Page 1


GRIR HENDRIKS · SARA PEKANEN

ONA JE IZMEĐU NAS Preveo Aljoša Molnar

Naziv originala Greer Hendricks & Sarah Pekkanen THE WIFE BETWEEN US

Beograd, 2018.


Grir: Za Džona, Pejdž i Aleks, s ljubavlju i zahvalnošću Sara: Za one koji su me ohrabrivali da napišem ovu knjigu


PRVI DEO


PROLOG Korača žustro gradskim pločnikom, plava kosa poskakuje joj na ramenima, obrazi su joj rumeni, a torba sa opremom prebačena joj je preko podlaktice. Stiže do svoje zgrade, gura ruku u torbu i vadi ključeve. Ulica je bučna i puna ljudi, žuti taksiji prolaze, ljudi se vraćaju s posla, a mušterije ulaze u radnju delikatesa na ćošku. Ali ja ne skidam pogled s nje. Zastaje na ulazu i kratko se osvrće preko ramena. Kao da me je drmnula struja. Pitam se oseća li moj upiljeni pogled. Osećaj da vas neko gleda, tako se to zove – sposobnost da osetimo kad nas neko posmatra. Čitav jedan deo ljudskog mozga posvećen je ovom genetskom nasleđu, stečenom od predaka koji su se na njega oslanjali da ne bi postali plen neke životinje. I sama sam u sebi negovala ovu vrstu zaštite i osećala neku jezu dok mi se glava instinktivno okretala u potrazi za parom očiju koje me posmatraju. Naučila sam koliko je opasno zanemariti to upozorenje. Ali ona se samo okreće na drugu stranu, otvara vrata i nestaje unutra, i ne pogledavši u mom pravcu. Potpuno je nesvesna onoga što sam joj uradila. Nesvesna je štete koju sam izazvala; propasti koju sam pokrenula. Za ovu prelepu mladu ženu, srcolikog lica i bujnog tela – ženu zbog koje me je moj suprug, Ričard, ostavio – nevidljiva sam kao golub koji pored mene skuplja otpatke po trotoaru. Nema ni najmanju predstavu šta će joj se dogoditi nastavi li i dalje ovako. Ni najmanju.

5


PRVO POGLAVLJE Neli nije umela da kaže šta ju je probudilo. Ali kad je otvorila oči, jedna žena u beloj čipkastoj venčanici stajala je pored kreveta i gledala u nju. Neli se vrisak zaglavio u grlu i posegnula je za bejzbol palicom naslonjenom na noćni stočić. Vid joj se prilagodio sivkastoj svetlosti zore i lupanje srca joj se istog trena umiri. Shvativši da je bezbedna, nervozno se nasmejala. Priviđenje je bilo samo njena venčanica koja je, umotana u plastiku, visila na zatvorenim vratima, gde je okačila kad je donela iz salona. Gornji deo i dugačka suknja bili su puni zgužvanog materijala da joj se očuva oblik. Neli se sručila nazad na jastuk. Kad joj se disanje umirilo, proverila je plave pravougaone brojeve na satu. Suviše rano, opet. Ispružila je ruke iznad glave i levom isključila alarm pre nego što je zapištao, osetivši na prstu neobičnu težinu dijamantskog vereničkog prstena koji joj je Ričard poklonio. Još dok je bila dete, Neli nije lako padala u san. Majka nije imala strpljenja za produžene rituale pred spavanje, ali otac ju je nežno mazio po leđima i prstima ispisivao rečenice po njenoj pidžami. Pisao bi: Volim te ili Ti si posebna, a ona bi pokušavala da odgonetne šta je ispisao. Drugi put bi iscrtavao neke šeme, krugove, zvezde i trouglove – sve dok joj se roditelji nisu razveli, a on se iselio kad joj je bilo devet godina. Posle je ležala sama u velikom krevetu, pod ružičasto-ljubičastim ćebetom, i zurila u fleku koju je voda ostavila na plafonu. Kad bi konačno zaspala, uglavnom je čvrsto spavala dobrih sedam ili osam sati – toliko duboko i bez snova da je majka ponekad morala da je protrese da bi je probudila. Ali posle one oktobarske noći, poslednje godine koledža, sve se odjednom promenilo. Nesanica joj se naglo pogoršala i spavanje su joj prekidali živi snovi i nagla buđenja. Jednom je sišla da doručkuje u sestrinstvu Hi-omega i jedna od devojaka rekla joj je da je tokom sna buncala nešto nerazgovetno. Neli je to glatko otpisala: „Samo sam nervozna zbog ispita. Ovaj iz psihološke statistike biće gadan.“ Onda je ustala od stola da dospe sebi kafu. Posle toga se naterala da poseti savetnicu na koledžu, ali i pored ženinog blagog nagovaranja, Neli nije mogla da se natera da joj prepriča događaje od 6


one tople ranojesenje noći koja je počela sa flašama votke i smehom, a završila se uz policijske sirene i očaj. Neli je dvaput posetila terapeutkinju, ali je otkazala treću seansu i više nikad nije otišla. Prepričala je Ričardu nekoliko detalja, kad ju je probudio jedan od onih snova što se ponavljaju, a Ričard ju je čvrsto zagrlio i dubokim glasom joj u uvo šapnuo: „Čuvam te, dušo. Sa mnom si sigurna.“ Onako prepletena s njim osećala je sigurnost za kojom je čeznula čitavog života, i pre incidenta. Sa Ričardom pored sebe Neli je konačno uspela da se prepusti ranjivom stanju dubokog sna. Osećala se kao da joj se nesigurno tlo pod nogama konačno umirilo. Prošle noći, međutim, Neli je bila sama u svom starom prizemnom stanu u kući od peščanog kamena. Ričard je poslom bio u Čikagu, a njena najbolja prijateljica i cimerka, Samanta, prespavala je kod svog poslednjeg dečka. Zvuči Njujorka su prožimali zidove: sirene, povremeni krici, pseći lavež. .. Iako je stopa kriminala u Aper Ist Sajdu bila najniža u čitavom kraju, čelične šipke su obezbeđivale prozore, tri brave su zaključavale vrata, a tu je bila i debela reza koju je Neli ugradila kad se uselila. Svejedno, bila joj je potrebna još jedna čaša šardonea pre nego što je uspela da se prepusti snu. Neli je protrljala snene oči i lagano se izvukla iz kreveta. Navukla je na sebe baršunastu kućnu haljinu, a onda iznova pogledala venčanicu, pitajući se hoće li uspeti da napravi mesta u majušnom ormanu za nju. Suknja je bila toliko velika. U salonu za venčanice, okružena vazdušastim sestrama ukrašenim šljokicama, izgledala je elegantno jednostavno, poput punđe među bob-frizurama. Ali pored neuredne gomile odeće i klimave Ikeine police za knjige, u ovoj pretrpanoj spavaćoj sobi, izgledom se ozbiljno približila haljini neke Diznijeve princeze. Ali kasno je da je sada zameni. Venčanje se približavalo i svaki detalj je bio već dogovoren, zajedno sa ukrasom na torti – plavušom mladom i njenim zgodnim mladoženjom, zaleđenim u savršenom trenutku. „Isuse, čak i liče na vas dvoje“, rekla joj je Samanta kad joj je Neli pokazala sliku dve starinske porcelanske figure koju joj je Ričard poslao imejlom. Figurice su pripadale njegovim roditeljima, a izvadio ih je iz podruma u svojoj zgradi kad ju je zaprosio. Sem je nabrala nos: „Jesi li ikada pomislila da je previše dobar da bi bio istinit?“ Ričardu je bilo trideset šest, bio je devet godina stariji od Neli i uspešan menadžer u jednom investicionom fondu. Bio je građen kao žilavi trkač i imao je očaravajući osmeh koji se nije baš sasvim slagao sa tamno-plavim očima. Na prvom sastanku odveo ju je u francuski restoran, gde je znalački sa somelijeom prodiskutovao o belom burguncu. Na drugom, jedne snežne 7


subote, rekao joj je da se toplo obuče i pojavio se noseći dva komada svetlozelenih plastičnih sanki. „Znam najbolje brdo u Central parku“, kazao joj je. Na sebi je imao par izbledelih farmerki i izgledao je podjednako dobro u njima kao i u krojenim odelima. Neli se nije šalila kad je na Semino pitanje odgovorila rečima: „Svakog bogovetnog dana.“ Neli je ponovo zevnula dok je prelazila sedam koraka do minijaturne kuhinje, osećajući hladan linoleum pod bosim stopalima. Uključila je plafonsko svetlo, primetivši da je Sem – ponovo – ostavila teglu s medom u haosu, nakon što je zasladila čaj. Viskozna tvar se slivala niz spoljni zid tegle, a jedna bubašvaba se zalepila za lepljivu ćilibarnu lokvicu. Iako već godinama živi na Menhetnu, ovaj prizor joj je i dalje izazivao mučninu. Neli je uzela jednu od Seminih prljavih šolja iz sudopere i zatočila bubašvabu ispod nje. Neka se ona pozabavi time, pomislila je. Dok je čekala da joj se kafa skuva, otvorila je laptop i počela da pregleda imejlove – neki kupon iz Gepa; majka, koja je izgleda postala vegetarijanka, moli Neli da se pobrine da na venčanju bude i hrane koja ne sadrži meso; jedna opomena da joj se bliži rata za kreditnu karticu. Neli je sipala kafu u šolju sa srcima i tekstom Najboljoj vaspitačici na svetu – ona i Samanta, koja je takođe radila u ustanovi „Lerning lader“, imale su skoro deset gotovo identičnih šolja u ormariću – i otpila gutljaj. Danas je imala deset zakazanih prolećnih razgovora sa roditeljima svojih trogodišnjaka – žutokljunaca. Bez kofeina biće u opasnosti da zaspi u „ćošku za smirivanje“, a morala je da bude u najboljem izdanju. Prvi su na redu bili Porterovi, koji su se nedavno prilično potresli zbog nedostatka kreativnosti u stilu Spajka Džounza, kojom je inače odisala njena soba. Predložili su joj da zameni veliku kuću za lutke džinovskim indijanskim šatorom i odmah joj poslali link do jednog na sajtu kompanije „Land ov nod“ koji se prodavao za dvesta dvadeset devet dolara. Porterovi će joj nedostajati tek nešto više od bubašvaba kad počne da živi sa Ričardom, shvatila je Neli. Pogledala je Samantinu šolju, osetila nalet krivice i maramicom brzo pokupila bubu i bacila je u ve-ce šolju. Zazvonio joj je mobilni telefon dok je puštala vodu pod tušem. Obmotala se peškirom i požurila u spavaću sobu da uzme torbu. Ali telefon joj nije bio tamo; večito ga je zaturala. Konačno ga je pronašla u jednom od nabora zgužvanog ćebeta. „Halo?“ Niko joj nije odgovorio.

8


Identifikacija je pokazivala da je broj sakriven. Nekoliko trenutaka kasnije na ekranu se pojavila poruka da ima govornu poštu. Pritisnula je dugme da je posluša, ali je začula samo neki slabunjav ritmičan zvuk. Disanje. Neki telefonski prodavač, rekla je sebi bacivši telefon na krevet. Ništa važno. Preterano je reagovala, kao što ponekad ume. Samo je preopterećena. Na kraju krajeva, u sledećih nekoliko nedelja spakovaće se, počeće da živi sa Ričardom, i s buketom belih ruža u rukama kročiće u novi život. Promena je bila stresna i mnogo toga se dešavalo u istom trenutku. Ipak, bio je to treći poziv u poslednje tri sedmice. Pogledala je prema ulaznim vratima. Čelična reza je bila namaknuta. Krenula je prema kupatilu, a onda se okrenula, uzela mobilni telefon i ponela ga sa sobom. Spustila ga je na ivicu lavaboa, zaključala vrata, a onda okačila peškir na šipku i ušla pod tuš. Odskočila je unazad kad ju je isprskala nedovoljno topla voda, nakon čega je namestila vodu i protrljala se po rukama. Para je ispunila maleni prostor dok je Neli puštala da joj se voda sliva niz ramena i leđa. Promeniće prezime posle venčanja. Možda će promeniti i broj telefona. Navukla je lanenu haljinu i počela da nanosi maškaru na svetle trepavice – jedina prilika kad je išla na posao sa toliko šminke i u lepoj odeći bili su ovi sastanci s roditeljima i podela svedočanstava – kada je telefon ponovo zavibrirao veoma glasno, metalno odjekujući na keramičkom lavabou. Trgnula se i ruka joj je zadrhtala, ostavivši crni trag maškare pored obrve. Pogledala je i ugledala Ričardovu poruku: Jedva čekam da te vidim, lepotice. Brojim minute. Volim te. Dok je zurila u verenikove reci, dah koji kao da joj je čitavog jutra ostao zatočen u grudima izduvao se. Volim i ja tebe, odgovorila mu je. Večeras će mu reći za te pozive. Ričard će joj sipati čašu vina i podići joj stopala u krilo dok budu razgovarali. Možda će uspeti da pronađe skriveni broj. Završila je s pripremama, a onda pokupila tešku torbu i izašla na bledo prolećno sunce.

DRUGO POGLAVLJE Budi me pisak čajnika tetke Šarlot. Slaba sunčeva svetlost probija se kroz proreze na zastorima, crtajući blede pruge po mom telu dok ležim sklupčana u fetusnom položaju. Kad je jutro pre stiglo? Iako već mesecima spavam u

9


duplom – ne u bračnom krevetu koji sam nekad delila sa Ričardom – još ležim samo na levoj strani. Čaršavi pored mene su hladni. Ostavljam mesta za duha. Jutro je najgore jer mi je, nakratko, um sasvim bistar. Predah je tako okrutan. Skupljam se pod šarenim prekrivačem, osećajući se kao da me neki veliki teret drži prikovanom. Ričard je u ovom trenu verovatno sa mojom mladom zamenom, guta je dubokoplavim očima i prstima joj prelazi po glatkom obrazu. Ponekad ga skoro čujem kako joj šapuće slatke reči koje je nekada šaputao meni. Obožavam te. Toliko ću te usrećiti. Ti si čitav moj svet. Srce me probada, a svaki postojan udarac je veoma bolan. Duboki udasi, podsećam se. Ali ne uspeva. Nikad ne uspeva. Dok gledam ženu zbog koje me je Ričard ostavio, uvek me iznenadi koliko je ona blaga i nevina. Ista je kao ja kad smo se Ričard i ja prvi put sreli, a on mi obuhvatio lice dlanovima, pažljivo, kao da je uhvatio nežan cvet što se plaši da će uništiti. Još u tim najranijim, opojnim mesecima, činilo se kao da je sve – kao da je on – uvežbano. Ali nije bilo važno. Ričard je bio brižan, harizmatičan i ostvaren. Skoro odmah sam se zaljubila u njega. Nikad nisam posumnjala da i on voli mene. Ali sad je završio sa mnom. Iselila sam se iz naše kolonijalne kuće sa četiri spavaće sobe, lučnim ulazima i bujnim zelenim travnjakom. Tri od te četiri spavaće sobe su ostale prazne za vreme našeg braka, ali služavka ih je ipak čistila svake nedelje. Uvek sam pronalazila neki izgovor da izađem iz kuće kad je otvarala ta vrata. Zavijanje ambulantnih kola, dvanaest spratova niže, konačno me je nateralo da ustanem iz kreveta. Tuširam se, fenom sušim kosu i primećujem da mi je kosa izrasla. Vadim kutiju Klarolove karamel-smeđe ispod lavaboa, da ne zaboravim da se ofarbam večeras. Davno su prošli dani kad sam plaćala – ne, kada je Ričard plaćao – stotine dolara za šišanje i farbanje. Otvaram antikni orman od trešnjevog drveta koji je tetka Šarlot kupila na buvljaku i sama restaurirala. Nekada sam imala garderober veći od sobe u kojoj sad stojim. Police haljina sređene po boji i godišnjim dobima. Gomile dizajniranih džins pantalona u različitim stadijumima pohabanosti. Kašmirski džemperi u duginim bojama ukrašavali su čitav jedan zid. Ti odevni predmeti mi nikad nisu bili mnogo važni. Uglavnom sam nosila helanke i široke džempere. A kao neki prevarant preoblačila bih se u skuplju odeću vrlo kratko pre nego što bi se Ričard vratio kući. Sada sam ipak zadovoljna što sam ponela nekoliko kofera punih najlepše odeće, kad me je Ričard zamolio da se iselim iz našeg vestčesterskog doma. 10


Kao trgovac u Saksu, na odeljenju dizajnirane odeće na trećem spratu, zavisim od prodaje, pa je od velike važnosti da odišem uspehom. Zurim u haljine u ormanu, poredane skoro vojničkom preciznošću, i uzimam jednu Šanelovu u boji crvendaćevog jaja. Jedno od dizajniranih dugmića je iskrivljeno i visi nešto opuštenije nego kad sam je poslednji put nosila, što mi je bilo daleko kao čitav jedan život. Nije mi potrebna vaga da me obavesti da sam previše smršala; sa metar i šezdeset pet, moraću da sužavam čak i moj broj trideset dva. Ulazim u kuhinju, gde tetka Šarlot jede kiselo mleko sa svežim borovnicama, ljubim je i osećam mekoću njenog obraza, koji je poput talka. „Vanesa. Jesi li dobro spavala?“ „Jesam“, lažem ja. Stoji pored kuhinjskog pulta, bosonoga i u preširokom taj-či kimonu, zuri kroz naočare dok pravi spisak potrepština na poleđini stare koverte, između zalogaja. Za tetku Šarlot kretanje je ključ emotivnog zdravlja. Uvek me tera da krenem s njom u šetnju po Sohou, ili da odemo na predavanje iz istorije umetnosti u 92Y, ili da pogledamo neki film u Linkoln centru… ali ja sam shvatila da mi aktivnosti ne pomažu. Na kraju krajeva, opsesivne misli su sa čovekom gde god da ode. Grizem parče tosta od ražanog hleba i u torbu trpam jednu jabuku i proteinsku pločicu za ručak. Tetki Šarlot je laknulo što sam pronašla posao, i to ne samo zato što se čini da mi je konačno malo bolje. Poremetila sam joj životni ritam; jutra uglavnom provodi u rezervnoj spavaćoj sobi što je sad njen atelje, nanosi debele slojeve ulja na platna, stvara svetove iz mašte mnogo lepše od onog koji nastanjujemo. Ali nikad mi se ne bi požalila. Kad sam bila mala i kada je mojoj majci bilo potrebno „vreme za odmor“, pozvala bih tetku Šarlot, stariju majčinu sestru. Bilo je dovoljno samo da šapnem reči: „Ponovo se odmara“, i tetka bi se pojavila, bacila na pod malu putnu torbu, podigla me rukama umrljanim bojama i privila u zagrljaj koji je mirisao na laneno ulje i lavandu. Bez sopstvene dece, mogla je da uređuje sopstveni život kako joj volja. Imala sam neverovatnu sreću što je mene postavljala u njegov centar kad mi je najviše bila potrebna. „Bri… kruške…“ Mrmlja tetka Šarlot dok pravi spisak rukopisom ukrašenim petljama i zavijucima. Njena čeličnosiva kosa zavezana je u neurednu punđu, a eklektično okruženje pred njom – kobaltnoplava staklena činija, dežmekasti ružičasti krčag i jedna srebrna kašičica – izgleda kao inspiracija za neku mrtvu prirodu. Njen stan sa tri spavaće sobe je prostran jer su ga tetka Šarlot i teča Bo, koji je davno umro, kupili u ovom komšiluku pre nego što su cene nekretnina skočile u nebesa, ali je ipak odavao utisak stare

11


seoske kuće. Drveni podovi su krivi i škripe, a svaka soba je okrečena u drugu boju – ljutićžutu, safirnoplavu, tirkiznozelenu. „Još jedan prijem večeras?“, pitam ja, a ona klima potvrdno. Otkako živim s njom, naletala sam podjednako često na grupe njujorških brucoša koliko i na ponekog kritičara umetnosti iz Njujork tajmsa, zajedno sa još nekim vlasnicima studija, okupljene u njenoj dnevnoj sobi. „Kupicu ti vino kad se budem vraćala kući“, nudim se. važno je da tetki Šarlot ne budem na teretu. Ona mi je jedina ostala. Mešam kafu i pitam se da li i Ričard kuva kafu novoj ljubavi i nosi joj u krevet, gde ova sva snena i topla leži pod paperjastim prekrivačem koji smo nekad delili. Vidim njene usne kako se izvijaju u osmeh dok mu podiže prekrivač. Ričard i ja smo ujutro često vodili ljubav. „Bez obzira na to šta se dogodi do kraja dana, imaćemo bar ovo“, često je govorio. Stomak mi se steže i odustajem od tosta. Gledam svoj kartije tank ručni sat, Ričardov dar za petu godišnjicu, i prelazim prstom po glatkom zlatu. Još mogu da osetim kako mi podiže ruku da mi ga stavi na zglob. Ponekad sam sigurna da osetim na sopstvenoj odeći – iako je ona odavno bila na hemijskom čišćenju – citrusni miris loksitan sapuna kojim se kupao. Osećam da je zauvek povezan sa mnom, toliko blizu, a opet proziran kao senka. „Mislim da bi bilo dobro za tebe da nam se pridružiš večeras.“ Treba mi trenutak da se saberem. „Možda“, izgovaram, znajući da neću. Oči tetke Šarlot su blage; sigurna je da razmišljam o Ričardu. Nije sasvim upoznata sa pravom pričom o našem braku. Misli da je u potrazi za mladošću, da me je odbacio i krenuo istim putem kao i mnogo muškaraca pre njega. Misli da sam žrtva; tek još jedna žena koja je odbačena zbog približavanja sredovečnosti. Saosećanje bi nestalo s njenog lica kada bi znala kolika je moja uloga u tom raskidu. „Moram da idem“, kažem joj. „Pošalji mi poruku ako ti bude trebalo još nešto iz prodavnice.“ Dobila sam posao u prodaji pre samo mesec dana i već su mi dva puta izricane opomene zbog sporosti. Treba mi delotvorniji način da zaspim; pilule koje mi je prepisao lekar ujutru me čine mamurnom. Nisam išla na posao skoro deset godina. Ako izgubim ovaj posao, ko će me drugi zaposliti? Prebacujem preko ramena tešku torbu, iz koje viri par skoro savršenih džimi ču cipela, zavezujem pertle mojih iznošenih najki i stavljam slušalice u uši. Slušam audio-fajl iz psihologije tokom svih pedeset blokova do Saksa; tuđe opsesije mi pomažu da se udaljim od sopstvenih.

12


Mutno sunce koje me je pozdravilo kad sam se probudila prevarilo me je da je napolju toplo. Stiskam se pod naletima oštrog kasnoprolećnog vetra, a onda krećem na svoj put od Aper Vest Sajda do Midtaun Menhetna. Prva mušterija mi je investitorka iz banke koja mi se predstavila kao Nensi. Posao joj je naporan, kako kaže, ali jutrošnji sastanak je iznenada otkazan. Sitna je, široko usađenih očiju i kratke kose, a dečačko telo predstavlja pravi izazov za odabir odeće. Drago mi je što će mi oduzeti nešto vremena. „Moram da se oblačim moćno jer me inače neće shvatati ozbiljno“, kaže. „Mislim, pogledajte me. Još mi proveravaju ličnu kartu!“ Dok je neprimetno odgurujem od pripijenog sivog kompleta, primećujem da su joj nokti sasvim izgrizeni. Zapaža gde mi je pogled pao i gura šake u džepove sakoa. Pitam se koliko će izdržati na poslu. Možda će pronaći drugi – iz uslužnih delatnosti recimo, nešto što ima veze sa ekologijom ili dečjim pravima – pre nego što joj se duh slomi. Posežem za uskom suknjom i šarenom svilenom bluzom. „Možda nešto svetlije?“ predlažem. Dok razgledamo okolo, priča o biciklističkoj trci kroz grad u kojoj se nada da će učestvovati sledećeg meseca, i pored toga što ne trenira i što joj jedna koleginica dogovara sastanak naslepo. Izvlačim još stvari, kriomice procenjujući njenu građu i ten. Onda primećujem čarobnu crno-belu vunenu cvetnu haljinu Aleksandra Makvina i zastajem. Podižem ruku i nežno gladim tkaninu dok srce počinje da mi lupa. „To je lepo“, kaže Nensi. Sklapam oči i prisećam se večeri kad sam nosila haljinu skoro identičnu ovoj. Ričard dolazi kući noseći veliku belu kutiju sa crvenom mašnom. „Obuci je večeras“, rekao je dok sam je isprobavala. „Izgledaš zanosno.“ Pijuckali smo šampanjac na predstavi u „Alvin Ejliju“ i smejali se s njegovim kolegama. Ruka mu je počivala na mojim krstima. „Zaboravi večeru“, šapnuo mi je u uvo. „Idemo pravo kući.“ „Jeste li dobro?“, pita me Nensi. „Jesam“, odgovaram, ali grlo preti da se zatvori i uguši reči. „Ova haljina vam neće stajati.“ Nensi deluje iznenađeno i shvata da sam previše naglo izgovorila te reči. „Ova.“ Posežem za klasičnom pripijenom haljinom boje krompira. Krećem prema kabini noseći u rukama preteške odevne predmete. „Mislim da imamo dovoljno za početak.“ 13


Kačim odeću na šipku na zidu pokušavajući da se usredsredim na redosled kojim bi trebalo da je isproba, za početak uzevši ljubičasti sako koji ide uz njenu tamnu kožu. Sakoi su najbolji za početak, to sam naučila, jer mušterija ne mora da se skida da bi ih procenila. Pronalazim par hulahopki i cipela na štiklu kako bih bolje procenila kako joj stoje suknje i haljine, a onda menjam par najmanjih brojeva za broj veće. Na kraju, Nensi uzima sako, dve haljine – uključujući i crvenu – i tamnoplavi komplet. Pozivam krojačku da porubi suknju i izvinjavam se, govoreći Nensi da ću se vratiti kad završim račun i naplatim. Ali odlazim ponovo do crno-belih haljina. Tri su na čiviluku. Uzimam ih sve u naručje i odnosim u magacin, gde ih sakrivam iza čiviluka sa oštećenom odećom. Vraćam se sa Nensinom kreditnom karticom i računom pre nego što se ona obukla u svoju odeću. „Hvala vam“, kaže Nensi. „Nikad ovo ne bih odabrala, ali stvarno sam uzbuđena što ću nositi ove stvari.“ Ovo je deo mog posla u kom zaista uživam – da činim da se moje mušterije dobro osećaju. Isprobavanje odeće i trošenje novca tera mnoge žene da se preispituju: Odajem li utisak da sam gojazna? Zaslužujem li ovo? Jesam li to ja? Dobro su mi poznate ove sumnje jer sam mnogo puta bila u kabini i pokušavala da shvatim ko bi trebalo da budem. Ubacujem Nensinu novu odeću u kesu i predajem joj je, na trenutak se pitajući da li je tetka Šarlot u pravu. Ako nastavim da idem napred, možda će mi um krenuti za telom. Nensi odlazi, a ja pomažem još nekolicini mušterija, nakon čega se vraćam do kabina da ponovo složim neželjene odevne predmete. Dok ravnam odeću na vešalicama, nehotice čujem dve žene u susednim kabinama. „Uh, ova Alajina izgleda užasno. Tako sam naduvena. Znala sam da me ona konobarica laže kad mi je rekla da u soja-sosu nema natrijuma.“ Odmah prepoznajem južnjačku ritmiku: Hilari Series, žena Džordža Serlesa, jednog od Ričardovih kolega. Hilari i ja smo godinama bile zajedno na nebrojenim večerama i poslovnim okupljanjima. Slušala sam njene tirade o prednostima državnih škola u odnosu na privatne, „Atkins“ protiv „Zona“ i „Sent Barts“ protiv „Amalfi kousta“. Ali danas ne mogu da je slušam. „Ju-hu! Ima li neka prodavačica u blizini? Trebaju nam druge veličine“, dobacuje jedan glas. Otvaraju se vrata kabine i jedna žena izlazi. Toliko liči na Hilari, sve do istovetnih riđih lokni, da može biti jedino njena sestra. „Gospođice. Možete li nam pomoći? Naša druga prodavačica negde se izgubila.“ 14


Pre nego što odgovorim, vidim blesak nečeg narandžastog i uvredljiva Alajina haljina je prebačena preko vrata kabine. „Imate li ovo u veličini četrdeset dva?“ Ako Hilari troši 3.I00 na haljinu, procenat je dovoljan da izdržim rafal njenih pitanja. „Proveriću“, odgovaram. „Ali Alaja je marka koja baš ne oprašta, bez obzira na to šta ste pojeli za ručak… Mogu da vam donesem četrdeset četiri ako vam bude mala.“ „Vaš glas mi zvuči tako poznato.“ Proviruje Hilari, krijući svoje od natrijuma naduveno telo iza vrata. Krešti i pravi je napor stajati tako dok pilji u mene. „Šta ti tražiš ovde?“ Sestra se ubacuje. „Hil, o kome pričaš?“ „Vanesa je stara prijateljica. Udata je – ovaj, bila je udata – za jednog od Džordžovih partnera. Čekaj malo, curo! Daj da nabacim nešto na sebe.“ Ponovo se pojavivši, hvata me u snažan zagrljaj, istovremeno me zapahnuvši cvetnim parfemom. „Izgledaš drugačije! Šta se dogodilo?“ Stavlja ruke na bokove, a ja primoravam sebe da izdržim njen pogled. „Za početak, lutko, tako si smršala. Ne bi imala nikakvih problema sa Alajom. Znači, sad ovde radiš?“ „Da. Lepo je videti te. Nikad nisam bila srećnija što me je prekinula zvonjava mobilnog telefona. „Halo“, ćurliče Hilari. „Šta? Temperatura? Jesi li sigurna? Seti se poslednji put kad te je prevarila… Dobro, dobro. Odmah dolazim.“ Okreće se ka sestri. „Medicinska sestra iz škole. Misli da se Medison razbolela. Iskreno, čim dete malo šmrcne, odmah ga pošalju kući.“ Naginje se i ponovo me grli, a njena dijamantska minđuša me grebe po obrazu. „Hajde da se nađemo na ručku i lepo ispričamo. Pozovi me!“ Dok Hilari i njena sestra klepeću prema liftu, primećujem narukvicu od platine na stolici u kabini. Uzimam je i žurim da sustignem Hilari. Taman sam htela da je pozovem, kad čujem njen glas kako dopire do mene. „Sirotica“, kaže sestri, i osećam iskreno sažaljenje u njenom glasu. „Dobio je kuću, automobile, sve…“ „Stvarno? Nije unajmila advokata?“ „Pretvorila se u pravu katastrofu.“ Hilari sleže ramenima. Kao da sam se sudarila sa nevidljivim zidom. Gledam je kako odlazi sve dalje. Kad je pritisnula dugme lifta, krećem da pokupim odbačene svilene i platnene komade odeće sa poda u kabini. Ali pre toga namičem narukvicu od platine na ruku.

15


Nešto malo pre nego što se naš brak okončao, Ričard i ja smo priredili koktel u našoj kući. Tada sam poslednji put videla Hilari. Veče je otpočelo stresno jer se ketering i njihovo osoblje nisu pojavili na vreme. Ričard je bio ljut – na njih, na mene što im nisam zakazala sat vremena ranije, na čitavu situaciju – ali je hrabro stao za improvizovani šank u našoj dnevnoj sobi, mešao martinije i džin sa tonikom, zabacivao glavu i smejao se kad mu je jedan od kolega dao bakšiš od dvadeset dolara. Ja sam zabavljala goste i izvinjavala se tiho zbog neadekvatnog kotura brija i trougla jakog čedara koji sam iznela, uz obećanja da će prava hrana uskoro stići. „Dušo? Možeš li da doneseš nekoliko flaša ravnoa iz dve hiljade devete iz podruma?“, dobacio mi je Ričard s druge strane prostorije. „Naručio sam ceo sanduk prošle nedelje. Na srednjoj je polici u rashladnoj vinskoj vitrini.“ Zaledila sam se, osećajući poglede svih prisutnih na meni. Hilari je stajala za šankom. Verovatno je ona naručila tu godinu; bila joj je omiljena. Sećam se da sam se kretala kao usporena prema podrumu, odlažući trenutak kad ću morati da saopštim Ričardu, pred svim njegovim prijateljima i poslovnim saradnicima, ono što sam već znala: u našem podrumu nema ravnoa. Sledećih sat i nešto provodim uslužujući jednu baku kojoj treba nekoliko komada odeće za krštenje njene imenjakinje i u sklapanju kombinacija za jednu ženu što kreće na krstarenje do Aljaske. Telo mi je teško kao mokri pesak; blesak nade koji sam osetila nakon pomoći Nensi potpuno je zgasnuo. Ovog puta vidim Hilari pre nego što je čujem. Prilazi mi dok kačim neku suknju na vešalicu. „Vanesa!“ poziva me. „Tako mi je drago da si još tu. Molim te, reci mi da si pronašla…“ Rečenica je prekinuta u trenu kad je pogledala moj zglob. Hitro skidam narukvicu. „Nisam… ja – bojala sam se da je ostavim na izgubljeno-nađeno… Mislila sam da ćeš se vratiti ili da ću te pozvati.“ Senka sumnje nestaje iz Hilarinih očiju. Veruje mi. Ili bar želi da mi veruje. „Da li ti je ćerka dobro?“ Hilari klima potvrdno. „Mislim da je mala folirantkinja samo htela da pobegne s matematike.“ Kikoće se i navlači tešku narukvicu od platine na zglob. „Spasla si me. Džordž miju je poklonio pre nedelju dana, za rođendan. Možeš li da zamisliš šta bi bilo kad bih mu rekla da sam je izgubila? Razveo bi…“ Rumenilo joj preliva obraze dok skreće pogled. Hilari nikad nije bila neljubazna, sećam se. Ranije me je ponekad i zasmejavala. 16


„Kako je Džordž?“ „Posao i samo posao! Znaš kako je.“ Još jedna majušna pauza. „Jesi li viđala Ričarda u skorije vreme?“ Pokušavam da to kažem ležerno, ali ne uspevam. Moja žeđ za informacijama o njemu je evidentna. „Pa, tu i tamo.“ Čekam, ali postaje očigledno da ne želi ništa više da kaže. „Pa! Želiš li da isprobaš onu Alajinu haljinu?“ „Trebalo bi da krenem. Vratiću se drugi put, draga.“ Ali osećam da neće. Ono što vidi pred sobom – iskrivljeno dugme na šanel haljini staroj dve godine, frizura kojoj bi prijalo profesionalno feniranje – nešto je što Hilari očajnički želi da ne pređe na nju. Grli me najkraće što može, a onda kreće. Ali okreće se. „Da sam ja u pitanju…“ Nabira obrve; razmišlja o nečemu. Odlučuje: „Pa, čini mi se da bih i ja želela da znam.“ Ono što mi se sprema deluje kao nezaustavljivi voz. „Ričard se verio.“ Njen glas kao da dopire do mene iz neke velike daljine. „Izvini… Pomislila sam da možda nisi čula, a činilo mi se…“ Grmljavina u mojoj glavi je prigušila sve ostale reči. Klimam i odmičem se. Ričard se verio. Moj muž će se stvarno oženiti onom. Stižem do kabine. Naslanjam se na zid i klizim na pod, dok mi tepih prži butine i zadiže haljinu. Zarivam lice u šake i počinjem da jecam.

TREĆE POGLAVLJE S jedne strane stare crkve sa zvonikom, gde se nalazilo obdanište „Lerning lader“, stajala su tri spomenika s početka veka, istrošena od starosti i skrivena pod krošnjom drveća. Sa druge strane nalazilo se malo dečje igralište sa peskom i plavo-žutom penjalicom. Simboli života i smrti oivičavali su crkvu koja je bila svedok nebrojenim ceremonijama održavanim u čast oba ova događaja. Na jednom od spomenika nalazilo se ime Elizabet Nap. Umrla je u dvadesetim i grob joj bio neznatno dalje od ostalih. Neli je prošla dužim putem, oko bloka, kao što je to uvek činila, da bi izbegla minijaturno groblje. Ali je ipak razmišljala o mladoj ženi. Život joj je možda skratila neka bolest, ili rađanje deteta. Ili neka nesreća. Da li je bila udata? Je li imala dece? 17


Neli je spustila torbu na zemlju da bi otključala sigurnosnu dečju bravu na ogradi oko igrališta dok je vetar duvao kroz drveće. Elizabet je imala dvadeset šest ili dvadeset sedam godina; Neli nije mogla da se seti. Ovaj detalj ju je odjednom iznervirao. Krenula je prema groblju da to proveri, ali crkveno zvono se oglasilo osam puta, dubokim, sumornim akordima koji su vibrirali kroz vazduh i podsetili je da će sastanci početi za petnaest minuta. Jedan oblak je preleteo ispred sunca i temperatura je odjednom opala. Neli se okrenula i prošla kroz kapiju, zatvorivši je za sobom, a onda sklonila zaštitnu ceradu koja je prekrivala pesak kako bi bila spremna za decu kad izađu da se igraju. Iznenadni nalet vetra zapretio je da povuče jedan kraj. Opirala se protiv njega, a onda na taj ćošak navukla tešku saksiju da je učvrsti. Požurila je u zgradu i stepenicama sišla u podrum, gde se nalazilo zabavište. Bogati miris kafe odao je da je Linda, direktorka, već stigla. Neli bi obično ostavljala svoje stvari u sobi pre nego što bi pozdravila Lindu. Ali danas je prošla pored sobe i produžila hodnikom prema žućkastom svetlu iz Lindine kancelarije, osećajući potrebu za poznatim licem. Neli je ušla i ugledala ne samo kafu već i poslužavnik sa kolačima. Tu je bila i Linda, koja je redala papirne salvete pored gomile papirnih čaša, i čiji su sjajna crna kratka kosa i sivobraon jednodelno odelo, opasano kaišem od krokodilske kože, bili prikladni za sastanak bilo kog upravnog odbora. Linda se nije ovako oblačila samo zbog roditelja – čak i kad su išli na izlet, izgledala je kao da je spremna za snimanje. „Reci mi da to nisu kroasani sa čokoladom?“ „Iz 'Dina i Deluke'“, potvrdila je Linda. „Posluži se.“ Neli se pobunila. Tog jutra joj je vaga potvrdila da ima još tri – dobro, četiri – kilograma da izgubi pre venčanja.“ „Imam i višć nego što mi treba da smekšam roditelje“, ponudila ju je Linda. „Ovo su roditelji sa Aper Ist Sajda“, našalila se Neli. „Niko neće jesti te slatke ugljene hidrate.“ Iznova je pogledala poslužavnik. „Možda samo pola jednog.“ Presekla je jedan plastičnim nožem. Odgrizla je zalogaj odlazeći ka učionici. Prostorija nije bila luksuzna, ali je bila udobna, a visoki prozori propuštali su prirodno svetlo. Na mekom tepihu, sa alfabetom na ivicama, sedeli su njeni žutokljunci u turskom sedu i čekali priču; u kuhinji, navlačili su kuvarske kape i zveketali loncima i tiganjima; a ćošak za maskiranje je sadržao sve – od doktorskih mantila, preko haljinica za balerine, do astronautskih kaciga.

18


Majka ju je jednom prilikom pitala zašto ne želi da postane „prava“ učiteljica i nije shvatila zašto se Neli naljutila zbog ovog pitanja. Dodir tih bucmastih, poverljivih šaka; taj trenutak kada dete prvi put odgonetne slova sa papira, po prvi put izgovori neku reč i pogleda Neli u čudu; svežina kojom deca tumače svet – kako da joj objasni koliko je to dragoceno? Oduvek je znala da želi da bude vaspitačica, kao što neka deca znaju da im je sudbina da budu pisci, ili umetnici. Neli je polizala mrvicu sa vrha prsta, a onda izvadila planer iz torbe, zajedno sa gomilom „izveštaja“ koje je planirala da podeli. Roditelji su plaćali trideset dve hiljade dolara godišnje da bi decu slali ovde na nekoliko sati; Porterovi, što su poslali onaj link do vigvama, nisu bili jedini koji su želeli da bude po njihovom. Svake nedelje Neli je primala imejlove slične onom što je nedavno stigao od Levinovih, u kom su tražili dodatne kontrolne zadatke za nadarenog malog Risa. Brojevi mobilnih telefona učiteljica bili su izlistani u školskom imeniku, samo za hitne slučajeve, ali neki roditelji su ova pravila shvatali malo labavije. Jednom je Neli primila poziv u pet ujutro zato što je Benet povratio tokom noći, a njegova majka se zapitala šta je pojeo u zabavištu prethodnog dana. Taj oštri piskavi zvuk u mrkloj noći naterao je Neli da uključi sva svetla u sobi, iako je shvatila da je poziv potpuno bezazlen. Prekinula je nalet adrenalina preslaganjem ormana i fioka. „Kakva diva“, rekla je Sem, njena cimerka, kad joj je Neli prepričala događaj. „Zašto ne isključiš telefon kad kreneš na spavanje?“ „Dobra ideja“, slagala je Neli, znajući da neće poslušati ovaj savet. Nije glasno slušala muziku dok je trčala ili putovala na posao. I nikad nije pešačila do kuće kasno noću. Ako joj se opasnost bliži, želela je da o tome bude što ranije obaveštena. Neli je zapisivala poslednjih nekoliko reči, sedeći za stolom, kad je začula kucanje na vratima i, podignuvši glavu, ugledala Porterove – njega u mornarskoplavom prugastom odelu, a nju u ružičastoj haljini. Izgledali su kao da su upravo krenuli da slušaju simfoniju. „Dobro došli“, rekla im je dok su prilazili i pružali ruke. „Molim vas, sedite.“ Uspela je da se ne osmehne dok su s mukom održavali ravnotežu na dečjim stolicama, oko stola za užinu. Neli je takođe sedela na istoj takvoj, ali ona se dosad već navikla.

19


„Kao što znate, Džona je predivan mali dečko“, počela je. Sve sastanke je otpočinjala ovim Lejk Vobegon1 tonom, ali u Džoninom slučaju to je bilo istina. Nelina spavaća soba je bila ukrašena likovnim radovima omiljenih učenika, uključujući i Džonino viđenje nje kao žene od slezovog kolača. „Jeste li primetili kako drži olovku?“, upitala je gospođa Porter, vadeći svesku i olovku iz torbe. „Ovaj, ja ne…“ „Sasvim iskrivljeno“, prekide je gospodin Porter. Demonstrirao je kako drži ruku koristeći supruginu olovku. „Vidite kako mu se šaka krivi? Šta mislite, da li bi trebalo da ga prijavimo na terapiju?“ „Pa, tek mu je tri i po.“ „Tri godine i devet meseci“, ispravi je gospoda Porter. „Tako je“, odvrati Neli. „Mnogo dece tog uzrasta ne razvije finu motoriku da bi…“ „Vi ste iz Floride, je li tako?“, upita gospodin Porter. Neli trepnu. „Kako to… Izvinite, zašto pitate?“ Nije postojala šansa da je Porterovima ikada rekla odakle je. Uvek je pazila da ne otkrije previše o svojoj prošlosti. Nije teško izbegavati pitanja ako naučite sve trikove. Kad vas neko pita za detinjstvo, uvek mu ispričate priču o kućici na drvetu koju vam je napravio otac i o crnom mačku koji je mislio da je pas, pa je znao da sedne i zatraži neki zalogaj. Ako iskrsne tema o koledžu, usredsredite se na najbolju sezonu ragbi tima i honorarni posao u restoranu kampusa, gde ste jednom prilikom slučajno izazvali požar dok ste spremali tost i raščišćavali salu. Ispričate podužu živopisnu priču koja skreće pažnju sa činjenice da im zapravo ne pričate ništa. Izbegavate detalje koji vas izdvajaju iz gomile. Nejasno saopštite godinu u kojoj ste završili studije. Lažete, ali samo ako je zaista neophodno. „Pa, ovde u Njujorku je malo drugačije“, govorio je gospodin Porter. Neli ga je pažljivo posmatrala. Bio je sigurno petnaest godina stariji od nje, ali akcenat kojim je govorio sugerisao je da je rođen na Menhetnu. Putevi nikako nisu mogli da im se ukrste pre ovog trenutka. Kako li je saznao? „Ne želimo da nam Džona zaostaje“, kazao je gospodin Porter zavalivši se unazad, jedva nekako uspevši da se ne preturi zajedno sa stolicom. „Ono što moj suprug pokušava da vam objasni“, ubacila se gospođa Porter, „jeste to da ćemo se sledeće jeseni prijaviti u predškolsko. Zanimaju nas samo najbolja.“ Lake Wobegon – gradić izmišljen za potrebe poznatog radio-programa Garisona Kilora, u kom su sva deca iznad prošeka (Prim. prev.). 1

20


„Shvatam.“ Neli se malo opustila. „Pa, odluka je na vama, ali možda ne bi bilo loše da sačekate još godinu dana.“ Znala je da je Džona već prijavljen na časove mandarinskog, karate i muziku. Dvaput ga je ove nedelje videla kako zeva i trlja pospane oči. Bar ima dovoljno vremena da pravi zamkove od peska i kule od kocki dok boravi ovde. „Želela sam da vam skrenem pažnju na nešto što se dogodilo kad je jedan od njegovih drugara zaboravio da ponese ručak“, otpoče Neli. „Džona se ponudio da podeli svoj ručak sa njim, što je odraz empatije i ljubaznosti…“ Ućutala je kad je gospodinu Porteru zazvonio telefon. „Da“, rekao je. Pogledao je Neli i nastavio da je gleda. Samo dvaput ga je videla ranije, na jednom roditeljskom okupljanju i na jesenjem roditeljskom sastanku. Nije zurio u nju, niti se ponašao čudno. Gospodin Porter je mahao šakom, dajući joj znak da može da nastavi. S kim to razgovara? „Proveravate li redovno decu?“ upitala je gospođa Porter. „Molim?“ Gospođa Porter se osmehnula i Neli je primetila da joj se ruž potpuno slaže s tonom haljine. „U školi 'Smit' to rade. Svakog tromesečja. Spremnost za školu, čitanje u manjim grupama, množenje…“ Množenje? „Procenjujem decu.“ Neli je ispravila leđa. „Sigurno se šališ“, gospodin Porter je izgovorio u telefon. Osetila je kako joj se pogled vraća na njega. „Ali ne iz množenja… već, ovaj… iz prostijih veština kao što su brojanje i prepoznavanje slova“, rekla je Neli. „Ako pogledate poleđinu izveštaja, videćete… Imam kategorije.“ Nastupio je momenat tišine dok je gospođa Porter pregledala Neline beleške. „Kaži Sendi da krene s tim. Nemojte izgubiti taj račun.“ Gospodin Porter je prekinuo vezu i odmahnuo glavom. „Jesmo li završili ovde?“ „Pa“, gospoda Porter reče Neli, „sigurna sam da imate posla.“ Neli se osmehnula, čvrsto držeći stisnute usne. Da, poželela je da kaže. Imam posla. Juče sam oribala taj tepih nakon što je jedno dete prosulo čokoladno mleko. Kupila sam meko ćebence za „ćošak za tišinu“ kako bi se vaš preopterećeni dečak malo opustio. Ove nedelje sam u restoranu u kom radim odradila tri kasne smenejer mi ovo što ovde zarađujem nije dovoljno da preživim – pa ipak svakog jutra u osam sati prođem kroz ta vrata s dovoljno energije za vašu decu.

21


Spremila se da krene u Lindinu kancelariju, da pojede drugu polovinu kroasana, kad je začula gromoglasne reči gospodina Portera: „Zaboravio sam sako.“ Vratio se u sobu i uzeo ga sa naslona minijaturne stolice. „Zašto ste mislili da sam iz Floride?“ iznenada je upitala Neli. On je slegnuo ramenima. „Moja sestričina je tamo pohađala fakultet, na Univerzitetu u Floridi. Čini mi se da mi je neko rekao da ste i vi tamo studirali.“ Ova informacija nije stajala u njenoj biografiji na internet-stranici vrtića. Nije posedovala ništa sa oznakom svog koledža – nijedan duks, privezak, ni zastavicu. Sigurno je Linda Porterovima dala njen rezime – deluju kao roditelji koji bi to želeli da znaju, reče Neli samoj sebi. Pa ipak, pogledala ga je malo pažljivije, pokušavajući da zamisli njegove crte lica na nekoj mlađoj ženi. Nije mogla da se seti nikog sa prezimenom Porter. Ali to ne znači da ta žena nije sedela negde iza nje, ili da je pokušala da se pridruži njenom sestrinstvu. „Pa, moj sledeći razgovor samo što nije počeo, tako da…“ Pogledao je prazan hodnik, a onda ponovo nju. „Naravno. Vidimo se na dodeli diploma.“ Zviždukao je dok je išao hodnikom. Neli ga je gledala dok nije izašao. Ričard je retko pričao o svojoj bivšoj, tako da je Neli o njoj znala samo par detalja: Još živi u Njujorku. Ona i Ričard rastali su se malo pre nego što je on upoznao Neli. Bila je lepa, imala je dugu crnu kosu i usko lice – Neli je pretražila internet pomoću Gugla i pronašla jednu mutnu malu fotografiju sa neke dobrotvorne zabave. I večito je kasnila, što je bila navika koja je Ričarda neopisivo nervirala. Poslednji blok, sve do italijanskog restorana, Neli je pretrčala sprintom, već zažalivši zbog dve čaše pino griđa koje je popila sa učiteljicama trogodišnjaka i četvorogodišnjaka da bi proslavile što su preživele razgovore sa roditeljima. Svaka je prepričala svoju ratnu priču; Marni, čija je soba odmah do Neline, proglašena je pobednicom jer je jedan par roditelja poslao dadilju, čiji engleski nije bio najbolji, da ih predstavlja na tom sastanku. Neli je izgubila osećaj za vreme sve dok nije pogledala telefon na putu prema kupatilu. Dok je Neli izlazila iz kabine, jedna žena umalo nije naletela na nju. „Izvinite!“ Refleksno je izustila Neli. Pomerila se u stranu, ali je ispustila torbu, čiji se sadržaj prosuo po podu. Žena je ovu gomilu preskočila bez ijedne reči i žurno ušla u kabinu. („Maniri!“ učiteljica u Neli poželela je da je ukori dok je klečeći uzimala novčanik i skupljala kozmetiku.)

22


Jedanaest minuta je kasnila u restoran, otvorila je teška staklena vrata i recepcioner je podigao pogled sa knjige rezervacija i pogledao je. „Sastajem se sa verenikom“, izgovorila je dahćući. Pogledala je po sali, a onda videla Ričarda kako ustaje sa svog mesta za stolom u ćošku. Imao je nekoliko finih bora oko očiju i par sedih vlasi koje su mu šarale crnu kosu kod slepoočnica. Pogledao ju je od glave do pete i nestašno namignuo. Zapitala se da li će ikada prestati da oseća leptiriće u stomaku kad god ga pogleda. „Izvini“, rekla je dok mu je prilazila. Poljubio ju je dok joj je izvlačio stolicu, a ona je osetila njegov blagi citrusni miris. „Sve u redu?“ Bilo ko drugi bi ovo pitanje postavio čisto formalno. Ali Ričardov pogled je ostao upiljen u nju; Neli je znala da zaista želi da zna. „Šašav dan.“ Neli sede uz uzdah. „Razgovori sa roditeljima. Kad mi budemo sa druge strane tog stola zbog Ričarda juniora, podseti me da zahvalim učiteljici.“ Povukla je suknju preko nogu dok je Ričard uzimao flašu vina verdikija što se hladilo na ledu. Na stolu je gorela mala sveća, bacajući zlatan krug na bež stolnjaku. „Meni samo pola čaše. Popila sam jedno piće sa vaspitačicama posle razgovora. Linda je častila, rekla je da je to bio naš borbeni dan.“ Ričard se namrštio. „Bar da sam znao. Ne bih naručio flašu.“ Mahnuo je konobaru, suptilnim pokretom kažiprsta i zatražio san pelegrino. „Ponekad te boli glava kad piješ preko dana.“ Osmehnula mu se. Bila je to jedna od prvih činjenica koje mu je rekla o sebi. Letela je iz Južne Floride, a sedela je pored jedne žene vojnika što se vraćala iz posete majci. Neli se preselila na Menhetn da počne iz početka, odmah posle koledža. Da joj majka i dalje ne živi u rodnom gradu, nikad se ne bi vraćala u njega. Pre nego što je avion poleteo, prišla im je stjuardesa. „U prvoj klasi je jedan gospodin koji vam nudi svoje mesto“, kazala je toj mladoj ženi, koja je ustala i rekla: „Odlično!“ A onda je Ričard krenuo prolazom između sedišta. Čvor na kravati mu je bio opušten, kao da mu je dan bio predug. U rukama je nosio piće i kožnu akten-tašnu. Pogledi su im se susreli i toplo joj se osmehnuo. „To je stvarno bilo lepo od vas.“ „Ništa naročito“, odvratio je Ričard dok se smeštao pored nje. Tada su se začule sigurnosne objave. Nekoliko trenutaka kasnije, avion je uzleteo. 23


Neli je ščepala rukohvate dok su poskakivali kroz vazdušni džep. Ričardov duboki glas, blizu njenog uveta, iznenadio ju je: „Isto je kao kada automobilom pređete preko neke rupe. Savršeno je bezbedno.“ „Svesna sam logike.“ „Ali ne pomaže. Možda ovo hoće.“ Pružio joj je čašu i primetila je da mu je domali prst bez prstena. Oklevala je. „Ponekad imam glavobolju ako pijem preko dana.“ Avion je zagrmeo, a ona je otpila veliki gutljaj. „Dovršite to. Poručiću drugo… ili biste možda više voleli čašu vina?“ Upitno je podigao obrve i ona je primetila ožiljak pored desne slepoočnice u obliku mladog meseca. Klimnula je potvrdno. „Hvala.“ Nikad pre saputnik u avionu nije pokušao da je uteši; ljudi su uglavnom okretali glavu na drugu stranu ili su listali neki časopis dok se ona sama borila sa panikom. „Kapiram ja to, znate“, nastavio je. „Meni, na primer, jako smeta kad vidim krv.“ „Stvarno?“ Avion je blago zadrhtao i nagnuo se ulevo. Ona je sklopila oči i progutala knedlu. „Ispričaću vam o tome, ali morate da mi obećate da nećete prestati da me poštujete.“ Opet je klimnula ne želeći da njegov umirujući glas nestane. „Pre nekoliko godina, jedan od mojih kolega se onesvestio i udario glavom o ivicu konferencijskog stola usred sastanka… Valjda je imao nizak pritisak. Ili to, ili ga je dosadni sastanak oterao u komu.“ Neli je otvorila oči i kratko se nasmejala. Nije mogla da se seti kad je poslednji put to uradila u avionu. „Svima sam rekao da se udalje, uzeo sam stolicu i pomogao tom čoveku da sedne. Urlao sam da neko donese vodu, kad sam primetio svu tu krv. I odjednom je počelo da mi se vrti u glavi, kao da ću se i ja onesvestiti. Praktično sam šutnuo tog povređenog čoveka sa stolice da bih seo i odjednom su svi počeli da, umesto njemu, pomoć ukazuju meni.“ Avion se ispravio. Začula se jedva čujna zvonjava ijedna stjuardesa je krenula kroz prolaz nudeći slušalice. Neli je pustila rukohvate i pogledala Ričarda. Osmehivao joj se. „Preživeli ste, prošli smo kroz oblake. Od ovog trena sve bi trebalo da teče prilično glatko.“ „Hvala vam. Na piću i priči… Uspeli ste da sačuvate dostojanstvo, čak i sa onesvešćivanjem.“

24


Dva sata kasnije, Ričard je Neli ispričao da radi kao menadžer jednog investicionog fonda i otkrio joj da je slab prema vaspitačicama još otkako mu je jedna pomogla da nauči da izgovori slovo r: „Upravo zbog nje ti se nisam predstavio kao Vičavd.“ Kad ga je pitala ima li porodicu u Njujorku, odmahnuo je glavom. „Samo stariju sestru, koja živi u Bostonu. Roditelji su mi davno umrli.“ Prepleo je prste i pogledao ih. „U saobraćajnoj nesreći.“ „I mog oca više nema.“ Pogledao ju je. „Imam ovaj njegov stari džemper. .. ponekad umem da ga obučem.“ Oboje su kratko zaćutali, a onda je stjuardesa naložila putnicima da sklope poslužavnike i potpuno isprave sedišta. „Kako ti idu sletanja?“ „Možda bi mogao da mi ispričaš još neku priču da izdržim“, rekla je Neli. „Hmmm. Ne mogu tek tako da se setim nečeg zanimljivog. Zašto mi ne bi dala svoj broj, u slučaju da mi nešto padne na pamet?“ Dao joj je olovku iz džepa sakoa, iskrivila je glavu da zapiše broj na salveti, a dugačka plava kosa skliznula joj je sa ramena. Ričard je pružio ruku i nežno prstima prešao čitavom njenom dužinom pre nego što ju je sklonio. „Prelepo. Nemoj je nikad skratiti.“

ČETVRTO POGLAVLJE Sedim na podu kabine, zaostali miris ružinog parfema podseća me na venčanje. Moja zamena biće prelepa mlada. Zamišljam je kako gleda Ričarda, obećava mu da će ga voleti i poštovati, baš kao što sam i ja učinila. Skoro da mogu da joj čujem glas. Znam kako zvuči. Zovem je ponekad, ali koristim jednokratni telefon sa skrivenim brojem. „Zdravo“, počinje njena poruka. Glas joj je bezbrižan i jasan. „Izvinite što ne mogu da se javim!“ Da li joj je zaista žao? Ili samo likuje? Njena veza sa Ričardom je sad javna, iako je otpočela još dok smo on i ja bili u braku. Imali smo problema. Zar to nije slučaj sa svim parovima, nakon što sjaj medenog meseca izbledi? Pa ipak, nisam očekivala da mi kaže da se iselim tako brzo. Da izbrišem sve tragove naše veze. Kao da želi da se pretvara da nikada nismo bili venčani. Kao da ne postojim. Misli li ona ikada na mene i oseća li stid zbog onoga što je uradila? 25


Ova pitanja me svake noći muče. Ponekad, dok satima ležim budna, umotana u zgužvane čaršave, sklapam oči toliko snažno da konačno padam u san, a onda mi se njeno lice odjednom pojavljuje pred očima. Uspravljam se, tražim pilule u fioci stočića. Žvačem jednu, umesto da je progutam, kako bi brže počela da deluje. Govorna poruka na sekretarici ne otkriva mi ništa o osećanjima te žene. Ali dok sam je jedne večeri gledala sa Ričardom, izgledala je veoma uzbuđeno. Išla sam prema našem omiljenom restoranu u Aper Ist Sajdu. Knjiga za samopomoć preporučuje da posetim bolna mesta iz prošlosti, da odagnam moć koju imaju nada mnom i ponovo preotmem svoj grad. Stoga sam otišla do kafića gde smo Ričard i ja pili kafu i zajedno čitali Njujork tajms, prošetala sam ispred Ričardove kancelarije, gde je svakog decembra njegova kompanija priređivala raskošnu zabavu, i prošla sam kroz drvored magnolija i jorgovana u Central parku. Svakim korakom osećala sam se sve gore. Bila je to grozna ideja; nije ni čudo što je knjiga tavorila na polici među knjigama na popustu. Ali nastavila sam dalje, planirajući da završim turu pićem u restoranu gde smo Ričard i ja proslavili poslednjih nekoliko godišnjica. Tad sam ih ugledala. Možda je on pokušavao da opet preotme to mesto za sebe. Da sam koračala samo malo brže, došli bismo do ulaza skoro u istom trenutku. Umesto toga, sakrila sam se kod ulaza u jednu radnju i provirila iza ćoška. Nakratko sam ugledala te potamnele noge, zavodljive obline i kratki osmeh kojim je počastila Ričarda dok joj je otvarao vrata. Naravno da ju je moj muž želeo. Koji čovek ne bi? Bila je slatka kao zrela jabuka. Prišunjala sam se bliže i provirila kroz prozor što se pružao od tla do tavanice dok je Ričard devojci poručivao piće – činilo se da voli šampanjac – a onda je ona zlatnu tečnost otpila iz visoke čaše. Nisam smela da dopustim Ričardu da me vidi; ne bi poverovao da je u pitanju slučajnost. Pratila sam ga i ranije, naravno. Ili pre – pratila sam njih. Pa ipak, moje noge su odbile da se pokrenu. Halapljivo sam je upijala dok je prekrštala noge, a razrez na suknji joj otkrivao butinu. Bio joj je blizu, nagnut prema njoj i ruke prebačene preko naslona stolice. Kosa mu je bila duža, padala mu je na kragnu sakoa i dobro mu je stajala. Imao je onaj isti lavovski izraz na licu koji sam počela da prepoznajem kad god bi pogađao veliki posao, neki što je mesecima pokušavao da sklopi. Ona je zabacila glavu i nasmejala se nečemu što je rekao. Zarila sam nokte u dlanove; nikad nisam volela nikoga pre Ričarda. U tom trenutku sam shvatila da nikoga nisam ni mrzela. 26


„Vanesa?“ Glas ispred kabine vraća me iz sećanja. Britanski akcenat pripada mojoj šefici, Lusil, ženi koja nije poznata po strpljenju. Prelazim prstima ispod očiju, svesna da mi se maškara verovatno tu skupila. „Samo sređujem ovde.“ Glas mi je ogrubeo. „Jednoj mušteriji treba pomoć oko haljine Stele Makartni. Kasnije sredi kabinu.“ Čeka me da izađem. Nemam vremena da sredim lice, da obrišem neuredne tragove tuge, a osim toga – torba mi je u prostoriji za zaposlene. Otvaram vrata, a ona uzmiče. „Da li ti je dobro?“ Podigla je svoju savršeno oblikovanu obrvu. Koristim taj trenutak. „Nisam sigurna. Samo… Osećam mučninu. „Možeš li da izdržiš do kraja dana?“ Ton Lusilinog glasa ne odaje ni mrvu saosećanja i pitam se hoće li mi ovo biti poslednja greška. Odgovara pre nego što ja to stižem: „Ne, možda si zarazna. Trebalo bi da odeš.“ Klimam glavom i žurim da uzmem torbu. Ne želim da se predomisli. Silazim pokretnim stepenicama do prizemlja i posmatram deliće svog razorenog odraza u ogledalima pored kojih prolazim. Ričard je veren, moj um mi tiho zbori. Žurno izlazim na izlaz za zaposlene, na sekund se zaustavivši da mi obezbeđenje pretraži torbu, i naginjem se na zid da navučem patike. Razmišljam o taksiju, ali ono što je Hilari rekla je istina. Ričard je kupio našu kuću u Vestčesteru, a na Menhetnu je imao stan iz samačkih dana, onaj gde je spavao kad je imao kasne sastanke. Onaj u koji ju je smestio. Dobio je automobile, zalihe, ušteđevinu. Nisam mu se čak ni suprotstavila. Ušla sam u brak bez ičega. Brak nije uspeo. Nisam mu rodila decu. Omanula sam. Nisam bila dobra žena. Sada se, međutim, pitam zašto sam prihvatila malu jednokratnu isplatu što mi je Ričard ponudio. Njegova nova mlada postavljaće na sto porcelan koji sam ja izabrala. Privijaće se uz njega na kožnom kauču koji sam ja izabrala. Sedeće pored njega, držače ruku na njegovoj nozi i smejati se grlato dok on bude ubacivao u četvrtu brzinu naš mercedes. Autobus prolazi i izbacuje izduvne gasove. Sivo kao da me obavija. Odgurujem se od zgrade i krećem Petom avenijom. Par žena, noseći velike kese iz prodavnice, skoro me izguruju s trotoara. Jedan poslovni čovek prolazi s mobilnim na uvetu, koncentrisanog izraza na licu. Prelazim ulicu i jedan biciklista projuruje samo par centimetara od mene. Urla nešto u odlasku. Grad se steže oko mene; potreban mi je prostor. Prelazim Pedeset devetu ulicu i ulazim u Central park. 27


Jedna devojčica sa kosom vezanom u rep uživa u balonu privezanom za zglob, a ja zurim u nju. Mogla je da bude moja. Da sam mogla da zatrudnim, možda bih još bila sa Ričardom. Možda ne bi želeo da odem. Možda bismo dolazili ovamo da se nađemo s taticom i odemo na ručak. Dahćem. Sklanjam ruke sa stomaka i uspravljam se. Držim pogled uperen ispred sebe dok koračam na sever. Usredsređujem se na postojan ritam mojih patika, koje udaraju o trotoar, brojeći svaki korak, i postavljajući sebi male ciljeve. Sto koraka. Sad još sto. Konačno izlazim iz parka na Osamdeset šestu ulicu i CPV, i skrećem prema stanu tetke Šarlot. Potreban mi je san, zaborav. Samo šest pilula mi je ostalo, a poslednji put kad sam doktorki tražila recept oklevala je. „Ne bi volela da postaneš zavisna od njih“, rekla mi je. „Pokušaj da se malo razmrdaš svakog dana i posle podne izbegavaj kofein. Okupaj se u toploj vodi pre spavanja i videćeš da uspeva.“ Ali ovo su recepti za uobičajenu nesanicu. Meni ne pomažu. Skoro da stižem do stana, ali setila sam se da sam zaboravila vino tetki Šarlot. Znam da neću želeti više da izlazim, pa se okrećem i istim putem vraćam jedan blok, do prodavnice pića. Četiri crna i dva bela, kazala je tetka Šarlot. Uzimam korpu i punim je merloom i šardoneom. Sklapam šake oko glatkih, teških flaša. Nisam okusila vino od onog dana kad me je Ričard zamolio da odem, pa i dalje čeznem za glatkim voćnim ukusom na jeziku. Oklevam, a onda dodajem i sedmu i osmu flašu u korpu. Ručke mi se zarivaju u podlaktice dok idem prema kasi. Mladić za pultom ih otkucava bez komentara. Možda je navikao da viđa neuredne žene u pomodnoj odeći kako usred bela dana kupuju gomilu flaša vina. Navikla sam da mi ga donose u kuću koju sam delila s Ričardom, sve dok me nije zamolio da prestanem da pijem. Onda sam se odvozila do pijace, nekih pola sata daleko, kako ne bih naletela na nekog. Kad bi došao dan za skupljanje đubreta, rano sam odlazila u šetnju i ubacivala flaše u komšijske kante. „To je sve?“, pita me tip. „Da.“ Uzimam debitnu karticu, znajući da bi mi iznos potpuno ispraznio račun da sam uzela skuplje flaše umesto ovih od petnaest dolara. Pakuje flaše u četiri kese, otvaram vrata ramenom i krećem prema tetki Šarlot, dok mi ruke tegli prijatna težina. Stižem do naše zgrade i čekam da mi se uz škripu otvore artritična vrata lifta. Putovanje od dvanaest spratova traje večno; um mi zaokuplja misao o prvom gutljaju koji mi se sliva niz grlo i greje mi stomak. Otupljuje ivice mog bola.

28


Na sreću, tetka nije kod kuće. Proveravam kalendar pored frižidera i uočavam reči Di – tri posle podne. Verovatno prijateljica kod koje je na čaju; tetkin suprug, Bo, novinar, iznenada je preminuo posle srčanog udara, pre mnogo godina. Bio je ljubav njenog života. Koliko znam, ni sa kim se otad nije ozbiljnije viđala. Spuštam kese na pult i otvaram merlo. Krećem rukom po čašu, ali uzimam šolju za kafu i, pošto ne mogu više da čekam, podižem je punu do usana. Bogati višnjasti ukus puni mi usta. Sklapam oči, gutam i osećam kako mi se tečnost sliva niz grlo. Nešto od napetosti lagano napušta moje telo. Nisam sigurna koliko će tetka Šarlot biti odsutna, pa sipam još u šolju i odnosim sve u moju sobu. Skidam haljinu, ostavljam je zgužvanu na podu i preskačem je. Onda se saginjem da je pokupim i okačim na ofinger. Navlačim na sebe bledosivu majicu kratkih rukava i meki šorts, i sedam na krevet. Tetka Šarlot je prebacila mali televizor u sobu kad sam stigla, ali retko ga koristim. Sada, međutim, očajnički želim društvo, makar u elektronskom obliku. Posežem za daljinskim i prebacujem kanale sve dok se ne zaustavim na nekom intervjuu. Obuhvatam šolju obema šakama i ponovo otpijam veliki gutljaj. Pokušavam da se izgubim u drami što se odvija na ekranu, ali tema dana je nevera. „To može da ojača brak“, insistira jedna sredovečna žena koja drži za ruku čoveka što sedi pored nje. On se meškolji u stolici i gleda u pod. A može i da ga uništi, pomišljam ja. Zurim u čoveka. Koje on? Pitam se. Kako si je upoznao? Na poslovnom putu, ili u redu za sendviče u pekari? Šta je to kod nje što te je privuklo, što te je nagnalo da pređeš tu razornu liniju? Toliko snažno stiskam šolju da me šake bole. Želim da je zavitlam u ekran, ali je umesto toga opet punim. Čovek prekršta noge kod gležnjeva i ispravlja ih. Nakašljava se i češe po glavi. Drago mi je što mu je neprijatno. Debeo je i deluje kao siledžija; nije moj tip, ali vidim kako bi mogao da se dopadne drugim ženama. „Ponovo uspostavljanje poverenja je dugotrajan proces, ali ako su obe strane tome posvećene, sasvim je moguće“, kaže žena koju su u dnu ekrana predstavili kao njihovog bračnog savetnika. Neuredna žena brblja o tome kako su potpuno uspostavili međusobno poverenje, kako im je brak sada prioritet, kako su izgubili jedno drugo i ponovo se pronašli. Zvuči kao da čita poruke sa Holmarkovih razglednica. Onda savetnica gleda supruga. „Slažete li se da je poverenje iznova uspostavljeno?“

29


On sleže ramenima. Drkadžija, mislim seja, pitajući se kako ga je uhvatila. „Radim na tome. Ali teško je. Neprekidno je zamišljam sa tim…“ Piskutavi zvuk prekriva poslednju reč. Znači sve sam pogrešno ukapirala. Mislila sam da je on bio taj koji je varao. Znaci su bili tu, ali sam ih pogrešno pročitala. To mi nije bio prvi put. Udaram zube šoljom, prinela sam je da otpijem još malo merloa. Spuštam se dublje u krevet, žaleći što sam uopšte uključila televizor. Šta to razdvaja flert od prosidbe? Mislila sam da se Ričard samo malo zabavlja. Očekivala sam da njihova veza bukne i vrlo brzo sagori. Pretvarala sam se da ne znam, okretala sam glavu. Osim toga, ko bi mogao i da krivi Ričarda? Nisam bila žena kojom se oženio skoro deceniju ranije. Ugojila sam se, retko sam izlazila iz kuće i počela sam da tražim tajna značenja u Ričardovim postupcima, nailazeći na tragove što su mi naizgled govorili da me se zasitio. Ona je sve što Ričard želi. Sve što sam ja nekad bila. Odmah posle kratke, skoro bezosećajne scene kojom je okončan naš sedmogodišnji brak, Ričard je našu kuću u Vestčesteru dao na prodaju i preselio se u svoj stan u gradu. Ali voleo je naše tiho susedstvo i privatnost koju nam je pružalo. Verovatno će kupiti neku drugu nekretninu u nekom predgrađu za svoju novu mladu. Pitam se da li ona planira da ostavi posao i posveti se Ričardu, da pokuša da zatrudni, kao što sam ja to pokušala. Ne mogu da verujem da imam još suza, ali još njih se sliva niz moje obraze i ponovo mi puni šolju. Flaša je skoro prazna i prosipam nekoliko kapi na belu posteljinu. Ističu se kao mrlje od krvi. . Poznata izmaglica se hvata oko mene, kao zagrljaj starog prijatelja. Osećam kako upadam u dušek. Možda se tako moja majka osećala za vreme svojih loših dana. Volela bih da sam to bolje razumevala onda; osećala sam se napuštenom, ali sada znam da se s nekim bolom jednostavno ne može boriti. Možete samo da se sakrijete i nadate se da će peščana oluja brzo proći. Kasno je da joj to kažem. Oba moja roditelja više nisu tu. „Vanesa?“ Čujem nežno kucanje na vratima moje sobe i tetka Šarlot ulazi. Iza debelih naočara, njene bademaste oči izgledaju kao uvećane. „Učinilo mi se da čujem televizor.“ „Nije mi bilo dobro na poslu. Bolje da mi ne prilaziš.“ Dve flaše stoje na mom stočiću. Nadam se da ih lampa zaklanja. „Mogu li nešto da ti donesem?“ „Malo vode bi mi baš prijalo“, kažem, pomalo otežući sa slovom m. Moram brzo da je izbacim iz sobe.

30


Ostavlja vrata odškrinuta dok ide u kuhinju, a ja se izvlačim iz kreveta, uzimam flaše i trzam se dok zveckaju jedna o drugu. Žurim do ormara i spuštam ih na pod, ispravljam jednu nakon što se skoro preturila. U istom sam položaju kad se tetka Šarlot vraća s poslužavnikom. „Donela sam malo slanih krekera i voćni čaj.“ Zbog ljubaznosti u njenom glasu osećam kako mi se srce steže. Spušta poslužavnik kod podnožja kreveta i kreće napolje. Nadam se da ne oseća alkohol u mom dahu. „Ostavila sam ti vino u kuhinji.“ „Hvala ti, zlato. Zvaću te ako mi budeš potrebna.“ Spuštam glavu na jastuk dok se vrata zatvaraju, osećajući kako me hvata vrtoglavica. Šest pilula je ostalo… Ako pustim da mi se jedna od gorkih pilula rastopi na jeziku, verovatno ću prespavati sve do jutra. Ali iznenada mi na pamet pada bolja ideja. Misao se probija kroz izmaglicu u mojoj glavi: Tek što su se verili. Još nije kasno! Preturam po torbi i pronalazim telefon. Ričardovi brojevi su još u njemu. Telefon mu dvaput zvoni, a onda čujem njegov glas. Njegova boja pripada nekom krupnijem, višem čoveku od mog bivšeg supruga, što je kontrast koji me je oduvek intrigirao. „Odmah ću vam se javiti“, snimljena poruka obećava. Ričard uvek, ali uvek, održava svoja obećanja. „Ričarde“, izgovaram. „Ja sam. Čula sam da si se verio, samo sam htela da porazgovaram s tobom. Jasnoća koju sam osetila pre nekoliko trenutaka migolji mi se kao riba iz šaka. S mukom pronalazim prave reči. „Molim te, nazovi me… Zaista je važno.“ Glas mi puca kod poslednje reči i stiskam Prekid. Držim telefon na grudima i zatvaram oči. Možda ne bih sad žalila što sam uništavala svoje telo da sam se samo više potrudila i uočila znake upozorenja. Da sam pokušala da sredim sve. Sigurno nije prekasno. Ne mogu da podnesem pomisao na to da se Ričard ponovo ženi. Sigurno sam zadremala jer sam se sat vremena kasnije, kad mi je zavibrirao telefon, trgnula. Pogledala sam i videla poruku: Izvini, ali nema šta više da se kaže. Čuvaj se. R. U tom trenutku shvatam. Ako će Ričard nastaviti život sa drugom ženom, možda ću uspeti da se skrpim i nastavim i ja svoj. Mogla bih da ostanem sa tetkom Šarlot dok ne sakupim dovoljno da iznajmim sopstveni stan. Ili bih mogla da se preselim u neki drugi grad, u neki u kom me ništa neće podsećati. Mogla bih da udomim nekog ljubimca. Možda mi s vremenom srce ne bi poskočilo kad god bih ugledala tamnokosog poslovnog čoveka, sa 31


avijatičarskim sunčanim naočarama u kojima se presijava sunce, pre nego što bih shvatila da to ipak nije on. Ali sve dok je sa njom – ženom što je tako bezobzirno uskočila da postane nova gospođa Ričarda Tompsona, dok se ja pretvaram da to ne vidim – neću imati mira.

PETO POGLAVLJE Dobro sagledavši svoj život, Neli se osetila kao da je podeljena na nekoliko različitih žena za svojih dvadeset sedam godina: jedino dete koje se satima igralo u potoku, na kraju svog bloka; tinejdžerku što je svoja bebisiterska zaduženja ušuškavala u krevet, obećavajući da nikakva čudovišta ne vrebaju iz mraka; najdruštveniju članicu sestrinstva Hi-omega koja bi ponekad zaspala ne mareći što su joj vrata sobe otključana. A tu je bila i Neli današnjice, što bi izlazila sa projekcije nekog horor-filma kad god bi heroinu saterali u ćošak i koja bi se ozbiljno trudila da nikad ne bude poslednja konobarica što zatvara bar i odlazi iz „Gibsons bistroa“ posle zadnjih narudžbi, u jedan po ponoći. I vrtić je takođe video svoju verziju Neli: učiteljicu u farmerkama koja napamet zna sve knjige Moa Vilemsa o slonu i prascu; učiteljicu što deli organske krekere za životinje i grožđe, i pomaže deci da otiscima šaka naprave ćurke za Dan zahvalnosti. Njene koleginice u „Gibsonsu“ poznaju konobaricu koja nosi crni minić i crveni karmin i bez problema seda za sto krcat bučnim poslovnim ljudima, sa njima naiskap ispija piće zbog većeg bakšiša, i neumorno raznosi ukusne burgere. Jedna od tih Neli je pripadala danu; druga – noći. Ričard ju je video kako se snalazi u oba svoja sadašnja sveta, mada mu se više sviđala ona učiteljica iz vrtića. Planirala je da napusti konobarski posao čim se venčaju, a posao učiteljice čim zatrudni – što su se ona i Ričard nadali da će brzo uslediti. Ali ubrzo nakon veridbe, predložio joj je da da otkaz u „Gibsonsu“. „Misliš, da odmah dam otkaz?“ pogledala ga je Neli iznenađeno. Bio joj je potreban novac, ali nije u pitanju bilo samo to, sviđali su joj se i ljudi s kojima je radila. Bila je to živopisna družina – mikrokosmos strastvenih, kreativnih ljudi pristiglih u Njujork iz svih krajeva zemlje, privučenih kao moljci bleštavim gradom. Dve konobarice, Džozi i Margo, bile su glumice koje su pokušavale da se probiju u svet pozorišta. Ben, glavni konobar, bio je siguran da će postati novi Džeri Sajnfeld i uvežbavao je svoje fazone kad nije 32


bilo posla. Šanker, Kris, pljunuti Džejson Stejtam, sigurno jedini zaslužan što toliko žena dolazi u bar, pisao je poglavlja svog romana svakog dana pre nego što bi dolazio na posao. Nešto o'd njihove neustrašivosti, načina na koji su otvarali svoja srca i jurili svoje snove, uprkos odbijanjima što su neprekidno podnosili, dirali su onaj deo Neli koji se isključio u onih poslednjih pola godine provedenih na Floridi. Bili su u tom smislu kao deca, Neli je to shvatala – posedovali su nepokolebljivi optimizam. Osećaj da su svet i mogućnosti što im pruža potpuno otvoreni za njih. „Radim kao konobarica samo tri noći sedmično“, rekla je Neli Ričardu. „To su tri noći više koje bi provela sa mnom.“ Podigla je obrvu. „A-ha, znači, prestaćeš toliko da putuješ?“ Ležali su na kauču u njegovom stanu. Naručili su suši za Ričarda i tempuru za nju i upravo završili gledanje Građanina Kejna jer je to bio njegov omiljeni film; Ričard se šalio da se ne može oženiti njom dok ga i ona ne pogleda. „Dovoljno je loše što prezireš živu ribu“, zadirkivao ju je. Prebacila je noge preko njega i on joj je nežno masirao levo stopalo. „Ne moraš više da se brineš za novac. Sve što imam je tvoje.“ „Prestani da budeš tako divan.“ Neli se nagnula prema njemu i ovlaš ga poljubila, i mada je on pokušao da to pretvori u ozbiljniji poljubac, povukla se. „Mada, sviđa mi se.“ „Šta to?“ Ričardova ruka je krenula duž njene noge. Primetila je da je postao napetiji i da su mu morskoplave oči još potamnele, kao što se uvek dešavalo kad je želeo seks. „Moj posao.“ „Dušo“ – ruka mu je zastala – „samo mislim na to kako stojiš čitavog dana, a onda moraš da trčkaraš okolo i čitave noći nosiš piće nekim drkadžijama. Zar ne bi više volela da si sa mnom na nekom od mojih putovanja? Mogla si da večeraš sa mnom i Morin prošle nedelje kad sam bio u Bostonu?“ Morin je bila sedam godina starija Ričardova sestra; uvek su bili bliski. Nakon što su mu roditelji umrli, dok je bio tinejdžer, živeo je s njom dok nije završio školovanje. Morin je sad živela u Kembridžu, gde je predavala na ženskim studijama na univerzitetu, a ona i Ričard su se nekoliko puta nedeljno čuli. „Žarko želi da te upozna. Stvarno se razočarala kad sam joj rekao da nećeš doći.“ „Volela bih da putujem s tobom“, nehajno je izgovorila Neli. „Ali šta je sa mojim klincima?“

33


„U redu, u redu. Ali bar razmisli o tome da kreneš na časove slikanja umesto na konobarisanje. Spomenula si mi nedavno da želiš to.“ Neli je oklevala. Nije u pitanju bilo to želi li da pohađa te časove ili ne. Ponovila je: „Zaista volim da radim u 'Gibsonsu'. To će ionako još malo trajati…“ Kratko su ćutali. Ričard je izgledao kao da će nešto reći, ali je umesto toga svukao jednu od njenih belih čarapa i mahnuo njome po vazduhu. „Predajem se.“ Zagolicao ju je po tabanu. Ona je zacičala, a on joj je podigao ruke iznad glave i krenuo da je ljubi u rebra. „Molim te, nemoj“, rekla je jedva dišući. „Nemoj šta?“ šalio se, nastavljajući dalje. „Ozbiljno, Ričarde. Prestani!“ Pokušala je da mu se izmigolji, ali ležao je na njoj. „Izgleda da sam ti pronašao slabu tačku.“ Osećala se kao da ne može da udahne dovoljno kiseonika u pluća. Njegovo snažno telo je poklapalo njeno, a daljinski joj se zarivao u leđa. Konačno je oslobodila ruke i odgurnula ga od sebe, mnogo jače nego što je to učinila kad je želeo da produži njihov poljubac. Nakon što je došla do daha, kazala je: „Ne volim da me golicaju.“ Glas joj je bio oštar – oštriji nego što je želela. Pogledao ju je ozbiljno. „Izvini, draga.“ Namestila je gornji deo odeće, a onda se okrenula prema njemu. Znala je da je preterala. Ričard se samo poigravao, ali osećaj da je zatočena prestravio ju je. Isti osećaj je imala u pretrpanim liftovima ili u podzemnim tunelima. Ričard je uglavnom osećao ovakve detalje, ali nije se moglo očekivati od njega da uvek čita njene misli. Proveli su tako prijatno veče. Večera. Film. Samo je želeo da bude uviđavan i ljubazan. Pokušala je da sve vrati na pravi kolosek. „Ne, izvini. Razdražljiva sam… Samo se osećam kao da sam u poslednje vreme stalno nečim okupirana. I ulica mi je toliko bučna da ne mogu da spavam kad otvorim prozor. U pravu si, bilo bi dobro da se malo više opustim. Popričaću sa upravnikom ove nedelje.“ Ričard se osmehnuo. „Misliš li da mogu nekoga da nađu? Jedan od naših novih klijenata sponzoriše mnogo dobrih pozorišta na Brodveju. Mogao bih tebi i Sem da obezbedim najbolja mesta za sve što želite da pogledate.“ Neli je pogledala samo tri predstave otkako je došla u Njujork; karte su bile jako skupe. Svaki put je sedela na balkonu, jednom iza čoveka sa opakom prehladom, a drugi put iza stuba koji joj je delimično zaklanjao vidik. „To bi bilo divno!“ Privila mu se još bliže.

34


Jednog dana doživeće pravu svađu, ali Neli nije mogla da zamisli da bude zaista ljuta na Ričarda. Verovatnije je bilo da će ona ljutiti njega nemarom. Ponekad je odeću prebacivala preko stolice u spavaćoj sobi, a nekad ju je ostavljala na podu; Ričard je svoje odelo svake večeri kačio, poravnavao finu tkaninu pre nego što bi je stavio u orman. Čak su mu i majice kratkih rukava bile uredno i vojnički ukalupljene nekom providnom plastičnom pregradom koja je odgovarala dimenzijama fioka. Verovatno su se mogle pronaći u Kontejner storu. Štaviše, bile su poslagane po nijansama: jedan red za crne i sive, jedan za šarene i jedan za bele. Posao koji je radio zahtevao je jak fokus i pažnju na detalje; morao je da bude organizovan. I mada niko posao učiteljice u zabavištu nije mogao nazvati opuštenim, ulozi su bili daleko manji – na stranu što je dužina radnog vremena bila neuporedivo kraća i što su jedina putovanja predstavljali povremeni odlasci u zoološki vrt. Ričard se tako dobro starao o stvarima – kao i o njoj. Brinuo se o njenom putovanju do stana od „Gibsonsa“, i svake noći joj je pisao ili je zvao da je pita kako je stigla kući. Kupio joj je vrhunski telefon. „Osećao bih se bolje ukoliko bi ga imala kad izlaziš“, rekao je. Ponudio se da joj kupi mejs biber-sprej, ali kazala mu je da ga već nosi sa sobom. „Dobro je“, konstatovao je. „Previše je luđaka na ulicama.“ Reci mi nešto što ne znam, pomislila je Neli prikrivajući drhtavicu, zahvalna na onom letu, blagodarna onoj mladoj ženi u uniformi – čak i strahu od letenja jer je podstakao njihov prvi razgovor. Ričard ju je zagrlio. „Da li ti se svideo film?“ „Tužan je. Imao je tu veliku kuću i sav taj novac, ali bio je tako usamljen.“ Ričard je potvrdno klimnuo. „Tačno. To je tačno ono što i ja pomislim svaki put kad ga gledam.“ Ričard je voleo da je iznenadi, to je lagano shvatala. Isplanirao je nešto za danas – kad je on u pitanju, to može biti bilo šta, od mini-golfa do muzeja – i rekao joj je da će izaći ranije s posla da je pokupi. Trebalo je da obuče nešto što može da pokrije čitav niz aktivnosti, pa se odlučila za omiljenu plavo-belu prugastu letnju haljinu i ravne sandale. Neli je skinula sa sebe majicu kratkih rukava i pantalone sa džepovima u kojima je išla na posao u „Lerning lader“, bacivši ih u pravcu korpe za prljav veš, a onda je krenula prema ormanu. Razmicala je odeću tražeći debele pruge, ali haljine tamo nije bilo. Otišla je u Samantinu sobu i uočila je haljinu na krevetu. Teško da je mogla da se žali; Neli je imala najmanje dve Semine majice u svom ormanu. 35


Delile su knjige, odeću, hranu… sve osim obuće, pošto su Nelina stopala bila za broj veća, i šminke, jer je Samanta bila meleskinja, tamne kose i očiju, a Neli – pa, Džona nije džabe izabrao boju slezovih kolača da predstavi njenu kožu. Nanela je Šanelov parfem iza uveta – miris je bio Ričardov poklon za Dan zaljubljenih, zajedno sa Kartijeovom narukvicom za zaljubljene – i odlučila da sačeka Ričarda napolju, pošto je svakog minuta trebalo da dođe po nju. Izašla je iz stana i krenula kratkim hodnikom, a onda otvorila ulazna vrata zgrade baš u trenutku kad je neko drugi ulazio. Neli je refleksno odskočila unazad. Ali bila je to Sem. „Oh! Nisam znala da si kod kuće! Baš sam tražila ključeve.“ Sem pruži ruku i stegnu Nelinu ruku. „Nisam htela da te isprepadam.“ Kad se Neli uselila, ona i Sem su provele čitav vikend krečeći ruiniran stari stan. Dok su nanosile bež boju na kuhinjske ormariće, rame uz rame, razgovor se doticao tema poput planinarske družine kojoj je Sem htela da se pridruži zbog grubih momaka, očeva iz vrtića što su se nabacivali učiteljicama, Semine majke psihoterapeutkinje, koja je želela da Sem upiše medicinu, i Nelinog dvoumljenja između posla u „Gibsonsu“ i vikend-smena u jednoj prodavnici odeće. A onda je pao mrak, Sem je otvorila prvu od dve flaše vina i razgovor je postao mnogo ličniji. Razgovarale su do tri ujutro. Neli je o toj noći uvek razmišljala kao o trenucima kad su postale najbolje prijateljice. „Lepo izgledaš“, rekla joj je Samanta. „Možda predobro obučena za čuvanje dece.“ „Izlazim prvo, ali u pola sedam ću biti kod Kolmanovih.“ „Super. Hvala ti što si mi uskočila… Ne mogu da verujem da sam zakazala dve aktivnosti u isto vreme. To baš ne liči na mene.“ „Da, baš čudno.“ Nasmejala se Neli, što je verovatno i bila Semina namera. „Roditelji su se zakleli da će se vratiti do jedanaest, tako da ih očekujem oko ponoći. I pazi se Hanibala Lektora kad mu kažeš da je vreme za spavanje. Prošli put je pokušao da me ugrize za zglob kad sam mu oduzela plastelin.“ Sem je svoj deci iz svoje grupe nadevala imena; Hanibal se grizao, Joda je bio sićušni filozof, Dart Vejder je bio tupadžija. Ali kad treba neko derište umiriti, niko nije bolji u tome od Sem. Uspela je da ubedi Lindu da im nabavi stolice za ljuljanje kako bi učiteljice mogle da teše decu koja pate zbog razdvajanja od roditelja. Začula se sirena i Neli je ugledala Ričardov BMW kabriolet kako staje. Zaustavio se pored bele tojote sa kaznom za parkiranje na vetrobranu. 36


„Lep auto“, doviknula mu je Sem. „Jelda?“ uzvrati Ričard. „Javi mi ako hoćeš da ga pozajmiš ponekad.“ Neli je videla kako Sem prevrće očima. Više puta se Neli pitala ima li Sem nadimak i za Ričarda. Ali nije je nikad pitala. „Mani se. Vidiš da se trudi.“ Sem je zaškiljila kad je opet pogledala Ričarda. Neli ju je brzo zagrlila, a onda je štrcala niz stepenice prema automobilu, dok je Ričard izlazio da joj otvori suvozačeva vrata. Imao je sunčane avijatičarske naočare i crnu košulju sa farmerkama, u čemu je Neli volela da ga vidi. „Zdravo, lepotice.“ Dugo ju je ljubio. „Zdravo i tebi.“ Dok je ulazila u automobil i izvijala se da dohvati pojas, primetila je da se Samanta nije ni maknula sa praga. Neli joj je mahnula, a onda se okrenula ka Ričardu. „Hoćeš li mi reći kuda idemo?“ „Neću.“ Startovao je automobil i odvojio se od ivičnjaka, uputivši se na istok prema FDR drajvu. Ričard je ćutao za vreme vožnje, ali Neli je primećivala kako mu se uglovi usana izvijaju u osmeh. Kad su izašli sa Hačinson river parkveja, posegnuo je u pretinac i izvadio iz njega masku za spavanje. Bacio ju je Neli u krilo. „Nema virenja dok ne stignemo.“ „Ovo je malo nastrano“, našalila se Neli. „Hajde. Stavi je.“ Rastegla je gumu preko potiljka. Bila je previše uska da bi mogla da viri odozdo. Ričard je naglo skrenuo i ona se pribila uz vrata. Bez pomoći čula vida nije mogla da kontroliše telo spram kretanja vozila. A Ričard je vozio brzo, kao i obično. „Koliko još?“ „Između pet i deset minuta.“ Osetila je kako joj puls ubrzava. Pokušavala je da nosi masku za spavanje u avionu, nadajući se da će lakše savladati strah. Ali efekat je bio sasvim suprotan: osećala se klaustrofobičnije nego ikad pre. Znoj joj je oblio pazuhe i shvatila je da se grčevito drži za vrata. Gotovo da je htela da zamoli Ričarda da samo zatvori oči, ali onda se setila kako se kezio – onim dečačkim osmehom – dok joj je bacao masku u krilo. Pet minuta. Šezdeset puta pet je trista. Pokušala je da sebi odvrati pažnju brojanjem sekundi, zamišljajući kako sekundara na satu jurca ukrug. Uzdahnula je kad ju je Ričard uhvatio za koleno. Znala je da je to učinio da joj ugodi, ali bila je napeta, a njegova šaka ju je pogodila baš na ono osetljivo mesto iznad kolena. „Još minut“, izgovorio je. 37


BMW je naglo stao i čula je kako motor prestaje da radi. Posegnula je za maskom, ali Ričardov glas ju je prekinuo: „Ne još.“ Čula je kako otvara vrata, a onda obilazi automobil i dolazi po nju, vodeći je za ruku dok su koračali po nečemu tvrdom. Nije trava? Pločnik? Trotoar? Neli se toliko bila navikla na buku koja ju je neprekidno okruživala u gradu da je njeno odsustvo bilo skoro uznemirujuće. Jedna ptica je zapevala, a onda je njena pesma naglo prestala. Vozili su se svega trideset minuta, ili nešto duže, ali osećala se kao da je otputovala na drugu planetu. „Skoro smo stigli.“ Osetila je vreli Ričardov dah na uvetu. „Spremna?“ Klimnula je. Pristala bi na sve samo da skine masku. Ričard je skinuo i Neli je zatreptala na jarkom sunčevom svetlu koje ju je zaslepilo. Kad su joj se oči privikle, zatekla se kako zuri u veliku kuću od cigala sa znakom Prodato! U prednjem dvorištu. „To je venčani poklon za tebe, Neli.“ Okrenula se i pogledala ga. On se široko osmehivao. „Kupio si ovo?“ Jedva je izustila. Kuća je bila udaljena od ulice i prostirala se na placu velikom najmanje hektar. Neli nije mnogo znala o kućama – skromna prizemna kuća od cigala u kojoj je odrasla u Južnoj Floridi mogla je da se opiše kao „pravougaona“ – ali ova je očigledno bila luksuzna. Detalji su odavali ovu činjenicu koliko i veličina: ogromna drvena vrata sa peskiranim staklima i mesinganom kvakom, pedantni vrt oko travnjaka, visoke lampe što su stajale pored zidova kao stražari. „Nemam… reči.“ „Nisam verovao da ću to ikada doživeti“, našalio se Ričard. „Hteo sam da je čuvam do posle venčanja, ali prodaja je prošla glatko i nisam mogao da sačekam.“ Pružio joj je ključeve. „Hoćemo li?“ Neli se popela uz stepenice i ugurala ključ u bravu. Vrata su se otvorila i ona je ušla u foaje na dva nivoa, slušajući kako joj koraci odjekuju po sjajnom podu. Sleva je mogla da vidi radnu sobu obloženu drvenim panelima i sa gasnim kaminom. Zdesna, ovalnu prostoriju sa dubokim prozorom gde je bio prostor za sedenje. „Još mnogo toga treba da se uradi. Želim da se osećaš kao da si deo ovoga.“ Ričard ju je uzeo za ruku. „Najbolji deo je pozadi. Velika soba. Hajdemo.“ Poveo ju je, Neli je išla za njim, prelazeći prstima po cvetnim tapetama, sve dok nije uhvatila sebe kako to čini, pa je povukla ruku da ih ne uprlja.

38


Ime prostorije je bilo neadekvatno. Kuhinja, sa granitnim pultovima u boji peska i radnim delom sa lepim šporetom i frižiderom, prelivala se u trpezariju ukrašenu modernim staklenim lusterom. Dnevna soba u niskom prizemlju imala je spuštene plafone sa drvenim detaljima, kamin od kamena i drvene oplate. Ričard je otključao stražnja vrata i izveo Neli na platformu prvog sprata. U daljini su se ljuljuškale dve vreće za spavanje. Ričard ju je gledao. „Sviđa li ti se?“ Između obrva mu se nabrala koža. „Pa ovo je… neverovatno“, uspela je da prozbori. „Plašim se da bilo šta dodirnem!“ Kratko se nasmejala. „Tako je savršena.“ „Znam da želiš da živiš u predgrađu. U gradu je toliko bučno i stresno.“ Da li mu je ona to rekla, pitala se Neli. Žalila se na gužvu na Menhetnu, ali nije se sećala da je kazala da želi da se preseli. Mada, možda i jeste, kad je pričala o tome da je živela u mirnoj ulici; možda je spomenula da ima želju da svojoj deci obezbedi slično okruženje. „Moja Neli.“ Prišao joj je i zagrlio je. „Čekaj tek da vidiš kako je gore.“ Uzeo ju je za ruku i poveo uz stepenice, a onda niz hodnik pored nekoliko manjih soba. „Pomislio sam da bismo ovu mogli da preuredimo u gostinsku sobu za Morin.“ Pokazao je. Onda je otvorio vrata glavne spavaće sobe. Prošli su jedno pored drugog kroz velike garderobere i ušli u glavnu spavaću sobu preplavljenu svetlom. Ispod prozora nalazio se džakuzi za dvoje, a tu su bile i dve odvojene zastakljene tuš-kabine. Pre sat vremena udisala je miris luka koji je komšija dinstao, posle čega je udarila mali nožni prst o gajbicu dijetalne koka-kole što ju je Samanta ostavila kod vrata. Ona, koja je bila presrećna kad bi dobila bakšiš u visini od 25 procenata od računa, ili kada bi pronašla lepe hadson farmerke u prodavnici polovne odeće, nekako je ukoračila u jedan sasvim drugačiji život. Pogledala je kroz prozor kupatila. Debela zelena živica blokirala je pogled prema komšijskoj kući. U Njujorku je kroz radijator mogla da čuje par iznad kako se svađa oko utakmice Džajantsa. Ovde je zvuk njenog disanja delovao preglasno. Stresla se. „Je li ti hladno?“ Odmahnula je glavom. „Neko mi je upravo prešao preko groba. Odvratan izraz, zar ne? Moj otac je to umeo da kaže.“ „Tako je tiho.“ Ričard je lagano i duboko udahnuo. „Tako mirno.“ Onda ju je nežno okrenuo prema sebi. „Kompanija za bezbednost dolazi sledeće nedelje.“ „Hvala ti.“ Naravno da se Ričard setio i te sitnice. Zagrlila ga je i osetila je kako se opušta naslonjena na njegova čvrsta prsa. 39


„Mmmm.“ Počeo je da je ljubi u vrat. „Tako dobro mirišeš. Hoćeš da isprobaš naš džakuzi?“ „O, dušo…“ Neli se lagano odvojila. Postala je svesna da je počela da okreće verenički prsten na prstu. „Sviđa mi se ta ideja, ali stvarno moram da idem. Seti se, Sem me je zamolila da je zamenim u čuvanju dece… Izvini.“ Ričard je klimnuo potvrdno i ugurao šake u džepove. „Pretpostavljam da ću morati da sačekam, onda.“ „Neverovatno je. Ne mogu da verujem da će nam ovo biti dom.“ Posle par trenutaka, izvukao je šake iz džepova i iznova je pritisnuo uza sebe. Lice mu je bilo blago dok ju je gledao odozgo. „Ne sekiraj se za večeras. Možemo da proslavljamo svake noći do kraja naših života.“

ŠESTO POGLAVLJE Glava me razbija. Gorak ukus mi je u ustima. Posežem prema čaši vode na stočiću, ali prazna je. Potpuno suprotno od mog raspoloženja, sunce jarko sija kroz moje otvorene venecijanere i vređa mi oči. Sat me obaveštava da je skoro devet. Moram opet da se javim na posao i kažem im da sam bolesna, što je samo još jedan dan posla – bez procenta – koji ću propustiti. Juče sam bila toliko mamurna da je moj promukli glas ubedio Lusil da sam stvarno bolesna. Ostala sam u krevetu i popila drugu flašu vina, onda sam iskapila i polovinu što je ostala nakon prijema tetke Šarlot, a kada slike Ričarda koji prepleten leži sa njom nisu htele da odu iz moje glave, uzela sam i jednu pilulu. Dok uzimam telefon, stomak mi zavija i umesto toga krećem prema kupatilu. Padam na kolena, ali ne mogu da povratim. Stomak mi je toliko prazan da imam osećaj kao da se uvukao. Podižem se i odvrćem slavinu, halapljivo gutam vodu metalnog ukusa. Pljuskam vodu na lice i posmatram svoj odraz. Moja duga tamna kosa je umršena i oči su mi podbule. Nove bore su se pojavile ispod jagodica, a ključna kost mi oštro štrči. Perem zube pokušavajući da sastružem ukus ustajalog alkohola i navlačim penjoar. Bacam se na krevet i uzimam telefon. Okrećem Saks i tražim da mi daju Lusil na telefon. „Vanesa je.“ Zahvalna sam što mi je glas još promukao. „Izvini, ali još sam bolesna…“ „Kad misliš da ćeš moći da se vratiš na posao?“ 40


„Sutra?“ Izgovaram ovo kao pitanje. „Definitivno prekosutra.“ „Dobro.“ Lusil kratko ćuti. „Danas nam kreće pretprodaja. Biće velika gužva.“ Pušta da značaj njenih reči govori sam za sebe. Lusil verovatno nikad nije izostala s posla, nijedan dan. Primetila sam kako mi odmerava cipele, odeću, ručni sat. Kako joj se usta skupe kad zakasnim na posao. Misli da me poznaje, da je ovaj posao smejurija; ovakve kao što sam ja sreće svakoga dana. „Mada, nemam temperaturu“, govorim brzo. „Možda bih mogla da probam?“ „Dobro.“ Prekidam i ponovo čitam Ričardovu poruku, iako mi se svaka reč urezala u pamćenje, a onda primoravam sebe da uđem pod tuš, odvrćem slavinu do kraja i puštam potpuno vrelu vodu. Stojim dok mi koža crveni od vreline, a onda se brišem peškirom. Sušim kosu i uvrćem je da sakrijem korenove, obećavajući sebi da ću ih večeras ofarbati. Navlačim jednostavni sivi kašmirski džemper, crne pantalone i par crnih ravnih baletanki. Nanosim dodatni sloj korektora i rumenila da prikrijem upijeni izraz. Ulazim u kuhinju. Tetka Šarlot nije tu, ali mi je postavila doručak za pultom. Pijem kafu i grickam hleb od banane koji mi je ostavila. Osećam da je domaći. Stomak mi se buni posle par zalogaja, pa ostatak pakujem u papirni ubrus i bacam to u kantu, nadajući se da će pomisliti da sam pojela. Ulazna vrata se zatvaraju za mnom uz metalni zveket. Čini se kao da je u poslednja dva dana vreme doživelo seizmičke promene. Istog trena shvatam da sam se prejako obukla. Prekasno je da se presvlačim; Lusil me čeka. Osim toga, stanica metroa je samo četiri bloka zgrada daleko. Vazduh se obrušava na mene dok krećem trotoarom: vreo, sparan, smrdljiv od prodavca vafla na ćošku, đubreta koje nije pokupljeno, dima cigarete što mi leti prema licu. Konačno, stižem do ulaza u podzemnu i silazim stepenicama. Sunce je istog trena nestalo i vlaga postaje odjednom još veća dole. Provlačim metro-karticu i prolazim kroz obrtnu rampu, osećajući čvrstu šipku kako mi pruža otpor u visini struka. Podzemni voz uz grmljavinu ulazi u stanicu, ali to nije moja linija. Masa se gura napred, blizu ivice, a ja ostajem kraj zida, daleko od smrtonosnih električnih šina. Neki ljudi ovde okončavaju život; neki su gurnuti. Policija povremeno ne može da odgonetne šta se dogodilo. Jedna mlada žena dolazi i staje kraj mene. Plava je i sitna, i u poodmakloj trudnoći. Nežno se gladi po stomaku, šaku pomerajući u sporim krugovima. Posmatram je, opčinjena, i osećam da neka centrifugalna sila komanduje 41


mojim mislima, okreće mi um i vraća me u dan kad sam sela na hladne pločice u mom kupatilu, pitajući se da li će se jedna ili dve plave linije pojaviti na mom testu za trudnoću. Ričard i ja smo želeli decu. Trinaestoro, kako je voleo da se šali, mada smo se složili da je u redu troje. Prestala sam da radim. Čistačica nam je dolazila svake nedelje. To mi je bila jedina obaveza. Isprva sam se brinula oko toga kakva ću majka biti, što je bila nesvesna lekcija koju sam primila od mog idola. Ponekad bih se vraćala iz škole i zaticala majku kako čačkalicom izvlači mrvice iz pukotina na našim trpezarijskim stolicama. Drugi put bi pošta još bila rasuta po podu, ispod proreza u vratima, a sudovi bi stajali nagomilani u sudoperi. Rano sam naučila da ne kucam majci na vrata kad ima loš dan. Kad bi majka zaboravila da me pokupi posle vanrednog časa likovnog, ili zajedničkog igranja s drugom decom, navikla sam da se pravdam i tražila da mi umesto nje pozovu oca. Počela sam sama da pakujem ručak kad sam bila u trećem razredu. Viđala sam kako druga deca umaču kašiku u termos sa domaćom supom ili plastične posude sa testeninom u obliku zvezda – dok sam ja s mukom i brzo žvakala sendvič, pre nego što bi neko primetio da je hleb pokidan zato što sam razmazivala puter od kikirikija po njemu dok je još bio hladan. Kako su meseci prolazili, želju za detetom je nadvladala strepnja. Samoj sebi sam bila majka; sigurno bih to mogla da budem ijednom detetu. Dok sam noću ležala pored Ričarda, maštala bih o tome kako čitam knjigu doktora Sjusa malom dečaku dugačkih trepavica, ili se kuckam minijaturnim šoljama sa ćerkom koja ima njegov iskrivljeni osmeh. Gledala bih, utrnulo, kako se jednostruka plava linija pojavljuje na testu trudnoće, jarka i prava poput reza noža. Ričard je tog jutra bio u spavaćoj sobi, izvadio je jedno od svojih crnih vunenih odela iz kese sa hemijskog. Čekao me je da se pojavim. Znala sam da je već pročitao odgovor iz mojih očiju i videla eho razočaranja u njegovim. Ispružio je ruke i prošaputao: „U redu je, dušo. Volim te.“ Ali test je bio negativan – moj šesti zaredom – vreme mi je zvanično bilo isteklo. Složili smo se da će, ukoliko se ništa ne dogodi za šest meseci, Ričard otići na testiranje. Ginekolog mi je objasnio da je manje invazivno prebrajati spermatozoide. Sve što Ričard treba da uradi jeste da prelistava Plejboj s rukom u gaćama. Šalio se na svoj račun govoreći kako su ga tinejdžerske godine odlično pripremile za to. Znala sam da samo želi da se osećam bolje. Ako Ričard nema problema – a bila sam sigurna da nema, problem je u meni – onda je na mene red. „Zlato?“ Ričard je pokucao na vrata kupatila. 42


Ustala sam i poravnala rukave moje bledoružičaste spavaćice. Otvorila sam vrata uplakanog lica. „Izvini.“ Držala sam test iza leđa, kao da je to nešto sramno što se mora sakriti. Zagrlio me je čvršće nego ikad pre i izgovorio prave reči, ali osetila sam jedva primetnu pramenu među nama. Sećam se kako smo prošetali parkom u blizini našeg doma, nedugo nakon venčanja, i videli jednog oca kako se dobacuje loptom sa sinom, koji je imao oko osam ili devet godina. Nosili su iste bejzbol kape Jenkiza. Ričard je zastao, zureći u njih. „Ne mogu da dočekam da to radim sa svojim sinom. Nadam se da će imati bolju ruku od mene.“ Nasmejala sam se, svesna da su mi grudi samo neznatno osetljivije. To se događalo pre menstruacije, ali je bilo i znak trudnoće, kako sam pročitala. Tada sam već uzimala vitamine pre trudnoće. Ispunjavala sam jutra dugim šetnjama i kupila sam video-kasetu sa joga vežbama za početnike. Prestala sam da jedem nepasterizovane sireve i da pijem više od jedne čaše vina za večeru. Radila sam sve što su stručnjaci preporučivali. Ali ništa nije pomagalo. „Moraćemo da nastavimo da pokušavamo“, u startu je rekao Ričard, još dok smo bili optimistični. „To i nije tako loše, zar ne?“ Bacila sam šesti test trudnoće u kantu za otpatke u kupatilu, prekrivši ga maramicom da ne bih morala da ga gledam. „Nešto sam mislio“, kazao je Ričard. Odmakao se od mene da pogleda u ogledalo iznad komode dok je vezivao kravatu. Na krevetu iza njega nalazio se otvoren kofer. Ričard je često putovao, ali uglavnom na kratka putovanja, na noć ili dve. Odjednom sam znala šta će reći: pozvaće me da pođem s njim. Osetila sam kako se tama podiže dok sam zamišljala kako bežim iz našeg prelepog praznog doma u ljupko susedstvo gde nemam prijatelja. O razdaljini koja će se stvoriti između mene i poslednjeg neuspeha. Ali ono što je Ričard izgovorio bilo je: „Možda bi sasvim trebalo da prestaneš da piješ?“ Trudna žena se odmiče od mene i ja naglo trepćem, ponovo se orijentišući. Posmatram je kako odlazi prema šinama i grmljavini dolazećeg voza. Točkovi škripe dok se ne zaustave i vrata se otvaraju uz umorni izdah. Čekam dok se masa ugurava unutra, a onda krećem napred osećajući blagu nelagodu. Prelazim preko praga i čujem upozoravajući zvuk zvona koja govore da će se vrata uskoro zatvoriti. „Oprostite“, govorim čoveku ispred sebe, ali on se ne pomera. Glava mu se pomera u ritmu muzike koja mu grmi u slušalicama; 43


mogu da osetim vibriranje basova. Vrata se zatvaraju, ali voz ostaje nepomičan. Toliko je toplo da osećam kako mi se nogavice lepe za noge. „Hoćete li da sednete?“ neko pita, i jedan stariji čovek ustaje da ustupi mesto trudnici. Ona mu se osmehuje i prihvata. Na sebi ima kariranu haljinu; jednostavna je i deluje jeftino, a njene pune dojke se bore protiv meke tkanine dok rukom sklanja kosu sa vrata i mlati šakom ispred lica da se ohladi. Koža joj je rumena i vlažna; sva gori. Ričardova nova ljubav ne može biti trudna, zar ne? Ne verujem da je to moguće, ali odjednom zamišljam Ričarda kako stoji iza nje i pruža ruke da je obuhvati oko velikog stomaka. Udišem plitkim udisajima. Neki čovek, u beloj potkošulji požutelih krajeva, drži se za šipku iznad moje glave. Okrećem glavu, ali i dalje mogu da osetim njegov kiseli znoj. Vagon kreće i ja padam na ženu koja čita Tajms. Ona čak i ne podiže pogled sa novina. Još nekoliko stanica, kažem sebi. Deset minuta, najviše petnaest. Voz tutnji po šinama, zvučeći ljutito, probija se kroz mračni tunel. Osećam kako se neko telo pribija uz mene. Preblizu mi je; svi su mi preblizu. Znojna šaka klizi mi sa šipke dok mi kolena klecaju. Padam na vrata, čučim s glavom među kolenima. „Jeste li dobro?“, neko me pita. Tip u potkošulji se naginje ka meni. „Mislim da će mi pozliti“, dahćem. Počinjem da se klatim, brojeći ritmično tutnjanje točkova po šinama. Jedan, dva… deset… dvadeset… „Kondukter!“, jedna žena viče. „Alo! Ima li doktora ovde?“ … pedeset… šezdeset četiri… Metro se zaustavlja kod Sedamdeset devete i osećam neke ruke oko struka, kako me podižu. Napola me iznose kroz vrata, na čvrstu platformu. Neko me odvodi do klupe nekih deset metara daleko. „Mogu li nekoga da pozovem?“, pita me glas. „Ne. Grip… Samo moram da stignem do kuće…“ Sedim tamo dok ne povratim dah. Onda pešačim četrnaest blokova, nazad do stana, brojeći svih 1.848 koraka naglas, sve dok se nisam uvukla u krevet.

44


SEDMO POGLAVLJE Neli je zakasnila, ponovo. Neprekidno se osećala usporenom ovih dana, grogi od uporne nesanice i napeta od previše kafe koju je pila da je kompenzuje. Kao da je pokušavala da ugura još poneku sitnicu u raspored. Na primer, ovog poslepodneva Ričard je predložio da se odvezu do novog doma čim se završi zabavišna nastava, da se nađu sa izvođačem koji je pravio trem od prizemnog stana. „Možeš da odabereš boju kamena“, rekao joj je Ričard. „Dolaze u nijansama koje nisu sive?“ Nasmejao se, ne shvatajući da je ozbiljna. Pristala je, osećajući grizu savesti što je skratila njihov odlazak do nove kuće. To je značilo da će morati da odloži feniranje isplanirano sa Samantom u okviru priprema za devojačko veče koje joj je Sem priređivala večeras. Prisustvovaće mu prijateljice iz „Lerning ladera“ i „Gibsonsa“ – jedna od retkih prilika kada će se Nelini potpuno divergentni svetovi susresti. Izvini! Poslala je Sem poruku, oklevajući, a onda dodala: Poslednje pripreme za venčanje… Nije mogla nikako drugačije to da objasni a da ne ispadne kako joj je verenik važniji od najbolje prijateljice. „Samo moram da stignem kući do šest, da se spremim za žurku“, kazala je Ričardu. „U sedam se nalazimo sa svima u restoranu.“ „Uvek pod vremenskim ograničenjem, Pepeljugo“, rekao joj je, blago ljubeći vrh njenog nosa. „Ne brini, nećeš zakasniti.“ Ali zakasnili su. Saobraćajna gužva je bila neopisiva i Neli u stan nije ušla sve do pola sedam. Pokucala je na Semina vrata, ali njena cimerka je već bila otišla. Stajala je tako nekoliko trenutaka, posmatrajući bela novogodišnja svetla koja je Samanta protkala kroz šipke na uzglavlju njenog kreveta, kao i paperjast zeleno-plavi tepih pronađen zajednički pored luksuzne stambene zgrade na Petoj aveniji. „Jel' ovo stvarno neko namerava da baci?“ pitala je Samanta. „Bogataši su ludi. Još ima etiketu sa cenom!“ Podigle su ga na ramena i odnele kući, a kad su prošle pored jednog zgodnog tipa što je stajao preko puta, Sem je namignula Neli, a onda namerno skrenula da ga kraj tepiha udari u grudi. Sem se posle toga dva meseca zabavljala s njim; bila joj je to jedna od dužih veza. Neli je imala pola sata da stigne do restorana, što je značilo da će preskočiti tuširanje. Ipak, sipala je sebi pola čaše vina da ga pijucka dok se ne

45


spremi – nije to bilo ono skupoceno piće koje joj je Ričard uvek poručivao, svejedno, ionako nije mogla da oseti razliku – i pojačala Bijonse. Pljusnula je hladnu vodu na lice, a onda razmazala toniranu hidratantnu kremu i počela da opcrtava zelene oči tamnosivom olovkom. Kupatilo im je bilo toliko malo da se Neli uvek udarala o lavabo ili ivicu vrata, i svaki put kad bi otvorila ormarić, tuba paste za zube ili lak za kosu bi ispali. Nije se godinama okupala u kadi; stan je imao samo majušnu tuš-kabinu, koja je jedva obezbeđivala dovoljno mesta da se sagne i obrije noge. U novom domu veliko kupatilo imalo je čak i klupu i tuš okačen iznad glave. Pored toga i džakuzi. Neli je pokušala da zamisli sebe kako se izležava u njemu, posle dugog dana provedenog radeći… šta? Uređujući stražnje dvorište, možda, ili spremajući večeru za Ričarda. Da li je Ričard bio svestan da je upropastila jedinu biljku koju je ikad imala i da je njen kuvarski repertoar bio ograničen na podgrevanje lin kuzin gotove hrane? Dok su se vraćali u grad, gledala je kroz prozor automobila, upijajući prizor. Nije se moglo poreći da je novi komšiluk bio prelep: impozantne kuće, procvalo drveće, besprekorni trotoari. Ni komad đubreta nije remetio izgled glatko popločanih puteva. Čak je i trava izgledala zelenije nego u gradu. Dok su izlazili i prolazili pored čuvareve kućice, Ričard je mahnuo čuvaru. Neli je uočila naziv ovog naselja na lučnom natpisu, ispisan debelim i ukrasnim slovima: BOČNI VETROVI. Naravno, i dalje će svakog dana putovati na Menhetn sa Ričardom. Imaće najbolje od oba sveta. Sastajaće se sa Sem u vreme kad su popusti u restoranima, i odlaziće do „Gibsonsa“ da pojede burger za šankom i proveri kako napreduje Krisov roman. Okrenula se da pogleda kroz zadnje staklo automobila. Nije videla nikog da se kreće po trotoaru. Nijedan automobil se nije kretao. Kao da je gledala fotografiju. Ali ako zatrudni ubrzo nakon venčanja, verovatno se neće vratiti u „Lerning lader“ na jesen, razmišljala je dok je gledala kako novi komšiluk nestaje u daljini. Bilo bi neodgovorno napustiti decu usred školske godine. S obzirom na to da je Ričard putovao svake nedelje, ili svake druge, biće sama u kući većinu vremena. Možda bi bilo razumno sačekati par meseci pre nego što prestane da pije pilule za sprečavanje začeća. Mogla bi da bude učiteljica još godinu dana. Pogledala je Ričardov profil, posmatrajući njegov prav nos, jaku bradu i uski beličasti ožiljak iznad desnog oka. Zadobio ga je kad mu je bilo osam 46


godina, kad se preturio preko kormana bicikla, kako joj je ispričao. Ričard je jednu ruku držao na volanu, a drugom krenuo prema radiju. „Eto, ja sam…“, počela je da govori baš kad je uključio WQXR, omiljenu stanicu s klasičnom muzikom. „Ovo Ravelovo delo je prelepo“, izgovorio je pojačavši zvuk. „Znaš, komponovao je mnogo manje dela od svih svojih savremenika, ali mnogi ga smatraju jednim od najvećih francuskih kompozitora.“ Klimnula je. Reči su joj progutali prvi tonovi muzike, što je možda bilo i dobro. Nije bilo vreme za ovakav razgovor. Dok je klavir stizao do krešenda, Ričard je stao na semaforu i okrenuo se ka njoj. „Sviđa li ti se?“ „Da. Prelepo… je.“ Moraće da se edukuje o klasičnoj muzici i vinu, odlučila je. Ričard je imao razvijen stav prema oboma i želela je da može s njim da diskutuje. „Ravel je verovao da bi muzika prvo trebalo da bude emotivna, pa tek onda intelektualna“, rekao je. „Šta ti misliš?“ U tome je i bio problem, sad je to uviđala dok je prekopavala po tašni, tražeći omiljeni bledoružičasti klinik sjaj za usne. Odustala je – nije uspela da ga pronađe kad ga je poslednji put tražila – umesto toga je stavila nijansu breskve. Intelektualno – znala je da su promene koje predstoje prelepe. Čak zavidne. Ali emotivno – sve je to bilo previše. Pomislila je na kućicu za lutke u svojoj sobi na poslu, na onu koju su Džonini roditelji želeli da zamene vigvamom. Deca su volela da preuređuju nameštaj u slatkoj maloj dnevnoj sobi, a onda da seljakaju lutke iz jedne prostorije u drugu, da ih postavljaju ispred lažnog kamina, da ih stavljaju da sede u stolicama oko stola, i da ih poležu u uske drvene krevete. Ova ideja joj je zaposela um poput nadimka siledžije iz školskog dvorišta: Kućica Za Lutke Neli. Neli uze gutljaj vina i otvori vrata ormana, gurajući u stranu haljinu na preklop koju je planirala da obuče, i dohvati tesne crne kožne pantalone kupljene na rasprodaji u Blumingdejlsu kad je prvi put došla u Njujork. Napravila je grimasu dok je uvlačila stomak da bi zatvorila rajsferšlus. Rastegnuće se, uveravala je sebe. Ipak je pantalone uparila sa duboko izrezanom i širokom bluzom, u slučaju da bude morala da otkopča dugme. Pitala se hoće li ikad ponovo nositi ove odevne predmete. Zamišljala je Kućicu Za Lutke Neli sa paž frizurom, obučenu u svetlosmeđe pantalone, kašmirski krupno štrikani džemper i smeđe mokasine od izvrnute kože, držeći poslužavnik sa suvim kolačima.

47


Nikada, obećala je sebi, tražeći crne cipele na štiklu, konačno ih pronašavši ispod kreveta. Ona i Ričard imaće punu kuću dece, a elegantne sobe biće dodatno umekšane dečjim smehom i tvrđavama od jastuka i malih cipela, nagomilanih u korpi pored ulaznih vrata. Igraće Kendi land i Monopol pored kamina. Odlaziće porodično na skijanje – Neli nikad nije ni stala na skije, ali Ričard je obećao da će je naučiti. Nekoliko decenija odsad, ona i Ričard sedeće jedno pored drugog na tremu i ljuljati se, povezani srećnim sećanjima. U međuvremenu, definitivno će doneti svoja umetnička dela da ukrasi zidove. Imala je nekoliko originala svojih žutokljunaca, uključujući i Džoninu ženu od slezovog kolača i Tajlerovu mrežastu sliku prigodno nazvanu Plavo na belom. Bila je spremna deset minuta nakon što je trebalo da krene. Pošla je prema izlazu iz stana, a onda se okrenula i uzela dve šarene ogrlice sa kuke na ulaznim vratima. Iona i Samanta su kupile po jednu nisku na uličnom vašaru u Vilidžu, pre nekoliko godina. Zvale su ih srećne niske. Prebacila je jednu preko glave, a onda na ulici potražila taksi. „Izvini, izvini“, izgovorila je Neli prilazeći ženi što je sedela za dugim pravougaonim stolom. Njene koleginice iz „Lerning ladera“ stajale su s jedne strane, a kolege iz „Gibsonsa“ sa druge. Ali Neli je videla čitavu gomilu čašica za žestinu, kao i čaše s vinom ispred svih, i sve su žene izgledale opušteno. Obišla je sto, grleći svakog od prijatelja. Kad je stigla do Sem, prebacila je ogrlicu preko cimerkine glave. Sem je izgledala zanosno; sigurno je sama otišla na feniranje. „Prvo pij, a onda pričaj“, naredila je Džozi, jedna od konobarica, pružajući Neli čašicu tekile. Naiskap ju je popila, izazvavši ovacije. „A sad je na mene red da ti dam nešto što ćeš obući“, Samanta je Neli za kosu zakačila češalj sa raskošnim svadbenim velom. Neli se nasmejala. „Suptilno.“ „Šta očekuješ kad učiteljici iz zabavišta poveriš svadbeni veo?“ upitala je Marni. „I, šta si radila danas?“, upitala ju je Samanta. Neli je otvorila usta da nešto kaže, a onda se osvrnula. Sve ostale žene su radile slabo plaćene poslove, pa ipak su nesebično trošile novac u restoranu poznatom po picama iz peći na drva. Neli je videla i gomilu poklona na slobodnoj stolici na kraju stola. Znala je da Sem traži novu cimerku jer ne može sama da plaća stanarinu. Iznenada, poslednje što je Neli želela da 48


spomene bila je njena nova kuća koja izgleda kao da je za izložbu. Osim toga, to baš tehnički i nije bila svadbena obaveza. Možda Sem to ne bi razumela. „Ništa uzbudljivo“, vedro je odvratila Neli. „Je li vreme za drugu žestinu?“ Samanta se nasmejala i pozvala konobara. „Je li ti već otkrio kuda ćete ići na medeni mesec?“ upitala je Marni. Neli je odmahnula glavom, poželevši da konobar malo požuri sa novom turom tekile. Problem je bio u tome što je Ričard želeo da odredište bude iznenađenje. „Kupi novi kupaći“, bilo je sve što je rekao kad ga je preklinjala da joj nagovesti gde će otputovati. Šta ako je Ričard vodi na Tajland? Ona ne može da izdrži dvanaest sati u avionu; čak joj je i od ove pomisli srce brže kucalo. U poslednjih nekoliko sedmica, u dva uznemirujuća sna, bila je zatočena na nemirnom letu. U poslednjem, jedna uspaničena stjuardesa trčala je niz prolaz, vičući svima da zauzmu položaj za prisilno sletanje. Slike su bile tako žive – stjuardesine široko otvorene oči, avion koji poskakuje, debeli kotrljajući oblaci pored minijaturnog prozora – da se Neli probudila sva prestravljena. „Uznemirujući san“, kazala joj je Sem dok su sledećeg jutra nanosile maškaru u majušnom kupatilu, a Neli posezala za losionom za telo. Sem, ćerka psihijatra, obožavala je da analizira prijateljice. „Zbog čega si tako nervozna?“ „Ni zbog čega. U stvari, zbog letenja.“ „Ne zbog venčanja? Jer mislim da je letenje samo metafora.“ „Izvini, Sigmunde, ali ovog puta je let samo let.“ Nova tura tekile pojavila se ispred Neli i ona je zahvalno popi. Sem je uhvatila njen pogled preko stola i osmehnula joj se. „Tekila. Ona je uvek odgovor.“ Sledeća rečenica ovog uigranog scenarija odmah je usledila sa Nelinih usana: „Čak i ako nema pitanja.“ „Dozvoli mi da još jednom pogledam taj kamenčić.“ Džozi je zgrabila Nelinu šaku. „Ima li Ričard zgodnog, bogatog brata? Znaš. Nekoga kome treba prijatelj?“ Neli je istrgla ruku, sakrivši trokaratni dijamant pod stolom – uvek joj je bilo neprijatno kad su prijateljice poklanjale previše pažnje toj stvari – a onda se nasmejala. „Žao mi je, samo stariju sestru.“ Morin će doći na leto u Njujork, kao i poslednjih nekoliko godina, da drži šestonedeljni kurs na Univerzitetu Kolumbija. Neli će je konačno upoznati za nekoliko dana. Sat vremena kasnije, konobar je odneo njihove tanjire i Neli je otvarala poklone. „Ovaj je od Marni i mene“, rekla je Dona, pomoćna vaspitačica, pružajući Neli srebrnu kutiju sa svetlocrvenom mašnom. Neli je izvadila crni svileni 49


negliže dok je Džozi glasno zviznula. Neli ga je prislonila na telo, nadajući se da će joj odgovarati veličina. „Je li to za nju ili Ričarda?“, upita Sem. „Prelep je. Devojke, osećam da je tema seksi veče.“ Neli je spustila negliže pored parfema Džo Malon, igraćih karata s motivima „poza za svaki dan“ i mirišljavih sveća za masažu koje je već otpakovala. „I poslednje, ali ne i najmanje važno.“ Sem je pružila Neli ukrasnu kesu sa srebrnim ramom. Unutra se nalazila čestitka sa pesmom ispisanom krivim slovima. „Možeš da izvadiš taj papir i staviš venčanu fotografiju.“ Neli je počela glasno da čita. Sećam se dana kad smo se upoznale i kako si mi se istog trena dopala Mamurluk me još držao, ali ti si mi dala lek i odmah sam ga popila To beše tvoj prvi posao u Njujorku i pomagala sam ti da se snađeš Gde su najbolje teretane u gradu; kako da najbližu apoteku nađeš Učila sam te kako da radiš i kako da se s Lindom ne kačiš Gde se nalazi onaj tajni orman, u koji možeš krišom da uskočiš U stanu punom groznih bubašvaba, oslikanih šolja, šminke i časopisa Cimerke smo postale i najbolje ostale Kasnila si sa stanarinom – priznaj, nisi baš sa lovom vešta A ja sam pomalo neuredna – u kujni, od šolja je uvek prava fešta Godinama učiš decu kako da broje, crtaju i sriču Kako da koriste reči, a ne ruke, kad treba hrabrost da stiču Svakog dana vredno radimo – roditelji i ne znaju koliko se trudimo Zato na nas ponekad viču, a onda se grlimo i gorko plačemo Divnih i fantastičnih pet godina smo zajedno Sve naše nade i strahove znamo – odlično se poznajemo Verila si se i Linda ti je kupila lepu tortu sa mnogo kalorija Košta više od svih naših plata na gomili i to je prava ironija Bojim se da neću izdržati, jer uskoro odlaziš iz našeg stana Prilično sam sigurna da će mi alkohol postati jedina hrana (hm, još i više) Ali dok budeš koračala prema oltaru, noseći nešto staro i nešto novo

50


Znaj da si mi najbolja prijateljica i da ti moram reći ovo – stvarno te volim. Neli je jedva završila čitanje pesme. Vratila ju je u prve dane u gradu, kada je očajnički pokušavala da se što više emotivno udalji od onoga što se dogodilo u Floridi. Zamenila je palme za beton, i bučan i tesan sestrinski dom za bezličnu stambenu zgradu. Sve je bilo drugačije. Osim što su je sećanja progonila iz daljine i obavijala je kao teški ogrtač. Da nije bilo Sem, možda ne bi ostala. Možda bi i dalje bežala, pokušavala da pronađe neko mesto na kom bi se osećala sigurno. Neli se nagnula preko stola i čvrsto zagrlila cimerku, a onda obrisala oči. „Hvala ti, Sem. Divno je.“ Zaćutala je. „Hvala vam svima. Nedostajaćete mi. I…“ „Ma prestani, nemoj da si luda. Bićeš samo jednu stanicu daleko. Viđaćemo te sve vreme. Samo što ćeš tada ti da plaćaš cugu“, rekla je Džozi. Neli se kratko nasmejala. „Hajde. Idemo odavde.“ Samanta je odmakla stolicu. „Bend Kiler ejndžels svira u Ulici Ladlou. Idemo da đuskamo.“ Neli nije zapalila od poslednje godine na koledžu. Sada, tri marlboro lajtsa, tri tekile i dva vina kasnije, igrala je satima i osetila je kako joj se znoj sliva niz leđa. Možda kožne pantalone i nisu bile baš najbolji izbor. Na drugoj strani prostorije, zgodni konobar nosio je Samantin veo i flertovao sa Marni. „Skoro da sam zaboravila koliko volim da igram“, vikala je Neli nadjačavajući glasnu muziku. „A ja sam skoro zaboravila koliko loše igraš“, uzvratila je Džozi. Neli se nasmejala. „Ali imam veliku želju!“ pobunila se. Podigla je ruke iznad glave i prenaglašeno zavrtela kukovima pre nego što se okrenula oko sebe. Napola kruga se potpuno zaledila. „Hej, Nik“, dobacila je Džozi visokom vitkom tipu u izbledeloj majici sa koncerta Rolingstonsa iz 1979, i crnim ispranim farmerkama, koji im je prilazio. „Šta ti tražiš ovde?“ upitala ga je Neli, prekasno shvativši da su joj ruke još visoko iznad glave. Spustila ih je i prekrstila preko grudi, svesna kako joj se mokri gornji deo pripio uz telo. „Džozi me je pozvala. Vratio sam se pre nekoliko nedelja.“ Neli je ozbiljno pogledala prijateljicu, a Džozi je nabacila nevini izraz na lice i slegnula ramenima, a onda nestala u gužvi.

51


Nik je godinu dana konobarisao sa Neli, sve dok se nije preselio u Sijetl sa bendom. Zvali su ga Nik Faca, iako je nekoliko žena slomljenog srca preinačilo to u Nik Gnjida. Bio je najzgodniji frajer s kojim je Neli izlazila – mada ovo „izlazila“ nije naročito precizna definicija njihovih susreta, pošto se većina odigrala u spavaćoj sobi. Nikova crna kosa je bila kraća, zbog čega su do izražaja dolazile njegove oštre jagodice. Svaka od ovih karakteristika – zatupast nos, isturene obrve, široka usta – mogla je sama za sebe da bude dovoljna, ali sve zajedno bile su ubitačne. Bile su još bolje nego što ih se Neli sećala. „Ne mogu da verujem da si se verila. Kao da smo se družili pre samo…“ Pružio je ruku i lagano je pomilovao po goloj ruci. Telo joj je odmah odgovorilo, iako je odmah povukla ruku i odmakla se. Kako je predvidljivo to što se Nik zainteresovao za nju baš sad kad je zauzeta. Prestao je da odgovara na njene poruke neka dva minuta nakon što je otišao iz grada. Uvek je voleo izazove. „Sretno verila. Venčanje je sledećeg meseca.“ Nikove oči pod debelim kapcima kao da su delovale iznenađeno. „Ne izgledaš kao neko ko je pred udajom.“ „Šta sad to znači?“ Neko je naleteo na nju otpozadi, gurnuvši je bliže Niku. Ori ju je obuhvatio oko struka. „Izgledaš opasno zgodno“, rekao joj je nežno, usana toliko blizu njenog uveta da ju je njegova brada zagolicala. „Devojke iz Sijetla ne mogu se ni porediti s tobom.“ Osetila je kako joj se steže donji deo stomaka. „Nedostajala si mi. Nedostajala.“ Uvukao je prste pod njenu majicu i pomilovao je po krstima. „Sećaš se one kišne nedelje kad smo čitav dan proveli u krevetu? Mirisao je na viski i osećala je čvrstoću njegovog tela kroz majicu. Pulsirajuća muzika i vrelina pretrpane prostorije izazvali su joj vrtoglavicu. Pramen kose joj je upao u oko, a Nik ga je sklonio. Lagano je spustio glavu ne skidajući oka s nje. „Poslednji poljubac? Za dobra stara vremena?“ Neli je izvila leđa da ga pogleda i ponudila mu obraz. On ju je nežno uhvatio za bradu, okrenuo joj usta prema sebi i poljubio je. Jezikom je prešao po njenim usnama i ona ih je rastvorila. Privukao ju je čvrsto prema sebi i ona nehotice proštenja. Mrzela je da prizna to i samoj sebi, ali iako je seks sa Ričardom bio uvek dobar, sa Nikom je bio izvanredan. „Ne mogu.“ Odgurnula ga je, dišući dublje nego dok je plesala. 52


„Hajde, curo.“ Odmahnula je glavom i krenula prema šanku, provlačeći se između ljudi. Trgnula se kad ju je neki čovek laktom udario po desnoj slepoočnici. Spotakla se o nečije stopalo. Konačno je stigla do Marni, koja ju je zagrlila oko ramena. „Vreme za tekilu?“ Neli je napravila grimasu. Bila je toliko zauzeta pričom za večerom da je pojela samo jedno parče pice, a za ručak je pojela samo salatu. Osetila je blagu mučninu, a stopala su je bolela od igranja u visokim potpeticama. „Prvo voda.“ Obrazi su joj goreli i mlatarala je jednom šakom ispred lica da se rashladi. Konobar joj je klimnuo glavom, klateći velom, i počeo da puni visoku čašu iz slavine. „Da li te je Ričard pronašao?“ upitala ju je Marni. „Šta?“ „Ovde je. Rekla sam mu da plešeš.“ Neli se naglo okrenula, gledajući okolna lica, pre nego što ga je konačno uočila na drugoj strani prostorije. „Odmah se vraćam“, kazala je Marni, koja se naginjala preko šanka, kucajući se čašicom sa šankerom. „Ričarde!“ Pozvala ga je Neli. Požurila je prema njemu, okliznuvši se po klizavom podu u trenutku kad je stigla do njega. „Opa.“ Uhvatio ju je za ruku da je stabilizuje. „Nekoje malo više popio.“ „Šta ti tražiš ovde?“ Ružičasta svetlost obasjala mu je lice u trenutku kad je grupa započela sledeću pesmu. Neli je pročitala Ričardov izraz na licu. „Odlazim.“ Pustio joj je ruku. „Ideš li sa mnom?“ Video je. Znala je to po načinu na koji se držao; telo mu je bilo nepomično, ali osećala je kako vri iznutra. „Već. Dozvoli mi samo da se pozdravim…“ Poslednji put je Sem i Džozi videla na podijumu, ali sad nije uspela da ih uoči. Opet je pogledala Ričarda i videla da je već krenuo ka izlazu. Potrčala je da ga sustigne. Nije govorio kad su izašli – čak ni kad je pozvao taksi i saopštio adresu svog stana. „Onaj tip – nekad sam radila s njim.“ Ričard je gledao ispred sebe, tako da ga je gledala iz profila, baš kao onda kad su se vozili zajedno, pre nekoliko sati. Ali onda mu je ruka počivala na njenom kolenu; sad je sedeo kruto prekrstivši ruke preko grudi.

53


„Da li sve svoje bivše kolege pozdravljaš sa toliko entuzijazma?“ Ričardov glas bio je toliko zvaničan da je osetila hladnoću. Mučnina ju je uhvatila dok je taksista jurcao kroz saobraćaj. Položila je ruku na stomak, a onda pritisnula dugme da spusti nekoliko centimetara prozor. Vetar joj je umrsio kosu, šamarajući je njome po obrazu. „Ričarde, odgurnula sam ga… Nisam…“ Okrenuo se prema njoj. „Šta nisi?“, pitao ju je naglašavajući svaku reč. „Razmišljala“, prošaputala je. Nije bila u pravu: Nije bio ljut. Bio je povređen. „Izvini. Otišla sam od njega i htela sam da te pozovem.“ Taj drugi deo je bio laž, ali Ričard to nije mogao da zna. Konačno, lice mu je smekšalo. „Mogao bih da ti oprostim skoro sve.“ Posegnula je za njegovom rukom. Sledeće reči su je zaustavile: „Nemoj nikad da me prevariš.“ Čak i kad je vodio ozbiljne poslovne razgovore, nikad ga nije čula da zvuči tako odlučno. „Obećavam“, prošaputala je. Suze su joj se pojavile u uglovima očiju. Ričard joj je izabrao divan dom. Tog dana joj je poslao imejl i pitao je šta misli – da li će njihovi gosti više voleti kanapee ili hladni narezak na koktel-prijemu između svadbene ceremonije i večere. Ili oba, napisao je. Zabrinuo se kad mu nije odgovorila – znao je da se neće osećati sigurno ukoliko te večeri sama uđe u mračan stan. Tako da će doći da je pronađe i poštara se da bude sigurna. A ona je zauzvrat poljubila Nika, koji se zabavljao sa pola žena iz „Gibsonsa“ i sigurno ne zna ni njeno prezime. Zašto je rizikovala toliko? Želela je da se uda za Ričarda; nije to učinila iz straha. Ali Nik je bio nezavršen posao. Uprkos uvežbanom šarmu, Neli je znala da Nik ima i nežniju stranu. Čula ga je kako u „Gibsonsu“ razgovara s babom. Nije znao da Neli iza ćoška umotava escajg u salvete. Obećao je nani da će joj doneti čokoladne kanole i gledati s njom Točak sreće sledeće večeri. Nik je takođe bio i prvi čovek s kojim je spavala posle koledža. Prestala je da misli na njega još i pre nego što je upoznala Ričarda. Ali onda se Nik nagnuo prema njoj na podijumu i ona je uživala u saznanju koliko je želi. Osećaj da se moć malo prelila i u njene ruke. Poželela je da može to da svali na žestoko piće. Ali istina nije bila lepa. U jednom kratkom, veličanstvenom trenutku, prigrlila je spontanost i odbacila ozbiljnost. Želela je da oseti poslednji ukus grada pre nego što se smesti u predgrađe. „Tako mi je drago što si došao i pokupio me“, izgovorila je, i konačno osetila Ričardovu ruku na sebi. 54


Duboko je udahnula. Uvek će žaliti zbog nekih svojih životnih odluka, ali to što je izabrala Ričarda nikad neće biti jedna od njih. „Hvala ti“, rekla mu je, položivši glavu na njegova prsa. Čula je postojan ritam njegovog srca, onog koje ju je uspavljivalo kad ništa drugo nije uspevalo. Osetila je u njemu neki duboki bol iz prošlosti, bol koji je tako čvrsto zakopao u sebi da ga još nije podelio s njom. Možda je imao veze sa njegovom bivšom, ili je njegovo srce slomljeno još pre toga. „Nikad ništa neću uraditi da te povredim.“ Znala je da, čak ni kad se budu uzimali, neće položiti svetiju zakletvu.

OSMO POGLAVLJE Okrećem se i vidim siluetu tetke Šarlot, osvetljenu otpozadi svetlom iz hodnika, kako stoji u dovratku. Ne znam koliko dugo je tu, ni da li je primetila da prazno zurim u plafon. „Jesi li bolje?“ Ulazi u sobu i otvara venecijanere. Sunčeva svetlost kulja unutra, a ja škiljim i zatvaram oči. Rekla sam joj da imam grip. Ali tetka Šarlot oseća preplitanje emotivnog i fizičkog zdravlja u meni – kako ovo prvo utiče na drugo i guši ga poput debele i guste loze. Na kraju krajeva, brinula se ne samo o meni već i o mojoj majci kad je imala ovakve epizode. „Malo.“ Ali ne pridižem se. „Treba li da se brinem?“ Glas joj je na ivici između šaljivog i oštrog. Poznat mi je; sećam se da je tako zvučala kad je mojoj majci pomagala da ustane iz kreveta i dođe do tuša. „Samo još malo“, lagala ju je hvatajući je oko struka. „Moram da promenim posteljinu.“ Bila bi divan roditelj – tetka Šarlot. Ali nije imala dece; pretpostavljam da su godine negovanja moje majke i mene imale neke veze s tim. „Ne, idem na posao.“ „Biću u studiju čitavog dana. Naručili su mi portret. Žena hoće svoj akt da pokloni suprugu da ga ovaj okači iznad kamina.“ „Ozbiljno?“ Pokušavam da ubrizgam malo energije u svoj glas dok se pridižem. Poput potmule zubobolje, pomisao na Ričardovu verenicu dominira svim aspektima mog života. „Ma da. Ja čak ne volim ni zajedničku svlačionicu u 92Y.“

55


Osmehujem se dok izlazi iz sobe. Ali onda kukom udara o ivicu komode pored vrata i kratko jaukne. Skačem iz kreveta i sad ja držim ruku oko struka tetke Šarlot i vodim je prema stolici. Tetka Šarlot jednim pokretom odbacuje i moju ruku, i brigu. „Dobro je. Stariji ljudi su smotani.“ I odjednom shvatam – ona stari. Donosim joj led za kuk, iako protestuje, a onda pečem kajganu sa čedarom i vlascem. Perem sudove i brišem pult. I čvrsto grlim tetku Šarlot pre odlaska na posao. Ali jedna misao mi se vraća: Nemam nikog drugog na svetu osim nje. Zazirem od susreta s Lusil, ali na moje iznenađenje, dočekuje me zabrinuta: „Nije trebalo da te teram juče da dolaziš.“ Primećujem da se Lusiline oči zadržavaju na mojoj valentino torbi. Ričard mi ju je doneo kući jedne večeri pre nego što je otišao na poslovni put u San Francisko. Koža je pomalo istrošena oko kopči; torba ima četiri godine. Lusil je tip žene koja primećuje takve stvari. Primećujem da pažljivo gleda u torbu, a onda i u moje stare najke i domali prst bez prstena. Pogled joj se izoštrava. Kao da me propisno gleda po prvi put. Nazvala sam je posle onog sloma u podzemnoj. Ne mogu da se setim čitavog razgovora, ali se sećam da sam plakala. „Kaži mi ako budeš morala ranije da odeš“, kaže mi sada. „Hvala ti.“ Spuštam glavu, osećajući sram. Danas je gužva, što je začuđujuće za nedelju, ali to mi ipak nije dovoljno. Mislila sam da će mi dolazak na posao malo odvratiti pažnju, ali slike Pdčardove verenice mi zatrpavaju um. Zamišljam njene šake na velikom stomaku. Pdčardove ruke na njenom velikom stomaku. Njega kako je podseća da popije vitamine, da dovoljno spava i kako je noću drži u naručju. Ako zatrudni, verovatno će kupiti krevetac i u njega staviti plišanog medu. Još dok sam se mučila da zatrudnim, jedan meki, nasmejani meda čekao je u sobi koju smo uredili za bebu. Negde u početku, Ričard ga je nazivao našom amajlijom. „Dogodiće se“, govorio je Ričard, ne hajući za moju brigu. Ali posle šestomesečnih neuspešnih pokušaja, otišao je kod lekara i proverio spermu. Broj spermatozoida je bio normalan. „Lekar kaže da imam plivače poput Majkla Felpsa“, našalio se, a ja sam pokušala da se nasmešim. Zato sam zakazala pregled kod specijaliste za plodnost, a Ričard je rekao da će odložiti jedan sastanak da bi prisustvovao. 56


„Ne moraš.“ Pokušala sam da zvučim veselo. „Kasnije ću ti sve ispričati.“ „Sigurna si, dušo? Možda, ako klijenti ranije odu, možemo da se nađemo na ručku, ukoliko još budeš u gradu. Reći ću Dajani da nam rezerviše sto u Amarantu'.“ „Ručak zvuči odlično.“ Ali sat vremena pre pregleda, baš dok sam ulazila u voz, nazvao me je da mi kaže da će doći u ordinaciju. „Odložio sam sastanak s klijentom. Ovo je mnogo važnije.“ Bilo mi je drago što ne može da vidi izraz na mom licu. Specijalista za plodnost postavljaće mi pitanja. Pitanja na koja nisam želela da odgovaram pred suprugom. Dok je voz jurcao prema stanici Grand sentral, zurila sam kroz prozor u golo drveće i grafitima prekrivene zgrade sa zakucanim prozorima. Mogla bih da lažem. Ili bih mogla da odvučem doktora u stranu i objasnim mu. Istina nije bila opcija. Oštar bol naterao me je da pogledam dole. Cupkala sam zanoktice i pokidala deo kožice ispod nokta. Strpala sam prst u usta, šišajući krv. Voz je uz škripu ušao na stanicu pre nego što sam smislila nekakav plan, a taksi me je prebrzo dovezao do elegantne zgrade u Park aveniji. Kad sam se našla s Ričardom u foajeu, izgleda da nije primetio koliko sam bila uznemirena. Ili je mislio da sam nervozna zbog pregleda. Osećala sam se kao da mesečarim dok je u liftu pritiskao dugme za četrnaesti sprat, a onda se izmakao da prva izađem. Ričardov urolog nam je preporučio doktorku Hofman. Dostojanstvenu i vitku ženu u pedesetim, koja nas je dočekala s osmehom na licu odmah nakon što smo se prijavili i povela nas u ordinaciju. Ispod belog mantila uočila sam nešto u ružičastoj boji. Išli smo za njom niz hodnik, i mada je nosila štiklu od osam centimetara, jedva sam je pratila. Ričard i ja smo seli jedno pored drugog na kauč okrenut prema urednom stolu. Ja sam kršila ruke u krilu i poigravala se uskim zlatnim prstenjem na prstu. Isprva, doktorka Hofman nije poklanjala naročitu pažnju našoj nesigurnosti dok je objašnjavala da je većini žena bilo potrebno mnogo više od šest meseci da zatrudne. „Osamdeset pet procenata zatrudni za godinu dana“, uveravala nas je. Uspela sam da se nasmejem. „Pa onda. Ali Ričard se ubacio: „Ne interesuju nas statistike.“ Posegnuo je za mojom rukom. „Želimo da zatrudni odmah.“ Trebalo je da znam da neće biti lako.

57


Doktorka Hofman je klimnula. „Ništa ne može da vas spreči da istražite tretmane za plodnost, ali oni mogu biti vremenski veoma zahtevni i skupi. A tu su i propratni efekti.“ „Ponavljam, uz sve poštovanje, to nije ono što nas zabrinjava“, rekao je Ričard. Uhvatila sam delić njega koji je verovatno prisutan u poslu – zapovednički, ubedljiv. Nesavladiv. Zašto sam uopšte i mislila da mogu nešto tako značajno da sakrijem od njega. „Dušo, ruke su ti ledene.“ Ričard ih je protrljao. Doktorka Hofman se okrenula pravo prema meni. Kosa joj je bila vezana u umetnički labav rep, a koža joj je bila glatka i bez bora. Poželela sam da imam na sebi nešto elegantnije od jednostavnih crnih pantalona i bež rolke, koja je, tad sam to primetila, imala malu krvavu mrlju kod rukava. Ugurala sam materijal pod povređeni prst i pokušala da se osmehnem. „U redu, onda. Dozvolite mi da Vanesi postavim nekoliko pitanja. Ričarde, možda biste bili ljubazni da sačekate u čekaonici?“ Ričard me je pogledao. „Dušo, želiš li da izađem?“ Oklevala sam. Znala sam šta želi da mu kažem. Izašao je s posla da mi pravi društvo. Da li bi izdaja bila veća ako bih ga zamolila da sad izađe, a kasnije svakako sazna? Možda će doktorka Hofman imati moralnu obavezu da mu kaže, ili će neka sestra videti moj karton i izlanuti se jednog trenutka. Bilo mi je teško da razmišljam. „Dušo?“, pozvao me je Ričard. „Izvini. Naravno, u redu je da ostaneš.“ Pitanja su počela. Glas doktorke Hofman je bio dubok i odmeren, ali svaki upit činio se kao metak: Koliko su vam česte menstruacije? Koliko traju? Kakve metode za kontrolu trudnoće ste koristili? Stomak mi je bio tvrd poput pesnice. Znala sam kuda ovo vodi. A onda je doktorka Hofman pitala: „Jeste li ikad bili trudni?“ Zurila sam u debeli tepih – siv sa malim ružičastim kvadratima. Počela sam da ih brojim. Osećala sam vrelinu Ričardovog pogleda. „Nisi nikad bila trudna“, rekao je. Bila je to izjava. Još sam razmišljala o tom periodu mog života, ali uspomene su ostale zaključane u meni. Ovo je bilo veoma važno. Nisam mogla da lažem, na kraju krajeva. Pogledala sam doktorku Hofman. „Bila sam trudna.“ Glas mi je zvučao kreštavo i nakašljala sam se. „Imala sam samo dvadeset jednu.“ 58


Prepoznala sam reč „samo“ kao molbu upućenu Ričardu. „Abortirala si?“ nisam pročitala nikakvo osećanje u Ričardovom glasu. Iznova sam pogledala supruga. I znala sam da ne mogu da saopštim celu istinu. „Ja, ovaj, pobacila sam.“ Ponovo sam se nakašljala i sklonila pogled. „Bila sam trudna svega nekoliko nedelja.“ Taj deo je bar bio istina, šest nedelja. „Zašto mi to nisi rekla?“ Ričard se naslonio, odmaknuvši se dalje od mene. Šok mu je preobrazio lice, a onda se pojavilo nešto drugo. Ljutnja? Osećaj izdaje? „Želela sam da… samo sam – pretpostavljam da nisam znala kako.“ Bio je to tako neprikladan odgovor. Bila sam glupa što sam se nadala da to nikad neće saznati. „Da li bi mi ikad rekla?“ „Slušajte“, ubacila se doktorka Hofman. „Ovakvi razgovori mogu da postanu emotivni. Želite li da nekoliko minuta provedete nasamo?“ Njen glas je bio umirujući, a vitka srebrna olovka, kojom je nešto zapisivala, ostala je u vazduhu, kao da je u pitanju sasvim normalan prekid. Nisam mogla da zamislim da je bilo mnogo žena koje su od supruga krile iste ovakve tajne. Znala sam da ću doktorki Hofman u nekom trenutku morati da ispričam celu istinu. „Ne. Ne. Sve je u redu. Možemo dalje?“ kazao je Ričard. Osmehnuo mi se, ali nekoliko sekundi kasnije prekrstio je noge i pustio mi ruku. Kad su pitanja konačno došla do kraja, doktorka Hofman sprovela je nada mnom lekarski pregled i uzela mi krv, dok je Ričard sedeo u čekaonici, pregledajući imejlove na blekberiju. Pre nego što je izašla iz ordinacije, doktorka Hofman mi je položila ruku na rame i nežno me stisnula. Bio je to majčinski pokret i grlo mi se steglo dok sam pokušavala da zadržim suze. Nadala sam se da ćemo Ričard i ja ipak otići na ručak, ali rekao je da je odložio sastanak s klijentom i morao je da se vrati u kancelariju. Liftom smo se spuštali u tišini sa nekoliko nepoznatih ljudi i svi smo gledali pred sebe. Kad smo izašli, pogledala sam Ričarda. „Izvini. Trebalo je da…“ Utišao je telefon za vreme pregleda, ali sad je počeo da mu zuji zbog dolazećeg poziva. Pogledao je broj, a onda me poljubio u obraz. „Moram da se javim. Vidimo se kod kuće, dušo.“ Dok je odlazio ulicom, zurila sam u njegov potiljak, moleći se da se okrene i osmehne mi se ili mahne. Ali samo je zašao za ćošak i nestao. To nije bio prvi put da sam izneverila Ričarda, a neće biti ni poslednji. Niti će biti najgori – ni blizu. Nikad nisam bila žena kojom je mislio da se oženio. 59


Za vreme manje navale mušterija u Saksu, povlačim se u čajnu kuhinju da popijem kafu. Stomak mi se smirio, ali među slepoočnicama mi je zaostao neki tup bol. Lisa, prodavačica sa odeljenja za obuću, sedi na kauču i jede sendvič. U dvadesetim godinama je, plava i lepa, gledano u celini. Sklanjam pogled s nje. Jedan od mojih audio-fajlova iz psihologije predstavio je fenomen po imenu Bader-Majnhof. To je kad postanete svesni nečega – imena nekog opskurnog benda, na primer, ili neke nove vrste testenine – a onda to odjednom počne da se pojavljuje na sve strane. Iluzija učestalosti, pod drugim nazivom. Mlade plave žene su odjednom svuda oko mene. Jutros kad sam došla na posao, jedna je isprobavala ruž kod pulta Lore Mersijer. Druga je opipavala tkanine u odeljku Ralf Loren. Lisa podiže sendvič da ga zagrize i vidim kako joj se prsten blista na levoj šaci. Ričard i njegova verenica se tako brzo venčavaju. Ne može biti trudna, zar ne? Iznova se pitam. Osećam onaj poznati prekid disanja i hladnoću u telu, ali samu sebe primoravam da odbacim paniku koja me hvata. Moram danas da je vidim. Moram da se uverim. Ne živi predaleko od mesta na kom sam trenutno. Ponekad se o ljudima može mnogo saznati putem interneta – sve, od podatka da li na burito stavljaju pavlaku, do dana kad je zakazano venčanje. Neke druge ljude nije tako lako pronaći. Ali kod skoro svih je moguće ustanoviti neke činjenice: adresu, broj telefona, radno mesto. Posmatranjem se mogu ustanoviti ostali podaci. Jedne noći, dok smo još bili u braku, pratila sam Ričarda do njenog stana i stajala neko vreme na ulici. Nosio je buket belih ruža i flašu vina. Mogla sam da zalupam na vrata, uvučem se posle njega, zaurlam i nateram ga da se vrati kući. Ali nisam to učinila. Vratila sam se kući i nekoliko sati kasnije, kad se i Ričard vratio, dočekala sam ga s osmehom na licu. „Ostavila sam ti večeru. Hoćeš li da ti je podgrejem?“ Kažu da supruga uvek poslednja sazna. Alija nisam. Samo sam odabrala da se ne obazirem. Nikad se nisam zamajavala idejom da će to trajati. Moje kajanje je otvorena rana. Lisa, lepuškasta mlada prodavačica, prikuplja brzo svoje stvari, iako joj je ostalo malo sendviča. Ostatke baca u kantu i podozrivo me gleda. Čelo joj je naborano. Nemam pojma koliko dugo sam je gledala.

60


Izlazim iz kuhinje i, do kraja smene, ljubazno dočekujem mušterije. Donosim odeću. Klimam glavom i iznosim mišljenje o podesnosti haljina i odela. Sve vreme samo čekam, znajući da ću uskoro moći da udovoljim svojoj sve većoj potrebi. Kad sam konačno slobodna, shvatam da sam morala ponovo da odem do njenog stana. Do nje.

DEVETO POGLAVLJE Neli se nagnula nad ve-ce šolju dok joj se stomak okretao, a onda se skljokala na pod Ričardovog kupatila. Slike od prethodne noći su počele da se pojavljuju. Čašice žestokog pića. Pušenje. Poljubac. I izraz na Ričardovom licu u taksiju, dok su se vraćali ka stanu. Nije mogla da veruje da je zamalo sabotirala budućnost s njim. Na naspramnom zidu, u visokom ogledalu videla je samu sebe: razmazanu maškaru ispod očiju, u kosi srebrnaste šljokice sa vela – i čistu majicu kratkih rukava sa natpisom Njujorški maraton, Ričardov poklon. Uspela je da se pridigne na noge i posegnula je za peškirom da obriše usta, a onda je zastala. Svi peškiri su bili snežnobeli sa plavim ivicama. Kao i sve ostalo u Ričardovom stanu, bili su veoma elegantni – sve osim nje, pomislila je Neli. Zato je uzela klineks maramicu, a onda je bacila u šolju. Ričard kao da nikad nije imao đubreta u svojim kantama; nije nameravala da ostavi prljavu maramicu za sobom. Oprala je zube i umila se ledenom vodom, zbog koje joj je koža ostala bleda i mestimično rumena. A onda je, iako je čeznula da se zavuče pod Ričardovo raskošno ćebe, osokolila samu sebe da ga pronađe i podnese sve što je planirao da joj kaže. Umesto verenika, zatekla je flašu evijan vode i kutiju lekova protiv glavobolje na blistavom granitnom kuhinjskom pultu. Pored toga stajala je poruka na debelom bež papiru u koji su bili utisnuti njegovi inicijali: Nisam hteo da te budim. Otišao sam u Atlantu. Vraćam se sutra. Neka ti bude bolje. Volim te, R. Sat na rerni je pokazivao 11.43. Kako je uspela toliko dugo da odspava? I kako je mogla da zaboravi Ričardov plan putovanja? Nije se čak ni setila da je spomenuo Atlantu. 61


Popivši dve tablete i zalivši ih ledenom vodom, pogledala je Ričardov uredni rukopis i pokušala da odgonetne njegovo raspoloženje. Sinoćne slike su bile nejasne i nepotpune, ali sećala se da ju je ušuškao, a onda izašao iz sobe zatvorivši vrata. Ako se kasnije vratio i legao u krevet pored nje, nije to primetila. Uzela je bežični telefon sa pulta i pozvala njegov mobilni, koji je odmah preusmeren na govornu poštu. „Odmah ću vam se javiti“, rekao je. Nakon što je čula njegov glas, osetila je da joj nedostaje. „Zdravo, dušo.“ Spetljala se s rečima. „Ovaj… samo sam htela da ti kažem da te volim.“ Vratila se u spavaću sobu, prošavši pored nekoliko velikih uramljenih fotografija okačenih u hodniku. Najmilija joj je bila Ričardova fotografija kao dečaka, na kojoj je za ruku držao Morin, pored obale okeana. Morin je bila znatno viša. Ričard je sad visok sto osamdeset centimetara, ali nije naglo izrastao sve do šesnaeste godine, kako je rekao Neli. Sledeća fotografija je bila nameštena porodična fotografija Ričarda, Morin i njihovih roditelja. Neli je videla da je Ričard nasledio majčin prodorni pogled i očeve pune usne. Na kraju je stajala crnobela fotografija sa venčanja njegovih roditelja. Mnogo je govorilo o Ričardu to što je zidove ukrasio slikama porodice, jer to su bila lica koja je želeo svakog dana da gleda. Želela je da su joj roditelji još živi; Ričard je bar imao sestru. Neli će sutra upoznati Morin za večerom u jednom od Ričardovih omiljenih restorana. Iz ovog razmišljanja prekinula ju je zvonjava telefona. Ričard, pomislila je, osetivši nalet radosti dok je trčala u kuhinju i grabila slušalicu. Ali glas koji ju je pozdravio bio je ženski: „Da li je Ričard tu?“ „Ovaj, nije“, oklevala je Neli. „Je li to Morin?“ Tišina. A onda je žena odgovorila: „Nije, zvaću kasnije.“ Onda je usledio tupi, neprekidni zvuk prekinute veze. Ko to zove Ričarda u nedelju i ne želi da ostavi poruku? Neli je razmišljala, a onda pogledala broj s kog je poziv potekao. Broj je bio skriven. Dolazila je u Ričardov stan mnogo puta. Ali ovo je bio prvi put da je tu sama. Iza nje, u dnevnoj sobi, stakleni zid pružao je izvanredan pogled na Central park, kao i na nekoliko obližnjih stambenih zgrada. Prišla mu je i pogledala napolje, očima pregledajući stanove. Mnogi su bili zamračeni ili zaklonjeni zastorima ili zavesama. Ali ostalima ništa nije prekrivalo panele od prozirnog stakla.

62


Iz nekih uglova, činilo joj se da uočava senovite obrise nameštaja ili nekih prilika. Što je značilo da iz svih ovih zgrada stanovi imaju jasan pogled na Ričardov stan. Ranije je viđala da Ričard navlači zastore preko noći – komplikovani elektronski sistem na tom zidu regulisao je rasvetu i zastore. Pritisnula je jedno dugme i prigušeno svetlo s plafona se isključilo. Bilo je mračno napolju i stan je odmah utonuo u senku. Iznova je pritisnula dugme i sijalice su se uključile. Lagano je izdahnula, a onda probala drugo dugme. Ovog puta je uspela i zastori su se navukli. Iako se u foajeu nalazio vratar, Neli je brzo otišla do ulaznih vrata i proverila ih. Bila su zaključana. Ričard je nikada ne bi ostavio nezaštićenu, bez obzira na to koliko je ljut, pomislila je. Neli se istuširala, perući telo Ričardovim citrusnim loksitan sapunom i iz kose uklanjajući miris dima. Zabacila je glavu i zatvorila oči da ispere kosu, a onda zatvorila vodu i umotala se u Ričardov penjoar, razmišljajući o blagom glasu preko telefona. Žena nije imala nikakav akcenat. Bilo je nemoguće odrediti njene godine. Neli je otvorila Ričardov ormarić i izvadila gel, utrljala ga češljem u mokru kosu i vezala je u rep. Presvukla se u trenerku koju je držala u stanu, jer je povremeno koristila teretanu u zgradi, a onda je pronašla izgužvanu majicu i kožne pantalone uredno složene na maloj platnenoj torbi pored kreveta. Strpala je svoje stvari u torbu i izašla iz stana, tresnuvši vratima da bude sigurna da se brava zaključala. Dok je išla prema liftu, jedina komšinica na Ričardovom spratu, gospođa Kin, izašla je iz stana držeći za uzicu svog kovrdžavog bišona. Kad god bi naleteli na nju u hodniku, Ričard se pretvarao da mora da pokupi poštu ili je pronalazio neki drugi izgovor da je izbegne. „Oteraće te u smrt pričom, ako joj dozvoliš“, upozoravao ju je Ričard. Neli je mislila da je žena usamljena, pa joj se osmehnula dok je ova pritiskala dugme za pozivanje lifta. „Pitala sam se zašto te nema u poslednje vreme, draga!“ „Ma bila sam tu pre nekoliko dana“, reče Neli. „Pa, sledeći put dođi kod mene, pa ćemo da popijemo čaj.“ „Vaš pas je neodoljiv.“ Neli ga je kratko pogladila po čupavom belom krznu. Žena i njen pas su izgledali kao da imaju zajedničkog frizera, pomislila je Neli. „Sviđate se Gospodinu Čupku. I, gde je vaša ljubav?“ „Ričard je otputovao poslom u Atlantu.“ 63


„Poslom? Nedeljom?“ Pas je onjušio Nelinu cipelu. „Veoma je zauzet, zar ne? Stalno trči na neki avion. Ponudila sam mu da pripazim na stan dok ga nema, ali rekao mi je da me nikad ne bi iskoristio… Kuda ste vi krenuli?“ Usamljena i brbljiva, pomislila je Neli. Lift je stigao i Neli je pridržala vrata podlakticom, sve dok gospođa Kin i njen pas nisu ušli. „Zapravo, i ja idem na posao. Učiteljica sam u zabavištu i moram da počistim svoju sobu zbog završetka školske godine.“ Završetak je bio sutra, i mada su po tradiciji vaspitači i vaspitačice sređivali sobe nekoliko dana pre nego što deca odu, što je bila svojevrsna zabava, sve zajedno sa prošvercovanim vinom, Neli je želela da to uradi danas, pre nego što krajem nedelje otputuje u Floridu. Gospođa Kin je klimnula s odobravanjem. „Baš lepo. Drago mi je što je Ričard pronašao sebi tako finu mladu damu. Ona prošla nije bila baš druželjubiva.“ „Jeli?“ Gospođa Kini se nagnula bliže. „Videla sam je da priča sa Majkom, vratarom, baš prošle nedelje. Bila je prilično ljuta.“ „Bila je ovde?“, Ričard joj to nije spomenuo. Blesak u oku gospođe Kin rekao je Neli koliko uživa što joj saopštava ovakve vesti. „Ah, da. I dala je Majku torbu – tifani, prepoznala sam tu upečatljivu plavu – rekavši mu da je vrati Ričardu.“ Vrata lifta su se ponovo otvorila i pas gospođe Kin potrčao je prema drugoj komšinici koja je upravo ušla u zgradu sa kučencetom. Neli je izašla u foaje, koji je podsećao na malu galeriju: jedna velika orhideja ukrašavala je stakleni sto između dva niska kauča, a bež zidove oživljavale su apstraktne slike. Frenk, nedeljni vratar sa jakim akcentom iz Bronksa, pozdravio ju je. Bio je njen omiljeni vratar s belim rukavicama koji je čuvao stanare ove zgrade u Aper Ist Sajdu. „Zdravo, Frenk“, izgovorila je Neli, srećna što vidi njegov široki osmeh i retke zube. Osvrnula se prema gospođi Kin, koja je živo razgovarala sa komšinicom. Zvučalo je kao da je Ričardova bivša vratila nešto što joj je muž jednom prilikom poklonio i da je tada nije video. Ko zna šta je bilo u toj torbi? Raskid je verovatno bio gorak. Mnogi su takvi, kazala je Neli samoj sebi. Pa ipak ju je zaposeo nemir. Frenk joj je namignuo, a onda pokazao napolje. „Izgleda kao da će kiša. Imaš li kišobran, srećo?“ „Imam ih tri. Ali u stanu.“ Nasmejao se. „Evo, pozajmicu ti ovaj.“ Posegnuo je prema mesinganom stalku pored vrata. 64


„Najbolji si.“ Pružila je levu ruku da ga uzme. „Obećavam ti da ću ga vratiti.“ Primetila je da je pogledao njen domali prst dvaput pre nego što je samog sebe uhvatio kako to čini i podigao pogled. Znao je da su vereni, ali Neli je uglavnom okretala dijamant na unutrašnju stranu da bi ostao skriven dok se kretala po gradu. Ričard joj je to predložio, podsećajući je da čovek nikad ne može biti dovoljno oprezan. „Hvala“, rekla je Frenku, osećajući kako joj obrazi postepeno rumene. Donekle je nepristojno nositi nešto što košta koliko Frenk zaradi za godinu dana – koliko ona sama zaradi za godinu dana. Da li Ričardova bivša živi negde u blizini, pitala se Neli. Možda je čak sretne na ulici. Nije shvatila da se igra kišobranom sve dok se on nije odjednom otvorio. Očev glas joj je odjeknuo u glavi: Nikad ne otvaraj kišobran unutra. To je nesreća. „Nemoj da pokisneš“, rekao je Frenk dok je Neli izlazila na težak sivi vazduh. Sem je na sebi imala dugačku majicu za spavanje – onu sa rukom ispisanim rečima BAŠ DIVAN HAOS. Neli joj je ispred lica zašuškala papirnom kesom sa zemičkama posutim makom, i jajima, čedarom, šunkom i kečapom – njihovim omiljenim lekom za mamurluk. „Dobar dan, sunce.“ Sem je sinoć sandale zbacila odmah kod vrata, tu je bila i njena tašnica, a nekoliko stopa dalje i mini-suknja. „Semini tragovi“, našalila se Neli. „Hej.“ Sem je sipala kafu u šolju i nije se okrenula da je pogleda. „Šta se sinoć desilo s tobom?“ „Otišla sam kod Ričarda. Popila sam previše tekile.“. „Da, Marni mi je rekla da je banuo.“ Semin glas je bio ljubazan. „Lepo od tebe što si se pozdravila.“ „Ja…“ Neli je briznula u plač. Uspela je i Sem da naljuti. Sem se okrenula. „Opa. Šta se događa?“ Neli je odmahnula glavom. „Svašta.“ Prigušila je jecaj. „Toliko mi je žao što ti se nisam javila. „Hvala ti što to kažeš. Moram da priznam da sam popizdela, a posebno jer si zakasnila na večeru.“ „Nisam želela da odem, ali Sem… Poljubila sam Nika.“ „Znam. Videla sam.“

65


„A-ha, i Ričard je video.“ Neli je obrisala oči papirnom maramicom. „Bio je zaista ljut…“ „Jeste li to izgladili?“ „Onako. Morao je jutros da odleti za Atlantu, pa nismo baš mnogo pričali… Ali Sem, neka žena je jutros telefonirala u njegov stan dok sam tamo bila sama. Nije htela da mi kaže svoje ime. A onda mi je Ričardova komšinica rekla da mu je bivša svraćala prošle nedelje.“ „Šta? Još se viđa s njom?“ „Ne“, brzo je odvratila Neli. „Samo je došla nešto da mu vrati. Ostavila je to kod vratara.“ Sem je slegnula ramenima. „To zvuči prilično nevino.“ Neli je oklevala. „Ali raskinuli su još pre nekoliko meseci. Zašto to baš sada vraća?“ Nije bila sigurna zašto joj nije rekla da veruje kako je to nešto što je Ričard bivšoj poklonio dok su bili zajedno. I da je verovatno skupo, ako je Tifanijevo. Sem je otpila gutljaj kafe, a onda pružila šolju i Neli, koja je takođe otpila. „Zašto ne pitaš Ričarda za to?“ „Valjda… Osećam da to ne bi trebalo da mi smeta.“ „Hm.“ Sem je odgrizla zalogaj sendviča i počela da žvaće. Neli se stomak zgrčio i ona je stala da otvara svoj sendvič. Ali izgubila je apetit. „Mislila sam da je više nećemo videti. Ovo je sasvim slučajno, jelda? Ali ti čudni telefonski pozivi koje stalno dobijam…“ „To je ona?“ „Ne znam“, prošaputala je Neli. „Ali zar nije čudno što su počeli odmah nakon što sam se verila sa Ričardom?“ Sem na to izgleda nije imala nikakav odgovor. „A tu je i taj trenutak kad sam se javila i čula samo disanje. Kao i kod svih tih ostalih poziva. Onda je ta žena zatražila Ričarda, pa… Zvučim samoj sebi ludo kad to izgovorim naglas.“ Sem je spustila zemičku i kratko i snažno zagrlila Neli. „Nisi luda, ali moraš da popričaš s Ričardom. Dugo su bili zajedno, je li tako? Zar ne zaslužuješ da čuješ nešto o tom delu njegovog života?“ „Pokušala sam.“ „Nije fer što te tako drži u mraku.“ „On je muško, Sem. Nema potrebu da beskrajno pretresa nešto kao mi.“ Kao što ti to umeš, pomisli Neli. „Zvuči mi kao da o tome niste ni reč progovorili.“

66


Neli se ostavila toga. Ona i Sem su se retko prepirale. Neli nije želela da se dalje upušta u ovo. „Rekao mi je da su se prosto udaljili jedno od drugog. To se događa, zar ne?“ Ali Ričard je kazao još nešto. Sad je to delovalo naročito značajno. Nije onakva kakva sam mislio daje. To su bile reči koje je izgovorio. Neli se iznenadila zbog izraza na licu koji je imao dok je to izgovarao. Njena cimerka bi sigurno imala šta da kaže da je to znala. Ali Sem je na licu imala isti zagonetan izraz kao kad joj je saopštila da je Ričard kupio kuću. Isti takav pogled joj je uputila i kad se kući vratila s vereničkim prstenom na ruci. „U pravu si“, nehajno je rekla Neli. „Ponovo ću ga pitati.“ Činilo joj se da Sem nije završila s ovim razgovorom, ali Neli se osetila zaštitnički prema Ričardu. Želela je da je Sem razuveri po pitanju Ričardove bivše, a ne da istakne mane Nelinog odnosa s njim. Neli je uzela nekoliko kesa uguranih u uski prostor između frižidera i zida. „Moram da žurim u školu. Moram da počnem sređivanje sobe. Ideš li sa mnom?“ „Iznurena sam. Mislim da ću da dremnem.“ Još nisu izgladile odnos. „Oprosti mi još jednom što sam zbrisala. Žurka je stvarno bila divna.“ Neli je munula najbolju prijateljicu laktom. „Hej, hoćeš li biti ovde večeras? Možemo da stavimo maske na lice i odgledamo Noting Hil. Da naručimo kinesku. Ja častim…“ Sem je i dalje imala isti izraz na licu, ali je prihvatila neizgovoreno primirje. „Može. Zvuči zabavno.“ Kakva je bila Ričardova bivša? Vitka i glamurozna, pomislila je Neli dok je prilazila „Lerning laderu“. Možda je njegova bivša umela da uživa u klasičnoj muzici i umela da prepozna odlike vrhunskih vina. Neli je bila sigurna da je ova pouzdano znala da izgovori reč charcuterie, za razliku od Neli, koja je jednom prilikom to jelo pokazala prstom u meniju. Neli ju je veoma brzo spomenula nakon što je upoznala Ričarda, zainteresovana za ženu s kojom je delio život pre nje. Delili su listove Tajmsa jednog nedeljnog jutra, nakon što su vodili ljubav i istuširali se. Neli je upotrebila rezervnu četkicu za zube što joj je Ričard kupio i nosila je majicu koju je ostavila prilikom jedne ranije posete. Pitala se zašto u stanu nema nikakvih tragova njegove bivše. Godinama su bili zajedno, pa ipak nijedna gumica za kosu nije ostala zaboravljena pod lavaboom, niti je zaostala neka 67


kutija voćnog čaja u ostavi, niti je ijedan ljupki jastuk umekšavao oštre crte Ričardovog antilop kauča. Stan je bio potpuno muški. Kao da njegova bivša u njemu nije provela ni trenutka. „Nešto sam razmišljala… Nismo baš razgovarali o tvojoj bivšoj… Zašto ste se razveli?“ „Ni zbog čega određeno.“ Ričard je slegnuo ramenima i okrenuo novi list ekonomskog dela novina. „Udaljili smo se…“ Tada je izgovorio onu rečenicu koju Neli sad nije uspevala da izbije iz glave: Nije onakva kakva sam mislio daje. „Pa, kako ste se vas dvoje upoznali?“ Neli se našalila udarivši novine koje je čitao. „Hajde, zlato. S tobom sam. Poslednje o čemu želim da razgovaram je ona.“ Reči su mu bile nežne, ali ton nije. „Izvini… Samo sam se pitala.“ Nikad je više nije spomenula. Na kraju krajeva, Neli je i sama imala par tema iz prošlosti o kojima nije želela da razgovara s njim. Ričard je do sada već sleteo u Atlantu, pomislila je Neli dok je otključavala kapiju koja je okruživala igralište i išla prema vrtiću. Možda je na sastanku ili je sam u svojoj hotelskoj sobi. Da li je i on opsednut slikama Nelinog bivšeg, baš kao što se ona zalepila za njegovu bivšu? Nije mogla ni da zamisli koliko bi jezivo bilo gledati Ričarda kako se ljubi s nekom drugom. Pitala se da li je Ričard pomislio da Neli možda nije osoba kakva je mislio da je. Posegnula je za telefonom da ga pozove, ali se predomislila. Već mu je poslala poruku. I nije nameravala da ga ispituje o poseti njegove bivše. Zadobio je njeno poverenje, a ona je njegovo izneverila. „Zdravo!“ Neli je podigla pogled i ugledala predvodnika crkvene omladine kako joj drži otvorena vrata. „Hvala“, rekla je, požurivši prema njemu. Široko mu se osmehnula da bi kompenzovala činjenicu da ne može da mu se seti imena. „Spremao sam se da zaključam. Nisam pomišljao da bi bilo ko iz škole mogao da se pojavi ovde u nedelju.“ „Htela sam da počnem sa spremanjem sobe.“ Klimnuo je, a onda pogledao u nebo. Debeli brzi oblaci zaklanjali su sunce. „Izgleda da ste stigli taman pre kiše“, izgovorio je veselo. Neli je krenula u podrum, uključivši svetlo na plafonu dok je silazila niz stepenice. Poželela je da je odmah došla ovamo iz Ričardovog stana, još dok je crkva bila puna parohijana. Nije očekivala da će biti prazna.

68


Kad je ušla u svoju sobu, skoro da je nagazila na jednu papirnu krunu. Sagnula se i podigla je, poravnavši papir. Brijanino ime je bilo sa unutrašnje strane, ispisano krivim slovima koja joj je Neli pokazala. „Zapamti, B ima dva velika stomaka što štrče“, rekla joj je Neli kad ih je devojčica crtala naopako. Brijana je bila veoma ponosna kad ga je savladala. Žutokljunci su napravili krune, koje su nosili na završnoj svečanosti. Stajali su u neravnoj liniji iza zavese, sve dok ih Neli nije jedno po jedno dodirnula po ramenu i prošaputala im: „Kreni!“ Onda su defilovali niz improvizovanu pistu dok su im roditelji stajali po strani i fotografisali ih. Brijana će se iznervirati što ju je izgubila; provela je mnogo vremena lepeći nalepnice i potrošila je pola tube lepka da zalepi raznobojne pompomove po čitavoj kruni. Neli će nazvati Brijanine roditelje da ih obavesti da ju je pronašla. Ugurala je krunu u jednu od kesa, a onda se uspravila u netipičnoj tišini. Soba je bila skromna, a igračke su bile obične u odnosu na one što su deca imala kod kuće, ali njena deca su svakog jutra utrčavala, ubacivala užinu u ormariće i kačila male jakne i džempere na kuke. Pripovedanje je bilo Nelin omiljeni deo dana, uglavnom predvidivo nepredvidiv. Jednom je Eni donela minijaturni frizbi koji je pronašla u ormariću u kupatilu. Neli je vratila Eninoj majci dijafragmu kad je ova došla po dete. „Dobro nije donela vibrator“, majka se našalila, i istog se trenutka svidela Neli. Drugi put je Lukas otvorio užinu, otkrivši živog hrčka, koji je istog trena iskoristio šansu i zbrisao na slobodu. Neli nije uspela da ga pronađe dva dana. Nije znala da će joj biti ovoliko teško da ode. Počela je da skida sa zidova papirne leptire koje su deca napravila i stavlja ih u fascikle što će po svakom detetu poslati kući. Trznula se kad je posekla kažiprst na jedan od njih. „Granje.“ Nije propisno opsovala već godinama, još otkako je šokirala malog Dejvida Konelija, nakon čega ga je jedva ubedila da je nije dobro čuo. Strpala je prst u usta i krenula prema ormariću sa potrepštinama, odakle je izvadila flaster sa Elmovim likom. Obmotavala ga je oko prsta, kad je čula neko šuškanje u hodniku. „Hej?“, doviknula je. Nije bilo odgovora. Prišla je dovratku i provirila. Uski hodnik bio je prazan, u podovima od linoleuma se presijavalo plafonsko svetlo. Druge sobe su bile u mraku, a vrata zatvorena. Stare kosti crkve ponekad su škripale; sigurno su u pitanju podne daske. U odsustvu smeha i haosa, školica je bila čudna. 69


Neli je posegnula za torbicom, odakle je izvadila mobilni. Ričard je još nije bio nazvao. Oklevala je, a onda mu poslala poruku: U 'Lerning laderu sam… Pozovi me ako možeš. Sama sam ovde. Sem je znala gde se Neli nalazi, ali Sem je dremala. Neli bi se osećala bolje kada bi i Ričard to znao. Krenula je da vrati mobilni telefon u torbu, ali ga je umesto toga zadenula za pojas rastegljivih pantalona. Opet je provirila u hodnik i dugo slušala. Onda je nastavila da skida radove sa zidova, brzo radeći, sve dok zidovi nisu bili potpuno goli. Sa stalka je skinula raspored aktivnosti ispisan krupnim slovima. Pružila se da skine veliki kalendar sa plutane table. Kartice na čičak prikazivale su dane u nedelji i simbol za vreme. Jedno nasmešeno sunce je stajalo na petku. Neli je bacila pogled kroz prozor. Prve kapi kiše počele su da padaju. Nije odmah uspela da primeti ženu pored kapije. Visoka struktura joj je delimično zaklanjala vidik. Neli je uspela da razazna samo svetlosmeđi kišni mantil i zeleni kišobran, koji je zaklanjao lice te osobe. I dugačku smeđu kosu što je lepršala na vetru. Možda je to neko ko šeta psa. Neli je iskrivila glavu da je pogleda iz drugog ugla. Nije bilo nikakvog psa. Da li je to možda neki budući roditelj koji proverava školicu? Ali nije bilo smisla da neko dolazi nedeljom, dok je „Lerning lader“ zatvoren. Možda je neki od parohijana… Mada je služba završena pre nekoliko sati. Neli je izvadila telefon iz džepa, a onda lice približila prozoru. Žena se odjednom pokrenula, odjurila, stopivši se s drvećem. Neli je primetila kako žena skreće iza tri spomenika. Prema ulazu sa suprotne strane crkve. Ponekad su ta vrata podglavljena ciglom kad ima večernjih aktivnosti, kao što je zakazani sastanak Anonimnih alkoholičara. Nešto u naglom pokretu koji je osoba napravila – taj hitri, iznenadni pokret – podsetilo je Neli na ženu zbog koje je ispustila torbu u kupatilu onog dana kad je bio prijem roditelja. Neli više ni sekunda nije mogla da izdrži na tom mestu. Zgrabila je kese, ostavivši razbacane papire po stolu, i krenula prema vratima. Mobilni joj je zazvonio u ruci i ona se trgnula. Ričard ju je zvao. „Tako mi je drago što zoveš“, dahtala je. „Jesi li dobro? Zvučiš uzbuđeno.“ „Samo sam sama u školi.“ „Da, to si mi saopštila u poruci. Jesu li vrata crkve zaključana?“

70


„Nisam sigurna, ali iz ovih stopa odlazim.“ Neli je žurila uz stepenice. „Iz nekog razloga nije mi prijatno ovde.“ „Ne plaši se, dušo. Ostaću na vezi s tobom.“ Pogledala je za sobom dok je izlazila iz zgrade, a onda je usporila da povrati dah. Stigla je do kraja bloka, otvorila kišobran i počela da korača prema poprečnoj ulici na kojoj je bilo više ljudi. Konačno izašavši, znala je da je prenagljeno reagovala. „Toliko mi nedostaješ. I osećam se grozno zbog onoga sinoć.“ „Vidi, razmišljao sam o tome i video da si ga odgurnula. Znam da me voliš.“ Zaista je bio previše dobar da bi bio istinit. „Volela bih da sam sa tobom danas.“ Nije želela da zna da je zaboravila na njegov današnji put. „Posle završetka škole biću samo tvoja.“ „Nemaš pojma koliko sam srećan zbog toga.“ Glas mu je zvučao tako utešno i sigurno. U tom trenutku rešila je da više ne predaje. Putovaće s Ričardom na jesen. I dalje će biti okružena decom – njihovom decom. „Moram da se vratim kod klijenta. Da li ti je sada bolje?“ „Mnogo.“ A onda je Ričard izgovorio reči koje nikada neće zaboraviti: „Čak i kad nisam tu, uvek sam s tobom.“

DESETO POGLAVLJE Živi u veoma živoj ulici. Njujork ima desetine blokova poput njenog – ni bogatih, ni siromašnih, već onih koji spadaju u neku široku sredinu. To me podseća na komšiluk u kom sam živela kad sam upoznala Ričarda. I pored pljuska koji se upravo završio, dovoljno ljudi je oko mene, pa ne štrčim. Autobuska stanica je na ćošku njene ulice, odmah pored radnje delikatesa, a dva lokala dalje od njene zgrade je mali frizerski salon. Jedan novopečeni otac, gurajući kolica, prolazi ispred para koji se drži za ruke. Neka žena nosi tri kese namirnica. Jedan dostavljač kineske hrane prolazi kroz baru i prska me s nekoliko kapi, a miris hrane koju je naredao na prtljažnik bicikla zapahnjuje me u prolazu. Ranije bi moj stomak privukli opojni mirisi pržene piletine ili slatko-kiseli račići. Pitam se koliko dobro poznaje svoje komšije.

71


Možda je pokucala na vrata stana iznad svog, predajući UPS dostavu koja je greškom ostavljena ispred njenih vrata. Možda kupuje voće i pecivo u radnji delikatesa gde radi vlasnik i pozdravlja je po imenu. Kome će nedostajati kada ona nestane? Spremna sam na čekanje. Apetit nemam. Mom telu niti je toplo, niti je hladno. Ne postoji ništa što mi treba. Ali vrlo brzo – bar mi se čini da nisam dugo čekala na to – osećam kako mi puls ubrzava, zapinje mi dah u grlu u trenutku kad se ona pojavljuje iza ćoška. Nosi neku kesu. Škiljim i prepoznajem logo „Čopta“, radnje koja prodaje salate. Kesa se klati dok je ona nosi, što je u skladu sa nežnim njihanjem njenog repa. Jedan koker španijel protrčava ispred nje i ona zastaje kako se ne bi spotakla o njegovu uzicu. Vlasnik obuzdava psa, vidim je kako mu klima glavom i nešto govori, a onda se saginje da pomiluje kuče po glavi. Da li zna šta Ričard misli o psima? Držim mobilni telefon kod uveta, napola okrenuta od nje, dok kišobranom zaklanjam lice. Nastavlja da korača prema meni, a ja je pomno posmatram. Nosi skraćene helanke i široku belu majicu, sa vindjaknom vezanom oko struka. Salata i vežbanje; mora da izgleda najbolje što može u venčanici. Zastaje ispred svoje zgrade, poseže u torbu i, sekund kasnije, nestaje unutra. Puštam da mi kišobran padne i masiram čelo, pokušavajući da se koncentrišem. Kažem sebi da se ponašam nepromišljeno. Čak i da je trudna – što ne uzimam kao mogućnost – verovatno se to još ne bi videlo. Zašto sam onda uopšte došla ovamo? Zurim u njena zatvorena vrata. Šta bih joj uopšte rekla, ako bih pokucala i ona mi otvorila? Mogla bih da je preklinjem da otkaže venčanje. Mogla bih da je upozorim da će zažaliti, da me je varao i da će isto učiniti i njoj – ali verovatno bi samo zalupila vrata i nazvala Ričarda. Ne želim da ikada sazna da sam je pratila. Misli da je sada bezbedna. Zamišljam je kako ispira plastičnu posudu sa salatom i baca je u kantu, nanosi na lice masku od blata, možda zove roditelje da s njima proćaska o poslednjim sitnicama oko venčanja. Ima još malo vremena. Ne smem da postupam impulsivno. Čeka me duga šetnja do kuće. Zalazim za ćošak, idući njenim putem. Jedan blok kasnije prolazim pored „Čopta“ i ulazim. Čitam jelovnik, pokušavajući da odgonetnem šta je poželela, da bih mogla i ja isto da poručim.

72


Kad mi servirka pruži moju salatu – u plastičnoj posudi u beloj papirnoj kesi zajedno sa viljuškom i salvetom – osmehujem joj se i zahvaljujem. Prstima ovlaš dodiruje moje i pitam se da li je isto tako poslužila i moju zamenu. Još i pre nego što sam izašla, hvata me strahovita glad. Sve one prespavane večere, svaki doručak koji sam preskočila, ručkovi bačeni u kantu – sada me spopadaju i raspiruju skoro životinjsku potrebu da ispunim prazninu koju osećam u sebi. Stajem po strani, pored pulta i stolice, ali ne mogu da izdržim da spustim stvari i sednem. Prsti mi drhte dok otvaram pakovanje i počinjem da trpam zalogaj za zalogajem, držeći posudu pod bradom kako ništa ne bih prosula, proždirući začinjene zelene biljke, viljuškom vijajući komade jaja i paradajza po klizavoj posudi. Zbunjeno gutam poslednji zalogaj i osećam kako mi se stomak rastegnuo. Ali praznija sam nego ikad pre. Bacam praznu posudu i krećem kući. Ušavši u stan, ugledam tetku Šarlot ispruženu na kauču, glave na jastuku i sa peškirom preko očiju. Nedeljom uveče je uglavnom držala terapijske časove slikanja na Belvjuu; ne znam da je ikada propustila ijedan. Isto tako je nikada pre nisam videla da drema. Briga me odjednom svu prožima. Podiže glavu čuvši zatvaranje vrata i peškir joj odjednom spada, pravo u ruku. Bez naočara, crte lica kao da su joj mekše. „Jesi li dobro?“ Uočavam ironiju u ovim rečima: kao odjek su onih koje mi je ponavljala otkako me je taksi, sa tri velika kofera, istovario na trotoar ispred njene zgrade. „Nesnosno me boli glava.“ Hvata se za ivicu kauča i ustaje. „Premorila sam se danas. Pogledaj dnevnu sobu. Mislim da sam raščistila dvadeset godina nereda koji je ostao kad je centar mog interesovanja otišao.“ Još je u slikarskoj uniformi – farmerke i jedna od plavih oksfordskih košulja pokojnog supruga. Košulja je meka i iznošena, ukrašena slojevima boja i mrlja. Sama po sebi je malo umetničko delo, vizuelna istorija njenog kreativnog života. „Bolesna si.“ Reči kao da su same od sebe izletele iz mene. Glas mi je visok i uspaničen. Tetka Šarlot mi prilazi i dodiruje me po ramenu. Skoro smo iste visine, a gleda me pravo u oči. Njene bademaste oči su izbledele od starosti, ali su budne kao i uvek. „Nisam bolesna.“ 73


Tetka Šarlot nikad nije izbegavala neprijatne razgovore. Kad sam bila mlađa, majčine probleme s psihičkim zdravljem mi je objasnila jednostavnim, iskrenim rečima, koje sam mogla da shvatim. Iako verujem tetki, pitam je: „Sigurno?“ Grlo mi se steže od suza. Ne mogu da izgubim tetku Šarlot. Ne i nju. „Sigurno. Nikuda ja ne idem, Vanesa.“ Grli me i udišem miris koji me odmah vraća u detinjstvo; laneno ulje od boja, lavanda koju utrljava na unutrašnju stranu zglobova. „Jesi li jela? Htela sam nešto da spremim na brzinu…“ „Nisam“, lažem. „Ali dozvoli meni da pripremim večeru. Raspoložena sam za kuvanje.“ Možda je moja krivica što je iscrpljena; možda sam joj previše toga oduzela. Trlja oči. „To bi bilo odlično.“ Ide za mnom u kuhinju i seda na stolicu. Uzimam piletinu i puter iz frižidera i počinjem da pržim meso. „Kako je bilo s portretom?“ Obema sipam po čašu mineralne vode. „Zaspala je dok mi je pozirala.“ „Stvarno? Onako gola?“ „Iznenadila bi se. Ovaj proces ume da opusti programirane Njujorčane.“ Dok mutim jednostavni sos od limuna, tetka Šarlot se naginje i miriše. „Predivno miriše. Mnogo si urednija kuvarica od svoje majke.“ Na momenat zastajem dok perem dasku. Toliko sam naučila da prikrivam ono što osećam da mi je vrlo lako da nabacim osmeh i proćaskam sa tetkom Šarlot. Ali podsetnici su svuda, kao i uvek – u belom vinu koje sipam u sos, i salati koju guram u stranu da bih uzela pečurke iz fioke u frižideru. Upuštam se u površni razgovor sa tetkom, zanemarujući misli koje mi se kotrljaju po glavi, poput labuda čije užurbane noge počivaju skrivene dok on pluta po vodi. „Mama je bila kao tornado“, kažem, čak i kroz osmeh. „Sećaš se kako je sudopera uvek bila krcata šerpama i tiganjima, a radna površina prekrivena maslinovim uljem ili mrvicama? A tek pod! Čarape bi mi se bukvalno zalepile za njega. Nije baš bila ubeđena da bi trebalo spremati za sobom kas se nešto radi.“ Iz velike keramičke činije na pultu uzimam crni luk. „Ali hrana joj je ipak bila izvrsna.“ Kada se osećala dobro, moja majka bi spravljala veoma komplikovana trodelna jela. Iskrzani tomovi kuvara Džulije Čajld, Marčele Hazan i Pjera Franea stajali su nam na polici, i često bih je zatekla kako ih čita kao što bih ja gutala Džudi Blum. 74


„Ti si verovatno bila jedini đak petog razreda koji je utorkom kod kuće za večeru imao govedinu u burguncu i kolač od limuna“, kaže tetka Šarlot. Prevrćem pileća prsa, a nepečena strana počinje da cvrči na vrelom tiganju. Kao da gledam svoju majku, kose raščupane od vreline koja izbija iz rerne, dok klepeće šerpama po ringlama i secka beli luk, glasno pevajući. „Hajde, Vanesa!“ rekla bi mi kad bi me ugledala. Okrenula bi me oko sebe, a onda istresla so u šaku i bacila je u šerpu. „Nikad nemoj doslovce da pratiš recept“, majka mi je uvek govorila. „Dodaj mu nešto svoje.“ Znala sam da će slom vrlo brzo uslediti posle ovakvih večeri, kada bi majčina energija odjednom sagorela. Ali nešto u njenoj slobodi je bilo veličanstveno – njena čista i neobuzdana energija – iako me je zastrašivala dok sam bila dete. „Bila je nešto posebno“, kaže tetka Šarlot. Naslanja lakat na plavi pult i spušta bradu u šaku. „Bila je.“ Drago mi je što mi je majka bila živa kad sam se udavala i, na neki način, zahvalna sam što više nije tu da vidi kako se to sve završilo. „Voliš li i ti da kuvaš?“ Tetka Šarlot me pomno posmatra. Skoro kao da me proučava. „Toliko ličiš na nju, a glas ti je ponekad toliko isti da mislim da je ona u susednoj sobi…“ Pitam se da li joj u glavi počiva još jedno neizgovoreno pitanje. Epizode moje majke su bile sve gore u tridesetim. U godinama u kojima sam ja sada. Izgubila sam kontakt sa tetkom Šarlot u braku. Sama sam bila kriva za to. Bila sam u još većem haosu od moje majke i znala sam da tetka Šarlot ne može samo da uskoči i pomogne mi. Predaleko sam otišla za to. Onu perspektivnu, živahnu mladu ženu koja se udala za Ričarda sad više ne prepoznajem. Pretvorila se u katastrofu, rekla je Hilari. I bila je u pravu. Pitam se je li moja majka takođe patila od opsesivnih misli kad je imala te svoje epizode. Uvek sam zamišljala njen um kao prazan – otupeo – kad je odlazila da legne. Ali nikad to neću znati. Biram najjednostavniji odgovor: „Ne smeta mi da kuvam.“ Prezirem kuvanje, razmišljam dok mi nož glatko preseca luk. Kad smo se Ričard i ja venčali, uopšte se nisam snalazila u kuhinji. Moje večere, kad sam bila devojka, sastojale su se od kineske hrane ili, ako me vaga nije volela, od lin kuzina iz mikrotalasne. Ponekad sam preskakala večeru i grickala samo vit tins i sir, i pijuckala vino. Pa ipak, prećutni dogovor između Ričarda i mene, nakon što se venčamo, bio je da mu kuvam svakog radnog dana. Prestala sam da radim, pa je to delovalo sasvim razumno. Rotirala sam piletinu, šnicle, jagnjetinu i ribu. Nisu

75


to bila otmena jela – proteini, ugljeni hidrati i povrće – ali Ričard je izgleda cenio moje napore. Onog dana kada smo prvi put posetili doktorku Hofman – onog dana kad je Ričard saznao da sam bila trudna na koledžu – prvi put sam pokušala da mu napravim nešto posebno. Želela sam da malo olabavim napetost među nama, a znala sam da Ričard voli indijsku hranu. Tako da sam, nakon što sam otišla iz ordinacije doktorke Hofman, potražila recept za jagnjetinu u vindalu sosu, i to onaj koji je delovao najmanje komplikovan. Čudo kako neki detalji ostaju u sećanju, kao recimo točak kolica iz supermarketa koji je trebalo stalno nameštati i što je, svaki put kad skrenem u novi red, škripao. Lutala sam po prodavnici tražeći kumin i korijander, dok sam pokušavala da zaboravim Ričardov izraz na licu koji je napravio kad je saznao da sam bila trudna sa drugim čovekom. Pozvala sam Ričarda da mu kažem da ga volim, ali nije mi se javio. Njegovo razočaranje – još gore, pomisao na to da je bio u zabludi – više me je uznemiravalo od bilo koje svađe. Ričard nije vikao. Kad je bio ljut, kao da se zatvarao u sebe sve dok ne bi povratio kontrolu nad emocijama. Uglavnom mu nije trebalo mnogo vremena, ali ovog puta sam se uplašila da sam otišla predaleko. Sećam se kako sam vozila pustim ulicama prema kući novi mercedes koji mi je Ričard kupio, mileći pored velikih zdanja u kolonijalnom stilu koja je podigao isti arhitekta što je Ričardu prodao našu kuću. Tu i tamo sam videla poneku dadilju sa malim detetom, ali još se ni sa kim nisam sprijateljila u našem komšiluku. Bila sam puna nade kad sam počela da pripremam večeru. Isekla sam jagnjetinu na komade, brižljivo prateći recept. Sećam se kako se sunce probijalo kroz velike prozore u dnevnoj sobi, kao što je to bio slučaj svakog dana. Uzela sam ajpod i pronašla Bitke. Pesma Back in the U.S.S.R. zaorila se preko zvučnika. Bitki su uvek uspevali da me oraspolože jer je moj otac često puštao Džona, Pola, Džordža i Ringa u našem starom automobilu kad me je vodio na sladoled ili u bioskop, za vreme majčinih slabijih epizoda, onih koje su trajale samo dan ili dva i nisu zahtevale intervenciju tetke Šarlot. Maštala sam o tome kako ćemo se Ričard i ja zavući u krevet i maziti, nakon što mu poslužim njegovo omiljeno jelo. Neću mu sve priznati, ali poneki detalj smem da mu otkrijem. Možda će nas moje priznanje još više zbližiti. Reći ću mu koliko mi je žao, koliko bih volela da izbrišem ono što se dogodilo i počnem iznova.

76


Tako da sam se našla tu, u svojoj izvanrednoj kuhinji, opremljenoj vistof noževima i kalfalon šerpama i tiganjima, kuvajući večeru novom suprugu. Bila sam srećna, čini mi se, ali sad se pitam vara li me pamćenje. Da li mi samo pomaže u toj iluziji. Gomilamo ih povrh sećanja; prosejavamo kroz ono što bismo voleli da je naš život. Pokušavala sam doslovce da pratim recept, ali nisam kupila piskavicu jer nisam imala pojma šta je to. A kad je došlo vreme da se doda komorač, nisam uspela da ga pronađem, iako sam mogla da se zakunem da sam ga ubacila u kolica. Krhko emotivno mesto u sebi koje sam pokušala da izgradim počelo je da se kruni. Ja, kojoj je sve dato, nisam bila u stanju da skuvam ni najobičnije jelo. Kad sam otvorila frižider da vratim kokosovo mleko, i ugledala punu flašu šablija, počela sam da oklevam, gledajući je. Ričard i ja smo se dogovorili da prestanem da pijem, ali nekoliko kapljica mi sigurno neće nauditi. Sipala sam sebi pola čaše. Zaboravila sam kako elegantan i bogat ukus izaziva na mom jeziku. Uzela sam ispeglane podmetače u kompletu sa salvetama iz velikog plakara od hrastovine u trpezariji. Postavila sam lepe keramičke tanjire koje su nam Hilari i Džordž poklonili za venčanje. Kad smo se venčali, morala sam da pogledam na jednom sajtu koji se bavi bontonom kako se formalno postavlja sto. I pored ekstravagantnih jela, moja majka nije bila zainteresovana za atmosferu u trpezariji; ponekad, kada su svi sudovi bili prljavi, jeli bismo sa papirnih tanjira. Postavila sam svećnjake na sredinu stola i pustila klasičnu muziku, odabravši Vagnera, jednog od Ričardovih omiljenih kompozitora. Onda sam sela na kauč, noseći sa sobom vinsku čašu. Do tog vremena u našoj kući je bilo više nameštaja – kaučevi u dnevnoj sobi, poneko umetničko delo na zidu, zajedno sa mojim portretom koji je naslikala tetka Šarlot dok sam bila dete, i jedan orijentalni tepih u živim plavim i crvenim bojama ispred kamina – ali sobe su mi i dalje izgledale kao da nemaju dušu. Da smo samo imali nekoliko barskih stolica u trpezariji, nekoliko mekih igračaka raštrkanih po tepihu… Ruka mi se zaledila kad sam shvatila da noktima kuckam po čaši i pevušim. Ričard je kući dolazio uglavnom oko pola devet, ali tog puta sve do devet nisam čula njegov ključ u bravi i udar akten-tašne po podu. „Dušo“, pozvala sam ga. Nije mi odgovorio. „Zlato?“ „Samo sekund.“ Slušala sam njegove korake dok se peo stepenicama. Nisam znala da li bi trebalo da idem za njim, pa sam ostala na kauču. Kad sam ga čula kako silazi,

77


krajičkom oka sam pogledala vinsku čašu. Otrčala sam do sudopere, brzo je isprala i vratila je u ormarić još mokru, pre nego što je vidi. Bilo je nemoguće odgonetnuti njegovo raspoloženje. Možda je bio ljut na mene, ili je možda samo imao loš dan na poslu. Ričard je bio napet čitave nedelje; znala sam da ima posla sa teškim klijentom. Za vreme večere pokušala sam da zapodenem razgovor, nehajnim tonom maskirajući zabrinutost. „Ovo je dobro.“ „Sećam se da si mi jednom rekao da ti je jagnjetina u vindalu sosu omiljeno jelo.“ „Rekao sam to?“ Ričard je pognuo glavu da bi uzeo novi zalogaj pirinča. Zbunila sam se. Da li je? „Žao mi je što ti nisam rekla ništa o mojoj…“ Glas mi je nestao. Nisam mogla da izgovorim tu reč. Ričard je klimnuo. „Zaboravi“, prozborio je tiho. Pokušala sam da se pripremim za pitanja. Njegove reči su me skoro razočarale. Možda sam na kraju krajeva i želela da podelim sa njim taj deo mog života. „U redu“, bilo je sve što sam rekla. Dok sam raščišćavala sto, primetila sam da je polovina njegovog tanjira još puna. Dok sam sve raspremila, Ričard je već zaspao. Sklupčala sam se kraj njega, slušala njegovo postojano disanje, sve dok i sama nisam zadremala. Sledećeg jutra Ričard je rano otišao u kancelariju. Negde na pola dana, dok su mi u frizerskom salonu izvlačili pramenove, telefon mi je zazvonio zbog poruke koja mi je stigla sa lokalnog instituta za francusku kuhinju. U poruci je pisalo: Ma cherie. Je t'aime. Richard. Kad sam otvorila prikačeni dokument, videla sam poklon-kupon za deset časova kuvanja. „Dušo?“ glas tetke Šarlot zvuči zabrinuto. Brišem oči i pokazujem dasku za sečenje. „Ma luk.“ Ne znam da li mi veruje. Posle večere, tetka Šarlot leže ranije, a ja sređujem kuhinju. Onda odlazim u svoju sobu i slušam zvuke starog stana koji se sprema za noć – iznenadni šum frižidera, neka vrata koja se zatvaraju uz tresak na spratu ispod. San mi ne dolazi, kao da sam ga dovoljno nagomilala poslednjih meseci i sad više ne mogu da uspostavim normalan bioritam. Misli mi lutaju do poslednje teme nedavno emitovane digitalne datoteke: opsesija. „Naši geni nisu naša sudbina“, tvrdio je spiker. Ali je priznao da je zavisnost nasledna. 78


Razmišljam o tome kako je iza moje majke ostala neka destrukcija. Razmišljam o tome kako je majka zarivala nokte u dlanove kad je bila uzrujana. I razmišljam, kao i uvek, o njoj. Jedan plan počinje da mi se rađa u glavi. Ili je možda sve vreme bio tu i čekao me da ga pronađem. Čekao da postane dovoljno snažan da bih ga sprovela u delo. Ponovo je vidim kako se saginje da pomiluje malog psa po glavi. Vidim je kako prekršta zgodne noge i naginje se prema Ričardu u baru – našem baru. I vidim je onog dana kad sam otišla u njegovu kancelariju da ga iznenadim za ručak, dok smo još bili u braku. Zajedno su izlazili iz zgrade. Na sebi je imala bledoružičastu haljinu. Njegova ruka je nežno počivala na njenim krstima dok ju je propuštao kroz vrata. Ona je moja, kao da je govorio ovaj pokret. I mene je dodirivao na isti način. Jednom sam mu rekla koliko volim taj suptilni, seksi osećaj koji su njegovi prsti proizvodili na tom mestu. Ustajem, nečujno se krećem po mraku, uzimam svoj jednokratni telefon i laptop iz poslednje fioke. Ričard se ne sme ponovo venčati. Počinjem pripreme. Sledeći put kad je budem videla, biću spremna.

JEDANAESTO POGLAVLJE Neli leži u tami, sluša zvuke grada kako se probijaju kroz šipke i otvoreni prozor: sirena; neko peva pesmu Y.M.C.A.; automobilski alarm iz daljine. Predgrađa će biti toliko tiha. Sem je otišla pre nekoliko sati, ali Neli je odlučila da ostane. Ako Ričard nazove, želela je da bude u stanu. Osim toga, zbog svega što se događalo u poslednja dvadeset četiri sata osećala se isprazno. Kad se vratila kući iz „Lerning ladera“, ona i Sem su nanele na lice kobaltno-plave maske od algi dok su čekale da im stigne naručena kineska hrana – rebarca, knedlice sa svinjetinom, piletina u slatko-kiselom sosu i, u simboličnom pokušaju da nastavi s predbračnom dijetom, za Neli smeđi pirinač. „Izgledaš kao bivši član grupe Blu men“, rekla joj je Sem dok je razmazivala masku po Nelinim obrazima. „Ti izgledaš kao seksi štrumpf.“

79


Posle jutarnje napetosti i one neobjašnjive pretnje koju je osetila u školi, bilo je divno smejati se sa Sem. Neli je uzela plastične viljuške iz fioke pored sudopere zatrpane ljutim sosom, senfom i rasparenim papirnim salvetama. „Večeras koristimo srebrninu“, našalila se. Shvatila je da će ovo verovatno biti poslednji obrok koji dele, pre venčanja. Kad je hrana stigla, sprale su maske. „Deset bačenih dolara“, izjavila je Sem nakon što je pregledala kožu lica. Onda su se bacile na kauč i navalile, ćaskajući o svemu osim o onome što je Neli jedino bilo na pameti. „Prošle godine su Straubovi Barbari poklonili kouč torbicu na dodeli diploma“, rekla je Sem. „Misliš li da ću dobiti nešto lepo?“ „Nadam se.“ Prošle nedelje je Ričard Neli poklonio valentino torbu, nakon što je primetio mrlju od mastila na onoj koju je uglavnom nosila. Još je stajala ispod kreveta u zaštitnoj torbi; nije bilo šanse da rizikuje da joj je neko dete umrlja prstima prljavim od boje. Sem još ništa nije rekla o toj torbi. „Sigurno nećeš sa mnom?“ pitala ju je Sem dok se uvlačila u Neline ej-dži farmerke. „Još se nisam oporavila od sinoć.“ Neli je želela da Sem ostane kod kuće i sa njom pogleda film, ali znala je da Sem mora da održava i ostala prijateljstva. Na kraju krajeva, Neli će otići za nedelju dana. Neli je razmišljala da pozove majku, ali zbog razgovora s njom često se osećala razdražljivo. Majka je videla Ričarda samo jednom i odmah je prokomentarisala razliku u godinama. „On je imao vremena da se izdivlja, proputuje i živi“, kazala je majka Neli. „Zar i ti ne želiš to za sebe pre nego što se skrasiš?“ Kad joj je Neli odgovorila da želi da putuje i živi sa Ričardom, majka je slegnula ramenima. „U redu, zlato“, rekla joj je, ali nije zvučala ubeđeno. Bila je već prošla ponoć, a Sem je još bila van kuće, sa nekim novim dečkom, ili možda starim. Uprkos Nelinoj iscrpljenosti i ritualima koje je isprobala – čaj od kamilice i omiljena muzika za meditaciju – nije prestala da čeka grebuckanje Seminih ključeva u bravi. Pitala se zašto joj san uvek izmiče kad joj je najviše potreban. Ponovo je uhvatila sebe kako razmišlja o Ričardovoj bivšoj. Kad je kupovala masku u „Dvejn Riđu“, nešto ranije, stajala je u redu iza žene koja se preko mobilnog telefona dogovarala sa nekim za večeru. Žena je bila sitna i zategnuta od joge, a smeh joj je zvonko odjekivao tokom razgovora. Da li je Ričardov tip?

80


Nelin telefon počivao je na noćnom stočiću nadohvat ruke. Stalno ga je gledala, nadajući se da će podneti novi poziv i prekid bez ijedne reči. Dok se noć nastavljala, tišina je bivala sve zlokobnij a, kao da j oj se rugala. Na kraju je ustala i prišla komodi. Mugi, njen plišani pas iz detinjstva, stajao je na njoj, nagnut na jednu stranu, smeđe-belog krzna, istrošenog ali još mekog. Iako se osećala šašavo, uzela ga je i poneia sa sobom u krevet. U jednom trenutku je zadremala, ali oko šest sati, pneumatski čekić se oglasio ispred njenog stana. Iskobeljala se iz kreveta i zatvorila prozor, ali uporna jeka se nastavila. „Isključi to jebeno govno!“, zaurlao je Nelin komšija, a njegove reči su se čule kroz radijator. Navukla je jastuk preko glave, ali uzalud. Dugo se tuširala, potom je obukla penjoar i stala da prekopava orman, tražeći svetloplavu haljinu sa žutim cvetićima – savršenu za dodelu diploma – a onda se setila da je još na hemijskom čišćenju, zajedno sa još desetak drugih stvari. Ta obaveza je stajala na spisku koji je ispisala na poleđini rasporeda za vežbanje, zajedno sa stavkama: prebaciti knjige u Ričardov magacin, kupiti bikini ipromeniti adresu u pošti. A još mora da stigne i na čas vežbanja ovog meseca. Telefon joj je zazvonio tačno u sedam. „Dobila sam reklamu za dezodorans! Ja sam treća znojava devojka!“ „Džozi?“ „Izvini, izvini, nisam nameravala da te pozovem ovako rano, ali pokušala sam sa svima ostalima. Margo može da me zameni u prvoj smeni. Treba mi neko da me zameni u dva.“ „Ovaj, ja…“ „Imam čak i tekst! Posle ovoga mogu da dobijem čak i sindikalnu karticu!“ Neli je trebalo da je odbije iz mnogo razloga. Dodela diploma se neće završiti sve do jedan sat. Treba još i da se spakuje. A večeras ima večeru sa Ričardom i Morin. Ali Džozi je tako dobra prijateljica. A pokušava da dobije tu sindikalnu karticu već dve godine. „Dobro, dobro, srećno ti bilo. Ili da ti kažem samo – srećno?“ Džozi se nasmejala. „Volim te!“ viknula je. Neli je protrljala slepoočnice. Počela je da je muči slaba glavobolja. Otvorila je laptop i poslala samoj sebi imejl sa naslovom: OBAVITI!!!: Hemijsko čišćenje, spakuj knjige, Gibsons u 2, Morin u 7.

81


Laptop se oglasio i označio da su joj pristigli novi imejlovi: Linda podseća vaspitačice da dođu ranije kako bi se spremile za poslednji dan. Stara poznanica iz sestrinstva, Lezli, koja još živi na Floridi, čestita joj na veridbi. Neli je kratko zastala, a onda obrisala taj imejl bez otvaranja. Tetka pita Neli treba li joj pomoć oko poslednjih priprema za venčanje. Obaveštenje da je automatska donacija skinuta sa računa. A onda i imejl od fotografa za venčanje: Treba li da vam vratim depozit ili mislite da ćete zakazati drugi termin? Neli se namrštila, pošto joj ove reči nisu imale smisla. Uzela je mobilni telefon i okrenula broj iz imejla. Fotograf se javio posle trećeg zvona, zvučeći pospano. „Sačekajte“, rekao je kad ga je upitala za imejl. „Samo da odem do kancelarije.“ Čula je njegove korake, a onda i papire koji šuškaju. „Da. Evo ga imejl. Prošle nedelje smo primili poruku da je venčanje odloženo.“ „Šta?“ Neli je počela da korača po maloj spavaćoj sobi, prolazeći pored venčanice svakih nekoliko koraka. „Ko je zvao?“ „Moja pomoćnica je primila poziv. Rekla mi je da ste vi zvali.“ „Nisam zvala! I nismo promenili datum!“ Protestovala je Neli, sedajući na krevet. „Oprostite, ali ona radi za mene skoro dve godine i nikad joj se ništa slično nije dogodilo.“ I ona i Ričard su želeli intimno venčanje sa kratkim spiskom gostiju. „Ako obavimo to u Njujorku, moraću da pozovem sve kolege“, rekao je Ričard. Pronašao je jedno božanstveno odmaralište na Floridi, nedaleko od doma njene majke – belu kuću sa stubovima, okrenutu prema okeanu, okruženu palmama i crvenim i narandžastim hibiskusom – i platio je čitav račun, uključujući i sobe za goste, hranu i vino. Čak je odlučio da plati avionske karte za Sem, Džozi i Marni. Kad su videli fotografovu internet stranicu, Ričardu se odmah dopao žurnalistički stil na fotografijama: „Svi drugi slikaju uštogljene i nameštene poze. Ovaj tip hvata emocije.“ Nedeljama je štedela novac, želeći da svadbene fotografije budu venčani poklon za Ričarda. „Vidi…“ Glas joj je podrhtavao, kao i uvek kad je bila na ivici da zaplače. Možda bi odmaralište moglo da pronađe drugog fotografa, ali to ne bi bilo isto. „Ne želim da budem dosadna, ali ovo je očigledno vaša greška.“ „Upravo gledam u poruku koju smo dobili. Čekajte malo, samo da proverim nešto. Kad je vaše venčanje?“ 82


„U četiri sata. Ali slikaćemo se i pre.“ „Pa, već smo zakazali drugo slikanje za tri. Ali smisliću nešto. Ovo je slikanje veridbe, pa im sigurno neće smetati da ih pomerimo za sat ili dva.“ „Hvala vam“, odahnula je Neli. „Hej, shvatam, u pitanju je vaše venčanje. Sve bi trebalo da bude savršeno.“ Ruke su joj se tresle dok je spuštala slušalicu. Pomoćnica je sigurno nešto zabrljala, pa je sada fotograf pokriva, pomislila je Neli. Verovatno je pobrkala njihovo venčanje sa nekim drugim parom. Ali da joj fotograf nije poslao imejl, mutne fotografije sa jeftinog majčinog aparata bile bi jedine koje bi imali. Fotograf je bio u pravu, pomislila je. Sve bi trebalo da bude savršeno. Sve će i biti savršeno. Osim… Prišla je komodi, otvorila gornju fioku i iz nje izvadila malu satensku torbu u kojoj se nalazila bledoplava maramica sa monogramom. Pripadala je njenom ocu, a pošto on neće moći da je preda, Neli je odlučila da je veže oko bidermajera. Želela je da oseća njegovo prisustvo na tom simboličnom malom putovanju. Njen otac je bio stoik. Nije zaplakao čak ni dok joj je pričao o svojoj dijagnozi raka debelog creva. Ali kada je Neli završila srednju školu, videla je kako su mu se oči razvodnile. „Kad pomislim na sve ovo što će mi nedostajati“, rekao je. Poljubio ju je u teme, a onda se izmaglica povukla iz njegovih očiju, kao što jutarnja magla iščezava pred suncem. Šest meseci kasnije, više ga nije bilo. . Neli je pomilovala meku maramicu, provlačeći je između prstiju. Poželela je da je otac imao prilike da upozna Ričarda. Otac bi joj dao blagoslov, u to je bila sigurna. „Uspela si“, kazao bi joj. „Uspela si.“ Prislonila je maramicu uz obraz, a onda je vratila u torbicu. Pogledala je sat na šporetu. Radnja za hemijsko čišćenje će biti otvorena u osam; podela diploma je u devet. Ako krene iz ovih stopa, imaće dovoljno vremena da pokupi cvetnu haljinu, presvuče se i stigne u školu da se spremi. Neli se naslonila na šank, čekajući Krisa da pripremi martinije za sto 31, gde je grupa advokata proslavljala nečiji rođendan. Poigravala se novom narukvicom na zglobu. Perle su bile velike i sjajne, pričvršćene labavim čvorovima. Džona ju joj je poklonio na dodeli diploma. Bila je to već treća tura za njenim stolovima, a bilo je već skoro šest – vreme kada je planirala da krene. Neli nije rekla Ričardu da pokriva Džozinu smenu i ne sme da zakasni na sastanak s Morin. Isprva je u restoranu bilo prilično pusto. Ćaskala je sa sedim parom koji je doputovao iz Ohaja, preporučila im je odličnu pekaru i predložila im da 83


pogledaju novu izložbu u Metu. Oni su izvadili fotografije svojih pet unučadi i spomenuli da najmlađe ima problema sa čitanjem, pa im je Neli zapisala nekoliko knjiga koje bi mogle da budu od pomoći. „Baš ste zlatni“, kazala je žena ubacivši komad papira u torbu. Neli je primetila zlatnu burmu na njenoj levoj šaci i pitala se kakav će osećaj ona imati, decenijama od ovog trenutka, kada i ona bude imala fotografije unučica koje će pokazivati ljudima koje je tek upoznala. Do tog trenutka burma će postati deo nje, urezana u kožu i neće predstavljati samo neki novi i teški predmet na njenom prstu. Ali pred kraj smene, restoran se napunio grupama dvadesetogodišnjaka i tridesetogodišnjaka. „Možete li da pokrijete i moje stolove?“, Neli je pitala Džima, drugog konobara, koji je prošao pored šanka. „Koliko ti je ostalo?“ „Četiri. Ne žele da jedu, samo piju.“ „Prokletstvo, malo sam u frci. Daj mi par minuta?“ Opet je pogledala na sat. Nadala se da će stići kući da se istušira i obuče crnu rupičastu haljinu. Uvek se osećala na pomfrit kad bi otišla iz „Gibsonsa“. A sada će morati ponovo da se preobuče u cvetnu haljinu koju je nosila na dodeli diploma. Taman se spremila da podigne poslužavnik sa martinijima za advokate, kad ju je neko zagrlio. Okrenula se i ugledala visokog momka koji je tek napunio dvadeset jednu i koji joj se sasvim približio. Bio je u društvu nekolicine prijatelja koji su zračili energijom sportista spremnih za veliku utakmicu. Momci u grupi su joj uglavnom bili omiljeni gosti; za razliku od žena, nikad nisu tražili razdvojene račune i davali su dobre bakšiše. „Kako bismo mogli da upadnemo u tvoj deo?“ Momak je nosio Sigma-hi majicu, a grčka slova su joj bila sasvim blizu lica. Odvratila je pogled od njih. „Izvini, ali odlazim za nekoliko minuta.“ Sagnula se i prošla ispod njegove ruke. Dok je uzimala pića i okretala se, čula je jednog od momaka kako govori: „Ako ne mogu da upadnem u njen deo, kako onda da upadnem u njene gaćice?“ Spedjala se i poslužavnik se izvrnuo, zalivši je džinom i maslinama. Čaše su pale na pod i porazbijale se, a momci su gromoglasno počeli da aplaudiraju. „Prokletstvo!“, povikala je Neli, brišući lice rukavom. „Takmičenje u mokrim majicama!“, viknuo je jedan od momaka. „Smirite se, momci“, Džim im je rekao. „Jesi li dobro? Taman sam mislio da ti kažem da mogu da te zamenim.“ 84


„Dobro sam.“ Pomoćnik je dotrčao s metlom dok je ona odlazila u kancelariju, držeći majicu odvojenu od mokrih grudi. Zgrabila je sportsku torbu i otišla u kupatilo, gde je skinula svu odeću i obrisala telo gomilom zgužvanih papirnih ubrusa. Pokvasila je drugi papirni ubrus i istrljala se najbolje što je mogla, a onda posegnula u torbu za cvetnom haljinom. Bila je malo izgužvana, ali bar je bila čista. Zurila je u svoj odraz u ogledalu, ne gledajući zarumenjene obraze i neurednu kosu. Videla je sebe kad je imala dvadeset jednu, kad se probudila u sestrinstvu, onog jutra kada se sve promenilo; grlo ju je bolelo od plača, a telo joj se treslo i pored tople pidžame i prekrivača. Izašla je iz kupatila, planirajući da u širokom luku zaobiđe one šupčine. Okupili su se kod šanka, držali su flaše s pivom i glasno se smejali. „Ooo, nismo hteli da te oteramo“, obratio joj se jedan od momaka. „Može poljubac u znak pomirenja?“ Ispružio je ruke. Leđima se oslanjao na šank, kao ostali – verovatno da bi buljili u žene oko sebe. Neli ga je pogledala, želeći da mu prospe piće u lice. Zašto da ne? Nije da će je zbog toga otpustiti. Ali kako se približavala, primetila je nešto na šanku, iza njegovih leđa. „Naravno“ rekla je ljupko. „Zagrliću te.“ Neli je spustila sportsku torbu na šank, a onda se nagnula i izdržala pritisak njegovog tela. „Lepo se zabavite večeras, momci“, kazala je uzevši torbu. Brzo je uhvatila taksi. Kad se smestila pozadi, otvorila je tanku kožnu čekovnu knjižicu koju je pokupila kad je uzimala sportsku torbu sa šanka. Onu odakle je virio ćošak kreditne kartice. Jedan blok ulica kasnije, kada se taksi zaustavio na semaforu, nonšalantno ju je izbacila kroz prozor, na prometnu raskrsnicu.

DVANAESTO POGLAVLJE „Jesi li bila u Saksu?“ pita je tetka Šarlot po povratku kući. „Iz nekog razloga sam mislila da si uzela slobodan dan… Svejedno, jedan paket ti je stigao Fedeksom. Ostavila sam ti ga u sobi.“ „Stvarno?“, kažem, glumeći radoznalost dok zanemarujem njeno pitanje. Nisam bila na poslu danas. „Ništa nisam naručila.“

85


Tetka Šarlot stoji na kuhinjskoj stolici i sređuje ormariće. Silazi, ostavljajući činije i šolje koje je razvrstavala na pultu. „Od Ričarda je. Videla sam mu ime na povratnici kad sam potpisivala.“ Zuri u mene, čekajući moju reakciju. Ne menjam izraz na licu. „Verovatno neka od stvari koje sam zaboravila.“ Ne sme da zna kako se osećam po pitanju Ričarda i njegove veridbe. Ne želim da sebe okrivi što nije učinila nešto više da mi pomogne. „Uzela sam neke salate za večeru.“ Podižem belu papirnu kesu ukrašenu crnim slovima i rasplesanim povrćem. Zaklela sam se da ću ponovo otići tamo. Osim toga, „Čopt“ je samo prodavnica. „Samo ću strpati ovo u frižider i otići da se presvučem.“ Očajnički želim da što pre otvorim kutiju. Paket me čeka na mom krevetu. Šaka počinje da mi se trese u trenutku kad ugledam uredne brojeve i slova ispisana velikim slovima. Ričard mi je ostavljao poruke s tim rukopisom skoro svakog dana pre nego što je odlazio na posao: Tako si lepa kad spavaš. Ili: Ne mogu da sačekam da sa tobom večeras vodim ljubav. Ton poruka menjao se kako je vreme prolazilo. Pokušaj danas malo da vežbaš, draga. Osečaćeš se bolje. A blizu kraja braka, poruke su zamenili imejlovi: Upravo sam zvao i nisi se javila. Opet spavaš? Moramo da porazgovaramo o tome večeras. Makazama prosecam lepljivu traku i otvaram svoju prošlost. Naš venčani album je na vrhu. Podižem taj teški satenski spomenar. Ispod vidim nešto svoje odeće, uredno složene. Kada sam odlazila, uzela sam uglavnom odeću za hladno vreme. Ričard mi je poslao odeću prigodnu za leto. Odabrao je stvari koje su mi najbolje stajale. Na dnu se nalazila zaključana crna kutija za nakit. Otvaram je i vidim dijamantsku ogrlicu. To je ogrlica koju se nikad nisam usudila da stavim jer mi ju je Ričard dao posle jedne od naših najgorih svađa. Nije to sve što sam ostavila za sobom, naravno. Ričard je ostatak verovatno poklonio Crvenom krstu. Zna da mi do odeće nikad nije bilo stalo. Ono što je zaista želeo da dobijem bili su ovaj album i ogrlica. Ali zašto? U kutiji nije bilo nikakve poruke. Ali šalje mi je sadržajem, to shvatam. Otvaram album i zurim u mladu ženu, u čipkastoj haljini s dugačkom suknjom, koja se osmehuje Ričardu. Jedva prepoznajem samu sebe; kao da gledam sliku neke druge osobe. Pitam se da li će njegova nova verenica uzeti njegovo prezime: Tompson. To je još i moje prezime.

86


Vidim je kako okreće lice prema Ričardu dok ih sveštenik sjedinjuje. Ona sva blista. Hoće li on pomisliti na mene, makar na tren, i setiti se kako sam ja izgledala u tom trenutku, pre nego što odgurne to sećanje? Izgovori li ikad slučajno moje ime? Razgovaraju li o meni njih dvoje, dok se maze u krevetu? Uzimam album i bacam ga na drugu stranu sobe. Ostavlja trag na zidu, pre nego što padne na pod uz tresak. Sad mi se već čitavo telo trese. Glumila sam pred tetkom Šarlot. Ali moj kostim ne može više da sakrije ovo što sam postala. Razmišljam o prodavnici pića, niže niz ulicu. Mogla bih da kupim flašu ili dve. Piće bi moglo da mi pomogne da ublažim gnev u sebi. Trpam kutiju u orman i u tom trenu zamišljam Ričarda kako podiže bradu verenici i oko vrata joj stavlja dijamantsku ogrlicu, a onda se saginje i ljubi je. Ne mogu da podnesem prizor njegovih usana na njenim, ili njegovih ruku na njoj. Vreme mi lagano ističe. Moram da je vidim. Danas sam je satima čekala ispred stana, ali nije se pojavila. Plaši li se, pitam se. Predoseća li šta joj se sprema? Odlučujem da kupim sebi jednu flašu vina. Popiću je i iznova pretresti plan. Ali odlučujem da uradim nešto pre nego što odem do prodavnice pića. I nekim čudom, zbog te male odluke, neočekivana šansa mi pada pravo u krilo. Odlučujem da pozovem Morin. Čak i posle svih ovih godina, ona je osoba s kojom je Ričard ostao najviše blizak. Dugo se nismo čule. Naš odnos je počeo na zadovoljavajući način, međutim, za vreme koliko sam bila udata za njenog brata, njena osećanja prema meni su se menjala. Udaljavala se. Sigurna sam da joj se Ričard poveravao. Nije ni čudo što je zazirala od mene. U početku sam pokušavala da ostvarim direktnu vezu s njom. Ričardu je izgleda bilo važno da budemo bliske. Zato sam je zvala jednom nedeljno ili jednom u dve sedmice. Ali brzo nam je ponestalo tema za razgovor. Morin je bila lekar i vodila je Bostonski maraton svakog proleća. Retko je pila, osim po jednu čašu šampanjca u posebnim prilikama, i ustajala je u pet ujutro da vežba klavir, instrument koji je krenula da svira kao odrasla. Ubrzo nakon mog venčanja, krenula sam sa Morin i Ričardom na zimovanje, na koje su uvek išli za njen rođendan. Leteli su crnim stazama bez problema, a ja sam ih samo zadržavala. Na kraju sam odlazila sa staza u vreme ručka i sklupčavala se pored kamina uz vrući grog i čekala ih da se vrate, uzbuđeni i rumeni, da me pokupe da idemo na večeru. Uvek su me pozivali da pođem s njima, ali posle tog prvog putovanja više nisam išla, već sam ostajala 87


kod kuće dok su oni odlazili u Aspen ili Vejl, ili na ono jednonedeljno putovanje u Švajcarsku. Pozvala sam njen broj mobilnog telefona. Javlja se posle trećeg zvona. „Samo sekund.“ Onda čujem prigušeno: „Ugao Devedeset druge i Leksingtona, molim vas.“ To znači da je već u gradu; dolazi ovamo na leto da drži kurs na Univerzitetu Kolumbija. „Vanesa? Kako si?“ Glas joj je odmeren. Neutralan. „Dobro sam“, lažem. „A ti?“ „Dobro.“ Jedna od mojih datoteka govorila je o psihološkom eksperimentu u kom je istražitelj projektorom prikazivao različita lica, a studenti su morali brzo da pogode emocionalno stanje prikazane osobe. Bilo je zapanjujuće. Za manje od sekunda, bez ikakvih drugih znakova osim blage promene na crtama lica, skoro svi su mogli veoma precizno da razlikuju gađenje, strah, iznenađenje i radost. Alija sam smatrala da su glasovi podjednako ekspresivni i da su naši umovi sposobni da dešifruju i kategorišu skoro neprimetne nijanse u glasu. Morin ne želi da ima išta sa mnom. Vrlo brzo okončaće ovaj razgovor. „Samo sam se pitala… možemo li da se nađemo na ručku danas? Ili kan?“ Morin uzdiše. „Pomalo sam zauzeta.“ „Ja ću doći do tebe. Pitala sam se… venčanje. Da li je Ričard…“ „Vanesa. Ričard je nastavio dalje. I ti moraš učiniti isto.“ Iznova pokušavam. „Samo moram da…“ „Molim te, prestani. Samo prestani. Ričard mi je rekao da ga neprestano zoveš… Vidi, ljuta si zbog vašeg raskida. Ali on je moj brat.“ „Jesi li je upoznala?“ Naglo izgovaram ove reči. „Ne može se venčati njom. Ne voli je… ne može. „Slažem se da je previše naglo.“ Morinin glas je nežniji kad opet progovori. „I znam da je teško gledati ga s drugom ženom. Zamišljati ga s bilo kim drugim osim sa tobom. Ali Ričard je nastavio dalje.“ A onda je i poslednja, trošna nit koja me je povezivala s Ričardom, prekinuta jednim klikom telefona. Stojim tako, osećajući se kao utrnula. Morin je uvek bila zaštitnički nastrojena prema Ričardu. Pitam se hoće li se sprijateljiti s njegovom novom mladom, da li će njih dve ići na ručak… A onda mi se um odjednom razbistrio kao da ga je neko brisačem vetrobrana očistio. Devedeset druga i Leksington. Tamo se nalazi „Sfolja“. Ričard je obožavao taj restoran. Skoro je sedam sati – vreme za večeru.

88


Morin je adresu sigurno saopštavala taksisti. Restoran je daleko od Kolumbije, ali blizu Ričardovog stana. Je li moguće da ide tamo da se nađe s njim – s njima? Moram da je uhvatim nasamo, da nas Ričard ne vidi. Ukoliko odmah krenem, možda ću uspeti da je sačekam na ćošku. Ako ne uspem, mogu da zatražim sto pored ženskog toaleta i uđem za njom ako krene unutra. Dva minuta su mi dovoljna. Posmatram svoj odraz u ukrasnom ogledalu pored ormana. Iako moram brzo tamo da stignem, treba propisno da izgledam da bih se uklopila. Brzo četkom uređujem kosu i nanosim ruž, ali prekasno shvatam da je nijansa previše tamna za moju bledu kožu. Nanosim korektor ispod očiju i utrljavam rumenilo. Dok pronalazim ključeve, dovikujem tetki Šarlot da moram da istrčim nešto da obavim. Ne čekam njen odgovor, već žurno izlazim na vrata. Lift je previše spor, pa trčim niz stepenice, dok me torbica lupka po boku. Unutra je sve što mi treba. Ulice su potpuno zakrčene. Saobraćajni je špic. Nigde nijednog autobusa na vidiku. Možda taksi? Dok krećem prema Ist Sajdu, tražim pogledom žuta vozila, ali kao da sva već imaju putnike. Dvadeset minuta mi treba ako krenem pešice. Zato krećem u trk.

TRINAESTO POGLAVLJE Do kraja vožnje taksijem, Neli je potpuno odbacila grozni osećaj koji je ostao posle dodira onog momka iz bratstva. To joj uopšte nije bilo teško; odavno je naučila da odvoji osećanja koja su izazivali u njoj. Pa ipak, poželela je da provede neki trenutak nasamo, u toaletu restorana. Pomislila je da bi joj godio novi sloj sjaja za usne, da ne govorimo o još kojoj kapi parfema. Međutim, kad je stigla, recepcioner joj je saopštio da je jedna žena čeka za stolom. „Smem li da vam uzmem torbu?“ Neli mu je prepustila jarkoplavo-žutu najki torbu sa vlažnom uniformom, osetivši se kao obična prostakuša. Zapitala se da li je trebalo da mu da bakšiš. Moraće da pita Ričarda; mnogo bolje je bila upoznata sa restoranima u kojima je hostesa gostima nudila ogromne menije, a deci paketiće s voštanim bojama. Neli su proveli kroz deo sa šankom, pored sedokosog čoveka u fraku koji je svirao na koncertnom klaviru, pa kroz salu sa visokom tavanicom. Stomak 89


joj se zgrčio. Morin je bila starija šesnaest godina i bila je profesor na koledžu, a tu je bila Neli, donekle raščupana vaspitačica koja smrdi na fritezu. Upoznavanje nije moglo da se smesti u gore veče. Ali čim je Neli ugledala Morin, odahnula je. Ričardova sestra je izgledala kao foto-negativ brata. Imala je kratku paž frizuru, a nosila je običan kostim. Zurila je u Ekonomist kroz naočare za čitanje, grickajući donju usnu, isto kao i Ričard kad bi se koncentrisao. „Zdravo!“ rekla je Neli, nagnuvši se da zagrli Morin. „Nije li to čudno? Upravo osećam kao da ćemo biti sestre… a ja nikad nisam imala sestru.“ Morin se osmehnula i strpala časopis u torbu. „Drago mi je.“ „Žao mi je što izgledam ovako očajno.“ Neli je sela na stolicu preko puta Morin, shvativši da brblja, što je bila nuspojava napetosti koja je kuvala u njoj. „Upravo dolazim s posla.“ „Iz vrtića?“ Neli je odmahnula glavom. „I konobarišem… ili sam barem konobari sala. U stvari, dala sam otkaz. Upravo sam pokrivala koleginicu. Malo sam neuredna jer sam se plašila da ću zakasniti.“ „Pa, meni izgledaš sasvim pristojno.“ Morin se i dalje smešila, ali njene sledeće reči su malo uzdrmale Neli. „I potpuno si Ričardov tip.“ Zar nije Ričardova bivša bila brineta? „Kako to misliš?“ Neli posegnu prema korpici s hlebom. Poslednje što je pojela bila je banana na putu do zabavišta, pre više od deset sati. Na stolu je počivala plitka činija maslinovog ulja, povrh kog je plutala barica sirćeta s timijanom. Otkinula je mali komad zemičke i pokušala pažljivo da je umoči ne kvareći ukras. „Ah, pa znaš. Slatka. Lepa.“ Morin je prekrstila ruke i nagnula se napred. Pdčard joj je ispričao da je Morin iskrena skoro do krajnjih granica; i to je bila jedna od osobina koje je najviše cenio kod nje. Morinin komentar nije trebalo da zvuči zlobno, kazala je Neli samoj sebi – niko kome kažu da je sladak i lep ne bi trebalo da se uvredi. „Ispričaj mi sve o sebi“, reče Morin. „Ričard je spomenuo da si iz Floride?“ „Mh-hm… Ali ja bi tebi trebalo da postavljam pitanja, kao, kakav je Ričard bio kad je bio mali. Da mi ispričaš neku priču koju mi ne bi otkrio.“ Zemička je bila topla i krcata biljem, pa je Neli uzela još jedan zalogaj. „Uh, odakle da počnem?“ Pre nego što je Morin stigla bilo šta da kaže, Neli je uhvatila pogledom Ričarda, koji je krenuo prema njihovom stolu pogleda prikovanog za nju. Nije ga videla otkako ju je strpao u krevet posle devojačke večeri. Bez imalo oklevanja, sagnuo se i poljubio je u usta. Zaista je sve u redu, pomislila je. Oprostio mi je. 90


„Izvinite.“ Sestru je cmoknuo u obraz. „Let mi je odložen.“ „U stvari, poranio si. Morin se upravo spremala da mi saopšti tvoje najmračnije i najdublje tajne“, našalila se Neli. Čim je Neli progovorila, videla je kako se Ričardu nakratko ukrućuju crte lica, a onda kako se osmehuje. Očekivala je da obiđe sto kako bi seo pored nje, ali on je zauzeo mesto desno od Morin, dijagonalno od Neli. „Da, sva ona kontroverzna leta na terenu za golf i u klubu.“ Ričard je rastvorio salvetu i spustio je u krilo. „A tu je i onaj incident kada sam izabran za potpredsednika debatnog tima.“ „Sramotno“, ubacila se Morin. Skinula je trun sa Ričardovog revera. Neli je to izgledalo kao majčinski pokret. Iako je Ričard bio siroče, barem je imao stariju sestru, koja ga je očigledno obožavala. „Kladim se da izgledaš slatko u toj svojoj đačkoj opremi za golf“, rekla je Neli. Umesto da joj odgovori, Ričard je mahnuo konobaru. „Umirem od gladi. Ali prvo nam treba piće.“ „Mineralnu vodu s limunom, molim“, kazala je Morin konobaru. „Mogu li da dobijem vinsku kartu za moju verenicu?“, Ričard je namignuo Neli. „Ne znam da si ikad odbila piće.“ Neli se nasmejala, iako sasvim svesna kako bi to moglo da zvuči Morin. Neli se brinula zbog arome roštilja. Učinilo joj se da se Ričardova sestra oseća na džin kad su se pozdravile. „Samo čašu pino griđa, hvala.“ Neli je pokušala da prikrije koliko joj je neprijatno tako što je poslednji zalogaj hleba umočila u slasno maslinovo ulje. „Ja ću jedan hajland park s ledom“, rekao je Ričard. Usledila je kratka pauza kad je konobar otišao, a onda je Neli progovorila: „Došla sam ovamo pravo iz 'Gibsonsa. Neki idiot je prosuo piće na mene. Mokra uniforma mi je u sportskoj torbi, tako da…“ Da li ona to ponovo blebeće bez veze? „Mislio sam da si dala otkaz“, kazao je Ričard. „I jesam. Samo sam pokrivala Džozi. Uspela je da dobije prvu reklamu i nije mogla nikog drugog da pronađe…“ Neli je lagano zaćutala jer nije bila sigurna u to zašto bi trebalo da objašnjava bilo šta. Kad im je konobar doneo piće, Ričard je svoje podigao prema Morin. „Kako tvoja tetiva?“ „Bolje. Još nekoliko terapija i trebalo bi da mogu da se vratim dužim prugama.“ „Jesi li se povredila?“ upitala je Neli. „Istegla sam mišić. Stalno me muči još od maratona.“ 91


„Nikad ne bih bila u stanju da istrčim maraton!“ rekla je Neli. „Pet kilometara i gotova sam. To je stvarno izuzetno.“ „Nije za svakog“, našalila se Morin. „Samo za nas sa grupom A.“ Neli je uzela drugu zemičku, a onda je vratila, shvativši da niko ništa ne jede. Pokušala je diskretno da počisti mrvice oko svog tanjira. „Uživao sam u tvom članku o polnom raslojavanju i teoriji preklapanja“, Ričard je rekao Morin. „Zanimljiv ugao posmatranja. Kakve su reakcije?“ Dok su razgovarali, Neli je klimala glavom, osmehivala se i igrala se perlama sa Džonine narukvice, ne znajući kako da se uključi u razgovor. Osvrnula se da pogleda okolne stolove i primetila obris nečeg zelenog u trenutku kad je konobar uzeo kreditnu karticu sa srebrnog poslužavnika. Odmah se setila Ameksove kartice koju je izbacila kroz prozor taksija. Do sada je ta kartica verovatno u rukama nekog lopova koji obrće ture u „Best baju“ i „Pi-si Ričardu“. Ili još bolje, u rukama neke sirote majke što kupuje hranu svojoj deci. Laknulo joj je kad je poslužitelj doneo njihovu porudžbinu jer je onda mogla da se pretvara da je koncentrisana na piletinu i kuskus. Morin je to izgleda primetila i obratila se Neli. „Rana edukacija je veoma važna. Šta te je privuklo tome?“ Morin je elegantno namotala taljatele na viljušku i uzela zalogaj. „Oduvek sam volela decu.“ Neli je osetila kako je Ričardova noga dodiruje ispod stola. „Spremna da postaneš tetka?“, upitao je Morin. „Apsolutno.“ Neli se pitala zašto se Morin nikada nije udala i zašto nije imala dece. Ričard je rekao Neli da plaši muškarce jer je toliko inteligentna. A Ričardu je ionako već bila majka, pomislila je Neli. Morin je pogledala Neli. „Ričard je bio neodoljiva beba. Naučio je da čita sa svega četiri godine.“ „Ne mogu da preuzmem sve zasluge za to. Ona me je naučila.“ „Pa, već smo ti odabrali gostinsku sobu“, rekla je Neli. „Moraš stalno da nam dolaziš.“ „I vi isto. Provešću vas kroz moj grad. Jesi li ikada bila u Bostonu?“ Neli samo što je uzela zalogaj kuskusa, pa je odmahnula glavom i progutala što je brže mogla. „Nisam mnogo putovala. Samo u nekoliko država na jugu.“ Nije pojašnjavala ni objašnjavala da se samo provezla kroz njih kad je iz Floride krenula za Njujork. Put dug hiljadu i petsto kilometara trajao je dva dana; želela je da svoj rodni grad ostavi iza sebe što pre.

92


Morin je tečno govorila francuski, kako se Neli sećala, i bila je gostpredavač na Sorboni, pre nekoliko godina. „Neli samo što je dobila svoj prvi pasoš“, rekao je Ričard. „Ne mogu da sačekam da joj pokažem Evropu.“ Neli mu se zahvalno osmehnula. Razgovarali su malo o venčanju – Morin je spomenula da Ričard voli da pliva i da jedva čeka da skoči u okean – a onda su, nakon što je konobar sklonio tanjire, Morin i Ričard odbili desert, a Neli se pretvarala da je previše sita za mus od pomorandže za kojim je potajno čeznula. Ričard je taman ustao da izvuče Neli stolicu, kad je ona uzviknula: „O, Morin, skoro da sam zaboravila. Imam nešto za tebe.“ Bila je to impulsivna kupovina. Neli je šetala po pijaci na Junijon skveru, prethodne nedelje, i videla je tezgu sa nakitom. Jedna ogrlica joj je zapala za oko. Svetloružičaste i plave staklene perle bile su nanizane na paučinastu srebrnastu nit i izgledale su kao da lebde. Kopča je bila dizajnirana u obliku leptira. Nije mogla da zamisli nijednu žensku osobu koja se ne bi nasmejala kad bi joj se ova ogrlica našla oko vrata. Ričard ju je pitao da Morin bude njena kuma i, mada bi ona više volela da to bude Sem, pristala je. Pošto je venčanje bilo toliko malo, Morin je trebalo da bude jedina prisutna. Morin je planirala da obuče lila haljinu. Ogrlica će se savršeno slagati s njom. Umetnica je ogrlicu položila na paperjastu pamučnu podlogu unutar smeđe kartonske kutije (reciklirane, kako je objasnila) i uvezala mašnu. Neli se nadala da će se dopasti Morin i da će Ričard shvatiti da ona predstavlja nešto više. Bio je to gest koji je Morin trebalo da kaže da Neli želi bliskost sa njegovom sestrom. Gurnula je ruku u torbicu da uzme kutijicu. Dva ćoška su se bila malo ulubila i mašna se izgužvala. Morin je pažljivo odmotala poklon. „Prelepa je.“ Podigla ju je da je pokaže Ričardu. „Mislila sam da je nosiš na venčaju“, rekla je Neli. Morin ju je odmah stavila oko vrata, uprkos tome što se nije slagala sa njenim zlatnim minđušama. „Baš si pažljiva.“ Ričard je stisnuo Nelinu šaku. „Veoma slatko.“ Ali Neli je pognula glavu da ne bi videli kako se rumeni od stida. Ona je znala istinu. Ogrlica koja je prošle nedelje izgledala domišljato i ljupko odjednom je delovala jadno i pomalo detinjasto oko Morininog vrata.

93


ČETRNAESTO POGLAVLJE Žurim kroz grad, ignorišući čoveka koji pokušava da mi tutne neki flajer u šaku. Noge mi klecaju, ali nastavljam dalje prema ulazu u Central park. Stižem do sledeće zebre u trenutku kad se uključuje crveno i stajem na ćošku, teško dišući. Morin je verovatno već stigla u restoran. Ričard je već poručio lepo vino; neki aromatični hleb sigurno već stoji na stolu. Možda se njih troje već kucaju čašama i nazdravljaju budućnosti. Ispod stola, Ričardova ruka možda stiska ruku verenice. Ruke su mu bile tako snažne kad su bile svud po meni. Semafor se prebacuje na zeleno i ja pretrčavam ulicu. Mnogo puta smo zajedno bili u „Sfolji“ – sve do one večeri kad smo iznenada prestali da idemo. Veoma živo se sećam te večeri. Padao je sneg, a ja sam zadivljeno posmatrala kako velike pahulje transformišu grad, čiste ulice i umekšavaju oštre ivice i prljavštinu. Ričard je kretao iz kancelarije i pitao me je da se nađemo u tom restoranu. Zurila sam kroz prozor taksija i osmehnula se kad sam ugledala dečaka sa prugastom kapom kako se plazi ne bi li uhvatio ukus zime. Osetila sam nekakvu zebnju u grudima; doktorka Hofman još nije uspela da utvrdi zašto ne mogu da zatrudnim i upravo sam zakazala još jednu turu testova. Ričard me je nazvao kad mi je taksi stao ispred restorana. „Zakasniću nekoliko minuta.“ „U redu. Valjda si vredan čekanja.“ Čula sam ga kako se grleno smeje, a onda platila taksisti i izašla iz taksija. Stajala sam nakratko na trotoaru i upijala energiju. Uvek sam se radovala susretu s Ričardom u gradu. Prošla sam do šanka, gde je jedna stolica bila slobodna. Naručila sam mineralnu vodu i počela da prisluškujem razgovore oko sebe. „Nazvaće te“, mlada žena meni zdesna uveravala je prijateljicu. „A šta ako ne nazove?“, pitala ju je prijateljica. „Pa, znaš kako kažu, najbolji način da preboliš jednog tipa jeste da nađeš drugog.“ Obe žene prasnuše u smeh. Nisam u poslednje vreme viđala prijateljice i odjednom su mi zafalile. Sve su radile puno radno vreme, a preko vikenda, kad su izlazile i jadale se jedna drugoj na muškarce s kojima su se viđale, ja sam bila s Ričardom.

94


Posle nekoliko minuta, šanker je pred mene spustio čašu vina. „Uz komplimente od gospodina na drugom kraju šanka.“ Pogledala sam u tom pravcu i videla jednog čoveka kako podiže koktel u mom pravcu. Sećam se da sam podigla vinsku čašu levom rukom, nadajući se da će ugledati moju burmu i otpila sam mali gutljaj pre nego što sam vino odgurnula od sebe. „Niste ljubitelj pino griđa?“ jedan glas mi se obratio posle svega nekoliko momenata. Tip je bio nizak i mišićav, i imao je kovrdžavu kosu. Potpuna suprotnost od Ričarda. „Ne, u redu je… hvala. Samo čekam supruga.“ Bio je potreban još jedan gutljaj da ukloni potencijalnu uvredu iz mog uzvratnog komentara. „Da ste vi moja žena, ne bih vas pustio da me čekate u baru. Nikad ne znate ko bi mogao da pokuša da vam se nabaci.“ Nasmejala sam se i dalje držeći čašu vina. Pogledala sam prema vratima i ukrstila pogled s Ričardom. Videla sam da je sve shvatio – čoveka, vino, moj visoki nervozni smeh – a onda je krenuo prema meni. „Dragi!“, povikala sam ustavši. „Mislio sam da ćeš biti za stolom. Nadam se da nam ga još čuvaju.“ Kovrdžavi čovek je nestao dok je Ričard mahao hostesi da priđe. „Želite li da ponesete vino?“, pitala me je. Nemo sam odmahnula glavom. „Nisam ga u stvari ni pila“, prošaputala sam Ričardu dok smo išli prema stolu. Vilica mu se stisnula. Ništa nije odgovorio. Toliko sam zaronila u ovo sećanje da nisam shvatila da sam kročila na kolovoz sve dok me neko nije zgrabio za ruku i povukao me nazad. Sekund kasnije jedan dostavni kamion je proleteo, stiskajući sirenu. Stajala sam još malo na tom ćošku, sve dok se nije uključilo zeleno. Zamišljam kako Ričard poručuje testeninu s lignjama za svoju novu ljubav i govori joj kako mora da je proba. Vidim ga kako se napola pridiže iz stolice kad se ona izvinjava zbog odlaska u toalet. Pitam se da li će se Morin nagnuti prema Ričardu i odobravajuće klimnuti, uz reči: Bolja je od prošle. One noći kad mi je nepoznati muškarac kupio vino, a ja popila nekoliko gutljaja da ne budem nepristojna, naša večera je bila upropašćena. Restoran je bio veoma ljubak, sa ogoljenim zidovima od cigala i intimnim separeima, ali Ričard je jedva razgovarao sa mnom. Pokušala sam da zapodenem razgovor, da komentarišem hranu, da ga pitam kako je proveo dan, ali posle nekog vremena sam prestala.

95


Kad je konačno progovorio, nakon što sam odgurnula tanjir sa napola pojedenom testeninom, reči su mu bile poput jakog ujeda. „Onaj tip s koledža, onaj s kojim si zatrudnela. Jesi li i dalje s njim u kontaktu?“ „Šta?“, uzdahnula sam. „Ričarde, ne… Godinama se nisam čula s njim.“ „Šta mi još nisi rekla?“ „Ja ne… ništa!“ zamucala sam. Glas mu je bio neprijatan u ovom elegantnom okruženju, i pored nasmejanog poslužitelja koji je prilazio sa desertnim menijem. „Ko je bio tip s kojim si flertovala za šankom?“ Obrazi su mi se zarumeneli zbog ove nove optužbe. Shvatila sam da je njegove reči čuo i par za susednim stolom, koji nas je sada gledao. „Ne znam ko je on. Častio me je pićem. To je zapravo sve.“ „I ti si ga popila.“ Ričardove usne su se stisnule, a oči su zasuzile. „Iako to može da naškodi našoj bebi.“ „Ne postoji nikakva beba! Ričarde, zašto si toliko ljut na mene?“ „Postoji li još nešto što želiš da mi otkriješ kad već saznajemo ponešto jedno o drugome, zlato?“ Zatreptala sam pred jakim naletom suza, a onda sam naglo odgurnula stolicu, a drvene noge su zagrebale drveni pod. Zgrabila sam kaput i izletela na sneg. Stajala sam napolju dok su mi se suze slivale niz obraze, a ja se pitala kuda da idem. Onda se on pojavio. „Izvini, dušo.“ Znam da je to i mislio. „Imao sam grozan dan. Nisam smeo da se istresam na tebi.“ Ispružio je ruke, a posle par trenutaka, prepustila sam im se. Gladio me je po kosi, a moji jecaji su se pretvorili u glasne štucaje. Tiho se onda nasmejao. „Ljubavi moja.“ Sav otrov mu je nestao iz glasa i zamenila ga je neka baršunasta nežnost. „I meni je žao.“ Glas mi je bio prigušen jer mi je glava bila pritisnuta uz njegove grudi. Posle te noći, nikad više nismo otišli u „Sfolju“. Skoro sam stigla. Prošla sam kroz park i preostala su mi samo još tri bloka. Grudi mi se stežu. Dahćem. Očajnički želim da sednem, samo na trenutak, ali ne mogu da propustim šansu da je sretnem. Primoravam sebe da trčim brže ne bih li izbegla rešetke metroa što žele da mi uhvate potpetice, kako bih zaobišla pogrbljenog čoveka sa štapom. U tom trenu stižem do restorana.

96


Otvaram vrata i žurim niz uski hodnik, pored hostese. „Zdravo“, dobacuje mi žena sa menijima u rukama, ali ja je ignorišem. Gledam po baru i ljudima koji sede za stolovima. Nisu tu. Ali postoji još jedna sala i tamo Ričard više voli da sedi jer je tiše. „Mogu li da vam pomognem?“ Hostesa me prati. Trčim prema stražnjoj prostoriji, zapinjem na stepenicu i naslanjam se na zid da povratim ravnotežu. Gledam svaki sto, a onda iznova proveravam. „Da li je jedan tamnokosi čovek bio ovde s jednom mladom ženom?“ Dahćem. „Možda je sa njima bila još jedna žena.“ Hostesa trepće i uzmiče jedan korak, dalje od mene. „Mnogo ljudi je večeras prošlo ovuda. Ja ne…“ „Rezervacije!“ skoro vičem. „Molim vas proverite… Ričard Tompson! Može biti i pod imenom njegove sestre – Morin Tompson!“ Prilazi nam neko. Krupan muškarac u mornarskoplavom odelu, namrštenih obrva. Vidim da hostesa razmenjuje poglede s njim. Hvata me za ruku. „Zašto ne bismo izašli? Ne želimo da uznemiravamo ostale goste.“ „Molim vas! Moram da znam gde su!“ Čovek me vodi prema izlazu, čvrsto me držeći. Osećam kako počinjem da drhtim. Ričarde, molim te nemoj se oženiti njom… Jesam li to izgovorila naglas? Restoran je odjednom zapao u muk. Ljudi su zurili. Zakasnila sam. Ali kako je to moguće? Sigurno nisu imali dovoljno vremena da jedu. Pokušavam da se setim Morininih uputstava taksisti. Da li je rekla nešto sasvim drugo? Ili me um vara govoreći mi ono što želim da čujem? Čovek u odelu me ostavlja na ćošku. Ponovo plačem, nekontrolisano i glasno jecajući. Ali ovog puta ničije ruke me ne grle. Nema nežne šake koja me gladi po kosi i skida mi je s lica. Potpuno sam sama.

PETNAESTO POGLAVLJE Neli je mislila da je jednom već bila zaljubljena, na koledžu. Uveče bi se dovezao do ćoška njenog sestrinstva i ona bi pretrčala dvorište da ga vidi, gazeći sunđerastu travu i osećajući topli vazduh na golim nogama. On bi izvadio meko ćebe iz gepeka svog alfa romea i rasprostro ga na plaži, a onda 97


joj pružio pljosku s burbonom. Postavila bi usne na mesto gde su malopre bila njegova usta i osetila kako joj ćilibarska tečnost greje grlo i odlazi u stomak. Nakon što bi sunce zašlo, skinuli bi odeću i otrčali u okean, a onda se zamotali u ćebe. Obožavala je ukus soli na njegovom telu. Recitovao je poeziju i pokazivao joj sazvežđa na noćnom nebu. Bio je neodoljivo nedosledan, zvao ju je triput dnevno pet dana, a onda bi je potpuno ignorisao preko vikenda. Ništa od svega toga nije bilo stvarno. Nije joj smetalo što nestane na dan ili dva – sve do one noći u oktobru kad joj je zatrebao. Zvala ga je iznova i iznova i ostavljala sve uspaničenije poruke. Ali on se nikad nije javio. Nekoliko dana kasnije, pojavio se sa buketom jeftinih karanfila, a ona mu je dozvolila da je uteši. Mrzela ga je što ju je izneverio. Sebe je mrzela još više što je plakala kad je rekao da mora da ode. Sledeći put će biti pametnija, zaklela se. Nikad više neće biti sa čovekom koji će okrenuti glavu kad ona počne da propada. Ali Ričard je otišao i korak dalje. Nekako ju je uhvatio i pre nego što je ona shvatila da će posrnuti. „Morin je fantastična“, Neli je rekla Ričardu dok su, držeći se za ruke, išli prema stanu. „Mogu da ti kažem da si joj se mnogo dopala.“ Ričard joj je stisnuo šaku. Još malo su ćaskali, a onda je Ričard pokazao jednu poslastičarnicu preko puta. „Znam da si potajno želela onaj desert.“ „Moje srce kaže da, ali dijeta kaže ne“, prostenjala je Neli. „Danas ti je poslednji dan na poslu, je li tako? Zaslužuješ da proslaviš. Kako je prošla podela?“ „Linda me je zamolila da održim mali govor. Zagrcnula sam se na kraju, a Džona je pomislio da ne umem da pročitam beleške. Pa mi je doviknuo: 'Samo izgovori to! Ti to možeš!“' Ričard se nasmejao i sagnuo se da je poljubi baš kad joj se oglasio telefon. „Kad sunce zasija, zajedno ćemo blistati.“ Rijanina numera Umbrella – pesma s telefona koju je dodelila Sem. „Zar se nećeš javiti?“ Ričardu izgleda da nije smetalo što je trenutak prekinut, ali Neli jeste. „Hej, vraćaš li se večeras?“ pitala ju je Sem. „Nisam planirala. Šta se događa?“ „Neka žena je bila da pogleda stan. Rekla je da je čula da tražim cimerku. Otišla je, a ja sad ne mogu da pronađem svoje ključeve.“ 98


„Ostavila si ih u onoj vreći za kupovinu pre nekoliko nedelja i skoro ih bacila.“ „Ali svuda sam ih tražila. Čekala me je ispred stana kad sam došla i kunem se da sam ih vratila u tašnu.“ Tek kad je Ričard prošaputao: „Je li sve u redu?“, Neli je shvatila da je prestala da korača. „Kako je izgledala?“ naglo je izgovorila. „Potpuno normalno. Mršava, crne kose, malo starija od nas, ali rekla je da je skoro ostala sama i da kreće iz početka. Bilo je jako glupo, ali morala sam da piškim, a ona je stalno postavljala ta pitanja kao da stvarno želi da se useli. Samo dve sekunde je bila sama u kuhinji.“ Neli ju je prekinula. „Jesi li sada sama?“ „A-ha, ali Kuper će mi doći i ostaće noćas za svaki slučaj. Nateraću ga da nečim prepreci vrata. Sranje, koštace pravo bogatstvo dovući ovamo bravara…“ „Šta je?“, šaputao je Ričard. „Čekaj“, Neli je rekla Sem. Ričard je uzeo telefon na Neline oči pre nego što je ona i završila prepričavanje. „Dajana?“ Neli je prepoznala ime njegove dugogodišnje sekretarice, sposobne žene u šezdesetim koju je nekoliko puta videla. „Izvini što ti smetam u ovo doba… Znam, znam, uvek mi to kažeš… Da, lična – možeš li da pronađeš nekog bravara što bi još večeras mogao da promeni bravu na jednom stanu?… Ne, ne mom… Naravno, samo da ti dam adresu… Koliko god da košta. Hvala ti. Dođi kasnije sutra ako želiš.“ Prekinuo je i vratio telefon u džep. „Sem?“, rekla je Neli u telefon. „Čula sam ga. Opa… To je zaista lepo od njega. Molim te, zahvali mu.“ „Hoću. Pozovi me kad dođe bravar.“ Neli je prekinula. „Ima mnogo luđaka u Njujorku“, kazao je Ričard. „Znam“, prošaputala je Neli. „Ali najverovatnije ih je Sem opet zaturila.“ Ričardov glas bio je umirujući kao kad su se prvi put sreli u avionu. „Zašto bi uzela Semine ključeve, a ne novčanik?“ „U pravu si“, oklevala je Neli. „Ali, Ričarde… svi oni prekinuti pozivi koje primam?“ „Samo tri.“ „Bio je još jedan. Nije baš isto, ali jedna žena je pozvala u tvoj stan nakon što si odleteo u Atlanta. Mislila sam da si ti, pa sam se javila bez razmišljanja. .. Nije htela da mi kaže svoje ime, a ja sam…“

99


„Zlato, to je bila Elen iz kancelarije. Posle me je pozvala na mobilni telefon.“ „Oh.“ Neli se čitavo telo opustilo kad je napetost nestala. „Mislila sam… hoću reći, bila je nedelja, pa…“ Ričard ju je poljubio u vrh nosa. „Sladoled. A onda će nas Sem verovatno pozvati da nam kaže da je pronašla ključeve u frižideru.“ „U pravu si.“ Neli se nasmejala. Ričard je prešao bliže kolovozu, između nje i saobraćaja, što je uvek radio. Zagrlio ju je i nastavili su da koračaju. Nakon što je Sem pozvala da im kaže da je bravar bio i otišao, Neli je otišla u kupatilo da se presvuče u providnu spavaćicu bez rukava i opere zube. Ričard je već bio u krevetu, a na sebi je imao bokserice. Dok se spuštala kraj njega, primetila je da je fotografija u srebrnom ramu okrenuta prema zidu. Bila je to njena slika u džins šortsu i majičici, kako sedi na klupi u Central parku; Ričard je govorio da voli da je vidi kad se ujutro probudi, a ona nije tu. Ričard je isto to primetio i pružio ruku da je okrene. „Služavka je bila.“ Uzeo je daljinski i uključio televizor, a onda se privio uz nju. Isprva je mislila da to što je dodiruje znači da sledi ono što uglavnom usledi kad je on dodiruje ispod prekrivača. Ali onda ju je pustio i legao na leđa. „Moram nešto da ti kažem.“ Izgovorio je ovo ozbiljnim tonom. „U redu“, sporo je odgovorila Neli. „Nisam igrao golf sve dok mi nije bilo dvadeset.“ Nije mu videla lice u mraku. „Pa… sva ona leta u klubu?“ Izdahnuo je. „Bio sam kedi. Konobar. Spasilac. Nosio sam štapove. Skupljao sam mokre peškire. Kad su klinci poručivali viršle koje koštaju koliko ja zaradim za sat vremena, služio sam ih. Prezirao sam taj prokleti klub. Neli je krenula prstom niz njegovu ruku, gladeći tamne malje pod prstima. Nikad pre ga nije čula da zvuči toliko ranjivo. „Uvek sam mislila da si odrastao u izobilju.“ „Rekao sam ti da mi se otac bavio finansijama. Bio je računovođa. Popunjavao je poreske prijave za komšije vodoinstalatere i majstore.“ Ništa nije govorila, ne želeći da ga prekida. „Morin je dobila stipendiju, a onda i meni pomogla da se obrazujem.“ Ričardovo telo je bilo kruto pod njenim rukama. „Živeo sam s njom da bih štedeo i uzimao sam mnogo zajmova. I radio sam kao konj.“ Osetila je da Ričard ovaj deo života nije podelio sa mnogo ljudi. Nekoliko trenutaka su ležali nemi u tišini, dok je Neli lagano shvatala da joj je ova Ričardova ispovest nešto otkrila. 100


Maniri su mu bili toliko savršeni da su delovali skoro koreografisano. U bilo kom razgovoru nije gubio tlo pod nogama – bilo da je pričao sa taksistom, ili violinistom iz filharmonije na nekom dobrotvornom skupu. Umeo je dostojanstveno da se služi srebrninom i da menja ulje u automobilu. Na noćnom stočiću su mu stajali časopisi od ESPN-a do Njujorkera, kao i gomila biografija. Smatrala ga je kameleonom, osobom koja se bez mnogo muke mogla svugde uklopiti. Sigurno je samog sebe naučio ovim veštinama – ili ga je Morin naučila ponekim od njih. „A tvoja majka?“, upitala ga je Neli. „Znam da je bila domaćica…“ „A-ha. Pa da, i pušač virdžinija slimsa i ljubitelj sapunica.“ Mogla je to da bude i šala, osim što mu u glasu nije bilo humora. „Moja mama nije išla na koledž. Morin mi je pomagala sa domaćim. Terala me je; rekla mi je da sam dovoljno pametan da mogu da uradim sve što poželim. Njoj dugujem sve.“ „Ali roditelji – voleli su te.“ Neli je pomislila na fotografije na Ričardovom zidu. Znala je da su mu roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći kad mu je bilo petnaest godina i da je tada počeo da živi s Morin, ali nije shvatala duboki značaj uloge koju je sestra imala u njegovom životu. „Naravno“, rekao je. Neli se spremila da mu postavi još pitanja o roditeljima, ali Ričardov glas ju je u tome sprečio. „Mrtav sam. Hajde da se manemo toga, važi?“ Neli je spustila šaku na njegove grudi. „Hvala ti što si mi to ispričao.“ Saznavši koliko se namučio – da je bio konobar, kao i ona, i da nije uvek bio siguran u sebe – osetila je nežnost prema njemu. Bio je toliko tih da je mislila da je zaspao, ali onda se popeo na nju i stao da je ljubi, gurajući jezik među njene usne i kolenom joj šireći noge. Nije bila spremna za njega i duboko je uzdahnula kad je ušao, ali nije ga zamolila da stane. Zario je lice u njen vrat, ruke držeći sa obe strane njene glave. Brzo je završio i ostao da leži na njoj, teško dišući. „Volim te“ nežno mu reče Neli. Nije bila sigurna da ju je čuo, ali onda je podigao glavu i nežno je poljubio u usta. „Znaš li šta sam pomislio kad sam te prvi put video, moja Neli?“ Pogladio ju je po kosi. Odmahnula je glavom. „Smešila si se jednom malom dečaku na aerodromu; izgledala si kao anđeo. Pomislio sam da bi mogla da me spaseš.“ „Da te spasem?“ ponovila je. Sledeće reči je izgovorio šapatom: „Od mene samog.“ 101


ŠESNAESTO POGLAVLJE Pre mnogo godina, ubrzo nakon što sam se preselila u Njujork, išla sam na posao i uživala u prizorima: visokim zgradama, delovima razgovora na raznim jezicima, žutim taksijima koji jurcaju ulicama, povicima pijačara koji su prodavali sve, od pereca do lažnih guči torbi. A onda je protok pešačkog saobraćaja naglo stao. Kroz gužvu sam ugledala nekoliko policajaca okupljenih pored sivog ćebeta koje je neko ostavio zgužvano na trotoaru. Ambulantna kola su stajala pored ivičnjaka. „Skakač“, neko reče. „Samo što se dogodilo.“ Shvatila sam da ćebe pokriva smrskano telo. Stajala sam tako jedan minut, osećajući da bi bilo nepristojno preći ulicu i proći pored te scene, iako nam je policija upravo to nalagala. Onda sam ugledala jednu cipelu pored ivičnjaka. Niske pete, jednostavna mokasina ležala je postrance, malo izlizanog đona. Ona vrsta cipele koju bi neka žena odlučila da obuje za posao koji zahteva ozbiljno odevanje, ali i dugo stajanje na nogama. Šalterska službenica u banci, možda, ili hotelska recepcionerka. Jedan policajac saginjao se da uzme cipelu i stavi je u plastičnu kesu. Nisam mogla da prestanem da razmišljam o toj cipeli, kao ni o ženi kojoj je ona pripadala. Sigurno je ustala tog jutra, obukla se i kroz prozor kročila u bezdan. Sledećeg dana sam pretražila novine, ali u njima se pojavio samo kratak pomen tog događaja. Nikad nisam saznala šta ju je nateralo na taj očajnički korak – da li ga je planirala ili je nešto u njoj iznenada puklo. Mislim da sam saznala odgovor, u godinama koje su već prošle – u pitanju je bilo i jedno i drugo. Jer je i u meni nešto konačno puklo, ali shvatila sam da sam se već veoma dugo kretala prema ovom trenutku. Telefonski pozivi, posmatranje, ostalo što sam uradila… Kružila sam oko svoje zamene, približavala joj se, procenjivala je. Pripremala se. Njen život sa Ričardom je početak. Moj život kao da se primiče kraju. Uskoro će obući svoju belu haljinu. Naneće šminku na čistu mladu kožu. Nosiće nešto pozajmljeno i nešto plavo. Muzičari će podići instrumente da joj sviraju u čast, dok ona lagano korača niz prolaz prema jedinom čoveku kog sam ikad volela. Jednom kada ona i Ričard pogledaju jedno drugo u oči i izgovore „Da“, to će biti trenutak posle kog nema povratka. Moram da sprečim to venčanje.

102


Sad je četiri ujutro. Nisam spavala. Zurila sam u sat, preturajući po glavi sve ono što treba da uradim i poigravala se raznim scenarijima. Još se nije iselila iz stana. Proverila sam. Danas ću je čekati i presresti je. Zamišljam kako joj se oči šire i kako podiže ruke da se odbrani. Prekasno je! Čeznem da zaurlam na nju. Trebalo je da se držiš podalje od mog supruga! Kad se napolju konačno razdanilo, ustajem i odlazim do ormana. Bez oklevanja biram Ričardovu omiljenu zelenu svilenu haljinu. Voleo je način na koji je isticala zelenilo mojih očiju. Nekada je obavijala moje telo, ali sada toliko visi na meni da opasujem kaiš u obliku lančića oko struka da je stegnem. Šminkam se uz preciznost koju nisam pokušavala godinama, ne žureći sa korektorom, krivim trepavice i nanosim dva sloja maškare. Onda vadim novu tubu klinik sjaja za usne iz torbe i prelazim lepljivim, mekim ružičastim štapićem preko usana. Nazuvam najviši par sandala kako bi mi noge izgledale što duže i vitkije. Šaljem poruku Lusil da danas neću doći, svesna da će njen odgovor verovatno biti da se nikad više i ne vratim. Moram da se zaustavim na jednom mestu pre nego što odem do njenog stana. Rano sam zakazala prijem u salonu Serža Normana, u Aper Ist Sajdu. Završiću tamo i biti u njenom stanu dovoljno rano. Nije bilo komplikovano pronaći njen raspored; znam kakvi su joj današnji planovi. Tiho izlazim, ne ostavljajući nikakvu poruku tetki Šarlot. Kad sam stigla u salon, žena zadužena za farbanje me dočekuje. Vidim da pogledom posmatra moj izrastak, koji nisam doterala. „Šta želite za danas?“ Predajem joj sliku prelepe mlade žene i kažem joj da proba da pogodi tu toplu, puterastu nijansu. Žena gleda sliku, a onda ponovo mene. „Ovo ste vi?“ „Jesam“, kažem.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE Uskoro će muzičari zasvirati Pahelbelov Kanon, dok ona bude koračala niz prolaz s očevom maramicom – nečim plavim – obmotanom oko buketa belih ruža. „Da ga voliš i čuvaš… paziš ga i staraš se o njemu… dok vas smrt ne rastavi“, reći će sveštenik. Neli odlazi na aerodrom za nekoliko sati. Spakovala je novi crveni bikini u jedan od dva kofera i proverila listu obaveza. Venčanicu su poslali Fedeksom u odmaralište, a recepcioner je potvrdio njeno prispeće. Ostalo je samo da spakuje kozmetiku. 103


Na zidu su se videli bledi obrisi na mestima gde su visile njene slike. Ostavljala je krevet, kredenac i jednu lampu. Sem se čula sa novom cimerkom, instruktorkom pilatesa koja će sutra da svrati. Ako nova cimerka ne želi Nelin nameštaj, obećala je da će srediti odnošenje. „Plaćaću i stanarinu dok god se neko ne useli“, insistirala je. Učinilo joj se da Sem ne želi da prihvati njenu ponudu, a posebno zato što joj Ričard plaća i put do Floride i zbog toga što joj je upravo platio troškove zamene brave. Neli je znala da Sem ne može sama da priušti taj stan. „Ma hajde“, rekla je Neli kad je Sem sela na njen krevet da je gleda kako pakuje poslednje stvari. „Znaš da je to fer.“ „Hvala ti.“ Sem ju je kratko i snažno zagrlila. „Ne volim rastanke.“ „Vidimo se za nekoliko dana“, rekla joj je Neli. „Nisam mislila na to.“ Neli je klimnula potvrdno. „Znam.“ Nekoliko sekundi kasnije, Sem je otišla. Dok je Neli ispisivala ček za stanarinu za taj mesec, zazvonio joj je telefon. Zurila je u potpis, shvativši da možda nikad više neće napisati svoje staro prezime. Gospodin i gospoda Tompson, pomislila je. Zvučalo je tako dostojanstveno. Neli je pogledala identifikaciju pre nego što se javila. „Hej, mama.“ „Zdravo, dušo, samo sam htela da proverim broj leta. Američki je, je li tako?“ „A-ha. Čekaj.“ Neli je otvorila laptop i prelistala imejlove da pronađe potvrdu avio-kompanije, a onda je glasno pročitala: „Sleće u sedam i petnaest.“ „Hoćete li večerati?“ „Samo ako pakovanje kikirikija smatraš večerom.“ „Mogu nešto da vam spremim.“ „Neka bude nešto jednostavno – možemo nešto i da pokupimo usput… Kad smo već kod toga, jesi li već pokupila one vaučere za salon? Ričard nam je zakazao masažu i sređivanje lica, ali moraš da im najaviš želiš li duboku masažu, švedsku ili već neku… Jesi li pogledala brošuru koju sam ti poslala?“ „Ne mora to da čini zbog mene. Znaš da nemam živaca da sedim zbog tako nečeg.“ Bila je to istina; Nelina majka je više volela opuštanje u vidu šetnje pored plaže pred zalazak sunca od ležanja ničice na stolu za masažu. Ali Ričard to nije znao. Želeo je da učini nešto posebno. Kako Neli da mu kaže da je majka odbila njegov gest? „Pokušaj. Kladim se da će ti se svideti više nego što misliš.“ 104


„Samo me upiši za isto to što ti hoćeš.“ Neli je znala da je daleko od jedine ćerke koja se ljuti zbog nečega što podseća na majčinsko pridikovanje. „Toliko prerađenog šećera“, promrmljala je majka poslednji put kad je Neli na njene oči pojela čitavu kesicu skitlsa, a više nego jednom pitala ju je kako može da podnese „klaustrofobiju“ Menhetna. „Molim te da se bar pred Ričardom ponašaš kao da si uzbuđena zbog toga.“ „Ljubavi, kao da stalno brineš zbog toga šta će on pomisliti.“ „Ne brinem se. Zahvalna sam! Dobar je prema meni.“ „Da li te je pitao želiš li da čitav dan pre venčanja provedeš u kozmetičkom salonu?“ „Šta? Zašto je to uopšte važno?“ Neli je samo majka mogla toliko da iznervira zbog glupog tretmana u salonu. Ne, ne glupog! Bio je to Ričardov poklon. „Dozvoli mi samo da ti nešto kažem. Pričala si mi da te takvi tretmani slome. Zašto to nisi rekla Ričardu? A kupio je kuću koju čak nisi ni videla. Želiš li uopšte da živiš u predgrađu?“ Neli je izdahnula kroz stisnute zube, ali majka je nastavila: „Izvini, ali deluje mi da je on prilično jaka ličnost.“ „Samo jednom si ga videla!“ pobunila se Neli. „Ali i dalje si previše mlada. Brinem se da ćeš izbledeti… Znam da ga voliš, ali molim te da ostaneš dosledna sebi.“ Neli nije želela ovo; neće se upustiti u svađu koju je njena majka izgleda žarko želela. „Moram da završim pakovanje. Ali vidimo se za nekoliko sati.“ Kad me nekoliko čaša vina u avionu osnaži. Neli je prekinula vezu i otišla u kupatilo da pokupi još sitnica. Spakovala je kozmetiku, pastu za zube i losione u neseser, a onda pogledala ogledalo iznad lavaboa. Uprkos činjenici da nije spavala, koža joj je izgledala savršeno. Vratila se u spavaću sobu, uzela telefon i pozvala salon da otkaže tretman lica. „Mogu li da zamenim to za tretman tela s algama?“ Provešće svega nekoliko dana sa majkom pre nego što Ričard doleti, . kada kreću u odmaralište na venčanje; uspeće nekako. Osim toga, Sem i njena tetka doleteće dan pre venčanja da joj pomognu oko posluženja. Stavila je neseser u još otvoren kofer i pokušala da ga zatvori. Ali uspela je da zatvori rajsferšlus samo dopola. „Prokletstvo!“ Pokušala je da na silu nabije gornji deo. Problem je bio u tome što još nije imala pojma gde će ići na medeni mesec. Pogodila je da su u pitanju neki tropi jer je Ričard komentarisao njen 105


kupaći kostim, ali čak i na ostrvima sa toplim vremenom uveče ume da zahladni. Spakovala je obične haljine, haljine za plažu, sportsku opremu, nekoliko večernjih toaleta za slučaj da to bude potrebno, kao i cipele na štiklu i papuče. Moraće da počne iz početka. Počela je da iz kofera vadi stvari koje je tako pažljivo složila. Tri lepe toalete umesto četiri, odlučila je, odbacivši i jedan par cipela u kartonske kutije za selidbu, pored ormana. Meki šešir za plažu što je bio toliko sladak u katalogu Džejkru možda ipak neće biti dovoljno dobar. Trebalo je da to ranije shvati; avion joj poleće za tri sata, a Ričard je već krenuo da je pokupi i odveze na aerodrom. Ponovo je složila stvari i uspela da sve ugura u torbu osim mekog šešira. Stavila ga je na komodu; ostaviće ga Sem. Preostalo joj je samo da iznova proveri da nešto nije zaboravila, pošto se više neće vraćati u stan i… Očeva maramica. Imala je nekoliko mrežastih džepova u koferu i nije bila sigurna da li ju je ugurala u neki od njih. Ali nije je videla kad je raspakovala torbu. Ponovo je otkopčala torbu i počela da opipava džepove sve uspaničenijim pokretima. Sva odeća joj se gužvala, ali odgurnula ju je u stranu da ugura šake u džepove. Nije uspela da pronađe vrećicu; čarape, brusthalteri i gaćice su bili tu, ali ništa osim toga. Sela je na ivicu kreveta i zarila glavu u šake. Najveći deo stvari spakovala je pre nekoliko večeri. Stalno je razmišljala o toj plavoj kvadratnoj tkanini; bila je to jedna od nezamenljivih stvari za venčanje. Neko je pokucao na vrata njene spavaće sobe i ona se trgnula uzdahnuvši. Naglo je podigla glavu. „Neli?“ Bio je to Ričard. Nije ga čula kako ulazi; sigurno je upotrebio ključ koji mu je dala. „Ne mogu da pronađem očevu maramicu!“, povikala je. „Gde si je poslednji put videla?“ „U mom koferu. Ali tamo je više nema. Sve sam rasturila, moramo da krenemo na aerodrom, a ako je ne pronađem…“ Ričard je gledao po sobi, a onda podigao kofer. Ugledala je plavi kvadrat i sklopila oči. „Hvala ti. Je li moguće da je nisam videla? Mislila sam da sam gledala tamo, ali bila sam toliko nervozna, samo sam. „U redu je. Moramo još i na avion da stignemo.“

106


Onda je Ričard prišao komodi, uzeo njen novi šešir za plažu i okrenuo ga na prstu. Stavio joj ga je na glavu. „Hoćeš li ovo nositi u avionu? Izgledaš neodoljivo.“ „Sad hoću.“ Čak se slagao sa farmerkama, prugastom majicom i konvers patikama koje je skoro uvek nosila kad je letela, da bi uštedela vreme na bezbednosnim proverama. Majka jednostavno nije to razumela. Ričard je sve sredio. Biće sigurna s njim bez obzira na to gde budu živeli. Uzeo je njen kofer i krenuo prema vratima. „Znam da te za ovo mesto vezuju lepa sećanja. Ali napravićemo nova. Bolja. Spremna?“ Bila je pod stresom i umorna, majčine primedbe su je još pekle i nije uspela da skine ta prokleta četiri kilograma. Ali Neli je samo klimnula i krenula s njim na vrata. Ričard je naručio firmu za selidbu, da natovari smeđe kutije koje je naredala u svom ormanu, kao i stvari koje je odnela u podrum zgrade, i da ih odnese u novu kuću. „Parkirao sam nekoliko blokova dalje.“ Ričard je spustio njene torbe pored ivičnjaka. „Vraćam se za dva minuta, lutko.“ Otišao je, a Neli je pogledala ulicu. Jedan dostavni kombi je stajao nekoliko ulaza dalje, a dva čoveka su s mukom vadila preveliku fotelju iz prdjažnika. Ali osim tih ljudi i jedne žene koja je čekala autobus, leđima okrenuta Neli, ulica je bila pusta. Neli je sklopila oči i zabacila glavu. Uživala je na ranojutarnjem suncu koje joj je grejalo obraze. Čekala je da čuje svoje ime, što je bio znak da treba da krene.

OSAMNAESTO POGLAVLJE Moja zamena ne vidi da joj prilazim. Do trenutka kad me je osetila i kad sam primetila šok u njenom pogledu, već sam joj bila sasvim blizu. Pomamno se okreće oko sebe, verovatno pokušavajući da pobegne. „Vanesa?“ Glas joj je obojen sumnjom. Iznenađena sam što me tako brzo prepoznaje. „Zdravo.“ Mlada je od mene i obline su joj izraženije, ali sad kad mi je kosa u prirodnom tonu, mogle bismo da prođemo kao sestre. Toliko dugo iščekujem ovaj trenutak. Začudo, uopšte ne osećam paniku. 107


Dlanovi su mi suvi. Disanje mi je postojano. Konačno to radim. Danas sam sasvim drugačija žena nego što sam bila kad smo se pre mnogo godina Ričard i ja zaljubili jedno u drugo. Sve u vezi sa mnom se promenilo. Sa dvadeset sedam bila sam živa, brbljiva vaspitačica koja je prezirala suši i obožavala film Noting Hil. Raznosila sam poslužavnike sa hamburgerima na privremenom konobarskom poslu, prekopavala prodavnice sa polovnom odećom i odlazila na ples sa prijateljicama. Nisam imala pojma koliko sam ljupka. Koliko sam srećna. Imala sam mnogo prijatelja. Izgubila sam ih skoro sve. Čak i Samantu. Sad imam samo tetku Šarlot. U svom starom životu, čak sam imala i drugo ime. Prvi put kad smo se sreli, Ričard mi je nadenuo nadimak Neli. Uvek me je tako zvao. Ali za sve druge, uvek sam bila – i još sam – Vanesa. Još čujem Ričardov duboki glas koji priča priču – našu priču – kad god nas ljudi pitaju kako smo se upoznali. „Primetio sam je na odeljku za preuzimanje prtljaga na aerodromu“, govorio bi. „Pokušavala je da otkotrlja kofer jednom rukom, dok je u drugoj držala torbicu, flašu vode i čokoladni kolač.“ Vraćala sam se iz Floride, gde sam bila u poseti majci. Putovanje je bilo dobro, mada mi je povratak kući uvek dozivao bolna sećanja. Otac mi je sve više nedostajao, kad god bih se vratila u rodni dom. Uvek bih se prisetila onih događaja s koledža. Ali bar se nestalno majčino raspoloženje stabilizovalo zbog novih lekova. Ipak, nisam volela da letim i bila sam posebno nervozna što sam u vazduhu baš tog dana, iako je nebo bilo azurnoplavo sa svega par paperjastih oblačića. Odmah sam ga primetila. Na sebi je imao tamno odelo i blistavobelu košulju i mrštio se na laptop dok je kuckao po njemu. „Neko dete je počelo da vrišti“, nastavio bi Ričard. „Njegova sirota majka je imala i bebu u auto-sedištu i bila je već pri kraju živaca.“ Ja sam imala taj kolačić, pa sam mahnula majci i pitala je smem li da ga dam uplakanom dečaku. Ona je zahvalno klimnula glavom. Bila sam vaspitačica; znala sam koliku moć poseduje pravovremeno podmićivanje. Sagnula sam se i ponudila dečaku poslasticu i njegove suze su istog trena

108


nestale. Kad sam pogledala u Ričardovom pravcu posle minut, njega više nije bilo. Kad sam se ukrcala u avion, prošla sam pored njega, u prvoj klasi – naravno. Pijuckao je neku prozirnu tečnost iz čaše. Kravata mu je bila popuštena oko vrata. Na svom pultu je imao rastvorene novine, ali je gledao kako putnici prolaze. Osetila sam neku magnetnu privlačnost kad mu se pogled zaustavio na meni. „Gledao sam je kako tegli taj kofer niz prolaz“, rekao bi Ričard, otežući s pričom. „To uopšte nije bio loš prizor.“ Odvukla sam kofer do dvadesetog reda. Smestila sam se i izvela sve svoje uobičajene rituale pred početak leta: izula sam konvers patike, spustila zastor na prozoru i obmotala se mekim šalom. „Sedela je pored jedne mlade žene vojnika“, nastavio bi Ričard, namignuvši mi. „I odjednom sam se osetio veoma rodoljubivo.“ Stjuardesa je prišla i rekla da putnik iz prve klase nudi svoje sedište u zamenu za ovo pored mog. „Odlično!“, rekla je žena vojnik. Nekako sam znala da je to on. Kad je avion poleteo, zgrabila sam rukohvate i progutala knedlu. Ponudio mi je svoje piće. Na prstima nije imao burmu. Iznenadila sam se što nije oženjen – bilo mu je trideset šest – ali kasnije sam saznala da je imao ženu, jednu tamnokosu s kojom je živeo. Mnogo se uznemirila kad su se rastali. Nakon što me je Ričard zaprosio, njeno postojanje me je proganjalo. Svugde sam osećala njeno prisustvo. I bila sam u pravu – neko me je pratio. Samo, to nije bila Ričardova bivša. „Malo sam je napio“, rekao bi Ričard svom opčinjenom slušaocu. „Mislio sam da će mi tako biti lakše da joj izvučem broj.“ Popila sam malo votke s tonikom koju mi je ponudio, sasvim svesna vreline njegovog tela. „Ja sam Ričard.“ „Vanesa.“ Ovo je deo priče kad bi se Ričard okrenuo od publike i nežno me pogledao. „Ne izgleda kao Vanesa, zar ne?“ Ričard mi se osmehnuo tog dana na aerodromu. „Previše si slatka i meka za tako ozbiljno ime.“ „Kakvo bi onda ime trebalo da nosim?“ Avion je poskočio uletevši u još jedan vazdušni džep i ja sam uzdahnula. „Kao da prelazi preko neke rupe. Savršeno si sigurna.“ Popila sam veliki gutljaj 109


njegovog pića, a on se nasmejao. „Ti si nervozna Neli.“ Glas mu je bio neočekivano nežan. „Tako ću te zvati: Neli.“ Istina je da mi se nikad nije sviđao taj nadimak. Meni je zvučao staromodno. Ali nikad to nisam rekla Ričardu. On je bio jedini koji me je zvao Neli. Razgovarali smo do kraja leta. Nisam mogla da verujem da je neko kao Ričard zainteresovan za mene. Kad je skinuo sako, osetila sam citrusnu aromu koju ću zauvek povezivati s njim. Kad smo započeli spuštanje, zatražio mi je broj telefona. Dok sam mu ga zapisivala, pružio je ruku i pogladio me po kosi. Niz kičmu mi se spustila jeza. Ovaj dodir je bio intiman poput poljupca. „Prelepo“, rekao je. „Nemoj je nikada skratiti.“ Od tog dana – kroz čitav taj vrtlog našeg zabavljanja u Njujorku, venčanja u odmaralištu na Floridi i godina provedenih u novoj kući koju nam je Ričard kupio u Vestčesteru – uvek sam bila njegova Neli. Očekivala sam da mi se život odvija dostojanstveno. Mislila sam da će se uvek starati o meni. Da ću postati majka i nastaviti da predajem kad nam deca odrastu. Sanjala sam o plesu na našoj srebrnoj svadbi. Ali, naravno, ništa od svega toga se nije dogodilo. A sad je Neli zauvek nestala. Sad sam samo Vanesa. „Zašto si došla?“ pitala me je moja zamena. Videla sam da procenjuje je li dovoljno brza da me zaobiđe i pobegne niz ulicu. Ali obula je kaišaste sandale s visokom štiklom i tesnu suknju. Znam da je krenula na sređivanje pred venčanje; njen raspored je bilo lako saznati. „Potrebna su mi samo dva minuta.“ Širim prazne šake da je ubedim da ne želim da joj naudim. Ona okleva i gleda gore-dole niz blok. Nekoliko ljudi lagano prolazi, ali niko se ne zaustavlja. Šta imaju i da vide? Nas dve smo samo lepo obučene žene koje stoje ispred stambene zgrade u prometnoj ulici, u blizini radnje delikatesa i jedan blok daleko od autobuske stanice. „Ričard će stići za par sekundi. Samo da zaključa moj stan.“ „Ričard je otišao pre dvadeset minuta.“ Zabrinula sam se da će je odbaciti do salona, ali sam ga videla kako poziva taksi. „Molim te, saslušaj me“, kažem prelepoj mladoj ženi sa srcolikim licem i bujnim telom zbog kog me je Ričard napustio. Mora da čuje priču kako sam se

110


iz živahne, brbljive Neli pretvorila u skrhanu ženu kakva sam danas. „Moram da ti kažem istinu o njemu.“

111


DRUGI DEO


DEVETNAESTO POGLAVLJE Zove se Ema. „Nekad sam bila ti“, počinjem da pričam dok gledam mladu ženu pred sobom. Plave oči joj se šire dok me upija pogledom. Posmatra moju izmenjenu kosu, a onda i moju haljinu koja pada preko premršavog tela. Jasno je da moja pojava nije nešto što bi mogla da uporedi sa sobom. Preležala sam toliko noći smišljajući šta ću joj reći. Bila je Ričardova pomoćnica; tako su se upoznali. Manje od godinu dana nakon što je zaposlena da zameni sekretaricu Dajanu, napustio me je zbog nje. Ne moram da posegnem za odštampanom pripremom mog govora što mi počiva u torbi, rezervom koju sam nameravala da upotrebim ako me reči iznevere. „Ukoliko se udaš za Ričarda, zažalićeš. Povredićete.“ Ema se mršti. „Vanesa.“ Glas joj je ravan i odmeren. Kao da govori malom detetu. Taj glas sam koristila kada sam mojim žutokljuncima govorila da je došlo vreme da odlože igračke i završe sa užinom. „Shvatam da ti je razvod teško pao. Teško je pao i Ričardu. Gledala sam ga svakog dana; zaista se potrudio da uspete. Znam da ste imali problema, ali on je dao sve od sebe.“ Osećam optužbe u njenom pogledu; veruje da sam ja kriva. „Misliš da ga poznaješ“, prekidam je. Ne pratim više tekst, ali nastavljam. „Šta si ti videla? Ričard za kog radiš nije pravi čovek. On je pažljiv, Ema. On ne pušta ljude da mu se približe. Ako se udaš. Sad ona mene prekida. „Osećam se grozno zbog svega. Želim da znaš da je počeo da mi se poverava kao kolega, kao prijatelj. Nisam ona vrsta žene koja je ikada mislila da će se upustiti u vezu s oženjenim čovekom. Nismo očekivali da ćemo se zaljubiti jedno u drugo.“ U to verujem. Videla sam kako se ljubav među njima raspiruje kad je Ričard zaposlio Emu da prima pozive, proverava prepisku i pazi na njegov raspored. „.Jednostavno se dogodilo. Izvini.“ Emine oči su iskrene. Pruža ruku i dodiruje me po ruci. Trzam se dok njeni prsti nežno maze moju kožu. „Ja ga poznajem. Deset sati dnevno sam sa njim, pet dana nedeljno. Viđala sam ga sa klijentima i saradnicima. Videla sam ga sa drugim pomoćnicima i videla sam ga sa tobom dok ste bili u braku. On je dobar čovek.“

113


Ema nakratko zastaje, kao da razmišlja da li da nastavi. Još zuri u moju svetliju nijansu kose. Moji prirodni plavi korenovi konačno se dobro uklapaju. „Možda ga ti nisi nikad dobro upoznala.“ Glas joj je na ivici pucanja. „Moraš da me saslušaš!“ Sad se već tresem, dok očajnički pokušavam da je ubedim. „Ričard to radi! On muti vodu da ne možemo da sagledamo istinu!“ „Rekao mi je da ćeš možda pokušati nešto ovako.“ Prezir je zamenio saosećanje u njenom glasu. Krsti ruke i sad znam da je lagano gubim. „Rekao mi je da si ljubomorna, ali ovo se otelo kontroli. Prošle nedelje sam te videla ispred svoje zgrade. Ričard je rekao da će izvaditi nalog za zabranu prilaska ako ponoviš nešto slično.“ Niz leđa mi se sliva znoj, a još znoja mi se nakuplja na gornjoj usni. Haljina dugih rukava, u kojoj sam, pretopla je za ovo vreme. Mislila sam da sam sve pažljivo isplanirala, ali spotakla sam se i sada su mi misli teške i zamagljene ovog junskog dana. „Pokušavaš li da zatrudniš?“, odjednom pitam. „Da li ti je kazao da želi decu?“ Ema se udaljava jedan korak, a onda me obilazi i kreće pored mene. Odlazi do ivičnjaka i podiže ruku da pozove taksi. „Dosta“, kaže mi, ne okrenuvši se da me pogleda. „Pitaj ga za našu poslednju koktel-žurku.“ Zbog stresa mi glas treperi. „Bila si tamo. Sećaš se da su poslužitelji zakasnili i da nije bilo hrane? To je bila Ričardova greška – nije je naručio. Nikad nam nije ni dostavljena!“ Jedan taksi usporava. Ema se okreće prema meni. „Bila sam tamo. I znam da je vino dostavljeno. Ja sam Ričardova pomoćnica. Šta misliš ko je poručio vino?“ Ovo nisam očekivala. Otvara vrata taksija pre nego što sam se oporavila. „Mene je okrivio“, vičem. „Posle žurke sam se razbolela!“ „Stvarno ti treba pomoć.“ Ema lupa vratima. Gledam dok taksi odvozi Emu dalje od mene. Stojim na trotoaru ispred njene zgrade, kao što sam to činila mnogo puta do tada, ali po prvi put se pitam da li je sve što je Ričard rekao o meni istina. Luda sam, kao moja majka, koja se čitavog života bori protiv svoje psihičke bolesti – ponekad možda i uspešnije od ostalih. Nokti mi se zarivaju u dlanove. Ne mogu da podnesem pomisao na njih dvoje zajedno večeras. Preneće mu sve što sam joj rekla. Podići će njene noge na svoje i masirati joj stopala uz obećanje da će biti sigurna. Od mene. Nadam se da će me saslušati. Da će mi poverovati. Ričard je ipak posumnjao da ću ovo pokušati. I kazao joj je to.

114


Poznajem bivšeg supruga bolje od svih. Trebalo je da se setim da i on mene poznaje. Padala je kiša na dan kad smo se venčali. „To je sreća“, govorio je nekad moj otac. Do trenutka kad sam krenula niz jarkoplavu svilenu stazu, položenu preko velikog dvorišta odmarališta, sa majkom i tetkom Šarlot pored mene, nebo se razvedrilo. Sunce je milovalo moje gole ruke. Talasi su proizvodili nežnu muzičku podlogu. Prošla sam Sem, Džozi i Marni, koje su sedele na stolicama ukrašenim belim svilenim mašnama. Skroz napred, pored ružama ukrašenog luka, Morin je stajala pored Ričarda i čekala me kao kuma. Imala je na sebi perličastu ogrlicu koju sam joj poklonila. Ričard me je gledao kako prilazim, a ja nisam mogla da prestanem da se osmehujem. Pogled mu je bio napet; oči su mu bile skoro crne. Kad smo se uhvatili za ruke i sveštenik nas proglasio mužem i ženom, videla sam kako mu usne drhte pre nego što se nagnuo da me poljubi. Fotograf je uhvatio draž čitave večeri: Ričarda kako mi stavlja burmu na prst, zagrljaj na kraju ceremonije i naš spori ples na pesmu It Had to Be You. Album koji sam poručila imao je fotografije Morin koja ispravlja Ričardovu mašnu, Sem dok podiže šampanjac, moje majke kako šeta bosa pored okeana i tetke Šarlot dok me grli za oproštaj na kraju večeri. Život mi je bio ispunjen nesigurnošću i patnjama – razvod roditelja, borba moje majke, smrt moga oca i, naravno, razlog zbog kog sam pobegla iz rodnog grada – ali te noći, budućnost mi je izgledala prava i neprekidna kao jarkoplava svilena staza koja me je dovela do Ričarda. Sledećeg dana smo odleteli za Antigvu. Zavalili smo se u prvoj klasi, a Ričard nam je poručio koktel mimoza još i pre nego što su se točkovi odlepili od tla. Noćne more koje sam imala nikad se nisu ostvarile. Nije trebalo da se plašim letenja. Medeni mesec nismo dokumentovali slikama, ali kada malo razmislim, tako ga se sećam: kao niza fotografija. Ričard mi otvara jastoga i sugestivno se kezi dok ja isisavam slatko meso iz klešta. Nas dvoje na masaži, ležimo na plaži jedno pored drugog. Ričard stoji iza mene i drži me, dok mu pomažem da otpusti katamaran koji smo iznajmili za taj dan. 115


Svake noći, naš privatni batler priprema nam kupku s ružinim laticama i upaljenim svećama oko ovalne ivice. Jednom smo se iskrali na plažu pod mesečinom i, skriveni pod zavesama koje je trebalo da zaklone sunčevu svetlost, vodili ljubav u kućici od pruća. Banjali smo se u džakuziju, pijuckali piće s rumom pored beskrajnog bazena i dremuckali u duplim vrećama za spavanje. Poslednjeg dana, Ričard nam je zakazao ronjenje. Nismo imali sertifikate, ali osoblje odmarališta nam je reklo da ćemo smeti da krenemo u plitki zaron ako budemo prošli kratku bazensku obuku. Nisam uživala u plivanju, ali mi je prijala mirna, hlorisana voda. Ostali gosti su se praćakali oko nas, sunce je obasjavalo površinu vode nekoliko stopa iznad moje glave, a ivica bazena je bila svega par zamaha daleko. Duboko sam udahnula dok smo se peli na motorni čamac i mirnim i nehajnim glasom sam pitala: „Koliko smo bili dole?“ Pitala sam instruktora, Erika, mladog plivača sa Univerziteta Kalifornija u Santa Barbari, koji je bio na letnjem raspustu. „Četrdeset pet minuta. Vaša boca ima još kiseonika, pa možemo još malo ako hoćete.“ Pokazala sam mu palac u znak pristanka, ali dok smo se udaljavali od obale, prema zavučenom koralnom grebenu, u grudima sam osetila pritisak. Teška boca sa kiseonikom bila mi je obešena na leđa, a peraja su mi stiskala stopala. Pogledala sam u plastičnu masku na Ričardovoj glavi, osećajući kako mi jedna ista takva čupa kosu kod slepoočnica. Erik je utrnuo motor, a tišina je bila sveobuzimajuća i apsolutna kao i voda oko nas. Erik je skočio preko ograde u vodu i sklonio kosu sa lica nakon što je izronio. „Greben je oko dvadeset metara odavde. Pratite moja peraja.“ „Spremna, dušo?“ Ričard je izgleda bio uzbuđen što će videti plavo-žute skalare, papagaj-ribe u duginim bojama i bezopasne peščane ajkule. Navukao je masku. Pokušala sam da se osmehnem kad sam isto učinila i ja, osećajući kako mi guma zateže kožu lica. U svakom trenu mogu da se vratim, kazala sam sebi dok sam silazila niz stepenice, gde će mi teška oprema pomoći da zaronim. Neću biti zatočena. U trenutku kad sam zaronila u hladan, slani okean, sve se zamračilo. Mogla sam samo da čujem disanje. Ništa nisam videla; Erik je rekao da, ako se izmaglica stvori sa unutrašnje strane maske, treba samo malo da nakrivimo masku i pustimo da voda spere kondenzovani vazduh. „Podignite ruku ako nešto nije kako treba; to će nam biti signal za uzbunu“, rekao je. Alija sam mogla samo da se bacakam i 116


okrećem, pokušavajući da se izvučem na površinu. Kaiševi opreme su mi pritezali telo i stiskali pluća. Pokušala sam da udahnem dok mi se maska sve više zamagljivala. Buka je bila nesnosna. Čak i sada, mogu da čujem isprekidane, mučne udisaje koji su mi ispunjavali uši i da osetim stisak oko grudi. Nisam mogla da vidim Erika i Ričarda. Sama sam se okretala u okeanu, mlatarajući udovima dok je vrisak pokušavao da mi izađe iz pluća. A onda me je neko uhvatio za ruku i osetila sam da me neko vuče. Opustila sam se. Izbila sam na površinu i ispljunula pisak, a onda strgla i masku, osetivši oštar bol jer sam samoj sebi počupala malo kose. Dahćući i kašljući, pokušala sam da uvučeni što više vazduha u pluća. „Eno čamca“, rekao je Erik. „Imam te. Samo plutaj.“ Pružila sam ruku i zgrabila ručku stepenica. Bila sam previše slaba da se popnem, ali Erik se popeo na brod, a onda posegnuo za mojom rukom. Skljokala sam se na klupu, toliko mi se vrtelo u glavi da sam morala da je spustim među noge. Čula sam Ričardov glas odozdo. „Sigurna si. Pogledaj me.“ Zbog pritiska u ušima njegov glas mi je bio potpuno stran. Pokušala sam da uradim to što mi je rekao, ali on se i dalje ljuljuškao u vodi. Od plavih talasića mi je pripala muka. Erik je kleknuo pored mene i skinuo pojaseve s mene. „Bićeš dobro. Uspaničila si se, zar ne? To se dešava ponekad. Nisi jedina.“ „Samo ništa nisam mogla da vidim“, prošaputala sam. Ričard se popeo uz stepenice i prebacio se preko ograde, udarajući opremom, koja je zveketala. „Tu sam. O, zlato, sva se treses. Žao mi je, Neli. Trebalo je da pretpostavim.“ Od maske je imao crvene krugove oko očiju. „Imam je“, rekao je Eriku, koji mi je sasvim skinuo opremu, a onda se sklonio u stranu. „Bolje da krenemo nazad.“ Ričard me je grlio dok je gliser preskakao talase. U tišini smo se vratili u odmaralište. Nakon što je Erik privezao plovilo, posegnuo je u frižider i pružio mi flašu vode. „Kako se osećate sada?“ „Mnogo bolje“, slagala sam. I dalje sam se tresla i flaša vode u mojoj ruci je podrhtavala. „Ričarde, ti možeš da se vratiš…“ Odmahnuo je glavom. „Nema šanse.“ „Hajde da vas iskrcamo“, kazao je Erik. Iskočio je na dok, a Ričard ga je pratio. Erik mi je opet pružio ruku. „Hajde.“ Noge su mi bile nestabilne, ali uspela sam da ispružim ruku da je primi. 117


Ali Ričard je rekao: „Ja ću.“ Uhvatio me je za levu nadlakticu i izvukao me s broda. Trznula sam se kad me je uhvatio i čvrsto me držao dok se nisam stabilizovala. „Odvešću je u sobu“, kazao je Ričard Eriku. „Vi ćete vratiti našu opremu?“ „Nema problema.“ Erik je delovao zabrinuto, možda zato što je Ričardov glas bio donekle nervozan. Znala sam da se Ričard samo brine za mene, ali Erik se možda brinuo da ćemo se žaliti. „Hvala vam što ste mi pomogli“, rekla sam mu. „Izvinite što sam se uspaničila.“ Ričard mi je preko ramena prebacio čist peškir i otišli smo sa doka, preko mekog peska, ka našoj sobi. Osetila sam se bolje kad sam skinula sa sebe mokri kupaći kostim i umotala se u paperjasti beli penjoar. Kad mi je Ričard predložio da se vratimo na plažu, požalila sam se na glavobolju, ali je on ipak insistirao da odemo. „Samo ću malo da se odmorim“, kazala sam. Slepoočnice me jesu malo bolele – bila je to posledica poslednjeg zarana, ili možda neka zaostala napetost. Čim sam čula kako se za Ričardom zatvaraju vrata, otišla sam u kupatilo. Krenula sam da uzmem advil iz nesesera, a onda sam zastala. Odmah pored njega stajala je plastična flašica ksanaksa na recept, koji sam dobila za dugačke letove. Predomišljala sam se, razmišljajući o majci, kao i svaki put kad bih gutala neku pilulu, a onda sam istresla jednu od ovalnih belih tableta i progutala je s malo flaširane vode s Fidžija, koju je sobarica dvaput dnevno dopunjavala. Navukla sam teške draperije, zaklonila sunce, a onda se uvukla u krevet i sačekala da lek počne da deluje. Taman kad sam počela da padam u san, začula sam kucanje na vratima. Pomislivši da je sobarica, doviknula sam: „Možete li da dođete kasnije?“ „Erik je. Imam vaše sunčane naočare. Ostaviću ih ovde.“ Znala sam da bi trebalo da ustanem i zahvalim mu, ali telo mi je bilo toliko teško da jednostavno nisam mogla. „U redu. Hvala vam.“ Trenutak kasnije mi je zazvonio telefon. Uzela sam ga sa noćnog stočića. „Halo?“ Odgovora nije bilo. „Ričarde?“ Jezik mi je već bio zadebljao od sedativa. I ponovo, nikakvog odgovora nije bilo. Znala sam šta ću videti još i pre nego što sam pogledala telefon: Skriveni broj. Strelovito sam se uspravila, grčevito držeći telefon, odjednom sasvim razbuđena. Sve što sam mogla da čujem bio je šum hladnog vazduha koji je u sobu ubacivala sobna klima. 118


Bila sam hiljadu i po kilometara od kuće, pa ipak me je neko i dalje pratio. Pritisnula sam Završi poziv i izvukla se iz kreveta. Smakla sam draperije i provirila kroz staklena vrata na balkon. Nikog nije bilo tamo. Pogledala sam na drugu stranu sobe, u zatvorena vrata našeg ormana. Da li su bila otvorena kad smo otišli? Prišla sam mu, pružila ruku ka dršci i otvorila ga. Ništa. Potražila sam na krevetu telefon, kom je ekran sijao plavičastom svetlošću. Uzela sam ga i bacila ga na podne pločice. Jedan deo se okrnjio, ali ekran je i dalje sijao. Podigla sam ga i zarila u kofu s ledom, gurnuvši ruku do dna sve dok me ledena voda nije opekla. Ali nisam mogla tamo da ga ostavim; sobarica će ga sigurno pronaći kad bude došla da dopuni koncu. Ponovo sam zaronila ruku u led i izvadila ga, a onda pomamno stala da se osvrćem po sobi sve dok nisam ugledala kantu sa jutrošnjim novinama i nekoliko maramica. Umotala sam telefon u sportske strane i ugurala papir nazad u kantu. Osoblje koje je bacalo đubre sve će to zajedno odložiti. Telefon će završiti u kontejneru zajedno sa đubretom stotinu drugih gostiju. Reći ću Ričardu da sam ga izgubila, da mi je sigurno ispao iz torbe za plažu. Kupio mi ga je čim smo se verili, govoreći mi da želi da imam najbolji mogući uređaj i znala sam da će mi samo doneti kući drugi. Već sam dovoljno poremetila naš odmor; nije bilo potrebe da ga dodatno uznemiravam. Disanje mi se usporilo; pilula je savladavala moj strah. Apartman nam je bio prostran i provetren, sa purpurnim orhidejama u plitkoj vazi na staklenom stolu, plavim pločicama i belim zidovima. Ponovo sam otišla do ormana i izabrala laganu narandžastu letnju haljinu i zlatne sandale sa visokom štiklom. Okačila sam haljinu o vrata ormana, a cipele postavila odmah ispod njih; večeras ću obući to. U mini-frižideru nalazila se flaša šampanjca. Izvadila sam je i spustila u koficu s ledom, a onda postavila i dve krhke visoke čaše pored nje. Sad su mi kapci otežali. Poslednji put sam se osvrnula oko sebe. Sve je izgledalo veoma ljupko; sve je bilo na svom mestu. Uvukla sam se pod pokrivač. Sklupčala sam se na levi bok i trznula. Kad sam pogledala levu nadlakticu, videla sam crvenilo koje je postajalo masnica, na mestu gde me je Ričard zgrabio da me izvuče iz broda. Imala sam jedan tanki pulover koji se slagao sa haljinom. Nosiću ga da sakrijem masnicu.

119


Okrenula sam se na drugu stranu. Kratka dremka, rekla sam sebi, a onda, kada se Ričard vrati, predložiću mu da otvorimo šampanjac i zajedno se spremimo za večeru. Sutra je trebalo da odletim za Njujork; medeni mesec nam se skoro završio. Moram da obrišem sećanje na današnje poslepodne. Želela sam mnogo savršenije veče pre povratka kući.

DVADESETO POGLAVLJE Posmatram kako šankerka sipa bistru votku u moju čašu, a onda pravi mešavinu sipajući penušavi tonik. Zariva krišku limete na ivicu i pruža mi čašu po glatkom drvetu, a onda sklanja praznu čašu koja je stajala ispred mene. „Želite li malo vode?“ Odmahujem glavom. Mokri pramenovi kose stoje mi zalepljeni za stražnji deo vrata, a helanke su mokre od znoja, na plastičnoj stolici. Cipele stoje na podu, ispod mene. Nakon što me je Ema napustila i ušla u taksi, stajala sam na ćošku još dugo, ne znajući kuda da idem. Nije postojao niko kome sam mogla da se obratim. Niko ko bi shvatio koliko sam sve uprskala. A onda, pošto nisam mogla da se setim nijedne alternative, počela sam da koračam. Svakim korakom moja patnja je bila sve jača, poput zevanja koje ne mogu da kontrolišem. Nekoliko ćoškova kasnije, naletela sam na bar hotela „Robertson“. Šankerka je nemo gurnula još jednu čašu pred mene. Voda. Podižem pogled, pitajući se da li sam odmahnula glavom ili sam samo mislila da sam odmahnula glavom, ali ona izbegava moj pogled. Odmiče se i slaže gomilu novina na ćošku pulta. Hvatam sopstveni odraz u ogledalu iza nje, onom u kom se ogledaju redovi absoluta, džoni vokera, Hendriksovog džina i reposado tekile. Sad vidim ono što je videla i Ema. Gledam u iskrivljeno ogledalo na vašaru. Slika koju želim da pošaljem – staru mene, Ričardovu Neli – iskrivljena je. Kosa mi je loša od previše tretmana; više poput slame, a ne putera. Oči su mi upale u usukano lice. Šminka koju sam tako brižljivo nanosila razmazana je. Nije ni čudo što šankerka želi da ostanem trezna; u foajeu sam finog hotela, jednog od onih gde odsedaju međunarodni poslovni ljudi i u kom mala čaša skoča košta dvesta dolara. 120


Ponovo osećam vibriranje mobilnog telefona. Primoravam se da ga izvadim iz torbice i uočavam pet propuštenih poziva. Tri od Saksa, s početkom u deset sati. Dva od tetke Šarlot u poslednjih trideset minuta. Samo jedno može da se probije kroz tupi bol koji me okružuje: pomisao na zabrinutu tetku Šarlot. Zato je pozivam. „Vanesa? Jesi li dobro?“ Nemam pojma kako da joj odgovorim. „Gde si?“ „Na poslu.“ „Lusil me je pozvala kad se nisi pojavila.“ Tetka je moj neposredni hitni kontakt; na prijavi sam upisala njen kućni telefon. „Samo sam morala – kasniću.“ „Gde si ti?“ ponavlja moja tetka, čvrstim glasom. Trebalo bi da joj kažem da sam na putu ka kući, da mi se prehlada vratila. Trebalo bi da joj nešto kažem da prestane da brine. Ali zvuk njenog glasa – jedino sigurno što poznajem – prozire me. Zato joj govorim ime hotela. „Ne mrdaj odatle“, govori i prekida vezu. Dosad, Ema je već stigla na probu. Pitam se da li je pozvala Ričarda da mu kaže da sam je presrela. Razmišljam o tome kako se sažaljenje u njenim očima pretvorilo u prezir; nisam sigurna od čega sam se osećala gore. Prisećam se skladnih nogu koje ulaze u taksi, vrata što se zatvaraju i njene prilike koja lagano nestaje dok sam gledala za njom. Pitam se hoće li mi se Ričard sada javiti. Pre nego što sam poručila sledeće piće, čujem birkenstoksice tetke Šarlot kako kvrckaju po podu dok mi prilazi. Vidim je kako upija moju novu boju kose, praznu koktel-čašu i moja bosa stopala. Čekam je da progovori, ali ona samo seda na stolicu pored mene. „Mogu li nečim da vas ponudim?“, pita šankerka. Tetka Šarlot zuri u kartu sa koktelima. „Jedan sajdkar, molim vas.“ „Naravno, nije u ponudi, ali smućkaću vam jedan.“ Tetka čeka dok žena sipa konjak i liker od narandže preko leda i cedi jedan limun. Tetka Šarlot otpija gutljaj, a onda spušta ledenu čašu. Pripremam se za još pitanja, ali ona ne pristižu. „Ne mogu da te nateram da mi kažeš šta se događa. Samo te molim da prestaneš da me lažeš.“ Malo žute boje vidi se na zglobu njenog kažiprsta – samo mala tačka – i ja zurim u nju. „Ko sam bila ja nakon što sam se udala?“, pitam je ubrzo. „Šta si videla?“

121


Tetka Šarlot se naslanja u stolicu i prekršta noge. „Promenila si se. Nedostajala si mi.“ I ona je meni nedostajala. Tetka Šarlot nije upoznala Ričarda sve do pred venčanje, pošto je na godinu dana bila zamenila stan sa jednom umetnicom, prijateljicom iz Pariza. Nakon što se vratila u Njujork, viđale smo se mnogo češće u početku, a onda mnogo rede kako su godine odmicale. „Prvo sam primetila nešto kad ti je bio rođendan. Jednostavno, više nisi bila ona stara.“ Tačno znam o kojoj večeri govori. Bio je avgust, ubrzo nakon Ričardove i moje godišnjice braka. Klimam glavom. „Napunila sam dvadeset devet.“ Par godina starija nego Ema sada. „Donela si mi buket ružičastih zevalica.“ Poklonila mi je i malu sliku, otprilike veličine knjige u tvrdom povezu. Slikala ju je na dan mog venčanja. Umesto portreta, tetka Šarlot me je uhvatila otpozadi u trenutku kad sam krenula prema Ričardu. Zvonasti oblik moje venčanice i mog prozirnog vela odskakao je od živopisnog neba Floride; skoro da je delovalo kao da koračam u bezdan. Pozvali smo tetku Šarlot u Vestčester na piće, posle kog smo otišli u naš klub na večeru. Tad sam već bila počela da pijem pilule za plodnost i sećam se da nisam mogla da zakopčam suknju koju sam planirala da obučem. Svilenkasta široka suknja bila je jedna od mnogih stvari koje su punile moj ogromni orman. Tog poslepodneva sam odremala – od klomifena sam bila pospana – i kasnila sam. Do trenutka kad sam se preobukla u manje zahtevnu suknju, Ričard je dočekao tetku Šarlot i nasuo joj čašu vina. Čula sam njihov razgovor dok sam prilazila biblioteci. „To je uvek bilo njeno omiljeno cveće“, govorila je tetka Šarlot. „Zaista?“ rekao je Ričard. „Stvarno?“ Kad sam ušla, tetka Šarlot je spustila zevalice u celofanu na sporedni stočić kako bi mogla da me zagrli. „Staviću ih u vazu.“ Ričard je diskretno uzeo jednu od naših platnenih salveta za koktele i obrisao kapljicu vode sa komada nameštaja od mango drveta, ofarbanog u crno, koji je stigao mesec dana ranije. „Za tebe je tu mineralna voda, zlato“, rekao mi je. Uzimam čašu vode sa šanka ispred sebe i dugo otpijam. Tetka Šarlot je znala da pokušavam da zatrudnim, a pošto se nasmešila čuvši ovu Ričardovu opasku, shvatila sam da je možda pogrešno shvatila moj široki struk i bezalkoholno piće. Malo sam odmahnula glavom, ne želeći da glasno izgovorim nešto i razuverim je. Bar ne u tom trenutku, pred Ričardom.

122


„Prelepa kuća“, govori sad tetka Šarlot, ali ne pratim razgovor. Da li ona to govori o staroj kući ili o klubu? Sve je u mom životu tada izgledalo lepo: novi nameštaj koji sam odabrala uz pomoć dekoratera enterijera, safirne minđuše što mi je tog dana poklonio Ričard, dugački prilazni put kroz bujne golf terene, patkama krcato jezero što se moglo videti na prilazu klubu i eksplozija indijskih ruža, kao i kremasti dren koji je okruživao ulaz pod belim stubovima. „Ostali ljudi iz kluba kao da su…“ Okleva. „Smireni, kako bih rekla. Svi tvoji prijatelji iz grada su tako energični i mladi.“ Reči tetke Šarlot su blage, ali tačno znam na šta misli. Muškarci su nosili sakoe u trpezariji – klupsko pravilo – a žene su imale sopstveno prećutno pravilo o tome kako bi trebalo da izgledaju i ponašaju se. Većina parova je bila starija od mene, ali to nije bio jedini razlog zbog kog sam osećala da ne pripadam tu. „Sešćemo u separe u ćošku“, nastavlja tetka Šarlot. Ričard i ja smo prisustvovali većini događaja u klubu – vatromet za Četvrti jul, roštilj za Prvi maj, decembarski oproštajni bal. Ugaoni separe je bio Ričardovo omiljeno mesto jer mu je pružao pogled na čitavu salu i bio je povučeniji. „Iznenadili su me časovi golfa“, kaže tetka Šarlot. Ja klimam potvrdno. I mene su iznenadili. Ričard mi ih je davao, naravno. Želeo je da igramo zajedno i spomenuo je put do Pebl biča kad savladam najduži udarac. Pričala sam o tome kako sam učila razliku između metalne sedmice i devetke, kako sam uvek petom štapa udarala lopticu kad nisam dovoljno vežbala i koliko je zabavno voziti se kolima. Trebalo je da znam da će tetka Šarlot prozreti moj živopisni govor. „Kad se konobar pojavio, tražila si čašu šardonea“, kaže tetka Šarlot. „Ali videla sam da te Ričard dodiruje po ruci. Onda si promenila porudžbinu i zatražila vodu.“ „Pokušavala sam da zatrudnim. Nisam želela da pijem.“ „To razumem, ali onda se dogodilo još nešto.“ Tetka Šarlot pije gutljaj sajdkara, držeći debelu čašu obema šakama, nakon čega ju je spustila na šank. Pitam se da li okleva da nastavi, ali trebalo bi da znam šta sam uradila. „Poslužitelj ti je doneo cezar salatu.“ Glas tetke Šarlot je blag. „Rekla si mu da želiš prilog posebno. To nije nešto naročito, ali insistirala si da ti jelo bude tako servirano. Samo sam mislila da je to čudno jer si i sama bila konobarica, zlato. Znaš kako lako dođe do zabune.“ Zastaje. „Reč je o tome da nisi bila u pravu. Ja sam naručila cezar salatu, a ti si samo kazala da hoćeš isto što i ja. Ništa nisi rekla o prilogu.“ Osećam kako mi se obrve mršte. „I to je sve? Pogrešno sam naručila?“ 123


Tetka Šarlot odmahuje glavom. Znam da će biti iskrena prema meni. Isto tako znam da mi se možda neće svideti ono što ću čuti. „U pitanju je način na koji si to rekla. Zvučala si… ljutito. On se izvinio, ali ti si od toga napravila veći problem nego što je zapravo bio. Optužila si konobara za nešto što nije bila njegova greška.“ „Šta je Ričard uradio?“ „On ti je konačno kazao da se ne sekiraš i da ćeš novu salatu dobiti za minut.“ Ne sećam se tačnih reči koje sam razmenila sa konobarom – mada se sećam ostalih, mnogo neprijatnijih obroka za vreme braka – ali sigurna sam u jedno: moja tetka ima odlično pamćenje; čitav život je provela katalogizirajući detalje. Pitam se koliko je još neprijatnih trenutaka tetka Šarlot doživela tih godina, a koje je prećutala zbog ljubavi prema meni. Iako smo bili tek venčani, moja transformacija je već bila otpočela.

DVADESET PRVO POGLAVLJE Oduvek sam znala da moj život sa Ričardom neće ličiti na moj stari život. Mislila sam da će promene biti spoljašnje – kao dodaci onome što sam već bila i što sam već imala. Postaću supruga. I majka. Stvoriću dom. Pronaći ću nove prijatelje u komšiluku. Ali u odsustvu svakodnevnih muka koje su sačinjavale moj život na Menhetnu, bilo je lako usredsrediti se na ono što je nedostajalo. Trebalo je da se budim tri puta noću zbog dojenja i zakazivanja časova „Mamica i ja“. Trebalo je da kuvam šargarepu i pravim kašice, i čitam Goodnight Moon. Trebalo je da perem benkice u deterdžentu za bebe i hladim silikonske prstenove da umirim otekle desni. Život mi je bio zaustavljen. Osećala sam se zatočeno između prošlosti i budućnosti. Nekad sam očajavala zbog stanja na bankovnom računu, brinula se zbog nečijih koraka iza leđa u noći i da li ću uspeti da se ukrcam u voz podzemne železnice pre nego što se zatvore vrata, da bih stigla u „Gibsons“ na vreme. Brinula sam se zbog jedne devojčice u mojoj grupi koja je grickala nokte, iako joj je bilo svega tri, zbog jednog slatkog tipa kom sam dala broj i pitala se hoće li me nazvati, i da li se Sem setila da isključi peglu nakon što je ispravila kosu. Valjda sam mislila da će me udaja za Ričarda rešiti svih tih briga. 124


Ali moje stare teskobe samo su se pretvorile u nove. Vrevu i buku grada zamenilo je neprekidno kovitlanje mojih misli. Mirno novo okruženje nije umirilo moj unutrašnji svet. Ako se išta promenilo, ta neprekidna mirnoća, prazni sati kao da su me proganjali. Vratila mi se nesanica. Hvatala sam sebe kako se vraćam da proverim jesam li zaključala vrata, iako sam videla sebe kako ih zatvaram i okrećem ključ. Otišla sam iz zubarske ordinacije pre nego što su mi očistili zube, ubeđena da sam ostavila uključenu rernu. Dvaput sam proveravala ormane da budem sigurna da su svetla poisključivana. Spremačica koja je dolazila jednom nedeljno, ostavljala je sve u besprekornom stanju, a i Pdčard je bio neverovatno uredan, međutim, ja sam i dalje tumarala po sobama i tražila potamneli list na biljci u saksiji, neku knjigu koja je virila s police nešto više nego što treba, peškire koje ću triput presaviti i vratiti u orman s posteljinom. Naučila sam da i najobičniji zadatak rastežem kao žvaku; mogla sam čitav dan da okrećem oko sastanka komisije mlađih volontera u klubu. Neprekidno sam gledala na sat, odbrojavala sate do Ričardovog povratka kući. Ubrzo nakon mog dvadeset devetog rođendana i noći u klubu sa tetkom Šarlot, otišla sam u prodavnicu da kupim pileće grudi za večeru. Približavala se Noć veštica, moj omiljeni praznik dok sam podučavala žutokljunce. Znala sam da nećemo imati mnogo gostiju – nismo ih imali ni prethodne godine jer su kuće u našem kraju predaleko jedna od druge. Pa ipak, posle pijace kupila sam nekoliko kesica mini kit-keta i em-end-emsa, nadajući se da neću pojesti više nego što ću podeliti. Ubacila sam i pakovanje tampaksa u korpu. Kad sam slučajno skrenula u prolaz gde su stajale pampers pelene i hrana za bebe, naglo sam uzmakla, dužim putem krenuvši ka kasi. Dok sam postavljala sto za večeru, samo dva tanjira u ćošku širokog stola od mahagonija, osetila sam usamljenost. Nasula sam sebi čašu vina i pozvala Semin broj. Ričardu se i dalje nije sviđalo kad pijem, ali nekoliko dana u mesecu bila mi je potrebna uteha – pa sam pazila da operem zube i zakopam praznu flašu na dno kante. Sem mi je rekla da se sprema za treći sastanak sa nekim dečkom i delovala je uzbuđeno zbog toga. Mogla sam da je zamislim kako se uvlači u omiljene farmerke, one koje više ne pozajmljujem, i stavlja karmin boje višnje. Pijuckala sam šabli dok sam upijala njeno srećno ćeretanje i predložila je da se uskoro nađemo u gradu. Sem je samo jednom došla da me vidi od venčanja. Nisam je krivila; Vestčester je bio dosadan za samice. Ja sam na Menhetn išla mnogo češće, a pokušaću da se vidim sa Sem u blizini „Lerning ladera“ za ručak.

125


Ali morala sam da odložim naš ručak jer sam pokvarila stomak, a Sem je otkazala večeru koju smo dogovorile jer je zaboravila da je iste večeri i devedeseti rođendan njene babe. Nismo se videle veoma dugo. Zaklela sam se da ću održavati bliski kontakt sa Sem, posle venčanja, ali noći i vikendi – Semino slobodno vreme – bili su mi jedina šansa da budem sa Ričardom. Ričard nikad nije ograničavao moj raspored. Jednom prilikom, kad me je pokupio na železničkoj stanici, nakon nedeljnog ručka sa Sem u „Baltazaru“, pitao me je da li sam se lepo provela. „Sem je uvek zabavna“, rekla sam mu kroz smeh; prepričala sam mu da smo, nakon što smo izašle iz restorana, naletele na ekipu koja je snimala film, a Sem me je zgrabila za ruku i odvukla me do gomile sa statistima. Zamolili su nas da odemo, ali nisu nas izbacili pre nego što je ona uspela da zgrabi veliku kesu grickalica sa stola s posluženjem. Ričard se smejao sa mnom. Ali za večerom te noći, spomenuo je da će te nedelje raditi do kasno svakog dana. Pre nego što smo završile razgovor, Sem mi je rekla da pronađem vremena za druženje. „Hajde da pijemo tekilu i plešemo kao nekad.“ Oklevala sam. „Čekaj da proverim Ričardov kalendar. Biće lakše da se vratim kući kad on nije u gradu.“ „Planiraš da dovedeš jednog momka?“ šalila se Sem. „Zašto samo jednog?“, nastavila sam, pokušavajući da promenim fokus razgovora, a ona se nasmejala. Nekoliko minuta kasnije, bila sam u kuhinji, seckala sam krompir za salatu, kada je počeo da vrišti alarm za provalu. Kao što je i obećao, Ričard je instalirao sofisticirani bezbednosni sistem pre nego što smo se uselili u ovaj vestčesterski dom. Predstavljao je utehu preko dana, dok je Ričard na poslu, a posebno u noćima kad je putovao. „Halo?“ pozvala sam. Izašla sam u hodnik, trzajući se na svaki visoki pisak koji je pulsirao kroz vazduh. Ali naša teška hrastova vrata ostala su zatvorena. Kuća nam je imala četiri ranjive tačke. To nam je rekao zaposleni kompanije koja nam je instalirala alarm, podignuvši istovremeno isti broj prstiju da naglasi ovo. Ulazna vrata. Ulaz u podrum. Veliki prozor u trpezarijskom delu kuhinje. A posebno dvostruka staklena vrata dnevne sobe, koja su bila okrenuta prema vrtu. Svi ti ulazi su bili su povezani sa alarmom. Trčim do dvostrukih staklenih vrata i gledam napolje. Ništa ne mogu da vidim, ali to ne znači da tamo nikog nema i da se ne krije u senkama. Ako neko provaljuje, neću moći da čujem 126


buku jer je alarm toliko glasan. Instinktivno sam potrčala gore i dalje držeći mesarski nož kojim sam sekla krompire. Uzela sam mobilni telefon sa noćnog stočića, srećna što sam ga vratila na punjač. Dok sam se sakrivala u orman, iza gomile pantalona, pozvala sam Ričarda. „Neli? Šta nije u redu?“ Grčevito sam držala telefon dok sam se spuštala sve niže. „Mislim da neko pokušava da provali u kuću“, prošaputala sam. „Čujem alarm.“ Ričardov glas je bio napet i uzbuđen. „Gde si sad?“ „U ormanu“, prošaputala sam. „Pozvaću policiju. Čekaj.“ Zamislila sam ga kako preko druge veze saopštava policiji našu adresu i požuruje ih, jer mu je žena sama kod kuće. Znala sam da će i kompanija za bezbednost takođe obavestiti policiju. Sad nam je i kućni telefon zazvonio. Srce mi je tuklo kao ludo i osećala sam tutnjanje u ušima. Toliko mnogo zvukova – kako sam mogla da znam da li neko stoji sa druge strane vrata i pokušava da ih otvori? „Policija stiže svakog časa“, rekao je Ričard. „A ja sam već u vozu, u Maunt Kisku. Stižem kući za petnaest minuta.“ Tih petnaest minuta je trajalo kao večnost. Sklupčala sam se još više i počela da odbrojavam, terajući sebe da izgovaram brojeve. Policija će sigurno stići pre nego što odbrojim do dvesta, pomislila sam, ne pomerajući se i plitko dišući da me ne otkrije onaj koji bude otvorio vrata ormana. Vreme se usporilo. Bila sam potpuno svesna svakog detalja iz svog okruženja, čula su mi se napregnula. Videla sam svaku česticu prašine na policama, blage prelaze u boji na drvenom podu, i nabore koje je moje disanje pravilo na crnim pantalonama što su mi visile ispred lica svega par centimetara daleko. „Izdrži, dušo“, rekao je Ričard kad sam stigla do 287. „Upravo izlazim iz voza.“ Tad je policija konačno stigla. * * * Policajci su sve pretražili, ali nisu našli nikakve tragove provale – ništa nije nestalo, nijedna vrata nisu bila obijena, nijedan prozor razbijen. Privila sam se uz Ričarda na kauču i pijuckala čaj od kamilice. Lažne uzbune nisu retke, policija nam je rekla. Loša instalacija, životinje koje aktiviraju senzore, greška u sistemu – verovatno je bilo nešto od toga, objasnio nam je policajac. 127


„Siguran sam da nije bilo ništa“, složio se Ričard. Ali onda je malo zastao i pogledao policajce. „Ovo možda nema nikakve veze, ali kad sam jutros otišao, na kraju ulice je bio parkiran jedan nepoznati kamionet. Pomislio sam da pripada nekom vrtlaru ili nekoj firmi za uređenje.“ Osetila sam da mi srce preskače. „Da li ste možda zapisali tablicu?“, pitao je stariji policajac, onaj koji je uglavnom pričao. „Nisam, ali pripaziću na njega.“ Ričard me privio bliže. „O, dušo, sva drhtiš. Obećavam ti da ti se nikada ništa neće dogoditi, Neli.“ „Sigurni ste da nikog niste videli, je li tako?“ ponovo me je upitao policajac. Kroz prozore sam gledala bleštava plava i crvena rotaciona svetla na službenim vozilima. Zatvorila sam oči, ali i dalje sam videla užurbane boje koje se vrte u mraku i odvlače me u tu daleku noć sa poslednje godine na koledžu. „Ne. Nikog nisam videla.“ Ali to nije bila istina. Videla sam neko lice, ali ne najednom od naših prozora. Bilo je vidljivo samo u mom sećanju. Pripada nekome koga sam poslednji put videla na Floridi, nekome ko me krivi – ko želi da budem kažnjena – za kataklizmične događaje od te jesenje noći. Imala sam novo ime. Novu adresu. Čak sam promenila i broj telefona. Uvek sam se bojala da to neće biti dovoljno. Tragedija je otpočela jednog prelepog dana, takođe u oktobru. Bila sam tako mlada. Upravo mi je bila počela poslednja godina studija na koledžu. Uporna vrelina leta na Floridi malo je popustila; devojke iz mog sestrinstva nosile su lake haljine ili majičice i šortseve sa ispisanim Hi-omega na zadnjicama. Dom nam je bio krcat pozitivnom energijom, isplanirala sam alkohol sa želatinom, povezivanje očiju, sveće i na kraju noćno kupanje u okeanu. Ali probudila sam se iscrpljena i mamurna. Grickala sam pločicu s muslijem dok sam se vukla na seminar o razvoju u ranom detinjstvu. Kad sam izvadila notes u spiralnom povezu da zapišem zadatak za sledeću nedelju, olovka mi se zaledila iznad papira: menstruacija mi je kasnila. Nisam bila bolesna. Bila sam trudna. Kad sam podigla pogled, svi ostali studenti su se već bili spakovali i krenuli iz slušaonice. Šok mi je oduzeo nekoliko minuta. Preskočila sam sledeće predavanje i otišla u apoteku na obodu kampusa, gde sam kupila žvake, časopis Pipi, nekoliko olovaka i test za trudnoću, kao da je to samo još jedna od stavki na mom spisku za nabavku. „Mekdonalds“ je bio 128


odmah pored i otišla sam u toalet, gde sam slušala dve adolescentkinje kako se češljaju pred ogledalom i pričaju o koncertu Britni Spirs na koji umiru od želje da odu. Znak plus je potvrdio moje sumnje. Tek mi je dvadeset jedna godina, uspaničeno sam pomislila. Nisam čak ni završila studije. Moj dečko Danijel i ja smo bili zajedno samo par meseci. Izašla sam iz toaleta i prišla redu lavaboa, pa pustila ledenu vodu na zglobove. Podigla sam pogled i videla da su devojke zaćutale kad su me pogledale u lice. Danijel je bio na času sociologije, koji se završavao u pola jedan; zapamtila sam njegov raspored. Požurila sam do njegove zgrade i počela da koračam trotoarom ispred nje. Nekoliko studenata je sedelo na stepenicama, pušilo, dok su ostali ležali na travnjaku – nekoliko njih je ručalo, neki su se rasporedili u trougao i dobacivali frizbijem. Jedna devojka je ležala, držeći glavu u krilu svog momka, dok joj je duga kosa prekrivala njegove butine poput ćebeta. Grejtful ded je praštao iz zvučnika. Pre samo dva sata bila sam samo jedna od njih. Studenti su počeli da izlaze na vrata i ja sam im gledala lica, uspaničeno tražeći Danijelovo. On sigurno nije onaj tip što nosi papuče i majicu s natpisom Univerziteta u Floridi, kao ni onaj sa teškim i glomaznim koferom za saksofon, pa čak ni onaj sa rancem preko ramena. Nije izgledao kao nijedan od njih. Kad se gužva malo razišla, pojavio se na vrhu stepeništa, pakovao je naočare u džep teksas košulje i imao ranac prebačen preko ramena. Podigla sam ruku i mahnula mu. Kad me je video, zastao je, a onda nastavio da silazi stepenicama prema meni. „Profesore Barton!“ Jedna devojka ga je presrela, verovatno želeći da ga pita nešto u vezi sa časom. Ili je htela da flertuje. Danijel Barton je bio u tridesetim i oni bacači frizbija, dok su skakali i hučali kad bi ga uhvatili, pored njega su izgledali poput kepeca. Neprekidno me je gledao dok je koračao prema onoj devojci. Njegova teskoba je bila skoro opipljiva. Prekršila sam naše pravilo: Ne javljamo se jedno drugom u kampusu. Na kraju krajeva, mogli bi da ga otpuste. Dao mi je najvišu ocenu u trećoj godini, nekoliko sedmica pre nego što je otpočela naša afera. Zaslužila sam je – nikad nismo razgovarali o privatnim temama, a kamoli se poljubili, sve dok nisam naletela na njega kad su me odvojili od prijatelja na koncertu Dejva Metjuza na plaži – ali ko bi poverovao u to? Kad mi je konačno prišao, prošaputao je: „Nemoj sad, pozvaću te kasnije.“

129


„Pokupi me na uobičajenom mestu za petnaest minuta.“ Odmahnuo je glavom. „Danas neću moći. Sutra.“ Oštar ton kojim mi se obratio zaboleo me je. „Zaista je važno.“ Ali već je bio prošao pored mene, sa šakama u džepovima, prema starom alfa romeu koji nas je toliko puta odvezao do plaže. Gledala sam ga kako odlazi, osećajući se omamljeno i potpuno iznevereno. Držala sam se našeg dogovora; trebalo je da shvati koliko je hitno. Bacio je torbu na suvozačevo mesto – moje mesto – i odjurio. Ja sam se uhvatila za stomak i gledala kako njegov automobil zalazi za ćošak i nestaje. Onda sam se lagano vratila do sestrinskog doma, gde su se svi užurbano pripremali. Trebalo je samo da izguram do kraja dana, rekla sam sebi, snažno trepćući da prikrijem suze koje su mi punile oči. A onda ću razgovarati sa Danijelom. Zajedno ćemo smisliti neki plan. „Gde si ti bila?“, pitala me je predsednica dok sam ulazila, ali nije sačekala odgovor. Dvadeset novih članica zvanično će nam se pridružiti u našem domu. Veče će početi večerom i ritualima: pesmom sestrinstva i kvizom o osnivačima i važnijim datumima. Svaka devojka uzeće po sveću i ponoviti sveti zavet. Ja ću stajati pored moje „mlađe sestre“, Megi, kojoj sam bila dodeljena na godinu dana. Inicijacija će početi oko deset pre podne. Iako će trajati nekoliko sati, devojkama se ništa loše neće dogoditi. Ništa opasno. Sigurno niko neće biti povređen. Znala sam to jer sam ja sve isplanirala. Flaše votke sa želatinom bile su poredane na trpezarijskom stolu, zajedno sa skoro čistim alkoholom za piće po imenu derti hanč panč. Treba li nam baš toliko pića, pitala sam se. Sećam se toga zbog svega što se kasnije događalo. Onih rotirajućih plavih i crvenih policijskih svetala. Visokog piska koji je zvučao kao alarm. Ali čim sam se popela stepenicama u sobu, misao je već nestala, proletevši poput moljca, brzo zamenjena brigom zbog trudnoće. Osećaj mučnine se širio iz mog stomaka i zahvatao čitavo moje biće. Danijel se nije čak ni okrenuo da me pogleda dok se odvozio. Sećam se kako je prošao pored mene šapćući: „Ne sad.“ Manje poštovanja mi je ukazao nego studentkinji koja mu je prišla pre nego što mi se približio. Uvukla sam se u sobu i tiho zatvorila vrata, a onda izvadila mobilni telefon. Legla sam na krevet, privukla kolena do brade i okrenula ga. Posle četiri zvona, čula sam poruku. Drugi put kad sam ga pozvala, preusmerena sam pravo na govornu poštu.

130


Mogla sam da vidim Danijela kako gleda u telefon dok mu šifrovano ime koje mi je dao – Viktor – trepće. I njegove dugačke tanke prste, one što mi miluju nogu kad god sednem pored njega, kako uzimaju taj telefon i pritiskaju Odbij poziv. Videla sam ga kako na isti način postupa kad god smo bili zajedno, nikad ne pomišljajući da ću to jednog dana biti ja. Ponovo sam okrenula njegov broj, nadajući se da će shvatiti koliko očajnički želim da razgovaram s njim. Ali ignorisao me je. Ljutnja je nadvladala moj bol. Sigurno je shvatio da nešto nije u redu. Govorio mi je da mu je stalo do mene, ali ako ti je zaista stalo do nekog, zar se ne bi javio na njegove jebene pozive, pomislila sam. Nikad nisam bila kod njega jer je živeo sa druga dva profesora u fakultetskoj zgradi. Ali znala sam mu adresu. Pomislila sam: Sutra jednostavno nije dovoljno dobro.

DVADESET DRUGO POGLAVLJE Nakon što me je tetka Šarlot pokupila u Robertsonovom baru, tuširam se hladnom vodom i skidam sa sebe znoj i šminku. Želim da mogu podjednako lako sa sebe da sperem čitav dan i dobijem novu šansu sa Emom. Pažljivo sam isplanirala šta ću reći; pretpostavila sam da će Ema isprva biti skeptična. I ja bih bila – sećam se kako sam glatko odbijala Sem kad je bila sumnjičava prema Ričarđu, ili kad je moja majka rekla koliko se brine da ću izgubiti svoj identitet. Ali pretpostavila sam da će me Ema makar saslušati. Da ću imati priliku da posadim seme sumnje što bi je nateralo da malo podrobnije proceni čoveka s kojim planira da provede ostatak života. Očigledno je već bila oformila čvrsto mišljenje o meni, i to ono koje joj je govorilo da mi se ne može verovati. Sad uviđam koliko sam naivna bila što sam mislila da će to glatko proći. Moraću da pronađem drugi način da je nateram da shvati. Primećujem da mi je ruka crvena i da me boli na mestu koje sam trljala. Isključujem tuš i razmazujem losion na osetljivo meso na koži. Tada tetka Šarlot kuca na moja vrata. „Da li bi htela u šetnju?“ „Naravno.“ Radije ne bih išla, ali to je moje neadekvatno iskupljenje za brigu koju sam joj izazvala.

131


Tako da smo nas dve krenule prema Riversajd parku. Tetka Šarlot uglavnom ima ubistven ritam, ali danas korača lagano. Postojan, repetitivan pokret ruku i nogu, kao i laki povetarac sa reke Hadson, pomaže mi da se spustim na zemlju. „Želiš li da nastavimo razgovor?“ pita me tetka Šarlot. Razmišljam o njenoj molbi: Molim te, prestani da me lažeš. Neću je lagati, ali pre nego što tetki Šarlot saopštim istinu, moram i sama da je shvatim. „Da.“ Pružam joj ruku. „Ali još nisam spremna.“ Iako smo za šankom secirale samo jedno veče mog braka, razgovor sa tetkom mi je pomogao da izbacim malo pritiska koji se nagomilavao u meni. Čitava priča je previše zamršena i komplikovana da bi se razmotala zajedno poslepodne. Prvi put, međutim, imam nečije sećanje na koje mogu da se oslonim, a ne samo svoje. Imam nekoga kome mogu da verujem dok sagledavam i prihvatam posledice života sa Ričardom. Odvodim tetku Šarlot u jedan italijanski restoran nedaleko od stana i naručujemo supu minestrone. Konobar nam donosi topli i hrskavi hleb, a ja pijem tri čaše vode, shvativši da sam ožednela. Razgovaramo o Matisovoj biografiji koju čita, i filmu koji sam se pretvarala da želim da pogledam. Fizički se osećam malo bolje. A površni razgovor sa tetkom skreće mi pažnju. Ali čim sam se vratila u sobu i navukla zastore dok je padalo veče, moja zamena se vratila. Nepozvani je gost kog nikad ne mogu da odbijem. Vidim je na probi haljine, kako se okreće pred ogledalom, s novim dijamantom što joj se presijava na prstu. Zamišljam kako sipa Ričardu piće, nosi mu ga i ljubi Ričarda dok ovaj prihvata čašu. Koračam tamo-amo u malom kupatilu, shvatam. Odlazim do stola i pronalazim žućkasti blokčić u fioci. Vadim ga, kao i jednu olovku, i zurim u praznu stranicu. Počinjem da ispisujem njeno ime dok mi olovka zapinje kod ivica i zavijutaka: Ema. Moram da napišem prave reči. Moram da je primoram da razume. Shvatam da toliko zarivam olovku u papir da se mastilo probija kroz list. Ne znam šta dalje da napišem. Ne znam kako da počnem. Samo kad bih mogla da shvatim kad je počela moja agonija, možda bih uspela da joj je objasnim. Da li je počelo sa majčinom psihičkom bolešću? Očevom smrću? Mojom nemogućnošću da začnem? Sve sam sigurnija da je sve počelo one oktobarske noći na Floridi. Ali ne mogu Emi o tome da pričam. Jedini deo moje priče koji treba da shvati je Ričardova uloga u njoj. 132


Cepam papir i počinjem na čistom. Ovog puta pišem: Draga Ema. A onda čujem njegov glas. Na trenutak se pitam da li je on samo u mom umu, ali shvatam da je ipak u stanu i da tetka Šarlot doziva moje ime. Poziva me kod Ričarda. Skačem na noge i bacam pogled u ogledalo. Poslepodnevno sunce i šetnja izazvali su rumenilo na mojim obrazima, a kosa mi je vezana u niski repić. Nosim šorts od likre i majičicu. Tamni krugovi obitavaju oko mojih očiju, ali meko svetlo ublažava oštrine mog tela. Nešto ranije danas, obukla sam se za Emu, ali u ovom trenutku izgledam više kao Neli u koju se moj suprug zaljubio, što nije bio slučaj godinama. Odlazim bosonoga u dnevnu sobu, moje telo reaguje instinktivno, vid mi se sužava sve dok mi samo Ričard ne bude u vidnom polju. Ima široka ramena i zategnut je; trkačko telo se malo popunilo tokom godina braka. Ričard je jedan od onih muškaraca koji bivaju sve privlačniji kako stare. „Vanesa.“ Taj duboki glas. Onaj koji još čujem u snovima. „Voleo bih da porazgovaramo.“ Okreće se prema tetki Šarlot. „Mogu li da vas zamolim za par trenutaka?“ Tetka Šarlot me gleda i ja potvrdno klimam. Usta su mi suva. „Naravno“, kaže ona, povlačeći se u kuhinju. „Ema mi je rekla da si je danas videla.“ Ričard ima košulju koju ne prepoznajem, neku što je sigurno kupio nakon što sam otišla. Ili mu je Ema kupila. Lice mu je potamnelo, onako kako uvek bude u leto, pošto trči po lepom vremenu. Klimam, znajući da je uzalud da poričem. Neočekivano, lice mu biva blaže i pravi korak ka meni. „Izgledaš prestravljeno. Zar ne znaš da sam tu jer se brinem za tebe?“ Pokazujem prema kauču. Noge mi klecaju. „Možemo li da sednemo?“ Jastuci su nagomilani s jedne strane kauča, što znači da završavamo mnogo bliže jedno drugom nego što je ijedno od nas očekivalo. Osećam limun. Osećam njegovu vrelinu. „Ženim se Emom. Moraš to da prihvatiš.“ Ne moram, razmišljam. Ne moram da prihvatim da se ženiš bilo kim. Ali umesto toga kažem: „Sve se dogodilo tako brzo. Čemu žurba?“ Ričard ne želi da odgovori na moje pitanje. „Svi su me pitali zašto sam ostao sa tobom sve te godine. Ti si se žalila da sam te predugo ostavljao kod kuće samu, ali kad smo se družili, ti si bila… One noći kad je bila koktel-zabava – pa ljudi još pričaju o tome.“ Ne shvatam da mi se suza kotrlja niz obraz sve dok je on ne obriše. 133


Njegov dodir izaziva eksploziju osećanja u meni; meseci su prošli otkako sam ga osetila. Telo mi se grči. „Neko vreme već razmišljam o ovome. Nikad nisam želeo to da ti kažem jer sam znao da će te povrediti. Ali posle ovog danas… nemam više izbora. Mislim da bi trebalo da potražiš pomoć. U nekoj instituciji, možda tamo gde je i tvoja mama bila. Ne želiš da skončaš kao ona.“ „Bolje mi je, Ričarde.“ Osećam kako me preplavljuje moj stari duh. „Imam posao. Više izlazim i upoznajem ljude…“ Glas mi nestaje. Istinu ne mogu da sakrijem od njega. „Nisam kao moja majka.“ I ranije smo imali ovakve razgovore. Jasno je da mi ne veruje. „Ona se nakljukala lekovima“, Ričard govori nežno. „To nije sigurno!“, protestujem ja. „Možda je u pitanju greška. Možda je pobrkala pilule.“ Ričard uzdiše. „Pre nego što je umrla, rekla je tebi i tetki Šarlot da joj je bolje. Zato sam, sad kad si mi to rekla… Vidi, imaš li olovku?“ Zaledila sam se, pitajući se kako zna šta sam radila samo tren pre nego što je došao. „Olovku“, ponavlja, mršteći se na moju reakciju. „Mogu li da pozajmim jednu?“ Klimam potvrdno, ustajem, odlazim u sobu, gde žućkasti blok s Eminim imenom počiva na krevetu. Osvrćem se preko ramena, odjednom preplavljena strahom da me možda prati. Ali prostor oko mene je prazan. Okrećem blok i uzimam olovku, a Onda primećujem da je naš venčani album i dalje na podu. Stavljam ga u orman i vraćam se u dnevnu sobu. Kolenom nežno udaram Ričardovo dok sedam pored njega. Okreće se prema meni na kauču i poseže za novčanikom. Izvlači jedan jedini prazan ček koji uvek nosi. Gledam ga kako piše jedan broj i dodaje nekoliko nula. Zevam u sumu. „Za šta je to?“ „Nisi dobila dovoljno nakon razvoda.“ Spušta ček na stočić za kafu. „Prodao sam neke akcije zbog tebe i obavestio banku da će uskoro uslediti veliko podizanje s mog računa. Molim te da upotrebiš to kako bi dobila pomoć. Ne bih mogao da živim sa samim sobom ako bi ti se nešto dogodilo.“ „Ne želim tvoj novac, Ričarde.“ Fiksira me pogledom. „Nikad ga nisam želela.“ Poznajem ljude smeđih očiju kojima se boja menja od zelene do plave zavisno od svetla, ili od onoga šta su obukli. Ali Ričard je jedina osoba koju sam videla da mu se nijansa plave boje menja – od zagasitoplave, preko tirkiznoplave, do jarkoplave. 134


Sad imaju moju omiljenu nijansu, bledoindigo. „Neli“, prvi put me poziva ovako otkako sam se odselila, „ja volim Emu.“ Oštar bol probada mi grudi. „Ali nikad nikog neću voleti kao što sam voleo tebe“, kaže. Neprekidno ga gledam u oči, a onda skrećem pogled. Zapanjena sam ovim priznanjem. Ali istina je da i ja isto to osećam prema njemu. Tišina koja visi u vazduhu poput ledenice samo što nije pukla. Ponovo se naginje prema meni i od šoka ne uspevam da razmišljam povezano dok me ljubi mekim usnama. Hvata mi glavu i privlači bliže. Na nekoliko sekundi ponovo sam Neli, a on čovek u kog sam se zaljubila. A onda se naglo vraćam u stvarnost. Guram ga od sebe i brišem usta nadlanicom. „Nije trebalo to da radiš.“ Gleda me dugo, a onda ustaje i odlazi bez reći.

DVADESET TREĆE POGLAVLJE San mi ponovo izmiče te noći dok se prisećam svakog detalja susreta sa Ričardom. Kad konačno zadremam, posećuje me u snu. Prilazi mi dok ležim u krevetu. Prstima mi prelazi po usnama, a onda me nežno ljubi, lagano, prvo u usta, a onda kreće prema vratu. Jednom rukom mi podiže spavaćicu, a onda se ustima spušta još niže. Kukovi počinju nesvesno da mi se pomeraju. Zapinje mi dah dok me telo izdaje bivajući sve vrelije i gipkije. Pribija me uz dušek, pritiska me telom i hvata za zglobove. Pokušavam da ga odgurnem, da ga zaustavim, ali prejak je. Odjednom shvatam da to nisam ja ispod Ričarda – nisu moje ruke prikovane, niti se moje usne razmiču. To je Ema. Naglo se budim i uspravljam. Dah mi je isprekidan. Osvrćem se po sobi, očajnički pokušavajući da shvatim gde sam. Žurno odlazim do kupatila i pljuskam hladnu vodu da izbrišem osećaj koji me je zahvatio u snu. Hvatam oštre ivice lavaboa dok mi se disanje konačno ne smiri.

135


Vraćam se u krevet, razmišljajući kako mi srce lupa i kako me koža pecka kad god sanjam o Ričardu. Još osećam posledice onako izdajničke reakcije na njega. Kako može toliko da me uzbudi, čak i u snu? A onda se prisećam jedne lekcije iz psihologije o delu mozga koji obrađuje emocije. „Ljudsko telo često reaguje na isti način na dva snažna emotivna stanja – seksualno uzbuđenje i strah“, jedan naučnik je objašnjavao. Zatvaram oči i pokušavam da se setim šta je stručnjak tačno rekao. „Kada razmislite o lupanju srca, dilataciji zenica, povećanju krvnog pritiska – to su manifestacije koje se pojavljuju i kod straha i kod uzbuđenja.“ To mi je vrlo dobro poznato. Stručnjak je pričao nešto o tome kako nam um funkcioniše u oba ta stanja. Kada smo zaljubljeni, na primer, nervni sistem zadužen za procenu drugih ljudi može biti kompromitovan. Da li je Ema to doživljavala? Pitam se. Jesam li i ja doživela nešto slično? Previše sam potresena da bih zaspala. Ležim dok mi se slike Ričardove posete vrzmaju po glavi. Istovremeno su žive i nestalne – poput fatamorgane – i dok se duga noć nastavlja, počinjem da se pitam šta se zaista dogodilo, ili je sve to samo deo nekog mog sna. Da li je bilo šta od prethodne večeri istinito, pitam se. Šetam po prvim zracima jutarnjeg zlatila, kao u transu, do svoje komode. Otvaram prvu fioku. Ček se nalazi među mojim čarapama. Dok ga vraćam, gledam dole i vidim beli satenski omot našeg albuma s venčanja. Ovo je jedini fizički dokaz mog braka koji imam. Ne mogu da zamislim da ću ikada više poželeti da pogledam te fotografije, ali moram da ih pogledam poslednji put. Ostale naše fotografije su u Vestčesteru, osim ako ih Ričard već nije prebacio u onaj magacin, u podrumu stambene zgrade u kojoj mu je stan, ili ih je spalio. Pretpostavljam da jeste; Ričard se sigurno rešio svih tragova pre nego što bi Ema imala šansu da naleti na neku neprijatnu uspomenu. Tetka Šarlot mi je ispričala nekoliko situacija kojima je prisustvovala dok sam bila udata. Sem mi je takođe ispričala šta je videla, u našem poslednjem razgovoru – što je na kraju bila najgora svađa koju sam mogla da zamislim. Ah sada želim da pogledam samu sebe drugačijim očima. Sedim prekrštenih nogu na krevetu i okrećem prvu stranu. Na prvoj fotografiji sam u hotelskoj sobi, zakopčavam antiknu bisernu narukvicu oko ruke – „nešto pozajmljeno“ od tetke Šarlot. Ona stoji pored mene i vešto vezuje plavu očevu maramicu oko mog bidermajera. Okrećem sledeću stranu i 136


vidim tetku Šarlot, majku i sebe kako koračamo prema oltaru. Prsti su mi prepleteni sa majčinim, dok me tetka Šarlot sa druge strane drži ispod ruke, pošto u toj ruci držim buket belih ruža. Lice tetke Šarlot je rumeno, a u očima ima suze. Izraz lica moje majke je teško odgonetnuti, iako se smeši prema fotoaparatu. Donekle je udaljena od mene i tetke Šarlot; da se nismo držale za ruke, mogla bih da uzmem makaze i vrlo lako je isečem sa fotografije. Ako bih pokazala nepoznatim ljudima ovu sliku i pitala ih da kažu koja od njih dve je moja majka, verovatno bi odabrali tetku Šarlot, iako sam fizički mnogo više ličila na majku. Uvek sam sebi govorila da sam od majke nasledila samo ono nebitno, kao što su njen dugačak vrat i zelene oči. Ukoliko to zanemarim, bila sam tatina kći; i više sam bila na tetku. Ali sad mi se Ričardove reči vraćaju. Dok smo bili u braku, kad god bi mi rekao da se ne ponašam racionalno, da nisam logična, ili u nekim gorim trenucima, kad bi viknuo: „Ti si luda!“, ja sam to poricala. „Nije u pravu“, šaputala bih sebi dok sam potpuno kruta šetala po komšiluku i lupala stopalima po cementu. Udarila bih levim stopalom: Nije – onda desnim – u pravu. Nije u pravu. Nije u pravu. Nije u pravu. Ponavljala bih te reči desetak, pa čak i stotinu puta. Možda sam mislila da ću tako, ako ih dovoljno puta izgovorim, poništiti neprekidnu brigu koja me je zaokupljala: A šta ako je upravu? Prelazim na sledeću fotografiju, gde moja majka drži zdravicu. Na stolu iza njenih leđa vidi se trospratna torta ukrašena vrhom koji se prenosi generacijama. Porcelanska mlada sa naslikanim osmehom je spokojna, ali sećam se da sam ja tada bila prilično nervozna. Na sreću, majčin govor na svečanoj večeri bio je smislen, iako je predugo pričala. Lekovi su za tad obavili svoj posao. Možda sam mnogo više nasledila od majke nego što sam želela da verujem. Odrasla sam sa ženom koja je obitavala u drugačijem svetu od sveta razvoženja dece i pravljenja sendviča u kakvom su živele majke mojih drugova. Osećanja moje majke su bila poput intenzivnih boja – vatreno-crvena i živa, mekoružičasta i najdubljesiva. Ljuštura joj je bila opaka, ali iznutra ipak krhka. Jednom prilikom se izvikala na šefa smene i nazvala ga siledžijom jer je kinjio stariju kasirku zbog sporosti, i tako zaradila aplauz svih prisutnih u redu. Drugi put je odjednom kleknula na trotoar i nemo zaplakala nad leptirom koji više nije mogao da leti zbog pokidanog krila. 137


Jesam li usvojila nešto od njenog iskrivljenog pogleda na svet, njenih impulsivnih i dramatičnih reakcija? Da li su geni što diktiraju moju sudbinu više pod njenim uticajem, ili pod uticajem mog postojanog i strpljivog oca? Očajnički sam želela da znam koje nevidljive kvalitete sam nasledila od svakog od njih. Za vreme života u braku, postala sam opsednuta saznavanjem te istine. Jurila sam za njom u snovima. Brinula sam se da će mi sećanja izbledeti poput stare fotografije u boji, izbledele na svetlu, pa sam pokušavala da ih održim živima. Počela sam sve da zapisujem u neku vrstu dnevnika – u crnu moleskin svesku koju sam krila od Ričarda pod dušekom kreveta u gostinskoj sobi. Ironija je u tome što sam samu sebe okružila lažima. Ponekad sam pokušavala da im se predam. Možda bi bilo lakše tako – tiho potonuti u novu realnost koju sam stvorila kao da je živi pesak. Nestati ispod površine. Bilo bi mnogo lakše samo se prepustiti, pomislim. Ali ne mogu. Zbog nje. Spuštam album i odlazim do malog stola u ćošku. Vadim žućkasti blok i olovku, i opet počinjem. Draga Ema, Nikad ne bih poslušala nekog ko mi govori da se ne udam za Ričarda. Zato razumem zašto se opireš. Nisam bila dovoljno jasna jer nisam znala odakle da počnem. Pišem dok ne napunim celu stranicu. Razmišljam da dodam još jedan, poslednji, red – Ričard je sinoć bio kod mene – ali izostavljam je jer shvatam da će pomisliti kako pokušavam da je učinim ljubomornom, da u njoj stvorim drugačije sumnje. Zato samo potpisujem pismo i savijam ga na tri dela, zatim ga guram u prvu fioku da bih ga pročitala još jednom pre nego što joj ga predam. Kasnije, istog jutra, istuširala sam se i obukla. Nanosim ruž na usne, prekrivam ostatke Ričardovog dodira, i čujem tetku Šarlot kako viče. Otrčavam u kuhinju. Crni dim se podiže prema tavanici. Tetka Šarlot krpom udara narandžaste plamenove koji plešu po površini šporeta. „Soda bikarbona!“ dovikuje mi. Grabim kutiju s ormarića i prosipam je na plamen, gušeći ga. Tetka Šarlot baca krpu i otvara hladnu vodu u sudoperi. Vidim jarkocrvenu opekotinu na podlaktici dok voda curi preko nje.

138


Sklanjam tiganj sa izgorelom slaninom sa šporeta i uzimam led iz zamrzivača. „Evo.“ Sklanja ruku od vode i zavrće česmu. „Šta se dogodilo? Jesi li dobro?“ „Sipala sam mast od slanine u staru konzervu kafe.“ Izvlačim stolicu za nju i ona teško seda. „Promašila sam. Malo masti se upalilo.“ „Hoćeš li kod lekara?“ Sklanja paket leda i gleda ruku. Opekotina je debljine prsta i oko pet centimetra dugačka. Srećom pa nema plika. „Nije tako loše“, kaže. Gledam prevrnutu kutiju domino šećera na pultu i prosutu gomilicu na šporetu. „Bacila sam slučajno šećer. Možda je to pogoršalo sve.“ „Čekaj da ti donesem malo aloje.“ Žurim u kupatilo i uzimam tubu iz ormarića, iza njenih starih naočara od kornjačevine i kutije ibuprofena. Donosim i lekove protiv bolova u kuhinju, istresam tri tablete na dlan i pružam joj ih. Uzdiše dok utrljava aloju. „To pomaže.“ Sipam joj čašu vode i ona guta pilule. Gledam u debele nove naočare koje počivaju na nosu tetke Šarlot, a onda se teško spuštam na stolicu pokraj nje. Kako sam mogla da ih ne vidim? Bila sam toliko usredsređena na potencijalne tragove Emine i Ričardove veze da nisam primećivala ono što mi se događa ispred nosa. Njena nespretnost i glavobolje. Sastanak sa L. – odnosno „lekarom“. Raščišćavanje nameštaja zbog lakšeg kretanja kroz stan. Gledala je u kartu pića u baru „Robertsona“, a onda poručila piće što nije na njoj. Sporije koračanje tokom šetnje pored Hadsona. Pa onda ta kutija šećera koja uopšte ne izgleda kao soda bikarbona, ali bi nekome ko žuri na dodir mogla da bude ista. Nekome ko za njom poseže kroz dim. Nekome ko gubi vid. Jecaj mi zapinje u grlu. Ali ne mogu da dozvolim sebi da me ona u tom stanju teši. Posežem za njenom šakom sa kao papir debelom kožom. „Slepim“, nežno mi govori tetka Šarlot. „Upravo sam imala drugi pregled da potvrdim to. Degeneracija makule. Uskoro bih ti rekla. Ali ne na ovako dramatičan način.“ Sećam se kako je jednom čitavu nedelju provela praveći stotine pokreta četkicom po platnu da oponaša koru stare sekvoje. Kako smo, kad me je odvela na plažu za vreme jednog od majčinih pomračenja, ležale na leđima i gledale u nebo, i kad mi je objasnila da, iako primamo odsjaj sunca kao belu svetlost, ona je u stvari sačinjena od svih duginih boja. „Toliko mi je žao“, šapućem. 139


Još razmišljam o tom danu – o sendvičima sa ćuretinom i sirom, i termosom limunade koji je spakovala moja tetka, o špilu karata koji je ponela da me nauči da igram džin remi – kad tetka iznova počinje da govori: „Sećaš li se kako smo zajedno čitale Male žene?“ Klimam potvrdno. „Da.“ Već se pitam šta može a šta ne može da vidi. „U knjizi Ejmi kaže: 'Ne plašim se oluja, jer učim kako da upravljam svojim brodom.' Ni ja se nikad nisam plašila lošeg vremena.“ A onda moja tetka čini jedan od najhrabrijih poteza sam videla u životu. Osmehuje se.

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE Mrzim kad ne mogu da vidim. Megi, stidljiva sedamnaestogodišnja kandidatkinja iz Džeksonvila, upotrebila je potpuno iste reči kad mi se obratila u noći inicijacije. Ali nisam je slušala. Bila sam previše obuzeta načinom na koji me je Danijel odbacio. Sutra nije dovoljno dobro, pomislila sam sve ljuća. Nekako sam uspela da učestvujem u svim večernjim ritualima. Stajala sam iza Megi dok je ona stajala u središtu kruga devojaka, u našoj dnevnoj sobi, lica osvetljenih svetlošću sveća. Kad su se sve sestre okupile da glasaju posle udarne nedelje, Megi nije bila na prvobitnom spisku od dvadeset odabranih. Ostale kandidatkinje su bile lepuškaste, ljupke i zabavne – ona vrsta devojaka koje će biti pozivane na sastanke bratstava i podignuti duh čitave kuće. Ali Megi je bila drugačija. Kad smo razgovarale na nekom od naših okupljanja, saznala sam da je u srednjoj školi pokrenula volonterski program koji je trebalo da pomogne životinjama iz prihvatilišta u blizini njenog doma. „Nisam imala baš mnogo drugarica dok sam odrastala“, rekla mi je Megi, sležući ramenima. „Bila sam pomalo autsajder.“ Iskezila se, ali u očima sam videla koliko ju je to povredilo. „Valjda mi je pomaganje životinjama pomoglo da se ne osećam usamljeno.“ „To je odlično. Možeš li mi objasniti kako si otpočela taj program? Želim da se naša kuća više uključi u tako nešto.“ Lice joj se ozarilo dok je opisivala tronogu dogu po imenu Ajk zbog koje joj se rodila ideja. Odlučila sam da bi Megi trebalo da bude jedna od kandidatkinja bez obzira na to šta ostale devojke u kući mislile. Ali dok sam stajala iza njenih leđa i slušala glasove mojih sestra kako pevaju, pitala sam se da li sam pogrešila. Megi je bila obučena u belu pamučnu 140


majicu za devojčice i šorts sa malim višnjama, i jedva da je progovorila tokom čitave večeri. Rekla mi je koliko se raduje novom početku na koledžu i da želi da se poveže sa ostalim devojkama ovde. Ali nije ulagala skoro nikakve napore da se poveže sa sestrinstvom. Nije naučila našu himnu; videla sam da se pretvara da izgovara reči. Uzela je samo gutljaj derti hanč panča i ispljunula ga nazad u šoljicu. „Užas“, kazala je, ostavivši šoljicu na stolu, umesto da je izbaci, a onda je dograbila alkohol sa želatinom. Moj posao bio je da pazim na Megi, da se pobrinem da ispuni svoje dužnosti – uključujući i potragu za blagom po kući – a posebno da je čuvam dok zaranja u okean. Čak smo i mi klinci sa koledža znali da je pijenje alkohola i plivanje kroz brze talase po noći opasno. Ali nisam mogla da se usredsredim na Megi. Bila sam previše svesna promena na svom telu i utihnulog telefona u džepu. Kad se požalila da ne može da pronađe mesinganog petla kog smo iz šale zvali maskotom, i kog smo sakrili u kući, slegnula sam ramenima i ipak otkačila taj zadatak na spisku. „Samo pronađi ono što možeš“, rekla sam, a onda iznova proverila telefon. Danijel me još nije bio pozvao. Bilo je skoro deset sati kad nas je predsednica sestrinstva povela na plažu, za poslednji deo rituala inicijacije. Devojkama su bile svezane oči i držale su se jedna za drugu i pijano se kikotale. Videla sam kako Megi viri ispod poveza preko očiju, kršeći još jedno pravilo. „Mrzim kad ne mogu da vidim. Klaustrofobična sam.“ „Vrati povez“, naredila sam joj. „Samo još nekoliko minuta.“ Dok smo prolazili pored bratstva, momci su tapšali i navijali: „Idemo, Hiomega!“ Džesika, najrazuzdanija devojka našeg sestrinstva, podigla je majicu i pokazala im jarkoružičasti brusthalter, i zaradila stojeće ovacije. Bila sam prilično sigurna da će Džesika noć provesti van naše kuće; pratila je kandidatkinje rame uz rame s pićem. Pored mene je bila Lezli, jedna od mojih najbliskijih prijateljica. Uhvatila me je podruku dok je pevala 99 Bottles of Beer on the Wall sa svim ostalim devojkama. U normalnoj situaciji i ja bih pevala reči pesme s njima, ali nisam popila ni kap alkohola. Kako sam i mogla, znajući da u meni raste mali život? Pomislila sam na plažu. Na mesto gde smo Danijel i ja najverovatnije začeli dete. Nisam mogla da idem tamo. „Hej“, prošaputala sam. „Osećam se kao govno. Možeš li da mi učiniš jednu uslugu? Da paziš na Megi u okeanu?“ Lezli je napravila grimasu. „Malo mi je tupava. Zašto smo je prihvatili?“ „Samo je stidljiva. Biće ona dobro. I dobar je plivač, već sam je pitala.“ 141


„Kako god. Samo da ti je bolje. I duguješ mi.“ Pronašla sam Megi i rekla joj da se ne osećam dobro. Opet je podigla povez, ali ovog puta sam je pustila da ga skine. „Kuda ćeš? Ne možeš da me ostaviš.“ „Sve će biti u redu.“ Iznervirao me je molećivi ton u njenom glasu. „Lezli će paziti na tebe. Samo joj reci ako ti nešto bude trebalo.“ „Koja mršava plavuša je ona?“ Zakolutala sam očima i pokazala u pravcu Lezli. „Ona je naša potpredsednica.“ Odvojila sam se od grupe kad su zašle za ćošak i krenule preko poslednja dva bloka do okeana. Profesorski dom bio je na drugoj strani kampusa, što je bilo petnaest minuta šetnje ako krenem kroz dvorište. Poslednji put sam pokušala da pozovem Danijela. Pravo na govornu poštu, ponovo. Zapitala sam se da li je isključio telefon. Setila sam se devojke koja mu je prišla posle poslepodnevnog časa. Bila sam usredsređena na Danijela, pa nisam obraćala pažnju na nju. Ali sada, kao da gledam neki film, a kamera se vraća na nju, vidim je iz novog ugla. Bila je prilično atraktivna. Koliko blizu mu je stajala? Danijel mi je rekao da sam prva studentkinja s kojom je spavao. Nisam sumnjala u to sve do ovog trenutka. Mogao je da bude i sa njom, koliko sam znala. Nisam shvatila da sam ubrzala korak sve dok nisam počela dublje da dišem od umora. Profesorski domovi su svi stajali jedan do drugog, baš kao kuće u Grčkoj. Oivičavali su samu ivicu kampusa, odmah iza staklene bašte Poljoprivrednog fakulteta. Jednospratne zgrade od crvene cigle nisu bile lepe, ali su bile besplatne – odličan izbor za profesore na koledžu. Njegov alfa romeo bio je parkiran na prilazu kuće broj devet. Plan mi je bio da pokucam na vrata i pitam gde profesor Danijel – ne, profesor Barton – živi. Planirala sam da kažem da imam rad koji moram da mu predam, jer sam mu danas na predavanju predala pogrešnu skicu. Ali automobil je izbrisao potrebu za tim. Sad sam tačno znala gde živi. I bio je kod kuće. Pritisnula sam zvonce i jedna od Danijelovih cimerki se pojavila. „Izvolite?“ Zadenula je svoju kosu boje žita za uvo. Jedna šarena mačka ušetala je u prostoriju i počela da se trlja o njen gležanj. „Ma jako je glupo. Je li profesor Barton tu? Upravo sam shvatila da sam mu, ovaj, dala pogrešan.

142


Žena se okrenula i pogledala nekog ko je silazio niz stepenice. „Dušo? Jedna od tvojih studentkinja je tu.“ Skoro je pretrčao poslednjih nekoliko stepenika. „Vanesa! Šta te dovodi ovako kasno u moj dom?“ „Ja, ovaj, predala sam vam pogrešan rad.“ Znala sam da pomamno gledam čas Danijela čas ovu ženu koja ga je zvala „dušo“. „Ma nema problema“, brzo je rekao Danijel. Smejao se previše srdačno. „Samo sutra predaj dobru verziju teksta.“ „Ali ja.Zatreptala sam zbog suza dok je zatvarao vrata. „Čekaj malo.“ Žena je pružila ruku da spreči zatvaranje vrata i tad sam ugledala zlatnu burmu na njenom prstu. „Došli ste čak ovamo da pričate o radu?“ Klimnula sam. „Vi ste njegova supruga?“ Još sam se nadala da mu je samo cimerka, da je ovo nekakav nesporazum. Pokušala sam da zvučim opušteno. Ali nije uspelo. „Jesam. Ja sam Nikol.“ Podrobnije me je pogledala u lice. „Danijele, šta se događa?“ „Ništa.“ Danijelove plave oči se raširiše. „Izgleda da je predala pogrešan rad.“ „Na kom si smeru?“ pitala je njegova žena. „Porodična sociologija“, rekla sam brzo. Bio je to kurs na koji sam išla prošlog semestra. Nisam slagala da zaštitim Danijela. Učinila sam to zbog žene koja je stajala preda mnom. Bila je bosa i nije imala šminku na licu. Izgledala je umorno. Mislim da je želela da mi veruje. Možda će i poverovati. Možda će zatvoriti vrata i podgrejati ulje za kokice, a onda se sklupčati pored Danijela da gledaju seriju Arrested Development. Danijel je mogao da joj objasni šta tražim tu, i otera me kao dosadnog komarca. „Ovi klinci su toliko opsednuti ocenama“, mogao je da kaže. „Podseti me, koliko još imam do penzije?“ Ali nije se dogodilo to. U istom trenutku kad sam ja izgovorila: „Porodična sociologija“, Danijel je rekao: „Diplomski seminar.“ Njegova žena nije odmah odreagovala. „Tako je!“ Danijel je teatralno pucnuo prstima. Previše se trudio. „Imam pet grupa u ovom semestru. Ludnica je! Kako god, kasno je. Hajde da pustimo ovu sirotu devojku da ide kući. Sutra ćemo sve rešiti. Ne brini za rad, to se stalno dešava.“ „Danijele!“ Kad je žena viknula, zaćutao je.

143


Pritisnula mi je prst na grudi. „Drži se podalje od mog supruga.“ Donja usna joj je podrhtavala. „Zlato“, molećivo će Danijel. Nije gledao u mene; nije me uopšte video. Dve skrhane žene su stajale pred njim. Ali njemu je bilo stalo samo do jedne. „Izvini“, prošaputala sam. „Nisam znala.“ Vrata su se zalupila i čula sam je kako nešto viče. Dok sam silazila niz stepenice, morala sam da se uhvatim za rukohvat da ne bih pala, kad sam videla žuti tricikl na travnjaku. Jedno drvo ga je sakrilo dok sam prilazila kući. U blizini je bilo i ružičasto uže sa preskakanje. Danijel je već imao decu. Mnogo kasnije nakon što sam se vratila u sestrinski dom i proklela Danijela, plakala i jaukala; nakon što mi je Danijel doneo buket jeftinih karanfila i podjednako jeftino izvinjenje, uz reči da voli svoju porodicu i da ne može da zasnuje novu sa mnom; nakon što sam otišla na kliniku udaljenu sat vremena, što je bilo iskustvo koje nikada nikome neću moći da ispričam; nakon što sam završila studije i krenula za Njujork, očajnički želeći da ostavim Floridu iza sebe – čak i posle svega toga, kad god se setim te oktobarske večeri, trenutak kog se najživlje sećam je sledeći: Kad su se kandidatkinje vratile iz okeana, Megi nije bilo. Megi i Ema nisu imale ništa zajedničko. Osim mene. Ove dve mlade žene su zauvek promenile moj život. Ali jedne u mom životu više nema, a druga je stalno tu. Provodila sam podjednako mnogo vremena razmišljajući o Megi, kao što sada razmišljam o Emi. Možda se zato njih dve sad mešaju u mojoj glavi. Ali Ema nije poput Megi, podsećam samu sebe. Moja zamena je zanosna i samouverena. Zrači i privlači poglede. Prvi put kad sam je videla, ustala je od stola da me pozdravi, tečnim, elegantnim pokretom. „Gospođo Tompson! Tako sam srećna što vas konačno upoznajem!“ Razgovarale smo telefonom, ali njen grleni glas me nije pripremio za njenu mladost i lepotu. „O, zovi me Vanesa.“ Osećala sam se prastaro, iako sam bila tek u tridesetim. Bio je decembar i veče Ričardove kancelarijske zabave. Tada smo bili u braku sedam godina. Nosila sam široku crnu haljinu u pokušaju da sakrijem višak kilograma. Izgledala sam kao da sam krenula na sahranu u poređenju sa Eminim jarkocrvenim kombinezonom. Ričard je izašao iz kancelarije i poljubio me u obraz. „Jesi li krenula gore?“, pitao je Emu. 144


„Ako moj šef kaže da je to u redu!“ „Tvoj šef kaže da je sasvim u redu“, našalio se Ričard. Tako da smo sve troje liftom krenuli na četrdeset peti sprat. „Obožavam vašu haljinu, gospođo… ovaj Vanesa.“ Ema je blesnula osmehom sa reklame za pastu za zube. Pogledala sam svoju najobičniju odeću. „Hvala ti.“ Mnogo žena bi se osetilo ugroženo mogućnostima koje predstavlja jedna Ema: te kasne večeri u kancelariji kada se poručuje kineska hrana i kad se vade flaše votke iz partnerovog bara, prekonoćna putovanja do klijenata i svakodnevna blizina ugaonoj kancelariji mog supruga. Ali kod mene to nije bio slučaj. Čak ni kad me je Ričard nazvao da mi kaže da će ostati do kasno i da će odspavati u stanu u gradu. Još dok smo se zabavljali – dok sam bila Ričardova Neli – sećam se kako me je začuđavala sterilnost tog stana. Neka druga žena je živela tamo s Ričardom pre nego što me je upoznao. Rekao mi je o njoj samo da još živi u gradu i da neprekidno kasni. Prestala sam da se brinem da predstavlja nekakvu pretnju kad smo se Ričard i ja venčali; nikad nije predstavljala pretnju za naše živote, iako sam se sve više interesovala za nju kako su godine prolazile. Ali nikad nisam ostavila traga na stanu, takođe. Ostao je praktično isti kao što je bio kad je Ričard bio samac, sa smeđim antilop kaučem, komplikovanim osvetljenjem i savršeno poredanim porodičnim fotografijama u hodniku, plus jednom mojom i Ričardovom sa venčanja, u jednostavnom crnom okviru koji se slagao sa ostalim ramovima. Tih meseci, kada su Ričard i Ema mislili da im je veza tajna – kad ju je vodio u stan ili odlazio u njen – uživala sam što nije tu. Meni je to značilo da ne moram da se presvlačim iz trenerke. Mogla sam da ispraznim čitavu flašu i ne brinem o tome gde ću sakriti dokaz. Nisam morala da smišljam priču o tome šta sam radila tog dana ili izmišljam razlog da izbegnem seks sa suprugom. Njegova afera je bila kao predah. Odmor, zapravo. Da je samo ostala to – afera. Veći deo jutra provela sam u razgovoru sa tetkom Šarlot. Pristala je da krenem s njom kod lekara i saznam kako mogu da joj olakšam, ali je ipak insistirala da se nađe s prijateljicom u Muzeju moderne umetnosti, na jednom predavanju, kako je planirala. „Život mi se neće zaustaviti“, rekla je tetka Šarlot, glatko odbivši moju ponudu da ne odem na posao i pođem s njom, ili bar da joj pozovem taksi.

145


Nakon što sam očistila kuhinju, otvaram laptop da ukucam reči degeneracija makule. Čitam: Stanje je izazvano propadanjem središnjeg dela mrežnjače. Ako je oko kamera, makula je središnji i najosetljiviji deo takozvanog filma, kako ova internet stranica objašnjava. Zdrava makula sakuplja veoma detaljne slike u centar vidnog polja i šalje ih optičkom nervu u mozgu. Kad ćelije makule obole, slike ne budu primljene ispravno. Zvuči tako klinički. Tako sterilno. Kao da ove reči nemaju nikakve veze sa tim što moja tetka više neće biti u stanju da meša nijanse plave, crvene, žute i smeđe, da simulira boju kože šake, vene i bore, blaga ulegnuća i bregove članaka. Zatvaram laptop i uzimam dve stvari iz sobe: Ričardov ček, koji sam stavila u novčanik s planom da ga unovčim kasnije ove nedelje. Rekao mi je da ga upotrebim da dobijem pomoć i to ću i učiniti. Pomoć za tetku Šarlot. Za njene lekarske račune, zvučne knjige, ostale potrepštine, kao i sve ostalo što joj bude trebalo. Uzimam i pismo za Emu iz fioke stola i poslednji put ga čitam. Draga Ema, Nikad ne bih poslušala nikog ko mi govori da se ne udam za Ričarda. Zato shvatam zašto se opireš. Nisam bila dovoljno jasna jer nisam znala odakle da počnem. Mogla bih da ti kažem šta se zaista dogodilo na toj zabavi, kada u našem podrumu nije bilo dovoljno ravnoa. Ali sigurna sam da bi Ričard uklonio svaku sumnju koju bih možda izazvala u tebi. Tako da, ako ne želiš da pričaš sa mnom – ukoliko ne želiš da se nađeš sa mnom – onda mi, molim te, poveruj kad ti kažem: Jedan deo tebe već zna koje on. Postoji neko reptilsko nasleđe u svakom od nas koje nas upozorava na opasnost. Do ovog trenutka si sigurno osetila kako se ono budi u tebi. Odbacila siga. I ja sam. Pronašla si izgovore. I ja sam to učinila. Ali kada budeš sama, molim te, poslušaj ga. Bilo je znakova koje sam ignorisala pre nego što smo se venčali; oklevala sam, ali sam preko toga prešla. Nemoj počiniti iste greške kao ja. Ja sebe nisam mogla da spasem. Ali za tebe još nije kasno. Ponovo savijam pismo, a onda odlazim da pronađem kovertu.

146


DVADESET PETO POGLAVLJE Jedan od prvih znakova se pojavio još pre nego što smo se venčali. Držala sam ga u ruci. Sem ga je takođe videla. Kao i svi ostali na našem venčanju. Plavuša mlada i njen zgodni mladoženja, zaleđeni u savršenom trenutku. „Isuse, čak i izgledaju kao vas dvoje“, Sem je rekla kad sam joj pokazala ukras za tortu. Kad ga je Ričard doneo iz podruma u zgradi, rekao mi je da je pripadao njegovim roditeljima. U to vreme nisam imala razloga da sumnjam. Ali posle godinu i po nakon venčanja, kad sam otišla u grad da se nađem sa Sem, dve stvari su se dogodile: Shvatila sam koliko smo se udaljile moja najbolja prijateljica i ja. A onda sam počela da pronalazim razloge da sumnjam u supruga. Mnogo sam se radovala što ću videti Sem. Prošla je čitava večnost otkako smo zajedno bile na kratkom ručku. Dogovorile smo se u petak uveče, kad je Ričard bio u Hongkongu na nekoj konferenciji. Trebalo je da traje samo tri dana, pa iako me je pozvao da pođem s njim, složili smo se da nema smisla. „Nećeš se čak ni oporaviti od promene vremenskih zona do trenutka kad budemo morali da krenemo kući“, rekao je Ričard. Kao i svemu ostalom, Ričard se veoma brzo prilagođavao drugim vremenskim zonama. A ja sam znala da će me kombinacija ksanaksa potrebna za let i klomifen koji sam koristila da zatrudnim toliko ošamutiti da neću uživati u kratkoj poseti Aziji. Impulsivno sam rezervisala sto u restoranu „Pajka“, odlučivši da počastim Sem. Sela sam u voz, planirajući da provedem noć u Ričardovom stanu u gradu. Čak i nakon toliko vremena, premda sam imala nekoliko komada odeće i nešto pribora za higijenu, uvek sam to mesto doživljavala kao isključivo njegovo. Sem i ja smo se složile da se nađemo u stanu koji smo delile. Dočekala me je na vratima i zagrlile smo se. Spustila je ruke, ali ja sam je zadržala u zagrljaju nešto duže, uživajući u njenoj toploti. Nedostajala mi je više nego što sam toga bila svesna. Imala je pripijenu plišanu haljinu bez rukava i duboke čizme. Kosa joj je dobila još nekoliko slojeva otkako sam je poslednji put videla, a ruke su joj bile bolje oblikovane nego ikada pre. „Je li Tara tu?“ Krenula sam za Sem kroz minijaturni hodnik i kuhinju, do njene sobe. Vrata sledeće prostorije, nekada moje, a sad Tarine sobe, bila su zatvorena.

147


„Jeste“, rekla je Sem dok sam sedala na krevet. „Upravo se vratila iz studija. Tušira se.“ Čula sam kako voda struji kroz stare cevi, one koje su me bez upozorenja ponekad ošurile. Kroz Semino uzglavlje kreveta još su bila protkana svetla, a odeća razbacana svud po podu. Sve je bilo potpuno isto, a ipak drugačije. Stan je delovao manje i trošnije; osetila sam istu vrstu otuđenosti koju sam osetila kad sam kao tinejdžerka posetila svoju staru osnovnu školu. „Izgleda da ima prednosti u tome što ti je pilates instruktorka cimerka. Izgledaš izvanredno.“ „Hvala.“ Posegnula je za debelom narukvicom na komodi i zakopčala je oko zgloba. „Nemoj ovo pogrešno da shvatiš, ali ti izgledaš… kako da ti to nežno saopštim? Pomalo grozno.“ Uzela sam jastuk i bacila ga na nju. „Postoji li uopšte pravi način na koji to može da se shvati?“ Glas mi je bio veseo, ali osetila sam se povređeno. „Ma ćuti, i dalje si divna. Ali šta to, dođavola nosiš? Sviđa mi se ogrlica, ali izgledaš kao da si krenula na roditeljski.“ Pogledala sam crne pantalone (sve šire) i čipkani sivi šifonski gornji deo koji nisam upasala. Ukrasila sam svoju kombinaciju srećnim perlama. Sem je malo bolje pogledala moju bluzu. „O, bože…“ Počela je da se kikoće. „Ta bluza…“ „Šta je s njom?“ Nasmejala se još više. „Gospođa Porter je imala istu na onoj zabavi kad su deca pravila kolače!“, konačno je uspela da izgovori. „Džonina mama?“ Odmah sam se setila sitničave žene koja je na sastanak sa mnom došla sa savršeno usklađenim nijansama ruža i ružičaste haljine. „Ne, nije!“ „Kunem ti se.“ Sem je obrisala suze iz očiju. „Džonina mlađa sestra je u mojoj grupi, a sećam je se jer ju je jedno dete umrljalo šlagom i morala sam da joj pomognem da je opere. Hajde, nećemo valjda na čaj u Ric.“ Počela je da prekopava po stvarima prebačenim preko stolice. „Imam ove nove pripijene farke iz Antropolodžija – čekaj, izgledaće savršeno na tebi.“ Pronašla ih je i dobacila mi ih, zajedno sa crnom majicom ovalnog izreza. Sem me je videla kako se oblačim i svlačim stotinu puta. Nikad se nisam stidela pred njom, ali te večeri jesam. Znala sam da ne mogu da stanem u njene pantalone, koliko god da likre imaju u sebi. „Dobro mi je.“ Obgrlila sam kolena, prepoznavši ovaj svoj pokret kao pokušaj da izgledam manja. „Ne trudim se baš da nekog impresioniram.“ Sem je slegnula ramenima. „U redu. Hoćeš čašu vina pre nego što krenemo?“ 148


„Naravno.“ Skočila sam sa kreveta i krenula za njom u kuhinju. Ormarići su i dalje bili u zagasitobež boji u koju smo ih ofarbale kad sam se uselila, ali boja je izbledela i malo su bili izguljeni kod drški. Radne površine su bile zatrpane kutijama čajeva: kamilice, lavande, nane, koprive. Semin večiti med takođe je bio tu, samo je sad bio u plastičnoj flaši iz koje je mogao da se cedi. „Malo si se sredila.“ Podigla sam flašu. Kad je Sem otvorila vrata frižidera, primetila sam činijice humusa i kese organskih malih šargarepa i celera, Ni traga od ostataka kineske hrane na vidiku. Oni su uvek predstavljali glavni sastojak našeg frižidera, čak i danima nakon što je trebalo da budu bačeni. Sem je uzela dve čaše iz ormarića i napunila ih, a onda mi pružila jednu. „Htela sam da donesem malo vina“, rekla sam, odjednom se setivši flaše koju sam ostavila u hodniku. „Imam ga dovoljno.“ Kucnule smo se čašama i svaka je otpila malo. „Verovatno nije dobro kao ono koje piješ sa princom, a?“ Trepnula sam. „Ko je princ?“ Sem je oklevala. „Ma znaš, Ričard.“ Ponovo je zastala. „Tvoj princ na belom konju.“ „Kažeš to kao da je u pitanju nešto loše.“ „Naravno da nije loše. Jeste princ, zar ne?“ Gledam u svoju čašu s vinom. Bilo je malo kiselo – zapitala sam se koliko je dugo stajalo otvoreno u Seminom frižideru – i izgledalo je više kao sok od jabuke, u odnosu na bledožutu tečnost koju sam navikla da pijem. Bluza koju sam nosila, ona kojoj se Sem rugala, koštala je više od moje kirije dok sam živela ovde. „Nema više dijetalne kole.“ Mahnula sam prema praznom mestu pored ulaznih vrata. „Sad piješ čaj od koprive?“ „Još je nisam naterala da to proba“, začuo se jedan nežni i prozračni glas. Okrenula sam se i ugledala Taru. Fotografije koje mi je Sem pokazala na telefonu nisu išle Tari u prilog. Odisala je zdravljem – zubi su joj bili beli i pravi, koža joj se sijala, a oči bile bistre. Videla sam glatku, pravougaonu izbočinu butnih mišića kroz njene helanke. Nije nosila ni mrvicu šminke. Nije joj trebala. „Tara mi je pročitala sastojke dijetalne kole jednog dana. Sećaš se?“ Tara se nasmejala. „Dok sam stigla do kalijum-benzoata, već je prekrila uši da ne čuje.“ Sem je nastavila svoju priču: „Bila sam toliko mamurna da sam skoro povratila.“

149


Kratko sam se nasmejala. „Gutala si to na galone. Sećaš se kako smo stalno udarale nožne prste o to?“ „Uspela sam da je nagovorim da pije vodu.“ Tara je uvila mokru kosu u čvor na vrhu glave. „Ubacim malo peršuna. Umiruje upalne procese u telu.“ „Zato ti ruke izgledaju tako dobro“, rekla sam Sem. „Trebalo bi da probaš“, odvratila je Sem. Zato što sam naduvena? Brzo sam dokrajčila vino. „Spremna? Imamo rezervaciju…“ Sem je isprala naše čaše u sudoperi, a onda ih stavila na sušilicu koje nije bilo kad je ovo bio naš stan. „Hajdemo.“ Okrenula se ka Tari. „Pošalji mi poruku ako želiš kasnije da dođeš na piće.“ „Važi, bilo bi zabavno“, dodala sam. Ali nisam je želela tamo, da priča o toj svojoj peršunom začinjenoj vodi i smeje se sa Sem. Taksijem smo otišle do restorana i saopštila sam hostesi svoje ime. Prošle smo kroz hodnik sa debelim tepihom na podu u salu. Skoro svi stolovi su bili zauzeti – mesto je dobilo izvrsnu kritiku u Tajmsu. Zato sam ga i izabrala. „Lepo“, rekla je Sem dok joj je konobar pridržavao stolicu. „Možda si dobro postupila što se nisi preobukla u one uske farmerke.“ Nasmejala sam se dok sam gledala oko sebe, shvatila sam da je ovaj tip restorana – sa deset stranica dugačkom vinskom kartom u debelom kožnom povezu i komplikovano presloženim salvetama na tanjirima – ona vrsta mesta na koje bi me Ričard izveo. Nije bio u Seminom stilu. Odjednom sam poželela da sam predložila da ostanemo kod nje i da smo naručile sečuansku piletinu, kao nekad. „Uzmi šta god želiš“, rekla sam Sem kad smo otvorile menije. „Ja častim. Hoćeš da podelimo flašu burgundca?“ „Naravno. Kako god.“ Obavila sam isprobavanje vina i odlučile smo da za predjelo podelimo tradicionalnu pitu sa kozjim sirom i paradajzom, kao i salatu od potočarke i grejpfruta. Ja sam onda poručila srednje pečeni file minjon i preliv. Sem je odabrala lososa. Konobar je došao do stola noseći korpu sa četiri veoma lepo aranžirane vrste hleba. Svaki nam je opisao, a meni se stomak pobunio. Miris toplog hleba je uvek bio moj kriptonit. „Ja ne mogu“, rekla sam. „Ja ću uzeti i njen, onda. Mogu li da uzmem fokaču sa ružmarinom i ovaj sa više vrsta žitarica?“ „Jede li Tara hleb?“

150


Sem je umočila parče u maslinovo ulje. „Naravno. Što pitaš?“ Slegnula sam ramenima. „Izgleda tako zdravo.“ „Da, ali nije zaluđena baš toliko. Pije i čak ponekad popuši malo trave, s vremena na vreme. Poslednji put kad smo to uradile, otišle smo u Central park da se vozimo na ringišpilu.“ „Čekaj, sad i duvaš?“ „Onako, jednom mesečno, možda. Ništa naročito.“ Sem je podigla hleb do usta i opet sam primetila njene definisane bicepse. Nakon kratke pauze, konobar nam je doneo salatu i pitu, i obe smo malo pojele. „I, da li još izlaziš s onim tipom – grafičkim dizajnerom?“ upitala sam je. „Ne. Ali sutra veče idem na sastanak naslepo sa bratom jednog Tarinog klijenta.“ „Je li?“ Uzela sam zalogaj salate. „Ko je on?“ „Ime mu je Tom. Zvučao je super preko telefona. Ima sopstveni biznis…“ Pokušala sam da odglumim entuzijazam dok mi je Sem pričala o Tomu, ali znala sam da će Tom biti samo u bledom sećanju kad sledeći put budemo pričale. Sem je uzela kašiku i uzela još malo pite. „Ne jedeš baš mnogo.“ „Samo nisam toliko gladna.“ Sem me je pogledala pravo u oči. „I zašto smo došle ovamo?“ Uvek sam podjednako volela i mrzela njenu otvorenost. „Htela sam da te počastim nečim lepim“, rekla sam veselo. Semina kašika je zvecnula po tanjiru kad ju je ispustila. „Nisam ja slučaj za milostinju. Mogu sama sebi da platim večeru.“ „Znaš da nisam to mislila“, nasmejala sam se, ali po prvi put mi se učinilo da naš razgovor postaje napet. Konobar nam je prišao i dopunio nam čaše. Zahvalno sam popila još malo, a onda mi je telefon zavibrirao. Izvadila sam ga iz torbice i videla Ričardovu poruku: Šta si to smislila, dušo? Večeram sa Sem, poslala sam mu odgovor. U restoranu „Pajka“ smo. Šta ti radiš? Krećem na golf teren sa klijentima. TI ćeš odvesti automobil kući? Seti se da uključiš alarm pre nego što legneš. Hoću. Volim te! Nisam mu rekla da nameravam da odspavam u stanu. Nisam sigurna zašto to nisam učinila. Možda sam pomislila da će Ričard posumnjati da planiram dugo celovečernje opijanje, kao što sam to radila pre nego što sam ga upoznala.

151


„Izvini.“ Spustila sam telefon na sto. Ali sam ga spustila da se ekran ne vidi. „To je bio Ričard… Hteo je da se uveri da ću sigurno da se vratim kući.“ „U stan?“ Odmahnula sam glavom. „Nisam mu rekla da ću možda tamo odspavati. .. U Hongkongu je, pa – nije mi delovalo naročito važno.“ Videla sam da je Sem to shvatila, ali ništa nije rekla. „Eto!“ I sama sam osetila lažnu radost u svom glasu. Na sreću, konobar se pojavio da odnese predjela i donese glavna jela. „Kako je Ričard? Kaži mi šta se događa.“ „Pa… još mnogo putuje, očigledno.“ „A ti piješ, tako da još nisi trudna.“ „Da.“ Osetila sam da mi naviru suze, pa sam popila još malo vina da bih se sabrala. „Jesi li dobro?“ „Naravno.“ Pokušala sam da se osmehnem. „Samo traje duže nego što smo mislili, valjda.“ Osetila sam čežnju za detetom koje još nisam imala. Okrenula sam se i pogledala ostale goste – parove koji su sedeli nagnuti preko stola i veće grupe ljudi što su živahno razgovarali. Želela sam da pričam sa Sem onako kako smo nekada pričale, ali nisam znala kako da počnem. Mogla sam da spomenem dizajnera enterijera koji mi je pomogao da izaberem nove materijale za trpezarijske stolice. Mogla sam da spomenem džakuzi što je Ričard želeo da postavimo u zadnjem dvorištu. Mogla sam da joj pričam o aspektima svog života na kojima bi mogla da mi zavidi, površnim detaljima koji uopšte ne bi zanimali Sem. Sem i ja smo se i ranije svađale – oko gluposti, kao kad sam izgubila njenu omiljenu minđušu alku, ili kad je zaboravila da pošalje ček za kiriju. Ali to veče se nismo svađale. Bilo je još gore od toga. Neki jaz se stvorio među nama koji nije bio posledica vremenske i geografske udaljenosti. „Pričaj mi o deci koju imaš ove godine.“ Odsekla sam komad bifteka i gledala kako sok curi na tanjir. Ričard je uvek naručivao srednje pečen biftek, ali ja sam više volela da mi bude jače ispečen. „Uglavnom su divni. Džejms Bond mi je omiljen – taj klinac ima odličan stil. Ali zaglavila sam se sa Pospankom i Ljutkom.“ „Moglo je da bude i gore. Mogla si da dobiješ zle polusestre.“ Semin nadimak za Ričarda mi se opet pojavio u glavi. Princ. Ljubazan čovek prijatne spoljašnjosti, koji na belom konju dolazi u pomoć i heroini obezbedi luksuzan novi život. „Ti tako vidiš Ričarda? Kao mog spasioca?“ „Šta?“

152


„Ono od pre. Nazvala si ga princom.“ Spustila sam viljušku. Odjednom više nisam bila gladna. „Uvek sam se pitala imaš li nadimak za njega.“ Bila sam bolno svesna svoje skupe bluze, skupoće vina koje smo pile, moje prada tašne što je visila na naslonu stolice na kojoj sam sedela. Sem je slegnula ramenima. „Nemoj to previše da naduvavaš.“ Prebacila je pogled na svoj tanjir i počela da ga posipa biberom. „Zašto nećeš da dođeš do naše kuće?“ Pitala sam se zašto je baš sada odlučila da ne bude direktna. Ono jednom kad je bila u poseti, Ričard ju je dočekao zagrljajem. Pekao je pljeskavice. Setio se da Sem ne voli susam na zemičkama. „Priznaj mi. Nikad ti se nije sviđao.“ „Nije da mi se ne sviđa. Samo mislim – osećam kao da ga uopšte ne poznajem.“ „Želiš li da ga bolje upoznaš? On je moj suprug, Sem. Ti si mi najbolja prijateljica. Važno mi je to.“ „U redu.“ Ali ništa više nije rekla i znala sam da mi nešto prećutkuje. Sem i Ričard se nisu povezali onako kako sam očekivala. Govorila sam sebi da je to zato što su toliko različiti. Kao da sam je primoravala da mi kaže još, ali u stvarnosti, nisam želela to da čujem. Sem je sklonila pogled, spustila je glavu i uzela zalogaj lososa. Možda nije Ričard ta osoba koju nije želela da upozna, pomislila sam. Možda sam u pitanju ja, kao Ričardova supruga, koju izbegava. „Kako god, hajde da smislimo šta ćemo dalje“, rekla je Sem. „Jesi li za igranje? Poslaću poruku Tari i reći joj da smo pri kraju.“ Nisam želela da izađem s njima, na kraju krajeva. Do trenutka kad sam platila račun, osetila sam se iscrpljenom, iako tog poslepodneva nisam radila skoro ništa, osim što sam oprala malo veša i čekala majstora da popravi česmu, dok je Sem radila čitavog dana i uspela je čak da uglavi i trening. Osim toga, nisam bila obučena za ples – kao što je Sem rekla, izgledala sam kao da sam krenula na roditeljski. Odbacila sam Sem do kluba gde ju je Tara čekala i taksijem otišla do Ričardovog stana. Bilo je tek deset sati. Rano smo se razišle. Spremam se da legnem, poslala sam Ričardu poruku. Mislila sam da ga u stvari ne lažem. Novi vratar je bio na dužnosti i predstavila sam mu se. Onda sam krenula liftom, šunjajući se pored vrata komšinice gospođe Kin, i ušla u Ričardov stan pomoću ključa koji mi je dao još davno. Prošla sam kroz hodnik, zastavši pored porodičnih fotografija koje su visile na zidu. Nikad nisam Sem pričala o Ričardovom odrastanju, o životu bez roditelja i komšijskim knjigovodstvenim uslugama. Ričard mi je to ispričao u poverenju i smatrala sam da je na njemu da joj to ispriča. Da je Sem zaista želela da joj 153


Ričard priča o sebi, a ne da ga kategorizuje kao što to radi sa decom u zabavištu, možda bi ga gledala drugačijim očima, pomislila sam. Nije joj se sviđalo ko sam bila kad sam bila sa Ričardom – to je sad bilo sasvim jasno. Ali isto tako sam znala da Ričard nije voleo kako se ponašam kad sam sa Sem. Uputila sam se prema dnevnoj sobi, primetivši pružanje svetlosti – pomrčinu u prostoriji u kombinaciji sa kuhinjskom plafonjerom iza leđa – pretvarala je staklene zidove okrenute prema Central parku u ogledalo. Videla sam svoju nejasnu priliku zatočenu unutar snežne kugle. U toj svojoj crno-sivoj kombinaciji izgledala sam bezbojno. Kao da sam bledela. Poželela sam da sam krenula s Ričardom na put. Poželela sam da sam bolje postupila sa Sem za vreme večere. Očajnički sam poželela nešto postojano za šta bih mogla da se uhvatim. Nešto stvarnije da dodirnem od besprekornog nameštaja i glatkih površina ovog stana. Otišla sam u kuhinju i otvorila frižider. Bio je prazan, ako se izuzme par flaša perijea i flaše šampanjca vev kliko. Znala sam da u ormarićima ima testenine, nekoliko konzervi tunjevine i punjenja espresa. U dnevnoj sobi su se na stočiću nalazila poslednja izdanja časopisa Njujork i Ekonomist. Desetak knjiga je stajalo na policama u Ričardovoj kancelariji, uglavnom biografija i nekoliko klasika Stajnbeka, Foknera i Hemingveja. Krenula sam hodnikom prema spavaćoj sobi da legnem. Opet sam prošla pored porodičnih fotografija. A onda sam stala. Jedne nije bilo. Gde je slika Ričardovih roditelja s venčanja? Još je mogla da se vidi mala rupa gde je bio ekser. Znala sam da nije u kući u Vestčesteru. Pogledala sam i ostale zidove u stanu, čak sam pogledala i u kupatilo. Slika je bila prevelika da bi stala u fioku, ali svejedno sam ih sve pregledala. Nigde je nije bilo. Da li ju je Ričard odneo u podrum? Pitala sam se. Ostale fotografije su bile dole, uključujući i neke iz Ričardovog detinjstva. Nisam bila umorna, više ne. Potražila sam u torbici ključeve i vratila se do lifta. Podrumi koji su dostupni stanarima zgrade nalazili su se ispod prvog nivoa. Jednom sam bila tamo s Ričardom, kratko posle venčanja, kada sam donela nekoliko kutija da ih ostavim pre nego što se preselim. Njegov podrum je bio peti s leve strane. Nakon što je izvrteo brojčanik debelog lokota i odložio moje stvari, otvorio je jednu od velikih plavih plastičnih kutija pored zida. 154


Izvadio je desetak fotografija – veličine deset puta petnaest centimetara, strpanih u žutu kovertu s natpisom Kodak. Sve su slikane istog dana, bila je to serija fotografija s Ričardovog bejzbol treninga. Fotograf je izgleda pokušavao da uhvati trenutak kad je Ričard udarao loptu, ali svaki slajd je bio okinut u pogrešnom trenutku. „Koliko ti je bilo na ovima?“, pitala sam. „Između deset i jedanaest. Morin ih je slikala.“ „Mogu li da dobijem jednu?“ Sviđala mi se usredsređenost Ričardovog lica i kako mu je mali nos bio nabran od koncentracije. Nasmejao se. „Prolazio sam kroz štrebersku fazu. Pronaći ću ti bolju sliku.“ Ali nije, tog dana nije. Žurili smo da se nađemo sa Džordžom i Hilari na ručku, pa je Ričard vratio fotografije povrh gomile identičnih žutih koverata, vratio lokot i popeli smo se u predvorje liftom. Možda je fotografiju roditelja sa venčanja stavio u tu kutiju. Kad sam kročila u lift, rekla sam sebi da sam samo radoznala. Sad sam se, kasno to shvativši, zapitala vodi li me to moja podsvest. Da li me tera da saznam nešto više o suprugu, u noći kada nemam nikakvu predstavu o tome gde se on nalazi. U noći kada je fizički udaljen najviše što je moguće. Čak i po danu, podrum je zastrašujuće mesto, poput šupljine koja leži ispod elegantne zgrade. Plafonsko svetlo osvetljavalo je prostor što je bio čist, ali zidovi su bili tamnosivi, a pojedinačni podrumi odvojeni debelim gredama i žicom. Izgledao je kao zatvor za stvari koje ljudima nisu potrebne svakoga dana. Ričard je koristio šifru koja je bila Morinin datum rođenja. Bio je to isti privremeni kod koji je upotrebljavao na svim sefovima u hotelima u kojima smo odsedali na putovanjima, pa sam ga znala. Okrenula sam brojčanik, držeći metalni i teški lokot u šaci i on se otvorio. Kročila sam unutra. Podrumi su sa obe strane bili puni koječega – nameštaja, skija… Tu je bila i jedna plastična novogodišnja jelka. Ali Ričardov je bio karakteristično uredan. Pored para zelenih klizaljki koje smo koristili na drugom sastanku, u podrumu je bilo pet-šest identičnih velikih plavih kutija, naslaganih po dve uza zid. Kleknula sam, osetila grubi pod pod nogama i otvorila prvu kutiju. Školski godišnjaci, jedan bejzbol trofej s kog se skidala pozlata kod imena, jedna fascikla sa nekoliko školskih izveštaja – imao je problema sa rukopisom i bio je dobar učenik, kako kaže profesorka iz drugog razreda – kao i gomila rođendanskih čestitki, koje je sve potpisala Morin. Otvorila sam jednu sa 155


Snupijem koji drži balon. Mom malom bati, napisala je. Ti si superstar! Ovo će biti tvoja najbolja godina. Volim te. Pitala sam se gde su mu čestitke od roditelja. Počela sam da preturam po kutijama, stavljajući na stranu koverte s fotografijama koje sam želela da ponesem gore i pregledam. Ali pazila sam da ne izvadim previše kako bih se setila kako su stajale kad ih ujutro budem vratila. U trećoj kutiji su stajali stari poreski izveštaji i garancije, ugovor za prethodni Ričardov stan, tapije na automobil i ostali dokumenti. Sve sam to vratila i posegnula za poklopcem sledeće kutije. Čula sam neko tutnjanje u daljini, poput teških metalnih zupčanika koji se kreću. Neko je pozvao lift. Zaledila sam se, slušajući zvuk vrata koja se otvaraju, ćošak dalje od mesta na kom sam čučala. Ali niko nije ušao. Znala sam da bi trebalo da se vratim gore, i to ne samo zato što bi novi vratar mogao da kaže Ričardu da sam bila ovde. Ali morala sam da nastavim. Kad sam skinula poklopac četvrte kutije, videla sam veliki tanki predmet umotan u debeli sloj novina. Skinula sam novine i otkrila lica Ričardovih roditelja. Zašto ju je doneo ovamo? Pitala sam se. Posmatrala sam očevu vitku figuru i pune usne, majčin prodoran pogled koji je Ričard nasledio i crnu kosu što joj se kovrdžala kod ramena. Datum njihovog venčanja je bio ispisan krasnopisom pri dnu. Ruka Ričardovog oca stajala je oko ženinog struka. Pretpostavila sam da su Ričardovi roditelji imali srećan brak, ali venčana fotografija je bila toliko nameštena da nije pružala nikakav uvid. U odsustvu bilo kakve prave informacije, moj um je dopunio praznine, stvorivši sliku koju sam želela da vidim. Ričard mi nikad nije mnogo pričao o roditeljima. Kad bih ga pitala, uvek bi mi rekao da je previše bolno razmišljati o njima. Morin se priklanjala istom neizgovorenom pravilu i više pažnje poklanjala sadašnjosti sa Ričardom umesto zajedničkoj prošlosti. Možda su razgovarali o detinjstvu kad su bili sami, na jednogodišnjem skijanju, ili kad bi Ričard putovao poslom u Boston i sastajao se s njom na večeri. Ali kad je Morin dolazila kod nas, razgovori su se uvek okretali oko njegovog i njenog posla, pa režimima trčanja, planiranim putovanjima i svetskim događajima. Mene je razgovor o ocu vraćao u živu vezu s njim, ali ja sam ipak mogla da se oprostim od njega i da mu kažem da ga volim u poslednjim trenucima. 156


Razumela sam zašto Ričard i Morin možda žele da potisnu sećanja na iznenadnu, nasilnu pogibiju roditelja u saobraćajnoj nesreći. Kad su bili u pitanju najbolniji delići moje prošlosti, i ja sam izmenila nekoliko detalja dok sam delila te priče sa suprugom. Pažljivo sam uobličavala priču, izostavljajući deliće koji bi mogli da ga uznemire. Čak i nakon što je Ričard saznao da sam bila trudna na koledžu, nikad mu nisam saopštila da je taj profesor bio oženjen. Nisam želela da me smatra nepromišljenom i da me nekako okrivi. A nisam bila iskrena ni po pitanju toga kako sam okončala trudnoću. Dok sam klečala u podrumu, shvatila sam da je to bila greška. Znala sam da brak ne garantuje bajkoviti završetak priče, beskrajnu sreću koja ide dalje od poslednje stranice, reči što odjekuju u večnost. Ali zar ovako intimna veza nije trebalo da bude sigurno utočište, na kom je jedna osoba znala sve vaše tajne i greške i svejedno vas volela? Jedan oštar, jedva čujan zvuk meni sleva prekinuo mi je misli. Okrenula sam glavu i provirila u slabo osvetljen prolaz. Podrum do Ričardovog je bio krcat nameštajem; preprečavao mi je pogled. Ovo je bila predratna zgrada, rekla sam sebi. Buka je samo poticala od starih cevi. Pa ipak, premestila sam se i okrenula prema vratima podruma. Tako sam mogla da vidim ako neko krene da mi se približava. Brzo sam obavila novine oko svadbene fotografije. Pronašla sam ono što sam tražila i sada bi trebalo da odem. Ali osetila sam potrebu da pogledam šta je još tu ostavljeno, skriveno iz orbite Ričardovog svakodnevnog života. Želela sam da nastavim da prekopavam po slojevima Ričardove prošlosti. Ponovo sam zaronila u kutiju i izvadila malu drvenu pločicu sa srcem i rečju Mama, koja je stajala pri vrhu. Ričardovo ime je bilo na poleđini; sigurno ju je napravio majci, možda na tehničkom u školi. Bilo je tu i jedno štrikano žuto ćebe i par cipela za bebu u bronzi. Na dnu se nalazio mali foto-album. Nisam prepoznala nijednu osobu, ali mi se učinilo da sam prepoznala osmeh njegove majke na jednoj od devojaka koja je držala za ruku ženu u bermudama i oskudnoj majičici. Možda je album pripadao njoj, pomislila sam. Sledeći predmet koji sam dotakla bila je bela kutija u kojoj se nalazio ukras za svadbenu tortu. Podigla sam poklopac i uzela ga. Porcelan je bio veoma nežan i gladak; boje su bile pastelne. Jesi li ikad pomislila da je previše savršen, pitala me je Sem onog dana kad sam joj pokazala ukras. Poželela sam da mi nikad nije postavila to pitanje.

157


Pogledala sam u zgodnog mladoženju i besprekornu mladu sa svetloplavim očima. Odsutno sam milovala figuru i prevrtala je po šakama. A onda mi je figurina ispala iz šaka. Uspaničeno sam pokušavala da je uhvatim, očajnički želeći da sprečim da padnt na betonski pod i razbije se. Uhvatila sam je pet centimetara od poda. Sklopila sam oči i uzdahnula. Koliko sam već ovde? Nekoliko minuta, ili već skoro sat vremena? Potpuno sam izgubila pojam o vremenu. Možda mi je Ričard već odgovorio. Zabrinuće se ako mu ne odgovorim. U trenutku kad sam to pomislila, čula sam jedva čujan zvuk, ponovo meni sleva. Cev? Ili neke korake. Odjednom sam postala svesna da sam zatočena u ovom metalnom kavezu. Telefon sam ostavila gore, u torbici. Niko nije znao gde sam. Da li se zvuk uopšte prostire do vratara u predvorju, u slučaju da vrisnem? Zadržala sam dah, dok mi je puls divljao, čekajući da se neko lice pojavi iza ćoška. Ali nikog nije bilo. Samo moja mašta, rekla sam sebi. Pa ipak, šaka mi se tresla dok sam vraćala ukras u kutiju. Dok sam ga spuštala, primetila sam neke brojeve sa donje strane. Pogledala sam malo pažljivije, škiljeći da prepoznam brojeve pri slabom svetlu. Godina: 1985. To je sigurno bila godina proizvodnje male skulpture. Ne, to ne može biti tačno, pomislila sam. Ponovo sam je izvadila i pažljivije pogledala brojeve. Nije moglo biti greške. Ali Ričardovi roditelji su već godinama bili u braku do tada. Te godine je on već bio tinejdžer. Njihovo venčanje se dogodilo više od deset godina ranije pre nego što je ovaj ukras postojao. Sigurno nije pripadao njima. Možda je njegova majka pronašla ovu figuru u nekoj starinarnici i kupila je zato što joj se svidela, pomislila sam dok sam se liftom vraćala na Ričardov sprat. IH sam možda ja pogrešila. Možda samo nisam dobro razumela Ričarda. Čula sam kako mi zvoni telefon u stanu dok sam gurala ključ u bravu. Potrčala sam do torbice, ali on je zaćutao pre nego što sam ga iskopala. A onda je počelo da zvrji u čitavom stanu. Otrčala sam do kuhinje i javila se. „Neli? Hvala bogu. Pokušavao sam da te pronađem.“

158


Ričardov glas je bio viši, kao da je pod stresom. Znala sam da je s druge strane sveta, ali veza je bila toliko čista da je vrlo lako mogao da bude i u susednoj sobi. Kako zna da sam ovde? „Izvini“, rekla sam. „Je li sve u redu?“ „Mislio sam da si kod kuće.“ „Ovaj, trebalo je, ali bila sam toliko umorna, pa sam pomislila, shvatila da bi mi bilo lakše da ostanem u stanu“, brbljala sam. Tišina je pucketala. „Zašto mi nisi rekla?“ Nisam imala odgovor na ovo. Bar ne onaj koji sam želela da mu saopštim. „Mislila sam…“ Odugovlačila sam. Iz nekog razloga su mi suze navrle na oči, ali sam ih treptanjem zaustavila. „Samo sam mislila da ti sve objasnim sutra, umesto da ti pošaljem dugačku tekstualnu poruku dok si sa klijentima. Nisam želela da ti smetam?“ „Da mi smetašT Ispustio je zvuk koji je ličio na smeh. „Mnogo više mi smeta što sam mislio da ti se nešto dogodilo.“ „Izvini. Naravno, u pravu si. Trebalo je da ti kažem.“ Nije odgovorio jednu sekundu. A onda je konačno rekao: „Pa zašto se onda nisi javila na mobilni? Jesi li sama?“ Naljutila sam ga. Ton na granici ga je odavao. Skoro da sam mogla da ga vidim kako mu se oči sužavaju. „Bila sam u kupatilu.“ Ta laž je samo izletela iz mene. „Naravno da sam sama. Sem je otišla na ples sa cimerkom, a meni se nije išlo, pa sam došla ovamo.“ Lagano je izdahnuo. „Slušaj, samo mi je drago da si dobro. Trebalo bi da se vratim na golf teren.“ „Nedostaješ mi.“ Kad je opet progovorio, glas mu je bio blag. „I ti meni nedostaješ, Neli. Vratiću se kući pre nego što i pomisliš na to.“ Boravak u tom podrumu – i to što sam uhvaćena na delu – onespokojio me je, shvatila sam dok sam se presvlačila u spavaćicu, a onda ponovo proverila da li sam namakla rezu na vratima. Otišla sam u Ričardovo kupatilo, upotrebila pastu i rezervni peškir dok sam se spremala za krevet. Miris limuna bio je toliko jak da mi je smetao, sve dok nisam shvatila da Ričardov kućni ogrtač, onaj koji uvek oblači posle tuširanja, visi na kuki pored mene. Miris njegovog sapuna je obitavao u materijalu koji ga je upijao.

159


Isključila sam svedo, a onda oklevala malo i ipak ga ponovo uključila, zatvorivši vrata dopola kako bi mi sijalo u oči. Svukla sam paperjasti beli prekrivač s Ričardovog kreveta, pitajući se šta radi u ovom trenutku. Verovatno se druži sa nekim važnim poslovnim saradnicima na zelenilu. Možda u kolicima imaju prenosni frižider sa hladnim pivom i flaširanom vodom, kao i prevodioca koji pomaže u razgovoru. Mogla sam da zamislim Ričarda kako se koncentriše na svoj udarac, iskrivljenog lica i s grimasom što podseća na detinje lice kakvo je pravio kad je igrao bejzbol. Pretražila sam kutije da bih bolje razumela Ričarda. I dalje su mi nedostajali odgovori o mom suprugu. Ali dok sam se uvlačila pod čiste, ispeglane čaršave njegovog velikog kreveta, shvatila sam da me je dovoljno poznavao da tačno pogodi gde sam, pošto nije mogao da me pronađe kod kuće. Poznavao me je bolje nego što sam ja poznavala njega.

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE Pismo za Emu počiva u mojoj šaci, težine neproporcionalne stvarnoj materijalnoj težini. Ponovo ga savijam, a onda tražim kovertu po sobi tetke Šarlot, u kojoj moja tetka voli da sedi za sekretarom, gde sređuje dokumente i plaća račune. Pronalazim kovertu ali zanemarujem marke. Moram ovo lično da joj dostavim; ne mogu da se oslonim na poštu i pravovremenu isporuku. Povrh gomile papira na stolu, vidim i jednu fotografiju psa. Nemačkog ovčara sa mekim smeđim i crnim krznom. Uzdišem i uzimam je. Djuk. Ali naravno – to nije on. To je samo reklamna dopisnica od grupe koja obezbeđuje pse slepima. Samo izgleda kao slika koju još nosim u novčaniku. Moram da isporučim ovo pismo Em i. Moram da pronađem način da pomognem tetki Šarlot. Dosad je već trebalo da krenem. Ali mogu samo da se skljokam na njen krevet dok me slike pogađaju brzo i snažno i zatrpavaju me poput talasa. Ponovo me uvlače u bujicu sećanja. Nesanica mi se vratila kad se Ričard vratio iz Hongkonga. Zatekao me je u gostinskoj sobi u dva ujutro, s uključenim svetlom i knjigom u krilu. „Ne mogu da spavam.“

160


„Ne volim da sam u krevetu bez tebe.“ Ispružio je ruku i poveo me nazad u našu sobu. Osećaj koji je njegova ruka izazvala na meni i pravilni dah u mom uvetu ipak više nije pomagao. Počela sam da se budim skoro svake noći, tiho sam se izvlačila iz kreveta i na prstima odlazila u gostinsku sobu, a onda se pre zore vraćala u zajedničku postelju. Ali Ričard je to sigurno znao. Jednog zaleđenog nedeljnog jutra, Ričard je čitao Tajmsov nedeljni pregled u biblioteci, a ja sam tražila novi recept za čizkejk. Sledećeg vikenda je trebalo da ugostimo moju majku i Morin, zbog Ričardovog rođendana. Moja majka je prezirala hladnoću i nikad nije bila na severu za vreme zime. Umesto toga, dolazila je svakog proleća i jeseni da vidi mene i tetku Šarlot. Na tim putovanjima većinu vremena provodila je po umetničkim galerijama i šetala po gradskim ulicama da upije atmosferu, kako je govorila. Nije mi smetalo što provodimo tako malo vremena zajedno; boravak sa majkom zahtevao je upotrebu dubokih rezervoara strpljenja, kao i neograničene energije. Nisam bila baš ubeđena da je nameravala da promeni ustaljenu šemu. Ali sumnjala sam da je razgovor koji smo nedavno vodile predstavljao pravi razlog. Zatekla me je kad sam bila zaista neraspoložena – usamljena – toga dana nisam čak ni izašla iz kuće. Ulice su bile prekrivene starim snegom i krpama leda, a pošto nisam imala iskustva u vožnji po zimi, nisam volela da izvozim mercedes koji mi je Ričard kupio. Kad me je majka nazvala u rano poslepodne i pitala me šta radim, bila sam iskrena. S njom nisam držala gard. „Još sam u krevetu.“ „Jesi li bolesna?“ Shvatila sam da sam joj već previše rekla. „Nisam baš najbolje spavala prethodne noći.“ Mislila sam da će to umiriti majku. Ali to ju je samo nateralo da postavlja još pitanja. „Da li ti se to često događa? Muči li te nešto?“ „Ne, ne. Dobro sam.“ Usledila je pauza. A onda: „Znaš šta? Mislila sam da dođem i obiđem vas. Pokušala sam da je odgovorim, ali uzalud. Na kraju sam je ubedila da tempira dolazak za Ričardov rođendan. Morin je trebalo takođe da dođe, kao i svake godine, možda će njeno prisustvo malo odvratiti majci pažnju. Kad je tog nedeljnog jutra zazvonilo zvonce na vratima, prva pomisao je bila da je moja majka odlučila da dođe ranije i iznenadi nas, ili je prosto pobrkala datume. Ne bi to bilo toliko nesvojstveno za nju. Ali Ričard je spustio novine i ustao. „To je verovatno tvoj poklon.“ „Moj poklon? Pa tebi se bliži rođendan.“ 161


Išla sam nekoliko koraka iza njega. Čula sam kako Ričard nekog pozdravlja, ali telom mi je blokirao pogled. A onda se sagnuo. „Hej, gde si mali.“ Nemački ovčar je bio ogroman. Videla sam kako mu se pomeraju ra~ meni mišići dok ga je Ričard poveo u kuću držeći ga za uzicu; za njima je ušao i čovek koji ga je doveo. „Neli? Upoznaj Djuka. Ova momčina je najbolji čuvar kog bi mogla da imaš.“ Pas je zevnuo, otkrivši oštre zube. „A ovo je Karl.“ Ričard se nasmejao. „Jedan od Djukovih trenera. Izvini što te predstavljam nakon Djuka.“ „Nema brige, navikao sam da on dobija najveće pohvale.“ Karl je sigurno primetio koliko sam stegnuta. „Deluje zastrašujuće, ali zapamtite, tako će izgledati i svima drugima. A Djuk zna da je njegov posao da vas zaštiti.“ Klimnula sam. Djuk je verovatno bio težak koliko i j a. Kada bi se uspravio na stražnje noge, bio bi moje visine. „Proveo je godinu dana na Kinološkoj akademiji 'Šerman'. Razume desetak komandi. Evo, reći ću mu da sedne.“ Na ovu Karlovu reč, pas je seo na zadnje noge. „Ustaj“, naredio mu je Karl i pas se odmah podigao. „Pokušaj, zlato“, nagovarao me je Ričard. „Sedi.“ Glas mi je bio promukao. Nisam verovala da će me pas poslušati, ali pogledao me je smeđim očima i dodirnuo zadnjicom pod. Skrenula sam pogled. Znala sam da je pas bio naučen da sluša naređenja. Ali je takođe bio naučen da napadne kad oseti pretnju? Psi mogu da osete strah, setila sam se, ustuknuvši uza zid. Bilo mi je prijatno u blizini malih pasa, čupavih vrsta uobičajenih za Njujork, ponekad strpanih u tašnu ili dok trčkaraju na kraju jarko obojene uzice. Čak bih ih ponekad pomilovala, a nikad mi nije smetalo ni da uđem u lift zajedno sa gospođom Kin i njenim bišonom sa istovetnom frizurom. Veliki psi poput ovog bili su retki u gradu; veličina stanova prosto nije bila praktična. Godinama nisam videla nijednog. Ali dok sam bila dete, moj prvi komšija u Floridi imao je dva rotvajlera. Bili su zatvoreni u mrežaste boksove, i kad god bih se provezla biciklom, poleteli bi ka meni i udarili se u ogradu kao da žele da je probiju. Tata mi je govorio da su samo uzbuđeni i da su psi inače prijateljski nastrojeni. Ali njihovo duboko i grleno lajanje, i zvuk metala koji zvecka, prestravljivali su me. Djukova neprirodna mirnoća bila je još gora. „Želiš li da ga pomaziš?“ pitao me je Karl. „Voli kad ga češkaju iza ušiju.“ 162


„Naravno. Zdravo, Djuk.“ Pružila sam ruku i brzo ga pomilovala. Njegovo crno-smeđe krzno bilo je mekše nego što sam očekivala. „Idem po namirnice.“ Karl se vratio svom belom kamionetu. Ričard mi se ohrabrujuće osmehnuo. „Zapamti šta nam je čovek iz bezbednosti rekao. Psi su najbolja moguća zaštita od provalnika. Bolji od bilo kog sistema koji se može kupiti. Bolje ćeš spavati dok je on u blizini.“ Djuk je i dalje sedeo na podu i zurio u mene. Čeka li da mu kažem da može ponovo da ustane? Imala sam samo mačku dok sam bila dete. Karl se vratio, u naručju noseći vreću s hranom i postelju i činije. „Gde biste voleli da ga smestim?“ „Kuhinja je verovatno najbolje mesto“, rekao je Ričard. „Ovamo.“ Još jedna kratka Karlova reč, i pas je krenuo za njim, ogromnim šapama skoro nečujno tapkajući po podu. Karl se odvezao nekoliko minuta kasnije, ostavivši posetnicu i označenu listu reči koje je Djuk znao – Dođi. Stoj. Drž'ga. Objasnio nam je da će Djuk reagovati na ove reči samo ako smo mu ih uputili Ričard ili ja, i to naredbodavnim tonom. „Pametan je on.“ Karl je poslednji put pomilovao Djuka. „Izabrali ste odličnog.“ Slabašno sam se osmehnula, strepeći od sledećeg jutra kad Ričard ode na posao, a ja ostanem sama sa psom zbog kog bi trebalo da se osećam sigurnije. Držala sam se drugog dela kuće prvih nekoliko dana, ulazeći u kuhinju samo da uzmem bananu ili uspem malo hrane u Djukovu činiju. Karl nam je rekao da ga triput dnevno izvodimo, ali nisam htela da se petljam sa povocem oko Djukovog vrata. Zato sam prosto otvarala stražnja vrata i govorila mu Idi – još jedna od njegovih komandi – a onda čistila za njim pre nego što bi se Ričard vratio kući. Trećeg dana, dok sam čitala u biblioteci, podigla sam pogled s knjige i ugledala Djuka kako nemo stoji u dovratku i posmatra me. Nisam ga čak ni čula kako dolazi. Još sam se plašila njegovog pogleda – zar psi ne tumače ukrštene poglede kao pretnju? – zato sam vratila pogled na knjigu, želeći da ode. Ričard je, pre nego što bismo odlazili na spavanje, svake večeri izvodio Djuka u kratku šetnju. Djuk je imao dovoljno da jede i pije i imao je udoban krevet. Nisam imala razloga da osećam krivicu. Djuk je imao divan život sa svime što je ikada mogao da poželi. Potrčao je i legao pored mene, spustivši glavu među velike šape. Pogledao me je i teško uzdahnuo. Bio je to tako ljudski zvuk. Virnula sam preko romana koji sam čitala i videla kako mu se obrve mršte iznad očiju čokoladne boje. Izgledao je tužno. Pitala sam se da li je navikao da bude u društvu drugih pasa i u okruženju punom aktivnosti i'buke. 163


Naša kuća mu je sigurno veoma strana, pomislila sam. Oprezno sam spustila ruku i pomilovala ga iza uveta, onako kako je njegov trener rekao da voli. Čupavim repom je jednom lupnuo po podu, a onda ga smirio, kao da ne želi da napravi previše buke. „Sviđa ti se to? U redu je, dečko. Možeš da mašeš repom koliko ti je volja.“ Skliznula sam sa fotelje, sela pored njega i nastavila da ga češkam po glavi, pronašavši ritam u kom je naizgled uživao. I mene je smirivalo što osećam kako mi prsti klize po toplom i debelom krznu. Nešto kasnije, ustala sam i otišla u kuhinju da pronađem njegovu uzicu. Djuk je išao za mnom. „Staviću ti ovo oko vrata. Budi dobar pas i sedi, važi?“ Prvi put sam shvatila da je njegova mirnoća u stvari nežnost. Pa ipak, prikačila sam srebrnu kopču oko njegovog vrata što sam brže i mogla kako bih sklonila šake dalje od njegovih čeljusti. Oštar zimski vazduh me je ujeo za vrh nosa, kao i za uši, čim smo kročili napolje, ali nije bilo toliko hladno da bih žurila da se što pre vratim. Djuk i ja smo verovatno prepešačili pet kilometara tog dana, istražujući ćoškove našeg komšiluka koje nikad nisam videla. Uskladio je svoj ritam, čitavo vreme koračajući pored mene, zastavši samo da onjuši travu ili se olakša kad sam napravila pauzu. Otkačinjanje uzice nije bilo toliko zastrašujuće kad smo se vratili kući. Napunila sam mu činiju vodom i sebi sipala ledeni čaj, žedno ga popivši. Noge su mi bile prijatno otežale od šetnje i shvatila sam da mi je to trebalo podjednako kao i Djuku. Krenula sam nazad u biblioteku, a onda zastala na dovratku i pogledala Djuka. „Dođi.“ Dogegao se i seo pored mene. „Ti si tako dobar dečko.“ Na dan Ričardovog rođendana, pokupili smo moju majku na aerodromu i dovezli je do kuće. Do vremena kad je Morin stigla, nekoliko sati kasnije, moja majka je već razbacala svoje stvari po sobi – tašna joj je bila u kuhinji, šal prebačen preko naslona jedne trpezarijske stolice, a knjiga otvorena na Ričardovom omiljenom kauču – i pojačala grejanje za nekoliko stepeni. Znala sam da to nervira Ričarda, iako nije rekao ni reč. Večera je prošla prilično glatko iako je moja majka neprekidno Djuku dobacivala komade bifteka – već je bila batalila vegetarijanstvo – ispod stola. „On je neuobičajeno intuitivan pas“, izjavila je.

164


Morin se promeškoljila na stolici, pomerivši se od Djuka i moje majke, a onda pitala Ričarda za neke akcije koje je planirala da kupi. Nije bila ljubitelj pasa, kako je objasnila, iako je hrabro potapšala Djuka po glavi. Nakon što sam poslužila čizkejk, svi smo se preselili u dnevnu sobu da otvaramo poklone. Ričard je prvo otvorio moj. Kupila sam mu uramljeni dres Rejndžersa sa potpisima svih igrača – kao i ogrlicu za Djuka koja se slagala s dresom. Moja majka je Ričardu poklonila novu knjigu Dipaka Čopre. „Znam da mnogo radiš. Možda bi mogao da je čitaš dok putuješ?“ Ljubazno ju je otvorio i prelistao par stranica. „Ovo je verovatno ono što mi treba.“ Kad je mama otišla da pronađe karticu koju je zaboravila u torbici, namignuo mi je. „Nabaviću ti skraćenu verziju u slučaju da te nešto pita o knjizi“, našalila sam se. Morin mu je poklonila dve karte u prvom redu za utakmicu Niksa, sledeće večeri. „Izgleda da je večerašnja tema sport“, nasmejala se. I ona i Ričard bili su ljubitelji košarke. „Trebalo bi da odvedeš Morin na utakmicu“, rekla sam. „To mi je i bio plan“, razdragano je izgovorila Morin. „Setila sam se da ti je Ričard jednom prilikom objašnjavao šta je to blokada u silaznoj putanji kad si zadremala.“ „Ta sam. Majka je čas gledala Morin, čas Ričarda, a onda je pogledala mene. „Pa, dobro je što sam tu. Inače bi ostala sama kod kuće, Vanesa. Zašto ti i ja ne bismo sutra otišle do grada i večerale sa tetkom Šarlot?“ „Naravno.“ Videla sam da se majka iznenadila što Morin nije kupila tri karte. Možda je osetila da sam ostavljena na cedilu, ali istina je da sam bila srećna što sestra želi da bude sa bratom. Nije imao nikog od porodice osim nje. Majka je ostala još dva dana, i mada sam se bila pripremila za njene nesmotrene izjave, nije ih bilo. Išla je sa mnom kad god sam izvodila Djuka u šetnju i predložila mi je da ga prvi put okupamo. Djuk se kupanju povinovao uobičajeno dostojanstveno, mada su njegove obrve odavale utisak da to ne odobrava, a osvetio nam se tako što se sav istresao kad je izašao iz kade. Smejanje sa majkom mi je bio najlepši doživljaj ove posete. Mislim da je tako bilo i njoj. Kad smo se oprostile na aerodromu, zagrlila me mnogo duže nego što je to činila kad god bismo se rastajale.

165


„Volim te, Vanesa. Volela bih češće da te viđam. Možda bi mogla da dođeš u Floridu na mesec ili dva?“ Strepela sam od te posete, ali mi je njen zagrljaj ipak iznenađujuće prijao. „Pokušaću.“ I nameravala sam. Ali onda se sve opet promenilo. * * * Brzo sam se navikla na Djukovo postojano prisustvo u kući, na naše brze jutarnje šetnje i na razgovor s njim tokom kuvanja večere. Dugo sam mu četkala krzno dok je on držao glavu na mojoj nozi i istovremeno se pitala kako sam mogla toliko da ga se plašim. Kad sam se tuširala, on je kao stražar stajao ispred vrata kupatila. Kad god bih se vratila kući, on je stajao pored vrata, ušiju visoko podignutih u obliku trougla. Izgledao je kao da mu je drago što sam ponovo pred njegovim očima. Bila sam veoma zahvalna Ričardu. Sigurno je znao da će mi Djuk pružiti mnogo više od osećaja sigurnosti. U odsustvu bebe koju smo tako očajnički želeli, Djuk je bio moj drug. „Mnogo volim Djuka“, rekla sam Ričardu jedne noći, nakon nekoliko nedelja. „Bio si u pravu. Zaista čini da se osećam sigurno.“ Prisetila sam se priče o tome kako smo Djuk i ja šetali, desetak metara od kuće, kada se poštar iznenada pojavio u procepu u živici koja je okruživala susedno dvorište. Djuk se odmah postavio između nas i čula sam ga kako potmulo reži. Poštar nas je u širokom luku obišao i nastavio svojim putem, kao i mi. „To je jedini put da sam videla tu njegovu stranu.“ Ričard je klimnuo potvrdno dok je uzimao nož da namaze puter na zemičku. „Dobro je znati da je on uvek tu.“ Kad je Ričard sledeće nedelje otputovao na poslovni put, povela sam Djuka na sprat i postavila ga pored sebe. Kad sam se probudila tokom noći, pogledala sam da vidim da li je i budan. Spustila sam ruku pored kreveta kako bih da dodirnula po glavi, a onda sam vrlo brzo ponovo zaspala. Spavala sam duboko i bez snevanja, mnogo bolje nego što sam spavala mesecima. Pričala sam Ričardu da mnogo šetam sa Djukom da bih se rešila viška kilograma koje sam nabacila kad smo se preselili u predgrađe. Nisu u pitanju bile tablete za plodnost. U gradu sam lako prelazila kilometre preko dana, ali sada sam morala da se vozim čak i po litar i po mleka. Osim toga, kasno smo večerali. Ričard se nikad nije požalio na moju težinu, ali je stajao na vagu

166


svakog jutra i vežbao pet puta nedeljno. Želela sam da izgledam dobro za njega. Kad se Ričard vratio, nisam imala srca da Djuka vraćam u prizemlje, u našu hladnu i sterilnu kuhinju. Ričard nije mogao da veruje koliko se brzo promenio moj stav prema Djuku. „Ponekad pomislim da tog psa voliš više nego mene“, šalio se. I ja sam se smejala. „On je moj drugar. Kad nisi tu, pravi mi društvo.“ Istina je bila da je ljubav koju sam osećala prema Djuku bila čistija, najnekomplikovanija privrženost koju sam ikad osetila. Djuk je bio mnogo više od ljubimca. Postao je moj ambasador u svetu. Jedan trkač na kog smo često nailazili u svakodnevnim šetnjama zastao je i pitao me sme li da pomiluje Djuka i tako smo počeli da pričamo. Vrtlari su mu doneli jednu kost, stidljivo me pitajući da li je u redu da mu je daju. Čak ga je zavoleo i poštar, kad sam Djuku rekla da je on prijatelj – još jedna od reči koju je Djuk razumeo. U jednonedeljnim pozivima majci, prepričavala sam joj naše poslednje avanture. A onda sam, jednog dana u rano proleće, kad svako drvo i cvet procvetavaju, odvela Djuka nekoliko blokova dalje u šetnju. Kad se osvrnem na to, pomislim kako je to bio poslednji dobar dan – Djukov i moj – jer dok smo sedeli tako na velikoj ravnoj steni, i dok su mi prsti odsutno prolazili kroz Djukovo krzno, a sunce nas grejalo, stvarno je sve izgledalo kao savršeno posle podne. Kad smo se Djuk i ja vratili kući, zazvonio mi je mobilni telefon. „Dušo, da li si otišla do radnje za hemijsko čišćenje?“ Zaboravila sam da me je Ričard zamolio da odem po njegove košulje. „O, grebi ga, samo da platim vrtlare i odoh po to.“ Njih troje su naročito zavoleli Djuka, a ponekad bi, kada je vreme bilo dobro, ostali malo duže da mu bacaju štap. Nije me bilo trideset, možda trideset pet minuta. Kad sam se vratila, vrtlarskog kamioneta nije bilo. U trenutku kad sam otvorila ulazna vrata, osetila sam kako me prožima neka hladnoća. „Djuk“, pozvala sam ga. Ništa. „Djuk!“, ponovo sam viknula, drhtavim glasom. Otrčala sam do stražnjeg dvorišta da ga potražim. Nije ga bilo. Pozvala sam vrtlarsku službu. Zakleli su se da su zatvorili stražnju kapiju. Optrčala sam čitav komšiluk, pozivala ga, a onda pozvala Humanitarno društvo i lokalne veterinare. Ričard je dojurio kući i vozili smo se ulicama, pozivali Djuka kroz otvorene prozore sve dok nas grla nisu zabolela. Sledećeg dana 167


Ričard nije otišao na posao. Grlio me je dok sam plakala. Okačili smo oglase. Nudili smo veliku nagradu. Svake noći sam stajala napolju i pozivala Djuka. Mislila sam da ga je neko odveo ili je Djuk preskočio ogradu jureći nekog lopova. Čak sam na internetu potražila i informacije o primećenim divljim životinjama u okolini, misleći da je Djuka možda napala neka veća životinja. Jedan komšija je tvrdio da ga je video u Ulici Orčard. Drugi je mislio da ga je video u Ulici Vilo. Neko je pozvao broj sa našeg postera i doveo psa koji nije bio Djuk. Nazvala sam čak i jednog vidovnjaka za ljubimce i tad sam saznala da je Djuk u skloništu za životinje u Filadelfiji. Nijedan od tragova nije urodio plodom. Kao da je pas od četrdeset pet kilograma magično nestao iz mog života kao što se i pojavio. Djuk je bio odlično treniran; ne bi tek tako pobegao. I napao bi svakoga ko bi pokušao da ga odvede. Bio je pas-čuvar. Ali nisam to pomislila oko tri izjutra kad sam krenula hodnikom, udaljavajući se od supruga. Pre nego što je Djuk nestao, Ričard me je pozvao da mi kaže za košulje. Pretpostavila sam da me je pozvao s posla, iako to nisam nikako mogla da potvrdim; nikad mi nije dao šifru svog mobilnog telefona i blekberija, a ja je nisam ni tražila, pa nisam mogla da proverim dnevnik poziva. Ali kad sam otišla u radnju za hemijsko čišćenje, gospođa Li me je dočekala uobičajeno razdragano: Tako mi je drago što vas vidim! Vaš suprug je baš zvao i rekla sam mu da su mu košulje spremne, malo štirka, kao i uvek. Zašto bi Ričard nazvao radnju da bude siguran da nisam uzela košulje, a onda nazvao mene da proveri jesam li ih pokupila? Nisam ga odmah pitala za to. Ali uskoro nisam mogla ni o čemu drugom da mislim. Oči su mi upale od nesanice. Onih noći kada bih uspevala da malo sklopim oči, često sam se budila i shvatala da mi ruka visi pored kreveta i da prstima mašem po praznom prostoru gde je nekada ležao Djuk. Veći deo vremena bila sam potpuno tupa. Ustajala sam sa Ričardom i kuvala mu kafu i sama pijući nekoliko šolja. Poljupcem sam ispraćala supruga kad je odlazio na posao i gledala za njim dok je odlazio do automobila, pevušeći. Nekoliko nedelja nakon što je Djuk nestao, dok sam beživotno sadila cveće u zadnjem vrtu, našla sam jednu od njegovih omiljenih igračaka, zelenog gumenog aligatora kog je voleo da grize. Privila sam ga na grudi i zaplakala, jako kao na očevoj sahrani. Kad sam konačno prestala da plačem, ušla sam u kuću. Stajala sam u tišini i dalje držeći aligatora. Onda sam prošla kroz dnevnu sobu, ne mareći za blato 168


koje možda razmazujem po našem besprekornom tepihu, i ostavila Djukovu igračku u hodniku gde je Ričard ostavljao ključeve. Želela sam da je vidi istog trenutka kad se vrati kući. Ali evo šta nisam uradila: nisam presvukla prljavu odeću. Nisam sredila novine i složila veš i sklonila baštenski alat. Nisam pripremila sabljarku, grašak i torteline koje sam isplanirala za večeru. Ovo sam umesto toga uradila: sipala sam votku i tonik i sela u dnevnu sobu. Čekala sam dok se svetlost nije pretvorila u sumrak. Onda sam sebi nasula još votke, ovog puta bez tonika. Nisam mnogo pila osim ponekad čašu ili dve vina. Osećala sam kako mi snažno piće struji kroz telo. Kad je Ričard konačno stigao, ništa nisam rekla. „Neli“, pozvao me je. Prvi put otkako smo u braku, nisam mu odgovorila sa „Zdravo, dušo“ ili ga dočekala poljupcem. „Neli?“ Ovog puta je moje ime bilo pitanje, ne izjava. „Ovde sam“, konačno sam izustila. Pojavio se na vratima, držeći blatnjavog Djukovog aligatora bez repa. „Šta radiš tu u mraku?“ Podigla sam čašu i istresla u grlo ostatak votke. Videla sam kako mi gleda odeću – izbledele farmerke blatnjavih kolena i staru, preveliku majicu. Spustila sam čašu ne mareći za podmetač. „Dušo, šta nije u redu?“ Prišao mi je i zagrlio me. Osetila sam vrelinu u njegovom dodiru i moja rešenost je počela da jenjava. Bila sam tako ljuta na njega tog poslepodneva, ali sad sam samo želela da me čovek koji mi je izazvao taj bol uteši. Optužbe što su mi se vrzmale po glavi su izbledele; kako bi Ričard mogao da uradi nešto tako grozno? Ništa više nije imalo smisla. Umesto da kažem ono što sam planirala, rekla sam: „Treba mi pauza.“ „Pauza?“ Odmakao se. „Od čega?“ Obrve su mu se namrštile. Želela sam da kažem: Od svega, ali sam izgovorila: „Od klomifena.“ „Pijana si. Ne misliš tako.“ „Da, rekla bih da sam pripita, ali mislim. Ne želim više da ga pijem.“ „Zar ne misliš da bi o tome trebalo da popričamo kao par? Da to bude zajednička odluka?“ „Da li je bila zajednička odluka da se rešimo Djuka?“ Uz olakšanje koje su ove reči donele, znala sam da sam prešla crtu u našoj vezi.

169


Ono što me je iznenadilo jeste činjenica da sam se odlično osećala. Naš brak, kao i svaki brak, imao je prećutna pravila, a ja sam prekršila jedno od najvažnijih: Ne izazivaj Ričarda. Shvatila sam da me je prihvatanje tog pravila sprečilo da ga pitam zašto je kupio kuću pre nego što mi ju je pokazao i zašto nikad ne želi da priča o svom detinjstvu, kao i ostalim pitanjima koje sam stalno izbacivala iz glave. Ričard to pravilo nije sam uveo; bila sam spremna da ga poštujem. Koliko je samo bilo lakše puštati mog supruga – čoveka pored kog sam se uvek osećala sigurno – da odredi pravac kojim se naš život kreće. Nisam se više osećala sigurnom. „O čemu pričaš?“ Ričardov glas je bio hladan i odmeren. „Zašto si pozvao gospođu Li i pitao je jesu li ti košulje gotove? Znao si da ih nisam pokupila. Jesi li pokušavao da me izmamiš iz kuće?“ „Isuse!“ Ričard je naglo ustao. Morala sam da izvijem vrat da bih ga pogledala dok je stajao iznad mene. „Neli, potpuno si neracionalna.“ Videla sam kako steže aligatora u šaci i menja mu oblik. Crte lica su mu se krutile, oči je sužavao, a usne uvlačio; izgledalo je kao da mi suprug nestaje s očiju iza neke maske. „Kakve veze ima perionica sa Djukom? Ili sa bebom koju pokušavamo da začnemo? Zašto bih želeo da izađeš iz kuće?“ Gubila sam tlo pod nogama, ali nisam mogla sad da odstupim. „Zašto si me pitao da li sam pokupila košulje, kad si već znao da nisam?“ Glas mi je bio kreštav. Bacio je aligatora na zemlju. „Šta hoćeš da kažeš? Ponašaš se kao ludača. Gospođa li je stara i uvek je u nekoj žurbi. Sigurno nisi dobro razumela.“ Nakratko je zatvorio oči. Kad ih je opet otvorio, ponovo je bio Ričard. Maska je nestala. „Depresivna si. Doživeli smo veliki gubitak. Oboje smo voleli Djuka. Znam da ti ovi tretmani za trudnoću teško padaju. U pravu si. Hajde da napravimo pauzu.“ I dalje sam bila ljuta na njega; zašto sam se osećala kao da mi prašta? „Gde je Djuk?“ prošaputala sam. „Molim te, samo mi reci da je živ. Samo moram da znam da je dobro. Nikad te više neću pitati.“ „Dušo.“ Ričard je kleknuo pored mene i zagrlio me. „Naravno da je dobro. On je tako pametan i jak. Verovatno je u nekom od obližnjih gradova, živi s novom porodicom koja ga voli kao što smo ga voleli i mi. Zar ne možeš da ga vidiš kako juri za teniskom lopticom u velikom dvorištu?“ Obrisao mi je suze koje su mi se slivale niz obraze. „Hajde da ti skinemo tu prljavu odeću i smestimo te u krevet.“

170


Gledala sam kako se Ričardove pune usne pomeraju dok je govorio; pokušala sam da protumačim njegov pogled. Morala sam da odlučim, da donesem možda i najvažniju odluku u životu. Ako ne odbacim sumnje, to će značiti da je lažno sve ono što sam mislila o mužu i braku s njim, da je svaki trenutak poslednje dve godine samo gnusna laž. Ne bih samo sumnjala u Ričarda, odbacivala bih i sopstvene instinkte, moć rasuđivanja i najdublje istine. Zato sam odlučila da poverujem u ono što mi je Ričard rekao. Voleo je Djuka i znao je koliko ga i ja volim. Bio je u pravu; luda sam što mislim da bi učinio nešto nažao našem psu. Sva napetost je iščezla iz mog tela, zbog čega sam se osetila gusta i teška poput cementa. „Izvini“, rekla sam dok me je Ričard vodio na sprat. Kad sam izašla iz kupatila posle presvlačenja, videla sam da je sklonio prekrivače i stavio čašu vode na noćni stočić. „Želiš li da legnem ovde pored tebe?“ Odmahnula sam glavom. „Sigurno si gladan. Žao mi je što nisam spremila večeru.“ Poljubio me je u čelo. „Ne brini se za to. Odmori se malo, dušo.“ Bilo je kao da se ništa od svega toga uopšte nije ni dogodilo. Sledeće nedelje sam se upisala na novi kurs kuvanja – ovog puta s temom Azije – i priključila se dečjoj literarnoj sekciji pri klubu. Sakupljali smo knjige koje smo delili po školama u siromašnijim delovima Menhetna. Grupa se okupljala u vreme ručka. Za vreme tih obroka uvek je služeno vino, a ja sam često prva praznila čašu i tražila dopunu. U torbici sam nosila flašicu advila da sprečim glavobolju koja mi se pojavljivala posle pijenja usred dana. Radovala sam se okupljanjima jer bih posle toga odremala, trošeći tako još nekoliko sati. Dah bi mi mirisao na pepermint, a vizin bi mi uklonio crvenilo iz očiju do trenutka kad se Ričard vraćao kući. Razmišljala sam o tome da mu predložim da nabavimo drugog psa, možda neke druge rase. Ali nikad to nisam učinila. A naš dom se – bez ljubimca i bez dece – ponovo smanjio u običnu kuću. Počela sam da je prezirem, neprekidnu tišinu koja nikad nije popuštala.

171


DVADESET SEDMO POGLAVLJE Vraćam dopisnicu sa nemačkim ovčarom na sto tetke Šarlot. Mnogo dana nisam bila na poslu. Ne smem ponovo da zakasnim. Strpala sam pismo za Emu u torbu. Dostaviću joj ga posle moje smene. Zamišljam kako osećam njegovu težinu, kako tegli kaiš torbice dok počinjem svoju šetnju do centra. Na pola puta sam do tamo, kad mi zazvoni telefon. U jednom kratkom trenutku, pomislila sam – Ričard. Ali kad sam pogledala ekran, ugledala sam broj iz Saksa. Oklevala sam, a onda se javila: „Uskoro stižem. Još petnaest minuta, najviše.“ Ubrzavam korak. „Vanesa, mrzim što moram ovo da uradim“, kaže Lusil. „Tako mi je žao. Zaturila sam mobilni telefon, a onda…“ Nakašljava se, a ja prestajem da pričam. „Ali moramo da te otpustimo.“ „Dajte mi još jednu šansu“, govorim očajnički. Uz stanje u kom je tetka Šarlot, sad mi je posao potrebniji nego ikada pre. „Prolazila sam kroz gadan period, ali obećavam ti, neću više – sve se promenilo.“ „Kašnjenje je jedno. Ponovljena odsustvovanja su drugo. Ali skrivanje robe? Šta si planirala da uradiš sa tim haljinama?“ Spremam se da poreknem, ali nešto u njenom glasu mi govori da se ne trudim uzalud. Možda me je neko video kako sklanjam tri crno-bele cvetne haljine Aleksandra Makvina i krijem ih u magacinu. Uzalud je. Nemam nikakvu odbranu. „Kod mene je tvoja poslednja plata. Poslaću ti je.“ „U stvari, mogu li da dođem i pokupim je?“ Nadam se da ću od Lusil dobiti još jednu šansu nasamo. Lusil okleva. „U redu. Malo smo zauzeti ovog trenutka. Navrati za sat vremena.“ „Hvala ti. To je savršeno.“ Sad imam vremena da dostavim pismo u Eminu kancelariju umesto da tek posle posla odem do njene kuće. Prošlo su tek dvadeset četiri sata otkako sam videla Ričardovu verenicu, ali to znači dan manje do njene udaje. Iskoristiću ovo vreme da isplaniram govor za Lusil. Ali trenutno samo razmišljam o tome kako ću stajati u dvorištu i čekati da Ema izađe na kafu ili krene da obavi nešto. Možda ću iz njenog izraza lica moći da procenim da li joj je Ričard rekao da je bio kod mene u poseti.

172


Poslednji put kad sam ušla u ovu elegantnu i visoku zgradu bilo je kad sam došla na Ričardovu kancelarijsku zabavu. One noći kad je sve počelo. Ali imam mnogo uspomena u vezi sa ovim mestom: došla sam jednom iz „Lerning ladera“ i čekala da Ričard završi poslovni razgovor; glas mu je bio toliko napet da je bio skoro osion, a pravio je grimase dok me je gledao; došla sam jednom iz Vestčestera da se pridružim Ričardu i njegovim kolegama na večeri; svratila sam jednom da iznenadim Ričarda i nateram ga da me podigne u radosnom zagrljaju. Prolazim kroz okretna vrata i prilazim pultu za kojim sede čuvari. U deset sati u predvorju nema gužve, i na tome sam zahvalna. Ne želim da naletim na nekog koga poznajem. Jedva prepoznajem čuvare, pa ne skidam naočare s očiju. Predajem kovertu s Eminim imenom. „Možete li ovo dostaviti na trideset drugi sprat?“ „Samo trenutak.“ Dodiruje ekran na stolu i ukucava njeno ime. A onda podiže pogled. „Ona više ne radi ovde.“ Gura mi kovertu nazad preko pulta. „Šta? Kad je… Je li dala otkaz?“ „Nemam tu informaciju, gospodo.“ Jedna žena-kurir prilazi mi iza leđa i čuvar se okreće prema njoj. Uzimam kovertu i izlazim kroz okretna vrata. U obližnjem dvorištu je mala klupa, gde sam planirala da sačekam Emu. Sad se skljokam na nju. Ne bi trebalo da sam iznenađena. Na kraju krajeva, Ričard ne želi da njegova žena radi, a posebno ne za njega. Nakratko se pitam da li je prihvatila neki drugi posao, ali znam da to ne bi uradila pre venčanja. Podjednako sam sigurna da se neće vratiti na posao ni posle njega. Svet je počeo da joj se smanjuje. Moram odmah da je pronađem. Pretila je da će pozvati policiju ako se ponovo približim njenom stanu, ali to nisu okolnosti na koje sad mogu da mislim. Ustajem i spremam se da uguram pismo u torbicu. Prstima dodirujem novčanik. Onaj u kom je Djukova slika. Vadim malu fotografiju iz zaštitnog plastičnog dela. Obuzima me gnev; da je Ričard sada ovde, poletela bih ka njemu, zarila nokte u njegovo lice i psovala ga na pasja usta. Ali primoravam sebe da se vratim, ponovo do pulta sa čuvarima. „Izvinite“, kažem ljubazno. „Imate li kovertu?“ Pruža mi jednu bez reči. Ubacujem Djukovu fotografiju u nju, a onda u torbi tražim olovku. Pronalazim sivi ajlajner i pišem Ričard Tompson na koverti. Tupasta meka četkica ostavlja vrlo neuredna slova, ali to mi nije bitno. „Trideset drugi sprat. Znam da on još radi tu.“ 173


Čuvar podiže jednu obrvu, ali ostaje neutralan, bar dok nisam otišla. Moram da odem do Saksa, ali čim tamo završim, nameravam da odem pravo do Eminog stana. Pitam se šta radi upravo u ovom trenutku. Pakuje stvari i priprema se za selidbu? Kupuje seksi spavaćicu za medeni mesec? Pije poslednju kafu s prijateljima u gradu, obećavajući im da će stalno dolaziti da ih vidi? Levim stopalom udaram u trotoar. Spasi. Desno stopalo se spušta. Je. Koračam sve brže i brže dok mi reči odzvanjaju u glavi. Spasi je, spasi je, spasi je. Jednom sam već zakasnila, kad sam bila na poslednjoj godini studija, na Floridi, u sestrinstvu. To se više neće dogoditi. One noći kad je Megi nestala, vratila sam se od Danijelove kuće baš kad su se kandidatkinje vraćale u kuću, mokre i nasmejane, mirišući na more. „Mislila sam da ti nije dobro!“ viknula je Lezli. Probila sam se kroz gužvu koju su napravile kandidatkinje i krenula u sobu. Bila sam slomljena, nisam mogla jasno da razmišljam. Ne znam šta me je nateralo da se okrenem i pogledam devojke. One su se već brisale peškirima koje im je neko bacao sa vrha stepeništa. Okrenula sam se. „Megi.“ „Ona je… Ona je…“ Lezli je zamucala. Te dve reči su odjekivale dok su sestre pretraživale prostoriju, a njihov smeh bivao sve tiši dok su gledale lica devojaka, tražeći onu koje nije bilo. Priča o događajima na plaži počela je da se prepričava u kratkim fragmentima; sećanja iskrivljena alkoholom i radošću koja se pretvorila u strah. Nekoliko momaka iz bratstava se došunjalo za devojkama dok su one išle ka plaži, možda naelektrisani onim bleskom ružičastog brusthaltera. Kandidatkinje su se sve skinule, kao što im je naređeno, a onda utrčale u okean. „Proverite u njenoj sobi!“, doviknula sam predsednici sestrinstva. „Ja idem na plažu.“ „Videla sam je kako izlazi iz vode“, ponavljala je Lezli dok smo trčale prema okeanu. Isto kao i momci. Do tog trenutka oni su već istrčali na pesak, zavijali su i smejali se, sakupljali odbačenu odeću i mlatarali njome van domašaja golih devojaka. Bila je to šala; mada, nismo je planirali. „Megi!“ Vrisnula sam dok smo istrčavale na plažu. I devojke su vrištale, vijajući momke zajedno sa nekoliko odevenih sestara. Kandidatkinje su pokušavale da se pokriju majicama ili suknjama koje 174


su momci bacili dok su se povlačili dalje od vode. Devojke su konačno povratile svoju odeću i otrčale u kuću. „Nije ovde!“, povikala je Lezli. „Hajde da se vratimo u kuću u slučaju da smo se mimoišle s njom.“ A onda sam ugledala belu pamučnu majicu sa višnjicama i isti takav šorts. Plava i crvena rotaciona svetla su se okretala. Ronioci su ronili po okeanu i vukli mreže kroz vodu. Svetlost reflektora je plesala po talasima. I onaj visoki, mučki vrisak kad je jedno telo izvučeno iz okeana. Potekao je od mene. Policija nas je ispitala jednu po jednu, metodično gradeći priču. Lokalne novine ispunile su četiri stranice člancima, izveštajima i Meginim slikama. Jedan kanal vesti iz Majamija snimio je prilog o našem sestrinstvu i pustio specijalni izveštaj o opasnostima pijenja prilikom inicijacije. Ja sam bila zadužena za prilagođavanje; ja sam bila Megina starija sestra. Svi ovi detalji su objavljeni. Moje ime je odštampano. Kao i moja fotografija. U sebi ću uvek videti mršavu pegavu Megi koja ulazi u okean i pokušava da sakrije svoje telo. Vidim je kako odlazi predaleko, gubi tlo pod nogama na nestalnom pesku. Talas koji se lomi iznad njene glave. Možda vrišti, ali njen glas se utapa u ostale vriske. Guta slanu vodu. Okreće se, dezorijentisana u mastiljavom crnilu. Ne može da vidi. Ne može da diše. Drugi talas je vuče u dubinu. Megi nestaje. Možda ne bi nestala da ja nisam nestala prva. I Ema će nestati, uda li se za Ričarda. Izgubiće prijatelje. Otuđiće se od porodice. Odvojiće se i od same sebe, baš kao što sam nestala i ja. A onda će sve postati mnogo gore. Spasi je, poje mi um.

DVADESET OSMO POGLAVLJE Prolazim kroz ulaz za zaposlene i liftom se penjem na treći sprat. Pronalazim Lusil kako slaže džempere. Nema dovoljno osoblja zbog mene; obavlja moj posao. „Zaista mi je žao.“ Posežem rukom prema gomili bledobelih kašmirskih džempera. „Treba mi ovaj posao i mogu da objasnim šta se dogodilo…“

175


Okreće se ka meni dok mi glas zamire. Pokušavam da pročitam izraz na njenom licu dok me ona upitno gleda: zbunjenost. Možda je mislila da ću samo pokupiti ček od plate i otići? Pogled joj se zaustavlja na mojoj kosi i instinktivno se okrećem prema ogledalu pored džempera. Naravno da je zbunjena; poznaje me samo kao brinetu. „Vanesa, meni je žao, ali dala sam ti nekoliko drugih šansi.“ Planiram da je još moljakam, ali onda vidim da je prodavnica puna mušterija. Nekoliko prodavačica nas posmatra. Možda je baš neka od njih rekla Lusil za one haljine. Uzalud je. Ostavljam džempere. Lusil uzima moj ček i pruža mi ga. „Srećno, Vanesa.“ Dok koračam prema liftu, vidim gomilu crno-belih haljina s komplikovanom šarom okačenih na istaknutom mestu. Zadržavam dah dok prolazim pored njih. Ta haljina mi pristaje kao salivena, kao da je baš napravljena za moje obline. Ričard i ja smo u braku nekoliko godina. Sem i ja više ne razgovaramo. Djukov nestanak nikad nije razjašnjen. Moja majka je neočekivano odložila prolećnu posetu, rekavši da želi da otputuje na grupnu ekskurziju u Nju Meksiko. Ali umesto da se povučem iz života, polako sam se vraćala u njega. Nisam popila ni kap alkohola skoro šest meseci, a nadutost se povukla iz mog tela kao kada helijum lagano istekne iz balona. Počela sam da ustajem rano svakog jutra i trčim širokim ulicama i valovitim brežuljcima u komšiluku. Rekla sam Ričardu da nameravam da opet postanem zdrava. Mislila sam da mi veruje, da je prosto prihvatio moje ponašanje kao pozitivnu promenu. Na kraju krajeva, on je taj koji je izdavao račune za klub i slao ih imejlovima pre nego što bi mu skinuli iznos sa kreditne kartice. Počeo je da ih ostavlja na kuhinjskom stolu, a podvlačio je iznose koji su se odnosili na piće. Kako je ispalo, nisam uopšte morala da se petljam sa vizinom i bombonama za uklanjanje neprijatnog zadaha; tačno je znao koliko sam popila na tim ručkovima sekcije. Ali menjala sam još nešto pored fizičkog zdravlja. Prihvatila sam i jedan novi volonterski posao. Sredom sam putovala vozom sa Ričardom, a onda taksijem do Louer Ist Sajda, gde sam čitala deci u obdaništu u okviru naprednog programa. Upoznala sam se sa organizatorima tog programa dok sam dostavljala knjige za književni klub. Sa decom sam radila nekoliko sati svake nedelje, ali to mi je dalo svrhu. A povratak u grad me je podmlađivao. Osećala sam se kao ona stara, prvi put od našeg medenog meseca. 176


„Otvori je“, rekao mi je na gala prijemu u „Alvin Ejliju“, dok sam gledala u sjajnobelu kutiju uvezanu crvenom mašnom. Odvezala sam svilenu vrpcu i podigla poklopac. Otkako sam se udala za Ričarda, naučila sam da cenim teksture i detalje koji su razlikovali moje stare ejč end em haljinice od dizajnerskih komada odeće. Ova haljina je bila jedna od najelegantnijih koje sam ikada videla. Pored toga, čuvala je i jednu tajnu. Iz daljine, imala je jednostavnu crno-belu šaru. Ali to je bila varka. Izbliza, svaka nit je bila pažljivo postavljena, imala je šav preko šava, koji su zajedno činili fantastičnu cvetnu šaru. „Obuci je večeras“, kazao je Ričard. „Izgledaš zanosno.“ On je obukao smoking, a ja sam mu odgurnula ruku kad je počeo da vezuje mašnu. „Pusti mene.“ Osmehnula sam se. Neki muškarci izgledaju kao dečaci koji su krenuli na matursku zabavu, zalizane kose i u sjajnim cipelama. Drugi kao pompezni pozeri, ili budući motoraši. Ali Ričard je izgledao izvanredno. Ispravila sam mu krajeve mašne i poljubila ga, ostavivši trag ružičastog sjaja na njegovoj donjoj usni. Vidim to veče kao da ga posmatram odozgo: Izlazimo iz našeg taun kara na slab sneg i koračamo ruku podruku prema dvorani. Pronalazimo našu karticu, na kojoj piše Gospodin i gospođa Tompson: sto 16, lepim pisanim slovima. Poziramo za fotografiju, smejući se. Prihvatamo čaše šampanjca od poslužitelja u prolazu. I, oh, taj prvi gutljaj – ti zlatni mehurići koji mi pucaju u ustima i toplina što mi se spušta niz grlo. Imalo je ukus krajnje ekstaze u čaši. Gledali smo plesače kako skaču uvis, njihove žilave ruke i mišićave noge kako se okreću, tela kako se uvijaju u nemoguće oblike, dok bubnjevi pomamno tutnje. Nisam ni shvatila da se njišem napred-nazad i lagano tapšem sve dok nisam osetila Ričardovu šaku koja me je blago stisnula za rame. Osmehivao mi se, ali osetila sam se postideno. Niko drugi se nije pokretao u ritmu muzike. Kad se ples završio, krenuli su kokteli i kanapei. Ričard i ja smo ćaskali sa nekim njegovim kolegama, od kojih je jedan, sedokosi gospodin po imenu Pol, bio u upravnom odboru plesne družine, i otkupio je ceo jedan sto za ovu dobrotvornu večeru. Mi smo bili tu kao njegovi gosti. Plesači su se ušetali između nas, telima praveći skulpture, a izgledali su kao bogovi i boginje koji su sišli sa neba. Na ovakvim okupljanjima, do kraja večeri lice bi počelo da me boli od osmehivanja. Uvek sam pokušavala da delujem zainteresovano i srećno, kako bih kompenzovala to što nemam baš mnogo šta da kažem, a posebno za vreme 177


tupe tišine koja bi nastupila posle neizbežnog pitanja, onog koje su nepoznati ljudi uvek smatrali tako bezopasnim: „Imate li dece?“ Ali Pol je bio drugačiji. Kad me je pitao šta radim, a ja spomenula volonterski rad, nije rekao: „Baš lepo“, i potražio malo ostvareniju osobu. Umesto toga upitao me je: „Kako ste to pronašli?“ Zatekla sam samu sebe kako mu pričam o godinama koje sam provela kao vaspitačica i o sadašnjem radu u naprednom programu. „Supruga mi je pomogla da pokrenem fond za jednu prelepu novu nezavisnu školu nedaleko odavde“, rekao je. „Možda biste mogli da razmislite da se uključite u njihov rad.“ „Volela bih to. Tako mi nedostaje predavanje.“ Pol je gurnuo šaku u gornji džep sakoa i izvadio posetnicu. „Pozovite me sledeće nedelje.“ Nagnuo se malo prema meni i prošaputao: „Kad kažem da mi je supruga pomogla da pokrenem fond, hoću da kažem da mi je rekla da im napišem pozamašan ček. Duguju nam uslugu.“ Namignuo mi je, a ja sam uzvratila osmehom. Znala sam da je jedan od najuspešnijih ljudi u prostoriji i da je još srećno oženjen ljubavlju iz srednje škole, sedokosom ženom koja je ćaskala s Ričardom. „Upoznaću vas“, nastavio je Pol. „Kladim se da mogu da pronađu neko mesto za vas. Ako ne sada, možda kad počne nova školska godina.“ Jedan konobar nam je ponudio vino s poslužavnika i Pol mi je dodao jedno. „Nazdravlje. Za nove početke.“ Pogrešno sam procenila silinu kojom su se naše čaše spojile. Krhke i tanke čaše sudarile su se i razbile, a meni je u ruci ostala slomljena peteljka dok mi se vino slivalo niz ruku. „Tako mi je žao!“ izvinila sam se, a konobar mi je pritrčao, pružajući mi gomilu salveta i uzimajući mi dršku iz šake. „Ja sam kriv“, rekao je Pol. „Nisam svestan svoje snage! Ja sam taj kome je žao. Čekajte, ne pomerajte se, na haljini imate stakla.“ Stajala sam tako dok mi je skidao nekoliko krhotina iz finog tkanja i stavljao ih konobaru na poslužavnik. Razgovor oko nas je na trenutak zamro, ali sada se nastavio. Ipak, osetila sam na sebi pažnju svih prisutnih. Želela sam da propadnem kroz zemlju. „Dozvolite mi da pomognem“, kazao je Ričard, došavši pored mene. Brisao mi je mokru haljinu. „Dobro je što nisi pila crno.“ Pol se nasmejao, ali zvučalo je usiljeno. Videla sam da pokušava da umanji napetost ove situacije. „Sad vam zaista dugujem posao.“ Pol je pogledao Ričarda. „Vaša ljupka supruga upravo mi je pričala koliko joj nedostaje da predaje deci.“ 178


Ričard je zgužvao mokru salvetu, spustio je na konobarev poslužavnik i rekao: „Hvala“, odbrusivši čoveku. A onda sam osetila kako mi stavlja šaku na krsta. „Odlična je s decom“, kazao je Polu. Polu je pažnju privukla supruga, koja mu je mahnula da priđe. „Imate moj broj“, rekao mi je. „Hajde da se uskoro čujemo.“ Istog trena kad je Pol otišao, Ričard se nagnuo prema meni. „Koliko si popila, dušo?“ Reči su mu bile bezazlene, ali telo mu je bilo neprirodno kruto. „Ne baš mnogo“, brzo sam odgovorila. „Ali izbrojao sam da si popila tri čaše šampanjca. I sve to vino.“ Osetila sam kako mi snažnije pritiska krsta. „Zaboravi večeru“, prošaputao mi je u uvo. „Hajdemo kući.“ „Ali… Pol je zakupio čitav sto. Naša mesta će biti prazna. Obećavam ti da ću se držati vode.“ „Mislim da bi bilo bolje da krenemo“, tiho je rekao Ričard. „Pol će shvatiti.“ Otišla sam da uzmem svoj ogrtač. Dok sam čekala, videla sam kako Ričard prilazi Polu i govori mu nešto, a onda ga tapše po ramenu. Ričard se izvinjavao u moje ime, pomislila sam, ali Pol će shvatiti skriveno značenje: Ričard mora da me odvede kući jer sam previše cvrcnuta da bih ostala na večeri. Ali nisam bila pijana. Ričard je samo želeo da svi misle da jesam. „Sve spremno“, rekao mi je Ričard kad se vratio. Već je bio pozvao da nam dovezu auto i on nas je čekao ispred zgrade. Sneg je počeo jače da pada. Iako je naš vozač vozio polako kroz uglavnom puste ulice, osetila sam mučninu. Zatvorila sam oči i izvila se koliko sam mogla i koliko mi je pojas dozvoljavao. Glumila sam da dremam, ali sam prilično sigurna da je Ričard znao da ne želim da pričam s njim. Možda me i ostavi na miru i pusti me da se popnem i padnem u naš krevet. Ali dok sam se pela uz stepenice prema ulaznim vratima, zapela sam i morala sam da se uhvatim za ogradu. „To su ove nove štikle“, izgovorila sam sva očajna. „Nisam navikla na njih.“ „Naravno da je to“, rekao je sarkastično. „Sigurno nisu sva ta pića koja si popila na prazan stomak. Ovo je bila poslovna večera, Neli. Bila je ovo važna noć za mene.“ Stajala sam nemo iza njega dok je otključavao ulazna vrata. Kad smo ušli, sela sam na tapaciranu klupu u hodniku i izula cipele. Stavila sam ih jednu pored druge na donju policu, potpuno poravnavši pete, a onda sam skinula ogrtač i okačila ga u orman. 179


Ričard je još stajao pored mene kad sam se okrenula. „Moraš nešto da pojedeš. Dođi.“ Krenula sam s njim u kuhinju, gde je izvadio flašu mineralne vode iz frižidera i nemo mi je pružio. Otvorio je ormarić i izvadio kutiju Karovih vodenih krekera. Odmah sam pojela jedan. „Osećam se bolje. Bio si u pravu što si me doveo kući… Sigurno si i ti gladan. Želiš li da ti isečem malo brija? Baš sam danas kupila malo na pijaci.“ „Nisam gladan.“ Bila sam sigurna da se Ričard sprema da nestane, što je uglavnom radio za vreme svađa koje sam pokušavala da zaboravim; mučio se da spreči gnev da izbije na površinu. Da ga ne bi progutao. „Što se tiče posla“, izgovorila sam brzo, pokušavajući da smanjim tenziju. „Pol mi je kazao da će me upoznati s nekim ljudima u nezavisnoj školi. U pitanju je honorarni posao, a možda čak i ne bude ništa.“ Ričard je lagano klimao potvrdno. „Postoji li neki poseban razlog zbog kog želiš da budeš češće u gradu?“ Pogledala sam ga; od svih reči koje je mogao da kaže, ovo stvarno nisam očekivala. „Kako to misliš?“ „Jedan komšija je spomenuo kako te je video na stanici pre neki dan. Svu sređenu, kako je rekao. Čudno, kad sam te tog jutra pozvao, rekla si da plivaš u klubu i da se zbog toga nisi javila na telefon.“ Nisam mogla da poreknem to; Ričard će me, tim svojim laserski preciznim mozgom, uhvatiti pokušam li da ga slažem. Koji komšija, zapitala sam se. Stanica je bila skoro potpuno prazna tog dana. „I jesam plivala tog jutra. Ali onda sam otišla kod tetke Šarlot. U kratku poseru.“ Ričard je klimnuo. „Naravno. Još jedan kreker? Ne?“ Vratio je kartonski graničnik u kutiju. „Nema razloga da ne posećuješ svoju tetku. Kako je ona?“ „Dobro“, naglo sam izgovorila dok mi se srce umirivalo. Izgleda da će se okanuti ovoga. Poverovao mi je. „Popile smo čaj u njenom stanu.“ Ričard je otvorio ormarić da vrati krekere, a drvena vratanca su se preprečila između nas i momentalno mu sakrila lice. Kad ih je zatvorio, gledao je u mene. Bio mi je veoma blizu. Suženim očima kao da me je sekao. „Ono što ne mogu da shvatim je zašto si sačekala da odem na posao, sva se sredila, otišla vozom u grad, vratila se na vreme da pripremiš večeru i sedela i jela lazanje sa mnom, nijednog trenutka ne spomenuvši da si bila u poseti tetki.“ Zaćutao je na momenat. „Gde si zaista bila? S kim si bila?“

180


Začula sam zvuk koji je ličio na kreštanje ptice i shvatila sam da sam gaja proizvela. Ričard me je stiskao za zglob. Uvrtao ga je dok je govorio. Pogledao je naniže i odmah ga pustio, ali tragovi njegovih prstiju su ostali, poput opekotina. „Izvini.“ Odmakao se. Prošao je šakom kroz kosu. Lagano je izdahnuo. „Ali zašto me lažeš, jebote?“ Kako sam mogla da mu kažem istinu? Da nisam srećna – da sve što mi je dao nije dovoljno? Želela sam da se nađem s nekim i porazgovaram o problemima u braku. Žena koju sam potražila napeto me je slušala i postavila mi nekoliko smišljenih provokativnih pitanja, ali znala sam da jedna seansa s njom neće biti dovoljna. Planirala sam da se ponovo išunjam do grada i posetim je sledećeg meseca. Ali bilo je prekasno da se smisli logično objašnjenje za moju varku. Ričard me je uhvatio. Nisam čak ni videla otvorenu šaku kako mi se približava sve dok se nije spojila s mojim obrazom uz glasan pljesak. Sledeće dve noći jedva da sam spavala. Glava me je bolela i grlo mi je bilo nadraženo od plakanja. Pokrila sam modrice na zglobu dugim rukavima, a crne polumesece oko očiju dodatnom količinom korektora. Mogla sam da mislim samo na to da li da ostanem s Ričardom ili da pokušam da ga ostavim. A onda je, dok sam pokušavala da čitam u krevetu ne razumevajući pročitane reči, Ričard blago pokucao na vrata gostinske sobe. Podigla sam pogled da mu kažem da uđe, ali pred izrazom na njegovom licu, reči u meni su iščezle. Držao je slušalicu bežičnog telefona u ruci. „Tvoja majka.“ Napravio je grimasu. „U stvari, tetka Šarlot. Zove jer…“ Bilo je jedanaest noću, mnogo kasnije od vremena kad je moja tetka uglavnom odlazila na počinak. Poslednji put kad sam razgovarala s majkom rekla je da joj je dobro – ali nije mi uzvratila nekoliko poslednjih poziva. „Tako mi je žao, dušo.“ Ričard mi je pružio telefon. Pružanje ruke ka telefonu svrstala bih među ono najteže što sam morala da uradim u životu.

181


DVADESET DEVETO POGLAVLJE Ričard je bio tačno onakav kakav mi je bio potreban nakon što mi je majka umrla. Odleteli smo u Floridu sa tetkom Šarlot zbog sahrane i iznajmio je hotelski apartman sa spojenim sobama kako bismo svi mogli da budemo zajedno. Setila sam se kako je majka izgledala kad je bila najsrećnija – u kuhinji, kada je lupkala tiganjima i začinjavala jela; ili za dobrih jutara, kada mi je pevala šašave pesmice da me probudi; ili kad se smejala dok je brisala vodu s lica kojom nas je Djuk isprskao posle kupanja. Pokušala sam da je zamislim u noći pred naše venčanje, kako bosonoga šeta po pesku, lica okrenutog ka zalazećem suncu, dok sam se poslednji put od nje opraštala. Ali jedna druga slika se stalno pojavljivala; kako je umrla – sama, na kauču, s praznom flašicom pilula i pojačanim televizorom. Nije bilo pozdravne poruke, pa smo ostali s pitanjem na koje nikada nećemo dobiti odgovor. Kad je tetka Šarlot zaplakala na groblju, kriveći sebe što nije znala da je majci toliko loše, Ričard ju je utešio rečima: „Ni za šta od svega ovog niste vi krivi; niko nije kriv. Išlo joj je sasvim dobro. Uvek ste se našli sestri, a ona je osećala vašu ljubav.“ Ričard je sredio sve dokumente i dogovorio prodaju male kuće od cigala u kojoj sam odrasla, dok smo tetka Šarlot i ja pregledale majčine stvari. Ostatak kuće bio je relativno uredan, ali soba moje majke je bila u haosu, sa knjigama i odećom razbacanim na sve strane. Mrvice na njenom krevetu rekle su mi da je većinu poslednjih obroka pojela baš tu. Prljave šoljice za kafu i čaše potpuno su prekrivale njen noćni stočić. Videla sam kako se Ričardove obrve podižu od iznenađenja kad je primetio taj nered, ali rekao je samo: „Unajmiću službu za čišćenje.“ Nisam uzela mnogo majčinih stvari: tetka Šarlot je predložila da svaka od nas uzme nekoliko majčinih šalova, a ja sam izabrala i nekoliko komada nakita. Jedino što sam želela da imam su stare porodične fotografije i dva omiljena majčina kuvara. Znala sam da moram da raščistim i nekoliko stvari iz svoje stare sobe, koja je pretvorena u gostinsku. Dok je tetka Šarlot sređivala frižider, a Ričard telefonom razgovarao s agentom za nekretnine, ja sam donela šamlicu i popela se na nju da dohvatim prašnjavu policu. Bacila sam značku sestrinstva u kantu, a onda i moj školski godišnjak i poslednje ocene. Bacila sam i

182


pohvalnice iz najranijeg detinjstva. Pružila sam ruku da dohvatim diplomu, još urolanu u cilindar i povezanu izbledelom mašnom. Bacila sam je i ne pogledavši je. Pitala sam se zašto sam uopšte sve to i sačuvala, posle svih ovih godina. Nisam mogla da pogledam značku i godišnjak a da ne pomislim na Megi. Nisam mogla da pogledam ni diplomu a da ne pomislim na onaj dan kad sam diplomirala. Zavezivala sam kesu, kad je Ričard ušao u moju staru sobu. „Pomislio sam da bih mogao da odem i kupim nam nešto za večeru.“ Pogledao je u kesu. „Hoćeš da ja bacim to?“ Oklevala sam, a onda sam mu dodala kesu. „Naravno.“ Gledala sam ga kako baca poslednje ostatke mojih dana na koledžu, a zatim sam pogledala praznu sobu. Mrlja od vode i dalje je ukrašavala tavanicu, a ako bih zatvorila oči, skoro da sam mogla da vidim svoju crnu mačku sklupčanu kraj mene, na mom ružičasto-purpurnom ćebetu, i sebe sa knjigom Džudi Blum u rukama. Znala sam da nikad više neću videti ovu kuću. * * * Te noći, u našem hotelu, dok sam ležala u vreloj kupki, Ričard mi je doneo šolju čaja od kamilice. Zahvalno sam je primila. Uprkos vrelini dana u Floridi, nikako nisam uspevala da se ugrejem. „Kako se držiš, dušo?“ Znala sam da ne misli samo na smrt moje majke. Slegnula sam ramenima. „Dobro.“ „Brinem se što nisi bila srećna u poslednje vreme.“ Ričard je kleknuo pored kade i uzeo peškirić. „Samo želim da ti budem dobar suprug. Ali znam da nisam to uvek bio. Usamljena si jer radim do kasno. A moja narav. ..“ Glas mu je bivao sve grublji. Nakašljao se i počeo da mi trlja leđa. „Izvini, Neli. Bio sam pod stresom… Tržište je divljalo ovih dana, ali ništa nije važnije od tebe. Od nas. Nadoknadiću ti sve.“ Videla sam koliko se jako trudi da dopre do mene, da me vrati. Ali i dalje sam bila veoma usamljena i sama. Gledala sam kako voda lagano kaplje iz česme dok mi je šaputao: „Želim da budeš srećna, Neli. Tvoja majka nije uvek bila srećna. Pa, nije ni moja. Pokušavala je da se ponaša kao da jeste, zbog mene i Morin, ali znali smo… Ne želim da se to dogodi i tebi.“

183


Pogledala sam ga tada, ali pogled mu je bio udaljen, oči zamagljene, pa sam počela da zurim u njegov bledobeli ožiljak iznad desnog oka. Ričard nikad nije pričao o svojim roditeljima. Ovo priznanje je bilo značajnije od svih njegovih obećanja. „Moj tata nije uvek bio dobar prema mojoj mami.“ Dlanom je nastavio da kruži po mojim leđima, pokretom kojim roditelj umiruje nervozno dete. „Mogao bih da živim sa svime osim sa činjenicom da ti nisam dobar suprug… Ali ipak to nisam bio.“ Bio je to najiskreniji razgovor koji smo ikad vodili. Pitala sam se zašto je bilo potrebno da mi majka umre da bi se dogodio. Ali možda to nije bilo predoziranje. Možda je u pitanju ono što se dogodilo dva dana pre nego što smo saznali, kad smo se vratili sa gala prijema u „Alvin Ejliju“. „Volim te“, rekao je. Pružila sam tada ruku ka njemu. Majica mu se pokvasila od mojih mokrih ruku. „Oboje smo sada siročići“, kazao je. „Zauvek ćemo jedno drugom biti porodica.“ Zagrlila sam ga čvrsto. Uhvatila sam se grčevito za nadu. * * * Te noći smo vodili ljubav posle dugo vremena. Uhvatio me je za obraze i zurio u moje oči tako nežno i željno da sam osetila nešto u sebi, nešto što je bilo kao otpuštanje, razvezivanje čvrsto vezanog čvora. Dok me je posle toga držao, razmišljala sam o Ričardovoj nežnijoj strani. Setila sam se kako je platio lekarske račune moje majke, kako je prisustvovao otvaranju izložbe moje tetke Šarlot, iako je morao da propusti večeru s klijentima, i kako je uvek kući dolazio ranije na godišnjicu očeve smrti sa pola kilograma sladoleda od ruma i suvog grožđa u beloj papirnoj kesi. Bio je to očev omiljeni sladoled, onaj što je uvek naručivao kad bismo izlazili u vožnju za majčinih dobrih dana. Ričard bi nam oboma servirao po kuglu, a ja bih mu pričala detalje o mom ocu koji bi inače ostali prašnjavi i zaboravljeni, kao ona činjenica da mi je, i pored svog sujeverja, dozvolio da udomim crnu mačku u koju sam se zaljubila kao devojčica. Sladoled bi mi se topio na jeziku i u tim noćima ispunjavao mi usta slatkoćom. Razmišljala sam o tome kako je Ričard velikodušno častio konobare i taksiste i darivao novac brojnim dobrotvornim organizacijama.

184


Nije bilo teško usredsrediti se na Ričardovu dobrotu. Um bi mi lako skliznuo u ta sećanja, poput točka koji se bez problema smešta u svoje ležište osmišljeno za njegovu rotaciju. Dok sam ležala u njegovom naručju, pogledala sam ga. Crte lica su mu bile jedva vidljive. „Obećaj mi nešto“, prošaputala sam. „Sve, ljubavi moja.“ „Obećaj mi da nam više nikad neće biti loše.“ „Neće.“ Bilo je to prvo obećanje koje je ikad prekršio. Pošto je sve postalo još gore. Dok je naš avion uzletao na putu za Njujork sledećeg jutra, zurila sam kroz prozor u topografiju što je postajala sve manja i koja je sve više treperila. Bila sam srećna što odlazim iz Floride. Smrt me je tamo okruživala u koncentričnim krugovima. Moja majka. Moj otac. Megi. Značka sestrinstva koju sam bacila nije pripadala meni. Trebalo je da je dam Megi nakon što je zvanično prošla inicijaciju u našu kuću. Ali umesto da proslavimo uz ručak koji smo planirale za sutrašnji kraj perioda kandidature, moje sestre i ja prisustvovale smo njenoj sahrani. Majci nikad nisam rekla šta se dogodilo nakon Megine sahrane; njena reakcija bila bi previše nepredvidiva. Pozvala sam umesto toga tetku Šarlot, ali nisam joj priznala da sam trudna. Ričard je takođe znao samo deo priče. Jednom prilikom, kad sam se probudila u njegovom krevetu posle noćne more, objasnila sam mu zašto ne želim da idem peške kući po mraku; zašto nosim biber-sprej i zbog čega spavam sa bejzbol palicom pored kreveta. Dok sam ležala u Ričardovom naručju, objasnila sam mu kako sam otišla da Meginoj porodici izjavim saučešće. Njeni roditelji su jedva klimnuli glavama, toliko ošamućeni da nisu bili u stanju ni da govore. Ali njen stariji brat, Džejson, koji je bio na poslednjoj godini Univerziteta u Floridi, kao i ja, prihvatio je moju ispruženu ruku. Ne da je protrese. Već da me postavi na moje mesto. „To si ti“, izustio je. Osetila sam ustajali alkohol u njegovom dahu; beonjače su mu bile prošarane grimiznom bojom. Imao je Meginu bledu kožu, Megine pegice, Meginu riđu kosu. „Toliko mi je…“, otpočela sam, ali on je još jače stegao moju šaku. Osećala sam kao da mi mrvi kosti jedne o druge. Neko je pružio ruke da zagrli Meginog brata, i on je popustio stisak, ali osetila sam kako me pogledom prati. Moje sestre iz kuće ostale su na prijemu u crkvenoj sali, ali ja sam se iskrala posle nekoliko minuta. 185


Dok sam prolazila kroz vrata, naletela sam tačno na onoga koga sam želela da izbegnem: Džejsona. Stajao je sam na stepenicama i tapkao paklicom crvenog marlbora po dlanu. Proizvodila je postojan i pljeskav ritam. Pokušala sam da sagnem glavu i prođem pored njega, ali glasom me je zaustavio. „Pričala mi je o tebi.“ Kresnuo je upaljač i duboko udahnuo dok je palio cigaretu. Izdahnuo je oblak dima. „Plašila se nedelje kandidature, ali ti si joj rekla da ćeš joj pomoći. Ti si bila njena jedina prijateljica u sestrinstvu. Gde si bila kad je umrla? Zašto nisi bila tamo?“ Sećam se da sam ustuknula, osećajući kako me Džejsonove oči drže baš kao i onaj njegov stisak. „Žao mi je“, ponovila sam, ali to nije umanjilo gnev u njegovom izrazu na licu. Ako išta, moje reči kao da su ga podstakle. Počela sam lagano da uzmičem, čvrsto držeći gelender kako ne bih pala preko ivice stepeništa. Megin brat me nije ispuštao iz vida. Pre nego što sam stigla do trotoara, doviknuo mi je, glasom ogrubelim i ljutitim: „Nikad nećeš zaboraviti ono što si učinila mojoj sestri.“ Njegove reči su me pogodile podjednako snažno kao i pesnice. „Ja ću se postarati za to.“ Nisu mi bile potrebne njegove pretnje da mislim na Megi. Neprekidno sam mislila na nju. Nikad se nisam ponovo vratila na tu plažu. Naše sestrinstvo je dobilo zabranu rada do kraja godine, ali to nije bio razlog što sam prihvatila konobarski posao u jednom baru u kampusu, četvrtkom i subotom uveče. Zabave bratstava i plesne večeri više mi nisu bile privlačne. Ostavljala sam po strani deo bakšiša koji sam dobijala, i kad sam uštedela par stotina dolara, pronašla sam ono prihvatilište za životinje, „Krznena šapa“, gde je Megi volontirala, i počela anonimno da darujem novac u Meginu čast. Obećala sam sebi da ću svakog meseca slati novac. Nisam očekivala da me male donacije razreše krivice i moje uloge u Meginoj smrti. Znala sam da ću zauvek nositi to sa sobom, da ću se uvek pitati šta bi se dogodilo da se nisam odvojila od grupe koja je pratila devojke do okeana. Da sam samo sačekala makar jedan sat da se suočim sa Danijelom. Tačno mesec dana nakon Megine smrti, probudio me je vrisak jedne od mojih sestara. Potrčala sam dole u boksericama i majici, i ugledala prevrnute stolice, razbijenu lampu, opscene reči crnim sprejom ispisane po zidu našeg dnevnog boravka: Kučke. Kurve. I poruku koja je bila namenjena samo meni: Ti si je ubila. Naglo sam uzdahnula i počela da zurim u četiri reči koje su svima obznanjivale moju krivicu.

186


Još devojaka je sišlo i naša predsednica pozvala je obezbeđenje kampusa. Jedna od brucoškinja je briznula u plač; druge dve devojke su se odvojile od grupe i šaputale jedna s drugom. Učinilo mi se da su me krišom pogledale. Miris ustajalog dima cigareta obitavao je u prostoriji. Videla sam opušak na podu i kleknula da ga pogledam. Crveni Marlboro. Kad je čuvar stigao, pitao nas je da li možda znamo ko je mogao da nam uništi kuću. Znao je za Meginu smrt – kao i većina ljudi u Floridi. Džejson, pomislila sam, ali nisam mogla da izgovorim. „Možda neko od njenih prijatelja?“, neko je rekao. „Ili njen brat? On je na poslednjoj godini, zar ne?“ Čuvar se osvrtao po prostoriji. „Moraću da pozovem policiju. To je procedura. Vraćam se za minut.“ Izašao je, ali pre nego što je stigao do radija, ja sam ga presrela. „Molim vas nemojte ga uvaliti u nevolju. Ako je njen brat, Džejson… Ne želimo da podnosimo tužbu.“ „Mislite da je on?“ Klimnula sam. „Sigurna sam da jeste.“ Čuvar je uzdahnuo. „Provala i upad, uništavanje imovine… To je prilično ozbiljno. Vi, cure, trebalo bi da počnete da se zaključavate.“ Pogledala sam prema kući. Ako bi se neko popeo stepenicama, moja soba je bila druga sleva. Možda će policijsko saslušanje Džejsona još više razljutiti. Mogao bi da me okrivi i za to. Nakon što je policija došla i fotografisala i sakupila dokaze, obula sam cipele da me staklo razbijene lampe ne bi poseklo i pomogla sam sestrama da srede nered. Koliko god da smo strugale, nismo uspele da skinemo grozne reči sa zida. Nekoliko nas je otišlo u farbaru da kupimo kreč. Dok su moje sestre razmatrale nijanse, zazvonio mi je mobilni telefon. Posegnula sam u džep. Skriveni broj, pisalo je na ekranu, što je značilo da je poziv upućen iz govornice. Sekund pre nego što sam čula signal prekida, učinilo mi se da nešto čujem. Disanje. „Vanesa, šta misliš o ovoj boji?“ pitala me je jedna od sestara. Telo mi se ukrutilo i usta su mi se osušila, ali uspela sam da klimnem i kažem: „Izgleda odlično.“ A onda sam otišla u drugi deo gvožđare, onaj sa katancima. Kupila sam dva, jedan za moja vrata i drugi za prozor. Iste nedelje, dva policajca došla su do kuće. Stariji nas je obavestio da su saslušali Džejsona, koji je priznao zločin.

187


„Bio je pijan te noći i žao mu je“, rekao je policajac. „Pokušava da dogovori neko savetovanje.“ „Samo da više ne dolazi ovamo“, kazala je jedna od sestara. „Neće. To je deo dogovora. Ne sme da priđe na manje od sto metara od kuće.“ Moje sestre su izgleda mislile da je to gotovo. Kad su policajci otišli, razišle su se, krenuvši u biblioteku, na predavanja i kod momaka. Ja sam ostala u našoj dnevnoj sobi i zurila u bež zid. Nisam više mogla da vidim reči, ali sam znala da postoje i da će zauvek biti tu. Baš kao što će zauvek odzvanjati u mojoj glavi. Ti si je ubila. Budućnost mi je obećavala mnogo toga pre ovog pada. Sanjala sam o gradovima u koje bih se preselila posle diplomiranja, razmišljajući o njima kao o špilu karata: Savana, Denver, Ostin, San Dijego… Želela sam da predajem. Želela sam da putujem. Želela sam porodicu. Ali umesto da se usredsredim na budućnost, počela sam da pravim planove za beg od prošlosti. Brojala sam dane do trenutka kad ću moći da pobegnem iz Floride. Njujork, sa svojih osam miliona stanovnika, kao da me je pozivao. Poznavala sam grad zbog poseta tetki Šarlot. Bilo je to mesto gde bi mlada žena s komplikovanom prošlošću mogla da počne iz početka. Kantautori su pisali strastvene pesme o njemu. Pisci su ga uzimali za glavni motiv romana. Glumci su izražavali ljubav prema njemu u kasnonoćnim intervjuima. Bio je to grad mogućnosti. I grad u kome bi svako mogao da nestane. Na dan diplomiranja, tog maja, obukla sam plavu odoru i kapu. Naš koledž je bio toliko veliki da su studenti podeljeni prema smerovima i diplome su im dodeljivane u manjim grupama, nakon uvodnih govora. Dok sam išla podijumom amfiteatra „Pjaže“, gledala sam prema publici i osmehivala se majci i tetki Šarlot. Dok sam gledala ljude, jedna osoba mi je privukla pažnju. Jedan mladi čovek riđe kose koji je stajao sa strane, odvojen od ostalih diplomaca, iako je na sebi imao sjajnoplavu odoru. Megin brat, Džejson. „Vanesa?“ Dekan našeg odseka pružio mi je uvijenu diplomu u šake i fotoaparati su počeli da bleskaju. Sišla sam niz stepenice, trepćući od bliceva, i vratila se na mesto. Osetila sam kako mi se Džejsonove oči utiskuju u leđa do kraja ceremonije podele diploma. Kad se sve završilo, okrenula sam se da ga iznova pogledam. Nije ga bilo.

188


Ali znala sam šta mi Džejson poručuje. I on je otezao sa svojim diplomiranjem. Nije mu bilo dozvoljeno da mi priđe na manje od sto metara, na koledžu. Ali o tome šta može da radi kad izađem iz kampusa nije bilo nikakvih pravila. Nekoliko meseci posle diplomiranja, Lezli je nekolicini nas imejlom poslala link do jednog članka u novinama. Džejson je uhapšen zbog vožnje u pijanom stanju. Posledice onoga što sam uradila i dalje su se širile. Mada, prostrujao je kroz mene vrlo blag odjek sebičluka: Možda Džejson sada neće moći da napusti Floridu i krene za mnom. Nikad ništa više nisam saznala – da li je otišao u zatvor ili na rehabilitaciju, ili se ponovo izvukao s opomenom. Ali otprilike posle godinu dana, sekund pre nego što su mi se ispred nosa zatvorila vrata jednog metroa, ugledala sam jednu mršavu priliku i uvojak riđe kose – neko se probijao kroz gužvu. Ta prilika izgledala je kao on. Zašla sam dublje među ljude i pokušala da se sklonim s vidika. Ponovila sam sebi da je telefon na Semino ime, da nikad nisam zamenila vozačku dozvolu na njujoršku i da ne može da pronađe nijedan papirni trag do mene otkako iznajmljujem automobile. A onda su, nekoliko dana nakon što me je majka iznenadila davanjem oglasa o mojoj veridbi u lokalnim novinama Floride, u kom je spomenuto moje i Ričardovo ime i adresa, počeli pozivi. Nikakve reči, samo disanje. Bio je to Džejson, koji mi je govorio da me je pronašao. Podseća me na slučaj koji sam zaboravila. Kao da sam ikada mogla da ga zaboravim. Još sam imala noćne more s Megi, ali sad je i Džejson ušao u moje snove, lica iskrivljenog i gnevnog, šaka pruženih da me zgrabi. On je razlog što nisam slušala muziku glasno dok sam trčala. Njegovo je lice bilo ono koje sam videla kad se oglasio alarm protiv provalnika. Postala sam bolno svesna svog okruženja. Negovala sam svoj periferni vid da ne bih postala plen. Osećaj statičkog elektriciteta na koži, instinktivno podizanje glave u potrazi za nečijim očima – sve su to bili rani znaci na koje sam se oslonila da me zaštite. Nikad nisam uspela da pronađem drugi razlog zbog kog bi moj nervni sistem postao izuzetno napet odmah nakon moje veridbe sa Ričardom. Ni zašto sam opsesivno proveravala brave, zbog čega sam počela da primam pozive sa skrivenih brojeva koji su odmah prekidani, ni zašto sam odgurnula svog brižnog i zgodnog verenika kad me je golicao one noći kad smo gledali Građanina Kejna. Um vrlo lako može da pomeša simptome uzbuđenja i straha. Ipak sam nosila povez preko očiju.

189


TRIDESETO POGLAVLJE Izlazim iz Saksa po poslednji put i izbegavam čuvarov pogled dok mi proverava torbu, a onda počinjem da koračam prema Eminom stanu. Pokušavam sebi da kažem da je ovo poslednji put. Da ću je posle ovoga ostaviti na miru. Krenuću dalje. Krenuću gde, sugeriše mi um. Ispred mene na trotoaru jedan par korača držeći se za ruke. Prsti su im prepleteni, a korak im je potpuno sinhronizovan. Ako bih morala brzo da procenim kvalitet njihove veze, rekla bih da su srećni. Zaljubljeni. Ali naravno, ta dva osećanja nisu uvek u tesnoj vezi. Razmišljam o tome kako je moć rasuđivanja ucrtala stazu kojom se kretao moj život; kako sam videla samo ono što sam htela – ono što mi je trebalo – za sve one godine koliko sam živela s Ričardom. Možda zaljubljenost sa sobom donosi i iskrivljenu sliku; možda je tako svima. U mom braku postojale su tri istine, tri alternativne i ponekad suprotstavljene stvarnosti. Postojala je Ričardova istina. Postojala je moja istina. A postojala je i prava istina, koju je uvek najteže prepoznati. Ovo može da bude slučaj u svakoj vezi, da smatramo da smo stupili u zajednicu s drugom osobom, ali da smo u stvari stvorili trougao čije je jedno teme učvršćeno jednim nemim, ali svevidećim sudijom, arbitrom stvarnosti. Dok prolazim pored tog para, telefon počinje da mi zvoni. Znam ko je i pre nego što ugledam Ričardovo ime. „Jebote, Vanesa?“, govori istog trenutka kad se javim. Gnev koji sam osetila kad sam pogledala Djukovu fotografiju ponovo me svu obuzima. „Jesi li joj ti rekao da prestane da radi, Ričarde? Da li si joj rekao da ćeš se ti starati za nju?“, govorim. „Slušaj me.“ Moj bivši suprug kao da odgriza svaku reč. U pozadini s njegove strane čujem kako neko trubi. Verovatno je upravo primio fotografiju, pa je sigurno na ulici ispred zgrade. „Čuvar mi je rekao da si pokušala nešto da dostaviš Emi. Nemoj joj se približavati.“ „Jesi li joj kupio kuću u predgrađu, Ričarde?“ Ne mogu da prestanem da ga izazivam; kao da odjednom iz sebe izbacujem sve što sam morala da potiskujem za vreme braka. „Šta ćeš da uradiš kad se prvi put naljutiš na nju? Kad ona više ne bude tvoja savršena ženica?“ Čujem kako se zatvaraju vrata nekog automobila i odjednom pozadinski zvuči s njegovog kraja – zvuči grada – nestaju. Čuje se neki prituljen zvuk, a

190


onda i glas koji ne prestaje da se čuje sa televizije njujorške taksi-službe: „Vežite se zbog sigurnosti!“ Ričard je naučio da bude korak ispred mene; sigurno već zna kuda sam tačno krenula. U taksiju je. Pokušava prvi da stigne do Eme. Nije čak ni podne; saobraćaj je slab. Od Ričardove kancelarije do Eminog stana je možda petnaest minuta vožnje, procenjujem. Ali bliže sam nego on; moj odlazak u Saks približio me je njenom stanu. Samo sam deset raskrsnica daleko. Ako požurim, prestići ću ga. Ubrzavam korak, opipavajući pismo u torbici. Još je tu. Laki povetarac hladi znoj na mojoj koži. „Ti si luda.“ Ignorišem ovo; ove reči više nemaju moć da me poljuljaju. „Jesi li joj rekao da si me sinoć poljubio?“ „Šta?“ viče. „Ti si mene poljubila!“ Na trenutak gubim korak, a onda se prisećam šta sam rekla Emi prvi put kad sam se suočila s njom: Ričard to radi! On muti vodu da ne možemo da sagledamo istinu! Bile su mi potrebne godine da to shvatim. Tek kad sam krenula da zapisujem sva pitanja koja su me mučila, počela sam da uviđam obrazac. Bilo je to otprilike godinu dana nakon majčine smrti. Počela sam da vodim tajni dnevnik, koji sam krila ispod dušeka u gostinskoj sobi. U crnom moleskin notesu zapisivala sam sve Ričardove izjave koje bi mogle biti protumačene na više načina. Beležila sam takozvane crne rupe u mom sećanju – velika neslaganja, kao što je moja želja da živim u kući u predgrađu, ili ono jutro nakon devojačke zabave, kad sam zaboravila da Ričard leti za Atlanta – kao i one manje, kao što je moja želja da idem na časove slikanja, ili što sam mislila da je jagnjetina u vindalu sosu Ričardovo omiljeno jelo. Veoma brižljivo sam dokumentovala uznemirujuća pitanja za koja supruga ništa nisam mogla da pitam – kao, kako je znao da sam bila kod nekog drugog a ne kod tetke, kad sam potajno otišla u grad. Zapisala sam nešto malo od onog što se dogodilo na tom prvom tajnom sastanku. Nakon što sam se predstavila toj simpatičnoj ženi što me je uvela u ordinaciju, pokazala mi je da sednem na kauč naspram akvarijuma punog raznobojnih ribica. Ona je sela u tapaciranu stolicu meni sleva i rekla mi da je zovem Kejt. O čemu biste voleli da razgovaramo, pitala me je. Ponekad se plašim da uopšte ne poznajem supruga, naprasno sam izgovorila. Možete li mi reći zašto mislite da Ričard pokušava da vam poremeti ravnotežu, pitala me je pred kraj razgovora. Koja bi bila njegova motivacija za to? Upravo to sam pokušavala da shvatim tokom dugih i praznih dana kada je Ričard radio. Izvadila bih svoju svesku i razmišljala o tome kako su oni 191


prekinuti pozivi počeli odmah nakon što smo se Ričard i ja verili i da su se događali isključivo kad nismo bili zajedno. Pisala sam o tome kako sam sigurno rekla Ričardu da sam zažalila što sam naterala Megi da nosi povez preko očiju i koliko me je baš taj detalj – da sam je naterala da prekrije oči – posebno uznemiravao. Dodala sam: Zašto je on meni povezao oči dok smo se vozili do nove kuće? Zabeležila sam kako sam pronašla nasleđeni ukras za tortu koji je napravljen mnogo godina nakon što su se Ričardovi roditelji venčali. Reči u svesci su se razlivale od mojih suza dok sam se prisećala Djukovog misterioznog nestanka. Kad me je pogodila nesanica, iskradala bih se iz kreveta i na prstima se odšunjala da ispunim stranice opsesivnim mislima koje su u mrklo doba noći obuzimale moj um, sve gorim rukopisom kako su mi emocije dobijale na snazi. Podvlačila sam pojedine zabeleške, docrtavala strelice da povezem misli i pisala po marginama. Za nekoliko meseci, moja mastilom umrljana sveska je bila dopola puna. Provela sam veoma mnogo vremena pišući, reči su se odmotavale po stranicama, a u tom procesu, otkrivale i moj brak. Kao da je moja veza sa Ričardom bila jedan predivan, ručno pleteni džemper, na kom sam pronašla majušnu nit koju sam neprekidno motala po prstima. Lagano sam je vukla, uvijala i zamotavala, brišući šare i boje i kvareći njegov izgled svakim pitanjem i nedoslednošću koje sam poveravala svom dnevniku. Nije, leva noga, u pravu, desna noga. Ove reči mi pune glavu dok mi noge idu sve brže. Moram da stignem do Erne pre njega. „Ne, Ričarde. Ti si poljubio mene.“ Jedino što Ričard više mrzi od preispitivanja jeste kad nije u pravu. Prolazim pored „Čopta“ i skrećem za ugao, osvrnuvši se da pogledam niz ulicu. Desetak taksija se kreće u mom pravcu. Mogao bi da bude u svakom od njih. „Piješ li?“ Toliko je dobar u promeni teme, u isticanju mojih mana i primoravanju da se branim. Ali ne marim dokle god priča. Moram da ga držim na telefonu kako ne bi upozorio Emu da dolazim. „Jesi li joj ispričao za dijamantsku ogrlicu koju si mi poklonio?“ Izazivam ga. „Misliš li da ćeš i njoj jednu takvu morati da kupiš?“ Znam da je ovo pitanje isto kao da sam ubacila bombu kroz prozor njegovog taksija i da je to tačno bila moja namera. Želim da razjarim Ričarda. Želim da mu se pesnice zgrče i oči suze. Tako će, ako prvi stigne do Eme, ona konačno shvatiti šta je sve vreme uspešno sakrivao. Videće njegovu masku.

192


„Prokletstvo, mogli ste da stignete na taj semafor“, viče. Zamišljam ga kako sedi na ivici sedišta i kao da lebdi iza vozača. „Jesi li joj rekao?“ ponovo pitam. Teško diše; iz iskustva znam da je na ivici da izgubi kontrolu. „Neću da vodim ovaj besmislen razgovor. Ako joj priđeš još jednom, daću da te zatvore.“ Pritiskam Kraj poziva. Zato što je Emin stan pravo ispred mene. Pogrešno sam je procenila; okomila sam se na njenu naivnost. Kao što Ričardu nikad nisam bila supruga kakva sam mislila da jesam, isto tako nisam žena kakva je Ema verovala da jesam. One večeri kad sam upoznala svoju zamenu na kancelarijskoj zabavi, ona je ustala od stola u kao mak crvenom kombinezonu. Osmehnula se tim širokim, otvorenim osmehom i pružila mi ruku. Okupljanje je bilo elegantno kao i sve drugo u Ričardovom životu: Stakleni zid koji je gledao na Menhetn. Sendviči u pojedinačnim zalogajima i minijaturni jagnjeći kotleti sa nanom, koje raznose konobari u smokinzima. Pult sa morskim plodovima i jedna žena što čisti slane školjke iz Kumamotoa. Klasična muzika kvarteta. Ričard je krenuo do bara da nam donese piće. „Votka sa sodom i limetom?“ pitao je Emu. „Zapamtio si!“ Pratila ga je pogledom dok se udaljavao. Sve je počelo u tom trenutku: Nova budućnost se materijalizovala preda mnom. U sledećih nekoliko sati pijuckala sam mineralnu vodu i ljubazno ćaskala sa Ričardovim kolegama. Hilari i Džordž su bili tamo, ali Hilari je već bila počela da se udaljava od mene. Čitave večeri sam osetila kako preskaču varnice između mog supruga i njegove pomoćnice. Nisu se osmehivali jedno drugom, niti su stajali jedno pored drugog u grupicama; površinski gledano, bili su savršeno pristojni. Ali videla sam kako mu pogled skreće ka njoj kad se grleno nasmejala. Osetila sam uzajamnu svesnost; bila je to neka opipljiva, tanana veza koja ih je povezivala preko prostorije. Kad se zabava završila, poručio je automobil da je sigurno odveze kući, uprkos njenom protivljenju i želji da pozove taksi. Svi smo zajedno izašli i sačekali luksuzni taksi da stigne, pre nego što smo ušli u svoj automobil. „Slatka je“, rekla sam Ričardu. „Veoma dobro obavlja svoj posao.“ Kad smo se Ričard i ja vratili sa te zabave, krenula sam stepenicama u spavaću sobu, radujući se što ću konačno skinuti čarape, čija me je guma 193


stezala oko stomaka. Ričard je isključio svetlo u hodniku i krenuo za mnom. Istog trenutka kad sam kročila u spavaću sobu, okrenuo me je prema zidu. Poljubio me je u vrat i prislonio se uz mene. Već je bio tvrd. Ričard je uglavnom bio nežan i brižan ljubavnik. Nešto ranije, gustirao me je kao petodelni ručak. Ali te noći uhvatio me je za ruke i jednom svojom rukom ih zarobio iznad moje glave. Slobodnom rukom mi je strgnuo hulahopke. Čula sam kako se cepaju. Kad je ušao u mene otpozadi, uzdahnula sam. Bio je veoma dugačak, nisam bila spremna. Zarivao se u mene dok sam ja gledala prugaste tapete. Brzo je svršio uz glasan i divlji jauk koji kao da je odjeknuo u sobi. Naslonio se na moje telo, dahćući, a onda me je okrenuo i poljubio me jednom u usne. Oči su mu bile sklopljene. Pitala sam se čije lice vidi. Nekoliko sedmica kasnije, ponovo sam je videla kad je došla na koktelzabavu koju smo Ričard i ja priredili u našem domu u Vestčesteru. Bila je besprekorna, koliko se sećam. Nedugo nakon našeg soarea, trebalo je da idem sa Ričardom na koncert filharmonije. Ali dobila sam neki stomačni virus i morala sam da otkažem odlazak u poslednjem trenutku. Poveo je Emu. Alan Žilber je dirigovao: Betovena i Prokofjeva. Zamislila sam ih kako sede jedno pored drugog i slušaju lirske i osećajne melodije. U pauzi, verovatno su popili koktel, a Ričard je Emi objasnio disonantan stil Prokofjeva, kao što je jednom podučavao mene. Otišla sam u krevet i zaspala uz prizor njih dvoje. Ričard je te večeri ostao u gradu. Ne mogu da budem sigurna, ali verujem da je to bilo veče njihovog prvog poljupca. Vidim je kako ga gleda onim svojim krupnim plavim očima dok mu zahvaljuje za predivno veče. Oklevaju, ne želeći da se rastanu. Trenutak tišine. A onda se njene oči sklapaju dok se on saginje i smanjuje razdaljinu između njih. Ubrzo posle koncerta filharmonije, Ričard je otputovao u Dalas na neki sastanak. Do tada sam već mnogo bolje pratila njegov raspored. Ričardu je ovo bio bitan klijent. Ema je išla s njim. To me nije iznenadilo: Dajana je povremeno takođe putovala s njim. Ali Ričard me te večeri nije nazvao, niti mi je poslao poruku da mi poželi laku noć. ' Bila sam sigurna da je afera već uveliko počela posle tog puta. Nazovite to supruginom intuicijom. Nekoliko nedelja posle toga otišla sam do grada. Želela sam da još jednom pogledam Emu. Bila sam u dvorištu ispred njihove zgrade i krila se iza novina. Bio je to dan kada je Ričard, nežno držeći ruku na njenim 194


krstima, otvorio vrata mojoj zameni kad su izašli. Na sebi je imala bledoružičastu haljinu koja se slagala sa rumenilom na njenim obrazima, dok je ispod trepavica posmatrala mog supruga. Mogla sam da ih presretnem. A mogla sam i da ih pozovem, glumeći entuzijazam, i predložim im zajednički ručak. Ali prosto sam samo gledala kako odlaze. Sad panično pritiskam zvonce interfona na Eminoj zgradi, nadajući se da će me neko pustiti. Čujem kako vrata zuje samo sekund kasnije i upadam u skromni mali foaje. Gledam red sandučića, srećna što mi njeno prezime otkriva na kom je spratu i u kom je stanu: 5C. Dok trčim uz stepenice, pitam se hoće li uzeti Ričardovo prezime. Da li ćemo i tako ostvariti vezu. Stajem ispred njenog stana i glasno kucam. „Ko je?“, pita ona. Sklanjam se u stranu da me ne vidi kroz špijunku. Ako mi Ema prepozna glas, možda neće pročitati moju poruku. Zato samo guram kovertu kroz prostor ispod njenih vrata. Gledam kako poruka nestaje, a onda trčim kroz hodnik prema stepenicama, nadajući se da ću izaći pre nego što Ričard stigne. Zamišljam kako otvara moje pismo i razmišljam o svemu onome što nisam spomenula. Recimo, kako sam odglumila da me boli stomak one večeri kad je trebalo da odemo na koncert filharmonije. „Zašto ne odvedeš Emu?“, predložila sam Ričardu kad sam ga pozvala da mu kažem da ne mogu da idem. Potrudila sam se da mi glas bude slab. „Sećam se kako je to biti mlad i siromašan u gradu. To će za nju biti stvarno pravi doživljaj.“ „Jesi li sigurna?“ „Naravno. Samo želim da spavam. Ne bih volela da to propustiš.“ Složio se. Istog trena kad smo prekinuli razgovor, skuvala sam sebi čaj i počela da osmišljavam sledeći potez. Znala sam da moram biti veoma pažljiva. Nisam smela da napravim nijednu grešku. Moraću da posvetim pažnju detaljima, beskrupulozno kao što je to Ričard oduvek radio. Kad sam te večeri legla u krevet, na noćni stočić sam stavila flašu sredstva za smirivanje stomaka, pored čaše s vodom. Samu sebe sam smirivala. Nisam je nedeljama pomenula, ali kad god bi Ričard sklopio neki dobar posao, predlagala bih mu da zahvali Emi za pomoć vaučerima za Barniz. 195


U jednom trenutku sam se zabrinula da sam preterala. Zastao je dok se brijao i upitno me pogledao. „Nikad me nisi podsećala da učinim nešto za Dajanu.“ Slegnula sam ramenima i uzela četku za kosu. Pokušavajući da sve zataškam, rekla sam: „Valjda se poistovećujem s Emom. Dajana je bila udata. Imala je porodicu. Ema me podseća na mene kad sam došla u Njujork. Mislim da bi joj zaista značilo ako bi se osetila cenjenom.“ „Dobra ideja.“ Lagano sam ispustila dah koji sam zadržavala. Zamislila sam je kako otvara vaučer, dok joj se obrve podižu od iznenađenja. Možda će svratiti u njegovu kancelariju da mu zahvali. Možda će, nekoliko dana kasnije, na posao doći u haljini koju je kupila ovim vaučerom i pokazati mu je. Ulozi su bili veliki. Pokušala sam da nastavim svoju uobičajenu rutinu, ali me je adrenalin preplavio. Zatekla sam se kako neprekidno koračam. Apetit mi je potpuno iščezao i izgubila sam na težini. Noću sam ležala budna pored Ričarda, u sebi pretresajući plan i tražeći rupe i slabosti. Bila sam nestrpljiva da sve ubrzam, ali sam samu sebe naterala da budem strpljiva. Bila sam lovac u zaklonu koji čeka plen da se namesti. Veliki pomak se dogodio kada me je Ema jedne večeri pozvala iz Dalasa, rekavši mi da će Ričard uhvatiti kasniji let zbog sastanka koji se odužio. Molila sam se upravo za ovakvu priliku. Sve je zavisilo od onog što će se dalje događati; morala sam besprekorno da odigram svoju ulogu. Ema nije mogla da zna da sam gradila kuću od karata i da sam bila spremna da postavim poslednji delić. „Jadničak“, kazala sam. „Toliko se napreže. Sigurno je iscrpljen.“ „Znam. Ovaj klijent je zaista zahtevan!“ „I ti naporno radiš“, rekla sam kao da mi je upravo palo na pamet. „Ne mora da žuri. Zašto mu ne predložiš da ode na lepu večeru i uzme sobu u hotelu? Neka se vrati ujutro. Za oboje će to biti mnogo lakše.“ Molim te, zagrizi ovaj mamac. „Jesi li sigurna, Vanesa? Znam da želi da se vrati kući kod tebe.“ „Insistiram.“ Odglumila sam da mi se spava zevajući. „Iskreno da ti kažem, spremam se da pogledam neko đubre na televiziji i legnem. A on će samo želeti da priča o poslu.“ Dokona, dosadna žena. Želela sam da me tako vidi. Ričard zaslužuje bolje, zar ne? Treba mu neko ko će ceniti kompleksnosti njegovog posla; ko će se brinuti za njega posle napornog dana. Neko ko ga neće sramotiti pred kolegama. Neko ko želi da bude s njim svake noći. 196


Neko ko je potpuno kao ona. Molim te, ponovo sam pomislila. „U redu“, Ema je konačno izgovorila. „Proveriću s njim, i ako se složi, obavestiću te kad slećemo kad promenim let.“ „Hvala ti.“ Kad sam spustila slušalicu, shvatila sam da se, prvi put posle dugo vremena, osmehujem. Pronašla sam sebi savršenu zamenu. Uskoro će Ričard da završi sa mnom i konačno ću biti slobodna. Ni ona ni on nisu saznali šta sam smislila. I još ne znaju.

197


TREĆI DEO


TRIDESET PRVO POGLAVLJE Jurim niz stepenice, izbijam na treći sprat, ali proklizavam i padam. Kukom udaram o ivicu.stepenica jer nisam stigla da se uhvatim za gelender; od pada me boli čitava leva strana tela. Povlačim se i ustajem i nastavljam dalje ne zastajući ni na tren. Ako Ričard odluči da krene stepenicama umesto liftom, naletećemo jedno na drugo. Ove misli me nagone da trčim još brže i izbijam sa stepeništa u foaje u trenutku kad se zatvaraju vrata lifta. Želim da gledam kako brojevi iznad lifta staju na Eminom spratu. Ali ne smem da rizikujem nijednu sekundu da to proverim. Istrčavam na ulicu, gde se jedan taksi upravo odvaja od ivičnjaka. Udaram u gepek i pale mu se crvena stop-svetla. Nekako ulazim i zaključavam vrata pre nego što sednem na sedište. Otvaram usta da saopštim adresu stana tetke Šarlot, ali reči mi zapinju u grlu. Aroma limuna me okružuje. Provlači mi se kroz kosu i uvlači pod kožu. Osećam kako mi jaka citrusna aroma napada nos i silazi niz pluća. Ričard je sigurno upravo izašao iz ovog taksija. Kad god bi bio uzbuđen – kad mu se lice napinjalo i čovek kog sam volela nestajao – miris mu je bivao jači. Ponovo želim da pobegnem, ali ne mogu da čekam drugi taksi. Zato spuštam prozor koliko god može da se spusti i saopštavam taksisti destinaciju. Moje pismo je dugačko samo jednu stranicu; Emi će trebati samo minut da ga pročita. Nadam se da će imati vremena pre nego što Ričard stigne do njenih vrata. Vozač prelazi sledeću raskrsnicu i nakon što sam poslednji put pogledala kroz prozor i shvatila da me Ričard ne prati, naslanjam glavu na sedište. Pitam se kako sam uspela da ne isplaniram svoj beg od supruga. Imala sam dovoljno vremena da sve osmislim; posle kancelarijske zabave, to mi je postalo celodnevni posao, a onda i opsesija. Bila sam veoma pažljiva, ali mi se ipak desila ova najveća moguća greška. Nisam razmišljala o tome kako žrtvujem nevinu mladu ženu. Očajnički sam razmišljala samo o svom begu. Skoro sam prestala da se nadam da je uopšte moguć. Sve dok nisam shvatila da me nikad neće ostaviti dok ne poveruje da je to njegova ideja. Bila sam sigurna u to zbog onoga što mi je učinio kad je pomislio da pokušavam da ga ostavim.

199


Počela sam da se povlačim iz svog braka odmah posle gala prijema u „Alvin Ejliju“. Još sam bila relativno mlada i jaka. Još nisam bila slomljena. Odmah posle gala večeri, kad me je Ričard napao u kuhinji, pogledao je moj desni ručni zglob, koji je beleo pod njegovim snažnim šakama. Činilo se kao da nije shvatao da ga uvrće; kao da je neko drugi odgovoran za pticoliki krik bola koji mi se oteo sa usana. Ričard me nikad nije povredio pre te noći. Bar ne fizički. S vremena na vreme bi se zaustavljao u određenom trenutku koji sad prepoznajem kao ivicu. Sve ove situacije sam zapisala u moleskin svesku: u taksiju, kad sam poljubila Nika na devojačkoj zabavi; u „Sfolji“, kad mi je onaj čovek platio piće; i one večeri, kada sam Ričarda pitala za Djukov nestanak. U nekim drugim situacijama bi toj ivici bio još bliže. Jednom, kad je bacio našu svadbenu fotografiju na pod i razbio je, a posle počeo da me luđački optužuje da sam fiertovala sa Erikom, instruktorom ronjenja na medenom mesecu. Video sam da je svraćao u našu sobu, urlao je Ričard na mene, dok sam se prisećala kako mi je suprug ostavio masnice na nadlakticama kad mi je pomagao da izađem iz čamca. Drugi put, ubrzo nakon naše posete lekaru za plodnost, kad je izgubio važnog klijenta, Ričard je toliko snažno zalupio vrata svoje kancelarije da je jedna vaza pala sa police. Još nekoliko puta me je veoma jako hvatao za nadlakticu, a jednom kad me je ispitivao zbog pijenja, a ja spustila pogled, zgrabio me je za bradu i toliko jako mi izvio glavu da sam morala da ga pogledam. U tim trenucima uvek je uspevao da suzbije gnev u sebi; da se povuče u gostinsku sobu ili da ode iz našeg doma i vrati se kad mu ljutnja splasne. Ali u noći posle gala prijema u „Alvin Ejliju“ u prvom trenutku se učinilo kao da je moj vrisak dopro do njega. „Izvini“, rekao je, puštajući mi zglob. Odmakao se. Prošao je šakom kroz kosu. Lagano je izdahnuo. „Ali zašto me lažeš, jebote?“ „Tetka Šarlot“, ponovo sam prošaputala. „Kunem se da sam išla kod nje.“ Nisam mogla da izgovorim to. Bojala sam se da priznam da sam išla da s nekim porazgovaram o našem braku i da će ga to još više razjariti – ili će zbog toga početi da mi postavlja pitanja za koja nisam bila spremna. Ponovljena laž kao da je nešto prelomila u njemu. Izgubio je bitku. Zvuk njegovog dlana na mom obrazu je bio poput pucnja. Pala sam na pločice. Šok je suzbio bol na nekoliko trenutaka dok sam ošamućena ležala u haljini koju mi je poklonio i što mi se sada zgužvala oko butina. Zurila sam u njega, držeći šaku na licu. „Šta… Kako možeš. Pružio je ruku i pomislila sam da će mi pomoći da ustanem, da će moliti za oproštaj, da će reći kako je mislio da će udariti ormarić iza mene. 200


Umesto toga, zgrabio me je za kosu i podigao me. Stajala sam na vrhovima prstiju, držeći ga za šaku, očajnički želeći da me pusti. Osećala sam se kao da mi čupa skalp sa glave. Suze su mi tekle iz očiju. „Prestani, molim te“, preklinjala sam ga. Pustio me je, ali onda me je pribio uz pult. Sad me nije bolelo. Ali znala sam da je to najopasniji trenutak u toj noći. U mom životu. Sve se na njegovom licu videlo. Skupljene oči su potamnele. Ali najjezivije u svemu je bio njegov glas. Bio je to jedini njegov deo koji sam prepoznavala; bio je to glas koji me je tešio toliko mnogo noći i zaklinjao se da će me voleti i štititi. „Moraš da zapamtiš da, čak i kad nisam ovde, uvek sam s tobom.“ Gledao me je izvesno vreme. A onda se opet pojavio moj suprug. Odmakao se. „Sad bi trebalo da odeš u krevet, Neli.“ Ričard mi je narednog jutra doneo doručak u krevet. Nisam spavala niti ustajala iz kreveta. „Hvala ti.“ Glas mi je bio tih i ravan. Plašila sam se da ću ga ponovo rasrditi. Pogledao je u desni zglob, na kom se već videla masnica. Izašao ja iz sobe i vratio se sa ledom. Bez ijedne reči ga je stavio na povređeno mesto. „Vratiću se ranije, dušo. Kupicu večeru usput.“ Poslušno sam pojela musli i bobice. Iako na licu nisam imala masnicu, vilica me je bolela i bilo mi je teško da žvačem. Sišla sam i oprala činiju, trgnuvši se kad sam, ne razmišljajući, vratanca sudopere otvorila povređenom rukom. Namestila sam krevet pazeći na zglob dok sam zatezala ćoškove. Istuširala sam se, trznuvši se kad sam pustila vreli mlaz na glavu. Nisam smela da stavim šampon na glavu ni da kosu osušim fenom, pa sam je ostavila mokru. Kad sam otvorila orman, pronašla sam haljinu Aleksandra Makvina kako uredno visi na prvom mestu. Nisam mogla da se setim da sam je skinula; ostatak noći mi je bio u magli. Setila sam se samo osećaja da želim da se smanjim; da postanem fizički što manja. Želela sam da postanem nevidljiva. Prošla sam pored haljine i krenula prema fiokama: helanke i debele čarape, majica dugih rukava i pulover. Sa gornje police pozivali su me koferi. Samo sam ih gledala. Mogla sam onda da spakujem nešto stvari i odmah odem. Mogla sam da rezervišem sobu u hotelu ili da odem kod tetke. Mogla sam čak da pozovem i

201


Sem, mada već dugo nismo razgovarale zbog jaza koji je nastao među nama. Ali znala sam da neću uspeti tako lako da napustim Ričarda. Kad je tog jutra otišao, čula sam piske koji su mi govorili da je aktivirao alarm, a onda i udarac vrata što su se zatvorila za njim. Ali ono što je bilo najglasnije bio je odjek njegovih reči: Uvek sam s tobom. Zazvonilo je zvono na vratima dok sam zurila u kofere. Podigla sam glavu. Bio je to tako neuobičajen zvuk; skoro nikad nam niko nije dolazio nenajavljen. Nije bilo potrebe da odem i otvorim; verovatno je to bio dostavljač koji je ostavljao isporuku. Ali zvono se ponovo oglasilo i sekund kasnije zazvonio je i telefon. Kad sam podigla slušalicu, čula sam Ričardov glas. „Dušo, gde si ti?“ Zvučao je zabrinuto. Pogledala sam na sat na noćnom stočiću. Nekako je već bilo jedanaest. „Upravo izlazim ispod tuša.“ Čula sam kako neko kuca. „Trebalo bi da otvoriš vrata.“ Prekinula sam vezu i sišla stepenicama, osećajući neku teskobu u grudima. Zdravom rukom sam deaktivirala alarm i otključala vrata. Ruke su mi se tresle. Nisam imala pojma ko je sa druge strane, ali Ričard mi je rekao šta treba da radim. Stresla sam se kad me je hladan zimski vazduh ošinuo po licu. Jedan kurir je stajao ispred vrata, držeći elektronsku tablu i malu crnu vreću. „Vanesa Tompson?“ Klimnula sam potvrdno. „Molim vas, potpišite se ovde.“ Pružio mi je tablu. Teško mi je bilo da držim olovku. Jedva sam se potpisala. Kad sam podigla pogled, videla sam da gleda moj zglob. Masnice u boji patlidžana virile su ispod dugačkih rukava mog pulovera. Ali kurir se vrlo brzo sabrao. „Ovo je za vas.“ Predao mi je paket. „Igrala sam tenis. Pala sam.“ Videla sam olakšanje u njegovom pogledu. Ali onda se okrenuo i pogledao sneg koji je prekrivao čitav komšiluk, a zatim pogledao i mene. Brzo sam zatvorila vrata. Odvezala sam mašnu na vreći i unutra videla kutiju. Kad sam podigla poklopac, ukazala mi se zlatna verdura narukvica, najmanje pet centimetara u prečniku. Uzela sam je iz kutije. Narukvica koju mi je Ričard poslao savršeno će prekrivati modricu na mom zglobu. Još pre nego što sam dobila šansu da odlučim hoću li je ikada staviti na ruku, primili smo poziv u kom smo saznali da mi je majka umrla. 202


Godinama sam dozvoljavala strahu da vlada mnome. Ali dok sedim u taksiju, shvatam da jedna sasvim drugačija emocija izbija na površinu: ljutnja. Osećala sam se katarzično što oslobađam toliko dugo potiskivan gnev prema Ričardu. Gušila sam svoja osećanja dok smo bili u braku. Utapala sam ih alkoholom; zatrpavala poricanjem. Pažljivo sam stupala oko muževljevih raspoloženja, nadajući se da ću, budem li stvorila dovoljno prijatnu atmosferu – ako kažem ili uradim ono što treba – moći da kontrolišem atmosferu u domu, baš kao što sam to umela lepljenjem nasmešenog sunca na prognostičku tablu u svojoj sobi na poslu. Ponekad sam uspevala. Moja kolekcija nakita – verdura narukvica je bila prva od stvari koju mi je Ričard poslao nakon onoga što smo nazivali „nesporazumima“ – podseća me na trenutke kad to nisam uspevala. Nisam uopšte razmišljala o tome da nakit spakujem kad sam razmišljala da odem. Čak i kad bih ga prodala, novac koji bih tako stekla bio bi mi kao zaprljan. Za vreme braka, pa i posle njega, Ričardove reči odjekivale su mi u glavi i stalno me primoravale da se preispitujem i samu sebe ograničavam. Ali sada se sećam šta mi je tetka Šarlot jutros rekla: Ne plašim se oluja, jer učim kako da upravljam svojim brodom. Zatvaram oči i udišem junski vazduh koji mi struji kroz otvoreni prozor i odnosi poslednje Ričardove mirise. Nije dovoljno to što sam pobegla od supruga. I znam da neće biti dovoljno samo da sprečim venčanje. Čak i ako Ema napusti Ričarda, sigurna sam da će on samo pronaći drugu mladu ženu. Još jednu zamenu. Moram da pronađem način da zaustavim Ričarda. Gde je on u ovom trenutku? Vidim ga kako grli Emu, govori joj koliko mu je žao što je njegova bivša napada. Izvlači joj pismo iz ruke, čita ga i gužva ga u lopticu. Ljut je – ali ona možda smatra da je to opravdano s obzirom na moje postupke. Ono što se, međutim, nadam, jeste da sam uspela da je nateram da preispita zajedničku prošlost, da pogleda njihove doživljaje novim očima. Možda se priseća trenutaka kada su Ričardove reakcije delovale donekle nenormalno. Kada se njegova potreba za kontrolom ispoljavala na najsuptilnije načine. Koji će biti njegov sledeći potez? Uslediće njegova odmazda prema meni. Jako se koncentrišem. A onda otvaram oči i naginjem se napred. „Predomislila sam se“, govorim taksisti, koji me vozi prema stanu tetke Šarlot. „Moram usput negde da stanem.“ Pronalazim adresu na telefonu i saopštavam mu je. Ostavlja me ispred ogranka Siti banke u centru. U njoj Ričard ima račune. 203


Kad mi je Ričard ostavio ček, rekao mi je da upotrebim novac da pronađem pomoć. Čak je i banku obavestio da ću doneti ček. Ali kad sam mu dostavila Djukovu fotografiju, a Emi pismo, pokazala sam mu da neću tek tako nestati. Pretpostavljam da će danas pokušati da spreči isplatu čeka. Tako će Ričard otpočeti svoju odmazdu; to je relativno lak način da mi kaže da neće tolerisati moju nepokornost. Zato moram da unovčim ček pre nego što dobije šansu da kaže banci da se predomislio. Dva službenika su slobodna; jedan je mlad čovek u beloj košulji i sa kravatom. Drugi je jedna sredovečna žena. Iako mi je muškarac bliži, prilazim ženinom šalteru. Dočekuje me srdačnim osmehom. Na znački joj piše Beti. Uzimam iz novčanika Ričardov ček. „Želim da unovčim ovo.“ Beti klima potvrdno, a onda gleda iznos. Obrve joj se mršte. „Da ga unovčite?“ Ponovo gleda komad papira. „Da.“ Stopalom počinjem da tapkam po podu, ali ga smirujem. Brinem se da Ričard možda upravo razgovara s bankom dok ja ovde stojim. „Možete li da sednete?“ Mislim da bi bolje bilo da se moj pretpostavljeni pozabavi ovim.“ Gledam u njenu levu šaku. Ne nosi na njoj burmu. Nije teško izbegavati pitanja ako naučite sve trikove. Ispričate živopisnu, podužu priču koja skreće pažnju sa činjenice da im zapravo ne pričate ništa. Izbegavate detalje. Nejasni ste. Lažete, ali samo ako je zaista neophodno. Naginjem se sasvim do pregrade. „Vidi, Beti… Opa, pa to je, mislim bilo je, ime i moje majke. Nedavno je umrla.“ Ova laž je neophodna. „Žao mi je.“ Izraz lica odaje njeno saosećanje. Izabrala sam pravog službenika. „Biću iskrena s tobom.“ Zastajem. „Moj suprug – gospodin Tompson – razvodi se od mene.“ „Žao mi je“, ponavlja. „Da, i meni. Ovog leta se ponovo ženi.“ Osmehujem se podlo. „Kako god, ovaj ček je njegov, a potreban mi je novac jer hoću da iznajmim stan. Njegova lepuškasta mlada verenica se već uselila kod njega.“ Dok govorim, zamišljam Ričarda kako ukucava broj telefona banke. „Samo, ovo je prilično velika svota.“ „Njemu nije. Kao što vidite, prezimena su nam ista.“ Guram ruku u torbu i pružam joj vozačku dozvolu. „I još imamo istu adresu, iako sam se ja već iselila. U malom prljavom hotelu sam, nekoliko blokova odavde.“

204


Adresa na čeku je adresa našeg vestčesterskog doma; svaki Njujorčanin zna da je to bogato predgrađe. Beti gleda u moju dozvolu i okleva. Fotografija je stara nekoliko godina, ugrubo je slikana u vreme kad sam prvi put poželela da napustim Ričarda. Oči su mi bile vedre, a osmeh iskren. „Molim te, Beti. Da ti kažem. Možeš da pozoveš direktora u ogranku na Park aveniji. Ričard ga je obavestio da ću unovčiti ovaj ček“ „Izvinite na trenutak.“ Čekam dok ona odlazi da porazgovara s nekim preko telefona. Osećam blagu vrtoglavicu od napetosti i pitam se da li me je Ričard opet preduhitrio. Kad se vratila, nisam u stanju da pročitam izraz na njenom licu. Kucka po tastaturi kompjutera, a onda konačno podiže pogled. „Izvinite što se čekali. Sve je u redu. Direktor je potvrdio da je ček odobren. A vidim i da ste vi i gospodin Tompson imali zajednički račun u ovoj banci koji je zatvoren pre nekoliko meseci.“ „Hvala vam“, počinjem da dišem. Kad se vratila nekoliko minuta kasnije, u ruci drži nekoliko svežnjeva novca. Propušta novac kroz brojač, a onda dvaput proverava svaku novčanicu od sto dolara dok se meni stomak grči. Očekujem da svakog trenutka neko dotrči i sve zaustavi. Ali onda ona gura novac kroz uski prorez ispod stakla, zajedno sa velikom, postavljenom kovertom. „Prijatan dan vam želim“, kažem ja. „Srećno.“ Zatvaram torbu, osećajući prijatnu težinu u predelu rebara. Zaslužujem ovaj novac. A sad kad sam izgubila posao, treba mi više nego ikad da bih pomogla tetki. Osim toga, osećam veliko zadovoljstvo pri pomisli na Ričardovu reakciju kad mu službenik banke saopšti da novca više nema. Godinama je pokušavao da me destabilizuje; kad god sam ga iznervirala, trpela sam posledice. Ali je očigledno isto tako uživao u ulozi mog spasitelja i utešitelja kad sam iznervirana. Svadljiva strana ličnosti moga supruga meni je bila enigma. Još ne razumem u potpunosti zašto je morao da kontroliše sve u svom okruženju, precizno kao što je slagao svoje čarape i majice. Povratila sam malo moći koju mi je oduzeo. Dobila sam malu bitku. Uzbuđena sam. Zamišljam ga ljutitog poput tornada, koji se vrtloži i rotira, ali sam u ovom trenutku van njegovog domašaja. Izlazim na trotoar i žurim do najbližeg ogranka Čejs banke. Ulažem novac na moj novi račun, onaj koji sam otvorila nakon što smo se Ričard i ja rastali.

205


Sad sam spremna za povratak u stan tetke Šarlot. Ali ne i u moj krevet; odlučna sam da odbacim tu poraženu ženu poput ljušture. Puna sam energije zbog pomisli na to šta ću sledeće raditi.

TRIDESET DRUGO POGLAVLJE „Imam dvadeset šest godina. Zaljubljena sam u Ričarda. Uskoro ćemo se venčati“, šapućem dok se gledam u ogledalu. Još ruža, pomišljam posežući u kutiju sa šminkom. „Radim ovde kao pomoćnica.“ Nosim haljinu blede boje koju sam danas kupila u butiku „En Tejlor“. Nije baš prava kopija, ali je blizu, posebno s mojim novim postavljenim brusthalterom. Mada, držanje mi baš nije najbolje. Ispravljam ramena i podižem bradu. To je bolje. „Zovem se Ema“, kažem u ogledalo. Osmehujem se – širokim samouverenim osmehom. Svakoga ko je dobro poznaje neću prevariti. Ali treba samo da prođem pored ekipe koja čisti u Ričardovoj kancelariji. Ako neki od kolega radi do kasno, sve će propasti. A ukoliko je Ričard slučajno još tamo – ali ne, ne smem sebi da dozvolim da mislim tako jer neću imati dovoljno hrabrosti da ovo sprovedem. „Zovem se Ema“, ponavljam iznova i iznova, sve dok nisam zadovoljna grlenim odjekom iz grla. Odlazim do vrata kupatila, otvaram ih i provirujem. Hodnik je prazan i zamračen; ne mogu da vidim dalje od dvostrukih vrata koja vode u Ričardovu firmu. Znam da će biti zaključana, kao što su to svake večeri. Samo nekoliko ljudi ima ključ. Finansijski podaci stotina klijenata su pohranjeni u kompjuterima te firme. Svi su zaštićeni šifrom, a osim toga, sigurna sam da će i informatički stručnjaci za bezbednost biti odmah obavešteni ako neko upadne u sistem. Ali meni ne trebaju elektronski podaci. Potreban mi je samo jedan dokument iz Ričardove kancelarije, onaj koji nikome drugome u firmi neće značiti osim njemu. Ako je Ema imala uopšte šanse da pročita moje pismo, ukoliko je čak i nekoliko malih sumnji počelo da se formira u njenoj glavi, znaću da je mudra i logikom nadarena mlada žena. Ali kome će verovati na kraju – svom ostvarenom, savršenom suprugu ili njegovoj šašavoj bivšoj ženi?

206


Potreban mi je dokaz koji će je poljuljati. A Ema je osoba koja mi je otkrila kako da do njega dođem. Kad sam je presrela ispred njene zgrade, rekla sam Emi da pita Ričarda za ravno zbog kog me je poslao u vinski podrum, one noći kad smo imali našu koktel-zabavu. Šta misliš koje poručio vino, pitala me je pre nego što se okrenula i odvezla se taksijem. Ričard je napravio briljantan potez što je Emi, kao svojoj pomoćnici, naredio da poruči vino za tu zabavu. Nije imao zašto da me kažnjava dugo vremena. Mesecima sam se odlično ponašala, ustajala rano s njim i svakog jutra vežbala, a uveče spremala zdrave večere. Ovakva usluga naterala je Ričarda da se ponaša dobronamerno prema meni. Do tog trenutka u braku, shvatila sam koliko bi moj suprug mogao da bude opasan kada bi znao da se moja ljubav lagano gasi. Tako da sam predvidela da ću ozbiljno nadrljati kad sam promenila boju kose pre naše koktel-zabave. Prvo sam zamolila frizerku da je ofarba u karamel-smeđu. Pobunila se, govoreći kako joj žene plaćaju stotine dolara da im napravi boju poput moje, ali bila sam odlučna. Kad je završila sa potamnjivanjem, rekla sam joj da mi je skrati za desetak centimetara, što je za rezultat imalo paž frizuru. Onog dana kad smo se upoznali, Ričard mi je rekao da nikad ne skratim kosu. Bilo je to prvo pravilo, maskirano u kompliment, koje je postavio. Držala sam ga se tokom braka. Ali tad sam već bila upoznala Emu. Znala sam da suprugu moram dati razlog da me se reši, bez obzira na posledice. Kad je Ričard ugledao moju kosu, zastao je na momenat, a onda mi je rekao da je to lepa promena za zimu. Shvatila sam da želi da se vratim na stari stil do leta. Posle tog kratkog razgovora, radio je do kasno svake noći do naše zabave. Ričard je naredio Emi da naruči vino kako bi to iskoristio protiv mene. A sad ja mogu to da iskoristim protiv njega. Hilari je te noći stajala pored improvizovanog šanka sa Ričardom, u našoj dnevnoj sobi u Vestčesteru. Poslužitelji su kasnili, a ja sam se izvinjavala zbog brija i čedara koji sam iznela. „Dušo? Možeš li da doneseš nekoliko flaša ravnoa iz dve hiljade devete iz podruma?“, dobacio mi je Ričard sa druge strane prostorije. „Naručio sam ceo sanduk prošle nedelje. Na srednjoj je polici u rashladnoj vinskoj vitrini.“ Krenula sam kao na usporenom filmu prema podrumu, odlažući trenutak kad ću morati da saopštim Ričardu, pred svim njegovim prijateljima i 207


poslovnim saradnicima, ono što sam već znala: u našem podrumu nema ravnoa. Ali ne zato što sam ga ja popila. Svi su pomislili da jesam, naravno. To je i bila Ričardova namera. To je bio naš ustaljeni obrazac: izazivala sam Ričarda naglašavajući svoju nezavisnost, a on me je terao da platim svoju neposlušnost. Moje kazne su uvek bile proporcionalne počinjenim greškama. U noći kad je održano gala veče u „Alvin Ejliju“, na primer, znala sam da je Ričard svom partneru Polu rekao kako mora da me odvede kući jer sam pijana. Ali to nije bila istina; Ričard je bio ljut što se Pol ponudio da mi pomogne da pronađem posao. Štaviše, moj suprug je već znao da sam pobegla u grad na tajni sastanak, i to onaj koji sam na kraju objasnila kao odlazak kod psihijatra. To što je pokušavao da me diskredituje u javnosti – da me drugi ljudi vide kao nestabilnu i, što je bilo još gore, da mene natera da se preispitujem – bio je jedan od Ričardovih osnovnih načina da me disciplinuje. Bio je naročito efikasan s obzirom na muke moje majke. „Dušo, nema nimalo ravnoa“, rekla sam mu kad sam se vratila iz podruma. „Ali tek sam stavio čitav sanduk dole…“ Ričard je zaćutao. Zbunjenost je preletela preko njegovog lica, ali ga je vrlo brzo zamenilo očigledno razočaranje. Bio je tako vest glumac. „O, meni odgovara svako starije belo vino!“, izgovorila je Hilari previše živo. Ema je stajala na drugoj strani sobe. Nosila je jednostavnu crnu haljinu, povezanu u struku kako bi se istakla njena figura u obliku peščanog sata. I njena bujna plava kosa, valovita na krajevima. Bila je savršena, koliko se sećam. Te večeri sam morala da ostvarim tri cilja: Da ubedim sve na zabavi da je Ričardova žena donekle u haosu. Da ubedim Emu da Ričard zaslužuje bolju. I što je najvažnije: da u isto to ubedim Ričarda. Hvatala me je vrtoglavica od neizvesnosti. Pogledala sam Emu da se ohrabrim. A onda sam i ja odigrala malu ulogu. Uhvatila sam Hilari podruku. „Pridružiću ti se u tome“, rekla sam radosno, nadajući se da Hilari neće osetiti moje ledene prste kroz rukav. „Ko kaže da se plavuše više zabavljaju? Ja volim što sam brineta. Hajde, Ričarde, otvori nam jednu flašu.“ Prosula sam prvu čašu u sudoperu kad sam došla po još koktel-salveta, pazeći da Ričard može da me čuje kad sam pitala Hilari želi li da joj dopunim 208


čašu. Još joj je bila dopola puna. Videla sam da je prvo pogledala moju praznu čašu pre nego što je odmahnula glavom. Sekund kasnije Ričard mi je pružio čašu vode. „Zar ne bi bilo dobro da opet pozoveš poslužitelje, dušo?“ Potražila sam broj i okrenula prvih šest brojeva, odmaknuvši se dovoljno od Ričarda kako ne bi shvatio neprirodnu intonaciju nepostojećeg razgovora. Klimnula sam mu posle poziva i kazala: „Trebalo bi da stignu svake sekunde.“ A onda sam spustila vodu. Bila sam kod svoje tobožnje treće čaše vina, kad su poslužitelji stigli. Dok su postavljali sto sa hranom, Ričard je glavom dao znak glavnom poslužitelju da krene s njim u kuhinju. Pošla sam za njima. „Šta se događa?“ pitala sam pre nego što je Ričard mogao nešto da izgovori. Nisam se ni trudila da budem tiha. „Trebalo je da dođete pre sat vremena.“ „Žao mi je, gospođo Tompson.“ Čovek je pogledao u svoj raspored. „Ali pojavili smo se onda kad ste nam rekli.“ „To ne može biti. Zabava nam je počela u pola osam. Sigurna sam da sam vam rekla da budete tu u sedam.“ Ričard je stajao pored mene, spreman da izrazi nezadovoljstvo zbog njihove greške. Glavni poslužitelj nam je bez reči pokazao raspored i pokazao na vreme – 20 h – a onda i moj potpis na dnu stranice. „Ali…“ Ričard se nakašljao. „Šta se dogodilo?“ Moj odgovor je morao da bude savršeno izveden. Trebalo je da istaknem i svoju neefikasnost i pomanjkanje uzrujanosti zbog nervoze koju sam izazvala kod njega. „A, onda je ipak moja greška“, rekla sam olako. „Pa dobro, bar su sad tu.“ „Kako si mogla…“ Ričardu je ostatak rečenice zapeo u grlu. Lagano je izdahnuo. Ali napetost na njegovom licu nije nestala. Osetila sam kako mi se mučnina podiže u stomaku i znala sam da neću uspeti da nastavim da glumim, pa sam požurila u toalet. Pokvasila sam zglobove hladnom vodom i počela da brojim udahe sve dok mi se puls nije smirio. Onda sam izašla iz kupatila i pogledala okupljene goste. Nisam baš sasvim postigla ono što sam htela. Ričard je ćaskao sa jednim od partnera i golf saigrača iz kluba, ali me je peckanje na koži obaveštavalo da me stalno gleda. Moja kosa, moje piće, moja reakcija na poslužitelje – ponašala sam se kao sasvim drugačija žena od one koja je s njim pretresala svaki detalj zabave u prethodnih nekoliko nedelja. 209


Sate smo provodili sređujući spisak gostiju, a Ričard mi je pričao o svojim kolegama kako bih lakše mogla da se uklopim i međusobno ih upoznajem. Razgovarali smo o cvetnim aranžmanima. Ričard me je upozorio da ne poručujem škampe jer je jedan gost alergičan, a ja sam mu rekla da ću iznova proveriti koliko imamo čiviluka kako ne bismo morali ničiji kaput da ostavljamo na krevetu. Došlo je i vreme da otkačim još jednu stavku sa moje liste, one koju sam držala u glavi i revidirala je kad bi Ričard odlazio na posao: Razgovor sa Emom. Jedan poslužitelj je prošao pored mene i ponudio mi topli tost sa parmezanom sa tacne. Naterala sam sebe da se nasmejem i uzela jedan, ali sam ga smotala u salvetu. Na trenutak sam zastala, sve dok isti poslužitelj nije prišao grupi u kojoj je stajala i Ema, a onda sam prišla. „Ovo moraš da probaš“, rekla sam. Na silu sam se nasmejala. „Moraš da čuvaš snagu ako radiš za Ričarda.“ Ema se kratko namrštila, a onda joj se lice razvedrilo. „Zaista dugo radi. Ali meni ne smeta.“ Uzela je tost i zagrizla ga. Videla sam da je Ričard počeo da nam prilazi, ali Džordž ga je presreo. „Ma nije u pitanju samo dugačko radno vreme“, kazala sam. „Veoma je precizan, zar ne?“ Klimnula je potvrdno i brzo strpala ostatak predjela u usta. „Pa, drago mi je što konačno svi imaju šta da jedu. Čovek bi rekao da će se poslužitelji bar pojaviti na vreme s obzirom na to koliko naplaćuju.“ Govorila sam dovoljno glasno kako bi me sredovečni čovek sa poslužavnikom sigurno čuo, a što je još važnije, da bi Ema pomislila da sam ovaj grubi komentar i uputila njemu. Osećala sam kako mi obrazi gore, ali sam se nadala da će Ema pretpostaviti da je u pitanju previše vina. Kad sam je pogledala u oči, videla sam u njima prezir zbog moje neljubaznosti. Ričard se odvojio od Džordža, krenuvši pravo prema nama. Trenutak pre nego što je stigao, okrenula sam se i krenula u suprotnom smeru. Daj im još jedan razlog. Znala sam da moram to tog trenutka da uradim, inače neću imati petlje. Svaki korak mi je predstavljao problem dok sam prelazila sobu. Puls mi je bubnjao u ušima. Osetila sam kako mi se na gornjoj usni sakuplja znoj. Svi moji instinkti su mi vrištali da stanem i okrenem se. Primorala sam se da nastavim dalje, vrludajući kroz gomilice nasmejanih ljudi. Neko me je dodirnuo po ruci, ali ja sam je povukla ne osvrćući se. 210


Samo me je pomisao na Emu i Ričarda gonila da nastavim dalje. Znala sam da neću tako skoro imati novu šansu da budem u njenoj blizini. Stigla sam do ajpoda prikačenog za naše zvučnike. Ričard je brižljivo sastavljao listu pesama, menjajući džez sa nekim od svojih omiljenih klasičnih kompozicija. Elegantna muzika se čula po čitavoj prostoriji. Kliknula sam na Spotifaj i izabrala disko muziku sedamdesetih, što sam već bila uvežbala. A onda sam pojačala zvuk. „Hajde da pokrenemo ovu zabavu!“, viknula sam, podignuvši ruke u vazduh. Glas mi je pucao, ali nastavila sam: „Ko želi da igra?“ Tihi razgovori su prestali. Lica su se okrenula prema meni, sva kao jedno, kao da su imala koreografiju. „Hajdemo, Ričarde!“ pozvala sam ga. Čak su i poslužitelji počeli da me gledaju. Uhvatila sam Hilari koja je skrenula pogled, a onda i Emu, koja je zevala u mene, pre nego što se hitro okrenula prema Ričardu. Brzo je krenuo prema meni, a meni se u stomaku napravio čvor. „Zaboravila si naša kućna pravila, dušo“, dobacio mi je glasom punim pritvorne šaljivosti. Stišao je muziku. „Nema Bi Džiza do jedanaest!“ Opušteni smeh se začuo širom prostorije dok je Ričard vraćao muziku na Baha i odveo me u hodnik, držeći me za ruku. „Šta s tobom nije u redu? Koliko si popila?“ Oči su mu se suzile i nisam morala da odglumim panično izvinjenje svojim glasom. „Ne mogu… Svega par čaša, ali… Izvini. Prebaciću se odmah na vodu.“ Posegnuo je za mojom napola punom čašom šardonea, koju sam odmah pustila. Do kraja večeri, osećala sam suprugov pogled na sebi. Videla sam kako prstima steže čašu skoča. Pokušala sam da zapamtim simpatije i divljenje na Eminom licu kad je izgladio scenu koju sam napravila; to mi je pomoglo da izdržim do kraja zabave. Postigla sam sve što sam želela. Vredelo je, iako mi masnice nisu zarasle sledeće dve nedelje. Ričard mi nikad više nije poslao neki novi komad nakita da se izvini za nesporazum. To je bila potvrda da više ne investira u nas; fokus mu se prebacio. „Zaljubljena sam u Ričarda“, govorim poslednji put dok provirujem u prazan hodnik. „I treba da budem ovde.“ Nije bilo teško ući u Ričardovu zgradu. Samo nekoliko spratova ispod njegove firme nalazila se računovodstvena agencija koja je vodila brigu o 211


bogatim pojedincima. Zakazala sam sastanak, objasnivši da sam sama i da sam nedavno nasledila pozamašnu sumu. To i nije bilo daleko od istine. Na kraju krajeva, još sam imala priznanicu od Ričardovog čeka u novčaniku. Zakazala sam poslednji termin u tom danu, u šest sati, i prošla pored pulta sa čuvarima sa karticom za posetioce okačenom za novu haljinu. Posle sastanka, otišla sam liftom na Ričardov sprat i brzo se uputila do ženskog toaleta. Šifra nije promenjena i ušla sam u poslednji boks. Spolja sam već bila veoma slična Emi; moj novi crveni karmin i uska haljina, zajedno sa uvijenom kosom, upotpunjavali su moj fizički preobražaj. Pocepala sam karticu za posetioce na desetak delova i bacila je u kantu za đubre. Sledećih nekoliko sati uvežbavala sam njen glas, držanje i manire. Nekoliko žena je ušlo u toalet, ali nijedna nije dugo ostala. Sad je već pola devet. Konačno vidim tročlanu ekipu čistača kako izlazi iz lifta i gura kolica sa sredstvima za higijenu. Primoravam sebe da sačekam da stignu do vrata Ričardove firme. Odlučna sam. „Zdravo!“ govorim glasno dok koračam žurno prema njima. Imam odgovarajući stav. „Drago mi je što vas ponovo vidim.“ Pripadam ovde. Ova ekipa je sigurno viđala Emu kada je ona do kasno radila s Ričardom. Čovek koji je otključao dvostruka staklena vrata osmehnuo mi se s oklevanjem. „Moj šef želi da mu proverim nešto što je ostavio na stolu.“ Pokazujem prema ćošku i kancelariji koju tako dobro poznajem. „Ostaću samo minut.“ Žurno prolazim pored njih, grabeći krupnijim koracima nego inače. Jedna od čistačica uzima metlu i kreće za mnom, što sam i očekivala. Prolazim pored Eminog starog odeljka, gde je sada saksija s ljubičicama i šolja za čaj sa cvetovima. Otvaram vrata Ričardove kancelarije. „Trebalo bi da je ovde negde.“ Prolazim sa druge strane stola i otvaram jednu od dve teške donje fioke. Ali gotovo da je prazna, u njoj su guma za šaku, nekoliko čokoladica i neotvorena kutija loptica za golf. „Uh, sigurno je premestio“, govorim čistačici. Osećam kako joj postaje sve neprijatnije; očigledno je sve nervoznija. Prilazi mi. Mogu da osetim šta joj se u glavi odigrava. Govori sebi kako sigurno pripadam tu, jer inače ne bih mogla da prođem pored čuvara. Ne želi da uvredi zaposlenog. Ali ako greši, mogla bi da ugrozi svoj posao. Moje spasenje zuri u mene: fotografija Eme u srebrnom ramu u uglu Ričardovog stola. Uzimam je i pokazujem čistačici, pazeći da joj je ne približim 212


previše. „Vidite? To sam ja.“ Odjednom se široko osmehuje, a menije drago što ne pita zašto moj šef drži fotografiju pomoćnice na stolu. Otvaram drugu fioku i vidim Ričardove fascikle. Svaka ima na sebi etiketu otkucanu pisaćom mašinom. Pronalazim onu koja je obeležena sa Ameks i prelistavam izvode sve dok ne pronađem onaj iz februara. Ono što tražim je na vrhu: Sadebi vino, 3.150 dolara povraćaj. Čistačica se okrenula prema prozorima da obriše venecijanere od prašine, ali ne mogu sebi da dozvolim da se previše radujem. Ubacujem papir u torbu. „Gotovo! Hvala vam!“ Ona klima i krećem napolje. Dok obilazim sto, pružam ruku i dodirujem ponovo Eminu fotografiju. Ne mogu da odolim. Okrećem je tako da gleda prema zidu.

TRIDESET TREĆE POGLAVLJE Sledećeg jutra budim se mnogo svežija nego što je to bio slučaj godinama. Prespavala sam devet sati bez alkohola ili pilula. Još jedna mala pobeda. Čujem tetku Šarlot kako petlja nešto po kuhinji dok se približavam. Prilazim joj s leđa i grlim je. Laneno ulje i lavanda, njen miris je utešan za mene, koliko je Ričardova aroma bila uznemirujuća. „Volim te.“ Prekriva moje ruke svojim. „I ja tebe volim, dušo.“ Oseća se iznenađenje u njenom glasu; kao da oseća promenu u meni. Grlile smo se desetak puta otkako sam se uselila. Tetka Šarlot me je grlila dok sam jecala nakon što me je taksi ostavio pred vratima njene zgrade. Kad nisam mogla da zaspim dok su me mučila sećanja na najgore trenutke u braku, osećala sam kako seda na moj krevet i prima me u zagrljaj. Kao da je želela da upije moj bol. Za svaku stranicu u mojoj svesci koju sam ispunjavala opisima Ričardovih obmana, mogla sam da ispišem i podjednak broj situacija kada me je tetka Šarlot podizala svojom snažnom i potpuno iskrenom ljubavlju. Ali danas sam ja ta koja njoj daje podršku. I deli svoju snagu. Puštam je i tetka Šarlot kreće prema kafi koju je upravo skuvala, a ja uzimam mleko iz frižidera i pružam joj ga.

213


Žudim za kalorijama – hranljivim materijama koje će okrepiti moju novostečenu snagu. Razbijam jaja u tiganj, dodajem čeri paradajz i rendani cedar, i ubacujem dva parčeta ražanog hleba u toster. „Malo sam istraživala.“ Podiže glavu da me pogleda i znam da tačno zna o čemu pričam. „Nikad nećeš ostati sama sa ovim. I ja nikuda ne idem.“ Muti mleko u kafu. „Apsolutno ne dolazi u obzir. Ti si mlada. I nećeš provesti život pazeći na jednu staru ženu.“ „E, pa šteta“, kažem nehajno. „Sviđalo ti se to ili ne, zaglavila si se sa mnom. Pronašla sam najboljeg specijalistu za degeneraciju makule u Njujorku. Jedan je od najboljih u zemlji. Idemo kod njega za dve nedelje.“ Sestra s prijema mi je već poslala dokumenta koja treba da popuni tetka Šarlot. Zglob počinje brže da joj se okreće i kafa je opasno blizu ivice šolje, samo što se nije prosula. Vidim da joj je neprijatno. Sigurna sam da kao samostalni umetnik nema dobar plan zdravstvene zaštite. „Kad je Ričard bio, ostavio mi je ček. Imam mnogo novca.“ I zaslužujem svaki cent. Pre nego što stigne da se pobuni, uzimam i sama jednu šoljicu. „Ne mogu da se svađam oko ovoga pre kafe.“ Smeje se i ja menjam temu. „I, šta ćeš danas da radiš?“ „Mislila sam da odem do groblja. Želim da posetim Boa.“ Tetka uglavnom odlazi na groblje samo kad im je godišnjica braka, koja pada na jesen. Ali uviđam da joj je sad sve donekle novo, skladišti nove slike u svoju memoriju kako bi mogla opet da ih posećuje kad joj vid nestane. „Ako ti treba društvo, volela bih da pođem s tobom.“ Poslednji put mešam jaja i dodajem so i biber. „Ne moraš da ideš na posao?“ „Danas ne.“ Mažem puter na tost i istresam jaja iz tiganja, deleći ih u dva tanjira. Poslužujem tetku Šarlot, a onda otpijam gutljaj kafe da bih kupila sebi malo vremena. Ne želim da je brinem, pa izmišljam priču o otpuštanjima u prodavnici. „Objasniću ti dok doručkujemo.“ Na groblju sadimo muškatle pored nadgrobnog spomenika – žute, crvene i bele – dok prepričavamo omiljene priče o Bou. Tetka Šarlot mi priča kako se, kad su se upoznali, on pretvarao da je došao na sastanak na neviđeno sa devojkom koju treba da sačeka u kafiću. Saopštio joj je istinu tek nedelju dana kasnije, na njihovom trećem sastanku. Mnogo puta sam čula tu priču, ali tetka me uvek nasmeje kad mi ispriča deo o tome kako mu je laknulo što više ne mora da se odaziva na ime Dejvid. Ja joj kažem kako sam volela onaj njegov novinarski blokčić koji je nosio u džepu, sa olovkom uguranom u feder. Kad god sam dolazila u Njujork, s majkom u posetu, teča Bo davao mi je jedan isti 214


takav. Pretvarali smo se da zajedno pišemo priču. Odveo bi me u lokalnu piceriju i, dok smo čekali da nam posluže pitu, govorio mi je da zapisujem sve što vidim – prizore, mirise, ono što sam slučajno čula – baš kao pravi reporter. Nije se ponašao prema meni kao prema detetu. Poštovao je moje opservacije i rekao mi da imam oštro oko za detalje. Podnevno sunce je visoko na nebu, ali senke drveća nas čuvaju od vreline. Nijednoj od nas se ne žuri; lepo je sedeti na mekoj travi i prijatno ćaskati sa tetkom Šarlot. U daljini vidim jednu porodicu kako se približava – majka, otac i dvoje dece. Jedna od devojčica sedi na tatinim ramenima, a druga u rukama drži buket cveća. „Oboje ste bili predivni s decom. Zar niste želeli da ih imate?“ Tetki sam i ranije postavljala ovo pitanje, kad sam bila mlađa. Ali sada je pitam kao žena – kao njoj jednaka. „Iskreno, ne. Život mi je bio ispunjen, moje slikanje, pa onda i Bo, koji je stalno putovao na neke zadatke, a i ja sam ponekad išla s njim… Osim toga, imala sam sreće da sam mogla da te delim.“ „Ja sam imala tu sreću.“ Naginjem se i naslanjam glavu na njeno rame. „Znam koliko si želela decu. Žao mi je što nisi uspela.“ „Dugo smo pokušavali.“ Razmišljam o onim plavim linijama, klomifehu i mučnini i iscrpljenosti, vađenju krvi, o posetama lekaru… Svakog bogovetnog meseca sam se iznova osećala kao gubitnica. „Posle nekog vremena, više nisam bila sigurna da li nam je suđeno da imamo decu.“ „Stvarno? Toliko je bilo jednostavno?“ Razmišljam: Ne, naravno da nije, uopšte nije bilo tako jednostavno. Doktorka Hofman je konačno predložila meni i Ričardu da obavimo i drugu analizu semena. „Zar mu to niko nije predložio?“ pitala me je dok sam sedela u njenoj besprekornoj ordinaciji, na godišnjem pregledu. „Može doći do grešaka u medicinskim testovima. Standardna je procedura ponoviti analizu sperme posle šest meseci ili godinu dana. Veoma je neuobičajeno da zdrava mlada žena poput vas ima toliko muke da zatrudni.“ Ovo se dogodilo posle smrti moje majke; nakon što je Ričard obećao da nam nikad više neće biti tako loše. Nekoliko dana nedeljno trudio se da dođe kući do sedam sati; otputovali smo na produženi vikend na Bermude, pa još jednom u Palm Bič, gde smo igrali golf i sunčali se pored bazena. Iznova sam se posvetila našem braku, a posle šest meseci, složili smo se da opet počnemo da pravimo bebu. Posao koji mi je ponudio Pol nikad nisam dobila, ali sam nastavila da volontiram u Naprednom programu. Rekla sam sebi da sam delimično i sama kriva za Ričardovo nasilje. Koji muž bi bio srećan kad bi 215


saznao da mu žena potajno odlazi u grad i laže o tome? Ričard mi je kazao da je mislio da imam ljubavnika; tako sam sebi objasnila da me inače nikad ne bi povredio. Kako je vreme prolazilo, moj dragi i brižljivi suprug kupovao mi je cveće bez razloga i ostavljao mi poruke na jastuku, i lako je bilo pretpostaviti da svi brakovi imaju loše trenutke. I da to nikad više neće ponoviti. Kako su moje modrice lagano bledele, tako je nestajao i tanušni, nepopustljivi glas u mojoj glavi, koji je vrištao da ga napustim. „Moj brak je bio na neki način… neravnopravan“, govorim tetki sada. „Počela sam da brinem da li bi trebalo da rodim dete u tako nestabilnom okruženju.“ „U početku si izgledala srećno s njim“, pažljivo kaže tetka Šarlot. „I očigledno je bilo da te obožava.“ Obe ove izjave su ispravne, pa potvrdno klimam. „Ali ponekad to nije dovoljno.“ * * * Kad sam Ričardu saopštila ono što je doktorka Hofman rekla, odmah je pristao da se ponovo testira. „Zakazaću za četvrtak u vreme ručka. Misliš li da ćeš moći da držiš ruke dalje od mene toliko dugo?“ Prvi put smo saznali da bi trebalo da čeka dva dana kako bi se stvorio dovoljan broj pokretljivih spermatozoida. U poslednjem trenutku, odlučila sam da odem s Ričardom na testiranje. Podsetila sam se kako je uvek bio pored mene kad sam imala preglede zbog plodnosti. Osim toga, nisam imala bogzna šta da radim tog dana, pa sam pomislila da bi bilo lepo da provedem dan u gradu, a onda posle njegovog posla odem s njim na večeru. Bar su to bili razlozi koje sam sebi saopštila. Kako nisam uspela odmah da dobijem supruga na telefon, pozvala sam kliniku. Setila sam se njenog imena kad je Ričard prvi put, pre dosta godina, otišao tamo – Klinika „Vaksler“ – pošto se on našalio da bi u stvari trebalo da se zove Klinika „Vak-of“.2 „Baš nas je nazvao da otkaže“, rekla je sestra na prijemnom. „O, nešto mu je sigurno iskrslo na poslu.“ Bila sam zahvalna što nisam već krenula za grad. Pretpostavila sam da će otići sledećeg dana i planirala sam da mu za večerom predložim da pođem s njim. 2

Whack-off-masturbirati (Prim. prev). 216


Te noći, kad sam ga dočekala kod vrata, zagrlio me je. „Moji Majki Felps momci i dalje odlično izgledaju.“ Sećam se da mi je vreme odjednom stalo. Bila sam toliko zapanjena da nisam mogla da govorim. Odmakla sam se, ali on me je samo jače zagrlio. „Ne sekiraj se, dušo. Nećemo odustati. Izguraćemo mi ovo. Zajedno ćemo sve srediti.“ Upotrebila sam svu snagu da bih ga pogledala u oči kad me je pustio. „Hvala ti.“ Osmehnuo mi se nežnog izraza na licu. U pravu si, Ričarde. Izguračuja ovo do kraja. Srediću ja to sve. Sledećeg dana sam kupila moleskin svesku. Veći deo života, utehu mi je pružala tetka, ali ovim ne želim da je opterećujem. Iz torbe vadim vodu koju sam kupila i pružam joj jednu flašu, a onda dugo otpijam iz svoje. Posle nekog vremena, ustajemo. Pre nego što krenemo, tetka Šarlot lagano prelazi prstima po ugraviranom imenu svog supruga. „Da li ikada bude lakše?“ „Da i ne. Volela bih da smo imali još vremena. Ali sam svejedno zahvalna što sam imala osamnaest predivnih godina s njim.“ Držim je podruku dok koračamo prema stanu, krenuvši dužim putem. Razmišljam šta bih još mogla da učinim za nju s Ričardovim novcem. Omiljeni grad moje tetke je Venecija. Odlučujem da ću, kad sve bude gotovo – kad spasem Emu – odvesti tetku u Italiju. Došle smo kući i tetka Šarlot odlazi u studio da radi, a ja sam spremna da izvedem svoj plan i Emi dostavim Ameksove izvode. Znam kako ću to izvesti, jer Ema nije promenila broj mobilnog telefona koji je koristila kao Ričardova pomoćnica. Fotografisaću dokument i poslati joj ga u tekstualnoj poruci. Ali moram da joj pošaljem kad Ričard ne bude kod nje, kako bi mogla u potpunosti da shvati značaj onoga što vidi. Bilo je prilično rano kad smo tetka Šarlot i ja izašle; možda su još zajedno. Ali dosad bi on trebalo da je na poslu. Vadim izvod iz torbe i rastvaram ga. Ameks je Ričardova poslovna kartica i koristi je samo za svoje potrebe. Veći deo računa je za ručkove, taksi i troškove u vezi sa jednim putovanjem za Čikago. Vidim na izvodu i trošak posluženja na našoj zabavi; ja sam potpisala ugovor i saopštila im detalje, ali pošto je to uglavnom bio poslovni događaj koji smo održali kod kuće, Ričard

217


mi je rekao da upotrebim Ameksovu karticu koju su imali u evidenciji. Račun na četiri stotine dolara od Petala iz Vestčestera pokrivao je cvetne aranžmane. Povraćaj za Sadebijevo vino nalazi se pri vrhu, nekoliko redova iznad troška za posluženje. Telefonom slikam čitavu stranicu, pazeći da se datum, ime vinarije i iznos dobro vide. A onda fotografiju šaljem Emi uz sledeći tekst: Ti jesi poručila piče, ali ko ga je otkazao? Kad sam videla da je isporučena, spuštam telefon. Nisam upotrebila jednokratni telefon; više nema potrebe da krijem šta radim. Pitam se šta će Emi njeno sećanje otkriti kad se priseti te večeri. Misli da sam bila pijana. Veruje da je Ričard pokušavao da mi pomogne. Pod utiskom je da sam slistila sanduk vina za nedelju dana. Ako shvati da jedno od toga nije istinito, hoće li početi da preispituje i ostalo? Zurim u telefon, nadajući se da će ovo biti nit koju će početi da prebira pod prstima.

TRIDESET ČETVRTO POGLAVLJE Emin odgovor stiže sledećeg jutra, takođe u vidu teksta u jednoj rečenici: Dođi kod mene večeras u šest. Čitav minut zurim u ove reči. Ne mogu da verujem u njih; pokušavala sam tako dugo da doprem do nje, a sada konačno želi da me primi. Stvorila sam neophodnu sumnju u njenom umu. Pitam se šta već zna i šta će sve da me pita. Uzbuđenje mi preplavljuje čitavo telo. Ne znam koliko će mi pažnje pokloniti, zato zapisujem nekoliko tačaka koje su važne: mogu da spomenem Djuka, ali kakve dokaze imam? Umesto toga pišem pitanje plodnosti. Želim da pita Ričarda zašto nisam mogla da zatrudnim. Sigurno će je slagati, ali porašće pritisak na njega. Možda će uspeti da primeti ono što on pokušava da suzbije u sebi. Iznenadne posete, zapisujem. Da li se Ričard ikada pojavio neočekivano, iako mu je saopštila čitav svoj raspored za taj dan? Ali to neće biti dovoljno; za mene nije bilo. Moraću da joj prepričam i situacije kada me je Ričard povređivao. Nikad nikome nisam ispričala ono što se spremam da saopštim Emi. Moram da zauzdam emocije kako me ne bi preplavile i ponovo u njoj izazvale sumnje da sam nestabilna.

218


Ako me bude slušala otvorenog uma – ukoliko bude prihvatala ono što joj budem govorila – moraću da joj objasnim koliko sam pažljivo iskovala plan za oslobođenje. Da sam joj smestila, ali da nisam imala pojma da će otići ovako daleko. Moliću je za oproštaj. Ali mnogo je važnija njena odlučnost od moje. Moraću da joj kažem da napusti Ričarda, odmah, čak večeras, pre nego što je uhvati u svoju mrežu. Kad sam poslednji put videla Emu, pokušavala sam da stvorim sliku kakvu sam želela da vidi: da smo zapravo potpuno kompatibilne varijante jedna druge. Sad posežem za pukom iskrenošću. Tuširam se i oblačim farmerke i pamučnu majicu. Ne zamajavam se šminkanjem i frizurom. Kako bih otupela nervozu, planiram da otpešačim do njenog stana. Odlučujem da krenem u pet. Ne smem da zakasnim. Budi mirna, racionalna, ubedljiva, ponavljam sebi. Ema je već videla kako glumim; čula je Ričardovu verziju mog karaktera; zna za moju reputaciju. Moram potpuno da promenim njeno mišljenje o meni. I dalje uvežbavam šta ću reći, kad me na telefon poziva broj koji ne prepoznajem. Ali dobro znam pozivni broj: iz Floride je. Telo mi se napinje. Padam na krevet i zurim u ekran dok telefon drugi put zvoni. Moram da se javim. „Vanesa Tompson?“, čujem glas nekog čoveka. „Da.“ Grlo mi je toliko suvo da ne mogu da progutam knedlu. „Ovde Endi Vudvard iz 'Krznene šape.“ Glas mu zvuči srdačno i otvoreno. Nikad nisam pričala s Endijem, ali počela sam sa anonimnim donacijama u Megino ime nakon njene smrti, pošto je ona tamo volontirala dok je išla u srednju školu. Nakon što smo se Ričard i ja venčali, predložio mi je da znatno povećamo mesečni iznos i finansiramo renoviranje prihvatilišta. Kao rezultat, Megino ime stoji na ploči kod ulaza. Ričard je uvek bio moj kontakt sa prihvatilištem; on je sam to predložio, govoreći da će tako biti manje stresno za mene. „Primili smo poziv od vašeg bivšeg supruga. Rekao mi je da u svetlu skorašnjih događaja niste više u mogućnosti da priuštite mesečne donacije.“ Evo moje kazne, shvatam. Uzela sam Ričardov novac, tako da će on na ovaj način dobiti svoju osvetu. U svemu tome postoji izvesna simbolika, ravnoteža na vagi, u kojoj znam da Ričard uživa. „Da“, kažem i shvatam da se ćutnja sa druge strane odužila. To je bilo za Megi, ne za mene, grozničavo razmišljam. „Zaista mi je žao. Ako je to u redu, i dalje ću moći da vam šaljem manji iznos. Neće biti isti, ali bolje išta nego ništa.“ 219


„To je zaista veoma darežljivo od vas. Vaš bivši suprug nam je objasnio koliko mu je žao zbog svega. Rekao je da će pozvati Meginu porodicu i obavestiti ih šta se dogodilo. Zamolio me je da vam to prenesem kako se ne biste brinuli ni za šta.“ Za koji od mojih postupaka Ričard pokušava da se osveti? Da li sam kažnjena zbog Djukove fotografije, pisma Emi, ili unovčavanja čeka? Ili već zna i da sam Emi poslala Ameksov izvod? Endi ništa od toga ne shvata; niko to ne shvata. Ričard je verovatno bio veoma šarmantan u razgovoru. Isto tako će se ponašati i kad pozove Meginu porodicu. Postaraće se da sa svima pojedinačno porazgovara, uključujući i Džejsona. Ričard će spomenuti moje devojačko prezime – slučajno će mu se omaći u razgovoru – i možda će spomenuti kako sam se preselila u Njujork. Šta će Džejson uraditi? Čekam da se poznata panika javi u meni. Ali ona se ne pojavljuje. Umesto nje, iznenada shvatam da ni na trenutak nisam pomislila na Džejsona otkako me je Ričard napustio. „Porodica će biti veoma srećna zbog prilike da vam oboma zahvali“, kaže Endi. „Naravno, svake godine napisu po jedno pismo koje prosleđujem vašem suprugu.“ Glava mi se odjednom podiže. Razmišljaj kao Ričard. Sačuvaj kontrolu. „Ja ovaj – znate, moj suprug nije sa mnom podelio ta pisma.“ Nekako mi je ton glasa nehajan, a glas postojan. „Zaista me je pogodila Megina smrt, a on verovatno misli da bi mi bilo previše bolno da ih čitam. Ali volela bih da saznam šta pišu.“ „O, naravno. Uglavnom su slali imejlove koje sam prosleđivao. Sećam se sadržaja, ako ne i tačnih reči. Uvek su govorili koliko su vam zahvalni i kako se nadaju da će vas jednog dana upoznati. Povremeno posećuju prihvatilište. To što ste učinili im veoma znači.“ „Roditelji dolaze u prihvatilište? A Megin brat, Džejson?“ „Da. Svi to čine. I Džejsonova supruga i njihovo dvoje dece. Predivna su porodica. Deca su presekla lentu na otvaranju posle renoviranja.“ Pravim korak unatrag i skoro ispuštam telefon. Ričard je to sigurno znao godinama; on je presretao prepisku. Želeo je da se plašim, da budem njegova nervozna Neli. Morao je da se pretvara da je moj zaštitnik zbog nekog poremećaja u njemu. Potpirivao je moju zavisnost od njega; potpirivao je moj strah. Od svih Ričardovih okrutnosti, ovo je možda i najgora.

220


Tonem u krevet zbog ovoga što sam shvatila. A onda se pitam šta je još radio da pojača moju teskobu dok smo bili zajedno. „Volela bih da pozovem Megine roditelje i njenog brata“, ubrzo kažem. „Mogu li da vas zamolim za njihove brojeve?“ Ričard je sigurno na ivici; trebalo je da pretpostavi da će mi Endi spomenuti imejlove i pisma. Moj bivši suprug je sad onaj koji ne razmišlja dovoljno jasno. Nikad ga nisam gurnula ovako daleko, ni blizu. Verovatno očajnički želi da me povredi, da me zaustavi. Da me izbriše iz svog urednog života. Pozdravljam se sa Endijem i shvatam da moram da stignem do Eme. Skoro je pet sati i vreme je da krenem. Ali odjednom pomišljam da me Ričard možda čeka ispred. Ipak ne mogu peške da odem tamo. Uzeću taksi, ali moram da uhvatim neki. Drugi izlaz je sa druge strane zgrade i vodi u uličicu gde stoje kante za đubre i reciklažu. Koja vrata će Ričard paziti? Zna da patim od blage klaustrofobije i da ne volim da se osećam zatočeno. Uličica je uska i uglavnom pusta, prikovana sa obe strane visokim zgradama. Tako da biram taj put. Preobuvam se u patike, a onda čekam do pet i trideset. Silazim liftom i zapetljavam se sa bravom na protivpožarnom izlazu. Otvaram je i gledam napolje. Uličica je naizgled prazna, ali ne mogu da vidim dalje od plastičnih kontejnera. Duboko udišem, guram vrata i počinjem da trčim niz prolaz. Srce će mi eksplodirati. Očekujem da me njegove ruke zgrabe u svakom trenutku. Probijam se do srebrnastog trotoara koji vidim pred sobom. Konačno stižem do njega i okrećem se oko sebe, dahćući, dok osmatram okolinu. Nema ga; sigurna sam da ću osetiti njegov predatorski pogled na sebi. Podižem ruku da dozovem bilo koji taksi u prolazu i žurim niz ulicu. Vrlo brzo se jedan zaustavlja i vozač se vešto probija kroz gust saobraćaj prema Eminom stanu. Stigli smo do ugla i vidim da ima još nekoliko minuta do šest. Molim vozača da me čeka dok poslednji put u glavi prolazim kroz čitav scenario i ono što imam da kažem. Izlazim iz taksija i prilazim vratima Emine zgrade. Pritiskam zvono za stan 5C i čujem Emin glas preko interfona: „Vanesa?“ „Da.“ Ne mogu da se oduprem; osvrćem se poslednji put. Ali nikog nema. Penjem se liftom do njenog sprata. Otvara vrata dok im prilazim. Ljupka je kao i uvek, ali deluje zabrinuto; obrva joj je iskrivljena. „Uđi.“

221


Prelazim preko njenog praga i ona zatvara teška vrata za mnom. Konačno sam sama s njom. Osećam toliko jak nalet olakšanja da sam skoro euforična. Stan joj je mali, uredan jednosobni. Nekoliko uramljenih fotografija je na zidu, a jedna vaza sa belim ružama je na pomoćnom stolu. Pokazuje mi da sednem na niski kauč i ja sedam na ivicu. Ali ona ostaje da stoji. „Hvala ti što si me primila.“ Ne odgovara mi. „Želela sam tako dugo da razgovaram s tobom.“ Nešto ne deluje kako treba. Ne gleda u mene. Umesto toga, osvrće se preko ramena. Prema spavaćoj sobi. Prema vratima spavaće sobe. Krajičkom oka vidim kako vrata počinju da se otvaraju. Povlačim se na kauču, instinktivno podižem ruke da se zaštitim. Ne, razmišljam očajno. Želim da pobegnem, ali ne mogu da se pomerim, baš kao u noćnim morama. Mogu samo da ga gledam kako mi prilazi. „Zdravo, Vanesa.“ Prebacujem pogled na Emu. Izraz lica joj je zagonetan. „Ričarde“, šapućem. „Šta ti… Šta ti tražiš ovde?“ „Verenica mi je rekla da si joj poslala neku besmislicu u vezi sa povraćajem za vino.“ Nastavlja da se kreće prema meni, tečnim i usporenim korakom. Zaustavlja se pored Eme. Nešto od mog straha nestaje iz mog tela. Nije došao da me povredi. Bar ne fizički; nikad to ne bi uradio pred nekim. Došao je da sve okonča pobedom pred Eminim očima. Ustajem i otvaram usta, ali on mi otima kontrolu nad situacijom. Element iznenađenja je na njegovoj strani. „Kad me je Ema nazvala, objasnio sam joj tačno šta se dogodilo.“ Ričard žarko želi da smanji razdaljinu među nama. Njegove uske oči mi to govore. „Kao što dobro znaš, shvatio sam da to vino tehnički nije poslovni trošak, pošto nisam bio siguran da li ćemo ga uopšte piti na toj zabavi. Etički je bilo da opozovem plaćanje ameksom i prebacim ga na privatnu vizu. Sećam se da sam ti rekao to kad je Sadebi dostavio vino ravno na kuću, a ja ga smestio u podrum.“ „To je laž.“ Okrećem se ka Emi. „Nikad nije ni poručio to vino. Jako je dobar u ovome – može da pronađe objašnjenje za sve!“ „Vanesa, odmah mi je rekao šta se dogodilo. Nije imao vremena da izmisli priču. Ne znam šta želiš da postigneš.“ „Ništa ne želim da postignem. Pokušavam da ti pomognem!“ Ričard uzdiše. „Ovo je tako iscrpljujuće.

222


Prekidam ga. Sve sam bolja u predviđanju njegovog napada. „Pozovi kompaniju koja je vlasnik kreditne kartice!“, govorim naglo. „Pozovi Vizu i potvrdi s njima taj iznos dok Ema sluša. Potrajaće samo trideset sekundi i odmah ćemo ovo rešiti.“ „Ne, ja ću da ti kažem kako ćemo ovo rešiti. Mesecima proganjaš moju verenicu. Prošli put sam te upozorio na to šta će se dogoditi ako nastaviš ovako. Žao mi je zbog svih tvojih problema, ali Ema i ja ćemo podneti zahtev za zabranu prilaska protiv tebe. Nisi nam ostavila drugačiji izbor.“ „Slušaj me“, obraćam se Emi. Znam da mi je ovo poslednja šansa da je ubedim. „Naterao me je da mislim da sam luda. I otarasio se mog psa – ostavio je otvorenu kapiju, ili šta već.“ „Isuse“, govori Ričard. Ali usne mu se stežu. „Pokušao je da me ubedi da sam ja kriva što nemamo decu!“ govorim. Vidim da se Ričardove šake skupljaju u pesnice i ja se refleksno trzam, ali ipak nastavljam: „I tukao me je, Ema. Udarao me je, rušio na pod i skoro me udavio. Pitaj ga za nakit koji mi je kupovao da sakrijem povrede. I tebe će povređivati! Uništiće ti život!“ Ričard izdiše i čvrsto zatvara oči. Oseća li koliko je on blizu ivici, pitam se. Da li je ikada videla kako Ričard nestaje u ljutnji? Ali možda sam rekla previše. Možda je poverovala u nešto od ovoga što sam joj ispričala, ah kako da pomiri moje nečuvene optužbe sa postojanim uspešnim čovekom koji stoji pored nje? „Vanesa, nešto sa tobom ozbiljno nije u redu.“ Ričard privlači Emu bliže sebi. „Da joj nikad više niši prišla.“ Zabrana prilaska znači da će Ričard imati zvaničan dokaz da sam mu dosađivala. Ako ikada bude nekog nasilnog sukobljavanja među nama, dokazi će mu ići u korist. On uvek kontroliše percepciju naše priče. „Moraš da odeš.“ Ričard prilazi i uzima me za lakat. Trzam se, ali dodir mu je nežan. Dosad je već uspeo da se smiri. „Treba li da te odvedem dole?“ Osećam kako mi se oči šire zbog njegovih reči, odmahujem pomamno glavom i pokušavam da progutam knedlu, ali usta su mi previše suva. Ništa mi neće uraditi ispred Eme, uveravam sebe. Ali znam šta želi da postigne. Dok prolazim pored Eme, ona prekršta ruke na grudima i okreće se od mene.

223


TRIDESET PETO POGLAVLJE Volela bih da mogu da dam Emi moju moleskin svesku zajedno sa računom za ravno. Kad bi dobila priliku da prelista par stranica, otkrila bi zajedničku crtu koja je protkana kroz sve ove različite događaje. Ali ta sveska više ne postoji. Do trenutka kad sam napisala poslednji događaj, moj dnevnik je već sadržao stranice i stranice sećanja i sve većih strahova. Nakon one noći, kad mi je Ričard rekao da je bio na analizi sperme, a ja se zaklela da ću saznati šta se zaista dogodilo, nisam više mogla da potisnem intuiciju. Moja sveska je služila kao sudnica, a moje reći su opravdavale obe strane u svakom sporu. Možda je Ričard otišao u neku drugu kliniku da testira seme, napisala sam. Ali zašto bi to uradio kad je već bio zakazao pregled u istoj ordinaciji? Nagnula bih se u krevetu gostinske sobe, uz prigušeno svetlo sa noćnog stočića, koje je osvetljavalo moje škrabotine, i pokušavala da odgonetnem šta se događalo u drugim prilikama, vraćajući se do samog početka našeg braka: Zašto mi je rekao da je jagnjetina u vindalu sosu predivna, a onda ostavio polovinu na tanjim i sledećeg jutra mi poslao vaučer za časove kuvanja? Je li to bio dobronameran gest? Da li je tako želeo suptilno da mi ukaže na to da je obrok bio nedovoljno dobar? Ili je to bila moja kazna što sam tog dana u ordinaciji doktorke Hofman rekla da sam bila trudna na koledžu? A nekoliko strana pre toga: Zašto se nenajavljen pojavio na mojoj devojačkoj zabavi, kad nije bio pozvan da nam se pridruži? Da li ga je ljubav ili želja za kontrolom nagnala na to? Dok su se moja pitanja gomilala, nisam više nikako to mogla da poričem: Ili nešto jako nije bilo u redu s Ričardom, ili je to bio slučaj sa mnom. Obe mogućnosti su bile podjednako užasavajuće. Bila sam sigurna da je Ričard osetio promenu u našem odnosu. Morala sam da se udaljavam od njega – od svih. Odustala sam od svih svojih volonterskih poslova. Retko sam odlazila u grad. Moji prijatelji iz „Gibsonsa“ i „Lerning ladera“ nastavili su da žive svoj život. Čak je i tetka Šarlot bila odsutna; ona i njena prijateljica umetnica iz Pariza dogovorile su se da zamene stan; to su radile već nekoliko puta u prošlosti. Osećala sam veliku usamljenost. Objasnila sam Ričardu da sam depresivna jer ne možemo da imamo bebu. Ali to što nisam bila trudna sad deluje kao blagoslov. Bežala sam u alkohol, ali nikad u blizini supruga. U njegovoj blizini sam morala da budem bistre glave. Kad je Ričard primetio količinu vina koju sam pila tokom dana i zamolio me da prestanem da pijem, pristala sam. A onda 224


sam počela da odlazim nekoliko gradova dalje po svoj šardone. Sakrivala sam prazne flaše u garaži i rano ujutro bacala dokaze u komšijsku kantu za đubre. Od alkohola sam bila pospana, pa sam uglavnom posle podne dremala, trezneći se za Ričardov povratak s posla. Uživala sam u utešnim ugljenimhidratima i uskoro sam oblačila samo helanke koje su mi sve opraštale i široke majice. Nije mi bio potreban psihijatar da mi kaže kako pokušavam da na telo nabacim zaštitni sloj. Da postanem manje privlačna za svog vitkog, zdravlja svesnog supruga. Ričard nikad nije direktno prokomentarisao moje gojenje. Nekoliko puta sam nabacila i skinula između sedam i osam kilograma za vreme braka. Kad god bih se ugojila, rekao bi mi da bih mogla da pripremim kuvanu ribu za večeru, a kada bismo odlazili do restorana, izbegavao bi hleb i tražio da mu preliv za salatu posluže zasebno. Ja sam ga u tome pratila, posramljena što nisam dovoljno disciplinovana. Na večeri sa tetkom Šarlot, u klubu, za moj rođendan, iznervirala sam se, ali ne zato što sam mislila da je konobar pogrešio sa mojom salatom. Do tog rođendana, stara odeća mi više nije pristajala. Moj suprug to nije prokomentarisao. Ali nedelju dana pre te večere, kupio mi je novu, modernu vagu i postavio je u našu spavaću sobu. Jedne noći sam se probudila u našem vestčesterskom domu osećajući očajničku čežnju za Sem. Prethodnog dana sam se setila da joj je rođendan. Pitala sam se kako ga proslavlja. Nisam znala ni da li još radi u „Lerning laderu“, ni da li živi u našem stanu, ni da li se možda već udala. Okrenula sam se i videla da je skoro tri ujutro. To nije bilo neobično; retko kad bih prespavala čitavu noć. Na krevetu pored mene, Ričard je bio kao statua. Žene su se uglavnom žalile kako im muževi hrču ili otimaju prekrivače, ali zbog Ričardove mirnoće nikad nisam znala da li je on u dubokom snu ili samo što se nije probudio. Ležala bih tako nekoliko trenutaka i slušala kako diše, a onda se iskrala iz kreveta. Tiho bih otišla do vrata, a onda se okrenula. Da li ga je moje kretanje probudilo? U mraku je bilo nemoguće reći jesu li mu oči otvorene ili ne. Lagano bih zatvorila vrata za sobom, a onda krenula prema gostinskoj sobi. Krivila sam Sem za naše nesuglasice, ali pošto sam preispitivala sve, počela sam da se pitam u čemu je zaista problem. Posle naše večere u restoranu „Pajka“, još više smo se udaljile. Sem me je pozvala na oproštajnu zabavu za Marni, koja se vraćala kući u San Francisko, ah Ričard i ja smo već isplanirali večeru kod Hilari i Džordža. Kad sam se pojavila kasno na toj žurki i dovela Ričarda sa sobom, videla sam razočaranje na licu moje najbolje 225


prijateljice. Ostali smo manje od sat vremena. Najvećim delom, Ričard je stajao u ćošku i držao telefon. Videla sam ga kako zeva. Znala sam da sledećeg jutra ima rani sastanak, pa sam se izvinila i otišli smo. Nekoliko nedelja kasnije, pozvala sam Sem da vidim želi li da se nađemo na piću. „Ričard neće doći, zar ne?“ Odmah sam joj uzvratila: „Ne brini, Sem, ne želi da provodi vreme s tobom isto koliko i ti ne želiš da ga provodiš s njim.“ Naša svađa se produbila i to je bio poslednji put da smo razgovarale. Dok sam ulazila u gostinsku sobu i uzimala svesku ispod dušeka, pitala sam se da li sam toliko povređena i ljuta jer je Sem izgleda znala nešto što ja nisam smela da priznam – da Ričard ipak nije savršeni suprug. Da naš brak izgleda dobro samo površinski. Princ. Previše dobar da bi bio istinit. Obukla si se kao da ideš na roditeljski sastanak. Čak me je jednom nazvala Neli, tonom koji je bio više posprdan nego šaljiv. Podigla sam dušek desnom rukom i ispružila levu, mlateći njom levo i desno po žicanoj podlozi. Ali nisam uspela da napipam poznate korice mog dnevnika. Spustila sam dušek i uključila lampu na noćnom stočiću. Spustila sam se na kolena i podigla dušek još više. Nije ga bilo. Pogledala sam ispod kreveta, a onda počela da svlačim prekrivač, a nakon toga i čaršav. Prestala sam da pokrećem ruke kad sam osetila elektricitet na koži. Osetila sam Ričardov pogled i pre nego što je progovorio. „Da li možda ovo tražiš, Neli?“ Lagano sam ustala i okrenula se. Moj suprug je stajao na dovratku, u boksericama i majici, i držao moju svesku. „Ove nedelje ništa nisi pisala. Mada mi se čini da si bila zauzeta. U utorak si išla u prodavnicu, odmah nakon što sam otišao na posao, a juče si se odvezla do vinarije u Katoni. Malo podlo, šta misliš?“ Znao je sve šta sam radila. Podigao je dnevnik. „Veruješ da sam ja taj zbog kog ne možeš da zatrudniš? Misliš da sa mnom nešto nije u redu?“ Znao je sve o čemu sam razmišljala. Prišao mi je bliže i ja sam ustuknula. Ali samo je uzeo jedan predmet sa noćnog stočića iza mene. Olovku. „Zaboravila si nešto, Neli. Ovo si ostavila ovde. Video sam je pre neki dan.“ Glas mu je bio drugačiji, mnogo viši nego što sam ga ikad čula, a ton je bio provokativan. „Gde je olovka, tu je i papir.“ Listao je stranice. „Pa ovo je potpuno nenormalno.“ Izgovarao je rečenice sve brže i brže. „Djuk! Jagnjetina u vindalu sosu! Okretanje tvoje slike! Ja sam 226


aktivirao alarm!“ Sa svakom optužbom, cepao je novu stranicu. „Venčana fotografija mojih roditelja! Šunjanje po podrumu! Sumnjiv ti je ukras za tortu mojih roditelja? S nepoznatom osobom si u gradu pričala o našem braku? Pa ti si psihotična. Gora si od svoje majke!“ Nisam shvatila da se udaljavam sve dok nisam osetila noćni stočić iza nogu. „Ti si patetična konobarica koja nije smela da se kreće ulicom zato što je mislila da je neko prati.“ Prošao je šakom kroz kosu i jedan pramen mu se podigao. Majica mu je bila izgužvana i brada mu je već bila izbila. „Nezahvalna kučko. Koliko žena bi ubilo da ima muža kao što sam ja? Da živi u ovoj kući, da ide na odmor u Evropu i vozi mercedes?“ Kao da mi je sva krv istekla iz glave; osećala sam vrtoglavicu od straha. „U pravu si, previše si dobar za mene“, počela sam da moljakam. „Zar nisi video ostale stranice? Pisala sam koliko si darežljiv što plaćaš renoviranje prihvatilišta za životinje. Koliko si mi pomogao kad mi je mama umrla. I koliko te volim.“ Nisam dopirala do njega; kao da je gledao kroz mene. „Počisti ovaj nered“, naredio mi je. Pala sam na kolena i počela da sakupljam listove. „Iscepaj ih.“ Plakala sam, ali sam poslušala skupivši punu šaku i pokušavajući da je pocepam napola. Ali ruke su mi se tresle i gomila papira je bila predebela da bih mogla da je pocepam. „Toliko si jebeno nesposobna.“ Osetila sam neku metalnu promenu u vazduhu; kao da je otekao od pritiska. „Molim te, Ričarde“, jecala sam. „Žao mi je… Molim te…“ Prvi šut je plasirao pod moja rebra. Bol je bio poput eksplozije. Sklupčala sam se u loptu i privukla kolena do grudi. „Želiš da me napustiš?“, urlao je dok me je ponovo šutirao. Popeo se na mene, okrenuvši me na leđa i kolenima mi pričvrstivši ruke. Kolena su mu se zabijala u moje laktove. „Izvini. Izvini. Izvini.“ Pokušala sam da se izvučem, ali sedeo mi je na stomaku i nisam mogla da mrdnem. Sklopio je šake oko mog vrata. „Trebalo je da me voliš zauvek.“ Gušila sam se, bacakala i ritala pod njim, ali bio je previše jak. Počele su da mi se priviđaju neke tačke. Oslobodila sam jednu ruku i ogrebala ga po licu dok mi se u glavi vrtelo. „Trebalo je da me spaseš.“ Glas mu je tad bio mek i tužan. 227


To su bile poslednje reči koje sam čula pre nego što sam se onesvestila. Kad sam došla sebi, i dalje sam ležala na podu. Stranice moje sveske su nestale. I Ričard je nestao. Grlo me je bolelo i osušilo se. Ležala sam dugo. Nisam znala gde je Ričard. Prevrnula sam se na stranu, rukama obuhvativši kolena, jer mi je bilo hladno u tankoj spavaćici. Posle nekog vremena sam pružila ruku i povukla prekrivač na sebe. Strah me je paralizovao; nisam smela da izađem iz sobe. A onda sam osetila miris sveže skuvane kafe. Čula sam kako se Ričard penje uz stepenice. Nisam imala gde da se sakrijem. Nisam mogla ni da bežim; stajao je između mene i ulaznih vrata. Lagano je kročio u sobu, držeći u šaci šolju. „Oprosti mi“, procedila sam. Glas mi je bio promukao. „Nisam shvatala… Pila sam i nisam spavala. Nisam jasno razmišljala…“ On je samo gledao u mene. Bio je sposoban da me ubije. Morala sam da ga ubedim da to ne uradi. „Nisam se spremala da te ostavim“, lagala sam. „Ne znam zašto sam napisala sve to ružno. Tako si dobar prema meni.“ Ričard je popio gutljaj kafe, netremice me gledajući preko šolje. „Ponekad se brinem da postajem kao moja majka. Potrebna mi je pomoć.“ „Naravno da me ne bi ostavila. To znam.“ Povratio je kontrolu. Rekla sam prave reči. „Priznajem da sam izgubio živce, ali ti si me gurnula preko ivice“, rekao je, kao da je samo prasnuo na mene tokom male svađe. „Lagala si me. Pravila si budalu od mene. Ne ponašaš se kao Neli kojom sam se oženio.“ Zastao je. Potapšao je krevet i s oklevanjem sam se popela na ivicu, ne odvajajući se od prekrivača koji sam obavila oko sebe kao štit. Seo je pored mene i osetila sam kako se dušek ugiba pod njegovom težinom i krivi me ka njemu. „Razmišljao sam o ovome i shvatio da sam delimično i ja kriv za ovo. Trebalo je da prepoznam znake upozorenja. Udovoljavao sam tvojoj depresiji. Ono što tebi treba je čvrstoća. Rutina. Od sada ustaješ sa mnom. Zajedno ćemo vežbati ujutro. A onda ćemo jesti doručak. Više proteina. Svakog dana ćeš ići na svež vazduh. Vratićeš se u neke odbore u klubu. Nekad si se trudila oko večere. Voleo bih da to ponovo počneš.“ „Da. Naravno.“ „Posvećen sam našem braku, Neli. Ne dozvoli da se ikada više zapitam da li je to i kod tebe slučaj.“ Brzo sam potvrdno klimnula, iako me je od pokreta zaboleo vrat.

228


Otišao je na posao sat vremena kasnije, rekavši mi da će me pozvati čim izađe iz kancelarije i da očekuje da se javim. Uradila sam tačno ono što je tražio. Za doručak sam samo uspela da progutam malo jogurta, zbog grla, ali on je pun proteina. Bila je rana jesen, pa sam prošetala po prohladnom i svežem vazduhu, najjače što je moguće pojačavši telefon. Obukla sam rolku da pokrijem crvene, ovalne prste koji će se pretvoriti u modrice, a onda otišla u prodavnicu i izabrala file minjon i belu šparglu koje ću poslužiti suprugu. Bila sam u redu za kasu, kad sam čula kasirku kako govori: „Gospođo?“ Shvatila sam da mene čeka da joj platim za namirnice. Podigla sam pogled sa kese s hranom u koju sam zurila, pitajući se da li on već zna šta mu kupujem za večeru. Nekako je Ričard znao svaki put kad izađem iz kuće; saznao je za moj tajni odlazak u grad, prodavnicu pića koju sam redovno obilazila, obaveze koje sam izvršavala. Čak i kad nisam ovde, uvek sam s tobom. Pogledala sam u ženu kod sledeće kase, dok je ona umirivala nervozno dete koje je želelo da ga majka podigne iz kolica. Pogledala sam u nadzorne kamere pored vrata. Videla sam gomilu crvenih korpi sa bleštavometalnim ručkama, izloženu gomilu časopisa i slatkiše u jarkim i naboranim omotima. Nisam imala pojma kako me moj suprug neprekidno posmatra. Ali njegov nadzor više nije bio nevidljiv. Nisam više mogla da menjam još stroža pravila našeg braka. I naravno da nikad nisam smela da ga napustim. On će znati. Zaustaviće me. Povrediće me. Možda će me i ubiti. Nedelju ili dve dana kasnije, podigla sam pogled sa trpezarijskog stola i gledala kako Ričard za doručak bira hrskaviji komad slanine od ćuretine koju sam pripremila sa kajganom. Lice mu je još bilo rumeno od našeg jutarnjeg vežbanja. Para se uzdizala iz njegove šolje espresa; Vol strit žurnal stajao je presavijen pored njegovog tanjira. Zagrizao je slaninu. „Ovo je savršeno ispečeno.“ „Hvala ti.“ „Kakvi su ti planovi za danas?“ „Istuširaću se, a onda otići u klub zbog polovnih knjiga. Ima ih mnogo i mora ih neko srediti.“ Klimnuo je. „Zvuči zanimljivo.“ Obrisao je prste salvetom, a onda otvorio novine. „Ne zaboravi na Dajanin oproštajni ručak sledećeg petka, ide u penziju. Možeš li da pronađeš neku lepu čestitku, a ja ću ubaciti karte za krstarenje?“ 229


„Naravno.“ Pognuo je glavu i počeo da pregleda stanje na berzama. Ustala sam i raspremila sto. Napunila sam mašinu za sude i obrisala pultove. Dok sam prelazila sunđerom po granitnoj ploči, Ričard mi je prišao sleđa i obuhvatio me oko struka. Poljubio me je u vrat. „Volim te“, prošaputao je. „I ja tebe volim.“ Obukao je sako, a onda uzeo akten-tašnu i krenuo prema vratima. Ispratila sam ga, gledajući za njim dok je išao prema mercedesu. Sve je bilo onako kako je Ričard želeo. Kad se večeras vrati kući, večera će ga čekati. Preobući ću se iz helanki u lepu haljinu. Zabavljaču ga smešnom pričom o onome što je Mindi rekla u klubu. Ričard me je pogledao kroz veliki prozor dok je koračao prema prilaznom puteljku. „Doviđenja!“ doviknula sam mu, mašući. Osmehnuo se široko i iskreno. Zračio je zadovoljstvom. Shvatila sam nešto u tom trenutku. Osetila sam se kao da sam ugledala sunčev zrak u pamučnom, zagušujućem sivilu koje me je pritiskalo. Postojao je jedan način na koji će me moj suprug pustiti da odem. Moraće sam da dođe na ideju da okonča naš brak.

TRIDESET ŠESTO POGLAVLJE Osvežavam svoj poslovni rezime na laptopu, kad mi telefon zazvoni. Na ekranu bleska njeno ime. Oklevam pre nego što se javim. Bojim se da je to još jedna od Ričardovih zamki. „Bila si u pravu“, govori mi promukli glas koji sam tako dobro upoznala. Ništa ne govorim. „Za račun za visu.“ Plašim se da će i najmanji glas naterati Emu da začuti, predomisli se i prekine vezu. „Pozvala sam kompaniju za kreditne kartice. Nije bilo nikakvog Sadebijevog računa. Ričard nije poručio ravno.“ Ne mogu da poverujem u ovo što čujem. Deo mene i dalje se brine da iza svega ovoga stoji Ričard, ali ton Eminog glasa je drugačiji. Više nije tako prezriva prema meni. „Vanesa, kako si izgledala kad je rekao da će te otpratiti dole… to me je ubedilo da proverim. Mislila sam da si ljubomorna. Da ga želiš nazad. Ali ti to ne želiš, zar ne?“ 230


„Ne.“ „Ti ga se užasno plašiš“, otvoreno je rekla Ema. „Stvarno te je tukao? Pokušao je da te uguši? Ne mogu da verujem da bi Ričard… Ali…“ „Gde si? Gde je on?“ „Ja sam kod kuće. On je u Čikagu poslom.“ Drago mi je što nije u Ričardovom stanu. Njen stan je verovatno sigurniji. Mada njen telefon možda nije. „Moramo da se nađemo oči u oči.“ Ali ovog puta na javnom mestu. „Šta kažeš za Starbaks u…“ „Ne, moraš da se držiš svog rasporeda. Šta si planirala za danas?“ „Spremala sam se za čas joge posle podne. A onda da odem po venčanicu.“ Nećemo moći da razgovaramo u studiju gde vežba jogu. „Prodavnica venčanica. Gde je?“ Ema mi saopštava adresu i vreme. Govorim da ću je tamo sačekati. Ono što ne zna je da ću ja tamo otići ranije da budem sigurna da nije u pitanju opet neka zamka. „Savršena mlada“, izjavljuje Brenda, vlasnica butika. Emine oči gledaju u moje u ogledalu, dok stoji na platformi u pripijenoj bež haljini. Ne smeši se, ali Brenda je naizgled previše zauzeta poslednjim doterivanjima da bi primetila koliko je Ema natmurena. „Mislim da je ne treba ni pipnuti“, kažem ja. „Voleli bismo da je ponesemo.“ Svlačionica je prazna, a u ćošku je nekoliko fotelja. Privatno je. Sigurno. „Da li biste volele da popijete malo šampanjca?“ „Baš bi nam prijalo“, kažem ja, a Ema potvrdno klima. Dok Ema svlači haljinu, ja sklanjam pogled. Ipak vidim njen odraz u ogledalu – glatka koža i čipkasto ružičasto donje rublje – u pet-šest odraza u ogledalima po prostoriji. Čudno intiman trenutak. Brenda uzima haljinu i pažljivo je vraća na postavljeni čiviluk, dok ja nestrpljivo čekam da ona izađe. Pre nego što Ema zakopča suknju, krećem prema foteljama. Ovaj butik venčanica je jedino mesto gde mogu da budem sigurna da se Ričard neće nenajavljeno pojaviti. Praktično je zabranjeno da mladoženja vidi verenicu u venčanici, pre venčanja. „Mislila sam da si luda“ kaže Ema. „Dok sam radila za Ričarda, čula sam ga kako razgovara telefonom sa tobom i pita te šta si jela za doručak i da li si izašla malo na svež vazduh. Imala sam pristup imejlovima koje ti je slao da te pita gde si. U kojima je pisao da te je zvao četiri puta, ali da se nisi javila. Bio je neprekidno zabrinut za tebe.“ 231


„Mogu da shvatim da je to tako izgledalo.“ Ćutimo dok Brenda donosi dve čaše šampanjca. „Čestitam, još jednom.“ Brinem se da li će ostati i početi da ćaska s nama, ali izvinjava se i odlazi da napravi račun za venčanicu. „Mislila sam da sam te dobro procenila“ kaže mi Ema iznenada kad je Brenda otišla. Gleda me pomno i vidim neku neočekivanu familijarnost u njenim plavim očima. Pre nego što uspevam da je odgonetnem, ona nastavlja da govori: „Imala si savršen život s tim izvanrednim tipom. Nisi čak ni radila, samo si uživala u lepoj kući koju ti je plaćao. Mislila sam da ne zaslužuješ ništa od svega toga.“ Pustila sam je da nastavi. Krivi glavu na stranu. Skoro kao da me vidi po prvi put. „Drugačija si nego što sam mislila. Mnogo sam razmišljala o tebi. Pitala sam se kako bi se osečala kad bi saznala da je tvoj suprug zaljubljen u nekog drugog. Nisam mogla da spavam zbog toga.“ „Nije to tvoja krivica.“ Nije imala pojma koliko je ta izjava istinita. Glasan zvuk se začuo iz Emine torbe. Zaledila se držeći čašu blizu usana. Obe zurimo u njenu torbu. Ona vadi telefon. „Ričard mi je poslao poruku. Upravo je stigao u hotel u Čikagu. Pita me šta radim i piše da mu nedostajem.“ „Odgovori mu i kaži mu da i on tebi nedostaje i da ga voliš.“ Podiže jednu obrvu, ali čini ono što joj kažem. „Sad mi daj telefon.“ Kuckam po njemu, a onda pokazujem Emi. „Prati te.“ Nišanim na ekran. „Ričard ti ga je kupio, je li tako? Njegovo ime je na nalogu. Može da vidi lokaciju telefona – tvoju lokaciju – u bilo koje vreme.“ I meni je učinio isto kad smo se verili. Na kraju sam to shvatila, posle onog dana u prođavnici, kad sam se zapitala da li je već znao šta ću mu poslužiti za večeru. Tako je saznao za moj tajni odlazak u grad i posetu vinariji u susednom gradu. Ričard je takođe bio odgovoran i za misteriozne telefonske pozive koji su počeli nakon što smo se upoznali, kako sam shvatila. Ponekad su služili kao kazna, kao na medenom mesecu, kada je Ričard mislio da flertujem sa mlađanim instruktorom ronjenja. Drugih puta sam verovala da pokušava da me destabilizuje; da me obeshrabri kako bi me kasnije tešio. Ali ovaj deo ne saopštavam Emi. Ema sad zuri u telefon. „Znači, pretvara se da ne zna šta radim iako zna?“ Otpija piće. „Bože, pa to je bolesno.“ „Shvatam da ti nije lako da sve to prihvatiš.“ Uviđam koliko je ovo slaba definicija. 232


„Znaš li o čemu neprekidno mislim? Ričard se pojavio odmah nakon što si mi doturila ono pismo ispod vrata. Odmah ga je pocepao, ali sam zapamtila jednu tvoju rečenicu: 'Jedan deo tebe već zna ko je on.'“ Emin pogled se muti i shvatam da ponovo proživljava trenutak kad je počela da posmatra verenika novim očima. „Ričard je želeo – kao da je želeo da ubije to pismo. Cepkao ga je na sve manje i manje komade, a onda ih tutnuo u džep. A njegovo lice – nisam mogla ni da ga gledam.“ Ostaje u tom sećanju dosta dugo, a onda ga zaboravlja i gleda me pravo u oči. „Hoćeš li mi reći istinu u vezi sa jednim detaljem?“ „Naravno.“ „Odmah posle koktel-zabave u vašoj kući, došao je sa gadnom ogrebotinom na obrazu. Kad sam ga pitala šta se dogodilo, rekao je da ga je komšijska mačka ogrebala kad je pokušao da je podigne.“ Ričard je mogao da sakrije ogrebotinu ili smisli neku bolju priču. Ali pogrešni zaključci bi se mogli izvući zbog mog lošeg ponašanja na zabavi; više je bila dokaz moje nestabilnosti i nasilništva. Ema je skoro nepomična. „Odrasla sam s mačkom“, kaže lagano. „Znam da je takva ogrebotina drugačija.“ Klimam potvrdno. A onda udišem duboko i naglo trepćem. „Pokušavala sam da ga skinem sa sebe.“ Ema ne reaguje odmah. Možda instinktivno shvata da ću, bude li mi pokazala saosećanje, briznuti u plač. Zato samo gleda u mene, a onda okreće glavu. „Ne mogu da verujem da sam sve pogrešno shvatila“, konačno kaže. „Mislila sam da si… Sutra se vraća. Trebalo bi da prenoćim kod njega. A onda Morin dolazi u grad. Nalazimo se u mom stanu kako bi mogao da vidi venčanicu… A onda ćemo da idemo da isprobavamo svadbene torte!“ Brbljivost je jedini znak koliko je nervozna i da ju je naš razgovor pogodio. Morin je samo dodatna komplikacija. Nisam iznenađena što je Ričard i Ema uključuju u pripreme za venčanje; sećam se da sam i ja to želela. Pored ogrlice s leptirom koju sam joj poklonila, tražila sam i njeno mišljenje o tome da li bi Ričard želeo crnobele fotografije ili u koloru u albumu koji je bio moj venčani poklon. Ričard ju je pozvao i pustio preko zvučnika dok smo sve troje odlučivali o predjelu. Grlim Emu. Isprva joj je telo kruto, ali se nakratko opušta pre nego što se udaljila. Sigurno pokušava da zaustavi cunami osećanja koji pokušava da je preplavi. 233


Spasi je. Spasi je. Zatvaram oči i pomišljam na devojku koju nisam mogla da spasem. „Ne plaši se. Pomoći ću ti.“ Kad smo stigle u Emin stan, ona prebacuje venčanicu preko naslona kauča. „Želiš li nešto da popiješ?“ Skoro da nisam ni okusila šampanjac; želela sam da mi misli ostanu čiste kako bih pomogla Emi da se bezbedno odvoji od Ričarda. „Volela bih malo vode.“ Ema se uzmuvala u otvorenoj kuhinji, nastavivši nervozno da brblja. „Hoćeš li i leda? Znam da mi je malo neuredno. Spremala sam se da operem veš, a onda sam odjednom morala da proverim račun za visu. Ovlastio me je za taj račun čim smo se verili, pa je trebalo samo da pozovem broj sa poleđine moje kartice. Imam malo grožđa i badema ako ćeš da gricneš… Uglavnom pregledam njegove izvode za ameks pre nego što ih predam računovodstvu za povraćaj, ali nekoliko puta mi je rekao da će se time sam pozabaviti. Zato nisam ni videla taj povraćaj.“ Ema odmahuje glavom. Odsutno je slušam dok gledam oko sebe. Znam da pokušava da pronađe olakšavajuće okolnosti kojima bi otupila nova saznanja o Ričardu. Šampanjac je prebrzo popila, panična energija – previše dobro poznajem simptome. Dok Ema mrvi kocke leda u naše čaše, gledam po njenoj maloj dnevnoj sobi. Kauč, stočić, ruže koje su malo uvele. Na stočiću nema ništa drugo i odjednom shvatam šta pokušavam da nađem. „Imaš li fiksnu telefonsku liniju?“ „Šta?“ Odmahuje glavom i pruža mi čašu vode. „Ne, zašto?“ Laknulo mi je. Ali kažem jedino: „Samo pokušavam da pronađem najbolji način da komuniciramo.“ Neću Emi još sve da kažem. Ako sazna koliko stvarnost može da bude još gora, možda će potpuno potonuti. Nema potrebe da joj objašnjavam da sam sigurna da je Ričard nekako prisluškivao pozive koje sam obavljala od kuće za vreme braka. Konačno sam povezala sve kad sam uočila obrazac koji se pojavio u mojoj svesci. Kad se oglasio naš alarm u kući u Vestčesteru i kad sam se sakrila u ormanu, isprva sam bila mirna što video-nadzor s prednje i stražnje strane kuće nije snimio nikakve dokaze o provalniku. A onda sam se setila da je Ričard proverio te snimke. Niko drugi nije proverio šta se nalazi na snimcima.

234


I sekund pre nego što se oglasio alarm, razgovarala sam telefonom sa Sem. Predložila sam u šali da dovedemo momke posle zabavljanja u baru. Sad sam sigurna da je Ričard aktivirao alarm. Bila je to kazna za mene. Naslađivao se mojim strahom; uživao je u tom osećaju moći. Razmišljam o misterioznim pozivima koji su počeli odmah posle naše veridbe, o tome kako je uplatio ronjenje za svoju klaustrofobičnu mladu i kako me je stalno podsećao da uključim alarm. Kako je uživao u tešenju i kako mi je šaputao da će se starati da budem sigurna. Otpijam priličnu količinu vode. „U koliko sati se Ričard sutra vraća?“ „Kasno posle podne.“ Ema gleda venčanicu. „Trebalo bi da je okačim.“ Odlazim sa Emom u njenu spavaću sobu i gledam je kako kači venčanicu za vrata ormana. Kao da pluta. Ne mogu da odlepim oči od nje. Mlada koja je trebalo da obuče ovu prelepu haljinu više ne postoji. Venčanica će ostati prazna na dan njenog venčanja. Ema malo ispravlja vešalicu, zadržavajući šaku na haljini pre nego što je konačno spusti. „Čini se da je tako divan.“ U glasu joj se oseća iznenađenje. „Kako takav čovek može da bude tako brutalan?“ Razmišljam o svojoj venčanici, koja počiva u posebnoj zaštitnoj kutiji u mom starom ormanu u Vestčesteru, spremljena za ćerku koju nikad nisam dobila. Gutam knedlu pre nego što uspevam da prozborim. „Neki delovi Ričarda jesu bili divni. Zato smo i ostali tako dugo u braku.“ „Zašto ga nisi napustila?“ „Razmišljala sam o tome. Ima mnogo razloga zbog kojih je to trebalo da učinim. Kao i mnogo drugih zbog kojih nisam mogla.“ Ema klima potvrdno. „Bilo je potrebno da Ričard napusti mene.“ „Kako si znala da će se to dogoditi?“ Gledam je pravo u oči. Moram da joj priznam. Ema je danas već umno razorena. Ali zaslužuje da čuje istinu. Bez istine, biće zatočena u lažnoj realnosti, a ja najbolje znam koliko to može biti destruktivno. „Ima još nešto.“ Vraćam se u dnevnu sobu, a ona me prati. Pokazujem na kauč. „Možemo li da sednemo?“ Upiljeno gleda na ivicu kauča, kao da se priprema za ono što sledi. Otkrivam joj sve: Kancelarijsku zabavu kad sam je prvi put videla. Okupljanje u našoj kući kad sam se pretvarala da sam pijana. Noć kad sam se pravila da sam bolesna i predložila da Ričard nju odvede na koncert filharmonije. Poslovni put kad sam ih bodrila da prenoće tamo. Do kraja moje priče počela je da drži glavu obema rukama. 235


„Kako si mogla to da mi uradiš?“, viče. Ustaje i seva pogledom. „Sve vreme sam znala. S tobom stvarno nešto nije u redu!“ „Izvini.“ „Da li znaš koliko sam noći preležala budna pitajući se da li sam doprinela raspadu vašeg braka?“ Nije rekla da oseća krivicu, ali prirodno je da jeste; sigurna sam da je njena fizička veza počela dok smo Ričard i ja još bili u braku. Sad su sva Emina sećanja u vezi s Ričardom još više uprljana. Sigurno se oseća kao pešak u mom nefunkcionalnom braku. Možda čak misli da zaslužujemo jedno drugo. „Nisam verovala da će otići ovako daleko… Nisam mislila da će te zaprositi. Mislila sam da je u pitanju samo afera?“ „Samo afera?“ Ema viče. Obrazi joj gore od ljutnje; a strast u njenom glasu me iznenađuje. „Kao da je to nešto bezazleno? Afere uništavaju ljude. Da li si se zapitala koliko ću propatiti?“ Osećam se utučeno zbog njenih reči, ali onda me nešto pogađa i hvatam sebe kako joj uzvraćam istom merom. „Znam da afere uništavaju ljude!“ vičem, misleći na to kako sam nedeljama ležala sklupčana u krevetu nakon što sam saznala za Danijelovu prevaru, nakon što sam videla njegovu umornu ženu. Dogodilo se to pre skoro petnaest godina, ali i dalje mogu da vidim onaj mali žuti tricikl i ružičasto uže za preskakanje iza onog hrasta u dvorištu. I dalje se sećam kako mi je olovka zadrhtala kad sam potpisivala dokumente na klinici za planiranje roditeljstva. „Jednom me je prevario oženjen muškarac dok sam bila na koledžu“, kažem joj, nešto blaže. Ovo je prvi put da nekome pričam ovaj deo moje prošlosti. Bol koji osećam je tako svež, kao da sam ponovo ona povređena dvadesetjednogodšinjakinja. „Mislila sam da me voli. Nikad mi nije spomenuo ženu. Ponekad mislim da bi mi život bio sasvim drugačiji da sam to znala.“ Ema korača po sobi. Otvara vrata. „Odlazi.“ Ali otrov je nestao iz njenog glasa. Usne joj drhte i oči se sjaje od suza. „Dozvoli mi da ti kažem još samo nešto“, molim je. „Pozovi Ričarda večeras i kaži mu da ne možeš da se udaš. Kaži mu da sam ponovo došla i da je to poslednja kap.“ Ne reaguje, pa nastavljam brzo dok koračam prema vratima. „Zamoli ga da svima kaže da je veridba otkazana; taj deo je zaista važan“, naglašavam joj. „Neće te kazniti bude li u stanju da kontroliše poruku koju šaljete. Ako se iz svega izvuče dostojanstveno.“

236


Zastajem ispred nje kako ne bi prečula moje reči. „Samo kaži da ne možeš da se bakćeš s njegovom ludom bivšom ženom. Obećaj mi da ćeš to uraditi. Onda ćeš biti sigurna.“ Ema je nema. Ali me bar gleda, iako hladnim i ciničnim pogledom. Očima preleće po mom licu i telu, a onda iznova podiže pogled. „Kako da poverujem u sve ovo što mi kažeš?“ „Ne moraš. Molim te, idi kod neke prijateljice. Ostavi mobilni telefon kako te ne bi pronašao. Ričardov bes uvekbrzo prođe. Samo zaštiti sebe.“ Prelazim prag i čujem kako se vrata oštro zatvaraju iza mene. Lebdim u hodniku i zurim u tamnoplavi tepih pod nogama. Ema sigurno procenjuje sve što sam joj rekla. Verovatno nema pojma kome može da veruje. „Ako Ema ne bude doslovce ispratila moj scenario, Ričard bi mogao da pusti gnev na nju, a posebno ukoliko ne bude mogao mene da pronađe. Ili još gore, možda je ubedi da se predomisli i nastavi sa venčanjem. Možda nije trebalo da joj prepričam svoju ulogu u svemu ovome. Njena sigurnost je trebalo da me spreči da se rešim krivice i budem ovako beskrupulozno iskrena. Pogrešna percepcija je trebalo da je učini manje ranjivom od ove opasne istine. Koji će biti Ričardov sledeći potez? Imam dvadeset četiri sata do njegovog povratka. I nemam blagog pojma šta dalje da radim. Lagano koračam hodnikom. Toliko mi je drago što sam otišla od nje. Spremam se da uđem u lift, ali čujem kako se otvaraju jedna vrata. Podižem pogled i vidim Emu koja stoji na svom pragu. „Želiš da kažem Ričardu da otkazujem venčanje zbog tebe.“ Brzo klimam. „Da. Svali sve na mene.“ Obrve joj se mršte. Krivi glavu na jednu stranu i ponovo me procenjuje od glave do pete. „To je najsigurnije rešenje“, kažem ja. „Možda za mene. Ali za tebe nije sigurno.“

TRIDESET SEDMO POGLAVLJE „Toliko si mi nedostajala“, kaže Ričard. Zbog ljubavi i nežnosti koje osećam u njegovom glasu, nešto mi se steže u grudima.

237


Moj bivši suprug stoji ni tri metra daleko od mene. Pre nekoliko sati se vratio iz Čikaga i svratio do stana da se presvuče u farmerke i polo majicu pre nego što je došao ovamo, u Emin stan. Ja čučim i virim kroz starinsku ključaonicu njenog ormana u spavaćoj sobi. To je jedino mesto gde sam i zaklonjena i odakle mogu da vidim čitavu sobu. Ema sedi na ivici kreveta u trenerci i majici. Pakovanje kapi za nos, kutija maramica i šolja čaja stoje na njenom noćnom stočiću. Ja sam se setila tih detalja. „Kupio sam ti pileću supu i sveže isceđen sok od pomorandže iz 'Elija'. I cink. Moj trener se kune da će to odmah srediti prehladu.“ „Hvala ti.“ Emin glas je slab i blag. Ubedljiva je. „Hoćeš da ti donesem džemper?“ Utroba mi se steže dok Ričardova figura ispunjava moje vidno polje i zaklanja ostatak prostorije. Približava se mom skrovištu. „U stvari, pretopio mi je. Možeš li mi umesto toga doneti hladnu krpu za čelo?“ Nismo uvežbavali ove reči; Ema dobro improvizuje. Nisam izdahnula sve dok nisam čula njegove stope kako se vraćaju prema kupatilu. Nameštam se malo bolje; klečim već nekoliko minuta i noge me već bole. Ema nijednom nije pogledala u mom pravcu. Još se oporavlja od mog otkrića; kao da mi još ne veruje u potpunosti. Ne krivim je. „Nećeš više upravljati mojim životom“, rekla mi je juče dok sam stajala u hodniku, pored lifta. „Neću okončati vezu s Ričardom preko telefona samo zato što mi ti to kažeš. Ja ću da odlučim kad ću odložiti venčanje.“ Ali me je bar pustila da joj budem blizu s mobilnim telefonom u rukama. Da ga gledam. Da je štitim. Obe smo se složile da će Ričard insistirati da poseti Emu kad mu kaže da je bolesna. Glumljenje bolesti rešava gomilu problema. Ako Ričard prati Emino kretanje, to bi objasnilo zašto je propustila čas joge. Zašto želi da spava u svom stanu. I zašto ne može da ga poljubi, a kamoli ima seks s njim. Želela sam da je poštedim toga. „Izvoli, dušo“, kaže Ričard, vrativši se u sobu. Vidim ga kako se naginje nad krevet, a onda zbog njegovih leđa ne mogu da vidim šta radi. Pretpostavljam da drži mokar peškir na Eminom čelu i gladi je po kosi. Gleda je pogledom punim ljubavi. Osećam kako mi kolena stružu po parketu. Butine mi gore; očajnički želim da ustanem i pretresem noge. Ali Ričard bi mogao da me čuje. „Ne volim što me gledaš ovakvu. U haosu sam.“ Kad ne bih znala šta je istina, verovala bih da nema nikakav skriveni motiv za ovo. 238


„Čak i kad si bolesna, najlepša si žena na svetu.“ I dalje veoma dobro poznajem Ričarda. On zaista misli sve što kaže. Ukoliko bi Ema izrazila želju za sladoledom od jagoda ili udobnim kašmirskim čarapama, prevrnuo bi Menhetn da joj pronađe najbolje. Spavao bi na podu pored nje ako bi mu rekla da će se zbog toga osećati bolje. Ovo je deo prirode mog bivšeg supruga koji je najteže izbaciti iz mog srca. U ovom trenutku, baš kao i njegov profil koji vidim kroz ključaonicu, to je jedino što mogu da vidim. Ali zatvaram oči. A onda ih odmah na silu otvaram. Spoznala sam opasnost koju izaziva neprimećivanje onoga što želim da znam. Ukoliko Ema ne bude ispunila Ričardova očekivanja – a neizbežno je da će se to dogoditi – uslediće posledice. Ako ona nije žena o kojoj mašta, povrediće je, a onda pokloniti nakit da to izgladi. Ukoliko mu ne pruži porodicu ili mu ne stvori dom za kakvim čezne, sistematski će napadati njenu stvarnost i izobličavati je sve dok i njoj samoj postane neprepoznatljiva. A najgore od svega je bilo to što će joj oduzeti šta god i koga god smatra najdragocenijim. „Reći ću Morin da moraš da otkažeš za sutra“, Ričard govori Emi. Savršeno, mislim ja. Ovo odlaganje obezbediće nam još vremena da shvatimo kako na najbolji način da izvučemo Emu. Ali umesto da se složi, Ema kaže: „Ne, sigurna sam da će mi biti bolje kad se odmorim.“ „Šta god ti kažeš, ljubavi, ali ti si najvažnija.“ Čak i kroz zatvorena vrata mogu da osetim magnetno privlačenje njegove harizme. Grčevito sam se nadala da će Ema početi večeras da stvara jaz između nje i Ričarda. Ali nakon svega par minuta u njegovom prisustvu, kao da se pokolebala. Kroz ključaonicu mogu da vidim njihove prepletene prste. Njegov palac koji je nežno gladi po zglobu. Želim da iskočim iz ormana i na silu ih odvojim; upravo je obrađuje. Mami je nazad k sebi. „Osim toga, Morin mora da dođe ovamo da joj pokažem venčanicu.“ Ta haljina sad visi dvadeset centimetara meni sleva; Ema ju je strpala ovde da je Ričard ne bi video. „Osim toga, imamo dosta zabavnih obaveza oko venčanja. Ne misliš valjda da ću te pustiti da sam isprobavaš torte, zar ne?“, govori ona dalje veselim glasom. Ovo se odvija potpuno drugačije nego što bi trebalo. Ema je sad sasvim drugačija žena od one koja me je pre dvadeset četiri časa pitala, dok smo

239


stajale u istoj ovoj prostoriji, kako Ričard istovremeno može da bude toliko divan i toliko brutalan. Ne mogu više da izdržim u položaju u kom sam. Lagano podižem desno koleno s poda i lagano spuštam stopalo. Ponavljam pokret i levom nogom. Centimetar po centimetar, u bolovima se uspravljam. Haljine i košulje me potpuno obavijaju, a svilenkasta tkanina mi klizi po licu. Jedan ofmger udara u metalnu šipku, toliko tiho i jedva čujno kao usamljeni zvončić na vetru. „Šta je to?“ pita Ričard. Ništa ne mogu da vidim. Njegov citrusni miris me okružuje, ili samo zamišljam to? Plitko udišem. Srce mi divlje lupa. Prestravljena sam i onesvestiću se, pašću na vrata ormana. „Samo moj stari škripavi krevet.“ Čujem kako se Ema pomera i, nekim čudom, krevet škripi. „Ne mogu da sačekam da spavam samo u tvom.“ I opet, iznenađena sam njenim munjevitim odvraćanjem. A onda Ema kaže: „Ali moram nešto da ti kažem.“ „Šta to, dušo?“ Okleva. Spuštam se da bih ponovo provirila kroz ključaonicu. Pitam se zašto oteže s tim razgovorom. Zna koliko je Ričard pametan; zar ne želi da on ode iz stana pre nego što shvati da uopšte nije bolesna? „Vanesa me je danas zvala.“ Oči mi se šire i jedva uspevam da ne uzdahnem. Ne mogu da verujem da mi ponovo smešta. Ričard naglo izgovara psovku i divlje šutira zid pored Emine komode s fiokama. Osećam vibraciju od udarca kroz podne daske. Vidim kako mu se pesnice grče i opuštaju. Stoji okrenut ka zidu na momenat, a onda se okreće i gleda Emu. „Izvini, dušo.“ Glas mu je napet. „Kakva sranja ti je ovog puta pričala?“ Ema je odabrala da veruje Ričardu. Gluma koju je pripremila trebalo je mene da zavara. Mogu da pozovem policiju, ali šta će oni pomisliti ako im Ema i Ričard kažu da sam provalila u stan? Emine stvari me guše. Nema vazduha u ovom malom ormanu. Zatočena sam. Osećam kako me kandže klaustrofobije hvataju za grlo i stežu. „Ne, Ričarde, uopšte nije bilo tako. Vanesa se izvinila. Rekla je da će me ostaviti na miru.“ U glavi mi se vrti. Ema je toliko daleko od svog scenarija da sam lako mogla da pretpostavim da neću umeti da pogodim šta smera. „To je i ranije govorila.“ Čujem kako Ričard teško diše. „Ali neprekidno zove, dolazi u moju kancelariju i piše pisma. Neće da prestane. Luda je…“ 240


„Dušo, u redu je. Zaista joj verujem. Zvučala je drugačije.“ Noge kao da su mi od vode. Nemam pojma zašto je Ema napravila ovakav uvod. Ričard izdiše. „Hajde da ne pričamo o njoj. Nadam se da to nećemo morati više nikad. Mogu li još nešto da ti donesem?“ „Hoću samo da spavam. I ne želim da se i ti razboliš. Trebalo bi da odeš. Volim te.“ „Pokupiću tebe i Morin sutra u dva. Volim i ja tebe.“ Ostajem u ormanu sve dok Ema ne otvori vrata par minuta kasnije. „Otišao je.“ Pravim nekoliko čučnjeva trzajući se od bola. Želim da je pitam za neočekivan obrt u razgovoru, ali lice joj je toliko bezizražajno da samo želi da odem. „Mogu li da sačekam par minuta pre nego što odem?“ Okleva, a onda klima potvrdno. „Hajdemo u dnevnu sobu.“ Hvatam par sumnjičavih pogleda koje mi upućuje. Dvoumi se. „Šta ćemo dalje da radimo?“ Mršti se. Uviđam da je muči to što sam mislila mi. „Nešto ću smisliti.“ Sleže ramenima. Ema ne kapira. Ne uviđa koliko je važno da otkaže venčanje. Ako Ričard može da bude ovako ubedljiv u jednoj kratkoj poseti, šta će se dogoditi kad joj bude stavljao tortu u usta, s rukom oko struka šapćući obećanja o tome koliko će je usrećiti? „Videla si ga kako šutira zid?“, kažem ja, prilično glasno. „Zar ne vidiš kakav je?“ Ovo je mnogo veće od Eme. Čak i da Ričard pusti Emu da ode – što nisam baš sigurna da će se desiti – šta će biti sa svim onim trenucima kada je mene povređivao? I ženu pre mene i Eme, tamnokosu bivšu koja nije mogla da zadrži taj poklon iz Tifanija? Sad sam sigurna da je i nju povređivao. Moj bivši suprug je rob svojih navika, čovek kog vode obrasci. Kakav god prelepi komad nakita da je ta sjajna plava vrećica sadržala, u pitanju je bilo izvinjenje; njegov pokušaj da bukvalno zataška jednu ružnu epizodu. Ema ne zna da nameravam da spasem sve buduće Ričardove žene. „Moraš uskoro to da okončaš. Što duže traje, biće sve gore. „Rekla sam da ću smisliti nešto.“ Odlazi do vrata i otvara ih. S oklevanjem prolazim pored nje. „Doviđenja“, kaže mi. Imam neki blagi osećaj da ne planira da me ikada više vidi. Ali tu greši. Pošto sada znam da moram da imam sopstveni plan. Seme sumnje je posejano dok sam gledala Ričardovu eksploziju gneva na pomen mog imena i 241


mog tobožnjeg poziva. Plan se uobličava u mojoj glavi dok koračam hodnikom po tepihu, prateći Ričarda koji je ovuda prošao pre svega nekoliko minuta. Ema misli da Morin dolazi sutra da vidi venčanicu, a onda će otići da probaju tortu sa Ričardom. Nema pojma šta će se zaista desiti.

TRIDESET OSMO POGLAVLJE Stranice moje potpuno nove životne polise osiguranja izlaze iz printera. Spajam ih, a onda ubacujem u žutu kovertu. Postarala sam se da izaberem plan koji pokriva ne samo moju pogibiju od prirodnih uzroka već i smrt i telesna oštećenja usled nesreće. Stavljam je na sto, pored poruke koju sam napisala za tetku Šarlot. To je najmučnije pismo koje sam ikada napisala. U njemu sam joj ostavila podatke o mom bankovnom računu sa pozamašnim novim stanjem, kako bi mu lako pristupila. Ona je takođe i jedini korisnik moje životne polise osiguranja. Imam još tri sata. Uzimam spisak obaveza i obeležavam taj zadatak. Soba mi je čista, a krevet uredno namešten. Sve moje stvari su u mom ormanu. Jutros sam takođe otkačila još dve obaveze. Nazvala sam Megine roditelje. A onda sam pozvala i Džejsona. Isprva mi nije prepoznao ime. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da se seti. Koračala sam tokom te pauze kada je pokušavao da poveže sve, pitajući se da li uopšte može da potvrdi da se poznajemo. Umesto toga, duboko mi je zahvalio za donacije prihvatilištu za životinje, a onda mi prepričao svoj život posle koledža. Rekao mi je da se oženio devojkom koju je upoznao u kampusu. „Zalepila se za mene“, rekao je Džejson, glasa bremenitog emocijama. „Bio sam neizmerno ljut na sve, ali najviše na sebe što nisam bio tamo da pomognem mlađoj sestri. Kad su me uhapsili za vožnju u pijanom stanju i nakon rehabilitacije – pa, moja cura mi je bila najveći oslonac. Nikad nije odustala od mene. Venčali smo se sledeće godine.“ Supruga mu je srednjoškolski profesor, kako je rekao Džejson. Diplomirala je iste godine kad i ja. Zato je i došao na podelu diploma u amfiteatar „Pjaže“ i stajao u ćošku. Bio je tamo zbog nje. Osećaj krivice i teskobe je u meni stvorio laž. Uopšte nisam bila ja u pitanju.

242


Nisam mogla da ne osetim sažaljenje prema toj ženi koja je dozvolila da joj strah uslovljava veliki broj životnih odluka. Još sam veoma uplašena, ali to me više ne sputava. Na mom spisku je svega još par sitnica. Otvaram laptop i čistim istoriju pregledanja, brišući dokaze mog nedavnog istraživanja. Dvaput proveravam da niko ko mi pregleda kompjuter ne može da pronađe moje pretrage avionskih karata i malih, privatnih motela. Ema ne razume Ričarda kao ja. Ne može da shvati za šta je on zaista sposoban. Nemoguće je zamisliti u šta se pretvara u najgorim trenucima. Ričard će prosto nastaviti dalje ako ga ne zaustavim. Mada, biće oprezniji. Pronaći će način da zavrti taj kaleidoskop i izbriše trenutnu realnost, stvarajući jarku novu sliku koja odvlači pažnju. Polažem odeću na krevet i dugo se tuširam vrlo toplom vodom, pokušavajući da opustim stegnute mišiće. Umotavam se u penjoar i brišem kondenzovanu paru na ogledalu iznad lavaboa. Ostala su mi dva i po sata. Prvo kosa. Začešljavam mokre pramenove u čvrsti čvor. Pažljivo nanosim šminku i biram dijamantske minđuše koje mi je Ričard poklonio za drugu godišnjicu. Stavljam kartije tenk ručni sat oko zgloba. Veoma je važno da pratim protok svake sekunde. Haljina koju sam izabrala je ona što sam je nosila kad smo Ričard i ja išli na Bermude. Klasična pripijena bela haljina. Mogla je skoro da posluži kao venčanica za jednostavnu ceremoniju na plaži. Jedna je od nekoliko koje mi je nedavno vratio. Izabrala sam je ne samo zbog prošlosti i mogućih ishoda već i zbog džepova. Ostala su dva sata. Obuvam par ravnih cipela, a onda sakupljam predmete koji će mi trebati. Cepam spisak obaveza u majušne delove, a onda ih bacam u ve-ce šolju. Gledam ih dok se u vrtlogu gube, a mastilo bledi. Poslednji čin koji je obavezan ostavljam za trenutak pre nego što ću krenuti. To je najkomplikovanija stavka na mom spisku. Moraću da uložim i poslednju mrvu energije i glume koje sam stekla. Pronalazim tetku Šarlot u trećoj spavaćoj sobi, koja joj služi kao atelje. Vrata su otvorena. Platna su naredana u tri reda po čitavoj sobi. Mrlje tečne boje prekrivaju meki drveni pod. Na trenutak se predajem ovoj lepoti: tirkiznom nebu, blistavim zvezdama, horizontu u efemernom trenutku pred zoru. Rapsodiji livadskog cveća. Izguljenoj teksturi starog stola. Pariškom mostu preko Sene.

243


Krivini obraza neke žene, mlečnobele kože izborane vremenom. Poznajem to lice i previše dobro; to je autoportret moje tetke. Tetka Šarlot je izgubljena u pejzažu koji stvara. Pokreti su joj mekši nego što su ranije bili; stil joj je opušteniji. Želim ovakvu da je zapamtim. Posle nekoliko trenutaka podiže glavu i trepće. „O, nisam te videla, dušo.“ „Nisam htela da ti smetam“, kažem tiho. „Idem nakratko, ali ostavila sam ti ručak u kuhinji.“ „Lepo izgledaš. Kuda si krenula?“ „Na razgovor za posao. Ne želim da baksuziram, pa ću ti sve ispričati večeras.“ Pogled mi pada na platno u drugom delu sobe: štrik sa vešom ispred zgrade, pored kanala u Veneciji, košulje, pantalone i suknje pomerane lahorom koji skoro mogu da osetim. „Moraš da mi obećaš nešto pre nego što krenem.“ „Danas si malo odlučnija, zar ne?“, zadirkuje me tetka Šarlot. „Ozbiljno. Važno je. Hoćeš li ići u Italiju pre kraja leta?“ Osmeh nestaje s usana tetke Šarlot. „Nešto nije u redu?“ Očajnički želim da joj priđem i zagrlim je, ali se plašim da neću moći da odem ako to uradim. Ionako je sve napisano u mom pismu: Sećaš li se onog dana kada si mi pričala da sunčeva svetlost sadrži sve dugine boje? Ti si bila moje sunce. Učila si me kako da pronađem dugu… Molim te, idi u Italiju za nas. Uvek ćeš me nositi sa sobom. Odmahujem glavom. „Sve je u redu. Planirala sam da te iznenadim tim putovanjem. Ali se plašim da nećemo moći da idemo zajedno ako dobijem ovaj posao. To je sve.“ „Hajde da ne razmišljamo sada o tome. Ti se samo usredsredi na taj razgovor. Kad je?“ Gledam na sat. „Za sat i po.“ „Srećno.“ Šaljem joj poljubac i zamišljam ga kako pada na njen obraz.

TRIDESET DEVETO POGLAVLJE Po drugi put u svom životu stojim u beloj haljini na kraju uske plave pruge i čekam da se Ričard pojavi. 244


Vrata lifta se zatvaraju za njim. Ali on stoji nepomično. Osećam snagu njegovog pogleda čak na drugom kraju hodnika. Namerno sam ga danima izazivala i pokušavala da izvučem bes koji se toliko muči da zakopa. Ponašam se potpuno suprotno u odnosu na to kako sam učila samu sebe da se ponašam u braku. „Jesi li iznenađen, dušo? To sam ja, Neli.“ Tačno su dva sata. Ema je desetak metara od mesta na kom stojim, u svojoj dnevnoj sobi, sa Morin. Nijedna od njih dve ne zna da sam ovde; uvukla sam se u zgradu pre sat vremena ušavši za dostavljačem. Znala sam kad će se pojaviti uniformisani čovek sa dugačkom pravougaonom kutijom. Ja sam naručila dvanaest belih ruža koje su doneli Emi ovog poslepodneva. „Mislio sam da nisi u gradu“, kaže on. „Predomislila sam se. Želela sam da još jednom porazgovaram sa tvojom verenicom.“ Šakama dodirujem nekoliko različitih predmeta u džepu. Koji ću prvo izvaditi zavisi od Ričardove reakcije. Ričard staje na tepih stazu. Skoro da ne uspevam da ne ustuknem. I pored letnje vreline, njegovo tamno odelo, bela košulja i zlatna svilena kravata deluju savršeno ispeglano i elegantno. Još nije podivljao, ne onako kao ja to želim. „Stvarno? Šta nameravaš da joj kažeš?“ Glas mu je opasno tih. „Počeću od ovog.“ Vadim komad papira. „To je tvoj račun za visu koji dokazuje da nikad nisi poručio ravno.“ Predaleko je da bi video sitna slova i shvatio da je to u stvari jedan od mojih izvoda. Moram da nastavim pre nego što zatraži taj dokaz. Osmehujem mu se iako mi se okreće stomak. „Pored toga, objasniću Emi da je pratiš preko telefona.“ Glas mi je podjednako dubok i postojan kao i njegov. „Kao što si to radio meni.“ Skoro da mogu da osetim kako mu se telo grči. „Prešla si crtu, Vanesa.“ Još jedan odmeren korak. „S mojom verenicom se petljaš. Posle svega što sam prošao s tobom, pokušavaš ovo da mi uništiš?“ Krajičkom oka procenjujem udaljenost od vrata Eminog stana. Pripremam telo napinjući ga. „Lagao si me za Djuka. Znam šta si mu uradio i to ću da kažem Emi.“ Ovo nije istina – nikad nisam saznala šta se dogodilo mom voljenom psu, iako zaista ne verujem da mu je Ričard učinio nešto nažao – ali ovo pogađa pravu žicu. Vidim kako se Ričardovo lice grči od srdžbe. „A lagao si me i za analizu sperme.“ Usta su mi toliko suva da mi je teško da oblikujem reči. „Hvala bogu, pa nisi uspeo da me oplodiš. Ne zaslužuješ da

245


imaš dete. Fotografisala sam se kad si me povređivao. Sakupljala sam dokaze. Mislio si da nisam dovoljno pametna, zar ne?“ Pažljivo biram reči za koje znam da će podstaći mog bivšeg supruga. I uspeva mi. „Ema će te ostaviti kad joj sve ispričam.“ Ne mogu više da kontrolišem svoj glas. Ali istina koju u sebi sadrži je neporeciva. „Baš kao što te je žena pre mene ostavila.“ Duboko udišem i isporučujem zaključne reči. „I ja sam želela da te ostavim. Nikad nisam bila tvoja slatka Neli. Nisam želela da ostanem udata za tebe, Ričarde.“ Tog trenutka je eksplodirao od gneva. To sam i očekivala. Ali sam pogrešno procenila koliko brzo će izgubiti kontrolu i koliko će brz biti. Stigao je do mene pre nego što sam uspela da napravim više od par trčećih koraka prema Eminim vratima. Ričardove šake me hvataju za gušu i presecaju mi dovod kiseonika. Mislila sam da ću imati dovoljno vremena za vrisak. Da ću stići da pokucam na vrata iza kojih su Ema i Morin, kako bi mogle da prisustvuju Ričardovom preobražaju. Ričard nikad ne bi uspeo da objasni svoj nasilni postupak; bio bi to fizički dokaz koji se ne može naći u svesci ili nekoj kutiji u podrumu. Bila je to druga polisa osiguranja koja je trebalo sve da nas spase – mene, Emu i žene iz Ričardove budućnosti. Računala sam i na to da će se Ričard zaustaviti kad se pojave Morin i Ema – ili da će, u najmanju ruku, one uspeti da ga zaustave. Sad ne postoji razlog da porekne svoju potrebu da me izbriše. Osećam se kao da mi je grkljan smrskan uz vratni deo kičme. Bol je nesnosan. Kolena mi klecaju. Levom rukom bespomoćno posežem prema Eminim vratima, mada znam da je to uzalud. Ema se okreće oko sebe u venčanici za buduću zaovu. Potpuno nesvesna šta se događa sa druge strane zida. Ričardov napad je skoro potpuno nečujan; krkljanje mi se otima iz grla, ali nedovoljno glasno da bi stiglo do bilo koga ko je možda kod kuće na ovom spratu. Pribija me uza zid. Osećam njegov vreli dah na obrazu. Kad mi se približio, ugledala sam ožiljak iznad njegovog oka, bledobeli polumesec. Potpuno me obuzima vrtoglavica. Pokušavam da iz džepa izvadim biber-sprej, ali u trenutku kad ga izvadim, Ričard mi udara glavom o zid i on mi ispada iz šake. Kotrlja se po tepihu. 246


Vid mi se muti; uokviren je crnim ramom. Panično ga šutiram u cevanice, ali moji udarci mu ništa ne mogu. Pluća mi gore. Očajnički pokušavam da dišem. Fiksira me pogledom. Zgrčenim prstima ga grebem svud po telu i šakom udaram o nešto tvrdo u džepu sakoa. Vadim taj predmet. Da nas spasem. Sakupljam ostatak snage i udaram ga tim predmetom po licu. Ričard glasno vrišti. Iz rane na slepoočnici mu se pojavljuje jarkocrvena krv. Udovi su mi teški i telo počinje da mi se opušta. Nekakav spokoj koji godinama nisam osetila – možda nikada – odjednom me obuzima. Kolena mi popuštaju. Tonem u crnilo jer pritiska odjednom više nema. Padam i isprekidano udišem. Jako kašljem, a onda me hvata refleks za povraćanjem. „Vanesa“, jedna žena me poziva, ali čini mi se kao iz neke velike daljine. Ispružena sam na tepihu, jedna od mojih nogu je ispod mene, ali osećam kao da lebdim. „Vanesa!“ Ema. Uspevam samo da okrenem glavu na drugu stranu i izoštrim porcelanske krhotine na podu. Vidim neravne ivice porcelanskih figura – iskreno nasmešenu mladu plavušu i njenog zgodnog mladoženju. Naš ukras za vrh torte. Pored nje je Ričard na kolenima, praznog izraza na licu, dok mu se niz lice sliva potočić krvi i prlja mu belu košulju. Bolno udišem jednom, a onda i drugi put. Sve zlo nestalo je iz mog bivšeg supruga. Kosa mu je upala u oči. Nepokretan je. Nov kiseonik mi povraća malo snage u telo, mada mi je grlo otečeno i bolno i ne mogu da gutam. Uspevam da se odmaknem i uspravim u sedeći položaj, naslonivši se na zid u hodniku. Ema dotrčava do mene. Bosa je i, kao i ja, obučena u belu usku haljinu. Svoju venčanicu. „Čula sam kako neko viče – izašla sam da vidim – ali onda… Šta se dogodilo?“ Ne mogu da govorim. Mogu samo da udišem plitkim, pohlepnim udisajima. Vidim kako joj pogled pada na moj vrat. „Pozvaću hitnu pomoć.“ Ričard na sve ovo uopšte ne reaguje, nije čak ni udahnuo od iznenađenja kad se Morin pojavila u dovratku. „Šta se ovde događa?“ Morin gleda u mene – ženu koju je otpisala kao neuravnoteženu, kao odbačenu bratovljevu suprugu. A onda gleda u Ričarda,

247


čoveka kog je podigla i kog bezuslovno voli. Odlazi do njega. Pruža ruku i dodiruje ga po leđima. „Ričarde?“ Podiže šaku do čela, a onda gleda u crvenu prugu na svojoj šaci. Deluje neuobičajeno odsutno, kao da je u šoku. Meni jako smeta kad vidim krv. To je bila jedna od prvih informacija koje mi je rekao. Odjednom shvatam da me Ričard nikad nije povredio da krvarim, iako me je ozleđivao na različite načine. Morin žurno ulazi u stan i vraća se sa gomilom papirnih ubrusa. Kleči pored njega i pritiska mu papir na ranu. „Šta se to ovde događa?“ Reči su joj sada oštrije. „Vanesa, šta ćeš ti ovde? Šta si mu to uradila?“ „Povredio me je.“ Glas mi je promukao i svaki samoglasnik je kaoporcelanska krhotina koja se trlja o moje grlo. Moram konačno da izgovorim te reči. Pravim grimasu i reči mi postaju glasnije. „Gušio me je. Umalo me nije ubio. Baš kao što je to radio dok smo bili u braku.“ Morin uzdiše. „Ne bi on… Ne, ne…“ A onda odjednom prestaje da govori. I dalje odmahuje glavom, ali ramena joj se opuštaju i spušta glavu. Sigurna sam, iako još nije spazila tragove na mom vratu, da mi veruje. Morin se uspravlja. Sklanja papirne ubruse sa Ričardovog lica i gleda povredu. Opet je progovorila, a glas joj je oštar, ali brižan. „Nije tako gadno. Ne verujem da će ti trebati šivenje.“ Ričard ne reaguje ni na to. „Ja ću se pobrinuti za sve, Ričarde.“ Morin kupi delove razbijenog porcelana. Skuplja ih u jednu šaku, a onda grli brata i pomera glavu sasvim blizu njemu. Jedva uspevam da čujem prošaputane reči: „Uvek sam se brinula za tebe, Ričarde. Nikad nisam dozvolila da ti se nešto loše desi. Ne moraš da brineš. Tu sam. Ja ću sve srediti.“ Reči koje izgovara su neverovatne. Ali ono što me najviše pogađa je neko čudno osećanje koje ih prožima. Morin ne zvuči ljutito, tužno, niti zbunjeno. Glas joj je ispunjen nečim što isprva ne uspevam da odgonetnem, zato što je toliko neverovatno. Ali konačno shvatam o čemu se radi: o zadovoljstvu.

248


ČETRDESETO POGLAVLJE Zgrada ispred mene bi mogla biti južnjačka vila, sa visokim stubovima i tremom koji se pruža oko kuće, na kom je niz stolica za ljuljanje. Ali da bih joj prišla, moram da prođem kroz kapiju na kojoj je čuvar i da mu pokažem propusnicu sa fotografijom. Čuvar mi pretražuje i platnenu torbu koju nosim. Podiže obrve nakon što je ugledao šta nosim, ali samo klima glavom i propušta me. Nekoliko pacijenata u bolnici „Nju springs“ plevi vrt ili igra karte na tremu. Ne vidim ga među njima. Ričard je dvadeset osam dana u ovoj instituciji za akutne psihičke poremećaje, gde je podvrgnut intenzivnoj svakodnevnoj terapiji. To je sve deo dogovora koji je postigao da ne bi odgovarao za napad na mene. Dok se penjem širokim drvenim stepenicama prema ulazu, jedna žena se podiže sa kauča, čvornovatih udova i atletskog držanja. Jarko poslepodnevno sunce sija mi u oči i ne mogu odmah da je prepoznam. A onda se primiče bliže i vidim Morin. „Nisam znala da ćeš danas biti ovde.“ Ne bi trebalo da sam iznenađena; Morin je jedina osoba koja je Ričardu ostala. „Svakog dana sam ovde. Uzela sam neplaćeno odsustvo s posla.“ Osvrćem se. „Gde je on?“ Jedan od Ričardovih savetnika nam je preneo njegov zahtev: Želi da me vidi. Isprva nisam bila spremna da se odazovem. A onda sam shvatila da je i meni potrebna ova poseta. „Ričard se odmara. Želela sam prvo s tobom da pričam.“ Morin mi pokazuje dve stolice za ljuljanje. „Hoćemo li?“ Morin troši vreme na prekrštanje nogu i poravnavanje bež kompleta. Očigledno ima nekakav plan. Čekam da mi ga otkrije. „Osećam se grozno zbog onoga što se dogodilo između tebe i Ričarda.“ Vidim da Morin gleda izbledelo žutilo na mom vratu. Ali između njenih reči i energije koju emituje nema direktne veze. Držanje joj je kruto, lice lišeno saosećanja. Nije joj stalo do mene. Nikad to i nije bio slučaj, iako sam se isprva nadala da ćemo biti bliske. „Znam da njega kriviš. Ali nije tako jednostavno. Vanesa, moj brat je proživeo svašta. Više nego što ćeš ikada saznati. Više nego što možeš i da zamisliš.“

249


Čuvši ovo, ne mogu da ne zatrepćem od iznenađenja. Pokušava da od Ričarda napravi žrtvu. „On je napao mene', skoro vičem. „Skoro me je ubio.“ Morin naizgled deluje potpuno ravnodušno zbog mog ispada; samo se nakašljava i iznova počinje: „Kad su nam roditelji poginuli…“ „U automobilskoj nesreći.“ Mršti se, kao da je moj komentar nervira. Kao da je planirala da ovo bude manje razgovor, a više monolog. „Da. Naš otac je izgubio kontrolu nad karavanom. Udario je u ogradu kraj puta i prevrnuo se. Naši roditelji su na mestu bili mrtvi. Ričard se toga ne seća, ali policija je rekla da tragovi guma govore da je moj tata prebrzo vozio.“ Ustuknula sam. „Ričard se ne seća – hoćeš da kažeš da je bio u automobilu?“, govorim. „Da, da“, nestrpljivo izriče Morin. „To pokušavam da ti kažem.“ Zapanjena sam; krio je više toga o sebi nego što sam mislila. „Bilo mu je grozno.“ Morin ovo izgovara kao da žuri, kao da ove detalje želi što pre da izgovori kako bi stigla do važnijih delova priče. „Ričard je ostao zavezan na zadnjem sedištu. Udario je čelo. Čitav automobil je bio izuvijan i nije mogao da izađe. Prošlo je neko vreme pre nego što je naišao drugi vozač i pozvao hitnu pomoć. Ričard je imao potres mozga i trebalo mu je šivenje, ali moglo je da bude mnogo gore.“ Bledobeli ožiljak iznad njegovog oka, pomišljam. Onaj za koji je rekao da je zadobio u biciklističkoj nesreći. Zamišljam Ričarda kao mladog tinejdžera – dečaka, u stvari – zbunjenog i u bolovima zbog sudara. Plače za majkom. Ne uspeva da dozove roditelje. Pokušava nekako da otvori vrata prevrnutog karavana. Udara po staklu i viče. I krv. Sigurno je bilo mnogo krvi. „Moj tata je bio prek, i kad god bi se razljutio, brzo je vozio. Pretpostavljam da se svađao s majkom pre sudara.“ Morinine reči su sad sporije. Odmahuje glavom. „Hvala bogu što sam Ričardu uvek govorila da se vezuje. Slušao me je.“ „Nisam imala pojma“, konačno odgovaram. Morin se okreće da me pogleda; kao da sam je istrgnula iz nekog sanjarenja. „Da, Ričard je samo sa mnom pričao o nesreći. Ono što želim da znaš jeste da otac nije pokazivao svoju ćud samo u vožnji. Moj otac je bio veoma grub prema mojoj majci.“ Naglo udišem. Moj tata nije uvek bio dobar prema mojoj majci, rekao mi je Ričard posle sahrane moje majke dok sam drhtala u kadi. 250


Razmišljam o fotografiji Ričardovih roditelja koju je sakrio u podrumu. Pitam se da li je bukvalno trebalo da je zakopa da bi potisnuo sećanja iz detinjstva, kako bi mogao da stvori mnogo verovatniju priču koju je pričao. Jedna senka pada na mene. Instinktivno okrećem glavu. „Žao mi je što vas prekidam“, jedna sestra u plavom mantilu nam se osmehuje. „Zeleli ste da vas obavestim kad se vaš brat probudi.“ Morin klima potvrdno. „Možete li da ga zamolite da siđe, Endži?“ Morin se tada okreće ka meni. „Mislim da bi bilo bolje da razgovarate ovde umesto u njegovoj sobi.“ Gledamo za sestrom koja odlazi. Kad je otišla, Morinin glas postaje čeličan. Kao da reči cedi kroz zube. „Vidi, Vanesa. Ričard je trenutno veoma slab. Možemo li da se dogovorimo da ga konačno ostaviš na miru?“ „On je želeo da dođem.“ „Ričard trenutno ne zna šta hoće. Pre dve nedelje je mislio da želi da se oženi Emom. Verovao je da je savršena…“, Morin kao da je podrugljivo frknula, „iako ju je jedva poznavao. I za tebe je jednom mislio tako. Uvek je želeo da mu žena izgleda na određeni način, kao idealizovana mlada i mladoženja sa ukrasa za tortu koji je kupio mojim roditeljima pre mnogo godina.“ Razmišljam o datumu sa donje strane figure. „Ričard je to kupio vašim roditeljima?“ „Vidim da ti ni to nije rekao. Bilo je to za njihovu godišnjicu. Isplanirao je da im pripremimo posebnu večeru i napravimo im tortu. Da provedu prijatno veče i opet počnu da se vole. Ali onda se dogodila saobraćajna nesreća. Nije stigao da im je da. Iznutra je bio šupalj, znaš. Ukras za tortu. To sam pomislila kad sam ga videla slomljenog u hodniku tog dana… Valjda ga je Ričard poneo na isprobavanje torti da ga pokaže dizajneru. Ali Ričard zaista ne treba da bude u braku ni sa kim. A na menije da se postaram da se to nikada više ne dogodi.“ Odjednom se osmehuje – širokim, iskrenim osmehom – i potpuno sam zbunjena. Ali nije to zbog mene. Već zbog njenog brata, koji nam prilazi. Morin ustaje. „Ostaviću vas par minuta nasamo.“ * * * Sedim pored čoveka koji je istovremeno i misterija za mene, a i nije.

251


Na sebi ima farmerke i običnu pamučnu košulju. Tamna brada mu opcrtava vilicu. Uprkos tome što mnogo spava, izgleda umorno, a koža mu je žućkasta. Više nije čovek koji me je očarao, a posle toga terorisao. Sad mi deluje obično, nekako izduvano, poput čoveka kog ne bih dvaput pogledala dok čeka autobus ili kupuje kafu u kiosku na ćošku. Moj suprug me je godinama destabilizovao. Pokušavao je da me izbriše. Moj suprug me je takođe držao oko struka na zelenim sankama dok smo jurili niz brdo u Central parku. Donosio mi je sladoled s rumom i grožđicama na godišnjicu očeve smrti i bez razloga mi ostavljao ljubavne poruke. I nadao se da ću ga spasti od njega samog. Kad je Ričard konačno progovorio, rekao je ono što sam tako dugo želela da čujem. „Žao mi je, Vanesa.“ I ranije mi se izvinjavao, ali ovog puta znam da su ove reči drugačije. Konačno su stvarne. „Postoji li uopšte nada da mi pružiš drugu šansu? Popravljam se. Mogli bismo da počnemo iz početka.“ Gledam u vrt i valoviti zeleni travnjak. Zamislila sam scenu poput ove kad mi je Ričard pokazao našu kuću u Vestčesteru: nas dvoje, jedno pored drugog u ljuljašci na tremu, decenijama u braku. Povezani sećanjima koja smo zajedno stvorili; svako dodaje po jedan sloj omiljenih detalja sa svakim novim prepričavanjem, sve dok ne stvorimo jedinstvenu uspomenu. Mislila sam da ću biti ljuta kad ga vidim. Ali samo mi je žao. Umesto da mu odgovorim na pitanje, predajem Ričardu platnenu vrećicu. Vadi prvi predmet, crnu kutiju za nakit. Unutra su moja burma i verenički prsten. Otvara kutiju. „Želela sam ovo da ti vratim.“ Toliko dugo sam provela zatočena u našoj prošlosti. Vreme je da mu to vratim i zaista nastavim dalje. „Mogli bismo da usvojimo dete. Ovog puta bi sve moglo da biide savršeno.“ Briše oči. Nikad ga nisam videla kako plače. Morin se stvorila pored nas u sekundi. Uzima vrećicu i prstenje od Ričarda. „Vanesa, mislim da je vreme da odeš. Ispratiću te.“ Ustajem. Ne zato što mi je ona to rekla, već zato što sam spremna da odem. „Zbogom, Ričarde.“ Morin me vodi niz stepenice prema parkingu. Pratim je sporim korakom. „Možeš da uradiš šta god hoćeš sa venčanim albumom.“ Pokazujem na torbu. „To sam poklonila Ričardu, tako da njemu pripada.“ 252


„Sećam se. Teri je obavio odličan posao. Imali smo sreće što je uspeo da vas uglavi za taj dan.“ Iznenada stajem. Nikad nikome nisam rekla da umalo nismo ostali bez fotografa na venčanju. A prošlo je skoro deset godina od našeg venčanja; čak ni ja ne mogu da setim Terijevog imena tako brzo. Dok se Morin i ja gledamo u oči, prisećam se kako je neka žena otkazala naše fotografisanje. Morin je znala koga smo angažovali; ona je predložila da zatražimo i crnobele fotografije kad sam na Terijevu internet stranicu slala imejl i zamolila ga da mi predloži nešto za poklon Ričardu. Njene ledenoplave oči izgledaju potpuno kao Ričardove. Nemoguće je odgonetnuti o čemu razmišlja. Prisećam se kako je Morin svakog praznika dolazila kod nas, kako je provodila svoje rođendane sa bratom radeći ono što ja nisam volela, kako se nikad nije udala i rodila decu. Kako ne mogu da se setim da je ikada spomenula ijednog prijatelja. „Pobrinuću se za album.“ Zastaje na ivici parkinga i dodiruje me po ruci. „Zbogom.“ Osećam ledeni, glatki metal na koži. Kad sam pogledala, videla sam da je na svoj četvrti prst stavila moje prstenje. Ispratila je moj pogled. „Za svaki slučaj da se ne izgube.“

ČETRDESET PRVO POGLAVLJE „Hvala vam što ste me primili danas“, kažem Kejt dok sedam na uobičajeno mesto na njenom kauču. Iako nisam bila kod nje nekoliko meseci – još dok sam bila u braku – prostorija je potpuno ista, časopisi su svud po stočiću, a nekoliko snežnih kugli stoji na prozorskoj dasci. Preko puta mene, u velikom akvarijumu, dva skalara su ležerno vrludala oko lisnate zelene biljke, dok su narandžasto-bela riba klovn i jedna neonka plivale kroz kameni tunel. I Kejt je ista. Oči su joj krupne i saosećajne. Duga tamna kosa joj je začešljana iza ramena. Ričard me je uhvatio kad sam se prvi put iskrala do grada da se nađem s Kejt. Nisam se dosta dugo vratila kod nje. Kad sam ponovo došla, rekla sam

253


Ričardu da ću otići kod tetke Šarlot. Onda sam namerno ostavila telefon kod tetke dok sam trideset blokova pretrčala do Kejt. „Razvedena sam“, počinjem da pričam. Kejt se blago osmehuje. Uvekje pazila da mi ne otkrije kako se oseća, ali, iako smo se srele samo par puta, naučila sam da je čitam. „Ostavio me je zbog druge žene.“ Osmeh nestaje s Kejtinog lica. „Ali ni ona više nije s njim“ dodajem brzo. „Doživeo je neku vrstu sloma – pokušao je da me povredi i bilo je svedoka. Trenutno prima pomoć.“ Posmatram Kejt dok razmišlja o ovome. „U redu“, konačno kaže. „Znači on je… više vam nije pretnja?“ „Tačno.“ Kejt krivi glavu na stranu. „Ostavio vas je zbog druge žene?“ Ovog puta se ja blago osmehujem. „Ona je bila savršena zamena. To sam pomislila kad sam je prvi put videla… I ona je sad sigurna.“ „Ričard je oduvek želeo da sve bude savršeno.“ Kejt se zavalila u stolici i prekrstila desnu nogu preko leve, a onda počela da odsutno masira gležanj. Prvi put kad sam upoznala Kejt, postavila mi je svega par pitanja. Ali ta pitanja su mi pomogla da razmrsim zabunu u mojoj glavi: Možete li mi reći zašto mislite da Ričard želi da ostanete nestabilni? Koji bi mogli biti njegovi motivi? Drugi put kad sam došla kod Kejt, posegnula je za kutijom maramica na stolu među nama, iako nisam plakala. Ispružila je ruku da mi ih pruži, a meni je pogled pao na njenu debelu narukvicu na zglobu. Držala je ruku u tom položaju, čekajući da uzmem kutiju. Ni reč nije izgovorila. Kad sam videla tu veoma upadljivu narukvicu, nisam se iznenadila. Na kraju krajeva, sakupljanje informacija je jedan od razloga što sam potražila Ričardovu bivšu, tamnokosu ženu s kojom je bio pre mene. Nije je bilo teško pronaći; Kejt je još živela u gradu i nalazila se u telefonskom imeniku. Bila sam veoma pažljiva. Nikad je nisam pomenula po imenu dok sam pisala o našim seansama u moleskin svesku, a kad je Ričard otkrio da sam se iskrala do grada, rekla sam mu da sam bila kod psihijatra. Ali Kejt je bila još pažljivija. Pomno me je slušala, ali naizgled nije bila spremna da priča o tome šta se događalo u godinama kad su ona i Ričard bili zajedno. Verujem da sam to otkrila na trećem sastanku. Na prethodnim sastancima, Kejt se sklanjala u stranu da me pusti da uđem u stan i puštala me da pre nje uđem u dnevnu sobu. Kada je ustajala da 254


mi stavi do znanja da je seansa gotova, ponovo bi me propustila, a onda me ispraćala. Na trećem sastanku, međutim, kada sam se glasno pitala da li bi trebalo da pokušam da ostavim Ričarda i odem kod tetke Šarlot, Kejt je iznenada ustala i ponudila mi čaj. Potvrdno sam klimnula, zbunjena. Otišla je u kuhinju dok sam ja gledala za njom. Desno stopalo je vukla po podu; telom je kompenzovala taj pokret, pomerajući se gore-dole i praveći odgovarajuću inerciju kako bi se kretala. Nešto joj se dogodilo s nogom, onom koju je masirala za vreme razgovora. Nešto zbog čega je duže vreme šepala. Kad se vratila sa poslužavnikom sa čajem, rekla je samo: „Šta ste ono govorili?“ Odmahnula sam glavom kad mi je ponudila šoljicu. Znala sam da će mi se ruke previše tresti da bih mogla da je držim. Gledala sam upletenu ogrlicu od platine koju je nosila, tu debelu narukvicu i smaragdni prsten na desnoj šaci. Tako lepi i skupi komadi nakita. Isticali su se u poređenju sa prostom odećom. „Govorila sam… Ne mogu samo da ga ostavim.“ Nekako sam procedila ove reči. Istrčala sam nekoliko trenutaka kasnije, odjednom prestravljena činjenicom da je Ričard pokušavao da me pozove na mobilni telefon. To je bio poslednji put da sam videla Kejt pre današnjeg dana. „Postoji policijski izveštaj o tom incidentu. A Morin je uskočila da pazi Ričarda“, kažem joj sada. Kejt nakratko zatvara oči. „To je dobro.“ „Vaša noga…“ Kejt je progovorila, a glas joj je bio bez emocija: „Pala sam niz par stepenica.“ Okleva, a onda prebacuje pažnju i gleda kako ribice plivaju po akvarijumu. „Ričard i ja smo se svađali te noći pošto sam zakasnila na važan prijem.“ Glas joj je sad mnogo blaži. „Nakon što smo se vratili kući, a on legao… izašla sam iz stana. Ponela sam kofer sa sobom.“ Teško guta i šakom počinje da masira list na nozi. „Odlučila sam da krenem stepenicama umesto liftom. Nisam htela da neko čuje zvonce. Ali Ričard… nije spavao.“ Lice joj se na trenutak grči, a onda se vraća u prethodno stanje. „Nikad ga više nisam videla.“ „Žao mi je. I ti si sad sigurna.“ Kejt klima potvrdno.

255


Posle par trenutaka kaže mi: „Ostani dobro, Vanesa.“ Ustaje i prati me do vrata. Čujem kako zaključava vrata, dok krećem niz hodnik. A onda se naglo okrećem prema stanu, dok mi um preplavljuju slike davnog događaja. Žena u mantilu koja je stajala ispred „Lerning ladera“ i zurila dok sam spremala svoju sobu. Naglo se okrenula čudnim pokretom tela kad sam prišla prozoru. To je vrlo lako moglo biti šepanje.

ČETRDESET DRUGO POGLAVLJE Budim se i osećam prelepu sunčevu svetlost kako se probija kroz proreze na venecijaneru i greje mi telo, dok ležim u krevetu u trećoj sobi tetke Šarlot. Moja soba, pomišljam ja, pružajući ruke i noge poput morske zvezde i zauzimajući čitav krevet. Onda pružam levu ruku i isključujem alarm pre nego što se oglasi. San mi još izmiče za pojedinih noći, dok preturam po glavi sve što se događalo i dok pokušavam da sklopim deliće onoga što mi je još misterija. Ali više ne strepim od jutara. Ustajem i oblačim kućnu haljinu. Dok koračam prema kupatilu, gde planiram da se istuširam na brzinu, prolazim pored stola na kom počiva maršruta našeg putovanja po Veneciji i Firenci. Tetka Šarlot i ja krećemo za deset dana. Još je leto i neću početi da predajem predškolskoj deci u Južnom Bronksu sve do Praznika rada. Sat vremena kasnije, izlazim iz zgrade na topli vazduh. Danas nisam u žurbi, pa koračam trotoarom, pazeći da ne umrljam školice koje je neko dete nacrtalo kredom. Njujorkje uvek tiši u avgustu; kao da je ritam blaži. Prolazim pored grupe turista koji fotografišu panoramu. Jedan stariji muškarac sedi na stepenicama i čita novine. Jedan prodavač puni kofe svežim makovima, ljiljanima i zvezdanima. Odlučujem da kupim malo cveća na povratku kući. Stižem do kafića i otvaram vrata, a onda gledam po prostoriji. „Sto za jednog?“, pita me jedna konobarica prolazeći sa rukama punim menija. Odmahujem glavom. „Hvala, moram s nekim da se nađem.“ Vidim je u ćošku, podiže šolju da pije. Zlatna burma joj se presijava na svetlu. Zastajem i gledam je.

256


Deo mene želi da potrči prema njoj. Deo mene želi još vremena za pripremu. A onda ona podiže glavu i uočava me. Brzo prilazim i ona brzo ustaje. Pruža ruke bez oklevanja i grli me. Kad se odvojimo, obe istovremeno brišemo oči. A onda počinjemo da se smejemo. Sedam u separe pored nje. „Stvarno je dobro videti te, Sem.“ Gledam njenu sjajnu ogrlicu od perli i osmehujem se. „Nedostajala si mi, Vanesa.“ I samoj sebi sam nedostajala, pomišljam. Ali umesto da odgovorim, guram ruku u torbicu. I vadim istu ogrlicu od perli.

EPILOG Vanesa korača gradskim pločnikom, plava kosa joj leprša oko ramena, a rukama slobodno maše koračajući. Ulica joj je tiša nego obično u ovim poslednjim danima leta, ali jedan autobus ipak prolazi pored mesta gde sam napravila zasedu. Nekoliko tinejdžera se druži na ćošku i posmatra jednog od njih kako se vrti na skejtbordu. Ona prolazi pored njih i zastaje pored kolica sa cvećem. Saginje se i uzima bogat buket makova iz bele kofe. Osmehuje se dok joj prodavač vraća kusur, a onda nastavlja prema svom stanu. Sve vreme ne skidam pogled s nje. Kad sam je ranije gledala, pokušavala sam da procenim njeno emotivno stanje. Upoznaj svog neprijatelja, napisao je Sun Cu u Umeću ratovanja. Pročitala sam tu knjigu zbog jednog kursa na koledžu i te reči su duboko odzvanjale u meni. Vanesa nikad nije shvatila da sam joj pretnja. Videla je samo ono što sam želela da vidi; utopila se u iluziju koju sam stvorila za nju. Ona misli da sam ja Ema Saton, nedužna žena što je upala u zamku koju je ona stvorila da pobegne od muža. I dalje sam zapanjena Vanesinim priznanjem da je orkestrirala moju aferu s Ričardom; mislila sam da sam ja ta koja plete mrežu. Izgleda da smo bile nevoljne saučesnice. Vanesa nema pojma ko sam ja u stvari. Niko to ne zna.

257


Mogla bih sada da odem i ona nikada ne bi saznala istinu. Izgleda da se potpuno oporavila od onoga što joj se dogodilo. Možda bi bilo najbolje da i ne sazna. Gledam fotografiju koju držim u rukama. Uglovi su iskrzani od starosti i čestog držanja. To je fotografija naizgled srećne porodice: otac, majka, dečak sa smejalicama i devojčica s protezom na pragu tinejdžerskih dana. Fotografija je davno slikana, kad mi je bilo dvanaest godina, kad smo živeli u Floridi. Nekoliko meseci pre nego što se naša porodica raspala. Prošlo je deset uveče i trebalo je da spavam – davno je prošlo moje vreme za to – ali nisam spavala. Čula sam zvono na vratima, a onda i majku koja je rekla: „Ja ću.“ Otac je bio u svojoj sobi i verovatno ocenjivao radove. Često je to radio noću. Čula sam neko mumlanje, a onda i kako otac ide niz hodnik ka stepenicama. „Vanesa!“, povikaoje. Glas mu je bio toliko napet da sam odmah istrčala iz sobe. Moje čarape nečujno klize po tepihu dok se šunjam pored sobe mlađeg brata, do vrha stepeništa, gde se zaustavljam i krijem. Mogu da vidim sve što se dole događa. Bila sam posmatrač iz senke. Gledam kako majka prekršta ruke i gleda u oca. Gledam kako otac gestikulira dok nešto govori. Gledam kako se šarena mačka mota oko majčinih nogu, kao da pokušava da je uteši. Nakon što majka naglo zatvara vrata, okreće se tati. Nikad neću zaboraviti kako joj je lice izgledalo u tom trenutku. „Ona je napala mene“, uporno je tvrdio otac, dok su mu se široke plave oči, poput mojih, širile. „Stalno se pojavljivala dok sam bio u kancelariji i tražila pomoć. Pokušavao sam da je odbijem, ali bila je uporna… Ništa se nije dogodilo, kunem ti se.“ Ali nije da nije bilo ništa. Zato što se mesec dana kasnije moj otac odselio. Majka je krivila oca, ali je krivila i lepu studentkinju koja je uvukla mog tatu u aferu. Spominjala je ime Vanesa dok su se svađali, a usta je krivila kod svih samoglasnika kao da joj je nešto gorko u ustima; ime je postalo skraćenica za sve probleme koje su imali. I ja sam je krivila. 258


Nakon što sam završila koledž, doputovala sam u Njujork. Potražila sam je, naravno; tad je već bila Vanesa Tompson. I moje ime je bilo drugačije. Nakon što je otac otišao, majka je uzela devojačko prezime, Saton. Kad sam odrasla, i ja sam ga uzela. Vanesa je živela u bogatom kraju, u imućnom komšiluku. Bila je udata za bogatog čoveka. Živela je bezbrižnim životom, životom koji nije zaslužila. Želela sam da je vidim izbliza, ali nisam uspevala da pronađem način da joj se približim. Retko je izlazila iz kuće. Nije postojao način da nam se životi slučajno ukrste. Bezmalo sam skratila svoj ostanak. Ali onda sam nešto shvatila: Mogu da se približim njenom suprugu. Bilo je lako pronaći gde Ričard radi. Brzo sam saznala da pije dupli espreso iz kafića na ćošku, svakog poslepodneva oko tri. Bio je rob navika. Ponela sam laptop i sela za jedan sto. Sledeći put kad je došao, pogledi su nam se ukrstili. Navikla sam da se muškarci meni nabacuju, ali ovog puta sam ja bila lovac. Baš kao što sam zamišljala nju sa mojim ocem. Široko sam mu se osmehnula. „Zdravo. Ja sam Ema.“ Očekivala sam da će poželeti da spava sa mnom; muškarci su to uglavnom želeli. To bi bilo dovoljno, iako bi bilo samo za jednu noć; njegova supruga bi saznala za to na kraju. Postarala bih se za to. Simetrija svega toga me je privlačila. Osećala sam da je to pravedno. Ali umesto toga, predložio mi je da postanem njegova pomoćnica u kompaniji. Dva meseca kasnije, zamenila sam njegovu sekretaricu, Dajanu. Nekoliko meseci kasnije, zamenila sam njegovu suprugu. Ponovo gledam fotografiju u rukama. Mnogo sam pogrešila u vezi sa svim. Pogrešila sam u vezi sa ocem. Jednom me je prevario oženjen muškarac dok sam bila na koledžu, rekla je Vanesa onog dana kad smo se našle u salonu venčanica. Mislila sam da me voli. Nikad mi nije spomenuo ženu. Pogrešila sam u vezi s Ričardom. Ukoliko se udaš za Ričarda, zažalićeš, upozorila me je ispred mog stana. I kasnije, dok je Ričard stajao pored mene, opet je pokušala, iako je bila vidno uplašena: Povrediće te. Razmišljam o tome kako me je Ričard povukao u stranu i zagrlio me nakon što je Vanesa izgovorila ove reči. Pokret je delovao tako zaštitnički. Ali prste mi je zario u meso, stvorivši male ljubičaste masnice. Mislim da čak nije ni znao šta radi; zurio je u Vanesu u tom trenutku. Sledećeg dana, kad sam se 259


srela sa Vanesom u salonu venčanica, postarala sam se da mi bude sa strane sa koje se to ne vidi. I najviše od svega, pogrešila sam u vezi sa Vanesom. Pošteno bi bilo prema njoj da zna da je i ona pogrešila u vezi sa mnom. Namerno želim da me vidi dok prelazim ulicu i idem ka njoj. Okreće se i pre nego što je pozivam po imenu; sigurno je osetila moje prisustvo. „Ema! Šta ti radiš ovde?“ Bila je iskrena sa mnom iako joj to nije bilo lako. Da se nije tako žestoko borila da me spase, udala bih se za Ričarda. Ali nije se tu zaustavila. Rizikovala je svoj život da njega razotkrije, da ga spreči da se ustremi na još jednu ženu. „Želela sam da ti se izvinim.“ Mršti se. Čeka. „I želela sam da ti pokažem jednu sliku.“ Pružam joj je. „Ovo je bila moja porodica.“ Vanesa zuri u fotografiju dok joj pričam svoju priču, počevši od one davne oktobarske noći kad je trebalo da spavam. Tada podiže glavu i gleda me u lice. „Tvoje oči.“ Glas joj je ravan, odmeren. „Izgledale su mi tako poznato.“ „Mislila sam da zaslužuješ da znaš.“ Vanesa mi vraća sliku. „Pitala sam se otkud ti. Kao da si se stvorila niotkuda. Kad sam pokušala da te pronađem na internetu, nisi postojala do pre par godina. Nisam uspela da pronađem ništa osim tvoje adrese i broja telefona.“ „Da li bi više volela da ne znaš ko sam?“ Kratko razmišlja o ovome. A zatim odmahuje glavom. „Istina je jedini način da se krene dalje.“ Onda, pošto nijedna od nas dve nema šta da kaže, mašem taksiju što nailazi. Ulazim u njega i okrećem se da pogledam kroz zadnji prozor. Podižem ruku. Vanesa kratko gleda u mene. A onda podiže ruku, na potpuno isti način kao i ja. Okreće se i polazi dalje u istom trenutku kad taksi kreće, a udaljenost između nas se povećava sa svakim mojim udahom.

260


ZAHVALNICE Grir i Sara: Svakog dana zahvaljujemo našoj urednici i izdavaču, Dženifer Enderlin iz Sent Martins presa, čiji je briljantan um učinio ovo delo mnogo boljom knjigom i čija ju je nemerljiva energija, vizija i mudrost lansirala mnogo više i dalje nego što smo mogle da sanjamo. Srećne smo što imamo neverovatan izdavački tim iza sebe: Kejti Basel, Kejtlin Deref, Rejčel Dibel, Martu Fleming, Olgu Grlić, Trejsi Gest, Džordan Henli, Brenta Džejnveja, Kim Ladlam, Eriku Martirano, Keri Nordling, Žizelu Ramos, Sali Ričardson, Lisu Senc, Majkla Storingsa, Toma Tompsona, Dori Vajntraub i Loru Vilson. Hvala našem neverovatnom, pametnom i darežljivom agentu, Viktoriji Sanders, kao i njenom izvrsnom timu: Bernadet Bejker-Boman, Džesiki Spajvi i Dajen Dikenshajd iz Viktorija Sanders end asosijetsa. Želimo da se zahvalimo i Meri En Tompson. Beni Nauer: toliko smo ti zahvalne na tvojim preciznim komentarima, a posebno što si nam otkrila pravo značenje „opipljive napetosti“. Veliku zahvalnost dugujemo stranim izdavačima, posebno večernjem partneru iz snova, Vejnu Bruksu iz Pan Makmilana u Velikoj Britaniji. Duboko poštovanje osećamo prema Šari Smajli iz Gotam grupa. Grir: Jednostavno rečeno, ova knjiga ne bi postojala bez Sare Pekanen, moje inspirativne, talentovane i veoma duhovite koleginice – i drage prijateljice. Hvala ti što si bila moj partner u zločinu u ovoj neverovatnoj avanturi. Za dvadeset godina, koliko radim kao urednica, naučila sam mnogo od pisaca s kojima sam radila, a posebno od Dženifer Viner i njenog agenta, Džoane Pulčini. Želim da zahvalim i bivšim kolegama iz Sajmon end Šustera, od kojih većinu smatram bliskim prijateljima, a posebno mog mentora iz Atrija buksa, Džudit Kar; predivnog Pitera Borlanda; i najtalentovaniju mladu urednicu u poslu, Saru Kantin. 261


U osnovnoj školi, a i u srednjoj, bila sam srećna što sam imala nastavnike i profesore koji su verovali u mene, a posebno Suzan Volman i Sema Fridmana. Duboko sam zahvalna našim čitateljkama: Marli Gudman, Alison Strong, Rebeki Ošins i Marlin Nosenčuk. Blagoslovena sam brojnim prijateljima – kako iz izdavaštva, tako i van njega – koji su me bodrili sa strane. Hvala Keri Abramson (i njenom suprugu, Liju, našem konsultantu za vina), Džilijan Blejk, Andrei Klark, Megan Dom (čija je pesma inspirisala Seminu), Dorijanu Furmanu, Karen Gordon, Kari Makafri, Lij at Stelik, Lori van Straten, Elizabet Vid i Teresi Zoro. Posebne reči hvale upućujem mom književnom klubu Nantaket. Hvala Deniju Tompsonu i Elen Kac Vestrih što su me održavali psihički i fizički spremnom. I mojoj porodici: Bilu, Kerol, Biliju, Debi i Viktoriji Hendriks; Peti, Kristoferu i Nikolasu Aloki; Džuli Fontejn i Raji i Ronenu Keselu. Robertu Keselu, koji me uvek motiviše da rušim zidove. Marku i Elejn Kesel, što su mi preneli ljubav prema knjigama, kao moji najraniji čitaoci, i uvek mi govorili „samo napred“. Rokiju, jer mi je pravio društvo. Posebnu zahvalnost dugujem Pejdž i Aleksu, što su ohrabrivali svoju majku da ostvari devojački san. I konačno Džonu, mom jedinom pravom kompasu, koji ne samo što mi je govorio da mogu i da bi trebalo to da uradim već me je i na svakom koraku podržavao. Sara: Pre deset godina, Grir je postala moja urednica. A onda i draga prijateljica. Sad smo spisateljski tim. Naša kreativna saradnja bila je jedna velika radost i veoma sam zahvalna na tome kako me podržava, izaziva i inspiriše. Ne mogu da sačekam i vidim šta sledećih deset godina sprema za nas. Moje poštovanje svim Smitovima koji su nam pomagali u procesu stvaranja ove knjige: Ejmi i Krisu za ohrabrenja, smeh i vino; Liz za rano čitanje rukopisa; Periju za veoma mudre savete. Hvala Keti Nolan što je s nama podelila svoja znanja u vezi sa marketingom i internetom; Rejčel Bejker, Džou Dejndžerfildu i Keti Hajns što su pazili na mene; Strit timu i mojim Fejsbuk prijateljima i čitaocima koji su

262


širili reč o mojoj knjizi uz humor i žar; i mojoj živoj zajednici pisaca, što mi je uvek pružala podršku. Zahvalna sam Šeron Selers jer mi je pomogla da sačuvam snagu i savladam tu sledeću planinu, i mudroj i domišljatoj Sari Kantin. Moja zahvalnost ide takođe i Glenu Renoldsu, kao i Džadu Ešmanu i ekipi Sajma knjiga u Getersburgu. Beli, divnom psu, koja je strpljivo sedela pored mene dok sam pisala. Neizmernu ljubav dugujem jedinstvenom osoblju Pekanena: Nani Lin, Džoniju, Robertu, Sadiji, Sofiji, Benu, Tami i Biliju. I naravno, najviše od svih, mojim sinovima: Džeksonu, Vilu i Dilanu.

263

Grir  
Grir  
Advertisement