Page 1


Dot Hutchison

BAŠTA LEPTIRICA – PPRVI DEO SERIJALA KOLEKCIONAR –

Prevod sa engleskog: Milica Kecojević Naslov originala: Dot Hutchison - THE BUTTERFLY GARDEN


Mami i Deb, Zato što ste mi odgovarale na pitanja pre nego što biste shvatile koliko su uznemirujuća. I zbog svega ostalog.


I


Tehničari

mu kažu da, otkad su je doveli, devojka s druge strane stakla nije izgovorila ni reč. Tad ga to nije začudilo, s obzirom na traume koje je preživela, ali sad, dok je posmatra kroz dvostrano ogledalo, počinje da se pita da li ju je dobro procenio. Sedi oklembešena na tvrdoj metalnoj stolici, brade položene na jednu previjenu ruku, dok drugom iscrtava besmislene simbole na površini čeličnog stola. Oči su joj poluzatvorene, koža ispod njih modra od dubokih senki, kosa beživotna i neoprana, skupljena na potiljku u neuredan čvor. Iscrpljena je, vidi se. Mada se ne bi reklo da je u šoku. Pijuckajući kafu, specijalni agent FBI-ja, Viktor Hanoverijan, posmatra devojku i čeka da stigne ostatak njegovog tima. Ili bar njegov partner. Treći ključni član ekipe je u bolnici, gde pokušava da sazna u kakvom su stanju ostale devojke i, ako je moguće, da pokupi njihova imena i otiske. Ostali agenti i tehničari su na imanju, a od onih nekoliko rečenica koje je čuo od njih, spopala ga je želja da telefonira kući i porazgovara sa svojim ćerkama da se uveri da su dobro. Ali on ume s ljudima, naročito s traumatizovanom decom, tako da je logično što je baš on ostao da razgovara sa žrtvom. Oko njenog nosa i usta primećuje tanke ružičaste tragove maske za kiseonik, na licu razmrljane tragove prašine i blata, pozajmljenu odeću. Obe šake i leva nadlaktica su joj bandažirane, a zavoji se naziru i ispod tanke potkošulje, koju su joj obukli u bolnici. Drhti u zelenkastim bolničkim pantalonama, bosih nogu, koje drži odvojene od hladnog poda, ali se ne žali. Ne zna joj čak ni ime. Ne zna imena većine devojaka koje su spasli, niti onih za koje su stigli prekasno. Ova ovde nije razgovarala ni sa kim sem sa ostalim devojkama, ali čak ni tad nisu odavale imena, niti bilo kakve informacije. Tek… ne bi se to baš moglo nazvati ni tešenjem. „Možda ćeš umreti, a možda nećeš, zato se opusti da bi doktori mogli da


rade svoj posao“ nije zvučalo naročito umirujuće, ali izgleda da je na devojke delovalo bolje od sedativa. Uspravlja se na stolici, ruke joj se polako istežu iznad glave, sve dok joj se leđa ne izviju u luk. Mikrofoni prenose bolno krckanje pršljenova. Zatresavši glavom, ponovo se skljoka preko stola; obraz priljubljen uz čelik, dlanovi položeni na sto. Gleda na suprotnu stranu od stakla, od njega i svih ostalih za koje zna da moraju biti tu, ali pod tim uglom Viktor otkriva još nešto zanimljivo: linije. U bolnici su mu dali sliku; sada može da vidi tek rubove površina živih boja koje se pomaljaju na njenim ramenima i lopaticama. Ostatak crteža se jedva nazire, ali potkošulja nije dovoljno debela da ga potpuno zakloni. Vadi sliku iz džepa i podiže je spram stakla, gledajući čas u sjajan papir, čas u devojčina leđa. Ko zna je li to važno, ali crtež imaju sve devojke osim jedne. Drugačije boje, drugačija slika, ali u suštini svi isti. „Šta mislite, gospodine, jel’ im to on uradio?“ pita jedan od tehničara, posmatrajući devojku na monitoru. Kamera, okrenuta ka drugoj strani sobe za ispitivanje, prikazuje njeno uvećano lice, zatvorene oči, disanje sporo i duboko. „Valjda ćemo saznati.“ Ne voli pretpostavke, pogotovo kad se još ništa pouzdano ne zna. Ovo je jedan od malobrojnih slučajeva u njegovoj karijeri kada je ono što su otkrili bilo mnogo gore od onoga što su zamišljali. Navikao je da sluti najgore. Kad nestane neko dete, daješ sve od sebe da mu uđeš u trag, ali ne veruješ da ćeš jadnička na kraju pronaći živog. Nadaš se najboljem, ali to ne očekuješ. Nalazio je tako male leševe da je pravo čudo da postoje kovčezi za njih, video je decu silovanu u dobu kad još ne znaju ni šta to znači, ali ovaj slučaj je tako neočekivan da prosto ne zna odakle da krene. Ne zna čak ni koliko joj je godina. Lekari pretpostavljaju između šesnaest i dvadeset dve, ali to mu nije od neke pomoći. Ako joj je samo šesnaest, verovatno bi trebalo da ima zastupnika iz socijalne službe, ali oni su se već sjatili u bolnicu i sve zakomplikovali. Imaju oni svoja posla - ozbiljna i važna - ali ih to ne uklanja s njegovog puta. Pomišlja na svoje ćerke; šta bi one radile da se nađu zatvorene u prostoriji kao ova devojka? Mada nijedna od njih nije ovako


samosvojna. Znači li to da je starija od njih? Ili samo da je imala više prilika da vežba ovu prividnu nedodirljivost? „Ima li nekih vesti od Edisona ili Ramirezove?“, pita tehničare, ne odvajajući pogled od devojke. „Edison je krenuo ovamo; Ramirezova je još u bolnici s roditeljima najmlađe devojčice“, obaveštava ga jedna žena, Ivon, ne gledajući u devojku u sobi, čak ni u njenu sliku na monitorima. I sama ima malenu devojčicu. Viktor razmišlja o tome da je povuče sa slučaja - danas joj je prvi dan na poslu nakon porodiljskog odsustva ali zaključuje da će se ona sama požaliti ako ne bude mogla da izdrži. „Jel’ to ona koja je pokrenula potragu?“ „Nije je bilo tek nekoliko dana. Nestala je iz tržnog centra dok je bila u kupovini s drugaricama. Ispričale su da je izašla iz kabine samo da uzme drugu veličinu i više se nije vratila.“ Jedna manje koju treba pronaći. U bolnici su fotografisali sve devojke, čak i one koje su umrle usput ili po dolasku i sad su ih tražili u računarskoj bazi nestalih. Ipak, biće potrebno neko vreme da se dođe do rezultata. Kada su lekari i agenti pitali lakše povređene devojke kako se zovu, one su se okretale ka ovoj ovde - očigledno im je bila vođa - i većinom ostajale neme. Nekoliko njih je delovalo kao da se premišlja pre nego što bi im se ramena zatresla od snažnih jecaja, na šta bi se bolničarke odmah uzvrtele oko njih. Ali ne i devojka iz sobe za saslušavanje. Kad su je pitali za ime, samo se okrenula na drugu stranu. Koliko su uspeli da zaključe, jedino ona nije imala nikakve želje da bude pronađena. Zato su se neki zapitali da li je ona uopšte žrtva. Viktor, uzdahnuvši, ispija poslednje gutljaje kafe, gužva plastičnu čašu i ubacuje je u korpu kraj vrata. Radije bi čekao Ramirezovu; ženska osoba u prostoriji uvek dobro dođe u ovakvim okolnostima. Ali kad će ona stići? Nema nikakvih naznaka koliko će se zadržati s roditeljima, niti da li će se drugi roditelji sjatiti u bolnicu kada fotografije budu objavljene. Ako budu objavljene, pomišlja, namrštivši se. Mrzi taj deo istrage, to kačenje slika žrtava po televizijskim ekranima i novinskim


stranicama, tako da njihove porodice nikada ne mogu da zaborave šta im se desilo. Da barem sačekaju dok dobiju podatke o nestalim osobama! Vrata se otvaraju i s treskom ponovo zatvaraju. Soba je zvučno izolovana, ali staklo nakratko podrhtava, pa se devojka hitro uspravlja i čkilji u ogledalo. I u one za koje zna - ili barem pretpostavlja - da se nalaze s druge strane. Viktor se ne okreće. Niko ne treska vratima kao Brendon Edison. „Ima li novosti?“ „Uspeli su da identifikuju nekoliko nedavno nestalih; roditelji su krenuli ovamo. Koliko smo dosad saznali, sve su s Istočne obale.“ Viktor odvaja fotografiju od stakla i vraća je u džep jakne. „Još nešto o našoj devojci?“ „Kad su je odveli iz bolnice, ostale su je pominjale kao Maju. Bez prezimena.“ „Pravo ime?“ Edison frkće. „Sumnjam.“ Muči se da zakopča rajsferšlus jakne preko majice sa znakom Redskinsa. Kad je interventna jedinica pronašla preživele, slučaj su prosledili Viktorovoj ekipi, koja nije bila na dužnosti. S obzirom na Edisonov modni ukus, Viktoru je laknulo što na majici nema neke golotinje. „Poslali smo ekipu da pročešlja glavnu zgradu ne bi li pronašli neke lične stvari one bitange.“ „Mislim da se obojica slažemo da je čuvao neke veoma lične stvari koje pripadaju devojkama.“ Verovatno se setivši šta je video na imanju, Edison ne protivreči. „Zašto baš ona?“ pita. „Ramirezova kaže da ih ima još s lakšim povredama. Možda su uplašenije, možda su spremnije da govore. Ova mi deluje kao tvrd orah.“ „Druge devojke se obraćaju njoj. Hoću da znam zašto. Sigurno očajnički žele da idu kući, a sve gledaju u nju i odbijaju da odgovore na pitanja. Zašto?“ „Misliš da je nekako umešana?“ „To moramo da otkrijemo.“ Pokupivši bocu vode s pulta, Viktor duboko uzdahnu. „Hajde da porazgovaramo s Majom.“ Ušavši u sobu, zatiču je kako sedi zavaljena u stolici, s bandažiranim prstima ukrštenim na stomaku. Položaj joj nije odbramben kao što je


očekivao, a po partnerovom mrkom pogledu zaključuje da je i on podjednako začuđen. Pogled joj luta više njihovih glava, upija detalje, prati sopstvene misli. Ništa od svega toga ne vidi se na njenom licu. „Hvala ti što si pošla s nama“, obraća joj se, zanemarujući činjenicu da joj baš i nisu dali izbora. „Ovo je specijalni agent Brendon Edison, a ja sam specijalni agent koji vodi ovaj slučaj, Viktor Hanoverijan.“ Ugao usana joj se trza naviše u kratkom pokretu na tragu osmeha. „Specijalni agent koji vodi ovaj slučaj, Viktor Hanoverijan“, ponavlja, glasom promuklim od dima. „Jezik da polomiš.“ „Da li bi ti više odgovaralo Viktor?“ „Svejedno mi je, hvala.“ Odvrće čep i dodaje joj bocu vode, koristeći pauzu da prilagodi strategiju. Bez sumnje nije u stanju šoka, a bogami nije ni stidljiva. „Predstavljanje obično podrazumeva i onaj drugi deo.“ „Korisne pikanterije? Ti voliš da pleteš korpe i plivaš na duge staze, a Edison da šeta ulicama u miniću i štiklama.“ Edison reži i lupa pesnicom o sto. „Kako se zoveš?“ „Ne budi nepristojan.“ Viktor grize usnu da se ne bi nasmejao. To svakako ne bi popravilo situaciju - naročito ne bi pozitivno uticalo na raspoloženje njegovog partnera - ali je svejedno u velikom iskušenju. „Možeš li, molim te, da nam kažeš kako se zoveš?“ „Hvala, ali radije ne bih. Ne da mi se da s vama podelim tu informaciju.“ „Neke od devojaka su te zvale Maja.“ „Što me onda to pitaš?“ Čuje kako Edison oštro udiše, ali se ne osvrće. „Hteli bismo da znamo ko si, kako si dospela ovamo. Voleli bismo da ti pomognemo da se vratiš kući.“ „A šta ako bih vam rekla da mi nije potrebna vaša pomoć da se vratim kući?“ „Zapitao bih se zašto nisi otišla kući pre ovoga.“ Na licu joj se pojavljuje zamalo pa osmeh, pokret obrve koji bi mogao da znači odobravanje. Veoma je lepa, zlatastog tena i


svetlosmeđih, gotovo ćilibarskih očiju, ali nije baš slatka. Osmeh mora da se zasluži. „Rekla bih da oboje znamo odgovor na to pitanje. Samo, više nisam tamo, slažeš se? Odavde mogu da odem kući.“ „A gde je ta kuća?“ „Nisam sigurna da još postoji.“ „Nismo ovde da se igramo“ breca se Edison. Devojka ga hladno odmerava. „Ne, ne, nikako. Ima mrtvih, životi su uništeni, a sigurna sam da ni tebi nije prijalo to što su te deranžirali usred nedeljnog fudbala.“ Edison crveni i na brzinu zakopčava jaknu preko majice. „Ne deluješ previše nervozno“, primećuje Viktor. Devojka sleže ramenima i otpija gutljaj vode, pažljivo stiskajući bocu umotanim rukama. „A trebalo bi da budem?“ „Većina ljudi se unervozi kad razgovara sa FBI-jem.“ „Ne razlikuje se to mnogo od razgovora sa…“ Ugrizavši ispucalu donju usnu, trza se kad kroz pukotinu počnu da se probijaju kapljice krvi. Uzima još gutljaj vode. „Sa?“ blago je podstiče. „S njim. S Baštovanom.“ „Čovek koji vas je zatočio - razgovarala si s njegovim baštovanom?“ Odmahuje glavom. „On je bio Baštovan.“

Shvatite, nisam ga tako nazvala iz strahopoštovanja ili nekog perverznog osećaja bliskosti, niti zato što sam se plašila. Uopšte mu nisam ja dala to ime. Kao i sve ostalo na tom mestu, poteklo je iz zamršenog klupka našeg neznanja. Ono što nismo znale, mi smo izmišljale, ono što ne bismo izmislile, prestajalo je da bude važno. Valjda je to neka vrsta pragmatizma. Topli, nežni ljudi koji žude za odobravanjem, postaju žrtve stokholmskog sindroma, dok mi ostali


postajemo pragmatični. A pošto sam videla i jedno i drugo, ja glasam za pragmatizam. Ime sam čula još prvog dana u Bašti. Stigla sam sa užasnom glavoboljom, milion puta gorom od najstrašnijeg mamurluka koji sam doživela. Isprva nisam mogla ni oči da otvorim. Bol bi mi sevnuo kroz lobanju i kad bih udahnula, a kamoli kad bih se pomerila. Mora biti da sam se nekako oglasila, jer se odjednom na mom čelu i očima stvorila hladna, vlažna krpa, dok me je neki glas uveravao da je to samo voda. Ne znam šta me je više obeshrabrilo: to što se očigledno često bavila ovakvim stvarima ili to što se ispostavilo da je reč o njoj. Bila sam sigurna da nijedan član para koji me je oteo nije bila žena. Jedna ruka je skliznula iza mojih ramena, blago me poduprevši, dok je druga prislonila čašu na moje usne. „Obična voda, veruj mi“, ponovila je. Pila sam. Zapravo mi nije bilo važno je li to „samo obična voda“. „Možeš li da progutaš tablete?“ „Mogu“ prošaputala sam, ali čak i tako prigušen zvuk kao da je zakucavao eksere u moju lobanju. „Onda otvori usta.“ Kad sam je poslušala, stavila je dve tablete na moj jezik i ponovo mi približila čašu. Poslušno sam progutala, pokušavajući da ne povratim, dok me je nežno polagala na tvrd madrac presvučen hladnim čaršavom. Dugo se nije ponovo oglasila, sve dok svetle tačkice nisu prestale da poigravaju s unutrašnje strane mojih kapaka, a ja počela da se svojevoljno pokrećem. Tad mi je navukla krpu preko lica, zaklanjajući mi oči od svetlosti dok nisam prestala da trepćem. „Vidim da ti nije prvi put da ovo radiš“, prošištala sam promuklo. Dodala mi je čašu vode. Čak i u tako pognutom položaju, na stolici kraj kreveta, videlo se koliko je visoka. Visoka i snažna, dugih nogu i vretenastih mišića nalik na Amazonku. Ili pre na lavicu, jer se na stolicu spuštala meko poput mačke. Tamnoplava, zlatasta kosa bila joj je spletena u elegantnu, komplikovanu punđu na vrh glave, tako da je otkrivala lice snažne građe, s dubokim, smeđim očima poprskanim zlatnim pegama. Nosila je crnu svilenkastu haljinu vezanu oko vrata.


Moj iskreni sud primila je s nekom vrstom olakšanja. Valjda je to bilo bolje od histeričnog vrištanja na koje je sigurno nailazila. „Zovu me Lajonet“, kazala je kad sam pogledala u čašu i ponovo se usredsredila na vodu. „Nemoj mi za džabe govoriti svoje ime, jer neću moći tako da te zovem. Ako možeš, najbolje bi bilo da ga zaboraviš.“ „Gde smo to mi?“ „U Bašti.“ „Bašti?“ Slegnula je ramenima. Čak i taj pokret je bio fluidan, graciozan. „Ime ko svako drugo. Hoćeš da vidiš?“ „Kladim se da ne znaš neku prečicu do izlaza?“ Samo me je pogledala. Snažno pritisnuvši madrac pesnicama, prebacila sam noge preko ivice kreveta i u trenutku shvatila da mogu da vidim svaki delić svog tela, kao od majke rođenog. „Odeća?“ „Izvoli.“ Dodala mi je svilenkastu, crnu krpicu za koju se ispostavilo da je elegantno skrojena crna haljina do kolena, skoro sasvim zatvorena spreda, ali zato poprilično otvorena pozadi. Baš otvorena. Da sam imala rupice iznad guze, sigurno bi se videle. Pomogla mi je da vežem pojas oko kukova, a onda me je nežno gurnula ka vratima. Soba je bila opremljena oskudno, gotovo asketski - imala je samo krevet, a u jednom uglu lavabo i toalet. U drugom ćošku videlo se nešto nalik na otvoreni tuš. Zidovi su bili od debelog stakla, umesto vrata samo dovratak, a sa obe strane stakla bile su staze. Lajonet je primetila kako ih posmatram i namrštila se. „Neprozirni zidovi se spuštaju da ne bismo mogle da izađemo iz soba i da nas sakriju od tuđih pogleda“, objasnila je. „Često?“ „Ponekad.“ Iz sobe se izlazilo u uzan hodnik koji se pružao nadesno, dok je sleva već posle nekoliko koraka zavijao. Gotovo tačno naspram dovratka nalazio se još jedan ulaz, odakle je ista staza vodila u pećinu, mračnu i hladnu. Lučni otvor na suprotnom kraju pećine propuštao je vazduh u mračnu kamenu prostoriju, dok su se zraci


svetlosti tu i tamo probijali kroz vodopad koji je šuštao i penio se tik kraj izlaza. Lajonet me je iza vodene zavese izvela u baštu tako nestvarno lepu da ju je bilo gotovo bolno gledati. Sjajni cvetovi svih mogućih boja šareneli su se u obilju raskošnog lišća i drveća, a među bujnim rastinjem lepršali su oblaci leptirova. Iznad nas se uzdizala veštačka litica; na njenom zaravnjenom vrhu raslo je još zelenila i drveća čije su grane jedva doticale stakleni krov, koji se nazirao u nekoj nedostižnoj visini. Kroz niže rastinje videla sam visoke crne zidove, suviše visoke da bih mogla da otkrijem šta je iza njih, i male džepove otvorenog prostora okružene lozom. Pomislila sam da bi to mogli biti prolazi ka hodnicima nalik onom iz kog smo i mi došle. Atrijum je bio ogroman, impresivan zbog same veličine, a tek to more boja! Vodopad se slivao u uzak potok koji je krivudao do jezerceta prekrivenog lokvanjima, odakle su stazice od belog peska vodile kroz zelenilo do drugih vrata. Kroz strop je prodirala svetlost boje lavande, ispresecana ružičastim i indigo štraftama: veče. Kad su me uhvatili, bilo je popodne, ali sve mi se činilo da se to desilo prethodnog dana. Polako sam se okretala, pokušavajući da upijem ceo prizor, ali bilo je previše. Pogledom nisam mogla da obuhvatim ni polovinu onog što me je okruživalo, a moj mozak nije bio u stanju da obradi ni delić od onog što su oči videle. „Koji je ovo đavo?“ Lajonet se iskreno nasmejala. Zvuk je bio oštar i naglo se prekinuo, kao da se uplašila da bi je neko mogao čuti. „Zovemo ga Baštovan“, suvo je primetila. „Odgovara mu, šta kažeš?“ „Kakvo je ovo mesto?“ „Dobro došla u Baštu leptirova.“ Okrenula sam se da je pitam šta time hoće da kaže i tad sam videla.


Otpija dugačak gutljaj vode, okrećući bocu među dlanovima. Kako ne pokazuje nikakvu nameru da nastavi, Viktor lagano lupka po stolu ne bi li joj skrenuo pažnju. „Šta?“ pita je. Ona ne odgovara. Viktor izvlači fotografiju iz džepa jakne i spušta je na sto između njih. „Šta si videla?“ ponavlja. „Znaš, ponavljanjem pitanja na koja već znate odgovor nećete steći moje poverenje“, podučava ga. Ali ramena joj se opuštaju. Zavaljena u stolici, ponovo je na poznatom terenu. „Mi smo FBI; obično nas smatraju dobrim momcima.“ „Aha. Hitler je, beše, za sebe mislio da je zao?“ Edison đipi sa stolice. „Porediš FBI sa Hitlerom?“ „Ne. Samo se upuštam u diskusiju o uglu posmatranja i relativnosti morala.“ Kad su primili poziv, Ramirezova je otišla pravo u bolnicu, a Viktor je došao ovamo kako bi pokušao da usmeri nadolazeću poplavu informacija. Edison je otišao na imanje. On na užase uvek reaguje temperamentno. Setivši se toga, Viktor ponovo spušta pogled na devojku. „Jel’ bolelo?“ „Kao đavo“ odgovara ona, prateći prstom linije na fotografiji. „U bolnici kažu da je stara nekoliko godina?“ „Jel’ to pitanje?“ „Činjenica koja traži potvrdu“, pojašnjava i ovog puta uspeva da joj izmami osmeh. Edison se mršti na njega. „Bolnice mogu biti svakakve, ali retko se dešava da su potpuno nekompetentne.“ „A šta bi to trebalo da znači?“ breca se Edison. „Tako je, stara je nekoliko godina.“ Počinje da razaznaje šablon ponašanja na osnovu godina koje je proveo ispitujući svoje ćerke o ocenama, kontrolnim vežbama i momcima. Pušta da tišina visi nad njima još minut, zatim dva; za to vreme posmatra kako devojka pažljivo prevrće fotografiju. Psihijatri koje bi neki veći tim mogao da angažuje verovatno bi imali šta da kažu na to. „Kome je poverio taj zadatak?“ „Jedinoj osobi na svetu kojoj može bezuslovno da veruje.“


„Čovek s mnogo talenata.“ „Vik…“ Ne skidajući pogled s devojke, Viktor šutira nogu partnerove stolice. Kao nagradu dobija nagoveštaj osmeha. Ne baš onaj pravi, čak ne ni odblesak, ali nešto nalik tome. Devojka zaviruje ispod gaze na svojim šakama. Prsti su joj uvijeni svaki pojedinačno, tako da može da ih pomera. „Igle proizvode užasan zvuk, jel da? Kad nije po tvom izboru? Mada to jeste nekakav izbor, jer alternative uvek ima.“ „Smrt“, pretpostavlja Vik. „Još gore.“ „Gore od smrti?“ Ali u tom trenutku Edisonovo lice naglo pobledi i devojka to primećuje. Umesto da mu se naruga, samo lagano klimne glavom. „On zna. Ali ti nisi bio tamo, jel’ tako? Nije isto kad samo pročitaš izveštaj.“ „Šta je to gore od smrti, Majo?“ Zavukavši nokat ispod jedne od svežih krasti na kažiprstu, uspeva da je sljušti, tako da na zavoju izbijaju crvene tačkice. „Ne bi verovao kako je lako nabaviti opremu za tetoviranje.“

Tokom prve nedelje, svako veče su mi stavljali nešto u hranu kako bih bila poslušna. Danju je sa mnom bila Lajonet, dok su se ostale devojke - kojih očigledno nije bilo tako malo - držale podalje od mene. To je bilo uobičajeno, objasnila mi je kad sam jednom prilikom za vreme ručka pitala zašto smo uvek same. „Jecaji nas sve uznemiravaju“, rekla je, usta punih salate. Kakav god da je bio taj tajanstveni Baštovan, ne može se poreći da je obezbeđivao izvrsnu hranu. „Većina se radije ne meša dok nismo sigurni da će se nova devojka prilagoditi.“ „Osim tebe.“


„I to neko mora da radi. Ja mogu da podnesem plakanje ako moram.“ „Onda mora biti da si beskrajno zahvalna što ti ja to nisam priredila.“ „Kad smo kod toga“, Lajonet je nabola komad piletine na viljušku, „jesi li uopšte plakala?“ „Bi li imalo ikakve svrhe i da jesam?“ „Ja ću tebe ili obožavati ili mrzeti.“ „Samo me obavesti šta si odlučila. Pokušaću da se ponašam u skladu s tim.“ Široko se nasmešila, otkrivši sve zube. „Zadrži takav stav, samo ne prema njemu.“ „Zašto mu je stalo da noću spavam?“ „Iz predostrožnosti. Ako ništa drugo, tu ispred je litica.“ Zapitala sam se koliko li se devojaka bacilo s nje pre nego što je nešto preduzeo. Pokušala sam da procenim visinu te monstruozne rukotvorine. Sedam, osam metara? Je li to dovoljno da pri padu smrtno stradaš? Navikla sam da se budim u toj praznoj sobi pošto lekovi prestanu da deluju, s Lajonet, koja sedi na hoklici kraj kreveta. Međutim, krajem te prve nedelje, probudila sam se na tvrdo tapaciranoj klupi. Ležala sam na stomaku, a u vazduhu se osećao oštar miris antiseptika. Bila sam u nekoj drugoj prostoriji, većoj, s metalnim umesto staklenih zidova. I u njoj je bio još neko. U prvom trenutku nisam mogla da ga vidim - kapci su mi bili još slepljeni od drogiranog sna - ali sam mogla da osetim da nekog ima. Nastavila sam da dišem sporo i ravnomerno, naprežući se da nešto čujem, kad mi se nečija ruka spustila na list. „Znam da si budna.“ Muški glas, ni bas ni tenor, prefinjen, sa srednjoatlantskim prizvukom. Prijatan. Ruka je krenula, milujući, uz moju nogu, preko pozadine i izvijenih leđa. Naježila sam se, iako je u sobi bilo toplo. „Voleo bih da ležiš mirno da ne bismo oboje zažalili.“ Kad sam pokušala da okrenem glavu u pravcu njegovog glasa, ruka se pomerila na moj potiljak kako bi me zadržala. „Radije te ne bih vezao - to ometa proces rada. Ako misliš da nećeš moći da ostaneš


nepokretna, daću ti nešto da to obezbedim. Ali ponavljam, voleo bih da to izbegnemo. Možeš li da budeš mirna?“ „Zbog?“, gotovo sam prošaptala. Ćušnuo mi je u ruku parče glatkog papira. Pokušala sam da otvorim oči, ali ujutru bi mi od lekova uvek bile krmeljavije nego obično. „Mogu li, molim te, da sednem ako nećeš da počneš baš odmah?“’ Ruka me je mazila po kosi, nokti lagano češkali po temenu. „Možeš“, kao da se malo trgnuo. Ipak mi je pomogao da se uspravim. Otrla sam krmelje iz očiju i pogledala u sliku koju sam držala u rukama, sve vreme svesna njegove ruke koja mi miluje kosu. Pomislila sam na Lajonet, na druge devojke koje sam videla iz daljine, i ne mogu reći da sam bila iznenađena. Prestravljena, ali ne i iznenađena. Stajao je iza mene; vazduh je bio ispunjen mirisom egzotične kolonjske vode. Diskretne, verovatno skupe. Ispred mene je stajala kompletna oprema majstora tetovaže, tuševi poređani na rasklopivom stočiću. „Neće biti završeno danas.“ „Zašto nas obeležavaš?“ „Zato što bašta mora da ima svoje leptire.“ „Ima li ikakve šanse da to ostane metafora?“ Nasmejao se punim, opuštenim grohotom. To je čovek koji voli da se smeje, a ne uspeva dovoljno često da nađe razlog za to, tako da je uvek oduševljen kad mu se ukaže prilika. Tokom vremena saznaš mnogo toga, a to je bila jedna od najvažnijih stvari koje sam saznala o njemu. Želeo je više radosti u životu nego što je uspevao da pronađe. „Pravo je čudo da si se dopala Lajonet. Snažnog si duha, baš kao i ona.“ Nisam imala odgovora na to, ništa što bi imalo smisla reći. Pažljivo je provukao prste kroz moju kosu, povukao je unazad preko mojih ramena i uzeo četku. Češljao me je sve dok nije ostao nijedan umršen pramen, a čak ni tad nije prestao. Mislim da je istinski uživao u tome. Jednostavno je to zadovoljstvo - češljanje nečije kose. Dopuštenje da to radite. Konačno ju je skupio u rep i vezao ga gumicom, zatim ga uvio u tešku punđu koju je pričvrstio elastičnom trakom i ukosnicama s gumenim vrhom. „A sad se, molim te, vrati na stomak.“


Poslušala sam. Kako se pomerao, uspela sam da krajičkom oka uhvatim ispeglane platnene pantalone i zakopčanu košulju. Okrenuo mi je glavu tako da ne gledam u njega, pritisnuvši mi obraz uz crnu kožu, a ruke položio uz telo. Nije mi bilo naročito udobno, ali ni sasvim neudobno. „Opusti se. Ako si napeta, više će te boleti i duže će zarastati.“ Duboko sam udahnula i naterala svoje mišiće da se opuste. Stiskala sam i otvarala pesnice i svaki put bi deo napetosti iščileo iz mojih leđa. To nas je naučila Sofija, pre svega kako bi sprečila Vitnine periodične nervne slomove i…

„Sofija? Vitni? To su neke od devojaka?“, prekida je Edison. „Pa jesu, devojke su. Mada bi se za Sofiju pre moglo reći da je žena.“ Otpija još gutljaj i odmerava količinu koja je preostala u boci. „U stvari, i za Vitni. Znači, to su žene.“ „Kako izgledaju? Možemo da potražimo njihova imena u…“ „One nisu iz Bašte.“ Teško je protumačiti pogled koji upućuje mlađem agentu: u jednakoj meri odražava sažaljenje, veselje i podsmeh. „Znaš, ja sam i pre imala život. Nisam se rodila u Bašti. U svakom slučaju, ne u ovoj Bašti.“ Viktor okreće sliku, pokušavajući da proceni koliko je vremena bilo potrebno za takav crtež. Tako veliki, s toliko mnogo detalja. „Nije sve odjednom završio“, kaže mu devojka, isprativši njegov pogled do slike. „Počeo je od spoljnih ivica. Zatim se tokom dve nedelje vraćao na detalje i bojio površine. A kad je završio, i ja sam postala samo još jedna leptirica u njegovoj Bašti. Bog je stvarao sopstveni mali svet.“ „Pričaj nam o Sofiji i Vitni“ kaže Viktor, nastojeći da bar na neko vreme zaobiđe temu tetovaže. Predoseća šta se dogodilo kad je crtež bio završen i spreman je da prizna da je obična kukavica, samo da bar malo odloži tu priču. „Živela sam s njima.“


Edison vadi beležnicu iz džepa. „Gde?“ „U našem potkrovlju.“ „Moraš da…“ „Pričaj nam o potkrovlju“, prekida ga Viktor. „Vik!“ protestuje Edison. „Ništa nam još nije rekla!“ „Reći će. Kad bude spremna.“ Devojka ih nemo posmatra, gurajući bocu iz ruke u ruku kao da je hokejaški pak. „Pričaj nam o potkrovlju“, ponavlja Viktor.

U stanu nas je živelo osmoro i svi smo radili zajedno u restoranu. Bila je to jedna ogromna prostorija u potkrovlju; kreveti su bili raspoređeni kao u kasarni: kod nogu škrinja za stvari, sa strane viseća polica, okolo šipka za zavesu. Nije bilo baš mnogo privatnosti, ali funkcionisalo je. Pod normalnim okolnostima kirija bi bila jeziva, ali kraj je bio usran i bilo nas je toliko da smo mogli da je zaradimo za veče ili dva, a ostatak para da troškarimo. Što su neki i radili. Bili smo čudna družina: studenti, lepršave devojke i jedna bivša prostitutka. Neki su želeli slobodu da budu šta god požele, drugi samo da ih svi ostave na miru. Jedino što nas je povezivalo bili su taj stan i posao u restoranu. I znate šta? Bilo je skoro kao u raju. Naravno, tu i tamo bismo se podžapali, bilo je svađa i tuča i sitnih pakosti, ali bi najčešće sve to brzo prošlo. Neko je uvek bio voljan da ti pozajmi haljinu ili cipele ili knjigu. Morali smo da radimo, neki su pohađali časove, ali uopšte uzev, imali smo love i čitav grad pod nogama. Čak je i za mene, koja sam odrasla gotovo bez nadzora, takva sloboda bila nestvarna. U frižideru je uvek bilo peciva, alkohola, flaširane vode, a u ormarićima aspirina i kondoma. Ponekad biste u frižideru mogli da nađete i ostatke večere koju je neko poručio, a kad bi socijalni


radnici dolazili da provere kako Sofija napreduje, otrčali bismo u piljarnicu po zeleniš, a cirku i kondome sakrili. Najčešće smo jeli u gradu ili smo nešto poručivali. Pošto smo radili s hranom svako veče, uglavnom smo zaobilazili svoju kuhinju kao da je kužna. A da, bio je tu i onaj pijanac. Nikad nismo bili sigurni da li zapravo živi u zgradi ili ne, ali po podne bismo ga zatekli kako pije na ulici, a uveče bi se obeznanio pred našim vratima. Ne pred vratima zgrade pred našim vratima. Uz to je bio i jebeni perverznjak, zato bismo se, kad smo se po mraku vraćale kući - što se dešavalo skoro svako veče - pele skroz na krov, spuštale sprat niže požarnim stepenicama i ulazile kroz prozor. Gazda nam je stavio i specijalnu bravu jer je Sofiji bilo žao pijanog perverznjaka i nije htela da zove policiju. S obzirom na njenu situaciju - bivša prostitutka i narkomanka koja je ostajala čista da bi joj vratili decu - mi ostali nismo navaljivali. Devojke su bile moji prvi prijatelji. Sretala sam ja i ranije ljude poput njih, ali je tada bilo drugačije. Najčešće sam se klonila ljudi. Ali s devojkama sam radila i onda sam počela da živim s njima i sve je bilo… drugačije. Tu je bila Sofija koja je pazila na sve nas. U trenutku kad sam je upoznala, bila je čista već više od godinu dana, i to nakon dve godine pokušavanja i posustajanja. Imala je dve predivne ćerkice, koje su srećom živele zajedno u hraniteljskoj porodici. Što je još bolje, njihovi hranitelji su potpuno podržavali Sofijin trud da ih preuzme. Dozvoljavali su joj da obilazi devojčice gotovo kad god poželi. Kad bi postalo gusto, kad bi njena zavisnost ponovo počela da traži svoje, neko od nas bi se našao da je ugura u taksi i pošalje ćerkama kako bi se podsetila zbog čega se tako strašno muči. Zatim su tu bile Houp i njena mala marioneta Džesika. Houp je bila živahna, uvek je imala ideja, dok joj je Džesika samo povlađivala; šta god da Houp kaže ili uradi, Džesika je aminovala. Houp je u stan donosila smeh i seks, pa i ako je Džesiki seks služio samo za podizanje samopouzdanja, bar joj je Houp pokazala kako protom može i da se zabavi. Bile su klinke: kad sam se uselila, bilo im je šesnaest i sedamnaest. I Amber je imala sedamnaest, ali je, za razliku od njih dve, imala nekakav plan. Izdejstvovala je da je proglase „emancipovanim


maloletnikom“ i tako se izvukla iz sistema hraniteljstva. Položila je maturu i pohađala osnovne studije na koledžu dok se ne odluči na koji će fakultet. Ketrin je bila nekoliko godina starija od nje i nikad, ama baš nikad nije govorila o svom životu pre dolaska u potkrovlje. Zapravo, teško da je uopšte išta govorila. Ponekad smo uspevali da je nagovorimo da pođe negde s nama, ali sama nikad ništa nije preduzimala. Kad bi nas poređali svih osmoro i pitali ljude ko tu pokušava da umakne od nečega ili nekoga, sigurna sam da bi svako nepogrešivo pokazao na Ketrin. Ali mi je ništa nismo pitali. Jedno od osnovnih pravila u stanu bilo je da ne insistiramo ni na čijoj prošlosti. Svi smo mi vukli nekakav prtljag. Vitni sam već pomenula - to je ona s povremenim nervnim slomovima. Bila je student psihologije, ali jebeno neurotična. Ne onako zlobno napeta, više u fazonu da loše reaguje na stres. Između semestara je bila divna. Ali dok je išla na fakultet, morale smo na smenu da je čuvamo da ne odlepi. I Noemi je studirala, i to najbeskorisniji fakultet na svetu. Mogu da se kladim da je išla na koledž samo zato što je imala stipendiju, a studije engleskog su joj bile pokriće za gutanje onolikih knjiga. Srećom, rado nam ih je pozajmljivala. Baš ta Noemi mi je, druge nedelje u restoranu, spomenula potkrovlje. To mi je bila tek treća nedelja u gradu; još sam spavala u hostelu i sav svoj imetak svakodnevno dovlačila na posao. Bile smo u maleckoj prostoriji za osoblje, gde smo se presvlačile iz radne uniforme. Ja sam svoju za svaki slučaj držala u restoranu - mogli su da me pokradu dok spavam. Tako sam bar bila sigurna da ću imati u čemu da radim. Sve ostale su uniformu - dugačku haljinu i štikle oblačile u restoranu jer to prosto nije bila odeća u kojoj bi noću paradirale na putu kući. „Znači, ovaj, ti si ono kao… pouzdana osoba?“, pitala je onako s neba pa u rebra. „Mislim, ne mažnjavaš kintu kelnerima i hostesama, ne kradeš stvari iz ove naše sobice. Ne smrdiš na drogu ili tako nešto.“ „Vodi li nekud ovaj razgovor?“, navukla sam brus i zakopčala ga pozadi, nameštajući grudi da se lepo upakuju. Život u hostelu ume


poprilično da vas oslobodi stida, a tome doprinosi i toliko ženskadije koja se presvlači u tako skučenom prostoru. „Rebeka kaže da si praktično na korak od ulice. Čula si da gomila nas živi zajedno? E pa, imamo jedan slobodan krevet.“ „Ozbiljno ti kaže“, ubacila je Vitni, raspustivši svoju zlatno-crvenu kosu iz upletene punđe. „Pravi krevet.“ „I škrinju“, zakikotala se Houp. „Razgovarale smo o tome i pitale smo se da li bi želela da se useliš. Kirija bi bila trista mesečno, sa sve dažbinama.“ Bila sam tek odskora u gradu, ali čak i ja sam znala da je to nemoguće. „Trista? Đavola postoji stan za trista!“ „Kirija je dve hiljade“, umešala se Sofija. „Tvoj deo bi bio trista. Višak pokriva dažbine.“ To je već imalo smisla, samo… „Koliko vas živi tu?“ „Ti bi bila osma.“ I nije bogzna koliko drugačije od hostela. „Mogu li da prespavam noćas da vidim kako je, pa da odlučim sutra?“ „Odlično!“ Houp mi je dodala suknju od teksasa, koja je na prvi pogled bila toliko kratka da bi mi jedva pokrila gaćice. „To nije moje.“ „Znam, ali kontam da bi ti super stajala.“ Već je bila navukla jednu nogavicu mojih ogromnih somotskih pantalona. Bilo mi je lakše da preskočim raspravu, pa sam se uvukla u suknjicu, odlučivši da budem veoma pažljiva kad se saginjem. Houp je bila sva zaobljena, možda malo i previše, tako da sam mogla da povučem suknju nisko na kukove, da dobijem malo u dužini. Gazda se sav ozario kad je video da odlazim zajedno sa devojkama. „Sinjorina, ti sad živi s njima? Biće sigurna?“ „Gosti su otišli, Džulijane.“ Batalio je lažni italijanski akcenat i potapšao me po ramenu. „Dobre su to devojke. Drago mi je što ćeš biti s njima.“ Njegovo mišljenje me je prilično povuklo da prihvatim, još pre nego što sam videla stan. Na prvi pogled, Džulijan je na mene ostavio utisak tvrdog, ali pravednog čoveka. Ispostavilo se da sam bila u pravu: meni, nepoznatoj devojci koja je na razgovor došla s koferom i sportskom torbom, ponudio je probni rad od nedelju dana. Pravio se da je rođeni Italijan, jer je to iz nekog razloga gostima sugerisalo da


je hrana izvrsna, no bio je visok, krupan, riđ čovek s proređenom kosom i brkovima koji su mu pojeli gornju usnu, a pretili su i da će mu progutati celo lice. Verovao je da dela govore više od reči i u skladu s tim je donosio sud o ljudima. Na kraju prve nedelje, samo mi je dao raspored za sledeću na kome je bilo upisano i moje ime. Bilo je tri ujutru kad smo otišle. Pamtila sam ulice i vozove, a kad smo stigle u njihov kraj, nisam bila ni približno onoliko nervozna koliko je trebalo da budem. Pošto smo se jedva uspentrale do poslednjeg sprata jer su nas noge ubijale od dugih sati na visokim štiklama, provukle smo se kroz gomilu baštenskog nameštaja, prekrivenih roštilja i nečeg što je ličilo na leju marihuane u cvatu, i na kraju spustile sprat niže požarnim stepeništem do prozora. Sofija je gurala ključ u bravu, dok se Houp kikotala, pokušavajući da mi objasni situaciju s pijanim perverznjakom u hodniku. I u hostelu je bilo nekoliko takvih. Prostor je bio ogroman, čist i otvoren, sa po jednim krevetom pored svakog zida i nekoliko kauča u centru koji su bili složeni u kvadrat. Kuhinja je imala radni deo u vidu ostrva, koje ju je razdvajalo od ostatka sobe. Tu su bila i vrata kupatila, u kojem je bio ogroman otvoren tuš s deset glava usmerenih u različitim pravcima. „Ne postavljamo nikakva pitanja o prethodnim stanarima“, delikatno mi je saopštila Noemi dok mi je pokazivala kupatilo, „To je ionako samo tuš, nije orgija.“ „I uspevate u to da ubedite i čistačice?“ „Ma ne, sve vreme se zajebavamo s njima. U tome je deo zabave.“ Nasmejala sam se i protiv volje. Bilo je zabavno raditi s devojkama, u kuhinji su neprestano dobacivale šale i uvrede i komplimente, žalile se na goste koji su ih nervirali ili flertovale s kuvarima i momcima koji su prali sudove. Otkad znam za sebe, nisam se smejala toliko kao proteklih nekoliko nedelja. Sve devojke su spustile tašne i torbe na svoje kovčege, a neke su se svukle u pižame ili bar nešto što je trebalo da prođe kao pižama, ali o spavanju još nije bilo ni govora. Vitni je otvorila svoj udžbenik iz psihologije, dok je Amber izvukla dvadeset čašica i napunila ih


tekilom. Posegla sam za pićem, ali Noemi me je preduhitrila, pruživši mi čašu votke. „Tekila je za učenje.“ I tako sam sela na kauč i posmatrala Ketrin kako prolazi kroz pitanja iz pripremnog testa, jedna čašica za svako pitanje. Ako bi Amber pogrešila, morala je da ispije piće. Ako bi pogodila, mogla je da naredi nekom drugom da ga popije. Prvu čašicu je pružila meni i ja sam pokušala da se ne zagrcnem od ogavnog miksa tekile i votke. Bile smo još budne kad se razdanilo; Noemi, Amber i Vitni oteturale su svaka na svoja predavanja, dok smo se mi ostale konačno obeznanile. Kad smo se probudile u rano popodne, potpisala sam ugovor o rentiranju i od bakšiša koji sam dobila za prethodne dve večeri platila prvu mesečnu rentu. Tek tako, prestala sam da budem beskućnik.

„Rekla si da ti je to bila treća nedelja u gradu?“ pita je Viktor, pokušavajući da shvati na koji bi to grad mogla da misli. Glas joj je lišen jasnih obeležja dijalekta, ne koristi regionalizme, koji bi mu pomogli da utvrdi njeno poreklo. Prilično je siguran da to radi namerno. „Tako je.“ „A gde si bila pre toga?“ Umesto da odgovori, ispija ostatak vode. Pažljivo postavivši bocu na jedan kraj stola, naslanja se pozadi i lagano trlja previjene podlaktice. Viktor ustaje i skida jaknu, zatim zaobilazi sto kako bi je prebacio preko njenih ramena. Dok joj se približava, postaje napeta, ali on dobro pazi da svojom kožom ne dodirne njenu. Vraća se na svoju stranu stola, a ona se opušta dovoljno da proturi ruke kroz rukave. Jakna joj je velika, visi na njoj, ali joj se ruke ipak pojavljuju kroz manžetne.


Njujork, zaključuje. Stanovi u stilu skladišta, restorani koji rade do kasno u noć. Osim toga, rekla je vozovi umesto metro ili podzemna železnica - i to valjda nešto znači? U mislima pravi belešku da pozove njujoršku policiju i proveri mogu li da pronađu nešto o njoj. „Jesi li išla u školu?“ „Nisam. Samo sam radila.“ Kucanje na prozoru odvlači Edisona iz sobe. Devojka sa izvesnim zadovoljstvom posmatra kako odlazi, zatim se, potpuno neutralnog izraza lica, okreće Viktoru. „Zbog čega si odlučila da odeš u grad? Izgleda da tamo nisi nikog poznavala, nisi isplanirala šta ćeš tamo da radiš. Zašto si otišla?“ „Zašto da ne? To je nešto novo, jel’ tako? Nešto drugačije.“ „Nešto daleko?“ Podiže jednu obrvu. „Kako se zoveš?“ „Baštovan me je zvao Maja.“ „Ali pre toga si bila neko drugi.“ „Znaš, ponekad je bilo lakše zaboraviti.“ Igra se manžetnama, umotava ih i odmotava brzim pokretima. Verovatno je na sličan način uvijala pribor za jelo u salvete. „Tu si gde si, bez ikakve šanse za beg, za povratak životu koji poznaješ, pa zašto onda da ga se držiš? Zašto da sebi nanosiš još veći bol sećanjem na nešto što više nemaš?“ „Hoćeš da kažeš da si zaboravila?“ „Hoću da kažem da me je zvao Maja.“

Dok moja tetovaža nije bila završena, uglavnom sam bila izdvojena od ostalih devojaka, s izuzetkom Lajonet, koja je i dalje svakodnevno dolazila da porazgovara sa mnom, da mi utrlja melem u izranjavljena leđa. Dopuštala mi je da proučavam njenu tetovažu, bez i najmanjeg traga stida ili gađenja. Postala je deo nje, kao disanje, kao urođena


gracioznost njenih pokreta. Detalji crteža su bili fascinantnih; pitala sam se kako će detalji podneti osvežavanje boja, kad za to bude došlo vreme. Ali nešto me je sprečilo da pitam. Ako je tetovaža dobra, mogu da prođu godine pre nego što joj zatreba obnavljanje; nisam želela da razmišljam o tome šta bi značilo da u Bašti ostanem toliko dugo. Ili još gore, šta bi značilo da ne ostanem. Lekovi su se i dalje pojavljivali u mojoj večeri, koju je Lajonet donosila na poslužavniku, zajedno sa svojom. Svakih nekoliko dana osvanula bih na tvrdoj kožnoj klupi umesto na krevetu, probuđena Baštovanovom rukom koja je prelazila preko već obojenih površina, proveravajući kako zarastaju, koliko su osetljive. Nijednom mi nije dozvolio da ga vidim, a za razliku od glatkih zidova moje sobe koji su odbijali svetlost, sivkaste metalne površine nisu mi davale nikakvu šansu da uhvatim njegov odraz. Pevušio je dok je radio i taj zvuk je, sam za sebe, bio čak u izvesnoj meri prijatan, ali je bio u groznom neskladu sa mehaničkim zujanjem igala. Evergrin hitovi, uglavnom: Elvis, Sinatra, Din Martin, Krozbi, čak i nešto od sestara Endruz. To što sam se prepustila iglama, dopustivši mu da upiše znak svog vlasništva u moju kožu, pričinjavalo mi je neki čudan bol. Doduše, nisam baš ni imala izbora. Lajonet je kazala da ona uvek ostaje s devojkama dok im krila ne budu gotova. Još nisam mogla da istražujem Baštu, nisam mogla da tražim izlaz. Niti sam bila sigurna da li je Lajonet znala da izlaza nema ili joj to više nije bilo važno. Zato sam mu dopustila da mi ureže ta prokleta krila. Nikad nisam pitala šta bi se desilo da sam se borila, da sam odbila. Zamalo da pitam, ali je Lajonet toliko pobledela da sam bržebolje skrenula na neku drugu temu. Pomišljala sam da to ima neke veze s tim što me nikad nije povela kroz hodnike, već uvek direktno u Baštu, kroz pećinu iza vodopada. Šta god bilo to što nije želela da vidim - ili nije htela da mi pokaže, što nikako nije isto - moglo je da sačeka. Može se reći da je to bilo pomalo kukavički s moje strane. Ili pragmatično. Završio je pri kraju moje treće nedelje u Bašti.


Celo jutro je bio energičniji, usredsređeniji, pauze su bile ređe i kraće. Prvog dana je bojio duž moje kičme i ocrtavao krila, vene i veće površine sa istom šarom. Zatim je počeo od vrhova krila i vraćao se unutra, ka kičmi, radeći naizmenično na četiri kvadranta mojih leđa, kako nijedna površina ne bi postala suviše izranjavljena za dalji rad. Mora se priznati da je bio pedantan. U jednom trenutku je pevušenje prestalo; dok je brisao krv i višak boje, dah mu je postao kratak i brz. Ruke su mu drhtale, dok su ranije bile potpuno mirne. Zatim je na red došao hladan, krema st melem, koji je Baštovan pažljivo utrljao u svaki centimetar moje kože. „Božanstvena si“, promuklo je šaputao. „Apsolutno savršena. Istinski vredan dodatak mojoj bašti. A sad… sad moraš da dobiješ ime.“ Palčevima je klizio duž moje kičme, od mesta gde su nanesene prve boje i gde je koža bila najbolje zalečena, pa sve do potiljka. Tu su se njegovi prsti upetljali u moju podignutu kosu. Od uljanog melema koji mu se zadržao na rukama, kosa mi je postala zamršena i teška. Bez upozorenja, povukao me je naniže, spustivši mi noge na pod; gornji deo mog tela ostao je da leži na kožom presvučenoj klupi. Čula sam kako petlja oko kaiša i šlica i čvrsto sam stisnula kapke. „Maja“, stenjao je, prelazeći rukama po mojim bokovima. „Odsad si Maja. Moja.“

Snažno kucanje na vratima sprečava je da nastavi i ispriča šta se sledeće dogodilo; deluje istovremeno iznenađena i zahvalna. Viktor psuje sebi u bradu i skače ka vratima, naglo ih otvorivši. Edison mu rukom pokazuje da izađe u hodnik. „Šta je s tobom?“, sikće Viktor. „Konačno je progovorila.“ „Tim koji pročešljava radnu sobu osumnjičenog našao je nešto.“ Pokazuje mu veliku kesu za dokaze, punu vozačkih dozvola i ličnih karti. „Izgleda da ih je sve sačuvao.“


„Barem onih devojaka koje su ih imale.“ Uzima kesu - gospode bože, to je baš mnogo dokumenata - i protresa je kako bi video i ona imena i slike koji nisu na površini. „Našao si njenu?“ Edison mu pruža drugu kesu, manju, sa samo jednom karticom. To je lična karta izdata u Njujorku i Viktor je odmah prepoznaje. Malo je mlađa, lice za nijansu mekše, ali ne i izraz. „Inara Morisi“, čita, ali Edison odmahuje glavom. „Sve su ih skenirali i počinju da ih proveravaju, ali ovu su već obradili. Inara Morisi nije postojala do pre četiri godine. Matični broj pripada dvogodišnjoj devojčici koja je umrla sedamdeset i neke. Njujorška kancelarija šalje nekoga na poslednje poznato radno mesto, neki restoran Večernja zvezda. Adresa na ličnoj karti je zgrada predviđena za rušenje, ali smo pozvali restoran i dobili smo adresu potkrovlja. Agent s kojim sam razgovarao je zviznuo kad mi ju je izdiktirao - izgleda da je to neki opasan kraj.“ „Tako nam je i ona rekla“, primećuje Viktor odsutno. „Aha, baš je predusretljiva i može joj se verovati.“ Ne odgovara odmah, zadubljen u proučavanje lične karte. Veruje partneru da je falsifikovana, ali dođavola, kakav je to samo falsifikat! Pod normalnim okolnostima, priznaje, teško da bi primetio da nije prava. „Kad je prestala da dolazi na posao?“ „Prema gazdinim rečima, pre dve godine. Poreski izveštaji to potvrđuju.“ „Dve godine…“ Vraća mu veću kesu i presavija onu drugu oko lične karte, dok je ne smanji toliko da može da je gurne u zadnji džep. „Neka provere i ove ostale što je pre moguće; pozajmi tehničare iz drugih timova ako ih puste. I nabavi nam par bubica za uši, tako da mogu da nam prenose novosti iz Njujorka.“ „Kapiram.“ Mršti se gledajući u zatvorena vrata. „Stvarno je propričala?“ „Ma nije problem u priči“, tiho se kikoće. „Treba da se oženiš, Edisone, ili još bolje, da imaš ćerke tinejdžerke. Opasnija je od većine, ali šabloni su tu. Samo treba da raščlaniš informacije i izdvojiš ono što je važno. Da slušaš ono što ne govori.“ „Ne izbegavam ja za džabe da ispitujem žrtve. Više volim osumnjičene.“ Ne sačekavši odgovor, upada u sobu za tehničare.


Kad već nije u prostoriji za ispitivanje, mogao bi i da iskoristi pauzu. Viktor žustro odlazi niz hodnik i ulazi u glavnu kancelariju svog tima; provlačeći se između radnih stolova delimično ograđenih panelima, stiže do ćoška koji im služi kao kuhinja i prostor za odmor. Uzima bokal s kafom i znalački ga omiriše. Nije baš vruća, ali po mirisu bi se reklo da nije ni sasvim ustajala. Sipa kafu u dve šolje koje deluju čisto i stavlja ih u mikrotalasnu. Dok se greju, Viktor roni po frižideru u potrazi za nečim što bi se moglo prezalogajiti. Rođendanska torta nije baš prva na listi njegovih želja, ali može da posluži. Natovarivši se s dva podebela parčeta na papirnim tanjirima, nekoliko kesica šećera i bokalčićem s mlekom, Viktor provlači prste kroz drške šolja s kafom i vraća se u sobu za tehničare. Edison se mršti, ali pridržava tanjiriće kako bi Viktor mogao da namesti bubice. Ne pokušava da sakrije žicu - devojka je suviše bistra za to. Kad ih je lepo namestio, preuzima tanjire i ulazi u sobu. Torta ju je iznenadila; brižljivo krijući osmeh, Viktor gura tanjirić i šolju preko površine od nerđajućeg čelika. „Pomislio sam da si možda gladna. Nisam znao kakvu kafu piješ.“ „Ne pijem je uopšte, ali svejedno hvala.“ Otpija gutljaj kafe bez ikakvih dodataka, pravi grimasu, ali je ipak proguta i uzima još jedan gutljaj. Sačekao je dok nije napunila usta crvenom ružom od fondana. „Pričaj mi o Večernjoj zvezdi, Inara.“ Nije se zagrcnula, čak ni žacnula, samo je na trenutak zastala trenutak savršenog mira koji je uminuo brzinom svetlosti; da nije očekivao neku reakciju, ne bi ga ni primetio. Progutavši ružu, liže s usana svetlucave crvene tragove fondana. „To je restoran, ali tebi je to već poznato.“ Viktor iz džepa izvlači ličnu kartu i sa sve kesom je spušta na sto. Ona kucka noktom po njoj, zaklanjajući svoju sliku. „Sačuvao ih je?“, pita u neverici. „To je prilično…“ „Nesmotreno?“ „Naravno.“ Lice joj se mršti u zamišljenu grimasu, a prsti spuštaju tako da zaklone plastičnu karticu. „Sačuvao je sve?“ „Tako se čini.“


Zavrtela je šolju u ruci, napravivši mali vrtlog. „Ali Inara je podjednako izmišljena kao i Maja?“ pita je Viktor obazrivo. „Tvoje ime, godine, ništa od toga nije stvarno.“ „Dovoljno je stvarno“, blago ga ispravlja. „Za ono čemu treba da posluži.“ „Da dobiješ posao i mesto za stanovanje. Ali šta je bilo pre toga?“

Najbolje u Njujorku je to što te tamo niko ništa ne pita. Ljudi u njega prosto hrle. On je san, cilj, mesto u kojem možeš da se izgubiš među milionima ljudi koji imaju istu želju. Nikog nije briga odakle si došao niti zašto si odatle otišao, jer su svi potpuno zaokupljeni sobom, svojim željama i planovima. Njujork obiluje istorijom, ali sve koji se u njemu nađu zanima samo budućnost. Čak i kad si iz Njujorka, možeš negde da se zavučeš i da te nikad ne pronađu. Uhvatila sam autobus za Njujork; sve što posedujem strpala sam u kofer i sportsku torbu. Pronašla sam narodnu kuhinju u kojoj nisu marili što spavam u ambulanti na spratu, sve dok im pomažem da serviraju hranu. Tu mi je jedan od volontera rekao za tipa koji je upravo napravio papire za njegovu ženu, ilegalnu imigrantkinju iz Venecuele. Pozvala sam broj koji mi je dao i sutradan sam otišla u biblioteku, sela ispod statue lava i čekala da mi priđe potpuni neznanac. Kad se konačno pojavio, sat i po posle dogovorenog vremena, nije u meni probudio neko naročito poverenje. Prosečne visine i mršav, u odeći krutoj od soli i ko zna kakvih još mrlja, čije poreklo radije nisam ispitivala. Ravna kosa se sama od sebe uplitala u dredove i neprestano je šmrkao, a svaki put kad bi krenuo da rukavom obriše jarko-crveni nos, zakolutao bi očima. Možda je bio genijalni falsifikator, ali nije bilo teško pogoditi na šta je trošio zaradu. Nije me pitao za ime, u stvari, pitao je samo koje ime želim. Datum rođenja, adresa, dozvola ili lična karta, želim li da doniram organe? Dok smo razgovarali, ušli smo u biblioteku kako bismo imali


izgovor da ćutimo, a kad smo stigli do zastave sa čisto belom štraftom, postavio me je ispred nje i slikao me. Ja sam se veoma pažljivo pripremila pre dolaska na sastanak, cak sam kupila i nešto šminke, tako da sam znala da mogu da prođem kao devetnaestogodišnjakinja. Stvar je, zapravo, u očima. Ako si u životu video dovoljno sranja, izgledaćeš starije, bez obzira na to koliko si mladolik. Rekao mi je da ga uveče čekam kod određenih kolica s viršlama i da će mi doneti ono što mi treba. Kad smo se ponovo sastali - pošto je on opet zakasnio - nosio je koverat. Tako sićušna stvar, ali dovoljna da ti promeni život. Tražio mi je hiljadarku, ali je rekao da će mi dati za pet stotki ako budem spavala s njim. Platila sam mu hiljadarku. On je otišao u jednom pravcu, ja u drugom; tek kad sam se vratila u hostel u kome sam nameravala da provedem noć - na pristojnoj udaljenosti od narodne kuhinje, za slučaj da se neko priseti devojke kojoj su rekli za ilegalne papire - otvorila sam koverat i prvi put natenane pogledala u Inaru Morisi.

„Zašto nisi želela da te pronađu?“, pita, mešajući kafu olovkom. „Nisam se ja plašila da će me naći; da bi te našao, neko mora da te traži.“ „Zašto misliš da te niko ne bi tražio?“ „Baš mi nedostaje Njujork. Tamo niko ne postavlja ovakva pitanja.“ U slušalicama se čuje statički šum dok neko od tehničara uspostavlja vezu. „Njujork kaže da je pre tri godine položila test opšteg obrazovanja. Prošla je s odličnim, ali se nikad nije prijavila da polaže maturu, niti je tražila da svedočanstvo bude prosleđeno nekom koledžu ili poslodavcu.“ „Jesi li napustila srednju školu? Ili si položila test samo zato da ne bi morala da maturiraš?“


„Znači, sad kad imate ime, mnogo vam je lakše da kopate po mom životu?“ Završivši tortu, odlaže viljušku preko tanjira, propisno, sa zupcima nadole. Čuje se cepanje papira dok otvara kesicu i sipa šećer na tanjir. Polizavši jedini prst koji joj nije previjen, umače ga u šećer i stavlja u usta. „Ali to vam otkriva samo ono što je bilo u Njujorku.“ „Tako je, zato očekujem da mi ti kažeš šta je bilo pre toga.“ „Sviđalo mi se da budem Inara.“ „Ali to nisi ti“ blago je opominje, a iz njenih očiju seva bes. Kratak blesak, ništa duži od onih polu osmeha i izraza iznenađenja, ali svakako primetan. „Znači ruža ne bi slatkim dahom mirisala, da joj kakvo drugo ime damo?“[ 1] „To je jezik, a ne identitet. Tvoju ličnost ne čini ime, već istorija, a ja moram da saznam tvoju.“ „Zašto? Moja istorija ti ne govori ništa o Baštovanu, a zar ovde nije reč o tome? O Baštovanu i njegovoj Bašti? O svim njegovim leptiricama?“ „Ako on uspe da preživi do suđenja, moramo pred porotu da izvedemo verodostojnog svedoka. Mlada žena koja neće da kaže ni kako se zove nije baš najbolji izbor.“ „To je samo ime.“ „Nije, ako je tvoje.“ Na delić sekunde, usne joj se razvlače u onaj isti poluosmeh. „Blis je to isto rekla.“ „Blis?“

Lajonet je stajala ispred studija za tetoviranje, pogleda obzirno okrenutog od mene, sve dok nisam navukla svilenkastu crnu haljinu koja je postala moja jedina odeća. „Zatvori oči“, rekla mi je. „Hajde da idemo korak po korak.“


Pošto sam u toj sobi provela toliko vremena zatvorenih očiju, od same pomisli da ponovo budem slepa - i to dobrovoljno - podilazili su me žmarci. Ali Lajonet je dotad bila toliko dobra prema meni, a očigledno i prema drugim devojkama pre mene, da sam odlučila da joj poklonim još malo poverenja. Čim sam zatvorila oči, uzela me je za ruku i povela ka hodniku, u suprotnom pravcu od onog kojim smo obično išle. Bio je to dugačak, uzan hol, na čijem smo kraju skrenule levo. Držala sam desnu ruku podignutu, dodirujući staklene zidove; kad bismo naišli na otvorena vrata, ruka bi mi samo slobodno pala kraj tela. Zatim me je usmerila kroz jedan od dovrataka i postavila me tamo gde je nameravala, nežno me držeći za mišice. Osetila sam kako je zakoračila unazad. „Otvori oči.“ Stajala je ispred mene, malo postrance, u sobi koja je bila gotovo identična mojoj. Samo što je imala malo ličnih detalja; origami na polici više kreveta, čaršavi, prekrivači i jastuci, zavesa u boji bundeve koja je od pogleda zaklanjala toalet, lavabo i tuš. Ispod najvećeg jastuka virila je ivica knjige, a pod krevetom su bile naređane fioke. „Koje ti je ime dao?“ „Maja.“ Zaustavila sam drhtavicu koja me je uhvatila kad sam ga prvi put naglas izgovorila, kad sam se setila kako ga je neprestano izgovarao dok je… „Maja“, ponovila je, poklonivši mi tako drugačiji zvuk za koji sam mogla da se uhvatim. „A sad se pogledaj, Majo.“ Podigla je ogledalo, postavivši ga tako da sam mogla da vidim drugo ogledalo iza mene. Velike površine na mojim leđima još su bile ružičaste, izranjavane i otečene oko sveže boje, za koju sam znala da će posvetleti kad kraste budu otpale. Kroz otvore na tkanini, videli su se otisci prstiju na mojim bokovima, ali ništa nije zaklanjalo crtež. Bio je ružan. Užasan. I divan. Gornja krila su bila zlatnobraon, smeđa poput Lajonetine kose i očiju, tu i tamo poprskana crnim, belim i bronzanim tačkicama. Donja krila obojio je nijansama roze i ljubičaste, koje je išarao crnim i belim motivima. Detalji su bili zadivljujući, male varijacije u bojama odavale


su utisak prirodnosti. Boje su bile bogate, gusto natopljene, prekrivale su mi gotovo cela leđa, od samih vrhova ramena do malo ispod kukova. Krila su bila visoka i uzana, tako da su se spoljne ivice jedva previjale preko slabina. Veština se nije mogla poreći. Šta god da je bio, jedno je sigurno Baštovan je imao talenta. Crtež mi se gadio, ali je bio božanstven. Jedna glava se promolila kroz dovratak, a u sledećem trenutku za njom se pojavio i ostatak sićušne devojke. Nije prebacivala metar šezdeset, ali ko god bi video te obline, shvatio bi da pred sobom ima mladu ženu, a ne dete. Imala je besprekornu, snežno-belu kožu i ogromne plavo-ljubičaste oči, uokvirene tu i tamo skupljenim slapovima gustih crnih uvojaka. Sva u upadljivim kontrastira, s više simpatičnim nego lepim prćastim nosićem, bila je, kao i sve ostale devojke koje sam dotad srela u Bašti, jednostavno čarobna. Lepota prestaje da bude važna kad je ima u takvom izobilju. „Znači, to je ta nova devojka.“ Bacila se na krevet, zagrlivši jastuk. „Kako te je bitanga nazvala?“ „Mogao bi da te čuje“, prigovorila joj je Lajonet, ali devojka na krevetu je samo slegla ramenima. „Pa neka. Nikad nije tražio da ga volimo. I, kako te je nazvao?“ „Maja“, izgovorila sam istovremeno s Lajonet i ovog puta sam malo bolje podnela taj zvuk. Pitala sam se da li će se tako nastaviti, da li će vremenom ime potpuno prestati da boli, ili će uvek ostati neki deo da me probada, poput trna koji ne možeš da izvadiš iz stopala. „Uh, pa to i nije tako loše. Mene je drkadžija nazvao Blis[ 2].“ Prevrnula je očima i frknula. „Blis! Ličim li ja na blaženu osobu? Ej, daj da vidim.“ Prstom mi je pokazala da se okrenem i u tom trenutku malo me podsetila na Houp. Polako sam se okrenula da joj pokažem leđa. „Nije loše. Barem ti boje dobro stoje. Moraćemo da pogledamo koja je to vrsta.“ „Vilenjak srebrne šume“ uzdahnula je Lajonet i na moj upitni pogled odgovorila sleganjem ramena. „Moram nečim da se zabavim. Možda mi je zbog toga manje strašno. Ja sam paklenac.“ „A ja meksički plavokrilac“, nadovezala se Blis. „Nije loš. Užasan je, naravno, ali niko me ne tera da ga gledam. A što se tiče imena,


mogao bi da nas zove i A, B ili Trojka, i ništa ne bi bilo drugačije. Odazivaj se na njega, ali ga ne prisvajaj. Tako je manje konfuzno.“ „Manje konfuzno?“ „Pa naravno! Zapamti ko si i onda ćeš se osećati kao da igraš neku ulogu. Ako počneš da misliš da si to ti, zveknuće te kriza identiteta. Kriza identiteta obično vodi do nervnog sloma, a slom se u ovim našim krajevima završava…“ „Blis!“ „Šta? Deluje mi kao neko ko to može da podnese. Još ne plače, a svi znamo šta nam radi kad završi s crtanjem.“ Ista Houp, samo mnogo pametnija. „I, do čega dovodi nervni slom?“ „Prošetaj hodnicima, samo nemoj posle jela.“

„Pa ti tek što si prošla hodnicima“, podseća je Viktor. „Zatvorenih očiju.“ „Šta je to onda bilo u hodniku?“ Umesto da odgovori, vrti u ruci šolju s kafom, pogledom mu dajući do znanja da bi to već trebalo da zna. U ušima mu se ponovo oglašava pucketanje. „Ramirezova se upravo javila iz bolnice“ obaveštava ga Edison. „Šalje slike devojaka za koje doktori smatraju da će se izvući. Odeljenju za nestale osobe se posrećilo - računajući i one koje su već stigle u mrtvačnicu, uspeli su da identifikuju skoro polovinu devojaka. Samo, imamo problem.“ „Kakav problem?“ Devojka mu dobacuje oštar pogled. „Jedna od devojaka koje su identifikovali potiče iz neke važne porodice. I dalje za sebe tvrdi da se zove Ravena, ali njeni otisci se poklapaju sa otiscima Patris Kingsli.“ „Misliš na nestalu ćerku senatorke Kingsli?“ Inara se zavalila u stolicu; očigledno da je ovo pomalo zabavlja. Viktoru nije jasno šta joj je to smešno u situaciji koja preti da se


beskrajno zakomplikuje. „Da li je senatorka obaveštena?“ „Još nije. Ramirezova je htela prvo nama da javi. Senatorka Kingsli je očajnički tragala za ćerkom, Vik; nema nikakve šanse da se neće umešati u istragu.“ A kad do toga dođe, mogu da zaborave i ono malo privatnosti koju bi mogli da pruže ovim devojkama. Lica će im se pojaviti u najnovijim vestima na svim TV mrežama odavde do Zapadne obale. A Inara… Viktor umorno trlja oči. Ako senatorka namiriše da imaju ikakvih sumnji u vezi sa ovom dozlaboga tajanstvenom mladom ženom, neće se zaustaviti dok ne počnu da pljušte prijave. „Kaži Ramirezovoj da odugovlači koliko god može. Treba nam još vremena.“ „Razumeo.“ „Podseti me koliko ima od kad je nestala?“ „Četiri i po godine.“ „Četiri i po godine!“’ „Ravena“, mrmlja Inara. Viktor je pažljivo posmatra. „Niko nikad ne zaboravlja koliko je vremena proveo tamo.“ „Zašto?“ „Sve će biti drugačije, jel da? Kad se umeša senatorka.“ „Biće drugačije i za tebe.“ „Naravno da hoće. Kako i ne bi?“ Ona zna, shvata s nelagodom. Možda ne zna pojedinosti, ali zna da sumnjaju da je na neki način umešana. Po njenom pogledu, po cinično izvijenim usnama, pokušava da pogodi u kojoj meri su joj njihove pretpostavke smešne. Deluje za nijansu previše opušteno nakon što je saznala nove informacije. Znači, vreme je da promeni temu pre nego što izgubi prednost. „Rekla si da su devojke iz potkrovlja bile tvoje prve prijateljice.“ Malo se vrpolji na stolici. „Tako je“ odgovara obazrivo. „Kako to?“ „Tako lepo što ih pre toga nisam imala.“ „Inara.“ Na takav ton reaguje instiktivno, kao što bi reagovale i njegove ćerke, zatim se ozlovolji jer je nasela na njegov očinski pristup; malo


se čak i naduri. „Nisi loš u ovome. Imaš decu?“ „Tri devojčice“ „A praviš karijeru od uništene dece.“ „Ja pokušavam da spasem uništenu decu“, ispravlja je. „Da izdejstvujem pravdu za njih.“ „Stvarno misliš da je uništenoj deci stalo do pravde?“ „Jel’ stalo tebi?“ „Pa i nije baš. Pravda ti je, u najboljem slučaju, falična roba i zapravo ne pomaže.“ „Da li bi to govorila da su prema tebi kao detetu postupali pravedno?“ Opet onaj poluosmeh, gorak, nestaje pre nego što se pojavio. „A šta će meni pravda?“ „ Ceo život se time bavim i ti misliš da ne mogu da prepoznam uništeno dete kad mi sedne na tu stolicu.“ Naginje glavu kako bi mu dala za pravo, pa se, ugrizavši usnu, naglo trgne. „Nije sasvim tačno. Recimo da sam dete iz senke, pre bi se reklo zanemareno nego uništeno. Ja sam plišani meda koji skuplja prašinu ispod kreveta, nisam olovni vojnik bez noge.“ Nasmešivši se, ispija kafu koja mu se brzo hladi. Vratila se u igru. Koliko god da njeno ponašanje uznemirava Edisona, Viktor je tu na poznatom terenu. „Kako to misliš?“

Ponekad je dovoljno da vidiš venčanje i da, sa izvesnom pomirenošću, shvatiš kako će sva deca iz tog braka neizbežno biti sjebana i zajebana. To je činjenica, ne zla slutnja - mračno saznanje da to dvoje ljudi ne bi trebalo da imaju potomke. Mada sasvim sigurno hoće. Kao moji roditelji. Moja majka je imala dvadeset i dve godine kad se udala za mog oca; bio joj je to treći brak. Prvi je sklopila kad joj je bilo sedamnaest - udala se za brata tadašnjeg muža svoje majke. Umro je za manje


od godinu dana, od srčanog udara tokom seksa. Prilično ju je dobro obezbedio, tako da se samo nekoliko meseci kasnije venčala s čovekom koji je bio samo petnaest godina stariji od nje; kad su se posle godinu dana razveli, još je više profitirala. Zatim se pojavio moj tata i da je nije napumpao, sumnjam da bi do venčanja uopšte došlo. Bio je zgodan, ali nije imao kintu, niti izgleda da je stekne, pri tom je bio i samo dve godine stariji, a sve to je za moju majku predstavljalo nepremostive prepreke. Za to možemo da zahvalimo njenoj majci, koja je imala devet muževa pre nego što je zbog rane menopauze zaključila da je suviše usahla da bi se ponovo udavala. I svaki od njih je umro, sve jedan brže od drugoga. Nije tu bilo nikakve mućke. Samo su… umrli. Većina su, naravno, bili metuzalemi i svaki od njih joj je ostavio lepu svoticu, tako da je moja majka vaspitavana da gaji određena očekivanja, a moj otac nije ispunjavao nijedno. Ipak, jedno moram da im priznam: pokušali su. Prvih nekoliko godina živeli smo blizu njegove familije, tako da je tu bilo rođaka i tetaka i stričeva i skoro da se sećam kako sam se igrala s drugom decom. Onda smo se odselili, te veze su prekinute, s jedne ili druge strane, ko zna, i ostali smo samo mi - ja i moji roditelji i njihove bezbrojne vanbračne avanture. Stalno su bili kod svojih trenutnih ljubavnika, ili su se s njima zaključavali u spavaću sobu, tako da sam ja, silom prilika, postala prilično samostalna klinka. Naučila sam da koristim mikrotalasnu, zapamtila sam vozni red autobusa koji je išao do piljarnice, vodila sam računa kojim danima obično imaju kintu u novčaniku, pa sam mogla da kupujem u supermarketu. Ti sigurno misliš da je to nekom moralo upasti u oči? Ali kad god bi me neko u radnji pitao - zabrinuta žena, ljubazna kasirka - rekla bih da je mama ispred u kolima s bebom, s uključenim klimatizerom. Čak bi mi i zimi poverovali, nasmešili se i rekli mi da sam divna ćerka i sestra. I tako sam, sem što sam postala samostalna, usput stekla i veoma nisko mišljenje o ljudskoj inteligenciji. Imala sam šest godina kad su odlučili da odrade bračnu terapiju. Ne da pokušaju, samo da odrade. Neko je tati na poslu rekao da osiguranje pokriva terapiju, a terapija donosi dodatne poene kod


sudije i može da ubrza proces razvoda. Terapeut im je, između ostalog, savetovao da odemo na porodično putovanje, na neko posebno i zanimljivo mesto. Zabavni park, na primer. U park smo stigli oko deset i prvih nekoliko sati je sve bilo kako treba. Onda je na red došao ringišpil. Mrzim jebene ringišpile. Tata je stajao na izlazu kako bi me sačekao kad siđem, dok mi je mama na ulazu pomogla da se popnem. Stajali su tako na suprotnim stranama skalamerije i gledali me kako se vrtim ukrug. Bila sam suviše mala da dohvatim gvozdene krugove, a konj na kom sam sedela imao je toliko široke bokove da su me boleli kukovi, ali sam se vrtela, ukrug, ukrug, gledajući kako moj otac odlazi s nekom latino lepoticom. još jedan krug i videla sam mamu kako se udaljava, držeći pod ruku visokog riđokosog muškarca u platnenom kiltu. Jedan fini stariji dečko je, pošto je spustio svoju sestru, pomogao i meni da siđem i držao me je za ruku dok smo išli ka izlazu. Poželela sam da ostanem s tom porodicom, da budem mlađa sestra nekom ko bi se sa mnom vozio na ringišpilu i držao me za ruku da ne padnem, ko bi mi se smešio i pitao me jel’ mi bilo lepo. Ali u međuvremenu smo sišli s karusela i ja sam mu se zahvalila, mašući ženi koja je bila zaokupljena svojim mobilnim telefonom, tako da je dečko pomislio da sam našla mamu. Posmatrala sam ga kako se sa sestrom vraća roditeljima, oduševljenim što ih vide. Ostatak dana sam provela lutajući po parku, izbegavajući obezbeđenje, ali sunce je zalazilo i park se zatvarao, a nijednom od mojih roditelja nije bilo ni traga. Momci iz obezbeđenja su me naposletku primetili i sproveli me u „galeriju srama“. Oni su to zvali „mesto za izgubljene roditelje“. Po nekoliko puta su ponavljali dečja imena preko razglasa, pozivajući roditelje da dođu po njih. Bilo je tu i drugih klinaca koji su zaboravljeni, ili su prosto odlutali ili se sakrili. Onda sam čula kako neko od odraslih spominje socijalnu službu. Tačno se sećam, rekli su da će ih pozvati da pokupe svako dete po koje do deset sati niko ne dođe. Moje prve komšije su bili hranitelji i pomisao da živim s nekim ljudima poput njih me je užasavala. Na sreću, neko mlađe dete se upiškilo i svi su se uzmuvali oko njega, tako da sam ja uspela da šmugnem kroz vrata i vratim se u park.


Morala sam malo da istražujem, ali na kraju sam pronašla glavni ulaz i izašla na parking neprimećena, prikačivši se uz grupu školske dece koja su okasnila jer su se zaglavila na nekom toboganu. Trebalo mi je sat vremena da pređem ceo parking i stignem do benzinske pumpe, jarko osvetljene zbog gomile ljudi koja se vraćala kući. Još sam imala veći deo novca za grickalice što mi ga je tata ćušnuo u džep pre ringišpila, pa sam ih pozvala na mobilne telefone, zatim na kućni telefon i na kraju sam, pošto nisam znala šta bih drugo, pozvala prvog komšiju. Bilo je skoro deset uveče, ali on je uskočio u kola i vozio dva sata da bi me pokupio, pa onda još dva sata nazad; u mojoj kući su sva svetla bila pogašena.

„Jel’ to bio onaj komšija hranitelj?“ ubacuje Viktor kad ona zastane da poliže ispucale usne. Poseže za praznom flašicom vode, podiže je u pravcu lažnog ogledala i ne spušta dok mu neko od pozornika ne javi da je Edison krenuo. „Jeste.“ „Zašto te je ideja da živiš s njim tako užasavala, kad se on toliko potrudio da te dovede kući?“ „Kad smo se parkirali ispred njegove kuće, rekao mi je da treba da mu zahvalim za vožnju tako što ću polizati njegov lilihip.“ Plastična boca škripavo protestuje dok je on gužva u ruci. „Pobogu.“ „Kad mi je povukao glavu ka svom krilu, gurnula sam prst u grlo i svog ga ispovraćala. Usput sam pritisnula sirenu da bi njegova žena izašla.“ Otvara još jednu kesicu šećera i polovinu sadržaja istresa u usta. „Nije prošlo ni mesec dana, a on je uhapšen zbog zlostavljanja; ona se odselila.“ Vrata se s treskom otvaraju i Edison joj pruža novu flašicu vode. Protokol nalaže da prethodno skine zatvarač - opasnost od gušenja ali druga ruka mu je zauzeta urolanim foto papirima i kesom ličnih


karata koju laktom pritiska uz telo; sve zajedno, Edison spušta na sto ispred devojke. „Time što nam ne govoriš istinu“, reži na nju, „štitiš čoveka koji vam je ovo uradio.“ Inara je bila u pravu: nije isto videti sopstvenim očima i čitati o tome. Viktor polako izdiše u pokušaju da odagna instinktivan osećaj gađenja. Okreće prvu sliku s gomile, zatim drugu, pa treću i četvrtu. Na svima je prikazan deo hodnika u uništenom baštenskom kompleksu. Zaustavlja ga kod sedme, izvlačeći papir kako bi mogla bliže da ga pogleda. Kad ga ponovo vrati na vrh, prstom mazi smeđu krivulju u središtu fotografije. „To je Lajonet.“ „Tvoja prijateljica?“ Zavijenim prstom nežno prelazi duž linije stakla na slici. „Aha“, šapuće. „Bila je.“

U Bašti je rođendane, kao i imena, najbolje bilo zaboraviti. Kad sam upoznala ostale devojke, shvatila sam da su sve prilično mlade, ali za godine se tamo nije pitalo. Nije bilo potrebe. U nekom trenutku će svaka od nas umreti - hodnik nas je svakodnevno podsećao šta to znači - pa zašto onda praviti još veću dramu? Sve do Lajonet. U Bašti sam bila već šest meseci i, mada sam se sprijateljila s većinom devojaka, ostala sam najbliža s Lajonet i Blis. One su mi bile najsličnije, nisu pravile cirkus od jecanja i oplakivanja naše neizbežno tragične sudbine. Nismo se kukavički povlačile pred Baštovanom, nismo mu se ulagivale - kao da bismo, ako mu postanemo miljenice, nekako promenile svoju zlu sreću. Trpele smo šta nas je snašlo i gledale svoja posla. Baštovan nas je obožavao. Osim za vreme obroka, koji su služeni u određeno vreme, nikad nismo morale da budemo na nekom određenom mestu, tako da je većina devojaka tražila utehu u sobama svojih drugarica. Ako bi


Baštovan neku poželeo, samo bi pogledao kamere i došao da je potraži. Kad je Lajonet pozvala Blis i mene da provedemo noć u njenoj sobi, nisam tome pridavala neki značaj. Stalno smo to radile. Trebalo je da prepoznam očajanje u njenom glasu, napetost u rečima, ali u Bašti oguglaš na te stvari. Kao i lepota, očajanje i strah su bili prirodni poput disanja. Odeću za dan smo dobijale - uvek nešto crno, s izrezom na leđima kako bi se videla krila - ali za spavanje nismo imale ništa. Većina nas je u postelju odlazila u gaćicama, maštajući o prslučetu. Mene su hostel i stan dobro izdresirali; pre dolaska u Baštu, bila sam daleko manje stidljiva od drugih devojaka,.što me je sačuvalo od još jednog poniženja koje bi moglo da me slomi. Nas tri smo se sklupčale jedna do druge na dušeku, čekajući da se svetla ugase, kad smo Blis i ja postepeno shvatile da se Lajonet trese. Nije to ličilo na neki napad, ništa slično, više je to bio nekakav potkožni tremor, kao da joj je čitavo telo naelektrisano. Sela sam, uzela je za ruku i isprepletala svoje prste s njenim. „Šta je bilo?“ U njenim zlatom poprskanim očima blistale su suze, od čega mi je odmah pripala muka. Nikad ranije nisam videla Lajonet da plače; mrzela je suze, posebno svoje. „Sutra mi je dvadeset prvi rođendan“ prošaputala je. Blis je ciknula i obgrlila našu prijateljicu, zarivši lice u njeno rame. „Jebi ga, Lajon, strašno mi je žao!“ „Znači, imamo rok trajanja?“ tiho sam pitala. „Dvadeset jednu?“ Lajonet nas je stegla očajničkom snagom. „Ja… Ja ne mogu da odlučim treba li da se borim ili ne. Svakako ću umreti i želela bih da ga nateram da se za to nekako pomuči, ali šta ako zbog toga bude bolnije? Sranje, baš sam kukavica, ali ako već moram da umrem, barem ne mora da me boli!“ Počela je da jeca i ja sam poželela da se preko stakala spuste neprozirni zidovi, da zarobe i nas i njene jecaje. Lajonet je među devojkama važila za snažnu osobu i nije mi bilo drago da je, pošto ode, smatraju slabićem. Ali zidovi su se uglavnom spuštali dva jutra nedeljno - mi smo to zvali vikendom, koji god dan to bio - tako da pravi baštovani mogu da rade oko našeg zlatnog kaveza. Radnici


nas nikad nisu videli, a višestruka, zatvorena vrata koja su nas delila od njih garantovala su da ne mogu ni da nas čuju. Ne, samo malo. Zidovi su se spuštali i kad bi doveo novu devojku. Ili kad bi neka umrla. Nismo volele spuštene zidove. To što sam ih poželela, bilo je krajnje neobično. Ostale smo s Lajonet čitave noći, dugo nakon što se uspavala, izmorena jecanjem, pa se ponovo probudila samo da bi opet briznula u plač. Oko četiri se razbudila dovoljno da otetura pod tuš, a mi smo joj pomogle da opere kosu, zatim smo je očešljale i napravile joj kraljevsku upletenu krunu. U ormanu je visila nova haljina, fantastična kreacija boje ćilibara sa sjajnim zlatnim nitima, poput vatre među jednoličnom crnom. Boja joj je isticala krila, svetlucala su na njenoj preplanuloj koži - blistava boja bundeve sa zlatnim i žutim prelivima oko crnih tačaka i belo oivičenim crnim štraftama na samim vrhovima. Raširena krila paklenca. Baštovan je došao po nju pred samu zoru. Elegantna figura, možda nešto viši od proseka, dobro građen. Od onih muškaraca koji uvek izgledaju deset do petnaest godina mlađi nego što stvarno jesu. Tamnoplava kosa, svaka dlaka na svom mestu, uredno podšišana, svetlozelene oči boje mora. Bio je zgodan, to se ne može poreći, mada mi je svojom pojavom i dalje izazivao mučninu. Nikad ga ranije nisam videla obučenog u crno od glave do pete. Stajao je na dovratku, s palčevima zadenutim za džepove, i samo nas gledao. Duboko uzdahnuvši, Lajonet je čvrsto zagrlila Blis i nešto joj prošaputala na uvo pre nego što ju je poljubila za oproštaj. Zatim se okrenula meni, bolno mi stisnuvši rebra. „Zovem se Kesidi Lorens“, šapnula je toliko tiho da sam je jedva čula. „Molim te, nemoj da me zaboraviš. Nemoj da dozvoliš da me samo on pamti.“ Poljubila me je, zatvorila oči i dopustila Baštovanu da je odvede. Blis i ja smo provele ostatak jutra u Lajonetinoj sobi, pregledajući sitnice koje je uspela da sakupi tokom prethodnih pet godina. Pet godina je provela tamo. Skinule smo zavese, savile ih i, zajedno s posteljinom, uredno složile na ivicu golog madraca. Ispostavilo se da


je knjiga koju je držala ispod jastuka bila Biblija, s pet godina besa, tuge i nade izlivenih u škrabotine oko stihova. Bilo je dovoljno origami životinjica za sve devojke u Bašti, pa smo ih to popodne razdelile, kao i svu njenu odeću. Kad smo sele da večeramo, u sobi više nije bilo ničega što bi podsećalo na Lajonet. Te noći su se zidovi spustili. Blis i ja smo se sklupčale u mom krevetu, koji je sad imao još ponešto od posteljine osim zašivenog čaršava. Lične stvari smo zarađivale tako što nismo pravile probleme, što nismo pokušavale da se ubijemo, pa sam i ja u međuvremenu stekla posteljinu i prekrivače istih raskošnih ružičastih i ljubičastih nijansi kao donja krila na mojim leđima. Kad su se zidovi spustili i zatočili nas u sobi, Blis je zaurlala i počela glasno da psuje i proklinje. Podigli su se posle nekoliko sati i pre nego što su bili na trideset centimetara od poda, Blis me je zgrabila za ruku i povukla ispod kako bismo što pre mogle da pretražimo hodnike. Ali bilo nam je dovoljno tek nekoliko koraka. Stajao je tu, naslonjen na zid prema bašti i proučavao devojku u vitrini. Glava joj je bila savijena gotovo do grudi, a kratki stremeni ispod pazuha održavali su je u uspravnom položaju. Bezbojna smola popunjavala je ostatak prostora. Haljina joj je lebdela u tečnosti kao da je pod vodom. Na njenim leđima, gotovo priljubljenim uz staklo, video se svaki detalj krila. Sve ono što je činilo Lajonet - njen prkosan osmeh, oči - bilo je sakriveno; isticala su se samo krila. Okrenuo se ka nama i prošao prstima kroz moju kosu, zamršenu od spavanja, nežno rasplićući čvorove na koje bi naišao. „Zaboravila si da podigneš kosu, Majo. Ne mogu da ti vidim krila.“ Počela sam da je skupljam i uvijam u neuredan čvor, ali on me je zgrabio za zglob i povukao za sobom. U moju sobu. Blis je opsovala i otrčala niz hodnik, ali nije uspela da sakrije suze. Baštovan je seo na krevet i počeo da me češlja. Neprestano provlačeći prste kroz moju kosu, nije prestao dok nije postala glatka poput svile. Zatim je rukama krenuo niže, pa usnama, a ja sam zatvorila oči i bezglasno recitovala „Dolinu nemira“.


„Šta, šta?“, ubacuje se Edison, zgađenog izraza. Odvojivši pogled od fotografije, devojka ga zbunjeno gleda. „Dolinu nemira“, ponavlja. „To je pesma Edgara Alana Poa. Pođoše u rat jednog trena Sledeći zvezde hladnih žena Što s plavih kula noću skreću Stražarski pogled svoj ka cveću.[ 3] Volim Poa. Ima nečeg osvežavajućeg kod čoveka koji se ne stidi svog mračnjaštva.“ „Ali šta…“ „To sam radila svaki put kad bi Baštovan došao u moju sobu“, jednostavno objašnjava. „Nisam mu se suprotstavljala jer nisam želela da umrem, ali nisam htela ni da učestvujem. Tako da sam ga puštala da obavi ono zbog čega je došao, a ja sam, da bih zaokupila misli, recitovala Poa.“ „Onog dana kad je završio tvoju tetovažu, jel’ to bio prvi put, ovaj… prvi put…“ „Da sam recitovala Poa?“, dovršava umesto njega, s jednom obrvom podignutom u podsmešljivu grimasu. Viktor crveni, ali klima glavom. „Hvala bogu, nije. Nekoliko meseci ranije sam počela da se zanimam za seks, pa mi je Houp, takoreći, pozajmila jednog od svojih momaka.“ Edison se nakašljava, a Viktora preplavljuje zahvalnost prema supruzi, koja obavlja ovakve razgovore s njihovim ćerkama.

U bilo kom drugom okruženju, Houp bismo verovatno zvali kurvom, samo što je Sofija bila malo osetljiva na taj izraz, jer se bavila tim


zanatom sve dok joj policija nije odvela ćerke. Osim toga, Houp je to radila iz zabave, ne zbog novca. A mogla je da zaradi bogatstvo. Muškarci, žene, parovi, trojke, grupnjak - bila je raspoložena za sve. A u potkrovlju zaista nije bilo nikakve privatnosti. Na kraju krajeva, stan je, osim kupatila, bio sav u jednoj prostoriji, a zavese oko kreveta nisu bile dovoljno neprozirne da mnogo toga sakriju. Nije bilo ni baldahina, tako da zvučna izolacija zapravo nije postojala. Nisu samo Houp i Džesika kući dovodile kojekoga, ali su to radile najčešće, ponekad i više puta dnevno. Rano izlaganje - igra reči ovde je krajnje nenamerna - pedofilima u meni je uglavnom uništilo svako interesovanje za seks. To, a i moji roditelji. Delovalo mi je kao neka grozna rabota u kojoj nikako nisam htela da učestvujem, ali se uz devojke moj stav postepeno menjao. Ako se nisu time bavile, onda su pričale o tome, a čak i kad su mi se podsmevale, odgovarale su mi na glupava pitanja - ili su mi praktično pokazivale, kao Houp, koja mi je demonstrirala kako se masturbira tako da je s vremenom radoznalost prevagnula nad gađenjem i odlučila sam da se u to upustim. U stvari, odlučila sam da razmislim o mogućnosti da se u to upustim. U početku sam odbijala dosta prilika, jer još nisam bila sigurna da to želim. Onda je jednog popodneva kad sam imala slobodno veče Houp dovukla dva momka: Džejsona, jednog od malobrojnih muškaraca koji je radio među gomilom nas kelnerica, i njegovog druga Tofera, manje-više standardnog člana naše ekipe. Njih dvojica su često navraćala, bilo da je Houp tu ili ne; bili su nam zabavni za druženje. Ponekad bi doneli hranu. Ovog puta, jedva da su prešli prag, a Houp je već počela da svlači Džejsona, tako da su oboje već bili potpuno goli pre nego što su, smejući se, propali kroz zavesu na njen krevet. Tofer je bar bio dovoljno pristojan da pocrveni i šutne gomilu odeće bliže krevetu. Ja sam sedela na kauču i čitala. Čim sam konačno dobila stalnu adresu, požurila sam da se učlanim u biblioteku; odlazila sam tamo nekoliko puta nedeljno. Kad sam bila mlađa, čitanje mi je predstavljalo beg: iako više nisam imala od čega da bežim, i dalje sam uživala u knjigama. Kad je odeća bila manje-više pokupljena, Tofer je sipao dve čaše đusa - socijalni radnici su navraćali dva dana


ranije, pa je frižider bio pun - i, pruživši mi jednu od njih, seo pored mene. „Šta, nećeš da im se pridružiš?“, zadirkivala sam ga, a on je još više pocrveneo. „Nije tajna da je Houp kao ’tajm-šer’[ 4], ali ja ne delim u isto vreme“ promumlao je i zakikotao se. Houp je bila tačno takva i time se ponosila. Tofer je imao nekih devetnaest godina i bavio se manekenstvom. Povremeno je pomagao Džulijanu oko dostave kako bi zaradio koju kintu više. Bio je onako dosadno zgodan - znaš, kao svi modeli čija lepota deluje obično jer ti je stalno pred očima. Ali bio je pristojan momak. Razgovarali smo o matineu koji smo svi džumle išli da gledamo prethodne nedelje, o tome kako tezgari izigravajući živu lutku na nekoj izložbi u muzeju, o nekim zajedničkim poznanicima koji su se venčali - hoće li to potrajati ili neće - dok su Houp i Džejson sve vreme vrištali i kikotali se. Sve u svemu, jedno obično popodne. No, konačno je i njihovoj zabavi došao kraj. „Skoro je četiri“, doviknula sam, trudeći se da nadglasam stenjanje. „Vas dvoje morate na posao!“ „Dobro, sad ću da ga dovršim!“ I baš kao što je obećala, za trideset sekundi čulo se Džejsonovo ubrzano uzdisanje, a već posle deset minuta, oboje su se kratko istuširali i otišli na posao. To veče je većina devojaka radila, osim Noemi i Amber; njih dve su sredom imale večernju nastavu, s koje se nisu vraćale pre deset sati. Tofer se nakratko izgubio, ali se vratio s večerom iz japanskog restorana na uglu. Znala sam da je Houp obično pozivala ljude na seks tako što bi ih poljubila i gurnula ruku u njegove ili njene pantalone, ali ja nisam bila Houp. „Ej, Tofere?“ „A?“ „Hoćeš li da me naučiš nešto o seksu?“ Ni ja baš nisam okolišila, samo na drugačiji način.


Svako drugi bi se na njegovom mestu zbunio, ali Tofer se družio s Houp. Sem toga, prisustvovao je nekim od naših razgovora. Samo se nasmešio i ja sam se opustila, jer sam videla da nije hteo da mi se naruga. „Naravno, ako si spremna.“ „Mislim da jesam. Uostalom, uvek možemo da se zaustavimo.“ „Naravno. Samo mi kaži ako se osećaš neprijatno.“ „Važi.“ Uzeo je ostatke naše večere i istresao ih u prepunjenu kantu za smeće kraj vrata; Houp je trebalo da je iznese kad je krenula na posao. Kad se vratio, spustio se na jastuk i nežno me privukao. „Ići ćemo polako“, šapnuo je i poljubio me. Te noći zapravo nije bilo seksa; on je to zvao „sve osim“. Ali bilo je udobno i zabavno, najviše od svega smo se smejali, što bi samo po sebi bilo neobično samo godinu dana pre nego što sam se uselila. Kad su se Noemi i Amber vratile s časova, bili smo obučeni, ali je on tu noć proveo sa mnom u mom uzanom krevetu. Još smo se malo zabavljali ispod pokrivača dok Noemi nije počela da se smeje u susednom krevetu i pripretila nam da će, ako ne ućutimo, uskočiti kod nas. Nekoliko dana kasnije imali smo dovoljno privatnosti da odemo do kraja i tog prvog puta uopšte nisam skapirala čemu tolika drama oko seksa. Postalo mi je jasno tek kad smo više puta ponovili. Narednih nekoliko nedelja smo se tako ludirali, dok on nije u crkvi upoznao devojku s kojom je hteo da započne ozbiljnu vezu. I kao što smo lako postali prijatelji s privilegijama, tako smo se i vratili u status običnih drugara, bez ikakvih neprijatnosti i povređenih osećanja. Nijedno od nas se nije zaljubilo, nijedno nije uložilo više od onog drugog. Volela sam da dođe u potkrovlje, ah nakon što je počeo da se zabavlja s devojkom iz crkve, nisam ništa očekivala. Tofer je prosto bio dobar momak i sve smo ga mi obožavale. Ali čak ni nakon tog iskustva nije mi bilo jasno zašto su moji roditelji bili toliko fascinirani seksom da zaborave na sve ostalo.


Odvrće poklopac s boce i dugo pije, trljajući bolno grlo. Viktor je zahvalan na tišini koja je zavladala, a siguran je da prija i Edisonu. Obojica pilje u sto. Viktor se ne seća da je u razgovoru s nekom žrtvom traume bilo toliko otvorenog razgovora o seksu. Pročistivši grlo, okreće fotografije kako ne bi morao da gleda hodnike s mrtvim devojkama u staklu i smoli. „Tvoj prvi komšija u detinjstvu je bio pedofil, tako si rekla, ali gde si srela ostale?“ „Momak koji je baki šišao travnjak.“ Zastaje, trepće i smrknuto gleda u bocu vode, a Viktor pomišlja da verovatno nije nameravala to da kaže. Možda je iscrpljenost sve jače steže. Zasad odlaže tu misao, ali se sprema da budno motri na sledeću priliku. „Često si viđala baku?“ Devojka uzdiše i ponovo počinje da čupka krastu na prstu. „Živela sam s njom“, nevoljno odgovara. „Kad je to bilo?“

Moji roditelji su se konačno razveli kad sam imala osam godina. Sva pitanja o novcu i kući, o kolima i svim stvarima, rešena su na jednom sastanku. Narednih osam meseci su se međusobno ubeđivali da ja treba da ostanem na vratu onom drugom. Super, jelda? Trebalo bi naterati svako dete da sedi osam meseci i sluša kako ga nijedan od roditelja ne želi. Napokon su se dogovorili da me pošalju kod bake, majčine majke, a njih dvoje će, svako sa svoje strane, plaćati alimentaciju. Kad je došao dan polaska, sedela sam na ulaznim stepenicama s tri kofera, dve kutije i plišanim medom. To je bilo sve što sam posedovala. Ni majka ni otac mi nisu bili kod kuće. Godinu dana ranije, dobili smo nove komšije u kući prekoputa, mlađi par koji je upravo dobio prvo dete. Volela sam da odlazim kod njih da vidim bebu, divnog dečačića koji još nije bio sjeban. S takvim roditeljima, možda nikad neće ni biti. Ona mi je uvek davala tanjir kolača i šolju mleka, a on me je učio da igram poker i ajnc. Oni su


me i odvezli na stanicu, pomogli mi da kupim kartu od novca koji su moji roditelji prethodno veče ostavili na kredencu i da utovarim stvari u autobus. Upoznali su me s vozačem i smestili me na sedište. Ona mi je čak napravila i ručak za put, sa sve ovsenim biskvitima, tek izvađenim iz rerne. Još jedna porodica kojoj sam poželela da pripadam, ali nisam bila njihova. Svejedno sam im mahala kad je bus krenuo, a oni su stajali zajedno na ivičnjaku, s bebom između sebe, sve dok mi se nisu izgubili iz vida. Kad sam stigla u grad u kom je živela baka, morala sam da uzmem taksi do njene kuće. Vozač je sve vreme psovao ljude koji nisu zaslužili da imaju decu, a kad sam ga pitala šta te reči znače, potrudio se da me nauči kako da ih koristim u rečenici. Baka je živela u velikoj, trošnoj kući u kraju koji je pre šezdeset godina bio bogat, ali je odavno postao sranje. Kad mi je taksista pomogao da sve istovarim na njen skučen trem, ja sam mu platila i poželela svako jebeno dobro. Nasmejao se, pomazio me po kikama i rekao mi da se čuvam. Menopauza je na čudan način izmenila baku. Dok je bila mlađa, bila je serijska udavača - i udovica - ali kad je nastupio „taj period“, ubedila je sebe da je načisto usahla i jednom nogom u grobu, zatvorila se u kuću i napunila sve sobe i hodnike mrtvim stvarima. Kad kažem mrtvim, mislim bukvalno mrtvim. Čak i likovi koji prepariraju životinje smatrali su je vešticom, a da bi od njih zaslužio priznanje, moraš da budeš baš jebeno jeziv. Imala je životinje koje je kupila gotove, divlje zveri ili egzotična stvorenja poput medveda i puma, koje niste mogli da vidite u gradu. Bilo je tu i ptica, jedan armadiljo i ono što sam ja lično najviše mrzela - kolekcija pasa i mačaka iz komšiluka koji su tokom godina stradali na različite načine, a ona ih je pokupila i odnela na punjenje. Bilo ih je svuda, čak i u kupatilu i kuhinji, ispunjavali su doslovce svaku prostoriju. Kad sam ušla, uvukavši prtljag za sobom u hodnik, bake nigde nije bilo. Ali se zato oglasila: „Ako si silovatelj, ne gubi vreme, ja sam presušila! Ako si lopov, ovde nema ničeg vrednog, a ako si ubica, stidi se!“ Prateći zvuk njenog glasa, naposletku sam je pronašla u maloj dnevnoj sobi s tesnim prolazima između naslaganih gomila


prepariranih životinja. Sedela je u stolici za ljuljanje, u tigrastom streč kombinezonu s nogavicama i dugim rukavima, s tamnobraon bundom prebačenom preko ramena i cigaretom u ustima. Gledala je kviz Pogodili ste cenu na portabl televizoru, na kojem je slika podrhtavala i povremeno gubila boju. Nije me ni pogledala dok program nisu prekinule reklame. „A, stigla si. Na spratu, treća vrata zdesna. Budi dobra i donesi mi flašu viskija iz kuhinje pre nego što se popneš.“ Donela sam joj - a što ne bih - i zapanjeno posmatrala kako sadržaj boce deli u male posude ispred mrtvih mačaka i pasa na kauču, koji bi i u mnogo boljim okolnostima bio podjednako odvratan. „Cugnite, lepotani moji, nije lako biti mrtav, zaslužili ste.“ Alkoholna isparenja brzo su ispunila sobu, pomešavši se sa ustajalim vonjem krzna i duvanskog dima. Na spratu su treća vrata zdesna vodila u sobu koja je bila toliko natrpana crknutim životinjama, da su, kad sam otvorila vrata, počele da ispadaju u hodnik. Ceo dan i sledeću noć provela sam iznoseći ih iz sobe, kako bih mogla da unesem svoje stvari. Jedva sam uspevala da pronađem dovoljno mesta da ih naguram. Spavala sam sklupčana na najvećem koferu, jer je posteljina bila odvratna. Narednog dana sam očistila sobu od poda do plafona, istresla iz dušeka prašinu i mišja govanca - i ponekog mrtvog miša - i presvukla krevet posteljinom koju sam donela od kuće. Kad sam sve sredila tako da, koliko je to bilo moguće, liči na dom, spustila sam se u prizemlje. Jedini dokaz da se baka u međuvremenu pomakla iz stolice bio je novi kombinezon na njoj, ovog puta metalik-ljubičaste boje. Malo sam sačekala i kad su počele reklame, pročistila sam grlo: „Očistila sam sobu“, obavestila sam je. „Ako dok sam ja ovde budeš stavila u nju još samo jednu crkotinu, spaliću kuću.“ Nasmejala se i šljepila me po zadnjici. „Bravo, devojčice. Dopada mi se tvoja odlučnost.“ I tako sam se ja uselila kod bake. Okruženje se promenilo, ali moj život nije. Namirnice joj je jednom nedeljno donosio nervozan dečko, koji je dobijao bakšiš gotovo jednak računu, samo zato što je to bio jedini način da ga


natera da zađe u naš kraj. Meni nije bilo ništa lakše nego da pozovem radnju i na spisak dodam šta god sam želela. Upisala sam se u školu u kojoj me nisu učili apsolutno ništa, gde se nastavnici nisu trudili čak ni da zapišu ko je odsutan kako zbog izostanaka ne bi i sledeće godine morali da se gnjave s istom decom. U školi je navodno bilo veoma dobrih nastavnika, ali tek nekoliko i meni nikad nije dopao nijedan od njih. Ostali su bili istrošeni i nije ih bilo briga ni za šta, sve dok im je plata uredno stizala. Đaci su svakako doprinosili takvom stavu. Dilovali su drogu u učionicama, čak i u nižim razredima, za račun starije braće i sestara. U višim razredima, na svim spoljnim vratima bili su postavljeni detektori za metal, ali nikog nije bolelo uvo kad se pokvare, što se često dešavalo. Niko nije primećivao da nisi na času, niko ne bi pozvao kuću da proveri šta se dešava s decom koja danima ne dolaze. Ja sam to jednom isprobala - ostala sam kod kuće celu nedelju. Kad sam se vratila, niko mi nije dao dodatne zadatke kako bih nadoknadila izgubljeno. Vratila sam se samo zato što sam se dosađivala. Zbilja tužno. Nikog nisam uznemiravala, pa su i mene svi ostavljali na miru. Nisam napuštala kuću kad padne mrak uspavljivali su me pucnji i zavijanje sirena. A kad je onaj momak dolazio da kosi travu, krila sam se ispod kreveta za slučaj da uđe u kuću. Verovatno je bio u kasnim dvadesetim, možda i malčice stariji. Uvek je nosio suviše tesne i spuštene farmerke, trudeći se da što više istakne svoju alatku, ali sam ja, čak i u tom uzrastu, shvatala da nema baš čime da se pohvali. Zvao me je „slatka curica“, a ako bi bio tu kad dođem iz škole, pokušavao bi da me dodiruje i stalno me slao da mu nešto donesem. Jednom sam ga šutnula, pravo u jaja, a on je opsovao i pojurio za mnom u kuću, ali se sapleo o srndaća u hodniku. Onda ga je baka ponovo šutnula, zato što galami dok ona gleda sapunicu. Posle toga, blejala bih na obližnjoj benzinskoj pumpi dok ne vidim kako se njegov kamionet udaljava.


„I tvoji roditelji se nikad nisu raspitivali kako si?“ Zna i sam da je to glupo pitanje, ali već mu je izletelo, pa klima glavom još dok nije ni zinula da odgovori. „Moji roditelji nisu nikad došli da me vide, nisu zvali niti slali čestitke i poklone. Ništa. Mama je slala ček jedno tri meseca, tata pet, ali je onda i on prestao. Otkad sam otišla kod bake, nikad više nisam ni čula ni videla svoje roditelje. Iskreno, nemam pojma ni da li su živi.“ Ceo dan su ovde, a još od sinoć ništa osim torte nije stavio u usta. Oseća kako mu se stomak buni, mora da je i ona gladna. Prošlo je već skoro dvadeset i dva sata otkad je FBI upao u Baštu. A oni su oboje još duže na nogama. „Inara, voljan sam da te pustim da pričaš onako kako tebi odgovara, ali moraš da mi daš nedvosmislen odgovor na jedno pitanje: treba li da pozovemo službu za brigu o deci?“ „Ne“, odgovara bez razmišljanja. „I to je prava istina.“ „Koliko je ta istina daleko od laži?“ Ovog puta uspeo je da joj izmami pravi osmeh, škrt i iskrivljen, ali čak i takav, obasjava joj celo lice. „Juče sam napunila osamnaest. Srećan mi rođendan.“ „Imala si četrnaest kad si došla u Njujork?“ „Aha.“ „Kako je to moguće?“ „Baka je umrla“, sleže ramenima i poseže za bocom vode. „Vratila sam se iz škole i videla sam je kako mrtva sedi u fotelji s opekotinama na prstima, tamo gde je cigareta dogorela. Pravo je čudo da se nije celo to prokleto mesto zapalilo od onolikih alkoholnih isparenja. Valjda ju je izdalo srce ili tako nešto.“ „Jesi li prijavila?“ „Ne. Već će je prijaviti dečko što donosi namirnice ili onaj perverznjak što šiša travnjak, a ja nisam želela da neko ponovo raspravlja o tome šta bi sa mnom. Možda bi ušli u trag nekom od


mojih roditelja i naterali me da pođem s njim, ili bi me prosto ubacili u sistem. Ili bi pronašli nekog od tatine rodbine i opet me uvalili nekom iz familije ko me ni najmanje ne želi. Nisu mi se baš dopadale te opcije.“ „Pa šta si uradila?“ „Spakovala sam kofer i torbu i opelješila bakine tajne zalihe.“ Viktor nije siguran da li će zažaliti kad čuje odgovor, ali mora da pita. „Zalihe?“ „Keša. Baka je slabo verovala bankama, tako da je svaki put unovčavala ček čim bi ga dobila i polovinu sume sakrivala u dupetu nemačkog ovčara. Rep mu se pomerao gore-dole, tako da sam mogla da zavučem ruku i izvučem kintu.“ Otpija gutljaj, zatim, napućivši usta, prislanja ispucale usne uz otvor boce i pušta da ih voda natapa. „Bilo je skoro deset soma“, nastavlja spustivši bocu. „Sakrila sam ih u kofer i torbu, provela noć u kući i ujutru, umesto u školu, otišla na autobusku stanicu i kupila kartu za Njujork.“ „Provela si noć u kući s mrtvom bakom?“ „Koja je razlika u odnosu na sve prethodne noći, osim što još nije bila preparirana?“ Viktor se baš obradovao krckanju u slušalicama. „Naručili smo hranu za vas troje“, obaveštava ga Ivon iz sobe s druge strane stakla. „Stiže za neki minut. I Ramirezova se javila. Neke od devojaka su počele da pričaju. Još ništa naročito; uglavnom se više brinu za one koje nisu preživele nego za sebe. Senatorka Kingsli je krenula iz Masačusetsa.“ Pa, barem je počelo s dobrim vestima. Verovatno bi bilo previše nadati se da će senatorka morati negde prinudno da sleti zbog lošeg vremena. Zavalivši se u stolicu, Viktor odmahuje glavom. „Uskoro ćemo napraviti pauzu za ručak, ali pre toga imam još jedno pitanje.“ „Samo jedno?“ „Ispričaj nam kako si dospela u Baštu.“ „To nije pitanje“ Edison se nestrpljivo pljesne po butini, ali Viktor ne odustaje. „Kako si dospela u Baštu?“ „Kidnapovana sam.“


S tri ćerke tinejdžerke, gotovo da na kraju čuje neizgovoreno „mislim, stvaaarno“. „Inara.“ „Stvarno si dobar u ovome.“ „Molim te.“ Uzdiše i podiže noge na ivicu stolice, obmotavši bandažirane ruke oko gležnjeva.

Večernja zvezda je bila prilično otmen restoran. Večera samo na rezervaciju, osim ako nije bilo malo gostiju, ali cene su bile dovoljno visoke da bi retko ko tek tako svratio. Tokom običnih večeri konobari su nosili frakove, a kelnerice crne haljine bez rukava sa odvojenim belim kragnama i manžetnama kao na frakovima. Imali smo čak i crne leptir-mašne, dođavola komplikovane za vezivanje, a nismo smeli da nosimo one na driker. Ali Džulijan je znao kako da usluži beslovesno bogate; mušterije su mogle da iznajme ceo restoran za neku specijalnu priliku i same izaberu kostime za osoblje. Bilo je nekoliko osnovnih pravila - ništa nepristojno, tu je povlačio liniju - ali osim toga, mogli su da puste mašti na volju i donesu nam kostime po želji, koje bismo mi nosili dok služimo, a posle bismo ih zadržavali. Uvek nas je unapred obaveštavao o kostimima, tako da smo mogle da zamenimo smenu ako nam nisu odgovarali. Dve nedelje pre mog šesnaestog rođendana - odnosno, za devojke, dvadeset prvog - neko je u restoranu organizovao dobrotvornu večeru u korist nekog pozorišta. Trebalo je da njihova prva predstava bude Madam Baterflaj, tako da smo i mi bile obučene u skladu s tim. Po zahtevu klijenta, posluživale su samo devojke; dobile smo crne haljine s parom krila od žice i svile, koja su se držala pomoću silikonske gume - jebote, kako je to bilo komplikovano namestiti - i morale smo da podignemo kosu.


Sve smo se složile da je to ipak bolje od fetiša čobanice ili večere za probu venčanja s temom Građanskog rata, posle koje nam je ostala gomila glomaznih krinolina. Na kraju nam se smučilo da zauzimaju ceo jedan ugao stana, pa smo od njih napravile božićne lampione. Iako smo zbog krila morale da dođemo na posao nekoliko sati ranije, sve ostalo nije bilo tako loše, a haljine smo mogle i posle da nosimo. Međutim, posluživanje hrane s krilima na leđima pokazalo se kao grdna zajebancija - kad smo servirale glavno jelo i povukle se u kuhinju, prosto nismo znale da li da se smejemo ili psujemo na sva usta. Većina je radila i jedno i drugo. Rebeka, naša glavna hostesa, strovalila se na stolicu i uzdahnula, podigavši noge na obližnji sanduk. Zbog trudnoće više nije mogla na štikle, a nije morala ni da se ponižava noseći krila na leđima. „Ovo čudovište bi moralo već da izađe iz mene“, zastenjala je. Zavukla sam se iza stolice onoliko koliko su mi krila dozvoljavala i počela da masiram njena napeta ramena i leđa. Houp je provirila kroz vrata. „Jel’ ima još neko ko bi se rado pojebao s ovim glavnim tipom, iako je matorac?“ „Pa nije toliko star i pripazi malo na jezik“, uzvratila je Vitni. Džulijan nije voleo da na poslu koristimo određene reči, čak ni u kuhinji, a jebanje je zasigurno spadalo u njih. „Njegov sin izgleda stariji od mene, prema tome, on je matorac.“ „Onda šacuj sina.“ „Neka, hvala. Zgodan je, ali nešto nije u redu s njim.“ „Ne gleda u tebe?“ „Ma gleda, non-stop, u sve nas. Samo ima neku falinku. Ja bih se radije muvala s ćaletom.“ Ostale smo u kuhinji, brbljajući i izmišljajući tračeve o gostima, sve do pauze u prezentaciji, kad smo se prošetale između stolova s flašama i dezertom. Kraj domaćinovog stola, dobro sam obratila pažnju na njega i njegovog sina. Odmah mi je bilo jasno šta je mislila. Sin jeste bio zgodan, mišićav i pravilnih crta, kestenjastih očiju, potamnelog tena koji se lepo slagao s tamnoplavom kosom nalik na očevu. Istini za volju, ten je delovao malo veštački.


Međutim, bilo je nečeg dubljeg, neke svireposti koja je provejavala kroz njegov inače šarmantan osmeh, u načinu na koji nas je posmatrao dok smo se muvale po prostoriji. U poređenju s njim, njegov otac je bio sušti šarm; bez reči - samo širokim osmehom - zahvaljivao nam je na trudu koji smo ulagale. Zaustavio me je spustivši dva prsta na moj zglob - ni suviše prisno, ni mnogo zvanično. „Divna tetovaža, dušo.“ Pogledala sam kroz prorez na suknji. Nekoliko meseci ranije, napravila sam zajedno s ostalim devojkama iz apartmana - čak i Ketrin - istu tetovažu. Sad nam je to delovalo blesavo i pitale smo se šta nam je to trebalo, ali sve smo bile malo pripite, a Houp nas je gnjavila dok nismo pristale. Nalazila se na spoljnoj strani mog desnog članka, odmah iznad kosti - elegantan crtež glatkih linija, koji je Houp izabrala. Sofija, koja je jedina bila trezna, pobunila se protiv leptira, jer je toliko tipičan i svaka šuša ga ima, ali Houp se nije dala ubediti. Umela je da bude jebena napast kad za nešto zapne; zvala ga je plemenskim leptirom. Obično smo na poslu morale da prekrivamo tetovaže odećom ili šminkom, ali s obzirom na temu proslave, Džulijan je rekao da ih ostavimo otkrivene. „Hvala.“ Sipala sam mu penušavo vino u čašu. „Voliš leptirove?“ Ne naročito, ali s obzirom na temu okupljanja, činilo mi se da to ne bi bio najpametniji odgovor. „Prelepi su.“ „Jesu, ali kao većina divnih bića, žive veoma kratko.“ Pogled njegovih bledozelenih očiju klizio je uz moje telo, od tetovaže na članku sve do mojih očiju, koje je susreo s osmehom. „Na tebi nije samo tetovaža divna.“ Pomislila sam kako moram da kažem Houp da je matorac isti perverznjak kao i njegov sin. „Hvala, gospodine.“ „Deluješ premlado za rad u ovakvom restoranu.“ To je jedino što mi niko nikada nije rekao - da delujem premlado za nešto. Trenutak predugo sam piljila u njega i u njegovim bledim očima sam videla odsjaj nekakvog zadovoljstva. „Neki od nas su stariji nego što im to godine odaju“, napokon sam odgovorila, istog trenutka proklevši svoj brzi jezik. Samo bi mi još trebalo da bogata mušterija kaže Džulijanu kako sam lagala za godine.


Nije rekao ništa i ja sam prešla na sledeću čašu, ali sam sve do kuhinje osećala njegov pogled na svojim leđima. Tokom drugog dela prezentacije, išunjala sam se do garderobe da iz tašne iskopam tampon, a kad sam se okrenula da pođem u kupatilo, na dovratku je stajao sin. Imao je možda dvadeset pet-šest godina, ali tako sama s njim u tesnoj prostoriji, osećala sam preteće vibracije. Inače nisam smatrala da Houp ima neku naročitu moć opažanja, ali ovaj put je bila u pravu, s ovim momkom nešto ozbiljno nije bilo u redu. „Izvinjavam se, ali ovaj prostor je namenjen isključivo zaposlenima.“ Ignorisao me je, i dalje blokirajući vrata; jednom rukom je čvrknuo ivicu krila. „Moj otac ima izvrstan ukus, slažeš se?“ „Gospodine, morate da izađete. Ovo nije prostor za goste.“ „Znam da moraš to da kažeš.“ „To i ja kažem.“ Kegs, jedan od momaka što raspremaju stolove, grubo ga je odgurnuo. „Znam da vlasnik ne bi voleo da vas zamoli da napustite restoran, ali to će ne trepnuvši uraditi ako se odmah ne vratite svom društvu.“ Stranac ga je odmerio, ali Kegs je bio visok i krupan i savršeno sposoban da obara ljude kao kegle, kao što mu samo ime kaže. Namrštivši se, momak je klimnuo glavom i odmarširao. Kegs ga je posmatrao dok nije zašao za ugao glavne sale. „Sve u redu, lepoto?“ „Jeste, hvala ti.“ Zvale smo ga „naš“ momak, pre svega zato što ga je Džulijan uvek raspoređivao za iste stolove kao nas i on je nas smatrao svojim devojkama. Bilo da je te noći radio ili ne, Kegs je devojke koje su radile do zatvaranja uvek pratio do stanice metroa i smeštao ih u voz. Bio je jedini među nama koji je bez objašnjenja ignorisao Džulijanova pravila o tetovažama i pirsingu. Istina, nije služio goste, već je samo raspremao stolove, ali su svejedno mogli da ga vide. Džulijan nikad nije komentarisao njegove raširene ušne resice, pirsing na obrvi, usni i jeziku, niti plemensku tetovažu duž obe ruke, debelih, crnih linija koje su prosijavale kroz njegovu elegantnu radnu košulju. Produžavale su se ispod manžetni preko nadlanica, videle


su se na vratu kad ih nije zaklanjala njegova duga kosa. Ponekad bi vezao rep i tad se moglo videti kako mu se tetovaža pruža preko obrijanog potiljka. Poljubio me je u obraz i otpratio do kupatila. Sačekavši da završim posao, vratio me je nazad u kuhinju. „Pazite se domaćinovog sina“, objavio je devojkama. „Rekla sam ti“, zakikotala se Houp. Te noći nas je Kegs otpratio sve do stana. Sutradan je Džulijan, namrštenog čela, saslušao šta se dogodilo i rekao nam da ne brinemo previše, jer su se mušterije vratile u Merilend. Bar smo mi tako mislili. Nekoliko nedelja kasnije, kada smo jednog popodneva Noemi i ja izašle iz biblioteke i naletele na dvojicu njenih kolega s fakulteta, rekla sam joj da slobodno ide s njima, ja mogu sama do kuće. Prošla sam tek tri ćoška kad sam osetila ubod; nisam uspela ni da viknem, a noge su me izdale i pred očima mi se zacrnelo.

„Usred popodneva na ulicama Njujorka?“, skeptično je ponovio Edison. „Kao što rekoh, u Njujorku ljudi nemaju običaj da postavljaju suvišna pitanja, a kad hoće, i otac i sin umeju da budu beskrajno šarmantni. Sigurna sam da su ljudima na ulici dali neko savršeno razumno objašnjenje.“ „I probudila si se u Bašti?“ „Tako je.“ Vrata se otvaraju da bi propustila tehničarku koja kukom pritiska kvaku, jer su joj ruke pune hrane i pića. Umalo ih ispustivši na sto, zahvaljuje se Viktoru, koji joj je pomogao da stabilizuje kartonski poslužavnik sa čašama. „Ima viršli, hamburgera i krompirića“, objavljuje Ivon. „Nisam bila sigurna šta voliš, tako da sam dodatke stavila sa strane.“


Devojka tek posle nekoliko trenutaka shvata da se policajka obraća njoj i na sve to samo kaže „Hvala“. „Ima li novosti od Ramirezove?“, pita Edison. Ivon sleže ramenima. „Ništa naročito. Identifikovali su još jednu devojku, a nekoliko njih je dalo svoja imena i adrese, ili bar delimične adrese. Jednoj sirotici se porodica odselila čak u Pariz.“ Dok deli hranu, Viktor posmatra Inaru kako s upitnim izrazom na licu gleda u policajku, ali ne može da pogodi koja je to pitanja muče. Posle nekoliko trenutaka, odmahnuvši glavom, devojka poseže za kesicom kečapa. „A senatorka?“ „Još leti; morali su da zaobiđu oluju.“ Eto, Viktorova želja se gotovo ostvarila. „Hvala ti, Ivon.“ Pozornica se lupka po uvu. „Bude li ičeg interesantnog, obavestiću vas.“ Klimnuvši Inari, izlazi iz sobe. Nekoliko sekundi kasnije, nakon što se vrata sobe za posmatranje zatvore, ogledalo se lagano zatrese. Dok cedi senf iz kesice na viršlu, Viktor ispod oka posmatra Inaru. Nije siguran treba li da joj postavi pitanje. Nikad se nije osećao nesigurnim kad je reč o dinamici moći u sobi za saslušavanje, naročito kad razgovara sa žrtvom, ali ruku na srce, ona baš i nije tipična žrtva. A to je samo pola problema. Mršti se na svoj ručak kako ona ne bi pomislila da je namrgođen pogled namenjen njoj. To je Edisonov fah. Ipak, mora da sazna. „Nisi se iznenadila kad si čula za senatorku Kingsli.“ „Jel’ trebalo?“ „Znači da vi jedne drugima znate prava imena?“ „Ne.“ Istiskuje kečap na hamburger i pomfrit, zatim ubacuje krompirić u usta. „Kako si onda…“ „Neke od nas ne prestaju da pričaju o svojim porodicama. Valjda se plaše da će zaboraviti. Samo bez imena. Ravena je rekla da joj je majka senatorka. To je sve što smo znale.“ „Pravo ime joj je Patris“, ubacuje Edison.


Inara samo sleže ramenima. „Kako zoveš leptiricu na pola puta između Bašte i spoljnjeg sveta?“ „I? Šta kažeš, kako?“ „Valjda to zavisi od toga da li joj je majka senatorka ili ne. Koliko će joj naškoditi ako je primoraju da postane Patris pre nego što bude spremna da se oprosti od Ravene?“ Odgrizavši veliki zalogaj hamburgera, žvaće polako, zatvorenih očiju. Otima joj se slab zvuk nalik stenjanju i lice joj omekša od zadovoljstva. „Davno beše kad si poslednji put jela brzu hranu?“, pita je Edison i nehotice se nasmešivši. Devojka klima glavom. „Lorejn je imala stroga uputstva da sprema samo zdravu hranu.“ „Lorejn?“, Edison grabi svoju beležnicu i brzo prevrće stranice. „Hitna pomoć je pokupila ženu koja se predstavila kao Lorejn. Rekla je da je radila na imanju. Hoćeš da kažeš da je znala za Baštu?“ „Ona živi u Bašti.“ Viktor pilji u nju, jedva svestan da mu preliv kaplje s viršle na foliju. Inara jede natenane i ne nastavlja priču sve dok i poslednji krompirić ne nestane. „Čini mi se da sam pomenula kako su neke devojke pokušavale da se ulizuju?“

Nekada davno, Lorejn je bila jedna od takvih: toliko je želela da udovolji Baštovanu da je bila spremna da mu pomogne da drugima radi što god mu volja, samo da bi je voleo. Može biti da je pukla i pre nego što ju je doveo. Obično su devojke poput nje dobijale još jedno obeležje, još jedan par krila, samo ovog puta na licu, da svi vide koliko one uživaju u tome što su njegove leptirice. Ali Baštovan je imao druge planove za Lorejn; čak ju je puštao da izađe iz Bašte. Slao ju je u školu za medicinske sestre, a u slobodno vreme na kurseve kuvanja, ali ona je bila toliko slomljena željom da mu udovolji, toliko strašno zaljubljena u njega, da nikad nije pokušala da


pobegne, niti da nekom kaže za Baštu, za mrtve leptirice ili za one žive za koje je bilo još kakve-takve nade. Išla je na svoje časove, a kad bi se vratila u Baštu, učila bi i vežbala. Na njen dvadeset prvi rođendan, uzeo joj je sve one lepe crne haljine bez leđa i dao joj običnu sivu uniformu koja joj je prekrivala čitavo telo; tako je Lorejn postala kuvarica i medicinska sestra u Bašti. Nikad je više nije ni pipnuo, nikad nije razgovarao s njom osim o njenim dužnostima i tad je konačno počela da ga mrzi. Samo, ne dovoljno, pretpostavljam, jer čak ni onda nije nikog obavestila. Kad sam bila dobre volje - što nije bilo baš često - gotovo sam je sažaljevala. Koliko je njoj sada - četrdeset i nešto? Bila je jedna od prvih leptirica; živela je u Bašti dvaput duže nego bilo gde drugde. Možda u nekom trenutku i moraš da pukneš. Ali njen put ju je barem držao podalje od staklene vitrine, koliko god ona žalila zbog toga. Bila nam je kuvarica i negovateljica, a mi smo je se gnušale. Čak su je i uvlakačice prezirale; i one bi pobegle da im se pružila prilika, pokušale bi da pozovu policiju zarad nas ostalih. Ili su barem sebe ubeđivale u to. Međutim, da se pojavila prilika… ne znam. Pričalo se da je jedna devojka pobegla.

„Neko je pobegao?“ pita Edison. Kiselo se smeši. „Bilo je glasina, ali niko nije zasigurno znao. Nije to bilo u našoj generaciji, niti u Lajonetinoj. Ličilo je na pravu bajku. Verovale smo, zato što nam je bilo potrebno da verujemo da je bekstvo moguće, ne zato što smo mislile da je istina. Nije bilo lako poverovati u beg kad je tu bila Lorejn koja je izabrala da ostane, uprkos svemu.“ „A ti, da li bi probala?“, ubacuje se Viktor. „Da pobegneš?“ Odgovara mu samo zamišljenim pogledom.


Možda smo mi bile drugačija vrsta devojaka od onih pre trideset godina. Posebno je Blis uživala da muči Lorejn, pre svega zato što ova nije mogla da joj uzvrati. Baštovan bi popizdeo ako bi nešto zabrljala s našom hranom ili lekovima. Nije imala načina da nas uvredi, jer da bi bile ubojite, reči moraju nešto da znače. Bile smo uverene da ljudi koji održavaju Baštu ne znaju ništa o leptiricama. Dok su oni radili u stakleniku, mi smo bile sakrivene; nikad nam nije bilo dozvoljeno da boravimo napolju, gde nas neko može videti ili čuti. Spuštali su se zidovi, neprozirni i neprobojni. Ni mi nismo mogle da čujemo njih, baš kao ni oni nas. Lorejn je bila jedina osoba koja je znala za nas, ali nije imalo nikakvog smisla tražiti od nje da bilo šta uradi ili da nekom pošalje poruku. Ne samo da to ne bi uradila, već bi odmah obavestila Baštovana. A onda bi još neka devojka završila na hodniku, u staklu i smoli. Ponekad bi Lorejn posmatrala izložene devojke s tako ogoljenom zavišću da je bilo mučno gledati. Njena ljubomora je bila užasno patetična, naravno, i dovodila nas je do besa, jer, za ime sveta, te su devojke bile ubijene! Ali Baštovan ih je voleo. Pozdravljao ih je u prolazu, dolazio da ih gleda, pamtio im je imena, nazivao ih svojima. Ponekad mi se činilo da se Lorejn nada da će im se jednog dana priključiti. Patila je za vremenom kad ju je Baštovan voleo na isti način kao nas. Mislim da nije razumela da se to nikad neće desiti. Devojke su završavale u vitrinama na vrhuncu svoje lepote, s krilima svetlim i sjajnim na mladoj, besprekornoj koži. Baštovan se nikad ne bi trudio da konzervira ženu u četrdesetim - ili koliko god imala u trenutku smrti - kad je njena lepota izbledela godinama ranije. Sve što je lepo kratko traje, rekao mi je kad smo se prvi put sreli. Pobrinuo se da tako bude, a zatim se upinjao da svojim leptiricama podari dah jezive besmrtnosti.


Ni Viktor ni Edison nemaju odgovor. Niko ne traži da ga prebace u odeljenje za zločine protiv dece zato što mu je dosadno. Uvek postoji razlog. Viktor bi se uvek pobrinuo da sazna razloge onih koji rade s njim. Edison bulji u svoje pesnice, čvrsto stisnute na stolu, i Viktor zna da njegov partner razmišlja o svojoj sestrici, koja je nestala kad joj je bilo osam godina i nikada nije pronađena. Nerešeni slučajevi ga uvek jako pogađaju, te strahote koje porodice prolaze čekajući na odgovore koji možda nikad neće doći. Pomišlja na svoje devojčice. Nikad im se, hvala bogu, ništa nije desilo, ali je siguran da on posle tako nečeg više ne bi bio čitav. Ali baš zbog toga što sve doživljavaju lično, zbog strasti s kojom rešavaju slučajeve, agenti u odeljenju za zločine protiv dece najčešće prvi puknu i sagore. Posle tri decenije u birou, Viktor je mnogo puta video kako se to dešava, podjednako dobrim i lošim agentima. Skoro da je i sam to doživeo posle jednog posebno gadnog slučaja, nakon što je prisustvovao još jednoj sahrani sa minijaturnim kovčezima dece koju nije uspeo da spase. Ćerke su ga ubedile da ostane. Zvale su ga svojim superherojem. Ova devojka nikad nije imala superheroja. Pita se da li ga je uopšte želela. Ona ih obojicu posmatra. S lica joj se ne može ništa pročitati i Viktor ima nelagodan osećaj da ona njih razume mnogo bolje nego oni nju. „Da li je Baštovan ikad dovodio svog sina kad je dolazio kod tebe?“ pita, pokušavajući da ponovo uspostavi kontrolu nad ispitivanjem. „Da dovede sina?! Nije. Ali Ejveri je uglavnom dolazio i odlazio kad mu se prohte.“ „Da li je ikad… s tobom?“ „Recitovala sam Poa nekoliko puta u njegovom prisustvu“, odgovara uz sleganje ramenima. „Mada me Ejveri nije voleo. Nisam


mogla da mu pružim ono što je želeo.“ „A to je?“ „Strah.“

Postojala su samo tri razloga zbog kojih je Baštovan ubijao devojke. Prvi - bile su prestare. Rok trajanja je iznosio dvadeset i jednu godinu, a posle toga, šta da se kaže, lepota je kratkotrajna i prolazna, a on je morao da je ovekoveči dok može. Drugi razlog je bio povezan sa zdravljem. Ako bi bile suviše bolesne, suviše teško povređene ili suviše trudne. Pa, u stvari, trudne. Biti previše trudna je pomalo kao biti previše mrtva; nije to baš fleksibilno stanje. Lorejn nam je četiri puta godišnje davala injekcije kako bi sprečila tu vrstu neprilika, ali, kao što svi znamo, nijedno kontraceptivno sredstvo nije potpuno sigurno. Treći razlog je bila potpuna nesposobnost devojke da se uklopi u Baštu. Ako i posle nekoliko nedelja ne bi prestala da plače, ako bi pokušala da se izgladnjuje ili je imala više od „dozvoljenog“ broja pokušaja samoubistva. Ubijao je devojke koje su se suviše snažno suprotstavljale, devojke koje su pukle. Ejveri je ubijao iz zabave, ponekad i slučajno. Kad god bi se to dogodilo, otac bi mu na neko vreme zabranio da dolazi u Baštu, ali bi se po isteku kazne uvek vraćao. Bila sam tamo otprilike dva meseca kad me je prvi put potražio. Lajonet je bila s novom devojkom koja još nije dobila ime, a Blis je bila s Baštovanom, tako da sam ja sedela na maloj litici iznad vodopada s Poom, pokušavajući da naučim napamet „Vilinsku zemlju“. Većina devojaka nije mogla da ode na liticu a da ne poželi da se baci s nje, tako da sam je obično imala samo za sebe. Gore je bilo mirno i tiho, mada je u celoj Bašti uvek vladala tišina. Čak i kad bi se neke od bolje adaptiranih devojaka igrale šuge ili žmurke, nikad nisu pravile galamu. Sve je bilo prigušeno i niko od nas nije znao je li to bila Baštovanova želja ili samo instinkt. Sva naša ponašanja u


okviru grupe bila su naučena od drugih leptirica, kojima su ih, opet, prenele njihove prethodnice, jer je Baštovan otimao devojke tokom jebenih trideset godina. Nije kidnapovao devojčice mlađe od šesnaest - ako nije bio siguran, odlučivao bi se pre za starije - tako da je životni vek u Bašti trajao najduže pet godina. Ne računajući preklapanja, to je više od šest generacija leptirica. Kada sam Ejverija srela u restoranu, nosio je frak kao i njegov otac. Sedeći naslonjena na stenu, gušterisala sam se na suncu koje se probijalo kroz stakleni krov, s knjigom na kolenima, kad se njegova senka nadvila nada mnom. Podigla sam glavu i ugledala ga u farmerkama i raskopčanoj elegantnoj košulji. Na grudima je imao ogrebotine, a na vratu modricu koja je ličila na trag ujeda. „Otac želi da te zadrži samo za sebe. Uopšte nije govorio o tebi, nije rekao čak ni tvoje ime. Ne želi ni da te se setim.“ Okrenula sam stranicu i ponovo spustila pogled na knjigu. Jednom rukom me je zgrabio za kosu kako bi mi podigao lice, a drugom mi je zviznuo bolan šamar. „Nema ti ovde onog dečka da te spase. Ovog puta ćeš dobiti ono što si tražila.“ I dalje čvrsto stežući knjigu, nisam odgovorila. Ponovo me je udario; krv iz raspukle usne mi je zapljusnula jezik, a pred očima su mi zaigrala šarena svetla. Istrgnuo mi je knjigu iz ruku i zavrljačio je u potok; pratila sam kako nestaje preko ivice vodopada kako ne bih morala da gledam u njega. „Polazi.“ Vukao me je preko Bašte, držeći me za kosu. Blis ju je tog jutra očešljala u elegantnu francusku pletenicu, koja se uskoro rasplela u njegovoj ruci. Čim bih prestala da se krećem dovoljno brzo za njegove pojmove, okrenuo bi se i ponovo me udario. Ostale devojke su okretale glavu dok smo prolazili kraj njih, a jedna se čak i rasplakala, ali su je one oko nje brzo ućutkale kako Ejveri ne bi zaključio da bi plačljivica bila interesantniji plen. Ugurao me je u prostoriju u kojoj nikad nisam bila, odmah do sobe za tetoviranje, na samom početku Bašte. Ta soba je uvek bila zatvorena i zaključana, osim kad se on „igrao“. U njoj je već bila jedna devojka, zglobova pričvršćenih za zid teškim prstenovima. Krv


joj je u krivudavom mlazu tekla iz gadnog ujeda na dojci i obilno zalivala butine i delove lica. Glava joj je bila čudno oklembešena. Nije podigla pogled iako sam se ja uz glasan tresak sručila na pod. Nije disala. Ejveri je mazio devojčinu plamenu kosu; uvijajući pramenove oko prstiju, povlačio joj je glavu unazad. Vrat joj je bio prekriven otiscima prstiju, a s jedne strane je kost provirivala ispod kože. „Nije bila tako jaka kao ti.“ Ustremio se na mene, očigledno očekujući da se borim, ali nisam. Nisam uradila ništa. U stvari, to nije baš sasvim tačno. Recitovala sam Poa, a kad sam izdeklamovala sve stihove koje sam znala, počela sam ispočetka, pa onda opet iznova, i sve tako dok me nije, zarežavši, s gađenjem tresnuo o zid i izjurio iz sobe sa otkopčanim farmerkama. Valjda se to računa kao moja pobeda. Ali tada se baš i nisam osećala kao pobednica. Kad je soba konačno prestala da se okreće, ustala sam i potražila ključ ili rezu, bilo šta što bi sirotu devojku oslobodilo lisica, Ništa. Uza zid je stajao zaključan orman; pošto sam uspela da odškrinem vrata koliko mi je to brava dozvoljavala, unutra sam ugledala bičeve i topuze. U ćoškovima sobe sam pronašla šipke i stege i još gomilu jezivih stvari, sve sem alatke kojom bih joj povratila makar mrvicu dostojanstva. Naposletku sam pronašla ostatke svoje haljine i obmotala ih oko nje tako da joj najvažniji delovi budu pokriveni. Zatim sam je poljubila u obraz i izvinila sam joj se iz dubine duše, onako kako se nikom ranije nisam izvinila. „Više neće moći da te povredi, Žizel“, prošaputala sam, obraza prislonjenog uz njenu krvavu kožu. I onda sam izašla u hodnik. Gola. Sve me je bolelo. Devojke koje sam srela dobacivale su izraze saosećanja. Nijedna nije ponudila pomoć. Za takve stvari smo se po pravilu obraćale Lorejn kako bi ona mogla da zabeleži svaku povredu i o njoj obavesti Baštovana, ali ja nisam bila baš raspoložena za njeno bezosećajno lice, niti sam želela da mi sveže modrice; iz pakosti pritiska snažnije nego što je potrebno. Izvadivši


ostatke knjige poezije iz jezerca, vratila sam se u svoju sobu i sela u uzanu tuš-kabinu. Voda neće poteći sve do večeri - svaka od nas je imala svoje određeno vreme, osim ako ne bismo bile s Baštovanom. Devojke s dužim stažom u Bašti mogle su same da puste vodu, što je bila još jedna zaslužena privilegija, ali ja još nisam stigla dotle. A neću ni narednih nekoliko meseci. Užasno sam želela da plačem. Viđala sam druge devojke kako to rade s vremena na vreme, a nekima je posle toga umelo da bude bolje. Ja nisam plakala još od jebenog ringišpila, kad sam sa Šest godina sedela na leđima šarenog konjića i išla ukrug, ukrug, dok su se oba moja roditelja udaljavala, potpuno zaboravivši na mene. A kako se ispostavilo, to što sam sedela u tuš-kabini čekajući vodu koja neće poteći još nekoliko sati nije bilo dovoljno da se taj prekidač ponovo uključi. Pronašla me je Blis, kojoj je voda još kapala s kože nakon tuširanja; kosa joj je bila uvijena u peškir jarkoplave boje, iste nijanse kao krila na njenim leđima. „Majo, šta…“ Zastala je u pola reči, piljeći u mene. „Šta se, dođavola, desilo?“ Bolelo me je čak i kad govorim; usne su mi bile otečene, a vilica bolna od onolikih šamara, da ne pominjem ostalo. „Ejveri.“ „Ostani tu.“ Kao da sam mogla da odem na sto drugih mesta. Kad se vratila, dovela je i Baštovana, raspojasanog i neočešljanog, kakav se inače nije dao videti. Nije izustila ni reč, samo ga je uvela u sobu, pustila njegovu ruku i izašla. Ruke su mu se tresle. Polako je prešao preko sobe; na licu mu se ogledao čist užas dok je pogledom evidentirao svaku vidljivu povredu, svaki trag zuba i ogrebotinu, masnicu i otisak prstiju. Najbolesnije od svega u vezi s Baštom - a ne može se reći da je izbor gadosti bio skučen - bilo je to što se on istinski brinuo zbog nas, ili bar zbog onog što smo mi za njega predstavljale. Kleknuo je preda mnom i pregledao me zabrinutim pogledom i nežnim dodirima. „Majo, ja… strašno mi je žao. Zbilja.“ „Žizel je mrtva“, prošaputala sam. „Nisam mogla da je donesem.“


Zatvorio je oči s izrazom istinskog bola. „Ona može da čeka. Hajde da se pobrinemo za tebe.“ Dotad pojma nisam imala da je on u Bašti imao stan. Dok smo prolazili kroz sobu za tetoviranje, zaurlao je Lorejnino ime. Čula sam kako se žurno provlači kroz susednu ambulantu dok se nije pojavila, s pramenovima prosede kose koji su joj poispadali iz punđe. „Donesi mi zavoje, antiseptik. Nešto protiv otoka.“ „Šta se…“ „Samo mi donesi“, brecnuo se. Zurio je u nju dok se nije izgubila; vratila se posle nekoliko trenutaka, noseći kesu nasumično natrpanu medicinskim potrepštinama. Nakon što je ukucao šifru na maloj tastaturi na zidu, deo tog zida je kliznuo unazad, otkrivši sobu obojenu u bordo, s nameštajem od zlatom ukrašenog mahagonija. Udoban kauč, fotelja ispod visoke lampe za čitanje, televizor montiran na zidu - to. je bilo sve što sam uspela da vidim pre nego što me je proveo kroz još jedna vrata u kupatilo. Pomogao mi je da sednem na ivicu džakuzija većeg od mog kreveta i pustio vodu, zatim je nakvasio krpu kojom je pažljivo brisao najveće mrlje zgrušane krvi. „Neću mu dozvoliti da ti ponovo uradi ovako nešto“, prošaputao je. „Moj sin je… moj sin ne može da se kontroliše.“ Između ostalog. I baš kao što sam mu dozvoljavala da mi radi ono drugo, i sad sam ga pustila da se uzmuva oko mene, da me leči, da me ušuška u svoj krevet dok on ode do Lorejn po stočić na točkovima. Nikad ne bih pomislila da u takvom stanju mogu da zaspim, ali sam uspela, prespavala sam celu noć, dok mi je on disao za vratom, milujući me po kosi i bokovima. Narednog popodneva sam se odmarala u sopstvenom krevetu Blis mi je pravila društvo - kad mi je Lorejn dobacila paket. Dok je Blis mumlala nešto na račun nadrkanih kučki kojima bi bolje bilo da se obese o štrangu, ja sam odmotala smeđi pak-papir i prsnula u smeh. Bila je to knjiga Edgara Alana Poa.


„Znači Baštovan nije odobravao ono što je njegov sin uradio?“ „Baštovan nas je obožavao, iskreno je žalio kad nas je ubijao. Ejveri je bio samo…“ Odmahuje glavom, savija noge na stolici i seda na njih, zatim se odjednom trza i spušta ruku na stomak. „Izvinite, ali ja stvarno moram u toalet.“ Minut kasnije, Ivon otvara vrata. Inara ustaje i pridružuje joj se, zatim pogleda u Viktora kao da traži dopuštenje. Kad on klimne, njih dve odlaze i zatvaraju vrata za sobom. Viktor prelistava fotografije hodnika, pokušavajući da izbroji različite parove krila. „Misliš da su to sve devojke koje je oteo?“, pita Edison. „Ne“, uzdiše Viktor. „Voleo bih da mogu da kažem da jesu, ali šta ako je neka devojka bila povređena tako da joj je to oštetilo krila? Sumnjam da bi ih u tom slučaju izlagao; vidiš da su sve ove u savršenom stanju.“ „One su mrtve.“ „Ali savršeno očuvane.“ Podiže jednu od fotografija krupnog plana. „Rekla je staklo i smola; jesu li tehničari to potvrdili?“ „Proveriću.“ Odmiče se od stola i izvlači telefon iz džepa. Otkad su postali partneri, Viktor ga nikad nije video da miruje dok razgovara telefonom; trenutak pošto je okrenuo broj, Edison počinje da hoda gore-dole po skučenoj prostoriji kao tigar u kavezu. Pronašavši olovku zakačenu za Edisonovu beležnicu, Viktor ispisuje svoje inicijale na kesi sa zbirkom dokumenata i otvara je, puštajući da se gomila plastičnih kartica raspe po stolu. Ignorišući Edisonov začuđen pogled, pretura po njima dok ne nađe ime koje je tražio. Kesidi Lorens. Lajonet. Vozačku dozvolu je dobila samo tri dana pre nego što je oteta lepa devojka na slici sva sija od uzbuđenja. To je lice stvoreno za osmehe, za radost, i Viktor pokušava da ga u mislima učini starijim i


pretvori u devojku čvrstog pogleda koja je dočekala Inaru u Bašti. Ne polazi mu baš za rukom. Čak i kad položi dozvolu kraj fotografije krila narandžastih poput bundeve i zarobljenih u staklu, ne može da natera svoj um da uspostavi vezu. „Šta misliš, koja bi mogla biti Žizel?“ pita Edison, ćušnuvši telefon nazad u džep. „Ima previše crvenokosih da bismo mogli da pogodimo, osim ako nam Inara ne opiše kakvog je leptira imala.“ „Kako je mogao trideset godina to da radi, a da nam promakne?“ „Da policija nije dobila poziv i primetila da smo mi označili neka od ovih imena, koliko bi još to tako išlo?“ „To je užasno pitanje!“ „Šta su tehničari rekli?“ „Zatvaraju za danas, sad obilaze mesto da ga pokažu noćnim čuvarima. Sutra će pokušati da otvore vitrine s telima.“ „Zatvaraju?“ Viktor okreće zglob i gleda na sat. Neki minut do deset. „Gospode.“ „Vik… ne možemo da je pustimo. Mogla bi ponovo da nestane. Nisam ubeđen da nije umešana u ovo.“ „Znam.“ „Pa što je onda malo ne pritisneš?“ „Zato što je ona više nego dovoljno pametna da to okrene protiv nas i“ - kratko se nasmeje - „više nego dovoljno pametnjakovićka da u tome uživa. Pusti je da nam ispriča na svoj način; to će nam samo oduzeti malo više vremena, a ovo je jedan od retkih slučajeva za koji imamo vremena.“ Nagnuvši se napred, stisnutim šakama oslanja se o sto. „Osumnjičeni nisu u dobrom stanju; moguće je da neće preživeti noć. Ona nam je najbolja šansa da steknemo širu sliku o Bašti.“ „Ako govori istinu.“ „Do sad nije ništa slagala.“ „Koliko nam je poznato. Ljudi s lažnim ličnim kartama obično nisu nevini, Vik.“ „Možda je istina ono što nam je rekla o tome.“ „Svejedno je protivzakonito i ja joj još ne verujem.“


„Daj joj malo vremena. To će i nama kupiti vreme dok se ostale devojke ne oporave dovoljno da možemo da razgovaramo s njima. Što je duže zadržimo ovde, veće su nam šanse da nateramo ostale devojke da progovore.“ Edison se mršti, ali klima glavom. „Nervira me.“ „Kad puknu, neki ljudi se nikad ponovo ne sastave. A neki pokupe krhotine i zalepe ih, ali oštre ivice ostanu da štrče.“ Prevrćući očima, Edison skuplja dokumenta i ubacuje ih nazad u kesu. Sve fotografije uredno slaže na kamaru koju poravnava sa ivicom stola. „Budni smo više od trideset šest sati. Moramo da odspavamo.“ „Tacno…“ „A šta ćemo s njom? Ne možemo da je pustimo da nestane. Ako je vratimo u bolnicu i senatorka sazna za nju…“ „Ostaće ovde. Nabavićemo neko ćebe, ako ima i neki krevet na rasklapanje, pa ćemo ujutru nastaviti.“ „Siguran si da je to dobra ideja?“ „Bolje to nego da je pustimo. Ako je zadržimo ovde umesto da je prebacimo u pritvor, delovaće kao da ne prekidamo ispitivanje. Čak ni senatorka Kingsli ne može da umaršira usred ispitivanja.“ „Ne bih se baš kladio…“ Skuplja smeće od večere, nabijajući ga u papirnu kesu sve dok ova ne popuca oko drške, i kreće prema vratima. „Pokušaću da ulovim krevet.“ Naglo otvara vrata, u prolazu se namrštivši na Inaru i Ivon, koje se vraćaju, i odjuri. Ivon klima Viktoru i vraća se u sobu iza ogledala. „Kakav prijatan čovek“, suvo primećuje Inara i spušta se na svoju stolicu na suprotnom kraju stola. Na njenom licu više nema tragova gareži i prljavštine, a kosa joj je upletena u tešku punđu. „Ima on svoje zadatke.“ „Samo mi nemoj reći da u njih spada ispitivanje slomljene dece.“ „Bolji je sa osumnjičenima“, slaže se Viktor uz nagoveštaj osmeha. Traži nešto čime će zaposliti ruke, ali Edison je kompulzivno raspremio sve sa stola. „Pričaj nam kakav je bio život u Bašti.“ „Šta pod tim podrazumevaš?“


„Ono, iz dana u dan, kad se nije dešavalo ništa neuobičajeno. Kako je to izgledalo?“ „Dosadno do bola“, lakonski izbacuje. Viktor prstima pritiska koren nosa.

Ozbiljno ti kažem, bilo je dosadno. Obično nas je u Bašti u svakom trenutku bilo dvadeset do dvadeset pet, ne računajući Lorejn, jer, budimo iskreni, zašto bi se ona bilo gde računala? Osim ako nije bio van grada, Baštovan bi svakog dana „posećivao“ barem jednu od nas. Ponekad i dve-tri, ako ne bi morao da radi ili provodi vreme s porodicom i prijateljima, što znači da u toku jedne nedelje nije mogao da provede vreme sa svakom od nas. Posle onog što je uradio Žizel i meni, Ejveriju je bilo dozvoljeno da poseti Baštu samo jednom nedeljno, i to isključivo pod očevim nadzorom, mada je on to pravilo zaobilazio onoliko često koliko je mislio da može da prođe nekažnjeno. To ionako nije potrajalo. Doručak je služen u kuhinji, u pola osam, a morale smo da završimo do osam kako bi Lorejn stigla sve da pospremi. Obroke nismo smele da preskačemo - posmatrala nas je dok jedemo i izveštavala Baštovana - ali nam je bilo dozvoljeno da za jedan obrok u toku dana „ne budemo mnogo gladne“. Ako biste pokušali da se na tu foru izvučete dvaput u istom danu, odmah bi došla u sobu da proveri. Posle doručka - osim ona dva dana kad smo zbog radnika u bašti ostajale iza zidova - bile smo slobodne do dvanaest; tad je služen ručak, opet u trajanju od pola sata. Polovina devojaka bi se vratilo u krevet; valjda su mislile da će dnevno spavanje ubrzati protok vremena. Ja sam obično sledila Lajonetin primer, čak i nakon što je ona završila u vitrini: ujutru sam bila na raspolaganju devojkama koje su imale potrebu za razgovorom. Pećina ispod vodopada mi je postala neka vrsta ordinacije. Kamere i mikrofoni su bili svuda, ali


šum čak i tako malog vodopada umnogome je otežavao prisluškivanje razgovora.

„I on je to dozvoljavao?“ „Nakon što sam mu jednom prilikom objasnila, jeste.“ „Objasnila?“ „Tako je. Jednog dana me je posadio za večerom u njegovom apartmanu kako bi me ispitao o tome. Pretpostavljam da je hteo da se uveri da ne spremamo pobunu ili tako nešto.“ „I šta si mu ti rekla?“ „Da je devojkama radi mentalnog zdravlja potreban makar neki privid privatnosti i koga uopšte zabole za to, dok god su leptirice zdrave i čitave? Samo, njemu sam to objasnila biranim rečima. Baštovan je voleo eleganciju.“ „A ti razgovori s devojkama - kako su izgledali?“

Nekima je samo trebalo oduška. Bile su zabrinute, uplašene i ljute i morale su s nekim da podele ta osećanja. Koračale bi, i besnele, i udarale u zidove, ali bi na kraju, doduše ranjavih ruku i bolnog srca, bile za milimetar dalje od pucanja. To su bile devojke poput Blis, samo nisu sve imale njenu hrabrost. Blis je govorila šta je htela, kad je htela i gde god je htela. Kao što mi je saopštila kad smo se prvi put srele, Baštovan nikad nije zahtevao da ga volimo. Sigurna sam da je želeo, ali nikad to nije tražio. Rekla bih da je cenio njenu iskrenost, baš kao što je kasnije naučio da vrednuje moj direktan pristup. Nekim devojkama je bila potrebna uteha, a ja baš nisam bila vična tome. Mogla sam da imam strpljenja za povremene suze ili


neprekidno plakanje tokom prvog meseca u Bašti, ali kad bi se to nastavilo unedogled, nedeljama, mesecima, pa i godinama… tad bih obično izgubila strpljenje i rekla im da se pomire s tim. Ili sam ih, ako bih tog dana bila naročito popustljiva, slala Eviti. Evita je bila američka dama: leđa su joj bila sva u prigušenim narandžastim i jednoličnim žutim nijansama, da bi se pri vrhu krila raširila u složene crne šare. Bila je ljupka, ali ne baš bistra. Ne kažem to iz zle namere, već zato što je istina. Imala je pamet šestogodišnjaka, tako da je Baštovan za nju bio svakodnevni izvor čuđenja. Posećivao ju je samo jednom ili dvaput mesečno jer bi se uvek sva zbunila i preplašila zbog onog što je hteo od nje, a Ejveriju nije dozvoljavao ni da joj priđe. Svaki put kad bi Baštovan proveo vreme u njenoj sobi, strepele smo da će Evita završiti u vitrini, ali njemu je ta jednostavna ljupkost izgleda prirasla za srce. Ta jednostavna ljupkost je podrazumevala da si mogao da odeš kod nje oči da isplačeš, a ona da te grli i mazi i izgovara neke besmislice, bez reči slušajući tvoj izliv srca sve dok ne prestaneš. Devojkama je sama blizina Evitinog sunčanog osmeha donosila olakšanje. Što se mene tiče, druženje s Evitom me je rastuživalo, ali kad bi je Baštovan posetio, ona bi došla kod mene; bila je jedina kojoj sam tolerisala suze.

„Da pošaljemo u bolnicu zaštitnika za osobe s posebnim potrebama?“ Devojka odmahuje glavom. „Umrla je pre nekih šest meseci. Nesrećan slučaj.“


Oko jedanaest i petnaest, „ordinacija“ se zatvarala i jedna grupa nas je trčala ukrug po hodnicima. Ako je bila prisutna, Lorejn je buljila u nas, ali nikad se nije tome usprotivila, jer je to bila jedina fizička vežba kojom smo mogle da se bavimo. Baštovan nije hteo da nam nabavi tegove, traku za trčanje ili bilo šta slično, jer se brinuo da bismo time mogle da naudimo sebi: Posle ručka smo imale slobodno popodne sve do osam uveče. E tad bi zavladala dosada. Vrh litice je postao moje mesto još i više nego pećina pod vodopadom; bila sam jedna od retkih koja je uživala da se pentra i potom da se opruži ispod stakla koje je označavalo granicu našeg zatvora. Većini devojaka je bilo lakše da se pretvara kako nebo nije tako blizu, kako je naš svet veći nego što jeste i da nas Napolju ništa ne čeka. Ako im je tako bilo lakše, nisam nameravala da ih razuveravam. Ali ja sam mnogo volela da boravim gore. Ponekad bih se čak popela na drvo i protegla kako bih mogla da položim ruku na staklo. Volela sam da se podsetim na to da izvan mog kaveza postoji spoljni svet, makar ga ja više nikad ne videla. U početku smo Lajonet, Blis i ja imale običaj da se prućimo na popodnevnom suncu, da pričamo ili čitamo. Lajonet je pravila svoje origamije. Blis bi se zabavljala s polimernom glinom koju joj je Baštovan nabavio, a ja bih im naglas čitala drame, romane ili poeziju. Ali ponekad bismo sišle na glavni nivo, gde je potok krivudao kroz rastinje nalik na džunglu, i družile se sa ostalim devojkama. Bilo je dana kad smo samo čitale zajedno, ili razgovarale o manje osetljivim temama, ali bilo je i igara, kad bi nas baš savladala dosada. Takvi dani su izgleda najviše prijali Baštovanu. Znale smo da su kamere postavljene svuda jer su se po noći videla trepćuća crvena svetla, ali onih dana kad smo se igrale, on bi došao u Baštu i gledao nas sa stena pored vodopada, blaženog osmeha, kao da je prizor pred njim sve što je ikada mogao poželeti. A to što se ne bismo razbežale po sobama i posvetile se usamljeničkim zabavama istog trenutka kad bismo ga ugledale, govori u prilog tome koliko nam je bilo dosadno.


Pre šest meseci, nekih desetak nas je igralo žmurke. Žmurila je Danel. Morala je da broji do sto dok stoji pored Baštovana, jer je to bilo jedino mesto gde se nijedna od nas ne bi sakrila. Nisam sigurna da je on razumeo našu logiku, ali bio se potpuno raspilavio što učestvuje u igri, makar i posredno. Ja sam se tokom tih igara najčešće pela na drvo, uglavnom zato što sam, zahvaljujući dvogodišnjem vežbanju na požarnim stepenicama, mogla da se uzverem više i brže od bilo koje druge devojke. Mogle su lako da me vide, ali nisu uspevale da me dodirnu. Evita se plašila visine, baš kao i zatvorenih prostora. Tokom noći je uvek neko ostajao s njom kako ne bi bila sama i prestravljena ako se zidovi spuste. Ona se nikad nije pela. Osim tog dana. Ne znam zašto je to odjednom poželela, pogotovo što smo svi videli koliko se prepala kad se našla na dva metra od zemlje; doviknule smo joj da se sakrije negde drugde, ali ona je ostala pri svom. „Mogu i ja da budem hrabra“ odvratila je. „Mogu da budem hrabra kao Maja.“ Stojeći kraj Danel, Baštovan nas je zabrinuto posmatrao, kao i svaki put kad bi se neka od nas ponašala suprotno svojim navikama. Danel je stigla do devedeset i devet i stala, ostavljajući Eviti još vremena da se sakrije. Sve smo to ponekad radile, ako smo mogle da je čujemo. Danel nam je i dalje bila okrenuta leđima, s rukama preko tetoviranog lica, čekajući da nastane tišina. Eviti je trebalo skoro deset minuta; vukla se naviše centimetar po centimetar, sve dok nije stigla na nekih pet metara visine i sela na granu. Suze su joj se slivale niz lice, ali se okrenula ka meni na susednom drvetu i drhtavo se osmehnula. „Vidiš kako mogu da budem hrabra.“ „Veoma si hrabra, Evita“, uzvratila sam. „Hrabrija od svih nas zajedno.“ Klimnula je i pogledala naniže između svojih stopala, u zemlju koja je delovala tako daleko. „Ne sviđa mi se ovde gore.“ „Hoćeš da ti pomognem da siđeš?“ Ponovo je zaklimala glavom. Pažljivo sam se uspravila na grani i okrenula se kako bih mogla da počnem da silazim sa svog drveta, kad sam čula Ravenu kako iza mene viče: „Nemoj, Evita! Sačekaj Maju!“


Pogledala sam preko ramena u pravom trenutku da vidim Evitu kao pomahnitalo mlatara rukama, teturajući se niz granu sve dok ova nije postala pretanka za njenu težinu i pukla. Evita je vrištala dok je padala. Svi su istrčali iz svojih skrovišta da joj pomognu, ali onda je njena glava, uz jeziv prasak, udarila u jednu od donjih grana i vrisci su naglo utihnuli. Pala je u jezerce isprskavši sve unaokolo i ostala da leži. Spustila sam se s drveta što sam brže mogla, izgrebavši i ruke i noge o koru, ali niko drugi se nije ni pomerio, čak ni Baštovan. Svi su piljili u devojku na dnu jezera, dok se krv razlivala iz njene svetloplave kose. Zagazivši u potok, zgrabila sam je za gležanj i povukla k sebi. Konačno je i Baštovan dotrčao i, ne obazirući se na svoje elegantno odelo, pomogao mi da je izvučem iz vode i položim na zemlju. Evitine divne plave oči su bile sleđene - nije bilo nikakve svrhe pokušati s veštačkim disanjem. Onom prasku koji se čuo doprinelo je i pucanje njenog vrata. Smrt je u Bašti bila nešto neobično, sveprisutna pretnja, ali ne i događaj kojem smo prisustvovale. Baštovan je jednostavno odvodio devojke, a njihovo mesto zauzeo bi par krila izložen u staklenoj vitrini. Većina devojaka je sada prvi put doživela blizak susret sa smrću. Baštovanu je ruka drhtala dok je Eviti sklanjao mokre pramenove s lica, pridržavajući ljigavu masu na njenom potiljku, na mestu gde je glavom udarila o granu. Sve smo zurile u njega umesto u Evitu, jer je on ridao. Celo telo mu se pomeralo od snažnih jecaja, a oči zatvarale pred neočekivanim bolom. Ljuljao se napred-nazad s Evitinim telom na grudima, njena krv mu je prljala rukav, a voda natapala košulju i pantalone. Čudno, kao da je nama oduzeo sve suze. Uznemirene vriscima, iz svojih soba i skrivenih kutaka Bašte dotrčale su i ostale devojke, pa smo tako nas dvadeset i dve stajale u tišini, suvih očiju, dok je naš tamničar jecao nad mrtvim telom jedine devojke koju nije svojom rukom ubio.


Uzima naslagane fotografije i prebira po njima dok ne nađe onu koju traži. „Namestio joj je kosu tako da se rana ne vidi“, kaže Viktoru, spuštajući sliku ispred njega na sto. „Ostatak dana i noći proveo je zabavljen nečim daleko od naših očiju. Zidovi su se spustili i sledećeg dana je Evita bila u vitrini, a on je spavao ispred nje, crvenih i otečenih očiju. Ostao je tu celog dana, tačno ispred vitrine. Sve do pre nekoliko dana, svaki put kad prođe pored Evite dodirnuo bi staklo; činilo mi se da i ne primećuje šta radi. Čak i kad je vitrina bila zaklonjena, dodirnuo bi zid.“ „Ali ona nije bila jedina slučajno nastradala devojka, zar ne?“ Odmahuje glavom. „Nije, ni blizu, ali Evita je bila… bila je draga. Potpuno nevina, nesposobna da razume zlo. Kad bi joj se dogodilo nešto loše, to bi je samo lagano okrznulo i odmah bi zaboravila. Mislim da je na izvestan način bila najsrećnija među nama, i to samo zato što nije umela drugačije.“ Edison upada s treskom jeftinog metala, tegleći jednom rukom krevet na rasklapanje, dok mu je druga zauzeta prekrivačima i jastucima. Spušta ih u udaljen ugao i, teško dišući, okreće se partneru. „Upravo je zvala Ramirezova; sin je mrtav.“ „Koji?“ Reč je izgovorena tako nežno i vazdušasto, puna neke neodređene emocije, da Viktor nije siguran da ju je uopšte čuo. Okreće pogled ka devojci, ali njene oči su prikovane za Edisona, dok noktom kopa ispod gaze sve dok na površini ne procvetaju skerletni cvetovi. Podjednako zaprepašćen, Edison gleda u Viktora i sleže ramenima. „Ejveri“ obaveštava je pometeno. Devojka se presamićuje, skrivajući lice rukama. Viktor se pita da možda ne plače, ali kad nakon minut-dva podigne pogled, oči su joj suve. Nespokojna je, na neki nov i neobjašnjiv način, ali oči su joj suve.


Edison dobacuje partneru značajan pogled, ali Viktor ne može ni da nasluti šta joj prolazi kroz glavu. Zar ne bi trebalo da bude srećna što je njen mučitelj mrtav? Ili barem da pokaže olakšanje? Ili su ta osećanja prisutna, zakopana u njenoj složenoj psihi, samo spolja deluje ovako rezignirano. „Inara?“ Njene svetlosmeđe oči beže ka krevetu, prsti joj sada kopaju ispod gaze na obema rukama. „Jel’ ovo znači da mogu da spavam?“ pita ravnodušno. Viktor ustaje i pokazuje Edisonu da mu ostavi prostora. Poslušavši ga bez komentara, Edison uzima slike i kesu s dokazima i za manje od minuta, Viktor ostaje sam sa skrhanim detetom koje možda nikad neće uspeti da razume. Bez reči, rasklapa škripave noge kreveta i postavlja ga u suprotan ugao od vrata, tako da sto stoji kao međa između svakog ko uđe i devojke. Zatim krevet obmotava ćebetom kao da je čaršav. Drugo ćebe stavlja kraj nogu, a jastuke nagomilava na uzglavlju. Završivši, naslanja koleno na njenu stolicu i blago joj spušta ruku na leđa. „Inara, znam da si umorna, zato ćemo te sad pustiti da spavaš. Vratićemo se ujutru s doručkom i još pitanja, a nadamo se i novim vestima o ostalim devojkama. Ali pre nego što krenem…“ „Jel’ mora baš sad?“ „Da li je mlađi sin već znao za Baštu?“ Grize usnu dok krv ne počne da joj kaplje niz bradu. Duboko uzdahnuvši, Viktor joj pruža papirnu maramicu i polazi ka vratima. „Dez.“ Okreće se ka njoj, ne skidajući ruku s vrata, ali oči su joj zatvorene, a preko lica ispisan bol koji ne ume da definiše. „Molim?“ „Zove se Dez. Dezmond. I jeste, znao je za Baštu. Za nas.“ Glas joj puca. Iako zna da bi dobar agent trebalo da iskoristi tu naprslinu, iznenadnu ranjivost, on vidi svoje ćerke kako sede tu, presamićene od bola, i jednostavno nema srca da to uradi. „Neko će te posmatrati iz sobe“ blago je obaveštava. „Ako ti nešto bude zatrebalo, oni će ti pomoći. Lepo spavaj.“


Raspukli zvuk bi mogao biti čak i smeh, ali Viktor ne bi poželeo da ga ponovo čuje. Tiho zatvara vrata za sobom.


II


Viktor stiže u pratnji tehničara koji je dežurao prethodne noći i sada naveliko zeva. Zatiče devojku - neobično mu je da je zove Inara kad zna da joj to nije pravo ime - kako spava lica zaronjenog u rever njegove jakne. Neko od pozornika mu dodaje hrpu poruka: izveštaji iz bolnice, od agenata na imanju, podaci o što je moguće više učesnika ove bizarne drame. Prelistava ih dok pije kafu iz kafića - za nijansu bolju od ustajalog bućkuriša iz kuhinje - pokušavajući da upari fotografije s imenima iz devojčine priče. Jedva da ima šest sati kad Ivon ulazi, očiju otečenih od nespavanja. „Dobro jutro, agente Hanoverijane.“ „Smena ti počinje tek u osam; zašto ne spavaš?“ Ivon vrti glavom. „Nisam mogla da spavam. Cele noći sam sedela u ćerkinoj sobi, ljuljala se u stolici i piljila u nju. Ako bi iko ikada…“ Ponovo vrti glavom, ovog puta oštrije, kao da pokušava da otrese ružne misli. „Krenula sam čim mi se svekrva dovoljno razbudila da može da pazi na bebu.“ Pomišlja da joj predloži da pronađe neku praznu kancelariju i još malo odspava, ali onda mu sine da verovatno niko iz njegove ekipe noćas nije baš dobro spavao. Pre svih on, progonjen fotografijama hodnika i dalekim sećanjima na njegove ćerke koje trče po dvorištu u kostimima s krilima leptira. Užas nas mnogo lakše ščepa kad smo besposleni. Viktor podiže platnenu torbu koja mu stoji kraj nogu. „Imam za tebe sveže pecivo s cimetom ako mi učiniš uslugu.“ Ivon staje uspravno s iznenada obnovljenom energijom. „Holi mi je dala odeću za Inaru; možeš li, molim te, da je odvedeš do garderobe da se istušira?“ „Ćerka ti je anđeo.“ Osvrće se ka usnuloj devojci s druge strane stakla. „Ali onda moram da je probudim.“ „Bolje ti nego Edison.“ Ivon izlazi bez reči i trenutak kasnije, vrata sobe za saslušavanje se otvaraju uz slabo škripanje.


Taj zvuk je dovoljan - devojka se uspravlja i, onako zamršene kose i umotana u ćebe, prislanja leđa uza zid. Ostaje tako dok ne prepozna Ivon, koja stoji na dovratku s ispruženim, otvorenim rukama. Gledaju jedna u drugu dok policajka ne uspe da iscedi polu osmeh. „Dobri refleksi.“ „Ponekad je imao običaj da tako stoji na dovratku; uvek je delovao razočarano ako ne bih osetila da je tu.“ Zeva i proteže se, zglobovi joj pucketaju od ležanja u neudobnom položaju na krevetu na rasklapanje. „Mislili smo da bi ti prijalo tuširanje“, kaže joj Ivon, pružajući joj platnenu torbu. „Doneli smo ti neku odeću koja bi trebalo da ti odgovara. I sapun.“ „Mogla bih da te poljubim kad bi to bio moj stil.“ Na putu ka vratima, lupka po prozoru. „Zahvaljujem, nadležni specijalni agente FBI-ja Viktore Hanoverijane.“ On se smeje, ali ne odgovara. Dok ona nije tu, seli se u sobu za saslušavanje kako bi nastavio da pročešljava informacije. Tokom noći je umrla još jedna devojka, ali za ostale se očekuje da će preživeti. Računajući Inaru, ostalo ih je ukupno trinaest. Trinaest preživelih. Možda i četrnaest, u zavisnosti od onoga što može da im kaže o dečku. Da li je on Baštovanov sin, da li je učestvovao u onome što su radili njegov otac i brat? U trenutku kad se pojavljuje Viktorov partner, ovog puta u odelu i sveže obrijan, ona je još u garderobi. Edison spušta kutiju danskog peciva na sto. „Gde je ona?“ „Ivon ju je odvela na tuširanje.“ „Misliš li da će nam danas nešto reći?“ „Na svoj način.“ Nervozno frktanje otkriva šta njegov partner misli o tome. „Da, pa dobro.“ Pruža mu hrpu papira koju je već pregledao i neko vreme u prostoriji se čuje samo šuštanje hartije i povremeno srkanje kafe. „Ramirezova kaže da se senatorka Kingsli ulogorila u bolničkom holu“, oglašava se Edison posle nekoliko minuta. „Video sam.“ „Kaže da ćerka nije htela da je vidi; tvrdi da još nije spremna.“


„I to sam video.“ Viktor spušta papire na sto i trlja oči. „Ko bi joj zamerio? Odrasla je pod lupom javnosti, sve što je ikad uradila imalo je uticaja na njenu majku. Ona zna - možda bolje od bilo koje od njih - da ih napolju čekaju svetla reflektora. Susret s majkom označiće početak medijskog pritiska.“ „Pitaš li se ikad da li smo mi stvarno ona ispravna strana?“ „Ne dozvoli joj da te uzdrma.“ Kezi se na partnerov iznenađen pogled. „Jel’ ovaj naš posao savršen? Nije. Da li ga mi obavljamo savršeno? Ne. To nije moguće. Ali mi radimo svoj posao i, kad se sve sabere i oduzme, činimo mnogo više dobra nego zla. Inara ume da te odvuče na stranu. Ne smeš joj dozvoliti da ti se uvuče pod kožu.“ Pre nego što išta kaže, Edison čita još jedan izveštaj. „Patris Kingsli - Ravena - rekla je Ramirezovoj da želi da razgovara s Majom pre nego što odluči kako će s majkom.“ „Traži savet? Ili nekog ko će da donese odluku umesto nje?“ „Nije rekla. Vik…“ Viktor čeka da njegov partner nastavi. „Kako možemo znati da ona nije kao Lorejn? Brinula se o tim devojkama. Jesmo li sigurni da to nije radila kako bi zadovoljila Baštovana?“ „Nismo“, priznaje Viktor. „Još. Kako god bilo, otkrićemo.“ „Pre nego što odemo u penziju?“ Viši agent prevrće očima i vraća se proučavanju papira. Kad se napokon vrati s Ivon, Inara je potpuno druga devojka: kosa joj je očešljana i slobodno pada do kukova. Farmerice joj nisu sasvim odgovarajuće, zategnute su preko kukova pa je nekoliko dugmadi ostalo otkopčano da je ne bi stezale, ali naborani rub potkošulje to uglavnom prekriva, dok maslinasto-zeleni džemper fino pristaje uz njene nežne obline. Dok hoda, japanke na njenim nogama tiho pljeskaju po podu. Zavoji su skinuti i Viktor se žacne pri pogledu na ljubičasto-crvene opekotine koje se pružaju duž njenih ruku, ispresecane dubokim posekotinama od stakla i srče koje je zadobila prilikom bega. Spustivši se na stolicu na suprotnom kraju stola, prati njegov pogled do svojih ruku i podiže ih kako bi ih on bolje video. „Mnogo je


gore nego što izgleda, ali doktori kažu da će, ako se ne budem glupirala, funkcionisati kao i pre.“ „A ostalo?“ „Ima nekih simpatičnih modrica i koža oko kopči mi je malo crvenkasta i osetljiva, ali nema otoka. Verovatno bi trebalo doktor da ih pogleda. Ali znaš kako, živa sam, što se ne može reći za mnoge moje prijateljice.“ Očekuje da će Viktor početi od dečka. Vidi to na njenom licu, u napetosti ramena, po načinu na koji prstima pritiska kraste na drugoj ruci. Spremila se za to. Zato joj Viktor, umesto da postavi pitanje, preko stola gurne preostalu šolju - toplu čokoladu umesto kafe, s obzirom na gađenje koje je juče pokazala prema njegovom omiljenom napitku - i skida foliju s peciva. Poslužuje Ivon, koja se mrmljajući zahvaljuje i povlači u sobu iza stakla. Inarine obrve se skupljaju nad prizorom peciva: glava joj klima kao kod ptice dok pažljivo studira sadržaj kutije. „Kakva to pekara pakuje pecivo u aluminijum?“ „Pekara poznata kao moja mama.“ „Matna ti je spremila doručak?“ Grimasa na njenom licu bi se skoro mogla nazvati osmehom, samo da nije tako zaprepašćena. „Jel’ ti i ručak napravila i spakovala u braon koferčić?“ „Aha. A ostavila mi je i poruku da danas budem dobar dečak“, potvrđuje mrtav ozbiljan, a ona skuplja usne kako bi sprečila osmeh da se razlije. „Ali ti to nikad nisi imala“, nastavlja mnogo blaže. „Jednom“, ispravlja ga, ovog puta bez traga humora. „Ono dvoje od prekoputa koji su me odveli na stanicu, sećaš se? Napravila mi je ručak, a unutra je stavila poruku. Napisala je kako im je mnogo drago što su me upoznali i kako ću im nedostajati. Tu je bio i broj telefona - molila je da joj se javim kad stignem kod bake. Da ih zovem kad god poželim, onako, samo da popričamo. Potpisali su se i nacrtali poljupce, čak je i beba žvrljnula nešto pastelnom bojicom.“ „Nikad ih nisi zvala, jelda?“ „Jedanput“, gotovo šapuće. Prstima prelazi preko svake ogrebotine i posekotine. „Kad sam stigla na stanicu blizu bake, zvala sam ih da im kažem da sam stigla. Tražili su da razgovaraju s bakom, ali sam ja rekla da je otišla da nađe taksi. Kazali su da ih


zovem kad god poželim. Stajala sam na ivičnjaku ispred stanice, čekajući taksi, i piljila u to glupo parče papira. Onda sam ga bacila.“ „Zašto?“ „Da sam ga zadržala, samo bih sebi nanela još veći bol.“ Uspravlja se, prekršta noge i naslanja laktove na sto. „Izgleda da si ti izgradio neku čudnu sliku o meni kao izgubljenom detetu, kao da sam bačena pored puta poput smeća ili zgažene mačke, ali znaš šta? Klinci kao što sam ja nisu izgubljeni. Možda smo i jedini koji se nikad ne gube. Mi uvek tačno znamo gde smo i kuda možemo da idemo. I kuda ne možemo.“ Viktor odmahuje glavom, nimalo raspoložen za svađu, ali podjednako nespreman da se složi s njom. „Zašto devojke u Njujorku nisu prijavile tvoj nestanak?“ Inara prevrće očima. „Nismo mi imale takav odnos.“ „Ali bile ste prijateljice.“ „Da, prijateljice koje su listom bežale od nečega ili nekoga. Pre nego što sam se uselila, krevet je bio slobodan jer se prethodna devojka iznenada pokupila i otišla. Za petama joj je bio pobesneli ujak - hteo je da zna šta je uradila s bebom koju joj je napravio tri godine ranije. Silovanjem, naravno. Bez obzira na to kako se brižljivo sakriješ, uvek ima nekog ko može da te pronađe.“ „Samo ako te traži.“ „Ili ako baš nemaš sreće.“ „Šta hoćeš da kažeš?“ ubacuje se Edison. „Ne misliš valjda da sam ja želela da me Baštovan kidnapuje? Ceo jebeni grad u kojem možeš da se izgubiš, a on našao baš mene.“ „To ne objašnjava…“ „Objašnjava“, jednostavno zaključuje. „Ako si određen tip osobe.“ Viktor srkuće kafu, pokušavajući da se reši da li da gura razgovor u pravcu koji je planirao, ili da pusti da skrene na temu koja može da se pokaže korisnom, a možda i ne. „Na kakav tip osobe misliš, Inara?“, ipak se odlučuje da nastavi. „Ako si navikao da budeš zanemaren i zaboravljen, uvek se pomalo iznenadiš kad te se neko seti. Nikad ti nisu do kraja jasne one čudne osobe koje zaista očekuju da ih se ljudi sećaju i da im se vraćaju.“


Zastaje dok ne pojede svoju rolnicu s cimetom, ali Viktor vidi da još nije završila misao. Možda joj se nije sasvim iskristalisala njegova najmlađa ćerka, na primer, ima običaj da tako zaćuti dok ne formuliše ostatak rečenice. Nije siguran da je to slučaj i sa Inarom, ali mu je šablon poznat, pa ćuška Edisona ispod stola da ga ućutka i pre nego što ovaj progovori. „Sofijine devojčice očekuju da se ona vrati“ nastavlja devojka zamišljeno. Liže šećer sa svojih povređenih prstiju i malo se trza. „One žive kod hranitelja već… bile su kod njih četiri godine kad sam ja oteta. Bilo bi razumljivo da su posle tolikog vremena izgubile svaku nadu. Ali nisu. Šta god da se dešavalo, koliko god sve krenulo po zlu, one su znale da se majka bori za njih. Znale su da će im se uvek, baš uvek vratiti. Ja to ne kapiram. Mislim da nikad i neću ukapirati. S druge strane, ja nikad nisam imala nekog poput Sofije.“ „Ali imaš Sofiju.“ „Imala sam“, ispravlja ga. „I to nije isto. Ja joj nisam ćerka.“ „ Ali si joj kao član porodice, jesam li u pravu?“ „Prijateljica. To nije isto.“ Nije siguran da joj veruje. Nije siguran ni da ona sama veruje u to. Možda joj je lakše da tako misli. „Tvoje devojčice uvek veruju da ćeš se vratiti kući, zar nije tako, agente Hanoverijane?“ Rukom gladi rukav džempera. „Plaše se da jednog dana možeš da pogineš na dužnosti, ali ne veruju da postoji bilo šta na ovom svetu što bi te sprečilo da se, dok god si živ, vratiš njima.“ „Pusti ti njegove ćerke“, breca se Edison, a ona mu se iskezi. „Svaki put kad pogleda u mene ili u te fotografije, ja mu u očima vidim ćerke. Zbog njih on radi ovo što radi.“ „Tako je“, potvrđuje Viktor, iskapivši ostatke kafe. „A jedna od njih ti je poslala još nešto.“ Posegnuvši u džep, izvlači tubu bordo sjaja za usne. „Ovo je od najstarije; ona ti je poslala i odeću.“ Izmamljuje joj osmeh, pravi, koji joj na nekoliko sekundi obasja celo lice i izvije ćilibarom poprskane oči. „Sjaj za usne!“ „Reče da je to nešto za devojke.“ „Iskreno se nadam; ova nijansa ti nikako ne bi stajala.“ Natenane odvrće poklopac i stiska tubu dok se na njenom vrhu ne pojavi


svetlucava perlica. Prevlači preko donje usne, a potom premazuje i gornju, bez greške, iako nijednom nije pogledala u lažno ogledalo. „Imale smo običaj da se doterujemo u vozu na putu do posla. Većinom smo uspevale da se komplet našminkamo, a da nijednom ne pogledamo u ogledalo.“ „Moram da priznam da tako nešto nikad nisam pokušao“, zadirkuje je Viktor. Edison sređuje hrpu papira, uredno je poravnavši s ivicom stola. Viktor ga posmatra; iako naviknut na prinudne radnje svog partnera, i dalje ga pomalo zabavljaju. Edison primećuje da ga ovaj gleda i mršti se. „Inara“ konačno se uozbilji Viktor i ona nevoljno otvara oči. „Moramo da počnemo.“ „Dez“, uzdahne. Agent klima glavom. „Pričaj mi o Dezmondu.“

U Bašti niko sem mene nije voleo da se pentra i pronalazi skrivena mesta po liticama, tako da sam jedino ja otkrila drugu baštu. Na jednoj manjoj litici raslo je nekoliko stabala - tačnije, pet - sve do staklenog krova. Barem nekoliko puta nedeljno, popela bih se na jedno od njih, sela na najvišu granu koja je mogla da izdrži moju težinu i prislonila obraz uz staklo. Ponekad sam zatvorenih očiju uspevala da zamislim da sedim na našim požarnim stepenicama, pored prozora stana, da čujem Sofiju kako priča o svojim devojčicama, ili da zajedno s Ketrin slušam koncert violiniste iz susedne zgrade. Ispred i levo od mene videla se gotovo čitava Bašta, osim hodnika koji su se obmotavali oko nas i malog dela zaklonjenog samom liticom. Po podne sam mogla da vidim devojke kako igraju šuge ili žmurke pored potoka, dok se poneka kupa u jezercetu ili sedi među stenama i žbunjem, čitajući ili rešavajući ukrštenicu.


Ali mogla sam da vidim i spoljni svet. Krajičkom oka. Koliko sam uspela da primetim, ono što smo mi nazivale Baštom, bio je zapravo jedan od dva staklenika, sagrađenih jedan unutar drugog poput ruskih babuški. Naš je bio u centru, neverovatno visok, s hodnicima koji su se, u obliku kvadrata, pružali duž njegovih ivica. Plafoni u našim sobama nisu bili naročito visoki, ali zidovi su se dizali sve do drveća na crnoj, zaravnjenoj litici, dok se s druge strane još jedan stakleni krov spuštao preko drugog staklenika. U osnovi je to bila pre zatvorena linija nego pravi kvadrat, oivičena širokom stazom uz koju je - barem sa strane koju sam ja mogla da vidim - raslo raznovrsno bilje. Nije se dobro videlo, čak ni sa vrha drveća. Poneki isečak, tu i tamo, kad se namestim tako da pogodim dobar ugao. U toj staklenoj bašti bio je stvarni svet, s baštovanima od kojih se niko nije krio i vratima koja su vodila Napolje, tamo gde su se menjala godišnja doba i život se nije završavao u dvadeset prvoj. U stvarnom svetu nije postojao Baštovan, već čovek kakvog su ne-leptiri poznavali, čovek koji se zanimao za umetnost i filantropiju i neku vrstu biznisa - odnosno različitih vrsta biznisa, sudeći prema onome što bi povremeno natuknuo. Taj čovek je negde na tom istom imanju imao kuću, skrivenu od pogleda čak i s vrha drveta, i u njoj ženu i decu. Mislim, imao je Ejverija, a i tog idiota je morala da rodi neka žena. Njegova žena. Šetali su po spoljašnjem stakleniku gotovo svakog dana od dva do tri po podne, ruku pod ruku. Bila je gotovo bolesno tanka, tamne kose i besprekornog stila. Iz tolike daljine, nisam mogla da vidim ništa više od toga. Hodali bi polako stranicom kvadrata, zaustavljajući se s vremena na vreme da izbliza pogledaju neki cvet ili grm, a zatim bi nastavili svoju laganu šetnju dok se ne bi izgubili iz mog ograničenog vidokruga. Vratili bi se još dva-triput pre nego što odu. Korak je određivala ona; svaki put kad bi zastala, on bi se zabrinuto osvrnuo ka njoj, sa istom onom pažnjom koju je pokazivao prema svojim leptiricama, nežnom i iskrenom, od koje me je podilazila jeza.


Na isti način je dodirivao staklene vitrine s mrtvim devojkama i oplakivao Evitu. Isto tako su mu ruke drhtale kad je video šta mi je Ejveri uradio. Bila je to ljubav. Jedina koju je poznavao. Dva ili tri puta nedeljno, pridružio bi im se Ejveri; vukao se za njima i retko ostajao čitav sat. Obično bi obišao samo jedan krug i potom ušao u Baštu, u potrazi za nekom ljupkom i nevinom leptiricom koja bi ga nahranila strahom za kojim je žudeo. Takođe dvaput nedeljno, ali dan za danom - to su bili oni isti dani kad je dolazilo naše održavanje - pojavljivao se mlađi sin, tamnokos i vitak na majku. Kao i kod nje, detalji su mi bili nedostupni zbog udaljenosti, ali bilo je očigledno da joj je miljenik. Kad je bio s njima, hodala bi između njih dvojice. Mesecima sam ih neprimetno posmatrala, sve dok jednom prilikom Baštovan nije pogledao naviše. Pravo u mene. Ostala sam obraza priljubljenog uz staklo, visoko među lišćem na mom drvetu, i nisam se pomakla. Prošlo je tri dana pre nego što smo progovorili o tome, i to nad krevetom nepoznate devojke, koja još nije postala leptirica.

Viktor duboko udiše, pokušavajući da odagna tu bizarnu sliku prividne normalnosti. Većina psihopata koje hapsi na prvi pogled deluju normalno. „Kidnapovao je još jednu devojku?“ „Otimao ih je po nekoliko godišnje, ali nikad pre nego što bi prethodnu propisno obeležio i ona se manje-više uklopila.“ „Zašto?“ „Zašto je otimao po nekoliko novih godišnje? Ili zašto je pravio pauze između njih?“ „Tako je“, odgovara Viktor, a ona se ironično osmehne. „Što se tiče prvog pitanja, odgovor je - gužva. Nikad nije dovodio više devojaka nego što je Bašta mogla da podnese, tako da je


uglavnom odlazio u nabavku kad bi neka od leptirica umrla. Nije uvek bilo tako, ali većinom jeste. A ovo drugo…“ Sleže ramenima i spušta dlanove na sto, proučavajući opekotine na nadlanicama. „Kad bi došla nova devojka, u Bašti bi nastao turbulentan period. Sve ostale bi postale preosetljive, setivši se sopstvenog kidnapovanja i prvog buđenja u Bašti, a onda bi neizbežne suze samo pogoršale stvar. Kad bi se pridošlica malo prilagodila, neko vreme bi vladao mir - do nove smrti, novih tetoviranih krila, do sledeće nove devojke. Baštovan je uvek - uglavnom - bio izuzetno osetljiv na opšte raspoloženje u Bašti.“ „Da li je zbog toga dozvoljavao da Lajonet bude neka vrsta vodiča?“ „Da, to je olakšavalo situaciju.“ „A kako je onda došlo do toga da ti to radiš?“ „Pa neko je morao, a Blis je bila puna besa; ostale suviše nestabilne.“

Devojka oko koje sam prvi put pomagala nije bila prva posle mene, već naredna. Ejveri je u Baštu doneo grip koji je redom kosio devojke. Lajonet je žestoko nadrljala. Bila je bleda i neprestano se znojila, inače uvek sređena kosa lepila joj se za lice. Ve-ce šolja joj je bila mnogo potrebnija nego ja. Blis i ja smo joj rekle da ostane u krevetu, da ostavi Baštovana da se bar jednom sam pobrine za sranje koje je napravio, ali istog trenutka kad su se zidovi podigli, ona je navukla odeću i oteturala niz hodnik. Psujući, vezala sam haljinu i potrčala. Jurcala sam za njom sve dok nisam uspela da prebacim njenu ruku preko svog ramena. Toliko joj se vrtelo u glavi da je u hodu morala da se pridržava za zidove. Nije ustuknula ni pred „izlozima“, kao što je obično činila, čak i tad, posle pet godina. „Zašto moraš ti?“


„Pa mora neko“, prošaputala je i zastala da zaustavi mučninu koja ju je terala na povraćanje. Ponovo. Iako je prethodnih osamnaest sati provela manje-više klečeći pored toaleta. Nisam se složila s njom, barem ne u tom trenutku. Možda i nikad. Baštovan je umeo veoma, veoma precizno da pogodi uzrast, bolje od bilo koje vašarske vračare. Nekoliko devojaka je došlo u sedamnaestoj, ali većina ih je imala tačno šesnaest. Nije kidnapovao mlađe - ako bi pomislio da ima i najmanje šanse da je devojci petnaest ili čak manje godina, po sopstvenom priznanju, izabrao bi neku drugu - ali trudio se da ne dovodi ni starije. Pretpostavljam da je želeo da iskoristi svih pet godina, ako je to ikako moguće. Bože, o čemu je taj čovek tako ležerno razgovarao sa svojim zarobljenicama… ili možda samo sa mnom. Nova devojka je bila u sobi podjednako goloj kao i ona u kojoj sam se ja prvi put probudila. Moja soba je polako počela da dobija izvestan lični pečat, ali ova je za sad imala samo obične sive čaršave i ništa više. Koža joj je bila tamna; ako se uzmu u obzir i crte lica, lako se moglo zaključiti da je mešovitog porekla; meksičkog i afričkog, saznaću kasnije. Nije bila mnogo viša od Blis, a ako se zanemare prilično impozantne grudi, koje su delovale kao da ih je dobila na poklon za petnaesti rođendan, bila je mršava kao čačkalica. Jedno uvo joj je celom dužinom bilo izbušeno sitnim rupicama, drugo samo do pola. Imala je još jednu rupicu na ivici nozdrve i još jednu kraj pupka: sigurno je i tu imala pirsinge. „Zašto li ih je povadio?“ „Možda je smatrao da su neukusni“, zarežala je Lajonet, skljokavši se na pod kraj otvorene ve-ce šolje. „Kad sam došla, ja sam imala po dva pirsinga na svakom uvu, i još su tu.“ „Možda misli da ti imaš stila.“ „Plus alkicu na vrhu desnog uva.“ „Ne budi grozna, Majo. I ovako je teško.“ Nećete verovati, ali to je bilo dovoljno da me ućutka. I to ne samo zbog toga što je bila tako očigledno patetična već i zbog onog


neizgovorenog. Uzaludan je bio trud da se shvate Baštovanove pobude, a pri tom i krajnje beskoristan. Nismo morale da znamo zašto, dovoljno je bilo da znamo šta radi. „Znam da nisi sposobna da se makneš, ali sačekaj ovde.“ Odmahnula je rukom i zatvorila oči. U kuhinji kraj trpezarije, postojala su dva frižidera. U jednom je bila hrana i on je uvek bio zaključan, a ključ je držala Lorejn. U drugom su bila pića i ono malo grickalica koje su nam bile dozvoljene između obroka. Dograbila sam nekoliko bočica vode za Lajonet i sok za sebe, zatim maznula knjigu iz biblioteke da joj čitam dok čekamo da se nova devojka probudi.

„Postojala je i biblioteka?“ pita Edison u neverici. „Pa jeste. Želeo je da budemo srećne, a to je podrazumevalo da se nečim zanimamo.“ „Kakve vam je knjige davao?“ „Kakve god bismo poželele.“ Sleže ramenima i smešta se udobnije, s rukama blago prekrštenim preko grudi. „U početku su uglavnom bili klasici, ali mi koje smo istinski uživale u čitanju napravile smo spisak želja i okačile ga kod ulaza, a on bi s vremena na vreme nabavio po par desetina knjiga. A neke od nas su imale i svoje lične knjige, koje nam je on poklonio i koje smo držale po sobama.“ „A ti si spadala u te ljubiteljke književnosti.“ Spremala se da ga ošine prezrivim pogledom, ali se predomislila. „A da, ti nisi bio tu dok smo o tome razgovarali.“ „O čemu?“ „O tome kako je boravak u Bašti obično bio dosadan do bola.“ „Ako je tebi ono dosadno, očigledno to ne radiš kako treba“ mrmlja Edison, a ona prsne u smeh. „Nije bilo dosadno kad je bilo po mom ćefu“, priznaje. „Ali to je bilo pre Bašte.“


Viktor je svestan da bi trebalo da vrati razgovor na prvobitno pitanje, ali prizor njih dvoje kako se slažu oko nečeg je suviše zabavan, zato ih pušta, ignorišući čak i jedva vidljiv trag pretvaranja na devojčinom licu. „Pretpostavljam da ti je Po bio omiljen?“ „A ne, Po je imao zadatak da mi odvuče misli. Ja sam volela bajke. Ne ono bljutavo Diznijevo sranje ili isprane Peroove verzije. Volela sam one prave, u kojima se svim junacima događaju užasne stvari i lepo se vidi da nisu namenjene deci.“ „Nema iluzija?“ pita Viktor i ona klima glavom. „Tačno tako.“

Novoj devojci je trebalo mnogo vremena da se osvesti, toliko dugo da je Lajonet čak razmišljala o tome da pozove Lorejn. Ubedila sam je da to ne radi. Ako je devojci suđeno da tu umre, teško da je naša medicinska sestra mogla to da spreči, a niko normalan sigurno ne bi poželeo da čim otvori oči ugleda njeno koščato lice. S obzirom na to da je Lajonet izgledala kao podgrejan leš, nismo se mnogo ni prepirale. Bilo je već kasno po podne kad se devojka konačno promeškoljila. Zatvorila sam Olivera Tvista preko prsta na strani do koje sam stigla i proverila da li se stvarno budi. Čitale smo još bezmalo dva sata dok se ona nije bar malo opasuljila. Po Lajonetinim uputstvima, pripremila sam čašu vode i nakvasila nekoliko krpa da joj olakšam glavobolju. Kad sam joj jednu krpu stavila ispod vrata, zviznula me je po ruci i sočno opsovala na španskom. Nije loše. Konačno se dovoljno pribrala da svuče krpu s lica i pokuša da ustane, dok joj se celo telo ljuljalo od mučnine. „Samo polako“, tiho sam je upozorila. „Uzmi malo vode, biće ti bolje.“


„Beži od mene, đubre bolesno!“ „Nisam te ja kidnapovala, zato me zaobiđi. Možeš da uzmeš ovu vodu i aspirin ili da jedeš govna i crkneš, tvoj izbor.“ „Majo!“, zarežala je Lajonet. Devojka me je belo pogledala, ali je poslušno uzela tablete i čašu. „Tako je već bolje. Oteo te je čovek koga zovu Baštovan. Daje nam imena po svom izboru, zato nemoj uzalud da nam govoriš kako se zoveš. Zapamti svoje pravo ime, ali ga nikad glasno ne izgovaraj. Mene zovu Maja, a ova ovde gripozna lepotica je Lajonet.“ „Ja sam….“ „Niko“, oštro sam je prekinula. „Dok ti on ne nadene ime. Nemoj da otežavaš stvari.“ „Majo!“ Kratko sam se osvrnula na Lajonet, koja mi je uputila patetičan, gnevan pogled pun neverice, pogled u stilu „koji ti je đavo“, koji je obično čuvala za Evitu. „Onda ti nastavi. Nisi bila prvo lice koje je ugledala, jupi! Ako ti se ne sviđa kako ja to radim, izvoli preuzmi!“ Imala sam Sofiju kao uzor za majku male dece. Nova devojka nije bila toliko mala, a ni ja nisam bila Sofija. Lajonet je zatvorila oči i počela da se moli Bogu da joj podari strpljenja. Ali pre nego što je završila, ponovo se presamitila preko ve-ce šolje. Novoj devojci su ruke počele da se tresu, pa sam ih uzela među svoje. U Bašti je uvek bilo toplo, osim ponekad u pećini iza vodopada, ali ja sam znala da drhtavicu izaziva šok a ne hladnoća. „Evo kako stoje stvari: užasno je, čudno je, u božju mater nepravedno, ali tako je kako je. Mi smo ovde protiv svoje volje gošće čoveka koji će tražiti tvoje društvo i, s vremena na vreme, seks. Ponekad će ti dolaziti njegov sin. Sada pripadaš njima i oni će s tobom činiti šta im je volja, čak će te obeležiti kao svoje vlasništvo. Ovde nas ima nekolicina, podržavamo jedna drugu koliko god možemo, ali jedini način da odeš odavde je da umreš, a odluku o tome da li je život kakav ovde vodimo bolji od smrti - moraćeš sama da doneseš.“ „Samoubistvo je smrtni greh“, prošaputala je.


„Odlično, to znači da nećeš probati da se kokneš.“ „Pobogu, Majo, što joj odmah ne daš konopac da se obesi?“ Devojka je progutala knedlu, ali je - bog je blagoslovio - stisnula moje ruke. „Koliko dugo si ti ovde?“ „Oko četiri meseca.“ Pogledala je u Lajonet. „Skoro pet godina“, promrmljala je ova. Da sam samo znala… Ali zapravo nije bilo važno. Nikad nije. I da sam znala, to ništa ne bi promenilo. „I još si živa, a mama uvek kaže, dok si živ, ima nade. Ja ću se nadati.“ „Samo budi obazriva s nadom“, upozorila sam je. „Malo je u redu. Mnogo nade može da te obogalji.“ „Majo…“ „Dakle, Nova Devojko, hoćeš da te povedem u obilazak?“ „Gola sam.“ „Ovde to nije bogzna šta. Navići ćeš se.“ „Majo!“ „Jesi li ponela haljinu?“ pitala sam zajedljivo, na šta je ispod Lajonetinog bledila izbilo rumenilo. „I neću joj dozvoliti da pozajmi tvoju; verovatno si je svu ispovraćala.“ Nije je ispovraćala, ali je njena crna haljina bila do zemlje. Nema šanse da se sićušna Nova Devojka snađe s njom. Pozajmila bih joj svoju, da je bila išta bolja. „Sačekaj ovde“ uzdahnula sam. „Odoh da uzmem nešto od Blis.“ Naša drugarica nije bila u svojoj sobi, tako da sam ja zgrabila prvo što mi je palo pod ruku i vratila se u sobu nove devojke, koju su ostale leptirice, po običaju, pažljivo zaobilazile. Napravila je grimasu kad je videla crnu tkaninu - čak sam i ja morala da priznam da joj ta boja ne stoji - ali u Bašti brzo naučiš da se plašiš odeće u boji. Kad dobiješ nešto što nije crno, to može da bude samo toaleta koju ti je Baštovan namenio za ispraćaj. Poslušala je kad sam joj rekla da ne gleda u hodnik - čak ni ja nisam bila takva gadura da joj odmah pokažem vitrine. Njena soba je bila na suprotnom kraju Bašte, samo nekoliko koraka od Lajonetine. S jedne strane se graničila s ničijom zemljom, nama nedostupnim


sobama i vratima koja su vodila u Spoljni svet, za koji smo se pretvarale da ne postoji. S tog mesta nova devojka je jednim pogledom mogla da obuhvati celo prostranstvo Bašte: sve ono raskošno, bujno rastinje, cvetove živih boja i stazice posute belim peskom, vodopad i potok i jezerce, liticu, razbacane šumarke sa po nekoliko stabala, prave leptire koji lebde nad biljkama i nestvarno udaljen stakleni krov. Briznula je u plač. Lajonet je pohrlila ka njoj, ali ju je snažan napad drhtavice istog trenutka povukao unazad. Grip verovatno nije bio najbolji način da nekom poželite dobrodošlicu u naš raskošni zeleni kavez. Ja… ja jednostavno nisam bila toliko majčinski tip. Kao što se da videti. Gledala sam kako se nova devojka presamitila na podu, rukama obuhvativši stomak kao da je reč o nekakvom fizičkom bolu koji bi stiskom mogla da odagna. Kada su snažni, razdirući jecaji napokon utihnuli, pretvorivši se u tiho cviljenje i uzdahe, klekla sam kraj nje i spustila joj ruku na još neobeležena leđa. „Ovo nije najjači bol“, saopštila sam joj što sam nežnije mogla. „Ali sigurna sam da je najgori šok. Od sada pa nadalje, neće ih biti mnogo.“ U trenutku nisam bila sigurna da li me je uopšte čula, budući da se cviljenje nije prekinulo. Zatim se bacila u stranu, obujmivši me rukama oko struka, i zarila lice u moje krilo, dok su se njen bol i trauma ponovo izlivali u glasne jecaje. Nisam je mazila po ramenima niti gladila po kosi - s vremenom će te pokrete zamrzeti zbog Baštovana - ali sam spustila ruku na njenu vrelu kožu, da zna da sam tu.

„Jesu li slike hodnika još tu?“, iznenada pita, a agenti se stresaju od načina na koji to izgovara. Edison joj dodaje gomilu, pesnica stisnutih na butinama dok posmatra kako ih pretura. Izvlači fotografiju, za trenutak se zagleda u nju, zatim je polaže na sto,


licem nagore kako bi agenti mogli da je vide. „Bela čirikava.“ Prstima prati oštro razgraničenje između crnih i belih površina na krilima. „Nazvao ju je Džohana.“ Viktor trepnu u čudu. „Džohana?“ „Nije mi poznato da li je postojao neki sistem po kojem je birao imena. Pretpostavljam da ih je tražio u nekom spisku dok ne bi pronašao nešto što mu se u tom trenutku dopada. Mislim, iz aviona se vidi da njoj to ime ni pod razno nije pristajalo, ali šta da se radi.“ Viktor se s mukom primorava da prouči krila u staklu. U pravu je, devojka je bila sićušna, mada je u takvom položaju teško proceniti pravu visinu. „Šta je bilo s njom?“ „Bila je, kako da kažem… nestabilna. Sve je bilo dobro dok je odjednom ne bi spopale nagle promene raspoloženja, koje bi izazvale buru u čitavoj Bašti. Onda je Lajonet umrla, a Baštovan je doveo novu.“ Viktor se nakašlje, pošto ona ne nastavlja. „Šta joj se desilo?“ ponavlja pitanje, a Inara uzdiše. „Zidovi su se spustili kako bi Baštovan mogao da odvede novu devojku na tetoviranje, ali Džohana je nekako uspela da ostane u Bašti. Kad su se zidovi podigli, pronašli smo je u jezeru.“ U jednom potezu zgrabi fotografiju, okrete je licem nadole i tresnu je o metalnu površinu stola. „Toliko o smrtnom grehu.“ Privukavši drugu gomilu fotografija ispred sebe, Viktor u tišini prebira po njima dok ne pronađe onu koju je tražio. Na njoj je mladić, verovatno malo stariji nego što izgleda, tamnosmeđe, bezmalo crne kose, umetnički razbarušene. Svetlozelene oči se oštro ističu na uskom, bledom licu. Zgodan momak, čak i na ovako mutnoj slici; ako je suditi po izgledu, ne bi se bunio da ga Holi dovede kući da ga on upozna. Treba da vrati razgovor na tog dečka. Ne odmah. Samo još malo. Nije siguran da li je to za njegovo ili za njeno dobro. „Kad te je Baštovan video na drvetu…“ „Šta s tim?“ „Rekla si da je došao da razgovara s tobom pored kreveta nepoznate devojke; jel’ to bila prva posle Džohane?“


Nije to osmeh, više nešto kao grimasa kojom potvrđuje njegovu izjavu. „Nije. Druga.“ Čeka još malo. „A kako je nju na kraju nazvao?“ Zatvara oči. „Nikako.“ „Zašto njoj ne bi…“ „Loš momenat. Ponekad se sve svede samo na to.“

Imala je kožu poput abonosa, koja je na golubijesivoj posteljini delovala gotovo plava, s glatko obrijanom glavom i crtama lica kakve bi se mogle videti na zidovima egipatskih grobnica. U vreme posle Lajonetine smrti, očajnički mi je bilo potrebno da nešto radim - bilo šta - ali za razliku od Blis i Lajonet, nisam imala ni smisla ni želje da nešto stvaram. Čitala sam, i to mnogo, ali sama nisam stvarala ništa. Blis bi se zadubila u svoju glinu; zatrpavala je rernu figuricama, od kojih bi barem polovinu kasnije uništila u napadima besa, ali ja nisam imala taj ventil - ni stvaranje ni uništavanje. Međutim, tri dana kasnije, Baštovan je doveo novu devojku, a više nije bilo Lajonet da je milosrdno uvede u novi život. Nijedna od ostalih devojaka nije htela ni da joj se približi dok se ne ustali. To me je nateralo da se zapitam koliko li je dugo Lajonet radila svoj posao kad više niko nije ni razmišljao o tome. Posle Džohaninog samoubistva, mučila me je sumnja da sam ja odgovorna za njenu odluku, ako se uopšte može govoriti o nekakvoj odgovornosti. Da sam imala više takta kad sam joj predstavljala našu situaciju, da sam pokazala više saosećanja, da sam je tešila, možda bi imala snage da sačuva tračak one nade o kojoj joj je mama govorila. A možda i ne bi. Možda je prevagnuo taj prvi pogled na Baštu, trenutak kad je Bašta postala njena stvarnost. A više nisam mogla da je pitam. Tako sam se zalepila za novu devojku. Bila sam strpljivija nego ikad i trudila sam se da one oštrije komentare zadržim za sebe. S obzirom na to koliko je često plakala, trebalo mi je više strpljenja


nego što sam mislila da imam. Blis mi je ponekad priskakala u pomoć. Ne svojim prisustvom - to bi bilo vrlo loša zamisao - već tako što bi poslala Evitu da bude draga i iskrena i u svakom pogledu bolja osoba nego što bih ja ikad mogla da budem. Dan posle treće seanse tetoviranja, ostala sam s novom devojkom celo veče, sve dok njena večera začinjena pilulama za spavanje nije počela da deluje. To je obično bio znak da mogu da se povučem, ali sam videla nešto što sam želela da ispitam, a da je pri tom ne uznemirim, što je značilo da moram da sačekam dok čvrsto ne zaspi. Čak i kad su me njeno duboko, ravnomerno disanje i opušteno telo uverili da je utonula u san, pustila sam da lekovi još malo deluju. Otprilike sat vremena kasnije, odložila sam knjigu i okrenula je na stomak. Obično je spavala na leđima, ali su je sveže tetovaže naterale da legne na bok i tako smanji pritisak na osetljiva mesta. U knjizi o leptirima iz naše biblioteke - na čijim su marginama Lajonetinim rukopisom bila ispisana imena i mesta koja zauzimaju na hodnicima - saznala sam da je Baštovan za nju izabrao zoricu, pretežno belog leptira s narandžastim mrljama pri vrhu gornjih krila. Iz nekog razloga mu se dopadalo da devojke tamne kože tetovira belom i nijansama bledožute boje. Pretpostavljam da se bojao da se tamnije boje neće tako jasno videti. Dotad je na novoj devojci završio narandžaste delove i prešao na bele, ah nešto tu nije bilo kako treba. Sad kad sam mogla da se nagnem nad nju i da, ne uznemiravajući je, izbliza pogledam njena leđa, primetila sam novonastalu nadutost, ljuspast otok ispod mastila i velike plikove koji su poiskakali na beloj površini. Narandžasta krila su bila u gotovo podjednako lošem stanju. Čak i na crnim linijama i venama, dalje prema kičmi, presijavale su se blistave kapljice. Izvadila sam jednu od svojih minđuša - Baštovan mi ih nikad nije oduzeo - i pomoću nje probušila jedan manji plik. Iz rupice je iscurela prozirna tečnost, ali kad sam nežno pritisla, izašla je i neka mlečnobela masa. Oprala sam minđušu u lavabou i vratila je u uvo dok sam pokušavala da smislim šta da radim. Nisam mogla pouzdano da znam da li je imala reakciju na boju ili na igle, ali neke alergijske


reakcije je u svakom slučaju bilo. Nije bila opasna po život, kao što ume da bude, na primer, alergija na kikiriki, ali nije dozvoljavala da koža zaraste. Infekcija može da ubije jednako kao i histaminska reakcija, ili nam je bar tako Lorejn objasnila u jednoj od retkih prilika kad je bila prijateljski raspoložena. Doduše, u tom trenutku je kopala po Blisinim stopalima, vadeći joj trnje i iverje, što je ovu bolelo, pa je verovatno i to doprinelo Lorejninom dobrom raspoloženju. U nedostatku bolje ideje, vratila sam se devojci i pokušala da utvrdim kakva je reakcija na svakoj od različito obojenih površina. Pregledala sam narandžastu i polovinu bele površine, kad sam osetila neku promenu. Iza mene je stajao Baštovan. Naslonjen na dovratak, zadenuo je palčeve za džepove svojih ispeglanih pantalona. Po Bašti su se gasila svetla, jer su devojke odlazile na spavanje, strepeći da li će te noći morati da zabavljaju svog tamničara. Nikad nije posećivao Lajonet dok se bavila novom devojkom, ali opet, to je bila Lajonet. „Deluješ zabrinuto“, primetio je umesto pozdrava. Pokazala sam na devojčina leđa. „Neće se oporaviti.“ Zakoračivši u sobu, otkopčao je manžetne i sve do lakata zavrnuo rukave tamnozelene košulje. Ta boja mu je isticala oči. Nežno joj je spustio ruku na leđa, otkrivši isto što i ja; izraz zabrinutosti polako se pretvorio u duboku žalost. „Svako reaguje različito na tetovažu.“ Trebalo je da osetim tugu, ili bes, ili zbunjenost. Ali ja sam bila samo otupela. „Šta radiš s devojkama koje nikad ne dobiju cela krila?“ Tiho sam pitala. Uputio mi je kratak, zamišljen pogled; pomislila sam da mu verovatno niko pre mene nije postavio to pitanje. „Pobrinem se da budu propisno sahranjene na imanju.“


Edison reži i poseže za svojom beležnicom. „Jel’ rekao gde na imanju?“ „Nije, ali mislim da to mesto gleda na reku. Ponekad bi u Baštu došao blatnjavih cipela, zamišljen; Blis bi donosio rečno kamenje da od njega napravi neku figuru. Ali ja s drveta ništa nisam mogla da vidim.“ Smotavši foliju u loptu, gađa njome staklo. „Odvedite tim do obale reke, tražite grobove.“ „Ništa te ne bi koštalo da ih lepo zamoliš.“ „Dajem im zadatak, ne tražim uslugu“, uzvraća kroz stisnute zube. Inara sleže ramenima. „Džulijan je uvek govorio ’molim te’. I Rebeka, čak i kad nas je raspoređivala po sali. Valjda sam zato i volela da radim za Džulijana. Mesto je bilo vrlo prijatno i pristojno.“ Bolje da ga je ošamarila. Viktor primećuje kako se od kragne na košulji njegovog partnera naviše ka ušima razliva gnevno crvenilo i okreće pogled da se ne bi nasmejao. Ili bar da Edison to ne bi video. „Jesu li na tom mestu samo devojke koje su umrle pre nego što im je završio krila?“, brže-bolje nastavlja ispitivanje. „Nisu. Ako bi umrle usled nečeg što im je pokvarilo krila, nije ih izlagao u holu. Ejveri je nekoliko devojaka oterao pod zemlju tako što ih je bičevao toliko jako da su im preko krila ostali ožiljci.“ Nesvesno dodiruje svoj vrat. „Žizel.“ „Ali nismo tu stali s razgovorom, jel’ tako?“ „Jeste, ali ti to i sam znaš.“ „Znam, samo hoću da čujem ostatak“, odgovara joj isto onako kao što bi odgovorio nekoj od svojih devojčica. Ona samo podiže obrvu.

Baš kao Lajonet, i ja sam obično iz ambulante pozajmljivala hoklicu koju sam držala kraj devojčinog kreveta. Ako bih sela na krevet, ona ne bi imala dovoljno mesta. Ovako sam joj ostavljala malo prostora


koji je bio samo njen. Baštovan nije na taj način poštovao nečiji prostor. Seo je i naslonio glavu na uzglavlje, smestivši devojčinu glavu u svoje krilo kako bi mogao da provlači rukom preko njene obrijane glave. Koliko znam, nikad nije posećivao devojke u njihovim sobama dok tetovaža ne bi bila sasvim gotova, dok ih ne bi silovao prvi put. Na kraju krajeva, tako su postajale njegove. Ali s druge strane, tada nije došao da vidi novu devojku. Svratio je da razgovara sa mnom. I nije mu se nimalo žurilo da to obavi. Povukla sam noge ispod sebe, sela u turski sed na uzanu hoklicu i otvorila knjigu na krilu. Čitala sam da zaglušim tišinu sve dok se nije protegao i polako mi zaklopio knjigu. Tad sam mu posvetila pažnju. „Koliko već dugo posmatraš moju porodicu?“ „Još otkad su mi krila bila gotova.“ „ Ali nisi ništa pomenula.“ „Ni tebi, niti bilo kom drugom.“ Čak ni Lajonet ni Blis, mada sam bila u iskušenju. Nisam sigurna zašto. Možda je bilo jednostavnije da za nas ostane samo otmičar. Ako bi se u sve to umešala porodica, delovalo bi kao… kao još veće zlo. A sama pomisao na to da bi zlo moglo biti veće bila je dovoljno strašna. „I šta misliš kad nas vidiš?“ „Mislim da ti je žena bolesna.“ Nikad ga nisam lagala: istina je bila jedna od retkih stvari koju nije mogao da mi oduzme. „Mislim da se plaši Ejverija, a neće to da pokaže, a mlađeg obožava. Mislim da joj te šetnje s tobom mnogo znače, jer jedino tad ima tvoju nepodeljenu pažnju.“ „I sve to na osnovu pogleda s drveta?“ Hvala bogu, izgleda da ga je moje zapažanje uveseljavalo. Udobnije je namestio glavu uz dasku i savio ruku da mu posluži kao jastuk. „Jesam li u pravu?“ „Jesi.“ Pogledao je u devojku na svom krilu, a onda ponovo u mene. „Godinama se bori sa srčanim oboljenjem. Nije dovoljno ugrožena da bi se kvalifikovala za transplantaciju, ali joj znatno umanjuje kvalitet života.“


Znači i njegova žena je neka vrsta leptira. „To je pod jedan.“ „I zaista obožava našeg mlađeg sina. Mnogo je ponosna na njega. Ima sjajne ocene, uvek je učtiv i pravo je uživanje slušati ga kad sedne za klavir ili uzme violinu.“ „To je pod dva.“ „Između Bašte, mog posla i njenih sopstvenih dobrotvornih aktivnosti i planiranja, naši se rasporedi retko podudaraju. Oboje se trudimo da ostavimo vreme za naše popodnevne šetnje, osim ako nismo van grada. Prijaju njenom srcu.“ „To je pod tri.“ Ostalo je samo ono najgore, nešto što nijedan roditelj ne želi da prizna. I nije priznao. Ostalo je neizgovoreno, a u njegovom ćutanju se naslućivala istina. „Obraćaš mnogo pažnje na sve što te okružuje, jelda, Majo? Na ljude, ponašanja, na događaje. U svemu pronalaziš više značenja nego drugi.“ „Istina je, obraćam pažnju“, složila sam se. „Nisam sigurna da pronalazim više značenja.“ „Posmatrala si šetnju u stakleniku i izvukla si toliko zaključaka.“ „Nisam ja ništa ’izvukla’. Samo sam primetila govor tela.“ Govor tela mi je otkrio da je moj komšija pedofil, mnogo pre nego što me je prvi put dodirnuo, odnosno zatražio da ja dodirujem njega. Videlo se to po načinu na koji me je gledao, na koji je gledao ostalu decu u komšiluku, izbijalo je iz pozleđenih pogleda dece koja su živela s njim. Bila sam spremna na njegove pokušaje, jer sam znala da će do njih doći. Govor tela me je upozorio na lika koji je kosio bakin travnjak, na decu u školi koja su imala običaj da te prebiju samo zato što im se može. Govor tela je upozoravao bolje od alarma. A ovog puta mi je taj isti govor tela otkrio da je on, koliko god se trudio da deluje opušteno, napet ko struna. „Znaš da nemam nameru nikom da pričam o tome.“ To je bilo to. Nije se oslobodio sve napetosti iz tela, ali se ipak opustio. Osim kad bi ga savladala požuda, bio je izuzetno suzdržan čovek.


„Mi ne znamo za njih… a ni oni za nas, je li tako?“ „Ne znaju“, prošaputao je. „Neke stvari…“ Nikad nije dovršio tu misao, barem ne naglas. „Nikad ne bih namerno povredio Elenor.“ Nisam znala njegovo ime, ali sam zato saznala ženino. „A tvoj sin?“ „Dezmond!“ Za trenutak je delovao iskreno iznenađeno, a onda je odmahnuo glavom. „Dezmond je potpuno drugačiji od Ejverija.“ Još tad sam pomislila „hvala bogu“. Podigao je devojčinu glavu s krila i sišao s kreveta, pružajući mi ruku. „Hteo bih nešto da te pitam, ako smem.“ Nije mi bilo jasno zašto je to pitanje iziskivalo da se pokrenem, ali sam poslušno ustala i, spustivši knjigu na hoklicu, prihvatila njegovu ruku. Devojka se neće probuditi do jutra, tako da nisam morala sve vreme da budem kraj nje. Proveo me je kroz holove, usput odsutno dodirujući svaku popunjenu vitrinu. Da sam bila pametna, mogla sam da ga pitam za njihova imena i on bi mi ih rekao. Sva do jednog. Znao je i pamtio svaku svoju leptiricu. Ali ja nisam želela da znam. Mislila sam da me vodi u moju sobu, ali je on u poslednjem trenutku skrenuo i poveo me u pećinu iza vodopada. Osim mesečine koja se probijala kroz stakleni krov i prelamala kroz vodenu zavesu, kamena prostorija je bila u potpunom mraku. A da, svetlela je i crvena lampica na kameri. Stajali smo u tami i ćutali, slušajući kako vodopad udara u potok i ukrasno kamenje. Pija je, nakon godinu dana u Bašti, imala teoriju da na dnu jezera postoje cevi koje održavaju određen nivo vode tako što je sprovode do jezerceta na vrhu litice iz kojeg se izliva vodopad. Verovatno je bila u pravu. Budući da nisam umela da plivam, nikad nisam pokušala da zaronim na dno jezera i sama se uverim u to. Pija je volela u sve da zaviri i sazna kako funkcioniše. Kad su se zidovi podigli i otkrili Džohanu u staklenoj vitrini, Pija je otišla do jezera i obavestila nas da su duž ivica postavljeni senzori. „Pitao sam se šta te toliko privlači ovom mestu“, oglasio se posle izvesnog vremena. „Vrh litice još i mogu da razumem. Otvoren, slobodan prostor, visina ti daje osećaj sigurnosti. Ali ovo mesto… šta je to što ti ova pećina pruža?“


Mogućnost da kažem šta god hoću i da me boli uvo za posledice, jer je šum vodopada dovoljno jak da nadjača sve što bi mikrofoni mogli da zabeleže. Ali on je želeo nešto intimnije, tražio je ono značenje koje sam ja, po njegovom mišljenju, svemu pridavala. Trebalo mi je dva-tri minuta da smislim odgovor kakav je očekivao, nešto što nije suviše daleko do istine. „Ovde nema iluzija“, naposletku sam objasnila. „Nije raskošno i zeleno, ništa ne raste i ne čeka da umre i istruli. Samo kamen i voda.“ Tu sam sedela s devojkama - lice u lice, koleno do kolena - i obično nam nije bilo teško da se pretvaramo kako leptirice ne postoje. Ulizice su imale krila oko očiju kao da nose karnevalske maske, ali je u izmaglici pećine čak i to moglo da prođe kao igra senki. Pustile bismo kosu, naslonile se leđima ha stene i jebene leptirice bi nestale. Na nekoliko trenutaka. Tako da je na kraju krajeva ipak bilo nekakve iluzije, ali je to bila naša maštarija, a ne neka fantazija koju je on napravio za nas. Pustio mi je ruku i počeo da izvlači ukosnice koje su mi pridržavale kosu skupljenu u krunu od pletenica, sve dok mi se nije u talasima rasula niz leđa, skoro do kukova, i zaklonila krila. To je bilo jedino što nikad nije radio, osim ako nije želeo da nas češlja. Ali ovog puta ju je samo pustio da leprša oko mene i gurnuo ukosnice u džep. „Drugačija si od ostalih“, napokon je prekinuo ćutanje. To nije sasvim tačno. Imala sam temperament kao Blis, samo nisam dozvoljavala da prevlada. Osećala sam nestrpljenje poput Lajonet, ali sam se trudila da ga podelim sa ostalima. Čitala sam kao Zara, trčala kao Glenis, plesala kao Ravena i plela kosu kao Hejli. U sebi sam imala od svake ponešto, osim Evitine dražesne prostodušnosti. Jedino što me je istinski razlikovalo od drugih bilo je odsustvo suza. Samo ja nikad nisam plakala. Nikad nisam mogla. Jebeni ringišpil. „Dodaješ knjige na listu, ali nikad ništa glasno ne tražiš. Pomažeš drugima, slušaš ih i smiruješ. Čuvaš tajne - navodno i moje - ali


svoje ne odaješ nikome.“ „Moje tajne su stari prijatelji; osećala bih se kao izdajnik ako bih ih sada napustila.“ Njegov dubok kikot odjekivao je prostorijom dok ga nije progutao šum vodopada. „Ne tražim da ih deliš, Majo; tvoj raniji život pripada samo tebi.“

Upućuje Edisonu značajan pogled, a Viktor ne uspeva da se suzdrži od smeha. „Nemam nameru da se izvinjavam“, bez uvijanja joj saopštava mlađi agent. „Ovo je moj posao i mi moramo da saznamo istinu kako bismo prikupili dovoljno dokaza protiv njega. Doktori su ubeđeni da će preživeti, tako da ćemo moći da ga izvedemo na sud.“ „Šteta.“ „Suđenje znači da će pravda biti zadovoljena.“ „U izvesnom smislu hoće.“ „U kakvom smislu? To je…“ „Hoće li ta tvoja ’pravda promeniti ono što je učinio? Patnje kroz koje smo prošle? Hoće li oživeti devojke iz vitrina?“ „Neće, ali će ga sprečiti da to ponovo uradi.“ „Isto bi se postiglo i njegovom smrću, samo bez senzacija i zavlačenja ruke u džepove poreskih obveznika“ „Da se vratimo vodopadu“, objavljuje Viktor, pokušavajući da nadglasa Edisonove proteste. „Baš moraš da nam pokvariš zabavu“, mrmlja devojka.

„Ispuniću ti jednu želju, Majo. Samo reci koju.“ Iz očiju mu je izbijalo izazivanje koje je u glasu pokušao da sakrije. Očekivao je da tražim nešto nemoguće, recimo slobodu. Ili


možda da budem kao Lorejn, da tražim nešto što će mi omogućiti da izađem iz Bašte, ali da nikad ne postanem stvarno slobodna. Samo, ni ja nisam od juče. Kao što sam bacila telefonske brojeve napisane iz najbolje namere, tako nisam upala u zamku da tražim nešto što sasvim sigurno nisam mogla da dobijem. „Može li ova kamera da se isključi, a da umesto nje ne postaviš drugu?“ izgovorila sam kao iz puške, posmatrajući njegov preneražen izraz. „Bez kamera, bez mikrofona?“ „I to je to?“ „Bilo bi lepo da imamo neki istinski privatan prostor“, objasnila sam, sležući ramenima. Puštena kosa mi je stvarala neobičan osećaj. „Možeš da nas vidiš na svim ostalim mestima, čak i u toaletu ako ti je baš stalo. Jedan jedini kutak bez kamera delovao bi blagotvorno. Kao neka vežba za poboljšanje mentalnog zdravlja.“ Dugo me je posmatrao pre nego što je odgovorio. „Nešto za opšte dobro.“ „Tako je.“ „Ja ti kažem da mi tražiš bilo šta, a ti hoćeš nešto što svima donosi dobrobit.“ „Donosi i meni.“ Nasmejao se, privukao me na grudi i poljubio, gamižući rukama ka mom vratu i traci koja je držala haljinu. I dok me je polagao na vlažno stenje, ja sam zatvorila oči i pustila da mi misli odlutaju do Anabel Li i njenog groba u kraljevstvu kraj mora. Samo, meni nebeski anđeli nikad neće zavideti.[ 5]

Prosto je zapanjujuće na koliko pitanja može da odgovori, a da u stvari uopšte ne da odgovor na ono koje joj je postavljeno. Viktor, protivno svojim ubeđenjima, pomišlja kako bi voleo da je ovog trenutka stavi da svedoči, pa da gleda kako se advokati obe strane hvataju za glavu i čupaju kosu od očajanja. Čak i kad deluje kao da im izlazi u susret, njeni odgovori gotovo uvek nekako skrenu u


nepoznatom pravcu, pružajući im određene podatke, ali nikad ne odajući suštinu. Pitaj je za momka i ona će početi o njemu, ili će bar tako delovati, a onda će na volšeban način završiti na potpuno drugoj temi, dok će momak ostati tek okrznut pogledom. O da, advokati bi poludeli kad bi ona svedočila. Odagnavši misao, iz gomile izvlači fotografiju dečka i spušta je pred nju. Ona u prvom trenutku okreće glavu, lutajući pogledom po ogledalu, podu, po svojim izranjavljenim i opečenim rukama, sve dok joj u jednom trenutku telom ne prođe uzdah i ne prisili pogled da se zaustavi na fotografiji. Pažljivo je hvata za ivicu i podiže, proučavajući neizoštren uvećan portret sa vozačke dozvole. Sjajni papir joj podrhtava u ruci, ali to niko ne pominje. „Vremenom se navikneš na život u Bašti“, primećuje zamišljeno. „Čak se i dolazak nove devojke očekuje kad neka druga umre. A onda se, iznenada, sve promeni.“ „Kad?“ „Pre nešto manje od šest meseci. Nekoliko dana posle Evitine smrti.“

Možda se sve promenilo zbog toga što je Evita spadala u one osobe koje nisi mogao da ne voliš. Ili se sve dešavalo zato što je njena smrt bila nesrećan slučaj, na koji nas ništa nije moglo pripremiti. Može biti i da je razlog ležao u Baštovanovoj neskrivenoj reakciji. Sta god da je bio uzrok, u Baštu se posle Evitinog stradanja uvukao zadah očaja. Većina devojaka se držala relativne sigurnosti svojih soba i Lorejn je morala da raznosi obroke, zbog čega je pizdela. Naravno, i ona je bila u istom raspoloženju kao i mi, samo iz drugog razloga. Mi smo žalile za Evitom. Ona je žalila što je još jednu vitrinu zauzela neka druga leptirica, a ne ona. Umobolna gadura. Tokom noći sam izašla iz sobe, jer nisam više mogla da podnesem svoja četiri zida i tišinu. Vikend se nije približavao, tako


da nisam morala da vodim računa o baštovanima, niti o zidovima koji bi mogli da se spuste. Na celom svetu nije postojao ni jedan jedini razlog da ne provedem noć lutajući naokolo. Ponekad je iluzija slobode i mogućnosti izbora bila bolnija od samog zatočeništva. Baštovan je uvek mogao da me nađe ako hoće, ali on je bio s nekom drugom. Noću je u Bašti uglavnom vladala tišina. Prirodno, čuli su se vodopad i penušanje potoka, zujanje mašina i strujanje vazduha, tu i tamo čak i prigušeni jecaji devojaka, ali u poređenju sa žamorom u toku dana, bilo je neuporedivo mirnije. Opremljena knjigom i lampom za čitanje, popela sam se na liticu i sela na jednu od većih stena. Zvala sam je svojim solarijumom. Blis ju je zvala Stenom ponosa[ 6]: smejala se kad sam je čikala da pronađe lava koji bi visio na njoj. Napravila ga je od polimerske gline, a kad sam konačno uspela da dođem do daha od smeha, ona mi ga je poklonila. Živeo je na polici iznad mog kreveta, zajedno sa ostalim meni dragocenim sitnicama. Valjda je još tamo, ili je barem bio dok… Blis mi se oko ponoći pridružila na litici, dobacivši mi figuricu. Tek sam pod svetlom lampe otkrila da predstavlja sklupčanog zmaja. Bio je tamnoplav, ogromnih crnih očiju, s glavom oborenom na ramena i ivicom čeone kosti tako oblikovanom da je siromah izgledao žalosno da žalosnije ne može biti. „Što je tako tužan?“ Samo je zurila u mene. Tako znači. Zmajev dom je bio odmah do Simbe. I dok je lav bio samo šala, zmaj je za mene imao posebno značenje. Ali tog dana je bio nov i tužan, a Blis je bila besna i tužna, pa sam ga samo spustila na koleno i vratila se Antigoni, čekajući da ona smogne snage da nešto kaže.


„Ako je moja soba ostala čitava, mislite da ima šanse da mi vrate moje figurice? I origami menažeriju? I… u stvari sve.“ „Možemo da pitamo“, ograđuje se Viktor. „Otkud Antigona?“, pita Edison. „Uvek sam mislila da je super lik. Snažna je, i hrabra, i preduzimljiva, emotivno manipulativna samo do određenog nivoa, a i umire, ali pod sopstvenim uslovima. Kad je osude da do smrti provodi dane u grobnici, ona kaže ’ma zajebi to, bolje da se obesim’. A tu je i njen verenik, koji je voli toliko da na njenoj sahrani načisto odlepi i pokuša da ubije sopstvenog oca. Onda i on umire, kako bi drukčije, jer, mislim, ipak je to grčka tragedija, a ti Grci i Šekspir obožavaju da ubijaju ljude. Odlična lekcija. Svi umiru.“ Spušta sliku na sto i rukom prekriva momkovo lice. Viktor nije siguran da je uopšte svesna svog gesta. „Ali bih možda izabrala nešto drugo da sam znala da će mi se Blis pridružiti.“ „Jel?“ „Činilo se da je moje čitanje inspiriše.“

Koračala je oko mene dok sam ja čitala, kidajući lišće s biljaka i cepkajući ga u hodu, tako da sam uskoro po masakriranom zelenilu na stenama mogla da pratim koliko je krugova obišla. Režala je i psovala pri svakom koraku, tako da se nisam trudila da podignem pogled sve dok nije zaćutala. Stajala je na samoj ivici veštačke litice, s nožnim prstima presavijenim preko ruba stene i rukama široko razmaknutim iza tela. Svetla koža joj se belasala na mesečini kroz proreze na crnoj haljini koja joj je dopirala do kolena. „Mogla bih da skočim“, šapnula je. „Ali nećeš.“ „Mogla bih“ insistirala je, a ja sam odmahnula glavom. „ Ali nećeš“ „Hoću!“ „Ne, nećeš.“


„A što da ne?“ izazivala je, okrenuvši se ka meni s pesnicama stisnutim na bokovima. „Zato što nisi sigurna da ćeš poginuti, a možda se ne bi ni dovoljno ozbiljno povredila da bi te on dokrajčio. Nije to neki pad.“ „Evita je pala i s manje visine.“ „Evita je zveknula glavom u granu i slomila vrat. Nisi ti te sreće, kao ni ja; kad bi probala, sigurno bi zajebala stvar i završila s par modrica.“ „Jebem mu mater i ko ga stvori!“ Skljokavši se kraj mene, zarila je lice u ruke i zajecala. Blis je bila tamo tri meseca duže nego ja. Dvadeset i jedan mesec. „Zašto nema boljeg rešenja?“ „Džohana se udavila. Misliš da je to manje bolno od pada s neizvesnim ishodom?“ „Pija kaže da to ne bi uspelo. Stavio je senzore na obalu; ako voda poraste, oni šalju alarm, pa on može na kamerama da proveri šta se dešava. Kaže da se vidi kako najbliže kamere fokusiraju svakog ko se kupa u jezeru.“ „Ako bi sačekala da on ode od kuće ili, još bolje, da ode na put, imala bi verovatno dovoljno vremena da se udaviš, ako baš želiš.“ „Ne želim“, uzdahnula je, uspravivši se da rubom haljine obriše suze. „Ne želim da umrem.“ „Svi umiru.“ „Onda ne želim uskoro da umrem“, brecnula se. „Što onda da skačeš?“ „Ti nemaš ni trunke saosećanja.“ To nije bilo sasvim tačno i ona je to znala, ali nije bilo ni mnogo daleko od istine. Zatvorila sam knjigu i isključila lampu, spustivši ih na zemlju zajedno s tužnim malim zmajem, okrenula se na stomak i legla pored nje. „Nekad mi je tako muka od ovog mesta“, šaputala je. Iako nismo bile u pećini - jedinom mestu gde smo mogle da vodimo privatne razgovore - izgovorila je to dovoljno tiho da mikrofoni nisu mogli da pokupe njene reči. Niko od nas nije znao da li Baštovan ima običaj da pregleda stare snimke, da li možemo na miru da razgovaramo čak i kad znamo da ne sedi ispred monitora.


„Svima je.“ „Zašto onda ne mogu da, kao ti, izvučem najviše što se može iz ove situacije?“ „Imala si srećan dom?“ „Jesam.“ „Eto, zato ne možeš.“ Bila sam srećna u potkrovlju koje je vremenom postalo moj dom, ali sam pre toga proživela užasne trenutke, prema tome, videla sam grozote i pre nego što sam došla ovde. A Blis nije, ili bar ni približno tako strašne. Imala je suviše toga dobrog da poredi sa sadašnjim životom. „Pričaj mi o nečemu od pre.“ „Znaš da to neću.“ „Ne mora da bude ništa lično. Samo… nešto.“ „Neki moj komšija je gajio travu na krovu“, počela sam posle nekoliko trenutaka. „Kad sam se doselila tamo, zauzimala je samo jedan ćošak, ali kako je vreme prolazilo a niko ga nije prijavio, proširila se toliko da je prekrila pola krova. Neki klinci sa nižih spratova su se tu igrali žmurke. Međutim, neko ga je otkucao policiji i on ih je video kako dolaze, uspaničio se i sve zapalio. Čitavih nedelju dana smo svi bili pomalo naduvani i morali smo po više puta da operemo svu svoju odeću da se ne bi osećala.“ Blis je odmahnula glavom. „Ne mogu ni da zamislim.“ „To nije loše.“ „Zaboravljam stvari od pre“, priznala je. „Malopre sam pokušavala da se setim svoje adrese i nisam bila sigurna je li bila ulica ili bulevar ili avenija ili koji đavo. Još se nisam setila. Jedannula-devet-dva-devet Pedeset osma severna… nešto.“ I u tome je bila cela frka. Pomerila sam se kako bih mogla da spustim svoju ruku na njenu, jer nisam imala šta da joj kažem. „Svako jutro kad se probudim i svako veče pre spavanja ponavljam u sebi svoje ime, imena svojih roditelja i braće. Podsećam se na to kako su izgledali.“ Videla sam njenu porodicu - kolekciju glinenih figura. Napravila ih je toliko da nije bilo nikakvog razloga baš toj grupi pridavati neki poseban značaj, osim ako ne biste primetili da im se neki delovi


presijavaju, uglačani njenim prstima, ili da su postavljeni tako da budu prvi i poslednji prizor koji će u toku dana ugledati. Možda je Baštovan bio u pravu - možda ja svemu pridajem posebno značenje. „Šta će se desiti ako to nije dovoljno?“ „Nastavi da se preslišavaš. Samo nemoj da prestaješ i to će biti sasvim dovoljno.“ Nikad nisam zapamtila svoju adresu u Njujorku. Kad je trebalo da je napišem na nekom obrascu, uvek bih pitala neku od devojaka i one su mi se uvek smejale, ali me nikad nisu naterale da je zapamtim. Nikad nisam promenila svoju lažnu vozačku dozvolu, jer nisam znala da li će izdržati ozbiljnu proveru. Šta ako nekoj šalteruši padne na pamet da prekontroliše podatke, umesto da ih samo letimično pogleda? Ali sam se zato dobro sećala Sofije, pozamašne i ocvale nakon što se oslobodila zavisnosti, zlatnoriđe Vitnine kose, Houp i njenog smeha, toliko drugačijeg od Džesikinog nervoznog kikotanja. Pamtila sam Noeminu fantastičnu građu, nasleđenu od oca iz plemena Crna stopa i majke Čiroki Indijanke, Amberinu svetlu odeću sa šarama koje se nikako nisu slagale, a ipak su se nekako uklapale jer ih je ona toliko volela. Još uvek sam mogla da prizovem svetlost koja bi obasjala sobu kad bi se Ketrin u retkim prilikama nasmešila. Nisam se namerno podsećala njih, nisam se naprezala da ih sačuvam od zaborava jer su već bile neizbrisivo urezane u mom sećanju. Baš kao što bih rado zaboravila lica svojih roditelja, bakine kombinezone od lateksa, gotovo sve ljude koje sam poznavala pre Njujorka. Ali i njih sam se sećala kao i, doduše pomalo maglovito, svih onih tetaka i stričeva i rođaka, trčanja unaokolo dok smo se igrali raznih komplikovanih igara koje nisam razumela, čak i poziranja za fotografije koje kasnije nikad ne bih dobila. Prosto sam pamtila događaje, pamtila sam ljude. Čak i kad bih više volela da ih zaboravim. Oslonivši se na laktove, obe smo istovremeno ustale u trenutku kad su se vrata otvorila i svetlost baterijske lampe skliznula do udaljenog kraja Bašte.


„Koji je ovo đavo?“, prošaputala je Blis, a ja sam nemim klimanjem potvrdila da sam podjednako zbunjena. Baštovan je bio u Danelinoj sobi, tobože tešeći je, jer je ona žmurila u Evitinoj poslednjoj igri žmurke, a u stvari tražeći utehu za sebe. Čak i ako je odlazio, ne bi koristio lampu - nikad mu nije bila potrebna. Ne bi trebalo da bude ni Ejveri, jer mu je pristup Bašti bio zabranjen na još dve nedelje zato što je Piji polomio ruku, nit Lorejn, koja je u ovo doba noći obično spavala, ili se barem plačući uspavljivala. U ambulanti je postojalo dugme za zvonce koje se oglašavalo u njenoj sobi i kuhinji u slučaju da nekom zatreba medicinska pomoć. Figura je bila obučena skroz u crno, što možda i ne bi bila loša zamisao, da u jednom trenutku nije kročila na belu peščanu stazu. Kretala se oprezno, krug svetlosti uvek ispred nje da osvetli sledeći korak, ali smo po držanju mogle da primetimo da se stalno osvrće okolo. Nikad nisam razmišljala o tome zašto sam nezvanog gosta odmah okarakterisala kao muškarca. Možda zbog hoda. Ili zbog neviđeno glupe ideje da koristi baterijsku lampu kad pokušava da se neopaženo ušunja. U nekom trenutku sam shvatila da zapravo znam ko bi to mogao biti, ali sam Baštovanu obećala da nikom neću reći. Mada obećanje dato serijskom ubici ne bi trebalo da ima neku težinu, ali svejedno. Gotovo nikad nisam davala obećanja, baš zbog toga što bih se uvek osećala obaveznom da ih ispunim. Ali šta je kog đavola Baštovanov mlađi sin tražio u unutrašnjoj bašti? I šta je to značilo za nas, ako je uopšte imalo nekog značaja? Odgovor na prvo pitanje se sam nametao - dečak se ušunjao u baštu iz istog razloga zbog kog sam se ja gotovo svakog popodneva pela na drvo da bacim pogled na stvarni svet van staklenog kaveza. Drugo pitanje, međutim… Neke devojke bi mogle stradati ako napravimo pogrešan korak. Ako bi se zadržao samo u vrtu, to bi bilo u redu - privatan vrt, šta je tu čudno? - ali ako bi zašao u hodnike… Možda bi video mrtve devojke i pozvao policiju.


A možda i ne bi, a onda bismo Blis i ja morale da objašnjavamo zašto nismo ništa preduzele kad smo videle provalnika. Psujući u pola glasa, skliznula sam sa stene i spustila se na sve četiri. „Ostani ovde, ja ću da pripazim na njega.“ „I šta ćeš da uradiš ako nešto pokuša?“ „Da vrištim?“ „A u stvari ćeš…?“ „Da uvalim Baštovanu da rešava problem.“ Odmahnula je glavom, ali nije pokušala da me zaustavi. Po njenim očima sam videla da je podjednako kao i ja svesna da su nam ruke vezane. Nismo mogle da rizikujemo živote svih nas, nadajući se da je ovaj dečak bolji od oca i brata. A ne bi mi bio prvi put ni da vidim Baštovana s nekom od devojaka. Obično je preferirao privatnost sobe, ali s vremena na vreme… Kao’ što rekoh, bio je izuzetno suzdržan čovek, sve dok ne bi pokleknuo pred sopstvenim strastima. Gotovo sam puzala stazom na suprotnoj strani litice, gde se, umesto odsečene stene, spuštala padina. Na zemlji je pesak prigušivao moje korake, a pošto sam se kretala veoma polako, uspela sam da bez pljuska zagazim u potok. Zašla sam iza vodopada i brzo se sjurila niz hodnik do Daneline sobe. Baštovan je u pantalonama ali bez košulje i cipela sedeo na ivici kreveta. Provlačio je četku kroz Daneline smeđe uvojke dok se na kraju nisu rasuli oko nje poput grive. Više od bilo koje od nas, Danel je mrzela njegovu fascinaciju našom kosom, jer posle tolikog češljanja više ne bi bila u stanju da je ukroti. Kad sam se uvukla u sobu, oboje su istovremeno podigli pogled. Danelina očigledna zbunjenost se prelila i na njega, ali je na njegovom licu poprimila odraz gneva. „Izvinite“, prošaputala sam, „ali mnogo je važno.“ Danel je napravila grimasu. Kad je pre četiri godine stigla u Baštu, mislila je da će ulizivanjem Baštovanu obezbediti povratak kući, pa mu je dozvolila da joj, u znak privrženosti, oko očiju istetovira krila; završila je s crveno-ljubičastom maskom na licu. Tokom godina je sazrela, tako da je sad imala stav u fazonu „pusti ga da radi šta hoće, ali ne učestvuj“. Znala sam šta me pita, ali sam


samo slegnula ramenima. Da li ću joj reći ili ne, umnogome je zavisilo od onoga što će uslediti. Uguravši stopala u cipele i zgrabivši košulju, Baštovan je krenuo za mnom u hodnik. „To što…“ „Neko je u Bašti“, prekinula sam ga što sam tiše mogla. „Čini mi se da je tvoj mlađi sin.“ Oči su mu se raširile. „Gde je?“ „Kad sam krenula po tebe, bio je pored jezera.“ Pokretom ramena je navukao košulju i rukom mi pokazao da je zakopčam dok je on prstima doterivao kosu. Doduše, malo ga je odavao miris znoja i… Kad je krenuo niz hodnik, pošla sam i ja za njim. Pa nije mi rekao da ne smem! Barem dok nismo stigli do vrata, odakle je i sam mogao da vidi momka kako mlatara onom glupom lampom. Dugo je u tišini posmatrao sina sa izrazom koji nisam mogla da protumačim. S rukom na mom ramenu pokazao je naniže, što je moglo da znači i da sednem i da stanem. Nisam bila od onih koji vole da sede, pa sam izabrala da stojim, a on se nije pobunio. Iz hodnika sam posmatrala kako ulazi u Baštu, ne krijući se i naizgled bez žurbe. U noćnoj tišini, glas mu se prolomio poput pucnja. „Dezmonde!“ Dečaku se glava trznula kao da je bičem ošinuta; ispustio je lampu koja je uz lomljavu odskočila od stene, pala na pesak, zatreperila i ugasila se. „Oče!“ Baštovan je zavukao ruku u džep i u narednoj sekundi oko mene su se spustili zidovi, zatvorivši devojke u sobama i sakrivši vitrine po holovima. Blis i ja smo ostale u neku ruku kao ribe na suvom, ona na steni, ja u hodniku. A ja sam propustila da pomenem Baštovanu da je ona gore. Sranje. Naslonila sam se na zid i čekala. „Šta ti radiš ovde kog đavola? Zar ti nisam rekao da ne smeš da ulaziš u unutrašnji staklenik?“ „Ja… ja… čuo sam Ejverija kad je pričao o njemu i hteo sam samo… samo da vidim šta tu ima. Žao mi je što te nisam poslušao, oče.“ Nije bilo lako odrediti mu godine prema glasu. Imao je tanak, još pomalo detinji tenor. Očigledno mu je bilo neugodno i stideo se, ali


glas mu nije zvučao uplašeno. „Kako si uopšte ušao?“ I može li neka leptirica tuda da izađe? Dečko - Dezmond - oklevao je. „Pre nekoliko nedelja, video sam Ejverija kako otvara neka vratanca pored sporednih vrata“, naposletku je objasnio. „Zatvorio ih je čim me je primetio, ali ja sam pre toga uspeo da vidim tastaturu.“ „Koja služi za ukucavanje sigurnosne šifre, pa kako si onda ušao?“ „Ejveri za sve koristi jedne te iste tri lozinke. Samo sam ih isprobao, jednu po jednu.“ Imala sam osećaj da će Ejveri uskoro morati da smisli i četvrtu lozinku. Nama nije bilo dozvoljeno da se muvamo oko glavnog ulaza. U tom delu, sa obe strane zaključanih vrata, nalazile su se Lorejnina soba, soba za Ejverijeve igrarije, koja je u međuvremenu rasturena, ambulanta i kuhinja s trpezarijom, zatim soba za tetoviranje koja je vodila u Baštovanov apartman i još nekoliko prostorija čija namena nam nije bila poznata, ali smo mogle da naslutimo. Šta god da je inače u njima radio, to je sigurno bilo mesto gde smo umirale. Drugim rečima, tu je bilo sve ono na šta nismo smele da obraćamo nepotrebnu pažnju, osim kuhinje. Ni Baštovan ni Ejveri nisu izlazili dok god je u blizini bila neka od leptirica koja bi mogla da ih prati do vrata. „Šta si mislio da ćeš naći?“ pitao je Baštovan sina. „Um… ovaj… baštu“, mucao je dečak. „Samo sam hteo da vidim zašto je tako posebna.“ „Zato što je bila izolovana“, uzdahnuo je njegov otac, a ja sam se pitala da li je iz istog razloga sklonio kameru i mikrofone iz pećine iza vodopada. Da li je zaista toliko cenio svoju privatnost da je i nama dozvolio da imamo tobože samo naše, intimno mesto? „ Ako zaista nameravaš da postaneš psiholog, Dezmonde, moraš da naučiš da poštuješ tuđu privatnost.“ „Osim ako ta privatnost ne ugrožava mentalno zdravlje pacijenata, u kom slučaju bi me profesija obavezivala da ih nateram da pričaju o svojim tajnama.“


Čudno, Vitni nikad nije pominjala takve etičke pipirevke kad je govorila o svojim predavanjima iz psihologije. „Onda bi te ta ista profesija obavezivala da njihove tajne zadržiš za sebe“ podsetio ga je Baštovan. „Ajmo sad.“ „Ti spavaš ovde?“ „Ponekad. Idemo, Dezmonde.“ „Zašto?“ Zagrizla sam usnu da se ne nasmejem. Retko smo imale tu sreću da vidimo Baštovana tako ušeprtljanog. „Zato što je mirno“, nekako se snašao. „Uzmi lampu. Otpratiću te do kuće.“ „Ali…“ „Ali šta?“ brecnuo se otac. „Čemu tolika tajanstvenost? Pa ovo je obična bašta!“ Baštovan nije odmah odgovorio - sigurno je razmišljao o svojim opcijama. Da kaže sinu istinu u nadi da će se ovaj primiti na priču i držati je u tajnosti? Da ga slaže, rizikujući da ovaj svejedno otkrije istinu, jer, ko zna? Ako je jednom prekršio zabranu, zašto to ne bi opet učinio? Ili je možda razmišljao o nečemu još gorem - da je i njegov sin potrošna roba kao leptirice? „Ako ti kažem, to mora da ostane potpuna tajna“ napokon se odlučio. „Ne smeš ni da zucneš o tome van ovih zidova. Nemoj da razgovaraš o tome čak ni sa svojim bratom. Nikom ni reči, jesi li me razumeo?“ „J-jesam.“ Nije to bio baš strah, ali je u njegovom glasu bilo nečega, neke nervoze i očajanja. Želeo je da se otac ponosi njime. Godinu dana ranije, Baštovan mi je rekao da se njegova žena ponosi njihovim mlađim sinom, ali ne i da on deli njena osećanja. Nije delovao razočarano, ali je možda u poređenju s majčinim očiglednim ponosom, očev bio manje primetan. Ili se, može biti, otac uzdržavao od pohvala dok ne bude siguran da su zaslužene? Moglo je biti more različitih objašnjenja, ali ovaj dečak je želeo da se otac ponosi njime, želeo je da učestvuje u nečem značajnom. O glupi, glupi derane!


Zatim su se čuli koraci, sve tiši, u odlasku. Ostala sam na svom mestu, zarobljena dok se zidovi ne podignu. Minut-dva kasnije, Baštovan je kročio u suprotan kraj hodnika i mahnuo mi da mu priđem. Poslušala sam, šta bih drugo, a kad sam se približila, odsutno je prošao rukom kroz moju kosu, ovog puta skupljenu u neurednu punđu, tražeći, pretpostavljam, nekakvu utehu. „Molim te, pođi sa mnom.“ Ne samo da me je zamolio, nego je i sačekao da klimnem u znak pristanka, i tek onda je spustio ruku na moja leđa i nežno me pogurao niz hodnik. Soba za tetoviranje je bila otvorena, mašine pod plastičnim prekrivkama u stanju pripravnosti dok ne stigne nova devojka; kad smo ušli, iz džepa je izvukao mali crni daljinski upravljač, pritisnuo dugme i vrata iza nas su se zatvorila. Na suprotnom zidu, vrata koja vode u njegov privatan apartman takođe su bila otvorena. Daljinski je zapištao kad su se vrata zatvorila. Njegov sin je stajao ispred polica s knjigama; začuvši škljocanje, okrenuo se ka nama. Piljio je u mene otvorenih usta, potpuno šokiran. Ovako iz blizine, odmah se videlo da je nasledio očeve oči, ali je ostatak većinom pripadao majci. Ruke muzičara, pomislila sam, setivši se šta mi je Baštovan ispričao o njemu. Ali godine nisam mogla sa sigurnošću da mu odredim. Mogao je biti moj vršnjak, možda malo stariji. U toj igri procenjivanja nisam bila ni blizu dorasla Baštovanu. Otac mu je pokazao na fotelju ispod lampe. „Sedi, molim te.“ On sam se spustio na kauč i povukao mene za sobom, sve vreme zaklanjajući moja leđa. Savila sam noge pored sebe i naslonila se na udobne jastuke, ruku prekrštenih u krilu. Njegov sin je i dalje stajao, ne skidajući pogled s mene. „Dezmonde, sedi.“ Noge su ga izdale i on se skljokao u fotelju. Ako bih uspela da ovom šokiranom momku istrtljam našu horor priču, da li bi on uspeo da dovede policiju pre nego što bi me njegov otac ubio? Ili bi otac jednostavno ubio i njega kako bi ga ućutkao? Problem sa sociopatama je u tome što nikad ne znate gde će povući granicu.


Nisam bila sigurna vredi li rizikovati, ali sam na kraju odustala, pomislivši na ostale devojke. Bašta se snabdevala svežim vazduhom iz centralizovanog sistema. Dovoljno bi bilo da Baštovan u njega sipa neki pesticid ili kakav god otrov, pa da u roku od nekoliko minuta uguši celo svoje jato. Pa živeli smo u bašti, sigurno je negde držao raznorazne hemikalije za zaštitu biljaka. „Majo, ovo je Dezmond. On je prva godina na Koledžu Vašington.“ Eto objašnjenja zašto sa roditeljima šeta samo vikendom. „Dezmonde, ovo je Maja. Ona živi ovde u unutrašnjoj bašti.“ „Živi… živi ovde?“ „Tako je, živi ovde“, potvrdio je Baštovan. „Sa ostalima.“ Baštovan se povukao na ivicu kreveta; ruke su mu visile između kolena. „Tvoj brat i ja ih spasavamo s ulica i dovodimo ih ovde kako bi imale bolji život. Hranimo ih, oblačimo i brinemo o njima.“ Vrlo malo leptirica je bilo sa ulice, a o nekom spasavanju nije bilo ni govora, ali ostatak je mogao biti tačan u nekoj iskrivljenoj perspektivi. Baštovan ionako nikad nije doživljavao sebe kao zlog. „Tvoja majka ne zna ništa o tome, niti će saznati. Briga o toliko mnogo ljudi suviše bi opteretila njeno srce.“ Delovao je tako ozbiljno, tako iskreno. Lepo se videlo kako mu sin veruje. Na licu mu se ogledalo ogromno olakšanje, koje je odagnalo tragove užasa na pomisao da njegov otac drži harem za sopstveno uživanje. O glupi, glupi derane! Vremenom će shvatiti. Prvi put kad bude čuo kako neka od devojaka plače, prvi put kad bude video nečija krila, prvi put kad se zidovi budu podigli i otkrili devojke u smoli i staklu, shvatiće. Samo, hoće li tada i sam biti suviše umešan da bi postupio ispravno? Sedeli smo zajedno u toj sobi gotovo sat vremena dok je Baštovan iznosio svoju verziju Bašte, povremeno me pogledom podstičući da klimam glavom i smešim se. Što sam ja i radila dok mi se stomak okretao, ali baš kao i Blis, nisam još bila spremna da umrem. Nisam baš gajila nadu koju je Džohanina mama propovedala, ali ako sam mogla da ućarim još koju godinu, nisam to htela da propustim, makar i ovako. Imala sam previše prilika da odustanem, da se predam, ali sam uvek gurala dalje. Ako se već


nisam odlučila na samoubistvo, nisam imala nameru ni da u smrt odem bez borbe. Napokon je Baštovan pogledao na sat. „Skoro je dva“, uzdahnuo je, „a ti imaš predavanja u devet. Hajde, otpratiću te do kuće. I zapamti: nikom ni reči. Ni Ejveriju, osim ako niste ovde. Daću ti šifru kad budem bio siguran da ti se može verovati.“ Ustala bih i ja da nije, u trenutku kad sam spustila noge na pod, napravio suptilan gest koji me je naterao da ponovo utonem u jastuke. Izgleda da sam ipak bila od onih koji vole da sede. Zvao nas je leptiricama, mada smo u stvari bile dobro dresirani psi. Ostala sam na kauču u potpuno istom položaju u kojem me je ostavio, nisam ustala čak ni da se prošetam po ostatku apartmana. Nije bilo prozora niti drugih vrata, pa čemu onda taj nepotrebni napor. Sve sam to već videla, samo mi ovog puta pogled nije bio zamagljen od bola i šoka. Ovo je bio njegov lični prostor, ličniji nego što je to bila Bašta. Ovde nije bilo mesto čak ni leptiricama. Zašto sam onda ja, kog đavola, sedela tu? Pogotovo kad njega nije bilo. Vratio se nekih pola sata kasnije. „Okreni se“, naredio je promuklo, zbacivši odeću koja je završila u neurednoj gomili na tepihu. Poslušala sam pre nego što je uspeo da mi vidi lice; okrenula san se da sednem na gležnjeve tako da iza mene bude prazan prostor, a on se spustio na kolena. Drhtavim prstima i usnama pratio je linije koje je urezao na mojim leđima, i ja sam znala da se raspada od napetosti zbog toga što je sinu morao da kaže za nas, od uzbuđenja što će možda ovaj mlađi biti prijemčiviji za njegove nežne metode od starijeg. Petljao je oko uzica na mom vratu, a kad nije uspeo iz prve da ih odveže, jednostavno je iscepao haljinu, ostavivši me da sedim u fronclama od crne svile. Kome prošlost prođe kad, Pa neka je jad, nejad, Ona prođe i njen sklad Bio rad, ne bio rad.


Svemu, svačem, svud si stran Sve je samo u snu san.[ 7] Ali u tom trenutku je iza mene bilo već godinu i po dana provedenih u Bašti; čak i Po je bio pre navika nego prava distrakcija. Bila sam svesna onog što mi je radio više nego što sam to želela znoja koji je s njegovih grudi kapao na moju kičmu, uzdaha koje je ispuštao svaki put kad bi me povukao bliže sebi - suviše svesna njegovih pokušaja da izazove moju reakciju i izdajstva mog sopstvenog tela koje ga je slušalo. U meni nikad nije bilo dovoljno straha, niti u njemu brutalnosti, da bih se potpuno zatvorila. Čak i kad se činilo da je gotov, ostao bi tamo gde se zatekao i počeo da duva vazduh duž linija krila. Kad bi zatvorio krug, krenuo bi ispočetka, ovog puta s poljupcima, nežnim poput molitve, zatim opet iznova, dok se meni po glavi vrtela jedna te ista misao - kako je dozlaboga nepravedno to što je od nas, od svih mogućih božjih stvorova, napravio baš leptire. Pravi leptiri su mogli da odlete daleko, van domašaja. Baštovanove leptirice su mogle samo da padnu, a i to retko.

Vadi sjaj iz džepa i ponovo ga prevlači preko usana. Ruke joj drhte. Posmatrajući je, primećuje kako joj taj pokret pomaže da prikupi mrvice svog razorenog dostojanstva i pomišlja kako treba da zahvali svojoj ćerki za tu malu pažnju. Obična sitnica, ali mnogo važnija nego što je mogao i da pretpostavi. „I tako je prošlo moje upoznavanje s Dezmondom“, oglašava se devojka posle nekoliko minuta. Edison se mršti na gomilu fotografija i papira. „Kako je mogao da…“ „Kad neko tako mnogo želi da u nešto poveruje, onda tako i bude. Žudeo je da mu otac da neko dobro, razumno objašnjenje, a


kad ga je dobio, hteo je da poveruje u njega, pa je i poverovao. Barem u tom trenutku.“ „Rekla si da si bila već godinu i po u Bašti“, mrmlja Viktor. „Vodila si računa o vremenu?“ „Spočetka nisam. A onda sam dobila neočekivan poklon za godišnjicu.“ „Od Blis?“ „Od Eiverija.“

Posle onog prvog puta kad mu je otac očitao lekciju za ono što je uradio Žizel i meni, Ejveri me je pipnuo samo dvaput, i to oba puta sa očevom specijalnom dozvolom i pod pretnjom da će se sve neugodno što se desi meni desiti i njemu. Nije me šamarao ni davio, nije me vezivao, osim što mi je ručne zglobove sapeo na leđima, ali Ejveri je imao i druge načine da nanese bol. Posle svake od tih seansi, narednu nedelju bih bila dehidrirana ako će da me boli svaki put kad piškim, bar ću se potruditi da u toalet idem što ređe. I dalje me je neprestano posmatrao, isto kao što je Dezmond pokušavao da uhvati svaki nagoveštaj postojanja unutrašnje bašte, sve dok nije našao načina da uđe. Za njega sam bila nedodirljiva i zbog toga fascinantna i poželjna. Naš četvrti „randevu“ počeo je na isti način kao i poslednja dva susreta: Baštovan je došao i objasnio mi kako je Ejveri tražio dozvolu da provede neko vreme sa mnom, ali da je bio dobro upoznat sa ograničenjima, baš kao i prethodna dva puta. To je bio njegov način da me uteši. Naravno, nismo smele ništa da odbijemo da ne bismo izazvale njegovo nezadovoljstvo, ali je iz nekog razloga smatrao da ćemo se osećati sigurnije ako nas uveri da će Ejveri trpeti posledice bude li se usudio da nas povredi. Samo, činjenica da će Ejveri posledice istrpeti tek kad budemo osakaćene ili ubijene nije pružala baš neku utehu, ah Baštovan kao


da nije shvatao da to ima neke veze. Ili možda i jeste, ali nije hteo da razmišlja o tome. Na kraju krajeva, govorimo o čoveku koji je izgleda bio iskreno ubeđen da nam pruža bolji život nego što smo ga imale Napolju, da se dobro stara o nama. I tako sam, ne baš ubeđena u Ejverijeve dobre namere, poslušno krenula u njegovu sobu za zabavu. Čim je zatvorio vrata, naredio mi je da se svučem i potom sam mu dopustila da mi udove zarobi lisicama pričvršćenim na zid i da mi preko očiju suviše jako zategne maramu. Dotad sam se već bila posvetila Poovoj prozi - bila je zahtevnija za pamćenje od rima. Obrisavši, koliko sam mogla, prašinu zaborava sa „Izdajničkog srca“, pripremila sam se da ga bezglasno izdeklamujem. Za razliku od Baštovana, Ejveri nije bio pobornik zagrevanja i predigre, nije se trudio da nas pripremi ili da barem upotrebi lubrikant. Jednostavno, voleo je da nanosi bol. Nisam se začudila kad se odmah bacio na posao. Ali me je zato prilično iznenadilo kad se, pošto smo stigli negde do četvrtine našeg „uživanja“, iznenada povukao pre kraja. Čula sam ga iz suprotnog ugla sobe, tamo gde je držao većinu svojih igračaka, ali vreme je prolazilo, a on mi se nije vraćao. No, postepeno sam postala svesna mirisa. Nisam mogla da ga identifikujem, najviše me je podsećao na smrad zagorele džezve za kafu, znaš ono kad ti ostane na ringli nakon što sva voda ispari iz nje. Napokon sam čula njegove korake na hladnom metalnom podu, a onda sam osetila neverovatan bol dok je on na moj kuk pritiskao nešto što je peklo i kidalo mi meso. Nikad ranije nisam osetila tako nešto, tako strašnu agoniju koja je sve u meni skupila u jednu tačku, preteći da me uništi. Vrisnula sam; grlo mi je bilo stisnuto i zvuk ga je razdirao. Ejveri se smejao. „Srećna ti godišnjica, pizdo arogantna!“ Vrata su se s treskom otvorila i on se okrenuo, ali čak i kad je alatka sklonjena, agonija nije prestala. Ostala sam bez daha i vrisak mi se utišavao, dok nije potpuno zamro. U sobi su se čuli razni zvuci, ali ja nisam ništa razabirala. Zevala sam, boreći se za vazduh, ali moja pluća kao da su zaboravila šta treba da rade.


Zatim su neke ruke počele da petljaju oko lisica na mojim nogama i rukama i ja sam se trgla. „To sam ja, Majo, to sam samo ja.“ Prepoznala sam Baštovanov glas i osetila kako mi poznate ruke sklanjaju povez sa očiju. Na podu iza njega ležao je Ejveri, nekako nezgrapno ispružen, dok mu je vrat podrhtavao. „Mnogo mi je žao, nisam mogao ni da pomislim… bio je tako… Žao mi je. Nikad te više neće ni pipnuti.“ Oruđe je ležalo na podu pored Ejverija. Kad sam ga ugledala, morala sam da se ugrizem za jezik da me mučnina ne bi savladala. Baštovan je konačno otključao i poslednji okov i ja sam zamalo ponovo vrisnula kad sam pokušala da načinim korak. Postavio mi je ruku ispod kolena i podigao me u naručje, posrćući niz hodnik na putu iz Ejverijeve sobe do ambulante. Gotovo me je ispustio na uzak krevet kako bi što pre pritisnuo Lorejnino zvonce. Zatim je kleknuo kraj mene i, obuhvativši obe moje šake svojim, nastavio da ponavlja koliko mu je žao. Nije prestao ni kad je Lorejn utrčala u sobu i užurbala se oko mene. Jedino dobro koje je iz svega proizašlo bilo je to što zadugo više nisam imala posla s Ejverijem, a njegova soba za zabavu je potpuno ispražnjena. Ali otac nije mogao u potpunosti da mu zabrani pristup Bašta je bila jedina uzica na kojoj je mogao da ga drži - tako da je on i dalje imao načina da povredi ostale devojke. Znate ono „ko zna zašto je to dobro“ i tome slična sranja.

Ne želi da zna. Zaista, iskreno, ne želi da čuje, a istu želju uočava i kod Edisona. Ali mora. „U bolnici nisu ništa rekli.“ „Pa kad ste me dovukli ovamo pre nego što su oni uspeli da sprovedu standardne provere za silovanje.“ Udiše duboko, drhtavo, i gotovo zviždi pri izdisaju. „Inara.“


Ona ustaje i bez reči zadiže džemper i majicu do pola stomaka, otkrivajući kožu prekrivenu opekotinama i posekotinama i vrh ožiljka od ušivane rane na boku. Dugme na farmerkama joj je već otkopčano, tako da odmah otvara rajsferšlus i na levoj strani uvlači palac u pantalone i zelene prugaste gaćice, svlačeći ih taman toliko da agenti mogu da vide. Tkivo ožiljka je svetlo-ružičasto i nabrano duž kuka. Samo su krajevi krila malo bleđi, beli i ružičasti. Na licu joj se pojavljuje iskrivljeni polu osmeh. „A kažu da je tri srećan broj.“ Tri leptira za slomljenu devojku: jedan za ličnost, drugi za vlasništvo, a treći za pobunu. Popravlja odeću i seda. Iz kutije izvlači pecivo sa sirom koje je neopravdano zapostavljeno u korist rolnica s cimetom. „Ima li šanse da dobijem malo vode, molim vas?“ Kao znak potvrde, s druge strane stakla se čuje kucanje. Viktor misli da je to Ivon. Kad se čovek nečim uposli, bude mu lakše. Vrata se otvaraju, ali glava koja proviruje pripada jednom od analitičara; pruža Edisonu tri flašice vode i ponovo zatvara vrata.‘Edison jednu dodaje Viktoru, dok drugoj skida zatvarač i stavlja je pred Inaru. Pogledavši najpre u svoje ranjave ruke, zatim u oštru ivicu plastičnog zatvarača, Inara klima glavom i otpija dugačak gutljaj. Viktor uzima fotografiju dečaka i značajno je spušta na sto. „Pričaj nam o Dezmondu i Bašti, Inara.“ Korenom dlanova snažno pritiska oči. Izmešani tragovi ružičaste, crvene i ljubičaste boje na njenom licu, na trenutak deluju kao maska. Skoro kao leptir. Viktor se stresa, ali se naginje preko stola i nežno joj spušta ruke, zatim ih prekriva svojim - obazrivo, da joj ne bi pozledio opekotine - i čeka da ona pronađe reči. Posle nekoliko minuta tišine, ona okreće šake dok ne uspe da mu blago obuhvati zglobove i on joj uzvraća stisak. „Neko vreme Dezmond nije znao pravu prirodu Bašte“, obraća se njegovim rukama. „Kako se sve odvijalo, može biti da je to i


potrajalo. Njegov otac se pobrinuo da tako bude.“

Baštovan mlađem sinu nije odmah dao šifru za bravu. Prvih nekoliko nedelja, pratio je Dezmonda po Bašti, vodeći računa o tome šta ovaj vidi i s kim razgovara. Blis je, na primer, bila među poslednjima koje je upoznao, nakon što je Baštovan dugo razgovarao s njom o tome šta sme, a šta ne sme da kaže ili pokaže njegovom sinu. Dezmond se nije sretao s plačljivicama i ulizicama, a mi koje smo smele s njim da komuniciramo, dobile smo haljine s leđima. Blis je crkla od smeha kad je ispred svojih vrata našla uredno složenu novu haljinu. Razdelila nam ih je Lorejn, očigledno zadovoljna promenom. Nije znala da je Dezmond otkrio Baštu i da je promena stila samo privremena. Pomislila je da ćemo i mi biti kažnjene kao ona, da i nama sledi izgnanstvo. Haljine su bile jednostavne ali elegantne, kao i sve ostalo u našim ormanima. Za svaku od nas je znao koju veličinu nosi i verovatno je poslao Lorejn da ih kupi, ne mareći za to što je, čim bi se udaljila od Bašte, dobijala panične napade. Sigurno je tako bilo, jer smo ih dobile u vrlo kratkom roku. Naravno, sve su bile crne. Moja je bila više košulja nego haljina, bez rukava, s kragnom i dugmićima koji su se završavali kod širokog, rastegljivog pojasa na struku, ispod koga se širila šuštava suknja do kolena. Potajno mi se dopadala. Krila na leđima su nam bila skrivena, ali na Baštovanovo oduševljenje, na meni se video drugi par krila. Crni plemenski leptir koji sam istetovirala zajedno s devojkama iz potkrovlja i dalje se isticao na mom članku, svež kao da je upravo tu sleteo. Dok god su nam krila bila skrivena, i frizure su bile po našem izboru. Blis je raspustila svoje neukrotive kovrdže, koje su se razletele na sve strane, a ja sam isplela jednostavnu kiku. Kakvo je to bilo zadovoljstvo!


Dezmond je tokom prve dve nedelje bio očeva senka, učtiv i pun poštovanja, obazriv s pitanjima kako ne bi stavio na probu očevo strpljenje. Mi smo, sa svoje strane, imale precizna uputstva kako da mu odgovaramo. Ako bi se pitanje ticalo bilo čega iz naših prethodnih života, trebalo je da oborimo pogled i promrmljamo nešto o bolnim iskustvima koja je najbolje zaboraviti. Tek kad je pet-šest puta čuo taj isti odgovor, nešto mu se učinilo čudnim. To što je uopšte shvatio da nešto nije kako treba nateralo me je da više cenim njegovu inteligenciju. Ali tek za nijansu. Ipak je još nasedao na očevu verziju. Dolazio bi uveče na po nekoliko sati; ne baš svakog dana, ali vrlo često. Kad mu se završe predavanja, ako ne bi imao mnogo za domaći. Tokom tog perioda upoznavanja, Ejveriju je bio potpuno zabranjen pristup u Baštu, a Baštovan se ustručavao da pipne bilo koju od nas dok god je Dezmond boravio unutra. Naravno, pipao bi nas kasnije, ili pre toga, ali nikad dok je njegov sin to mogao da vidi. Zidovi su ostajali spušteni, zaklanjajući devojke u vitrinama, i to ne samo spoljni već i po sobama. Protekle su nedelje, a da nismo videle nijednu mrtvu devojku. Iako smo osećale krivicu što ih zanemarujemo i što želimo da ih zaboravimo, bilo je fantastično osloboditi se tog neprestanog podsetnika na našu neizbežnu smrtnost. I besmrtnost. Dezmondovo „uvođenje“ ličilo je na Lajonetino pripremanje devojaka za život u Bašti. Prvo ih malo osokoliš, a onda im polako otkrivaš šta ih čeka, jednu po jednu stvar. Nećeš s neba pa u rebra da im saopštiš da će im Baštovan istetovirati cela leđa, niti da će ih primoravati na seks. Pustiš ih da se priviknu na jednu strahotu, a kad se pomire s njom, uvodiš sledeću. To je bio jedan od mnogih razloga što moje pripreme nisu bile ni izbliza tako milosrdne kao Lajonetine. Ja sam se uglavnom držala svojih dnevnih navika, bio Dezmond tu ili ne. Jutra sam provodila u pećini, razgovarajući s devojkama, pre ručka bih optrčala svoje uobičajene krugove, a po podne sam čitala na litici, ili bih se igrala sa ostalima. Odakle god bi Dezmond i njegov otac krenuli, obično bi završili na litici, u razgovoru sa mnom. Ponekad je i Blis bila tu.


No najčešće bi ih izbegavala, spustivši se niz stenu čim bi videla kako se uspinju stazom. Koliko god da je voleo njen temperament i živ duh, Baštovanu to nije smetalo. Na taj način je smanjivao rizik da njegov sin otkrije istinu pre nego što ga on bude adekvatno pripremio. To poslednje veče koje je Dezmond u Bašti proveo pod očevim nadzorom, Baštovan je otpočeo razgovor, a onda je nastavak prepustio nama, spustivši se niz stazu do hola. Vitrine su bile pokrivene i mislim da su mu nedostajale. Ali ubrzo posle njegovog odlaska, razgovor je zamro, a pošto Dezmond nije znao kako da ga nastavi - svakako to nije bilo na meni - ja sam se vratila svojoj knjizi.

„Antigona?“, ubacuje Edison. „Lizistrata“, ispravlja ga s jedva vidljivim osmehom. „Bila mi je potrebna neka lakša literatura.“ „Ne mogu se pohvaliti da sam to pročitao.“ „Ne čudi me; to je literatura koju čovek više ceni kad je u stabilnoj vezi sa ženom.“ „Kako…“ „Ma idi, molim te! Kako se samo brecaš i režiš, u komunikaciji si spretan kao slon u staklarskoj radnji, i još pokušavaš da me ubediš da imaš ženu ili devojku?!“ Neprijatno rumenilo u flekama izbija po njegovim obrazima, ali polako uči. Nije se dao upecati. Iskezila mu se. „Nisi drug, kvariš igru.“ „Neki od nas moraju i da rade“, uzvraća. „Probaj ti da izlaziš s nekim kad svaki čas mogu da te pozovu i pošalju na zadatak.“ „Hanoverijan je oženjen.“ „Taj se oženio još na fakultetu.“ „Edison nije imao kad, bio je uhapšen“, primećuje Viktor. Crvene šare ovog puta osvajaju i vrat njegovog partnera.


„Pijanstvo i nepristojno ponašanje? Razvrat, seksualno uznemiravanje?“, razgalila se Inara. „Napad.“ „Vik!“ Ali Viktor ga ne sluša. „Lokalna policija i obezbeđenje kampusa zabrljali su istragu niza silovanja na fakultetu. Možda i namerno osumnjičeni je bio sin šefa policije. Optužnica nije podignuta, niti je škola izrekla bilo kakve disciplinske mere.“ „A Edison je krenuo na momka.“ Obojica istovremeno klimaju. „Osvetnik.“ Zamišljeno se zavali u stolici. „Kad ne dobiješ pravdu, onda je sam sprovodiš.“ „To je bilo davno“, mumla Edison. „Ma nemoj mi reći.“ „Poštujem zakon. Nije savršen, ali je zakon, jedini koji imamo. Bez pravde, nema ni reda ni nade.“ Viktor posmatra kako devojka upija njegove reči, kako ih premeće u glavi. „Dopada mi se kako zamišljaš pravdu“, zaključuje naposletku. „Samo nisam sigurna da ona uopšte postoji.“ „Ovo“, Edison lupka po stolu. „I ovo ovde je pravda. Ovde počinje potraga za istinom.“ Ona se smeši, skoro neprimetno. I sleže ramenima.

Sedeli smo tako u tišini dovoljno dugo da mu postane neugodno; uzvrpoljio se na steni i skinuo džemper jer je stakleni krov isijavao toplotu. Uglavnom sam ga ignorisala, sve dok nije pročistio grlo, što je trebalo da znači da je konačno spreman da progovori. Zatvorila sam knjigu preko prsta i posvetila mu svu svoju pažnju. Malo je ustuknuo. „Ti si, ovaj, kako da kažem… veoma direktna osoba, jel’ tako?“


„Jel’ to nešto loše?“ „Nije…“, odugovlačio je s odgovorom, kao da nije do kraja ubeđen. Duboko je udahnuo i zatvorio oči. „Da li išta od ovoga što moj otac priča ima veze sa životom ili je sve čisto sranje?“ E ta izjava je zasluživala da potražim nešto da obeležim stranu. Uzela sam papir i, gurnuvši ga između stranica, pažljivo spustila knjigu na stenu iza svojih leđa. „Zašto misliš da tu ima ikakvog sranja?“ „Previše se trudi. I… toliko insistiranje na privatnosti. Kad sam bio mali, odveo me je u svoju radnu sobu, proveo me okolo i objasnio mi kako on mnogo radi i da zato ne smem nikad da ga prekidam. Ali mi je pokazao. Ovde mi nikad ništa nije pokazao, tako da sam shvatio da je nešto drugačije.“ Okrenula sam se više prema njemu, prekrštenih nogu na osunčanoj steni, i namestila suknju tako da pokrije sva važna mesta. „Kako to misliš, drugačije?“ Povučen mojim primerom, i sam se okrenuo ka meni. Bili smo toliko blizu da su nam se kolena gotovo dodirivala. „Da li vas on stvarno spasava?“ „Zar ne misliš da to pitanje treba da postaviš ocu?“ „Radije bih ga postavio nekome ko bi bio voljan da mi kaže istinu.“ „A ti misliš da sam to ja?“ „Zašto da ne? Vrlo si direktna.“ Nasmešila sam se i protiv svoje volje. „Direktan ne znači iskren. Možda sam samo direktna i neposredna u svojim lažima.“ „Znači, nameravaš da me slažeš.“ „Nameravam da ti kažem da pitaš oca.“ „Majo, šta moj otac stvarno radi ovde?“ „Dezmonde, ako bi se ispostavilo da tvoj otac ovde radi nešto neprikladno, šta bi ti uradio?“ Da li mu je i nakraj pameti bila pomisao na to koliko njegov odgovor može da bude značajan? „Ja bih… pa, ja bih…“ Odmahnuo je glavom, počešavši se po ne baš uredno podšišanoj kosi. „Zavisi od toga šta to ’neprikladno’ podrazumeva.“ „Pa šta ti misliš da on ovde radi?“ „Osim što vara moju majku?“


Pogodak. Ponovo je duboko udahnuo. „Mislim da vas posećuje radi seksa.“ „I šta ako je to tačno?“ „Vara moju majku.“ „Sto bi trebalo da bude njena briga, ne tvoja.“ „On mi je otac.“ „Nije ti bračni drug.“ „Zašto nećeš direktno da mi odgovoriš?“ „Zašto ti pitaš mene, a ne njega?“ „Zato što nisam siguran da mogu da verujem u ono što mi govori.“ Pocrveneo je, kao da je to što je posumnjao u očeve reči nešto sramno. „A meni možeš da veruješ?“ „Svi ostali ti veruju.“ Gestom je pokazao na celu Baštu i onih nekoliko devojaka kojima je bilo dozvoljeno da napuste svoje sobe dok je on tu. Ali zidovi su bili spušteni da od njegovog pogleda zaklone devojke koje su se ulagivale u nadi da će im to doneti slobodu, s dodatnim parom krila na licu, spušteni na plačljivice i ravnodušne i na one - sem Blis - s poslovično oštrim jezikom. Skrivali su one desetine devojaka u staklu i smoli, prazne vitrine koje nisu bile dovoljne da prime sadašnju generaciju, a niko nije znao šta će on uraditi kad ih sve bude popunio. „Ali ti nisi jedan od nas“, hladno sam odbrusila. „S obzirom na to ko si i šta si, nikad nećeš ni biti jedan od nas.“ „Zato što sam privilegovan?“ „Više nego što možeš da zamisliš. Veruju mi zato što sam im dokazala da mogu da mi veruju. Nemam nikakvog interesa da tebi to dokazujem.“ „Šta misliš, kako bi reagovao kad bih ga pitao?“ „Ne znam, ali evo, penje se ovamo i ja bih ti bila zahvalna kad potragu za istinom ne bi počeo preda mnom.“ „Njega nije lako bilo šta pitati“, promumlao je. Znala sam zašto to važi za nas, ali to što je njemu teško da ga nešto pita, smatrala sam običnim kukavičlukom.


U tom trenutku pridružio nam se njegov otac, nagnuvši se nad nama s osmehom na licu. „Lepo se slažete, šta kažeš, Dezmonde?“ „Da, gospodine, veoma je ugodno razgovarati s Majom.“ „Drago mi je što to čujem.“ Ruka mu se trgla kao da je hteo da mi dodirne kosu, ali se u poslednjem trenutku predomislio i počešao se po bradi. „Vreme je da ti i ja pođemo. Tvoja majka nas čeka na večeri. Svratiću kasnije da te obiđem, Majo.“ „Svakako.“ Dezmond je ustao i prineo moju nadlanicu svojim usnama. On to ozbiljno? „Hvala ti na društvu.“ „Svakako“, ponovila sam. Posmatrala sam ih kako se vraćaju kroz Baštu. Uskoro će sesti za sto sa Elenor i Ejverijem, razgovaraće uz večeru kao svaka normalna porodica, praveći se da ne primećuju laži koje poput magle lebde nad trpezom. Nekoliko minuta kasnije, čula sam Blis kako se penje kod mene. „Mali je glup ko ćuskija“, frknula je. „Može biti.“ „Hoće li prijaviti policiji?“ „Ne“, odgovorila sam s oklevanjem. „Mislim da neće.“ „Onda je sigurno glup ko ćuskija.“ Ponekad je bilo teško suprotstaviti se njenim argumentima, kakvi god bili. Ali u nekim slučajevima je i ćuskija mogla da bude od koristi.

„Zašto si mislila da neće zvati policiju?“ „Iz istog razloga zbog kojeg nije mogao da postavi ocu ta važna pitanja“ odgovorila je, sležući ramenima. „Plašio se. Šta ako bi otišao u policiju, a očevo objašnjenje se ispostavi kao tačno? Ili još gore, šta ako ne bi bilo tačno? Možda je želeo da uradi ono što je ispravno, ali jedva mu je bila dvadeset i jedna. Ko u tim godinama zna šta je ispravno?“


„Pa ni ti još nemaš dvadeset i jednu“, primećuje Edison, a devojka potvrdno klima glavom. „Ne kažem da ja znam šta je ispravno. On je želeo da veruje ocu. Ja nikad nisam imala nikog kome sam tako očajnički želela da verujem. Nikad nisam osetila takvu potrebu da neko bude ponosan na mene.“ Iznenada se smeši, nežno i gorko, i pomalo tužno. „Ali Lote se sekirala zbog toga.“ „Lote?“ „Sofijina mlađa devojčica. Sećam se kako je jednom prilikom, nakon što smo radile do tri ujutru, Sofija u pola devet otišla u školu da bi gledala predstavu koju je pravio njihov razred. Ispričala nam je to pošto je malo dremnula.“ Osmeh joj se širi, produbljuje, pa Viktor na trenutak uspeva da vidi pravu Inaru Morisi, devojku koja je u tom čudnom stanu pronašla dom. „Džili je bila neustrašiva, samouverena, od one dece koja će se bez oklevanja upustiti u bilo šta. Lote… nije bila takva. Devojčice koje za stariju sestru imaju neku Džili, nikad nisu takve. I tako ti mi sedimo za stolom i pijemo kafu, neki na podu jedu šašavu mešavinu hrane iz Takijevog restorana, a Sofija je suviše umorna da bi se obukla. Šunja se naokolo u donjem vešu, kosa joj pokriva većinu tetovaža ali sise jedva, i takva se skljoka na pod da jede. Lote je nedeljama pravila frku oko svoje replike, stalno je vežbala sa nama kad bismo sa Sofijom otišle da ih posetimo i svi smo želeli da znamo da li je se na pozornici setila.“ Viktor je odgledao dovoljno tih razrednih predstava. „I, jeli?“ „Delimično. Ostatak joj je Džili doviknula iz gledališta.“ Osmeh joj beži, nestaje. „Nikad nisam bila zavidljiva. Čemu to? Ali te devojčice, ono što je vezivalo njih dve i Sofiju… to je vredelo svega na svetu.“ „Inara…“ „Kod Takija ste mogli da dobijete šta vam padne na pamet“, hitro ga prekida, puckajući oprljenim i isečenim prstima kao da želi da se otrese sentimentalnosti. „Nalazio se između stanice i naše zgrade, nikad nije zatvarao i napravio bi vam bilo šta, čak i ako ste sami kupili sastojke u susednoj bakalnici. Pošto smo radili u restoranu, niko nije hteo da kuva kod kuće.“


Trenutak kad je mogao da je pritisne prošao je brže nego što se pojavio, ali on ga pamti. Nije toliko naivan da pomisli kako ona ima poverenja u njih. Svejedno, siguran je da nije nameravala da pokaže toliko osećanja. Šta god krila - a tu se slaže s Edisonom, ona im prećutkuje nešto važno - toliko se fokusira na to da joj druge stvari promiču. Dopada mu se Inara, svaki put kad je pogleda, vidi u njoj nešto od svoje dece, ali on ima zadatak koji mora da obavi. „A u Bašti?“, pita kao uzgred. „Čini mi se da si pomenula kako je Lorejn imala uputstva da sprema samo zdravu hranu?“ Inara pravi grimasu. „Kao u ekspres restoranu. Staneš u red, sipa ti jelo i onda sedneš za one stolove sa klupama, kao da si se vratila u osnovnu školu. Osim ako nisi htela da poneseš poslužavnik u svoju sobu, što smo mi radile kad god nam se prohte, s tim što smo uvek morale da ga vratimo pre sledećeg obroka.“ „A šta ako ti se ne bi svidelo ono što je spremila?“ „Jele smo koliko smo mogle. Ako je u pitanju bila alergija, bilo nam je oprošteno, ali ako devojka nije jela dovoljno ili je bila suviše probirljiva, ne bi se dobro provela.“

Kad sam stigla u Baštu, tamo je bio i par bliznakinja. Izgledale su identično, čak su im i krila bila ista do najmanje šare na vrhu, ali su po karakteru bile potpuno različite. Magdalen i Magdalena. Prvorođena Megi je bila alergična na život. Ozbiljno, zbog gušenja nije smela da izađe ni u glavnu baštu. Ako bi te mučila nesanica, dovoljno je bilo da je zamoliš da ti ispriča na šta je sve alergična. Lina, opet, nije imala nikakve alergije. U jednom od retkih trenutaka bezosećajnosti, Baštovan ih je smestio u istu sobu i uvek ih je istovremeno posećivao. Lina je volela da trči po Bašti i često smo je zaticali mokru i blatnjavu, svu u lišću i travkama. Kad bi posle toga otišla u sobu da se istušira, nastala bi čitava drama. Sve i da je u tom trenutku Megi


bila u trpezariji, po povratku u sobu bi načisto odlepila ako bi pod tušem zatekla makar samo jedinu vlat ili listić. Megi je bila alergična na prvih dvadeset sapuna koje joj je Baštovan nabavio, a i posle se žalila na svoju suvu kožu i beživotnu kosu. Bez prestanka je kukala kako ne može da diše i kako su joj oči otečene, ali nijedna od nas nije pokazivala ni trunčicu sažaljenja. Jebi ga. Megi je bila navikla da njihovi roditelji dube na trepavicama kako bi njoj sve bilo potaman. Ali Lina je bila druga priča, ona mi se dopadala. Nikad se nije žalila - čak ni kad je Megi bivala nepodnošljiva - i baš kao i ja, zabadala je nos svuda po Bašti. Ponekad bi Baštovan sakrio neko „blago“ za nju, jednostavno zato što je znao da će ga naći. Volela je da se smeje i grabila je svaku priliku za to; bila je od onih osoba koje uvek zrače radošću, što bi nam inače beskrajno išlo na živce da nismo znale da ona razume ozbiljnost situacije. Izabrala je da stalno bude srećna, prosto zato što nije volela da bude tužna ili ogorčena. Jednom je pokušala da mi to objasni i ja sam je donekle shvatila, ali ne baš sasvim, jer, da se ne lažemo, ja nisam takva. Ne donosim svesnu odluku da budem potištena ili nadrkana, ali ni da budem raspoložena. Megi nikad nije jela s ostalima, tvrdeći da čak i boravak u prostoriji gde se služi za nju zabranjena hrana može da joj izazove ozbiljnu reakciju. Stoga je sestra gotovo svaki posebno pripremljen obrok morala da joj nosi u sobu, a zatim da se vrati po poslužavnik. S druge strane, ako je iko imao vremena za to, to je bila Lina: koliku god količinu hrane da ste stavili pred nju, ona bi je bukvalno usisala za pet minuta. Lina je jela sve bez i najmanje pritužbe. S druge strane, bila je jedna od retkih devojaka za koje sam se istinski plašila; većina nas je kapirala da će Baštovan, ako ih već tera da sve rade zajedno, bliznakinje zajedno oterati i u smrt. Bile su u Bašti šest meseci duže nego ja. I dok je Lajonet pažljivo pokušavala da uvuče Megi u naš mali svet, Baštovanu je, srećom, Megina potreba za posebnom pažnjom uglavnom bila zabavna. Dok mu nije dozlogrdila. Ja sam već bila tamo kad je promena otpočela, a više nije bilo Lajonet da izgladi stvari.


S vremena na vreme, Baštovanu bi došlo da večera zajedno sa svima nama, kao kralj sa svojom svitom. Ili, kako bi to Blis rekla, kao sultan s haremom. Naredio bi Lorejn da nas za doručkom obavesti da ćemo zajedno večerati, valjda da bismo se posebno potrudile oko izgleda. To popodne zatekla sam se u Danelinoj sobi s činijom vode na krilu, jer sam svaki njen pramen morala da nakvasim pre nego što ga raščešljam. Danel je sedela ispred mene na krevetu, uplićući tračice u Evitinu zlatnu kosu, koju je na kraju skupila u opuštenu punđu na potiljku. Ja sam njoj pravila kratke pletenice koje će delom visiti između dve visoko podignute punđe, a delom joj padati niz leđa. Kikice su bile suviše tanke da zaklone krila, ali za nju je to bio način da pokaže prkos. Hejli je sedela iza mene i nešto petljala s četkom i ukosnicama, dok je iza nje stajala Simon, opremljena trakama, gumicama i uljem. Nikad nisam bila na školskoj igranci, ali da nas je neko video, mogao bi pomisliti da se spremamo za neki takav događaj, uzbudljiv i zabavan, nešto čemu se radujemo, što će nam na kraju ostaviti gomilu divnih uspomena da ih godinama prepričavamo. E pa, u Bašti ih nismo imale baš mnogo. S obzirom na to da smo koristile vodu koja se mogla svakog časa prosuti, sve smo bile samo u donjem rublju i nismo se kikotale i brbijale, kao što to bi to verovatno radile devojke pred igranku. U neko doba pojavila se Lina, još mokra od tuša - ili, znajući nju, od kupanja u jezeru - i sela na pod. „Ona kaže da ne ide.“ „Ide“, uzdahnula je Danel. Ja sam u međuvremenu završila njenu poslednju pletenicu i pustila je da joj padne niz leđa. „Kaže da neće.“ „Sad ćemo to da sredimo.“ Potapšala je Evitu po glavi i skliznula s kreveta, pokupivši četku. „Ustaj.“ Spustila se na kolena iza Line, koja ju je odmah poslušala. Trebalo je da se time cela stvar završi, pogotovu kad je Danel otišla u Neginu sobu, ali kako smo mi ostale završavale s oblačenjem i skupljale se u hodniku, čule smo ih kako se raspravljaju. Nešto je tresnulo o zid i minut kasnije, Danel je, sva


crvena u licu, izmarširala iz sobe. Kroz crvena i ljubičasta krila, otisci prstiju su bili samo delimično vidljivi. „Oblači se. Idemo.“ Kad smo ušle - dve po dve kao u slikovnici „Maja i drugari iz odeljenja“ - Baštovan još nije bio u trpezariji. Danel i ja smo ostale na začelju da propustimo ostale, u hodu popravljajući haljine i ukosnice. Kad su se sve smestile, naslonila sam se na zid. „Stvarno se oblači?“ Prevrnula je očima. „Živo se nadam.“ „Bolje da odem da proverim.“ „Majo…“ Zastala je i odmahnula glavom. „Nema veze, idi. Odigraj svoju ulogu.“ Nakon što je Lajonet završila u vitrini, Danel se oslobodila svoje post-ulizičke apatije kako bi mi pomagala oko devojaka. Nisam imala načina da pokažem koliko sam joj zahvalna. Megi se nije oblačila. Zapravo je bila prilično zauzeta pokušajima da svu svoju odeću - koju je delila sa sestrom - nagura u ve-ce šolju. Trgla se kad sam, stojeći na dovratku, pročistila grlo, zatim mi je prkosno uzvratila pogled, teško dišući. Imala je istu tamnoplavu kosu kao Baštovan i Ejveri, trenutno svu u neurednim pramenovima zalepljenim za lice. Sa očima boje lešnika i istaknutim nosem, lako je mogla da prođe kao njegova ćerka. Što je, ono, baš bljak. „Ja ne idem.“ „Ideš, jer dovodiš u opasnost svoju sestru.“ „A ona kao ne dovodi mene u opasnost kad uleće ovamo sva u lišću koje može da me ubije?“ „Dobiti alergiju nije isto što i iznervirati Baštovana i ti to dobro znaš!“ „Ne idem! Ne, ne, ne i ne!“ Raspalila sam je. Udarac je zazvečao, a koža joj je odmah pocrvenela. Piljila je u mene; oči su joj se punile suzama dok je rukom pridržavala obraz. Ejveriju je bilo zabranjeno da je dira zbog alergija, tako da sumnjam da je ikad ranije popila šamar, iako se nije ustezala da ih sama deli. Iskoristila sam da je, dok je još bila u šoku, zgrabim za kosu, vežem joj punđu navrh glave i pričvrstim je spiralnim ukosnicama. Snažno sam je uhvatila za nadlakticu i povukla u hodnik. „Polazi!“


„Ne idem“, jecala je, grebući me po ruci. „Neću!“ „Da si samo za mrvicu zrelija, mogla si do sad da budeš lepo obučena i smirena i sve bi se završilo za sat vremena, ali ne, ti moraš da izigravaš razmaženu princezu, zato si sad gola i uplakana i sama ćeš da objasniš Baštovanu zašto se tako ponašaš.“ „Samo mu reci da sam bolesna!“ „Zna da nisi“, zarežala sam. „Lorejn bi mu već rekla da jesi. Zar ti nije čudno što nas je po podne sve obišla?“ „Uf, kad je to bilo!“ „Tebi su zapale sve alergije, a Lini sva pamet“, promrmljala sam, oduvavši pramen sa usana. „Magdalen, molim te, ne ponašaj se kao kompletan idiot. To je samo jedan obrok. Hrana će ti svejedno biti posebno pripremljena i stavićemo te na kraj stola, što dalje od naših tanjira.“ „Zašto niko od vas ne razume?“ Pokušala je da me šutne, a kad to nije upalilo, probala je da se spusti na pod. Ja sam samo nastavljala da je vučem dok je trenje na boku nije nateralo da ponovo stane na noge. „Mogla bih ozbiljno da se razbolim! Mogla bih da umrem!“ To je bila poslednja kap. Okrenula sam se i tresnula je o najbližu vitrinu; glava joj se prilepila za staklo tačno između raširenih tetoviranih krila. Devojka je bila tu pre Lajonet, pre one koja je dočekala Lajonet i niko joj nije znao ime, samo da je zalivski zvončić, a kakva je to jebena informacija za pamćenje? „Ako ne sedeneš da večeraš sa nama, sigurno ćeš umreti, a s tobom i tvoja sestra. Utuvi to jednom!“ Počela je još jače da plače, sa snažnim uzdasima i slinama. Zgađena, pojačala sam stisak oko njene ruke i skrenula za ugao. Baštovan je stajao na vratima trpezarije, prekrštenih ruku i blago namreškanog čela. E, jebi ga. „Ima li nekih problema, moje dame?“ Pogledala sam u golu Megi koja je jecala, u svetlo-ružičast otisak na njenom obrazu i crveni trag mog stiska na mišici koji će se uskoro pretvoriti u šarmantnu modricu. „Nema?“ „Vidim.“


Nažalost, i video je. Posmatrao ju je tokom cele večere, sedeći u čelu stola između Danel i mene, dok je ona brljala po svojoj posebno pripremljenoj hrani, ne prinoseći ustima ni jedan jedini zalogaj. Gledao je kako odbija da učestvuje u razgovoru, čak i da odgovara na pitanja koja su joj direktno upućena, kako pritiska čašu ledene vode na lice - dok se Danel pravila da joj njen, takođe otečen obraz nimalo ne smeta - kako se osamljuje koliko joj to sto dozvoljava ne bi li sakrila svoju golotinju. Dok smo u nelagodi jele kolač i pile kafu, pročistio je grlo i nagnuo se ka meni. „Jel’ taj šamar stvarno bio neophodan?“„Jeste, da je smirim.“ „Ovo je tebi smireno?“ Razmatrala sam moguće odgovore. Nisam želela da sjebem Megi - zapravo Linu - ali ni sebe. „Smirenije.“ Samo je klimnuo, a kad sam se okrenula ka Danel i po njenom smrknutom pogledu shvatila da se pomirila sa sudbinom, kao da sam dobila udarac u stomak.

„Posle koliko vremena?“ pita Edison. „Dve nedelje“ šapuće. „Znaš kako se kaže, što si video, video si, ne možeš da se praviš da nisi? Od te večeri, svaki put kad bi pogledao u neku od bliznakinja, čelo bi mu se naboralo, a obrve skupile. Onda su se jedne noći zidovi spustili. Dva dana kasnije našle su se u prvoj vitrini s desne strane ulaza u trpezariju.“ Viktor joj dodaje hrpu fotografija iz hola. Vraća mu ih posle nekoliko minuta, s drugom slikom na vrhu. „Zajedno?“ „U smrti, kao i u životu“, turobno potvrđuje. Jedna pored druge u istoj vitrini, bliznakinje su postavljene blizu jedna drugoj, prepletenih prstiju. „Barski metalik“, dodaje devojka dok prstom prati narandžaste i bakarne šare na krilima. Glava jedne od bliznakinja počiva na ramenu one druge, dok se glava njene


sestre oslanja na njenu. Izgledaju… „Nisu se tako dobro slagale dok su bile žive.“ Uzima fotografije hodnika i prebira po njima, zagonetnog izraza. Posle nekoliko trenutaka, počinje da ih razdvaja na dve gomile. Na kraju je leva daleko viša od desne. Odguravši višu gomilu na udaljeni kraj stola, prstima prekriva nižu. „Ove devojke poznajem“, tiho im saopštava. Agenti i dalje ne mogu da dešifruju izraz na njenom licu. „Neke slabo, druge kao sopstvenu dušu, ali sve sam ih upoznala. Znala sam imena koja im je nadenuo. A otkad nam je Lajonet predstavila Kesidi Lorens, devojku koja će nastaviti da postoji i nakon što Lajonet bude završila u vitrini, i druge devojke su nam pred smrt govorile svoja nekadašnja imena.“ „Znaš njihova prava imena?“ „Zar ne misliš da su u nekom trenutku imena leptirica postala prava?“ „Dobro, onda njihova zakonska imena.“ „Neka od njih.“ „Dosad smo već mogli da obavestimo njihove porodice“, frči Edison. „Zašto nam to nisi ranije rekla?“ „Zato što mi se ne dopadaš“, uzvraća bez okolišanja, a on joj otima fotografije. Devojka podiže obrvu. „Ti stvarno veruješ da saznanje donosi smirenje?“ pita ga. Možda je zaista u neverici, a možda mu se i ruga, Viktor nije siguran. Može da bude i nešto sasvim treće. „Porodice zaslužuju da znaju šta se dogodilo.“ „Zar?“ „Da!“ Okrenuvši se od stola, Edison počinje da korača ispred stakla. „Neke od njih decenijama čekaju da dobiju vesti o svojim najdražim. Kad bi samo mogli da znaju - da znaju da konačno mogu da odustanu…“ Prati ga pogledom gore-dole po prostoriji. „Znači ti nikad nisi čuo.“ „Šta?“ „Nikad nisi ništa čuo o toj koja je nestala, ko god ona bila.“


Viktor u pola glasa proklinje bolan izraz svog partnera. Mala je dobra, mora joj se priznati. Doduše, Edisona nije mnogo teško iznervirati, ali da mu se ovako zavuče pod kožu? „Idi vidi da nam donesu neku hranu“, naređuje mu. „Odmori se malo.“ Vrata treskaju za Eđisonom. „Ko je bila ona?“, pita Inara. „Stvarno misliš da te se to tiče?“ „A sve ono Što si ti mene pitao, tebe se to tiče?“ Nije to isto, oboje su svesni. „Ne verujem da saznanje pomaže“, nastavlja Inara posle kraće pauze. „To da li su moji roditelji živi ili ne, neće promeniti ono što se desilo. Odavno je prestalo da boli, čim sam shvatila da se neće vratiti.“ „Tvoji roditelji su svojevoljno otišli“, podseća je Viktor. „Nijedna od vas nije tražila da bude oteta.“ „Moram da priznam da ne vidim baš neku razliku“, primećuje devojka, gledajući u svoje opečene ruke. „Šta misliš, da je slučajno Sofiji nestala ćerka, da li bi ona mogla da se smiri dok ne sazna šta joj se dogodilo?“ „Ljudi odlaze“, sleže ramenima. „Ali ti bi se vratila da si mogla“, iskušava sreću. Ne odgovara mu. Da li joj je ikad palo na pamet da se vrati? Da je to moguće? Viktor uzdiše i umorno trlja lice. U ovoj raspravi nijedno od njih ne može da pobedi. Naglo otvorena, vrata treskaju o zid i Edison upada u sobu za saslušavanje. Viktor bezglasno opsuje i pridiže se, ali Edison odmahuje glavom. „Pusti me, Vik. Znam gde da povučem liniju.“ Baš zbog prelaska te linije na koledžu, FBI ga je i vrbovao; kad ju je prešao još nekoliko puta otad, imao je silnih problema. Međutim, ispod tragova besa na njegovom još crvenom licu, Viktor primećuje hladnu odlučnost i to je dovoljno da ga prikuje za stolicu. Za svaki slučaj, ostaje da sedi na ivici. Edison zaobilazi sto kako bi mogao da se nagne nad Inaru. „Što bi ti rekla, evo kako stoje stvari: većina nestalih nekom nedostaje. Žao mi je što si imala tako usranu porodicu. Stvarno jeste. Nijedno


dete ne zaslužuje da tako odraste. Žao mi je što nisi nikom nedostajala, ali nemaš pravo da zaključiš da ni ostale devojke nikom ne nedostaju.“ Stavlja na sto ram sa fotografijom; Viktor ne mora da je pogleda odavno zna ko je na njoj. „Ovo je moja sestra Fejt. Nestala je kad joj je bilo osam godina i ne, nikad nismo ništa čuli. Ne znamo da li je živa ili mrtva. Dvadeset godina je moja porodica tražila i čekala bilo kakvu vest. Makar i vest da je nađeno njeno telo - bar bismo konačno znali. Prestao bih da zagledam plavuše u kasnim dvadesetim i da se pitam nije li neka od njih Fejt, da se neprestano pitam da li sam u prolazu video sestru, a da toga nisam bio svestan. Moja majka bi mogla da se mane internet stranice koju održava u nadi da će Fejt nekako natrčati na nju. Moj otac bi mogao da povuče novac za nagradu koji sve ove godine nije hteo ni da pipne i da napokon popravi kuću koja samo što se nije srušila. Mogli bismo konačno da pustimo moju sestru na miru. Neizvesnost ubija. Biće potrebno mnogo vremena da se ove devojke izvuku iz smole, još više da se dobije nesumnjiva identifikacija. Previše. Ti imaš priliku da ovim porodicama podariš mir, da im pružiš priliku da nastave sa svojim životima. Imaš priliku da ove devojke vratiš njihovim familijama.“ Devojčurak na slici nosi svetlucavu roze dijademu i kostim nindža kornjače - sa sve maskom preko očiju i roze baletskom suknjicom - a u ruci drži jastučnicu s likom Čudesne žene. Mnogo mlađi nego sad, Edison je drži za ruku i smeši joj se. On nema kostim, ali izgleda da devojčici, koja mu odozdo uzvraća osmeh bez dva donja zuba, to nimalo ne smeta. Inara dodiruje njen osmeh pod staklom. Isto tako je dodirivala Lajonetinu sliku. „Fotografisao nas je“ progovara naposletku, „spreda i otpozadi, čim bi završio tetovažu. Ako je već slikao, mora biti da je sačuvao fotografije. Ne u njegovom stanu u Bašti - jednom sam ih tamo tražila - već u nekom albumu koji bi nosio sa sobom da mu pravimo društvo kad nije s nama. Tako je bar Lajonet mislila.“ Još trenutak proučava fotografiju, a onda mu je vraća. „Lote je imala skoro osam.“


„Pozvaću ekipu za uviđaj“, obraća se Edison Viktoru. „Neka ponovo pretraže kuću.“ Pažljivo stavlja uramljenu fotografiju pod mišku i izlazi iz sobe. Inara tiho frkće, prekinuvši tišinu koja je nastala njegovim odlaskom. „I dalje mi se ne sviđa.“ „Imaš pravo na to“, smeje se Viktor. „Da li je Dezmond ikada video taj album?“ Ona sleže ramenima. „I da jeste, nikad ga nije pomenuo.“ „Ali u jednom trenutku je otkrio pravu prirodu Bašte?“ „U jednom trenutku.“

Dezmond je prvi put upotrebio svoju novu šifru jednog četvrtka posle ponoći. Praktično je već bio petak. Prošlo je već nedelju dana otkako ga je otac konačno ubacio u bezbednosni sistem, nedelju dana tokom koje je dolazio samo s njim, nije postavljao nikakva pitanja čak i kad bi mu se otac udaljio. Već je tri nedelje znao za Baštu, ali ne onu pravu. Provela sam veći deo dana u Simoninoj sobi, dodajući joj hladne obloge i svežu vodu kako bi prebrodila neprestanu mučninu i povraćanje koji su trajali već treći dan. Dotad smo uspevale da njenu bolest sakrijemo od Lorejn, ali nismo bile sigurne koliko će nam to još polaziti za rukom. Sudeći po mučnini i osetljivosti specifičnih delova tela, prognozirala sam da je Simon trudna. To se već dešavalo, jer nijedno kontraceptivno sredstvo ne pruža stopostotnu zaštitu, a značilo je uvek isto: još jednu popunjenu vitrinu i privremeno praznu sobu. Mislim da Simon još nije bila svesna svog stanja. Mislila je da je Ejveri opet doneo grip u Baštu. Naposletku je zaspala, a Danel je obećala da će ostati s njom do jutra. Na meni se zadržao kiseli, ustajali vonj povraćanja, dovoljno jak da i sama osetim mučninu. Odavno sam stekla privilegiju da mogu da se tuširam kad god poželim, ali sama pomisao da opet budem


zatočena u skučenoj prostoriji, izazivala je gotovo fizički bol. Zadržala sam se u sobi tek toliko da haljinu i rublje ćušnem u odvod za prljav veš - suviše uzan da bi neko mogao tuda da se provuče, kao što me je‘Blis obavestila - i otišla u Baštu. Noću je Bašta bila carstvo senki i mesečine, u kom su se jasno čule sve one iluzije koje su je činile onim što jeste. Tokom dana je bilo razgovora i pokreta, ponekad igara i pesama, i sav taj žamor maskirao je škripanje cevi za vodu koja natapa leje i zujanje ventilatora. Noću je to stvorenje koje smo zvali Baštom svlačilo svoju sintetičku kožu i pokazivalo skriveni skelet. Volela sam noćnu Baštu iz istog razloga zbog kog sam volela izvorne bajke. Bila je to što jeste, ništa više i ništa manje od toga. Osim ako nas Baštovan ne bi posetio, baštenska tama je za nas bila nešto najbliže istini što smo mogle da dosegnemo. Prošla sam kroz pećinu praćena ehom sopstvenih koraka i stala pod vodopad; pustila sam da mi se voda sliva niz telo, spirajući kiselost i mučninu i nadolazeću smrt. Mlaz je bio taman toliko snažan da udara u mišiće, bolne i umorne od trodnevnog nadvijanja nad bolesnicom, od džedžanja na neudobnoj hoklici i neprestanog iščekivanja da se pojave Lorejn ili Baštovan i počnu da me ispituju. Pustila sam da voda bije po meni, zatim sam se uz vlažno stenje uspela do vrha litice i „solarijuma“. Stresla sam vodu s kose i legla zatvorenih očiju, nespretno pružena preko stene, još pomalo tople od sunca. Udah po udah, osetila sam kako mi se mišići polako opuštaju. „Direktna, ali ne previše stidljiva.“ Uspravila sam se toliko brzo da me je nešto ušinulo u leđima, pa sam narednih nekoliko minuta proklinjala ljude koji ne umeju pristojno da se najave. Dezmond je stajao na stazi, dva-tri metra od mene, s rukama duboko zavučenim u džepove, kriveći vrat kako bi mogao da gleda u staklene ploče na krovu Bašte. „Dobro veče“, hladno sam ga pozdravila, pokušavajući da se udobnije ugnezdim na steni. Sva moja odeća je bila ili u sobi ili na pranju, tako da nije bilo svrhe da cičim i pokušavam da nađem nešto čime bih se pokrila. „Došao si da uživaš u pogledu?“ „Ispostavilo se da je bolji nego što sam očekivao.“


„Mislila sam da sam sama.“ „Sama?“, ponovio je, susrevši moj pogled i dobro pazeći da njegov ne odluta niže. „U bašti punoj drugih devojaka?“ „Koje spavaju ili se nečim zanimaju po svojim sobama“, uzvratila sam. „A.“ Zadugo je to bilo poslednje što je izgovoreno. Jasno je kao dan da nije bila moja dužnost da održavam konverzaciju, tako da sam se okrenula ka bašti, posmatrajući kako se površina vode mreška i talasa tamo gde se potok uliva u jezero. Naposletku sam čula njegove korake po kamenju i potom se nešto tamno isprečilo ispred mene. Kad sam posegla da ga dodirnem, palo mi je u krilo. Njegov džemper. Bilo je teško odrediti mu boju na mesečini, možda je bila neka nijansa bordo, s grbom škole na grudima. Mirisao je na sapun, losion posle brijanja i kedrovinu, nešto toplo i muževno i potpuno strano nama u Bašti. Skupila sam mokru kosu u neuredan čvor na vrh glave i navukla džemper; kad je sve bilo pokriveno, seo je kraj mene na stenu. „Nisam mogao da spavam“, tiho je rekao. „Pa si došao ovamo.“ „Jednostavno ne mogu da razumem smisao ovog mesta.“ „S obzirom na to da ono nema smisla, to je potpuno razumljivo.“ „Znači, ti nisi ovde svojevoljno.“ Uzdahnula sam i prevrnula očima. „Prestani da tražiš informacije koje nemaš namere da upotrebiš.“ „Otkud znaš da ih neću upotrebiti?“ „Zato što želiš da se on ponosi tobom“, odbrusila sam mu. „A znaš da od toga neće biti ništa ako bilo kome kažeš za ovo mesto. Prema tome, šta te briga da li smo ovde po sopstvenom izboru ili ne?“ „Ti… ti sigurno misliš da sam ja prezira dostojno ljudsko biće.“ „Mislim da imaš potencijala za to.“ Pogledala sam u njegovo tužno, ozbiljno lice i odlučila da rizikujem, bezmalo prvi put otkad sam stigla u Baštu. „Ali imaš i potencijala da budeš bolji.“


Dugo je ćutao. Tako mali korak, minijaturni pomeraj, a već mu se čini prevelikim. Kako roditelj može da ima toliku kontrolu nad detetom da mu očev ponos znači više od onog što je ispravno? „Odluke koje donosimo čine nas onim što jesmo“, naposletku je zaključio. Ne bih rekla da je to bio pravi odgovor na pitanje koje sam mu postavila. „Kakve ti odluke donosiš, Dezmonde?“ „Mislim da trenutno ne donosim nikakve.“ „Što automatski znači da donosiš pogrešne.“ Ispravio se i zaustio da protestuje, ali sam ja podigla ruku. „Nedonošenje odluke jeste odluka. Neutralnost je koncept, nije činjenica. Niko ne uspeva da tako proživi život.“ „Čini se da Švajcarskoj to sasvim lepo polazi za rukom.“ „Možda kao naciji. Šta misliš kako su se ljudi osećali kad su saznali kakve je sve strahote omogućila njihova neutralnost? Kad su saznali za logore, za gasne komore, za eksperimente na ljudima, šta misliš, jesu li i tad bili zadovoljni svojom neutralnošću?“ „Zašto onda prosto ne odeš?“, odgovorio je pitanjem. „Umesto što osuđuješ mog oca što ti daje hranu i odeću i udobno sklonište, zašto se ne vratiš tamo odakle si došla?“ „Nije valjda da ti stvarno misliš da i mi imamo šifre?“ Odmah se ohladio, ljutnja je prošla brže nego što se rasplamsala. „Drži vas zarobljene?“ „Kolekcionari ne puštaju leptire da slobodno lete. To je protivno svrsi.“ „Mogla bi da pitaš.“ „Njega nije lako bilo šta pitati“, ponovila sam njegove reči od pre nedelju dana. Žacnuo se. Možda je bio slep, ali glup svakako nije. To što je izabrao da ostane neupućen, istinski me je ljutilo. Zbacila sam džemper sa sebe i spustila mu ga u krilo, skliznuvši sa stene. „Zahvaljujem na razgovoru“, dobacila sam, brzo koračajući stazom koja se spuštala sa suprotnog kraja litice do nivoa Bašte. Čula sam kako posrće i sapliće se trčeći za mnom.


„Majo, čekaj. Čekaj!“ Ruka mu se sklopila oko mog zgloba i cimnula me nazad, gotovo me izbacivši iz ravnoteže. „Izvini.“ „Stojiš između mene i hrane. Izvini se zbog toga ako ti je volja i skloni mi se s puta.“ Pustio mi je ruku ali je nastavio da me prati preko Bašte. Prvi je preskočio mali potok i s druge strane ispružio ruku da me prihvati, što se meni učinilo krajnje neobičnim, ali istovremeno šarmantnim. Glavna svetla u trpezariji - i kuhinji koja se nastavljala na nju - bila su pogašena, ali je u rerni bilo ostavljeno prigušeno svetlo za sve one koji požele da u toku noći nešto gricnu. Zbunio se kad je ugledao veliki, zakatančen frižider. Širom sam otvorila onaj manji i pomno studirala njegov sadržaj. Stvarno sam bila gladna, ali kako blizina ljudi koji povraćaju ne utiče baš povoljno na apetit, ništa mi se nije učinilo dovoljno privlačnim. „Šta ti je to na leđima?“ Zalupila sam vrata kako bih blokirala svetlost, ali bilo je prekasno. Prišao mi je bliže i poveo me do šporeta; neko vreme je pod prigušenom svetlošću iz rerne proučavao krila sa svim njihovim izvanrednim, mučnim detaljima. Pod normalnim okolnostima, verovatno bih zaboravila kako izgledaju. Davao nam je ogledala ako bismo ih tražile, ali ja nisam. Ali je zato Blis vodila računa o tome da svakoj od nas redovno pokazuje njena krila. Da ni na trenutak ne zaboravimo ko smo. Leptiri su stvorenja kratkog veka - verovatno je želela i na to da nas podseti. Vrhovi njegovih prstiju putovali su preko tamno-smeđih linija na gornjim krilima boje jelenske kože, protežući se sve dalje ka suptilnim cikcak šarama na periferiji. Stajala sam potpuno mirno, uprkos jezi koja me je spopadala od tog ispitivačkog dodira. Nije zatražio dozvolu - ipak je on sin svog oca. Kad su njegovi prsti prešli na roze i ljubičaste šare na donjim krilima, zatvorila sam oči, a šake stisla u pesnice. Nije pratio linije koje su se spuštale naniže, već je išao na unutra, ka kičmi, sve dok nije mogao palcem da prođe čitavom dužinom crnog traga od mastila koji se pružao kroz sredinu mojih leđa, od vrha do dna. „Predivan je“, prošaputao je. „Zašto baš leptir?“


„Pitaj svog oca.“ Ruka mu je zadrhtala na mojoj koži, na oznaci vlasništva koju je utisnuo njegov otac. Ali je nije sklonio. „On ti je ovo napravio?“ Nisam odgovorila. „Jel’ te mnogo bolelo?“ Najviše je bolelo to što sam mu dozvolila da mi to uradi, ali nisam to rekla. Nisam rekla ni koliko me jebeno boli svaki put kad vidim prve linije na leđima nove devojke, nisam rekla kako je koža bila toliko osetljiva da nedeljama nisam mogla da legnem na leđa, da još uvek ne spavam na stomaku jer me to podseća na prvo silovanje na klupi za tetoviranje, kad se zario u mene i nadenuo mi novo ime. Nisam rekla ništa. „Jel’ on to radi… jel’ to radi svima vama?“, pitao je drhtavim glasom. Klimnula sam glavom. „Bože gospode.“ Trči, vrisnula sam u sebi. Trči i zovi policiju ili otvori vrata i pusti da je mi pozovemo. Uradi nešto - bilo šta - samo nemoj da stojiš tu! Ali nije se ni maknuo. Ostao je nepomičan iza mojih leđa, s rukom na mapi od mastila i ožiljaka, sve dok tišina nije postala treća osoba koja se isprečila između nas, pa sam ja osetila potrebu da se sklonim. Ponovo sam otvorila frižider, pretvarajući se da u svemu što se dešava nema ničeg čudnog. Izvadila sam pomorandžu, bedrom ćušnula vrata da se zatvore i naslonila se na deo radne površine koji je stajao pod pravim uglom u odnosu na ostatak. Nije to bilo izdvojeno ostrvo, samo pregrada između kuhinjskog i trpezarijskog dela. Dezmond je pokušao da mi priđe, ali su ga noge izdale; skliznuo je na pod kraj mojih nogu, leđa naslonjenih na vrata kuhinjskog elementa. Rame mu je dodirivalo moje koleno, dok sam ja studiozno ljuštila pomorandžu. Stalno sampokušavala da koru skinem tako da ostane cela, savršena spirala. Dosad to nisam uspela. Uvek bi mi se na pola puta pokidala. „Zašto to radi?“ „A šta misliš?“


„Sranje.“ Privukao je kolena i presamitio se preko njih, rukama pritisnuvši potiljak. Otkinula sam prvu krišku i isisala je, spuštajući usput semenke na koru. A tišina je rasla. Kad je iz kriške nestao sav sok, ubacila sam ostatak u usta i počela da žvaćem. Houp me je uvek zafrkavala što tako jedem pomorandžu; govorila je da momcima od toga ume da bude neprijatno. ja bih joj se na to isplazila i rekla da njene momke niko ne bije po ušima da gledaju. Dezmond sigurno nije. Prešla sam na drugu krišku, pa na treću i četvrtu. „Još si budna, Majo“, dopro je s vrata Baštovanov vedar glas. „Jesi li dobro?“ Dezmond je podigao pogled, bledog i izmučenog lica, ali se nije podigao niti rekao bilo šta što bi obznanilo njegovo prisustvo. Ako nastavi da sedi tako naslonjen na kuhinjski element, Baštovan ga neće videti, osim ako ne dođe čak ovamo i pogleda pravo naniže. Ali Baštovan nikad nije ulazio u kuhinjski deo. „Sasvim sam dobro“, odgovorila sam. „Samo sam htela nešto da gricnem posle tuširanja pod vodopadom.“ „Mrzelo te je da se obučeš?“ Nasmejao se i ušao u trpezariju, spustivši se u veliku, tapaciranu stolicu, koja je uvek bila rezervisana za njega. Koliko mi je poznato, nikad nije video grubu skicu krune koju je Blis urezala sa zadnje strane. Priznajem, izdaleka je stvarno pomalo podsećala na presto, sa onim mekanim tamnocrvenim tapacirungom i gotovo crnim, lakiranim drvenim ramom koji se, u obliku svitaka, izvijao iznad njegove glave. Odmaknuo ju je unazad i naslonio jedan lakat na ivicu stola, jer stolica nije imala naslone za ruke. Slegnula sam ramenima, otkinuvši još jednu krišku pomorandže. „Malo mi je besmisleno da se smaram s tim.“ Delovao je neobično opušteno, sedeći tako u senci, samo u donjem delu svilenkaste pižame. Na ruci mu je, osvetljena mutnim svetlom iz rerne, svetlucala jednostavna burma. Nisam mogla da zaključim da li je spavao u svom apartmanu ili je bio s nekom od devojaka, mada obično nije spavao u našim sobama. Osim ako mu


žena ne bi negde otputovala, najčešće bi bar deo noći proveo u kući koju nikad nisam videla, koju nisam mogla da vidim čak ni sa najvišeg drveta u Bašti. „Dođi sedi sa mnom.“ Kraj mojih nogu, Dezmond je pesnicom pritisnuo usne, bolnog izraza. Ostavivši na radnoj površini ostatak pomorandže sa sve korom i semenkama, poslušno sam zaobišla provizorni šank i kročila u senku kako bih mu se pridružila za stolom. Krenula sam da se spustim na najbližu klupu, ali me je on povukao u krilo. Jednom rukom mi je gladio leđa sve do kukova, nesvestan svog pokreta, dok mi je drugom pritiskao šaku na bedro. „Kako devojke reaguju na Dezmondovo prisustvo?“ Da je samo mogao da nasluti koliko je Dezmond prisutan, sumnjam da bismo vodili taj razgovor. „Paaa… oprezne su“, naposletku sam odgovorila. „Mislim da sve čekamo da vidimo da li više liči na tebe ili na Ejverija.“ „A šta biste više volele?“ Iskosa sam ga pogledala, a on se nasmejao, poljubivši me u udubljenje ispod grla. „Valjda ga se ne plaše? Dezmond nikog ne bi povredio.“ „Sigurna sam da će se sve navići na njega.“ „A ti, Majo? Šta ti misliš o mom mlađem sinu?“ Zamalo da se osvrnem ka kuhinji, ali ako on nije želeo da njegov otac zna da je tu, što da ga ja odam? „Rekla bih da je zbunjen. Nije siguran šta da misli o ovom mestu.“ Duboko sam udahnula, dajući sebi vremena da se odvažim da postavim naredno pitanje zbog Dezmonda, kako bi iz drugog ugla sagledao realnost života u Bašti. „Čemu vitrine?“ „Kako to misliš?“ „Nakon što nas držiš ovde, zašto nas i dalje čuvaš?“ Nije odgovorio neko vreme; prsti su mu iscrtavali besmislene simbole po mojoj koži. „Moj otac je skupljao leptirove“, konačno je razbio tišinu. „Išao je da ih lovi, a ako ne bi mogao da ih uhvati a da ih ne ošteti, plaćao je drugima za očuvane primerke. Stavljao ih je u staklene vitrine dok su još bili živi. Svaki leptir je imao podlogu od crnog pliša, bronzanu pločicu sa engleskim i latinskim nazivom. Otac je tako na zidovima radne sobe imao čitav muzej od vitrina. Ponekad


bi između njih kačio majčine goblene. U neke vitrine stavljao bi samo jedan primerak, u neke čitave bukete leptira, izdvojene na tkanini u svoj svojoj raskoši.“ Skinuo mi je ruku s bedra i krenuo uz leđa, prateći konture krila. I bez gledanja je znao njihov oblik. „Bio je najsrećniji kad je mogao da se povuče u tu sobu, a nakon što se penzionisao, provodio je tamo svaki dan. Ali jednom prilikom je u tom delu kuće izbio požar na instalacijama i svi leptiri su uništeni. Svi do jednog, cela kolekcija koju je decenijama skupljao i sređivao. Posle toga više nije bio isti, a nedugo zatim je i umro. Pretpostavljam da je osećao kako je ceo njegov život nestao u tom požaru. Dan posle sahrane, majka i ja smo morali da idemo u grad na vašar povodom Dana nezavisnosti. Trebalo je da majka primi nagradu za svoj dobrotvorni rad, a nije htela da svojim nedolaskom pokvari svečanost. Ostavio sam je u društvu saosećajnih prijateljica i lutao kroz neveliko vašarište. Tad sam je ugledao: devojku s maskom od perja u obliku leptira. Deci koja su prošla kroz lavirint delila je leptiriće od perja i svilenih latica. Bila je tako lepršava i razdragana, tako živa da je bilo teško zamisliti da leptiri uopšte mogu da umru. Kad sam joj se nasmešio i ušao u lavirint, pošla je za mnom. Dalje je sve išlo lako. U početku sam je držao u podrumu, sve dok nisam napravio baštu da joj bude pravi dom. U to vreme sam tek završavao školu, a uskoro sam preuzeo očev posao i oženio se, tako da j e sirotica verovatno bila veoma usamljena, čak i kad sam je prebacio u Baštu i doveo joj Lorejn, potom i ostale, da joj prave društvo.“ Izgubio se u sećanjima, ali za njega ona nisu bila bolna. Za njega je to bilo jedino razumno, jedino ispravno. Umesto da svoju Evu dovede u vrt, on ga je stvorio oko nje i poput anđela s plamenim mačem držao je zatočenu u njemu. Privukavši me bliže sebi, naslonio me je na grudi kako bi mogao da smesti moju glavu između svog vrata i ramena. „Njena smrt mi je slomila srce; nisam mogao da se pomirim s tim da je taj tren koji je bio njen život sve što će ikada imati. Nisam želeo da je zaboravim. Dok god je se budem sećao, deo nje će i dalje živeti. Napravio sam vitrine, tražio načine da je sačuvam od propadanja.“ „Smola“, prošaputala sam, a on je klimnuo glavom.


„Ali najpre balzamovanje. Moja kompanija u fabrici drži formaldehid i formaldehidne smole, i to nećeš verovati - za odeću. Mogu lako da naručim više nego što im treba i da višak donesem ovde. Zamena krvi formaldehidom usporava truljenje, dovoljno da smola sačuva sve ostalo. Pa i ti, Majo, kad jednom budeš otišla neću te zaboraviti.“ To je bilo najbolesnije od svega - on je iskreno verovao da su njegove reči utešne! Osim ako se ne bi dogodila neka nesreća ili ga ja debelo razljutila, za tri i po godine on bi u moje vene ušpricao formaldehid. Bila sam sigurna da bi sve vreme ostao sa mnom, možda bi mi čak češljao kosu i pravio poslednju frizuru, a kad mi sva krv isteče, stavio bi me u stakleni kovčeg i napunio ga prozirnom smolom kako bi mi podario drugi život, koji ni požar na instalacijama neće moći da okonča. Svaki put kad prođe, dodirnuo bi staklo i prošaputao moje ime; zauvek bi me pamtio. A sedenje na njegovom krilu nije mi ostavljalo nikakve iluzije o tome kakva osećanja sve to izaziva u njemu. Nežno me je gurnuo s krila, raširivši noge kako bih mogla da kleknem između njih. „Pokaži mi da ćeš me uvek pamtiti, Majo.“ Sve vreme mi mrseći kosu, povukao mi je glavu bliže svom krilu, dok je drugom rukom petljao oko rajsferšlusa na pantalonama. „Čak i tad.“ Čak i tad kad budem davno mrtva, pogled na mene će i dalje biti dovoljan da mu se digne. I poslušala sam, jer sam ga uvek slušala, jer sam želela da proživim te tri i po godine, makar morala da trpim da mi ovaj čovek govori kako me voli. Poslušala sam kad me je zamalo udavio i kad me je ponovo podigao na krilo, poslušala sam kad mi je tražio da mu obećam da ga nikad neću zaboraviti. Ali ovog puta, umesto da po unutrašnjim zidovima lobanje ispisujem nečije tuđe stihove i priče, ja sam mislila na dečaka s druge strane kuhinjskog šanka koji je sve ovo slušao. Ono što me je davno uverilo da je moj prvi komšija pedofil, nisu bili pogledi koje je on upućivao meni, već pogledi koje je razmenjivala njegova posvojčad - potvrda bolesnog zajedničkog saznanja. Svako od te dece je znalo šta se događa, ne samo njemu, već svima. Nijedno nije reklo ni reč. Videla sam te povređene


poglede i znala sam da je samo pitanje vremena kad će pokušati da mi zavuče ruku pod haljinu, ili da uzme moju i stavi je u svoje krilo, šapćući kako ima poklon za mene. Kad je završio, Baštovan me je poljubio i rekao mi da vodim računa da se dobro odmorim. Pantalone je navukao izlazeći iz sobe. Vratila sam se do šanka, pokupila ostatak svoje pomorandže i sela pored Dezmonda. Lice mu je bilo vlažno i sjajno od suza. Piljio je u mene praznim pogledom. Povređenim. Pojela sam ostatak pomorandže, dok je on razmišljao o tome šta bi mogao da kaže, a onda nije rekao ništa, samo mi je dodao džemper. Obukla sam ga, a on je posegnuo za mojom rukom. Dozvolila sam mu da je uhvati. Nikad neće otići u policiju. Oboje smo to znali. Proteklih pola sata promenilo je samo to što će odsad zbog toga pomalo mrzeti sebe.

„Nisi pitala ko je preživeo.“ „Nećete mi dozvoliti da ih vidim dok vam ne kažem sve što želite da znate.“ „Istina.“ „Znači, saznaću kad završimo, kad budem mogla da ostanem s njima. Moje prisustvo u bolnici ionako ne bi ništa promenilo.“ „Sad ti verujem da nisi plakala od šeste godine.“ Na licu joj zaiskri slabašan osmeh. „Jebeni ringišpil“ umilno potvrđuje.


Jesam li vam ispričala da je Blis napravila ringišpil? Ta je od polimerske gline mogla da napravi šta vam padne na pamet; pekla bi pleh za plehom u rerni, dok joj je nadrndana Lorejn visila nad glavom. Blis je jedina među nama imala pristup rerni. I jedina koja ga je tražila. Noć pre nego što je umrla, tokom dugih sati koje smo provele sklupčane na njenom krevetu, Lajonet nam je pričala o svom detinjstvu. Nije nam govorila imena ljudi i mesta, ali je svejedno pričala, a priča koju je volela više od ostalih, koja bi joj izmamila osmeh, ticala se upravo ringišpila. Njen otac je pravio figure za karusele i mala Kesidi Lorens bi ponekad nacrtala nekog konjića ili jednoroga, a otac bi ga ubacio u narednu porudžbinu, puštajući je da bira boje i izraze lica. Jednom prilikom, kad je putujućem vašaru trebalo da isporuči konjiće i sanke, otac ju je poveo sa sobom. Postavili su figure na disk i ona je sela na ogradu i posmatrala kako majstori provlače kablove kroz zlatne šipke da bi konjići mogli da se pomeraju gore-dole, a kad je sve bilo gotovo, trčala je ukrug po karuselu, mazeći konje i šapćući im imena na uvo da ih ne zaborave. Znala je sva do jednog i sve ih je volela. Baštovan nije jedini sa čudnim sklonostima - njegove su samo dovedene do ekstrema. Ali konjići nisu bili njeni i kad je došlo vreme da pođe kući, morala je da ih napusti, verovatno da ih više nikad ne vidi. Nije smela da plače, jer je obećala tati da neće praviti scenu. Tad je napravila svoju prvu origami figuru konja. U kabini kamiona na putu kući, napravila je svojih prvih dvadeset papirnih konjića. Dok nije naučila da ih pravi kako treba, vežbala je savijajući listove iz sveske i račune iz usputnih restorana brze hrane. A kad j e stigla kući, prešla j e na viši nivo - papir za kompjuterske štampače. Pravila je konjića za konjićem i bojila ih tako da liče na one koje je ostavila, šapćući njihova imena. Kad je završila, pažljivo je obojila tanke drvene štapiće i provukla ih kroz sredinu, pričvrstivši konjiće pomoću malo lepka. Nacrtala je i obojila šare na podu, sve slike na kosoj tavanici, čak i sličice u donjem i gornjem frizu šatora, a majka joj je pomogla da sve to sastavi. Otac joj je napravio osovinu za bazu šatora kako bi


cela skalamerija mogla polako da se okreće. Njeni roditelji su bili neizmerno ponosni na nju. Poslednjeg jutra kad je krenula od kuće u školu, onog dana kad je kidnapovana, karusel je još zauzimao počasno mesto na kamenoj ploči iznad kamina. Nakon što je Lajonet umrla, svu moju pažnju zaokupila je bezimena nova devojka. Blis se bacila na vajanje. Nikom nije pokazivala na čemu radi, a nijedna od nas je nije ni pitala; puštale smo je da na svoj način izađe na kraj s bolom. Bila je neobično fokusirana na rad. Pravo da vam kažem, sve dok nije pravila figuricu paklenca, nisam se mnogo brinula. Ranije je i to radila - vajala leptire za mrtve devojke. Meni su te figurice, ne veće od palca, delovale morbidnije i jezivije i od devojaka u vitrinama. Ali onda je infekcija nove devojke dostigla kritičnu tačku - njena tetovaža se nikad neće zalečiti kako treba. Čak i ako je ne ubije, krila će biti beznadežno upropašćena, a tako nešto Baštovan nije mogao da prihvati. Kad nas je već birao zbog lepote. Zidovi su se spustili u najmračniji čas, neposredno pred zoru, kao što bi i inače bili spušteni tokom njene seanse tetoviranja, ali kad su se podigli, nije je bilo ni u sobi za tetoviranje ni u krevetu. Nikad se nije pojavila u vitrini. Nije bilo pozdrava. Bilo je samo… ništa. Doslovce ništa nije ostalo od nje. Čak ni ime. Kad sam se vratila iz obilaska, u sobi sam zatekla Blis kako prekrštenih nogu sedi na mom krevetu, u suknji na preklop kojom je zaklonila nešto na svom krilu. Kožu ispod očiju naružile su joj tamne senke - pitanje je da li je uopšte spavala otkad se Lajonet oprostila od nas. Sela sam kraj nje na krevet s jednom nogom savijenom ispod tela i naslonila se na zid. „Jel’ mrtva?“ „Ako i nije, uskoro će biti“, uzdahnula sam. „I onda ćeš da presediš uz novu devojku, dok ne dođe sebi i ne dobije tetovažu.“ „Verovatno.“


„Zašto?“ I sama sam se to pitala cele protekle nedelje. „Zato što je Lajonet smatrala da tako treba.“ Sklonila je tkaninu sa svog krila i pokazala mi ringišpil. Kad je došla u Baštu, Lajonet je napravila još jedan karusel; od njene smrti, stajao je kod Blis, na polici iznad njenog kreveta. Rekonstruisala je sve šare i sličice i boje, a to je uradila i Blis, koristeći svoj medij. Zlatne šipke su imale čak i onu spiralu koja daje iluziju beskonačnosti. Pružila sam ruku, ćušnula zastavicu na vrhu i sve je počelo da se okreće, ali se brzo zaustavilo. „Morala sam da ga napravim“, šapnula je, „ali ne mogu da ga zadržim.“ Briznula je u mahnit plač koji razdire dušu. Blis nije znala za moj ringišpil. Nikad joj nisam ispričala kako sam, sedeći na crveno-crnom konjiću, konačno uvidela da me roditelji ne vole, ili bar da me ne vole ni izdaleka onoliko koliko bi trebalo, nisam joj rekla da je to bio dan kad sam shvatila - i prihvatila - da me niko ne želi. Pažljivo sam podigla karusel iz njenog krila i blago je gurnula nogom. „Istuširaj se.“ Štucnula je i skliznula s kreveta da me posluša; dok je ona spirala sa sebe dve nedelje besa i bola, ja sam proučavala konjiće u potrazi za nekim koji liči na onog kojeg sam deset godina ranije pokvasila svojim poslednjim suzama. Skoro da sam uspela. Ovaj konjić je imao srebrno sedlo umesto zlatnog i crvene trake upletene u grivu, ali inače je bio vrlo, vrlo sličan onom mom. Prebacila sam se na kolena i podigla ga na policu pored Simbe, pored origami menažerije i ostalih figurica od gline, pored kamenja koje je Evita oslikala, Daneline pesme i svih ostalih sitnica koje sam uspela da skupim za tih šest meseci u Bašti. Razmišljala sam da zamolim Blis da mi napravi malu tamnokosu devojčicu zlataste kože koja bi sedela na tom crveno-crnom konjiću i vrtela se ukrug, vrtela, i vrtela, i vrtela, gledajući kako ostatak sveta odlazi od nje. Ali da sam joj to zatražila, ona bi me pitala zašto, a toj devojčici nije bilo potrebno da je neko sažaljeva - samo da je svi zauvek zaborave.


Blis je izašla ispod tuša, tela i kose umotanih u ljubičasto-roze peškire, i napokon zaspala sklupčana kraj mene poput Sofijinih devojčica. Ja sam ostala budna, s jednom rukom ispod glave i naslonjena na zid; s vremena na vreme pogurala bih karusel i gledala crno-crvenog konjića kako jezdi, svaki put sve dalje i dalje.

Najradije bi je ostavio da još malo bludi u sećanjima, pustio bi razgovor da skrene sa zadatog kursa, omogućio joj da izbegne brodolom koji će, vođena njegovim pitanjima, uskoro morati ponovo da proživi. No, Viktor se ipak uspravlja i nakašljava, a kad ona okrene svoj utučen pogled k' njemu, klima joj glavom. Ona uzdiše i spušta ruke na krilo.

Tokom naredne nedelje, Dezmond se klonio Bašte. Nije koristio svoje šifre, nije dolazio s ocem, jednostavno ga nije bilo. Blis je, po običaju s neba pa u rebra, pitala Baštovana šta se događa, ali on se nasmejao i rekao joj da se ne brine, njegov sin se samo posvetio predstojećim završnim ispitima. Meni je to odgovaralo. Bilo da se krio ili mu je samo trebalo vremena da porazmisli o svemu, meni uopšte nije smetalo odsustvo još jednog muškarca kog moram da zabavljam. I meni je trebalo vremena da razmislim. Ejveri se, uprkos svemu, vratio u Baštu, što je značilo da stalno moramo da igramo suptilnu igru kako bismo one krhkije devojke zaštitile od njegovog interesovanja. Režiranje te predstave sa hoklice kraj Simoninog kreveta umnogome je sve otežavalo.


Za poslednjih desetak dana primetno je smršala, budući da ništa nije mogla da zadrži u stomaku duže od sat i po. Tokom dana sam ostajala s njom, a kad bi Danel uveče došla da me odmeni, odlazila sam u Baštu i spavala na sunčanoj steni. Tamo sam mogla da zamišljam da se zidovi ne približavaju i da mi vreme ne ističe. Simon mi je bila draga. Duhovita i otkačena, nije nasedala na sranja koja nam je Baštovan prodavao, ali je pokušavala da iz svega izvuče najbolje. Dok sam joj pomagala da se vrati u krevet posle još jedne u nizu seansi nad ve-ce šoljom, stisnula mi je ruku. „Izgleda da ću morati da uradim test?“ Blis mi je ispričala da je Lorejn ostala u trpezariji tokom doručka, raspitujući se za Simon. „Mislim da ćeš morati“, izgovorila sam polako. „I biće pozitivan, šta misliš?“ „Bojim se da hoće.“ Zatvorila je oči, jednom rukom sklonivši s lica pramen mokar od znoja. „Trebalo je odmah da znam. Videla sam kako je to izgledalo kad su mama i sestra bile trudne: obe su prva dva meseca bez prestanka povraćale.“ „Hoćeš da piškim na test umesto tebe?“ „Šta je to s nama, kog đavola, kad nam se izjava ljubavi i prijateljstva svodi na to?“ Polako je odmahnula glavom. „Ne želim da obe stradamo, a i ti i ja dobro znamo da bi se tako završilo.“ Neko vreme smo sedele u tišini, jer za neke stvari rešenje jednostavno ne postoji. „Možeš li da mi učiniš uslugu?“, oglasila se posle izvesnog vremena. „Šta ti treba?“ „Ako u biblioteci ima jedna knjiga, možeš li da mi je pročitaš?“ Kad mi je rekla koju knjigu želi, zamalo da se nasmejem. Zamalo. Ne zato što je bilo smešno, već zato što mi je laknulo: to je bila jedna od malobrojnih stvari koje sam mogla da učinim za nju. Uzela sam knjigu iz biblioteke, smestila se na krevet pored nje i, uhvativši je za ruku, otvorila prvu stranicu i počela da čitam. „Beše to strahotna zima; padao je sneg, bilo je mračno veče poslednje veče u godini. Na toj hladnoći, u mraku, hodala je ulicama


siromašna devojčica, gologlava i bosonoga.“

„Koja je to knjiga?“ „Deo knjige“, ispravlja ga devojka. „‘Devojčica sa Šibicama Hansa Kristijana Andersena.“ Viktor je se maglovito seća - bio je to neki balet u kojem je kao mala igrala njegova Britani - ali mu se pomešao sa Krckom Oraščićem i Olovnim vojnikom. „Ta bajka ima mnogo više smisla u Bašti nego u stvarnom svetu.“

Kad sam ovu pročitala, nastavila sam s drugim bajkama, ali sam zaćutala čim je Lorejn ušla. Nosila je poslužavnik s dva ručka, između kojih je stajao test za trudnoću. „Moram da budem tu dok se testiraš.“ „Ma nije valjda.“ Uzdahnuvši, Simon se uspravila i uzela čašu vode, ispraznivši je u jednom gutljaju. Dodala sam joj i drugu čašu s poslužavnika, ovog puta s voćnim sokom, pa je i nju iskapila. Svojski se trudila oko ručka, koji se sastojao samo od supe i tosta, ali većinu nije ni dodirnula. Kad je voda obavila svoje, zgrabila je test sa poslužavnika, odjurila u svoj mali toalet i navukla zavesu da se sakrije. Lorejn je obigravala oko vrata kao lešinar, pogrbljenih ramena, pogleda prikovanog za zavesu. Simon se nagnula napred kako bi uhvatila moj pogled, zatim je cimnula glavu u pravcu veštice na vratima. Klimnuvši glavom, duboko sam uzdahnula i počela da čitam Olovnog vojnika. Iz sveg glasa.


Time sam zaradila svirep pogled kuvarice-medicinske sestre, ali je barem pustila Simon da piški na miru. Čule smo kako povlači vodu i minut kasnije, Simon je izašla iza zavese i pružila Lorejn mokar plastični štapić. „Evo, nauživaj se. Idi prijavi. Samo izlazi napolje.“ „Zar nećeš da…“ „Neću. Izlazi.“ Simon se bacila na krevet, spustivši gornji deo tela u moje krilo. „Molim te, nastavi da čitaš.“ Položila sam knjigu na njena leđa, prekrivši smeđa krila mičelovog satira i nastavila tamo gde smo stale. Veći deo popodneva je prespavala, ustajući s vremena na vreme da odjuri do toaleta. Danel nam se kasnije pridružila i uplela Simoninu tamnosmeđu kosu u elegantnu pletenicu. Blis nam je donela večeru i Simoninu kiku ukrasila malim glinenim cvetovima delfinijuma. Ja sam svoju večeru pojela, a Simon je svoju odgurnula netaknutu. Kad su se večernje senke u hodniku izdužile pod kosim zracima, Baštovan se pojavio na vratima. S haljinom. Sva u slojevima od braonkaste i drap svile, trebalo je da upotpunjuje krila i istakne Simonin taman ten. Pošto smo Danel i ja naglo zamukle, Simon je podigla pogled i ugledavši haljinu, brzo okrenula glavu da joj ne bi video suze. „Dame?“ Brzo trepćući, Danel je poljubila prevoj na Simoninom uvetu, najbliže njenom licu što je mogla da dosegne, i u tišini napustila sobu. Simon se polako podigla u sedeći položaj i zagrlila me, zarivši nos u moje rame. Stisnula sam je što sam jače mogla, osetivši kako snažni drhtaji počinju da joj prolaze telom. „Zovem se Rejčel“, šaputala je, usana priljubljenih uz moju kožu. „Rejčel Jang. Hoćeš li zapamtiti?“ „Hoću.“ Poljubila sam je u obraz i nevoljno pustila iz zagrljaja. S knjigom bajki u ruci krenula sam ka vratima, gde me je Baštovan dočekao lakim poljupcem. „Neće je boleti“, promrmljao je. Neće je biti. To je bio trenutak kad bih se ja inače povukla u svoju sobu, možda otišla kod Blis ili Danel. To je bio trenutak kad smo se


skupljale u grupice, pretvarajući se da smo ono što nismo, i žalile za gubitkom do koga još zapravo nije ni došlo. To je bio trenutak kad je trebalo da čekamo da Simon umre. Ali ja to, po prvi put, nisam mogla. Jednostavno nisam. Svetlo je zatreperilo, upozoravajući nas da se povučemo u svoje sobe pre nego što nam zidovi to onemoguće. Iskoračila sam na peščanu stazu, svesna da se nešto pokrenulo u tami udaljenog kraja Bašte. Nisam bila sigurna da li je to Ejveri, Dezmond ili neka od devojaka, a nije me bilo ni briga. Svetla su se pogasila i zidovi su zaškripali iza mene, spustivši se u svoja ležišta s tupim treskom, koji nije uspeo da poremeti grobnu tišinu. Zašavši dublje u Baštu, koračala sam kraj potoka dok nisam stigla do vodopada. Spustila sam knjigu na stenu na bezbednoj udaljenosti od vode tako da je kapljice ne dohvataju i prekrstila ruke preko stomaka, pokušavajući da se laktovima oduprem težini koja mi je sve više pritiskala grudi. Glava mi se oklembesila unazad i ja sam, oslonivši se na stenu, piljila u okna na krovu staklenika. Zvezde su sve jače treperile na nebu koje je tamnelo, neke svetle i srebrne, druge blede, plavkaste ili žute. Bila je i jedna crvena tačka za koju nisam znala da li je zvezda ili avion. Tanak mlaz svetla preleteo je preko neba. Iako sam znala da to može biti samo svemirska prašina, kamen, komad metala ili deo satelita koji gori u atmosferi - toliko sam čak i ja uspela da naučim o prirodnim pojavama - na pameti mi je bila samo glupava bajka. „Neko je upravo umro“, kazala je devojčica; još davno joj je njena stara baka, jedina osoba na celom svetu koja ju je volela i koje više nije bilo, rekla da se svaki put kad padne zvezda, jedna duša uspne do Boga. I tako je ta mala glupača stajala na mrazu, paleći šibice kako bi, makar na tren, mogla da zaviri u kuće porodica koje nisu njene - niti će to ikad biti - i nasmrt se smrzla tokom onih jezivih trenutaka realnosti između dve šibice, jer, iako gore, šibice ne greju. Samo svetle. Moj dah je bio blokiran tvrdim, rastućim teretom i nikako nije mogao da probije tu barijeru. Nisam mogla da udahnem ni da


izdahnem, gušio me je čvor ustajalog vazduha u grudima. U daljini se čulo podrhtavanje lišća i grančica, dok sam se ja klečeći borila za dah koji nije dolazio. Skupila sam šaku u pesnicu i lupala se njome u grudi, ali osim dodatnog, probadajućeg bola, ništa se nije promenilo. Zašto nisam mogla da dišem? Jedna ruka me je dotakla po ramenu; okrenula sam se i, izgubivši ravnotežu usled nekoordinisanog pokreta, odgurnula je pri padu. Dezmond. Okrenula sam se na stomak, uspravila, oduprevši se rukama i kolenima, i otrčala kroz vodopad u pećinu, ali on je pošao za mnom i pridržao me je kad sam se saplela o ulegnuće na podu i ponovo pala. Nežno me je položio na zemlju i kleknuo ispred mene. Proučavao je moje lice dok sam se ja borila za vazduh. „Znam da nemaš razloga za to, ali mi ipak veruj, bar na minut.“ Rukom je krenuo ka mom licu i ja sam je ponovo odgurnula. Odmahujući glavom, hitro me je okrenuo i jednom rukom mi pritisnuo mišice uz telo, dok mi je drugom poklopio nos i usta. „Udahni“, šapnuo mi je u uvo. „Nije važno je li pun udah, svejedno ćeš dobiti malo vazduha. Udahni.“ Pokušala sam; možda je bio u pravu, možda sam nešto udahnula, ali nisam to osetila. Osećala sam samo njegovu ruku, koja se isprečila između mene i onog što mi je bilo potrebno da bih preživela. „Ja te samo teram da udišeš vazduh zasićen ugljen-dioksidom“, nastavio je mirno. „Udahni. Ugljen-dioksid se umesto kiseonika vezuje za tvoj krvotok i usporava ti reakcije. Udahni. Kad ti telo bude dostiglo kritičnu tačku, kad budeš na ivici da se onesvestiš, instinktivna reakcija će nadjačati psihološke faktore. Udahni.“ Svaki put kad bi mi dao uputstvo, pokušala bih da poslušam, stvarno, ali jednostavno nije bilo vazduha. Prestala sam da se borim i, teških, omlitavelih udova, klonula mu na grudi. Šaka mu je ostala zalepljena za moje lice. Kako sam odjednom bila sva teška, jedva da sam više osećala težinu u grudima i vazduh je polako počeo da utiče u moja pluća, dok je on nastavio da periodično ponavlja uputstvo. U glavi mi se vrtelo, ali sam disala. Pomerio je ruku s mog ramena i počeo da mi trlja nadlakticu, ne prestajući da šapuće „Udahni“.


Disanje je polako ponovo postala navika, nešto o čemu ne moram da mislim i zatvorila sam oči, zaslepljena snažnim osećajem stida. Nikad ranije nisam imala napad panike, mada sam ih često viđala kod drugih. Nesposobnost da učinim nešto razumno bila je užasno ponižavajuća. Tim više što je neko tome prisustvovao. Kad sam se osetila pedeset posto sigurnom da pri pokušaju da ustanem neću tresnuti napred, probala sam da stanem na noge. Dezmondove ruke su se stegle oko mene. Ne bolno, ali dovoljno da bez borbe ne mogu da maknem. „Ja sam kukavica“, šaputao je. „Još gore, bojim se da sam sin svog oca; ali ako mogu barem ovako da ti pomognem, dopusti mi da to učinim.“ Da li bi devojčica sa šibicama uspela da preživi da je imala nekog da je ovako zagrli, nekog toplog i stabilnog ko bi svoje telo obmotao oko njenog? Ili bi se oboje smrzli? Pomerajući se unazad dok leđima nije dodirnuo zid, Dezmond me je nežno povlačio i naposletku me postavio na bok između svojih nogu. Obraz mi je ležao na njegovim grudima tako da sam mogla da čujem otkucaje njegovog srca. Pokušala sam da uskladim svoje još uvek nestabilno disanje s tim ritmom, osećajući kako preskače svaki put kad se ja pomerim. Nije imao zdepastu figuru poput svog brata niti njegove preteće mišiće, a ni očevu žilavu čvrstinu. Bio je tanak kao trkač, savitljiv i vretenast. Nežno je pevušio nešto što nisam mogla da prepoznam, a nisam mogla dobro ni da čujem onako stisnuta uz njegove grudi, ali njegovi prsti su lupkali po mojoj koži kao da svira klavir. Sedeli smo u vlažnoj, mračnoj pećini u odeći koju je vodopad natapao, držeći se jedno drugog poput dece koja imaju noćnu moru, ali kad sam zaspala, noćna mora nije nestala. Ni kad sam se probudila. Svakog bogovetnog dana tokom tri godine, noćna mora bi uvek, uvek bila tu i nije pomagala nikakva uteha. Ali tih nekoliko sati sam mogla da se pretvaram. Mogla sam da budem devojčica sa šibicama koja svojim iluzijama udara u zid, izgubljena u toploti sve dok sjaj ne umine i ja se ponovo ne nađem u Bašti.


„One ti nisu bile samo sapatnice u zatočeništvu, jel’ tako?“ pita Viktor nakon što joj je dao malo vremena da se pribere. „Bile su ti prijateljice.“ „Neke od njih mi jesu prijateljice. Sve su mi porodica. Valjda to tako biva.“

Ponekad nisam mogla da se nateram da nekog bolje upoznam; samo bi više bolelo kad umru ili bi njih zabolelo kad ja umrem. Nisam uvek bila ubeđena da je vredno bola. Ali u srcu Bašte vladala je usamljenost i neprestana pretnja da ćeš se slomiti, pa je povezivanje sa ostalima delovalo kao bezopasnije od dva zla. Ne nužno manje, samo bezopasnije. Tako sam znala da Nazira zbog zaborava brine još više nego Blis. Bila je slikarka, pa je blok za blokom ispunjavala svojom porodicom i prijateljima. Crtala je odeću koju je volela, svoju kuću i školu, ljuljašku u parku na kojoj se prvi put poljubila. Stalno ih je iznova crtala i užasno je paničila ako bi se detalji razlikovali ili postali nejasni. Tu je bila i Kalaštura Zara, a kad Blis nekog tako prozove, znajte da je ta osoba horor film. Blis je inače bila jezičava i nije podnosila proseravanja - Zara je standardno bila zla. Sviđalo mi se što nije nasedala na iluzije, ali je zato pravila pakao onima koje su imale potrebu da ih se drže. Na primer, Naziri, koja je verovala da dok god pamti svoj prethodni život, ima nade da će mu se vratiti. Ne bi prošla ni nedelja dana a da nisam morala da prekidam svađu između njih dve, obično tako što bih Zaru odvukla do potoka i gurnula je unutra da se ohladi. Nije mi bila prijateljica, ali kad bi se smirila, skoro da mi se dopadala. Kao i ja, volela je knjige.


Glenis je trčala, i trčala, i trčala bezbrojne krugove po holovima, dok Baštovan nije naredio Lorejn da joj daje dvaput više hrane nego ostalima. Ravena je bila jedna od retkih koja je imala MP3 plejer i zvučnik; umela je satima da pleše. Balet, hip-hop, valcer, stepovanje bez cipela, sve što je naučila na časovima koje je, mora biti, godinama pohađala, a ako biste prošli pored nje, zgrabila bi vas za ruku i povukla da igrate s njom. Hejli je volela da svima sređuje kosu i umela je da napravi najfantastičnije frizure, Pija je želela da zna kako stvari funkcionišu, Marenka je fenomenalno vezla. Imala je čak i par super oštrih makazica za vez koje je, po Baštovanovom naređenju, morala da nosi oko vrata da se neka od nas ne bi namerno njima povredila. Adara je pisala priče, Eleni slikala, a ponekad bi Adara zamolila Eleni ili Naziru da ilustruju njene priče. A tu je bila i Sirvat. Sirvat je bila… Sirvat. Nju je bilo nemoguće provaliti. Nije u pitanju samo to što je bila nedruželjubiva - a stvarno je bila - ili tiha, što je takođe bila. Problem je bio u tome što nikad nisi mogao sa sigurnošću da znaš šta će izaći iz njenih usta. Bila je poslednja devojka koju je Lajonet uvela u Baštu. Lajonet me je zamolila da joj ne pomažem oko nje, jer je bila stvarno uvrnuta, pa ni Lajonet ni ja nismo znale kakva bi bila moja reakcija. Tako da sam je prvi put srela tek kad su joj krila bila završena. Ležala je ispružena na obali potoka s glavom u blatu, dok je potpuno zbunjena Lajonet blenula u nju. „Šta to radiš?“, pitala sam. Nije me čak ni pogledala; polovina kose joj je bila ulepljena blatom. „Postoji više načina da umreš od vode, ne samo da se udaviš. Podjednako je opasna ako je popiješ previše i ako ne piješ uopšte.“ Pogledala sam u pometenu Lajonet. „Jel’ ona stvarno pokušava da se ubije?“ „Ne verujem.“ I nije. Uglavnom. Vremenom smo naučile da je prosto takva. Umela je da prepozna cveće kojim bismo teoretski mogle da se otrujemo, ali sama nijedno nije probala. Znala je milion načina da


čovek izvrši samoubistvo i bila je neobično fascinirana devojkama u vitrinama. Niko od nas nije želeo da zna zašto. Posećivala ih je gotovo podjednako često kao Baštovan. Bila je pravi osobenjak. Nisam provodila mnogo vremena s njom, a ona to izgleda nije ni primećivala, a kamoli zamerala. Ali većina nas se poznavala. Čak i ako smo svoje živote pre Bašte radije čuvale za sebe, u našem društvu je bilo intimnosti. U dobru i zlu - skoro uvek u zlu - bile smo leptirice. To nas je uvek vezivalo.

„I oplakivale ste jedna drugu.“ To nije bilo pitanje. Usne joj podrhtavaju. Nije to osmeh, čak ni grimasa, samo potvrda da neka vrsta izraza treba da se pojavi na njenom licu. „Uvek. Nikad nismo čekale da se neka pojavi u vitrini. Žalila sam ih svakog bogovetnog dana, kao što su one žalile mene, jer mi smo svakog dana umirale.“ „Da li se Dezmond zbližio s nekim devojkama?“ „I da i ne. Vremenom. Bilo je…“ Okleva; pogled joj više puta prelazi s Viktora na uništene ruke, pre nego što ih sklopi na krilu, skrivene od pogleda ispod stola. „Moraš da shvatiš da je bilo komplikovano.“ On klima glavom. „Šta je njegov otac mislio?“

Dan nakon što je Simon otišla u vitrinu - iako je mi nismo videle jer su zidovi još bili spušteni - Baštovan me je ponovo odveo u svoj apartman na otmenu intimnu večeru. Koliko sam mogla da primetim, a da ga eksplicitno ne pitam, ja sam bila jedina koju je tamo dovodio. To je, pretpostavljam, trebalo da mi laska, ali mene je samo


uznemiravalo. U razgovoru smo se držali lakih tema. Uopšte nije pomenuo Simon, a ni ja se nisam usuđivala da bilo šta kažem, jer nisam želela da čujem onaj najgori deo. Jedina neotkrivena misterija u Bašti bio je način na koji nas je ubijao. Kad smo završili s desertom, rekao mi je da predahnem uz čašu šampanjca dok on raspremi sto. Odlučila sam se za fotelju umesto za kauč, podigavši deo za noge i prekrivši suknjom čak i prste na nogama. U toj haljini mogla sam i na crveni tepih; pitala sam se koliko li je para sručio u Baštu i naše izdržavanje. Na starinskom gramofonu svirala je neka klasična muzika, pa sam zatvorila oči i zabacila glavu na mekane jastuke. Debeli tepisi u apartmanu prigušivali su korake, ali sam ga ipak čula kako se vraća. Neko vreme je stajao iznad mene; samo me je posmatrao. Znala sam da ponekad voli da nas gleda kako spavamo, ali mi je ovako budnoj to delovalo jezivije. „Da li te je Dezmond uznemirio pre neko veče?“ Oči su mi se naglo otvorile, što je on shvatio kao poziv da sedne na naslon fotelje. „Uznemirio?“ „Gledao sam neke snimke i video sam kako si ga odgurnula. Ušao je za tobom u pećinu, ali tamo nema kamera. Da li te je naljutio ili povredio?“ „Ma ne.“ „Majo.“ Uspela sam da se osmehnem, kratko, zbog njega ili zbog sebe, nisam sigurna. „Bila sam neraspoložena, istina, ali još pre nego što je Dezmond stigao. Dobila sam napad panike. Nikad ranije mi se to nije desilo, pa nisam znala šta treba da radim i u prvom momentu sam pogrešno protumačila njegov dolazak. Pomogao mi je da to prebrodim.“ „Napad panike?“ „Ako je posle godinu i po dana to bila moja najjača reakcija, rekla bih da nema razloga za uzbunu, a ti?“ Uzvratio mi je osmeh, topao i iskren. „I on ti je pomogao?“ „Jeste i ostao je sa mnom dok se nisam smirila.“ Ostao je sa mnom cele noći, čak i kad smo čuli kako se otvaraju dvoja izolovana vrata, kako njegov otac ide hodnikom sa Simon koja


je jecala. Ponekad je voleo da još jedanput kresne devojku pre nego što je ubije; valjda mu je bilo draže da to radi u njenoj sobi nego u onim tajnim prostorijama. Dez je ostao sa mnom do jutra, kad su se sva vrata oslobodila i ostale devojke pokuljale u Baštu da se zajedno izbore s bolnim gubitkom, koji on nije razumeo, jer nije ni znao da je mrtva ili da će to uskoro biti. Šta je mislio, da će je izbaciti? Ili da će je odvesti na abortus? „Mog mlađeg sina je ponekad teško razumeti.“ „Hoćeš da kažeš da ne umeš da pročitaš njegove reakcije na nas.“ Nasmejao se i klimnuo glavom, skliznuvši u fotelju pored mene. Jednu ruku mi je prebacio preko ramena, namestivši moju glavu na svoje rame, i na trenutak smo mogli biti sasvim običan par ljudi koji su se ugnezdili u fotelju da zajedno pogledaju film. Samo, da smo zaista bili običan par, verovatno me ne bi podilazili trnci. S Toferom mi se to nije događalo, a ni kad bismo se svi u gomili bacili na Džejsonov ili Kegov trosed, niti s bilo kojim od momaka s posla. Intimnost sa Baštovanom bila je iluzija koliko i krila na našim leđima: nije tu bilo ničeg stvarnog. „On ne voli da sa mnom razgovara o tome.“ „Pa s obzirom na to da smo mi ovde neka vrsta harema, ne verujem da bi bilo kom momku bilo prijatno da o tome razgovara sa ocem. Roditelje možeš da pitaš za savet kako da priđeš nekome ili šta da radiš na prvom sastanku, ali seks je obično zabranjena tema, čak i kad ne postoji pitanje pristanka.“ I to je bilo još jedno podsećanje da nismo normalan par, jer se on samo nasmejao i okrenuo mi glavu da me poljubi. Palo mi je na pamet da bih mogla da odem do njegove kuhinje koja se nastavljala na sobu, uzmem nož i zabodem mu ga u srce. Mogla sam da ga ubijem tu, na licu mesta, ali me je sprečila pomisao da bi u tom slučaju Ejveri nasledio Baštu. „Ejveri je goreo od uzbuđenja kad sam ga prvi put doveo ovamo. Pričao je o tome čim bismo se našli nasamo. Možda otac i ne treba da zna toliko intimnih stvari o svom sinu. Ali ne vidim da je Dezmond učinio išta osim što je cunjao naokolo.“


„To te je razočaralo?“ pitala sam nezainteresovano. „Začudilo me je.“ Rukom je klizio uz moju mišicu sve do potiljka, gde je počeo da odvezuje uzice haljine. Tračice od crne svile su se u njegovim rukama olabavile i on je gledao kako mi haljina klizi niz leđa sve do struka, otkrivajući mi grudi. Lagano je dodirivao jednu bradavicu dok je govorio. „On je zdrav mlad čovek okružen lepim ženama, i nije nevin, to pouzdano znam, pa ipak ne koristi prilike koje mu se pružaju.“ „Možda se još prilagođava.“ „Može biti. Ili ga raznolikost možda ne privlači.“ Malo me je podigao kako bi mogao da se pomeri ispod mene; u tom položaju su mu moje grudi bile pristupačnije. Zatim mi je haljinu zadigao do kukova. „Kad god dođe, on traži tebe, čak i ako te ne nalazi.“ „Navodno sam veoma direktna osoba“, suvo sam primetila, a on se zakikotao. „Pa jeste, mogu da razumem zašto sva svoja pitanja upućuje tebi. Šta bi uradila ako bi ti došao ovako kao ja?“ „Mislila sam da, kao s tobom i Ejverijem, moramo da radimo ono šta nam se kaže. Je li to pogrešno?“ „Znači, dozvolila bi mu da te dira?“ Savio je glavu do moje dojke, klizeći usnama po osetljivoj koži. „Dozvolila bi mu da uživa u tebi?“ Dezmond nije bio kao njegov otac. Ali je bio sin svog oca. „Osim ako ne narediš drugačije, ja radim ono što se od mene traži.“ Zarežao je i svukao mi haljinu do kraja, bacivši je na gomilu kraj stolice. I dok je moje izdajničko telo pristajalo na njegove dodire i poljupce, nije izgovorio nijednu drugu reč osim mog imena, iznova i iznova - oštri krici koji su parali tišinu. Postoje neka svojstva - neka što telesna nisu, koja dvostruki život žive… Tišina dva lica ima - obalu i more - telo i dušu. Jedno na samotnim mestima živi. Te noći nikako nije mogao da me se zasiti; uzimao me je u fotelji, na tepihu, u ogromnom krevetu, dok sam ja u sebi recitovala sve čega sam mogla da se setim, čak i recepte za koktele. Ali jutro je bilo još daleko, a ja sam ostala bez reči; osećala sam kako otrov prodire


kroz pukotine u mojoj duši. Već sam se bila navikla na mučninu koja je dolazila pošto bih mu se predala, ali to što sam mu dozvolila da pomisli kako me voli, izazivalo je bol od kojeg mi se vrtelo u glavi. Kad me je konačno ispratio do sobe, seo je na ivicu mog uzanog kreveta, uvio me u ćebe i, sklonivši mi kosu s lica, poljubio me dugo i strastveno. „Nadam se da će Dezmond kad-tad shvatiti kakva si ti izvanredna mlada žena“, prošaputao je, skoro mi dodirujući usne. „Mogla bi da budeš savršena za njega.“ Nakon što je otišao, ustala sam iz kreveta i stala pod tuš, ribajući kožu sve dok nisu počele da mi se prave rane; htela sam da verujem kako mogu sa sebe da zgulim njegove dodire, kao što zmija svlači košuljicu. Tu me je našla Blis, ali za nju neobično taktično, nije rekla ni reč. Pomogla mi je da isperem ostatke sapuna i regeneratora za kosu i isključila vodu, uvijajući mi kosu u peškir dok sam ja brisala telo, a kad mi je kosa konačno bila raspletena i vezana pozadi u urednu pletenicu, sklupčale smo se jedna kraj druge ispod pokrivača. Prvi put sam mogla da razumem zašto je razmišljala o tome da skoči sa stene. Prvi put mi se činilo da godine koje su mi preostale nisu vrednije od mogućnosti za bekstvo, čak ni ovako zanemarljive. Prvi put za godinu i po dana, osećala sam svaki potez igle koji je povlačio po mom telu dok je u njega utiskivao moju tamnicu. Ako i nisam spadala u one koji uvek gaje nadu, nisam ni dozvoljavala da me savlada očajanje, ali sad sam osećala kako me sa svakom uspomenom sve više guši. Duboko sam udahnula, osluškujući odjek Dezmondovog glasa u pećini koji me podseća da dišem; nisam želela da čak ni pred Blis, koja me je videla u takvim krizama za koje drugi nisu ni slutili da prolazim, otkrijem koliko sam se jebeno usrala od straha. U strahu grcaše, ko gonjeno zvere Klonuše joj krila - bezumno ih stere Padoše na zemlju da ih blato ždere Na zemlju joj pade okrilje biljurno.[ 8]


Ali moja krila nisu mogla da se pomere i ja nisam bila u stanju da letim, čak ni da plačem. Ostali su mi samo strah i agonija tuge.

Viktor bez reči napušta prostoriju. Trenutak kasnije, Ivon izlazi na hodnik, pružajući mu dve bočice vode. „Ramirezova se javila. Ima nekih novosti“, izveštava ga. „Devojke u kritičnijem stanju su stabilne. I dalje traže da razgovaraju s Majom pre nego što počnu da odgovaraju na pitanja. Senatorka Kingsli počinje da pritiska Ramirezovu da joj omogući da se vidi s Majom.“ „Sranje.“ Češka se po obrazu. „Može li Ramirezova da je zadrži u bolnici?“ „Možda još malo. Ona trenutno pokušava da uspostavi kontakt između senatorke i njene ćerke. Misli da na račun toga i svega ostalog što se dešava može da ućari još koji sat.“ „U redu, hvala ti. Obavestićeš i Edisona kad se bude vratio?“ „Hoću.“ Razmišlja o tome kako su političari kao socijalni radnici - na kraju ispadnu korisni, ali su sve vreme nesnosan davež. Vraća se u sobu za saslušavanje i da je Inari bočicu s vodom. Prihvata je klimnuvši glavom i zatvarač odvrće zubima umesto ranjavim rukama. Pre nego što ponovo spusti bocu, ispija polovinu tečnosti, zatvorenih očiju. Dok prikuplja snagu za sledeće pitanje, jednim prstom iscrtava besmislene simbole po metalnoj površini stola. Viktor prati njene pokrete; želudac mu se okreće kad shvati da je ono što je smatrao nasumičnim linijama, zapravo kontura leptira; neprestano je iznova iscrtava po metalu, kao da se podseća zašto je uopšte tu. „Ponestaje mi vremena, Inara. Neću još dugo moći da te štitim.“ Pogledom mu stavlja do znanja da ga je čula.


„Neki moćni ljudi žele da znaju šta se dogodilo. Neće biti tako strpljivi s tobom kao ja, a ja sam stvarno bio veoma strpljiv.“ „Znam.“ „Moraš da prestaneš da izbegavaš odgovore. Reci mi ono što moram da saznam.“

Baštovan je još neko vreme bio zbunjen ponašanjem svog mlađeg sina. Dezmond je redovno dolazio u Baštu, ali ako se ne računa to što bi ponekoj devojci pomogao da ustane, nijednu nije ni pipnuo. I donosio je školske knjige. Ja sam dane provodila sa najnovijom pridošlicom, izvanrednim bićem japanskog porekla. Noću je kraj usnule devojke ostajala Danel, a ja sam za to vreme na litici uživala u iluziji prostora. Dezmond bi mi se često pridružio. Prvih nekoliko puta sedeli smo u tišini, svako zagnjuren u svoju knjigu. Prošlo je mnogo vremena otkad sam sedela s muškarcem a da nisam osećala neposrednu pretnju. Ni s Dezomondom se nisam osećala baš sasvim sigurno, ali ni ugroženo. Ponekad bismo razgovarali o njegovim studijama; o Bašti - nikad. Ni o njegovom ocu. Mislim da sam ga mrzela zato što je odbijao da sklopi kockice, ali to nisam pokazivala. Baštovan nas nikad neće pustiti na slobodu, a na Ejverija bi bilo suviše opasno uticati. Nisam bila sigurna da možemo da polažemo neku nadu u Dezmonda, ali drugi izlaz nisam videla. Želela sam da živim, želela sam da sve moje sapatnice žive, želela sam da onaj mit o odbegloj leptirici bude istina. Želela sam da verujem da mogu da napustim Baštu, a da ne završim u staklu ili na obali potoka. Onda je jedne noći Dezmond doneo violinu. Baštovan mi je rekao da je njegov mlađi sin muzičar, a i sama sam primetila kako mu, dok razmišlja, prsti sviraju neme akorde po


knjigama, stenama, kolenima - šta god da mu je bilo pri ruci. Kao da je svoje misli prevodio u muziku ne bi li im dao neki smisao. Ležala sam na stomaku s knjigom i jabukom ispred sebe, povremeno bacajući pogled na tri devojke dole u glavnoj bašti. Do vrata potopljene u naše malo jezero, prskale su jedna drugu. Znala sam da su senzori sigurno signalizirali Baštovanu da je neko u vodi, ali ako se one budu dovoljno dugo igrale, on će se opustiti i okrenuće se nečem drugom. Te noći nije bio u Bašti - kad sam došla da novu devojku ispratim do sobe posle sesije tetoviranja, pomenuo je neku dobrotvornu priredbu na koju će ići sa ženom - ali nisam nimalo sumnjala da je imao načina da nas posmatra kad god je to želeo. Eleni i Izra su bile u Bašti tri, odnosno četiri godine, što znači da su prevazišle fazu glupiranja, ali Adara je došla samo dva meseca pre mene. Uglavnom se dobro držala, ali je s vremena na vreme imala napade teške depresije, koji bi je gotovo paralisali. Bila je to prava klinička depresija i bila sam iznenađena što je ne obuzima i češće, jer nije uzimala nikakve lekove. Mi smo se trudile da je bar ne ostavljamo samu tokom tih epizoda. Poslednji depresivni period bio je manje-više iza nje, ali joj je raspoloženje i dalje bilo promenljivo. Dezmond se uspeo stazom, s koferom za violinu u ruci i zaustavio se kraj stene. „Ćao.“ „Zdravo.“ Normalnost je u Bašti bila promenljiva kategorija. Pogledala sam u kofer u njegovoj ruci. Da li bi to laskalo njegovom egu, ako bih mu zatražila da mi nešto odsvira? Ili bi pomislio da mu zbog toga dugujem uslugu? Umela sam dosta dobro da pročitam Baštovana i Ejverija; Dezmond je bio malo teži slučaj. Za razliku od oca i brata, on nije znao šta hoće. Život me je naučio kako da izbegavam ljude, a ne da manipulišem njima. To je za mene bila nepoznata teritorija. „Odsvirao bi mi nešto?“, ipak sam se odlučila da pitam. „Neće ti smetati? Sutra imam ispit iz violine, a nisam hteo da probudim majku. Hteo sam da vežbam napolju, ali vidiš…“ Pokazao je nagore.


Nisam pogledala. Čula sam kišu kako udara u staklo. Poželela sam da osetim njen miris. U potkrovlju je gotovo uvek drndala neka muzika. Ketrin je volela klasiku, Vitni je bila za švedski rep, Noemi je preferirala blugras, a Amber kantri, tako da smo na kraju imale veoma eklektičan izbor muzike. Ovde su neke devojke u svojim sobama imale radio ili plejer, ali za većinu nas muzika je bila prava retkost. Zatvorila sam knjigu i sela dok je Dezmond kalofonijumom mazao gudalo i istezao prste. Bilo je fascinantno posmatrati sve te male rituale zagrevanja, ali kad je napokon postavio gudalo na žice i počeo da svira, shvatila sam zašto ga otac smatra muzičarem. Bilo je to više od pukog muziciranja. Mada nisam neki stručnjak, delovalo mi je da mu je tehnika odlična, ali na stranu to, on je umeo da natera žice da se smeju i jecaju. U svaku notu je unosio emocije. Dole u jezercetu, trojka je prestala s prskanjem; samo su plutale po vodi i slušale. Ja sam zatvorila oči i pustila da me muzika ponese. Ponekad se dešavalo da, dok bismo Ketrin i ja oko četiri ujutru, posle smene u restoranu, po običaju sedele na požarnim stepenicama, momak iz zgrade prekoputa izađe na krov da vežba violinu. Prsti mu nisu bili najspretniji i povremeno bi promašio tempo, ali tako u polutami - najbliže pravoj noći što grad može da ponudi činilo se da mu je violina ljubavnica. Nikad nije primetio da ima publiku, bio je potpuno koncentrisan na instrument i zvuke koje je proizvodio. To je bilo jedino što smo Ketrin i ja redovno radile zajedno. Čak i kad smo imale slobodno veče, potrudile bismo se da ostanemo budne i izađemo da ga slušamo. Dezmond je bio bolji. Bez pauze je prelazio s kompozicije na kompoziciju, a kad je konačno spustio gudalo, poslednje note su ostale da lebde u vazduhu, kao u nekom iščekivanju. „Sigurno ćeš bez problema položiti ispit“, šapnula sam. „Hvala.“ Nežno spustivši instrument, proverio je da li je sve kako treba i tek onda ga odložio u plišem postavljen kofer. „Kad sam bio mlađi, sanjao sam o tome da postanem profesionalni muzičar.“ „A više ne?“


„Otac me je odveo u Njujork i organizovao da provedem nekoliko dana s profesionalnim violinistom da vidim kako to izgleda. Bilo mi je grozno. Sve je delovalo… nekako bez duše. Pomislio sam da ću, ako od toga budem živeo, početi da mrzim violinu. Kad sam ocu objasnio da bih radije radio nešto što će mi omogućiti da i dalje volim muziku, rekao je kako je ponosan na mene.“ „Nešto je mnogo često ponosan na tebe“, promumlala sam, a on me je čudno pogledao. „On priča o meni?“ „Pomalo.“ „Uh…“ „Sin si mu. Voli te.“ „Da, ali…“ „Ali šta?“ „Ali zar ti se ne čini da je malo uvrnuto što o sinu razgovara sa svojim zarobljenicama?“ Zaključila sam da je bolje da mu ne otkrijem šta sve otac govori o njemu. „Uvrnutije od same činjenice da nas drži zatočene?“ „Istina.“ I eto, konačno je uspeo da izgovori tu reč, da nas nazove zarobljenicama, ali nije smogao snage da nešto povodom toga preduzme. Potok koji je povezivao vodopad i jezero nije bio dublji od pola metra, ali Eleni je uspela njime da dopliva do stena. „Majo, mi idemo unutra. Treba li ti nešto?“ „Ne da mi pada na pamet, hvala ti.“ Dezmond je odmahnuo glavom. „Ponekad mi deluješ kao upravnica ženskog internata.“ „Kakvo bi to čudno sestrinstvo bilo!“ „Mrziš li me?“ „Zašto, zato što si sin svog oca?“ „Tek počinjem da shvatam u kojoj meri“, tiho je rekao. Seo je pored mene na stenu, rukama obujmivši savijena kolena. „Jedna devojka koja sa mnom sluša predavanja o Frojdu i Jungu ima istetoviranog leptira na ramenu. Ružan je i loše nacrtan - znaš one vile-leptirice s licem koje kao da se topi - ali nosila je haljinu bez


bretela i ja sam ga video i do kraja časa sam samo mislio na to kako su tvoja krila lepa. Jeziva su, ali su istovremeno lepa.“ „Pa i mi tako gledamo na njih“, odgovorila sam prividno ravnodušno, radoznala da vidim kud je namerio s tom pričom. „Sumnjam da se ti uzbudiš kad vidiš svoja krila.“ Tako znači. Da, da, definitivno tatin sin. Ali za razliku od oca, stidi se toga. „Na nekom drugom predavanju razgovarali smo o ljudima koji kompulzivno gomilaju nepotrebne stvari i ja sam se setio očeve priče o kolekciji leptirova njegovog oca, ali, naravno, ja znam samo očevu verziju. I odjednom sam ponovo počeo da mislim na tebe i na to kako ti imaš više dostojanstva prekrivena samo mastilom i ožiljcima nego što većina ljudi uspe da pokaže potpuno obučena. Već nedeljama imam te… snove iz kojih se budim znojav i znaš… ukrućen, a ne mogu da odredim jesu li to noćne more ili nisu.“ Sklonio je kosu s lica i stavio ruku na potiljak. „Ne želim da verujem da se uklapam u tip ličnosti koja može da uradi ovako nešto.“ „Možda i nisi takav“ slegnula sam ramenima na njegov pogled. „To što pristaješ jeste komplikovano, ali to ne znači da bi ti sam to ikad uradio.“ „Svejedno je to pristajanje.“ „Niko ne kaže da je izbor između dobra i zla lak.“ „Zašto me ne mrziš?“ Mnogo sam o tome razmišljala tokom proteklih nedelja i još nisam bila sigurna da sam pronašla odgovor. „Možda si ti ovde podjednako u klopci kao i mi“, rekla sam polako. Samo što ga ja jesam mrzela, istom snagom kao i njegovog oca i brata, ali na drugačiji način. Neko vreme je to prevrtao po mislima. U blesku munje, pokušala sam da razaznam osećanja koja su mu se brzinom svetlosti smenjivala na licu. Imao je oči na oca, ali je bio mnogo više samosvestan nego što će Baštovan to ikad biti. Baštovan se držao svojih zabluda. Dezmond se kad-tad suočavao s neprijatnim istinama, ili barem s njihovim poreklom.


Nije znao šta bi s njima, ali barem nije pokušavao da umanji njihov značaj. „Zašto ne pokušaš da pobegneš?“ „Zato što su neke pre mene to uradile.“ „Pobegle?“ „Pokušale.“ Trgnuo se. „Postoje samo jedna vrata koja vode napolje, a i ona su uvek zaključana i kodirana. Moraš da ukucaš šifru i kad ulaziš i kad izlaziš. Kad su tu ljudi koji čiste i održavaju Baštu, sobe se zatvaraju tako da ne propuštaju zvuk. Mogle bismo da ostanemo napolju kad se zidovi spuste zbog čišćenja, ali jedna devojka je to pokušala pre deset godina i ništa se nije desilo, samo je ona nestala.“ I ponovo se pojavila u staklu i smoli, ali Dezmond još nije video te leptirice. Izgleda da je zaboravio šta je njegov otac govorio o tome kako nas čuva i kad umremo. „Nisam sigurna da li tvoj otac angažuje nezainteresovane ljude ili im stvar predstavlja tako da ništa ne izaziva sumnju, ali nikad niko nije došao da nas spase. Međutim, sve se zapravo svodi na to da se plašimo.“ „Slobode?“ „Onoga što će se desiti ako zamalo uspemo.“ Pogledala sam u noć s one strane stakla. „Da se razumemo, ako bi hteo, mogao bi sve da nas pobije u roku od nekoliko minuta. A ako bi neka od nas pokušala i ne bi uspela, šta nam garantuje da ne bi kaznio i nas ostale?“ Ili barem onu koja je pokušala i mene, jer on misli da mi devojke poveravaju sve što im je na pameti. Otkud bih ja znala za neki takav plan? „Žao mi je.“ Pod ovim okolnostima, izjava nije mogla biti debilnija. Odmahnula sam glavom. „Meni je samo žao što si uopšte došao ovamo.“ Još jedan pogled ispod oka, na pola puta od povređenog do zafrkantskog. „Samo ti je žao ili…“ Proučavala sam njegovo lice na mesečini. Dvaput mi je pomogao da prebrodim panični napad, makar i ne znao za ovaj drugi. Imao je


izvesnu krhkost koja je nedostajala njegovom ocu, a pogotovo bratu. Želeo je da bude dobar, da čini dobro, samo nije znao kako. „Ne“ naposletku sam odgovorila. „Nije mi samo žao.“ Nije, ako uspem da ga navedem da bude od koristi. „Ti si baš komplikovana osoba.“ „A ti si komplikacija.“ Nasmejao se i pružio ruku ka meni, dlanom nagore, i ja nisam oklevala da je prihvatim, preplićući svoje prste s njegovim. Nagla sam se ka njemu, spustivši glavu na njegovo rame i među nama je zavladala utešna tišina. Malčice me je podsećao na Tofera, iako je bio složenija ličnost; želela sam da se barem nakratko pretvaram da taj momak nije sin svog oca, da mi je prijatelj. Zaspala sam u tom položaju, a kad mi je jutarnje sunce udarilo u oči, polako sam se uspravila, otkrivši da smo noć proveli sklupčani jedno uz drugo; jedna njegova ruka počivala je na mom kuku, dok je drugu podvukao pod moj obraz da me kamen ne bi nažuljao. Nova devojka se neće probuditi još nekoliko sati, ali Dezmond je imao predavanja, a kasnije u toku dana i ispit iz violine, koji će proći bez imalo truda. Oklevajući, pružila sam ruku i sklonila mu čuperak tamne kose s čela. On se promeškoljio i nesvesno ponovio pokret, a ja nisam mogla da se ne nasmejem. „Probudi se.“ „Neću“, promumlao je i zgrabio moju ruku da bi zaklonio oči. „Imaš predavanja.“ „Preskočim.“ „Imaš ispit iz violine.“ „Mhm violinista.“ „Sledeće nedelje imaš završne ispite.“ Uzdahnuo je, ali se to pretvorilo u zevanje i on se, gunđajući, uspravio i počeo da trlja oči. „Voliš da šefuješ, ali je svejedno lepo probuditi se u tvom društvu.“ Okrenula sam glavu, jer nisam bila sigurna šta može da pročita s mog lica. Dodirnuo mi je bradu vrhovima prstiju, pomalo otvrdlim od žica, i polako je okrenuo nazad, ka svom licu i sve što sam uspela da vidim bio je nežan osmeh.


Nagnuo se napred, zatim se odjednom zaustavio i počeo da se povlači. Ja sam prešla rastojanje između nas, prislonivši svoje usne na njegove, meke i nežne. Lagani dodir se pomerao sa moje brade sve dok nije uspeo da šakom obuhvati moj obraz, produbljujući poljubac toliko da je počelo da mi se vrti u glavi. Prošlo je tako mnogo vremena od kad sam ja nekog poljubila, umesto da nekom dozvolim da on silom poljubi mene. Baštovan je mislio da me njegov sin voli, a ja sam mislila da je možda u pravu. I još sam mislila da bi ljubav za sina mogla da predstavlja drugačiji motiv nego za oca. Nadala sam se. Kad se Dezmond odmakao, poljubio me je u obraz. „Mogu li da dođem da se vidimo posle časova?“ Klimnula sam, istovremeno potvrđujući sama sebi da mi je život upravo postao sjeban na potpuno novom nivou.

„A Baštovan je bio srećan zbog toga?“ „Zapravo, jeste. Sigurna sam da je to bilo delimično iz interesa, jer ako bi se Dezmond vezao za jednu ili više nas, manje su šanse da će rizikovati da nam se nešto desi. Ali to je bio samo sporedni deo, mislim da je glavno bilo to što je istinski uživao da vidi svog sina srećnog.“ Viktor uzdiše. „A taman sam pomislio da ova priča ne može biti perverznija.“ „Uvek može.“ Smeši se dok to izgovara, ali Viktor je dovoljno iskusan da ga ne može prevariti tim nelepim osmehom koji ne priliči devojci njenih godina. „Takav je život.“ „Ne“, tiho joj se suprotstavlja Viktor. „Nije. Ili bar ne bi trebalo da bude.“ „Ali to nije isto. ‘Nije’ i ’ne bi trebalo’ dve su potpuno različite stvari.“ Pada mu na pamet da se Edison neće ni vraćati. Ne krivi ga.


Ako je ovo što je dosad ispričala uvrnuto, koliko li je tek perverzno ono što još krije? „Šta se promenilo kad je položio ispite?“

Tokom leta je po čitave dane ostajao u Bašti, osim onih sat vremena koje je s roditeljima provodio u šetnji po spoljnom stakleniku. Ako bi došao ujutru, sedeo bi na vrhu litice ili u biblioteci, poštujući privatnost mojih razgovora u pećini. Baš kao što je zamenila Lajonet u noćnim smenama kraj novodošlih devojaka, Danel je isto tako u intimnije pećinske razgovore unosila izvesnu ravnotežu. Noćna smena nije bila bogzna kako zahtevna, s obzirom na to da su devojke dobijale lekove za spavanje, ali sam joj svejedno bila zahvalna što imam malo vremena za sebe. Ispostavilo se da je, uprkos krilima koja su se širila preko njenih obraza i čela, Danel sasvim razumna devojka i osoba od poverenja. Vremenom sam se navikla na njena dva para belih admirala, sa kontrastom između duboke, raskošne boje i svetlih šara. Ne mogu da kažem da su joj pristajala - kao što i krila na mojim leđima nisu odgovarala meni - ali ona ih je nekako prisvojila i izvukla pouku iz tog iskustva. Ona i Marenka su poslednje dobile krila na licu; posle toga su uspevale da ubede potencijalne kandidatkinje da se ne ulizuju do te mere. Bilo je onih koje su se opasno približile, ali još nijedna nije prešla crtu. Preuzimala sam prve razgovore i zamenjivala je čim bi nova devojka pokazala znake da se budi. Danel se, kao uostalom i sve ostale devojke s krilima na licu, ustručavala da se upozna s pridošlicama dok se manje-više ne odomaće. Posle prve sesije, ostajala bih s njima u sobi svaki put kada je Baštovan radio na tetovaži male Japanke. Ona je mrzela igle, ali ako bih joj čitala - i dopuštala da mi stiska ruku do jebene koske uspevala je da leži mirno. U stvari, tu sam i bila po njenoj, a ne Baštovanovoj želji, mada mislim da mu je moje prisustvo prijalo. Dok


sam naglas čitala delove iz Grofa Monte Krista, pitajući se da li se izbor literature može okarakterisati kao ironija, posmatrala sam kako njenu porcelansku kožu osvajaju sjajne ledeno-plave nijanse prolećnog plavca, mestimično ispresecane venama, srebrno-belim resama i jednom uskom ponoćno-plavom trakom na vrhovima gornjih krila. Blis je uz ručak donela led da stavim na svoju konstantno modru mišicu. Baštovan me nije spopadao dok je Dezmond bio u Bašti, ali je zanimanje njegovog sina za mene kod njega izazivalo uzbuđenje. Među devojkama nije bila tajna da sam mu miljenica - iskreno, mislim da im je to donosilo olakšanje - ali od uobičajene dve-tri posete nedeljno, došlo je do toga da je kod mene počeo da dolazi gotovo svaki bogovetni dan. Naravno, odlazio je i kod drugih devojaka, ali kad je bio s njima, nije vodio računa o tome da li je njegov mlađi sin u Bašti ili nije. Tu je bio i Ejveri, doduše prilično potkresanih krila otkad je njegova soba za zabavu rasturena, a otac počeo da pokazuje koliko se ponosi Dezmondom. Pošto se njegov brat prema nama ponašao više nego primerno i baš onako kako je otac želeo, nije mu bilo lako da se prepusti uživanjima po svom ukusu. Počela sam da mrzim ručak, jer je svakog božjeg dana, kad bi Dezmond otišao da jede i malo posedi s majkom, Baštovan dolazio kod mene s takvom željom da su mu se ruke tresle. Počela sam da donosim hranu u sobu samo zato da ne bih morala da podnosim poniženje koje mi je pričinjavao njegov dolazak u trpezariju; kad bi me pozvao, istog trenutka bi sve devojke zaćutale. Iako je znao da Dezmond i ja nismo otišli dalje od poljupca, sama pomisao na ono što može da usledi bila je dovoljna da Baštovan zamalo ufleka pantalone. A od same pomisli na to da on - bože blagi! - prevrće po snimcima sa bezbednosnih kamera u nadi da će videti svog sina sa mnom, mozak bi mi odmah proključao. Ali barem su te posete bile ograničenog trajanja, jer je u četvrt do dva morao da se vrati kući i povede ženu u šetnju. Dok je porodica uživala u spoljnjem stakleniku, ja sam taj sat provodila s devojkom


koju je prekrstio u Terezu. Bila je tek prešla sedamnaestu, ćerka dvoje advokata, gotovo nikad nije govorila glasnije od šapata. A kad jeste, to je bilo nešto važno; naprimer, da me zamoli da joj čitam dok joj Baštovan tetovira krila. Volela je i razgovore o muzici. Svirala je klavir, ubrzo mi je otkrila, i sanjala je da postane pijanistkinja. S Ravenom je mogla satima da raspravlja o baletskim partiturama. Obraćala je pažnju na svet oko sebe, u svakoj situaciji primećivala skrivene motive, tako da je svu neizvesnost naših života razumela i pre nego što sam joj te prve nedelje pokazala vitrine. Radi njene psihičke stabilnosti, molila sam Baštovana da joj nabavi klavijature kao neku kotvu koja će je držati da ne odluta. Poslušao me je i kupio pravi pijanino; stavio ga je u jednu od praznih soba. Zamenivši krevet tim prelepim instrumentom, prekrio je ceo zid ormarićima s notama. Osim za vreme jela, spavanja i preživljavanja Baštovanovih poseta - brojnih, jer je bila nova - sedela je u toj sobi, svirajući na klaviru dok ne bi dobila grčeve. Dezmond me je jednog popodneva presreo u hodniku, naslonjen na zid prema Bašti. Nagnute glave, nešto je pažljivo slušao. „Šta se dešava ako neko dobije nervni slom?“ tiho je pitao. „Kako to misliš?“ Klimnuo je u pravcu sobe. „Čuje se u njenom sviranju. Ona se raspada. Postaje nestabilna, menja tempo, lupa po dirkama… možda ništa ne govori, ali to ne znači da se prilagođava.“ Kako sam mogla da zaboravim da mu je glavni predmet psihologija? „Možda će da pukne, a možda i neće. Ne mogu bogzna šta da uradim da bih to sprečila.“ „Ali šta se dešava ako pukne?“ „Znaš šta se dešava. Samo nećeš to da priznaš.“ Nikad nije pitao zašto se Simon nije vratila. Terezin dolazak je dočekao sa zaprepašćenjem, posle koga je usledio očigledan, koncentrisan napor da o tome ne misli previše. Dezmond je pobledeo, ali je klimnuo da pokaže kako je razumeo. Onda je brže-bolje promenio temu. Ako ne gledaš u babarogu, babaroga ne može da te vidi, jelda? „Blis je zauzela stenu nekim


svojim radovima. Zapretila je da će mi nabiti glinu u nos ako joj sednem na neki deo.“ „Šta je pravila?“ „Nemam pojma. Tek je omekšavala glinu.“ Letnja popodneva su u Bašti bila nepodnošljivo topla - vazduh je kroz staklo prosto usisavao toplotu. Većina devojaka bi se od vrućine krila u vodi ili hladovini, a neke su ostajale po sobama, gde su mogle da osete strujanje rashlađenog vazduha kroz otvore za ventilaciju. Nisam nameravala da uznemiravam Blis dok stvara, pogotovo ne ako to radi na najtoplijem mestu u Bašti, stoga sam uzela Dezmonda za ruku i povela ga niz hol. U zadnjem delu, tamo gde je stena stajala direktno uz staklo, blokirajući sunčeve zrake, bilo je malo hladnije. Skrenula sam u svoju sobu i Dezmond je odmah počeo da proučava policu iznad mog kreveta. Ćušnuo je ringišpil da bi počeo da se okreće. „Iz nekog razloga mi se čini da nisi baš od onih što obožavaju ringišpile“, primetio je, okrenuvši se k meni. „I nisam.“ „Zašto onda…“ „Neko drugi je bio.“ Bez komentara, ponovo se okrenuo karuselu. Nije mogao da postavi sledeće pitanje, a da ne naleti na nešto od onog što se svojski trudio da izbegne. „Pokloni koje dajemo drugima govore o nama isto koliko i pokloni koje primamo i čuvamo“, promrmljao je posle nekog vremena. Dodirnuo je njušku tužnog zmaja, kome je odnedavno društvo pravio medvedić u pižami. „Šta je tu važno, stvari ili ljudi?“ „Mislila sam da leti nema predavanja.“ Nasmešio se, pomalo postiđeno. „Navika.“ Moja soba se malo promenila od onog prvog dana. Posteljina mi je bila jarko-roze boje, prekrivač raskošno ljubičast, protkan sjajnim nitima, dok su na uzglavlju bili nagomilani bledo-braon jastuci. Toalet i tuš su zaklanjale draperije u istoj boji; na zidu pored, visile su roze i ljubičaste trake kojima su se zavese mogle skupiti. Duž jednog zida stajale su dve kratke stelaže s knjigama koje je Baštovan poklonio


meni lično i gomilom drangulija, od kojih su one najvažnije - ili bar meni najdraže - stajale izdvojene na polici iznad kreveta. Osim tih sitnica, ništa drugo u sobi nije odražavalo moj ukus, jer ništa od toga nisam ja izabrala. Čak je i ukrasima bilo teško odrediti neku zajedničku crtu. Jednom mi je Evita na kamenu nacrtala divnu hrizantemu, ali ona je odražavala njenu vedru prirodu, a ne moju. To što sam je ja sačuvala, značilo je da mi je Evita važna. A tu je bila još jedna stvar koja me je neprestano podsećala na to koliko ta soba nije bila moja: trepćuće crveno svetlo kamere iznad vrata. Sela sam na krevet, naslonivši se na zid, i posmatrala ga kako se krivi ne bi li pročitao naslove knjiga. „Koliko je od ovih naslova izabrao moj otac?“ „Možda polovinu.“ „Braća Karamazovi?“ „Ne, ta je moja.“ „Stvarno?“, iskezio mi se preko ramena. „Teška je, jelda?“ „Samo na prvi pogled. Interesantna je za raspravu.“ Razgovarala sam o mnogim knjigama sa Zarom, ali nikad o klasicima. Oni su bili rezervisani za Noemi: secirale smo ih, započinjale diskusije koje su umele da traju danima ili čak nedeljama i da na kraju ostanu bez zaključka. Ponovno čitanje Dostojevskog osvežavalo mi je sećanje na Noemi na mnogo bezbolniji način nego kad bih direktno razmišljala o njoj i ostalima iz Njujorka. Imala sam po jednu knjigu kao podsećanje na svaku devojku iz potkrovlja. Suptilnije od Nazirinih crteža ili figurina koje mi je pravila Blis, ali je pobuda bila ista. „Zašto me ne iznenađuje tvoja sklonost ka slojevitim • knjigama?“ Pošto je završio s pravljenjem inventara, stajao je kraj kreveta s rukama u džepovima. „Slobodno sedi na krevet, nije zabranjeno.“ „Ja, ovaj… ovo je tvoj prostor“, pravdao se s nelagodom. „Ne bih hteo da bilo šta uzimam zdravo za gotovo.“ „Slobodno sedi na krevet, nije zabranjeno.“ Ovaj put se nasmešio i, skinuvši cipele, seo pored mene na prekrivač. Posle onog prvog puta, razmenili smo još nekoliko


poljubaca, uvek uz malo oklevanja i mnogo uzbuđenja. Kao da su nam njegov otac i u nešto manjoj meri njegov brat stajali nad glavom svaki put kad je delovalo da bismo mogli da odemo dalje od toga, a ja nisam bila sigurna kakva to osećanja izaziva u meni. Zapravo, kad je reč o Dezmondu, nisam više bila sigurna ni u šta. Malo smo razgovarali o njegovim prijateljima, o školi, ali čak i to nam je ponekad išlo teško. Bila sam već dovoljno dugo u Bašti da je spoljni svet za mene postao pomalo nadrealan, poput legende kojoj napola verujem. Napokon je došlo vreme za večeru, trenutak da se on vrati kući kako se njegova majka ne bi pitala gde provodi sve to vreme, pa smo pošli niz hodnik, držeći se za ruke. Ako bih ga otpratila do ulaza, da li bi me poslao nazad pre nego što počne da ukucava šifru? Da li ga je otac dovoljno izdrilovao da nikad ne zaboravi tu meru predostrožnosti? Ako bih istrčala kroz vrata, bi li se sažalio i pustio me da odem? Da li bih uspela da dovedem policiju pre nego što se nešto desi ostalim devojkama? Da nisam bila toliko zaokupljena problemom vrata, možda bih odmah primetila, možda bi mi neobična tišina zazvonila na uzbunu. Ovako je prošao čitav minut pre nego što sam shvatila da bi duž celog ovog hodnika trebalo da se čuje klavir. Pustila sam njegovu ruku, ne razmišljajući o tome da li će krenuti za mnom, i potrčala ka muzičkoj sobi, prestravljena onim što bih tamo mogla da zateknem. Tereza je bila živa i nepovređena. Ali potpuno slomljena. Sedela je na klavirskoj klupici, propisnog, skoro savršenog držanja, čak su joj i ruke bile na dirkama, savijene u pravilan, elegantan luk. Izgledala je kao da će svakog trenutka zasvirati. Sve dok joj se ne biste zagledali u lice - u suze koje su joj se bezglasno slivale niz obraze, u potpuno ispražnjen pogled u očima - i shvatili da sve ono što je činilo Terezu više nije tu. Ponekad se to događalo dok trepneš, dok srce otkuca samo jedno tik-tak: u trenutku bi se sve ono što je bilo normalno pretvorilo u nešto drugo. Opkoračila sam klupicu i sela do nje, rukom joj pridržavajući leđa. Stresla se, i dalje gledajući u prazno. „Ako možeš da se vratiš, molim


te, pokušaj“, šapnula sam. „Znam da je strašno, ali posle ovoga je samo ništavilo. Gore od ništavila.“ „Misliš da ćemo pogoršati stvar ako nešto pokušamo?“ obazrivo je pitao Dezmond. „Šta da pokušamo?“ „Ovamo, siđi s klupe i drži je na samoj ivici.“ Seo je na drugi kraj i pažljivo se namestio dok nije uspeo da obuhvati celu klavijaturu. Tereza se nije bunila kad sam joj sklonila ruke. Dezmond je duboko uzdahnuo i počeo da svira, nešto blago i nežno i prepuno bola. Terezin dah je postao isprekidan - jedini znak da čuje. Zatvorila sam oči dok se melodija nastavljala; u grudima su mi se skupljale suze koje nisam umela da pustim. To što je Dezmond radio nije bilo puko muziciranje, već pravi izliv osećanja i što je duže trajalo, to se Tereza sve više tresla u mom naručju, dok konačno nije briznula u plač, obeznanjena, i zagnjurila lice u moje grudi. Dezmond je nastavio da svira, ali je melodija postala lagana i vazdušasta, ne toliko vedra koliko utešna. Tereza je jecala, ali je bila tu, i dalje pomalo slomljena, kao mehanizam kome su nedostajali neki važni delovi, ali je bila u stanju da komunicira. Čvrsto sam je grlila, a onda sam, u jednom jezivom deliću sekunde pomislila da bih joj možda učinila veću uslugu da sam je ostavila onako raspolućenu. Da sam je pustila da umre. Pošto se nismo pojavili na večeri niti smo poslali nekog da nam je donese, Lorejn je obavestila Baštovana. Još smo bili u muzičkom kabinetu, ubeđujući Terezu da nam nešto odsvira, kad se on pojavio na vratima. Primetila sam ga, ali nisam htela da mu posvetim pažnju, suviše koncentrisana na devojku koja je i dalje drhtala kao prut. Dezmond je govorio blago, trudeći se da ne napravi nijedan nagao pokret, i ona je napokon ponovo spustila ruke na klavijaturu, pritisnuvši jednu jedinu dirku. Dezmond je odsvirao niži ton. Tereza je pritisla drugu notu, na koju je on opet odgovorio i postepeno su pojedinačni tonovi prerasli u akorde i nastavili se u duet koji mi se činio poznatim. Kad su završili, ona je uzdahnula duboko i polako, izdahnula, pa ponovo duboko udahnula. „Navikneš se posle nekog vremena“, jedva čujno je šapnula.


Dobro sam pazila da se ne osvrnem ka vratima. „Tako je, navikneš se.“ Odslušali smo još nekoliko komada u Terezinom izvođenju pre nego što je Baštovan zakoračio u sobu kako bi privukao moju pažnju. Prstom me je pozvao, a ja sam prigušila uzdah, ustala i pridružila mu se u hodniku. Dezmond je izašao za mnom. Dezmond ju je spasao, ali sebi nije hteo da prizna od čega. „Lorejn mi kaže da ste preskočili večeru.“ „Tereza je malo iskočila iz šina“, objasnila sam. „Mislila sam da je to kudikamo važnije od večere.“ „Hoće li biti dobro?“ Moraće da bude. Ili joj sledi vitrina. Krajičkom oka sam pogledala u Dezmonda i on mi je lagano stisnuo ruku. „Ne verujem da joj je ovo poslednje iskliznuće, ali verovatno je najgore prošlo. Valjda je to zakasneli šok, ko zna. Ali Dezmond ju je naveo da ponovo počne da svira, a to je sigurno dobar znak.“ „Dezmond?“ Baštovan se nasmešio, zabrinutost je ustupila mesto ponosu. Stisnuo je sinovljevo rame. „Drago mi je da to čujem. Mogu li ja nešto da joj pomognem?“ Ugrizla sam se za usnu, a on mi je pripretio prstom. „Hoću istinu, Majo.“ „Najbolje bi bilo da se neko vreme uzdržavaš od seksa s njom“, uzdahnula sam. „Provodite vreme zajedno, to je u redu, ali mislim da bi seks od nje zahtevao više nego što je u ovom trenutku sposobna da pruži.“ Zatreptao je, pomalo zaprepašćen, ali Dezmond je potvrdno zaklimao. „I ne daj Ejveriju da joj prilazi“, dodao je. „Uvek je voleo da lomi stvari.“ „Koliko dugo?“ „Ja bih rekla dve-tri nedelje. Moraćemo malo da je držimo na oku, da vidimo kako napreduje.“ Suviše svestan sinovljevog prisustva da bi popustio pred onim što mu je izbijalo iz očiju, Baštovan me je poljubio u čelo. „Tako se brižljivo staraš o devojkama, Majo. Hvala ti.“ Klimnula sam, jer mi je to delovalo bezbednije nego da nešto kažem.


Zaobišao nas je da bi ušao u sobu i Terezina melodija je za trenutak utihnula, ali je ponovo potekla kad je on uzeo stolicu i seo, pokazavši time da je došao samo da bi je slušao kako svira. Dezmond i ja smo prestajali u hodniku još nekoliko pesama, osluškujući da li će se vratiti ono preskakanje tonova od ranije, ali Tereza je svirala kao na recitalu, graciozno i bez greške. Kad smo se uverili da ne postoji neposredna pretnja od novog sloma, nežno me je cimnuo za ruku i poveo niz hodnik. „Jesi li gladna?“ „Baš i nisam.“ Njegov otac bi bez obzira na to insistirao da jedem, jer preskakanje obroka nije zdravo; njegov brat bi insistirao na tome da jedem jer bi ga zabavljalo da gleda kako na silu gutam zalogaje od kojih mi se povraća. Ali Dezmond je samo rekao „dobro“ i krenuo ka pećini. Bila je prazna jer su svi ostah još večerali; kad smo se našli usred vlažne prostorije, Dezmond se zaustavio, okrenuo ka meni i obgrlio me, privukavši me k sebi. „U jednoj stvari je u pravu“, šaputao mi je u kosu. „Dobro se brineš o njima.“ To sam naučila u potkrovlju, jer nam je Sofija na svoj otkačen način izigravala mamu. I Lajonet. Sofija je brinula o svojim ćerkama, ali Lajonet me je naučila kako da negujem leptirice. „Mora da je teško navići se na ovakvo mesto ako si pre toga bila na ulici. Ovde si bezbedna, ali ne možeš da odeš.“ Mi nismo došle s ulice, a još manje smo bile bezbedne; nisam znala kako da ga nateram da to shvati, kad su devojke u vitrinama bile sakrivene dok god je on bio tu. Naposletku smo ipak otišli u kuhinju - panika se povukla dovoljno da mi se probudi apetit - i dok smo grickali banane i biskvite, provirila je Adara i obavestila me da će ona provesti noć sa Terezom. Njena sopstvena depresija pružala joj je drugačiji uvid nego što smo ga mi imale: i sama je nekoliko puta morala pažljivo da sklapa sopstvene krhotine. Poljubila sam je u obraz, jer nisam mogla da nađem reči kojima bih joj na pravi način zahvalila. Danel je takođe dala prilog pozvavši Baštovana u svoju sobu, kao što je to činila u vreme kad je zaradila krila na licu. Nisam


sigurna da on nije prozreo njene pobude, ali je svejedno bio dirnut, jer iako ga nije zvala zarad njegovog užitka, barem je bilo za Terezino dobro. Kad smo činile dobro drugim leptiricama, kao da smo ga činile njemu samom. Dezmond je sipao čašu mleka i seo pored mene na radnu površinu, dodajući mi čašu. „Ako bih uradio nešto stvarno patetično, da li bi mogla da ugodiš mom egu i praviš se da ti se to sviđa?“ Obazrivo sam ga pogledala. „Volela bih da ti pružim podršku i pristanem, ali ne mogu da ti to obećam a da ne znam šta hoćeš.“ Ispio je pola čaše jednim gutljajem. „Dođi. Pokazaću ti.“ „Da li se kao podrška računa i ako ti kažem da se bojim, ali da ću ipak poći?“ „Može da prođe.“ Podigao me je sa šanka i uhvatio me za ruku, ne puštajući je ni na sekund dok smo hodali Baštom. Napolju je bilo još malo svetlosti, sumrak je bojio nebo i ja sam posmatrala kako se nijanse smenjuju. Provukao nas je iza vodopada u pećinu i tek tu mi je pustio ruku. „Sačekaj tu.“ Vratio se za manje od minut. „Zatvori oči.“ Kad bi mi Dezmond rekao da nešto uradim - tačnije, kad bih ga poslušala - nisam se osećala kao marioneta koja se povinuje njegovoj volji. Povinovala sam se Baštovanovoj volji. I Ejverijevoj. Dezmond je vodio više računa o tome šta traži od mene. Vodopad je prigušivao zvuke njegovih pokreta, ali posle nekoliko trenutaka, začula sam muziku. Muziku koju sam prepoznala. Sway je bila Sofijina omiljena pesma, uz nju je igrala sa devojčicama na kraju svake posete i uvek bi se rasplakala kod poslednjih taktova. Dezmond me je uzeo za ruke, levu je spustio na svoj kuk i približio mi se. „Otvori oči.“ Na bezbednom mestu - maloj, suvoj površini na podu pored hodnika - stajali su ajpod i zvučnik. Nasmešio mi se, pomalo nervozno, slegnuvši jednim ramenom. „Jesi li za ples?“ „Nikad nisam… ja ne…“ Duboko sam udahnula i njegov nervozan osmeh se nekako našao na mojim usnama. „Ne umem da igram.“ „Nije važno. I ja znam samo valcer.“ „Umeš da igraš valcer?“ „Mamine dobrotvorne priredbe.“


„A.“ Privukao me je još bliže tako da mi se obraz našao na njegovom ramenu i počeo da nas njiše napred-nazad. Držao je naše spojene šake na svojim grudima, dok je drugom rukom skliznuo niz moja leđa. Nežno, u početku skoro nečujno, počeo je da pevuši. Pustila sam ga da vodi, zagnjurivši lice u njegovo rame ne bih li sakrila ono što se na njemu moglo pročitati. Šta god to bilo. Ima tako nekih trenutaka kad iznenada osetite da se sve promenilo. Mnogi ljudi dožive takve trenutke više puta u životu. Ja sam ga doživela kad sam s tri godine shvatila da moj otac nije poput ostatka svoje familije. Doživela sam ga i sa šest godina, kad sam sedela na jebenom ringišpilu dok su svi odlazili. Doživela sam ga kad sam morala da uzmem taksi do bake, kad je baka umrla, kad mi je Noemi sipala prvo piće u našem potkrovlju. Doživela sam ga kad sam se probudila u Bašti, kad sam dobila novo ime koje je trebalo da izbriše sve što sam bila pre toga. A sad, u naručju ovog čudnog momka neobjašnjivog ponašanja, znala sam da je, čak i ako se ništa ne bude promenilo, ipak sve drugačije. Možda bih mogla da ga promenim. Da ga ubedim ili prevarim, da ga izmanipulišem da doprinese slobodi koju sam želela za sve nas ali za to je trebalo platiti cenu. „Dez…“ Osetila sam njegov kez na svom čelu. „Molim?“ „U ovom trenutku bih mogla malo da te mrzim.“ Nije prestao da pleše, ali je osmeh iščileo. „Zašto?“ „Zato što je ovo sjebano do koske.“ Udahnula sam polako i duboko, razmišljajući šta sledeće da kažem. „I zato što će mi slomiti srce.“ „Jel’ to znači da i ti mene voliš?“ „Majka me je naučila da dobro pazim da muškarac to prvi izjavi.“ Malo se nagnuo unazad, tek toliko da mi vidi lice. „Ma nije valjda.“ „Jeste.“ Mislim da nije bio siguran da li se šalim ili ne.


Pesma se završila pretopivši se u nešto što je verovatno trebalo da prepoznam, i on se malo odmakao od mene. „A kome ja to govorim? Jer ti se možda odazivaš na ime Maja, ali to nisi ti.“ Odmahnula sam glavom. „Ne mogu tako da razmišljam. Kakva vajda, kad ionako nemam nikakve šanse da ponovo budem ta druga osoba?“ Lice mu se sneveselilo, ali šta je očekivao? Spustivši se na koleno, uhvatio me za obe ruke i nasmešio mi se. „Volim te, Majo, i kunem se da te nikad neću povrediti.“ U jedan deo sam poverovala. Nisam želela da se osećam krivom zbog toga. Ali jesam, zato sam se spustila na njegovo koleno i poljubila ga, a on se toliko zaneo u poljubac da je izgubio ravnotežu, pa smo oboje pali na vlažnu stenu. Nasmejao se i nastavio da me ljubi i ljubi i ja sam znala da u ostatak njegove izjave neću nikad moći da poverujem. Dezmond nije bio dobar, ma koliko želeo da to bude, a to što je bio bolji od ostatka porodice jednostavno nije bilo dovoljno. Svakog dana je pomagao da ostanemo zatočene, nanoseći mi bol.

„Ako si se pitao, tada nisam recitovala Poa.“ „Ne, siguran sam da si bila potpuno prisutna“, suvo se slaže Viktor. „Znači, bila si ozbiljna?“ „Šta, sa Dezom?“ „Pa da, mada sam više mislio na ono što si rekla o svojoj majci.“ „Zapravo, jesam.“ Neko vreme razmišlja o tome, pokušavajući da razume. I ne uspeva. „I dalje želiš da saznaš ko sam i odakle dolazim?“ „Da“ „Zašto?“ Vrti glavom, uzdišući. „Zato što fiktivnu osobu ne mogu da stavim da svedoči.“


„Nisam ja fiktivna; ja sam ti originalna ručna izrada.“ Ne bi trebalo da se smeje. Stvarno ne bi trebalo, ali ne može da se suzdrži, a onda ne može da prestane; naslanja se na sto, pokušavajući da bar priguši zvuk. Kad napokon uspe da podigne pogled, ona mu se smeši, ovaj put iskreno i on joj zahvalno uzvraća. „Stvarni svet ume da bude nametljiv, jelda?“, pita ga blago i njegov smeh se utišava. „Ne daš mi da se opustim?“ „Boli te kad postavljaš pitanja, boli te kad slušaš, iako si dobar deo već čuo. Sviđaš mi se, specijalni agente Viktore Hanoverijane. Blago tvojim devojkama što te imaju. Priča je ionako skoro završena. Onda te neko vreme neće boleti.“

Kraj leta je doneo promene u Bašti. Dezmond je provodio toliko vremena s nama da je postao maltene deo inventara i, mada sam bila jedina koju je taknuo, nisam bila jedina koja ga je upoznala. Tereza je razgovarala s njim više nego sa mnom, jer je muzika prelazila granice našeg kaveza i uz nju je, makar nakratko, uspevala da zaboravi realnost. Izgleda da se dopadao čak i Blis, ali ne bih smela da se kladim da to dobrim delom nije bilo zbog mene. Postepeno su devojke počele da se osećaju opušteno u njegovom društvu - onako kako se nikad nisu osećale s njegovim ocem ili bratom. Za razliku od njih dvojice, Dezmond ih ni na šta nije primoravao. Većina je odavno izgubila nadu da će biti spasene, tako da nije bilo čak ni mnogo gorčine zbog toga što ništa nije obelodanio. A Baštovan je bio na sedmom nebu. Prvi put kad smo razgovarali o Dezu, rekao je „majka je veoma ponosna na njega“. Mislila sam da to znači da on ne deli njena osećanja, ali sam vremenom shvatila da to nije tačno. Uvek se ponosio Dezmondom, ali pred devojkom koja je poznavala samo Ejverija morao je da da prednost sinu koji je otvoreno delio njegovu strast prema držanju harema. Sad kad je i Dezmond pripadao Bašti,


sreća njegovog oca je bila potpuna. Terezin nervni slom je bio jedini tog leta. Nije bilo nesreća, dvadeset prvih rođendana, ničega što bi nas sprečavalo da se bar malo zabavljamo. Osim što su Baštovan i Ejveri i dalje po želji silovali. To nam je malo kvarilo raspoloženje. Ali Baštovan je promenio svoj odnos prema meni. Otkad smo Dezmond i ja prvi put spavali, Baštovan me više nije ni taknuo. Prema meni se ponašao kao… kao da sam upravnica internata za devojke. Ili da sam mu ćerka. Nije to bilo kao sa Lorejn, nisam izgubila njegovu naklonost, ali je valjda odlučio da sam odsad Dezmondova. Sa Ejverijem je delio; Dezmondu je prepuštao. Zajebano, a, šta kažeš? Ali ja sam bila voljna da to prihvatim bez pogovora, barem na neko vreme. Ako sam gajila nadu da ću jednom uspeti da pokrenem Dezmonda, zaljubljenost neće biti dovoljna. Mora© je istinski da me zavoli, da bude spreman da se bori za mene, a do toga ne bi nikad došlo da je morao da me deli sa ocem i bratom. Baštovan je čak isključio kameru u mojoj sobi jer mu je Dez to tražio; objasnio je da mu je nelagodno da ga otac gleda tokom seksa, a valjda niko ne sumnja da bi mogao da me povredi kad me već tako mnogo voli? Dobro, razgovor je verovatno tekao malo drugačije, s više uglađenosti i muževnosti, ali Blis je sa svojom verzijom dovodila devojke do suza od smeha. No, uprkos svemu, Dezmond je bio sin svog oca. Kad god bih pokušala da ga otpratim do vrata, on bi me ljubazno ali nepokolebljivo poslao nazad kako ga ne bih gledala dok otkucava šifru. „Moja majka bi bila uništena“, objasnio je kad sam konačno potegla to pitanje. Shvatam ja da bi direktna akcija protiv oca silno iskomplikovala stvari, ali zašto nam ne bi pružio šansu da se spasemo? „Porodično ime, reputacija, naša kompanija… Ne mogu ja da budem taj koji će sve to uništiti.“ Jer ime je važnije od života. Od života svake od nas. Poslednji vikend pre zimskog semestra u Bašti je počeo koncertom. Dezmond je doneo bolje zvučnike i postavio ih na liticu, a


Baštovan nam je, barem za to veče, dao odeću svetlih boja i slatkiše. Bile smo toliko srećne da je to izgledalo stvarno jadno. I dalje smo bile zatočenice, smrt nam je disala za vratom, odbrojavajući nam dane do dvadeset prvog rođendana, ali ta noć je svejedno bila čarobna. Sve smo se smejale, pevale i igrale, kako je koja znala i umela, a Baštovan i Dezmond su igrali s nama. Ejveri je sedeo po strani i durio se, jer je zabava bila Dezmondova ideja. Kad smo sve pospremili i devojke se raspršile po svojim sobama, Dez je doneo najmanji zvučnik u moju sobu i mi smo nastavili da igramo, njišući se u mestu dok smo se ljubili. Intimnost s Dezom nije bila ništa stvarnija od one s njegovim ocem, ali on to nije shvatao. Iako mu to nikad nisam rekla, on je podrazumevao da i ja volim njega. To što smo nas dvoje proživljavali za njega je bila čista sreća stabilan i zdrav odnos na kojem se gradi život. Kao da nije čuo moja česta podsećanja da život proveden u kavezu uvek traje kraće. Ili je svesno prelazio preko njih. Dez je očajnički želeo da bude ispravan, da čini dobro, ali naše okolnosti se nisu promenile, niti će. Barem je tako delovalo. Kad smo se napokon strovalili na krevet, meni se već vrtelo od njegovih poljubaca, a on nije mogao da prestane da se smeje. Ruke su mu stizale svuda, a za njima i usne, njegov smeh golicao me je po koži. Seks s Dezom nije bio prava intimnost, ali je bilo lepo. Izluđivao me je svojim zadirkivanjem, dok nas na kraju nisam prevrnula i prikovala ga za krevet. Pružila sam se preko njegovog tela, ugrizavši se za usnu. Zastenjao je i pomerio kukove, zatim se ponovo nasmejao pošto je zasvirala pesma koja nimalo nije odgovarala trenutku. Kad sam ga pljesnula po stomaku, uspravio se i ponovo krenuo da me ljubi, zatim me je gurnuo tako da sam se opružila na leđa pri dnu kreveta. I tad sam ugledala Ejverija, kako namršten stoji na dovratku i drka. Ciknula sam - na svoju sramotu - i Dezmond se uspravio da vidi šta me je to uznemirilo. „Ejveri! Izlazi!“ „Imam isto toliko prava na nju kao i ti“, zarežao je njegov brat. „Iz-la-zi!“


Upinjala sam se da ne crknem od smeha. Srećom, smeh su potisnuli bes i osećaj poniženja. Instinktivno sam posegla za prekrivačem, ali Ejveri me je ionako već video u tom izdanju, a što se tiče Dezmonda… njegovi kritični delovi se u tom položaju nisu ni videli. Zatvorila sam oči dok su se njih dvojica svađala više moje glave, jer nisam želela da znam da li se Ejveri još drži za onu stvar dok se prepire s bratom. A i zato što je smeh pretio da prevlada. Ušao je Baštovan. „Šta se to dođavola dešava? Ejveri, sklanjaj to.“ Otvorivši oči, ugledala sam Ejverija kako zatvara šlic, dok Baštovan pokušava da zakopča košulju. Vidi, vidi, kakva idila, srećna porodica na okupu. Fali im samo Elenor. Psujući u pola glasa, Dezmond je sišao s mene i dodao mi haljinu pre nego što je posegnuo za pantalonama. Ponekad sitnice čine razliku. „Možete li biti tako ljubazni da mi objasnite zašto se vaša svađa ori celom Baštom?“, obratio im se Baštovan, prigušenim, pretećim glasom. Braća su počela da govore uglas, ali otac ih je prekinuo oštrim pokretom. „Majo?“ „Dez i ja smo, jelte, imali seks, kad je Ejveri odlučio da se sam pozove na zabavu. Stajao je na vratima i drkao.“ Žacnut mojim neulepšanim objašnjenjem, Baštovan je zurio u svog sina prvenca, dok mu se bes mešao sa zgroženošću. „Gde ti je bila pamet?“ „A što da ona bude njegova? Nikad ti nije pomogao da neku dovedeš ovamo, nije išao s tobom da ih tražiš, i ti mu je onda daješ kao da mu je jebena nevesta, a ja ne smem ni da je pipnem?“ Baštovanu je trebalo nekoliko trenutaka da progovori. „Majo, molim te, izvini nas na trenutak.“ „Svakako“, odgovorila sam podjednako uljudno. Jer Učtivost ume da ošine podjednako bolno kao Prezir. „Želite li da izađem?“ „Nikako, ovo je tvoja soba. Dezmonde, pođi s nama, molim te. Ejveri, polazi.“


Ostala sam na krevetu sve dok sam mogla da čujem njihove korake, a onda sam navukla haljinu i odjurila do Blis. Sedela je na podu, ispred nje gomila gline, a na komadu papira za pečenje kolača - nešto što je ličilo na masakrirane plišane medvediće. „Kakva je to gužva?“ Baškarila sam se na njenom krevetu dok sam joj prepričavala, a ona se toliko kikotala da je zamalo zapala u histeriju. „Šta misliš, kad će Ejveriju potpuno zabraniti da dolazi?“ „Nisam sigurna da će to ikad uraditi“, sa žaljenjem sam zaključila. „Ejverija je teško kontrolisati i kad je ovde; kako li je tek napolju?“ „Nikad nećemo saznati.“ „Istina.“ Dodala mi je loptu gline da je mesim. „Smem li da te pitam nešto lično?“ „Koliko lično?“ „Voliš li ga?“ Zamalo da pitam koga od njih - pogotovo što smo upravo razgovarale o Ejveriju - ali sam, trenutak pre nego što sam od sebe napravila potpunog idiota, ipak shvatila na koga misli. Podigla sam pogled ka trepćućoj crvenoj lampici na kameri i skliznula s kreveta kako bih se šćućurila uz nju. „Ne.“ „Čemu onda sve ovo?“ „Veruješ li da je neka leptirica pobegla?“ „Ne. Možda. Pomalo? Čekaj… jebote, čekaj! Sad mi je jasno. Misliš da će ti uspeti?“ „Ne znam“, uzdahnula sam, stiskajući kuglu gline. „Užasava se toga što je očev sin, ali je istovremeno… ponosan? Prvi put u životu vidi da se otac ponosi njime. To mu još uvek znači više nego ja, a suviše je uplašen da bi razmišljao o tome šta je ispravno a šta ne.“ „Da nema Bašte, da si ga srela u biblioteci ili tako negde, misliš da bi ga zavolela?“ „Iskreno? Nisam sigurna da ja uopšte znam kakva je to vrsta ljubavi. Videla sam je kod retkih parova, ali ja? Možda nisam sposobna za tako nešto.“ „Ne mogu da se odlučim je li to tužno ili je samo bezbedno.“ „Nema razloga da ne bude i jedno i drugo.“


Ono dvoje od prekoputa, moji susedi, voleli su jedno drugo do ludila, a dolazak bebe ih je samo upotpunio, umesto da pokvari ono što su imali. Rebeka, glavna hostesa u Večernjoj zvezdi bila je baš zacopana u svog muža - uzgred, on je bio Džulijanov sestrić - i mi smo se sve pomalo topile kad smo ih viđale zajedno. Pri tom smo ih, naravno, zafrkavale. Taki i Karen su imali to nešto, a imale su ga i njihova ćerka i njena partnerka. Ali svaki put kad bih videla takvu ljubav, znala sam da je to nešto izuzetno, nešto što ne uspeva svako da pronađe, još manje da prepozna i zadrži. A ja prva priznajem da sam jedan običan sjebani individualac. „To je pošteno. I iskreno.“ Uzela mi je glinu i dodala mi drugu loptu, ovaj put svetlo-ružičastu, tako da su mi po koži ostajali obojeni tragovi. „Mi ti nikad ne kažemo hvala.“ „Molim?“ „Čuvaš nas“, prošaputala je; pogled njenih sjajnih plavih očiju ostao je čvrsto prikovan za medu kojeg je vajala. „Nije da si ti neki majčinski tip ili tako nešto, jebeš to, ali uvek si tu da nas saslušaš iako ne trpiš kenjkanje, pa onda - kako ga samo obrlatiš u onoj njegovoj sobi.“ „Ne moramo sad o tome.“ „Kako hoćeš. Daj mi tu glinu i idi operi ruke.“ Poslušala sam je, zbunjena, i otišla da oribam ružičaste tragove sa svoje kože. Dodala mi je kuglu tirkizne gline. Ovaj put sam, sevši do nje, obratila pažnju na sve delove. Polovina razbacanih delova medvedića - glave, šapice i repići - bili su crni, dok su ostali bili beli. Neki od njih su bili sastavljeni i imali su uniforme: crni s crvenim prelivom, a beli s plavim. Polovina medvedića u svakoj od boja bila je malo veća, a njihove uniforme kitnjastije. Neki su izgleda bili u paru. „Praviš šahovske figure?“ „Za nekoliko nedelja Nazira puni dvadeset.“ A nekoliko nedelja posle toga, ja punim osamnaest, ali u Bašti rođendani obično nisu slavljeni. Suviše je ličilo na ruganje, kao da slavimo što se približavamo smrti. Normalni ljudi će reći „Super!


Imam još godinu više!“ ali mi smo svoje rođendane dočekivale sa „Jebi ga - još godina manje“. „To nije rođendanski poklon“, jetko je nastavila. „To je poklon u stilu zao mi je što ti je život tako sjeban.“ „Odličan poklon.“ „I usran trenutak da joj ga dam“, složila se. Od loptice zlatne gline napravila je dugačku kobasicu, presavila je na pola, uplela krajeve i gle - crveni kralj je dobio epoletu na uniformi. „A dal’ ga malo i mrziš?“ „Ne baš malo.“ „Radio bi protiv svoje porodice.“ „A sad radi protivno svakoj normalnosti i zakonu“ uzdahnula sam. Pružila sam joj omekšanu glinu, a ona mi je dodala kraljevsko-plavu kuglu. Nije mi ni na pamet palo da je pitam da ja napravim jednog medu - nisam se proslavila sa svojim kreacijama u glini. „Blis, uveravam te da ne postoji nijedan aspekt ove situacije koji nisam sto puta prevrnula u glavi. Ovo je odavno prestalo da ima bilo kakvog smisla, ako ga je ikad i bilo.“ „Znači, samo nastavljaš kud si naumila, pa ćemo videti šta će se desiti.“ „Tako nekako.“ „Evo ga dolazi.“ Koraci su odzvanjali duž hodnika sve glasnije i Dezmond je trenutak kasnije ušao u sobu i spustio se na pod pored mene, pružajući svakoj po pomorandžu. „Jesu li to šahovske figure?“ Blis je prevrnula očima i nije odgovorila; dok je ona pravila svoje pešake-medvediće, ja sam mesila glinu, a Dezmond je petljao oko ajpoda i malog zvučnika, pokušavajući da ponovo pusti malopređašnji koncert. A pomorandža? Prvi i poslednji put sam uspela da je oljuštim tako da napravim neprekinutu spiralu.


Edison se napokon vraća noseći dve kese: u jednoj su bočice soka, koka-kole i vode, a u drugoj sendviči sa ćuftama. Dodavši joj jedan sendvič, iz džepa izvlači plastičnu kesicu i stavlja je na sto ispred nje. Ona je podiže i proučava njen sadržaj. „Moj zmaj!“ „Razgovarao sam s forenzičarima; kazali su da je tvoja soba bila zaštićena liticom.“ Seda prekoputa nje i odmah počinje da odmotava svoj sendvič. Viktor se iz pristojnosti pravi da ne primećuje kako je njegov partner pocrveneo. „Sve će ti spakovati kad se završe analize, a zasad su ti poslali ovo.“ Ona otvara kesicu i spušta glinenu figuricu na dlan, gladeći palcem sićušnog medvedića u pižami, zadenutog u prevoj zmajeve ruke. „Hvala“ šapuće. „Bila si malo iskrenija. Donekle.“ Inara se smeši. „Vik, tehničari pretražuju kuću. Obavestiće nas ako pronađu slike.“ Razgovor prestaje dok jedu; devojka mora da umota svoje opečene ruke u salvetu da bi mogla da drži vruć sendvič. Pošto su završili s jelom i obrisali mrvice sa stola, ona uzima svog tužnog zmaja i sklapa ruke oko njega. Viktor zaključuje da je došao red na njega da bude hrabar. „Šta se desilo s Ejverijem?“ „Kako to misliš?“ „Da li ga je otac kaznio?“ „Ne, samo su dugo razgovarali o poštovanju tuđe privatnosti i o tome kako leptirice nisu ničije vlasništvo, već ličnosti koje treba poštovati. Kako nam je Dez ispričao, Baštovan je prilično oštro podsetio Ejverija da je njemu i onako zabranjeno da me takne, s obzirom na divljaštvo s vrelim žigom. Odnosno, ’s obzirom na prethodni incident’, kako je to Dez ispričao. On pak nikad nije pitao odakle mi ožiljak na kuku. Ako ne pitaš, možeš da guraš glavu u pesak.“ „Znači sve se vratilo u normalu?“ „Ako je ono prethodno bilo normalno.“


„Ali nešto je moralo da se promeni.“ „I jeste. I to nešto se zvalo Kili.“

Tačnije, zvalo se Ejveri, a njegova žrtva je bila Kili. Kad je semestar počeo, Dezmonda sam viđala ređe. To mu je bila poslednja godina i imao je mnogo predmeta, ali je dolazio uveče i donosio knjige da uči, a ja sam mu pomagala, baš kao što sam nekad davno u našem potkrovlju pomagala Vitni, Amber i Noemi. Samo ovde nije bilo cirke. I Blis je pomagala, ali tako što ga je zezala kad god bi nešto pogrešio. Čak i ako bi rekao nešto što je bilo samo delimično tačno. Blis je zapravo grabila svaku priliku da mu se naruga. Posmatrajući kako se njegov brat odomaćio u Bašti, Ejverijevo raspoloženje je išlo od zla ka gorem. Kao što rekoh, većina leptirica je volela Dezmonda. Ništa nije tražio od njih. U stvari, tražio je da mu odgovore na neka pitanja, ali je njima prepuštao da odluče hoće li mu udovoljiti ili ne. Ponekad bi ih pitao kako se zovu, ali u Bašti je nekako postala tradicija da pravo ime govoriš samo kad se opraštaš. Ipak smo mu rekle da je Simon nekad bila Rejčel Jang, a Lajonet Kesidi Lorens samo one koje podsećanje ne može da povredi. Za njih Dezmond nije bio pretnja. Ejveri je, s druge strane, tako strašno napao Zaru tokom seksa da mu je otac zabranio pristup na celih mesec dana, zatim je morao da ga nakljuka lekovima za smirenje kako ovaj ne bi dobio napad besa. Zara j e nakon toga jedva uspevala da hoda, svaki deo tela joj je bio modar. Nije mogla samostalno da obavlja ni najobičnije stvari poput tuširanja, odlaska u toalet i uzimanja hrane, tako da je sve vreme s njom morala da bude neka od nas. Lorejn je bila prilično sposobna medicinska sestra - mada joj milosrđe nije bilo jača strana - ali nije bila čudotvorac. U Zarinom kuku došlo je do infekcije, pa je trebalo odlučiti između bolnice i vitrine.


Mislim da lako možete da pogodite koju je opciju Baštovan izabrao. Po prvi put, obavestio nas je već ujutru kako bismo imale ceo dan da se pozdravimo. Pogledala sam ga sumnjičavo, a on je na to odgovorio iskrivljenim osmehom i poljupcem u čelo. „Čak i ako je to samo kratak zagrljaj ili ukradeni šapat, vi se u tim trenucima poveravate jedna drugoj. Ako mogu da Zari - a i vama ostalima - pružim neku utehu, zašto da vam to uskratim?“ Zahvalila sam se, jer mi se činilo da to očekuje, ali delom sam se pitala nije li možda bolje da se sve desi odjednom, umesto da se razvlači čitavog dana. Pre nego što je otišao na predavanja, Dezmond nam je doneo kolica s jednim točkom kako bismo mogle da vozamo Zaru po Bašti. Smešio se kad mi ih je dao, smešio se kad me je na odlasku poljubio u obraz, a Blis je tako gadno opsovala da je Tereza pocrvenela. „On ne zna. Jel’ tako?“, jedva je izgovorila kad je konačno uspela da nađe još neku reč osim prostota. „On stvarno nema pojma.“ „Zna da je Zara bolesna; misli da čini nešto dobro.“ „To je… to je…“ Neke stvari nije potrebno prevoditi. Tog popodneva, dok se Baštovan šetao sa ženom po onoj drugoj staklenoj bašti koja je bila mnogo bliže nego što je delovala, Zara se uspravila na svom krevetu, riđe kose ulepljene znojem. „Majo? Blis? Možete li malo da me provozate okolo?“ Stavile smo ćebe na dno kolica i nekoliko jastuka oko nje, učvrstivši joj kuk što je bolje moguće. Nije joj to bila jedina polomljena kost, ali je bila najbolnija. „Samo krug po holu“, zamolila je. „Tražiš stan?“, pitala je Blis, a Zara je klimnula. To je bilo nešto o čemu smo i nehotice razmišljale. Kad umreš, u koju će te vitrinu staviti? Bila sam prilično sigurna koju je namenio meni; odmah do Lajonet, videla se iz pećine. Blis je mislila da će ona biti s moje druge strane, tako da ćemo na!s tri, izdvojene, visiti na jebenom zidu da intrigiramo i plašimo buduće generacije leptirica. Hodale smo polako hodnikom; ja sam gurala kolica dok se Blis trudila da ih kako-tako stabilizuje. Zara nas je zaustavila kod


prednjeg ulaza, gde je vazduh bio ispunjen opojnim mirisom orlovih noktiju[ 9], pomešanim s vonjem neke hemijske supstance iz sobe koju nikad, ama baš nikad nismo videle otvorenu. Kao i u sobi za tetoviranje, Lorejninoj sobi i bivšoj sobi za Ejverijeve „igrice“, zidovi su bili neprozirni i jednobojni, s tasterom pored vrata. Nismo smele da budemo tu. A ja još nisam uspela da vidim Deza kako ukucava svoju šifru na glavnim vratima. „Šta misliš, ako bih mu tražila ovu, da li bi mi je dao?“ oglasila se Zara. „Što, zbog orlovih noktiju?“ „Ne, već zato što sve izbegavamo ovaj deo. Tako me ne biste često gledale.“ „Pitaj ga. Šta je najgore što može da ti se desi? Da te odbije?“ „Ako bih te zamolila da me sad na mestu ubiješ, da li bi mi to učinila?“ Proučavala sam praznu vitrinu, jer nisam htela da vidim da li ona to ozbiljno misli. Zara je umela da bude okrutna, da se podsmeva drugim devojkama dok ih ne rasplače, ali nije bila preterano duhovita. „Nisam toliko dobar prijatelj“, napokon sam promrmljala. Blis nije ništa rekla. „Misliš da boli?“ „On kaže da ne boli.“ „I ti mu veruješ?“ „Ne“, uzdahnula sam, naslonivši se na dovratak okružen zelenilom. „Mislim da on to ne zna. Samo želi da veruje kako bola nema.“ „Šta misliš, kakva će biti?“ „Ko?“ „Sledeća leptirica.“ Uvrnula je vrat kako bi mogla da pogleda u mene, grozničavo sjajnih smeđih očiju. „Odavno nije išao u lov. Još od Tereze. Bio je toliko srećan što je Dezmond ovde da nije čak ni tražio druge.“ „Možda i neće.“ Samo je šmrknula.


Mada stvarno nije uvek tražio novu. Ponekad posle nečije smrti uopšte ne bi išao u lov sve dok ne bi umrla još neka devojka. Najčešće je dovodio jednu devojku, ređe dve, mada se to nije desilo nijednom otkad sam ja ovde. Bilo je potpuno besmisleno pokušavati da razumeš zašto neke stvari radi na određen način. Još smo stajale tamo kad je Lorejn izašla iz svoje sobe da pripremi večeru. U trenutku je delovala iznenađeno; jednom rukom je krenula da zabaci tamno-kestenjastu kosu, pomalo bez sjaja i dobrano prošaranu sedim, ali još uvek dugu, podignutu u punđu onako kako je Baštovan voleo. Iako je on nikad nije gledao, nije komentarisao njen izgled, ona ju je i dalje češljala na isti način. Bacila je pogled na Zaru, onako svu u zavojima, na njeno bolesno bledilo narušeno samo jarkocrvenim flekama na obrazima, a onda ga je skrenula na praznu vitrinu. Zarine oči su se skupile. „Volela bi da ti budeš unutra, Lorejn?“ „Ne moram ja vas da trpim“, odbrusila joj je ova. „Znam kako možeš to da postigneš.“ U Lorejninim zagaslim plavim očima sumnja se borila s nadom. „Znaš?“ „Aha. Izvedi neku čaroliju da postaneš trideset godina mlađa. Sigurna sam da bi onda poželeo da te ubije i stavi u izlog.“ Lorejn je šmrknula i projurila kraj nas, zakačivši usput Zarin gležanj. Pokret je pozledio slomljen, inficiran kuk i Zara je zagrizla usne da predupredi vrisak. Blis je pogledom otpratila kuvaricu-negovateljicu. „Poslaću Danel da ti pomogne da je vratiš.“ „Zašto, gde ćeš…“ Malo sam se bolje zagledala u izraz na njenom licu. „Dobro. Nema veze. Neka bude Danel.“ Posmatrala sam je kako se udaljava trčećim korakom. U kolicima, Zara ju je takođe pratila pogledom, teško dišući. „Šta misliš, šta je sad naumila?“, pitala je posle nekog vremena. „Ne pitam i ne želim da znam unapred“, odlučno sam odgovorila. „U zavisnosti od toga šta je zamislila, možda neću želeti da znam ni kad to bude uradila.“ Nekoliko minuta kasnije, hodnikom nije dolazila samo Danel, već i veoma zbunjena Marenka. „Treba li da pitam šta to Blis radi?“


„Ne“, odgovorile smo uglas. „Znači, da ne pitam zašto je pozajmila moje makazice?“ promrmljala je Marenka, pipajući se rukom tamo gde joj je obično visila traka s makazicama za vez. „Tako je.“ Danel je razmislila o tome, prihvatila odgovor i lagano dotakla ivicu kolica. „U Baštu? Ili nazad u tvoju sobu?“ „U sobu“, zarežala je Zara. „Treba da uzmem još jednu tabletu protiv bolova.“ Noseći je između sebe, Danel, Marenka i ja smo je smestile na krevet, dodavši joj čašu vode i pilulu sreće. Utom je ušla Blis, s rukama na leđima, beskrajno zadovoljnog izraza na licu. O, bože, stvarno nisam želela da saznam. „Imam poklon za tebe, Zaro“, objavila je radosno. „Ejverijevu glavu na tacni?“ „Blizu si.“ Bacila je nešto na pokrivač. Zara je to podigla i počela da zagleda sa svih strana, a zatim je prsnula u smeh. Visilo je iz njene ruke, s krajevima koji su se polako rasplitali. „Lorejnina kika?“ „Uživaj!“ „Misliš da bih mogla da je ponesem sa sobom?“ Danel je među prstima trljala krajeve pramenova. „Verovatno bismo mogle da je upletemo da je nosiš kao podvezicu.“ „Ili da ti je stavimo u kosu kao umetak.“ „Ne, mora da bude kruna.“ Svaka leptirica koja je tokom popodneva i večeri prošla kroz sobu, imala je drugi predlog - toliki je bio sveopšti prezir prema Lorejn; nijedna od nas nije pokazala ni trunku sažaljenja niti saosećanja prema njoj. Kad je došlo vreme za večeru, sve smo uzele poslužavnike i skupile se u Zarinoj sobi, svih dvadeset i kusur nas, jedna do druge na podu, čak i u tuš-kabini. Adara je podigla čašu soka od jabuke. „Za Zaru, koja ume najdalje da pljuje semenke!“ Sve smo se nasmejale, čak i Zara, koja je podigla čašu vode da uzvrati zdravicu.


Nazira je bila sledeća i mislim da smo sve bile pomalo zabrinute šta će ona reći; Nazira i Zara su se slagale otprilike kao Ejveri i Dezmond. „Za Zaru, koja je, može biti, prava gadura, ali je barem naša gadura.“ Zara joj je dunula poljubac. Bilo je bolesno, uopšte nismo sumnjale u to. Bilo je bolesno i pogrešno i duboko nastrano, a ipak smo se sve osećale bolje. Ustajale smo jedna po jedna da održimo zdravicu Zari, neke šaljive, druge ozbiljne, naravno uz mnogo prolivenih suza - doduše ne i mojih - i, pravo da vam kažem, možda je Baštovan bio u pravu, možda nam je to pomoglo. Kad je došao red na mene, ustala sam i podigla čašu vode. „Za Zaru, koja nas napušta prerano i koju ćemo pamtiti - naravno, ne ovakvu kakva je sad - celog svog života.“ „Koliko god on bio kratak“ dodala je Blis. Koliko smo morale biti sjebane da se na to nasmejemo? Kad smo se sve izmenjale, Zara je još jednom podigla svoju čašu. „Za Zaru“, tiho je rekla, „jer kad umre, Felisiti Farington će moći da počiva u miru.“ „Za Zaru“, promumlale smo uglas i iskapile svoje čaše. Baštovan se pojavio bez haljine, ali u pratnji Dezmonda; nasmešio se kad nas je video tako sve na okupu. „Vreme je, moje dame.“ Polako, svaka od nas je poljubila Zaru, pokupila svoj poslužavnik i izašla iz sobe. Baštovan je na izlasku svaku devojku poljubio u obraz. Ja sam ostala poslednja, nadžedžena na ivici kreveta kako bih mogla da je držim za ruku, lepljivu od znoja. Lorejnina proseda kika bila je prikačena kao dijadema oko njene dvaput obmotane punđe. „Mogu li nešto da učinim?“ prošaptala sam. Zaronila je ispod jastuka i dala mi pohaban, ispodvlačen primerak Sna letnje noći sa ušima i beleškama na margini. „U školi sam bila baš zagrejana za pozorište“, tiho je kazala. „Kad me je oteo u parku, išla sam na probu. Tri godine sam pisala beleške za predstavu u kojoj nikad neću zaigrati. Da li biste ti i Blis mogle da organizujete javno čitanje? Nešto… po čemu biste me pamtile?“ Uzela sam knjigu i privila je na srce. „Obećavam ti.“


„Pobrini se za sledeću devojku i nemoj često da me posećuješ, važi?“ „Važi.“ Privukavši me u snažan zagrljaj, zarila mi je nokte u ramena. Uprkos prividnoj mirnoći, osetila sam kako drhti. Pustila sam je da me drži koliko je god htela, a kad je konačno duboko uzdahnula i odmakla se od mene, poljubila sam je u obraz. „Tek sam te upoznala, Felisiti Farington, ali volim te i pamtiću te.“ „Valjda više od toga i ne mogu da tražim“, skoro se nasmejala. „Hvala ti, stvarno i iskreno, za sve. Zahvaljujući tebi sve je bilo za nijansu lakše nego što je moglo da bude.“ „Volela bih da sam mogla da učinim više.“ „Radiš ono što je tvoje da uradiš. Ostalo je na njima.“ Pokazala je glavom u pravcu muškaraca na vratima. „Pretpostavljam da ćeš me videti za neki dan.“ „Pored orlovih noktiju, tako da te skoro nikad nećemo posećivati“, potvrdila sam jedva čujno. Ponovo sam je poljubila i izašla iz sobe, držeći knjigu toliko čvrsto da su mi zglobovi pobeleli. Baštovan je pogledao u pletenicu koja sasvim očigledno nije bila Zarina, a onda u mene. „Lorejn je plakala“, promrmljao je. „Žali se da ju je Blis napala.“ „To je samo kosa.“ Pogledala sam ga pravo u oči. „Lorejn nije ti, a ni jedan od tvojih sinova. Ne moramo da trpimo njene uvrede.“ „Razgovaraću s njom.“ Poljubio me je u obraz i otišao kod Zare, ali Dezmond se zadržao, zbunjene i pomalo zabrinute grimase na licu. „Jel’ ima nešto što ja ne znam?“, tiho me je pitao. „I previše toga.“ „Znam da će vam nedostajati, ali mi ćemo je odvesti na lečenje. Biće ona dobro.“ „Nemoj.“ „Majo…“ „Nemoj. Ne znaš. Trebalo bi da znaš, dovoljno si video - tvoja stvar. Ja znam. Nemoj da mi govoriš kako će joj biti dobro. Još bolje, nemoj uopšte da mi se obraćaš.“


Ejveri je bio Baštovanov prvenac, ali u važnim stvarima, Dezmond je bio njegov pravi naslednik. Neće proći mnogo pre nego što se uverimo u kojoj meri iver ne pada daleko od klade. Osvrnula sam se ka Zari, ali se Baštovan isprečio između nas. Ignorišući Dezmondov povređen pogled, udaljila sam se niz hodnik. Vrativši poslužavnik u kuhinju - usput pakosno uživajući u Lorejninom šmrcanju i iskrzanoj kosi ne dužoj od pet centimetara odbila sam ponudu nekolicine devojaka da im se pridružim i otišla sam u svoju sobu. Nakon nekih pola sata, spustili su se zidovi. Zara je bila suviše povređena za poslednji randevu, a i Dezmond je bio s njima. Skupila sam se na krevetu sa pozorišnim komadom, pročitala sve zabeleške na marginama i malo se zbližila s Felisiti Farington. Oko tri ujutru, podigao se zid koji je odvajao moju sobu od hodnika. Samo taj - zidovi koji su sa obe strane prekrivali vitrine i, iskosa gledano, Marenkinu i Izrinu sobu ostali su spušteni. Tako su stajali već nedeljama i stvarno mi je bilo drago što ne moram da vidim mrtva tela čim otvorim oči. Zatvorila sam knjigu preko prsta, skupljajući hrabrost da na ulazu sretnem Baštovana s jednom rukom na kaišu i očima punim uzbuđenja. Ali naišla’ sam na Dezmonda; njegove svetlozelene oči su delovale progonjeno i povređeno kako ih mesecima nisam videla. Držao se za stakleni zid kako bi ostao da stoji, dok su mu kolena klecala i ljuljala se pri svakom pokušaju da se osloni na sopstvene noge. Knjigu sam sasvim zatvorila, gurnula je na policu i sela na krevet. Napravio je nekoliko nesigurnih koraka ka sobi i svom težinom pao na kolena. Zagnjurio je glavu u ruke, zatim se snažno trgnuo, piljeći u ruke kao da su nekako odvojene od ostatka tela. Oko njega je lebdeo mučan vonj hemikalija, isti onaj koji bih osetila svaki put kad prođem kraj orlovih noktiju kod ulaznih vrata. Drhtao je celim telom, onako presamićen, čela pritisnutog na hladan metalni pod. Prošlo je gotovo deset minuta pre nego što je progovorio, promuklim, raspuklim glasom. „Uveravao me je da ćemo se pobrinuti za nju.“ „I održao je obećanje.“


„Ali on… on ju je…“ „Izbavio bolova i sprečio da istrune“, rekla sam ravnodušno. „… ubio.“ Znači, ipak nije u svemu sin svog oca. Svukla sam odeću, klekla ispred njega i počela da mu otkopčavam košulju. Pogledao me je bolesnim pogledom i odgurnuo mi ruke. „Vodim te pod tuš - smrdiš.“ „Formaldehid“, mumlao je. Ovaj put mi je dozvolio da ga skinem; posrtao je za mnom dok sam ga vukla kroz sobu i posadila ga ispod tuša. Pokretom zgloba pustila sam toplu vodu da se sliva niz njegovo telo. U onom što je usledilo nije bilo ničeg putenog. Isto tako sam kupala Sofijine poluzaspale ćerke. Kad bih mu rekla da se nagne napred, da podigne ruku ili da zatvori oči, poslušao bi, ali nesvesno, kao da to nema nikakvog smisla. Moj šampon i tečni sapun imali su jak voćni miris, ali morala sam da ga oribam od glave do pete kako bi se vonj hemikalija zadržao samo na njegovoj odeći. Umotala sam ga u peškire i pomoću njegove cipele izgurala smrdljivo odelo u hodnik, zatim sam se vratila da nas oboje osušim. Sve vreme sam morala da mu brišem lice - pod tušem se nije videlo da mu niz obraz neprekidno teku suze. „Dao joj je nekakvu injekciju za spavanje“, šaputao je. „Mislio sam da ćemo je izneti do kola, ali on je otvorio sobu koju nikad ranije nisam video.“ Snažno se stresao. „Kad je zaspala, obukao joj je nekakvu narandžasto-žutu haljinu i položio je na jedan sto za balzamovanje i onda je… zakačio je…“ „Molim te, nemoj to da mi govoriš“, tiho sam ga prekinula. „Ne, moram, jer će jednog dana i tebi to da uradi, zar ne? On tako… tako vas on čuva, tako što vas žive balzamuje.“ Još jednom se stresao, glas mu se raspukao od jecaja, ali je ipak nastavio. „Stajao je tamo i objašnjavao mi kako to ide, korak po korak. Kako bih jednog dana to mogao sam da radim, tako je rekao. Ljubav nije samo zadovoljstvo, rekao je. Rekao je… rekao je…“ „Dođi, još drhtiš.“ Dozvolio mi je da ga odvedem do kreveta i navučem prekrivač preko njegovog grozničavog tela. Sela sam kraj njega, na prekrivač,


s rukama u krilu. „Rekao je da ako te volim, neću dozvoliti da se tuđa ruka pobrine za tebe.“ „Dez…“ „Pokazao mi je i neke od devojaka. Mislio sam… mislio sam da ih prosto vraća na ulicu! Nisam shvatao…“ Potpuno se slomio; ridao je tako snažno da se i krevet tresao. Gladila sam ga rukom po leđima, ukrug, dok se on gušio od jecanja, nesposobna da mu pružim neku bolju utehu, jer on još nije znao celu istinu. Zara je zaradila infekciju kosti i on je mislio da svi skrhani ljudi ili počine samoubistvo ili dignu ruke od svega i na kraju umru. Nije znao za prilagođavanje na Baštu i godine. A u tom trenutku, kad je bio na ivici da se slomi, ja nisam mogla da se nateram da mu to kažem. Skrhan mi nije koristio. Trebalo je da bude hrabar. Ali sumnjala sam da će to ikad biti. „Izabrala je svoju vitrinu“, uspeo je da progovori posle nekoliko minuta. „Naterao me je da je odnesem tamo, pokazao mi kako da je postavim, kako da zatvorim staklo tako da može da se sipa smola. Pre nego što je zatvorio staklo, on…on…“ „Poljubio ju je za oproštaj?“ Više je cimnuo nego klimnuo glavom, štucajući između jecaja. „Rekao joj je da je voli!“ „Onako kako on shvata ljubav.“ „Kako uopšte možeš da podneseš moju blizinu?“ „Pa ponekad i ne mogu“, priznala sam. „Neprestano sebi govorim da ti ne znaš sve, da još uvek nisi svestan svega što rade tvoj otac i brat i ponekad jedino tako i mogu da te podnesem. Ali ti…“ „Molim te, reci mi.“ „Ti si kukavica“, uzdahnula sam. „Znaš da je to što nas drži ovde zlo. Znaš da je protivzakonito, znaš da nas siluje, a sad si video i da nas ubija. Neke od ovih devojaka možda imaju porodice koje ih traže. Znaš da ovo nije u redu, ali ne prijavljuješ policiji. Rekao si da ćeš zbog mene naučiti kako da budeš hrabriji, ali nisi. Iskreno, nisam sigurna da ti to možeš.“ „Ako bi saznala za ovo… ako bi se otkrilo… to bi ubilo moju majku.“


Slegnula sam ramenima. „Ako prođe još neko vreme, ubiće i mene. Kukavičluk možda jeste naše prirodno stanje, ali je i stvar izbora. Svakog dana koji prođe a da ti ne pozoveš policiju ili nas pustiš na slobodu, ti praviš taj isti izbor. Tako je kako je, Dezmonde. Samo sad više ne možeš da se pretvaraš.“ Ponovo je počeo da jeca, a možda nije ni prestajao; sve je to bio jedan ogroman šok, koji je prevazilazio njegove sposobnosti da ga podnese. Ostatak mračnog jutra proveo je ležeći na mom krevetu, a kad je sunce obasjalo Baštu, pokupio je svoju odeću koja je vonjala na formaldehid i otišao. Nedeljama nije razgovarao sa mnom, a u Bašti se pojavio svega jedanput: da bi video Zaru nakon što se smola stvrdnula, a njena vitrina otkrivena. Tada su se podigli i svi ostali zidovi i surova realnost koja je celog leta bila zamagljena, ponovo se sručila na nas sa udvostručenom snagom. Bile smo leptirice - naši kratki životi završavaju se u staklenoj vitrini.

„Čekaj, zar nisi rekla da se sve promenilo s Kili?“ prekida je Edison. „Jesam. Uskoro stižem dotle.“ „A, dobro.“ Devojka trlja palcem vrat plavog zmaja i duboko uzdiše. „Kili je stigla pre četiri dana.“

Trebalo mi je vremena da održim obećanje koje sam dala Zari. Kad sam mu rekla zašto to radim, Baštovan je rado pristao da nam obezbedi pravu scenu za San letnje noći, ali je hteo da sve bude urađeno „kako treba“. Naručio je sijaset različitih kostima, a Blis je


doneo kutiju gline težu od nje da nam napravi krune. Raspodelile smo uloge i tumačile smo devojkama Šekspirov jezik. Neke su komad već čitale na časovima engleskog, ali većina baš nije imala nekog dodira s njim. Ja sam skoro dve godine živela s Noemi koja je imala običaj da, dok pere zube, u donjem vešu hoda po stanu i čita naglas monologe. Tako je, dok pere zube, zato je to trajalo u vražju mater. Na dan predstave, Baštovan je naredio Lorejn da za večeru priredi gozbu u Bašti, i to tako da trpeza bude postavljena sa obe strane potoka. Imali smo neke neobične stolice jarkih boja, nešto između taburea i onih vrećastih fotelja, i svaka od nas je bila obučena u poluprovidnu svilenu haljinu predivnih nijansi, koje, za promenu, nisu imale nikakve veze s našim krilima. Čitala sam ulogu Helene i Baštovan mi je dao haljinu u tonovima šume i mahovine, sa samo jednim slojem intenzivne ružičaste. Istu boju je Blis izabrala za moju krunu od glinenih ruža. Većina nas je, ispod krune, nosila puštenu kosu, prosto zato što smo te večeri to mogle. Bilo je izvesne oštrine u našem smehu dok smo se pripremale. Napravile smo ovo zbog Zare, ali Baštovan je to pretvorio u fantaziju. Iako je znao zašto to radimo, sigurna sam da je bio ubeđen da to što organizujemo zabavu za njega, pokazuje koliko smo srećne pod njegovom brižnom zaštitom. Taj čovek je imao zapanjujući dar da u svemu vidi samo ono što njemu odgovara. Nije čak primetio ni da je Lorejn kupila periku kako bi i dalje izgledalo kao da ima dugačku, negovanu kosu koju bi on mogao da mazi i češlja, umobolna veštica. I ubedio je Dezmonda da dođe. Mislim da je bio zatečen sinovljevom reakcijom na Zarinu smrt. Dez je bio sin svog oca, ali nije delio njegove poglede. Taj čin nije mogao da sagleda drugačije nego kao ubistvo, ali ga to ipak nije podstaklo na akciju. Krajem prve nedelje sinovljevog ćutanja i odsustvovanja, Baštovan se jednog jutra još pre doručka pojavio u mojoj sobi. „Dezmond je savna tri ćoška“, izjavio je čim sam otvorila oči. „Jeste li se vas dvoje svađali?“


Zevnula sam. „Ne uspeva da se izbori sa onim što se desilo Zari.“ „Ali Zara je dobro. Ne trpi bol.“ Delovao je iskreno zbunjen. „Kad si rekao da ćeš se pobrinuti za nju, on je shvatio da ćete je odvesti u bolnicu.“ „To bi bilo glupo, postavljali bi svakojaka pitanja.“ „Ja ti samo prenosim.“ „Tako je, naravno, hvala ti, Majo.“ Sigurna sam da su tokom narednih nedelja otac i sin vodili brojne razgovore kojima nisam prisustvovala, ali kad se Dezmond pojavio na čitanju, izgledao je kao da noćima nije spavao. Mora biti da je tog dana na predavanjima imao neku prezentaciju: uz platnene pantalone nosio je elegantnu košulju i kravatu. Istina, kragnu je otkopčao, kravatu olabavio a rukave zavrnuo, ali je svejedno bio doteraniji nego obično. Pomalo sam se zgadila nad samom sobom jer sam za trenutak pomislila kako mu se zelenkasta košulja odlično slaže sa očima. Bilo mu je teško da bilo koju od nas pogleda direktno u oči, pogotovo mene. Jedne noći, dok smo pravile lažne biskvite da bismo zeznule Lorejn, u kratkim crtama sam prepričala Blis našu poslednju raspravu. Slegla je ramenima i rekla da sam bila mnogo pažljivija nego što bi to ona bila. Budući da je glineni keks bio njena ideja, odustala sam od rasprave. Čitanje je počelo odlično. Dok nisam naišla na Zarine beleške, nikad nisam obraćala mnogo pažnje na reči - kad jednom čujete „biti il’ ne biti“ kroz penu od zubne paste, više vam se ne čine tako važnim - ali ovo je bio stvarno duhovit komad i mi smo pokušale da ga oživimo onoliko koliko smo umele. Blis je igrala Hermiju pa je, u jednoj od scena kad se nas dve svađamo, kidisala na mene preko potoka, na šta se Baštovan grohotom nasmejao. Usred jednog od monologa koje je izgovarala Marenka u ulozi Puka, glavna vrata su se s treskom otvorila. U dovratku je stajao Ejveri noseći preko ramena neki zamotuljak. Marenka je zastala i pogledala u mene, očiju široko razrogačenih ispod maske belog pauna. Ja sam se pridigla i prišla joj,


posmatrajući Ejverija kako utrčava u Baštu. Sledećeg trenutka, i Baštovan i Dezmond su se stvorili kraj nas. „Doneo sam nam prinovu!“ objavio je Ejveri s pobedonosnim osmehom. Smaknuo je teret s ramena i pustio ga da se skotrlja na pesak. „Ja sam je našao, ja sam je uhvatio. Gledaj, oče! Vidi šta sam nabavio!“ Baštovan je bio suviše zauzet piljenjem u svog prvenca, pa sam ja klekla i drhtavim rukama odvila zamotano ćebe. Nekoliko devojaka je vrisnulo. O jebote! Jebote,kakvo sranje! Umotana devojka nije još bila ni u pubertetu. Na jednoj strani lica se od slepoočnice protezao trag zgrušane krvi, nežna koža joj je već bila pomodrela, a kako sam je ja odmotavala, to se kroz poderotine na njenoj odeći ukazivalo još modrica, ogrebotina i čvoruga; krvi je bilo i na butinama i tkanini oko njih. Sklonila sam preostali deo ćebeta. Sranje, na gaćicama je imala roze-ljubičasti natpis „nedelja“, a takve se ne prave u velikim brojevima. Kroz glavu mi je projurila krajnje neprikladna misao da je danas tek četvrtak. Bila je malecka, žgoljavih udova, s rastom u najavi - kao da će odjednom iždžikljati. Slatka, onako kako su slatke devojčice pre puberteta, s umršenim konjskim repom od gotovo bakarne kose, ali strašno, strašno mlada. Ponovo sam je umotala u ćebe kako bih sakrila krv i čvrsto je stisla u naručje, potpuno zanemela. „Ejveri“, prošaputao je šokirani Baštovan. „Šta si to, dođavola, uradio?“ Ni po koju cenu nisam želela da učestvujem u tom razgovoru. Danel mi je pomogla da ustanem s devojčicom u naručju, pridržavajući joj glavu. „Blis, znaš onu tvoju haljinu s leđima? Možeš li da je doneseš?“ Klimnula je i otrčala. Danel i ja smo se brže-bolje povukle u moju sobu, gde smo devojčicu skinule, njenu upropašćenu odeću bacile u otvor za prljavo rublje, a nju pažljivo okupale. Morala sam da joj operem butine od krvi i nežno sperem tečnost i komadiće iskidanog tkiva. Za to vreme, Danel je bila zauzeta povraćanjem u toaletu. Vratila se, brišući usta drhtavom rukom. „Ona dole još nema ni dlačice“, šapnula je.


Ni dlaka među nogama i pod pazuhom, ni grudi, ni kukova - bez ikakve sumnje, bila je još dete. Danel ju je podigla kako bih mogla da joj operem kosu. Dotad je stigla i Blis s haljinom - jedinim komadom odeće koji bi mogao da joj odgovara i da prekrije celo njeno telo, makar bio i malo šljampav tako da smo je osušile, obukle i ušuškale u mom krevetu. „Sad kad je ona ovde, misliš da bi…“ čak ni Blis nije mogla da završi tu misao. Vrtela sam glavom, posmatrajući njene polomljene nokte. Mora biti da se borila. „Ne smeju ni da je pipnu.“ „Majo…“ „Ne smeju ni da je pipnu.“ Baštom se razlegao bolan urlik i mi smo se trgle. Ali glas nije bio ženski, pa se nismo ni pomerile. Ostale devojke su se razbežale od tog zvuka i sve redom se nabile u moju sobu. Nastala je takva gužva da sam na kraju većini morala da kažem da izađu. Nismo imale pojma kad će se ovo dete probuditi, a kad se to bude desilo, biće prestravljena i u bolovima i stvarno nije potrebno da još dvadeset i kusur devojaka pilji u nju. Ostale su samo Danel i Blis. Danel se trudila da uvek bude iza nje, tako da ne može odmah da joj vidi lice. Samo što polica za knjige na desnom zidu nije sasvim zaklanjala Lajonet. Blis je povukla zavesu toaleta dokle god je mogla, zatim je podigla ivicu i ugurala je među knjige da je pričvrsti. Neko ko je znao da tu nečeg ima mogao je da vidi Lajonetinu kosu i izvijenu kičmu, ali ne na prvi pogled. I tako smo čekale. Blis je nakratko otrčala da donese bočice vode i da od prestrašene Lorejn na silu iskamči neku tabletu aspirina. Na duže staze od aspirina nije bilo mnogo koristi - bio je odličan za glavobolje posle omamljenosti, samo to ovde nije bio slučaj - ali je ipak bio neka pomoć. Onda se na vratima pojavio Baštovan. Pogledom je preleteo po zidu i podignutoj zavesi, zatim po devojci na krevetu, klimnuo glavom i zavukao ruku u džep. Izvadio je mali daljinski upravljač i pošto je


minut-dva petljao oko njega, zidovi su se spustili sa obe strane, dok su vrata ostala otvorena. „Kako je?“ „Bez svesti“, kratko sam ga obavestila. „Silovana je, pretrpela je jake udarce u glavu, a sigurno ima i more drugih povreda.“ „Ima li ičega što bi nam reklo kako se zove? Ili gde živi?“ „Ne.“ Dodala sam njenu ruku Blis kako bih mogla da pređem na drugi kraj sobe i stanem pored tog bledog muškarca, odjednom strašno istrošenog. „Niko ne sme da je pipne.“ „Majo…“ „Niko ne sme da je pipne. Nema krila, nema seksa, ništa. Ona je dete!“ Na moje ogromno iznenađenje, on je samo klimnuo glavom. „Predajem je tebi na staranje.“ Danel je pročistila grlo. „Gospodine? Ona se još nije probudila; zar ne biste mogli negde da je odvedete? Da je ostavite u bolnici ili tako nešto? Neće ništa znati.“ „Nisam siguran da nije videla Ejverija“, mračno je primetio. „Mora da ostane.“ Danel se ugrizla za usnu i pogledala u stranu, milujući devojčicu po kosi. „Biće bolje da izađeš“, rekla sam mu mrtva ’ladna. „Ne znamo kad će se probuditi. Najbolje bi bilo da u njenoj okolini ne bude muškaraca.“ „Da, da, naravno. Reći ćeš mi… ako joj nešto zatreba?“ „Njoj treba majka i treba joj njena nevinost“ brecnula se Blis. „Treba da bude u sigurnosti svoje kuće.“ „Blis.“ Frknula je, ali ju je njegov preteći ton ućutkao. „Reći ćeš mi“, ponovio je i ja sam klimnula glavom. Nisam se potrudila da ga otpratim. Nije prošlo mnogo od njegovog odlaska, kad se pojavio Dezmond, još bolnijeg pogleda. „Hoće li se oporaviti?“ „Neće“, hladno sam odgovorila. „Ali će preživeti.“ „Onaj krik? Otac je prebio Ejverija.“ „Ma da, od toga će joj biti mnogo bolje“, zarežala je Blis. „Jebi se.“


„Šta joj je uradio?“ „A šta misliš? Stisnuo joj ruku i pristojno se predstavio?“ „Dezmonde.“ Nisam nastavila dok me napokon nije pogledao pravo u oči. „Tvoj brat je takav, ali to radite sva trojica, zato sad ne smeš da budeš ovde. Znam da ste sad svi puni samosažaljenja i gnušanja, ali ja neću da trpim nijednog muškarca pored ovog deteta. Moraš da ideš.“ „Nisam je ja povredio!“ „Jesi“, dreknula sam. „Mogao si to da sprečiš! Da si otišao u policiju ili da si oslobodio neku od nas pa da mi zovemo policiju, Ejveri ne bi bio na slobodi, ne bi mogao ni da je kidnapuje, da je napadne i siluje, da je dovede ovamo gde će joj se to stalno iznova dešavati dok ne umre ovako mlada. Dozvolio si da se ovo desi, Dezmonde, svojim nečinjenjem si to dozvolio, tako da jesi, ti si je povredio. Ako nećeš da učiniš ništa da joj pomogneš, nosi se dođavola i ne prilazi joj!“ Blenuo je u mene, šokiran, bled kao krpa. Zatim se okrenuo i otišao. Kako može dete da bude manje vredno od porodičnog imena? Kako je moguće da životi svih nas vrede manje od nečijeg ugleda? Blis se osvrnula za njim i dodirnula mi ruku. „Misliš da će se vratiti?“ „Nije me briga.“ To je, zapravo, u velikoj meri bilo tačno. Osećala sam jeziv umor, duboko, do kostiju. Više jednostavno nisam imala energije da razmišljam o Dezmondovoj beskorisnosti. Oko dva ujutru, devojčica se napokon osvestila; zaječala je kad je počela da oseća bolove u telu. Sela sam na krevet i nežno joj stisnula ruku. „Nemoj da otvaraš oči“, blago sam joj naredila, spustivši glas tako da zvuči umirujuće i utešno, kao što me je Lajonet naučila. Nikad to ranije nisam radila, ali prema ovoj devojčici sam morala da budem nežnija, a radi nje okrutnija. Sofija bi, pomislila sam, umela da napravi tu razliku. „Staviću ti vlažnu krpu na lice da ti malo ublaži bol.“ Danel je iscedila krpu i dodala mi je. „Gde… šta?“


„Stići ćemo i dotle za trenutak, obećavam ti. Možeš li da progutaš pilule?“ Počela je da plače. „Molim te nemoj da me drogiraš! Biću dobra, obećavam, neću više da se borim!“ „To je samo aspirin, uveravam te. Da bi te manje bolelo“ Dozvolila mi je da je dovoljno uspravim da bi mogla da stavi tablete na jezik i popije malo vode „Ko si ti?“ „Zovem se Maja. Oteli su me isti ljudi kao i tebe, ali neću im dozvoliti da te opet povrede. Neće smeti ni da te pipnu.“ „Hoću kući!“ „Znam“, šapnula sam, nameštajući krpu preko njenih očiju. „Znam da hoćeš. Mnogo mi je žao.“ „Neću više da budem slepa, pusti me da gledam, molim te.“ Zaklanjajući joj oči, skinula sam joj krpu s lica; smetalo joj je i ovo malo svetlosti u polutami sobe. Oči su joj bile različite boje: jedno plavo, drugo sivo, a plavo je imalo dve pegice na dužici. Nagnula sam ruku kako bi mogla da mi vidi lice, a da pri tom ne mora da gleda direktno u svetlo na tavanici. „Bolje?“ „Boli me“, cvilela je. Suze su joj se iz uglova očiju slivale na kosu. „Znam, dušo, znam.“ Prevrnula se i zarila lice u moje krilo, mršavim ručicama obujmivši moje kukove. „Hoću svoju mamu!“ „Znam, dušice“, sklupčala sam se oko nje, prekrivši je svojom kosom kao nekim štitom; stisla sam je što sam čvršće mogla, pazeći da je ne zaboli. „Žao mi je.“ Sofijina Džili bi trebalo da je već napunila jedanaest; činilo mi se da je i ova mala tog uzrasta, možda godinu starija. Ali podsećanje na Džili me je još više zabolelo. Ovo dete je bilo tako mlado i krhko, tako slomljeno. Nisam želela da me to asocira na neustrašivu malu Džili. Plačući je ponovo utonula u san, a kad se probudila posle nekoliko sati, Blis nam je donela voće. „Lorejn nije spremila doručak“, došapnula je Danel i meni. „Celu noć je presedela u kuhinji buljeći u zid, barem su mi Zulema i Vila tako ispričale.“ Klimnula sam glavom, uzela joj jednu bananu i ponovo zauzela svoje mesto kraj devojčice. „Pojedi, mora da si gladna.“ „Baš i nisam“ rekla je malodušno.


„To je delimično od šoka, ali ipak probaj da jedeš. Magnezijum je dobar za mišiće, pomoći će im da se opuste, pa neće biti toliko bolni.“ Slabašno je uzdahnula, ali je prihvatila bananu i zagrizla je. „Ovo je Blis“, pokazala sam na svoju prijateljicu. „A ovo Danel. A kako se ti zoveš?“ „Kili Rudolf. Živim u Šarpsburgu, u Merilendu.“ Pre šesnaest miliona godina, Džulijan je u nekoj prilici pomenuo Merilend. „Kili, možeš li da budeš hrabra, meni za ljubav?“ Na oči su joj ponovo navrle suze, ali je, sirotica, ipak klimnula glavom. „Kili, ovo mesto se zove Bašta. Tu je jedan čovek sa svoja dva sina koji su nas uzeli i drže nas ovde. Brinu se da imamo hranu i odeću i sve što nam treba, ali nas ne puštaju da odemo. Strašno mi je žao što su te oteli i doveli ovamo, ali to ne mogu da promenim. Ne mogu ti obećati da ćeš ikad ponovo videti svoj dom i porodicu.“ Zašmrcala je i ja sam je obujmila oko ramena i stisla uz svoj bok. „Znam koliko ti je teško. Ne kažem to tek tako, zaista znam. Jedino što mogu da ti obećam - to je da ću se brinuti o tebi. Neću im dozvoliti da te povrede. Mi smo ovde kao neka porodica. Ponekad se svađamo i nismo uvek u najboljim odnosima, ali smo porodica, a članovi porodice paze jedni na druge.“ Blis mi se tužno osmehnula; nije znala mnogo o meni, ali je tokom vremena shvatila da ja sigurno nisam odrasla u takvom okruženju. Ali sam zato u našem potkrovlju mogla da naslutim kako to izgleda, a ostatak sam naučila ovde. Bile smo dozlaboga sjebana porodica, ali ipak porodica. Kili je pogledala u Danel i pribila se uz mene. „Zašto ona ima tetovažu na licu?“, šapnula mi je na uvo. Danel je klekla ispred kreveta i uzela je za obe ruke. „To je sledeća stvar za koju treba da prikupiš hrabrost“, rekla je blago. „Hoćeš li da ti ispričam odmah ili da to odložimo za kasnije?“ Grickajući usnu, dete me je zbunjeno pogledalo.


„Kako ti želiš“, rekla sam joj. „Sad ili kasnije, ti odluči. Ako će ti biti lakše, obećavam ti da se tebi to neće dogoditi.“ Udahnula je duboko i drhtavo i klimnula glavom. „Neka bude sad.“ „Čoveka koji nas drži ovde zovemo Baštovan“ jednostavno je počela Danel. „On zamišlja da smo mi leptiri u njegovoj Bašti; tetovira nam krila na leđima da bi mu bilo lakše da se uživi u svoju maštariju. Kad sam stigla ovde, mislila sam da će me pustiti da idem kući ako ga navedem da me voli više od ostalih. Pogrešila sam, ali nisam to odmah shvatila, a on mi je istetovirao krila na licu kako bi ostalima pokazao da sam ja srećna zbog onog što mi je uradio.“ Kili je ponovo pogledala u mene. „I ti imaš krila?“ „Imam, ali samo na leđima.“ Pogledom je prešla na Blis i ova je klimnula. „Ali nećeš mu dati da i meni to uradi?“ „Neću mu dozvoliti ni da te pipne.“ Nešto iza podneva, izvele smo je u Baštu. Bils je išla kao prethodnica da upozori ostale. Obično se većina držala podalje od nove devojke sve dok se ova ne pribere. S Kili je bilo drugačije. Jedna po jedna ili u parovima, što su obazrivije mogle, sve devojke osim Sirvat su došle da se pozdrave, da joj se predstave i, što je možda bilo i najvažnije, da obećaju kako će je štititi. Nije mi smetalo što se Sirvat nije u to uključila. Marenka je klekla i dopustila Kili da prstima prelazi preko belih, smeđih i crnih šara na njenom licu da je više ne bi plašile. „Ja ću premestiti svoje stvari da bi ti mogla da budeš pored Maje“ obavestila ju je. „Tako da se ne brineš da ćeš zalutati ako se uplašiš ili ti zatreba društvo. Bićeš odmah do nje.“ „H-hvala“, uspela je da procedi Kili. Lorejn je uspela da se dovoljno razbudi da bi nam pripremila hladan ručak, mada je sve vreme plakala. Želela sam da verujem da je možda konačno shvatila ko je u stvari Baštovan, da je užasnuta što je kidnapovana tako mlada devojčica, da je počelo da je muči to što sve vreme čezne za njim toliko da je bila ljubomorna na mrtve devojke. Zbilja sam želela da verujem da u njoj ima neka trunčica dobrote. Ali nisam mogla. Nisam znala zašto je toliko šokirana i


uznemirena, ali sam bila sigurna da to nije zbog nečeg što se desilo nekom drugom, već zbog nje same. Možda ju je to što je kupila periku - bolje reći to što Blis nije kažnjena - konačno nateralo da shvati da je Baštovan nikad neće ponovo zavoleti. Ponele smo ručak gore na stenu, gde je sunce prijatno grejalo i gde smo bile na otvorenom prostoru. Kili i dalje nije imala baš neki apetit, ali je jela da nam udovolji. U jednom trenutku, ugledala je Dezmonda kako se penje stazom i zagnjurila je glavu u moje krilo. Blis i Danel su prišle bliže kako bi je zaštitile sa svih strana. Dezmond nije bio pretnja, ali je bio muškarac. Njeno ponašanje je bilo sasvim razumljivo. Zastao je na bezbednoj udaljenosti, kleknuo na stenu i raširio ruke. „Neću te povrediti“, tiho je rekao. „Neću te ni pipnuti, evo, neću ni da ti priđem bliže od ovoga.“ Odmahnula sam glavom. „Zašto si došao?“ „Da saznam kako se zove i odakle je kako bih mogao da uradim ono što je ispravno.“ Ustala sam da jurnem niz stenu, ali je Kili čvrsto stisla ruke oko mog struka. „Sve je u redu“, šapnula sam joj, privukavši je bliže sebi. „Samo ću da razgovaram s njim. Možeš da ostaneš ovde sa Blis i Danel.“ „A šta ako te povredi?“, zacvilela je. „Neće. Ovaj to ne radi. Odmah se vraćam. Moći ćeš sve vreme da me vidiš.“ Polako me je pustila da bi se privila uz Danel. Blis je bila meka i obla, ali nije bila mazna. Prošla sam kraj Dezmonda do same ivice litice i on je, posle nekoliko trenutaka, krenuo za mnom. Stajao je na pola metra od mene, s rukama u džepovima. „Šta to izvodiš?“ „Radim ono što je ispravno. Obavestiću policiju, ali moram da znam kako se zove. Dosad je već morala da bude izdata poternica za nestalim detetom.“ „A što baš sad? Ima već šest meseci kako znaš za Baštu.“ „Koliko joj je godina?“ Pogledala sam preko ramena u devojčicu. „Bila je s drugaricama u tržnom centru gde su slavile njen dvanaesti rođendan.“


Opsovao je i pomno se zagledao u svoja stopala; vrhovi cipela su mu malo virili preko ivice stene. „Iz sve snage sam se trudio da ubedim sebe da mi otac govori istinu, da iako niste baš svojevoljno ovde, onda bar dolazite iz okruženja od koga vas treba spasavati.“ Još uvek, čak i pred ovim dvanaestogodišnjim detetom, on je samog sebe obmanjivao. „Sa ulica, ili iz loših porodica“ nastavio je. „Od nečeg zbog čega bi sve ovo izgledalo malo bolje, ali ja ne mogu… Znam da ju je oteo Ejveri, a ne otac, ali ovo mora da prestane. Bila si u pravu: ja jesam kukavica. I sebičan sam, jer ne želim da povredim svoju porodicu, ni da idem u zatvor, ali ta mala je…“ Zastao je, zadihan od težine svojih reči i zamršenih osećanja koja su ih pokrenula. „Stalno ponavljam sebi kako moram da naučim da budem odvažniji, ali bože mili, kako je to glupa pomisao. Hrabrost se ne uči. Samo treba da uradiš ono što je ispravno, koliko god te to plašilo. Zato ću da javim policiji ona imena koja znam i da im kažem za Baštu.“ „Stvarno ćeš da pozoveš?“ Besno me je pogledao. „Jeste, pitam, jer ne mogu da odem i kažem onom detetu da stiže pomoć ako ćeš ti opet da zagnjuriš glavu u pesak. Ponovo te pitam, hoćeš li stvarno to da uradiš?“ Duboko je udahnuo. „Da, stvarno ću pozvati policiju.“ Podigla sam ruku i lagano ga dodirnula po obrazu da mu uhvatim pogled. „Zove se Kili Rudolf i živi u Šarpsburgu.“ „Hvala ti.“ Okrenuo se da pođe, ali je zastao, vratio se i privukao me u vatren poljubac. Zatim je bez reči otišao. Vratila sam se na stenu. „Moramo da ostanemo u mojoj sobi doveče“, rekla sam devojkama. „Krenite vi bez mene. Idem da kažem ostalima.“ „Misliš da će stvarno to da uradi?“ „Mislim da će konačno pokušati i neka mu je bog u pomoći ako ne uspe. Hajde, brzo.“ Bilo je kao u nekoj igri žmurke, samo s većim ulogom: tražila sam svaku devojku da bih joj rekla da ostane u svojoj sobi. Zapravo mi nije bilo važno da li su u svojim sobama, dok god nisu u samoj Bašti,


jer će se, čim Baštovan sazna za poziv, zidovi spustiti - nisam smela ni da zamislim šta bi se desilo devojci koju bi zatekao van njih. Svaka reč bila je izgovorena šapatom, jer nisam znala koliko su mikrofoni osetljivi ni da li je Baštovan već čuo šta njegov sin namerava. Eleni i Izru sam našla u pećini, Terezu u muzičkoj sobi, Marenku u sobi koja joj više neće pripadati, zajedno s Ravenom i Nazirom, koje su joj pomagale da spakuje pribor za vez. Vila i Zulema su sedele u kuhinji i gledale kako Lorejn plače toliko jako da joj se perika nakrivila, Pija je kraj jezera proučavala senzore nivoa vode. Pronašla sam ih jednu po jednu, prenela im novosti i sve su se bržebolje izgubile iz Bašte. Poslednju sam pronašla Sirvat, lica priljubljenog uz staklo Zarine vitrine. Zamršene crne, bele i žuto-narandžaste šare na krilima bisernog polumeseca prekrivale su joj leđa, oči su joj bile zatvorene; stajala je potpuno nepokretno. „Sirvat, šta kog đavola radiš ovde?“ Otvorila je jedno oko i pogledala me. „Pokušavam da zamislim kako je unutra.“ „S obzirom na to da je mrtva, nisam sigurna da može da ti prepriča. Ni ona to ne zna.“ „Jel’ osećaš taj miris?“ „Orlove nokte?“ Odmahnula je glavom i udaljila se od stakla. „Formaldehid. Moj nastavnik biologije je u njemu čuvao životinje za seciranje. Mora da ga ima na tone, pošto se tako jako oseća.“ „Tu nas priprema za vitrine“, uzdahnula sam. „Sirvat, moramo da ostanemo u sobama. Žestoko je sranje.“ „Zbog Kili?“ „I Dezmonda.“ Dodirnula je zaključana vrata, zaštićena šifrom. „Morali smo da budemo mnogo pažljivi s formaldehidom. Čak i rastvoren u alkoholu nije uvek stabilan.“ Nikad me nije grizla savest što nisam bliska sa Sirvat. Bila je pravi čudak.


Ali mi je dozvolila da je odvučem i ubacim u sobu. Ponovo sam otrčala na liticu i popela se na drvo da osmotrim šta se dešava, ali nisam mogla da vidim ni kuću, a kamoli prednji deo imanja. Baštovan je imao mnogo novca i još više prostora, što je pogubna kombinacija kad neko ima psihopatske sklonosti. Svetla su divlje zatreperila i ja sam se bacila preko ivice litice; sva sam se izgrebala i izudarala dok sam se suljala niz oštre izbočine pa kroz vodopad, svesna da moram da stignem do sobe pre nego što se zidovi spuste. Blis mi je dodala peškir. „Palo mi je na pamet, samo prekasno, da je možda bilo bolje da se skupimo na jednom mestu u Bašti. Ako Dezmond kaže policajcima da smo u unutrašnjem stakleniku, oni će insistirati da vide, jel’ tako? Kad bismo bile napolju, odmah bi nas primetili.“ „Verovala ili ne, pomislila sam na to.“ Svukla sam mokru haljinu i navukla onu koju sam dobila kad je Dezmond došao, jedinu s leđima. Nije spadala u Baštovanove omiljene jer je zaklanjala krila, ali više me nije bilo briga. Htela sam da trčim, da se borim, da radim bilo šta osim da sedim u tom sobičku i čekam. „Ako uspe da odgovori policajce od istrage, ili ako uspe da ubedi Dezmonda da ih ni ne pozove, šta misliš šta će uraditi onima koje su zanemarile poziv za odlazak u sobu?“ „Jebi ga.“ „Blis… plašim se“, prošaputala sam. Skljokala sam se na krevet i potražila Kilinu ručicu. Prihvatila je moju ruku i priljubila se uz mene da je utešim. „Mrzim što ne mogu ništa da čujem.“ Marenka i ja smo jednom izvele eksperiment: vrištale smo iz sveg glasa dok su napolju bili čistači i baštovani. Naše sobe su jedna do druge, a nismo mogle da čujemo ni jedna drugu. Čak su se i ventilacioni otvori zatvarali kad se zidovi spuste. Prošli su sati pre nego što su se zidovi podigli. U prvi mah smo ostale u sobama, suviše uplašene da bismo se pokrenule, koliko god da nam je sedenje bilo mrsko. Kako je vreme odmicalo, više nismo mogle da podnesemo neizvesnost i izašle smo u Baštu da vidimo koliko se naš svet promenio. Možda se, na kraju krajeva, promenio nabolje.


„I, je li?“ pita je Edison, pošto je shvatio da ona ne namerava da nastavi. „Nije.“


III


Inara trlja palcem tužnog zmaja; kad krastom zakači njegove obrve, zavoj na njenom prstu se boji u crveno. Viktor razmenjuje pogled s partnerom. „Uzmi jaknu“, kaže, odgurujući se od stola. „Šta?“ „Idemo da se provozamo.“ „Da se šta?“ mumla Edison. Devojka ništa ne pita, samo uzima njegovu jaknu i nabacuje je na ramena, ne ispuštajući zmaja iz ruke. Vodi ih u garažu i devojci otvara suvozačka vrata. Ona na trenutak zastaje, gleda u kola i razvlači lice u grimasu koju ne bi mogao sa sigurnošću da nazove osmehom. „Nešto nije u redu?“ „Ako se izuzmu dolazak ovamo, vožnja do bolnice i putovanje od Njujorka do Bašte, nisam se vozila kolima još odonda kad sam uzela taksi da me prebaci sa stanice do bake.“ „Onda mi nećeš uzeti za zlo ako ti ne ponudim da sedneš za volan.“ Usta joj se krive. Nema više opuštenog smeha i udobne atmosfere koja je napokon zavladala u sobi; nestali su pred onim s čim otpočetka pokušavaju da je suoče. „Ima li neki poseban razlog što ja moram da sedim pozadi?“, protestuje Edison. „Hoćeš da ti ga izmislim?“ „U redu, ali ja biram muziku.“ „Nema šanse.“ Devojka podiže obrvu, a Viktor se kezi. „Voli kantri.“ „Molim te ne daj mu da on bira“, kaže devojka ironično učtivo, skliznuvši na suvozačko sedište. „Prva stanica kafa, a posle pravac bolnica.“ „Da ona vidi kako su devojke?“ „I to.“


Zakolutavši očima, Edison odustaje od dalje rasprave i smešta se na zadnje sedište.

Stigavši u bolnicu, s kafom u ruci - čajem, u Inarinom slučaju - zatiču zgradu opkoljenu reportažnim kolima i gomilom radoznalaca. Posle toliko godina u ovom poslu, Viktor se opet pita da li su među njima svi oni roditelji koji su ikad izgubili ćerku u dobi između šesnaest i osamnaest godina; sa svećom i uvećanom fotografijom u rukama, nadaju se najboljem, a možda i onom najstrašnijem, samo da se noćna mora neizvesnosti jednom završi. Neki bulje u svoje telefone, čekajući poziv, koji za mnoge nikad neće doći. „Jesu li bar one sobe u kojima su devojke blokirane?“ pita Inara, okreće lice od prozora i pušta da ga kosa prekrije kako bi se sakrila od radoznalih pogleda. „Jesu, ispred je straža.“ Viktor izvija vrat ka ulazu za hitne slučajeve da vidi može li tuda da pobegne od gužve, ali prolaz zatvaraju četvora ambulantna kola, oko kojih se sjatila gomila užurbanih ljudi u belom. „Ne smeta mi da prođem pored nekoliko reportera ako baš moram. Ne očekuju valjda da ću im nešto reći?“ „Jesi li ti u Njujorku ikad gledala vesti?“ „Tu i tamo bismo odgledali po par minuta dok smo kod Takija čekali hranu“, sleže ramenima. „U potkrovlju nije bilo tevea, a kod naših drugara koji su ga imali uglavnom je bio prikačen za DVD ili igrice. Što?“ „Zato što oni očekuju da im nešto kažeš, iako znaju da ti to nije dozvoljeno. Guraće ti mikrofone pod nos i bez pardona ti postavljati lična pitanja, a tvoje odgovore će objaviti svima koje to zanima.“ „Znači… nešto kao FBI?“ „Prvo Hitler, onda reporteri“, ubacuje se Edison. „Oduševljen sam što imaš tako visoko mišljenje o nama.“


„Ja očigledno ne znam dovoljno o reporterima da bih to smatrala uvredom, pa mi nije jasno zašto je to tako strašno.“ „Ako ti ne smeta da se probijamo kroz tu gomilu, onda pravac napred“, prekida ih Viktor pre nego što ijedno od njih uspeva da nešto kaže. Parkira kola i izlazi da joj otvori vrata. „Oni će urlati“ upozorava je. „Galamiće i unosiće ti se u lice i odasvud će sevati blicevi. Ima tu i roditelja koji će se raspitivati za svoju decu, pitaće te da li si ih videla. A neki će te i vređati.“ „Vređati?“ „Uvek ima onih koji smatraju da je žrtva dobila šta je zaslužila. Idioti, ali obično su glasni. Naravno da to nisi zaslužila, niko ne zaslužuje da bude kidnapovan ili silovan i ubijen, ali oni to ipak govore jer u to veruju, ili prosto žele nekoliko trenutaka pažnje. A pošto mi štitimo slobodu govora, ne smemo da ih sprečavamo u tome.“ „Valjda sam se toliko navikla na užase u Bašti da sam zaboravila kako napolju ume da bude grozno.“ Dao bi sve na svetu da može da joj kaže kako to nije istina. Ali jeste, zato ćuti. Koračaju od garaže ka glavnom ulazu, agenti zaštitnički sa strane, dok svetla i glasovi dostižu histeriju. Devojka ih ignoriše s mračnim dostojanstvom, gledajući pravo ispred sebe, odbijajući i da sasluša pitanja, a kamoli da na njih odgovori. Prolaz ka ulazu štite barikade koje obezbeđuje lokalna policija. Gotovo su na samim vratima, kad se jedna preduzimljiva žena s mikrofonom u ruci, puzeći provuče policajcu kroz noge. „Kako se zovete? Jeste li i vi jedna od žrtava?“, pita, mlatarajući mikrofonom. Devojka ne odgovara, čak je i ne gleda, a Viktor pokazuje policajcima da ženu sklone. „Kad se desi ovakva tragedija, dužni ste da javnosti ispričate celu priču!“ Inara i dalje zamišljeno trlja palac o malog plavog zmaja, ali se okreće ka novinarki koja se otima iz policajčevog stiska. „Kad biste stvarno znali nešto o slučaju o kojem navodno izveštavate“, učtivo joj se obraća, „malo biste razmislili pre nego što me optužite da nekom


nešto dugujem.“ Klima glavom policajcu i nastavlja ka pokretnim vratima. Za njom odjekuju uzvici, oni najbliži vratima raspituju se za nestale devojke, ali u trenutku kad se vrata zatvore za njima, sve se stapa u jednoličnu, prigušenu graju. Edison se kezi devojci. „Očekivao sam da ćeš je oterati u materinu.“ „Razmišljala sam o tome“, priznaje ona. „Ali sam se onda prisetila da ćete verovatno i vas dvojica biti u kadru, a nisam htela da Hanoverijanu mama posle riba uši što je slušao bezobrazne reči.“ „Da, da, dosta priče, deco, idemo.“ Za jednu bolnicu bilo je isuviše prisutnih policajaca, već i u ulaznom holu. FBI, lokalna policija, predstavnici drugih ogranaka policije i socijalne službe za zaštitu dece - svi su pričali telefonima ili čukali po kompjuterima i tabletima. Oni čiji posao nije bio povezan sa elektronskim napravama, bavili su se nečim mnogo komplikovanijim: porodicama devojaka. Dok Edison odlazi da baci prazne papirne čaše u kantu pored vrata, Viktor maše trećem članu svog tima, Ramirezovoj, koja sedi pored para u srednjim tridesetim. Ona mu klima, ali ne skida ruku s ramena iscrpljene žene pored sebe. „Inara, ovo je…“ „Agent Ramirezova“, završava Inara umesto njega. „Upoznale smo se pre nego što su me odveli. Obećala je da neće dozvoliti doktorima da budu totalni krelci.“ Viktor se žacne. Ramirezova se smeši. „Suviše nadmeni“, ispravlja je. „Obećala sam da ću pokušati da ih sprečim da budu previše nadmeni. Samo, koliko se sećam, tad ti je ime bilo Maja.“ „Bilo je. Jeste.“ Odmahuje glavom. „Komplikovano je.“ „Ovo su Kilini roditelji“, pokazuje Ramirezova na par do sebe. „Stalno pita za tebe“ kaže Kilin otac. Bled je i oči su mu crvene, ali joj pruža ruku. Ona podiže svoje opečene, izranjavljene šake, nemo se izvinjavajući. „Čuo sam da si je ti štitila kad su je doveli tamo?“ „Pokušala sam“, ograđuje se Inara. „Sreća da je, ako se već našla tamo, to bar kratko trajalo.“


„Hteli smo da je prebacimo u posebnu sobu“, dodaje njegova žena, šmrcajući. U ruci steže ranac Hello Kitty i gomilu papirnatih maramica. „Ona je tako mlada, a pitanja koja doktori postavljaju su previše intimna.“ Glas joj se gubi u maramici, a njen muž nastavlja. „Uspaničila se, rekla je da, ako ti ne dođeš, ona hoće da ostane sa… sa…“ „Danel i Blis?“ „Da. Ja… ja ne razumem zašto bi…“ „Mnogo je toga što treba da razumete“, blago im objašnjava. „Zastrašujuće je. Kili nije provela mnogo vremena tamo, ali tokom tih nekoliko dana, nije bila sama. Nas tri smo sve vreme bile s njom, a ponekad i druge devojke. Lakše je kad ste s nekim ko tačno zna kroz šta prolazite. Biće bolje.“ Gleda u zmaja u svojoj ruci. „Ona je presrećna što vas vidi. Sigurno. Strašno ste joj nedostajali. Ali ako bi bila sama u sobi… uspaničila bi se. Samo budite strpljivi s njom.“ „Šta su to uradili našoj devojčici?“ „Reći će vam kad bude mogla. Samo budite strpljivi“, ponavlja. „Izvinjavam se, znam da imate milion pitanja i briga, ali stvarno moram da vidim šta je s ostalima, između ostalih i s Kili.“ „Svakako, svakako.“ Kilin otac nekoliko puta pročišćava grlo. „Hvala vam što ste joj pomogli.“ Njegova žena ustaje i grli iznenađenu devojku, koja obazrivo pogleda u Viktora, ali joj se on samo iskezi. Pošto se nije ni mrdnuo da joj pomogne, ona se nežno izvlači iz ženinog zagrljaja. „Koliko je još roditelja ovde?“, mrmlja dok se udaljavaju. „Otprilike polovini preživelih, s tim da još neki pristižu“, odgovara Ramirezova u trku, pokušavajući da ih sustigne pre nego što uđu u lift. „Još nisu obavestili roditelje nijedne od stradalih devojaka; moraju da budu potpuno sigurni da su to baš one.“ „Naravno, to je ispravan postupak.“ „Agente Ramirezova!“, oglašava se piskav glas, praćen lupkanjem potpetica po pločicama u hodniku. Viktor reži. A bili su na ovolicko da se provuku neopaženi. Ipak se okreće da se suoči sa ženom koja im prilazi, a kao po komandi, okreću se i njegovi partneri. Inara nastavlja da gleda u ekran iznad lifta, posmatrajući kako se brojevi menjaju.


Senatorka Kingsli je elegantna žena pedesetih godina, crne kose puštene oko lica kako bi ublažila njen strog izraz. Izgleda sveže, uprkos tome što još od sinoć nije napuštala bolnicu. Jarkocrvena boja njenog kostima deluje upadljivo na zagasitoj koži, broš u obliku američke zastave na reveru gotovo da se utapa u njoj. „Znači, to je ona?“ pita, zaustavivši se ispred njih. „To je ta devojka koju krijete?“ „Mi smo je ispitivali, senatorko, nismo je krili“, objašnjava Viktor staloženo. Nežno hvata Inaru za rame i odlučno je okreće ka njima. Inarin pogled preleće preko žene. Uspeva da se nasmeši, ali osmeh je toliko veštački da se on trza. „Vi mora da ste Ravenina majka.“ „Ime joj je“, strogo joj se obraća senatorka, „Patris.“ „Bilo je“, slaže se Inara. „I opet će biti. Ali trenutno je Ravena. Spoljni svet još nije stvaran.“ „A šta bi to, kog đavola, trebalo da znači?“ Osmeh nestaje. Inarin palac se tare o tužnog zmaja. Trenutak kasnije se uspravlja i gleda ženu pravo u oči. „To znači da ste vi trenutno suviše stvarni da bi ona to mogla da podnese. Protekla dva dana su bila kap koja je prelila čašu. Toliko dugo smo živele u nečijoj jezivoj fantaziji da više ne umemo da se snađemo u stvarnosti. To će doći vremenom, ali vaša stvarnost je veoma…“ Gleda u osoblje načičkano na pristojnoj udaljenosti. „Veoma javna“, konačno pronalazi izraz. „Ako biste uspeli da se oslobodite svite, možda bi joj bilo lakše.“ „Samo pokušavamo da saznamo istinu.“ „Nije li to posao FBI-ja?“ Senatorka pilji u nju. „Ona je moje dete. Neću da sedim sa strane i gledam…“ „Kao svi ostali roditelji?“ Viktor se ponovo trza. „Vi predstavljate zakon, senatorko. Ponekad to podrazumeva da se izmaknete sa strane i pustite ga da deluje“ Edison se okreće da ponovo pozove lift. Viktor primećuje kako mu se ramena tresu. Ali Inara još nije završila. „Ponekad to znači da treba da budete ili majka ili senatorka, a ne oba istovremeno. Naravno da želi da vidi svoju majku, ali posle svega što je prošla, uz prilagođavanje koje joj


tek predstoji, nisam sigurna da može da podnese senatorku. A sad nas izvinite, moramo da vidimo kako su Ravena i ostale devojke.“ Lift zvoni i ona ulazi. Ramirezova i Edison joj se pridružuju. Viktor im maše da idu. Senatorka je možda ostala bez teksta, ali to obično ne potraje dugo. A nije ni ovog puta. „Obaveštena sam da je ona žena, Lorejn, bila saučesnica u onome što je učinjeno mojoj ćerki. Kunem vam se, agente, ako dobijem i najmanji nagoveštaj da je i ova devojka deo toga, ima da…“ „Senatorko - pustite nas da radimo svoj posao. Ako želite da saznate šta se desilo vašem detetu i da dođete do istine, morate da nas pustite da radimo svoj posao.“ Pruža ruku i lagano je dodiruje po laktu. „I ja imam ćerku, nešto malo mlađu od vaše Patris. Verujte mi, ne uzimam ovo olako. One su neverovatno snažne mlade žene koje su prošle kroz pravi pakao i ja ću im odati počast svojim beskrajnim zalaganjem, ali vi morate da se sklonite.“ „Da li biste vi to mogli?“, uzvraća mu pitanjem. „Nadam se da to nikad neću saznati.“ „Neka vam je bog u pomoći, agente, ako vam se ovo obije o glavu.“ Viktor je gleda kako odlazi, zatim pritiska dugme. Dok on čeka lift, ona se pridružuje svojoj sviti, izdaje naređenja i postavlja pitanja; mlađi članovi njenog osoblja lome se da je poslušaju, stariji su kudikamo smireniji. Penje se na četvrti sprat, gde ga dočekuje primetna tišina, toliko različita od zakrčenog i haotičnog hola. Ostali ga čekaju. Grupa doktora i sestara razgovara na hodniku, ali zbog prisustva naoružanih čuvara, skoro da šapuću. Jedna od sestara maše Ramirezovoj. „Hoćete li opet da razgovarate s devojkama?“ „Imamo ovde nekog ko bi hteo da ih vidi.“ Pokazuje na Inaru, a sestra se smeška. „A, to si ti, sećam te se. Kako su ti ruke?“ Inara podiže šake da ih sestra pregleda. „Šavovi su čisti, nema otoka“, mrmlja. „To je dobro. Jesi li čačkala kraste na manjim ranama?“


„Malčice.“ „Nemoj to više da radiš. Treba da zarastu. Daj da ti i na njih stavim zavoje, za svaki slučaj.“ Već posle nekoliko minuta, prsti su joj pažljivo obmotani gazom, svaki ponaosob da može da ih pokreće. Sestra joj, kad je već tu, na brzinu proverava i manje rane na bedrima i ruci. „Dobra si, dušo“, zaključuje, tapšući je po ramenu. „Sad možete da je vodite.“ Devojka salutira, a sestra joj sa smeškom pokazuje da ide. Kako se približavaju prvim vratima, Inara polako udiše i ponovo iz džepa izvlači zmaja da u njemu potraži utehu. „Ne mogu da pretpostavim kako će susret izgledati“, priznaje. Viktor joj spušta ruku na rame. „Uđi i vidi.“ Lokalni policajac s nelagodom se prebacuje s noge na nogu. „One su sve u jednoj sobi, druga vrata niz hodnik.“ „Sve?“ oštro pita Edison. „Insistirale su.“ „Kad kažeš one, misliš na traumirane devojke?“ „Da, gospodine.“ Skida šapku da bi se počešao po kosi boje slame. „Jedna od njih ima gori rečnik od celog narko-kartela zajedno.“ „Sto posto Blis“, mrmlja devojka. Umesto da nastavi besmislenu raspravu, kreće niz hodnik, praćena trojkom agenata, i maše policajcu pred drugim vratima. „Mogu da uđem?“ Pozornik baca pogled na agente, koji istovremeno klimaju glavama. „Možete, gospođo.“ Iako kroz zid ne mogu da razumeju reči i razaberu glasove, čuju razgovor. Viktor otvara vrata i za trenutak nastaje tišina, a kad one iz sobe ugledaju ko stoji na dovratku, razleže se graja. „Majo!“ Neko crno-belo i gologuzo stvorenje pretrčava sobu i baca se Inari u naručje. „Gde si bila, jebote?“ „Zdravo, Blis.“ Gladeći neuredne crne uvojke manje devojke, osvrće se po prostoriji. U dvokrevetnu sobu su nekako ugurana četiri kreveta. Sve one koje mogu da hodaju, načičkane su na posteljama ozbiljnije povređenih devojaka; sede zagrljene ili se drže za ruke. Nekoliko odvažnijih roditelja sedi na tvrdim stolicama pored kreveta,


ali većina stoji u grupici kraj suprotnog zida i razgovara, povremeno bacajući zabrinute poglede na svoje ćerke. Viktor se s osmehom naslanja na zid, posmatrajući najmanju senku kako se šunja između dva kreveta ne bi li se ugurala između dve mlade žene. Prava je radost videti kako Inara snažno privija devojčicu uz sebe, kako je nežan osmeh koji joj obasjava lice. „Ćao, Kili. Upoznala sam ti tatu i mamu.“ „Mislim da sam ih povredila“, šapuće devojčica, ali Inara odmahuje glavom. „Samo su uplašeni. Budi strpljiva s njima, ali i sa samom sobom.“ Viktor i njegovi partneri se muvaju oko vrata gotovo čitav sat, posmatrajući devojke. One se smeju, šale i zadirkuju dok teše one koje se s vremena na vreme slome i briznu u plač. Iako joj je očigledno nelagodno, Inara pristaje na upoznavanje s roditeljima. Strpljivo ih sluša dok joj pričaju o potragama za svojim ćerkama, o tome kako nikad nisu prestali da se nadaju. Jedini znak njenog uobičajenog cinizma je podignuta obrva, zbog koje se Danel kikoće toliko jako da monitor srca prikačen na njene grudi s vremena na vreme zapišti. Ravenu može da prepozna - izgleda kao mlađa verzija majke - i pažljivo prati njihov kratak razgovor koji, nažalost, ne može da čuje. Senatorkinoj ćerki je jedna noga gotovo cela u zavojima. Ravena je balerina, priseća se. Dok joj Inara nežno dodiruje zavoje, Viktor se pita kakvog će uticaja povreda imati na njenu budućnost plesačice. Na osnovu Inarinih priča, prepoznaje još neke leptirice, dok za ostale osluškuje imena kojima se dozivaju, pokušavajući da pogodi na koga se koje odnosi. Sa izuzetkom Kili, koju nije stigao da prekrsti, nijedna ne izgovara svoje pravo ime. Na njihovim usnama, u njihovim glavama, i dalje su imena iz Bašte, koja kod roditelja, vidi se to po njihovom držanju, izazivaju još veću zebnju. Inara je rekla da je ponekad bilo lakše zaboraviti; prvi put se pita da li je ijedna od njih uspela da iz sećanja izbriše svoje pravo ime. Ili je Inara možda u pravu - možda one još nisu spremne da prihvate svoju novu realnost. U iskušenju je da ostane što duže, da uživa u pogledu i barem delimično odagna užase kojima je okružen poslednjih dana, ali Viktor


ne može potpuno da se opusti. Ima još toga što treba da vidi, što Inara treba da im ispriča. Još toga što moraju da saznaju. Podiže ruku i gleda na sat. Istog trenutka, Inarin pogled se zaustavlja na njemu, postavlja pitanje bez reči. Klima joj glavom. Ona uzdiše, na trenutak zatvara oči da se pribere, a zatim kreće da uverava devojke da će se vratiti. Na samim vratima, Blis je hvata za ruku. „Šta si im sve ispričala“, pita bez okolišanja. „Većinu onoga što je važno.“ „A šta su oni rekli tebi?“ „Ejveri je mrtav. Baštovan će, izgleda, preživeti i biće izveden na sud.“ „Znači, sve ćemo morati da progovorimo.“ „I vreme je. Ali gledaj to ovako: možda će ti biti lakše da ispričaš FBI-ju nego svojim roditeljima.“ Blis krivi lice. „Roditelji su joj na putu ovamo“, šapuće Ramirezova Viktoru. „Lete preko Bare. Otac joj je dobio mesto profesora u Parizu. Teško je reći da li su odustali od potrage za njom ili su jednostavno morali da urade ono što je bilo najbolje za njenu braću.“ Sudeći prema izrazu na njenom licu, Blis nije sklona da poveruje u ovo drugo. Još jednom zagrlivši Kili, Inara izlazi iz sobe s Viktorom i Edisonom; Ramirezova ostaje da razgovara s roditeljima. Prolaze pored niza praznih soba s čuvarima na vratima - to su one u kojima bi trebalo da budu devojke - zatim pored nekoliko nezauzetih koje prave neku vrstu izolacije između devojaka i soba na udaljenom kraju hodnika, takođe pod stražom. Edison proviruje kroz prozorčić na jednim vratima i značajno gleda u partnera. Viktor mu klimne. „Sačekaću ovde“, kaže mlađi agent. Viktor otvara vrata, propušta devojku i pažljivo ih zatvara za sobom. Čovek na krevetu je prikačen na gomilu kojekakvih mašina, koje se oglašavaju različitim zvucima u sopstvenom ritmu. U nosu ima


kanilu za kiseonik, ali odmah pored stoji pribor za intubaciju koji svakog časa može da zatreba. Oni delovi njegovog tela koji nisu pod prekrivačem, zaklonjeni su zavojima, masnim, sjajnim melemima i sintetičkim materijalima koji izvlače toplotu iz opekotina i sprečavaju infekciju. Jednu stranu skalpa prekrivaju mu opekotine - bezbojna koža puna plikova koji kao da kipe. Devojka pilji u njega širom otvorenih očiju, nogu ukopanih na jedva pola metra od vrata. „Zove se Džefri Makintoš. Više nije Baštovan. Ima ime i gomilu ozbiljnih povreda i više nije bog Bašte. Niti će to ikad ponovo biti. Ime mu je Džefri Makintoš i biće izveden pred sud zbog svega što je učinio. Ovaj čovek više ne može da te povredi“ „A šta je s Elenor, njegovom ženom?“, šapuće devojka. „Ona je u susednoj sobi kako bi mogli da joj prate rad srca; onesvestila se u kući. Zasad deluje da nije znala ama baš ništa o ovome.“ „A Lorejn?“ „Malo niže niz hodnik. Pokušavaju da odrede koliki je njen udeo u svemu ovome i da li možemo da je optužimo. Pre nego što se donese odluka o tome, mora da prođe niz psiholoških procena.“ Viktor vidi kako se još jedno ime formira na njenim usnama, ali ga ipak ne izgovara. Spušta se na jednu od hoklica kraj zida i, oslonjena na kolena, proučava čoveka u krevetu. „Nijedna od nas ga nikad nije videla tako besnog“, oglašava se jedva čujno. „Ni posle najgorih Ejverijevih ispada. Potpuno je pomahnitao.“ Pruža joj ruku, a kad je ona prihvati, pokušava da sakrije iznenađenje. „Nijedna od nas ga nikad nije videla takvog.“

Njih trojica su stajala u udaljenom ćošku Bašte, odmah do vrata, i Baštovan je očigledno bio načisto odlepio. Urlao je na Dezmonda,


dok se Ejveri pakosno kezio. Verovatno je zaključio da njegov otac više nije toliko ljut zbog Kili. Nisam se usudila da priđem bliže, već sam pokušala da osmotrim onaj deo Bašte koji sam mogla da vidim. Neki ljudi su očigledno dolazili, to se odmah videlo. Na pesku su ostali otisci čizama, a i poneka biljka je bila zgažena. Neko je čak bacio omot žvake na obali potoka. Zar policajci nisu bili radoznali? Da im nije Baštovan servirao objašnjenje koje ima smisla? „Dimenzije“, šapnula je Blis. „Ako je spustio sve zidove, možda nisu shvatili da iza postoje hodnici. Tragova ima sa obe strane glavnog ulaza.“ Znači da su možda gledali, ali nisu mogli da nas nađu. Dezmond ih je stvarno zvao. Srce me je bolelo, jer sam želela da budem ponosna na njega, ali zapravo sam mislila „dobro se setio“. To što smo kidnapovale, silovane, ubijane i mrtve izlagane u vitrini nije mu bilo dovoljno, ali zato silovanje i premlaćivanje dvanaestogodišnjakinje jeste. „Ovo je zločin“, povikao je kad je njegov otac konačno zastao da udahne. „To što ih kidnapuješ je zločin, zločin je što ih držiš ovde, zločin je što ih ubijaš!“ „Nije na tebi da o tome sudiš!“ „Jeste! Zato što je to protivzakonito!“ Otac ga je ošamario tako jako da je Dezmond posrnuo unazad i pao. „Ovo je moj dom i moja Bašta. Ovde sam ja zakon, a ti si mu se usprotivio.“ Smejući se kao dete kad otvara božićne poklone, Ejveri se nekud izgubio, ali se vratio već posle nekoliko trenutaka i doneo bambusov štap, verovatno isti onaj koji je otac prethodnog dana upotrebio na njemu. Mislim, stvarno, štap?! Pa jebote, ko bije štapom svoju odraslu decu? U stvari, ko bije štapom svoju decu, tačka? Kog god da su uzrasta. Bilo kako bilo, Ejveri je motku predao ocu i ustremio se na svog mlađeg brata, cepajući mu odeću sve dok mu nije ogoleo leđa i deo dupeta. „Ovo je za tvoje dobro, Dezmonde“, govorio je Baštovan dok je zavrtao rukave. Dezmond se opirao, ali mu je Ejveri čvrsto stezao glavu ispod miške.


Stajale smo i gledale kako Baštovan udara sina štapom, Kili s glavom zabodenom u moj stomak. Na Dezmondovim leđima ostajali su jasni crveni tragovi koji bi vrlo brzo otekli i poplaveli. Onaj bolesnik Ejveri je navijao pri svakom udarcu. Baštovan je odbrojavao i kad je stigao do dvadeset, bacio je štap. Ejveri je prestao s navijanjem. „I to je to? Ja sam dobio toliko što sam žigosao onu kučku!“ Spustila sam ruku na kuk i osetila nabujalo tkivo oko ožiljka koji je žig ostavio. Da li je dvadeset udaraca štapom podjednako bolelo kao moje izgorelo meso? „Ovo te se ne tiče, Ejveri.“ „Ma nemoj! Mogao je obojicu da nas strpa u zatvor, zamalo na vešala da nas pošalje, a ti njemu dvadeset po bulji i to je to?“ Ispustio je brata kao vreću na peščanu stazu i uspravio se. „Skoro je uništio sve što si stvarao trideset godina. Odbacio je sve što je kao tvoj sin mogao da ima! Okrenuo ti je leđa!“ „Ejveri, rekao sam ti da…“ Ejveri je izvukao nešto zadenuto za pojas na leđima i odjednom više nije bilo važno šta mu je to otac rekao. Sad je Ejveri bio gazda. Zahvaljujući pištolju. „Sve si mu dao“, vikao je, ciljajući u brata. „Tvoj voljeni Dezmond, koji nije ni prstom mrdnuo da ti pomogne da napuniš Baštu, a ti si bio tako prokleto ponosan na njega. ‘Leptirice ga vole’!“ „‘On ih ne povređuje’“ „‘On ih bolje razume’ Koga zabole? I ja sam tvoj sin, tvoj prvenac. Trebalo bi da budeš ponosan na mene, ne na njega!“ Baštovan je podigao ruku, ne skidajući pogled s pištolja. „Ejveri, uvek sam bio ponosan na tebe…“ „Nije tačno, ti si se mene plašio. Čak i ja primećujem razliku, oče.“ „Ejveri, molim te spusti pištolj. Nije mu mesto ovde.“ Uz dubok, bolan uzdah, Dezmond se prevrnuo na leđa i podigao na laktove. Pištolj je opalio. Dezmond se s krikom stropoštao nazad; krv je natopila grudi njegove pocepane košulje. Baštovan se, zajecavši, bacio napred, a


pištolj je ponovo opalio; Baštovan je pao na kolena, držeći se za bok. Ćušnula sam Kili u Danelino naručje i obe ih gurnula dole, iza jednog velikog kamena. „Ostanite ovde“, tiho sam im naredila. Blis me je zgrabila za ruku. „Jel’ vredan toga?“ „Verovatno nije“, priznala sam. „Ali ipak je zvao policiju.“ Pustila me je, tužno odmahnuvši glavom, a ja sam potrčala napred. Gotovo da sam stigla do Dezmonda kad me je Ejveri zgrabio za kosu i izbacio iz ravnoteže. „A evo i kučke, glavom i bradom, nekrunisana kraljica Bašte.“ Zviznuo me je pištoljem tako jako da mi je u ušima zazvonilo, a cev mi je pri udarcu odvalila komadič obraza. Ispustivši oružje, nogom me je oborio na kolena i počeo da petlja oko kaiša. „E pa sad sam ja kralj Bašte, zato ćeš morati malo više da me poštuješ.“ „Približi tu stvar mojim ustima i ima da ti je odgrizem!“, zarežala sam, a Blis je oduševljeno zacičala iza kamena. Još jednom me je udario, pa još jednom, a kad je podigao ruku da me i po treći put odalami, zaustavio ga je Nazirin glas. „Čujem sirene!“ Ja nisam čula ništa jer mi je u glavi još zvonilo, ali neke devojke su dovikivale da i one čuju. Nisam bila sigurna da li pokušavaju da mu odvuku pažnju, ili je do njih stvarno dopirao zvuk sirena. Ejveri me je ispustio i potrčao preko Bašte da se popne na liticu i sam se uveri. Otpuzala sam do Dezmonda, koji je jednom rukom pokušavao da održi pritisak na svojim grudima. Sklonila sam mu ruke i sama pritisla, osetivši kako njegova topla i lepljiva krv ističe pod mojim dlanovima. „Molim te nemoj da umreš“, šapnula sam. Odgovorio mi je samo slabašnim stiskom. Baštovan je zastenjao i dovukao se do sinovljevog drugog boka. „Dezmonde? Dezmonde, odgovori mi!“ Dezmond je s naporom otvorio svetlozelene oči, toliko slične očevim. „Uspećemo da ih zaštitimo od njega samo ako ih pustimo da idu“, dahtao je. Po licu su mu izbile graške znoja. „Sve će ih poubijati, i to na najbolniji način.“ „Samo ostani budan, Dezmonde“, preklinjao ga je otac. „Odvešćemo te u bolnicu i sve ćemo srediti. Majo, pritiskaj ranu!“ Nisam ni prestajala.


Ali sad sam i ja mogla da čujem sirene. Ejveri je skakao i psovao na vrhu litice, a devojke su dotrčale i okružile nas, verovatno pretpostavljajući da su Baštovan i Dezmond sigurnija varijanta od pomahnitalog Ejverija. Čak se i Lorejn ugurala među nas i niko nije pokušao da je otera. Blis je drhtavim rukama podigla pištolj, ali je za svaki slučaj pogledom pratila Ejverija. A sirene su postajale sve glasnije i glasnije.

„Ne mogu da skontam zašto su se vratili“, grozničavo šapuće Inara kao da joj od toga život zavisi. „Prvi put kad su došli nisu ništa našli, jel’ tako? Inače Baštovan ne bi podigao zidove.“ „Jedan od policajaca je ostao u stanici i potražio u bazi imena koja je Dezmond izdiktirao preko telefona. Kilino ime su odmah prepoznali jer je nestala nedavno, ali kad je ubacio još neka, iskočile su oznake federalnih slučajeva. Njegov nadređeni nas je pozvao i tamo smo se susreli s njima. Kesidi Lorens, na primer. Ona je nestala iz Konektikata pre skoro sedam godina. Nije bilo nikakvog razloga da neko pomene njeno ime uz Kilino, osim ako stvarno nije postojala neka veza između njih.“ „Znači, Lajonet je delimično zaslužna što ste nas napokon pronašli?“, slabašno se osmehuje. „Tako je.“ Nekoliko minuta sede u tišini, posmatrajući kako čovek na krevetu udiše i izdiše. „Inara…“ „Ostatak.“ „Nadam se da je ovo poslednje što ću morati da tražim od tebe.“ „Dok me ne pozoveš da svedočim“, uzdiše devojka. „Žao mi je, istinski, ali šta se desilo posle toga?“


Prokleta Sirvat. Baštovan je izvukao daljinski iz džepa i ukucao nekoliko brojeva. „Sirvat, molim te idi u onu sobu odmah do ulaza i donesi nekoliko peškira i gumeno crevo.“ „U onu pored Zare?“ „Da, da, u tu.“ Osmeh se lagano raširio po njenom licu i otrčala je smejući se. Sirvat je bila u Bašti oko godinu i po i otkad je došla, držala se za sebe i bila je jednostavno… čudna. Baštovan je zategao kaiš kako bi pojačao pritisak na ranu na svom bedru i pomazio sina po kosi. Govorio mu je da ostane budan, zapitkivao ga koješta i preklinjao ga da mu odgovori. Dez bi povremeno stegnuo moju ruku umesto odgovora; još je disao, ali nije pokušavao da govori, što je, po mom mišljenju, bilo pametno. „Kad ga umotamo u peškire, hoćeš li nam dozvoliti da ga iznesemo na prednji ulaz?“, pitala sam. Baštovan je samo pogledao u mene, zapravo više kroz mene, očigledno vagajući između leptirica i sina, čak i u ovakvom trenutku. Napokon je ipak klimnuo glavom. U tom trenutku sam osetila miris i sledila se. Zatim ga je osetila Danel i nabrala nos. „Šta je to?“ „Formaldehid“, prosiktala sam. „Moramo da se udaljimo od te sobe.“ „Koje sobe?“ Baštovan je još više pobledeo. „Bez pitanja, dame, idemo.“ Morale smo da vučemo Dezmonda preko peska, dok je Baštovan posrtao i lelujao se iza nas. Prošle smo kroz vodopad - Blis je bez pardona pod vodu gurnula svaku devojku koja je pokušala da ostane suva i zaobiđe ga otpozadi - i skupile se u pećini. Kroz zvuk vodopada čule smo Sirvat kako se smeje, a onda…


Inara vrti glavom. „Ne znam kako bih opisala eksploziju. Bilo je žestoko - svi ti zvuci i vrelina. S litice je poletelo nekoliko kamenova, ali je pećina odolela i nije se srušila kako sam se pribojavala. Na sve strane je bilo stakla i vatre, a iz glupih prskalica je izlazila para umesto vode. Kroz razbijen stakleni krov ušao je vazduh, pa su plamenovi suknuli uvis. Dim je pokuljao, zajedno s pravim leptirima, ali je bio toliko gust da smo jedva disali. Morali smo što pre da se izvučemo odatle.“ „Prošli ste kroz potok?“ „Dok nismo stigli do jezera. Staklo nam je gadno iseklo stopala, ali plamen se širio i voda je delovala kao sigurnija opcija. Prednja polovina Bašte je bila sva u plamenu. Pitala sam Baštovana…“ Guta knedlu i gleda u čoveka na krevetu. „Pitala sam gospodina Makintoša postoji li izlaz za slučaj opasnosti, bilo koji drugi put koji bi nas izveo napolje, ali on je rekao… rekao je kako nikad nije ni pomislio da nešto može da se desi.“ Okreće desnu ruku, koju on drži u svojoj, sve dok ne uspe da levom zagrebe ispod zavoja, ali je on blago zaustavlja.

Vatra se užasno brzo širila. Iznad naših glava, okna su podrhtavala, zasipajući nas oštrim komadima i srčom. Vila je uspela da izbegne jedno parče stakla, ali je praktično podletela pod drugo koje joj je raspolutilo glavu. Videli smo kako i s druge strane stakla vatra proždire spoljašnji staklenik. Baštovan je odmahnuo glavom i oslonio se na Hejli. „Ako plamen stigne do sobe s đubrivom, biće još eksplozija“, obavestio nas je, kašljući. Dotad je već više od polovine devojaka plakalo. Očajnički sam pokušavala da smislim bio kakav način da se izvučemo iz te jebene klopke. „Litica!“, povikala sam. „Ako uspemo da razbijemo staklo na zidu, mogli bismo da se popnemo na krov hodnika.“


„I šta onda, da se klizamo niz izlomljena okna spoljašnjeg staklenika?“, mumlala je Blis. „I da svejedno pri padu izlomimo zglobove, noge, kičmu?“ „Dobro, red je na tebe.“ „Nemam pojma. Opet je red na tebe.“ Dezmond se nasmejao i zastenjao. Pija je vrisnula i svi smo se okrenuli ka njoj. Iza leđa joj je stajao Ejveri, stežući je oko vrata opečenom rukom po kojoj su već izbili plikovi. Iz ramena mu je virio komad zabodenog stakla, niz lice mu se slivala krv, crna od čađi. Smejao se i ugrizao je za vrat dok se ona borila. „Pusti je, Ejveri“, zavapio je Baštovan. Uprkos sveopštoj buci, čuli smo kako joj je vrat krcnuo. Bacio je njeno telo u stranu i odjednom se trznuo unazad od oštrog pucnja. Okrenula sam se i ugledala Blis s podignutim pištoljem. Stajala je kao ukopana i ponovo opalila. Urlajući od bola, bacio se napred, ali je ona uspela da ga pogodi s još dva metka, pa je konačno pao licem u cveće. Jedno od većih stabala, s krošnjom u plamenu, puklo je malo iznad korena i uz jezivu grmljavinu tresnulo u zid. Staklo je zadrhtalo, metalna okna su popucala i crni krov između dva dela staklenika popustio je pod njegovom težinom. Kroz vatreni zid nazirale smo spoljašnji staklenik. „Još mi ništa nije palo na pamet“, kazala je Blis, zagrcnuvši se od dima. „Stvarno, i dalje je tvoj red da nešto smisliš.“ „Jebi se“, promrmljala sam, a ona je uspela da mi se slabašno iskezi. Zakačila sam gležanj oko Ravenine noge i povukla je da me zameni kraj Dezmonda. Koliko smo ga pomerale tamo-amo, nisam bila sigurna da od pritiskanja njegove rane ima mnogo koristi, ali morala sam bar da probam. On je pokušao, sve i da nije uspeo. Mogle smo i mi. Nisam želela da umre. Ne sad, kad je nama konačno dao šansu da živimo. Otrčala sam do srušenog drveta i počela da sklanjam veče komade stakla i oštrije grane. Bol mi je probadao ruke, ali ako je bilo


i najmanje šanse da nam obezbedim izlazak, morala sam da se potrudim. U jednom trenutku pridružile su mi se Glenis i Marenka, pa Izra; pokušale smo da pročistimo put oko stabla. Uspele smo da očistimo jednu stranu i da, gurajući s jedne strane i vukući s druge, uguramo drvo u spoljašnji staklenik taman toliko da možemo da prođemo. Marenka je izvadila komadić stakla iz moje ruke i zavrljačila ga u plamen. „Imam ideju kako da ga prenesemo.“ „Daj da probamo.“ Podigla je Dezmonda za ramena, provukla mu ruke ispod pazuha i isprepletala prste na njegovim plećima. Ja sam stala između njegovih nogu i ukrstila ruke ispod njegovih kolena. Nije bilo elegantno, a bogami ni lako, ali smo manje-više funkcionisali kao jedno telo. Blis je povela, odmah iza nje su išle Danel i Kili. Izra je ostala na začelju, sklanjajući krhotine u letu. Baštovan je koračao pored nje. Nije pomagao - ruku na srce, nije ni mogao - ali je one suviše preplašene, zapravo sleđene devojke ohrabrivao da krenu za nama. Dim je postajao sve strašniji, gušći, davio nas je. Videli smo neke siluete kako se pomeraju iza spoljnog staklenika. Odjednom se duž jednog od tri metra visokih okana koja sežu do poda pojavila ogromna pukotina. Neko ga je udarao sekirom. Ustuknuli smo unazad da vidimo hoće li oni uspeti da se probiju unutra i posle još nekoliko udaraca, sredina okna je popustila. Vatrogasac je sekirom izbio ostatak stakla iz okvira i preko krhotina prostro debelu ceradu. „Dođite“ čuli smo kroz gas-masku. Prišli su i drugi vatrogasci i preuzeli Dezmonda. Vazduh nije bio naročito čist, ali smo po prvi put od ko zna kad mogle normalno da udahnemo; ono malo devojaka koje nisu već plakale nisu mogle da zaustave suze kad su zagazile na još zelenu jesenju travu i osetile spoljnu svežinu. Neke su u šoku pale na kolena, pa su vatrogasci morali da ih odvuku odatle. Kad su odneli Dezmonda, pokušala sam da nas prebrojim; videla sam kako Izra radi to isto u spoljnom stakleniku. Obe smo pokušavale da utvrdimo koliko smo devojaka do tog trenutka izgubili. Onda se začuo nekakav… prasak i iz jedne od soba izbila je


eksplozija. Poslednje što sam videla od Izre bilo je kako leti u vazduh, nekako postrance, u vatrenoj lopti, sa još tri devojke koje su se i dalje držale za nju. Baštovan je ležao na zemlji, dok je vatra plamsala nad njim. Pokušala sam da potrčim ka devojkama, ali me je jedan vatrogasac uhvatio za ruku i povukao nazad.

„A potom hitna pomoć, bolnica i soba u kojoj smo se upoznali“, uzdiše. „I to je to. Gotova priča.“ „Ne bih baš rekao.“ Ona zatvara oči, prislanjajući na obraz ruku u kojoj drži plavog zmaja. „Moje ime.“ „I Baštovan ga sad ima. Zar je tvoje toliko grozno?“ Ne odgovara mu. Viktor ustaje i podiže i nju. „Hajde. Imamo još nešto da vidimo.“ Inara izlazi za njim; prolaze kraj namrštenog Edisona, koji razgovara s tehničarem u jakni - očigledno dolazi s mesta zločina - i ulaze u sobu s druge strane hodnika. Ovog puta je odvodi skroz do kreveta pre nego što ona uspe da vidi ko je u njemu, a kad shvati, na trenutak prestaje da diše. Dezmondove oči se polako otvaraju, zbog lekova ne može da fokusira pogled, ali kad je ugleda, slabašan osmeh mu iskrivi usta. „Ej“, šapuće. Ona nekoliko puta namešta usne da izgovori reč pre nego što uspeva da ispusti glas. „Ej.“ „Žao mi je.“ „Ne, ne… učinio si pravu stvar.“ „Ali trebalo je da to uradim mnogo ranije.“ Ruka mu se lagano pomera na prekrivaču, plastična cev se uvija ispod flastera koji drži iglu zavučenu ispod kože. Ona se pokreće kao da će prihvatiti njegovu ruku, ali pre nego što ga dodirne, prsti joj se stežu u pesnicu. Pilji u njega, lagano otvorenih usta, donja usna joj podrhtava od šoka.


Njegove oči se polako zatvaraju dok mu se telo smiruje, usnulo ili onesvešćeno, ko bi znao. „Još je slab“, tiho joj govori Viktor. „Dugo će se oporavljati, ali doktori kažu da je verovatno van opasnosti.“ „Preživeće?“ šapuće devojka. Oči joj sijaju vlažnim sjajem, ali suze ne teku. Stežući zmaja u jednoj šaci, prekršta ruke preko stomaka kao nesvesnu zaštitu koja joj više neće biti potrebna. „Sudiće mu kao saučesniku“, dodaje. „To ne zavisi od nas. Možda će mu ponuditi neki dogovor, ali…“ „Ali trebalo je da pozove pre šest meseci, a uskoro će svi to saznati.“ Viktor se češka po glavi. „Priznajem, mislio sam da će ti više laknuti kad ga budeš videla živog.“ „I jeste. Samo, to je…“ „Komplikovano?“ Devojka potvrdno klima. „Možda bi bilo milosrdnije da ne mora da živi s posledicama svog kukavičluka. Možda je učinio premalo, pa i to prekasno, ali je na kraju uradio ono što je trebalo, a sad će biti kažnjen za toliko odugovlačenje. Možda je mogao da umre hrabar, ovako će živeti kao kukavica.“ „Znači to nikad nije postalo stvarno?“ „Dovoljno stvarno da ostavi ožiljke. I potpuno nestvarno. Kako je i moglo da bude nešto više od toga?“ „Njemu će verovatno biti suđeno za nešto, a tebe će zvati da svedočiš protiv njega.“ Ona ćuti, pogleda još prikovanog za mladića u krevetu. Viktor nije siguran ni da tu ima šta da se kaže. „Inara…“ „Inara!“ dovikuje ženski glas iz hodnika. „Ina… da, vidim tvoju značku, majmune arogantni, ali unutra je član moje porodice! Inara!“ Čuje se da je u hodniku nastao nekakav metež, a onda se vrata naglo otvaraju i na njima se pojavljuje žena tridesetih godina, prosečne visine, s kestenjastom kosom bez sjaja, koja preti da ispadne iz navrat-nanos sklepane punđe. Inara se okreće ka nasrtljivici, ali se na pola puta sledi i širom razrogači oči. Glas joj jedva nadjačava sopstveno disanje. „Sofija?“


Sofija utrčava u sobu, ali Inara je presreće na pola puta i široko se grle. Od snage zagrljaja ljuljaju se levo-desno. Ona Sofija? Zajednička majka iz potkrovlja? Kako je uopšte saznala da je Inara ovde? Natuštenog izraza, Edison upada u sobu, letimično se osvrnuvši na ženu, i Viktoru gura u ruke običan crni, podeblji album. „Bio je u zaključanoj, skrivenoj fioci njegovog radnog stola na poslu. Tehničari su proveravali imena i naišli su na nešto zanimljivo.“ Viktor zapravo ne želi da sazna, ali to mu je posao. Odvojivši pogled od dve žene, vidi zelenu samolepljivu ceduljicu koja viri na otprilike dve trećine sveske. Otvara nekoliko strana pre nje. S fotografije u njega pilji mlada žena prestrašenih, suznih očiju; ramena su joj pogrbljena a ruke malo podignute, kao da je uhvaćena u trenutku kad je pokušala da od objektiva sakrije gole grudi. Na istoj stranici, fotografija snimljena otpozadi prikazuje sveže tetovirana krila. Ispod toga, ta ista krila u vitrini, njihove oštre linije zamagljene staklom i bezbojnom smolom. Na praznoj površini ispisana su dva imena - Lidija Anderson, a ispod toga Šivon - čvrstim, muževnim rukopisom; iza toga sledi natpis „zalivski zvončić“ i dva datuma s razmakom od četiri godine. Na sledećoj stranici je druga devojka, a na onoj posle nje, na koju je zalepljena ceduljica, samo su dve fotografije. I samo jedan datum. Ispod fotografije smeđokose lepotice sa brižnim očima boje lešnika stoji natpis… „Sofija Madsen“, čita Viktor naglas, zapanjen. Žena ga gleda preko Inarinog ramena i umesto njega izgovara ono što sledi. „Lara.“ „Kako…“ „Niko ne bi govorio o leptirici koja je pobegla da se to nije dogodilo“ mrmlja Inara Sofiji u kosu. „Bilo bi suviše bolno.“ „Beg je bio stvaran. Ti… ti si pobegla?“ Obe klimaju glavom. Edison se mršti. „Analitičari su ukucali ime i ono je iskočilo sa našeg spiska zaposlenih u Večernjoj zvezdi. Poslali su nekoga u restoran i u oba navedena prebivališta, ali ona nije bila tamo.“


„Naravno da nisam“, odbrusi mu Sofija. „Kako da budem tamo kad sam već krenula ovamo?“ Odvaja se od Inare. Ne pušta je, samo se izvlači nekoliko koraka unazad kako bi mogla celu da je obuhvati pogledom. Sofijina košulja je iznošena i prevelika; razdrljena kragna, skliznula niz rame, otkriva bretelu prslučeta i vrh izbledelog krila, razvučen od dodatih kilograma. „Taki te je video na vestima, kako te dovode u bolnicu, i dotrčao je u potkrovlje da nas obavesti. One su pozvale mene i… o moj bože, Inara!“ Inara krklja u Sofijinom zagrljaju, ali ne pokušava da se izvuče. „Jesi li dobro?“ pita je Sofija. „Biću“, odgovara Inara jedva čujno, skoro stidljivo. „Najgore su mi prošle ruke, ali ako budem pažljiva, trebalo bi da se oporave.“ „Ne pitam te samo to, a pitam te. Sad imam svoj stan i ne moram da poštujem pravila iz potkrovlja.“ Inarino lice se razvedrava, iz njenog izraza nestaju sva nesigurnost i šok. „Vratili su ti devojčice!“ „Jesu, biće im strašno drago da te vide. Nedostajala si im koliko i svima ostalima. Kažu da im niko ne čita tako lepo kao ti.“ Edison ne uspeva da smeh sasvim zamaskira kašljanjem. Inara ga prekorno pogleda. S druge strane, Viktoru je gotovo laknulo što je izbegla ono nezgodnije pitanje. Barem se uverio da to radi i drugima. Nakašljava se da im skrene pažnju. „Žao mi je što vas prekidam, ali moram da insistiram na objašnjenju.“ „Ma otkud to“, mrmlja Inara. Sofija se smeši. „To mu je posao, ali možda…“ Okreće se ka momku u krevetu, a Viktorov pogled je prati. Dezmond jedva da se pokrenuo uprkos svoj toj buci. „Negde drugde?“ Viktor potvrdno klima glavom i izvodi ih iz sobe. U hodniku zatiču senatorku Kingsli kako stoji sama ispred sobe u kojoj su leptirice i duboko udiše. Trebalo bi da tako bez sakoa, u suknji i bluzi, deluje pristupačnije, ali ona samo izgleda preplašeno. Viktor se pita nije li njen kostim nešto kao Inarin sjaj za usne - štit protiv ostatka sveta. „Misliš da će ući?“ pita Inara. „Na kraju hoće. Kad shvati da za to ne može da se pripremi.“


Uvodi ih u sobu u zoni između leptirica i Makintoševih. Ako ništa drugo, tu mogu da budu sami, a jedan od čuvara pomera se ispred njihovih vrata kako ih niko ne bi uznemiravao. Inara i Sofija sedaju jedna pored druge na nerazmešten krevet koji gleda ka vratima, tako da mogu da vide svakog ko bi pokušao da uđe. Viktor se smešta nasuprot njima. Ne iznenađuje ga to što Edison radije nastavlja da korača umesto da sedne. „Gđo Madsen?“ počinje Viktor. „ Ako biste bili ljubazni?“ „Vi biste da to odmah raščistimo, jelda?“, odmahuje Sofija glavom. „Žao mi je, ali neće moći, ne još. Ja sam čekala malo duže od vas.“ Viktor trepće, ali ipak klima glavom. Sofija uzima Inarinu ruku i čvrsto je obavija obema svojim šakama. „Mislili smo da te je sustiglo nešto od pre. Zaključili smo da si pobegla.“ „To je bila logična pretpostavka“, slaže se Inara. „Ali sva tvoja odeća…“ „…je samo odeća.“ Sofija ponovo vrti glavom. „Da si htela da pobegneš, pokupila bi svoj novac. Uzgred, Vitni i ja smo ti otvorile račun. Nije nam bilo prijatno da sav taj keš stoji kod kuće“ „Sofija, ako pokušavaš da nađeš dokaz da je ovo na neki način tvoja krivica, od mene ga nećeš dobiti. Sve smo mi bežale od nečega. I nismo postavljale pitanja kad bi neko nestao.“ „Ali trebalo je. A i trenutak…“ „Nisi mogla da znaš.“ „Trenutak?“, pita Viktor. „Događaj koji je Baštovan - gospodin Makintoš…“ Sofija se iznenađeno nasmeje. „Pa on ima ime! Mislim, naravno da ima ime, ali… kako je to čudno.“ „Događaju Večernjoj zvezdi’“, nastavlja Inara.„Nisam ništa rekla o tome kako je gospodin Makintoš bio ljigav, samo sam devojkama ispričala za sukob s Ejverijem. Ali onda smo donele kući sve one kostime s leptirovim krilima.“ „A ja sam se napila do besvesti“, mračno nastavlja Sofija. „Kao da sam se vratila u pakao.“


„Ja sam je izvela na požarne stepenice da udahne svežeg vazduha i ona mi je na kraju ispričala sve o Bašti.“ „Pre toga to nikom nisam rekla.“ „Zašto?“, pita je Viktor. Krajičkom oka primećuje kako je Edison zastao. „Najpre mi se činilo da nema šta ni da se kaže. Nisam mu znala ime, otišla sam u takvoj panici da nisam obraćaia pažnju na okolinu. Nisam znala gde se imanje nalazi. Sve što sam imala bila je tetovaža, fetus koji je rastao u meni i ludačka priča. Pomislila sam da će, ako budem otišla u policiju, sve biti kao i s mojim roditeljima: pretpostaviće da sam pijana ili naduvana ili da sam se kresala s ko zna kime, pa ih lažem da bih izbegla posledice.“ „Vratila si se roditeljima?“ Sofija pravi grimasu. „Izbacili su me. Sramotim ih, tako su kazali. Nisam imala kuda da odem. Imala sam devetnaest godina i bila sam trudna, a nije bilo nikog da mi pomogne.“ Edison seda na samu ivicu Viktorovog kreveta. „Znači, Džili je Baštovanova?“ „Džili je moja!“, odbrusi, pokazavši mu zube. Edison pomirljivo podiže obe ruke. „Ali on je otac.“ Sofija splasne, a Inara se naslanja na nju da je uteši. „Postojao je još jedan razlog da ništa ne kažem. Ako bi on doznao za nju, mogla sam da je izgubim. Nijedan sud na svetu ne bi dozvolio da dete ostane s nadrogiranom prostitutkom kad može da živi s bogatom, uglednom porodicom. Kad mi je socijalna služba oduzela ćerke, barem sam mogla da se borim da ih povratim. Da je on uzeo Džili, nikad je ne bih ponovo videla, a ne verujem ni da bi Loti to ikad prebolela. One su moje devojčice. Morala sam da ih štitim.“ Viktor gleda u Inaru. „Zar nije i Dezmond to isto radio? Štitio svoju porodicu? Njemu nisi baš progledala kroz prste?“ „Nije to isto.“ „Nije?“ „Znaš i sam da nije“, suvo mu odgovara. „Sofija je štitila svoju decu. Nevinu decu koja ne zaslužuju da pate zbog onog što se desilo. Dezmond je štitio zločince. Ubice.“ „Kako si pobegla?“ pita Edison.


„Trebalo je da uradim test za trudnoću. Gojila sam se, a ponekad mi je posle ručka bilo muka. Lor… naša medicinska sestra mi je donela test, ali su je pozvali jer se neko u međuvremenu povredio, tako da nije mogla da me gleda dok piškim. Uspaničila sam se. Trčala sam okolo, tražeći neki izlaz koji nisam primetila u prethodne dve godine. I tad sam videla Ejverija.“ „Ejveri je već bio u Bašti?“ „Otkrio ju je samo nekoliko nedelja ranije. Otac mu je dao šifru, ali on nikako nije mogao da je zapamti, pa ju je ukucavao veoma polako. Tog dana sam se sakrila u orlovim noktima i gledala ga kako petlja po tastaturi. Čak je izgovarao brojeve dok je pritiskao dugmad. Malo sam sačekala, pa sam i ja ukucala šifru. Skoro da sam zaboravila da vrata mogu i normalno da se otvaraju.“ Viktor trlja obraz. „Jesi li rekla još nekom?“ Sofija se naroguši, ali joj se ramena brzo opuštaju. „Shvatam zašto me to pitate“, priznaje. „Na kraju krajeva, time što nisam obavestila policiju, ostavila sam ih da tamo umru, jel’ tako? Ali pokušala sam.“ Odlučno susreće njegov pogled. „Kunem se da sam pokušala. Suviše su se plašile da pođu. Ja sam se plašila da ostanem.“ „Plašile?“ „Šta se dešava ako zamalo uspeš?“ pita Inara, mada to više liči na podsećanje nego na pitanje. „Nije bilo prošlo ni mesec dana otkad je devojka koju smo zvali Emilin ostala napolju dok su tu bili radnici“, nastavlja Sofija. „Pokušala je da im kaže šta se dešava, ali mora biti da je Baštovan to nekako izgladio. Sledeći put kad smo je videli bila je u vitrini. Teško je pokušati bekstvo kad vidiš kakva ti kazna sledi. Ali vi krivite mene što sam ih ostavila.“ „Ne“, Viktor odmahuje glavom. „Pružila si im šansu. Ne možeš spasti nekog protiv njegove volje.“ „Kad smo kod toga, Lorejn je ovde.“ Sofija se u neverici okreće ka Inari. „O, ne. Još?“ Inara potvrđuje. „Jadna žena“, mrmlja. Inara je gleda ispod oka, ali ne komentariše. „Ja sam bila na ulici s drugim kurvama duže nego što


sam bila u Bašti, ali nikad nisam videla ženu tako potpuno uništenu kao što je Lorejn. On ju je voleo, a onda je prestao da je voli, bez ikakve njene krivice. Možeš je mrzeti ako moraš, ali meni je nje žao. Mi smo možda i imale neku šansu, ona nije.“ „Sad više neće moći da završi u vitrini.“ „Otkad je ja znam, nije bilo šanse da završi u vitrini. Da li to išta menja?“ „Inara.“ Svi se okreću ka Edisonu; koliko se Viktor seća, to je prvi put da njegov parnter izgovara devojčino ime. „Jesi li ti htela da te on kidnapuje? Jel’ to ono što kriješ?“ „Htela?“, jedva uspeva da ponovi Sofija, pridižući se s kreveta. „Ne, ja…“ „Namerno si to uradila?“ „Nisam! Ja…“ Viktor stišava Sofijin gromoglasan protest i okreće se da bolje pogleda svog partnera. „Kako si od saučesnice došao do toga da ga je namerno izazvala da je otme?“, pita ga, dok mu se u glavi roje razne pretpostavke. Ako je Edison u pravu, to bi moglo sve da promeni. Ne bi mogli da je sačuvaju od senatorke, ni od suda. Da ode toliko daleko, a da ne obavesti policiju? Biti tako odlučan usred tolike opasnosti je jedno, ali otići tamo s namerom? Svesno ugroziti sebe, a možda i ostale? „Ako nije krila da je bila saučesnica, kog đavola nam tu sve vreme igra pipirevku?“ „Krila sam Sofiju!“, breca se Inara, grabi prijateljicu za ruku i snažno je vuče. Iznenađena Sofija se, uz glasno „joj“, svaljuje nazad na krevet. „Namerno, ma nemoj, misliš da sam toliko glupa?“ „Stvarno želiš da ti odgovorim?“, kezi se Edison. Inara ga samo popreko pogleda. „Krila sam Sofiju“, ponavlja, ovaj put malo smirenije, i okreće se Viktoru. „Znam da moja reč ne vredi bogzna koliko, ali kunem vam se da je to istina. Znala sam da će, ako negde iskoči Sofijino ime, isplivati i istina o Džili, a nisam htela… Sofija se strašno namučila da sredi svoj život. Nisam htela da joj ja to pokvarim, da zbog mene izgubi decu. Trebalo mi je vremena da razmislim.“ „O čemu?“ pita je Viktor.


Sleže ramenima. „Htela sam da vidim postoji li način da vam ne otkrijem njenu vezu s Baštom. Najlakše bi bilo sakriti album, ali to… znaš već. Onda sam pomislila, ako bih samo mogla dovoljno da odugovlačim, mogla bih da je pozovem, da je obavestim, ali ona…“ „Nisi očekivala da će se pojaviti ovde.“ Inara vrti glavom. „Ali znala si za Baštu“, ne odustaje Edison. „Nisam znala da su to oni.“ Inara obema rukama drži malog zmaja kao najveću dragocenost. „Sećanja na Baštu su počela da joj naviru kad je videla kostime s krilima, ništa drugo. Nijedna od nas koje smo radile te večeri nije joj opisala kako su klijenti izgledali, a i zašto bi? A večera je organizovana radi prikupljanja priloga za Madam Baterflaj, tako da je bilo logično što je izabrao takve kostime. Nisam znala.“ Viktor polako klima glavom. „Ali pošto si znala za Baštu, nisi paničila kad si se tamo probudila.“ „Tako je. Pokušala sam da skinem Ejverijevu šifru, ali on je u međuvremenu postao mnogo obazriviji. Ipak je prošlo deset godina. Svuda sam tražila, ali nisam uspela da pronađem drugi izlaz. Čak sam probala da razbijem staklo gore među drvećem. Nisam uspela ni da ga ogrebem.“ „A onda se pojavio Dezmond.“ „Dezmond?“, pita Sofija. „Baštovanov mlađi sin. Pokušala sam…“ Odmahuje glavom, sklanjajući kosu s lica. „Znaš kako Houp ume da natera momke s kojima se kreše da joj skinu zvezde s neba? Ono kao, ušli bi u zgradu koja gori ako bi ona samo pomenula da je unutra zaboravila omiljenu ogrlicu?“ „Daaa…“ „To sam pokušala.“ „Zaboga.“ Sofijino umorno lice se razvedrava; ramenom ćuška Inaru. „Znajući tebe, to sigurno nije dobro prošlo.“ „Pa i nije.“ „Ipak je na kraju obavestio policiju“, podseća je Viktor. „Mislim da to nije imalo veze sa mnom“, priznaje. „Rekla bih da je to uglavnom Ejverijeva zasluga.“ „Čekaj, čekaj, šta je to bilo?“


„Nisu mogli da istrpe jedan drugog u Bašti. Možda se i inače nisu slagali, ali posebno ne tamo, pogotovo što je predmet razdora bio očev ponos. Borili su se za njegovu ljubav. Ejveri je uradio nešto drastično, a onda je Dezmond odgovorio podjednako dramatičnim potezom. Obojica su izgubili.“ „Ali ti si pobedila.“ „Niko nije pobedio. Pre dva dana, tamo nas je bilo dvadeset i tri, računajući i Kili. Sad nas je trinaest. Koliko nas će uspeti da se snađe u spoljnom svetu?“ „Misliš da će biti samoubistava?“ „Hoću da kažem da trauma ne nestaje samo zato što smo spasene.“ Edison ustaje i uzima album od Viktora. „Moram da odnesem ovu svesku forenzičarima. Treba li još nešto da uradim kad već idem?“ „Proveri da li je neko stupio u kontakt s advokatom Makintoševih. Džefri i Dezmond su u takvom stanju da im advokat još ne treba, ali Elenor bi neko trebalo da posavetuje. Vidi i šta je s Lorejn. Možda su psiholozi napravili preliminarni profil.“ „Razumem, gospodine.“ Klimnuvši Inari, izlazi iz sobe. Inara podiže jednu obrvu. „Znaš, da sam morala da provedem još koji dan zatvorena s njim u onoj sobici, možda bismo se čak i sprijateljili.“ Smeši se Viktoru, ljupko i pomalo neiskreno, ali to je ipak pravi osmeh, mada brzo nestaje. „I šta sad?“ „Biće još ispitivanja. Mnogo. To se odnosi i na vas, gđo Madsen.“ „Tako sam i pretpostavila. Ponela sam stvari za obe.“ „Stvari?“ ponavlja Inara. „U gepeku su; pozajmila sam Džulijanova kola.“ Smeši se i blago protresa Inaru. „Nisi valjda mislila da ću te zaboraviti? Sačuvale smo sve tvoje stvari, a krevet te čeka. Rekla sam ti da smo Vitni i ja otvorile račun na koji smo stavile onu nenormalnu količinu love iz stana. Trebalo bi da imaš i pristojnu kamatu. A Džulijan kaže da možeš odmah da se vratiš u restoran.“ „Vi… vi ste sačuvale moje stvari?“, jedva uspeva da izgovori. Sofija je nežno štipa za nos. „I ti si isto moja devojčica.“ Inara brzo trepće, oči joj sijaju i suze počinju da joj teku niz lice. U čudu, vrhom prsta dodiruje vlažan obraz.


Viktor se nakašljava. „Vožnja na ringišpilu je završena. Ovaj put, porodica te čeka.“ Inara udiše, duboko i drhtavo, pokušavajući da se pribere, ali Sofija obavija ruku oko njenog ramena i lagano je obara u svoje krilo. Inara jeca bezglasno, odaje je samo drhtanje tela i neravnomerno disanje. Sofija je ne gladi po tamnoj, sjajnoj kosi. To bi suviše podsećalo na Baštovana, pretpostavlja Viktor. Umesto toga, stalno joj iznova prevlači prstom po konturama uva, sve dok se Inara ne nasmeje i ponovo uspravi. Ispruživši se između dva kreveta, Viktor joj dodaje svoju maramicu. Ona je uzima i briše lice. „Neki se ipak vraćaju?“ Glas joj je topao. „A drugi ih očekuju.“ „Ti znaš da ima još nešto što nismo rešili.“ Palcem trlja tužnog plavog zmaja. „Moraš da shvatiš, ona nije stvarna. Nikad nije bila. Ja nisam bila stvarna osoba dok nisam postala Inara.“ „Inara može da bude stvarna osoba. Sad si punoletna, ako nas nisi lagala.“ Pogleda ga ispod oka. On se smeši i nastavlja. „Možeš zakonski da promeniš ime u Inara Morisi, ali samo ako kažeš svoje sadašnje ime.“ „Preživela si Baštovana i njegove sinove“, hrabri je Sofija. „Cak i ako se tvoji roditelji pojave, ništa im ne duguješ. Tvoja porodica je ovde u bolnici i u Njujorku. Tvoji roditelji su niko i ništa.“ Devojka polako udiše, izdiše još sporije, potom još jedanput. „Samira“, napokon izgovara drhtavim glasom. „Na mojoj krštenici je pisalo Samira Granteri.“ Pruža joj ruku. Ona za trenutak okleva, zatim spušta zmaja na krilo tako da može da se protegne i uzvrati stisak. Sofija je drži za drugu ruku. „Hvala ti, Samira Granteri. Hvala ti što si nam rekla istinu. Hvala ti što si brinula o ovim devojkama. Hvala ti što si bila tako neverovatno hrabra.“ „I tako neverovatno tvrdoglava“, dodaje Sofija. Devojka se smeje, lice joj je vedro i otvoreno i umrljano suzama; Viktor zaključuje da je ovaj dan bio dobar. Nije toliko naivan da misli kako je sve u redu. Biće još mnogo bola i trauma, mučnih ispitivanja i


suđenja. Mrtve devojke će biti oplakane, a žive će se godinama, ako ne do kraja života, boriti da se prilagode svetu van Bašte. Ko zna da li će uopšte uspeti. Uprkos svemu, računa da je današnji dan bio dobar.


ZAHVALNICE

Ponekad mi se čini da je teže napisati ovaj deo nego celu knjigu. Ali ima mnogo ljudi kojima treba da zahvalim na tome što je ova knjiga ugledala svet. Mami i Deb, zato što su odgovarale na bizarna i uznemirujuća medicinska pitanja tokom mog istraživanja i tako sprečile da dospem na crnu listu ljudi koji na Googlu postavljaju jeziva pitanja. Tati i braći, zato što su bezrezervno podržavali ovaj moj san. Sendiju, zato što nije odustao od jezivog malog monstruma koji kao da nije imao svoj dom. Izabel i Čelsi, jer su, pre svega, pristale da prve pročitaju knjigu, a kad su završile, nisu me pitale da li sam uopšte normalna. Tesi, za strpljenje i talenat koje je pokazala ubeđujući me da se sklonim od ponora nad kojim sam se povremeno nalazila. Alison i Džovonu, jer su bili spremni da rizikuju; Kejtlin, zbog svih onih pitanja koje mi je postavljala, a i zato što me je - u trenucima najgore histerije - terala da nađem način da popravim ovu svoju priču. Prijateljima, koji su mi oprostili moje užasno „antidruštveno“ ponašanje dok sam pisala knjigu; kolegama, kojima se verovatno smučilo da me slušaju; šefovima, koji se raduju što se završilo. Vama, što ste ovako dugo ostali uz mene.


1) 2)

Citat iz Šekspirovog komada Romeo i Julija, prevod Borivoja Nedića. (Sve napomene u tekstu su redakcijske) ↵ Bliss (engl.) - Blaženstvo.

3) 4) 5)

„Dolina nemira” (The Valley of Unrest) - Pesma Edgara Alana Poa u prevodu Stanislava Vinavera. ↵ Timeshare (engl.) - Zajedničko vlasništvo ili iznajmljivanje nekretnine koje podrazumeva njeno korišćenje na smenu, prema utvrđenom rasporedu. ↵ Aluzija na stihove pesme „Anabel Li” Edgara Alana Poa.

6)

Pride Rock (engl.) - Stena-tron iz čuvenog Diznijevog anirairanog filma Kralj lavova. 7) Citat iz pesme „San u snu” Edgara Alana Poa, preveo Stanislav Vinaver. 8) Citat iz pesme „Julali” Edgara Alana Poa, preveo Stanislav Vinaver. 9)

Lonicera caprifolium - Biljka puzavica mirisnih cvetova, poznatija kao „orlovi nokti”.

Profile for Vesna Savic

Basta leptirica  

Basta leptirica  

Advertisement