Page 1


Naziv originala: Дaрья Дезомбре ПРИЗРАК НЕБЕСНОГО ИЕРУСАЛИМА Copyright © Daria Desombre, 2014 Translation Copyright © 2019 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo scan: b eBook: Nyks


Mami


„Traganje za istinom, neutaživo rusko stremljenje da se život gradi sa Bogom i prema Bogu, iskanje Božjeg Grada, Grada Kiteža, sakrivenog od zla – zar je to iščezlo u nama? Niste li vi njegovi tražitelji, tog Božjeg Grada, ne trudite li se sada za njega, izgubivši svoj ‘rodni grad’?“ I. Šmeljov


„Ko se bori sa čudovištima, mora paziti da i sam ne postane čudovište.“ F. Niče


Prolog PET MESECI RANIJE Hladno je, koliko je samo hladno! Kaća, sa nadimkom Pralja, beskućnica sa stažom, stresla se od hladnoće. Nije volela trgove, a ovaj pogotovo. Na njemu se osećala usamljenom i malom, bespomoćnom pred mogućim opasnostima. Govorila je sebi da se ovde vrzma previše pandura, ali je nekim životinjskim instinktom osećala da joj opasnost preti odozgo. Stoji na isturenom bedemu pored Mesta lobanje1 i kao da samu sebe nudi okrutnim nebesima. Osvrnuvši se, Kaća je počela da prekoreva sebe. Što se uopšte dovlačila ovamo? Stranaca kojima bi mogla da uzme sto rubalja nema ni za lek. Rano je još. Čak ni radnici GUM-a2 nisu još blizu. Samo neki akademci u noćnom provodu. Ali o čemu može s njima da priča? Koliko je samo hladno! I vetar duva, i ova setna svitanja donose takvu usamljenost da je Kaća osetila neodložnu želju da malo cugne. Ali nije imala novca, a nije ga ni bilo na vidiku. A onda odjednom... odjednom se učini Pralji, kao da joj dragi Bog odozgo preti prstom i kaže nešto poput: „Raba božja Katerina, ti si prah, naravno, i trulež... Ali svejedno, evo, poklanjam ti jedan suvenir.“

1

Mesto lobanje je zapravo brdo Golgota u Jerusalimu na kom je Hristos razapet („I noseći krst svoj iziđe na mjesto zvano Lobanja, a jevrejski Golgota“, Jov. 19:17). U Moskvi, na Crvenom trgu, postoji spomenik nazvan Mesto lobanje, u obliku kamenog podijuma, koji je kroz istoriju imao različite namene. (Prim. prev.) 2

Najpoznatiji tržni centar u Moskvi, na Crvenom trgu – Главный универсальный магазин. (Prim. prev.)


Velika lepa kesa sa logom GUM-a na beloj pozadini ležala je kraj ograde Hrama Vasilija Blaženog. Kaća je čak zadrhtala od nestrpljenja – u kesi je bio, sigurno, Bogin poklončić! Okrenula se ka crkvi, sa zahvalnošću se prekrstila i požurila prema „poklončiću“. Unutra je bilo nešto obmotano belim papirom sa smeđim flekama. Kaća je rešila da ne obraća pažnju na fleke i pocepala je omot ne skidajući svoje poderane rukavice. Prvo se pomolilo nešto duguljasto, beličasto, sa crnim dlačicama, a potom i zgrčeni prsti modrih noktiju, koji su stezali malu sliku. Da, sliku: mračno selo, čudno, nebo koje je previše odisalo plavetnilom, krava ljudskog pogleda, uperenog pravo u Kaćinu dušu. Nekoliko sekundi pokušavala je da shvati šta je to. A onda je, kao da peva, pri izdisaju uzviknula otegnuto: „Aaaaa!“ I pala je ničice na kaldrmu Crvenog trga. Pre nego što ju je progutalo tamno ništavilo, uspela je da primeti kako prema njoj jure dva policajca.

Maša Maša se probudila nekoliko minuta pre budilnika i neko vreme ležala je otvorenih očiju, ne skidajući pogled sa naspramnog zida. Na zidu, koji je pokrivao tatin omiljeni turski ćilim, zaustavio se kvadrat sunčeve svetlosti. Zbog toga je jedan deo ćilima bio još sjajnije, plamenije boje, a drugi deo imao je boju gustog tamnog karmina sa crnom šarom i primesom svetloplave. Iznad ćilima visila je polica sa dečjim knjigama. Maša je odbijala da ih daje, zato što je krišom od majke čitala ponekad po pet-deset stranica. Umela bi u bilo koje doba da izvuče nasumice neki izbledeli povez i otvori ga na slučajnoj stranici. Nekada je to bio ser Konan Dojl, nekada Džejn Ostin, ili jedna od sestara Bronte. Za nju je čitanje voljenih, gotovo napamet naučenih stranica bilo isto što je za druge predstavljalo listanje fotografija iz detinjstva uz nostalgični osmeh. A Maša nimalo nije volela upravo albume. Bilo joj je teško da ih gleda. Fotografije do dvanaeste godine, jer je na njima bio tata. A one od dvanaeste pa nadalje – jer na njima nije bilo tate.


Iza zida se začulo šuštanje i uzdisanje, i Maša se, kao uvek, odmakla od zida. Bilo joj je gadno da bude u dodiru – čak i kroz pregradu – sa tim činom, koji je njena mama, majstor da uvek za sve nađe preciznu definiciju, sa nekom lažnom sentimentalnošću nazivala „izbavljanje od samoće“. Koliko je Maša mogla da čuje – ah, ti trošni zidovi! – proces izbavljanja od samoće kod mame se odvijao nekoliko puta nedeljno. I Maša se u tim trenucima nije osećala kao apsolventkinja sa crvenom diplomom3, pametna devojka, skoro lepotica, već kao devojčica zaboravljena na peronu, koja izgubljenim pogledom prati kako voz odlazi. To je bilo vrlo neprijatno i ponižavajuće osećanje. Bilo je glupo kriviti stranca koji se kupao u njihovom kupatilu i po svom naročitom receptu kuvao kafu u njihovoj kuhinji, kriviti ga što je... Šta? Zamena za tatu? Ili što je prosto – ne-tata? Da, baš tako. NE-TATA. Ne-tata je osećao Mašinu netrpeljivost i, kao lekar i čovek sa obrazovanjem psihologa, pravdao je Mašu pred mamom, nije joj se mešao u život i davao joj je idiotske poklone. Na primer, ovaj budilnik što svako jutro svira džez kompoziciju Glena Milera. Budilnik se naglo oglasio optimističnom melodijom i Maša je osvetoljubivo pustila da odsvira do kraja. U nastaloj tišini zvuci iz susedne sobe su isto tako iščezli. Maša se osmehnula i protegla se. Glen Miler, on je kao ne-tata. Odličan je džezer, ali ne baš svakog jutra. Maša je uzela sat sa stočića, po običaju pozdravila fotografiju na zidu klimanjem glavom – muškarca izduženog mršavog lica, sa ironičnim pogledom i ćelom zbog koje mu je čelo izgledalo još više. „Dobro jutro, tatice“, rekla je Maša. „Zašto si dozvolio da te ubiju?“

Andrej U prvi mah Andrej umalo nije vrisnuo iz sveg glasa od straha, dok nije fokusirao pogled i shvatio da ogromna čupava smrdljiva njuška nije stvorenje iz njegove noćne more, već stvorenje na koje se juče, iz nekog razloga, sažalio.

3

Crvena diploma dodeljuje se studentima koji su tokom studija ostvarili poseban uspeh. (Prim. prev.)


Juče se, kao i obično, vraćao sam oko 11 iz Petrovke4, umoran kao pas. Svratio je do radnje u naselju da kupi hleb. Blizu radnje sedeo je pas i češao se kao mahnit. Andrej je malo pročavrljao sa psom dok je kraj prodavnice ispijao poštenim radom zasluženu flašu baltika. Ukratko – Andrej je novom ortaku opisao svoj pseći život. Svoju tešku mušku samoću i gađenje prema svakoj „ženskoj“ (nije birao reči pred psom, pas je i sam znao kako se kod njih zovu osobe ženskog pola), prekomerni rad i obroke po jeftinim restoranima. Ispričao mu je i za svoj jučerašnji herojski izlet u kuvare – ispržio je desetak polugotovih ćufti, koje danas može podgrejati u mikrotalasnoj... Ispostavilo se da je to bila taktička greška. Pas nije bio glup. O muškoj sudbini je, doduše, sve saslušao pažljivo i dostojanstveno, ali, kad su se pojavile ćufte... Pred ćuftama je poklekao, oči su mu u letnjoj noći zadobile neobično tužan sjaj, počeo je da udara repom po napuklom asfaltu. Andrej se posle baltika prodobrio i sam je pozvao psa kući – rešio je da se zbog ovog jadnička odrekne jedne ćufte. Muškarci treba da pomažu jedan drugom! Ali pas nije imao iste planove. Već se bio odomaćio, pa je potrčao za njim u kuhinju, to jest u jedan mračni ćošak iza verande, i gledao ga kao siroče sve dok nije pojeo pet ćufti. Pri čemu ih, ljudi moji, čak nije ni žvakao, kao svako pristojno kuče, nego ih je glasno gutao, cele. „Moraš da je sažvaćeš“, rekao je Andrej pružajući mu još jednu ćuftu. „Tako se neće ništa svariti“. (Ovo je Andreju govorila mama dok je još vodila računa o njegovoj ishrani.) Ali to nije pomoglo, ritam se nije promenio: pogled siročeta, parče HRANE, glasan zalogaj, opet pogled siročeta. Andreju je čak došlo da preostale ćufte guta odjednom, kako ne bi pripale lukavoj mršavoj protuvi, koja je igrala na kartu sažaljenja. Jadno glumiš, amateru“, rekao je Andrej pijuckajući čaj. Kuče je tada shvatilo da više nema mesa, a lipton je očigledno bio izvan njegovog interesovanja. Iz očiju mu je iščezao tužni odsjaj i legao je pored starog pohabanog kauča. „Nemoj da ti je palo na pamet, nećeš spavati kod mene.“ Andrej je želeo da uhvati psa za vrat, ali mu se migoljio iz ruku. Tada je Andrej pokušao da bezobraznika izgura nogom, ali mu je opet bio upućen pogled nesrećnog mučenika i Andrej je digao ruke. „Idi 4

Ulica u kojoj se nalazi sedište Ministarstva unutrašnjih poslova u Moskvi. (Prim. prev.)


dođavola, glupava Ranjevska5!“, rekao je, pritvorio vrata koja su vodila iz sobe na terasu i legao da spava. Ujutro je „Ranjevska“ očigledno uspela da šapom otvori vrata. Andrej je opsovao, izašao na trem gde je visio umivaonik i umio se. Automatski je skinuo peškir sa eksera i odmah ga vratio na mesto. Peškir je već poprimio tako neskriveno sivocrnu nijansu da je izgledao neupotrebljiv. Andrej je strogo rekao sebi kako je vreme da najzad opere nagomilani veš. Uključio je čajnik i seo na verandu. Dok se voda u čajniku grejala, uzeo je šolju za čaj od juče, sipao kafu, stavio nekoliko kockica šećera, isekao hleb... i neočekivano susreo pseći pogled. „Baš bedno ovde živite!“, govorio je taj pogled. „Ako ti se ne sviđa, možeš da se tornjaš odavde, Ranjevska!“, povika Andrej. Ujutro je bio neraspoložen, a uz to se još setio da je juče zbog razgovora sa psom zaboravio da kupi sir za doručak. Zazvonio je telefon. Saslušavši do kraja, tiho je opsovao. Kako se već pokazalo, ujutro je bio lošeg raspoloženja. I po svoj prilici, ostatak dana neće baš pomoći da se ono popravi.

Maša „Ursolovič nije tu!“, rekla je Maši nervozna sekretarica u dekanatu. „Trebalo je da pozovete.“ „Ali u rasporedu piše...“, Maša je rasejano tapkala pored sekretarice. Već tada joj je bilo jasno da je uzalud prelazila ceo grad. Psovala je sebi sve po spisku dok je silazila niz stepenice. Ursolovič je poštovao jedino raspored predavanja. Ništa što se definisalo kao „rad sa studentima“ nije uzimao u obzir. Maša se u početku ponosila time što je on pristao da joj bude mentor. Ali prolazile su nedelje, meseci, i u njoj se javila pobunjenička misao da bi joj više odgovarao neki malo manje čuven profesor, koji nije toliko zauzet

5

Faina Georgijevna Ranjevska (1896 – 1984), čuvena ruska glumica. (Prim. prev.)


pisanjem udžbenika i članaka i učešćem na konferencijama na Prinstonu. Budući da ona svoj diplomski rad nije pisala ni zbog profesora, ni zbog ocene, ni zbog... Maša se naglo zaustavila – kroz otvorena vrata fakultetskog bifea mogla je, osim prodavačice koja se dosađivala, da vidi i pogrbljenog Ursoloviča za udaljenim stolom kraj prozora. Maša je odlučno skrenula ka bifeu i zaputila se pravo prema profesoru. „Izvinite“, rekla je prišavši stolu, „nisam nigde mogla da vas nađem.“ Ursolovič se okrenuo ka njoj žvaćući veliko parče sendviča. Promrmljao je, nadutog obraza: „Posfuži še čajem.“ Zatim se vratio u pređašnji položaj. Maša je poslušno otišla po čaj i zemičku i vratila se. Sa tugom je razmišljala o tome kako će Ursolovič sada i nju, kao onog studenta kome je bio mentor, „kazniti“ zato što ga je prekinula u jelu. Student je tada iz kabineta izašao bled kao krpa, ruke su mu se tresle i ispadali su mu papiri išarani crvenom hemijskom, i gotovo u trku je nestao iz hodnika. „Ne mogu da jedem ako pored mene neko samo sedi i gleda“, rekao joj je Ursolovič kada se spustila na susednu stolicu. Zavukao je ruku u izlizanu torbu, izvadio bolno poznatu fasciklu sa Mašinim diplomskim radom. Nemarno je obrisao ruku salvetom i krenuo da lista stranice. Maša je pobledelim prstima obuhvatila šolju sa čajem kao da joj je hitno bilo potrebno da se ugreje. Margine su bile potpuno bele. „Odličan rad, Karavaj“, rekao je najzad, podigavši prema Maši kratkovide oči, gotovo bez trepavica. „Mogao bi, uz neophodnu doradu, od ovoga da ispadne i doktorski rad. Ali ti ne planiraš da se baviš naukom, zar ne?“ Maša je odrično klimnula glavom ne spuštajući šolju. „Vidiš, dakle...“ Ursolovič se zavalio u stolicu, „tema nije nimalo trivijalna, čak bih rekao da je vrlo specifična.“ Ursolovič ni na sekundu nije prestajao da je posmatra, pažljivo. Maši odjednom postade neprijatno. „Ti znaš o... khm, o predmetu istraživanja više nego što ja znam. Ma šta govorim: više nego što, čini mi se, iko u ovoj ustanovi zna. Takve informacije“ i on kucnu po fascikli, „nije moguće pronaći za godinu dana. Ni za dve. Moguće je, ako bi se time bavio najmanje pet godina. Ponavljam – najmanje. To znači da je ova


tema bila u tvojoj glavici još dok si se upisivala na pravo. A sad mi reci, mlada damo, šta je tu jednoj devojci od dvadeset tri godine tako privlačno?“ Maša je osetila kako joj gore obrazi. Ursolovič se odjednom nagnuo preko stola i tiho rekao: „Ne veruješ mi, znači?“ Maša je prvi put uperila pogled ka Ursoloviču, i on se iznenada seti boje Fjodorovih očiju: bile su isto tako svetlozelene, neuobičajene i hladne. Ona je i inače mnogo ličila na njega: iste izražene jagodice, krupna, pravilna usta. I pogled joj je „karavajevski“ – kao da je usmeren unutra, a ne spolja, usredsređen na neprestani umni rad. „Slušaj“, šapnuo je, iako nije bilo nikog u blizini, „ko god da je to počinio, ne traži! Nemoj trošiti život na to! To saznanje neće ti ništa doneti, a što je još važnije – neće ti vratiti Fjodora!“ Maša je uzdrhtala, a Ursolovič je prekinuo vezu koju su uspostavili pogledima, zatvorio fasciklu i rekao sasvim drugim tonom: „Imam niz pitanja i zahteva vezanih za rad, pre svega što se tiče strukture. Naći ćeš ih na listiću pripojenom bibliografiji. To je to, slobodna si.“ Maša je klimnula glavom, promucala nešto nerazgovetno nalik na „hvala“, uzela fasciklu sa stola i stavila je u torbu. Ursolovič više nije gledao u Mašu i ona je skoro trčeći krenula ka izlazu. „Gde ćeš imati praksu?“ sustigao ju je kraj vrata Ursolovičev glas. Maša se zaustavila. Ostala je okrenuta leđima. „U Petrovki“, tiho je rekla. Ursolovič nešto promrmlja i okrenu se. Ne vredi, pomislio je. Neće ona odustati, ista je otac. I ko bi mogao pretpostaviti da se iza tog nevinog pogleda, iza tog ravnog čela, svetlosmeđih pramenova detinje sklonjenih iza rumenih ušiju, kriju čudovišta poput Gojinih kapričosa6.

Maša je išla hodnikom tvrdoglavo podignute brade, gledajući pravo ispred sebe, trudeći se svim snagama da spreči „suvišnu vlagu“, kako je to nazivao njen otac. Vlaga je bila gotova da se izlije iz osećanja bespomoćnosti i detinjeg besa. Besa prema samoj sebi – kako, ali kako je mogla tako glupo da se otkrije? Kako je tajna, 6

Kapričosi – grafike Franciska Goje, čija je tema bila kritika ondašnjeg španskog društva. (Prim. prev.)


koju nije poveravala ni drugaricama, ni devojačkom dnevniku, ni majci, razume se, mogla da bude otkrivena tek tako, protiv njene volje, gotovo prvom prolazniku? Zašto, zašto nije napisala diplomski na neku drugu, naivniju temu? Na primer... I Maša tu izgubi korak na trenutak, jer nije mogla tako, na brzinu, da smisli drugu temu. Imala je samo jednu. Najmanje pet godina, rekao je Ursolovič. Pet? A da nije deset, ako baš hoćete? Tema joj se oblikovala u svesti kad je imala dvanaest godina, kada devojčice konačno ostavljaju lutke. Ostavljaju lutke kako bi se bavile...

Andrej Kad bi Andreju neko rekao da pati od tipičnog kompleksa jednog provincijalca, štaviše, siromašnog provincijalca, on bi mu pljunuo u lice... Kao prvo, smešno je smatrati sebe provincijalcem u Moskvi, u tu kategoriju spada 90 posto stanovništva. A što se tiče onih 10 posto, koji stalno govore o svom staromoskovskom pedigreu – kada pogledate malo dublje, iskopaćete neku tetku iz Saranska ili ujku sa Urala. A on je Moskvu smatrao svojom, jer ju je znao kao svojih pet prstiju, i to znanje stekao je velikim trudom. Prvih meseci svog „prigradskog“ života svakog vikenda taljigao je u svom starom fordu sa ciljem da ponešto zaradi i bolje upozna grad. Andrej je navikao na život bez vikenda. Nije baš znao šta da radi sa slobodnim vremenom: retko je čitao, mrzeo je TV, nije imao naviku da ide na koncerte, tako da su mu slobodni sati bili čisto mučenje. Andrej je bio „praktičan“ čovek i, kad god bi bio Slobodan, sređivao bi iznajmljenu vikendicu, sekao drva za ogrev ili prao veš. Ove aktivnosti nisu ga baš oduševljavale, zato se radovao kada je imao posla preko glave. Andrej je nejasno shvatao da ima veliku sreću što pripada onom malom procentu stanovnika Zemljine kugle kome svakodnevni rad za koji dobija platu na kraju meseca pričinjava zadovoljstvo. I to tako snažno zadovoljstvo kakvo je, na primer, njegovom ocu predstavljalo pijančenje vikendom. A njegovoj mami – raščišćavanje odnosa sa ocem i dugotrajni telefonski razgovori. Tako je putovanje od vikendice do Petrovke bilo Andrejeva skrivena radost.


A kompleksi? Evo samo što je presekao na raskrsnici sportski BMW, u kom je sedela jedna balavica od dvadesetak godina. Šta će njoj sportski motor? Andrejevim kolima je, naprotiv, sasvim pristajao. Posebno uživanje bilo mu je kada bi se vlasnicima skupih mašina izobličilo lice od čuđenja dok ih ravnodušno pretiče. Tata ti je kupio i kola, i vozačku, ali je izgleda zaboravio da ti nabavi mozak, obratio se u mislima, skoro sa nežnošću devojci u BMW-u, koja je ostala iza. Ajoj! Pa kako to!, ukorio je nepoznatog tatu, koga je zamišljao kao mister Tvistera7, bivšeg ministra milionera. Vešto je skrenuo i zauzeo svoje uobičajeno mesto na parkingu. Iz džepa je zapištao telefon i bas pukovnika Anjutina, prvog Andrejevog nadređenog, kratko je naredio da se javi. U njegov kabinet. Za pet minuta. Andrej je opsovao – nije bio spreman da mu podnese izveštaj, ali stroga naredba, po običaju, ne podleže žalbi. Andrej je gurnuo vrata načelnikovog kabineta nakon tačno pet minuta. Ipak nije morao ništa da izveštava, budući da je u kabinetu sedela nepoznata devojka. Isti tip kao ona devojka u sportskom BMW-u koji je maločas isekao. „Karavaj, Marija“, predstavio je pukovnik neprijatnu devojku. Nikad ranije nije bio tako pun radosti i tako zajapurenih obraza. „Apsolventkinja Pravnog fakulteta na MGU-u8“. Pa naravno, pomislio je Andrej, sve nervozniji, sigurno nije završila Višu tehničku u Muvosransku9. Devojka je ustala i pružila mu svoj uski dlan. Andrej je zanemario pruženu ruku i samo je naklonio glavu: „Andrej Jakovljev.“ „Andrej je sjajan detektiv“, Anjutin je bio velikodušan da mu sladunjavim tonom udeli kompliment.

7

Lik iz satirične poeme Samuila Maršaka u kojoj se ismeva rasizam. Mister Tvister je u poemi bivši američki ministar, bogataš koji rešava da putuje oko sveta i obilazi SSSR. Ideja za delo nastala je na osnovu priče koju je autor čuo od prijatelja, o američkom turisti koji je u Lenjingradu ostao bez prenoćišta jer nije želeo da boravi u hotelu zajedno sa crncem. (Prim. prev.) 8

Moskovski državni univerzitet „Lomonosov“. (Prim. prev.)

9

Muvosransk – izmišljeni toponim kojim se aludira na neko zabačeno mesto. (Prim. prev.)


A da se ne gubite toliko, gospodine načelniče, pitao se Andrej. Naravno, ne naglas. S njim je pukovnik uvek razgovarao u vojnički svedenoj prozi, i obično sa namerom da „seče glave“. „Vas dvoje ćete biti tim“, Anjutin je sve vreme pričao sa ushićenjem. „Od njega možete mnogo naučiti.“ Ma ko je ona uopšte?, ljutito je pomislio Andrej. Anjutin se okrenuo prema njemu: „Marija će dobiti crvenu diplomu...“ Sigurno joj je tata platio, dovršio je u sebi Andrej. „Za diplomski je izabrala vrlo zanimljivu temu“, nastavio je Anjutin. „Serijska ubistva, prijavljena kao nesrećni slučajevi. Biće vam odlična pomoćnica!“ Andrej se naterao da ponovo pogleda devojku: ona piše diplomski o serijskim ubicama? Ona stvarno nije čista. Andrejeva fizionomija je ovu njegovu poslednju misao tako očigledno izražavala da je Anjutin ljubazno zamolio devojku da izađe. Stežući nekakvu fasciklu (sigurno sa tim svojim životnim delom), klimnula je glavom i izašla. Čim su se vrata zatvorila, Anjutin se naglo okrenuo prema Andreju, u trenutku zamenivši svoj očinski izraz lica načelničkim.

Maša Maša je stajala naslonjena na zid u hodniku kraj vrata i prisluškivala Anjutinov razjareni bas. Nije joj bilo teško da zamisli šta se sada događa u kabinetu. Pukovnik na najprostiji način objašnjava tom neprijatnom mladiću u jeftinim turskim farmerkama da je ona ovde preko veze (kao da to već nije sam shvatio!) i zato treba da je puste da „pripomogne“. A taj neprijatni tip će nju podučiti koliko može. Šansa za normalan rad posle takvog „nasilnog“ uvođenja Maše u kolektiv ravna je nuli. Što je najgore, ona zaista i jeste ovde došla preko veze i mogla je da pretpostavi šta će ispasti od njene želje da stažira u Petrovki. Ali bez protekcije ne bi mogla ovde da upadne, a jedino je ovde htela da upadne. I sada, razmišljala je tužno, tip


u farmerkama potajno će je mrzeti, reći će za nju svim kolegama, hrabrim detektivima, postaće crna ovca i niko joj neće poveravati ništa ozbiljno. Svi će je gledati hladno i podrugljivo, čekajući da se oslobode tereta njenog prisustva. Bolje da sam, kao svi, otišla na praksu u sud, da fotokopiram dokumenta i kuvam kafu pretpostavljenima. Usred te mračne misli vrata se otvoriše i kroz njih izlete Andrej. Lice mu je bilo izobličeno više nego što je očekivala. „Pođite za mnom“, rekao je. I poveo ju je niz dugačke hodnike do vrata drugog kabineta, iza kojih se video prozor sa kaktusom na samrti, nekoliko stolova pretrpanih fasciklama sa dokumentima, i desetak ljudi koji na Mašu nisu obratili nikakvu pažnju. Maša se obradovala – već je zamislila da će se naći nasamo sa neprijatnim inspektorom koji će u ledenoj tišini sedeti na suprotnom kraju stola. Prisustvo drugih ljudi davalo joj je varljivu nadu da tip neće biti toliko nervozan, a da će se ona, Maša, stopiti sa ekipom koja će prema njoj, valjda, biti popustljivija nego ovaj mrgud. Andrej je u međuvremenu sklonio fascikle i papire u stranu i pokazao rukom na raščišćeni deo stola. „Vaše radno mesto“, kratko je rekao, naglasivši „radno“, nagovestivši time suptilno kako će ona tu najmanje raditi, što je ionako svima bilo jasno. Nego će preko veze da hvata zjale.

Andrej Cela ta stvar je krajnje neprijatna, razmišljao je Andrej, povremeno pogledajući iskosa nezvanu gošću. Sivi je u pogrešnom momentu otišao na bolovanje. Da nije sad otišao, ova odvratna balavica zapala bi nekom drugom. Pričaju da postoji ljubav na prvi pogled. Takva nevolja Andreju se nije nikad desila. Ali izgleda da ga je zadesilo sasvim suprotno osećanje. Evo sedi ta, Maša, kako beše, Karavaj? I prezime joj je kretensko! Sedi kao da je sve u redu. Visoka je, što se danas traži (Andreju se visoke devojke nisu sviđale po definiciji, a „definiciju“ je u ovom slučaju predstavljala njegova sopstvena visina), ima ravnu


kosu, svetle oči, neke čudne boje, i mali nos. Sedi, i preko svake mere nervira Andreja, toliko da čak ne može ni da radi. Nervira ga nenašminkano lice, ruke bez ijednog prstena, kratki nokti, crna majica, zatvorena do grla, isto tako crne farmerke, mokasine. Sedi, posmatra ga. Čeka. Šta tačno? „Oprostite mi“, kaže devojka, a glas joj je tih, zmijski. „Razumem da vas nerviram.“ Tu je Andrej pocrveneo i jabučica mu se trgla. „Ovaj... možete li da mi date neki zadatak?“ Kao u vrtiću! Da joj dâ zadatak! Dobro. Andrej se osmehnuo – značajno, učinilo mu se. „Uopšte me ne nervirate, pripravnice Karavaj. A zadatak... zadatak treba da bude u skladu sa vašim naučnim istraživanjem. Hm...“, iskezio se kao krokodil, „pozabavite se, na primer, pravljenjem statističkog izveštaja o ubistvima koja su prijavljena kao nesrećni slučajevi u protekle dve godine.“ Devojka je rasejano žmirnula. Andrej je bio vrio zadovoljan svojim govorom, pogotovo ovim pasusom sa naučnim istraživanjem. „Zaista vam je potreban izveštaj?“ Andrej uzdahnu. Opet se osmehnuo licemerno, ovaj put bez posebnog značenja, ne skrivajući razdraženost. „U našem poslu, pripravnice Karavaj, sve može biti od koristi. Ne pljujte u bunar iz kog pijete.“ U tom trenutku zazvonio je telefon – hitan poziv. Našli su leš. U centru. Izvučen iz reke Moskve, gotovo tik ispod zidina Kremlja. „Krećem!“, kratko je odgovorio Andrej, odmakao stolicu uz tresak i uzeo džins-jaknu sa čiviluka u uglu. Devojka mu je uputila pogled pun nade. Očigledno je već zamislila kako ide s njim na zadatak. Herojka apsolventkinja na fakultetu. I Andrej se pravio da nije primetio njen pogled.

*** Morao je da se parkira dalje od mesta zločina i da se potom još dugo probija kroz gomilu zevala. Mesto je već bilo ograđeno, veštaci su započeli svoj posao, čak je


stiglo i pogrebno vozilo. Čekali su samo njega kako bi mogli da odnesu leš. Andrej je osmotrio telo ubijenog sredovečnog muškarca i primetio da se tokom života sigurno bavio sportom. Sa radoznalošću je razgledao tetovaže na nabildovanim rukama: imao je simbol zmije na prstu10. Već je bio u ćorci zbog ubistva – mladi veštak potvrdio je Andrejev jednostavan zaključak. Andrej je napravio za sebe nekoliko fotografija na svom mobilnom: ruke, lice unakaženo predsmrtnom grimasom... Zatim je kolegama koji su stajali po strani i pušili klimnuo glavom u znak da mogu odneti telo. Dok su unosili u kola telo ubijenog, glava mu se odjednom okrenula u stranu i na njegovom potiljku mogao se videti broj 14. „Stanite!“ Andrej je pritrčao i fotografisao potiljak. U taj mah primetio je par tinejdžera od oko četrnaest godina: devojka se zabila mladiću u leđa, a sam mladić bio je bled kao smrt. Svedoci. Nesrećnici, pomisli Andrej, uzdahnuvši. Klincima je ovo izgleda prva ljubav, izašli su na sastanak, i eto ti ga, naleteli na utopljenika. Lepe uspomene. Tada se setio svoje prve ljubavi i razveselio se – bolja mu je ova priča sa pokojnikom. Prišao je mladom paru: „Jeste li ga vi našli?“ Mladić je klimnuo glavom. „Jeste li videli nešto?“ „Ništa“, odgovorio je mladić. To je i očekivao. Andrej je, kako mu se činilo, osmehom ohrabrio omladinu – pravi je mladi komesar Megre11 – zapisao je njihove brojeve telefona za svaki slučaj i dozvolio im da idu. Usput je osmotrio kako mladić dirljivo drži devojku oko struka, nešto je promrmljao i pošao nazad prema veštacima. „I, ima li šta?“, bezvoljno je pitao, iako je intuicija već vrtela svoju ploču – nema tu ničeg, niti će se išta naći. Ako je nešto i ostalo za ubicom, reka Moskva je to već sprala. Leš nema tragova na sebi, gladak je kao morski oblutak. 10

Zatvorenici se često tetoviraju na prstima što ima posebnu simboliku: zmija predstavlja parolu „Smrt pandurima, živeli lopovi“. (Prim. prev.) 11

Detektiv iz serije romana francuskog pisca Žorža Simenona. (Prim. prev.)


Maša Maša je prilično brzo u arhivi pronašla registre sa dosijeima ubistava počinjenih u poslednje dve godine. Niko u kabinetu nije na nju obraćao posebnu pažnju, ali nisu bili ni otvoreno neprijateljski nastrojeni prema njoj, kao onaj inspektor u farmerkama. Zašto je mrzi? Tako jasno je osećala njegovu netrpeljivost da je ju je čak izdao glas kada ga je pitala za zadatak. Dobro je što je imala dovoljno mozga pa ga nije pitala da pođe s njim na mesto zločina. Jasno je, nema za nju nikakvih „izlazaka na lice mesta“, ništa, samo statistički izveštaj koji nikom nije potreban. Zašto je maštala da će biti u vrtlogu događaja? Kad već ne može juriti za zločincem sa pištoljem nagotovs, svakako bi joj značilo kad bi mogla da bude tu među veštacima, inspektorima iz Petrovke, dresiranim ovčarima i da iznosi svoje briljantne zaključke. A veštaci bi razmenjivali poglede: tako mlada, a tako pametna! Naravno, Maša je razumela da se teorijsko znanje ne može meriti sa praktičnim, ali bi najbolja apsolventkinja Maša Karavaj mogla biti od neke koristi, zar ne? Maša uzdahnu. Ni sama nije primetila kako je, na isti način kao i otac, tvrdoglavo podigla bradu. Nek ide dođavola! I sa udvostručenom ozbiljnošću i tvrdoglavošću uze da čita izveštaje inspektora, mrtvozornika, da pregleda snimke sa mesta zločina... Dok nije naletela na neobičan slučaj, to jest, izveštaj o ubistvu na Bersenjevskom keju. U izveštaju je pisalo da je u podrumu stare elektrane, gde je sada tramvajski depo, bilo ubijeno troje ljudi. Dvojica muškaraca i jedna žena. Maša je pažljivo osmotrila fotografije i čak, pošto se osvrnula oko sebe kao lopov i uverila se da je niko ne gleda, uzela lupu iz kutijice na Andrejevom stolu. Lupa je potvrdila da su na majicama cifre. Teško da na ovim crnobelim snimcima može da razabere čime su ispisani brojevi. Krvlju? Krvlju su pokrivene majice, oblivena usta i brade. Ipak nije tako loše što su snimci crnobeli. Prešla je na zapisnike sa saslušanja. Glavni svedok, koji je našao tela, bio je stražar I. N. Ignatjev. Maša je prepisala prezime u svesku i vratila se fotografiji – lupa je lovila, jedan za drugim, detalje nejasnog foto-prostora – vezane noge, krupne vijugave minđuše, stolice postavljene u polukrug, i majice – ogromne, rastegljive, poput širokih ogrtača. Očigledno nisu pripadale žrtvama. Ne. Njih je doneo ubica.


I to samo s jednim ciljem – kako bi se na ogromnoj beloj majici jasnije videli krvlju ispisani arapski brojevi: 1,2,3.

Andrej Lepo je družiti se sa mrtvozornikom, rekao je Andrej u sebi i nasmejao se, takođe u sebi. Nekom drugom ovo tvrđenje moglo bi delovati sporno. Profesionalci u specifičnim oblastima dele se na dve osnovne grupe. U prvu spadaju oni sa sposobnošću mimikrije. Čovek koji se po ceo dan bavi leševima i sam počinje da liči na svoje „mušterije“. Kraće rečeno – postaje bled i sumoran. Druga varijanta su mrtvozornici „po suprotnosti“. Što zapravo označava rumenog čoveka, dobrog zdravlja, optimistu sa posebnim smislom za humor. Ova dva tipa povezuje samo sklonost prema žestokim pićima. Ali Andrej bi podjednako prihvatio bilo koje društvo. Zbog posla čak i ovakvo: on, mrtvozornik, i leševi, leševi, leševi... Mrtvozornik Paša pripadao je drugoj grupi. Imao je troje dece i vrlo poslovnu ženu sa sopstvenim biznisom u oblasti turizma. Nenametljivo je izdržavala celu porodicu i iskreno obožavala svog muža – veseljaka koji je voleo da se pozabavi kopanjem po tuđim, već ohlađenim, telima. Andrej je skoknuo do mrtvačnice samo sa ciljem da sazna od Paše makar nešto što bi moglo da se podvede pod oznakom „pritvor“. Međutim, Paša je imao naporan dan, i koncert „u srednjoj školi kod srednje ćerke“, a dečja amaterska umetnička delatnost – to nije šala, druže moj, videćeš i sam kad budeš imao mnogo dece! Paša je zato zanemario Andreja i rekao samo: „Uzrok smrti je gušenje. Pod vodom. To pod jedan. Dalje – leš je smrznut. Možda tip uopšte nije umro pre nekoliko dana, kako bi moglo da se zaključi prema stanju tkiva. To pod dva.“ „Čekaj!“, Andrej je uhvatio Pašu za rukav mantila koji je krenuo da oblači. „Kako to smrznut? Pa leto je!“ „Skloni se“, Paša se izvukao iz njegovog stiska. Dok je odlazio, u falsetu mu je otpevao falširajući: „Sve što možeš danas, ne ostavljaj za sutra!“


I ostavio je Andreja samog u hodniku mrtvačnice. On je stajao i rasejano trljao koren nosa.

Maša Maša je pregledala fascikle do jedanaest sati uveče, sve dok se napolju nije sasvim smračilo i dok nije ostala sama u kabinetu. Umorila se, i od dokumenata, i od strašnih fotografija, i od nedefinisanog osećaja nelagode, magle, šta li je. U fasciklama je već primetila nešto u vezi sa brojevima, u njima je nešto već iskrslo... Samo šta? Kao da joj je iza leđa stajala neka senka. Treba samo da se okrene i nešto će videti, shvatiti. Nešto veoma važno. Ali senka je uzmicala, a njoj su se oči već umorile i mutio joj se vid. Nije imalo smisla sedeti tu i dalje. Iskopirala je jedan deo dokumenata i stavila ih u torbu. Bilo je vreme da krene. Bacila je pogled na Andrejev sto prepun fascikli i papira. Gde je nestao? Sigurno se danas neće vraćati. Zatim je izašla. Prošavši kroz rampu, na izlazu je videla okrenutog leđima poznatog čoveka u starom mantilu. „Nik Nik!“, pozvala ga je. Nik Nik se okrenuo i široko se osmehnuo, pokazavši loše izrađenu veštačku protezu. Maši je prvi put palo na um da je Nik Nik ostario. Više nije izgledao kao tatin školski drug i s tugom je pomislila kako bi se i njen tata tokom godina promenio. Nik je uvek bio sportski tip, trenirao je borilačke veštine, igrao je tenis, ponekad je njenog tatu terao da zajedno skijaju. Prema tome, ako je on propao, kako bi tek izgledao njen otac? Zar je bitno?, pomislila je Maša. Bio bi kakav bi bio. Život bi joj u tom slučaju bio tako srećan, i tako... nezamislivo drugačiji. Nežno je poljubila tatinog prijatelja u obraz. Nik Nik podiže svoje žbunaste obrve. „Hej“, sklonio se malo u stranu. „A konspiracija? Jesi li zaboravila gde se nalaziš, mlada damo? Ja sam odavno ovde za sve Nikolaj Nikolajevič. I bez poljubaca, mogu da nas vide.“


Maša se istog trena okrenula i, tačno po Marfijevom zakonu, njen novi načelnik izađe iz kola i otrča u zgradu, trudeći se da ne gleda prema njima. „Dođavola!“, rekla je Maša, skoro na ivici suza. „U pravu si!“ „Šta, otkriveni smo?“, glas mu je postao konspirativno tih. „Nije smešno“, uzdahnu Maša. „Mada su svi ionako shvatili da sam došla preko veze. Samo nisu znali odakle vetar duva. A on je sad upoznat s tim čija sam štićenica.“ „Neki neprijatan tip?“ „Užasan“, priznala je. „Ništa, kad mu sledeći put padne na um da te dira, shvatiće da ima još baruta u tvojim fišeklijama12.“ „Pa da“, uzdahnu Maša. „Nego šta!“ „Pusti to“, Nik Nik se osmehnuo i neusiljeno postavio sledeće, njegovo večito pitanje: „Kako ti je mama?“

Andrej Oho!, zlurado pomisli Andrej. Jasno na koji „vrh“ je aludirao Anjutin, značajno upirući svojim debelim prstom u plafon. Sam Katišev. Her tužilac. Besprekorna reputacija, najbolji među najboljima, osvetnik naroda. On, Andrej, ne bi smeo da mu priđe ni da mu pripali cigaretu! A naša apsolventkinjica s njim kao rod rođeni, cmok-cmok u obraz. Andrej je od besa krenuo stepenicama umesto liftom. I tek je u kabinetu, za radnim stolom, malo došao sebi. Upalio je električni čajnik, otvorio prozorče, zapalio cigaretu i povukao dim. Dok je pušio, sipao je instant kafu, upalio kompjuter. Otvorio je „nestale“ i izabrao parametre – pola godine, muškarci. Na ekranu su se smenjivala lica – u Moskvi i Moskovskoj oblasti nestane mnoštvo ljudi za šest meseci. Stop! Andrej je dohvatio mobilni, iako je i 12

Aluzija na citat iz Gogoljevog Tarasa Buljbe (preuzeto iz izdanja 1962. Izdavačka kuća Rad, prevod Milovan Glišić). Ovaj izraz odnosi se na nekoga ko još ima hrabrosti, energije, snage. (Prim. prev.)


bez njega znao odgovor. Lice utopljenika kog su danas pronašli, i pored predsmrtne grimase koja ga je izobličila, bilo je isto kao lice, ne tako lepo, I. A. Jeljnika, rođenog 1970. godine, nestalog u februaru. „Odlično, odlično“, prošaputao je Andrej, grlo mu je gorelo od vruće kafe. Prsti su mu malo podrhtavali, osećao je da se stvar pomakla s mrtve tačke. Prvi pomak, makar i za milimetar, bio je najvažniji. Andrej je ovaj slučaj doživljavao kao stenu na vrhu planine, koju treba uporno pomalo gurati sve dok se gromada ne pokrene. Prema tome, sledeći korak – otkriti Jeljnika. Ko si ti, dragi prijatelju? Baza podataka „bivših osuđenika“ nije ga izneverila – ekran su ispunili tekstovi, fotografije iz profila i anfas, na kojima je Jeljnik očigledno izgledao mnogo mlađe nego jutros na obali Moskve. Andrej je zadovoljno protrljao koren nosa. „Dragi prijatelj Jeljnik.“ Ubica.

Maša U kolima je Maša pokušavala da se otarasi mučnog osećanja, bilo joj je krivo što ju je ovaj Jakovljev već prvog dana, dok još nije ni stigla da pokaže svoje sposobnosti, povezao sa Katiševim i što će je sad sto posto gledati kroz „katiševsku“ prizmu. Iz nekog razloga bila je sigurna da razgovor sa premudrim tužiocem neće podići njen lični rejting u očima „džins-tipa“, i pored sveopšte, gotovo religiozne fascinacije školskim drugom njenog tate. Uostalom, prigovorila je samoj sebi, dok je obazrivo parkirala auto kraj ograde blizu stare elektrane, možda neću nikome ni morati bilo šta da dokazujem. Ne verujem da se ljudi koji rade u Petrovki lako uzbuđuju. A kamoli ovaj Jakovljev. Bilo je kasno, tramvajski depo već je bio pust, samo se u portirnici dosađivao jedan krupan momak i listao novine. Kad je ugledao Mašu, odložio ih je na pult, mogla je da pročita naslov: SuperAuto. „Koga tražiš?“ Stražara očigledno nije krasila ljubaznost. „Tražim I. V. Ignatjeva“, rekla je sasvim formalnim tonom.


Zato ju je neprijatno iznenadilo kad se joj se iscerio u lice: „A ti si novinarka, a?“ Maša je obazrivo klimnula glavom. „I nije te sramota da se motaš ovuda? Prošle su već dve godine! A tvog Ignatjeva su još tad otpustili. Zato što nije pazio.“ Izgledalo je da je stražar prilično zadovoljan sudbinom koja je zadesila njegovog kolegu. I Maša je gotovo odmah shvatila zašto. „Petsto rubalja za ulaz i ispričaću ti sve tačno kako je bilo...“ „Trenutak.“ Maša je počela da kopa po torbi i skupila traženi iznos u stotkama. Sutra i prekosutra ručaću jabuke, pomislila je. Mada joj iz ove perspektive, pod mračnim svodovima elektrane, nije delovalo da će sutra imati neki apetit. Stražar ju je pustio unutra. Dugo ju je vodio uskim hodnicima dok nisu izbili na stepenište na čijem kraju su se nalazila gvozdena vrata. „Stavili su ih nakon što se desilo ubistvo“, objasnio joj je, izvukao iz džepa ogroman svežanj ključeva i otvorio vrata. Upalio je svetlo i podrum je obasjala hladna, sivoplava, tipično kancelarijska, halogena svetlost, koja je momentalno uništila spoj „stari podrum – zagonetno ubistvo“. Podrum je bio potpuno prazan. Ličio je na sve podrume državnih ustanova zajedno. Maša se zapitala zašto je, stvarno, uopšte dolazila. I pritom je još ostala bez ručka... A stražar se već uživeo u svoju novu ulogu mračnog vodiča i počeo da joj pokazuje mesto u sredini gde su stajale tri stolice. Sve što je rekao podudaralo se sa opisom u dosijeu čija se kopija nalazila tu, u Mašinoj torbi. „Dakle“, stražar je prešao na glasno šaputanje, „svim žrtvama odsečen je jezik. Ali, razumeš, nejednako: prvom samo vrh, ženi polovina, a trećem ceo jezik, do korena. Inspektor je rekao da bi se možda odvezali i spasli samo da su mogli da se dogovore. Čvor je bio tako spretno vezan, kao mornarski. Ali njima troma odgledno nije bilo do priče... Unaokolo je bilo more krvi.“ „A brojevi?“, pitala je Maša. „Brojevi na majicama?“ „Ne znam, ne sećam se nikakvih brojeva“, stražar je slegnuo ramenima.

Maša je rano legla da spava. Bolela ju je glava i pred očima joj je bio kao nejasni negativ fotografije sa podrumom i troje ubijenih ljudi: brade oblivene krvlju, ruke


vezane iza leđa jednim kanapom. U polusnu je čula kad joj je mama tiho ušla u sobu. Po zvuku je prepoznala da je upravo na ofinger okačila nemarno bačeni džemper. Zatim je nešto zašuštalo. To je mama podigla s poda fotografije iz dosijea koje je Maša danas sakupila. Uznemirila se – teško da će se mami dopasti snimci mrtvih ljudi. Mama je brinula za nju. Želela je da se njena ćerka bavi nečim drugim, da pođe njenim, a ne očevim stopama: na medicinu, a ne jurisprudenciju, koja, kao što je pokazalo njihovo tužno porodično iskustvo, donosi više krvi, više smrti, manje nade za ozdravljenje... Ali desilo se kako se desilo – najbolja matematička škola u Moskvi (u koju je Maša upala osvojivši nekoliko nagrada na gradskim takmičenjima iz matematike) trebalo je da, prema tatinim rečima, „devojčicu nauči da razmišlja logički i da organizuje misli“. Na kraju se u glavi devojčice – ma kako ta mešavina bila paradoksalna – „kraljica nauke“ spojila sa haosom nikad nerazjašnjenog ubistva. Ubistva čoveka čije je samo postojanje do Mašine dvanaeste godine bilo „mera svih stvari“, jedino čvrsto tlo zahvaljujući kom je verovala da u ovom čudesnom raznobojnom životu oko nje nije baš sve samo puka močvara. Međutim, tlo pod njenim nogama se izmaklo, slično legendarnoj Atlantidi, i ništa nije došlo na njegovo mesto čak ni kao delimična zamena. Mama nije postala oslonac maloj Maši. Ona sama kao da je bila tatina starija ćerka, iako je bila mlađa od njega samo godinu. Radila je kod profesora Rjapceva na katedri za internu medicinu kao lekar asistent. Rjapcev – Bog i Otac – polagao je u mamu izvesne nade. Sve do onog trenutka kada je tata izmolio od mame jedno detence. Kada je mama saopštila Rjapcevu da je trudna, prvo je mljacnuo, a zatim rekao kako mama mora da traži novi posao, jer trudna žena i mlada majka ne mogu da se bave naukom, one po definiciji razmišljaju „o drugim stvarima“. Mama je uveravala profesora da s njom neće biti tako, da će uspeti da razmišlja i „o uzvišenom“, ali Rjapcev se samo beživotno osmehnuo, potapšao je po ramenu i rasejano posavetovao da se čuva. Mama se vratila kući uplakana. Napravila je tati histeričnu scenu: šta će sada biti s njom, zar će postati jedna od onih kvočki što pričaju samo o pelenama?! Ne, to je nemoguće, nezamislivo, ona odbija, još nije kasno da ode kod lekara i... Tata joj je tad udario šamar – prvi i poslednji u životu. Potom ju je zagrlio. Šapatom joj


je nežno obećavao da će postati nova Behtereva13, da mora samo malo da istrpi, da je Rjapcev kontradiktoran – zapošljava na katedri lepotice poput njegove Nataše, a onda im ne dopušta da zasnuju porodicu. A oni će dobiti čudesnu devojčicu, koja će biti lepa na mamu... „Dečaka“, ispravila ga je, zajecavši. „Imaćemo dečaka.“ Ništa se nije obistinilo, oba roditelja su prilično pogrešila. Kao prvo, rodila se Maša. Kao drugo, nije nasledila majčinu lepotu. I uopšte, vrlo malo stvari nasledila je od mame. Ali Fjodoru Karavaju to nije bilo važno. Trčao bi ka kolevci čim bi se vratio s posla. Smirivao bi se sa Mašom u rukama i samo bi se srećno osmehivao na ženinu oštru opomenu: „Jesi li bar oprao ruke pre nego što si uzeo dete?!“ Natalija se kasnije žalila prijateljima: „I pravo s praga ka bebi. Kakva crna higijena pre toga!“ Svi su im se divili: kako je divna Natalija sa čipkastim zamotuljkom belim kao pena, kako je otac ustreptao, koliko je slatko dete... Međutim, Maša je od najranijeg detinjstva bila upoznata s tim da je svojim rođenjem unesrećila mamu. Mama je izgubila figuru – više nije imala uzak struk, grudi su joj se opustile posle dojenja, stomak dobio naslage. Natalija se žalila da su joj leđa džinovska, stopalo joj je veće za broj, zbog čega je njena bogata kolekcija obuće završila u komisionu. Mama bi često ridala pred ogledalom kada ne bi mogla da se prepozna u svom odrazu. Promene nakon porođaja podudarile su se sa prvim znacima starenja i to je bio dvostruki udarac... Ni muževljeva ubeđivanja, ni pokloni, ni njihovi pokušaji da ostave Mašu na čuvanje kod babe i dede i „izađu među ljude“, ništa nije moglo da razdrma njenu stalnu potištenost. Nataša je pala u depresiju. Otac je odlazio s posla u prodavnicu, spremao večeru za Mašu, a zatim večeru za njih dvoje, čitao je Maši pred spavanje, a onda do ponoći sedeo nad papirima. Tatu, za razliku od mame, nikada nije bolela glava, nijednom nije zanemario Mašu kada bi postavila neko od onih hiljadu pitanja svojstvenih deci tog uzrasta. Jednom je Natašu pred Mašom uhvatio napad histerije zbog osećaja ništavnosti i profesionalne neostvarenosti. Fjodor je brzo odveo devojčicu u njenu sobu, ali je Maša po nekim sporednim, neuhvatljivim znacima shvatila da je ova majčina histerija lažna. Da mama sama ne veruje u te sentencije koje grčevito uzvikuje, i u 13

Natalija Petrovna Behtereva (1924 – 2008), ruska naučnica, poznati neurofiziolog i psiholog. (Prim. prev.)


dubini duše savršeno dobro zna da joj je mesto pored Rjapceva bilo rezervisano samo zbog njene mladosti i lepote, a ne zbog toga što je bila talentovana kao Behtereva. Ali muževljev osećaj krivice morao je konstantno da se stvara, kao što se luče hormoni ili raste brada. Fjodor je bio kriv za to što ona više nije lepotica i što neće postati doktor nauka. U tom periodu u njihovu kuću počeo je često da dolazi Nik Nik. Odnos između njega i tate je u jednom periodu zahladneo. Do zahlađenja je dovela logika po kojoj su birali profesije. Jedan je postao tužilac, a drugi advokat. Čak deset godina kasnije prijatelji su vodili duge rasprave u kuhinji. Katišev je padao u vatru, govoreći o tome kako je sve postalo trulo, kako je ceo pravni sistem potpuno zastareo, svi istražni organi korumpirani, ali kako, uprkos tome, ipak treba dokazivati krivicu zločinaca. Na to bi otac mirno odgovarao da će u našoj državi uvek imati ko da trpa ljude u zatvor. A hoće li se naći neko ko će ih braniti, to je već pitanje... U jeku diskusije u kuhinju bi ulazila mama, sela bi tati u krilo kao kad su bili mladi, obavila bi ruke oko njegovog vrata i molila ih da pričaju o nečem drugom što nema veze sa poslom. I Katišev bi se pokorno utišavao i počinjao da govori o tome što „nema veze“. Tek kada je odrasla, Maša je shvatila da je Nik Nik bio, a možda je i dan-danas, zaljubljen u njenu majku. Posećivao ih je često – onda kad njen otac nije bio, niti je mogao biti, kod kuće. Igrao se sa Mašom (Nik Nik nije imao dece), pokušavao da pomogne mami u kuhinji. Ona bi se uvek glasno smejala i ne bi ga terala iz kuhinje. Maša bi se ponekad zapitala da li je tata to primećivao. I sama bi sebi odgovorila: naravno da jeste. Ta igra postoji od iskona, njena pravila zna svaka budala. A Fjodor Karavaj bio je sve samo ne budala. Ali mamu je to prećutno Nik Nikovo obožavanje vratilo u život – ponovo je nosila privlačne haljine, počela je da se šminka i da se smeje. Na kraju je postala i bolja majka – prihvatila se kuvanja, vodila je Mašu na kurseve gimnastike i vajarstva (Maša nije blistala ni na jednom polju), išla s njom u Kolomensko i Puškinov muzej u kulturno-edukativne šetnjice. Natalija je bila prilično obrazovana žena, mnogo je razgovarala sa Mašom, o svačemu joj je pričala... Maša je ipak čeznula za tatom. Osećala je da je Nik Nik, uza sve svoje vrline, ipak samo tatin surogat. A tata je poslednjih godina svog života veoma mnogo radio i sve je manje vremena imao za Mašu.


Ali, kad bi našao slobodno vreme, onda je ono bilo posvećeno samo njoj – zajedno su lutali moskovskim bulevarima, išli na pecanje, bazen ili klizanje. A što je u to vreme mami dolazio Nik Nik u goste, to je bilo jer je tata imao poverenja u oboje i oboje ih je žalio. Katiševa – zbog toga što je, po njegovom mišljenju, izabrao pogrešnu profesiju i pogrešnu ženu. Takođe i zato što nije imao dece, to jest nije imao u životu radost kakva je njemu bila Manja. A Natalija... Neka je, neka malo flertuje. I nije uzalud imao poverenja. Posle njegove smrti, Maša je bila uplašena i tajno je priželjkivala da se Nik Nik oženi mamom – oko nje je bio mrkli mrak i osećala je potrebu da kraj sebe ima drago lice. Međutim, od očeve smrti – vrlo zagonetno – Nik Nikove posete postajale su sve ređe, dok na kraju nisu sasvim prestale. Osim toga, iako o tome nisu nikada razgovarali, Maši se činilo da su oca vrlo iscrpljivali procesi koje je vodio u poslednje vreme, koji su „zadirali“ u slojeve nepravde, ne samo lične nego i društvene nepravde, čak i dalje – one nepravde koja je počivala na podlosti u samoj čovekovoj srži. Maša pamti kako je nekoliko puta, ulazeći u stan, otac ostajao skamenjen pred prizorom koji bi iz perspektive mračnog hodnika ugledao u jarko osvetljenoj kuhinji: mama sedi preko puta Nik Nika, zabacila je glavu i kikoće se, bezbrižno kao dete. Fjodorovo lice u tom trenutku nije izražavalo čuđenje, već umor. Bez sumnje, imati ženu-devojku bilo je simpatično do određene tačke. Od te tačke, ipak je želeo ženu-saborca, s kojom bi mogao da porazgovara nakon što bi bajke za laku noć bile pročitane i vrata dečje sobe zatvorena. Međutim, nemoguće je Palčicu pretvoriti u verziju Nadežde Konstantinovne14. Na kraju krajeva, upravo je on oko Nataše izgradio svet u kom je mogla da bude večito dete. Šta može, sam je kriv. Možda bi Maša, da je otac ostao živ, prirodno došla na mesto njegovog saborca, ustupajući Nataliji zauvek ulogu razmažene devojčice. Ali to se nije dogodilo: otac je poginuo, nestao je čarobni vrt u koji je ušuškao dve svoje najvoljenije žene. Majka kao da je od tog trenutka iskočila iz svog uobičajenog imidža. Zato što je od dve devojčice – Natalije i Maše – Natalija ipak bila starija.

14

Nadežda Konstantinovna Krupska (1869 – 1939), revolucionarka, Lenjinova žena. (Prim. prev.)


Zvono budilnika u optimističnom ritmu džeza i miris kafe probudili su Mašu tog jutra. Oslušnula je za svaki slučaj i, uverivši se da se iza zida ne čuju sumnjivi šumovi, iskočila je iz kreveta i otišla pod tuš, ponevši sa sobom u kupatilo odeću u kojoj je trebalo da krene na posao. Pošto joj je i dalje bilo neprijatno da pred očuhom izađe u ogrtaču, ugasila je u kupatilu svetlo nakon dvadeset minuta, već odevena u svoju uobičajenu uniformu: crne pantalone, čista crna majica, tamnosiva rolka, kosa skupljena u niski rep. „Oduvek sam mrzela tu svesku“, zastala je čuvši iz kuhinje mamin glas. „Nije dobro da dete od svoje dvanaeste godine neprestano razmišlja o ubistvima, zločinima i serijskim ubicama! Ne želim da joj to postane profesija!“ „Bojim se, Nataša, da ti tu ništa ne možeš uraditi“, očuhov glas zvučao je kao da čita dobro spremljeno predavanje. „Maša je već izabrala šta će raditi i...“ „Da, ja sam se složila da upiše pravo! Mislila sam da će joj se tamo roditi interesovanje za još nešto osim za psihopate! Da će mi ćerka postati notar ili čak otvoriti advokatsku kancelariju! A umesto toga – novi i novi leševi, sad još i Petrovka! Zvaću Katiševa da je premesti na drugu praksu!“ „Nato, pogledaj na to sa druge strane“, pomirljivo je počeo očuh. „Devojka se bavi nečim što joj se do ludila sviđa, sve su šanse da će u tome postići veliki uspeh.“ „Ali ja ne želim...“, prekinula ga je majka. Maša je već gurnula kuhinjska vrata: „Dobro jutro!“ „Jutro“, otpozdravio je očuh nakašljavši se. Majka je stajala okrenuta leđima i samo je klimnula glavom. Kada se okrenula ka njoj, Maša je primetila da su joj oči crvene. Zastidela se i potom kazala, previše energično: „Pa, šta imamo za doručak?“ Majka je stavila u tanjir nekoliko uštipaka i pitala, kako bi na vreme skrenula temu: „Opet si u crnom?“ Mašino oblačenje je, poput vremenskih prilika, bilo jedna od najčešćih jutarnjih tema. Maša se po običaju pravdala kad bi mama zapitala zar na svetu ne postoje još neke boje. Postoje, odgovarala bi. Ali njih treba pažljivo kombinovati, a sa crnom ne postoji taj problem, ne moraš gubiti vreme na slaganje boja. Postoje, ali je crna


sužava i ističe joj figuru. Postoje, ali ona ima posttinejdžerski sindrom i ta boja odgovara njenom unutrašnjem stanju. Postoje, postoje, postoje... A u sebi: Ne, mama, ne nosim crno jer sam više od deset godina u žalosti. Ne, mama, to nije simptom depresije, ne, ne želim podsvesno nikoga da odbijem od sebe... Očuh je sve to vreme mudro čuvao neutralnost, a mama je na kraju uzdahnula i ponudila Maši ključeve od auta. „Nema potrebe“ rekla je Maša i poljubila je u obraz pred odlazak. „Danas ću metroom. Tako je brže.“ Dok je odlazila, videla je kako je Natalija potpuno majčinskim pokretom ispravila očuhovu kravatu. Tužno se osmehnula: kako ženu iznutra i spolja menja muškarac koji se u datom trenutku nalazi kraj nje. I još je pomislila: a mogla je sa Nik Nikom ponovo da postane devojčica, Palčica. Ali tu igru je želela da igra jedino sa tatom... Maša je imala sreće da zauzme mesto u metrou. Odmah je izvadila svoju svesku. Na čistoj stranici počela je da pravi skicu – uvek je lakše shvatala „uz sliku“. Dakle, njih troje. Maša je šematski prikazala stolice postavljene u polukrug, tri figure: dva muškarca i žena. Blizu nje bio je mladić koji ju je gledao sa strane. Odgledno je spadao u malobrojne estete i odmerio je Mašin profil, njene tanke prste, njene nenašminkane usne. 1. „Čvor“ – napisala je pored skice. 2. „Brojevi“. 3. (podvučeno) „Zašto jezici nisu svima jednako odsečeni?“ Esteta je virio preko ramena tražeći neki nebanalni povod za razgovor. Ustuknuo je kada je pročitao poslednje pitanje. Maša se nasmešila uglom usana na strani okrenutoj nasuprot mladiću (nemoj da viriš), a onda je mirno spakovala svesku u torbu i krenula ka izlazu. Maša je sedela na svom radnom mestu bar sat vremena pre nego što je u kabinet ušao Andrej. Nije mogla da ne primeti, sa određenom dozom ironije i sažaljenja, da je bio obučen isto kao juče. Iste farmerke. Ista izlizana džins-jakna. Uz to – ili joj se, zbog odvratnosti koju oseća prema tom liku, pričinjava? – pomalo je zaudarao na psa. Pozdravio se šturo sa svima, ne obraćajući se nikome ponaosob, i najmanje Maši. Još bolje, pomislila je Maša. Pribojavala se da će ironično


prokomentarisati njen jučerašnji susret sa Nik Nikom. Andrej baci džins-jaknu na naslon stolice i pruži ruku prema telefonu. „Šagin? Zdravo. Andrej Jakovljev ovde. Slušaj, imam za tebe pitanje, ti si stručnjak za krimose. Koji od njih u poslednje vreme ima foru da žrtvama brijačem pravi šare na potiljku? Kako šare? Pa tako lepo, umetnički, ovaj ima broj na potiljku...“ Maša se sledila iznutra. Broj? „Nemoj da pričaš! Znači, neki skroz novi trend, hm. Zapiši tamo sebi za istraživanje banditskog folklora. Uzgred, u pitanju je broj 14. Sedam i sedam? Dupli simbol sreće? Ne laži?! Nikad mi ne bi palo na pamet. Hvala, numerologu moj, čujemo se.“ Prekinuo je vezu i tad se Maši i njemu slučajno sretoše pogledi. Numerologija, Maši snažno zakuca srce. Simbolika brojeva! Ponovo je pregledala dokumenta na stolu. „1, 2, 3“ – prve žrtve na Bersenjevskom keju. 4 – na ruci pokojnog pijanca, ostavljenog pre godinu dana u Kutafja kuli. 6 – na ruci pre pola godine otkrivenoj na Crvenom trgu, odvojenoj od tela. I sada – 14. Je li to možda isti čovek, ili ona već polako počinje da ludi od svojih serijskih ubica? Ali, ako još zamisli i da su brojevi 1, 2, 3, 4 i 6 povezuju neki neobični obračuni sa žrtvama... Bacila je pogled na Jakovljeva, rizikovala je: „Izvinite!“ Andrej je mrzovoljno podigao oči sa papira. „Imate li možda izveštaj mrtvozornika o smrti na obali Moskve?“ Andrej je podigao obrvu – ona je jasno nagoveštavala da pripravnica Karavaj zabada nos gde mu nije mesto. „To jest“, požurila je Maša, rumeneći, „postoji li neka neobičnost u vezi sa njom?“ Andreju su se obrve podigle na gotovo nemoguću visinu. „A šta podrazumevate pod rečju ‘neobičnost’?“, pitao je hladno. Maša je bespomoćno slegnula ramenima sređujući misli. Za to vreme Andrej je stigao da se ponovo udubi u papire. Prostak!, Maša je kipela od besa. Čak se nije ni pravio da mu može biti zanimljivo šta ima da kaže. A da on njoj odgovori na pitanje, o tome tek nije bilo govora. Okej, rekla je u sebi, skupivši obrve u stilu koji je njena majka nazivala: „a evo sad se mrštiš kao Fjodor“. Kako god. Nek se nose i ti brojevi. Probaću sa druge


strane. Eto, neobično iščupani jezici. A tu je još jedan slučaj – čudni pijanac otečenog grla, koji je došao da umre u kuli Kutafja. A onda ruka sa Šagalovom slikom. Šta još imamo? Čitala je neumorno stare dosijee od prethodne dve godine. I našla je, našla je nešto još čudnije – kako se ranije nije setila? – onaj užasni slučaj, o kom su pisale sve novine: kada su našli raskomadanu ženu tjumenjskog guvernera, koja je spadala u deset najbogatijih dama na planeti, prestigavši kreatorku italijanske marke Beneton i ženu koja je izmislila onog malog Engleza Harija Potera. Telo, pedantno zavijeno u novine, otkriveno je na klupi u Kolomenskom. Maša se stresla. Guvernerovu ženu mnogi nisu voleli – ogroman broj ljudi je u većoj ili manjoj meri zavisio od njenih bezbrojnih preduzeća. Ljudi su bili prinuđeni da daju mito, da se ulizuju, kako bi umilostivili svemoćnu vladarku oblasti. Ljudmila Turina vladala je čeličnom rukom: firme su napredovale, novac se slivao na račun u švajcarskoj banci, u Londonu se gradila vila, o kojoj su takođe novine pisale dugo, kao, pa sramota je to tako... znate to, pa tako... Izbegavali su konkretne glagole, čak i sinonime, jer se Ljudmila sa onima koji bi sebi tako nešto dozvolili razračunavala na sudu i dovodila ih do prosjačkog štapa. Ko je mogao to da učini kad je guvernerova žena neprestano imala obezbeđenje? Ko je uspeo to da učini a da ga ne uhvate – to je pravo pitanje, pomislila je Maša. Hoće li joj dati da pogleda u dosije, makar prvi „nacrt“, koji su sastavili veštaci? Svojevremeno su uloženi ogromni napori u to da se ubistvo razjasni, ali sve se nekako utišalo nakon što je njen suprug sam jednog lepog dana pobegao u „Magloviti Albion“. Maša je napisala u tablici iscrtanoj rukom (sve linije bile su idealno prave iako ih je povlačila bez lenjira): Ljudmila Turina, datum smrti, i mesto – Kolomensko. I opet je zaronila u papire. Još juče je negde videla... Nešto joj je privuklo pažnju, ali je tada prešla preko toga, jer još nije znala šta traži. A traži neobičnost, i delovalo joj je da je ta neobičnost ogromna kao slon. Nakon pola sata Maša zastade: eto ga! Arhitekta i konstruktor Bagrat Gebelaj umro je u svom luksuznom stanu u Ulici Lenjivka od strašne nervne i fizičke iscrpljenosti. Pao joj je u oči nesklad između reči „luksuzan“ i „fizička iscrpljenost“. Osim toga, učinilo joj se da je prezime Gebelaj već srela u novinama. Popunila je rubrike u tabeli: Bagrat Gebelaj, Lenjivka, pre osam meseci. Zavalila se u stolicu. Ispada da ima mnogo neobičnosti koje povezuje još jedan faktor – mesto gde je


pronađen leš. Jedino je Kolomensko bilo skoro na periferiji, dok se sva ostala nalaze u centru grada. Kraj Maše je sedeo operativac koji je objavio svima da ide da zapali. Pitala ga je za dozvolu da zauzme njegov kompjuter. On je mahnuo rukom i izašao, a za njim su krenuli i ostali. Najpre je našla detaljnu kartu Moskve. Ubacila je u štampač u hodniku veliki list, formata A3, i odštampala u boji plan centra grada. Na dnu hodnika ugledala je na sekundu kako Andrej, sa cigaretom u ruci, saslušava ironično onog istog inspektora koji joj je ustupio kompjuter. Mislim da se zove Volođa, setila se Maša i naglo pojurila natrag u kabinet. Rešila je da okuša sreću, unela je u pretragu nekoliko brojeva i reč „numerologija“. Gugl nije izneverio njena očekivanja: pročitala je da broj 1 predstavlja simbol slave, moći, akcije i ambicioznosti. Čovek rođen prvog dana u mesecu treba da se vodi prema ovom broju, ne menjajući nikada svoj pravac i ne praveći pre vremena velike korake. Dalje: broj 2 simbolizuje staložen, taktičan i blag karakter. Broj 4 označava vrednu i uravnoteženu osobu. Ljudi u znaku broja 6 biće uspešni u poslu, ukoliko uspeju da zadobiju poverenje okoline i ako osim klijenata steknu i sledbenike. Maša je revoltirano zatvorila pregledač i ponovo sela za svoj sto. Ispostavlja se, dakle, da onaj kom je dopola iščupan jezik treba da prati svoju sudbinu, a gospođica sa brojem 2 treba da ostane staložena, bez obzira na obilno krvarenje iz usta. A pijanac, čiji broj označava vrednu osobu... Ne zna se kakvu je sudbinu imao vlasnik ruke nađene na Crvenom trgu, ali Maša je svejedno shvatila da je sve ovo isuviše jednostavno da bi bilo istina. Nije čak ni sigurno da li zaista postoji veza, ili ju je ona upravo sada izmislila. „Andreju Leonidoviču!“ ustala je i pružila šefu listić. Šef se trgao na „Leonidoviča“, ali mu je lice ostalo mirno. Uzeo je papir. „Šta je ovo?“ „To su smrti koje sam izdvojila jer su mi delovale neobično.“ „Opet neke neobičnosti?“ „Da, opet“, tvrdoglavo je potvrdila. „Mislim da sam vas zamolio da se bavite ubistvima prijavljenim kao nesrećni slučajevi i samoubistva?“


Maša je ćutala. Andrej je uzdahnuo: „Slušam vas, pripravnice Karavaj.“ „Vama je svejedno“, tiho je rekla Maša, „čime ću se baviti. Zar ne? A ja vam neću biti na vidiku.“ „Ubedili ste me“, osmehnuo se Andrej i nakratko zaćutao. „Hajde, može, istražujte te vaše neobičnosti.“ Maša klimnu glavom i gotovo istrča iz kabineta. „Šta si se to brecao na devojku?“ začula je dok je zatvarala za sobom vrata. I obradovala se što nije sačekala odgovor.

Andrej Paša se najzad javio i Andrej je odjurio u mrtvačnicu. Bilo mu je teško na duši – ne baš mnogo teško, ali ipak. Osetio je da je studentkinji odgovorio sa hladnoćom i besom u glasu, a nije to zaslužila. Radila je od samog jutra, savesno – Andreju je nekoliko puta privukao pažnju izraz krajnje usredsređenosti na njenom širokom licu sa izraženim jagodicama. Odlikašica... Morao je priznati sebi da ona ume sa materijalom. Ne zna kakve je neobičnosti tamo iskopala, ali, ako joj to pomogne pri pisanju „praktičnog dela“ diplomskog rada, onda neka. Neka juri, postavlja pitanja. Negde će je oterati dođavola, grubo, a negde će joj reći sve što joj treba. Neka nauči da radi i sa ljudima, ne samo sa papirima. Donevši ovaj zaključak u pedagoškom tonu, prišao je Paši i stegao njegovu ručerdu, pre nego što je na nju navukao gumenu rukavicu. „Čudne stvari“, počeo je Pavel i pokazao na pokojnikov rasporeni stomak. Andrej se namrštio i bacio pogled u njegovu unutrašnjost. Bila je prazna. „Izvadili su mu sve unutrašnje organe“, potvrdio je Pavel. „Drugim rečima, očistili su ga kao zaklanu kokošku. Unutra sam našao samo ovo.“ Pavel je pružio Andreju providnu kesu. „Pare?“, Andrej se zagledao u sadržaj kese. „Baš tako. I to sovjetske kovanice. Kopejke.“ „Koliko? Aha, četrnaest.“ Andrej je seo, zapanjen.


„A na glavi je“, počeo je Paša, ali ga je Andrej prekinuo. „Znam, video sam.“ „Ali to još nije sve.“ Videlo se da je Paša bio ozbiljno uzrujan. „Gledaj!“ Prineo mu je cijanotičnu ruku mrtvaca. „Našao sam mu led pod noktima. Ali ne iz zamrzivača. Po mikročesticama se vidi da je led prirodnog porekla.“ „Šta želiš da kažeš?“ „Pa samo to da je sada sredina jula. Poslednji put reka je bila zaleđena u februaru, ili martu u krajnjoj liniji. Iako ovaj tip nema pluća, kažem ti – potopili su ga. Kroz rupu u ledu.“ „Da, a rekao si još i to da su ga zamrzli...“ „Ne poričem šta sam rekao. Tačno, zamrzli su ga. I pre nekoliko dana opet su ga bacili u reku.“ „Glupost“, Andrej je obrisao čelo. „Znam i sam“, umorno je rekao Pavel. „Znači“, Andrej se naterao da pogleda lice, zgrčeno u predsmrtnoj agoniji prilikom gušenja, „čovek je mrtav, udavili su ga na mestu gde reka nije bila zaleđena, a on je pokušavao da izađe odatle...“ „I te kako. Andreju, on je sav u ranama i ogrebotinama. Pogledaj!“ Pavel je okrenuo pokojnikovu glavu da mu pokaže. „Aha, znači, tip se svojski opirao ubici koji ga je bacio u reku. A onda ga je zločinac izvadio iz nje. Čekao je pola godine da bi nam podmetnuo već uginulu ribicu. Šta, kao, hteo je tako da zapetlja vremenski sled ubistva?“ „Slušaj, ako ubica nije totalni idiot, mogao je predvideti da će biti sprovedena sudsko-medicinska ekspertiza dubokozamrznutog tkiva. Mada, možda ga on nije ubio pre pola godine, nego, recimo, pre tri godine. Telo bi moglo da ostane isto ovako očuvano ako je bilo dobro zaleđeno.“ „Ne, Paša.“ Andrej je još jednom osmotrio široko otvorene oči žrtve. „To nije moguće, pošto je Jeljnik nestao zimus.“ „Šta, ovo je Jeljnik?“, Paša je gurnuo telo u zamrzivač. „Jeste“, potvrdio je Andrej. „Juče sam ga našao u kartoteci, pomogla mi je tetovaža. A pošto ubica nije uspeo da nas namagarči kad je u pitanju hronologija, što bi rekla baba jednog mog druga: u čemu je štos?“


„Mesto?“, pretpostavio je Pavel, skidajući rukavice.

NIKOLJSKA ULICA Kaća Za početak je pozvonila. Bile su male šanse da će zateći Nataliju Sergejevnu, ali bolje da proveri nego... Kaća je zatim otvorila vrata svojim ključem, duboko je uzdahnula i sa blaženim osmehom na usnama, u trenutku prepoznavši i upivši mirise kuće, prešla preko praga. Dok se izuvala, učinilo joj se da čuje neko šuškanje u kuhinji, pa je ostala tako skamenjena sa čizmom u ruci. „Natalija Sergejevna“, njen uzvik razlegao se po stanu. Ali ništa. Samo kucanje kuhinjskog sata i ravnomerno bubnjanje veš-mašine u kupatilu. Kaća je na trenutak zastala pred ogledalom u hodniku – volela je da se u njemu ogleda. Kao da je ovde ona gazdarica. Potpuno prirodno. Nežni zlatasti sjaj abažura imao je magijska svojstva isto kao i u detinjstvu. Ponovo je princeza, a ne pastirica. Razmaknite se svi! Lakim korakom prošla je kroz ceo stan, ostavila je trag u svakoj sobi. U dnevnoj je na kauču ležao novi prekrivač. Približila se i prešla rukom po njemu – bio je mekan. Kašmir, najverovatnije. Na polici u kupatilu stajala je nova krema. Sigurno je bila Natalijina, Maša se uvek mazala bilo čim što bi joj palo pod ruku. Kaća je kremu ostavila „za kasnije“. U Mašinoj sobi je sve ostalo isto kao iz perioda kad su bile male. Letnje sunce udaralo je u prozor. „Zagušljivo je“, rekla je naglas Kaća i otvorila prozor, da se provetri. U Natalijinoj sobi i garderobi ostala je malo duže. Primetila je: otvorene cipele sa štiklom srednje visine, prijatne čokoladne boje, svečani kostim na tanke pruge, sa nekom ludorijom od leopardske šare na postavi... Uvukla je vazduh u nozdrve – Natalija je opet promenila parfem. Mašina mama se nije držala samo jednog, neprestano je eksperimentisala. Kaći se to dopadalo. Igrala je sa Natalijinim parfemima jednu igru – „koji od njih mi više stoji“ – i na kraju bi dolazila do zaključka da joj u suštini svaki odgovara. Svratila je u kuhinju i virnula u frižider.


Frižider je bio zabranjena zona i kvario joj je zadovoljstvo – u ovoj zoni nije mogla da se igra gazdarice – prava gazdarica mogla bi primetiti da nedostaje polovina kriške holandskog sira (Kaća ga je obožavala, bio je suludo skup) ili grožđe... Naravno, teško. Ali ipak je postojala mala verovatnoća. Zato je sadržaj ogromnog frižidera Kaća proždirala samo pogledom, kao što siromašni provincijalci u Ermitažu gutaju očima flamanske slike mrtve prirode. Silno je želela da se okupa u kadi, ali nije rizikovala – ipak, ako te zateknu u kadi punoj pene i aromatičnih ulja, teže je objasniti šta ćeš tu nego da si pod tušem. Za ovaj drugi slučaj Kaća je uvek imala spremno objašnjenje – oh, Natalija Sergejevna, upala sam u baru, neko me je polio vodom sa prozora, isprskao me je mercedes... dopustila sam sebi, da tako kažem, da iskoristim vašu gostoljubivost. Kaća je znala da bi joj Natalija to dozvolila. Čak bi je posle svega poslužila čajem, raspitujući se za Mašine obožavaoce. Naročito su je zanimali obožavaoci – Maša je baš i nije razonodila razgovorima o svom ličnom životu. Po izvesnim uzgrednim znacima (stidljivi neuspešni pokušaji šminkanja (grč na Inokentijevom licu), majka bi pretpostavljala da se pojavio neki mladić. Jednom je čak poslala Kaću u istraživanje. („Nemoj mi zameriti, ti si mi jedina nada!“) Kaća je uspešno obavila zadatak, saznala je da postoji „neko“. Na istoj je godini studija kao Maša, zove se Petja, dobar mladić, sin bogatih roditelja, vozi porše. Kako je videla porše, Kaća je sva uzdrhtala. A Maša je, guska, tada rekla kako je previše nabudžen i kako u sportskim kolima ne možeš na putu da vidiš ništa od džipova. Pa Kaća bi se u takvom autu vozila i zatvorenih očiju! Ne razume šta je taj Petja video u Maši. Prema Kaćinom mišljenju, njena drugarica nije imala ništa naročito. Gustu kosu, možda, zaključila bi posle višečasovnog razmišljanja, pa i oči... Možda. Jednom je čak to kazala Maši, naravno, ne u smislu „jedino to i imaš“, nego nešto što je bilo skoro pa kompliment. Maša se na to nasmejala i citirala nekog Francuza, kao, kada žena nije lepa, obično na njoj drugi primete kosu ili oči. Kaća se začudila – izgleda da je Mašu zabavila činjenica da je ružnjikava. Maša je uz to bila i pametna, a muškarcima je to gotovo bio nedostatak. Pa za šta se onda zakačio taj mali Petja? Izgleda za zvučno prezime Karavaj, svima poznato u njihovoj struci. Advokat koji je poginuo. I to je to. Bože, kako su posle njegove smrti svi skakali oko Maše, uključujući i Kaćinu rođenu majku. Našla je koga će žaliti! Jadno dete, tako rano je izgubila oca, kakva tragedija! Kaća se tad prvi put otkrila. Nije se uzdržala, rekla je svojoj majci: „A


mene nimalo ne sažaljevaš? Mene koju je otac ostavio još dok sam bila u tvom stomaku? Zar to nije rano i tragično?“ Majka se zaista sažalila – pomilovala ju je po glavi i rekla kako ne treba zavideti, kao, to nije dobro. Ali Kaća nije mogla da ne zavidi. Činilo joj se da se rodila sa tim osećanjem u sebi. Zavidela je kad je kroz prozore u prizemlju posmatrala devojčicu u sjajnoj jaknici i njenog tatu koji se smeje dok je nosi na leđima. Kad je slušala babe na klupama i njihova ogovaranja – Fjodor Karavaj je tako divan otac, i veliki je čovek. Kad je tog istog Fjodora videla pored Natalije, tada još mlade, u odeći kakvu njena majka nije nikad videla u životu! Ili isto, na fotografiji u novinskom članku o nekom čuvenom procesu. Veoma je želela da se druži sa devojčicom Mašom, a istovremeno je osećala želju da je izgrebe po licu. To je bilo čudno, mučno, uznemirujuće osećanje, koje je njena majka otkrila tek nakon deset godina. One godine kad su devojčice napunile po trinaest, majci su ponudili ogroman novac za njihov jednosobni stan u centru. Za taj novac bilo je moguće kupiti jedan trosoban u neuglednijem delu grada. Majka je bila srećna – kupac stana je sve sam organizovao, čak i selidbu. Bila mu je zahvalna, jer se sama ne bi snašla, niti bi se odlučila da išta pokrene. Ushićeno je govorila Kaći kako sada ne samo da će svaka imati svoju sobu (jer, za nekoliko godina ćeš biti prava devojka!), već će imati još jednu, neku vrstu dnevne sobe (a možda će, Kaćice, ona jednom biti dečja soba!) „Neće biti“ oštro je odgovorila Kaća. Bila je sigurna da će imati bogatog muža. Kaća se prema selidbi odnosila potpuno pozitivno – s jedne strane, imaće sobu, što u tinejdžersko doba predstavlja bitan faktor. Osim toga, više neće morati da gleda Mašino lice. Čim je prošlo mesec dana, Kaća je shvatila da ovde na periferiji grada umire od tuge. Život bez Maše postao je dosadan – kao da su joj oduzeli neki perpetuum mobile, glavno osećanje koje održava emotivni napon na nivou. Osim toga, Kaća nije bila idiot, shvatala je da sa svojim sadašnjim drugaricama iz dvorišta neće moći da razgovara kao sa Mašom – razgovori su se vrteli oko dečaka, šminke i krpica. To su bile tri teme o kojima sa Mašom nijednom nije pričala... U početku je iskreno uživala u prelistavanju izmašćenog časopisa Vog. Kasnije joj je to dosadilo. Setila se dečaka iz matematičke škole, koju je Maša pohađala. Nije uvek razumela sve o čemu su govorili, ali su ti dečaci bili mnogo zanimljiviji


od ovih o kojima su njene nove drugarice iz dvorišta tračarile sa uzbuđenjem. Upravo za tako nekog matematičara je Kaća htela da se uda u budućnosti, naravno, pod uslovom da se obogati, a ne da bude naučni saradnik kao njena mama. Zato je Kaća rešila da obnovi odnos sa Mašom, da ponovo započnu druženje, bez obzira na to što ih je delilo deset stanica metroa. Instinktom, celim bićem, zavišću, koja je kao dobro vino za ovih deset godina odležala i koja joj poput kompasa pokazuje pravi put, Kaća je znala da se Maša kreće u visokim krugovima i da ona mora i sama da bude među njima. Posle jednogodišnje pauze, Kaća je, napeta, okrenula njen broj telefona. Maša je bila iznenađena, ali, hvala bogu, prijatno iznenađena. Pozvala ju je u goste. Čim je izašla iz metroa na stanici Boljšaja poljanka i udahnula vazduh zagađen gasovima, Kaća je odmah osetila kao da se vratila kući. U Mašinom stanu taj osećaj bio je još snažniji. Nije mogla da mu se odupre. Upravo je ovaj stan, stan iz njenih snova, gde je u detinjstvu provodila polovinu svog vremena, bio Kaćin pravi dom. Sela je preko puta Maše za kuhinjski sto gutajući suze. „Šta ti je?“, uznemireno je pitala Maša. „Nedostajala si mi“, odgovorila je Kaća, i nije lagala. Kad se spremala da pođe, poželela je da ostavi utisak na svoju drugaricu iz detinjstva i zato se temeljno našminkala. A sada, gledajući Mašino čisto lice i njegov zbunjeni izraz (jer Kaća Maši nije nedostajala toliko – do suza), Kaća je razumela da je opet izgubila igru. Jednostavno zato što Maša igra neke druge igre. Za stolom je zavladala neprijatna tišina. Maša i Kaća brzo su ispijale čaj, praveći se da ne primećuju ono glavno – da njih dve nemaju zajedničkih tema. Kaća je bila očajna, jer je prijateljstvo sa Mašom bilo jedini način da ostane u ovom domu. Da je Kaća malo starija, možda bi mogla da započne neki neobavezan razgovor. Ali bile su tinejdžerke i nisu znale da ćaskaju iz kurtoazije. „E, zamisli, neki tip sa harlijem zalepio se za mene“, rekla je, uz osećaj da tone. „Harli?“, pitala je Maša smeteno. „Ma to ti je onaj strava motor! A taj tip je već odležao za sitnu krađu, zamisli. Rekao mi je da izgledam kao da imam šesnaest godina. A ja mu kažem: pa šesnaest i imam! On meni na to: ne lupaj, balavice“, razbrbljala se Kaća. Nije skidala pogled sa Mašinih očiju, koje su se sve više širile kako je priča odmicala. Od dečka sa harlijem Kaća je prešla na Svetu iz susednog ulaza, koju majka ubija od batina zato


što šminka oči i usta, a već ima petnaest, zamisli. Onda je pričala: o preprodavcima sa obližnje pijace i „putu svile“ koji prolazi kroz njihovo dvorište. O mladiću koji se vratio iz Čečenije malo udaren – sedi skriven u žbunju dok mamica ne dođe po njega i dok ga ne obavesti da su svi otišli, da niko ne čeka u zasedi, može da krene kući na večeru. Otkrilo se da Kaća ima neverovatan dar pripovedanja – dočaravala bi redom čas preplašenog momka kako viri iz žbunja, čas samozadovoljnog kretena na harliju, čas Svetinu mamu kako stoji na prozoru i psuje Sveti sve po spisku tako glasno da je čuje ceo komšiluk. Maša se smejala do suza, brisala je oči, a kad je Natalija Sergejevna došla s posla, ubedila ju je da sedne s njima. Kaća je izvela „na bis“ najuspešnije momente, u toku priče ih je brusila, doterivala. Iznutra se osećala sasvim dobro i spokojno – pobedila je! Sve je postigla. To je tako trajalo mnogo godina – Kaća je postala nešto poput Mašinog kućnog Petrosjana15. Sa drugima je Maša vodila duboke razgovore, a sa Kaćom se opuštala, čak nekad i tračarila. Kaću to nije vređalo. Nije je potresalo ni to što je Mašini drugovi iz škole, a zatim i sa fakulteta, gledaju iskosa. Kao, ko si ti, šta studiraš? Aha... to. Da, naravno, odmah su videli da nije iz njihovog kruga. Ali to je ona i sama znala i nije se žalila. Glumila je devojčicu „bez ambicija“. Maša ju je predstavljala kao drugaricu iz najranijeg detinjstva. Drugarica iz detinjstva – to je već titula. A do njihovog kruga će nekada već doskočiti. Daće bog i da ga preskoči. Nigde ne žuri, da se prvo da adaptira... – tako je razmišljala Kaća. Dok nije srela Inokentija. Da. Dok nije srela Inokentija.

Maša „Zdravo“, rekla je i sakrila telefon u torbu. „Je l’ ti to drugarica iz kraja?“, Inokentij je srknuo malo belog vina. „Šteta što nisi uzela vino. Lagano je i odlično ide uz šparglu.“

15

Jevgenij Vaganovič Petrosjan (1945), ruski komičar. (Prim. prev.)


„Pozerašu“, dobronamerno je iskazala svoj stav. Ubola je šparglu viljuškom. „Uzgred, ona je i dalje zaljubljena u tebe.“ „Aha.“ Inokentij se namrštio: „A tebi i dalje zavidi.“ „Hm“, Maša slegnu ramenima. „A ima na čemu da mi zavidi. Kad bi znao kako me ignoriše novi šef... Juče me je video sa Nik Nikom. Misli da sam obična tupava devojka koja je tu došla preko veze.“ „A ti bar imaš mozga“, nasmejao se Keša. „Ne“, uzdahnu Maša tužno. „U poslednje vreme nemam. Sve vreme se vrtim ukrug. A oko ČEGA se vrtim, nemam pojma. Kapiraš, neobične smrti. Ali njih uvek ima napretek. Ne. Čudne smrti na čudnim mestima. Evo, pogledaj!“ Maša je izvadila iz torbe ištampanu kartu Moskve. „Daj ‘vamo.“ Inokentij je spustio kartu s desne strane tanjira. Neko vreme ju je odsutno posmatrao i istovremeno dovršavao šparglu. Maša ga je gledala puna nade, pila je vodu i plašila se da izusti i reč. Inokentij se nije razumeo u ubistva apriori, ali ona je već po navici imala poverenja u njegove umne sposobnosti, kao i on u njene. Ako je Mašin razum bio carstvo logike, Inokentij je prednjačio u obrazovanju. „I?“, nije više mogla da izdrži. „Gluposti“, Inokentij je odložio kartu. „Ništa mi ne ide u glavu.“ Maša je poslušno sklopila kartu. „Ni meni, blokada“, turobno je rekla, dajući konobaru znak da dođe. „Kad uzmeš nešto slatko, biće ti lakše!“, namignu joj Inokentij. Insistirao je na najvećoj torti u izlogu – to je bilo voćno čudovište voća sa šlagom. „E, a ja sam otkrio izvanrednu ikonu“, rekao je, kad su se već oboje bacili na slatko. „Staroverska16, iz šesnaestog veka. Već imam klijenta za nju – mogu da uzmem mesec dana odmora, i ako želiš...“ „Onaj Jeljnik je isto njihov!“, Maša je prekinula Kešu, umalo ga nije ubola viljuškom sa malo torte na vrhu. 16

U Ruskoj pravoslavnoj crkvi u XVII veku došlo je do raskola, kada jedna grupa vernika nije pristala na reforme patrijarha Nikona. One su podrazumevale usklađivanje bogosluženja sa drugim pravoslavnim zemljama. Protivnici patrijarha Nikona, koji su želeli da ostanu dosledni starim običajima, zovu se staroverci ili staroobrednici. (Prim. prev.)


„Šta?“, skamenio se Inokentij. Maša je ponovo izvukla kartu. Zatražila je od Inokentija hemijsku. On je poslušno izvadio penkalo iz unutrašnjeg džepa somotskog sakoa boje višnje. Maša je nervozno isprobavala zlatno penkalo na salveti, a zatim je obeležila Crveni trg zvezdicom. „Čekaj“, Inokentij je opet uzeo kartu, još jednom je osmotrio tačke. „Mogu li da je zadržim nekoliko dana? Da razmislim. Zovem te ako mi nešto padne na pamet.“ „Uzmi, uzmi. Mogu da je fotokopiram.“ Maša se zadovoljno osmehnula. Volela je kad bi Inokentija zainteresovale njene zagonetke. Bili su kao deca koja imaju svoju tajnu, iako je Keša odavno odrastao i pretvorio se u nalickanog dendija, „skupljača starina“, kako je sebe nazivao, vlasnika male privatne antikvarne galerije u centru. I sudeći po „zlatnim“ penkalima, skupoj obući, po platinastoj dugmadi na manžetnama, košuljama šivenim po narudžbini sa elegantnim monogramom „AI“ „Aleksejev Inokentij“ – mesečni prihod koji je donosila Kešina prodavnica možda nije bio stabilan, ali je svakako bio vrlo visok. Da, Keša je bio veoma prefinjen mladić. Maša, koja nikad nije izlazila iz svoje nezamenljive crne boje, često se pitala kako su njih dvoje, tako različiti, oboje tako „stvari po sebi“, mogli toliko dugo da očuvaju prijateljstvo iz detinjstva. Znala je: to je u potpunosti njena zasluga. „Na šta me podseća ova karta?“, zamišljeno je rekao Inokentij, stavljajući u usta poslednje parče torte. „Uh, teško da ću se setiti ovako na pun stomak...“

Andrej Tamo gde je Andrej ručao nije se puštao džez. Nije se služila špargla ni dobar šabli. Ljudi nisu nosili košulje sa monogramima. Tamo gde je on ručao bilo je zagušljivo od dima, ali su gosti ostajali u jaknama i mantilima. Za plastičnim stolovima jeli su sendviče sumnjivog izgleda. Pili su pivo. Andrej je sedeo preko puta Arhipa. Arhip zapravo nije bio Arhip, nego Arhipov. A ovo originalno ime, izvedeno od


prezimena prosečne originalnosti, bilo mu je nadimak. Bio je Andrejev doušnik. Arhip se lepo odnosio prema Andreju i svoj deo ugovora ispunjavao je pošteno. Andrej, sa druge strane, Arhipa nije hapsio. I bez obzira na to što mu je bio izvor dragocenih informacija, nije prema njemu gajio topla osećanja. Čak mu je fizički pripadala muka od Arhipovog lica, uskog kao nož, pokrivenog mitiserima. Uz to je Arhip imao običaj da se poverljivo unosi sagovorniku u lice, zaudarajući na jučerašnju večeru. „Jeljnik je odavno sa svima prekinuo!“, prošaputao je Arhip i otpio gutljaj jeftinog penušavog piva. „Nakon poslednjeg slučaja više ga niko nije unajmljivao. Živeo je na selu. Nije se viđao ni sa kim od starih prijatelja, bio je u fazonu, bežite od mene, pustite me da bar u starosti budem dobar čovek. Al’ nećeš ga majci! Turka je govorio da su mu navraćala neka vojna lica...“ „Kakva vojna lica?“, pitao je Andrej. Grizao je polubajati sendvič – iako zbog Arhipa nije imao apetit, ipak je morao bar nešto da pregrize tokom pauze za ručak. „A šta znam... Nisu sitna riba, čini mi se, iako su došli u nekim krntijama, u civilu.“ „Pa kako je onda tvoj Turka shvatio da su vojna lica?“, nasmejao se Andrej. „Nemoj da me zezaš!“, Arhip se skoro zagrcnuo od besa. „Kao prvo, držanje tela. Drugo, hodaju kao na vojnom poligonu, i faca im je tako sva, kamena. I samo što ne traže raport. Sigurno nije čin niži od pukovnika.“ Andrej se zamislio, otpio malo tople tečnosti koju su ovde zvali kafom i nakrivio se: „Slušaj, a s kim je Jeljnik bio poslednji put?“ „Mogu da saznam.“ „Hajde. Pa mi javi telefonom.“ „Važi.“ Arhip obrisa usne. „Odoh sad.“ Andrej samo klimnu glavom. Ovo nisu bile obične novosti. Jeljnik se povukao. I onda su ga ubili. Gde je tu logika? Zašto su ga ubili, zato što se povukao? Neki stari računi? I vojna lica, otkud vojna lica? Setio se lica unakaženog predsmrtnom grimasom. Šupljeg tela. Zarđalih bronzanih moneta u vrednosti od jedne kopejke. Nekakva mistika, glupost. Mora da ode u Jeljnikovo selo, odlučio je. Pošao je ka šanku da plati svoj i Arhipov račun.


U hodniku je naleteo na pripravnicu – naleteo u bukvalnom značenju reči, dok je skretao za ugao brzinom svojstvenom njegovom temperamentu kolerika. Sudarili su se kao dve teniske loptice, devojka je jauknula. Čučnula je. Andrej se isprva uplašio da nije od bola, a onda je shvatio da su joj u iznenadnom sudaru poispadali svi papiri, neke kopirane fotografije. Nespretno je čučnuo kraj nje i krenuo da skuplja dokumente. Prvo brzo, zatim sve sporije. Brojevi na žrtvama sa Bersenjevskog keja, na crnobeloj foto-kopiji bili su crne boje, ali on se dobro sećao da je to bila krv. Krupan plan – biceps sa tetovažom broja 4. Sećanje je uslužno samo izabralo odgovarajuću sliku – 14. Na Jeljnikovom potiljku. Uspravio se u isto vreme kad i devojka. Bila je crvena kao rak. „Znači, bavite se istragom?“ Maša je brzo klimnula glavom. „Odlično“, Andrej se iznenadio svojim rečima. Odjednom je postao svestan očiju pripravnice Karavaj, koje su se nalazile tačno naspram njegovih. Imala je vrlo izrazite oči, svetlozelene, ispod tamnih trepavica koje kao da su bile vlažne. S jedne strane u njima se ogledala zbunjenost, sa druge izazov. Blede usne, maločas čvrsto stegnute, sada su se oblikovale u iskrivljeni osmeh, kao odgovor na njegovo „odlično“. „To mi je zadovoljstvo“, rekla je Maša, okrenula se i zašla za ugao. Glupača!, pomislio je Andrej dobrodušno, prvi put bez gneva. Vreme je bilo da pređe u Točinovku, selo gde je povučeno živeo plaćeni ubica Jeljnik.

Maša Maša je sedela na klupici pored policijske stanice i pravila se da pažljivo sluša mladog policajca Dimu Safronova. Pušio je skupe cigarete pred šmizlom koja je došla iz Petrovke i premišljao se da li da rizikuje i pozove je u bioskop. Jasna stvar, posle filma moraće šmizlu da izvede i u neki kafić... Ali nešto mu je govorilo da ona ne posećuje jeftina mesta. Uporedo dok je o ovome razmišljao, Dima je govorio o Koljanu. Mada, šta je i imalo da se o njemu kaže? Pijandura kô svaka pijandura. Dobroćudna. Nije bio


lopov, spadao je u „srećnike“ koji su uvek negde nalazili svoju dozu. Ostatak nekadašnjeg vaspitanja ogledao se u tome što nije mokrio gde stigne. A nije ni tumarao svuda, Koljka se uglavnom šetao maršrutom koja nije izlazila izvan njihovog rejona. A kako se onda stvorio u kuli Kutafja? Došao je tu da umre u lepoti? Tamo naših drugova policajaca ima tušta i tma, ne može se flaša isprazniti na miru. Za te stvari imao je stan, zašto je morao da odlazi tako daleko? Tek kasnije, kad se pojavio pedantni mrtvozornik, pokazalo se da Koljan nije umro od nekog čuda sa srcem, infarkta na primer ili nekog tromba koji se naglo otkinuo pod jakim dejstvom alkohola, već je umro od gušenja. To mora da je neka ozbiljna mašinerija – tečnost je postepeno kapala u grlo, zbog čega je ono oteklo. „Koja vrsta tečnosti?” probudila se Maša, koja je dotad u glavi vrtela film u kom se sudara sa Andrejem. Nesrećna idiotkinja! „Pa votka! Čitao sam jedan izveštaj – kad tako pada kap po kap, to mu dođe neka vrsta srednjovekovnog mučenja. U Kini su tako mučili ljude.“ „I ne samo u Kini“, namrštila se Maša, kao da ponovo pokušava da ulovi onu sen iza svojih leđa. U tom trenutku devojka iz Petrovke bila je toliko odsutna da je Dima Safronov konačno odustao od ideje da je pozove u bioskop. „A u njegovom stanu“, rekao je na kraju, „nije pronađen nijedan otisak prstiju, ni u kuhinji, ni u hodniku, niti u sobi. S jedne strane – posredi je ubistvo, to je jasno kao dan. Ali s druge, ko bi se baktao oko dobroćudnog pijanca, zašto bi njega iko ubio? Možda je video nešto što nije smeo.“ „Možda“, složila se Maša. Ali joj se nimalo nije dopao ovaj razumni motiv koji jedini sve objašnjava. Dima je bacio cigaretu i ustao. Formalno su se rukovali. „Hvala vam na vremenu“ rekla je Maša uglađeno. „Nema na čemu“, Dimu je zbunila tolika učtivost. „Ukoliko vas još nešto bude zanimalo, tu smo.“ „Svakako.“ Maša je oprezno izvukla dlan i prekinula rukovanje, malo je duže potrajalo. Već je išla prema kolima, kada se nečeg setila. Okrenula se prema ulazu gde je i dalje stajao Dima i pratio je pogledom. „Tetovaža na ruci!“ uzviknula je Maša. „Broj četiri. Jeste li je videli pre?“ „Ne. Sigurno je nije ranije imao!“, odgovorio joj je uzvikom. „Polovinu godine išao je u majici kratkih rukava, primetio bih.“


Maša je zadovoljno klimnula glavom, mahnula mu i pošla nazad ka autu.

Andrej Točinovka je bila selo dostojno reportaže o selima koja odumiru u Rusiji. Vrata su bila zakovana na više od polovine kuća, a naseljeni domovi izgledali su ne stotinama, nego hiljadama kilometara udaljeni od prestonice svetskog glamura. Dok je u Moskvi „zlatna“ omladina razmenjivala video-klipove na časovima, učila da pravilno jede ostrige direktno iz Bretanje, i dok je ubrizgavala botoks u vilicu da uveče ne bi škrgutala zubima od stresa (i da ne bi tako uništavala njihovu nezemaljsku skupocenu belinu), u isto vreme su se ovde pored svake izbe krili poljski toaleti, kao u srednjem veku, voda se donosila iz obližnjeg bunara i grejala se pomoću plina. Vekovi su se krili između dve realnosti. Ljudi su govorili istim jezikom, ali ne bi razumeli jedni druge: u Točinovki se ne bi mogao pronaći nijedan žitelj koji bi znao šta su to ostrige, botoks ili MMS. Jedini koji je nešto znao o svetu, o paradoksima dvadeset prvog veka, bio je Jeljnik, špijun. Ali su i njega ubili. Andrej je sedeo, pušio i razmišljao, sad već bez ozlojeđenosti, o neverovatnoj osobini ruskog naroda – potpunom nemaru prema pristojnom životu. O nemaru vlasti prema sopstvenom narodu, koji se ne menja već četiri generacije. O apsolutnoj pokornosti ovih ljudi, koji su bili obuhvaćeni socijalizmom i elektrifikacijom cele zemlje, ali nisu snabdeveni toplom vodom i kanalizacijom. I kao da tako i treba, kao da je normalno – ići zimi po snegu u poljski ve-ce, gde su o ekser okačene pocepane novine, a voda teče iz zarđalog umivaonika. Ali šta je Jeljnik tražio u ovim uslovima? On je bio prilično obezbeđen čovek, mogao je sebi da priušti topli nužnik i nakon odsluženja kazne. Vrata njegove kuće bila su zatvorena. Andrej je potražio ključ na uobičajenim mestima: ispod prostirke na ulazu, preturao je i oko prozora sa čvrsto sklopljenim kapcima. Nekoliko minuta je prosto osmatrao okolinu – parcela nije bila velika, ali je bila vrlo uređena: izgleda da je Jeljnik voleo dodir sa zemljom. Zelene lejice, mali zasad krompira, čak i plastenik. Andrej se zaputio prema njemu. Unutra ga je dočekala zapuštenost kakvu nije očekivao kraj ovako bogate bađte. Ipak, ništa čudno –


vlasnik je zimus nestao. U plasteniku je bilo toplo i zagušljivo, ali nije vladao uobičajeni miris krastavaca i paradajza. Smrdelo je na trulež, na raspadanje. Andrej zadrhta – mrtva ptica je ležala na zemlji. Tanke koščice su se belele, crnelo se ulepljeno perje. Očigledno je uletela zimus i nije uspela da se iskobelja, pomislio je Andrej. Onaj ko je ubio Jeljnika, ubio je time i pticu – iako su vrata staklenika bila laka, ptica nije mogla da ih otvori. Andrej je potražio skriveni ključić i ispod prazne kofe, ali shvatio je da Jeljnik očigledno nije imao logiku seljaka, te da uzalud traži. „Zašto ljudi nisu ptice?“, zapitao se Andrej, zamišljeno stojeći ispred trema, i prevrćući sitnuriju po džepu. „M-da. Zbog toga što ljudi umeju da otvore vrata.“ Istresao je sitniš iz džepa u dlan. Specijalno za ovakve prilike, među novčićima našla se i spajalica. Andrej se osvrnuo zaverenički – ni duše. Oprosti mi, Jeljniče, za sve je krivo ulično vaspitanje, nesrećna porodica, loši uzori, govorio je u sebi, zviždeći i ispravljajući spajalicu. „Šta sve nećeš naučiti iz dosade?“ Došao je do kola, otvorio gepek, i sa zadovoljnim izrazom uzeo matični ključ. Vratio se mekanim gipkim korakom. Još jednom se osvrnuo unaokolo: tišina. U donji deo ključaonice ubacio je matični ključ, a odozgo spajalicu, sa jednim krajem okrenutim uvis. Posle je bilo lakše: počeo je polako da je okreće, brojao je svaki škljocaj pri okretanju spajalice: jedan, dva... pet. Andrej se sanjalački zagledao u letnje nebo, ispunjeno radosnim belim oblacima. Lagano je gurnuo vrata. „Odlično“, rekao je naglas pošto su se vrata otvorila bez škripe. Andrej je povikao reda radi ima li koga. Jok, uopšte nisam provalio, dragi Jeljniče. Ali domaćin odavno nije bio među živima, u tom smislu je Andrej postupao licemerno. Kuća je odgovorila ćutanjem i mrklim mrakom – što i nije bilo čudno budući da su prozorski kapci bili spušteni. Andrej je napipao prekidač i lagano škljocnuo. Sa plafona zasija veliki luster, koji se nimalo nije uklapao u ambijent sela Točinovke. Andrej zazvižda u čudu: ništa se nije slagalo sa Točinovkom – luster od jarkonarandžastog muranskog stakla visio je visoko iznad njega. Andrej nije odmah shvatio da ne postoji plafon niti drugi sprat. Pred očima se iznenada ukazao ogroman prostor, ograničen samo konstrukcijom greda, ofarbanih u boju crne čokolade. Hol je bio kvadratnog oblika – na ulazu se otmeno presijavao parket od hrastovine, a malo dalje se prostirao turkmenski tepih. Na tepihu je bio kauč od


bele kože, nekoliko futurističkih fotelja i niski stočić za novine. U daljini je svetlucao hrom iz kuhinje, jedne od onih čije fotografije glamurozni časopisi naročito vole da objavljuju – u kakvima poznate ličnosti demonstriraju svoje kulinarske veštine. Prozori su bili prekriveni bež zavesama. Andrej se primorao da pogleda napolje – tamo je i dalje bila Točinovka, siromašna i siva. Nadrealizam – odmahnuo je Andrej glavom. Obišao je nekoliko soba – jednu spavaću (bela boja, minimalizam, orman duž celog zida prepun skupe odeće: od italijanskih farmerki do engleskih odela). Druga soba, dnevna, bila je u istom stilu. Plus – kupatilo sa tuš-kabinom u bež kamenu i toalet. Andrej je nepoverljivo podigao česmu – sa odličnim pritiskom, tekla je čarobno topla voda. Jeljnik je uveo sve dobrobiti civilizacije. Ne u Rubljevku. Nego u Točinovku. Da ne bi odudarao od pijanih muškaraca i poluslepih starica? Andrej se zamislio. Ako se bivši plaćeni ubica nije bavio ubijanjem, onda je novac – i to, sudeći po kući, ogroman – zarađivao na neki drugi način. Sigurno ne gajeći krompir! Andrej je bacio zavidan pogled prema kaminu. Izgledao je kao da lebdi na pola metra od poda. Ubica Jeljnik imao je ukusa. Čak i da je unajmio dizajnera – to je morao biti dobar dizajner. I zanimalo ga je kako mu je objasnio šta treba da radi: napravite mi dvorac unutar kolibe na kokošjim nožicama17. Ali tako da kolibica spolja i dalje bude na kokošjim nožicama. Andrej je bio siguran da će lako doći do tog dizajnera. Ali šta će mu? Teško da bi on mogao znati odakle je njegov ekscentrični klijent nabavljao novac. Andrej je izašao na trem, seo i zapalio cigaretu. Bio je potpuno rasejan. U Točinovku je pošao gotovo uveren da je Jeljnik, pošto se povukao od svog ubojitog biznisa, bio upleten u nečija stara razračunavanja. Ali ova kuća odisala je novim novcem, novim duhom, ako tako može da se kaže. U džepu njegove jakne oglasio se telefon, stigla mu je nova poruka. „Citman, nadimak Doktor“, pisao je odani Arhip. „Doktor“, vojna lica, novi biznis, ubistvo davljenjem, pola godine u zamrzivaču, telo bez unutrašnjih organa ponovo bačeno u reku Moskvu... „‘Bar dan“, začu Andrej i naglo okrenu glavu.

17

Aluzija na lik veštice Baba Jage koja živi u kolibi na kokošjim nogama. (Prim. prev.)


Kraj kapije je stajao seljak sa Daunovim sindromom, od dvadesetak godina. Zbunjeno se osmehivao i gledao umiljato i poverljivo svojim sitnim okicama. „Zdravo“, odgovori Andrej. „Jesi li ti novi gazda?“ Seljak je prilazio tremu s boka. „Ne“, iskreno je rekao Andrej, malo se pomakao u stranu i oslobodio mu mesto. „Ja sam Andrejka“, reče seljak i brzo dodade: „Imaš li duvana?“ „Imam, imenjače.“ Andrej pruži paklu novom poznaniku. Seljak odmah uze nekoliko cigareta i zadenu ih za ogromne klempave uši. Nekoliko minuta pušili su ćutke. „Igor se neće vratiti“, odjednom reče daunovac visokim ženskim glasom. „Joj, neće se vratiti!“ „A kako si to zaključio?“, Andreja je zbunio iznenadni obrt u glasu. „Otišao je. Po njega je došao prijatelj, dobar čovek. U plavim kolima.“ „Stvarno?!“, Andrej je bio napet. „Kakvim kolima?“ „Plavim.“ Andrejka pogleda Jakovljeva kao da je idiot. „Rekao mi: idi, Andrejka, ne treba mi više tvoja pomoć – ja sam mu pomagao zimi da čisti sneg, aha. Kaže, došao mi je prijatelj, važan čovek, dužan sam mu do groba. Sad je vreme, kaže, da vratim dug.“ „Kako je izgledao taj čovek?“ „Pa tako nekako, stasit muškarac.“ „A kakve su mu oči, kosa, sećaš li se?“ „Crnomanjast nekako, crna jakna, crn. A auto plav.“ Andrej je već shvatio da više od toga neće izvući, ali nije želeo da ode pošto je uhvatio za rep tako važan, a u isto vreme kus podatak. Obišao je nekoliko kuća: ali nijedna starica nije videla „crnog“ čoveka. Ni plavog automobila se niko nije sećao. Andrej je još malo okružio oko kuće i bašte sa svojim imenjakom, koji ga je pratio dobrodušnim pogledom i čestim namigivanjem. Pa je pošao kući, obećavši da će poslati istražitelje, ali je slutio da je već saznao najvažnije o onom čoveku sa kolima, tajanstvenom Jeljnikovom spasitelju. A istražitelji ništa bitnije niti zanimljivije neće otkriti.


Inokentij Inokentij je sedeo i rasejano posmatrao Mašin plan sa krstićima. Hvala bogu, Maša je bila dovoljno taktična da ne opisuje za ručkom šta se krije iza svakog od njih. Tako mu apetit nije nastradao, ali je radoznalost – velika slabost i pokretač svakog istoričara – već bila uzburkana. Setio se da je ranije negde video kartu sa sličnim krstićima. Uzimajući u obzir koliko je bio posvećen profesiji, to je mogla biti samo neka drevna karta. Najverovatnije iz sedamnaestog veka. Nije mu bilo teško da ode po atlas. Gde li je? Aha... Inokentij je zamišljeno pogladio povez: stare karte, kao i stare sepija fotografije, a osim njih, naravno, i slikari iz zlatnog doba Holandije, za njega su bili puni neobične draži. U svakoj od ovih kategorija preovladavali su detalji koji su pozivali na beskrajno razgledanje. Mali klizači, prikazani iz ptičje perspektive negde u dnu Brojgelove slike, deo ulice kod De Hoha, izraz lica i odela koja su nosili članovi trgovačke porodice na fotografskim snimcima iz druge polovine devetnaestog veka, i one bašte u centru Strelecke slobode sa karte – sve to povezivala je jedna zajednička odlika. Njegovo veličanstvo – detalj. Detalj koji je posedovao snažnu uverljivost. Prateći detalj, kao Arijadninu nit u tamnom lavirintu vremena, može se dopreti do druge stvarnosti. A zar nije pre svega upravo stoga izabrao zanimanje istoričara? Zar to ne predstavlja način da čovek pronikne u druge svetove? Ili da se udalji od ovog sveta u koji ga je bacila sudbina? Nije odoleo i ponovo je prešao pogledom preko „eksplikacije“ Žigmundove mape. Bila je potpuna neprecizna i odražavala je kakav je pogled na Veliku moskovsku kneževinu mogao imati stranac, posmatrač sa strane. Inokentij se nasmejao čitajući komentar – nisu li i današnji stanovnici Moskve isti kao ti posmatrači sa strane iz sedamnaestog veka? Stranci, koji ne znaju da Moskvu sada rangiraju između Nju Delhija i Seula, daleko iza Šangaja i Sao Paula, i da je ta ista Moskva nekad bila četvrti najveći grad Evrope: posle Konstantinopolja, Pariza i Lisabona. A gde je sad taj Konstantinopolj?, ravnodušno je pomislio Kentij. Gde je Lisabon, koji se povijao pod teretom zlata sa novih američkih kontinenata u vreme kada su njime hučali okeanski vetrovi velikih otkrića? Gde je Pariz, koji su uništile revolucije i baron Osman? U to doba, jahaču su bila potrebna „tri puna sata“ da


obiđe moskovsku tvrđavu, vreme koje savremeni Moskovljanin provodi svakodnevno u saobraćajnoj gužvi. Inokentij je sa uživanjem izrecitovao tekst koji je znao skoro napamet: „Jedan deo gradskih hramova je od cigle, većina je od drveta, a kuće su sve drvene. Niko ne može da pravi kuće od kamena osim malobrojnog plemstva. Najugledniji trgovci mogli su da pri svojim domovima grade mala i niska stovarišta, gde bi sklanjali najdragocenije stvari u slučaju požara. Englezi, Holanđani i trgovci iz Hanzeatskog saveza ovde su skladištili i prodavali svoju robu – tkanine, mirise i rukotvorine od svile...“ Nasmejao se pročitavši rečenicu: „Lokalni trgovci su veoma upućeni i otvoreni za dogovore. Vrlo su prepredeni, ali unekoliko pristojniji i civilizovaniji od drugih stanovnika ove zemlje.“

Maša Maša je sedela u hodniku tužilaštva i strpljivo čekala. Ana Jevgenjevna, istražiteljka u slučaju Bagrata Gebelaja, krupna dama starija od četrdeset godina, dugo se s nekim svađala preko telefona. Pustila je najzad Mašu u kabinet i ponudila joj da sedne naspram masivnog stola na malu stolicu presvučenu veštačkom kožom. Sto je bio čist kao suza, što se nije moglo reći i za Anu Jevgenjevnu. Crni džemper, raskopčan na bujnim grudima, bio je ukrašen mačjom dlakom. Kosa skupljena u tešku punđu bila je raščupana i isprana, na neočekivano gracioznim rukama – bademasti nokti sa iskrzanim lakom. „Dakle, Gebelaj“, rekla je i udarila noktima po površini stola. Zatim se brzo odgurnula na stolici, otkotrljala se do police, iz prvog pokušaja izvukla pravi dosije i vratila se nazad za sto. Otvorila ga je, na trenutak pogledala papire, a potom skrenula pogled ka Maši: „A je li, devojčice, šta će to tebi?“ Maša je odlučila da kaže poluistinu: da piše diplomski o neobičnim smrtima, prijavljenim kao nesrećni slučajevi...


„Aha“, Ana Jevgenjevna se zakašljala, posegnula za cigaretom i zapalila. „Neobična smrt, nema sumnje. Gebelaj je bio arhitekta-konstruktor. Projektovao je nekoliko stanica metroa, sa ‘nadstrešnicama’. Pre dve godine u špicu, po najvećem pljusku, gomila ljudi skupila se pod nadstrešnicom da se sakrije od kiše, kada se ona odjednom obrušila. Poginule su stotine ljudi.“ Istražiteljka je uzdahnula i otresla pepeo, delimično u pepeljaru, delimično na crni džemper. „Užasna priča. Poginulo je mnogo žena, dece. Verovatno se sećaš toga.“ Maša ćutke klimnu glavom. „Tada su ga optužili zajedno sa izvođačima i proglasili krivim. Metro stanica se urušila zbog konstrukcijskih grešaka u projektu: materijali nisu pravilno odabrani, pogrešno je izračunato opterećenje... Ali onda je predsednik dao amnestiju, i Gebelaja su pustili. I eto. A nakon nekoliko meseci našli su ga mrtvog u stanu na Lenjivki. Bio je sav blatnjav, i pod noktima mu je bilo crno, bio je go, sasušen... Lekari su rekli: srce mu je stalo od fizičkog napora. A kakve je pa napore trpeo taj gad? Pa on je zaslužni arhitekta, razumeš, pobednik konkursa, čak i nosilac ordena. Uzgred, taj ordenčić bio mu je zariven pravo u kožu.“ Ana Jevgenjevna pružila je Maši dve fotografije. Pogled odozgo na stan koji je ostavljao snažan utisak svojom vulgarnom raskoši. A na drugoj – sam Bagrat Gebelaj, sklupčan u fetusnom položaju na podu, a medalja mu zabodena u grudi prekrivene crnim maljama. „Šta je to?“, pitala je Maša. „To je Orden časti i slave trećeg reda“, odgovorila je glavna istražiteljka umorno. „Njime se odlikuju građani Republike Abhazije za velika dostignuća u oblasti nauke, kulture i umetnosti. Naš junak ga je dobio još nekoliko godina pre tragičnih događaja u Moskvi.“ „A imao je samo tu nagradu?“ „Ne, naravno, tu je i medalja za zasluge, takođe i svakojake titule poput ‘zaslužni arhitekta Ruske Federacije’, ili ‘zaslužni umetnik’. On ti je izgradio mnoge crkve u novim četvrtima. Hvala bogu, stoje i dalje.“ Maša je prinela fotografiju bliže – orden je bio u obliku kruga iz kog su se pružali pravi i talasasti zraci. Maša je zamolila da kopira nekoliko fotografija, a Ana Jevgenjevna se sa tim ljubazno složila. Maša je, uz osmeh, ustala sa stolice.


„Mnogo vam hvala što ste izdvojili vreme za mene.“ „Ništa ništa, samo ti piši diplomski, grizi granit nauke18, ako budeš imala pitanja – slobodno.“ Istražiteljka je bučno ustala od stola i izgubila se u dubini kabineta. Maša je, izlazeći, primetila kako je uključila električni čajnik. Išla je duž hodnika prema izlazu i rasejano razmišljala o tome kako joj dobronamerna Ana Jevgenjevna u stvari nije otkrila nijednu novu istražnu tajnu. Samo o ordenu – u dokumentima nije našla ni pomena o njemu. Maša zamisli oštri vrh igle na medalji, zabodenoj u modrikastu kožu. Stresla se. Treba da se baci na sport, rešila je, odmahnuvši glavom kako bi odagnala strašni prizor. Obradovaće mamu, krenuće u teretanu. Natalija joj je još pre pola godine uplatila članarinu u želji da je natera da ispravi kičmu, poboljša tonus mišića i zaboravi već jednom na te ubice! Eto, sad će malo poraditi na tome.

Maša je mrzela sport i u glamuroznu salu na Novoslobodskoj ulazila je kao da ide kod zubara. Trčala je uz živahnu muziku po traci koja nikud ne vodi barem pola sata, kad je odjednom ispala iz ritma, i uz veliki napor održavši ravnotežu, pritisnula crveno dugme. Stop! Orden! Nešto je tu kod ordena bilo sumnjivo! Maša baci peškir i otrča u svlačionicu. I dalje zadihana, otvorila je svoj ormarić, izvadila fasciklu sa prikupljenim dokumentima, sela na drvenu klupu na sredini svlačionice... Kap znoja pala je na foto-kopiju snimka. U krupnom planu – orden na Gebelajevim maljavim grudima. Maša proguta pljuvačku i podiže zamagljeni pogled sa fascikle. Oko nje su prolazile polugole sportistkinje – neke su bile u kupaćim kostimima, neke u trenerkama, neke umotane u peškire, malaksale i opuštene nakon tuširanja. Maša je očigledno zbunjivala publiku u klubu time što je sedela sa poslovnom fasciklom u krilu i usredsređeno gledala ispred sebe. „Orden“, šaputala je i brojala zrake. „Jedan, dva, tri, četiri, pet... Pet...“, tiho ponovi. Devojke oko nje dodavale su kremu jedna drugoj, stavljale su maskaru, hučao je

18

Izraz Lava Trockog na skupu Ruskog komunističkog omladinskog saveza, kada je rekao da je nauka kao granit koji treba gristi mlađim zubima. (Prim. prev.)


fen. Ne, besmislica!, pomislila je. Ali više nije mogla da se zaustavi. Preturala je po fascikli i našla vizitkartu koju joj je Ana Jevgenjevna dala. Okrenula je broj. „Da?“, začuo se duboki glas istražiteljke. „Dobro veče. Opet. Ovde Marija Karavaj.“ „A, pripravnica. Zdravo.“ Glas joj se umorno srozao jednu oktavu niže. Maša je čula kako je istražiteljka sa drage strane zapalila cigaretu. „Već su iskrsla nova pitanja?“ „Da“, smeteno je rekla Maša. „Znate, pažljivo sam se zagledala u fotografiju, i učinilo mi se da je bilo još zrakova na ordenu... To verovatno nije od nekog značaja“, požurila je, naglo postiđena zbog toga što je uznemirila istražiteljku bez povoda.“ „Svaka ti čast, devojčice.“ „U ovom našem usranom zanatu temeljnost je važna osobina. Bilo ih je sedam, pripravnice.“ „A ostalo ih je pet“, reče Maša. I odmah postavi pitanje: „A možda su se jednostavno odlomili?“ „Jednostavno!“, negodovala je istražiteljka. „Da, jednostavno. Baš si luckasta. Zrakovi su odsečeni, devojčice, i to je to. I sama sam se umorila lupajući glavu zašto, iz kog razloga.“ „Hvala“, rekla je Maša lagano, pozdravila se i pritisnula crvenu slušalicu. „Pet“, tiho je ponovila i uplašila se da ludi. Da li se na kraju sve zaista slaže u krvavu slagalicu, ili joj to njena podsvest uslužno dobacuje deliće koji se uklapaju u šablon? Šablon započet brojevima 1, 2 i 3 na majicama nesrećnih žrtava sa Bersenjevskog keja. Koji je sada primenila na slučaj zaslužnog arhitekte, nađenog u raskošnom stanu u Ulici Lenjivka, iznurenog fizičkim naporom do srčanog udara. Trgla se kad je telefon ponovo zazvonio. To je bio Inokentij. „Mašo“, rekao je, „izgleda da imam nešto u vezi sa tvojim tačkama na karti. Ali još nisam siguran. Želeo bih da se upoznaš sa jednim čovekom. Ako možeš danas.“ I izdiktirao joj je adresu...

*** Već se smrkavalo kad se našla sa Inokentijem ispred ulaza u bolnički park, kao što su se i dogovorili. Obezbeđenje nije odmah propustilo Mašin auto, po svoj prilici


su zvali prijemno odeljenje. Inokentij i Maša vozili su se bešumno duž široke aleje starih javora u dubinu parka. Zvuci grada postepeno su se utišavali. Kada je Inokentij galantno pružio Maši ruku da izađe iz automobila, začula je pesmu nevidljivih večernjih ptica. Izgledalo je kao da su van grada. Peli su se po strmim stepenicama na trem u Paladijevom stilu, sa belim stubovima poređanim u polukrug. Inokentij je gurnuo teška vrata, izglačana hiljadama dlanova, tek sekundu pre nego što je Maša stigla da pročita šta je pisalo na tabli na ulazu: PSIHIJATRIJSKA KLINIKA „PAVLOV“. Unutra su ih dočekala vrata od debelog stakla, u velikoj meri modernija od prethodnih. Ugledavši mladi par, devojka u prijemnoj sali klimnu glavom i vrata se otvoriše. „Dobar dan“, rekao je Inokentij. „Došli smo kod profesora Gluzmana.“ Maša je pomislila da je reč o lekaru, ali joj se prikrala sumnja kada se ljupka medicinska sestra tako ljubazno osmehnula kazavši da se Ilja Jakovljevič odlično oseća i da ih može primiti. „Šta to znači?“, tiho je pitala Maša dok su hodali niz hodnik pokriven stazom ka unutrašnjosti bolnice. „Ilja Jakovljevič mi je omiljeni učitelj“, šapatom joj je objašnjavao, stežući njen, najednom hladan, dlan. „Pričao sam ti o njemu pre sto godina! Ne sećaš se, naravno. On je doktor nauka, stručnjak za ruski srednji vek. Molim te, nemoj da te plaši to što je u bolnici, profesor je sad u ‘dobroj’ fazi. Gluzman piše knjige, drži konsultacije. Doskora je putovao po celom svetu i držao predavanja.“ Maši ipak nije bilo prijatno. Ni iz jedne sobe duž hodnika nisu dopirali nikakvi zvuci. Osim tihe, gotovo nečujne klasične muzike, puštene sa ciljem da umiruje živce. Čije? Posetilaca? Medicinskog osoblja? U međuvremenu, medicinska sestra zaustavila se pred jednim od mnogobrojnih istovetnih vrata, i tiho pozvonila. Na pragu se pojavila druga, koja je ličila na prvu kao da su bliznakinje. Imala je isto milo lice i uputila im je isti radosni osmeh kada su se pojavili. „Pa to je naš Inosencio!“ zagrmeo je glas iz dubine sobe. Sestra se sklonila u stranu uz klimanje glavom. Stariji muškarac od šezdesetak godina, punačkog mekanog lica, sa modernom polusedom kratkom bradom, i skoro isto tako


kratkom tršavom kosom na jajastoj glavi, bio je odeven pre kao profesor na Oksfordu nego pacijent. Nosio je tamnozeleni sako sa kožnim zakrpama na laktovima, džemper do grla, somotske pantalone. Okrenuo se u električnim invalidskim kolicima prema Inokentiju i stegnuo mu ruku. Zatim se lukavo osmehnuo Maši: „Guzman, Ilja Jakovljevič, vama na usluzi.“ Prineo je Mašin dlan usnama. Džentlmenski je izrazio nameru da ga poljubi, ali nije to učinio. „Maša“, predstavila se, pomalo zapanjena. „Hvala ti, Inokentiju, što si starom pustinjaku doveo ovakvu lepotu!“ Gluzman ju je neko vreme posmatrao nakrivljene glave, kao radoznala ptica. „Da je se pod starost bar malo nagledam!“ Potom se otkotrljao natrag. Pokazao je sestri gde da odloži već pripremljen čajnik, na niski stočić, savršeno prilagođen invalidskim kolicima. Na stočiću se već isticala keramička činijica sa čokoladnim bombonama i još jedna od kristala, po kojoj su, u umetničkom haosu, bile razbacane tamne, skoro crne trešnje sa blistavom voštanom kožicom, i jagode, sitne, omamljujućeg mirisa. Maša oseti kako joj se posle treninga i napornog dana u ustima skuplja pljuvačka. „Sedite, sedite, madmoazel!“ Domaćin joj spretno primače šolju, stavi u nju čaj boje ćilibara, zatim provrelu vodu, i na maloj tacni izreza gotovo prozračnu krišku limuna. „Hoćete?“ Približi i srebrnu posudu sa šećerom u kocki. „Savremene devojke verovatno piju čaj bez šećera?“ „Budala!“, prolomio se starački glas tik uz Mašino uho. Ona poskoči od iznenađenja i okrenu se. Iza njenih leđa visio je ogroman kavez sa papagajem. „Budala!“, ponovio je papagaj. „Znam to i bez tebe!“, dobrodušno mu uzvrati Gluzman. Maša se nasmeja. Splasnu napetost izazvana dugim hodom po hodnicima bolnice, koja je, ma kako raskošna, ipak bila psihijatrijska bolnica. Gluzman je bio invalid i nije ispoljavao nikakve znake ludila. Naprotiv: pogled njegovih smeđih očiju bio je pronicljiv, a njegova velika usta bila su zgrčena u ironični osmeh. „Draga moja Meri, zar ne liči moj papagaj, ovaj prostak i lezilebović, na mene?“ Maša klimnu glavom i otpi gutljaj iz šolje od tankog porcelana. Čaj je bio odličan.


„Ne priznajem sve te zelene i crvene čajeve sa cvetićima, pupoljcima, laticama, trunčicama, što mirišu na sve živo osim na čaj! Za smirenje, za preznojavanje, i sve druge čajeve sa korisnim svojstvima. Mojim živcima, na primer, potrebni su jači lekovi.“ Ruke mu više nisu lepršale iznad Inokentijeve šolje. Gluzman se naslonio u kolicima, neskriveno zadovoljan sobom. „Pa, moji mladi prijatelji, šta vas je dovelo u moj skromni dom?“ „Ilja Jakovljeviču“, Inokentij se nagnu i izvuče iz torbe jučerašnju Mašinu kartu, „hteli smo da se konsultujemo sa vama. Tačnije, da proverimo jednu moju pretpostavku.“ Pružio je profesoru list. Gluzman je uzeo iz džepa okrugle naočare sa velikom dioptrijom i stavio ih na svoj mesnati nos. Posmatrao je pažljivo kartu. Nije menjao izraz lica, samo je pomerao glavu čas na jednu čas na drugu stranu. „Vidite, profesore, čini mi se da postoji neka pravilnost u rasporedu obeleženih tačaka...“ Inokentija je uhvatila nervoza i čak se malo pridigao na stolici. „Možda je samo slučajnost, ali...“ Gluzman se okrenuo ka Maši, skinuo naočare i nasmešio se. Starac je imao neprirodno bele zube. „Inosencio je video isto što i ja. Zlatan je to mladić, madmoazel, ne puštajte ga.“ Maša je odgovorila osmehom: „Neću. Držim ga od osme godine!“ Gluzman klimnu glavom i okrenu se prema porumenelom Keši: „Nemoj se nikada plašiti svojih zaključaka, dečače! Moraš verovati svom unutrašnjem osećaju, a on se, pre svega, formira na osnovu znanja! A i na osnovu tog istog poverenja u svoju intuiciju. A ono dolazi sa iskustvom.“ „Nebeski Jerusalim“, tiho je rekao Keša. „Nebeski Jerusalim“, ponovi Gluzman za njim kao eho. „Baš taj.“ Maša je rasejano gledala čas jednog čas drugog. „Marija, sudeći prema obeshrabrenom izrazu vaših divnih očiju, niste upoznati sa pojmom Nebeskog Jerusalima“, nasmejao se Gluzman. Približio se u kolicima policama za knjige, kojima su bili prekriveni svi zidovi sobe. „Evo, na primer, za početak“, izvukao je jednu knjigu u kožnom povezu, „Sveto pismo. Jeste čitali?“


Maša je osećala da crveni. „Naravno, čitali ste“, rekao je Gluzman ne sačekavši odgovor. „Ali ko se seća tih knjiga? Samo stare budale poput mene. Evo sad ću naći.“ Zašuštaše stranice. „Evo, čujte, iz Otkrovenja: I vidjeh Sveti grad, Jerusalim novi, gdje silazi sa neba od Boga, pripremljen kao nevjesta ukrašena mužu svojemu.“19 Gluzman skinu naočare i podiže pogled ka Maši. „Vidite, Mašenjka – dozvolićete mi da vas tako oslovim – u religioznoj tradiciji, Jerusalim je smatran najboljim od svih gradova i ‘pupkom’ sveta, zato što je bio praobraz Nebeskog Grada. A Nebeski Jerusalim, s druge strane, nije ništa drugo do carstvo svetih na nebu.“ Osmehnuo se: „Ako je verovati Jovanu, to je grad neobične lepote: sav se blista, sazdan iz svetlucave građe. Kapije su od bisera, temelji zidina od dragog kamenja: jaspisa, safira, halkidona, smaragda, topaza, hrisoprasa, ametista, ulice su mu od zlata... Ovaj opis nije prosto stvar pripovedačevog ukusa, njegove ideje lepote. Nikako!“ Gluzman pogleda Inokentija. Njegov omiljeni učenik nije podbacio. „Drago kamenje je u to vreme bilo simbol sakralne energije, ono je večno, i stoga savršeno, za razliku od smrtnog sveta ljudi, životinja ili biljaka...“ Gluzman ga je nadahnuto prekinuo: „Nebeski Jerusalim je projekcija crkve, sveti grad u kom se susreću Bog i čovek. Samo u njemu je moguća sveopšta zajednica u vrlini, kakvu su ljudi bezuspešno pokušali da ostvare izgradnjom Vavilonske kule. Taj grad simbolizuje još i duhovnu slobodu, ma koliko to delovalo nespojivo sa crkvom. Slobodu, Mašo, to je jako važno!“ Maša se osetila kao potpuni idiot, što Gluzman nije propustio da primeti. „ Ali vidim da sam vas sludeo. Samo obratite pažnju na to da, pored duboke simbolike, u opisu Nebeskog Grada postoji takva preciznost i temeljitost, koji su omogućili da nebrojeno puta bude prenet iz nebeskih sfera čak na ovo zemaljsko tlo.“ Gluzman je opet otvorio knjigu. „Slušajte samo kako podrobna detaljizacija arhitekture. A svaki detalj predstavlja poseban simbol.“ Profesor podiže suvonjavi prst: „Dakle: Nebeski Jerusalim ima kvadratnu osnovu. Zidovi su mu orijentisani prema stranama sveta, svaki od njih ima troja vrata, koja svim stranama sveta objavljuju ikonu Trojice. Maša baci bespomoćni pogled na Inokentija. On joj namignu. 19

Otkrivenje, 21.2. (citati iz Novog zaveta preuzeti su prema prevodu komisije Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve.) (Prim. prev.)


„Zatvorite oči, Mašo! I zamislite taj grad! I imaše zid veliki i visok“, počeo je da čita rečitativom, „dvanaest vrata i na vratima dvanaest anđela...“ Maša je nagnute glave pažljivo slušala sve vreme, a onda je kod dvanaest anđela klonula: „Ilja Jakovljeviču, ja ipak ne razumem kakve to veze...“ „Pričekajte, dete moje, tek dolazimo do suštine. Ne budite nestrpljivi, nestrpljivost je kob laika. Vi ste još vrlo mladi. Oslobodite se navike da stičete znanje na brzinu. O čemu govorimo? Pa o tome da su se reči Svetog pisma u srednjem veku često doživljavale kao uputstvo za delanje. Srednjovekovne arhitekte imale su dve tačke oslonca – Nebeski Jerusalim i Jerusalim zemaljski, nama dobro poznat... Takoreći, Obraz i Praobraz. Sećate se Zlatnih vrata u Kijevu i Vladimiru, nastalih po uzoru na Zlatna vrata u Jerusalimu, i potonjih u Konstantinopolju?“ Maša nervozno potvrdi glavom. „Mašo, vrlo malo gradova zidano je prema simbolici zemaljskog Jerusalima, i to samo prestonice“ primetio je Inokentij. „A evo, uređenje i strukturu Nebeskog Jerusalima imali su Kijev, Pskov, Kašin, Bjelozero, Kaluga... I naravno, Moskva.“ „Čudno“, rekla je nesigurno Maša, „a ja sam uvek mislila da je srednjovekovna urbanistika bila haotična... Uske ulice koje nikud ne vode, posledice improvizovane gradnje posle brojnih požara...“ „Uvreženo, ali potpuno netačno mišljenje“ planuo je Gluzman. „Kao i ta predstava o ‘mračnom srednjem veku’. Pih! Teška, ali prelepa epoha, koja je celom svetu podarila genijalnu arhitekturu, slikarstvo, vajarstvo, i naravno, književnost. Šta su to ljudi stvorili lepše od gotskih hramova koji svojim vrhovima streme ka nebu? Ili nešto čime bi se narednih vekova ponosili više nego otmenom jednostavnošću Crkve Pokrova na Nerli?! Možete li zamisliti da je u Moskvi u XVIII i XIX veku bilo manje prosjaka, siročadi, bogalja? Manje prljavštine, krčmi, javnih kuća! Ali zato ideja – ona uzvišena religiozna ideja, koja je tada vodila i produhovljavala život čak i najsitnijeg kalfe – ona je postojala.“ Gluzman se ponovo odgurao do police i izvadio još nekoliko iskrzanih knjiga. „To se samo sad, u blagoslovenom dvadesetom veku, gradi zbrda-zdola... A onda se nijedan kamen nije polagao bez promišljanja. Dešavalo se da se tokom podizanja crkve smene tri generacije, ili pet. Nije vam to Gebelajev projekat!“ Maša zadrhta.


„Zamislite samo, Mašo! Ljudi – njihova deca, unuci, praunuci – rađali su se, venčavali, starili i umirali pored hrama koji je rastao u visinu. A takav poduhvat ne bi bilo moguće dovršiti bez dubokog razumevanja, bez temeljne ideje oko koje se – kao što meso prianja uz kosti – formirao život u svim svojim oblicima...“ Inokentij je razmenio pogled sa Mašom: bilo je to dobro improvizovano predavanje. Očigledno je uživao u razgovoru. „A sada da pređemo na Moskvu“. Gluzman se malo primirio i izvežbanim pokretom iskusnog predavača popravio naočare na velikom nosu. „Vidite, Mašo, za Moskvu često kažu da je treći Rim. A ta ideja je više laička, politička... Imperijalna, ako hoćete. Ideja vlasti, koja se menja sa promenom vlasti. Daleko je dublja i drevnija ideja o Moskvi kao drugom Jerusalimu, koja je u ruskom pravoslavlju pustila duboke korene. Ako se sećate, Moskva je naslednica Vizantije. Konstantinopolj je pao 1453. godine. I evo šta se zbiva. Kod nas postoji religioznomistična zamisao: stvoriti prasliku Nebeskog grada na zemlji. I na tu zamisao nadovezuju se sasvim stvarni događaji: 29. maja 1453. godine osmanski sultan Mehmed II zauzima Konstantinopolj, a poslednji vizantijski car Konstantin XI gine u bici. Potom Turci Konstantinopolj preimenuju u Stambol i postavljaju ga za prestonicu Osmanske imperije. Tako je pala Vizantija, temelj svetskog pravoslavlja. Iz perspektive ‘pravoslavne birokratije’, evo šta dobijamo: vladari Velike moskovske kneževine preorijentisali su se sa Carigradske na Jerusalimsku patrijaršiju. Time je ideja o Novom Jerusalimu na moskovskoj zemlji postala više nego moguća.“ „Mi danas, opterećeni svojim sitnim mukama, ne možemo ni zamisliti kakvu snagu je u tako mladoj državi, gde nije bilo ni televizije, ni radija, a za većinu ljudi čak ni pismene razmene informacija, imala zamisao o preobražaju Moskve u Božji grad. I Ivan III i Ivan Grozni dali su svoj doprinos njenom ovaploćenju. Ali ne samo vladari! Svi, svako, od cara do poslednjeg kmeta, pomagali su da se zemlja utvrdi kao Novi Jerusalim. Možete li da zamislite? To bi bilo kao da se u naše vreme beskućnici i tajkuni ujedine oko istog cilja i ideje. U srednjovekovnim glavama naših predaka sve je bilo jasno i precizno: ako Moskva postane Novi Jerusalim, onda će, dakle, dobiti prvenstvo u sticanju Carstva nebeskog. Prema tome, svi hrišćani koji su je naseljavali stajaće prvi u redu na ulazak u raj, a na čelu će biti njihov vladar. Eto zašto su u Moskvu donosili svetinje i relikvije iz celog sveta.


Stvar nije bila u ličnoj pobožnosti cara, ne! Već u državnoj politici koja je ujedinila celu zemlju – što više svetinja grad skupi, to on sam postaje ‘svetiji’.“ Gluzman je pažljivo pomerio šolju i posudu sa šećerom da bi oslobodio dovoljno prostora za staru knjigu, izdanje s početka devetnaestog veka. Prelistavši nekoliko stranica, ispunjenih žutim mrljama, otvorio je onu koju je tražio. „To je čuvena karta iz knjige Žigmunda Herberštajna, Zapisi o Moskovitima20. Savremenici su ga zvali ruskim Kolumbom. Herberštajn je boravio u Moskvi 1517. i 1526. godine. A sama karta datira iz 1556. godine. A evo još jedne karte iz Bleovog atlasa, iz 1613.“ Inokentij i Maša nagnuše se nad kartom. „Pogledajte! Stara Moskva upisana je u krug, simbol večnosti. To jest, večnog Carstva nebeskog. A sad da gvirnemo u Apokalipsu Jovana Bogoslova.“ Pošto nije bilo mesta, Gluzman je otvorio Bibliju u krilu. Dakle: „Sveti grad, Jerusalim Novi... imaše zid veliki i visok, i imaše dvanaest vrata... od istoka troja vrata, i od sjevera troja vrata, i od juga troja vrata, i od zapada troja vrata. Uporedimo: moskovske zidine Skorodoma21, drevnog odbrambenog pojasa prestonice, u potpunosti se podudaraju sa ovim opisom, ne samo prema broju kapija nego i po njihovom razmeštaju na četiri skupine puteva, kojima odgovaraju četiri strane sveta. Tako su bile raspoređene kapije i u još starijem, Belom carevom gradu22.“ Gluzman podiže pogled ka Maši kako bi se uverio da ga pažljivo sluša. „I šta dobijamo, madmoazel? Dobijamo to da je Moskva dvaput bila okružena ‘zidovima Nebeskog grada sa dvanaest vrata’. Prvo kamenim, potom drvenim. Nastavljamo: I grad leži četvorougaono, i dužina je njegova kolika i širina. Setimo se: tvrđava Skorodoma imala je osu sever-jug dužine 4 kilometra i 800 metara, a dužina ose istok-zapad bila je 4 kilometra i 700 metara. Faktički jednakokraki krst, zamišljeni kvadrat... Složićete se da to ne može biti slučajnost. A visina zidina? U Gornjem Jerusalimu

20

Tako su u Državnoj zajednici Poljske i Litvanije (1569 – 1791) nazivali stanovnike Moskovske kneževine a kasnije i carske Rusije. (Prim. prev.) 21

Skorodom je naziv tvrđave u Moskvi u XVI i prvoj polovini XVII veka. Zidine tvrđave bile su od drveta. Prema jednoj verziji, utvrđenje je dobilo ime Skorodom („ckopo-дом“, što bi se moglo prevesti kao brza građevina) jer je izgrađeno za jednu godinu. (Prim. prev.) 22

Beli grad – istorijski deo Moskve, koji se sada nalazi u centru grada. Belim gradom su se nazivale zidine tvrđave koja nije sačuvana. (Prim. prev.)


bila je na sto četrdeset i četiri lakta, po mjeri čovječijoj, koja je i anđelova. Ako uzmemo sa malim odstupanjima da je lakat pola metra, i ako pomnožimo sa sto četrdeset, dobijamo sedamdeset metara. Za srednjovekovnu Moskvu tolike zidine bile bi prevelike. Ali Spaska kula je upravo visine 144 lakta. Ovo je što se tiče strukture, konture, da kažemo. A boja? Da vidimo kako stoje stvari i sa njom. Jaspis iz Nebeskog Jerusalima, zeleni kamen, simbolizuje večno živi život svetih. Plavi je (sećate li safira iz Nebeskog Jerusalima, Mašo?) simbol nebesa, a zlato pravednosti. Kupole u Moskvi bile su u samo tri boje – zlatnoj, plavoj ili zelenoj!“ „U sedamnaestom veku“, nadovezao se Inokentij, „sve crkve bile su prekrivene šarama, ne rezbarijom u kamenu i glinenim pločicama očuvanim do danas, nego i freskopisanim biljnim ornamentima... Danas možemo naći svedočanstvo o tome u fragmentima pločica na zidovima Crkve Uspenja u Gončarima, otkrivenim ispod kasnijih slojeva maltera, i...“ „Kentiju“, tiho je rekla Maša, „pređi na stvar.“ „Pa o njoj vam i govorimo, Mašenjka!“, pobednički se nasmešio Gluzman. „Krstići na vašoj karti – za njih postoji objašnjenje. I to vrlo konkretno!“

Andrej Andrej je sedeo sa telefonskom slušalicom u ruci – ima već nekoliko sekundi kako je nakratko zazvonio. Zatvorenik po nadimku Doktor, a u stvarnosti Oleg Lavovič Citman, otputovao je u Izrael nakon što je pre isteka kazne pušten zbog dobrog vladanja. Neverovatno, kako mu je to uspelo? Andrej je uvek mislio da zatvorska kazna predstavlja izvesnu prepreku za dobijanje boravišne dozvole, ili čak vize. Naredna novost bila je još zanimljivija: dobri doktor Ajbolit23 zarađivao je tako što je uzduž i popreko obilazio gradove u provinciji Rusije, a ponekad i Moldavije, Ukrajine i drugih bivših sovjetskih zemalja, i u njima kupovao nešto

23

Lik iz sovjetskog animiranog filma nastalog na osnovu bajki u stihovima ruskog pisca Korneja Ivanoviča Čukovskog, doktor koji besplatno leči životinje. (Prim. prev.)


što ne spada u slobodnu trgovinu. Ljudske unutrašnje organe. U siromaštvu i bedi, ljudi su prodavali parne organe, najčešće bubrege, za njima je i bila najveća potražnja. Za ove ljude, kao i za stanovnike Bangladeša, dobijenih dvadesetak hiljada u devizama bio je ogroman novac. Bivši kolhoznici, koje je država prepustila na milost i nemilost sudbine, radovali su se, renovirali kuće, kupovali krave. I dok su lekari i pravnici u celom svetu pokušavali da reše pitanje da li legalizovati prodaju doniranih organa, doktor Citman se neprimetno bogatio. Međutim, ruska i svetska javnost nisu uspele da dođu do dogovora, i dobrog doktora su uhvatili, uz vapaje moldavskih seljaka, koji su još imali po dva bubrega, a evo sad nisu mogli da na njima zarade. I šta se dešava? Citman je bio sa Jeljnikom u istoj ćeliji i nije mogao da mu ne ispriča kako se u njoj našao. Kakav zaključak je mogao da izvede Jeljnik? Pa isti do kog je upravo došao Andrej: trgovina unutrašnjim organima je unosan posao. Ali Jeljnik nije bio lekar. Nije umeo da operiše. A nož je koristio samo sa jednim ciljem, a to je ubistvo. Da li su se Citman i Jeljnik udružili? Jedan je ubijao, a drugi uzimao organe? Moraće da sazna kada je Citman poslednji put bio u Rusiji, a takođe, ako je moguće, kada je poslednji put razgovarao sa Jeljnikom. Zvao je obezbeđenje u svakoj većoj kompaniji koje su pokrivale Moskvu i okolinu. Već nakon pola sata dobio je faksom kopiju svih zastarelih slučajeva u proteklih pola godine. Andrej je prvo preleteo spisak tražeći kod Izraela. Kôd 972 nije se nigde pojavio. To bi bilo isuviše jednostavno – broj telefona i spisak nisu ništa značili sami po sebi. Jeljnik je mogao da ima ko zna koliko telefona na tuđe ime, mogao je da zove iz govornice, i odakle još sve ne! Gotovo istovremeno uzvratili su mu poziv iz ambasade u Izraelu – ne, gospodin Citman nije prelazio granicu Rusije od kada je dobio novo državljanstvo. Vrata koja su se tako raskošno otvorila pred Andrejem, zalupila su se uz tresak – Citman nije mogao da učestvuje u Jeljnikovim poslovima, barem ne što se tiče transporta organa. Donirani organi moraju se prevoziti krajnje pažljivo i brzo. Da Ajbolit nije bio na radnom mestu, Jeljnik nikad ne bi izvršio zadatak sam. Ali to što je Jeljniku bila izvađena utroba potvrđuje pretpostavku o mogućoj vezi između


ubistva bivšeg plaćenog ubice i prodaje ljudskih organa... Andrej je pridržao vrata nogom – ako nije Citman, onda je možda umešan neko drugi? Ponovo je uzeo papire koji su mu već bili dozlogrdili. Umorne oči odbijale su da bilo šta vide u beskonačnom nizu cifara. Kada ne znaš šta da tražiš, traži ono što je netipično. Drugu zemlju, daleki region, predugačke pozive, previše česte pozive, i proveravaj, proveravaj, proveravaj... Andrej je tražio – i našao. Nekoliko telefonskih poziva od deset sekundi, u razmaku od otprilike mesec dana. Andrej ih je podvukao crvenom olovkom. Pozivi su bili upućeni na fiksni broj. Andrej se opet okrenuo prema kompjuteru kako bi proverio u bazi podataka – postoji! Broj je pripadao državnoj kancelariji pri Ministarstvu odbrane. Andrej se zavalio u naslon. Nešto je počelo da se sklapa. Vojna lica koja su posećivala Jeljnika još pre nego što se povukao u selo... Nimalo nije sumnjao u to da je telefon bio negde u prijemnoj kancelariji i da je Jeljnik mogao da zove kao i da prima pozive od bilo koga. Skoro. I mogao bi da ga provali. Jeljnik, koji je postao „her Doktor“, i vojna lica. Andrej je bio u nedoumici. Ministarstvo odbrane i Ministarstvo zdravlja zapravo imaju dijametralno suprotne ciljeve: jedni šalju u smrt, a drugi od smrti spasavaju. Ali to je već bila sofistika, a Andrej za nju nije bio raspoložen. Noć se spustila na Moskvu. Andreju se baš spavalo i bio je gladan, a još je trebalo i da svrati da kupi specijalnu hranu za bezobzirnu Ranjevsku. Nešto poput onih odvratnih kuglica po imenu pedigre, koje se po televiziji reklamiraju kao čudotvorni lek za dosadne gladne pse. Zatvarajući vrata kabineta, Andrej baci poslednji pogled na sto za kojim je danas sedela Maša, i odjednom pomisli, sada bez uobičajenog napada besa, da pripravnica sa vezom sigurno već spava dubokim snom.

Maša Maša uopšte nije spavala dubokim snom, naprotiv... U povratku su se vozili ćutke – Maša je obrađivala nove informacije, potpuno sumanute, fantastične, nemoguće. Ali sve to nemoguće i fantastično precizno se


poklapalo, kao krivuljar, sa skicom koju je iscrtala Maša – sa svim ubistvima. I sama ubistva poslušno su se postrojavala u red u kom je vladala – sumanuta doduše – logika. A Maša je predugo bila u bliskom kontaktu sa serijskim ubicama, kroz knjige, dokumenta i analitičke članke, zbog čega je znala da je logika njihov fah. Serijski ubica se neće maknuti s mesta bez logičkog objašnjenja i opravdanja za sebe. Treba da se postavim u njegovu kožu, razmišljala je Maša i gledala Baštenski prsten24. Ko si ti, pokloniče Nebeskog grada? Jurili su skupi automobili – o, grad koji nikad ne spava! Promicali su restorani, sijala svetla skupih striptiz-klubova, pored njih je prošao poslednji trolejbus, koji je između čeljusti BMW-a i jaguara izgledao kao dinosaurus biljojed. I u trolejbusu su bili ljudi. Ali njihova lica bila su sasvim drugačija od lica onih u porše kabrioletu koji se kraj njih zaustavio na semaforu. Maša se namrštila na prizor samozadovoljnog vozačevog lica. „Teško da naš tip ima para za porše“, reče Inokentij, kao da joj je čuo misli. „Najverovatnije se vozi trolejbusom... A ako ga dosad nisu provalili, to znači da je veoma pametan, a ne samo dobro obrazovan.“ Maša zimogrožljivo slegnu ramenima – setila se arhitekte kako leži u fetusnom položaju, sa ordenom zabijenim pravo u kožu. A osim toga je i vrlo surov, pomislila je. Sigurno se oko njega podiže kolosalni Nebeski Jerusalim i blista u čistoti. On sluša rajske pesme i ne čuje uzdahe svojih žrtava, hladan je i nepristupačan baš kakvi su smaragd i jaspis. Inokentij je parkirao kola, koja je Maša delila sa mamom, u garažu, i ispratio je do vrata. „Laku noć“, rekao je nežno, sa tugom u očima. Ona se osmehnula, cmoknula ga u obraz i zagrlila ga – zaista je želela da večeras ne spava sama. Nije želela da spava sama, ali ni sa Kentijem.

Maša je ušla u mračni stan i svukla se, ne paleći svetlo u hodniku da ne bi uznemirila majku i očuha. Njihovo ujednačeno, mirno disanje čulo se iz udaljene sobe i Maša se prvi put obradovala što je u njihovoj kući muškarac. Legla je u krevet. Dugo se grejala, sklupčana, dlanovima je zagrevala jedno pa drugo stopalo i odgonila strašne slike iz misli. A san, kad je konačno došao, bio je neočekivano i

24

Jedna od kružnih saobraćajnica Moskve, u samom centra se nalazi Bulevarski prsten, drugi po veličini je Baštenski prsten. (Prim. prev.)


nestvarno lep. Sanjala je srednjovekovnu Moskvu, sa crkvama na svakoj raskrsnici. Na zidovima su bile naslikane stabljike, cvetovi, ptice. Zabacila je glavu i gledala u kupole koje su bleštale na suncu. Hodala je po drvenoj kaldrmi, sa žudnjom posmatrala unaokolo – posvuda su bile bašte u cvetu, čulo se kukurikanje petlova, mukanje krava i ptičja pesma, mirisala je sveže pokošena trava. Na koju god stranu da se okrenula, Maša je videla zakrivljene smeđecrvene zupce Kremlja koji se prostirao iznad obala reke Moskve pokrivenih bujnim zelenilom. U snu se Maša s lakoćom prebacivala od Borovickog brega do ravnice Zamoskvorečja, a zatim na Švivuju gorku. I sve što joj se otvaralo pred očima bilo je divno i novo, sveže, kao u tek stvorenom svetu u kom još nije bilo čoveka, ali u kom su već postojali vrtovi i hramovi, sa bezbrojnim kupolama uzdignutim nad njima. I sve je izgledalo logično i pravilno – sve ulice pružale su se prema kapijama Kremlja; kule Kitajgoroda, Belog grada i Skorodoma bile su sve više i mnogobrojnije kako se približavala Kremlju. A onda, Maša najednom otkri da sedi u samom zvoniku Ivana Velikog, i utom trenu joj se kao na dlanu ukaza očaravajući pogled na niz drevnih manastira. Prvi, uži, činili su Aleksejevski, Krestovozdviženski, Nikitski, Georgijevski, Zlatoustovski i Ivanovski. Posle njih, u širem, nepreglednijem luku na visokim padinama Negline, nalazili su se Visoko-Petrovski, Roždestvenski, Sretenjski... A dalje, gubeći se u jutarnjoj magli, već u poljima, bili su manastiristražari: Novodevičji, Novospaski, Simonov, Andronikov, Danilov, Donski. Maša se probudila uz osećanje takvog blaženstva kakvo nije doživela od detinjstva. Onog blaženstva kao kada se probudiš ujutru i znaš da su ispod jelke pokloni, a oko nje – prsten topline i besmrtne roditeljske ljubavi. I tek ju je pod tušem donekle napustio taj osećaj, kada je zbunjeno pomislila kako baš ovako sentimentalnu sliku Rusije nose u sebi svi nacionalisti po ubeđenju. I oni zamišljaju nebo, zlatne kupole, rumenu dečicu, lepotice sa kokošnicima25. Ali, opomenula se, u njenom snu se barem tako divno, dobro i duboko disalo, sve je bilo prozračno i pošteno. U njemu nije bilo ljudi. Već je završavala tuširanje kada je postavila sebi pitanje kako li je to sve smišljeno u glavi ubice. Zar je i njegova verzija bila otužno slatka, lepljiva kao sirup? I sa nekom unutrašnjom sigurnošću odgovorila je sebi – ne. Nema kod njega

25

Starinski ženski ukras za glavu u Rusiji. (Prim. prev.)


sentimentalnosti. Taj njen ubica nije idiot. On sve zna o ljudima. Ali on ne oprašta, on ubija. Maša je izašla iz kupatila i sela za sto. Očuh joj namignu preko šoljice kafe, dok je mama uporno čangrljala nečim kraj rerne, okrenuta leđima Maši. I šta je zapela da toliko lupa od ranog jutra? U šerpama se izgleda ništa nije kuvalo. Maša se osmehnula – pojačana zvonjava kuhinjskog pribora bio je Natalijin način da joj stavi do znanja kako želi, kao sve normalne majke, da ima makar neku informaciju o ćerkinom ličnom životu. To što se Maša vratila kući posle ponoći, prema tumačenju majke, značilo je samo romantični sastanak... Eh, mama, mislila je Maša dok je pila kafu koju joj je očuh, kao i uvek, odlično skuvao, kad bi samo znala kakav je to bio sastanak... Kad bi znala kakvi su to bili razgovori... Mogla je lako da se opravda i saopšti za porodičnim doručkom da nikakve romantike nije bilo. Ali onda bi morala da se poverava i sutra i prekosutra, i tako svaki dan. A Maša nije volela da govori o sebi. Tata ju je zvao „devojčica po sebi“, a mama je njenu neljubav prema poverljivim razgovorima karakterisala kao „prokletu očevu zatvorenost“. „Sjajno izgledaš, mama!“, rekla je Maša ustavši od stola i poljubivši majku u besprekorno ofarbanu kosu na potiljku. „Zaista?“ Majka se okrenula i zavodljivo se nasmešila. „Isto to ti i ja govorim!“, čula je Maša, već u hodniku, očuhov glas. „A je li ona tokom doručka uopšte videla moje lice, ili samo leđa?“, doprla je do Maše mamina nedoumica. Ali ona je već bila izjurila kroz vrata.

Andrej Andrej je do odgovora na glavna kosmička pitanja dolazio tamo gde i veliki deo čovečanstva – u klozetu. Razmišljao je o tome kako Jeljnik, iako usred sela koje je bogu još dalje iza nogu nego ovo njegovo sasvim civilizovano vikend-naselje, ima u kupatilu ve-ce šolju sa pravim vodokotlićem i mermerni pod. A njemu su pod nogama razvaljene daske, a vodokotlić je bolje i ne pominjati... Čak i osrednji vikendaši, popovao je sebi, imaju eko ve-ce kabine. A šta on ima? Čisti sovjetski


stil, evo, tu su čak i novine okačene o ekser. Bljak, odvratno! Uzgred, što se tiče novina – Andrej je otvorio vrata poljskog ve-cea i proučio stranicu. Jeste, to je sveprisutni MK26! Ponekad bi Andrej, kada bi prigradskim vozom putovao do mesta stanovanja, kupovao te novine od prodavaca da odmori mozak. Evo, na primer, crna hronika... Nešto mu zazvecka u sećanju, kao kada se novčić otkotrlja ispod kauča, potom zaboraviš na njega, ali on i dalje ostaje tamo, u carstvu prašine. Nešto je bio pročitao, ali ne u izveštajima o istrazi niti u umetničkoj literaturi... Nešto o majci jednog vojnika. Doneli su joj kući telo sina, a ono je bilo začuđujuće lako. Nije ni čudo, budući da je bilo bez srca, bubrega, jetre... Prema zvaničnoj verziji, vojnik je počinio samoubistvo. Novčići, novčići – četrnaest komada u šupljem Jeljnikovom telu. Andrej je otrčao kući, gde ga je čekala Ranjevska sa tako drskim izrazom njuške, kao da juče nije smazala, osim famoznog pedigrea, još i oko pet viršli. „Jesi li ti pas?“, pitao je Andrej drsku njušku, dok je navlačio farmerke, košulju i cipele, istovremeno propraćajući proces oblačenja ispijanjem poluohlađene kafe. „Ne, Ranjevska, ti si džiber. Izbaciću te napolje, da umreš pored trafike, znaš!“ Andrej je grdio psa, ali je i sam video da ga se pas nimalo ne plaši. Osim toga, nasmejao se dok je uskakao u kola, čak mu je i ton bio kao da su stari bračni par: svađao se ili ne, od svoje Ranjevske neće pobeći. Posle beskrajnih zastoja u saobraćaju uleteo je u kabinet. Iz principa nije obratio pažnju na pripravnicu i skriveno značenje u njenom izrazu lica. Bacio se na kompjuter, ukucao „MK“. Stručnjaci za marketing rekli bi da su sadržaj i stil časopisa našli svoje idealno – idealno neukusno – otelotvorenje na internetu. Ali Andreja nije zanimao ukus, bila mu je potrebna jedna zastarela spletka od pre oko dve godine. Započeo je potragu kucajući u pretraživaču redom: organi+samoubistvo+vojnik, vojnici+ukrali+organi i tako dalje u sličnom duhu. I našao je! Da, sad se stvar konačno pomakla sa mrtve tačke! Dakle: ta-na-na, samoubistvo redova D., telo odvezeno u rodno selo, ta-na-na... Eto ga: general Ovčarov opovrgava glasine o, tobože, ukradenim organima. Naziva ih gnusnom provokacijom... Aha, dalje više nije zanimljivo. Ali prezime je tu. Andrej je zapisao u blokče prezime generala i novinara koji je autor teksta.

26

Novine Moskovski komsomolac, izlaze od 1919. godine. (Prim. prev.)


Zabruja telefon na stolu, Andrej i Maša se trgoše. Anjutin je pozivao kod sebe na raport... Andrej je danas mogao biti vrlo zadovoljan sobom. Toliko zadovoljan da je predložio Maši da pođe s njim – neka vidi kako rade pravi profesionalci, momci koje nije sramota da skapavaju od posla, koji nisu prilika curicama sa prestoničkih univerziteta. „Moram da razgovaram s vama“, rekla je curica u liftu. „Kasnije“, šturo je odgovorio Andrej. Igrao je ulogu surovog mladića, pobednika. Curica se ugrizla za jezik. Ali, kada su pokucali i pojavili se pred pukovnikom, bio je Andrejev red da se ugrize za jezik. Anjutin nije bio sam. Pored njega je sedeo Katišev. Šta dođavola?!, stigao je da pomisli Andrej pre nego što je Anjutin pokazao Maši da sedne sa desne strane svemogućeg tužioca, a njemu ponudio da sedne malo dalje sleva. „Pa, kako ide timski rad?“, pitao je Anjutin, a Katišev samo što nije namignuo svojoj štićenici. Andrej je osetio kako se u njemu ponovo podiže talas napetosti i besa. Naročito nakon što je devojka iscerivši se raportirala: „Sjajno!“ „A vi, kapetane, kako ocenjujete doprinos pripravnice Karavaj?“ „Za desetku!“, raportirao je i Andrej. Sarkazam u njegovom glasu jedino gluv čovek ne bi primetio. „Prava je sreća što je Nikolaj Nikolajevič sada kod vas. Baš sam hteo da mu se obratim.“ „Slušam“, tužilac je nakrivio svoju osedelu glavu. „Stvar je u tome što trenutno istražujem slučaj izvesnog Jeljnika. Ne znam sećate li se – bio je optužen za ubistvo i oslobođen je optužbe u slučaju Nungatova. Vi ste bili tužilac.“ „Da, poznato mi je“, klimnuo je Katišev. „Vrlo neprijatna priča. Tokom istrage prikupljeni su oskudni dokazi, a advokat, Tišin, ako me sećanje ne vara, tako ih je preokrenuo da na kraju nije bilo jasno ko je koga ubio. Jeljnik je dobio svega nekoliko godina za nesaradnju. A što pitate?“ Andrej se isprsi: „Trenutno istražujem ubistvo Jeljnika. I evo šta je zanimljivo – posle procesa i blage, kratke zatvorske kazne, Jeljnik se opametio. Povezao se sa starim prijateljima, otišao u udaljeno selo Točinovku, gde se navodno bavio


isključivo gajenjem kokošaka i krompira. Međutim, njegova vikendica spolja izgleda kao uboga kolibica, a iznutra je pravi etalon udobnosti...“ „Jeste li imali nalog za pretres?“, brzo se ubacio Anjutin. „Vrata su bila maltene otvorena“, skoro da nije slagao Andrej. „Ali evo šta je interesantno. Kad je poslednji put bio u zatvoru, ležao je u ćeliji sa nekim Citmanom, kog su zvali Doktor. Doktor je bio poznat po tome što je u ekonomski nerazvijenim oblastima nalazio donatore spremne da prodaju, na primer, svoj bubreg. Praktično za siću u poređenju sa svetskim standardima. Citman je po izlasku iz zatvora otišao u Izrael. A iz privatnog izvora znam da su Jeljnika nekoliko puta posećivala neka vojna lica. Štaviše, na listi njegovih telefonskih poziva pojavljuju se kratki pozivi, od svega nekoliko sekundi, u kancelariju pri Ministarstvu odbrane...“ Andrej je prešao pogledom preko prisutnih, svi su ga pažljivo slušali. „U međuvremenu, pre nekoliko godina, u daleka sela počela su da stižu tela mladih vojnika bez unutrašnjih organa. Moje mišljenje je sledeće: Jeljnik, inspirisan Citmanom, odlučuje da uprosti stvar. Umesto jednog bubrega – odmah dva, plus srce, plus jetra, to jest sve što može da se proda. Za jednog mladog zdravog vojnika dobija se značajna suma, čak i kad se podeli sa lekarima i vojnicima. Ako se sećate, plaćeni ubica Jeljnik bio je poznat upravo po tome što je ubistva izvodio tako da izgledaju kao samoubistva. Vojnici bi označili nekog mladića iz provincije – neko siroče ili nekog drugog iz siromašne, nepotpune porodice, čime se isključivala mogućnost skandala. Zatim bi obavestili Jeljnika... Za Jeljnika je rizik bio manji, a zarada veća. Ali nešto s nekim nije podelio i uklonili su ga: tako da su i njemu izvadili organe, jer su rešili da na kraju zarade i od ‘dobavljača’.“ „Nešto s nekim“, podsmehnuo mu se Anjutin. „Plivate u mutnoj vodi, kapetane.“ Ipak, po šefovom ozarenom licu bilo je jasno da je zadovoljan. Naročito time što je sam Katišev video kako su njegovi ljudi posvećeni. „Druže pukovniče“, nasmeši se Andrej, „tih ‘nekih’ sigurno nema mnogo. Već znam ime jednog generala, a takođe i novinara koji je pre nekoliko godina napisao članak. Neće biti tako komplikovano razmrsiti priču.“


„Znači, ako sam dobro razumeo“, zaklatio je nogu Katišev, „ubistvo ni na koji način nije povezano sa mojom parnicom čiji je predmet bio Jeljnik. Jer sam se uznemirio, čak sam lično došao. Dakle, u pitanju je sasvim drugi zločin?“ „Izvinite, ali ja ne mislim tako“, začu se zvonki glas. O, ne! Andrej se okrenuo prema Maši. Ona je gledala u pod, i pritom se dosetila da ima vrlo tvrdoglavu facijalnu ekspresiju. „Šta pod tim podrazumevate, pripravnice Karavaj?“, izrazito zvaničnim tonom pitao je Katišev, a Andrej je, gledajući pramen svetle kose koja je pala na njeno prebledelo lice, osećao da će prosto pući od besa. Ona, moliću, ne misli tako! To derle, ta balavica sa knjiškim mozgom, opterećena serijskim ubicama... „Zasad imam samo grubu skicu“, počela je Maša, „ali mi se čini da su u pitanju serijska ubistva. Započeta su još odavno: od prvog ubistva u staroj termoelektrani prošlo je skoro dve godine...“ „A tako dakle! Dajte još detalja“, uključio se Anjutin. „Izvinite“, Maša je konačno podigla pogled, „ali nisam spremna da izložim celu analizu...“ Oh, pa ovo je vrhunac! Andreja je čak razveselilo do koje mere njen nastup nije imao veze s vezom. Bukvalno da ostaneš bez teksta. Anjutin je očigledno i sam ostao bez moći govora. Da to nije bila devojka koja je došla preko veze, nego bilo koji drugi saradnik... Šta god. Andrej se zakašljao, pozdravio se sa Katiševim vojnički kratko i suvo i izašao. Dok se pozdravljao, primetio je kakvim očima je Katišev posmatrao pripravnicu. Pogled mu je bio pažljiv, ispitivački. Ali bilo je u njemu još nešto. Nešto... Odmah ćemo definisati šta, kapetane Jakovljeve, kako nas nedefinisanost ne bi nervirala. U tom pogledu bilo je oduševljenje.

Maša Maša ga je sustigla u hodniku. Sav crven kao rak, on je, kao što je i pretpostavljala, rešio da se spusti stepenicama kako je ne bi, ne daj bože, sreo u liftu.


„Andreju!“, viknu Maša. I sama se uplašila: prvi put pozvala ga je po imenu. Okrenuo se prema njoj, sa ljutitim i detinje uvređenim izrazom lica. „Oprostite mi, pokušala sam da vam kažem, ali vi...“ „Još nisam spremna da izložim celu analizu?!“, izdrao se kapetan i Maši se u trenu učinilo da će je udariti. „Znate li vi da ovo nije pansion za plemenite gospođice?! Ovo je Petrovka, ovde je disciplina! Ako imate šta da kažete, recite, ali argumentujte, potvrdite činjenicama!“ „Spremna sam“, tiho je rekla Maša. „Slušam vas!“ „Htela bih da u naš razgovor uključimo stručnjaka. Imate li nešto protiv da ručamo zajedno?“ Poslednje pitanje postavila je tako uglađenim tonom da je otvoreno zgrčio vilicu kao da je zagrizao nešto kiselo. „Sa zadovoljstvom“, osmehnu se prilično licemerno i, sa neskrivenim podsmehom, gusarski kucnu potpeticama, pa se pokloni s neočekivanom gracioznošću. Zatim pođe napred hodnikom. Maša je sačekala dok nije nestao za uglom, izvadila je mobilni i ukucala Inokentijev broj: „Kentiju, preklinjem te, pomagaj!“, vatreno je prošaputala u slušalicu. „Potrebna mi je tvoja moralna podrška, inače će me ovaj moj džins-krokodil progutati.“ „I u čemu treba da se sastoji moja moralna podrška, sirota moja Medejo?“, začu se pitanje iz slušalice. Ali Kentij se ipak ubrzo postideo zbog svoje ironije i dodao je, sad već saosećajno: „Načisto te je izmrcvario?“ „Ma sama sam kriva“, odmahnu Maša. „Krenula sam da iznosim svoje ideje pred pretpostavljenima pre nego što sam ih saopštila njemu samom. Sad mi je neophodno da se postaviš kao autoritet, kao da si doktor istorije, i da potvrdiš sve o čemu smo juče diskutovali sa Gluzmanom.“ „Nema problema, tim pre što ja skoro pa i jesam doktor“, pohvalio se Inokentij. „Znam jedno posebno mestašce blizu tvog posla...“ „Samo da nije skupo“, predupredila ga je Maša. „Džins-načelnik očigledno nije baš pun para.“


„Pa, uzimajući u obzir gde radi“, rekao je Inokentij otegnuto, „to i ide uz njega.“ Pozdravili su se i Kentij joj je već nakon deset minuta poslao SMS sa adresom. Kad je Maša saopštila Andreju naziv mesta, on joj je, ne odvajajući se od papira, samo kratko klimnuo glavom. Maša se osećala grozno. Gledala je u kratko podšišani potiljak i prekorevala se zbog svoje brzopletosti. Ali tu nepojmljivu, nečuvenu teoriju prosto više nije mogla da drži u sebi – pekla joj je usne i htela je da izleti napolje. Kako to da je Jeljnik ubistvo za sebe? Zar stvarno ništa ne vidi?! Jedva je izdržala do ručka, i sve vreme je iznova i iznova pretresala u glavi sve što je imalo veze sa ubistvima. Tokom pauze za ručak spustili su se niz stepenice i ćutke izašli na ulicu. Bilo im je podjednako neprijatno. Trudeći se da uhvati korak, Maša je sa čuđenjem primetila da njenog džins-načelnika posmatraju devojke. U nedoumici je sebi ovaj fenomen objasnila demografskom krizom u zemlji.

Kentij je po običaju odabrao idealno mesto – tiho, stolovi su udaljeni jedan od drugog – i sudeći po dekoru i trenutno prisutnim posetiocima, nije bilo pompezno. Kad je Kentij ustao od stola da se pozdravi sa njima, Maša je primetila kako se Andrej natmurio. Pored Kentija, koji je bio visok, širokih ramena, u skupom sakou, nesrećni kapetan bio je maltene nevidljiv. Maša je osećala da ga sigurno oboje iritiraju, njega, očiglednog provincijalca, siromašnog, niskog dečaka. Ma nek se nosi, pomisli Maša. Svetu se ne može ugoditi. Nisam ja kriva što mi tata nije bio utovarivač nego advokat. I što mi je mama doktor i šef privatne klinike... Sve vreme se nešt opravdam pred njim, a iz kog razloga tačno? Nisam narodovoljka27, a i revolucija je već pokušala da izjednači sve ljude, pa nije uspelo. Tako da, neka ga, neka gleda i vidi da nismo isti! Sela je za sto, izrazito sporim pokretom sklonila pramen kose iza uha, razgovetno izrecitovala konobaru svoju porudžbinu i dostojanstveno se okrenula prema kapetanu: „Andreju, šta ćete vi?“ Andrej je namrgođeno naručio prvo na šta je naleteo u meniju. Onda su dugo čekali Inokentija dok nije, posle dugog razmišljanja, uzeo isto što i Maša. Pružajući ruku kako bi dodao jelovnik konobaru, Inokentij je nehotice demonstrirao svoju 27

Član tajne revolucionarne partije Hapoдная воля u Rusiji u XIX veku. (Prim. prev.)


duplu musketarsku manžetnu. Dugme na manžetni zaiskri. Maša se nasmešila i izvadila iz torbe dosije o ubistvima.

Andrej „Ipak bih želeo da pređemo na činjenice“, rekao je Andrej. Zaista ga je nervirao ovaj frajer sa manžetnama i svojim beskrajnim filozofijama o srednjovekovnoj arhitekturi. „Isti ste kao Maša“, rekao je Inokentij i odmahnuo glavom. „Samo pokušavam da objasnim kako iza svega toga stoji jedan realan sistem.“ „Sada ću vam pokazati činjenice“, ubacila se Maša. „Gledajte.“ Njen kratko podsečen nokat zario se pravo u kvadratić Crvenog trga. „Nije vam čudna tolika koncentracija ubistava u okolini jednog od najobezbeđenijih arhitektonskih spomenika u zemlji? To jest – ne ubistava, nego upravo leševa. Neko je želeo baš na Trgu da ostavlja unakažena tela svojih žrtava. Vidite, ovaj krstić – Mesto lobanje ispred Hrama Vasilija Blaženog – tu je nađena ruka prošle zime. A evo kule Kutafja, gde su pronašli pijanca Nikolaja Sorigina. Ovde, ispod zidina Kremlja, sasvim nedavno, izvađeno je Jeljnikovo telo.“ „Pa?“, tvrdoglavo je pitao Andrej. „O ruci se uopšte ništa ne zna, telo nije pronađeno.“ „Smatrate da je njen vlasnik možda živ?“, u Inokentijevom glasu jasno se čuo sarkazam. „Razumete li, Andreju, Kremlj je osnova, centar urbanističke ideje o Novom Jerusalimu”, nastavio je poluglasno. „Još preciznije – Crveni trg sa Hramom Vasilija Blaženog. Savremenici Ivana Groznog su ovu crkvu čak i nazvali Jerusalim. Jovan Bogoslov piše da u Nebeskom Jerusalimu ne postoji hram, već ‘Njegov presto’. Crveni trg predstavlja upravo takav hram. Tokom velikih crkvenih praznika čitav trg bio je ispunjen narodom, a sama Crkva Svetog Vasilija pretvarala se u oltar velikog hrama pod otvorenim nebom.“ „Andreju” Maša ga je pogledala gotovo preklinjući, toliko je želela da on poveruje u njenu verziju, „Mesto lobanje podudara se sa Golgotom u Jerusalimu,


kula Kutafja odgovara Hramu Vaskrsenja Hristovog, reka Moskva iz koje su izvukli Jeljnika simbol je reke života, ili Jordana.” „Hm“, Andrej upre prstom na drugu obalu reke, obeleženu sa tri zvezdice. „To su troje ubijenih na Bersenjevskom keju.“ „Oblast Zamoskvorečja”, započe Inokentij. „Ovde su u XVII veku napravili 144 fontane – praslika 144 000 pravednika iz Otkrovenja Jovana Bogoslova. I pokaza mi rijeku vode života... I sa obje strane rijeke Drvo života, koje rađa dvanaest rodova dajući svakoga mjeseca svoj rod“, citirao je zatvorenih očiju. Andrej se namrštio. „Sa obje strane rijeke – simbol Drveta života u obliku terasastih bašti Kremlja i Velikog gospodarevog vrta, ili Caričinog luga“, uživeo se Inokentij, započevši svoju omiljenu temu. „U ikonografiji je prikazan na čuvenoj ikoni iz kičice Nikite Pavlovca...“ Inokentij naglo zaćuta. Pokušao je da neprimetno izmasira nogu koja je pod stolom pretrpela udarac. Maša se pak nasmejala i nastavila kao da se ništa nije desilo. „Sećate li se ubistva supruge tjumenjskog guvernera, koje je izazvalo veliku senzaciju? Raščerečenog ženskog torza?“ „Sećam se. Našli su je u parku u Kolomenskom.“ „Tačno“, potvrdila je Maša. „U pravom Jerusalimu, istočno od Getsimanije, u istoj osi sa Zlatnim vratima, nalazi se osmougaona kapela, sagrađena na mestu Vaznesenja Gospodnjeg.“ Inokentij klimnu glavom i produži: „A u Moskvi, osa Spaska, to jest Zlatna vrata – Caričin lug, Getsimanija, nije okrenuta ka jugu već ka istoku. Ali, ako bismo je produžili, videli bismo da je usmerena prema Crkvi Vaznesenja u Kolomenskom!“ „Koja je takođe izgrađena u obliku osmougaonog piramidalnog hrama. I iako se razdaljine u Moskvi ne podudaraju sa onima u Jerusalimu, crkva u Kolomenskom se svojevremeno sasvim dobro videla iz Kremlja.“ Stiglo im je jelo. Andrej je naručio neku testeninu i u tren oka pojeo sve iz tanjira. Inokentij je nekoliko puta pokušao da zapodene neki uopšteni razgovor, ali mu nisu pomogli ni Maša, ni kapetan, koji se posvetio žvakanju.


Kada je poslužena kafa, Andrej se okrenuo ka Maši i pitao: „Je li to sve?“ „Ne“, požurila je Maša. „Postoji još i jedan arhitekta. Neobično je umro, ostavili su ga u njegovom stanu u Ulici Lenjivka.“ „I šta s tim? Samo budite kratki.“ „Blizu se nalazi Puškinov muzej“, brzo poče Maša. „Ako se karte dva grada postave jedna preko druge, na njegovom mestu u Jerusalimu bila bi Jafska vrata.“ „I?“ „To je sve zasada. Ali sam ubeđena da još nisam sve otkrila! Ima drugih neobičnih ubistava, samo ih treba uporediti...“ „Pripravnice Karavaj“, nasmejao se Andrej, „izmislili ste svoju verziju i sad podešavate stvarnost prema njoj. Zar vi niste stručnjak za serijske ubice? Ludi ste za njima? Zato ih i vidite svuda. Ne treba stvarnost izvrtati prema teoriji, već obrnuto. Vaša teorija mora da proističe iz stvarnosti. Da vam postavim jedno elementarno pitanje... Zašto baš ovi ljudi? Ako je u pitanju serijski ubica, po kom principu bira svoje žrtve: ženu guvernera, pijanca, arhitektu, profesionalnog ubicu? Osim toga, vi biste, kao stručnjak za serijske ubice, morali znati osnovne stvari, to jest da svi oni imaju svoj potpis, pečat, takozvani modus operandi. Pa, gde je on u toj vašoj priči?“ Za stolom zavlada tišina. „Mučenja“, prekinuo ga je Inokentij. „Svi su ubijeni nekom vrstom srednjovekovne smrtne kazne: čerečenje guvernerove žene, bacanje Jeljnika pod led, mučenje pijanice kapljicama, iščupani jezici...“ „Nedovoljno“, Andrej ga nije ni udostojio pogleda. Kapetan je ustao, skinuo sa naslona stolice svoju večitu džins-jaknu, izvadio nekoliko novčanica i nemarno ih bacio na sto. „I još nešto, pripravnice Karavaj: ako to jesu serijska ubistva, onda brojevi nisu nasumični. Šta onda, kog đavola, znače?“ Sačekao je odgovor nekoliko sekundi. Ironično je gledao golupčiće i pozdravio ih klimanjem glavom: „Doviđenja.“ I izašao iz restorana. Andrej je bio odlično raspoložen – kako ih je dobro zakucao! Na kraju, iako, dok je izlazio iz Anjutinovog kabineta, nije nastupio efektno, sada je, premda sa zakašnjenjem, ipak uspeo u tome. Samo su mu dve-tri okolnosti narušavale sjajni


odlazak: prvo – bilo je nečega u toj besmislenoj teoriji. Drugo – široki gest sa novcem koštaće njega i Ranjevsku jednu nedelju posta. I treće – Maša Karavaj je tako skladno išla uz ovog fensi lepotana. Iz nekog razloga to mu se nije dopadalo.

Maša „Ubeđena sam da smo mi u pravu!“, vatreno je govorila Maša dok je Inokentij zamišljeno pomerao levo-desno po stolu šolju u kojoj više nije bilo kafe. „Sve do ovog razgovora sam i sumnjala, ali sad više nimalo! Ništa to nije tek tako. Nemoguće da ima baš toliko podudarnosti, kapiraš!“ „Mašo, te podudarnosti su u datom trenutku najozbiljniji argument u prilog našoj teoriji. Teorija je previše zamršena, a podudarnosti... u odsustvu konkretnih činjenica ostaju samo podudarnosti. U pravu je taj tvoj džins-inspektor. Iskopali smo zanimljivu verziju, ali je zasada previše knjiška, još nije jasan motiv ubice. I stvarno, zašto baš ovi ljudi?“ „I brojevi“, uzdahnu Maša. „Tu su još i ti prokleti brojevi! Svejedno, potpuno je jasno da je ubica tipični ‘misionar’. Meni je, na primer, u opštim crtama jasan čak i motiv: ubistva izvršava na mestima simbolično povezanim sa Nebeskim Jerusalimom kako bi nam pokazao da smo ogrezli u grehu, zar ne?“ „Pričaj mi“, odjednom ju je zamolio Inokentij, „o serijalcima-misionarima, pošto izgleda da zaista imamo posla sa jednim od njih.“ „Zaboga, ali šta će to tebi?“ „Ne treba meni, mada može i meni biti zanimljivo da čujem, nego je tebi potrebno. Potrudi se da budeš kratka: ne moraš navoditi primere, dovoljno je samo da izgradiš sistem i svaku stavku tog sistema primeniš na ‘svoje’ žrtve. Razumeš?“ Maša se nasmešila: „Kod nas se obično sve odigrava potpuno suprotno – večito ti meni pričaš o svojim omiljenim raskolnicima. Pa dobro, važi. Samo naruči još jednu kafu.“ Inokentij je pozvao konobara. Dok je primao narudžbinu, Maša je spustila oči i, činilo se, proučavala šare na stolnjaku. Ali, čim je konobar otišao, podigla je pogled ka Inokentiju i počela da govori praktično bez pauze: „Misionar ne čuje


glasove, bilo božanske ili demonske – i nema vizije koje bi ga podsticale na nasilje i ukazivale mu koga treba ubiti. Misionar kreće u lov do istrebljenja na određenu grupu ljudi, kako bi lice zemlje očistio od prljavštine. Pod prljavštinom se može podrazumevati svašta. To mogu biti prostitutke, gejevi, crnci.“ „Ali postoji, da tako kažem, jedan glavni motiv, zar ne?“, Inokentij je pokazao da je upućen u temu. Maša je potvrdila: „Zajednički motiv je jedno od osnovnih obeležja svakog serijskog ubice. Ali samo misionar svoj posao iskreno shvata kao uzvišenu obavezu. Uzmimo četiri glavna razloga koja čoveka nagone na serijska ubistva: manipulaciju, dominaciju, kontrolu i seksualnu agresiju – kod misionara potpuno odsustvuje četvrti, ne postoji seksualni ‘podtekst’. A koji će od prva tri biti zastupljen, to zavisi od ličnosti zločinca.“ Maša podiže sumoran pogled prema Inokentiju koji ju je pomno slušao: „U skladu sa našom verzijom, uzimajući u obzir previše komplikovane istorijske i religiozne teorije o mesijanstvu, kao i to da je ubica premeštao tela s mesta na mesto, mislim da kod ovog preovlađuje kontrola. Čak mi se čini da, bez obzira na istančane načine kojim likvidiraju svoje žrtve, većina misionara izvršava takozvana ‘munjevita ubistva’.“ „Objasni“, prekinuo ju je Inokentij, a zatim i konobar stavivši ispred njih dve šolje jake kafe. Maša je polako spustila dve kocke šećera u kafu, promešala je. „Znači, munjevita ubistva izvršavaju serijske ubice kojima sam ‘proces’ ne pričinjava zadovoljstvo. Naravno, sumnjam da se čerečenje čoveka odvija jednostavno i brzo, ali za njega je to samo način da ubije grešnika, ne da produži sebi užitak. Postoje još i takozvana ‘spora ubistva’. Odvijaju se polako samo zato što se ubica naslađuje patnjama žrtve. To su ‘hedonisti’, na primer. Neki od njih zarađuju od ubijanja, drugi doživljavaju seksualno uzbuđenje i dolaze do vrhunca dok čine zločin. A moramo li da pričamo o ovome?“ „Ne.“ Inokentij nije dotakao kafu, kao ni Maša. „Samo, ispada da je od svih vrsta serijskih ubica ovaj naš najfiniji, zar ne? Ne iživljava se na žrtvama, ne siluje ih, ubija ih praktično protiv svoje volje, samo zato što tako mora... Opisasmo skoro pa poštenog vojničinu.“ Maša se mračno nasmejala: „Uzgred, među misionarima ima vrlo mnogo vojnika. Kod njih se ispoljava ta navika da precizno donose i ispunjavaju odluke. Hm, podešen na kontrolisan i uređen svakodnevni život u kasarni, odbija da


prihvati raspuštenost spoljašnjeg sveta. A pojam o vrednosti ljudskog života, po mom mišljenju, kod vojnika je ipak malo pomeren. Uglavnom, spremni su da prinesu žrtve kako bi svet očistili od prljavštine...“ „Da, ali primećuješ li da ni ti, niti ostali inspektori koji se bave njegovim ubistvima, niko nema nijedan njegov trag? Da bi mogao tako da skriva tragove, on ne samo što mora biti pametan već sigurno mora znati šta se kod vas kuva. Jesam li u pravu? Što ćutiš? Daj mi njegov, kako vi to detektivi beše nazivate? Modus operandi.“ Maša se tužno osmehnula: „Ipak sam se previše raspričala s tobom, Kentiju! Već si usvojio i leksiku...“ Namrštila se usredsređeno i zadenula pramen kose iza uha: „Shvataš, za to imamo premalo podataka. Evo, kako, na primer, izgleda susret zločinca i žrtve? Je li zločinac koristio munjeviti napad, je li napravio zasedu, ili je primamio žrtvu takozvanom usmenom metodom? Da li neki predmet sa mesta zločina premešta, da li ga odnosi sa sobom? Dalje, modus operandi može biti i usmeni, može se sastojati u korišćenju nenormirane leksike, sastavljanju tekstova koje bi žrtva ponavljala za zločincem. Ovaj ritual, takozvani potpis, može postajati sve istančaniji. A mi znamo samo to da on koristi srednjovekovne metode ubijanja. Ali ti postupci su svi različiti, Kentiju! Ne samo da ne možemo shvatiti zašto bira baš te ljude, nego nemamo pojma kako ih nalazi. Razumeš?“ Inokentij je ćutao. Maša produži: „Na primer, ako uzmemo isključivo ruski ‘presek’ serijskih ubica, Slivko je ubio sedmoricu dečaka mlađih od šesnaest godina. Bio je član Komunističke partije, zaslužni učitelj u Sovjetskom Savezu, udarnik komunističkog rada i šef omladinskog turističkog kluba. Žrtve je nalazio među članovima ovog kluba. Čikatilo je svoje tražio na autobuskim i železničkim stanicama, Pičuškin – u park-šumama.28 Sve su to bila deca ili žene, često lakog morala. Stvar ne može biti prostija. A probaj da to izvedeš sa ženom guvernera, jednom od najbogatijih žena na svetu. Ili sa čuvenim arhitektom? Ili da priđeš plaćenom ubici... Ne, Kentiju, našeg misionara ne odlikuju samo velika pamet i poznavanje kriminalistike, već i višestruka organizacija svakog zločina. Kentiju, plašim se da više ništa ne razumem...“ 28

Serijske ubice u Rusiji: Anatolij Slivko počinio je 7 ubistva, Andrej Čikatilo 53, Aleksandar Pičuškin 49. (Prim. prev.)


Inokentij stegnu Mašin dlan: „Sve ćeš shvatiti. Verujem u tebe. Pođimo redom. Ako sam dobro razumeo, jedini potpis su srednjovekovna mučenja. Možda, ako bismo uspeli da napravimo njihovu šemu, možda bismo nešto otkrili?“ „Razumeš li se u mučenja?“, Maša je najzad srknu malo kafe i namršti se: sasvim se ohladila. Inokentij slegnu ramenima: „Sama ta tema, kako i sama pretpostavljaš, nije me nikad naročito zanimala. Ali, ako je naš misionar orijentisan na pravoslavne koncepte, onda možda i u sferi mučenja traži analogije u ruskoj istoriji? A tu sam manje-više potkovan.“ Maša se celim telom nagnula ka Inokentiju. Kakva sreća što imam njega!, pomisli iznenada. I lagano stisnu njegov dlan, kao da mu daje znak: pričaj, pričaj! Inokentij se nasmešio. „Postoji dokument koji je regulisao odnose ruske države prema zločincima. Zove se, kao što se sećaš, Saborni zakonik...“ „Nešto kao kroz maglu, ali nebitno, nastavi.“ „Navedeni dokument pojavio se baš u tom periodu koji nas zanima – 1649. godine. Zakonik je vrlo detaljno opisivao koga treba kažnjavati, za koje prestupe, i kojim mučenjima ga podvrgnuti. Čini mi se da ovo može biti važno za razumevanje našeg ubice – mučenja su se smatrala ekvivalentom paklenih muka, i zbog toga su ih sprovodili javno. Ne samo zbog razonode ili zastrašivanja. Ne, bilo je važno i staviti do znanja svakom pravom verniku šta ga može očekivati u paklu. Bila je važna simbolika – klevetnika su mučili istovetno kao što bi bio mučen čovek kojeg je oklevetao. Unakazivši čoveka – iskopavši mu nozdrve, oči, odsekavši usta – onemogućavali su mu da se posle toga stopi sa masom. Tako lopov, na primer, nikad više nije mogao da se izdaje za čestitog građanina. I nasuprot našoj demokratskoj epohi, u srednjem veku su za jedan isti zločin različitim ljudima sledile drugačije kazne. Na primer, dijak29 je za odlaganje predmeta mogao da bude izbijen batinama – to je, ako ne znaš, neka vrsta štapa ili širokog pruta. A njegovog pomoćnika, što je danas kao načelnik sektora u ministarstvu i običan činovnik, tukli su bičem. A od biča su tako, u sekundi, umirali čak i najsnažniji ljudi. Dovoljno je bilo pedesetak udaraca. Uopšte, ako

29

Pisar u srednjem veku. (Prim. prev.)


dobro pamtim, u feudalnoj Rusiji smrtna kazna bila je predviđena za oko šezdeset prestupa, uključujući i pušenje duvana.“ „O, bože“, uzdahnu Maša. „Danas jedva ako može i pet da se skupi.“ „A koji tačno?“, zainteresovano upita Inokentij. „Pa“, Maša poče nabrajati, „ubistvo, atentat na državnog ili društvenog radnika, atentat na državnog ili javnog službenika pravosudnih organa ili organa istrage, atentat na saradnika pravosudnih organa i genocid.“ „Eto, korisno je znati. Ja svih tih šezdeset prestupa neću nabrojati, reći ću samo da su se same kazne delile na ‘proste’, kada su bez posebnih priprema odrubljivali glavu zločincu ili ga vešali, i na ‘stručne’, poput čerečenja, spaljivanja, zalivanja grla metalom...“ Pored njih je prošao jedan mladi par i seo za susedni sto. „A da odemo na neko drugo mesto?“, pitao je Inokentij. „Nije pristojno govoriti u restoranu o stvarima koje uništavaju apetit.“ „Trebaće nam mnogo vremena, svugde u gradu je gužva“, progunđa Maša. „Ne, nego mi ispričaj do kraja, makar ukratko.“ I približila mu se. Keša joj šapnu na uho gotovo intimno: „Vešanje je bilo najjeftiniji ali najbolji metod. Na ovaj način, na primer, nigde nisu kažnjavali aristokrate, ni kod nas ni u Evropi. To je bio kao neki bonton. Jer eto, ako hoćeš da lišiš života nekog iz viših slojeva, onda se barem otvori da platiš za oštrenje sekire i dobrog profesionalca...“

Andrej Andrej je naišao na Mašu kad je prošla pored portirnice i stigao je već kod prilaza stepeništu. „Mašo!“, pozvao ju je. Video je kako su joj se blago napregla ramena. I kako uopšte da te zovem? Pripravnica Karavaj?, besno je pomislio. Taj bes bio je trenutna reakcija na činjenicu da se pripravnica Karavaj njega malo... pribojava. Ranije, do današnjeg ručka, kada je onako dostojanstveno namestila pramen – ne samo da bi ga ovo otkriće obradovalo, čak bi mu donelo i izvesno zadovoljstvo, jer eto, znači, sve na ovom svetu teče kako treba. Pripravnice, pa i one koje su došle


preko veze, štrecaju se pred svojim nadređenim. Međutim, posle današnjeg ručka, ovo ga je skoro pa uvredilo. Šta sam ti to uradio pa me se tako plašiš? Ma, briga me. Maša okrenu glavu i zbunjeno se osmehnu: „Da, Andreju...“ I njegov bes iznenada ispari. „Hteo sam da vam kažem, bez obzira na moju, kako mi se čini, objektivnu kritiku, vaša teorija je dobra. Dobra, ali komplikovana, razumete? Ne samo zbog tih srednjovekovnih čudesa. Ako je ipak reč o serijskom ubici, onda moramo širiti ekipu. A za to je potrebno da imamo čelične argumente. Inače nam neće dati ni ljude, niti će nam tehničari omogućiti dopunsku ekspertizu.“ „Baš sam htela da vam nešto kažem.“ I Maša opet zadenu svetli pramen kose iza uha, ali ovaj put obično, ne kao u restoranu kad je to učinila sa onom nepodnošljivom gracioznošću. Andrej je mahinalno pratio ruku pogledom – njeno malo uho nije bilo probušeno, ali je tik iznad resice bio sakriven mladež, kao neka tufnica. „Bilo bi dobro da još jednom ispitamo svedoke, čini mi se da je to najjednostavniji način da saznamo gde i po kom principu je manijak mogao da ‘ulovi’ žrtve.“ „Vrlo zahtevan poduhvat.“ Andrej skloni pogled sa njenog uha: Maša je gledala pravo u njega. Oči pripravnice Karavaj bile su svetlozelene, spokojne, sa izrazom iščekivanja. „Mogla bih dosta da uradim ako biste mi dozvolili da Inokentij bude sa mnom u timu“ rekla je neodlučno. Andreju se nije svidela ideja. Pogledao je naniže, na svoje odrpane patike, setio se kakve je elegantne cipele frajer nosio u restoranu. Pitao je: „Zar on nema druga posla?“ „On je istoričar, antikvar, stručnjak za ikone iz sedamnaestog veka“, brzo reče Maša. „Hoću da kažem, ne mora svaki dan da ide na posao...“ „Dobro, radite zajedno“, šturo reče Andrej. Okrenuo se i otišao bez pozdrava. Znao je da se ponaša neotesano. Ni njemu samom nije bilo jasno zašto mu je došlo da se ponaša baš tako i nikako drugačije. Da li zato što je znao da on, plebejac, ma koliko se trudio, neće moći da dosegne taj nivo učtivosti koju ima ovaj specijalista za ikone? Možeš misliti, iz sedamnaestog veka. A ako sam takmičenje već u startu izgubio, što onda da se mučim! Kakvo crno takmičenje, budalo?, postavio je sebi pitanje dok je otvarao vrata svog auta. A možda samo hoćeš da


iznerviraš Mašu Karavaj, kao osnovac koji želi da u predmetu svoje strasti izazove makar neku vrstu emocije?

Maša Maša je ošamućeno pratila Andreja pogledom: kako čudan tip. Tek što joj se učinilo kao da se u njemu promolila makar neka ljudskost, eto ti ga, okrenu joj leđa i nestade u pravcu koji je samo njemu poznat, bez elementarnog „doviđenja“. Prostak. A ipak... Maša se pela uz stepenice i sa svakim stepenikom raspoloženje joj se podizalo. Andrej Jakovljev upravo joj je udelio prvi kompliment rekavši da ima nečeg u njenoj teoriji. Znači, dragi moj kapetane, nisam ovde samo preko veze, pomalo i mislim svojom glavom. Čak se složio da Kentij bude u njenoj ekipi – to je već pravo čudo! Ostalo joj je samo da ga obavesti i obraduje: umesto procene ikona, vozanja po antikvarnim sajmovima i razgovora sa kolekcionarima, narednih dana ispitivaće desetinu svedoka o zločinima na Bersenjevskom keju, kuli Kutaija, Kolomenskom... Pozvala ga je. „ Kentiju“, neveselo je kazala u slušalicu pošto je čula samo njegovo nadmeno: Slušam. „Pomagaj! Moram da saslušam gomilu ljudi, a nemam vremena za sve.“ S druge strane zavlada potpuna tišina. „Znam da bestidno iskorišćavam najboljeg druga“, pokajnički je izgovorila, „ali nemam koga drugog da bestidno iskoristim... To je samo tri-četiri dana.“ „Pristajem“, začu se podrugljiv glas. „Videću mogu li da otkažem ugovorene susrete za ovu nedelju.“ „Ah, divno!“, nasmejala se Maša. „Kentiju, moramo da razjasnimo glavne grehe naših žrtava, kako bismo razumeli zašto su baš oni odabrani. Kupiću nam po diktafon.“ „Imam već, Mašo, kupi samo sebi. Poći ću sutra s tobom. Sad ne mogu mnogo da pričam, imam goste.“


„Izvini, vidimo se sutra.“ I Maša, sa radosnim osmehom, prekinu vezu. Počinje sa pravim poslom, pravom istragom, i moći će da radi zajedno sa Kentijem – zar to nije prava sreća!

Sutradan je Kentij došao u dogovoreno vreme. Maša je pozivala brojeve sa spiska dok ga je čekala na klupi kraj ulaza. „Zdravo.“ Mahnula je Kentiju i nastavila da priča preko telefona. Seo je kraj nje. „Vidi“, rekla je Maša, nakon što je završila poslednji razgovor. „Uspela sam da organizujem nekoliko susreta. Zaključila sam da je logičnije početi od prvih misterioznih brojeva. Na primer, imam broj jedan – baš sada ću se naći sa devojkom onog mladića iz podruma na Bersenjevskom keju koji je bio najmanje unakažen. Onaj što je imao broj 1 na majici. Slava Ovečkin. Ti dobijaš sportistu, plivača, otići ćeš u Olimpijsko selo. On može da ti kaže nešto o trećem, Aleksandru Soljanku, bili su kolege, čak i suparnici. Dalje, tu je najbolja drugarica Julije Tomiline – ispostavilo se da su joj roditelji sad u vikendici – žrtve pod brojem 2. Zove se Tatjana Šurupova. I moraćemo da nađemo još i drugove po piću onog Koljana. Do njih nisam mogla da doprem, iz razumljivih razloga. Hoćeš mi pomoći?“ Inokentij klimnu glavom. Predala mu je spisak adresa i prva ustala sa klupe. „Hajdemo...“

BERSENJEVSKI KEJ 1. Maša Ljuda je sa interesovanjem osmotrila devojku iz Petrovke. Ako OVAKVE danas rade u policiji... Ljuda ne bi umela da opiše šta je tačno značila odredba „ovakva“. Skroman džemperić, crne pantalonice, ali, čim je devojka ušla u kuhinju i sela kraj prozora, Ljuda je shvatila da je ta skromnost – varka. I uopšte, devojka je u svemu bila varljiva: čista kosa, sveže lice bez šminke, kratko podsečeni nokti, „do mesa“. Mogla bi da bude muzičarka, violončelistkinja, na primer. Sudeći po stvarčicama, možda i laureat na međunarodnim takmičenjima. A predstavila se kao pripravnica


u tužilaštvu. Želi da sazna nešto novo o Ovečkinu. Pa dobro, istina, njegovi roditelji nisu mnogo znali o svom sinu, jedino su se onom svojom religijom bavili, bože me prosti! Ljudi se samo jednom put ukrstio sa njima, slučajno, u prodavnici. A kakav je bio stari Ovečkin – široka gusta bradurina, u jakni i cipelama koje ne samo da se više ne proizvode nego su prestale da se nose još pre nego što se Ljuda rodila. Ni mama nije bila ništa bolja: marama na glavi, a suknja se vuče po podu, užas! Slavka se tada zgrčio, nerazgovetno je predstavio svoje matorce, kao, upoznaj se, moji roditelji. Ljuda je odmah shvatila zašto je Slavik nikada nije dovodio kući. Gde da je dovede, da ga pojede blam! Ni Ljudina mama nije bila da se onesvestiš, ali po njoj se bar nije odmah videlo da je kao pala s kruške, već tek ako bi se malo udubio. A njegovi, na keca vidiš. Kad ju je njegov tata skenirao, samo što je nije tu u supermarketu prokleo. U mini-suknji, sa maskirnom šarom, i sama je shvatila da ima malo šansi da se dopadne popadiji i popu. Uostalom, popadija joj je tad na rastanku rekla nešto kao: „Da te čuva bog, drago dete!“ A Ljuda se tad ponela nepristojno, od nervoze, verovatno – grohotom se nasmejala i kao metak izletela iz prodavnice. Slavke eto više nema, i iskreno govoreći, ne pati nešto preterano za njim. Ali Ljuda se i dalje seća kako se kretenski nasmejala na „drago dete“. Čak joj je padalo na pamet da nekad ode u crkvu gde je služio Slavkin otac. Onda bi opomenula sebe – baćuška je bio bolno sumoran, a popadiju nije znala kako uopšte da sretne. A ako je sretne, šta da kaže? Jer ona, kao svaka majka, pati za sinom. A Ljuda se, sramota ju je da prizna, isprva uplašila. Naravno, bilo joj je žao Slavke, ali nije baš da ga je volela do ludila. Bilo joj je lepo s njim, i to je to... To je i pokušala s mukom da objasni elegantnoj inspektorki kada je počela da se raspituje kakav je bio Dobroslav Ovečkin. Ljuda je zaboravila čak da je Slavka zapravo bio Dobroslav. Slavka pa Slavka. Stvarno su mu uvrnuti roditelji. Ljuda je uzdahnula, pogledala devojku iz Petrovke i ispalila prvo što joj palo na um: „Ma on je bio brbljivac!“ „Kako to mislite?“ pogleda je Maša usredsređeno. „Ne u smislu da je lak plen špijuna. Kome je on uopšte bio potreban! Hoću da kažem, prosto me je umarao, razumete? Kako to obično biva? Obično mi blebećemo, a muškarci slušaju. Sa Slavkom je bilo obrnuto – ni reč nisam mogla da kažem jer je čitav prostor ispunjavalo jedino njegovo bla-bla-bla. I na bilo koju


temu mogao je da melje satima! Kažem samo kako sam kupila nove cipele blizu metroa. A on će – pa o čemu si razmišljala, tamo se prodaje samo đubre, već prvog dana će ti se polomiti štikla! Kao da je imao lično iskustvo hodanja na štiklama! Ili, da, na primer, rekla sam da hoću da povećam grudi. I opet iste gluposti: ne razmišljaš o posledicama, strano telo, lekari upozoravaju...“ „A možda prosto nije mogao to da vam priušti?“ pitala je inspektorka, sa ironijom u pogledu. Ljuda na to prasnu u smeh: „Hoćete li čaj?“ Ne čekajući odgovor, stavila je stari, oštećeni čajnik na ringlu. „Ne“, rekla je, sedajući ponovo naspram devojke. „On nije bio škrt, nije bio stipsa. Da je imao para bar za jednu sisu, dao bi mi.“ „Ogromna ljubav?“, zainteresovala se. „Ma kakvi! Počeli smo vezu iz gluposti. Pre njega sam imala nesrećnu ljubav s jednim mu...“ Tu Ljuda zastade, pomislivši da bi takva leksika mogla da kod devojke probudi odbojnost prema njoj, a iz nekog razloga silno je želela da se dopadne inspektorki. „Tipom“, dovrši. „Odvratnim. Tipom. A Slavka, koliko znam, nije imao nikog pre mene. Samo neke nebuloze. Pričao je kako mu se sama Sofi Marso nudila na Moskovskom festivalu filma – posle gala večere sišla u metro i ponudila mu se... A on nije bio baš neka pojava, istina. Mršav, smešan, brbljiv i slabašan. Nećete verovati, čak ni u krevetu nije mogao da začepi usta! Samo, ja prema muškarcima nemam taj materinski momenat. Meni, naprotiv, treba da neko o meni brine. A njemu treba žena sa mudima... Oh, izvinite, trebala je...“ Ljuda najednom oseti da će se rasplakati, ali se suzdržala – u pauzi, dok nije mogla da govori zbog toga što joj je grlo bilo stegnuto od suzbijenih jecaja, skuvala je čaj. Iznela keks na sto. Devojka je taktično ćutala, zatim je kulturno popila malo čaja, pogledala Ljudu koja je sedela preko puta nje i nervozno klatila nogom. „Mnogo mi je žao“, rekla je tiho. Videlo se da joj je stvarno žao. Da li Slavke, ili nje, Ljude. Ljudi se ote jedno razvučeno: „ Ah...“ Glasno udahnu vazduh. „Prošlo je već dve godine. Nemojte tražiti ništa kod Slavke, on je bio brbljivac, ali ne bitanga. Jedino što mi se nije dopadalo: vređao je svoje roditelje, ismevao njihovo ‘žitije’, kako je nazivao tu njihovu odsečenost od života. Kakvi pa i da budu kad se time bave?“ „A čime su se bavili Dobroslavljevi roditelji?“


„Pa, bili su pop i popadija!“ Ruka inspektorke zaledila se iznad činije sa keksom. „A nemate to zabeleženo tamo u iskazima svedoka?“, začudila se Ljuda. „Imamo, samo nisam obraćala pažnju. Tada“, priznala je prebledela inspektorka. „Pa dobro, svima se dešava“, Ljuda velikodušno odmahnu rukom. „Nisu se ni meni nešto svideli. Ali to su roditelji ipak, ne znam. Znate čime me je jednom začudio? Na službi, dok je njegov otac nešto tamo ‘bogoradio’ (to su njegove reči), ušao je i glasno zapevao. A glas mu je bio užasan, znate, tako nekako visok.“ „Falset“, polako izgovori istražiteljka. „Pa da, tako nešto. I krene on falsetom, zapeva pesmu: ‘Voli me, uzmi me...’ Znate već...“ Devojka iz Petrovke klimnu, ali nekako nesigurno. „Kažu da bakice tad zamalo što nisu ispustile dušu, a njegov tata bio je crven kao rak. A Slavka je pobegao. Eto. Ne znam šta još da kažem o njemu... Jeste li ispitivali njegove prijatelje?“ Istražiteljka odmahnu glavom. Ljuda se namrštila – devojka iz Petrovke maločas ju je još slušala sa pažnjom, takoreći cela se pretvorila u uvo. A sad se tu zamislila i kao da je sasvim zaboravila na Ljudu. „Hvala, Ljudo“, rekla je najzad, isključila svoj diktafon i stavila ga u veliku – isto crnu – torbu. „Mnogo ste mi pomogli.“ „Stvarno?“, osmehnula se Ljuda. „E pa odlično onda. Iskreno, ne znam kako. Hajde, hvatajte tog gada.“ Istražiteljka je pozdravi klimnuvši glavom i ode. A u stanu, u kom, otkako je majka otišla u vikendicu, nije zamirisala čak ni hrana, lebdeo je miris skupog parfema ove devojke iz Petrovke. Ljudi čak bi žao, trebalo je da pita koji je to parfem...


BERSENJEVSKI KEJ 3. Inokentij „Slušajte, već sam razgovarao sa predstavnicima istrage“, sasuo je plivač iznervirano Inokentiju, hitnuvši mokar peškir na klupu. „Ako je istraga – kako se to već kod vas zove – zapala u ćorsokak, to nipošto ne znači da morate svakog da saslušavate po hiljaditi put.“ Inokentij je ćutao. Upravo je čitav sat čekao da plivač završi sa treningom, gledajući iza prozirnog bazenskog stakla kako ovaj neumorno preseca vodu neprirodno plave boje. Njegova glava, mala spram vodene površine, savršeno aerodinamičnog oblika, nestajala je i ponovo se pojavljivala na površini u ravnomernim vremenskim razmacima. Inokentija je, kao i svakog predstavnika intelektualnog rada, potpuno opčinjavala ova krajnja usredsređenost i podređenost Njegovom Veličanstvu Telu. Ali ceo jedan sat čekanja u svlačionici, trajno natopljenoj mirisom hlora i znoja, za Inokentija je predstavljao mučenje, čak i uz knjigu Ričkova. Sada su stajali jedan naspram drugog, prvi je bio u sakou od tvida i u pantalonama od sivog, mekog flanela. Drugi – gotovo nag, sa raskošno razvijenim mišićavim leđima i neobično oštrim licem, koje je zbog šiljatog nosa i brade izgledalo kao da je celo istureno napred. „Neću vam oduzeti mnogo vremena“, tiho ali ubedljivo rekao je Inokentij. Bili su istog rasta, plivač je pokušao da ga odmeri od glave do pete, ali je na kraju samo zatresao glavom kao kuče tek izašlo iz vode – nekoliko kapi palo je na Inokentijevu košulju, i on je sa gađenjem posmatrao kako se upijaju u tkaninu. „Izvinite“, rekao je plivač i najzad pružio ruku. „Nikolaj Snjegurov.“ Seli su tu, pravo na drvene klupe – nikog nije bilo u svlačionici. „Zanima me Soljanko. Vi ste mu bili prijatelj i kolega. Pokušajte, molim vas, da sažmete sve što znate o njemu kao čoveku.“ Snjegurov je podigao ka Inokentiju pogled u kom kao da se zaledila plava površina bazena.


„Da se dogovorimo“, rekao je, „Soljanko mi nije bio drug. Pisci, naučnici i pesnici mogu se družiti jedni s drugima. Mada i u to sumnjam. A u sportu nije tako. Ne samo da moraš biti prvi, najviše treći, a četvrti već nikog ne zanima. Moraš postati prvi za jako kratko vreme. Zato što je nama, kao i balerinama, svaka godina do penzije već izbrojana. Urnišeš se oko dve decenije, uništiš zdravlje prevelikim naporima, i pravo na otpad. Kada slušam o ‘zdravom takmičarskom duhu’, povraća mi se, majke mi! Mi smo ovde svi stene, a ne ko oni kadetići, mamu im. Kod nas na primer, ako ništa ne osvojiš na olimpijadi, moraš onda opet da se spremaš četiri godine, a za četiri godine mnooogo šta može da se desi. A što ja tebi sve ovo pričam? Hoću da kažem, Saša Soljanko nije bio nikakav muškarac. Ono ‘o pokojnicima sve najbolje’, to se ne računa. Ja sam na plivanje krenuo još kao klinac, nisam imao ni deset godina, i crnčio sam bez predaha po sportskim kampovima. Niti sam čitao knjige, niti sam jurio devojke. Mi se odričemo života, kapiraš? Sve zarad višeg cilja.“ „Plašim se da još ne razumem šta imate u vidu“, oprezno se ubacio Inokentij. „Ne razumeš? Pa da, da. Niste isprva zabeležili, niste smatrali važnim. Ili ste proverili moj alibi, a on je – jednom i meni da se posreći – čvrst kao stena. Soljanko i ja uvek smo išli zajedno – dve nade Sportskog komiteta, lideri ruske reprezentacije. Kao, ako ne Soljanko, onda će sigurno Snjegurov osvojiti medalju i odbraniti čast svoje države. Čak su nas i zvali ‘odred S. S.’, po prvim slovima prezimena. A mi smo se, naravno, spremali kao ludi. Normalno, kad inače da pobeđujemo, ako ne dok smo još mladi, na vrhuncu snage! Sa Soljankom sam tada retko razmenjivao tek pokoju reč, ne zato što mi se nije odmah od samog početka dopao, nego jer jednostavno nije bilo vremena. I odjednom, kapiraš, neka glasina, kao, Snjegurov je na ERO-u.“ „Čemu, izvinite?“ „Na eritropoetinu. Neki preparat koji povećava izdržljivost, nivo kiseonika u krvi, nešto u tom fazonu. Suština je da može da poboljša rezultate za 15 procenata.“ „Znači, doping.“ „Uuuuuu! Strašno, doping!“ Snjegurov napravi grimasu. Inokentij se nehotice obradovao u sebi što Maša nije ovde. Grimasa mu je stvarno bila malo jeziva.


„Kako ste mi dojadili svi! A znaš zašto? Zbog tog – kako se kaže, da – tog licemerja. Naše birokrate u Komitetu sa onim sumornim facama: nećemo dozvoliti da doping dođe do naših delija! Kao, ima da iskorenimo zarazu! Ali svi uzimaju, razumeš? Svi. Takmičenja više ne prolaze bez dopingovanih sportista. Furosemid, ERO, hormoni za rast mišićne mase... Pred testiranje se svi snalaze unapred – ili im navodno nestanu epruvete i rezultati, ili pred takmičenje prespu krv izvađenu nekoliko dana ranije. I tu nikakav test ne može da pokaže prisustvo dopinga. A što to pričam? Svaki sportista, kao i svaki tinejdžer, probao je bar jednom, razumeš? Pri čemu se Svetska plivačka federacija generalno smatra naročito strogom. Ali i naše birokrate... S jedne strane, silno bi želeli da pobeđujemo, a s druge – svetska javnost, pred njom ne smemo da omanemo, moramo pokazati da se i mi, kao veliki, borimo protiv dopinga. A još, sa treće strane – kad se rešavala sudbina Olimpijade u Sočiju, predsednik je rekao, ako se naši osramote zbog dopinga, onda... I u tom momentu kod mene nalaze, u ormariću u svlačionici, zamisli, paketić. Odmah za paketić saznaje jedan sportski časopis i ispaljuje članak. A na ovo nikako nije moglo da se zažmuri i zato su rešili da naprave skandal, i to ‘za primer’. A kod nas je pretpostavka krivice kao u 1937. godini – dok ne dokažeš da nisi kamila, kamila si i tačka30. Zabranili su mi da se takmičim dve godine. Osim dvogodišnje diskvalifikacije, propustio sam olimpijadu. Dok je advokat dokazao da paketić nije bio moj, proleteo sam mimo svoje zlatne ili srebrne medalje, razumeš.“ „A paketić stvarno nije bio vaš?“, tiho zapita Inokentij. Snjegurov se sumorno osmehnuo: „Nemam nijedan razlog da lažem. E, tu dolazimo do najzanimljivije stvari. Paketić nije bio moj. Ali znam jednog čoveka ko je imao koristi od toga da me okleveta pred Komitetom, i da pusti tu novinarsku patku, i da podmetne paketić bez problema. Znam ga, i ti ga znaš, zato što si upravo o njemu došao da se raspituješ. Samo, vidiš, Saša nije poživeo do olimpijade. Ubistvo, naravno, nema veze sa dopingom, ali eto, pitao si me kakav je bio kao čovek, a ovo ti je, po mom mišljenju, jedna epizoda koja ga sasvim dobro opisuje.“ Snjegurov je ustao i Inokentij se podigao za njim. Rukovali su se.

30

Godina 1937. važi za jednu od najtežih represija za vreme Staljina. Izraz „kamila si dok ne dokažeš da si kamila“ jeste fraza koja je ušla u jezik iz jedne ruske emisije, a znači dokazivati nešto očigledno. (Prim. prev.)


„Mi nismo olimpijci“, odmahnu glavom nesuđeni šampion, „već gladijatori, koji se znojem i krvlju bore za pravo da prežive.“ Kentij tu uvide da je Snjegurov očigledno stigao i da pročita nekoliko knjižica. „Ko je pobedio tada?“, pitao ga je kad je svojim širokim leđima već potpuno ispunio vrata. „Kinez, Sin Mun Li.“ Snjegurov se okrenuo i iskezio se kao vuk. „Nakon nekoliko godina njegovog trenera su uhvatili sa koferom hormona za rast na svetskom šampionatu u Australiji.“

BERSENJEVSKI KEJ 2. Maša Maša je čekala najbolju drugaricu Julije Tomiline pored ulaza. Drugarica je kasnila. Vrata su se najzad otvorila i iz mračnog ždrela pojavila su se ružičasta kolica. Maša skoči prema vratima i pridrža ih, dok je Tatjana Šurupova, mršteći se, provlačila kroz uzak otvor dupla kolica. Niz lepo lice kotrljale su se kapi znoja. „Hvala“ rekla je zadihano pošto se najzad izvukla napolje. „Uh“, Tanja obrisa nisko ispupčeno čelo i zbunjeno se osmehnu Maši. „Nemate ništa protiv da razgovaramo u parku? Blizanci tek što su zaspali, imamo dosta vremena, moram da ih vozikam, inače će se probuditi i razgalamiti.“ Maša se osmehnu: „Devojčice?“ „Ne, dečačići.“ Tanja se opet zbunila: „To ste zaključili jer su kolica roze, jelda? Dobili smo ih od prijatelja. Znate, kad nemate novca, ne možete baš birati.“ Pogurala je ružičasta kolica preko ulice i pošla sa Mašom prema Jekaterinskom parku. Maša se zagledala u Tanju – repić vezan gumicom za tegle, podočnjaci. „Još se bude noću?“


„Još pitate! Čas jedan, čas drugi, bože dragi! Pojedoše me celu! Nemam vremena čak ni da jedem. Nemaju bake i deke – oboma su nam se upokojili roditelji. A država misli da će nas na rađanje podstaći novčana pomoć!“ „A šta bi nas podstaklo?“ iznenada upita Maša. Nju ova pitanja obično nisu nimalo mučila. „Na rađanje?“, Tanja se nasmeši: „Na rađanje će nas podstaći normalni muškarci. Koji imaju sve daske u glavi.“ „ Ali decu treba još i odgajiti“, reče Maša uz osmeh, pokazavši na roze kolica sa dva smotuljka muškog pola. „Ja ću ih odgajiti“, podrugljivo zaškilji Tanja. „A koja je poenta? Gledate li televiziju? Kod nas se propagira poligamija. To naši muškarci na visokim položajima smatraju: ako svaki bude imao po tri žene, tada će početi da rađaju ko lude. A ne! Da će kidati živce, hoće. A decu će želeti da rađaju u društvu u kom bi na svakoj radio-stanici govorili: ‘Loše je švrljati, ko vara ženu, nije nikakav muškarac i otac.’“ „I prestaće da švrljaju?“ „Ma neće“, umorno reče Tanja, „ali će varati manje. Takva politika će celoj zemlji dati na hiljade srećnih žena koje će želeti decu. Ne gledajte me tako – pet godina sam dirinčila u reklamnom konsaltingu. Verujte mi, ako bi na televizijskim ekranima, u bioskopu, u člancima na internetu, svaki sud bio prožet idejom o zaštiti porodice, čuvanju porodice ma po koju cenu, idejom njene uzvišene vrednosti, već za godinu-dve bili bi vidljivi rezultati. A da ne govorimo kroz pet ili deset godina! Muškarci u Rusiji su lenji i polovina njih ima ljubavnice prestiža radi. I zbog toga što nisu navikli da sebi ma šta uskraćuju. Jasno, žensko telo je dostupno i jeftino. Niko te neće osuditi ako zadovoljiš svoju fizičku potrebu. Društvo je trulo – svi pišu o tajkunu koji je ostavio ženu zbog neke devojke. Ali o čemu u stvari pišu novine? Pa o tome kakve on sve restorane, jahte i avione kupuje svojoj dragoj. I nijedna novinarska svinja neće pomenuti kako je ostavio ženu, pre toga joj napravivši petoro – zamislite samo: petoro! – dece. Da, da, ostaviće im novac. Ali deci nisu potrebne samo pare...“ Tanja naglo zaćuta, a zatim dodade umorno: „Izvinite što sve ovo istresam na vas. Mladi ste, verovatno još i nemate decu. Ne bavite se time. Samo, kod nas su najnezaštićeniji – starci, deca i majke te dece, koje u bezizlaznom stanju sede s


njima kod kuće. Mene, na primer, baš briga gde muž visi svakog dana do desetjedanaest uveče. Samo želim da me bar jednom nedeljno odmeni, razumete? Do frizera preko puta ne mogu da skoknem već tri meseca, a meni je za šišanje potrebno najviše četrdesetak minuta. Nemam čak ni tih četrdeset minuta.“ Tanja uzdahnu uz neveseli osmeh: „Bolje da pričamo o Juljki. Iako je i to isto tužna tema. I znate, ona na neki način ima veze sa ovim o čemu sam vam sad pričala. Želeli biste da znate kakav je čovek bila. Pa eto, potpuno običan. Zajedno smo radile. Ja sam morala da jurim karijeru, rano sam se udala, a Juljka se usredsredila na potragu za mužem i radila je kao asistentkinja. Potraga za mužem, to je vrlo naporna stvar koja često dovodi do razočaranja. Pominjem to jer je Juljka ponekad spavala kod mene – dolazila bi sa flašom martinija da se isplače, a tako pijanu nisam mogla da je puštam u ponoć kući. I smeštala sam je da spava, uz snažno negodovanje supruga, ‘na foteljici u hodničiću’. Imala je faze depresije, tada bi postajala beživotna, stalno bi je nešto bolelo, dotrčavala bi u moju kancelariju samo da se iscmizdri kao dete. Jednom sam je čak naterala da uzme lek, neki lakši antidepresiv, sa optimističnim imenom negrustin31.“ Tanja se opet tužno osmehnula: „Ona ga je zvala još i drugim imenima: sranjetin ili jebemisan. Tako da, sve je bilo u redu sa njenim smislom za humor. A da li je lek nešto pomogao, ne znam. Problem je bio to što je silno želela da se zaljubi, prosto joj je bilo dosadno u životu, ničim nije uposlila glavu. Uglavnom, kada nešto jako želiš, kao što je poznato... Juljka se zaljubila. Zaljubila se u oženjenog muškarca. Nju nije remetila činjenica da on ima ženu i decu – svi tako žive. Svi imaju ljubavnice, pa što Juljka ne bi bila jedna od njih? Tim pre što se u njoj, kao i u njemu, rodila takva strast. I šta s tim, moliću, imaju žena i deca? On je radio s nama u istoj firmi, samo je Juljka bila u Moskvi, a on je bio šef Severozapadnog regiona i često je išao na poslovna putovanja iz Pitera32 u Moskvu. Prijatan tip, oko četrdeset i kusur godina. Vodio je Juljku na odmor, svaki put joj donosio poklone, to jeste, bio je ‘pristojan ljubavnik’ ne neki sad bogataš, ali ipak. Jednom sam je čak čula kako peva u toaletu nešto o ljubavi, znate već, to je ona obuzetost ljubavlju tokom prvih meseci nakon što su konačno srušene brane – sve

31

U imenu antidepresiva negrustin nalazi se reč „грусть“ koja na ruskom znači tuga, žalost. (Prim. prev.) 32

Skraćeni naziv za Sankt Peterburg. (Prim. prev.)


je pokuljalo. Jurila je da se posavetuje sa mnom i potpuno me je zamarala pokazujući tek kupljeno rublje – za njega, ili novi parfem (‘Šta misliš, kako će mu se svideti?’), ili nove cipele sa štiklom, u kojima noge možeš isključivo da podižeš uvis, pošto je u njima nemoguće hodati. Nisam mogla da se ne radujem zbog nje. Sama situacija pri najmanjoj logičkoj analizi nije delovala baš mnogo šarena, ali je Juljka bila neverovatno srećna, i to je bilo dovoljno da budem zahvalna našem dobrom samarićaninu iz Pitera. Eto, to je to.“ Tanja zaćuta, pa nastavi: „Jednom se desila ‘neprijatna greška’ – došla je kod mene, oči su joj blistale, ja sam automatski pogledom potražila kesu sa nekom njenom novom krpicom, ali ne, posredi je bilo nešto mnogo ozbiljnije. Likujuči, pokazala mi je test na trudnoću. Pozitivan. ‘I šta ćeš raditi?’, oprezno sam je pitala. Ona je sedela na mom stolu i kao devojčica mlatarala nogama. ‘Kako šta?’, Juljka je raširila oči. ‘Reći ću mu. Znaš, nekad je potreban samo povod, znaš, da bi...’ ‘Julja, oni imaju dvoje dece...’, obazrivo sam podsetila drugaricu, ali već se bila zanela. ‘Sve je u redu!’, rekla je. ‘Moći će da se prebaci da radi u Moskvi, prodaćemo moj stan i kupiti veći, pored parka.’ Uglavnom, imala je sijaset planova, a ja sam, iskreno, pomislila: a što da guram svoj cinični nos gde mu nije mesto. Možda jednostavno nisam u toku, i oni stvarno već ozbiljno razmatraju pitanje njegove selidbe u Moskvu? Klimala sam glavom, saznala sam da njen ‘prijatelj iz Pitera’ dolazi za nedelju dana, i da ona ima vremena da spremi romantično-erotično veče, tokom kog će mu saopštiti radosne vesti. „Izostavljam, kako vas ne bih zamarala pojedinostima, njene pripreme – posete raznim kozmetičarkama i manikirkama. Novi komplet donjeg veša. Sveće sa mirisom vanile. Kupka. Buket ruža. Recept za buženjinu33. Ponekad krivim sebe, znate, čini mi se, da sam mogla malo da je spustim na zemlju, možda bi se sve drugačije desilo. Vodila sam se izrekom ‘kaži istinu – izgubićeš prijatelja’, a takođe, pošto nisam bila skroz sigurna u tu istinu, ćutala sam, klimala glavom, odobravala i razmenjivala s njom recepte za tu buženjinu. Najzad je došao dan de. Nekoliko puta naletela sam na Juljinog ljubavnika u hodniku kancelarije i na sastanku i uporno sam se trudila da po njegovom licu procenim kako će primiti informaciju koja će se sručiti na njega te večeri... Delovao mi je kao ozbiljan

33

Specijalitet od svinjetine. (Prim. prev.)


muškarac i razmišljala sam – nikad se ne zna – kako nam je odavno potreban novi direktor.“ Tanja je ujednačenim ritmom ljuljala ružičastu deregliju. Popravila je dečačićima kapice, plave. Uzdahnula je. Pogledala je Mašu sa izrazom krivice: „Koja sam glupača bila“, rekla je slegnuvši ramenima. „Slutila sam da se neće sve završiti radosno kako je Juljka zamišljala. Ali da će toliko... Prvo je bila buženjina, kao što je planirano, a zatim strasni seks. A onda mu je Juljka, ‘onemoćala od ljubavi’, saopštila glavnu vest. Znate, mi prebacujemo muškarcima da su prepredeni. Sumnjam da su muškarci u sferi ljubavi, za razliku od žena, lukavi. Za lukavstvo je neophodno imati izoštren um, a ako im i zapadne, ta oštrina uma, oni je koriste u druge svrhe – za one njihove političke ili poslovne igre. A u odnosu sa ženama, sve je kod njih prosto, kao kad spremaš zimnicu – treba ti nekoliko osnovnih sastojaka i određeni period čekanja. Mi same sve izmišljamo i projektujemo na njih to lukavstvo, tu oštrinu uma i raznorazna duševna stanja, a to su u stvari naša stanja. A zašto to govorim? Zato što se Juljkin heroj-ljubavnik, posle takvih novosti, pokazao pred njom u svoj prostoti svojih emocija, da tako kažem. Ostala mu je jedna jedina emocija, i to je bio strah. Zamro je na nekoliko sekundi, zatim se brzo obukao – očigledno mu nije bilo zgodno da joj nag kaže to što se spremao da izgovori. I izrekao je otprilike ovo: pod jedan, nikad je nije voleo. Pod dva, iskoristio ju je isključivo radi seksa. Pod tri, mnogo voli svoju ženu i decu i niko mu sem njih ne treba.“ Posle toga je nazuo cipele, skinuo kaput sa ofingera. I nestao. „Sad zamislite Juljku na izgužvanoj svilenoj posteljini, u čipkastom rublju. Svečana šminka delimično joj se razmazala. Oko nje dogorevaju mirišljave sveće. Skočila je i počela da ruši sve pred sobom, kao Bulgakovljeva Margarita kod kritičara Latunskog. Onda se obukla, pocepala čarape koje je nosila i otišla u policiju. Podnela je prijavu za silovanje. Ujutru je već prošla kroz medicinske preglede. Zatim je došla na posao, kako je kasnije objasnila, jedino da bi meni sve prenela. Priča o prijavi me je uplašila: ‘Juljka’, rekoh joj, ‘kako možeš da prijaviš za silovanje čoveka čije dete zapravo nosiš?’ Sećam se, okrenula se od mene i rekla, onako oštro da, kada dođe do suđenja, deteta već neće biti. Vrlo sam brinula, nagovarala sam je čas da povuče prijavu i da sačuva dete, čas da povuče prijavu, abortira i zaboravi na tu barabu. Ali, iskreno da kažem,


nisam baš bila sigurna da želi samo da ga uplaši. Da će ići do kraja. Da budem iskrena, tada sam i sama bila u svom haosu, tražila sam stan, sređivala, uvaljivala se u dugove... Primetila sam samo da je Juljka opet pala u depresiju, ali joj jebemisan više nije pomagao. Nekoliko puta pokušala sam da razgovaram s njom, da ide kod nekog dobrog psihijatra, ali je ona odbijala, kao, kad se osveti tom skotu, tada će joj se popraviti raspoloženje. Ali... proces je loše prošao. Mislim, tog čoveka nisu osudili, pojavili su se ljudi koji su posvedočili da je među njima bila afera, jer se nisu nešto naročito ni krili. Čovek je pošteno potvrdio da mu je Juljka kazala da je trudna. Advokat je rekao da bi trebalo, pre nego što se bilo šta uzme u razmatranje, prvo uraditi medicinske testove kako bi se utvrdilo je li uopšte bilo deteta. Tužilac je prigovorio kako to nema nikakve veze... Ali sve je najzad pokvarila Juljka, toliko se borila, davala je takve detalje da ju je obuzela blaga histerija tokom svedočenja – ne bi joj poverovao čak ni najlakoverniji porotnik. Za vreme svedočenja desila se još jedna neprijatna situacija – zakonita supruga optuženika skočila je sa svog mesta i počela da viče i psuje... Da budem iskrena, često mi je to padalo na um posle Juljkine užasne smrti. Čak sam se okolnim putevima raspitivala kako mu ide tamo u Piteru. Dao je otkaz i otišao iz naše firme, ali bilo je ljudi u piterskoj kancelariji koji su ostali s njim u kontaktu. Kažu da živi srećno: deca rastu, žena ga voli i ugađa mu, odgledno se uplašila da joj neko ne ukrade blago. A mislim da je on sad zastrašen. Ne rizikuje više – za silovanje je mogao da zaradi do petnaest godina, a to nije isto kao kad vam prevarena žena malo da po njušci za preljubu. A Julja... I Julja je dala otkaz, otišla je da radi kao sekretarica u nekoj maloj trgovinskoj firmi. Nekoliko puta sam je zvala, pokušala da se nađem s njom, ali bih uvek naletela na zid. A onda...“ Tanji zadrhtaše usne. „Bože, kako mi je žao nje, sirota duša! Kažu da je advokat protivničke strane hteo čak da je optuži za klevetu. Ne znam kako se to završilo. Verovatno su ipak povukli optužbu.“ Tanja se osmehnu neveselo: „Kako smo u suštini svi isti: želimo ljubav, jurišamo, jurišamo, a onda se povlačimo. Jednostavno, Julja se našla u zabranjenoj zoni – tuda se ne sme, čak ni kad si užasno povređen i želiš osvetu.“ Tanja mahinalno prođe rukom kroz zamršenu kosu. „Kad li ću konačno da se dokopam frizera, hm?“ „Ako želite“, tiho je rekla Maša, „mogu da se prošetam sa vašim blizancima dok budete na šišanju.“


„Zaista?“, Tanji u trenu zablistaše oči. A onda se ponovo ugasiše. „Ma ne, nema smisla, zauzeti ste, na zadatku, nekako ću se snaći sama.“ „Nemam ništa više za danas“, nasmešila se. „Ako smete da ostavite dečicu sa mnom...“ Tanja odmahnu glavom: „Ne, mnogo vam hvala, ali bolje ne. Plašim se kako ćete s njima, uskoro će se probuditi. Ali sam vam na vašem predlogu zaista neizmerno zahvalna.“ Polako pođoše ka izlazu iz parka. Obe su razmišljale o Julji. Tanja – o ženskoj nemoći koja tako lako preraste u pakost. A Maša se udubila u Tanjinu misao o zabranjenoj zoni. Mračna strana. Julja je tu zašla samo jednom, zaslepljena mržnjom poniklom iz ljubavi. I vrata su se za njom zalupila bez šuma. Nije ni primetila kako joj se iza leđa šunja ubica...

KULA KUTAFJA Inokentij Inokentij je sedeo na stolici bez naslona i mrzovoljno razmišljao kako će ipak morati posle da odnese odelo na hemijsko čišćenje. Bilo je prljavo kod Koljanovog prijatelja. Inokentij pomisli kako takvu prljavštinu nikad nije video, to je bila Prljavština uzdignuta u filozofski princip. Poslednjih pola sata Kentij je i razgovarao sa filozofom i užasno je patio zbog toga. Koljanov prijatelj nije spadao u proste pijanice, već u one sa „principima“. Oni se razlikuju od pijanica „sa pojmovima“ kao nebo i zemlja. U skladu sa pojmovima – flašu treba da dele trojica34, a dobro bi bilo i neko meze uz nju. A prema „principima“ – piće ima nebeski blagoslov i predstavlja posao najdostojniji čoveka koji misli.

34

Izraz koji je nastao u Rusiji za vreme Hruščova, kada je votka bila zabranjena u kafanama. Ljudi bi kupovali u prodavnicama i delili sa slučajnim „drugovima u piću“. Flaša od pola litra koštala je tri rublje, tako da je svako davao po rublju. (Prim. prev.)


„Nikome ne smetamo“, javljao je Leonid, mladić oble brade i tankih ruku kao u pijaniste. „Ne uplićemo se u te vaše igre menadžera, sedenja u kancelariji, jeftinih pokušaja da se opravda sopstveno postojanje. Mi – ne opravdavamo, in vino veritas!“, uperio je prst sa prljavštinom ispod nokta uvis, ka tavanici koja se ljuštila. „Mislim da ste pogrešno razumeli smisao date izreke“, primetio je Inokentij, uzalud se trudeći da na klimavoj stolici zauzme stabilan položaj, u kom bi najmanjom površinom zadnjice odevene u vunu dodirivao ljepljivu površinu. „Istina je u vinu!“, uvređeno je preveo njegov sabesednik. „Ne, nije baš tako“, uzgred se nasmeja Inokentij. „To jest, Rimljani nisu time hteli da kažu da se opijanjem mogu dosegnuti tajne univerzuma. Već su samo isticali činjenicu da pijan čovek govori istinu, slično kao ona ruska: što trezan misli...“ „Stvarno?“, Leonidovo lice je nekoliko sekundi izražavalo nedoumicu. Očito mu je ova Kentijeva digresija zadrmala jedan od temelja njegove filozofije. „Da pređemo na Nikolaja Sorigina, ako nemate ništa protiv?“, vratio ga je Inokentij pažljivo u sadašnjost. „Koljana mislite? Dobar čovek, znate, pravi cvetić!“ „Cvetić?“ „Da. Vidite, imam jednu teoriju.“ Leonid protrlja svoj tanki nos, sav prekriven sitnim crnim tačkama. A Inokentij ljubazno i začuđeno podiže obrvu. „Postoje ‘žustri’ pijanci, koji piju zbog životnih teškoća. Na primer – ostavila ga žena, ili ga oterali s posla, ili, alal vera: prvo izbacili sa posla, a potom i žena... Postoje još i ‘udarnici’, to su oni koji imaju i ženu i ljubavnicu, i gomilu posla, i siromašnu rodbinu, i niko ne želi da ih ostavi na miru. Ti jadnici tako ublažavaju stres. Dalje, postoje ‘spekulanti’“, nabrajao je Leonid dostojanstveno, „koji piju ‘za društvo’. Zatim ‘splineri’ to je od engleske reči ‘splin’.“ Inokentij ozbiljno klimnu glavom, da naglasi kako je čuo tu reč. „Ovi piju od previše slobodnog vremena i dosade. Domaćice, na primer. Ili mamini i tatini sinčići... Tu su i svakakve ‘junačine’, kojima je popiti isto što i leći sa ženom – to rade da bi potvrdili svoju vrednost, to jest da su muškarci.“ „Izvinite, a u koju grupu sebe svrstavate?“, Inokentij je silno želeo da napusti ovo prljavo mesto i ode od ovog pijanca punog sebe. Ali iskustvo pažljivog razgovora, koje je stekao još prodajom i kupovinom vrednih antikvarnih relikvija


kod kolege po zanatu, sugerisalo mu je: treba pustiti čoveka da se ispriča. Samo će u bujici reči moći da ulovi onu zlatnu ribu, koju pre njega nisu uspeli da upecaju inspektori... Zato je dobronamerno pogledao u vodnjikave oči sabesednika: „Pa?“ „Oh“ reče Leonid i malaksalo mahnu uskim dugoprstim dlanom: „Ja sam filozof. Posmatrač duša. Alkohol kao način spoznaje sveta. A eto, Nikolaj je bio cvetić. To je ono kad ti je piće kao vazduh. Za njega je votka bila poput sunca, vlage ili zemlje u kojoj je pustio korenje. Niti porodice, nit posla, ni suvišne misli. Išao je kud ga život nosi – slobodno i okretno.“ „Kuda ga je nosio?“, prekinu ga Inokentij, uplašen da će iščeznuti odblesak zlatne ribe u mutnoj vodi. „Kako kuda?“, začudio se sve pijaniji filozof. „Kao i sve – u smrt... Shvatite, on nikome nije mogao da učini ništa nažao. Nije imao loše namere ili neke velike strasti. Koljan je želeo jedino da pije i da se raduje!“ Leonid pogleda Kentija kroz flašu votke i završi skoro biblijski: „Kao ptica, do hrane je dolazio lako...“ Zatim je pokretom predložio Inokentiju da podele ono što je ostalo od stolične, koju je Kentij doneo nadajući se produktivnom razgovoru. Leonid odmahnu glavom. Tečnost se uz nežan žubor izlila u njegovu umrljanu čašu. „Ne pitajte dalje“ savetovao ga je Leonid, gotov da zaspi. „Kolja je bio cvetak, i taj cvetak su otkinuli. Tačnije – nisu ga nahranili pravim đubrivom...“ Glava mu pade na sto. Istog trenutka začulo se žalosno hrkanje pomešano sa šištanjem. Inokentij ustade uz duboki uzdah. Pokuša da otrese pantalone, s tugom uzdahnu: vreme i hemijsko. A rezultat – nula. Ribica se nije pojavila. Je li uopšte plivala u toj zatrovanoj vodi? „Cvetić“, ponavljao je dok je trčao niz stepenice, kategorički je odbijao da bude zatvoren u smrdljivom liftu. „Cvetić, znači...“ Pred očima su mu se iz nekog razloga (verovatno kao u inat onim neestetičnim prizorima od maločas) rascvetavale hrizanteme, skicirane tankom linijom tuša, u stilu japanskih gravira. Opet sa zemlje ustaju hrizanteme pognute kišom, motali su mu se po glavi stihovi Baša, sastavljeni otprilike u isto vreme kada se Moskva gradila po uzoru na Nebeski Jerusalim. Neće više nikad ustati, pomislio je na poginulog pijanca, izašavši na vazduh i sa uživanjem izbacivši iz pluća gadan miris kog se nadisao u stanu alkoholičara filozofa. Isto kao što je na stolici sedeo dopola, isto tako se trudio da tamo diše što manje.


Kentij nije bio zadovoljan sobom. Ništa nije saznao i nikako nije pomogao Maši. Seo je u kola i upalio radio. „Odavno precvetašeee hrizanteme u baštiiii...“, zaorio se sa radija glas Olega Pogudina. „O, bože!“, Inokentij još dublje oseti svoju krivicu. Bilo je vreme da pođe i ispovedi pred Mašom svoju nesposobnost.

Andrej Andrej je dobro prodrmao onog novinara. Sve je istresao, uključujući i adresu Alme Kutijeve. Sad se sporo i s mukom probijao kroz moskovsku gužvu. S mukom – ne zato što je išao sporo. S mukom – jer je bilo jasno da susret sa Almom Kutijevom, majkom jednog od vojnika čije su telo vratili kući mrtvo i prazno, neće biti lak. A Andrej je pripadao kategoriji mnogobrojnih ljudi koji ne umeju da nađu reči saučešća i mucaju, crvene. Koji zaista saosećaju, vlažnih rožnjača i grla vezanog u čvor, ali ne mogu da kažu fraze kakve dolikuju tim situacijama. A šta i da kaže majci koja je izgubila sina? Ubio ga je profesionalni ubica, nije ga bolelo? Ili: vaš dečak je osvećen – po svoj prilici, njegovog ubicu ubio je, s druge strane, serijski ubica i po staroruskom običaju bacio ga pod led na reci Moskvi? Andrej se iznova i iznova vraćao na razgovor sa Mašom i njenim fensi drugom, i trudio se da nađe nepodudarnost, lakunu koja bi jasno potvrdila da stvar nije u mističnim srednjovekovnim glupostima, već u prljavim parama, prljavoj politici, prljavoj strasti. U nečem banalnom, nečem što ubice vole, a na čemu, kao na tri stuba, počiva logika svakog ubistva. Ali banalnosti se nisu uklapale u priču o ledu, frižideru, reci Moskvi, iščupanim jezicima u staroj elektrani, otkinutim rukama kraj Crkve Vasilija Blaženog, raščerečenoj guvernerovoj ženi u Kolomenskom... A Jovan Bogoslov i Ivan Grozni su se uklapali. Koliko mu nije bilo do toga da se bakće s tim! Ali Maša mu je već zagnjurila glavu, kao kroz rupu u ledu, u prostor gde ne postoje ni ribe ni bilje, već samo spora, gusta, mrtva voda, usirena od hladnoće, ispunjena nečijim ludilom. A izgleda mu nemoguće da se od tog ludila otrgne. „Ubistvena logika ubice“, netalentovano je izveo kalambur dok je izlazio sa magistrale.


Alma Kutijeva živela je na periferiji. Tačnije, tu su živeli njeni rođaci – da li sestra pokojnog muža, da li brat same Kutijeve. Stan je ličio na privremeni ciganski tabor: bilo je tako mnogo ljudi, svi su se tako brzo kretali po uskom prostoru, tako glasno pričali. Alma se s njim zatvorila u kupatilo. Ispostavilo se da je ono bilo oaza tišine. Kada je bila puna pokvašenog veša u boji: crvene krpe plivale su u grudvicama sivoružičaste pene. U prvi mah Andrej ustuknu, dok nije shvatio da se to jednostavno isprala jeftina boja krvavocrvenih marama. Boja, samo boja. Alma mu pokaza stoličicu, a sama se nasloni na ivicu kade. „Izvinite“, rekla je kratko, pokretom glave ukazavši na vrata. Iza njih se orilo mnoštvo glasova velike bučne porodice. „Inspektor već vodi slučaj u Habarovsku. Zašto ste vi došli?“ „Vidite“, Andrej izvadi iz novčanika papire, „istražujem stvar koja možda ima veze sa smrću vašeg sina.“ „Još jedan vojnik je isečen?“, gorko se nasmešila Kutijeva. „Ili ste došli sa parama?“ „Sa kakvim parama?“, namrštio se Andrej. „Već su mi nudili novac“, Alma je podigla glavu. „Ali su izgleda zažalili.“ Andrej je rasejano ćutao. „Zar ne znate?“, Alma gurnu ruke u džepove starog zelenog ogrtača. „Dolazio je ovamo jedan iz vojnog tužilaštva. Sa koferčićem. Tražio je da zaboravimo, prijateljski. Brat i ja smo ga isterali napolje – mi ne prodajemo svoje mrtve.“ Andrej je video kako joj se dlanovi ispod otrcane tkanine stežu u pesnice. „Mog dečaka dovezli su mi bez utrobe, kao kokošku! Rekli su da je izvršio samoubistvo! Zar su mislili da to što živimo na selu znači da nećemo stići do Moskve? Da majka, budući da kod nas starešine sređuju telo mrtvaca, neće ništa saznati?! I da je niko neće zaštititi?!“ Alma je već vikala. Iza vrata, naprotiv, zavlada sumnjiva tišina. Stoje okolo i slušaju, pomisli Andrej, i neprirodno se namršti. „Našla sam i druge majke! Njihovi sinovi su služili na istim mestima! I svi – bez oca! Ko uopšte štiti siročad! Sada imamo dobrog inspektora! Već pola godine ima kako sam došla u Moskvu!“


Andrej je izvukao fotografiju Jeljnika i pružio je Kutijevoj: „Je li to taj iz vojnog tužilaštva?“ Alma u trenutku zaćuta, polako izvuče ruku iz džepa, uze fotografiju i odmah je vrati Andreju, kao da joj se gadilo čak i da pogleda to lice. „On je“, glas joj se naglo spustio. „Dobro“, klimnu Andrej. „Kada je došao, je li bio neko u stanu, ili ste bili sami?“ „Sama.“ Alma se zamisli. „Posle je došao i brat. Zajedno smo ga oterali.“ „Dobro“, klimnu Andrej glavom još jednom. Zatim dotaknu onu ruku koja je ostala u džepu ogrtača, zgrčena u malu pesnicu. „Mnogo mi je žao.“ Alma skoči, naglo istrgnu ruku. Andrej prekori sebe – ona je ipak muslimanka. A on je muškarac koji se s njom nalazi u intimnom ambijentu. U kupatilu sa potopljenim vešom. Ustao je i on, i sakrio fotografiju. „Izvinite. Hvala. Pošao bih sada.“ Ćutke ga je izvela iz kupatila i sprovela kroz rodbinu koja se postrojila u hodniku. Pozdravila ga je jednim „doviđenja“, kratkim kao škljocanje brave koje je usledilo. Andrej zapali cigaretu i sede na klupu kraj ulaza. Evo, još jedan deo zagonetke došao je na svoje mesto – šteta što to nije njegova, već zagonetka habarovskog inspektora. Jeljnik je došao sam. Zato što nije hteo da navuče svoje vojne drugove? Želeo je da se lično uveri kolike su razmere neprijatnosti? Ne, zaključio je Andrej posmatrajući kako se na vetru njiše zeleni zid jorgovana, precvetalog još ove godine, zasađenog pokraj gomile đubreta u dvorištu. On je došao spreman da ubije ukoliko odbije novac. Ali pojavio se brat. Jeljnik je odložio izvršenje zamisli. A onda su i njega „izvršili“. Alma je izbegla smrt zahvaljujući ljubitelju mističnih rebusa. Andrej baci opušak u kantu. Vreme je, vreme je da pođe kući, Ranjevskoj.


HRAM VASILIJA BLAŽENOG Inokentij Maša i Inokentij stajali su pred vratima i oboje su se osećali pomalo neugodno. Maša – zato što je koristila Inokentijeve poznanike iz njegovog tajnog „kolekcionarskog“ sveta za razgovor o nečemu vrlo neprijatnom i niskom – krađi. Inokentij – zato što nije znao kako će se ova njihova poseta odraziti na buduće odnose sa vlasnikom stana. Vrata su se najzad otvorila: na pragu je stajao mršavi starčić, u izbledeloj majici i perfektno ispeglanim pantalonama. Kada je starac otvorio usta kako bi pozdravio goste, videlo se da mu je proteza napravljena u lokalnom domu zdravlja. „Petar Arkadijevič Kokuškin“, predstavio se kolekcionar. Iz usta mu je smrdelo na jeftine kobasice. Maša se jedva suzdržala da Inokentiju ne uputi začuđen pogled. On kao da je izgubio svoje istančano čulo mirisa – srdačno je stegao ruku pokrivenu spletom tamnih vena, naruženu artritisom. Kokuškin promrmlja nešto u znak dobrodošlice i propusti ih da uđu. Bili su u potpunom mraku i čulo se samo kako starac zatvara vrata i zaključava najmanje deset zasuna. Maša je zatim osetila blagi udarac u leđa i skoro naslepo pošla kroz dugačak hodnik. U stanu je mirisalo na staračku slabost: na valerijanu, prašinu, naftalin. Kokuškin najzad upali svetlo, usamljenu sijaličicu koja je visila na sredini hodnika. Maša uzdahnu – po zidovima su visile slike, poređane tako gusto da nije mogla da se razazna boja tapeta: litografije, akvareli, skice za pozorište u olovci i gvašu. Sa potpisima Dobužinskog, Somova, Baksta. Maša se skamenila pred skicom za Ruske balete, kada je ponovo dobila ne tako jak, ali ipak osetan udarac u leđa. Okrenula se: „Ovo je za Popodne jednog fauna Nižinskog, jelda?“ „Jeste, jeste“, potvrdi gunđavo Kokuškin, a Inokentij, koji je išao za njim namignu Maši – nije se izblamirala, pokazala je da ima obrazovanja. Soba u koju su ušli bila je poluslepa: prozor je izbijao na zid i bio je zagrađen rešetkama. Nije se nazirao nikakav pokušaj, u vidu zavese ili cveća na simsu, da se


soba „učini prijatnijom“. U uglu su bili polica za knjige, natrpana literaturom o istoriji umetnosti, dve stolice i fotelja sa stolom iz perioda sedamdesetih. Enterijer hotela u provinciji iz davnih „službenih“ godina još pre perestrojke. Ali zidovi! Zidovi su bili puni slika, kao u hodniku. Maša je očarano krenula da ih razgleda. Tu su bile i foto-montaže Rotčenka, i sasvim klasične mrtve prirode Faljka, Altmana i Dejneka i originalne ilustracije za knjige Lebedeva i Lisickog. Čak je i Maša, koja se nije mnogo razumela u rusku avangardu i pseudorealizam, shvatala kakvo je ovde blago povešano. Inokentij se vidno zabavljao gledajući je iz ugla sobe. Starac je otišao do kuhinje, gde je već pištao čajnik. Odmah se vratio vukući stopalima u vunenim papučama. Sipao je čaj u šolje sa okrnjenim ivicama. Maša je otpila malo čaja, gotovo providnog, i konstatovala da je spremljen „starinski“ i da vuče na slamu. Inokentij – i gde ga je uopšte sakrio – pokretom fakira izvadi pakovanje bombona. „Pijana višnja?“, zadovoljno se osmehnu Petar Arkadijevič i užurbano pocepa sjajni omot bombonjere. „Vaše omiljene“, reče Inokentij uz osmeh. „Aaa, pamtiš, pamtiš šta volim!“ Sa nekakvim sladostrasnim izrazom koji nimalo nije pristajao naboranom licu, Kokuškin zgrabi pralinu i ubaci je u usta. „Ja sebe čak ne mogu ni pralinama da obradujem. Ceo život dve ljubavi – umetnost i slatkiši. Morao sam da žrtvujem potonje radi prvog. I to ne samo slatkiše – sve!“ Mrdnu se jabučica – Kokuškin je progutao slatkastu pljuvačku i pogledao Mašu sa mnogo većom blagonaklonošću: „Vi zbog neiskustva mislite da ovaj starac leži na parama, a neće sebi da kupi slatkiše? Vitez tvrdica35, je li? Ko sve nije dolazio kod mene! Čak i oni bankarski frajeri, koji vole da zarade na ‘investicijama u umetnost’. Fuj! Ni pameti ni časti ni ukusa nije ostalo u Rusiji. Eto imali smo umetnost, i to na trenutak – počela je sa miriskusnicima36 i ugasila se zahvaljujući Ocu svih naroda37, ljubitelju realizma, svih tih Rjepina-Surikova-peredvižnika! Ja te bankarske debile tamo i šaljem – idite, investirajte u svog AjvazovskogMakovskog, bože me prosti. A moje, moje – ne dirajte. Misle da ću ja svojom 35

Aluzija na lik iz istoimene Puškinove drame. (Prim. prev.)

36

Miriskusnici – grupa slikara koja je težila simbolizmu i avangardi, spram drugog umetničkog pokreta peredvižnika, predstavnika realizma. (Prim. prev.) 37

Ironičan izraz koji upućuje na Staljina. (Prim. prev.)


dečicom da trgujem, da ih predam u prljave ručice? Eto vam ga!“ I Kokuškin pokaza šipak koščatim prstima. Maša preplašeno odmahnu glavom, zbunjena starčevim iznenadnim napadom besa, šipkom, kapljicama čokoladne pljuvačke... Starac se zakašlja. Inokentij je morao da ga udari po mršavim pogrbljenim leđima, da mu prinese čaj. Petar Arkadijevič glasno je srknuo vrelu vodu, zabacio se u staru fotelju: presvlaka je bila sa sitnim cvetovima, sva u poderotinama. Dolazio je do daha. „Sve mi neki lakrdijaši stižu. Nazivaju sebe psiholozima. Kao – pišem disertaciju o izmenjenoj svesti kolekcionara. Čak je smislio i klasifikaciju, balvan! „Stvarno?“, nasmešio se Inokentij, setivši se kako je sasvim nedavno već čuo jednu klasifikaciju, u prljavoj kuhinji kod onog pijanca. „Smatra da skupljamo stvari jer smo u ranom detinjstvu doživeli traumu – obavezno moramo od nečega da pravimo kolekciju. Pri čemu – o bože, daj da ne poživim do dana kad ovakvi idioti budu branili svoje doktorske disertacije! – meni je, navodno, svejedno šta ću skupljati. Mogu markice, sličice, mogu keramičke figurice. Keramičke figurice! A možda figure magaraca, rekao sam mu, ali je moja suptilna aluzija bila uzaludna. Za vas je skupljanje, gospodine Kokuškine, rekao je taj magarac, psihološka potreba, koju diktira strah od smrti. Ovo je sigurno pozajmio od onog starog šarlatana Frojda. Skupljanjem predmeta vi se štitite od budućnosti i čuvate prošlost. Bože dragi, šta to pa i imam iz prošlosti što bih tako silno želeo da sačuvam? Streljane roditelje? Nekoliko godina u logoru? A budućnost – u budućnosti će, rekao mi je taj dr mr, sve više da se razvija ‘investitorski’ tip kolekcionara. A o njima sam već pričao.“ Maša je zbunjeno sedela i slušala. Dok je govorio naširoko i nadugačko, Petar Arkadijevič nije zaboravljao da se dotakne bombonjere. I kad je već bila prazna, Inokentij je namignuo Maši, skinuo krep-papir i pod njim se otkrio još jedan „sprat“ pralina. Starac se vidno ohrabrio, i sad već mirno uzeo pralinu u ruku, okrenuo je i nasmešio se umiljato: „A glupan je govorio još i o tipu kolekcionara kom je najvažnije – ostvariti kontakte, upasti u grupu istomišljenika. Znate već, kao u detinjstvu: ako imaš taj i taj model puške, onda ću se družiti s tobom. Kaže i to da se supružnici ređe razvode ako imaju zajedničku strast prema kolekcionarstvu. Kakva glupost! Imao sam samo jednu ljubavnu priču, krajem četrdesetih – tada sam još bio mlad, i, nećete


mi verovati, vrlo zgodan. Devojka je bila manje-više ozbiljna, u krajnjoj liniji, nije mi prebacivala za odsustvo poklona u vidu svilenih čarapa. Ali, kad sam poželeo da kupim jednu vrlo pikantnu minijaturu Somova, u stilu manirizma, devojka se razbesnela i rekla da se divim buržoaskoj umetnosti. Glupača! A vi, drago dete, volite li Somova?“ „Veoma“, iskreno je priznala Maša. Mada nije bila sasvim sigurna da li bi imala petlje da mu kaže istinu da je, kao nepoznata devojka-glupača, smatrala Somova malograđanskim. „Eto“, mljacnu Kokuškin. „Stasalo je novo pokolenje, možda će imati malo bolji ukus. A, da završim klasifikaciju.“ Još jedna pralina napustila je svoje pozlaćeno talasasto gnezdo u bombonjeri. „Obrazovani majmun rekao je da ljudi počinju sa skupljanjem slika onda kada već imaju sve: i kuću, i baštu, i odela krojena u Ulici Sevil Rou. Znate li, dete, šta mene ubija? Upravo to njihovo uverenje da umetnost služi za ukrašavanje njihovih neukusnih domova u Rubljovki. A znate li kako sam kupovao svoje prve slike? Kao doktorand i naučni saradnik, imao sam smešnu platu. Nisam imao ni za cipele, a kamoli za imanje u okolini Moskve. Lebedeva sam tad nabavljao za kopejke, ali onda po dve nedelje nisam jeo, samo sam pio kefir i parazitirao kod prijatelja. Nosio sam rasparene čarape, od dva pocepana para dobiješ jedan. Nosio sam bradu – štedeo sam na priboru za brijanje. Odmor? Odlazak u bioskop? Na to nisam ni pomišljao, samo sam obilazio antikvarne prodavnice i salone, trčao, izvršavao zadatke starica kod kojih sam posle te skupocene papire kupovao po prijateljskoj ceni. Druženje? Mene su ti uskoro svi znali, i zvali su me, znate kako? Ludi Pjero... A sad me eto iz Tretjakovke redovno zivkaju na svoja okupljanja. Misle da ću im zaveštati svoju kolekciju, ako se tu kraj njih napijem njihovog jeftinog šampanjca... A eto, deco moja, umreću uskoro, i u čije ruke da ih poverim?“ Bio je upečatljiv taj prelaz od zajedljivosti do sentimentalnosti, do staračke suze u oku. Šteta što nije glumac u pozorištu. I to klasične škole, po sistemu Stanislavskog, pomislila je Maša, a naglas je rekla: „Imate vremena za razmišljanje, Petre Arkadijeviču, u odličnoj ste formi. Inokentij i ja došli smo da sa vama porazgovaramo povodom Šagala koji je nestao pre pola godine.“


„Pođite“, kazao je, ustao stenjući i izašao iz sobe. Inokentij i Maša razmeniše poglede i krenuše za njim niz hodnik. Kokuškin je otvorio vrata tesnog, uskog toaleta. Maša i Kentij zaprepašćeno su piljili u ve-ce šolju sa otrcanom plastičnom daskom, požutelom od starosti. „Ne gledate gde treba“, zagrakta starac i pokaza im na unutrašnju stranu vrata. Na njima je, tačno u ravni očiju nekoga ko bi sedeo na ve-ce šolji, visio je Šagalov pejzaž – pogled na belorusko selo. Nije baš bio zaljubljeni par koji leti po gustom akvamarinskom nebu, ali je to, nesporno, bio Šagal. Maša je, naravno, cenila Somova, ali je pred Šagalom treperila. Tiho je uzdahnula. Petar Arkadijevič očigledno je bio zadovoljan postignutim efektom. „Hm, da, gospoda tajkuni možda vrše nuždu na zlatnim klozetskim šoljama, ali zato ja ispred svoje imam Šagala! I što sam stariji – oprostite mi na mojoj staračkoj nedelikatnosti – imam čast i radost da posmatram svog Markušku nekoliko puta dnevno, duže vremena.“ Kokuškin zatvori vrata. „Je li ovo baš ta slika koja vas je zanimala?“ „Ta“, potvrdi Maša. Kokuškin se vratio u sobu, spustio se teško u fotelju. „Ukrali su je. Inače, vrlo često bivam pokraden, to je krst mnogih kolekcionara. Eto, prošle godine su mi zdipili Šagala, a nakon mesec dana vratila mi ga je policija. Još pomislih tad: da nisu to naučili da rade svoj posao? Nisam postavljao nikakva pitanja, dali su mi sliku i šta ćeš više. A pre nekoliko godina čak sam morao da svedočim protiv jednog probisveta: pokrao je mene i još nekoliko mojih kolega kolekcionara. I nećete verovati, izvukao se! Sedi tako, faca skamenjena, gad – razmišljam, polomiću te, protuvo, za to što si mi Zinočku odneo – nestala mi je tada predivna studija Zinaide Serebrjakove. Posle mi je Ardov rekao da je on još više pretrpeo – nestalo mu je deset slika bez traga! – i da je lopova unajmio neko od bogataša kako bi popunio svoju kolekciju. Zato je ovaj i uzimao probrane slike. Znao je šta treba gazdi. A i u sudu su se potrudili...“ Kokuškin je klimao glavom sam sebi, a Maša je iskoristila pauzu i uzela iz torbe fasciklu sa fotografijama. „Petre Arkadijeviču, imam za vas jednu čudnu molbu. Ali uzdam se u vaše vizuelno pamćenje...“ Maša postavi ispred njega nekoliko snimaka – sama je pre dolaska kod starca uvećala i ištampala na velikim listovima ruku nađenu kod Crkve Vasilija Blaženog.


„Hm, hm.“ Starac nataknu stare naočare, zalepljene selotejpom. Neko vreme posmatrao je ruku i mrštio se s gađenjem. „Naravno, prepoznajem. To je taj. Taj koji je Zinušu maznuo.“ Maša se zaledi – eto tako, prosto, našli su kome pripada ruka nađena još zimus u kesi na Crvenom trgu? Zašto nikome do sada nije palo na pamet da navrati kod starca? „Jeste li sigurni, Petre Arkadijeviču?“, pitala je, i dalje nije mogla da veruje koliko joj se posrećilo. Kokuškin joj ljutito gurnu fotografije nazad: „Mlada damo, imam artritis, artrozom, srčanu manu, slabe vene, visok pritisak, ali ne i oslabljen vid! To ne! Taj odvratni tip zvao se Samojlov ili Samuilov. Imao je dve tetovaže na prstima – svojevremeno je njima čačkao uši tokom mog svedočenja. Sudeći po vašoj fotografiji, sad je lišen te mogućnosti. „Da“, rekla je tiho Maša, pomislivši na jednoruko telo koje odavno truli u nekoj provaliji u Podmoskovlju. Skupila je fotografije i stavila ih u torbu. „Veliko vam hvala, Petre Arkadijeviču. Ne možete zamisliti koliko ste nam pomogli.“ „Mogu, mogu“, progunđao je Kokuškin, videlo se da je polaskan. Posle nekog vremena prebacivanja s noge na nogu, razmene ljubaznih reči sa Inokentijem, najzad su se pozdravili. „On je neponovljiv starac!“ oduševljeno je rekao Inokentij dok se sa Mašom spuštao niz stepenice. „U životu sam sretao mnoge kolekcionare, ali o ovom zaista kruže legende. Mogao bi da živi kao Krez38, a štedi na struji, hrani i slatkišima. Rastaje se od svojih slika samo onda kada ih menja za nešto što mu se učini vrednijim... Pričao je kako je posle rata, štedeo na duvanu – tad je još pušio – samo kako bi skupio za ovaj ili onaj akvarel. A ti još nisi bila u njegovoj sobi i ostavi – tamo platna vise zbijena jedno uz drugo i okrenuta licem ka zidu. Zna ih sve pojedinačno i u svakom trenutku može da uzme bilo koje od njih, da ga okrene na drugu stranu, obriše krpom prašinu sa uljanih boja i da ga okači – negde, u toaletu, kao Sagala.“

38

Poslednji kralj antičke Lidije, poznat po svom bogatstvu. (Prim. prev.)


„A on nam je stvarno mnogo pomogao, Kentiju“, zamišljeno je odgovorila Maša, „jer sad znamo da ruka koju su pronašli sa ukradenim Šagalom pripada lopovu recidivisti.“ „Pa to se lako moglo zaključiti i samo po tome što je slika bila ukradena.“ „Da, ali sada možemo da prokopamo oko tog čoveka, i...“ „Možda, mila“, slegnuo je Kentij ramenima, „ali meni se čini, ne znam što, da je ta tvoja ruka nešto kao simbol lopovluka. Ti si baš onomad tražila što su ubijeni baš ti ljudi. Deluje mi da je odgonetka u slučaju sa tvojim Samojlovim ili Samuilovim jednostavnija nego kod ostalih, zar nije tako?“ Maša zamišljeno klimnu glavom.

Maša Maša je ćutke spustila slušalicu, ošamućena vestima. Kaćina majka, Rita Viktorovna, prigušenim šapatom saopštila je da je Kaća poginula. Naletela je u punoj brzini na betonsku ogradu u Nikoljskoj ulici. Trenutna smrt. Sahrana je u sredu. Majka je ušla u njenu sobu i stala joj iza leđa. Pitala je nervozno: „Marija, gde si opet ostavila kola?“ Maša se okrenula. Majka se uplašila, Maša nije ličila na sebe. „Šta se desilo?“, namrštila se majka i brzo prišla Maši, uzela je za ruku, hladnu, malaksalu. Maša je samo ćutala i gledala je onako kako je kao mala gledala u oca: Molim te, učini da buba u kutiji za šibice oživi! Molim te, smisli drugačiji kraj Andersenove ‘Male sirene’! Molim te, kaži da nikad nećeš umreti! Molim te! „Mašo, šta se desilo? Pile moje, šta...“ „Kaća je poginula“, pomakla je prebledele usne, ne primetivši da je i sama prešla na šaputanje. Eto odakle šapat – iz stegnutog grla, iz želje da suzdržiš suze. „Gospode, pa kako to?“ Njena majka, inače prefinjena, pljesnu rukama kao što imaju običaj na selu. Spusti se na kauč, ophrvana. „Kad?“ „Juče“, nečujno je rekla Maša. „Ja sam za to kriva.“ „Šta to pričaš, dete, kako ti?“


„Mama, ti ne znaš“, Maša ju je pogledala sa bolom u očima. „Kaća me je zamolila da joj pozajmim kola da se provoza jedan dan – svratila je, uzela ključeve... Udarila u zid. Oprosti, mama, tvojih kola više nema...“ Majka je odmahnula rukom, okrenula se ka prozoru. Kaća... Kaća je stajala pred njima kao živa: mala Kaća, koja je sa ushićenjem posmatrala Mašine igračke i ilustrovane knjige, Kaća tinejdžerka, koja se smušeno trudila da se uklopi u Mašino „intelektualno“ društvo, Kaća studentkinja, koja isprobava Mašinu odeću i imitira „na bis“ svoje drugarice iz kraja... Natalija Sergejevna tiho je plakala i otirala suze. Maša joj je prišla, sela na pod, spustila glavu u njeno krilo: odjednom se pokazalo da joj je Kaća bila najstarija i najbliža, i to ne drugarica čak, već rođaka, sestra. Ona je, pored toga, znala tatu. Ona je pamtila Mašu još iz vremena pre njegovog ubistva. Sasvim drugu Mašu, koja je zaneseno čitala Džejn Ejr pod ćebetom. Maša se sa njom smejala više nego sa drugima, zato što bi se jedino sa njom i Kentijem „otkačila“, zaboravila na večitu jurnjavu za nečim nepoznatim što joj je ukralo oca, detinjstvo, drugačiji život. „Sahrana je u petak“, rekla je, naslonjena na majčino krilo. „Jadna Rita“, čula je majčin žalosni glas, „jadna Rita...“

Na dan sahrane padala je kiša. U krematorijumu – odlučeno je da se Kaća sahrani pored dede na Vostrjakovskom groblju – Maša je osećala čudnu, zastrašujuću lakoću u celom telu. Ali to nije bila ona prijatna lakoća kao posle čaše šampanjca, već polunesvestica. Nije htela da rizikuje i sedne za volan – kola je sve vreme vozio očuh, i tokom celog puta do krematorijuma Maša nije izustila ni reči. Trudila se da razume – zašto. Zašto se Kaća nije snašla sa damskim kolima, tako lakim za upravljanje? A šta ako je to bilo samoubistvo? Ne – Maša se vatreno raspravljala sama sa sobom, odmahivala glavom na zadnjem sedištu, ne primećujući saosećajni očuhov pogled u retrovizoru. Možda je Kaća nekom nešto dugovala? Ili je patila zbog neuzvraćene ljubavi? Iz nekog razloga Maša je bila sigurna da Kaća nije bila od ljudi koji su kadri da u tuđem mercedesu oduzmu sebi život, jednostavno nije bila taj tip. A ako je u pitanju Inokentij? A ako je bila baš u njega ludo zaljubljena? I opet je odmahivala glavom, ma ne, to je stvar prošlosti! Iznenada oseti snažnu želju da se vidi sa Kentijem, da se isplače, zagnjurena u njegovo rame. Poslala mu


je kratku poruku: „Kaća je umrla. Idem na sahranu. Možemo da se vidimo večeras?“ Odgovor je stigao odmah: „Naravno. Napiši adresu, doći ću po tebe.“ Maša mu je poslala adresu gde je planirana daća, adresa koju je Kaćica nazivala „moje radno predgrađe“, u kom Maša nikad nije bila. Zašto? Zato što je Kaća je uvek rado dolazila kod nje? U krematorijumu nije bilo naročito tužno ni strašno. Sve je bilo formalno, kao kod matičara: cveće, gomila rodbine – kad spale jednog, dolaze drugi. Odsvirali su deo Betovenovog Posmrtnog marša, Kaćine drugarice iz kraja u kratkim crnim haljinicama su šmrcale. Natalija Sergejevna i Maša držale su se po strani – nisu poznavale nikoga od dalje rodbine i prijatelja. Maša je spustila buket kamilica na zatvoreni mrtvački kovčeg, koji se blistao od novog laka. Rekla je nešto Riti Viktorovnoj. Ali red ljudi koji su iza nje stajali da izjave saučešće izgurao ju je, pa je zajedno sa majkom izašla iz krematorijuma. Majka je otišla na kliniku, gde ju je čekao uobičajeno haotičan dan, a Maša je uzela taksi i otišla Kaćinoj kući: tamo su spremali daću i ponudila se da pomogne. Maša nije bila vična kuvanju, zato je naručila iz restorana više gotovih jela. Sada, pošto je otključala skromna vrata tapacirana veštačkom kožom, ona je, spustivši teške torbe na pod, preletela pogledom ceo stan. Čak je ponjušila – da ne miriše još na Kaću? Kod nje, Kaćin miris mešao se sa mirisom njene sobe, kuhinje, ona kao da se prilagođavala „mimikrijski“ Mašinom stanu. A ovde je sve bilo strano – neugledno, i zbog siromaštva, i zbog odsustva ukusa, koje često predstavlja posledicu odsustva ljubavi prema životu. Ne znajući da postupa isto kao i Kaća u njenoj kući, Maša je polako obišla sve sobe – kao da se Kaća igra s njom žmurke, kao u detinjstvu – zavese su bile navučene, ogledala pokrivena. Maša je rasejano dodirivala prstom fotografije na kojima su se male Kaća i Maša smejale. Naletala je i na poznate, crnobele snimke koje je još njen tata fotografisao. Ona ih je držala sakrivene po albumima, a ovde su stajale godinama na vidljivom mestu. Tako je ona bila prisutna u ovom stanu, a istovremeno, ovaj dom delovao joj je potpuno tuđe. Čak bi joj bilo čudno da se sad odjednom Kaća pojavi iza vrata – toliko joj je prirodnije bilo da je vidi u svom hodniku. Maša je vezala kecelju i odlučno se prihvatila postavljanja stola: iznosila je salate, po nalogu Rite Viktorovne kuvala jaja. Izvadila je iz frižidera ogromnu zamagljenu šerpu buljona da se podgreje. Popela se na stolicu da dohvati sa


kredenca hlepčiće ostavljene ispod plafona na toploti. I stavila ih u zagrejanu rernu, kako joj je mama objasnila. Primetila je kako sada lakše diše – nestala je ona mučna lakoća, grlo joj više nije bilo stegnuto i iščezlo je teskobno osećanje u grudima. Samo joj je u glavi i dalje udaralo, kao žalosni metronom: Kaća, Kaća, Kaća, oh Kaća... Zatim su sa groblja došli ljudi i neko vreme je zajedno sa Ritom raznosila tanjire i služila potpune neznance. Ponekad bi Maša osetila na sebi zbunjene, upitne poglede: iz kog tačno razloga ova devojka služi ovde kao mlada domaćica? Ali Maši i Riti to je bilo sasvim prirodno. Kaća je bila jedina Ritina ćerka. A Maša je Kaći bila više nego drugarica, bila joj je kao sestra. I to prividno srodstvo, preko Kaće, upravo ovde na daći postalo je potpuno jasno, premda su obe znale da će se ta veza, kao kristalna nit, pokidati uz tihi zveket, čim se Maša vrati svojoj kući. Ali dotad će Maša odnositi prljave tanjire, slušajući krajičkom uha posmrtne zdravice Kaći, prati i temeljno brisati čaše, kojih nije bilo dovoljno. Čak je uzela da opere pleh u kom su se pekli hlepčići, iako je znala da on može ostati za sutra. Nalazila je posao kako bi skrenula strašne misli, žustro trljala metalni pleh dok joj Rita, ušavši u kuhinju, nije uzela sunđer uz reči: „Ostavi mi bar nešto...“ I Maša je razumela – i Kaćinoj majci bilo je potrebno da se zaboravi, a ona joj je oduzimala – egoistično – tu mogućnost. Sele su na stoličice, pokrivene odozgo nekakvim krparama. Pustile su vodu da teče – zaverenički. Ni Rita ni Maša nisu želele da se vraćaju u sobu, među ljude. „Nisam sačuvala Kaću“, odjednom reče Rita. Maša se trgla, nije želela da sluša nastavak. „Nisam je sačuvala. Znala sam da je postojala u njoj ta – zavist, žudnja za nečim što ona sama nema. Težnja ka tebi, tvom sređenom stanu, kolima, odeći koju ti i mama imate u ormanima... I povrh toga – prema tvom znanju, pameti i tvojoj posvećenosti profesiji. Prema prijateljima, momcima. A ja sam to videla i žalila je. A nije trebalo da je žalim! Trebalo je da joj lupim nekoliko šamara još kad je bila mala...“ Rita zatvori oči i zaćuta na sekundu. „ Ali sam osećala takvu krivicu što sam rodila dete bez oca. Tako sam želela da moja ćerka bude srećna!“ Maša je prišla Riti i zagrlila je, osetivši njene izražene ključnjače. Osetila je i kako se Rita zatresla, pokrila lice rukama. „Oprosti mi, Mašo!“


„Rita Viktorovna, pa ja sam u stvari kriva!“ Grlo joj se steglo od jecaja. „Ja sam joj pozajmila kola!“ „I kola!“, kriknu Rita kroz suze. „I stvari! Nije na sebi imala ništa svoje – sve je bilo iz tvog ormana, čak i gaćice, Mašo! Šta se to s njom desilo? Zašto?“ Maša je potišteno ćutala. „Evo“, Rita posegnu ka džepu svoje široke crne haljine i izvadi narukvice. „Jedino je ovo bilo njeno od stvari koje je nosila, vratili su mi ih iz policije. Ove narukvice kupila je sebi od prve stipendije i nikad se nije razdvajala od njih. Želela sam da ih dam tebi. Kao uspomenu na Kaću.“ Rita pruži Maši šaku punu tankih srebrnih narukvica. „Hvala“, tiho je promrmljala Maša. „Još nešto.“ Maša je primetila kako se Riti napregao vrat, a lice prekrilo crvenim pečatima. „Sramota me je da o tome govorim, Mašo. Ali ona nije od vas uzela samo odeću. Evo. Našla sam u Kaćinoj sobi.“ Rita joj predade malu kesu. Zavirivši, Maša otkri u njoj maminu šuplju narukvicu od zlata i prsten. Mama ih je volela kad je bila mlada, ali je poslednjih desetak godina više volela da nosi, kako ih je zvala, „plemenitije“ dragocenosti. Što je zapravo značilo – diskretniji ali zato znatno skuplji nakit od platine sa dijamantima. Mama još nije primetila nestanak prstena i narukvice, pomisli Maša. Moraću pažljivo da ih vratim na mesto. Maša je podigla pogled ka Riti. „Margarita Viktorovna“ rekla je mirno, „niste u pravu. Kaća je tražila dozvolu od mene za nakit i uzela ga je uz moju saglasnost.“ Primetila je kako je Kaćina majka izdahnula s olakšanjem, kako su joj se opustila mršava leđa. Rita je klimnula glavom, ustala, pomilovala Mašu po obrazu i, obrisavši crvene od spoljašnjom stranom dlanova, uz napor izašla iz kuhinje. Maša je sela na njeno mesto i iskucala na mobilnom: „Dođi.“ Maši se učinilo da su se udaljile jedna od druge čim je svaka priznala svoj greh i svoju krivicu: Maša – što nije pripazila, što joj je pozajmila kola, Rita – što je loše vaspitala Kaću, što je ćerkin život sačinjavala samo zavist, a ona ništa nije povodom toga mogla da uradi. Maša je osećala da je njen dalji boravak ovde besmislen i najednom je poželela da ode. Zatvorila je česmu iz koje je uzalud tekla voda, ogrnula u hodniku mantil, i izašla


iz stana ni sa kim se ne pozdravivši. U liftu je mehanički prebrojala Kaćine narukvice – bilo ih je deset. „Budala!“, rekla je naglas. Sve joj se još više smučilo. Ti prokleti brojevi ušli su joj pod kožu – mahinalno je brojala sve unaokolo i u svemu je videla znake. „Dosta! Prestani! Kaće više nema, i to nema nikakve veze sa ciframa obeleženim na mrtvim ljudima.“ Ispred je posedela malo na klupi gledajući pravo ispred sebe, dok se kraj nje nije zaustavio Inokentijev auto. Ćutke joj je otvorio vrata. Maša se zavukla unutra: u kolima je otegnuto pevala Nina Simon. „Hajdemo“ rekla je nečujno. Pošli su i Inokentij je počeo da joj postavlja pitanja na koja poslednjih dana nije odgovarala, na kraju krajeva, zato što je odbijala da priča preko telefona. „Nikoljska ulica“, polako je izgovorio, saznavši gde se dogodila nesreća. „Put stradanja.“ „Kakav Put stradanja?“ Maša nije odmah shvatila. Čim je razumela, ona poskoči. „Prestani“, rekla je Inokentiju kao pre nekoliko minuta sebi samoj. „Izvini.“ Izgledao je kao da mu je istinski krivo. „To mi je postalo kao neka uvrnuta dečja igra. Čujem ime nekog mesta – na televiziji, radiju ili u običnom razgovoru, i ne mogu da se suzdržim, proveravam da li je ono na bilo koji način povezano sa Nebeskim ili zemaljskim Jerusalimom.“ „I? Nađeš li vezu?“, nepoverljivo ga je pitala Maša. „Obično ne.“ Kentij zamišljeno počeša koren nosa. „ Ali u ovom slučaju, da. Ako bismo ponovo postavili karte centra Moskve i Jerusalima jednu preko druge, Nikoljska ulica prolazila bi onuda gde se u Starom Jerusalimu nalazio čuveni Put stradanja. Njime je Isus išao ka raspeću. Maršruta počinje od Lavlje kapije i vodi na zapad duž starog Jerusalima do Crkve Vaskrsenja. A naša Nikoljska, kao što sama znaš, ide od Crvenog do Lubjanskog trga. A pre nego što je izgrađen Crveni trg (to jest, do kraja petnaestog veka), ulica je direktno vodila do Nikoljskih vrata Kremlja... Bože, kakva glupost! Što ti sve ovo pričam...“ Zaćutali su i Maša pomisli: da bi čovek odagnao krivicu, verovatno mu je najlakše da izgradi čitavu apsurdnu, maglovitu konstrukciju od istorijskih i


religiozno-mističnih aluzija. Maša je, međutim, tek sad shvatila, začuđena gorčinom u Inokentijevom glasu, da i njega muči osećanje krivice. Krivica je kao kazna za odsustvo drugog osećanja: jer, da je on uzvratio Kaći ljubav, možda bi ona sasvim zaboravila na svoju detinju zavist. I ne bi pozajmila kola od Maše, niti bi poginula na svom Putu stradanja. A možda svako ima svoj Put stradanja?

Andrej Andrej je sedeo zadubljen u kompjuter, pokušavajući da se seti koja nit mu je zaigrala negde u podsvesti na sintagmu „Kaća Ferzina“. Jura Danovič, koji je sedeo za susednim stolom, samo što ju je izgovorio. Kontekst je bio sledeći: poginula je devojka u tuđim kolima, nesreća u samom centru Moskve, i to vrlo čudnovata – umesto da udari u džip neke druge devojke koja podjednako loše upravlja volanom, Jekaterina Ferzina je, sa smrtnim ishodom, udarila pravo u betonsku ogradu postavljenu zbog rekonstrukcije banke Rusič. Ali veštaci su otkrili niz detalja koji svedoče o tome da saobraćajna nesreća nije bila zapravo nesreća, već precizno isplanirano ubistvo. Da se auto zapalio, ne bi ostalo ni traga od njega. Ali u tome i jeste problem sa skupim mašinama, što se lakše pale od jeftinih. Ni vazdušni jastuk, ni odličan bezbednosni sistem ipak nisu mogli da spasu Ferzinu. Ali gde je beše Andrej već čuo to ime i prezime? Nit sećanja se trzala i trzala, ali nije znao kuda vodi. Pokušao je sa ispisivanjem „Kaća Ferzina“ na ekranu kompjutera. Intuicija se nije oglasila, dakle, to ime nije video u izveštajima, nije ga pročitao, čuo ga je. Ali od koga? Andrej je sedeo i nije mogao ni na šta da se usredsredi. Šaputao je u različitim intonacijama „Kaća? Kaća Ferzina? Kaća! Ferzina! Dođavola!“ „A gde je nestala tvoja pripravnica?“, pitao je u međuvremenu Jura, osmotrivši praznu polovinu stola, koja je bila u primetnom kontrastu sa Andrejevom postojbinom: kod Jakovljeva je sve bilo nabacano. Kod Maše – savršeni red. Andrej zadrhta: nit se cimnula i najzad izvukla, kao pokvaren zub, sećanje: telefonski poziv pripravnice Karavaj pre nekoliko dana. Prijateljica joj je


preminula i tražila je slobodan dan, zbog sahrane. Andrej joj je dopustio, malo ga je čak i zbunio najednom nepoznat, beživotan glas na drugoj strani. „Slušaj“, reče on, skočivši sa stolice i prišavši Danoviču, „kome je pripadao auto u kom je poginula ta tvoja Ferzina?“ Danovič ga pogleda upitno, ali ipak zaroni u izveštaj. „Karavaj, N. S.“, rekao je i odmah shvatio: „Tvoja pripravnica?“ Andrej klimnu glavom, lice mu je bilo skamenjeno: Karavaj, N. S. Po inicijalima bi se reklo da auto pripada nekom članu porodice. To pod jedan. Pod dva, ubijena je Mašina drugarica. A jedini predmet koji Maša Karavaj sada raspetljava jeste slučaj Nebeskog Jerusalima. Nema razloga za brigu!, rekao je sebi. Nema razloga za brigu! „Daj mi to ovamo“, tražio je od Danoviča, a on je Andreju, videvši njegovo izbezumljeno lice, brzo dodao fasciklu. Andrej je brzo preletao stranice, dok nije došao do izjave koju je dala Margarita Ferzina, majka pokojnice. Ferzina je tvrdila da je njena ćerka nosila tuđu odeću. Dodala je da su stvari pripadale istoj osobi kojoj i auto, izvesnoj Mariji Karavaj, prijateljici žrtve. Izvesnoj Mariji... Izvesnoj.“ „Andreju! Andreju!“, Danovič ga je odavno cimao za rukav, ali Andrej ništa nije čuo. „A da je upozoriš, za svaki slučaj?“ „Naravno, podrazumeva se da ću je upozoriti“, brecnuo se Andrej i stresao od jeze koja je mu je kao promaja strujala iz podsvesti. Je li je ovo slučajnost? Andrej je verovao u slučajnosti, ali ih nije voleo. Posebno ne ovakve. Posebno ne sa pripravnicom Karavaj. Skinuo je jaknu sa stolice, klimnuo glavom Danoviču: „Odoh.“ I izašao je brzim korakom.

Maša Maša i Inokentij sedeli su jedno do drugog u kolima pred ulazom. On više ništa nije govorio, samo je ju držao za obamrlu ruku, dok je ona silno želela da se isplače baš sada i, zašto da ne, na Inokentijevom ramenu. Jer je već odavno – od očeve sahrane – zabranjivala sebi da plače na maminom ramenu. Kako je ne bi uplašila, povećala njenu tugu, kako bi je sačuvala. Ali sad joj se nije plakalo i, progutavši


gorku pljuvačku, Maša neprimetno izvuče svoju ruku i dohvati torbu sa zadnjeg sedišta. „Idem“, rekla je. „Jesi li u redu? Da te ispratim do vrata?“, uznemireno ju je posmatrao Inokentij. „Ne postavljaj idiotska pitanja iz holivudskih filmova“, brecnula se. „Ništa nije u redu sa mnom. Ali je mnogo bolje nego sa Kaćom. I do vrata ću sama.“ Izašla je iz auta, mahnula mu i nestala u prolazu. Došla je do lifta. Vrata lifta se otvoriše i iz njih izađe... Andrej Jakovljev, njen nadređeni. Maša se iznenadila, ali tako nekako, pasivno iznenadila: aha, znači i vi ste tu. A iz kog tačno razloga? Primetila je koliko je on sažaljivo gleda i skrenula je pogled: da, naravno, nije spavala celu noć, bleda je i natekli su joj kapci. Da, ona je želela da ga oduševi svojim detektivskim sposobnostima, a umesto toga on je gleda saosećajno i ispitivački, kao tetu u metrou pre nego što joj ustupi mesto. „Dobro veče“, rekla je, i nju samu je iznenadilo koliko joj je glas bezizražajan. „Mašo, samo što sam bio kod vašeg očuha, rekao je da ste na daći. Pokušao sam da vas pozovem...“ „Ugasila sam telefon“, odgovorila je Maša. „Je li nešto hitno?“ „Da“, uhvatio je njen pogled. „Možemo li da razgovaramo?“ „Naravno. Hajdemo kod mene.“ „Hm“, spetljao se Andrej. „Voleo bih da to bude na neutralnoj teritoriji, ako može.“ Maša ravnodušno klimnu glavom, nek bude onda neutralna. Izašavši napolje, pokretom je pozvala Andreja da sedne na klupu. On nespretno sede pored, gledao je zbunjeno njen osvetljeni profil koji se isticao u letnjem sutonu, i uglove usana opuštene od tuge. Nije znao kako da počne, a Maša je ćutala, razmišljajući o tome kako je danas već sedela na klupi ispred Kaćine kuće. U koju je došla prvi, a verovatno i poslednji put. „Prekasno je“, tiho je rekla. „Šta?“, pitao je Andrej. „Ja sam loš prijatelj“, okrenula se licem ka njemu i nasmešila se.


Andrej je spustio pogled, nije mogao da izdrži taj protivrečni osmeh, njene tužne i gotovo detinje oči. „Svi smo mi loši kad nam umiru bližnji“, rekao je, gledajući graciozne dlanove, stisnute između kolena. Srebrne narukvice na zglavku jedne ruke svetlucale su u sve gušćoj tami. „Ko može posle majčine smrti reći da je bio dobar sin? Ili da je bio dobar roditelj nakon smrti deteta, ako se desi da tako nešto pretrpi. Zar ne? Siguran sam da ste joj bili dobar prijatelj.“ Andrej ju je pogledao, oči su mu izgledale potpuno crno. „Zašto to mislite?“ Čini li mu se ili ona stvarno očekuje od njega utehu, odgovor na pitanje bez odgovora? Sirota bogata devojčica. Andrej uzdahnu i odgovori: „Zato što, kad to ne bi bilo istina, vi ne biste sada ovako patili, zar ne?“ Zaćutao je. „Oprostite, Mašo, ja sam baš i zvao povodom smrti vaše drugarice.“ Mala se namrštila: „Kako to mislite?“ Andrej je uzdahnuo još jednom. Bio je besan zbog svoje neodlučnosti: „Jekaterina Ferzina nije stradala u saobraćajnoj nesreći. Pregled tela nije pružio konačne rezultate. Ali ipak je iskrsao niz pitanja. A poslednja analiza vozila potvrdila je izvesne sumnje.“ Mala je ćutala. „Vala prijateljica je ubijena.“ Odjednom joj se učinilo da se nalazi pod vodom, kao onaj nesrećni Jeljnik. Nije mogla da diše, osećala je samo kako joj se tamna venska krv, kao u usporenom snimku, sa mračnom svečanošću komeša u venama da bi odjednom ludački zalupala u ušima. „Mašo!“, čula je iz daljine glas načelnika Jakovljeva. „Put stradanja“, prošaputala je pre nego što se konačno survala u tamu.

Osvestila se jer ju je od ukočenosti zaboleo vrat – pridigla se i pokušala stenjući da okrene glavu: pogled joj se zaustavio na svetloplavim farmerkama, koje su blago mirisale na cigarete.


„Jesi li bolje?“, razlegao se iznad nje Andrejev glas. „Izvini, nekoliko puta sam te udario po obrazima.“ Maša je podigla dlanove i prislonila ih na lice – stvarno je bilo toplo. Pridržao ju je za struk dok nije ustala. „Izvinite.“ Glas zazvuča promuklo. „Iako ne priliči muškarcu da prvi pređe na ti“, počeo je Andrej, ona je videla kako mu u mraku zablistaše zubi, „ipak mi posle ovih šamara, pripravnice moja, nije baš sasvim prijatno da ti persiram.“ „Da, naravno“, mehanički se složila s njim. „Mašo“, Andrej se uozbiljio, „probaj sada da me saslušaš. Nisi kriva za Kaćinu smrt. Isto tako, ne možemo isključiti mogućnost da je ona na neki način povezana sa serijskim ubicom, za koga donedavno ni sami nismo verovali da stvarno postoji.“ Zbunjeno se nakašljao. „Mislim da si bila u pravu, mada teško da će te to sad, u ovoj situaciji, obradovati. Da, uzgred, šta si rekla pre nego što si pala u nesvest?“ „Nikada pre nisam pala u nesvest“, zamišljeno izgovori Maša. „Za sve postoji prvi put“, filozofski se nadovezao Andrej. „Nego, šta si tad rekla?“ „Put stradanja. Vidite...“, počela je Maša i ispravila se: „Vidi, Inokentij i ja smo već malo postali opsednuti Nebeskim gradom i njegovim zemaljskim predstavnikom. Nikoljska ulica, po Inokentijevim rečima, podudara se sa Putem stradanja u Jerusalimu.“ „Aha“, bilo je sve što je Andrej rekao. „Ima još nešto. Ali to je već prava glupost.“ Maša usmeri pogled ka njemu. „Stvar je u tome što je Kaća nosila samo moje stvari.“ Maša izdahnu. „Znam“, potvrdio je Andrej i uzeo je za ruku. Njegov postupak je usledio tako prirodno da Maša nije sklonila ruku svog načelnika, već ju je, naprotiv, čvrsto stegnula. „Kaća je vrlo često pozajmljivala ponešto od moje odeće. Ali ovaj put je sve što je obukla, razumeš, sve je – uključujući i donji veš – bilo moje. A složićeš se, to je ipak malo čudno. I...“ Maša se zaplela.


„Pričaj, slušam te.“ „Ispostavilo se da je samo deset narukvica bilo ‘njeno lično’.“ Maša ispruži ruku, narukvice lagano zazveckaše. Andrej baci na njih rasejani pogled. Nastavila je: „Postoji još jedna čudna stvar: uzela je od moje mame neki nakit, evo.“ Maša je izvadila iz torbe vrećicu koju joj je danas dala Rita. „To su šuplja zlatna narukvica i prsten. Ništa posebno, mama čak nije ni primetila da nedostaju, nije u tome stvar. Nego u tome što se ne slažu.“ „Kako?“ „Ne slažu se, Andreju, a Kaća je na to vrlo obraćala pažnju. Belo zlato ne ide uz žuto, minđuše i prsten zajedno u kompletu, i tako dalje. Često sam je čak zbog toga ismevala, a ona mi je odgovarala kako ja svejedno to ne mogu razumeti jer ne nosim nakit. Ali toliko se razumem.“ Andrej podiže obrve u nedoumici. Maša strpljivo uzdahnu: „Beli metal. Srebro. Ne slaže se uz zlato. Žuto.“ „Hm“, ote se Andreju. „A onda“, Maša je zamišljeno protresla narukvice, „sećam se ovih narukvica, a i Kaćina majka mi je potvrdila: Kaća ih je kupila još na prvoj godini faksa.“ Podigla je oči ka Andreju: „Sad ih ima deset. Ali...“, zamuca. „Andreju, bilo ih je više...“

Andrej Andrej je sedeo na verandi u staroj fotelji oslobođenoj od krša, i čitao. Čitao je knjigu koju mu je preporučio Inokentij: nekog M. P. Kudrjavceva. U njoj se govorilo o arhitekturi stare Moskve. Sa teškoćom se probijao kroz tekst više profesionalnog nego umetničkog usmerenja. Za teškoću su, osim suvoparnog teksta, bili odgovorni hroničan umor i slaba sijalica na plafonu, zbog koje je morao da napreže ne samo iscrpljene vijuge nego i pocrvenele oči. Možda je, uostalom, bila kriva još i Ranjevska. Pas je ležao u ćošku i povremeno bacao na gazdu preklinjuće poglede – nije mogao da ne nanjuši kilo


doktorske39 koju je Andrej danas doneo. Vreme je za večeru, ali Andrej, bez obzira na krčanje stomaka i na ćutljivi prekor Ranjevske, nije imao snage da ustane iz fotelje. S vremena na vreme bi, odvojivši se od slika kojima je – hvala bogu – knjiga obilovala, zurio dugo kroz neoprane rombove na verandi. Napolju nije više bilo veče, nego mlečna maglovita noć, letnji vetar šuštao je u lišću. Katkad bi zapištala neka noćna ptica. Andrej je uzdahnuo. Naterao se da ustane iz fotelje. Ranjevska istog trena skoči i pohita za njim do frižidera. Uz zvuk šljapkanja otvorio je frižider ZIL-moskva koji se drmusao od starosti i nekoliko sekundi osmatrao njegovu unutrašnjost. Pregled je dao sledeći rezultat. Salama, bolje da se i ne spominje, doktorska. Nekoliko viršli smežuranih od starosti, parče sira tvrdog kao kamen, nekoliko jogurta kojima je istekao rok – još od onda kada je hteo da se hrani „zdravije“. Hteo u prodavnici, a već kod kuće zaboravio. Jogurt bi trebalo da baci, ali odlučio je da to uradi „kasnije“. Bilo ga je sramota da baca hranu, zato je obično čekao poslednji stadijum raspadanja, kako niko više ne bi mogao da ga za takvu drskost prekori, pa ni rođena savest. Andrej natmureno pozdravi frižider pokretom glave, odgurnu nesnosnu Ranjevsku nogom, i izvadi viršle i doktorsku. Dok se voda grejala, nasekao je hleb i namazao svako parče debelim slojem putera. Bacivši u vodu viršle penzionerke, dozvolio je sebi da uzme zalogaj prvog sendviča, Ranjevskoj su već curile bale. Da je pogled pasa lutalica mogao da ustreli, Andrej bi odavno bio mrtav. U njemu je tako jasno bila izražena poruka: „Kako smeš, gade jedan!“, kao da je bila ispisana velikim slovima u knjizi Kudrjavceva. Andrej je bio ubeđen da Ranjevska zaslužuje batine, kao i da uopšte psu treba usaditi pokornost i poštovanje prema gazdi, koji ima pravo da ubaci sendvič u kljun posle napornog dana na poslu. Ali se posle dvatri minuta, kao i obično, povukao sa svoje pedagoške pozicije i bacio psu roze kolut kobasice omamljujućeg mirisa. Utom su i viršle bile gotove, i njih je podelio na ravne časti. Ranjevska se usudila da baci prezrivi pogled na viršlu, a Andrej je svoju gospodski ubacio celu u usta i obećao da će i tu koja već leži u činiji Ranjevske uzeti, jer ne treba suditi po spoljašnjem izgledu, pa čak i kada je reč o mesnim prerađevinama poput viršli i kobasica. Ranjevska mu je poverovala i zbrisala „staricu'‘ drage volje. Nastavili su pošteno da dele kobasicu dok je nisu svu pojeli.

39

Čuvena sovjetska salama. (Prim. prev.)


Ranjevska je, zbog odsustva daljeg interesovanja za meso, prilegla u uglu, a Andrej je spremio sebi čaj. Ostavši praznih šaka, ispijao je čaj. Sa osećanjem prijatne težine u stomaku, pomislio je šta li sad radi devojka, Maša. Verovatno večera salatu sa, kako ono beše... rukolom. Vrlo je moguće da nije sama, nego u društvu svog negovanog prijatelja. Pijuckaju vino, razmišljao je Andrej sanjivo. Možda sovinjon. Slušaju živu muziku. Neki orkestar. Andrej nije ni primetio kada je zaspao. Iz nekog razloga sanjao je balsku dvoranu, poput onih kakve je video na ekskurziji još kao dečak u Jekaterinskom dvorcu u gradu Puškinu. Parovi su se neprestano vrteli ukrug u ritmu valcera koji se beskonačno ponavljao. Andrej je među njima zapazio, ali ne odmah, Mašu i Inokentija. Maša je nosila blistavu svetloplavu svilenu haljinu sa dekolteom, a kosa joj je bila skupljena u nisku punđu na vratu. Ne skidajući pogled sa svog partnera, prepustila se plesu i nije prestajala da se smeje... Andrej je nervozno zagledao druge parove: bio je siguran da je i on pozvan na bal, ali, ma kako da se pomno udubljivao, nije mogao da pronađe sebe. Ali su zato sad sve žene imale Mašino lice, i ona se vrtela, zabacivši glavu u zanosu, u haljinama boje maline, u plavoj, satenskoj crnoj toaleti... Andrej se osvrnu i primeti da stoji kraj vrata, a lakej koji je stajao sa druge strane, prav kao strela, namignu mu familijarno, mangupski. Shvatio je da se ne nalazi među zvanicama, već među poslugom koja je okruživala vrata. Rasejano je podigao ruku kako bi dotakao glavu, i pod prstima je osetio oštru dlaku jeftino napuderisane perike... Andrej sa užasom otvori oči – oštra dlaka pod njegovom rukom zapravo je pripadala Ranjevskoj koja je došla da se mazi. „Đavo će ga znati!“, rekao je naglas, namrštivši se. Pomerajući ukočeni vrat, odmah je odbacio neprijatnu, glupu ideju o frojdovskim snovima koji razotkrivaju podsvest. Ustao je kako bi napokon otišao da spava u pristojnim – horizontalnim – uslovima. A Karavaj, prošlo mu je kroz glavu dok je izuvao cipele – iako je bila tu preko veze, ipak nije glupa. Čak naprotiv, može se reći. Sa ovom nejasnom definicijom Andrej je konačno pao u san. Ovaj put bez snova.


Maša Maša je sedela u kuhinji zatrpana knjigama. Nije imala jasnu predstavu gde da traži. Ali nije joj bilo u prirodi da odustaje. Prvo, Biblija. Onda – Berđajev, Losev, Danil Andrejev, Ruža sveta, čak i Gogoljeve Mrtve duše. Iz nekog razloga noću joj je bilo udobnije da radi u kuhinji nego u sobi. Pored Gogoljeve knjige stajala je činija sa perecama. Maša je, ne gledajući, lovila i hrskala jednu za drugom. „Nebeska Rusija je amblemska slika: ružičasto-beli grad sa mnoštvom hramova, na visokoj obali, iznad plavih rečnih zavijutaka... Nebeska Rusija, ili Sveta Rusija, povezana je sa geografijom trodimenzionalnog sloja i podudara se približno sa granicama naše države. Neki naši gradovi odgovaraju njenim velikim središtima; među njima su oblasti čiste predivne prirode. Najveće središte je Nebeski Kremlj, koji se nadnosi nad Moskvom. Njegovi hramovi sijaju nezemaljskim zlatom i nezemaljskom belinom...“ Zamalo, mislila je Maša, ali to nije to! U kuhinju je ušao očuh, pogledao stub knjiga na stolu – nekoliko sekundi izučavao je naslove na koricama. učtivo je prokomentarisao i zatim stavio čaj. Maši se učinilo da je zbog narušene koncentracije upravo ispustila jednu nit. Još jednom je, iznervirano, pročitala: „Najveće središte je Nebeski Kremlj, koji se nadnosi nad Moskvu...“ Očuh je dohvatio šolju iz kredenca, uz neznatnu lupu. Maša skoči, pokupi knjige i napusti kuhinju. „Jel’ ti smetam?“, sa zakašnjenjem povika očuh. „Ne“, prigušeno je rekla Maša, već u sobi. „Nego me je već savladao san.“ Nastavila je da čita u krevetu dok nije zazvrndalo zvono na ulaznim vratima. Maša automatski pogleda na sat. Jedanaest. Ko im dolazi u ovo doba? Iz hodnika su dopirali nerazgovetni glasovi: glas njene mame i nečiji bariton. Kad su gost i Natalija prolazili pored njene sobe, Maša je prepoznala drugi glas: bio je to Nik Nik. „Izvini što ja ovako kasno. Gomila posla, kao i uvek...“ „Ma kakvi, nije kasno. Izvini što te maltretiram. Samo, mnogo se plašim za...“ Vrata kuhinje su se zatvorila i Maša nije čula poslednju reč, ali je bila sigurna da je to bilo njeno ime. A tako dakle!, pomislila je. Mama je pozvala u pomoć tešku artiljeriju!


U kuhinji se u to vreme odvijala sledeća akcija: Natalija je skuvala čaj, izvadila bombonjeru – još jedan neoriginalni poklon zahvalnih pacijenata – i sela preko puta Nik Nika. Sa osmehom ju je pogledao ispod debelih obrva koje su već počele da sede. „Sve si lepša“, rekao je tiho, i ona se, kao u stara vremena, nasmejala i udarila ga po ruci: „A ti si sve duhovitiji.“ „Ne“, nasmejao se Nik Nik: „Ne šalim se. Šta je s Mašom?“ „A... Poginula joj je prijateljica. Sve se to nakačilo na praksu koju si joj organizovao u Petrovki. Kolja, molim te, skloni je odatle.“ Katišev ju je pogledao začuđeno: „Nataša, znaš li šta me moliš? Pa devojka je sama tako dugo išla ka tome...“ „Upravo!“, razbesnela se. „Tako dugo! Od Fjodorove smrti! Želim da se to okonča! Čekala sam kada će već jednom započeti normalan, studentski, veseo život! I evo, još malo pa će diplomirati, a u glavi joj i dalje isto: serijske ubice, krv, ubistva! A tvoja praksa samo podstiče ovu patologiju! Plašim se, Kolja, plašim se, razumeš li?!“ „Natašenjka“, Katišev je njeno ime izgovorio isto onako nežno kao Fjodor svojevremeno, „shvati da je to njena bolest. Da bi pukao čir, mora da nađe zločinca, da spase nečiji tuđi život, ako već nije očev... Najbolje bi bilo kad bi se to desilo što pre, i tada će joj se same po sebi roditi neke druge želje. Osim toga, njena maksimalna posvećenost daje joj prednost čak i nad iskusnim profesionalcima. Prema tome, daj joj šansu da završi svoje delo, pa joj posle traži mladoženju.“ Natalija Sergejevna je ćutala i kao da nije primećivala kako Nik Nik rukom pažljivo, nežno, jedan za drugim dodiruje njene prste, čas skupljajući, čas otvarajući dlan. „Ne znam“, odmahnula je glavom i umorno se osmehnula. „Hvala ti.“ Spretno je izvukla ruku iz njegovog dlana. „Uvek si nam bio najbolji prijatelj.“ Pa pođe da ponovo stavi čaj. „Ne muči se.“ Katišev je već ustao: visok, koščat, nedokučivog lica. „Trebalo je odavno da sam kod kuće. A i tebi je vreme da se odmoriš.“


Tužno je klimnula glavom i pogladila Katiševa po ramenu laganim, lepršavim pokretom, kao da skida neku nevidljivu trunku. Katišev se osmehnuo i brzo krenuo hodnikom ka izlazu, usporivši samo na tren ispred Mašine sobe.

VARVARKA Inokentij Inokentij je poslušno sedeo i slušao, iako mu je sve već bilo jasno. Mlada žena, bledog lica i buljavih očiju a la Krupska, već je počinjala sve po drugi put. Pre nekoliko meseci našli su njenog muža išibanog do smrti, a žena je, poput uvređenog deteta, smatrala da je to pravedno. Muž, sudeći po fotografijama surovi sibirski tip, sa smešnim nosem i duboko usađenim plavim očima, vrlo dugo je mazio i pazio svoju ženu Larisu. „Bio je vrlo dobar i brižan na početku“, jecala je Larisa, a Inokentij je nepoverljivo pogledavao fotografiju. „A onda je postao nestašan... Znate na šta mislim...“ Inokentij je, ma kako to bilo paradoksalno, pripadao onom delu ruskog stanovništva za koji je reč „nestašan“ u kontekstu supružnika označavala najpre neke originalne seksualne aktivnosti, ili još banalnije – varanje. Očigledno je njegovo lice izražavalo određenu zbunjenost, pošto je Larisa spustila glavu i nastavila skoro šapatom: „Počeo je da me bije, eto šta! A imam dvanaestogodišnju ćerku iz prvog braka, tuđini smo ovde, gde da odemo? I molila sam ga – tuci, ali da devojčica ne vidi! Ma kakvi! Malo nešto nije raspoložen – odmah pesnicama. A bila sam šef knjigovodstva, više od njega sam zarađivala! Stalno sam morala da skrivam modrice. Čak sam i smislila frizuru neku, poput čupave pudlice, tako da mi se ne vide ni čelo ni vrat. Tukao me je kao da je trenirao na meni, kao da sam vreća za boks. Kažem mu: Serjoža, ali zašto? A on bi mi trezan sve tako objasnio naučno: ja, kaže, Laročka, nisam zao čovek, pa znaš me! Samo sam plah. Ne mogu da se borim protiv besa, kao da me neki đavo obuzme...“


Na sekundu je upravila pogled ka Inokentiju i odmah ga spustila, pošto se susrela sa njegovim, punim užasa i saosećanja. „To se često dešava“, nastavila je, pokušavajući da nađe bar neko objašnjenje. „Kažu, treba se na početku malo strpeti, možda će se smiriti. I ja sam trpela. A i volela sam ga. A onda sam jednom pozvala policiju. Kad su videli kako mi se niz lice sliva krv, samo su rekli: pa, snalazite se sami, gospođo, ne mešamo se u tuđe stvari... Posle toga počeo je razumnije da me bije – u stomak, grudi, tamo gde se neće videti. Razmišljam ja, a da mu rodim detence, možda će biti mirniji? Zatrudnela sam. I stvarno, bio je tiši. Porodim se. A sinčić nam razdražljiv, plače po celu noć, a stan mali, nemaš gde da pobegneš. Pa šta je drugo mogao da radi? Bio je umoran, nervozan i... Pa, ponovo je počeo da me bije, a ja ne smem ni da viknem, plašim se da ne probudim sinčića.“ Larisa je pričala brzo kao da je želela da što pre ispriča ono najstrašnije. „Jednom me je istukao, krvarila sam, i znate, baš je bilo strašno, koliko se sećam, dete sam držala. Kasnije sam mislila da je možda i bolje tako, da nas oboje ubije odmah. Šta će mu da živi u ovom košmaru? A jednom... jednom sam ga ostavila sa sinčićem u kupatilu, sve igračke sam donela, samo da bude tu blizu, da ga pričuva. Otišla sam u kuhinju da spremam večeru i onda...“ Larisa zape i spusti glavu još niže. „Trenutak.“ Izvadila je maramicu i stavila je na usta. „Jeste li dobro?“, Inokentij je ustao od stola i nagnuo se iznad nje. Larisa je samo odmahnula glavom. Otvorio je kuhinjski ormarić, našao čašu, sipao joj vodu iz plastične flaše na stolu, pružio joj. Jedva je popila vodu, grlo joj je bilo grčevito stegnuto. „To je za cveće“, rekla je naposletku. „Molim?“, nije shvatio Kentij. „Dali ste mi vodu koju ostavljam za cveće.“ „Ah... oprostite.“ „Ma ništa, nije otrovna. Ubio je mog dečkića, eto šta je bilo!“ Inokentij zadrhta, a Larisa ga pogleda od glave do pete, tužno, utučeno, kao da se maločas nije pet minuta tresla od nečujnog ridanja. „Ne znam kako se to desilo, da li se moj sin sam okliznuo i našao se glavicom ispod vode, ili ga je on držao. Ali jedno je sigurno – nije pomogao. Očigledno nije mogao da trpi plač, a tući tako malo, osmomesečno dete nije isto kao tući ženu


poput mene, i to čak ne naročito krupnu: ne znaš da li ćeš je potrefiti iz prve. Ja sam tu već kao luda otrčala u policiju, podnela prijavu, uradili su veštačenje. I sud je bio.“ Zaćutala je. Zatim je pogledala Inokentija pravo u oči. A njene oči bile su prazne, bezizražajne. „Oslobodili su ga. Zbog odsustva elemenata krivičnog dela. I odmah ga pustili... Nisam htela da ga pustim u kuću, pa sam u međuvremenu promenila i bravu. Al’ on tu otišao dole kod komšije, majstora, platio mu i razbio vrata. I tad je počeo da me bije kao nikad pre. Tad sam već vikala – koga sad da pazim da ne probudim? Komšije su pozvale policiju, i odveli su ga. Trebalo je da ga puste narednog dana. Pokupila sam stvari i rekoh, vraćam se na selo kod mame. Biću malo tamo. Samo da ne dođe i tu. A kroz nedelju dana našli su ga u kanalu negde van grada.“ I prvi put se iskreno široko osmehnula Inokentiju: „Psu – pseća smrt.“

LUBJANSKI PROLAZ Maša Maša se prvi put našla u kancelariji pravog impresarija. Pravi impresario nosio je prezime Konjinov, blistavu svilenu košulju i špicaste cipele, na koje se Maša kiselo namrštila. „Ne razumem... Šta, zar se slučaj Lavrentij i dalje rešava?“, izgovorio je pištavim glasom, i Maša je začuđeno pomislila kako neko ko ima tako histeričan falset može da radi sa pevačima. Zar njima, kao profesionalcima, intonacija i boja glasa nisu vrlo bitne? „Da, tražimo ubicu“, odgovorila je, ne primetivši kako nesvesno prilagođava glas: govori niskim kontraaltom i laskavim tonom. „Oprostite što vam oduzimam vreme. Ako je moguće, želela bih da saznam što više o Lavrentiju, ne kao o pevaču, već kao o čoveku.“ „O bože, opet iz početka“, umorno je uzdahnuo Konjinov i zabacio noge na sto. „Šta ja mogu da vam kažem o Lavrjuši! Nisam mu bio ljubavnica, a prijatelji smo bili samo u poslovnom smislu. Pomagao sam mu, i to mnogo, ali bilo je jasno


i Lavriku i meni da će, kad ga budu, otpisali, i naše prijateljstvo isto tako, s oproštenjem, biti otpisano... A imao je potencijal da postane velika zvezda.“ Konjinov je pokazao rukom u pravcu jednog od bezbrojnih sjajnih plakata koji su krasili zidove njegove kancelarije. Na nizu plakata velikim žutim slovima bio je ispisan natpis LAVRENTIJ. Bleštavi srebrni sako, a iznad njega – izduženo lice muškarca sa vilicom bez karaktera. „Žene su umirale za njim, kao za Magomajevim40“, rekao joj je u poverenju Konjinov, a Maša je sa razumevanjem klimnula glavom. „Pokazaću vam.“ Konjinov je pritisnuo nekakvo dugme na upravljaču koji je stajao na stolu, i beli zid naspram njega pretvorio se u ogroman ekran. „Kakav projekat su zasr... Izvinite, izgubili!“ Maša je htela da pita da li pod „gubitkom“ podrazumeva smrt popularnog pevača Lavrentija u blatu koje se formiralo nakon pucanja cevi u Lubjanskom prolazu, ali je oćutala. A na ekranu se odigravao Lavrentijev nastup u crnoj košulji sa cirkonima, erotski otkopčanoj na ćosavim grudima. „Zvao sam te celog dana, i ceo dan sam kao sen“, pevao je Lavrentij nesigurnim tenorom, i Mašu je uvredilo poređenje sa Magomajevim. Istina, publika, koju su u prvim redovima prevashodno činile žene, bila je prilično aktivna. Nešto su uzvikivale, pevale i plesale, a kamera je zabeležila i jednu devojku, svu u suzama, sa mrljama od razmazane maskare. „Mogao sam da napravim Dimu Malikova od njega, vidite taj osmeh!“, Konjinov je skoro zaljubljeno gledao snimak svog štićenika. Lavrentijev osmeh stvarno jeste bio lep: ravni beli zubi, rupice na obrazima, blago osenčene od koje se vragolasto cakle. Maša je shvatila da joj je pevač odbojan gotovo na fizičkom nivou. „Imate li neki intervju sa Lavrentijem?“ pitala je. „Naravno da imamo! Naravno! Zamoliću da vas isprate do naše bioskopske sale i tamo možete sve pogledati.“ Bio je neskriveno srećan što se opraštaju. Stisnuvši vlažnu, meku ruku impresarija, Maša je pošla za dugonogom sekretaricom do bioskopske sale i odbila ljubazno ponuđenu kafu. 40

Muslim Magometovič Magomajev (1942 – 2008), operski pevač azerbejdžanskog porekla. (Prim. prev.)


Gledala je u ekran na kom su se smenjivali klipovi, kratka pitanja koja su mu postavljali na kraju koncerta: „Šta mislite o našoj publici iz Nižnjeg Novgoroda?“ „Oh, mislim da su to najzahvalnije obožavateljke u Rusiji...“ Pitanja postavljena u šminkernici pre izlaska na binu: „Po čemu se vaš novi program razlikuje od prethodnog?“ „Samo najbolje pesme, nove i stare!“ Pitanja u studiju na Dan zaljubljenih: „Recite nam, Lavrentiju, jeste li zaljubljeni?“ „Ne, i dalje čekam onu pravu.“ Maša je već počela da gubi nadu. Uzela je da pogleda sve, nadajući se da će Lavrentij u nekom intervjuu pružiti bilo kakvu informaciju o sebi, makar zbog toga što su javne ličnosti sklone egzibicionizmu. Neku informaciju za koju će se zakačiti i pomoću nje izvući iz duboke lisičje jazbine uzrok zbog kog je nepoznati ubica izabrao da baš pop pevača ubije na tako netradicionalan način, na mestu koje se podudara sa Maslinovom gorom u Jerusalimu. Ali sve je bilo uzalud: idiotska banalna pitanja dobijala su do vulgarnosti banalne odgovore. To joj je ličilo na stoni tenis u kom je loptica obostrane ograničenosti skakutala od novinara do zvezde i nazad. Sedela je u mračnoj sali oko pola sata i već je htela da izađe na svež vazduh – bilo joj je muka od Lavrentija i njegovih zlatnih i srebrnih sakoa – kad su iznenada, u jednom od direktnih prenosa, Lavrentiju uputili pitanje o roditeljima. Zabacivši se u fotelju, pevač je nadmeno govorio o svojim korenima. Jasno, imao je plemićke korene (a ko bi i posumnjao, pored tako aristokratskog izgleda?), roditelji su mu umrli još kad je bio beba, ostavivši za sobom samo jednu srebrnu tabakeru sa monogramom, od koje se nikad ne razdvaja (tabakera je bila izvađena iz džepa i pokazana pred prisutnima). Isto tako je bio prikazan i akvarel Poljenova, na kom je slikar ovekovečio imanje u okolini Moskve, koje su boljševici njegovoj porodici eksproprisali (ovu reč je pevač izgovorio iz dva pokušaja). Blago ironični novinar postavio je još nekoliko pitanja o plemenitim roditeljima, o mestu gde su sahranjeni (ispostavilo se, na Novodevičjem groblju), a zatim, vidno zadovoljan, predložio je gledaocima i zvezdi da pogledaju jedan prilog. Ne, čak ne prilog, nego, takoreći, priloščić.


A priloščić je bio vrlo interesantan: prikazana je četvorospratnica iz epohe Nikite Sergejeviča Hruščova. Izgledala je obično: kao neglamurozno mesto za život neglamuroznih stanovnika. Ispred zgrade su cvetale višnje. Po njima, a pogotovo po specifičnoj nijansi plave boje neba, moglo se zaključiti da se četvorospratnica nalazi negde mnogo južnije od Moskve. Na klupi ispred jednog od ulaza sedelo je dvoje staraca. Razmenjivali su zbunjene poglede dok se kamera polako približavala, hvatajući detalje: staričinu izbledelu svetloplavu haljinu od krepdešina, noge oteklih zglobova, ugurane u svetlosmeđe sandale iz perioda osamdesetih. Starčeve pantalone boje peska od čvrstog svilenog platna, otrcane sandale, vrečasti sako... I belu, očigledno svečanu košulju, u čiji je okovratnik utonuo naborani vrat sa izraženom jabučicom. Kamera je nemilosrdno smanjivala rastojanje dok nisu ostala samo lica: starci su ličili jedno na drugo kao brat i sestra: istovetni veliki nosevi, stisnute usne, i mala mreža kapilara na dobrodušnim licima. Kamera se blago pomerila u stranu, u vidno polje upao je novinar iz Moskve, koji je u svojim modernim uskim farmericama izgledao smešno, kao cvrčak. „Kapitolina Saveljevna, Viktore Saviču“, počeo je laskavo, „ceo život ste zajedno radili kao moleri. Kapitolina Saveljevna“, obratio se starici, „kažite nam nešto o vašem sinu.“ Starica se zbunjeno osmehnula i sa mekanim ukrajinskim izgovorom celoj državi ispričala, kako oni vole Lavrušenjku i kako se ponose njime – jer sad je on postao veliki čovek, živi u Moskvi, peva na televiziji. Kapitolina je izvadila porodični album, izlizan po uglovima. Pred budnim okom kamere smenjivale su se fotografije Lavrika bebe, čupavog mališana, bubuljičavog mladića. Kapitolinin glas je u pozadini nežno komentarisao svaki snimak. Zatim je izvukla i drugi album, u njemu se Lavrentij pojavio već kao pop zvezda: isečci iz Karavana istorije, Komsomolke, Radnice... „Najseksepilniji“ pevač na ruskoj estradi, pobednik takmičenja Mister osmeh, nagrada Trijumf, nije baš sasvim jasno za šta... „Samo, ne viđamo više našeg Lavrušenjku“, požalila se Kapitolina reporteru. „Otkako je otišao u Moskvu, više nemamo njegov telefon. Vidimo ga na televiziji – eto, živ je, zdrav, onda je i neku devojku imao, lepu baš, isto pevačica. Ali zbog nečega su se razišli. A mi bismo tako voleli da dobijemo unučiće...“ Dirljivi prilog prekinuo se na krupnom planu njegovog oca – u uglu oka bila je skrivena mutna staračka suza. Uz idiotski gromoglasan aplauz ponovo je


prikazan studio, a kamera se zaustavlja na Lavrentiju, preletevši preko oduševljenih obožavalaca. „Sve je laž!“, povikao je pevač, čak mu se i sako nakostrešio od besa. „Laž i provokacija. Pred sud ću vas izvesti!“ Lepi tenor pretvorio se u ciku, a ispod šminke su počeli da izbijaju crveni pečati. Najčudnije je što je zaista, gledajući ga, bilo teško poverovati da je sin svojih roditelja. Gadljivo se namrštivši, Maša je ugasila emisiju i izašla iz sale. Pozdravila se sa asistentkinjom i rekla da neće više uznemiravati gospodina Konjinova, i da će sama otići.

Sa Kentijem se videla tek uveče: došao je po nju nakon poslednjeg „sastanka“ sa poslednjim akterom Nebeskog Jerusalima, dao joj kasete sa svojim zapisima. Sela je u kola gledajući pravo ispred sebe na grad koji je počeo da uranja u tamu, a u glavi je sve vreme čula pištavi glas i videla lica dvoje staraca. „Nikada neću imati decu“, odjednom je rekla i osetila kako joj se Inokentij približio. „Zanimljivo, i ja sam došao do istog zaključka posle današnjeg razgovora...“ Maša je okrenula glavu, zagledala se u Kentijev bledi pravilni profil. „Neka teška priča?“ Inokentij nije ništa odgovorio, samo je iskrivio usta i Maša je razumela – priča koju je tek trebalo da čuje bila je sigurno istinski teška. Inokentij je bio neuobičajeno ćutljiv, a oči... oči su mu bile više nego umorne. Iscrpljene. Maša na tren oseti sažaljenje prema njemu. Dečak koji ceo život provodi u knjigama proučavajući odavno nestale običaje, čiji je zagušljivi smrad razneo vetar vremena stolećima ranije... A u sadašnjosti je od tih epoha ostalo samo ono lepo: petokupolne crkve koje blešte na suncu, ikone svetitelja sa uskim licima. Jadni Kentij, pokajnički pomisli Maša. Baš nije imao sreće sa drugaricom iz detinjstva. Od prefinjenog društva kolekcionara – do same srži ljudske niskosti. Sa osećanjem krivice dotakla je njegovu ruku na volanu – kako su ipak predivni ti odnosi započeti u školskom uzrastu. Razumete se i bez reči. Maša je duboko uzdahnula i odškrinula prozor – prolazili su pored Lenjinskih brda i večernji vazduh bio je zadivljujuće svež. Maša je sklopila kapke i – zaspala.


Nije osetila kako se Inokentij, zaustavivši se na jednom semaforu, okrenuo ka njoj licem, nalik na džokera: s jedne strane bilo je obasjano plavim svetlom uličnog osvetljenja, a na drugom obrazu odražavala se crvena boja semafora. Kentij je posmatrao Mašu, oči su mu delovale mračno. Šta se krilo u njima? Nežnost? Ljubav, nakon toliko godina već umorna od same sebe? Crveni odsjaj na obrazu zamenio je zeleni, pa opet crveni... A Inokentij je Mašu gledao i gledao bez prestanka, i nije mogao da je se nagleda.

Andrej Andrej je pozvonio na vrata presvučena kvalitetnom braon kožom. Nije ga začudilo što se umesto zvona razlegao cvrkut sličan pesmi slavuja. Đavo nek nosi ovog ljubitelja lepog života! I njegovu drugaricu – Mašu, njegovu pripravnicu. Inokentij mu je gotovo odmah otvorio vrata i pojavio se na pragu svog stana kao heroj Otadžbinskog rata, prikazan na portretu u prirodnoj veličini: košulja nebeskoplave boje, farmerke – očigledno da bi se solidarisao sa svojim gostom. Eto ti ga sad, pomislio je Andrej i nasmejao se u sebi. Prošlog vikenda je išao u GUM i kupio pantalone. Klasične, tamnoplave, od rebrastog somota. Koštale su boga oca, bio je besan na sebe dok je vadio novčanik iz džepa. Bio je besan, ali je svejedno izvadio novčanik jer je znao da ne može da se pred ovim pozerašem pojavi u starim farmerkama. A pošto se sad pojavio, istog momenta je shvatio da se njegov trijumf odlaže na neodređeno vreme. Kao prvo, zato što je domaćin bio pravi šmeker, pa je, da bi gostu bilo prijatnije u njegovom domu, izneverio svoju uobičajenu eleganciju. Kao drugo, jer su Inokentijeve farmerke bile takvog kvaliteta da su Andreju njegove pantalone istog momenta postale prilično nezanimljive. Zato je Andrej ponovo upao u, sada već uobičajeno, stanje besa. I kada je video u hodniku Mašu, takođe u farmerkama (jesu li se oni to dogovarali?), samo je klimnuo glavom. Osetio je kako njih dvoje razmenjuju zbunjene pogleda iza njegovih leđa, što ga je još više iznerviralo. „Prođite do sobe, ja idem načas da nešto spremim u kuhinji.“ Inokentij mu je pokazao put kroz hodnik i Andrej krenu za Mašom, trudeći se da ne gleda sa strane. Jaka stvar, idealno glatki beli zidovi, spram kojih potamnela lica na drevnim


ikonama stvaraju poseban efekat. I nameštaj – jezgrovita mešavina dizajna i antikviteta. Jarkocrvena sofa u formi kapljice, lampa sa čeličnim zavijutkom, a pored jednostavan sekreter, bez pozlate, u ampir stilu sa kožnom presvlakom preko stone daske, iza njega fotelja skladnih pregiba iz epohe Ludviga XVI, obložena istom crvenom tkaninom kao i moderna sofa. Na zidu u sobi nije bilo ikona – samo ogromna crnobela fotografija široko otvorenog oka. Andreju se nejasno učinilo da tu fotografiju već zna. Enterijer – u to je bio siguran – podsećao je na korice časopisa o uređenju kuće, koje Andrej nikad nije ni držao u rukama. Na sekreteru su bile fotografije i Andrej se zadržao na njima – nije hteo prvi da počinje razgovor. Ali, udubivši se u crnobele snimke, zbunio se – ni na jednoj domaćin nije bio sam. Već sa Mašom Karavaj. Sa desetogodišnjom Mašom, koja ko zna zašto nosi rapir i sportsko odelo, mladi Inokentij stoji preko puta nje. Maša tinejdžerka sa puštenom kosom gleda nekud u daljinu. Maša sa Inokentijem na nekoj večeri u svečanoj toaleti, nesigurno se osmehuje u objektiv. Andrej se zbunio, nakašljao, okrenuo ka Maši koja je sedela u fotelji kraj niskog stola, na kom se isticalo nekoliko različitih flaša i tri čaše. Susreli su im se pogledi i Maša pocrvene. „Inokentij je hteo da nazdravimo za uspeh u istrazi...“ „I ne samo da popijemo nego i da nešto prezalogajimo.“ Inokentij je ušao sa poslužavnikom na kom su bili poređani sveže spremljeni kanapei omamljujućeg mirisa. „Odmah da napomenem da kuvarica nisam ja. Ja sam ih samo stavio u rernu. Tako da, ne trošite se na komplimente!“ Maša se nasmejala i prva uzela sa poslužavnika raskošnu korpicu s lososem: „Hvala, Kentiju! Gladna sam kao vuk!“ Andrej je pratio Mašin primer. Smešne pretenciozne korpice bile su zaista ukusne i osetio se kao Ranjevska koja se dokopala psećeg gastronomskog raja: skoro isto kao i pas, ubacivao je u usta po nekoliko „komada“ odjednom, sa nejasnom nadom da barem ne ispušta i iste zvuke iz grla. Inokentij je u međuvremenu uz slasno mljackanje otvorio flašu vina, sipao prvo Maši, a onda upitno pogledao u Andreja. Andrej, budući da zbog prokletih kanapea nije mogao da izgovori išta razumljivo, samo je pokazao glavom na flašu viskija. Inokentij mu je napunio masivnu kristalnu čašu i stavio nekoliko kockica leda. Andrej je pažljivo


uzeo čašu, sa strahom da ponovo ne uradi nešto negospodstveno. A onda se okanuo toga, kucnuo se sa Inokentijem (koji je takođe pio viski), a zatim sa Mašom, i ispio gutljaj džonija vokera, koji je voleo, ali nije pio tako često. „Pa onda“, rekao je Andrej pogledavši skupinu. I prvi put im se osmehnuo, osećajući kako zlatni napitak nalazi put do njegovog srca i kako mu se raspoloženje poboljšava. „Šta smo novo iskopali?“ Inokentij i Maša razmeniše značajne poglede. Ali Andreja to više nije nerviralo: ljudi se znaju od detinjstva, i naravno, razumeju se bez reči. Prijatelji su. Pri-ja-te-lji. Možda mu se čak raspoloženje uopšte nije poboljšalo zbog viskija? Maša kao da je uhvatila tu njegovu naglu promenu, pa mu je odgovorila osmehom. Iz torbe je izvadila fasciklu punu sitno ispisanih papira. „Započela sam poseban dosije za svaku žrtvu. Čini mi se da bi bilo dobro ako bismo prvo uspeli da uvedemo red i nekako klasifikujemo, ili kako već, šta su to potencijalno zgrešili.“ Andrej je klimnuo glavom i prineo viski usnama. „Dakle“, Maša se još pomalo stidela, ali postepeno joj je glas postajao sigurniji i počela je staloženo da iznosi argumente, nemajući predstavu da je njeno izlaganje bilo prava kopija načina na koji je govorio advokat Karavaj. „Šta imamo? Imamo brojeve 1, 2, 3 – troje ubijenih na Bersenjevskom keju. Dva muškarca i jedna žena.“ „Broj jedan“, ubacio se Inokentij, „bio je potpuno bezazlen tip... Osim brbljanja, ne može mu se ništa prigovoriti. Ali ima tu jedan zanimljiv detalj – njegov otac je sveštenik i njih dvojica nisu bili u dobrim odnosima. Izmotavao se u crkvi tokom bogosluženja. Ukratko, bogohulio je. Ali tako, beznačajno, i iz gluposti.“ „Druga je“, Maša je usredsređeno pogledala Andreja, „optužila svog ljubavnika za silovanje.“ „Kako to?“, pitao je Andrej. „Zatrudnela je, a on nije hteo da se razvodi i...“ „Razumem. Jesu li ga osudili?“ „Ne, pustili su ga. Zamalo njoj nisu sudili za lažno svedočenje, ali na kraju su rešili da se ne petljaju. Doduše, žena je bila u sudnici i kažu da je tu pred svima proklela ljubavnicu.“


„Pa dobro, damu nije teško razumeti. Nadam se da ne sumnjamo na nju?“ „Nisam proveravala“, ugrizla se Maša za usnu, „ali čini mi se da sve to nema veze sa našom teorijom.“ Andrej se nasmešio: „E to ja govorim, činjenice prema teoriji, a ne teorija prema činjenicama. Dobro. Dalje?“ Maša blago pocrvene, i Inokentij joj odmah priskoči u pomoć: „I na kraju, broj tri – Soljanko. Profesionalni sportista, pretendent na olimpijsko zlato. Sumnja se da je podmetnuo doping svom suparniku, Snjegurovu.“ „Sumnja se?“ „Tačnije, taj Snjegurov sumnja. Kaže, u stilu, cui prodest: tražite ko bi od toga imao koristi.“ „Baš je tako rekao?“, zasmejao se Andrej. „Otprilike.“ „Pa šta na kraju imamo?“ „Imamo“, tiho je rekla Maša, „tri leša na mestu gde su u srednjovekovnoj Moskvi bili Gospodarevi vrtovi, praobraz Getsimanskog vrta. Jedan je vređao crkvu, druga je svedočila lažno, treći je oklevetao prijatelja. I svima su iščupani jezici.“ Zaćutaše. »Baš zgodno...“, Andrej nije mogao da se ne složi. „Nastavite, pripravnice Karavaj.“ „Broj četiri je pijanac nađen kod kule Kutafja, na mestu Hrama Vaskrsenja Hristovog. Broj je sveže istetoviran na ramenu. Policajac tvrdi da ga ranije nije viđao.“ „Nisam imao sreće s njim“, raširio je ruke Inokentij. „Samo sam izarčio vreme i dobro odelo...“ Zaustavio se, susrevši se sa Andrejevim ironičnim pogledom. „Sve u svemu, uzalud sam pričao sa tamošnjim alkoholnim guruom. Nisam saznao ništa, sem da je Nikolaj Sorigin bio čovek-cvetić.“ „ A to je?“ „To znači da je živeo kao biljka, votka mu je bila kao vazduh i tako dalje. Ništa ga nije zanimalo. Nije činio ništa loše. Uostalom, ništa dobro takođe. Tako neki


arhetip pijanca. I ističem, ubijen je upravo votkom, na starinski način, kako to već naš mračnjikavi Robin Hud po običaju radi...“ „Sledeći, čini mi se, bio je arhitekta Gebelaj“, rekla je Maša. „Je li to onaj što je usmrtio odjednom gomilu ljudi – konstruisao stanice metroa, a one se obrušile?“ „Taj.“ Maša pogleda pravo u oči Andreju, i ne izdrža: „Andreju, ja sam u stvari ubeđena da je serijski ubica on! Čak se nismo ni uhvatili da razotkrivamo njegove grehe – sve je već jasno. Bilo je na stotine žrtava. Dokazano je da je arhitekta kriv. Ali su povukli optužbu zbog amnestije. Našli su ga u stanu na Lenjivki...“ „Jafska vrata u Jerusalimu“, ubacio se Inokentij. „Umro je od iscrpljenosti, a bio je zaslužni arhitekta, dobitnik svih mogućih nagrada, bogat i poštovan. U njega je bio zariven orden. Pravo u kožu.“ Kentij je pružio Andreju fotografiju ordena koju je našao na internetu. „To je Orden časti i slave trećeg stepena, koji dodeljuju u Abhaziji za posebne zasluge. Ima sedam zrakova. Dva su bila polomljena.“ „I ostalo ih je pet“, sumorno je rezimirao Andrej i po običaju protrljao koren nosa. „Dobro, hajde dalje.“ „Dalje – uspeli smo da identifikujemo ruku.“ „Kakvu ruku?“ „Sećate li se onog slučaja od pre pola godine sa rukom odvojenom od tela i Šagalovom slikom? E ovako. Pronašli smo kolekcionara kome je ukradena ta slika. I on je identifikovao ruku.“ „Identifikovao ruku?“, Andrej ih je skeptično pogledao. „Taj čovek ima izvanredno vizuelno pamćenje“, potvrdio je Inokentij. „Prepoznao je tetovaže na ruci: u vreme kad su svedoci davali izjave, video ih je kod lopova Samuilova. Stvar je u tome što je više puta pljačkao jedne te iste kolekcionare.“ „Čini mi se da je ruka simbol“, rekla je Maša. „Ubici je bilo svejedno kog će lopova ubiti, bitno da je lopov.“ „Tačno“, klimnuo je glavom Inokentij. „Za njega je ruka znak. Znate, kao hijeroglif koji označava pojam ‘krađa’. Osim toga, lopovima seku ruke još od srednjeg veka, čak i do dana današnjeg.“ „Gde?“, pitao je Andrej. Ali Inokentij ga nije shvatio.


„Crkva Vasilija Blaženog – Sionska gora. Sećate li se da su u doba Groznog ovu crkvu baš tako i zvali: Jerusalim?“ Naravno, đavola se Andrej sećao. Odjednom je osetio kao da je dunuo neki onostrani hladni vetar. Bio je srećan što mu je Inokentij sručio još viskija u čašu.

Maša Maša nije sasvim razumela zbog čega se Andreju, u početku natmurenom, tako očigledno razvedrilo lice, ali je to u potpunosti pripisala dobrom alkoholu. Moraću da nosim čuturicu u Petrovku, zakikotala se u sebi. Ali nije mogla da ne prizna da joj je ovakav, dobronameran i opušten, Andrej postao mnogo simpatičniji. Konačno nije bio u farmerkama, a uski džemper isticao mu je odsustvo masnih naslaga. Sigurno trenira kao lud, pomislila je Maša uz blagu krivicu, stideći se svoje neiskorišćene pretplate za teretanu. Svidele su joj se i njegove ruke, dlanovi kojima je obuhvatio čašu viskija bili su neočekivano nežni – neočekivano spram njenog utiska o njemu kao neprijatnom šefu. Prsti su mu bili srazmerni sa nevelikim dlanom, gipki, prefinjeni. I pronicljive oči – kad su je posmatrale bez uobičajene razdraženosti – i uprkos plavoj boji koja joj je uvek bila malo dosadnjikava. Morala je priznati da je kapetana Jakovljeva, iako je za Mašu bio potpuni vanzemaljac, čovek sasvim druge rase, iz drugog plemena, odlikovala nekakva tamna... privlačnost, ili šta već. I Maša ga je gledala i dalje oprezno, ali i sa radoznalošću. Verovatno je imao mnogo devojaka, zaključila je i pocrvenela. Hvala bogu pa je niko nije video: Inokentij se uživeo u ulogu gostoljubivog domaćina, služio je gosta viskijem. A Maša je odlučila da više ne pije, pošto je jedna čaša bila dovoljna da joj izazove ovakve bestidne misli. „Bravo“, u tom trenutku ih je pohvalio Andrej. „Sjajno što ste identifikovali žrtvu, biće lakše naći telo. Mada, iskreno, nema ih baš mnogo bez ruke.“ „Jesi videla, Manja“, namignuo joj Kentij. „Eto ti prvog komplimenta od šefa.“ „Polaskana sam.“ Maša se nasmešila Andreju, i on joj je uzvratio očaravajućim osmejkom. Moram hitno da prekinem s pićem, pomislila je, a naglas


je rekla: „Prelazimo na guvernerovu ženu – Turinu. Ne znamo njen redni broj, ali i ona je ubijena srednjovekovnom metodom – čerečenjem. Obmotana u novine sa člankom nekog A. Šišagina, u kom on raskrinkava njeno beskrajno uzimanje mita. Nađena je u Kolomenskom, a ono se precizno poklapa sa kapelom na mestu Vaznesenja Gospodnjeg u Jerusalimu.“ „Razumem“, nakrivio je glavu Andrej, više se nije osmehivao. „I još pevač, Lavrentij“, namrštila se Maša. „Gadan tip, ljigav. Ne znam zbog kog greha je ‘utopljen’ u blatu, ali sam sigurna da je postojao razlog. Pukla je cev blizu Politehničkog muzeja, on je ležao licem okrenut nadole, sat je zaustavljen na jedanaest uveče, iako je, prema istražiteljima, smrt nastupila oko šest ujutru.“ „A šta je na tom mestu?“ „Uzvišenje koje se proteže od Politehničkog muzeja do metro stanice Kitajgorod potpuno odgovara Maslinovoj gori u Jerusalimu.“ „Jasno.“ Što su dalje išli kroz spisak, to je Andrej bivao sve ozbiljniji. Poverovao je, shvatila je Maša. Najzad je poverovao! I uplašio se. Hladnoća ubice dopire bez obzira na daljinu – on ne samo da zna naše grehe već ih numeriše i zapisuje u jedan samo njemu poznat spisak, i bira za svakog odgovarajuće mesto. Kao da plete paučinu, proračunatu, preciznu, kao eksel tabela. „Nešto mi je hladno“, rekla je Inokentiju, i on je istog trenutka otišao u drugu sobu po džemper. „Ovo oko kao da mi je odnekud poznato“, kazao je Andrej čim je Inokentij izašao. „Ne znam što. Nisam stručnjak za savremenu fotografiju.“ „To je moje oko“, rekla je Maša zbunjeno. „Molim?“ „Moje. Fotografiju je napravio Inokentij pre deset godina. Tad je bio zaluđen uveličavanjem. Bilo je užasno, mogao je, na primer da uveća moj nos do suludih razmera. Mnogo me je to nerviralo: pretila sam mu da više neću dolaziti ako budem visila na zidu u tom obliku. A oko još i nije najgora stvar, jelda?“ „Istina“, odgovorio je Andrej i nekako sa previše pažnje pogledao na Inokentija koji je ušao noseći ogromni vuneni džemper. „Čuvam ovaj džemper specijalno za Manju, večito je zimogrožljiva“, rekao je prebacujući joj džemper preko leđa.


„Razumem“ rekao je Andrej. „Nego, gde smo stali?“ „Još Kaća“, tiho je rekla Maša, i zimogrožljivo se ušuškala u džemper. „Ali to je samo pretpostavka.“ „To nije pretpostavka, Mašo“, mirno je rekao Inokentij. „Nesreća je bila nameštena. To je činjenica. Poginula je u Nikoljskoj ulici, njen obrazac je – Put stradanja u Jerusalimu. I sama si rekla da je nosila narukvice, ukupno deset.“ Maša se ćutke okrenula. Andrej je video kako se Inokentiju izmenilo lice od žalosti. On je uhvatio Andrejev pogled i tužno se osmehnuo: „Tu je još i onaj išibani muškarac. Često je tukao ženu, i možda je kriv za smrt svog malenog sina.“ „Mesto?“, pitao je Andrej. „Varvarka ili Getsimanija.“ „Broj?“ Inokentij slegnu ramenima: „Samo što sam razgovarao sa udovicom. Ona smatra da je njen muž dobio šta je zaslužio svojom suvišnom, kako ona to naziva, gnevljivošću. Bilo me je stid da pitam za broj. A možda može da se nađe u dosijeu?“ „Ima i još jedan“, zaključio je Andrej. „Ubica Jeljnik, koji je dugo držan u frižideru pre nego što je potopljen ispod leda, a onda izbačen na obalu reke Moskve.“ Inokentij je raširio oči u čudu. „Da, da, znam“, odmahnuo je Andrej. „Reka života, ekvivalent, kako se beše zove – Jordana? I izgleda da je Jeljnik, poput onog lopova, neki prototip ubice.“ „Četrnaest“, rekla je Maša. „Znači, u najmanju ruku ima ih četrnaest. A još ne znamo sve.“ „Kad smo kod brojeva“, prenu se Andrej, „jeste li iskopali nešto?“ Maša je sa krivicom pogledala svog nadređenog i opet je izgledala kao studentkinja. „Ne znam, Andreju“, priznala je. „Što više istražujem u literaturi na tu temu, to manje razumem. Drugim rečima, moramo naći neki sistem, u koji se, poželjno bi bilo, po brojevima, uklapaju sva ubistva. Nešto poput svojevrsne tablice sa rangiranjem grehova. Ali ništa nisam našla. Evo, na primer, ako bismo išli prosto prema Bibliji, grešnici su bili i carinici, bludnice, fariseji... A ne uklapaju se sve


žrtve u te kategorije! Ili, prema Danteovoj Božanstvenoj komediji: u prvom krugu pakla su nekrštena deca i moralni nehrišćani, u drugom – sladostrasnici, u trećem – stomakougodnici...“ „Dante je katolik“, tiho je izgovorio Inokentij. „Polazio je od sedam smrtnih grehova. A u pravoslavlju ne postoji pojam smrtnog greha.“ „To jest – nijedan greh nije smrtan?“, pitao je Andrej. „Ili obrnuto – svi koji postoje su smrtni. A naš ubica opterećen je čisto pravoslavnom, srednjovekovnom idejom Novog Jerusalima. U to vreme opozicija katoličanstvo-pravoslavlje bila je mnogo oštrija nego danas.“ Inokentij nije izdržao, ponovo se uhvatio svoje omiljene teme. „Katolike su nazivali latinima, a njihovu veroispovest poredili su sa jeresi. Prepodobni Teodosije Pečerski još u jedanaestom veku govorio je da ‘oni koji žive u latinskoj veri neće zadobiti večni život’. A još bliže periodu koji nas interesuje, u šesnaestom veku, prepodobni Maksim Grk govorio je kako u svojim delima razobličava svaku latinsku jeres i svaku judejsku i neznabožačku hulu’... I mrzeli su ih skoro jednako kao i raskolnike. U stvari, ne. Uvek više mrziš svoje.“ Andrej je već hteo da ga prekine, ali je iznenada shvatio da je ova istorijska digresija samo kratak predah u beskonačnom kruženju oko nepoznatog serijskog ubice, pa ipak zaćuta. „A znate li koja je bila glavna dogma oko koje su se sporili pravoslavci i katolici u srednjem veku?“, pitao je Inokentij. Maša i Andrej istovremeno podigoše obrve. „Hlebna!“, nasmešio se Inokentij. „U kom smislu?“, zbunio se Andrej. „Vidite, pravoslavni sveti oci smatrali su da se za pričešće treba koristiti kvasni hleb, a katolici beskvasni. Svako je pravio svoj. Naši su uveravali, pošto su bili poetičniji, da kvasac – kao nešto živo, sa mehurićima – simbolizuje živog Boga. Zato je naš hleb živ, a njihov, katolički, mrtav. I jadni katolici u tajni evharistije primaju mrtvog Hrista.“ „I ko je u pravu?“, Andrej se neočekivano zainteresovao za ovu teološku temu. „Mislim, nažalost, katolici. Jer Tajna večera pada na jevrejsku Pashu. A Jevreji na Pashu iz kuća uklanjaju čak i miris kvasca. Za njih je Pasha sećanje na izlazak,


na lutanje po pustinji, a kvasni hleb se lako kvari. Zato na put nose isključivo suve hlebove, kod Jevreja je to maces. I šta još? Pravoslavni – i to je sasvim ispravno – odbacuju ideju božjeg predstavnika na zemlji, rimskog pape. Da, i ovo je važna tačka“, ponovo se uozbiljio. „A to je vrlo važno za našeg ubicu: u pravoslavlju ne postoji čistilište. Odnosno, postoji samo belo i crno: raj i pakao. Nema nijansi.“ „Da, surovo“, nasmejao se Andrej, naježivši se. „Naš ruski maksimalizam“, nasmejao se i Inokentij. Andrej je odložio već odavno praznu čašu i ustao: „Hvala na gostoprimstvu, ali moram da krenem.“ Inokentij i Maša ispratili su ga do praga. Zbunjeno su se motali kraj njega sve vreme dok se nije snašao sa pertlama. Najzad se uspravio, rukovao sa Inokentijem, a Mašu pozdravio klimnuvši glavom. „Sjajno. Odlično ste sve uradili.“ „Čekajte!“, setio se Inokentij i izvadio iz džepa list papira. „Evo“, rekao je pružajući papir Andreju. „Ovde sam skicirao otprilike spisak mesta povezanih sa Nebeskim Jerusalimom. Nadam se da neće biti potreban, ali ipak.“ „Kamo sreće“ mračno se osmehnuo Andrej, preletevši pogledom spisak i stavivši ga u džep. „Bojim se da će nam i te kako trebati.“

Andrej Andrej nije imao običaj da se samoobmanjuje dugo – ako je jutros nahranio Ranjevsku, obukao nove pantalone i čistu košulju, vozio kola kao lud, ko zna zašto slušajući Radio klasiku, to je bilo jer je hteo da vidi svoju pripravnicu Mariju Karavaj. Ali, rekao je Andrej sebi, isključivo zato što se kuva ozbiljna stvar, i zato što, da nije bilo Karavajeve, teško da bi vezali sve te „ćorke“ u jedan lanac. Ispostavilo se da je pripravnica Karavaj jedna pametna glava, a to nije primetio samo on, Andrej Jakovljev, već i nepoznati ubica. Zašto bi inače za žrtvu izabrao Mašinu drugaricu? Poigrava se s njom, pomislio je Andrej. Začikava je. Izaziva je na dvoboj. I preplavio ga je iznenada talas životinjskog straha za Mašu: Đavo da nosi tog manijaka! Samo da meni padneš šaka, gade, ja bih... vrtele su mu se


nepovezane misli. Maše tu pesnicama pred mladom devojkom, a da je muškarac bila bi prpa? Znao je da nije zbog toga što ne sme. Prosto mu on, Andrej, nije bio zanimljiv. Ali Maša jeste. I izašao je iz kola, snažno je zalupio vratima sa nejasnim osećanjem uvređenosti i – može li biti? – ljubomore. Nešto je bilo među njima, između inteligentne devojke i svirepog ubice. Misaona veza nekad je jača od telesne. Ali kako je naći u toj Mašinoj, do vrha pretrpanoj glavi? Kako je zaštititi od te strašne spojnice sa manijakom? Andrej je otvorio vrata kabineta, pozdravio kolege, prišao Maši brzim korakom. „Mašo“, rekao je odsečno. Maša je podigla pogled ka njemu i osmehnula se. Osmeh je brzo nestao: načelnikov izraz lica bio je opet mračan i vrlo odlučan. Teško je disao, kao da je trčao sprint. A tako je i bilo – po stepenicama i hodnicima Petrovke. „Mašo!“, ponovio je, seo preko puta nje, pokušavajući da diše ravnomerno. „Želim da te suspendujem sa ove istrage!“ Maši nije bilo potrebno objašnjenje koja istraga je u pitanju. Prebledela je toliko čak da su joj oči uokvirene dugačkim trepavicama, činilo se, postale tamnije. „Zašto?“, tiho je upitala. „Šta radim pogrešno?! Zašto vam se toliko ne dopadam?“ „Glupača!“, progunđao je Andrej. „Tako pametna, a tako glupa! Šta ti misliš, da se ovde bavimo glupostima?! Ubio je tvoju drugaricu, razumeš li?! Ušao je u tvoj stan, obukao je u tvoju odeću, smestio u tvoja kola i poslao pravo u stub! On zna ko si ti! Neću da rizikujemo tvoj život! Imaš vrlo malo iskustva, još ti se nije razvio ‘profesionalni strah’, njuh, zahvaljujući kome bi prepoznala opasnost. A i on se razvija samo s vremenom...“ „Ali zato sam ja uspela da dokučim logiku njegovih ubistava!“, besno je prošaputala Maša. „Imala sam dovoljno znanja i intuicije za to, za razliku od svih vas! Ako je ubio moju prijateljicu, znači da je hteo nešto da mi saopšti, to je poruka! Serijske ubice često podsvesno žele da budu uhvaćene! Ako ne primim i ne dešifrujem taj rebus, ispašće da je Kaća umrla uzalud!“ „O tome ti upravo i govorim!“ povikao je Andrej. „Ovo nije igra! Ubiće te zbog tvojih nekih grehova, samo njemu poznatih. I ubiće te na neki srednjovekovni, uvrnut i izopačen način! A kriv ću biti ja!“


„Ne brinite“, suvo je odgovorila, skupljajući dokumente u torbu. „Niko vas neće ni za šta kriviti. Osim za nezahvalnost.“ I brzo izađe iz kabineta. „Karavajeva!“ graknuo je Andrej za njom, ali ona čak nije ni usporila korak. Ta idiotkinja, tvrdoglava ko mazga. Svejedno će rovariti o ubici, čak i ako joj zvanično zabrani. Andrej uze jaknu i jurnu za njom. Nije čak ni primetio kako su u kabinetu svi zamuknuli i ispratili ga začuđenim pogledima. Maša je već izlazila iz zgrade kad ju je sustigao, uhvatio za ruku i ćuteći povukao ka svom automobilu. Maša se nije opirala, išla je pored njega i gledala u stranu. Otvorio je vrata auta, gurnuo je na sedište, oštro, razjareno pokrenuo kola. „Idemo u mrtvačnicu“, rekao je kroza zube, iako ga nije ništa pitala. „Još jedna žena stradala je za vikend.“ Uhvatio je njen jedva čujni uzdah. „Možda i nije ‘naša’, ali živela je na adresi koju je tvoj drug iz detinjstva izdvojio kao mesto povezano sa Nebeskim Jerusalimom.“ „Gde?“ „Puškinov trg.“ „Tačno“, uzdahnula je Maša. „Beli grad. Treća tvrđava posle Kremlja i Kitajgoroda. Sagrađena je krajem šesnaestog veka i, po uzoru na Nebeski Jerusalim, imala je dvanaest kapija. Sretenjska vrata nalazila su se tu gde je danas Puškinov trg.“ „Slušaj“, Andrej je, u krajnjem rastrojstvu, isekao jedna kola sleva, „imam utisak da je u Moskvi, kud god da makneš, svuda taj Novi Jerusalim!“ „Ima mnogo takvih mesta. Uopšte, ceo istorijski centar u većoj ili manjoj meri“, složila se Maša. „Ranije se više trudio i izlagao se većoj opasnosti kako bi leševe ostavljao na važnim mestima, kao što je Crkva Vasilija Blaženog. A sad, mislim da zna da smo u toku, i jednostavno bira odgovarajuća mesta, bliža žrtvama...“ „Kako?!“, Andrej naglo zakoči. „Kako ti znaš da on već zna da mi znamo? Uh! Sad me valjda razumeš!“ Maša slegnu ramenima: „Tako mi deluje.“


„Eto! Baš sam o tome i govorio!“, zaurlao je Andrej. „Kad ti tako deluje, znaš li sad šta treba da radiš?“ Andrej i Maša su već stajali, on sa jedne, ona s druge strane automobila, i posmatrali se ozlojeđeno. Pošto je shvatio smisao tek rečenog, Andrej je opet otpljunuo: kakve se stvari zbivaju kada takav ateista i bezbožnik kao što je Andrej Jakovljev govori samo o krštenju, gresima i simbolima Nebeskog grada? „Pa hvala ti, baš ti hvala!“, brundao je sebi u bradu, dok je ulazio u mrtvačnicu, ne stigavši čak ni da proveri da li Maša ide za njim.

Maša Kome on to zahvaljuje?, pitala se Maša. Našem ubici? Još se nije oporavila od jutrošnjeg stresa kad ju je zamalo izbacio iz Petrovke isključivši je iz istrage. Ludak! Prostak i grubijan! Mada, naravno, i sama je razumela da ubica nije mogao da naleti na Kaću tek tako, slučajno. Na putu do njenog stana. Dakle, on zna za nju, zna je... Ova misao ju je plašila, a istovremeno ju je preplavljivao talas uzbuđenja, kao psa goniča, praćen drhtavicom u vrhovima prstiju. Uhvatiću te, već hiljaditi put je ponavljala nevidljivom protivniku. Nemaš ništa protiv, zar ne? Umorio si se od dokazivanja bezdušnom svetu da si u pravu. Zbaci teret s leđa, strašni nevidljivče! Maša se čak osvrnula oko sebe – u slučaju da se on ipak pojavi. Ali ne, pravo pred njom uzdizala se zgrada mrtvačnice, Andrej joj je pridržavao vrata. A iza leđa je brujala i hučala letnja moskovska ulica. Dok su išli po veselom žutom linoleumskom podu u hodniku, Maša se trudila da ne misli o tome šta će videti. Prvo su ugledali upadljivu Pavlovu figuru, koji se upravo spremao da izađe na pauzu za pušenje. Andrej ih ukratko predstavi jedno drugom, i mrtvozornik se galantno nakloni. „Jakovljeve, jel’ uvek ovako imaš sreće sa pripravnicima?“, pitao je i odjednom se predomislio za pauzu. „Ne baš“, promumlao je. „Srećom.“ „Grubijan“, Pavel se intimno nadneo nad Mašino uho. „Ali ispod neprivlačne kore kuca dobro i plemenito srce.“


„Uvek je tako“ požalila se Maša, odmah prihvativši njegovu igru. „Ako je srce dobro, onda je kora neprivlačna. Gde je tu pravda?“ „U bajkama Šarla Peroa“, ozbiljno je odgovorio Pavel. „Baš ih sad čitam mom najmlađem sinu. Tamo se čudovište dobrog srca, doduše tek pred kraj, ali svejedno, ipak pretvara u princa. Da bi se to desilo, treba ga poljubiti, hoću da kažem, to čudovište. Iako je ono prilično gadno.“ Paša se nasmešio. „Mašo, a da poljubite Jakovljeva? Možda će se preobraziti? Bar će delimično odavati prijatan estetski utisak, budući da su unaokolo sve leševi, leševi, i svi odreda tako, znate, odvratni... Fuj!“ Maša se nasmejala, a Andrej se okrenuo prema njima licem crvenim od besa: „Dosta brbljanja, Rudakove! Šta se desilo našem lešu?“ „Moram priznati da je vaš trup postao selebriti kod nas. Vrlo specifičan metod ubistva. Ali hajdemo prvo u moju ćeliju.“ Pavel širokim gestom ukaza dobrodošlicu. Ušli su u salu za obdukciju, gde ih je pod belim pokrivačem već čekao „njihov“ leš. Pavel krajičkom oka pogleda u Mašu, koja je odmah pozelenela. „Hm... svakako vam neću pokazivati sve. Nije baš prijatan prizor, čak ni za iskusno oko. A još da to gleda tako mlada dama... Evo, pokazaću samo ručicu“, i on čedno pridignu kraj pokrivača koji je skrivao ruku. Kakvu ruku! Kože nije bilo nimalo, a na nekim mestima videla se kost – nije bilo čak ni mesa. Maša vrisnu i grčevito se zari u prebledelog Andreja. „Šta je ovo?“, pogledao je Pašu. „Ne usuđujem se da sam zaključujem, nisam entomolog.“ „Ko?“ „A... stručnjak za bube i ostale insekte. To su mravi. S moje tačke gledišta, potpuno trivijalni. Uzeo sam ti desetak, stavio u teglicu. Ispostavilo se da mravi nisu baš vegetarijanci...“ „Hoćeš da kažeš kako je umrla od ujeda mrava?“ „Ne.“ Pavel je skinuo rukavice i prešao umorno rukom preko čela. „Obavio sam obdukciju: srce joj nije izdržalo. Kolege koje su otišle na lice mesta rekle su da je tamo vrvelo od tih stvorenja. Jeli su je živu, i niko nije čuo – izgleda da su zidovi zvučno izolovani. Ta žena je dodatno zarađivala za život kao medijum ili vračara.


Mušterije je primala kod kuće. Zato zidovi ne propuštaju zvuke, odgledno nije želela da je čuju susedi. Pa, i nisu je čuli. Slušajte, svakako vam ne mogu više reći, idemo ipak da zapalim, hm?“ I Maša i Andrej su se složili. Krenuli su prema izlazu, Maša je skoro trčala. Izletela je na ulicu i bez objašnjenja odjurila iza ugla. Povratila je. Andrej ju je našao nakon nekoliko minuta: nezasito je udisala zagađeni vazduh. Pružio joj je starinsku – veliku, kariranu – maramicu. Maša je samo zahvalno klimnula glavom. „Hajdemo“, rekao je Andrej. „Eto ti još jedan razlog zašto nisam hteo da se baviš ovim slučajem. Generalno, gledati leševe je još i super. Ali naš tip njima tako barata da taj prizor posle nije za labilnije mrtvozornike.“ „Nisam se pozdravila sa Pavlom“, tiho je rekla. „Nema veze, shvatiće. Sedaj u kola.“ Pošli su ćutke. Kad su se zaustavili zbog gužve, Andrej je pogledao Mašu: lice joj je bilo bledo, a ispod očiju su joj se odjednom pojavili tamni kolutovi. Ophrvao ga je snažan osećaj krivice. „Izvini što sam hteo da ti oduzmem slučaj“, izgovorio je na kraju. „Bojim se, mnogo...“ Zapeo je. „Za tebe. Ovakav slučaj ne treba da bude prvi, shvataš. Najbolje bi bilo da ga za ceo detektivski život ne dobiješ, a ti si tek pripravnica.“ Hteo je da doda još i da je apsolvent prestižnog Pravnog fakulteta, iz porodice intelektualaca, razmažena devojčica, koja o mravima zna samo iz basne Ivana Andrejiča Krilova Vilin konjic i mrav. „Nisam imala tako vedro detinjstvo kako ti zamišljaš“, rekla je Maša kao da je čula njegove misli. „Hm, da, da“, složio se Andrej, ali bilo je jasno da joj nije poverovao. Jer je pretpostavljao da im se pojmovi o vedrini i nevedrini detinjih dana razlikuju. Dovezao ju je do kuće, čak ju je ispratio do stana, za šta mu je Maša bila zahvalna: nije osećala noge i malo joj se vrtelo u glavi. „Eto“, rekao je, skoro je ponevši do vrata. „Odmori se. Sutra će biti dosta posla, i... Da! Zamoli roditelje da promene bravu, u redu?“ Zatim krenu brzo niz stepenice. Maša je htela da ga pozove, da mu kaže... Šta? Hvala ti što brineš o meni iako nisi dužan, niti ti je nešto naročito do toga. Hvala što si bolji nego što sam očekivala? Ili još besmislenije: znaš, tako sam spokojna


pored tebe, odavno mi nije bilo tako s nekim. Odavno – verovatno otkad nema tate... Ali Maša je samo okrenula ključ u bravi i ušla – skoro upala – u tišinu i uobičajeni polumrak u hodniku.

PUŠKINOV TRG Maša Maša se nasmejala i istog trena opomenula sebe: ironija nije bila umesna na mestu zločina. Svejedno, teško je bilo suzdržati se. Stan Ale Kovaljčuk, ili Adelaide, kako je sebe prozvala, bio je otelotvorenje kiča: pozlata posvuda, kitnjasti zavijuci, neka vrsta novoruskog baroka. Andrej je istraživao onu sobu u kojoj je izvršeno ubistvo, gde je Adelaida primala svoje „klijente“. Nije pustio Mašu unutra, čak je zatvorio vrata. Ali miris truljenja – strašan, sladak – ipak je dopirao do nje. Nije pružala otpor. Inače je rešila da Andreju ne protivreči. Koliko je moguće. I da svađu počinje isključivo oko važnih stvari, kao dokaz da je nesumnjivo u pravu. Maša je prešla rukom preko baršunastog jastuka na kauču, čak je i sela: kauč se mekano ulegao pod njom – domaćica je očigledno ugađala sebi, kao da nije htela disciplinu ni u nameštaju, nikakve prave naslone, tvrda sedišta, nego samo prijatno na dodir, samo toplo i nežno. Evo i na stočiću za novine ležali su ljubavni romani sladunjavih korica – kao da je Adelaida htela da joj i u mozgu sve bude u punom skladu sa enterijerom: isto tako ružičasto i neopterećujuće za glavu, kao kauč za telo. Maša je odjednom po nečemu zaključila da detinjstvo njoj nepoznate Ale Kovaljčuk nije bilo med, čim je ovako „dodavala“ slatko u zrelom uzrastu. Maša se naslonila čelom na prozor i pogledala Puškinov trg: prozor je bio od trostrukog stakla i nijedan zvuk nije prodirao do stana, zbog čega su ljudi i automobili koji su jurili po Tverskoj izgledali potpuno nestvarno, poput priviđenja u besmislenom kolu. Iza leđa je začula korake, ali nije se okrenula. Andrej je stao kraj nje, takođe je pogledao naniže. „Hm. Kao mravi.“ Oboje uzdrhtaše, setivši se dlana oglodanog do kosti.


„Puškinov trg ranije se zvao Strasni“, tiho je rekla Maša. „Nisam znao“, priznao je Jakovljev i pogledao je sa iščekivanjem. „Strasni“, objasnila je, „od ‘Hristove strasti’. Strast je na staroslovenskom označavala stradanje, muku.“ Maša odmahnu glavom, trudeći se da otrese beskonačan niz asocijacija koji se uspostavljao u njenoj glavi s povodom i bez povoda. „Hajdemo do kuhinje, da ti pokažem nešto.“ Andrej je izašao iz sobe. U kuhinji je pravo na stolu stajala stolica okrenuta nogarima uvis. Nimalo se nije uklapala u ostatak nameštaja od tamnog drveta. Stolica je bila pohabana, očito izrađena u nekoj fabrici nameštaja u Belorusiji, i po svoj prilici, bila je doneta iz neke institucije. Andrej ju je okrenuo tako da Maša vidi metalnu tablicu sa brojem „15“ sa druge strane naslona. Maša uzdahnu, a Andrej se mračno nasmeši. „Idemo odavde“, rekao je. Izašli su iz stana bezmalo trčeći, i zatvorili za sobom teška vrata. „Znaš“, Maša se spuštala iza Andreja, trudeći se da uhvati ritam s njim, ali je zaostajala nekoliko stepenika, a pogled bi joj je uporno naletao na kratko podšišano teme i to joj je odvlačilo pažnju, „proverila sam broj Rama Caristi, predmeta vezanih za Hristovo stradanje.“ Andrej malo uspori, a Maša požuri da objasni: „To su oruđa Hristovog mučenja: stub, bič, trnov venac... Po broju, uklapa se, ali...“ Andrej odgovori: „Hm, ali Hristos nije grešio.“ Vrata na spratu niže se otvoriše i iz stana izađe devojka u ružičastom ogrtaču. „Da“, složila se Maša. „Ali Jerusalim je mesto gde je bilo stradanje, pa sam pomislila...“ Andrej stade u trenu kao ukopan, a Maša se u zaletu zari u njegova leđa. „Izvini“, uhvatila se za ogradu kako bi povratila ravnotežu. Malo je porumenela zbog toga što se sekundu ranije grudima priljubila uz Andrejeva leđa. Ali on nije reagovao, nije se čak ni okrenuo. Maša utom primeti da se i devojka u ružičastom zaustavila i da gleda u kapetana. I podsmeh je zamenio zaprepašćenost na njenom uskom, lutkastom licu. „Zdravo, Andrjuška, koliko leta, koliko zima!“ otegnuto je zapevala devojka visokim sopranom.


Andrej je ćutao, a Maša se uplašila pošto se tiho spustila dva stepenika niže i videla njegovo lice – toliko je bilo bledo. „Zdravo“, rekao je najzad suvo. Maša je sve vreme čekala da je predstavi, ali je shvatila da Andreju sad nije do kurtoazije. „Nisam pretpostavljala da ćeš se i ti naći u Moskvi posle našeg Muvosranska“, razvukla je nepoznata devojka. Bez ustručavanja ga je osmotrila od glave do pete. „Možda nije trebalo da te ostavim posle škole, hm?“, vragolasto je namignula. Andrej je i dalje stajao, namrgođen, ćutke, kao da je progutao jezik. Prepustivši se naletu, Maša ga odjednom uze za ruku, što on, izgledalo je, nije ni primetio. Ali je zato primetila devojka i prvi put je pogledala Mašu. Imala je zaštitnički stav, iako je devojka bila na podestu ispod njih. Na sekundu – samo na sekundu – Maši je bilo žao što nije danas obukla nijednu od onih skupih stvari koje joj je majka kupila u nadi da će njena ćerka nekad reagovati na zov mode. Odmah se ispravila, sišla na podest kraj nje i pružila devojci ruku: „Dobar dan, ja sam Marija. Marija Karavaj.“ Devojka nije očekivala rukovanje41. Očigledno su se tamo gde je živela i radila pozdravljali odsečnim klimanjem glavom. „Raja“, rekla je devojka i mlitavo stegla Mašine prste. „Drago mi je“, osmehnula se Maša osmehom kakav ima njena mama kada joj nije baš sasvim prijatno, ali se drži. „Htela sam da vam zahvalim. Jer, da niste tada raskinuli sa Andrejem“, Maša posedničkim gestom približi sebi skamenjenog šefa i uze ga podruku, „mi nikad ne bismo bili ovako srećni. Još jednom – hvala mnogo! A sada, izvinite, treba da naručimo novu kuhinju. Znate već, ako ne ispratite sve u salonu, opet će iz Italije poslati prošlogodišnju kolekciju!“ I Maša se ponovo ozareno nasmeši: „Sve najbolje.“ „Doviđenja“, prošaputala je devojka, ne pomerajući se s mesta i ne osmehujući se. „Zdravo!“, skoro normalnim tonom rekao je Andrej, i oni ponovo pojuriše niz stepenice. Ali sada su ćutali, a Maša je bila napred. Držala je Andreja za ruku i pustila ju je tek kad su seli u auto. 41

U Rusiji nije običaj da se žene rukuju. (Prim. prev.)


Krenula je, ne gledajući Andreja. „Prošlogodišnja kolekcija? Iz Italije?“ Andrej se ironično osmehivao. „A bog će ga znati!“, slegnula je ramenima. „Morala sam hitno da demonstriram kako imaš srećan porodični život.“ „Zašto?“, gledao je kroz prozor sa pojačanom pažnjom. Maša se ljutito okrenu ka njemu: „Učinilo mi se da je tebi bila hitno potrebna...“ „Lažna porodična idila?“ „Ne“, rekla je Maša odlučno. „Sreća.“ „Aha da, da...“, neodređeno je rekao Andrej. „Uzgred, hvala ti.“ „Uzgred, nema na čemu“, Maša se osmehnula. „Hoćemo li na ručak?“ „Obavezno, pripravnice Karavaj“, odgovorio je Andrej osmehom. „Na šefov račun – za pokazanu snalažljivost!“

Andrej Andrej nije znao kako da se ponaša, štaviše – nije znao šta mu se kuva iznutra. S jedne strane, bilo je ponižavajuće to što je pripravnica Karavaj prisustvovala njegovoj slabosti. S druge – njena reakcija, kako je istog trena stala na njegovu stranu, i to još u ulozi supruge, nije mogla da ga ne gane. I da mu ne polaska. Posmatrao ju je dok su sedeli za stolom u jeftinom kafiću, koji je Maša sama izabrala, očito ne želeći da našteti njegovom budžetu. Složio se sa sobom: ako bi ovakva devojka postala njegova žena, teško da bi danas na stepenicama bio onako jadan. Oni koji se žene devojkama poput Maše – i pred očima mu se odmah podigla impozantna Inokentijeva figura – ne spetljaju se kao tinejdžeri u susretu sa starim duhovima. Prišao je konobar, Maša je rekla svoju porudžbinu, a Andrej je na kraju upro prstom na prvo jelo od mesa na koje je naleteo u jelovniku i viknuo za konobarom koji se već dostojanstveno udaljavao:


„I votke! Dvesta!“ Zatim je, okrenuvši se prema Maši, rekao, kao da se pravda za naručeno piće: „To mi je prva ljubav.“ I namignuo, kao da je to zabavno. „Shvatila sam“, ozbiljno je odgovorila Maša uz nesiguran osmeh. „Hteli smo da zajedno osvojimo grad, nadao sam se da ću joj stvoriti sve uslove za stvaranje: htela je da upiše književnost.“ Kog đavola joj ovo pričam?, pomislio je, ali više nije mogao da se zaustavi. Gledao je pravo u bordo stolnjak, i tek je perifernim vidom na drugom kraju stola zapažao njene skrštene ruke, kratko podsečenih noktiju bez trunke laka. „Razmišljao sam, ako ne upišem faks, tražiću posao. A ona je pisala pesme. Verovatno loše pesme, ali ja o tome nisam imao nimalo pojma.“ Ponovo se nasmejao: „Pa ni sad se ne razumem.“ Pogledao ju je: „Voliš li stihove Asadova?“ „Ne“, iskreno je priznala Maša, blago se namrštivši. „A eto, Raječka ih je baš volela.“ Konobar je doneo orošenu bocu i hleb. Maša je odbila votku koju joj je Andrej ponudio pogledom. Uzela je hleb i počela da vaja nešto od sredine. A Andrej otpi malo i odvažno pomirisa koru: neka vidi kako narod, a pod narodom je imao u vidu, naravno, sebe, provincijalca, ne mora da jede dok pije. Shvatio je da Maša od njega očekuje „nastavak banketa“, pa je nastavio, nije više bio tužan. „Ostavila me je. Raječka. Kliše. Zbog najboljeg druga. Neko vreme i njemu su se dopadali stihovi Asadova.“ Andrej se opet osmehnuo i sipao još pića. Votka mu je toplo prostrujila kroz jednjak i kanula u prazan želudac. Iako mu se mutilo, rešio je da ipak dovrši: „Problem je bio što je otišla u vreme kad mi je otac umro od infarkta. Razumeš, nisam čak mogao da izdržim da prođu ti dani žalosti, toliko sam želeo da je vidim. Znaš, da bi me utešila, skrenula pažnju od tog užasa koji je kod kuće bio sa mamom. Uglavnom, ne mogu da kažem: da mi je skrenula pažnju, skrenula je, nema šta!“ Andrej se nacerio i izrecitovao sa patosom:

„Život moj ne znam kad će da svene, Al’ imam ove tihe reči: Smrt je, zna se, jača od mene,


Ali pred mojom ljubavlju kleči.

I kada dođe taj čas noći I kad završim put svoj grobom, Znaj: moja ljubav neće proći, Ostaće ovde, stalno s tobom.“

I iskapi još jednu. „Sa sedamnaest godina dobiti takav trostruki udarac u stomak – to ti, Karavajeva, nije baš lako. Pogotovo kad ti je glava nafilovana uzvišenim nebulozama u stihu. Tako da, ako si sumnjala, pred tobom je potpuno unikatni lik, svojevrsni Gvozdeni Feliks42: leteo je sa četvrtog sprata i prošao sa ogrebotinama. Nagutao se tableta za spavanje – išao na ispiranje želuca. Čak je legao pod voz, ali gad je stigao da zakoči – još su me zadržali u ćorci zbog te gluposti. Mogao sam još malo da eksperimentišem, ali sažalio sam se nad majkom, a i nisam više imao ideja.“ Po licu je video da se Maša uzrujala. „A šta si mislila, pripravnice? Otadžbini služe ljudi koji su istinski posvećeni svom delu!“ Maša se trgla, kao da je nešto htela reći, ali ništa nije izustila, samo joj je u očima, koje su se iznenada zacaklile, ali ne od ushićenja, nego od ženskog, ponižavajućeg sažaljenja – treperila želja da ga uteši, pomiluje po glavi. Isto ono za čim je čeznuo da mu pruži Raječka onda, davno. Šta je bilo, bilo je, pomislio je, odjednom razjaren. Ne treba da me sažaljevaš, ludo! Vidiš kako dobro samog sebe sažaljevam! „Razumem“, rekla je Maša neočekivano, sakrivši ruke ispod stola, kao da se trudi da ih zadrži da ne dotaknu njegove ruke. „To je kao da naprasno ostaneš bez ijednog orijentira. Život ne postane samo bolan nego vrlo strašan.“ „Razumeš?“, osmehnuo se, a osetio je zapravo kako njegov stid zbog sopstvenog jeftinog egzibicionizma, zbog tog posebnog ironičnog naleta u pozi

42

Nadimak boljševika Feliksa Đeržinskog. (Prim. prev.)


romantičnog junaka prelazi u zajedljivi bes. Tako snažan da mu je čak šištalo iz nosa: „Stvarno? Razumeš? A šta ti možeš da razumeš, osim svojih serijskih ubica? Ti se i prema njima odnosiš kao da su barbike! Ti si nastrana, Karavajeva! Kao da si ti nekad nešto izgubila? I to sve istovremeno: ljubav, prijateljstvo, oca? Ili možda znaš kako je to padati sa četvrtog sprata? Je l’ ti falilo nešto u životu? Čokoladice? A... znam!“ zasmejao se tako glasno da su ljudi za susednim stolovima počeli da se osvrću ka njemu. „Nisu ti one godine doneli kolekciju iz Italije!“ Maša je ćuteći ustala, ostavila na stolu nekoliko novčanica i izašla iz kafea. „Glupačo!“, viknuo je za njom Andrej, iako je znao da ga verovatno neće čuti. „Glupača!“ potvrdio je pred ostalim gostima, koji su se brže-bolje okrenuli svojim tanjirima. Konobar je doneo porudžbinu – Mašinu salatu i kuvano meso za njega. Ali Andrej je izgubio apetit. Popio je svoju votku, isto tako bacio novac na sto i izašao.

Uopšte uzev, gazdi ne priliči da se pokajnički bije u prsa pred svojim ljubimcem. Životinja je mogla pomisliti kako gazda nije nepogrešiv, a to je, iz ugla gazdinskog imidža i opšte dresure, bilo nedopustivo. Ali, osim Ranjevske, Andrej nije imao kome da se požali na sebe. „Ja sam kretenčina!“, od jutra je govorio svekapirajućoj Ranjevskoj, pržeći jaja. „Poneo sam se kao potpuni skot: prvo sam izveo na bis ariju paćenika iz provincije, a kad sam dobio očekivanu reakciju... Ne, pa kaži, zar nisam debil?!“ Njuška Ranjevske u isto vreme je izražavala: „U pravu si, gazda“, i: „Gazda, ti nisi debil uopšte, naprotiv, ti si najdivniji od svih ljudi.“ Tad se Andrej seti da ulizica još nije nahranjena. Uzdahnuo je i isekao malo kobasice. Ranjevska je smesta usmerila svoj pogled i pomnu pažnju na hranu u činijici. „A znaš li šta je najcrnje? Što se ona tog dana prema meni ponašala kao...“ Andrej se zamislio, dok je žvakao kajganu. Kao pravi prijatelj, pomislio je, ali čak ni pred Ranjevskom nije rekao naglas. Pravi prijatelj, u kontekstu Maše Karavaj, zvučalo je tačno, ali nekako... neprijatno. Andrej je uzdahnuo, pomerio šolju sa onim što je ostalo od instant kafe. Potapšao je Ranjevsku po snažnim čupavim leđima i izašao iz vikendice sa namerom da što pre stigne do Petrovke. I, neka je proklet, do Maše!


Kad je Andrej oko sat i po vremena kasnije ušao u kabinet i zatekao Mašinu polovinu stola praznu – u svakom smislu – ponovo ga je ophrvalo mučno osećanje krivice. Pohrlio je ka telefonu i spremao se već da zove Mašin broj – beskonačno, sve dok ne odgovori – ali iznenada je shvatio da nema broj pripravnice Karavaj. Uvek je Maša zvala, a Andreju jednostavno nije padalo na pamet da će njemu možda zatrebati njen telefon. Na sekundu je obamro, a onda je počeo da pretura po džepovima letnje jakne. Mora da je tu negde kartica od debelog belog kartona sa raskošnim natpisom „Inokentij Aleksejev. Antikvar“. Inokentij Aleksejev, antikvar, sto posto mora imati Mašin broj telefona. Štaviše, nešto je govorilo Andreju da ga Inokentij sigurno zna napamet. „Da?“, začulo se iz slušalice – najzad je našao vizitkartu. „Dobar dan“, rekao je Andrej. „Ovde Andrej Jakovljev, Mašin, ovaj... načelnik.“ „Da, da...“ Je li se Andreju učinilo, ili je antikvarev glas zazvučao ironično? „Sećam se. Mašin načelnik. Slušam vas.“ Andrej se razbesneo i nastavio suvo: „Maša nije došla na posao. U svetlu poslednjih događaja...“ Zaćutao je. „Shvatam“, glas mu je postao zabrinut. „Čudno. Nemate njen broj? Izdiktiraću vam.“ Andrej ga je zapisao, na brzinu se pozdravio sa Inokentijem i već je bio krenuo da je pozove, kad telefon udari u zvonjavu. Unutrašnji poziv – Anjutin ga je pozvao da ga izriba. Odmah. U pukovnikovom kabinetu sedeo je Katišev. Čitavim izgledom odavao je diskretnost svog prisustva, i Andrej je prihvatio pravila igre: ne gledajući ka tužiocu, počeo je sa izveštajem o situaciji na Puškinovom trgu. Užasna scenografija ubistva i odsustvo tragova bili su jezivi tandem koji je sam po sebi predstavljao pečat ubice. Nema nikakve sumnje da po Moskvi operiše serijski ubica. Anjutin i Katišev ćutke se pogledaše. „Verzije?“, okrenuo se Anjutin ka njemu. Andrej se osmelio: „Pripravnica Karavaj predložila je pomalo egzotičnu verziju, ali se ona potpuno uklapa u širu sliku.“


„Da čujemo“, ubacio se Katišev, nakrivivši proćelavu glavu u stranu. „Nebeski Jerusalim“, Andrej je prvi put izgovorio magičnu sintagmu. Ona je neobično odjeknula u pukovnikovom kabinetu. „Molim?“, preneraženo je pitao pukovnik, a Katišev je samo ćutao i posmatrao ga netremice. „Nebeski Jerusalim je neka kao legenda iz Svetog pisma. Sveti grad na nebesima“, objasnio je Andrej i osetio se kao potpuni idiot. „U Moskvi postoje realna mesta simbolično povezana sa ovom legendom“, žurno je nastavio. „Upravo su na tim mestima nađeni leševi. Ranije nismo mogli da shvatimo zašto ubica premešta tela. Ili delove tela. Mislili smo da pokušava da prikrije tragove na planu hronologije. Ali vreme s tim nema nikakve veze! Sve te oblasti povezane su sa srednjim vekom, i zločinac ubistva izvršava srednjovekovnim metodama. Zainteresovali smo jednog istoričara“ rekao je smelo Andrej i pogledao Anjutina pravo u oči, „i on je predvideo mesto gde ćemo otkriti sledeći leš.“ „Kakve su to besmislice!“, zagrmeo je pukovnik, ali Katišev ga je zaustavio pokretom ruke. „Nastavite“, rekao je. Andrej ga posluša. Kada se posle sat vremena vratio u kabinet, s olakšanjem je shvatio da su mu pretpostavljeni poverovali. Ili su, u krajnjem slučaju, pokušali. I Andrej ih nije krivio. On sam dugo nije mogao da poveruje. Trebalo je kopati dalje i nagovoriti Anjutina da izabere istražnu grupu, bila im je neophodna pomoć, jer fakultativna podrška antikvara nije uopšte bila dovoljna. Imao je na umu da pozove Mašu, ali krivica mu je malo splasnula zbog toga što je u Anjutinovom kabinetu nekoliko puta istakao da smela pretpostavka potiče od pripravnice Karavaj. Iako je to bilo malo ponižavajuće, ipak je time sebe malo opravdao u sopstvenim očima. A posla se nakupilo preko glave.


Maša Maša je sedela na podu svoje sobe u praznom stanu i, bez kraja i konca, sređivala beleške. One koje je sama napravila i one koje joj je doneo Keša. Knjige su bile naslagane kraj kreveta, razbacane po stolici, rasprostrte po čitavom stolu. Knjige, knjige, knjige... Više nije imala snage da čita, ali joj je ostalo dovoljno za slušanje. Slušala je polupoznate glasove svedoka i ljudi koji su sa žrtvama bili bliski, slušala ih je kao da će u njihovoj intonaciji, pauzama, u jedva primetnim modulacijama glasa otkriti nekakav kôd. Tajnopis, koji će joj dati pristup tim prokletim brojevima: napisanim krvlju, izgraviranim na koži, šifrovanim na bezbroj načina: od polomljenih zrakova, do narukvica na beživotnom zglavku voljene prijateljice. Pet, deset, petnaest, dvadeset... Polazim! Ko se nije skrio, magarac bio!, kao da je iza njenih leđa tiho šaputao glas ubice. Trgla je otežalu glavu, kao konj koji se brani od nasrtljivog obada, i ponovo je na diktafonu premotala prvi zapis: „A Slavka, koliko znam, nije imao nikog pre mene. Samo neke nebuloze. Kaže kako mu se sama Sofi Marso nudila na Moskovskom festivalu filma – posle gala večere sišla u metro i ponudila se...“ Maša je podigla pogled ka fotografiji na zidu: otac ju je posmatrao sa onom istom spokojnom nežnošću... „Prošlo je godinu dana, tata“, prošaputala je. „A još nisam ništa uradila. Nisam ni za šta, ni za šta! A toliko sam se trudila!“

Od dvanaeste godine... Kada se ostavila lutaka i prešla na psihopate, izrode, serijske ubice. Mala devojčica sa sveskom na linije od 96 listova. A u svesci na linije – nije bila pesmarica, nisu ni fotografije idola, niti presovano cveće, ni spomenari za vršnjakinje sa sakralnim pitanjem: da li bi želela da ostanemo drugarice do kraja života. Ah, ne, ne. Nešto slično, samo malo drugačije. Fotografija idola, evo, to vam je gravura iz petnaestog veka: Žil de Re. Prvi zabeleženi serijski ubica u istoriji, telohranitelj Jovanke Orleanke i prototip Plavobradog, koji je do smrti u svom mračnom srednjovekovnom zamku mučio od 80 do 600 ljudi, od čega su velika većina bili dečaci. A posle njega: kopija poluprozračnog nežnog akvarela: Saltičiha sa čipkastom kapom, pobožna udovica, ljubiteljka užarenih metalnih uvijača. Dalje – Ted Bandi, američki serijski ubica


koji je silovao, mučio i ubijao žene od 1974. do 1978. godine, zbog kog je termin serial killer postao skoro moderan. I Dejvid Berkovic, koji je delovao od 1976. do 1977. Lica Čikatila, Slivka, Golovkina, koja su izgledala zaprepašćujuće normalno. Isečci iz novina, ištampani članci sa interneta, pažljivo iscrtane tablice sa klasifikacijom psihopata, analitički prikazi na temu geografskog profilisanja... Uspomene iz knjige jednog agenta FBI-a, koji se specijalizovao baš za hvatanje sličnih ubica, odakle je Maša, po tačkama, sa svojih četrnaest godina, ispisala sledeće: „1. Staviti se na mesto lovca. 2. Postati psiholog kako bi pronikao u psihologiju žrtve. 3. Sastaviti idealan plan kako dovesti žrtvu na bezbednu teritoriju – lovac ne sme da dozvoli sebi grešku.“ Po čemu se ovo razlikuje od pesme? I citati, citati... Iz saslušavanja Čikatila, citati Roberta Reslera, prototipa Džeka Kroforda iz romana Kad jaganjci utihnu, Riharda fon Kraft-Ebinga, autora knjige Psychopathia Sexualis, koja je podigla veliku prašinu 1886. godine. Citati čak i iz knjiga koje se izdvajaju vedrinom, kao što su one o Šerloku Holmsu Konana Dojla: „Izuzetnost će nam neminovno dati ključ. Što je zločin bezbojniji i običniji, to je teže razotkriti ga.“ Evo, evo gde je odgonetka... Dve verzije. Postojale su dve verzije o tatinoj smrti. Prva i najverovatnija: naručeno ubistvo. Fjodor Karavaj, koga su nedobronamernici prozvali Pljevako, u čast njegovo imenjaka i čuvenog advokata iz devetnaestog veka, Fjodora Nikiforoviča Pljevaka, imao je dar reči, smisao za humor i virtuoznost pomoću kojih je mogao da pobedi u bilo kom procesu, ma koliko bio zapetljan. Na advokatskom nebu nekoliko zvezda večito sija, ali je Karavaj bez sumnje bio najveća od njih. Sa lakoćom bi citirao Šekspira u odbranu ljubomornih muževa; navodio bi kao primer antičke statue kako bi dokazao da je moguće pod ovim ili onim uglom naneti udarac nožem... On je porotu „obrazovao“, zasmejavao, dovodio u nedoumice. Ali, pre svega, učio ih je da se oslobode činovničkog stava koji od samog početka posredno ili neposredno podržava stranu optuženog. Učio ih je etici Temide. I dobro mu je išlo. Nakon posve „svakodnevnih“ zločina, kada su studenti počeli da dolaze na suđenja kao na predavanja, preorijentisao se i krenuo je da brani novinare optužene za klevetu, porodice čija su deca bila žrtve skinhedsa, saradnike ministarstava okrivljenih za špijunažu i otkrivanje državnih tajni.


Da, mrzeli su ga i mnogo njih moglo je „naručiti“ ubistvo. Takva ubistva – nevešto zamaskirana krađom – u to vreme su moćnicima ovog sveta bila omiljeni izlaz iz delikatnog položaja. Maša je prisluškivala iza kuhinjskih vrata kada je Nik Nik pokušavao da objasni njenoj majci kako je gotovo nemoguće otkriti naručioca: čak i ako bi našli čoveka koji je naneo tri uboda advokatu Karavaju (od čega su dva bila smrtonosna), ne bi mogli da dođu do naručioca, budući da kriminalce često unajmljuju „naslepo“. A što se tiče zločinaca, koji ne znaju ništa o svojoj ulozi plaćenog ubice, oni mogu biti mirni, čak i u slučaju da ih se dokopaju pravosudni organi. Pošto ništa ne znaju, nikoga i ne mogu da izdaju, a to i policiji ide naruku. Ni u policiji nisu baš budale – što da prave sebi problem zalazeći u stvari u koje su umešani interesi velikih zverki? Tako je verzija broj jedan vodila u dvostruki ćorsokak. Ubice se ne mogu pronaći. A i kada bi ih pronašli, nemoguće je otkriti ko stoji iza njih. Što potragu čini gotovo besmislenom. „Postoji li druga verzija?“, pitala je mama prigušenim glasom, a mala Maša grozničavo je prislanjala uho na vrata. „Ma“ Nik Nik je ovu teoriju otvoreno odbacivao, „čista glupost. U poslednjih pet godina u Moskvi se desilo nekoliko ubistava u kojima su nanete slične rane. U Petrovki razrađuju teoriju o serijskom ubici.“ Seća se, iza vrata je tad nastupilo ćutanje, a zatim se začula stolica odgurnuta u brzini, zveket čaše, a hodnik je ispunio sladunjavi miris korvalola, koji je tih dana bio sveprisutan. Nekoliko meseci kasnije Maša je pitala Nik Nika – i dalje je često dolazio tada, trudio bi se bezuspešno da razgovori mamu, a na kraju bi seo da sa Mašom igra šah. „Kako uhvatiti serijskog ubicu?“ Nik Nik je podozrivo pogledao Mašu: „Teško. Zato što pitanje serijskih ubica ne spada toliko u kriminalistiku, koliko u antropologiju.“ Videvši Mašin zbunjeni izraz lica, nasmešio se: „To znači da još ne znamo kako je u načelu čovek kadar da uživa u ubistvu. Serijske ubice čak većinom spadaju u uračunljive ljude, to jest, nisu ludi. Štaviše, psihopate se sjajno kamufliraju u normalne ljude: idu na posao, nežno vole svoje žene, vaspitavaju decu... Zašto onda? Zašto neke večeri, ili nekog dana ili jutra, eto takav neki uzoran porodični čovek odlaže ukrštenicu i odlazi da ubije? Pošto ne znamo zašto, kako ga onda možemo naći? Po kakvim znacima? I još važnije pitanje za inspektore: kako izdvojiti njegovu sledeću žrtvu među milionima isto tako normalnih ljudi?“


Maša se više ne seća ko je pobedio u toj partiji šaha. Ali se seća da bi taj dan mogao da se označi kao „Dan broj 1“ iz niza neprebrojivih dana koji su se redali do sadašnjeg trenutka. Tog dana Maša je dobila cilj. Od dve verzije očevog ubistva, izabrala je onu drugu, manje verovatnu. Zato što je naručeno ubistvo bilo skoro kliše krajem devedesetih. A upravo to i što serijske ubice nisu bile česta pojava, pridavalo je ubistvu izuzetnost, prema kojoj je, po Konanu Dojlu, bilo moguće razotkriti ga. Drugim rečima, postojala je nada da će ga naći. Samo je bilo važno da shvati. Da shvati, kako bi se najzad izbavila strašne slike koja joj se smrtno (kako zgodna reč za ovu priliku) urezala u sećanju, i zbog koje se posle još dugo vremena budila noću oblivena hladnim znojem i govorila sebi kako je to samo san. A zatim ponovo uranjala u košmar, setivši se da je san – istina. Maša je sklonila pogled sa očeve fotografije, ustala, stavila knjige iz biblioteke u ogromnu kesu, uzela ključeve od očuhovog auta i spremila se da izađe. Ali odjednom pojuri nazad u sobu, ka kompjuteru, kako bi proverila jednu adresu. Postojao je, postojao je jedan čovek koji je mogao da joj pomogne! I kako se ranije nije setila?!

Spremalo se nevreme i to se posebno primećivalo u bolničkom parku: ptice su zaćutale u iščekivanju nepogode, staro drveće savijalo se kao pred bitku duž prilazne staze, a na njenom kraju svetložuta zgrada klinike bila je blago osvetljena spram tame koja se primicala sa juga. Maša nije stigla ni da udahne vazduh, a već je istrčala iz kola u prohladni hol bolnice, gde se čulo tiho zujanje klima-uređaja. „Želela bih da vidim profesora Gluzmana“, pozdravivši se, rekla je devojci na šalteru za zakazivanje. „Imate zakazano?“ strogo je pitala devojka. „Ne.“ Devojka je okrenula broj, saslušala i spustila slušalicu: „Nažalost, to sada nije moguće. Profesor Gluzman se ne oseća najbolje, i...“ „Moram da ga vidim“, odlučno je rekla Maša. Izvadila svoju pripravničku legitimacija sa pečatom MUP-a i pokazala je medicinskoj sestri. Devojka se namrštila, a Maša se zgrčila iznutra – to je bio prvi put da je izvršila pritisak pomoću legitimacije.


„Odmah će vas provesti“, šturo je rekla devojka. Do Gluzmanove sobe Mašu je dovela ćutljiva medicinska sestra, i hvala bogu na tome – Maša nikad ne bi mogla da u beskonačnom hodniku, belom i bezličnom, kao iz nekog fantastičnog trilera, nađe prava vrata. Sestra je pokucala i pošto je začula: „Uđite!“, sklonila se u stranu kako bi Maša prošla. Soba je bila polumračna. Gluzman je sedeo prema prozoru, u ogrtaču i sa ćebetom prebačenim preko kolena. Nervozno je gladio ćebe i bio je očigledno opčinjen prizorom iza stakla: kiša još nije počinjala, ali je duvao vetar i nosio po stazi koja je okruživala bolnicu letnju prašinu i mace topola. „Dobar dan“, rekla je Maša, nežno pritvorivši vrata za sobom. Gluzman se okrenuo ka njoj, prepala se: uplašio ju je profesorov pogled, bio potpuno prazan. „Zdravo“, izgovorio je uz osmeh koji je otkrivao njegove snežnobele veštačke zube. Osmeh je bio jeziv i Maša je morala da se natera da se nasmeši zauzvrat. Nije bila sigurna da ju je Gluzman prepoznao. „Ilja Jakovljeviču“, počela je obazrivo, „ja sam Maša, Inokentijeva drugarica.“ Gluzman klimnu glavom. Ćutanje je potrajalo i Maša se konačno odvaži: „Prošli put smo razgovarali o Nebeskom Jerusalimu, sećate se? Bili ste u pravu, on stvarno ubija žrtve na mestima koja su povezana sa Višnjim gradom. Traži grešnike i nalazi ih. Ali problem je što ne mogu da shvatim po kom principu. I dok ne razjasnimo njegov sistem numerisanja, nećemo ga uhvatiti...“ Zaćutala je iščekujući reakciju profesora. Gluzman se odjednom nacerio i pozvao je prstom ka sebi. Maša je prišla pažljivo i nagnula se. Začula je tiho kikotanje. „Šta misliš“, prošaputao joj je profesor pravo u uho, „kakve seksualne fantazije o tebi ima Inosencio?“ Maša ustuknu i promuca: „Ilja Jakovljeviču, Inokentij i ja smo drugovi od detinjstva. Kakve fantazije!“ Gluzman se zabacio u kolica i ponovo zakikotao: „A pa da, naravno, prijateljstvo iz detinjstva. Iza tog nevinog cvetka često se kriju čudovišta!“ Gluzmanove oči više nisu bile prazne, sad se u njima dizalo ludilo i sticalo sve veću snagu. Maša je krenula da se povlači prema vratima, on ju je polako pratio u kolicima, smejući se i gledajući je i dalje u oči. „A vi, gospođice, nemate fantazije?“ Glas mu je bio ulagivački, ljubazan čak. „Ili je vaša generacija, damo, uškopljena kada su u pitanju fantazije, a sa njima i


elementarna logika i intelekt? Prava si glupača!!!“, ote se uzvik Gluzmanu. A Maša je već otvorila vrata i kroz njih su utrčali medicinska sestra i bolničari, koji kao da su stajali u hodniku u pripravnosti. Verovatno imaju kamere svuda, pomislila je Maša ravnodušno dok je gledala kako, kao u ružnom snu, bolničko osoblje vezuje Gluzmana, medicinska sestra pokušava da iglom pronađe venu, a on već počinje da vrišti, jednako ne skidajući svoj strašni pogled sa nje. „Mitari!“, viče on, a Maša, kao da se tek osvestila, istrčava najzad iz sobe i juri hodnikom. „Mi-ta-ri!“, dopire do nje. „Ne bludeti, već prelaziti mitarstva!“ Drhtavim rukama otključala je auto, zalupila vratima i sedela nekoliko minuta pokušavajući da dođe do daha i gledala kako napolju, praćen praskom prvih gromova, započinje pljusak, kako skuplja prašinu, savija grane na kojima se lišće najednom zablistalo pod mlazevima vode, i bubnja po vetrobranskom staklu. Maša zatvori oči: već druga osoba je u poslednje vreme naziva glupačom. To mi je rekord, pomislila je. Najverovatnije su u pravu. Isto kao što je moj šef juče bio u pravu kada me je okarakterisao kao izopačenu. Jeste tako. Ali, budući i sama nastrana, ona može razumeti izopačenog zločinca. Ono što Andrej ne može da pojmi razumom dobrog iskusnog detektiva, moći će ona, Maša. Izbiće na mračne staze tuđeg ludila i naći će ga tamo, pa makar završila na kraju u bolničkoj sobi pored Gluzmana. Dužna je to da uradi. Dužna. Inače je tata uzalud poginuo. Maša je sad već mirnim pokretom skupila kosu u rep i pošla kroza zid od letnje kiše. Da se okrenula, videla bi na prozoru siluetu zavijenog, kao dete, Gluzmana, koji je ispraća tužnim pogledom.

Maša je došla na red i pružila je bibliotekarki nekoliko cedulja sa signaturama izbunarenim u kartoteci. Maša je sačekala dok ih ona ne iščita pažljivo kako bi dodala: „Zanimaju me sve knjige o srednjovekovnoj ruskoj književnosti, a još više sami srednjovekovni tekstovi.“ Bibliotekarka ju je pogledala podozrivo: „Mi ne izdajemo sve u ovom odeljenju. Knjige treba da se naruče.“ „Shvatam.“


Bibliotekarka upita: „Da li vas interesuju tekstovi raskolnika?“ „Možda“, nesigurno je odgovorila. „Iako, verovatno, nisu više aktuelni.“ „Pa, aktuelnost srednjovekovnih tekstova je diskutabilan pojam“, ispravno je primetila bibliotekarka. „Ali raskolnici su pre revolucije činili trideset posto stanovništva Rusije. To nije malo. Pa i sada postoje, imaju aktivne hramove, parohije...“ Maša je podigla ka njoj oči, uokvirene tamnim podočnjacima: „Stvarno? A ja sam uvek mislila da su oni isključivo stvar prošlosti...“ Bibliotekarka neodređeno izdahnu, a Maša reče: „Onda, ako je moguće, i te tekstove, takođe.“ Maša ode, spremna da dugo čeka. Nije ni primetila kako je zaspala za stolom, pored ozbiljnih dama sa uvojcima, suviše naučnog izgleda. Probudila se jer ju je neko lagano prodrmao za rame. Bibliotekarka je spustila kraj nje gomilu knjiga: Knjiga o veri, Zaharija Kopistenskog, Časoslov, još nešto... Dala joj je da se potpiše za svaku (što je Maša uradila potpuno mehanički), i dok se udaljavala, posmatrala je Mašu sažaljivo, očito je mislila da je maturantkinja. Maša je razdraženo protrljala oči i uzela prvu knjigu sa gomile. Pročitala je njen naziv. Učinilo joj se da još spava i da joj se ogromna čitaonica ljulja pod nogama.

Andrej Andrej nije ni primetio kako se posle nevremena na grad spustio mrak. U kabinetu je postepeno bivalo sve manje ljudi, telefoni više nisu zvrndali i u Petrovki je nastupilo vreme savršeno za radoholičare: u tišini je lakše razmišljati, analizirati rezultate ekspertize i zapisnike sa saslušanja pristigle tog dana. Andrej je glasno uzdahnuo, protegao se, otvorio prozorčić kroz koji je istog trena prostrujao vazduh svež od kiše, stavio vodu za čaj. Već je počela da vri kada je Andrejeve domaćinske pripreme (ubacivanje čaja i kocke šećera u neopranu šolju) prekinuo telefonski poziv. „Jakovljev. Da?“, odgovorio je Andrej, sipajući provrelu vodu u šolju.


„Dobro veče“, razlegao se poznati Inokentijev glas, krajnje ljubazan. „Izvinjavam se što smetam, ali bojim se za Mašu.“ Andrej polako spusti čajnik pravo na papire. „Aha?“ „Jeste li uspeli da je dobijete?“ Andrej oseti kako crveni. „Ne“, nakašljao se. „Niste?“, uznemirio se Inokentij. „Ja sam je zvao ceo dan, ali se ne javlja. Naravno, nije ništa strašno, ona često ostavi telefon negde, ili prosto zaboravi da ga napuni. Ali zbog onoga što ste tako savršeno tačno primetili jutros, uzimajući u obzir okolnosti... Osim toga, ove nedelje je Mašina godišnjica i mi...“ Nakašljao se. „Mislim, njena porodica i prijatelji, uvek se trudimo da je ne ostavljamo dugo samu u tom periodu.“ „Kakva godišnjica?“, pitao je Andrej. Osetio je hladnu jezu na potiljku, naslućivao je nešto loše. „Vi ne znate? Maša verovatno ne bi želela da ja to ispričam, ali mislim da treba da znate. Maša je ćerka advokata Karavaja. Ubili su ga kad je Maša imala dvanaest godina. Ona je našla telo.“ Andrej je seo. „Majku mu...“, uzdahnuo je. „Šta ste rekli?“, čuo je pitanje iz slušalice. „Ništa. Izvinite, moram da krenem.“ Andrej prekinu vezu, skoči umalo ne oborivši šolju i u prolazu skinu jaknu sa ofingera. I dok je trkom silazio niz stepenice, i dok se isparkiravao, i sve dok nije upao u neprohodnu gustu moskovsku gužvu, osećanje krivice još mu je bilo podnošljivo. Ali, kad se zaustavio tik iza jednog ogromnog džipa, bes i gađenje prema sebi sručili su se na Andreja, i on se uhvatio kako grčevito steže vilice da ne bi zaječao. Mazohista koji čuči u svakom od nas podsećao ga je iznova i iznova na podrobnosti njegovih uvredljivih polupijanih uzvika i njenog tihog odlaska. Udario je pesnicom u volan i zatrubila je sirena. Džip ispred njega bio je nepomičan kao spomenik američkoj automobilskoj industriji. Andrej naglo okrenu volan i izađe na ivicu puta. Negde u blizini bila je stanica metroa.


Doći će do Maše metroom, samo da ne stoji u mestu, samo da ne stoji, samo da se kreće prema – mogućem – oproštaju.

Maša Mitarstva blažene Teodore, glasio je naslov na korici. To je bilo reprint izdanje. U predgovoru je pisalo da je starica Teodora, kaluđerica, živela u desetom veku i da je uz posredovanje monaha Grigorija uspela da ispriča o svojoj smrti, o paklenim mukama i rajskom blaženstvu. Ali najvažnije je bilo to što je Teodora u otkrovenju Grigoriju opisala dvadeset vazdušnih mitarstava – zagrobnih ispita grešnosti. U grčko-slovenskoj literaturi, stajalo je u predgovoru, mitarstva predstavljaju najpotpuniji i najživopisniji opis prelaska iz privremenog u večni život. „Dakle“, čitala je Maša, a u njoj je sve podrhtavalo od slutnje, to je to, tako je blizu, samo da ispruži ruku i dotaći će ubicu: „posle smrti, čovekova duša se, rukovođena anđelima, uspinje po ‘lestvici’ mitarstava. Na svakom stupnju dušu vrebaju duhovi zla koji se zovu mitari.“ („Mitari! – pričinilo joj se da čuje Gluzmanov glas. Ne bludeti, već prelaziti mitarstva!“) Mitari ispituju koje grehe je počinila duša. Duše pravednika se spasavaju, a grešnike demoni svojim ognjenim kopljima obaraju u „tamnu najkrajnju“. Pesnik Batjuškov, pisalo je u predgovoru, nazvao je Mitarstva „epopejom smrti“, koja srednjovekovnog čitaoca treba da zastraši surovim slikama onog sveta... Ma briga je za Batjuškova! Nestrpljivo je prelistala uvod i žudno počela da čita glavni tekst: „I gle, smrt naiđe, ričući kao lav, veoma strašna po izgledu...“ Maša je brzo okretala stranice, prelazila pogledom duž redova. Uhvatila ju je groznica. Hladnoća je izbijala iz tog drevnog teksta, iz same te trošne knjige sa jatovima...43 „Dok smo putovali sa zemlje ka nebu, sretoše nas najpre vazdušni dusi prvog mitarstva. Na prvom mitarstvu se istražuju gresi, učinjeni rečima ljudskim, rečima praznim, besmislenim, ružnim, nepromišljenim.“44 „Samo je brbljao bez 43 44

Jat, ѣ, praslovenski samoglasnik koji se različito izgovarao u slovenskim jezicima. (Prim. prev.)

Citati navedenog dela preuzeti su iz Žitija prepodobnog Vasilija Novog, Justina Popovića. (Prim. prev.)


prestanka!“, setila se. „Čak i u krevetu!“ Maša je uzela svesku i počela da iscrtava tablicu: Mitarstvo 1. praznoslovlje. U polju „ko“: Dobroslav Ovečkin. Gde: Bersenjevski kej. U polju „veza sa Nebeskim Jerusalimom“: bivši „Gospodarev vrt“, ekvivalent Getsimanskog vrta. Zatim se vratila na knjigu. „I približismo se drugom mitarstvu, mitarstvu za laž. Na njemu se istražuje svaka lažna reč, a naročito krivokletstva, prazna prizivanja imena Gospodnja, lažna svedočenja.“ Pred očima joj se ukazala majka blizanaca sa roze kolicima: „Do kraja je išla, čak je svedočila na sudu.“ Maša proguta knedlu. „Zatim stigosmo do trećeg mitarstva, koje se zove mitarstvo za osuđivanje i klevetu.“ Maša se setila šta je rekao plivač Snjegurov: „Paketić nije bio moj. Ali znam jednog čoveka kom eje bilo od koristi da me okleveta pred Komitetom, i da pusti tu novinarsku patku, i da podmetne paketić bez problema. Znam ga, i ti ga znaš, zato što si upravo o njemu došao da se raspituješ...“ „I dođosmo do četvrtog mitarstva, zvanog mitarstvo za stomakougađanje. I odmah izjuriše pred nas ti pogani dusi, radujući se kao nekoj dobiti od nas. Lica ovih duhova behu strahovito odvratna, jer oni izražavahu sobom slastoljubive črevougodnike i grozne pijanice.“ Koljan, zapisala je Maša. Kula Kutafja. Hram Vaskresenja Hristovog. „Tako razgovarajući stigosmo do petog mitarstva, mitarstva za lenjost. Na njemu se istražuju svi dani i časovi, provedeni u neradu, i zadržavaju gotovani, koji od tuđeg truda žive a sami neće da rade, i radnici koji pri–maju platu a ne rade koliko treba.“ Maša se na trenutak zamislila. Ko? I setila se adrese – Ulica Lenjivka na mestu Jafske, zapadne kapije Jerusalima. Gebelaj! Arhitekta koji je projektovao stanicu metroa gde su se tone betona obrušile na ljude. Radnik koji prima platu, a ne radi koliko treba... Tabela se ispunjavala i njen sklad odlikovala je posebna, jeziva lepota: evo osmog mitarstva – zelenaštvo, gde „istjazavahu one koji nečasnim načinom zarađuju, i zelenaše, i one koji tuđe prisvajaju“. Svemoguća guvernerova žena, raščerečena, nađena u Kolomenskom... I tako dalje i tako dalje: krađa, ubistvo, gordost i nepoštovanje prema roditeljima, zavist. Mašina ruka drhtala je ispisujući Kaćino ime. Reka Moskva, Lubjanka, Varvarka... Jordan, Maslinova gora, Getsimanija... Maši više nije bilo hladno, naprotiv. Vrelina je izbijala u crvenim


pečatima po njenim obrazima. Olovka je letela nad papirom. Činilo joj se da je uhvatila trag. I mračna silueta već se nazire u daljini i pokazuje joj put, samo njoj poznato krajnje odredište.

Andrej Andrej je sedeo ispred ulaza, čas gledajući u tamno nebo, čas na izlaz u dvorište, odakle je, prema njegovom mišljenju, trebalo da se pojavi Maša. Pre sat vremena prekinuo je Mašinu mamu u večeri, i tada mu je rekla, osmotrivši ga od glave do pete, da je njena ćerka, sudeći po smanjenom broju knjiga, otišla u biblioteku. Ne, ne zna u koju. Da, često ostavlja telefon kod kuće. Andrej je čak pozvao Inokentija – zvanično, da bi ga umirio: jeste, zaboravila je telefon kod kuće, najverovatnije se izgubila u knjigama. Ali i da bi proverio da nije možda svratila kod njega. Inokentij je zahvalio za poziv. Maša nije bila kod njega. Ova vest bila je ipak koliko-toliko utešna. Najzad se pojavio auto iz kog je izašla pripravnica Karavaj. Andrej je skočio sa klupe i u tren oka pojavio se pred njom. Nije bio sasvim siguran šta da joj kaže. Izgledalo je da se Maša nije iznenadila kada ga je videla, samo je klimnula glavom. Andrej odjednom primeti njene podočnjake i sažaljenje je nadjačalo stid kojim je bio obuzet poslednja dva sata. Hteo je da je stegne, da joj kaže kako će sve biti u redu, kako će uhvatiti tog zlikovca. Toliko snažno je osećao tu želju da je automatski gurnuo ruke dublje u džepove da ne bi slučajno, da ne bi, takoreći, nenamerno... „Baš dobro što si ovde“, rekla je hladno Maša. „Imam novosti vezane za istragu. Mislim da sam...“ „Čekaj! Čekaj, reći ćeš mi za istragu“, prekinuo ju je Andrej, uznemiren, osetivši najednom kako se znoji na potiljku i vratu. „Došao sam da te zamolim za oproštaj. Bio sam grub juče, bez ikakvog razloga. Tačnije...“ Prešao je rukom preko potiljka i sumorno se osmehnuo: „Postoji razlog. Užasno me nerviraš.“


Mašino lice se skamenilo. Spustila je pogled, a on je požurio: „I mnogo mi se sviđaš. Ali me verovatno više nerviraš. Ja ti nisam dorastao, nemoj misliti da toliko nemam mozga da to ne uviđam. Kako bi rekao tvoj Inokentij, mi smo dva sveta...“ „Prekini“, tiho je rekla Maša. „Neću, pusti me da završim! Privlačiš me, želim s tobom... Sve! A s tobom ništa nemam, niti mogu imati! Zato sam besan!“ A Maša se odjednom, kao iz vedra neba, radosno osmehnula. Nije stigao ni da se uvredi, a ona je već spustila ruke oko njegovog vrata i počela da ga ljubi u čelo, oči, obraze, govoreći usput: „Bože, kakva budala! Je li moguće da je neko tolika budala!“ Nekoliko minuta stajao je potpuno ošamućen, dok je nije zaustavio, privukavši je rukom spuštenom na potiljak i poljubivši je. Maša Karavaj nije se opirala, već se pripila uz njega celim telom. Poslednje što mu je sinulo u glavi pre nego što je sasvim izgubio sposobnost razmišljanja bilo je: kako je dobro što su iste visine!

Maša Sedeli su na prozorskoj dasci u hodniku zgrade sa njenom sveskom otvorenom u krilu. Bila je potpuno srećna. Juče je mislila da neće moći da se vrati nazad u Petrovku posle one kofe prezira koju je na nju izlio u kafiću. I po tom bolu koji je osetila, shvatila je da je do ušiju zaljubljena u kapetana neveselih plavih očiju. To nije ništa, rekla je sebi, nebitno je. Mnogo je važniji od njenih glupih ljubavi serijski ubica koji vršlja po Moskvi i vidi pred sobom samo Nebeski Jerusalim. I gotovo da je sebe ubedila u to... Ali kako se Mašino siroto srce survalo i istovremeno zakucalo po celom telu – u slepoočnicama, u stomaku, u grlu – kada je ugledala njegovu nisku figuru kraj kuće, i kako joj je bilo fizički loše kada je počeo da joj nadugačko priča o tome koliko ga nervira. I kasnije, kada su se najzad ljubili – prvo stojeći, zatim na klupici – dok im se pogledi nisu zamaglili i dok nisu izgrizli jedno drugom usne. Kada su ostali da sede zajedno, nakon što je njenu glavu prislonio na svoje rame... Sve dok ih nije oterao jedan komšija sa sprata ispod, ljubitelj pasa. Njegov ogromni njufaundlender obožavao je Mašu i nije znao


da treba da bude taktičan. Zbunjeni gazda vukao je psa na drugu stranu, uporno odvraćajući pogled, a Maša je na kraju skočila i prišla da pomazi psa po velikoj glavi. Romantično raspoloženje bilo je narušeno. Nisu želeli da razgovaraju o ubici, ali su oboje znali da će morati i to, pa su rešili da organizuju vanredno poslovno savetovanje na prozoru drugog sprata. „Voliš li pse?“, pitao je Andrej dok su se peli stepenicama. „Da, mnogo“, rekla je Maša. „A što?“ „Imam jednog za tebe, zove se Ranjevska.“ „Ženka?“ „Mužjak. I to vrlo bezobrazan. Budi stroga s njim... Kad dođeš kod mene u goste.“ I osmeh mu je pritom bio toliko zbunjen i radostan da je Maša poželela opet da ga poljubi, ali je rešila da se savlada. „Shvatila sam sve što se tiče brojeva“, rekla je, otvarajući svesku na stranici sa tabelom. „Bili smo u pravu. Postoji logika, i ona, kao i čitava priča o Nebeskom Jerusalimu, ima srednjovekovno ishodište. Postoji jedan pravoslavni tekst, Mitarstva blažene Teodore. Sećaš se da smo govorili o tome da su dogmu o čistilištu primili samo katolici na Firentinskom saboru?“ Na Andrejevo „hm“, Maša ga je udarila u bok. „Prestani! Važno je, tako ćemo shvatiti šta se zbiva u glavi zločinca. Ispada da su mitarstva jedini način za pravoslavne ako ne da se očiste od greha, a ono bar da se iskupe za njih.“ „Kako sad to?“, upitao je Andrej. „Pomoću dobrih dela. Na mitarstvima se ispituju sva dela koje je duša počinila, sve njene reči i pomisli. Dok se ne odredi da li ide u raj ili u pakao. To ti je, ako će ti tako biti jasnije, kao natezanje konopca. Samo sa mnogo ozbiljnijim posledicama. Vidi.“ Pokazala je tablicu Andreju. „Sve se uklapa! Najzad se sve uklapa! Mitarstva ubici predstavljaju nešto poput uputstva za upotrebu. A Moskva je za njega i dalje sveti grad, Novi Jerusalem, u kom grešne duše nisu dostojne da žive. Neke žrtve još ne znamo, ali sigurno je da je ubica došao već do petnaestog mitarstva. Pročitaj!“ Andrej je počeo da čita: „‘I naiđosmo na petnaesto mitarstvo, mitarstvo za čaranja, bajanja, trovanja i prizivanja đavola...’ To je Adelaida!“ Smrknuo se. „Sjajno“, rekao je. „I koliko nam je još ostalo?“


„Pet“, tiho je rekla Maša.

Andrej Nisu morali dugo da čekaju. Artjom Minajev – raznet napola na mestu srušene Crkve Frola i Lavra u Mjasnickoj ulici, živeo je tu u blizini, u Bobrovom prolazu. Dok su skidali telo sa drveta, dok su eksperti bili u poslu, Andrej je sve vreme razmišljao o načinu na koji je plan praktično izveden. Bilo je potrebno izabrati dva drveta. Ne suviše stara, kako se ne bi polomila, ali ne ni mlada i previše elastična, kako se ne bi savila pod težinom tela. Minajev je bio sitne grade – imao je najviše šezdeset kilograma. Andrej se stresao: pomislio je da su njegova težina i visina možda bili presudni da postane kandidat za „grešnika“ A da je grešio, i to ozbiljno, nije bilo sumnje – sad su već bili na poslednjim mitarstvima, gde demoni nisu više ispitivali dušu za brbljanje, nego za krupnije stvari. Ali, ma kako da su gresi Minajeva bili strašni, Andrej nije mogao da zamisli krivicu za koju bi čoveka trebalo živog razneti. Uostalom, on je već shvatio da, u poređenju sa zločincem, ima prilično nerazvijenu maštu. Prebirajući po glavi ono što je shvatio i penjući se do Minajevljevog stana, stigao je da primeti na spratu niže preplašene ali radoznale nosiće dvojice dečaka. Iz dubine stana razlegao se histerični pijani ženski glas – i nosići su se istog trena sakrili iza masivnih tapaciranih vrata. Andrej je zabeležio da treba posle s njima razgovarati: dečaci u tom uzrastu dobro zapažaju. Minajevljev stan bio je tipičan brlog jednog neženje. Ipak, možda malo čistiji nego što je uobičajeno, složio se Andrej u sebi, setivši se haosa u svojoj vikendici i obećavši da će ga obavezno srediti. Koliko iz higijenskih razloga, toliko i zbog mogućnosti da Maša Karavaj dođe kod njega (u šta on naročito nije mogao da poveruje, ali o čemu je rado maštao čak i u ovako mračnim okolnostima). Minajev je u frižideru imao osnovne namirnice za običan ručak ili večeru, dovoljno za jednu osobu u narednih nekoliko dana: on u svakom slučaju nikog nije očekivao u gostima. U sobi je još od sinoć stajao tanjir sa ostacima dimljene ribe, čiji je miris ispunio čitavu prostoriju. Ali Andrej se složio sa kolegama iz grupe istražitelja – udisali su oni i gore mirise. Prošetao je polako po sobi.


Nije bilo ničeg posebnog u njoj – samo jedan solidan kompjuter sa eksternim hard-diskom. Ribe su lagano plivale po velikom ravnom ekranu. Andrej je upitno pogledao istražitelja, i on je klimnuo – može. Pomerio je miša i ekran ožive – na radnoj površini bio je otvoren prozor sa videom. Andrej ga je pustio preko celog ekrana i pritisnuo „plej“. Zasvirala je ritmična muzička matrica. I ono što se videlo na ekranu odvijalo se u istom ritmu. Oko Andreja su se skupili istražitelji i zainteresovano se zagledali u ekran. Već po prvim kadrovima bilo je jasno da je to pornić, i to, takoreći, gej usmerenja. Međutim, muškarac koji je stajao okrenut leđima i ravnomerno mrdao zadnjicom, bio je neobično krupan u odnosu na svog partnera. A kada se kamera pomerila, neko pored Andreja uzviknu: „Pa on je još klinac!“ Andrej brzo pritisnu pauzu. Lice dečaka bilo mu je poznato, kao kroz maglu. Andrej suzbi nalet mučnine. Mali komšija odozdo, pomislio je. Ugasio je video i iza njega su se pojavila još dva „prozora“ otprilike istog sadržaja. Andrej je rešio da ih prekopira i pogleda kasnije. Dok je prebacivao klipove na disk, primetio je krajičkom oka da je svaki od njih trajao 18 minuta. Šta je juče Maša rekla? Nešto kako su sad stali na petnaestom mitarstvu. Nije hteo da je zove, ne ovim povodom. Ali je znao da će svakako morati, tako da, bolje odmah: bio mu je potreban njen razum i njena razrađena tabela iz sveske. „Zdravo!“, nežno je prošaputala Maša u slušalicu još pospanim glasom, i on nije izdržao da se ne osmehne – srce mu je preplavio tako topao talas. Znači, nije sanjao? Znači da je sve što se juče desilo istina? „Zdravo!“, rekao je. I unapred je zažalio zbog rečenice koja će uslediti: „Našli smo još jedan leš kraj Mjasnicke kapije.“ Maša uzdahnu. „Pročitaj, molim te, šta kaže tamo za šesnaesto mitarstvo?“ Na drugom kraju žice zašuštaše strane: „‘Mitarstvo za blud. Maštanje o bludu, naslađivanje bludnim pomislima, pohotljiva pitanja, strasni dodiri...’ Uklapa li se?“ „Uklapa se“, potvrdio je Andrej. „Ali ne sasvim. Šta je sa sedamnaestim?“ „Preljuba, neverstvo supružnika, silovanje“, pročitala je Maša štreberskim glasom. „Dalje“, zatražio je Andrej.


„Andreju, a koliko tu ima leševa?“, pitala je Maša, ali je poslušno nastavila: „Mitarstvo za sodomiju, rodoskrvnjenje, rukoblud, blud sa životinjama, protivprirodni gresi.“ „Eto ga!“, zadovoljno je kazao Andrej. „To je to.“ „Ali to znači...“, neodlučno je počela Maša. „To znači da smo preskočili dve žrtve“, sumorno je dopunio Andrej. „Dolazim“, rekla je Maša. „Izdiktiraj mi adresu.“

„Samo nemojte da kažete mami“, rekao je Petja, mlađi dečak (stariji je, uz nervozni trzaj lica, odbio da govori kada ga je Andrej obavestio o smrti Minajeva). „Neću reći“, ozbiljno je obećao Andrej. „Naša mama pije“, poverljivo je saopštio Petja. „Nemojte misliti da je pijanica, to ona tako otkad se razvela od tate. Tata joj je ostavio stan“, dostojanstveno je pričao klinac. „I kola. Šta nam više treba? Ali ona je kola prodala“, šmrcnuo je, videlo se da mu je i dalje žao zbog auta. „A kakva kola! Hjundai, snažan motor, trolitarski“, pričao je Petja, a Andrej je gledao oko sebe: stan je nekad bio oplemenjen velikim renoviranjem, ali je Jakovljev po mnoštvu detalja – svetlim kvadratima na izbledelim tapetama na mestima gde su nekad bile slike, neočekivanoj praznini na polici za televizor – shvatio da se u ovom domu već opraštaju od nekadašnjeg bogatstva. „Kaži mi nešto o Minajevu“, zamolio je Petju. „On je Koljin najbolji drug. Pa, i moj isto“, izgovorio je dečak ponosno. Zatim je dodao, ponovo kroz šmrcanje: „Bio je. Koljka je išao da gleda filmove kod njega, i knjige je pozajmljivao, o nindžama. To su neki Japanci.“ „Znam“, nasmešio se Andrej. „Čak nam je davao hranu, mama zaboravi da nam kupi kad pije“, rekao je uz osmeh koji razoružava. „Krili smo je. Bilo je zabavno. A jednom smo išli i u planetarijum. Uglavnom, Koljka se družio sa Artjomom. Trčao je kod njega svaki dan, čekao ispred vrata.“ „A juče?“, upitao je Andrej, trudeći se da ne odreaguje na čvrsto „prijateljstvo“ između Minajeva i Koljke.


„I juče. Ostavio nam je hrane, Kolja je rekao da mu treba zahvaliti. Pa je otišao. Mene ne vodi“, uvređeno je dodao Petja. „Ali ja sam zato pojeo sve bombone, evo!“ Petja je izvadio iz džepa punu šaku sjajnih omota. „Moram da razgovaram sa tvojim bratom“, rekao je Andrej ustajući. „Ali on ne želi!“, začudio se Petja. „Ništa, nagovoriću ga“, obećao je Andrej. „Kooolja!“, uzviknuo je Petja odjurivši u kuhinju, odakle se čulo nejasno mrmljanje. Andrej je i sam pošao u kuhinju. U njoj je jedna žena crvenih očiju i ućebane kose mazala parčiće hleba puterom i preko toga, ko zna zašto, slojem majoneza. „Ostavite decu na miru“, rekla je Andreju i zapahnula ga mirisom alkohola. „Rekao vam je već da ništa ne zna!“ „Kolja!“, pozvao ga je Andrej, ne obraćajući pažnju na ženu. „Postaviću ti samo jedno pitanje. Jesi li ga video juče? Ako ne budeš odgovorio, to znači da nikad nećemo naći ubicu tvog suseda.“ Kolja se ćutke okrenuo prema prozoru. „Odlazite, odlazite!“ Majka ga je odgurala do vrata. „Hajde! Izlaz ćete naći sami!“ Andrej se okrenu i izađe. Mogao je da insistira na tome da ispita dečaka, ali bilo mu je teško na duši – i bilo ga je sramota. Sramota što nisu ranije otkrili pedofila. Ali ga je bilo još više stid zbog ovog pasjeg života, u kom pedofil postaje najbolji drug usamljenom dečaku. Izašao je napolje, zapalio cigaretu, razmišljao je o tome kako uskoro treba da stigne Maša. Zalupila su se vrata – iz ulaza je istrčao Kolja, kasnio je u školu. Prošao je pored Andreja koji ga je pomno posmatrao. Kad je već odmakao dvadesetak koraka, odjednom se okrenuo i potrčao nazad ka Jakovljevu. „Nisam nikoga video“, kazao je Kolja. „Ali sam čuo. Ima tako nekako... tanak glas. I govorio je vrlo čudno... Kao ruski, al’ ništa ga ne razumeš.“ „Pokušaj da se setiš šta“, zamolio ga je Andrej. Kolja se namrštio: „Nešto o demonima, zaprljanim gnojem, nepodnošljivog vonja. Znate li šta je to vonj?“ Andrej reče: „Da. To je ružan miris.“


„A“, Kolja je pokazao da shvata, „kao kad nešto bazdi.“ Andrej se nasmeja: „Tako nekako. Šta misliš, da li bi mogao da ga prepoznaš po glasu?“ Kolja značajno klimnu glavom: „Mogao bih. Baš je piskav, kao da ga kolju. Nego, idem sad, inače ću zakasniti u školu!“ Andrej je zamišljenim pogledom ispratio malu priliku: kad bi pristao da umesto u školu ode kod psihoterapeuta. Obećao je sebi da će pozvati nekoliko lekara koje poznaje da ga upute na dobrog stručnjaka. Utom je stigla Maša. Otvorio je vrata automobila, uhvatio je za ruku i privukao sebi. Tako su stajali, nepomično, priljubljeni telima, trudeći se da se ispune ostacima topline. Ali osećali su kako toplina nestaje svakim časom iz njihovih duša. I stvar nije bila u mučenjima, čak ni u nemilosrdnosti ubice. Nego u svetu, koji postaje sve strašniji.

Maša Maša je redom gledala ljude koje im je Anjutin poslao kao pomoć. Sad su se zvali istražna grupa za slučaj „Mitar“. Maša se još nije oslobodila straha da će biti ismejana zbog svojih suludih ideja. Zato je zamolila Andreja da ispriča sve što se tiče konkretno „Jerusalima“. U njegovom izlaganju je sve sumanuto nekako dobilo skladnu logiku, i niko nije ni pomišljao da se smeje, niko čak nije ni podizao obrve u nepoverenju: svi su pažljivo slušali, a neki su sve zapisivali, što je Mašu zbunjivalo. Štaviše – plašilo ju je. Kao da je zločinac ranije – dok još nije imao taj apstraktni nadimak za potrebe istrage, bez obzira na jezivu konkretnost ubistava – bio samo Mašina fantazija. Poput vampira ili jetija, pomislila je Maša. Ako ga vidi jedan čovek – onda je taj jednostavno ludak. Ali, kada grupa ozbiljnih ljudi u Petrovki počinje da zapisuje beleške o njemu, znači da je ozbiljno. „Smatram“, nastavio je Andrej, „da se moramo vratiti na prve žrtve: logično bi bilo pretpostaviti da je zločinac poznavao bar jednu od njih i da ga je ona nadahnula na serijska ubistva. Mislim da posebnu pažnju treba obratiti na Dobroslava Ovečkina: njegov otac je čtec staroverske crkve u Basmanoj ulici. A


Mitarstva su, poznato vam je“, osmehnuo se jer je bio ubeđen da nijedna osoba koja je sedela u ovom kabinetu nije, kao ni on, imala pojma o tome, „staroverska knjiga. Sami staroverci su verski fanatici. Setimo se one plemkinje Morozove...“ Andrej zastade. Uhvatio je Mašin ironičan pogled. „A sada“, i Andrej napravi široki pokret kao voditelj koji najavljuje novi nastup, i Mašin ironični osmejak odmah se istopi, „pripravnica Marija Karavaj reći će nam nešto o profilu zločinca.“ Maša je nervozno stisnula papire sa spremljenim konceptom. „Sada ću vam dati tabelu sa geografskim tačkama vezanim za ubistva“, glas joj je blago podrhtavao. Dala je fasciklu proćelavom operativcu sa njene desne strane, i papiri su pošli od ruke do ruke. „Što se tiče profila zločinca... naš psihopata očigledno spada u tip ‘organizovanog’ ubice. Kao što znate, ovaj tip odlikuje se sposobnošću da kontroliše svoje želje, ima dobro razrađen plan da pronađe i namami žrtvu.“ Progutala je knedlu. Svi su je slušali s pažnjom. „U slučaju da plan krene naopako, ovaj tip ubice sposoban je da odloži njegovu realizaciju. Socijalno je prilagođen i najverovatnije živi sa partnerom. Možda je fizički nasilan i surov kod kuće. Geografski pokretljiv. Prati vesti. Vraća se na mesto zločina kako bi pratio rad policije. Vozi veliki auto kojim prenosi tela.“ Maša se zaustavila da uhvati vazduh, pogledala je Andreja. On je stajao naslonjen na zid i posmatrao ju je s neskrivenom nežnošću. I skoro sa majčinskim ponosom. Maša se jedva suzdržala da mu ne uzvrati osmeh i prebacila je pogled na muškarce koji su sedeli unaokolo. „Želela bih da zajedno sa vama prođem kroz sve tačke opisa. Možda smo nešto propustili.“ „Zar mislite da će to stvarno pomoći?“, začuo se otegnuti glas iza leđa jednog sedokosog inspektora. Ustao je jedan mladić. „Gerasimov“, predstavio se. „Šta će nam ta Makdonaldova trijada45? Zašto je bitno da li je kao mali patio od enureze, ako je sada još gore bolestan u glavu? Kakvo intelektualno onanisanje! Zapadnjačke gluposti!“ Andrej se već uspravio kako bi stao u Mašinu odbranu, ali Maša ga je preduhitrila: „To onanisanje, kako ga vi nazivate, verovatno nam neće pomoći direktno. Ali podudaranje psihološkog modela može pomoći u raskrinkavanju zločinca, a nepodudaranje će nas sprečiti da posumnjamo u nevinog. Setite se koliko je nevinih ljudi kažnjeno dok nisu došli do Čikatila.“ 45

Američki psihijatar Džon Makdonald utvrdio je tri znaka koji upućuju da će dete u budućnosti biti sklono nasilju: piromanija, noćno mokrenje, nasilje prema životinjama. (Prim. prev.)


„Ni kod nas u Naučnoistraživačkom centru pri MUP-u ne rade budale i profilisanje im nije strano“, podržao ju je sedokosi. „Nastavite, devojko.“ „Mitar je serijski ubica misionar.“ Maša osmotri grupu. „On brižljivo bira žrtve, jer za njega nije važan zločin kao takav nego poruka koju čovečanstvu šalje taj zločin. Dakle, da počnemo od opštih osobina ličnosti: šta možete dodati, polazeći od specifičnosti zločina?“ „Pedantan je“, počeo je Andrej i Maša mu je zahvalila pogledom za podršku. „Ovako komplikovana ubistva zahtevaju iscrpne pripreme. Potreban je visok nivo organizacije“, dodao je sedokosi. „Ponaša se zapovednički na mestu zločina zato što je frustriran u životu?“ uključio se riđi momak sleva. „Ne“, ispravila ga je Maša, „nije u pitanju frustracija, pre će biti kontrola. Kontrola nad grehom i osvetom.“ „To jest, on uzima na sebe ulogu Boga?“ „Ne“, Maša je ponovo odmahnula glavom. „Ne stavlja se na mesto Boga, nego na mesto demona, mitara. Znači da ne smatra sebe bezgrešnim.“ Iznenada zaćuta. Susrela je Andrejev pogled i pročitala u njemu odgovor na svoju misao. „On je možda već bio u zatvoru?“ Andrej je tu misao izgovorio naglas. „Otud poznaje naš sistem iznutra? Poznanstvo sa Jeljnikom? Surovost?“ Maša klimnu glavom – bilo joj je potrebno da dobro prouči i ispita tu misao. Nastavila je: „A sada, njegove navike? Ima li neko ideju?“ „Sigurno su mu stan i kola sterilno čisti. Zato što je u principu opterećen čistoćom, pojmom čistoće u svakom smislu. Pa time i duševnom“, izjasnio se Gerasimov. „Tako je“, potvrdila je Maša. „Jako dobro poznaje kriminalistiku, čim ne ostavlja tragove za sobom!“ „Fizički snažan, trenira – kako bi inače mogao bilo koga da raščereči?“ „Starosna dob – najverovatnije neke srednje godine, od 40 do 55. Samopouzdanje, mnoštvo znanja, odaje poverljiv utisak.“


„Mesto stanovanja?“, pitala je Maša i sama odgovorila: „Nažalost, nemoguće je odrediti geografski profil, bez obzira na precizan prečnik u kom se događaju ubistva – a to je bivša tvrđava Belog grada. Drugim rečima, unutar Bulevarskog prstena. Međutim, besmisleno je praviti geografski algoritam sa ciljem da se ustanovi njegovo prebivalište prema rasporedu oblasnih saobraćajnica i njegovim mogućim rutama. Kao što ste već videli, izbor žrtve i mesta zločina ne zasniva se na jednostavnosti realizacije, već na pomenutom religioznom sistemu. Ali meni se pored toga ipak čini da zločinac živi i radi najverovatnije u centru grada, i da ga odlično poznaje.“ „Stepen obrazovanja“, podsetio je Andrej. „Nesumnjivo visok. Mislim da se oko toga svi slažemo. Inteligencija – iznad proseka. Što se tiče profesije“, Maša podiže pogled sa svojih beležaka, „ona podrazumeva donošenje odluka, uverenje u sopstvenu nepogrešivost. Postoji čitav niz profesija koja pružaju osećaj apsolutne vlasti...“ „Učitelj!“, uzviknuo je iz magareće klupe Gerasimov. „Fizičar ili matematičar!“ „Ma ne, istoričar!“ „Možda je doktor?“, pretpostavio je riđi momak sleva. „Hirurg! Zna kako se pravilno parča telo!“ „Stari vojnik koji ne poznaje nežne reči i koji je navikao da svakog postrojava.“ Andrej je podigao ruku i opominjuće rekao: „Mislim da postoji velika verovatnoća da radi u organima.“ „Da je jedan od naših?“ „Ma daj!“ Lica operativaca izražavala su nevericu. I – strah. „Previse lako dolazi do guvernera i ostalih moćnika ovog sveta“, kao za sebe primeti Andrej, a u kabinetu zavlada tišina. „Premalo dokaza. Zapravo – nijedan. Samo indirektni. Možda ima plava kola. Možda ima visok glas...“ „Ne verujem“, Maša se namrštila. „Najverovatnije u stvari žrtvama pre ubijanja čita citate iz Mitarstva. A to je deo potpisa, takoreći, usmeni ritual. Dok obavlja ritual, može sebe da doživljava kao drugog čoveka. Preciznije“, ispravila se, „kao demona. A ako, po njegovom mišljenju, demoni pište, onda i on automatski zato podiže glas...“


Andrej Andrej je ostavio Gerasimova pored oglasne table i ušao je u crkvu u Basmanoj ulici. Maša mu je rekla da je hram kopija crkve koja je ranije bila na istom mestu. Ali Andrej nije video nikakvu razliku: ista zlatna kupola, isti zvonik, isti izbeljeni zidovi... Međutim, nisu mu dali da uđe više od dva koraka u crkvu: put mu je preprečio jedan bradonja u sivom, jednoličnom odelu i košulji poput starih košulja sa okovratnikom sa strane. Zapitao ga je krajnje druželjubivo ko je. Pa naravno, pomislio je dobrodušno Andrej. On je u poređenju sa starovercima jedan ćosav i slab tip. Andrej mu je pokazao svoju legitimaciju i bradonja je uz odsečan pokret glave predložio da porazgovaraju u „obližnjem kafiću“. Andrej se začudio kad je saznao da je blizu hrama otvoren staroverski kafić. Ušavši, radoznalo je osmotrio enterijer: zidovi od cigle, jednostavni stolovi sa klupama od tamnog drveta, ikona Bogorodice na zidu. Bradonja je zaključao vrata, seo preko puta nezvanog gosta za sto u uglu. Predstavio se: „Jakov.“ Jakov je posmatrao inspektora pažljivo i ljubazno očima koje su kao klinovi bile zarivene duboko ispod žbunastih obrva. Nežne male šake spustio je u krilo i rekao: „Ovečkin danas nije u hramu. Ali ja sam ovde domaćin, i ovde u kafeteriji, i u crkvenoj prodavnici: obe se nalaze gde su ranije bile stare banje46. Tako da možda mogu nekako da pomognem.“ Andrej osmotri polumračnu prostoriju koja je mirisala sveže i pomalo na tamjan, i nije izdržao (već je prilično ogladneo od jutros): „A šta nudite?“ Jakov se osmehnuo u bradu i izvinio se: kafić je zatvoren početkom nedelje i nema čime da ga ugosti. A inače, ovde može jeftino da se pojede u skladu sa crkvenim ustavom. Tokom posta nema mrsne hrane, naravno, ali van posta – tradicionalna jela, ništa posebno – pite, šči, lapšenik47. Andrej je klimnuo glavom i progutao pljuvačku iako nije znao šta je to lapšenik.

46

Ruske saune. (Prim. prev.)

47

Tradicionalno staroversko jelo od zapečenih rezanaca. (Prim. prev.)


„Da pređemo na stvar.“ Uplašio se da će početi da mu krči stomak. Jakov je nakrivio glavu u stranu, spreman da sasluša. „Imamo osumnjičenog“, poče Andrej direktno. „Pretpostavljamo da je povezan sa starovercima...“ Jakov se nasmeja: „Osumnjičeni, po vašoj pretpostavci, ima veze sa nama? A mogu li da znam na osnovu čega?“ „Ne“. Oštro je odbio, ali je i sam shvatao da bi njegovi argumenti, ako bi rešio da ih saopšti Jakovu, zvučali prilično klimavo. Ali druge nije imao. „U pitanju je muškarac srednjih godina, fizički jak, visokog obrazovanja: lekar, učitelj, vojnik ili...“ Andrej je oklevao. „Policajac. Najverovatnije vozi tamnoplavi automobil. Zamolio bih vas da se setite svih parohijana koji se uklapaju u ovaj opis. Naročito onih koji su skloni religioznom fanatizmu.“ Jakov uzdahnu i namršti se: „A kod nas ste došli jer smatrate da su svi staroobrednici verski fanatici, jelda?“ Andrej nije ništa odgovorio, a Jakov je sasvim zaćutao. Kucnuo je uredno podsečenim noktima po tamnom drvetu stola. „Znate, sedam-desetih godina sovjetski geolozi otkrili su njivu krompira u dubini tajge. Staroverci koji su je uzorali živeli su tu pedeset godina potpuno odsečeni od sveta. Živeli su, i nisu se žalili. Za mene, ‘semejci’ – kako nas još zovu – predstavljaju tu njivu krompira. Trag civilizacije usred šume pune divljih zveri. Ako je taj vaš čovek počinio nešto strašno“, podigao je ka Andreju sitne, ali nimalo glupe očice, „to je bila reakcija na neku zver, jer nije navikao na njih. Plaši se onoga što je zversko u čoveku. A mi smo ti koji su zastrašeni, razumete? Svet oko nas menja se još od đavolske 1666. godine. I te vaše rijaliti emisije, vulgarne spodobe, blud, koji se prikazuju u svakoj kući, na milionima ekrana, sve to nije za nas toliko opasno koliko novotarije Nikona, Petra ili crvenih komesara. Videli smo i gore. Ne zanemarite to da nismo mi palili tuđe izbe, već smo mi bili spaljivani. Mi smo se samo držali svog.“ „A šta“, nasmejao se Andrej, „ne dolaze vam novi regruti? Oni koji nisu potomci raskolnika, nego, da ih tako nazovem – neofiti?“ „Dolaze“, mirno se složio Jakov. „Samo ko dolazi i zašto? To su oni koji traže svoje korene. Rusiju su toliko izmučili, toliko su se poigravali ljudskim dušama, mozak su nam obrtali na različite strane: čas okreni nalevo u komunizam, čas nadesno: vidi kako cveta kapitalizam!“ Jakov odmahnu glavom. „A omladina – ona želi da se vrati na izvore tradicije. A dublje od staroverja nema gde više da se


kopa. Znate već: ruski narod se večito savija... Savija se kao onaj prut kojim ga tuku. I pogledajte zapravo: u celoj istoriji desilo se samo jednom da je rekao ne državi i ne većini! Sačuvao je svoje dostojanstvo kroz sva gonjenja, kazne, mučenja, i od jednih i od drugih. I evo tako već četiri veka... I niko u toj istoriji, punoj snage i hrabrosti, ne vidi ništa drugo do puki fanatizam!“ Jakov udari rukom o sto. Odjednom se umirio, pogladio bradu: „Idite s bogom, i ne tražite tog fanatika među starovercima. Naši već odavno ne vojuju, već odlaze u skitove ili napuštaju život. Kako se već zbude.“ „Znači, ne bore se za čistotu? Nisu, takoreći, ‘šumski bolničari’?“, zaškiljio je Andrej. „Vi ste, mladiću, jednostavno već zaboravili značenje reči dostojanstvo. Ne krivim vas. Zaboravnost je postala nacionalna crta u Rusiji“, rekao je tiho Jakov i okrenuo se ka ikoni na zidu. Andrej je ustao i kratko se pozdravio sa bradonjom. Nije ga ni u šta ubedio. Ovaj čovek je očito bio loš izbor za informatora. Na tremu je zapalio cigaretu i u momentu se setio kako je pretprošle večeri, na prozorskoj dasci u toplom prstenu njegovih ruku Maša rekla – hvala Keši koji joj je u mladosti ispunio mozak svojim starovercima – da bespopovci48 ne puše i ne piju ni kafu, ni čaj, a kamoli alkohol. „U kući su“, govorila je Maša, „držali punu flašu votke, što je značilo da domaćin kuće ne pije.“ To je moglo biti vrlo prigodno rešenje za njegovu porodicu, pomislio je, ko zna, možda bi otac duže poživeo. I ne samo za njegovu porodicu – pred očima mu iskrsnuše bleda lica mališana Petje i Kolje. Cigareta mu najednom bi gorka: bacio ju je u najbližu kantu.

Inokentij Inokentij nije izdržao: odmotao je laneno platno, izvadio daščicu potamnelu od vremena, koju su kroz vekove dodirom ispolirale stotine ruku. Prešao je prstima

48

Naziv za staroverce. (Prim. prev.)


po neravnini na poprečnoj strani, sa crnim tragovima od vatre – ikonu su očigledno pokušali da spale, ili su je možda izneli iz izbe u plamenu, kao nešto najvrednije u kući. Na ikoni, kojoj je bila neophodna restauracija, nazirao se, kao sa dna dubokog šumskog jezera, tanani lik. Nikolaj Čudotvorac. Leva ruka držala je na grudima Bibliju, a tamo gde je bila desna, nedostajao je površinski sloj, pa je ostalo samo da se nagađa kakav znak su obrazovali njegovi tanki prsti – da li su bila sastavljena dva ili tri prsta. „Vandali!“, prošaputao je Inokentij nepoznatim počiniocima, da li iz dvadesetog, da li iz osamnaestog veka. Odlučio je da ne restaurira taj deo, neka ostane takav – kao svedočanstvo o ljudskoj netoleranciji. Ali lice će doterati Danječka, mladi ikonopisac koji je već stekao ugled među antikvarima. Istinu govoreći osim što je bio fasciniran ikonama, Danječka je i licem podsećao na čeljade kome je ovaj svet bio tuđ, sa svojim visokim čelom bez mladalačkih bubuljica, svetloplavim očima, uokvirenim svetlim dugim trepavicama. Očima koje kao da su gledale kroz čoveka, i koje su oživljavale samo pred prizorom ikone kao što je ova. Inokentij se zagledao u Čudotvorčevo lice i ostao skamenjen nekoliko minuta: i njega su od malih nogu opčinjavali ovakvi likovi: visoko čelo, idealna linija obrva, oči u obliku ribe (ne, ništa nije slučajno, riba je simbol Hrista!) Tanak, skladan nos, neočekivano pune usne skrivene u kovrdžavoj bradi: svaki uvojak iscrtan u obliku najfinije spirale. I zenice, kao zakačene naopako, ispod kapaka, koje gledaju u posmatrača strogo i nepristrasno. Inokentijeve misli prekinulo je nečije zapovedničko zvonjenje na vratima. Trgao se, sklonio ikonu u stranu i pošao da otvori. Na pragu je stajao (a mogao je po upornosti i neumoljivosti zvona lako da pogodi ko je posetilac) muškarac širokih leđa, od oko pedeset godina, koji je u svom dugačkom tamnom mantilu izgledao ogromno. Kratka proseda brada dopirala mu je do očiju. Njegove visoke jagodice bile su obojene svežim, zdravim rumenilom. Gledao je pronicljivo, malo žmireći. Propustio je svog saputnika – čoveka mnogo nižeg rasta i krhkije građe, i snažno zalupio vratima. I tek tada je pružio Inokentiju svoju krupnu šaku-lopatu. „Pa zdravo, sine!“ S poštovanjem pogleda na starca i reče, više kao tvrdnju nego pitanje: „Poznaješ starešinu crkvene zajednice.“ Inokentij se blago pokloni mirnom starcu pored sebe.


„Čaj?“, ponudio je i zbunio se. „Ovaj... može voćni?“ Starac iskrivi glavu, kao da pita šta fali voćnom. Staloženo se okrenu oko sebe, i ćutke, poluspuštenih, teških kapaka, pređe pogledom preko hodnika, tamnih ikona na okrečenim zidovima, dizajniranog lustera – vodopada od kristalnih kapi. Inokentij se postideo svog bogatstva, primetio je kako je otac stisnuo usne, ali starčevo lice ostalo je hladnokrvno. Kentij je goste odveo u kuhinju, domaćinski se užurbao dok je postavljao sto: nalio je vrelu vodu u čajnik od snežnobelog debelog porcelana, temeljno ga obrisao krpom, sipao je voćnu mešavinu za čaj... A po glavi mu se vrzmalo pitanje zašto su došli. Ni otac mu nije često navraćao u stan, a još manje tako važna zvanica. Zašto ga je otac doveo? I sam sebi odgovori: ne, nije otac doveo starca. Sve se desilo upravo suprotno: njegov otac je ovde zapravo po želji najvažnijeg čoveka staroverske zajednice. Što znači da je i povod bio isto tako najvažniji. Ali zašto je tačno ovde, lupao je glavu Inokentij dok je sipao u šolje jarkocrveni mirisni voćni čaj, osmehujući se nesvesno sve vreme. „Tvoja drugarica“, počeo je otac, a Inokentij zadrhta i umalo ne prosu čaj na stolnjak. „Ona koju juriš poslednjih petnaest godina...“ „Maša?“ To je bilo retoričko pitanje. Koga je još jurio poslednjih petnaest godina? Inokentij uredno stavi čajnik na mesto, a dva para očiju netremice su ga pratila. „Marija Karavaj“, ubacio se tihim glasom starešina zajednice, i napravio pauzu, tokom koje je seljački dunuo u čaj, skupivši usne, „praktično se nalazi na čelu grupe koja traži nekog serijskog ubicu. Danas su došli u crkvu u Basmanoj sa pitanjima. Crkvenjak nije bio tu, s njima je razgovarao Jakov... Jasno je, međutim, da će ljudi iz Petrovke i dalje kopati oko naše zajednice i da nećemo od toga imati nikakve koristi. Naprotiv...“ Starac ostavi šolju, gutajući Inokentija prodornim očima. Naduti kapci odjednom viđe nisu odavali pospanost, kao da su utonuli u očne duplje: starčev pogled bio je mlad, oštar: „Naprotiv, počeće sve same nesreće.“ „Tvoja je dužnost da zaštitiš svoje, Inokentiju“, dodao je otac. „Ljudi su ogorčeni. Nije mnogo potrebno da krene još jedan lov na veštice. Dovoljan je jedan članak u žutoj štampi o starovercu serijskom ubici pa da sve što smo se trudili da izgradimo poslednjih godina nestane, kao što je bivalo već hiljadu puta! Kao i


obično, ometaće nas u poslovima.“ Otac uzdahnu. Bio je biznismen, stručnjak za predmete od drveta, od nameštaja do balustrada, i lov na veštice direktno ga je ugrožavao. „A onda će krenuti dalje: proteraće staroverce koji tek što su se vratili na sever iz Južne Amerike, zaustaviće predmete o vraćanju naših crkava...“ „Ne treba nam da svi saznaju za brojnost naših zajednica, za naše ljude koji žive svetovnim životom“, tiho je rekao prvosveštenik, ne skidajući sa Kentija svoj pažljivi pogled. „Ne zato što je to prestup, nego zato što izdajemo veru naših predaka galameći o njoj na svakom ćošku. Naša istina je u ćutanju, u onome što postoji pre reči.“ „Nisam siguran mogu li ikako uticati na Mašu“, odmahnu glavom Inokentij. „Ona je potpuno samostalna, tvrdoglava i skoro uvek postiže zacrtani cilj.“ „Pa neka ga postiže.“ Starac pogladi bradu. „Njen cilj je uzvišen – uhvatiti ubicu. Samo što ga ona ne traži tamo gde treba, a kad bude shvatila grešku, zlo će već biti počinjeno. A ne valja ka dobru ići zlim putevima...“ Zaćutali su nakratko. „Potrudiću se“, rekao je najzad Inokentij. „Ali ne mogu ništa da obećam.“ „Dobro“, ozbiljno klimnu glavom starešina zajednice. „Potrudi se“, dodao je otac. Oba gosta se podigoše i pređoše u hodnik. Tamo je starac prekrstio Inokentija i zatim izašao, a otac mu je ćuteći stegao rame svojom ručerdom. Dok je zatvarao vrata, Kentij je pomislio šta bi rekli tata i starešina kada bi saznali da je on sam, lično, učestvovao u istrazi koja sada preti da diskredituje bespopovsku zajednicu. Vratio se u kuhinju. Na stolu su i dalje stajale šolje sa čajem koji se već ohladio. Kao tri krstionice ispunjene krvlju. „Hm“, Inokentij prosu čaj. Po glavi mu se vrtela jedna prvosveštenikova rečenica: „Ne valja ka dobru ići zlim putevima. Ne valja...“

Andrej Maša je pristala da sa Andrejem pođe u njegovu vikendicu kad su već stigli do Mašine zgrade.


„A da svratimo do mene?“, pitao je, opušteno duvajući dim kroz otvoren prozor starog forda. Nisu se još ljubili, tokom vožnje, kao za inat sve vreme su hvatali zeleni talas, pa je Andrej samo stezao Mašin vlažan dlan u svom, dok je drugi dlan prebacivao čas na volan čas na menjač. Mogao joj je reći – hajdemo kod mene, pokazaću ti Ranjevsku, to ti je jedna propalica. Ili – pokazaću ti kakvo mesto iznajmljuje pandur koji ne prima mito: pokazaću ti sve do belih niti potke rasparanu mušemu na okruglom stolu na verandi. Ili škripave rasparene stolice, umrljani peškirić kraj umivaonika koji stalno treba popravljati, tapete potklobučene još od zimskih mrazeva. Imam mnogo toga da ti pokažem, baš je sve onako konceptualno, pravi horor. To ti nisu predmeti iz otmene antikvarnice. Zašto, često je sebi postavljao to retoričko pitanje, kad želiš da pozoveš devojku kod sebe, zašto moraš da joj obećaš da ćeš joj pokazati nešto što nema nikakve veze ni sa čim, kao što je zbirka japanskih minijatura ili ploča bluz muzike? Zar ne postoji gomila interesantnih stvari u vezi bilo s čim, koje bi mogao da joj obećaš? Pogledao je Mašu sa strane i pocrveneo. „Samo ako mi daš reč da se nećeš uplašiti“, dodao je naglas, „mog haosa.“ Maša okrenu ka njemu vilenjački bledo lice sa očima koje su u mraku izgledale kao providne. „Vozi već jednom“, rekla je i grčevito mu stegla ruku. Uz škripu kočnica (eto zašto je ipak bio potreban sportski motor!), brzo, dok se nije predomislila, pokrenu auto i izlete na bulevar, koji je bio prazan noću, i jurio je tamo gde će u mraku nestati svaka razlika među njima. Brže, brže. Osećao je kako mu krv udara u glavu od ideje o zajedničkoj noći koja im predstoji, postalo mu je vruće iako je vetar duvao kroz otvorene prozore na prednjim vratima. Kola je vozio vešto kao da je bio u drugoj dimenziji ili kao da je u kompjuterskoj igrici ili čak pod narkoticima. A i bio je pod dejstvom narkotika, samo prirodnog porekla. Euforija mu je izoštrila vid, ubrzala reakcije. I iako je bio potpuno usredsređen na put, osećao je, kada bi menjao brzinu, lak dodir golog Mašinog kolena – sedela je sklupčana, isto tako usredsređeno posmatrajući kolovoz: brže!


Evo, izašli su sa MKAD-a49 na drugi put, a evo već i ulice koja je vodila ka vikendici, centralne ulice u njihovom naselju. Sa obe strane bile su poređane tihe neosvetljene kuće. Vazduh je bio svežiji, zamirisala je trava, mokar pesak. Najzad je zaustavio kola kraj kapije, ugasio motor, izdahnuo i ponovio, kao da je zaklinje: „Samo nemoj da se uplašiš mog haosa.“ Ali Maša je već izašla iz auta, istegla se kao mačka, duboko udahnula i nasmešila mu se, uzela ga za ruku. Andrej je otvorio kapiju, pošli su ka kući, popeli se na trem. Unutra, na verandi, Ranjevska je počela radosno da laje i skiči, pokušavajući da izađe napolje. Kada je Andrej konačno otvorio vrata, skočila je na njega i umalo ga oborila, a zatim odigrala ples srećnog psa, željnog večere i šetnje po mračnom imanju. Andrej je mazio Ranjevsku malo duže nego što treba i usput joj govorio: „Vidiš, ludo, to je Maša, Maša, Maša!“ A Ranjevska je sama već videla Mašu i bezobzirno joj se ušunjala pod suknju, udarala ju je tvrdom glavudžom po dlanovima, grebala šapama gola kolena. Andrej je potom nahranio nesrećnicu i pustio je da istrči u baštu – u baštu, u baštu, svi u baštu! Okrenuo se prema Maši prvi put otkad je otvorio vrata kuće, izbegavao je njen pogled pošto je euforiju zamenila nervoza. Gde mu je, dođavola, ljubavna oprema: sveće, flaša dobrog vina? Makar neka svilena posteljina? Eto, Kentij je sve to imao spremno, pomislio je... „Hoćeš čaj?“, pitao je. „Samo što nemam šta da poslužim još uz čaj...“ Maša je ćutke odmahnula glavom, koraknula, i Andrej ju je stegao snažno, privukao je spustivši joj ruku na potiljak, prineo usne njenom vratu, iza uha, žudno upio njen miris i zbog njega, zbog tog „pravilnog“, duboko ličnog mirisa, odjednom je izgubio razum, a samim tim prestao da razmišlja i o posteljini koja nije bila ni svilena ni sveže oprana. I kome je uopšte potrebno vino? Ili sveće, ako kroz prozor sija svetiljka... Ah, dođavola, Mašo Karavaj, kako si cela tako tanana i nežna, gde god da te dotaknu moji požudni prsti i usne, kako svaka oblina tačno odgovara dlanu: bilo glatko koleno, svileno rame, mekoća i gipkost malih grudi, uvučen stomak. Kako je mogla da mu izgleda tuđe, kad je bila stvorena tačno za njega, za njegovo telo? 49

Mосковская кольцевая автомобильная дорога, kružni auto-put u Moskvi. (Prim. prev.)


Boli li te, draga, kad ovako čvrsto stiskam sve do čega mogu da dopru moje ruke koje su odjednom postale tako željne? Mašo, Mašo, šta mi radiš?! Pogledaj, Mašo, gledaj me u oči! Ali ona je već čvrsto sklopila kapke, izvila se stenjući u poslednjem grču i celim telom se priljubila uz njega. Ni on nije mogao da izdrži, zatvorio je oči, i prekrila ga je zvonka tišina.

*** Silno je želeo da puši, ali Maša je ležala naslonjena glavom na njegovo rame i plašio se da se pomeri. Iza odškrinutog prozora tiho je šumila noćna kišica. Andrej je opipao čaršav – bio je vlažan, polako se sušio znoj na njegovim grudima u koje je Maša zagnjurila svoje lice. U sobi je osetno zahladilo. Andrej joj je prebacio pokrivač preko leđa, može još i da se prehladi, ne daj bože. Slušao je kako pada kiša, kako Ranjevska ispod prozora kucka svojim blatnjavim šapama, zadovoljna nakon dugoočekivane šetnje. Andrej je bio ispunjen radošću, ispunjen kao ona stara metalna kofa koju je još juče stavio iza vrata da skuplja kišnicu. Nije ih probudila škripa podnih dasaka ispod psećih šapa, niti sunčev zrak koji se bez prepreka probijao kroz prozor sa razmaknutim zavesama, čak ni buka njegovih suseda sa leve i desne strane koji su razmenjivali novosti preko njegovog imanja od šest ari, već nežna zvonjava mobilnog telefona. Andrej s olakšanjem uzdahnu – nije bila njegova melodija, Mašina je, dakle, ne zovu zbog posla. Maša se nagnula preko njega pokazavši duga graciozna leđa (Andrej je stigao da se fascinira time što kao da je imala dodatne pršljenove) i krenula da pretura po gomili odeće na podu. „Da, mama“, rekla je kad je najzad našla telefon, glas joj je bio promukao jer se tek probudila. „Jesi li dobila moju poruku? Da, naravno, sve je u redu.“ Iz slušalice se začu neko klokotanje, Maša se naglo uspravi i prekri grudi pokrivačem: „Mama, šta? Šta se desilo? Jel’ ti to plačeš?“ Onda je, nabravši obrve, saslušala, odmahujući glavom, i na kraju rekla: „Mama, moglo je svašta da se desi, ne mora da znači da je nešto strašno! Izgubio je telefon, rešio da ostane kod prijatelja, na kraju krajeva! Ili se stanje neke pacijentkinje naglo pogoršalo! Pa šta onda? Za sve postoji prvi put. Vikend je, opustio se, i...“ Iz slušalice se opet razleglo grgoljenje. „Mama“, rekla je Maša preklinjućim glasom, „sačekaj još malo, uskoro dolazim, važi?“ Prekinula je vezu i okrenula se prema Andreju uznemirenog lica: „Očuh je


nestao. Moram da se vratim u Moskvu.“ Andrej joj je obuhvatio lice dlanovima – uokvirena njima, izgledala je kao preplašena i izgubljena devojčica. Poljubio ju je: u čelo, u nos, tople sanjive usne, u obraz sa tragovima od jastučnice. „Dobro jutro!“, rekao je. „Oblači se, idem da stavim kafu.“ Izvukao je iz gomile na podu majicu od juče, pomirisao je i obećao sebi dok je stavljao kafu da će se odmah politi hladnom vodom iz umivaonika. I uzeti čistu majicu, da bi tako sobom, svojom svežinom, prijatnim mirisom, obradovao Mašu Karavaj. Pitanje je, mrštio se Andrej zaputivši se ka kuhinji, da li će naći čistu majicu u ovom svom kršu. A takođe i da li ima još mlevene kafe da posluži Mašu Karavaj. Bar za dve šolje. Dobro, ili za jednu. Odgurnuo je bosom nogom nametljivog psa, počeo da vadi sve iz viseće police iznad trpezarijskog stola. Saznao je mnogo novih stvari o sebi: ispostavilo se da koristi cimet – tako je barem pisalo na izbledeloj kesici. Zanimljivo, Andrej je zamišljeno obrtao kesicu u rukama, može li cimet da se doda u kafu? Ili da se pije umesto nje? Uz to, na drugoj polici iskrslo je pakovanje špageta, zarđali otvarač, metalna kutija sa nepoznatim sadržajem (rok trajanja do oktobra prošle godine, udubio se Andrej), i još neke grickalice uz pivo. Ali proklete kafe nigde! Kafe nema! Samo onaj instant bućkuriš. Nervozan, bacio je u kantu za đubre zagonetnu metalnu kutiju, iako bi u uobičajenim okolnostima rizikovao da je otvori i možda čak bratski podeli njen sadržaj sa Ranjevskom. Ranjevska ga je pogledala sa prekorom, voda za nesuđenu kafu u džezvici nestabilno postavljenoj na plinsku ringlu počela je da vri. Džezva se nagnula u stranu i voda se uz šištanje izlila na gorionik. Andrej ne razmišljajući uhvati aluminijumsku dršku, jauknu, ispsova se i... ugleda pred sobom Mašu Karavaj, već sasvim spremnu da izađe, kako ga posmatra sa neskrivenom ironijom. „E...“, rekao je Andrej, „izvini, neće biti kafe u krevetu. Ne samo što je nećeš dobiti u krevetu nego čak nije ni prava kafa, već instant.“ I on, kao debil, uze sa stola teglu sa neskafeom i zavrte je pred njom. „A može li čaj?“, pitala je prostodušno Maša, i obradovala ga neizmerno: lipton je svakako imao. Maša ga je zagrlila, sakrivši osmeh u njegovim mladićkim grudima uz koje se pripila nošena majica, i prešla nosom po njegovom vratu. Pažljivo je vratio teglu na mesto i jednako pažljivo zagrlio svoju pripravnicu. „Prljav sam i neumiven“, zbunjeno joj je šapnuo na uho.


„Nema veze.“ Pogledala ga je i nasmejala se: „Izdržaću zbog čaja...“ I počela je odjednom da ga ljubi, i toliko su se zaneli ljubljenjem da ih je Ranjevska, koja još nije prestala da se nada doručku, gledala sa osudom. Ali utom je nemilosrdno zazvonio telefon. Odvojili su se, pogledi su im bili zamagljeni. Andrej se prodrao u slušalicu: „Molim!“ i skamenio se, Maša je isto obamrla. Opet?, govorile su preplašene oči koje su u trenutku izgubile sav pređašnji zanos. „Ne znam“, odgovorio joj je Andrej, instinktivno stegnuvši njeno malo rame, kao da se hvata za jedini oslonac koji opstaje u ovom košmaru. U kolima su ćutali: Maša je gledala nezainteresovano kroz prozor, a Andrej je žmirio ne odvajajući pogled od puta koji je proletao pored njih. Upravo je naredio pripravnici Karavaj da ide kući da se bavi porodičnim stvarima: da teši mamu, traži očuha koji se negde zapio, izmiri mamu sa očuhom koji se negde zapio: šta će joj još da gubi vikend na ubistva. Maša se uvredila (i bila je potpuno u pravu), ali Andrej svejedno nije mogao da je povede sa sobom. I zbog toga što je kolega iz grupe, riđi, pegavi, koji je prvi došao na mesto zločina, rekao da je baš užasno, nikad nije video tako nešto, i zbog toga što mu je intuicija negde iz dubine, i to ne šapatom već urlajući, govorila na uho: nemoj voditi Mašu! U tišini su se približili njenoj kući, i Maša je htela da ode bez reči, dostojanstveno. Već je pritisnula kvaku kada ju je on uhvatio za ramena, okrenuo ka sebi i poljubio, savladavši otpor male ponosne ptičice. Kako drugačije? Nije pozvana na mesto zločina! Osećao je da je ovo poslednji poljubac za današnji dan, koji će, po svoj prilici, biti dug i mučan. E, jadna devojko, pomislio je dok ju je ispraćao pogledom, usran momak ti je zapao: ni sveće, ni jutarnje kafe, čak ni čaja na verandi. Zavoleo te i ostavlja te zbog nekog tamo leša.

Kad je došao na mesto zločina, u stan za izdavanje u krugu Belog grada, koji je za njega već bio iscrtan krvavim, ognjenim obrubom, na stepeništu nije moglo da se prođe. Skupili su se svi iz grupe, iako je vikend. Pušili su i tiho razgovarali, čekajući da istražitelji dovrše svoj posao. Andrej se ogrebao za cigaru kod Kamišova, a on je uzrujanim šapatom krenuo da ispaljuje podatke – leš se nalazio u nekom sanduku u obliku ogromne šuplje drvene lutke, iznutra pokrivene oštrim ekserima. Ubica je u nju stavio žrtvu i zatvorio je tako da su se ekseri nesrećniku zarili u ruke, noge, stomak, oči i zadnjicu.


„Na lešinu je nemoguće i pogledati“, razrogačio je oči poručnik, „Krvi, užas! Sav je naživo rasečen, jadnik se koprcao, a čemu? Ekseri su samo još dublje zasecali...“ Kamišov je duboko uzdahnuo, očigledno mu je bilo teško pri samoj pomisli. „Ko je pozvao policiju?“, otrgao ga je Andrej od ružnih slika. „Troje komšija, nisu se dogovarali. Ubica ga je izgleda prvo lupio po glavi i gurnuo u tu svoju lutku. A ovaj je, kad se osvestio, počeo da viče.“ Kamišov je opet prebledeo zamišljajući tog nesrećnog čoveka koji je razbudio polovinu hruščovke tankih zidova. „Ispitajte komšije“, naredio je Andrej Kamišovu i Gerasimovu i ušao u stan. Nadneo se nad lešom zajedno sa sudsko-medicinskim veštakom. Bilo je nemoguće gledati na telo obliveno krvlju, a tek na lice... Lice je bilo unakaženo, u grču, užasan prizor. „Šta ima u džepovima?“, zapitao je promuklo, udaljivši se od holivudski belih zuba iskeženih u predsmrtnoj agoniji. „Evo“, istražitelj mu je pružio providnu kovertu sa fotografijom: čudno – na fotografiji nije bilo nijednog crvenog traga. Na njoj se jedan muškarac radosno osmehivao i grlio ženu srednjih godina. Bilo je očigledno da je to isti muškarac koji je ležao tu, čedno prekriven čaršavom. Andrej je dao znak da mogu odneti telo. Ali žena – žena mu je bila baš poznata. Odmah čim je pomislio da joj usne liče na Mašine, prekorio je sebe, mladi Vertere, nosi se! Eto, svuda mu se priviđa lice voljene! Ali istog trena se zanjihao, jer se setio onog lica na vratima: „Maša nije kod kuće, sudeći po tome što nema knjiga, otišla je u biblioteku...“ Sudeći po tome što nema očuha – on je lik koji je prošlu noć proveo u drvenoj lutki. Mašo! Andrej oseti nesavladivu slabost u kolenima i sede na stolicu, praćen prekornim pogledom istražitelja. Opet sve vodi ka njoj! Je li moguće da je to slučajnost? Pitanje mu je izgledalo smešno. Ubica je žrtvu izabrao po tome što je bliska Maši. I naravno, još i zato što se njen očuh uklapa u tu surovu tabelu, koju je Maša iskopirala i poslala Andreju još pre dve večeri. Jakovljev je izvadio list iz zadnjeg džepa na farmerkama. Očuh je nedavno nestao – to znači da je njegov greh teži nego greh pedofila Minajeva. Ali na spisku su ostala samo još dva mitarstva – za jeres i za nemilosrđe. Mašin očuh, koliko je shvatio iz delova Mašinog jutrošnjeg razgovora sa mamom, bio je psihoterapeut.


Je li možda bio grub prema nekom od svojih pacijenata? Nije shvatio u kojoj meri je pacijent bolestan? Lakše je naći ludog pacijenta nego staroverca. Verzija nije bila loša, ali je bila sirova. Podjednako je verovatno i da je Mašin očuh bio, na primer, baptista, što za pravoslavne nesumnjivo spada u jeres. I da se tako uklopi u poslednje mitarstvo. Treba da pita Mašu. Treba da je pozove, da okonča beskrajni, bolni i ponižavajući bezdan njenih i majčinih poziva bolnicama, poznanicima i rođacima: a da nije prenoćio kod vas; da nije možda taj i taj na spisku pacijenata primljenih sinoć... Ali to poniženje nije bilo ništa spram istine o strašnom izbodenom lešu sa fotografijom njene majke u džepu. Ne, Andrej je hteo da sebi pruži još nekoliko minuta pre nego što okrene već napamet naučen broj. Još nekoliko minuta da razmisli. Ponovo je iščitao tabelu i imena žrtava vezana za svako mitarstvo. Smrknuo se: u doslednosti zločinca već odavno su se uočavale izvesne greške i propusti. Kao da, pošto se uverio da su inspektori shvatili njegovu logiku, više nije hteo da se mlati: mogao je, kao u dečjoj igri, da preskoči neka ubistva, ili da se na njih vrati. Osim toga, zašto je ubica stavio u džep svoje žrtve porodičnu fotografiju? Zbog toga što je Mašina mama na neki način deo te igre? Andrej glasno uzdahnu i teška srca uze telefon, shvativši kako neće moći da dovrši tu misao bez Maše: kako god da se okrene, ona je u ovom slučaju ne samo detektiv već i svedok. Kao da je ubica dao svojoj učenici da isproba sve uloge: od teorije prema praksi, od istraživanja do svedočenja, od svedočenja... Andrej uzdrhta, ali je ipak završio krug. Do saučestvovanja?

Kamišov je sedeo preko puta komšinice sa sprata ispod, žene srednjih godina, nezdrave boje kože. Boju kože objašnjavao je neuklonjiv miris dima koji je ispunjavao čitav bedni stan, kao i njeno zanimanje: bila je stručni prevodilac. U kuhinji (to joj je radna prostorija) bio je stari laptop i gomila brošura o upotrebi raznorazne tehnike u domaćinstvu. Komšinica je nervozno preturala po njima – predmeti iz nečijeg tuđeg života, opremljenog po poslednjoj reči tehnike: mikrotalasna, aparat za kuvanje na pari, mini-pekara, blender, friteza. A u njenoj kuhinji drmusao se egzaltirano jedan stari frižider. Baveći se isključivo pisanim prevodom, komšinica je, zbog specifičnosti svoje profesije, imala malo prilika da s nekim porazgovara i zato je hrlila u susret druženju, pa makar to bio i predstavnik pravosudnih organa. Kamišov je već odustao od ideje da joj postavlja pitanja: zašto bi, kad dama sve već sama priča. Priča lepo, jasno, bez digresija, i detaljno. Može


se reći, riđi je imao sreće. Tako je Kamišov sam govorio, i sve životne situacije komentarisao je na dva načina: riđem se posrećilo ili nije. Ma koliko bilo čudno, ove dve kategorije su mu za dvadeset šest godina bile sasvim dovoljne: našao je devojku – riđem se posrećilo; nema gde da živi i da zasnuje porodicu – nije imao sreće; devojka otišla drugome – pre će biti da mu se posrećilo, jer šta da radi s njom, sa devojkom, kad nema stan? I tako dalje. Razgovor sa komšinicom upravo je i počeo na temu stambenog prostora: stan iznad, rekla je, izdaje se već pet godina i niko tamo ne živi za stalno. Koristi se uglavnom za ljubavne utehe. Tako je rekla: utehe. „Zašto ste tako sigurni u to?“, pitao je Kamišov. „Ne možete pogrešiti“, rekla je prevoditeljka. „Sve se čuje. Ljudi iznajme stan i onda dođu, nekad u vreme ručka, nekad uveče. I imaju... seksualne odnose.“ Reč „seksualne“ izgovorila je kao da ju je ispljunula. „Nego“, klimnula je glavom, „pre oko godinu dana stan je iznajmio jedan naizgled inteligentan par: on liči na profesora (Kamišov se naježio setivši se na šta je ličio muškarac inteligentne spoljašnjosti kog su izvukli iz lutke), ona – na studentkinju, mnogo je mlađa od njega, lepa. Klasična priča – starčić se zaželeo piletine. Hm“, prezrivo se nakrivila iščekujući reakciju inspektora, ali Kamišov nije podlegao, samo je mirno klimnuo glavom, očekujući da gospođa nastavi. Dakle, inteligentni ljudi prepuštali su se ljubavi potpuno neinteligentno i prostački: stenjali su, vikali, krkljali, i smetali su komšinici ispod (a takođe i komšijama sleva, pridodala je) dok su kuvali supu, dok su se tuširali ili gledali večernje vesti. Od ljubavnih debata ljuljao se luster od češkog kristala u prevoditeljkinom stanu. Ona je nervozno pušila i sumorno razmišljala o svojoj ženskoj sudbini. I najzanimljivije: kad bi se ponekad susrela s njima na polumračnom stepeništu ili u liftu, nije čak mogla ni da im dobaci neku zajedljivu reč – eto šta ti je kad izgledaš kao intelektualac. Ionako nije imalo svrhe svađati se: nije ih često sretala, jedanput nedeljno, ne više, i lakše je bilo istrpeti te urlike odozgo, nego na primer, navići se na mladi par sa detetom, koji se svađao neprestano i kojima je već triput curila voda kod Aline sa trećeg sprata. Kod prvih je bar nekakva tajna strast i neki suspense, a kod ovih – studentska ljubavna barka koja se svaki dan na tvoje oči razbija o svakodnevicu, sama je plovila u sličnoj, zna to.


„Ali juče“, komšinica se stresla. „Nije bilo kao obično. ON je došao ranije nego inače, oko četiri sata. Čula sam kako se okrenuo ključ u bravi i kako su se zatvorila ulazna vrata. Ali ONA se nije pojavila: ni zvuci koraka na stepenicama, ni lifta, koji se zaustavio jedan sprat više.“ Kamišov se nasmejao u sebi: jasno je da je priča o dvoje tajnih ljubavnika zanimala susetku mnogo više nego što je želela da pokaže. Prošlo je verovatno oko pola sata, po prevoditeljkinim rečima – uspela je da nešto prezalogaji – kada su vrata opet lupila. Pomislila je da je to junak-ljubavnik otišao ne sačekavši svoju voljenu, ali ne – neko je bio ušao u stan. „A to nije bila studentkinja?“, Kamišov je hteo da utvrdi. „Ne“, uzbuđeno je rekla prevoditeljka. „Na stepeništu je bilo tiho. Naš lift inače tako škripi kad se kreće, ne može da ti promakne. Ne. Neko se spustio sa gornjeg sprata. „Znači, čekao je?“, zamišljeno je pitao Kamišov. „Možda je čekao“, klimnula je glavom i protegla se da dohvati kutiju cigareta. Osim toga, posle glasnog zvona, učinilo joj se da je čula muški glas. Kamišov je zurio u prevoditeljku. Ona je izdahnula dim cigarete kroz nakrivljen prozorčić sa kog se ljuštila boja. Ćutala je neko vreme. „Čini mi se da je rekao...“ „Da?“, Kamišov se nagnuo napred. Susetka je podigla prema njemu pogled u kom se prvi put ogledao strah: „Otvori! Ja sam!“

Maša Maša je rukama napravila prsten oko mame, ali nije mogao da se zatvori. Da li ruke nisu bile dovoljno dugačke, ili uopšte nije bilo na Maši da umiruje mamu. Ali nije bilo nikog drugog – kraj nje više nema ni tate, ni očuha, a mama je klizila, padala, kao Alisa u zemlji čuda u svoj duboki bunar. A Maša je znala da je na njegovom dnu – tatina smrt, i bol, i strah, i usamljenost. Andrej ju je pozvao tek


pre pet minuta, ali tokom celog jutra provedenog na telefonu, Maša je znala, osećala je na potiljku, da su svi pozivi uzalud. Očuh nije ni kod prijatelja, ni kolega, niti na odeljenju neke gradske bolnice. Kasno je. Već je tamo gde do njega ne stižu supružnički prekori. Odjednom je shvatila: očuh, njegovo nenametljivo prisustvo u Mašinom životu, dobro skuvana kafa ujutru, blag pogled koji je mamu obuzdavao kada bi napadala Mašu indiskretnim pitanjima, čak i njegova „psihoterapeutska“ (tako ih je nazivala) razmatranja nisu bila uopšte uzaludna, već su to bile čvrste niti koje su je održavale u njenoj plovidbi. Vezala se za tog velikog, delikatnog čoveka. Ni sama, zbog uobičajene netrpeljivosti prema njemu, nije primetila koliko. Natalija je u međuvremenu počela da se trese, uprkos udarnoj dozi sredstva za smirenje; prsti, zariveni u Mašine podlaktice, postali su hladni kao led. Maša je odlučila: pozvala je maminu koleginicu koja je radila u blizini. Pokušala je da joj u nekoliko reči izloži šta se desilo: očuh je umro, mama je očigledno u šoku, može li Nadežda da joj kaže kako da joj pomogne? „Mašenjka“, drhtavim glasom je rekla, „sačekaj, dolazim odmah. Ne ostavljaj mamu. Sve si pametno uradila... Probaj da je smestiš da spava.“ Maša je spustila slušalicu i okrenula se ka mami. „Mama, hajde lezi, daću ti tablete za spavanje. Uskoro će doći teta Nada.“ Mama je gledala kroz nju i Maša se prestravila na trenutak. Potapšala je mamu po ruci, pokušala je da je podigne. „Hajde“, ponovila je nežno, „staviću te u krevet.“ Majka je ustala, i one su sitnim koracima, kao kamion sa prikolicom, pomislila je, izašle u hodnik. Tu je Maši palo na pamet da ne bi bilo dobro odvesti je u njenu i očuhovu spavaću sobu, tako da je gurnula vrata svoje sobe. Natalija se zaustavila na vratima kao ukopana: pogled joj je odjednom oživeo i fokusirao se na nešto pravo ispred nje. Maša je provukla glavu da shvati šta je to u šta tako napregnuto gleda, i opsovala u sebi: ni njena soba nije bila najbolji izbor. Otac na crnobeloj fotografiji posmatrao je ženu i ćerku sa zida preko puta, a žena i ćerka gledale su njega. I on im je izgledao življi nego što su njih dve bile zajedno. Ostale su tako stojeći desetak sekundi, a potom se majka okrenula ka ćerki prebledelog lica i tiho izgovorila: „Za sve si ti kriva!“, i uhvativši se za srce, sporo, kao na filmu, skliznula je na pod.


„Mama, šta se desilo?! Mama?! Srce?!“, povikala je Maša i bez odlaganja odjurila u kuhinju po valokordin. U tom trenutku neko zazvoni i Maša potrča ka ulaznim vratima sa čašom u jednoj ruci i bočicom leka u drugoj, spotače se o tepih i skoro u letu otvori vrata. „Teta Nada!“ Više se nije trudila da izgleda staloženo, kao da ju je nešto naglo gurnulo u period od pre dvanaest godina – stajala je opet mala, izgubljena, kraj očevog tela. „Mami je loše... Srce!“ „Polako, polako“, rekla joj je Nadežda umirujuće, brzo se izula i krenula niz hodnik. „Tašo!“ Sela je pored Natalije, brzim pokretom izvadila iz torbe neku tableticu i stavila joj ispod jezika, dugačkim prstima joj pritisla zapešće i proverila puls. „Tašo, moraš biti jaka, drži se, Tašo“, govorila je prijateljici tihim uspavljujućim glasom, a Maša je stajala iza njenih leđa i suzdržavala se da ne zaplače. „Sad ću ti dati injekciju i odvešću te u svoju kliniku, došla sam kolima. Ostaćeš nekoliko dana, pa ćeš izaći. Maša će ti sad spremiti potrebne stvari.“ Bacila je pogled na Mašu, ona je odmah otišla do kupatila, brzo skupila uzdrhtalim rukama pribor za ličnu higijenu, uzela, okrenuvši se, ogrtač zakačen na vratima. Šta još? Presvlaka? Prolazeći hodnikom prema maminoj sobi, videla je kako Nađa spretnim profesionalnim pokretom ubrizgava mami lek u venu, i usput govori nešto poput: „Odlično, uvek sam ti zavidela na venama, nikad nije problem naći ih.“ A Natalija je gledala negde uvis, u plafon. Maša je hitro ušla u sobu, izvukla fioku ormara, dohvatila nekoliko stvari s vrha, udahnula miris maminog parfema. Osetila je kako joj se steže grlo – samo da ne zarida! Primetila je krajičkom oka prazan srebrni ram za fotografije. Ali nije se zadržala, nije se osvrnula, vratila se u hodnik – mama je već stajala obučena ispred ulaznih vrata. Nadežda je uzela od Maše kesu sa stvarima i potapšala je po obrazu: „Uzimam ti mamu na nekoliko dana. Hoćeš li se snaći sama?“ Maša je klimnula glavom. „Odlično. Možeš je posetiti sutra ujutro. Pozvaću te i reći ću ti broj sobe.“ Maša ponovo klimnu. Pogled joj je bio prikovan za mamino bledo, skamenjeno lice. Nadežda je već otvorila vrata, uzela majku podruku i ušla u lift. Maša im je mahnula na rastanku, vrata lifta su se zatvorila zveknuvši. Povukla se


polako u stan, okrenula je ključ u bravi četiri puta, odmakla se od vrata i zastala ispred ogledala u hodniku. Stajala je u suspenziji veštačke i prirodne svetlosti kao priviđenje koje nije pripadalo nijednom svetu. Tek sad joj je odjednom došlo do svesti šta joj je majka rekla pre nego što je pala na svetli parket u hodniku: ona je kriva. Maša se iz nekog razloga nije uopšte začudila: mama je bila u pravu, kao i uvek. Sve što se desilo njenoj porodici bilo je njena krivica. Njena i ničija više.

Andrej Andrej je prvi put bio u psihološkom savetovalištu i, bez obzira na grozno raspoloženje, nije mogao da se ne osmehne: ovde je vladao takav psihički komfor, prosto, što bi govorila njegova baba kad je bio mali: „Bogo mili!“ Tiho je svirala muzika, magično lagano, plivanje ribica u akvarijumu delovalo je umirujuće na nerve, na podu su ležali mekani tepisi koji su ublažavali korake medicinskog osoblja koje se ionako kretalo bez žurbe. Sunce je udaralo u visoke prozore, Andrej je zažmurio, na sekund poželevši da zameni mesto sa bilo kim ko ovde boravi zbog svojih psihičkih problema. A što se tiče njegovog psihičkog stanja, bio je u dilemi, koja se, kao u klasičnim romanima, sastojala u izboru između dužnosti i ljubavi: dužnost je naređivala da bez oklevanja pohita Maši, i da Nataliju i nju ispita sve, bez ostatka, o sada već pokojnom suprugu i očuhu. Ljubav je, kao Ranjevska, skičala: pusti ih da dođu sebi, da predahnu... A iza kulisa ovih plemenitih pobuda cvilelo je još tiše: zamrzeće te, i njena majka će te zamrzeti, čak i ako bi ti to pomoglo da nađeš ubicu, Mašu ćeš svejedno izgubiti, jadni moj Juriče iz provincije, zauvek. Kako bi skrenuo pažnju sa ovog nasrtljivog unutrašnjeg dijaloga, Andrej uze sa stola u holu jednu brošuru i udubi se u čitanje: psiholog pomaže klijentu da sagleda svoj problem iz drugog ugla; uz pomoć naših stručnjaka možete saznati o sebi nešto novo (Andrej pomisli ironično: da, baš se nadao da će saznati nešto novo, ali ne o sebi, već o jednom specijalisti koji je neko vreme ležao u drvenoj lutki)... doći do novih zaključaka na osnovu onoga što se događalo na vašem


životnom putu, steći novo shvatanje problema, i najzad, uvideti načine njegovog rešavanja...“ Lepo, pomislio je Andrej. Možda da svratim? Okrenuo je brošuru i našao cenovnik: Belov, Jurij Arkadijevič, čija se fotografija isticala na koricama brošure (on je ipak bio upravnik Psihe) naplaćivao je oko 200 evra za individualno savetovanje. A 250 za VIP individualno savetovanje. Andrej napravi grimasu. Zanimljivo. Šta ulazi u VIP savetovanje: lična masaža sa ciljem potpunog opuštanja pacijenta? Odmah je izgubio želju da čita dalje: nije verovao u savetovanja za VIP ličnosti. Osim toga, kad bi čak i za te pare „shvatio u potpunosti“ svoje psihičke probleme, ubrzo bi mu iskrsli novi problemi, čisto finansijske prirode. U međuvremenu je u hol ušla visoka krupna žena, kose divno ofarbane u boju starog zlata i skupljene u punđu na potiljku. Osmotrila je pacijente koji se nisu micali, iščekujući, sa blago napetim izrazom lica (uprkos Mocartu i ribicama). U trenu je spazila Andreja i prišla mu lagano, ne žureći. „Tatjana Aleksandrovna“, pružila mu je toplu punačku ruku sa nežnoružičastim lakom. „Zamenik.“ Nakašljala se i oborila pogled. „To jest, bila sam zamenik Jurija Arkadijeviča. Hajdemo u moju kancelariju.“ Andrej je poslušno ustao i prošao kroz hodnik do vrata sa pločicom T. A. Krotova, dr sc. Iza vrata se nalazila prostrana kancelarija sa prikladnim ležajem za pacijente koji su bili zbunjeni u životu. Krotova je skladnim pokretom pokazala Andreju da sedne baš tu. „Eto.“ Tatjana Aleksandrovna tužno se osmehnula i sela za svoj masivni sto, „Pretpostavljam da želite da me pitate u vezi sa... povodom Jurija Arkadijeviča. Ali ja... hm... nisam sigurna da vam mogu pomoći. Ovde su ga svi voleli, i kolege i pacijenti. Bio je sjajan stručnjak u svojoj oblasti, i mi smo vrlo... ožalošćeni.“ Andrej se promeškoljio na profesionalnom ležaju: kako ovde uopšte mogu da istresaju sve svoje tajne, baš je neudobno. Duboko je uzdahnuo. Bilo je jasno da gospođa Krotova, doktor nauka, teško da će s njim podeliti ono najbolnije: pa ne sedi ona na fotelji za pacijente. Hteo je da počne sa standardnim pitanjima, kad odjednom, i samog sebe iznenadivši, ispali: „A recite mi, da li je vaš upravnik imao vanbračne odnose sa nekim iz kolektiva?“


Tatjana Aleksandrovna jedva primetno stisnu usne: „Ne, Jurij Arkadijevič je veoma voleo svoju porodicu.“ Andrej se zbunio: zašto je odjednom odlučio da zlatokosu damu pita za preljubu? Možda zbog porodične fotografije iz džepa? Ili samo zbog jednog propusta na spisku mitarstava? U svakom slučaju, brzo je vratio ispitivanje u kolosek: „Koliko dugo poznajete stradalog? Je li imao neke konflikte na poslu sa kolegama? A sa pacijentima? Jeste li primetili da je u poslednje vreme nervozniji?“ I tako dalje, redom. Tatjana Aleksandrovna nije doduše odgovarala lakonski, ali eto šta ti je profesionalac – ipak mu nije dala detalj za koji bi mogao da se uhvati, čak ni najmanji trag. Uostalom, nije se naročito ni uzdao u nju: Mitar u svakom slučaju nikad nije ostavljao za sobom tragove. Kako onda ovaj put da se pojave? Andrej najednom oseti strašan umor: briga za Mašu. nije ga napuštala čitav prokleti dan, prožet njegovom ličnom bespomoćnošću, strahom i krvlju. Osećao je strasnu želju da čuje njen glas, da oživi ono šta se sinoć među njima desilo. Ali ničeg nije mogao da se seti, izranjao je jedino poslednji poljubac na pragu njenog stana jutros, a posle – beskrajna etida u purpurnim tonovima. Brzo se pozdravio sa Krotovom, još jednom stegao ružičastu ruku nežnu poput krina, i skoro trkom izašao iz tog ogromnog akvarijuma, u kom je trebalo da u pratnji hipnotične muzike utihnu njegovi dečji strahovi. Napolju je bilo sveže, pao je mrak, mirisalo je na kišu i benzin. Andrej posegnu za cigaretama u džepu, kad iznenada ugleda ispred nosa paklu cigareta koju mu je pružila nečija tanka koščata ruka. Okrenuo se, pored njega je stajao pogrbljeni dugajlija u kasnim dvadesetim, u kaputu prebačenom pravo preko belog mantila. „Hvala“, rekao je Andrej i uzeo ponuđenu cigaretu, a onda se i nagnuo prema elegantnom zlatnom upaljaču, koji tom mladiću sa Duremarovim50 likom nimalo nije stajao. Momak je ponovo pružio ruku i predstavio se: „Timofejev, psihijatar i seksolog ove klinike.“

50

Junak iz dela Zlatni ključić Alekseja Tolstoja. (Prim. prev.)


Andrej mu obazrivo stisnu ruku: nije mu bilo najjasnije čime se bave seksolozi. „Seksolozi“, kao da je ulovio u njegovim očima izvestan strah, Timofejev objasni, „nisu isto što i ginekolozi. Ili“, nasmejao se, „urolozi. Mi se bavimo onim što je iznad, a ne ispod struka.“ Još jednom je iskosa pogledao Andreja i dodao: „Mislim na glavu.“ „Mmm“, Andrej izgovori otegnuto, zadovoljan što mu prvi dim omogućava da izbegne klizavu temu. „Vi ste inspektor, dakle?“ Andrej klimnu glavom, a seksolog produži: „Video sam da ste bili kod naše zmije u jazbini.“ „Zmije?“ „Pa da, to je nadimak koji su podređeni odmila dali našoj ljubljenoj Tatjani.“ Upaljenom cigaretom iscrtao je krug u vazduhu i teatralno izdeklamovao: „Ona se, dakle, Tanja zvala51! A još sebe naziva doktorom nauka. A to već nije smešno.“ „Ona u stvari nije doktor?“, pitao je Andreja. Čak ga je to vrlo zanimalo – Krotova je na njega ostavila utisak koji potpuno odgovara tom nivou obrazovanja. „Jeste, jeste“, odmahnuo je Timofejev. „Možda je kupila diplomu negde, možda je stvarno grejala stolicu – psihologija nije isto što i matematika, ako razumete šta mislim! Ali, znate“, i prinese svoje izduženo lice Andreju, „ona je presrećna što Arkadijeviča više nema. On je u ovoj ustanovi bio jedini koji nije samo iščitao Junga i Jaloma, nego je stvarno nešto razumeo! Jedini koji je zaista brinuo o pacijentima! Čak“, tu se seksolog podrugljivo nasmeja, „ponekad i previše.“ „Šta želite da kažete?“, trgnu se Andrej. „Kako šta želim da kažem? Sve je jasno ko dan: on je lekar, car i bog, ona – pacijentkinja namučene psihe. Uz to još i lepa pacijentkinja. Istina, to nije bezopasna stvar. Kao prvo, to zabranjuje lekarska etika. Ali zanemarimo to. Najvažnije je što je pacijentkinja imala muža. Policajca. Ali onaj tip policajca koji bi, samo da obuče kožnu jaknu i obrije glavu, izgledao kao pravi pravcati bandit, to je kod vas česta pojava, nemojte mi zameriti. I oči su mu tako nekako, da se 51

Aluzija na Puškinove stihove iz Evgenija Onjegina. (Prim. prev.)


blago izrazim, nedobroćudne. Jasno da je takvom čoveku zaklati nekog isto što i filantropu prevesti staricu preko ulice.“ Andrej se usredsredio. I dalje nije verovao kako mu se posrećilo. „A da ne znate slučajno prezime pacijentkinje?“, pitao je tiho, bojeći se da će oterati sreću i najmanjim drhtajem glasa. „Ne znam“, Timofejev je bacio opušak. „Ali mogu da pogledam u bazi podataka. Prezime joj je bilo jednostavno, nešto kao Ivanova, očito muževljevo. To prosto nije moglo da joj bude devojačko prezime, m-da, To je bilo pre dve godine – video sam kako ju je posle jedne seanse smestio u kola i odvezao. A ona je potom otkazala sve naredne termine.“ „I zato smatrate da su imali aferu?“, rekao je Andrej, glumeći nepoverljivost. Već je otvorio vrata klinike Timofejevu. „O“, seksolog je podigao uvis dugačak i pomalo kriv prst. „Da ste videli kako ju je gledao. I ona njega. Verujte mi, ne biste imali ni trunku sumnje.“ Prezime joj je bilo Kuznjecova, bila je zabeležena i adresa, Andrej je pravo iz kabineta Timofejeva okrenuo njen broj. Začuo se prigušeni ženski glas: „Da?“ „Ana Aleksejevna? Dobar dan, ovde inspektor Jakovljev. Želeo bih da porazgovaram sa vama o Juriju Arkadijeviču Belovom. Možemo li se naći danas?“ „Naravno“, tiho je rekla Kuznjecova. „Dođite. Imate li moju adresu? Šifra na ulaznim vratima je 769.“ „Dolazim“, brzo je rekao Jakovljev i spustio slušalicu dok se još nije predomislila. Izlazeći sa parkinga Psihe, shvatio je da mu je ovaj kratki razgovor ostavio nekako neprirodan, neobičan utisak. Ana Kuznjecova nije bila ni začuđena ni uplašena. Što je vrlo netipično za osobu koju iz vedra neba inspektor zove na razgovor.


Inokentij Inokentij spusti slušalicu i sruči se na tamnozeleni kožni otoman u hodniku. To je bio Mašin džins-načelnik Jakovljev. Zvao je iz kola i nesumnjivo je bio u velikoj žurbi. Nije mu dao detalje, ali je Inokentij već dovoljno znao o ovom slučaju da shvati: Jurij Arkadijevič ubijen je na krajnje gadan, srednjovekovni način. Nije mu postavljao pitanja. Osim toga, i njemu je, kao i Jakovljevu, bilo jasno da smrt Mašinog očuha nije slučajnost. Serijski ubica diše joj za vratom, A to što je ona i dalje živa, to je ili propust sa njegove strane, što je malo verovatno kada se uzme u obzir njegov stil, ili perfidna igra. Radostan osećaj potpune kontrole nad svime što se događa, osećaj da Mašin život zavisi isključivo od njegove želje i da ga može oduzeti bilo kada. Jakovljev je zamolio Inokentija da ode po Mašu i njenu mamu i da ih odveze kod sebe. „Na neko vreme“, bio je precizniji. Inokentij je začuo u njegovom glasu strah i umor. I neki novi, preklinjući ton. „Naravno, odmah idem po Mašu i Nataliju Sergejevnu“, istog trena složio se Kentij. I dodao: „Ne brinite, moj stan je kao sef. Ovde će biti relativno bezbedne.“ „Baš to, relativno“, mračno je odgovorio Jakovljev, ali je odmah dodao ganuto: „Hvala.“ „Nema na čemu“, mahinalno je izgovorio Inokentij, ali u dubini duše mučilo ga je kog vraga mu se taj „džins“ zahvaljuje za to što će se pobrinuti oko Maše. On, Inokentij, brine o Maši poslednjih petnaest godina, a da ga niko sa strane za to nije molio! Prekorio je sebe: Maši se stvarno posrećilo sa tim namrgođenim šefom. U suštini je dobar čovek i zabrinut je za nju. Inokentij otrča do kola. Čak se nije ni najavio Maši pre nego što se zaputio ka njenoj kući. Kad mu je Maša otvorila vrata, sav se stresao. Izgledala je mršavo – nezdravo mršavo, do stepena kada se u izrezu na haljini ocrtavaju ključne kosti, laktovi postaju oštri, a lice... Lice joj se izdužilo, jagodice su joj bile još izraženije, kao brdašca. A iznad njih – crni podočnjaci. Ispod njih – upali obrazi. Kosa joj je bila raščupana, a oči vrlo svetle, kao da je sva boja iščezla iz njih, ostavivši na površini beživotnu staklenu ljusku. Ćutke se sklonila u stranu da ga propusti unutra. Pošla je ispred njega ka kuhinji pomalo vukući noge. Sela je nasuprot svetlu. Osmehnula se. Ali to nije ličilo na osmeh.


„Mama je u bolnici“, rekla je. „Nešto sa srcem. Ti verovatno već znaš šta se desilo?“ Inokentij je klimnuo glavom, pokušao je da je uhvati za ruku, ali ona ju je sklonila i udubila se u kidanje zanoktice. Otkinula je sa njom i poveće parče kože. Maša se nije čak ni namrštila, samo je liznula krv i opet mu se osmehnula istim onim praznim osmehom. „Mašo“, počeo je nežno, „ne smeš da budeš ovde, previše je opasno. Smrt tvoje drugarice možda je još i delovala kao slučajnost...“ „Zvala se Kaća“, tiho ga je ispravila. „Da“, složio se Inokentij. „Ali sada je sigurno, Kaćina smrt nije bila slučajnost, i tvoj očuh se na spisku žrtava nije našao bez razloga...“ „Da“, potvrdila je spremno Maša. „U meni je stvar, ja sam za sve kriva.“ „Kakve su to gluposti? Šta to sebi...“ „Ne, Kentiju, ne! Sve je jasno“, brzo poče Maša, a prstima je i dalje grozničavo kidala nove zanoktice. „I mama mi je isto to rekla!“ Inokentij je uhvati za ruke. Osetio je kako jagodice njenih prstiju pokušavaju da mu se izmigolje iz dlanova, kao insekti pod zemljom. Pitao je: „Mama ti je rekla?!“ „Da, da, i mama! Da nisam počela da rovarim po tome, niko ništa ne bi shvatio! Sigurna sam! Možda bi odavno prestao da ubija, ne bi mu bilo zanimljivo. A sada... sad mu je uzbudljivo! Dobio je publiku, ima s kim da igra, razumeš? Kao kada si sam u šumi: nisi valjda lud da se sa sobom igraš žmurke! A sada su u šumi desetine ne tako glupih ljudi i svi viču: ‘Auuu! Auuu!’ A ja sam mu najbliža. Sa mnom mu je igra još primamljivija. A oko mene ima mnogo grešnika – eto šta želi da mi pokaže. Da sam slepa! Uhvatila sam mu trag, a ne primećujem ono što mi je ispred nosa!“ „Mašo“, Inokentij joj još jače steže ruke, „moramo da se spremimo: uzmi najneophodnije stvari, ostaćeš nekoliko dana kod mene.“ „Zašto, Kentiju? Mamu sam već spremila, a sad da se pakujem i ja? Misliš da me kod tebe neće naći?“ „Kod mene je sigurnije“, tvrdoglavo je rekao Inokentij. Ustao je i sam pošao u njenu sobu, otvorio orman. Maša je stajala na vratima sa zagonetnim osmehom.


„Kentiju“ rekla je blago, „baš ništa ne shvataš. Ne treba čuvati mene, već tebe. Tebe, mamu... Svakoga ko je u ma kakvoj vezi sa mnom. Vi ste svi u opasnosti.“ Kentij je, ne okrećući glavu, uzimao i stavljao u kesu njene farmerke, neke džempere, njene omiljene crne majice. Maša je uzdahnula. Rekla je živahnijim glasom, sa podsmešljivim prizvukom: „Spakovaćeš mi i gaće?“ „Uzgred, a gde stoje?“, okrenuo se prema njoj i nasmešio se. Ona mu je – hvala bogu – uzvratila osmeh. Mnogo prirodniji. Desetak minuta kasnije izašli su iz stana sa kesom u rukama, Inokentij je četiri puta okrenuo ključ u bravi.

Andrej Andrej pomisli kako nikad nije video tako lepu ženu. Ne u savremenom shvatanju pojma lepote, prema kome se poznata ličnost smatra lepoticom zbog neke neproporcionalnosti koja licu daje osobeni šarm. Ne. Imala je nešto od gracija iz devetnaestog veka, od Natalije Gončarove. Pravilne crte stvarale su idealnu sliku: nežni oval lica, velike plave oči, prave tamnosmeđe obrve, tanak nos, čisto čelo. Lice je bilo očaravajuće, ali je Andrej sa čuđenjem shvatio da ga ono ne dotiče. Je li tu možda ulogu igrala njegova zaljubljenost u Mašu? Ili jednostavno takvo savršenstvo ne izaziva nijednu drugu želju osim želje da mu se diviš? O čemu on to? Mašinog očuha, sudeći po rečima komšinice koje mu je preneo Kamišov, očigledno su obuzimala sasvim drugačija osećanja. „Ana Aleksejevna“, počeo je, „zašto juče niste došli na sastanak sa Jurijem Arkadijevičem?“ Ana neznatno podiže ravne obrve – mimika joj nije bila najbogatija: „On ga je otkazao. Na svoju inicijativu.“ „On vas je pozvao?“ „Da. U stvari, ne. Pozvao me je njegov kolega sa fakulteta. Rekao je da Jura, da Jurij Arkadijevič, mora da održi dodatni ispit, šta već. I da neće moći da dođe.“ „Da li se dešavalo ranije da vam otkazuje susret?“


Ana se zamislila: „Da, dva ili tri puta. Ali uvek bi to uradio lično. Nisam znala da u svoje kolege ima toliko poverenja da im da moj broj telefona i da ih uputi u tu... stranu svog života. To me je uvredilo. Malo.“ „I koliko dugo ste... se viđali?“ „Oko dve godine“, mirno je odgovorila, sklonivši sa lica sjajni pramen kose. Andrej nije mogao da se ne zagleda: lepota je ipak strašna sila. „Bila sam mu pacijentkinja.“ Blago se osmehnula, otkrivši idealne zube. „Sažaljevao me je.“ Andrej nije stigao ni da se začudi zbog takve definicije odnosa, a ona ga je već pitala, pogledavši ga pravo u oči: „Da li biste ipak mogli da mi kažete šta se sa njim desilo?“ „On je“, Andrej pročisti grlo, „poginuo. Ubijen je sinoć. Vrlo mi je žao.“ Andrej je očekivao razne reakcije: od nezadrživih suza do prigušenih jecaja. Ali „Gončarova“ ga je iznenadila: njeno lice, koje je maločas bilo tako predivno u svojoj nepomičnosti, odjednom je počelo da se grči, kao da ima horeju. Usta su joj se iskrivila, obrazi su joj zadrhtali, obrve su se izdigle i izgužvale čelo koje je dotad bilo savršeno glatko. Sve to je izgledalo tako fantazmagorično da se Andrej preplašio i skočio, umalo ne oborivši stolicu. „Lek“, izustila je Kuznjecova tuđim, dubokim glasom kroz stisnute zube i pokazala rukom na viseću policu iznad trpezarijskog stola. Andrej ju je otvorio i odmah ugledao lek na donjoj polici: bočica je upadala u oči. Na etiketi je bilo lakonski napisano: „samo uz lekarski recept“. „Trideset kapi“, prokrkljala je Kuznjecova. Brojao je kapi sipajući ih u čašu koja je stajala pored, unapred pripremljena. Izgledalo je kao da je vreme stalo, Andrej je isključio periferni vid – samo kapi, koje su postepeno navirale i padale u čašu, petnaest, šesnaest! Samo da ne pogreši i da ne pogleda u strašno lice kraj sebe. Najzad joj je dao lek, pridržao je dok nije, cvokoćući, ispila sve i zavalila se na naslon stolice. Andrej se okrenuo prema prozoru: njen stan je bio u tihom kraju, u starinskoj kući na tri sprata. Koliko li je još ovakvih kuća ostalo u Moskvi? Sigurno mnogo košta, odjednom je pomislio. Čime li se bavi? Ili joj se možda samo posrećilo da bude žena banditolikog pandura. „Izvinite“, iza njega se razlegao miran glas. „I pretpostavljala sam. Trebalo je da sam to već prihvatila.“ Andrej se osvrnuo i pred sobom ponovo video ženu besprekorne lepote.


„Sve je to bilo čudno: i poziv, i to što Jura nije lično otkazao susret. Znao je koliko je bilo važno da se vidamo bar jednom nedeljno. Vi mislite“, nakrivila je glavu, „da mi je on bio samo ljubavnik?“ Tužno se nasmejala: „Nije sve tako jednostavno. Bio mi je i psihoterapeut. Imate li cigarete?“ Andrej je klimnuo i uzeo paklu iz džepa. Kuznjecova nevešto povuče dim. „Inače retko pušim. Ali Jura je rekao da smem posle napada. Smiruje. Da. U Psihu me je odveo muž. Znate, on nije pravio razliku između psihologa, psihoterapeuta i psihijatra. Njemu su svi oni bili ‘psiho’. A i ja takođe. Tako da je bilo u redu. Mesto je skupo, čisto. Nije ludnica. Ali Jura... On je vrlo brzo shvatio da je meni potreban sasvim drugi doktor, a ne psiholog. Vrlo se plašio za mene. I muž se isto veoma plašio.“ Ponovo se nasmešila: „A ja sam se plašila muža. Sve u svemu, Jura mi je prepisao lek i intenzivnu terapiju. A muž je postao ljubomoran, mislio je da želim da idem u Psihu samo kako bih viđala Juru. Uostalom, tako je i bilo, samo Jura za to nije znao. Jednom rečju, muž mi je zabranio da idem u psihološki centar pod pretnjom Jurine smrti – svoje se već odavno nisam bojala. Jura se tada ponudio da mi pomaže na nekom drugom mestu. Mislim da u početku nije ni pretpostavljao kojim će tokom sve teći.“ „A vaš muž? Nije ništa primećivao? On je, koliko sam shvatio...“ „Da, on je jedan od vas, ali ne, nije primećivao. Podnela sam zahtev za razvod. Nije želeo da me pusti. Išao je za mnom kao pas čuvar. Čuvaj se, pas ujeda! Znala sam“, spustila je glas, „da je ubijao ljude. Kleo se da nije, ali osećala sam! Nisam mogla da živim sa njim. Dok se Jura nije pojavio u mom životu, htela sam da odem od njega na drugačiji način – pokušavala sam da izvršim samoubistvo. Ali uvek bi stigao na vreme. A kada sam srela Juru, bukvalno je zasijalo svetlo na kraju tunela. Dok smo se viđali bar jednom nedeljno, nisam se plašila. Zato ne znam šta mi je predstavljao više – muškarca ili lekara. Govorio mi je da već mogu bez njegove profesionalne pomoći. Da sam skoro sasvim ozdravila, naučila sam da se kontrolišem.“ Ana zaćuta. „I eto prilike da to i proverim.“ Okrenula se prema prozoru, niz njeno besprekorno lice skotrljala se kristalna suza. Princeza koja se nikada nije smejala52, pomislio je Andrej.

52

Царевна Несмеяна, lik iz bajke, princeza koja se nikad nije smejala i koja se na kraju, prema obećanju njenog oca, udaje za čoveka koji uspeva da je nasmeje. (Prim. prev.)


Oklevao je pre nego što je uputio poslednje, odlučujuće pitanje: „Ana Aleksejevna, kako mogu da stupim u kontakt s vašim mužem? Hoću reći“ ispravio se, „vašim bivšim mužem?“ „To će biti malo komplikovano.“ Preko lica joj je preleteo jedva vidljiv osmejak. „Spreman sam da odem do mesta gde radi, i...“ „On je na Vostrajkovskom...“ Andrej nije odmah shvatio šta to znači. „Moj muž je poginuo, tačnije, ubili su ga pre pola godine, na zadatku. Tako da nije čak ni imao kad da mi da razvod. Uostalom, nije to ni imao u planu. Nismo se sastajali u ovom stanu, jer je Juri bilo daleko da dolazi ovamo, a osim toga, to je bio stan i mog muža, a Jura je bio vrlo delikatan.“ Andrej je ćutao: policajac kadar da ubije. Koji zna – posredno – Mašinog očuha. Prema razočaranju koje ga je ophrvalo, Andrej je shvatio koliko mnogo je od jutros polagao na ovu verziju. Teško je ustao, pozdravio se sa domaćicom. Otvarajući mu vrata, „Gončarova“ je dodala, činilo se, više za sebe nego njemu lično: „Obojica su tako brinuli za mene. A evo, ja sam tu, živa i skoro zdrava. A njih nema. Kakav apsurd...“

Maša Maša je ušla u stan posle Inokentija i kao da je odahnula prvi put tokom ovog dugačkog dana. Odmah je poželela sve: da spava, jede, da pozove Andreja i čuje njegov glas. Ali prvo ipak da jede. „Kentiju“, nemoćno je rekla, izuvajući se, „imaš li nešto za jelo?“ Inokentij ostavi torbu i uputi joj ironičan pogled: „Drago mi je što te moj dom asocira na hranu, čedo moje. Hajdemo.“ Sela je na visoku barsku stolicu u kuhinji i počela polako da se vrti tamoovamo dok je Inokentij istraživao sadržaj ogromnog dvokrilnog čudovišta: Kentij je obožavao svoj frižider zbog veličine i odmila ga je zvao „podrum“. Iz „podruma“


je izvadio zamagljenu šerpicu i spustio je na ringlu. Zatim se pojavila mirođija. Kako bi je brzo naseckao, Inokentij je uzeo veliku dasku, koja je i na pogled delovala preteško. Uključio je rernu i stavio unutra tanjir sa pitom. Kada je ono što je bilo u šerpi provrelo, sklonio ju je sa ringle, izvadio iz nje piletinu i sitno je isekao. Dohvatio je činiju za supu na sitne cvetove – holandsku, delftske manufakture, kako je objasnio, i pažljivo prelio bujon u nju. Izvadio je iz fioke lanenu salvetu i stavio je pored Maše, zajedno sa teškom srebrnom kašikom... Maša bi mu se obično podsmevala zbog te njegove domaćinske brige, želje da sva zbivanja u životu – posebno ona vezana za želudac – uređuje „kako treba“. Čak i ako za stolom sedi jedina drugarica iz detinjstva, kojoj već ne baš tako otmeno krči stomak. Ali sada je ceo taj menuet oko stola na Mašu delovao umirujuće, kao neki drevni ritual. Jer u svetu u kom postoji delftska činija za supu iz devetnaestog veka ništa loše ne može da se desi. „A gde je“, nije izdržala da ne bocne Kešu, „srebrni prsten za salvete? Ne poštuješ me, hm?“ Inokentij je podigao glavu završavajući poslednju fazu pripreme – presipao je votku u kristalni bokal koji se u istom trenutku spremno zamaglio – nasmejao se i kvrcnuo Mašu po nosu. Votku je sipao u majušnu čašu od debelog stakla, a bujon u duboki tanjir. Pružio joj je i tanjir sa pitom. Maša je duboko uzdahnula, podigla čašicu votke i odmah ispila, ne kucnuvši se. Probala je pitu, sipala punu šaku mirođije. „Kentiju“, reče, pa zaćuta. On zastade sa kašikom u ruci. Šta da mu kaže – hvala ti što postojiš? Ti si mi najbolji prijatelj i ne znam kako bih preživela bez tebe sve ove godine? Da mu kaže sve ono što je mogla ali nije stigla da kaže drugoj svojoj prijateljici, Kaći? Ili očuhu? Ali se uplašila – da li se to ona sprema da se oprosti s njim? Maša zatim, ne dovršivši rečenicu, pojede prvu kašiku providnog zlatastog bujona. I tek tada ga je opet pogledala: „Ko te je naučio da kuvaš ovako dobar bujon?“ Na sekundu je izgledalo da je Inokentij očekivao od nje neke druge reči. Ali on se osmehnuo, obrisao usta salvetom. „Gospođa Molohovec, devojačko Burman.“ I citirao je: „Da bi supa bila bistra, treba je kuvati na najblažoj vatri, skidajući penu tako da ostane samo po ivicama.


Tada će biti tako ukusna i bistra da neće biti potrebe da se pročisti belancetom, biće dovoljno procediti je kroz krpu. Izdanje iz 1911. godine.“ „O, bože“, jauknula je Maša, prividno užasnuta. „A ja koja spram tvojih kulinarskih veština znam samo da spremim kajganu!“ „Ali kakvu kajganu!“ tešio ju je Kentij po običaju. „Ti si ogledalo u kom se ogledaju moje mane!“ izgovorila je, dovršavajući poslednje parče pite. „Kaži mi barem, Čigroježu53 moj, i pitu si sam pekao? „Pita je iz pekare“, pomirljivo je odgovorio Inokentij. „A šta je fora sa ogledalom?“ „Ah! Maločas mi je baš palo na pamet kako ti imaš tako mnogo, beskrajno vrlina da ja, kada te gledam, poredeći se automatski sa tobom, vidim jedino svoje mane. Pa reci i sam: lep si i elegantan, domaćin si, odlično kuvaš. Svaka devojka bila bi srećna da s tobom deli tu uređenu svakodnevicu!“ Inokentij se osmehnu, okrenu se ka šporetu i upita je: „Hoćeš li još nešto?“ Nakašlja se. „Neki desert, na primer?“ „Ne, Kešo, hvala ti!“, dirnuto je rekla Maša. Prišla mu je i na sekundu se naslonila na njegova krupna leđa. Osetila je kako su mu se blago napregli mišići pod tankim svilenim džemperom. Pravi kašmir, eh, nesrećo fenserska, pomislila je i zatim se sklonila. Inokentij je uzdahnuo, okrenuo se ka njoj i tiho rekao: „Mašo, moram s tobom da porazgovaram...“ I po tonu i izrazu Kentijevog lica – njemu nimalo svojstvenim – Maša je shvatila da je propao sav trud koji je njen prijatelj uložio u to da je okrepljujućim toplim bujonom i ledenom votkom izmami iz te mračne šume po kojoj luta poslednjih nekoliko meseci. Srce joj se survalo i zamrlo. „Sedi, molim te“, rekao je Inokentij i seo pored nje, spustivši velike lepe šake na sto. „Postoji nešto što ne znaš o meni... Učinilo mi se da to nije prirodno. Mislim da to stvarno i nije prirodno.“ „Kentiju“, tiho izusti Maša, „reci već jednom.“

53

Lik iz bajke Beatriks Poter The Tale of Mrs. Tiggy-Winkle. (Prim. prev.)


„Vezano je za moju rodbinu, Mašo. Nisi nikad pitala, ali oni... Moja porodica pripada starovercima. Moj pradeda davao je novac za izgradnju crkve na Basmanovoj. Prababa je iz staroverske zajednice sa Urala. Ništa to nije bilo mnogo važno – jer ja sâm nisam neki verujući čovek. Ali moj otac...“ Inokentij nije odvajao pogled sa svojih ruku. „Eto zašto sam te tako retko zvao u goste kad smo bili mali.“ Maša ga je posmatrala omađijano: stotine, kakve stotine – hiljade uspomena nagomilanih tokom detinjstva i mladićstva počele su istovremeno da izbijaju na površinu, kao morune pred mrest, pred očima su joj iskrsavale slike: Inokentijev otac uvek guste brade, koja je tako pristajala celokupnom njegovom „iskonski ruskom“ izgledu. Majka, koja se uveče vraćala kući iz prodavnice sa torbama u rukama i čvrsto vezanom maramom na glavi bez obzira na to što je već došlo proleće. Potamnela ikona u kuhinji. U kući miris starih knjiga: njihove s vremenom istrošene smeđe korice sa zlatotiskom, visoko na policama dokle ne može da dopre dečja ruka. Inokentijeva odbrana diplomskog pre nekoliko godina – čestitka upravnika katedre: „Mladiću, vaš diplomski rad je na nivou doktorske disertacije!“ Gospode, kako se ranije nije dosetila! Jer su i za njen diplomski rekli skoro isto. Njegova opčinjenost raskolnicima, bezbrojne priče o njima: strašne, zagonetne, nekad čak i zabavne – sve to moralo je imati neki koren, kao i njena „usmerenost“ na serijske ubice! Maša je gledala u Inokentija i nije ga prepoznavala: kao da je još porastao i postao toliko velik da je ispunio svu kuhinju, u njemu su se otvarali bezdani za koje nije ni slutila da postoje. „Mašo, ne gledaj me tako, kao da sam posednut demonima! To je samo grana pravoslavlja! Premda, sa teškom istorijom! Ne bi me tako gledala da sam ti priznao da sam protestant! Štaviše, ja nisam religiozan i ti to znaš! Ja sam pre svega – istoričar!“ Maša proguta knedlu: „Tvoj pradeda je učestvovao u izgradnji hrama na Basmanovoj?“ Inokentij pređe rukom preko lica: „Da, hteo sam s tobom i o tome da pričam. Dolazili su mi neki ljudi. To jest... čovek. Starešina crkve. Zamolio me je da popričam s tobom kako bih te ubedio da ubica nije ‘naš’, da tako kažem. Dok detektivi još nisu napravili neki džumbus, dok se ne pojave novinski članci. Jer tek što su staroverske zajednice počele koliko-toliko da se razvijaju, da se raskolnici iz


Severne i Južne Amerike vraćaju u otadžbinu, da se zidaju crkve... I sve to može da se prekine zbog glupog predubeđenja, spletki, neproverenih glasina, na kraju krajeva!“ „I ti si pristao“, prošaputala je Maša. „Pristao si da me ubeđuješ?“ Inokentij se tužno osmehnuo: „Pristao sam da probam, Mašo. Nisam obećao da ću uspeti.“ „To je već bolje“. Usta joj se neznatno iskriviše: „U krajnjoj liniji, ne vezuje te nikakvo obećanje, neću te primorati da zbog mene narušiš neku strašnu zakletvu.“ „Mašo, molim te!“, Inokentij se ispružio ka njoj, ali je Maša uzmakla. Izgledao je nesrećno. Ponovo je sedeo pogrbljeno. „Imam“, počeo je, „samo jedan argument. Iz istorijske je sfere i može delovati neozbiljno tvojim inspektorima, ali za mene, i za svakog staroverca, on u potpunosti otklanja sumnju u raskolnike. Taj Nebeski Jerusalim, za koji je naš serijski ubica toliko vezan... on je direktno povezan sa figurom patrijarha Nikona, nadahnutog idejom o drugom Jerusalimu. Nikon je hteo da pod Moskovskom patrijaršijom obuhvati sve pravoslavne crkve, pre svega grčku i kijevsku. Zato je, na primer, zamenio ruski običaj da se krsti sa dva prsta troprsnim znakom, redigovao je bogoslužbene knjige prema grčkim izvorima. Nastavak već znaš – raskol i nastanak staroveraca. Za raskolnike, Nikon i sve što je u vezi s njim predstavljaju najstrašniju stranicu u njihovoj istoriji. Zato su njima sve ideje kojima se vodio patrijarh ‘demonske’, Mašo. Sanjao je o tome da postane ravan rimskom papi, čak je i sazidao u okolini Moskve, na obali Istre, Vaznesenjski manastir – Novi Jerusalim. Građa celog kompleksa Novog Jerusalima bila je Nikonov pokušaj da se izjednači sa Vatikanom... I, bože moj, niko od naših nikada neće, izvini za metaforu, piti sa tog otrovnog izvora.“ Inokentij raširi ruke: „Mogu još mnogo toga da dodam, ali...“ „Razumela sam“, Maša skliznu sa visoke stolice. „Ja... razmisliću. Izvini, želela bih sad da prilegnem.“ „Da, da, naravno“, uzmuvao se Inokentij. „Umorna si! Koja sam budala! Prosto nisam mogao više to da držim u sebi. Izvini, trenutno ti nije do... nije ti do mene! Namestiću ti da legneš u mojoj radnoj sobi.“ Brzo je izašao iz kuhinje. Maša je bila skamenjena na trenutak, a potom se naterala da složi prljave sudove u mašinu i da još toplu šerpu stavi u frižider.


Inokentij se pojavio na vratima: izgledao je utučeno, ali Maši ga nije bilo žao. Nije joj bilo žao ni sebe. Samo joj se mnogo spavalo. I kada ju je Kentij odveo u sobu i tiho pritvorio vrata, ona brzo skide odeću sa sebe i pade u prohladni dremež ispeglanih i uštirkanih čaršava – i zaspa istog trena.

Andrej Andrej je gledao u načelnikov potiljak, kao rak crven, i trudio se da se isključi. Obično bi u trenucima gospodarevog gneva bio nervozan i bled. Ali danas mu je bilo sasvim svejedno: nijedan načelnik ne može da ga izgrdi onako kako je sam sebe prekorevao i prezirao za „profesionalnu nepodobnost“ poslednjih dana. Mašu, njegovu Mašu, progoni ubica. A on ne zna o njemu ništa što bi ga oteralo nazad u mračni smrdljivi ćošak iz kog je izmileo. Stid je Andreja vukao napred, šibao ga kada bi se na trenutak zaustavio da ubaci u sebe najobičnije gorivo u vidu sendviča... Ali sva ta jurnjava bila je besmislena, kao na traci za trčanje, tragovi nisu nikuda vodili, svi osumnjičeni ispadali su iz trke: policajac za kog se ispostavilo da je na groblju, raskolnici, vojničine koje su kolege iz grupe juče pritisle povodom saradnje sa Jeljnikom... Ubistava je bilo previše, trebalo je da kopaju kao krtice kroz desetine strana, nadajući se da će otkriti bar neku začkoljicu na tom ogromnom polju podataka. Caku koja bi ličila na čudo. „Mamicu ti!“, Anjutin je udarao po stolu ogromnom pesnicom sa simpatičnim rupicama između zglobova. „Jesi li video ovo?!“ I baci pred Andreja članak sa naslovom: Novi Čikatilo u centru Moskve! Andrej ravnodušno pređe pogledom tekst i ponovo se vrati svojim mislima. Ako on već nije sposoban da uhvati zločinca, možda uspe bar da sakrije Mašu? Ne, rekao je sebi, nema svrhe kriti je. Jedino mu preostaje da je uvek drži kraj sebe, 24 časa dnevno, a ako zatreba, da je zaštiti. „Ne možeš da zamisliš“, pukovnik je sve više padao u vatru, „kako su me ovi sa vrha izribali! Koliko još da ih kljukam pričama iz Starog zaveta, je li?“ „Iz Svetog pisma“, mahinalno je ispravio šefa.


„Koliko vidim“ preteći je počeo Anjutin, „u Petrovki su sad svi veliki stručnjaci za svete knjige!“ I nije izdržao: „Jel’ se mi ovde bavimo glupostima?! Ili ti čekaš dok ne istroši sva ta – kako beše – mitarstva? Pa će onda iščeznuti?!“ Ponovo je udario o sto, tako jako da su se razleteli papiri. Neko pokuca na vrata. „Da“, promumla Anjutin dok je sa svojim podređenim zajednički skupljao dokumente sa poda. „Je li slobodno?“, začuo se skladni bariton. U kabinet je ušao Katišev. Anjutinu se osim potiljka sad još zacrvenelo i čelo. Ispravio se i rukovao se sa tužiocem. Katišev pozdravi Andreja: „Upravo vas sam tražio. Hteo sam da vidim kako napreduje istraga...“ Andrej umorno odmahnu glavom. „Ma nikako!“, odgovorio je Anjutin umesto njega. „Ubica kao da je duh neki, majstor za serijska ubistva!“ „Pa“, Katišev sede, hladno se osmehnu, „sa serijskim ubicama često tako biva. Seti se koliko ljudi je ubio taj isti Čikatilo“, pokazao je glavom na članak na kom su bile otvorene novine. „I koliko ih je zbog njega ubijeno...“ „Ne opravdavaj moje neradnike!“, narogušeno je rekao Anjutin, izbegavajući da pogleda prema Andreju. „Vreme teče, pojavljuju se nova ubistva, a oni ni za mrvu nisu bliže rešenju zagonetke!“ Katišev je smireno klimnuo nogom. Andrej je stigao da primeti koliko su mu iznošene cipele. „U krajnjem slučaju, tvoji ljudi već znaju određene aspekte te zagonetkice, a to nije malo.“ Tužilac se tužno osmehnu: „Znaš, nekad šetam sam po Moskvi, kao budala, i ne razumem gde sam to ja. Gde je nestao grad mog detinjstva? Sva ta gomila noćnih klubova, striptiz barova, užasno siromaštvo odmah pored bentlija i reke šampanjca... Taj vaš ubica, Mitar, on je slobodan od pravila i ograničenja. On kolje – ili šta već radi? – čereči one koji su izvan našeg domašaja. Kao što je bila ona guvernerova žena...“ Katišev ustade, uzdahnu umorno: „Ponekad, Saša, stvarno pomislim – a da pustimo tog čoveka da dovrši šta je započeo?“


Maša Mašu je probudilo lupanje ulaznih vrata. Još oko minut je ležala, prisluškujući: ni zvuka. Očigledno je Kentij otišao na sastanak sa svojim klijentima, ili, kako bi ublažio krivicu – da kupi na pijaci namirnice i spremi joj večeru. Maša se nije više ljutila na njega, ni sama nije verovala da je ubica verski fanatik. Pre će biti, razmišljala je, da se prikriva iza religiozne tematike. Ideja Nebeskog Jerusalima zajedno sa spiskom mitarstava daje mu izvesnu logičnu podlogu. Put kojim može da ide prateći kuda ga vodi srce. Srce! Maša okrenu broj maminog mobilnog, ali se uključila telefonska sekretarica. Nije imala broj mamine prijateljice. A ona je bila obećala da će Nataliji dati lek za smirenje. Znači da mama sada najverovatnije spava. Maša je izašla iz sobe, svratila u kuhinju, sipala sok iz frižidera: zaista se opustila u Kentijevom stanu. Neće misliti o očuhu, neće misliti o ubici. Razmišljaće o tome sutra, prekosutra, i još mnogo će o tome morati da misli. A danas... danas će se potruditi da pročita neku knjižicu iz Kentijeve biblioteke. Ali ne neku nerazumljivu. Naprotiv: neku iz epohe zajedničkog detinjstva, iz edicije avanturističkih knjiga. Videla ih je u njegovoj sobi. Voltera Skota ili Majna Rida. Zanimalo ju je može li se to i dalje čitati u njenim godinama. Popela se na kauč držeći u jednoj ruci sok, a drugom prebirajući po poznatim koricama. Sjajno! Maša je noktom zakačila knjigu i sručila joj se pravo u ispruženi dlan – knjige nisu bile tesno zbijene. Iza Žila Verna naziralo se tamno drvo police i još nešto belo u pozadini. Koverta? Maša se namršti. Zar Kentij na takvom mestu krije novac? To ne liči na njega. Hm, šta li tu može biti? Maša se zaljuljala na vrhovima prstiju, prinela je sok ustima i bacila knjigu na kauč. I dalje se mršteći, na isti način podigla je kovertu i pažljivo je izvukla iza knjiga. Na sekundu se zaustavila: bilo ju je stid. Koverta je namenski bila sakrivena od tuđih očiju. Ali radoznalost je preovladala. A na kraju krajeva, upravo joj je priznao svoju strašnu tajnu. Potpuno je prirodno, ubeđivala je sebe, što je poželela da proveri da li Keša krije još neko iznenađenje. Nije joj bilo teško da se ubedi, samo će virnuti i to je sve... Maša je otvorila nezalepljenu kovertu. U koverti su bile fotografije. Fotografije nje. Ali ne, ne njihove zajedničke, iz perioda kada su išli na mačevanje. Na njima je bila samo Maša, Maša, Maša...


Crnobele, glatke, rasule su joj se u krilu pošto je, videvši prve sa gomile, tiho uzdahnula i ispustila ih iz ruku. Na fotografijama: jutro, Maša izlazi iz kuće, smejući se iz sveg srca, sa nekim od svojih obožavalaca sa fakulteta; Maša pije sa majkom šampanjac na premijeri u Boljšom teatru; Maša sedi u nekom kafiću. Tu je bila Kaća i još neki njeni prijatelji. Ma šta je ovo? Po ovim fotografijama mogao bi da se proprati ceo njen život: škola, porodica, prijatelji, zabave. Proprati... Inokentij ju je pratio! Pratio ju je već dugo: vrlo je dobro pamtila taj odlazak u Boljšoj teatar i skandal sa majkom, koja je insistirala da Maša obuče dekoltovanu haljinu do poda. To je bilo pre pet godina. Inokentij nije bio s njima u pozorištu. Ili je bio, ali ga jednostavno nije primetila dok se krio iza stuba sa objektivom nagotovs. Maša je užasnuto posmatrala slike iz svog života, razbacane unaokolo kao lepeza. Zašto je to radio? Zašto ju je špijunirao? Nervozno je progutala pljuvačku i naglo ustala, sa gađenjem stresavši fotografije sa sebe kao što bi stresla otrovne insekte. Ne želi ništa da zna. Mora da ode iz ovog stana. Odmah! Ne obraćajući pažnju na fotografije pod nogama, Maša je istrčala u hodnik, gde su je sa belih zidova strogo gledali krupnooki likovi na starim ikonama. Počela da se obuva, drhtala je celim telom. Gospode, kako je mogla ovde da se oseća zaštićeno? U ovom gradu više nema nijednog mesta gde bi bila bezbedna, a isto tako, izgleda da nema više ni ljudi kojima bi mogla verovati! Bilo joj je fizički loše od same pomisli da se mora vratiti u prazan stan, koji je u takvoj jurnjavi napustila pre samo nekoliko sati, gde ju je sve podsećalo na tatu i očuha, i u koji je – sad je već tačno znala – ulazio ubica. Ali ohladnelim rukama ipak je gurnula teška ulazna vrata i izašla na prazno stepenište. Maša je iznenada čula buku na stepenicama: ujednačen i siguran korak visokog čoveka koji je odjednom preskakao dva stepenika. Maša se uznemirila – bila je sigurna da je to Inokentij, ali nije imala snage da se sada sreće s njim. Tiho se podigla na sprat više, odakle je kroz okno lifta posmatrala kako pokušava da otvori vrata, i kako su se ona sama na njegov dodir polako odškrinula. „Mašo?“, začula je njegov uznemireni glas. Vrata su se zatvorila, a Maša je kao ptica pojurila niz stepenice, napolje, u susret svojoj samoći.


Andrej Od trenutka kada je najzad izašao iz Anjutinovog kabineta, gde je načelnik sa Katiševom raspravljao o vremenima i običajima, iste te sekunde rekao je sebi da neće biti sposoban ni za razmišljanje ni za smišljanje bilo kakve istražne akcije sve dok ne vidi Mašu. Čak ju je pozvao tek kada je pošao po nju, zato što je znao da mu telefonski razgovor neće utoliti žeđ, niti umiriti njegove mučne strahove. Mora da zagrli Mašu Karavaj, da je stegne i ne pušta. Dok ne nađu ubicu, ili dok ne prestanu ubistva. Da je drži dugo – čitavu večnost. Što da ne – večnost u Mašinom zagrljaju uopšte nije najgora opcija. Nije verovao ni Inokentiju, nije mogao nikome da je poveri. Mada mu je na duši bilo mirnije što Maša nije sama, već sa Kešom. Kada je u slušalici začuo tihi glas i tri izgovorene reči: „Kod kuće sam“, Andrej nije ništa pitao. Kakve je razlika odakle će je povesti? Samo da ne zaboravim da usput svratim do prodavnice, pomislio je dok se parkirao kraj ulaza u Mašinu zgradu. U vikendici opet nema ničega. Ali to ću sve kasnije. Kad već budem pored nje, zajedno s njom. Penjući se uz stepenice, čuo je neke glasove. Jedan muški, koji je govorio tiho, i drugi, ženski, pomalo histeričan, koji je po svoj prilici dopirao sa druge strane vrata. U početku nije razaznavao reči, ali, kako se približavao, dijalog je bivao sve jasniji: prepoznao je Inokentijev glas. Andrej se zaustavio kao ukopan nakon prve rečenice koju je shvatio celu. „Mašo“, govorio je Inokentij tiho, „oprosti. Šta je ovo, kakav je ovo dan danas, sve nešto moram da ti priznajem i da se pravdam? Za šta me sumnjičiš? Šta – da sam psihopata koji te prati godinama? A ako dopustiš mogućnost da uopšte nije u tome stvar? Zar...“ Zaćutao je na sekundu. „Zar ne možeš da pretpostaviš ništa drugo, sem da sam to radio iz nekih pobuda zbog kojih se, prema tebi, uklapam u profil ubice? Mašo, kako ne razumeš, ja sam te...“ „Ti si me lagao!“, prekinula ga je Maša, i u njenom glasu kao zategnuta žica zatitrala je histerija. Andrej nije izdržao i jurnuo je napred. „Toliko si toga krio od mene, i ne verujem ti, više nikome ne verujem!“ Andrej je dotrčao do podesta i ugledao Inokentija koji se naslonio glavom na vrata. Uputio je Andreju izgubljen, odsutan pogled.


„Mašo!“, pozvao ju je Andrej. „Ja sam, otvori mi.“ Mrko je pogledao Inokentija i on, zatresavši ramenima, ode u stranu. Andrej dodade: „Molim te.“ Vrata su se otvorila. Maša je stajala na pragu sa suzama u očima. „Gde si bio?“ Iskoračila je ka njemu. „Zašto ti je trebalo tako dugo?!“ Zagrlio ju je tako snažno, kako je ceo dan maštao da je zagrli. Osećao je na vratu njen mokri, vreli obraz. Privijao joj je glavu na svoje rame, tonuo usnama u svilenu kosu na potiljku i šaputao joj uspavljujuće: „U redu je, šššš... Sve će biti u redu, idemo sad do mene, nahranićemo Ranjevsku, pa ćemo jesti i mi, leći ćemo da spavamo, dobro ćemo se naspavati, važi?“ Maša se samo još čvršće priljubljivala uz njega i jecala, ali sve ređe i ređe, dok joj se disanje nije sasvim ujednačilo. Tada ju je okrenuo ka sebi, pogledao u njene suzne oči, i učinilo mu se da nisu nikad bile tako prodornozelene boje. „Hoćeš li da poneseš nešto sa sobom, ili da krenemo odmah?“ „To bi bilo već treće pakovanje danas“, rekla je. „Ne. Neću ništa da nosim. Samo torbu.“ Ne puštajući njegovu ruku, napipala je torbu u hodniku, isključila je svetlo, isto tako naslepo, i zatvorila vrata. Samo ih je jednom zaključala. I tek tad su se oboje setili Inokentija i rasejano pogledali oko sebe – nigde ga nije bilo. Nisu ni primetili kad je otišao. „Hajdemo“, povukao ju je Andrej za ruku. „Hajdemo, Ranjevska je ogladnela.“

Poklonaja gora Muškarac je lako kao sportista preskočio ogradu parka, gurnuo ruke duboko u džepove i pošao brzo prema dečjem igralištu. Auto je bio na svom mestu, crn u predjesenjoj tami. Otvorio je vrata, seo na pocepano sedište, izdahnuo. Prozor je zaškripao dok ga je otvarao. Dohvatio je cigarete. Povukao je dim polako, s uživanjem. Zajedno sa dimom cigarete u pluća je uneo i oštar miris opalog lišća. Nije bio toliko zasićen kao maločas u parku, ali se ipak, kao znak da je zima blizu, osećao u vazduhu koji se ohladio tokom noći. Uskoro će od drveća koje je još


pokriveno šarenim lišćem ostati samo crne grane, kao zagonetna pismena na pozadini beličastog neba. Klupe će izjutra biti pokrivene injem, razmišljao je posmatrajući klupu ispred ulaza, zatim će pasti prvi sneg, neko vreme će izgledati da je svetlije, ali to će biti iluzija, optička varka. Nastupiće zima, katarza, neumitna smrt. Umreće i ova godina. I on zajedno sa njom. Nije mu žao. Pažljivo je ugasio cigaretu u pepeljari, zatvorio prozor i upalio kola. Neko vreme put je bio potpuno prazan, ali iznenada, uz zavijanje sirena, iza krivine izleteše vatrogasna kola, a za njima još jedna. „Brzo!“, ironično reče muškarac. „Svi se plaše požara. Čak savetuju da se u slučaju silovanja ili krađe viče ‘Požar!’ umesto ‘Upomoć’! Ko bi se odazvao na ‘Upomoć?“ Muškarac proguta poznatu gorčinu u ustima. Znao je da ona neće proći ma koliko gutao, ma koliko je zalivao alkoholom. Već je izašao na Kutuzovski kada je iz mraka, sa ivice puta, izbila silueta policajca i pokazala mu pendrekom da se zaustavi. Muškarac se namrštio: znao je da nije napravio prekršaj zato što ih nikada nije pravio, a nije želeo da se zadržava u ovoj oblasti. Umesto vozačke pružio je saobraćajcu svoju legitimaciju. Video je kako se čelični izraz lica brzo preobrazio u svečanu grimasu. Zatvorio je prozor i otpozdravio policajcu kada mu je ovaj dobronamerno poželeo srećan put. Osetio je miris paljevine: miris je uleteo dok je prozor bio otvoren, vetar je duvao na tu stranu. Isto su mu mirisale i ruke. A takođe i pomalo na benzin. Ne sme zaboraviti da ih dezinfikuje – suvišan napor kad je u pitanju ekspertiza, ali do jutra mora da neutrališe miris kako na poslu niko ne bi ništa nanjušio. Ima još stvari da završi. Jednu – tako će Maša Karavaj pomisliti kada sutra sazna novosti. Ali će pogrešiti. Biće ih dve. Ponovo se osmehnuo, poštenim osmehom trudbenika kome je još sasvim malo ostalo do zasluženog odmora. A tamo odakle je upravo došao, još dalje i više na Poklonoj gori, u dubini Parka pobede, goreo je, radosno praskajući, ogroman požar. Plamen je jarko bleštao i izgledao modrikastocrn u kontrastu sa noćnom tamom. I sivi stub gorkoslatkog dima uspinjao se ka nebu.


Maša Maša se probudila od hladnoće. Juče ih je mrzelo da nalože vatru, upalili su samo grejalicu, i to je bila velika greška. Privijala se uz Andreja čas ovako čas onako, grejući ispod njegovog boka smrznuto stopalo, ili ledenu ruku pod njegovim pazuhom. Svu noć su prespavali oblikujući neobičnu slagalicu, grleći jedno drugo rukama i nogama. Ali Andrej je oko dva sata ustao da isključi grejalicu, jer se plašio požara, tako da je ujutru iščezlo i ono malo toplote što se nakupila u sobi od nje i njihovog daha. I Maša je morala da odustane od ideje da još malo boravi u blaženom dremežu sačinjenom od snenog Andrejevog daha na njenom obrazu i toplote njegovog tela. Vreme je bilo da ustane i malo razmisli. Pažljivo, da ne probudi Andreja, oslobodila je noge, dotakla hladni pod i odmah ih povukla natrag: brrrr! Ali pomisao na paljenje grejalice u kuhinji i stari Andrejev duks ulila joj je hrabrost. Maša je ustala, dohvatila gomilu odeće i zbrisala u kuhinju, gde je već sedela i čekala strpljiva Ranjevska. Pas je rasejano posmatrao kako gazdina drugarica u rekordnom roku navlači majicu i farmerke, a zatim džemper, potom gazdin duks, a posle toga uz zadovoljan uzdah uzima njegove vunene čarape koje su se „sušile“ pored šporeta još od prethodne skijaške sezone. Onda je nova gazdarica negde nestala i vratila se sa grejalicom. Stavila je vodu za čaj i otvorila frižider. Ranjevska nije više mogla da čeka, ustala je, naslonila se jednom stranom na gazdaricu, za svaki slučaj – zar si zaboravila na ovog gladnog psa? A ona joj je – dobra duša, koju strogi gazda još nije pokvario – ponudila odmah par kobasica. Zamišljeno je pogledala kako je Ranjevska progutala obe praveći karakterističan grleni zvuk. Zatim joj je dala još jednu. Ranjevska se potrudila da je pojede malo civilizovanije – iz poštovanja prema dami – a zatim je potrčala ka ulaznim vratima. Maša je shvatila šta želi, otključala ih je i pustila je psa da se prošeta. Posmatrala je kroz prozor psa kako juri po zemlji koja je ovog jutra bila pokrivena injem, i nije ni o čemu razmišljala: prosto je upijala pogledom maglu, tamnu masu žive ograde koje je odvajala njihovu vikendicu od susedne, apsolutnu tišinu. Samo prigušeno lupkanje šapa Ranjevske po tek opalom mokrom lišću, kretanje radoznale vlažne njuške po travi krhkoj zbog inja. Iz zamišljenosti trgao ju je čajnik sa kog je, kada je proključao, pao loše postavljen poklopac. Poklopac


zazveketa, pade sa treskom i otkotrlja se po drvenom podu do sredine kuhinje. Po škripi kreveta u drugoj sobi, Maša je shvatila da je ipak probudila Andreja. Namrštila se, osećala je krivicu. Prošao je pored nje, poluzatvorenih očiju, samo u farmerkama. Izgledao joj je dirljivo i nije mogla da se suzdrži, priljubila se na sekundu uz njega, još toplog od sna. A Andrej je, uzalud pokušavajući da suzbije zevanje, nejasno kazao nešto o tome kako mora da se umije, jer ga je „sramota čak i da joj priđe ovakav“. Uskoro je na verandi zatutnjao bespoštedno izrabljeni umivaonik, potekla je voda, začulo se snažno muško frktanje. Maša se nasmejala i krenula da postavlja sto. Izvadila je gotovo sve što su sinoć kupili u supermarketu: nekakve jogurte, sir, šunku. Andrej se vratio oko minut kasnije, već sasvim razbuđen, poljubio ju je u obraz i sipao vodu u džezvu. Juče su čak, u domaćinskom žaru, kupili nekoliko pakovanja kafe „za zalihe“. Najzad su seli za sto. Maša je grejala ruke na šolji kafe, Andrej je pravio sebi sendvič sa šunkom. Pogledali su se u oči i zbunili se. To im je bio prvi zajednički doručak. Andrej je odložio sendvič i pružio joj preko stola ruku, okrenutu dlanom nagore. Maša se osmehnula i spustila svoju ruku na njegov dlan. „Sve će biti u redu“ rekao je Andrej sa samopouzdanjem čoveka koji se naspavao i probudio dobro raspoložen. Maša je klimnula glavom i pogledom mu rekla da se vrati hlebu i šunki. I Andrej se nasmešio: „Smatraš da sam kao Ranjevska“. Odgrizao je poveće parče, otpio gutljaj iz šolje. „Nešto razmišljam...“ počela je Maša i zaustavila se. „Da?“ „Pomislila sam da nisam bila sasvim pravedna prema Inokentiju. Prosto sam se prepala juče – dan je bio tako... strašan. Očuh...“ Malo jače je stegla šolju. „Mamu su odveli u bolnicu, a Kentij mi tu priča o svojoj porodici, i još te fotografije...“ Bacila je pogled ka njemu. „A u stvari, to su sve gluposti, Andreju! Poznajem Kentija do srži. Treba čovek potpuno da siđe s uma pa da ga osumnjiči za ubistvo! Ma kako to zvučalo otrcano, ali on stvarno ne bi ni mrava zgazio. Ti... Da li mi veruješ?“ Andrej klimnu glavom. „To da njegova porodica nije kao ostale, obične porodice, znala sam odavno. Jednostavno to nije bilo bitno. A i stidela sam se onda, kao mala, da ga pitam: a što su ti mama i tata tako čudni. Sigurna sam – da sam mu postavila pitanje, on bi mi


odgovorio. Ali nisam bila radoznala, imala sam svoje bubice. On je na kraju izabrao loš trenutak da mi otkrije svoje porodične tajne. A fotografije...“ Maša spusti pogled i iscrta viljuškom šaru po pohabanoj mušemi. „Ma sve je jasno to za tvoje fotografije!“, uzdahnuo je Andrej. „Jeste, naravno“, tiho je produžila. „Čak je i tebi jasno. A ja? A ja sam zapravo sve znala, Andreju. Samo nisam htela sebi to da priznam, bilo mi je zgodno da ga ‘imam za prijatelja’. Ja sam u velikoj meri iskorišćavala njegova osećanja prema meni. Bila sam... Ako ćemo iskreno, loš prijatelj! U stvari, nisam bila nikakav prijatelj!“ Maša ga je pogledala tužnim očima. Andrej je zbunjeno počešao koren nosa, napravio još jedan sendvič. „Mašo, nema smisla večno se posipati pepelom: juče, zbog tvoje majke, danas evo zbog Inokentija. Shvati već jednom: ti nisi suštinski ni mogla da mu budeš dobar prijatelj. Ne možeš biti dobar prijatelj onome ko je zaljubljen u tebe. Zato što njemu prijateljstvo ne pruža ono što mu je potrebno. I tako mu automatski pričinjavaš bol. Ali Inokentij je već veliki dečko, Mašo. On je sam izabrao vaš stil komunikacije – mogao je već sto hiljada puta da ti izjavi ljubav, da vidi tvoju reakciju i pokuša da te osvoji, šta god...“ Maša iznenada prasnu. „Šta god?“, podrugljivo je ponovila. „Kako to misliš, šta god?“ „Pa“, uhvatio ju je za ruku i povukao ka sebi, u krilo, „tako nekako.“ Maša značajno klimnu glavom: „Pa i ja sam tebe morala dugo i uporno da osvajam.“ „Nije važan proces, nego rezultat“, prošaputao joj je Andrej na uho. „M-hm. Kad bi Kentij samo znao kako je lako doći do mene...“ „Ti nisi nepristupačna devojka. Ali si samo vrlo izbirljiva.“ I posle ove epohalne rečenice Andrej je najzad poljubio Mašu.


Andrej Nažalost, Maša se brzo odmakla od njega. Andrej je već zabrinuto pomislio da je to zbog mirisa iz usta, mirisa šunke koji truje čak i najromantičnije trenutke, ali nije bilo zato. „Moram da pozovem Kentija i da mu se izvinim. Što pre.“ Očešala se o njegov vrat kao mačka i izašla sa telefonom na verandu. Andrej pomisli kako bi mogao biti ljubomoran na Kentija, ali eto, nimalo nije, čak ga sažaljeva. Oseća neku vrstu nadmoći, što je skoro pa smešno. Dovršavao je kafu kada se Maša vratila: izraz lica bio joj je pomalo rasejan. „Ne javlja se. Ni na mobilni ni na fiksni. Gde li može biti?“ „Kod svojih?“, pretpostavio je Andrej, sklanjajući hranu sa stola u frižider. „Ne“, zamišljeno je zavrtela glavom. „Nikada ne spava kod njih.“ „Hej!“, Andrej ju je zagrlio i pogurao prema izlazu. „Ne opterećuj se njime. I ne započinji sa novim sumnjama. Možda je pod tušem, peva, i ne čuje telefon. A možda se juče napio od očaja i spava, a telefone je isključio.“ „Inokentij? Pijan?“, nepoverljivo je rekla Maša. „A jesi li ga čula nekad kako peva pod tušem?“, zadirkivao ju je Andrej kad su već sedali u kola. „I to otprilike peva Verdijeve arije u originalu, a ne neki tamo treš!“ Maša se zasmejala, ali nekako tužno, pritisnuta mislima. Andrej je spustio ruku na njeno koleno, ali ne sa romantičnom konotacijom, već da bi je umirio. „Vodim te sad kod mame na kliniku, budi s njom koliko treba. Onda uzmi taksi i dođi u Petrovku. Ne želim da se udaljavaš od mene ni korak.“ „Dobro“, poslušno je rekla Maša. Koleno joj zadrhta. „Samo, bez veze brineš, već sam ti rekla...“ „Rekla si, čuo sam: ubica ne juri tebe, već tvoje bližnje. Da, čuo sam to još juče u supermarketu. A da obrnemo stvar: ti ćeš štititi mene svojim prisustvom, važi?“ „Važi!“ Maša je gledala put pravo ispred sebe. „Neću se udaljavati ni korak od tebe.“


Ponovo su svratili u prodavnicu, kupili su sok, neke krekere koje Natalija voli, cveće. Već posle pola sata ostavio ju je blizu klinike. Andrej ju je pratio pogledom, nadao se da joj današnji dan neće doneti nemire. Potreban joj je odmor, razmišljao je napuštajući bolnički parking. Maši treba pauza, inače će nju samu morati da smesti u bolnicu. Njena glava više ne ume logički da povezuje, srce joj je u prevelikom bolu. A možda Mitar baš i računa na to? Da je ošamuti bolom kako bi joj ugasio razum? Dakle, bez obzira na njihovo naizgled besmisleno jurcanje, ipak su bliže ubici? Neka se Maša sad potpuno posveti dužnostima ćerke. Iskrsla mu je u glavi jedna ideja i morao je hitno da je proveri. Ali tok misli u trenutku mu bi prekinut zvonjavom telefona. Bio je to Kamišov: „Andreju, imamo, izgleda, novi leš.“ „Čekaj“, rekao je Andrej, skrenuo oštro udesno i parkirao se uz ivicu puta, ne obraćajući pažnju na to što mu nervozno sviraju. „Jesi li siguran da je iz naše serije ubistava?“ „Nisam, ali najverovatnije jeste. Sinoć su u Parku pobede otkrili spaljeno telo. Zapravo, prvo su pozvali vatrogasce – požar je buktao toliko da se izdaleka video. A zatim su našli i leš, i dokumenta na ime... Sad ću, trenutak..“ Kamišov je zašuštao papirima i nastavio živo: „Inokentij Aleksejev. A pošto je to jedino mesto sa spiska izvan Bulevarskog prstena... Andreju? Zašto ćutiš?“ „Inokentij?“ nakašljao se Andrej. „Šta, poznato ti je ime?“ „Da“, tiho je rekao Andrej, okrećući kola nazad. „To je ime autora spiska.“ Već za pola sata vratio se do klinike. Neko vreme sedeo je u kolima, tupo gledao kroz prozor i odlagao trenutak kada će morati da vidi Mašu i saopšti joj strašne vesti.

Maša Maša je pažljivo stavila sok na stočić pored kreveta i otišla da potraži vazu od medicinskih sestara. Maločas je razgovarala sa Nadeždom Vitaljevnom. Krajnje stroga i pribrana, u belom mantilu, rekla je da je majčino stanje stabilno. Gotovo


uopšte ne jede, mnogo spava, što nije ni čudo pored lekova za smirenje koje dobija. Ali nema razloga za brigu. Nadežda se prvi put osmehnula: „Tvoja mama je snažna, Mašo, veruj mi. Zahvaljujući lekovima, njen nervni sistem može malo da se odmori. Uskoro će se oporaviti, a onda će je, ma kako to strašno zvučalo, poslovi oko sahrane odvući od najtežeg – od sopstvenih misli. Zato nemoj da preuzimaš to na sebe. Važi?“ „Važi“ rekla je Maša, setivši se kako je mahnito ribala sudove u Kaćinoj kuhinji. „Ti si naša pametnica“, nasmešila se Nadežda Vitaljevna i pomilovala Mašu po kosi. „Već sam danas bila kod Nataše. A ti nemoj sedeti kraj nje dok spava, idi prošetaj se, skreni misli.“ „Da“, rekla je Maša i osmehnula se. Ali osmeh je izvukla na silu. Nadežda je klimnula i udaljila se niz hodnik, a ona je ostala nekoliko sekundi prateći je pogledom, zatim je ponovo okrenula Inokentijev broj. I opet je odgovorila telefonska sekretarica. Dok je izlazila iz mamine sobe, odjednom je videla poznatu priliku kraj pulta dežurne sestre. „Irina Georgijevna?“ Maša je prišla i žena se okrenula ka njoj. Maša je po ko zna koji put ostala zatečena zbog njene skoro bolesne mršavosti. „Mašenjka“, nasmeši se žena i naglo polete da je zagrli. „Kakva tuga, Mašo! Jadna tvoja mama: prvo sahranila Fjodora, a sad još i Jura! Kako je?“ „Spava“, rekla je Maša. „Daju joj lekove za spavanje i...“ „Naravno, naravno“, Irina Georgijevna posmatrala ju je povijene glave. Maša najednom po njenim očima primeti da je plakala. „Kako ti sve sama? Držiš se?“ „Držim se“, Maša je odjednom osetila kako joj naviru suze. „De-de, de-de“, Irina Georgijevna pomilovala ju je po ramenu. „Nik Nik se vrlo ponosi tobom, znaš? Smatra da i ti, kao i Fjodor, imaš – osećaj. Dar, ako hoćeš...“ Maša nije izdržala: zadihana, pokušavala je da nešto kaže, da objasni svoj iznenadni plač. A ona ju je samo gladila po leđima i šaputala: „Neka, neka...“ I bilo je nečeg apsurdnog u tome što se najzad isplakala, ali ne na maminom ramenu, niti na Inokentijevim ili Andrejevim grudima. Nego tu, kraj Nik Nikove


žene, koju je uopšte slabo poznavala i koju nije videla ima već deset godina. Otrla je suze i obrisala nos u čipkanu maramicu koju joj je Irina pružila. „Oprostite mi, Irina Georgijevna, vrlo sam umorna.“ „Ništa, ništa“, ponovila je Nik Nikova žena, stavivši maramicu u torbicu. Maša ugleda modricu na njenoj ruci. Irina je užurbano popravila haljinu. „Pa, Mašo, idem, da posetim tvoju mamu. Dođi nam u goste nekad, važi?“ Ustala je i krenula teškim korakom, koji nimalo nije odgovarao njenoj mršavoj figuri, ka maminoj sobi u dubini hodnika. A Maša je rešila da posluša savet i „prošeta se“. Sačekaće dok se mama ne probudi: videće je, reći će joj nešto nevažno, poljubiće je... A onda će konačno otići u Petrovku, za kojom je osećala neodoljivu potrebu, kao narkoman za dozom. Ali nije bilo suđeno da joj se ostvare planovi: videla je na spoljašnjem stepeništu klinike Andreja kako joj se približava brzim hodom i srce joj je stalo u zloslutnom iščekivanju. Izgledao je tako loše da se zaustavila, nije želela ni korak da mu krene u susret, naprotiv, maštala je da joj prilazi što sporije: ma kakve da su vesti koje se spremao da joj saopšti, znala je – biće srećnija sve to vreme dok ne zausti da ih izgovori. „Poklonaja gora?“, preduhitrila ga je pitanjem, kada joj je rekao za poslednji leš. „Da“ potvrdio je. „Ekvivalent brdu Morija54 u Jerusalimu. Mesto gde su se tradicionalno zaustavljali hodočasnici pre ulaska u Sveti grad kako bi se pomolili i poklonili, i...“ „Znam šta je Morija“, prekinula ga je Maša. „Mitarstvo?“ To je već bilo kao prozivka: šifra – odgovor. Mesto? Broj? Andrej je sve shvatio. „Devetnaesto. Jeres. Odstupanje od pravoslavnog ispovedanja vere.“ „Ko?“ šapatom je pitala Maša. „Mašo“, počeo je Andrej, „mnogo mi je žao...“ Ali ona nije čula ime, zaglušila ju je praznina dok je padala u prazan prostor nesvesti. Nesvesti u kojoj njena mama još od juče luta.

54

Na ruskom jeziku ovo brdo se takođe zove Poklonaja gora. (Prim. prev.)


Andrej Jedva je uspeo da pridrži Mašu: ležala je prebledela, prevrnutih očiju. „Hej! Upomoć!“, povikao je Andrej u pravcu klinike, a onda, pošto nijedan bolničar nije došao, podigao ju je u naručje. Sa prijemnog su već žurili ka njemu sa nosilima, govorio je nešto zamršeno, da joj majka leži u ovoj bolnici, pokazivao svoje isprave. Objašnjavao je da je prijateljica njene majke Nadežda Vitaljevna – ime mu je u sećanju poskočilo kao pingpong loptica, iako ga je Maša pomenula juče samo jednom dok mu je prepričavala svoj dan. Hvala bogu, Nadežda se spustila. Uzdahnula je, odmah uhvatila Mašinu ruku, potapšala je po obrazima, tražila amonijum-hlorid. Andrej je stajao pored i besmisleno zurio, ophrvan osećanjem bespomoćnosti, mučen stidom, kao što dame blizu četrdeset godina muči migrena, kako često biva. Maša se osvestila, zastenjala je, a on je išao pored nosila koja su dva kršna momka već unosila u ogromni lift. „Šta mi se desilo?“, pitala je jedva čujno. „Nesvestica. Što je prirodno kod takvog nervnog naprezanja. U sobi tvoje majke ima još jedan ležaj. Ostavićemo te tu da se odmoriš koji dan“, odgovorila je Nadežda. Andrej proguta knedlu, stegnu Maši ruku i oseti kako mu odgovara slabim stiskom. „Doći ću posle ručka“, rekao je promuklim glasom i nakašljao se. „Šta da ti donesem?“ „Ništa.“ Maša je zatvorila oči. „Ne treba ništa.“ „Maši je poginuo najbolji drug“, rekao je Nadeždi kad su izašli iz sobe. „Gospode!“ Prekrila je usta rukom, užasnuta. „Dakle, nije slučajnost?“ „Nije“, odmahnuo je glavom Andrej. „To je već treće ubistvo u njenoj blizini. Mislim... mislim da joj je sad jako teško. Kriviće sebe za smrt druga i...“ „Ali to je potpuna besmislica!“, pobunila se Nadežda Vitaljevna. Andrej se tužno osmehnuo i kratko se pozdravio pre nego što je izašao iz bolnice.


Nije ga napuštala misao, jednostavna, primitivna ideja. Još od juče mu ne daje mira: bio mu je potreban dan da sve proveri. Ili bar popodne tokom kog bi ga ostavili na miru. Svim članovima istražne grupe za slučaj Mitara zadao je zadatke: jednom da ode u vojne jedinice gde su poginuli vojnici, drugom da ispita svedoke požara u Parku pobede, trećem da kopa u uskom krugu oko žene guvernera... Smislio je stotine takvih hitnih, neodložnih zadataka, čiji je pravi cilj bio da sve kolege izađu iz njegovog vidnog i slušnog polja, kako bi imao slobodno vreme i kako bi se usredsredio samo na ono najvažnije. On je čak – kakvo svetogrđe! – odbio Anjutinov poziv kad je ulazio u kabinet. Ušavši, osvrnuo se oko sebe i sa zadovoljstvom primetio da je ostao sam. Zatim se zaključao, iščupao kabl telefona iz utičnice, jednim odlučnim pokretom zbacio sve papire, fascikle, vizitkarte koje su se mesecima taložile na radnom stolu. Uzdahnuo je i počeo da vadi dosije o slučaju Mitara, još juče donet: sve od prvog do poslednjeg dokumenta, u kom je bilo zavedeno ono parče krvavog tela koje je ranije bilo Mašin očuh. Podrobno je proveravao žrtve: morao je da otkrije nit koja je mogla da poveže ubijenog sa ubicom. Kako je ubica došao do prve žrtve? Ako je Inokentij u pravu i stvar nije u konfliktu između mladog brbljivca i tate čteca? Ako to nema nikakve veze sa raskolnicima? Bože, ma kakvi raskolnici? Pa Inokentij je spaljen kao jeretik, znači da je zločinac iz nekog drugog tabora. Možda je služio vojsku? Ili je bio pod istragom? Nekako je morao da se nađe u vidokrugu „profesionalaca“, svojih, iz pravosuđa, ili vojnika, budući da ubica očito nije to radio iz hobija, već naprotiv, bio je profesionalac više klase. Dobroslav Ovečkin nije bio pripadnik junačkih vojnih snaga, već je optužen za sitan prestup – tada su mu dali uslovnu. Postupak je vođen ovde u Moskvi, u glavnom sudu. Dalje – Julija Tomilina, koja je svedočila protiv svog bivšeg ljubavnika; Aleksandar Soljanko – uvučen u delo svog direktnog protivnika u vezi sa podmetnutim dopingom; pijanica Koljan, takve svaki lokalni policajac drži na oku. Andrej raskopča košulju, otvori vrata. A šta ako opet ide u pogrešnom pravcu? Šta ako ovo nije put ka ubici, već još jedan ćorsokak, a on ovde gubi dragoceno vreme? Gubi ga, a Maša leži u bolnici pod sedativima? Ali terao je sebe da suzbije tremu, mahnitu želju da ode nekud, bilo kuda, da hitno uradi nešto, nevažno šta. Metodičnost. Samokontrola. Stroga doslednost. Ne gledati na sat, već stranicu za stranicom pregledati dosije. Arhitekta kog je zakačila amnestija. Lopov recidivista. Turova koja je bez mere uzimala mito... Stop! Jeljnik.


Ubica izvađen iz reke Moskve. Šta je rekla za njega ona seoska budala, onaj Andrjuška? Andrej se najednom skameni: setio se Anjutinovog kabineta, njihovog prvog razgovora na temu Mitara. Njihovog poslednjeg razgovora. Sve je shvatio. Skoči, dohvati jaknu i izlete iz kabineta. Mora da vidi Mašu. Ali pre njihovog susreta mora da otkloni poslednje sumnje. Spustio se do portirnice, potpisao se u dnevniku evidencije i zatražio da pogleda stranice za dan kada je poginuo Mašin očuh. Prezime Anjutin, kratko, napisano vojnički čitkim rukopisom. Pored: vreme predaje ključeva. Klimnuo je i istrčao napolje, učinilo mu se da ponovo počinje da diše. Tek sada može da ide kod Maše.

Maša je ležala okrenuta prema zidu. Nije spavala, ni njena majka nije spavala. Ali nisu razgovarale: Nataliji su kapci bili otečeni od suza, i kada je Andrej ušao i pozdravio se, pogledala ga je tako da se iznutra sav naježio. Dodirnuo je Mašu po ramenu, okrenula se – polako – i osmehnula mrtvo, samo krajevima usana. „Ima nekih novosti?“, pitala je. Andrej pogleda sa strane ka njenoj mami. Natalija je tiho ustala i izašla iz sobe. „Znam, Mašo“, rekao je Andrej, iako nije bio ni tokom vožnje siguran da želi da joj otkrije sve informacije. „Znaš?!“, Maša se žustro pridigla na jastuku. „Smiri se, ne smeš da se uzbuđuješ!“ rekao je i odmah zažalio zbog ove otrcane fraze. Mašine obrve sastavile su se u jednu liniju, oči su joj se suzile. „Nisam bolesna, Andreju. I nisam invalid. Ako si saznao ko je on i spremaš se na nešto bez mene, ja... Ja ti nikada ne bih oprostila. Shvataš li? Moram biti tamo, moram ti pomoći da ga uhvatiš, zbog Kaće, i Jurija Arkadijeviča, i...“, u očima joj zablistaše suze, „i Kentija.“ „Dobro“, složio se. „Oblači se, idemo van grada.“ „Gde?“, pitala je Maša, navlačeći bluzu. „Idemo do vikendice tvog Katiševa.“ Maša se namršti: „Otkud znaš da ima...“ „Pretpostavio sam“, mračno se nasmejao Andrej.


„Ali... ja ne znam gde je tačno njegova vikendica! Poslednji put smo tamo bili kada sam imala desetak godina, još pre tatine smrti. Sećam se, tamo ima jedna rečica i šuma, ali ne pamtim ime stanice, ništa konkretno...“ „Selo Narino. Na Kaluškom putu. Broj dvanaest, mislim. Kuća stoji sama preko puta šume, nećete promašiti.“ Maša i Andrej se okrenuše: na vratima je stajala Natalija Sergejevna, bleda, bela skoro kao spavaćica i frotirski ogrtač na njoj. „Mama“, nesigurno poče Maša. Ali Natalija pogleda Andreja pravo u oči: „Krenite. Krenite odmah, dok još nije pao mrak.“

Prilično brzo izašli su iz grada. Ali Maša je ceo taj put kroz Moskvu ćutala, usredsređeno gledajući pravo. „Zašto“, na kraju je pitala, kada je Andrej na Kaluškom putu dostigao priličnu brzinu. „Od momenta kada je umro tvoj očuh“, rekao je Andrej, „i kada više nije bilo sumnje povodom Kaće, postavljao sam sebi isto pitanje – zašto ti. Zašto baš oko tebe plete svoju mrežu, zašto baš tebi želi da nešto dokaže? Da se pohvali pred tobom, ili šta već? Jesi li ti nekad o tome razmišljala?“ „Zato“, polako je započela Maša, „što ga osećam i, izgleda, razumem kako funkcioniše?“ „Mašo, svako to tvoje ‘osećam’, ‘izgleda’, sve je to ništa! Metafizika, intuicija, devojačka gatanja!“, iznervirano ju je prekinuo. „Kako nismo to shvatili već posle smrti tvog očuha! Znao je da si ga upravo ti provalila: ti si, niko drugi, povezala ubistva jedno sa drugim! Ti si razradila njegovu motivaciju, povezala mesta zločina i Nebeski Jerusalim, ti si našla Mitarstva blažene Teodore! Ti, Mašo!“ „Ali uz Inokentijevu pomoć“, tiho je rekla. „Nemoj da se praviš!“ Udario je rukom po volanu. Pobesneo je, iako se zapravo nije uopšte na Mašu ljutio. „Dobro“, složila se. „I šta s tim?“ „Šta s tim? Pa to što si postala vrlo zanimljiva ubici!“


Maša je prebledela, okrenula se ka prozoru. „Odavno to već znam, Andreju. Još juče sam ti govorila da sam ja za sve kriva!“ „Ne budi glupača!“, nije izdržao Andrej. „Pametna, a glupača! Ko je znao da si ti autor ideje koja je ubistva povezala sa Nebeskim Jerusalimom?!“ „Mnogi, Andreju. Ne viči, molim te.“ Andrej duboko udahnu i izdahnu, i još čvršće stegnu volan: „Izvini. Dođavola! Sve ovo vreme rešenje nam je bilo pred očima, a mi smo kao slepci bauljali po mraku, zaneseni apsurdnim teorijama. Mnogi... Ali ne, nisu mnogi, Mašo.“ Pogledao ju je iskosa. Maša je gledala na drugu stranu, na traku prigradskih vikendica koja se odmotavala pred njom. „Seti se, naš istražni tim nije znao detalje, ko je sve to prvi otkrio. Pouzdano je znalo samo petoro ljudi. Ti, ja...“ „Inokentij“, nastavila je Maša. „Anjutin i... Nik Nik.“ „Da, Mašo, tvoj Nik Nik. Her tužilac Katišev, koji se od samog početka interesovao za slučaj! Katišev, koji je pri našem poslednjem susretu direktno predložio Anjutinu da se Mitar pusti da završi šta je započeo.“ „To su sve pretpostavke, Andreju“, promuklim glasom je rekla. „Jednostavno je imao u vidu to da su njemu odrešene ruke, dok pravosuđe...“ „Upravo to, Mašo! Seti se našeg – to jest, tvog, ponovo – psihološkog portreta! Prema njemu, ubica najverovatnije radi u pravosudnim organima, i služio je u vojsci – tvoj Nik Nik je služio, zar ne?“ Maša je ćutke klimnula glavom. „A želja da sprovodi pravdu svojim snagama – pa to je poenta kod ubicamisionara! I koga drugog optužiti, ako ne her tužioca?“ Zaćutao je, uzeo cigaretu, otvorio prozor. Maša je ćutala takođe, ali je video, naslućivao je perifernim vidom: počela je da mu veruje. „Još nešto. Od jutros sam kopao po gomili dokumentacije o Mitarovim žrtvama. Šta misliš, šta sam tamo tražio? Pokušao sam da napipam nit: kako je zločinac upoznavao svoje ‘grešnike’. Još sam bio u nedoumici na koga da sumnjam – na šefa ili na Katiševa. Obojica se lepo uklapaju. I evo šta sam rasvetlio: svaka


žrtva je na ovaj ili onaj način imala tačku preseka sa pravosudnim sistemom, čak i onaj nebitni brbljivac sa Bersenjevskog keja!“ Prošli su pored table: Selo NARINO. „Sada desno“, tiho je rekla Maša. Andrej klimnu, okrenu auto i doda gas. „I znaš li kada sam shvatio da sam našao pravi trag?“ Maša je, ćuteći, i dalje posmatrala seosku ulicu. „Setio sam se kad sam išao u Jeljnikovo selo. Potrčko mu je bio seoski idiot, on nije video ubicu, samo njegova kola. Ali mi je rekao jednu rečenicu na koju tada nisam obratio pažnju. Na dan kad je ubijen, Jeljnik ga je oterao, uz reči da mu je došao prijatelj, vrlo važan čovek, kome je dužan do groba... Sada se seti Mašo, ko je bio tužilac u poslednjem Jeljnikovom procesu. Tužilac, koji navodno nije imao dovoljno dokaza!“ Lagano su se približavali poslednjim kućicama na glavnom putu. Andrej se zaustavio i ugasio motor. Maša se okrenula prema njemu licem, detinjasto isturivši bradu. „Svejedno ne verujem, Andreju! Nik Nik je bio najbolji prijatelj mog oca, mnogo je voleo moju mamu...“ Tu zaćuta i žustro otvori vrata automobila. „A šta ako je ipak Anjutin?“ Andrej slegnu ramenima: „I o tome sam razmišljao. I proverio ponešto. Nije mogao biti Anjutin. Neznanac je pozvonio na vrata stana koji je iznajmio tvoj očuh u četiri sata – to je bilo njegovo uobičajeno... hm... vreme sastanka. A Anjutin je u to vreme bio na poslu. I ostao je do osam. Slažem se, to ne garantuje stopostotno da nije on. Zato nisam ništa ni rekao šefu za naš plan. Kao prvo, može procuriti neka informacija. Kao drugo, nemamo vremena za podrobnu proveru detalja i alibija.“ Išli su ivicom šume, gde je zemlja bila klizava zbog sloja opalog lišća, mahovina se ugibala pod stopalima. Andrej je uhvatio Mašu za ruku da se ne oklizne. Ruka joj je bila beživotna, ali lice – usredsređeno, staloženo. Maša Karavaj uključila je svoj mozak, i Andrej se obradovao: znao je da će joj aktivan umni rad skrenuti pažnju sa mučnih misli. Maša najednom stade – preko puta je bila ograda sa koje se ljuštila stara boja. „Eno je“, prošaputa Maša. „Nik Nikova vikendica. Trebalo bi da je kapija desno.“


Pažljivo su obišli oko kuće – bilo je tiho. Poslednjih dana je tako zahladilo da su se vikendaši vratili u megapolis, a lokalaca ovde nije bilo mnogo. Tek ponegde, iza poslednjih kuća, podizao se dim iz dimnjaka. Andrej je gurnuo ramenom zaključanu kapiju. Maša je provukla tanku ruku između vrata i ograde i pomerila rezu. Okrenula se ka Andreju, jednako bleda, usredsređena: „Rekao je: ‘Otvori, ja sam’ Sećaš se?“ „Sećam se“, potvrdi Andrej. „Anjutin nije poznavao tvog očuha, ali Nik Nik jeste. Ubica se spustio sa gornjeg sprata i pozvonio na vrata. A kada je tvoj očuh pitao ko je, ubica nije morao da izgovara svoje ime, očuh ga je već po glasu prepoznao.“ Maša proguta knedlu: „Nisu ovde. Danas sam videla suprugu Katiševa. U bolnici. Ona je... došla je da poseti mamu. I ima modricu na ruci.“ Odmahnula je glavom: „Znam, ubicama je svojstveno porodično nasilje, ali možda se samo udarila? Možda ipak nije on, nego Anjutin? Razumeš“, pogledala ga je preklinjuće, „Nik Nik nikada nije bio religiozan. Znala bih to!“ Andreju se srce cepalo zbog Maše. „Hoćeš li“, pitao je, „da se odmoriš na tremu?“ „Nemamo prava da upadamo na tuđi posed...“, počela je Maša, ali je Andrej prišao vratima, podigao ruku, kao mađioničar izvukao ključ iz jedne pukotine na krovu trema i otključao jednim jedinim pokretom. Vrata su se otvorila uz škripu. Maša je ušla u kuću posle Andreja. Prvo što je videla bila je ikona: u uglu sobe, kako je i običaj. Maša se strese, razmeni pogled sa Andrejom. Andrej, hvala bogu, nije rekao ništa. I što se više osvrtala oko sebe, to su bliže i snažnije u srce navirale uspomene iz doba detinjstva, koje još nije bilo otrovano očevom smrću. Upravo za ovim istim stolom sedeli su zajedno posle tradicionalnih jesenjih okupljanja, kada su brali pečurke i čistili ih, hvaleći se svako svojim ulovom. A Irina je učila Mašu kako da naniže vrganje na čvrst beli konac, koji bi posle kačila kao novogodišnju girlandu oko okruglog šporeta, ofarbanog u srebrnu boju. A na ovoj verandi Nik Nik i mama su posle ručka u četiri ruke prali sudove u koritu, mama se kikotala, a tata je protezao noge sedeći u staroj stolici za ljuljanje i razgovarajući sa Irinom. Ona je uvek nešto radila rukama: ili je krpila, ili vezla, a nekada je uznemireno prisluškivala gromki smeh u kuhinji, koji Fjodor kao da nije primećivao. Uspomene su bile tako žive da je Maša skoro sasvim


zaboravila zašto je ovde došla: gledala je stare krevete na rasklapanje složene kao harmonika uza zid na verandi, prelazila je rukom po oljuštenom laku starog kredenca. U njemu su stajale porcelanske figurice koje su ostale verovatno još od Irininih roditelja – dečak sa sankama, devojčica sa skijama. Činilo joj se da se čak seća kako je Irina govorila da je vezana za te krhke slatke malograđanske drangulije, iako su kič. Naravno, mama to nije razumela... Glasna škripa prenu je iz uspomena: Andrej je pomerao teški sto. Pridigao je živopisni tepih sa raznobojnim prugama: ispod njega je bio otvor prema podrumu. Maša klimnu glavom: sećala ga se, kao devojčica pomagala je Irini da u podrum prenese pečurke i džem. Spustili su se: u podrumu je mirisalo na buđ i zapuštenost. Maša nabasa na praznu teglu i ona se otkotrlja uz zveket. Škljocnu prekidač – i ceo podrum obasja mutna, grozničava svetlost: sa plafona je na spiralnom kablu visila jedna jedina prašnjava sijalica. Na zidovima su bile police, koje su nekada, u doba detinjstva, bile ispunjene zalihama za zimu, džakovima sa krompirom i jabukama. Sada su po rafovima odsjaj bacale samo prazne, velike tegle pokrivene prašinom. Nisu bile gusto zbijene, zbog čega su njihovi redovi podsećali na vilicu kojoj nedostaju zubi, a sam podrum – na odavno zatvoren apotekarski dućan ili alhemičarsku radionicu. „Činilo mi se“, rekla je Maša, a glas joj je neobično odjeknuo u prostoru koji su zakupili prašina i nemar, „bila sam ubeđena da je podrum veći.“ „Kad si mali, sve ti deluje ogromno“, melanholično je odgovorio Andrej. „Zanima me zašto Nik Nikova žena više nema baštu.“ Zamišljeno je prešla prstom po prašnjavoj tegli. „Sa takvim žarom je pravila džem i zimnicu! Znaš, nisu imali dece...“ „Pst“, zapovedio je Andrej. Krenuo je da kucka po polici, a onda se okrenuo ka Maši. „U pravu si, nije stvar u dečjoj percepciji prostora. Podrum je stvarno mnogo veći. „Pomozi mi.“ Zajedničkim snagama počeli su da sklanjaju tegle sa polica. Kada su konačno sve bile sklonjene, Andrej je lagano pogurao policu na jednu pa na drugu stranu. Najednom je popustila i polako se pokrenula: u otvoru se nazirao još jedan deo podruma. Iz guste pomrčine sijalica je otkrivala nekoliko centimetara kamenog poda. Bio je bez trunke prašine.


Maša Andrej joj reče: „Ostani ovde.“ I Maša je poslušala. Nije htela ništa da vidi. Ona, koja tako žudi za znanjem, kako je govorio njen otac, „kao suncokret za suncem“, shvatila je da je došla do neke granice, crte. I ta crta prolazila je upravo duž granice između slabe svetlosti i gustog podrumskog mraka. Andrej uze fenjer i pođe napred, a ona ostade da ga sačeka, sede na prevrnutu staru kofu, zamišljeno razgledajući svoje prste, sive od prašine. Nije želela da gleda tamo, ali pogled joj se kao hipnotisan vraćao ka crnom otvoru: neko vreme svetlost fenjera prelazila je po sveže okrečenom zidu, zatim je Andrej našao prekidač i deo podruma obasjala je sasvim drugačija, jarka svetlost. Sada joj se činilo da se nalazi u zoni sumraka, punoj neimenovanih senki i sumnji. A tamo je, iz mraka, na volšeban način iskrsao bleštavi svet u kom vlada surova pravda. Maša je gledala kako Andrej obilazi prostoriju. Na zidu je visila ogromna karta stare Moskve, pored nje – karta Jerusalima, a pored – savremena karta, sa precizno pribodenim crvenim čiodama. Maša proguta knedlu – i sama je imala takvu, sa oznakama na istim mestima. Oko kamere – zanimljivo, odakle li je mogao da prati svoje žrtve? Ogromni profesionalni frižider, gde je odgledno pola godine ležao Jeljnik, neki stolarski alat – Maša se odjednom setila kako je majka uvek ocu navodila Nik Nika kao primer čoveka „sposobnog u ruke“. „A ti, Fjodore, ne možeš ni običan ekser da zakucaš!“ U dubini je stajala jednostavna, čvrsta klupa. Maša nije morala da priđe kako bi videla tamne mrlje kojim je bila pokrivena. „Vidi ovo“, Andrej priđe polici, izvuče tanku knjižicu. „Mitarstva blažene Teodore.“ Otvorio je frižider. „Isključen je, ali je odgovarajuće veličine“, rekao je i izvukao iz njega nekakav akvarijum. „Šta je to“, pitala je Maša drhtavim glasom, ne ustajući sa svoje kofe. „Nešto poput inkubatora“, Andrej je začuđeno okretao staklenu kocku u rukama, „za gajenje...“ „Mrava“ šapatom je dovršila umesto njega i rekla: „Hajdemo odavde!“ Andrej je osmotrio jedan bič sa metalnim završecima, a zatim ga vratio na mesto. „Hajdemo“, složio se. „Dovoljno smo videli.“


Već je podigao ruku da ugasi svetlo, kad Maša povika: „Čekaj!“ Ustala je i pošla unutra. Trudeći se da ne gleda sa strane, brzo je prišla zidu i jednim trzajem skinula kartu sa čiodama: karta joj se umotala u rukama. „Sad možemo“, rekla je i krenula da se penje uz stepenice. Ali nije izdržala, osvrnula se: umesto tajnog skrovišta opet je zjapila crna rupa. Tako dakle, eto gde si bio, rekla je u sebi, Nebeski Jerusalime... Ovde, u ovom mračnom podrumu, Nik Niku – njenom Nik Niku! – sijala je višnja svetlost i pevali anđeli. O, gospode! U trku je preskočila poslednje stepenice, izjurila je iz kuće i grčevito se uhvatila za ogradu na tremu. Uhvatio ju je nagon za povraćanjem. Dugo je posle sedela na stepenicama i žudno udisala pomalo gorak ledeni vazduh, a Andrej ju je grlio, trudeći se da umiri snažnu groznicu koja ju je tresla. Kada su seli u kola, drhtavica ju je već prošla, samo je ćutke gledala u svijenu kartu u svom krilu. Andrej je pozvao istražnu grupu, pozvao istražitelje da dođu, objasnio im kako, vrata i ulaz u podrum ostavili su otvorene. Zamolio je Kamišova da svrati kod Katiševa i vidi je li tamo. U tužilaštvu nije bio, na mobilni se ne javlja. Maša je okrenula njegov fiksni telefon. Javila se Irina. „Kolja nije kod kuće“, rekla je. Posle kratke pauze pitala je: „Kako je mama?“ Maša je onda morala još nekoliko minuta da priča o tome kako se osećaju ona i mama – nije mogla ni da spusti slušalicu, niti je ovoj ženi mogla da postavi bilo kakvo pitanje koje se tiče istrage. Pokorno je slušala njene zabrinute savete („Moraš više da se odmaraš, Mašo! Da spavaš bar po osam sati, da piješ čaj od nane i kamilice“), i činilo joj se da su ona, i ceo svet, sišli s uma. Naterala se čak da pogleda u retrovizor ka vikendici koja je nestajala u ranom sumraku, kako bi se podsetila da ni svet ni ona nisu poludeli. Lud je jedan drugi čovek, iako on sam, naravno, ne misli tako. Pred kraj razgovora, Maša je usput pitala: „Irina Georgijevna, jel’ vi često idete u vikendicu?“ Na trenutak joj se učinilo da se prekinula veza, zatim Irina Georgijevna tužno reče: „Ne idemo uopšte, znaš. Kolji nije do toga, a ja, šta ću tamo sama! Kuća se raspada, kaže Kolja, nikako da je renovira. Neprekidno sudi onim svojim zločincima.“ Nasmejala se nekako ružno. Maša se stresla: kako je bio tačan njen zaključak. „Pa, Mašo, pozdravi mamu, brzo da ozdravi“, rekla je Irina i spustila slušalicu.


„Tako dakle“, sumirao je Andrej, „nigde ga nema. Šta misliš, je li shvatio da smo ga otkrili?“ „Ne znam“, tiho je rekla Maša, pa dodade sigurnije: „Mislim da jeste.“ Andrej se na sekundu okrenu ka njoj zabrinutog lica: „Ako zna da smo mu za petama, znači, može da krene u beg.“ Maša odmahnu glavom: „Neće. Ako zna da smo mu ušli u trag, on će se postarati da dovrši započeto.“ „Jesi li sigurna?“ Andrej ju je pogledao iskosa. Maša se turobno nasmešila: „Sigurna sam. Poznajem Nik Nika. On je... vrlo dosledan.“

Beli grad Imao je još vremena. Više puta proračunavao je koliko, ali sada nije imao poverenja u kola – uvek može da upadne u gužvu, a da se spušta pod zemlju, u metro, nije želeo. Želeo je prosto da prošeta po Bulevarskom prstenu. Na kraju krajeva, zaslužio je tu šetnju. Nosio je stari kišni mantil, iskrzan po ivicama rukava. Njegova žena već nekoliko puta krpila je postavu, ali sa rukavima ništa nije mogla da učini. A on je voleo svoj mantil, voleo je čak tu njegovu pohabanost – mantil je živeo s njim, njegovim životom, od početka jeseni do mrazeva za koje je već bio potreban deblji kaput; i od sredine proleća do leta. A on je uvek više voleo prelazna godišnja doba, nego zimske hladnoće, ili letnju moskovsku sparinu. U međusezonskom periodu sa najblažim suncem, vlažnim vazduhom u kom se još jače oseća miris benzina, bilo mu je lakše da poveruje u priviđenje svog srca. Ne, ne automobile što jure neznano kuda, niti ružne table, vulgarne reklame, ni reku ljudi kroz koje se tiskao, koji nisu primećivali muškarca u starom mantilu, iznošenim cipelama i licem umornim od života. Ne, on bi sam sebi postajao providan kao nepostojani vazduh u proleće ili jesen. I gradski pejzaž se menjao zajedno s njim. Podizale su se zidine Belog grada, Carskog grada, koje su svojim masivnim belim kamenom nadvladavale svu


nataloženu prljavštinu. Beli zidovi od cigle blago su titrali u nežnom vazduhu, iznad njih je bilo samo nebo, ono isto nebo iz 1591. godine, kada je Fjodor Konj dovršio izgradnju tvrđave, a kan Giraj došao do njenih zidina i otišao ne osvojivši je. Lukavo se osmehnuo – kao da je i sam sedeo pod šatorskim krilom i gledao povlačenje krimske vojske. Skoro je stigao do svog pretposlednjeg odredišta. Ulaz sa Bulevara u ogromnu zgradu u obliku ćiriličnog slova P. Svojom poprečnom stranom zgrada je izlazila na Znamenku. Pomislio je kako će kasnije prošetati i tom ulicom – spuštaće se mrak, a pred njim će iskrsnuti, kao da nikada nisu ni bile srušene, dve crkvice; prva – Svetog Nikolaja Čudotvorca Streleckog, sa tri kupole i zvonikom, na mestu gde su „oni“ sada podigli nezgrapnu kapelu. I još jedna – Ikone Bogorodice, gde je sad obično dečje igralište, blizu kuće broj 19. Za „delo“ će mu biti dovoljno pola sata, potom ga čeka lagana šetnja ka Borovickom trgu, a odatle – ka keju. Pokazao je svoje dokumente na portirnici – odmah su mu dali propusnicu. GVMU – pisalo je na propusnici. Za neupućene – Glavna vojnomedicinska uprava Ministarstva odbrane Ruske Federacije. U uglu – zamršeni amblem koji je proučavao radoznalo u liftu: tradicionalni prikaz zmije obmotane oko posude iz koje nešto viri. Bodež? Tučak? Okolo venci od hrastovog lišća, na vrhu orao, na dnu crveni krst: au! Nasmešio se: jaki su mi to heraldičari. Pokucao je na vrata kabineta – sekretar još nije bio tu, na to je i računao – njegov ulazak gostoljubivo je propratio jak tresak – šef kabineta je čak ustao da ga dočeka. Oči su mu izražavale izvesnu nedoumicu – šta tužilac traži kod njega? Ali, na kraju krajeva, susreti sa takvim ljudima kao što je ovaj tužilac se ne odbijaju, čak ni kada dođeš na takvu poziciju da imaš ogroman kabinet sa pogledom na Kremlj. Rukovali su se, a potom je Leontjev – šef kabineta i upravnik sektora – seo u kožnu fotelju na čelo lakiranog, kao klizalište dugačkog stola, i širokim dlanom pozvao gosta da sedne. „Čuo sam za vas“, zabrundao je i upiljio se u čoveka u starom mantilu: „Čemu, da se tako izrazim, mogu da zahvalim za vašu posetu?“ Muškarac se osmehnuo, otkrivši loše nameštene veštačke zube: „Oh! Biću kratak: znam da je vaše vreme skupo. Jedno kratko pitanje“, rekao je. „Došao sam do informacije o nekoliko uzastopnih samoubistava. Takoreći, javnih


samoubistava. Sve samoubice su vojnici avganistanci55. I evo šta sam shvatio.“ Osmeh muškarca u mantilu pretvorio se u iskeženu zversku čeljust. Ili je zapravo to od početka i bio? „Da im je svima odbijena odavno podneta molba za dobijanje invalidskih kolica. Istom odlukom, koja je, prema zvaničnoj verziji, bila uslovljena merama štednje, veteranima su ukinute povlastice za lekove...“ „Ne razumem sasvim vaše mešanje u poslove ministarstva.“ Leontjev se trudio da ostane u granicama pristojnosti, ali na širokom, otvorenom licu, koje mu je sigurno pomoglo da izgradi karijeru, videlo se da jedva suzdržava bes. „Znate i sami vrlo dobro koliko se smanjio državni budžet!“ Muškarac je nekoliko puta klimnuo glavom. U istom taktu je mahnuo i nogom, u staroj cipeli, a zatim nastavio kao da se ništa nije desilo. „Međutim, kako sam saznao, u isto vreme je vaš kabinet opremljen novim nameštajem.“ Nežno je prešao prstom po sjajnoj površini stola: „Trešnja?“ Leontjev potvrdi. „Malo više od 5 miliona rubalja. Sva ta rezbarija, bronza, kvalitetna koža, to sve košta silne pare, košta.“ Ustao je, približio se Leontjevu i dobronamerno pitao: „Ne žulja te zadnjica?“ „Ma kako se usuđujete?!“ Leontjev se polako podigao iz fotelje, presvučene tom istom kožom. Kada se uspravio, bio je iste visine kao neobični tužilac. Odjednom začu škljocanje. Pogledao je sa strane – na svega nekoliko centimetara od njegove slepoočnice, posmatrao ga je netremice crni optički nišan pištolja. Tada je prvi put video oči muškarca u pohabanom mantilu tako blizu, i nišan mu je najednom delovao gotovo prijateljski. „Šta to ra...“, počeo je Leontjev, ali muškarac je naredio šefu sektora da ćuti i veštim pokretom iskusnog mađioničara navukao mu na glavu neku vrstu maske kojom mu je zapušio usta. Iz drugog džepa na mantilu izvukao je široku bež lepljivu traku i vezao Leontjeva za skupu fotelju. Leontjev je verovatno mogao u nekom trenutku da se oslobodi. Ali crni pištolj... I potpuna smirenost tužioca. Njegovi spokojni, kontrolisani pokreti – evo prišao je, spustio na sto običnu crnu aktovku, počeo isto tako lagano da vadi iz nje drvene kočeve i pedantno ih reda na sto.

55

Sovjetski vojnici koji su učestvovali u ratu u Avganistanu 1979 – 1989. (Prim. prev.)


Leontjev oseti kao da gubi razum: nikako mu nije ulazilo u glavu šta se to upravo u njegovom kabinetu dešava, kao da je najobičnija stvar. Šta će mu kočevi?, pomislio je. Nije dobio odgovor. Pogled mu se uznemirio kao preplašeno ptiče i najednom se sledio. Neznatno se pomerio, dokotrljavši se bliže stolu: nova stolica nije zaškripala, itison je upijao zvuke. Vrhom špicaste cipele od meke kože trudio se da napipa dugme za uzbunu ispod stola – pored običnog dugmeta koje je bilo povezano sa obezbeđenjem zgrade, postojalo i još jedno, koje je direktno vodilo u lokalnu policijsku upravu. Još milimetar, još... Promrmljao je nešto da odvuče tužioca od svojih kretnji – i – kakva sreća! – ipak uspeo da pritisne skriveno dugme.

Andrej Telefon je zazvonio kad su se već približavali gradu. Kamišov je vikao u slušalicu da je upravo u odeljenju policije Centralne oblasti primljen signal: imaju nov sistem – čuje se sve što se događa u kabinetu šefa sektora. „Besmislice“, uzbuđeno je vikao Kamišov. „Visok glas, kao ženski, ali ne ženski, buncao je nešto.“ „Gde?!“, prekinuo ga je Andrej. „U Upravi za vojno zdravstvo na Znamenki, izlazi još i na Bulevarski prsten.“ „Gde je grupa?“ „Krenuli smo, Andreju. Za pet minuta, najviše deset, bićemo tamo! Šest je sati – proklete gužve!“ „On je i računao na zastoje“, tiho je rekao Andrej. „Dobro, radite šta možete.“ „A šta je buncao?“ pitala je Maša kojoj nijedan uzvik tokom razgovora nije promakao. „Poslali su mi snimak na mobilni preko interneta“, rekao je Kamišov, ponosan na tehničku opremu svoje policije. „Sad ću vam pustiti!“ Andrej je uključio spikerfon: prvo se čulo neko stenjanje. „Zapušio mu je usta!“, prošaputala je Maša. Zatim je visoki glas, koji je zbog piskavosti zvučao još strašnije, izgovorio otegnuto: „Ali nas onda sretoše pakosni


dusi poslednjeg dvadesetog mitarstva, mitarstva za nemilosrđe i tvrdoću srca. Ovi islednici behu svirepi; knez njihov ljut, izgledao je mršav i mrzovoljan, no od besa disao je ognjem nemilosrđa. I ako se neko, koji je izvršio velike podvige i postove i molitve i sačuvao svoju devstvenost i iznurio telo svoje uzdržavanjem, nađe da je bio nemilosrdan i nemilostiv, njega sa ovog mitarstva odmah odvlače dole i zatvaraju u bezdan pakla, gde nikad milost doživeti neće. Osuđujem te ovoga časa na svrgavanje u ad, grešniče, nabijanjem na kolac.“ „Jeste li čuli?“, ponovo se u slušalici začu glas Kamišova. „Strava i užas, zar ne? Evo, upravo smo stigli!“ „Ne gasi telefon“, rekao je Andrej. Napipao je ispod sedišta rotirajuće svetlo i stavio ga na krov auta, ne smanjujući brzinu. Počeli su da se kreću brže, ali svejedno i dalje sporo, jezivo sporo, a Kamišov je za to vreme lakonski komentarisao situaciju: „Došli smo, Šefe. Opkolili smo ulaze. Evo nas u zgradi. Podelili smo se: mi se penjemo stepenicama, a ostali idu liftom.“ Maša je sedela blizu, napeta. Čuo se mnogostruki bat koraka, zatim kako se sa škripom otvaraju vrata požarnog izlaza, ponovo bat, pauza, tresak pri provaljivanju vrata i odjednom – tišina. „Kamišove! Jesi li tu?!“, povikao je Andrej. „Šta se dešava?!“ „Mamicu ti...“, izdahnuo je Kamišov u slušalicu. „Tu sam, Andreju. Sve je u redu. Ali sa čovekom...“ „Reci mu da ga opiše“, prošaputa Maša. „Ovaj“, počeo je Kamišov, „čovek sedi na stolici. A stolica je na stolu, kao spomenik. Kočevi... vire mu iz rebara... Kao krvavo bodljikavo prase, bože me prosti!“ Iz slušalice se ponovo razlegla vika nekolicine glasova, a zatim urlik Kamišova ispuni cela kola: „Živ je! Spuštajte ga, još je živ!!!“ Maša i Andrej pretrnuše. S druge strane dopirala je graja, lupanje oborenih stolica. „Ne“, razlegao se nepoznati glas. „To je bio samrtni grč. Zovite istražitelje.“ Kamišov ponovo uze slušalicu: „Gotovo, umro je.“


„Kamišove, slušaj me sad.“ Andrej je govorio polako, sa svešću da je Kamišov još u šoku. „Spusti se do portirnice. Pogledaj spisak posetilaca koji su danas bili kod ubijenog: kada su došli, kada su otišli.“ I dodao je: „Brzo!“ Zamolio je Mašu da okrene Anjutina. „Druže pukovniče“, bez uvoda poče Maša drhtavim glasom. „Znamo ko je ubica. Nikolaj Nikolajevič Katišev.“ Anjutin se nakašlja. „Mašo, izvinite, jeste li pri sebi?“, počeo je obazrivo, ali je Andrej već oteo Maši slušalicu iz ruke. „Aleksandre Ivanoviču, maločas smo bili u njegovoj vikendici. Našli smo sve: karte, sprave za mučenje. Nema nikakve sumnje. Nemamo vremena da objašnjavamo – upravo smo saznali za još jedan leš. Molim vas, upozorite saobraćajnu policiju, pošaljite specijalne jedinice na njegovu adresu, i u vikendicu.“ „A šta ja da radim?“, bilo je jedino što je Anjutin uspeo da izgovori. Sudeći po kratkom odgovoru, poverovao je: bilo je nečega u Andrejevom glasu. „Pozvaću vas opet, druže pukovniče“, odgovorio je Andrej i odjavio se.

Maša Gotovo iste sekunde na drugom telefonu opet se stvorio Kamišov: „Evo, dnevnik je preda mnom. Danas je stradali imao tri večernje posete. Idemo od poslednje: Katišev, N. N. Došao u 19.15, otišao u 19.45.“ „Kako je otišao? Kroz portirnicu?“ „Pa da“, Kamišov još ništa nije shvatao. „Sve je kako treba: i potpis, i propusnicu je pokazao.“ Andrej opsova i pogleda Mašu. Naredio je: „Idite u Petrovku.“ Besno je bacio telefon na instrument-tablu. Maša je razumela zašto je toliko razjaren: sat nije još pokazivao osam. Bili su sasvim blizu: ulicom su se kretale siluete prolaznika, kao priviđenja u prozračnom sumraku, i ubica se mogao kriti iza bilo koje.


„On se više neće vraćati kući“, rekla je Maša sporo. „I teško da će isto tako nazad u vikendicu. Moram da razmislim.“ Parkirali su se. Maša otvori na krilu kartu iz podruma. Posmatrala je paukovu mrežu glavnih ulica, čiode razbacane ovde i onde po zelenkastom polju. „Hm“, reče Maša za sebe. „Sad idemo od kraja.“ I poče smireno, usredsređeno, jednu za drugom, da skida oznake: Bersenjevski kej, Lenjivka, Puškinov trg, Kolomensko... Pažljivo je izvlačila čiode, poravnavala prstom mesto gde je igla probušila papir. Kao da kartu oslobađa od strašne prošlosti, kao da pušta stare nazive ulica i trgova ponovo na slobodu. Zaustavila se kod čiode na Poklonoj gori. Andrej je otvorio prozor, upalio cigaretu i sve vreme je netremice posmatrao. Lubjanka, Nikoljska ulica, Varvarka... Sve je povadila. Osim jedne – skoro u centru, tamo gde je karta bila već prilično izbodena drugim oznakama. Maša prinese kartu očima, pročita ime i okrenu se ka Andreju prebledelog lica. „Eto“, samo je to rekla. „Vidiš? Sve je pripremio za nas...“ „U kom smislu?“, Andrej baci cigaretu i sam uze kartu u ruke. „Imamo dva ‘propusta’ u mitarstvima i ubistvima. Mislila sam da je Nik... da ih je ubica počinio, a da smo ih mi prosto propustili jer nismo znali gde da tražimo... Tada bi zločin danas počinjen, koji se stvarno i tiče dvadesetog mitarstva, bio poslednji. Ispada da je došao do kraja. I trebalo bi da imamo dve čiode viška. Ali postoji samo jedna, Andreju.“ „A šta to znači?“ „Mislim da je predvideo mogućnost“, sporo je počela Maša, „da ćemo naći njegovu jazbinu. A ako budemo tu i nađemo kartu, on neće imati gde da se vrati. Tako da ostavlja na karti jednu oznaku viška. Samo jednu, a ne dve. Na mestu koje za nas još nema veze ni sa kakvim ubistvom. Ali zato je“, Maša zaćuta, pa nastavi tiho posle pauze: „zato je ono bilo na spisku koji je sastavio Kentij.“ „Hoćeš da kažeš da nam je ugovorio sastanak?“, nepoverljivo upita Andrej. Maša klimnu glavom. „Vasiljevski spust?“ namršten, Andrej pročita sitna slova koja su se jedva razaznavala pri automobilskom svetlu.


A Maša je kao eho ponovila: „Vasiljevski spust.“

Vasiljevski spust „Ostani u kolima, ne mrdaj!“, rekao joj je Andrej, poljubio je grubim usnama i izvadio pištolj iz kasete. Potpuno se smračilo. Po Vasiljevskom spustu šetali su turisti. Maša je mirno sedela u kolima koja su se polako hladila. Osećala je ogroman strah. Možda bi bilo dobro da pozove Anjutina? Zašto je Andrej pošao sam? Možda su već svi obavešteni i celo spust je u stvari opkolila policija? A zašto onda ne sklanjaju strance izvan opkoljene zone? Činilo joj se da je vreme stalo: Maša je gledala unaokolo i govorila sebi: „Pa naravno! Gde bi se drugo našli, ako ne ovde? Zid Kremlja nigde ne izgleda toliko visoko kao kraj reke, gde se kao talas uzdiže široka padina, na uzvišici na kojoj stoji Crkva Vasilija Blaženog, osvetljena, kao šareni medenjak. Omiljena tačka turista i mladenaca za panoramsku fotografiju, razglednica, na kakvu može da se svede bilo koji, najkompleksniji i najlepši grad na svetu.“ Pogleda uprtog na zidine stare tvrđave, koje su u mraku bile skoro crne, razmišljala je o tome kako je istorija svakog grada, bilo koje tačke na karti gde ljudi žive rame uz rame već više vekova – zapravo istorija krvi i surovosti. Čovek je tako svirepa životinja. I kada bi odjednom kaldrmisanim ulicama starih gradova potekla sva krv koja je nekada na njima bila prolivena, sada bi nam bila do članka, u stvari, čak i do kolena. I ljudi nikada više ne bi pristali da žive u gradovima, zato što postoji samo jedan grad bez greha, a njega niko nije video. Nebeski grad, Jerusalim. Iznenada zazvoni telefon i Maša užasnuto shvati da je Andrej zaboravio svoj mobilni na instrument-tabli. Znači, on ne može pozvati pomoć? Znači, on sam luta po mraku u potrazi za ubicom, koji ga čeka u dubokoj senci pod zidinama tvrđave?


Naglim pokretom dohvatila je telefon, izašla iz auta i počela bespomoćno da se osvrće oko sebe, kao ptić ispao iz gnezda. Andreja nije bilo nigde – oko nje su svojim poslom hitali ljudi. Želela je da ispuni pluća hladnim vlažnim vazduhom kraj reke Moskve i da krikne: „Bežite, nek se spašava ko može!“ Grozničavo je izdahnula i krenula da traži u telefonskom imeniku Anjutinov broj. „Mašenjka“, odjednom je čula tihi glas, i na nekoliko delića sekunde joj laknu. Već je htela da se okrene: hvala bogu, Nik Nik je tu, on zna šta radi! Ali odjednom se sledi, setivši se. Stajao je tačno iza njenih leđa – činilo joj se da čak oseća njegov dah: ustajali dah starog čoveka. „Mašenjka“, praćen uzdahom obratio joj se glas, blizak i beskonačno stran u isto vreme. „Tata bi se ponosio tobom. Uvek si bila vrlo pametna i tvrdoglava devojčica. I ja sam verovao, verovao sam da ćemo se sigurno sresti!“ Čula je njegov zadovoljni smeh. „Baš ovako, na kraju mog puta. Ne bih voleo da sam se ovde obreo sam. Ali znao sam da ćeš me ti naći! Vidiš, isprva je i Fjodor imao potpuno poverenje u mene. Ali one večeri počeo je da mi postavlja pitanja. Još nisam uspeo ni da mu odgovorim, a on je već dobro shvatio da su njegove sumnje – osnovane. Dobro me je poznavao Feđa, bili smo najbolji prijatelji! Ako je neko znao kada lažem, to je bio on!“ Maša stisnu zube i okrenu se ka njemu. Nik Nik je stajao s rukama u džepovima iznošenog mantila – sećala se tog mantila, imao ga je oko petnaest godina. Nik Nik se osmehnuo tužnim, umornim osmehom... „Ti“, Maša nije mogla da izgovori do kraja. „Da, Mašo, ja sam ga ubio. Ne svojim rukama, naravno. Ubili su ga oni koji su me podmitili. Shvati!“ Pokušao je da joj priđe, ali se odmakla. „To je bilo doba potpunog kolebanja vrednosti, i velike bede u isto vreme. Izgubio sam se...“ „Tata se nije izgubio!“, povikala je Maša, osećajući kako joj na oči naviru suze koje nije isplakala dok je bila dete. Tvrdoglavo je isturila bradu – o čemu to ona s njim sad govori? Zar da s njim sad razjašnjava stare porodične odnose? Pa ovaj čovek je monstrum! Ali nije mogla drugačije. Čekala je na ovaj razgovor od dvanaeste godine. „Tata se nije izgubio“, ponovio je Nik Nik i bolno se namrštio. „Fjodor je uvek imao taj svoj ‘moralni metronom’. A ja sam svoj našao kasnije – kada sam prišao Bogu. Smirio sam se, Mašo. Postao sam drugi čovek.“


„Drugi čovek?!“, uzviknu Maša povišenim glasom. U isto vreme, kao u lošem akcionom filmu, drugi glas je rekao: „Ni makac!“ Andrej je stajao na nekoliko koraka od njih. Nišanio je glavu Katiševa. Nik Nik načini jedva primetan pokret, uhvati Mašu za rame, naglo je okrenu prema sebi. Hladna cev pištolja ogreba joj slepoočnicu. „Kako si žustar!“, rekao je Katišev. „Još nismo završili razgovor, mladiću. Spustite pištolj na zemlju. Na zemlju!“, prodrao se. Maša je videla kako Andrej polako odlaže pištolj. „Ruke iza glave!“, naredio je Katišev. Maša zapazi kako mu se izmenio glas. To joj je bilo još čudnije, budući da je znala napamet svaki njegov ton. Ali ovaj, sa nijansom histerije, nije poznavala. Obuzeo ju je iznenadni užas. „Dakle“, nastavio je Katišev, a Maša je osećala podrhtavanje čelika na slepoočnici, „gde smo stali? Ja sam postao sudija, nisam mogao... Nisam mogao da podnesem razvratnike i to što žive nekažnjeni. Lažovi! Ni one koji se prave da beže, ni one koji jure za njima. Da, ja sam grešan, grešan! Ali zemaljski sud i ne može biti pravedan!“ Glas mu je bio još viši, vibrirao je u kristalno hladnom vazduhu. Katišev obliznu usne. „Pravedan je samo nebeski sud. U svakom od nas postoje i anđeo i demon. Njihovim imenima krivce sam osuđivao bez odlaganja na silazak u preispodnju56. Ali“, tu se dobrodušno nasmejao, od čega je Mašu prošla jeza celim telom, „bio bih loš sudija, ako ne bih samom sebi sudio... Ne bih prošao deveto mitarstvo, Mašo – nepravdu, gde se ispituju nepravedne sudije koji iz koristoljublja krivce oslobađaju, a nevine osuđuju. I moje mesto je – u paklu. Umreću ovde, na Vasiljevskom spustu, simbolu ognjene gehene57.“ I čovek, koji je nekad bio najbolji prijatelj njenog oca, iznenada snažno odgurnu Mašu. Maša zape i polete pravo Andreju u ruke. A čovek izvadi iz otrcanog džepa ampulu, i dok je – sporo, ah, kako sporo – prema njemu trčao kapetan preplašenog lica, on je već izgrizao krhko staklo smrti. Pao je na kaldrmu, tresući se u poslednjem grču. Nad njim se nadviše lica, video je Mašu. I u poslednjim trenucima posmatrao je, ne odvajajući pogled, te svetle oči, Fjodorove oči. U njihovoj dubini nije našao ništa osim neizmerne tuge. 56 57

Slovenska reč za ad, tatar (аδoς, ταρταρoς). (Prim. prev.)

Gehena – hebrejski, Geh Hinom, dolina Himonova, ili, u srpskom prevodu, dolina Emonova, naziv duboke jaruge u blizini Jerusalima. Vatrena gehena je simbol večnog uništenja, brisanja iz postojanja, odnosno „druga smrt“, iz koje nema povratka. (Prim. prev.)


Zatim je nastupila tišina: utihnuli su uzvici, buka automobila, zvuci sirena, muzika u daljini. Iščezao je miris vlažnog asfalta, opalog lišća i benzina. Nestali su sa ove obale nedavno izgrađeni penthausi, iščezla je i sama reka, visoke kule Kremlja od cigle, kocke na kaldrmi. Ali zajedno sa svim tim nestale su i sve muke, poroci, sva stradanja. Sav plač i uzdah čovečanstva. I učinilo mu se kako iz kristalnog ništavila oko njega, lagano, svečano izrastaju visoki zidovi, i sijaju u hladnoj vatri.


O autorki Darja Dezombre rođena je u Sankt Peterburgu, gde se školovala u Umetničkoj školi „Ermitaž“, a master studije iz engleskog i španskog nastavila na Državnom univerzitetu u Sankt Peterburgu. Godine 2000. preselila se u Pariz gde je stekla diplomu iz marketinga i menadžmenta u modi i radila kao direktor marketinga, pre nego što se u potpunosti posvetila pisanju scenarija. Piše za vodeće filmske kuće u Rusiji i Ukrajini. Takođe učestvuje u adaptaciji američkih i evropskih televizijskih programa za rusko tržište. Živi u Briselu sa suprugom i dvoje dece.

Profile for Vesna Savic

Mašin greh  

Mašin greh  

Advertisement