?“ upitala je Kiti. „Umiremo od gladi, gospoja M.!“ Kiti je pozvonila Nori i zamolila je da donese poslužavnik s hlebom i suvim mesom za njene goste. Gledala ih je dok su trpali hranu u usta kao izgladneli strvinari, a onda zamolila Saru da joj polako ispriča šta se dogodilo. Iz Sarinih usta je potekla priča o nevoljama u sirotištu Sent Vinsent de Pol. „Radili smo kao robovi, gospoja M., a kad bi' odbili, tukli su nas, ili smo morali da satima stojimo mirno i nikom nije bilo dozvoljeno da razgovara s nama. Nisu nas puštali iz kreveta čak ni u toalet pošto se pogase svetla. Mali Edi nije imao druge neg' da se upiški u krevet – svi mališani su tako – a onda su ih tukli zbog toga. Svi koji smo dovoljno stari da možemo da nosimo krpe i kofe morali smo da ustajemo u cik zore i počnemo da ribamo, a za jelo smo dobijali samo bajati hleb.“ Sara je zastala da udahne, a lice joj je prebledelo od besa. „A najgore od svega je, gospoja M., što te redovnice kažu za sebe da su milosrdne sestre, a nisu. Jedna od njih – sestra Meri – birala je po jednu devojčicu svake noći i odvodila je u svoju sobu, i… oh, gospoja M., ne mogu o tome čak ni da pričam!“ Sara je prekrila lice rukama. Sa svakom rečju koju je devojčica izgovorila, Kiti je sve više obuzimao užas. „Gde se tačno nalazi to mesto?“ „U Gudvudu. Pogrešno smo skretali pri dolasku ovamo, ali računam da je samo po' sata peške odavde. S'vatamo ako ne možemo da ostanemo ovde, ali tamo se ne vraćamo. Nikad“, dodala je Sara odlučno. Kiti se okrenula da vidi Edija, koji se ugnezdio s nosem u prevoju njene ruke. Spavao je. „Mislim da je krajnje vreme da vas dvoje budete u krevetu, zar ne?“ „Hoćete da kažete da smemo da ostanemo? Samo na jednu noć, naravno, ali molim vas, gospoja M., ne govorite da smo ovde ako dođu. Redovnica je kazala da ćemo završiti u zatvoru ako pobegnemo.“ Sara je onda zevnula, od sitnog srcastog lica gotovo su ostala samo usta. „Neću zvati policiju, Saro, obećavam. Hajde sad, da vas odvedemo u krevet. Razgovaraćemo ujutru.“ Kiti je odnela Edija uz stepenice i smestila ih u staru dečju sobu s dva kreveta u kojima su spavali Endru i Dramond kao deca. Spustila je Edija, potpuno obučenog, na jedan krevet pa ga pokrila i ušuškala, a Sari pokazala da legne u drugi.


Biserna sestra

375

„Hvala vam, gospoja M., nikad neću zaboraviti šta ste večeras učinili za nas. Nikad“, promrmljala je Sara dok su joj se oči sklapale. „Drago dete“, šapnula je Kiti dok je zatvarala vrata za sobom. „Nikad neću moći dovoljno da učinim.“

„Ne mogu da verujem“, rekla je Rut, Ralfova žena, sutradan po podne, dok su sedeli i pili limunadu na terasi, posmatrajući Edija kako se igra s king čarls španijelom Tinkijem. „Jesi li sigurna da devojčica ne preteruje?“ „Sasvim sigurna. Provela sam mnogo vremena s njom na putu ovamo i verujem u svaku njenu reč.“ „Ali da redovnice budu takve… žene koje su posvetile život Božjim delima.“ „Po mome iskustvu, posvetiti život Bogu ne znači obavezno i delati u njegovo ime“, odvratila je Kiti osećajno, gledajući Edija kako pokušava da uhvati leptira. „Šta ćeš s njima?“, upitala je Rut. „Još nisam odlučila. Sigurno ih neću vratiti tamo odakle su došli“, kazala je Kiti prateći pogledom Edija dok je trčao za leptirom po vrtu. Naglo je prestao da se smeje kad se spotakao o kamen i pao. Nije ni stigao da jaukne od bola, a Rut je već bila na nogama i trčala ka njemu, pa ga podigla i zagrlila. Dete je zagnjurilo lice u njene grudi dok mu je mrmljala reči utehe. U Kitinoj glavi je iskrsnula jedna zamisao.

„Evo, gospoja Kiti, napravila sam ovo za vas da vam kažem hvala.“ Sara joj je stidljivo pružila kvadratno parče tkanine, na kom su uz jednu ivicu bili izvezeni Kitini inicijali s motivom upletenih ružičastih ruža puzavica. „Divna je, Saro, hvala ti. Ti si jedna veoma talentovana gospođica.“ „Sestra Agnes mi to nije rekla“, frknula je Sara. „Rekla je da sam najobičniji propalitet, ko i svi mi ostali.“ „Uveravam te da nisi“, odvratila je Kiti odlučno.


376

LUSINDA RAJLI

„Mislila sam da ću danas moći u grad da nađem posb kod neke krojačice. Da zaradim nešto novca da izdržavam sebe i Edija. Znate li neku?“ „Možda, Saro, ali mislim da si previše mlada da radiš puno radno vreme.“ „Ne plašim se teškog posla, gospoja M.“ „Pa, zapravo sam htela da te zamolim da mi neko vreme pomažeš. Moram mnogo toga da obavim pre nego što krenem u Evropu i spremam se na putovanje na sever Australije. Pošto je Nora potrebna ovde, trebaće mi neko da mi pomaže oko odeće i slično. Samo te upozoravam, to je dugo putovanje, prvo vozom pa kolima s konjskom zapregom.“ „Oh, gospoja M., išla bih s vama na kraj sveta, stvarno bi'. Ozbiljno mislite?“ „Uveravam te, Saro, da ne mogu biti ozbiljnija.“ „Onda bi' volela, gospoja M. Ali…“ Lice joj se snuždilo. „Šta ću s Edijem? Edi nije od jakog materijala ko ja. Nisam sigurna da bi mogb da pođe s nama.“ Kiti ju je kucnula prstom po nosu i nasmešila se. „Edija prepusti meni.“

„Nešto sam razmišljala, Kiti… S obzirom na to da ćeš sledećih nekoliko nedelja biti odsutna, na putu s Ralfom, jesi li odlučila šta ćeš sa Edijem?“ Rut je s toplinom pogledala u dečaka, koji je sedeo pored nje, potpuno zanet slagalicom koju mu je donela. „Da znaš, Rut, da si mi pročitala misli, jer stvarno ne znam šta da radim“, odgovorila je Kiti. „Ne bih volela da ga vratim u sirotište…“ „Ne, to sigurno ne smeš da uradiš! Sinoć sam razgovarala s Ralfom o tome i mislimo da bi bila dobra ideja da ostane sa mnom dok ste vi odsutni.“ „Bože, kakva pametna zamisao! Ali zar ti to neće biti opterećenje?“ „Neće nimalo. On je milo dete i zaista mislim da je počeo da stiče poverenje u mene.“ Rut su se oči ispunile nežnošću kad ju je Edi munuo da joj pokaže završenu slagalicu. „Da, mislim da jeste mio. Dakle, ako si sigurna…“ „Savršeno sigurna. Biće dobro imati muškarca u kući da me štiti dok je Ralf gore na severu s tobom.“ Rut se nasmešila. „Ako je Edi srećan, i ja sam srećna.“ „Šta misliš, Edi?“ Rut je dodirnula malog Edija po ruci. „Da li bi voleo da ostaneš i živiš u mojoj kući neko vreme?“


Biserna sestra

377

„Da, molim!“, odgovorio je Edi pa digao ruke ka Rut, a ona ga je privila uz sebe. „E pa, onda mislim da je odlučeno“, uspela je da kaže Kiti dok ju je gušila knedla u grlu. Tad je prvi put čula Edija da govori.


31

Pet dana kasnije, Kiti i Sara su, s Ralfom, u cik zore krenule iz Adelejda u Port Ogastu, gde su se ukrcale na voz, a njihov prtljag nosači uneli u spavaća kola. Tri dana puta protekla su mirno, u ritmu huktanja voza koji ih je nosio preko sve neravnije crvene pustinje. Kiti je bila srećna što je Sara uz nju, ne samo zbog praktičnih razloga već i zbog oduševljenja devojčice – njeno neprekidno ushićenje u svakom trenutku putovanja podstaklo je Kiti da vidi predele drugim očima. Proveli su duga popodneva u panoramskom vagonu, a Sara je stajala nosa priljubljenog uz prozor i obaveštavala gospodaricu o svakom novom prizoru. „Kamile!“, kazala je bez daha pokazujući u karavan koji je vijugao predelom. „Da, stjuard je pomenuo da najverovatnije idu da dočekaju voz na sledećoj stanici“, rekao je Ralf ne dižući pogled s novina. I zaista, kad su se zaustavili u Udnadati, Sara je zadivljeno gledala kamilare Avganistance kako, u širokim odorama i s belim turbanima na glavi, istovaruju robu s voza i tovare je na svoje snažne i elegantne pustinjske životinje. I Kiti je, sa Sarom pored sebe, posmatrala kako se smenjuju predeli: crvene planine, blistave bele slane ravnice i azurnoplave reke, čudeći se što, posle toliko decenija u Australiji, nije videla njenu unutrašnjost. Stigli su u Alis Springs, na krcati peron, izgledalo je da je ceo grad izašao da dočeka voz. Probijali su se kroz bučnu gomilu i Ralf je našao kola s ponijem, da ih odvezu u glavnu gradsku ulicu. Sišli su ispred zgrade koja je samu sebe ponosno zvala hotel Springs. Dok je kočijaš istovarivao njihove kofere, stigli su do mračne i prašnjave recepcije. „Nije ono na šta ste navikli, zar ne, gospoja M.?“, šapnula joj je Sara na uho dok se Ralf raspitivao kod vlasnice, gospođe Rendal – prosede žene koja je izgledala kao da se redovno kupa u džinu – da li ima slobodnih soba. Imala je i dala im je ključeve. „Toalet je napolju, iza zgrade, a tamo je i bačva s vodom za pranje.“


Biserna sestra

379

„Hvala vam“, kazala je Kiti i klimnula joj glavom, a Sara je iskrivila lice u grimasu da pokaže šta misli o sanitarnim uslovima. „Nebesa, čak i sirotište ima toalet unutra“, šapnula je. „Sigurna sam da ćemo preživeti“, kazala je Kiti dok su se penjale stepenicama. Sve troje su bili iscrpljeni te noći, pa su večerali rano u malom salonu u prizemlju. „Gospođa Rendal kaže da je stočna farma Kilgara udaljena odavde dva dana vožnje kolima. Stoga idem da nađem nekog ko će me odvesti tamo. Hoćeš li sa mnom?“ upitao je Ralf. „Ne“, odlučno je odgovorila Kiti. „Imamo samo deset dana ovde i želim da vidim Ajers rok. Uverena sam da ćeš mi podneti detaljan izveštaj o situaciji, Ralfe. A sad idem da legnem. Putovanje me je prilično izmorilo.“ U jednostavnoj sobi na spratu, legla je na tvrdi madrac od konjske dlake i zurila kroz prozorsko okno sa skorelim slojem prašine. Znala je da Dramond neće biti na stočnoj farmi – nije smeo da rizikuje da ga neko prepozna. Pa ipak, premda je bilo logično da on može biti bilo gde u ovom ogromnom prostranstvu, ovde u unutrašnjosti se osećala nekako bliže njemu. Ovo je njegovo okruženje, njegova zemlja… „Kiti“, oštro je kazala samoj sebi, „upravo si ga i zvanično proglasila mrtvim. Sem toga, gotovo je izvesno da su od njega ostale samo kosti negde…“ Prekorivši sebe tako strogo, Kiti se okrenula na drugu stranu i zaspala.

Sutradan, napolju pred hotelom, Ralf je izgledao poprilično nervozno kad se popeo na kola, pored kočijaša Aboridžina. „Ovo će biti prava avantura o kojoj ćemo pričati Rut i Ediju, zar ne?“ rekao je napeto se smešeći Kiti i Sari. „Vidimo se krajem nedelje ako bog da. Da krenem, onda.“ Kočijaš je pucnuo uzdama i kola su se tandrčući udaljila prašnjavom ulicom. „Bolje on nego ja, gospoja M. Nebesa, što je vruće!“ Sara se hladila rukom. „Mislila sam da odem do radnje s tkaninama preko puta, da vidim mogu li da kupim neki materijal da nam napravim šešire za sunce, s mrežicom preko lica, da mi ove muve ne uleću u oči.“ Lupila je jednu koja joj je sletela na obraz.


380

LUSINDA RAJLI

„Dobra ideja“, složila se Kiti. „Predlažem da provedemo dan ovde u gradu, a sutra da odemo do Ajers roka.“ „U pravu ste, gospoja M. Kad se vratim, potrudiću se da vam operem rublje u onoj bačvi napolju.“ Pošto je dala Sari nešto novčića iz torbice, gledala je za devojčicom koja je nestala u uličnoj gužvi. Ulica je vrvela od mešavine belih ljudi i Aboridžina, put je bio pun konjanika, konjskih zaprega i ponekih kola. Taj ju je prizor vratio u prošlost, u prve dane u Brumu – multikulturalna mešavina ljudi rešenih da uspeju u ovom surovom, nepristupačnom okruženju. Pošto je ručala, nenaviknuta na vrućinu, Kiti se vratila u hotel, potraživši pribežište na krevetu s ventilatorom na tavanici iznad njega. Kad je pao mrak i oslabila dnevna žega, odlučila je da izađe i malo prošeta, jer inače neće moći da spava. Sišla je na malu recepciju u prizemlju, a gospođa Rendal je skrenula pogled s čoveka s kojim je razgovarala za pultom. „Dobro veče, gospodo Merser. Šerif je rekao da će biti ovde rano ujutru da vas odvede do Roka. Najbolje da putujete pre izlaska sunca, pa je predložio da krenete u četiri ujutru. Je li to u redu za vas?“ „Hvala vam. Savršeno.“ Kiti se upravo uhvatila za kvaku na vratima kad je gospođa Rendal dodala: „Večeras ste samo vas dvoje na večeri, zar ne? Možda bi gospodin D. mogao da vam se pridruži.“ „Ja… Muškarac se okrenuo i sad je zurio pravo u nju, razrogačenih plavih očiju na smeđoj preplanuloj koži iznad prosede brade. Kiti se uhvatila za vrata da se pridrži, ne mogavši da odvoji oči od njegovih. „Kako kaže dama“, rekao je konačno. Kiti je pokušala da nešto odgovori, ali mozak joj je jednostavno bio smućen. „Jeste li dobro, gospođo Merser, dušo? Imate neku čudnu boju.“ „Da…“ Pokušala je da pusti kvaku, ali znala je da će pasti ako to učini. S neverovatnim naporom ju je pritisnula i otvorila vrata. „Idem napolje.“ Na ulici, Kiti je skrenula naslepo i žustrim korakom pošla što dalje od hotela. Nemoguće… prosto nemoguće… „Kiti!“ Na zvuk njegovog glasa iza sebe, potrčala je. Skrenula je u jednu usku uličicu, ne mareći kuda ide, samo da je on ne stigne. „Za ime boga! Mogu da te stignem u dva skoka!“


Biserna sestra

381

„Proklet bio! Proklet bio i goreo u paklu!“, klela ga je dok ju je stezalo u grudima. Usporila je, pred očima su joj sevale purpurne mrlj e, i čvrsta ruka ju je zgrabila za nadlakticu. Na ivici nesvestice, presamitila se i dahtala kao astmatičan pas, nemajući drugog izbora nego da mu dozvoli da je pridrži. „Sedi. Idem da ti donesem malo vode.“ Blago ju je spustio na prag nekih vrata. „Sačekaj ovde, odmah se vraćam.“ „Ne želim da se vratiš… Odlazi, odlazi…“, zastenjala je Kiti i spustila glavu među kolena, trudeći se da zadrži svest. „Evo, popij ovo.“ Sklopljenih očiju, osetila je miris viskija i pre nego što ga je videla. „NE!“ Odgurnula je limeno lonče, koje je odletelo kroz vazduh pa tresnulo na zemlju i otkotrljalo se, a sadržaj se prosuo. „Kako se usuđuješ!“ „Kako se usuđujem šta?“ „Da mi doneseš alkohol! Treba mi voda!“ „Imam i vodu.“ Kiti je zgrabila čuturu koju joj je ponudio i počela da pije u velikim gutljajima. Zatim je nekoliko puta duboko udahnula hladeći se šeširom, i polako je došla sebi. „Otkud ti ovde?“, rekla je bez daha. „Dolazim ovamo skoro četrdeset godina. Pre bi trebalo da ja tebe to pitam.“ „To se tebe ne tiče…“ „U pravu si kao i uvek, ali upozoravam te da će se naša pozorišna predstava na glavnoj ulici Alis Springsa uskoro ticati svih. Smem li da predložim da nastavimo ovaj razgovor negde gde ćemo imati više privatnosti?“ „Otpratićeš me nazad u hotel“, odgovorila je, pošto mu je dozvolila da je povuče da ustane, i osećajući da ih gledaju. „A onda ćeš otići.“ „Ha! Ti si došla na moju teritoriju. Ti si ta koja treba da ode.“ „To ćemo videti“, odbrusila je. Više nisu govorili sve dok nisu stigli u hotel. Zastao je na pragu i okrenuo se ka njoj. „Predlažem da zarad forme noćas večeramo zajedno. Desilo se da budemo pod istim krovom i pred očima najveće tračare u gradu.“ Pokazao je ka gospođi Rendal, koja je stajala za pultom recepcije i izvirivala da ih vidi kroz prašnjavo staklo ulaznih vrata. „A kasnije, kad ona zaspi, što je obično oko pola deset, posle nekoliko boca groga – razgovaraćemo.“ „Slažem se“, kazala je Kiti, a on je pružio ruku da otvori vrata. „Je li sve u redu, dušice?“, pitala ju je gospođa Rendal kad su prišli recepciji.


382

LUSINDA RAJLI

„Jeste, hvala. Sigurno je dnevna vrućina delovala na mene.“ „Sigurno, draga, deluje na sve nas, zar ne, gospodine D.?“ Gospođa Rendal mu je namignula. „Svakako, gospođo R.“ „Dakle, jesmo li odlučili, hoćemo li večerati zajedno?“ pitala je gospođa Rendal. „Naravno“, odgovorio je. „Gospođa Merser i ja smo se upoznali pre mnogo godina. Njen muž je bio moj… blizak prijatelj. Biće nam zadovoljstvo da se ispričamo, zar ne, gospođo Merser?“ Kiti je videla da negde duboko u sebi smatra ovu situaciju zabavnom. Da ga ne bi zadavila na licu mesta, uspela je da izusti jedno uzdržano „da“, a onda mirno pošla stepeništem gore u svoju sobu. „Gospode bože!“, odahnula je čim je zalupila vratima i zaključala ih za sobom, za svaki slučaj. Legla je na krevet da pokuša da smiri srce koje je lupalo kao ludo. Nekad si ga volela… Nakon nekoliko minuta, Kiti je ustala i počela da korača tamo-amo po sobi, kao životinja uhvaćena u zamku. Proučavala je svoje lice u malom ogledalu, koje joj je, budući izbrazdano crnim prugama, izobličavalo odraz. Tiho se nasmejala tome što ju je sudbina dovela ovamo, gde nema gotovo nikakvih pogodnosti za žensko doterivanje, da se ulepša i izgleda bolje za njega. Mada, naravno, ona to i ne želi, niti treba to da uradi, niti je uopšte važno… Prekorila je sebe zbog sujete, ali je ipak pozvala Saru iz susedne sobe i zamolila je da joj izvadi omiljenu bluzu, plavu kao različak, i da učini nešto s grivom njene prosede crvenkasto-smeđe kose, koja je postala nepokorna kao neposlušno dete i uokvirivala joj lice masom neopranih kovrdža. „Mislim da vam tako baš lepo stoji, gospoja M.“ prokomentarisala je Sara dok je pokušavala da je uvije i pričvrsti češljevima. Izgledate mnogo mlađe.“ „Večeraćemo s jednim starim prijateljem moga muža“, izjavila je Kiti stavljajući malo ruža na usne da izgledaju punije. A onda, kad je počeo da joj se sliva sa usana kao krv, grubo ga je izbrisala. „Gospođa Rendal je pomenula da će s nama večeras jesti neki gospodin. Nisam znala da vam je stari prijatelj. Kako se zove?“ Kiti je progutala knedlu u grlu. „Ovde ga svi zovu gospodin D.“ Čekao ih je u salonu i Kiti je, po njegovoj čistoj koži i sveže izbrijanom licu, zaključila da se i on potrudio da izgleda bolje. „Gospođo Merser.“ Ustao je i sagnuo se da je poljubi u ruku. „Kakva slučajnost.“ „Zaista jeste.“ „A ko je ovo?“ Obratio je pažnju na Saru.


Biserna sestra

383

„Ovo je Sara. Upoznala sam je na brodu, pri povratku u Australiju pre nekoliko meseci. Ona je moja lična sobarica.“ „Drago mi je, gospodine“ – Sara se nepotrebno poklonila. „Takođe. Hoćemo li šesti?“ predložio je. Dok su to činili, sagnuo se ka Kiti i šapnuo joj na uvo: „Stvarno se ističeš u skupljanju skitnica i lutalica.“ Dok su večerali vrlo dobar paprikaš, za koji im je „gospodin D.“ rekao da je od kengurovog mesa, Kiti se zavalila u stolici i posmatrala kako Dramond šarmira Saru. Njoj lično je bilo drago što je prisutna i treća osoba, da bi mu skrenula pažnju s nje. Stomak joj je bio toliko stegnut da je od svakog zalogaja osećala kao da će pući. „Dakle, kuda idete odavde?“, pitao je Saru. „Sutra idemo da vidimo neku veliku stenu usred pustinje“, obavestila ga je Sara veselo, otpivši još jedan gutljaj piva koje je Dramond insistirao da proba. „Gospoda M. zbog nečeg hoće da je vidi. Meni se čini da je to dug put da bi' videli kamen. Znate šta hoću da kažem.“ „Znam, ali veruj mi da ćeš shvatiti kad stigneš tamo. Specijalan je.“ „E pa, ako ćemo da ustajemo u četiri, ja odo' u krevet. A vi, gospoja M.?“ „Ona će doći posle kafe, zar ne, gospođo Merser?“ Dramond ju je pogledao. „U redu.“ Sara je razjapila usta od zevanja i ustala od stola. „Vidimo se sutra rano ujutru.“ Kiti je gledala za njom dok je nesigurnim korakom izlazila iz salona. „Uvek ti je navika da napijaš žene? Sari nije ni šesnaest godina!“, prošaptala je. Dramond je podigao šašu piva. „U tvoje zdravlje, Kiti. Kunem se da se nimalo nisi promenila od prvog trenutka kad su te moje oči ugledale. Često sam se pitao šta je to zbog čega si toliko besna?“ Kiti je zavrtela glavom, iznervirana zbog toga što i posle toliko godina Dramondu uspeva da je svede na zbrku ključale nesigurnosti i besa. I opet je osetila očajničku potrebu da ga ošamari. „Kako se usuđuješ da tako razgovaraš sa mnom!“ „Kako? Misliš ne kao ostali tvoji lakeji što ti se klanjaju i grebu pred nogama Kiti Merser, koja je pretrpela veliku porodičnu tragediju, ali i dalje je, uprkos svemu, najmoćnija žena u poslu s biserima u Brumu? Koju svi poštuju i dive joj se, uprkos tome što ju je život lišio svakog oblika ljubavi?“ „Dosta!“ Kiti je instinktivno ustala sa stolice, ne želeći da dalje daje materijala za ogovaranje gospođi Rendal i znajući da samo što nije prasnula. „A sad ti želim laku noć.“ Pošla je ka vratima.


384

LUSINDA RAJLI

„Divim se tvojoj samokontroli. Očekivao sam udarac svake sekunde.“ Kiti je duboko uzdahnula, suviše umorna i zbunjena da se dalje bori. „Laku noć, Dramonde.“ Otišla je gore u svoju sobu i zatvorila vrata za sobom. Skidajući bluzu boje različka i prekorevajući sebe što je uopšte i pomislila da treba da je obuče, legla je u krevet. I prvi put posle dugo vremena, zaplakala. Samo što se malo smirila i pomislila da će zadremati, začula je tiho kucanje na vratima. Naglo se uspravila u krevetu, potpuno budna. „Koje?“ „Ja“, začuo se šapat s druge strane vrata. Kiti je skočila s kreveta, ne znajući da li je zaključala vrata za sobom kad je ušla. Dramond joj je odgovorio na to pitanje ušavši u sobu. Izgledao je isto onako jadno kao što se i ona osećala. „Oprosti mi, Kiti.“ Zatvorio je vrata za sobom i zaključao ih. „Došao sam da se izvinim. Ni sa kim drugim se ne ponašam tako, kao svinja. Prenerazio sam se kad sam te video. Ja… nisam znao, ne znam“, ispravio se, „kako da izađem na kraj sa ovom situacijom.“ „Isto je i sa mnom. I u pravu si, ovo je tvoja teritorija. Ja sam ta koja treba da ode. Sutra ću otići do Ajers roka, a onda ću isplanirati povratak u Adelejd što je pre moguće.“ „Stvarno nema potrebe za tim.“ „Bojim se da ima. Gospode bože, ako me iko prepozna, ako iko prepozna nas zajedno… Upravo sam dobila uverenje o Endruovoj smrti, neposredno pre polaska ovamo.“ „Dakle, konačno si me ubila. E pa, to već jeste nešto.“ Konačno se prenuo, pogledao je i slabašno joj se osmehnuo. „Nije važno, Kiti. Ovde sam poznat jednostavno kao gospodin D.: gonič koji nikada ne ostaje na jednom mestu duže od nekoliko nedelja. Čuo sam kako se šuška da sam bivši osuđenik, begunac iz zatvora u Fremantlu.“ „Svakako možeš da prođeš kao takav.“ Kiti je odmerila pogledom njegovu zamršenu, gustu kosu, delimično prosedu, ogrubelo lice, izbrazdano više od sunca nego od starosti, i široke grudi uz koje su se lepo slagale snažne, mišićave ruke. „De-de, nemoj sad opet da se vređamo.“ Uputio joj je poluosmeh. „Evo, ja ću započeti naše novo primirje time što ću ti reći da skoro ni dana nisi ostarila. I dalje si lepa.“ Kiti je koketno dodirnula rukom svoju prosedu kosu. „Znam da samo želiš da budeš ljubazan, ali cenim taj gest.“ Zatim se među njih spustila tišina i uspomene celog jednog života redale su im se pred očima.


Biserna sestra

385

„Dakle, eto nas“, konačno je rekao Dramond. „Da, evo nas“, ponovila je ona kao odjek. „I moram da ti kažem, za slučaj da mi se ne ukaže druga prilika, da nije prošao nijedan dan u proteklih gotovo četrdeset godina a da nisam mislio na tebe.“ „U besu, verovatno.“ Kiti mu se suvo nasmešila. „Da“, nasmejao se on, „ali samo u vezi s mojim lakomislenim ponašanjem, koje je od moga života stvorilo samo prazninu i laž.“ „Ali moram da kažem da sasvim dobro izgledaš s obzirom na sve. Ne mogu da verujem da si prešao šezdesetu.“ „To moje telo zna“, uzdahnuo je. „U poslednje vreme opsedaju me staračke tegobe. Posle noći provedene na zemlji, leđa me bole kao đavo, a kolena mi škripe svaki put kad se popnem na onu svoju ragu. Ovo je život za mladog čoveka, Kiti, a ja to više nisam.“ „Šta ćeš raditi?“ „Nemam pojma. Šta rade isluženi vodiči u starosti? Kad malo bolje razmislim o tome, jedva da ijednog takvog poznajem. Obično budemo gotovi oko pedesete. Od ujeda zmije, od dizenterije ili na kraju crnačkog koplja. Što se toga tiče, imao sam sreće. Možda zato što me nije bilo briga jesam li živ ili mrtav pošto sam te poslednji put video, pa me je ona matora hulja tamo gore zadržala u životu da me kazni. Eto“ – pljesnuo se po butinama – „šta je tu je. A ti?“ „Po povratku u Adelejd zauvek odlazim iz Australije.“ „Kuda ćeš?“ „Kući, odnosno u Evropu. Kupila sam stan u Italiji. Kao i ti, smatram da je Australija za mlade ljude, odnosno žene.“ „Ah, Kiti, kako to da smo ovoliko ostarili?“ Dramond je vrteo glavom. „Još te se sećam kao osamnaestogodišnje devojke, kako iz sveg glasa pevaš u hotelu Edinburški zamak, pijana kao čep.“ „A ko je za to bio kriv?“ Pogledala ga je. „Ja, naravno. Kako je Čarli? Znam jednog momka u Misiji Hermansburg, rekao mi je da je išao s Čarlijem u školu i da se nada da će ga Čarli posetiti jednog dana.“ „Sigurno misliš na Teda Streloua.“ „Da. Taj momak je lud kao kobra s migrenom, ali povremeno ga sretnem na njegovim putovanjima po unutrašnjosti. On je samouki antropolog, proučava aboridžinsku kulturu.“


386

LUSINDA RAJLI

„Da, srela sam ga jednom u Adelejdu. Nažalost, očigledno da neko vreme nisi video gospodina Streloua. Čarli je poginuo pre sedam godina, u japanskom napadu na Roubak Bej.“ „Nisam znao, Kiti!“ Dramond joj je prišao i seo kraj nje na krevet. „Bože dragi, nisam znao. Oprosti mi što sam ispao tako neosetljiv.“ „Dakle“ – Kiti je bila rešena da ne plače – „nema ničeg što bi me zadržalo ovde, u Australiji, pa zato idem kući.“ Nakon kratke pauze, Kiti ga je pogledala. „Sve je to tako pogrešno, zar ne?“ „Šta je pogrešno?“ „To što smo ti i ja i dalje ovde na zemlji, a moj dečak – i toliko drugih koje smo voleli – više nisu s nama.“ „Da.“ Pružio je ruku i položio je na njene. Kiti je osetila kako joj toplota prodire kroz kožu i shvatila da je njegova ruka bila poslednja muška ruka koja ju je tako dodirnula, pre gotovo četrdeset godina. Obavila ju je svojom šakom. „Nikad se nisi ponovo udala?“, osmelio se da pita. „Nisam.“ „Sigurno je bilo mnogo prosaca?“ „Bilo ih je, da, ali kao što možeš da zamisliš, svi su bili lovci na bogatstvo. A ti?“ „Gospode bože, ne! Ko bi mene hteo?“ Ponovo je usledila duga tišina i samo su tako sedeli držeći se za ruke, razmišljajući svako o svojim tajnama, koje su krili jedno od drugog, ali i uživajući u tom zajedničkom trenutku. „Stvarno treba da legnem inače ujutru neću biti ni za šta“, kazala je Kiti konačno. Pa ipak, njeno telo nije napravilo ni najmanji pokret da izvuče ruke iz njegovih. „Sećaš li se Alkine?“ prekinula je tišinu. „Da.“ „Nestala je noć uoči Čarlijevog dvadeset prvog rođendana. A onda je, nekoliko meseci posle toga, nestala i Kamira, dok sam bila u Evropi.“ „Stvarno?“ „Da. Posle je otišao i Fred. Otišao je da skita i nikad se nije vratio. I od tada nije bilo ni traga ni glasa ni od koga od njih. Mora da sam učinila nešto jako loše u životu. Svi koje volim ostavljaju me.“ „Ja te nisam ostavio. Ti si mene oterala, sećaš se?“ „Znaš da nisam imala izbora, Dramonde. Ja…“ „Da, i žaliću do smrti zbog onog što sam uradio. Budi sigurna da sam za to već imao i više nego dovoljno vremena.“ „Oboje smo bili krivi, Dramonde, nemoj tako.“


Biserna sestra

387

„Ali bilo je dobro osećati se živim, zar ne?“ „Da, bilo je.“ „Sećanje na to me je održalo mnogih dugih, hladnih noći napolju u Nikad Nikad. Kiti…“ „Da?“ „Moram ovo da te pitam.“ Dramond je prošao prstima kroz kosu, nekarakteristično nervozan. „Ja… čuo sam glasine da si bila u drugom stanju kad sam otišao.“ „Kako… Otkud znaš?“ „Znaš i sama kako vesti putuju unutrašnjošću. Kiti, je li ta beba bila moja?“ „Da.“ Ta reč je izašla u ogromnom mehuru otpuštanja napetosti, jer je Kiti konačno izgovorila tajnu koju je čuvala svih ovih godina. „Nema sumnje?“ „Nema. Imala sam… Krvarila sam posle Endruovog odlaska.“ Kitine obraze je oblilo blago rumenilo. „Pre nego što smo ti i ja bili…“ „Da. Tako znači.“ Dramond je progutao knedlu. „Šta se desilo s našom bebom?“ „Izgubila sam ga. Sa sedam meseci, osećala sam ga u sebi, deo tebe, deo nas, ali desio se prevremeni porođaj i bio je mrtvorođenče.“ „Dečak?“ „Da. Nazvala sam ga Stefan, po tvome ocu. Osećala sam da je tako pravo s obzirom na okolnosti. Sahranjen je na groblju u Brumu.“ Kiti je tad zajecala. Snažno, gutajući, uz grozne suze, dok joj je telo izražavalo sve što je toliko dugo zadržavala u sebi. Jedinoj osobi na svetu koja je može razumeti. „I naša beba i Čarli su postali pepeo. Blagi Bože! Ponekad su mi dani bili tako mračni da sam se pitala čemu uopšte sve.“ Izbrisala je oči čaršavom. „Eto, sad se samosažaljevam, a nemam prava da živim kad su moja dva sina mrtva.“ „Gospode, Kiti…“ Dramond je obavio ruku oko njenih drhtavih ramena. „Kakvu pustoš ljubav može da izazove u nama jadnim ljudima.“ „Tako malo ljubavi“, promrmljala je Kiti, glave naslonjene na njegove grudi, „a oboje nas je uništila.“ „Moraš naći utehu u tome da ništa u životu nije tako jednostavno. Da me Endru nije poslao po biser Rozeta, on bi ti se vratio živ, a ja bih ležao na dnu okeana. Moramo se truditi da budemo odgovorni za svoje postupke, ali ne možemo biti odgovorni za postupke drugih. A oni se podmuklo upletu, kao puzavice, u našu sudbinu. Ništa na ovom svetu nije zasebno od svega ostalog.“ „To je baš dubokoumno“, šapnula je Kiti s jedva primetnim smeškom.


388

LUSINDA RAJLI

„A verujem da je, srećom, i istinito. Samo me je to zadržavalo da se ne bacim s vrha Ajers roka.“ „Ali kuda nas je to dovelo? Nijedno od nas dvoje nema porodicu, nikoga kome bismo preneli našu mudrost. Za Merserove, to je kraj porodične loze.“ Zavladala je duga tišina, a onda je on odvratio. „Kiti, preklinjem te da mi veruješ, samo još jednom, poslednji put. Moram nekud da te odvedem pre nego što odeš. Moraš poći sa mnom sutra tamo.“ „Ne, Dramonde, poslednjih četrdeset godina svog života želela sam da vidim Ajers rok, što ću i učiniti za nekoliko sati. Ništa me ne može odvratiti od toga.“ „A ako ti se zakunem da ću te odvesti tamo sledećeg dana? Sem toga, to znači da ne moraš ustajati do osam, a sad je već prošlo jedan posle ponoći. Molim te, Kiti. Moraš poći.“ „Zakuni mi se, Dramonde, da nije neka uzaludna potraga.“ „Nije, ali moramo poći što pre. Dok ne bude kasno.“ Kiti je gledala njegovo sumorno lice. „Kuda ćemo ići?“ „U Hermansburg. Tamo je neko kog moraš da vidiš.“


32

„Gospoja M.! Prošlo je osam! Zar nije trebalo da ustanemo u četiri? Rekli ste da ćete doći da me probudite.“ Kiti se promeškoljila i ugledala nad sobom Sarino zabrinuto lice. „Došlo je do promene plana“, kazala je promuklo kad se osvestila. „Gospodin D. nas vodi danas u Hermansburg.“ „Pa to je onda dobro, zar ne?“ Sara je čekala da čuje dalje. „Da, jeste.“ „Šta je Hermansburg?“, upitala je Sara slažući odeću koju je Kiti pobacala prethodne noći. „To je hrišćanska misija. Gospodin D. misli da bi bilo prevruće kad bismo danas išli do Ajers roka. Kaže da je Hermansburg mnogo bliži.“ „Ne volim 'božje ljude'“, odvratila je Sara. „U sirotištu su nam pričali priče o malom Gospodu Isusu, govorili su da treba da se molimo za njega radi našeg spasenja. A ja se mislim – pa i nije dugo poživeo, zar ne, gospoja? Iako je bio sin Božji.“ Sara je stajala u podnožju kreveta, s rukama na bokovima. „U koje vreme krećemo?“ „U devet.“ „Onda idem da vam donesem lavor sveže vode da se operete pre nego što pođemo, jer bogzna kad ćemo to ponovo moći. Uzgred, sviđa mi se vaš prijatelj. Dobro je što ćemo imati nekoga da nas štiti tamo u divljini, zar ne?“ „Da.“ Kiti je obuzdala smešak. „Šta mislite, bće mi dati da malo teram kola? Uvek sam volela konje, još odavno, kad je jedan torbar došao kod tetke i provozao me.“ „Sigurna sam da to možemo srediti“, rekla je Kiti i pala nazad na jastuk, a Sara je izašla iz sobe. „Šta to radim?“, jeknula je kad se prisetila svega od pre samo nekoliko sati. Živiš, Kiti, prvi put posle mnogo godina… U prizemlju, naterala je sebe da doručkuje hleb i kafu dok je Sara naspram nje čavrljala.


390

LUSINDA RAJLI

„Gospodin D. je rekao da ćemo se naći napolju posle doručka. Moramo poneti preobuku zbog prašine, a on će se postarati za namirnice. Drago mi je što i on ide, gospoja M., izgleda kao čovek koji ume da se snađe. A ovde je pomalo kao na Divljem zapadu, zar ne? Jednom sam gledala film u kojem su konji galopirali kroz pustinju. Nisam ni pomišljala da bi' mogla videti i svojim očima.“ Napolju ih je čekao Dramond s ponijem i kolima, pa su se popele na široku klupu. Kiti je pomenula Sarinu želju da upravlja kolima, pa ju je odlučno smestila između njih dvoje. „Važi. Krećemo.“ Dramond je blago poterao ponija pa su zatoptali glavnom ulicom. Kiti je bila presrećna što Dramond zabavlja Saru pričama o svojim avanturama u divljini. Ona je posmatrala predeo, koji je postao jarkocrven kad su izašli iz grada, a u daljini su se videle planine u ljubičastoj izmaglici. Sara ga je stalno nešto ispitivala, strpljivo joj je pokazivao raznorazno žbunje, drveće i životinje, a ona je upijala informacije kao pustinjska trava vodu za vreme suše. „A ono tamo je avetinjski eukaliptus.“ Dramond je pokazao drvo s belom korom u daljini. „To je za Aboridžine sveto drvo, a kora se može koristiti za lečenje prehlade…“ Kad je sunce počelo da peče, Kiti je bilo drago što ima šešir sa širokim obodom i velom, pa ju je ritmično ponijevo kloparanje konačno uljuljkalo u dremež. „Ovde skreni levo.“ Prenuo ju je Dramondov glas. „Ne, levo, Saro.“ Poni je skrenuo, Kiti se razbudila i ugledala Saru kako uteruje kola na prilazni put, iza kog je stajalo nekoliko građevina okrečenih u belo. „Dobro došla u Hermansburg, spavalice.“ Dramond joj se široko osmehnuo i pružio joj ruku da joj pomogne da siđe. „Tvoja Sara ima štofa za jahačicu. Nisi se ni promeškoljila kad sam joj dao uzde u ruke.“ „Oh! Obožavam to, gospoja M.! Volela bih da mogu da sedim poniju na leđima.“ Sara je setno pogledala u Dramonda. „Ovde ima mnogo konja, siguran sam da će ti neko dati malo da jašeš pre nego što pođemo nazad. A sad hajde da vidimo gde je pastor.“ Dramond ih je poveo pored grupe koliba ka središtu naselja koje je brujalo od života. Većinom su to bila aboridžinska lica, devojke raznih uzrasta, sve u belom, što je Kiti bilo pomalo besmisleno s obzirom na crvenu prašinu kojom je već bila prekrivena i njena odeća. Neki muškarci su sedeli ispred


Biserna sestra

391

velike otvorene šupe i razapinjali komade žućkastih kravljih koža pa ih kačili da se suše na suncu. „Ono je štavionica; Misija prodaje kožu. Ono tamo je škola, ono je kuhinja, pa kapela…“ „Gospode, pa to je selo!“ Kiti je pogledala u pravcu koji je pokazao prstom, po kolibama, i začula milozvučne mlade glasove kako pevaju neku himnu u kapeli. „Stvarno jeste. I spas za lokalno pleme Arernte.“ „Ona deca“, rekla je Kiti pokazavši ka grupi mališana koje su izvodili iz učionice, „jesu li dovedena ovamo protiv volje svojih majki, zato što su rasno mešovitog porekla?“ „Nisu. Protektorat ovde nije dobrodošao. Ovi ljudi dolaze svojom voljom, da uče o Isusu i, što je još važnije, da dobiju dobar obrok i napune stomak“, odgovorio je Dramond i nasmejao se. „Mnogi od njih su ovde godinama. Pastor im dozvoljava da uz hrišćanske upražnjavaju i običaje svoje kulture.“ Dok je slušala dečji smeh, Kiti su ispunile emocije. „Ovo je najlepši prizor koji sam ikada videla; dve kulture u harmoniji. Možda za Australiju ipak ima nade.“ „Da. A vidi ko je ovde.“ Dramond joj je pokazao jednog visokog, krupnog muškarca koji je uvlačio sto u kolibu. „Najslavniji sin Hermansburga, Albert Namatđira. Imamo sreće što smo ga zatekli ovde. Često skita divljinom i slika.“ „To je Namatđira?“ Kiti je zaškiljila na suncu, zapanjena što najčuveniji aboridžinski umetnik u Australiji stoji samo nekoliko metara od nje. „Jeste. Zanimljiv momak. Ako budeš dobra devojčica, upoznaću te kasnije s njim. A sad hajdemo da nađemo pastora.“ Pošli su ka niskom bungalovu, malo izdvojenom od ostalih, i Dramond je pokucao na vrata. Otvorio ih je oniži belac snažne građe i pozdravio ih sa osmehom. Uprkos vrućini, bio je u crnoj odori s belim svešteničkim okovratnikom, a na nosu su mu počivale okrugle naočari bez okvira. „Gospodine D., kakvo neočekivano iznenađenje“ rekao je i srdačno pljesnuo Dramonda po leđima. Govorio je engleski s jakim nemačkim akcentom. „Pastore Albrehte, ovo je gospođa Kiti Merser iz Adelejda, prethodno iz Bruma“, kazao je Dramond. „Mnogo ju je zanimalo da vidi Hermansburg pošto je slušala o njemu od svog sina, koji je bio u školi i na univerzitetu s Tedom.“ „Zaista?“ Pastor Albreht je prešao pogledom po Kiti kao da je procenjuje za mesto u kraljevstvu nebeskom. „Bojim se da Ted nije tu. Trenutno je u Kanberi, radi na jednom istraživačkom projektu na univerzitetu, ali menije drago da vam poželim dobrodošlicu, gospođo Merser. A gospođica?“


392

LUSINDA RAJLI

„Ovo je Sara, prijateljica gospođe Merser“, odgovorio je Dramond. „Drago mi je, velečasni“ – Sara se naklonila, gledajući nervozno u sveštenikovu odoru. „Jeste li žedni? Moja žena je upravo napravila bokal soka od kvandonga25.“ Pomalo hramljući, Albreht ih je poveo unutra, u malu dnevnu sobu, gde je edvardijanski nameštaj delovao neprirodno u tako jednostavnoj kolibi. Pošto su svi dobili po čašu slatkog, ružičastog osvežavajućeg napitka, posedali su. „Dakle, kakva je situacija otkad sam bio poslednji put?“ pitao je Dramond. „Uobičajeno: malo bolje pa malo gore“, odgovorio je pastor. „Hvala Gospodu što nismo ponovo imali sušu, ali Albert je imao problema, kao što znate. A i desila se provala pre nekoliko nedelja. Pljačkaši su odneli sve iz sefa, a moram reći da je s tim otišla i ona limena kutija koju ste mi dali pre mnogo godina, kad ste doneli Frensisa. Zaista se nadam da u njoj nema ničeg naročito vrednog. Frensis mi je rekao da je njegovoj baki iz nekog razloga laknulo.“ Kiti je videla da je Dramond prebledeo. „Ne, nije bilo ništa vredno“, kazao je nehajno. „Onda ćete biti zadovoljni kad čujete da je pravda zadovoljena. Bila su to dva kradljivca stoke što obijaju sefove po imanjima u ovom kraju. Nađeni su mrtvi, upucani, kod Hast blafa. Ko god da ih je ubio, pobegao je sa ukradenim stvarima. Izvinjavam se, gospodine D.“ „Znači, kletva se nastavlja…“ promrmljao je Dramond. Začulo se kucanje na vratima. Iza njih je promolila glavu neka mlada žena i kazala pastoru nešto na nemačkom. „Ah, hor se sprema da peva!“ rekao je Albreht. „Da, doći ćemo, evo nas, hvala, Meri. I možeš li mi pozvati Frensisa? Maločas je pomagao Albertu.“ „Naravno“, nasmešio se Dramond, „gde bi drugde bio Frensis?“ Dok su njih četvoro prolazili kroz dvorište, ka kapeli, Dramond je zadržao pastora pa su nešto razgovarali tihim glasovima, iza Kiti i Sare. Kad su stigli na prag kapele, Kiti je primetila Dramondov sumoran izraz lica. „Molim vas.“ Pastor je pokazao ka grubo istesanoj drvenoj klupi u zadnjem delu crkve, pa su sve četvoro seli. Kapela je bila veoma skromna, jedini ukras je bila velika slika Hrista na krstu. Ispred nje je stajalo tridesetak besprekorno obučenih dečaka i devojčica, kojima se na licu ogledalo željno iščekivanje da im pastor da znak da počnu.

25

Australijsko voće, poznato i kao „urođenička breskva“. (Prim. prev.)


Biserna sestra

393

Kiti je sklopila oči začuvši divnu melodiju himne Abide with me, koju je na nemačkom pevao aboridžinski hor. Na kraju su sve četvoro oduševljeno pljeskali. „Nisam neka ljubiteljka himni, ali ovo su divno otpevali, gospoja M., iako nisam razumela ni reč“, kazala je Sara. „Danke schon, Mary, Kinder.“26 Pastor je ustao, a njih troje su pošli za njim. Kiti je videla neku staricu u kolicima koju je kroz kapelu gurao prosedi muškarac. Uz njih je bio mladić čija je lepota oduzimala dah, s kosom boje mahagonija, kožom boje karamele i krupnim očima za koje je Kiti, kad je prišla bliže, videla da su upadljivo i neobično plave, s pegicama boje ćilibara po rožnjačama. Njih troje, međutim, nisu gledali u nju, već su im oči bile prikovane za Saru, koja je stajala pored nje. Sara je piljila u njih isto tako upadljivo. „Kakav lep mladić“, promrmljala je Kiti dok su čekali da hor u koloni izađe ispred njih. „Stvarno jeste. I veoma talentovan umetnik. Frensis ide za Namatđirom kao kučence još otkad je prohodao“, rekao je Dramond. Kiti je jedva odvojila pogled od Frensisa i spustila ga na ženu u kolicima. Žena je podigla pogled i Kiti je morala brzo da se uhvati za naslon klupe, da se pridrži da ne padne. Iako je starica bila veoma mršava i mada j oj je koža bila izborana od starosti, Kiti je to lice poznavala isto tako dobro kao i svoje. „Gospode bože, nemoguće!“ prošaptala je Dramondu. A onda je osmotrila i starca koji je gurao kolica. „A ono je Fred!“ „Jeste“, složio se, „ali zbog Kamire sam te doveo ovamo. Nije joj još mnogo ostalo. Idi, pozdravi se.“ „Kamira?“ Kiti joj je prišla dok su joj noge drhtale. „Jesi li to stvarno ti?“ „Gospoja Kiti?“, odvratila je Kamira šapatom, isto tako iznenađena. Fred je zinuo u nju iza stolice. „Dakle, Frensise, ovo je Sara“, rekao je Dramond posmatrajući emocije na licima one dve žene. „Strasno voli konje – hoćeš li da je povedeš i pokažeš joj kako se jaše?“ „Naravno, gospodine D.“ Frensis je govorio engleski zastajkujući, ali po njegovom izrazu lica, kad je pozvao Saru da pođe za njim, svima je bilo jasno koliko mu zadovoljstvo to predstavlja. „Gospodin D. i ja imamo neka posla“, rekao je pastor Albreht. „Zašto ne bi pošao s nama, Frede? Da ostavimo dame na miru.“ Čim su muškarci otišli. Kiti se sagla i nežno zagrlila najdražu prijateljicu. 26

Nem.: Hvala lepo, Meri, dete. (Prim. prev.)


394

LUSINDA RAJLI

„Kuda si otišla? Strašno si mi nedostajala, ja…“ „I vi meni nedostajali, gospoja Kiti, ali desile se stvari, zar ne? Kiti se odvojila od mršavog tela i uzela Kamiru za ruku. „Kakve stvari' su se desile?“ „Prvo vi meni reći kako ste, gos'n Dram išao vas nađe?“ „Ne, izgleda da sam ja našla njega. Ili smo se jednostavno našli.“ „Vidite? Oni na nebo žele vi budete zajedno.“ „Nije tako. Ubrzo odlazim za stalno u Evropu“, žurno je kazala Kiti. „I niko ne mora da zna istinu, Kamira.“ „A ko bi im rekb?“ Kamira se promuklo nasmejala. „Šta vam ispričao gos'n Dram?“ „Apsolutno ništa – nije čak rekao ni da si tu. Molim te, draga moja Kamira, reci mi zašto ste Alkina i ti otišle.“ „Važi, ali to duga priča, gospoja Kiti, pa vi sednete, a ja vam ispričam.“ Kiti ju je poslušala. Između pauza da Kamira uzme daha, Kiti je saznala istinu o odnosu svoga sina s Kamirinom kćeri. „Bože. O bože.“ Zarila je lice u šake. „Zašto za ime sveta nisu došli kod mene? Odobrila bih njihov brak.“ „Tako je, ali moja ćerka je bila žena jake volje. Ona ne želela da živi u svetu belaca i da se prema njoj ponašaju kao prema šugavom dingu na ulici.“ Kamira je uzdahnula. „Ona volela Čarlija, gospoja Kiti, mnogo njega volela. Shvatate?“ „Shvatam, naravno da shvatam, ali ja bih objavila da su se verili i ceo grad bi video da imaju moju podršku.“ Zavladala je tišina, a Kamiri je pogled odlutao ka slici Isusa u prednjem delu crkve. „Gospoja Kiti, ima nešto što nju nateralo da pobegne.“ „Šta?“ Kamirine izražajne oči preklinjale su Kiti da razmisli, da izgovori te reči umesto nje. „Ne! Misliš, bila je trudna?“ „Jeste. Četiri meseca kad otišla da skita.“ „Je li Čarli znao?“ „Jeste, znao. On 'teo nju nađe, molio mene da mu kažem gde ona, ali ja nisam znala. Posle vi otišli u Evropa, on nije mogao da ode. Jednu noć, ja znala da ona mrtva. Čarli i ja, mi plakali zajedno.“ „O bože, gde je umrla?“ „Tamo napolje, u Nikad Nikad.“ Kamira je spustila ruku na Kitino rame. „Ljubav, ona pravi mnogo nevolje. Gos'n Dram, on došao čak u Brum da me vidi i da mi to ispriča. I ja došla s njim ovamo. Onda se i Fred pojavio za


Biserna sestra

395

nekoliko meseci.“ Kamira je prevrnula očima. „Nanjušila sam ga pre nego videla.“ „Ali, ako je Alkina umrla, zašto onda…“ „Ona umrla, jeste, ali beba živa. Gos'n Dram našao beba kod kamilara i doneo ga u Hermansburg. On spasb bebi život. On čudo čovek.“ Kamira je energično klimnula glavom. „Preci njemu pomogli nađe moj unuk.“ Kiti se zavrtelo u glavi od onoga što joj je Kamira ispričala. Bilo je toliko mnogo pitanja na koja je želela odgovor, a gotovo da nije znala šta sledeće da je pita. „Ali kako je znao da je beba Alkinina?“ „Po onaj zao biser. Moja ćerka jednom videla mene kako proveravam da li je još zakopan tamo gde ja njega ostavila. Ona ga uzela da proda za novac za nju i beba. Gos'n Dram, on video zao biser kod bebe i video bebine oči. Oči kao njegove mame. On došao po mene i doveo me ovde da staram o bebi.“ „Znači, nisi rekla Čarliju da je otac?“ Kiti se trudila da obuzda gnev koji je rastao u njoj. „Da je beba moga sina živa? Bože gospode, Kamira, zašto meni nisi rekla?!“ „Možda ja napravila greška, ali Čarli prijatelj sa Elis, pa mislila najbolje da ne zna. On vodi veliki biznis, a moja ćerka mrtva. Kako bi on podizao beba? Vi u Evropa. Jeste, ja kasnije čula da i Čarli mrtav. Mnogo tužno, ali sad oni tamo gore zajedno s precima. I sve ispalo najbolje, da?“ Kamira je preklinjala pogledom Kiti da to potvrdi, ali ona je ustala i počela da korača tamo-amo uzanim prolazom između klupa u kapeli. „Sad stvarno ne znam, Kamira. Osećam se kao da nisam imala nikakvog izbora po tom pitanju. Osećam se…“ Kiti je kršila ruke. „Potpuno prevareno.“ „Gospoja Kiti, mi svi vas volimo, mi hteli najbolje.“ „Koliko samo pogrešnih odluka proističe iz ljubavi…“ Kiti je uzdahnula. Dok je davala sve od sebe da se kontroliše pred ženom koju ona voli i pred kojom su, sudeći po njenoj očiglednoj krhkosti, poslednje nedelje života, nešto drugo joj je palo na um. „Šta se desilo s bebom?“, upitala je i pripremila se za još loših vesti. Kamirino lice se konačno raširilo u osmeh. „Bio bolestan kao beba, ali sad on velik, snažan dečko. Ja dala sve od sebe da ga dobro podižem za nas obe.“ Onda se nasmejala. „Gospoja Kiti, vi upravo upoznali vaš unuk. On se zove Frensis.“


396

LUSINDA RAJLI

Dramond je gledao Kiti kako gura Kamirina kolica prema štalama, nesiguran kako je reagovala na novosti. Okrenuo se na zvuk Sarine vriske i smeha dok se trudila da jaše ukrug mrzovoljnog konja, dok je Frensis stajao i držao konopac. „Stalno hoće da ide pravo napred! Možemo li, molim te?“ „Samo ako i ja uzjašem iza tebe“, doviknuo joj je Frensis. U trenutku sudara prošlosti i budućnosti, Dramond je razmišljao o tome jesu li Sarine reči prava metafora. Toliko ljudskih bića luta ukrug i želi budućnost koju se plaše da zgrabe. „Hajde onda! Skači!“, uzviknula je Sara. Frensis je pustio konopac i vinuo se svojim dugačkim telom na konja iza nje. Ako ništa drugo, Dramond je znao da će ovo dvoje sigurno zgrabiti budućnost. „Ja kazala njoj, gos'n Dram, mislim ona nije mnogo srećna“, promrmljala je Kamira dok je Fred preuzimao kolica iz Kitinih drhtavih ruku. Kiti ga je pozdravila, a onda se zagledala u mladića na konju. „Možda ja uradila pogrešno“, nastavila je Kamira posmatrajući kako se momak svojski trudi da impresionira damu. S rukom posednički obavijenom oko Sarinog struka, kontrolišući dugim bedrima kretanje konja, poterao ga je u žustar kas. Iz Sarinih usta izletali su uzvici, ali posmatrači su mogli videti samo čistu radost što su živi, kao i budućnost pred njima. Kiti se okrenula prema Dramondu i konačno progovorila. „Izgleda da upravo gledam svoga unuka kako galopira poljem s mojom sluškinjom?“ „Da, tako je. Jesi li ljuta?“ „Kad ti uzmu iz ruku odlučivanje – kad te ostave u potpunom mraku – javi se bes, naravno.“ „Oprosti joj, Kiti, Kamira je samo postupala kako je mislila da je tada bilo najbolje.“ Dramond se pripremio za verbalni napad. Ipak, dok joj je pogled počivao na Frensisu i Sari, Kiti je ćutala. Konačno je rekla: „Hvala ti.“ „Šta?“ „Učtiv odgovor bi bio 'molim', kao što i sam vrlo dobro znaš, ali s obzirom da si izgleda ti spasao život našeg unuka…“ – Kiti je spustila ruku Kamiri na rame – „ovoga puta mogu da ti progledam kroz prste zbog lošeg izražavanja.“ „Raduje me što to čujem“, odvratio je i osmehnuo joj se. „Već vidim Čarlija u njemu“, kazala je Kiti skoro bez daha, dok su joj plave oči blistale od neprolivenih suza. „Njegova energija, njegova dobrota…“ A onda je podigla ruku i spustila dlan na Dramondov obraz. „Napravila sam toliko grešaka u životu…“


Biserna sestra

397

„Pssst, Kiti.“ Dramond je uzeo njenu ruku i poljubio je. Prislonio je čelo uz njeno. „Volim te“, prošaputao je. „Nikad nisam prestao.“ „Bojim se da i ja osećam isto“, odvratila mu je šapatom. „Sad je vreme, zar ne? Za nas.“ „Da“, odgovorila je Kiti. „Verujem da jeste.“ Kamira se okrenula i posmatrala kako gos'n D. nežno obavija ruke oko Kiti i privija je k sebi. Ona je gledala u polje, gde je njen unuk klicao od radosti kad je devojci dao uzde, a nju čvrsto držao uz sebe dok su jurili po polju. Kamira je sklopila oči i nasmešila se. „Ja uradila najbolje što mogla.“


KeKe Mis Springs, severna teritorija Januar, 2008.

AboridĹžinski simbol za mesto odmora


33

„Eto, to je priča kako sam upoznao moju Saru. Zvuči pomalo smešno, ali stvarno je bila ljubav na prvi pogled za nas oboje. Moglo bi se reći da smo odjahali ka zalasku sunca takoreći čim smo se sreli.“ Frensisu su se oči ovlažile na tu uspomenu. „Nije se vratila u Adelejd s Kiti?“ „Nije. Ostala je sa mnom u Hermansburgu. Primili su je rado, zbog njene krojačke veštine.“ Frensis je pokazao vezene navlake za jastučiće. „I zbog njene prirodne sklonosti ka maloj deci. Bila je rođena da bude majka. Ironijom sudbine, trebalo je da prođu godine da dobijemo svoje dete.“ „Moju majku?“, šapnula sam. „Da. Nažalost, lekari su nam rekli da možemo imati samo nju. Oboje smo je obožavali.“ Frensis se trudio da potisne zevanje. „Izvini me, molim te, kasno je.“ Pre no što je ustao, morala sam da ga pitam još nešto, da bih mogla da spavam. „A šta je bilo s Kiti i Dramondom?“ „E njihova priča je imala srećan kraj. Otišao je s njom u Evropu. Sam bog zna kako je nabavio pasoš, s obzirom na to da je i zvanično proglašen mrtvim, ali znajući njega, verovatno je kupio krivotvoren. To se moglo u ona vremena.“ Frensis se osmehnuo. „Svili su dom u Firenci, gde niko nije znao za njihovu prošlost, i bili su tamo srećni do kraja života. I da ti kažem, Kiti nikad nije stigla u Ajers rok. Ostala je u Hermansburgu sve dok moja baka nije umrla.“ „Da li ti je Kiti toga dana kazala da je i ona tvoja baka? A da ti je Dramond deda-stric?“ „Ne, to je prepustila Kamiri, koja mi je celu priču ispričala na samrtnoj postelji nekoliko dana kasnije. Pošto su otišli u Italiju, Dramond i Kiti su redovno ostali u kontaktu sa Sarom i sa mnom, a hiljadu devetsto sedamdeset osme, kad je i sama umrla, Kiti nam je ostavila svoj stan u Firenci. Prodali smo ga i od tog novca kupili ovu kuću, s namerom da u njoj živimo kad se povučemo u penziju. Kuću u Brumu Kiti je ostavila kao trust zaostavštine za


400

LUSINDA RAJLI

Lizi, zajedno s deonicama i akcijama, što je tokom godina poraslo u znatnu sumu.“ „Šta se desilo s Ralfom Juniorom i njegovom porodicom u Ališa holu?“, pitala sam. „Dragi deda-ujak Ralf“, kazao je Frensis sa osmehom. „Bio je dobar čovek; od poverenja i postojan do poslednjeg trenutka. Njegova porodica nas je uvek srdačno dočekivala u Ališa holu, onih retkih prilika kad smo putovali u Adelejd, i mali Edi je mnogo postigao. Procvetao je pod brižnom negom Rut i Ralfa, a kad je jednom poverovao da je bezbedan, počeo je da govori. Sara, koja je do smrti ostala s njim u vezi, imala je običaj da kaže kako od tada zapravo nije usta zatvorio! Bio je bistar dečko i postao veoma uspešan advokat. Možda bih te jednog dana mogao odvesti kod njega u Ališa hol.“ „Aha, možda. Dakle…“ Morala sam da postavim to pitanje. „Je li i moja mama mrtva?“ „Da, jeste. Žao mi je, Keleno.“ „Pa, pretpostavljam da ne mogu oplakivati nekog kog nisam ni poznavala, zar ne?“, kazala sam konačno. „A moj tata? Ko je on bio?“ „Zvali su ga Toba i tvoja majka ga je upoznala dok smo još živeli u Papunji, kad joj je bilo šesnaest godina. Papunja je bila selo puno kreativnih ljudi, i centar lokalnih aboridžinskih zajednica Pintupi i Luritđa. Tvoja majka se zaljubila u njega, ali on je bio… neodgovarajući čovek. Bio je talentovan aboridžinski slikar, ali previše sklon grogu i drugim ženama. Kad mu je rekla da je trudna s tobom, mi smo…“ – Frensis je napeto uvijao prste – „… mi smo joj predložili da ne nastavlja s trudnoćom. Izvini, Keleno, ali to je istina.“ Progutala sam knedlu. „Razumem. Stvarno. Kao da se istorija ponovila.“ „Tvoja majka je, naravno, odbila da nas posluša. Pretila je da će pobeći sa svojim ljubavnikom ako joj ne dozvolimo da se uda za njega. Oduvek je bila veoma impulsivna, ali valjda je to porodična crta.“ Nasmešio mi se uzdržano. „Nažalost, ni Sara ni ja nismo verovali da će to sprovesti u delo, pa smo čvrsto ostali pri svome. Sutradan su otišli i“ – glas mu je napukao – „nikad je više nismo videli.“ „To je sigurno bilo užasno za vas. Zar nije bilo načina da je pronađete?“ „Kao što si već saznala, ovde je prilično lako nestati. Ali svi su je tražili, a Sara i ja smo godinama pešačili svuda po unutrašnjosti, gde god je postojala mogućnost da su je videli. A onda jednog dana, jednostavno više nismo mogli da izdržimo, pa smo digli ruke.“ „Razumem. Bol je prevelik kad ne vodi ničemu.“ „Tačno tako, ali onda se Sara ozbiljno razbolela, pre dve godine, i preklinjala me je da još jednom pokušam, pa sam unajmio privatnog detektiva.


Biserna sestra

401

Šest meseci posle njene smrti, javio mi je da je našao u Brumu neku ženu koja tvrdi da je prisustvovala tvome rođenju. Priznajem da nisam gajio velike nade – već sam prečesto dospevao u šlepu ulicu pre toga. Ali ipak, ova žena je znala ime tvoje majke: Elizabeta, po Sarinoj voljenoj engleskoj kraljici.“ „Elizabeta…“ Prvi put sam izgovorila glasno njeno ime. „Ta žena je bila bolničarka u bolnici u Brumu, pa sam mogao da vidim datum kad je Lizi stigla tamo, po bolničkim dokumentima, očigledno pred sam porođaj. Datumi se savršeno slažu.“ „U redu. Je li ta žena pominjala moga oca?“ „Kazala je da je Lizi bila sama. Sećaš se da sam ti rekao da je Kiti kuću u Brumu ostavila Lizi? Tvoja majka je bila u toj kući s nama i verovatno je mislila da je to savršeno ljubavno gnezdo za nju i onu barabu od njenog momka. Mogu samo da pretpostavim da ju je šutnuo negde između Papunje i Bruma. U njenom stanju, i s obzirom na zavadu u kući, verovatno je osećala da nema drugog izbora nego da nastavi u Brum sama.“ „I šta se onda desilo kad me je rodila?“ Frensis je ustao, prišao pisaćem stolu i izvukao jednu fasciklu. „Ovo je uverenje o smrti tvoje majke. Datirano je sedam dana pošto si se ti rodila. Lizi je imala ozbiljnu postporođajnu infekciju. Ona bolničarka mi je ispričala kako jednostavno nije bila dovoljno fizički jaka da se bori. Oprosti mi, Keleno, nije mi lako da ti to kažem.“ „U redu je“, promrmljala sam, zureći u umrlicu. Bilo je već prošlo dva ujutru i reči su bile nerazgovetne. „A ja?“ „E, tu priča postaje srečnija. Bolničarka mi je ispričala da su te, posle majčine smrti, zadržali što su duže mogli, u nadi da će pronaći porodicu koja će te usvojiti. Kad sam razgovarao s njom, bilo je očigledno da je gajila simpatije prema tebi. Rekla je da si bila veoma lepa beba.“ „Lepa?“, izletelo mi je. „Ja?“ „Očigledno“, odvratio je Frensis sa osmehom. „Posle par meseci, međutim, nisu imali drugog izbora pa su te predali lokalnom sirotištu. Žao mi je što to kažem, ali ni pre dvadeset sedam godina nije bilo nikog ko bi usvojio dete mešovitog porekla. I baš dok su završavali dokumentaciju, u bolnici se pojavio jedan gospodin u skupocenom odelu. Po onome čega se bolničarka sećala, došao je u Brum da potraži rođaka, ali zatekao je njegovu kuću praznu. Komšija ga je obavestio da je prethodni vlasnik mrtav, ali da je tu nekoliko nedelja živela jedna mlada devojka. Rekao mu je i da je devojka bila trudna pa da pokuša u bolnici. Kad je bolničarka upoznala tog čoveka i ispričala mu da je Lizi umrla i ostavila tebe, ponudio je da te odmah usvoji.“


402

LUSINDA RAJLI

„Tata Solt“, izustila sam bez daha. „Šta je on radio u Brumu? Da li je tražio Kiti?“ „Bolničarka nije upamtila njegovo ime“, odgovorio je Frensis, „ali s obzirom na okolnosti, predložila je da te odnese sa sobom u Evropu i da tamo završi formalnosti oko usvajanja. On joj je ostavio ime svog advokata u Švajcarskoj.“ Frensis je prelistavao sadržaj fascikle. „Gospodina Georga Hofmana.“ „Dobri stari Georg“, kazala sam, razočarana što je Tata i tad uspeo da sakrije svoj pravi identitet. „Pokušavajući da ti uđem u trag, pisao sam gospodinu Hofmanu. Ispričao sam mu da ti je ostavljeno nasledstvo – novac od imovine koju je Kiti zaveštala tvojoj mami, a koji po pravu pripada tebi jer si Lizina kći. Od prodaje kuće u Brumu, i akcija i deonica, narasla je znatna suma, kao što znaš. Gospodin Hofman mi je pisao da potvrdi da te je njegov klijent zaista usvojio i da si dobro. Obećao je da će nasledstvo biti prosleđeno direktno tebi. Unajmio sam advokata u Adelejdu da prebaci novac i dao mu još i onu moju fotografiju s Namatđirom, da ti pošalju uz nasledstvo.“ „A zašto ne fotografiju Sare i Lizi?“ „Keleno, nisam hteo da ti remetim život ako ne želiš da budeš nađena. Isto tako, znao sam da – ako zaista budeš želela da me nađeš ovde u Australiji – neće proći mnogo vremena dok neko ne prepozna Namatđiru i njegovo ime na kamionetu na slici, i da će te uputiti u Hermansburg.“ Frensis mi se zadovoljno nasmešio. „Moj plan je upalio!“ „Jeste, ali znaš, isprva nisam želela da dođem.“ „Već sam bio odlučio da ću – ako se ne pojaviš za godinu dana – stupiti u vezu s Georgom Hofmanom i doći da te potražim. Uštedela si mnogo muke mojim starim kostima. Keleno.“ Uzeo je moje ruke u svoje. „Mnogo toga si morala da saznaš, a veći deo je uznemiravajući. Jesi li dobro?“ „Aha.“ Duboko sam udahnula. „Drago mi je što sad sve znam. Znači da mogu da se vratim u London.“ „Tako je.“ Shvatila sam kako misli da sam se predomislila. „Ne brini“, brzo sam dodala, „kao što sam već rekla, samo treba da pozavršavam nešto, a onda ću se vratiti za stalno.“ Stisnuo mi je ruke. „Zaista dolaziš da živiš u Australiji?“ „Da, mislim da ti i ja treba da se držimo zajedno. Mi smo poslednji od loze Merserovih, zar ne? Preživeli.“


Biserna sestra

403

„Da, jesmo. Premda ne želim da osećaš da mi išta duguješ – ni meni ni svojoj prošlosti – ništa, Keleno. Ako imaš život u Londonu, nemoj pogrešno postupati zbog osećanja krivice. Prošlosti više nema. Važna je budućnost.“ „Znam, ali moje je mesto ovde“, kazala sam, sigurnija nego ikad u životu. „Prošlost je ono što jesam.“

Sutradan ujutru sam se osećala kao da sam strašno mamurna – od previše informacija, ne od alkohola. Ležala sam u sobi s lepim cvetnim zavesama, pod pokrivačem od komadića šarenih tkanina koji je bez sumnje pre mnogo vrelih noći u Alisu sašila moja baka Sara. Ponovo sam sklopila oči, misleći na svoju važnu odluku od juče, kao i na čudan san koji sam upravo bila sanjala, i šake su mi bridele. Imala sam osećaj kao da nemir i bol traže da se oslobode kako me ne bi zatrovali iznutra. I znala sam kako da to postignem. Ustala sam iz kreveta i obukla jednu od bluza moje bake, i par njenih kratkih pantalona zvonastog kroja, pa su mi noge izgledale kao dva stuba ulične rasvete, predebela za abažur na vrhu. Frensis je doručkovao u kuhinji, za stolom postavljenim za dvoje. „Da nemaš slučajno neko platno viška? Neko, recimo, najveće koje imaš?“, upitala sam ga. „Naravno. Pođi sa mnom.“ Bila sam mu zahvalna što je bez objašnjenja shvatio moju hitnu potrebu i pošla sam za njim u staklenu baštu, koju je koristio kao skladište. Postavila sam platno na štafelaj, u senovitom delu zadnje strane staklenika, a Frensis mi je dao svoje specijalne četkice od samurovine. Odabrala sam pravu veličinu i počela da mešam boje. Čim je četkica dotakla platno, obuzelo me je ono neobično osećanje koje mi se ponekad javlja dok slikam, i kad sam sledeći put podigla pogled, platno je bilo ispunjeno, a nebo mračno. „Vreme je da uđeš unutra, Keleno“, pozvao me je Frensis sa zadnjih vrata. „Komarči će te tamo živu pojesti.“ „Ne gledaj! Nije još gotovo!“ Izvela sam patetični pokušaj da rukama pokrijem ogromno platno, mada ga je on najverovatnije već bio video kroz prozor dnevne sobe. Prešao je preko travnjaka, obgrlio me rukama i čvrsto stisnuo. „To je potreba, zar ne?“


404

LUSINDA RAJLI

„Apsolutno“, odgovorila sam i zevnula. „Nisam mogla da prekinem. Uzgred, to je za tebe.“ „Hvala, čuvaću je.“ Vrlo dugo sam sedela na jednom mestu pa su mi noge utrnule i Frensis mi je pomogao da ustanem i dozvolio mi da se naslonim na njega, kao da sam starica. „Verovatno je baš loša“, kazala sam kad sam se, iscrpljena, srozala u fotelju u dnevnoj sobi. „Možda i jeste, ali već znam gde ću je okačiti.“ Pokazao je prstom prostor iznad kamina. „Treba li ti hrane?“, upitao me je. „Previše sam umorna da bih jela, ali mogla bih da popijem šolju čaja pre nego što pođem u krevet.“ Doneo mi je čaj, a onda namestio moje novo platno ispred kamina i seo da ga proučava. „Jesi li odlučila kako ćeš ga nazvati?“ „Berači bisera“, odgovorila sam, iznenadivši samu sebe jer mi obično nije polazilo za rukom da izaberem pravo ime za sliku. „To je slika o… Pa, o našoj porodici. Sanjala sam da sam u Brumu, da plivam u moru. Bilo nas je mnogo i svi smo tražili bisere i…“ „A je li ono u sredini mesec?“, prekinuo me je Frensis, gledajući sliku. „Znaš da se moja majka zvala Alkina, što znači 'mesec'.“ „Možda sam i znala, a možda i nisam“, razmišljala sam, „ali beli krug predstavlja lepotu i moć ženske plodnosti i prirode, beskonačni ciklus života i smrti. Drugim rečima, to je naša porodična istorija.“ „Veoma mi se sviđa“, rekao je Frensis proučavajući oblike kretanja mora pod mesecom, posute sitnim, biserastim tačkicama ispod talasa, na morskom dnu. „I tehnika ti je već poboljšana. Ovo je zaista zadivljujuće za samo dan slikanja.“ „Hvala, ali delo je još u nastanku“, odgovorila sam i ponovo zevnula. „Mislim da ću sad u krevet.“ „Pre nego što odeš, voleo bih da ti nešto dam.“ Zavukao je ruku u džep i izvadio malu juvelirsku kutijicu. „Ovo sam čuvao otkad je Sara umrla, ali čekao sam da dam tebi.“ Spustio mi ju je u ruku, a ja sam je nervozno otvorila. Unutra je bio mali prsten s glatkim ćilibarom. „To je onaj prsten koji je moj otac Čarli dao Alkini veče pre nego što ga je ostavila“, rekao je Frensis. Podigla sam prsten ka svetlosti i ćilibar se presijavao, boje gustog meda. U njegovom središtu bio je zatočen sićušni mrav, kao da je uhvaćen u šetnji.


Biserna sestra

405

Nisam mogla da verujem da je star hiljadama godina. Niti da sam sanjala onaj živopisni san o malom insektu na mom dlanu. Izgledao je baš kao ovaj. „Kamira ga je donela sa sobom u Hermansburg pošto je Alkina umrla“, nastavio je Frensis. „A dala mi ga je onoga dana kad sam joj rekao da želim da se oženim Sarom.“ „Divno.“ Izvadila sam prsten i stavila ga na četvrti prst desne ruke, odakle mi je namignuo. „Hvala ti, Frensise.“ „Ne treba da mi zahvaljuješ“, rekao je osmehujući mi se. „A sad je najbolje da ideš u krevet pre nego što ovde zaspiš. Laku noć, Keleno.“ „Noć, Frensise.“

Sutradan ujutru smo se odvezli u grad, pošto je Frensis predložio da pokažem Mirin onu sliku koju sam naslikala u bušu, a i zato što sam morala u putničku agenciju, da rezervišem let kući. „Povratnu?“, upitala me je žena iza kompjuterskog monitora. „Da“, odgovorila sam odlučno. „A datum povratka?“ „Potrebno mi je da ostanem tamo oko nedelju dana, pa neka bude šesti februar.“ „Jesi li sigurna da ti je to dovoljno?“, upitao je Frensis. „Ostani koliko god ti je potrebno. Ja mogu pokriti dodatni trošak da rezervacija za povratak ostane otvorena.“ „Treba mi samo nedelju dana“, uverila sam ga i nastavila s rezervacijom. Međutim, ipak se ispostavilo da treba da plati, jer je moja kreditna kartica konačno odlučila da se iznenada ugasi od iscrpljenosti. Očigledno je dostigla limit i nisam mogla da platim sve dok se ne vratim kući i ne odem u banku. Umalo nisam umrla od stida kad je kartica odbijena; moje zlatno pravilo je oduvek bilo da ne pozajmljujem novac. „Stvarno nije nikakav problem, Keleno“, rekao je kad smo izašli s kartom iz putničke agencije, „ionako će sve na kraju ostati tebi. Misli na to kao na predujam.“ „Već si mi toliko dao“, zaječala sam postiđeno. „Možda će suma koju mi ponudi Mirin ovo pokriti.“ „Kako želiš“, odvratio je. U galeriji, Mirin je pogledala platno i sa odobravanjem klimnula glavom. „Veoma je dobro.“


406

LUSINDA RAJLI

„Bolje od dobrog.“ Frensis ju je odmerio. „Ja bih rekao da je izuzetno.“ „Izložićemo ga i pokušati da ga prodamo za hiljadu dolara.“ „Udvostručite“, odvratio je Frensis. „I moja unuka očekuje šezdeset pet procenata od prodaje.“ „Nikad ne dajemo više od šezdeset, gospodine Ejbrahame, znate i sami.“ „U redu onda, odnećemo je u galeriju Meni hends, dole niz ulicu.“ Frensis je krenuo da uzme sliku, ali Mirin ga je zaustavila. „Može za vas, ali nemojte reći drugim umetnicima.“ Iznenada se trgla i spustila ruku na veliki trbuh, pokriven šarenom tunikom. „Mališan se sprema da izađe“, kazala je protrljavši stomak sa strane. „A još nisam našla nikog da me zameni. Kako mi ide, rodicu bebu za pultom!“ U glavi mi je iskrsnula jedna misao. „Treba vam zamena za vreme porodiljskog odsustva?“ „Da, ali veoma je teško naći pravu osobu. Umetnici moraju znati da mogu da vam veruju, i morate biti u stanju da shvatite šta stvaraju i da ih ohrabrujete. I to, a morate i umeti da pregovarate – mada srećom nisu svi tako tvrdokorni kao vi, gospodine Ejbrahame.“ Mirin je podigla obrvu. „Možda ja znam nekoga“, kazala sam, trudeći se da zvučim opušteno iako sam bila uzbuđena. „Sećate li se devojke koja je bila ovde sa mnom pre dve nedelje?“ „Krisi? Gospođica što se cenjkala skoro kao tvoj deda?“ „Da. Studirala je istoriju umetnosti na univerzitetu“, preterivala sam, „i zna sve što se može znati o aboriđžinskoj umetnosti, naročito o Albertu Namatđiri. I mnogo o drugim umetnostima“, dodala sam za svaki slučaj. „Da li ona sad radi u nekoj galeriji?“ „Ne, radi u turističkom sektoru, tako da je navikla da ima posla sa strancima, a kao što znate, domorodačkog je porekla, pa će je umetnici voleti.“ „Da li govori arernte?“ Mirin je lice sinulo. „Moraćete nju da pitate“, izbegla sam odgovor, „ali zasigurno govori javuru. A kao što ste videli, s njom nema šale u trgovanju.“ „Da li traži posao?“ „Da.“ Videla sam da me Frensis posmatra i zabavlja se slušajući kako preporučujem nekog o kom je malo čuo. „Neću te lagati, Keleno, nije mnogo plaćeno“, kazala je Mirin. „Niko se ne bavi umetnošću radi novca, zar ne? Rade to iz ljubavi“, odvratila sam.


Biserna sestra

407

„Neki od nas da.“ Okrznula je pogledom mog dedu. „Pa reci joj onda da dođe da se vidimo. Brzo“, dodala je pošto se ponovo trgla. „Ove nedelje sam ovde svakoga dana.“ „Hoću. Možete li da mi zapišete svoj broj? Reći ću joj da vas nazove da se dogovorite.“ Napisala mi je broj i izašla sam iz galerije veoma uzbuđena. „Dakle, ko je tačno ta Krisi?“ upitao me je Frensis dok smo se vraćali prema kamionu. „Moja prijateljica“, odgovorila sam uskačući na suvozačko sedište. „Gde živi?“ „U Brumu.“ „Nije li to malo predaleko da svakoga dana putuje na posao?“, upitao me je dok se isparkiravao u rikverc, pa smo pošli kući. „Da, ali sigurna sam da bi se preselila ako dobije posao. Svidelo joj se kad smo bile ovde zajedno pre dve nedelje. Ona je stvarno briljantna osoba, nadahnuta umetnošću i baš je strasno voli. Dopašće ti se. Znam da hoće.“ „Ako je ti voliš, Keleno, uveren sam da ću i ja.“ „Pozvaću je telefonom čim dođem kući, da joj kažem da zove Mirin. Moraće što pre da doleti ovamo. Šteta je što sam upravo rezervisala kartu i odlazim već sutra.“ „Sama si insistirala na karti bez mogućnosti refundirani a“, podsetio me je. „Pa, ako dobije posao, možda bismo mogle da iznajmimo stan u gradu.“ U mislima sam se već radovala svojoj i Krisinoj budućnosti u njemu, dok obe budemo okružene umetnošću. „Ili možeš doći da živiš sa mnom i vodiš domaćinstvo svog starog dede“, predložio mi je Frensis kad se zaustavio na prilazu kući. „I to bi bilo lepo“, rekla sam i široko mu se osmehnula. „Kaži joj da ovde ima krevet za nju. Moraće da prenoći kad bude dolazila da se sastane s Mirin. Naučiću je ponešto na jeziku arernte“, dodao je otključavajući vrata, a ja sam potrčala u dnevnu sobu, da uzmem mobilni telefon. „To je stvarno divno od tebe, hvala“, kazala sam i pozvala Krisin broj. Javila se pošto je zazvonilo drugi put. „Zdravo, strance“, kazala je. „Mislila sam da si nestala s lica zemlje.“ „Poslala sam ti poruku da javim da sam u bušu i slikam“, rekla sam smešeći se s mobilnim telefonom na uhu jer sam bila toliko srećna što joj čujem glas. „Sa svojim dedom“, dodala sam za svaki slučaj. „Gospode! Dakle, jesi li u srodstvu s Namatđirom?“


408

LUSINDA RAJLI

„Ne, mada mi je deda umetnik.“ „Kako se zove?“ „Frensis Ejbraham.“ Na vezi je nastalo ćutanje. „Mora da me zezaš!“ „Ne, zašto? Jesi li čula za njega?“ „Pa ponešto jesam, Ke! Bio je u Papunji s Klifordom Posamom i naslikao je Vatreni točak, i…“ „Da, to je on.“ Prekinula sam je usred rečenice. „Slušaj, možeš li da uzmeš dan-dva slobodno i dođeš u Alis?“ „Ja… zašto?“ Objasnila sam joj, i ledeni ton njenog glasa s početka razgovora istopio se. „Zvuči divno, mada mi neće ponuditi posao kad čuje da radim na šalteru za informacije na aerodromu u Brumu. Predstavila si me kao da sam kustos u Nacionalnoj galeriji u Kanberi!“ „Gde ti je optimizam? Naravno da hoće!“, prekorila sam je. „Vredi pokušati u svakom slučaju, a moj deda kaže da možeš kod njega da prenoćiš.“ „Problem je u tome, Ke, što nisam sigurna da imam dovoljno love za kartu. Potrošila sam svu ušteđevinu kad sam prošli put bila u Alisu.“ „Zato što si platila hotel, bleso“, podsetila sam je. „Sačekaj malo…“ Pitala sam dedu može li Krisi da upotrebi njegovu kreditnu karticu da rezerviše let, a ja ću mu to platiti dolarima koji su mi preostali od prodaje prve slike. „Naravno“, rekao je i pružio mi karticu. „Kaži joj i da ću je sačekati na aerodromu.“ „Mnogo ti hvala“, rekla sam i prenela Krisi dobre vesti. „Da li ja to sanjam? Pošto se nisi javljala, mislila sam da sam te uplašila…“ „Izvini što nisam zvala. Svašta se izdešavalo i…“ – progutala sam knedlu u grlu – „samo sam želela malo vremena da razmislim.“ „Shvatam. Sad nije ni važno“, kazala je nakon pauze. „Sve ćeš mi ispričati kad stignem tamo.“ „U stvari ne mogu jer sam rezervisala kartu za povratak u Englesku za sutra.“ „Oh.“ Zaćutala je. „Karta je povratna, Krisi. Moram da odem kući i sredim svoj život, dam stan na prodaju i vidim se sa svojom porodicom.“ „Hoćeš da kažeš da se vraćaš?“ „Da, naravno da se vraćam, čim budem mogla. Živeću ovde u Alisu. I… biće sjajno ako i ti budeš ovde.“


Biserna sestra

409

„Stvarno to misliš?“ „Dobro znaš da nikad ne govorim ono što ne mislim. Uglavnom, imaćeš mog dedu da ti pravi društvo kad stigneš i, po svemu sudeći, kad stigneš, mnogo će ti biti uzbudljivije da vidiš njega nego mene“, našalila sam se. „Znaš da nije tako. Kad ćeš se vratiti?“ „Za desetak dana. A sad da prekinemo pa zovi Mirin, a onda rezerviši avionsku kartu. Poslaću ti poruku s brojem mog dede, pa možeš da mu se javiš da se dogovorite oko detalja.“ „Važi. Stvarno, KeKe, ne znam kako da ti zahvalim.“ „Onda nemoj. Srećno i vidimo se uskoro.“ „Da. Nedostaješ mi.“ „I ti meni. Ćao.“ Prekinula sam vezu i pomislila kako mi stvarno nedostaje. Pred nama je bio još dug put, jer nisam bila sigurna kakva vrsta odnosa će se uspostaviti među nama, ali nije bilo ni važno jer sam krenula s mrtve tačke. U svakom slučaju, proteklih nekoliko nedelja bilo je mnogo prijatnije biti ja. „Za ime boga, to sam što sam“, prošaputala sam, znajući da sam iz svega naučila nešto važno: da sam izvesno bikulturalna, moguće i biseksualna, ali sigurno ne želim da budem sama. „Je li sve sređeno?“ Frensis je ušao u dnevnu sobu. „Nadam se. Kupice kartu i javiće ti u koje vreme sleće.“ „Savršeno“, odvratio je. „Gladan sam. A ti?“ „Umirem od gladi.“ „Idem da napravim nešto od jaja.“ „Važi, a ja da se spakujem.“ „U redu.“ Zastao je u predsoblju. „Da li tvoja Krisi kuva?“ Setila sam se onih njenih domaćih kolača i klimnula glavom. „Aha, kuva.“ „Odlično. Drago mi je da si našla osobu za sebe, Keleno“, rekao je i udaljio se hodnikom.

„Čuvaj se, važi?“, rekao mi je deda i zagrlio me na terminalu za odlaske, a ja sam pomislila kako je divno imati dvoje ljudi koji stvarno ne žele da odem iz Australije. „Hoću.“


410

LUSINDA RAJLI

„Evo, prikupio sam ti neka dokumenta.“ Pružio mi je veliki mrki koverat. „Unutra je tvoj izvod iz matične knjige rođenih – uzeo sam ga iz javnog matičnog ureda u Brumu kad sam bio da se vidim sa onom bivšom bolničarkom. Ako ozbiljno misliš da dođeš da živiš ovde za stalno…“ „Mislim, naravno!“ „Onda predlažem da što pre podneseš molbu za australijski pasoš. Tu ti je i formular, kao i izvod iz matične knjige rođenih tvoje mame.“ „U redu“, kazala sam i gurnula koverat u prednji džep ranca, trudeći se da ga ne izgužvam. „Pozdravi Krisi od mene, hoćeš li? Nadam se da će ti se svideti.“ „Siguran sam da hoće.“ „Hvala za sve“, dodala sam, pošto su preko razglasa pozvali putnike u avion. „Mrzim avione.“ „Možda ćeš ih mrzeti manje kad te jedan vrati nazad kući, meni. Doviđenja, Keleno.“ „Ćao, Frensise.“ Mahnula sam mu i prošla ka bezbednosnom punktu, spremna za dugo putovanje u London.


34

Kad sam izašla napolje kroz vrata aerodroma Hitrou, dočekao me je hladni vazduh Londona kao ledeni blok. Svi oko mene bili su do ušiju zamotani u debele kapute i šalove, a hladnoća me je štipala za oči i nos. Navukla sam kapuljaču na glavu i pozvala taksi, u nadi da u novčaniku imam dovoljno gotovine da stignem do Batersija. Kad je taksista zaustavio kola ispred moje stambene zgrade, pružila sam mu zgužvanu novčanicu i nešto kovanog novca pa izašla. Božične dekoracije sad su bile zamenjene turobnošću kasnog januara, pa sam se osećala kao da su me iz filma u tehnikoloru prebacili u crno-beli. Lift me je odneo na treći sprat, do vrata moga stana. Otključala sam ih i iznenadila se videvši da su svetla unutra upaljena. Kakav sam tupson kad nisam čak ni ugasila svetla kad sam odlazila, pomislila sam zalupivši vrata za sobom, pa shvatila da je u stanu mnogo toplije od temperature koju sam podesila na termostatu. Divno je mirisalo, na slasni kolač, a ne plesnivo kao što sam očekivala. U stvari, mirisalo je na Zvezdu. Poslala sam joj poruku kad sam presedala na drugi avion u Sidneju, da joj javim da se vraćam kući i kad ću sleteti u London, i da je zamolim da se vidimo sledeće nedelje ako bude imala vremena. Trebalo je da joj kažem da prodajem stan, jer je to bio i njen dom iako sam ja vlasnica. Napravila sam grimasu prema onom strašilu Gaju Foksu, koje je još uvek bilo u mom ateljeu, a onda pošla u kuhinju i užasnula se kad sam ugledala upaljeno svetlo u rerni. Baš sam htela da je isključim kad sam čula otvaranje ulaznih vrata. „Ke! Već si stigla! Oh, dođavola! Mislila sam da će ti trebati čitava večnost da prođeš kroz carinu i londonski saobraćaj…“ Okrenula sam se i ugledala Zvezdu, čije su lice i gornji deo trupa bili sakriveni iza ogromnog buketa belih mirisnih ljiljana, koje mi je potom pružila. „Izašla sam da ih kupim za dobrodošlicu“, kazala je, zadihana. „Trebalo je da budu u vazi na stolu, ali nije važno. O Ke, divno je što te vidim.“


412

LUSINDA RAJLI

Zatim smo se zagrlile i pritom zgnječile neke ljiljane, ali nismo marile. „Opa!“ kazala je kad se odmakla i spustila ljiljane na sto u dnevnoj sobi. „Izgledaš fantastično. Kosa ti je svetlija. I duža.“ „Aha, od onog silnog sunca u Australiji. I ti divno izgledaš. Odsekla si šiške!“ Znala sam da je nosila duge šiške da bi se krila iza njih. Sad su bile kraće, a njene divne plave oči blistale su joj na licu kao safiri. „Da, bilo je vreme za promenu. Slušaj, pođi gore i istuširaj se, a ja ću da završim s večerom.“ „Hoću, nego reci mi, je l’ to kolači mirišu?“ „Da, kolač od limuna. Hoćeš parče?“ „Da li hoću? Sanjam o komadu tvog kolača otkad sam otišla odavde.“ Pružila mi je savršeni, debeli komad, koji sam odmah zagrizla. Pojela sam sve za nekoliko sekundi, pa s novim parčetom u ruci odnela ranac na sprat, gde sam ugledala spavaću sobu besprekorno urednu, sa čistom posteljinom na krevetu. Ušla sam u kupatilo, zakoračila pod moćni tuš i zaključila da je lepo biti kod kuće. Kad sam se vratila u prizemlje, Zvezda me je čekala s pivom u ruci. „Živeli“, kazala sam pa sam kucnula bocom o njenu čašu šardonea. „Dobro došla kući“, rekla je. „Spremila sam tvoje omiljeno jelo. Trebalo bi da bude gotovo za dvadeset minuta.“ „Puding s mesom i bubrezima!“, uzviknula sam videvši kako se testo diže na svetlu u rerni. „Da. A sad, hajde, hoću da čujem šta se sve desilo u poslednja dva meseca.“ „Uf, to je mnogo priče. Koliko vremena imaš?“ „Celu noć.“ „Prenoćićeš?“, upitala sam je iznenađeno. „Da, ako mogu.“ „Naravno da možeš, Sija! Ovo je – bio – i tvoj dom.“ „Znam, ali…“ Uzdahnula je i otišla da stavi brokoli da se kuva na pari. „Slušaj, pre nego što išta kažeš, samo želim da se izvinim“, izletelo mi je. „Stvarno sam bila prava napast prošle jeseni – u stvari, verovatno sam bila napast celog života.“ „Nisi, bleso. Ja sam ta koja treba da se izvini. Trebalo je da budem uz tebe dok si prolazila kroz težak period na koledžu.“ Zvezda se ujela za donju usnu. „Bila sam zaista sebična i osećam se grozno zbog toga.“ „Aha, tad sam bila prilično povređena, ali to me je gurnulo napred, što mi je i trebalo. Sad uviđam da si morala tako da postupiš, Sija. Način na koji smo živela – naš odnos – pa, to nije bilo zdravo. Morala si da izađeš u svet i započneš svoj život. Da nisi, ni ja ne bih započela svoj.“


Biserna sestra

413

„Upoznala si nekog?“ Okrenula se ka meni. „To je Ejs, zar ne? Izgledalo je da ste veoma bliski na Pra Nang biču.“ „Ovaj… nije Ejs, ali…“ Osetila sam da sam potpuno nepripremljena za taj razgovor, pa sam promenila temu. „Kako je Maus?“ „Dobro je“, odgovorila je izvadivši puding s mesom i bubrezima iz rerne, pa je počela da nam sipa jelo u tanjire. „Hajde da pričamo za večerom, važi?“ Za promenu, najviše je govorila Zvezda, dok sam ja halapljivo jela koliko god sam mogla da strpam u stomak. Čula sam sve o Haj Vildu – o Mausovoj kući, kako sam je u mislima nazvala – i kako je renoviranje u toku dok ona, Maus i njegov sin Rori žive u farmerskoj kući na drugoj strani puta. „Trebaće godine za potpunu restauraciju, naravno. Imanje je na spisku prvorazrednih, a Maus je arhitekta, pa sve mora da bude savršeno.“ Zvezda je zakolutala očima i meni je bilo drago što ima naznaka makar i za malu Mausovu nesavršenost. Nekako mi je više delovao ljudski. „Jesi li srećna s njim?“ „O da, mada ume da bude neverovatno sitničav, naročito kad su u pitanju dimnjaci i arhitravi. Rori i ja samo izađemo u šetnju i ostavimo ga da se time bavi. A dok je Rori u krevetu, a Maus i dalje proučava razne varijante glave dimnjaka, ja pišem.“ „Počela si da pišeš svoj roman?“ „Da. Hoću reći, nisam daleko odmakla – samo nekih osamdesetak stranica – ali…“ Zvezda je ustala i počela da sklanja tanjire. „Za desert sam napravila biskvit s voćem i kremom od jaja. Izgledaš kao da te treba dobro nahraniti.“ „Slušaj, ortak, ovo je žena koja je pojela celog kengura odjednom“, našalila sam se. „A tvoja porodica? Da li ti se tvoja mama javljala otkad je otputovala u Sjedinjene Države?“ „O da“, odgovorila je Zvezda donoseći desert. „Ali sad ja želim da čujem sve o tvojim avanturama. Naročito sa Ej som. Kako si ga upoznala? Kakav je?“ I tako sam joj ispričala, a za to vreme setila sam se koliko je dobar bio prema meni. I ponovo sam se silno rastužila jer misli da sam ga izdala. „Hoćeš li otići u zatvor da ga vidiš?“, upitala me je. „Verovatno bi tražio da me izbace“, odgovorila sam skupljajući poslednje ostatke deserta iz činijice. „Pa, valjda bih i mogla.“ „Pitanje je da li je on to stvarno učinio?“ „Mislim da jeste, da.“ „Čak i da jeste, Maus kaže da sumnja da je to mogao sam. Zašto ne istupe i drugi iz banke?“


414

LUSINDA RAJLI

„Zato što ne žele da sledećih deset godina provedu u ćuzi?“ Zakolutala sam očima. „Doduše, pomenuo je nešto, da neko po imenu Linda zna istinu, ma ko to bio.“ „Da sam ja na tvom mestu, pozvala bih banku i tražila da razgovaram s Lindom.“ „Možda, ali moglo bi ih biti više u banci.“ „Dakle, je li to bila ljubav?“ „Ne, mada mi se stvarno, stvarno sviđa. Znaš, bio je obziran. On je naručio biografiju Kiti Merser – žene za koju je Tata u svome pismu napisao da treba da je istražim. Ejs mi je pročitao knjigu pošto sam mu rekla da sam disleksična.“ „Stvarno? Opa, taj Ejs mi ne liči na onoga o kom smo svi čitali u novinama. Tamo su ga prikazali kao kompletnu hulju: pijanicu i ženskaroša kome je stalo samo do toga da zgrne još više miliona.“ „Uopšte nije bio takav. Bar ne kad sam ga ja upoznala. Za sve vreme mog boravka kod njega, popio je samo jednu čašu šampanjca.“ Nasmešila sam se setivši se te noći. „Znači, to je Ejs. A tvoja biološka porodica? Jesi li ih pronašla?“ „Aha, jesam, mada su većina pokojni. Bar moja majka sigurno jeste – a otac… pa, ko zna gde je.“ „Žao mi je, Ke.“ Zvezda je pružila ruku i uhvatila moju. „Tako je i s mojim biološkim ocem.“ „Ali u redu je, jer čovek kog sam našla je zaista fantastičan. On mi je deda. Umetnik je – i to prilično poznat.“ „O Ke, toliko sam srećna zbog tebe!“ „Hvala. Prija kad nađeš nekog svoje krvi, zar ne?“ „Da. Hajde, onda, ispričaj mi sve o tome kako si ga našla i o svome poreklu.“ I tako sam joj ispričala. Zvezda se izbečila kad sam u priči stigla do današnjice. „Znači, imaš japanske, aboridžinske, nemačke, škotske i engleske krvi.“ Izbrojala je nacionalnosti na prste. „Tako je. Nije ni čudo što sam oduvek bila sva zbrkana“, iscerila sam se. „Meni to deluje egzotično, naročito u poređenju sa mnom, za koju se ispostavilo da sam skroz-naskroz Engleskinja. Baš čudno, zar ne, kako su tvoja baka Sara i moja mama poreklom iz istočnog Londona? A evo nas sad, živimo samo nekoliko kilometara niz reku od mesta gde su se one rodile.“ „Da, valjda.“ „Jesi li donela fotografije svojih slika?“


Biserna sestra

415

„Zaboravila sam, ali mislim da je Krisi slikala prvu koju sam uradila, mojim foto-aparatom. Odneću film na razvijanje.“ „Ko je Krisi?“ „Prijateljica koju sam upoznala u Australiji.“ Još nisam mogla da joj kažem za Krisi; nisam znala kako da to pretočim u reči. „U stvari, Sija, mislim da moram u krevet. Sad je u Australiji otprilike podne, a nisam mnogo spavala u avionu.“ „Naravno. Samo ti idi, a ja ću doći čim stavim sudove u mašinu za pranje.“ „Hvala ti“, odvratila sam, sa olakšanjem što sam uspela da izbegnem dalji razgovor. Uz utešne domaće zvuke sklanjanja posuđa u prizemlju, zavukla sam se u krevet i pokrila se mekim jorganom. „Tako je divno što si se vratila, Ke“, kazala je Zvezda kad je ušla u spavaći sobu. Skinula se i legla u krevet pored moga, a onda ugasila svetlo. „Da, sjajno je. Bolje nego što sam mislila da će biti“, odgovorila sam pospano. „Samo hoću da ti se još jednom izvinim što sam bila onako teška godinama. Nisam htela da budem takva. Sve je tu, u meni, samo što ponekad pogrešno izađe, ali učim, stvarno učim.“ „Psst, Ke, nema potrebe za izvinjavanjem. Ne zaboravi da ja znam ko si ti u duši. Lepo spavaj.“

Sutradan ujutru, probudila sam se u isto vreme kad i Zvezda, što inače nije bilo uobičajeno. Vrzmala sam se po stanu, pokušavajući da odvojim ono što ću poneti u Australiju, dok je Zvezda stajala na terasi i razgovarala telefonom. Kad je konačno ušla da spremi doručak, imala je zadovoljan izraz lica, pa sam pretpostavila da je razgovarala s Mausom. A onda sam se i ja oraspoložila jer je telefon oglasio poruku od Krisi. Ćao, Ke! Nadam se da si imala dobar let. Razgovor u galeriji je bio zastrašujući. Čućemo se sutra, drži palčeve! Nedostaješ. „Dakle, jesi li odlučila šta ćeš raditi sad kad si se vratila?“, upitala me je Zvezda za doručkom. Jaja benedikt su bila tako dobra da se umalo nisam predomislila da ostanem.


416

LUSINDA RAJLI

„Pa, baš sam htela s tobom o tome da razgovaram, Sija. Razmišljam da prodam stan.“ „Stvarno? Zašto? Mislila sam da ti se ovde sviđa“ – Zvezda se namrštila. „I jeste, sviđalo mi se… mislim, sviđa mi se i dalje, ali selim se u Australiju.“ „O, bože! Zaista? O Ke…“ Zvezdi su se oči napunile suzama. „To je tako daleko.“ „Samo jedan dan puta avionom“, našalila sam se, trudeći se da prikrijem šok što je po svemu sudeći iskreno uznemirena. Pre samo nekoliko nedelja bila sam uverena da bi joj bilo drago da mi vidi leđa. „A tamošnji pauci? Oduvek si ih se plašila.“ „I dalje se plašim, ali pretpostavljam da mogu s tim da izađem na kraj. Slušaj, Zvezdo, tamo… tamo mi je mesto. Hoću reći, bar više nego bilo gde drugde. A Frensis – moj deda – neće biti mlađi. Usamljen je otkad mu je supruga umrla i želim da provodim što više vremena s njim.“ Zvezda je polako klimnula glavom i obrisala suze rukavom džempera. „Razumem, Ke.“ „A osim toga, tamo me nešto inspiriše na slikanje. Možda aboridžinski deo mene, ali kad sam u bušu, osećam da znam šta treba da radim i ne misleći na to.“ „Primakla si se bliže svojoj muzi. E to jeste razlog za preseljenje i na kraj sveta“, složila se tužno. „Aha, mislim… bila sam tako izgubljena kad sam otišla iz Londona, nisam znala šta želim da slikam, ali kad me je Krisi odvezla van grada, do jednog avetinjskog eukaliptusa s planinskim lancem Makdonel u pozadini, dogodilo se nešto magično. Dva dana kasnije, prodala je tu sliku za šest stotina dolara!“ „Au, fantastično, Ke! Dakle, ko je ta Krisi? Da li živi tamo kuda ideš?“ Zvezda me je odmerila pogledom. „Ovaj, ne živi trenutno, ali možda će se doseliti u narednih nekoliko nedelja.“ „Da bude blizu tebe?“ „Da, ne. Ovaj… Možda će joj ponuditi posao u jednoj umetničkoj galeriji o, ovaj…“ – neprestano sam klimala glavom kao neki od onih pasa-igračaka uz prozor automobila – „stvarno smo dobre prijateljice. Ona je sjajna, znaš, veoma optimistična. Imala je težak život i sad ima tu veštačku nogu ispod kolena, i…“ Shvatila sam da brbljam i da sam se najverovatnije odala. „Ke“ – nežna ruka se spustila na moj ručni zglob – „izgleda da je Krisi divna i zaista se nadam da ću je jednog dana upoznati.“


Biserna sestra

417

„I ja se nadam, jer s obzirom na to kroz šta je ona sve prošla, osećam da sam razmažena zbog toga kako sam rasla. Mi smo imale magično detinjstvo u Atlantidi, zaštićene od svega, ali Krisi je morala da se bori da bi stigla tu gde je sada.“ „Shvatam. Da li te ona čini srećnom?“ „Aha“, uspela sam da prozborim posle kraćeg ćutanja. „Da.“ „Znači, ona je tvoja specijalna' osoba?“ „Možda, ali još je rano to tvrditi, i… Gospode!“ Tresnula sam pesnicom o sto. „Šta je to s povratkom ovamo? Ne mogu da nađem prave reči.“ „Hej, Ke, to sam ja, Sija. Nikad nam nisu bile potrebne reči, sećaš se?“ A onda je počela da govori rukama, prešla je na znakovni jezik koji smo izmislile kao deca, kad nismo htele da ostale sestre znaju o čemu razgovaramo. Voliš li je?, pitala me je znakovima. Nisam još sigurna. Možda. Da li ona voli tebe? Da, odgovorila sam znakom, bez razmišljanja. „Onda sam mnogo srećna zbog tebe!“ kazala je glasno i ustala od stola da me zagrli. „Hvala“, promrmljala sam u njenu kosu, „mada će možda sve poći naopako, znajući mene.“ „Tako i ja mislim svakoga dana s Mausom. To se zove poverenje, zar ne?“ „Aha.“ „I zapamti“, dodala je, odmakavši se da me pogleda, „šta god da se desi, uvek imamo jedna drugu.“ „Hvala.“ Čvrsto sam zatvorila oči, da zadržim suze. „A sad“, kazala je vraćajući se da sedne, „malo sam istražila ko je 'Linda'.“ „Stvarno?“ odvratila sam, trudeći se da se priberem. Zvezda je stavila ispred mene papir sa imenom i brojem. Zaškiljila sam da pročitam. „U banci postoje tri Linde. S obzirom na to da jedna radi u odeljenju keteringa, a druga je tu samo poslednja dva meseca, najverovatnija kandidatkinja je Linda Poter. Ona je bila lična sekretarica direktora banke Dejvida Rutera.“ „Zaista? Kako si to saznala?“ „Pozvala sam banku i tražila Lindu. Svaki put kad sam je dobila, pretvarala sam se da je u pitanju pogrešna Linda pa su me povezali s drugima u drugim odeljenjima. I konačno sam dobila kancelariju direktora – izgleda da se Linda Poter nedavno penzionisala.“ „Dobro.“


418

LUSINDA RAJLI

„Pa?“ Zvezda me je pogledala. „Pa šta?“ „Ako je Ejs rekao da Linda zna, a ova Linda je bila sekretarica generalnog direktora, sigurno je znala sve što se događa u kompaniji. Sekretarice uvek znaju“, dodala je samouvereno. „U redu…“ Klimnula sam glavom pitajući se kuda ovo vodi. „Ke, stvarno mislim da bi trebalo da odeš da vidiš Ej sa, i da ga pitaš za Lindu. A osim toga, nije stvar samo u njemu nego i u tebi! On misli da si ga ti prodala štampi. Sigurno želiš to da ispraviš pre nego što odeš u Australiju?“ „Da, ali nema dokaza, zar ne? Film je bio u mom foto-aparatu, i ja sam ga dala čuvaru da ga razvije.“ „Onda treba to lično da mu kažeš. I da ga pitaš zašto se nimalo ne trudi da se brani.“ „Au, ti si se baš udubila u ovo, zar ne?“ „Samo ne volim kad ljude okrivljuju za nešto što nisu učinili. A naročito kad je to moja sestra“, dodala je žestoko. „Pokušavam da naučim da držim jezik za zubima“, kazala sam sležući ramenima. „E pa, jednom da i ja govorim umesto tebe. I mislim da bi trebalo da odeš.“ Tad sam videla da se promenila za poslednjih nekoliko meseci. Ona stara Zvezda bi sve to zadržala u sebi, ali nikad to ne bi izrekla glasno. Dok sam ja oduvek previše govorila. Zaključila sam da se možda obe prilagođavamo tome što smo razdvojene. „Dobro, dobro“, složila sam se. „Znam da je u zatvoru Vormvud skrabs. Saznaću kad je vreme za posete.“ „Obećavaš?“ upitala me je. „Obećavam.“ „Dobro. Još malo pa moram da krenem, da pokupim Rorija iz škole.“ „Važi onda. Samo, pre nego što odeš… mislila sam da mi pomogneš da popunim zahtev za australijski pasoš. Deda mi je dao sva potrebna dokumenta, ali znaš da mi ne ide popunjavanje formulara.“ „Naravno. Hoćeš da ih doneseš?“ Donela sam koverat sa sprata, a Zvezda je otišla po pero s crnim mastilom, da počne da popunjava. Raširile smo dokumenta po kuhinjskom stolu, pa sam kratko pogledala izvod iz matične knjige rođenih moje mame, a onda je Zvezda uzela moj. „Dakle, rodila si se u Brumu petog avgusta hiljadu devetsto osamdesete“, pročitala je, pa usredsređeno sagla glavu da pročita i detalje na dokumentu. „O bože! Jesi li ti ovo uopšte dosad pogledala, Ke?!“ „Ovaj, nisam. Deda mi je dao koverat baš kad sam polazila.“


Biserna sestra

419

„Znači nisi videla koje ti je ime dato kad si se rodila?“ Pokazala mi je prstom i ja sam se nagla da pogledam. „Goveče! Što bi rekli u Australiji.“ „Baš tako, gospođice Perl Ejbraham!“,27 odvratila je Zvezda i počela da se kikoće. „Perl, uf“, zaječala sam. „A uvek sam se žalila na ime Keleno… Izvini, Tata.“ A onda nisam mogla da odolim i pridružila sam se Zvezdi u smehu, pokušavajući da zamislim tu drugu sebe po imenu Perl. Jednostavno nije bilo moguće. Pa ipak, u mnogo čemu je bilo savršeno. Kad smo se smirile, vratila sam krštenicu u koverat. „Kad smo već kod krštenica, moja mama dolazi ovamo za nekoliko dana. Kao i Ma“, kazala je Zvezda. „Oh, pa to je fantastično!“, odvratila sam i pomislila kako ne moram putovati u Ženevu. „Da li dolaze da se upoznaju?“ „Tako nešto“, odgovorila je Zvezda. „Kad me je našla, moja biološka mama je stupila u vezu s drugim članovima svoje porodice. Neki od njih još uvek žive u Ist Endu u Londonu. Napravićemo zabavu iznenađenja za rodbinu. Mama je odavno rekla kako bi volela da upozna ženu koja me je podigla i da joj lično zahvali, a ovo je savršen trenutak da pozovem Ma. Volela bih da i ti upoznaš moju mamu – sve sam joj ispričala o tebi.“ „Kakva je?“ „Divna, stvarno divna. Ovoga puta neće sa sobom dovesti i svoju decu, nego ću ja uskoro putovati u Novu Englesku da se upoznam sa svojih troje polubraće i polusestara. Evo, ovde treba da potpišeš.“ Zvezda je pokazala na liniju. „Treba i da priložiš kopije dokumenata o usvojenju. Samo pozovi čika Georga Hofmana“, dodala je. „Znam da moje sigurno ima.“ „Dakle, kako su ostale sestre? Nisam čula ni glas ni od jedne od onoga s novinama.“ „Pa, Maja je počela da podučava engleski decu iz favele u Riju, a Ali mi je prošle nedelje rekla da joj je stomak iz dana u dan sve veći, ali dobro mi zvuči. Zvala sam Tigi odmah posle Nove godine, promenila je posao i sad radi na jednom imanju nedaleko od onog utočišta za životinje. Takođe želi da nas organizuje da sve dođemo u Atlantidu na godišnjicu Tatine smrti u junu. Elektra mi se nije javila već nedeljama, a nisam je videla ni u novinama, što je neobično. Ta medijska ozloglašenost je prešla na tebe, mala sestro“, nasmejala se. „Uzgred, kad letiš u Australiju?“ „Sledeće srede rano ujutru.“ 27

Engl.: pearl znači biser. (Prim. prev.)


420

LUSINDA RAJLI

„Tako brzo?“ Zvezda je delovala pokunjeno. „Zabava je u utorak uveče. Hoćeš li moći da dođeš?“ „Verovatno neću. Moram da se spakujem. I sve ostalo“, nepotrebno sam dodala. „Razumem. Onda ti možda možemo prirediti malu oproštajnu proslavu pre nego što odemo na zabavu? Pa tad možeš upoznati moju mamu i ujedno se videti s Ma.“ „Ako možeš bez Ma jednu noć, ja bih je sačekala na Hitrou pa bi mogla da prenoći kod mene u ponedeljak, a onda odavde da ode na zabavu u utorak?“ „To zvuči savršeno! Hvala ti, Ke. A sad moram da uzmem svoje stvari. Zašto za to vreme ne bi pozvala Vormvud skrabs, da vidiš kakav je postupak za posetu zatvorenicima? Ostavila sam ti broj na stolu.“ Zvezda je otišla na sprat da spakuje torbu, a ja sam otišla po telefon, znajući da me Zvezda neće ostaviti na miru ako ne pozovem. Recepcionerka s druge strane bila je dovoljno predusretljiva, mada mi je dodelila „treći stepen prioriteta“ s obzirom na prirodu moje veze sa zatvorenikom. „Prijateljica“, kazala sam. Potom je zapisala moj datum rođenja, moju adresu, i obavestila me da moram pokazati neki lični dokument za identifikaciju da bi me pustili unutra. „Jesi li ih dobila?“, upitala me je Zvezda kad je sišla s ručnim prtljagom. „Aha, ali bojim se da neću moći da obučem one seksi uske pantalone koje toliko volim. To je protiv zatvorskih pravila.“ „Dobro.“ Zvezda se nasmešila. „Kad ideš da ga vidiš?“ „Zakazala sam posetu za sutra u dva sata. Možda mogu i da me slikaju za pasoš dok sam tamo.“ Zadrhtala sam. „Neobično mi je da je Ejs 'zatvorenik'.“ „Verujem. Jesi li sigurna da ćeš biti okej sama u stanu, Ke?“ Zvezda mi je spustila ruku na rame. „Naravno da hoću. Ne zaboravi da sam sad velika devojka.“ „Onda mi javi kako je prošlo sa Ejsom. Volim te, Ke. Vidimo se sledeće nedelje.“

Stvarno sam se osećala kao u nekom filmu kad sam ušla kroz kapiju Skrabsa, kako su ga zvali ostali posetioci koji su čekali u redu. Unutra smo svi dali torbe na pregled i dozvolili da nas pretresu. Konačno su nas uveli u veliku prostoriju punu stolova i plastičnih stolica, i zapravo nije bilo deprimirajuće kao što sam


Biserna sestra

421

zamišljala da će biti. Neko se očigledno potrudio da spreči zatvorenike i njihove posetioce da iseku vene tako što je polepio vesele postere po zidovima. Svi smo posedali za zasebne stolove pa su nam pročitali spisak dozvoljenog i zabranjenog, i najzad su ušli zatvorenici. Srce mi je tuklo kao ludo dok sam tražila pogledom Ejsa u redu. Kad mi je poznati glas rekao „ćao“ na uho, shvatila sam da ga nisam prepoznala. Kosa mu je bila ošišana na keca, bio je glatko izbrijan i bolno mršav. „Otkud ti ovde?“, upitao me je kad je seo. „Ja… ovaj, mislila sam da treba da te posetim pošto sam se vratila u Englesku.“ „Dobro. Ti si mi prvi posetilac. Osim mog advokata, naravno.“ „Pa, izvini što sam to ja.“ Među nama je zavladala tišina, dok je Ejs gledao dole u svoje šake, pa levo, pa desno, pa gore… Zapravo svuda samo ne u mene. „Zašto si to uradila, KeKe?“, konačno je rekao. „Nisam, časna reč! Zato sam i došla, da ti to kažem. Bio je to Po, čuvar, kog je podmitio tip po imenu Džej. Neko iz hotela Rajlaj bič mi je rekao da on zna ko si. Nisam želela da brineš ni zbog čega, pa ti to tad nisam pomenula. Hoću reći, nisam imala pojma ko si ti, pa nisam poverovala.“ „Ma daj, KeKe“, podrugljivo mi se nasmejao, „ta slika je potekla iz tvog foto-aparata. Dozvolio sam da bude snimljena zato što sam imao poverenja u tebe, mislio sam da smo drugari.“ „Bili smo! Bio si divan prema meni!“ pravdala sam se uporno, a onda se potrudila da spustim glas videvši da nas gledaju. „Nikad nisam učinila ništa da te izdam. Sigurno je Po napravio duplikate slika i dao ih Džeju. Bilo kako bilo, to je istina. Tako se dogodilo.“ „Aha, dobro.“ Ejs se ponovo zagledao u prazno. „Pretpostavljam da se jednom moralo dogoditi. Znao sam da se ne mogu zauvek kriti. Samo si ubrzala neizbežno.“ „Meni znači da mi veruješ. Umalo nisam dobila nervni napad kad sam stigla u Australiju i kad su mi sve sestre poslale poruke da mi kažu da sam na naslovnim stranicama svih novina! Misliš da sam to htela?“ „Šta? Da se petljaš s trenutno najozloglašenijim kriminalcem?“ „Tako je!“ „Mnoge bi devojke htele.“ „E pa ja nisam 'mnoge devojke'“, odvratila sam odlučno, trudeći se da ostanem mirna. „Ne“, konačno se složio. „U pravu si. Stvarno sam mislio da si drugačija, da mogu imati poverenja u tebe.“


422

LUSINDA RAJLI

„I mogao si – možeš! Slušaj, zaboravimo to sad. Da li ćeš mi verovati, od tebe zavisi, ali nisam lažljivica. Ovde sam zato što sam htela da te pitam da li ti je potrebna bilo kakva pomoć. Mogu da budem svedok o tvom karakteru ili tako nešto.“ „Hvala, Ke, ali zahvaljujući medijima, nemoguće je da povratim ugled, a to sam i zaslužio. Siguran sam da si čitala o mom ponašanju u prošlosti. Iako to nema nikakve veze sa onim što se desilo u banci, mislim da sam sad najomraženiji čovek u Britaniji.“ „Ne zaboravi da sam disleksična. Ne mogu da čitam.“ Konačno se bledo nasmešio. „Da, u redu.“ „Ko je Linda Poter?“ Prvi put me je pogledao u oči. „Molim?“ Tad sam znala da je Zvezda pronašla pravu ženu. „Linda Poter. Jedne noći si mi rekao da ona zna'. Dakle, šta zna?“ „Ništa, ona nije niko važan.“ „E pa, znam da jeste, jer je bila lična sekretarica generalnog direktora banke Berners.“ „Samo… ne diraj u to, KeKe, važi?“, kazao je kroz stisnute zube. „Da li ona nešto zna? Ejs, zašto mi ne dozvoliš da ti pomognem?“ „Slušaj“, rekao je nagnuvši se ka meni, „šta je bilo bilo je, u redu? Šta god da se desi, ja padam. Ja sam to učinio, ja i niko drugi.“ „Mora da je bilo i drugih koji su za to znali?“ „Pusti, kažem ti.“ Podigao je ruku da privuče pažnju jednog od zatvorskih čuvara, građenog tako da ne poželiš da ga noću sretneš u nekoj uličici. Prišao nam je. „Želim nazad u svoju ćeliju“, rekao je Ejs. „U redu, ortak. Vreme je isteklo, gospođice“, obratio se meni. Ejs je ustao. „Hvala ti što pokušavaš da mi pomogneš, Ke, ali stvarno ne možeš ništa da učiniš, veruj mi.“ Napolju pred zatvorom, dok sam čekala autobus koji će me vratiti u centar Londona, shvatila sam da je Zvezda u pravu. Čak i ako to Ejsu ne pomogne mnogo, moram mu pokazati da je nekome stalo do njega. Znala sam kako je to osećati se kao prebijen pas.


35

Džet-leg kao da nije hteo da me pusti na miru, pa sam se sutradan opet probudila rano. Najpre sam pozvala Ma i kazala joj da ću je sačekati na Hitrou u ponedeljak po podne. A onda, tačno u devet, pozvala sam banku Berners, onaj broj koji mi je Zvezda ostavila. „Halo, mogu li da razgovaram s Lindom Poter, molim vas?“ „Bojim se da je otišla“, odgovorio je odsečan ženski glas. „Jeste li vi gospođa koja je zvala pre neki dan?“ „Da, samo sam…“ – brzo sam mislila – „… samo pokušavam da stupim s njom u vezu jer treba da dođe na moju rođendansku proslavu večeras, a nisam, ovaj, nije mi se javila.“ „Pa onda je najbolje da probate da je pozovete na kuću.“ „Da, ali…“ Zastala sam, prisećajući se svih trilera koje sam gledala, ne bih li smislila šta da kažem. „Trenutno sam u restoranu, a ona ne odgovara na mobilni. Nemam kod sebe broj kućnog telefona – imate li ga vi pri ruci?“ „Da, sačekajte malo.“ Zadržala sam dah. „Broj je…“ „Mnogo vam hvala“, kazala sam zapisujući broj. „U pitanju je zaista poseban rođendan i ne bi bilo isto bez nje.“ „Shvatam. To će je možda malo razvedriti. Doviđenja.“ „Doviđenja.“ Pobedonosno sam zaigrala po svojoj prostranoj dnevnoj sobi, pa se pribrala i pozvala Lindin broj. Srce mi je snažno lupalo dok sam slušala kako telefon zvoni, a onda se konačno javila automatska sekretarica, pa sam prekinula vezu. Zatim sam pozvala Zvezdu, jer nisam znala šta dalje da radim. „U redu“, kazala je. „Treba ti njena adresa. Sačekaj minut.“ Čula sam je kako čavrlja s nekim muškarcem dubokog, baršunastog glasa. „Ke, sad ću ti dati Orlanda, Mausovog brata. On je fantastičan u ulozi detektiva.“ „Gospođica Keleno?“ „Da, ali zovite me KeKe.“


424

LUSINDA RAJLI

„Bože mili, zaista bih želeo da oni s neobičnim ličnim imenima ta imena i koriste. Kad bi se bilo ko osim mog bratanca ikada usudio da me oslovi sa 'Lando', obuzela bi me teška melanholija do kraja godine. Dakle, gospođica Zvezda mi kaže da vam treba adresa izvesne osobe.“ „Tako je, da“, odgovorila sam, trudeći se da prigušim kikot zbog njegovog staromodnog govora. „Evo ovako: upravo sam preko kompjutera proverio broj i služba 01233 kaže da je misteriozna žena iz Kenta. Štaviše“ – nastala je pauza i čula sam kako kuca po tastaturi – „da budem precizan, iz Ešforda. Vrlo lep gradić, slučajno veoma blizu nas. A sad tražim u spisku birača te opštine osobu po imenu Linda Poter. Sačekajte malo, molim vas, dok pregledam… ah, da! Evo je. Kotidž čart roud, Ešford, Kent.“ „Poslaću ti to porukom, Ke“, kazala je Zvezda, koja je odmah preuzela vezu. „Hoćeš li ići da je vidiš? To je samo sat vožnje vozom sa stanice Čering kros.“ „Možda je odsutna.“ „Ili se pritajila. Samo malo…“ Sačekala sam dok su Zvezda i Orlando o nečemu diskutovali. Zvezda se vratila na telefon. „Od Haj Vilda do Ešforda je samo kratka vožnja kolima. Šta misliš da mi odemo i osmotrimo kuću umesto tebe?“ „Stvarno ne morate, Sija, nije baš pitanje života i smrti.“ „Moglo bi biti za Ejsa, Ke. Samo ćemo proveriti ima li znakova da neko boravi u kući, pre nego što ti stigneš ovamo.“ „Važi“, složila sam se, a u sebi se zapitala da li je Zvezda jednostavno toliko dosadno u životu da mora da ga ispuni neobičnim misijama kao što je provera žene koju nijedna od nas dve ne poznaje, a sve zbog vrlo male mogućnosti da pomogne čoveku koji je u zatvoru zbog pronevere i koji ne želi više očima da me vidi. „Otići ćemo za vreme pauze za ručak“, rekla je potom. „Orlando može da osmatra.“ Zakikotali su se kao deca za Noć veštica, pa sam zahvalila i sve im prepustila. Deset minuta kasnije, zazvonilo je zvono na vratima. Bio je to agent za nekretnine kog sam pozvala zbog prodaje stana. Rukovali smo se, pa je prošao kroz stan klimajući glavom i gunđajući. Konačno mi je prišao i dramatično uzdahnuo. „U čemu je stvar?“ „Pa, sigurno znate u kakvom je trenutno stanju tržište nekretnina u Londonu?“ „Ne, nemam pojma.“ „Da budem iskren, u groznom.“


Biserna sestra

425

A onda je, isti čovek koji mi je prodao stan ističući njegove vrline, počeo da objašnjava zašto ga nikad niko neće kupiti, svakako ne po ceni po kojoj sam ga ja kupila. „Tržište je preplavljeno stanovima u novogradnji na obali, trenutno trećina zvrji prazna. Za to je odgovorno nisko kreditno tržište u Americi, naravno, ali sve ima svoj indirektni efekat.“ Gospode! „Možete li mi samo reći jednostavno, na engleskom, koliko bih mogla da tražim za stan?“ Rekao mi je i zamalo da izgubim svako poverenje u njega. „Pa to je dvadeset procenata manje od onoga što sam platila!“ „Nažalost, gospođice DAplijez, tržište nekretnina ima svoje zakonitosti. Oslanja se na na procene koje su, za razliku od stanova na obali, trenutno loše. Vratiće se, naravno, kao i uvek u Londonu. Da sam ja na vašem mestu i da mi nije preko potreban novac, izbegao bih rizik i izdao ga.“ Zatim smo razgovarali o tome za koliko novca bih ga mogla izdati, što je za nekog poput mene ispalo sasvim dovoljno da me godinama održava u životu ishranom na kengurovom mesu u jeftinim restoranima. Rekao mi je da će se za sve postarati njegova agencija, pa smo potpisali neke formulare i rukovali se. Dala sam mu rezervne ključeve i, samo što sam ga ispratila, zazvonio mi je mobilni telefon. „Sija?“ kazala sam bez daha. „Ovde smo.“ Gde 'ovde'?“ „Sedimo ispred kuće Linde Poter. Ona je unutra.“ „Otkud znate?“ „Orlando joj je pokucao na vrata, a kad ih je otvorila, predstavio se kao lokalni kandidat konzervativaca za naš okrug. Rekla bih da bi mu više odgovaralo da bude kandidat Zvanične partije ludih čudovišta…“28 Zatim sam čula kako su zaurlali od smeha. Kad su se povratili, Zvezda je nastavila. „Uglavnom, onda sam ja preuzela stvar u svoje ruke i predstavila se kao Orlandova sekretarica, na šta je ona sinula u licu. Rekla mi je da je i ona nekada bila lična sekretarica jednog veoma važnog čoveka'.“ „Oh“, odvratila sam. „Je li to bitno?“

Engl: Monster Raving Loony Party. Politička partija osnovana 1983, s bizarnim političkim programom kao satirom političkog života. (Prim. prev.) 28


426

LUSINDA RAJLI

„Čekaj da ti ispričam sve po redu, Ke. Potom sam je pitala da li je u penziji. Klimnula je glavom i odgovorila potvrdno. 'Sklonjena pre vremena, tako je rekla. Orlando i ja mislimo da su je se otarasili.“ „Možda joj je jednostavno bilo vreme za penziju?“ „Procenili smo da nema još ni pedeset godina.“ „Oh“, ponovila sam. „Šta misliš, šta treba da radim?“ „Dođi da je posetiš. Mogu da te sačekam sutra na stanici u Ešfordu, samo da ne bude posle tri, jer tad idem po Rorija u školu.“ „Misliš, da mi budeš podrška?“ „Tome služe sestre, zar ne?“ „Aha. Hvala, Sija. Ćao.“ Počela sam nerado da pakujem svoje stvari u stanu, i kako se popodne oteglo, usamljenost mi je sve teže padala. Zvezda sad ima svoju porodicu, kao i ja, samo što je moja na drugom kraju sveta. Skljokala sam se na sofu, potištena. I tad mi je, kao nekom magijom, zazvonio mobilni. „Halo?“ Posle duge pauze i pucketanja na vezi, začuo se poznati glas: „Ke? Ja sam, Krisi.“ „Zdravo! Kako si?“, odgovorila sam. „Sjajno, jednostavno sjajno. Pozdravlja te deda.“ „Pozdravi i ti njega. Kako je?“ „Dobro, dobro. Samo sam htela da budeš prva – odnosno druga, pošto sam već rekla tvom dedi – koja ćeš saznati da su mi upravo ponudili posao u galeriji!“ Krisi je ciknula od radosti, na šta sam se osmehnula. „To su fantastične vesti!“ „Znam! Zar nisu? Plata je smešna, naravno, ali tvoj dobri deka je rekao da mogu da boravim kod njega dok ne uštedim dovoljno love za svoj stan. Ne šalim se, Ke, on je moj novi najbolji prijatelj, i oboma nam mnogo nedostaješ.“ „Nedostajete i vi meni.“ „Dakle, sad ću da telefoniram u Brum, da dam otkaz na starom poslu. Šta misliš, treba li to da uradim?“ „Krisi, ja sam dala otkaz svome životu ovde u Engleskoj. Naravno da treba! To je ono što želiš.“ Nastala je pauza na vezi. „Znači, zaista se vraćaš?“ „Naravno“, odgovorila sam odlučno. „Onda ću to učiniti.“ „Šta?“


Biserna sestra

427

„Daću otkaz, bleso! A šta je sa Ejsom? Jesi li se videla s njim?“ „Aha, juče. U lošem je stanju.“ „Oh, ali sigurno se vraćaš?“ „Zar nisam već rekla da se vraćam?“ „Da, jesi. Slušaj, ovo će tvog dedu koštati čitavo bogatstvo, pa ću ti sad poželeti laku noć. Nedostaješ mi.“ „I ti meni.“ Išla sam po stanu i zalivala Zvezdine biljke. To je bilo najmanje što sam mogla da učinim za nju, posle svega što je ona učinila za mene. Zbog toga sam razmotrila svoju zavisnost od nje, i to kako sam već popustila da mi pomaže u onome čemu nisam vična. Kasnije u krevetu, odlučila sam da ću, ako i budem otišla da posetim tu zloglasnu Lindu, učiniti to sama.

Posle kratkog putovanja vozom u Ešford sutradan ujutru, uzela sam taksi do adrese koju mi je dao Orlando. „Evo nas, gospođice“, rekao je taksista pokazujući na kuću. Zamolila sam ga da prođe pored kuće i skrene u sledeću uličicu. „Ako se ne vratim za deset minuta, možete da idete“, kazala sam i dala mu dodatnu novčanicu od pet funti. „Pozvaću vas kasnije.“ Koračala sam ulicom i zastala što sam nonšalantnije mogla naspram kuće, koja je stajala u redu sličnih građevina. Na maloj drvenoj tabli na kapiji bilo je napisano Kotidž. Prešla sam put i videla da je mali vrt ispred kuće besprekorno negovan. Otvorila sam kapiju i prošla stazom da pozvonim, trudeći se da smislim šta ću reći. Pre no što sam stigla, vrata su se širom otvorila. „Ako ste došli da mi agitujete da vas podržim na lokalnim izborima, nisam zainteresovana.“ Upravo je htela da zalupi vratima, ali pružila sam ruku i zadržala ih. „Ne, ja sam KeKe DAplijez, Ejsova prijateljica sa Tajlanda.“ „Molim?“ Žena me je pogledala. „Gospode! Pa to ste vi\“ „Da.“ I dalje sam dlanom držala odškrinuta vrata, a ona je stajala i blenula u mene, dok sam ja posmatrala njenu smeđu kosu, ošišanu u neupadljivu paž frizuru, urednu bluzu i ono što bismo Zvezda i ja nazvale suknjom stare žene, jer je dopirala do ispod čašica kolena. Očigledno je i dalje bila bez reči, pa sam


428

LUSINDA RAJLI

nastavila. „Samo sam htela da razgovaram s vama.“ Posmatrala sam kako njene smeđe oči skreću s mene levo pa desno. „Kako ste me našli?“ „Preko biračkog spiska. Posetila sam Ejsa u zatvoru. On misli da sam ja dala onu fotografiju novinama, ali nisam. Zaista verujem da je iza svega toga on dobar čovek. A i pomogao mi je“ – progutala sam knedlu – „kad mi je pomoć bila potrebna, a sad osećam da nema prijatelja i da mu zaista, zaista neko treba“, dovršila sam, zadihana od napora da kažem pravu stvar. Konačno je klimnula glavom. „Izvolite, uđite.“ „Hvala.“ Zakoračila sam unutra, a ona je odlučno zalupila vrata za nama, a onda ih zaključala. „Niko ne zna da ste ovde, zar ne?“ „Niko“, potvrdila sam dok sam išla za njom uskim hodnikom.pa u dnevnu sobu, gde sam se bojala čak i da pomislim na neko piće jer bi se tečnost mogla prosuti na sjajnu, uglačanu površinu stočića za kafu. Čak su i jastučići na sofi bili simetrično raspoređeni, pod oštrim uglom, nalik slovu V. „Izvolite, sedite. Jeste li za šolju čaja?“, upitala me je žena. „Ne, hvala“, odgovorila sam i oprezno sela. „Neću ostati dugo.“ Linda je sela u naspramnu fotelju i malo zurila u mene, a onda odvratila pogled, iznenada zamućenih očiju, kao da će zaplakati. „Dakle“, prodahtala je, očigledno se trudeći da se pribere. „Vi ste Anandova devojka?“ Bio mi je potreban trenutak da registrujem kako je Ejsa nazvala njegovim pravim imenom. „Ne bih išla baš tako daleko, ali bili smo zajedno, da. Uzgred, zašto mi je kazao da se zove Ejs?“ „Taj nadimak su mu dali na brokerskom spratu jer uvek pobeđuje.29 Ili je bar nekad pobeđivao… Zašto ste tačno ovde?“ „Znate, jednostavno mi je stalo do njega. A jedne noći je pomenuo vaše ime. Rekao je: 'Linda zna.' Tada stvarno nisam razumela o čemu govori, ali sad shvatam, i treba da se preselim u Australiju pa sam mislila da mu dugujem da vas pronađem pre nego što odem.“ „On je divan dečko“, kazala je Linda posle duge pauze. „Aha, jeste. Dozvolio mi je da ostanem kod njega kad nisam imala kuda da odem. Ne znam čak ni šta treba da vas pitam, ali…“ Shvatila sam da je Linda u mislima daleko jer je zurila u prazno. Pa sam sela i sačekala da progovori. 29

Engl.: Ace, prvak, as, šampion. (Prim. prev.)


Biserna sestra

429

„Došao je u Englesku kad je imao trinaest godina, da pohađa internatsku školu“, konačno je kazala. „Ja sam bila ta koja je dočekala avion iz Bangkoka i koja ga je odvela u školu Čarterhaus, ovde blizu. Tad je bio jako sitan – nije izgledao starije od devet ili deset godina – prava beba. Sem toga, prethodno je bio izgubio majku, pa ipak je bio tako hrabar, nije plakao kad sam ga upoznala s direktorom škole, a onda ga tamo ostavila. Mora da je za njega bio veliki šok da napusti Bangkok i dođe u internat u hladnoj, sivoj Engleskoj.“ Linda je zastala pa duboko uzdahnula, a onda kazala: „Dečaci umeju da budu tako okrutni, zar ne?“ „Iskreno rečeno, stvarno ne znam. Ja imam pet sestara.“ „Stvarno?“ Uzdržano mi se nasmešila. „Blago vama. Ja sam jedinica. Uglavnom, zvala sam ga jednom nedeljno, samo da proverim da li je u redu. Uvek je zvučao veselo preko telefona, ali znala sam da mu nije lako. Isprva povremeno, dolazila sam nedeljom da ga izvedem na ručak. Zbližili smo se i, konačno, uz dozvolu njegovog oca, boravio je kod mene za vreme praznika i raspusta. Ali sve je to sad prošlost.“ Stisnula je ruke na kolenima. Neko vreme smo sedele ćuteći, dok sam pokušavala da svojim plitkim umom dokučim taj zaplet, ali nisam uspela. Bila sam sigurna da je Ejs jasno kazao kako nikad nije upoznao oca, a Linda ga ipakpominje. Je li ona u nekakvom srodstvu sa Ejsom? Da li se zato starala o njemu kad je bio mali? „Zar niste bili lična sekretarica generalnog direktora banke Berners?“, upitala sam je. „Da, bila sam. Kao što već možda znate, mnogo toga se promenilo za nekoliko proteklih meseci. Nisam zvanično u penziji.“ „O, pa to je lepo.“ „Ne, nije“, prosiktala je. „Užasno je da užasnije ne može biti! Ne znam šta ću sa sobom ceo dan kod kuće. Uverena sam da ću se s vremenom navići, ali prilično je teško kad vam iznenada oduzmu način života, zar ne?“ „Da, jeste“, kazala sam osećajno. „Je li to zato što je banka kupljena?“ „Delimično, da, ali Dejvid je smatrao da je bolje da nestanem i postanem nevidljiva.“ „Dejvid?“ „Generalni direktor. Trideset godina sam radila za tog čoveka, živela za njega i za svoj posao. A sad…“ Slegla je ramenima. „Pa, šta je tu je. Jeste li sigurni da nećete šolju čaja?“ „Ne bih, hvala. Vaš šef i dalje radi tamo, zar ne?“ „O da“ – energično je klimnula glavom. „Čula sam da sad ima novu verziju mene, po imenu Debra. Veoma je… plavuša, po svemu sudeći. Ne kažem da je to važno“, dodala je žurno. „Ubeđena sam da je veoma efikasna.“


430

LUSINDA RAJLI

„Linda“, rekla sam, misleći da ovako nećemo nikuda stići, samo će se ona još više uznemiriti. „Šta je to što znate o Ejsu? Je li to nešto korisno, što bi mu moglo pomoći?“ „Oh, znam sve o Anandu“, odgovorila je polako. „Tačno znam kako voli da ga maze po kosi dok tone u san, da je pomalo nagluv na jedno uho zbog povrede na ragbiju, i kako voli moje kolače.“ „Mislila sam da li znate nešto što bi mu pomoglo da se brani na predstojećem suđenju?“ upitala sam. „Da, ovaj, smanji kaznu ili tako nešto?“ Ujela se za usnu i oči su joj se još jednom napunile suzama. „Znate, još malo pa će podne i mislim da bih rado popila malo serija. A vi?“ „Ovaj, ne, hvala.“ Ustala je i otišla do komode, iz koje je izvadila bocu i vrlo malu čašu, koju je napunila nekom smeđom tečnošću. „Gospode, godinama nisam pila šeri u vreme ručka. Živeli.“ „Živeli“, odvratila sam. Za nekog ko kaže da ne pije mnogo, Linda je prilično brzo iskapila čašu. „Tako je već bolje“, kazala je. „Bože, nije teško razumeti zašto se ljudi odaju alkoholu, naročito kad su pod pritiskom. Je li Anand pio kad ste ga videli na Tajlandu?“ „Ne. Ništa izuzev jedne čaše šampanjca na novogodišnje veče.“ „To je divno. Nije bio sklon piću pre nego što je postao broker. Problem je u tome što je opijanje inicijacija u Sitiju, a on je želeo da se uklopi među brokere. Niko ne želi da se razlikuje, zar ne? Naročito ako stvarno jeste različit.“ „Ne, ne želi.“ Klimnula sam glavom u znak da se slažem. „U samom početku sam kazala Dejvidu kako mislim da je greška zaposliti Ananda u banci čim završi školu, ali on je video koliko je dečko bio nadaren. Anand nije želeo to da radi. Sedeo je baš tu gde vi sad sedite kad mi je rekao da Dejvid vlada svetom“, uzdahnula je. „Hoćete da kažete da je vaš šef primorao Ejsa da bude broker?“, upitala sam, sad još više zbunjena. „Recimo to ovako: Anand je toliko bio pun strahopoštovanja prema njemu da bi učinio sve što Dejvid kaže.“ „Zašto?“ Lindine obrve su se nabrale u mrštenju. „Pa sigurno vam je rekao? Inače ne biste bili ovde.“ „Šta mi je sigurno rekao?“ „Dejvid je Anandov otac.“


Biserna sestra

431

„Oh“, prenerazila sam se, nastojeći da sagledam sve posledice toga što je upravo kazala. „Ne, nije mi rekao.“ „O dragi bože, pretpostavila sam da jeste…“ Linda je zarila lice u šake. „Vidite, niko drugi ne zna za tu… krvnu vezu.“ „Stvarno? Zašto?“ „Dejvid je bio paranoičan zbog svog ugleda u Sitiju. Nije želeo da iko zna da ima vanbračnog sina. I, naravno, već je bio oženjen kad se Anand rodio, imao malo dete i suprugu.“ „Dobro. Da li Ejs zna da mu je Dejvid tata?“ „Naravno da zna, zato se neprestano trudio da mu udovolji. Dejvid je smirio svoju savest time što je doveo sina u Englesku i obrazovao ga u najboljim britanskim školama pošto je čuo da je Anandova majka preminula. A onda mu je, kao što rekoh, ponudio posao u banci, pod uslovom da niko ne sazna za pravu prirodu njihove veze.“ „Hoćete da kažete da se Dejvid stideo deteta rasno mešovitog porekla?“ „Dičio se time što je pravi engleski gospodin. I uvek se predstavljao kao savršen porodičan čovek.“ „Gospode“, kazala sam upola glasa, sa željom da se uštinem kako bih se podsetila da je dve hiljade i osma godina, a takve stvari se još uvek dešavaju. „Dakle, Ejs je očajnički želeo da impresionira tatu? Čak dotle da počini proneveru?“ „Od početka je bilo jasno da je Anand talentovan kao što je nekad bio njegov otac, pa ga je Dejvid upravo zato i zaposlio. U roku od nekoliko godina, uzdigao se u hijerarhiji kao najuspešniji broker banke Berners. U svetu brokera bitne su samo tri reči: profit, profit i profit. A Anand je ostvarivao više profita od svih.“ „Je li njegov tata bio ponosan na njega?“ „Da, veoma, ali tada je Ananda napustila sreća i, umesto da to primi mirno, uspaničio se. Podozrevam da je tad počeo da vara. Problem je u tome što – i kad kažeš sebi da ćeš rizikovati samo jednom da pokriješ gubitke – ako te ne uhvate, ponovo to uradiš. Postaneš zavisnik, a Anand je bio zavisnik i od očeve pažnje i očevih pohvala.“ „Bože, kako je to tužno.“ Zavrtela sam glavom, zaista saosećajući sa Ejsom. „Linda, šta mislite, da li je Dejvid znao šta Ejs radi? Mislim, sigurno je morao znati? Izgubio je toliko mnogo novca.“ Linda je ustala da sipa sebi još jednu čašu serija i otpila povelik gutljaj. „Istina je da ne znam zasigurno, ali ono što znam jeste da bi Dejvid sad trebalo da bude uz njega. Rođeni sin mu je nastradao i vapi za pomoć! I nimalo me ne bi iznenadilo da je Dejvid znao u kakvoj je Anand nevolji. Najzad, on je


432

LUSINDA RAJLI

generalni direktor. Pitam se čak i da nije tutnuo Anandu malo gotovine da mu pomogne da zgodno 'nestane' na Tajland.“ „Au, kakva zbrka“, uzdahnula sam. „Da, jeste. Jadni moj, jadni dečko. Ja…“ Lindi su se oči ponovo napunile suzama. „Nemam dece, ali volela sam Ananda kao svoga sina, KeKe. Kad nije imao ni oca ni majke, ja sam bila ta koja mu je pomagala da prođe kroz teške tinejdžerske godine.“ „Zašto ga onda niste posetili u zatvoru?“ „Dejvid je rekao da ne mogu. Naredio mi je da se držim podalje.“ „Za svaki slučaj, da neko ne bi ušao u trag vašoj vezi sa Ejsom i Dejvidom, i otkrio istinu o njihovom srodstvu?“ „Da, mada ne postoji pisani dokaz – na Anandovom izvodu iz matične knjige rođenih nema Dejvidovog imena.“ Osetila sam kako u meni raste panika. „Postoje genetske analize. Žao mi je što to kažem, ali Dejvid mi izgleda kao pravi“ – odabrala sam najdelikatniju reč koje sam mogla da se setim – „govnar. Ejsu je potrebna sva podrška koju trenutno može dobiti. Potpuno je sam, sasvim sam prolazi kroz sve ovo.“ „U pravu si za Dejvida“, mračno je kazala Linda. „Trebalo mi je trideset godina da progledam. Problem je u tome što sam ga obožavala od prvog trenutka kad sam počela da radim u banci kao mlađa daktilografkinja, a kad me je na kraju zaposlio kao svoju ličnu sekretaricu, to mi je bio najsrećniji dan u životu. Sve sam mu dala. Gde god da sam bila, u bilo koje doba dana i noći, organizovala sam mu život. I ne samo njemu, već i onoj nadmenoj, snishodljivoj ženi kojom se oženio, i njegovoj deci, oboma, koja nikad u životu nisu ništa ozbiljno radila. Znate, bila sam zaljubljena u njega“, priznala je. „Kakav sam samo kliše: sekretarica zaljubljena u šefa. A sad me je odbacio zajedno sa Anandom. Znate li da se nije čak ni udostojio da mi lično kaže kad je objavljen višak zaposlenih pošto je Đinćijan kupio banku za jednu funtu? Poslao me je u kadrovsku službu, zajedno sa ostalim službenicima.“ Sad sam već imala želju da golim rukama zadavim tog nitkova. „To je zato što ste previše znali.“ „Ja sam bila senka na njegovom ramenu, podsetnik na ono što je on u stvari. On je Anandov otac, KeKe. Trebalo bi da bude uz njega kad mu je najteže, i on to zna.“ „Jeste li ikada pomišljali da kažete medijima istinu?“ „Naravno da jesam, neprekidno zamišljam! Sanjam kakav bi bio izraz Dejvidovog lica kada bih to učinila!“ Tiho se nasmejala i iskapila ostatak serija. T?“


Biserna sestra

433

„Ja… jednostavno ne mogu. Prosto nisam pakosna. A takva bih ispala – pakosna, jer ne bih time postigla ništa dobro sem Dejvidovog javnog poniženja.“ „Po meni ni to nije malo“, prokomentarisala sam. „Ne, KeKe. Pokušajte da me shvatite, da je integritet jedino što mi je ostalo. I neću mu dozvoliti da i to kompromituje.“ „A šta je sa Ejsom?“, bila sam uporna. „Koliko sam shvatila, rekli ste da je sve to sam napravio, ali sigurno bi pomoglo kad bi neko objasnio zašto se to dogodilo, kad dođe do suđenja. Najzad, poznajete ga otkad je bio dečak, i radili ste u toj banci, pa biste mogli biti svedok o njegovom karakteru. Ja sam voljna da to budem!“ „To je baš lepo od vas, draga. Problem je što moj prihod kao tehnološkog viška ima veze s tim što ću držati jezik za zubima. Morala sam da potpišem klauzulu po kojoj pristajem na to da ništa ne govorim ni medijima ni advokatu koji brani Ananada.“ „To je ucena, Linda!“, uzviknula sam. „Svesna sam toga ali, bez namere da budem sebična, taj novac je sve što imam i od čega živim dok ne budem ostvarila pravo na penziju za sedam godina.“ „Valjda možete dobiti drugi posao? Mislim, rekla bih da ste sjajna sekretarica.“ „O KeKe, tako ste dragi, mila, ali imam četrdeset osam godina. Šefovi žele mlade žene a ne sredovečne kao ja.“ „A zar ne možete, ovaj, da i vi ucenite Dejvida? Hoću reći, mora da znate svašta o njemu.“ „Znam, svakako. Svašta što bih mogla ispričati novinama. Za početak, njegove beskonačne ljubavne veze, dok sam ga ja pokrivala kad ga je supruga zvala u kancelariju. A njegova ekstravagancija oduzimala je dah – samo najbolje je dolazilo u obzir, i okrenuo bi i nebo i zemlju da ga se domogne. Znate li da me je, čak i onoga dana kad je njegova dragocena banka bila prodata za funtu, poslao u Heton garden po biser koji je lovio godinama. Konačno mu je ušao u trag i tražio da mu ga pošalju u London privatnim mlažnjakom. Ja sam taksijem odnela milion funti u gotovom novcu da platim posredniku. Dejvid je bio kao dete na Božić kad sam se vratila u kancelariju s biserom. Gledala sam kako otvara kutiju i vadi ga iz nje. Podigao ga je na svetlo, i moram priznati da je bio velik i lepe roze boje, Dejvid je izgledao zaljubljeno, nikad ga nisam videla da s takvom ljubavlju gleda bilo koga.“ Progutala sam knedlu i preneraženo zurila u Lindu. Nije valjda ono što mislim da jeste…?


434

LUSINDA RAJLI

„Ovaj, odakle je stigao taj biser? Znate li?“ „Iz Australije. Po svemu sudeći, bio je godinama izgubljen.“ „Da li je… je li Dejvid rekao da biser ima neko ime? Kao na primer, zbog toga što je tako specijalan?“ „Da, zvao ga je Rozeta. Zašto?“ Duhovi nađu pohlepne ljude i ubiju ih… „Oh, ništa.“ Spopala me je strašna potreba da se histerično kikoćem, ali Linda ne bi razumela, pa sam se obuzdala. „Sad stvarno moram da idem. Da vam dam broj svog telefona, pa da možemo ostati u kontaktu?“ „Da, volela bih“, odgovorila je. Razmenile smo brojeve, a onda sam ustala i hitro pošla ka izlazu, pre nego što pukne brana u meni. „Bilo je lepo razgovarati s nekim ko razume i kome je stalo do Ananda kao meni“, rekla je spustivši mi ruku na nadlakticu. „Hvala vam što ste došli.“ „Molim vas, Linda, iako ne možete na sud da kažete nešto njemu u prilog, razmislite bar o tome da odete i posetite Ananda u zatvoru. Potrebni ste mu. Vi ste… pa, u osnovi, vi ste mu mama.“ „Da, u pravu ste. Razmisliću o tome, draga. Doviđenja.“ Išla sam ulicom, pa onda uskom uličicom, sve dok nisam našla parkić. Sela sam na klupu i zaurlala od neumesnog smeha, ali nisam se mogla obuzdati. Ako je to onaj isti biser Rozeta, taj koji je kupio Anandov otac, a menije zaista zvučalo kao da jeste, onda nije mogao dospeti u dom koji ga više zaslužuje. Nisam baš želela da umre, naravno… pa, bar ne mnogo. Drhtala sam na zimi i uzela mobilni telefon da pozovem taksi. Kad su kola stigla, ušla sam i pozvala zatvor da se prijavim za novu posetu. Pošto sam stigla kući, shvatila sam da sam mnogo mirnija u vezi sa Ej sovom situacijom. Imala sam snažan osećaj da preci drže sve u svojim rukama i da je sudbina Dejvida Rutera već određena.

Pošto sam otišla da dočekam Ma na Hitrou, pojavila se na terminalu dolazaka, elegantna kao i uvek iako je dugo putovala. Progurala sam se kroz gomilu ka njoj i čvrsto je zagrlila. „Chérie, izgledaš divno!“, kazala je dok me je ljubila u oba obraza. „Hvala, a i osećam se sasvim dobro“, odgovorila sam držeći je podruku. Uzele smo taksi do Batersija pa sam je uvela u svoj stan.


Biserna sestra

435

„Mon dieu! Fantastično.“ Ma je stajala nasred dnevne sobe i pokretom ruke obuhvatila prostor. „Lepo je, zar ne?“ „Da, ali Zvezda mi kaže da ga prodaješ?“ „Ne, više ne. Agent za nekretnine mi je rekao da su cene ovakvih stanova pale otkad sam ga kupila, pa ću ga izdavati. Danas me je zvao. Već je našao stanare, znači da je to sređeno. Daj mi kaput.“ „Hvala.“ Ma je skinula kaput i dala mi ga, a onda je sela i zagladila rukama suknju od tvida. Izgledala je besprekorno kao i uvek, a istovremeno i umirujuće. „Jesi li za šolju čaja?“ upitala sam je. „Rado. Odbijam i da jedem i da pijem u avionu.“ „Ne krivim te“, kazala sam i uključila čajnik. „Da nisam jela, umrla bih od gladi na putu u Australiju, i nazad.“ „Još uvek ne mogu da verujem da si toliko putovala sasvim sama. Znam koliko mrziš letenje. Ponosim se tobom, chérie.“ „Pa, u životu je najvažnije suočavati se sa svojim strahovima, zar ne?“ „Tako je. A ti si neverovatno napredovala u tome.“ „Trudim se.“ Donela sam joj šolju njenog omiljenog dardžiling čaja, spustila ga na sto i sela pored nje na sofu. „Drago mi je što te vidim. Hvala ti što si došla, Ma.“ „Znaš, čak i da me Zvezda već nije prethodno pozvala u Englesku, ne bih dopustila da odeš u Australiju a da te ne vidim. Tako mi je milo što sam došla. A lepo je otići iz Atlantide na nekoliko dana. Dakle…“ Otpila je gutljaj čaja. „Pričaj.“ „Ima mnogo toga da se priča“, odvratila sam. „Imamo dovoljno vremena. Samo kreni od početka.“ Tako sam i učinila. Isprva nelagodno i stidljivo, jer sam shvatila da nikada ranije nisam bila stvarno sama s Ma, bez Zvezde pored mene. Ali to je bio novi korak koji sam morala da napravim sad kad sam nezavisna. Ma je najbolji slušalac na svetu, držala me je za ruku tokom dirljivih delova priče, što je bilo dobro jer ih ima poprilično. „O bože, veliki si put prošla, chérie. I volela bih da upoznam tvog dedu“, kazala je Ma kad sam stigla do sadašnjice. „Da, on je poseban.“ Onda sam zastala, bilo mi je potrebno da nađem prave reči i da ne zvuče nezgrapno. „Znaš, Ma, sve to – sve što smo prošle Zvezda, Maja i ja – navelo me je na razmišljanje.“ „Zaista?“


436

LUSINDA RAJLI

„Da. O tome šta stvarno znači biti roditelj. Na primer, da li je krvna veza nešto najvažnije?“ „Šta ti misliš, chérie?“ „Mislim da je stvarno, ali stvarno divno što sam upoznala svog dedu, ali time sam samo još nekog dodala porodici koju već imam. Nije mi ni trebalo niti sam želela da zamenim tebe i Tatu nekom novom verzijom. Pomalo kao moj prijatelj Ejs – onaj što je u zatvoru; on je na Tajlandu imao mamu koju je stvarno voleo, ali ona je umrla. A onda je dobio drugu mamu ovde, sasvim slučajno, koja se stvarno starala o njemu, kao ti o meni i mojim sestrama.“ „Hvala, chérie. Dala sam sve od sebe.“ „Ma…“ Ovoga puta sam ja nju uzela za ruku. Zar ti nije bilo mnogo teško da gledaš kako neke od nas odlaze i nalaze drugu porodicu? Hoću reći, ti si nas podigla otkad smo bile bebe.“ „Ah, KeKe, znaš li da si ti jedina od svih tvojih sestara koja se setila da me to pita? Hvala ti, chérie. I – da, u pravu si. Gledala sam vas kako rastete otkad ste bile bebe, i bila počastvovana poverenjem koje mi je vaš otac poklonio. Svim roditeljima je teško da gledaju kako im mladi odleću iz gnezda i možda nalaze svoju porodicu u prošlosti ili u sadašnjosti. Ali već sama činjenica da sedimo sad ovde, da si želela da me vidiš, meni je zaista dovoljna.“ „Uvek ću želeti da te vidim, Ma. Ti si jednostavno… as!“ Pogledale smo se, ne znajući da li da se smejemo ili da plačemo, pa smo odlučile da se smejemo. A onda smo se zagrlile i ja sam joj spustila glavu na rame, kao što sam radila nekad, kad sam bila mala. Pogledala sam u telefon – bilo je devet sati – i setila se da Ma sigurno umire od gladi. Naručila sam hranu telefonom, pa smo navalile na izvrstan tajski zeleni kari. „Dakle, u sredu odlaziš u Australiju?“, upitala me je Ma. „Da. Ma“, izletelo mi je zatim, „mogu li nešto da te pitam?“ „Možeš, naravno, chérie.“ „Šta misliš, da li je Tata specijalno izabrao svaku od nas, ili nas je usvojio nasumično? Mislim, kao u mom slučaju, kako to da se našao u Brumu baš ubrzo pošto sam se rodila i kad mi je bio potreban dom?“ Ma je spustila kašiku i viljušku. „Zaista, chérie, odgovorila bih ti na to pitanje da mogu. Kao što znaš, tvoj otac je mnogo putovao i ne znam da li je u tome bilo nekog plana. Za mene je svaka beba koja je stigla u Atlantidu bila iznenađenje, a naročito ti, KeKe. A samo šest meseci pre toga pridružila nam se Zvezda. Da“ – klimnula je glavom i otpila gutljaj vina. „Ti si bila najveće iznenađenje.“ „Stvarno?“


Biserna sestra

437

„Da, bila si.“ Ma mi se nasmešila. „Sem toga, mislim da mi ljudi volimo da verujemo da se sve dešava prema nekom planu. A možda plan i postoji, samo što – po mom iskustvu – nije uvek delo čoveka.“ „Hoćeš da kažeš da nas vodi sudbina, odnosno viša sila?“ „Da.“ Ma je živahno klimnula glavom. „Zaista verujem da je tako. U mom slučaju sigurno jeste.“ Ma je salvetom obrisala usta, a zatim i oči. „Dobrota stranaca“, prošaputala je, a onda duboko udahnula. „Molim te, izvini me, moram da legnem. Sudeći po onome što mi je Zvezda ispričala, sutra imamo važno veče.“ „Misliš na zabavu za Zvezdine rođake?“ „Da, i na tvoju oproštajnu zabavu, naravno“, podsetila me je. „Aha, da.“ Toliko sam bila svime obuzeta da sam stalno zaboravljala kako ću za manje od dvadeset četiri sata otići zauvek.“ „A i prvi put ću videti Mausa“, nastavila je Ma. „Jesi li ga ti već upoznala?“ „Da, jednom smo se sreli. Pa… fin čovek“, uspela sam da prevalim preko usana. „Zaista sam srećna jer je Zvezda srećna.“ Gore, u gostinskoj sobi u kojoj nikad niko nije spavao, čudno sam se osećala dok sam pokazivala Ma gde su peškiri i kako se uključuje tuš, kao da sam ja odrasla, a ona dete. „Hvala ti, KeKe. Veoma si gostoljubiva i nadam se da ćeš me jednog dana pozvati da te posetim i u Australiji.“ „Hoću, naravno“, osmehnula sam se. „U svako doba, Ma.“ „Laku noć, chérie.“ Poljubila me je u oba obraza. „Lepo spavaj.“


36

Sutradan sam iznenadila Ma svojom novom navikom da rano ustajem, i pošto smo brzo doručkovale kroasane i kafu, ostavila sam je da se sprema za koktelzabavu i uhvatila autobus do Vormvud skrabsa. Ejs se skljokao na plastičnu stolicu naspram mene, razdražen. „Zar ti nisam rekao da me ostaviš na miru?“, kazao je i odbrambeno prekrstio ruke na grudima. „E pa zdravo i tebi“, odgovorila sam. „Pogodi koga sam juče upoznala?“ „KeKe, nemoj mi reći da si…“ „Da. Našla sam Lindu i razgovarale smo, i ona te mnogo voli“, izletelo mi je, pa sam se nagla napred ka njemu, preko stola. „Kazala mi je istinu o tvome tati, i on mora da ti pomogne, i… Da li je znao šta radiš? Jer ako jeste, onda…“ „Prekini! Nemaš pojma o čemu govoriš“, prosiktao je, a očni kapci su mu se skupili od gneva. „Sve je to mnogo komplikovanije nego što možeš da zamisliš.“ „Znam. Linda mi je ispričala, ali Dejvid je tvoj tata, a to uopšte nije komplikovano. I treba da je uz tebe kao otac i kao bivši šef, jer mislim da jeste znao i da ga štitiš, a to jednostavno nije pošteno!“ Ejs me je gledao trenutak, a onda mi je ćutke pružio kutiju sa stola za kojim smo sedeli. Nisam čak ni shvatila da plačem, ali pretpostavljam da su čuvari navikli na to u centru za posetioce. „KeKe“, kazao je Ejs, sad nežnije. „Imao sam mnogo vremena da razmislim otkad sam ovde, a i kad sam bio s tobom na Tajlandu. Znao sam da ću se jednom morati suočiti s tim što sam uradio, i sad to činim. Da li je moj otac znao ili ne – pa čak i to da li je on stvarno moj otac – nevažno je. Ja sam bio taj koji je pritiskao tastere na kompjuteru i nezakonito trgovao. Isto tako, shvatio sam da me moj ot… da me Dejvid nikad nije voleo i da ga nije bilo briga za mene. A ako ćemo iskreno, nije ga briga ni za šta osim za novac.“ „Slažem se“, odvratila sam ljutito. „Dakle, on, i ono što sam uradio navelo me je da shvatim kakav sam čovek stvarno postajao i kakav ne želim da budem. Na neki način, sve to što sam


Biserna sestra

439

doživeo me je spasilo. Savetnik mi je rekao da mogu i da završim fakultet dok sam na robiji. Mislim da ću studirati filozofiju i teologiju. Tek mi je dvadeset osam godina – imam dovoljno vremena da izgradim drugačiji život kad izađem iz zatvora.“ „E to jeste pozitivan stav“, kazala sam i tek tada počela da ga shvatam i da mu se divim. „I uzgred, znam da me nisi ti prodala, KeKe. Proverio sam onu fotografiju nas dvoje, i prava glase na 'Džeja'. Bila si u pravu i izvini što sam mislio da si to bila ti. Imam mnogo lepih uspomena na nas na Pra Nang biču i želim da ih takve i sačuvam.“ „I ja želim“, kazala sam kroz suze. „Slušaj, selim se u Australiju. Sutra. Molim te, dođi mi u posetu kad izađeš iz zatvora. Možda bi tamo mogao da započneš novi život. To je zemlja budućnosti, zar ne?“ „Ko zna. Svakako ćemo ostati u kontaktu. Nego, jesi li saznala više o Kiti Merser?“ „Još bolje od toga.“ Iscerila sam se. „Našla sam svoju porodicu.“ „Onda se radujem zbog tebe, KeKe.“ I prvi put mu je lice obasjao pravi osmeh. „Ti to zaslužuješ.“ „Slušaj, sad moram da idem, ali poslaću ti svoju novu adresu čim se skrasim.“ „Obećavaš?“ Uhvatio me je za ruku kad sam ustala. „Obećavam. Oh, još nešto“, šapnula sam, „ne brini za svog tatu. Imam osećaj da će dobiti šta je zaslužio.“

Popodne sam provela pakujući ostatak svojih stvari u kese za đubre, koje će Zvezda, kako je rekla, odneti u Haj Vild. Zatim sam izašla da kupim sve one sitnice za koje sam znala da ih ne mogu nabaviti u Alis Springsu, kao što je hajnc pečeni pasulj i džinovska tabla kedberi čokolade s lešnicima i suvim voćem. Zvezda, njena mama i Maus trebalo je da dođu u stan u šest sati, na oproštajnu koktel-zabavu, a posle da nastave u Ist End. Kupila sam tri boce šampanjca i pivo da ih ispratim – a i sebe – svakog svojim putem. Kada sam posle kupovine stigla kući natovarena kesama, ugledala sam Ma na Zvezdinom mestu, sa Zvezdinom belom keceljom uredno vezanom oko struka. Dočekala me je na vratima sa izrazom očajanja.


440

LUSINDA RAJLI

„Mon dieu! Ima li negde u kraju pekare s delikatesima? Pokušala sam da napravim kanapee i pošlo je naopako. Vidiš?“ Pokazala je prstom neko čudno – i zapravo prilično umetničko – zeleno pecivo, koje je izgledalo kao da ga je neko izgazio. „U redu je, Ma. Imam tortilja-čips i umak iz radnje.“ „O KeKe, tako mi je neprijatno! Uhvatila si me.“ Sela je za kuhinjski sto i zagnjurila lice u šake. „Uhvatila sam te?“ „Mais oui!30 Francuskinja sam, a sve što skuvam ispadne katastrofa! Istina je da sam se za sve ove godine krila iza Klaudije. Da je bilo na meni da vas hranim, gladovale biste nasmrt, ili bih vas potrovala!“ „Stvarno nije važno, Ma. Volimo te i ovako, iako si loša kuvarica.“ Obuzdavala sam smeh pred njenim potištenim licem. „Svi imamo svoje jače strane i svoje slabosti, zar ne? Bar si nam tako uvek govorila“, dodala sam i izručila tortilja-čips u činiju, a onda stavila šampanjac i pivo u frižider. „Tako je, chérie, i u pravu si, moram to da prihvatim.“ „Aha.“ Videla sam da joj treba zagrljaj pa sam joj prišla. „Oh KeKe, mislim da se, u ovom trenutku, od svih svojih devojaka najviše ponosim tobom“, kazala je milujući me po kosi. „Zašto?“ „Zato što umeš da budeš to što jesi. A sad idem gore da se spremim za zabavu.“

Svi su stigli malo posle šest i videla sam da je Zvezdina mama, Silvija, bukvalno starija verzija Zvezde u skupoj odeći. Zaista je bila draga i rekla mi da je čula mnogo lepih stvari o meni, a onda me je zagrlila. „Hvala ti što si se starala o njoj kad ja to nisam mogla“, šapnula mi je na uho. Odmah je pobudila u meni toplinu i bilo mi je drago što Zvezda ima nekog ko je voli isto tako snažno kao i ja. Maus je bio uobičajeno nabusit, pa sam zaključila da bih odabrala njega kad bih tražila nekog za ulogu Darsija u onom romanu Džejn Ostin o kojem je Zvezda stalno pričala. Morala sam da priznam da je zgodan, kome se takvi muškarci dopadaju, ali pomalo odbojan, kao većina engleskih aristokrata koje 30

Franc: Pa da! (Prim. prev.)


Biserna sestra

441

sam upoznala. A onda sam se setila da sam tehnički i ja potomak škotskog plemstva, pa sam osećala da sam im ravna. Posmatrala sam kako Silvija prilazi Ma i zapitala se kako se Ma oseća. A onda sam sklopila oči i zamislila ljudsko srce kako kuca. Gledala sam ga kako se širi i obuhvata sve nove ljude koje sad volim. I shvatila sam da srce ima mogućnost da se beskonačno širi. I što je ispunjenije, tim zdravije i srećnije kuca u tebi. A što je najbolje od svega, zasvrbeli su me prsti i odmah sam znala kakva će biti moja sledeća slika. Prišla sam, a Ma mi je stavila čašu šampanjca u ruku. Zapazila sam da su svi zaćutali, da stoje oko mene i gledaju me sa iščekivanjem. „Ovaj…“ Kazala sam tupo, još uvek ošamućena. Spasila me je Ma. „Volela bih da kažem samo to“, započela je, „da sam veoma ponosna na tebe, KeKe, na to koliko si daleko dospela na svom putovanju. Chérie, talentovana si i hrabra, i imaš dobru dušu. Nadam se da će ti Australija pružiti sve za čim tragaš celog života. Svima ćeš namnedostajati, ali shvatamo da naša mala golubica mora da odleti. Bon voyage!“31 „Bon voyage!”, ponovili su svi uglas, pa smo se kucnuli čašama. Udaljila sam se i posmatrala ih, tu mešovitu grupu ljudi povezanih ljubavlju. A ja ću zauvek biti deo ovog pačvorka od ljudi, bez obzira na to što sutra letim na drugi kraj sveta. „Jesi li dobro?“ – Zvezda me je munula. „Aha, super sam“ – progutala sam knedlu u grlu. „Uzgred, tvoja porodica je sjajna.“ Pored nje se pojavio Maus. „Sad moramo da krenemo ili ćemo zakasniti. Izvini, KeKe.“ „Važi.“ Zvezda me je ojađeno pogledala. „Ke, jesi li sigurna da ne želiš da pođeš s nama na zabavu?“ „Ne brini za mene, stvarno. Moram još nešto da sredim i da se spakujem. Jednostavno se loše poklopilo.“ „Trebalo bi da ostanem s tobom ovde noćas.“ Zvezda se ujela za usnu kad joj je Maus pružio kaput. „O Ke, ne znam kad ćemo se ponovo videti.“ Prišla je Silvija da se oprosti i da mi poželi srećan put, a onda je došao red na Ma. „Doviđenja, chérie, obećaj mi da ćeš voditi računa o sebi i da ćeš se javljati.“ Ma me je zagrlila i videla sam kako Zvezda oblači kaput, pa je zakoračila prema meni.

31

Franc: Srećan put. (Prim. prev.)


442

LUSINDA RAJLI

„Zakasnićemo, draga.“ Maus ju je odlučno uzeo za ruku i poveo ka vratima. Volim te, kazala mi je znacima. Volim i ja tebe, odgovorila sam na isti način. Vrata su se za njom zalupila, a ja sam se napregla da ne zaurlam i da se ne rasplačem. Mrzela sam Mausa što nam nije dozvolio čak ni da se oprostimo kako treba. Stavila sam čaše i tanjire u mašinu za sudove, srećna što imam čime da se zaokupim, a onda sam otišla u atelje i razmontirala svoju instalaciju, pa odnela, komad po komad, u kontejner za đubre. „Sad si u đubretu“, kazala sam gospodinu Gaju Foksu kad sam ga gurnula unutra i zalupila poklopac. Gore u stanu, zalila sam Zvezdine biljke poslednji put. Ranije mi je dala svoj ključ i zamolila me da se postaram da novi stanari paze na njene „bebe“, kako ih je zvala. „E pa, ovo je stvarno kraj jednog perioda“, promrmljala sam krećući se po stanu, dok me je tišina podsećala na to zašto sam uopšte i krenula u Australiju. Navukla sam kapuljaču i osmelila se da izađem na terasu. Setila sam se Linde i toga kako nikad nije imala život; provela ga je tako što je volela nekoga ko nju nikada neće voleti. Tad mi je bilo malo bolje jer, za razliku od nje, imam budućnost s ljudima koji me vole. Šta će se dogoditi u toj budućnosti još nisam bila sigurna, ali bila je preda mnom, da je ja napišem. Ili, preciznije, da je naslikam. Podigla sam pogled i ugledala malo sazvežđe, pa pomislila koliko se Sedam sestara bolje vide i jače svetle u Alisu. U mom novom domu.

Kad je sutradan ujutru u pet stigao taksi, nebo je još bilo depresivno mračno. Prethodne noći se nisam ni trudila da odem u krevet, u nadi da će mi to kasnije pomoći da zaspim u avionu. Dok smo se udaljavali od zgrade, zapištao mi je telefon. KeKe, ovde Linda Poter. Mnogo sam razmišljala i odlučila sam da posetim Ananda. U pravu ste, potrebna mu je moja pomoć i učiniću sve što mogu. Bog vas blagoslovio i srećan vam put u Australiju.


Biserna sestra

443

U meni su navrli olakšanje i ponos, jer sam ubedila Lindu da se predomisli. Ja, svojim nespretnim rečima… Uspela sam da zaista nešto promenim. Čekirala sam tri putne torbe na Hitrou i pošla ka bezbednosnom punktu, pitajući se hoću li pamtiti taj trenutak do kraja života jer je to početak nečeg novog. A onda mi je palo na pamet kako se zapravo nikad ne sećam značajnih trenutaka, nego uvek malih stvari – nasumično odabranih nekom čudnom alhemijom – koje ostanu u foto-albumu mog mozga. Kopala sam po rancu da nađem bording pas i slučajno sam napipala onaj smeđi koverat ulepljen šećerom, u kojem su nekad bili ključevi moje prošlosti. „Gospode“, promrsila sam pružajući ženi bording pas. Osećala sam se skoro kao da se ponavlja sve od pre dva meseca. Žena ju je uzela i klimnula mi glavom, pospana, što je bilo razumljivo jer još nije bilo ni sedam ujutru. Upravo je trebalo da prođem kad sam začula jedan glas iza sebe. „KeKe! Stani!“ Bila sam toliko umorna da sam mislila da spavam. „Keleno DAplijez! Arrete! Stani!“ Okrenula sam se i ugledala Zvezdu. „O bože moj, Ke!“ kazala je zadihano kad me je stigla. „Mislila sam da neću uspeti da te vidim. Zašto se, zaboga, ne javljaš na telefon?“ „Isključila sam ga kad sam izašla iz taksija“, odgovorila sam. „Otkud ti ovde?“ „Sinoć se nismo oprostile kako treba. A nisam mogla dopustiti da odeš a da te čvrsto ne zagrlim i ne kažem ti koliko ćeš mi nedostajati, i“ – Zvezda je izbrisala nos rukavom – „ne zahvalim ti za sve što si učinila za mene.“ Zagrlila me je i privila k sebi, čvršće nego ikada ranije, kao da ne može podneti da me pusti da idem. Stajale smo tako neko vreme, a onda sam se odmakla, znajući da ću ostati zauvek ako to ne učinim. „Bolje da pođem“, promumlala sam, glasa promuklog od emocija. „Mnogo ti hvala što si došla.“ „Uvek ću biti tu za tebe, Ke.“ „I ja za tebe. Ćao, Sija.“ „Ćao. Javi se, važi? I obećaj mi da ćeš doći u Atlantidu za godišnjicu Tatine smrti u junu.“ „Hoću, naravno.“ Poslala sam Zvezdi poslednji poljubac kroz vazduh, a onda se okrenula i prošla kroz skener pa dalje, u svoju budućnost.


Tigi Skotski visovi v

Januar, 2008.

AboridĹžinski simbol za mesec


37

„Jesi li sigurna da želiš da izađeš, Tig? Sprema se mećava“, rekao mi je Kal proučavajući dobroćudno plavo nebo kroz prozor kotidža, dok se neprestani sloj snega, koji je prekrivao zemlju cele zime, caklio na podnevnom suncu. Prizor je bio savršen za božičnu čestitku. „Da! Prosto ne možemo da rizikujemo, Kale, znaš da ne možemo.“ „Sumnjam da će čak i Strašni Sneško32 noćas biti napolju“, promrmljao je Kal. „Obećao si da ćemo stražariti“, kazala sam mu brižno i molećivo. „Čuj, poneću sa sobom radio i zvaću te ako budem imala problema.“ „Tig, zar stvarno misliš da ću pustiti curvi ko što si ti da bude sama u snežnoj oluji dok mogući krivolovac s puškom tumara imanjem? Ne budi blesava“, zarežao je Kal na mene, a na rumenom licu mu se odražavala razdraženost, a potom konačno i popustljivost. „Ne duže od dva sata, imaj na umu. Posle toga ću te odvući za kosu kući. Je l’ jasno?“ „Hvala, Kale“, odvratila sam sa olakšanjem. „Znam da je Pegaz u opasnosti. Jednostavno… znam.“

Sneg je gusto padao oko nas u zemunici i krov od nepromočivog platna ulegao se pod njegovom težinom. Zapitala sam se hoće li se srušiti i zakopati nas žive pod snegom. „A sad idemo, Tig“, kazao je Kal. „Kosti su mi se smrzle, a biće teško voziti i nazad. Mećava se malo stišava i moramo kući dok još možemo.“ Kal je otpio poslednji gutljaj mlake kafe iz termosa, a onda ga ponudio meni. „Ti dovrši. Idem da očistim sneg s vetrobrana i uključim grejanje.“ 32

Popularni naziv za Jetija. (Prim. prev.)


446

LUSINDA RAJLI

„Važi“, uzdahnula sam, znajući da nema svrhe da se raspravljam. Sedeli smo u rovu više od dva sata i gledali samo sneg kako se kovitla i pada na zemlju. Kal je izašao i uputio se ka lendroveru, parkiranom iza jedne stene u dolini iza nas. Dok sam pila kafu, virila sam kroz prozorčić zemunice, onda ugasila kampersku lampu i ispuzala napolje. Nije mi bila potrebna baterijska lampa jer se nebo razvedrilo i na njemu je svetlucalo hiljade zvezda, a Mlečni put nada mnom bio je jasno vidljiv. Impresivni mesec, koji će za dva dana biti pun, sijao je i obasjavao čisti beli pokrivač na zemlji. Potpuna tišina, koja je usledila odmah posle padanja snega, bila je duboka isto koliko i iskričavi beli tepih u koji su mi noge tonule skoro do kolena. Pegaz. Pozvala sam ga tiho, tražeći ga pogledom po brezovom šumarku koji je bio naše posebno mesto. On je bio veličanstven beli jelen, kog sam prvi put primetila kad sam se pridružila Kalu u obilasku poseda radi brojanja jelena. Pegaz je pasao u grupi crvenih jelena i isprva sam mislila da treba da otrese sneg s tela. Dala sam znak Kalu i pokazala prstom, ali dok je on podesio dvogled, krdo je pošlo uzbrdo i sakrilo negde u sredini to mistično i izuzetno retko stvorenje. Kal mi nije poverovao. „Beli jeleni su retki kao zlatno runo, Tig. Svi tragaju za njima, a ja sam na ovom imanju ceo svoj život i nikad nisam video ni kožu belog jelena.“ Nasmejao se sopstvenoj šali i ušao u lendrover, pa smo se odvezli. Međutim, znala sam da sam zaista videla tog jelena, i zato sam se sutradan s Kalom vratila u taj cestar, i posle toga što sam češće mogla. Strpljenje mi je konačno bilo nagrađeno dok sam čučala iza šiblja štipavice, osmatrajući kroz dvogled između breza. A onda sam ga ugledala, stajao je podalje od ostalih, meni odmah sleva, udaljen samo oko četiri metra. „Pegaze“, prošaputala sam, ime mi je prešlo preko usana kao da je oduvek bilo tamo. A onda, kao da potvrđuje da mu je to ime, podigao je glavu i pogledao me. Gledali smo se u oči možda nekih pet sekundi, a onda se pored mene obreo Kal i glasno opsovao, u čudu što je moj „uzlet mašte“ zaista stvarnost. Tog trenutka je započela ljubav; snažna, čudna alhemija koja nas je povezala. Ustajala sam u zoru, kad znam da su krda i dalje u zaklonu od ljutih vetrova u dnu doline, i vozila do šumarka koji im je pružao oskudnu zaštitu od ljute zime. Pegaz bi se pojavio u roku od nekoliko minuta, kao da oseća moje prisustvo. Svaki put je prilazio korak bliže, pa sam i ja činila isto. Osećala sam da stiče poverenje u mene, a noću sam sanjala dan kad ću moći da dotaknem njegov plišani sivobeli vrat, ali…


Biserna sestra

447

U mome pribežištu za životinje bila je prednost moja sposobnost da ostvarim vezu s mladim jelenima bez majke ili s povređenim jelenima koje smo donosili i negovali ih. Ovde u Kinardu, krda su bila divlja, živela su u prirodi kao što i treba da bude, i tumarala imanjem od preko devedeset kvadratnih kilometara, uz minimum ljudskih intervencija, izuzev kontrolisanja smrtnosti, kako jelena tako i košuta. Za vreme lovne sezone, na imanje su stizali bogati poslovni ljudi, odsedali u za to pripremljenim objektima i plaćali ogromne sume novca za oslobađanje agresije i doživljaj ubijanja živog bića, a onda se vraćali kući da jelensku glavu okače na zid kao trofej. „Više nemaju prirodnih neprijatelja, Tig.“ Kal, lovočuvar na imanju – koji je iza grubosti i jakog škotskog akcenta krio istinsku ljubav prema prirodi i divljini koju je nastojao da zaštiti – dao je sve od sebe da me uteši kad sam prvi put, u ostavi na imanju, naišla na četiri krvave i odrane košute okačene za kopita. „Mi ljudi moramo da zauzmemo njihovo mesto. Takav je poredak u prirodi. I sama znaš da se njihov broj mora držati pod kontrolom.“ Znala sam, naravno, ali nije mi tim bilo ništa lakše da se suočim sa iskasapljenim živim bićem, ubijenim metkom koji je ispalio čovek. „Pegaz je, naravno, nešto drugo, nešto retko i divno. Kunem ti se da ga niko neće ni dirnuti dok sam ja na straži.“ Ne znam kako se pročulo da je na imanju Kinard viđen beli jelen, pa je to dospelo u štampu, i samo nekoliko dana kasnije na vratima nam se pojavio reporter lokalnih novina. Bila sam van sebe i preklinjala Kala da porekne da Pegaz postoji – da kaže da je to prevara – znajući da će glava belog jelena biti mamac za sve krivolovce, da ga ulove i prodaju njegovu glavu onome ko najviše plati. I zato sam sad, u dva ujutru, stražarila u sablasnoj, ledenoj zemlji čuda. Kal i ja smo napravili primitivnu zemunicu pored brezovog gaja i stražarili. Sva zemlja u Škotskoj je otvorena za javnost i nismo mogli ni da pretpostavimo ko se sve šunja imanjem po mraku. Polako sam pošla ka drveću, preklinjući u sebi jelena da se pojavi kako bih mogla da odem kući i da spavam na miru, znajući da je bezbedan još jednu noć. Pojavio se iznenada, činilo se niotkud, bio je to mističan prizor kad je podigao glavu ka mesecu, a onda se okrenuo i uperio tamnobraon oči u mene. Oklevajući, pošao je ka meni i ja ka njemu. „Dragi Pegaze“, šapnula sam, i odmah spazila senku koja se pojavila na snegu među drvećem. Senka je podigla pušku.


448

LUSINDA RAJLI

„Ne!“, vrisnula sam i narušila tišinu. Prilika je bila iza jelena i nanišanila je, spremna da puca. „Stanite! Beži, Pegaze!“ Jelen se okrenuo i video opasnost, ali umesto da pojuri u zaklon, on je potrčao ka meni. Odjeknuo je pucanj, pa još dva, i osetila sam iznenadan oštar bol u slabini. Srce mi je čudno poskočilo i zalupalo tako brzo da sam se ošamutila. Kolena su mi klecnula i potonula sam u snežni pokrivač ispod sebe. Ponovo je zavladala tišina. Pokušala sam da zadržim svest, ali više nisam mogla da se borim protiv tame, čak ni radi njega. Malo potom, otvorila sam oči i ugledala voljeno, poznato lice nad sobom. „Tigi, dušo, bićeš dobro. Samo ostani sa mnom, važi?“ „Da, Tata, hoću, naravno“, odvratila sam šapatom dok me je milovao po kosi kao što je imao običaj kad sam bila devojčica. Ponovo sam sklopila oči znajući da sam u njegovom naručju bezbedna. Kad sam se ponovo probudila, osetila sam kako me neko podiže sa zemlje. Potražila sam pogledom Tatu, ali nad sobom sam videla samo Kalovo uspaničeno lice dok se mučio da me odnese na bezbedno. Okrenula sam glavu nazad, ka šumarku i videla opruženo telo belog jelena, oko kojeg je sneg postajao crven od krvi. I znala sam da ga više nema.


Beleska autora v

Radost pisanja serijala Sedam sestara je u tome što je svaka sestra – a samim tim i njihova putovanja – potpuno drugačija od prethodne. A to nikad nije bilo očiglednije nego kad sam završila Zvezdinu priču i počela da razmišljam o priči KeKe. Shvatila sam da se plašim te priče koliko i ona sama. I ja sam osećala odbojnost prema putu u Australiju – največe kopno na svetu koje sam ikada posetila – najviše zbog tamošnjih zloglasnih ogromnih i opasnih paukova. Međutim, baš kao i KeKe i njene sestre, morala sam da prevaziđem svoje strahove, pa sam se ukrcala u avion i otputovala u Australiju kako bih istraživala i pribavila sve detalje koji su mi potrebni. I tokom tog procesa zaljubila sam se u tu neverovatnu, složenu zemlju. Naročito u Nikad Nikad – ogromnu oblast oko Alis Springsa, kolokvijalno poznatog kao Alis – za koju sam, na svoje ogromno oduševljenje, otkrila da je pravi hram mitova i legendi o Sedam sestara Plejada. Učenje ne samo o lepoti nego i o praktičnosti, sistemu verovanja i kulturi koja je održala aboridžinsku populaciju u životu preko pedeset hiljada godina u negostoljubivim predelima, predstavlja trenutke kad sam bila puna poštovanja i poniznija nego ikada pre u mojim istraživanjima i putovanjima po svetu. Romanopisac sam, pišem fikciju, ali istraživanja potrebna za pozadinu radnje u mojim romanima uzimam ozbiljno kao bilo koji istoričar, jer je istorija – i njeno dejstvo na živote ne samo mojih Sestara nego i svih nas danas – moja strast. Priče o potonuću Kumbane i o biseru Rozeti preuzete su iz istorijskih izvora, mada je čuveni biser poslednji put viđen na toj sudbonosnoj plovidbi Kumbane uz obalu ka Brumu, pa sam dodala fikcionalni nastavak povesti. Iako je svaki detalj u knjigama triput proveren, došla sam do zaključka da su istorijski izvori o svakom događaju subjektivni, jednostavno zato što su zapisana ili izgovorena ljudska viđenja. Zato su sve eventualne greške u mom tumačenju činjenica u Bisernoj sestri samo moje.


Izjave zahvalnosti Istraživanju za ovaj roman doprinelo je mnogo ljudi i ja sam svakome od njih ponaosob veoma zahvalna: U Adelejdu, mom starom prijatelju i londonskom stanaru Marku Angusu, koji mi je bio turistički vodič, vozač i izvor znanja, naročito o najboljim australijskim vinima! U Brumu, Džeju Bičardu u Agenciji Biserni lageri, zaposlenima u Istorijskom društvu Bruma i Društvu Javuru. U Alis Springsu, najveću zahvalnost dugujem Filu Kuku i Ali Tarner, koja je doputovala iz Brizbejna u Alis da pođe s nama na istraživačku turneju. Vožnja kroz Nikad Nikad do Hermansburga bila je putovanje koje nikad neću zaboraviti. Zahvalna sam Adamu Palmeru i Lihaju Arčibaldu u Telegrafskoj stanici, kao i Rodniju Matuški u Misiji Hermansburg. Hvala i brojnim domorodačkim ženama i muškarcima koje sam upoznala na našem putovanju, koji nisu želeli da budu navedeni imenom i prezimenom, ali su mi pomogli da steknem predstavu o njihovom životu i njihovoj kulturi. Na Tajlandu, jedno veliko hvala Neti, koja je – kad sam na temperaturi od četrdeset pet stepeni pisala Kitinu povest – dala sve od sebe da me rashladi i da ostanem pri zdravoj pameti. Hvala i Patriku i Rejevedi Vilas na Pra Nang biču, koji su terali majmune, hranili me i pojili. Veoma sam zahvalna i Benu Brindsdenu, koji mi je strpljivo objašnjavao kako da pišem KeKine poruke i pomogao mi da shvatim izazove disleksije. Najviše od svih, hvala Oliviji Rajli, mojoj fantastičnoj sekretarici i pomoćnici, koja je proputovala sa mnom Australiju i bodrila me da izdržim. Nikad ti ništa nije teško i zaista ne znam šta bih bez tebe, Livi. Hvala mojim fantastičnim izdavačima širom sveta, koji od samog početka podržavaju i mene i moj serijal o Sedam sestara, iako je većina od tada priznala da su mislili da sam poludela kad sam počela tako veliki projekat. To su Džez i Ketrin u britanskoj kući Pan Macmilllan; Goerg, Klaudija i ostali iz kuće Goldmann u Nemačkoj; Donatela, Antonio, Analiza i Alesandro iz italijanske kuće Giunti; Marite i Una iz kuće Zvaigzne ABC u Letoniji; Turgita i Tito Alba iz Litvanije; Fernando, Nana i „Braća“ iz kuće Arqueiro u Brazilu; Mari-Luiz, An i Jakob uz danske kuće Rosinante, da navedem samo nekoliko. Svi ste mi postali prijatelji i mnogo smo se smejali kad sam bila na turneji i


Biserna sestra

451

posetila vas. Hvala vam, hvala vam, hvala vam što ste tako brižno i mudro kumovali Sestrama i meni. Neizmerno sam zahvalna Eli Mičeler, Suzan Mos, Džeklin Heslop, Lesliju Bernsu i, naravno, Oliviji Rajli – poznatijim kao „tim Lulu“ – koji su obezbedili najvažnije istraživanje, pomoć u uređivanju teksta i u kući, iza scene, tokom te haotične godine. Hvala vam svima za vaše strpljenje i sposobnost da obavite više poslova u kratkom roku kad smo i ja i moj život postali još zauzetiji. I hvala, Stivene, mužu, agente, savetodavče i najbolji prijatelju – jednostavno ne bih mogla bez tebe. Hari, Bela, Lionora i Kite – mnogo se ponosim svakim od vas ponaosob. Zbog vas sam vrištala od smeha, frustracije i sreće, i nikad niste propustili da me spustite na zemlju. Volim vas. I najzad, kao i uvek, mojim čitaocima širom sveta: primili ste moje Sestre u svoja srca, smejali se, voleli ih i plakali s njima kao i ja dok sam pisala njihove priče. Jednostavno zato što smo mi – kao i one – ljudska bića. Hvala vam. Lusinda Rajli, april, 2017.


O autorki Lusinda Rajli je rođena u Irskoj i u detinjstvu je mnogo putovala u inostranstvo, naročito na Daleki istok, u posete svome ocu. Pošto se preselila u London, postala je glumica i radila na filmu, u pozorištu i na televiziji. Po svom nacrtu podigla je kuću na ostrvu Ko Čang na Tajlandu, na zemlji koju je pre mnogo godina kupio njen otac. Spoj njene ljubavi prema istoriji i ljubavi prema putovanjima, a naročito prema Tajlandu, nadahnuo ju je da sa dvadeset četiri godine napiše roman Kuća orhideja. Knjiga je postala međunarodni bestseler. Njene knjige su prevedene na preko 30 jezika i prodate su u više od deset miliona primeraka širom sveta. Besteler je autor Njujork tajmsa i Sandej tajmsa. Trenutno piše serijal Sedam sestara koji je zasnovan na mitologiji u vezi sa istoimenim sazvežđem. Prve tri knjige u serijalu postale su bestseleri broj 1 širom Evrope, a prodata su prava i za snimanje TV serije. Živi u Norfoku u Engleskoj i Vest Korku u Irskoj, s mužem i četvoro dece.