Page 1


Dot Hutchison

DECA LETA – TREĆI DEO SERIJALA KOLEKCIONAR –

Prevod sa engleskog: Milica Kecojević Naslov originala: Dot Hutchison – THE SUMMER CHILDREN


Za C. V. Vik Gledaj nas samo! Uspeli smo!


Bila jednom jedna devojčica koja se plašila mraka. Što je bilo glupo, i sama je to znala. Ono što može da ti naudi u mraku postoji i na svetlosti. Samo ga ne vidiš odakle dolazi. Možda je baš to bilo ono što je mrzela, to slepilo i bespomoćnost. Uvek bespomoćna. Ali u mraku sve izgleda gore. Ljudi su uvek iskreniji kad ih niko ne vidi. Na svetlu bi njena majka samo uzdisala i šmrcala da otera bol, treptanjem pokušavala da odagna suze, ali u mraku su njeni jecaji postajali živi, bežali su iz njene sobe da se sakriju po vetrovitim ćoškovima kuće i jadikovali tako da ih ceo svet čuje. Ponekad bi ih u stopu pratili krici, ali njena mama je čak i u mraku retko kad uspevala da skupi hrabrost za njih. A njen tata… Na svetlu, njen otac se uvek kajao, izvinjavajući se njoj i njenoj mami. Žao mi je, dušo, nisam tako mislio. Žao mi je, dušo, samo sam malo izgubio živce. Vidi šta si me naterala da uradim, dušo, izvini. Žao mi je, dušo, ali to je za tvoje dobro. Svako štipanje i svaki udarac, svaka ćuška i svaki šamar, svaka psovka i uvreda, uvek mu je bilo žao. Ali žaljenje je bilo samo za svetlost. U mraku, on je bio Tata,pravi, sasvim onakav kakav jeste. Znači da ona možda i nije bila tako glupa – nije li mnogo pametnije bojati se realnih stvari? Ako se nečeg plašiš na svetlu, nije li razumno još više ga se plašiti po mraku?


1

Putevi oko D. C–ja su, bez obzira na doba dana, retko kad pusti, ali malo posle ponoći ovog toplog letnjeg četvrtka, 1–66 je manje–više pust, naročito nakon Šantilija. Pored mene Šivon zadovoljno blebeće o džez klubu iz kog smo upravo izašle, o pevačici zbog koje smo tamo i otišle, o tome kako je bila fantastična, dok ja samo mumlam i potvrdno klimam glavom kad ona zastane da uzme vazduh. U stvari, džez i nije baš moja omiljena muzika – nekako volim da ima više strukture – ali Šivon ga obožava, a ja sam planirala da ovo veče bude neka vrsta izvinjenja za sve one noći koje sam u poslednje vreme provela na poslu. Majke – moj poslednji udomiteljski par – uvek su mi govorile da veze zahtevaju svestan napor. Tad još nisam shvatala koliki. Ne može se reći da je moj posao kao stvoren za standardne večernje izlaske, ali ja se trudim. Šivon je takođe FBI agent i teorijski bi trebalo da ima razumevanja za moje iznenadne odlaske, ali ona radi na prevodima u Antiterorističkom, ponedeljak–petak od osam do pola pet, pa nije uvek svesna koliko se moj posao u Odeljenju za zločine protiv dece razlikuje od njenog. Ima već šest meseci kako smo ni tamo ni vamo, ali mogu bar jedno veče da provedem slušajući muziku koju ne volim ako njoj to pričinjava zadovoljstvo. Njeno neprekidno brbljanje prebacuje se na posao, a moje klimanje postaje sve odsutnije. Sve vreme razgovaramo o njenom poslu – ne o onome što prevodi, već o kolegama, rokovima i svemu ostalom što neće probuditi pažnju Unutrašnje kontrole, koja uvek budno pazi da negde nešto ne „curi“ – ali o mom nikad. Šivon ne želi da sluša o grozotama koje ljudi čine deci ili o užasnim ljudima koji takve stvari rade. Mogu da joj pričam o svojim kolegama iz tima, o šefu naše jedinice i njegovoj porodici, ali ne voli da sluša ni o


smicalicama koje pravimo jedni drugima u kancelariji dok nam na radnim stolovima leže gomile fascikli prepunih strahota. Posle tri godine navikla sam na tu nejednakost u našem odnosu, ali sam je uvek svesna. – Mercedes! Od te iznenadne vike ruke mi se stiskaju oko volana a oči preleću preko tmine koja nas okružuje, no suviše sam dobro istrenirana da bih dozvolila da zbog toga skrenemo s puta. – Šta? Šta je bilo? – Slušaš li me ti uopšte? – pita me sarkastično, normalnim glasom. Trebalo bi da kažem ne, ali nisam spremna da to priznam. – Tvoji šefovi su neznalice i kreteni koji ne bi primetili razliku između paštunskog i persijskog sve i da im život od toga zavisi i treba da ti se skinu s vrata ili da sami nauče da prevode. – Ako tako dobro pogađaš, mora biti da se previše žalim na njih. – Pogrešila sam? – Nisi, ali to ne znači da si me slušala. – Izvini – uzdišem. – Dan je bio dug, a grozno je i što se sutra rano ustaje. – Zašto moramo da ustanemo rano? – Ujutru imam onaj seminar. – A, ono gde ti i Edison treba da budete ti i Edison. Pa, može i tako da se kaže. A i nije da nije tačno. Zato što, kad ti partner i vođa tima zatraži određeni izveštaj, navodno nije primereno da mu kažeš da ne gura onu stvar u osinje gnezdo. A sasvim sigurno nije prikladno da ti dotični kao iz topa odgovori – Ne pizdi, hermana[ 1]. – A posebno je neprimereno kad šef odeljenja baš u tom trenutku prolazi kroz kancelariju i ima priliku da čuje tu razmenu ljubaznosti. Stvarno nisam sigurna ko se kasnije tome više smejao; Sterlingova, naša mlađa partnerka, koja je sve videla, pa je morala da se sakrije iza pregrade između stolova kako šef ne bi video da se kikoće, ili Vik, naš nekadašnji partner i vođa, a sada šef jedinice, koji je stajao pored šefa odeljenja i lomio se da objasni kako je to čista slučajnost i kako se to inače nikad ne dešava.


Nisam sigurna da li mu je šef odeljenja poverovao ili nije, ali i Edisona i mene su upisali na prvi naredni tromesečni seminar o seksualnom uznemiravanju. Ponovo. Mislim, nismo baš kao agent Anderson, koji tamo duži stolicu i na „ti“ je sa svim instruktorima, ali se ipak previše često nalazimo na spisku polaznika. – Padaju li još opklade da ste vas dvoje u vezi? – pita Šivon. – Stalno – kikoćem se. – Trenutno ima bar jedna na to kad će nas konačno savladati potisnuta seksualna tenzija. – Znači, ovih dana treba da očekujem poruku sa izvinjenjem što si ga konačno spopala? – Nemoj, povratiću. Smeje se, sklanjajući šnalu iz kose; po ramenima joj se prosipaju neukrotive riđe lokne. – Ako ćeš ustati ranije nego obično, možda je bolje da me večeras odvezeš u Ferfaks? – Kako ćeš onda sutra na posao kad smo pravo iz kancelarije došle mojim kolima? – Pa jeste. Ali pitanje ostaje. – Volela bih da ostaneš – kažem, sklonivši ruku s volana kako bih nežno povukla njen ukovrdžan pramen – ako ti ne smeta da spavaš. – Volim ja da spavam – odgovara ravnodušno. – Pokušavam to svake noći, ako mogu. Odgovaram dostojanstveno i zrelo: plazim se. Ona se ponovo smeje i odguruje mi ruku. Stanujem u mirnom kraju na obodu Manasasa u Virdžiniji, na oko sat vožnje jugozapadno od D.C–ja, te sišavši sa auto–puta, gotovo da više ne susrećemo druge automobile. Kad smo zašle u Vikov kraj, Šivon se uspravila. – Jesam li ti ispričala da se Marlin ponudila da mi za rođendan napravi kolač s malinama? – Bila sam prisutna kad ti je to rekla. – Kolač s malinama Marlin Hanoverijan – kaže sanjalački. – Venčala bih se s njom samo kad bi ona bila zainteresovana. – I kad ne bi bila pedeset i kusur godina starija od tebe? – Te godine su je naučile da pravi najbolje kanole s pistaćima na svetu. Ništa meni ne smeta tih nekoliko decenija.


Skrećem u svoju ulicu; u ovo doba noći većina kuća je u mraku. U komšiluku su mladi zaposleni ljudi koji su kupili svoju prvu kuću, parovi kojima su se deca odselila i penzioneri koji su zamenili svoje velike kuće za manje. Za kuće u našem kraju se pre može reći da su kućice s jednom ili dve sobe, poput usamljenih cvetova na travnjacima pristojne veličine. Ja ne bih uspela da odgajim neku biljku sve i da mi život zavisi od toga – nije mi dozvoljeno ni da pipnem silno rastinje po Šivoninom stanu – stoga moj prvi komšija Džejson, u zamenu za krpljenje odeće i pomoć oko pranja rublja, vodi računa o mom travnjaku i zajedničkoj bašti koja se pruža između naše dve kuće. On je fin stariji čovek, još aktivan i pomalo usamljen od kada mu je žena umrla, tako da nam oboma odgovara ta trampa. Prilaz za kola se nalazi s leve strane kuće, a na njegovom kraju je prostrano mesto za parkiranje; dok isključujem motor, instinktivno proveravam da li je sve u redu na mojoj zadnjoj verandi s kliznim staklenim vratima. Uz moj posao ide određen nivo paranoje, a kad je dan dobar, kad spasemo neko dete i bezbedno ga vratimo kući, gotovo da uspevam da ubedim sebe kako to nije prevelika cena. Čini mi se da je sve na svom mestu, pa otvaram vrata automobila. Šivon kupi naše tašne sa zadnjeg sedišta i pre mene se izvlači na krivudavu stazu do prednjeg trema. – Šta misliš, hoće li nam Vik sutra doneti nešto od svoje mame? – Danas? Verovatno. – Mmm. Baš mi se jede neko dansko pecivo. Ili, ne! Još bolje, one njene rolnice s krem sirom i šumskim voćem. – Pa ona se ponudila da te nauči da spremaš pecivo. – Ali njoj to mnogo bolje ide. – Dok mi se kezi preko ramena, Šivon prolazi kraj senzora pokreta i svetlo na tremu se pali. – Osim toga, kad bih ja to pokušala, pecivo nikad ne bi stiglo do pečenja, pojela bih ga… Gospode bože! Bez razmišljanja ispuštam tašnu i grabim pištolj, obavijajući prste oko kočnice okidača. Na jarkom svetlu trema primećujem neku senku kako sedi na ljuljašci. Sa oružjem oborenim ka zemlji, polako zaobilazim Šivon kako bih uspela da malo bolje sagledam trem kroz


drvenu ogradu. Oči mi se konačno navikavaju i zamalo da ispustim pištolj. Madre de Dios, na mojoj verandi sedi neko dete, celo krvavo. Instinkt mi kaže, pojuri ka detetu, uzmi ga u naručje i zaštiti ga od sveta, proveri mu povrede. Obuka kaže, sačekaj, ispitaj ga, nemoj da poremetiš dokaze koji će pomoći da se pronađe hulja koja mu je ovo učinila. Ponekad dobar agent deluje potpuno bezdušno i vrlo je teško ubediti samog sebe da to nije tako. Ali obuka pobeđuje. Obično to tako bude. – Jesi li povređen? – pitam, i dalje polako koračajući napred. – Jesi li sam? – Dete diže glavu; lice mu je užasna maska umrljana krvlju, suzama i sasušenim slincima. Šmrkće, ramenca mu se tresu. –Ti si Mercedes? Zna mi ime. Sedi na mom tremu i zna moje ime. Kako? – Jesi li povređen? – ponavljam pitanje, dajući sebi vremena da obradim informacije. Dete me samo gleda ogromnim prestrašenim očima. On je – prilično sam sigurna da je dečak, mada je odavde teško reći – u pižami, u ogromnoj plavoj majici i prugastom pamučnom donjem delu, isprskanom krvlju. Skupio se oko nečega što čvrsto drži u rukama. Kako se približavam, dete se polako uspravlja; još tri stepenika do trema, i sad mogu da vidim: drži plišanog medu, belog tamo gde krv nije na njegovom krznu ostavila mrlje boje rđe, s nosićem u obliku srca, zgužvanim zlatnim krilima i oreolom. Gospode bože. Raspored krvavih mrlja na njegovoj majici uznemirava me više od svega ostalog, budući da su to široke štrafte koje isuviše podsećaju na arterijsku krv. Ne može biti njegova, što je skoro utešno, ali ipak je nečija. Nizak je i sitnih kostiju, što mi ukazuje na to da je verovatno stariji nego što izgleda; rekla bih da mu je deset ili jedanaest godina. Ispod krvi i samrtnog bledila primećujem modrice. – Kako se zoveš, dušo? – Roni – mrmlja. – Jesi li ti Mercedes? Ona je rekla da ćeš doći. – Ona? – Rekla je, doći će Mercedes i onda ćeš biti bezbedan.


– Ko je ona, Roni? – Žena–anđeo koja je ubila moje roditelje.


2

Očajnički

jecaj me iznenada opominje da je Šivon tik iza mene, Šivon, koja ne želi da sluša o mom poslu i cmizdri svaki put kad gleda reklamne spotove za pomoć gladnoj deci Afrike. – Šivon? Možeš li, molim te, da izvučeš naše telefone? – Mercedes! – Molim te! Sva tri telefona? I dodaj mi moj službeni. Više ga baca nego što mi dodaje, i ja se lomim da ga uhvatim levom rukom. Ne smem da odložim pištolj pre nego što se uverim da je sve čisto, a ne smem ni da prođem oko kuće jer bih tako Šivon i Ronija ostavila nezaštićene. Šivon ne nosi pištolj. – Hvala ti – izgovaram umirujućim glasom agenta, u nadi da me kasnije neće zviznuti zbog toga. Ona misli da je takvo obraćanje manipulativno; ja bih rekla da je bolje nego da nekog nasmrt prepadnem. – Možeš li da na mom telefonu zabeležiš Ronijevo ime i budi spremna da zapišeš adresu. Onda zovi 911, daj im naša imena i kaži im da smo agenti FBI–ja. – Ja sam samo prevodilac. – Znam, ali moraju da znaju da pripadamo snagama reda. Sačekaj da probam da saznam i ostalo što im je potrebno. – Proučavam Ronija, kome meda samo što ne pukne u rukama. Nije se pomerio sa svog mesta na ljuljašci, a na stepenicama nema krvavih otisaka stopala. Na njegovim bosim nogama ima sasušene krvi, ali nema tragova. – Roni, znaš li svoju adresu? Kako ti se zovu roditelji? Trebalo mi je nekoliko minuta da saznam njihova imena – Sandra i Danijel Vilkins – i dovoljan deo adrese da se može iskoristiti. Šivon još cvili dok ukucava podatke u moj telefon. – Zovi policiju.


Klima glavom i brzo se udaljava stazom s jednim telefonom na uvetu dok u drhtavoj ruci drži moj privatni mobilni i s njega čita podatke. Na mestu gde se staza uliva u kolski prilaz nakratko mi se gubi iz vida, ali je potom ponovo vidim na trotoaru, u krugu svetla ulične lampe. Dobro je, mada bih više volela da mi je bliže. Odavde ne mogu da je štitim. – Roni? Jesi li povređen? Podiže pogled ka meni, zbunjen, ali ga trenutak kasnije sklanja. O, kako mi je poznat taj govor tela! – Jel’ nešto od te krvi tvoje? – pojašnjavam; postoji bezbroj načina da se dete povredi. Odmahuje glavom. – Anđeo me je naterao da gledam. Rekla je da ću biti bezbedan. – Jel’ to znači da pre toga nisi bio bezbedan? Pre nego što je žena–anđeo došla? On podiže jedno rame kao da sleže, očiju uprtih u pod. – Roni, ja moram da se udaljim kako bih pozvala svog partnera s posla, važi? On će mi pomoći da te zbrinem. Stajaću tamo gde možeš da me vidiš, u redu? –I biću bezbedan? – Roni, obećavam ti, dok god si ovde, niko ne sme da te pipne ako ti na to ne pristaneš. Niko. Nisam sigurna da mi veruje, niti da razume – mislim da ga roditelji nisu naučili šta je to pristanak – ali klima glavom. Ponovo se sklupčavši oko mede, posmatra me kroz pramenove kose boje peska kako silazim niz stazu do mesta s kog jasno mogu da vidim i njega i Šivon. S pištoljem i dalje oborenim ka zemlji, pritiskam 2 i telefon bira Edisonov broj. Javlja se posle trećeg zvona. – Ne mogu da nas izvučem sa seminara; već sam pokušao. – Na mom tremu je mali dečak, sav krvav. Anđeo ga je naterao da gleda kako mu ubija roditelje, a onda ga doveo ovamo da me sačeka. Duga pauza; u pozadini se čuju zvuci koji mi liče na razgovor u TV studiju o nekoj bejzbol utakmici. – U–ha konačno se oglašava. – Ti baš ne želiš da ideš na taj seminar.


Na vreme sam se ugrizla za usnu kako bih zaustavila smeh. – Šivon zove hitnu. – Jel’ povređen? – To je komplikovano pitanje. – Onako kako su naša pitanja obično komplikovana? – Tako je. – Biću tu za petnaest minuta. Veza se prekinula, a kako moja mala crna haljina nema džepove, guram telefon pod bretelu prslučeta odakle mogu da ga izvučem a da ne ispustim pištolj. Vraćam se na trem, sedam na poslednji stepenik. Oslonjena na gelender, naginjem se tako da mogu da vidim i njega i kraj prilaza. – Pomoć stiže, Roni. Možeš li da mi kažeš još nešto o anđelu? Ponovo vrti glavom i još jače steže medu. Ima nešto kod tog medveda, nešto… oh. Njegovo krzno nije isprskano krvlju. Obrisana je s njegovih ruku, s lica, verovatno su leđa medvedića natopljena, ali on ga nije držao kad su mu roditelji bili napadnuti. – Roni, da li ti je anđeo dao medu? Podiže pogled, na delić sekunde se sreće s mojim, potom ponovo gleda u pod; posle nekoliko trenutaka, klima glavom. ¡Me lleva la chingada! Naš tim poklanja medvediće žrtvama ili njihovim drugarima i braći kad moramo da ih ispitujemo. To im pruža utehu, nešto za šta mogu da se uhvate, da priviju uz sebe – ili u slučaju jedne dvanaestogodišnjakinje, nešto čime mogu da gađaju Edisona u glavu. Ali dati detetu plišanog medu nakon što ste mu na njegove oči ubili roditelje? A dečak je rekao „ona’. To je tako jebeno retko, ako je u pravu. Edison stiže, parkira kraj trotoara nekoliko kuća niže kako bi ostavio mesta za kola hitne pomoći koja bi trebalo ubrzo da stignu. Edison i ja živimo na petnaest minuta vožnje jedno od drugog; telefon mi kaže da je od završetka našeg razgovora prošlo tek nešto više od deset. Neću ni da ga pitam koliko je saobraćajnih propisa prekršio. Još je u farmericama, na nogama patike odvezanih pertli, ali je na pojas zakačio značku i obukao FBI jaknu kako bi povratio autoritet koji njegova majica s natpisom „Nešenelsa“ poprilično narušava. Dok prilazi, ruku drži na futroli pištolja, nakratko se


zaustavlja da se javi Šivon. Njih dvoje nisu prijatelji, a rekla bih da nikad neće ni biti, ali se jedno prema drugom ophode dovoljno prijateljski, s obzirom na to da smo Biro i ja jedino što imaju zajedničko. Stigavši do prilaza, dodiruje slepoočnicu i vrti prstom. Ja vrtim glavom i mašem pištoljem kako bi mogao da vidi da mi je još, u rukama. On klima i izvlači svoj pištolj i baterijsku lampu, nestavši iza kuće. Posle nekoliko minuta, ponovo se pojavljuje u mom vidokrugu; vidim ga kako vraća pištolj u futrolu. Protežem se i štiklom kačim kaiš svoje tašne, povlačeći je k sebi kako bih i ja konačno mogla da odložim svoje oružje. Mrzim da držim pištolj u prisustvu dece. Nismo stigli ni da se pozdravimo, a već su se pojavila ambulantna i policijska kola, praćena neobeleženom limuzinom koja sasvim sigurno takođe pripada policiji, zaustavivši se na ulici. Sirene nisu uključene, ali rotaciona svetla jesu. Neki moji susedi nisu oduševljeni što žive pored FBI agenta; bolje bi bilo da nikog ne probudimo. Prepoznajem ženu u civilnom odelu koja nam se približava. Pre dve godine radile smo zajedno na slučaju nestale dece koju smo zdravu i čitavu pronašli u Merilendu. Koliko god to grozno zvučalo, drago mi je zbog toga, jer će naš susret biti mnogo opušteniji. Detektivka Holms se penje pravo na trem u pratnji jednog neuniformisanog policajca i dva bolničara. Drugi policajac ostaje kraj prilaza da razgovara sa Šivon. – Agentkinjo Ramirez – pozdravlja me Holmsova. – Dugo se nismo videle. – Si. Detektivko Holms, ovo je stariji specijalni agent Brendon Edison, a ovo je – nastavljam, duboko uzdahnuvši i pokazavši ka ljuljašci – Roni Vilkins. – Jeste li ga pregledali? – Nismo. Rekao je da nije povređen, pa sam mislila da je bolje da to prepustim vama. Agent Edison je obišao oko kuće; osim toga, kretanja je bilo još samo oko kola, na prilazu i ovde gde ja sedim. – Agente Edisone? Jeste li našli nešto vredno pomena? Edison odmahuje glavom. – Nema vidljivih tragova krvi, oko prozora i zadnjih vrata nema naznaka o pokušaju upada, na


zadnjem tremu nema krvi, zemlje ni krhotina. Niko se nije krio, nema vidljivih otiska stopala. – Šta vam je on rekao? – Nisam htela mnogo da ga ispitujem – priznajem, ali joj prenosim sve što sam saznala od dečaka. Pažljivo me sluša, lupkajući prstima po beležnici koja joj viri iz džepa. – U redu. Nadam se da ovo nećete shvatiti lično… – Gde da stanemo? Usne joj se krive u osmeh; klima glavom. – Staza ili prilaz? Na neko vidno mesto, zbog njega, ali ipak na izvesnoj udaljenosti. Možeš li, molim te, da nas upoznaš? – Naravno. Edison mi nudi ruku da ustanem i ja se okrećem detetu koje nas posmatra sa ljuljaške na tremu. – Roni? Ovo je detektivka Holms. Ona će ti postaviti nekoliko pitanja o onome što se desilo večeras. Možeš li da joj odgovoriš? – Ja… – Gleda negde između mene i detektivke, spuštajući pogled ka pištolju u futroli koja joj visi na kuku, zatim se stresa i ponovo gleda u pod. – Dobro – šapuće. Holmsova se mršti. – Možda će mi biti potrebna… – Samo zovni. – Bockam Edisona u leđa kako bih ga pokrenula, pa se udaljavamo niz stazu sve do ivice kuće. – Još nisam rekla Viku. – Ja sam ga usput pozvao – kaže, nadlanicom gladeći neobrijanu bradu. – Rekao je da ga obaveštavamo, a da Sterlingovu noćas ostavimo na miru. Reći ćemo joj ujutru. – Ovo nije FBI–jev slučaj. – Upravo tako. – Gleda preko mog ramena do kraja kolskog prilaza. – Šivon nije baš srećna. – Pravo čudo; bile smo na romantičnom sastanku, a na pragu nas je sačekalo okrvavljeno dete. Kako čovek da ne bude srećan? – Roni Vilkins. Da li ti ime zvuči poznato? – Ne, ali sam sto posto sigurna da ga socijalna služba ima u evidenciji. – Gledam kako bolničari i policajac pregledaju Ronija, uzimaju uzorke i skupljaju dokaze. Pauza između svakog postupka: pitaju ga za dozvolu. Dečak deluje kao da ga sve to zbunjuje. Ne to


što ga dodiruju, već njihova pitanja. Na nekoliko metara od nas, Holmsova se naslanja na ogradu trema kako ne bi pravila gužvu oko njega i nadvijala se nad njim. Puštaju ga da drži medu, samo ga povremeno mole da ga prebaci u drugu ruku, ali ga nikad ne dodiruju. Lepo je to videti. – Zašto ti? – Nadam se da ćemo otkriti jer ja stvarno nemam pojma. – Tehnički, mi nemamo prava da vidimo njegov dosije, ali ću zamoliti Holmsovu kad ga budu zbrinuli. Možda će iskočiti nešto. – Edison se saginje da veže pertle. – Uzgred, moj kauč ti je na raspolaganju. –O? Uprkos tome što je ovako kasno, na čelu mu se pojavljuju graške znoja. Postajem svesna kako se i meni haljina neprijatno lepi za leđa. Leto u Virdžiniji. Upućuje mi iskrivljen osmeh i pomera se da veže i drugu pertlu. – Nećeš moći da ostaneš ovde, a ne bih rekao ni da je Šivon raspoložena da te odvuče kod sebe u ovako sitne sate. – Istina. Hvala ti – uzdišem. – Ako bi jedan od policajaca pošao ispred mene, mogla bih da uđem i pokupim čistu odeću i još po nešto, umesto da otvaram putnu torbu. – Lo que quireas.[ 2] Na tremu, jedan od bolničara razmotava ispresavijan srebrni prekrivač i nežno obavija Ronija. Sigurno se spremaju da ga odvedu. Holmsova je na telefonu, više sluša nego što govori; njeno lice ne odaje mnogo. Ako me sećanje ne vara, i ona ima dete sličnih godina kao Roni. Prekinuvši vezu, govori nešto policajcu i kreće prema nama. – Socijalna služba će nas sačekati u bolnici – obaveštava nas. – Ramirezova, zahtevaju da ti ne budeš tamo, barem ne odmah. Voleli bi da vide hoće li se u tvom odsustvu setiti još nečega što je ubica možda rekao o tebi. – Znači, njegovi su stvarno mrtvi? Bacivši pogled na telefon, Holmsova zazvižda. – Da. Detektiv Minjon je na mestu zločina. Kaže da, ako vas dvoje hoćete da pogledate, zabeležiće vaša imena.


– Stvarno? – pita Edison, s više sumnje u glasu nego što je nameravao da pokaže. – Svi znamo da ovo nije FBI–jev slučaj, ali bi to lako mogao da postane. Jebeš jurisdikciju. Ja bih vas radije obaveštavala pre nego što to postane problem. – Zahvalni smo ti na tome. – Agentkinja Rajan može da krene kući. – Na trenutak sam bila zaboravila na Šivon. – Možda ćemo je pozvati da joj postavimo još neka pitanja, ali nema razloga da je zadržavamo ovde. Ramirezova, hoćeš li da uzmeš nešto iz kuće pre nego što stavimo traku? Na pomen trake želudac mi se okrenuo. Jasno je da ovo neću moći u potpunosti da sakrijem od komšija, ali traka će sve učiniti još očiglednijim. – Hoću, hvala – odgovaram. Ohrabrujuće klimam glavom Roniju dok u pratnji bolničara i policajca prolazi kraj nas; niži bolničar drži jednu ruku na dečakovom ramenu. Roni se osvrće ka meni; oči su mu razrogačene i pune bola. – Biće on dobro – blago primećuje Holmsova. Edison frkće. – Zavisi šta podrazumevamo pod tim „dobro“. Kroz takvo iskustvo niko ne može da prođe bez ožiljaka, dubokih, koji nikad neće sasvim zarasti. Bez obzira na to koliko Roni bude uspeo da se pokrpi, uvek će videti šavove, a videće ih i svi oni koji takve ožiljke nose na sopstvenoj duši. – Bolje će biti da vi obavestite agentkinju Rajan. Izvlačim ključeve iz tašne i mašem njima u Edisonovom pravcu. – Daću joj svoja kola, ako je u stanju da vozi. Njena su u garaži na poslu, tako da neće biti problem da mi ih vrati. – Buena suerte?[ 3] Spuštajući se niz kolski prilaz, primećujem da je Šivonino raspoloženje iz šoka preraslo u bes: hoda ukrug, dok joj kosa poskakuje oko glave. Izgleda sjajno, ali nemam nameru da joj to kažem. – Detektivi kažu da možeš da ideš. Možeš li da voziš ili hoćeš da te ja odbacim? – Jel’ ovo neki od tvojih slučajeva? – pita umesto da odgovori. – Jel’ te pratio do kuće?


– Ne znamo šta je u pitanju. Koliko nam je poznato, nije povezan ni sa jednim od slučajeva na kojima smo radili ili oko kojih su nas konsultovali. Danas ćemo malo kopati kako bismo bili sigurni. – Dete su doveli tvojoj kući, Mercedes! Rekli su mu tvoje ime! – Znam. – Pa zašto si onda tako jebeno mirna? – sikće. Nisam mirna, ali s druge strane, retko ko bi to primetio. Ne mogu da je krivim što ne spada u te retke. Ruke mi se ne tresu, glas mi je ravan, ali me spopadaju električni trnci zbog kojih mi se čini da se sve kreće brzinom od milion kilometara na sat. – Viđala sam i gore stvari. Moguće da je to bio pogrešan odgovor. Šivon grabi ključeve iz moje ruke, ogrebavši me po dlanu. – Ujutru ću ti poslati poruku na kom nivou garaže su ti kola. – Besno se udaljava ka kolima; nije ni primetila kad je Edison otvorio suvozačka vrata da ubaci njenu torbu. Povukla sam se na travnjak dve sekunde pre nego što je zalupila vrata i stisnula gas, zamalo me oborivši. – To je baš dobro prošlo – primećuje Edison. – Kretenu – mumlam. – Kako god ti kažeš mija. Hajde, kupi prnje. Poslaću poruku Viku. Policajac koji je stajao sa Šivon ulazi za mnom u kuću. Sve deluje bizarno; nema nikakve naznake da je onaj ko je doveo Ronija pokušao da upadne u kuću. Grabim torbu i trpam u nju odeću i higijenske potrepštine; na kraju ubacujem i knjigu s mozgalicama koja mi stoji kraj kreveta. Od policajca, koji stoji u dovratku spavaće sobe, dopire prigušen krik. Kad sam se osvrnula da ga pogledam, samo je pokazao prstom naviše. Dobro, jasno mi je da u svetlu večerašnjih događaja prizor može da deluje uznemirujuće. Duž sva četiri zida sobe pruža se dugačka polica, postavljena na oko pola metra ispod plafona, potpuno prekrivena plišanim medvedićima. U uglovima vise male ljuljaške od gaze koje omogućavaju da se vide i najveći i najmanji medvedi. Jedan stoji sam na noćnom ormariću s moje strane kreveta, pohaban smotuljak crnog pliša sa crveno–belom kariranom leptir–mašnom. Činjenica da


sam većinu njih nabavila nakon što sam prerasla program hraniteljstva… pa, policajac to nikako ne može znati. – Meda koji je Roni držao? Nije moj – kažem mu. – Jeste li sigurni? – Jesam. Proučavam medvediće na polici, pokušavam da se setim gde i kad sam ih nabavila ili ko mi ih je poklonio. – Nijedan od mojih nije odnet niti premešten, a nema ni novih. – Ja, uf… Obavestiću detektivku Holms. Da budem sasvim mirna, proveravam pretinac u podu gde mi se nalaze pištolji. Oba moja lična pištolja su tu, municija netaknuta u sefu koji držim u ormanu za cipele. – Moram da se presvučem, ali znam da moraš da me držiš na oku. Možeš li bar da gledaš u moja stopala? – Da, gospođo. Brzo se presvlačim, ostavljajući haljinu na krevetu. Iako je tako kasno, izvlačim nešto bar donekle profesionalno, u slučaju da iz kuće Vilkinsovih produžimo pravo u kancelariju. Ujutru imamo taj prokleti seminar; ne moram da, povrh svega, slušam još i opomene zbog neadekvatnog oblačenja. U kuhinji se penjem na pult pored frižidera i zavlačim ruku u plitak ormarić iznad uređaja, povlačeći prstima po bočnoj stranici, pronalazim rezervne ključeve zalepljene za drvo. Vik, Edison, Sterlingova i Šivon imaju svoje ključeve, ali nije loše imati još jedan komplet. Skočivši na pod, pokazujem ih policajcu kako bi video tačkice laka za nokte. – Žuti je za gornju automatsku bravu, zeleni za donju, plavi je za običnu bravu. Narandžasti otključava staklo iznad zadnjih mrežastih vrata. – Agenti i policajci – konstatuje on. – Prozori? – Obične bravice, bez ključeva. – Kad sam Šivon dala njen komplet, dobila je panični napad zbog tolikih brava. Taj razgovor se završio tako što smo na samolepljivoj ceduljici zabeležile moje obećanje da nikad neću tražiti od njenog stanodavca da na njena vrata stavi još neku bravu. Policajac zaključava kuću, a ja sam prinuđena da zastanem i duboko udahnem zbog nemira koji osećam u stomaku. Ovo je moj


dom, nešto zauvek moje, a moram da ga napustim zbog nečeg što još uvek ne mogu da prokljuvim. Edison mi uzima torbu iz ruke; on na dame u nevolji reaguje džentlmenskom nespretnošću. Odnos između džentlmena i nespretnosti zavisi od osobe koja je izazvala takvu reakciju. Čak mi otvara vrata kola, tako da moram da uradim ono što je u tom trenutku jedino razumno. Zviznem ga po potiljku; moj udarac ublažavaju tamne kovrdže, za nijansu predugačke i raščupane. – i Basta! –¡Manten la calma![ 4] – uzvraća i ostavlja me da sama zatvorim vrata. Siromah Edison. Ne računajući Vika, osuđen je da život provodi okružen jakim, neurotičnim, tvrdoglavim ženama, a ne bi ni voleo da je drugačije. Nikad nisam shvatila čime je zaslužio takvu veličanstvenu patnju.


3

Sandra

i Danijel Vilkins žive na severnoj strani Manasasa, u pristojnom kraju nastanjenom pripadnicima srednje klase, koji je, doduše, za nijansu prešao svoj zenit, te deluje pomalo ofucano. Sve kuće su napravljene na osnovu tri različita projekta, obojene različitim nijansama iste boje kako bi se dobio utisak raznolikosti, ali sve je malo pohabano, a većina automobila su stariji modeli, sa zamenjenim delovima karoserije zbog sudara ili rđe. Ambulantna kola kraj kojih prolazimo udaljavaju se s mesta zločina, bez sirena i rotacije, a kola mrtvozornika parkirana ispred jedne od kuća nagoveštavaju zašto nema potrebe za žurbom. Dva patrolna automobila i jedna neobeležena limuzina, koja verovatno pripada detektivu Minjonu, zagradili su prilaz. Nekoliko komšija stoji na svojim travnjacima i posmatra osvetljenu kuću, ali većina susedstva je i dalje usnula. Edison parkira malo niže niz ulicu kako ne bismo blokirali policijska kola ili nekog od komšija. Prebacujem futrolu iz tašne na pojas, stavljam značku u zadnji džep i na kraju prebacujem telefon iz brusthaltera u džep – zaboravila sam da to uradim kad sam se presvlačila. – Završila si s lickanjem? – pita Edison. – Volim da izgledam najbolje što mogu – grubo mu odgovaram. Kezi se, otvara vrata i krećemo ka kući. Pogledavši naše značke, uniformisani policajac na ulaznim vratima beleži vreme dolaska. – Ispred glavne spavaće sobe imate kutiju s navlakama za cipele. Pazite gde gazite – savetuje nam. To je ohrabrujuće. Na belo obojenim stepenicama koje vode na sprat, kao i na tepihu u hodniku, nema vidljivih tragova krvi. – Detektive Minjone? – dovikuje Edison. – Agenti Edison i Ramirezova. Šalje nas Holmsova.


– Stavite navlake i uđite – javlja se muški glas iz spavaće sobe, praćen tihim mrmljanjem drugih glasova. Saginjemo se da na cipele stavimo tanke papirne navlake. One ne služe samo da zaštite naše cipele, već da smanje remećenje dokaza, da spreče razmazivanje krvi ili ostavljanje svežih otisaka cipela na podu. Navlačim dva para; nakon kratkog razmišljanja, i Edison se povodi za mojim primerom. Roni je bio sav prekriven krvlju; soba mora da je u užasnom haosu. Verovatno je to trebalo da zaključim po tome što je mrtvozornikov kombi parkiran ispred, ali sam se iz nekog razloga iznenadila što su Vilkinsovi još uvek u krevetu. Pokrivači su razbacani i krv je gotovo svuda. Vidim nekoliko mrlja koje očigledno potiču od prskanja arterijske krvi – ona uvek ostavlja uočljiv trag – i još nekoliko koje su došle posredno, verovatno s noža. Osim toga, ostali tragovi su mnogo haotičniji, mrlje od različite krvi se preklapaju i spajaju. Na tepihu, sa obe strane kreveta, postoje po dva neuprljana mesta. Na jednom je najverovatnije stajao ubica – Ronijev anđeo – ali ostali… Kad je rekao kako ga je naterala da gleda, nisam zamišljala da je bio tako blizu. Dva niza krvavih otisaka cipela vode oko kreveta i ka vratima, ali tu staju. U hodniku nije bilo krvi. Žena–anđeo je možda ponela Ronija – verovatno ga je ponela, tako je imala bolju kontrolu – ali nečim je morala da pokrije noge. Navlake? Kese? Drugi par cipela? Na većem paru otisaka vide se tragovi đona. – Jel’ mali stvarno dobro? – pita detektiv u odelu. Minjon izgleda kao da mu je pedesetak godina, preplanuo, kratke kose i prosedih brkova. – U šoku, ali bez fizičkih povreda – obaveštavam ga. – Ako se ne računaju one stare. – Ne znam da li vam je Holmsova to pomenula: patrola dobro poznaje ovu kuću. Komšije obično vole da istaknu kako nisu radoznali, ali smo svejedno primali po nekoliko poziva mesečno zbog njihovih svađa. Sutra ćete dobiti kopiju celog dosijea. – Klima nam glavom, a zatim pokazuje na tela na krevetu. – Užas jedan. Može i tako da se kaže.


Danijel Vilkins je na levoj strani kreveta, čovek širokih ramena, s mišićima obavijenim pivskim salom. Teško je reći kako je izgledao pre napada: lice mu nije samo krvavo, već izudarano i izbodeno, kao i čitav torzo. – Dvadeset devet rana od noža – kaže patolog, nagnut nad drugu stranu kreveta. – Plus dve rane od metka na grudima. Nije odmah umro od njih, ali nije mogao nigde ni da mrdne. – Je li i ona upucana? Patolog odmahuje glavom. – Verovatno je to trebalo da posluži kao čin potčinjavanja. Koliko možemo da zaključimo ovako pre autopsije, prvo je pucano na njega. Onda je napadnuta ona, pa se ubica vratio na njega. Na njega je potrošio više vremena. Ona ima samo sedamnaest rana od noža, sve na telu. Sedamnaest i dvadeset devet… to je užasan bes. – Ubica je u dobroj fizičkoj kondiciji – kaže Edison, pažljivo zakoračivši između dva traga krvi na tepihu. – Ovakvi napadi besa umaraju, a ubica je nakon svega odneo Ronija niz stepenice i do kola, pa onda ponovo kod Ramirezove na trem. – I vi stvarno nemate pojma zašto? – pita Minjon. Već mi je dosadilo da stalno govorim ne. Na sreću, ovog puta Edison to čini umesto mene. Prelazim do druge strane kreveta, tamo gde leži Sandra Vilkins; pored mene je jedan od patologovih pomoćnika. – Verovatno je teško reći, s obzirom na sav ovaj haos, ali ima li na njoj znakova zlostavljanja? – Osim masnice na oku i otečenog obraza? Ima nešto modrica, a ne bih se iznenadio ni da rendgen pokaže nekoliko polomljenih kostiju. Znaćemo više kad je budemo oprali. – A u njenom dosijeu ima i izveštaja iz bolnice – dodaje Minjon. – Ulazak u kuću deluje prilično jasno. Sijalica na tremu je odvijena taman toliko da nema kontakta, ali ne dovoljno da bi pala i razbila se. – I to je to? – Nije bilo potrebe da bude suptilniji od toga, ovo je bilo sasvim dovoljno. Nije morao da obija bravu jer već neko vreme nije radila. Gđa Vilkins se jednom zaključala tokom svađe s mužem, ali je on polomio bravu i nikad je nije zamenio.


– Da li to piše u policijskom izveštaju? – Da, od pre nekoliko meseci. Oko dečje sobe nema krvi, a nema je ni u njoj. Čini se da ga je ubica probudio, doveo ga ovamo i bacio se na posao. – To odgovara onome što nam je Roni ispričao. – Pretpostavljam da ga nikad nije tužila? – pita Edison. – Gle, gle, vi kao da ste već viđali ovako nešto. – Minjon ispravlja kravatu, primerak neprimereno vedrih boja, sav u ogromnim suncokretima. – Ujutru ćemo zvati Centar za zaštitu dece i uzeti kopije njihovih dosijea. Pobrinuću se da i vi dobijete primerak. Ronijev je sigurno podebeo. – Policijski dosije, bolnički izveštaji, dosije u Centru za zaštitu dece… to je mnogo očiju i ruku na ovakvoj vrsti podataka. A gde su još rođaci, komšije, prijatelji, nastavnici, članovi crkvene zajednice ili bilo koje druge grupe kojoj su možda pripadali. Ako su ubistva povezana sa zlostavljanjem, moraćemo da uzmemo u obzir mnogo ljudi. Drugi pomoćnik se nakašljava, okrećemo se ka njemu i on počinje da se crveni kao bulka. – Izvinite, meni je ovo tek drugo, ovaj… ubistvo. Smem li nešto da pitam? Patolog koluta očima, ali se trudi da izgleda impresionirano a ne iznervirano. – Tako se uči. Potrudi se da bude dobro. – Ako je ovde reč o zlostavljanju, i gđa Vilkins je bila žrtva. Zašto je ubica napao i nju? – Zaradio si lizalicu. Podseti me da ti je dam kad sednemo u kombi. Morbidan humor; nije baš po volji agenata. – Ako ovo ima veze sa zlostavljanjem – odgovara Edison – još nismo sigurni, ali ako ima, onda ovakve ubice majku obično smatraju saučesnikom, čak i kad je i ona sama žrtva. Nije zaštitila dete. Morala je da zna za to, a nije ga zaustavila, bilo zato što je mislila da ne može, bilo zato što je htela da malo tog tereta prebaci na nekog drugog. – Kad nedeljom odem kod mojih na ručak, mama me pita da li sam tokom nedelje naučio nešto novo – kaže pomoćnik. – Moraću da počnem da je lažem.


– Svakog dana ćeš naučiti nešto. Ozbiljno to mislim – kaže Edison. – Videla sam neke susede napolju. Da li je neko od njih čuo pucnje? Detektiv odmahuje glavom. – Bićemo sigurni kad budemo izvadili metke, ali izgleda da je ubica imao nekakav prigušivač. Po tragovima na rani, rekao bih, najverovatnije krompir. Susedi su pominjali vriske, ali to za ovu kuću nije ništa neobično. – Dečje vriske? Edison me gleda podsmešljivo. – Misliš da je Roni stajao i gledao kako anđeo ubija njegove roditelje i pritom nije vrištao? – Nije se pomerio s mog trema. Kad ga je ubica ostavio, mogao je da ode u prvu kuću i zatraži pomoć, ali on se nije mrdnuo s mesta. I pogledaj tepih; ima li ikakvih tragova borbe na mestu gde je stajao? – Da je ikad priznao socijalnim radnicima šta mu se događalo, sva je prilika da ne bi bio vraćen kući. – Edison trlja bradu. – Sigurno je naučen da ćuti kako bi zaštitio oca. Verovatno bi poslušao bilo koga ko ima iole autoriteta samo da ne mora da priča o zlostavljanju. – Sirotog klinca čekaju godine terapije – primećuje patolog. – Da li vas ova scena podseća na neki vaš slučaj? Ili neki od izveštaja koji su vam prošli kroz ruke a nisu postali vaši slučajevi? – pita Minjon. – Ni na jedan – odgovara Edison. – Svejedno ćemo ih pročešljati, za svaki slučaj, i javićemo vam ako nešto nađemo. – A na neki vaš? – pitam, na šta me i Minjon i Edison začuđeno pogledaše. – Ako zanemarimo krv, ovo je čista scena. Jednostavan, efikasan upad i izlaz, sa detetom. Dobro planiranje, poznavanje karaktera okoline. Čini se kao da nije početnik, a ako jeste, šta li je sledeće? Minjon žmirka u mene, trzajući brkovima. – Hvala vam, ova noć je bila prava mora, dosta je bilo. – Majke su me naučile da sve delim sa drugima. Kao što je Edison predvideo, iz kuće izlazimo u četiri ujutru; policajac za svaki slučaj stavlja naše navlake u kesu sa dokazima i beleži vreme našeg odlaska. Kraj je i dalje tih, tu i tamo se vide usamljena svetla s ponekog trema ili od ulične svetiljke. Iza kuća sa


druge strane ulice prostire se gust šumarak; već mi se smučilo da mi se koža uvek ježi na takav prizor. Moja ulica s razlogom ima velike travnjake i nijedan šumarak. Edison me gurka ramenom. –Hajde. Marlin ustaje za pola sata; možemo da joj pravimo društvo. – Upašćemo u Vikovu kuhinju… – Vikova je kuća, a kuhinja je Marlinina. – … i praviti društvo njegovoj majci dok on još spava? – To je moj plan. Šta misliš, šta sprema za doručak? Šta god da sprema, biće fenomenalno, a večera je bila baš davno. Naslonivši se na krov kola, posmatram mračan šumarak. Od njega ne dopire nikakav zvuk; čudno je kad je drveće tiho. Čudno i zastrašujuće. – Znaš, Šivon me je zarazila onim okruglim pecivom sa sirom i šumskim voćem. Kezi mi se preko krova i otključava vrata uz pisak i meko škljocanje brave. – Hajde, hermana. Idemo da im popijemo svu kafu pre nego što Vik ustane. – Samo ako si odlučio da ne doživiš današnji dan. Oboje se nevoljno osvrćemo ka osvetljenoj kući; odrasli Vilkinsovi su još unutra dok im je sin u bolnici, prestrašen i u šoku, okružen nepoznatim ljudima. – Ostavićemo mu jednu šolju. Tri četvrtine šolje. – Dogovoreno. – Spuštam se na sedište, vezujem pojas i zatvaram oči dok Edison okreće ka glavnoj ulici, gde drveće nije tako preteći blizu.


Bila jednom jedna devojčica koja se plašila noći. Nije to isto kao mrak. Mračni orman, mračna soba, mračna šupa – sve to može da se promeni u trenutku. Možete da ga učinite ne mračnim, ili bar da pokušate. Dok noć… Noću morate da stisnete zube i čekate, bez obzira na to šta se dešava. Njen tata je počeo da je posećuje noću, i to je bilo drugačije. Nije je udarao, osim ako bi se suprotstavila i rekla ne. Ljubio bi modrice koje joj je napravio tokom dana, zvao je svojom dobrom devojčicom, svojom lepom devojčicom. Pitao je hoće li da ga usreći, da se tata ponosi njome. Mogla je da čuje kako mama plače u hodniku. U toj kući su svi mogli sve da čuju, gde god se nalazili. Zato je mislila da njena mama sigurno može da čuje kad njen tata stenje i viče i priča bez prestanka, kao da ne može da zadrži reči. Njena mama je sigurno mogla da čuje. Ali noću nikad nije viđala mamu. Samo tatu.


4

–Danas ste baš poranili. Mašem rukom u pravcu glasa, suviše umorna da dignem glavu s konferencijskog stola kako bih pogledala Sterlingovu dok ulazi. U sledećem trenutku prsti mi se obavijaju oko čaše od tvrdog kartona kroz koji probija toplota. E zbog toga već vredi podići glavu. I kafa uopšte nije loša, s pavlakom i ukusom vanile, a ne ono sranje iz naše čajne kuhinje ili iz kafeterije. Ovo nije kafa koju plaća Biro. Puštam da me miris i ukus usprave i vidim Edisona kako žudno pije iz sopstvene čaše goriva. Sterlingova ga posmatra sa iskrivljenim osmehom, zatim mu dodaje još jednu kafu. Vik dobija onu sa aromom lešnika koju obožava, ali ne pije na poslu jer pravi agenti, tobože, piju samo gorku kafu bez dodataka. Kakva glupost! Sterlingova je s nama već osam meseci. Prebačena je iz denverskog odeljenja, ali nekako kao da smo još u prelaznom periodu: ne možemo više da zamislimo svoj tim bez nje, ali istovremeno nismo sigurni ni kako tim treba da funkcioniše s njom. Ona bez daljeg pripada tu, kako po sposobnostima, tako i po temperamentu, ali nekako je… Čudno. Vik sedi zavaljen u stolici i uzdiše, odsutno se istežući; levu ruku drži položenu na grudima preko ogromnog ožiljka, poznatog i po tome zašto se Sterlingova pridružila našem timu. Prošlo je godinu dana otkad je pogođen dok je branio dete ubicu koga tek što smo bili uhapsili. Vik je bio upucan, moje ruke su bile sve krvave od pritiskanja rane dok nije stigla hitna pomoć, a Edison je morao da uhapsi ucveljenog oca žrtve koji je pucao na saveznog agenta. Bio je to grozan dan. Vikovo stanje je bilo neizvesno duže nego što bi iko od nas voleo da pamti, a glavešine su iskoristile njegov dug oporavak da ga


konačno nateraju da prihvati unapređenje u šefa jedinice. Ili to ili da se penzioniše, a kakve god nade gajila njegova žena, Vik još nije bio spreman da se povuče. Na sreću po mentalno zdravlje svih nas, iskoristio je svoj novostečeni autoritet da izvuče Edisona i mene sa današnjeg seminara kako bismo mogli da istražujemo porodicu Vilkins. Izvukavši stolicu, Sterlingova seda za sto i spušta svoju ogromnu šolju čaja. – Dakle, šta se desilo i kako mogu da pomognem? Narednih nekoliko sati u konferencijskoj sali čuje se samo škljocanje tastera na laptopu, škripanje stolica i srkanje kafe koje nam ponestaje. U jednom trenutku, Sterlingova se pridiže, proteže i odlazi u kancelariju. U povratku, po običaju koračajući gotovo nečujno, donosi aparat za kafu iz Vikove kancelarije i kutiju s patronama, koja joj klimavo visi s prsta. Provlačeći se iza Edisona, čeka da okrene stranu koju čita. – Možeš li da mi pomogneš? – pita iznenada. Edison ciknu i poskoči napred, udarivši telom o ivicu stola. Vik koluta očima i vrti glavom. – Klepetušu – gunđa Edison. – Obesiću ti prokletu klepetušu oko vrata. Ona se kezi i spušta kutiju ispred njega. – Baš si srce – dobacuje veselo i zaobilazi sto kako bi namestila mašinu na policu. Uključuje kabl u struju i pušta mašinu da radi. Koliko nam je poznato, FBI nikad nije imao razloga da primeti porodicu Vilkins. Nema poternica, zločina u prošlosti, ništa što bi privuklo pažnju federalne policije. Njihova dugačka istorija sa organima reda izgleda da se završavala na lokalnom nivou. Zašto je onda Roni doveden mojoj kući? Dok mi se stomak buni što sam ga toliko pretovarila kofeinom, šaljem poruku Šivon da vidim kako je i da li se bar malo oporavila od sinoćnjeg šoka. Poziv na ručak manje deluje kao da obigravam oko nje, a više kao da hoću da se izvinim. U Šivoninom odgovoru nalazim samo mesto gde su mi parkirana kola i obaveštenje da ključeve mogu da podignem na recepciji. – Ručak sa Šivon? – pita Sterlingova. – Ne, osim ako neću da ga jedem smrznutog.


Sterlingova se saosećajno trznu. – Znači, naručujemo. Posle kratkog turnira u igri „papir, kamen, makaze“ Edison kreće da dočeka dostavljača, ali ga presreće mlada agentkinja sa recepcije koja kukom otvara vrata jer su joj ruke zauzete kesama i velikom kutijom sa dosijeima. Edison joj pomaže da kese bezbedno spusti na sto pre nego što joj sve poispada iz ruku. – Hvala – kaže devojka, malo pocrvenevši. Sterlingova i ja se pogledasmo i ona prevrnu očima. Vik deluje ravnodušno. Kod Edisona ima nečeg što neodoljivo privlači mlade agentkinje. Večito narogušen, ranjene duše, uvek zaštitnički nastrojen i pun poštovanja prema ženama u svom okruženju, a ta kombinacija deluje kao poziv na uzbunu. Koliko vidim, to nema nikakve veze sa onim što radi ili govori; jednostavno, kad se nađu u istoj prostoriji s njim, sve od reda počnu da crvene i zamuckuju. Najbolje od svega je što on to uopšte ne primećuje. Nema pojma. Vik nam ne dozvoljava da mu otvorimo oči. Uz učtivo zahvaljivanje što nam je donela dosijee, Vik ustaje i odlučno isteruje mladu damu iz prostorije: napravio je fizičku barijeru između nje i Edisona ne bi li je naterao da krene prema vratima. Sterlingova ne uspeva da zaustavi kikotanje. Edison podiže pogled sa čvorova na plastičnim kesama. –Šta? Sterlingova popušta, zarazivši i mene; čak se i Vik kikoće i vrti glavom dok zatvara vrata. – Šta je toliko smešno? – Možeš li, molim te, da mi dodaš štapiće? – mazno ga moli Sterlingova. Pružio ih je, i ona zatrepta. – Hvala – kaže, podražavajući zbunjeni ton mlade agentkinje. Vik se malo zagrcnuo, ali nije prokomentarisao, samo mi je dodao hranu i viljušku jer sam suviše gladna da bih se zamajavala štapićima. U tome je stvar sa Sterlingovom. Ima dvadeset sedam godina, ali izgleda kao da joj je sedamnaest – slatka plavušica sa ogromnim plavim očima. Uprkos znački, pištolju i strogoj crno–beloj odeći za posao, bez ikakve boje da je omekša i istakne njenu lepotu, redovno je pitaju da li je došla da poseti tatu na poslu. Uvek će ostavljati


utisak ljupkosti i nevinosti, tako da se i ne trudi da to promeni, samo još više ističe svoj bezazleni izgled kako bi je svi potcenili. Prosto savršeno! Takođe je imuna na Edisonov šarm. Još prvog dana u Kvantiku nečujno nam se primakla iza leđa i nasmrt ga preplašila rekavši „zdravo“. I dok je on pokušao da odvoji pobledele prste od ivice stola, presrela je moj pogled i namignula mi. To mi je mnogo olakšalo dolazak novog člana u tim koji se nije menjao gotovo deset godina. Jedemo na brzinu i sklanjamo ostatke kako hrana ne bi dospela na papire. Otvaram kutiju koju nam je poslao Minjon i štrecam se. – Mierda – uzdišem – ovo je baš velika količina papira za jednog desetogodišnjaka. Sterlingova se uspravlja i krivi vrat kako bi pogledala. – Sve to? – Nije. Tu su i izveštaji Odeljenja za nasilje u porodici i majčini izveštaji iz bolnice. Al’ ipak. – Izvlačim dve fascikle s Ronijevim imenom, obe toliko debele da su morali da ih pričvrste najvećim spajalicama koje sam u životu videla, i s treskom ih spuštam na sto. – To je Roni. Ona se naginje napred i čita natpis s jedne od fascikli. – Zove se Roni. – Pa, da, zato i… – Ne, hoću da kažem, roditelji su mu dali ime Roni. Ne Ron ili Ronald, pa ga zovu Roni. Pravo ime mu je Roni. – Baš su ga usrećili! – gunđa Edison. Pogledavši ga, podižem fascikle nekoliko santimetara i puštam ih da ponovo tresnu o sto. – U pravu si. Sterlingova uzima fascikle s lekarskim izveštajima Sandre Vilkins, a Vik i Edison na ravne časti dele popriličnu hrpu onih policijskih, ostavljajući mi da se pozabavim fasciklom koju je poslala socijalna služba. U ovom našem poslu dođe trenutak kad čovek pomisli da više ništa ne može da mu slomi srce. Mučiš se na svojim prvim slučajevima, očekujući da ćeš jednom, u maglovitoj budućnosti, postati imun na sve te grozote kao što su imuni tvoji partneri, da će


ono što gledaš i čitaš manje uticati na tebe. Kad–tad naići ćeš na zlostavljano dete koje ono što su mu učinili ne ume ni da nazove pravim imenom, i to te neće uzdrmati do srži. Samo, to se nikad ne događa. Tokom vremena naučiš kako to da preživiš, kako da ga sakriješ i iskoristiš. Naučiš da ni tvoji partneri nisu imuni; samo svoj užas kriju bolje od tebe. Naučiš kako da iz toga izvučeš motivaciju, ali zlo nikad ne prestaje da te pogađa. Ipak, bolje od bilo kog drugog – i baš zato što je to tvoj posao – znaš da sistem nije savršen, ali se trudi najbolje što može. Dios mio, trudi se najbolje što može. Onda dođe trenutak, kao ovaj sad, kad shvatiš da to najbolje nije ni približno dovoljno. Četiri puta. Četiri puta je socijalna služba oduzimala Ronija Vilkinsa od roditelja zbog fizičkog zlostavljanja, i svaki put im je vraćen. Prvi put su ga vratili jer je njegova majka napustila njegovog oca i otišla kod svoje majke, pa su i Ronija tamo odveli. Samo što se ona posle dva meseca vratila mužu i sa sobom povela dečaka. Drugi put je vraćen jer su roditelji podneli dokaze da njegov otac odlazi na terapiju zbog besa, s kojom je prestao čim se Roni vratio. Treći put, baka je morala da odustane od borbe za starateljstvo jer se Danijel Vilkins pojavio na njenom pragu sa bejzbol palicom i načisto joj polupao kola, a poslednji put, pre samo nekoliko nedelja, jer Roni jednostavno nije hteo da prizna zlostavljanje, odbijajući da socijalnoj radnici ispriča kako se tako strašno povredio da je opet završio u bolnici. Siroto dete su stalno iznova vraćali u pakao. U pet sati smo oterali Vika kući, ali smo nas troje ostali do pola deset kako bismo prošli kroz sve izveštaje o Vilkinsovima. Ozbiljno razmatram mogućnost da otvorim patronu koncentrata kafe i popijem je naiskap, ali ipak ostajem da dremuckam dok Sterlingova i Edison raspremaju oko mene. Znam, to uopšte nije fer s moje strane; Edison je na nogama jednako dugo kao i ja. Ali kad sam pokušala da se uključim, pecnuo me je gumicom po ruci. Edison me vodi kod sebe i sve vreme me nešto zadirkuje ne bi li me sprečio da zaspim. Često smo neispavani, naročito tokom


slučajeva, pa smo naučili poneki trik kako da ostanemo budni. Svejedno osećam ogromno olakšanje jer sam ugledala njegovu zgradu. Edisonov stan je uglavnom bez ikakvih ukrasa, čak pomalo sterilan. Moraš dobro da se pomučiš da pronađeš nešto što ukazuje na to da tu ipak neko živi; izlizana koža na kauču, stočić udubljen od udarca nakon jedne izgubljene bejzbol utakmice. Zapravo, domaću atmosferu stvaraju samo stvari koje je dobio na poklon. Prija mu je poklonila trpezarijski sto nakon što ga je naterala da joj pomogne da ga donesu iz meksičkog restorana koji se zatvarao. Jarko, haotično ofarbane pločice unose jedinu živost u ovaj prostor. Prija je snimila i fotografije koje okružuju veliki televizor – portrete specijalnog agenta Kena na njegovim mnogobrojnim putešestvijima. Kad kažem specijalni agent Ken, mislim na lutku Kena u maleckoj FBI jakni. Fotografije su same po sebi odlične, crno–bele kompozicije sa izvanrednim detaljima i osećajem za svetlost, ali na njima je definitivno lutka, i meni se to mnogo dopada. Priju Sravasti smo upoznali pre osam godina, kad je njenu stariju sestru ubio serijski ubica koji je imao ukupno šesnaest žrtava, šesnaest devojaka. Pre tri godine, Prija je zamalo postala sedamnaesta. Sada živi u Parizu, gde studira, ali ju je naš tim tokom godina na neki način usvojio, postali smo prava porodica. Pored toga, ona je i Edisonov najbolji prijatelj; uprkos razlici u godinama, zbližili su ih bol i bes zbog sestara koje su izgubili. Bez obzira na godine koje su protekle od nestanka Edisonove mlađe sestre Fejt, i dan–danas mu nedostaje. Njene fotografije nisu nigde izložene, ali s druge strane, na vidnim mestima su samo fotografije specijalnog agenta Kena. Edison štiti one koje voli tako što njihove fotografije drži na skrivenim mestima na kojima nikom neće pasti na pamet da ih traži, a on može da ih gleda kad god zaželi. Jedino na svom radnom stolu drži sestrinu sliku, odmah do Prijine; one ga podsećaju zašto radi to što radi i zašto mu to toliko mnogo znači. Vik ima ćerke; Edison ima sestre, iako još uvek nije spreman da Priju tako nazove.


Dok pretura po ormanu s posteljinom, presvlačim se u „spavaćicu“ – bokserice i majicu koje sam slučajno ukrala od Edisona tokom jednog slučaja i više nisam htela da mu ih vratim. Zajedno prostiremo čaršav i prekrivač na kauč. Zevnuvši, maše mi u znak pozdrava i odlazi u svoju sobu. Još nekoliko minuta ga čujem kako se muva po njoj dok nad sudoperom perem zube i skidam s lica ostatke šminke od pre dva dana. U kosti mi se uvukao takav umor da me oči bole i kad su zatvorene, ali uprkos udobnosti kauča na kojem sam bezbroj puta prespavala, ne uspevam da utonem u san. Neprestano vidim Ronija, utučenog, pod maskom od krvi. Prevrćem se, privijam jastuk na grudi i pokušavam da se smirim. Edisonovo hrkanje narušava tišinu – uspomena na jednu davnu povredu nosa koju nikad nije imao vremena da sanira. Hrkanje nije glasno, nikad mi nije smetalo da s njim delim hotelsku sobu, ali je zato tako umirujuće poznato. Osećam kako mi kosti postaju teške, a nakupljeni stres stiska i popušta u ritmu poznatog zvuka. Jedan od mojih telefona zvoni. Stenjući i psujući, prevrćem se i podižem ga, dok mi oči žmirkaju od prejako osvetljenog ekrana. O, mierda, to je moja tia[ 5]. Znam zašto me zove. Sranje. Ne želim sad da razgovaram s njom. Zapravo, uopšte ne želim da razgovaram s njom, a posebno ne sada. Ali ako se ne javim, nastaviće da me zove, a njene govorne poruke će sve više ličiti na vrištanje. Gunđajući sebi u bradu, prihvatam poziv. – I sama si znala da neću zvati – kažem umesto pozdrava, pokušavajući da što više prigušim glas kako ne bih uznemirila svog partnera. – Mercedes, niiia… – I sama si znala da neću zvati. Ako joj dodaš telefon ili uključiš zvučnik, prekinuću vezu, a ako nastaviš da me zoveš posle ovog paklenog dana, promeniću broj. Ponovo. – Ali danas joj je rođendan. – Si, znam. – Zatvaram oči i tonem nazad u jastuke, poželevši da je ovaj razgovor samo deo košmarnog sna. – To ništa ne menja.


Neću da razgovaram s njom. Neću ni s tobom da razgovaram, tia. Ti si samo tvrdoglavija od nje. – Pa neko mora da bude tvrdoglav kao ti – uzvraća. U pozadini se čuju haotični zvuci, galama koja je moguća samo na rođendanima gde „najbliža familija“ još uvek podrazumeva nekih stotinak ljudi. Delovi razgovora koje mogu da razaberem uglavnom su na španskom, jer madres, tias i abuelas[ 6] zabranjuju da se u kući govori engleski, osim ako nije u vezi s domaćim zadacima. – Nikad nam se ne javljaš! – Pa ako se nekom redovno javljaš, teško možeš da se udaljiš od njega. – Tu pobre mama…[ 7] – Mi pobre mama je trebalo da bude pametnija. A i ti takođe. – Tvoji sestrići i bratanci bi voleli da te upoznaju. – Moji sestrići i bratanci bi trebalo da budu srećni što je njihov abuelo još u zatvoru, a ako imaju baš mnogo sreće, nijedan muškarac iz familije neće povući na njega. Prestani da kradeš moju adresu i brojeve telefona od Esperance i prestani da me zoveš. Nemam nameru da oprostim familiji, niti želim da vi oprostite meni. Samo prestani. Prekinula sam vezu i narednih nekoliko minuta nastavila da odbijam njene pozive. – Znaš – javlja se pospan glas iza vrata spavaće sobe. Podigavši pogled, uočavam Edisona naslonjenog na dovratak, zgužvanih bokserica i zamršene kose. – To je tvoj privatni telefon. Njega, za razliku od onog službenog, možeš da isključiš. Ona, ovaj… valjda nema broj tvoj službenog telefona? – Nema. – Da nisam tako jebeno umorna, i sama bih se toga setila. Nikad ne zaboravljam da između moja dva telefona postoji razlika; samo što ponekad ne mogu da se setim zašto je ona značajna. Nakon što sam dvaput proverila da li je to stvarno moj privatni telefon, jer izgleda potpuno isto kao onaj službeni, samo što ima masku sa znakom Haflpaf, isključujem ga i to mi donosi gotovo opipljivo olakšanje. – Izvini što sam te probudila. – Jel’ u pitanju nešto posebno? – Danas je mojoj majci rođendan.


On se trže. – Gde je iskopala tvoj broj? Nema ni godinu dana kako si ga promenila. – Esperanca. Upisala je moj broj pod tuđim imenom, ali ja sam jedina osoba koju ona poznaje s pozivnim brojem sa istočne obale, pa je njena majka prokljuvila da sam to ja. Nikako ne može da se odluči da li da mi drži predavanje zato što neću da se vratim pod okrilje familije ili zato što sam je uopšte i napuštala. – Tvoj tata je još u zatvoru, jelda? – Da, i to je moj veliki greh kao njegove ćerke. – Vrtim glavom, kosa mi pada preko lica. – Izvini. – Opraštam ti – kaže značajno. Gađam ga jastukom i istog trenutka shvatam svoju grešku, iako on pometeno trepće. Sad moram da ustanem i otmem mu ga ako ne želim da ga dobijem natrag u lice. Međutim, Edison podiže jastuk i pruža mi ruku. – Dođi. –¿Que? – Sad ionako nećeš zaspati. Samo ćeš ležati tu i ždrati se. – Ti si našao meni da kažeš da se žderem? – Tako je. Hajde. Prihvatam njegovu ruku i puštam ga da me podigne, ali on nastavlja da me vuče, vodeći me ka spavaćoj sobi. Odvlači me na levu stranu kreveta, jer njemu nije važno na kojoj strani spava dokle god je to ona koja je dalja od vrata. Minut kasnije, vraća se s mojim pištoljem, koji sam ostavila ispod kauča tako da mogu lako da ga dohvatim, i stavlja ga na noćni ormarić. Prvi se zavlači pod pokrivač, više se klizajući nego koračajući, jer je umoran i lenj i stvarno ne mogu da mu zamerim; na trenutak se čuje samo šuštanje posteljine dok se udobno smeštamo. – Ne treba da osećaš krivicu zbog toga – kaže iznenada. – Zbog toga što se Roni pojavio na mojoj terasi? – Zbog toga što im nisi oprostila. – Pruža ruku u mraku, nailazi na moju kosu i preko nje stiže do mog lica, gde nežno tapka dva paralelna ožiljka koji se pružaju duž mog levog obraza, odmah ispod oka. – Ne duguješ im to. – Dobro. – Nije u redu što ti to traže.


– Znam. – Dobro. Posle nekoliko minuta, spava kao klada s rukom zalepljenom preko mog lica i ponovo hrče. Stvarno ne razumem kako to da pola Biroa misli da se Edison i ja ložimo jedno na drugo.


5

Subotu provodimo u kancelariji, nadoknađujući ono što je trebalo da uradimo juče. Nakon nekoliko meseci tokom kojih su se slučajevi ređali kao na traci, bez pauze, jedva da smo imali dovoljno vremena da strpamo čiste stvari u putne torbe pre nego što bi nas poslali dalje. Vik nam već nekoliko nedelja daje kancelarijska dežurstva kako bismo malo došli do daha. To u prevodu znači da se bavimo beskonačnom papirologijom. Nedelju sam provela na Edisonovom kauču sa gomilom logičkih glavolomki kako bih skrenula misli s Ronija, dok je Edison gledao „Nešenelse“ na svom ogromnom televizoru. Na stočiću mu je stajao otvoren laptop, na kom se preko skajpa videla Prija, ispružena na krevetu u stanu koji Inara i Viktorija Blis dele u Njujorku. Na drugom kompjuteru kraj nje takođe se video prenos utakmice, kako bi mogli zajedno da je gledaju iako ih razdvaja nekih trista pedeset kilometara. Smestila se u spavaću sobu da ne bi uznemiravala svoje domaćice, od kojih nijedna ne daje ni pet para na bejzbol, ali one su svejedno upadale unutra, zauzimajući krevet sopstvenim zanimacijama. Inaru i Viktoriju Blis smo upoznali tokom našeg verovatno najozloglašenijeg i, bez ikakve sumnje, najbizarnijeg slučaja. Našle su se među mnogobrojnim devojkama koje je jedan čovek tokom trideset godina kidnapovao i držao zatočene u Bašti, ogromnom stakleniku na svom posedu; neke od njih je ubio kako bi sačuvao njihovu lepotu. S tetovažama krila na leđima, leptirice su bile njegova dragocena kolekcija, kako u životu, tako i u smrti. Nakon Bašte, dok su im rane još bile sveže, a suđenje se približavalo, Vik ih je povezao s Prijom. Tri devojke su se odmah sprijateljile i Prija je, kad god bi se vratila u Sjedinjene Države, barem po nekoliko dana


provodila u Njujorku, u stanu koji su Inara i Viktorija Blis delile s još pet–šest devojaka. One sada imaju sopstveni stan, ogroman krevet s prekrivačem sastavljenim od litografija s motivima iz Šekspirovih dela. Nijedna više ne nosi crnu odeću otvorenih leđa kao što su to morale u Bašti. Viktorija Blis je sva u jarkoj nijansi narandžaste, drečavijoj i od one na saobraćajnim stubićima, a i spreda i pozadi ima odštampan naziv azila za životinje u kojem volontira. To je zdravo i dobro i zbilja je divno videti kako su se njih tri zbližile. Možda je i malčice zastrašujuće; one su neukrotive mlade žene i verovatno bi mogle da pokore svet ako bi im se ćefnulo. – Kako napreduju fotke? – pita Edison za vreme reklama. – Dobro – odgovara Prija. – Za nedelju–dve otići ću do Baltimora da razgovaram s Kilinim roditeljima. Žele da vide gotove fotografije pre nego što, zajedno s Kili, odluče hoće li učestvovati u projektu ili ne. – Misliš da će pristati? Prija je blago ćuška kolenom u bedra i Inara diže pogled s tableta, lupkajući olovkom po podlozi za miša, i sleže ramenima. – Mislim da hoće – kaže. Kili je najmlađa među preživelim devojkama iz Bašte. U zatočeništvu se našla tek nekoliko dana pre upada policije i Inara je uvek pomno pazila na nju. – Već nekoliko puta smo razgovarale s njima o tome otkad smo Prija i ja došle na tu ideju; objasnile smo im da tu nema ničeg lascivnog ili senzacionalističkog, da je reč samo o našem ozdravljenju, ali ne krivim ih što žele da budu sigurni. – Kad smo kod devojaka – Viktorija Blis se mršti na svoje prste, umrljane crvenom glinom. – Ima već nekoliko nedelja otkad se neka od nas poslednji put čula s Ravenom. Još od onda kad smo je slikali. Strašno se posvađala s majkom oko toga i sad niko ne zna gde je. Ravenina majka, senatorka Kingsli, nikako ne može da shvati zašto njena ćerka i dalje ne uspeva da odvoji Ravenu, leptiricu iz Bašte, od Patris, savršene ćerke uspešne političarke. A devojka baš zbog majke senatorke i ima tolike poteškoće. Mediji su za otkriće Bašte i sudske procese koji su usledili pokazali do tada neviđeno interesovanje, a ona je tokom procesa oporavka, kao ćerka


senatorke, još više bila izložena pažnji javnosti. Kako iko može da se oporavi pod takvim uslovima? – Svraćala je do mene – obaveštavam ih i Viktorija Blis istog trenutka prestaje da se mršti. Osim nje i Inare, koje je usvojio ceo naš tim, ja sam jedina koja i dalje održava kontakt s većinom leptirica. Ja sam bila s njima u bolnici, ja sam ih prva ispitivala. – Prespavala je kod mene nekoliko noći, a onda je otišla kod nekih porodičnih prijatelja da razbistri glavu od svađe s majkom. Ne znam kako se zovu ti ljudi niti gde žive, ali ako joj pošaljete mejl i kažete da ste zabrinute, sigurno će vam odgovoriti. Inara odsutno klima glavom – verovatno već u glavi sastavlja poruku. – Rekla je da joj je pomoglo – dodajem. – Šta god bilo to što radite, kaže da joj je stvarno pomoglo. Sve tri devojke se smeše. –I, kad ćemo videti te slike? – pita Edison. – Kad ti ja to budem dozvolila – odgovara Prija strogo. Iza nje, Viktorija Blis šakom punom gline krije kikotanje. Prijino lice se iznenada mršti, obrve joj se izvijaju, opasno se približivši bindiju od plavog kristala i srebra. – Šta je to koj’ moj bilo, Fuket? Lopta odluči da ti veličanstveno uplovi u rukavicu, a ti je ispustiš? – Trebalo bi ga prodati nekom timu iz Američke lige – kaže Edison. – Nek bude udarač nekom idiotu bacaču, samo nek se makne odavde. – Ili nek ga pošalju u juniorsku da nešto nauči. – Stvarno ne znam – oteže Viktorija Blis i Edison se pribira. – Meni se baš dopada što svi viču „Fakit, Fakit“[ 8] jer ne umeju da kažu njegovo ime, pa onda na televiziji moraju da utišaju galamu iz gledališta. Edison pravi grimasu, ali ne protestuje. Ne znam šta je to s nama kad nam je sve ovo normalno. U ponedeljak porukom pozivam Šivon na kafu pre posla – čak i ako to znači da ću svoju sirotu guzicu morati da odvučem u Kvantiko mnogo ranije nego obično – a kao odgovor dobijam prilično osornu instrukciju da je pustim da ona odluči kad će biti spremna da ponovo razgovara sa mnom. Mislim da moje majke, kad su mi objašnjavale


kako ljubavne veze zahtevaju napor, nisu smatrale da treba da se zalećem glavom kroz zid. U utorak po podne izlazim ranije s posla, dohvativši se volana prvi put za nedelju dana, i žurim da se nađem sa detektivkom Holms u svojoj kući. Zatičem je kako sedi na prednjim stepenicama. Traka za obezbeđenje mesta zločina je sklonjena, a neko se čak potrudio da spere krv s ljuljaške na tremu. – Nigde nismo stigli – pozdravlja me zlovoljno. Spuštam tašnu i putnu torbu, kojoj je očajnički potrebno sveže punjenje. – Nemamo kuda dalje. – Kako je Roni? – Lekari nisu pronašli znake seksualnog zlostavljanja. Fizički će se brzo oporaviti. Hvala bogu što ima baku, već mu je zakazala psihoterapiju. Ovako na prvu loptu, psiholog kaže da Roni još nije spreman da govori, ali je izgleda spreman da sluša. Čeka ga dugo putovanje. – Znači nije rekao ništa o anđelu? – Žena, viša od njega, ali niža od njegovog tate. Sva u belom. Nije mogao ništa da nam kaže o njenom glasu. Rekao je da joj je kosa bila plava i upletena u dugačku kiku. Kaže da se držao za nju dok ga je nosila. – Policijski foto–robot? – Bela maska. Nije mogao da kaže ništa detaljnije. – Uzdiše i naslanja se na stub ograde. Krugovi oko očiju su joj tamniji nego što su to bili u četvrtak. – Jesi li ikad razmišljala da staviš kameru? – Sterlingova će mi pomoći. Jedna će biti usmerena na prednje stepenište i ljuljašku, a druga na poštansko sanduče kako bi snimila kola. Nadamo se. – Dobro. – Predaje mi ključeve koje sam dala uniformisanom policajcu. – Nije bilo znakova da se neko vraćao. Tvoj prvi komšija je bio malo iznerviran što mu nismo dozvolili da sredi travnjak. – Džejson voli biljke. Razgovaraću s njim. – Na onom slučaju na kojem smo radili pre dve godine, poklanjala si medvediće svoj deci s kojom smo razgovarali. Je li to standardna procedura vašeg tima? Klimam glavom, naginjući se napred da oslonim laktove na kolena. – S tim su prvi počeli Vik i njegov nekadašnji partner Fini, pa


sam i ja prihvatila taj običaj kad sam se priključila timu. Medvedići su jeftini, obični, u raznim bojama. Poklanjamo ih žrtvama ili njihovoj maloj braći i sestrama, drugovima, kad moramo s njima da razgovaramo. Deci pružaju utehu, smiruju ih i pomažu da se usredsrede na ispitivanje. – A tvoja zbirka? – Počela sam da ih skupljam kad mi je bilo deset godina. Radila sam kojekakve poslove da bih zaradila za njih i dokle god su uspevali da stanu u moju torbu sa odećom, mogla sam da ih ponesem sa sobom kad su me prebacivah iz jedne u drugu udomiteljsku porodicu. Gleda me ispod oka. – Jesu li te ikad usvojili? – Ne. U poslednjoj kući sam provela nešto preko četiri godine i još uvek sam u kontaktu s majkama. One su htele da me usvoje, ali… – Vrtim glavom. – Nisam bila spremna da ponovo imam porodicu. – Pa više nema nikakvih razloga da te sprečavamo da se vratiš kući. Patrola proiazi ovuda nekoliko puta u toku noći. Ako budeš radila na nekom slučaju van grada, možeš U, molim te, da me obavestiš? – Naravno. Zasad imamo konferenciju u Kaliforniji na koju odlazimo u četvrtak ujutru. Vraćamo se u nedelju. – Sranje. Nedelja. To je trebalo da bude veoma važan dan za Sterlingovu, ali izgleda da će, umesto toga, ispasti veoma mučan. Edison i ja moramo da smislimo nešto lepo što možemo da učinimo za nju. – Kamere neće biti postavljene do sledeće nedelje. – U redu – spustivši ruku na moje rame, Holmsova ustaje. – Obavestiću te ako nešto saznamo. Moja udobna kućica izgleda nepromenjeno i to mi je nekako čudno. S obzirom na ono što se dogodilo pre neku noć, zar ne bi trebalo da imam drugačiji osećaj? Policajci su tek neznatno ispomerali stvari pokušavajući da utvrde da li je ubica ulazio unutra i ostavio nešto za sobom, ali to ne stvara neki osećaj promene. Verovatno da postoji reč za to, nemačka, portugalska ili japanska. Ali na engleskom i španskom je nema, pa ni na italijanskom – barem ne


među onih malo reči koje pamtim iz srednje škole. Kako čovek da oseća nostalgiju za kućom kad je već kod kuće? Ali ja baš to osećam – čežnju za onim trenutkom pre, kad je ovo još bilo moje utočište, mesto koje je samo moje, osim ako nekog ne pozovem unutra. Mesto koje mogu da zaključam i da na nekoliko sati izdvojim od sveg ostalog sveta, moj mali raj sa svojim zelenim travnjakom, bez drveta na vidiku. Pošto sam posvršavala sve kućne poslove i prepakovala torbe, već sam potpuno spremna da ponovo izađem. Umela sam da iz kuće trčim na posao, kod Šivon ili Vika ili na sastanak, ali to je uvek bilo trčanje ka nečemu, a ne bežanje od nečeg. Ne mogu da podnesem osećanje da moram da bežim iz sopstvenog doma. Podigavši medu s noćnog stočića, prolazim prstima preko njegove pohabane, plišane površine, čvora na leptir–mašni, plastičnih očiju koje sam milion puta ponovo prišivala. Sećam se kad sam ga dobila i od koga i koliko mi je utehe pružio tokom svih ovih godina. Kakvu će utehu Roni dobiti od medvedića koji mu je dao anđeo ubica? Vrativši igračku na stočić, zaključavam sve svoje brave i odlazim.


Bila jednom jedna devojčica koja se plašila doktora. Nisu je brinule injekcije kao ostalu decu u čekaonici. Ona je svakog dana trpela toliko bola da bi jedva osetila ubod igle u rame. Ne, plašila se doktora jer su lagali. Govorili su joj da je potpuno zdrava, da je sve divno i krasno. Ako joj se bližio neki pregled, tata je više pazio da ne ostavlja tragove, ali ona nije bila sigurna da li je to uopšte važno. Čak i kad je bilo modrica, doktor bi joj samo rekao da bude pažljivija kad se igra. Pitali su je kako se oseća, ali joj se činilo da je ne čuju kad im kaže da je sve boli. Na levoj ruci, skroz gore, tik ispod ramena, imala je modricu koja nikako nije prolazila jer ju je otac stalno iznova hvatao za nju i stezao je. Njenoj mami su rekli da povede računa o košuljicama s lastišem na rukavima jer mogu da prekinu cirkulaciju i ostave trajne modrice. Jednom i samo jednom je odlučila da bude hrabra i ispriča istinu. Doktor je bio mlad i lep i imao je najnežniji pogled. Verovala je takvim očima. I tako je doktoru ispričala sve, u stvari, pokušala je – dok je mama nije prekinula i izgrdila je što na televiziji gleda programe koji nisu za decu, pa se zbog toga zbuni. Doktor je sve vreme klimao glavom i smejao se bujnoj dečjoj mašti. Čim su stigle kući, mama je sve ispričala tati. Dve nedelje je besneo po kući kao tigar u kavezu, ali nije taknuo nijednu od njih, za slučaj da se neko pojavi. Devojčica je bila nasmrt preplašena, ali to su joj bile dve najbolje nedelje u životu. Čak joj se i ruka malo zacelila. Samo, niko nije došao. Niko neće ni doći.


6

U

utorak ostajem da prespavam kod Edisona jer se kod kuće osećam uznemireno, a Šivon ne razgovara sa mnom. Za ove tri godine, tokom svih naših svađa – a bilo ih je poprilično – nikad nije vladala ovako ledena tišina. U sredu ponovo ostajem kod Edisona jer na aerodromu treba da budemo u jebenu zoru. Ovog puta nam se pridružuje i Sterlingova, razvlačeći se po krevetu u helankama i prevelikoj teget majici na kojoj ogromnim žutim slovima piše „Inspektor ženskih tela“. Edison bulji u natpis, trepće, otvara usta i, dok zamiče u svoju sobu, prekriva lice šakama i bolno stenje. Nakon što smo se pogledale, Sterlingova slegnu ramenima i iz tašne izvadi pet dolara. – Pobedila si. Bila sam sto posto sigurna da će reči da ti treba da je nosiš – priznaje, pružajući mi novčanicu. – Osim ako ti slučajno ne kaže da ne pizdiš, nikad neće napraviti neki neprikladan komentar – zaključujem, gurajući novac iza značke i spuštajući novčanik nazad u tašnu. – Još uvek oseća da postoji granica, a ima i prilično striktno naređenje da te ne pritiska. – Vik? – Prija. Kezi se, tresući repom. – Ona je dobro dete. – Treba ti nešto? – Ne, sve je u redu. Već sam oprala zube i skinula šminku, tako da se zavlačim pored Edisona, isključujem svetlo i vrtim se dok tražim udoban položaj. Nekoliko minuta kasnije, okreće se na svoju stranu. –I ti i ja treba da nabavimo tu majicu – kaže. – Ja je već imam. – Stvarno?


– Majke su mi je poklonile za rođendan pre neku godinu. Nosim je kad trčim. – Treba mi ta majica. – Ne treba ti. – Ali… – Nikad nisi video sebe u baru. Ne treba ti ta majica. Kroz zatvorena vrata dopire kikotanje, zatim tresak pa još kikotanja – mogu da se kladim da se Sterlingova stropoštala s kauča od smeha. – Stalno zaboravljam koliko su ta vrata tanka – uzdiše Edison. – Ja ne. Čaršavi šuškaju dok on podiže nogu, naslanja je na moju pozadinu i šutira me s kreveta. Kikotanje iz dnevne sobe prelazi u štucanje. Letovi do Kalifornije prolaze uglavnom u stanju omamljenosti zbog nespavanja i rvanju s papirima, onoliko koliko je to u avionu moguće. Na trodnevnoj konferenciji govori se o tome u kom trenutku lokalna policija treba da posegne za federalnim resursima i koju agenciju treba da pozovu za određenu vrstu problema s kojim se susreću. Između prezentacija, ima mnogo ubeđivanja sa zabrinutim ili tvrdoglavim lokalnim policajcima iz cele države i razgovora s predstavnicima drugih agencija. To je nešto najbliže odmoru uz rad što ćemo ikad dobiti. U Edisonov stan se vraćamo u nedelju ujutru, nešto posle tri sata. Biro naravno neće da plaća hotelske sobe za još jednu noć osim ako to nije apsolutno neophodno. No ovog puta Edison završava na kauču. Može biti da je usput došlo do izvesnog onesvešćivanja i padanja kao logične posledice pretrpavanja šećerom tokom druge polovine drugog leta – to je bio jedini način da ga održimo dovoljno budnim da može da nas vozi sa aerodroma. Sterlingova i ja ipak nekako uspevamo da ga skinemo u bokserice i potkošulju i da ga smestimo na kauč, doduše u dosta neobičnom položaju, tako da će verovatno osvanuti zbunjen, ali bar neće završiti na podu. – Idi lezi – kažem Sterlingovoj, ćušnuvši je bedrom ka spavaćoj sobi. – Ja moram da iskopam pižamu.


Nakon što je zatvorila vrata da se presvuče, Edison se iznenada uspravlja, potpuno svestan. – Držiš je čvrsto? – Čvrsto. Danas je trebalo svi da budemo na svadbi Elize Sterling, a pošto smo tim – porodica – teško da će uspeti da piški a da je neko od nas ne prati u kupatilo. Isključujem njen privatni telefon, službeni utišavam i oba poveravam Edisonu na čuvanje. Presvukavši se u pižamu, perem zube i skidam šminku nad sudoperom, zatim proveravam brave i u povratku u sobu isključujem sva svetla. Sterlingova sedi na krevetu, ponovo u helankama i majici, kose rasute po ramenima, sa Edisonovim budilnikom u krilu, bolnog izraza. Na tiho škljocanje vrata koja se zatvaraju za mnom podiže pogled – oči su joj staklaste od suza. – Mislila sam da je danas i dalje juče – šapuče. Rad u Birou – ili bilo kom organu reda – ima svoju cenu. Sterlingova je šansu za napredovanje i pridruživanje prestižnom timu platila svojom dugogodišnjom vezom. Prema njenoj šturoj priči, nije bilo šanse da on pođe za njom u Virdžiniju. Kad je stigla kući sve cvrkućući o unapređenju, rekao je da ne razume odakle joj ideja da će nastaviti da radi nakon što se budu uzeli. Čak i kad nešto nije dobro, kraj uvek boli. Nežno joj izvukavši sat iz ruku, vraćam ga na noćni stočić, palim svetlo i guram je pod pokrivač. Ne buni se dok se spuštam pored nje i, iako imam neprijatan osećaj da će nam se kose vezati u čvor (već se događalo), nemam nameru da se odmaknem. Njena majka je načisto eksplodirala kad joj je saopštila da je prekinula veridbu, tako da utehu ne može da traži kod kuće u Denveru, a što se tiče Dženi i Marlin Hanoverijan, one bi je bez oklevanja primile u majčinski zagrljaj, ali nema smisla da ih budimo u nedelju u pola četiri ujutru. Zato sam ja tu da je zagrlim koliko god puta bilo potrebno i, za razliku od Edisona, neće mi biti nimalo neugodno. A ako se tokom onog što je preostalo od ove noći neki put bude i rasplakala… šta da se radi. Ona pati i sigurno je neću osuđivati zbog toga. Kasno ujutru obe nas budi miris pržene slanine i, nakon što smo nekoliko minuta potrošile na to da raspetljamo umršene kose, ustajemo i izlazimo u izviđanje. Edison ne ume da kuva. Edisonu je


dosadno sve što zahteva više pažnje od pečenja tosta. No kraj štednjaka zatičemo Vika, koji nas pozdravlja mašući masnom špatulom, dok se Edison mršti nad gomilom krompira; u ruci drži veliko rende koje je Vik sto posto doneo od kuće, jer on u svojoj kuhinji sigurno nema ništa slično. Sterlingova se pospano osmehuje momcima, ali je još bleda i oči su joj crvene i otečene. – Hvala – kaže nežno. – Još me nijedna agencija nije zvala da me obavesti kako ste se na mrtvo ime posvađali sa ostalim timovima – odgovara Viktor, i to zvuči skoro kao odavanje priznanja. U svakom slučaju, više od toga nećemo čuti jer joj svaki razgovor pričinjava bol. – Ma nije valjda? – Sterlingova se odvlači do stola i seda na njega kako bi mogla da gleda u kuhinju. – Lepo je znati da među njima nema cinkaroša. – Ili ih uopšte niste uplašili ili ste ih toliko prepali da ne smeju da progovore. – Vik okreće slaninu i uzima sisaljku kako bi uklonio višak masnoće. – Sve između te dve krajnosti priziva nevolju. Sterlingova možda i ne shvata da joj namerno odvlači pažnju, pružajući joj priliku da kaže nešto što nema mnogo značaja. Ona obično primećuje kad Vik to radi za nekog od nas. To je jedan od njegovih talenata: pustite me da vam skrenem pažnju, da odagnam tišinu, dok vi ne odlučite da imate nešto da kažete. Nakon što smo završili kasni doručak, Vik odlazi da obavi neke kućne poslove, a nas troje na trčanje, zatim jedno po jedno na tuširanje, potrošivši svu toplu vodu. Sterlingovu smo u sredu kidnapovali s posla, tako da se nije iznenadila kad smo pokupili torbe i ugurali je u Edisonov auto. Tokom vožnje, moj telefon objavljuje da mi je stigla poruka i ja se trzam. Na sreću, poruka je od Prije, ne od Holmsove. Pazite li na Elizu? Da. Hvala vam. Pre tri godine, kad je Priju proganjao nitkov koji joj je ubio sestru, Sterlingova je – zajedno s Vikovim nekadašnjim partnerom Finijem i trećim članom, agentom Arčerom – činila denverski tim koji je čuvao Priju i gonio ubicu. Delom zbog odluka koje je donosio tokom tih


događaja, a najviše zbog toga što je iste greške ponovio na drugom slučaju, Arčer više ne radi za FBI. Uprkos Arčeru – a možda baš zbog njega – Prija i Sterlingova su se zbližile i ostale u kontaktu i nakon što je slučaj rešen. Prija je bila oduševljena kad su Vik i Fini skovali zaveru da Sterlingovu prevuku u naš tim. Nisam šokirana time što ona zna kolika je bila cena toga, niti što je danas zabrinuta. Kao što Elajza reče, Prija je dobro dete. Kad smo se zaustavili ispred bara, tek neki minut nakon otvaranja, Sterlingova nam se kiselo nasmešila. To je jedan od najtiših barova u gradu, od onih u koje zalaze grupe prijatelja da uz smeh i razgovor popiju piće a da pritom ne moraju da se nadvikuju sa glasnom muzikom i ostalim gostima. Guram Sterlingovu ka separeu u uglu dok Edison odlazi da naruči prvu rundu i obavesti barmena da ćemo je mi voziti kući. – Zapravo ni ne znam zašto sam tužna – iznenada izjavljuje, nekih dva sata nakon dolaska. – Nisam čak ni bila srećna s njim. – Zašto si onda htela da se udaš za njega? – pita Edison, pokušavajući da sljušti vlažnu etiketu sa boce piva. – Moja mama je bila na sedmom nebu kad me je isprosio. Uradio je to pred roditeljima, i njegovim i mojim, napravio spektakl u prepunom restoranu… – Mršti se na svetloplavu čašicu u ruci i, ne trepnuvši, sasipa je u grlo. – Jednostavno se nisam usudila da ga tako javno odbijem. Naše majke su bile tako srećne i pune planova, a svaki put kad bih pokušala da razgovaram o tome, rekle bi da je to samo nervoza, da je normalno da mlada bude uznemirena, pa sam ja… Svi ostali su bili toliko srećni da sam pomislila da sa mnom nešto nije u redu. Uz sledeću rundu žestokih pića i piva stižu i tri čaše vode – pokušavamo da je napijemo, ne da je ubijemo. – Rekao mi je da, ako odem u Virdžiniju, on ne ide sa mnom, a meni je laknulo – nastavlja malo kasnije, kao da u međuvremenu nije proteklo nekih dvadeset minuta saosećajne tišine. – Kao da sam konačno imala nešto opipljivo na šta mogu da pokažem i kažem, eto, zbog toga, a da niko ne može da me ubeđuje kako sam sve umislila.


– Ali onda su ti rekli da treba da ostaneš i popraviš stvar? – nagađam, a ona pokunjeno klima glavom. – Ali zašto sam tužna? Zato što je prvi put cena previsoka – prvi put ovaj posao traži preveliki deo nas i nedeljama i mesecima osećamo kako krvarimo – i to je uvek tužno. – Zato što se vrata zatvaraju – kažem umesto toga – i zato što nam nedostaje ono što je ostalo sa druge strane, iako smo sami odlučili da odemo. – Još čuvam haljinu. Insistirao je da je odmah kupim. – Ako potrošiš nekoliko hiljada dolara na haljinu, manja je verovatnoća da ćeš odustati – tiho primećuje Edison. – Znao je da nisi srećna. – Da je spalim? Edison se češka po glavi; njegove crne kovrdže vidljivije su nego obično. Stvarno bi trebalo da se ošiša. – Mislim da treba da uradiš šta god želiš. Spali je, baci, sačuvaj za onog pravog. Sterlingova zeva u njega i prvi put otkad je znam deluje stvarno šokirana. – Haljina se ne čuva za drugo venčanje! – pokušava da šapne. Barmen gleda u nas s podignutim obrvama, tako da Edisonov pokušaj očigledno nije uspeo. – Ali zar nije to jedna od stvari koju gledaš kad kupuješ haljinu? Da može ponovo da se obuče? – To važi za haljine za deveruše! On podiže kriglu tek pristiglog piva, penom dodirnuvši gornju usnu, i namiguje mi. Lija lukava! – Zar one nisu potpuno iste kao venčanica? – Ne, one su… u stvari, nekad su bile, ali… – nastavlja Sterlingova, izloživši nam, kao prava štreberka, nesistematičnu ali donekle ipak povezanu istoriju odeće nevestinih pratilja i svadbenih običaja različitih naroda. Na poslu se iz petnih žila trudi da to ne radi, jer je ionako niko, sem članova tima, ne shvata ozbiljno. Nakon što je prešla na bezdušnost svadbene industrije, Edison diskretno zamenjuje njenu praznu kriglu punom. Negde oko šestog sata, dok kupimo poslednje mrvice sa ogromnog tanjira na kom su nam doneli meze, upire pilećim krilcem


u Sterlingovu i mene, sklupčane prekoputa njega. – Morate priznati da sam se besprekorno ponašao, tako da sad mogu da pitam; šta vam, dođavola, znače te majice? Sterlingova praska u vedar, nesputan smeh, na šta se pola bara osmehuje. Ja se samo kezim, zagnjurivši nos u svoj džin–tonik. Nosimo obične bele pamučne majice na kojima je spreda nažvrljano „Preživela sam večeru sa Gvidom i Salom“ – uspomene na večeru koja se opire svakom objašnjenju i prepričavanju. Edison bi trebalo zauvek da žali što je preskočio tu njujoršku večeru početkom leta. Početkom osmog sata, Sterlingovu hvata kratak napad plača. Šest je sati po planinskom vremenu i u nekom drugom životu nju bi sad svatovima predstavili kao gđu Kretena Debilnog. Ne plače za njim, već se konačno miri sa činjenicom da joj je život krenuo potpuno drugačijim tokom od onog koji je očekivala. Nacrtaš mapu, napraviš plan i onda odjednom sve krene naglavačke, a ti si toliko upleten u sve te promene da tek posle izvesnog vremena shvatiš šta se dešava. Obgrlivši je rukom oko ramena, čvrsto je pritiskam uz sebe, dok se Edison, kome je malo neugodno, izvinjava i ustaje od stola. I to je u redu. Nikad neće naučiti kako da izađe na kraj s tuđim suzama, ali zato ume da pruži podršku na drugi, podjednako važan način. Na primer, to što se vraća s prepunom korpom prženih pečuraka, koje ne podnosi, ali Sterlingovoj su omiljena hrana. Šmrcajući, uzima jednu uz drhtav osmeh i obe se učtivo pravimo da ne primećujemo blago rumenilo na Edisonovim obrazima. Nešto posle deset, Edison i ja plaćamo račun, podelivši ga na ravne časti, dok Vikov prilog ostavljamo kao napojnicu veoma diskretnim barmenima i konobarima koji su se odazivali na naše signale, a u međuvremenu nas ostavljali na miru. Sterhngova se svom težinom oslanja na moj bok, pospana ali budna, povremeno se smeje ko zna čemu ili ničemu. Pijana je na vrlo pitom, veseo način, raznežena, ali ne i napadna. Kod Edisona prebacujemo Sterlingovu i naše torbe u moja kola, dodajući našoj simpatično nacvrcanoj agentkinji bočicu vode za usput. Moj posao je da joj noćas dajem vode koliko god može da


popije a da joj se ne smuči kako bi ujutru bila manje–više sposobna za posao. Nikako ne uspeva da skine poklopac, pa to umesto nje čini Edison, na šta mu ona zahvaljuje veselim cvrkutanjem, otpivši tri četvrtine bočice u jednom cugu. Trepćući u neverici, Edison odmah otvara i dodaje joj novu. Tokom vožnje, glava joj je naslonjena na prozor, posmatra radnje i kuće koje promiču kraj nas. – Hvala vam – kaže tiho. – Sad si naša – odgovaram joj; možda zbog trenutka ili zbog svih onih sati u baru nije potrebno da govorimo glasnije od šapata. – Taj nedostojni kreten nije znao šta ima, ali zato mi znamo. Hvala ti što si nam dozvolila da učinimo nešto za tebe. – Tata me je stalno pitao jesam li sigurna. Rekao je da mu nije važno ako izgubimo novac koji smo dali za depozit, haljine i sve ostalo. Želeo je samo da ja budem sigurna. – Uzdiše i skida gumicu s repa puštajući da joj se kosa raspe po ramenima. – Trebalo je da mu kažem. Ali nisam htela da se posvađa s mamom. Znam ponešto o takvom ćutanju. Ne baš takvom, ali dovoljno sličnom da razumem njen poriv. Skrećem u svoju ulicu, pokušavajući da pronađem odgovor koji neće pokrenuti razgovor za koji je noćas suviše pijana. – Mercedes? – Mm–hm? – Na tvom tremu su neka deca. Svom snagom pritiskam kočnicu, a ona štuca od pojasa koji ju je stegao; pogledavši kroz njen prozor, na tremu, naravno, vidim troje dece. Dvoje sede na ljuljašci, dok jedno korača tamo–amo ispred njih. Čak i sa ovolike daljine vidim krv i plišane medvediće.


7

Zaustavljam

se na samom kraju kolskog prilaza jer ne treba da blokiram pristup hitnim službama, iako mi deluje užasno bezosećajno da tako prođem pored dece. – Ostani ovde dok te ne pozovem – kažem Sterlingovoj, izvlačeći iz tašne pištolj i baterijsku lampu. – Zato što sam pijana? – Zato što si pijana. – U redu. – Klima glavom, u ruci su joj oba telefona, na ekranu vidim Edisonovo ime dok kuca poruku, pametnica jedna. Ruku ukrštenih kod zgloba, tako da i pištolj i lampa budu usmereni ka spolja, obilazim oko zadnje strane kuće, proveravajući da neko ne čeka u zasedi. Nema nikakvih znakova da je u prethodnih nekoliko sati neko tuda prošao, mada ima nešto pokošene trave, što mi govori da se Džejson bacio na posao čim mu je policija to dozvolila. Zadnja vrata su zaključana, staklo netaknuto, prag i kvaka bez tragova krvi. Zaobišavši ćošak, u vidno polje mi ulazi ivica trema, a malo zatim i deca. Isključujem lampu i stavljam je u zadnji džep. – Ja sam Mercedes Ramirez – kažem deci, na šta se sve troje trzaju. – Ovo je moja kuća. – Nismo došli sami – prkosno uzvraća srednje dete. – Dovela nas je žena–anđeo! – Žena–anđeo? Najstarije dete, devojčica od nekih dvanaest–trinaest godina, još u ranom pubertetu, klima glavom, stojeći između stepenica i ostalo dvoje. – Ubila je naše roditelje – kaže bez okolišanja. Na licima imaju mrlje od krvi, a nešto malo i na rukama, ali ni blizu onoliko koliko ih je imao Roni. Drži medu – belog, sa izgužvanim krilima i oreolom, potpuno istog kao Ronijev – za jednu nogu, uznemireno ga


treskajući o butinu. Mlađa deca svoje stežu u naručju, tražeći utehu, dok ona već zna da je tu neće pronaći. – Probudila nas je. Rekla je da moramo u njihovu sobu. Rekla je… da moramo da vidimo da smo sad bezbedni. – Bezbedni? – Bili smo bezbedni kod kuće – kaže srednje dete, slobodnom rukom zagrlivši najmlađe, dečaka koji nema više od pet godina. – Zašto je povredila naše roditelje? Pogledala sam u stariju devojčicu i u njenim očima videla senke. Možda je najmlađe dete kod kuće bilo bezbedno, ali ona nije. Na trenutak sreće moj pogled, ali ga brzo sklanja, okrenuvši se ka sestri. – Bili su mrtvi – kaže tiho. – Naterala nas je da im oslušnemo srce da se uverimo. Krv na njihovim obrazima. – Hajdemo redom; jel[ ;] neko od vas povređen? Devojčice vrte glavom; dečak gnjura lice u sestrino rame. – Ta žena je imala pištolj, ali je rekla da nas neće povrediti – odgovara starija devojčica. – Roditelji su nam već bili mrtvi, tako da smo… mi… – Tako da ste je poslušali da biste se spasli – odlučno završavam. – Kako se zovete? – Ja sam Sara. – Starija devojčica spušta ruku na bratovljevo rame. – Semi. I Ešli. – A kako se prezivate? – Karter. Semi je Vong, kao njegov tata. I naša mama, od kada su se venčali. – Možete li da mi kažete kako se oni zovu? I gde stanujete? Sara odgovara i ja šaljem podatke Sterlingovoj. Nekoliko sekundi kasnije dobijam emotikon s podignutim palcem, a odmah zatim i poruku od Edisona. Vik i ja stižemo. Polako se pomeram i sedam na gornji stepenik. – Pomoć stiže – obaveštavam ih. – Ja radim za FBI; u kolima je moja partnerka, zove policiju. Ostali su krenuli ovamo. Nakon što me je dobro odmerila, Sara je očigledno procenila da im se neću više približavati, pa je sela na ivicu ljuljaške, rukom obgrlivši brata, tako da se dečak našao u sendviču između sestara.


– I šta će sad biti? – pita me Sara. Tako je suzdržana, uprkos strahu i bolu u očima, da mi se srce cepa pri pomisli na to šta je sve morala pretrpeti kako bi, još tako mala, stekla takvu samokontrolu. – Policija će morati da vas ispita o tome šta se desilo pa će vas odvesti u bolnicu da vas pregledaju i operu. Pobrinuće se da vam na raspolaganju budu psiholozi, ako budete želeli da razgovarate. Potražiće rodbinu koja bi mogla da vas prihvati. – Baka i deka su u Kaliforniji. Oni možda neće… – Sara pogleda u Semija, koji i dalje jeca, lica zagnjurenog u Ešlin bok, i ne završava misao. Ali to mogu i sama: možda neće hteti da uzmu Semija. – Obećavam ti da će se policija potruditi da uradi ono što je najbolje za vas. – Nažalost, to je najviše što mogu da im obećam. Koliko god želela, ne mogu da im obećam da će ostati zajedno. To nikad nije u mojoj moći. Detektivka Holms stiže odmah za ambulantnim kolima. Minut kasnije, iza nje se parkiraju još jedna kola. – Ramirezova – tiho me pozdravlja. Odgovaram joj klimanjem glave. Čučnuvši kraj mene, posmatra decu. – Da li je žena koja je pozvala policiju pijana? – Jeste i zato je ostala u kolima i zvala. – Mrštim se na njen prekoran pogled. – Danas je trebalo da se uda. Izašli smo s njom i napili je. Na to je detektivka ostala bez reči, samo je zatreptala. – Nije bila u kontaktu sa decom niti sa okolinom. Bukvalno nije otvorila vrata automobila. – U redu. Saro? Ešli? Semi? Ja sam detektivka Holms. Kako se držite? Devojčice je odmeravaju, od plave kose vlažne od tuširanja do teških čizama, i toliko se zbijaju da se Semi gotovo ne vidi. Ovog puta mi je teže da sedim s mirom i ništa ne radim, da čekam da Holmsova o svemu odluči i izda naređenja svojim policajcima i bolničarima. Jedan od policajaca, koji i sam ima decu, preuzima brigu o Ešli i Semiju, izmamivši im nevoljne osmehe dok ih bolničari pregledaju i odvode u kola. Sara ih je posmatrala dok nisu


ušli u kombi i izgubili joj se iz vida, a čak ni tada nije uspela da odvoji pogled. Holmsova neko vreme proučava devojčicu zatim, uhvativši moj pogled, naginje glavu u njenom pravcu. I ona prepoznaje tamu u njenim očima. Drugačije su to rane od onih Ronijevih, nešto još gore od bola, nešto bolesno i perverzno. Ustajem, koračam niz trem i sedam na ogradu naspram ljuljaške kako bih bila blizu a da pritom ne ugrozim Sarin lični prostor. – Saro? Kad je tvoj očuh počeo da te povređuje? Najpre deluje iznenađeno, zatim prkosno, ali shvata da je nas dve ne osuđujemo, pa joj se ramena opuštaju, a oči pune suzama. – Malo pre nego što se Semi rodio – šapuće. – Mami je sve vreme bilo loše, a on je rekao… rekao je da joj to neće sme–sme–smetati i da mu je to potrebno. Ali onda je nastavio. Htela sam da prestane i htela sam da kažem mami, ali o–on j–j–je rekao, ako ja n–neću, on će otići kod Ešli. – Suze se slivaju, krupne i teške, a mene ruke bole od želje da je zagrlim, da je zaštitim od ostatka sveta, makar na nekoliko minuta. Umesto toga, čvrsto stežem prste oko ograde. – N– nisam re–rekla – nastavlja, sve više grcajući. – Nikad joj nisam rekla. – O, mija… Sara skače s ljuljaške i baca mi se u zagrljaj; žgoljavim ručicama obujmivši moj struk, zariva mi lice u grudi. Uz jedno prigušeno uuh, kačim stopalo za stubić ograde kako se ne bih strovalila s verande. Jednom rukom grlim devojčicu – dovoljno da joj pružim utehu a da se ne oseća kao da je u klopci – drugom joj gladim smeđu kosu bez sjaja, nežno joj šapućući na španskom. Čujem kako mi se iza leđa približavaju neka kola. Edisonov i Vikov glas mešaju se sa Elizinim, koja ih, i dalje iz kola, obaveštava o svemu što se dogodilo. Isključujem ih kako bih se usredsredila na devojčicu u svom naručju. – Žao mi je što si morala da prođeš kroz to, Saro – mrmljam, usklađujući pokrete sa disanjem. Postepeno, Sara počinje da usklađuje svoje disanje s mojim i polako se smiruje. – Nije trebalo to da doživiš, ali si zato sjajna sestra što si uspela da zaštitiš Ešli. I večeras si dobro pazila na njih, i na Semija i na Ešli, znam da ti nije bilo lako.


– Ima jedna devojčica u mom razredu, i njen tata je to isto radio – mrmlja mi u majicu. Gvido i Sal više nikad neće biti isti. – Rekla je našoj nastavnici i školskoj bolničarki. Njena mama je svima kazala da ona laže, da samo hoće da pravi probleme. – Mnogo mi je žao, Saro. – Drago mi je što je mrtav – uzdiše, a suze joj teku s novom snagom. – Izvinite, znam da ne bi trebalo da mi bude drago, ali jeste. – Saro, ova noć je bila toliko duga i strašna da imaš pravo da osećaš šta god želiš – stežem joj ramena. – Niko neće zbog toga pomisliti da si zla. – Ona je znala. Mislim, žena–anđeo, ona je znala šta je on radio. Iako nikad nikom nisam rekla. – Jel’ te neko pitao? Možda neko u školi? Sara se malko uspravlja, ali ruke su joj i dalje obavijene oko mog struka. – Ovaj… – Svetle trepavice su joj slepljene, potamnele od suza. – Pre nekoliko meseci su na fizičkom proveravali da li su nam leđa prava – oglašava se Sara posle kraće pauze. – Bolničarka i nastavnica fizičkog su nas pregledale u zbornici. Morale smo da podignemo majicu. Posle petog časa, pozvala me je moja savetnica i pitala me da li je kod kuće sve u redu. – Sećaš li se da li te je pitala nešto određeno? Imaš li ikakvu ideju zašto su pomislili da nešto nije u redu? Jako pocrvenevši, Sara klima glavom. – On… Jako me steže. Od njegovih ruku mi ostaju modrice. – Više neće – podsećam je. Holmsova odsutno klima glavom, pogleda prikovanog za beležnicu u ruci. Besna je, ali zbog Sare pokušava to da sakrije. – Više te nikad neće pipnuti, neće pipnuti Ešli. – Čekam da Sara ponovo klimne glavom. – Šta se desilo kod savetnice? – Rekla sam joj da sam pala preko kuhinjskog pulta dok sam sklanjala sudove i da me je očuh uhvatio da ne bih tresnula o pod. Znam da nije trebalo da lažem, ali… – Ali štitila si sestru i sebe. Ni za šta te ne krivim, Saro. Uradila si ono što si morala, pogotovo što si videla kako je prošla tvoja drugarica kad je rekla istinu.


– Samo sam na to mislila – priznaje devojčica. – Rekla je istinu, a svi su vikali na nju; šta će biti ako… – Duboko uzdiše i vrti glavom. – Posle nekoliko dana opet su me izvukli sa časa; kod savetnice je bila socijalna radnica. Rekla sam joj to isto. Ona je onda… pitala je može li da vidi modrice, a ja sam rekla da… rekla sam da ne može. Bilo je novih i ja sam znala da će sve shvatiti, ali sam isto tako znala i da ne mogu da me nateraju da im ih pokažem bez mamine dozvole. – Saro? Šta misliš, da li bi tvoja mama dozvolila? – prekida je Holmsova. Sara počinje da se trese i ja je još jače privijam uz sebe; sad već mogu da je obgrlim obema rukama, da je zagrejem i utešim. – Ne znam – šapuće. – Ona mnogo voli mog očuha. Stalno ponavlja kako ne zna šta bismo bez njega, kako bismo živeli bez njega. Zatvaram oči zagnjurene u njenu kosu, svesno održavajući ravnomerno disanje. Majka je znala. – Socijalna radnica me je odvezla kući i sve ispričala mami. Kad je saznao da nisam ništa rekla, očuh mi je kupio bicikl. Odavno sam ga tražila, ali on je stalno odbijao, a onda je odjednom kupio baš onaj koji sam želela. Zlostavljači često nagrađuju svoje žrtve za ćutanje ili laganje. Neću joj to reći, pogotovo što je, izgleda, i sama svesna toga. Sara izgleda toliko bistra i draga, tako zaštitnički nastrojena prema bratu i sestri. Nemam nameru da je opteretim više nego što je to neophodno. – Da li ti se anđeo učinio poznatim? Njen glas, hod…? – Nije. Imala je masku, nešto kao… – Utihnula je, mršteći se, pa me opet pogledala. – Nije to bila maska za Noć veštica. Bila je fina, teška. Od onih koje slikari ukrašavaju. Moja drugarica Džuli skuplja oslikane maske. Ceo zid je prekrila njima i sve su različite. Njena mama sa unutrašnje strane svaki put upiše datum kad je dobila tu masku. – Mislim da sam ih i ja skupljala kad sam bila mala – ubacuje Holmsova. – Tata se kleo da su iz Venecije i ja sam tek mnogo godina kasnije shvatila da me je lagao. Svejedno sam ih sačuvala. – Žena–anđeo je imala veću masku. Prekrivala joj je celo lice i uopšte nije bila obojena. Bila je potpuno bela i… – stresa se. – Krv.


Na njoj je bilo krvi. – Jesi li mogla da joj vidiš oči? Koje su boje? Sara odmahuje glavom. – Otvori za oči su imali ogledala. Izgledalo je sablasno. Razmenjujem pogled s Holmsovom. – Jednostrano prozirno staklo? – Moralo bi biti. Saro, sve vreme govoriš ona. Kako si znala da je anđeo žena? – Ja… – Usne joj se za trenutak bezglasno miču. Između obrva joj se pojavljuje duboka brazda. – Imala je dugu plavu kosu. Mislim svetloplavu, ravnu i… ne znam, mislim da je govorila kao žena. Nije to bio naročito visok glas, nego… Pretpostavljam da je mogao da bude i muškarac. Ne znam. Nastavljamo da joj postavljamo pitanja, vodeći računa da je ne pritiskamo suviše tražeći još podataka i objašnjenja. Na kraju, kad smo ostale bez pitanja i kada je Holmsova pozvala bolničara da nam priđe, Sara mi se drhtavo osmehnula. – Rekla je da ćemo s vama biti sigurni, da ćete nam pomoći – kaže nežnim, stidljivim glasom. – Bila je u pravu. Hvala vam. Umesto da nešto kažem, ponovo je grlim.


Bila jednom jedna devojčica koja se plašila foto–aparata. Foto–aparati su bili suviše iskreni; nisu umeli da lažu. Dobar fotograf je umeo da ih natera da lažu, ali ni tata ni mama nisu bili toliko vešti. Aparati su pokazivali kako su tatine ruke snažno stiskale njenu kljucnu kost, mamin kuk. Pokazivali su kako su se i ona i mama naginjale unazad – dalje od tate, dalje jedna od druge – i kako ih je tata privlačio k sebi. Pokazivali su njene oči. Pokazivali su sve. Mrzela je svoje slike jer su njene oči uvek urlale ono što nije smela da kaže, ali svejedno niko nije slušao. Onda je tata počeo i noću da donosi foto–aparat. Mogao je da gleda fotografije kad god je hteo, čak i u dnevnoj sobi, kao da izaziva mamu da nešto kaže. Nije ništa rekla. Naravno da nije. Pokazivao bi ih grupi odabranih prijatelja, muškarcima koji su je zvali anđele, slatka devojčice i lepotice. Zajedno bi gledali slike, a ako bi im se neka posebno dopala, tata bi im napravio kopiju. Ali im nikad nije dozvoljavao da zaborave da on sve kontroliše, da on ima ono što oni žele. Bez obzira na to koliko im dao, mogao je ponovo sve da im uzme.


8

Ovog puta mi Holmsova dozvoljava da pođem s njima u bolnicu, jer Sarino priznanje zlostavljanja zahteva ginekološki pregled. Da li zato što sam je ja držala u zagrljaju ili zato što je Sari ubica dao moje ime, tek Holmsova se složila da će je moje prisustvo verovatno primiriti. Edison i Vik su otišli u kuću Vongovih da se sretnu s Minjonom. Sterlingova je pošla sa mnom; turobna i ćutljiva u uglu ambulantnih kola, ne ispušta bočicu s vodom. Ne pokušava da se obrati deci, čak ni policajcima ni bolničarima. Samo posmatra i pije vodu. U bolnici, Ešli i Sami zajedno odlaze s postarijom doktorkom, koja više liči na baku nego na pedijatra; izgleda da ih njeno južnjačko otezanje podjednako fascinira i smiruje. Sterlingova dopunjava svoju bočicu i smešta se u ordinaciji hitne pomoći s telefonom u rukama. Dosad se skoro sasvim otreznila, ali me uopšte ne bi iznenadilo ako bi zatražila da joj svejedno provere nivo alkohola u krvi. U delu ordinacije izdvojenom zavesom pomažem medicinskoj sestri i policajki da presvuku Saru. Njenu pižamu slažemo i pakujemo u kesu, koju zapečaćujemo, a onda se pojavljuje ogroman foto–aparat. Sara me izbezumljeno gleda. – Sve je u redu – smirujem je. – Moramo da zabeležimo sve povrede s kojima si došla. Taj aparat ima filter koji im omogućava da bolje vide modrice. Doktori moraju da znaju za njih, a ti podaci u tvom dosijeu će pomoći socijalnim radnicima da ti dodele terapeuta s kojim treba da razgovaraš. – O. – Gleda u aparat i pokušava da se umiri dubokim disanjem. – Dobro. Modrice su užasne. Veliki otisci šaka preklapaju se na njenim kukovima i sa unutrašnje strane butina, a jedna strana grudi joj je gotovo potpuno ljubičasta i žuta. Svetliji podlivi obavijaju joj vrat,


spreda i pozadi, uokviruju joj lice. Kroz filter se jasno izdvajaju oblici prstiju. – Za neki minut doći će doktorka – uzimam je za ruku dok policajka pakuje aparat. – Vidiš te metalne šipke na ivici kreveta što liče na pedale za bicikl? Doktorka će te zamoliti da gurneš stopala unutra kako bi mogla da ih podupre. Biće ti malo neprijatno, kao da si izložena, ali samo će ona moći nešto da vidi. Obećavam ti. Niko neće ući, a čak i ako pokuša, ona će sedeti između tvojih nogu i tako će zakloniti pogled. – Jel’ moram? Volela bih da mogu da joj dam drugačiji odgovor, ali neću da je lažem. – Moraš. Moramo to da obavimo. Ako hoćeš da doktorka zastane ili da ti objasni šta radi, samo reci. Znam da je grozno. – To je kao da mi rade papa test? Mama mi je pričala o tome. Rekla je da će me voditi kad porastem. – Slično je. Mada ovo ide malo dublje. – Zašto? – Doktorka će proveriti da li dole imaš neke povrede. Kad muškarci ovako povređuju devojčice, može da dođe do guljenja kože, oteklina ili infekcije. Ako ti je sluzokoža više puta poderana, mogu da ostanu ožiljci koji će ti u budućnosti praviti probleme. Zato mora da utvrdi kakve sve povrede imaš da bi te lečila. – Oh. Stiskam joj ruku. – Saro, ja sam bila samo neku godinu mlađa kad sam bila na svom prvom pregledu, i to iz istog razloga. Odgovara mi stiskanjem ruke i zariva prste u moje. – Stvarno? – Stvarno. Zato mi veruj kad ti kažem da znam da će ti ovo biti neugodno, ali zbilja je važno. Ne bismo ti to tražili da nije. – Rekla si da si FBI agent. – Tako je. – Da li… – Guta knedlu, ali ponovo podiže pogled i oči joj prkosno sevaju. – Misliš da bih jednog dana i ja to mogla da postanem? – Ako to stvarno budeš želela, dušo, i ako se budeš potrudila, ubeđena sam da možeš da budeš šta god poželiš. Čak i FBI agent. – Želim da štitim ljude.


– Ti to već radiš. – Na srcu osećam novu napuklinu jer vidim kako zbunjeno naginje glavu. – Saro, spopao bi Ešli. Ti si godinama štitila svoju sestru, i to si radila tako uspešno da ona ni ne zna da je bila u opasnosti. Dok pokušava to da prihvati, ulazi doktorka, žena možda malo starija od mene, nežnog pogleda i blagog glasa. Objašnjava joj svaki korak, trudeći se da to ne zvuči suviše stručno, ali ni uvredljivo uprošćeno. Između objašnjenja, postavlja Sari jednostavna, ne mnogo lična pitanja, pokušavajući da je navede na razgovor, Tokom pregleda Sara se malo vrpoljila, iznenađeno ciknuvši kad ni uz upozorenje nije bila dovoljno spremna. Ali doktorka joj se toplo smeši dok skida rukavice. – Bili ste sjajni, gđice Karter. – Jel’ sve… jel’ sve u redu? Mislim, tamo… tamo dole? – Uglavnom – iskreno odgovara doktorka, ali ne deluje zabrinuto. – Imaš blagu upalu i čini se da je površinsko tkivo na nekim mestima pretrpelo bolno trljanje, tako da ćemo ti dati neke lekove: antibiotike da sprečimo infekciju i nešto protiv upale da smanjimo otok i osetljivost. Loša vest je – u stvari, i nije toliko loša, samo čudna – postoji i krema koja ti može pomoći. Kad se budeš malo odmorila i okupala, poslaću ti jednu svoju bolničarku da ti objasni kako da se mažeš. Sećaš se onih predavanja o zdravlju koje ste imali u školi? E pa, ovo je samo malčice neugodnije od njih. Sara se smeje; čini se da ju je smeh iznenadio. – Uskoro će ti doneti pižamu – nastavlja doktorka – a kad se budeš presvukla, sestra će te odvesti na neki od viših spratova. Noćas ćete ti, tvoja sestra i brat spavati zajedno. – Jesu li oni dobro? – Jesu. Uzdrmani su, uplašeni, ali fizički su sasvim dobro; sestre će vas obilaziti cele noći. S njima je i socijalna radnica i ona će ti objasniti šta sledi. Mora li i agentkinja Ramirez da pođe s tobom ili mogu da je pozajmim na nekoliko trenutaka? Sara mi upućuje stidljiv osmeh. – Mislim da ću biti dobro, hvala, agentkinjo Ramirez. – Mercedes – ispravljam je, a njen osmeh se širi. – Pre nego što odem, ostaviću socijalnoj radnici svoje podatke, a tebe će čekati


moja posetnica sa brojem telefona i imejl–adresom. Ako ti bilo šta treba, Saro, makar to bio samo razgovor, slobodno me zovi. Mnogo toga će se dešavati tokom narednih dana i nedelja i možda će ti biti teško da se s tim izboriš, pogotovo ako misliš da moraš da budeš jaka zbog sestre i brata. Ali zbog mene ne moraš, čuješ? Ako ti budem potrebna, samo me zovi. Ona klima glavom i stiska mi ruku, zatim me pušta kako bih mogla da pođem za doktorkom. – Jel' se to smatra neprofesionalnim ponašanjem ako želim da pronađem đubre koje joj je ovo uradilo i uvrnem mu đoku? – započinje doktorka razgovor. – Moguće da se u državi Virdžiniji skrnavljenje leša smatra zločinom. Ali morala bih da proverim. – Leša? – Na trenutak je zastala, a onda je oštro klimnula. – Što se mene tiče, to je dovoljno. – Je li njeno stanje gore nego što ste joj rekli? – Nije; uz malo pažnje, s vremenom će se fizički potpuno oporaviti. Ja samo smatram da svako ko počini silovanje treba da bude kastriran, a ako siluje dete, kazna treba da bude što bolnija i da ostavi što veća oštećenja. – Dopada mi se vaš stav. – Malo smo ubrzali analize krvi vaše partnerke, mislim da je sad u granicama dozvoljenog. Ne verujem da će se vaš tim noćas naspavati. – Verovatno neće. Hvala vam, doktorko. U čekaonici, Sterlingova namršteno bulji u telefon; pored lakta joj se puši plastična čaša. – Imaju aparat za kafu, ako i ti hoćeš nešto – obaveštava me. – Ali ako im je kafa podjednako grozna kao čaj, možda je bolje da ne rizikuješ. – Dovoljno sam budna – kažem, spuštajući se u stolicu kraj nje. – Još nisam uključila zvuk na telefonu; ima li vesti od momaka? • – Kažu da je scena slična kao kod Vilkinsovih. Otac je savladan s nekoliko pucnja, majka je nasmrt izbodena, otac je stvarno izboden nasmrt. Za razliku od Danijela Vilkinsa, Semjuel Vong ima nekoliko uboda oko prepona.


– Roni Vilkins nije seksualno zlostavljan. Sara Karter jeste, tako da to ima smisla. – Žive u jednom od onih krajeva na obodu grada gde svaka kuća ima nekoliko ari placa. Komšije nisu dovoljno blizu da nešto čuju ili vide. – Podiže pogled s telefona – Vik kaže da su ogledala u Sarinoj sobi i kupatilu bila prekrivena. – To nije neobično za žrtvu takvog zlostavljanja. – Forenzičari proveravaju mesto zločina, ali do sada im ništa nije upalo u oči. Mnogi ljudi u tom kraju noću ne zaključavaju vrata. – Bezbedan kraj. – Uverena sam da se sad osećaju sigurno. – Sterlingova uzdiše i spušta telefon na krilo. – Da li ih je naterala da gledaju? – Nije. Troje je mnogo teže kontrolisati nego jedno, pogotovo što dvoje mlađih nisu bili zlostavljani. Probudila ih je kad je završila i naterala ih da im osluškuju srce. – Gospode bože. Nekoliko minuta sedimo u tišini. Ja pokušavam da odredim šta je bolje: da sama saopštim Šivon, uprkos njenoj objavi da je pustim da ona ponovo uspostavi kontakt kad za to bude spremna, ili da sazna iz govorkanja na poslu. Trebalo bi da pošaljem mejl analitičarima kako bi, čim stignu na posao, otpočeli sa unakrsnim proverama i pokušali da nađu bilo šta što povezuje Saru i Ronija. Jedna tačka je obično nedovoljna, ali dve već mogu da ukažu na nešto zajedničko, mogu da budu početak šablona. Dve tačke određuju liniju. Volela bih da se Ivon, analitičarka našeg tima, već vratila s porodiljskog. Ona ume da pronađe te skrivene niti između tačaka A i B. – Šta misliš, da li je Edisonov krevet dovoljno veliki za troje? – Šta? Sterlingova naslanja glavu na moje rame. Skupila je kosu u konjski rep, ali ispušteni pramenovi me golicaju po vratu. – Moj nije dovoljno veliki, a tvoja kuća je verovatno zapečaćena. Noćas niko od nas ne bi trebalo da ostane sam. Pružam ruku i blago je dodirujem po uhu. – Ti si još malčice pijana, jelda? – Malčice.


– Ovo jutro niko od nas neće spavati, ali noćas? – Naginjem glavu ka njenoj i samo dišem. – Ako Edisonov krevet nije dovoljno velik, spavaćemo na podu u Vikovoj dnevnoj sobi. – Dogovoreno. Ponovo zavlada tišina, narušena udaljenim glasovima i povremenim pozivima preko razglasa. Posle nekog vremena, grupa lekara obučena za operaciju žuri kraj nas ka ambulanti, odakle se oglašava sirena kola hitne pomoći. Elizin telefon zuji i cvrči, objavljujući prijem nekoliko poruka zaredom. Još jednom uzdišemo, ćutimo još jedan tren, a onda ona uzima telefon, otvara poruku i počinje da čita naglas.


9

– Čujem da su na tvoj trem dovedena još neka deca. Šivon stoji ispred mog radnog stola, a ja nemam pojma koliko je sati; ona je jutros (još je jutro?) očigledno već bila u svojoj kancelariji, jer na sebi ima onaj užasni džemper. Neposredno iznad njenog stola je otvor za ventilaciju, a termostat je izgleda trajno podešen na smrzavanje. Činjenica da više razmišljam o njenom džemperu nego o tome što se pojavila u mojoj kancelariji, nije baš najbolja osnova za razgovor koji sigurno sledi. Zavaljena u stolicu, pokušavam da ne trljam lice jer, samo zahvaljujući šminki, donekle ličim na ljudsko biće. – Ostavila sam ti govornu poštu – kažem. – Zamolila sam te da mi se javiš. – Da, a onda sam došla na posao gde je Heder jedva čekala da mi saopšti kako su mojoj devojci na vrata isporučili još krvave dece. – Pa nisam ih poručila preko Amazona! – Mercedes! – Šta očekuješ da ti kažem, Šivon? Tako je, deca su bila na mojim vratima. Istina, roditelji su im ubijeni. I da, bilo je užasno. – Šta će biti s njima? – Ne znam – uzdišem. Razgovarala sam sa dežurnim socijalnim radnikom. Sarini i Ešlini baka i deka pristaju da uzmu devojčice, ali su izgleda ubeđeni rasisti i neće da prihvate „polutana“, a Sara je već najavila da će, budu li je razdvojili od brata ili sestre, pobeći, gde god je poslali. Što je, razume se, dobro za nju, ali ipak. Njen i Ešlin otac je u zatvoru zbog pronevere, njegovi roditelji su odavno pokojni, a Semijevu baku i deku nisu uspeli da pronađu. Deca nemaju mnogo rodbine, a nije lako naći hraniteljsku porodicu koja bi prihvatila sve troje. – Zasad su u bolnici, lekari moraju da se uvere da je najstarija devojčica dobro, a onda će ih odvesti u prihvatilište dok ne reše šta će s njima.


– I tebi je to u redu? – A ti si došla da se izvičeš na mene? Deluje posramljeno. I umorno. Oči su joj crvene od iscrpljenosti, a korektor može samo da prekrije tamne senke, ali ne i kese ispod umornih očiju. Nije se naspavala. – Nedostaješ mi – šapuće. – I ti meni nedostaješ, ali ti si mene napustila. – Krvava deca, Mercedes! – Žrtve, Šivon, koje sigurno nisu tražile da im ubiju roditelje samo da bi tebi smetale. – Opa! – Seda, zapravo se naslanja, na ivicu mog stola, piljeći u svoje noge. – Obično nisi ovako zlobna kad se svađamo. – Obično se svađamo oko glupih sranja. – Kopam po gomili papira na stolu i pronalazim telefon, koji mi kaže da je tek prošlo pola devet. Za stolom sam već pet sati. Madre de Dios. Okrenuvši se na stolici, vidim Sterlingovu kako žustro kuca na svom računaru i Edisona za svojim opsesivno urednim stolom, s podignutim nogama i debelom fasciklom otvorenom na krilu. – Ej, hermano… – dovikujem mu. – Donesi mi nešto. – Važi. – Uzimam tašnu iz donje fioke i polazim ka liftu. Sekund kasnije, iznenađena Šivon kreće za mnom. – Šta je… jel’ to bio razgovor? Šta je to bilo? – Idemo po kafu. – Ja imam posla. – I zato si došla kod mene? – Pritiskam dugme za pozivanje lifta jače nego što je potrebno i jedva se uzdržavam da ne nastavim da ga treskam. Danas je takvo jutro. – Pođi sa mnom ili se vrati. – Mercedes… Lift se otvara, ulazim, okrećem se i podižem obrve. Psujući upola glasa, Šivon ulazi za mnom. – Nisam ponela novčanik. – A propusnicu? – Jesam. – Dobro, pošto kasnije možeš da se vratiš u svoju kancelariju, mislim da ću moći da platim jednu kafu više, makar i tvoju. – Šta to treba da znači?


– Da naručuješ nemoguće komplikovanu kafu. – Oh. To je… tačno. Umorna sam i ljuta i zbunjena, a najviše od svega povređena njenim nedavnim ponašanjem, tako da sam potpuno svesna da se u meni probudila gadura. Izlazimo iz zgrade i koračamo ka jednoj od kafeterija u ulici. Iako ih u okolini ima bezbroj, sve su pune – moraju da zadovolje zavisnost koja dobar deo agenata drži u donekle operativnom stanju. Nekoliko blokova niže, uspevamo da nađemo jednu koja je malo mirnija, ima terasicu s nekoliko stočića i stolica, bez ljudi. Neki sede unutra gde je klimatizovano, drugi uzimaju kafu i nose je, ali terasu ćemo verovatno imati samo za sebe. Niko ne želi da sedi napolju po ovakvoj vrućini i vlazi, koliko god rano bilo. Šivonina šolja je ižvrljana tajanstvenim znacima, dok na mojoj barmen, u znak zahvalnosti za jednostavnu porudžbinu, crta samo smajlija. Uzimam i jedan đevrek i kanoli za Šivon. Naravno, neće biti dobar kao Marlinin, ali možda nije loše da je podsetim da će, dok god bude besna na mene zbog nečeg za šta nisam kriva, biti lišena fantastičnog peciva. Korupcija nije ispod mog nivoa. Kafu čekamo u tišini. Ona se igra manžetnama svog groznog džempera, a ja čitam poslednju poruku od Holmsove: Zašto tvoji susedi svi redom ležu pre deset sati? Mislim da time hoće da kaže da niko nije primetio kola koja su se dovezla i istovarila decu. Ljudi na ulici su ljubazni, ali se drže za sebe. Dogovor koji Džejson i ja imamo oko travnjaka i pranja rublja predstavlja koegzistenciju na neobično visokom nivou. Nema mnogo razloga da provodite vreme vireći na ulicu kad vam se sav život odvija unutra. S kafama i doručkom u rukama, povlačimo se na terasu. Jedva da je takla svoj kanoli – samo lomi parčiće korneta i mrvi ih među prstima. Ja sam suviše gladna da bih bila fina i moj đevrek nestaje u nekoliko zalogaja. Možda je trebalo da uzmem dva. – Mercedes? Zašto ne živimo zajedno? Kosa joj je neuobičajeno svetla na jutarnjem suncu, jarkocrvene spiralne kovrdže opiru se svakom pokušaju da ih ukroti. Kad joj je kosa suva, ne uspeva ni traku da veže; jutros joj je konjski rep pričvršćen velikom ružičastom šnalom. Protekle tri godine sam se


razmazila – mogla sam da je osetim na svojoj koži, njenu težinu u svojim šakama. – Mercedes. – Zato što ne volim da trajno delim svoj prostor – odgovaram jednostavno. – Zato što mi je važno da imam svoj prostor, da me sve one brave štite od ostatka sveta, i nisam spremna da se toga lišim. Zato što ne mogu da podnesem da mi jedino bezbedno mesto, jedini privatni prostor bude spavaća soba, čak i ako je pretvorena u radnu. Zato što te volim, ali još uvek ne mogu ni sa kim da živim. – Toliko puta si prenoćila kod mene i ja kod tebe, a i ti i Edison stalno spavate jedno kod drugog. U čemu je razlika? – Mogućnost da kažem ne. – Ja ne… – Tokom odrastanja moja spavaća soba nije imala bravu koju sam mogla da zaključam. Od desete sam u programu hraniteljskih porodica, gde nas je u sobi nekad spavalo čak i šestoro, a ako je i bilo brave, bila je sa spoljne strane vrata. Kad me je moja poslednja hraniteljska porodica pitala hoću li da ostanem kod njih do punoletstva, to su učinili tako što su mi kupili bravu i pomogli mi da je namestim sa unutrašnje strane mojih vrata. One su razumele koliko mi je to značilo, koliko sam se sigurnije osećala i zato sam ostala. To je bilo prvo mesto koje sam doživljavala kao svoje, ne samo zato što sam se tu nalazila već pre svega zato što sam mogla sama da odlučim koga ću pustiti unutra. Dok pijucka svoje piće, posmatra kola koja prolaze. – Bila si u hraniteljskoj porodici? – Osam godina. – Nisi usvojena? – Poslednja porodica je ponudila. Odbila sam. – Zašto? – Zato što me je moja prava porodica povredila. Nisam bila spremna da pokušam ponovo. Ali sam ostala kod njih četiri godine i još održavamo kontakt. Viđamo se nekoliko puta godišnje. – Tri godine, a ti mi to nisi ni pomenula? – Ti voliš da uređuješ svoj svet, Šivon. Ne možeš da kažeš da te ne zanima zašto sam bila kod hranitelja, ali ako ti objasnim, ti ćeš se


naljutiti. Jer ti ne želiš nešto takvo u svom svetu. U tvom malom svetu decu niko ne povređuje. – To nije fer. – Nije, i meni je dojadilo da se pretvaram kako to mogu. Palcem se lupkam po ožiljcima na obrazu. Uglavnom ih pokrivam, ali ne uvek. Šivon ih je videla i nikad nije pitala odakle mi. Bila sam joj zahvalna na tome sve dok nisam shvatila da time ne čuva moju privatnost, već jednostavno ne želi da zna zato što predoseća da je posredi nešto užasno. I jeste bilo užasno, još je užasno, ali ipak. – Stalno me kažnjavaš jer se bavim poslom za koji smatraš da ne bi trebalo da bude neophodan, istovremeno odbijajući da priznaš kako se bez njega ne može. Dosadio mi je da te štitim od svoje teške priče samo zato što se tebi ne dopada činjenica da je svet jezivo mesto. – Nisam ja toliko naivna! – protestuje, ali ja vrtim glavom. – Ali želiš da budeš. Nisi, i znaš da nisi, ali ti želiš da svet bude jednostavan i napadaš sve one koji te podsećaju na to da nije. Ruke joj se tresu. Posmatram kako stiska prste oko šolje u pokušaju da zaustavi drhtavicu, ali odustaje, spušta šolju i krije ruke na krilu. – To zvuči kao da raskidaš sa mnom. – Ne raskidam. – Stvarno? – Davno je.trebalo da prestanem da se pretvaram. Ali jedno moraš da razumeš, Šivon: više se neću pretvarati. Ti moraš da odlučiš hoćeš li biti u vezi s nekim ko ima bolnu istoriju, s nekim ko ima potrebu da razgovara o teškoćama i pobedama na poslu koji ti mrziš. Ako to možeš, ili misliš da možeš – sjajno. Stvarno se nadam da možeš i da ćemo uspeti da nađemo način da se ovo među nama nastavi. Ako ne možeš, ja to razumem, ali na tebi je odluka da prekineš. – Prebacuješ to na mene. – Tako je. – Ispijam poslednje kapi kafe i trpam otpatke u šolju. – Hoćeš li mi dozvoliti da ti ispričam još nešto o deci? Njen izraz kaže ne pada mi na pamet, ali ipak klima glavom. – Povredili su ih roditelji, a kad ih je ta žena uzela iz kuće, dovela ih je kod mene i rekla im da će biti bezbedni, da su sa mnom


bezbedni. Znam, strašno je to što zna gde živim i čime se bavim, ali ona veruje da ja mogu da zaštitim tu decu. Zbog istorije mojih slučajeva, reputacije koju sam stekla na njima, ova deca nisu ostavljena u kući sa svojim mrtvim roditeljima. To je neznatna milost, ali je ipak milost. Ona ne povređuje decu, a zna da ni ja to neću učiniti. – Ne znam šta bih rekla na to – Šivonin glas podrhtava. – Ništa ne mari. Samo imaj to na umu dok budeš donosila odluku. Moj telefon zvrči; ovaj put stiže poruka od detektiva Minjona. Vong je fotografisao svoju usvojenu ćerku. Po slikama bi se reklo da nije bila svesna toga. Socijalna radnica bi volela da budeš tu kad joj to budu saopštili. Ne mogu da stignem za manje od sat vremena, odgovaram. U redu. Obavestiću je. – Moram da krenem za Manasas. – Ideš kući? Ali dan je tek počeo? – Moje juče se još nije završilo; idem u bolnicu da razgovaram s jednim detetom. Hoćeš li sa mnom do kancelarije ili ti treba još vremena? Dugo me posmatra, a onda joj se ramena opuštaju. – Ostaću još malo. Valjda ćemo… valjda ćemo se čuti… kad? – Kad god ti odlučiš. Palica je kod tebe. – Palica? – Šta je to čudno što mi se bejzbol uvukao u rečnik kad imam brata kao što je Edison? – Ustajem i bacam smeće, uključujući i njen izmrvljen kanoli, dok ona klima glavom. Mislim da nije ništa pojela. – Neću dolaziti kod tebe kući, niti u kancelariju, ništa ti neću slati, ni poruke ni mejlove, niti ću te zvati. Neću ti slati ceduljice kao u osnovnoj. Sve je na tebi. Za trenutak oklevam, onda mislim nek ide sve dođavola, saginjem se i ljubim je. Koliko god da je ljuta na mene, naša tela se poznaju i ona se pribija uz mene, rukom mi obavija lakat. Ima ukus maline, bele čokolade i peperminta od njenog šašavog pića. Neki vozač zviždi u prolazu, ali se ne obazirem, usredsređena sam na dodir njenih usana, jedva čujan uzdah dok je mazim po licu. Ovo je


možda naš poslednji poljubac; plaši me pomisao da sam odustala od učešća u toj odluci. Plaši me, ali je odluka ispravna. Malo se povlačim, tek toliko da nam se čela dodiruju dok nam se dah meša. – Te amo y te extrano y espero que sea suficiente.[ 9] Odlazeći, osećam kao da ostavljam deo sebe, ali se ne osvrćem. Umesto toga, ulazim u kafeteriju, naručujem piće za Edisoria, Sterlingovu i Vika i još jedno za sebe. Krenuvši nazad, primećujem da Šivon više nije za stolom.


10

Sarin

gnev nakon što je saznala da je očuh krio kameru u njenoj sobi oduzima mi ostatak dana. Strašno je ljuta i povređena, ali sestri nije rekla šta se dogodilo, tako da sav taj bes ključa iznutra, izvodimo je napolje i ona počinje da vrišti. Nensi, socijalna radnica s više od trideset godina iskustva, presreće čuvare koji su potrčali ka nama, a ja ostajem sa devojčicom tek zašlom u pubertet koja urla i trese se od plača. Mala bašta u kojoj se nalazimo sigurno se nagledala ovakvih scena. Sara se smiruje polako, rekla bih više iscrpljena nego stvarno umirena, i traži da vidi slike. – Misliš da će ti to pomoći? – pita Nensi staloženo. – Na tim slikama sam ja. Koliko će ih još ljudi videti? – Detektiv Minjon ih je našao kad je pregledao orman tvog očuha i odmah ih je stavio u koverat koji je zapečatio – objašnjavam joj. – Jedna osoba će dobiti zadatak da ih evidentira kao dokaz, zajedno s kratkim opisom sadržaja, i onda će ih ponovo zapečatiti. S obzirom na to da je g. Vong mrtav i da neće biti suđenja, nema razloga da ove slike ikad dospeju u sudnicu. Nema razloga da advokati traže da vide dokaze. – Šta ako ih je Semjuel već nekom pokazao? Na primer nekim svojim prijateljima, ili ako ih je podelio na internetu? – Detektivka Holms je zatražila dozvolu da uključi FBI–jev odsek za internet kriminal – objašnjavam joj. – Imamo ljude koji su obučeni da pronalaze datoteke i fotografije na internetu. Ako ih je slao sa svog računara, oni će to otkriti. Sem toga, policajci će razgovarati s njegovim kolegama i prijateljima. – Znači da će oni, čak i da nisu dobili slike, saznati da one postoje? – Neće. Policajci neće pominjati slike osim ako nisu sigurni da su uhvatili nekog ko ih ima. Biće veoma pažljivi, Saro. Niko ne želi da te


još više povredi. – A ako imaju slike? – Biće uhapšeni i optuženi za posedovanje dečje pornografije. Saro, tebi je dvanaest godina. Niko, ali baš niko ne želi da se te slike prikažu. – Ali ja moram da znam – šapuće, klonuvši na klupu poput marionete kojoj su pokidali konce. – Razumem te. – Nensi se naginje napred, ne da bi je pritisla već da bi je osokolila da govori, sad kad je vrištanje prestalo. – Ali oni se trude da te zaštite. Te fotografije su dokaz zločina, Saro, i neće ti ih tek tako dati, iako si ti na njima. Ne mogu da vrate dečju pornografiju. Da li mislim da bi ti pomoglo da ih vidiš? Moguće. Da li mislim da bi mogle da te povrede? Moguće, Saro… Češući se po ruci, jer je grebe bolnička narukvica koju su joj stavili oko zgloba, Sara čeka da Nensi završi rečenicu, što je, mislim, dobar znak. – Ono što ti je očuh radio, što ti je oduzeo, bilo je užasno. Da li stvarno želiš da vidiš šta ti je još oduzeo? – Ja ne… – Devojka uznemireno diše. – Ne želim da drugi ljudi vide nešto moje što ja nisam videla. Semjuel me je povredio kad smo bili sami, a sad su te fotografije javne. – Nisu javne. – Ali drugi ljudi ih gledaju, drugi ljudi znaju da one postoje i zašto postoje i kako su snimljene, samo ja ne mogu da ih vidim. Nensi je dugo posmatra i skoro da mogu da vidim kako joj kroz glavu prolaze razne opcije. – Mogu samo da ti obećam da ćemo o tome razgovarati sa advokatom kad ti ga sud bude dodelio. Sve preko toga je van moje moći. Ali toliko ti obećavam. Videćemo postoji li neki zakonski osnov da ih tražimo. Zauzvrat moraš da mi obećaš da se nećeš razočarati. Ako, i to je veliko ako, budeš dobila dozvolu da ih vidiš, to mora doći neočekivano. – Lagano pomera ruku, ispruživši tek dva prsta, i lagano dodiruje Sarin obraz. Pokret u sebi nema ničeg pretećeg, predstavlja podršku bez namere da je povredi. – Ne možeš računati na to da ćete te te fotografije izlečiti. Moraš da se snađeš bez njih. Možemo li da radimo na tome? – Imam li izbora?


– Nemaš boljeg. Sara se nasmeja i to ju je iznenadilo; a to je, mislim, dobar znak. Ostavila sam ih u bašti da razgovaraju o tome kako da Ešli objasne šta je očuh radio njenoj sestri. Po onome što mi je Sara ispričala, Ešli je volela Semjuela jer joj je poklanjao lepe stvari. Teško će ona to razumeti. Odlazim kod Viktora, jer to naš tim radi kad ne zna šta bi drugo; Edison i Sterlingova se parkiraju nekoliko minuta posle mene. Marlin izlazi da nas dočeka, iako svi imamo ključeve, i snažno me grli; njene tanušne ruke zarivaju mi se u leđa tako da bi trebalo da boli, ali zapravo mi prija. – Kako si? – pita me nežno. Kiselo se smešim. – Preživljavam. – Pa i to je nešto, zar ne? A ta sirota devojčica? – Besni. – Odlično. Smejem se i uzvraćam joj zagrljaj; puštam je tek kad su se Edison i Sterlingova približili dovoljno da i njih zagrli. Vikove ćerke su večeras izašle, rade ili se sastaju sa društvom, tako da se oko roštilja na zadnjem tremu okupljamo samo nas šestoro. Dženi je pripremila klošarsku večeru – skupiš šta ti se nađe pod rukom, zaviješ u foliju i baciš na roštilj ili ubaciš u rernu. Ona ima celu knjigu recepata za te smotuljke, i uvek su odlični, pod uslovom da Vik obavi svoj deo posla i skine ih s roštilja pre nego što dođe do katastrofe. – Prija mi je danas nešto poslala – kaže mi Sterlingova dok posmatramo kako se Marlin i Dženi igraju nadvlačenja konopca sa Edisonovim kovrdžama. Dženi pokušava da ga ubedi da ih ošiša, ili da ih, za boga miloga, bar malo skrati, dok Marlin dramatično zabranjuje da ih pipne. Tako, u sendviču između njih dve, Edison crveni, muca i očajničkim pogledom traži pomoć, ali mi se držimo na bezbednoj udaljenosti, s pivom u ruci. – Radi to ponekad. Šta ti je poslala? Pruža mi svoj telefon; u poruci je internet veza. Kad je pritisnem, otvara mi se kolekcija od „neslavljeničkih“ fotografija na kojima žene slave razvod ili raskidane veridbe tako što na različite načine uništavaju svoje venčanice. Jedna žena i njene deveruše veselo


guraju svoje pufnaste haljine u mašinu za mlevenje drveta. Druga grupa, obučena u svoje svečane haljine, igra pejntbol. Jedna žena, čija haljina izgleda kao da je iscepana na trake pa ponovo zašivena, spušta se s hotelskog prozora na kojem piše MLADENAČKI APART– MAN – UPRAVO VENAČANI. –Que chingada?! – Jelda? Vidi ovo… koja ono beše… a ova. Kikoćem se piljeći u zombi mladu i njene deveruše. – Ovo je svakako kreativan način da se iskoristi haljina koja ne može da se vrati. – Pitala je imam li ja neku ideju. – Pa imaš li je? – Još ne. – Otpija veliki gutljaj piva, zatim nazdravlja Edisonu, koji uspeva da umakne od Marlin i Dženi. – Ali sam počela da razmišljam. Svaka čast Priji. Nakon fantastične večere koja se sastojala od piletine, tikvica, marinara sosa i pečurki, za one koji ih vole, neko vreme razgovaramo o Vikovim ćerkama i kako će biti čudno kad i Dženi ode na studije kao i njene sestre. Marlin počinje da zeva i mi se spremamo da krenemo, iako nam govori da smo smešni. – Ideš sa mnom? – pita me Edison. Pre nego što sam uspela da zaustim, odgovara Sterlingova. – Ne, ide sa mnom. Zaslužio si jedno veče bez estrogena. – Ypuede que la luna vaya a caer del cielo – mumla on. – Šta reče? – Hvala vam, baš ste pažljive. – Laskavče – šapućem mu, munuvši ga u rebra. Mršti se i trlja rebra, ali ne odgovara. Šaljem poruku Holmsovoj da smo spremni da instaliramo kamere koje je Sterlingova pokupila u dolasku, tako da nas pred kućom već čeka uniformisan policajac kako bi sklonio traku i pustio nas da uđemo. Učtivo nas pozdravlja i posmatra nas kako radimo. Kamere su male, diskretne i lako ih je sakriti. Sterlingova je već radila s njima. Što je dobro, jer kad kažem da ih instaliramo, zapravo mislim da ih instalira Sterlingova, dok joj ja samo dodajem ono što zatraži.


Za manje od sat vremena uspeva da ih zakači i poveže tako da se snimak istovremeno prebacuje na jedan disk i na internet. Ona je naš majstor za tehniku kad Ivon nije tu. Zahvaljujemo se policajcu i krećemo ka Elizinom stanu. Ona živi samo nekoliko ulica dalje od Edisona, u kompleksu koji pripada istoj kompaniji i izgleda gotovo identično, osim što su zgrade bledonarandžaste umesto svetlobraon. Pregleda poštu u sandučetu i tri četvrtine koverata odmah baca u kantu u uglu prostorije za poštu. – Da li kompanije stvarno dobijaju toliko novih poslova od reklamne pošte da im se isplati da troše toliki novac? – Verovatno ne, ali zašto bi ih to sprečavalo da je i dalje šalju? Njen stan je na drugom spratu; zastaje ispred vrata s ključem u rukama. – Unutra je možda malo veći nered – izvinjava se. Pregledala sam sve stvari da bih izdvojila one koje su za donacije. – Može li da se prođe? – Može. – Ima li buba? – Nema – izgovara polako, pogledavši me ispod oka. – Da li nešto raste? – Ne! – Onda smo na konju. – Standardi su ti suviše niski – uzdiše i gura vrata kako bi upalila svetlo na ulazu. Ušavši za njom, zatvaram i zaključavam vrata i prvi put vidim njen stan. – Pobogu, Elajza! Iznenađena, Sterlingova ispušta ključeve umesto da ih obesi na kuku ka kojoj je posegnula. – Nikad me ne zoveš Elajza. – Zato što nikad nisam videla ovo. Možda više nikad neću moći da te zovem Sterlingova. Jarko pocrvenevši, podiže ključeve i kači ih na malu kuku na čiviluku. – Ne smem nikad da pozovem Edisona ovamo, jelda? – Naravno da ne, urlajući bi istrčao na parking – smejem se, zakoračivši ka dnevnoj sobi. Zidovi su obojeni u nežnu, ledenu nijansu roze; samo jedan je jarkoroze, radi kontrasta. Na klizna staklena vrata koja vode na mali balkon navučene su roletne kao zaklon od sunca, ali i prozirna roze draperija oivičena zavesama u


kombinaciji bebi–plave i boje lavande, sa onim… kako se kaže, volanom? Karnerom? Ono kratko parče tkanine koje ide preko zavese, koje je, kao i zavesa, oivičeno sa dve ružičaste trake s mašnicama raspoređenim na jednakom rastojanju jedna od druge. Sve u sobi deluje savršeno uklopljeno, prekrivač iz Robne kuće Marte Stjuart, a možda je i sama Blagoslovena Sveta Marta od Čokoladnih biskvita sišla da je blagosilja. Isto važi i za kuhinju, u kojoj vise krpe za sudove u odgovarajućim nijansama. Nešto malo nereda ima jedino oko trpezarijskog stola sa svetložutim i rezedo stolnjacima. Preko dve stolice prebačena je gomila odeće, na jednoj je dopola puna otvorena kutija, a na četvrtoj skoro puna kesa za smeće. – Do moga, Elajza Sterling, ja… stvarno ne pamtim kad sam poslednji put videla ovoliko karnera? Ili su to volani? Lice joj sad već gori, pa pokušava da zaokupi pažnju kačenjem tašne pored ključeva. – Molim te, nemoj da kažeš Edisonu. – Nije mi ni na kraj pameti da mu kvarim iznenađenje. – Ne mogu da prestanem da se smejem, i sirotu devojku je sve više sramota, tako da joj se na kraju kačim oko ramena kao koala. – Zašto nikad nisi pomenula da si van posla prava devojčica? Na to se bar malo smeši. – Ionako me ne shvataju ozbiljno. Možeš li da zamisliš šta bi se desilo kad bi momci videli ovo? – Hm. Naslanjam se na nju, zarivši joj bradu u rame. – Idem da se presvučem, a onda ću ti pomoći da raspremimo kauč. Presvlačim se u dnevnoj sobi; oblačim majicu i bokserice koje sam sinoć ukrala iz Edisonove fioke jer one druge treba da se peru. Usput otkrivam da je fioka jednog od stočića u stvari sef za pištolj. – Nula, dva, jedan, četiri, dva, devet – obaveštava me kad je videla kako ga gledam. – Znam da je glupo, ali sam htela nešto što se lako pamti. – Nula, dva, jedan, četiri, to je Dan zaljubljenih? A dva, devet? – Masakr na Dan zaljubljenih 1929. Neko vreme pokušavam to da svarim, posmatrajući sve one karneriće, pastelne nijanse i savršeno uklopljene ukrase. – Ti si komplikovana osoba, Elajza Sterling.


– Zar nismo svi? – Da znaš da jesmo. Pomeramo stočić do kućnog bioskopa i na sredini sobe ostaje dovoljno mesta da izvučemo kauč, prekrivamo ga kompletom posteljine koji je izvadila iz ormana, a ona prevrće očima na moje povremeno kikotanje. – Ne mogu da se suzdržim. To je toliko… na poslu si tako stroga, nosiš samo crne i bele stvari, kosa ti je uvek podignuta, šminka uvek uredna, a ovo ovde je prava bajka. Super je. – Stvarno? – Apsolutno! Samo što mom mozgu treba malo vremena da pomiri jedno sa drugim. Da samo znaš koliko sam se smejala kad sam prvi put videla Edisonov stan. – Stvarno? Ali njegov stan je baš onakav kakvim sam ga zamišljala. – Ako bi htela da ga promeniš tako da još više liči na Edisona, šta bi uradila? Razmišlja o tome dok navlači jastučnice i protresa jastuke. – Skinula bih slike sa zidova i sto zamenila nekim manje originalnim – odgovara naposletku. – To nije njegov izbor. – Prijin. – Obožavam tu devojku. Ne ostajemo budne da bismo razgovarale – poslednja dva–tri dana su bila predugačka. Kad sam ovako umorna, san mi teško dolazi na oči. Već dve nedelje nisam spavala u svom krevetu i, mada je Elizin kauč prilično udoban, ipak je kauč. Ali nisam zbog toga budna. Pola života provodimo na putu, spavajući po hotelima. Spavali smo na kaučima u policijskim stanicama, čak i na podovima konferencijskih sala kad nije bilo vremena za nešto više od kratkog dremeža. Ne prestajem da mislim na Saru, samu u mračnoj sobi, kako osluškuje korake na hodniku, pitajući se hoće li bar jednu noć provesti na miru ili će je očuh posetiti. Hoće li joj ponovo rukom poklopiti usta i šapatom je podsetiti da bude tiha, da majka i sestra ne smeju ništa da čuju. Ujutru će sedeti u kuhinji, sa bolovima i


mučninom u stomaku, piljeći u majku i pitajući se kako je moguće da ništa nije čula, da ništa ne zna. Nije nemoguće oporaviti se od toga, ali ožiljci ostaju. Takvo iskustvo utiče na tvoj pogled na ljude, poverenje koje im ukazuješ, bliskost koju im dopuštaš. Menja tvoje navike, čak i tvoje želje i snove. U potpunosti ti menja karakter, i bez obzira na to koliko želiš da ostaneš ista, nikad se ne vraćaš na ono pre. Neke promene su nepovratne. Moj telefon oglašava da je stigla poruka. Od Prije. Sterlingova kaže da se sprdaš s njenim stanom. Ti sigurno znaš da sam joj dosta toga ja poklonila? Ponekad je promena dobara. Ili barem vodi u dobrom pravcu.


11

Uprkos burnom početku, ostatak nedelje protiče prilično mirno. Sara i ja razgovaramo po nekoliko puta dnevno, a Holmsova i Minjon me redovno obaveštavaju o napretku istrage. Sara im je dala upotrebljiv opis žene koja joj je ubila roditelje; nekoliko santimetara viša od nje, ali ne mnogo visoka, vitka ali snažna – nosila je Semija do kola i iznela ga iz njih kako bi devojčice pošle za njom. Nosila je beli kombinezon, od vrata do zglobova na rukama i nogama, i bele rukavice, a preko ramena je nosila torbu s nekoliko plastičnih navlaka za svoje bele patike. Belu masku neodređenih crta i sa ogledalima umesto očiju već je opisala, ali kosa joj je padala preko maske na takav način da je to morala biti perika, sa dugim i ravnim vlasima. I tu se razgovor između Edisona i mene razvija u dugačku raspravu o značenju izraza upotrebljiv i od pomoći jer nam nijedan od tih detalja neće pomoći da pronađemo ubicu dok ne uhvatimo osobu koja kod sebe ima sve te stvari. Minjon je već pokušao da uđe u trag kupovinama, ali i to će ići lakše kad je uhvatimo. Policija je takođe bila u kontaktu sa socijalnom službom; i Ronijev i Sarin dosije prošli su kroz odeljenje u Manasasu, ali nijedno ime na njima se ne podudara. Žalba koju je poslala Sarina škola prosleđena je novom socijalnom radniku, dok je Ronijev slučaj nekoliko godina vodio isti čovek. U sredu svraćam do FBI arhive kako bih podnela zahtev. Svi dosijei s naših slučajeva, zajedno sa beleškama koje smo pravili tokom istrage i nakon nje, sačuvani su za budućnost ili za kontrolu. (Kontrola, večito neka kontrola.) S obzirom na to da sam u Birou već deset godina, radila sam na mnogim slučajevima. Na većini s timom ili kao konsultant, ali sam tu i tamo bila na pozajmici u drugim


timovima. Zapravo nam se svima to dešavalo, ako je neki drugi tim ostao bez ljudi ili im je bio potreban stručnjak za neku oblast. Agentkinja Alseste, koja radi u arhivi jer to zahteva najmanje kontakta s ljudima, sluša razloge za moje zahteve dok pregleda obrasce koji su već popunjeni i čekaju njeno odobrenje. Alsesteova me ne voli – zapravo ne voli nikoga – ali me mrzi manje nego većinu agenata jer je gnjavim samo onda kad baš moram. Spremna sam koliko je to moguće. Njen promukli glas ima jak kvebeški naglasak, verovatno zato što ne razgovara dovoljno često sa ovdašnjim svetom kako bi ga izgubila. Kaže mi da je potrebno nekoliko dana da se kopira toliko podataka. Čeka da počnem da se prepirem s njom; većina to radi. Ali ja joj se samo zahvaljujem i prepuštam je samoći njene kancelarije. Većini podataka koji su mi potrebni mogu da pristupim preko servera, ali mnogo mi je lakše da sve datoteke dobijem na jednom disku nego da tražim svaki pojedinačni slučaj. Osim toga, ovako mogu da vidim i Vikove i Edisonove beleške, a ne samo svoje. Dobro funkcionišemo kao tim jer vidimo različite stvari; oni su na nekom od naših slučajeva možda primetili nešto što je meni promaklo, nešto što ovde može da bude od značaja. Nadam se da sam se ovolikim poslom natovarila bez razloga, ali ne mogu da se otresem osećaja da možda znam zašto je izabrala baš mene. Zašto ubica deci daje moje ime i kaže im da su sada bezbedna. Da ću ih ja čuvati. Šta ako sam nekad isto to rekla njemu ili njoj? Zato što im baš to i kažemo – deci koju spasemo. Bićeš dobro. Sad si bezbedan. Čini mi se da svi zaobilazimo misao, ne želeći da priznamo mogućnost – čak ni sasvim malu – da ovaj ubica, bio on muškarac ili žena, potiče iz nekog od naših dosijea. Još nismo spremni da to kažemo naglas, kao da će mu zvuk dati još veći značaj. Samo, to ne znači da možemo da se sakrijemo pred tom činjenicom. U petak pre podne, dok diskutujemo o tome šta ćemo naručiti za ručak, a Sterlingova i ja sedimo na Edisonovom radnom stolu jer ga to beskrajno nervira, Vik se provlači između stolova, usput deleći


agentima fascikle sa dosijeima. – Trebalo bi da vas troje pošaljem kući. – Šta? – Sutra je Dan nezavisnosti, a danas se ne radi. Nije trebalo ni da dolazite. – Mnogi drugi su došli. – Neki su tu zato što su dežurni, a drugi podjednako kao vi ne umeju da razdvoje posao od privatnog života. Uha! Pritom je i malčice licemerno, s obzirom na… sve. Vik vrti glavom. Stavio je kravatu koju su mu Prija, Inara i Viktorija Blis poklonile za prošli rođendan: stakleni leptirovi na crnoj pozadini. Kravata je zbilja onoliko jeziva koliko to opis nagoveštava, ali on je svejedno nosi jer su mu je one poklonile. – Polazite kući. Ni slučajno da niste poneli neke papire. Odmorite se. Operite veš. Pogledajte utakmicu. Nas troje nastavljamo da piljimo u njega. – Prilično redovno imate slobodne dane – uzdiše Vik. – Valjda ste dosad naučili kako da ih preživite. Sterlingova naginje glavu na jednu stranu. – Ne – odlučno objavljuje Vik. – Nema spavanja po tuđim kućama, nema dreždanja po pabovima. Svako svojoj kući i da niste slučajno došli kod mene jer smo Dženi i ja, prvi put posle sto godina, sami. – A gde će Marlin? – Juče ju je pokupila moja sestra; provešće praznik sa decom na moru. To nije baš lako zamisliti. Marlin je vrlo aktivna i potpuno zdrava, ali uvek nosi elegantne pantalone, bluzu i džemper, sa obaveznom niskom bisera oko vrata i savršenom frizurom. To jednostavno ne ide uz plažu. – A sad, sve troje, tutanj kući! – Još nismo rešili šta ćemo za ručak – primećuje Sterlingova dok se Vik udaljava. – To je zato što svako ide svojoj kući – dobacuje nam preko ramena.


Popodne je uvrnuto normalno. Odlazim kući i skidam kostim, izbacujem iz frižidera sve što se pokvarilo poslednjih nedelju i po dana, otkad sam to poslednji put radila, odlazim u piljarnicu, kupujem kutiju finih kolača za Džejsona kako bih mu zahvalila za šišanje travnjaka; obožava te proklete slatkiše, ali nikako da se natera da ih sam kupi. I pored svega, ostaje mi više slobodnog vremena nego što sam navikla. Stoga perem veš, brišem prašinu i ribam kupatilo, a kad se i druga tura rublja našla u mašini, ozbiljno pomišljam da se povedem za Elizinim primerom, sredim orman i izdvojim stvari koje mi više ne odgovaraju ili ih ne nosim. Ipak završavam na kauču s pivom u rukama i knjigom logičkih zagonetki. Obično uživam da kupujem odeću, ali se grozim potrage za određenim stvarima koje mi ne stoje dobro. Već je bilo veče, iako je napolju još bilo svetlo, kad me je stomak podsetio da nisam ni ručala. Odlazim u kuhinju da pronjuškam po frižideru. Kupila sam osam miliona vrsta svežeg povrća jer čak i ja znam da se hranimo grozno (mislim da je to jedan od mnogih razloga zbog kojih Marlin i Dženi stalno nastoje da nas nahrane), a kuvano povrće s terijaki sosom i piletinom deluje primamljivo. Bundeva, tikvice, pečurke, luk, brokoli, paprike u tri boje – sve to stavljam na mali električni roštilj zajedno s malo ulja, susama, soli i bibera. A Edison me je toliko zadirkivao što sam ga kupila! Još me zafrkava, ali se ne libi da pojede sve što na njemu spremim, tako da je pobeda moja. Piletina je iseckana na kockice i potopljena u marinadu i taman kad sam htela da naseckam povrće, neko zakuca na vrata. I pre nego što sam do kraja registrovala zvuk, nož mi se okrenuo u ruci, zauzimajući položaj koji pre odgovara samoodbrani nego pripremanju večere. Nije prijatno kad takav refleks imate u sopstvenom domu. Jedan po jedan, odvajam prste od drške i spuštam nož na dasku za sečenje. – Samo sekund – dovikujem i guram šake pod mlaz vode. Napolju je još svetlo; niko mi neće ostaviti ništa zlokobno u po bela dana. Obrisavši ruke o farmerice, odlazim do vrata i virim kroz špijunku, koja je gotovo zaklonjena neukrotivim riđim kovrdžama. – Šivon? –


brzo otključavam i otvaram vrata. – Ti imaš svoje ključeve. Šivon uzvraća bojažljivim osmehom. – Obično stavljaš lanac kad si kod kuće. Nisam bila sigurna… – Upadaj. Čini se nesigurnom; odavno mi nije tako delovala u mojoj kući. Još od onog klimavog perioda prošle godine, posle mog odbijanja da počnemo da živimo zajedno. – Prekinula sam te u nečemu. – Samo sam spremala večeru. Jesi li ti večerala? Planirala sam da mi ostane i za vikend, pa sam spremila za desetoro. Vraćam se dasci za sečenje, ostavljajući je da sama odluči koliko će se opustiti. Osvrće se oko sebe kao da se nešto promenilo otkad je poslednji put bila kod mene (nije) ili kao da traži neki vidljiv znak da sam se ja promenila (nisam). Pre izvesnog vremena majke su mi rekle kako treba da prestanem da se pretvaram. Počinjem da žalim što ih nisam na vreme poslušala. – Paprike su krupne, moći ćeš da ih izvadiš – kažem, zanemarivši činjenicu da mi nije odgovorila na poziv za večeru. – Hvala. – Spušta tašnu na stočić pored vrata i malo okleva, a onda se spušta na hoklicu sa druge strane radne površine. – Nije bilo još dece na tremu? – Da ih je bilo, Heder bi sigurno potrčala da ti javi. – Verovatno, ali valjda bi mi i ti rekla? – Ne bih. Rekla sam ti da ti moraš prva da uspostaviš kontakt. – Proveravam temperaturu roštilja i stavljam povrće i meso da se peče, uživajući u cvrčanju i mirisnoj pari koja se širi po kuhinji. –I ti to ne bi prekršila kako bi me obavestila o još jednom detetu koje su ti ostavili pred vratima? – Pa, znaš, niko mi ne traži da potpišem da sam ih primila. Šivon uzdiše i spušta ruke na radnu površinu, na bezbednoj udaljenosti od roštilja i ulja koje prska. – Ima li kakvih tragova? – Nema. – To znači da mogu da nastave da se pojavljuju. – Tako je. – Mercedes.


– Ne znam šta želiš da kažem – sležem ramenima, bockajući povrće metalnom špatulom. – Nema tragova, deca mogu da nastave da se pojavljuju, šta drugo da ti kažem? – Zar ne mogu, šta ja znam, da stave tvoju kuću pod prismotru? – Postoji neki prag koji mora da se pređe kako bi odeljenje moglo da opravda troškove. – Otkad to Vik nije voljan da… – Slučaj ne vodi FBI. – Onda policija. – Ulica je suviše otvorena i mirna za diskretnu prismotru, a nije lako skinuti policajce s redovnih dužnosti zbog nečeg što je nepredvidljivo i ne dešava se redovno. – Zar je toliko teško da mi to jednostavno objasniš? – Pa upravo sam ti jednostavno objasnila, a ti se ljutiš. Šivon spušta bradu na ruke i ne odgovara. Začinjavam meso i povrće, zatim otvaram frižider. – Neko piće? – Vino? – Može. – Sipam obema po čašu i vraćam se bockanju povrća. Pred kraj posipam povrće sosom kako bi se još malo dokuvalo i pritom ostalo hrskavo, zatim delim hranu u dva tanjira i tri plastične posude. Dodavši joj viljušku, vadim štapiće, one lepe, lakirane, koje sam dobila za Božić od Inare i Viktorije Blis i spuštam ih pored svog tanjira kako bih najpre očistila roštilj dok je još topao. Jedemo u tišini, ja oslonjena na kuhinjsku stranu pulta, ona prekoputa mene; čini mi se da je to najusamljeniji obrok koji sam pojela od kada sam odrasla. Završavamo pa ispiram tanjire i viljuške i stavljam ih u mašinu, zatim ručno perem štapiće i spuštam ih na malu krpu da se osuše. Iz nekog razloga me podseća na Elizinu nacifranu kuhinju, iako su se moje krpe, kupljene u „Targetu“ za dolar, odavno ofucale i prosenile. – Nedostaješ mi – šapuće mi Šivon iza leđa. – Jesi li zato došla? – A šta misliš, zašto sam došla? Zvuk koji izlazi iz mene bi trebalo da bude smeh, ali nije. – Časna reč, Šivon, nemam pojma. Volela bih da si došla zato što želiš da prevaziđemo ovo, ali ako to pretpostavim, ti ćeš mi reći da ti je


potrebno više prostora, tako da neću ništa da pretpostavljam. – Čaša mi je još gotovo puna, ali njena je prazna, tako da je dopunjavam. – Jesi li shvatila šta želiš? Dugo ćuti, a ja je ne podstičem da govori. Naslonjena na radnu površinu, pijuckam vino i puštam da nas tišina preplavi. Poznata mi je ta tišina, uvek je bila tu ispod površine, ispod njenog neprestanog brbljanja. A tu bi trebalo da bude nešto opipljivo. Naposletku odgovara; glas joj je tanak i preplašen. – Nisam. – Zašto si onda došla? – Zato što mi nedostaješ! – I šta sad, sledi veliko poverenje, odlazak u krevet i sve je rešeno, kao čarobnim štapićem? Zar se nismo složile da je Holivud prepun sranja? – Kako neko ko je inače romantičan može da bude toliko neromantičan? – Reakcija na situaciju. Pokazuje mi srednji prst i uzdiše. – Gledajući tebe i Edisona, stičem loše navike. – To je sasvim u redu. I Sterlingovoj se to događa. – Ne znam šta hoćeš da kažem. – To nam je trenutno zajedničko. – Dok se razgovor ne nastavi, nastavljam s raspremanjem, brišem kuhinju, perem dasku i nož i spuštam ih pored štapića da se osuše. – Na jedno veče, samo… samo na jedno veče, možemo li, molim te, da nastavimo… – Da se pretvaramo? – odmahujem glavom. – Ne misliš valjda da će nam to pomoći? – Ali ne može ni da boli. Može. Može mnogo, mnogo da zaboli, ali Šivon uleće u kuhinju i strasno me ljubi, pritisnuvši me toliko snažno da mi se ivica radne površine utiskuje u bedra, a ja se ne odmičem. Pravila sam i gore greške u životu.


12

Iz polusna me bude Šivonini prsti, koji prate tragove reči na mojim rebrima, T. S. Eliot lebdi u svetlucavoj magli, usuđujem li se da uznemirim svemir? Tetoviranje preko kosti je vraški bolelo, ali kad je bilo gotovo, nisam morala da brinem što će ceo svet to videti. Obožavam Eliota, na onaj stidljiv i stidan srednjoškolski način, ne cele pesme, već pojedine stihove i slike, stihove koji iskaču i ostaju ti u sećanju čak i kad pročitaš celu strofu. Ovaj stih mi znači još više od toga, podseća me na to da je nekad dobro uznemiriti svemir; tu se moja rođena koža, moja krv meša s mastilom čineći jedini ožiljak koji sam sama tražila. Usnama prelazi preko znaka pitanja i ja otvaram oči, pogledom tražeći sat između nogu plišanog mede na mom noćnom stočiću. Petnaest do dvanaest uveče. Odavno nisam tako dobro spavala. – Nos ti se mršti – mumla Šivon pospano. – Lice me svrbi. Smeje se i nežno me ćuška. – Idi onda da ga opereš. Odlazim u kupatilo i skidam šminku, koja mi je na licu stajala duže nego što bi trebalo, zatim skupljam kosu u rep jer seks nije dobar za lokne. Sve je isto kao i stotina drugih noći; kad se vratim u sobu, Šivon će ležati rasprostrta poput morske zvezde, s jedva petnaest posto šanse da joj glava bude blizu uzglavlja, verovatno već zaspala jer to može kad god zaželi. Ali ova noć nije ista kao ostale. Ne umem toliko vešto da se pretvaram da bih mogla da ubedim sebe kako se ništa nije promenilo. Stenjući, iz ormana grabim helanke i potkošulju, zatim odlazim u dnevnu sobu po telefone. Stiglo je nekoliko poruka – od Edisona, Sterlingove, Prije i Inare – ali nijedna ne zahteva hitan odgovor. – Jel’ se vraćaš? – Samo da uzmem telefone.


Šivon odgovara nekim neodređenim zvukom, vraćam se u sobu da stavim telefone na punjenje, a ona se pridiže na laktove i mršti. Jednu nogu je prebacila preko čaršava tako da joj se obmotao oko druge noge i pola zadnjice, dok joj je ostatak tela go, s kosom rasutom preko blede kože. Da je svetlo bolje, mogla bih da vidim pegice koje ima skoro po celom telu. Obožavam te pegice, volim da usnama iscrtavam sazvežđa na njenoj koži. – Tebi su se ruke zalepile za to – mrmlja, a je tek posle nekoliko sekundi shvatam da govori o telefonima. No misli su mi sasvim sigurno zalepljene za njene pegice. – Zašto si obučena? – Zato što sam išla u dnevnu sobu. – Zašto se oblačiš u rođenoj kući? – Zato što uvek tako radim! – Stvarno? – Da. – Nastavljajući ritual pred spavanje, klečeći proveravam da li je sef za pištolj pod krevetom propisno obezbeđen. Izvlačim ‘sva tri pištolja – dva lična i jedan koji pripada Birou – kako bih se uverila da nisu napunjeni. Držeći službeni pištolj u ruci, odjednom čujem kucanje na vratima. U stvari, ne baš kucanje, pre lupanje. – Hej! Molim te, budi tu! Upomoć! – Obuci se, ali ostani ovde – brecam se na Šivon napunivši pištolj i gotovo otkinuvši telefone s kabla. – Mercedes! – Samo uradi šta ti je rečeno! – Zatvorivši za sobom vrata spavaće sobe, približavam se ulaznim vratima, sa zaključanim bravama, navučenim lancem i špijunkom. Ispred njih je devojčica, uspaničenog, krvavog lica, ali ne vidim automobil niti još neku osobu. – Ja sam Mercedes – dovikujem kroz zatvorena vrata i čujem kako devojčica isprekidano diše. – Sad ću otvoriti vrata, može? Ali ti moraš da ostaneš tu gde jesi. Možeš li to? – M–m–mogu. Mogu. Mogu. – U redu. Sad ćeš čuti kako se brave otključavaju. Neću otići. – Zataknuvši telefone za pojas helanki, jednom rukom otključavam brave. Vrata se otvaraju i ona posrće napred, ali uspeva da se zadrži, mašući rukama ispred sebe.


Rekla bih da joj je dvanaest–trinaest godina, nije mnogo starija od Sare; na nosu joj stoje nakrivljene naočare. Krvi ima i na licu i na obema rukama, a i na prednjoj strani dugačke majice na bretele – jedinoj odeći koju ima pored donjeg rublja. Osim toga, ima i modrica – po rukama i na grudima, tamo gde ih majica ne skriva. Na ključnoj kosti ima ranu koja liči na svežu opekotinu od cigarete. Na prilazu su samo moja i Šivonina kola, a ni na ulici niko nije parkiran; čini se da u blizini kuće nema nikoga. – Kako si došla ovamo, dušo? – Neka žena – kaže, gutajući pljuvačku. – Jel’ ona još ovde? – N–nije. Čim smo skrenule u ulicu, rekla mi je da izađem i da dođem ovde. Čula sam kako se odvezla nazad. Cogeme. Čekaj malo! Trebalo bi da je kamera na poštanskom sandučetu nešto uhvatila. Bože, molim te da je nešto snimljeno. – Dobro, dušo. Sve je u redu. – Otkačivši osigurač, pažljivo guram pištolj za pojas helanki na leđima. Nikad mi neće biti jasno kako neko može i da pomisli da je to odlično mesto za držanje vatrenog oružja. Lagano ispruživši ruku kako bi devojčica mogla da je vidi, dodirujem joj šaku. – Što ne sedneš, mija? Kako se zoveš? – Emilija – šmrca. – Emilija Anders. – Imaš li nekih povreda, Emilija? Lagano klima glavom. – Na glavi. – Mogu li da pogledam? Ovog puta potvrdno klima s još većim oklevanjem, ali ipak klima. Pomažem joj da se smesti na ljuljašku, gde je svetlo najjače, pa pažljivo, nežno, pratim trag krvi do slepoočnice. Tik iznad linije kose, krv se iz duboke posekotine razliva preko poplavele, otečene čvoruge. – Koliko imaš godina, Emilija? – pitam kako bih je uvukla u razgovor. – Skoro četrnaest. – Skoro? Kad ti je rođendan? – Tek u septembru – priznaje, stežući šake u pesnice. – Ali zvuči bolje nego trinaest. – Dobro.


Okvir naočara ostaje malo iskrivljen nakon što sam pokušala da ga sredim – verovatno optičar mora da zategne neki vijak – ali je ipak malo bolje, tako da uspevam da vidim da su joj zenice raširene, ali ne previše. Verovatno su je udarili dovoljno jako da je ošamute i nateraju na poslušnost, ali ne i da izazovu potres mozga. – Emilija, dušo, šta se desilo? Njena priča mi je već bolno poznata, ali za razliku od ostalih – Ronija, slomljenog i poslušnog, i Sare, koja je štitila svog brata i sestru – Emilija se suprotstavila ženi koja ju je probudila i odvukla u roditeljsku sobu. – Rekla je da sam nezahvalna – šapuće, posmatrajući kako šaljem poruke Holmsovoj i Edisonu. Nakrivljujem telefon da bi mogla da vidi ekran. Holmsova odgovara još dok kucam poruku Edisonu: već je krenula i pozvala hitnu pomoć; bolje će biti da razgovaram sa devojčicom nego da okrećem telefone. Mogu ja to. – Zašto je to pomislila? – Rekla je… rekla je da mi pomaže. Da ću biti bezbedna. Rekla mi je da prestanem da se opirem, ali ja nisam htela. Udarila me je. Ubila je moje roditelje, a ja sam morala to da gledam. – Dah joj postaje ubrzan, kratak i isprekidan, ramena joj se tresu. Naginjem se na jednu stranu i nežno joj pritiskam leđa da bi se savila unapred. – Gurni glavu među kolena, mija, savij se koliko možeš. Samo diši. – Ruka mi ostaje na njenim leđima. Ne mazim je, samo je dodirujem, jer ispod majice vidim još modrica, pa ne bih htela da je još više povredim. – Samo diši. – Pod rukom osećam kako joj mišići podrhtavaju; jecajući guta sline. – Ovde si bezbedna, Emilija, garantujem ti. Šaljem poruku Šivon da ostane unutra. Ako izađe, otići će pravo do svojih kola i nestati, i neće je biti briga koliko to mene može da košta; ne bih volela da Holmsova mora da je juri kako bi je ispitala. To bi bilo traumatično iz nekoliko razloga. – Bila sam bezbedna i u svojoj kući – uzvraća Emilija. Glas joj je još isprekidan i tanak. Malim prstom pritiskam zelenkastu ivicu modrice iznad njenog ramena i ona se trza.


– Roditelji imaju prava da disciplinuju svoje dete – deklamuje upola glasa. – Nemaju prava da ih povređuju. – I zato ih treba ubiti? Tek tako? I to je u redu? – Nije, Emilija, naravno da nije u redu. Uhvatićemo ubicu. – Moja mama… – Udiše duboko, drhtavo i skoro istog trenutka ostaje gotovo bez vazduha od bola. – Mama mi je rekla da se ne opirem, da uradim sve što mogu da bih se zaštitila – jeca, i ja je grlim kako ne bi skliznula s ljuljaške. – Onda je ta žena prešla na mog tatu, a ja sam samo stajala pored, kao neki idiot, držeći mamu za ruku dok je umirala. Moja mama. A ja nisam ništa učinila. – Nisi ništa mogla da uradiš – tešim je. – Emilija, ta žena je imala pištolj, a i pre toga te je udarila. Da si se jače opirala, verovatno bi ubila i tebe. – Ali ona je kazala da me spasava. Grizem usnu, pokušavajući da smislim šta bih mogla da kažem nesrećnom detetu u stanju šoka. – Emilija, kad neko ima misiju kao ona, kad nešto mora da uradi, onaj ko mu se suprotstavi može da bude u velikoj opasnosti. Ona mora da te spase, ali ako joj se suviše oštro suprotstaviš, ako pomisli da ne može da te spase… Već smo viđali takve stvari, dušo. Ona bi te ubila, ili bi te barem žestoko povredila. Ti si poslušala svoju mamu i to ti je verovatno spaslo život. Sigurno te je mnogo volela. – Ona mi je mama. Ona mi je mama. Ona mi je mama. – Reči joj se gube u nepovezanim jecajima i ja je još jače privijam uz sebe, puštajuči ljuljašku da se lagano njiše. Ali upada mi u oči da, čak i pod ovakvim šokom, oca skoro nije ni pomenula. Edison se zaustavlja ispred kuće; s njim je i Sterlingova. Za njima stižu Holmsova, hitna pomoć i još jedna policijska kola. Posle nekoliko minuta, pojavljuje se i Vik, i ulica je ponovo puna automobila. Dok Emiliju upoznajem sa detektivkom Holms, osećam kako me Edison dodiruje po bedru. – Polako, hermana – mrmlja, izvlačeći pištolj iz mog pojasa, gracias a Dios. Rukom traži moj drugi telefon, dok Sterlingova


podiže onaj službeni s mojih kolena. – Šivon je u spavaćoj sobi – kažem Viku, krajičkom oka uhvativši Edisona kako iznenađeno podiže obrve, i odmahujem glavom. Viktor potvrdno klima i ulazi u kuću. Najbolje da on to uradi; ima nečeg kod njega što kod Šivon izaziva strahopoštovanje. Jedina šansa da ona ne izleti kroz jebeni krov jeste da joj loše vesti saopšti Vik. Čim je Emilija počela da odgovara na detektivkina pitanja i prepustila se brizi bolničara, odvojila sam se od nje i sela na ogradu na drugom kraju trema. Edison i Sterlingova dolaze za mnom. – Pobrinućemo se da Šivon bezbedno stigne kući – kaže Sterlingova, popevši se kraj mene. – Hvala. Sedimo u tišini dok Holmsova završava s prvom turom pitanja, a bolničari odvode Emiliju u kola, umotanu u srebrnasti prekrivač. – Nema mede – primećuje Sterlingova. – Ispustila ga je na travnjaku nekoliko kuća niže – obaveštava nas Holmsova, pridruživši se našem malom društvu. – Marki ga upravo pakuje. Osvrnuvši se, ugledah uniformisanog policajca kako pakuje poznatu igračku. Okrećem se nazad, uzdahnuvši. – Jel’ bila u stanju da još nešto kaže? – Nešto malo. Rekla je da je ubica izgubio strpljenje kad se opirala, pa je počeo da govori s južnjačkim akcentom. Ćutimo, pokušavajući da svarimo tu informaciju, a onda se Sterlingova nakašljava. – Neki određeni južnjački akcenat? – Ne. Ali rekla je da je to primetila tek kad se žena iznervirala. Inače je govorila kao da ne dolazi niotkud. – Holmsova spušta beležnicu i, podigavši pogled, razrogačuje oči. – Pobogu, Ramirezova, koga si toliko razbesnela? Rukom prelazim preko ožiljaka na nenašminkanom obrazu. – Davno beše. – Deluje mi preširoko za nož. – Razbijena flaša. – Pobogu – ponavlja. Trlja oči; po licu joj padaju trunčice usirene krvi koje je pokupila kad je dodirnula Emilijine ruke. – Minjon je


upravo stigao u kuću. Kaže da je na prvi pogled njena priča tačna. I u hodniku i u obe sobe ima znakova borbe. – Je li bilo pritužbi na njenog oca? – Da li je to ona rekla? –Ne baš tim rečima. – Rekla si da je agentkinja Rajan unutra? – Jeste. Čule smo kucanje na vratima i Emilijin poziv u pomoć, i rekla sam joj da ostane u sobi dok ne otvorim vrata. – U redu. Onda idem unutra da razgovaram s njom, ako se slažeš. Misliš da će unutra biti smirenija? – Tamo gde ne može da vidi krv? Hoće. – Da li to što je prespavala znači da ste rešile nesuglasice? – pita Edison nakon što se Holmsova udaljila. – Ne. A s obzirom na ovo… Sterlingova me ćuška kolenom. Ne deluje mi da se sprema velika svađa, očajnički pokušaj da se spase veza. Napustiće me, a ja… ja ću biti dobro. Tri godine i onda se ovako završi. Ali ima li tu bilo čije krivice? Ona ovo ne može da podnese, a ja ne mogu više da se pretvaram, tako da je to verovatno najbolje rešenje za obe. Bol će doći kasnije; rez je suviše oštar da bih ga odmah osetila. Šivon izlazi iz kuće u pratnji Vika i Holmsove. Lice joj je crveno od plakanja; u ruci drži plastičnu kesu sa svim svojim stvarima. Upućuje mi samo jedan kratak pogled, zatim se trza i odlučno okreće ka svojim kolima. Sterlingova silazi sa ograde i uzima ključeve iz Šivonine druge ruke, blago je poguravši niz stepenice. Klimnuvši nam glavom, Vik odlazi ka svojim kolima. Pratiće ih do Ferfaksa, a onda vratiti Sterlingovu. Žele da se uvere da će Šivon bezbedno stići kući. Nadam se da će im, kad se oporavi od šoka, biti zahvalna na tome. Srećan Dan nezavisnosti. – Nismo se makli s početka – priznaje Holmsova, umorno se naslonivši na zid. – Šestoro mrtvih, a mi nemamo nikakav trag. – Možda nam se posreći da u trećem dosijeu nađemo neku vezu. – Misliš da ćemo moći da se udružimo s FBI–jem ako se ovo nastavi?


– Verovatno, s obzirom na to da nemamo nikakvog razloga da očekujemo da će prestati – odgovara Edison. – Ali to će morati da bude neki drugi tim. – Sukob interesa. Edison potvrdno klima glavom. Ponovo je zavladala tišina i ja sam se zagledala u sasušene mrlje od krvi na tremu. Kad se sve završi, verovatno ću morati da prefarbam verandu. Gospode bože, kako glupa pomisao, ali baš u nedelju smo je oprali. U nedelju. – Ovog puta je prošlo manje vremena između ubistava – primećujem. – Između prva dva prošlo je devet dana, sad samo pet. – Kako možemo da znamo ima li to ikakvog značaja? – Ako do sledećeg prođe još manje vremena – odgovara Edison, bez namere da bude drkadžija, više kao da konstatuje. Holmsova crveni, ali ne uzvraća, već uzima svesku i okreće novu stranicu. – Dobro, Ramirezova. Kreni od jutra. Jel’ danas bio uobičajen dan? Dok se Edison, u znak podrške, naslanja na mene, počinjem da pričam. Nekad smo na akademiji vežbali tehnike ispitivanja menjajući uloge; mislim da je većina mrzela te vežbe. Moraš da ideš u detalje, ali da oni ne budu beznačajni, ne smeš da budeš ni suviše hladan ni suviše sentimentalan, već pristupačan, moraš, moraš, moraš. Uključujem svoj laptop kako bismo videh snimak koji je kamera zabeležila neposredno pre nego što je Emilija zakucala na moja vrata. Prepoznajem kola jednog od ćutljivih studenata koji dele kuću na kraju naše slepe ulice, zatim mladi par tri kuće od mene, a onda i njihovu stalnu dadilju. Nekoliko minuta pre kucanja na vratima, sporo nailazi nepoznat automobil, zastaje na početku mog prilaza, zatim nastavlja. Minut kasnije, odlazi. Nedugo zatim kamera na tremu hvata Emiliju koja posrće preko travnjaka. – Terenac srednje veličine – mrmlja Holmsova. Čak ni pod uličnim svetlima nije moguće odrediti boju, osim da je „tamna“. Crna, možda teget ili tamnozelena, možda siva. Bordo čak i


na lošem svetlu ima određen sjaj, tako da je odbacujemo; isto je i sa ljubičastom, koliko god se retko nalazila na kolima. – Nema tablica – uzdiše Edison. – Sigurno ih je skinula. Nemamo dovoljno podataka da obavestimo patrole. U prvih nekoliko kadrova vidim ošamućenu Emiliju na zadnjem sedištu. Vozač se teško razaznaje; svetlo se razliva po beloj odeći, pa deluje kao da sija. U suprotnom pravcu ima jedan pristojan snimak zastrašujuće maske bez crta, isprskane krvlju, okružene… uh. Uvećavam sliku kako bih bila sigurna. – Ona ima ili nekoliko perika ili jednu stvarno kvalitetnu – primećujem. – Kosa joj je ukovrdžana. Sara je rekla da anđeo ima ravnu kosu. – A Roni? – Kiku. Na sintetičkim perikama nije lako menjati frizuru. Perika od prirodne kose ume da bude poprilično skupa. – Jesi li uopšte sigurna da je to perika? Možda je njena prirodna kosa? – Vidiš kako šiške počinju ispod te ćube od kose? – pokazujem na ekran, povlačeći prstom ispod mesta o kome govorim. – Ovakve maske se obično prave od porcelana, ponekad od gipsa. Debele su. Ćuba se napravila kad je navukla prednji deo perike preko ivice maske. Sto posto je perika. – Pošalji mi taj snimak – kaže Holmsova. – Daću tehničarima da identifikuju model automobila. Njenu sliku ćemo pokazati susedima. – Ili njegovu – dodaje Edison. – Nismo isključili tu mogućnost. Holmsova sevnu pogledom u njegovom pravcu, ali klimnu glavom. To ima smisla – ispod perike i maske mogao bi da bude muškarac – ali nijedan detektiv nije oduševljen širenjem skupa potencijalnih počinilaca. – Vas dvoje možete da idete. Pakujem torbu dok Edison sklanja ostatke hrane i pakuje moje divno sveže povrće u zamrzivač da ne bi istrulilo, pa odlazimo njegovim kolima. Holmsova i jedan od uniformisanih policajaca ostaju da ponovo zapečate moju kuću. Tako sam jebeno umorna, a svaki put kad se vratim sve manje imam osećaj da sam došla kući…


Ĺ ta se desilo toj Ĺženi? Gde su nam se ukrstili putevi i zaĹĄto je tako opsednuta mnome?


Bila jednom jedna devojčica koja se plašila crvene boje. Bilo ju je na sve strane. Sećala se krvi na prozorima maminih kola, kako joj se činila tamnom na mesečini, a kako je bila jarkocrvena pod svetlima policijskih lampi. Te noći je njena mama pobegla, zauvek napustila njenog tatu, a nije ni pokušala da sa sobom povede svoju devojčicu. Znala je i za crvenu na svom telu, krv od ugriza, i ružičastu boju šamara i tamnocrvenu, tamo gde će se kasnije pojaviti modrice. Poznavala je crvenu boju poderane kože. Danima ju je peklo kad piški. A onda se pojavila nova crvena, gušća, teža; tata se mnogo smejao kad ju je video. Postala si žena, devojčice moja. Moja prelepa žena. Jedan od njegovih prijatelja je bio doktor, specijalno za žene, kazao je tata kad ju je odveo kod njega na pregled. Doktor se zamalo rasplakao kad ju je prvi put dodirnuo tamo. Tata nije dozvoljavao svojim prijateljima da je dodiruju. Posle toga, svakog dana je dobijala pilulu. Jedan od tatinih prijatelja se smejao dlačicama koje su počele da joj niču između nogu; rekao e da bi sve najgladnije kučke trebalo da budu riđokose. Tata se na to zamislio. Mrzela je kad se tata zamisli. Ubrzo posle toga doneo je kući dve kutije farbe za kosu. Nisu bile čak ni iste nijanse; jedna je bila vatrenocrvena, druga više narandžasta. Nije ih dobro izmešao i preskočio je neke delove, ali se smejao i svejedno je nazvao lepoticom, a onda joj je uklonio dlačice između nogu i pod miškama.


Te noći, dok su njegovi prijatelji igrali karte u suterenu, tata im je pokazao svoje frizersko umeće. Gospodo, kazao je, ako ponudite dobru cenu… U svom metežu koji je nastao,jedan od njih je iz novčanika izvukao blizu 300 dolara i dao ih njenom tati, a tata je pripremio svoj omiljeni foto–aparat. Ranije nisu smeli ni da je pipnu. Ali riđokosa im se dopala.


13

Ovog

meseca smo nakupili prekovremenih sati, a kad radite kancelarijske smene, Biro, kao što nas Vik stalno podseća, o tome vodi računa. U ponedeljak nijedno od nas ne sme da se pojavi na poslu, tako da ceo dan provodimo ispred televizora, baškareći se na Edisonovom kauču. Šivon mi se ne javlja, ali me u utorak ujutru na radnom stolu dočekuje kutija s mojim stvarima koje su ostale u njenom stanu. Provirivši preko mog ramena, Edison se trže. – To bi bilo to. – I ja bih rekla. – Olvtdate de las hermanastras, laprćxima vez encontraremos a la Cenicienta[ 10] – kaže. U toj jednoj rečenici ima toliko pogrešnih pretpostavki da ne mogu ni da ih nabrojim. Vik se pojavljuje dok nas dvoje još uvek stojimo nad kutijom. Odmah shvativši o čemu je reč, pravi saosećajnu grimasu. – Sad ću vam još više zagorčati jutro. Agentkinja Dern hoće da vas vidi. A i tim Simpkinsove mora da razgovara s vama. – Pridružili su ih Holmsovoj i policiji u Manasasu? – Tako je. Holmsova im je dala sve svoje beleške, ali… – Ali oni hoće i sami da ispitaju svedoke ako je to moguće – završavam rečenicu umesto njega, a on potvrdno klima glavom. Zgrabivši kutiju, spuštam je na pod i šutiram pod sto da mi ne bude pred očima, a barem nakratko, nadam se, ni u mislima. – Hoće li se Simpkinsova složiti sa ovim? – Kako to misliš? – Pa prošli put kad smo Edison i ja radili s njom stalno je bila nadrndana, a Kes mi kaže da se prošle nedelje nešto desilo na slučaju koji su vodili u Ajdahu.


– Ne znam za Ajdaho, ali ona je dobar agent, dovoljno dobar da ne dozvoli da slučaj ometa to što se ne slaže s mojim metodama vođenja tima. Edison frkće, ali se uzdržava od komentara. Simpkinsova se nikad nije pretvarala da odobrava Viktorov stil, ali poslednji put kad smo bili na pozajmici u njenom timu jahala nas je kao da smo početnici koji su prespavali celu obuku na akademiji. Bilo je izuzetno neprijatno. I ničim izazvano. Vik me prati do kancelarije agentkinje Dern iz Unutrašnje kontrole, što me nimalo ne iznenađuje, ali onda ulazi za mnom, a to već jeste malo neobično. No na moj pogled ispod oka, samo sleže ramenima. – Kakav bih ja to bio prijatelj kad bih te pustio da sama– samcijata staneš pred ženu–zmaja? Agentkinja Dern podiže pogled s računara, kiselo se nasmešivši. – Mislila sam da smo se dogovorili da to ime ne koristite preda mnom. Agentkinjo Ramirez, molim vas, sedite. Agentkinja Samanta Dern, žena–zmaj iz Unutrašnje kontrole, u Birou je već bezmalo pedeset godina. Lice joj je izborano i smežurano, što ni ne pokušava da sakrije diskretnom šminkom, baš kao što ne farba srebrnobelu, dobro ošišanu i feniranu kosu. Na vrh nosa joj stoje naočare za čitanje s plastičnim okvirom gotovo iste boje kao ružičasta bluza, zakačene za tanak lanac koji joj visi oko vrata. Deluje blago i ljubazno, kao nečija najdraža baka, no svi u Birou znaju kako je sposobna da za manje od deset minuta rasplače odraslog muškarca. – Agentkinjo Ramirez, odakle biste želeli da počnete? Od Emilije Anders ili od poziva koje je agentkinja Rajan uputila kadrovskoj službi? – Kad pre? – izleće mi, pa brže–bolje rukom poklapam usta. Nadam se da šminka bar malo pokriva užasno crvenilo na mojim obrazima. Agentkinja Dern skida naočare za čitanje i polako ih vrti u ruci. – Pa – napokon se oglašava; na licu joj se ogleda nešto između saosećanja i podsmeha. – Barem niste na ovaj način otkrili da je između vas gotovo.


– Izvinite. Samo sam… iznenađena. Trebalo mi je četiri meseca da je ubedim kako moramo da obavestimo kadrovsko da se zabavljamo, a čak i nakon što smo to uradile, nije joj bilo pravo kad neko od kolega sazna za nas. – Jasno mi je da imate puno pravo da me oterate dođavola, ali moram da vas pitam: jeste li dobro? – Da znate da jesam. – Smešim joj se dok mi umor od prethodne sedmice bolno zateže mišiće. – Mislim, grozno je, ali ne mogu da kažem da nisam to očekivala. – S tajnim obožavaocima je katkad teško izaći na kraj; retko kad su šarmantni kao na filmu. – Emilija je prvo dete koje je ubica povredio. Bojim se da će, sad kad je to već jednom uradila, pomisliti kako je decu lakše potčiniti fizičkim nasiljem. – Agentkinja Simpkins treba da čuje za te vaše bojazni, ali mi sad moramo da se pozabavimo nečim drugim. Jeste li već sarađivali sa Dru Simpkins? – Jesam, gospođo. Edison i ja smo poslednji put radili s njom na slučaju pedofilske mreže pre deset meseci. – A, da, tako je. To je bilo onda kad je ovaj idiot završio u bolnici. – Samo sam radio svoj posao, Sem – blago je podseća Vik. Agentkinja Dern sleže ramenima. – Primio si metak namenjen nekom ko je silovao i ubio osmoro dece. – To da li on zaslužuje smrtnu kaznu ili ne treba da odluči sud, a ne ožalošćeni otac žrtve. Ne možemo da primenjujemo samo one zakone koji nam se dopadaju. Njihov razgovor zvuči kao diskusija koju su vodili mnogo puta, u kojoj se detalji menjaju, ali ton ostaje isti. Agentkinja Dern nestrpljivo odmahuje rukom. – Da se vratimo na prvu tačku: agentkinja Rajan. Vas dve ne radite u istom odeljenju, tako da neće biti nikakvih pomeranja, ali mi bismo vas zamolili da budete… diskretne… kad vas kolege budu pitale šta se desilo. – Nemam nikakvu nameru da je povlačim po blatu. Jednostavno nam nije uspelo. To je tužno, ali nije razlog da ukaljam njenu reputaciju u Birou.


– Zahvalna sam vam na tome; ništa drugo nisam ni očekivala od Vikove štićenice, ali ovi iz kadrovskog su me zamolili da vam to napomenem. A sad ono što vam se neće dopasti. Vik se nervozno meškolji. – Moramo da vas skinemo sa dužnosti – saopštava mi agentkinja Dern bez okolišanja, na čemu ću joj kasnije verovatno biti zahvalna. – Sem! – Nije to moja odluka, Vik. – Pogled joj je iskren; ne izvinjava se i ne traži opravdanja. – Znaš kakvi su advokati. Bilo koji slučaj na kojem trenutno radite, koga se samo dotaknete dok se sve ovo događa, može da propadne na sudu. Glupo je, znam. Ako vam je za utehu, ubica vas nije izabrao zarad nekog opakog cilja, već zato što sjajno obavljate svoj posao, ali Biro ne sme da rizikuje da neki mudrijaš advokat to iskoristi kako bi vas optužio za saučesništvo. – Znači, ja sam… – vrtim glavom, pokušavajući da shvatim. – To znači da sam suspendovana? – Ne. Ali znači da ne smete da pipnete nijedan drugi slučaj. Vaš tim je ionako raspoređen u kancelarijske smene, a kako slutim da bi se agenti Edison i Sterlingova odmah pobunili ako bismo ih bez vas rasporedili na neki slučaj, svi ćete ostati u Kvantiku dok se ovo ne reši. Oni će moći da rade kao konsultanti. – Ali ja ne mogu čak ni to. – Tako je. Vi ćete imati dva različita zadatka, agentkinjo Ramirez. – Agentkinja Dern pokazuje na meni najbliži ćošak svog stola, na kojem stoje tri ogromna registratora prepuna papira. – Prvi zadatak: vaš šef misli, a ja se slažem s njim, da novi agenti moraju da prođu određenu obuku nakon što ih rasporedimo u Odeljenje za zločine protiv dece. Nešto što je specifično za vaš ogranak i što će pomoći agentima da se prilagode jednom od najtežih poslova u Birou. Predloge u vezi s tom obukom dali su šefovi odeljenja i odseka, psiholozi i agenti Biroa. Možda se sećate upitnika koji ste popunjavali pre nekoliko meseci? Sećam se kako se Sterlingova prišunjala Edisonu iza leđa i toliko ga prepala da je isprosipao kafu po našim upitnicima. Ne sećam se da smo dobili druge niti da smo ih nekom predali. – Želeli bismo da ga vi napišete.


– Ja? – Već deset godina radite u Odeljenju za zločine protiv dece – podseća me. – A tu je i ovo. – Diže mnogo manji registrator na kome je tankim flomasterom ispisano Vodič za preživljavanje novajlija. – O, gospode bože – osećam kako mi se crvenilo razliva po vratu i ušima. Vik se smeje i ćuška me po ramenu. – Šta, ti nisi znala da je to još u opticaju? – Zašto bi to neko čuvao deset godina? – Zato što ga preštampavaju i dele svim novim agentima čim dođu na obuku – poslovno me obaveštava agentkinja Dern. – Informativno je, iskreno, duhovito i mnogo pomaže novajlijama da se snađu. Pošteno govoreći, Ramirezova, Biro nikad neće moći bogzna šta da uradi kako bi sprečio da novajlije u Odeljenju za zločine protiv dece brzo pregore. Međutim, možemo više da se potrudimo da ih što bolje pripremimo za ono što ih čeka. A ako to znači da će, nakon što pročitaju neki ovakav vodič, shvatiti da nisu stvoreni za to odeljenje, možemo odmah da ih prebacimo u neko drugo. – Bila sam mnogo pijana kad sam to napisala – pošteno priznajem. – Bar trećina nas je taj poslednji vikend pre diplomiranja provela zajedno, uglavnom mrtva pijana, i taj vodič je rezultat našeg druženja. Svaka reč tog teksta proizašla je iz velike količine jeftine tekile. – Možda je napisano u pijanstvu, ali je doterano i ispravljeno u treznom stanju – primećuje Samanta. – A već deset godina za novajlije predstavlja pravu bibliju. Ovo nije neki usputni zadatak; od početka smo računali na vas, ali smo nameravali da vam ga damo tek za nekoliko meseci. No kako sad stvari stoje, nema razloga da ne počnete odmah. – Rekli ste da imate dva zadatka. – Pročešljaćete sve svoje slučajeve na kojima ste imali direktan kontakt sa decom. Ne one gde ste bili konsultantkinja, gde ste radili s lokalnom policijom ili sa odraslim osobama. Pogledajte svoje beleške, bilo šta što ste napisali o deci. Ne samo o žrtvama. O bilo kom detetu. Tu se negde možda krije ključ za otkrivanje ovog ubice. Za nju je ovo lična stvar; vi ste lični. Ako budemo imali sreće, ime


nekog deteta iz poslednjih deset godina zazvoniće na uzbunu. Nemojte da zalazite u detalje slučaja, nemojte da tražite sličnosti. Tražimo decu, agentkinjo Ramirez. To je vaš drugi zadatak. – To… ja to već radim, gospođo. Vik mi dobacuje iznenađen pogled, koji se brzo pretvara u ponosan osmeh. Jeste da su mi već trideset dve, ali svaki put kad me pohvali sva se rastopim i pometem. – Agentkinja Alseste mi prebacuje sve dosijee na disk, tako da ću moći da vidim svačije beleške, ne samo svoje. Trebalo bi da ih uskoro dobijem. – Suočila si se sa Alsesteovom? – pita Vik, ovog puta s vragolastim osmehom. – Uvek sam se pitala zašto nju ne zovu žena–zmaj iz arhive – slaže se agentkinja Dern. Zato što zmajevi ponekad umeju i da komuniciraju, pa s njima možete da se igrate zagonetki, a sem toga, ona je najneženstvenije stvorenje koje sam ikad upoznala, ali nisam luda da to kažem naglas. Umesto toga, gledam u početke mog drugog zadatka, beleške i predloge agenata i šefova o tome šta bi trebalo uvrstiti u vodič za preživljavanje. Uputstvo za obuku. Registratori na stolu su u haosu. Na sve strane vire kartice i nalepnice, neke strane su prosto ugurane unutra, bilo zato što nije bilo mesta da se zakače ih zato što je neko bio suviše lenj da to uradi. Šanse su pola–pola. Đavolski obiman posao, a nisam sigurna da će postići i delić onoga što šefovi očekuju. Koliko god se racionalno pripremili, kad radite u Odeljenju za zločine protiv dece, kao da ste nakovanj: čekići uvek snažno udaraju. – Edison će pošizeti što još uvek mora da ostane prikovan za kancelariju. – Verovatno – slaže se Vik. – Ali čak i kad bismo mu ponudili da počne da radi na terenu, ne bi pristao da tebe ostavi. – Sterlingova je plavooko spadalo. Ako ne bude imala dovoljno konsultacija i bude počela da se dosađuje… – Lično se nadam da će izazvati agenta Edisona da konačno pokuša da je ukroti – mirno uzvraća agentkinja Dern. – To bi bilo zanimljivo videti.


– Znate – izleće mi pre nego što sam stigla da razmislim – za nekog koga zovu žena–zmaj, uopšte ne bljujete mnogo vatre. Iskreno se smeši; oko očiju i usta pojavljuju joj se meke bore. – Ušla sam u Biro u vreme kad su žene uglavnom smatrane drugorazrednim agentima. Onda su me poslali u Unutrašnju kontrolu, što znači da sam morala da izigravam džandrljivu, nikad zadovoljnu ženu, od onih što muževima nikad ne daju da se zabavljaju. Bila sam neprijatelj. Stoga sam morala da postanem pomalo žena–zmaj, jednostavno zato da neko ne bi slučajno pomislio da može da se izvuče ako uradi nešto loše. Onda mi je to prešlo u naviku, čak i kad sam stekla reputaciju, pa više nisam morala da bljujem vatru. Dobri agenti, Ramirezova, ne moraju da se plaše Unutrašnje kontrole. Mi jesmo tu da održavamo određeni nivo odgovornosti i transparentnosti, ali i da pružamo podršku agentima. Nisam vas zvala zato što ste uradili nešto loše. Ne moram da ujedam, ričem i bljujem vatru. Sad mi je jasno kako to da su ona i Vik stari prijatelji. Mislim da nisu bili zajedno na akademiji – ona je barem deset godina starija – ali su ih verovatno obučavali isti ljudi. Povezuje ih vera u ljude, rad koji nije usmeren samo ka onome što Biro jeste, već ka onome što bi trebalo da bude, njihovo stalno insistiranje na višim standardima, ne zato što žele da pogrešimo, već da budemo bolji i postižemo ciljeve. – Prihvatate li zadatke, agentkinjo Ramirez? – pita me ljubazno. Svesna da me Vik posmatra, klimam glavom. – Prihvatam, gospođo, hvala vam. – Odlično. Poslaću nekog da vam donese ove registratore zajedno sa službenim dopisom o tome šta se od vas traži. Vik, odvešćeš je do Simpkinsove? – Naravno. – Vik ustaje i pruža mi ruku. Malo mi je blesavo da šalju nekog da mi donese registratore, kad mogu i sama da ih ponesem, ali on me lupa po ruci. – Zajedno sa dopisom, Mercedes. Dopis još nije spreman. Dopis se može poslati mejlom. – Prekini – grdi me; treba mi cela sekunda da shvatim da li sam ovo poslednje rekla naglas ili je za ovih deset godina isuviše dobro


naučio da mi čita s lica. Po podignutoj obrvi agentkinje Dern, rekla bih da je u pitanju ovo drugo. Na moje promrmljano „doviđenja“, Samanta mi veselo mahnu. Vik i ja izlazimo. – Dobro si? – tiho pita. – Kapiram – uzdišem. – Nisam oduševljena, ali kapiram, iako ne mislim da je priručnik dobra zamisao, samo… Obujmivši me rukom oko ramena, privlači me k sebi, pa nastavljamo tako da hodamo. Usput nas isprati poneki pogled, ali se ne obazire na njih. – Mnogo toga ti se našlo na pragu, i to bukvalno, i prirodno je da to izaziva svakakva osećanja. Ta žena ti je zaposela dom. Poznajem te, Mercedes, i znam šta to za tebe znači. Edisonu i Viku sam dodeljena odmah po završetku akademije, ali me je Vik poznavao mnogo duže. To ponekad, iz neobjašnjivih razloga, umem da zaboravim. A onda se, kao u ovom trenutku, podsetim. – Kako mogu da spavam tamo svesna da se možda još neko dete penje uz moje stepenice? – šapućem. – Kako mogu da spavam bilo gde druge svesna da možda još neko dete mora da sedi tamo, krvavo i uplašeno, i da čeka? – Ne umem da ti odgovorim. – Ako bi mi i odgovorio, rekla bih da je to sranje. Smeši se i stiska mi rame, blago me gurajući u otvoren lift. – Prebrodićeš ti ovo, Mercedes, a mi ćemo biti kraj tebe da se pobrinemo da u tome uspeš. – A šta ako… Znatiželjno me pogledavši, sačekao je da se vrata zatvore, da nas obuzme onaj osećaj kao kad kola kreću, pa je pritisnuo dugme za zaustavljanje. – Šta ako? Koračam po skučenom prostoru od zida do zida, pokušavajući da svoje brige pretočim u smislene reči. – Šta će biti ako ona proveri kako su deca? – Šta hoćeš da kažeš? – Držimo se pretpostavke da ona napada roditelje zato što povređuju svoju decu. Decu dovodi meni da bi bila na sigurnom. – Dobro, i?


– Šta će se desiti ako potraži Saru, Ešli i Semija i otkrije da socijalna služba ne uspeva da nađe porodicu koja pristaje da primi sve troje? Roniju je manje–više dobro kod bake, ali Emilijini rođaci su ili u zatvoru ili u inostranstvu. U kakvu će je porodicu smestiti? Prvih nekoliko hraniteljskih porodica u kojima sam ja bila… nisu sve bile grozne, ali neke jesu. Šta će biti sa Emilijom ako je budu smestili u lošu porodicu? I kad će ubici pasti na pamet da ona ne dovodi tu decu kod mene kako bih ih ja vratila u sistem pun rupa? – Misliš da bi mogla da te napadne. – Mislim da moramo da priznamo da postoji i takva mogućnost. Sve dok je ne budemo uhvatili, nećemo razumeti njen način razmišljanja ni njene pobude. A šta će se desiti kad na sistem pobesni više nego na roditelje? – Nije nam dala nikakav nagoveštaj da će se tako nešto desiti – oglašava se nakon kraćeg oklevanja. – Ako je brine sistem u celini, možda se okrene i protiv hranitelja. – Moguće. Do sada je bilo samo tri napada. Da se ne lažemo, tek je počela. – Ali nije počela od njih. Šta misliš, u čemu je razlika? Pitanje ne postavlja agentkinji Ramirez, već Mercedes. – Hranitelji su stranci; nikad ne znaš na šta ćeš naići. Tvoji roditelji su poslednji koji bi trebalo da te povrede. Te rane su, na neki način, dublje. Dok razmišlja o tome, preko njegovog lica, na kome je vreme ostavilo traga, prelaze svakojaka osećanja koja se kače za ideje i teorije. Na kraju se naslanja na zid i širi ruke; sa zahvalnošću prihvatam zagrljaj, svesna još svežeg ožiljka na njegovom srcu. – Ne znam kako da te spasem od ovoga – priznaje nežno. Odmahujem glavom. – Radimo svoj posao. Verujemo da će Holmsova i Simpkinsova uraditi svoj. Nisam sigurna da spasa ima. Stojimo tako, a onda sa sprata iznad neko dreknu da već jednom pustimo taj jebeni lift; Vik se naslanja na dugme kako bi ponovo pokrenuo kola. A pošto je to Vik, koji ponekad ume da bude sitničav, preskače sledeći sprat. To me je nasmejalo, mada možda ne bi trebalo.


14

Vik

insistira da svi dođemo na večeru; ja ga razumem i zahvalna sam mu na tome. Posle dužeg vremena, nijedna od njegove tri ćerke nije izašla, tako da je kuća puna galame i smeha. Niko ne pominje slučaj niti me savetuje treba li da idem kući ili ne. Dve starije devojke, Holi i Britani, pune su priča s koledža, o predavanjima, životu u kampusu i takmičenjima. Obe su dobile sportsku stipendiju. Holi za kros–kontri, a Britani za plivanje. Džejni je još u srednjoj školi, pa nas zasipa anegdotama s proba za letnje predstave. Vik je toliko ponosan na sve tri da ne može ni da razmišlja kako treba. Kao agenti, obučeni smo da prepoznamo „slona u sobi“, da mu nekako pristupimo, ali večeras ga veselo ignorišemo. Na spavanje se vraćam kod Edisona, mada je Sterlingova pomenula kako će me, u smislu bizarnog zajedničkog starateljstva, sledeće nedelje kidnapovati. Dok se presvlačim u majicu i bokserice – i to baš u onu s natpisom „Inspektor ženskih tela“ ne bih li ga nasmejala – Edison nešto petlja oko svog laptopa i kablova, a onda prebacuje skajp na svoj ogromni televizor. Preko celog ekrana baškare se Inara i Prija. – Viktorija Blis radi – obaveštava nas Inara umesto pozdrava. – Izgleda da ste i vas dve u poslu – odgovaram, spustivši se na kauč sa bocom piva koju mi je Edison dodao. Sležu ramenima, ali kao da su i pomalo ponosne. – Književna agentkinja kod koje se obučavam daje mi da čitam upite i poslate materijale – kaže Inara. – Ona, naravno, donosi odluke, ali me pita za mišljenje i objašnjava mi postupak. Zanimljivo je. Prija širi hrpu fotografija, ali tako da možemo da im vidimo samo ćoškove, dok ono što je na njima ostaje skriveno. – Planiram kako da ih rasporedim. – Da li je to školski projekat ili tvoj lični? – pita je Edison.


– Moj. – I mi još uvek ne smemo da ga vidimo? – Videćete na kraju. – Prija mu se kezi, oštro i prisno, i ja vidim kako Edison u sebi razmatra da li zbilja želi da zna. I Inara je to videla, pa je zaronila lice u ćebe da je ne bi čuo kako se smeje. – I, šta ima novo? Trenutno nema neke dobre utakmice, a skoro sve drugo možemo da obavimo preko poruka i telefona. Jeste li vi dobro? – Hteli smo da vam ispričamo šta se ovde dešava – obaveštava ih Edison, na šta obe devojke klimaju glavom, trepću i gledaju u mene. Naš tim ne usvaja svu decu onako kako smo usvojili ove dve i Viktoriju Blis, ali meni je uvek drago što ih imamo. Skoro uvek mi je drago što ih imamo – znajući kakva im je moć opažanja, kad se ovako fokusiraju na mene, osećam se kao da sam došla u crkvu na ispoved. Uprkos tome što se novosti odnose uglavnom na mene, ipak im Edison priča o novim isporukama – odnosno obaveštava ih da ih je bilo, ne otkrivajući detalje – i o Šivon. Inara sve vreme odsutno klima glavom, ali Prijin pogled postaje oštar na pomen raskida. Priji se Šivon nikad nije dopadala. Nije imala neko određeno mišljenje o njoj, jednostavno nije bila oduševljena našom vezom. Samo jednom mi je rekla zašto: nije joj se sviđalo to što, kad sam sa Šivon, kao da nisam ja. Sad kad razmislim, bila je potpuno u pravu. Svejedno me prva pita da li sam dobro. – Zasad. Pretpostavljam da će me tek pogoditi. – Ali bićeš dobro? – Hoću. Zaustila je nešto da kaže, ali je samo odmahnula glavom. – Sasvim je u redu da ne budeš dobro. Neko vreme. Inara frkće uglas sa Edisonom; davno su prestali da se užasavaju kad se oko nečeg slože. Koliko puta smo rekli Priji – a isto tako i Inari – da je u redu ako nisi dobro. – Kad smo kod toga – počinje Inara mrgodno – jel’ ti se Ravena javljala od kada je bila kod tebe? I dalje se ne javlja na telefon, a ni na mejl mi nije odgovorila.


– Ni meni se nije javljala. Postoji li neki poseban razlog da budeš zabrinutija nego obično? Inara crveni, časna reč, crveni kao bulka i obara pogled. Uprkos svemu, nije izgubila sposobnost da brine o drugima, ali i dan–danas se postidi kad neko to pomene. U stvari, baš kao Edison. – Ako bih procenjivala preživele leptirice po tome koja je najsklonija da pukne i nekog ubije, Viktorija Blis bi, bez dvoumljenja, bila prva, a odmah iza nje sam ja. Edison i Prija potvrdno klimaju. – Ravena je treća. S treskom spuštam pivo na sto. – Stvarno? Meni je rekla da je bolje, barem je bila pre te poslednje svađe. – I jeste i nije. Dok god je s majkom i pod stalnom prismotrom javnosti, neće uspeti da razdvoji Ravenu i Patris, senatorkinu ćerku, ili barem da nauči kako njih dve mogu da koegzistiraju. – Mama joj je ponudila gostinsku sobu – dodaje Prija. – Možda bi joj Pariz omogućio da se dovoljno distancira kako bi stvarno počela da radi na tome. Sem toga, boravila bi na bezbednom mestu i imala bi stalnu vezu sa Inarom. Inarino crvenilo, koje se bilo malo povuklo, vraća se u punoj snazi, kao što se to uvek dešava kad je neko podseti da je ona za leptirice nešto kao upravnica devojačkog internata. Još uvek. – Obavestiću te ako mi se bude javila – obećavam joj. Neko vreme ćaskamo, pričajući o stvarima koje ne možemo da prenesemo porukama. Nešto posle ponoći, oglašava se moj privatni telefon. Ne prepoznajem broj. U gotovo bilo kojoj drugoj situaciji pustila bih da poziv završi u govornoj pošti, ali ovog meseca okolnosti su bile prilično spektakularne. Kraj mene, Edison se potpuno umirio, a s njim i devojke; lica su im malo mutna zbog loše kamere i ogromnog ekrana. Nakon što je telefon zazvonio po treći put, prihvatam poziv. – Ramirez. – Ramirezova, ovde Dru Simpkins. Sranje.


Prebacujem poziv na zvučnik. – Simpkinsova, Edison je ovde pored mene. Šta se desilo? Ne komentariše to što smo u pola noći Edison i ja zajedno. Jedna polovina Biroa misli da se krešemo, a druga da još nismo shvatili da ćemo kad–tad to uraditi. – Upravo me je zvala detektivka Holms – nastavlja Simpkinsova. – Sedmogodišnji dečak Mejson Džefers ostavljen je ispred ulaza u urgentni centar bolnice „Princ Vilijam“. Sav je krvav, ali izgleda da krv nije njegova. Ne govori, ali na njegovog plišanog medu je prikačena poruka u kojoj, osim njegovog imena, godina i adrese, piše da traži tebe. – A roditelji? – Holmsova traži da odeš do dečakove kuće. Ovaj put ću dozvoliti. Ovaj put. Već je počela. – Adresa? Inara i Prija smrknuto posmatraju kako se spremamo. – Čuvajte se – kaže Prija. – Javite nam ono što smete. – Treba li da otkažemo dolazak ovog vikenda? – pita Inara. – Nemojte – odgovara Edison. – Marlin je napunila zamrzivač. Ni slučajno ne smete da nam ostavite sve to pecivo. – Dobro… voz nam polazi u šest u četvrtak po podne; dotle možete da nam javite ako se nešto promeni. Odmahujući glavom, Edison se sprema da isključi računar. – Niko živ ne misli da je šest sati po podne, samo ti. – Ti misliš da je jutro – uzvraća. – Pa i jeste jutro. – Nije ako još nisi otišao na spavanje. – Laku noć, devojke. – Laku noć, Čarli – odgovaraju uglas, kezeći se na njegov bolan pogled. Sekund pre nego što se ekran isključio, uhvatila sam njihove zabrinute poglede. – Zvaću Sterlingovu dok se presvlačim. Hoćeš li ti da pozoveš Vika? – SL Iako nijedno od njih ne može ništa da uradi; svejedno, treba da ih obavestimo.


Sterlingova vesti prima smireno i kaže mi da je obaveštavam o svemu i da će se pobrinuti za prvu turu kafe. Pravi je anđeo, Sterlingova. Vraćam se u farmericama i jakni, u drugoj majici, jer stvarno ne mogu da obučem kostim kad je već prošla ponoć. Ako ne uspemo da se vratimo kući, u kancelariji imam pristojniju odeću; sem toga, ionako ću ceo dan provesti za svojim radnim stolom. Ako to ne mogu da iskoristim kao izgovor da zaobiđem pravila o oblačenju, u čemu je onda svrha kancelarijske smene? Kuća Džefersovih je na krajnjem zapadu grada, što znači da vožnja ne bi trebalo da potraje duže od pola sata ako nas posluži zeleni talas. No semafori nam nisu naklonjeni, ali ni Edison se ne obazire na njih – stižemo za osamnaest minuta. Potpisujemo se kod uniformisanog policajca na vratima i ulazimo u kuću, gotovo se sudarivši sa Simpkinsovom. Dru Simpkins je uvažena agentkinja u četrdesetim godinama, sa grivom od oštre tamnoplave kose koju nikako ne uspeva da ukroti. Povremeno gostuje na akademiji, gde drži predavanja o uticaju psihologije na ono što deca pišu, s posebnim osvrtom na to kako pronaći nagoveštaje i podtekst u dnevnicima i pismenim radovima; takođe vodi taj deo obuke za Odeljenje za zločine protiv dece. FBI– jeva Jedinica za analizu ponašanja silno se trudila da je ubaci u jedan od svojih timova, ali ona nije htela da napusti Odeljenje za zločine protiv dece. Upravo je ona ispravno utvrdila da sam ja napisala Vodič za preživljavanje. Ja, navodno, imam „glas“. – U prethodna tri slučaja otac je gore prošao, jel’ tako? Sem toga, nije od onih koji troše vreme na ćaskanje. – Jeste – odgovaram. – Najpre je pogodila oca da ga onesposobi, zatim je ubila majku i na kraju dokrajčila oca. Ovde nije bilo tako? – Izgleda da nije. Dođite da vidite. Navukavši navlake na patike, pratimo je niz hodnik do spavaće sobe. Patolog nam maše sa dva prsta dok drži toplomer u jetri g. Džefersa, na čijem telu primećujem nekoliko uboda, ali to nije ni blizu onoga što smo videli na ostalim muškim žrtvama. Ali zato gđa Džefers, Jesucristol Lice joj je potpuno uništeno, a kasapljenje je nastavljeno niz telo. U preponama ima veliki broj rana,


posekotine se protežu preko stomaka, koji je sav u fronclama, i oko grudi. Smrt njenog muža je nastupila brzo, ali ova žena je patila. A sudeći po negativnom prostoru s njene strane kreveta, sin je bio prinuđen da stoji i gleda. – Rekli ste da Mejson ne govori? Detektiv Minjon, koji stoji sa očeve strane kreveta, diže pogled i klima glavom. – Komšinica kaže da već godinama ne govori. – Znači, to nije od traume? – Ili bar nije od ove traume – primećuje Simpkinsova. Sa zida skida uramljenu fotografiju i pruža mi je, ali pošto je primetila da nemam rukavice, drži je tako da mogu da je vidim. Staklo je isprskano krvlju. Sasvim malo, s obzirom na udaljenost, ali je ima. No uprkos tome, dobro se vidi kako je porodica stala da se slika. Gđa Džefers je obgrlila sina oko ramena, pokušavajući da ga privuče, dok se on odmiče ka ocu. – Seksualno zlostavljanje od strane ženskog roditelja – mumla mi Edison preko ramena. – To je neuobičajeno. – Zašto misliš da je zlostavljanje bilo seksualno? – pita Simpkinsova, koja očigledno unapred zna odgovor, ali svejedno postavlja pitanje. To iz nje progovara profesorka. – Zbog rasporeda rana – odgovara Edison automatski; ipak smo navikli na Vika. – Prepone, grudi, usta. To su vrlo specifična mesta. – Socijalna služba? – Zvali smo. Socijalna radnica je već u bolnici zbog drugog slučaja, tako da će pozvati pojačanje. – Čini se da bi Mejsonu više odgovarao muškarac. – Potrudiće se da nađe nekog. Trenutno nemaju dovoljno ljudi. To važi za sve javne službe u ovom okrugu. – Meda? Jel’ isti? Simpkinsova pažljivo vraća fotografiju na zid. – Beli, zlatna krila i oreol. – A poruka je bila zakačena za njega? – Pisana rukom ili štampana? – ubacuje Edison. – Štampana. Proverili smo računare po kući, ali ubica je poruku doneo sa sobom. Džefersovi i nemaju štampač.


– Znači, unapred je znala da Mejsona nećemo moći da ispitamo. Došla je pripremljena. – Zašto govoriš u ženskom rodu? Edison i ja se zgledamo, a Minjon nam prilazi kako bi se uključio u razgovor. – Zbog opisa koji su nam deca dala – naposletku odgovara Edison. – Svi su rekli da je bila žena. – Ali nismo sigurni da jeste. Ako stalno govorimo „ona’, možemo da zatvorimo neke pravce istrage. Ne kažem da su deca lagala niti da su pogrešila, ali samo zato što neko nosi ženski kostim… – Ne znači da je žena – dovršava rečenicu Minjon. – Možda je to taktika da nas odvede u pogrešnom pravcu. – Tačno tako. Nije nimalo nerazumno – štaviše, to je i bolji put – ne zatvarati pravce istrage, ali intuicija mi govori da tragamo za ženom. Muškarac se može preobući u ženu, ali onda bi mu i način govora bio drugačiji. Ubica kaže da će deca biti bezbedna; muškarac bi rekao da ih on spasava ili da im on pruža sigurnost. Muškarci su skloniji da govore o akcijama, žene o stanjima. A sudeći po tome kako nas Simpkinsova posmatra, rekla bih da je i ona došla do istog zaključka, samo nas testira. To je očigledan razlog što uvek tako mnogo naučim od nje, ali baš i ne volim da radim s njom. – Holmsova je u bolnici sa dečakom – obaveštava nas Minjon. – Nije bila u ordinaciji tokom pregleda, ali mali je dobio panični napad kad je doktor pokušao da pogleda ispod gaćica. Morali su da mu daju sedativ. – Jesu li uspeli da završe s pregledom? – mršti se Edison. Ali Minjon odmahuje glavom. – Nema vidljivih povreda, a oni bi da zadobiju njegovo poverenje. Uradili su neka snimanja kako bi utvrdili da li ima unutrašnjih povreda i koliko mogu da čekaju, ali bi voleli da bude budan i da im dozvoli da ga pregledaju. Edisonova ramena se opuštaju. – Ne smeta ti da uđem u Mejsonovu sobu? – pitam. – Obećavam da neću ništa dirati. Umesto odgovora, Simpkinsova nam pruža rukavice. Dobro, onda ću možda nešto i pipnuti.


Edison i Minjon kreću za mnom. Mejsonova soba kao da je izašla iz časopisa. Budući da zvanično radi na ovom slučaju, detektiv mora da izigrava našu pratnju na mestu zločina; ako kasnije dođe do nekih problema, moći će da svedoči pod zakletvom da nijedan dokaz nije podmetnut, uklonjen ili promenjen. Zidovi su okrečeni u dve nijanse plave – gornja polovina je sivoplava, donja drečavija, kobaltna. Razdvojene su belom bordurom od papira, na kojoj su nacrtane šarene figure različitih profesija. Vidim da ima kauboja, astronauta i lekara, vojnika iz različitih rodova. Krevet je plastičan, u obliku rakete iz crtaća, spušten do poda, a osim ulegnuća na mestu gde je ležao i zadignutog ćoška prekrivača, plavi čaršavi i jorgan su savršeno zategnuti. Sve u sobi je savršeno, više za gledanje nego za korišćenje. Ništa u ovoj sobi ne odaje da pripada malom dečaku. Edison otvara fioke garderobera, ruke mu klize između savršeno složene odeće usklađenih boja. Orman je podjednako uredan kao i soba, kutije na najvišoj polici prozirne, tako da Mejson ne može ništa da sakrije u njima. Deci se dopadaju tajne, mada obično ne vole da ih čuvaju. Deca žele da ih otkrivaju. Figurice akcionih heroja u kutiji sa igračkama deluju kao da ih niko nikad nije ni taknuo, dok plišane životinje odaju onaj zabrinjavajući deo ličnosti; sve imaju priheftane pantalonice. Neke su od papira, druge deluju kao odeća za lutke, ali su sve priheftane za tela životinja; što mi mnogo govori i užasno me brine. Pokazujem ih Edisonu, koji mi uzvraća grimasom i klimanjem glave. – Nije to valjda sve? – kaže. – Možda i nije. – Vraćam se do kreveta i, zavukavši ruku iza uzglavlja, osećam kako rukavica klizi preko nečeg što ima drugačiju teksturu. – Minjone! Detektiv podiže foto–aparat i slika krevet pre nego što ga izvučemo iz ćoška. Za poleđinu uzglavlja zalepljena je plastična futrola za papir, puna listova debele hartije. Minjon polako spušta foto–aparat. – Jesu li to lutke od papira?


– Jesu. – Izvlačim listove iz futrole i ređam ih po podu. Verovatno su iscepani iz neke knjige. Porodica papirnih lutaka u kojoj otac i oba deteta imaju pantalone pričvršćene i napred i pozadi, ali ne onim presavijenim papirnim jezičcima, već heftalicom. Lutka koja predstavlja majku je potpuno obojena crnim markerom, koji je toliko pritiskan da je boja probila na drugu stranu, a debeli papir je na nekim mestima oguljen. – Sranje – mumla Edison, a Minjon klima glavom i podiže aparat da slika lutke. – Nisam neki stručnjak za dečju psihologiju, ali ovo je prilično nedvosmislen znak seksualnog zlostavljanja, šta kažete? – Tako je. Edison me lagano šutira u gležanj. – Ti sigurno misliš da postoji dosije socijalne službe? – Uklapa se u šablon, a ovi znaci – pantalone na igračkama i papirnim lutkama i majka koja je ovako žestoko precrtana – ne mogu biti jasniji; neko je to morao da primeti i prijavi. – Imaš neku teoriju, Ramirezova? Kako bih sebi dala vremena da misli pretočim u reči, slažem papirne lutke, vraćam ih u futrolu i pružam Minjonu. – Mislim da se u nekom trenutku dogodila nezgoda. Možda na verskoj nastavi ili na rođendanu kod nekog druga. Nešto. Možda se upiškio, možda je samo nešto prosuo, ali dovoljno da bi morao da promeni pantalone, a neko od odraslih se ponudio da mu pomogne. – A kad mali dečak toliko prohisterše što mu neko pomaže da skine pantalone, taj neko će se zapitati šta se tu dešava – slaže se Edison. – Možda se čak desilo i u školi. Neko je pitao roditelje… – Verovatno majku – ubacuje Minjon. – Gđa Džefers nije zaposlena. – … a ona, naravno, objašnjava kako je samo stidljiv i da će ga to proći. – Ali ne uspeva da razuveri onog ko ju je pitao, tako da ta osoba prijavljuje slučaj. – Ali kako se od tako neodređene prijave stiglo do ubistva?


– Dok nam se socijalna služba ne javi, nećemo znati da li je bila neodređena – podsećam Minjona. – Možda su proverili, možda su čak poslali dete na pregled. Ako nema penetracije i modrica, zlostavljanje nije tako očigledno. – Znaš, mislila sam da će novi član tima odučiti tebe i Edisona od te navike – oteže Simpkinsova s vrata. – A kad ono, vi indoktrinišete ostale. – Grupno razmišljanje je korisna alatka ako se ne koristi previše – odgovaram pomirljivo. Simpkinsova ne ohrabruje toliki stepen zavisnosti među svojim agentima. Ona i Vik su u više navrata raspravljali o tome, naročito onda kad je bila prebačena kod nas dok je on bio u bolnici. – Nisi nam iznela teoriju do kraja – ponovo se oglašava. – Mislim da moraš da pročešljaš socijalne radnike – priznajem. – Kad roditelj seksualno zlostavlja dete, obično se sumnja na oca, ali ova osoba je shvatila da je u pitanju majka. To je neko ko, ako ništa drugo, ima pristup prijavama, možda čak i dosijeima. Taj neko je u sistemu. – Ili je barem povezan s nekim ko je u sistemu. Edison se nervozno premešta s noge na nogu. – To bi bio popriličan prekršaj, Simpkinsova. Taj ko bi tako odavao poverljive podatke brzo bi bio najuren. – Moguće. A može biti i da ih odaje samo jednoj osobi. – Sve i da je tako, opet je ta osoba saučesnik – kažem. – Ova ubistva su na svim vestima; ako pojedinosti i nisu otkrivene, imena jesu. Čak i ako ubistva nije počinila ta osoba iz sistema, morala bi da shvati da to nije koincidencija. Ako aktivno učestvuje u tome, ili ako samo nastoji da zaštiti partnera, svejedno pomaže ubici. – Videćemo. Hvala vam na pomoći, agenti. Možete da idete. – Simpkinsova uzima papirne lutke od Minjona i nestaje u hodniku. Minjon zbunjeno gleda za njom. – Jel’ ona uvek… – Aha – odgovaramo uglas. Slabašno se osmehnuvši, Edison nastavlja: – Koju god reč da si tražio, odgovor je uvek da. – Kao da igra šah – dodajem. – Ne voli pretpostavke, ne voli objašnjenja koja su po njenom mišljenju traljava i smatra da su


rasprave u kojima svi učestvuju odraz nediscipline. Uz sve to, odličan je agent, sa solidnim brojem uspešno rešenih slučajeva. – Uha. – Nakon što se bude videla s Holmsovom i oformila mišljenje, postaviće jednog od svojih agenata da bude veza s lokalnom policijom. Ima odlične ljude u svom timu. Minjonovi prosedi, žbunasti brkovi se trzaju; nije lako pročitati njegov izraz ispod njih. – Kad se sudare poštenje i lojalnost, šta pobeđuje? – Poštenje. – Pošto smo ponovo odgovorili uglas, ovog puta nenamerno, Edison i ja se okrećemo i plazimo jedno drugom, a Minjon se smeje, mada to više liči na lavež. – Stvarno je šteta što vas dvoje ne možete da radite na ovome. Kapiram – nastavlja brže bolje, podigavši ruku, mada nisam sigurna da je ijedno od nas imalo nameru da protestuje. – Samo mislim da je šteta. Podilaze me trnci od želje da radim na ovom slučaju, da sve ostalo gurnem na stranu i otkrijem ko ovo radi, ko je ta osoba kojoj je toliko stalo do dece, ali na tako bolestan način. Verovatno mi baš zbog toga i nije dozvoljeno da se uplićem.


Bila jednom jedna devojčica koja se plašila anđela. Poneki tatin prijatelj ju je tako zvao – lepi anđeo ili samo anđeo. I mama ju je tako zvala, ali je prestala još pre nego što je umrla. Jedan od tatinih prijatelja je čak imao broš u obliku anđela koji je kačio na košulju, između kragne i ramena. Piljila je u njega kad god bi tata tom čoveku uzeo novac. Govorio je da je to njegov anđeo čuvar. Pokušavala je da misli na nešto drugo, na primer na tvrđavu u šumi. Činila se tako udaljenom, a ona je sanjarila o tome kako će jednom uzeti ćebe i torbu sa odećom i otići da zauvek živi u njoj. Druga deca iz komšiluka su se igrala tamo, ali nju nisu primali. Ili bi mogla samo da hoda, hoda i hoda i hoda, i da svakog dana stigne na neko drugo mesto, a tata ne bi mogao da pođe za njom. Ali nije mogla da pobegne. Koliko god se trudila da misli na nešto drugo. Jedne noći, dok je piljila u broš, začulo se kucanje na vratima u prizemlju. U toj kući se uvek sve čulo; nije bilo tajni. Svi muškarci su se sledili. Nikad niko nije kucao noću. Svi su već bili tu. Neki glas je nešto dovikivao, glasno, ali se zbog muzike nije moglo razabrati šta govori. Devojčica nije skidala pogled sa anđela. Ali galama nije prestajala; i pre nego što su očevi prijatelji stigli da ustanu od stola, vrata suterena su se s treskom otvorila. Svetlost koja ih je zabljesnula iscrtala je oreole oko glava ljudi koji su stajali na vratima. Čovek sa brošem se odmaknuo od nje; u panici i metežu koji su nastali, jedan od tatinih prijatelja potegao je pištolj. Devojčica nije obratila pažnju na oružje – ono je nikad nije povredilo. Zagledala se u pridošlicu koja joj se približavala, tamnih kovrdža oivičenih svetlošću. Žena se sagla preko nje i, koliko god je mogla,


zaklonila njeno telo, ali pištolj joj je ostao u ruci. Držala gaje uperenog u očevog prijatelja dok on nije spustio svoj pištolj na tepih i podigao ruke. Zatim je žena zgrabila ćebe i umotala devojčicu, stežući je čvrsto, ali, ali, tako nežno. Pogled joj je bio blagi tužan; mazila je devojčicu po kosi i govorila je da će sve biti u redu, da će biti dobro. Sad je bezbedna. Dala je devojčici plišanog medu da ga grli i zaliva suzama i ostala je s njom i kad su ostali upali u suteren da odvedu tatu i njegove prijatelje. Tata je bio besan, izvikivao je grozote, ali žena je grlila devojčicu i pokrivala joj uši kako ne bi morala da sluša ono što njen otac govori. Zatim se ukrcala s njom u ambulantna kola, bila je uz nju i u bolnici i stalno joj ponavljala da će biti dobro. Bila jednom jedna devojčica koja se plašila anđela. A onda je jednog upoznala i više se nije plašila.


15

Kasno sledećeg jutra, pošto mi je kofein iz mnogobrojnih tura kafe već probušio rupu u želucu, silazim u kafeteriju da uzmem neki đevrek ili šta god mi zapadne za oko. U povratku, tren pre nego što će se vrata zatvoriti, jedna agentkinja utrčava u lift. – Jesi li već ručala? – Zdravo i tebi, Kes. Kasondra Kerni je u timu Dru Simpkins, ali mi je i prijateljica. Bile smo zajedno na akademiji i, kad bolje razmislim, verovatno je ona najviše zaslužna za to što je vodič za preživljavanje… ovaj, um, preživeo. Nosi naočare, što znači da je barem na pola puta do potpune iscrpljenosti. – Ručak? Pogledavši u gomilu sendviča uvijenih u plastičnu foliju koje držim u naručju, krajičkom oka hvatam manijakalni bljesak u njenim očima. Taj bljesak nikad mi ne donosi ništa dobro. – Sačekaj samo da dam ovo Edisonu i Sterlingovoj i da uzmem tašnu. – Super. Čekam te ovde. –U liftu? Pogledavši u vrata koja se upravo otvaraju, povlači se u ugao pored kontrolne table, tako da se ne vidi iz hodnika. Njeni pokušaji varanja uvek deluju zastrašujuće. Međutim, koliko god bila nevešta, uvek to radi sa dobrim razlogom, tako da, umesto da se raspravljam, odlazim da isporučim sendviče. Edison nije za svojim stolom, ali Sterlingova jeste – čita zahtev za konsultaciju koji ja ne smem da pipnem. Pravim piramidu od sendviča na ćošku njenog stola. – Hoćeš li mu reći da sam otišla na ručak sa drugaricom sa akademije? – Znaće ko je to?


– Verovatno. – Većina mog društva iz tog doba nije stacionirana u Kvantiku, tako da su mogućnosti ograničene. To što nisam pomenula ime zapravo bi trebalo da mu oda o kome je reč. – Vraćam se. – Važi. Kad je rekla da će me čekati tu, Kes je htela da kaže tačno tu, ni korak dalje. Stopalom zadržava vrata da se ne zatvore. Anderson pokušava da uđe u lift, ali ona bukvalno reži na njega. Čekam na ulazu u kancelariju dok on ne odustane i krene uz stepenice, zatim se pridružujem drugarici. Ne razgovaramo ni u liftu ni na putu do garaže. – Jel’ mi to izbegavamo da nas vide zajedno? – mrmljam. – Molim te. – Onda ću biti na nivou dva; pokupi me kad kreneš dole. Klima glavom ni ne pogledavši me. Ključevi joj poskakuju na bedru. Trči ka liftu za garažu dok se ja penjem uz rampu do svojih kola na drugom nivou. Ne verujem da neko gleda, ali za svaki slučaj – a pre svega zato da bi se ona, ovako uznemirena, osećala bolje – preturam po svom prtljažniku kao da nešto tražim. Začuvši njena kola kako se približavaju, zatvaram prtljažnik, zaključavam svoj automobil i uskačem na sedište do nje. – Hoćeš li mi sad objasniti? – Skoknućemo na jedno mesto pre nego što odemo na ručak. – Gde? – Socijalna služba u Manasasu. – Sranje, Kes. – Zatvaram oči i puštam da mi glava lupka po naslonu. – Ne bi ti izvodila celu ovu zajebanciju da ti nisu eksplicitno rekli da me ne uključuješ. Njeno napeto ćutanje je dovoljan odgovor. – Kes, ¿Que mierda? – Simpkinsova kaže da uopšte ne smemo da obaveštavamo tvoj tim. – Što se više udaljavamo od zgrade FBI–ja, to se ona više opušta. – Ovde nije reč o tome da smo mi preuzeli vaš slučaj: ovo je tvoj život. – Kes. – Uspeli su da pregledaju Mejsona Džefersa – obaveštava me, sva užurbana. – Postoje znaci povremene penetracije, ali pazi sad:


on ima herpes. – Herpes. – Tipa jedan, što će reći, plikovi i kraste, ali ih ima na genitalijama. – Da pogađam: i njegova majka pati od toga. – Tako je. Uzdišem. – Sedmogodišnjak sa seksualno prenosivom bolešću. – Holmsova bi da ti razgovaraš s prethodnim žrtvama. Mejson i dalje odbija da govori, a psiholog smatra da ne bi trebalo da ga pritiskamo kad je oko njega toliko žena, zato Holmsova hoće da ti razgovaraš sa ostalima. Simpkinsova kaže bez kontakta. – Zašto Holmsova misli da ja treba da se pojavim? – Da pokažemo ubici da si još na slučaju. Znači Hobnsova razmišlja kao i ja; ako otkrije da sam napustila tu decu, ubica bi mogao da usmeri svoj bes na mene. – Osim ako Holmsova ne povuče zahtev za pomoć Biroa, Simpkinsova ostaje zadužena za slučaj. Ona mora da obavi taj poziv. Kes kija. Celo naše društvo sa akademije ju je zvalo Maca jer kija kad god se nasmeje. – Nećeš valjda pokušati da me ubediš da ti to odgovara. – Ne, mrzim što je tako, ali ne odlučujem ja. A ne mogu da radim njoj iza leđa. – Zapravo sam mislila da kažem Holmsovoj da se obrati Hanoverijanu. Nekoliko puta udaram glavom o naslon u nadi da će se unutra osloboditi nešto korisno. – Hoćeš da kažeš lokalnoj detektivki da preskoči tvoju šeficu i obrati se direktno šefu jedinice kako bi agentkinja koju ubica proganja mogla da razgovara s prethodnim žrtvama? – Kad tako kažeš, zvuči loše. – Baš se pitam zašto. Kes ponovo kija. – Ako pokušavaš da me prošvercuješ do dece, zašto me vodiš u Centar za socijalni rad, a ne u bolnicu?


– Zato što moram da svratim do socijalne službe. Bila sam već krenula kad mi je sinulo da mi je vožnja najbolja prilika da razgovaram s tobom. – Dok se uključuje na auto– –put, pogled joj se kratko zadržava na meni. – Znaš kakva je Dru kad je reč o tvom timu; ona smatra da nije zdravo da se tim toliko dugo ne menja. Čak je pominjala da bi razmenila oba Smitsa, a oni su u njenom timu već šest godina. – Ali ni mi nismo više isti. Vik je unapređen. Maznuli smo Sterlingovu iz Denvera. – Pre deset meseci prijavila se za šefa jedinice. – Sranje. – Niko nije pomislio da bi Hanoverijan pristao to da radi. Već je toliko puta odbio. – Ali je onda upucan u grudi i to je bio jedini način da ostane u Birou. Mora da je pošizela. – Ne sviđa joj se njegov način rada; nikad i nije, to znaš. Na slučaju od pre deset meseci Simpkinsova je neprestano pokušavala da prevaspita mene i Edisona. Ja sam u Birou već deset godina, Edison… Šesnaest? Nismo početnici. Slučaj se pretvorio u pakao jer se Simpkinsova prema nama ophodila kao da kod Vika nismo naučili ništa korisno. Edisonovo unapređenje i premeštaj Sterlingove dobro su nam došli, jer je to značilo da ćemo ostati zaseban tim umesto da se zauvek utopimo u njen. – A šta ćeš raditi u Centru za socijalni rad? – pitam, skačući s teme na temu. – Ona ima teoriju da bi ubica mogao biti socijalni radnik. I nehotice frkćem. – Da pogađam: to je tvoja teorija? – Koju ona naizgled nije bila rada da podrži. – Već dvadeset godina je terenski agent; želi da se uspne na lestvici dok je još dovoljno mlada da na poziciji ostane bar neko vreme. – Mrzim politiku – režim. – Samo hoću da radim svoj posao. Neću da vodim računa o tome ko je pucao na koju poziciju i ko koga ne voli.


– Ako ništa drugo, možeš na to da upozoriš mlade agente u svom vodiču. – Kad smo već kod toga… – E, a šta bi za ručak? – Dobar pokušaj. Zašto si im dala uputstvo? Ne treba mi bolje priznanje krivice od njenog pokunjenog osmeha. – Moramo da imamo nešto, Mercedes. Tek je početak jula, a mi smo, samo u ovoj godini, ostali bez dvadeset agenata, što zbog odlaska iz Biroa, što zbog premeštaja iz Odeljenja za zločine protiv dece. – Što ga onda ti ne napišeš? – Koliko puta si morala da me ubeđuješ da ne napustim akademiju? – Svaki put kad smo morali da pucamo. Pa šta, to samo znači da ne voliš oružje. U svemu ostalom si bila dobra. – Ali terenski agent koji ne podnosi pištolj nije od neke koristi na terenu, zar ne? Pomogla si mi da to prebrodim. Možeš da pizdiš koliko hoćeš što ti nismo rekli da uputstvo još kola po Birou, to je u redu, ali ti si prava osoba za to; koliko god puta da si nekog od nas u nešto ubeđivala ili od nečega odgovarala, nikad nisi lagala. Nisi rekla ni jednu jedinu reč koja nije bila istinita. To je ono što nam treba za nove agente. Njima ne treba neko da ih tetoši već da ih iskreno upozori. Ko bi to bolje uradio od tebe? – Jedini razlog što te sad ne mrzim najviše na svetu jeste taj što me od suspenzije deli jedino taj glupavi priručnik. – Rado ću prihvatiti tvoju zahvalnost u obliku rolnice sa cimetom i suvim grožđem iz kuhinje Marlin Hanoverijan. – Ne preteruj. Moj telefon objavljuje da je stigla poruka od Sterlingove. Simpkinsova je ovde. Edison mora da razgovara s tobom kad se vratiš s ručka. – Problem? – pita Kes, pretekavši kola kojima su, iz nepoznatog razloga, upaljena sva četiri migavca. – Ako ti i Holmsova želite da razgovaram sa ostalom decom, moramo to da uradimo dok smo ovde. Kad se budemo vratile,


Edison će biti prinuđen da me upozori da se držimo podalje od slučaja. – A ako ti to kaže sad, onda se ne važi? – Nije mi rekao. Rekao je Sterlingovoj da mi izokola nagovesti. – Možda ću ipak početi da se pitam koliko je mudro prepustiti ti obuku novajlija. – E, sad je kasno. – Pa dobro. – Pritiska gas, vozeći petnaest, dvadeset, trideset kilometara preko ograničenja. – Hajde onda da dobro iskoristimo taj ručak.


16

Socijalna

služba za zaštitu dece je tiha u vreme ručka; većina zaposlenih je ili izašla na ručak ili jede za radnim stolom kako ne bi prekidala rad. Socijalni radnici, medicinske sestre i uprava imaju svoje kancelarije, dok je površina u centru najveće prostorije izdeljena pregradama koje kao da čuvaju stražu ispred arhive dosijea. Svaki elektronski dokument postoji i u papirnoj verziji, za svaki slučaj, a službenici moraju da prave duplikate za službe reda i zakona ili za sud. Na radnim stolovima tek pokoji lični detalj – očigledno da među socijalnim radnicima postoji svest da je njihov radni prostor donekle i javni. – Šta želite? – pita žena za najbližim stolom. Reklo bi se da je u ranim dvadesetim – vedar osmeh i oko vrata uzica s logotipom Centra za socijalni rad. Po obodu njenog monitora zakačene su čupave lutkice–poklopci za olovku, vesela povorka maca, lisica, štenaca i gumenih patkica, s plišanim mecom u sredini i malim ramom sa izvezenim natpisom Život je sranje, a na kraju umreš; ima dana kad je teško napraviti razliku – šarena štampana slova sa bordurom od cvetića i srca. Devojka mi deluje poznato na sličan način kao i mnogi agenti početnici: dvadesetogodišnjaci očarani svetom van koledža koji se bore da nadvladaju tinejdžera u sebi. Zbog njih se osećam starom, a još sam suviše mlada za to. Budući da ne bi trebalo da budem ovde, Kes se gura ispred mene. – Ja sam agentkinja Kasondra Kerni iz FBI–ja. Kako se vi zovete? – Kerolajn – odgovara službenica, a na obrazu joj se pojavljuju rupice. – Kerolajn Tilerman. Kako mogu da vam pomognem? – Ako vam dam spisak brojeva dosijea, hoćete li moći da mi date spisak svih ljudi koji su na tim slučajevima radili?


Kerolajnin osmeh se gasi; naginje glavu na stranu. – Mogu da odnesem vaš spisak našima u administraciji – odgovara posle kraćeg oklevanja – ali sam skoro sigurna da će tražiti sudski nalog. Znam da ta informacija nije onoliko osetljiva kao sam dosije, ali mislim da nemam prava da vam je dam. Znate, porodice ponekad umeju malo da se naljute. Znam, i te kako. – A kome ćete ga proslediti? – pita Kes. – Već spremamo nalog, pa ako biste mi rekli ime, mogla bih da ga pošaljem direktno čim ga sudija potpiše. Da ne gubimo vreme. – Ovde u arhivi direktno nam je nadređen Derik Li i on je u svojoj kancelariji. Da vas odvedem? – To bi bilo sjajno, Kerolajn, hvala vam. Kerolajn ustaje i, pokretom koji deluje kao da joj je urođen, namešta na vratu medaljon u obliku srca, zatim odvodi Kes niz hodnik. Ljubopitljivo me odmerava preko ramena, ali ja ću svojim pojavljivanjem ovde verovatno izazvati dovoljno nevolja, pa je bolje da njen šef ne sazna za moj dolazak. Stoga odlazim da procunjam po prolazu koji razdvaja kabine, pažljivo zagledajući svaki trag ličnog ukusa na radnim mestima. Ili ovde neko veze ili ih kupuju na istom mestu, ali na svih šest stolova stoji ram sličan Kerolajninom. Svi su pomalo subverzivni, ali poslednji, sklonjen u ćošak gde ima najmanje šanse da ga posetioci vide, sa svojim natpisom uokvirenim cvetićima Blagosloven neka je ovaj jebeni centar, zbilja podiže lestvicu. Istovremeno je simpatičan i obeshrabrujuć. – Šta vi tražite ovde? Okrećem se, držeći se sredine prolaza sa skrštenim rukama kako ne bih delovala preteće i kako bih pokazala da ne držim ništa u rukama. Žena je verovatno bliže pedesetoj nego četrdesetoj, strogog izraza, u ružnom somotskom blejzeru od zakrpa. Uzica oko njenog vrata je crna, bez bedževa i broševa. – Divim se vezu – odgovaram jednostavno. – Koji je vaš? Pogled joj klizi do poslednjeg stola, onog s najsubverzivnijim natpisom. – Nikom nije dozvoljeno da prolazi iza zidova.


– Izvinjavam se. – Prolazim pored nje i vraćam se na svoje mesto kraj vrata. – Ja sam agentkinja FBI–ja; agentkinja Kerni je sa administratorom i Kerolajn. Žena se naslanja na pregradni zid između Kerolajninog i susednog stola. – A zašto vi niste s njom? – Nije moj slučaj; Kerni je morala da svrati pre nego što odemo na ručak. Žena povlači blejzer, uvlačeći ruke dublje u rukave. Klimatizacija radi prilično kilavo, a ona deluje kao da joj je stvarno hladno iako je u kancelariji vruće. Iznenada se zagrcnuvši, oštro kašlje u rukav. Drugom rukom se oslanja na pregradu kako bi ostala da stoji. Naginjem se ka njoj, ali njen besan pogled zakucava me na mestu. Prestavši da kašlje, duboko udiše; crveni pečati po licu polako se povlače. No jarko rumenilo je ponovo obliva kad, podigavši ruku do kose, shvata da je toliko jako kašljala da joj se plava perika nakrivila. Skrenuvši pogled, krajičkom oka posmatram kako je namešta drhtavim rukama. Deluje kao da je naglo smršala: potkožno bledilo i koža koja pomalo visi na neočekivanim mestima. To bi mogao da bude razlog što joj je hladno po ovakvoj vrućini. – Da vam donesem malo vode? – Kao da će mi to pomoći – hropće, ali svejedno odlazi do svog stola po čašu. Na pregradnom zidu piše Glorija Hes. Telefon mi zvrči: još jedna poruka od Sterlingove. Simpkinsova posle ručka šalje dva agenta u bolnicu. Edison i ja ručamo s njima, tako da možemo da im prenesemo sve što smo primetili u vezi sa decom. Hajde, Kes, dolazi već jednom. Moramo da krenemo. Posle nekoliko minuta potpune tišine, tokom kojih me je gđica Glorija pomno posmatrala sa drugog kraja prostorije, Kerolajn i Kes se vraćaju. Kes mi prilazi i pokazujem joj telefon tako da može da pročita poruku. Ne mora da bude mnogo bliska s nama da bi je protumačila, pa brzo klima glavom. Prolazeći do svog stola, Kerolajn se osmehuje koleginici. – Glorija, ovo je agentkinja Kerni. Radi na slučaju one sirote dece. Glorija izvija pažljivo iscrtanu obrvu. – Možeš li da se setiš jednog jedinog slučaja u ovom centru koji ne uključuje „onu sirotu decu“? –


Dok Kerolajn crveni i zamuckuje, ona se obraća Kes. – Možete li da nam kažete koji je slučaj u pitanju? Kes baca pogled na mene, na šta ja samo sležem ramenima. O zločinima se naveliko izveštava, makar pojedinosti i povezanost slučajeva ostali skriveni, a poverljivost na stranu, kancelarija je kancelarija; ljudi prenose glasine. – Ubistva supružnika Vilkins, Karter–Vong, Anders i Džefers. Obe žene deluju zapanjene dužinom spiska; Kerolajn je i pobledela. Glorija prilazi i tapše je po ramenu. – Desilo se još jedno? – pita. Na Kesino potvrdno klimanje, Glorija me pogleda suženih očiju. – Vi ste agentkinja Ramirez, zar ne? Ona kod koje su deca ostavljena? Dođavola. – Jesam – priznajem – ali molim vas, nemojte pominjati da sam dolazila. Budući da sam do te mere umešana, nije mi dozvoljeno da radim na slučaju. Samo se brinem za decu, pa mi je agentkinja Kerni dozvolila da pođem s njom. – Nekako uspevam da se snishodljivo osmehnem. – Da vam pravo kažem, nadala sam se da ću natrčati na Nensi da mi ispriča šta ima novo. – Ona po čitav dan odlazi u posete – obaveštava me Kerolajn – ali mogu da joj ostavim poruku? – Ne, ne. Ne bih želela da ima problema zbog mene – brže–bolje je odvraćam. – Ne bi trebalo da se petljam u slučaj, ali ta deca… Na moje iznenađenje, Glorija se na to malko otopila. – Obavestićemo je da ste svraćali, nezvanično. Ako je bilo nekih promena, sigurno će naći način da vas obavesti. – Bila bih vam zahvalna. Klimnula je polako, zamišljeno, kao da sam joj saopštila nešto novo o čemu treba da razmisli. – Agentkinjo Kerni! – Iz hodnika istrčava muškarac, držeći u ruci neon–zelenu ceduljicu. Boja je gotovo ista kao lak na njegovim noktima. Vitak je, srednje visine i prijatnog glasa. – Kad vam budu potpisali nalog, ovo je moj direktan broj – dovikuje. U glasu mu se oseća čarlstonski naglasak. Koliko mi je poznato, to je jedini grad u kojem se može sresti užurban južnjak. – Samo me pozovite i odmah ćemo početi da radimo na tom spisku.


Kes se zahvaljuje gurajući ceduljicu u tašnu. – G. Li, ovo je agentkinja Ramirez. Mercedes, ovo je Derik Li, administrator. Na to čovek uzima moju ruku i steže je obema šakama. – Nije li ovo prava strahota? Kako se držite? Pažnju mi na trenutak odvlači ajlajner na njegovim kapcima, intenzivniji od mog. Kako li samo uspeva da mu linija bude tako prava? – Zasad sam dobro, g. Li, hvala vam. Samo sam htela da saznam kako su deca. – Nensi kaže da su svi užasno hrabri. – Steže mi ruku i onda je pušta. – Ako vam nešto zatreba, bilo šta, slobodno mi se obratite. Pa svi mi želimo da ti anđelčići budu bezbedni, zar ne? – Hvala vam, g. Li. I Kes se zahvaljuje i pozdravlja, pa krećemo ka kolima. – Šta ti je na pameti, Mercedes? – šapuće dok vezujemo pojaseve. – Kad dobiješ nalog, proveri da li su, pored bolničarki i socijalnih radnika, kod dosijea na kojima rade upisani i administrativni radnici iz centra. – Koje ime treba da tražim? – Glorija Hes. – Imaš li neki poseban razlog? Da se iz šarmantnog karaktera može izvući neki pouzdan zaključak, Edison bi davno bio iza rešetaka. – Plava perika i portalni kateter na grudima. Ako si ceo život provela lice u lice sa onim najgorim i najboljim što sistem ima da ponudi, šta bi poželela da uradiš u trenutku kad više nemaš šta da izgubiš? Kes trepće. – Takođe i Derik Li – dodajem. – Nismo definitivno odbacili pretpostavku da bi ubica mogao biti muškarac. Stavi mu periku i obuci mu nešto šljampavo i očas ćeš g. Lija pretvoriti u ženu. Tako da i njega treba da proverimo. Kes na trenutak zuri u mene, zatim spušta čelo na volan i saosećajno psuje.


17

Zurimo u bolnicu jer ne možemo znati koliko dugo će Sterlingova i Edison uspeti da zadržavaju Kesine kolege iz tima. Mislim, ne potcenjujem njihovu sposobnost da melju uprazno – Sterlingova je jednom uspela da natera osobu od interesa za istragu ne samo da propusti let već i da je odveze do kancelarije, bilo je fantastično – ali Dru Simpkins svoj tim drži na kratkoj uzici. Ako im kaže da krenu SAD, neće ih zaustaviti to što nemaju sve podatke. Kes je u njenom timu tek nekih godinu i po dana; kladim se da će za nekoliko meseci ili posle još jednog teškog slučaja dotrčati kod Vika i tražiti da je premeste u drugi tim. Ona životu i istragama pristupa na način koji je sličniji našem. O, gospode, Kes u našem timu. Siroma’ Edison. Mejson, Emilija i Sara su u bolnici na lečenju, a Ešli i Semiju su dozvolili da ostanu sa sestrom umesto da ih prebace u dom ili kod hranitelja. Najpre odlazimo kod trojke Karter–Vong. Semi čvrsto spava u Sarinom krilu stežući u rukama plišanog tigrića. Plišane mede koje je žena–anđeo dala deci odneti su u laboratoriju, ali su im umesto njih za utehu dali druge plišane igračke. Ešli nije u sobi. Vrata se otvaraju i Sara se najpre trza, ali me prepoznaje i usne joj se razvlače u osmeh. – Agentkinjo Ramirez. – Možeš da me zoveš Mercedes, Saro. Kako ste? – Mi… – Okleva, provlačeći prste kroz bratovljevu tamnu kosu. Na njen dodir, mališan se meškolji, zatim se opušta, pomalo balaveći po tigru. – Dobro smo – dovršava Sara. Zasad. – Mogu li da vas upoznam s nekim? Ljubopitljivo gleda u Kes i klima glavom. U proteklih devet dana ovde je prodefilovala beskonačna povorka nepoznatih ljudi


(gospode, zar je prošlo tek devet dana?), tako da je traženje dozvole nešto novo. – Ovo je agentkinja Kasondra Kerni… – Kes – prekida me drugarica, veselo mahnuvši. –… i ona je član FBI tima koji je zvanično pridružen policiji iz Manasasa kako bi što pre pronašli ženu koja je ubila tvoju majku i očuha. Sem toga, ona je moja stara prijateljica i neko kome verujem. Kes se malko zacrvene. Družimo se deset godina, što samo po sebi mnogo znači, ali mislim da to nikad nisam tako eksplicitno izjavila. Nisam sigurna ni da je bilo razloga za to. Sara joj se stidljivo osmehnu, ali se odmah zatim namršti. – Znači… vi više niste na slučaju? – Tehnički, nikad nisam ni bila. Ne smem da budem. – Zato što je to vaša kuća? – Pogodak iz prve. Kes je član tima, a mislim da ćeš ih po podne upoznati još nekoliko, ali ja sam htela da vidim kako ste. Posle ovoga, to će mi možda biti zabranjeno. Sara gleda negde između mene i Kes. – Čudna su vam ta pravila. – Jesu – slažem se – ali služe tome da te zaštite. Kad smo kod toga, gde je Ešli? – Jedan volonter ju je odveo do kafeterije. Na sladoled. Mislim da samo hoće da je izvuku iz sobe. – Usne joj blago zadrhtaše, ali ona duboko udahnu i ispravi ramena. – Stvarno je volela Semjuela. Kupovao joj je sve što poželi. – Ljuta je. – I to mnogo. Stalno ponavlja da sam ja kriva. – Oči joj se cakle dok spušta pogled ka bratu. – Mercedes… – Tu sam, Saro. – Smeštam se do nje na krevet i prebacujem joj ruku preko ramena. – Nensi misli da nećemo uspeti da pronađemo mesto za sve troje. Ja ne bih… ne bih da nas razdvoje, ali Ešli je toliko besna… Grlim je i nežno ljuljam. – Čini mi se da vas Nensi redovno obaveštava o svemu. Klima glavom, dodirujući mi rame. – Kaže da će mi to pomoći. Možda neću moći da odlučujem, ali ću barem znati šta se dešava.


– Jesi li razgovarala sa bakom i dekom? – Jednom. Oni su… pravi su… – Rasisti? – Aha. Zavalivši se u stolicu kraj kreveta, Kes diže obrve maltene do kose, ali ne komentariše. – A kao što sam rekla, Ešli je mnogo volela Semjuela. Mislim da bi sigurno pobegla ako bi morala da sluša kako ga baka i deka opanjkavaju. A tu je i Semi. – Guta suze, a meni se srce cepa kad vidim koliko se trudi da deluje snažno. Znam da je jaka, znam šta je preživela. – Šta ste vi uradili? Kes se vrpolji na stolici. Zna da imam lični razlog da budem u Odeljenju za zločine protiv dece, takve stvari se uvek pročuju, ali nikad joj nisam rekla koji je to razlog. – Ja sam bila jedina koju su odveli – nežno joj govorim – a odlazak kod rodbine nije dolazio u obzir. S tobom je drugačije. – Doktori kažu da sam čista – naglo menja temu. – To je nešto zdravstveno, jelda? Kao bolesti? – Bolesti, i provera da nisi trudna. – A da jesam? Da sam trudna? – To bi u mnogome zavisilo od toga koliko je trudnoća odmakla, da li postoje rizici po tvoje zdravlje, ko ti je staratelj. Ne postoji jedinstven odgovor. Jesu li rekli kako se oporavljaš? – Imam neku infekciju, ali kažu da je to nešto uobičajeno. Nešto kao… ufz? – UTI. To znači infekcija urinarnog trakta i nisu te lagali, stvarno je uobičajena kod žena i dešava se iz više razloga. Na sreću, ne ostavljaju trajne posledice i lako se leče. – Ne daju mi da stavim šećer u sok od brusnice. – Uh, pa to je stvarno grozno. Zadržavamo se još malo, ali mislim da ne laže kad kaže da je zasad dobro. Ešli se nije vratila do našeg odlaska; možda je tako i bolje. Ako je stvarno toliko ljuta kao što kaže Sara, verovatno je besna i na mene. Nije to mnogo logično, ali kad su pa ljutnja i patnja i trauma bile logične?


– Uvek zaboravim – oglašava se Kes dok idemo ka Emilijinoj sobi. – Šta to? – Koliko si iskrena prema žrtvama. – Prema deci – ispravljam je. – Iskrena sam prema deci i mislim da bi svi trebalo da budu. – Za tebe Deda Mraz ne postoji? – To je drugo. Deda Mraz ne traži od njih da mu veruju. Kucamo na Emilijina vrata i ona nam dovikuje da uđemo. Korača ispred dugačkog prozora; jedna ruka joj je imobilisana. Kao i Saru, upoznajem je s Kes i pitam je kako se oseća. Emilija frkće, gledajući u zavoj. – Ne želim da nosim ovo, ali su rekli da moram. – Šta nije u redu? – Kažu da mi se rame dislociralo i da mi je, ovaj, da mi je ključna kost napukla. Kažu da je već neko vreme tako, zato me teraju da ovo nosim nekoliko nedelja. Da sve „zaraste kako treba“. – Zašto ti to toliko smeta? – Zato… zato… – Emilija, tu nema pogrešnih odgovora dokle god govoriš istinu. – Zato što izgleda kao da tražim pažnju – priznaje, spustivši se na ivicu kreveta. – Ili pokazujem ljudima kako najlakše mogu da me povrede. – Pronašli su ti mesto, jelda? I ona i Kes deluju iznenađeno. – Kako ste znali? A da – brže– bolje nastavlja. – Naravno da su vam rekli. – Nisu, ali da ostaješ u bolnici, ne bi se sekirala što deluješ povređeno. Bolnice tome i služe. – I na akademiji je to radila – pretvara se Kes da šapuće, a Emilija se kikoće. Prelazeći prstima preko trake koja joj pridržava ruku, Emilija je pomera s parčeta gaze koji prekriva opekotinu od cigarete. – Moj tata ima rođaka u Šantiliju. – Da li mu je bio blizak? – Jeste, kazali su da nema ni dvadeset minuta do tamo. Kes se smeši. – Mislila sam da li su se družili?


– A, to. Ponekad su zajedno gledali utakmice, ali ne naročito često. Ali sam ga upoznala. Mislim nekad, a juče je došao da me pita da li pristajem da živim kod njega. Čini mi se da je fin. – Pa to je pozitivno, zar ne? – Moraću da promenim školu. Ali… – Emilija gleda negde između nas i duboko uzdiše. – Možda to i nije tako loše? Mislim, u Šantiliju niko neće znati da su mi roditelji ubijeni. Neće znati da sam bila nevaljala? – Nisi bila nevaljala – Kes i ja izgovaramo uglas, a u Emilijine oči vraća se onaj isti iznenađen pogled. Pružam ruku i nadlanicom joj dodirujem koleno. – Emilija, uveravam te da se ništa od ovog nije dogodilo zato što si ti bila nevaljala. Tata te je dugo lagao, a možda je lagao i sam sebe. Možda je ubedio sebe da si nevaljala kako ne bi osećao krivicu što ti nanosi zlo. Ali nisi bila nevaljala. Veruj mi, nisi. – Linkoln, tatin rođak, misli da treba da idem na terapiju. – Mislim da bi to moglo dosta da ti pomogne. – Tata je govorio da je terapija za bolesnike i slabiće. – Tvoj tata je u mnogo čemu grešio. Deluje kao da joj je potrebno malo vremena da sažvaće tu misao, tako da se opraštamo od nje, podsetivši je da može da pozove Kes ako joj bilo šta zatreba, makar samo da bi pričala. Zatvorivši vrata, čujemo oštro: – Aha, tu ste! – i ukopavamo se u mestu. Ali to nije Simpkinsova, već Nensi, socijalna radnica. – Izvinite – hukće trčeći niz hodnik. – Nisam nameravala da zvuči tako ljutito, samo sam se plašila da ćete mi pobeći. Jedna bolničarka mi je rekla da ste tu. – Samo obilazimo decu. – Šta mislite da upoznate Mejsona? Hm. – Kako će on reagovati? S obzirom na to da smo žene? – Dokle god ste dovoljno udaljene od njega, uglavnom s mirom sluša. A počeo je i pomalo da komunicira s nama. – Progovorio je? – Piše, ali pošteno govoreći, za moj račun, to je pravo čudo. – Nensi, jeste li upoznali Kes Kerni? Ona je u timu agentkinje Simpkins.


Nensi pruža ruku, pa se ona i Kes odsečno rukuju i predstavljaju jedna drugoj. – Mejson je sinoć pročitao poruku i mislim da želi da vas upozna, Mercedes. Ne znam da li će mu to pomoći ili ne, ali mislim da mu neće naškoditi. Tejt se slaže. – Tejt je takođe socijalni radnik? – Jeste; proveo je ceo dan s Mejsonom. – Nensi nas vodi niz hodnik do sledeće sobe i kuca na vrata. – Tejt? Ja sam, Nensi. Dovodim dve agentkinje. – Uđite – odgovara topao muški glas. – Pravilo sobe – šapuće nam Nensi dok pritiska kvaku. – Ženama je dozvoljeno da priđu samo do šipke za zavesu. Toliko izgleda može da podnese. Sedmogodišnji Mejson Džefers sedi na fotelji „lejzi beg“ u suprotnom ćošku sobe. Na nekoliko metara od njega, takođe na podu, ispruženih nogu sedi veoma visok, vitak crnac. Mejsonovi tabani u soknama naslonjeni su na Tejtove noge, neposredno ispod kolena. Ugledavši nas, Mejson skuplja ramena, u oči mu se uvlači strah, ali se ne pomera, samo steže ruke oko predmeta za koji pretpostavljam da je Tejtov ajped. Suviše je mršav, gotovo bolesno, ali sem toga deluje nepovređen. Znam da nije tako, naročito posle onog što mi je Kes ispričala u kolima, ali uprkos tome što se vidi koliko je uplašen, ostaje napeto miran. – Mejsone, ovo su agentkinje koje smo ti Nensi i ja spominjali – objašnjava Tejt dečaku. – Ovo je Mercedes Ramirez – klimam glavom, kratko mahnuvši Džejsonu – a ovo je… – Kes Kerni – dovršava ona, ponavljajući moje pokrete. – Ovo je Mejson Džefers. Odmerivši šipku za kačenje zavese na plafonu, sedam na pod, naslonjena na isti zid kao Tejt, pazeći da ni dlaka ne pređe liniju. Od Mejsona sam udaljena otprilike tri metra, a između nas je Tejt. – Čujem da si imao teško jutro? Mejson ozbiljno klima glavom. – Ovo je možda teško pitanje, ali kako se sad osećaš? Neko vreme kao da razmišlja o tome, pa napokon sleže ramenima.


– U redu, hajde da probamo nešto jednostavnije: možemo li da ostanemo ovde kod tebe ako obećamo da nećemo prilaziti bliže nego što smo sad? Malo se namrštivši, ponovo sleže ramenima. – U redu, Mejsone. Ako se predomisliš, ako poželiš da izađemo, samo kaži Tejtu, važi? I mi ćemo otići. Ovo je tvoj prostor i ne želimo da te uznemiravamo. Reklo bi se da ne zna šta da misli o tome, što nije onoliko neobično kao što bih želela da bude. Nije mogao ni da zamisli da ima neki „svoj prostor“. – Slažeš se da ti postavim nekoliko pitanja? Treba da odgovoriš sa da ili ne, ali nije nikakav problem ako ne znaš odgovor. U ovom poslu mi se ponekad dešava da toliko puta kažem „u redu je“ i „nema problema“ i slično da te floskule više ne doživljavam kao prave reči. Ali nakon što je u nedoumici pogledao u Tejta, Mejson klima glavom, pa se smeštam komotnije, prekrstivši noge u turski sed i položivši šake na kolena, sa dlanovima nagore i opuštenim prstima kako bih delovala što je bezazlenije moguće. – Da li je osoba koja te je dovela u bolnicu razgovarala s tobom? Lagano klima glavom. – Je li to bila žena? Ponovo klima. – Da li je na licu imala masku? Ovog puta potvrda je nešto odlučnija. – Ovo je važno, Mejsone: da li te je povredila? Vrti glavom. – Da li je pominjala drugu decu ili druge porodice? Ponovo vrti glavom. – Kad ste seli u kola, da li te je dovezla pravo u bolnicu? Klima. To je… čudno. – Da li je bila niska kao agentkinja Kes? Visoka je samo 155 centimetara, tako da moje pitanje ima smisla, koliko god mi, diskretnim šutiranjem u butinu, stavljala do znanja da nije oduševljena poređenjem. Mejson ju je odmerio; pre nego što je konačno zavrteo glavom, pogled mu skliznu ka Nensi.


– A šta je sa gđicom Nensi; jel’ bila visoka kao ona? Sklonivši ruku s tableta, mlatara po vazduhu. – Šta kažeš na to da mi pokažeš palac nagore ako je viša, a palac nadole ako je niža? Možeš li to, Mejsone, meni za ljubav? Ponovo proučava gđicu Nensi, koja mu se ljubazno smeši, ali ostaje tamo gde jeste. Polako, nesigurno, pokazuje palcem naviše. – Ovo će biti malo teže: palac nagore ako je po visini bliža gđici Nensi, a palac nadole ako je bliža meni. Nekoliko trenutaka naizmenično zagleda jednu i drugu, zatim vraća ruku na ajped i sleže ramenima, koja ostaju podignuta gotovo do ušiju. Zašto sam ga, kog đavola, pitala sedeći? – U redu, Mejsone. Sasvim je u redu da ne budeš siguran. Znam da ti se odjednom mnogo toga dogodilo. Ne smeši se, ali mu se ramena malčice spuštaju, a usne razvlače u nešto najbliže osmehu što ćemo danas videti. Želela bih da zadržim taj poluosmeh. Postavljam mu još otvorenih pitanja, zbog kojih se ispitivanje pretvara u igru pogađanja, na primer, koja mu je omiljena boja ili omiljeni superheroj, a kako moja pitanja postaju sve otkačenija, tako se on sve više naginje napred i spremno klima ili odmahuje glavom, dok mi se Tejt široko osmehuje. Mejson počinje da zeva, pa se opraštamo, ostavljajući ga s Tejtom, i izlazimo za Nensi. – Ima li neku rodbinu koja bi mogla da ga uzme? – pita Kes. Nensi potvrdno klima i prati nas do liftova. – Njegovi stričevi se spremaju da dođu; nadaju se da će stići večeras ili sutra ako uspeju da se dogovore sa šefovima. Mislim da je reč o očevom bratu i njegovom mužu. – Ako je navikao na ajped, možete li da zamolite Tejta da mu pokaže različite tipove automobila? Ako bismo uspeli da suzimo potragu na nekoliko marki i modela, to bi nam bilo od velike pomoći. – Preneću mu. Pritiskam dugme za pozivanje lifta. – Jedna od vaših službenica u administraciji, Glorija – počinjem nehajno, svesna Kesine iznenadne napetosti. – Jel’ ona uvek tako nadrndana? Ali Nensi se, ništa ne posumnjavši, samo tužno nasmešila. – O, bože, Glorija. Ona… bojim se da je baš nadrljala.


– Bolesna je. – Jeste. Rak dojke, ali se proširio na pluća i stomak. No ona insistira da dolazi na posao kad god se oseća dovoljno dobro. A znate… ovo je pre za tračeve unutar Centra za zaštitu dece nego za vesti, ali da li ste išta čuli o Centru za socijalni rad u okrugu Gvinet? Dole u Džordžiji? I Kes i ja odmahujemo glavom. – Odrasla je u neposrednoj blizini Atlante, i sestra i zet joj rade u Centru. Ona je medicinska sestra, a on socijalni radnik. Tamo je nedavno izbio veliki skandal i istraga je otkrila da su neki od službenika namerno skrivali pojedine slučajeve zlostavljanja ili odbijali da ih u potpunosti istraže, a u sve te slučajeve bila su uključena deca službenika ili deca njihovih prijatelja. – Njena sestra i zet? Nensi nevoljno potvrđuje. – Stoga su sad u zatvoru, ali sud ne dozvoljava da Glorija, zbog raka, prihvati sestriće i sestričine. Kažu da nije dovoljno zdrava da bi se brinula o petoro dece. A pravo da vam kažem, i nije, ali decu su razdelili po familiji, a kako joj je i muž iznenada umro, prošla je kroz zbilja težak period. Ako vas je uvredila… – Ma, ne, nipošto. Bila je osorna, ali očigledno ima razloga za to. Samo sam se pitala da li joj je danas loš dan ili je i inače namćor. Znate, u svakoj kancelariji postoji bar jedan takav. – O, bože, znam. Ali samo da vam kažem, dajte joj ime i ona će vam za manje od deset minuta naći dosije, a da ga čak i ne traži. Zna ime svakog deteta koje je prošlo kroz naš centar, a prošle godine je reorganizovala celu arhivu tako da sad konačno ima neke logike; pritom je sva elektronska dokumenta označila i unakrsno povezala. – Kakve su joj prognoze? – Bojim se da nisu dobre. Suviše kasno je otkrila. – Molićemo se za nju – govorim, na šta se Nensi ozarila. – Samo… možda će biti bolje da joj to ne kažete. – Bog vas obe blagoslovio. Hoćete li sad kod Ronija? – On je sa bakom, jel’ tako? – Tako je, gore u Restonu. Daću vam njen broj.


Ronijevu baku pozivamo tek po izlasku iz bolnice. Poslednjih pola sata Kesin telefon neprestano zvrči, a gotovo sve govorne i tekstualne poruke su od Simpkinsove. Ostale su od članova njenog tima. Pretpostavljam da je upozoravaju. Ne mogu da razaberem reči druge govorne pošte, ali ton je ljutit. – Nemoj da te kazne zbog mene – kažem, ukucavajući broj Ronijeve bake. – A šta ako me kazne zbog dece? Dobro im je činilo to što su te videli. – Govorna pošta. Da ostavim poruku? – Naravno. Još ti niko nije rekao da ne smeš. To je naše instruktore na akademiji načisto izluđivalo. Koliko god da sam ja bila spremna da idem u sitna crevca ne bih li nešto postigla, Kes je išla do ćelijskog nivoa. Pročišćavam grlo pre nego što govorna pošta zapišti. – Ova poruka je za gđu Flori Tejlor. Gospođo, ja sam FBI agentkinja Mercedes Ramirez; htela sam da obiđem Ronija, da vidim kako se snalazi s obzirom na sve što se dogodilo. Bila bih vam zahvalna ako biste me pozvali kad budete u prilici. – Ostavljam svoj broj, a potom i Kesin, za svaki slučaj, pa prekidam vezu. – To smo obavili. Ima li još nešto što bi trebalo da uradimo u Manasa su pre nego što izađemo pred strašni sud? – Holmsova i Minjon verovatno još nisu na dužnosti? – Nisu, a neće ni biti bar još nekoliko sati. – Onda mi ništa drugo ne pada na pamet. Ručak? – Kladim se da je Simpkinsova uložila dvadeset prigovora Viku da njegov tim loše utiče na njene agente. – Prihvatam opkladu. Nema šanse da tako može da zvoca šefu jedinice.


18

Juče

si osvojila dva’es kinti, danas častiš kafu, obaveštava me Edison porukom dok ja perem zube nad sudoperom. To što ima potrebu da mi iz kupatila šalje poruke je… zabrinjavajuće? Mogao je samo da se prodere. Takođe je i nagoveštaj koliko će nam ostatak dana biti usran, budući da nam Simpkinsova dva sata čita bukvicu zbog „ometanja istrage“. Vik je na kraju morao da se umeša, a tek tad je nastao pravi haos. On retko viče – ne voli da ljudima pruža to zadovoljstvo – ali odavno nije bio u tolikom iskušenju da to učini. Kakve god ambicije Simpkinsova gajila, Vik je jednostavno iznad nje, kako po poziciji, tako i po statusu – već trideset osam godina je agent FBI–ja. Došao je u Biro dva meseca pre nego što se Edison rodio. Koliko god čudno zvučalo, ta činjenica više smeta Edisonu nego Viku. Kad smo konačno uspeli da zbrišemo, ostatak jutra sam provela kopajući po disku koji mi je upravo stigao iz arhive. Donela ga je jedna od mladih agentkinja, a ja sam, i pre nego što je prišla mom stolu, znala da dolazi iz arhive: mlade agentkinje iz arhive su sve redom imune na Edisonovu privlačnost jer su na početku nasmrt isprepadane od agentkinje Alseste. Dok shvate da ne treba da se plaše Alsesteove samo ako je budu ostavljale na miru, prerašće i osetljivost na Edisonov „šarm“. Mrzim ovo kopanje po starim slučajevima ne bih li ustanovila koje je dete možda izraslo u ubicu. Nisu to samo deca koju smo spasli već i njihovi drugovi i rođaci, zatim drugovi i rođaci onih koje nismo uspeli da spasemo, u nekim slučajevima čak i deca onih koji su nekom naudili. U nekoliko jezivih slučajeva, počinioci su bili deca. Čitanje dosijea kako bih proverila veze koje sam primetila, ubacivanje u naš sistem da ustanovim gde su danas… horor!


Znam da ljudi koji su se u detinjstvu suočili s monstrumima, kad porastu, mogu i sami da postanu monstrumi, ali i progonitelji monstruma. Ne želim ni da pomislim da ovo mogu biti dela nekog koga sam kao dete držala u naručju i tešila. Posao je spor, mučan i bolan – suviše živo me podseća na to da je spas trenutak, a ne stanje. Od čega god da smo ih spasli, nismo imali moć da utičemo na ono što sledi. Znam to bolje nego iko. Mislim da su nas baš zbog ovoga učili da se, čim se neki slučaj završi, „otkačimo“ od njega. Kako bismo inače mogli da radimo ovaj posao, znajući da čak i naš uspeh može da dovede do ovakvih užasa? Do kraja dana svi su ili na ivici živaca ili se po kancelariji kreću kao da hodaju po jajima. Sterlingova i ja sedimo na Edisonovom zastrašujuće urednom radnom stolu, nogama oslonjene na njegove butine kako ne bi mogao da ustane; razmenjujemo menije ne bismo li odlučili šta ćemo večerati, kad se pojavljuje Viktor: sve troje ga pratimo opreznim pogledima. Vik ponekad ima običaj da nam, dok nam pred drugima apsolutno čuva leđa, nasamo do najmučnijih pojedinosti objašnjava gde smo pogrešili i zašto to ne smemo da ponovimo. Ne radi to iz okrutnosti ili mržnje, niti iz zlobe, već… U takvim prilikama je uvek silno razočaran. A kad razočaraš Vika, osećaš se kao najgore đubre. – Prestanite – veselo će on. – Niste nagrabusili. – Siguran si? – sumnjičavo pita Sterlingova. – Simpkinsova je preterala. Istina, možda nije trebalo toliko da zaobilazite pravila, ali zvala nas je glavna socijalna radnica i rekla koliko je deci pomoglo to što su videli Mercedes, tako da je jasno da si uradila pravu stvar. A sad, sutra ne dolazite, nijedno od vas. – Ne dolazimo? – Ne. Već smo raspravljali o ovome. Kad imate kancelarijske smene, ima nešto što se zove prekovremeni rad, a Biro to neće da plaća. Za ovu nedelju ste završili. Idite kući. Još bolje, idite na železničku stanicu i sačekajte devojke, jer ja moram da sednem sa šefom odeljenja i objasnim mu današnju zbrku.


Pokupivši menije, Edison ih uredno slaže i spušta u fioku, blago pomerivši Elizine noge. – U redu, izvešćemo ih negde. – A mi planirali da naručimo picu – kaže Vik. Edison sleže ramenima. – Neću im dozvoliti da vide stan dok im ga ti ne pokažeš, a znaš da će ih Dženi, čim stignu, odvesti tamo. Vik ga nekoliko trenutaka posmatra, ali odustaje bez daljeg protivljenja. – Dobro, onda ću vam se javiti kad krenem iz kancelarije. Ustajući sa stola, Sterlingova se gotovo baca na svoju tašnu i iza ormarića izvlači nešto tanko, umotano u kesu za smeće. r Nadala sam se da ćemo mi ići da ih pokupimo. – Hoćeš li nam pokazati šta je to? – pita Edison, odmeravajući njenu tašnu. – Ne još. Ostavivši Viku Edisonove ključeve, na stanicu odlazimo njegovim kolima, jer su ona jedina registrovana na šest putnika. Čim smo stigli, Sterlingova odlazi u toalet, dok Edison i ja pokušavamo da odgonetnemo gde treba da čekamo. Na stanici je kao u zoološkom vrtu, ljudi se vraćaju s posla. Inara i Viktorija Blis najradije dolaze vozom. Inara, koja deluje kao da se ničeg na svetu ne plaši, apsolutno mrzi da leti, i to je učinila samo jednom. I to nije bio povratni let. Samo u jednom pravcu. Otkazala je povratni let i sela na voz – toliko joj se letenje nije dopalo. Priji je, izgleda, svejedno kako putuju, ali neće da, za nekoliko stotina dolara više, sama dolazi avionom. – Da li se javila Ronijeva baka? – upita Edison nakon što smo otprilike potrefili kuda treba da idemo. – Jeste. Rekla je Kes kako joj je Simpkinsova kazala da ne odgovara na moje pozive i da me ne zove, pa je bila vrlo zbunjena. Ne zavidim Kes što je morala da joj razjašnjava situaciju. – Dozvolili su ti da razgovaraš s Kes? – Kad je Anderson otišao na ručak, pozajmila sam njegov računar da bih se dopisivala s njom, tako da će, ako Sterlingova postane sumnjičava, ispasti da je to bio Anderson. – Zgromiće ga.


– Meni to sasvim odgovara. – Nisu u pitanju samo ti, jelda? Sve žene iz kancelarije ga mrze? – Koga mrze? – iznenada se oglašava Sterlingova, vireći iza Edisona, koji skače kao oparen. – Klepetuša – mrmlja on. – Tako mi boga, klepetuša. – Andersona. – A, njega. Istina, većina nas ga mrzi. – A ostale? – pita Edison, ne skidajući ruku sa grudi. – Nisu prinuđene da imaju kontakt s njim. O, eno ih! – Dodaje kesu za smeće Edisonu, cepa je i izvlači presavijen poster sa ogromnim natpisom ispisanim svetlucavim, zelenim slovima: OPASNE RIBE, OVAMO. – Gospode bože – uzdiše Edison, podižući oči ka plafonu u potrazi za inspiracijom ili strpljenjem. Tačno se videlo kad su devojke, silazeći niz stepenice, ugledale znak, jer se Viktorija Blis zanela od smeha, izgubivši ravnotežu, pa su Inara i Prija morale da je zgrabe za košulju kako ne bi razlupala glavu o stepenice. – FENOMENALAN JE! – urla preko celog perona, ne primećujući ili se ne obazirući na poglede koje joj upućuju ostali putnici. Čim su se dovoljno približile, bacaju nam se u zagrljaj, a Viktorija Blis čak udostojava Edisona jednim udarcem pesnicom u nadlakticu. To je njena verzija zagrljaja rezervisana za muškarce. – Gde je Vik? – pita Prija. Dok Edison pokušava da uzme jednu od njenih torbi, provlači ruku oko njegovog struka i štipka ga. – Politika Biroa. On ponovo poseže za torbama, a Prija prevrće očima i još jednom ga štipa. – Već je zažalio zbog unapređenja? – Manje nego što bi zažalio da ga nije prihvatio i da je otišao u penziju. Odustavši od Prijine sportske torbe, Edison uspeva da se domogne torbi drugih dveju devojaka. Na to Inara poseže za Prijinom torbom, koju joj ova drage volje prepušta. Edison najednom zanemoća. Zbilja ne postoji druga reč za to. Izgleda kao štene koje ne zna šta je uradilo da svi na njega toliko viču.


– Prestani da se duriš – smireno mu kaže Prija. – Obećala sam Kili nešto u vezi s fotkama koje su unutra. – Jesam li ja ikad preturao po tvojim stvarima bez izričite dozvole? – Nisi, ali ovde je reč o tome da sam morala da navedem jednu petnaestogodišnjakinju da se dovoljno opusti kako bih mogla da je fotografišem, pa sam joj obećala da osim mene, Inare i Viktorije Blis niko neće smeti da pipne ni torbu, a kamoli same slike. Na trenutak se zamislivši nad tim, stiska ručke ostalih dveju torbi. – U redu. Vožnja do mongolskog restorana u kojem, na Prijino insistiranje, moramo da jedemo bar jednom tokom svake njihove posete protiče u veselom raspoloženju. Devojke nam pričaju o predstavama koje su gledale i uvrnutim gostima restorana u kojem Inara i Viktorija Blis već godinama rade. Prija nam pokazuje fotografije ogromne šarene tabele sastavljene od nalepnica zalepljenih na vratima u kojoj precrtavaju različite etničke kuhinje koje su probale ovog leta; iz nepoznatog razloga, na svim nalepnicama su sličice rvača. Nakon što nam je stigla Vikova poruka da je krenuo kući, završavamo obed i trpamo se u kola, jednako se smejući i upadajući jedni drugima u reč. Tek kasnije shvatam da se nebo polako smračuje. Inara je prva ugledala kuću. – Gle, završio je renoviranje garaže – primećuje. U retrovizoru hvatam Elizin kez, ali ona ostaje okrenuta napred, tako da ga devojke ne vide. Edison parkira kola na Vikovo uobičajeno mesto na prilazu i ispadamo napolje, nasumično grabeći torbe, izuzev Prijine, koju uzima ona sama. Vik nas dočekuje ispred kuće, vrteći oko prsta tri karike s ključevima. Sve tri devojke se bacaju na njega da ga zagrle, zarazivši ga svojim smehom. Sterlingova fotografiše telefonom. – Ovi su za vas – objavljuje Vik, predajući svakoj po jedan ključ. Svaki je drugačiji, sa duhovitim ukrasima; za razliku od dosadnih srebrnih koje dobijate uz bravu, ovakve ključeve možete da dobijete samo po narudžbini u bravarskoj radnji. Devojke zagledaju ključeve, zatim jedna drugu, pa opet Vika. – Ovuda. – Vodi ih novom stazicom


koja, odvojivši se od prilaza, zavija oko garaže i završava se ispred masivnih vrata na samom njenom kraju. – Isprobajte ih. – Vik… – polako će Inara. – Isprobaj ga. Njen ključ, svetloplav i ukrašen bubamarama, glatko ulazi u bravu. Iza vrata je dočekuje usko, prilično dugačko stepenište; kako niko od nas ne pokazuje nameru da se pokrene, druge dve devojke polaze za njom, a tek za njima i mi. Iza ćoška nas dočekuje jarko svetlo blica, što znači da nas Dženi i Marlin čekaju unutra. Tokom proleća i prvih dana leta angažovali su majstore, koji su vredno radili na dogradnji sprata iznad garaže. Na zidove je stavljena izolacija, uvedena je struja. Tu je čajna kuhinja, kupatilo s kadom, spavaća soba s tri kreveta na sprat, postavljena unakrst, i najveći prostor, dnevna soba sa udobnim kaučima, foteljama i televizorom u ćošku. – Dobro došle kući – jednostavno kaže Vik, dok se devojke u čudu osvrću. Spuštaju torbe i ponovo se bacaju na njega, oborivši ga na kauč. Tren pre nego što će Viktor pasti, Prija grabi jastuče i podmeće ga pod njegova leđa da mu umekša pad. Kezi se, odskakujući s kauča dok se Viktorija Blis smeje i bez prestanka brblja. Samo je Inara, zračnih očiju, zagnjurila lice u njegovo rame i tako ostala. Uvukavši se između nas veštim pokretom koji još samo Edisona može da iznenadi, Sterlingova nas obujmi rukama oko struka. – Danas je dobar dan – kaže tiho. Uprkos svemu što se nedavno dogodilo, ne mogu da se ne složim s njom. Edison ne kaže ništa, ali na licu mu se pojavljuje slabašan, mio osmeh, rezervisan samo za porodicu, a to je bolje od svake halabuke. Narednog dana, na putu za kancelariju, Viktor ostavlja devojke kod Edisona sa izričitim upozorenjem da moramo da se odmaramo; malo kasnije, Sterlingova nam se pridružuje za doručkom. Nijedna od devojaka nije baš jutarnji tip, a sigurna sam da su i sinoć zaglavile do kasno, oduševljavajući se svojim novim stanom. Kad su se malo razbudile, smenjujemo se u spavaćoj sobi, presvlačeći se u kupaće


kostime, pa krećemo na bazen. Koliko god da su se navikle na ogromna leptirova krila koja su im, protiv njihove volje, tetovirana na leđima, ne vole da ih pokazuju u mešanom društvu. Prija izlazi u bikiniju kraljevskoplave boje i raskopčanoj bejzbol majici. Krajičkom oka vidim Edisona kako uzdiše i grize unutrašnju stranu obraza kako ne bi počeo da je ubeđuje da obuče nešto malo manje izazovno; mada poštuje svačiju samostalnost u vezi sa sopstvenim telom, Edison Priju doživljava kao mlađu sestru. A nema tog brata koji se oseća prijatno kraj mlađe (a verovatno i starije) sestre u bikiniju. Zatim se Sterlingova pojavljuje u dvodelnom kostimu boje ružičaste žvakaće gume s koketnim karnerićima oko bedara i Edisonovo lice poprima vrlo sličnu nijansu. Dok se mi devojke smeštamo na ležaljke da uhvatimo malo sunca, Edison odmah skače u bazen i počinje da pliva. Nikad ne bi priznao, osim ako ga ozbiljno ne pritisnem, ali čini mi se da ga malo brine kako će na njegovo prisustvo u našem društvu gledati oni koji nas ne poznaju. Istinu govoreći, zbilja pomalo ličimo na harem. Ali ne pritiskam ga. On je istinski dobar čovek i neprijatno mu je više zbog nas nego zbog sebe. A od toga ga ne mogu odgovoriti. – Da li ti majka zna za to? – pita Sterlingova, pokazujući na tetovažu koja se pruža čitavom levom stranom Prijinog torza. – Pomogla mi je da odaberem salon i svaki put je išla sa mnom – smejući se odgovara devojka. Početkom leta, svaki čas bi, ako nam se nije direktno obraćala, prešla na francuski, koji joj je ušao u uši tokom tri godine boravka u Parizu. Ali ima već par nedelja kako je prestala to da radi. Naginjem se napred kako bih mogla bolje da vidim. Znala sam da je išla na tetoviranje tokom proleća, ali nije nam rekla kakvu je tetovažu izabrala. Poslednji put kad je bila ovde, početkom leta, koža joj se još nije bila oporavila, tako da nam nije pokazala. Ako veličina i jeste pomalo iznenađujuća, slike su prava Prija. Velika šahovska kraljica, napravljena od šarenog stakla, stoji na postolju od cveća. Narcisi, kale, frezije, sve one vrste cveća koje je ostavljao serijski ubica koji je ubio njenu sestru, a zatim proganjao i samu Priju. Čavino cveće, jarkožute hrizanteme, okružuje kraljičinu krunu. Nad


hrizantemama lebde dva leptira, dovoljno velika da im se razlikuju šare. Ne moram ni da ih potražim u enciklopediji da bih znala da su to vilenjak srebrne šume i meksički plavokrilac, čije se mnogo detaljnije verzije nalaze na Inarinim leđima, odnosno na leđima Viktorije Blis. – Čini mi se da konačno mogu da ga ostavim za sobom – tiho kaže Prija. – Ga? – Osećaj da sam žrtva. Kao da je na neki način sve to postalo moje, da mi je ušlo pod kožu gde i treba da bude, a ne da me uništava. Instinktivno, prelazim prstima preko ožiljaka na licu, prekrivenih vodootpornom šminkom. Prija ih je videla otkrivene, ali mislim da Inara i Viktorija Blis nisu. Ali s druge strane, čak i van tetovaža, i one imaju svoje ožiljke. Inarine ruke će uvek nositi tragove iskušenja koje je pretrpela one noći kad je Bašta eksplodirala, opekotine i posekline koje su krhotine stakla ostavile dok se borila da, u nemogućim uslovima, ostale leptirice zadrži na sigurnom. Prijine ruke imaju tanke, blede ožiljke preko dlanova i prstiju koje je zaradila otimajući se oko noža, dok joj se na vratu vidi jedna dublja brazda od sečiva koje je pretilo da joj prereže žile. Ožiljci govore da smo nešto preživele, makar nas rane i dalje bolele. Današnji dan nas je počastio preko potrebnim opuštanjem, iako nas je vrućina na kraju oterala u rashlađenu kuću. Sa dolaskom noći i neznatnim padom temperature, vraćamo se na trem ruku punih smor[ 11] sendvičića, jer je Sterlingova načula da ih Inara nikad nije probala. U kompleksu ne postoji mesto za paljenje vatre, ali skraćivanjem nožica dovodimo rešetku za roštilj na pravu udaljenost od plamena, pa Prija vadi aparat kako bi uhvatila Inarin prvi zalogaj. Inara zatvara oči kao da je probala nektar; u uglu usana joj ostaje malo istopljene čokolade, mrva kolačića od sleza zalepila joj se za vrh nosa – jedva čekam da Viku pokažem sliku. A onda se oglašava moj službeni telefon.


Sleđeni, svi piljimo u spravu koja nevino leži položena na moje cipele. Ceo dan niko nije ni pomenuo slučaj. Kao da je postojao prećutni dogovor da ga ostavimo po strani makar jedan dan, možda i dva… Da ga ostavimo za kasnije. Sterlingova se naginje da pročita. – Holmsova – kaže tiho. Uzimam telefon i javljam se. – Ramirez. – Zabole me šta kaže Simpkinsova – umesto pozdrava kaže detektivka – ova deca su načisto histerična i moraš da budeš s njima. – Koja deca? – Troje njih što su pre pola sata ušetali u vatrogasnu stanicu s plišanim mecama, ponavljajući tvoje ime. Dođi u bolnicu „Princ Vilijam“.


Bila jednom jedna devojčica koja se plašila plakanja. Činilo se da je ceo život provela plačući. Onih nekoliko dana u bolnici, nakon što je tata uhapšen, bolničarka ili socijalna radnica bi dojurile u sobu ako anđeo ne bi bio tu. Tešile bi je blagim glasovima i nežnim zagrljajima, nečim za šta ranije nije znala, i ona bi se osećala snažnijom, sve dok je strah ne bi ponovo savladao. Onda su je poslali u prvi hraniteljski dom, gde su se računale samo suze posvećene Bogu. Ona nije znala kako da svoje suze posveti Bogu. Nije umela ništa da mu posveti. Ali u tom domu više nije bilo dece, još od kada se jedan od dečaka onesvestio u školi i doktor ustanovio da su deca izgladnjivana. Sve su ih poslali u različite porodice, i devojčici se dopao taj drugi dom. Žena je bila duhovita i ljubazna, a čovek je imao tužne oči i blag osmeh i kao da je uvek znao koja devojčica je najnesrećnija jer bi joj onda nežno govorio, ruku spuštenih kraj tela. Nikad ih nije dodirivao, nikad saterivao u ćošak, uvek je vodio računa da im da prostora i nije im tepao. Nikad je nije zvao anđele ili mala, nikad je nije zvao lepotice. Ali onda se dogodila saobraćajna nesreća i za razliku od mamine, to je stvarno bila nesreća, pa je i ta druga grupa dece rasturena. Sledeća kuća nije bila loša, svi su manje–više ignorisali jedni druge, osim za vreme jela, ali onda je sestra tog čoveka sa svojom decom došla da živi kod njih, a ta sestra je bila bolesna, suviše bolesna da bi ti ljudi mogli da vode računa o deci koja nisu njihova. I tada je devojčica poslata ovamo, kod žene koja je dane provodila otupela od tableta, a noći od alkohola i sedativa; nije imala


pojma šta njen muž radi sa decom koja su im poverena. Tati bi se dopao taj njen muž. Plakala je, jer to nije trebalo da se događa, nije trebalo da to ponovo preživljava (nikad više, kazao je anđeo; nikad više nije trebalo da prođe kroz to), ali taj čovek je dolazio u njenu sobu i govorio joj da joj se to dopada, zna ona da joj se dopada, zna da joj je nedostajalo da se neko kako treba pobrine za nju. Ali nije mogla da prestane da plače; nikad.


19

– Sterlingova, vrati devojke kod Vika. Hajde, Ramirezova, moramo da se presvučemo. – Edison istresa pesak iz kofe na roštilj, gaseći plamen, i kupi sve što mu padne pod ruku. Trenutak kasnije, pridružujemo mu se i mi devojke, pa zajedno trčimo do stana. Devojke uzimaju svoje torbe, grle me i ljube, pa izlaze za Sterlingovom. Gubljenje vremena na presvlačenje deluje besmisleno, pogotovo što mi ne radimo na ovom slučaju, ali ne mogu baš da se pojavim tamo u šortsu i majci bez leđa. Stoga uskačemo u farmerice i Edison mi dobacuje majicu dugačkih rukava s natpisom Univerzitet Majami, koju navlačim preko majice bez leđa. Jedva da je prošlo dva minuta od kada su devojke izašle, a mi smo već na vratima, pakujemo se u kola i krećemo pre njih. – Pojavili su se u vatrogasnoj stanici – pričam mu, držeći se za sigurnosnu dršku ne bih li sačuvala goli život. Kad vozi na mesto zločina, Edison ne gubi vreme. – Troje dece, odveli su ih u bolnicu „Princ Vilijam“. Kola se uz škripu zaustavljaju na parkingu bolnice, tik iza ambulantnih kola, zatim trčimo do ulaza u urgentni centar prateći decu koja su suviše mala za nosila na koja su ih položili. Čini se da su dečaci blizanci, toliko mršavi da im je nemoguće odrediti starost, a ni devojčica ne izgleda ništa bolje. Holmsova je čekala u sobi za bolničarke. Izašla je da dočeka decu, ali kad ih je ugledala, ogromna šolja kafe joj je skliznula iz obamrlih prstiju i razlila se po podu. – Jesu li to oni naduvani? Jedan od dečaka se trese; ne bi se reklo da ima napad, više je to neki tremor u celom telu – steže zube i klima glavom napred–nazad. Čupa i kida kožu oko noktiju, ostavljajući za sobom krvave poderotine, i ne prestaje da govori; reči mu izlaze brzo kao u mlazu,


nedovršene. Njegov brat blizanac ćuti, ali zenice su mu toliko raširene da najverovatnije nije u stanju da bilo šta vidi, koža mu se sija od znoja. Pokušava da guta, ali njegovo suvo grlo svaki put zaškripi, on se zagrcne, pa pokuša ponovo. Njihova sestra… Njihova sestra vrišti, prekidajući tek toliko da uzme novi isprekidan dah; ruke su joj vezane za nosila, pretpostavljam da bi je sprečili da dalje povređuje ruke prepune ogrebotina. Potpuno je histerična, raširenih zenica i nefokusiranog pogleda. – Bili su izloženi metu – govorim gubeći dah. – Za ovakav efekat trebalo je mnogo meta. Bolničarke se bacaju u akciju, glavna sestra odsečno izdaje uputstva i šalje jednu od njih po lekare. – Koliko, šta misliš, da bi došlo do ovog? – pita Holmsova. – Njihovi roditelji bi morali sami da ga prave. – Gospode bože, ruke mi se tresu. Već sam viđala decu pod dejstvom meta, ali nikad u ovolikoj meri. Kad neko drogira decu, obično to radi da bi ih potčinio, a ne da ih dovede u ekstazu. – Da li je neko uspeo da dopre do roditelja? – Najbliža vatrogasna stanica – odgovara mračno. – U kući je požar? Edison psuje upola glasa. – Kuhinje u kojima se pravi met često eksplodiraju, ali ja imam neki osećaj da je ovoj neko pomogao. Ako su roditelji bili unutra… – To objašnjava činjenicu da jedina krv na deci potiče od onog što su sami sebi uradili. – Minjon je na licu mesta; zvali smo Simpkinsovu, krenula je tamo sa svojim agentima, ali devojčica, Zoi, stalno ponavlja tvoje ime. Možeš li… – Mogu. –Ostavivši Edisona i Holmsovu da brišu prosutu kafu, prolazim iza zavese oko devojčicinog kreveta. Zoi, rekla je Holmsova. Otima se bolničarkama koje je odvezuju, mlatara tanušnim rukama, jednako vrišteći. – Zoi? Zoi, čuješ li me? Ako me i čuje, suviše je mahnita da bi mogla da odgovori. – Zoi, ja sam Mercedes, Mercedes Ramirez. Vrištanje napokon prestaje i ona pilji u mene, ili barem pokušava, ramena joj se podižu od teškog, isprekidanog disanja. – Mer–mer–


mercedes. Mercedes. Sigurna Mercedes, tako je rekla. Glavna sestra oslobađa ruku kako bi mi pokazala mesto na krevetu. Poslušno sedam gde mi je rečeno, navlačeći rukavice koje mi je dodala; Zoi konačno prebacuju na krevet, a ja je dočekujem u savršenom položaju da prihvatim njene ruke, nežno ali dovoljno čvrsto da ne može da ih izvuče i nastavi da se grebe. Duž dugačkih, mahnitih ogrebotina rascvetavaju se crvene mrlje. – Tako, Zoi – nežno joj se obraćam – sad si na sigurnom. U bolnici si, tu su i tvoja braća. Mi ćemo vam pomoći. Ovde ste bezbedni. Isprekidani uzdasi pretvaraju se u jecaje, mlitavo telo joj pada napred, tako da uspevam da je privijem na grudi. Pažljivo guram rame ispod njenog obraza, kako joj lice ne bi došlo u dodir sa golom kožom mog vrata. Ne bih da slučajno dođem u kontakt s metom koga možda ima na koži i odeći. – Mi smo tu, čuvamo te – mrmljam, držeći je čvrsto da bi bolničarke mogle da posluju oko nje. Rade brzo, proveravaju vitalne znake. Uz malo ubeđivanja, Zoi okreće ruku kako bi mogle da joj izvade krv. Dobila je met, ali moraju da provere da joj nisu dali još nešto. – Moja braća – zagrcnu se. – Ovde su, Zoi, sve je u redu. I njima pružaju pomoć. Tu su, sa druge strane zavese. Počinje da ropće, pa je kružnim pokretima gladim po leđima ne bih li je malo primirila. – Ona žena. Držala. Uhvatila je. Ona žena. – Lupa rukom, zamalo otkačivši drugu iglu u podlaktici. Oko zgloba ima crvene otiske, tamnije od osipa po koži. Prsti? Začetak modrica? – Uhvatila te je za ruku, jel’ tako,Zoi? Držala te je kako joj se tvoja braća ne bi suprotstavila? Klimajući glavom, duboko uzdiše. Dah joj je još drhtav, ali je snažniji, sve stabilniji. – Anđeo. Nije imala krila. – Zoi, da li ste ti i braća spavali kad je ona ušla? – Spavali? Pokušavali smo. Pokušavali, ali koža nam je bila živa. – Zagleda ruke i pokušava da izvuče šake kako bi se češala. Jedna bolničarka joj čvrsto drži ruku u kojoj je igla za infuziju, a drugu joj pritiskam uz butinu. – Kad ti je koža oživela? Zoi? Kad je to počelo?


– Tražili smo večeru. U krevetima više nije bilo hrane. Mama i tata su nam spremili večeru. Nikad ne jedemo u kuhinji. Ali sad smo jeli u kuhinji, s mamom i tatom. – Cagaste y saltaste en la caca. Jesucristo. – Ti kreteni nisu pravili met u šupi ili garaži; koristili su sopstvenu jebenu kuhinju! U krevetima više nije bilo hrane? Jesu li to deca krila hranu u svojim sobama kako ne bi morali da idu u kuhinju? Santa madre de Dios. – Večerali ste i pokušali ste da zaspite, i šta se onda desilo, Zoi? Zoi? – Došao je anđeo. – Reči su joj blaže, glas grub i napukao od vrištanja. – Anđeli imaju krila. Nije imala krila. – Šta je anđeo uradio, Zoi? – Ona… ona… – Naglo udahnuvši, počinje da se grči. Bolničarke mi je otimaju iz naručja i spuštaju na ležaj, pridržavajući joj glavu i vrat. Jedan od bolničara gleda na sat, mereći dužinu napada. – Koliko? – breca se mlada lekarka, provukavši se kroz zavesu. – Četrdeset dve sekunde – odgovara bolničar sa satom. Špricem ubacuju nešto u crevo za infuziju, tik do ruke, ali napad svejedno traje još nekoliko minuta. Konačno je omlitavila, pa joj na lice stavljaju masku za kiseonik. – Žao mi je, agentkinjo, ali moraćete da izađete – kaže doktorka i, za divno čudo, deluje kao da joj je stvarno žao. – Naravno. Njena braća? – Nemaju napade. Možete da pokušate. Skinuvši rukavice, uzimam nove, za svaki slučaj, i prolazim kroz drugu zavesu. Tu je tihi blizanac, ruke mu se tresu dok guta vodu pod budnim okom medicinske sestre. Ispraznivši šolju, pokušava da joj je vrati, ali uspeva samo da je nesigurno podigne u njenom pravcu. Ona dosipa vodu iz bokala i vraća mu šolju. Oko lakta, na mestu gde su mu vadili krv, ima samolepljivi zavoj, na nadlanici cevčicu za infuziju. Budući da nije pružao otpor kao Zoi, na grudima već ima elektrode monitora srca, a kraj noge mu stoji spremna maska za kiseonik. – Suva usta – tiho me obaveštava bolničarka. – Voda trenutno može samo donekle da pomogne, ali vratićemo mu masku za neki minut.


Osmehnuvši joj se, osvrćem se ka dečaku. – Zovem se Mercedes – kažem, a on mi klima, kao da je prepoznao ime. – A kako se ti zoveš? – Brejden – odgovara promuklo. – Odlično, Brejdene. Koliko imaš godina? – Devet. I Kejleb isto. Zoi ima osam. – Brzo trepće, ali ne uspeva da fokusira pogled. – Jel’ ona dobro? – Nijedno od vas trenutno nije dobro – odgovaram iskreno, stežući donju ogradu kreveta. – Ali ovde dobijate pomoć, a sad je to najvažnije. – Zvučalo je kao da se plaše. – Imala je napad. – Iznenađena bolničarka otvara usta u nameri da me prekine, ali odustaje. – Dali su joj nešto da se smiri i obaviće neka ispitivanja da bi znali kako da joj pomognu. – Ali biće dobro? – Ne znam, Brejdene, ali doktori će učiniti apsolutno sve što mogu, obećavam ti. – Mama i tata nisu izašli iz kuće. Još su spavali. Ona je uzela Zoi, a nas je izgurala napolje, pa je onda kuća eksplodirala. Rekla je da je tako trebalo da bude. – A je li kazala zašto? – Rekla je da ćemo s vama biti bezbedni. – Brejdene, sećaš li se bilo čega u vez s tom ženom? – Bila je anđeo. – Mršti se, ispraznivši šolju. – Možda je izgledala kao anđeo. Možda? Ne vidim baš najbolje. Ali je bila sva bela. Kao mesec. – Da li vam je nešto dala? – pitam iako već znam odgovor, ali me zanima šta će odgovoriti. – Medvede – odgovara bez razmišljanja. – Bele medvede, a neki njihovi delovi su šuštali. – Kako su šuštali? – Kao… kao… kao ona plastika za pakovanje sa balončićima – objašnjava nakon kraćeg razmišljanja. – Kao papir za poklone. – Jeste li bili u kolima, Brejdene? Dok bolničarka pažljivo prati njegove vitalne organe i dosipa mu vodu u ispražnjenu šolju, postavljam Brejdenu sva pitanja koja mi


padaju na pamet, a onda ulazi doktorka i ja prolazim iza sledeće zavese. Ovaj put ne menjam rukavice jer Brejdena nisam dodirivala. Međutim, Kejleb nije u stanju da odgovara na pitanja. Kao da ne čuje šta ga doktori i bolničari pitaju. Ispod maske za kiseonik, ne prestaje da izgovara nedovršene reči, povremeno naginjući glavu kao da nešto sluša, ali ono što govori nema nikakve veze sa onim što mi ostali čujemo. Stoga ponovo virim iza Zoine zavese. Prikačili su je na monitor srca, koji pomalo luduje, pa odustajem od ulaska i odlazim do šaltera, gde zatičem Edisona, ali ne i Holmsovu. – Izašla je da sačeka Simpkinsovu – odgovara pre nego što sam stigla da postavim pitanje. – Mierda. – Ona je izričito tražila da budeš tu, a to je smirilo devojčicu. – Aha, tako ju je lepo smirilo da je dobila konvulzije. Udara mi čvrgu posred čela, što me više nervira nego što me boli. – To nema veze jedno s drugim. Prestani. – Na osnovu onoga što mi je Brejden rekao – uzdišem, skidajući majicu Univerziteta Majami kako bih mogla da se naslonim na pult bez bojazni da ću preneti ostatke meta sa Zoi – pripremila je eksploziju pre nego što je probudila decu. Prvo je probudila Zoi i čvrsto je držala kako se dečaci ne bi otimali, ako su uopšte bili u stanju za to. Roditelji su spavali u svojoj sobi, ona je izgurala dečake napolje, uradila nešto, zatim ponela Zoi i sve troje dece odvela na sigurnu udaljenost od eksplozije. Brejden kaže da je osetio vrelinu, ali da nisu bili u opasnosti da se opeku. Ubacila ih je u kola, velika kola, kaže, Zoi napred, i dala im medvediće. Brejden je pokušao da otvori vrata, ali mora biti da je sigurnosna brava bila zaključana. Ne zna koliko dugo su se vozili. Stala je u blizini vatrogasne stanice da ih istovari, dala im uputstva i rekla im moje ime. Na vratima stanice se osvrnuo, ali nije dobro video da li je još bila tu. Jedan od vatrogasaca je istrčao i pogledao, ali nije video nijedna kola koja ne bi trebalo da budu tu, tako da je verovatno već bila otišla. Nervozna sam zbog svoje majice bez leđa, pogotovo što znam da je Simpkinsova ispred ulaza, ali radije ne bih nosila majicu s tragovima meta duže nego što je to neophodno.


– Ima napad! – dovikuje glas iza Kejlebove zavese. Trenutak kasnije, slični povici čuju su i iz Zoinog dela. I pre nego što sam uspela da potrčim ka Brejdenovom krevetu, Edison me hvata za ruku. – Doktorka je unutra s njim – blago mi kaže. – Znam da želiš da ga utešiš, ali sad možeš samo da smetaš, pogotovo što su ostalo dvoje u tako nestabilnom stanju. – Zašto misliš da njemu nije tako loše kao njima? – Ne znamo da nije, samo znamo da još nije imao napade. – Ramirezova, šta si to dođavola obukla? – breca se Simpkinsova, umarširavši unutra u pratnji Holmsove. Dvojica Smita, koji su u njenom timu otprilike onoliko dugo koliko je ona voljna da drži nekog agenta, idu za njima, usput nam klimnuvši glavom. Uspravljam se i pokazujem na zgužvanu majicu na pultu. – Na njoj ima ostataka meta sa devojčice – odgovaram smireno. – Nije bezbedno za nošenje, a pre nego što smo došli, nismo imali vremena da se presvučemo. – Nije uopšte trebalo da dolazite. – Ja sam ih zvala – podseća je Holmsova žalostivim tonom. – Deci očigledno više niste potrebni – nastavlja Simpkinsova, ignorišući upadicu. – Odlazite. – Ne – uzvraća Holmsova. – Ja sam je pozvala. – Vi ste tražili da vam FBI bude partner… – Istina, partner, ali nisam vam predala slučaj, a želim da ona obilazi decu. Dve žene odmeravaju jedna drugu, a meni je istinski drago što mogu da stanem na jednu stranu u ovom dvoboju. Na opšte iznenađenje, Simpkinsova prva skreće pogled. – Ko može da me izvesti o trenutnom stanju? – urla, marširajući ka zavesama, praćena pogledima dve bolničarke i lekara. Viši Smit skida jaknu i pruža mi je, dok onaj zdepastiji iz torbe na boku izvlači plastičnu kesu, u koju spuštam majicu i rukavice, a onda zahvalno prihvatam ponuđenu jaknu. Zbilja je hladno – kao što je to gotovo po pravilu slučaj u bolnicama – ali više mi smeta što osećam da sam otkrivenija nego što mi prija, a to nema mnogo veze ni sa odećom ni sa telom. Ali jakna je svejedno od pomoći.


– Bićemo u čekaonici – Edison obaveštava Holmsovu i oba Smita. – Ne treba im tu još neko da smeta. – Poslaćemo nekog – obećava viši Smit. Njih dvojica su partneri već četrnaest godina, od toga šest u timu Simpkinsove, ali nikad nisam čula da ih neko pominje osim kao jedinstven entitet. Čak ne znam ni kako se zovu, jer su oni uvek, ali baš uvek, prosto, dva Smita. Čekaonica je bezmalo prazna. U jednom uglu neka žena jeca, ljuljajući se napred–nazad u stolici, prstima prebirajući po brojanicama. Edison se spušta na stolicu kraj mene, preplićući svoje prste s mojima, i ja mu se naslanjam na rame. – Jesi li preneo novosti Viku i Sterlingovoj? – mrmljam. – Aha. Poslaću im novu poruku za minut. Oči me peku i volela bih da mogu da kažem kako je to od tragova meta, ali zapravo su posredi umor, bes, strah i neprestana briga hoćemo li uloviti tu osobu i na kakav će to odjek naići u javnosti; stiskaju mi i okreću utrobu kao gvozdena kandža. Koliko god mrzeli prekršioce zakona, ljudi isto toliko vole osvetnike iz plemenitih pobuda. Spasavanje dece od zlostavljanja? Javnost će to progutati kad se sve bude obelodanilo. Dosad štampa nije otkrivala pojedinosti. Ubistva su se dogodila u različitim delovima grada ili čak van njega, iako u našem okrugu, tako da još nikom nije sinulo da ih poveže. Sem toga, urednik najvećih novina obično ume da saseče reportaže koje bi da dižu tiraž na deci žrtvama. Hoću kući. Samo ne znam da li je kuća još uvek kuća.


20

Zoi

Džouns umire u 2.13 ujutru, kad, usled serije konvulzija zbog visoke temperature, doživljava snažan moždani udar. Kejleb Džouns umire tri sata kasnije usled naglog otkazivanja organa, uključujući i srce. Brejdenov lekar nas obaveštava da je dečakovo fizičko stanje zasad stabilno, ali da će ga pomno pratiti kad se budu pojavili simptomi skidanja sa droge. Emotivno? Brejden ni sa kim ne razgovara. Ni sa mnom, ni sa Simpkinsovom i Holmsovom, ni sa lekarima i bolničarima. Kad su mu rekli za Zoi, plakao je, ali kad su ponovo došli da mu kažu za brata, jednostavno se zatvorio. Oko šest se pojavljuje Tejt, socijalni radnik koji je u sredu bio s Mejsonom, i smračen nas sluša dok ga obaveštavamo o svemu što se dogodilo. – Trebalo mi je dugo da stignem jer sam usput svratio da uzmem njihov dosije – objašnjava, pokazujući fasciklu. – Kućna provera je obavljena pre četiri meseca zbog anonimne prijave, verovatno nekog od njihovih pređašnjih suseda, ali u ovu kuću su se tek bili uselili. Sve je još bilo čisto. Kad smo ispitivali decu, Zoi i Kejleb su rekli da se najčešće igraju napolju. Brejden je više ostajao u kući. Pretpostavljam da je on odlazio u kuhinju po nove zalihe kad bi ostali bez hrane. Dečaci su u sobi imali mini–frižider, a za hranu natrpanu u fioke ispod kreveta rekli su da su grickalice. Mislim da je, ako bi ostali bez hrane, samo Brejden silazio u kuhinju. – Stekao je određenu toleranciju, pa se sinoć nije tako strašno predozirao – prevodim, a on klima glavom. – Ali juče su njihovi roditelji prekršili šablon. Spremili su večeru i svi zajedno su seli da jedu. Ovo dvoje su bili izloženi većoj količini nego što su navikli, a čak i Brejden je u kuhinji boravio duže nego obično. – Tražili smo da se deci uradi test na drogu, ali je naš zahtev odbijen jer je kuća bila čista.


– A test na drogu za roditelje? – pita Edison. – Kuća je bila čista – ponavlja Tejt. – Mislimo da Džounsovi nisu s namerom koristili drogu; naša pretpostavka je da su dolazili u kontakt dok su je pravili, a met su prodavali. Nisu ispoljavali jasnije simptome uzimanja meta. Njihov prethodni stan je već bio prodat, tako da nismo dobili dozvolu da ga pregledamo. –I tako su deca zanemarena zbog krutih propisa. – Češem se po licu koje me strahovito svrbi zbog kombinacije stare šminke, hlora i bolnice. – Da ne znate slučajno da li je gotov sudski nalog za spisak ljudi koji su imali pristup dosijeima? – Mislim da jeste. Znam da Li radi na tome. On i Glorija su se udružili da to obave. To… to mi ne uliva poverenje. Nešto kasnije, stižu Vik i Sterlingova, natovareni kafama i tanjirima umotanim u foliju, prepunim peciva koje dugujemo Marlininoj neprospavanoj noći i brizi za nas. Sterlingova se šunja iza Edisona, ali umesto da ga prepadne kao što to obično radi, stavlja mu ruku na potiljak i pruža mu ogromnu šolju kafe. On se svejedno trza na neočekivan dodir, ali manje, suzdržanije, pa se naslanja na nju, zahvaljujući joj dobroćudnim mumlanjem. Vik se pažljivo spušta na stolicu prekoputa nas, naginjući se napred kako bi mogao da govori tiho. – Simpkinsova je zvala šefa odeljenja Gordona da se žali što ste se vi pojavili ovde. Pre nego što me je zvao, čuo se sa detektivkom Holms; pravite se da vam ovo nisam rekao, ali budite na oprezu. – Asi que esto va bien entonces[ 12] – mumla Edison. – Njen tim će i dalje raditi na slučaju, ali ne i ona. Povlači je na administrativnu proveru. Oboje piljimo u njega, pa u Sterlingovu, koja se smešta pored Vika i sleže ramenima. Ponovo se okrećemo Viku. – Jel’ ti Kes išta rekla o njihovom slučaju od pre nekoliko nedelja u Ajdahu? Vrtim glavom. – Samo je rekla da su grdno zajebali stvar, ali nismo imale vremena da odemo na piće i istračarimo se. Za vreme ručka u sredu smo pričale o ovom slučaju.


– Simpkinsova je lokalnoj policiji toliko zajahala za vrat da su povukli zahtev za pomoć Biroa pre nego što je slučaj bio rešen. – U Ajdahu? – ciknu Sterlingova. – Od njih je gotovo nemoguće dobiti poziv. – To je trebalo da stigne do mene kao šefa jedinice, ali me je Simpkinsova preskočila i obratila se direktno šefu odeljenja. Obaveštajni analitičari su proveravali taj slučaj kad je stigao zahtev od Holmsove, ali nisu stigli da donesu zaključak, a Gordon je smatrao da odgovorni agent mora da ima barem dvadeset godina iskustva. To ima dodatnu težinu u zaštiti agenta koji je meta. – Kolaju priče da se prijavila za tvoje mesto – primećuje Edison. Spuštam pogled na ruke. Ne pada mi na pamet da nešto priznam da ne bih gurnula Kes u kavez s lavovima. Vik se mršti. – Ne znamo da li to ima veze jedno s drugim. Još nije obaveštena, tako da držite jezik za zubima. Objaviće kasnije u toku dana, kad Gordon bude sklopio sve kockice. – Smit i Smit su najstariji – primećujem – ali nijedan od njih nije pogodan za vođu tima. Kes je sjajna agentkinja, ali nema iskustva na vođenju slučajeva, naročito ovakvih, a Džonson se još uhodava posle bolovanja, pa ne izlazi na teren. Tako da ostaju… Votsova i Bernsajd? – Pitaće Votsovu. U njihovom timu, Bernsajd se najbolje snalazi s praćenjem digitalnih tragova, tako da će njemu dati zadatak da se koncentriše na Centar za zaštitu dece. – Votsova je dobra – kaže Edison, obraćajući se pre svega meni. – Stabilna je. – Bila je i Simpkinsova. Sterlingova podiže noge i seda u turski sed, rasprostire salvetu u krilu i počinje da otkida komadiće kroasana. Malo je namrštena. Prepoznajem tu grimasu sa blago napućenim usnama: znači da je duboko zamišljena. Neko vreme posmatram kako joj se grimasa neprestano menja dok se bori s ko zna kakvim mislima. Zatim je Edison gađa borovnicom iz svog mafina, a ona mu upućuje pogled razrogačenim, iznenađenim očima. – Podeli s nama šta ti se mota po glavi, mislioče – dobacuje joj. – A šta ako je to nešto ružno? – uzvraća ne razmišljajući.


– Jutros su umrla dva deteta, a porodica od pet članova svela se na jednog skrhanog dečačića – blago primećujem. – Bojim se da sad nema šta lepo da se kaže. Elajza duboko uzdiše i dopušta da joj Vik oduzme očerupanu kiflu. – Ubica je zakasnio da spase decu – izgovara u jednom dahu. – Čak je moguće da je takozvano spasavanje pojačalo uticaj droge. Znači. Deca nisu spasena. Kad se tome doda činjenica da su se ubistva već ubrzala, šta možemo da očekujemo? – Ona ima potrebu da spasava decu. – Edison se mršti nad ostacima svog mafina. – Kakav god da joj je poriv, kakva god da je lična tragedija goni, ovo radi iz potrebe. Neuspeh će taj bes ili usmeriti ka unutra ili… – Ka spolja, gde će eksplodirati u potpunu mahnitost – dovršavam umesto njega. – Više i ne pokušava da ih dovede kod tebe – primećuje Vik. – Sterlingova je proverila tvoje kamere. Prošla su samo dvoja kola koja ne pripadaju susedima, a i ona su otišla do drugih kuća i ostala parkirana celu noć. Zapravo su još tamo. – Ali i dalje ih upućuje na mene. Zašto? – Koliko si juče odmakla sa svojim slučajevima? – U četvrtak? Nisam daleko. Proveravanje i provlačenje kroz sistem svakog imena zahteva mnogo vremena. – Možeš li da ih razvrstaš kako bi suzila potragu, pa da i mi možemo da ti pomognemo? Možeš da odbaciš slučajeve u kojima su žrtve bili dečaci… – Zapravo ne možemo – prekida ga Sterlingova, trgnuvši se. – Mogao je da ima sestru, rođaku, komšinicu, drugaricu, neku devojčicu na koju je uticalo nešto što je Mercedes uradila. Plišane mece delimo svoj deci, ne samo žrtvama. – A nismo ni odbacili mogućnost da je ubica muškarac – dodaje Edison. – Mnogi muškarci imaju piskave glasove, ili mogu da ih podražavaju. S obzirom na to kako se anđeli obično prikazuju, ni perika nije neobična. Ne znamo pol. Samo je lakše reći „ona“ jer su deca tako zaključila. Iako nam instinkt govori drugačije, u pravu je. – A ne možemo ni da se oslonimo na slučajeve u kojima sam osetila posebnu


povezanost s nekim, jer ona ne mora da bude uzajamna. Možda sam imala snažan uticaj na nečiji život, a da toga uopšte nisam svesna. – Sranje – uzdiše Viktor, a nas troje se štrecamo. On veoma retko psuje; mislim da podrazumevamo kako njegovo psovanje automatski znači da je situacija ozbiljno zajebana. Kes se nakašljava još u hodniku kako bi nam privukla pažnju pre nego što nam se pridruži. – Mislila sam da biste želeli da znate da je socijalna služba pronašla Brejdenove babe i dede. Očevi roditelji žive u Alabami, a majčini u državi Vašington; i jedni i drugi su nagovestili da žele starateljstvo. Pritom se međusobno ne podnose, pa bi stvar mogla da postane veoma mučna. – Kes, jednog dana ćeš naučiti da praviš razliku između „želite da znate“ i „treba da znate“ – uzdišem. Odgovara mi umornim osmehom. – Sudski nalog je poslat. G. Li bi spisak ljudi koji su pristupali dosijeima trebalo da mi pošalje u ponedeljak, do kraja radnog vremena. Bernsajd je dobio dozvolu da pristupi njihovom sistemu kako bi pregledao digitalne tragove. – Samo da napomenem, Glorija Hes pomaže Liju da sastavi spisak. – Jebi ga. – Pogledavši u Vika, Kes užasno crveni, ali se ne izvinjava. I protiv njegove volje, Viku se usne razvlače u osmeh. – Brejden ne razgovara ni sa Tejtom – nastavlja Kes. – Ne razgovara ni sa kim. Ali izgleda da mu ne smeta Tejtovo prisustvo. – Čini se da je taj Tejt baš dobar tip. – I meni se tako čini – mršti se ispravljajući izgužvane krajeve košulje. – Ne znam jel’ ovo naopako il’ nije. – Naopako je – odgovara Sterlingova. – Vidi ti se etiketa. – Uh. Dakle, Brejden verovatno neko vreme neće komunicirati ni sa kim. Tejt je rekao, a Holmsova se složila, da bi najbolje bilo da vi odete kućama i malo se odmorite. Mislim, ako hoćete. Posrkavši poslednje ostatke kafe, pitam se hoću li uspeti da zaspim pre nego što kofein proradi. – Hvala ti, Kes – zahvaljuje se Vik u naše ime. –I dalje ćeš nam prenositi novosti?


– Hoću, gospodine. Kako smo Edison i ja uglas frknuli, Kes je još jače pocrvenela. Sterlingova joj dobacuje saosećajan pogled. Umesto da se razdvojimo, svi smo otišli kod Viktora i okupirali njegovu dnevnu sobu. Sterlingova se skupila u fotelji, zagnjurivši lice među kolena. Edison i ja zauzimamo po kauč; to što se uprkos adrenalinu, kofeinu i svetlosti koja prodire kroz prozirne zavese gotovo odmah obeznanjujemo, mnogo govori. Nekoliko sati kasnije, naglo me budi zvonjava mog privatnog telefona; srce mi snažno udara o rebra. Sterlingova se budi podjednako naglo i pada sa stolice uz cijuk koji Edisona tera da se podigne na laktove, što mu polazi za rukom tek iz trećeg pokušaja. – Na ekranu piše Esperanca. – Nije novo dete – objavljujem, na šta se Edison ponovo stropoštava na kauč i zavlači pod ćebe. – Nemoj da se javiš – mumla Sterlingova, podižući se s poda. – Ne znam da li je to moja sestra od tetke ili tetka. – Jel’ su obe podjednako loša opcija? – Jedna jeste. – A. Edison s mukom podiže jedan kapak. – Zašto još zvoni? – Zato što neću da se javim ako me zove Soledad. Sačekavši da se uključi govorna pošta, slušam poruku. Afortunadamente, Esperanca je, ali mi njena poruka ne otkriva mnogo. Ima nešto važno, zovi me. Bolje da ti to kažem ja nego moja majka. Bilo važno ili ne, svakako ne želim da čujem. Ne moram da saznam. Pre nego što sam rešila da li da je pozovem ili ne, telefon je ponovo zavibrirao i zazvonio, a na ekranu se pojavilo njeno ime. Dođavola. Uz uzdah iz dubine duše, prihvatam poziv. – Halo? Sterlingova se trza od grubosti mog glasa. – Mercedes? Tamo je po podne, zašto ti glas zvuči kao da si se upravo probudila? – Glas moje sestre je iskidan, što joj nije svojstveno. Pristala sam da obnovim našu vezu baš zbog njene smirenosti i razboritosti. – Cele noći smo radili na jednom slučaju. Šta nije u redu?


– Familija se jutros okupila. – O, bože, uopšte me ne zanima zašto. – Zanima te. Tio je bolestan. – Koji tio? Nastupa mučna tišina; predugo je trajalo dok mi nije sinulo. – A moj otac. – Rak pankreasa – nastavlja ona, pošto je zaključila da ja neću. – Bolno. – Familija hoće da ga izvuče iz zatvora da bi se lečio. – To se verovatno neće desiti, ali bez obzira, to nije moja stvar. Gotovo uspravljen, oslonjen na rukohvat kauča, Edison očajnički žmirka pokušavajući da drži oči otvorene. – Mercedes… – Esperancino duvanje u mikrofon pretvara zvučnik mog telefona u huk uragana. – Stvarno misliš da te ostali neće gnjaviti zbog ovoga? – Upravo to mislim, tako da ću iz ovih stopa isključiti privatni telefon dok ne promenim broj. – Većina unuka ga čak nije ni upoznala. – Sreća njihova. – Mercedes. – Ne. – Rak pankreasa baš i ne može da se leči. Jasno ti je da verovatno umire. – Mucha carne pal gato? – Mercedes! – Jel’ to ona? – čujem u pozadini glas njene majke. – Daj da ja porazgovaram s njom; ta nezahvalna, pakosna… Prekidam vezu i isključujem telefon, i neću ga uključivati neko vreme. Deca u bolnici imaju moj službeni broj; isto [ 13] važi i za Priju, Inaru i Viktoriju Blis. Svi ostali mogu da mi pošalju mejl. Samo, moram da priznam kako me je Esperanca razočarala. Ona je navodno bila jedina u široj familiji Ramirez koja je razumela da oni više nisu deo mog života. – A da ga zvekneš o zid? – mrmlja Edison. – Prvo moram s njega da skinem fotke i kojekakva sranja. Onda možemo da ga uništimo.


– Dobro. Ti si dobro? – Nisam. Ali nastavi da spavaš. Ovaj problem neće nestati. Istog trenutka se ponovo zavlači duboko pod ćebe tako da mu vire samo razbarušene kovrdže. Sterlingova me ozbiljno posmatra; neverovatno koliko mladoliko deluje kad joj je kosa puštena i raščupana. – Da porazgovaramo o tome? – nudi mi tiho. Sterlingova ne poznaje moju priču onako dobro kao Vik i Edison, pa ni kao njen bivši šef Fini. Bile su mi potrebne godine i pola boce tekile da bih smogla snage da ispričam Edisonu. Ali Sterlingova je… ona mi je važna i konačno sam počela da verujem tom osećaju mnogo više nego onda kad sam ispričala Edisonu. Ona je moj tim, moja prijateljica, član moje porodice. – Ne još – napokon joj odgovaram. – Kad svet više ne bude u plamenu. – Dogovoreno – skuplja se u lopticu, bubicu umotanu u ćebe s Mecama Dobrić. To je Britanino najomiljenije ćebe i veoma retko dopušta da ga bilo ko iznese iz njene sobe. Uprkos strašnom umoru i iscrpljenosti, treba mi mnogo vremena da ponovo zaspim. Ruke mi žude za utešnim dodirom plišanog medvedića koji je ostao na mom noćnom ormariću, ali u ovom slučaju… ne znam da li će taj medvedić ikad više biti ono što je bio. Na izvestan način, spasavao mi je život, odnosno podsećao me je na to da je moj život vredan življenja, ukoliko tu uopšte ima razlike. Ne znam koliko dugo sam blenula u plafon pre nego što mi je Vikovo lice uplivalo u zamagljen fokus. Izraz njegovih toplih smeđih očiju je istovremeno tužan i vragolast dok mi žuljevitom rukom nežno sklanja kosu s lica, zadržavajući palac iznad ožiljka. – Spavaj, Mercedes. Nisi sama. Moj smeh zvuči više kao jecanje, ali zatvaram oči i, dok me blago mazi po kosi, tonem u san.


Bila jednom jedna devojčica koja se plašila promena. Ali… Neki strahovi, napokon je to naučila, mogu da budu dobri. Neki strahovi ne predstavljaju užas i patnju, oni su tek… uzbuđenja. Iskre prkosa. Uprkos nesigurnosti svih njenih hraniteljskih domova, gde je jedino nestalnost bila stalna, devojčica se veoma trudila u školi, učila je sve ono što je propustila tokom svog traljavog obrazovanja kod kuće. Silno se upinjala da uhvati korak, a potom se trudila još više da dospe na vrh. Kad je došlo vreme da se prijavi na koledž, imala je briljantne ocene i čitav štos ličnih eseja koji su odisali pažljivo uspostavljenom ravnotežom između jezivih iskustava iz njene prošlosti i rešenosti da se izbori za bolju budućnost. Njena školska savetnica, možda jedina osoba za koju je devojčica mogla da kaže da je bar donekle na njenoj strani, smejala se do suza dok ih je čitala, rekavši da će joj oni doneti zlato. I jesu. Primljena je na koledž i dobila stipendije; to je, zajedno s novcem koji joj je, četiri godine ranije,po nalogu suda isplatio otac, značilo da može da ode u drugu državu i počne iz početka na nekom sasvim novom mestu – negde gde niko nije znao šta joj se dogodilo (osim ako nije radio u fakultetskoj administraciji). Čak je i ime promenila, zakonski i zvanično. To je silno zakomplikovalo administraciju, ali je vredelo truda. Njeno pređašnje ime pripadalo je onoj drugoj devojčici, devojčici koju su mnogi povredili, a ona nije uspela to da spreči. Postala je nova osoba, bez prtljaga i akcenta, pristigla niotkud i odasvud. Ništa je nije povezivalo s mestom odakle je došla. Volela je koledž. Bilo je zastrašujuće i divno, sa slobodama o kojima nije mogla ni da sanja, potpuno ju je obuzelo. Čak je i prijatelje stekla. Prijateljstva je sklapala sporo, oprezno i ne sasvim iskreno, ali je svejedno bila srećna, prvi put od kada pamti. Nije izlazila na sastanke – nije bila dovoljno hrabra za to, nije bila sigurna ni da želi da stekne hrabrost – ali prijatelji su je štitili od onih koji nisu


prihvatali odbijanje u onim prilikama kad se njen stari instinkt borio protiv novostečene hrabrosti, i ona im je bila zahvalna. Našla je posao koji nije podrazumevao čestu komunikaciju s ljudima, pa joj je omogućavao da se sa svojim starim strahovima suočava postepeno; bila je iznenađena koliko je to bilo opušteno. Uživala je u prijateljstvima i predavanjima, volela je da se druži, ali učenje joj je obezbeđivalo samoću potrebnu da se oporavi, da se uravnoteži. Volela je ravnotežu, i bila je ponosna na sebe što ju je uspostavila i uspevala da održi. Bila jednom jedna devojčica koja se plašila promena. Pa ipak se hrabro otisnula u svet.


21

Događaji u bolnici i domu Džounsovih odvijali su se suviše kasno da bi o njima izvestile subotnje novine, ali su već istog popodneva dospeli na društvene mreže, pa je pola naslovnice u nedelju posvećeno „Narkomanskoj tragediji“; stvarno mi dođe da izlemam kretena koji je smislio taj naslov. Ali s druge strane, zahvaljujući toj neizmernoj površnosti novinara, ostala ubistva niko nije pomenuo. U članku se pogibija Džounsovih čak ne karakteriše ni kao „sumnjiva“; čitalac bi lako mogao da zaključi kako su deca prosto izašla da potraže pomoć, a njihov dom je odleteo u vazduh dok nisu bila tu. Pominje se pogrešna vatrogasna stanica, navode se ko zna koji detektivi, a umesto FBI–ja, u igri je DEA. No, to je barem nekakva zaštita za Brejdena i ostalu decu. Za vreme doručka, koji je postavljen u dnevnoj sobi jer nas je previše čak i za retko korišćenu trpezariju, Prija me kucka po ramenu. – U koliko sati je misa? – Šta? – Misa – ponavlja strpljivo. – U koje vreme? Čkiljim u nju, suviše umorna da bih razumela šta me pita. – Uvek se bolje osećaš kad odeš na misu, Mercedes. Danas je nedelja. Dakle, u koliko sati? – Najviše voli onu u pola deset – ubacuje se Edison, usta punih pite od jabuka. – Hm. – Prija gleda na sat i ustaje. – Onda bi trebalo odmah da se obučemo. Prija retko preuzima inicijativu, ali kad reši da to uradi, mnogo podseća na svoju majku: nemoguće je odupreti joj se. Pre nego što sam i shvatila da sam se pokrenula, već sam sedela na zadnjem sedištu, obučena, s neseserom za šminku u krilu, s Prijom, koja mi


drži ogledalo ispred nosa, i Sterlingovom na suvozačkom sedištu. Edison nas vozi u crkvu. Kombinacija je zbilja bizarna. Prija ne praktikuje hinduizam, ali redovno nosi bindi, dok je Sterlingova jevrejka, uprkos svojoj dubokoj i večnoj ljubavi prema slanini. Edison je odgajan kao katolik, ali njegova vera nije preživela kidnapovanje njegove sestre i njen, barem zasad, trajni nestanak. Povremeno sedi sa mnom na misi, obično za Božić ili kad prolazim kroz težak period, ali se zbog uspomena nakupljenih tokom detinjstva u crkvama ne oseća prijatno. Pa ipak, eto nas na klupi blizu ulaza, Prija i Sterlingova diskretno posmatraju ostale kako bi znale kad šta treba da rade, dok Edison crveni svaki put kad po automatizmu ustane, sedne ili klekne. Kad su svi ostali krenuli, red po red, po pričešće, Prija me je upitno pogledala. Odmahujem glavom. – Ne možeš da se pričestiš ako se nisi ispovedila. – A ti ne možeš da se ispovedaš zbog posla. – Nije u pitanju posao, sve dok ne prenosim poverljive informacije – šapućem joj. – Stvar je u tome da ne mogu da prihvatim oprost grehova za koje se iskreno ne kajem. – I dalje deluje zbunjeno, i ja moram da se nasmešim, uprkos svemu. – Ne verujem da Bog mrzi homoseksualne osobe, ali crkva nas baš i ne gotivi. Ono što jesam, kako se osećam, predstavlja greh, a ja ne mogu da se pokajem. – A. – Razmišlja o tome do kraja službe. Prija nije odgajana u duhu nijedne religije, pa je, kao autsajdera, religije fasciniraju, i to ne samo priče i slike već i pravila i rituali, svi oni različiti načini na koje pokušavamo da definišemo šta je ljudima dozvoljeno da veruju. Kad se crkva nakon službe gotovo ispraznila, Edison je klimnuo glavom u pravcu sveštenika. – Idi. Čekaćemo te. Prija naginje glavu. – Zar nije rekla da ne može… – Ispovest nije isto što i traženje saveta – objašnjava joj. Ostavivši ga da Priji i Ehzi objašnjava razliku, izvlačim se iz reda klupa i odlazim do oltara. Otac Brendon je tek neku godinu stariji od mene i spada u one dobre sveštenike. Pola devojčuraka i tinejdžerki je zatreskano u njega jer deluje pouzdano i poštuje njihova osećanja


ne ohrabrujući ih. Veliko je poboljšanje u odnosu na oca Majkla, koji se mrštio na mene tokom propovedi. – A, Mercedes – dočekuje me, smešeći se dok ministrantu predaje preostale regalije. – Bila si zauzeta proteklih nekoliko nedelja. Što će reći – na lep način – da već skoro mesec dana nisam bila na misi. – Desilo se… – Kako uopšte to da sročim? Klimajući glavom, seda na ivicu predikaonice, kolenima stiskajući ruke. – Posao? Ili nešto lično? – Da – odgovaram odlučno, smeštajući se kraj njega. Smeje se, toplo i prijatno, a ja razmišljam o tome kako kasnije treba da zahvalim Edisonu i Priji na ovome. – Jel’ sve u redu sa Šivon? – Otkačila me je. – Žao mi je. – Nisam sigurna da je i meni. Mislim, da mi je žao. Ozbiljno me sluša dok ga obaveštavam o svemu što se događalo, sa decom i sa Šivon, čak i s mojim ocem. Ocu Majklu nikad nisam rekla, jer to što je neko sveštenik ne isključuje mogućnost da je kreten, ali ocu Brendonu se lako poveravam i daleko od toga da je ovo prvi put da mi je neki slučaj pozledio ožiljke. – To je mnogo – napokon se oglašava, a ja se osmehujem. – Možda se osećaš kao da si opkoljena sa svih strana? Izgubljena u šumi? Na to sam ustuknula, ali s druge strane, postoji razlog što je upotrebio baš tu frazu. – Ta deca… izbavljena su iz jezivih uslova. Nemoguće je to ne priznati, čak i ako moramo i treba da se zgražavamo nad metodom. – A ti se pitaš kako bi se ti osećala da si bila jedno od te dece, u ono vreme? – Kad uhvatimo tu osobu, mediji će podivljati. Osvetnik koji spasava decu? Javnost će to progutati. To znatno otežava naš posao. Sem toga… – Gutam knedlu, pokušavajući da izrazim svoju misao. – Ona je očigledno besna na sistem koji ne štiti tu decu, ali


kako će ih to što ih još dublje zakopava u taj isti nesavršen sistem izvući na sigurno? – Oni koji se okreću nasilju obično ne umeju da ponude rešenje. Ili su pokušali, pa nisu uspeli i smatraju da je ovo njihova jedina nagrada. – Nešto ih pokreće. – Nešto pokreće i tebe – podseća me. – I to nešto nije mnogo drugačije od njihovog. – Toga se i plašim. Klima glavom čekajući da nastavim. I zato nastavljam. – Neko ko svesno odluči da to radi može i da prestane. Ali neko ko oseća potrebu da to radi… – Onaj ko ne može da prestane mora biti zaustavljen. To je sigurno teško učiniti, ako možeš da sagledaš gde su se vaši životi razdvojili – zastaje zamišljen. – Agent koji te je izneo iz one kolibe: da li ti je naneo više štete nego koristi? – Ne – odgovaram bez razmišljanja. – On me je spasao. – A ti si spasla neke druge. Ono što se dešava posle toga nije tvoja krivica, Mercedes. Tvoj posao traži mnogo od tebe, ali ne ovo. Ne preuzimaj na svoja pleća veći teret nego što si zaslužila. Čini mi se da je to kraj razgovora, nešto se ne može tek tako prihvatiti, već se mora promisliti. Zahvaljujem mu i ustajem, otresajući prašinu sa zadnjice. – Mercedes? – tužno mi se osmehnuo kad sam se okrenula da ga bolje vidim. Nije ustao. – Što se tiče tvog oca? Postajem napeta. – Prepusti to Bogu – kaže jednostavno. – Tvoja osećanja su samo tvoja stvar. A da li te treba osuđivati ili ne, to prepusti Bogu. Imam mnogo tema za razmišljanje, tako da u kolima u povratku Vikovoj kući sve vreme ćutim. Usput svraćamo do moje kuće da pokupim čistu odeću, pregledam poštu i javim se Džejsonu. Nije zanemario travnjak, a pokazao mi je i kamere koje je instalirao na svom tremu i poštanskom sandučetu, baš kao i ja. – Nikog nisam video – žali mi se. – Gledao sam. – Hvala ti, Džejsone. Slušaj, moj privatni telefon je crkao, tako da ću ti dati moj službeni broj, za svaki slučaj.


– Moram da ti priznam, mala, nedostaješ mi. – Nadam se da će se sve ovo brzo rešiti, pa ću moći da se vratim kući. Posle večere, Sterlingova me odvodi kod sebe. Kakav god da su raspored ona i Edison isplanirali, ostao je nepromenjen. Umesto da razvuče kauč, blago me gura u spavaću sobu. – Zar stvarno želiš da budeš sama? – ućutkuje moj simboličan protest. Ne. Znajući kako izgleda ostatak njenog stana, spavaća soba me nimalo ne iznenađuje, sva u elegantnoj kombinaciji crne, bele i puder–roze. Veliki, svetlosmeđi plišani medved u FBI vindjakni kočoperi se na prestolu od jastuka kod uzglavlja. Uzimam ga i dodirujem po izvezenom crnom nosiću. – Prija mi ga je poklonila kad mi je odobren zahtev za premeštaj. A ko bi drugi? Uključujemo telefone da se pune i odlažemo pištolje, još jednom proverivši mejlove i poruke pre podešavanja alarma. Nakon što smo se presvukle i udobno smestile pod paperjastim prekrivačem, nije se ni osvrnula da pogleda kako mazim medvedića, iako njegova jakna šapuće pri svakom pokretu, baš kao one prave. Samo isključuje svetlo. Kroz zidove prodiru različiti zvuci; njene komšije hodaju i razgovaraju, puštaju muziku, igraju video–igrice ili gledaju TV. Zvuci nisu nametljivi, samo su tu, na neki način su čak i umirujući, kao i Elizino ravnomerno disanje. A onda se oglašava moj telefon. – Prošlo je tek dva dana – šapuće Sterlingova. Kotrljam se da dohvatim telefon s njenog noćnog ormarića. – Holmsova je – obaveštavam je i javljam se. – Šta se sad desilo? – Jedanaestogodišnji Noa Haken je upravo došao u moju stanicu – izveštava me, smračena. – Je li povređen? – U modricama od glave do pete, ali kune se da nije zlostavljan. Upravo ga vozimo u bolnicu. – Doći ću tamo. Veza se prekida, ali ekran još neko vreme svetli.


– Bolnica? – pita Sterlingova, zbacivši ćebe kako bi se domogla prekidača za svetlo. – Aha. Izvini. Koliko god nežan, poljubac u teme me iznenađuje. – Mercedes Ramirez, da se nisi usudila da se izvinjavaš zbog ovoga – grdi me. – Nisi ti kriva. Znam to, stvarno znam, ali trenutno još ne znam kako da reagujem na sve ovo. – Trebalo bi da ponesemo tašne za posao. Sumnjam da ćemo se vraćati ovamo pre posla. U urgentnom centru nije ni izbliza onako histerično kao pre dva dana. Jesucristo. Dos đtas. Bolničarka za pultom me prepoznaje i pokazuje mi na jednu navučenu zavesu. Sterlingova ostaje kod pulta da razgovara s njom, dok ja odlazim u pravcu zavese, namerno praveći bučne korake kako bih najavila svoj dolazak. – Ramirezova je – kažem. Holmsova razgrće zavesu, otkrivajući dve hladnokrvne bolničarke i dečaka koji sedi na krevetu, smetenog, lica musavog od suza, s mrljama od krvi na odeći. Na sebi ima samo potkošulju i bokserice koje otkrivaju njegovo vitko, za dečaka njegovog uzrasta neobično mišićavo telo. Ali Holmsova je bila u pravu, sav je u modricama, a jedna od bolničarki je nagnuta nad njegovim crvenim, otečenim kolenom. – Ja sam Mercedes Ramirez – kažem mu, a on naglo podiže glavu da bi me pogledao. – Da li ti je neko dao moje ime? Lagano kima glavom. – Ubila je moju mamu – kaže. Pomalo zapliće jezikom, možda je drogiran? – Dobro ga je zviznula po glavi kad joj se suprotstavio – objašnjava Holmsova – a poslednjih dana je imao problema sa alergijama, tako da mu je majka davala antihistaminike. Uradiće mu skener glave da provere da nema potres mozga, ali mu ne daju ništa protiv glavobolje dok ne prođe dejstvo lekova protiv alergije. Pomalo me plaši to što smo Holmsova i ja provele već toliko vremena zajedno da je ona u stanju da mi pročita izraz lica. Naslanjam se na podnožje kreveta, stežući rukama plastičnu ogradu, kako bi dečak mogao da vidi da ništa ne držim. – Noa? Možeš li da nam ispričaš šta se dogodilo?


– Spavao sam. – Vrti glavom, a oči mu odmah gube fokus. – Mama me je rano poslala na spavanje jer sutra rano ustajemo. Idemo u Vilijamsburg, u Buš gardens. Za moj rođendan. ¡Por amor de Dios, tenga compasion! – Šta te je to probudilo? – pita ga Holmsova. Mora biti da ga je već malo ispitala, na putu za bolnicu, ali se to ne vidi ni po njenom držanju ni po izrazu lica. – Mislio sam da imam noćnu moru. Kao one jezive lutke, znate? Jedna ruka mi je protresla rame, ja sam otvorio oči i ona je bila tu. Rukom mi je zapušila usta kad sam pokušao da vrisnem. – Kraj rečenice je promumlao, dok mu se crvenilo pelo uz vrat; u tom samosvesnom ponosu dečaka koji još nisu stigli ni do puberteta ima nečeg što na čudan način uliva poverenje. – Rekla je da moram da budem tih. – Ona? – Glas joj je tako zvučao. Mislim, možda i nije žena, možda je mogao da bude transvestit, moguće, ne znam… – Lice mu postaje drečavoružičasto. – Nisam bio baš stabilan u hodu. Ona me je obujmila rukom, valjda da bi me usmerila? I bila je, ovaj, mekana… Znate, ono, kao… – Još jače pocrvenevši, stavlja ruku na grudi i pokazuje kao da nešto steže. Jedan od bolničara obara glavu kako bi sakrio osmeh. Priča je bolno poznata. Odvela ga je u majčinu sobu i naterala ga da stoji kraj kreveta dok je nije nasmrt izbola. On ju je napao, ali ga je ona udarila pištoljem po potiljku kako bi ga omamila; završivši posao, odvukla ga je u kombi – ili terenski auto, nije siguran, ali je bio veći od mamine limuzine – dala mu medveda i ostavila ga jednu ulicu dalje od policijske stanice. Nakon što mu je, naravno, rekla moje ime. – Stalno je ponavljala kako me spasava – kaže, glas mu je tih i prepun bola. – Ali od čega? Rekla je da moja mama mora da plati. Da ne sme to da mi radi. Šta da mi radi? Holmsova i ja se zgledamo i ona mi daje znak glavom da preuzmem ispitivanje. – Noa, ta osoba napada roditelje koji su povredili ili doveli u opasnost svoju decu.


– Mene mama nikad nije povredila! – uzvraća, uspravivši se toliko naglo da se vidi kako se bori protiv napada mučnine. – Nikad me nije povredila. – Noa… – Ne. Mi gledamo krimiće, znam da mnoga deca to kažu iako su zlostavljana, ali ja nisam! – Kad si pre nekoliko nedelja bio kod druga, neko je pozvao Centar za zaštitu dece kako bi izrazio zabrinutost – kaže mu Holmsova. – Taj neko je rekao da si bio sav u modricama i da si šepao. – Moj tata je bio gimnastičar, učestvovao je na Olimpijskim igrama. – Oči su mu iskričave ali odlučne, tako da ga puštamo da nastavi, umesto da ga vratimo na temu koja nas zanima. – Osvojio je bronzanu medalju za Holandiju. Kad su se on i mama venčali, preselili su se ovamo i počeli da treniraju gimnastičare. Umro je još kad sam bio mali. Oduvek sam želeo da odem na Olimpijske igre kao moj tata, ali naša gimnastička sala je zatvorena pre dve godine. Još uvek nisam dovoljno dobar da se priključim nekom takmičarskom klubu. Prošle godine sam bio na listi čekanja. Nije bilo slobodnih mesta. Rekli su da ću, ako nastavim da vežbam, sledećeg meseca moći na audiciju. – Zato vežbaš kod kuće. – Mama je preuredila podrum. Ali nismo bogati. Zato su me i stavili na listu čekanja – moram da dobijem stipendiju. Naše strunjače su stare i punjenje se malo istanjilo, tako da često dobijam modrice. Iskrenuo sam zglob vežbajući novi doskok sa grede. I… – Ponovo crveni. – Pokušao da sam da ga uvežbam za audiciju, zato nisam pustio zglob da se oporavi. Morate da mi verujete, mama me nikad nije povredila. Svi moji drugovi znaju koliko mnogo vežbam. – Noa, znaš li da li je neko iz Centra za zaštitu dece dolazio kod vas? – Jeste, neka Marta. Pokazali smo joj vežbaonicu u podrumu i gledala me ja kako izvodim neke vežbe, a pogledala je i snimke iz gimnastičke sale. – Brzo trepće, pokušavajući da zadrži suze. – Da li je zato ova žena ubila moju mamu? Zato što nam nije verovala?


– Noa…– Zaobišavši ogradu u podnožju kreveta, sedam dovoljno blizu da mu pružim ruku, on je odmah uzima i užasno jako steže. Ne prekidam ga. – Ta osoba, ko god ona bila… ima toliko snažnu potrebu da to radi da mnogo žuri, pa ne stiže da se dobro obavesti. Znam da ti nije lako da to čuješ, i mnogo mi je žao. Žao mi je što se to desilo tebi i tvojoj mami. – Zašto vi? Prvi put mi se čini da imam odgovor koji može da posluži. – Zato što, ko god to bio, zna da mi je stalo. Ona misli da druge ljude nije briga što su deca zlostavljana, a moj jedini zadatak je da hapsim ljude koji deci čine nažao. Rekla ti je moje ime zato što je znala da ću ja ostaviti sve da bih bila ovde s tobom. Suze mu liju niz lice, razmazujući sasušenu krv koja mu nije obrisana. – Moja mama. – Mama te je volela. Volela te je toliko da se to ne može iskazati rečima, bezumno, uprkos smrti. I još te voli. Nemoj to nikad da zaboraviš, Noa. Sumorno klima glavom. Holmsova gleda u svoju beležnicu. – Noa, kako se zvao tvoj tata? – Konstantijn Haken – šmrca. – Sa j. Holmsova zastaje na pola reda. – Gde mu dođe toj? – pita bespomoćno. Onaj nasmejani bolničar se malo zagrcnu. Ispostavlja se daj ide posle i, i od toga bi se mogao napraviti vic sa slovima, ako bih bila dovoljno hrabra da ga ispričam (a nisam). Njegova majka se zove Martje, a kad smo ga pitali za bake i dede, uzvrpoljio se u nelagodi. Očevi roditelji, objasnio je, smatrali su da gimnastika nije dovoljno dobra za njihovog sina, tako da nisu bili u kontaktu s njim još od njegovih tinejdžerskih dana. Njegova majka je odrasla u državnom sirotištu, nikad ne upoznavši svoje roditelje. Imam osećaj da će, kad elitne gimnastičke vežbaonice kod kojih ide na audiciju saznaju njegovu priču, Noa Iako naći svoje mesto kod njih, kao i porodicu koja će ga usvojiti. Oklevam da to nazovem „jednom pozitivnom stranom“ svega ovoga, ali dobiće bar nešto.


Kad je doktor došao da odvede Nou na skener, jedan uniformisani policajac je ostao da prati dečaka. Holmsova i ja odlazimo u čekaonicu da se pridružimo Sterlingovoj i novopristigloj Kes. – Agentkinja Vots je krenula ovamo – Kes odmah izveštava Holmsovu. – Ona živi u Norfolku. – Uh, to je baš daleko. To mu dođe nekih tri sata u jednom pravcu do posla? – Muž joj je stacioniran u bazi u Norfolku; tamo provodi vikende, ako joj posao dozvoli, a preko nedelje stanuje kod devera i jetrve u Kvantiku. Holmsova vrti glavom. – To deluje baš naporno. – Stići će što pre bude mogla, ali me je zamolila da ja odmah dođem. – Hajde onda da te uputimo u ono što se desilo.


22

– Samo

ću… – Podižem telefon, a Holmsova klima glavom, koncentrisana na Kes, koja je pažljivo sluša. Sterlingova kreće za mnom u čekaonicu, gde konačno mogu da telefoniram a da ne dobijem grdnju. – Znači, ti mu veruješ? Da nije zlostavljan? – Verujem mu, i to će biti problem. – To što mu veruješ? – To što nije zlostavljan. – Možeš li to malo bolje da mi objasniš? Zar ne bi trebalo da nas raduje kad deca ne trpe zlostavljanje? – Koliko znamo, do sada nije ubijala nevine ljude – šapućem joj. Čekaonica nije prepuna, ali ima ljudi, a naša poslovna odeća je već izmamila nekoliko znatiželjnih pogleda. Uzimam je za lakat i izvodim napolje, na dovoljnu udaljenost od vrata kako nikom ne bismo smetale. – Mejsonov otac, Pol Džefers, možda. Ne znamo da li je bio svestan šta njegova žena radi. Verovatno nije, ali to nikad nećemo znati, a mislim da naš ubica nije sposoban da napravi razliku između neznanja i saučesništva. – I…? – Zoi i Kejleb Džouns su umrli, a ona će to protumačiti kao da ih nije na vreme spasla. Preuzeće to na sebe i zbog toga će njen bes goreti još brže, a možda i nepromišljenije. A tek kad se bude pročulo da Noa uopšte nije bio zlostavljan, da je ubila potpuno nevinu ženu koja je volela i podržavala svog sina? Pod lošim spoljnim svetlom, Sterlingova deluje još bleđe nego što stvarno jeste. – U ovom okrugu sigurno ima na stotine dece u rizičnoj grupi. Nemamo načina da saznamo koga će sledećeg napasti. Ne možemo nikog da upozorimo. – Dodiruje zlatnu Davidovu zvezdu koja joj visi oko vrata. – Mercedes…


– Znam. Votsova mora stvarno da počne da kopa po službenicima Centra za zaštitu dece. Takođe nam je potreban i spisak dece koja odgovaraju ubičinom kriterijumu. Sve što je prošlo kroz kancelariju u Manasasu. Znam da je taj spisak verovatno ogroman, ali moramo od nečeg da počnemo. Ponestaje nam vremena. Šaljem poruku Edisonu i Viku da ih obavestim, nadajući se da ih telefon neće probuditi. Trenutno ionako ne mogu da pomognu. Vraćamo se u čekaonicu i nisam nimalo iznenađena što vidim Edisona na vratima s kartonom punim pića. – To je s pumpe – kaže, pružajući jednu čašu Sterlingovoj. Glas mu je hrapav. – Nisam imao poverenja u čaj, pa sam uzeo toplu čokoladu. Nije ni približno dovoljno budan da bi mogao da vozi. Kako li je uopšte stigao ovamo? Vrativši praznu čašu na karton, uzima sledeću dozu goriva; sad mi je jasno kako je stigao. Poslednju čašu pruža meni – mešavina tople čokolade i kafe jer su na pumpama oba pića čisto sranje, ali kad se pomešaju, skoro da mogu da se piju. Nekako. – Ako krenemo u kancelariju, možemo da nastavimo da radimo na tvojim slučajevima – predlaže nakon što je saslušao naš izveštaj. – Možda uspemo da je pronađemo. – Pitaj Holmsovu. Možda hoće da budem ovde kad Votsova bude ispitivala Nou. Ali Noa, nakon pregleda skenerom i dobre vesti da nema potres mozga, čvrsto spava i teško se budi – trauma i lek protiv alergije učinili su svoje. Odvoze ga u sobu na pedijatriji; jedva da se promeškoljio kad su ga prebacili na krevet. Barem su ga pre skenera oprali i presvukli. Stojimo u dovratku i posmatramo ga. Holmsova se smeši, nežno i pomalo tužno. – Koliko je daleko Kvantiko? – U ovo doba dana? Oko pola sata. – Onda idite. Votsova može da vas pozove da se vratite ako bude htela da prisustvujete ispitivanju. – U redu. U doglednoj budućnosti bićemo u kancelariji. – Mercedes.


Okrećem se da je bolje pogledam. – Mislim da sam predugo u Birou; kad me neka odrasla osoba pozove po imenu, odmah se zabrinem. – Minjon i ja smo partneri pet godina; i dan–danas nisam sigurna da zna kako se zovem – slaže se. – Ono što si malopre rekla Noi, kad te je pitao zašto, dobro si mu odgovorila. – S mukom krčim put do tog zašto – mrmljam. – Mislim da je to samo deo ove priče. Moj deo priče. Nije to sve. – Otkrićemo ostatak, ako budemo imali sreće. Ali zasad je to bio dobar odgovor. Obaveštavamo Kes da odlazimo i Edison počinje da kopa po džepovima u potrazi za ključevima. Sterlingova gura ruku u njegov džep, izvlači svežanj ključeva i gura ga u svoju tašnu. – Uh–uh – kaže mu otvoreno – nema šanse da ti voziš. – Uvek ja vozim. – Nema šanse. – Ali uvek ja vozim. – Pa ipak nema šanse. Grizem usnu da ne bih prasnula u smeh, ali to je kao da pokušavam da zaustavim plimu. Raširivši se po konferencijskoj sali, postepeno uspostavljamo sistem. Edison i ja se koncentrišemo na stare slučajeve našeg tima, pretresamo detalje i beleške iz elektronskih dosijea, a kad god se pomene neko – član porodice, komšija, neko zaposlen u bolnici, advokat, žrtva – ko nas zainteresuje, dajemo njegovo ime Sterlingovoj da pronađe gde se ta osoba danas nalazi. To se vrlo brzo pretvara u depresivan poduhvat. Ljudi ne prestaju da budu žrtve onog trenutka kad ih neko spase, niti kad nasilnik završi u zatvoru. Taj osećaj, svest da niste tek zlostavljani, već da ste žrtva, uvlači vam se u kosti i tamo ostaje godinama, čak i decenijama. Kako život odmiče, taj osećaj vam može naneti podjednaku štetu kao i sama trauma. Osećanje da ste žrtva ima svoj sopstveni gadni oblik recidivizma. U danima nakon uništenja Bašte, neke devojke su podlegle povredama, a neke su počele da se oporavljaju. Preživelo je ukupno trinaest leptirica, među njima i Inara, Viktorija Blis i Ravena. Šest


meseci kasnije, bilo ih je samo devet. Sad ih je sedam; doduše, Marenka je stradala u saobraćajnom udesu. Sve ostale su počinile samoubistvo, uzalud se boreći da opstanu u svetu koji je trebalo da bude bolji, koji je trebalo da im omogući da traumu ostave za sobom. Koliko god se trudila da ne paničim, jasno mi je što je Inara zabrinuta za Ravenu. Samoubistvo se stalno provlači kroz našu potragu, bilo da su ga počinile same žrtve ili njihovi bližnji. Takođe i droga i alkoholizam. Zatvor. Nastavak zlostavljanja u obliku porodičnog nasilja. – Jesi li nekad poklonila medvedića s krilima? – pita me Edison kad smo zastali da predahnemo. To jest kad sam zalupila poklopac laptopa jer mi je trebalo pet jebenih minuta odmora od jezivo depresivne statistike, a on je to shvatio kao znak da je vreme za pauzu i doručak. A on se sastojao od ogromne kese bratski podeljenih čokoladnih biskvita. – Nisam – uzdišem, spustivši čelo na hladnu površinu stola. – Medvede kupujem na veliko. Ima ih raznih boja, ali nemaju nikakve dodatke. – To znači da anđeo baš njoj nešto znači. – Deca su uglavnom govorila da ona izgleda kao anđeo – primećuje Sterlingova. – Možda je ona samo preuzela na sebe ulogu anđela, naročito ako je neko u njenoj biološkoj ili usvojenoj porodici bio religiozan. – Ili možda ima veze s njenim imenom. Ejndžel, Andželika, Anželik. Ili ako je imala brata koji se zvao Ejndžel. Anhelo. – Rekla bih da Ivon nije mogla da izabere gori trenutak da bude na porodiljskom, ali ona bi samo urlala na nas što ovako nagađamo – mrmljam. – Mada, čemu onda plava perika? – nastavlja Edison, ignorišući moju primedbu. – Čak i u klasičnoj umetnosti anđeli imaju kose svih mogućih boja. Nisu svi plavušani, šta god tvrdili proizvođači sladunjavih ukrasa i poklona. Sterlingova sleže ramenima i velikodušno ne komentariše činjenicu da je on upoznat s proizvodnjom sladunjavih ukrasa i


poklona. – Šta me gledaš? Jevrejski anđeli su jezivi. Jesi li nekad pročitao kako su opisani? Nema kod njih ništa plavo i sladunjavo. – A ni Isus nije bio belac, ali ko bi to priznao? Teško zastenjavši, podižem poklopac laptopa. – Dobro, proveri Heder Grant – kažem Sterlingovoj, dodavši datum rođenja i broj socijalnog osiguranja. – Nestala je u Juti i mesec dana kasnije nađena u polju; rekla je da su je oteli anđeli. – A onda se ispostavilo da su ti anđeli bili…? – Jedan stariji par koji je očajnički želeo decu, ali nisu mogli da ih imaju niti da ih usvoje. On je doživeo srčani udar, ona je pošla da traži pomoć, a Heder je odlutala. Tokom ispitivanja je bila mirna samo ako bi sela u moje krilo i igrala se mojim krstom. – Da vidimo, ona danas ima… petnaest. Dobro je, živi na porodičnom imanju. Majka joj je umrla pre neku godinu, ali je baka došla da živi na ranču kako ne bi bila jedino žensko. Nema nikakvog alarma za uzbunu. – Sara Marfi – čita Edison sa svog ekrana. – Danas bi trebalo da ima dvadeset četiri. U kolibi čoveka koji ju je kidnapovao i utamničio da bi bila njegova „nebeska supruga“ s plafona je visilo na desetine parova krila, napravljenih od svega što je uspevao da pronađe. Nije htela da zaspi ako Mercedes nije bila s njom u sobi. – U zatvoru zbog napada – objavljuje Sterlingova minut kasnije. – Pratila je prijateljicu na kliniku za abortuse ispred koje su bili protestanti. Jedan od njih je pokušao da udari njenu prijateljicu tablom s parolom, Sara je zgrabila tablu i premlatila ga motkom na koju je tabla bila zakačena. Ima da odsluži još nekoliko meseci. – Uh. Čuješ „zatvor“ i ne očekuješ da ćeš na kraju biti ponosna. – Kara Eret – nastavljam. – Sad bi imala dvadeset tri, a njoj nema šta se nije desilo kod kuće. – Promenila je mnogo hraniteljskih porodica, maturirala u sedamnaestoj i nestala s radara. Posle toga uopšte ne mogu da je nađem. Moraćemo da damo nekom od tehničara da se pozabavi njome. – E sad smeš da kažeš da je porodiljsko došlo u najgorem momentu – ćuška me Edison.


Gađam ga čokoladnim biskvitom i pogađam tik ispod oka. – Stavi je u uži izbor. Kara je četvrta na tom spisku, a pretresli smo tek godinu i po. Vik stiže u sedam s pravim doručkom i pićem. – Kako ide? – Gleda nas sumornim, zabrinutim očima, dodajući nam činije s kajganom. – Imamo nekoliko imena koje bi analitičari trebalo malo bolje da pretresu – obaveštavam ga glasno zevajući. Edison ustaje i odlazi do Sterlingove da bi sve pečurke iz svoje činije presuo u njenu. – Ovo će beskonačno trajati – primećuje, zatim skuplja papriku iz njene činije i prebacuje u svoju. Ona ga vragolastim i pomalo užasnutim pogledom prati kako napreduje. I Vik gleda, ali se uzdržava od komentara. – Hoćete li vi da izvestite ženu–zmaja ili da idem ja? – Ja ću – uzdišem. – Dobro će mi doći da se malo pokrenem. – Prvo jedite – kaže Vik i seda za sto kako bi se lično uverio da ćemo ga poslušati. Nakon što se uverio da nećemo nastaviti da živimo samo na kofeinu, otišao je u svoju kancelariju. Ja zastajem još koji minut da završim kafu i da sročim reči i izveštaje kako pred agentkinjom Dern ne bih ispala potpuni kreten. Koliko–toliko pripremljena, uputila sam se u njenu kancelariju. Nisam još ni stigla do lifta, kad se iz ćoška u prizemlju koji zauzima tim Blejkijeve, u kojem se okupilo mnogo više ljudi nego inače, začulo gromoglasno klicanje. Među kolegama iz Odeljenja za zločine protiv dece prepoznajem nekoliko agenata iz Odeljenja za kompjuterski kriminal; svi se grle, viču, kikoću i skaču od uzbuđenja. – Ramirezova – dovikuje Blejkijeva. – Pronašli smo Mrvicu! – Mrvicu? – ponavljam zbunjeno. – U, jebote! To je jedan od vaših izgubljenih dečaka! Smeje se i baca mi se u zagrljaj. – Biće dobro. Našli smo ga, biće dobro, a hulja koja ga je držala nam je otkrila neke tragove pomoću kojih možemo da pronađemo i Šilju, Bezubog i Kovrdžavog! I ja nju grlim, podjednako snažno. Te dečake, zajedno s još nekoliko drugih, traže već mesecima, pokušavajući da se infiltriraju u


mrežu pedofila koji koriste privremene forume kako bi ugovorili razmenu. Jednog dečaka su pronašli pre nekoliko nedelja, ali kad su opkolili kuću u kojoj je bio zatočen, čovek koji ga je oteo se uspaničio i ubio ga. Spasen dečak i solidni tragovi koji vode do ostale trojice? Ovo je sjajan dan za agentkinju Blejki i njen tim, kao i njihove partnere iz Odeljenja za kompjuterski kriminal. Ali to me podseća na Nou, koji pokušava da shvati zašto je njegova majka morala da umre iako nije učinila ništa loše. Pritiskam dugme i čekam lift; vrata koja se otvaraju otkrivaju Šivon i još dvoje stručnjaka za jezike jugoistočne Azije iz Antiterorističke jedinice. Za neki minut bih se možda setila i njihovih imena. No oni se međusobno zgledaju, zatim prenose pogled na Šivon pa na mene i izlaze iz lifta. – Mi ćemo samo… ej, to kao da neko pravi žurku! – mlađa agentkinja objavljuje u nelagodi i povlači za sobom koleginicu. – Kakve ti to grozote širiš o meni? – pitam suvo, ušavši u lift i pritisnuvši dugme za Unutrašnju kontrolu. – Ne moram ni da se trudim – uzvraća Šivon, glasa podjednako ukočenog kao i poza koju je zauzela. – Stvarno misliš da već svi u zgradi ne znaju za decu koju ti isporučuju na prag? – Više mi ih ne isporučuju na prag. – Stvarno? – Stvarno. – Diskretno odmeravam njen drhtavi odraz u staklu na vratima. Deluje iscrpljeno, istrošeno, ali kao da to nije posledica neprospavanih noći. Na vrh jezika mi je pitanje kako se osećala proteklih… cogeme, deset? Deset dana otkad sam je poslednji put videla. Čini se da je prošlo mnogo više. No puštam tišinu da nas nosi niz spratove. Ona je otišla, a ja sam je pustila. Nisam sigurna da tu ima još nešto da se kaže. Prvo stižemo na njen sprat i vrata se otvaraju uz kratko „ding“. Prolazi kraj mene, skupljenih ramena i malo okleva na vratima. Okreće glavu, jedva primetno, kao da će se osvrnuti da me pogleda. Ali ne osvrće se. Iz hodnika neko dovikuje njeno ime i ona se trza, zatim odlazi bez ijedne reči, bez pogleda. Vrata se zatvaraju i ostajem sama u kabini.


Kod žene–zmaja nemam zakazan sastanak, tako da sam prinuđena da provedem nekoliko minuta ispred njenih vrata dok ona rečito podseća nekog agenta kako je zaradila nadimak. Njen pomoćnik deluje rastrzano između samrtnog straha i osećanja ponosa. Pretpostavljam da čuvar zmajskih dveri ne može da se odupre osećanju zadovoljstva kad zmaj rikne. – Neprimeren kontakt sa svedokom – tiho me obaveštava, dobacivši mi gumenu bombonu u celofanu. – Verovatno se i tužba sprema. Nije baš zadovoljna. Ma nije valjda. Ali šta se to mene tiče. Zajapureni agent izleće iz kancelarije, bez značke i pištolja, a posle nekoliko minuta pomoćnik proviruje u zmajevu jazbinu da bi me najavio. – Da li biste voleli da se sažalite na Simpkinsovu? – ispaljuje agentkinja Dern umesto pozdrava. – A ako kažem da mi je već žao? – Pre dve nedelje uručili su joj papire za razvod. Njen budući bivši muž je naveo da među njima postoje nepomirljive razlike koje proističu iz toga što ona konstantno stavlja posao ispred braka i porodice. – Zašto mi to govorite, gospođo? – Zato što znam da nećete reći nikom van svog tima, a zaslužujete da znate da ona nije odlepila ni zbog vas ni zbog vašeg tima i ovog slučaja – kaže bez uvijanja. – Molim vas, sedite. Sedam. Danas je sva u lila, u nekoj tkanini koja lepo pada i presijava se i ja pomišljam kako bi jednog dana Sterlingova trebalo da postane baš ovakva – neko ko može da nosi pastelne boje i ženstvenu odeću, a da time ni za milimetar ne umanji autoritet. Sterlingova samo treba da se strpi dok ne prestane da izgleda kao šiparica. – Kažu mi da se niste videli s našim psiholozima. – O svemu sam razgovarala sa svojim sveštenikom. Mislim da sam s njim otvorenija. – Kako ide vaše pretraživanje starih slučajeva? Provodim je kroz parametre koje koristimo, ne preskočivši ni činjenicu da napredujemo brzinom puža. Budući da se naša potraga


velikim delom oslanja na instinkt i utiske, ne možemo da je tek tako prepustimo tehničarima. Moramo najpre da suzimo izbor. Spušta pogled na beleške, ispisane ultraefikasnom stenografijom koju verovatno samo ona razume. – Još uvek boravite kod svojih kolega iz tima? – Da, gospođo. – Ako biste se kod kuće osećali komotnije… – Uz dužno poštovanje, gospođo – blago je prekidam – nije stvar u tome da li se kod kuće osećam bezbedno ili ne. Jednostavno se bolje osećam kad sam u društvu sa Edisonom i Sterlingovom. Manje sam izložena. Zamišljeno klima glavom; tamne oči joj odaju budnost koja mi u izvesnoj meri stvara nelagodnost. – Hoćete li prodati kuću? – Ne znam. Stvarno ne nameravam da razmišljam o tome dok se sve ovo ne završi. – Razumem. Vaše stručno mišljenje, agentkinjo Ramirez: šta mislite, kad će ubica ponovo napasti? Nakon što sam nekoliko trenutaka razmislila o svim činjenicama i faktorima koji mi već satima – možda i danima – bubnjaju po mozgu, dolazim do jedinog mogućeg odgovora: – Za dva dana, ako budemo imali sreće. Najverovatnije i ranije.


Bila jednom jedna devojčica koja se plašila da se ne slomi. Ili da se ne slomi još više nego što je već bila slomljena. Bila je dovoljno iskrena prema sebi da prizna da je već dugo takva. Nešto od toga je uspela da popravi; nešto je još uvek pokušavala da sastavi. Ali znala je da ima ožiljaka koji nikad neće zarasti. Čak i ako njeno telo jednog dana odustane od ožiljaka, na duši će joj zauvek ostati rane. Svaki put bi je zabolelo priznanje samoj sebi da nikad neće biti ponovo cela. Ali je to priznavala, jer je bol u izvesnoj meri bio neophodan, čak i zdrav. Kad bi udarila neki od tih slomljenih delova – kad je košmar bio suviše živ, kad bi je neko dodirnuo na način koji bi prizvao sećanja, kad bi je pitali zašto mrzi da se fotografiše – podsetila bi se kako, u mnogim aspektima, više nije ona mala devojčica. Imala je novo ime koje njen tata i njegovi prijatelji nisu uprljali. Pohađala je koledž i diplomirala s najvišim ocenama. Imala je prijatelje, mada je s većinom prekinula vezu kad je završila studije. Ali neke je zadržala, čak i kad se odselila, i usput je sticala nove. Vratila se u Virdžiniju. Zamalo da odustane, ali je pomislila kako bi bilo zbilja glupo da izbegava čitavu jednu državu samo zato što je tokom mnogih godina bila tako strašno nesrećna. Teško da je za to bila kriva država. A kako je povratak u Virdžiniju predstavljao hrabru odluku, nije sebe nazvala kukavicom zato što je zaobišla rodni grad. Toliko je sebi dopustila. Imala je posao koji je volela i ponosila se time. Pomagala je ljudima, pomagala je deci. Deci nalik na devojčicu kakva je nekad


bila. Bilo je još mnogo toga za šta još nije imala snage, možda je nikad neće ni imati, ali i ovo je dovoljno. Mogla je da pomogne deci kojoj je pomoć bila očajnički potrebna i nije morala da pritiska sebe do tačke pucanja. A kad god bi dospela u sumnju, kad god bi joj se učinilo da više nije osoba već samo gomila ožiljaka, setila bi se svog anđela i iz tog sećanja izvlačila snagu. Meda je još stajao na njenom krevetu, poklon i ljubaznost. Tokom godina nagledao se njenih suza, ali je video i radost, pa čak i suze koje teku od snažnog smeha. A imala je i svog anđela, na izvestan način. Bila je zaprepašćena, u prvom trenutku, kad je, obavljajući kupovine za svoj mali stan, videla anđela. Nije joj bilo jasno zašto. Na kraju krajeva, čak i anđeli moraju negde da žive. Ali svet je tako veliki. To je bio znak, zaključila je, da je stigla tačno tamo gde treba da bude. Bila je tu,pomagala deci, a i njen anđeo im je još uvek pomagao. Jošje bila anđeo. Rane su zaceljivale i više se nije toliko plašila.


23

Mogu da se kladim da je jedini razlog što mi Sterlingova nije krišom stavila lek za spavanje u piće taj što je postojala vrlo realna šansa da nas pozovu. Međutim, očigledno više nema snage za moje bdenje – okrenula se u snu i gurnula mi koleno pravo u zadnjicu. Nakon što je prošlo dva, kao da me sva napetost napušta. Nijedan poziv nije stigao ovako kasno. Ili rano? Iako sam alarm na telefonu podesila na pola sedam, probudila sam se tek nešto posle deset. Na moj prekoran pogled, Sterlingova, koja, istuširana i obučena, sedi za stolom i rešava ukrštenicu, samo sleže ramenima. – Bilo ti je potrebno da se naspavaš. Viktor je rekao da ne dolazimo dok se ne budeš sama probudila. Na to nemam bogzna šta da kažem. Mislim, imam, jer se na neki perverzan način osećam bolje dok gunđam zbog toga kao Draguljče. No savršeno mi je jasno da time ništa ne postižem. Upotrebila sam sve šminkerske trikove koje sam ikad naučila kako bih korektorom bar donekle ublažila senke ispod očiju, ali uspeh je ispao polovičan. Kad sam izašla, Sterlingova mi je dodala činiju sa ovsenom kašom, čašu soka od pomorandže i naslovnu stranu novina. Trećinu gornje polovine naslovnice prekriva slika Noine majke. Pominje se Konstantijn Haken (ime mu je na tri mesta u tekstu drugačije napisano, što je, stvarno nemam reči… pa to su ipak novine), njegova olimpijska karijera i neočekivana smrt od aneurizme kad su Noi bile tri godine. Da je poživeo, njegov sin bi verovatno još od malena intenzivno trenirao umesto što je pokušavao da nešto postigne vežbajući s rekreativcima. Martje Haken je vodila lokalnu kreditnu zadrugu i jednom nedeljno volontirala u sinovljevoj školi, a takođe je bila član saveta roditelja. Ljubav prema sinu i požrtvovan rad sasvim su dobra zaostavština.


Međutim, u donjoj polovini naslovnice, u članku se pominje niz sličnih ubistava. Eksplozija u kući Džounsovih nije dovedena u vezu sa ostalima – metodologija je bila suviše različita – ali se navode Vilkinsovi, Vongovi, Andresovi i Džefersovi i masnim slovima postavlja pitanje da li je Manasas dobio svog serijskog ubicu. – Comerse el mundo – uzdišem. – Pretpostaviću da to što si rekla, šta god da znači, ne zahteva odgovor. – Nije to toliko novo da bi ga zahtevalo. Za svaki slučaj se javljam Votsovoj – možda neće biti u kancelariji kad mi budemo stigle – i šaljem joj slike nama najinteresantnijih delova članka. Odgovara mi porukom da su deca u bolnici premeštena u sobe na kraju hodnika, ispred kojih policija neprestano stražari, kao i da je jednog agenta poslala kod bake Ronija Vilkinsa kako bi je obavestio o svemu i sprečio da im kuću opkole kojekakvi radoznalci i perverznjaci. Čim smo stigle u kancelariju, pojavila se Kes i odvukla me u konferencijsku salu, u kojoj je sve stajalo onako kako smo juče ostavili. – Od socijalne službe smo dobili spisak svih koji su pristupali predmetima, sve po redu, razvrstano po dosijeima. Rade na tome da pronađu decu koja žive u sličnim okolnostima, ali mislim da će im to oduzeti više vremena nego što imamo. Sve će poslati Smitovima. Edison gunđa i gura mi preko stola čašu tople čokolade. Spisak je većim delom sasvim očekivan. Popisani su socijalni radnici i bolničari koji su se interesovali za različite aspekte slučajeva, dok su administrativni službenici u dosijee dodavali dokumenta koja su stizala u njihov centar iz spoljnih izvora. Takođe nije neobično što su službenici povremeno otvarali dosijee kako bi proverili da li su tu svi neophodni dokumenti i obrasci. – Da li je Glorija Hes supervizor? – pitam, raširivši spiskove po stolu. – Njeno ime je jedino koje se povezuje sa svim dosijeima sve do ove nedelje, kad se pojavljuju Nensi, Tejt i Derik Li. – Ona je službenik višeg ranga – odgovara Kes. – Mada tehnički nije na poziciji supervizora. – To znači da može da podučava druge, ali nije njen zadatak da proverava predmete kako bi se uverila da je sve urađeno po propisu.


– Tako je. Baš na svakom predmetu? – Na svakom, i to nedeljama unazad. Kad bolje razmislim, za nekog ko je suviše bolestan da bi radio puno radno vreme, baš je mnogo puta pristupala serveru. Kes se naginje preko stola da uzme fasciklu s kamare pored Edisonovog lakta. On je toliko zauzet nečim na svom tabletu da se čak i ne osvrće. – Naši analitičari su se malo pozabavili Glorijom. Ako je kosa neki pokazatelj, pepeljastoplava i gusta, upletena u dugačku kiku koja joj pada preko ramena, slika na fascikli potiče iz vremena pre raka. Lice joj je punije, ten zdraviji i sve u svemu izgleda… srećnije. Manje prazno. – Muž joj je umro nekoliko nedelja nakon što joj je dijagnostikovan rak – objavljujem, povlačeći prstom ispod teksta. – Umro je naprasno od jakog srčanog udara, apsolutno bez ikakvih nagoveštaja ili poznatih rizika. – Koga li je od gore toliko naljutila? – Kes vrti glavom, brade ukopane u moje rame kako bi mogla da čita. – Rak u uznapredovalom stadijumu, umire joj muž, sestra i zet završavaju u zatvoru zbog zlostavljanja, odbijaju joj molbu za starateljstvo nad njihovom decom, bolest ne reaguje na terapiju… Kao da ju je neki zli anđeo poklopio palcem i ne prestaje da je pritiska. – Ali da li je ona dovoljno zdrava da onako nosi decu? Roni Vilkins je unesen u kola i iznesen iz njih. I Emiliju Andres je morala donekle da nosi. Nosila je Mejsona. Donekle i Nou. – Ostale nije? – Ne. Uzela je Semija kako bi naterala Saru i Ešli da je slušaju, isto tako i Zoi zbog Kejleba i Brejdena. Nisu joj se suprotstavili dokle god je držala najmlađe dete. – Mislim da ima nešto veoma važno što još niko nije pomenuo, a nisam sigurna da postoji ispravan način za to. – Zašto su sva deca bela? – oglašava se Sterlingova, ne dižući pogled s laptopa. – Znači, ipak ste pominjali. – Pa i nismo. Ali to pitanje se samo nameće. Sa izuzetkom dela Vongovih, sve porodice su bile bele. Što upućuje na to da je i ubica belac. – Čitav ovaj poduhvat upućuje na belog ubicu – dodajem.


– A zaboravljaš na rasizam koji je utemeljen u sistemu. Sterlingova potvrdno klima glavom, ali Kes nas zbunjeno gleda. – Kakve to veze ima sa ovim slučajem? – Deca manjina imaju mnogo veću šansu da ih socijalna služba oduzme od roditelja iz razloga koji nisu sasvim dokazani i mnogo manju šansu da budu vraćena roditeljima bez daljeg nadzora. Oduzimaju decu manjina zarad „dobrobiti dece“, dok belu decu ostavljaju zarad „dobrobiti porodice“. Deca manjina imaju veće šanse da se hraniteljske porodice prema njima odnose loše, ali naš ubica je, bar zasad, napadao roditelje, a ne hranitelje, što znači da su mu meta beli roditelji kojima su deca vraćena uprkos dokazima. – Kako se Kes ne oglašava s mog ramena, okrećem glavu i vidim kako se mršti. – Šta? – Nisi morala čak ni da razmisliš o tome. – To je vrlo dobro dokumentovano. Nas oduzimaju brže i teže nas vraćaju. – Da li je Glorija pristupala nekom od dosijea naše dece na dan ubistva? Podižem Glorijin predmet da pogledam papire ispod njega. – Svima. Zgrabivši telefon, Kes se odmačinje od stola. – Bernsajde – izgovara, žureći ka vratima. – Ovde Kerni; molim te proveri kojim je sve predmetima Glorija Hes pristupala u poslednje vreme. Proveri i Derika Lija, za svaki slučaj. Pitam se da li bismo mogli da pozajmimo administrativnog službenika iz Centra za socijalni rad nekog drugog okruga da nam pomogne da organizujemo detaljniju proveru. Na kraju krajeva, Li je zadužen za sve činovnike, pa možda zna njihova korisnička imena i lozinke. Koliko god svi mislili da je u pitanju ona, Lija nismo odbacili kao mogućeg osumnjičenog. Oglašava se moj telefon, ali pošto se na ekranu pokazuje broj naše centrale, zvonjenje kod mene ne izaziva jezu koja ga u poslednje vreme prati. – Agentkinja Ramirez. – Agentkinjo, ovde recepcija; imate posetioca. – Posetioca?


Sterlingova i Edison istovremeno podižu pogled, ali ja samo sležem ramenima. – Na ličnoj karti piše Margarita Ramirez. – Cogeme. Telefon se ponovo oglašava, pa ga odvajam od uveta kako bih videla ko zove: Holmsova. – Imam poziv u vezi sa slučajem: kažite joj da ću uskoro sići, nek nikud ne mrda. – Ne čekajući odgovor, prebacujem na drugi poziv. – Ramirez. – Apotekar iz „Princa Vilijama“ je izašao da popuši cigaretu i našao dvanaestogodišnju Avu Levin kako spava na klupi. Imala je dva medvedića s krilima. – Krvi? – Nema. – Kupim Votsovu i Kernijevu i dolazim. – Stvarno imam želju da zavrljačim telefon o zid; ne donosi mi dobre vesti. – Prekinuvši vezu, duboko uzdišem i razmatram opcije. – Moram u Manasas – obaveštavam svoje partnere. –Pronađena je jedna devojčica kako spava ispred bolnice. – Spava? U smislu da je drogirana? – Ne znam. Ja ću obavestiti Vika. – A šta je s tvojim posetiocem? – pita Sterlingova. – I to ću reći Viku. – Pre nego što me navedu da se upustim u objašnjavanje, za koje nemam vremena čak i da imam potrebu za njim (a nemam), grabim tašnu i izlazim; usput uzimam Kes pod ruku, primoravši je da hoda unazad. – Odosmo u Manasas. Moram da zamolim Vika da mi nešto sredi; pokupićeš Votsovu? – Zašto… ali tek je pre podne, otkud sad žrtva? Mora da je neko nešto video. – Sve ću vam objasniti u kolima. – Okrećem je kako bih je usmerila u pravcu kojim treba da krenemo i treskam je po pozadini da požuri. A pošto smo drugarice već deset godina, uzvraća mi srednjim prstom i strčava niz stepenice da pronađe Votsovu. Vik je u svojoj kancelariji. Odsutno mi je poželeo dobro jutro, glave spuštene nad dosijeom na kom nešto beleži, ali kad je čuo


kako zaključavam vrata, podigao je pogled i svu pažnju usmerio na mene. – Mercedes? Šta nije u redu? – Dve stvari. – Prenosim mu ono malo što znam u vezi s najnovijim detetom i on sumorno klima glavom. – A drugo? – pita, videvši da oklevam. Duboko diši, Mercedes. – Došla mi je majka. To ga je nateralo da odloži olovku i zavali se u stolici. – Tvoja majka. – Verovatno. Možda je i neka od rođaka, to ime je često u našoj familiji. Ali… ma verovatno je ona. – Kad si je poslednji put videla? – Pronašla je moje hranitelje kad sam imala trinaest godina. Tad su me prebacili iz njihovog programa u drugi grad. – Devetnaest godina. – Imaš li ideju zašto je došla? – Mom ocu su nedavno otkrili rak – kažem, a na njegovo upitno podizanje obrva dodajem – pankreas. – Ja ću razgovarati s njom. Želiš li da je ubedim da ode? Instinkt mi vrišti da, ali onaj deo mene koji će uvek, zauvek osećati krivicu, uprkos tome što su to bile moje odluke i što su bile dobre za mene, kaže čekaj. A Vik, koji ume da protumači moje oklevanje, ustaje i prilazi da me zagrli. – Videću da li je našla hotel. Ako nije, smestiću je u neki. – Samo nemoj u Manasasu, ko boga te molim. – Neću u Manasasu, obećavam. Naslonivši mu glavu na grudi, čak i kroz košulju i potkošulju osećam ožiljak od hirurškog reza. Taj metak je promenio njegov život, ali i naše. Tako majušna stvar, a ima toliku težinu. Dok se odvaja od mene, ispravlja moje odbegle pramenove koji se večito opiru šnalama i gumicama; osećam njegovu toplu ruku na glavi. Saginje se i ljubi me u čelo. – Idi vidi šta je s tom devojčicom – šapuće. – Ja ću negde smestiti tvoju majku, da možeš da se sretneš s njom kad za to budeš spremna. Za poslednjih dvadeset sedam godina nikad nisam bila spremna za taj razgovor. Nije da nisam pokušavala, tokom prvih nekoliko


godina, ali me je ona uvek prekidala. A sad… Klimam glavom, pokušavajući da trepavicama odagnam suze za koje ću do sudnjeg dana tvrditi da su posledica iscrpljenosti i stresa, i otključavam vrata. Kes i Votsova me čekaju kod lifta. Obe belo gledaju u Vika, koji im se samo osmehnuo i otišao bez objašnjenja. Sišavši u hol, odmah je primećujem kako ukočeno sedi na stolici kraj recepcije, sa brojanicama obmotanim oko dlana tako da joj krst leži u korenu palca. Uvek je zamišljam onakvu kako je izgledala kad sam bila mala; kao da mi nikad nije palo na pamet da je ostarila. Naravno da jeste, gotovo joj je sedamdeset. Ali koliko god da se promenila, istog sekunda uočavam da je to ona i srce mi se bolno steže. Vik mi prilazi, postavljajući se između mene i majke; kako joj se približavamo, tako me, zajedno s Kes i Votsovom, gura ka izlazu, isprečivši se između nas. Dok odlazimo, čujem ga kako joj se obraća. – Gospođo Ramirez, ja sam Viktor Hanoverijan, šef jedinice kojoj pripada tim vaše ćerke. Kes me zabrinuto gleda. – Neću da razgovaram o tome – šapućem. – Dok stignemo do Manasasa, biću u potpunosti koncentrisana na Avu. Votsova klima glavom. – Svi smo ovde iz nekog razloga, Ramirezova. Samo mi reci ako poželiš da se isključiš. Tako nešto ja nikad nisam umela da kažem.

Bila jednom jedna devojčica koja se plašila svog oca. To nije bilo ništa čudno; tako dugo joj je nanosio bol. Ali čak i danas,posle toliko godina, još uvek joj je najdublja rana, njen najživlji košmar.


Nije ga videla od suđenja, odnosno od onih delova rasprave kad je njeno prisustvo bilo neophodno. Sedela je drhtureći, u redu iza tužioca, pored svog advokata ili na mestu za svedoke, posmatrajući svog tatu kako ključa od besa. Bio je užasno ljut. Uvek se plašila kad se on tako naljuti. Kad ju je advokat poslednji put izveo iz sudnice, osvrnula se preko ramena i videla taticu kako, u jednom od svojih najboljih odela za posao, stoji za svojim stolom i mrko je gleda kao da je ona kriva za sve. Mrzeo ju je, ali to nije bila njena krivica. Nikad nije bila njena krivica. Uglavnom je verovala u to. Njen tata je bio u zatvoru, gde mu je i bilo mesto, i kakve god neizbrisive ožiljke da je ostavio na njoj, više nije mogao da joj zadaje nove rane. Bila je bezbedna. Oporavljala se. Bila je dobro. Trebalo joj je mnogo vremena da stigne dotle, ali anđeo joj je obećao da će biti dobro i napokon se to i ostvarilo. Bila je dobro. Onda je dobila pismo od oca. Nije prepoznala njegov rukopis na koverti, ali na sredini su bila napisana oba njena imena, i ta munja straha… Prošle su godine otkad je tako iznenada osetila strah. Onda je primetila ime u gornjem uglu, sa zatvoreničkim brojem i nazivom zatvora. Trebalo joj je četiri dana da otvori koverat. I još tri da pročita pismo. Počinjalo je sa Moj lepi anđele. Želeo je da joj se lično izvini. Toliko toga je morao da joj kaže. Hoće li doći da ga poseti? Nije želela. Nipošto nije želela, a ipak… ipak… Bila je uverena da se nijedno od njih nije iznenadilo kad se naposletku pojavila. Uvek je imao preveliku moć nad njom. Još uvek je izgledao kao njen tatica. Stariji, posedeo… mišićaviji. Vežbao je s momcima u dvorištu, objasnio je, nikad u životu nije bio u takvoj formi. Tako je lepa, rekao je, ali mu nedostaje njena riđa kosa. Izgledala je savršeno s riđom kosom. U očima je imao onaj pogled, pogled koji su njeni napeti mišići i pogurena ramena prepoznali pre nego što ga se setio njen um.


Ponovo se oženio, ispričao joj je, ženom koja je želela da ga spase. Očekivali su dete, u avgustu, a njegov advokat je pomislio da, s obzirom na to koliko je zatvor pretrpan, ima dobru priliku da ih ubedi kako se preobratio. Ostalo mu je da odsluži još godine i godine – decenije – ali advokat je smatrao da, uz malo sreće, za nekoliko godina može da se nađe na slobodi. Devojčica je, kazao je, nacerivši se. Nazvaćemo je po tebi; ponovo ću imati svoju devojčicu, kao da nikad nisi odlazila. Volim ja svoju devojčicu, dodao je, a njegov smeh zarivao joj se u kosti dok je bežala. Bila jednom jedna devojčica koja se plašila svog oca. Ako bi izašao iz zatvora, plašila bi ga se i njena sestrica.


24

Ava

Levin je dvanaestogodišnja devojčica koja puca od zdravlja; zbunjeno nam se smeši sedeći na bolničkom krevetu, sa dobro nam poznatim medvedićima u krilu. Smeđa kosa joj je negovana, ima zdravu težinu i visinu za svoje godine i nema nijednu vidljivu modricu. Ali kad je, po nalogu lekara, legla na leđa, prevelika bolnička spavaćica naborala se na velikom stomaku koji može da bude samo trudnički ili otečen od bolesne jetre. Mislim da ne moramo da čujemo lekarevu potvrdu kako bismo bili sigurni da je u pitanju ovo prvo. – Zar ne bi moji roditelji trebalo da budu sa mnom? – pita nakon što je doktor završio s pregledom i pomogao joj da se uspravi. Holmsova proverava svoj telefon. Nema sumnje da su je izvukli pravo iz kreveta: kosu je u žurbi skupila pozadi i zakačila štipaljkom za koju se ne bi moglo reći da obavlja svoju funkciju. Navukla je izlizane farmerice i toliko izbledelu majicu da je nemoguće utvrditi šta na njoj piše; na nogama ima dve različite sandale. – Detektiv Minjon samo što nije stigao do tvoje kuće, dušo. U čemu je fora? Nensi, koja sedi na stolici kraj kreveta, podiže ka nama zabrinut pogled. Medvedić je isti. Apsolutno, bez ikakve sumnje isti, a ovo je sasvim očigledno jedna trudna dvanaestogodišnjakinja. Zašto je onda sve ostalo toliko drugačije? – Ava – smireno joj se obraća Votsova sa drugog kraja kreveta. – Jesi li znala da si u drugom stanju? – Pa jesam – odgovara devojčica učtivo, i dalje pomalo zbunjena. Votsova nije očekivala takav odgovor, ali je suviše dobra u svom poslu da bi to pokazala. – Znaš li ko je otac, Ava? – Moj tata.


El mundo esta en guerra. Por lo que solo hay que dejar que se queme. – Već godinama tražim da dobijem sestricu – nastavlja, nesvesna naše uzdržane reakcije. – Mama je rekla da se povredila kad sam se rodila i da više ne može da ima bebe u stomaku, pa ću zato ja roditi. – Kako mi ništa ne govorimo, s lica joj nestaje blještav osmeh. – Šta je bilo? – Tvoja mama je znala? – To je bila njena ideja, ali tata se mnogo obradovao. Rekao je da smo njegove pametne devojke. Šta je bilo? – ponavlja, već blago zabrinuta.[ 14] Holmsova mi pokazuje telefon; na ekranu je Minjonova poruka. Roditelji mrtvi. Negativni prostori ukazuju da je tu bio samo ubica. U ćerkinoj sobi nađena pakovanja tilenola. – Ava, da li uzimaš nešto za spavanje? Klima glavom. – Beba me umara. Mama kaže da moram mnogo da spavam da bismo i sestra i ja bile zdrave. Raspitala se i sve to. Znači, pošto je devojčica uzela pilulu za spavanje, ali dozu za odrasle, ubica nije mogao dovoljno da je razbudi kako bi shvatila šta se dešava. – Zašto ste svi tako… – Ava, to što su tvoji roditelji uradili… to je protivzakonito, dušo, i nije zdravo. – Ne, ne, mama mi je davala vitamine i sve. Dobro sam. Votsova razmenjuje pogled s Nensi, koja se naginje napred. – Bez obzira na to šta uzimaš ili kako jedeš i spavaš, Ava, tvoje telo nije spremno za sve ono što trudnoća i porođaj zahtevaju. Kako trudnoća bude napredovala, bićeš u sve većoj opasnosti. A kad je agentkinja Vots rekla da je to protivzakonito… po zakonu ti ne možeš da pristaneš na to sve dok ne budeš malo starija. Ako roditelji urade tako nešto… – Ne – uzvraća devojčica stežući mede. – Roditelji me vole i mnogo smo srećni. Ne radimo ništa loše. Holmsova deluje iscrpljeno. Sigurno ima još slučajeva sem ovog, što znači da se verovatno već nedeljama nije pošteno naspavala.


Prelazim preko sobe i stajem između Votsove i Nensi. – Ava, sećaš li se kako si stigla do bolnice? Na to se devojčica mršti, nervozno prelazeći prstom preko nabranog oreola jednog od medvedića. Njen pokret upadljivo podseća na prebiranje po brojanicama, pa se iz petnih žila upinjem da ne zatvorim oči pred tim prizorom, pred slikom niske metala i stakla na majčinom dlanu. – I ne baš – naposletku odgovara. – Ponekad zaspim gledajući TV, pa me tata odnese u krevet. – Ovde te je dovela neznanka, Ava, neka osoba koja je znala da si zatrudnela sa svojim tatom i mnogo se naljutila zbog toga. Dovela te je ovamo kako bi bila bezbedna dok te neko ne pronađe, ali… Ava, mnogo mi je žao, ubila je tvoje roditelje. Ne postoji pravi način da se detetu saopšti tako nešto. Ne znam da li postoji pravi način da se saopšti bilo kome, ako do toga dođe, pogotovo detetu. Ona trepće i belo me gleda. – Šta? – Detektiv Minjon je otišao do tvoje kuće da potraži tvoje roditelje – blago je podsećam. – Našao ih je mrtve. Neko ih je ubio. A pošto te je dovela ovamo, pošto prepoznajemo te mede koje ti je dala, znamo da je to ista osoba koja je nedavno ubila roditelje još neke dece. – Ne – vrti glavom, sve mahnitije. – Ne. Vi me lažete. Lažete! Nensi i bolničarka požuruju da je umire jer devojčica zapada u histeriju. Još nema suza – šok je suviše svež – ali vrišti prodorno i bolno, a uglas s njom i monitor za srce na koji je prikačena. Jedno je kad deca negiraju da su zlostavljana, to je uobičajeno i očekivano. Ali ovo? Zar zbilja ne shvata? Njen bol izaziva saosećanje, ali ne mogu da se nateram da žalim njene roditelje. Majčina ideja? Gospode bože, jadno dete. Šok je izazvao panični napad, a nakon što se konačno smirila, onako iscrpljena, zapala je u stanje otupelosti; maska za kiseonik joj prekriva pola lica. Bolničarka je mazi po kosi i pod njenim utešnim dodirom devojčica polako tone u san, čvrsto stiskajući mede na grudima. – Mislim da bar za neko vreme nećete ništa uspeti da izvučete iz nje – tiho primećuje bolničarka.


Nensi i Kes ostaju u sobi, odmaknuvši stolice od kreveta kako bi joj dale malo prostora. Mi ostali izlazimo na hodnik. Holmsova se zagledala kroz prozorčić na vratima, a potom u mene. – Zašto joj je dala dva medvedića? – Jedan je za bebu. Na to Holmsova guta knedlu. Nervozni izdah Votsove zvuči skoro kao zvižduk. – Nije uspela dovoljno da je razbudi da bi joj rekla tvoje ime, niti je mala pročitala ceduljicu koju joj je zakačila; ako hoćeš da se vratiš u kancelariju, Ramirezova, možeš slobodno da ideš. – Misliš da ćemo morati da tražimo poseban nalog za spisak onih koji su otvarali Avin dosije? – Ne; kod slučajeva koji su u toku može malo da se vrda. Barem za tu vrstu informacija. Poslaću Smitove u Centar za socijalni rad da razgovaraju sa činovnicima. Možda u povratku dovedu Gloriju Hes na ispitivanje. Ramirezova… – Znam. Ne smem da prisustvujem ispitivanju. Jedna stvar je ispitivanje dece, ako im to pruža utehu i smiruje ih dovoljno da mogu da odgovaraju na pitanja. Sem toga, rečeno im je moje ime. Listanje mojih starih slučajeva je istraživanje, nije ispitivanje. Ja nisam deo same istrage, samo pomoćno sredstvo. Koliko god umeju da budu glupi, propisi nas ipak štite. Međutim, ako je neko doveden u stanicu ili kancelariju u svojstvu zvanično osumnjičenog, ne mogu da učestvujem, čak ni da posmatram. Dođavola. A ne znam ni kako da se vratim u Kvantiko. Dovezla nas je Votsova. Verovatno bi trebalo da obiđem ostalu decu koja su ovde, ali ne mogu da se nateram. Možda je ovo odustajanje, priznanje da danas nemam snage za ovo. Izlazim iz bolnice, pokušavajući da se setim gde su mi kola. Mogla bih da pozovem taksi ako su kod Edisona ili Sterlingove. Ali postoji mogućnost i da su u garaži u Kvantiku, a vožnja do tamo košta malo više od onoga što sam spremna da platim. Telefon mi zvoni u ruci; ne želim da znam, ne želim da znam, ne želim – zašto me zove Dženi Hanoverijan? – Dženi?


– Mercedes – srdačno me pozdravlja. – Muž mi kaže da će ti možda zatrebati prevoz do Kvantika. Devojke puštaju Marlini Čarobnog Majka, tako da sam slobodna kao ptičica. Prava si pametnica, Votsova. – Ne bih da te maltretiram… – Jednom sam morala da vozim do Atlante jer je Holi zaboravila patike za trčanje na atletskom mitingu; o maltretiranju možemo da pričamo samo ako imaš nešto bolje od toga. Ali Holi joj je ćerka, a ja sam odjednom ostala bez argumenata, jer je to istovremeno uvrnuta, divna i zastrašujuća pomisao. Zaustavlja se u svom minibusu, na čijem prednjem braniku još uvek ima ostataka plave farbe još od kada se Britanin čas vožnje završio bliskim susretom s kutijom za igračke, i pomno me posmatra dok se vezujem. A onda tokom čitave vožnje ne prestaje da priča o svojoj bašti s povrćem i ratu koji vodi sa upornim zečevima. To je pravi dar i u tome ima nečega… Šivon, odjednom mi sine. Dok smo bile zajedno, imala je običaj da brblja o svemu i svačemu jer nije želela da čuje kako sam provela dan niti da išta sazna o mojim slučajevima. Ali Dženi govori zato što ja to nisam u stanju i zbilja je čudno kako dva tako slična postupka mogu da budu toliko različita. Svraćamo da pokupimo ručak za sve, sendviče sa slaninom i grilovanim sirom, kao i supe i čorbe razne fele; letimičan pogled po holu uverava me da je moja majka otišla. Gore u kancelariji, Vik mi bez reči pruža posetnicu sa adresom i brojem sobe jednog hotela ovde u Kvantiku. Verovatno bi trebalo da odgonetnem gde su mi kola. Dženi odlazi posle ručka, nehajno odmahujući na moje izraze zahvalnosti. Sve nas je poljubila u obraz, a pošto je Edison pocrveneo, cmoknula ga još jedanput i otišla smejući se. – Ako te ikad ostavi – svečano se obraćam Viku – zaprosiću je. Zakikotavši se, prepušta nas našem istraživačkom radu. Pa i njegovu majku smo sve troje u nekom trenutku prosili. Popodne provodimo kopajući po mojim slučajevima, šaljući Kes pojedina imena kako bi njeni analitičari malo dublje začeprkali po sistemima kojima Sterlingova ne može da pristupi. Ava je,


obaveštava nas, na ultrazvuku kod ginekologa. Majka joj je nabavila vitamine, ali ne one namenjene specijalno trudnicama, a ni na preglede je nije vodila. Naravno da nije – sve klinike u državi su obavezne da prijave maloletničku trudnoću. – Socijalna služba čuva predmete i u elektronskom obliku i na papiru – iznebuha izjavljuje Sterlingova. S obzirom na to da već pola sata niko od nas nije dao glasa od sebe, nakon iznenadne izjave Edison i ja možemo samo glupavo da trepćemo. – Tako je – konačno uspevam da progovorim. – Imamo nekoliko primeraka štampanih dosijea. – Zašto onda uzimamo zdravo za gotovo da ubica proverava samo predmete na računaru? Tamo ima cela soba prepuna dosijea. Nemam broj nijednog Smita, tako da poruku šaljem Kes, koja mi obećava da će im naložiti da to malo pročačkaju. Nekih sat kasnije, zove nas na lokal konferencijske sale i traži da uključim zvučnik. – Jebote, Sterlingova, ti si pravi genije! – objavljuje. – Jesam, znam – zbunjeno se slaže Sterlingova. – Al’ zašto sad? – Zato što iz arhive nedostaju neki predmeti. Administrator mora da otvori svaku fioku i da upari predmete sa onima na računaru i proveri šta je uzeto legalno, ali dosad smo našli već tri koja nedostaju. – Avin? – Ne, on je tu, ali nije na svom mestu. Neko ga je uzimao pa ga je vratio na pogrešno mesto. Sva deca koju smo upoznali su uzeta u obzir. – Ko je prijavio Levinove socijalnom? – Komšinica. Između kuća je žičana ograda, pa je videla Avu u bazenu. U kupaćem. A kupaći sasvim lepo otkriva nabubreli stomak. – U kom je mesecu? Jesu li već uspeli da utvrde? – Ava nije sigurna jer je pre toga samo jednom dobila menstruaciju, pa ne mogu da izračunaju. Ginekolog kaže otprilike osamnaest nedelja. – Četiri i po meseca. Gospode bože. – Priveli su Gloriju u stanicu na ispitivanje, a sudija je upravo potpisao nalog za pretres njene kuće i automobila. Ako su kod nje i


nestali predmeti… – A ako nisu? – Onda ćemo tražiti da se nalog proširi na ostale činovnike i administratore. Obavestiću vas. Piljimo u konferencijski telefon na sredini stola. – Jel’ zna neko gde su mi kola? – pitam posle nekog vremena. Edison frkće, a Sterlingova se smeje. – Ovde u garaži – obaveštava me. – Čini mi se na četvrtom nivou. – Hvala. Nekoliko sati kasnije, kad sam se već spakovala da krenem, Sterlingova kreće za mnom. – Mogu li da te vozim? – tiho pita. – Ne idem da pijem. – Znam, ali pretpostavljam da ovo ima neke veze s tvojim jutrošnjim posetiocem, a jutros si delovala kao da su ti rekli da ti je za petama klovn ubica. – Klovn ub… Šta? – Znači da je nešto emotivno. A svejedno moraš da se suočiš s tim? Pitam te mogu li da te vozim, jer kad si u takvom emotivnom stanju, vožnja ti teško pada. – A ko je tebe vozio kad si raskinula veridbu sa onim moronom od tvog verenika? – Fini – kaže sležući ramenima. Njen nekadašnji šef, koji ju je prosledio nama kad nam je zatrebao agent, a on već bio unapređen i sklonjen s terena. Bio je Vikov dugogodišnji partner, pa nije nikakvo čudo što se Sterlingova tako dobro uklopila u naš tim. Trebalo bi da kažem: ne, mogu sama. – Hvala ti. Nisam rekla. I tako me ona vozi do hotela; mogu da se kladim da je Vik platio sobu, jer moja majka nikad ne bi potrošila toliki novac na sebe. Hotel nije previše luksuzan i skup, ali nije ni svratište od dvadeset devet dolara za noć, puno bubašvaba. Kad sam bila klinka, moja majka jedva da je trošila nešto novca na sebe, a budući da sad ima i bog sveti zna koliko unuka, ne verujem da se tu išta promenilo.


Prevrćem posetnicu u ruci, ne pomerivši se ni kad je Sterlingova parkirala kola, otvorila prozore i isključila motor. Ništa me ne pita, ne bocka niti pritiska. Samo izvlači knjigu sa ukrštenicama i udobno se smešta. – Imaš li maramicu za skidanje šminke? – pitam. – U pretincu. Deluje čudno, čak pogrešno, da skinem sve u po bela dana, ali uz pomoć maramica i ogledalca na štitniku za sunce uspevam da uklonim i poslednji trag. Izgledam užasno. Modri podočnjaci, bledilo od nespavanja. Ružičastobeli ožiljci na obrazu. – Nikud ja ne idem – kaže Sterlingova, ne dižući pogled s knjige. – Ostani onoliko dugo ili onoliko kratko koliko želiš. – Hvala ti. Nateravši se da izađem iz kola, ulazim u hotel i penjem se stepenicama na treći sprat jer me podilaze trnci od same pomisli da bih makar tih nekoliko sekundi u liftu morala da stojim mirno. Vrata sobe 314 ni po čemu se ne razlikuju od susednih – obična bela vrata s masivnom kvakom. Pet minuta kasnije, još uvek ne uspevam da se nateram da zakucam. No to nije ni potrebno: čujem kako lanac na vratima klizi u svom žlebu, kako se kvaka okreće. Napokon se vrata otvaraju, otkrivajući majčino lice. – Mercedes – šapuće zadihano. Moja majka. – Moraš da se vratiš – kažem joj.


Bila jednom jedna devojčica koja se plašila sveta. Mislila je, nekad, da to može da se popravi, da može da bude bolje. Toliko je žarko želela da veruje u to,pa je neko vreme i verovala. Ali svetovi, oni koje stvaramo mi ljudi, imaju jednu falinku: umeju da se sruše. Kad se ceo svet skrši i samouništi, može li to biti išta manje od apokalipse? Zar to nije pravo značenje te reči? Nakon odlaska iz zatvora, nastupili su teški dani. U glavi joj nisu odzvanjale samo tatine reči, niti njegov širok, trijumfalan osmeh. Bilo je i sve ono drugo, sve uspomene koje su se obrušile na nju. Uzela je nekoliko slobodnih dana na poslu, pokušavajući da dovede misli u red. Onda je uzela još nekoliko dana i prijavila se na kliniku. Nije prestajala da drhti. I da plače. I da paniči. Prevršilo je meru. Jednostavno je prevršilo meru. Sve one godine batina i tatinih noćnih dolazaka u njenu sobu, sa spremnim foto–aparatom. Mamini odlasci bez nje. Godine suterena i tatinih prijatelja. Bolnica i suđenje i hraniteljske porodice, parada užasa tako retko prekidanih dobrotom ili nezainteresovanošću. A sad će njen otac izaći iz zatvora. Dobiće još jednu ćerku. Još jednu ćerku koju će… Koju će… Ali borila se sa strahom, tugom i besom najbolje što je umela. Bilo je apsurdno. Ako – i to jedno veliko ako – njen otac bude pušten ranije, nema šanse da će mu dozvoliti da priđe ćerki. Nikome s takvom reputacijom ne bi bilo dozvoljeno da priđe devojčici. Jel’ tako?


Vratila se na posao, još nestabilna, ali bolje. Malo bolje. Ide ka boljem. Podsećala je sebe na sve dobro koje je učinila. Pomagala je deci, a to je sad bilo važnije nego ikad. Ali taj dečkić… Na stolu joj stoji njegov dosije, prelep dečačić sa očima nalik na njene, očima koje su ranjene, pomalo skrhane i previše iskrene. Bilo je toliko dokaza da su mu roditelji nepodobni, a ipak im je vraćen. Ponovo. Zato što su postojala pravila i propisi i rupe u zakonu, zato što je bilo previše ugrožene dece, a ni blizu toliko novca, domova ili ljudi voljnih da pomognu. I tako će dečak sa senkom na duši i previše iskrenim očima ponovo biti povređen. Ponovo, ponovo i ponovo. Roni Vilkinsje vapio za anđelom.


25

– Devetnaest godina, Mercedes, i to je sve što imaš da mi kažeš? – Mama širom otvara vrata sa dobro mi poznatom nervoznom grimasom. – Ulazi unutra. – Neću. Nisam došla da razgovaramo. Moraš da se vratiš, ili možeš da ideš gde god hoćeš, samo ne na moj posao. – Nisam te vaspitala da budeš tako gruba prema sopstvenoj majci. – Ne, vaspitala si me da trpim očevo zlostavljanje. Njena otvorena šaka krcka na mom obrazu, a ona pilji u svoj dlan, užasnuta, zato što joj je to lakše nego da gleda u ožiljak na mom licu. – Esperanca mi je rekla kakve su prognoze – nastavljam. – Ispričala mi je šta želite da uradite. Da ga dovedete kući, da umre u krugu porodice. Ali on još nije mrtav i ako misliš da ću ja i za trenutak razmotriti mogućnost da ga pustim blizu dece… – Nikom drugom nije naudio. – To što je naudio meni sasvim je dovoljno. Ne mogu vas sprečiti da napišete peticiju, ali ja je neću potpisati. Ni kao žrtva, ni kao agent, čak ću obavestiti sudiju da se protivim. – Ovo nije razgovor koji se vodi u hodniku – unervozila se. – Mi ne razgovaramo, Mama. Samo ti govorim da to nikad neću uraditi. Kosa joj je gotovo sasvim seda, ali još gusta i zdrava, upletena u kiku skupljenu u nisku punđu na potiljku; poneka dlaka joj se tu i tamo kovrdža oko glave, protestujući protiv uštogljenosti. Lice joj je izborano, tamnosmeđe oči iste onakve kakvim ih pamtim. Čak joj je i odeća bezmalo ista, vezena bela bluza i dugačka, višeslojna šarena suknja, jedino što je ikad sebi kupovala jer se, pričala nam je, Papa zaljubio u nju kad je nosila baš takvu suknju. Ako joj je izrez malo


zatvoreniji nego što je bio, ruke ispod karnera na rukavima deblje – pa, tako to biva. Prošle su decenije. – Idi kući, Mama – ponavljam. Ton mi je, uprkos svemu, blag. Gotovo nežan. – Vrati se kući, tamo su svi ostali i pomiri se s tim da si najmlađu ćerku još davno izgubila. – Ali nisam te izgubila – ne odustaje dok joj se suze slivaju niz uvoštane obraze. – Tu si preda mnom, tvrdoglavija nego ikad. – Izgubila si me onog trenutka kad sam ti rekla šta Papa radi, a ti si mi odgovorila da moram da budem dobra ćerka. – Bio je tvoj Papd – kaže bespomoćno. – Bio je… Deo mene je svestan koliko je čudno to što govori engleski. Engleski je bio rezervisan za školu, posao i kupovinu. Ceo komšiluk – bukvalno ceo – činila je naša familija, tetke, ujaci i stričevi, njihova deca, rođaci u drugom kolenu, babe i dede, starija deca koja su se poženila i poudavala i preselila u kuće malo niže niz ulicu ili iza ćoška. Osim ako nije bila reč o školi i učenju, engleski se nije mogao čuti sve dok ne biste za sobom ostavili radnje na uglu. Pa čak i tad, sva je prilika da biste slušali španski dok god ne zađete dublje u grad. Uzimam njeno lice u ruke, naginjem se i ljubim je u čelo. Kad to Vik uradi meni, to je znak podrške. Sada je oproštaj. – Idi kući. Ćerka ti je izgubljena i nikad se neće vratiti. Pronašla je sebi bolju porodicu. – Onaj čovek, agent – pljuje. – On te je odneo. – On me je spasao. Jednom iz kolibe, a drugi put od tebe. Zbogom, Mama!. Okrećem se i odlazim. Deo mene je svestan uplakane devojčice u nekom kutku mog uma, povređenog deteta koje nije moglo da razume zašto njeni roditelji rade to što rade, zašto nikog drugog nije briga. Budi strpljiva, želim da joj kažem. Prvo bude gore, a posle postane bolje. Onda smo spasene. Sedam u kola, a Sterlingova ne pita kako je prošlo. Samo pali motor i izlazi na put ka Manasasu i kući. Kući. – Možemo li da svratimo do mene – pitam je kad smo se našle na auto–putu. – Moram nešto da uradim.


– Naravno. – Gleda me ispod oka, pažnja joj je prikovana za put. – Zvala je Kes. Pretres Glorijine kuće zasad nije otkrio ništa sumnjivo. – Ozbiljno? – Još pretražuju. Votsova i Holmsova je drže u stanici, ali je nisu ispitale. Čekaju rezultate pretresa. – Danas je užasan dan, Elajza. – Jeste. Kuća izgleda isto, moja udobna kućica prigušenih boja, sa Džejsonovim cvećem duž prilaza i ispred trema. Ne znam zašto sam očekivala da će izgledati drugačije. Osećaj je drugačiji. Zar ne bi trebalo i da izgleda drugačije? Ali ne, izgleda isto: brave se okreću glatko kao i uvek, unutrašnjost – ako se zanemari prašina koja se nakupila tokom prethodnih jedanaest dana – takođe deluje nepromenjeno. Šivon ovde nikad nije držala mnogo stvari, tek poneki komad odeće, pribor za higijenu i nekoliko knjiga kraj kreveta. Njeno odsustvo nije promenilo ovo mesto. Čak ni spavaću sobu, gde nenamešten krevet verovatno još miriše na nju. Nisam spavala u njemu još od one noći kad mi je Emilija Andres zakucala na vrata. Medvedić od crnog pliša i dalje je na mom noćnom ormariću, dok desetine njegovih rođaka popunjava policu koja se proteže u krug po celoj sobi. Nikad dosad nisam uporedila ovaj prizor s krajem u kojem je živela moja familija. Izvukavši kese za smeće iz pretinca ispod sudopere, vraćam se u sobu, skupljam medvediće i ubacujem ih u kese. Kad je i poslednji prokleti medved skinut s police – neki su, doduše, završili na podu – ruke mi se sklapaju oko onog plišanog crnog, sa izbledelim crvenim srcem i leptir–mašnom i… ne mogu. Pritiskam ga na grudi, pokušavajući da ne mislim na Avu kako isto tako drži one proklete mede–anđelčiće, naslanjam se na zid i klizim do poda, gurajući noge pod krevet. Nakon nekoliko minuta, Sterlingova se provlači između medveda, pazeći da ih ne zgazi i rasklanjajući ih kako bi sela do mene.


Nisam sigurna koliko smo dugo sedele tako u tišini. Dovoljno dugo da se svetlost koja je dopirala kroz prozor pretvori u sumrak, da se senke produže i iskrive prostor. – Nekada davno, bila sam najmlađa od devetoro – naposletku progovaram šapatom. – Delila sam sobu sa dve sestre, malo starije od mene, ali kad mi je bilo pet godina, dobila sam sopstvenu sobu u potkrovlju. Strašno sam bila ponosna na nju. Imala sam divan ružičast krevet sa baldahinom i belu škrinju za svečanu odeću. A na vratima je bila brava, skroz gore na vrhu, tako da nisam mogla da je dohvatim. Uveče na svoj rođendan, kad sam prvi put spavala u sobi, otkrila sam i zašto. – Nameštam medvedića da sedi oslonjen na moje butine, spljeskane pohabane njuškice. Punjenje mu je staro, više ne odskače kao nekada. – Tri godine me je otac zlostavljao, a svi ostali su se pravili ludi. Moja braća i sestre, odrasli, svi su znali, ali njihova generacija tamo u Meksiku… o takvim stvarima se prosto ne priča. I tako su zatvarali oči i okretali glavu. – Tri godine – ponavlja Sterlingova, i sama šapućući. Možda zato što je to tajna, možda zato što svetlost na prekrivaču ustupa mesto senci. Trenutak je takav da nam se čini kako će se svet polupati u paramparčad ako progovorimo glasno. – Otac je bio kockar. Porodica nije znala za to. Da su znali, možda mu ne bi tako lako opraštali. U familiji su se svi oslanjali jedni na druge; njegovo kockanje je moglo celu proširenu familiju da dovede u opasnost. Zadužio se preko glave kod privatnih kreditora. Čak ni kuću nije mogao da proda kako bi namirio dug. A kako je ceo komšiluk bio u srodstvu, morao bi svima da prizna. Svejedno nije vredela dovoljno da pokrije dug. – Pa im je dao tebe. – Poslao me je da se igram u šumi iza kuće, a kad sam se našla van domašaja pogleda, zgrabili su me. Imali su kolibu dublje u šumi, dovoljno duboko da tuda niko ne prolazi. – Koliko dugo? – Dve godine. – Ponekad kad se probudim još uvek mogu da osetim grube daske pod sobom i okov oko članka, da čujem kako težak lanac zvecka po drvetu sa svakim mojim pokretom. – Tamo je bilo još dece. Slučajno pokupljene ili dobijene na kocki. Nikad se


nisu dugo zadržavala; ja sam se, međutim, nekima od tih ljudi dopala. Govorili su da vole moj strah. Tek sam posle dve godine ugrabila priliku da pobegnem. Koliba nije bila baš kvalitetno napravljena; drvo je bilo neobrađeno. Leto je bilo vlažno i sve je trulilo, tako da sam uspela da izvučem vijak kojim je moj lanac bio pričvršćen. Obmotala sam lanac oko sebe kao šal kako ne bi zveckao, išunjala se dok su oni spavali i kao luda potrčala u šumu. – Ti ne voliš šume – javlja se Elajza nakon što sam zaćutala. – Ako je moguće, Edison uvek ide umesto tebe. – Su Bila je noć, veoma mračna, krošnje su bile suviše guste da bi se probila mesečina. Na sve strane su bile jaruge. Trčala sam i trčala. Stalno sam padala, ali bih svaki put naterala sebe da ustanem, sve prestrašenija. Nisam uspevala da izađem. Suviše sam se bojala da bih vrištala. Možda bih dozvala pomoć, ali veće šanse su bile da prizovem svoje tamničare. – Našli su te? – Ujutru. Kad su primetili da me nema, pošli su da me traže. Lanac mi se zapetljao u neko korenje, a kad sam pokušala da ga oslobodim, pala sam preko ivice jaruge. Okov je uhvatio članak i slomio ga. Ostala sam da visim. Isprebijali su me zato što sam pokušala da pobegnem. – Medinom šapicom prelazim preko ožiljka na licu. – Razbijena boca. Elajza naslanja glavu na moje rame, čekajući da nastavim. – Posle toga su me zatvorili u trap. Bio je sazidan od kamena i na vratima je bilo nekoliko brava. Da budem iskrena, ne znam da li bih smogla hrabrosti da ponovo pokušam, ali nije bilo ni važno. Nekoliko dana kasnije, probudila me je vika. Vika i pucnji. Bila sam šćućurena dole u mraku, a onda su brave zaškripale, vrata su se otvorila i na njima se pojavio visok čovek. Bila sam prestravljena. Moglo je samo da postane još gore, zar ne? Ali neko mu je dodao baterijsku lampu i on je osvetlio moja stopala, sišao niz stepenice i, kleknuvši ispred mene, rekao da se zove Viktor. Osećam koliko se iznenadila, celo telo joj se uspravilo tako da je i sama završila u čučnju. – Naš Vik?


– Naš Vik. Rekao mi je da ću biti dobro, da me oni ljudi više nikad neće povrediti. Bili su mi oduzeli košulju, jedino što sam imala, tako da me je Vik uvio u svoju jaknu, a neko je doneo alat da skinu okov. Neko drugi, mislim da je to bio Fini, doneo mi je ćebe i medvedića. – Mašem joj medinom šapicom; više osećam nego što čujem njen tihi smeh. – Vik me je podigao i izneo me u metež od reflektora desetine ljudi koji su se motali oko kolibe. Neki od ljudi koji su me držali u zatočeništvu bili su mrtvi, ali većina ih je bila povređena i u lisicama. A kad smo naišli, odjednom je zavladao… muk. Kao da smo, kad su svi zastali i zapiljili se u nas, ušli u neki oblak tišine; onda su se svi vratili svom poslu. – Poznata nam je naša strana tog muka. – Toliko duboko u šumi nije bilo puta, nije se moglo proći kolima. Vik me je nosio četiri kilometra do najbližeg mesta gde su kola mogla da priđu; farovi su im ludački blještali. Odneo me je u ambulantna kola, ali nisam htela da ga pustim, pa je sedeo sa mnom dok su mi čistili lice i zbrinjavali članak i sve ostale rane. Rekao je da će me odvesti kući kod tate i mame. – Pretpostavljam da to nije dobro prošlo. – Počela sam da vrištim. Rekla sam mu da ne mogu kući, ne mogu da se vratim tamo gde će me moj papa ponovo povrediti. Obećala sam da ću biti dobra, preklinjala sam, učiniću šta god treba samo da papa više ne može da me pipne. A njegovo lice je postalo onako… Ne znam da li si nekad videla Vika kad se sprema da prospe munje i gromove. Odrično vrti glavom na mom ramenu. – Videla sam ga besnog, ali ne tako. Naslutila sam nešto pre tri godine, onda kad je Arčer zajebao stvar, ali prepustio ga je Finiju. – Kad su u bolnici obavili sva snimanja, kad su sve previli i očistili, vratio se sa socijalnom radnicom i još jednim policajcem, pa su me pitali za oca. Moja soba u kući je ostala ista; otac nije mogao da je preuredi jer bi u očima familije to izgledalo kao da se pomirio s tim da se nikad neću vratiti. Cela familija je mislila da sam oteta, čak i moja majka. Samo je on znao istinu. Onda je policija otišla tamo i videli su bravu i lepu odeću umrljanu krvlju i spermom i pronašli su dnevnik koji sam zalepila sa zadnje strane daske kod uzglavlja. Otac


je uhapšen, a ljudi iz šume su priznali da su me dobili u zamenu za otpisivanje kockarskog duga. Moja porodica je poricala da zna bilo šta o zlostavljanju koje sam trpela. Moja porodica. Klima glavom. – Bili su besni kad me je sud poslao u hraniteljsku porodicu. Trebalo je da se vratim kući. A bili su besni i na mene, jer je trebalo samo da kažem, hvala lepo što ste me spasli iz šume i gotovo. Trebalo je da se vratim kući i da držim jezik za zubima, zbog porodice. Socijalna služba me je neprestano prebacivala iz jedne hraniteljske porodice u drugu jer su se moji rođaci stalno pojavljivali i maltretirali hranitelje. Tia Soledad je nekoliko puta pokušala da me kidnapuje iz škole. Nakon tri godine, moja socijalna radnica je dobila dozvolu da me prebaci u drugi grad. Od tada sam nekoliko puta videla neke moje rođake, ali to je sve. Svejedno, neće… – Neće da te puste na miru, iako su još tad digli ruke od tebe. – Tako je. Tačno tako. Moj otac je od tada u zatvoru i, ako sve bude išlo po planu, tamo će i umreti. Možda ranije nego što smo očekivali, zbog raka. – Zbog toga pokušavaju da stupe u vezu s tobom? – Nikad nisu ni prestali. Zato tako često menjam broj. Ali u pravu si, moja majka je došla zbog toga. Esperanca im je rekla da radim za FBI u Kvantiku, da sam agent. Njihova devojčica, gledaj samo dokle je dogurala! Ako ja, kao njegova žrtva i kao agent, budem zamolila sudiju da ga pusti da ono dana što mu je ostalo proživi kod kuće, on će to sigurno učiniti. – Stvarno to traže od tebe? Klimam glavom i ne mogu da se suzdržim od smeha jer je krenula da psuje u moju košulju. – Jesi li ti tražila da budeš u Vikovom timu? – Nisam; ne bih to uradila, čak i da sam mogla. Delovalo mi je malo uvrnuto, da pokušam da se dokažem kao agent pred nekim ko me je golu izneo iz trapa kad sam imala deset godina. Kad sam dobila raspored, izveo me je na ručak i, pre nego što sam stigla da upoznam Edisona, sedeli smo i razmatrali da li nam to oboma odgovara. Rekao je da nije nikakva sramota ako odbijem, pobrinuće


se da me rasporede u neki drugi tim, bez stigme, bez tračeva. Ali na kraju krajeva… – Osećam blisku, utešnu mekoću pliša na obrazu, dvadeset dve godine maženja, noćnih mora i trijumfa. Jednom smo imali saobraćajni udes, meda i ja, i nisam dozvolila lekaru ni da me takne dok nije zašio medinu šapu, iako je iz moje rođene ruke liptala krv. Bilo mi je dvanaest godina. – Zbog njega sam i postala agentkinja. Izvukao me je iz pravog pakla i njegova dobrota me je ubedila da je sigurnost nešto što ću jednog dana možda moći da dostignem. Izvukao me je, spasao me je. I nije to bila želja da mu se odužim, samo sam… Htela sam da isto to činim za druge. Vratio mi je moj život. – A sad neko koristi tvoju reputaciju protiv tebe – šapuće, vrhom prsta dotaknuvši medinu leptir–mašnu. – Ne mislim da mu je to namera. Mislim da ubica pokušava da taj dar da drugima. – Sedimo u tišini, a onda joj konačno postavljam pitanje koje izbegavam da postavljam agentima. – Zašto si došla u Odeljenje za zločine protiv dece, Elajza? – Zato što je otac moje najbolje drugarice bio serijski ubica – odgovara mrtva hladna. Čak se i smeši. – Ispričala sam to Priji, onda pre tri godine. Arčer se prema njoj ponašao kao kreten. Otac moje najbolje drugarice je bio serijski ubica i, mada je ubijao odrasle žene, videla sam šta deca preživljavaju kad istina izađe na videlo. Stalno sam gostovala na spavanju u njenoj kući. On bi nas uveče ušuškao. A ovamo je činio nešto tako jezivo. Pokušavala sam to da razumem. Nikad, naravno, nisam uspela, ali sam opsesivno istraživala zločince i psihologiju, a onda me je jednog dana, kad sam s koledža došla kući za raspust, tata pitao da li će to biti moja profesija. – Ti nisi ni pomislila na to, jelda? – Nisam. Mislim, otišla sam na nekoliko časova iz kriminologije i psihologije, ali bila sam tek druga godina. Bila sam završila sa opštim predmetima i trebalo je da se odlučim za glavni. Ali on me je naterao da shvatim kako tu motivaciju mogu da iskoristim pomažući drugima. A Odeljenje za zločine protiv dece sam izabrala zato što mi je Šira još drugarica, a sećam se kako je to bilo grozno kad smo


saznali istinu o njenom ocu, pa sam poželela da pomažem deci. Ovo odeljenje mi to omogućava. Posle nekog vremena Sterlingova ustaje i pruža mi ruku da me povuče. U sobi vlada pravi metež od plišanih medvedića. U kuhinji nemam više kesa za smeće. – Ostavi to – predlaže. – Vratićeš se kasnije, pa ćeš onda odlučiti. Skupljaš ih već godinama, a sad je stvarno loš trenutak za donošenje važnih odluka. – Bacanje plišanih medvedića je važna odluka? – Ako te oni podsećaju na ono što jesi, onda jeste. – Mudra si ti glava, Elajza Sterling. – Mislim da smo mudre naizmenično. S obzirom na sve što se dešava, s moje strane bi bilo neodgovorno da te napijem, pa se nadam da će ovo biti dovoljno. Zvoni mi telefon. Izvlačim ga iz džepa, ali se ne usuđujem da se javim. Šta ako to znači da je umrlo još neko dete? Sterlingova mi ga otima i, pogledavši u ime na ekranu, javlja se. – Kerni, ovde su Mercedes i Sterlingova. – Super. – Kesin glas je tanak i udaljen. – Bernsajd je proverio sva zabeležena pristupanja dosijeima u poslednjih nekoliko nedelja. Posebno je obratio pažnju na predmete koji su otvarani a da im tom prilikom nije pridodata nijedna nova informacija, što bi značilo da ga nije bilo ni potrebno otvarati. – Aha. Ukazuje li to na Gloriju? – Tu se stvari malo komplikuju. – Kako to misliš? – Pre svega, dosijeima naše dece je najčešće pristupano onih dana kad je Glorija odlazila na hemoterapiju. A činovnici predmetima mogu da pristupe isključivo iz kancelarije. – Što znači da se neko drugi poslužio Glorijinim korisničkim nalogom. Da li bi to mogao da bude Li? – Ako jeste, onda to nije radio sa svog računara, jer je on čist, a činovnici verovatno ne bi primetili ako bi seo za Glorijin. Međutim, najučudnije od svega je to što se svakog dana javlja jedno pretraživanje adrese koja nije u jurisdikciji Centra za socijalni rad u Manasasu. To je preko u Stafordu, a za tu adresu ne postoji aktivan


dosije. Možeš li da smisliš zašto bi neko svakog dana tražio da li ima nešto novo na adresi koja ne samo da je van jurisdikcije njegovog Centra za socijalni rad već kompletno van njegovog lovišta. – Staford? Staford, Staford… – Slušaj instinkt, Mercedes, pokušava nešto da ti kaže. – Potraži tu adresu u mojim starim slučajevima. – Da vidimo… – U tišini kuće, preko telefona čujem kucanje po tastaturi. – Jebote, Mercedes! Pre devet godina, četrnaestogodišnja devojčica po imenu Kara Eret. Otac ju je tukao, silovao i podavao svojim prijateljima. Sranje. Ti si bila s njom u bolnici. – Anđeo čuvar – mrmljam, prisećajući se. – Rekla je da konačno ima anđela čuvara. Njena majka se autom zakucala u drvo kad je Kara imala devet ili deset godina. Otac joj je još u zatvoru, doživotno, čini mi se, tako da on više ne živi u toj kući. A sumnjam da je i ona tamo. Baš jutros smo gledali njen slučaj, ali joj se posle srednje škole gubi trag; gde li je sad? – Pročeprkaćemo i saznati. Javiću vam kad nešto otkrijemo. – Kara Eret – ponavlja Sterlingova, kao da isprobava ime. – Bila je na našem suženom spisku. Ali u kakvoj je ona vezi sa Glorijom? Ili sa osobom koja je koristila Glorijin nalog? Vrtim glavom, ne uspevajući da povežem konce. – Kao klinka je bila plava, ali kad je počeo da je podvodi prijateljima, otac ju je ofarbao u riđe – prepričavam joj detalje koje sam pre nekoliko sati ponovo otkrila. – Šta ako mi tražimo Karu, a ona je… Moj telefon se oglašava pre nego što uspevam da završim misao, ali nije Kes, već neki nepoznat broj. – Ramirez. – Mercedes – čujem promukao šapat. – Mercedes, ona je ovde! – Ovde? Gde je to ovde? Ko je to? – Emilija – šapuće devojčica sa druge strane. – Žena koja mi je ubila roditelje, ovde je kod mog strica Linkolna!


26

– Krećemo

– obećavam joj; i nismo još ni stigle do vrata, a Sterlingova već drži telefon i ključeve. Dodaje mi ključeve kako bi mogla da se javlja na telefon. – Emilija, jesi li bezbedna? Jesi li se sakrila? – Ne, moram da upozorim strica. – Emilija, moraš da se sakriješ. – Dok guram ključ u bravu za paljenje, ruke su mi mirne: godine treninga savlađuju adrenalin. Vidim Sterlingovu kako na jednom telefonu piše poruku Kes, a sa drugog čita broj policije u Šantiliju. – Ne mogu da dozvolim da i on strada kao moja mama. Stvarno se brine za mene. Dobar je i nikad me nije povredio. Ne mogu tek tako da ga ostavim. – Je li ona u kući? – pitam, izlazeći s prilaza. Sterlingova mi skida telefon s ramena, puštajući ga da sklizne u držač koji štrči iznad upaljača, i uključuje zvučnik. –Ne, hoda oko kuće. – Jeste li ti i tvoj stric sami u kući? – Nismo, tu je i njegova devojka. – U redu, Emilija, otrči u njihovu sobu ako možeš to da izvedeš a da te ona ne vidi kroz prozor. Probudi ih. Ali budi tiha. Ako budu pravili buku, svi biste mogli da nastradate. Nosi telefon sa sobom. Čujem je kako teško diše. Gospode bože, ova devojčica je stvarno hrabra. Sterlingova rukom zaklanja usta i mikrofon telefona kako bi prigušila svoj razgovor s policijom u Šantiliju. Vozeći kao pomahnitala, pritiskam njen telefon i povlačim prstom, pokušavajući da otvorim svetla. Ali je ukapirala i počela da kuca još jednu poruku, ovog puta Holmsovoj, kako bi je obavestila da se vozimo u svojstvu „pripadnika snaga reda na zadatku“ u privatnom automobilu, bez rotacije i


sirene. Isto to ponavlja i policajcu, tako da se nadam da ćemo uspeti da stignemo u Šantili a da nas neki revnosni saobraćajac ne zaustavi zbog kršenja barem desetak saobraćajnih propisa. U pozadini se čuje pospan glas Linkolna Andresa. – Emilija? Šta je bilo, Emi? – Žena koja je ubila moje roditelje. Napolju je – kaže mu, a telefon joj je gotovo priljubljen uz lice. – Jesi li ti to imala košmar, dušo? – čuje se podjednako pospan ženski glas. – Nisam, ona je ovde, napolju. Moramo da se sakrijemo. – Emilija, prebaci na zvučnik – kažem joj. – Da tvoj stric može da me čuje. – U redu – dahće, i čujem promenu u pozadini. – G. Andres, ovde FBI agent Mercedes Ramirez. Emilija me je zvala. Ako kaže da je ta žena napolju, verujte joj. Lokalna policija je krenula ka vama. Imate li podrum ili tavan gde biste mogli da se sakrijete? – Ne – odgovara, sad već razbuđen. – Postoji trap… Presekla sam se. – Ali je ulaz spolja. Odavde ne možemo da stignemo do tamo. – Imate li oružja u kući? – N–ne. – Adresa je izvan grada – šapuće Sterlingova. – Dispečer mi kaže da će dvoja kola biti tamo za deset minuta. Deset minuta! Gospode bože! – Možete li da izađete iz kuće? Da odete kod komšija? – Hajde, Stasja, ustaj. Sad ćemo… – iznenada je zaćutao, a Emilija zacvilela. – U kući je – šišti on. – Izlazite. Izlazite odmah! Sterlingova drži svoj telefon pored mikrofona, sa uključenim snimanjem, i gleda me razrogačenih očiju. Tišinom se prolomio pucanj, za njim stenjanje i dva vriska. – Emilija, BEŽI – vičem pokušavajući da nadglasam pucnje. Sad samo Emilija vrišti. Ne znam ni da li me je čula. – Prestani – naređuje prigušen glas sa druge strane. – Prestani, sad si sigurna.


Emilija jeca, a potom neko iznenađeno stenje. – Prestani da mi se opireš – glas je sad već osoran. – Bezbedna si. Bićeš dobro. – Emilija! Još stenjanja, još jedan Emilijin vrisak, neartikulisan, krhotine koje joj paraju grlo, a onda… Ponovo pucanj i teški koraci. – Ne, ne, ne – kuka glas. – Ne, nije trebalo ovako da se desi. Ne. NE. Trebalo je da budeš BEZBEDNA! Ja te štitim! – Njen prodoran vrisak postepeno prelazi u zagrcnut, hrapav šapat. Jedva da čujem korake. Rekla bih da trči, a policije još nema, ne mogu da stignu na vreme da je zaustave! – Karo! – vičem, a ne znam ni da li može da me čuje. – Karo, ovde Mercedes. Da li me se sećaš? Ali sa druge strane dopire samo zadihano stenjanje nekog ko je još živ. Dok joj se suze slivaju niz beskrvno lice, Sterlingova govori dispečeru da pošalje ambulantna kola. Previše minuta kasnije, čujemo policiju da stiže i doziva po kući. – Ima živih! – viče jedan, ali neko je stao na Emilijin telefon pre nego što smo uspeli da saznamo o kome je reč. Vozim dvesta na putu na kom je dozvoljeno osamdeset, a nisam ni blizu dovoljno brza. Uz škripu se zaustavljamo ispred kuće Andresovih, a na sve strane blješte rotacije, pozleđujući rane koje su svežije nego inače. Na prilazu su parkirana dvoja ambulantna kola, a dok se probijamo ka ulaznim vratima, dva bolničara žurno izlaze s nosilima. Na njima je muškarac. Rođak njenog oca, Linkoln Andres. – Devojčica! – vičem. Jedan od njih odmahuje glavom, zatim se udaljavaju ka ambulantnim kolima. Na vratima je policajac, koji jedva da je bacio pogled na naše značke. – Žena i devojčica su bile mrtve pre nego što su pale na zemlju – obaveštava nas. – Ženi je metak prošao pravo kroz srce, a devojčica je upucana u glavu, iz blizine. – Mi smo bile na vezi s njom – govori mu Sterlingova, drhtavim glasom. – Videla je napasnika, pozvala nas i otišla da probudi strica i


njegovu devojku. Pokušavali su da izađu iz kuće. – Zašto je zvala vas? Zašto ne policiju? – Njeni roditelji su ubijeni trećeg. – Trljam ruke o obraze. – Ostavljena je ispred moje kuće, a dala sam joj svoj broj za slučaj da joj nešto zatreba. Videla je istu onu ženu ispred kuće. – Znači, vi ste ta? Sterlingova, časna reč, bukvalno riče na njega, a on crveni. – Nisam ništa loše mislio – žuri da se opravda. – Dispečer mi je rekao da je poziv uputio FBI, a mi nismo znali zašto, to je sve. Videli smo članak u novinama. – Agentkinja Katlin Vots vodi ovaj slučaj, a partneri su joj detektivi Minjon i Holmsova iz Manasasa. – Votsova je zvala našeg komandira; trebalo bi da stiže odmah za vama. – Trebaće joj malo više iz… – Sterlingova zastaje u pola rečenice, posmatrajući kako terenac pod rotacijom staje tik izanjenihkola. – Bila je još u Manasasu. Mercedes, ona je još bila u Manasasu! Što znači da je još ispitivala Gloriju. Votsova i Holmsova trče preko travnjaka. – Kara Eret – dovikuje Votsova dok nam prilaze. – Nakon što je napustila hraniteljsku porodicu, promenila je ime u Kerolajn Tilerman. Službenica u administraciji Centra. Policija je krenula u njen stan i poslali smo upozorenje svim patrolama za slučaj da primete njena kola. Kerolajn Tilerman. Kes i ja smo razgovarale s njom lice u lice u Centru za socijalni rad. Gledam u Holmsovu, koja je mnogo više uzdrmana. – Mi smo razgovarale sa Emilijom. Ona zatvara oči i nesvesno podiže ruku kako bi poljubila palac.[ 15] – Svi smo proverili Linkolna Andresa kad je rekao da će prihvatiti Emiliju – kaže Sterlingova. – Centar za socijalni rad je obavio svoje provere, ali i mi smo. Bio je potpuno čist. Najveći greh su mu bile dve–tri kazne za brzu vožnju. Zašto bi ga uopšte napadala? – Centar je jutros primio anonimnu pritužbu. – Anonimnu.


– Jutros? Votsova nestrpljivo potvrđuje. – Osoba koja je zvala je rekla kako se njegovoj devojci ne mogu poveriti deca jer je ubila dečaka. – Šta?! – vičemo uglas. – Kad je Stasja Jakova bila tinejdžerka, pomagala je ocu da očisti pištolje za kuhinjskim stolom, a onda je neki komšija zamolio njenog oca da izađe da mu nešto pomogne. Otac joj je rekao da spusti pištolj i da sačeka da se on vrati. Ušao je njen brat, totalno naduvan, i pomislio da je ona lopov. Napao ju je nožem. Dobila je nekoliko uboda i posekotina jer nije htela da ga povredi, ali kad joj je stavio nož pod grlo, dograbila je jedan od pištolja koji još nisu bili očišćeni i upucala ga u butinu. – Iskrvario je? – Ne, pozvala je hitnu pomoć, odveli su ga u bolnicu, ali kad su mu dali anesteziju… – Koristio je met. – Otac se vratio pri kraju borbe. Tek je on uspeo da ga odvoji od nje. Očigledno je bila samoodbrana, ona nikad nije optužena. – Ako se ispostavi da ta anonimna dojava potiče od bivše devojke ili prijatelja njenog brata… – vrtim glavom. – Ali Kara verovatno nije bila u stanju da to istraži. Čula je Emilijino ime i odlučila na licu mesta. Moj telefon zvrči; kunem se bogom, ima da ga… Sterlingova mi ga otima iz ruku. – To je Kes – objavljuje i prebacuje poziv na zvučnik. – Kerni, ovde Ramirezova, Sterlingova, Votsova i Holmsova. – Emilija? – pita umesto pozdrava. –… Ne. – Prokletstvo. – Uzdiše duboko i drhtavo; dobro se čuju i udah i izdah. – Kerolajn Tilerman nije u svom stanu. Policija je našla nekoliko maski, bele kombinezone, čiste i krvave, plave perike, čiste i krvave, kutiju belih medvedića s krilima… sav njen pribor, sem noža i pištolja, ali ima kutija s municijom. – Znamo li šta vozi? – Tamnoplavu hondu CR–V iz 2004. Pronašli smo svih osam dosijea koji su nestali iz Centra za socijalni rad i poslali smo agente i


policiju kod svih porodica da ih zaštitimo. – Šta je sa adresom u Stafordu? – Kuća pripada kapetanu korvete Dešonu Daglasu. Tamo živi sa ženom Oktavijom i devetogodišnjom ćerkom Nišel. Nema pritužbi niti sumnji na zlostavljanje, ni u okrugu Staford niti u mestima gde su ranije živeli. – Zovi policiju iz Staforda, neka pošalju patrolu. – O čemu razmišljaš? – pita Votsova. – Kara je upravo iz blizine ubila dete koje je pokušavala da spase. Potpuno je pomahnitala, a ako pokuša da se vrati u svoj stan, videće policiju. Kuda ideš kad nemaš kud? – Kući – polako kaže Holmsova. – Kod muža i ćerke. – Zamisli da imaš dvadeset tri godine i da nisi udata. – Onda roditeljima. – Ali majka joj je mrtva, a otac u zatvoru. Ostaje samo kuća u Stafordu, gde joj je otac priredio pravi pakao. Kuća gde živi čovek s malom ćerkom, a ona je svakog dana proveravala da nema nekih pritužbi na njega. – Pa i dalje nema nikakvih prijava – primećuje Sterlingova. – Misliš li da to nešto znači ženi koju smo čuli preko telefona? Odmahuje glavom. – Bernsajd zove Staford – izveštava nas Kes. – A budući da je vlasnik kuće kapetan korvete, posle toga će se javiti i Mornaričkim istražiteljima. Mislimo da smo otkrili šta je za Karu bio prvi okidač. – Šta? – Pre nekoliko meseci njen otac je angažovao privatnog istražitelja da je pronađe. Kad mu je to uspelo, poslao joj je pismo s molbom da ga poseti. Pismo je još u njenom stanu, pa smo pozvali zatvor. – Jel’ otišla? – Jeste. I još ovo; njen otac se oženio, a njegova žena čeka bebu. U avgustu će roditi devojčicu. – Možeš li da mi objasniš kako čovek koji je zatvoren zato što je podvodio ćerku ima prava na bračne posete? – reži Votsova. – I nema, ali je našao prijateljski nastrojenog čuvara koji je bio voljan da prošvercuje spermu, tako da je nova žena otišia na kliniku i


začela veštačkom oplodnjom. Čuvar je otpušten, ali sve je već bilo gotovo. – I tako će otac, koji ju je podvodio, dobiti još jednu devojčicu. Sećam se njegovog ispitivanja posle hapšenja; verovatno ju je potražio i to joj saopštio samo da bi je mučio. Đubre se verovatno loži što može ponovo da je povredi. U pravu si, mora da je to bio okidač. – Pozajmili smo timove Blejkijeve, Kuoma i Kanga da nas bude dovoljno. Hanoverijan je potpisao. – Njena završnica je Staford. – Srce mi kuca kao ludo. – Ne može tome da se odupre. – Sigurna si? – Šta radiš kad se izgubiš u šumi? Sterlingova mi prilazi i naslanja se na mene. – Trčiš kući – podsećam je. – Sve je u plamenu i haosu i ona trči kući, ali kad bude stigla tamo, setiće se šta joj se sve događalo, srešće devojčicu i u njoj će videti sebe. – Kerni, pošalji adresu Edisonu. – On je još ovde u kancelariji – kaže Kes. – Šta? – Sterlingova i ja vičemo uglas. Čuje se neko šuštanje i pištanje, a potom Edisonovo umorno gunđanje. – Kuda idemo? – Objasni mu usput, samo idite – naređuje Votsova. – Ramirezova, Sterlingova, krećite. – A pravila? – okleva Sterlingova. – Jebeš pravila. Vi imate najviše šanse da je smirite, samo se pobrinite da je uhapsi Kernijeva. Dajte mi vaše ključeve, vi uzmite moje; ja imam rotaciju. – Pruža ruku. Sterlingova uzima ključeve od mene i spušta joj ih u ruku, pokupivši njene. Za Sterlingovu se u Denveru govorilo da i najiskusniji agenti vrište dok ih ona vozi. Nikad nije izazvala nezgodu, nikad napravila štetu, ali tokom vožnje s njom, čoveku ostaje samo da se moli. Baš to nam sad treba. Dok, skidajući gumene rukavice, polako vozi ka ulici, snažno se odupirem nogama: zamišljam da tako rade mornari pred oluju. – Molim te da stignemo tamo – šapućem. – Porfavor.


27

Zaustavivši

se uz škripu guma, kuću Daglasovih zatičemo svu išaranu plavo–crvenim svetlima. Stojeći na ulaznim vratima u društvu uniformisanog policajca, Edison gleda na sat i stresa se. – Ona je stigla prva, verovatno pravo iz Šantilija – obaveštava nas. – Majka je unutra. Otac je već na putu za bolnicu, ali majka odbija da krene dok se ne uveri da joj je ćerka bezbedna. – Je li majka dobro? – Upucana u ruku, prolazna rana. Bolničari su je previli i paze na nju. Kerni je s njom. Policija organizuje zaustavljanje saobraćaja i potragu u šumi, FBI šalje još agenata kao ispomoć, a ako se operacija pretvori u potragu i spasavanje, tu su i marinci koji su ponudili pomoć van Kvantika. – Hajdemo unutra. Moram da razgovaram sa gđom Daglas. Gđa Daglas sedi u kuhinji, obema rukama držeći čašu vode. Uglavnom sluša Kes, koja stoji kraj nje, ali neprestano gleda kroz zastakljeni zid kutka za doručkovanje, kao da će svakog trenutka ugledati ćerku kako dolazi ulicom. Upravo je videla kako joj je muž pogođen a ćerka oteta i ja bih dala sve na svetu da mogu da budem pažljiva s njom, ali za ljubaznost više nema vremena. – Gđo Daglas, ja sam Mercedes Ramirez, FBI agent. Ima li u blizini neko mesto gde se igraju deca iz komšiluka? Nešto što postoji već neko vreme? Pilji u mene. – Molim? – Žena koja je otela vašu ćerku nekada je živela ovde. Ne u komšiluku, nego baš u ovoj kući. Neće otići iz Staforda, zato vas pitam postoji li neko mesto gde se deca okupljaju? Neko tajno mesto, za koje misle da je samo njima znano. – Um… ne, mislim da ne… – Bacivši pogled na ceduljice zalepljene na frižideru, odjednom se prenula. – Postoji kućica na


drvetu! Nišel ju je nacrtala. Ona i devojčica iz susedne kuće su je otkrile pre nekoliko nedelja. Rekla je da se raspada, a ja… ja sam je izgrdila što zalazi toliko duboko u šumu. – Jesu li vam rekle gde je to? – Ne, samo da je duboko u šumi. – Pomenuli ste devojčicu iz susedne kuće. S koje strane? Pokazuje i ja istrčavam i mahnito lupam na vrata, dok me Edison u stopu prati. Otvara nam čovek okruglog lica u bademantilu. – Šta se događa? – pita. – Jel’ s Daglasovima sve u redu? – Gospodine, da li je vaša ćerka kod kuće? – Jeste, ali šta… – Neko je oteo Nišel Daglas – kažem bez okolišanja – i mislimo da je ta žena možda vodi do kućice koju je vaša ćerka pronašla zajedno s Nišel. – Mi tamo više ne smemo da idemo! – dovikuje devojčica iz hodnika. Provukavši se iza oca, gleda nas široko otvorenih očiju. – Gđa Daglas je rekla da je mnogo daleko. – Neću te grditi zbog toga, mija – kažem, čučnuvši ispred nje. – Samo moram da znam gde je to. Možeš li da nam objasniš kako da stignemo tamo? Ona zabrinuto grize usnu. – Jel’ Nišel dobro? – Pokušavamo da je pronađemo. Ali nam je potrebna tvoja pomoć. – Čekajte. – Otrčavši uz stepenice, vraća se trenutak kasnije s papirom u rukama. – Nacrtala sam mapu. – Pritiska mi je na dlan toliko jako da se papir gužva, ali ga ona ravna da bi mi pokazala. – Idite pravo nazad i pređite potok, i tu ima jedna čudna stena. Idite pravo do gomile guma. Onda skrenite levo i još dugo idite pravo i tu je kuća na drvetu. Ali ne smete da se penjete uz merdevine jer su ekseri zarđali, a gđa Daglas kaže da tako može da se dobije tetanus. – Savršeno, dušo, hvala ti. – Uspravljam se, pružajući mapu njenom ocu. – Ostanite unutra neko vreme. Skupiće se još agenata i policajaca. – Naravno. Nadam se… – Guta knedlu i privlači ćerku k sebi. – Nadam se da ćete je pronaći.


Kes nas čeka između dve kuće. – Došao je Hanoverijan, unutra je sa gđom Daglas. Kuda mi idemo? – Trebaju nam jače baterijske lampe; idemo u šumu. Ona zviždi jednom uniformisanom policajcu i ubrzo utrčavamo među drveće, naoružani teškim reflektorskim lampama i obećanjem da pojačanje kreće za nama čim stigne do kuće. Trebalo bi da ih čekamo, ali Edisonu je dovoljan jedan pogled na moje lice kako bi odlučio da krenemo odmah. Trčimo dvoje po dvoje, sa izvučenim pištoljima uperenim ka zemlji i oborenim svetlima. Šuma nije ista kao ona kod kuće, gde je drveće bilo vretenasto, bodljikavo i zabodeno u nebo. Ovde su stabla deblja, grane manje šibaju i grebu. Ne razgovaramo; čuje se samo naše dahtanje. Buka sa ulice se polako udaljava, do nas dopiru samo čudni odlomci razgovora bez reči. Gazimo potok, plitak ali previše širok da bi se mogao preskočiti, ignorišući šljapkanje u cipelama dok tražimo stene koje je devojčica pomenula. Stižemo do njih tek nakon nekih kilometar i po; skrećemo desno. Gomila guma se pojavljuje ubrzo posle toga. Idite pravo još dosta dugo, rekla je, a s obzirom na to koliko smo se već udaljili, malo sam zabrinuta. Ubrzavamo korak, Edison i ja na čelu, okrenuti bočno na suprotne strane kako bismo mogli da primetio ako Kara pokuša da nam se prikrade. Prešavši još otprilike tri kilometra, iznenada čujemo neko vrištanje i još jedan glas kako viče. Sad već jurimo i konačno ispred sebe vidimo čistinu. Usporavamo onoliko koliko se usuđujemo, pokušavajući da budemo što tiši, ali naokolo su svuda suve grančice poput neke zvučne zamke. – Ne prilazite bliže! – dovikuje nam žena u belom i, zgrabivši Nišel za vrat, prekida njeno vrištanje. Pištolj joj se klati tik kraj Nišelinog lica. Isključivši lampu, provlačim je kroz gajke na zadnjoj strani pantalona. Edison uzdiše ali klima glavom, zatim maše Sterlingovoj i Kes da svaka pođe na svoju stranu, kleknuvši kako bih mogla da ga zaobiđem.


– Karo – dozivam je. – Karo, to sam ja, Mercedes. Znam da ne želiš da povrediš Nišel. – Ja je spasavam! – viče; glas joj je prigušen ispod čisto bele maske, bez nacrtanog lica. – Oni će je povrediti. Oni je stalno povređuju. – Kao što je tebe povredio tvoj otac – potvrđujem, zakoračivši na čistinu. Podiže pištolj i uperuje ga u mene, ali ja ne pokušavam da joj se približim. – Znam da njegova nova žena očekuje devojčicu. Karo, obećavam ti da on nikad neće dobiti priliku da povredi tu devojčicu. – Ja ću je paziti – ne odustaje ona. – Možeš li da skineš masku, Karo. Daj da ti vidim lice, dušo, hoću da se uverim da si dobro. Okleva, ali onda staje iza Nišel kako bi joj ona poslužila kao štit dok rukom u kojoj drži pištolj podiže masku. Njena prirodna kosa je malo pepeljastije plava od perike, tamna i mokra od znoja tamo gde ju je uplela u čvrstu kiku. Ova mlada žena, širokih jagodica i punog lica, ne podseća mnogo na skrhanu devojčicu s fotografija u dosijeu. Izgleda zdravo i gotovo da ne mogu da povežem njenu veselu pojavu u Centru za socijalni rad sa detetom koje bi se rasplakalo svaki put kad izađem iz njene bolničke sobe. Dok me nije pogleda a ja joj u očima prepoznala strah. – Eto, to si ti, dušo. Jeste li ti i Nišel dobro? Devojčica me gleda u neverici dok joj se niz lice slivaju suze. Da bar mogu da joj namignem ili da se nasmešim, da uradim bilo šta što bi joj pokazalo da sam na njenoj strani, ali ne smem, jer Kara ne skida pogled s mene. I ona plače, ali vrti glavom. – Ne mogu da im dozvolim da je povrede. – Onda daj da je ja uzmem, Karo. Znaš da je ja neću povrediti. Iznenada ponovo diže pištolj i uperuje ga u mene. – Trebalo je da paziš i na Emiliju, ali ti si je pustila da ode kod one žene! Ta žena je ubila dečaka! – Nije, Karo. Brat ju je napao dok je bio drogiran. Branila se. On ne bi umro od metka, samo ga je okrznuo. Ali loše je reagovao na anesteziju zbog droge koju je uzimao. Umro je zbog droge, dušo. Ona ni za šta nije bila kriva.


– Ne, ti me lažeš! – Nikad te nisam lagala, Karo. Pusti Nišel da dođe do mene. Ja ću je čuvati. – Niko ne može da nas sačuva – kaže mračno. – Svet nije bezbedan, Mercedes. Nikad to nije ni bio. – Sad kad je u panici, jasno se čuje njeno južnjačko otezanje, potpuno neprimetno tokom našeg razgovora u kancelariji. – Ali mi smo ovde, Karo. Gledaj nas samo, ti i ja. Naši očevi su nas užasno povredili, ali smo preživele. Pomažemo drugoj deci. Tako ti je dobro išlo, zlato, toliko si se trudila da sačuvaš tu decu. Sara? Sara Karter? Donela si joj veliko olakšanje, Karo, sad je bezbedna. A to je tvoja zasluga. – Njen očuh je bio zao – kaže ona, malo spustivši pištolj. – Jeste. Zlostavljao ju je. A ti si ga zaustavila. Nišel se ne otima, ali me posmatra, napregnuto razmišljajući. Začuvši krckanje grančice koju je Kes zgazila, prebacuje težinu i spušta nogu za jednu granu niže. O, pametnice mala! – Karo, znam da štitiš Nišel, ali sećaš se kad sam ti rekla da postoje pravila? Ja ne smem da spustim svoj pištolj dok god neko drugi svoj drži podignut. Sećaš se toga? Plavuša polako klima glavom. – Tatin prijatelj, morao je da ga spusti. – Tačno. Znam da je ti čuvaš, Karo, ali držiš pištolj. Zato ja ne smem da spustim svoj. – Ali… – Zar ne želiš da ti pomognem, Karo? Izabrala je ime Kerolajn, ali Kara joj je urezano u kosti, utisnuto kroz ožiljke. Kara je ime preplašene devojčice kojoj treba uteha. Koja mi je verovala. Kes i Sterlingova neće moći da je uhvate na nišan sa strane, a da pritom Nišel ne dovedu u opasnost. Kara mora da spusti pištolj. – Nisam htela da povredim Emiliju – jeca. – Samo sam pokušavala da je zaštitim. – Znam. Znam da si htela da je zaštitiš, samo te ona nije razumela. Uplašila se, Karo. A kad smo uplašeni, svašta nam padne


na pamet, zar ne? Spusti pištolj, dušo. Po mogućstvu pre nego što te prepadne helikopter koji već čujem u daljini. Ali ona predugo okleva, nad čistinom se nadvija helikopter sa zaslepljujućim svetlima i ja, poučena iskustvom, žmirim. Kara vrišti. – Pokušavaš da me prevariš! – ciči. – Lagala si me! – Karo, znam da imaš najbolje namere, ali ubila si neke ljude. Za to postoje posledice. Edison, Sterlingova i Kes izlaze na čistinu s podignutim pištoljima uperenim u Karu. Ostaju iza mene, kako bih mogla da nastavim da je ubeđujem. Ali izgubila sam je. Gleda u mene, očiju svetlucavih od suza, celo telo joj se trese od uzbuđenja. – Ja im pomažem, Mercedes. Kao što si ti meni pomogla. Zašto… Mislila sam da ćeš biti ponosna na mene. Zašto pokušavaš da me zaustaviš? Zašto? – Kerolajn Tilerman – dovikuje Edison pokušavajući da nadglasa zaglušujuću elisu helikoptera. – Spustite pištolj. Hapsim vas zbog ubistva Sandre i Danijela Vilkinsa, Melise i Semjuela Vonga… Lica iskrivljenog od besa, Kara poleće napred, sapliće se o Nišel, koja se opire, i puca. Edison je zastenjao i pao na zemlju. Odjednom se čuje prasak i na Karinom čelu se rascvetava tamnocrvena ruža. Udiše, pokušavajući da dobije na vremenu, zatim pada unazad dok Nišel pokušava da se oslobodi. Krajičkom oka vidim Sterlingovu i Kes, ali one obe gledaju u mene. Dios mto. To sam bila ja. Pucanj je bio moj. Sterlingova trči da uhvati Nišel, šutirajući pištolj i držeći dete tako da ne može da vidi devojku ispruženu na zemlji, širom razrogačenih, iznenađenih očiju, usta otvorenih u šoku. Stenjanje iza mojih leđa tera me da se okrenem. Edison. – Mercedes. Spuštam se kraj njega. Presamićen preko leve noge, obema rukama, koliko god može, pritiska butinu. Između prstiju mu curi krv, gusta i tamna. Vrativši pištolj u futrolu, teži nego ikad, svlačim


neotkopčanu bluzu, dugmići se razleću na sve strane, i uvijam je oko rane. – Znaš – uspeva da procedi kroz stisnute zube – sad će stvarno misliti da spavaš sa mnom. Čvrsto zatežem prvi čvor preko rupe od metka, na šta on stenje. – Kako je? – pita Sterlingova drhtavim glasom. – Moraćemo da ga podignemo. Helikopter ne može da sleti, a on nije u stanju da hoda. Predaleko je da bismo ga nosili. – Jel’ ti to hoćeš da kažeš da sam debeo? – Hoću da kažem da ću te, ako nastaviš da praviš viceve, prepustiti na milost i nemilost Priji. Kreten mi se kezi. – Ja sam bio primer uzdržanosti kad je ona bila ranjena. – To ne znači da će i ona biti. Na licu mu se pojavljuje bolna grimasa, mišić se steže pod mojom rukom. – U pravu si. – Marinac u punoj opremi spušta se konopcem iz helikoptera koji lebdi nad nama. – Ima li povređenih? – urla. Kes ga hvata za lakat i usmerava ka nama. Ako se dobro sećam, marinci nemaju medicinsko osoblje, ali u većini jedinica postoji neko ko je prošao kakvu–takvu medicinsku obuku. Na brzinu pregleda ranu ispod poveza, koji se brzo natapa, zatim okreće glavu kako bi nešto rekao u radio–predajnik na ramenu. Iz helikoptera se spušta i drugi marinac noseći tablu na rasklapanje opremljenu kaiševima za pričvršćivanje. – O, ne – mumla Edison. Lupam mu čvrgu krvavim prstima. – Ima da radiš šta ti se kaže i još da se zahvališ – opominjem ga preteći. A onda, zato što mi je brat i zato što smo oboje nasmrt isprepadani, provlačim prste kroz njegove guste kovrdže. Izvukla sam ruku tek kad su ga marinci podigli, u jednom veštom, izvežbanom pokretu, i prebacli na ploču. Odnose ploču do konopaca koji vise iz helikoptera i vezuju i sebe i njega nizom čvorova koji mom neiskusnom oku deluju više brzi nego sigurni. Čekrk u helikopteru ih podiže. Edison umorno i pomalo šeretski salutira marincima koji ga uvlače u letelicu; posle toga ga više ne vidim.


Kes me obema rukama hvata za lakat i podiže me. – Nišel – podseća me, dok se helikopter udaljava. Tako je. Isprepadano dete, koje nema pojma šta se događa. Privijena je uz Sterlingovu, lica zagnjurenog u njeno krilo; ramena joj se tresu. Elajza je mazi između plećki, pokušavajući da je primiri. – Nišel? Pomera glavu kako bi mogla da me pogleda jednim okom. Spuštam se na kolena, pokušavajući da ni jednu ni drugu ne dodirnem svojim krvavim rukama. – Ti si mnogo pametna i hrabra devojčica – kažem joj. – Znala si šta pokušavamo da uradimo, jelda? – U početku nisam – mumla negde u Elizinu košulju. – Ali si shvatila. Bilo je mnogo strašno, ali ti si shvatila i pomogla si nam. Hvala ti, Nišel. Žao mi je što se ovo desilo i žao mi je što je na početku izgledalo kao da pogoršavam stvar. Ali znaš šta, mama te čeka kod kuće i mnogo je zabrinuta. Malo se prenula. Ne dovoljno da bi pustila Sterlingovu, ali sad joj bar vidim celo lice. – Jel’ ona dobro? – žurno pita. – Krvarila je, ali nisam uspela da vidim koliko. – Povređena je – priznajem – ali će se oporaviti. Kad bude videla da je s tobom sve kako treba, obe ćete u bolnicu. Tvoj tata je već tamo, ali ne znam kako mu je. Odvezli su ga pre nego što sam stigla. Kroz šumu se probijaju zvuci, vika i dozivanje. Kes, stojeći kao stražar kraj Karinog tela, vraća telefon u džep. – MAR– KO! – viče, a među drvećem se razleže iznenađen smeh. – Tupavi federalci – dovikuje neko. – „Marko“ treba da viče onaj koji traži. – Pa ne mogu ja da kažem „Polo“ ako vi niste dovoljno pametni da prvi viknete „Marko“! Nišel se kikoće, iznenadivši i samu sebe. – Nišel, stvarno nam je laknulo što si dobro – kažem joj, i sama malčice ošamućena. – Sad možemo malo i da se glupiramo, slažeš se? Klima glavom stidljivo se smeškajući. Mali čopor stiže do čistine, uglavnom uniformisani policajci i poneki agent. Žena policajac nam odmah prilazi i smeši se devojčici. – Ćao, Nišel. Ja sam policajka Frendli. Da li me se sećaš?


Na trenutak okleva, a onda se ponovo kikoće. – Vi ste govorili u mojoj školi. Rekli ste da se stvarno zovete policajka Frendli. – I zovem se – kaže žena, pokazujući na značku. – Hana Frendli. Dok smo te tražili, iz bolnice su zvali tvoju mamu. Tvoj tata će biti sasvim dobro. Uskoro ćeš ih oboje videti. Nišel se osvrće ka Kari, ali živi zid policajaca joj zaklanja pogled na telo. – Ja… ja… – U redu je, Nišei, možeš da nas pitaš šta god hoćeš. – Ja nisam ništa pogrešila, jelda? Nije me otela jer sam bila nevaljala? – Ništa nisi pogrešila – odlučno joj odgovaram. – Ona je živela ovde kad je bila mala. Otac joj je bio loš čovek i naneo joj je zlo, a kad se mnogo naljutila zbog nečega, pomislila je da i tvoji roditelji tebi nanose zlo, zato što živiš u istoj kući. Nisi ti uradila ništa loše, a nisu ni tvoji roditelji, budi sigurna u to. Proučava moje lice kao da pokušava da ga zapamti, zadržavajući tamne oči na ožiljcima koje sam zaradila kad sam imala samo godinu više nego ona, i naposletku klima glavom. – Dobro. Jel’ mogu sad kući? – Naravno – kaže policajka Frendli, pružajući joj ruku. Nišel je prihvata, dopuštajući joj da je odvede od Elize i mene. Sterlingova mi pomaže da ustanem jer su mi kolena pomalo klecava, a ne bih rekla da je klečanje jedini uzrok tome. Iako verovatno ne bi trebalo, guram se među policajce kako bih klekla pored Kare, na bezbednoj udaljenosti od lokve krvi koja lipti iz zadnjeg dela njene razmrskane glave. Iznad kragne belog kombinezona proviruje tanak zlatni lančić. Uzimam grančicu, pažljivo ga povlačim i izvlačim medaljon u obliku srca. – Ima li neko rukavice? Jedan od agenata iz Kangovog tima kleči prekoputa mene; na rukama ima rukavice. – Treba nešto da uzmeš? Pokazujem mu grančicom, zaljuljavši medaljon. – Hoću da vidim šta je unutra. Hvata medaljon i pažljivo ga otvara. Na jednoj strani je Karina slika iz tinejdžerskih dana s njenim belim medvedićem i crvenom zavesom u pozadini. Smeši se, a kosa, na kojoj je riđa farba već


izbledela, ima plavi izrastak. Na drugoj strani je moja slika isečena iz novina, sa docrtanim zlatnim oreolom. Utroba mi se okrenula i morala sam da se ugrizem za usnu da se ne bih ispovraćala. – Možeš da zatvoriš, hvala ti – promuklo šapućem. – Misliš da ti to čini dobro? – pita Kes. U misli mi se vraća pitanje koje sam postavila ocu Brendonu. Kako možemo da prepoznamo kad nanosimo više štete nego što činimo dobra? – Mercedes, spasila si je pre devet godina, a danas si dala sve od sebe da je ponovo spaseš. Ono što se događalo u međuvremenu nije tvoja krivica. A nije ni tvoja odgovornost. – Sistem joj je naneo zlo. –I tebi je. Podižem oči ka njoj, a ona mi uzvraća namršten, nepokolebljiv pogled. – Slušaj, nikad mi nisi rekla, a ni sad te ne pitam, ali i ja ponešto umem da primetim, znaš? Znam da si godinama bila kod raznih hranitelja, ali jedini dom koji pominješ je onaj poslednji. Misliš da nisam pročitala između redova da je u ostalima bilo teško sranje? – Samo u jednom je bilo baš grozno – priznajem. – U svim ostalim prilikama, premeštali su me jer je moja porodica pokušavala da me vrati kući. – Svejedno. Ti, Mercedes Ramirez, jebena mučenice, ti si živi dokaz da put koji je ona izabrala nije bio i jedini. – Jel’ ti neko već rekao da ti ovo ne ide baš dobro? Kes samo sleže ramenima i ponovo me diže. – Sigurno sam bar duplo bolja od Edisona. U tome možda ima istine. – Polazi. Hajde da se vratimo do Hanoverijana kako bi mogla da odeš do „Betezde“ da vidiš šta je sa Edisonom. Osvrćem se ka Kari, opirući se drugarici koja me povlači za lakat. – Trebalo bi da… – Mercedes. – Izgubivši strpljenje, ne čeka da je pogledam već me hvata za bradu i na silu me okreće. – Pružila si joj onoliko dobrote koliko je bilo moguće. Sad probaj da budeš dobra prema


sebi. Niko neće oskrnaviti njeno telo. Samo čekaju patologa. Nemoj da klečiš tu kao u pokori. Ali to i jeste to, ili bi bar trebalo da bude. Pokora. Možda bdenje. Bilo joj je potrebno da je spasem. Bilo to pošteno ili ne, bilo moguće ili ne, bilo joj je potrebno da to učinim za nju, a ja sam je izneverila. Obgrlivši me oko struka, Sterlingova nam se pridružuje, pa se nas tri saplićemo, zaustavivši se u poslednjem trenutku da ne padnemo i tako postanemo večiti predmet sprdnje stafordske policije.


28

Vraćamo

se u kuću Daglasovih baš u trenutku kad Nišel i njenu majku odvoze ambulantnim kolima. Stojeći na kolskom prilazu, Vik nas zabrinuto odmerava, a onda nas sve tri privlači u zagrljaj. Okupljeni policajci i agenti smeju se našim neuspešnim pokušajima da uspostavimo ravnotežu jer za Vika baš i ne bi bilo dobro da tresne na beton, ali njega baš briga – nema nameru da nas pusti. Kes se prva izvlači, pocrvenela kao bulka. Iako je povremeno bila na pozajmici u našem timu, mislim da nikad nije doživela pravi Hanoverijanov zagrljaj. Sterlingova i ja se udobnije gnjezidmo; čini mi se kao da sam se vratila kući. – Edison je pogođen u nogu – mumlam u njegov kaput. – Znam. Ići ćemo da ga obiđemo. Moraš samo da daš izjavu, pa možemo da pođemo. To bi značilo da moram da ga pustim. Ostavio je ruku na mom ramenu čak i kad smo se svi uspravili, a Kes pozvala Votsovu kako bismo izjave dali direktno njoj. Nije nas mnogo gnjavila, pogotovo u svetlu onoga što nas tek čeka. Jedan agent je opalio iz svog oružja i osumnjičena je poginula, tako da Unutrašnja kontrola mora da obavi istragu. Činjenica da moje prisustvo na mestu događaja gotovo da nije bilo dozvoljeno i da ga je zahtevao agent koji vodi slučaj, ali tehnički u suprotnosti s pravilima, dodatno će zakomplikovati stvar. Stoga s Votsovom samo prolazimo kroz redosled događaja, okupljene oko telefona kao oko igrice „pronađi dečka“ koju smo igrale u srednjoj školi. – Ja ću vratiti Edisonova kola u Kvantiko – kaže Kes nakon što smo prekinuli vezu. – Ti i Votsova možete da se razmenite, osim ako vam nešto ne treba odmah. Sterlingova sleže ramenima. – U ovom trenutku, čak i da mi nešto treba, ne bih umela da kažem šta je to.


– Imate li nekog agenta od poverenja koji bi mogao da vrati kola Votsove u garažu? – pita Vik. – Onda bi one mogle da pođu mojim kolima. – Naravno. Već je dozvoljavala Kuomu da ih vozi i nije mnogo paničila, a on je još u šumi. Obavestiću ga. Sterlingova joj predaje ključeve, pa uskačemo u Vikov auto i krećemo ka bolnici „Betezda“. Tiho je, CD pevuši Vikov najdraži album Bili Holidej. Ruke počinju da me svrbe zbog krvi, ali ako ih budem češala ili trljala, sve će popadati po Vikovim kolima. Doduše, pretrpela su ona i mnogo gore stvari od njegovih ćerki, ali ipak. Osećam to pomalo kao pokoru, a nema Kes da se i ovog puta izviče na mene. – Tašne su nam ostale u mojim kolima – iznenada objavljuje Sterlingova. – Pa? – Vozila sam do Staforda bez dozvole. Okrećem se da je pogledam. Dočekuje moj pogled s pokunjenim osmehom i sleže ramenima. Odjednom počinjem grohotom da se smejem, pokušavajući da zamislim kako bismo policajcu objasnile zašto vozimo dvesta na sat bez dozvole. Otpozadi čujem kako se i ona kikoće, čak se i Vik smeje, jer i on zna kako Sterlingova vozi kad odluči da negde odmah stigne. Glupo je i smešno i ne mogu da prestanem da se smejem, a onda se smeh naglo pretvara u suze i ja nastavljam da jecam u svoje rame kako ne bih razmazala krv po licu. Gospode. Sterlingova otkopčava pojas i pokušava da se provuče između prednjih sedišta da me zagrli, nezgodno se izvijajući preko menjača. Nešto mi govori, nežnim glasom, ne glasnije od Bili Holidej, ali ja ne razabiram reči. Jedva sam shvatila da je to zato što govori hebrejski. Pitam se je li to molitva ili uspavanka ili vrlo blag ukor koji bi trebalo da me osvesti. Takva je Sterlingova. Moglo bi biti bilo šta od toga, ili čak sve zajedno. Stižemo u bolnicu, Vik parkira, izvlači maramicu iz džepa i briše mi lice i vrat. Pokušavam da mu pomognem, ali on me lupka po ruci;


oh, da, ruke su mi prekrivene krvlju. Iz nekog razloga to stalno zaboravljam. Edison je, saznajemo, na operaciji i lekari još uvek nisu sigurni da li će morati da mu stave šinu u kost. Definitivno je slomljena, ali s obzirom na to da je on aktivan agent, hirurg će učinti sve što je u njegovoj moći da izbegne ono što bi ga moglo sprečiti da se vrati na teren. Tek sam se tad prisetila da je „Betezda“ vojna bolnica. Sterlingova me odvlači u toalet da operem ruke i lice. Kad smo se vratile u čekaonicu, zatekle smo Vika kako telefonom razgovara s Prijom, obaveštavajući je o Edisonu. Nisam mislila da će je zvati ovako kasno, ali to je ipak Prija. Edison joj je brat, a sem toga, ona se leti ionako pretvara u noćnu pticu. Vikov glas je blag i umirujući – glas na koji, posle ovoliko godina, svi instinktivno reagujemo. Čak se i Elizina ramena malo opuštaju. U jednom trenutku, Vik odlazi da pronađe kafu i doručak, ostavljajući poluzaspalu Sterlingovu naslonjenu na mene. Iz džepa izvlačim futrolu sa identifikacijom, presavijam je i na nju postavljam značku. Deset joj je godina i to se vidi. Zlato je pohabano i izgrebano u najistaknutijim vrhovima slova, tamo gde se metal tare o kožnu pregradu futrole za identifikaciona dokumenta. Na jednoj strani fali parče, otkinuto kad je značka, prilikom nekog hapšenja, udarila o ivičnjak; na unutrašnjosti slova U u natpisu US vidljiv je trag sasušene krvi koju nikakvo pranje ne može da ukloni, a orao na vrhu je ostao bez glave jer je agent početnik Kes, u svom bezgraničnom strahu od pištolja, zaboravila da on ima osigurač. Istog dana kad je upucala orla na mojoj znački, odloženoj na policu s municijom, gde je trebalo da bude bezbedna, Kes je dobila ličnog instruktora, i to nikog drugog do upravnika streljane, koji je izjavio da je to u interesu opšte bezbednosti. No slepa i opterećena reljefna Pravda još stoji u centru značke. U idealnom svetu, naš zadatak je da sprovodimo pravdu. Da bez predrasuda i predubeđenja izvagamo informacije i zamahnemo mačem. Prolazim prstima duž orlovih krila, prateći obrise slova koja su oblikovala gotovo trećinu mog života. FEDERALNIISTRAŽNIBIRO MINISTARSTVO PRAVDE


Kad sam dobila značku, na gotovo isti načina sam povlačila prstima po njoj, iznova prateći reči kao da je to bio jedini način da ubedim sebe da je prava. Bila je nova, inspirisala me je i beskrajno plašila, a sad se toliko toga promenilo. Ali neke stvari nisu. I dalje me plaši. Kad sam se upuštala u sve ovo, znala sam bolje od većine drugih početnika da pripadnost FBI–ju nije, niti može da bude nešto jednostavno, a ipak sam nekako očekivala da će biti lako. Ne, lako nije prava reč. Očekivala sam da će biti kao prav put. Izazovno, to da, ponekad čak i bolno, ali bez dvojbi, kolebanja. Nikad nisam pomislila da ću doći u situaciju da preispitujem dobro koje činimo. Nikad nije bila tajna da je sistem manjkav. Moju treću hraniteljsku porodicu činili su jedan ljigav matorac i njegov gotovo odrasli sin, koji su voleli da gledaju devojčice dok se tuširaju. Stekla sam naviku da preskačem ručak i tuširam se u školi, a za mnom su se povele i ostale starije devojčice. One mlađe nisu imale tuševe ili gimnastičke sale, ali uspevale smo da ih dosta brzo provučemo kroz kupatilo u kući, stražareći ispred vrata dok su muškarci bili odsutni. Ali imala sam i sreće. U većini domova sam se osećala bezbedno, pa i ako nisu bih naročito topli, pružali su ono najneophodnije, ne oduzimajući nam zauzvrat mnogo dostojanstva. Moje poslednje udomiteljke, moje majke, bile su drugačije, što je predstavljalo pravu retkost. To sam, čini mi se, još tad shvatila. Koliko dece koje spasemo nema toliko sreće? Koliko njih koji nemaju porodice u čiju sigurnost mogu da se vrate završe na gorim mestima nego što su ona iz kojih dolaze? Koliko je na ovom svetu Kara, na korak da puknu i pobiju sve oko sebe u očajničkom činu samouništenja? Koliko sam ih lično stvorila? – Boli me mozak od tebe – mumla Sterlingova. – Prestani. – Pokušavam. – Ne, ne pokušavaš. – Podiže ruku, tešku od umora, i nespretno me tapše po licu. – Sve je u redu. Težak dan. – Šta ti radiš da bi preživela nemoguć dan? – Uglavnom puštam tebe i Edisona da me nalivate pićem. Znači, to je to.


– Vik je ovde – ubrzo nastavlja – zato što ga progone isti strahovi kao većinu roditelja. Edison je tu jer ne želi da još jedna porodica podnosi teret i bol neizvesnosti. Ja sam tu jer znam kako ovakvi zločini teško padaju porodici i prijateljima zločinaca i želim da olakšam taj teret ako je ikako moguće. Naravno da smo svi tu zbog dece. Naravno. Ali imamo i gomilu drugih razloga. Ti si jedina od nas koja je ovde isključivo zbog dece. Ovde si zbog njih. Da ih spaseš. Da im pomogneš. Pomoći ćeš svim ostalima koliko god možeš zato što si dobar čovek, ali deca su ti na prvom mestu. Prema tome, prirodno je da će tebi biti najteže. Vrpolji se na stolici, oslanjajući se bradom o moju ključnu kost, a onda se smiruje, čela zaronjenog u moj vrat. – Mislim da te to što preispituješ svoj uticaj na druge čini boljim agentom, zbog toga si još savesnija. Ali ti pripadaš ovde, Mercedes. Ni na trenutak ne sumnjaj u to. – Dobro, hermana. Nekoliko sati kasnije, dugo pošto se Vik vratio sa doručkom iz aparata, u čekaonici se pojavljuje hirurg, široko se osmehujući. Čvor u mojim grudima popušta. – Agent Edison će se sasvim oporaviti – kaže nam, smestivši se u stolicu prekoputa nas. – Prebacili smo ga na intenzivnu negu, još se nije povratio od anestezije. Kad se bude malo osvestio, daćemo mu sva uputstva kojih se verovatno neće pridržavati. – Uh. Znači, poznat vam je taj tip. – Operišem marince; svi su taj tip. Biće ovde još najmanje nekoliko dana, a to se može i produžiti, u zavisnosti od toga kako bude tekao oporavak, a još više od njegovog ponašanja. Tu vi stupate na scenu: nismo mu ugradili nikakvu gvožđuriju, ali to ne znači da neko neće morati to naknadno da uradi ako on zezne stvar. Što će reći da mora da poštuje ograničenja, da ne zanemaruje bol, da ne goni sebe jače nego što mu fizioterapeut preporuči. Moraćete da ga držite pod kontrolom. – U tome smo najbolji – kikoće se Vik. – U normalnim okolnostima, dozvolila bih vam da ga na intenzivnoj nezi posetite jedan po jedan. – Ali? – pita Sterlingova ustajući.


– Ali prvo što je izgovorio posle operacije bila su vaša imena, tako da smatram da će se bolje odmarati ako ste vi s njim. Samo imajte na umu da mora da se odmara. Vik ozbiljno obećava u ime svih nas, a Elajza i ja smo toliko umorne da, za promenu, ne delujemo buntovno. Doktorka nas lično odvodi do sobe u kojoj Edison leži, bled i ošamućen, na bolničkom krevetu sa žicama i cevčicama prikačenim na ruke i grudi. Podiže ruku da nas pozdravi, ali se sav smete zbog cevčice u ruci. – Mora da je na nečem mnooogo dobrom – kaže Vik upola glasa. – Vete a la mierda, Vik – mumla Edison. – Znam španski, setićeš se toga kad se budeš otreznio. Razumem šta to znači. To je zagonetka samo za Sterlingovu. – Ne smem to da kažem Sterlingovoj! Gospode bože, potpuno se skandalizovao. Pogledom traži Sterlingovu i pokazuje joj da mu priđe, mlatarajući rukom dok nije iskoračila. Povlači je bliže, gotovo da su se našli licem u lice, uprkos nezgodnom položaju kreveta. – Tebi ne mogu to da kažem – izgovara svečano pravo u njen nos. – Zahvalna sam ti na tome – odgovara ona u gotovo identičnom tonu, cmoknuvši ga u vrh nosa. Vik deluje istinski iznenađeno, te mi dobacuje znatiželjan pogled. – Jesmo li mi znali za ovo? – Mora da se šališ! Pa ni oni nisu znali za to. – Ali ti jesi. – Može biti i da sam se malčice kladila sa devojkama. Prija i ja smo se kladile na to kad će; Inara i Viktorija Blis da neće. – I nije ti palo na pamet da mi ispričaš? Naslanjam se na njegova široka ramena, smešeći se, dok Edison pokušava da ubedi Elizu da je stvarno, ali stvarno dobro. – Nisam htela da ga neko zadirkuje dok sam ne shvati šta se dešava. Da ne bi sam sebe odvratio od toga. – Ti znaš da agenti iz istog tima ne smeju da se zabavljaju? Preterano zbližavanje. – Znam i da je naše prijateljstvo sa devojkama protiv pravila. Suviše smo bliski. Suviše smo uključeni. Ali mi smo jedan od najboljih timova u Birou. Nekako ćemo to izvesti.


– Da. Ti ćeš to izvesti. Stojimo kraj zida, gledajući i osećajući toplinu porodice, a onda se Edišon ponovo iznenađuje što ima iglu u ruci, a Elajza pada s kreveta od smeha.


29

Kasnije,

u toku prepodneva, nakon što su Edisona prebacili u običnu sobu, Dženi dovozi Priju do „Betezde“. Nije da i Inara i Viktorija Blis nisu zabrinute, samo niko od nas neće da im obezbedi municiju kako bi ga kasnije zadirkivale. Ne seća se svega što se dešavalo na intenzivnoj nezi i mrzi bolnice, tako da će neko vreme biti malo osetljiv. Tim pre. – Idite kući – naređuje Dženi celom društvu, uključujući i njenog muža. – Istuširajte se. Odspavajte. Za boga miloga, obucite nešto čisto. Da se niko od vas nije pojavio ovde najmanje osam sati. – Ali… – Nećete biti ni od kakve koristi ovom mladom čoveku ako se sami raspadate. Odlazite. – Ali… – Viktore Hanoverijane, nemoj da ti sad zovem majku! Osmehuje joj se i cmače je u obraz. – Samo sam čekao kad ćeš potegnuti mamu. Položivši ruku na njegov obraz, sa osmehom mu uzvraća poljubac, zatim pomera ruku i snažno mu zavrće uvo, na šta se on uvija ne bi li se oslobodio. – Nema ni godinu dana kako si u tom krevetu bio ti, Viktore, a doktori su se plašili da ćeš ga napustiti samo s nogama napred. Proći će još dosta godina pre nego što ti budem dozvolila da po bolnicama praviš viceve na moj račun. Propisno pokunjen, ponovo je ljubi. – U pravu si i ja ti se izvinjavam. Bio sam netaktičan. – Hvala. Držeći Edisonovu ruku, iako on čvrsto spava, Sterlingova mi dobacuje značajan pogled. – Model stabilne veze? – Bez sumnje.


Viktor trlja uvo sa bolnom grimasom na licu. – Misliš na komunikaciju ili na zlostavljanje? – Da – odgovaramo odlučno, a Dženi se kezi dok nas isteruje iz sobe. Podigavši noge na madrac, Prija zauzima Elizinu stolicu pored kreveta. – Ne brinite; ako pokuša da ustane, pripretiću mu da ću mu izvući kateter. Toliko će se prepasti da će morati da sluša. Uprkos ženinom naređenju da nas vrati kući, Viktor radi ono što treba i vozi nas nazad u Kvantiko. I Elizina i moja kola su tamo – pretpostavljam da je Votsova vratila Elizina – kao i naše tašne, ali ima još nešto što moram da uradim. Ispred radnog stola agentkinje Dern u Unutrašnjoj kontroli, predajem značku i pištolj, a ona se okreće da ih odloži u zidni sef. Neću da se pretvaram – boli me kad gledam kako nestaju iza gvozdenih vrata. Kad god je moj pištolj završio u sefu, znala sam šifru, bilo onu privremenu za hotelski sef ili datum masakra na Dan svetog Valentina (Sterlingova), datum kad je Prija ušla u naš život (Edison) ili godine rođena Holi, Britani i Džejni (Vik). Ili moju – datum kad me je Vik izvukao iz šumske kolibe. – Ne očekujemo da ćemo tokom istrage naići na neka iznenađenja – kaže mi Dernova, izvlačeći kesicu bombona M&Ms iz fioke radnog stola. – Trebaće nam nekoliko dana da sve sročimo pre nego što vas pozovemo. Rekla bih da će vam to dati vremena da pripremite sve što vam treba, ali kako ste nas obaveštavali o svakom koraku, bolje da to vreme iskoristite da se odmorite. Ne verujem da će proći više od nedelju–dve pre nego što vam budemo vratili značku. Nisam sigurna šta mi se u tom trenutku ogleda na licu, budući da ona seda, zainteresovana i pomalo zabrinuta. – Agentkinjo Ramirez? Zar ne želite da vam vratimo značku? – Ja… ne znam – priznajem tiho. Uprkos onome što su Kes i Sterlingova jutros izgovorile, uprkos onome što sam rekla Viku, nisam sigurna da mogu da nastavim da radim ovo, zadobijajući rane koje ne mogu da podnesem. Početno iznenađenje u izrazu lica žene–zmaja prerasta u razumevanje; zavalivši se u stolicu, skida s nosa naočare za čitanje i


sklapa ih, puštajući da joj, zakačene za lanac, padnu na grudi. – Svaki agent dođe do ovog trenutka, Mercedes – kaže mi blago. – Barem svaki dobar agent. To što ste stigli do ovog trenutka u svojoj karijeri, a da on nije kritičan, to je priznanje vama, ali i Hanoverijanu i Edisonu i načinu na koji podržavate jedni druge. To što preispitujete svoju budućnost nama ne znači da ste loš agent. Dakle, imate vremena da razmislite o svemu. – Jeste li se vi ikad… – ugrizla sam se za jezik, ali ona se nasmešila. – Pre četrdeset i jednu godinu. Imali smo agenta koji je jurio osumnjičenog i upotrebio smrtonosnu silu. Nije bilo svedoka, ali njegov tim i lokalni policajci s kojima je radio su tvrdili kako im se tu nešto ne uklapa. Na kraju, naša istraga nije uspela da utvrdi šta se tačno dogodilo u tom sukobu. Preporučili smo suspenziju i psihološku procenu pre nego što se agent vrati na dužnost. – Pa šta se desilo? – Predao je značku i pištolj, otišao kući, uzeo iz ormana svoj lični pištolj i, pre nego što je izvršio samoubistvo, ubio ženu i dvoje dece. – Gospode bože. Klima glavom, osmeh joj postaje tužan. – Sigurna sam da su vam dobro poznata pitanja koja sam nedeljama posle toga neprestano sebi postavljala. Jesam li ja to izazvala? Jesam li odgovorna za njihovu smrt? Jesam li propustila nešto tokom istrage što bi nam nagovestilo da će se tako nešto desiti? Kako mogu da budem dobra u svom poslu ako nisam predosetila šta će uraditi? Kako posle toga mogu da ostanem na ovom poslu? Nije ovo prvi put da i vi sebi postavljate ista ta pitanja, Mercedes, iako je možda prvi put da ste ih tako jasno formulisali. Bilo da ostanete ili ne, neće vam biti ni poslednji. Trenuci poput ovog, ovakva pitanja, postaju deo vas. – A kako ste vi doneli odluku? – Ćerka mi se zabrinula. Ako napustim FBI, hoću li i dalje biti Čudesna žena? – smeje se mom iznenađenom izrazu. – Moja devojčica je mislila da su svi FBI agenti superheroji, a da je njena mama Čudesna žena, koja zabacuje laso istine. Nisam samo hvatala zlikovce, štitila sam druge superheroje. Imala je četiri godine. Nije shvatala da je sve mnogo komplikovanije od toga. Što se nje tiče, ja


sam bila Čudesna žena, a ona nikad ne dopušta da zlikovci pobede. – Vrteći glavom, izvlači još jednu kesicu bombona M&M i trese nekoliko na svoj dlan. – Šta sam mogla protiv toga? – Kara Eret je mislila da sam ja anđeo. – Od tada je bilo još slučajeva. Ne ide to tako, „jedanput i gotovo“, svi problemi rešeni. Biće još slučajeva koji će vas podjednako jako pogoditi, možda iz sasvim drugih razloga. – Ubacuje bombonice u usta, žvaće i brzo ih guta. – Nemojte se osećati loše zbog ove pauze, Mercedes. Zahvaljujući njoj, bićete još bolji, Biro će biti bolji. Klimam glavom dok mi mozak već vrti njene reči. – Kako je Edison? – Biće dobro. Možda će ga boleti na promenu vremena i sigurno neće skoro trčati uz stepenice na stadionu. Agentkinja Dern sleže ramenima. – Koliko god se trudila, ne mogu da razumem ljude koji s namerom trče uz stepenice. Posebno na stadionima! A pošto su mi kolena još čitava iako mi je skoro sedamdeset, biće da sam u pravu. Izlazim iz njene kancelarije smejući se, što verovatno nije uobičajena reakcija za jednog agenta koji je poslat na prinudni odmor. Time sam zaradila nekoliko zbunjenih pogleda. Prvi put za proteklih nekoliko nedelja sedam za volan sopstvenih kola i izlazim iz garaže. Kuća me čeka, makar i ne bila sasvim sigurna da je to još uvek moj dom, moja udobna kućica, osenčena događajima iz proteklog meseca i promenom. Usput svraćam po kutiju kolača za Džejsona, pa se zajedno sladimo na njegovom prednjem tremu dok on plevi leje s cvećem, a ja mu ušivam dugmad na košuljama i krpim poderotine, jer ako igde ima nekog šiljka, Džejson će sigurno zakačiti košulju na njega. – Znači, sve je gotovo? – pita. – Gotovo. – Drago mi je da se sve lepo završilo. Ostatak popodneva provodim prčkajući po kući, prvi put za nedelju dana uključujem svoj privatni telefon i kačim ga na laptop kako bih prebacila slike koje želim da sačuvam. Posle toga, sa izvesnim zadovoljstvom vadim SIM karticu i razmrskavam telefon


bejzbol palicom. Jednom ću se smilovati da ga zamenim, ali ovog puta Esperanci neću dati broj. Znam da sam mogla da uzmem drugi broj a da ne razlupam telefon, ali ovo mi pruža veće zadovoljstvo. Predveče odlazim do samoposluge i vraćam se sa gomilom plastičnih kutija. Meda od crnog pliša se vraća na noćni ormarić, zdrav i čitav, dok svi ostali odlaze u kutije zajedno s lopticama naftalina da ih zaštite od moljaca. U vešernici postoji plakar do kog dopire hladan vazduh iz klimatizera; zaštićen je od vlage i svega ostalog što se dešava u garaži. Kad sam složila kutije i zatvorila vrata, osetila sam se kao da sam odsekla sebi prst. Zidovi spavaće sobe deluju prazno, golo, ali to možda i nije loše. Menjam posteljinu i baškarim se na krevetu, toplom od sunca, puštajući da mi misli zaokupi sve što se desilo. Moram da donesem odluku, ali agentkinja Dern kaže da imam vremena. Ne žuri, imaš vremena. Uveče se vraćam u „Betezdu“. Bolničarka na prijemu mi kaže da su Edisonu pre pola sata dali još jednu punu dozu sredstva za spavanje, tako da nije nikakvo čudo što ga zatičem obeznanjenog. Dženi je otišla, ali Prija se ugnezdila na majušnoj sofi sa gomilom fotografija, opremljena svakojakim priborom za seckanje, lepljenje i bojenje. – Znači, Edison i Sterlingova? – On ti je to rekao? – Smeštam se u stolicu između nje i kreveta, sa Edisonove desne strane. – Na neki način. Pitao me je da li je glupo da nastavi da nekog zove po prezimenu ako ga je taj neko poljubio. – A šta si mu ti rekla? – Nije ništa gluplje od toga da jednu od svojih sestara stalno zove po prezimenu – kezi se. – Drago mi je da si skoro dobro. – Skoro – ponavljam, isprobavajući reč. – Jesam. Prija zna šta znači „skoro dobro“. Pet godina je živela s tim, a čak i sad, iako se u poslednje tri godine oporavila, ima dana kad je „skoro dobro“ najviše što joj polazi za rukom. Izvlačim knjigu s mozgalicama kako ne bih bila u iskušenju da joj virim preko ramena. Dozvoliće nam da vidimo slike kad za to bude


spremna. – Ravena se konačno javila – obaveštava me, zamišljeno namrštena nad fotografijom. – Otišla je kod prijateljice na spoljnu obalu. Moraju da pređu na drugo ostrvo da bi imali internet, a nju je to mrzelo. Tek je juče ponovo uključila telefon. – Kako je? – Skoro pa dobro. – Na lice joj se vraća osmeh, prolazan ali iskren. – Pridružiće nam se u Merilendu kad budem snimala poslednje slike. Nakon toga, produžiće pasoš i srediti sve ostalo kako bi mogla da pođe sa mnom u Pariz. Mislim da će, kad se između nje i majke bude isprečio ceo okean, konačno početi da se oporavlja. – Malo me brine šta bi sve mogla da nauči od tebe i tvoje majke. – U našoj ulici postoji baletski studio. Pravim im oficijelne fotografije, dopustili su mi da slikam probe i časove, čak i nekoliko predstava. Planiram da je upoznam s njima. Zato što se Patris Kingsli još kao dete zaljubila u balet, a Ravena je plesala po Bašti kako bi smogla snage da gura dalje; no otkad je izašla, više ne zna da li je to plesala Patris ili Ravena, niti da li je to činila iz ljubavi ili da očuva zdrav razum. – To ti je dobra ideja – mrmljam, a Prija klima glavom, lepeći tračicu od papira, zatim uzima tabak s nalepnicama u obliku dragog kamenja. Negde oko ponoći, dok Prija čvrsto spava pokrivena ćebetom, Edison se meškolji i osvrće po sobi. – Hermana? – Tu sam. – Dovuci dupe ovamo na krevet. Ne mogu da dobacim pogledom čak do stolice. Smejuljeći se, spuštam knjigu i olovku i prebacujem se na krevet do njega. Levu nogu mu podupire komad oblikovanog stiropora, ali neću mnogo da ga muvam. Na sreću, cev za infuziju i žice su na drugoj strani. Ležem uz njega, sa glavom na njegovom ramenu, pa neko vreme samo dišemo. – Jel’ neko zvao moje roditelje? – Na krstarenju su na Aljasci s tvojim stricem i strinom. Rekli smo im da si dobro podneo operaciju i da ćeš im se javiti čim se skineš s


tripa. – Nadam se da niste… – Ne, nismo rekli tvojoj majci da si na tripu – smejem se. – Rekli smo joj da si dobio jako sredstvo za smirenje bolova. – Baš mi i ne prija. – Jadničak. – Aha. – Ponovo se obeznanjuje. Edisonova odbojnost prema jakim analgeticima nema nikakve veze sa dokazivanjem muškosti i čvrstine, samo mrzi da bude toliko ošamućen. Nisam sigurna kad sam zadremala. Osetila sam nečiji dodir na kosi, težinu prekrivača, ali neki glas mi je rekao da ćutim i spavam, i ja sam ga poslušala.


30

U utorak rano ujutru sedim na običnoj drvenoj klupi ispred jedne od konferencijskih sala Unutrašnje kontrole, nervozno lupkajući palcem po telefonu. Kolena mi odskaču i samo se snagom volje obuzdavam da ne udaram potpeticom 0 pod. Vidno sam napeta, ne smem da podignem pogled sa svojih ruku jer se plašim da ću videti kako se vrata otvaraju i da ću se slediti. Primiču mi se ravnomerni koraci i trenutak kasnije neko seda na klupu pored mene. I ne gledajući, znam da je to Vik. Čak i da nema poznatog osećaja njegovog prisustva, koristi isti losion još od pre mog rođenja. – Takav je protokol – kaže tiho, ne odustajući od nastojanja da mi sačuva ponos koji imam samo u teoriji. – Već si ovo preživela, uspećeš i ovog puta. – Ovog puta je drugačije. – I jeste i nije. Protokol. Kad god neki agent opali iz svog oružja, Unutrašnja kontrola ispituje okolnosti, pokušava da utvrdi da li je to bila najbolja opcija, da nije postojala alternativa koju je trebalo da uočimo. Radila sam to i ranije i u većini slučajeva, koliko god bilo neugodno sedeti pred agentima Unutrašnje kontrole, do detalja objašnjavajući svaki svoj potez, to je donosilo neko olakšanje. Na neki način je utešno znati, bez traga sumnje, da si ne samo učinio ono što je trebalo – i jedino moguće – već da tvoja agencija smatra da ti i svi ostali agenti ispunjavate visoke standarde integriteta i morala. Danas nije utešno, jer danas je drugačije. Viktorova ruka na mom kolenu, ne stiska, samo stoji tako položena. Topla, čvrsta i bliska. Na škripu i trupkanje štaka u dnu hola oboje dižemo glavu i posmatramo Edisona kako se polako pojavljuje iza ćoška. Gornji deo njegovog tela deluje gotovo spremno za povratak na posao –


elegantna bela košulja i crni sako, upotpunjeni crnom kravatom sa sitnim cvetićima. Međutim, u očajničkom pokušaju da deluje profesionalno, umesto pantalona je navukao crnu trenerku i obuo crne patike koje nije nosio na posao još od kada je unapređen u starijeg specijalnog agenta. Trenerka je dovoljno široka da kabasti zavoji oko njegove leve butine ostaju nevidljivi, osim ako ne znate da su tu. Izgleda očajno. Ispod manžetne mu proviruje bolnička narukvica od žute plastike, kroz narasle čekinje, koje su sad, posle nedelju dana nebrijanja, dovoljno guste da se mogu nazvati bradom, nazire se užasna boja lica. Nabrana koža oko očiju govori nam da ne uzima onoliko analgetika koliko bi trebalo. Pendejo je upucan pre nedelju dana, ali ne dao bog da iko od nas pokuša da ga dozove pameti. Dios nos salve de idiotas yhombres.[ 16] – Zamalo da zakasniš – kaže Viktor umesto pozdrava. Edison se zaustavlja ispred nas i neko vreme pokušava da prokljuvi kako da stoji mirno na štakama. – Bukvalno svaki agent u zgradi me je zaustavio da popriča sa mnom. – Da ti kažu kako im je drago što si se oporavio? – Da mi drže predavanja o tome kako treba da usporim – ispravlja me, češući se po bradi. – Votsova priča kako nisam sposoban da se staram o sebi, pa sad svi hoće svojim očima da se uvere u to. – Nije daleko od istine. Razgovor je poznat, zvuči kao milion prethodnih, tako da naslanjam glavu na zid i zatvaram oči, puštajući da me preplave njihovi glasovi. Od neprestanog lupkanja po telefonu zaboleli su me zglobovi, ali ne mogu da prestanem. Vrh patike me ćuška u cevanicu. – Ej – obraća mi se Edison. – Uz tebe smo. – Znam – odgovaram, ali mi je glas suviše tanak da bi bio ubedljiv. – Nisi nigde pogrešila. – Znam.


– Mercedes. – Posluživši se trikom koji je naučio od Vika, kreten čeka da podignem pogled. – Uz tebe smo. Duboko udišem i izdišem polako, zatim ponovo, ovaj put odbrojavajući. – Može li ovo da pomogne? – pita jedan nov glas, nateravši Edisona da cikne i posrne unazad; u poslednjem trenutku je uspeo da se osloni na štake kako ne bi pao. Sterlingova staje uz njega, smešeći se, s kartonskim poslužavnikom na kom su četiri čaše koje se puše. – Klepetušu – mrmlja Edison. – Ima da ti stavim klepetušu. – Prazne pretnje. – Elajza dodaje Viku čašu koja miriše na kafu i šlag sa ukusom lešnika, zatim meni pruža drugu s miomirisom čokolade. – Kapiram da ionako već sva treperiš – sleže ramenima – ali ako bi radije kafu, možemo da se zamenimo. – Ne, odgovara mi topla čokolada. Topla čokolada je… – Ruka koja ne drži čašu još uvek lupka po telefonu, kao srce zeca koje samo što nije prepuklo od straha. – Ovo je super. Hvala ti. Edison odmerava preostale dve čaše na kartonu. – Jedna je za mene? – Jeste. Crna kao tvoja duša. Dobićeš je kad uđemo unutra. – Bez kofeina? – pita Vik. Sterlingova ponovo sleže ramenima. – Kofein bi me brinuo da uzima propisane lekove, ali ovako… – Uzimam lekove! Vik, ne gledaj me tako razočarano, uzimam lekove! – Ali ne sve – ofira ga Sterlingova veselim glasom, a po predivnom pogledu punom zgražavanja i uvređenosti koji joj Edison upućuje, zaključujem da ga je ona izbavila iz bolnice i da mu to sad naplaćuje. Takođe zaključujem da mu nije unapred rekla kolika će biti cena njegovog izbavljenja. – Uzeću lekove protiv bolova kad budemo završili za danas; ne bih baš da pred ovima iz Unutrašnje kontrole balavim i pričam nepovezano, hvala na pitanju – pruža ruku da uzme najbližu čašu, ali ona odmiče karton. – A kako ćeš to izvesti na štakama? – Video sam kako ti to radiš.


– Nemaš ti telo kojim bi to mogao da izvedeš kao ja. Dok mu vrhovi ušiju crvene kao cvekla, Edison baca kratke poglede levo i desno niz hodnik. – Hoćeš li prestati? Pokušavam da se zaustavim na jednom seminaru o seksualnom uznemiravanju godišnje. – Deco – opominje nas Viktor. Edison se mršti, ali se pokorava. Sterlingova se ni ne trudi da se namršti; čak i kad je najbezobraznija, uspeva da nabaci toliko nevin izraz da joj sve polazi za rukom. Prvi put na poslu nosi odeću u boji – kraljevskoplavu bluzu koja joj ističe oči. Boja je moćna, nije nežna niti previše ženstvena, ali mi je drago da se konačno dovoljno opustila da malo izađe iz standardnih crno– belih kombinacija. Da li to što mi ovakve misli pomažu da se koncentrišem nešto govori o meni? Da su oni stvarno zabrinuti za ishod istrage, bili bi ili veoma ćutljivi (Vik i Sterlingova) ili potpuno nepodnošljivi (Edsion. Uvek Edison). Sve je, znači, sasvim normalno. Iza leđa dvoje agenata koji stoje uz škripu se otvaraju vrata. Sva vrata konferencijskih sala na ovom spratu škripe, koliko god da ih majstori prskaju sprejom WD–40. Priča se da je neki preduzimljiv agent stavio čiode u sve šarke, tako da oni koji u holu čekaju da daju iskaz pred Unutrašnjom kontrolom uvek dobijaju upozorenje da se vrata otvaraju. Nemam pojma da li su te glasine tačne ili ne, ali znam i da nema tog agenta koji će pokušati da utvrdi istinu. Nismo imuni na sujeverje, iako bismo morali da budemo iznad toga. Na vratima se pojavljuje neki mladić, verovatno tek izašao sa akademije, nakašljava se. – Spremni smo da vas saslušamo, agenti. Vik mi stiska koleno. – Mercedes? Klimam glavom, još malo se zadržavam kako bih duboko udahnula i naposletku ustajem. Edison me ćuška ramenom, zabadajući nos u moj obraz. – Ne zaboravi da smo uz tebe – mumla. – Nisi sama, chula. Udišem njegov poznat miris, donekle izmenjen vonjem bolnice. Tokom deset godina, ova dva čoveka su bila moja porodica, a sad je i Sterlingova postala njen član. Čuvaću im leđa do pakla i nazad. A i oni meni.


31

Dva i po dana kasnije, ispitivanja su manje–više gotova i agentkinja Dern nas pušta na ručak. Presuda, kakva god bila, biće doneta kad se budemo ponovo okupili. Povlačimo se u našu konferencijsku salu da tamo čekamo; tu su devojke, s propusnicama za posetioce zakačenim na košulje. Donele su hranu, odlučne u nameri da nam pruže podršku. Inara i Viktorija Blis su u petak morale da se vrate u Njujork, ali su sinoć ponovo doputovale kako bi danas bile ovde i to nam mnogo znači. Edison mrljavi. Otkad je ranjen, nema apetit, što je normalno, ali nije baš sjajno. Gotovo da žmuri od bola, dok mu mišići s leve strane usta poigravaju. Što nežnije mogu, provlačim svoje stopalo ispod njegovog i podižem mu nogu, a onda uspevam da je uhvatim za zglob i položim na krilo. Podizanje neće ukloniti bol, ali je ipak nekakvo olakšanje. Tiho uzdiše i gurka me laktom. Da budem iskrena, mislila sam da smo ispali veoma diskretni, ali Vik hvata moj pogled i smeši se, vrteći glavom na Edisonovu tvrdoglavost. Prija gura dve sveske pred mene i prekršta ruke. – Vik, Edisone, vaši primerci prve sveske stižu, ali sam mislila da je važno da ove dve stignu na vreme. Podižem korice, dok me Vik i Edison stiskaju svaki sa svoje strane. Smešeći se, Sterlingova kreće da rasprema sto. Na prvoj fotografiji je Inara, iz perioda neposredno posle Bašte. Na leđima su joj naslikana krila vilenjaka srebrne šume u svetlobraon, ružičastim i ljubičastim nijansama dragog kamenja, bedra i ruke prekrivene posekotinama i opekotinama od stakla i eksplozije. Blago se osvrće preko ramena, očiju uperenih u nekog ko je s njom u prostoriji. Na suprotnom ćošku stranice zalepljena je novija fotografija, u toplesu, slikana otpozadi, s nekoliko tankih ožiljaka na mestima gde su bile


posekotine; široka suknja u duginim bojama uvija joj se oko bedara dok se ona osvrće preko ramena. Na ovoj fotografiji Inara provocira; boje na krilima su tek neznatno bleđe, ruke je prekrstila na grudima tako da joj se vide samo vrhovi prstiju savijeni oko ramena. Prazni ćoškovi stranice ukrašeni su crtežima leptirova i kamarom knjiga. Sledeća stranica pripada Viktoriji Blis, s plavim i crnim nijansama meksičkog plavokrilca podjednako dramatičnim kao i sve ostale boje na njoj. Kao i Inarina, prva fotografija je očigledno nastala u bolnici ili neposredno nakon izlaska, ali na drugoj se vidi devojka na plaži, u donjem delu kupaćeg kostima – u plavim boksericama s karnerićima – kako se iz čučnja baca u talase. Ruke su joj podignute kao da je skočila s velike visine, noge zabačene pozadi. Tu je i Ravena, s nogom u zavojima zbog rane od velikog komada stakla, na tamnoj koži joj se ističu svetložute i narandžaste nijanse. Na novom snimku je možda Ravena, a možda Patris, ili neka sasvim nova osoba koja pažljivo balansira između njih dve, pleše en pointe u kratkim helankama, s jednom rukom savijenom preko grudi, dok su joj druga ruka i noga potpuno ispružene. Snažna, graciozna, sigurna u svojoj pozi uprkos kiši koja pljušti. Ima nade za nju, uz malo sreće i pažnje koju će joj posvetiti Sravastijeve. Sve preživele leptirice, onda i sad, zdrave i većinom srećne. Oporavljaju se. Na poslednjoj od prve grupe stranica nalazi se Kili, kojoj je bilo samo dvanaest godina kad je kidnapovana. Nije se dovoljno dugo zadržala u Bašti da bi dobila tetovažu, stoga je na sadašnjoj fotografiji potpuno obučena. Dugo se borila s posledicama, ne samo napada i kidnapovanja u mnogo mlađem dobu od ostalih devojaka već i različitih reakcija javnosti na nju. Sada, nekoliko meseci pre šesnaestog rođendana, sva sija od sreće pokazujući tek dobijenu vozačku dozvolu. To je bio Prijin projekat za ovo leto. Nastavljam polako da okrećem stranice na kojima su devojke u situacijama iz novog života, a nalazim i nekoliko grupnih fotografija. Jedna slika na kojoj su Inara i Kili izmamljuje mi suze. Inara je štitila Kili u Bašti, a i nakon izlaska je činila sve što je u njenoj moći da joj pomogne. A gledaj ih sad, opružene na ćebetu obasjanom suncem, zatvorenih očiju i sa osmehom na usnama.


Potpuno nesvesne balona punog vode koji pada na njih. To je… to je stvarno đavolski dobra fotka. I toliko normalna i zdrava; gospode bože, ove devojke su tako daleko dogurale. Na poslednjoj fotografiji su svih sedam preživelih devojaka, uhvaćene u skoku u nekom dvorištu ili na livadi. Sve nose bele letnje haljine i puštenu kosu prepunu sunca i ukrašenu tankim, raznobojnim leptirovim krilima kakva deca nose za maskenbal ili Noć veštica. – Neke devojke su se uznemirile – kaže Inara, naslanjajući se na Priju. – Ponekad oporavak stagnira, pa je bilo teško ubediti ih da su svakim danom sve bolje. Ovo je bila Prijina i moja ideja, da mogu da vide svoj napredak. Ali želele smo ih i zbog vas, narode. Neko vreme smo vas progonile i vi ste nas usvojili; mislim da smo samo mi vodile računa o tome da se i vi oporavite. Viktorija Blis pravi lopticu od salvete i baca je pravo na Edisona kako ne bi morao da se pruži da je uhvati. – Zahvalne smo vam. Znam da većinu devojaka niste videle još od suđenja, kad nam je gđa Makintoš rekla za stipendije koje je spremila za nas. Zato smo htele da vam damo nove slike, da nas ne pamtite onakve kako smo izgledale onda. – Ovo je fenomenalno – šapućem, gubeći bitku sa suzama koje mi se slivaju niz obraze. Ali primećujem ih i kod Vika, a čak se i Edison iz petnih žila trudi da ostane pribran. – Druga je samo za tebe, Mercedes – kaže Prija. – To znači da treba da je otvorim tek kad ostanem sama? – Kako hoćeš. Htela sam samo da kažem da momci neće dobiti svoje primerke. – Plazi se Edisonu na njegovo glumljeno durenje. – Šta hoćeš, niko sem tebe ne dobija fotke s letovanja od specijalnog agenta Kena. – Mada – zamisli se Inara – u njegovoj svesci će biti nekoliko dodatnih fotki specijalnog agenta Kena i mog malog plavog zmaja kad su išli da se upoznaju sa devojkama. Edison deluje istovremeno počastvovano i užasnuto. – Gospode bože. Sve tri devojke mu upućuju zločeste osmehe.


Položivši je na prvu svesku, otvaram drugu i u njoj nalazim fotografiju osmogodišnjeg Brendona Maksvela, žrtve kidnapovanja u prvom slučaju na kom sam radila kao agent. Sedi s roditeljima, umazan od suza ali srećan, držeći na krilu svetlozelenog medvedića. Pored te je nova fotografija, malo zrnasta, kao da nije najbolje fokusirana, na kojoj je osamnaestogodišnjak u maturskoj togi i s narandžasto–belom kapom na glavi, osmehuje se tako da otkriva zube s protezom, dok mu na vrh kape sedi pohaban zeleni meda. – Šta je… Na svakoj stranici. Na svakoj stranici je po jedna slika iz našeg dosijea na kojoj je spaseno dete s medvedićem, a pored nje fotografija snimljena ovog leta. Deca su u uzrastu od ispod deset godina pa do ranih dvadesetih, i svi su… – Dobili smo dozvolu od agentkinje Dern – kaže Prija dok okrećem stranice. – Nismo znale da li smemo da stupimo u vezu s porodicama, ali je rekla da je u redu ukoliko to učinimo Sterlingova i ja, ne otkrivajući njihove lične podatke. – Elajza? – To je tvoja desetogodišnjica rada u Birou – kaže uz smešak i sleganje ramenima. – Rekla sam im da ti nešto spremamo i da mi, ako žele i ako još čuvaju medu, mejlom pošalju fotku klinca i mede. Otprilike dvadeset pet posto se odazvalo. Mislim, to je sjajno. Poslali su mejlom i mi smo ih štampale. Tu su i Prijine slike, sa dvanaest godina i plavim pramenovima u kosi; bila je toliko naglo izrasla da je bila mršava kao grana. Na jednoj fotki sedi skupljena oko mede, mršteći se na dnevnik koji drži u rukama – beskrajno pismo Čavi. Na drugoj, koju je mora biti snimila njena majka, savršeno je uhvaćen Prijin bes, Edisonov šok i meda u letu, tik pred sudar sa Edisonovim licem. Edison uzdiše, ali s toliko nežnosti da to ne deluje uverljivo. A tu je i nova slika, Prija za stolom u restoranu, u košulji isečenoj ispod grudi tako da joj se vidi tetovaža na boku. Meda sedi na tanjiru obučen u belu košuljicu na kojoj piše „Preživeo sam večeru kod Gvida i Sala“. Leptiricama gotovo da nismo delili medvediće; bile su malo prevelike za to, pa nismo želeli da pomisle da ih smatramo decom.


No dali smo ga Kili, tako da na fotografiji, slikanoj u kolima njene majke, meda sedi na upravljačkoj tabli. U svesci nema fotografija dece iz proteklog meseca i ja sam toliko zahvalna na tome da ne mogu da progovorim. Vik ustaje i redom ih ljubi u obraz. – Ovo je divno, moje dame, hvala vam. Ja samo klimam glavom; ne uspevam da sročim reči jer sam na ivici da zajecam. – Skoro pa dobro? – pita Prija i ponovo klimam. Agent bebastog lica koji je vodio beleške tokom ispitivanja pred Unutrašnjom kontrolom proviruje u konferencijsku salu. Erikson, tako se zove. – Agenti? Spremni ste? Zastajemo da ostavimo albume na sigurnom, u Vikovoj kancelariji, zatim ispraćamo devojke. Sve tri me čvrsto grle i zahvaljuju se, i ako me je spuštanje liftom makar malo vratilo u ravnotežu, utoliko bolje. Vik mi, i ne gledajući me, dodaje maramicu. Vrativši se u konferencijsku salu, primećujem da moja identifikacija stoji ispred sedišta na kojem sam provela prethodna tri dana. Futrola je presavijena tako da se vidi značka. Nakon što sam sela, obavijam ruke oko nje i razgledam je. Neko je – verovatno agentkinja Dern – uspeo da skine tragove krvi sa slova U. Četiri godine sam to pokušavala, služeći se svim i svačim, od štapića za uši i igala do potapanja značke u sapunicu, a gledaj je sad, napokon čista. Tu je Pravda, a evo ga i orao, tu gde se zlato izlizalo od čestog trljanja, okružen površinom sjajnom od mnogih dodira; mnogih, ali ipak ih nije bilo previše. Tokom deset godina, ova značka je bila deo mene. – Agentkinjo Ramirez. Podižem pogled ka agentkinji Dern, koja me sa druge strane stola posmatra sa užasnim saosećanjem. – Ova istraga je utvrdila da su vaše akcije bile ne samo odgovarajuće već neophodne. Iako žalimo zbog gubitka jednog života, vi ste učinili sve Što je trebalo kako biste zaštitili ne samo vaše kolege već i dete koje je bilo talac i na tome vam se zahvaljujemo. Vaše prinudno odsustvo se ukida i, iako vam preporučujemo da se podvrgnete psihološkoj terapiji kako


biste lakše prebrodili emotivnu reakciju, slobodni se da se vratite u aktivnu službu. – Ako to želite. Edisonove usne nestaju iza njegove šake i on nastavlja da pilji u sto tako razrogačenih očiju da to mora da ga boli. Sterlingova drži ruke na krilu i ne skida oči s njih, ali te oči su svetlucave i vlažne. Vik… Vik me je izneo iz pakla kad mi je bilo deset godina, od tada me je još mnogo puta nosio. Susreće moj pogled i smeši se, tužan ali smiren, i klima glavom. Proučavam značku u svojim rukama, duboko udišem i podižem pogled ka agentima iz Unutrašnje kontrole koji sede prekoputa mene. – Agentkinjo Ramirez, jeste li doneli odluku? Još jednom udišem polako i duboko, skupljam svu svoju hrabrost. – Jesam.


Bila jednom jedna devojčica koja se plašila da povredi druge. S obzirom na okolnosti, to je bilo čudno i ona je to znala. Oni koji je trebalo da je vole, da se brinu o njoj, da je čuvaju i paze, umesto toga su je dugo povređivali. Još nosi ožiljke, unutrašnje i spoljne, i uvek će ih nositi. Može da ih napipa prstima, uspomenama, strahovima. Postoji izvesna granica do koje možete da se oporavite. Kad–tad dođete do tačke u kojoj vreme prestaje da igra bilo kakvu ulogu; učinilo je onoliko koliko je moglo. Ali ona je to preživela, izašla je iz košmara izmučena, ali živa i postepeno je uspela da izgradi novi život. Pobegla je, stekla je prijatelje, napredovala je na poslu koji je volela. Samo je želela da pomaže ljudima, da pomaže deci. To je bilo jedino što je oduvek želela,još od trenutka kad je shvatila da je to moguće. Kad joj je kroz sve godine i naslage strahova sinulo da ima budućnost, znala je da je mora posvetiti pomaganju drugima kao što je i njoj neko pomogao. Jedne noći, nakon godina bola, došao je anđeo da je spase i odneo ju je. Nije tu bio kraj njenim patnjama – čak ni njenim ranama – ali je svejedno bio događaj koji joj je promenio život. Pogledala je u anđelove oči, ljubazne i tužne i nežne, i znala je da njen život ima svoj put, samo ako uspe da ga se dokopa. I pomagala je, zar ne? Vise nego što je nanosila bol? Ponekad nije bilo u njenoj moći. Pokušavala je da ih sačuva, da ih prebaci u bolje okruženje, i to joj je većinom uspevalo, zar ne?Ilije bila toliko koncentrisana na to da ih izvuče da je zaboravljala – i to


baš ona, od svih ljudi na svetu – da je podjednako važno i gde će završiti. Nije bila sigurna koji taspre teže. Da li je donela više koristi nego štete? Ali Mercedes je znala – nadala se, molila se, znala je – da je strah čini boljim agentom. Zbog njega je brinula o tome šta dolazi posle, ne samo o onome što je bilo pre. Neku je decu izneverila, neku spasla, ali ima još one dece koju tek treba da spase (ili da izneveri), i nema te sile koja će je naterati da ih napusti. Beše još jedna uplašena devojčica koja je izabrala drugačiji put, ali Mercedes je izabrala baš ovaj, i biraće ga dok je živa.


ZAHVALNICE

Svaka knjiga nosi sopstvene izazove i lomi vam mozak na potpuno nov način, pa ni ova nije izuzetak. Stoga ogromno hvala Džesiki, Kejtlin i neverovatnom timu Tomasa i Mercera – sjajni ste, narode, pravi lafovi, još ne mogu da verujem da ste se nasmejali na onaj mejl u stilu „molim vas, nemojte da ne mrzite“. Agentu Sendiju, koji se dvaput jače smejao; počinjem da mislim da to više govori o meni nego što bih želela. Hvala ti, Keli, što si mi dozvolila da ukradem tvoju tetovažu za Mercedes, a i zato što si takva kakva jesi. Hvala i Izabel, Pem i porodici, Meri, Alison, Lori, Roniju, Tesi, Natali i Kejt što su i dalje fantastični. Hvala svima u mojoj porodici što me podržavaju, što su uvek raspoloženi i ponosni na mene. To mi mnogo znači i pomaže mi da nastavim čak i kad poželim da spalim prvu verziju. Veoma sam vam zahvalna. Hvala vam i što se niste ljutili kad sam „krala“ sate od naših okupljanja i priprema za venčanja kako bih radila na knjizi. Posebno hvala Robertu i Stejsi što su mi pružili utočište kad sam bila toliko zaokupljena završavanjem knjige da nisam mogla da tražim stan. Hvala Keši, čiji je album poslužio kao gorivo za pola prve verzije, i Meri Balog, čije knjige mi čuvaju zdrav razum kad sam pod stresom, kao i sveći firme Yankee Candle Company, budući da me miris drvoseče Krisa Evansa neobično smiruje dok radim. Hvala živom izvođenju Jadnika prilikom obeležavanja desetogodišnjeg jubileja, igranoj Pepeljugi iz 2015. i mjuziklu Šrek, jer mogu da ih slušam dok ispravljam tekst. Naposletku, hvala svima vama, mojim čitaocima, svim onim brbljivcima koji su drugima preporučivali knjigu, blogerima i


umetnicima koji na svoj način prenose vesti o knjizi. Hvala vam za podršku, za vreme, hvala na reakcijama, hvala vam što ste mi omogućili da nastavim da se bavim ovim uvrnutim poslom koji obožavam.


1)

Hermana (šp.) - sestra. (Sve napomene u tekstu su prevodiočeve.) 2) Lo que quireas (šp.) - kako želiš. 3) Buena suerte (šp.) - srećno 4)

Manten la calma (šp.) - budi mirna, miruj. 5) Tta (šp.) - tetka. 6)

Abuela (šp.) - baba; abuelo - deda. 7)

Tu pobre mama (šp.) - tvoja jadna mama. 8)

Ime igrača je Fouquette - Fuket, što liči na „Fuck it”, odnosno na engleskom „jebi ga”. 9) 10) 11)

12)

Te amo y te extrano y espero que sea suficiente (šp.) - volim te, nedostaješ mi i nadam se da je to dovoljno. ↵ Olvtdate de las hermanastras, laprćxima vez encontraremos a la Cenicienta (šp.) zaboravi na polusestre, sledeći put ćemo naći Pepeljugu. ↵ S’more (ponekad smore) - američka poslastica koja se tradicionalno jede na kampovanju. Sastoji se od pečenog slezovog kolačića i parčeta čokolade između dva integralna biskvita. Naziv s’more dolazi od fraze some more, što na engleskom jeziku znači još. ↵ Asi que esto va bien entonces (šp.) - znači, onda je sve u redu.

13) 14) 15)

Mucha carne pal gato (šp.) - izreka koja bi se mogla protumačiti kao naše „mnogo buke ni oko čega”. ↵ El mundo esta en guerra. Por lo que solo hay que dejar que se queme (šp.) - svet je u ratu. Stoga ga treba pustiti da izgori. ↵ Znak poštovanja, molitve, prihvatanja sudbine kao Hristovog krsta.

16)

Dios nos salve de idiotas y hombres (šp.) - Bože, spasi nas od idiota i muškaraca.

Profile for Vesna Savic

Deca leta  

Deca leta  

Advertisement