Page 1


Naslov originala Andy Jones The Two of Us Copyright Š Andy Jones 2015 elektronsko izdanje priredila Meli www.balkandownload.org


Krisu i Doroti, mojim roditeljima. Iz zahvalnosti na svemu.


Prolog Ljudi pitaju: Koliko ste već zajedno? Kako ste se upoznali? Sediš za stolom, kiptav od prkosnog razmetanja nove ljubavi (je li to posredi? zar već ljubav?), smejući se preglasno i ljubeći se žarkije nego što je red u jednom mirnom seoskom pabu, i neko će reći: Daj joj malo da diše! Uzmite sobu! Divan ste par, ili neku drugu varijaciju na temu. Upravo dok kradomice grickaš svojoj novoj devojci ušnu resicu, neki glas izgovara: Za šankom služe čips, znaš. U slučaju da si gladan. Okrećeš se i izvinjavaš se krupnoj sredovečnoj ženi za susednim stolom. Ona se dobroćudno smeje, a onda povlači stolicu u stranu, tako da sad sedi za tvojim stolom. I tu kreće… I dakle, kaže, kako su se golupčići upoznali? Za tih poslednjih nedelju dana, valjda su nas bar u pet-šest različitih prilika ispitivali o pojedinostima naše ljubavne veze. U druge večeri i popodneva odgovarali smo bledim senkama istine: Radimo zajedno; Sudar naslepo; Ja ga šišam; Čitalački klub. Ali sada, ohrabrena vinom i rutinom, Ajvi se isteže ka njoj i saopštava zavereničkim glasom: Užasni smo; njegova žena mi je najbolja drugarica. Ali… – spušta šaku preko moje nadlanice – …vi ste svetska žena, znate već kako to biva. Kad nešto morate da imate. Žena – rumena, zrači iz sebe toplom aromom sira i belog luka – klima glavom, kaže: Pa jest, aha, da, pa provedite lepu… znate već… noć, te se povlači za vlastiti sto. Jer istina glasi da je istina preduga priča da bi se pripovedala nekom nepoznatom u seoskom pabu kad samo želiš da ispiješ piće i popneš se u svoju sobu. I u svakom slučaju, pitanje kako smo se upoznali nema praktičan značaj – ne pitamo kako je počela kiša, naprosto se divimo dugi.


Ljudi pominju hemiju, a možda je ona i bila kriva – nešto molekularno, nešto odaslato, nešto gensko. Kakav god da je mehanizam tu bio na delu, nešto u Ajvi smesta mi je izazvalo želju da ne spavam s njom. A ima li lepšeg komplimenta koji jedna baraba može uputiti dami? Ne kažem da je to bitno, ali tad sam prolazio kroz fazu kad nisam tragao ni za kakvim obavezama sem onih koje su stvar lične higijene i diskrecije. Bio sam raskinuo s devojkom šest meseci pre toga, bio sam mlad, bio sam slobodan, bio sam… hm, recimo samo da sam bio nesebičan sa svojim naklonostima. A onda je naišla Ajvi sa svojom naočitom, neizveštačenom lepotom, ostavljajući za sobom trag od feromona, nonšalancije i opuštenog humora. Ne kažem da je išta od toga bitno. Bitno je da smo se upoznali. A ono najbitnije jeste šta ide dalje.


Prvo poglavlje Bila je poslednja nedelja avgusta i peckala me je koža izgorela od sunca dok je Ajvi skretala kolima u ulicu u kojoj sam odrastao, ka kući u koju sam stigao kao u svoj dom onoga dana kad sam se rodio. Kada je radio uključen, Ajvi je pevala; kada je isključen, ona je zviždukala, a zviždukala je rđavo. Gotovo da sam prepoznavao melodiju, ali nisam mogao baš sasvim da pogodim koja je. Leva polovina lica nosila joj je ožiljke od nezgode iz detinjstva – te linije su sad bile bele, ali urezi i nepravilno srasla mesta upadljivo su se videli – i kada zazvižduće, ti ožiljci su se nabirali i produbljivali. Da li joj je to uticalo ili nije uticalo na zviždukanje, ne znam, ali ukoliko je njeno pevanje ma kakav pokazatelj, bila je prosto bez sluha i potpuno nesvesna te činjenice. Zabavljali smo se nepune tri nedelje, pa je jednostavno bilo malčice prerano za mene da sastavljam spisak „onoga što najviše volim kod svoje nove devojke“, ali da sam bio u tom raspoloženju, Ajvino bezbrižno antisluhističko zviždukanje bilo bi tu broj jedanaest. A kad smo već kod teme redosleda, takođe je bilo malčice prerano i za stavku upoznati je sa svojima. Ali eto, tu smo se našli, otprilike na minut od poletanja. „Pripremi se psihički“, rekao sam. Ajvi se okrenula ka meni. „A?“ „Moji“, rekao sam. „Oni su malo… znaš već.“ „Ne brini se“, kazala je ona. „Već sam ovo radila. Ko zna koliko puta, na stotine puta.“ I na to se osmehnula sebi u bradu. „Baš smešno. U svakom slučaju, ne brinem se ja za tebe.“ Skrenuli smo za ugao i na vidiku se ukazala kuća mog ćaleta. Nikada nisam obraćao pažnju na izgled moga doma iz detinjstva; on se tu nalazio otkako znam za sebe i analizirao sam ga otprilike koliko i svoja


stopala – verovatno i manje. Ali tog dana, dok je Ajvi bila kraj mene, postao sam svestan njegove običnosti, banalnosti, svega što nije. Viktorijanske kuće – poput one u kojoj sam živeo u Londonu – s vremenom postaju sve lepše, ono im podaruje ličnost i samosvojnost; ali ovakve kuće, sagrađene šezdesetih i sedamdesetih, stare poput omatorelih fabričkih radnika, poružnelih od godina, napora, dima i razočaranja. Možda ono peckanje nije bilo od sunca; možda je to proradio snob u meni. Pogledao sam u Ajvi, a ona se osvrnula, izdigla obrve i stala ispred broja 9 u Rouz parku. Kuća na stranu, čekaj samo dok bolje osmotri moje! Sigurno su čučali u zasedi, jer pre nego što je Ajvi stigla i da ugasi motor, iz ulaznih vrata su pokuljali moj otac, sestra, zet i sestričine bliznakinje. Mahnuo sam, razvukao usta od uva do uva, nemo izgovorio „zdravo“ kroz šoferšajbnu, ali niko nije gledao u mene. Postrojili su se nasred kolovoza, ozareni od uzbuđenja, a ćale je otvorio Ajvi vrata automobila kao da je stigao neki velikodostojnik. Bliznakinje Imodžen i Rozalind imale su svega deset godina, pa sam njima još i mogao oprostiti što nestrpljivo cupkaju i guraju se međusobno kako bi bolje videle moju devojku (a stvarno jeste lep osećaj kad kažeš: devojka), ali moja sestra i ćale imali su ukupno maltene sto godina, a ponašali su se kao imbecili. I tad mi je sinulo šta Ajvi zvižduće: „To mora da je ljubav“. Izašla je iz kola i upala pravo u ćaletov medveđi zagrljaj. Iskrivio sam lice u znak izvinjenja kad ju je odigao od zemlje, a Ajvi je zauzvrat ili namignula ili se zgrčila – ali s obzirom na to da joj je lice bilo zgnječeno uz vrat mog matorog, teško je bilo proceniti šta je tačno uradila. Izlazeći neprimećen iz kola, shvatio sam da sam možda i pogrešno identifikovao Ajvino zviždukanje. Što sam duže razmišljao, to sam više bio ubeđen da je zviždukala „Kuću zabave“, a možda čak i „Stid“. No šta god da je bilo posredi, definitivno je to izvodila grupa Mednis. Dok se odbor za doček sklonio sa kolovoza i ušao u kuću, ja sam već bio izvukao torbe iz prtljažnika i oteglio ih na sprat, ispišao se, pristavio lončić s vodom da provri i spremio pun čajnik čaja.


„Čaj je u čajniku“, rekao sam kada su svi ututnjali u kuhinju. „Imamo li vina?“, upitala je Marija. „Računam da može i šampanjac?“, rekao je ćale otvarajući frižider nesnosno kitnjastim pokretom. „Opa!“, kazala je Ajvi. „E pa“, uzvratio je ćale, „posebna je prilika, zar ne? Daj čaše, sinko.“ I usmerio je Ajvi ka dnevnoj sobi. Marija je ostala da mi pomogne da isperem od prašine pet čaša za šampanjac. „Izgleda mi fina“, kazala je s nesnosnim osmehom. „I jeste fina. Hermajoni nije tu?“, upitao sam da odvratim od sebe neizbežni (šta li je videla u tebi?) sarkazam starije sestre. Marija nije imala ni punih šesnaest godina kada je rodila moju najstariju sestričinu. Mama je bila pokojna manje od godinu dana, te je mala Herms odigrala krupnu ulogu u našem kolektivnom oporavku. Prvih šest godina (sve dok Marija nije upoznala Hektora i udala se za njega) ja sam Hermajoni valjda bio više otac nego ujak. I premda je u međuvremenu proteklo više od deset godina, i dalje je za mene bila više kći nego sestričina. „Ima sudar“, kazala je Marija. „Zezaš! Kakav je tip?“ Marija je slegla ramenima. „Bolji od onog prethodnog govnara.“ „To i nije neki podvig. Nadao sam se da će Herms biti ovde.“ „Kud se ti možeš porediti s novom ljubavlju?“, kazala je Marija. „Možda bi neko bio i drugačijeg mišljenja“, uzvratio sam. „Hajde, idemo da spasemo Ajvi od ćaleta.“ Kad smo uspeli da se probijemo u dnevnu sobu, ćale je već bio povadio porodične foto-albume. Prvi put sam tada doveo kući žensko čeljade – a pogotovu odraslu ženu – te slutim da su svi već predugo čekali da urade sve ono što se radi u takvim situacijama. Zato sam pijuckao šampanjac i prihvatao muški svoje poniženje dok su se smejali mojoj kosi, odeći i goloj


guzici kroz razne uzraste. Moja devetnaestodnevna devojka nakosila je čašu u mom pravcu, smerno se osmehnula i namignula. I Ajvi i ja smo radili u filmskoj produkciji (u mom slučaju su to bile reklame, a u njenom sve što postoji), što znači da smo u osnovi bili slobodni strelci. Prva četiri dana od smuvavanja nismo izlazili iz Ajvinog stana. Ništa nije izrečeno eksplicitno, ali kao da smo postigli duševni sporazum da ne reskiramo sa izlaskom iz stana sve dok to ne postane neizbežno. Jer shvatali smo (i takođe shvatali da ono drugo shvata) da nakon pucanja mehura nema više povratka u intimni, glupi dosluh tih Prvih dana. Kad su počele da nam ponestaju namirnice, pili smo kafu bez mleka, čupkali i bacali buđ sa poslednjih zaliha hleba, jeli tost s rupama. Živeli smo na jajima i dvopeku, sendvičima od plavog patlidžana i majoneza, špagetima u sosu od pileće supe. Ajvi je čitala, a ja sam gledao američke detektivske emisije na njenom drljavom portabl televizoru; igrali smo monopol, skrebl i tač, lešili se od vina, potom od votke, a na kraju i od napola kristalizovanog pića nepoznatog porekla. Odupirali smo se svemu praktičnijem od naručivanja pice, jer nagonski smo znali da se isporučioci uklapaju u romantične scenarije samo ako voze moped, a ne kamionet supermarketa. Tužni preokret je nastupio u vidu posla, pošto je Ajvi bila unapred rezervisana za rad na nekom promotivnom pop spotu čitavog petka. Pošavši na snimanje, ostavila me je – zajedno s punom kesom svoje odeće – ispred mog stana, pa smo se za oproštaj poljubili sa žarom kakav se pod normalnim okolnostima čuva za aerodrome. Posao nam je pojeo veći deo naredne nedelje, ali svaku noć smo provodili zajedno, ponekad se sastajući u nekom restoranu, a ponekad u krevetu. Druge zajedničke subote spakovali smo se u moj fijat 126 i povezli se bez tačno određenog plana i odredišta, te noćivali u Nju Forestu, Kotsvoldsu, Jorkšir Dejlsu i Pik Distriktu. Šetali smo se, jeli, vozili se, pili, i svakog jutra propuštali doručak. Prethodnog dana sam bio shvatio da se nalazimo na nepuna dva sata vožnje od kuće mog ćaleta, a bio sam previše lepo raspoložen da mu ne svratim u goste. Te poslednje nedelje Ajvi i ja smo prevalili valjda više od osamsto kilometara – pevali smo uz radio, Ajvi me je sa suvozačkog sedišta hranila čokoladicama, ja nju šarenim


bombonicama kad se zamenimo – ali ovoga dana nešto se razlikovalo dok smo se vozili ka mojoj kući. Čak bih mogao da odredim tačan trenutak kad se raspoloženje promenilo. Zaustavili smo se u jednom seocetu da nešto pregrizemo i procunjamo po prodavnicama; Ajvi je ušla u Buts da uzme „pastu za zube i tako to“, a ja sam navratio u posetu mesnom megamarketu. Sastali smo se kod kola, Ajvi s punom kesom higijenskih sredstava, a ja sa punom kesom namirnica i zveckavih flaša. I od tog trenutka pa nadalje nešto… nije štimalo. Ništa što bi paralo oči, ali Ajvi je izvesno postala potištenija. Pevala je sa manje žara, nije se igrala „na slovo, na slovo“, nije me stezala za koleno sa onom odsutnom nežnošću za kojom sam bio počeo da žudim. Možda ju je uhvatio strah zbog susreta s mojima. A s obzirom na to da sam upravo bio svedok saslušanja, zar sam je mogao kriviti? Ćale je hteo da zna gde žive Ajvini roditelji, kako se zovu, da li redovno idu u crkvu; Hektor je pitao da li šminkeri mnogo zarađuju, ima li ona svog računovođu, ima li svoj sajt, da li se nekad upoznala s Madonom; bliznakinje su htele da znaju ima li sestara, braće, kućnih ljubimaca, da li više voli pse ili mačke, da li bi radije bila sirena, vila ili princeza; Marija je htela da zna gde je Ajvi kupila dugmad za manžete, kod koga se šiša, da li oduvek ima dugu kosu, šta je videla u meni. „Hajde budi koristan“, rekla je Marija mašući praznom čašom. Zabacio sam glavu i uzdahnuo. „Samo što sam seo.“ „Sediš već tri sata“, kazao je ćale. „Ustani, protegni noge.“ Pridigao sam se uz veliko prenemaganje, pa izašao iz sobe hukćući i mrmljajući u po glasa. Ne kažem da mi je bilo krivo što će moji popiti još po čašu pića ili uživati u dočeku moje devojke, ali ako ćemo pravo, veoma sam malo znao o ženi u koju sam tako silno bio zaljubljen, te sam odgovore čekao jednako žudno kao i čitava moja porodica. Znao sam da više voli sajder nego pivo, da joj je najomiljenija pita od piletine i praziluka, i da hrče kad prepije; znao sam da joj kosa miriše na kokos, a da joj ujutru odvratno bazdi iz usta; znao sam da je propala kroz stakleni stočić kada je imala osam godina i da


od slatkiša najviše voli šarene bombonice. Ali štošta nisam znao – ko joj je najdraži iz Bitlsa; kako joj se zvao prvi kućni ljubimac, momak, kaseta; čak joj nisam znao srednje ime, pobogu i zaboga. A iz nekog razloga, naročito me je zanimalo kakvo joj je gledište (da se tako izrazim) kada je reč o vilama i sirenama. Kada sam se vratio s flašom vina, svi su (među njima i ćale i Hektor) sa ushićenim zanosom slušali kako Ajvi opisuje najbolji način da se oblikuje vrh krejona za oči. „Kad ćemo jesti?“, upitala je Marija. „Ja sam crkô gladan“, rekao je Hektor. „Šta ima za jelo?“, upitale su bliznakinje. Svi su se okrenuli ka meni, te sam se ponovo odvukao iz sobe, gunđajući na račun ropstva, tuđe uobraženosti i nezahvalnosti. Bio sam iseckao četiri bela mesa, tri glavice crnog luka, dve ljute papričice, šest crvenih paprika, pola glavice belog luka i pojeo najmanje trećinu dimljene kobasice kada je ćale ušao u kuhinju. „Treba ti neka pomoć?“ „Maltene sam gotov“, rekao sam ja. „Dakle“, oglasio se ćale iz otvorenog frižidera, „ovo je bilo neočekivano.“ „Vala baš.“ „Izvoli“, kazao je i spustio čašu s vinom kraj daske za seckanje. „Živeli.“ Otpio sam gutljaj, a onda pokazao glavom ka dnevnoj sobi. „I?“ „Mogao si i gore proći“, rekao je on osmehujući se. „O, i prošao sam gore“, kazao sam ja. „Hriste bože, i te koliko gore.“ Ćale je zakolutao očima s rezigniranom, patničkom ljubavlju. On je predavao veronauku u školi koju sam ja pohađao pre bezmalo dvadeset


godina, i išao je na misu od dva do pet puta nedeljno – najgore što postoji posle sveštenika. „Izvini“, rekao sam. „Uradi to opet i moliću se za tebe.“ Sedeli smo lakat uz lakat oko malog trpezarijskog stola, ali bila je to prisna, prijatna stiska dok smo ukrug pripovedali stare anegdote i savladavali nekoliko flaša vina. Ja sam bio odvojen od Ajvi, koja se sad našla između mog ćaleta i sestre. I mada mi je bilo draže da Ajvi bude kraj mene, a ne na drugom kraju stola, tako sam imao priliku da je posmatram dok zabavlja moju porodicu i ide joj niz dlaku – smeje se na njihove štosove, sluša njihove priče i zdušno uskače u porodičnu mašineriju da se svi što više nasprdaju s Vilijamom. A moji su bili opijeni od nežnosti i obožavanja, takmičili se da osvoje Ajvinu pažnju, upinjali se da jedni druge nadmaše s gegovima, hvalisanjima i otkrovenjima. Protegao sam nogu ispod stola i prošao naviše njome duž unutrašnje strane Ajvine cevanice, kako sam pretpostavio. Marija se trgla i lupila kolenom odozdo u sto, od čega je pribor za jelo poskočio. „Šta sad kog đavola izvodiš!“ „Grč“, rekao sam ja, a Marija me je pogledala kao da sam prolupao. „Šta to radiš?“, upitala je Ajvi. „Ništa. Protežem se.“ Ajvi je zažmirila u mene. „Da nisi…“ Okrenula se ka Mariji. „…da se nije igrao… nogatanja?“ Refleksno sam pogledao ka ćaletu, ali on je naizgled bio opčinjen šarom svog tanjira. „Šta je nogatanje?“, upitala je Imodžen, bliznakinja starija dvadeset minuta i uvek krajnje sklona propitivanju. „Nije to tebe briga“, kazala je Marija.


„Nešto što rade nevaljali dečaci“, rekla je Ajvi, čime je zaradila kikotanje bliznakinja. „Proteglio sam se!“ „To se zove rastezanje verodostojnosti“, kazala je Ajvi, a Hektor samo što nije zapljeskao na to ispoljavanje vajldovske vrcavosti. Do kraja obroka držao sam noge k sebi. I samo me je jedna puna viljuška delila od uspešnog stizanja do kafe bez daljih incidenata. Jeli smo desert (prostorijom je zavladao redak trenutak tišine dok su se svi sladili čizkejkom) kada je ćale objavio: „Uzgred, Vilijame, večeras ću ja preći u tvoju staru sobu, a ti i Ajvi možete da upotrebite moj krevet.“ Verovatno je trajala kraće od tih pet hiljada godina kako mi je delovala, ali izvesno je usledila duga i neprijatna ćutnja u kojoj su nad stolom ostale da lebde reči moga oca – naročito reč „upotrebite“: Ajvi je, još sa viljuškom između usana, pogledala u mog ćaleta, osmehnula se, promumlala slogoveblizance reči Hvala. A možda je rekla i: Svašta! Marija je okrznula pogledom Ajvi i glupavo se osmehnula. Hektor je pogledao u mene i lecnuo se. Ja sam pogledao u svoj čizkejk i osetio kako mi se obrazi žare. Još dok smo se vozili ka kući, mozgao sam o mogućem rasporedu spavanja. Ćale je katolik do srži i jedini bračni krevet u kući pripada njemu, što je značilo da sam osuđen na prvu noć samotničkog spavanja još otkako sam se smuvao sa Ajvi. S jedne strane, šteta; s druge – to se moralo kad-tad dogoditi, a da budem iskren do kraja, bio sam i izmoren. I još bih tako izbegao svaki neprijatan razgovor sa ocem. „Promenio sam posteljinu“, rekao je ćale. A kada sam načinio tu grešku da ga pogledam u oči, blesonja je namignuo. Nije to nipošto bilo masno namigivanje; da sam morao da pogađam, rekao bih da je sam sebi čestitao što je tako savremen i đavolski dobro organizovan. No namigivanje je namigivanje, i kad bih morao da označim samrtni čas mog seksualnog života, to bi bio taj tren.


Dok smo se svlačili za spavanje, nelagodnost je bila prosto opipljiva; zaplitao sam se dok sam skidao farmerke, postiđen zbog svoje blede i landarave golotinje, a Ajvi se, prvi put otkako smo zajedno, zavukla u krevet u gaćama i majici. Po svoj prilici sam bio začet upravo u tom krevetu, i mada nisam imao želje ni za čim rizičnijim od poljupca u usne, malčice me je uvredilo što Ajvi uzima zdravo za gotovo da nema više igrica. A uz to sam bio popio flašu i po vina, pa su mi usta izbacila komentar pre nego što je mozak uspeo da ga edituje. „Odjednom si sva stidljiva“, rekao sam, blago nejasno izgovarajući „s“. „Umorna sam“, kazala je Ajvi. „Ako je to u redu.“ Ako je to u redu? Možda sam bio popio više nego što sam svestan, jer čuo sam sebe kako izgovaram: „Lepo. Briga me.“ A težina te tri reči povukla mi je naniže uglove usana. I premda više nikakve reči nisu pale, ni ulepšavanja ni optužbe, to je bilo nešto najbliže svađi između nas, i u sobi nije bilo nežnosti kada sam isključio svetlo i zavukao se u ćaletov krevet. Locirao sam Ajvinu glavu uz pomoć ruku, a ona je bila okrenuta od mene. „Laku noć“, kazao sam i poljubio je u kosu. Ajvi je uzdahnula. „Noć“, rekla je, a to je izgovorila veoma, veoma tiho. Ujutru smo se ljubili, ali poljupci su preko noći izgubili nešto – hitnju, naboj, obećanje… nešto. Nije mi nimalo pomagalo što sam bio mamuran kao stoka, premda se činilo da je Ajvi umakla svim nesrećnim posledicama pića. Dugo je ostala u tuš-kabini u sklopu sa tom sobom, i izronila je iz prostora punog pare sasvim suva, odevena i sa kosom umotanom u turban od peškira. A to iznenadno odsustvo uobičajene golotinje prosto me je prodrmalo. Uz ožiljke na levoj polovini lica, Ajvi je imala ožiljke i na stomaku, kuku, desnoj podlaktici, desnoj butini i desnoj dojci. A opet će mirno tupkati po stanu gola, ili bezmalo gola; tako hrani ribice, kuva kafu,


jede svoje pahuljice s mekinjama. Valjda smo budni polovinu vremena provodili goli-golcati. I dakle, da, kada je izašla iz kupatila u farmerkama, majici i džemperu na kopčanje, prodrmalo me je. Dok sam ja uskočio pod tuš i iskočio ispod tuša, Ajvi je već nestala. Zatekao sam je u prizemlju, gde je razgovarala s ćaletom; on je bio neelegantno naslagao na kuhinjski sto tri tetrapaka soka, kao i svaku kutiju sa žitaricama i svaku teglu i tubu mazivih supstanci koju je posedovao. Trenutno je pokušavao da istovremeno skuva čaj i spremi prepečen hleb s buterom, i postizao da od oboje napravi tragičan darmar. „Sigurni ste da ne mogu nešto ja da uradim?“, upitala je Ajvi. „Sve pod kontrolom“, rekao je ćale, pa uspeo da poklopi čajnik iz trećeg pokušaja. „E sad, s čime voliš čaj… dođavola! Rekla si da ćeš kafu, je li?“ „Može i čaj.“ A ćale je, umesto da naprosto ostavi čaj da se krčka, sve izručio u sudoperu. „Laponac“, rekao je pljesnuvši se po čelu. „Ne, rekla si da ćeš kafu, dobićeš kafu. Ne smeta ti instant?“ Ajvi je osvedočeni snob kada je reč o kafi, i znao sam da radije ne bi pila ništa nego da pije instant kafu, te sam zato, pošto je rekla ćaletu da je „instant kafa savršena“, osetio svež udar nežnosti prema njoj. Dok je ćale iznova punio lončić, kuhinjski alarm za dim krenuo je da se oglašava iskidanim tankim pištanjem, a moja uporna glavobolja istoga trena je mutirala u iskeženo čudovište veoma oštrih zuba. Iz tostera je izbijao crn dim, a ćale je stajao kao skamenjen i gledao čas u toster, čas u alarm, nastojeći da razreši kojem prvo da se posveti. I dalje stežući lončić, ćale je dohvatio portviš iza frižidera, pa tri puta tresnuo njime po alarmu, tako da je uređaj pao na pod u dva odvojena dela, od kojih je jedan na neku foru i dalje pištao (mada manje poletno). Ćale ga je jednom nagazio i alarm je crkao. Hleb je iskočio iz tostera.


Ćale se osmehnuo Ajvi kao da je umno poremećen. „Ionako nam je trebao nov“, rekao je. Pokupio sam ostatke detektora dima, a ćale je za to vreme dohvatio ugljenisani hleb i uzeo da struže izgorelu parčad nad sudoperom. „Navalite“, rekao je razmahnuvši ogaravljenim nožem ka naslaganim kutijama sa žitaricama, kao da nabacuje da neće imati radosti dok sve ne pojedemo. I tako smo doručkovali pregoreli hleb, praškasti musli i instant kafu, a ćale je produžio odande gde je prethodne večeri stao, ispitujući Ajvi i ponižavajući mene. Bogu hvala, Ajvi je od sutra imala radne obaveze – dvodnevno snimanje za nekog nemačkog proizvođača automobila – te smo bili na putu pre deset, i pre nego što je ćale uspeo dodatno da upropasti još neki kućni aparat i moju vezu sa Ajvi. Insistirao je na tome da nam spakuje užinu i pošalje nas na putovanje s dovoljnom količinom pocrnelih banana, gnjilih krušaka i debelih sendviča sa sirom u samolepljivoj foliji da nedelju dana imamo šta jesti. Postojala je povelika verovatnoća da mi je alkohol u krvi i dalje preko granice, pa je zato vozila Ajvi, a ja sam naslonio glavu na hladno staklo suvozačkog prozora, u pokušaju da malo ublažim vrelinu glavobolje. Taj fijat sam stekao zahvaljujući mome najboljem drugu Elu; dao mi ga je kada ga je Hantingtonova bolest previše savladala da bi vozio. Jedna nalepnica na zadnjem odbojniku pozivala je ostale korisnike druma da zatrube ako su napaljeni, a druga je („odbojna nalepnica“, kako ju je zvao El) objavljivala: „Toliko sam gej da ne mogu ni da vozim strejt.“ I tako, dok smo terali na jug deonicom M6, trubile su nam i svirale i zavijale sirene, auto za autom, terenac za terencem, sve do grdosija sa osamnaest točkova. Prethodne nedelje to je bilo u neku ruku smešno. Ovoga dana nešto manje. „Baš me zanima da li misle da sam žensko“, rekao sam kada je pored nas prošao jedan ford galaksi trešteći sirenom, sa troje razdragane dečice koja su mahala kroz zadnji prozor. „Što bi to mislili?“, rekla je Ajvi, bez osmeha.


„Pa znaš već… zbog nalepnica na odbojniku.“ Ajvi se namrštila. „To jest, očigledno je da ti nisi muško.“ Čekao sam osmeh potvrde; nisam ga dobio. „Pa tako, ako pođu od pretpostavke da smo gej par, onda sam ja žena.“ Protrljao sam se po kratko ošišanoj kestenjastoj kosi. „Ona muževna.“ „Možda misle da smo samo prijatelji“, kazala je Ajvi. Narednih desetak kilometara paničio sam da li sam uvredio Ajvi. Možda su joj neke najbolje drugarice lezbejke. Ili ima neku takvu tetku. Nikad to nije pominjala, a tema nije potegnuta ni prilikom sinoćnjeg saslušanja, ali svašta je bilo moguće. Na radiju je krenula nova pesma: „Da nije to čarolija“. „I dakle, ko ti je najdraži među Bitlsima?“, upitao sam. Ajvine oči su poletele ka meni. „Ti znaš da ovo pevaju Tejk det?“ Istini za volju, mislio sam da to peva grupa Bojzoun, ali sam svejedno klimnuo glavom. „Naravno.“ Ajvi ništa nije rekla. „I dakle?“, odvažio sam se da izgovorim. „Šta?“ U Ajvinom odgovoru osetila se nestrpljiva oštrina, i tad sam bio siguran da je nadrndana. Verovatno zato što sam prethodne večeri bio neosetljiv, tako nešto. „Bitlsi“, vedro sam rekao, zaključivši da je, umesto da se izvinim za svoje sinoćno ponašanje (te time i da podsetim Ajvi na njega), bolja strategija da svu tu glupost zagladim jarkom prevlakom cvrkutavog veselog raspoloženja. „Džon, Pol, Ringo ili onaj četvrti.“ „Onaj četvrti“, rekla je moja voljena. „Mik ili Kif?“, bio sam uporan. „Zar se nismo sinoć igrali igre dvadeset pitanja?“


„Jesmo, dabome. To jest, igrala si se uglavnom ti; ja sam spremao jelo. Evo u čemu je stvar: upravo tad sam shvatio koliko još koječega ne znamo jedno o drugome. I ništa više.“ Ajvi je prešla kolima u spoljnu traku kako bi pretekla povorku automobila koji su se kretali brzinom za oko pet kilometara na sat nižom od ograničenja. To je za fijat bio težak podvig, pa je zakloparao dok smo mileli pored nekoliko automobila i terenaca, toliko sporo da sam se mogao pružiti kroz prozor i rukovati se sa svakim vozačem ponaosob. Vratili smo se u srednju traku, te sam opet prodisao. „Izvini za sinoć“, rekao sam manuvši se politike glumljenja neukosti. „Sve je u redu. Slatki su.“ „Mislim na sebe… izvinjavam se u svoje ime.“ „Sve je u redu.“ Tu sam pričekao trideset sekundi, ali Ajvi nije rekla da sam i ja sladak. A meni se, naravno, nije žurilo da saznam koja je Ajvina omiljena pesma od Tejk det; i nije me bilo nimalo briga u koju je srednju školu išla, niti kako joj se zvala prva mačka. Ali bilo je tu drugih pojedinosti – takođe trivijalnih, na svoj način – a one su ostavljale utisak da sam maltene nemaran ako ih ne saznam. „Ne znam čak ni kad ti je rođendan.“ „Dvadeset devetog oktobra“, kazala je ona. Usledila je vrlo kratka tišina. Ajvi se osvrnula u stranu, načas me gledala u oči, još malo izdigla jednu obrvu. Nešto nalik osmehu izvilo joj je krajičak usta. „I punim četrdeset jednu godinu“, rekla je, pa se ponovo posvetila putu. Kraj nas je prošlo osam automobila, dva terenca i dva karavana pre nego što sam uspeo da sročim odgovor. „Super“, rekao sam. Kao da je, umesto svojih godina, Ajvi upravo nonšalantno razotkrila neki upečatljiv talenat ili umeće: Svirala sam gitaru


u hevi metal grupi, trčala sam maraton za dva sata i pedeset osam minuta, umem vezanih očiju da sklopim pušku AK-47. „Super.“ Ali taj podatak me je odvalio (ne kažem da je tog prepodneva bilo potrebno mnogo da se poremeti moja nesigurna ravnoteža), te ni ona ni ja nismo reč progovorili narednih pedeset kilometara ili tako nešto. Ajvi sledećeg rođendana puni četrdeset jednu godinu, što znači da je preko devet godina starija od mene. Kad je bila kao ja sada, ja sam imao dvadeset dve godine. A ako bih krenuo u suprotnom smeru, kada ja budem imao godina kao Ajvi sada, ona će imati pedeset – a to je, obrni-okreni, svakako matoro. Nisam želeo da mozgam o tome koliko će Ajvi imati godina kada ja napunim pedeset – pedeset godina je za muškarca lepo doba: vreme uvaženih sedih pramenova i ne toliko bora koliko brazda s mukom osvojene mudrosti. Pri samoj pomisli na to koliko će Ajvi imati godina kada ja budem stigao do polovine veka, uhvatila me je žešća jeza. Nije delovala staro; telo joj je bilo zategnuto, a koža, tamo gde je nisu šarali ožiljci, glatka. Borio sam se sad već sa snažnim porivom da se osvrnem i pregledam joj uglove očiju kako bih proverio ima li tu začetka lepezastih bora. Sve će to doći na svoje, razmišljao sam, kada ja napunim osamdeset godina. A isto tako, žene obično žive duže nego muškarci, pa se time što je Ajvi gotovo čitavu deceniju starija od mene povećava šansa da umremo zajedno, držeći se za ruke na kauču ispred vatre od cepanica koja polako gasne, u našoj penzionerskoj kućici na obali. Dakle, to mu je to. Svratili smo na stajalište da piškimo, a Ajvi se toliko dugo zadržala da sam počeo već da brinem da su je ili oteli, ili da se prosto odvezla s nekim zgodnim neznancem. Kada se konačno vratila do auta, izgledala je u najmanju ruku još utučenije nego što je bila čitavog tog prepodneva. Kupio sam joj džinovsku kesu bombonica, koje sam joj podario sa osmehom kao u šimpanze, ali Ajvi je rekla da je sva nikakva i pitala da li bih vozio ja. Improvizovala je jastuk od smotanog džempera, zavalila sedište koliko god je moglo da se zavali – što nije mnogo – i zatvorila oči. I tako smo ostavili


iza sebe još mnogo kilometara, a kola, motori i terenci su trubili, vozači se bekeljili kroz prozor dok su šišali kraj nas. Kada je sve krenulo nizbrdo?, tako je glasilo pitanje kom sam se stalno vraćao. Za Ajvino naglo povlačenje u sebe sigurno ne može biti kriva ona sinoćna mala čarka, ako se to uopšte može računati u čarku. Samo što smo proveli tri najromantičnije, najljubavnije, malčice otužno blažene nedelje mog života zajedno. Nismo se odvajali jedno od drugoga, počeli smo da zovemo jedno drugo „mila“ i „mili“ a da se ne osećamo baš potpuno tupavo zbog toga, vodili smo ljubav svakoga dana, nazdravljali čašama goli kao od majke rođeni. A sad… prosto ničega nema. Paranoidni snob u meni zapitao se da nije posredi ona oguljena farba na ćaletovim ulaznim vratima, ili kuhinjski elementi s plastičnim pločama, ili rasklimatana daska na ve-ce šolji; no znao sam da nisu krivi oni. A ako jesu, onda Ajvi nije ono što sam mislio da jeste. Možda joj je nelagodno zbog godina koje ima. Možda joj prosto idem na onaj živac, a tek sad je to shvatila. Možda je posmatrala mog ćaleta kako glumi pajaca po kuhinji i sagledala mene u budućnosti. Možda je naprosto drma predmenstrualni sindrom – a ja sam toliko očajnički želeo da znam šta joj to ne da mira da sam pao u grozno iskušenje da je upitam. Ali podozrevao sam da takvo pitanje verovatno ne bi razvejalo Ajvinu trenutnu potištenost. Kada smo prešli M25 i ponovo ušli u londonsko polje gravitacije, već sam bio pojeo sve bombonice iz kese i bilo mi je muka. A Ajvi se, bez ikakvog dodatnog podsticaja, kao da uopšte nije ni spavala, već samo mirno sedela žmureći, ispravila na sedištu i istegla vrat levo pa desno. „Dobro jutro“, rekao sam, vedrije nego što sam se osećao. „Hej!“, kazala je Ajvi. Osmehnula se, ali iza tog osmeha nije stajalo baš mnogo šta. „Kod tebe ili kod mene?“, upitao sam, ali već sam znao da mi se odgovor neće dopasti. Sutra radi, rekla mi je, umorna je, mora da opere veš, da se okupa, da nahrani zlatne ribice i tako dalje.


Stan joj se nalazio preko puta četvrte ulične svetiljke sleva, u jednoj ulici s drvoredom, na Vimbldonu. Prvi put smo se poljubili upravo tu, u tim kolima, kraj te svetiljke. Ali kakvo god da je uzdrhtalo uzbuđenje zapucketalo tada oko nas, zamenila ga je uštogljena nelagodnost. Izašao sam iz auta i izvadio Ajvine torbe iz prtljažnika. Ona je uzela svoj kofer, odbila moju ponudu da joj pomognem, pa smo ostali nespretno da stojimo na trotoaru; Ajvi me nije pozivala da uđem, ja se pak nisam pozivao. Prožeo me je talas ogorčenja, noseći sa sobom sva samosagledavanja i sumnje i ostavljajući za sobom razdraženost, razočaranje i otpatke rasturenog ega. „Pa lepo, ništa“, rekao sam. „Valjda bi trebalo da idem sad.“ Ajvi je spustila kofer, nemo me zagrlila i poljubila me sa strane u vrat. Ostala je tako neki broj sekundi, otprilike onoliko koliko traje konačno zbogom. Položila je ruku na moj obraz, osmehnula se ustima, ali ne i očima, pa rekla: „Bilo mi je lepo. Hvala ti.“ „Nema na čemu“, kazao sam ja. „Uživaj u kupanju.“ Poljubili smo se još jednom, Ajvi se okrenula da pređe ulicu, a ja sam otišao pre nego što je gurnula ključ u bravu.


Drugo poglavlje „S… sklanjaj taj an… nnas.“ El ne može uvek da ubode reč koja mu je potrebna, a i kad uspe, ne može uvek da je protera preko jezika. Nije to tek obično mucanje. Vidi mu se po licu koliko se napinje dok pokušava da istisne reč boreći se sa silom otpora s kakvom bismo se mogli suočiti kad bismo pokušali da izduvamo gust sirup kroz slamčicu. No svejedno, nije teško biti fin. „Kako se kaže?“, rekao sam. „Od… od… do krca, smesta.“ „Tako je već bolje“, uzvratio sam skidajući kriške ananasa sa njegovog parčeta pice. El je zinuo, a ja sam ubacio vršak presavijenog parčeta u njegova usta. Glava mu se zaklatila, ali uspeo je da odgrize zalogaj a da ne pokupi još paradajz-sosa već umacanim licem. Ispod sosa mu se videla preplanula koža, ali bila je nedovoljno tamna da stvori čak i privid zdravlja. El i njegov partner Fil bili su se vratili sa odmora u San Francisku pre dva dana. Nemoguće je bilo da je Elu zdravlje znatnije propalo dok je bio na putu, ali kao da su mu se pogoršali tikovi, klaćenje i govor. „Št… št… št…“ „Šta?“, pokušao sam da pomognem, a El je zavrteo glavom. „Šteta?“ El je opet zavrteo glavom. „Pslednje“, rekao je. „Što?“ El je klimnuo glavom. „Što? Što stav… stavljaju annas na p…“ Upro je drhtavim prstom u picu koja je počivala između nas. „Havajska je“, odgovorio sam. „Sam si je naručio.“ El je slegao ramenima. „Lepo se zove.“


Poput svih najboljih drugova koji žive na nepunih šesnaest kilometara rastojanja u Londonu, El i ja smo se ranije viđali otprilike triput godišnje. Ali ništa ne leči apatiju tako uspešno kao neizlečiva boljka. Dakle, otprilike pre dve godine, kada je Hantingtonova bolest počela da zariva zube u njega, uspostavili smo naviku da se sastajemo svakog utorka. Spočetka smo odlazili u pab, ali kako je bolest napredovala, El je sve lošije podnosio piće, a i izgubile su mu se inhibicije i razumevanje za uljudnost u društvu. Za novo sastajalište smo odabrali lokalni kari-restoran i dolazili rano uveče kada nema nikog i kada El može da psuje, trza se, muca i ispušta čašu bez publike. Ali poslednjih meseci je čak i to postalo previše naporno. I tako smo sad jeli picu i pili bezalkoholno pivo u Elovoj dnevnoj sobi. Pretpostavljam da je negde u mom mozgu on obitavao kao onaj desetogodišnjak s kojim sam vozio bicikl, pubertetlija od kog sam kupovao ukradenu pornografiju, čovek koji je svojevremeno znao da me zasmeje do suza; i sve to osipanje koje je sustiglo Ela za poslednje dve godine – neprekidno trzanje i bacakanje, nedostatak koordinacije, ravnoteže i osećaja za druge, opadanje težine, opadanje, zapravo, svih onih istančanosti i nijansi zahvaljujući kojima El jeste El – izgledalo je tog dana kao da se ukupna šteta sabila u te tri nedelje koje je proveo van grada. I mada sam znao da to nije tako, govor mu se neporecivo pogoršao. Pre nego što će poći u pab, Fil mi je rekao kako mu se čini da je sve nužnije pomagati Elu da ubode reč, uobliči misli i razume šta mu drugi govore. Poslužio sam se parčetom pice kvatro formađi, presavio ga na polovinu, odgrizao zalogaj. „Još j… jbeš onu d… ženu“, rekao je El gledajući u mene, razveseljen, u iščekivanju reakcije. „Ne sećam se da sam pominjao jebanje.“ „P… P… Pipa, je l’ tako? Hopa-fupa!“ „Ajvi“, rekao sam, a nešto me je pritom žacnulo. „Zove se Ajvi.“


„P… p… prosto prirasta za srce“, kazao je on, i premda je, poput bezbroj njih, isto rekao i prvi put kad je čuo Ajvino ime,1 bio je to dokaz da je stari El – makar delimično – i dalje prisutan. „K… k… k…“ „Ko? Kako? Kada? K…“ „Kada! Kada ću je upoznati?“ Valjano pitanje. Otkako me je ostavila Kejt, moja prethodna devojka, radio sam sve ono što bi radio i svaki drugi sveže poniženi zvekan. Spavao sam s recepcionarkom na poslu. Pipa je imala ljupku ali i smešnu naviku da prošuška „hopa-fupa“ kad god je odozgo. Što se dešavalo vrlo često. I što sam ja… ispričao Elu. Znam, znam – ali on mi je najstariji drug i nisam mogao da se oduprem. Dakle, ta indiskrecija mi se olupala o glavu, jer njeno ime se čvrsto uglavilo tamo gde se moglo uglaviti vrlo malo svega ostalog – u Elovu glavu. Sem u slučaju da mi sledeća devojka bude akrobatkinja na trambulini i da se zove Pipa, verovatno ću pogrešiti ako ga upoznam s njom. El me je pogledao: I dakle? „Uskoro“, rekao sam. El je zaškiljio. „Je l’ te š… š… š…“ „Možeš slovo po slovo?“, upitao sam setivši se šta mi je Fil rekao, kako da izmamim reči iz Ela uz pomoć raznih tehnika „navođenja“. „Ili približno kako zvuči?“ Žile u Elovom mršavom vratu iskočile su od napora dok je prikupljao naboj za još jedan pokušaj. „Šuh… š… u…“ „Š-U?“ El je klimnuo glavom. „Mmm…“ Izvio je vrat skroz ulevo, a usne su mu se nemušto micale kao da pokušavaju da ugrabe sledeće slovo iz vazduha. „N… L… A…“                                                             1

Na engleskom ivy znači bršljan. (Prim. prev.)


„Š-U-N-L-A?“ El je zamahnuo obema šakama, spojivši ih taman toliko da se to može smatrati tapšanjem. „Š… šutnula… p… provalio sam te. Ha-ha-ha.“ „Po čemu je to smešno?“ „Pa i nije baš“, kazao je on, odjednom uozbiljen. „Tužno, tragično, pred… pred…“ „Predvidljivo?“ El je ubo prstom u mene kao voditelj kviza koji pokazuje pobednika takmičenja. „Žao mi je što ću raspršiti tvoj bedni mehur sreće“, rekao sam, „ali Ajvi me nije šutnula.“ „A… ah… a…“ Znao sam na šta đubre navija, ali malo sutra ću mu olakšati da to izgovori. „Zajebi“, rekao je El. „Ša misliš, možeš da me pneseš?“ Sumnjam da je El ikada dostigao svoj mladalački cilj da visinom dosegne sto šezdeset sedam centimetara, a mršav je bio i pre nego što je Hantington krenuo da ga delje. Nije mogao biti mnogo teži od jedne moje desetogodišnje sestričine. „Prilično sam siguran da mogu da te frknem i kroz prozor“, odgovorio sam mu. El je promislio o tome. „Samo b… brzo“, rekao je. Kuća u kojoj je El stanovao s Filom zahvatala je pet spratova. Ulazna vrata su se nalazila na vrhu kratkog niza popločanih stepenica koje vode ka stazi i prometnoj ulici pored kuće. El je hteo malo „s… svežeg vazduha“, pa sam ga zato uzeo, sneo ga niz trideset šest stepenica i nežno ga spustio na prag. Ispostavilo se da je laganiji nego što je delovao, ali od tog poduhvata su mi bridele ruke.


Nakon ponešto početnih teškoća, El je izvadio iz džepa paklicu cigara i upaljač. „Z… zpali mi jednu“, kazao je. Uradio sam šta mi je zatraženo, pa dodao Elu zapaljeni marlboro. „Ti ne pušiš“, rekao sam. El je pružio upravo suprotan dokaz i dunuo dim ka meni. Saobraćaj je tu bio neumoran, pa je lice zapahnuto dimom predstavljalo najobičniju sitnu uvredu u oblaku zagađenja koji nas je okruživao te blage avgustovske večeri. „E pa, nisi pušio pre tri nedelje.“ El je duboko udahnuo, zadržao u plućima dim s punim procentom katrana, pa razrogačio oči, a potom zazrikavio. Čekao sam da pozeleni, da se zakašlje, krene da pljuje – kao što biva u filmovima – ali El je samo otvorio usta i pustio dim da mu polako izađe iz pluća. „H… hoćeš ti?“ „Ne, hvala, to je gadna navika.“ „Tko i Fil kaže“, iscerio se on. „Ali s njima stvarno izgledaš f… j… frajerski do j… jaja.“ „To je tačno“, priznao sam. Zagađenje na stranu, bilo je prijatno sedeti na stepenicama i posmatrati narod i vozila kako se kreću približno istom brzinom. El je pušio treću pljugu kada smo ugledali Fila kako se vuče ka stanu. Ugledavši nas, zavrteo je glavom, a onda mi sitno mahnuo. „Momci“, izgovorio je kada je savladao stepenice. „Provodite se?“ Na to je zacoktao, pa skupio Elove pikavce i uvio ih u papirnu maramicu. „Hvala, d… dušo“, rekao je El. „Ima na čemu“, kazao je Fil sedajući između nas i vadeći cigaretu iz Elovih prstiju. Povukao je dim, pa je vratio Elu. „Gadna navika u pičku materinu.“ „Takve su sve n… n… najlepše“, kazao je El i namignuo mi. „Tu si u pravu“, rekao je Fil.


„Čime je uopšte“ – krenuo sam da teram rukom dim cigarete od lica – „izazvano sve ovo?“ Fil se zagledao u zemlju i opet zavrteo glavom. „Sćaš se one pesme od S… Smitsa?“, upitao je El. „’Molim te, molim te, molim te, dozvoli mi da imam ono što želim’?“, ponudio je Fil odgovor uz prepreden osmeh. „’Brži jezik od pameti’?“, pokušao sam ja. „Baš ste šaljivi do m… mojega. N… ne. U čemu je r…ra… raz… u pičku materinu!“ „Znam“, blago je kazao Fil. Uzeo je marlboro od Ela i snažno povukao pre nego što će mu ga vratiti. „’U čemu je razlika’.“ I zaista sam, bože blagi, zažalio što ne pušim. „I dakle“, rekao sam, „kako je u pabu?“ „Gužva, buka, a opet nekako fali ona atmosfera“, kazao je Fil. „T… t… trba da ideš u p… b… p… pederski klub.“ „Tamo sam i išao.“ „P… p… p…“ „Bože dragi“, izgovorio je Fil. „Dovoljno mi je već što mi ovaj pištavac jebe kevu sa svakim drugim udisajem. Ali kad ga čekam ovako da okine… kunem se bogom, kao da čekaš pred streljačkim vodom da svi povuku obarač.“ „P… p…“ – a nevaljali sjaj u Elovom oku potvrđivao je, izgleda, da to nešto što se bori da izusti (mada se kod Ela nikad ne zna) sadrži u sebi žaoku. „Posisao nekome?“ „Žao mi je što ću te razočarati, mila dušo moja, ali jedino što mi je ušlo u usta bio je prilično vodnjikav merlo.“ El je mrzovoljno slegao ramenima. Nešto ranije te iste godine uložio je znatne količine vazduha i truda u pokušaje da ubedi Fila da nađe novog momka. Uz pomenute telesne simptome, Hantingtonova bolest kod svojih


žrtava izjeda i karakter i ličnost, satire logiku i zdravo rasuđivanje, kao i društvene inhibicije. Dodajmo tome činjenicu da je Elu nedolično ponašanje oduvek bilo slađe nego hleba da jede, i mogao bi se dobiti tužan, smešan i krajnje zbrkan rezultat. Ali u Elovom neostrašćenom provodadžisanju nisu učestovali samo njegova bolest i obešenjaštvo. Bilo mu je jasno da umire i da će pre svršetka biti neprepoznatljiv. Problem je, po Elovom viđenju, bio u tome što bi mogao da životari još deset godina, a Fil bi dotad podobro prevalio pedesetu – otuda i te raznorazne gluposti o tome kako će El „šutnuti“ Fila i upisati ga na sajtove za upoznavanje „d… d… dok je još dvoljno m… mlad da nđe drgoga“. Što se tiče romantičnih gestova, otprilike lepšem nisam prisustvovao. „F… Fišer popio šutku“, kazao je El. Fil je izvio obrvom. „Ne, Fišer nije popio šutku“, rekao sam ja. „Nije još“, kazao je El, čak i bez nagoveštaja poteškoće.


Treće poglavlje Napola sam spavao na Esterinom kauču kada mi je zazvonio mobilni, grubo me vrativši u stvarnost – to jest, u seriju Kolumbo: Seks i udata detektivka, nešto najbliže životu za šta sam tog četvrtka bio raspoložen. Nisam postrojavao prijatelje po strogoj hijerarhiji još od druge godine srednje škole, ali da sam naklonjen tome, teško bih mogao zamisliti Ester na nižem od prva tri mesta. Živeli smo ja nad njom, ona ispod mene više od pet godina, razmenjivali božićne, rođendanske i uskršnje poklone, imali isti ukus kada je reč o dnevnom te-ve programu, što, s obzirom na to da moj posao znači mnogo slobodnog vremena danju, nije mala stvar. Moja šezdesettrogodišnja komšinica iz stana ispod mene nije baš bila u pravom smislu za pabove, za osam krigli piva i za ćaskanje s devojkama, ali uvek je imala lep izbor keksa. Esterin muž Nino penzionisao se u novembru i ubrzo potom zamenili su zvuke, mirise i pretnje Brikstona spokojem italijanskog sela. Čisto sumnjam da će im Brikston i ovolišno nedostajati. Ali nedostajaće oni meni, naročito Ester, i to duboko. Bez nje bih te poslednje nedelje poludeo. Bilo je prošlo oko devedeset šest sati otkako sam poslednji put video Ajvi. Kratko smo razgovarali i tu i tamo slali poruke u kojima se saopštavalo malo šta izvan toga da smo se ili tek probudili, ili da uskoro idemo na spavanje. Pisao sam Ajvi da mi nedostaje, a ona je odgovarala „i ti meni“, ali to je više delovalo kao čin kurtoazije nego kao nepobitna činjenica. U ponedeljak i utorak je radila, ali kad sam joj predložio da se nađemo u sredu, ispalo je da Ajvi mora da se „ispriča s društvom“. Ovoga dana imala je „štošta da uradi“. Važnije i primamljivije štošta nego što sam, izgleda, ja. Ester me je obezbedila toplim napicima i mudroznanskim savetima, od nagoveštaja da je Ajvi udata, pa do nagoveštaja da Ajvi ima menstruaciju. Poslednja njena teorija (tad smo gledali reprize Obaveštajaca) glasila je da


Ajvi radi za Tajnu obaveštajnu službu („E pa, dušo moja, neko mora i za njih da radi“). Izvadio sam iz džepa telefon, koji je još zvonio. I nekako sam znao da me to zove Ajvi, jednako pouzdano kao što sam znao da će mi prilikom tog poziva reći da je gotovo. Nemo sam izgovorio „Ajvi“ gledajući u Ester, iako je tek trebalo da se javim na telefon, pa nisam imao poseban razlog da šapućem. Ester je pritisnula pauzu na daljincu i krenula da se čupa iz kauča. Bio je to spor proces, pa sam se zabrinuo da će se Ajvi smoriti i prekinuti poziv, i zato sam se odupro tabanom o Esterinu široku pozadinu i povukao je u uspravan stav. „Hvala ti, dušo“, rekla je ona. „I srećno.“ Javio sam se. „Zdravo“, izgovorio sam sa usiljenom vedrinom koja je zazvučala fabrički kao i taj telefon u koji sam govorio. „Srećan četvrtak!“, tupavo sam dodao. „Hej!“, rekla je Ajvi. Bio je to prvi kontakt na njenu inicijativu za poslednja četiri dana, a sudeći po poletu u njenom glasu, otprilike joj je tog konkretnog dana bio i poslednja želja na svetu. „Kako je, šta ima?“, upitao sam. „Eh… znaš već.“ Ne, ne znam, nemam pojma niti blage veze. A možda sam i znao, nego sam samo bio previše tupav i tvrdoglav da shvatim njenu poruku. Ajvi ništa nije razjasnila, pa sam se zato zagnjurio u ćutnju. „E pa, na Brikstonu ti je rokenrol“, zacvrkutao sam. „Rokenrol?“ „Ja i Ester“, rekao sam. „Kolumbo, Napisala je „ubistvo“, Kvinsi i pakovanje keksa s kremom.“ „Aha“, kazala je Ajvi. „Popili smo valjda dva i po litra erl greja“, rekao sam ja, a kad sam shvatio kako mi glas zvuči, došlo mi je da iščupam sebi jezik.


„Šta radiš sutra?“ „Ništa, baš ništa.“ „Jesi li za doručak?“, upitala je Ajvi. A meni je srce nadošlo, procvalo, drsko i sitno zaigralo. „Da“, rekao sam. „Da, definitivno, sto posto. Kod tebe ili kod mene? Ha, to mi zvuči malo… pazi, ako odmah krenem, mogu kod tebe da budem za nepun sat. Mogu usput da uzmem neku kobas…“ „Ne“, rekla je Ajvi. „Mislila sam na doručak, i mislila sam na sutra.“ „Da… jeste, pa dabome.“ „Moramo… da razgovaramo“, kazala je, a neko je u mojim grudima presekao niti o kojima je visilo srce iza rebara. Tako odsečen, dotični organ je pao i skotrljao se tik iza pupka, gde je ostao da počiva, težak kao kamen. „Aha“, rekao sam. „Znam.“ Dogovorili smo se da se nađemo u jednom kafiću na Vimbldonu sutra u pola jedanaest. Bilo mi je muka. Ester me je pozvala da ostanem na večeri, ali znao sam da ću biti nikakvo društvo, a i apetit mi je bio nula. Umesto toga sam se smucao po svom stanu, iz sobe u sobu, i povremeno hvatao sebe kako zurim sa prozora, gledam kroz televizor, posmatram svoj odraz i izvodim razne druge manifestacije bedne melanholije. Poslednjih pet minuta sedeo sam na donjem kraju kreveta i blenuo u uramljeni plakat s Džejmsom Bondom (Samo za tvoje oči). Uprkos mojoj pobuni i objašnjenju da je to božićni poklon od Ester, Ajvi mi je lepo natrljala nos zbog njega. Tad sam to doživeo kao ovlašno peckanje sa značenjem „pa prosto si neodoljiv!“. Ali možda joj je jednostavno delovalo tužno. Sem u slučaju, dabome, da Ajvi stvarno radi za Tajnu obaveštajnu službu, a tad bi joj gotovo izvesno to bilo izuzetno zabavno. Stvar je u tome što neko zaista mora da radi i za TOS, a uloga šminkera je savršeno – savršeno – pokriće: radi se u neustaljene sate, pa nikome nije sumnjiv takav nasumičan raspored; često je potrebno raditi u inostranstvu; ima se blizak


pristup bogatima i slavnima; lako se može prikupiti kosa za uzorak DNK. A uz to, Ajvi je bila ne pitaj koliko založena za jogu, što verovatno dođe zgodno kad izvrdavaš onim stvarčicama s laserskim zrakom kakve obično štite Faberžeova jaja, velike dijamante i mikrofilmove. A ne zaboravimo ni njene ožiljke – Ajvi tvrdi da je propala kroz stočić, ali ko će ga znati kako glasi prava priča? No čak i ako je Ajvi uhoda, to još ne znači da sam popio šutku, zar ne, zapovedniče Bonde? O, popio si šutku, nego kako, veli 007. Licenca ti je oduzeta istinski i trajno. Ali šta god da bude sutra za doručkom, makar ćemo stići do nekog razrešenja i moći ću da raskrstim sa tim žalosnim kiseljenjem. Rđavo sam spavao. Trebalo mi je sto godina da zaspim, a kad sam zaspao, sanjao sam razne Bondove protivnike – Skaramangu, Od Džoba, Blofelda, Čeličnu Vilicu – kako me jure kroz lavirint iz filma Isijavanje. Ona goropadna rospija s nožem u cipeli približila mi se do smrtonosnog dohvata nogom, te sam se probudio, a srce mi je lupalo. Otišao sam da se ispišam, popio količinu vode približno jednaku onoj koju sam upravo izbacio, potom se vratio u krevet, tumbao se i prevrtao dvadeset minuta, a onda se ponovo našao u istom lavirintu iz sna, pokušavajući da pobegnem od neumitnog. U šesnaest do sedam digao sam ruke od toga, ustao iz kreveta i pregledao sebi lice u ogledalu u kupatilu. Sunce je već bilo granulo i nije baš štedelo udarce. Pod očima su mi se nakupljale ljubičaste senke, a u levom oku se javilo povremeno poigravanje. Otprilike pre šest nedelja dogodio mi se nesporazum s berberinom, koji me je na kraju ostrigao na nulericu; kosa mi je sada bila dugačka taman toliko da štrči pod pet različitih uglova, i upravo to je, dabome, baš tog jutra radila. Povrh svega toga, kao da mi je iznikla nova bora na čelu. Izgledao sam kao da me je poplava izbacila.


Dugo sam ostao pod tušem; očistio sam zube koncem pa ih oprao četkicom, uradio piling lica, obrijao se, namazao se hidratantnom kremom, podsekao nokte na rukama i nogama i skratio dlačice u nozdrvama. Bilo je tek sedam i trideset dva, a ja sam već malaksavao od umora. Kad sam ulovio svoj izvitopereni lik na boku čajnika, na um mi je pao izraz „gladac-govno“. Nikada nisam imao problema sa instant kafom, jer ona i pruža sve što obećava, ali nakon svega dve noći provedene tu, Ajvi je odmarširala do obližnje robne kuće i kupila kafetjeru i kesicu „čestite kafe“. Do osam i petnaest popio sam čitavo lonče tog čuda, a ono mi je samo dodatno pothranilo treperenje pod grudima. Isprobao sam šesnaest kombinacija suštinski istog autfita, i na kraju obukao majicu i farmerke koje sam prve odabrao. Na sebi sam imao najlepše čarape i bokserice, jer hej! – ja sam optimista. A uz to, posle tri nedelje ispunjene sa više seksa nego što bih poželeti mogao, sada sam imao šest dana ničega, te ako bi postojala makar i sporedna šansa da se omrsim, nisam želeo da ugrozim tu mogućnost rastegljenim gaćama. Mereno u pravoj liniji, Ajvi je stanovala na oko osam kilometara od mene, u pravcu zapad-jugozapad. Podzemnom železnicom, međutim, to putovanje traje otprilike dvadeset pet minuta i menjaju se tri voza, najpre na sever, pa na zapad, pa na jug. A dok Vilijam Fišer leti, može se dodati još petnaest minuta za promašivanje stanice kod Erls korta, pa potom za povratak jer se previše zaneo u čišćenje noktiju uglićem vozne karte. Karte koja je sada toliko izgužvana i bezoblična da se zaglavila u obrtnoj kapiji na Vimbldonu, pa sam morao da moljakam odvratnog namrčenog čuvara da me propusti. Sve je to bilo vrlo metaforično. No svejedno sam stigao četrdeset pet minuta pre vremena, pa sam se bacio na espreso u kafeteriji ispred stanice, čime sam utucao čitava tri i po minuta. Kafić gde je trebalo da se nađem sa Ajvi bio je u Vimbldonskom selu, na deset minuta žustrijeg hoda od stanice uz strmo brdo. A za tih deset minuta izgleda kao da si izašao iz grada i zabasao u ekskluzivnu enklavu duboko u rejonu berzanskih brokera. Cena prosečne kuće u „Selu“ po svoj


prilici je negde u sedmocifrenom rasponu, a tu je i zbirka maltene bestidno razmetljivih vila koje sigurno – s obzirom na svoje teretane, bazene, radne sobe, biblioteke, podrume, trostruke garaže, oranžerije i bezbrojna kupatila u sklopu soba – imaju još jednu dodatnu nulu na kraju etikete. Pored stambenih nekretnina, tu je i šačica prodavnica skupe odeće, tu su i dve umetničke galerije, konjušnica, tu i tamo poneki juvelir i uvaljivač nadžidžanih drangulija, nekoliko delikatesnih prodavnica, te nesrazmeran broj skupih restorana i poslastičarnica. Tačno je da se nalazi na svega osam kilometara od Brikstona, ali to je jedan drugi kosmos. Leto je bilo bedno, više kišno nego suvo, te su trotoari bili mokri i puni bara od sinoćnog pljuska. Tog dana je bilo oblačno ali vrelo, sparno kao u paklu i bremenito pretnjom grmljavine. Kada sam se uspeo na vrhunce Brdske ulice Vimbldonskog sela, bio sam pregrejan, razbarušen i u goloj vodi. A jedno je bilo jasno: ako mislim da ponovo osvojim Ajvino srce, to neću učiniti u toj majici kojoj se ispod mišica šire šare od znoja. Skrenuo sam u prodavnicu dizajnerske odeće, u kojoj je bilo tako bolno hladovito da je izgledalo kao da mi se čak i lutke podrugljivo smeju. Tip za tezgom – prilično sam siguran da je posredi bio tip – digao je glavu i odvojio se od ajpeda. Usledilo je gotovo neprimetno klimanje glavom, promrmljana jednosložna reč koja je mogla biti i „hej“, nagoveštaj osmeha. Moguće je bilo da je prijateljski nastrojen, ali to je bilo teško sa sigurnošću odrediti. Morao sam pod hitno odatle da izađem; bilo je jasno kao znoj pod mojim miškama da mi tu nije mesto, a ta činjenica mi je pogoršavala stanje već rastrojenih živaca. „Majicu“, rekao sam, a onda povukao tkaninu svoje majice kao da pojam majice može zahtevati i razjašnjenje. Tip je obrnuo glavu u pravcu gondole s primercima pomenutog odevnog predmeta. Izabrao sam najmanje upadljivu majicu i upitao prodavca da li se sme probati. „Kabina“ je imala iste dimenzije kao ormar iznutra, a i isto toliko svetla, pa sam bio prinuđen da izađem opet pod sjaj prodavnice kako bih se


osmotrio u ogledalu. Majica je bila ružičastija nego što bih voleo, i protkana – to sam tek tada video – tananim srebrnim nitima koje su odbleskivale svetlost dok sam stajao i škiljio u svoj lik. Mogao sam da zamislim da bi ta majica lepo stajala nekome drugome, možda muzičaru iz neke grupe, ili voditelju emisije posvećene umetnosti na Bi-Bi-Siju Dva, ili možda nekome ko stoji iza tezge bolno hladovite prodavnice odeće. Ali – uprkos tome što sam stajao pred savršeno valjanim ogledalom – nisam baš mogao da je vidim na sebi. „Gotivno izgleda“, rekao je prodavac. Napućio je usne u znak pohvale, klimnuo glavom. „Baš vam čuči.“ Pogledao sam na ručni sat i video da je sastanak sa Ajvi za petnaest minuta. „Odlično“, rekao sam. „Uzeću je.“ U tamnici kabine skinuo sam novu majicu, pa starom obrisao znoj sa lica, leđa i ispod mišica. Pre nego što ću se ponovo obući, otkinuo sam cenu sa novostečene imovine, ali broj je bio napisan tamnom bojom na tamnom kartončiću, pa se nikako nije mogla dešifrovati. Pojavio sam se kraj tezge i pružio cenu prodavcu, ne gledajući u nju – ne zato što me nije zanimala, već zato što mi to nije delovalo pristojno u tom delu grada. „Sto osamdeset“, rekao je tip, a glas mu nije odavao ništa: ni ironiju, ni veselje, ni sažaljenje. Možda su niti moje nove majice ipak bile od srebra. Krenuo sam iznova da se znojim dok sam mu pružao karticu moleći se bogu da ne plane i ne sagori u čitaču. Ispred prodavnice, lakši za veći deo mojih dvesta funti (i možda još za dve u vidu izgubljenih telesnih tečnosti), obrisao sam lice poslednji put svojom starom majicom, pa je bacio u najbližu kantu. U kafić sam stigao minut pre utvrđenog vremena, naručio kapućino i seo za sto u bašti. Organizam mi je već bio toliko pun kofeina i adrenalina


da su mi se ruke tresle, pa mi je bio potreban nadljudski napor da ne pljusnem kapućino po grudima svoje nove-novcate, veoma skupe majice. Dok sam jurišao na drugu šoljicu, opazio sam Ajvi kako – možda na sto metara od mene – ide prema kafiću. Mahnuo sam i izveo vojnički pozdrav, a Ajvi je uzvratila jednakim pokretima. Video sam da joj se noge kreću, ali nije delovalo da se smanjuje rastojanje između nas. Izvadio sam telefon, praveći se da nešto radim s njim, pa natenane otpio gutljaj kapućina, pa razgledao jelovnik… a kad sam se osvrnuo ka Ajvi, ona je i dalje bila udaljena više od pedeset metara. Zategao sam majicu, odglumio da mi je nešto na drugoj strani ulice privuklo pogled, poigrao se kesicama sa šećerom. „Hej!“, izgovorila je Ajvi, a ja sam digao pogled, prividno iznenađen što je vidim tu tako brzo. „Hej!“, izgovorio sam i ja, pa ustao da se pozdravim s njom, pri čemu sam tresnuo kukom u sto i pljusnuo kapućino s čokoladnim mrvicama po majici. Ajvi kao da to nije ni primetila. Iz nekog razloga, poljubio sam je u obraz. Pre nedelju dana kresali smo se, hm, dobro, ne baš kao porno-zvezde, ali bez trunke stidljivosti, a gle, sad je ljubim u obraz. Nije imala šminku, a kosa joj je bila napola vezana pozadi, napola joj je padala po ramenima. Na sebi je imala široke farmerke, kariranu košulju sa ukrasnim dugmetima na manžetama, u vidu majušnih burlesknih igračica izrađenih u emalju, a preko jednostavan siv džemper. A kada sad o tome razmislim, za ta dva meseca otkako smo se upoznali još nisam bio video Ajvi u suknji, haljini ili u onim džemperima s nabranim rukavima kakve devojke, izgleda, vole. Nagađao sam da je Ajvin stil nusproizvod one nezgode iz detinjstva. Ožiljke na licu nije mogla da sakrije, ali one na telu… njih je mogla u potpunosti da zakloni. A možda sam i previše to analizirao; možda je njena odeća naprosto odražavala činjenicu da je odrasla sa tri brata i da je nepatvorena muškarača. Kako god bilo, izgledala je predivno. „Izgledaš predivno“, rekao sam joj. Ajvi se osmehnula, ali joj je osmeh prilično brzo zgasnuo.


Našem stolu je prišla konobarica, pa je Ajvi naručila čaj. „I?“, rekao sam ja. „Kako si?“ „O“, odgovorila je Ajvi, očigledno nesposobna da se gleda u oči sa mnom duže od tri četvrtine sekunde, „dobro sam… zauzeta poslom… znaš već.“ Kada sam imao… ne znam ni ja tačno, možda sedam godina, moja učiteljica, gospođa Kinkejd zvana Debela, pozvala me je da priđem njenoj katedri pred čitavim odeljenjem. Pamtim da mi je izrezuckani drveni sto bio do stomaka dok sam stajao pred njom, i pamtim strah. „Uradio si nešto ružno“, rekla mi je gospođa Kinkejd. „Znaš li o čemu govorim?“ Nisam znao. „Tvoj tata mi kaže da si bio nevaljao“, rekla je gospođa Kinkejd. I otac i majka su bili inteligentni ljudi, a ćale je bio (pa i sad je) pride i nastavnik, navikao da se rve s neposlušnom decom. Zašto mu je palo na pamet da mojoj nesmotrenosti pristupi preko trećeg lica, pojma nemam. Nisam o tome razmišljao dvadeset i više godina, ali računam da nije potrebno imati diplomu psihologa pa zaključiti zašto mi je ta slika baš tog trena bućnula u svest kao cigla u ribnjak zagušen od algi. „Šta si to uradio?“, upitala je gospođa Kinkejd. Povremeno maštam kako mogu da se ponovo vratim u neki davni događaj iz detinjstva, ali opremljen zrelim razumevanjem i intelektom. Da mogu sada odgovoriti umesto tog zbunjenog i preplašenog sedmogodišnjeg sebe, rekao bih: „Đavo bi ga znao. Informaciju imate vi, zato recite vi meni.“ Ili nešto u tom stilu. Jer umesto da pređe na stvar, ona je radije rešila da to iščupa iz mene – ljušteći me sloj po sloj. Ne sećam se šta sam rekao, ali nisam znao da joj odgovorim. Možda sam slegao ramenima. Ali Kinkejdka nije htela da me pusti iz kandži. „Šta si uradio?“, uporno je navaljivala.


I tako sam naveo svaki-svakcijati prestup kog sam uspeo da se setim. Da sam otkinuo glave trima barbikama mojih sestara; da smo ja i Sajmon Henderson našli ispod živice raskupusani porno-časopis i preneli ga pod drugu živicu; da sam krao slatkiše na komad iz Randalovog kioska; da često slažem da sam oprao zube; da čitam stripove uz baterijsku lampu kad legnem u krevet; da sam našao dvadeset tri penija koji su zapali sa strane u kauč i zadržao ih za sebe; da se ne molim uvek; da sam prdnuo u učionici; da sam podrigujući izgovarao imena Isusa, Marije i Josifa; da sam jednom otkinuo pauku dve noge (mozgao sam da će mu biti više nego lepo sa šest nogu, i još se postarao da ga obogaljim simetrično). „I šta još?“, rekla je Kinkejdka. U najmanju ruku mi je ta žena u dragom sećanju; bila je napumpano debela, robusno a opet nekako umirujuće, i tu njenu fizičku odliku povezujem s toplinom i obećanjem zagrljaja, premda ne pamtim da me je ikada zagrlila. No bila je, svejedno, zastrašujuća žena – a to nije bilo tek proizvod njene mase. Gospođa Kinkejd je bila nepopustljiv i nesažaljiv autoritarni tip i nije pokazivala nimalo skrupula kad treba poniziti đaka standardnim učiteljskim repertoarom uvreda: klipane, zvekane i balvane, uz još nekoliko čašćavanja po ličnom izboru, kao što su brljivko, šamšula i tutumrak. Nemam ja ništa protiv nje; u te davne školske dane, usputno verbalno maltretiranje bilo je u opisu učiteljskog posla. „I šta još?“, navaljivala je dalje. „Nema ništa više“, iskreno sam kazao. „Ma neće biti. Tvoj otac mi kaže da si sestru nazvao ružnom rečju. Sećaš li se kako si nazvao sestru?“ „Ne.“ „Pokušaj“, podsticala me je učiteljica. „Smrda?“ „Gore.“ „Svinjska njuška?“


Sporo odmahivanje njene glave. „Ne znam“, molećivo sam rekao. U stvari, jesam imao prilično dobru predstavu o čemu je reč, ali bio sam naročito nerad da to razotkrijem Debeloj Kinkejdki. „Tvoj otac mi je već rekao, pa zašto onda ne budeš naprosto dobar dečak i ne kažeš mi sam?“ „Debela svinjo“, rekao sam. I zaista se sećam da se Kinkejdka na to malčice lecnula. Odmahnula je glavom. „Ne“, kazala je. „Rekao si sestri da je ’dildo’.“ „To sam rekao?“, izustio sam, najiskrenije pometen. „Gde si čuo tu reč?“, upitala je ona. Kad sada promislim, mora biti da sam je čuo negde na igralištu, pa sam je – naivan i neupućen u njenu jačinu – poneo kući sa sobom. Ali pre dvadeset četiri godine, dok sam zurio u Kinkejdkine neumoljive oči, smislio sam drugačije rešenje za tu zavrzlamu. „Čuo sam je od vas“, iskreno sam rekao. U okviru svog živopisnog odeljenjskog leksikona, gospođa Kinkejd je imala omiljenu reč za pokopavanje – i sigurno ju je sama izmislila – „dildara“. Ako si pogrešno shvatio pitanje, ti si dildara; ako si pričao za vreme časa, ti si dildara; ako se nisi javio kada je tvoje ime pročitano iz dnevnika, onda ti se između imena i prezimena ubacuje ime „dildara“. A tačno je da „dildara“ zvuči neverovatno slično reči „dildo“, slažete li se? „Vi nama sve vreme govorite da smo dildo“, dodao sam. Samo mogu pretpostaviti da je gospođa Kinkejd pojmila moju iskrenost i bezgrešnost, i shvatila koliko se njeno vlastito zaposlenje iznebuha našlo na staklenim nogama, jer zadobila je tamnocrvenu boju, kazala mi da više nikad to ne izgovorim i poslala me natrag na mesto. Više ni reč nisam čuo od nje na tu temu.


A nisam ni razmišljao o tome ko zna otkad. Sve do tog trena, trena kad sam sedeo preko puta Ajvi, a ona grickala usnu, pipkala dugmad na manžetama i gledala svuda izuzev u mene. Ali nisam nameravao da ponovim grešku od pre dvadeset i kusur godina; nisam nameravao da krenem sa izvinjenjima, opravdanjima ili puzanjem zbog jedne greške dok sam možda u nemilosti zbog nečeg stotog. Takva taktika će verovatnije pogoršati situaciju umesto da je poboljša. „Izvini zbog onog kod ćaleta“, izgovorila su moja usta. „Jesam bio pomalo krele.“ Ajvi je nabrala čelo. „Bio si krele?“ Morone. „Rekla si da si umorna“, podsetio sam je. „A ja sam rekao ’briga me’.“ Klimnula je glavom, a leva strana usta uvukla joj se i izdigla, moguće označavajući rezigniranost, pribiranje sećanja ili razočaranje. Šta god da je bilo posredi, to nije bio osmeh. Konobarica je donela Ajvin čaj u lončiću uz minijaturan krčag s mlekom i činijicom punom šećera u kocki. Ajvi je odigla poklopac lončića, promešala čaj napravivši pet-šest punih krugova, opet ga poklopila. I dalje ga nije sipala. „Razmišljao sam nešto“, kazao sam, a Ajvi je digla pogled kao da se upravo prisetila da sedim preko puta nje. „Trebalo bi više da izlazimo“, dodao sam. Ajvi se namrštila, ali delovala je kao da se malčice razgalila. „Hoću da kažem, jesmo se, znaš već… mnogo viđali, jasno.“ Ajvi se na to osmehnula, klimnula glavom u znak prećutne saglasnosti. „Ali nismo doslovno izlazili. Nemoj pogrešno da me shvatiš, ja sam uživao, ali nije izgledalo kao… znaš već, izlasci udvoje.“ Ajvi je izdigla jednu obrvu. „I eto to hoću da kažem, trebalo bi da idemo… šta ja znam, u pozorište, vinske barove, muzej Madam Tiso, zoološki vrt.“


„Zoološki vrt?“ „Aha, ja obožavam zoološki vrt. Majmune, slonove, žirafe, sve u tom stilu.“ „Životinje?“, kazala je Ajvi. „Da, baš tako.“ „Zvuči zabavno.“ A to je bila nada, to je bio zrak svetlosti, to nije bilo: Batali, Fišeru, pukli smo, to je bilo: Zvuči zabavno! „Stvarno?“, rekao sam. „Divno! Možemo danas, moglo bi biti kiše, ali hej, uzećemo prosto one pelerine koje nose turisti. Koja ti je omilj…“ „Imam jednu vest.“ I izabrala je baš taj trenutak da sipa čaj; trajalo je čitavu večnost. „Vest?“ „Znaš da smo se – kako si se ono izrazio? – mnogo viđali.“ „Ajvi“, kazao sam, „šta god da sam uradio…“ „Molim te“, rekla je ona, „ovo mi je teško.“ Udahnuo sam vazduh, zadržao ga, klimnuo glavom, izdahnuo vazduh. „Ono je bio seks“, precizirala Ajvi, napola kroz smeh. „Seks u ogromnim količinama.“ Mozak mi je žurno prebirao po mogućnostima: loš sam u krevetu, udata je, ima polno prenosivu bolest, ili pak… Ponekad znam da budem toliko glup da je to maltene impresivno. Ajvi i ja apsolutno nismo razgovarali o bebi, ali nismo doslovno ni izbegavali priču o tome. Kada smo prvi put vodili ljubav, upitao sam je (naravno, ne punom i povezanom rečenicom, već više kombinacijom mimike, pokreta očiju i reči „da nemaš neki… znaš već…?“) da li je bezbedno da nastavimo. A Ajvi me je pogledala i rekla: „Sve je u redu.“


„Piješ…?“ Ajvi je odmahnula glavom, osmehnula se. „Sve je u redu“, ponovila je. Nije to bila tek neka sitnica. A ja sam, onako go i ushićen, takođe bio u potpunosti svestan mogućih posledica – gde je „mogućih“ značajan pridev u rečenici. Možda Ajvi zna da su joj bezbedni dani ciklusa, možda ne može da ima decu i tu je tačka, a možda je tim rečima – „Sve je u redu“ – htela da kaže: Hej, pa mi se volimo, zar ne? Želim decu, obožavam decu, i mislim da bi od tebe bio čudesan otac, zato prepustimo prirodi da radi svoje. I dok mi je taj brzi inventar mogućnosti šibao kroz glavu, bili smo goli, uzbuđeni, Ajvine šake su se preplitale na mome potiljku, ljubila mi je vrat, privlačila me sebi, izdizala kukove meni u susret i trla se o mene – što u neku ruku ometa proces odlučivanja. I jeste, voleo sam je – što se ne sme pobrkati s neozbiljnijom zaljubljenošću; bili smo i zaljubljeni, jasno, ali na delu je bilo nešto temeljitije od toga. Moj ćale, romantični pesnik u duši, zove to „beži glavom bez obzira“ – izvesno spoznanje, duboko u tebi, da štrikaš maksimalnim kapacitetom u pogonu za ljubav. Gledao sam Ajvi u prisustvu dece, gledao kako se uključuje u razgovor s njima, sluša ih i odgovara im, kako se smeši kad je s njima i kako joj smešak ne bledi ni kada deca izađu iz prostorije. Obožava decu; ona pak to naslute, pa joj jednako uzvraćaju. Kraj nje se osećaju jedinstveno, jer za nju svako dete to jeste. Delom je i to ono što sam voleo kod nje. A bila je seksi, i prelepa, i bili smo goli, i napaljeni, i znojavi, i… mislim, šta sad koji moj. U tom trenutku to je izgledalo kao pametna zamisao. Vodili smo ljubav, dvaput, a onda sam (prilično prikladno poređenje, reklo bi se) zaspao kao beba. Tek možda tri i po minuta po buđenju idućeg jutra doživeo sam, ako je tako nešto moguće, blažu paniku. Tu ženu sam, kao poslovnog saradnika, poznavao nešto malo duže od mesec dana. Ako se to ne računa, pre našeg pomenutog biološki nonšalantnog vođenja ljubavi verovatno smo bili proveli ukupno dva sata nasamo. Dakle, budi iskren, Vilijame Fišere, gde ti je kog đavola bila pamet kad si se upustio u seks bez zaštite s nekom koja ti je jedva nešto više od potpune neznanke?


Ajvi se promeškoljila kraj mene, prevrnula se, osmehnula, pomilovala me po licu i opet smo vodili ljubav. Naš lični odnos imao je u tom trenutku istorijat od približno dvanaest sati, i dok smo se tako mazili na izgužvanim čaršavima, delovalo je neotesano, uobraženo i krajnje neromantično da potežem temu dece. Moguće posledice smestio sam u kutijicu, a kutijicu, sada zaključanu, u plakar u sobici u jednom rđavo osvetljenom zakutku moga mozga. To je bilo pre dvadeset pet dana, a za onih stotinu sati koje sam otad proveo sa Ajvi, ni jedna jedina stvarčica nije mi razbudila sumnju u mudrost moje gluposti. Jedno dvaput, a možda i poviše puta, ulovio sam sebe kako koračam ka toj sobi u sredini mozga, ali nikada se nisam pred njom zadržao, niti sam ikada otvorio njena vrata. Jer šta bih time postigao? Dabome, za tih pet dana otkako smo se vratili od mog ćaleta, postalo je jasno da nešto ne štima, ali najgori scenario koji je skrojio pesimista u meni nije podrazumevao sticanje deteta, već gubitak Ajvi. Dok smo sedeli ispred nabudženog kafića na Vimbldonu, Ajvi još nije bila ispovrtela svoju „vest“. A možda je, posle svega toga, naprosto tragala za pravim rečima da mi saopšti da sam u krevetu zabavan otprilike koliko i tikvica ubrana pre nedelju dana. „Išla sam doktoru“, rekla je, a to, kada promisliš o raspoloživim varijantama – loš si u krevetu, polno prenosiva bolest, udata, trudna – sužava izbor svega na dve stavke. Pojavio se konobar, pošto su oni i skloni da se pojave baš u takvim trenucima. Upitao je može li nam nešto doneti, a mi smo istovremeno odgovorili: ne. Ajvi je položila ruku na stomak. „Ja sam… ti… ti si… mi…“ – i tu je briznula u plač. Međutim, i osmehivala se; zapravo se toliko osmehivala da sam i ja zaplakao. Ustao sam od stola i čučnuo kraj Ajvine stolice, jednom rukom je obgrlio preko leđa, drugom preko stomaka – u svetu zagrljaja bio je to trapav pokušaj, pa sam morao da se oslonim jednim kolenom kako ne bih pao. Koleno mi je odjednom postalo hladno i mokro, a pogled naniže


potvrdio mi je da klečim u blatnjavoj baruštini. U petnaest do jedanaest u petak pre podne, po Vimbldonskom selu je vrvelo bezbroj ljudi, a većina je, izgleda, prolazila pored našeg stola. Možda smo im izgledali kao da je prosim; ne znam i briga me. Poljubio sam Ajvin džemper tamo gde joj je prekrivao trbuh, a kada je ona položila dlan na moj potiljak, kao da me je udarila struja. „Volim te“, izgovorio sam, ali Ajvi mi je upravo tada snažno privukla glavu uz svoj stomak, spljoštila mi lice uz svoje telo i preobrazila moju izjavu ljubavi u tri najobičnija prigušena, prignječena i slepljena sloga. No svakisvakcijati sam izgovorio iz srca.


Četvrto poglavlje Jabukovo seme. Baštenski grašak. Borovnica. Crveni pasulj. Maslina…


Peto poglavlje Ajvi je povraćala u mom kupatilu; zvuk se pronosio razgovetno kao ptičji poj na prostranoj livadi u miran letnji dan. „U kurac“, izgovorila je, a glas joj je odjeknuo i zavibrirao u porcelanskoj ve-ce šolji, pa zajedrio iz kupatila ka spavaćoj sobi kao vodena para. Pljunula je, povratila, pljunula, pljunula, pljunula. I povukla vodu. Ajvi je bila izdašan i plodonosan povraćač, te sam sada morao, pre no što pođem u kancelariju, da čistim povraćku ispod sedišta, sa pločica i sa svih drugih prokletih mesta kud je prsnula. I nije mi to smetalo; njoj su zapale jutarnje mučnine, meni sredstvo za ribanje šolje – pošteno. „Je li ti dobro?“, povikao sam. „Ne!“, uzvratila je Ajvi takođe vičući. „Ali mislim da mi prolaz… o, o, Isuse Hrbljuahhgbuah…“ Ja – ja sam bio zatvarač vrata; hoću reći, donekle vrata tome i služe, da se zatvaraju, zar ne? I ne pokušavajte da mi kažete da su ona tu kako bi se otvarala; nisam ni imao vremena za taj logički smer. Mogli bismo da raspravljamo od jutra do sutra o njihovom uzroku, dejstvu, obliku, funkciji, ali prosta istina glasi – vrata postoje da bi neke stvari ostale unutra, a neke napolju. Za pojave poput divljih životinja, provalnika, serijskih ubica, kiše, buke i groznih mirisa želimo da ostanu napolju. Za pojave poput toplote, romantike, privatnosti i mira želimo da ostanu unutra. To jest, ja sam to izvesno želeo. Ajvi nije zatvarala vrata, ni ona u sebi, ni ona na kupatilu. I pretpostavljam da je to dopadljivo u smislu otvorenosti, nesputanosti, poštovanja ljudskog tela kao takvog, ali nema ničeg dopadljivog kad posmatraš ljubav svog života kako se devet minuta bez prestanka bori sa stomačnim grčevima – ne kažem da sam je bukvalno posmatrao, ali sve mi je bilo na izvol’te, da gledam kroz otvorena vrata ako bih tako odabrao.


U kupatilu je vladala tišina čitav jedan minut, onda se začula voda iz kazančeta, a Ajvi je prošla ka kuhinji, mumlajući raznorazne pogrde i psovke na račun prirode. Bilo je prošlo mesec dana otkako mi je Ajvi saopštila da je trudna. Po onom njihovom računanju (od dana poslednje menstruacije, a ne od datuma začeća), to je značilo da je bila trudna blizu deset nedelja. A to je, pomalo iščašeno, značilo deset dana više nego što smo Ajvi i ja zajedno. Naša trudnoća bila je starija od naše veze. Po njihovom sistemu merenja, ako se zaviri u bilo koju knjigu ili na sajt – razvoj ploda prati se po veličinama namirnica: zrno maka, borovnica, šljiva, jabuka, avokado, mango, kokos, kupus, velika rumena lubenica. „Šašavo, a?“, rekao sam Džejmsu Bondu. Džejms mi nije odgovorio: nema još ni osam, a barabe nikad ne ustaju pre jedanaest sem ako im nije sablja za vratom; niti pak: od toga zavise kralj i otadžbina. Nijedna od tih replika nije bila primenljiva na mene, ali zato sam tog jutra imao sastanak s Džoom, mojim producentom u firmi za koju sam snimao reklame. Zbog toga sam ustao, povukao zavese, pa se odvukao u kupatilo da obrišem Ajvinu povraćku i uradim šta se uraditi mora iza zatvorenih vrata. Kad sam se vratio u spavaću sobu, Ajvi je, poduprta jastucima, leškarila u krevetu, sa šoljom kafe u jednoj, a knjigom u drugoj ruci. Čitala je roman nekog pisca za kojeg ja u životu nisam čuo, pridržavajući pozamašan broj listova levim palcem. Na komodi je na poslužavniku stajala kafetjera, uz nju šolja i bokalčić s mlekom. Sipao sam sebi kafu, a onda se, kao da imam još ko zna koliko vremena, opet zavukao u krevet. „Kakva je knjiga?“ Ajvi ju je obrnula u ruci, zagledavši se u koricu (češki trg, zalazak sunca, senke, siluete) kao da je odgovor na moje pitanje odštampan tamo. „Hm, navodno je nadobijala sve moguće nagrade. Ali da mi je nisu preporučili u čitalačkom klubu, verovatno bih je frljnula.“


„I to bi i trebalo da uradiš“, kazao sam ja. „Zameni je za neku knjigu o vampirima.“ Ajvi se zasmejala. „Ne kažem da nikad nisam – prekinula knjigu u pola čitanja – ali šta znam… to je rđava navika, ne treba je sticati.“ „Ozbiljno? Prošle nedelje je u metrou jedna žena sekla nokte.“ „Bljak, šališ se?“ „Ne šalim se. I prosto ih je puštala da odskaču po čitavom vagonu.“ Ajvi je prinela ruku ustima. „Prestani, opet ću se izbljuvati.“ „Baš to ti i pričam. Više volim ženu koja prekida čitanje usred knjige nego ženu koja na javnom mestu seče nokte.“ Ajvi je klimnula glavom kao da razmatra mudrost te moje izjave. „Verovatno si u pravu, ali ne bih da razočaram Koru – ona mi ju je izabrala.“ „Da li se uopšte i seća šta ti je dala?“ „Kod Kore nikad nisi načisto. Ne zna koji je dan u nedelji, a zna da ti citira Dikensa do poslednje tačke i zareza.“ „Tja, folirantkinja.“ „Tačno tako“, rekla je Ajvi, pa se opet posvetila knjizi. „A kako je sa mučninom?“, pitao sam. „Je li ti bar malo bolje?“ „Neće mi nedostajati kad bude prestala“, kazala je ona. „Naslušaš se o tome, ali mili bože, stvarno ubija u pojam. Svakog jutra mamurluk, a ni trunke prethodnog provoda.“ „Izvini“, rekao sam. „I treba da se izviniš. Ti si tu umnogome kriv.“ Onda kad mi je Ajvi rekla da je trudna i kad sam klekao u baru i promumlao reči „volim te“ u njen džemper, ostatak dana proveli smo u stanju radosne, uzbuđene zbunjenosti. Ajvi je razjasnila svoju ćutnju iz prethodnih dana – bila je to mešavina strepnje, pometnje i nesigurnosti. Brinula se da se neću obradovati, da će ispasti kako me je navukla, da ću hteti da se izvučem iz te veze. A ja sam njoj razjasnio da je to toliko daleko


od istine da ne može biti dalje. Popili smo kafu do kraja i naš odnos je glatko kliznuo na sledeći zupčanik – otišli smo do delikatesne radnje, kupili falafel, hleb, humus, meso, gaziran voćni sok i čizkejk; pošli smo potom u Ajvin stan i priredili piknik na kauču, a onda je Ajvi zahrkala ispred televizora. Nismo vodili ljubav. Nismo, u stvari, vodili ljubav ni jedan jedini put još od onoga dana kada nam je moj ćale ustupio svoj krevet i sve nam učarao. Sračunao sam; četrdeset dana i četrdeset noći – to je apstinencija biblijskih razmera. Ostavio sam sa strane šolju s kafom i položio dlan na Ajvinu butinu. „Stvarno mi te je žao“, rekao sam. „Znaš šta je meni uvek dobro delovalo kad sam mamuran?“ Ajvi je spustila knjigu i pogledala u mene preko nevidljivih naočara. „Zezaš me, je l’ tako?“ „Ne“, odgovorio sam, a ruka mi je pošla još malo uz njenu butinu. Ajvi mi je poklopila ruku šakom i zaustavila joj napredovanje. „Ti si svestan da ovo nije pravi mamurluk?“ „Aha, ali principi su…“ „Imam u materici plod veličine masline, i on mi naliva telo hormonima zbog kojih se osećam kao da sam mamurna.“ „Naravno“, šapnuo sam, „naravno…“ – a ruka mi je još bila na Ajvinoj butini. „Ali možda to ima dejstva i u slučaju fetusa veličine masline iz kojeg brizgaju hormoni.“ „Kosa mi je ispovraćana.“ „Ne smeta mi.“ „Smeta meni. Ćuti i pij tu kafu.“ Imao sam gotovinu u banci, kapital u vidu stana, dva ispravna bubrega u telu. Ali da bi sve gorenavedeno ostalo upravo tu gde je, morao sam da zaradim neke pare, i to pod hitno.


Džo je hteo da popričamo o jednom „uzbudljivom scenariju“. I mada sam naučio da se prema Džoovom entuzijazmu odnosim sa sumnjom, bilo mi je teško da ne pothranjujem nade. Otkako smo pre dva meseca i nešto više odradili moju poslednju produkciju, prezentovao sam ideje na dva mesta. Na oba su me odbili. Dva meseca bez prihoda dovoljna su briga po sebi, ali kad ti neumitno predstoje još jedna usta koja valja nahraniti, tad nemaš sna. Džo i ja smo nekoliko godina radili zajedno i postali smo bliski prijatelji, pa zato nije ni bilo važno kako ću se obući tog prepodneva. Naročito kad se zna da Džo kupuje odeću isključivo u Prajmarku, pa i to samo kad ga žena tamo odvuče. Međutim, nisam bio jedini Džoov režiser, a ni on nije bio jedini producent u Perforiranom filmu, pa zato nije bilo zgoreg da podsetim sve tamo koliko je taj Vilijam Fišer jedan upečatljiv, preduzimljiv lik. Zbog toga sam obukao ne baš najstarije farmerke i najnoviju majicu – ono ružičasto što sam kupio u Vimbldonskom selu pre mesec dana. I dalje nisam bio baš ubeđen da je ta majica pravi izbor, ali delovalo je da se dopada Ajvi. „Lepo izgledaš“, rekla je. „I jesam lep“, kazao sam ja. Još je bila u krevetu, još je čitala. „Bićeš tu kad se vratim?“ Ajvi je odmahnula glavom. Oči su joj se zaokruglile od nemog pitanja. „U čemu je stvar?“ „Biću kod kuće, u svom stanu.“ „Aha, u redu.“ „Zato što…?“ „Moraš da nahraniš Ernesta?“ „Prokleta zlatna ribica trenutno mi je poslednja briga.“ „Aha, dobro, samo sam… Sranje! Babica, naravno. Izvini, mila, u koliko sati?“ „Ne mogu da verujem da si zaboravio“, rekla je Ajvi, a delovala je iskreno besno.


„Nisam, samo sam razmišljao o poslu. Samo sam…“ „Ja ovo ne mogu sama, Fišere.“ „Znam, i nećeš ni morati. Nego sam samo… mozak mi je…“ Ajvi se osmehivala. Bio je to mali osmeh, usne su joj se blago povijale na unutra, obrve se izdigle za trun više nego što je nužno. Onaj osmeh kakav je čuvala za prilike kad zabaci udicu, a ja zaplivam ka njoj, zagrizem i proždrljivim ustima sve progutam, sa olovom pride. „Voleo bih kad ne bi to radila“, kazao sam. Ajvi je odglumila nevino nerazumevanje. „Kad ne bih radila šta?“ „Navlačila me na mamac.“ „Ne navlačim te na mamac.“ „Bogme, navlačiš me. Ti si prava… Mata Haribolovac.“ Ajvi se nasmejala, a zvuk tog smeha – neizveštačenog, detinjeg kikotanja u kojem učestvuju i nos, jezik i zubi – bio je poput prstiju na mom potiljku. „Ja sam Volfgang Amadeus Pecart“, rekla je pljesnuvši rukama i presamitivši se od smeha na sopstvenu provalu. „Znam, znam, ti si kitolovka!“ Moj štos je fljusnuo o pod i odjeknuo u iznenadnom odsustvu smeha. Ajvi se nasmejala na silu, iz učtivosti. „Ti!“, rekla je vrteći glavom i pronalazeći stranu gde je stala. „Ahhh… Mata Haribolovac…“ Napinjao sam mozak ne bih li našao nekog Mamca koji bi spasao taj trenutak, premda sam znao da je već prošao voz. „A u svakom slučaju“, rekla je Ajvi glasom punim prekora, „to ti je traćenje želje.“ „Izvini. Voleo bih kad me ne bi navlačila na mamac i kad bih uz to imao pozlaćen ferari.“ I da odmah ovde primetim: njen poriv da me ismeva i njena nepokolebljiva vera u vilu koja ispunjava želje – te dve osobine su bile među


prvih deset koje sam voleo kod te žene što bljuje u mom kupatilu. Ne bih tvrdio da su u potpunosti mogle nadoknaditi moju silom izazvanu čednost, ali svakako su blažile ljuti bol. Uz seks, još dve značajne stvari nisu se dogodile za tih mesec dana otkako mi je Ajvi rekla da ćemo imati bebu, a ja rekao njenom džemperu da je volim: Nisam ponovio svoju izjavu ljubavi. A Ajvi ništa nije odgovorila na nju. Želeo sam da joj to opet kažem, ali brinuo sam se da će te reči izgubiti svoju moć ako ih budem izgovarao svaki put kad me spopadne potreba. A kako mi Ajvi još nije bila uzvratila sa iste te dve reči, brinuo sam se da bih mogao ispasti paćenik. U filmu Imperija uzvraća udarac ima jedna scena koja je meni i Elu bila otprilike nešto najžešće na svetu – u čitavom spoljnom svemiru, zapravo. Neposredno pre nego što će se Han Solo zamrznuti u blok karbonita, princeza Leja mu saopštava da ga voli. I dok se psihički priprema za svoje možda i smrtonosno iskušenje, Han gleda u Leju i kaže samo: „Znam.“ Kao mali nikada nisam uzimao u obzir kakva je osećanja taj nehajni odgovor – „Znam“ – morao izazvati u princezi, ali kao zatreskani budući otac mogao sam prilično dobro da naslutim. Brinuo bih ja još više, ali s obzirom na to da su mi usta bila puna vune kada sam prvi put obznanio svoja osećanja, imao sam razloga za ubeđenje da me Ajvi nije ni čula. Pre nego što ću poći na posao, poljubio sam Ajvi za oproštaj. A one dve reči su mi se (uprkos zadahu povraćotine i zubne paste) i dalje motale po glavi, pokušavajući da nađu prolaz do usta. „Lepo se provedi“, rekla je Ajvi. „V… znam“, odgovorio sam, a Ajvi me je pogledala kao da sam sišao s uma.


Šesto poglavlje „Ivgledaf mi fino“, prošušketala je Pipa kada sam prekoračio prag Perforiranog filma. S njom nisam spavao od juna, što je sad značilo gotovo četiri meseca, a nikad to nije ni bilo ništa više od površne šeme. No svejedno bih uvek pocrveneo kad izgovori ma šta što je prijateljskije od „zdravo“. „Majica!“, oglasio se Gaz, naš mlađi režiser, koji je igrom slučaja trenutno bio takođe Pipin momak. Napravio je pokret kao da vuče izrez oko vrata, sa odobravanjem klimnuo glavom, pa se opet posvetio svom časopisu. Džo je odvojio pogled od svog telefona i ironično me odmerio. „Ružičasta?“, izgovorio je. „U tonu ti je s licem.“ A onda: „Ček’, je l’ to ona ima u sebi šljokice? Sa šljokicama, jebote?“ „To su niti“, kazao sam. „Izgledaju kao šljokice. Gde si je kupio, u Old Komptonu?“ „Da, Džo, kupio sam je u Old Komptonu, u prodavnici koja snabdeva gospodu homoseksualne orijentacije. To hoćeš da me pitaš?“ „Dobro, dobro“, kazao je on, „šta ti odmah bulja žvaće tange. Hajde, ti častiš ručak.“ „Sad je pet do jedanaest.“ „Ja sam na usranim nogama od pola šest. Balavci ti stvarno unište život.“ Gaz se nasmejao. „Ne šalim se“, rekao je Džo i upro prstom najpre u Gaza, potom u Pipu. „Nadam se da koristite zaštitu, golupčići. Unište ti život, majke mi, upamtite moje usrane reči.“


Džo se naklopio na pitu, krompir i grašak kao da nedelju dana nije jeo. Ja sam pio rđavu kafu i posmatrao ga. Džo je načas odvojio pogled od hrane; jedno oko mu je žmirilo, a suprotna obrva bila mu je poluzvanično izdignuta. „I kako je Ajvi?“, upitao je. Džo nas je i upoznao. I po Džoovim rečima, bilo je odmah očigledno da sam se primio na našu novu umetničku šminkerku. Još od tog prvog susreta on se držao sa neodređeno pretećim neodobravanjem, kao da zbog nečeg sumnja u moje namere, čast ili pouzdanost. Prozvao bih ga ja, samo što bi otkrovenje da je Ajvi sad trudna prividno potvrdilo njegove zle slutnje. „Ajvi…“ Ajvi nosi moje dete! „Ajvi je dobro“, rekao sam. „Još ste kao dve vinske mušice?“ Džo je probo vazduh i povukao nož da naglasi pitanje. „Kako to misliš, još? Nisam pominjao nikakve vinske mušice.“ Džo je slegao ramenima. „To radite, pa je l’ nije? Prvi grčevi ljubavne veze i tako to.“ Uzdahnuo je, nabo tri krompirića i strpao ih u usta. „Kako napreduju planovi za venčanje?“ „Što pre, to bolje. Osam usranih meseci ona to planira!“ Džo je spustio nož i viljušku da mi pokaže osam prstiju. „Za to vreme može kuća da se sagradi.“ „Kako je Semi?“ „Uči se na nošu“, kazao je Džo. „Baš slatko.“ Džo je zavrteo glavom. „Nema ničeg slatkog u ukenjanim gaćama s Poštarom Petom.“ „Ali nije ni toliko strašno, zar ne?“ Džo je razrogačio oči. „Šta je ovo, glumiš mi bračnog savetnika? Je li to Džen nešto pričala s tobom? Šta se dešava?“


„Ma ništa se ne dešava, samo te pitam za tvoje prokleto derište, ništa više.“ Džo me je pogledao kao da nije do kraja ubeđen. „I tera o tome kako hoće još jedno.“ „Još jedno dete?“ Džo je klimnuo glavom. „Posle venčanja. Valjda hoće makar jedno koje neće biti kopile.“ „Tako se izrazila?“ „A i godine joj prolaze“, kazao je Džo. „Mlađa je od tebe.“ „Sledeća stanica je trideset osma, druže. A u četiri oka, rađanje bepca malčice dodatno upropasti karoseriju, ako razumeš šta hoću da ti kažem.“ „A ti još tako lepo očuvan i sve ostalo! I šta ćeš da radiš?“ Džo se nasmejao. „Vidi se da nikad nisi bio u vezi dužoj od pet minuta.“ „Sa Kejt sam se zabavljao više od godinu dana.“ „Aha, i svi znamo kako se to okončalo.“ Da, znamo: sa Kejt koja je (po sopstvenim brižljivo odabranim rečima) pušila kolegi na poslu, a onda me napustila dvadeset četvrtog decembra, dan uoči Božića, dan uoči mog rođendana. „Radiću ono“, rekao je Džo, „što uvek i radim.“ „A to je…?“ „Šta mi Džen kaže.“ Džo je na viljušci naslagao malu planinu od pite i graška. „Makar ću da se ševim na medenom mesecu“, rekao je i ubacio tu gomilu hrane u usta. „Blago Džen!“, kazao sam ja. „I tako, dakle“, rekao je Džo trljajući ruke, što je bio sad već dobro znani signal da prelazi sa neposrednog drugarskog držanja na neposredno producentsko držanje.


„E, sad kreće“, kazao sam. „Šta?“ „Sad ćeš da mi pričaš koliki ti je kredit, koliko Džen troši na cipele, koliko će koštati venčanje.“ Džo je zaustio da nešto kaže. „A onda ćeš“, nastavio sam, „da gurneš neki govnjivi scenario preko stola i da mi održiš onaj svoj govor u stilu ’ovo nije umetnost’.“ „Završio?“ Klimnuo sam glavom. „Sad ću, dragi moj prijatelju, da te pitam da mi učiniš tu najveću usranu čast da mi budeš usrani kum.“ „O!“ „E, baš tako. A u mom selu se kaže i hvala.“ „Hvala. Ovo bi mi mnogo značilo kad bih verovao da ti sopstveno venčanje išta znači.“ „To da shvatim kao pristanak?“ „Da, to je pristanak.“ A ako ćemo pravo, i jeste mi mnogo značilo, ali da sam to rekao Džou, samo bi me zafrkavao. „Lepo“, kazao je Džo raširivši prste jedne ruke; odbrojavao je na njima dok je govorio: „Treba da organizuješ momačko veče – striptizete, ali gospodske, neću nikakve kamenjarke, neću bakšiš u kriglama. Zadužen si za iznajmljivanje odela kod Braće Mos, uzećeš najjeftinije sranje koje imaju. Treba da kupiš poklone za deveruše, budžet pedeset funti.“ „Po osobi?“ Džo se nasmejao. „Ma zajebi! Za sve tri – uzmi im neko vino, ili nešto što se stavlja u kosu. Taksi na relaciji crkva–hotel, i govor. Hoću da traje između tri i šest minuta, ubaci neki vic, u redu je da bude prostački, ali nemoj da bude mastan. I ne pominji ni slučajno ćaknute, jer je Dženina tetka


malčice…“ Džo je pokretom ruke u predelu slepoočnice nagovestio labavu dasku. „I to je sve?“ „Zasad da.“ „I siguran si da ne sme da bude viceva na račun ćaknutih?“ „Dobro, možda samo jedan“, kazao je Džo, pružajući konačan dokaz da je imun na sarkazam. „Ali da bude smešan da se usereš.“ „Shvatio“, rekao sam. „Smatraj me zaduženim.“ Džo je zavukao ruku pod sto, izvadio iz torbe smeđi koverat formata A4 i gurnuo ga preko stola. „Znao sam, u pičku materinu!“ „Bilo bi mi krivo da te razočaram“, kazao je Džo tapšući po kovertu. „Hajde, otvori ga.“ Izvukao sam scenario dopola, pročitao ime klijenta odštampano u zaglavlju, pa gurnuo scenario natrag u koverat. „Ovo je za brisanje dupeta.“ „Svi mi kenjamo, Vilijame, nemoj da si takav elitista.“ „Ali ne snimamo svi filmove o tome, zar ne?“ „Evo kako treba da razmišljaš: ja sam nagrađivani režiser, moram da mislim na svoj filmovani si-vi, vrediš samo onoliko koliko ti je vredela poslednja reklama, bla-bla-truć.“ Osmehnuo sam se; držao sam jezik za zubima. „Ti mi se, Fišere, dopadaš; verujem u tebe; smatram da si talentovan, divan i zgodan, u redu? Ali… da bi istinski bio nagrađivan, ne samo nagrađen, moraš da osvojiš više nagrada. I još!“, izgovorio je Džo dižući kažiprst i presecajući moj povređeni burni nastup pre nego što sam stigao da prevalim i prvo samoglasničko A…! „I još… tačno je da si moj najdraži režiserčić, ali nisi režirao ništa još od jula, a to, kad razmisliš, znači da nisi toliko režiser koliko nezaposlena zamlata.“


Niko ne gaji ambicije da živi od režiranja reklama. Niko u detinjstvu ne mašta da snima reklame za toalet-papir, bar ne onako kako maštamo o tome da smišljamo udarne naslove, komponujemo džinglove, fotografišemo hamburgere ili budemo zaštitno lice povoljnog osiguranja za automobile. Želimo da pišemo romane ili himne, da fotografišemo modele, igramo Hamleta, snimamo filmove, zaradimo milion, oženimo se filmskom zvezdom. Ali bez obzira na sve to, postoje znatno teži načini da se zaradi mnogo manje para. Džo je i dalje govorio: „…birkaju kako će zaraditi pet hiljada na dan. Ali neki od nas, Vilijame, treba da nahrane i druga usta sem svojih.“ Ti ćeš da mi kažeš. „I uzgred budi rečeno“, nastavio je, „ovaj scenario nije sranje.“ Nisam uspeo da se uzdržim od smeha. „To je sad kriterijum? Nije sranje.“ Džo se nasmejao. „To otvara vrata.“ „Znam“, rekao sam, „ona s natpisom ’zauzeto’ sa spoljašnje strane.“ „Znači, pogledaćeš ga?“ Nisam morao više ni reč da kažem; Džoovi instinkti su oštri kao srča. Oklevao sam za delić sekunde predugo, i već je znao da me je obradio. „Odlično“, rekao je, uveliko listajući brojeve u telefonskom imeniku. „Nešto ću smandrljati. Koliko je sati?“ „Dva minuta do dvanaest.“ „Sjajno“, kazao je on, sad s telefonom na uvu. „Biće dva i nešto dok stignemo do Guske, možeš da me častiš pivom da mi zahvališ.“ „Stvarno nemam vremena z…“ „Umukni“, rekao je on, „sad si mi kum; u obavezi si. A u svakom slučaju, šta drugo imaš…?“ Potom, u telefon: „Majkle! Daj da vidimo šta ćemo s tim govnima.“


Džo bi ostao u pabu čitavog tog popodneva, ali posle dva piva sam ga slagao i rekao mu da moram da idem da sačekam Ajvi. Džo se skiselio i zaigrao na kartu „promenio si se“, ali ja sam mu uzvratio kartom „ima šanse za seks“, koja adutira sve ostale u toj prastaroj igri. Čak i kad je laž. Bolje tako nego da otkrijem šta stvarno imam u ruci i pokažem mu keca u znaku „o, bože, imaćemo bebu“. Bilo je prerano za to. Kad sam stigao u Vimbldonsko selo, svratio sam do piljare sa organskim voćem i povrćem, a potom do kasapnice da kupim šta je potrebno za govedinu a la burginjon. U piljari je bilo samo skupo; kasapin je, međutim, bio čist okrvavljeni kriminalac koji vitla satarom. Ono što je taj iskeženi psihopata za tezgom naplatio za goveđi file skromne veličine približno se ravnalo s ručkom za dvoje u prosečnom brikstonskom restoranu. A ukoliko ne govore dovoljno te vile, besni automobili i drečave somotarke, poređenje cena u našim piljarama reći će vam sve o razlici između mog i Ajvinog poštanskog broja. I prvi put otkako smo zajedno, morao sam se zapitati kako umetnički šminker (pa makar bio i dobar) može sebi da priušti prostran trosobni stan u Selu. Možda su joj i roditelji dali za učešće; otac joj je advokat u penziji, pa nije nemoguće. A možda ga je kupila i pre dvadeset godina, dok cene još nisu bile postale ono što su danas; uostalom, dovoljno je matora za to. No kako god da se dokopala tog stana, nije mi otvarala vrata. Zvonio sam već četiri puta, a leva ruka me je bolela od držanja buketa iza leđa. Nije bilo isključeno da je Ajvi izašla nakratko iz nekog razloga – da kupi mleko, hleb, nadiše se svežeg vazduha – ali zavese u spavaćoj sobi bile su navučene, što mi je izazvalo razložno uverenje da je naprosto zadremala. Pozvao sam je na telefon, ali dabome, odmah se uključila govorna pošta. Babicu nisam očekivao još za trideset minuta, pa sam seo na zidić i jeo sirove smeđe šampinjone dok sam čekao neki znak života. Kroz deset minuta ponovo sam je pozvao telefonom, a pošto se nije javila, pokušao sam sa zvonjenjem, alkom za kucanje i vikanjem kroz otvor za pisma. Taman kad sam hteo da


pokucam ponovo, neki glas – zazvučao je kao patuljak s laringitisom – upitao je može li da mi pomogne. Okrenuo sam se i ugledao nezgrapnog, zajapurenog momčića na vratima susednog stana, pola unutra, pola napolju. Kada god je Ajvi bila izvan kuće duže od dva dana, Ernesta joj je hranio komšijin sin Harold, dečko u pubertetu. Nagađao sam da je to Harold. „Harold, je li tako?“ „Ko ste vi?“ Haroldov prozukli, napola iskidani glas šibnuo je reč „vi“ naviše, pa naniže, pa opet naviše. „Fišer“, rekao sam i pružio ruku. Harold je (i ko uopšte daje detetu ime Harold još od Drugog svetskog rata naovamo?) pogledao u kese s namirnicama i buket na Ajvinom pragu. „Fišer?“, ponovio je, podozrivo me gledajući. „Vilijam Fišer“, kazao sam. „Ajvin… znaš već, momak, čovek… prijatelj.“ Harold ništa nije rekao. „Treba da se nađem s njom“, objasnio sam. „Ali nema je da se javi.“ „Da dođete vi opet kasnije“, kazao je on. „Treba s nekim da se sastanemo za petnaest minuta.“ Harold je slegao ramenima, povukao se u kuću i krenuo da zatvara vrata. „Čekaj!“, kazao sam. „Čekaj. Ti imaš ključ, zar ne? Možeš da mi otključaš?“ Harold me je pogledao kao da sam ga upravo pitao ima li provalničku masku i nož. „Ne bih rekao“, odgovorio je i uzmakao od mene. „Slušaj me. Harolde. Neko dolazi za petnaest minuta da se vidi s nama, a Ajvi je zaspala. Ako propusti našeg gosta, gadno će se ražestiti.“ Harold je načinio pokret kao da pije iz čaše. „Raspaliće po žestini?“ „Ne, ne po žestini. Nego će se razbesneti. Imamo veoma važan sastanak.“


„Možda je izašla?“, predložio je Harold rešenje. „Zavese su joj navučene.“ „U vezi s čim?“ „Šta? Šta u vezi s čim?“ „Taj sastanak.“ „Hm, to te se baš i ne tiče, zar ne, Harolde?“ „Pa dobro“, rekao je on i iznova krenuo da zatvara vrata. „Harolde, čekaj!“ Harold je zatvorio vrata. „Gade!“, povikao sam dovoljno glasno da me čuje i ta pegava gnjida – i pola komšiluka. Ponovo sam pokušao da dobijem Ajvi telefonom, i ponovo se odmah uključila govorna pošta. Kad sam već bio na pola zbrkane poruke, Harold se opet pojavio, s ključem u ruci. „Harolde!“, izgovorio sam kao da smo dva bliska drugara koja su se srela posle dugo vremena. „Hvala ti, druže.“ Ali kad sam pružio ruku ka ključu, Harold ga je izmakao. „Proveriću ja“, rekao je. „Šta ćeš ti? Nećeš, vala, daj taj ključ.“ Harold je sakrio ključ iza leđa. „Otkud ja da znam da ste to što tvrdite?“ „Molim? A ko bih drugi bio?“ Harold je slegao ramenima. „Provalnik. Silovatelj. Ubica.“ „S punom kesom usranih namirnica?“ „Nema potrebe za tim“, kazao je Harold, i izgledao je iskreno uvređeno.


„Harolde, čuj me, izvini, ali ako je Ajvi u pižami i ugleda ti glavu proturenu kroz vrata spavaće sobe, isprepadaće se. A ni ti ni ja to ne želimo, zar ne?“ Harold je pocrveneo kao cvekla, ruka mu je pala uz bok, a ja sam se bacio na ključ u njoj. Međutim, đubrence je bilo snažno; ruka mu se zalepila za slabinu kao gvozdena šipka. „Samo mi daj taj usrani ključ, Harolde.“ „Beži bre“, izgovorio je on, a prozukli glas mu je skočio bar za oktavu. Pokušao sam da svinji silom raširim prste, ali imao je stisak kao zemljoradnik; koščata pesnica nije mu se mrdnula ni za dlaku. „Daj mi ga, mali sk…“ „Šta se to dešava?“ Obrnuo sam se u mestu i ugledao na vratima Ajvi. Kosa joj je bila raščupana, a na sebi je imala kratak šorts i majicu, bez prslučeta. Nisam mogao da vidim sopstveno lice, ali video sam Haroldovo; ko god da je izgubio u tom takmičenju u crvenjenju, nije bio kriv zbog nedostatka žestokog truda. „Spavala si“, rekao sam. „Ključ“, rekao je Harold pružajući ga kao amajliju. „Nije hteo da mi otključa“, rekao sam ja. „Oteli ste mi ga!“, rekao je Harold žalostivo. „Nisam znao ko ste.“ „Rekao sam ti! Ja sam njen čovek, ja sam Ajvin… čovek.“ „Hriste bože!“, oglasila se Ajvi ne baš tihim uzvikom. „Hoćete li prestati da se džapate?“ Bila mi je potrebna gotovo sva snaga volje da ne kažem Ajvi kako je Harold prvi započeo. Iako sam bio prilično siguran da je tako. „Izvinite“, rekao je Harold. „Hvala“, kazala je Ajvi. „Sad smo se svi izmirili.“


Harold se osmehnuo Ajvi, na mene sevnuo očima, pa šmugnuo u svoju kuću. Dohvatio sam cveće i pokazao ga Ajvi. „Cveće“, rekao sam. Ajvi je zavrtela glavom, a taj pokret je razotkrio naznaku osmeha. Uzeo sam namirnice i pošao za njom uz stepenice. I časna reč, stvarno je sjajno izgledala u tom šortsu. Dok se Ajvi tuširala, stavio sam cveće u vazu, a sastojke za večeru u frižider. Kuhinja i dnevna soba činile su jedinstven nepregrađen prostor, a granicu između te dve „prostorije“ označavao je šank za doručkovanje, visok do struka. Beba bi neometano mogla dopuzati od kamina do ormarića ispod sudopere, gde Ajvi drži samolepljivu foliju, sredstva za čišćenje, gumene rukavice i varikinu. Iz kuhinje bi ta beba imala i pristup hodniku. Propuzavši pored strmih stepenica, stigla bi do male spavaće sobe (ili dečje sobe skromnih razmera) sa leve strane i do kupatila sa desne. Brava na vratima kupatila nije se lepo zatvarala, što je značilo da bi beba lako mogla stići i do drugih sredstava za čišćenje na nivou poda, kao i do četke za ve-ce šolju. Ukoliko bi dotično čedo imalo sreće da preživi tu pogibeljnu ekspediciju, stiglo bi do velike spavaće sobe, gde, bar koliko sam ja znao, nije bilo ničega smrtonosnog niti upadljivo nehigijenskog. Podne daske su, međutim, bile u žalosnom stanju („izvorne“, kako bi to rekao agent za nekretnine), te sam u najmanje tri prilike napravio rupetinu na čarapi zbog neke viktorijanske cepke ili ponositog eksera. Dok sam sve to mozgao sedeći na kauču u dnevnoj sobi, oglasilo se zvonce na vratima, te sam odjednom postao ubeđen da će babica samo prošetati pogledom po toj smrtonosnoj klopci i označiti nas kao nepodobne za roditeljstvo. Zvono se oglasilo i drugi put. „Možeš ti?“, viknula je Ajvi iz spavaće sobe. Babica, okrugla dama sa snažnim karipskim naglaskom, predstavila se imenom Junis. Poveo sam je gore u stan mrmljajući nepovezane rečenice o ogradama stepeništa, kapijicama za stepenište, bravama koje dete ne može da otvori, projektima „uradi sam“ i šmirglama za patos.


„Ima napretek vremena za to, dušo“, rekla je Junis sa osmehom, ali istovremeno je preletela stan procenjivačkim pogledom. „Da se prvo pobrinemo za majčicu. Kod kuće?“ Ajvi je tad stigla kao da joj je dat mig, s kosom još mokrom od tuširanja, bez šminke, predivna. Koža joj se bila malčice zarumenela od tople vode, pa su joj se isticali ožiljci na toj polovini lica. Ajvi se sigurno na njih bila navikla, ali meni su i dalje bili novi, pa mi se javljao osećaj stida u Ajvino ime i zaštitnički poriv kad god se upoznajemo s nekim novim. „Zdravo, dušo“, rekla je Junis. „Pa stvarno si mi slatka! Još ti se ne poznaje?“ Ajvi je spustila ruku na stomak. „Ne znam“, rekla je sva ozarena. „Možda malčice.“ I to je bilo tačno, kod Ajvi je ispod uske majice počinjao da se primećuje nagoveštaj izbočine. Junis je prezrivo odmahnula rukom. „Phiii, ja u životu nisam bila tako ravna!“ I nasmejala se dubokim glasom, od srca. „Hajde“, rekla je, pa sela na kauč i potapšala jastuče kraj sebe, „sedi.“ Ajvi je izgledala bojažljivo kao đače kada je sela do Junis. „Koliko smo trudni, mila? Deset, jedanaest nedelja, je li?“ „Devet i po“, rekla je Ajvi, onako sedeći pored babice. „Uzbudljivo vreme“, kazala je Junis i razrogačila oči. „Vrlo uzbudljivo.“ Otprilike sledećih pola sata, Junis je zapitkivala Ajvi sve redom, uzela joj uzorke krvi i mokraće, te su zajedno popunile raznorazne formulare. Ako se ne računa što sam im skuvao čaj, u suštini sam bio višak u traženim zahtevima. „Pre nego što će poći, Junis je upitala imamo li kakvih pitanja. Ajvi je rekla da nema, da su prešle sve čega zasad može da se seti. Junis se okrenula ka meni. „A šta kaže tata?“


Prvi put me je tad neko nazvao „tata“, a efekat je bio neverovatan. Kao da sam negde ispod grudne kosti imao zapretenu „tateću“ žlezdu koja je samo čekala da čuje tu jednu posebnu reč pa da pokrene i pusti iz sebe čitavu gomilu očinskih hormona u moj krvotok. Ti hemijski izaslanici, izgleda, deluju tako što prave malu knedlu u grlu budućeg oca i teraju ga da se ceri kao majmun u fabrici oraha. Za razliku od adrenalinske reakcije „bori se ili beži“, slabo je verovatno da ovaj biološki marifetluk pruža ma kakvu evolucionu prednost, ali izvesno je osećaj lep. „U stvari“, rekao sam i dalje se cereći, podboden tom navalom očinskog hormona, „i imam jedno pitanje“, pa sam okrznuo Ajvi pogledom i osmehnuo se. Kao da mi je Ajvi pročitala misli, jer usta su joj se stegla, oči se skupile možda za jedan jedini milimetar, a glava neprimetno pomakla levo-desno, minijaturno, molećivo odmahujući. Ali bilo je prekasno; već sam zagazio. „Zanima me da li je u redu da se, ovaj, znate… da se upražnjava…“ – i uprkos neposrednom medicinskom dokazu da smo Ajvi i ja bar jednom to radili; uprkos činjenici da su upravo seks i njegove prirodne posledice povod što Junis sad sedi na Ajvinom kauču, previše sam se stideo da izgovorim tu reč. Umesto toga sam pokušao da prenesem pojam seksa nizom izraza lica, pokreta glavom i aluzivnim kerebečenjem. „Seks!“, dreknula je Junis. „Ha-ha, o, gospode, pa da!“ Na to je stegla Ajvi za koleno. „Dabome da možete da upražnjavate seks, srce. Ali da ne rkćete prejako, važi?“ Junis mi je namignula, a Ajvi je ponikla pogledom u podne daske. Pošto smo se pozdravili sa Junis, Ajvi je sva blistala i kao da su mi bili oprošteni svi prestupi od tog dana. Dok smo se peli stepenicama u stan, iznova sam se podsetio koliko lepo Ajvi izgleda otpozadi. Uzbuđeno je pričala dok je sklanjala šoljice od kafe, nosila ih u kuhinju i točila vodu u sudoperu. Ali sad kada smo dobili zeleno svetlo od babice, bilo mi je teško da se usredsredim na ma šta drugo izuzev na pitanje kako da odvučem Ajvi


u krevet, i to smesta. Kao da mi se u glavi uključila seksualna sirena, i dok je Ajvi zaranjala šake u vrelu, sapunjavu vodu, osećao sam u gaćama da mi se već diže. Ako možda i nije bio baš sasvim spreman za okršaj, moj stari vrsnik se svakako psihički pripremao. „…slažeš se?“, rekla je Ajvi. Pojma nisam imao o čemu je pričala; seksualna sirena je i dalje treštala u mojoj lobanji. „Naravno“, rekao sam, a to mi je delovalo kao ispravan odgovor, pošto je Ajvi klimnula glavom i uzela šolje da ih obriše. Gurnula je kariranu krpu u dubine jedne šolje i krenula odmereno da je obrće unutra. Odande gde sam ja stajao, to je izgledalo nezamislivo erotično, te su mi se svi primalni sistemi ubacili u punu pripravnost. Međutim, toliko dugo nismo vodili ljubav da me je pecnula griža savesti zbog pomisli na iniciranje seksa izvan spavaće sobe i u po bela dana. Umirio sam sebe objašnjenjem da štos i jeste u spontanosti. „Dobro ti je?“, upitala je Ajvi. „Da“, rekao sam ja. „Vrlo si crven u licu.“ „Jesi li za kresanje?“ Ajvi me je načas odmerila, a onda se zasmejala. „Bože“, rekla je, „znala sam!“ A potom je dodala, rđavo oponašajući Junis: „Ali da ne rkćete prejako!“, pa prasnula u takav smeh da je morala da sedne i da rashladi lice mahanjem. „Baš smešno“, kazao sam ja, a moj usiljeni smeh je zazvučao još neubedljivije od Ajvinog karipskog naglaska. Ali previše se smejala da bi to primetila. Došavši k sebi – a za to je trebalo vremena – bila je iscrpena i rekla je kako mora da legne i da odrema. Da mi je ta zamisao – da smejanjem odvučem Ajvi u krevet – sve vreme bila plan, bio bih genije. Ali nije mi bila plan, i nisam bio genije. Trenutak je prohujao, sirena se ućutala, a mali Fišer se odrekao potražnje.


Kada je Ajvi ustala iz kreveta, treći put u istom danu, sunce je već gasnulo, a govedina a la burginjon je lepo krčkala na ringli. Bilo je to prvo jelo koje sam spremio Ajvi. Rado sam zamišljao da je to naš naročiti specijalitet. Možda će on pomoći da se iznova raspali nekadašnja Ajvina strast. „Šta to miriše?“ Ajvi me je obgrlila oko struka i poljubila me. „Samo naš specijalitet“, rekao sam i odigao poklopac sa plitke posude u kojoj je ključalo. „Imamo samo naš specijalitet?“ „Govedinu a la burginjon. To sam spremao one večeri kada si prvi put došla u moj stan.“ „O!“, izgovorila je Ajvi sa izrazom lica koji je razotkrivao da takvu sitnicu nije zadržala u glavi. „Mnogo si drag, mili, ali ne znam da li bi mi prijalo nešto toliko… teško.“ „Nije teško, nego… nego je zasitno. Zasitno nije isto što i teško.“ „Ako ćeš iskreno, nisam gladna.“ „Babica je rekla da treba da unosiš mnogo gvožđa“, podsetio sam je. „Mnogo gvožđa iz govedine. Bar bi trebalo da je puna gvožđa s obzirom na cenu.“ „Ne ljutiš se da je poklopiš?“, rekla je Ajvi. „Od mirisa mi je malo…“ Nadula je obraze da naznači da joj je muka. „Aha, razume se. Možemo da jedemo i kasnije.“ Ajvi je otvorila prozor i pustila unutra sveži dah jesenjeg vazduha. To je bila još jedna prednost njenog kraja u odnosu na Brikston – kad bi neko u to doba dana otvorio prozor moga stana, mogao bi se naduvati od svega onog što bi ušlo. „Zapravo mi se najviše jede“, kazala je Ajvi, „malčice cezar salate, cezar salate s piletinom.“ „Trudnički prohtevi?“


„Ne, samo volim cezar salatu“, kazala je Ajvi. Otvorio sam frižider, ali nismo imali piletinu, nismo imali salatu i nismo imali preliv. „Hoćeš da odem da kupim sastojke?“, upitao sam. „Otišao bi? I da uzmeš malo ananasa? Izvini, mili, otišla bih sama, ali sam urnisana.“ Bio je već mrak kad smo seli da večeramo uz nekakvu ljubavnu komediju na televiziji. Salata je bila fina kao salata, ali rđava zamena za govedinu a la burginjon, te mi se želudac nije radovao. Ajvi je odnela sudove u kuhinju, a onda se vratila i sklupčala, položivši mi glavu u krilo. „Jesi li se razočarao?“, upitala je; nisam znao da li se to odnosi na film, salatu ili moj celibat, ali odgovor je glasio isto. „Nisam“, rekao sam. „Zašto pitaš?“ „Pa namučio si se sa spremanjem.“ „Ostaće za sutra.“ „Vodiću te ja na večeru“, rekla je. „U petak. Kuda hoćeš, biraj.“ Poljubio sam je u razdeljak. „Kako je Džo?“, upitala je Ajvi. „Dobro je“, odgovorio sam. „Od srca te je pozdravio.“ „Lažovčino.“ „Dobro, pitao je za tebe.“ Ajvi se nasmejala. „Pitao me je da mu budem kum.“ Ajvi je obrnula glavu tako da je sad gledala u mene. „To je lepo od njega. Držaćeš govor?“ „Moraću“, rekao sam. „Spada u pogodbu. Pozvana si i ti, uzgred budi rečeno.“


Ajvi se opet okrenula ka televizoru. „Super“, rekla je, ali nije zvučala preterano ubedljivo. „Kakav je scenario?“ „Toalet-papir.“ „Toalet-papir kao reklama za toalet-papir, ili toalet-papir u smislu da možeš njime dupe da obrišeš?“ „I jedno i drugo“, rekao sam ja. „Samo da si ti meni srećan“, kazala je Ajvi. Na ekranu se zaljubljeni par bio rasturio zbog nekakvih urnebesno pobrkanih telefonskih veza, ali zbog nečeg mi se sve činilo da će se zbrka na kraju lepo razrešiti. Nemam ništa protiv žanrovske formule; štaviše, obožavam je. Dobro pobeđuje zlo, ljubav sve nadjačava, svetu neće doći kraj – i meni sve to odgovara. Ne bih ni voleo da je drugačije. Zamerao sam, međutim, tome što je neki holivudski režiser dobio honorar u zoni miliona dolara da bi samo stajao za kamerom; studijske scene su bile nespretno izvedene, montaža sirova, gluma predvidljiva; nije bilo tu nikakve umešnosti niti maštovitosti, a odatle gde sam ja sedeo, nije se primećivalo ni da ima ikakvih tragova režije. To bih mogao i ja. Mogao bih bolje. Ali umesto toga, i to ukoliko imam sreće, meni zapadne da snimim trideset sekundi rolne papira za manje para nego što ovaj lovac na kintu zaradi za vreme pauze za kafu. „Misliš da bi trebalo da odbijem?“, upitao sam Ajvi. Nije mi odgovorila. „Očigledno bih mogao da pričekam i nešto bolje“, rekao sam joj. „Ali sad moram da mislim na vas dvoje, zar ne?“ I na to sam položio šaku na Ajvin stomak. Ajvi je ispustila zvuk kao da će progovoriti, a onda je počela da hrče.


Sedmo poglavlje Tog dana se navršilo deset nedelja otkako je Ajvi zatrudnela, i iznebuha je njena trudnoća delovala znatno stvarnija nego kad sam je poslednji put video, pre trideset jedan sat. Prethodnog dana je Ajvi radila na promotivnom spotu neke nove grupe na koju su se ložili svi mali hip-hoperi. Snimanje se završilo tek kasno uveče, a ujutru je rano imala obaveze, pa smo proveli noć razdvojeni, što nam se retko dešavalo. Kada sam se tog jutra probudio, na telefonu me je čekala poruka u vidu slike. Bila je to krupna fotografija mekog ženskog trbuha – bled ožiljak koji je putovao od vrha do dna slike potvrđivao je da taj meki ženski trbuh pripada Ajvi. Posluživši se, kako sam nagađao, karminom, nacrtala je balončić, kao u stripu, koji je izlazio iz njenog pupka. Sadržao je poruku: Danas tr 10 nedelja!:*:*:* I iz čista mira, to čudo je zadobilo približno desetostruku težinu u odnosu na juče. Odmah sam pozvao Ajvi, ali dobio sam govornu poštu. Napisao sam i obrisao pet različitih odgovora pre nego što sam se odlučio za šalu s rimskim brojem – X! – koji je kod nje sigurno ispao kao najobičniji apatični poljubac. Napisao sam objašnjenje, ali delovalo je kao da se odvratno pravim pametan, pa sam i njega izbrisao. Džo i ja smo upravo bili proveli sat i po vremena sa agencijom za reklame u raspravi o reklami za toalet-papir. Činilo mi se da dobro napredujemo, ali teško mi je bilo da se usredsredim. U reklami se pojavljivao džinovski zeka, a to me je neprekidno bacalo natrag na Ajvinu poruku – Danas tr 10 nedelja. Ustanovio sam da me to saznanje ozbiljno izoluje od drugih. Svi su se oduševljavali kostimima, izborom glumaca i traljavim gegovima, a ja sam želeo da kucnem kašičicom o svoju šolju i objavim: Čik pogodite šta ima! Dobiću dete! Ali Ajvi i ja nikom nismo hteli da pričamo tu novost, sve dok ona ne uradi ultrazvuk sa dvanaest punih nedelja, od čega


su nas delile dve. Zato sam se pretvarao da slušam i beležim, a kad su se svi ostali smejali, ja sam se odmah pridruživao. Izgleda da je to, međutim, završilo posao, a Džo je bio ubeđen da je tezga naša. U povratku na Brikston linijom Viktorija bio sam vreća puna protivrečnih osećanja. Snimanje je trebalo da traje dva dana, a plaćali su me na dan, pa je tako to značilo lepu količinu love za naš sve neumitniji porodični fond. Sa druge strane, i dalje je to bila reklama za toalet-papir. No nešto mi je još više od toga glockalo podsvest čitavog tog dana, a nisam mogao baš tačno da odredim šta. Činilo mi se da ima nekakve veze s donjim vešom. Ajvi je te večeri trebalo da me izvede na večeru; poneće torbu s preobukom, a možda će ostati i čitavog vikenda, ili ćemo se pak utaboriti na Vimbldonu. Kao da ni ona ni ja u poslednje vreme nikuda nismo išli bez gaća u džepu – a u pola slučajeva te gaće su bile za pranje. Nikad mi nije sinulo da zatražim za sebe fioku u Ajvinom stanu ili da ponudim fioku njoj u svome stanu – možda zato što bi to delovalo kao prilično mlaka ponuda s obzirom na našu situaciju. Dok sam išao ka stanu, prošao sam pored narezivača ključeva i odjednom sam znao šta treba da uradim. A možda sam to znao još od ranog jutra, kada sam prošao pored istog tog kioska, samo u pravcu podzemne železnice. Sledeća stanica bile su jeftine zlatare, gde je moj zahtev da mi prodaju praznu kutijicu za prsten dočekalo čisto nerazumevanje. „To je iznenađenje za moju devojku“, objasnio sam. Devojka za tezgom imala je tri zlatne alkice u jednom uvetu, četiri u drugom, a u gornjoj usni medicinku. „Š’a, prazna kutija?“ „Da, ne, nešto ću staviti u nju.“ „Š’a?“ „Ključ.“ „Š’a?“


„Ključ od mog stana, znate. Hoću da ga stavim u kutiju – ključ, kao u iznenađenje.“ „Ne prodajemo kutije.“ Izveo sam svoj najumilniji osmeh. „Ima li možda šanse da mi prosto poklonite jednu?“ „Ne b’ rekla.“ „Dobro, šta vam je onda najjeftinije?“ Medicinka u njenoj gornjoj usni kliznula je napred i nazad u svojoj rupici. „Je l’ joj bušne uši?“ „Zašto, koliko su minđuše?“ „Četrnaest devedeset devet.“ „Savršeno.“ Devojka je otvorila fioku ispod tezge, odabrala par srebrnih minđuša i ubacila ih u ljubičastu vrećicu od lažnog antilopa sa otisnutim srcem. „Izvinite“, izgovorio sam s beskrajnim strpljenjem i učtivošću. „Da li mogu da ih dobijem u kutiji?“ „Ove idu u vrećici“, kazala je ona. „Ima i srce.“ Položio sam obe šake na staklenu ploču tezge. „Znate šta, ja ne želim vrećicu, ja hoću k…“ „Žao mi je, moram vas zamoliti da ostanete iza tezge, moliću.“ Poskočio sam u stav mirno. „Iza tezge sam. Samo sam… Isuse! Samo hoću jednu pišljivu k…“ „Ima neki problem?“, upitao je tanko razvučen muški glas. Okrenuo sam se i našao se pred sredovečnim čovekom koji je stajao kraj kase, s desnom rukom sumnjivo zavučenom pod tezgu. Ponovo sam pogledao u devojku. Ona je prekrstila ruke i promrdala medicinkom. „Lepo“, rekao sam. „Idem u Argos.“ „Kako ’oćete“, rekla je devojka. „Samo što su njihove minđuše klepetuše.“


Pojma nisam imao šta je „klepetuša“, ali mogao sam se kladiti da nije pohvala. Dok sam stajao u redu pred tezgom u zlatari Argos, palo mi je na pamet da je poklanjanje ključeva mog stana Ajvi tek za dlaku značajnije od poklanjanja fioke za gaće. Voleo sam Ajvi; voleo sam što zajednički koristimo isti krevet, kauč i kupatilo, iako nije zatvarala vrata kada joj proradi zov prirode. A ne zaboravimo ni naše dete, sada veličine šljive, sa ušima, nozdrvama i srcem koje kucne sto osamdeset puta u minutu. Razborito bi bilo – ispravno i romantično – da zatražim od Ajvi da se potpuno preseli kod mene – telom, dušom i donjim vešom. Jedino sam, međutim, predviđao taj problem što bi Ajvi bila luda ako bi se odrekla sunčano-hladovitog spokoja Vimbldonskog sela zarad nasrtljive, preteće halabuke Brikstona. Ali tad sam došao na red, pa sam zato uputio očajničku molitvu svecu zaštitniku budala i zatražio od prodavačice najjeftinije minđuše koje ima. Ja sam pio, Ajvi nije pila. Dve čaše vina koštale su više nego flaša, pa sam zato naručio flašu, ali sam bio nervozan i zbog toga sam pio prebrzo. Smotali smo predjelo i glavno jelo, i upravo smo čekali da nam stigne desert. Kutija puna ključeva u prednjem džepu mojih farmerki previše je žuljala da bih zaboravio njeno postojanje makar i na sekundu. Čekao sam zgodan trenutak da je ispovrtim, ali svaki put kada je nastalo zatišje u razgovoru, hrabrost bi mi zbrisala i sakrila se pod sto. Umesto toga sam skakao s jednog šupljeg konverzacionog gambita na drugi šuplji konverzacioni gambit, kao pubertetlija na prvom sastanku s devojkom. Srećom, Ajvi je bila tako umorna da ili nije to primećivala, ili nije ni marila. Pokušao sam da pokrenem razgovor o dečjim imenima, ali Ajvi je rekla da je prerano. Pitao sam je da li bi više volela sina ili ćerku, a ona je rekla da samo želi zdravo dete. Pitao sam je da li želi da se porodi kod kuće ili u bolnici, a ona je upitala da li bismo mogli da promenimo temu. Prešao sam na priču o vremenskim prilikama. Videlo se


da bi Ajvi radije bila kod kuće i spavala na kauču dok na televizoru ide neki tupav film, što je, s obzirom na okolnosti u kojima se nalazila, bilo potpuno razumljivo. „Kakve su ti bile testenine?“, upitao sam. „Lepe. A tvoja riba?“ „Dobra.“ „Odlično.“ „Aha, volim ribu.“ Nebu hvala, tad je stigla konobarica s našim desertima. I nije bila baš neka zgodna prilika u pravom smislu, ali našem ljubavnom izlasku preostajalo je još svega desetak minuta, pa je zato bilo stani-pani. Skupio sam hrabrost, duboko udahnuo, zavukao ruku u džep… i tek kad se kutija ukazala iznad stola, meni je sinulo šta se obično nalazi u kutijama za prsten. „Nešto sam razmišljao“, rekao sam, gorko se kajući što nisam bar malčice više razmišljao. Ajvi je maltene odskočila na stolici. Gotovo izvesno je to bio plod moje mašte, ali pozadinski žamor ostalih gostiju kao da je utihnuo. Postao sam pojačano svestan gitariste u uglu, koji je tiho gugutao o – da, amore. U filmskoj verziji mog života, sve glave bi se sa iščekivanjem okrenule ka meni; debela žena bi zastala i desert bi joj ostao da lebdi na pola puta do usta; konobar-zavodnik bi mi namignuo u znak ohrabrenja; neka vremešna dama bi uhvatila muža za ruku i zagledala mu se u staračke, zamućene oči; dramsku pauzu bi humorom ublažio proćelav čovek s naočarima koji bi okrznuo pogledom namćorasto lice svoje žene i stresao se. Ali to nije bio film, već stvarni život, bez scenarija, bez proba, i u mene je jedino gledala Ajvi. I imao sam njenu stopostotnu pažnju – onakvu kakvu bi mi posvetila kada bih, recimo, zamahao krvavom sekirom ispred samog njenog nosa. „Nije!“, izgovorio sam, a onda sam, u žurbi da joj razotkrijem neprsten, upustio kutiju u tiramisu. „Sranje!“


E, tu sam privukao pažnju para za susednim stolom. Osmehnuo sam se zablenutoj ženi, a ona mi je zauzvrat namignula. Ajvi je stezala viljušku kao starleta filma strave i užasa koja pokušava da se odbrani od nečega od čega nema odbrane. „Sve je u redu“, rekao sam, konačno otvorivši glupu kutijicu. „Ključevi su.“ Ajvi je pogledala u ključeve kao da nikad ranije nije videla sličan predmet. Žena za susednim stolom ponovo se posvetila svojim ćuftama, razočarana. „Od mog stana“, rekao sam. „Za tebe.“ „Ključevi“, izustila je Ajvi, još obrađujući u glavi situaciju. Na licu joj se odigrao prelaz sa straha na pometnju, sa pometnje na olakšanje, pa opet na pometnju. „Hoćeš li se useliti kod mene?“, kazao sam tresnuvši upitnik jače nego što je bilo nužno. Zazvučao sam kao da je preklinjem. Ajvi je uzela ključeve, prodenula prst kroz alku koja ih je držala na okupu, shvatila šta radi, pa spustila svežanj na sto kao da bi mogao biti opasan. „Ovo je iznenađenje“, izgovorila je. Kabaretski sam razmahnuo rukama. „Ta-daam!“ Ajvi se učtivo nasmejala. „Da li to znači ’da’?“ Ajvi je grickala donju usnu. „Kako vam prija desert?“, upitao je konobar. Ajvin desert je bio netaknut, ali se topio; moj je u sredini imao udubljenje u obliku kutijice. „Izvanredan“, rekao sam, „ali ne mogu više ni zalogaja.“ „Madam?“, upitao je konobar. „Gotovi smo“, rekla je Ajvi. „Hvala.“ „Mogu li vam doneti kafu?“


„Samo račun“, izgovorili smo Ajvi i ja savršeno jednoglasno. Nismo progovarali dok smo se vraćali u moj stan. Bilo je hladno veče bez zvezda, ali ja sam svejedno poveo Ajvi tom živopisnom stazom. Polako smo koračali ruku-podruku, udišući vazduh koji je štipao za nos i posmatrajući pijanice koje se tuku, obeznanjene skitnice, urađene kurve i makroe-manijake. Bilo je predivno veče. Kada smo na uglu skrenuli u manje-više bezbednu Čoserovu ulicu, Ajvi se naglo zaustavila, cimnuvši mi ruku. „Šta je bilo?“, upitao sam proveravajući pogledom ulicu u oba smera. Ajvi se osmehnula, uhvatila me za ruke. „Hoćeš li ti da se useliš kod mene?“, upitala je. Zagrlio sam je, poljubio sam je. „Da li to znači ’da’?“, upitala je kroz smeh. „Mislio sam da me nikad nećeš pitati.“ Ajvi se namrštila. „Da li ovo znači… jesi li me smišljeno navukao?“ „Pa i nije baš preterano romantično da se to tako sroči.“ „Šta znam“, rekla je Ajvi, a onda je produžila da hoda, vukući me za sobom. „Možda je to upravo nešto najromantičnije što je iko ikada učinio za mene.“


Osmo poglavlje Za tih šest nedelja otkako se El vratio iz San Franciska, ten mu je izbledeo, a glava kao da mu se smanjila, mada je ovo drugo gotovo sigurno bilo propratna posledica njegove novonarasle brade. „Srnje svrbi kao… đ… đvo.“ „Pa pusti me onda da ti obrijem tu živicu, pobogu, čoveče“, rekao je Fil. „V… v… ti bi me vrvatno ubio“, kazao je El, a onda se nasmejao. „M… mada… M… možda bi i trebalo.“ Elovo trzanje i tikovi eskalirali su do te mere da više nije mogao da se obrije a da se ne poseče na bar pet-šest mesta. A bio je previše živčan, previše tvrdoglav da bi dozvolio Filu da to uradi umesto njega. „Inako je… mderno.“ „Izgledaš kao probisvet“, kazao je Fil, koji je i sam izgledao nesvojstveno zapušteno. Imao je modre, naduvene podočnjake i delovao je kao da je plakao, ili kao da je neispavan, ili i jedno i drugo. El nije odgovorio; bio je zadubljen u svoj ajped, a tako je proveo i veći deo te večeri. Na stočiću su stajale dve pice, ali Fil nije jeo, a El je prestao da se zanima za jelo pri polovini drugog parčeta. El je pružio ajped ka meni. „Ovo ti je s… super smšno.“ „Šta je to?“ „V… video. Jedna od m… mojih.“ Fil je uzdahnuo. „Voleo bih da ne radiš to, Ele. Užasno je morbidno.“ Uzeo sam ajped i pritisnuo „plej“. Na kauču je ležala ispružena žena, s levom rukom upetljanom oko potiljka; šaka joj se otvarala i zatvarala kao štipaljke krabe koju su uhvatili grčevi. Čuo se glas nevidljivog muškarca koji


je saopštavao da je to nečija žena, da ima Hantingtonovu bolest već osam godina i da ovo snima radi svog sedmogodišnjeg sina, dok još može. Žena je frfljala, brektala, stenjala dok je izgovarala svoju potresnu poruku; poručivala je sinu da ga voli, izvinjavala se što neće biti tu da ga gleda kako raste. Dok joj se leva šaka stezala i opuštala, desnu je prinosila čelu i odmicala je od čela, kao da udara sebe za kaznu što umire od te bolesti. Otprilike oko pedesete sekunde počela je da plače. „Uv… uvek se odvalim“, rekao je El neiskreno se smejući. Fil je naglo ustao i izašao iz sobe. „G… gle kakva je“, glasno je izgovorio El. „Daj mu malo predaha, Ele.“ Kada god dođem da obiđem Ela, Fil nepromenljivo iščezne i ode u pab na sat vremena, pa se tako nisam preterano zabrinuo kad sam čuo kako su se ulazna vrata zalupila. El se iscerio. „Sad možemo da p… popijemo.“ „Pristaviću vodu za čaj“, rekao sam. „S… s…“ „Prećuti, Ele. Šta god da si hteo da kažeš.“ Nisam se žurio s čajem, a kada sam doneo lončić u dnevnu sobu, El je bio isključio ajped. „Je… jesam li ispao d… drk…?“ Pokazao je pokretom masturbiranje. „Da“, odgovorio sam, „ispao si, ali preboleće on to.“ El je izgledao iskreno pokajnički. „Ne ž… želim da budem t… to“, rekao je. „Drkadžija?“ El je slegao ramenima. „A ni to.“ Pokazao je glavom ka ajpedu. „Ne želim da z… zvršim tako.“ Elu je brada bila puna mrvica i komadića hrane; nervirali su me već dobrih pet minuta, pa sam se sagao da mu obrišem lice salvetom.


„Odjebi!“, dreknuo je, a ja sam se trgao od žestine s kojom je to izgovorio. „Dobro. Izvini.“ Opet sam seo, trudeći se da ne uzdahnem preglasno. Znao sam da je kriva bolest, ne on, ali ta misao me nije umirivala – štaviše, dodatno me je razljutila. El je stegao pa ispustio daljinac. „Pičku matrinu!“ Krenuo sam da rasklanjam pice sa stola, služeći se time kao izgovorom da ustanem sa stolice i dignem ispušteni daljinac. Ne rekavši ništa i ne gledajući Ela u oči, spustio sam daljinac na ručku njegove fotelje. Kad sam se vratio iz kuhinje, on je gledao nešto što je ličilo na policijsku seriju. Ćutke sam seo. Posle nekoliko minuta, El se okrenuo ka meni. „Nmam k… krčeve blage v… veze šta ima na ovom p… prgramu.“ „Crna Guja?“, upitao sam. Tako je poletno zaklimao glavom da mi je došlo da ga pomilujem po kosi, ali bojao sam se da me stoka ne ujede. El više nije posedovao ni usredsređenost ni bistrinu misli da prati osnovni zaplet, ali još je pamtio većinu scena i dijaloga iz onih epizoda koje smo zajedno gledali pre petnaest godina. Fil mu je kupio kompletna izdanja serija Crveni patuljak, Hotel „Folti Tauers“, Mlađarija i, naravno, Crna Guja. „Koju ćeš?“, upitao sam. „Move fvaka f kraljifom“, kazao je on. „Ej, k… kako tvoja žnska?“ „Selim se kod nje.“ „Brzo baš. Nsi je n… npumpao, je li?“ „Baš duhovito“, rekao sam. „Z… znam, jbote, baš sam u… u… urbesan.“ Fil je došao iz paba malo posle deset; El je tad već spavao u fotelji, a ja sam bio pri polovini treće epizode.


„Bože, kako volim kraljicu!“, rekao je. „Znaš šta, što se tiče ove melodrame…“ „Ma pusti“, rekao sam mu. „Najiskrenije.“ „Kakav je bio?“ „Dobar. Rekao mi da odjebem kad sam pokušao da mu očistim bradu, ali ništa više.“ „N… nkulturno je da se priča o nkome kad je… u prstoriji.“ „O, čudo se budi“, rekao je Fil. „Daj da ti očistim tu bradu, izgledaš kao začupavela beba, jebote.“ El je isturio bradu da mu je Fil obriše. „Beba?“, nasmejao se. „S… samo čekaj dok počnem da s… serem u gće. B… brzo će to biti.“ „Eto“, vedro je rekao Fil, „sad smo čisti.“ Zubi su mu bili tamni od vina i pomalo je zaplitao jezikom. Tropnuo je na kauč, pa se čvrsto uhvatio šakama za kolena, kao da se pribira. Sobu je ispunila neprijatna tišina, utoliko nelagodnija što je procvala niotkuda. „O… o… okini“, kazao je El. „Rugala se vrana gavranu što je crn“, kazao je Fil. „Šta da okine?“, upitao sam ja. Fil je duboko udahnuo i ustao sa kauča. Prišao je antikvarnom pisaćem stolu i vratio se sa zaheftanim dokumentom formata A4. „Ovo je IOISOŽ.“ „Bš to“, ozario se El. Fil je nastavio: „To je Izjava o odbijanju intervencije na spasavanju ili održavanju života. Ona znači da El, ako mu se…“ „K… kad se!“ „…stanje pogorša, neće primati terapije koje bi ga održale u životu.“ „Dbra stvar, jelda!“, izgovorio je El. „To je on smislio, ako ispravno shvatam?“


Fil je uhvatio Ela za ruku. „Zajedno smo“, rekao je. „Ja sm n… našao taj krac“, kazao je El. „Ne kradi mi us… sr… s… slavu.“ „I potreban si nam kao svedok, molimo te za to.“ Fil je spustio dokument na stočić i pružio mi hemijsku olovku. Nisam dotakao ni jedno ni drugo. „A šta će biti ako… ako se povredi, ako slomi nogu? Šta ako se zagrcne picom? Samo ćeš stajati i gledati ga?“ Nisam bio siguran da je Fil poverovao u moje ogorčenje, a ne znam ni da li sam poverovao ja. Bilo mi je jasno o čemu je tu reč, shvatao sam zbog čega je taj dokument potreban, ali osećao bih se kao izdajnik kad bih ga potpisao bez makar malčice negodovanja. „Naravno da neću“, blago je kazao Fil. „B… b… bgme hoćeš.“ „Ele, začepi načas. To znači da El neće doživotno biti priključen na veštačka pluća. Ukoliko ga strefi infarkt, neće ga oživljavati.“ „Znči da mogu da u… u…“ „Ele, molim te“, rekao je Fil. „K… kv… kvariigro.“ Na pragu se Fil rasplakao, kao što mu se često dešavalo. Ove večeri je, međutim, plakao drugačije, nekako očajno – kao da ne plače samo nad Elom, već i nad sobom. „Treba ti malo da budeš sam“, kazao sam mu. „Da se odmoriš.“ „Dobro mi je“, rekao je on. „Očigledno je da ti nije dobro. Upravo sam proveo tri sata s govedom i već sam slomljen.“ „Idem iduće nedelje doktoru.“ „Zbog…?“ Fil je slegao ramenima, iznova zaplakao.


„Hoćeš da ga ja pazim na jedan dan? Na čitav dan?“ Fil je šmrknuo, pribrao se. „Biće sve u redu“, rekao je. A želeo sam da mu verujem.


Deveto poglavlje Doživeo sam ono što Francuzi zovu žame vi. Suprotno od deža vija. To je utisak da nam je nepoznata neka situacija iako znamo da smo je već iskusili. I čudan je osećaj. Ajvi je spavala s glavom u mome krilu. Tanjiri od cezar salate počivali su u sudoperi. Na televiziji je išla neka ljubavna komedija. Razlika je bila valjda u tome što je sada to bio i moj dom. Naš dom. Podstanare za stan na Brikstonu našao sam dva dana po postavljanju oglasa. Uselili su se sledećeg vikenda. I s neba pa u rebra, više nisi samac koji živi u samačkom stanu na Brikstonu. Nego si budući otac koji živi u blago feminiziranom stanu u Vimbldonskom selu. Sad sam trčao Vimbldonskim parkom; namirnice sam kupovao u Vejtrouzu, a ne u Sejnsberiju; ljupku šezdesettrogodišnju damu sa sprata ispod mene zamenio je nabusiti četrnaestogodišnjak. Umesto plakata s Džejmsom Bondom u spavaćoj sobi sad sam imao reprodukciju Fride Kalo u kupatilu. Sve se promenilo, a ništa izistinski. Ester i Nino su mi pomogli da se preselim. To jest, pomogao mi je Nino; Ester je sedela na kauču i pila čaj sa Ajvi. A kad smo završili, Nino je spremio picu, pa smo zajedno večerali. Ajvi, sasvim jasno, nije ništa pila. Ester je napomenula kako je Vimbldon divan kraj za odgajanje dece, ali umesto da potvrdim njenu opasku, ja sam je upitao za njenu decu. Ester je ispripovedala priču o tome kako je prvog sina rodila u sopstvenom krevetu („upropastila dušek“), u stanu gde je i posle četrdeset godina još živela. Rasplakala se i rekla Ajvi da me pazi umesto nje, pa se Ajvi rasplakala, pa sam i ja bio na ivici suza. I hvala bogu na Ninovom nemom stoicizmu. Ester je bila sve razneženija i pijanija, beskrajno je zahvaljivala Ninu što živi u


stranoj zemlji, pa zato ona nije morala u tuđinu. „Sad je na tebe red“, kazao joj je on, a Ester se opet rasplakala pri pomisli na to da odlazi iz Londona i ostavlja sve uspomene za sobom. U filmu te večeri zaljubljeni par se otisnuo u dvominutnu montažu savršenih izlazaka i provoda udvoje: jastog, vožnja na panorami, opera, bioskop, vodeni skuter. Sve ono što Ajvi i ja nismo radili. Umesto da u zalazak sunca izvodimo zvezde na plaži, mi smo preskočili romansu i bućnuli pravo u zasnivanje porodice i padanje u san pred televizorom. Sutradan je trebalo da rano ujutru idemo na taj dvanaestonedeljni ultrazvuk, a uveče da se odvezemo do Bristola, u posetu Ajvinim roditeljima. Ali kako nam je sve išlo preko reda, umesto da im objavimo da je Ajvi trudna, plan je bio da budem predstavljen kao „novi“ momak. Ajvi će čitavog vikenda ići u širokim džemperima kako bi svojima pružila priliku da se naviknu na to da ona ima čoveka pre nego što im tresne vest da će roditi dete. Tvrdićemo da se zabavljamo još od februara i da sam naprosto imao previše posla da bih im došao u goste. Po našoj smišljenoj priči, ispadalo je da smo u šemi već osam meseci; meni je to delovalo malčice neuverljivo, ali Ajvi me je ubeđivala da ćemo s vremenom razraditi sve detalje. To je zvučalo lepo u teoriji, ali u praksi smo imali svega još dvadeset osam nedelja do trenutka kada će jedan vrlo krupan detalj stupiti na pozornicu na velika vrata. Film koji se prikazivao te večeri nikada neće ući na moj spisak od sto najdražih, ali Ajvin drljavi televizor dodatno je otežavao užitak. Ona voli knjige i njen stan je živo svedočanstvo toga. I levo i desno od kamina protežu se police od poda do plafona, a još dve su u našoj spavaćoj sobi – i sve su nakrcane literaturom. Gomile knjiga su i u kuhinji, u kupatilu, u ormaru u hodniku. (Ukupno dvadeset tri knjige – prebrojao sam ih – imaju zalogu otprilike u samoj sredini. A kao dodatak Ajvinoj izjavi da je prekidanje knjige u pola čitanja rđava navika, tu su i romani – Kvaka 22, Zločin i kazna, Gospodar prstenova i tako dalje – koje apsolutno nije ostavila ni na polovini: „Ako obeležim mesto gde sam stala, ne znači da sam odustala od knjige, već


samo da je nisam još završila.“) A poenta je ta da bi Ajvi uvek radije pročitala knjigu nego da gleda televiziju, pa tako smatra povodom za ponos i to što joj je televizor maltene muzejski primerak. Moj televizor je pak čudo od lepote sa ekranom od četrdeset dva inča. I stoji natakaren na komodu u maloj spavaćoj sobi – za njega očigledno nema mesta u dnevnoj. U maloj spavaćoj sobi su takođe i moja iks-boks konzola za igrice, kožna fotelja, komplet tiganja i šerpi „le kruze“, posteljina i kutija od cipela puna fotografija. Kako ćemo tu smestiti bebu, bog će ga znati. Doživeo sam nalet vreline koji je mogao biti i od strepnje, premda su verovatnije uzrok bila moja pregrejana stopala. Ajvi mi je bila uručila dirljiv poklon u vidu kućnih patika u obliku vombla: „Zato što sad živiš na Vimbldonu.“2 Nikada nisam bio ljubitelj kućnih patika i ne pamtim da sam gledao Vomble na televiziji – mada pretpostavljam da sam ih prosto morao gledati; čitave te večeri mi se po glavi vrtela prokleta tema iz serije. No bez obzira na sve, sada sam bio ponosni (i vrlo utopljeni) posednik kućnih patika broj deset, u plavom kariranom dezenu i sa likom čiča Bulgarije. Na Ajvinom drljavom televizoru, ljubavno-komični zaljubljeni vodili su ljubav na plaži, smenjivali sve omiljene položaje, grizli jedno drugome usne, preplitali međusobno prste, piljili jedno drugome u oči. Zajedno su stigli do vrhunca i sručili se na zlatni pesak, debelo zadovoljeni, a i dalje sa savršenim frizurama. Kliznuo sam rukom niz Ajvino telo i stigao do njenog sve ispupčenijeg stomaka. Promenila je položaj na mom krilu i počela da hrče. Sve isto; sve drugačije. Žame vi.

                                                            2

Vombli su izmišljene čupave životinjice, junaci dečjih knjiga Elizabet Beresford i istoimenih TV serija. Veza s Vimbldonom nalazi se u engleskoj dečjoj pesmi „Od Vimbldona do Vombltona ima petnaest milja“. (Prim. prev.)


Deseto poglavlje Doktorka na ultrazvuku predstavila se kao Valeri. „Možda će vam ovo biti malčice neprijatno“, rekla je pokazujući tubu s gelom. „Hladan je.“ Nalazili smo se u Bolnici Svetog Đorđa na Tutingu, gde je Ajvi planirala i da se porodi. Ležala je na leđima, s raskopčanim gornjim dugmetima farmerki, pa joj se video beli nabrčkani rub gaćica. Košulja joj je bila zadignuta do grudne kosti i otkrivala je glatku, oblu kupolu nekada ravnog stomaka. Doktorka je namazala Ajvin trbuh bezbojnim gelom, a Ajvi me je jače stegla za ruku. Na manžetama je imala starinska dugmeta u obliku četvorolisne deteline. Da li ih je odabrala svesno ili nesvesno, nisam znao. Prostorija je bila vedra i srdačna; šarene reprodukcije na zidovima ublažavale su hladnoću bolničke sive i bele boje glomazne tehničke opreme. Ajvin dlan je bio vreo i lepljiv od znoja. Tog jutra je povraćala dugo i obilno kao što nedeljama nije. Upitao sam je da li je uzbuđena što će prvi put videti svoje dete, a Ajvi je rekla da se plaši. Seo sam u hodnik ispred kupatila i upitao je, dok je prala zube, da li zna da je beba sad veličine limete. Da, rekla je. Zna li da beba ima prste, bubrege, mišiće, kosti? Ajvi je zatvorila vrata kupatila. Kada je izašla, opet se zavukla u krevet i otvorila knjigu – što je bila šifrovana poruka, bar tako sam pretpostavio, da je ostavim na miru. Valeri je klizila belom sondom po Ajvinom stomaku. „Evo nas“, rekla je. „Ovo je glavica.“ A na monitoru pričvršćenom na zid pojavio se okrugao, ali u svakom drugom pogledu nerazaznatljiv obris. Ajvi je zaplakala. „Moja beba?“, rekla je. Više je pitala nego što je to izjavila, kao da i dalje nije baš rada da pravi račun dok krčmar ne dođe na svet. „Vaša beba“, rekla je doktorka, osmehujući se kao da radi najlepši posao na svetu. Pomerila je sondu ka bočnoj strani Ajvinog stomaka. A onda


se namrštila – takav izraz lica niko ne bi voleo da vidi u prostoriji tog tipa. Ajvi to nije primetila, pošto nije odvajala oči od monitora. Valeri se okrenula od ekrana ka meni, sa izrazom lica koji je bilo nemoguće protumačiti. „Ovaj…“, rekla je. „Šta je posredi?“, upitao sam ja. Valeri se možda i osmehivala, ali teško se to moglo sa sigurnošću znati, pošto je grickala donju usnu. „Ovaj…“ Ajvina glava se naglo obrnula ka doktorki. „Šta je bilo? Nešto nije u r…“ „Sve je u savršenom redu“, konačno je izgovorila Valeri. „I više od toga“, dodala je. „Vidite ovo područje ovde…?“ A kursor na ekranu opisao je kružni prostor tik ispod glavice moga čeda. Ajvi je klimnula glavom, klimnuo sam i ja. „To je“, rekla je doktorka, „još jedna glavica.“ „Još jedna…?“, uspeo sam da izustim, nakon čitave večnosti, kako mi se činilo. „Beba“, rekla je Valeri. „Još jedna beba.“ *** Prineo sam kafu ustima, shvatio da su mi usta već razjapljena, zaključio da mi nije do kafe i vratio šolju na sto. Smatrao sam da bi ruka trebalo da mi podrhtava, ali činilo mi se da sam previše otupeo, previše odvojen od svoga telesnog bića da bih izveo tako organizovanu radnju kao što je drhtanje. Ajvi je zurila u malu crnobelu fotografiju, odštampanu sliku našeg ultrazvuka, naše dece. „Blizanci“, rekao sam. Ajvi je klimnula glavom.


Kafa mi je stajala netaknuta. Uzeo sam je, pomogao joj ovoga puta da prevali čitav put do mojih usta i otpio gutljaj. Bila je hladna – ne tek mlaka, nego hladna kao česmovača – i ostavila mi je na zubima lepljiv dronjak stisnutog kajmaka. Možda sam bio i gladan, ali to se teško moglo odrediti. Iskreno nisam mogao da se setim da li sam tog jutra doručkovao. Pogledao sam na ručni sat i video da ima još dva sata do vremena koje bi iole ličilo na vreme za ručak. Time nisam razrešio pitanje da li sam gladan ili ne, ali zato sam morao da budem u vozu najdalje za pet minuta. Agencija je tražila da reklamu za toalet-papir snimam ja, te sam za sat vremena morao krenuti sa izborom glumca koji će obući kostim džinovskog zeca. Moja sestra Marija ima bliznakinje. Svima odreda će s ljubavlju pričati kako je to bilo njeno najteže i najgadnije iskustvo. To kaže žena koja je prvo dete rodila sa šesnaest godina i odgajila ga bez trunke pomoći od odsutnog oca-seronje. U međuvremenu je Marija završila srednju školu podižući jedno dete, i stekla fakultetsku diplomu podižući troje. Triput je trčala maraton, sva tri puta za manje od četiri sata. Slomila je nogu na skijanju i morala je sama da ispuzi iz šumarka kroz sneg od metar i dvadeset, vukući za sobom prelomljenu potkolenicu. Blizanci? Na to će vam reći: Moje najteže i najgadnije iskustvo. „Blizanci“, rekla je Ajvi ne odvajajući oči od krupnozrnastog dokaza u svojim rukama. Na slici su bebe – množina! – bile licem okrenute u istom smeru, kao da sede jedna drugoj u krilu. Delovalo je da im je prilično tesno. Opet sam otpio gutljaj kafe, već zaboravivši da je hladna i bljutava. Ali svejedno sam otpio gutljaj, čisto da bih nešto radio – nešto što se bliži normalnosti. „Blizanci“, izgovorio sam. „Blizanci“, izgovorila je Ajvi. Izbor glumaca je bio zakazan u sobi na spratu iznad prodavnice obuće u Ulici Karnabi. Prisutni su bili: Džo, umetnička direktorka agencije Suzi,


producent agencije Henri (žensko), i ja glavom i bradom – mada bi bilo prenaduvano reći da sam bio prisutan. „Fišere?“, rekao je Džo. „Oprosti?“ „Da li bi nas uputio u scenario?“ Prostorija je bila bela i bezlična, možda šest sa šest metara. Prisutan je takođe bio sredovečan glumac koji je stajao na znaku „X“ obeleženom na podu crnom izolir-trakom. „Scenario?“, upitao sam. „Zato i jesmo ovde“, kazao je Džo i na silu se nasmejao. „Mogu ja, ako želite“, rekla je umetnička direktorka, lepa devojka koja je delovala kao da je pre samo koju godinu završila umetnički koledž. „Možda bi tako i bilo najbolje“, rekao je Džo, ponovo uz uvežban smeh. „Moram da budem na jednom mestu u novembru.“ „Dakle, razumete se u reklame za toalet-papir, je li tako?“, započela je Suzi. „Znate da sve one imaju slatke mace, kuce i mede? E pa, mi ćemo se tome narugati.“ „Skopčao“, rekao je glumac. Imao je stomačinu, bio je neobrijan i zvučao je kao da puši cigarete bez filtera, i to od detinjstva. „Vi ćete biti zeka“, rekla je Suzi. „Gospodin Skočiša.“ „Šta, kao kunić?“ „Ići će kao da snimamo klišetiranu reklamu za toalet-papir“, kazala je Suzi. „Onda režiser – u reklami će to biti drugi glumac – urla: ’Seci!’, vi pomaljate glavu iz kostima i pokazuje se da je posredi glumac – ne pravi zeka.“ Suzi se zasmejala sumanutoj sceni koju je opisivala. „Izvinite, sve mi to zvuči malčice… bože, ne znam ni ja…“ „Metafizički?“, predložio je Džo. „Postironično?“, pokušala je Henri. „Tupavo!“, izgovorila je Suzi i prasnula u smeh.


„Tupavo“, izgovorio je glumac. „Skopčao.“ Lepo je upoznati ljude iz reklamnog sveta koji ne shvataju sebe previše ozbiljno. Ljude koji ne ga je iluzije o onome što rade – u ovom slučaju, o prodavanju brisoguza. No svejedno, Suzi nije mogla imati više od dvadeset četiri godine; za neku godinu nesumnjivo će razviti svu onu aroganciju, samoobmanjivanje i umeće pametovanja koje zahteva taj posao. „Stvar je u tome“, rekla je Henri, „što nećete glumiti zeku; glumićete glumca koji glumi zeku.“ „Skopčao“, rekao je glumac. „I ta uloga vam se gadi“, kazala je ona. „Ispod kostima ste jak momak.“ „Kao gangster?“, upitao je on, pun nade. „U kostimu zeke“, kazao je Džo. „Baš tako.“ „Do-obro!“ „Kao taj toalet-papir, znate“, rekla je Suzi. „Mek a jak.“ „Važi se. Jaki zeka.“ Odsad pa nadalje, od svega će mi trebati po dva komada: dva kreveca, dva dečja sedišta za auto, dva velika mekana zeca. „Vilijame?“, upitno je izgovorio Džo, za stepen jače nego što uobičajeno vodi razgovor. Džo me zove „Vilijame“ samo kad hoće da mi soli pamet, da mi se suprotstavi ili da me izgrdi, pa je zato bila velika verovatnoća da mi je upravo nešto promaklo. „Oprosti?“, rekao sam. „Imaš nešto da dodaš?“, upitao je Džo. „Ne.“ Zavrteo sam glavom. „Ne, hvala.“ I tako smo uputili glumca u korake. Dali smo mu rečenice koje će izgovoriti, tražili od njega da ih pročita s različitim naglascima – londonskim, njujorškim, naglaskom Istočnog bloka. Terali smo ga da skače kao zeka. A onda smo to iznova radili sa sledećim glumcem, pa sa sledećim,


pa sa sledećim, i sa ne znam ni ja koliko još njih. Za sve to vreme su mi se ljudi obraćali, tražili od mene mišljenje, pitali da li bih želeo ovo ili ono. Uglavnom pojma nisam imao šta govore, pa sam odgovore ograničio na zbir dvosmislenih groktaja, jednosložnih reči i varijacija na klasično izvrdavanje: Nisam siguran, a šta vi mislite? Mada sam se tog poslednjeg pristupa manuo čim je postalo jasno da me je neko upravo upitao da li sam za čaj ili za kafu. „Sjajan dan, narode“, kazao je Džo, pa mi je delovalo da smo završili. „Imamo nekoliko dobrih zeka, rekao bih.“ „Biće teško da se odabere“, kazala je Henri. „Vala baš“, kazala je Suzi. „Vilijame?“, upitno je rekao Džo. „Slažem se da nema kud dalje“, odgovorio sam. „Zato hajdemo… znate već, da pustimo to malo da odleži? Da nešto odlučimo iduće nedelje?“ „Vrlo razborito“, rekla je Henri. „Sa ovakvim stvarima najbolje je ne brzati.“ „Super“, rekao sam ja. „Ali će nam odluka biti potrebna do devet ujutru. U ponedeljak, može?“ „U ponedeljak“, ponovio sam, pošto mi je mozak bio previše obuzet drugim stvarima (blizanci blizanci blizanci!) da bi mogao da sroči složeniji odgovor. Džo je pričekao da izađemo na ulicu i udaljimo se od ljudi iz agencije, pa me tek onda zgrabio za biceps i oštro upitao: „Koji se kurac dešava s tobom?“ „Sa mnom?“ „Pa ko se koji kurac ponaš… – Suzi!“, izgovorio je preko moga ramena, bez po muke se prebacivši iz raspaljenog besa u zašećerenu druželjubivost. „Izvinite“, rekla je Suzi, „samo me je zanimalo… zanima me da li ste…?“


Džo me je i dalje stezao za mišicu, bolno mi zarivajući prste u meso. Suzi je pružala nešto ka meni. Izgledalo je kao ružičasta lego kocka. Jedino iole prihvatljivo objašnjenje koje sam uspeo da smislim glasilo je da je Suzi vidovita i da je nanjušila da ću biti otac, pa mi poklanja dar za dete. Umalo joj nisam rekao da će mi trebati dva dara, pošto ću imati blizance. Umesto toga, samo sam pogledao u nju kao da je skrenula. „To je scenario“, rekla je Suzi. „Hoću reći, ovo je memorijski stik, ali na njemu je, znate, scenario…“ Uzeo sam lego kockicu i povukao poklopac sa nje, čime se potvrdilo da je to, da, uistinu memorijski stik. „Samo ako imate vremena, naravno“, rekla je ona. „Vremena?“ „Da ga pročitate.“ „Ja?“ „Znam da ste poznavalac filmova“, kazala je ona pocrvenevši, „i zaista bih vam bila zahvalna… znate već, na mišljenju.“ Volim filmove, ali ne bih tvrdio da sam poznavalac filmova. Ja samo znam da ubacim filmsku referencu u komercijalnu obradu kako bi reklamdžije mogle zaboraviti da rade, šta ja znam, recimo reklamu za toaletpapir. Ali nisam poznavalac filmova. „Biće mi čast“, rekao sam. Suzi se osmehnula. „Hvala vam.“ Pružila je ruku da se pozdravimo, a onda je smislila nešto bolje, pa se propela na prste i poljubila me u obraz. „Hvala vam“, ponovila je, pa brzo otišla. Još me držeći za nadlakticu, Džo me je obrnuo licem ka sebi. „O ovome ćemo“ – trznuo je glavom u pravcu Suzi – „za koji čas, ali da krenemo obrnutim redom: koji je tebi kurac? Da ne znam da si tako uskih shvatanja, zakleo bih se da si na nečemu.“ „Da li bi mi pustio ruku? Samo što mi nije otpala, debilu debilski.“


Džo je krenuo da me pušta prst po prst. „I nisam uskih shvatanja, seratoru. Ako je neko uskih shvatanja, to si ti, prokleta… uskoćo.“ „Šta se dešava?“ „Možemo li na po piće?“ „Jebi me gde sam najtanji“, rekao je Džo. „Siguran si? Nema šanse da je neka strahovita greška?“ „Hm, nije baš da smo to planirali.“ „Blizanci“, izgovorio je trljajući se po podrasloj bradi kao da sam mu upravo saopštio da imam rak. „Fišere, druže, žalim te. Je li ti dobro?“ „Mislim da jeste“, kazao sam. „Mislim da sam štaviše prilično srećan. Hoću reći, jesam. Srećan.“ Džo je položio ruku na moje rame i stegao ga, pa klimnuo glavom, osmehnuo se mojoj hrabrosti. „Znači, slučajno.“ „U neku ruku… ne baš.“ Ponovo sam se vratio u mislima onoj prvoj prilici kada sam vodio ljubav sa Ajvi i kada sam je upitao (izokolno ali neopozivo) da li nam je potrebna zaštita. A Ajvi je odmahnula glavom, osmehnula se i rekla: „Sve je u redu.“ Dakle, šta je tačno značilo to „sve je u redu“? Jer upravo sam u visokoj rezoluciji bio video dokaz koji je pripovedao blago drugačiju verziju tih događaja. Nisam hteo da kažem da nije u redu, bio sam prilično siguran da je božanstveno, ali nisam se mogao otresti utiska da mi je negde promakla neka ključna pojedinost. Sve se događalo tako brzo i naglavačke da mi je na trenutke – dok tonem u san, na primer; dok kunjam ispred nekog filma; dok se vozim kloparavim podzemnim vozom – bilo teško da sklopim, postrojim ili… kako se to dogodilo?… čak i poverujem u te činjenice. Jedno dvaput sam bio na ivici da upitam Ajvi šta je htela da kaže te noći, ali nikako nije bio


zgodan čas (mučnina, umor, tiha intimnost), pa mi je to neizgovoreno pitanje delovalo sirovo i puno optužbe. Džo je klimnuo glavom kao da shvata. Možda je i shvatao. Možda je umeo to da mi objasni. „Znaš kojeg su pola?“ Odmahnuo sam glavom. „Samo se moli Bogu da ne budu dečaci. Veruj mi na reč; muška deca su ti jebena noćna mora. Je l’ te spičio nekad trogodišnjak nogom u jaja?“ „Ne od moje treće godine; nije.“ „E pa, mene jeste“, kazao je on. „Sedim na podu i ređam slagalicu od četiri dela, i Semi mi prilazi kao da će da me zagrli, i samo – tras! – skotić mi zvekne tilt iz sve snage posred belih bubrega. Ja kad ti kažem, biće pravopravcato čudo ako sad ne ispaljujem samo ćorke.“ Iskapio je kriglu do kraja. „Još po jedno?“ „Kud ide june, nek ide i pivo“, odgovorio sam ja. Kako se ispostavilo, s junetom je otišlo još pet piva, te sam upravo patio od ranojutarnjeg mamurluka. Nisam baš tako planirao susret sa Ajvinim roditeljima. „Kako glava?“, upitala je Ajvi. „Dobro je“, rekao sam. Ne znam zašto sam slagao; prosto mi je delovalo da je to prikladan odgovor. Kao da sam neki vajni poštovalac tradicije. Vapio sam za snom, ali nalazili smo se u Ajvinom renou kangu i vozili se ka zapadu deonicom M4, brzinom od sto trideset tri kilometra na sat. Pokušao sam da odmorim glavu tako što ću je nasloniti na prozor, ali i pored moje smotane jakne u ulozi jastuka, vibracije su mi izazivale mučninu. „Sad znaš kako je meni svakog jutra“, rekla je ona, malčice podmuklo za moj ukus.


„Ne krivi mene. Krivi… svoje jajnike.“ „Znači, rekao si Džou?“ Plan je bio da sačekamo dok ne obavimo neškodljivo upoznavanje sa Ajvinima, a onda – možda kroz dve nedelje – da objavimo vest njenim i mojim roditeljima, potom i svima ostalima. Toliko o planovima. „Izvini, stvarno je bilo jače od mene.“ „I? Šta je rekao?“ „Veoma se raduje zbog nas. Kaže da je roditeljstvo blagoslov.“ Ajvi se nasmejala. „Aha. Kako da ne.“ Neko vreme smo se vozili ćutke; bio je mrak, pa su me svetla auto-puta hipnotički umirivala. „Dobro ti je?“, upitala je Ajvi. „Ućutao si se.“ Zato što sam razmišljao o onoj noći kad smo prvi put vodili ljubav. Pitao se šta ti je značilo ono „sve je u redu“. Pamtiš li to? Nemoj me pogrešno shvatiti, obeznanjen sam od sreće i tako to, ali… dakle, šta sad kad si nakrcana blizancima, šta si tačno mislila tim „sve je u redu“? Ali kao i dotad, to pitanje (ionako izlišno pred neporecivim biološkim činjenicama) bilo je pipavo, a trenutak vrlo rđav. Ajvi je još od ultrazvuka zračila srećom, oboma nam se vrtelo u glavi od vesti da imamo bebe u množini i za koji sat je trebalo da se sastanemo sa Ajvinim roditeljima, gde ćemo morati da se pravimo kako se zabavljamo osam meseci i kako nismo trudni. „Da“, rekao sam. „Sve u redu, hoću da kažem. Samo je… samo je sve malčice… neočekivano.“ „Meni pričaš“, kazala je Ajvi. A onda: „Jesi li razmišljao nekada o tome koliko bi komada želeo?“ „Dece?“ „Ne nego piva“, kazala je ona. „Pa dece, naravno.“ „Manje nego što sam popio piva“, odgovorio sam. „A ti?“


Ajvi nije oklevala. „Troje. To sam oduvek želela, još kao devojčica. Ali… hm, više nisam devojčica, zar ne? Sledećeg rođendana punim četrdeset jednu godinu.“ „Žena je mlada onoliko koliko je mlad muškarac kojeg voli.“ „Izgleda da ću morati da se pomirim s tim“, rekla je ona. „Ali sad kad već imamo dvoje, troje ne bi bilo izvan oblasti mogućeg.“ Krajičkom oka sam video da Ajvi gleda u mene, iščekujući reakciju. „Nismo otkrili kojeg su pola, je li? Bebe.“ „Nismo“, kazala je Ajvi. „Prerano je.“ „Dabome, naravno, glava mi je malo…“ „Nisi odgovorio“, rekla je Ajvi. „Na šta nisam odgovorio?“ „Da li bi troje dece bilo izvan oblasti mogućeg.“ „Nisam ni shvatio to kao pitanje.“ „Jeste pitanje.“ „Trebao bi nam veći stan“, rekao sam joj. „Lepo“, kazala je ona, ali da li je to značilo da odstupa ili da potvrđuje dogovor, nisam znao. Posle dva sata vožnje i sedenja u zakočenim kolonama, zaustavili smo se kod Dobrodošlog odmora da piškimo, dopunimo rezervoar i kupimo šarene bombonice. Takođe sam kupio cveće za Ajvinu majku i flašu crnog vina za njenog oca. Za poslednju deonicu putovanja bilo je potrebno nešto malo više od jednog sata, ali kada je Ajvi skrenula na dvorišnu stazu svojih roditelja, cveće je već bilo svelo, a moj mamurluk napredovao sa zamisli na delo. U sceni koja je podsećala na naš dolazak u dom mog ćaleta pre dva meseca, Ajvini roditelji su se našli ispred ulaznih vrata pre nego što smo i ona i ja otkopčali pojaseve. Ajvin otac je bio pravi medved, za pola glave viši od mene, a ja imam metar i devedeset; glava mu je bila velika, džombasta i


rošava kao bundeva mesec dana posle Noći veštica. Takve glave izazivaju kod dece – pa i pojedinih odraslih – ružne snove. Kažu da svaka žena s vremenom počne da liči na svoju majku, i zbog toga bih se i zabrinuo da protivrečnosti između Ajvi i njene mame nisu bile tako temeljne da su bile praktično nespojive. Gospođa Li je bila niska, jedra ženica sa izbuljenim očima i suludim plastom kose koji joj je počinjao od veoma visoke ivice velikog, ispupčenog čela. I moralo se odati priznanje Majci prirodi što je od tako zanimljivih genetskih sastojaka stvorila takvu divotu kao što je Ajvi. Međutim, ono što je supružnicima Li manjkalo u fotogeničnosti, nadoknađivali su žarom. Uprkos tome što su bili najmanje dvadeset godina stariji od mog rođenog oca, oboje su uznemirujuće vrcali od snage. „Ćerčice moja“, rekla je gospođa Li ljubeći Ajvi. Okrenula se potom ka meni, odmerila me koliko sam dugačak, pa klimnula glavom kao da ocenjuje par zavesa. „A ti si sigurno Vilijam. Hajde sad“, rekla je i pljesnula me po zadnjici, „obrni se da te čestito pogledamo.“ „Evo! Pusti momka na miru“, rekao je Ajvin ćale kad sam se nesigurno obrnuo u mestu, s flašom vina u jednoj, a buketom svelog cveća u drugoj ruci. „Stvarno si rospija, ženo.“ Na to je obujmio džinovskim šakama ćerkinu glavu i poljubio je u čelo, pa u vršak nosa, pa u usne. „Zdravo, Cvetiću“, rekao je, a Ajvi mu se obisnula oko vrata, odigla noge sa tla i ostala da mu visi tako o ramenima kao dete. I ako budem imao kćer, zvaću je upravo tako, Cvetiću. „Ovo je za mene?“, upitala je gospođa Li uzimajući oklembešene ruže pre nego što sam stigao da odgovorim. „Ooo, sigurno si napravio neku štetu. Ha-ha, samo se šalim. Hajde, idemo da ih metnemo u nekakvu vodu, izgledaju gore nego ti, momak. Je li ti dobro, Vilijame? Nešto si mi ubledeo.“ Dotad nisam ni reč bio izustio, a bojao sam se i da pokušam, da mi se ne omakne kako sam otac njihove unučadi veličine limete. „U kuću, ženo“, rekao je Ajvin otac. „Preplašićeš ga. Ja sam Ken, uzgred“ – a na to me je tako snažno pljesnuo po leđima da umalo nisam ispustio vino na njegovu dvorišnu stazu za kola.


„Vino“, najzad sam uspeo da izustim, pružajući mu flašu. „Deluje mi da je dobro“, kazao je on.. „Daj da ga otvorimo.“ Prekoračili smo prag rezidencije porodice Li i počinjao sam već da se poigravam idejom da se opustim, ali tad se ka nama kroz ogromni hodnik jurišom zaleteo neki drugi primerak muške vrste. Pripremio sam se za sudar od kog ću ostati bogalj, ali je taj tip – sigurno je imao blizu sto petnaest kila – samo vrdnuo oko mene i digao Ajvi uvis. „Sejo!“, rekao je, pa je zavrteo za punih trista šezdeset stepeni, zbog čega sam se trznuo jer sam se uplašio za bezbednost naših tajnih nerođenih beba. „Gle-gle!“, izgovorio je. „Ugojila si se?“ „Ako ne želiš porodično pakovanje povraćke od bombonica u uvetu“, rekla je Ajvi, „bolje me odmah spusti.“ Ajvin brat se nasmejao i digao je još više. „Frenk!“, kazala je Ajvi i snažno ga pljesnula po ramenu. „Ne zezam se, spusti me, majmune.“ „Važi“, uzvratio je on i spustio je na zemlju. „Čilika Vilika.“ „Pa stvarno! I još se pitaš što ga nisam dosad dovodila kući!“ Da li? Da li ih kopka? „Mislio sam da ga ne dovodiš zato što je grdan ili tako nešto“, rekao je Frenk. Pomislio bi neko da će Ajvini roditelji biti iznad (ili izvan, ali svakako ne ispod) nivoa humora na račun izgleda, ali oboje su se smejali, frktali i pljeskali se po butinama, a Ajvi je propadala u zemlju od stida. „Samo se zezam“, rekao je Frenk i tresnuo me po istovetnom mestu kao i njegov otac. „Drago mi je što smo se upoznali.“ Pružio je ruku i rukovao se sa mnom iznenađujuće nežno. „Frenk“, rekao je. „Mali bata.“ „Mali?“, kazao sam. „Bože, ne bih voleo da upoznam one velike.“ „One velike!“, ponovio je Frenk smejući se kao da sam kralj duhovitosti. „E pa, danas možeš da se opustiš. Veliki bruder broj jedan živi


u Australiji, a broj dva je u Edinburgu, što mu izađe na isto s obzirom na to koliko ga često viđamo. Hajde, daj da otvorimo tu flajku.“ Na to je oteo vino od oca i iščezao u drugoj sobi. Premda je tačno da sve do Ajvi nikada nisam doveo devojku kući da se upozna s mojima, nije mi bilo prvi put da me predstavljaju kao ljubavni novitet. Pre Ajvi sam živeo sa Kejt – jedinom devojkom sem nje s kojom sam ostao duže od nedelju dana – a ona je otprilike nakon tri meseca našeg zajedništva krenula da zahteva (pali su tu i neki ultimatumi) da se upoznam s njenim roditeljima. Bili su fini ljudi, ali Kejt se preobrazila u karikaturu poze „uspešne ćerke u odrasloj vezi“. Bilo je to neizdrživo – nasadila bi se na svaku stolicu na koju ja sednem, prolazila mi je prstima kroz kosu, ljubila me u svakoj prilici i pokazivala više nežnosti nego što je ikada ispoljila u našem stanu. Kataloški je nabrojala svaki restoran i vinski bar u kom smo bili, iznova deklamovala odlomke naših duhovitih razgovora, čak kao da je i reči preciznije artikulisala. Ali nije se samo razmetala mnome, već više kao da je odašiljala određenu poruku o sebi. Čitava ta trodnevna predstava podsećala me je na moje mlade sestričine kad zadihano prepričavaju pobedu u trci s kašikom i jajetom, ili se ukoče u stavu mirno nasred dnevne sobe da bi otpevale reči pesme iz školskog komada. Ajvi ništa od toga nije radila. Bila je ista tu kao i kad smo sami, a dok sam posmatrao kako razgovara, šali se i opušta sa svojom porodicom baš kao što to radi i sa mnom, rodio mi se osećaj da sam i ja deo njih, i pojačala svest o tome koliko smo Ajvi i ja celina. Jedva sam se uzdržavao da se ne nasadim na ručku njene stolice i da joj ne prolazim prstima kroz kosu. No svejedno, bilo je potrebno trideset minuta i uz njih puna čaša vina da bi moji živci počeli da se smiruju. Sedeći u dnevnoj sobi porodice Li, pustio sam da me razgovor samo zapljuskuje i ubacivao se jedino onda kad me izričito pozovu da to učinim. I dok je porodica prelazila na domaća rekla-kazala, ja sam pijuckao svoje piće i razgledao okolinu. Kuća je bila puna fotografija na kojima su se videli Ajvi, njena braća, Ken i Eva. Visile su


po zidovima, stajale na policama, nizale se duž stepeništa sve do kupatila na prvom spratu. Naročito me je jedna opčinila, u malom ramu na kaminu. Po rečima Ajvine mame, njena kći je imala šest godina kada je snimljena ta fotografija; bila je pegava, a zubi u njenom osmehu izgledali su retki i krivi. Osetio sam nalet ljubavi – i tu nema sumnje, ljubav je to – prema tom detetu koje sada, posle trideset pet godina, nosi u sebi moju vlastitu decu. To je bilo potpuno odvojeno osećanje od onog koje mi se javi prema Ajvi kad sedi preko puta mene i pravi se da pije vino; ono je bilo upućeno detetu na toj fotografiji, onakvom kakvo je tog dana selo pred foto-aparat. Na toj slici Ajvi nije imala ožiljke; čim sam to shvatio, shvatio sam i da – bar koliko se moglo videti – nema Ajvinih slika iz godina neposredno nakon tog nemilog događaja. Bile su tu slike bebice Ajvi, Ajvi koja je prohodala, šestogodišnje i sedmogodišnje Ajvi… a onda ničega sve do Ajvi na fotografijama gde možda ima dvanaest godina, pa nadalje. Na tim poznijim slikama bilo je vidno da se Ajvi oseća nelagodno ispred foto-aparata, i uglavnom je svuda okretala od objektiva onu polovinu lica gde je imala ožiljke. To je bila soba gde se to dogodilo; gde je Ajvi prostepovala kroz stakleni stočić i razvrcala sebi lice. I dok sam gledao to dete na fotografiji, poželeo sam da ga upozorim. Ali gde bismo onda tu bili ja i moji blizanci? Nisam imao vremena za otrcane fraze kao što je „ko zna zašto je to dobro“, ali činjenica je ostajala prisutna – da Ajvi nije propala kroz taj sto, veoma bi se razlikovala od te žene koja je sada. I možda bi ta žena bila već udata, majka nečije tuđe dece. „Vilijame?“, rekla je Eva. „Izvinjavam se“, kazao sam okrećući se ka Ajvinoj majci, „samo… samo sam…“ „Samo smo ti dosadni, je li?“, upitao je Frenk smejući se. „Izvinjavam se“, ponovio sam, „imao sam naporan dan.“ „Pitala sam te upravo gde živiš, mili“, kazala je Ajvina majka. Za ovo nisam bio spreman. A od same pomisli da slažem na to prosto pitanje, u centru za govor isprečio mi se ogroman francuski ključ.


„U… stanu?“, pokušao sam. „Navraga“, kazao je Ajvin ćale. „Sigurno si imao baš prokleto naporan dan.“ „Kenete!“, prekorela ga je Eva. „Stanujemo zajedno“, bubnula je Ajvi, što je već bilo odstupanje od ugovorenog teksta. Svi su zamukli. Izbegavao sam sve oči i zurio u prazan prostor sa šupljim osmehom nalepljenim na lice. „Brzo, bogme“, rekao je Ken. Otpio sam veliki gutljaj vina. Putnički sat na kaminu kuckao je svoje. „Ovaj“, kazala je Ajvi, „delovalo nam je da bismo baš i mogli, s obzirom na to…“ Naglo sam obrnuo glavu i izbečio se pravo u Ajvi: Ne! „…s obzirom na to da sam trudna!“ A ovih poslednjih sedam reči ispalila je otprilike za nula pet sekundi, uzlaznom linijom u kojoj je svaki sledeći slog bio dvostruko glasniji od prethodnog, pa je u trenutku izgovaranja reči „trudna“ doslovno zakreštala. A na to je zakreštala njena majka. „Trudna? Nosiš bebu?“ „Blizance!“, rekla je Ajvi. „Blizance?“, povikali su i Ken, i Frenk, i Eva. „Blizance“, kazao sam ja. I nabacio ono lice kakvo možda napravimo kad priznajemo neki sporedan greščić, na primer, da smo uneli blato u hodnik ili razbili baštenskog patuljka. „Sunce ti“, izgovorio je Ken, ustao i izašao iz sobe. Eva je plakala, ljubila Ajvi i trljala je po stomaku. „Ti ne časiš časa“, kazao je Frenk i namignuo mi, kako sam se ponadao, s nekakvom očinskom toplinom.


Uzvratio sam imbecilnim držanjem pesnica. Kada se vratio, Ken je u jednoj ručerdi nosio pet čaša za šampanjac, a u drugoj flašu španskog penušavog vina. „Možeš i ti malčice da gucneš, zar ne, Cvetiću?“, obratio se Ajvi. „Dabome da ne može“, kazala je Eva obgrlivši Ajvi rukom kao da je štiti. „Blesane.“ Ajvi je tužno skupila lice. „Bez mene.“ Ken je zakolutao očima i sipao nama ostalima. „U čast blizanaca!“, izgovorio je. „Nije trebalo da se mučimo s nameštanjem još jednog kreveta, a?“, kazala je Eva. „Nema plakanja nad pojebanim mlekom“, rekao je Ken, no da li mu se samo omakao jezik, ili je pak izvalio najgluplji vic na svetu, svejedno je isto delovao na moju boju lica. „I dakle, Vilijame“, rekao je Frenk, „koliko ste dugo vas dvoje zajedno?“ „O, bože, sigurno… ček’ da…“ „Dovoljno dugo, šta te boli dupe“, rekla je Ajvi. „Sve jasno“, kazao je Frenk. „A šta tvoji mama i tata misle o svemu tome?“, upitala je Eva. „Samo tata, nažalost, ali…“ „O, dušo, izvini, baš sam…“ Eva je poklopila rukom usta. „Bilo je to davno“, rekao sam. „Nema veze, iskreno.“ „O, Vilijame“, izustila je ona. A onda, nakon zatišja u kom je izgledala kao da pokušava da pojede sopstvenu donju usnu: „I dakle, šta kaže tvoj tata? Šta on misli o…?“ – oslikala je pokretima veliki trudnički stomak. „Još ne zna“, odgovorio sam. „Vi ste poprilično prvi.“ „Lepo“, rekao je Ken odižući se na ruke sa kauča. „To ćemo odmah ispraviti.“ Dohvatio je bežični telefon sa ležišta. „Koji je broj tvog ćaleta?“


„Oprostite?“ Frenk se iscerio od uva do uva, uživajući u mojoj nelagodnosti. „O, Kenete, spusti to čudo“, mlako je naredila Eva. Pogledao sam u Ajvi iščekujući pomoć. Ona se osmehnula, slegla ramenima. „Broj!“, zapovednički je rekao Ken. I tako je moj ćale saznao vest da su na putu još dva unučeta – sa spikerfona gde su u pozadini uzbuđeno vikale tri potpuno nepoznate osobe. Da se ne ogrešim o mog starog, junački je to podneo. Za razliku od porodice Li, tata je tačno znao koliko smo dugo Ajvi i ja zajedno, ali nije ništa komentarisao, nije hteo da me oda. Čim su euforija i unakrsna vatra utihle, čim je telefonom poslato dvadeset-trideset poljubaca, Ken i Eva su se bacili na posao upoznavanja mog ćaleta, ispitivanja kakav sam bio kao mali, imam li sestara i braće, koliko unučića ćale ima, gde radi, i sve ono što je toliko važno roditeljima odrasle dece. Čim smo shvatili da smo postali višak, Frenk, Ajvi i ja smo se izmakli u kuhinju. Frenk je otvorio još jednu flašu vina, uprkos mojim ubeđivanjima da mi se ne pije ništa više. „Nećeš valjda da me pustiš da pijem sam, je li?“, rekao je. „Sad smo rod.“ I napunio je dve čaše. „I?“, upitala je Ajvi Frenka. „Šta ima?“ Frenk je teško uzdahnuo, kao da mu je neko odvrnuo ventil u boku. Ramena su mu klonula, glava se oklembesila, kao da se smanjio na sedištu. Ispostavilo se da je Frenk oženjen, ali ne baš srećno. U uzroke se nije zalazilo; Ajvi je znala priču, a priča je trajala već podugo. Frenk i Lois su razgovarali, svađali se, tražili bračne savetnike, a trenutno spavali pod istim krovom, ali u odvojenim sobama. Kao da su oboje znali da tom braku nema spasa, ali – pretežno zbog zajedničkog trogodišnjeg sina – još nisu bili obavili konstruktivno razmatranje naredne faze. Ken i Eva o tome ništa nisu znali. Frenk, inače zubar, rekao je roditeljima da je u Bristolu zbog nekakve


konferencije povodom novog tipa keramičkog implanta. I tako, dok su očajnički pokušavali da skupe hrabrost za ono što se uraditi mora, Frenk i Lois su na smenu vikendom odlazili do svojih porodica i prijatelja, servirali laži i ostavljali svog nesrećnog životnog saputnika da u bračnom domu smišlja nove načine da postane draži roditelj svom detetu. Bio je to paklen dan – istovremeno sam bio pijan, mamuran, umoran, naelektrisan, srećan, isprepadan i isceđen. „Nemoj se nikada ženiti“, rekao je Frenk, kom su kapci već padali od pića. Pogledao sam u Ajvi; Ajvi je odvratila pogled. „Kako je Fredi?“, upitala je. Frenk je klimnuo glavom: dobro je. „Vas dvoje imate sreće“, rekao je. „Hvala“, kazao sam ja. „Znam.“ „Blizanci“, rekao je on i bocnuo prstom sestru u stomak. „Makar ćete moći oboje da imate po jedno ako pukne tikva. Ha-ha!“


Jedanaesto poglavlje Breskva. Limun. Jabuka. Avokado. Crni luk. Slatki krompir‌


Dvanaesto poglavlje „Kako lepša polovina?“, upitao je Džo. Bebe su imale osamnaest nedelja i bile su otprilike veličine malih slatkih krompira. Dovoljno velike da se sad primećuje da je Ajvi trudna. Dve nedelje pre toga ustupili su joj mesto u podzemnoj železnici; dok mi je uveče o tome pričala, glumatala je uvređenost na sto načina, ali njen osmeh mi je saopštavao da je neizmerno uživala u tom malom putničkom obredu. Bebe su sada imale jasno definisane prste na rukama i nogama, mišići su im jačali. Dobile su čvoriće čula ukusa i trepavice. Nokte. Tri nedelje pre toga, Ajvi i ja smo išli u Vimbldonski park da gledamo prazničnu vatru; blizancima su već funkcionisale uši, pa su mogli da slušaju kako u visini prašti vatromet. Normalna trudnoća – s jednim detetom – obično traje trideset devet nedelja; blizanci se često rode dve nedelje ranije, što je značilo da smo već maltene na pola puta do termina, to jest jedanaestog aprila. „Sve je kako treba“, kazao sam Džou. „Sad su kao dva slatka krompira.“ „Šta?“, upitao je Džo, pa pokretom opisao ženske grudi. „Njeni sifoni?“ „Blizanci, konju. Blizanci su kao dva… O, bože.“ „A njene… znaš već?“ Ponovo je izveo isti pokret skupljenim šakama ispred sebe. „Ako baš hoćeš, ogromne su – dobrano su prevalile fazu dinje. Pre mesec dana bio joj je rođendan i kupio sam joj prsluče – broj trideset šest de-de za trudnice, i to je popaljivije nego što sam mogao i da sanjam. Ali svaki put kad pokušam da se privučem tim njenim novim i unapređenim sisama, Ajvi me otkači, žali se da su joj osetljive na dodir. Ništa od seksa još od onog dana kad smo bili kod mog ćaleta, pre tri meseca – muke žive.“ Ali nije bio trenutak i nije bilo mesto za to. Nalazili smo se u zamračenim prostorijama za postprodukciju u Sohou, gde smo radili na


završnom obliku naše reklame za toalet-papir. Negde u polutmini iza mene sedele su Henri i Suzi iz agencije. Na ekranu je Gospodin Skočiša skakutao oko majpana sa šestoro dece, i svako je držao po jednu rolnu softeksa drugačije boje. „Šta vi mislite, Suzi?“, upitao sam. „O čemu? O sifonima vaše devojke?“ „Ne“, rekao sam pokazujući ka monitoru, „nego o postprodukciji.“ „Šala“, rekla je Suzi. „Ne seri“, rekao je Džo. „Meni izgleda sjajno“, kazala je Suzi. „Nema šta više da se tu doda.“ „Henri?“, upitao sam. Henri je odvojila pogled od svog ajfona. „Bila sam zadovoljna njome juče“, rekla je malčice nadrndano. Takvi poslovi koštaju sedamsto i više funti po danu, zato je i prirodno što je bila zadovoljna njome juče. „U tom slučaju“, kazao je Džo pljesnuvši rukama, „proglašavam postprodukciju završenom. Dakle, ko će me sad počastiti pivom? Fišere?“ „Imam obavezu na drugom mestu, druže. Žao mi je.“ „Gde? S kim?“ „Prosto na drugom mestu.“ „Treba da mi budeš kum.“ „Ovo je postprodukcija, Džozefe, a ne tvoja svadba.“ „Dobro“, kazao je on. „Dame?“ „Izvinjavam se“, rekla je Suzi. „I ja imam obaveze na drugom mestu.“ Henri je slegla ramenima. „Još dvadeset dva dana kupovine do Božića“, rekla je i krenula iz prostorije. „Volim sve što je od Šanela, uzgred.“ „Drugi put“, kazala je Suzi i krenula i ona iz sobe. Uputila mi je mudar osmeh, a onda nestala.


„A što se ja uopšte zamlaćujem ovim?“, upitao je Džo. „Reklame? Isto bi mi bilo i kad bih radio u nekoj tupavoj banci.“ „Videćemo se u petak“, kazao sam. „Tad ćemo na pivo.“ „Izvoli“, rekao je on pružajući mi smeđi koverat. „Mislio sam posle da ti dam, ali vidim da trenutno imaš važnijeg posla.“ „Šta je to?“ „Tvoja sledeća misija.“ „Scenario?“ Džo je klimnuo glavom, a ja sam uzeo koverat i bez gledanja ga strpao u torbu. „Nećeš da ga pročitaš, napraviš grimasu, da džvanjkaš?“ „Za šta je reklama?“ „Za sir“, rekao je Džo. „Oduševljen sam“, kazao sam ja. „Kad se sastajemo sa agencijom?“ „Ovo im je potrebno za juče, druže. Mora da bude spakovano najdalje do Božića.“ To je značilo još pet do deset hiljada na mom bankovnom računu ubrzo potom. I dobro će doći za još koje pakovanje pelena. „Onda ugovaraj.“ Džo me je pogledao s nevericom. „Ozbiljan si?“ „Nikad se ne šalim kada je reč o siru“, uzvratio sam. „Znaš šta, Vilijame Fišere?“, kazao je on, pa mi nežno rastršio kosu. „Stoji ti stomak do zuba. Mnogo ti dobro stoji, stvarno.“ Sastanak nije bio baš doslovno tajan, ali svejedno smo se našli u baru koji za malu čašu vina naplaćuje više nego što bi Džo i u snu snova platio čitavu flašu – zato je bila mala verovatnoća da bane i razotkrije nas. Takođe je bio prvi ponedeljak u mesecu, što je značilo da će Ajvi biti u svom čitalačkom klubu sve do oko devet, te da se mogu delimično napiti bez posledica.


„I?“, upitala je Suzi. „Pročitali ste ga?“ Nervozno se igrala prstenom, glomaznim i srebrnim, sa ovalnim tirkizom, vrteći ga dopola u smeru kazaljke na satu, pa ga potom vraćajući u suprotnom. „Jesam“, kazao sam i ulovio sebe kako poput ogledala ponavljam Suzinu nervoznu igru prstiju: obrtao sam vinsku čašu za po pola kruga tamo-ovamo na stolu. „I…?“ Suzin scenario je bio zbir devet prepletenih priča. Tri su uključivale seks, a jedna protagonistkinju s jakom sklonošću prema autoerotskoj asfiksiji. Ja nisam ljubitelj, ali ima nas raznih, svakome od nečeg drugog spadaju gaće, nadolazi snaga, ili u ponekom slučaju pomodri lice. Ni slučajno ne želim nikome da solim pamet: seks uopšteno, a fetiš naročito, istinski ima svoju svrhu u onom višem poretku. Problem sa tim scenama bio je u tome što su bile prokleto dobre – maštovite, erotične… hm, seksi. I dok sam ih iščitavao, nisam se mogao oteti slici Suzi u glavnoj ulozi. Uostalom, zar se ne kaže uvek „piši o onome što poznaješ“? Recimo ta junakinja koja se pali na asfiksiju: kada stegne svoje tanane šake oko grla tom nekome kog istovremeno davi dok se kreše s njim, kamera zastaje na prstenu na malom prstu njene desne ruke. Vidimo ga dok ona davi partnera, i opet ga vidimo dok na poslu pregleda stetoskopom pacijenta. On je sredstvo koje spaja i postavlja u kontrast različita lica tog složenog, nepouzdanog, paradoksalnog lika. I sve je to lepo i filmično. Ali sam taj prsten – debeo i zlatan, sa ovalnim oniksom – umnogome je ličio na prsten kojim se Suzi sve vreme igrala pred mojim nosom, sad. A to mi je neopisivo otežavalo pokušaje da je ne zamišljam kako gola poskakuje na nekom srećniku. „Sviđa mi se“, rekao sam. „Mnogo mi se sviđa.“ I mada nisam nameravao da u te reči unesem nikakav podtekst, pocrveneo sam. „Zaplet“, precizirao sam. „Dobre priče, dobri likovi.“ „Samo dobri?“, upitala je Suzi čikajući me, ali nije bila ni izbliza ubedljiva kao Ajvi.


„Dobro znači dobro“, rekao sam i nehotice se lecnuo, refleksno. „Hvala“, kazala je Suzi obrćući tirkizni prsten oko prsta. „Ali…“, izgovorio sam, a Suzino čelo se nabralo uz majušan trzaj. Ukazala mi je poveliko poverenje time što me je pitala za mišljenje, pa je zato bilo nepošteno da joj zaspem scenario neiskrenim hvalama. To bi bilo čak i kukavički. Zato sam rešeno nastavio: „…neujednačen je“, rekao sam. Suzi se još jače namrštila, ali imao sam utisak da joj ne saopštavam ništa što već ne zna. Posle još malo vina i uvijanja u oblande, uspeo sam da pretočim svoj kritički stav u neke konstruktivnije reči. Jesam bio iskren kada sam rekao Suzi da su joj jedno dve priče izuzetne. Doslovno sam to mislio, te sam joj objasnio da baš zbog tih delova koji odskaču po kvalitetu ostali zapleti deluju bezlično ili nevažno. „Koji vam se najviše sviđa?“, upitala je Suzi. „Verovatno onaj sa studentom umetnosti.“ Suzi je klimnula glavom u znak saglasnosti, osmehnula se. „Zbog čega?“ „Hm, pa dobra je priča.“ Odbrojao sam tu prvu stavku na jednom prstu. „To je uvek korisno“, rekla je Suzi i nasmejala se. Nije odvajala oči od mene dok je otpijala vino. Prešao sam na drugi prst. „Zanimljivi likovi – hoću da kažem, devojka je malčice gadura, ali je valjan lik.“ Suzi je klimnula glavom, čekajući da pređem na najvažnije. Prst broj tri: „Scena na krovu – vrlo filmska, dramatična.“ „Dve scene na krovu“, ispravila me je Suzi, s najneznatnijim nagoveštajem lažne smernosti. „Da“, kazao sam, pa prešao na prst broj četiri, „čime dolazimo do…“ Suzi je izdigla obrve. „Do seksa.“


Čitaš mi misli, za dlaku to nisam rekao, ali obuzdao sam se pre nego što mi je ta nenameravana insinuacija sletela sa usana. Da sam bio neoženjen, da nisam čekao blizance, možda bih mirno rekao: nek ide život. Ali nisam bio neoženjen, i jesam čekao blizance – i to sa velikom radošću. No svejedno se nisam mogao oteti razmišljanju da li je Suzi, poput svoje protagonistkinje, nekada vodila ljubav na krovu Studentskog udruženja. „Da“, nasmejao sam se. „U reklamnom svetu nemamo često priliku za scene seksa.“ „Tačno“, rekla je Suzi. „Nemamo, zar ne?“ „Jadni mi“, kazao sam, napravio glupu grimasu i otpio dobar gutljaj vina. Suzi kao da je malo oklevala pre nego što će izgovoriti: „I dakle… hoćemo li to da uradimo?“ „Molim?“ Suzi se nasmejala. „Da ga snimimo. Da snimimo tog studenta umetnosti.“ Ovo pitanje me je zaskočilo nespremnog. „Voleo bih, iskreno, ali možda će vam trebati da se presaberete koliko košta nešto poput ovoga. Trebaće vam ekipa, oprema, glumci.“ Suzi se popustljivo osmehnula. „Zvučite kao Džo.“ „Je li to uvreda?“ „Imam nešto novca“, rekla je ona. „Možda jeste tako, ali ovo nije reklama od dva glumca koja se jure oko kuhinjskog stola.“ Bila je u pravu; zvučao sam kao Džo. „Imate tu – šta sve? Dvoje glavnih glumaca, gomilu statista, tri ili četiri lokacije, krov, noćno snimanje. Čak i uz veze i besplatne učesnike, suma će doterati do… bože, ne znam ni ja. Do mnogo. A trebaće vam i producent – i to đavolski dobar.“ „Imam deset hiljada.“ „Suzi, to jesu velike pare. Ali čak i sa njima… ne znam.“


„Tata mi je umro ove godine“, rekla je, i tad je iščezla sva njena hrabrost, koketnost i ćudljivost. „Izvinite. Znam… znam kako je to. Meni je mama umrla kad sam imao četrnaest godina.“ Suzi je položila šaku preko moje nadlanice, tužno se osmehnuvši. A onda mi je iz čista mira pustila ruku, otpila malo vina i kao da se trgla i ponovo postala ona stara. „Stvar je u tome“, rekla je, „što sam nasledila dovoljno da položim učešće za stan. Mama bi to htela da uradim. Ali stan je stan; jednoga dana ću ga prodati, iseliću se iz njega i neću ga više imati. A ako snimim ovaj film, bez obzira na to da li će ispasti sranje, ili se proslaviti, ili biti negde u sredini…“ Suzi je popila gutljaj vina. „Ljudi će uvek reći: O, on bi to voleo, je li tako?“ „Pa je li tako? Šta bi on voleo da je živ?“ „Iskreno, mislim da bi mu draže bilo kad bih kupila stan.“ A poraz je priznala kroz smeh. Bio je zarazan i načas smo sigurno bili najiritantniji u baru. „U svakom slučaju“, rekla je Suzi, „ja bih to volela. Ne želim doveka da pišem scenarije za toalet-papir, razumete šta hoću da kažem?“ Klimnuo sam glavom. Da, razumem šta hoćeš da kažeš. Ajvi i ja smo ležali u krevetu, Nina Simon je pevala tihim glasom, sveća s mirisom cveta orlovi nokti treperila je na Ajvinom noćnom stočiću kraj otvorene flašice sa bebi-uljem. Moj izbor muzike; moj izbor osvetljenja. „Stvarno si srce, mili, ali mogu to i sama, znaš.“ „Opusti se“, rekao sam, „lezi opet.“ I nastavio sam da masažom utrljavam ulje u Ajvin napeti doboš. Sjajno ulje je naglašavalo ožiljak koji joj je šarao trbuh, pa je i on, u to sam bio siguran, igrao veliku ulogu u njenom strahu od strija. „A kako ti zvuči Henri?“, upitala je.


I dalje pojma nismo imali kojeg su nam pola blizanci. „Kao muško ili kao žensko ime?“ „Kao žensko.“ „Upravo radim sa jednom Henri, pomalo je kurčevita.“ „Da li može za žensko da se kaže da je kurčevita?“ „Ako može da se zove Henri, što da ne? A i svakog puta preko telefona kaže ćao.“ „Odakle je?“ „Mislim da je iz Vigana.“ „Sve je jasno“, rekla je Ajvi. „Znači, negativan glas za ime Henri.“ Promenio sam smer kruženja rukom, pokrećući je u sporim, sve širim krugovima sleva udesno. „A šta kažeš na ’Zara’?“, upitao sam. „Išla sam u školu s jednom Zarom; zvala me je Fen.“ „Šta, da nisi u školi…?“ Naduo sam obraze, uhvatio se za stomak, napravio se da puštam vetar. Ajvi me je pljesnula po ruci. „Ne, to je poteklo od Ef-en, što je skraćeno od Frankenštajnova nevesta.“ Pokazala je ožiljak na obrazu. „Gadura.“ Ajvi je slegla ramenima. „Govorili su mi i gore stvari. A i dobila je svoje. Imala je baš-baš razmaknute oči i ekstra prćast nos, pa sam je prozvala Bizara. A taj nadimak je njoj ostao mnogo, mnogo duže nego meni Fen.“ „E nek si joj vratila“, kazao sam ponovo se posvećujući masaži i šireći orbitu svoje šake taman koliko da prstima okrznem gornju ivicu Ajvinih gaćica. „Aaa…“, rekla je Ajvi rastegavši taj usamljeni zavodnički slog, „…kako se zove tvoja porno-zvezda?“ Dabome da su i masaža, i muzika, i sveće imali namenu da stvore određeno raspoloženje, ali nisam očekivao tako direktnu reakciju. „Moja… šta?“


„Pa znaš valjda“, rekla je Ajvi, „uzmeš ime prvog ljubimca, dodaš majčino devojačko prezime i eto ti imena tvoje porno-zvezde.“ „A, tako, sad kapiram. Znači, ime ljubimca i…?“ „Majčino devojačko prezime.“ „Dobro… Ulov Maklaski.“ Ajvi je od oduševljenja zatapšala. „Pa to je sjajno! Ne zezaš me, je li? Ne vučeš me za nos?“ Odmahnuo sam glavom. „Zlatna ribica i katolikinja.“ „Pa to je sjajno! Ulov Maklaski.“ „Hajde sad i ti, kako se zove tvoja?“ „Moja zvuči glupo.“ „Hajde… prva si počela.“ Ajvi je uzdahnula. „U redu – Margaret Smit.“ „Uh, stvarno jeste glupo.“ „Znam.“ „Hoću da kažem, ko ima ljubimca po imenu Margaret?“ Ajvi je pokazala na sebe. „Imala sam ja. Htela sam psa ili mačku – nikad nismo držali životinje, ostali u porodici nisu bili zainteresovani – pa sam dosađivala, i dosađivala, i dosađivala sve dok me na kraju, da me ućutkaju, nisu otkačili kupivši mi zeca.“ „I ti si ga nazvala Margaret.“ „Imala sam četiri godine! Nikada pre nismo imali ljubimca, pa mi niko nije ni rekao da životinje dobijaju imena kao Fido i Čupavko ili… Ulov. I odakle uopšte to ime, kad smo već kod toga? Tako se ribici nabija kompleks.“ „Mi smo Fišeri, a ona je Ulov.3 I ako ćemo baš da kritikujemo imena zlatnih ribica, bolje je nego Ernest.“                                                             3

Na engleskom: fisher – ribar, pecaroš. Kasnije u knjizi Fišera nazivaju „Ribo“. (Prim. prev.)


„Hajde ćuti!“ „Valjda si dosad ušla u štos sa pravilima, imaš četrdeset jednu godinu, već si drev…“ „Oprezno, Ulove. Mogla bih odavde da te šutnem u izuzetno bolno mesto.“ Pokorno sam digao ruke. „Ako baš hoćeš da znaš, nosi ime po Hemingveju.“ „Misliš na onog pisca?“ „On je napisao knjigu Starac i more, a i sam je bio lud za pecanjem, pa je tako dvostruko opravdano… smeješ mi se?“ „Samo malo. Uglavnom se smejem jer si duhovita.“ Ajvi se mrgodno napućila. „Opet je bolje nego Ulov.“ Već su bile izgorele dve mirišljave svećice, a Nina se bližila kraju albuma, pa sam zato sipao još malo ulja u šake i krenuo da masiram Ajvin desni guz. „Da li se trudnicama i tu prave strije?“, upitala je Ajvi. „Zavisi od toga koliko ćeš se raskrupnjati. Opusti se.“ A Ajvi se opustila. Kada se tri sata pre toga vratila iz čitalačkog kluba, ja sam spavao na kauču i po svoj prilici hrkao kao vepar. Bilo je prošlo deset, ali sam umirao od gladi, pa sam spremio špagete s pestom i rendanim sirom i seli smo da pojedemo tu kasnu večeru. Pričali smo o tome kako je ko proveo dan, te me je žacnula savest što sam kraj popodneva i početak večeri proveo u vinskom baru s privlačnom ženom. Nije se bilo dogodilo ništa zbog čega bih se osećao krivim, naravno – nije bilo predugog kontakta, nije bilo dugotrajnijih poljubaca, nije bilo neverstva u začetku. Verovatno jesmo flertovali, malčice, ali bez ičega konkretnog na umu. No svejedno sam osetio neprijatnu žacku zato što nisam bio dobar. Kliznuo sam dlanovima niz Ajvinu butinu, niz koleno i list, obuhvatio joj stopalo rukom i pritisnuo joj palcima taban. Duboko je udahnula vazduh, pa ga polako ispustila. U Suzinom scenariju postojala je jedna scena gde neki čovek vezuje svojoj dragoj gležnjeve


svilenim trakama za dva ugla kreveta od kovanog gvožđa. Isterao sam je iz misli i nasuo još malo ulja u šaku. „Ela?“, predložila je Ajvi. Spavao sam sa jednom devojkom po imenu Ela, ali nije baš bio trenutak da to obelodanjujem. „Imali smo u šestom razredu jednu Elu Debelu“, kazao sam. A to nije bilo baš milion kilometara od istine. „Deca“, rekla je Ajvi, „kako su okr… jao!“ Oči su joj se razrogačile, a ruke refleksno poletele ka stomaku. „Šta je bilo? Da nisi… je li sve u redu?“ Ajvi se osmehnula. „Neko“, kazala je milujući ispupčeni stomak kao da mazi kuče ili mače ili… to jest, bebu, „neko ne može da miruje.“ „Stvarno? A koji je bio?“ „Teško je da se odredi.“ Potom se obratila naraslom trbuhu: „Ko se to tu vrti, mmm?“ „Prvi put?“, upitao sam. Ajvi je klimnula glavom. „Niko neće sam da se prijavi, a?“ Pritisla je šakom stomak, nastojeći da izazove nekakav odgovor. „Ima li nešto?“, upitao sam. Ajvi je tužno odmahnula glavom. „Mislim da je predstava gotova.“ Nisam doslovno izgovorio reči: To ti misliš, ali jesam izdigao obrve i nastavio da masiram Ajvine noge. Ajvi je zastenjala. „Ovo ti prija?“, upitao sam. Ali dok sam joj posmatrao lice, Ajvini obrazi su prebledeli. „Nisam… nisam sigurna da je toliko vrpoljenja bilo pametno“, rekla je, a onda prinela ruku ustima i odjurila ka kupatilu da se izbljuje. ***


Kada sam se ujutru probudio, Ajvi nije bila kraj mene. Živeli smo zajedno već gotovo osam nedelja, pa mi i nije bilo neobično da se probudim u opustelom krevetu. Ajvi je nekada počinjala dan onim što ona eufemistički naziva (što je nazivala) „meškoljenjem“, ali sad kada je imala dva slatka krompira koja se služe njenom bešikom kao trambulinom, kao da joj je prva pomisao po buđenju bila da se ispiški i da popije šolju čaja. Moja bivša komšinica Ester imala je jednu teoriju o kamenčićima u tegli: Ako ubacuješ po kamenčić u teglu svaki put kada vodiš ljubav u prvoj godini veze, pa potom vadiš po kamenčić svaki put kada vodiš ljubav posle toga, nikada nećeš isprazniti teglu. To sam shvatao, i nisam ni sumnjao da u tome postoji zrno (ili kamenčić) istine. Samo sam se nadao, što je bilo primenljivo i na mnogo šta drugo u našoj kratkoj vezi, da onaj početni nalet seksualne marljivosti nije fenomen koji smo Ajvi i ja do kraja odradili u skraćenom vremenskom rasponu, to jest za devetnaest dana umesto za dvanaest meseci. Naravno, određene okolnosti su opravdavale našu situaciju. Za tih sedam i po nedelja otkako sam se doselio na Vimbldon, oboje smo radili i bilo je teško organizovati rasporede koji bi se manje preklapali. Uz to, u one večeri koje smo provodili zajedno Ajvi bi obično zaspala u roku od nekoliko sekundi čim sat pokaže devet. Čak ni vikendom nismo mogli da se uskladimo. Ja sam trčao, a Ajvi je vežbala jogu, ali nikako nismo uspevali da usaglasimo te dve aktivnosti, pa smo i subotom i nedeljom provodili dva sata razdvojeni. Ona je čitala, ja sam gledao Kolumba; ja sam išao u kupovinu, ona dremala preko dana. I to nije bilo neprijatno; štaviše, prijalo je. Ali previše prijatnosti zna da bude malčice… hm, dosadno. Dopadao mi se takav zajednički život; jedina je mana bila što mi se činilo da smo u njega uskočili jedno dvadeset godina pre vremena. Tog jutra sam Ajvi zatekao u dnevnoj sobi, gde je odrađivala svoje redovne vežbe joge. U nebesnoplavim helankama i ružičastoj majici, upravo je balansirala u položaju zvanom „pas licem nadole“. Prelomljeno u struku,


sa šakama i stopalima na strunjači za jogu i ispravljenim i ukrućenim rukama i nogama, Ajvino telo je iscrtavalo savršen spoljašnji okvir slova A. „Dobro jutro, obraščiću moj“, obratio sam se njenoj izdignutoj zadnjici. Nisu mi odgovorile ni Ajvi ni njena izdignuta zadnjica. Potapšao sam je po pozadini i prošao u kuhinju, gde sam uključio lončić za vodu. „Treba da uzmemo neko punomasno“, rekao sam. Ajvi nije mogla da vidi flašu sa obranim mlekom kojom sam razmahivao, pošto joj je glava sad bila nabijena među kolena, ali znala je o čemu pričam. Nekoliko puta smo raspravljali o procentu masnoće u mleku. Ako želim punomasno, rekla je Ajvi, neka ga onda kupim. Ali problem je bio u tome što je Ajvi obavljala narudžbine iz onlajn-prodavnice, a ja bih se mleka setio tek dok stojim ispred otvorenog frižidera, držeći u ruci tetrapak nečega što je tek za trun gušće od bele vode. Mislim, da li je malčice mleka u mom mleku prevelik zahtev? „Za kafu“, rekao sam. Ajvi je izvela prelaz u mačku. Voda je provrela, te sam napravio punu kafetjeru kafe. U kravu, pa u modifikovanu kobru. „Hoćeš ti?“ Ajvi je zabrektala – da li od naprezanja ili u smislu odgovora, nisam mogao da ocenim. „Protumačiću to kao ’ne’“, rekao sam. „Ne čini ti se da nešto radim?“, izgovorila je ona između nogu. S posnom kafom u ruci, seo sam na kauč kao gledalac. Već sam mnogo puta bio posmatrao Ajvi kako izvodi te poze. Prvih nedelja naše veze podsticala me je da joj se priključim, što sam i radio, i u više prilika smo


završili u pozi kakva se ne izvodi javno. Ajvi se upravo transformisala u gusenicu – s glavom na strunjači, izvijenim leđima, guzom u vazduhu. „Sećaš se kako smo radili jogu zajedno?“, upitao sam. „Mhhh-hhhm.“ „Sad deluje kao da je to bilo davno.“ „A-ha.“ Ajvi je prenela težinu unatrag i našla se na sve četiri noge. Krenula je da kruži kukovima u jednom, zatim u drugom smeru. Sumnjam da se ta poza stvarno zove „seksi lisica“, ali prvo mi je to palo na pamet. „Kako se ta poza zove?“ „Nezam“, izgovorila je Ajvi. „Smešno se zove.“ Ajvi nije odgovorila. „Mogu da ti se pridružim ako hoćeš.“ „Ti nemaš pametnija posla?“, upitala je Ajvi. „U redu“, rekao sam, malčice povređen. A onda sam se setio kako ju je Frenk nazvao kad smo bili kod njenih roditelja: „Čilika Vilika.“ „Bože, kako to ide na živce“, rekla je, a ja se nešto nisam sećao da je na isti način reagovala kada je Frenk to izgovorio. Nepopijenu kafu ostavio sam na rukonaslonu fotelje, znajući da ću time još više razbesneti Ajvi, pa pošao ka spavaćoj sobi da se presvučem u opremu za trčanje. Prikopčao sam ajpod i ubacio u trenerku novčanicu od deset funti kako bih u povratku mogao da kupim sendvič sa slaninom i tetrapak prokletog punomasnog mleka. Prvi kilometar pretrčao sam obuzet ljutnjom. A onda sam, bez nekog posebnog odredišta na umu, produžio ne ka Vimbldonskom parku već u suprotnom smeru. Umesto da trčim otvorenim prostorima, među drvećem, kraj ribnjaka, jahačkom stazom, ja sam štrikao tvrdim trotoarima, jurio kraj


prometnih kolovoza i punio pluća izduvnim gasovima. Za nepun sat sam stigao do svoje bivše ulice na Brikstonu. Dok sam se bližio Esterinom stanu, video sam da je natpis „Prodaje se“ sad prelepljen tablom na kojoj piše „Prodato“. To nije trebalo da me iznenadi; njen stan je bio oglašen još pre nekoliko nedelja, a ona i Nino su od leta planirali da pobegnu u Italiju. Ali svejedno sam se rastužio. „Dobro jutro, dušo“, rekla je Ester kao da mi se nadala. „Zalutao?“ „Tako nešto. Mogu li kod vas da se istuširam?“ Pošto nisam ni o čemu bio nimalo promislio, morao sam da pozajmim odeću od Nina, koji je bio za glavu niži od mene, ali je zato tu razliku nadoknađivao obimom. Odeća koju je Ester raširila na rezervnom krevetu bila je krajnje jednostavna, ali prosto da se ne poveruje koliko glupo čovek može da izgleda u farmerkama i vunenom džemperu. Farmerke su mi landarale oko polovine cevanica i otkrivale drap čarape koje bi bile grozne čak i da im nisu popucali lastiši (Ester me je takođe snabdela i posivelim Ninovim slip-gaćama sa umetkom, ali njih nisam mogao ni na silu da obučem, pa sam ih smotao i nabio u džep svojih klovnovskih čakšira od teksasa). Džemper koji je Ester odabrala kao dopunu kostimu bio je krupno pleten, s ljubičastim i zelenim prugama, i pratio je telo otprilike koliko i džak na strašilu. Izgledao sam kao da sam pobegao sa psihijatrije. Ali nužda zakon menja kad si glupava i tupava budala. Ester mi je spremila pravi engleski doručak i ne baš suptilno ispitala otkud ta moja poseta iznenađenja. Razmišljao sam da je slažem i da joj kažem kako sam došao da obiđem podstanare u svom stanu, ali to je podrazumevalo a) laganje, b) obilazak podstanara i c) ulazak u bivši stan, a odjednom sam shvatio da ne želim u njega više nikada nogom da kročim. Tačno je, tamo sam imao kožnu fotelju s podesivim naslonom i HD televizor, i jeste, frižider mi je uvek bio nakrcan punomasnim mlekom, ali sam u vreme života iznad Ester radio i mnoge gluposti. Kad sam se osvrnuo u prošlost, učinilo mi se da jedino lepo što mi se desilo u tom životnom


razdoblju jeste to što sam upoznao Ajvi, a jedina pametna odluka donesena u tom stanu upravo odluka da se iselim. „Porodična čarka“, rekao sam. Ester se nasmejala. „Prva?“ „Možda druga.“ „Nešto ozbiljno?“ „Samo sam bio naporan.“ „E, da mi je svaki put bio po peni…“, izgovorila je Ester vrteći glavom. „Davno bismo se mi iselili iz ovog stana. Čarka“, kazala je pa se nasmejala. „Znači, prodali ste ga?“, rekao sam ja pokazujući rukom po sobi. Esterino lice se preobličilo iz kikotavog veselja u grcanje i suze, a smeh joj je glatko prešao u isprekidano šmrckanje. Povukao sam stolicu oko stola, do nje, te mi je zajecala u rame. „Šta vam je?“, upitao sam. „Mislio sam da je to korak nabolje.“ „I jeste, dušo“, rekla je ona lijući novi potop. „Dabome da jeste.“ „Pa čemu onda suze, ej?“ Ester je ispravila leđa, obrisala oči rukavom i frknula kao lučki radnik. „Ti“, kazala je ponovo se pribravši, „ti si meni kao sin.“ U glavi sam izgovorio reči: A vi ste meni kao majka, ali čak i neizgovorena, ta fraza mi je zapela u grlu i osetio sam u dubini očiju vlažan pritisak. Zato sam se samo osmehnuo, te se ponadao da sâm taj osmeh govori umesto mene. Ester je prepekla još hleba, iako nisam bio pojeo ni prvu turu, i uputila me u preostalu logistiku svog i Ninovog poteza – pakovanje, avioni, nova kućica na selu, u Italiji. Nakon Božića, koji će provesti porodično u Ekseteru, sa ćerkom, dva sina i osmoro unučadi, ona i Nino polaze u Urbino. „Gde je Nino sad?“ „Posle četrdeset i kusur godina prestaneš i da ispituješ“, rekla je ona. „Hoćeš nekoliko besplatnih saveta?“


Klimnuo sam glavom. „Ne lomite se da budete savršen bračni par, dušo. Sklanjajte se jedno drugom s puta; ne bojte se prepirke, ćutnje i palamuđenja; obavljaj svoj deo kućnih obaveza; ne ostavljaj prljave izvrnute gaće na tepihu; uvek spuštaj vece dasku; kupuj joj cveće jednom mesečno i jednom nedeljno je štipni za dupe – ostalo je na tebi.“ Zamislio sam se da li da kažem Ester da je štipkanje (u redu, milovanje) dupeta tog dana i doprinelo nastanku čarke, ali znao sam da bih time promašio poentu. „Kod vas je to funkcionisalo, jelte?“ „I kod mene i kod sve moje dece, dušo. Svi oni imaju decu, i nema koji problem nemaju, ali i dalje su svi u braku.“ A to je izgovorila s nemalim ponosom. „Treba da napišete knjigu“, rekao sam joj. „Vala bi i trebalo, dušo“, kazala je ona dopunjavajući sebi šolju čajem iz lončića. „Ne kažem da se nismo narazbijali šerpi i lonaca. Veruj mi na reč, dušo, jesmo imali neke svoje žute minute. A više puta smo bili na ivici da se rasturimo.“ Blago se nasmejala, s filozofskom mešavinom tople nostalgije i pragmatičnog kajanja. A možda posredi i nije bilo ništa komplikovano, već joj je prosto bilo smešno. „Samo upamtite da se volite“, rekla je. „Lako je to reći, ponekad, znam. Ali u tome i jeste štos, srce – samo ne zaboravljajte da se volite.“ Ester me je prodorno pogledala. „Da li je voliš?“ Klimnuo sam glavom. „Svim svojim bićem.“ „Pa onda prestani da sliniš, budalasto dete!“ Povratak na Vimbldon autobusom trajao je duže nego moje trčanje u suprotnom smeru, ne zato što ja trčim naročito brzo, nego zato što je londonski saobraćaj naročito spor. Dok je autobus mileo, ja sam kunjao; glava mi se klimala, vid se mutio, misli se pretvarale u besmislice. Legao sam u krevet pijan – kao i prethodne večeri – i odvalio se od spavanja, ali sam se svejedno probudio umoran. Kao da mi je sistem pao tako kompletno da su mi pocrkali čak i mehanizmi za obnavljanje. U toj pedesetsedmici koja ide


na Vimbldon, povremeno sam se naglo budio razjapljenih usta, s balama na bradi i odjekom hrkanja u lobanji. Spoj moje garderobe odbeglog duševno obolelog pacijenta i kese iz Lidla pune znojave opreme za trčanje obezbedio mi je prazno susedno mesto. I tako sam još malo otkunjao. Kad smo stigli u Selo, osećao sam se kao novi čovek (iako sam bio odeven kao stara skitnica). Ušavši u našu ulicu, opazio sam Harolda, Ajvinog napornog komšijupubertetliju; sedeo je na stepeniku ispred svog stana. Za razliku od mog stana na Brikstonu – koji je u nekom trenutku prošlosti naprosto bio tavan jedne veće kuće – ovi dupleksi bili su namenski građeni. No svejedno smo imali zajedničku kapiju i stazu sa susedima, a ulazna vrata su nam stajala jedna do drugih, kao sijamski blizanci. Harold je držao pola špila karata, a ostatak je bio poređan po stazi između njegovih stopala. Klimnuo sam mu glavom za dobro jutro, a on je načas digao pogled i promumlao nešto u odgovor. Bili smo zašli nekoliko dana u decembar, i mada su temperature bile blage za to doba godine, opet je bilo malčice hladno za sedenje na pragu kuće u majici kratkih rukava. „Nije ti hladno?“ Harold je zavrteo glavom. „Nekog čekaš?“ Osvrnuo se. „Ne baš.“ Seo sam na stepenik, kraj njega. „Pasijans?“, upitao sam pokazavši glavom na karte raspoređene kod njegovih nogu. Harold se nasmejao, samo jednim, neveselim tonom. „Kakva vam je to glupa odeća?“ „Nova moda“, kazao sam ja. „Ovako se oblače svi klinci koji su u fazonu.“ Haroldov izraz lica poručivao je da nije naseo, ali da nije ni zainteresovan da širi tu temu. Još od onog prvog susreta (kad smo se pobili oko ključeva na Ajvinom pragu), Harold se prema meni odnosio s mešavinom sumnje i prezira. Međutim, njegova neprijateljska ljubomora


kao da se ublažila otkako je postalo vidno da je Ajvi trudna. Njegova majka Morin bila je uljudna, mada ne preterano srdačna. Kao da je neprekidno bila rasejana, zabrinuta ili izmorena. Imala je i nekog momka, ali nije me upoznala s njim. Ajvi je u nekoliko prilika zvala Morin na kafu, večeru ili vino – ne zato što je osećala neodložnu želju da se sprijatelji sa tom stidljivom ženom s naočarima i unezverenim licem, već što je postajalo neprijatno da je ne pozovemo. I svaki put je Morin učtivo odbila poziv, uz neki moguć ali klimav izgovor – sređuje nekakva dokumenta, pegla, nešto treće. I tako je Ajvi prestala da je poziva, a to je, izgleda, svima nama sasvim odgovaralo. „Kako se ono beše zove?“, upitao sam. „Lol“, kazao je Harold. „Izvini“, rekao sam. „Nisam imao za cilj da budem smešan, nego…“ Harold me je pogledao kao da sam zaista upravo toliko glup koliko to moj stajling nagoveštava. „Ne kao lol, nego Lol. Ne kao u porukama i na forumima, lol. Nego Lol kao Lorens.“ „Lol? Stvarno?“ Harold je slegao ramenima. „Pojma nisam imao“, kazao sam. „Moj najbolji drugar zove se Lorens, ali ga zovemo El. Nikad nisam čuo za ime Lol.“ Tu poslednju reč sam izgovorio s prenaglašenim đačkim prezirom, snažno istakavši oba L. Harold se na to nasmejao, pa ponovio reč. „Deluje kao fin tip“, rekao sam. „Perverznjak.“ Pogledao sam u Harolda. Jesi li siguran? „Stalno štipa mamu za dupe“, kazao je on izbegavajući mi oči. „Nije to baš tako kako izgleda“, rekao sam ja. „Molim?“


„Nebitno, daj mi te karte.“ Pokupio sam ih pre nego što je Harold stigao da odgovori. „Ređao sam ih!“ Promešao sam špil, presekao ga, opet promešao. „Izvuci kartu.“ Harold je to uradio, ćutke i potpuno bez poleta. Ja sam obavio čitavu predstavu – gledao sam u stranu, mešao špil, mrštio se i tako dalje pre nego što sam pronašao njegovu kartu, koja je sada – gle, nekim čudom – stajala obrnuto u špilu. Harold je slegao ramenima i rekao kako je gledao Dejvida Blejna kako to radi viseći okačen o helikopter. Bila su potrebna još dva trika dok skotić nije razvukao usta, a tad mi je dupe već bilo utrnulo od sedenja na hladnom i tvrdom stepeniku. „I znači, Harolde“, rekao sam, „ima li bar neke šanse da skočiš časkom unutra i doneseš mi rezervni ključ?“ „Sve vreme me je zanimalo kad ćete to da pitate“, kazao je on, a osmeh mu se dodatno razvukao. „Lol“, rekao sam, a Harold se opet nasmejao. Dok sam se peo stepenicama ka stanu, dočekao me je miris slanine, kobasica i jaja. Ajvi je leškarila na kauču i čitala neku knjigu, pa sam se sručio kraj nje. „Dobar dan“, rekla je. „Kako je Ester?“ „Ko kaže da sam išao do Ester? Možda negde držim sakrivenu švalerku.“ „Ta švalerka voli da se oblačiš kao šezdesetosmogodišnjak, je li? A kako se ona švrćka, s papilotnama i u kućnoj haljini?“ „Ovo je poslednja moda među imigrantima.“ „Taman ti i pristaje.“ Ajvi je spustila knjigu i otrupkala do kuhinjskog dela. Uzela je tanjir nakrcan svim elementima engleskog doručka i ubacila ga u mikrotalasnu. „Prepečen hleb?“


Još sam bio do guše sit od Esterinog doručka, pa sam odbio ponudu. Dok je Ajvi čekala da se mikrotalasna isključi, zamajala se oko kuvanja kafe. Mikrotalasna je zazvonila i Ajvi je zamenila prvi tanjir drugim tanjirom. To što mi je spremila doručak bilo je divno; to što me je čekala umesto da sedne i sama jede bilo je čin ljubavi. Pronalaženje prostora u želucu za dve kobasice, duplu slaninu, pola paradajza, pasulj i dobru kašiku kajgane bilo je apsolutno najupečatljiviji mađioničarski trik koji sam izveo čitavog tog prepodneva. A proces podgrevanja nimalo mi ga nije olakšao – jaja su bila gumasta, slanina žilava, kobasice tvrde, paradajz gnjecav, a pasulj zgusnut – ali savladao sam sve iz tanjira sa ogromnim suludim osmehom na licu. Dejvide Blejne, umri od muke! Ajvi je očigledno bila odlučila da poslednjih nekoliko sati gurne pod tepih, pa sam radosno prihvatio da joj budem saučesnik. Oboje smo bili prisutni u sceni prepirke, oboje za osudu (neki, očigledno, više za osudu nego drugi), a ništa se nije moglo postići sad kad je prošao voz. Moja prethodna devojka i ja prvo bismo se posvađali, pa izvinjavali, pa pretresali unazad nemili slučaj, razlagali i raspoređivali krivicu, što je najčešće vodilo ponovljenoj izvedbi početnog debakla. Više mi se sviđalo kako to Ajvi rešava. A naročito kad se zna da sam se poneo kao krele. Ajvi je oprala sudove, ja sam ih obrisao. „Šta radiš u četvrtak?“, upitala je. „Ništa, koliko ja znam. Zašto pitaš?“ „Dobro je“, rekla je Ajvi. „Izlazimo, nas dvoje.“ „Sjajno! Kuda idemo?“ Ajvi se lupnula sapunjavim prstom sa strane po nosu. „Čekaj pa ćeš videti.“


Trinaesto poglavlje Pre sedamnaest i po godina, pošavši kolima da poveze Ela i mene kući posle bioskopa, moja majka je poginula u sudaru. Šleper nekog supermarketa počistio je njen žuti datsun, zavrteo ga i odbacio pravo pred motocikl koji je nailazio. Milion događaja i okolnosti nadovezalo se, usledilo, podudarilo se i poklopilo da okupi sve elemente – kamion, motocikl, moju majku. Nisam ja bio kriv što sam otišao u bioskop i ne krivim sebe za majčinu smrt, ali da nisam tamo bio, đavolski je velika šansa da bi moja majka i dan-danas bila živa. Ajvi i ja štošta još nismo znali jedno o drugome – one stvari koje se ne ubacuju tek tako u razgovor, nego se razotkrivaju delić po delić onako kako se veza razvija i napreduje. Naša veza je imala svega četiri meseca, pa je zato bilo još mnogo takvih delića koje treba otkriti. Ajvi je znala da mi je majka poginula u saobraćajnoj nesreći, ali nije znala da je mama bila krenula da me sačeka ispred bioskopa, i nije znala da otad nisam išao u bioskop. Ali dok sam čekao Ajvi ispred železničke stanice, javilo mi se jezivo osećanje – naglasak je na reči jeza – da će se upravo tamo odigrati to najavljeno iznenađenje. Vimbldonski Odeon video se odande gde sam stajao, a već i sama pomisao na ulazak u njega fizički je uticala na mene. Osećao sam kako mi srce gruva, čupalo me je u želucu, glava i leđa peckali su me od znoja. Ali činilo mi se da neće biti kraj sveta. Ne mogu doživotno da ne vodim decu u bioskop; ako ne te večeri, uskoro ću u nekom trenutku svakako biti prinuđen da očvrsnem, stisnem zube i budem muško. A u neku ruku bih se i razočarao da me nije te večeri povela na pokretne slike. Uostalom, niko nije dolazio kolima da me sačeka posle projekcije. Okrenuo sam bioskopu leđa da bih preleteo pogledom svetinu što je nadirala kroz obrtna vrata. Već je bio mrak, a kroz kapije su se gurale i tiskale stotine ljudi.


„Tražiš nekog određenog?“, šapatom je izgovorio glas iza mene, a na uvu sam osetio njen topli dah. Kosa joj je bila ugurana pod belu pletenu kapu koja bi delovala folirantski na svakoj drugoj sem na Ajvi. „Uzbuđen?“, upitala je. „Zavisi od toga kuda idemo.“ „Hm, pošto nam je ovo prvi zvanični izlazak udvoje, mislila sam da bude tradicionalan.“ „Da li su uključene i kokice?“ „Nego šta nego da jesu.“ „U tom slučaju sam uzbuđen.“ I pošli smo ka bioskopu, držeći se podruke. Film je bio nominovan za Oskara, navodno. Ajvi mi je to rekla dok smo se peli Vimbldonskim brdom prema kući, sada ne podruke, već držeći se za ruke. Kad me je upitala šta mislim o filmu, odgovorio sam da mi je sad jasno zašto je nominovan, ali to je donekle bila bezazlena laž – „palamuđenje“, što bi rekla Ester. Ne kažem da nisam uživao u filmu; u onim trenucima kad sam mu posvećivao pažnju, činilo mi se da i te kako vredi plaćene ulaznice. Nažalost, većim delom ta dva sata mozak mi je lutao kojekuda drugde. Razmišljao sam o mami i danu kad je poginula. Prisećao sam se koliko sam se zbunio kada je pred bioskop po nas došao Elov ćale – i kako mi je rekao da je mama imala saobraćajku, i kako su na stazi ispred kuće stajala policijska kola kad me je dovezao. Razmišljao sam o tome koliko je dragocen i krhak život, koliko ga lako uzmemo zdravo za gotovo. U utorak mi je Suzi bila poslala mejlom scenario za svoj kratki film, na petnaest strana. Kada bude gotov, poslaće ga agentima i producentima kako bi im razbudila zanimanje za scenario pune verzije. I dok sam sa Ajvi sedeo u vimbldonskom Odeonu, maštao sam kako bi bilo kad bih režirao film, a ne reklamu za toalet-papir. Ali nisam se više pitao samo ja, zar ne? Sada sam


imao obavezu prema svojoj deci i njihovoj majci. Tu su mi misli ponovo započinjale isti krug: prisećanje, maštarenje, paničenje, zamišljanje. Dok smo išli brdom ka Selu, Ajvi je upitala: „Šta misliš za onog tipa – sveštenika – šta misliš, šta je hteo da kaže onim ’Nikada je duže od zauvek’?“ „Bio je i sveštenik?“, upitao sam ja. Ajvi je zastala u hodu. „Gledali smo isti film, je li?“ „Donekle“, kazao sam, pa joj potom ispričao sve o onom danu kad mi je poginula majka. Bio je petak po podne i od Božića su nas delile nepune tri nedelje, pa je pab bio krcat kao Deda Mrazova torba. No svejedno smo Džo i ja imali sto samo za sebe, zašuškan u uglu. Već drugi put te nedelje uspeo sam da se okružim poljem sile odbojnosti. U utorak je zaslužna bila odeća psihijatrijskog slučaja, a ovoga dana četiri kilograma limburgera. Po podne smo bili na pretprodukcijskom sastanku povodom reklame za sir, gde nam je klijent svima poklonio po divovsku komadešku svog proizvoda. Dok je delio sir, menadžer marketinga nas je ponosito obavestio da je baš taj njihov sir izglasan za „sedmi po redu po jačini mirisa“ na svetu. A već i sama pomisao da postoji šest smrdljivijih sireva bila je dovoljna da svakome izazove vrlo bolesne noćne more. Dva sata smo finalizovali detalje snimanja; dva sata u sobičku sa osam ogromnih kolutova sedmog po redu sira po smrdljivosti na svetu, uz radijatore odvrnute na najjače. I mada je scenario bio tek za trun manje smrdljiv od svoga predmeta, ja sam se osmehivao, i unosio, i smejao, i svima govorio kako je nesvakidašnja povlastica sarađivati s njima. I to ne naprosto zato što sam vrhunski profesionalac, već i zato što Džo voli sva ta baljezganja, a Džo mi je potreban. Činilo mi se da se moja poniznost isplatila, jer uz to što je smrdeo na sir, Džo je debelo bazdeo i na prijateljsku srdačnost. Za sto se vratio noseći dva piva i sa mangupski nakrivljenom patuljačkom kapom. „Dobri patuljak“, rekao je digao čašu.


„Baš smešno“, rekao sam ja, i mada nije bilo smešno, nisam uspeo da se uzdržim od smeha. „Lepo, sad kad smo u prazničnom raspoloženju, imam za tebe poklon…“ Džo je zavukao ruku u torbu i izvadio smeđi koverat formata A4. Gurnuo ga je preko stola. „Stvarno nije trebalo!“, rekao sam ja, pa uzeo koverat i stavio ga u sopstvenu torbu. „U redu“, rekao je Džo, „odgovoriću na tvoje pitanje, ovo je za…“ „Koliko?“ „Dobro, ko te jebe“, kazao je Džo; praznični duh je naglo čileo iz njega. „Daću ga nekom drugom. Nekome ko zna da pokaže i mrvičak zahvalnosti.“ „A što si ti tako pun sebe? Briga te šta mislim o scenariju, samo te zanima da li ću pristati ili te odbiti?“ Džo je uvukao vazduh, uzdahnuo. „Slušaj me, kapiram da imaš iz vedra neba nov raspored obaveza, i drago mi je što si sav tako pun volje. Ali meni se sviđa moj raspored; uživam u njemu. I kad kreneš tako nadobudno da se proseravaš“ – izdigao sam obrve – „aha“, kazao je Džo, „znam šta znači reč ’nadobudno’; znači da se ponašaš kao podmukli drkoš. Dakle, kad se ponašaš kao podmukli drkoš, hm, malčice izlizano deluješ. Razumeš šta ti pričam?“ Džoa sam poznavao već godinama, i dovoljno da ne primim previše lično to njegovo natrljavanje nosa. A naročito kad je načeo treće pivo. No bez obzira na to, nikad nije lepo da ti kažu da si podmukli drkoš. „Ehej, pa čekaj malo! Samo sam se šalio. Šalio sam se, jebote, sve u redu.“ „Aha, lepo, samo što ti nije smešna šala.“ „Stvarno? Za razliku od onog dobri patuljak?“ Džo je zaustio nešto da kaže, a onda odlučio da umesto toga dobro potegne iz čaše.


Digao sam ruke u znak predaje. „Izvini. Za šta je? Scenario.“ „Za tampone.“ Zažmurio sam i izbrojao u sebi do tri. Kada sam opet otvorio oči, Džo je piljio u mene, prekrštenih ruku, neosetljiv. „Koliko?“, upitao sam. „Šest.“ Ništa nisam rekao. „Šest je đavolski dobra cena“, rekao je Džo. „Za jednodnevno snimanje.“ „Pod jednim uslovom.“ „Kakvim? Igramo se novih igrica, je li?“ Izvadio sam iz torbe sopstveni koverat. U njemu je bio Suzin scenario, koji je sad nosio naslov Reinterpretacija Džeksona Poloka – ili jednostavno Polok, kako smo ga nazivali sad, posle nekoliko mejlova, telefonskih razgovora i revizija scenarija. Pružio sam koverat Džou. „Šta je ovo?“ „Otvori ga.“ Džo ga je otvorio. Okrznuo je pogledom naslov, klimnuo glavom sam za sebe, pa okrenuo prvu stranu. Kada je završio s čitanjem – u tišini, nijednom ne odvojivši pogled od teksta – ja sam već bio popio pivo, a Džo svoje nije ni takao. „I?“, izgovorio je na kraju. Tako sam mu ispričao; ispričao mu za Suzi, za njen scenario, za njenih deset hiljada funti. Džo je zavukao rukopis u koverat i otpio odmeren gutljaj piva. Pogledao sam u koverat, pa u Džoa. „Dakle?“ „Sasvim je u redu. Naslov je malčice sranje.“ „I to je to?“, upitao sam.


„Šta ti mene zapravo pitaš, Vilijame? Da li mi se sviđa? Da li bih uložio novac u njega? Da li sam srećan što ćeš raditi za neku drugu prokletu produkcijsku kuću? Šta?“ „Da li bi voleo da mu budeš producent?“ Džo voli da se pravi kako je iznad svake osećajnosti, ali u srcu je gadan mekušac, te mu je licem i preko volje preleteo osmeh. „Ja?“, rekao je upirući prstom sebi u grudi. „Ti“, kazao sam. Džo je u sebe istresao pivo u jednom ogromnom cugu, podrignuo, pa se pribrao i opet nabacio svoju masku čoveka kome je dojadio ovaj svet. „Važi“, rekao je. „Nemam ništa protiv.“ Kada sam izašao iz Guske, petak po podne već je bio postao petak uveče. Nisam baš posrtao od pića, ali napatio bih se hodajući po razapetom užetu. Ajvi je tog dana radila na reklami za parfeme, pa je njen povratak bio očekivan u ma kom trenutku od pre sat vremena do naredna tri sata. Pozvao sam je, ali odmah se uključila govorna pošta. Još nije bilo sedam kada mi je voz stigao na Vimbldon, ali sunce je u međuvremenu zašlo i delovalo je da je kasnije. Noge su mi bile teške, a bešika puna dok sam se klatio uzbrdo ka Selu; te večeri bio je to dug hod. Kad sam se popeo na Vimbldonsko brdo, kasapin-iznuđivač upravo je zatvarao prodavnicu. Bio sam se znatno rastreznio, ali imao sam dovoljno alkohola u organizmu da uđem svojevoljno i dozvolim mu da od mene iznudi preko četrdeset funti za goveđi file, nekoliko režnjeva pančete i lanac kobasica. Ajvi još nije bila došla, pa sam uključio radio glasno, otvorio vino i bacio se na spremanje jela. Već sam se tu osećao kao kod kuće; zato sam, dok se večera krčkala, rastresao jastučiće, nahranio zlatnu ribicu i pregledao police s knjigama, listajući odabir Ajvinih nedovršenih romana i čitajući pasuse na mestima gde ih je ostavila.


Postavio sam sto za dvoje, improvizovao svećnjak od čašice za kuvana jaja i naređao nekakvu akustičnu muziku na ajpodu. Ajvi je bila značajan deo mog života već četiri meseca, a naše bebe na pola puta do rođenja, do pretvaranja u sićušna ljudska bića sklupčana između nas na krevetu. No i dalje ni ona ni ja nismo izgovarali one dve važne reči. Ili ih makar nismo izgovorili sladunjavim tonom. Dok sam živeo sa Kejt, imali smo naviku da kažemo jedno drugom „volim te“ svako veče pre nego što pogasimo svetla. Mada ponekad i nismo to govorili. U one noći – a bilo ih je nekoliko – kad bismo u postelju poneli sa sobom i svađu, te dve kratke reči ostajale su neizgovorene. A to je bilo upravo kao da jedno drugome kažemo: Ne volim te – večeras te ne volim. Zato mi je bilo drago što Ajvi i ja ne sipamo te reči kao iz rukava, pretvarajući ih u banalnost u one večeri kada ih izgovorimo, a u oružje u one večeri kada ih prećutimo. Ali jesam je voleo i smerao sam da joj to te večeri kažem. Kada se začulo kako Ajvi snažno kuca na ulazna vrata, ja sam kunjao na kauču, pa mi je trebao koji čas da se setim gde sam. Po satu na kaminu, bilo je još malo pa devet. Ponovo se začulo kucanje; sigurno je ono dodatno gvožđe u Ajvinoj ishrani imalo dejstva, pošto su udarci zazvučali kao da će izbiti vrata iz okvira. Viknuo sam da dolazim, zapalio sveću, proverio kakva mi je kosa, a kako sam ja jedan lud, bleskast, šašav tip, raskopčao sam košulju do pupka, izvadio cvet iz vaze i stavio ga među zube. Ajvi je opet krenula da gruva. „Dolazim!“, povikao sam. Samo što je to, zbog cveta u zubima, zazvučalo više kao: Dzlzm! Nije mi sinulo da se zapitam zašto Ajvi kuca umesto da se posluži ključem. Ona je često i kucala kad se vrati sa snimanja – kola su joj bila puna skupe šminke i opreme, a sve teže je nosila kutije uz stepenice do stana. Zato sam se žestoko zgranuo kad sam na pragu ugledao njenog brata Frenka. „Stvarno nije trebalo“, rekao je.


„Frenk!“, odgovorio sam ustima punim gerbera. „Ali kad si se već potrudio…“ Frenk me je tako snažno zagrlio da je počelo da mi damara u glavi. „Dođavola“, kazao je pustivši me, „kakav je to miris?“ „Limburger“, rekao sam ja zakopčavajući košulju. „Bože dragi! Ko to iz Limburga, i otkad je mrtav?“ „To je sir.“ „A, ne seri? Pozvaćeš me da uđem ili šta?“ Čim sam uveo u stan Frenka i njegov kofer, upitao sam ga koji ga je posao naneo u London, a on je izbrbljao nešto neodređeno o prijateljima, poslu, sestri i spontanosti. „I kad je ovo… unapred smišljeno?“ Frenk je slegao ramenima i dunuo između usana, proizvodeći posprdan zvuk. „Uf, šta znam, pre jedno dva sata? Možda dok sam ručao.“ Tad je opazio sto za dvoje, sveću koja treperi u čašici za jaja, pa je napravio grimasu u znak izvinjenja. „Op-op!“ „Ne brini“, rekao sam mu, „spremio sam dovoljno.“ „Šta imamo za jelo?“ „Govedinu a la burginjon.“ „Kakav si ti snob!“ „Piće?“ „Znaš šta; uskoči ti pod tuš, a ja ću ovo da otvorim“, kazao je on izvadivši flašu merloa iz velike kese. „Crno! Mora da sam vidovit.“ A ja sam bio toliko zapanjen da sam uradio upravo kako mi je i rekao. Kad sam se vratio u dnevnu sobu – čist, suv i u odeći koja ne smrdljoše na sir – Ajvi je već bila došla i svi prozori su stajali pootvarani, pa je ulazio hladni zimski vazduh. „Hej, mili“, oglasila se sa kauča. „Pogodi ko nam dolazi na večeru!“ A ja sam se, uprkos tome što sam se osećao malčice nasamareno, nasmejao.


Poljubio sam Ajvi u čelo. „Vrućina ti je?“ „Molim? Ne, zašto pitaš?“ „Zbog prozora.“ „Ja sam ih otvorio“, rekao je Frenk mašući rukom ispred nosa. „Da isteram smrad tog sirenja.“ „Sirenja?“, upitala je Ajvi. Objasnio sam joj za sir; čim smo utvrdili da Ajvi ne može da ga jede, a Frenk ga ne bi probao ni da mu život od toga zavisi, zamotao sam smrdljivi, oznojeni kolut limburgera u tri kese i frljnuo ga u kantu ispred stana. Ako ništa drugo, bar će rasterivati lisice. Dok su Frenk i Ajvi razmenjivali najnovije priče i stare interne viceve, ja sam rasklonio pribor sa stola i spasao govedinu a la burginjon dobro je zalivši Frenkovim vinom. Jeli smo sa krila, ispred televizora, stisnuti sve troje rame uz rame na kauču. Na jednom kraju je sedeo Frenk, širok u plećima kao glavni negativac iz stripa, pa sam zato bio sabijen na dve trećine jastučeta na drugom kraju, a tvrda ručka kauča zarivala mi se u rebra. Ajvin mali bata bio je raspoložen za piće i vukao je i mene sa sobom. Otprilike na svakih pet minuta zapovedao je: „Vilijame! Čašu!“, pa se pružao preko Ajvi kako bi bio siguran da mi se čaša preliva. „I dakle“, upitao sam što nonšalantnije, „ostaješ da noćiš?“ „Ako neću smetati, Vilijame.“ „Fišere.“ „Dobro, Fišere.“ „Imaš neke planove za ovaj vikend?“, upitao sam nastojeći da ne zvučim previše željno da ga se otarasim. Ne kažem da mi Frenk nije bio drag; on je arhetipski „slatki drugar“ – krupan, maza, mekog srca, duhovit na određen bučan, nezgrapan način. Nije bilo teško zamisliti nas kao prijatelje (ili da malo istrčim pred rudu, kao zeta i šuraka koji provode popodne u pabu bez društva svojih lepših polovina – to jest, ukoliko Frenk još ima svoju). No već mi je bilo zafrknutije


da zamislim kako provodimo miran vikend zajedno, sve troje naređani na kauču. Za to veče sam imao neke planove, a u njih nije spadao zubar od sto petnaest kila. „Mislili smo da prosto blejimo naokolo“, rekla je Ajvi, čime mi ništa nije razjasnila. „Pošteno“, rekao sam. A kada sam hteo da zagrlim Ajvi oko ramenâ, ustanovio sam da je već tu Frenkova ruka. „Vilijame! Čašu!“ I pre nego što sam stigao da se pobunim, pod nos mi je poturen grlić naše druge flaše. Frenk je krenuo da mi sipa, ali flaša je bila praktično prazna, pa je uspeo da mi napuni čašu samo do na prst ispod ruba. „Uf-uf! Da otvorim još jednu, može?“ Tad je ustao sa kauča, a Ajvi i ja smo se raširili bočno u iznenadno raspoloživ prostor. Dok je Frenk birao drugu flašu mog vina, ja sam se okrenuo ka Ajvi i uputio joj neupadljiv gest: ramena su mi se izdigla, šake izvrnule upolje, glava nakosila nadesno, oči zaokruglile; svaki taj pokret merio se milimetrima. U čemu je stvar? Ajvi je nabrala čelo: Kako to misliš? Izvio sam obrvama i uperio bradu tamo gde je Frenk čangrljao tražeći vadičep: Tvoj brat! Ajvi je zagrizla donju usnu, čitav minut vrtela glavom: Ne sad. Oborio sam jedan ugao usana i uzdahnuo: Dobro. „Ništa ne prekidam, jelte?“, kazao je Frenk opet se uglavivši na svoje mesto. Zaustio sam da odgovorim, ali vazduh mi je izleteo iz pluća čim sam se našao iznova potisnut u ugao kauča. „Čašu“, kazao je on pružajući se preko Ajvi i dopunjavajući mi merlo pino noarom sve dok se čaša nije prepunila. ***


U mome detinjstvu, dok sam živeo s roditeljima, na televiziji nije bilo mnogo seksa, ali kad god bi se pojavio na ekranu, tata bi poskočio kao da mu je kroz fotelju puštena struja, pa promenio program. Kasnije, kad sam poodrastao u momka, prosto je izlazio iz sobe, cokćući i mrmljajući, i nije se vraćao sve dok se ta poganština ne okonča. I koliko god da će zvučati suludo, to nije bilo ništa u poređenju sa tom večeri kad sam gledao hopa-cupa film u društvu svoje trudne devojke i njenog brata grmalja. Frenkova strategija obračunavanja sa sramotnim scenama seksa sastojala se u komentatorskom praćenju filma, raznoraznim komičnim glasovima i sa regionalnim naglascima. Alo! Neko je ovde napaljen! Je li ti to banana u džepu ili ti je prosto drago što me vidiš? Ha-ha-ha. Dozvoli mi da ti pomognem da to skineš, ljubavi… Uuu, ružičaste, bezobrazno. I odoše dole! Sramihbilllo! A da pređemo malo na kuhinjski sto? Nema veze za sudove, skoknućemo sutra do Ikee. Posluži se viršlom, ha-ha. Gle mu lice! Izgleda kao da rešava ukrštenicu. Jedna reč, četiri slova, počinje sa Š, završava se sa A… Š-E-V-A! Živeli, draga, a kako je tebi bilo? Ha-ha-ha-ha! A za sve vreme tog nesnosnog monologa, ja sam čekao, molio se da mu Ajvi kaže da začepi više gubicu, ali ona ni reč nije progovarala. Kada sam kradomice, ispod oka, pogledao u nju, video sam i zašto. Zgnječena između nas kao uveo cvet, Ajvi je i dalje sedela, ali brada joj je bila pala na grudi. Odigao sam joj glavu što sam nežnije mogao i video da su joj oči skroz sklopljene. Iz otvorenih usta joj je naviralo nežno hrkanje. Daljinac je bio kod Frenka, pa sam ga zato zamolio da utiša televizor, skrećući mu pažnju na usnulu sestru. „O, duša moja“, rekao je on milujući Ajvi po obrazu poleđinom kažiprsta. „Lepo“, nastavio je upirući daljincem u televizor. „Da isključimo ovo sranje?“ Pretpostavio sam da Frenk misli na televizor i da je spreman da završi za tu noć. Ali umesto toga, on je hitro projurio kroz jedno milion programa


i konačno pronašao Čaka Norisa na nekakvom nepoznatom satelitskom kanalu. „Malo Čaka?“, pitao je. Kad živiš s trudnom devojkom, ne dešava se često (u istom smislu kao što se ne dešava često da se u paklu održi takmičenje u pravljenju sneška) da preteraš s pićem i gledaš stari akcioni film na televiziji. Dakle, zašto da ne? Dozvolio sam Frenku da mi ponovo napuni čašu, a onda uhvatio Ajvinu usnulu ručicu i opet se skrasio na svom ugliću kauča. Nisam baš tako bio planirao (a šta sam pa planirao?), ali s obzirom na to da su nam večeri petkom postajale sve hladnije, moglo je biti i neuporedivo gore. No svejedno sam tog jutra bio ustao u pola sedam, a posle popodnevnog sastanka, piva s Džoom i vina s Frenkom, dan me je konačno smlatio. Čaka Norisa nisu išutirala, izubijala, izbola nožem i zadavila ni pedesetorica negativaca, a meni su već počele da se sklapaju oči. Rekao sam Frenku da tu završavam, pa iz trećeg pokušaja probudio Ajvi. Frenk se dobrovoljno prijavio da opere sudove; Ajvi ih je brisala, a ja sam – rešen da me niko ne prevaziđe – insistirao na tome da sve složim. Iza šankića za doručak zaista nema prostora za troje ljudi (a naročito kad je jedan Frenkove veličine) i pravo je čudo kako se ništa nije slomilo za vreme čitavog tog nezgrapnog kućnog posla. Pošto su sudovi oprani, obrisani i složeni, poželeli smo jedni drugima laku noć. Frenk me je drugarski tresnuo pesnicom u rame, a onda stegao Ajvi u produženi medveđi zagrljaj. Poljubio je stariju sestru u slepoočnicu i rekao joj da je voli. Ajvi je rekla Frenku da i ona njega voli, pa se protegla na prste da ga cmokne poslednji put pred spavanje. Sve je to bilo slatko i preslatko kod njih dvoje, ali u neku ruku je doprinelo da splasnu jedra moje vlastite ljubavne lađe. Ako bih sada rekao Ajvi da je volim, izgledalo bi kao da se naprosto priključujem iz straha da ću biti izostavljen. Petak uveče za nas je bio postao veče knjige o bebama. Knjiga je nosila upečatljiv naslov: Odbrojavanje do dočeka bebe: vodič za vaše telo koje se


menja i za razvoj vašeg mališana iz nedelje u nedelju. Svake nedelje smo čitali po jedno novo poglavlje; ovoga puta bilo je to devetnaesto poglavlje i bio je red na Ajvi da čita. Saopštila mi je da se sad formiraju nervi, da se mozgovi beba povezuju s mišićima i organima. Naše bebe sa ganc novim instalacijama u tom trenutku su imale isto onoliko nerava koliko i odrasla osoba, te bi umele da poskoče reagujući na neki šok. „Kao, na primer, na neočekivani dolazak svoga ujaka?“ „Umukni i slušaj“, rekla je Ajvi. „Imao sam cvet među zubima“, uzvratio sam. „I sveću. Ne među zubima, ona je bila na stolu.“ Ajvi je prinela prst usnama da me utiša. „Rekao mi je Frenk za to.“ Nastavila je da čita. Posteljica je potpuno formirana, ali i dalje se uvećava. U desnima naših beba formiraju se zameci zuba. Imaju jezik. Obrasle su paperjastim maljama i prekrivene određenom voskastom supstancom koja im održava gipkost kože. Naše bebe biće s nama za svega osamnaest nedelja, no iako su odlično napredovale što se tiče krzna, voska i zametaka zuba, i dalje nisu imale imena. „A kako ti zvuči Angus?“ „Malčice škotski“, rekla je Ajvi. „Onda Hejmiš.“ Ajvi se nasmejala. „Meni se sviđa Agata.“ „A ako bude muško?“ „Kako ti zvuči Dašijel?“ „Postoji takvo ime?“ „On je napisao Malteškog sokola.“ „Agi i Daš“, rekao sam. „Štaviše mi se sviđa.“ Ajvi je iskrivila lice. „Mislim da mi zvuči grozno.“ „Kako se ono beše zove Frenkov mali?“ „Fredi“, rekla je ona i uzdahnula. I taj trenutak je ubio raspoloženje.


„Šta se dešava između Frenka i…?“ „Lois. Frenk se iselio.“ „Šta se dogodilo?“ „Ništa, prosto… svašta.“ „Da li ju je varao?“ „Nije.“ „Da li je ona varala njega?“ „Psst, čuće te. U susednoj sobi je.“ „Samo pitam ko je ubrljao“, izgovorio sam pozorišnim šapatom. „Ne moraš da deluješ tako veselo. Sve je to istinski tužno. Trebalo je da ih vidiš kad su se upoznali… bili su… stvoreni jedno za drugo. Svi su to govorili.“ Ajvi je polako othuknula, vrteći glavom. „To je tragično, prosto… prosto tragično.“ „Izvini. Nije mi bila namera da… znaš već.“ Ajvi mi se osmehnula. „Valjda je takav ponekad život. Sve se menja, menjaju se i ljudi.“ A to je izgovorila s takvom iskrenošću i očiglednom svešću o sebi da me je zagolicala paranoja, kao da se do izvesnog stepena to osećanje odnosi i na nas. Zapisao sam sebi u glavi da (parafraziraću Ester) ređe prdim i češće kupujem cveće. „Koliko će dugo ostati ovde?“, upitao sam. „Neće dugo.“ „Pa koliko je to dugo?“ Ajvi je slegla ramenima. „Brat mi je.“ „On je fin momak, nemoj pogrešno da me shvatiš, ali ovaj kauč nije dovoljno veliki za sve troje.“ Nameravao sam da zvučim šaljivo, ali bio sam pomalo ljut, pa je ispalo preterano žustro. „Trebaće nam veći čamac“, rekao sam u pokušaju da razvedrim atmosferu. „Uvek možeš da sediš na fotelji“, kazala je Ajvi. Ne, sam ne mogu.


Bilo je tačno, Ajvi jeste imala fotelju. Jeftikaner iz prodavnice polovne robe koji je svojom rukom išmirglala, zalepila, pokrpila, prelakirala i iznova tapacirala plišem s ružama. Ništa od toga nije doprinelo njenoj udobnosti – kao da pokušavaš da se opustiš sedeći na kosturu koji je presvučen cvetastim ćebetom. Moja čokoladnosmeđa fotelja je pak imala podesivi nagib i džep za časopise, i bila je toliko napunjena da je mogla zaustaviti pobesneli voz. Da ispustiš bebu sa prozora trećeg sprata na tu fotelju, veseli smotuljčić bi jednom odskočio i potom mirno zadremao. Vodili smo raspravu o tome, naravno, ali Ajvi je tvrdila da se moja stolica ne slaže s njenom prostirkom, zavesama i kaučem. „Koža ide uz sve“, rekao sam joj. A Ajvi je – ubeđena da je baš slatka prema meni – rekla: „Onda će se baš lepo uklopiti u malu spavaću sobu, zar ne?“ Nisam se bunio, jer tako se to radi, zar ne? Pristaješ na kompromise, povijaš kičmu, prilagođavaš se, gledaš kroz prste. Upravo tako je trebalo i sada da postupim, ali sam (Frenku budi hvala) bio popio previše vina za tako nešto. „Sam ne mogu“, glasno sam rekao. Ajvi me je pogledala – opet teramo isto – kao da sam je razočarao. Mala soba je bila do naše i kroz tanke zidove čulo se kako Frenk posrće i čangrlja po njoj. Sudeći po iznenadnom treštanju vatrenog oružja, eksplozijama i kricima, Frenk je upravo bio uključio moj HD televizor od četrdeset dva inča. Dakle, sad je na mene bio red da napravim razdražen izraz lica. Ajvi je ustala iz kreveta, tresnula u zid i viknula: „Smanji!“ Zvuk se utišao za pola; sad je bio samo glasan. Ajvi je još jednom udarila u zid. „Još!“ „Izvini!“, riknuo je Frenk. Zvuk se dodatno utišao, postavši samo nesnosno brujanje u basu kroz rigips. „Nisi mi odgovorila na pitanje“, rekao sam. „Koliko je dugo to ’neće dugo’?“ Ajvi se opet zavukla u krevet. „Ne znam. Nedelju dana, možda i dve.“


„Za tri nedelje je Božić, dođavola!“ „Lepo, ići će odavde pre Božića.“ „Lepo“, rekao sam ja. Ajvi je isključila svoje svetlo. I ni ona ni ja nismo rekli Volim te. Pošto se film s Čakom Norisom završio, čuo sam Frenka kako ustaje iz kreveta i opet kreće da nešto pretura po sobi. Zvučao je kao da sklapa kupljeni nameštaj; tek kad sam začuo novu puščanu paljbu i gruvanje dobro znanog moćnog motora, shvatio sam da je pronašao i uključio moj iks-boks, te da igra Veliku krađu automobila. Ajvi je, dabome, duboko spavala i testerisala. Nakon Velike krađe automobila Frenk je uključio neku pucačinu koju nisam uspeo da prepoznam, a posle toga, prilično sam siguran, Pritajeno zlo. Ne znam kad sam zaspao, ali to nije bilo pre dva, a dok sam konačno tonuo u san, moj mozak se zapleo u upornu, nesnosnu petlju koja se ponavljala kao gramofonska ploča: Ajvi i nenadani gosti, najpre bebe (to je u redu), a sada Frenk. Odmor su mi kužili banalni stresni snovi (zaključana vrata, izgubljeni ključevi, stolica koja škripi), te mi je maltene laknulo kad sam se malčice pre sedam probudio. Iza zavesa je još vladao mrak, ali sat kraj Ajvine polovine kreveta bacao je dovoljno svetlosti da joj obasja lice. Izgledala je kao da se smeši u snu, ali možda joj je samo lice bilo zgnječeno uz jastuk. Poljubio sam je u obraz, tiho se izvukao iz kreveta, navukao donji deo trenerke za trčanje i majicu, i išunjao se iz sobe. Upravo dok sam sedeo na kauču, pio kafu i čitao poglavlje Kvake 22 gde je Ajvi stala, u sobu se uteturao Frenk u boksericama. I uistinu je bio primerak svoje vrste: krupne kosti, masivni mišići, preko njih sloj tvrdog sala i gustog krzna. Kad smo bili u Bristolu kod porodice Li, Ajvi je nazvala svoga brata majmunom, a poluodevena stvarnost bila je tek mali evolucioni korak napred u odnosu na to – dok je stajao preda mnom, zevajući i češući se ispod miške, Frenk je izgledao kao stvor koji je upravo izbauljao iz pećine, a ne iz spavaće sobe.


„Dobro jutro, brale“, bučno je rekao, a ja sam prineo prst usnama pa pokazao niz hodnik prema sobi gde je Ajvi, kako sam se nadao, još spavala. Frenk je slegao ramenima i napravio izraz lica koji je govorio ala sam glup, pa krenuo da sebi spremi kafu u kafetjeri. Dotrupkao je do kauča i tropnuo kraj mene, podavio noge i čvrsto mi zario maljavo koleno u butinu. Razrez bokserica mu je zevao, pa se kroz razmak u tkanini videlo više nego što sam želeo da vidim. „’Bro jutro“, ponovio je glasnim šapatom. „Lepo si se naspavao?“ „Ne baš sasvim“, odgovorio sam. Frenk je klimnuo glavom kao da ga to i ne zanima baš istinski. „Šta to čitaš?“, upitao je, pa se pružio da dohvati roman sa ručke kauča. Zažmurio sam kada mi je njegov torzo ispunio vidno polje, a nekakva dlaka me zagolicala po obrazu. Ponovo sam otvorio oči: Frenk je razgledao koricu Kvake 22. „Klasika“, kazao je i nasmejao se. „Major Major Major Major.“ Ali nisam skopčao u čemu je vic. Frenk je otpio gutljaj kafe, počešao se po stomaku, protegao se koliko je dugačak. „Nije ti zima?“, upitao sam ga. Pun nade. „Nikad mi nije zima“, kazao je on trljajući se po ljubavnom tepihu. „Mada pazi, vola bih pojeo.“ Misli su mi poletele ka četiri skupe kobasice koje sam kupio prethodne večeri, za doručak. „Imaš u ormariću pahuljice“, rekao sam. „Samo izvoli.“ „A baš bih i mogao“, kazao je on, skočio sa kauča i uz tresak se dočekao na parket. „Ormarić nad sudoperom“, rekao sam. „Činije su levo, kašike u fioci desno.“ Frenk je izabrao kutiju pahuljica s mekinjama i nasuo gomiletinu u jednu činiju. Prdnuo je, bez komentara.


„Hoćeš ti malo?“, upitao je zatresavši kutijom ka meni. „Nisam gladan“, odgovorio sam, što je samo delimično bilo tačno. Čekao sam da Ajvi ustane pa da napravim sendviče sa vrlo skupom kobasicom. Frenk je otvorio frižider. „Mleko, mleko, mleko“, kazao je. „Nemaš nikakvo punomasno?“ „Samo obrano, nažalost.“ Frenk je uzdahnuo. „Nema veze – op, kobaje! Ovako već može; nemaš ništa protiv?“, rekao je i fljusnuo kobasice na radnu površinu. „U stva…“ U sobu je ušla Ajvi, zevajući i trljajući oči. „Dobro jutro, momci.“ „Dobro jutro, sejo. Jesi li za koju kobasicu?“ „Sjajno“, rekla je Ajvi. „Tiganj je u ormariću do mašine za sudove.“ „Mašine za sudove? Sinoć je to mogla biti korisna informacija, ne čini ti se?“ „Više je mašina za razbijanje sudova u poslednje vreme. Prestala sam da je koristim otkako mi je razlupala najdražu šolju.“ „Imaš kafu u onom čudu“, rekao sam ja. „Ne, više je nema“, kazao je Frenk. „Da skuvam još?“ „Ti si zvezda moga neba“, obratila se Ajvi bratu. Umalo nisam izgovorio nešto čime bih malo ispravio njenu tvrdnju, ali te reči su imale ukus tesnogrudosti, pa sam ih preobličio u otegnuto i bučno zevanje. Ajvi mi se pridružila na kauču. Poljubila me je u obraz i namignula – sitan gest razmenjen samo između nas dvoje, a saopštavao je da se izvinjava, i da mi oprašta, i pitao nismo li oboje budalasti, i potvrđivao da sam i dalje prvi muškarac u njenom životu. „Ti nećeš da jedeš?“, rekla je. Odmahnuo sam glavom. „Idem na trčanje.“ „Ako možeš da pričekaš pola sata, i ja bih s tobom“, kazao je Frenk.


Upravo je pržio kobasice, pa me je izluđivao njihov miris dok su cvrčale u tiganju. Pogledao sam u Ajvi sa zavereničkim, molećivim izrazom lica, a ona mi je uzvratila saučesničkim osmehom i pokazala glavom ka vratima. „Rado bih“, rekao sam, „ali ako ne krenem sada, neću ni otići.“ „Onda neki drugi put“, kazao je Frenk. „Na to možeš da se kladiš“, odgovorio sam, mada mu ne bih posavetovao da previše ulaže u opkladu. Ne znam koliko sam dugo trčao, ali sam obigrao dobar deo Vimbldonskog parka, pa sam bio iznuren i zadihan kada sam dokaskao našom ulicom. Izvesno sam van kuće bio dovoljno dugo da Frenk dovrši doručak – moj doručak – istušira se i prekrije dlakavu trupinu nekakvom odećom. Bar bi se tako očekivalo. Ušavši u stan, zaučuo sam glasno tras, zvuk – kako je izašlo na videlo – vrata kupatila koja su se zatvorila za Frenkom. Kao da je ta maljava sirovina virila kroz roletne i samo čekala da gurnem ključ u bravu pa da otrči, cerekajući se, u kupatilo. Ajvi je ležala na kauču i čitala. „Hej, mili“, kazala je i pridigla se u sedeći položaj, pa spustila Kvaku 22 na ručku kauča. Dok sam stajao naslonjen na dovratak i protezao se, Ajvi je spustila noge s kauča i odgegala se u kuhinjski deo, gde je uzela krpu i napunila čašu od pola litra vodom. S blizancima od devetnaest nedelja u stomaku, izgledala je uznemirujuće ogromno i kretala se prikladno kabasto. „Izvoli.“ Pružila mi je vodu. Polovinu sam popio u jednom cugu, pa obrisao krpom znoj sa lica i vrata. „Izvini za kobasice“, rekla je opet se zavaljujući na kauču. „I za govedinu a la burginjon.“ „Ma nema veze“, kazao sam ja pošavši da sednem u fotelju. „Eh-eh!“, rekla je Ajvi i pokazala na pod ispred kauča.


„Ne znam što se sekiraš zbog malčice znoja“, uzvratio sam. „Za neki mesec neće se videti od bljuvotinica, pišanjaka i kaka. Sve će biti takvo.“ „Predivno, jelda?“, kazala je Ajvi, pa mi položila ruke na ramena i krenula da mi masira mišiće. Opustio sam se pod njenim šakama, a ona me je poljubila otpozadi u vrat. Iz daljine se čulo kako Frenk peva pod tušem. Nisam mogao da razaznam koja je pesma posredi, ali delovalo je da makar prati melodiju. „Neko zvuči srećno“, rekao sam. „Izdrži ga malo“, kazala je Ajvi. „Teško mu je. Znam da je ponekad malčice glupav – podosta glupav, zapravo.“ „Glupeus maksimus?“ „Da. Dobra ti je fora.“ Ajvi je zarivala palce u mišiće mog vrata, penjući se od plećaka ka bazi lobanje. „U svakom slučaju“, rekla je, „znam da nije lepo imati miljenike – među braćom i tako to – ali eto, Frenk je meni miljenik. Najbliži mi je po godinama i uvek me je branio u školi.“ Koža glave i slepoočnice bridele su mi pod Ajvinim prstima, te sam tiho zastenjao, nadajući se da time prenosim i podatak da je slušam, i izjavu da sam zahvalan na tome što Ajvi radi s mojom glavom. „U višim razredima je bilo gore“, rekla je. „Zbog mojih ožiljaka, znaš. U nižim razredima, šta znam, možda su deca bila previše bezazlena, a možda su se i samo previše plašila da se ne uvale u nevolju. Ali kad sam prešla u više… Skarfejs, Nakaza, Frankeštajnova nevesta…“ Produkcija na kojoj smo se Ajvi i ja upoznali zvala se „Mala čudovišta“ – četiri reklame s decom koja se pretvaraju u različita strašna bića – u vampira, vukodlaka, zombija i, dabome, Frankenštajnovo čudovište. Ko zna koji put, zapitao sam se koliko li joj je to bilo neprijatno. „Bio je jedan kreten“, nastavila je Ajvi, „neki Aron Harding. On me je zvao Jajasti – zato što se razbio pa nisu mogli da ga sastave. I od svih nadimaka taj mi je najduže ostao. Samo krene da pevuši melodiju te pesmice, i sva ostala deca počnu da se smeju. A kad pocrvenim, ožiljci mi


iskoče kao pruge na slanini… ne, nego kao… izvini, tupava sam za poređenja.“ „Bar sad znaš kakvi su ljudi.“ Hteo sam da ustanem, ali Ajvi mi je pritisnula ramena i nastavila da se igra mišićima mojih leđa. „Zabranićemo ih.“ „Šta, poređenja?“ „Ne, već Jajaste Okruglaste. Zbog moje lepe vuglaste.“ „Baš si poetičan.“ „Tvoj književni uticaj“, uzvratio sam. „Šta, reč ’vuglast’?“ „Nego šta. Kao kad kažeš vuglolomka, uvugliti, vuglobolja.“ „Da sam na tvom mestu, prekinula bih s tim dok još nije kasno. Znači, to je bilo u sedmom razredu, a Frenk je, pošto su nam rođendani u takva doba godine, bio po školi samo godinu dana iza mene. A uvek je bio krupajlija – rodio se sa pet kila, bog neka je na pomoći mojoj jadnoj mami. U svakom slučaju, Frenk je igrao ragbi u prvoj postavi sedmog razreda. Isto kao taj odvratni Harding.“ „Odlično“, rekao sam ja. „Znači, razlupao ga je?“ Ajvi se nasmejala. „Frenk? On ti je meka duša, nikada u životu nikoga nije udario. Ne, smislio je nešto bolje. Pustio je buvu da Harding ima mali penis.“ „Pa je li imao mali penis?“ „Ne, ako je verovati Frenku. Ali ni dovoljno veliki da buva ne naiđe na plodno tle. Frenk je krenuo da ga zove ’Aronija’ umesto ’Aron’, pa su ga i svi u timu prozvali Aronija, pa svi u odeljenju, na kraju čitava škola. Zanimljivo je to što me krajem osmog razreda niko više nije zvao Jajasti; u stvari, uopšteno je to izdevanje nadimaka prilično prestalo. Ali Hardinga su zvali Aronija do poslednjeg dana u školskoj klupi.“ „A sve zahvaljujući Frenku.“


„Sve zahvaljujući Frenku.“ Ajvin najdraži brat i dalje je bio pod tušem, gde je grgotao refren „Boemske rapsodije“. „Znači, mek je?“ „Kao mače.“ „Šta onda misliš, da li bih uspeo da ga uvučem u tuču?“ Ajvi se tako bučno i iznenadno nasmejala da sam osetio kako me je pozadi po vratu prsnula njena pljuvačka, ili slinac, ili oboje. „Bože, izvini!“, rekla je. „Samo sam se… sećaš se kad u Tomu i Džeriju buldog bacaka Toma levo-desno kao krpenu lutku?“ „To se više nije prikazivalo kad sam bio mali“, kazao sam. „Je li u boji?“ Ajvi me je čvrknula po uvu. „Još jednom kaži tako nešto i napujdaću svog buldoga na tebe!“ U varijaciji na prethodno veče, Frenk je zaspao ispred televizora, dok je Ajvi bila orna kao petogodišnjakinja koja se nabokala čokoladne torte – pričala mi je kako je provela dan, pitala kako sam ga proveo ja, vrpoljila se na sedištu i sipala mišljenja i stavove o svemu živom, od večernjeg filma te subote pa do boje mojih čarapa. Pošto se naglo probudio (sa sestrinim mokrim prstom u uvetu), Frenk je otišao na spavanje, a Ajvi je oglasila da ćemo u šetnju. „Sad će jedanaest“, rekao sam. „Pa?“ „I zima je.“ „Da?“ „A ti ulaziš u trinaestu nedelju trudnoće. Blizanačke.“ „Znam“, rekla je Ajvi, „drugo tromesečje, mili! Uzmi svoj kaput.“ Preterao bih kada bih rekao da je skočila sa kauča, ali našla se na nogama za manje od jednog minuta, što je, s obzirom na okolnosti


(približno deset dodatnih kila na raniju težinu), ostavilo prilično snažan utisak. Bilo je prošlo vreme izbacivanja pijanih iz kafića, pa je široko prostranstvo slamaste trave bilo tiho dok smo kružili oko pačje bare, usmereni ka gušće pošumljenom kraju Vimbldonskog parka. „Sablasno“, rekla je Ajvi. „Je l’ te strah? Da se kladim da jeste?“ „Smrzao sam se do kosti, eto šta je.“ Ajvina ruka je bila prodenuta ispod moga lakta; snažno me je privukla k sebi. „Ja imam viška toplote“, rekla je. „Pribij se.“ „Nadam se da ne nameravaš da ovo usvojiš kao naviku.“ „Pssst, nemoj da upropastiš. Narednih sedamnaest nedelja razvlačiću se po kauču. Uživaj dok možeš.“ „Ne deluje to mnogo, zar ne? Sedamnaest nedelja.“ „Aha; uskoro će nas biti četvoro.“ „Verovatno ćemo mnogo vremena provoditi ovde, s blizancima. Piknici, bicikli, zmajevi.“ „Lov na blago.“ „Brodići od papira.“ „Vidiš ono drveće?“, upitala je Ajvi. „Ne vidim ništa.“ „Tamo u jesen vrvi kad se igraju kestenja.4 Bude na stotine igrača.“ „Onda se bolje nadajmo da ćemo imati sinove.“ Ajvi me je munula ramenom. „Ja sam bila šampion naše kuće u kestenju, hvala na pitanju. Trik je u tome da ih natopiš sirćetom pa ispečeš.“ „Zar to nije varanje?“

                                                            4

Igra gde svaki takmičar ima kesten okačen o konac; protivnici udaraju kestenom o kesten dok se jedan ne razbije. (Prim. prev.)


„Eto, baš zbog tog stava nikada nećeš…“ Ajvi je zastala u hodu. „Pssst, gledaj…“ „Šta, gde?“ Ajvi mi je poduhvatila bradu i uperila mi glavu ka šumarku tankih, oskudnih stabala. Nešto se tamo pomaklo, a iz zamršenog niskog rastinja zasvetlucale su oči. Srce mi je zakucalo brže. „Šta je ono koji moj?“ „Vombl.“ „Jedu li se vombli?“ „Da, ali su bolje papuče od njih.“ Nasmejao sam se tiho. „Ček’, šta je bilo sa onim kućnim patikama koje sam ti kupila?“ „Skuvaju mi se noge u njima, a od čiča Bulgarijinog krzna svrbe me gležnjevi.“ Ajvi je uzdahnula. „Trebalo je da ih vratim.“ „Taman posla, obožavam ih! Samo ne… kad su mi na nogama.“ Vombl je poleteo iz žbunja kao da će nasrnuti na nas. „Isuse Hriste!“ To sam se oglasio ja. „Smiri se, obična lisica.“ Lisica je sad bila udaljena možda dvadeset metara, okrenuta ka nama, čikala nas je. Postao sam pojačano svestan sopstvenog disanja dok smo sve troje stajali i odmeravali se u tišini koja je otkucavala. „Koliko brzo mogu lisice da trče, šta misliš?“ „Nemoj da si takav šmolja“, rekla je Ajvi. „Više se plaši ona tebe nego ti nje.“ „Diskutabilno. Mrzim lisice.“ „Šta su ti pa lisice uradile u životu?“, rekla je Ajvi. „A šta su u životu pa uradile za mene?“ „Hm, za početak jedu pacove. Da nema lisica, gazio bi po pacovima veličine beba.“


„Prijatna slika. Možemo li sad kući, molio bih?“ Ajvi je pljesnula rukama. „Idi sad! Šibe!“ Lisica je načas nadmeno piljila u nju, a onda se okrenula i opušteno odšetala. „Vidiš?“, rekao sam. „Problem je u stavu.“ „Kod lisica je problem u rđavom predstavljanju u javnosti“, kazala je Ajvi. „Molim?“ „Jesi li znao, na primer, da lisice obrazuju čvrste porodične celine?“ „Ne mogu reći da sam znao.“ „E pa, obrazuju ih“, rekla je Ajvi i nastavila da hoda. „I množe se kao lude.“ „Blago lisicama.“ „A kada mladunčad dođu na svet, sve tetke i sve starije sestre lisice nagrnu kako bi pomogle u njihovom odgajanju. Mogle bi se postideti i neke ljudske porodice.“ „Otkad si ti to stručnjak za lisice?“ Ajvi je otpevušila sve slogove rečenice Ne znam. „Sigurno sam negde čitala.“ „U redu, povlačim reč. Lisice su čudo jedno.“ „I Foks je lepo ime“, kazala je Ajvi.5 „Taj film nećeš da gledaš.“ „Ili Viksen.“ „Jedino ako dobijemo dete s natprirodnim moćima.“

                                                            5

Na engleskom: fox – lisica; malo dalje: vixen – lisica, lukavica, u prenesenom smislu veštica. (Prim. prev.)


„Koja bi bila tvoja odabrana natprirodna moć?“, upitala je Ajvi cimajući me za mišicu i vukući me još dublje u mračnu šumu. „Ja bih volela da mogu da upravljam tuđim mozgovima. Ili da putujem kroz vreme.“ „A može li noćni vid?“ Ajvi se dala u dugačku, opširnu digresiju o prednostima i opasnostima putovanja kroz vreme. Bilo je prošlo četiri meseca otkako smo se otisnuli na ono spontano putovanje iz Londona na severozapad. Ajvi je tad po svoj prilici već bila trudna, samo što smo živeli u blaženom neznanju u pogledu dvostrukog čuda koje se odigravalo pod njenim pupkom. Sad je to delovalo kao da se dogodilo u nekom prošlom životu, a u neku ruku je i bilo tako – u dva prošla života, zapravo. Kad nismo bili u krevetu, autu ili nekom pabu, tumarali smo izvan grada u to pozno leto, besciljno šetali, pričali ni o čemu. Donekle slično ovom što smo sada radili. Proći će približno osamnaest godina dok ne budemo ponovo stekli takvu ekstravagantnu slobodu, ali zauzvrat ćemo imati piknike, zmajeve, lov na blago, vomble i sve kestenove koje dete poželeti može. Sa gledišta gde sam trenutno stajao – u hladnom blatu, dok je Ajvi trabunjala o kvantnim uzrocima i posledicama – delovalo mi je to kao prilično dobra nagodba. Dok je Ajvi obrazlagala lične dileme oko prekrajanja istorije (ubistvo Hitlera, spasavanje Hendriksa), ja sam samo jedno zasigurno znao – da se mogu vratiti kroz vreme u onaj dan kada je Ajvi zatrudnela, ne bih ni najmanju sitnicu promenio.


Četrnaesto poglavlje Sa Elom sam se obično viđao utorkom, ali kako je Ajvi sutradan morala da radi, našli smo se zajedno sve troje – ja, El i Ajvi – u Prirodnjačkom muzeju u sveže jutro decembarskog ponedeljka. Kada sam se poslednji put video sa Elom – tome je sad bilo šest dana – susret je pratio obrazac sličan svakom drugom utorku: jeli smo picu, pili bezalkoholno pivo, El je zaspao ispred di-vi-dija. Razlikovao se Fil; bio je pijaniji nego obično kad se vratio iz paba, te u skladu s time i plačniji i sentimentalniji. Delom je, u to sam bio siguran, bio zaslužan onaj IOISOŽ na četiri strane što je počivao u jednoj fioci u Filovoj kancelariji – potpisana potvrda činjenice da El nije naprosto bolestan, već da umire neodredivom brzinom. Drugi deo je Fil samo natuknuo, ali mislim da je umnogome kriva bila usamljenost. On je praktično svaki trenutak dana provodio sa Elom, ali to nije više bio onaj El u kog se on zaljubio. Umesto njega, Filu je ostala rđava kopija originala koja je mogla služiti samo kao neprekidni podsetnik na to bez čega i bez koga sad živi. Kada je te večeri došao iz paba, Fil je bio toliko pijan da se bojao da ponese Ela uz stepenice, pa me je zamolio da ja to uradim. El je sad bio u drugoj sobi i spavao je u nekakvom krevecu. Povrh jednog jedinog dušeka počivala je nezapaljiva, sa sve četiri strane zatvorena čaura zvana „bezbedograda“. Ona je štitila Ela da ne padne s kreveta i da se ne razbije o njegov drveni okvir, a postojao je znatan rizik od oba, pošto su mu se tikovi i trzanje pojačali. „Mučenik nema predaha ni kad spava“, saopštio mi je Fil kroz nove suze. Fil je sad pio antidepresive, ali bilo je jasno kao suza u njegovim očima da se nisu pokazali baš sasvim delotvorni. Ponudio sam se da izvedem Ela nekuda na jedan dan, a Fil me je ponovo odbio.


Kada sam u subotu uveče ispričao Ajvi za to, kazala je kako bi trebalo da „kidnapujemo Ela“ i odvedemo ga na čitav dan u Prirodnjački muzej. I upravo od takvih postupaka i jeste satkana ljubav, rekao bih, jer nikada se (za ta duga četiri zajednička meseca) nisam osetio bližim Ajvi nego u tom trenu. Bilo je i drugih sličnih trenutaka, razume se – kao kad smo prvi put vodili ljubav, ili onog dana kada smo prvi put ugledali svoju decu na ekranu ultrazvučnog aparata, ili one noći kad me je Ajvi pitala da se preselim kod nje – ali mada su bili i predivni i duboki, u izvesnoj meri su bili i neizbežni: milion parova proživljava slične stvari svakog-svakcijatog dana. No to njeno saosećanje i razumevanje koje je pokazala i prema Elu i prema Filu, njena želja da se uključi, sve me je to prosto podsetilo koliko je volim. Tog jutra sam pozvao Fila telefonom da proverim jesu li on i El kod kuće, i nisam rekao gotovo ništa osim da moram „po nešto da svratim“. Ni Fil ni El nisu bili upoznali Ajvi, te je njen nenajavljeni dolazak izazvao dovoljno šoka i smeha da Fil ne pruži otpor kada smo objavili svoju nameru da izvedemo Ela u celodnevni provod. Pozvali smo taksi i on je stigao pre nego što smo popili i prvu šolju kafe. Samo sam se nadao da će Fil valjano iskoristiti taj dan. Što se Ela tiče, nisam ga dugo, dugo video ni srećnijeg ni uzbuđenijeg. Sad je imao kolica; još je mogao da hoda, ali umarao se brzo, a stepenice su mu postale praktično nesavladive. Kretala se sporije i Ajvi, i delom je olakšavala teret nogama tako što se naslanjala na ručke Elovih kolica dok ga je uvozila u centralnu dvoranu muzeja. Elovo uzbuđenje umnogome je poticalo od toga što će provesti dan u muzeju, ali isto tako je bio van sebe od sreće zato što je konačno upoznao Ajvi i nije prestajao da joj se obraća još otkako smo se ukrcali u taksi. Čak je uspeo da joj upamti ime. Ali kada smo prekoračili prag muzeja, čak se i El ućutao. Tu prva na um pada reč „pećina“, ali nije nikada i nigde bilo tako ogromne pećine, niti tako preplavljene svetlom. Prostrani pod od pločica zatvarala su sleva i zdesna dvospratni nizovi lukova od terakote, svaki visok možda oko sedam metara, a oni su vodili pogled ka poluobličastom svodu,


sačinjenom od dekorativnih tabli i ogromnih stakala. Na samom kraju hola, niz visokih prozora od bojenog stakla cvetao je ružičasto nijansiranim sunčevim zracima. Veličanstveno, nezemaljsko, velelepno, raskošno – svi ti opisi samo se bliže istini. Maltene da propustiš čuvenu postavku muzeja, ali naravno, niko je ne propusti. Bilo je još rano, u školama još nije počeo raspust, te je bilo manje posetilaca nego što bi ih moglo biti; no svejedno, u glavnom holu se nalazilo dvestotinak ljudi. I naravno, svi su bili potpuno zaneti u kostur dinosaurusa dug dvadeset šest metara, ponos ove ustanove. „I… Isuse!“ El je pokazao ka planini kostiju boje mahagonija. „G… gle k… koliki je onaj d… dinsarus, jebote!“, izgovorio je, a glas mu je odjeknuo tim slavnim prostorom. „H… haj’mo, id… dmo da is… istžimo.“ Bez Ela bismo možda pali u iskušenje da jurcamo s gomilom, ali i kolica i njegovo nekontrolisano divljenje prinudili su nas da se krećemo sporijim, promišljenijim korakom. Pošto je diplomirao biologiju na Bristolskom univerzitetu, El je došao u London da doktorira na nečemu što ima neke veze s bubama i DNK. Možda se zato i ućutao tako nesvojstveno sebi – čak sa strahopoštovanjem – dok smo zanemelo stajali pred fosilima, modelima i punjenim primercima praistorijiskih, izumrlih i – lako bi čovek poverovao – naprosto izmišljenih zveri. Razgledali smo vitrine sa izloženim školjkama, mineralima, zubima i okamenjenim izmetima („Dinosauruska kaka!“). Zadržavali smo se kod vitrina s leptirima, lobanjama i sačuvanim otiscima nogu od pre sto miliona godina. Jedan fosil arheopteriksa u četvrtastom izresku iz stene izgledao je kao nekakva praistorijska knjiga s bajkama; od oslikane delfinove lobanje sav sam se naježio. Blenuli smo razjapljenih usta u runastog mamuta, sabljastog tigra, kljunara sličnog patki i gorilu koji je jezovito podsećao na Ajvinog brata Frenka. „Hoćeš da malo ja guram?“, upitao sam Ajvi, a ona je prihvatila ponudu. „Da se vežbaš“, kazao je El. „Za kad d… dođe b… bepče.“ Zastali smo da razgledamo jednu neandertalsku lobanju. Požutele kosti bile su slomljene i nepotpune, kao da ih je u nekom trenutku u


poslednjih dvestotinak hiljada godina neko ispustio i razbio. Pošto smo jedan minut zadubljeno gledali u taj eksponat, El se okrenuo ka Ajvi i zapiljio joj se u lice. Prineo je drhtavu ruku sopstvenom obrazu, kao da proverava da li je i njegovo lice u ožiljcima poput Ajvinog. „F… Fišer mi nije rekao“, kazao je. „Od… od…“ „Od čega mi je to?“, upitala je Ajvi. El je klimnuo glavom. Ajvi se osmehnula, čučnula kraj kolica da joj lice bude u visini Elove glave. „Kada sam imala osam godina, rešila sam da probam da stepujem po staklenom stočiću.“ Elu se glava zaklatila na ramenima; napravio je izraz lica koji je nagoveštavao da joj ne veruje. „Istina je“, kazala je ona. „Stočić je bio od ojačanog stakla, pa sam mislila da mu ništa neće biti. Mada je to bilo toliko davno da više nisam stvarno sigurna da li sam išta mislila.“ „D… dđavola“, kazao je El, „k… kladim se da to n… nećeš opet da p… probaš.“ Ajvi se nasmejala i odmahnula glavom. Ja sam se sekirao kako će izgledati upoznavanje Ela i Ajvi – sekirao se da će je on nečim uvrediti, ili mene obrukati. Ali dok sam ih gledao tako zajedno, osetio sam kako se opuštam i zažalio što ih nisam ranije upoznao. Pre polaska smo zastali pred vitrinom s prvim izdanjem Darvinovog Porekla vrsta. A ono je (ako se izuzme dinosauruska kaka) zaokupilo Elovu pažnju više od svega drugog što smo tog dana videli. „Matori Č… Čarli“, kazao je El. „On je moj j… j…“ „Junak?“ El je odbacio tu reč jetkim zamahom ruke, kao da mu ide na živce, ali svejedno je klimnuo glavom sam za sebe. Prastari primerak Darvinove knjige bio je izložen uz impozantan mermerni kip tog velikana, prikazanog kako sedi na golemoj stolici, s bradom koja mu se sliva niz grudi, kaputom


prebačenim preko kolenâ. Simetrija između moga druga u kolicima i Čarlsa Darvina na belom mermernom prestolu prosto se nije mogla prevideti. „P… prokleta g… gnetika.“ A prizor Ela koji sedi pred svojim idolom, trzajući se i bacakajući, tako oronuo… uz prikladnu muziku mogao mi je naterati suze na oči. „D… dobro“, rekao je El, „sad moram da p… pišam, pa će jedno od v… vas dvoje da p… pridrži moj up… upečatljivi eksponat.“ Na to nam se iscerio, uživajući u efektu tih s mukom izvojevanih reči. Jeste da je Čarls Darvin razvio teoriju o prirodnoj selekciji, ali kladim se u sve što imam da nije bio duhovit kao moj drug El. Prezalogajili smo sa zakašnjenjem u jednom bogatunskom restoranu na Južnom Kenzingtonu. El je sad s mukom baratao priborom, pa smo poneli njegov lični escajg – nož i viljušku s naglavljenim drškama upravljača bicikla kako bi ih lakše držao. Svaki put kada je konobar doneo nešto na naš sto, El je dizao nož i kao bajagi zvonio zvoncetom bicikla. Daleko od toga da se u restoranu sa zvezdicama uvredi zbog takvog ponašanja, naš konobar je delovao kao da ne pitaj koliko uživa. Tu u okolini žive mnogi bogati i slavni, pa je možda i navikao na čudake. Kako bilo da bilo, častio sam ga debelom napojnicom, ali ni to, izgleda, nije bilo ništa nesvakidašnje – bar ne tom konobaru. „T… treba da š… štdiš.“ El je upro drhtavim prstom u Ajvin stomak. „U pravu je“, kazala je Ajvi osmehujući se. „Sad si porodičan čovek.“ „S… smem da pipnem?“, upitao je El, a na licu mu je bio izraz deteta koje moljaka da pomazi psetance. Ajvi je primakla stolicu i namestila je naporedo sa Elovim kolicima, pa mu uhvatila ruku i položila je ispod svoje košulje, na golu kožu izbočine. Očekivao sam od Ela neku masnu opasku ili aluziju, ali on je samo žmurio i sedeo vrlo nepomično (onoliko nepomično koliko je mogao), s dlanom na Ajvinom stomaku. „Jesi li osetio kako se mrdaju?“, upitala je Ajvi pošto je El sklonio šaku.


El je klimnuo glavom, a kada je otvorio oči, sjajile su mu se od suza. Okrenuo se ka meni. „Znači, za… zap… zaprosićeš je ili š… šta?“ Ajvi se smeteno nasmejala, a ja sam rekao da moram u toalet. Dok smo se vraćali taksijem na Erls kort, El je sedeo na zadnjem sedištu pored Ajvi, držeći je za ruku, i posle svega nekoliko minuta zaspao je s glavom položenom na njenu mišicu. Ajvi ga je odsutno milovala po kosi. Bilo je blizu pet kada smo ostavili Ela kod kuće; ja sam mu pomogao da se popne uz stepenice do ulaznih vrata, a vozač je izvadio kolica iz prtljažnika. Fil nas je pozvao na po čašu vina, ali i Ajvi i ja smo bili izmoreni, a taksi je čekao da nas odveze na Vimbldon. Pošto je bezbedno posadio Ela pred televizor, Fil je došao do taksija da se pozdravi s nama. „U isto vreme iduće nedelje?“, kazao je, a onda, videvši nam izraze lica, prasnuo u smeh. „Kako izgledate!“, izgovorio je, a smeh mu je jačao sve dok nije došlo dotle da je brisao suze iz očiju. Mesecima nisam bio video Fila tako opuštenog, pa mi je i samom bilo lepo od toga. Ali nedovoljno lepo da zagrizem mamac. „Ti znaš da postoje ustanove“, rekla je Ajvi, „gde možeš da vodiš Ela u dnevni boravak?“ Fil se zagledao u oblake, gurnuo ruke u džepove i odmah ih izvadio. „Možda bi to bilo dobro za tebe“, rekla je Ajvi. „Za obojicu.“ Fil je uzdahnuo, a to je delovalo kao gest povinovanja, ili makar kao korak ka njemu. Nagao se u taksi, poljubio Ajvi u obraz, pa se okrenuo ka meni. „Da sam na tvom mestu, Vilijame, natakao bih ovoj devojci prsten, i to pod hitno.“ Na to je, naravno, briznuo u plač. Ajvi je spavala u taksiju sve do Vimbldona, a ako je postojao neki srećniji čovek u sporom saobraćaju u vreme špica te večeri, voleo bih da mu stegnem ruku. Kada se malo pre osam Frenk vratio sa posla, ja sam kunjao ispred nekakve emisije o nekretninama, a Ajvi je čitala knjigu koju joj je čitalački


klub dao za domaći zadatak. Frenk je nosio četiri kese pune namirnica; nakon užurbanog „zdravo“, presvukao se i krenuo da sprema špagete bolonjeze za sve troje. Bio je to lep postupak, razume se, ali meni je delovalo malčice previše kao da se Frenk useljava. Bila mu je to tek četvrta noć kod nas, pa je još bilo prerano da uobličim čvrst utisak o tom tipu, ali izgledao je neuobičajeno ćutljivo dok smo večerali. Možda je bio umoran – uostalom, bio je to prvi dan radne nedelje. Frenk je svoje sate rada delio između Bolnice Svete Marije na Padingtonu i privatne ordinacije u Severnom Londonu. Gde je bio ovog dana, nisam znao, ali u oba kraja je bilo nezgodno doći javnim prevozom sa Vimbldona, a svakako je zarađivao dovoljno da iznajmi sebi stančić na nekom pogodnijem mestu. Kao uvod u utabavanje terena, upitao sam ga koliko je dugo tog jutra putovao do radnog mesta, ali on je samo slegao ramenima i nešto promumlao. Na to sam prokomentarisao koliko je nepouzdana linija Distrikt, a Frenk je pokupio prljave sudove, odneo ih do sudopere i oprao ih. Uključio sam televizor, pa smo gledali kako neki nalickani bračni par preobražava napuštenu pivaru u ekološku, okolini prilagođenu kućerinu od milion funti, s bazenom. Ajvi je zaspala za nepunih pet minuta, ali koliko god da sam bio umoran, minut do devet je ipak prerano da zadžonjam. Krenuo sam da šetam po kanalima, a Frenk je svom težinom seo na kauč upravo u onom trenu kad sam naleteo baš na uvodnu scenu filma sa Arnoldom Švarcenegerom. „Pivo“, kazao je i pružio mi otvorenu flašu asahija. Za vreme filma sam poveo nekakav prazan razgovor, ne zato što sam želeo da saznam kako je Frenk proveo dan, niti koliko spavaćih soba ima u njegovoj kući u Bušiju, niti da li igra za lokalni ragbi tim… sve sam ga to pitao zato što sam se nadao da ću u dosadnjakoviću izazvati čežnju za domom. Ispitivao sam ga o Božiću, pošto je Božić vreme koje se posvećuje deci, a ja sam hteo da utvrdim da li je Frenk zainteresovan ili nije zainteresovan za spasavanje svoga braka kako bi mogao ostati prisutan u


sinovljevom životu. Frenk ni na jedno moje pitanje nije odgovorio rečju dužom od minimalnog broja slogova, ali je na moj sveobuhvatni pretres odgovorio vrlo rečito čim je gospodin Švarceneger upucao u glavu svoju dvoličnu ženu, koju je igrala Šeron Stoun. „Smatvaj ovo vazvodom“, rekao je Arni. „E nek si joj rekao, druže!“, kazao je Frenk. I izgleda da je bilo gotovo i sa Frenkom i Lois. Sat na noćnom stočiću pokazivao je 2.58 kada je Frenk ustao da ispiša četiri flaše asahija, da bi potom uključio iks-boks i krenuo s kretenskom pucačinom. I koliko god da mi je bilo žao sebe, makar nisam bio onaj nesrećni pacijent kom je zakazano da mu otprilike za šest sati buši i plombira zube umorni, deprimirani i mamurni gorila.


Petnaesto poglavlje Petak je rđav izbor za momačko veče. Ali nužda zakon menja kad moraš da organizuješ dvanaestoricu muškaraca; svi izuzev jednog su bili oženjeni ili su živeli s nekim, a većina je imala decu, što je u praksi značilo da moram da uklopim planove i zahteve trideset i kusur pojedinaca. Bio je decembar, valjalo je kupovati poklone, obrisati ukrase od prašine, ići na žurke, obići familiju, odvesti na pantomimu decu koja su pripala majci… i u čitavom mesecu to je bio jedini dan kada su svi Džoovi drugari bili na raspolaganju. Ajvi i mene je ujutru čekao ultrazvuk povodom punih dvadeset nedelja – nedvosmisleno nazvan „provera anomalija“ – te nije malo trvenja nastalo zbog toga što ću se tamo pojaviti s gadnim mamurlukom. Ali kumove povlastice (kao i povlastice njegove devojke i nerođenih blizanaca) poslednje su na spisku, izgleda. Džoova svadba je bila planirana tek sredinom februara, pa je zato bilo logičnije da momačko veče bude u januaru. Međutim, u proseku su „momci“ bili bliži četrdesetoj nego tridesetoj, i za potresan broj njih januar je značio mesec dobrovoljne ili prisilne apstinencije od pića. Februar je bio preblizu tom značajnom danu da bi ga odobrila Džoova verenica Džen, te smo se tako našli u striptiz-baru u centru Londona upravo pretposlednjeg petka pred Božić. Razlog što se većina momačkih večeri održava subotom jeste taj što ona pruža mogućnost da se čovek preko dana zabavi kartingom, gađanjem glinenih golubova, partijom basketa ili čime već. Imaće priliku da se opusti i neće brzati s pićem. Petkom uveče, međutim, on izlazi pravo iz kancelarije u pab. Čitav dan je razmišljao o izlasku, gledao na sat, mrzeo svoj posao i unapred osećao ukus tog prvog pića. U pola sedam već smo dovršavali treće pivo, u pola osam smo raspalili po tekili, u osam smo bili zapenjena, raznjakana rulja i šljepali smo jedni druge po plećima. U devet smo venuli smrtonosnom brzinom, a Džo je – dok su mu se oči istovremeno sklapale


od pića i sevale manijačkim žarom – uporno zahtevao da se malo „palimo na sise“. Bili smo okruženi – doslovno okruženi – agresivno lepim, bezobrazno zategnutim, preko svake mere našminkanim, oskudno odevenim ženama. Kao da su ti se ostvarili svi pubertetski snovi, ali kad pogledaš u lica tih dvanaest prisutnih pijanih muškaraca (razočaranje, očajanje, strah, stid, kajanje), pomislio bi da gledaju potresne vesti o nekim brutalnim, nepojmljivim zverstvima. „Mislim, gledaj ono. Samo… gledaj. Ono!“, rekao je Malkom, pokazujući kao balon napete guzove striptizete koja je vrtela kukovima na deset centimetara od njegovog nosa. Uzdahnuo je i zagnjurio glavu u šake. „Pričaj mi o tome“, rekao je Tom i utešno položio ruku Malkomu na rame. „Pre nego što je rodila decu, moja gospoja je imala dupe kao kineska plivačica“, kazao je Fin zasecajući bridom šake plitku krivinu kroz vazduh. „A sad…“ Zagledao se u skupljene dlanove, odmeravajući ono što je zamislio u njima i mršteći se dok je pokušavao da ustanovi šta kog đavola zapravo drži u rukama. „Za sise razumem“, rekao je. „Dojenje i tako to. Ali kako ti zbog rađanja deteta dupe visi niz noge? Nek mi objasni neko!“ Kolektivno coktanje, odmahivanje glavom, duvanje između usana i nakretanje piva. I eto vam, to su žrtve, ti matori momci, srednji menadžeri, nastavnici, advokati, muževi i očevi koji ne mogu da prihvate da više nisu osamnaestogodišnji mladunci u punoj snazi. A ovo drugo – život, vreme i stvarnost – to su zverstva. „Pokaži malo takta, jebote, glaviću glupi“, kazao je Stiv. Oči su mu poletele ka meni. „Izvini“, rekao je Fin i šljepio me po leđima. „Bez uvrede. Neke ptičice se provuku, zar ne? Koliko je komada izbacila Poš Spajsica?“ „Mnogo“, kazao je Tom.


„E baš tako“, rekao je Fin. „A opet bi je. Znam da bih ja hteo.“ „I to dvaput“, rekao je Malkom. „Aha, znači, možda tvoja ptičica…“ Fin je pucnuo prstima u vazduhu. „Ajvi“, rekao sam. „Prirasta za srce“, izgovorio je neko, moguće Dejv. „Znači, možda Ajvi“, nastavio je Fin, „neće da se upropasti. Možda će imati sreće, aha.“ „Hvala ti, druže“, kazao sam i kucnuo preskupim razvodnjenim pivom o Finovu čašu. „To mi mnogo znači.“ „Nema na čemu“, kazao je on, u potpunosti previdevši sarkazam. „Samo pazi“, rekao je Stiv, „nosi blizance, je l’ tako?“ „Dva komada“, rekao sam. „Hmmm“, kazao je Fin vrteći glavom, pošto je očigledno zaključio da Ajvi ima šanse za srećan ishod posle trudnoće onoliko koliko i on ima šanse kod striptizete Destini. Prethodne večeri bilo nam je veče izlaska udvoje. Ajvi i ja smo opet išli u bioskop, ovoga puta da gledamo romantičnu komediju na temu trudnoće, koja je uspela da postigne apsolutni promašaj. Jedina upola pristojna scena bila je ona koju smo već videli u trejleru. Sedeo sam u mraku, jeo kokice i iznova radio produkciju Suzinog scenarija u glavi. Ajvi je dvaput ustajala da piški, a zevala je tako snažno i često da je postala zarazna. Trebalo je prosto da ustanemo i pođemo, ali to nam je bio tek drugi ljubavni izlazak, pa valjda nijedno nije htelo da ga prvo prekine. Posle filma samo mi se išlo kući da se komiram na kauču, a bio sam siguran da istu želju ima i Ajvi (bolna leđa, otečeni gležnjevi, loše varenje). Ali na našem kauču se nalazio Frenk, pa tako ni komiranje nije bilo kao nekad. Produžili smo na kasnu večeru u Selu i veći deo proveli u umornoj tišini, isključeni. Ajvi je te nedelje radila na jednoj reklami; kad sam je upitao kako je proteklo snimanje, odgovorila je: „Bilo je u redu. Znaš već kako je… bilo je fino.“ Onda je Ajvi upitala šta je s reklamom za sir koju uobličavam, ali šta je tu imalo da se odgovori?


Odvratna mi je; Čisto đubre; Osećam se kao prostitutka… Rekao sam da se lepo uobličava. Krenuo sam tad da prepričavam Ajvi Suzin scenario i shvatio da sam iznenadno živnuo; prepričao sam joj zaplet Reinterpretacije Džeksona Poloka, a ona je kazala da je naslov grozan. Saglasio sam se i zamolio je da mi pomogne da nađem neko drugo rešenje, ali Ajvi nije bogzna šta smislila; nije čak ni pokušala, kako mi se učinilo. Pristala je da radi frizuru i šminku prilikom snimanja, pa sam je upitao ima li nekih određenih zamisli. Nije ih imala. Kazao sam joj da sam nervozan zbog snimanja scene seksa i nasmejao se. Ajvi se kao malčice nakašljala, ali to nije bio smeh. Od Božića nas je razdvajalo jedanaest dana i tek je trebalo da razmotrimo gde ćemo provesti taj odmor. Kad god sam bio u zemlji, uvek sam odlazio ćaletu, ali opet, nisam ni imao kuda drugde da odem. Upitao sam Ajvi da li mi je kupila poklon, a ona je rekla: „Ne, još nisam.“ Kazao sam joj kako će morati da mi kupi dva poklona pošto mi je rođendan na sam Božić, a Ajvi je rekla da zna. „Isuse“, kazao sam, „bar bi mogla da se praviš da te to zanima.“ I tu sam sâm sebe iznenadio. Moj ispad, koliko god da je bio obuzdan, malodušan i iskreno opravdan, prošao je otprilike uspešno koliko i naše šnicle, a one su nas, kad smo već kod toga, pomalo razočarale. „Šta bi želeo da kažem?“, upitala je Ajvi. „Ne znam. Bilo šta.“ „Nisi maltene vazduh udahnuo.“ „A ti maltene ni reč nisi rekla.“ „Umorna sam.“ „Znam“, kazao sam. „Umorna si već dvadeset nedelja.“ Ajvi nije odgovorila. Isekla je ružicu brokolija napola, a onda je nije pojela, nego je samo spustila nož i viljušku na tanjir. To je trebalo da mi bude mig da odstupim, ali ja sam hteo još nešto važno da kažem.


„Izvini ako se uzbuđujem zbog ovoga“, rekao sam. „To je jedino što trenutno imam.“ Nisam to mislio baš tako kako sam sročio, i mislim da je Ajvi to znala, ali poneo nas je žar prepirke, a pravila su bila takva da Ajvi nije mogla da na ovo oćuti. „Jedino?“, upitala je. „Jedino što imam kao ja sâm, hoću reći. Jedino što radim za svoju dušu.“ „Lepo. Možda bi onda trebalo da nađeš drugog umetničkog šminkera.“ „Nemoj da si takva.“ „Kakva?“ Ajvi je po pravilu uvek opuštena i razigrana. Isti su i Frenk i njeni roditelji, tako da su se u njenom slučaju priroda i vaspitanje očigledno divno udružili. Ta Ajvina odlika je bila među prvim stvarima koje su me privukle njoj, i jedna od najlepših u mome životu s njom. Kao kad me navuče, pa se osmehne i iscrta prstom u vazduhu broj 1 svaki put kad zagrizem mamac. Ali nije bilo ničeg vragolastog u pitanju koje mi je upravo postavila: Kakva? Dakle, možda je trebalo da se zapitam zašto se ponaša tako nesvojstveno sebi, ali opet, meni nije u prirodi da ne budem budala. U mojoj prirodi je da zaplivam ka crvu – lažnom, debelom ili strašnom – i progutam ga kao ništa. „Uskogruda“, rekao sam. „Uskogruda?“ Slegao sam ramenima, uzeo zalogaj žilave šnicle. „Znaš li ti šta je prekosutra?“, upitala je Ajvi. „Subota?“ „Dvadesetonedeljni ultrazvuk.“ „Znam. Ove nedelje si me podsetila valjda pet puta.“ „Neko mora da te podseća.“


„Što, zato što idem na momačko veče svog najboljeg druga? Mislio sam da smo ovaj razgovor već vodili.“ „Ne kažem to. Rekla sam ti da mi ne smeta.“ „Hm, pa i nisi bila baš preterano ubedljiva.“ Konobar je upitao da li smo završili, rekli smo da jesmo. Zaustio je da upita da li smo za desert, ali ja sam ga predupredio i zatražio račun. „Znaš kako zovu taj ultrazvuk?“, upitala je Ajvi, a ja sam morao priznati da ne znam. „Da si se potrudio da pročitaš neku knjigu ili da provedeš pet minuta na netu, znao bi da se zove provera anomalija.“ A reč anomalija izgovorila je kao da objašnjava moronu. „Pa dobro, sad znam, zar ne?“ Veoma je mala verovatnoća da sam zbog izraza lica koji sam napravio izgledao umiljatije. „Mogao bi bar da glumiš da te to zanima“, kazala je Ajvi, vraćajući mi mojim sopstvenim rečima. Ali pošto su potekle od nje, u odgovor na moju detinjastu frazu, nosile su otprilike deset puta veću težinu. Platio sam račun i pošli smo kući zajedno, naporedo, ali u svakom drugom pogledu odvojeno. Razgovarali smo o nekim uopštenim stvarima – o hladnoći, o tišini, o mraku – i činilo mi se da je put do kuće trajao dvaput duže nego što je trebalo. Dok se Ajvi umivala i prala zube, ja sam sedeo na ivici kreveta i smišljao način da se izvinim. A istovremeno sam se pitao da li to treba da učinim. Nisam ja ništa od svega toga tražio, niko me nije pitao da li sam spreman da zasnujem porodicu, a s obzirom na to kako je sve ispalo, pokazao sam se neverovatno nesebično. Sve je u redu, rekla je Ajvi kada smo prvi put vodili ljubav. No da li je? Da li je sve stvarno u redu? Ako neko treba da se izvinjava, svakako to treba da bude Ajvi. Dok sam pokušavao da zaspim, premotavao sam i premotavao po glavi sukob od te večeri, analizirao naše reči, pokrete i naglaske. Na racionalnom planu samo što nisam uspeo da ubedim sebe da ni u čemu nisam pogrešio, ali na svakom


drugom planu znao sam da je čitavoj toj situaciji trebalo da pristupim sa mnogo, mnogo više nesebičnosti, naklonosti, razumevanja, saosećanja i ostalih lepih osobina odrasle osobe. Kada sam konačno utonuo u san, bio sam rešio da ujutru spremim doručak i donesem ga Ajvi u krevet, a ako mi vreme dozvoli, da trknem i do prodavnica i (po Esterinim uputstvima) kupim cveće. Ali dok sam se probudio, i Ajvi i Frenk već su bili ustali, a ja sam uveliko kasnio. Tog jutra smo i Ajvi, i Frenk, i ja morali da budemo svako na nekom drugom mestu pre pola devet, pa smo rotirali između kupatila, spavaćih soba i kuhinje, tiskali se u hodniku, mrmljali dobro jutro i hajde prvo ti. U pokušaju da ugrabim pet (ili makar dva) minuta sa Ajvi, skuvao sam tri šolje kafe i dvaput oprao zube, ali uzalud. Kada god sam izmajstorisao kako da se nađem u istom prostoru s majkom moje dece u fetalnoj fazi, ona ili je upravo odlazila odatle punih usta (doručak, četkica, kafa), ili bi taj prostor u istom trenu okupirao i Frenk. Izašli smo iz stana utroje, čisti, obučeni i čudesno neizgrđeni, ali ostao je da lebdi dašak sinoćne čarke (Prepirke? Svađe? Svakako više od nesuglasice). Razmenjeni su osmesi, stisnute nadlaktice, postavljena pitanja kako je ko spavao, ali i dalje je bila prisutna nategnutost koju bi razvejao samo poljubac, reč izvini i veliki, snažan zagrljaj. Zajedno smo sišli nizbrdo do stanice metroa, razgovarajući o planovima za to veče i vikend. Frenk je nakon posla nameravao u Votford, da provede vikend kod jednog druga; mene je, naravno, čekala koordinacija momačke večeri, a Ajvi je trebalo da dođe jedna stara drugarica, neka Sofi, da provedu veče po devojački. Kupio sam za sve nas kafu na vimbldonskoj stanici, pa smo potom ušli u isti voz i uspeli da nađemo tri sedišta na okupu. Na brzinu sam proračunao da će mi sedište preko puta Ajvi obezbediti bolju poziciju za izrađivanje pomirenja – slanjem poljubaca, smešnim grimasama, nemo izgovorenim izvinjenjem – ali pre nego što sam stigao da ga ugrabim, Frenk me je primorao da sednem do nje. I tako sam, dok smo se klackali ka severu pa prema istoku, morao da se zadovoljim rukom na kolenu, pribijen uz Ajvi, i


pokušajima da joj izrazim ljubav i kajanje nežnim pritiskom ramena. Prvi sam izašao iz voza; kada sam poljubio Ajvi za rastanak, ona je pritisla dlanom moj obraz i delovalo je da smo donekle zakrpili jaz. Frenk me je srdačno i snažno zagrlio, potapšao me po leđima kao da veli: biće sve kako treba, a onda sam zaronio kroz vrata koja su se već zatvarala i upao u more ljudi koji petkom ujutru idu na posao. Džo i ja smo imali sastanke s menadžerom lokacije, umetničkim odsekom i direktorom fotografije, a ono što je preostalo od tog dana proveo sam u kancelariji Perforiranog filma, obavljajući poslednje pripreme za snimanje u ponedeljak. Do pola šest sam odradio pun radni dan posle rđavo prospavane noći i bio spreman za kauč i rano leganje. Među poslednjim željama na svetu bila mi je ta da se opijanim i da sedim u striptiz-baru sa dvanaest uglavnom nesrećnih muškaraca. Ta pomisao, međutim, nije svima bila baš toliko odbojna. Gaz, mlađi direktor u Perforiranom filmu, cerio se da nije imalo kud dalje, usredsređen na ženu koja ga je zajahala preko krila. Znao sam koliko tip zarađuje; ne mnogo, i sigurno je te večeri zavukao u njene tange čitavu nedeljnu zaradu. Bob, odnedavno razveden, blenuo je kao u crtaću, s takvom pohotom (sticao se neprijatan utisak da će mu izbuljene oči svakog trenutka iskočiti iz lobanje i upasti igračici među sise) da je privukao pomnu pažnju izbacivača s čelom od dva prsta. Čak se i Džo, izgleda, pomalo zabavljao. I nazovite me kako hoćete, ali kad božanstvena devetnaestogodišnjakinja hoće da se svuče radi mene, ja ću to više nego radosno gledati. Sten, davnašnji Džoov školski drug, zastupao je stav da je striptiz najizrazitiji feministički čin. „Ko tu ima moć? Reci mi to? One biraju da ovo rade. Pola njih su studentkinje, jebote, mogle bi da rade u kafiću, restoranu, bilo gde, ali one biraju da rade ovde. A zašto?“ Sten je protrljao palcem o kažiprst. „Da, baš tako. Radi novca, našeg novca. To nije trgovina ljudskim telom; ove devojke zarađuju više nego mi. Hoćeš da pričamo o moći? Gledaj Boba – da li ti on deluje kao da ima vlast nad nečim? Ne; štaviše je on taj koji je eksploatisan. Striptiz? To je najizrazitiji feministički čin, ja kad ti kažem.


Divno je i krasno spaljivati grudnjake, ali da istura breskvicu za keš – e to ti je feminizam u pizdu materinu, druže.“ Koliko god da je ostrašćena bila Stenova retorika, nisam siguran da bi baš prošla kod Džermejn Grir. A možda i bi; s feministkinjama nikad nisi načisto. Što se mene tiče, samo mislim da je prostački ne pokazati poštovanje. Te žene marljivo rade, neguju svoje telo, hrane se pravilno, vežbaju redovno (probaj ti da se izviješ skroz unazad i da izvedeš obrtanje preko glave oko šipke bez držanja, na visokim štiklama), a šminka im je besprekorna, iako možda nije baš sasvim istančana. One su profesionalke i bar možeš da im se osmehneš. Džo se očigledno slagao s tim mišljenjem. „U pičku materinu!“, rekao je i tresnuo pivom o sto. „Pokušavam da uživam u ovome, jebote.“ „Izvini“, kazao je Malkom. „Aha“, ubacio se Fin, „izvini, druže.“ „Nauči se nešto i od balavca“, rekao je Džo i pljesnuo Gaza po leđima tako snažno da je ovome nos poleteo napred i za dlaku se nije uglavio među igračicine guzove. „Fvrrr!“, neubedljivo je izgovorio Tom. „Daj da ih skinemo“, kazao je Sten, donekle bespotrebno. I baš kad su svi krenuli da se zagrevaju za isplanirani provod, sve je naglo i groteskno krenulo nizbrdo. „Gnnnrhfffkkk!“, izgovorio je Bob, čime je privukao pažnju svih u dometu glasa, uključujući i njegovu igračicu (Mersedes) i izbacivača. Vilice su mu bile stisnute, a žile na vratu poiskakale kao da pokušava da digne auto sa dvogodišnjaka. I čak i u prigušenom plavom svetlu kluba videlo se da mu je lice crveno od napora da se uzdrži. Mersedes je uzmakla za pola koraka, nesigurno pogledala u izbacivača, a onda – što će joj doveka služiti na čast – nastavila da igra. Bobu su se razdvojile usne i ukazali su se zubi, u ružnoj, životinjskoj grimasi koja bi već sama po sebi mogla biti osnova za robiju u posebno


obezbeđenom krilu Vondsvortskog zatvora. „Strffnprngnang“, uspeo je da izusti, vrteći glavom sa očiglednim gnušanjem. I ja sam okrznuo pogledom izbacivača: položaj njegovog tela prizivao je sliku borca u kavezu koji samo čeka zvonce. „Koji je tebi kurac, Bobe?“, upitao je Džo i na silu se nasmejao. Čitavo društvo je sad gledalo u Boba, držeći piće na pola puta do usta, a sve ostale igračice smesta su pale u zaborav. Samo s dijademom i naprstkom svetlucavog praha na sebi, Mersedes se nesigurno osmehnula, digla ruke iznad glave i gipko se zatresla kao zmija koja se pomalja iz korpe. A to je, kako će se pokazati, bilo za Boba poslednja kap. Posrnuo je napred, jedne ruke pružene i prstiju raširenih kao da dočekuje bačenu košarkašku loptu, dok je drugom zagrabio sebi između nogu. Izbacivač je sevnuo kao munja i obrušio se na Boba pre nego što je ovaj i dopola ustao sa stolice, pa ga jednom šapom stegao za gušu, a drugom za zglob pružene ruke. Bobu su usta odjednom proradila i ispustio je uzvik – ne, već krik – pun takvog jada da je siledžija olabavio stisak, a Bob je pao na pod kao pokošen. Vozač kola hitne pomoći nazvao je to ingvinalnom hernijom. Navodno „nije retka i nije opasna po život“. „Mada je neizdrživo bolna, pazi“, kazao je. Samo što je to bilo suvišno reći svakome ko je tu imao oči i uši. Možda iz straha da bi čovek koji se previja i vrišti mogao zagasiti žar drugih ljubitelja striptiza, dvojica izbacivača pokušala su da dignu Boba s poda, ali Bob je dosegao novu oktavu, pa je umesto toga neko doneo ćebe. Mersedes je milovala Boba po čelu (studentkinja škole za medicinske sestre, „Zovite me Šeron“) i davala mu gutljaj po gutljaj vode sve dok nije stigla hitna pomoć. „U suštini može lepo da se zamisli“, kazao je Karlo, radnik hitne, naočit čovek koji je izgledao kao da mu je uniforma skrojena isključivo da bi mu dramski naglasila bicepse, „kao da mu je crkao dihtung.“ Okrenuo se ka Šeron. „A da budemo iskreni, ko bi ga i smeo kriviti?“


„Crkao dihtung?“, upitao je Sten. Karlo je odgovor na njegovo pitanje usmerio ka Šeron, pošto su se već spajtašili na stručnoj osnovi, a možda i na još ponekoj. „Znaš gde je ingvinalna šupljina?“ Šeron je zavrtela glavom. „Mislim da to još nismo radili.“ „Ovde“, kazao je Karlo položivši dva prsta sebi na prepone. „Njena membrana, je li? – zapravo pukne, otvori se, i kroz rascep ispada deo debelog creva – kod njega povelik, sudeći po tome kako izgleda. Gadna stvar.“ „Isuse Hriste krvavi“, izgovorio je Džo, pa naduo obraze i poklopio rukom usta. „Creva?“, upitao je Sten. „Zamislite to ovako“, rekao je Karlo. „Znate kako izgleda kad kupite kobasice u kasapnici, pa vam ih stave u najlon kesu? E sad, zamislite da izvršite pritisak na kesu…“ Stegao je pesnice i mrdnuo bicepsima dok je pokretima oponašao savijanje gvozdene šipke ili cepanje telefonskog imenika. „Ako je kesa slaba, kao što su one male bele iz marketa… dakle, negde mora da popusti.“ Karlo je opustio stegnute ruke i izgovorio punim, vlažnim usnama resko i zvonko Puk! „Fantastično“, rekla je Šeron. „Mislim da ću da se ispovraćam“, rekao je Džo. Čitavo momačko društvo izašlo je napolje, u kaputima i jaknama, da otprati Boba do kola hitne pomoći. A olakšanje je bilo doslovno opipljivo, jer jedino je Gaz bio donekle nevoljan da okonča provod. Predložio sam da svi pređemo u neki restoran, ali nije samo Džo (koji nikako nije uspevao da povrati vlast nad svojim jednjakom još otkako je saznao da je Bob krenuo da se izvrće na naličje) bio nesposoban da se suoči s pomišlju na hranu. Uz to, svi smo mi imali neku obavezu sutradan, nešto što će biti znatno manje bolno bez mamurluka: posetu tastu i tašti, kupovinu ćurke, popravljanje daske na ve-ce šolji. Šeron nas je ispratila do vrata (između nje i Karla je pala razmena telefonskih brojeva); u ags čizmama, donjem delu trenerke i


vrećastom džemperu izgledala je sitna i bojažljiva. Spontano smo prikupili prilog (očevi su dali upadljivo veće sume) i častili je sa preobilnih sto funti. Nije to bilo rđavo veče za Šeron i Karla; Bob je prošao nešto maleroznije. Džo i ja nismo krenuli; muški smo se izgrlili i rukovali sa svima pred ulazak u podzemni voz ili taksi, i na kraju smo ostali samo nas dvojica. „E pa lepo“, kazao je on trljajući dlan o dlan. „Burger king?“ „Mislio sam da ti je muka.“ „Muka mi je od ovih baba. Ovo ti je kao da pokušavaš da uživaš u teletini na kongresu usranih vegana, znaš šta hoću da kažem.“ „Ozbiljan si?“ „Hajde“, rekao je Džo i poveo me preko ulice. „Častiću te velikim hamburgerom. E da, večeras spavam kod tebe.“ „Kod mene?“ „Aha. A ako Džen pita, bili smo u baru do četiri, našmrkali se koke, pili dok nismo krenuli da bljujemo, onda su nas izbacili iz noćnog kluba, a Malkom se potukao s taksistom.“ U stanu smo bili pre jedanaest. „Rano si došao“, rekla je Ajvi kada smo ušli u dnevnu sobu. Ona i Sofi su sedele šćućurene pod ćebetom, među njima je nesigurno stajala činija s kokicama, a na zaustavljenom di-vi-di plejeru video se zamućen kadar (Rouan Atkinson, reklo bi se). „Da niste zucnuli Džen“, kazao je Džo. „Ima da pošašavi; optužila bi me da nisam ovo ozbiljno shvatio. Uzgred, ja sam Džo“, rekao je i pružio ruku ka Sofi. „Sofi, drago mi je.“ „A kako si mi ti, lepotice?“, upitao je Džo Ajvi, pa je poljubio u obraz. „Guram nekako“, kazala je ona, protrljala se po stomaku, pa se pomerila da napravi mesta.


Džo se uglavio na kauč između njih dve, navukao ćebe preko nogu, pa položio kokice sebi na butine. „Šta je ovo?“, upitao je pokazujući bradom na televizor. „Mister Bin?“ „U stvari ljubav, u stvari“, rekla je Ajvi i načas pogledala u mene. „Sjajan film“, kazao je Džo. „Smem li negde da citiram to što si sad rekao?“ „Samo probaj, malo morgen. Ovo je momačko veče – šta se dešava među muškarcima, ostaje među muškarcima.“ Još sam bio u kaputu, još ni reč nisam izgovorio. „Ono sinoć“, rekao sam, pa su Sofi i Džo naglo preusmerili pažnju sa kokica na mene. „Izvini.“ Džo se okrenuo ka Sofi, izdigao obrve: Opa, zanimljivo. „I ti izvini“, rekla je Ajvi, i učinilo mi se da joj oči zamagljuje suzna koprena. Pozvala me je pokretom obeju ruku. Pošao sam ka njoj, poljubio je, stegao je u snažan, snažan zagrljaj koji je ostao neostvaren još od devet izjutra. „Ne bi mi škodila šolja čaja“, kazao je Džo. „S mlekom, bez šećera“, kazala je Sofi. „List maline“, kazala je Ajvi. „Ufff, predomislio sam se“, rekao je Džo. „Nešto od ta dva.“ „Znači, ništa od striptizeta?“, upitala je Ajvi kad sam pošao da ispunim sve narudžbine. „Očigledno“, kazao je Džo. „Mada smo odustali posle pola sata.“ „Šteta“, rekla je Sofi. „Bob je doživeo nešto zanimljivo“, rekao sam ja. „Popustila mu petlja“, kazao je Džo, pa se tako zasmejao da je Sofi morala da spasava kokice. „Ne bi ispričao?“, upitala je Ajvi. „Drugi put“, rekao je Džo. „Zgadiće vam se kokice.“


Doneo sam im tri različita čaja, pa seo u Ajvinu neudobnu fotelju. „Spremni?“, kazala je ona i uperila daljinac u plejer. „Spremni“, izgovorili smo mi, a onda je Rouan krenuo da se petlja s pakovanjem ogrlice koju je kupio Alan Rikman. Sofi je otišla ubrzo po završetku filma, a Džo je sad ležao ušuškan u maloj sobi, koju je Frenk ispraznio za taj vikend. Nadao sam se da ću se ujutru probuditi u mirnijoj kući, ali stvarno je trebalo već da ne budem naivan. Pošto sam oprao zube i poslao poruku Džen (Džo malo ne zna za sebe. Izvini. Spavaće kod mene, ne čekaj ga.:* ), zatekao sam Ajvi kako sedi u krevetu, navaljena na jastuke, i čeka me. „Sve u redu?“, upitao sam zavlačeći se kraj nje. „Htela sam ovo da ti dam sutra“, šapnula je Ajvi. „Ali pod uslovom da se vratiš ranije.“ „Sad ima gotovo jedan.“ „Dobro, onda pod uslovom da ne dođeš olešen.“ Zavukla je ruku pod jastuk i izvadila umotanu kutijicu. Utrobu mi je stisla iznenadna panika. Do Božića je imalo više od nedelju dana; još nismo bili usaglasili planove, ali prizor tog paketića nagoveštavao je da će Ajvi možda otići do svojih ranije nego što je nameravala. Kada sam te večeri došao s Džoom u stan, delovalo je da je sve zaboravljeno, ali sad kada sam se našao suočen s božićnim poklonom u jedan ujutru, učinilo mi se da sam možda i pogrešno procenio situaciju. „Šta ti je?“, upitala je Ajvi pružajući prokleti predmet ka meni. „Neće eksplodirati.“ „Izvini“, rekao sam. „Za ono juče. Bio sam pod stresom. Pod stresom zbog posla, i zbog momačke večeri, i zbog beba; i znam da ti je teško, očigledno teže nego meni, ali samo sam…“ „Fišere.“


„Molim?“ „Pokušavam da ti predam poklon.“ „Odlaziš?“ „Molim? Kuda?“ „Vraćaš se u Bristol?“ Ajvi me je pogledala kao da sam drogiran. „Neću baš odmah, ne.“ „Pa zašto mi onda sad daješ poklon za Božić? Ja nisam…“ „Nije to poklon za Božić“, rekla je Ajvi. „Samo ga uzmi dok mi nije otpala ruka.“ Uzeo sam poklon; obrnuo sam ga u šakama, zagledajući ga kao da je posredi neki ispit na kom ću pasti. „Šta je unutra?“ „Izvinjenje. A što ga lepo ne otvoriš?“ Osmehivala se. Oprezno sam krenuo da cepam hartiju. „Ne treba da se izvinjavaš, mila.“ „Mnogo sam zabavnija kad nisam trudna, časna reč.“ Osmeh joj je bio iskren, ali i obešenjački. „To ću morati da ti verujem na neviđeno, zar ne?“ „Hm!“ „Izvini, šala.“ Ajvi je uzdahnula. „Nije mi ovo lako, znaš? Istresam ti srce i dušu, i…“ „Mila, ozbiljno, nisam tako mislio. Hodi…“ Krenuo sam da uhvatim Ajvi za ruku, ali ona ju je povukla. „I… kaži da sam glupa, ali mislila sam da ćeš biti malo plemenitiji.“ „Ajvi, molim te…“ Zavrtela je tad glavom, a licem joj se razlio osmeh. „…ah, ti me zezaš. Ti me zezaš.“ Ajvi je slegla ramenima. „Neka vam oprez nikad ne popušta, gospodine.“


„Ozbiljno, mila, s duhovitijom od tebe ne bih ni izašao na kraj.“ Poljubio sam Ajvi, a ona mi je uzvratila. „Znam“, kazala je osmehujući se. „Sad otvori poklon.“ Ispod papira je bila mala juvelirska kutija. U njoj – par crno-srebrnih dugmadi za manžete, u obliku filmske klape. „Božanstvene su“, rekao sam. „Hvala ti.“ Ajvi me je poljubila. „Nema na čemu.“ „Znaš, u stvari nemam nijednu takvu…“ Pokazao sam zglobove šaka. „…takvu košulju.“ „Stvarno?“, neubedljivo je upitala Ajvi. Potom je uzela dugmad od mene. „A da ih onda pričuvam ja dok je ne nabaviš?“ „To je vrlo lepo od tebe.“ „Jeste“, kazala je Ajvi. „I pomisliću na tebe svaki put kad ih budem stavila.“


Šesnaesto poglavlje Bebe su se sada bolje razaznavale na monitoru, pomerale su se, a srca su im kucala; izgledale su savršeno. Ali svejedno smo bili napeti. Doktorka je merila našim bebama glavu, stomak i kičmu, mrmljajući nešto u po glasa dok je upisivala brojeve u tabelu. Brojala im je noge, ruke, prste. Proveravala je da li se vidi zečja usna, spina bifida, neki defekt srca, abnormalnost mozga, organ na pogrešnom mestu, kraća ruka ili noga. I mada je, naravno, postojala mogućnost neke od tih anomalija, nisam ni na tren pomišljao da bi je moglo biti. Nazovite to glupim optimizmom ili podsvesnim poricanjem, ali otkako je onaj dvanaestonedeljni ultrazvuk pokazao da nema znakova Daunovog sindroma, nijednom se nisam zabrinuo da bi naša deca mogla imati rđavo formirano srce ili deformisan ud. Sad sam shvatao da sam kriv za odvratnu samouverenost i osećao kako mi sopstveno srce gruva ispod rebara dok je doktorka potvrđivala da su blizancima creva i jetra u telu, da su im kičme prekrivene kožom, a srčani zalisci prisutni i funkcionalni. I dok je pomerala kursor i žmirila u monitor, ja sam pritajio dah i stegao Ajvinu ruku. *** Ponovo smo bili u onom kafiću na Tutingu gde služe rđavu kafu. Samo što sam ovoga puta bio više u stanju olakšanja nego u stanju šoka, pa sam zato čak i pio onu drapkastu, mlaku tečnost koja kod njih zamenjuje kafu s mlekom. U najmanju ruku je bila još gora nego u mom sećanju. Džo je tog prepodneva otišao nakon osam sati sna i potpunog engleskog doručka; svež, odmoran i spreman da se suoči s tradicionalnim grdnjama koje slede posle momačke večeri. Tog dana i te noći imali smo


stan za sebe prvi put posle dužeg vremena – samo za mene, Ajvi i naša dva savršena blizanca. Dok je zurila u najnoviju fotografiju naših beba, Ajvi se toliko osmehivala i unosila u osmeh tolike površine lica da su joj se ožiljci nabrčkali u duboke bore. Nikad je nisam video lepšu. „Šta je bilo?“, upitala je. „Čemu se ceriš?“ „Tebi“, kazao sam, pa se protegao preko stola i poljubio je. „Volim te.“ A ta prčvarnica nije bila onaj vrh planine, livada ili restoran sa zvezdicama koje sam imao na umu kad sam zamišljao kako izgovaram te dve reči. Bio sam ubeđen da Ajvi nema u sebi više kapaciteta za osmeh, ali ispostavilo se da ima – samo za još jedan mali stepen, a to me je osokolilo. „Nisi se žurio“, rekla je i pocrvenela. Umalo joj nisam rekao da sam joj zapravo već jednom to rekao, sa ustima punim džempera. No to sam rešio da ostavim za neki drugi put – možda kad budemo stari i sedi. Ajvi se istegla preko stola i ovlašno me poljubila u čelo, nos i usne – jedan, dva, tri. „I ja tebe volim.“ Maunt Everest, Nijagarini vodopadi, vavilonski viseći vrtovi… kome su oni potrebni? Taj trenutak, za tim flekavim i klimavim stolom u jugozapadnom Londonu, bio je apsolutno savršen.


Sedamnaesto poglavlje Prethodnog dana sam snimio reklamu za sir. Za trideset sekundi stare, provaljene fore trebalo nam je mnogo vremena i truda, i nismo stali sve do deset i nešto uveče. To je značilo četrnaest sati pod vrelim studijskim svetlima uz puna kolica sira koji je sedmi po smrdljivosti na svetu. Kada sam se vratio u stan, stajao sam pod tušem dvadeset minuta i triput sam oprao kosu. A ujutru se iz mog jastuka i dalje osećao limburger. Pretpostavljao sam da ću verovatno morati da bacim odeću koju sam imao na sebi juče. Ajvine jutarnje mučnine bile su prestale pre nekoliko nedelja, ali za dlaku joj se nisu vratile tog jutra, čim je omirisala moj zasireni trup. Pre doručka sam još trideset minuta odležao u vodi koja se pušila, i još jednom pre nego što ću krenuti do Fila i Ela; to je bilo pre dva sata. Organizovali smo nešto raniju božićnu večeru. Od tog velikog slavlja delilo nas je još nedelju dana, pa nam je ovo bila poslednja prilika da se sva trojica okupimo pre nego što otputujem za praznik, kad god to bilo. Samo što smo sad za stolom bili četvorica: El i Fil su sedeli jedan preko puta drugog, a ja preko puta nekog Krega, koji je, reklo bi se, po godinama bio tu negde kao Fil. Fil ga je jednostavno predstavio kao „druga“, a odsečni, donekle snebivljivi ton njegovog glasa odbio me je od postavljanja daljih pitanja. Da ga nisam dobro znao, pred Bogom bih se zakleo da sam dovučen na sudar naslepo. Atmosfera je svakako posedovala istu tu bojažljivu nespretnost. El ništa nije komentarisao, zbog čega je situacija samo još čudnije delovala. „N… nego, ja os… osćam sir“, rekao je El. „Sigurno je prokelj“, kazao je Fil. Kreg je ispravio leđa, digao nos i onjušio vazduh oko sebe. Maglovito je podsećao na pticu; ne znam da li su je izveli namerno ili ne, ali čitava ta mini-predstava bila mi je sumanuto smešna.


„Znate šta?“, kazao je Kreg. „Mislim da ga i ja osećam.“ „S… sir.“ „To je psihosomatski“, obratio se Fil Kregu. „Kao kad neko pomene buve.“ „Da“, rekao je Kreg. „Verovatno.“ Ali nije delovao ubeđeno. Osmehnuo mi se preko stola. Mislim da to nije bio znak nabacivanja, ali mogao se i tako protumačiti. Tad me je zasvrbela koža na glavi, a da li je to bilo od preteranih količina šampona, Filovog pominjanja buva ili čitave trenutne postavke, ko će ga znati. Od muzike je bila puštena nekakva božićna kompilacija – Bing Krozbi, Rej Čarls, Net King Kol, Din Martin. Kuća je bila minimalno ukrašena: grančica božikovine, mala božićna jelka, girlanda u bojama duge razapeta nad ogledalom iznad kamina, balon u obliku đoke s mudima u uglu. Svi smo imali božićne kape, ali ja se nisam osećao ni najmanje praznično. Rođendan mi je baš na Božić, pa bi neko pomislio da je dvadeset peti decembar među Fišerovim najdražim danima. Ali nikada nisam voleo Božić; moji su se svaki put trudili da ukažu čast mome rođendanu, ali uvek je delovalo da je uklopljen u drugi praznik i donosio je razočaranje. A iščekivanje tog razočaranja, od trenutka kad na božićno jutro otvorim oči, kao da je kvarilo čitav dan. Ne znam, možda sam jednostavno bio ojađen. Ajvi i ja još nismo bili odlučili gde ćemo provesti Božić, a to me je sve vreme glodalo. „Dodaj te p… prasiće“, rekao je El, pa nekoliko puta groknuo da naglasi zahtev.6 Brada mu je sad bila gusta i velika; po brkovima je imao sos, a sa brade su mu visile mrvice krompira. „Jedi tu ćurku“, rekao je Fil i pokazao nožem na Elov tanjir. „Nisi je ni takao.“                                                             6

Kobasice uvijene u testo ili nešto drugo, koje se tradicionalno prave i za Božić. (Prim. prev.)


Uz poteškoće sa održavanjem pažnje i koordinacijom, El je imao muke i da žvaće i guta, pa mu je ponekad trebalo i više od sat vremena da savlada prosečan obrok. Bio sam naučio da jedem polako u Elovom društvu, da ne završi jelo sam. Posledica je bila ta što sam sada sedeo pred ogromnim tanjirom punim hladne hrane u sosu koji se steže. El je opet zagroktao. „Prasići!“, rekao je, a Fil je, uzdahnuvši, spustio dve kobasice u kaputu od slanine na Elov jarkoružičasti plastični tanjir. Svi smo u stvari jeli iz plastičnih tanjira, iz solidarnosti. Jedino je El, međutim, pio svoj oskudno nasuti šampanjac iz plastične šolje s piskom i dvema drškama. Mi smo izgledali kao padobranci na slavlju za dvogodišnjake. „Ćurka je sjajna“, rekao sam. „Da“, kazao je Kreg. „Vrlo sočna.“ Poslednju reč je izgovorio izrazito feminizirano. „Zna da se potrefi suva matora ptica, jelda?“ „Fišer radi na reklamama“, rekao je Fil. „Režiser je.“ Kreg je izdigao obrve. „Vrlo glamurozno!“ „Pa i n… ne baš.“ „Uze mi reč iz usta“, kazao sam ja. „Radiš na nečemu zanimljivom?“, upitao je Kreg. „Zapravo radim na kratkom filmu.“ „Opa bato!“, rekao je Fil. „O čemu je film?“ „Valjda o ljubavi.“ „Zar nisu svi o ljubavi?“, upitao je Kreg. „N… naslov?“ Malčice sam uzdahnuo. „Reinterpretacija Džeksona Poloka.“ Usledio je kratak muk. „Zanimljivo“, rekao je Kreg. „Polok“, rekao je Fil. „G… g… govno!“, rekao je El, kao što sam i nagađao da će reći.


„Možda si i u pravu“, priznao sam. „Nisam se ludo oduševio naslovom.“ Fil je zatražio da mu opišem zaplet, pa sam tako ukratko prepričao: student umetnosti upoznaje devojku; student umetnosti i devojka vode ljubav na krovu biblioteke pod nebom punim zvezda; devojka otkačinje studenta umetnosti; student umetnosti odlučuje da skoči sa krova biblioteke; student umetnosti se ipak predomišlja. „Da se u… u… ubije z… zto što ga je š… šunula?“ „Nije baš samo tako.“ „Zto što ga je u k… k… šunula!“ Ela kao da je vređala ta pomisao. „Ali neće se ubiti.“ „U k… k… krac g… glupo!“ Elovo čelo bilo je skroz namršteno od ogorčenja. Hteo je da spusti nož i viljušku; ruke mu se sad nisu trzale, ali kretale su se kao na usporenom snimku. No svejedno, kako je spustio pribor, tako je nenamerno oborio šolju na pod. „Us… pička!“ „Eli, mili moj“, rekao je Fil. „Smiri se.“ Kreg je podigao šolju i spustio je na sto. „Do k… k… glupa p… priča“, rekao je El, a niko mu nije usprotivrečio. U našem muku, Val Dunikan je zapevao „Kestenje se na vatri peče“. „A snimam i reklamu za tampone“, rekao sam. El je mirovao načas, kao da se napetost povlačila iz njegovog sitnog, uvelog tela. Fil, Kreg i El su me gledali kao da procenjuju koliko sam pri sebi. „Za t… t… tapone!“ Prvi se nasmejao Kreg, pa Fil, a posle nekoliko sekundi i El. Kad sam im se pridružio, svi smo se toliko smejali da je Fil morao da ustane od stola i spreči Ela da padne sa stolice; Kregu su lile suze, a meni se činilo da mi je potiljak u mengelama. Nakon božićnog pudinga otvorili smo puckavce, pa prešli u dnevnu sobu da razmenimo poklone. Elu sam poklonio celokupnu seriju Alo, alo, a


Filu punu kutiju probranih hidratantnih krema, gelova i pomada. Oni su pak meni poklonili kuvar za Božić, a knjigu o roditeljstvu za rođendan. El je zaspao na pola prve epizode Alo, alo, s glavom na Filovoj butini. „Kako mu je?“, upitao sam. Fil je slegao ramenima. „Bolje mu nije“, kazao je s tužnim osmehom. Kreg je sedeo u fotelji kraj kauča; pružio se, položio dlan preko Filovog zgloba šake i stegao ga. I ni dalje niko nije govorio ništa čime bi se bar malo rasvetlilo ko je on i kako se uklapa u celokupnu sliku. Ako bi nečeg bilo između Fila i Krega, ja se ne bih uvredio; ne bi ni El. Fil je to znao (ili je bar trebalo da zna), budući da smo o tome vodili mučno duge razgovore. El više nije bio onaj stari, a Fil je zasluživao malčice romantičnog društva isto koliko i svako drugi. Ali nijedna od tih pomisli nije me ni najmanje umirila usred svega toga, šta god da je bilo posredi. „Kao da su mu se tikovi ublažili“, rekao sam. „Sad je krenulo nešto drugo“, kazao je Fil. „Na slovo b. B… br… bože, počinjem i ja da zvučim kao on.“ „Bradikinezija“, rekao je Kreg, i kako, dođavola, Kreg to zna? „Šta je bradi…?“ „Bradikinezija. To je kad se mišići donekle ukoče“, objasnio je Kreg stežući pesnice pred grudima. „Trzanje ne nestaje u potpunosti, ali ponekad ga zamene ti nezamislivo spori pokreti.“ Pogledao sam u Fila čekajući da mi to potvrdi. „Obe ruke“, rekao je Fil. „Zasad.“ „A kako si ti?“, upitao sam ga. „Dobro“, rekao je on. Na to je okrznuo pogledom Krega, pa se zagledao sebi u nokte – u ono što je ostalo od njih. „U ovoj novoj godini… vodiću ga u dnevni boravak. Na po jedan dan nedeljno.“ „Za početak“, dodao je Kreg, pa klimnuo glavom Filu kao da kaže: Zar nije tako najispravnije?


Fil ništa nije rekao. „To je dobro“, kazao sam. „A vala je i bilo vreme.“ Fil se na to osmehnuo. Ona pređašnja spetljanost još je bila prisutna, a činilo mi se da neće ni nestati ukoliko mi Fil ne objasni šta se dešava ili ne dešava između njega i Krega. Bližilo se deset sati, pa sam se zato izvinio, zagrlio Fila, rukovao se s Kregom. Kad sam ustao da pođem, El se probudio. „Srećan Božić“, izgovorio je, sneno i sa iznenađujućom lakoćom. „P… pozdravi mamu i t… tatu.“ Fil je pogledao u mene, pomalo zapanjen; možda se pitao da li ću ispraviti Ela i podsetiti ga da mi je majka poginula kad smo bili klinci. Da sam bio u bioskopu s njim upravo u času kada se njen automobil sudario s kamionom. „Pozdraviću ih“, rekao sam, a El je opet spustio glavu na jastuče i produžio da spava. Kad sam stigao u stan, Ajvi i Frenk su sedeli sklupčani na kauču i gledali nekakav film na drljavom televizoru. Ajvina glava počivala je na Frenkovom ramenu; Frenkova znojava nožurda počivala je pak na stočiću, do masne kutije od pice. „Prijatno veče?“, upitala je Ajvi. Uzdahnuo sam. „Otprilike.“ „Idi dođavola“, rekao je Frenk. „Ne bih voleo da ti vidim facu posle neprijatne večeri.“ Na to se nasmejao, a Ajvi mi je uputila mali osmeh pun izvinjenja. Uzeo sam kutiju od pice i odneo je do kante u kuhinji, ali sam otkrio da je kanta previše puna da bi primila još i jedan jedini predmet. Izvadio sam krcatu kesu iz nje; nekoliko konzervi, kutija i mokrih kesica od čaja bučno se rasulo i pljesnulo po podu. „U pičku materinu!“


„Šta ti je?“, upitala je Ajvi. „Kanta“, rekao sam. „Niko se nije setio da isprazni kantu?“ „Dobro, ja ću“, kazala je Ajvi i započela proces podizanja sa kauča. „Ček’, ček’, ček’“, rekao je Frenk spuštajući ruku na Ajvino rame i ustajući. Ali nek me đavo nosi ako dozvolim da mi gad tu sada izigrava finog momka! „Sredio sam ja“, rekao sam. „Gledaj svoj film.“ „Kako god ti odgovara“, kazao je Frenk, a ja sam već video sebe kako ga gađam prljavom konzervom od paradajza u tupavi potiljak. Sneo sam kesu do kante u bašti ispred kuće; temperatura je bila pala otprilike u zonu smrzavanja. Kada sam se popeo uz stepenice, nos mi je curio, glava me je bolela i činilo mi se da već kreće upala grla. Sigurno sam od Ela došao pokunjenog nosa, jer ukrase sam primetio tek kada sam drugi put te večeri ušao u stan. Snežni nanosi spreja na prozorima; venci čupavih girlandi pod pločom šankića; srebrne zvezde okačene o plafonjere. „Da se uglaviš?“, kazala je Ajvi tapšući jastuče kraj sebe. Ali ja sam bio preumoran i previše zlovoljan da bih se gurao na dve trećine jastučeta i gledao sâm kraj ne znam ni ja kakvog filma. „Videćemo se u krevetu“, rekao sam. „Laku noć, Bog ti bio u pomoć“, kazao je Frenk, a to me je najedilo verovatno više nego što je trebalo. Sigurno sam bio umorniji nego što sam mislio, jer sledeće sam samo znao da je jedan i trinaest iza ponoći i da sam ubeđen da se Ajvi porađa. U mom snu je stenjala, dahtala, napinjala se, vikala svakojake vulgarnosti, ali kad sam došao k sebi, sa ubrzanim bilom, ležala je mirno i nemo kao stena. Neko je, međutim, i dalje jaukao i brektao, a taj zvuk je sa svakom sekundom bio sve glasniji i uporniji. Digao sam se iz kreveta i navukao bokserice.


Frenk je bio u sobi koju sam sad već nazivao njegovom. Bio se obeznanio u mojoj skupoj kožnoj fotelji ispred mog HD televizora, na kom je još trajao porno-film. Užasnut, sa vrata, video sam rolnu toalet-papira nasađenu na ručku fotelje i dovoljno nage ljudske kože da zaključim da je Frenk gotovo izvesno go. Soba je bila mala, sa vrlo tesnim prostorom za prolaz dok sam se šunjao ka televizoru odvraćajući oči od Frenka i nereda koji je garant napravio od sebe i moje divne podesive fotelje. Kada sam isključio televizor, u onom magnovenju pre nego što je soba potonula u tamu, na podu sam ugledao kutiju diska. I čak i u mraku pocrveneo sam od stida. Film se zvao Pohotpica – iza porno-zvezde u večernjem odelu stajala je žena sa više ruku i sa megasisama, s jednom rukom na njegovim grudima, jednom u njegovoj kosi, jednom u njegovim gaćama. Kao što često biva s pornografijom, nisam bio baš sasvim siguran kako je taj film dopao u moje vlasništvo i zapanjio sam se što je još tu. Obavio sam – ili sam bar mislio da sam obavio – temeljno raščišćavanje pornića prethodnog proleća, kada se moja poslednja devojka Kejt doselila u stan na Brikstonu. Očigledno je taj disk nekako preživeo čistku, i samo sam se radovao što ga je prvi našao Frenk, a ne Ajvi. Mislim da sam se radovao. Izbacio sam disk iz plejera, vratio ga u kutiju, a onda kutiju gurnuo pod ormar, beležeći crvenim mastilom i džinovskim slovima da ga prvom sledećom prilikom izvadim odatle i bacim. Tih izlazak iz sobe bio je još opasniji sad kada je vladao potpun mrak, a nimalo mi ga nije olakšao strah da ću se saplesti i pasti u Frenkovo nesumnjivo lepljivo krilo. Bila su mi potrebna dva minuta i sve umeće da pobegnem iz te sobe, ali izvukao sam se neprimećen i neoštećen. Ušunjao sam se u sopstvenu spavaću sobu izbegavajući sve škripave daščice u podu, skinuo bokserice maltene bez šuma, pa legao na dušek kao perce koje pada na meko tle. „Probudio si me“, izgovorila je Ajvi, pa stala da hukće i brekće dok se nije iščupala iz kreveta i otišla u kupatilo. Kada se vratila u krevet, bilo je taman oko pola dva.


„Sto godina te nije bilo“, šapnula je. Razmislio sam da li da kažem Ajvi da je Frenk gledao pornić, ali sam se odlučio da prećutim. Bilo bi zaista nisko, a uostalom, pornić je bio moj. „Frenk je ostavio uključen televizor. Morao sam da ga isključim.“ Ajvi je uzdahnula. Poljubio sam je ispod potiljka. „Kako je El?“ „Nije mu ni bolje ni gore. Bio je tamo neki tip – neki Kreg – kog nisam dosad viđao. Čini mi se… ne znam ni ja, bilo je čudno.“ „U kom smislu čudno?“ „Čini mi se da se možda nešto dešava između njega i Fila.“ „Nezgodno.“ „Da.“ Ajvi je znala njihov istorijat, i mada nije jasno i glasno to izrekla, stekao sam utisak da joj je draga pomisao – ili da je makar razume – da Fil ima vezu s nekim drugim. „Je li zgodan?“ Uprkos poznoj noći i upornoj potištenosti, nasmejao sam se, mada vrlo tiho. „Nije moj tip.“ „Spavaj lepo, mili.“ „Božić je za nedelju dana“, rekao sam. Ajvi je promrmljala a-ha. „Još nismo popričali o tome kuda ćemo?“ Ajvi ništa nije rekla. „Budna si?“ „Da, ali ne svojom voljom.“ „Onda nisi sama“, kazao sam. „I oboje znamo ko je za to kriv.“ Ništa. „Znaš li gde će on biti za Božić?“, upitao sam.


„Frenk? Verovatno ovde. Sam-samcit, jadničak.“ „Neće kod vaših?“ „Neće bez Lois i Fredija; mama i tata se uvrnuto ponašaju u vezi sa svime time.“ „Sa svime čime?“ „S razvodom.“ „U kom smislu uvrnuto?“ „Prosto uvrnuto.“ Uključio sam svetlo. Ajvi je navukla jorgan preko glave. „Hriste bože, šta to radiš?“ Povukao sam jorgan naniže, otkrivajući Ajvino zgužvano i od jastuka išarano lice. „Nismo razgovarali o Božiću.“ Ajvi je otvorila oči, veoma nevoljno, reklo bi se. „O tome kuda ćemo.“ „Ja sam planirala da odem do mojih roditelja“, kazala je ona. „I ja sam planirao isto. Hoću reći, planirao da ga provedem kod ćaleta.“ „U redu.“ „Šta je u redu? U redu je da ideš sa mnom?“ Još jedan uzdah. „U redu je da ti budeš kod svog oca.“ „Sam-samcit?“ Ajvi se pridigla na laktove, dohvatila čašu vode sa noćnog stočića i otpila gutljaj. „Pozvan si sa mnom.“ „Da li to znači da želiš da idem s tobom?“ „Da. Ali neću se ljutiti ako ne pođeš.“ „Hm, a ja bih stvarno voleo da ti pođeš sa mnom“, rekao sam. „Mama i tata će biti sami.“ „Imaju jedno drugo.“ „Znaš ti šta hoću da kažem.“ „A ostala braća?“


Ajvi je zavrtela glavom. „Duga putovanja, velike porodice. A to je samo na neki dan.“ „Jedan od tih dana je moj rođendan.“ „Znam, izvini, ali… ovo je poslednji Božić koji slavimo bez beba. Hoću da budem uz roditelje. Hoću da budem tamo gde mi je prijatno.“ „Za razliku od kuće mog ćaleta, gde ti neće biti prijatno?“ Ajvi je slegla ramenima. „Da.“ „Ma divno.“ „Nema šta da bude divno. Ja ne dižem frku oko toga da li ćeš ti poći sa mnom, zar ne?“ „Ne dižeš.“ A možda je u tome i bilo pola problema, možda bih se više radovao da je Ajvi digla frku – makar bih tad znao da joj je bar malo stalo do toga da neko vreme provede uz mene. „Možemo da proslavimo tvoj rođendan kad se vratimo“, rekla je Ajvi. „Samo ti i ja, i…“ Nije dorekla. „Šta? Samo nas dvoje? A šta ćemo s Frenkom? Da ga zaključamo u njegovu sobu s flašom vina i kutijom pereca?“ „Ćut’.“ Ajvi se namrštila, oči su joj poletele ka zidu koji je razdvajao Frenkovu sobu od naše sobe. „Stvarno? Ćut’? Ja da ćutim?“ „Ako to nije prevelik zahtev.“ „Lepo“, rekao sam, isključio svetlo i tropnuo na jastuk kao džak pun prljavog veša. Otprilike nakon trideset sekundi Ajvi je već disala duboko, kao neko ko tvrdo spava, te me je dodatno ozlojedilo što može tako dok ja tu ležim i kuvam. Frenk je u susednoj sobi uz škripu ustao iz kreveta i bučno se oteturao u kupatilo na dvominutno pišanje, pravo u vodu u šolji i uz širom otvorena vrata. A Ajvi još ima obraza da me ućutkuje! Moj ćale je ljubav opisivao kao osećaj da trčiš najbrže što možeš. Tako sam se osećao kad sam


se upoznao sa Ajvi, i otprilike još dve nedelje odmah zatim. Ali ako bih bio iskren prema sebi, u poslednje vreme više mi se činilo da se saplićem o sopstvene noge i da ću svakog časa samo pasti i razlupati lice o asfalt.


Osamnaesto poglavlje Do te zime, nisam bio u bioskopu sedamnaest godina. A našao sam se u njemu treći put za tri nedelje. Suzi je zaronila rukom u moje kokice, a ja sam osetio potpuno neopravdanu grižu savesti. Prethodnog dana je stigao kombi iz Džona Luisa i doneo nam dva rasklopljena kreveca, dve ležaljke za bebe, dva dečja sedišta za auto, dve nosiljke, dupla kolica, dva meka, čupava slona i ogromnu kutiju veštačkih bradavica za dojenje. Hodnik našeg stana sad je bio poligon; plakar je bio pun do vrha i spreman da eksplodira kao u geg-komediji. Tog jutra sam nabo nožni prst na spakovana kolica ispod trpezarijskog stola. U nekom izvitoperenom smislu dopadao mi se taj krš; on je bio veliki vizualni podsetnik da se u sobi koju treba da preobrazimo u dečju nalazi jedan ogromni Frenk. Nosiljke sam složio jednu na drugu sa Ajvine strane kreveta, da joj još malo otežam odlaske u kupatilo usred noći. A kada je glasnim šapatom izgovorila „proklete korpe“ u šest izjutra, ugledao sam bele titlove koji prevode to u „prokleti Frenk“. Verovatno je trebalo da me grize savest, ali uz one meke, čupave slonove u plakaru imali smo još i prećutkivani problem veličine pravog slona – od Božića su nas sada delila samo četiri dana, a ja i dalje nisam znao gde ću odmotavati svoje poklone. I mala je šansa bila da će se to razjasniti do večeri. To veče nam je na redu bio izlazak udvoje, ali Ajvi je slavila Božić uz piće i sokove sa svojim ortacima iz čitalačkog kluba, a ja sam jeo kokice u mraku sa Suzi. Bili smo se sastali da uz ručak porazgovaramo o Poloku. Džo je u međuvremenu pronašao direktora fotografije i ton-majstora; razgledali smo jedno dve lokacije; podrobno uputili kasting-direktora; delovalo je da će se konačno čitav projekat ostvariti. Uz jelo smo razgovarali o sceni seksa. Očekivali smo da će biti zafrknuta iz nekoliko razloga. Snimaćemo je na


krovu četvorospratnog zdanja usred noći. Biće hladno, mračno i logistički zahtevno. Suzi i ja smo raspravljali o tome u kojoj bi pozi ili pozama trebalo da bude to vođenje ljubavi. Možda i neizbežno, razgovor su obojili subjektivni doživljaji, rečenicama kao što su „da je o meni reč…“, „ja bih to…“ i „meni je uvek…“. A potom, čim smo dovršili sa skupim ručkom i tuđim seksom, Suzi mi je rekla da „izlazimo udvoje“. To je rekla ironično, ali stvarnost tog popodneva bila je malo prebliska njenoj šali, pa nisam ni smerao da to prijavim Ajvi. Film na koji me je Suzi povela sadržao je bezmalo isto onoliko seksa i golotinje kao i onaj disk iza ormara u Frenkovoj sobi. Gledali smo tri različita para kako se krešu u raznoraznim raspoloženjima, stilovima i tempu, od sporog i nežnog do brzog i razvratnog seksa, i nisam se baš malčice napalio. Recimo, to dvoje što su se upravo razbijali do malog mozga. Zajedno su radili godinama i nisu bili simpatični jedno drugome; štaviše, prezirali su jedno drugo. Lagali su, varali i kovali spletke kako bi jedno drugo minirali na radnom mestu, i oboje čekali na isto unapređenje. Dok rastu neprijateljstva i ulozi, oba suparnika rešavaju da neće prvi izaći iz kancelarije. I tako se to dvoje divnih pravnika zateklo nasamo u pustoj kancelariji u pola četiri ujutru. Objavljuju privremeno primirje, nalaze nekoliko hladnih piva i piju ih ispred ogromnog prozora od pleksiglasa, s pogledom na centar Njujorka. Međutim, pre nego što su piva ispijena, suknja leti gore, pantalone dole, i zaraćeni pravnici se jebu uz prozor, na osam spratova iznad trotoara. Kadar snimljen spolja prikazuje glumičine guzove pritisnute uz staklo poput ukiseljenih jaja u tegli. Muškarac je pribija odmerenim, silovitim zamasima, a udari dva tela u staklo vibriraju i odjekuju po praznoj kancelariji kao doboš na vikinškom drakaru. Scena je bila u jednakoj meri erotična i zastrašujuća, pružala je mešavinu telesnog uzbuđenja i vrtoglavice u razmeri pola-pola. Svidela mi se. Suzi se nagla ka meni, a kada mi je prošaputala na uvo, bila je toliko blizu da sam osetio miris piva i kokica iz njenih usta. „Ne znam da li da prekrijem oči ili da sednem na šake.“


Odglumio sam tih smeh, pošto nisam bio siguran kako da protumačim tu opasku. Suzi i ja smo se bili upoznali pre desetak nedelja i dosta vremena smo proveli zajedno – ne uvek u pričama o toalet-papiru i Džeksonu Poloku. Bile su nam smešne, zabavne i neprijatne iste stvari, znali smo da zasmejemo jedno drugo, pričali smo svako o svom životu. Tog popodneva mi je Suzi uz ručak saopštila da je raskinula s momkom. Šutnuo ju je, izgleda, i nisam mogao da ne osetim nalet sreće – potpuno neželjene sreće – što se to desilo. Tipa nikada nisam bio upoznao i ništa nisam znao o njemu, ali svest da je Suzi slobodna prijala je nečemu u mom genetskom kodu. Pitala je kako su Ajvi i blizanci, a ja sam joj ispričao za našu nerazrešenu raspravu o tome gde će ko provesti Božić. Ispričao sam joj i za Frenka i za napetost koju on unosi u naše kućevno blaženstvo. U filmu su se pravnici na neku foru i dalje jebali. Bili su prešli na radni sto – onako kako to često rade parovi kad se krešu u kancelariji – pa su po čitavom tepihu letele samolepljive ceduljice i spajalice. Nagao sam se ka Suzi. „Sedi na šake“, rekao sam, a između nogu sam osetio damar nečega iskonskog.


Devetnaesto poglavlje Te večeri se održavalo božićno slavlje u Perforiranom filmu. Nisam želeo da budem tamo, ali Džo je insistirao. Sem što je to bila prilika da se svi letvošemo i govorimo jedni drugima da smo divni, na ovo slavlje je trebalo da dođu i bezbrojni klijenti, dakle, što se više budem družio, više ću para zaraditi u predstojećoj godini. Sat je već pokazivao pola dvanaest, a nisu se videli znaci da slavlje jenjava. Bilo mi je potpuno ponestalo druželjubivosti, a od pića mi se prevrtalo u želucu. Prethodnog popodneva, kad smo izašli iz bioskopa, Suzi i ja smo zapucali u vinski bar i preterali s pićem. No svejedno sam bio kod kuće u krevetu pre nego što se Ajvi vratila iz čitalačkog kluba. Nisam znao kad je došla kući, ali spavala je kraj mene kada sam se u pola šest probudio mamuran. Poljubio sam je u obraz, išunjao se – što sam u poslednje vreme često radio – iz kreveta, obukao se u hodniku, a onda krenuo kolima (verovatno još sa nedozvoljenim promilom alkohola u krvi) kroz čitav London kako bih narednih dvanaest sati snimao reklamu za tampone. Bilo je potrebno šest ekstra panadola, četiri ekspres nurofena, jedan lemsip i četiri litra kafe s mlekom da živ stignem do poslednjeg snimka i „gotovo je“. To je bilo pre tri sata, i samo sam želeo da otpuzim kući i nabijem jastuk preko glave. Ali umesto toga sam se našao zarobljen na proslavi Božića. Goreo sam od umora, glavobolja mi se i dalje suprotstavljala, sav sam bio okružen oblakom rominjave, neodređene, pićem izazvane griže savesti, i nedostajala mi je Ajvi. Prikupio sam i poslednje zrnce snage, s mukom se digao na noge i otisnuo se na dugo putovanje ka izlazu. Prošao sam vrludajući stazom najmanjeg otpora, široko zaobišao svakog kog sam prepoznao, i taman kad sam se našao na metar od vrata, preda mnom se pojavila Suzi.


Znao sam da je tu, ali Suzi je bila među poslednjima koje sam te večeri želeo da vidim. Super smo se proveli u bioskopu i posle toga u baru, smejali smo se, pili, flertovali. I mada sam se zbog toga osećao pomalo nisko, mogao sam s time da živim. No bilo je tu prisutno i nešto drugo. Pričao sam Suzi neke stvari o Ajvi koje je trebalo da prećutim – opet sam besneo zbog Frenka i Božića, rekao sam Suzi da je Ajvi deset godina starija od mene, pričao sam joj da Ajvi ne zatvara vrata kad ide u ve-ce, priznao da među nama nema seksa već četiri meseca. A sve te priče – ta razotkrivanja intime – ostavljale su utisak izdaje. Ujutru sam se probudio sa svežim sećanjem na svoje indiskretno blebetanje, a ono me je zabolelo više nego trenutni ne baš zanemarljivi mamurluk. Otkrovenje da sam bezgrešan već četiri meseca povuklo je naš razgovor u opasne vode. Iako u formi scenarija, seks je već bio postao ključna tema između Suzi i mene, pa je neizbežno i naše pretresanje te teme prešlo sa spekulacija na priznanja. Pričali smo o svom prvom seksu, o svom najlepšem seksu, o svom najgorem seksu. Raspravljali smo o prohtevima i ovlašno dotakli i naklonosti, a u nimalo neprijatnim ćutnjama između tih priča odmeravali smo jedno drugo, sa izdignutom obrvom, napućenim osmehom. Dovoljno sam već bio mator da znam kad mi je dato zeleno svetlo, i u bilo kom drugom trenutku moga života to veče bi se okončalo sa mnom i sa Suzi u istom krevetu, ili uza zid u nekoj mračnoj uličici. A ta pomisao me nije ispunjavala prevelikim oduševljenjem prema samome sebi. Živeli smo na dva suprotna kraja Londona, ali otpratio sam Suzi do stanice metroa. Pre nego što ćemo se cmoknuti za laku noć, zagledali smo se jedno u drugo na delić sekunde duže nego što je nužno, procenjujući, možda, za kakvu vrstu poljupca upravo skupljamo usta. Suzi je krenula prva i poljubila me zatvorenih usta u usne. Nismo se žvalavili, ništa čak ni slično, ali ipak je to bilo više od poljupca u obraz. U nekoliko navrata tog dana, dok smo se Suzi i ja šmekali kao mačići koji merkaju klupčiće vune, ili kao mačke koje premeravaju miša, zapitao sam se ne toliko kakva bi Suzi bila u krevetu (uveren sam da bi bila vrlo zabavna) koliko kakva bi bila sledećeg jutra, i onog sledećeg, i onog sledećeg. Kada se Suzi nasmejala, porumenela i upitala o čemu razmišljam, rekao sam: „Ni o čemu“, ali tako da je nešto bilo


nagovešteno. A razmišljao sam – u procesu izazvanom alkoholom i pohotom – o tome kako bismo Suzi i ja sjajno funkcionisali zajedno. Ali dok je moj podzemni voz putovao na jug, znao sam da grešim. Bacili bismo se jedno na drugo, izlazili po barovima, nalazili se s društvom, možda proveli i vikend negde kraj mora. A onda bi čar novine izbledela. Počeli bismo da idemo na živce jedno drugome, ne bismo se javljali na telefon, smišljali bismo izgovore, i na kraju bismo – nakon poslednje i suvišne oproštajne jebačine – krenuli svako svojim putem, a duh našeg raskida uništio bi sve ono lepo što je bilo dotle. Ne znam zbog čega sam to znao, ali znao sam; bivao sam već u takvim situacijama i moje (pametnije) podsvesno biće prepoznavalo je znake: možda onaj usiljeni smeh; sklonost ka egocentrizmu; asimetrične uši. Nebitno šta, tek bilo je tu, pod samom površinom, kao bubuljica u začetku. Dok se voz bližio Vimbldonu, misli su mi zakrivudale ka neprijateljskim osećanjima. Suzi je odlično znala da je Ajvi trudna i da nosi moje blizance; to što je flertovala sa mnom tako neporecivo, to što je mahala nagoveštajima seksa ispod samog mog nosa… hm, šta to istinski govori o njoj? Kao i to što sam jedva dočekao tu igru, i odigrao je, i uzvraćao flertom – šta to govori o meni? Ajvi i ja smo se sve češće džapali, a i više smo se, izgleda, zbog toga i razdraživali. Najčešće je povod bio beznačajan, a nisam uspevao da dokučim da li to ublažava problem ili mu pridodaje. Sve je izgubilo svoju povezanost i izvitoperavalo mi je ugao posmatranja. Na primer, ta petljavina oko toga gde ćemo provesti Božić. Da Ajvi nije punila dvadeset jednu nedelju trudnoće, ne bi mi bio ni najmanji problem da praznik provedemo razdvojeni. Ali sviđalo mi se to ili ne, sad smo bili porodica, a kako iskreno da znaš da li su dvoje suđeni jedno drugome kada ti uslove diktiraju okolnosti? Moje druženje sa Suzi samo je zamagljivalo razgraničenja. Dakle, tačno je, umnogome je Suzi bila poslednja osoba s kojom sam te večeri želeo da razgovaram. Ali stvorila se tu, stajala je preda mnom i preprečavala mi izlaz sa praznične terevenke. „Iskradaš se?“, upitala je.


„Naporan dan“, kazao sam ja. „Kako je bilo na snimanju?“ „Neinspirativno.“ A nisam smišljeno to rekao tako svirepo; zaista, šta drugo da se kaže? Suzi je delovala malo nespokojno zbog mog držanja. „Pošteno“, kazala je, pa mi pružila mali poklon umotan u hartiju u stilu Džeksona Poloka. „Srećan Božić.“ I kako da se ne osetim kao kretenčina? „Ja tebi ništa nisam kupio. Izvini. Bio sam… znaš već.“ „Ne brini se“, kazala je Suzi. „Ovo je obična knjiga.“ A onda se propela na prste i poljubila me u obraz. „Srećan Božić, aha.“ „Aha. Videćemo se u novoj godini.“ Ali ona je već nestala. Taksi me je koštao četrdeset šest funti, a kada sam stigao u stan, bila je prošla ponoć i preostajala su samo tri dana do Božića. No svejedno se nisam ni makao da izađem iz taksija dok je vozač natenane tražio četiri funte u metalu da mi vrati kusur. „Razvedri se, druže“, rekao je proturivši pare kroz otvor u pregradi. „Možda to nikad neće ni da se desi.“ „Već se desilo“, kazao sam ja. A dok se odvozio, shvatio sam da sam poklon od Suzi zaboravio na zadnjem sedištu, neotvoren. U stanu je bilo tiho i čisto, pa sam se izuo na vrhu stepenica i svukao se u kupatilu da ne bih uznemirio Ajvi. Nežno sam oprao zube i potrudio se da pišam niz porcelan, ne u vodu. Jesam bio pijan, ali ne pijan, pa sam uspeo da izbegnem sve škripave daščice na putu do spavaće sobe. Sat pored kreveta saopštavao je da je 12.18, a u zelenom sjaju digitalnih brojeva nazirao se avetinjski obris Ajvinog lica. Lice joj nisam bio video po danu još od četvrtka ujutru, bezmalo dva puna dana. Tiho sam legao u krevet, ali kad sam se okrenuo na bok, jorgan se pomerio na meni i zazvučao kao lavina u tišini te noći između petka i subote.


Ajvi se obrnula i poljubila me. „Hej!“ „Hej!“, rekao sam ja. Pridigla se na laktove. „Poguraj me“, rekla je. A kad sam je pogurao, uspela je da se izbori i da sedne, i da spusti noge s kreveta. Već je bila gotovo stigla do vrata kada se nekim delom tela zakucala u naslagane nosiljke. „Jao! Bože!“ A ja sam se u sopstvenim očima srozao za još jednu prečku. „Kako si provela dan?“, upitao sam kad se Ajvi opet ugegala u sobu. Bio sam premestio nosiljke kraj svoje polovine kreveta da se ne bi više povređivala. „Lepo“, rekla je zevajući. „A ti? Kako je bilo na snimanju?“ „Moglo je biti i gore. Možda.“ Ajvi je navukla jorgan preko ramena i ugnezdila se u udoban položaj. „Mislio sam da malo čitamo knjigu o bebama“, rekao sam šapatom. „Već sam je čitala s Frenkom.“ „Šta? A ja? Petak je dan za knjigu o bebama.“ „Pa sad je već subota.“ „Šališ se, zar ne?“ „Ne. Prošla je ponoć, umorna sam i hoću da nastavim da spavam.“ I tu je našem razgovoru bio kraj. Ležao sam potpuno budan i tresao se od nemoćnog gneva. Da sam imao praznu sobu u kojoj bih spavao, smesta bih prešao u nju. Ali prazna soba je bila ispunjena Frenkom, kao i taj stan, kao moj život. Mogao sam spavati na kauču, ali ta soba nije imala zavese i nisam znao gde Ajvi drži rezervnu ćebad. Imao sam stan na Brikstonu, ali u njemu su bili podstanari. I dok sam ležao tako u mraku, u toj sobi, teško mi je bilo da zamislim sebe zatočenijeg sve i kad bih bio u ćeliji.


Dvadeseto poglavlje Nino je spremio picu, imali smo propisne kape, a Ester je poređala salvete s crvendaćem koji čuči na zavejanoj kladi. Veći deo Esterinih i Ninovih stvari bio je spakovan i spreman za selidbu u Italiju, te su kutije i sanduke ukrasili girlandama, svetlucavim prahom i treptavim lampicama. Ho-ho-ho. Otkako sam prethodne noći došao kući sa božićne proslave Perforiranog filma, Ajvi i ja smo prilično vešto izbegavali jedno drugo. Ja sam se probudio posle deset, ustao, obukao odeću za trčanje, shvatio da mi se nazeb pojačao i raširio i u noge, popio lemsip i vratio se u krevet na još sat i po vremena. Ajvi je izašla u kupovinu, potom na ručak s Frenkom i njegovim Fredijem. Bio sam pozvan i ja, ali sam odbio. I to ne iz zlovolje. Izlet do bioskopa, Mekdonaldsa i vimbldonskog tržnog centra predstavljao je te godine sumu sumarum Frenkovog porodičnog Božića, pa nisam želeo to da mu kvarim. Samo sam hteo da ide iz našeg posranog stana. Ajvi i Frenk su se vratili negde oko šest, pa je Ajvi zaspala na kauču ispod raširene knjige, a ja sam napravio pitu s jabukama, zatim seo da igram Veliku krađu automobila s Frenkom. Ajvi se istuširala, istuširao sam se ja, onda je došao taksi i povezao nas na Brikston. U povratku smo Ajvi i ja popričali o poslednja dva dana, a taj razgovor je odisao opreznom uljudnošću. Razgovarali smo o vremenu, o Frenkovom sinu, o mom snimanju, o knjizi koju Ajvi čita. Nismo pominjali Božić, Frenkovo iseljavanje, raspored za praznik, sinoćnu svađu. Ali sve to mi je bleštalo u glavi i bilo mi je teško da zadržim misli u sebi. Ester mi je dopunila čašu vinom. Glava mi je bila bunovna od nazeba i trebalo je da ne žurim s pićem, ali isto tako sam osećao i snažan poriv da se debelo napijem. „Još malo soka od jabuke?“, upitala je Ester Ajvi. „Ne treba, hvala.“


„Sad imamo sopstvene jabuke“, rekao je Nino. „U Italiji?“, upitala je Ajvi. Nino je klimnuo glavom. „Jabuke, limunove, pomorandže.“ „Čudesno zvuči.“ „I jeste čudesno.“ „Dolazićete nam u goste?“, kazala je Ester. „Čik nek nas neko spreči“, rekla je Ajvi, a oči su joj poletele ka meni i brzo pobegle, kao da je reč „nas“ još diskutabilna. A možda sam i umislio. „Ućutao si mi se, dušo?“ „Umoran sam“, rekao sam. „Juče sam imao snimanje, pa proslavu.“ „Šta si snimao, dušo?“ „Ništa zanimljivo.“ „Blagi bože, dušo“, kazala je Ester. „Ovo nam je poslednje zajedničko veče, potrudi se malo.“ „Izvinite. Za tampone.“ „Gesù Cristo!“ Nino je ustao od stola i proverio šta se dešava s rernom. „To je baš lepo“, rekla je Ester i pošla rukom da mi dopuni čašu, a onda shvatila da je već puna. „I znači…“, rekla je Ajvi. „Italija.“ „Italija“, potvrdila je Ester. „Nervozni ste?“ Ester je načas pogledala u Ninova leđa dok se baktao oko rerne. Zaverenički je klimnula glavom. „Malčice“, tiho je rekla. „Biće sve kako treba“, kazao sam ja. „A uz to“, rekla je Ester, „on je za mene mnogo učinio. Živeo je u tuđoj zemlji, podario mi je troje dece, uvek je donosio hleb na sto. Sad je na njega red, zar ne?“


Nino je opet seo, a Ester se pružila ka njemu i poljubila ga u podbradak. Nino se osmehnuo supruzi, a kroz inače ravnodušne oči prominuo mu je treptaj ljubavi. „Pita za pet minuta“, rekao je. Pola puta do kuće prešli smo ćutke. Bila je prošla ponoć, što je značilo da je – tehnički govoreći – počeo Badnji dan. I premda ni Ajvi ni ja još nismo zvanično saopštavali svoje planove, bilo je prilično jasno da će ona svojim, a ja svojim putem. Glava joj je počivala na mome ramenu, ljudi su pevali na ulicama, praznična svetla su se ogledala u prozorima taksija. Trebalo je to da budu divni prizori, ali Ajvina glava je bila teška i od nje me je boleo vrat. Grizao sam donju usnu i osećao da ću početi da ujedam oko sebe ukoliko ne budem nešto rekao. Mrdnuo sam ramenom i izvukao ga ispod nje. Ajvi je ispustila zvuk kao da je možda dremala. „Slatki su, zar ne“, rekao sam. „Šta je slatko?“ „Ester i Nino.“ „A-ha.“ „Ester bez trunke premišljanja odlazi sa rodne grude radi Nina. Toliki put do tuđe zemlje gde nikog ne poznaje i ne razume jezik.“ Glas mi je zvučao razliveno, malčice sam zapinjao o glas „s“. „Biće njoj tamo divno“, rekla je Ajvi, potpuno promašivši šta sam hteo da kažem. „Ja bih volela da živim u Italiji.“ „Ja ne bih.“ Ajvi nije odgovorila. „Da li bi otišla bez mene?“ „Molim?“ „U Italiju.“ „Pusti“, rekla je Ajvi. „Nemoj večeras.“ „Počeo je Badnji dan“, kazao sam.


Ajvi je oćutala. „Samo ne razumem kako… kako je Ester spremna da se preseli čak u Italiju radi Nina. Da živi tamo. A ti nećeš ni do Severnog Velsa za Božić.“ „Nećeš ni ti do Bristola.“ „Možda bih i hteo da si me pitala kao da to iskreno želiš.“ „Pa lepo, onda hajde.“ „Baš si ubedljiva. U svakom slučaju mi je i rođendan.“ „A ja sam trudna.“ „Nosiš moju decu.“ Taksi nas je koštao dvadeset tri funte; rekao sam momku da zaokrugli na trideset, ali ne znam na koga sam to pokušavao da ostavim utisak – dok sam ja izašao iz kola, Ajvi je već bila na pola stepenica. Frenk je sedeo u svojoj sobi, pa smo raspravu nastavili u kupatilu, sedeći na šolji, umivajući se, usta punih paste. „Tvoji mama i tata imaju jedno drugo“, podsetio sam Ajvi. „Možemo do njih sutradan po Božiću.“ „Tvoj ćale će imati punu kuću. I ne želim da se vozim trista kilometara sutradan po Božiću.“ „Isuse. A što si tako prokleto… tvrdoglava?“ Ajvi je razrogačila oči i uzmakla glavom kao da beži od nekog groznog priviđenja. „Tvrdoglava?“ Načinio sam pokret koji je govorio da bi to trebalo da bude odmah svakom jasno. Ajvi je zavrtela glavom, ispljunula zapenjenu zubnu pastu u lavabo, pa izašla i zalupila vrata. Kada sam ušao u spavaću sobu, Ajvi je već bila pod pokrivačima. Prošao sam do njene polovine kreveta i seo kraj nje. „Imam utisak da te uopšte i ne viđam otkako sam se doselio“, rekao sam, vrlo osnovano. „Ne radim ja na scenarijima i u slobodno vreme.“


„Znači, to je posredi?“ „Nije ništa posredi. Ne. Samo…“ „Taj scenario je“, kazao sam, „jedino što radim za svoju dušu. I ti imaš čitalački klub.“ „Samo hoću da odem i da se vidim sa svojima za Božić.“ „Ajvi, mi živimo s tvojom usranom porodicom. Onaj…“ „Mojom ’usranom porodicom’?“ U Ajvinim očima zablistale su suze, a ja sam se osetio grozno, ali bila mi je provrela krv, i nisam ja tu bio negativac. „Tvoj brat nam se plete u noge već dve nedelje.“ Ajvi je prinela prst usnama, sevnula očima, pokazala u zid između naše i Frenkove sobe. „Ti to ozbiljno? Da ja budem tih?“ „Možeš li to da izvedeš?“ „Ne bih morao da nemamo prokletog podstanara.“ „Stan je moj.“ „Molim?“ „Ništa, nisam… nisam mislila…“ „Stan je tvoj?“ Ajvi je zažmurila. „Lepo.“ Ustao sam. „Imaš li neku rezervnu ćebad negde u svom stanu?“ „Fišere… nema potrebe.“ Pružila je ruku ka meni. „Hodi ovamo.“ Umalo joj nisam prišao, već sam video sebe kako to radim, želeo da to uradim… ali kao da su mi stopala bila prikovana za pod. „Molim te“, rekla je Ajvi, „nemojmo to raditi.“ „Besan sam“, kazao sam ja. „Lepše ćeš spavati bez mene u tom krevetu.“ „Sve je u redu“, rekla je Ajvi.


I tu je nešto prepuklo. „To je tvoj odgovor na sve, zar ne?“ „Molim?“, upitala je Ajvi, iskreno zbunjena. „Sve je u redu. Sećaš se kojom prilikom si to prvi put rekla?“ „Fišere…“ „Kada smo prvi put… vodili ljubav. Prvi put kada smo vodili ljubav, pitao sam te da li imaš kondome.“ „Ne sećam s…“ „A ti si rekla: Sve je u redu. A ja sam o tome razmišljao – mnogo – i…“ Ajvi je gledala u mene kao u nekog ludog neznanca. Raširio sam ruke i zavrteo glavom, pokušavajući da iznađem reči ili da prikupim hrabrost da ih izbacim iz sebe. Okrenuo sam Ajvi leđa i otvorio gornji deo ormara. „Samo mi treba ćebe. Moram da spavam.“ „Dobro“, kazala je ona. „Nek bude po tvome; imamo samo jedno i ono je u plakaru u hodniku.“ Nisam baš doslovno zalupio vrata spavaće sobe, ali sam se debelo postarao da prokleta vrata budu zatvorena. Morao sam dopola da ispraznim plakar i da izvadim više kutija, od kojih su mnoge sadržale stvari za naše bebe, pre nego što sam pronašao to jedno jedino tanko ćebe. Bilo je prljavo i delimično okićeno suvim travčicama. U dnevnoj sobi je bilo hladno, pa se nisam ni svukao. Napravio sam od jastučića gnezdo i učaurio se pod ćebetom za izlete, ali nisam mogao da zaspim. Sa druge strane prozora sijala je ulična svetiljka, te je kroz venecijanere sobu plavila svetlost boje ćilibara. Odatle gde sam ležao video sam kolica u kutiji pod stolom. Otvorila su se neka vrata i posle sekundudve začuo se Frenkov prigušen bas. Nisam čuo da je Ajvi odgovorila; posle nekoliko sekundi neka vrata su se zatvorila. Usta su mi bila suva, pa sam se čvrsto uvio u ćebe i odvukao se do sudopere da natočim sebi čašu vode.


Na radnoj površini je počivala knjiga o bebama. Sa punom dvadeset jednom nedeljom, naše bebe imaju potpuno razvijen sistem cirkulacije, uši su im na konačnom položaju levo i desno na glavi, i može ih umiriti neka blaga muzika, ili ih uznemiriti svađa. Možda već imaju prepoznatljive nasledne crte; na primer, Ajvine oči, ili moju riđu kosu. Oči im se pokreću, vidljive su im obrve i trepavice. Mogu se i igrati pupčanom vrpcom tako što će je hvatati i vući. Umnogome kao što je slučaj i kod njihovog oca, mozak mojih beba još se razvija. Pojedini stručnjaci smatraju da se upravo u tom periodu uobličuju prva sećanja, a ako je tako, nadao sam se da neće upamtiti kako sam vikao na njihovu majku. Nakon dvadeset jedne nedelje trudnoće majka će se naglo osećati sve glomaznije i nespretnije. Oticaće joj stopala, mogu se javiti i hemoroidi. Nisu neobični napadi straha usred noći, jer žena se unapred plaši bola i pozlede na porođaju, kao i propratnih opasnosti za bebe. Sa trideset jednom godinom, pedeset jednom nedeljom i šest dana, otac je i dalje daleko od faze konačne razvijenosti. Redosled prioriteta još mu nije utvrđen; ego mu je krhak; potpuno mu manjka osećaja za trenutak, takt, razumevanje i uzdržavanje. Njega tek čeka dugo odrastanje. Moj telefon je pokazivao 7.43 kada je Ajvi na Badnji dan ujutru ušla u kupatilo da se istušira. Prethodne večeri mi se činilo da nisam mnogo popio, ali mamurluk mi je prožimao svaku ćeliju kad sam se probudio odeven i tresući se ispod tankog izletničkog ćebeta. Bolela me je glava, želudac se bunio, sve mi se raspadalo od spavanja na starom kauču koji je otprilike za dvadeset santima kraći od mene, a ponos mi je sevao kao skot. Morao sam da pišam, ali nisam bio spreman za susret sa Ajvi, pa sam zato otćopao do kuhinje da izručim tri frtalja litra mokraće u sudoperu. Sudeći po onome što se videlo u njoj – po tanjirima, šerpama, cediljki, rendetu – delovalo je da su Frenk i Ajvi sinoć jeli zagorele špagete bolonjeze, a od pogleda na poprište njihove večere prevrnulo mi se u želucu.


Frenk se obično kretao po stanu pritajeno kao pavijan na trotinetu, pa umalo nisam đipio do plafona kad sam začuo kraj sebe njegov glas. „Dobro jutro, Ribo.“ Bio sam tek na pola pišanja, a nije bilo šanse da se zaustavim, pa sam produžio da piškim po sudovima od sinoć. „Ju-ju!“, zasmejao se Frenk. „Nisam znao da je ovaj ve-ce zauzet. Haha.“ Završio sam, zatvorio rajsferšlus i pustio u sudoperu vruću vodu. Iz kupatila se začulo Ajvino kreštanje: „Voda!“ I tu je jedna od vrlo savremenih životnih dilema: da zavrneš česmu kako bi tvoja trudna devojka mogla i dalje da se tušira vrućom vodom u hladno zimsko jutro, ili da nastaviš da puniš sudoperu kako bi oprao pišaćku sa njenih sudova. Oglušujući se o Ajvine sve bučnije povike „Voda!“ i Frenkov komentatorski pristup, imao sam utisak da su potrebne dve nedelje da se sudopera napuni do polovine. „Božić, a?“, kazao je Frenk. „Da ih brišem ja?“ „Nema potrebe.“ Frenk je dohvatio krpu i krenuo da briše jedan tanjir, a ja sam za to vreme noktom palca gulio sasušeni sos s mesom sa dna šerpe. „Dobro ti je?“, upitao je on. „Ne baš najbolje.“ „Znači, ideš do ćaleta?“ „Tako izgleda.“ „Ajvi je vrlo bliska s mamom“, rekao je Frenk. „Baš lepo.“ Usredsredio sam pažnju na šerpu. „Danas krećeš?“, upitao je on. „Smeta li ti da se poslužim tvojom sobom?“


„A?“ „Treba mi da se naspavam.“ „O, važi, naravno, hoću da kažem, ovo je tvoj stan.“ „Stan tvoje sestre, tačnije, ali… nebitno.“ Frenk je zgrabio farmerke i košulju, a ja sam se zavukao u krevet i zatvorio vrata. Posteljina je još bila topla, a jastuk je mirisao na Frenkov primatski zadah, ali zaspao sam pre nego što sam i stigao da se zbog toga nasekiram. Kada je Ajvi tiho ušla u Frenkovu sobu, mamurluk mi je samo još bio ojačao i zauzeo čvrst stav. Bio sam dezorijentisan i smeten, najpre zato što nisam u svojoj sobi, a potom zato što nisam ni na kauču; kao da moja svest kaska za mnom, poput tek prohodalog deteta koje se bori da održi korak s tatom. Ajvi je sela na ivicu kreveta i pomilovala me po kosi. „Dobro jutro.“ „Hej! Koliko je sati?“ „Malo je prošlo deset. Kako ti je glava?“ „Odvratno. Kako je tebi… sve?“ Te noći, kad god sam se probudio od zime, ili dehidriranosti, ili od opruge iz kauča u jetri, osećao sam i jedno pitanje zariveno u mozak. Da li Ajvi želi bebe više nego mene? Naravno da je tako, odgovor je prosto parao oči. A to su i moja deca, pa ako se ostavi po strani moj sićušni ego, i ja želim da ih ona želi više nego mene. Tako treba da bude, tako funkcioniše život, valjda. Ono teže pitanje poticalo je od pre dvadeset jedne nedelje: da li je Ajvi želela decu više nego mene? Da li je moja najprivlačnija crta biološki materijal koji nosim u gaćama? Taj odgovor je bio manje jasan, a ako bi se pokazalo da je potvrdan, s njime bi već bilo teže živeti. Jesam voleo Ajvi; smatrao sam da je pametna, duhovita i divna… ali koliko god da sam bio nerad da priznam tu misao, nije mi se činilo da trčim najbrže što mogu. Neprekidno sam okretao glavu od te misli, ali ona me je progonila kao ratoborni zloguk – je li to ta žena s kojom treba da provedeš


sav svoj život? Je li to Ona jedina? Ili si se prosto zalepio za nju iz osećanja dužnosti i iz nade da će na kraju sve biti kako treba? A istina je glasila da to nisam znao. Kod Frenka svakako nije tako ispalo. „Ustaješ li ti?“ „Teško mi je“, rekao sam. „Ako krenem otprilike sad, uspeću da izbegnem saobraćajnu gužvu“, kazala je Ajvi. „Možda.“ „U redu.“ „Hoćeš da te čekam?“ „Ne, kreni samo, duga je to vožnja.“ „Poklon ti je pod krevetom“, rekla je Ajvi. Uprkos svemu, nasmejao sam se. „I tvoj je tamo.“ „Ala smo pametni“, kazala je Ajvi. „Da ih donesem?“ „Puca mi glava.“ „Da ti donesem neku tabletu?“ „Popio sam nekoliko pre koji sat.“ „Poklone ćemo da otvorimo kad se budemo vratili?“, upitala je Ajvi. Klimnuo sam glavom, zažmurio, i došlo mi je da zaplačem. Nije to tako trebalo da bude. Trebalo je da imamo na sebi jednake džempere s drečavim irvasima izvezenim na grudima, trebalo je da šetamo po Vimbldonskom parku, da puštamo Binga Krozbija na stereo-uređaju, da pečemo kestenje na dvesta dvadeset stepeni. A ne ovako; ne da Ajvi pokušava na silu da se osmehne dok ja ležim u smrdljivom krevetu njenog brata, onesposobljen od nazeba, sumnje i britkog mamurluka. „Hej“, rekla je Ajvi; protrljala me je po bolnoj glavi, pa mi šapnula na uvo: „Razvedri se, mili, ionako je Božić prenaduvana stvar.“


Izvila je obrvama, još više se osmehnula, čekala je neku reakciju. Ali ja nisam znao kako da reagujem. Ajvi se sagla da me poljubi u usne, ali ja sam okrenuo glavu u stranu. „Bebe… zarazićeš se od mene.“ Ajvi mi je obrnula lice i poljubila me u usta. „Videćemo se u sredu“, rekla je. Nisam znao čak ni koji je dan, niti da li Ajvi odlazi na jedan, dva ili tri dana. „Videćemo se u sredu.“ Ajvi je zastala na vratima i položila ruku na stomak. „Nisam znala“, rekla je. „Molim te, veruj mi.“ I poverovao sam joj. Kako god glasilo objašnjenje, znao sam da mi govori istinu. „Verujem ti.“ Ajvi je klimnula glavom, nemušto izgovorila reči hvala ti. Dok je izlazila i zatvarala vrata za sobom, nešto je sjajnulo nad Ajvinom šakom. A dok su joj se koraci udaljavali hodnikom, shvatio sam da ima onu dugmad u obliku klape koje mi je poklonila pre samo nedelju dana. Sledeći put sam se probudio u dvanaest i u kući je bilo tiho kao u samostanu. Čak se ni susedi nisu čuli. Prešao sam u veliku spavaću sobu, legao na Ajvinu polovinu kreveta i opet otkunjao. Potom sam se dugo tuširao, a kad sam se obrisao i obukao, bio sam toliko gladan da sam osećao mučninu. Frenk je sedeo na kauču i ćutke čitao. „Sendvič s kobasicom za tebe“, kazao je pokazujući Kvakom 22 u pravcu šankića. „A imaš i kafu.“ I kafa i sendvič bili su vrući. „Hvala ti“, rekao sam i svalio se kraj njega na kauč. „Ovo je predivno.“ „Kupio sam neke bogataške kobasice u Selu.“ „Kako stojiš s novčanikom?“


„Samo ću reći da je dobar posao što ove godine ne moram da kupujem božićni poklon za Lois.“ „U svakoj nesreći ima i sreće, a?“ „Ti znaš da je ona luda za tobom, je li?“ To izgovorivši, Frenk je pokazao bradom ka ulaznim vratima u hodniku; onim vratima na koja je Ajvi izašla otprilike pre dva sata. A ako ćemo pravo, nisam znao da li to znam. „E pa, luda je“, kazao je Frenk kao da mi čita misli. „Veruj mi, luda je za tobom.“ „Znači, ostaješ ovde?“ Frenk je uzdahnuo. „Izgleda da je tako. Stvarno ne mogu kući u solo varijanti.“ „Zašto ne bi mogao?“ „Mama i tata se uvrnuto ponašaju u vezi s razvodom.“ Setio sam se da je i Ajvi isto to rekla. „U kom smislu uvrnuto?“ Frenk je slegao ramenima. „Prosto uvrnuto.“ Uključio sam televizor i pojeo sendvič s kobasicom gledajući dnevni studijski šou pun zvezda žnj-klase s prazničnim kapama. Raspravljalo se i o sledećim temama: kako najbolje ispeći ćurku, koji su najbolji božićni filmovi, najlepše božićne pesme, šta će se prikazivati na televiziji za vreme Božića, a potom je sledio segment o nekom ludaku iz Vigana koji jede ćurku onako sa iznutricom trista šezdeset pet dana u godini – trista šezdeset šest svake prestupne. U normalnim okolnostima odvezao bih se do ćaleta s punim kolima namirnica da spremim božićnu večeru za njega i Marijinu porodicu, ali kako nisam znao (ili sam odbijao da prihvatim) šta ću ove godine, bio sam žalosno nesnabdeven. Moraću pre polaska da svratim do onog skupog kasapina i da pokupim otimačke namirnice koje su mu preostale, praznične – nepraznične. „Kad krećeš?“, upitao je Frenk, nesvojstveno smiren tog dana.


Sat na kaminu pokazivao je dvanaest i dvadeset tri minuta. „Za koji čas“, rekao sam. „Pre nego što pođeš…“ Frenk je skočio sa kauča i otutnjao hodnikom. Vratio se možda posle devet sekundi, s malim umotanim poklonom i čestitkom. „Srećan Božić, srećan rođendan“, rekao je i stegao me u nespretan medveđi zagrljaj. „Hvala ti, Frenk. Nažalost, ja nisam…“ Slegao sam ramenima i pokazao mu prazne ruke. Pod krevetom, do Ajvinog (i mog) poklona, nalazila se knjiga trikova s kartama uz obeležen špil, već umotana i spremna da je poklonim Haroldu kad budem izašao. I načas sam razmislio da li da preusmerim taj poklon ka Frenku – verovatno bi ga cenio više nego moj durljivi komšija-pubertetlija – ali delovalo mi je da to ne bi bilo u pravom duhu. Frenk je na moje pokazivanje praznih ruku samo odmahnuo šapom. „Ne glupiraj se. Stvarno sam ti zahvalan što si me zbrinuo, brate.“ „Ma nije to ništa.“ „Hm…“ Frenk je opet okrznuo pogledom vrata u hodniku, nesvesnim i brzim pokretom očiju. „Za mene to jeste nešto. A znam da je situacija… znam da je… u svakom slučaju, hvala ti.“ „Hvala tebi“, rekao sam ja uzimajući poklon, trapavo uvijen u ukrasni papir. Osećao sam da ću se veoma iznenaditi ako ispod hartije s pahuljicama nije komplet diskova. Ne ložim se mnogo na Božić, ali svejedno ne volim da otvorim poklone pre vremena. Možda zato što mi je dvadeset petog decembra i rođendan, pa nastojim da iz tog jednog dana iscedim što više radosti. Zato nije bilo posredi snebivanje kad sam spustio Frenkov poklon na stočić ne otvorivši ga. Kriva je prosto bila navika. „Nećeš ga otvoriti?“ „Mislio sam da to sačuvam za sam praznik“, rekao sam. „Otvori ga, otvori ga.“


Otkako je Frenk boravio u stanu, zajedno smo se sa kauča, sa Ajvi zgnječenom između nas dvojice, nagledali televizije da oči zabole. I svaki put isto, najdalje za pet minuta otkako Ajvi zaspi, Frenk bi krenuo da pregleda programe sve dok ne naiđe na neki stari akcioni film iz osamdesetih ili devedesetih – na Gorštaka, Ramba, Delta odred, Kiborga. I mada je to trajalo manje od tri nedelje, osetio sam ukus prastare interne šale kad sam odmotao kutiju s kompletom Švarcenegera: Terminator, Predator, Komandos i Konan varvarin. „Stvarno nije trebalo.“ „Eh, da ih nisam uzeo, verovatno bih na kraju morao da gledam Sam u kući ili tako nešto. Jesi li video kakva su sranja najavili za Božić?“ Odglumio sam izraz lica koji će, kako sam se nadao, iskazati u jednakoj meri povređenost i razočaranje. „Hoćeš da kažeš…?“ Upro sam prstom u diskove, pa u Frenka. „Ovo si kupio… ovo si kupio za sebe?“ „Šta? Ne, hoću da kažem… ne baš tako, mislio sam… mislio sam da možemo da ih gledamo zaj…“ Frenk je tad ulovio smeh u mojim očima. „O, đubre jedno!“ „Upecao sam te.“ „Idi dođavola! I Ajvi to isto-istovetno radi.“ „Da“, rekao sam, „radi.“ „Slušaj me“, kazao je Frenk, odjednom ozbiljan, kao da uopšte nije ni naseo na moju nameštaljku, već me naprosto nasadio radi sopstvene koristi. „Znam da vam smetam, i znam da je između tebe i Ajvi…“ – zamahao je šakom, dlanom naniže – „…malo klimavo.“ „Cenim…“ „Ali… ja i Lois… mi nikad nismo imali to što imate ti i Ajvi.“ „Ajvi je rekla da ste bili stvoreni jedno za drugo.“ Frenk je uzdahnuo, zavrteo glavom. „Bili smo dobri drugovi, smejali se zajedno, bili jedno drugome dragi. Ha, čak smo i ličili!“


„Sigurno je… zlatna.“ Frenk je uspeo da se osmehne. „Crnomanjasta“, rekao je. „I jeste bila zlatna. I sad je zlatna, pretpostavljam. Ali sve je to bilo…“ Osmeh mu je zgasnuo. „Veruj mi, nikada nismo imali to što imate ti i Ajvi. Prosto nismo. Zato nemoj da zasereš, važi?“ Klimnuo sam glavom. „Inače ću te ubiti, jebem li ti sve.“ I mada se Frenk smejao kad me je zagrlio, nisam mogao da ne zamislim mišićavog buldoga iz Toma i Džerija i da se ne setim kako je lupao neuništivog mačka o parket.


Dvadeset prvo poglavlje Putevi su bili zakrčeni upravo onoliko koliko bi se i očekivalo u dva po podne na Badnji dan. Imao sam u prtljažniku glaziranu šunku, ćureće kobasice i organsku jagnjetinu u vrednosti od blizu dvesta funti, i od mirisa tolike krvi i mesa u skučenim međama mojih malih kola pripadala mi je muka. Uprkos hladnoći i oblacima izduvnih gasova, spustio sam prozor do kraja, ali pri prosečnoj brzini od sedam kilometara na sat to mi nije pomoglo da izvetrim auto. U sve tri trake puta M25 vozila su se kretala pešačkom brzinom; zadnji prozori automobila bili su nakrcani plišanim igračkama, umotanim poklonima i decom koja se krevelje. Kilometri porodica naguranih u kola; pojedine su nesumnjivo pevale, pričale, igrale se glupih igara, druge su se sigurno svađale, vikale ili sedele ćutke, od srca žaleći što nisu bilo gde drugde, sa bilo kim drugim. S takvim napredovanjem potrajalo bi jedno pet dana dok stignem do svoje kuće, ali nisam se žurio; trebalo mi je vremena da razmislim, a i hrane sam, činilo mi se, imao napretek. Frenk je rekao da on sa Lois nikada nije imao ono što ja imam sa Ajvi. Lepo mišljenje, ali ni on ni ja nismo bili u poziciji da znamo koliko je punovažno. Frenk nije znao šta ja imam sa Ajvi baš kao što ni ja nisam znao šta je to krenulo naopako između njega i njegove buduće bivše žene. Razlozi što sam se ljutio na Ajvi: 1) Pozvala je svoga brata da živi u našem stanu. 2) Koji Ajvi i dalje smatra svojim stanom. 3) A to znači da sam ja samo počasni podstanar. 4) I ima više razumevanja za bratovljevu nego za moju situaciju. Kad bolje razmislim, to verovatno i jeste pošteno, s obzirom na to da se on razvodi i da se napola otuđio od sina.


5) Nedovoljno seksa. Ima olakšavajuće okolnosti, slažem se, ali to je prokletih pet meseci, pobogu i zaboga. 6) Više voli da provede Božić sa svojima nego sa mnom. 7) Ne kupuje punomasno mleko. U saobraćaju je nastao kratkoveki brži talas, pa sam prevalio možda kilometar, sve vreme cepajući trećom brzinom pre nego što smo se ponovo ustalili na nepromenljivih sedam kilometara na sat. Počela je kiša, od šoferšajbne su odskakale krupne kapi. Ajvi i ja smo se u tim kolima prvi put poljubili; bila su parkirana kod četvrte ulične svetiljke levo. I tad je padala kiša. Delovalo mi je časno da sročim i odbranu za nju: obožavao sam što Ajvi odlazi u čitalački klub s gomilom ljudi koji su dvostruko stariji od nje; obožavao sam što je umetnički šminker, a sama se ne šminka; obožavao sam što je mudra, uviđavna, samopouzdana, majčinski nastrojena, šaljiva. Obožavao sam što veruje u vilu koja ispunjava želje, što ne ume da zvižduće i ima zlatnu ribicu po imenu Ernest. Obožavao sam što se setila da povedemo Ela u Prirodnjački muzej. Obožavao sam njenu kajganu. I obožavao sam što ona mene obožava, i obožavao sam (bez obzira na to kako se desilo) što je zatrudnela i što nosi moje blizance. I nisam ni morao da sastavljam spisak; prosto sam znao, u srcu, u utrobi, da je ona ta prava za mene. Sve je bilo krajnje očigledno dok sam sedeo u nepokretnom saobraćaju na putu M25. Možda je trebalo da krenem iz Londona pre nedelju dana, a ne ovakav, potišten i nadrndan kao glupi pubertetlija. U filmskoj verziji moga života kiša bi se tog trena preobrazila u sneg, a saobraćaj bi se pokrenuo. Uključio bih radio i začula bi se pesma „Idem kući da proslavim Božić“, pa bih je pevao sve do ćaletove kuće. Saobraćaj nije ni mrdnuo, pa ni kiša nije popustila, ali meni to nije smetalo. Bio sam srećan. Uzeo sam telefon sa suvozačkog sedišta i poslao Ajvi poruku.


:*:* Vratio sam telefon na sedište i čekao da zvrkne i direktno mi prenese Ajvinu povratnu ljubav. Nije zvrknuo. Trebalo mi je sedam sati i četrdeset pet minuta da prevalim tih trista i nešto kilometara od Ajvinog stana do ćaletove kuće, a telefon mi nije zvrknuo ni jedan jedini put. Kada sam stigao, bilo je blizu deset uveče. Sigurno je ćale čuo da nailaze kola, pošto je otvorio ulazna vrata dok sam se parkirao na ivičnjaku ispred kuće. Isključio sam farove, a on je mahnuo sa praga, pa izašao u decembarsku noć u čarapama i košulji kratkih rukava. Nedugo posle Noći Gaja Foksa rekao sam mu da Ajvi i ja dolazimo za Božić, a kako sam po prirodi optimista, budala, bandoglavi tikvan, nijednom nisam ni nagovestio da može biti drugačije. Ćale se namrštio i pogledao preko mog ramena dok sam išao stazom njemu u susret. Šapnuo je: „Spava?“ Odmahnuo sam glavom i prepustio izrazu lica da odgovori. „Nije tu?“ „Kod svojih je.“ Ćale me je zagrlio. „Sine“, rekao je. „Šta je krenulo nizbrdo?“ Ćale je uključio plamenove vatre na gas, ponovo mi sipao viski, pa polako seo na kauč. Bio bi to savršen prizor da je među nama sedela i majka moje još nerođene dece. S druge strane, bilo mi je lepo što za promenu imam prostora da se raširim. „Jesi li je zvao?“, upitao je. Čim sam došao, podneo sam ćaletu sažet pregled poslednja dva-tri meseca, s kulminacijom u vidu mog sinoćnog spavanja na kauču. A dok sam se ispovedao, tata je coktao, vrteo glavom, skuvao čaj i rekao mi da treba da razgovaram sa Ajvi. Drugim rečima, savršeno se poneo u datoj situaciji.


„Poslao sam joj poruku“, rekao sam. Ćale je prevrnuo očima kao da je to – slanje poruke – istovremeno i nerazumljivo i smešno, kao kad, na primer, farbaš kosu u zeleno ili slušaš minimalistički tehno. „A je li odgovorila ona porukom?“ Opet sam odmahnuo glavom. „Možda bi trebalo da je pozoveš?“ „Sad je već sigurno u krevetu. Zvaću je sutra.“ „I kakav je plan?“ „Uobičajen: puzaću i izvinjavaću se.“ Ćale se nasmejao. „Ne budi prestrog prema sebi.“ Otpio je gutljaj svog pića. „Volim je“, rekao sam, a nisam znao zašto sam to izgovorio. Možda da podsetim sebe. Ćale je klimnuo glavom. „Znam.“ A ja se umalo nisam zaštrknuo viskijem od smeha. „Molim?“ „Podsetio si me na nekog.“ „Na koga?“ „Na Hana Sola.“ Ćale se namrštio. „Iz Zvezdanih ratova. On je… on je jedan skroz super tip“, rekao sam, a to je, izgleda, zadovoljilo mog matorog. „Šta najviše voliš kod nje?“, upitao je. Slegao sam ramenima. „Ništa određeno, znaš već… samo gomilu gluposti.“ Ćale se osmehnuo. „Tako je i najbolje“, rekao je. „Povlačim reč, podsećaš me na Jodu.“ Ćale me je pljesnuo po nozi. „Bezobrazniče!“


Sedeli smo neko vreme, ćutke, samo slušajući pucketanje i plamsanje vatre. „Tvoja mama i ja…“, započeo je ćale, „…nije nam uvek sve baš išlo kao po loju.“ „Zaista?“ „Jednom je pretila da će me ostaviti, znaš to?“ „Ne.“ Ćale je klimnuo glavom. „Posle tvog rođenja.“ „Izvini“, kazao sam ja. Ćale mi se s ljubavlju osmehnuo. „Nisi ti bio kriv. Prosto je takav… život, znaš.“ „Šta se dogodilo?“ Ćale je zavrteo glavom. „Bio sam sebičan, ništa više. To je tad bilo poslednji krik mode. Vi ste sad mnogo bolji, čini mi se.“ „I…?“ Ćale se osmehnuo uspomenama. „Kupio sam cveće, oprao sudove, naučio da promenim pelenu.“ „To mi zvuči kao velika žrtva.“ Ćale je iskapio čašu, dohvatio flašu sa stočića i uperio je u mene. Odmahnuo sam glavom. „Rasturen sam.“ Ćale je izgledao razočarano; oklevao je, nesiguran da li da sipa sebi još jednu. „Samo napred“, rekao sam. „Zbrinut sam za narednih dvadeset minuta.“ Ćaleta nije trebalo dvaput ubeđivati. „Tvoja majka je govorila da ličim na Roberta Redforda“, rekao je. Na to je izdigao obrve, kao da me čika da ga opovrgnem. Popustio sam mu i uzvratio samo pogledom.


„Takva žena“, rekao je, „vredi svake žrtve na ovome svetu.“ Pre nego što ću poći na spavanje, napisao sam još jednu poruku Ajvi. Volim te.


Dvadeset drugo poglavlje Mrzim Božić. Čim sam ustao, najpre sam pogledao telefon, ali poruka nije bilo. Nemoguće je bilo da sam porastao od prošle godine, ali moj stari krevet za jednu osobu delovao je manje nego u mom sećanju. Prethodne godine u to doba upravo sam bio upropastio svoju vezu sa Kejt. Ove sam upropastio svoju vezu sa Ajvi. To je polako prelazilo u tradiciju. Po tradiciji sam ležao u krevetu sve dok ne začujem ćaleta kako kreće iz kuće na misu, a potom sam izlazio na dugo trčanje. Ali jebô tradiciju, jebô je sto puta: poći ću u crkvu. Čak sam se prvo istuširao. Kad sam probudio ćaleta, uz šolju čaja i vest da se odričem svog prazničnog trčanja da bih mu pravio društvo na misi, ozario se kao da je, hm, Božić. Iskreno nisam znao zašto sam se na to odlučio – da li je to moj prvi korak ka manjoj sebičnosti ili pak čin kukavnog očajanja. Ne verujem u Boga i jedino nas povezuje to što ja i njegov sin slavimo rođendan istoga dana, ali kada je ostala pastva klekla da se pomoli u sebi, čvrsto sam zažmurio i uputio nebu svoju poslanicu isto kao i svi drugi. Pomolio sam se da me Ajvi i nadalje voli. Ali bilo je nemoguće stati samo na jednoj molitvi: pomolio sam se da mi se bebe rode zdrave, pomolio sam se da srećno rastu. Pomolio sam se za ćaleta, za Mariju, za sestričine, za Hektora, Frenka, Ester, Nina, Ela, Fila, Džoa i Džoovu porodicu – zato što bi izostavljanje nekoga delovalo kao da molim Boga da se ne pobrine za njega. Upravo dok sam kretao s molbom za reš pečen krompir i dobar film tog popodneva, sveštenik nam je svima dao znak da ustanemo. I sigurno te tako i navuku – ta podmetačina s molitvom izaziva zavisnost, ne možeš sve da udeneš u jednu turu, pa tako opet dođeš za nedelju dana. Vrlo domišljato.


No uprkos svom vatrenom ateizmu, uživao sam u službi. Pesme su bile uzbudljive, sveštenik (možda i pripit) iznenađujuće zabavan, a šeri i pita s mesom u parohijskom domu nisu nimalo rđavo zamenili doručak. Kad smo se ćale i ja vratili kući, međutim, Ajvi još nije bila odgovorila na moju poruku. Pozvao sam je, ali odmah se uključila govorna pošta. Eto kolika je moć molitve. Punio sam trideset dve godine, mada mi još niko nije čestitao rođendan. Po tradiciji su svi u domaćinstvu Fišer čekali pet do četiri po podne, tačno vreme mog rođenja, i tad objavljivali da mi je rođendan. To je započelo da bi mi se dao jedan deo tog dana koji će biti samo moj, te se s godinama razvilo u pantomimičarsku predstavu po mojim leđima; svi mi upadljivo namerno nisu čestitali rođendan, niti su pretresali planove za sopstvene proslave, mesecima udaljene. A za te poslednje trideset dve godine, samo jednom u to vreme nisam bio kod kuće – one godine kad sam putovao, što je, reklo bi se, obezbedilo osnovano izuzeće. Marija i njeni banuli su kod ćaleta malo iza podneva; pošto su mi vrlo napadno čestitali Božić i ništa više, Marija i ja smo poneli tri čaše vina u baštu – još jedna tradicija. Onog leta nakon mamine smrti postavili smo u bašti kamenu kupalicu za ptice u spomen na nju, i poslednjih deset godina za svaki Božić smo Marija i ja izlazili tu da provedemo pet minuta s njom. U poneke godine Marija bi se rasplakala, u druge maltene kao da se stidela tolike sentimentalnosti. Ali kad god smo bili tu, to smo radili. Pili smo vino ćutke; krajičkom vidnog polja dokačio sam sestru koja briše suzu. Hteo sam da je uhvatim za ruku, ali ona se izmakla. „Je li kod tebe sve u redu?“ „Nije“, rekla je. Okrenuo sam se ka njoj, no umesto da izgleda tužno, Marija je bila vidno ljutita. „Šta ti je?“


„I kako si ovog puta zasrao?“ Pokazao sam rukom ka maminoj kupalici za ptice, namrštio se. „Moraš li baš?“ Marija je razdraženo zavrtela glavom. „Čekaš blizance!“ „Znam.“ „Znaš li ti koliko je to teško?“ „Znam koliko si ti dizala frku.“ Marija me je raspalila pesnicom u ruku, dovoljno snažno da mi ispljusne pola vina iz čaše. „I?“ „Zamršeno je.“ „Ćale kaže da si spavao na kauču.“ „O, rekao ti je? Pa što onda ne ideš da ga i za sve ostalo ispitaš?“ „Ti si jedan tupadžija.“ „Na kauču sam spavao jednom. Jedanput.“ „Govorio si da je voliš, da je ona prava, da ti je srodna duša, bla-blatruć.“ Marija je ovo otpevala kao dečju rugalicu. „Sećam se.“ „I…?“ „I šta?“ „I odrasti, jebote, Vilijame. Srećan Božić, mama.“ Marija je istresla vino naiskap i zaputila se u kuhinju, ostavljajući me na zimi s polupraznom čašom. „Tako, znači“, rekao je Hektor. „Spavao na kauču?“ „Jednom. Spavao sam na kauču jednom.“ Hektor se s flašom vina pružio preko stola. „Da dopunim?“ Poklopio sam čašu šakom. „Ne treba.“ „K-hm“, izgovorila je Marija i nagla svoju čašu ka mužu.


„Zašto si spavao na kauču?“, upitala je Rozalind. „Zato što je šmokljan“, kazala je Marija. Rozalind se zakikotala i šapnula nešto svojoj sestri bliznakinji na uvo. „Zašto je šmokljan?“, upitala je Imodžen. „Zato što je muško“, kazala je Hermajoni, pa se kucnula s majkom. Namrštio sam se ćaletu, poručujući baš ti hvala, a matori se samo nasmejao. Potom se nasmejao Hektor, pa Hermajoni, pa su se priključili i svi ostali. Bili smo ispraznili veći deo porodične okrugle kutije čokoladnih bombona i stigli do polovine Povratka u budućnost II kad mi je zazvonio telefon. Neko je zaustavio televizor, a ja sam se izmigoljio iz fotelje i izvadio telefon iz zadnjeg džepa. Broj mi nije bio poznat. „Ko zove?“, upitala je Hermajoni. „To je moja stvar.“ „Ako je Ajvi, hoću da pričam s njom.“ „I šta ćeš da joj kažeš?“ „To je moja stvar“, ponovila je moja sestričina kao papagaj, a onda mi isplazila jezik da to naglasi. Bilo je slabo verovatno da je Hermajoni i za trun napornija ili jogunastija od svake druge devojke koja će vrlo brzo napuniti osamnaest godina. Ali svake godine bi se najmanje nekoliko puta gadno posvađala s majkom. Tad ne bi razgovarale, zivkale bi me telefonom – besno huktale, pretile, najčešće i plakale. Međutim, poslednjih meseci (a nisam ni siguran kako se dogodio taj preokret) Hermajonina najdraža poverenica postala je Ajvi. Ni slučajno se nisam osećao zbačenim s prestola; to je samo bila još jedna stavka na spisku razloga zašto obožavam tu ženu prema kojoj sam bio zao na Badnji dan. „Gledajte vi film“, rekao sam svima, pa pošao u hodnik da se javim na telefon.


„Halo?“ „Srećan Božić, mili.“ „Ajvi?“ „Ne prepoznaješ me?“ „Da, naravno da te prepoznajem, apsolutno. Samo nisam prepoznao broj.“ „A koga si to očekivao?“ U Ajvinom glasu osetila se oštrina, ali nisam hteo da nasednem. Tog dana ne. „Srećan Božić, najlepša. Pretpostavljam da je ovo telefon tvoje mame ili tvog tate?“ „Da, zabo…“ „Čekaj časkom.“ Iza dovratka se pomolila Hermajonina glava, pa sam je oterao pokretima i otkaskao stepenicama u svoju sobu. „Slao sam ti poruke“, rekao sam Ajvi. „Nisi odgovorila.“ „Pala mi je baterija. A punjač sam zaboravila u Londonu. Krenula sam od kuće malo… malo zbrkana, valjda. Izvini.“ „Ne“, rekao sam, „izvini ti.“ „Aha, pa dobro, i treba da se izviniš.“ „Nedostaješ mi.“ „Nemoj sad da mi se pekmeziš, počeću da…“ Ali šta god da je Ajvi dalje izgovorila, ja to nisam čuo, pošto su u sobu nahrupile Hermajoni, Imodžen i Rozalind. Hermajoni je pokušala da mi uzme telefon iz ruke, ali odbio sam je od sebe, a Imodžen i Rozalind su kružile i upinjale se da ga dohvate. „Daj to“, kazala je Hermajoni i ponovo pokušala da ga zgrabi. Popeo sam se na krevet kako bih udaljio telefon od mučkih ruku mojih sestričina. „Ajvi, moraću da pre…“ „Šta se to dešava? Kakva je to buka?“


„Đavoli“, rekao sam ja i ritnuo nogom Rozalind malo jače nego što sam nameravao, te je pala sa kreveta. „Đavoli?“ „Sestričine.“ Imodžen me je ugrizla za gležanj, a Hermajoni se uspentrala na krevet i krenula da skače kako bi dosegla telefon. „Volim te“, izgovorio sam sekundu pre nego što me je Hermajoni ščepala za zglob šake. I kao lavovi kad se bace na žirafu, savladale su me. Samo Bog sveti zna o čemu imaju da razgovaraju majka moje dece i moje sestričine, ali šta god da je, trajalo je otprilike trideset minuta. „Ajvi ti želi srećan Božić“, rekla je Rozalind vraćajući mi telefon. „I samo to?“ „Rekla je i da ti šalje veliki poljubac“, kazala je Imodžen brčkajući nos. „I? Ko će da mi prenese taj poljubac?“ Napola sam ustao sa kauča, a moje tri sestričine su se razbežale. „Znači“, obratio se ćale Hermajoni, „uskoro ti je rođendan?“ „Osamnaesti“, rekao je Hektor. „Bog nek nam je na pomoći“, rekla je Marija. Pogledao sam na telefonu koliko ima sati i video da ima još deset minuta do mog rođendana. Bliznakinje su se smejale krijući se šakama. „Ja volim rođendane“, rekla je Imodžen. I to je bio mig da odglumim neslaganje i nezadovoljstvo, i da izađem iz prostorije. Teško sam uzdahnuo i umorno krenuo uz stepenice. Kada sam se vratio u šest minuta do četiri, u ruci sam nosio spakovanu torbu. Ukoliko su putevi prohodni i ako krenem brzo, taman bih mogao stići do kuće


Ajvinih roditelja na vreme da zakačim sendviče s ćuretinom. Ali najpre sam morao da prebrodim rođendansku tortu. S neizrecivim naporom sam se uzdržao da ne progutam u jednom zalogaju svoje parče patišpanj-torte i da ne iscepam hartiju na poklonima kao dvogodišnjak. Ali uradio sam to polako, žvakao sam zatvorenih usta, divio se ne pitaj koliko svakom poklonu. Čak sam ostao do kraja filma, jer ko zna, možda je ovo poslednja godina te budalaste, grozne, divne lakrdije. Tata nije delovao iznenađeno kad sam mu rekao da ću sad upasti u kola i prevaliti trista kilometara do Bristola. A u neku ruku, mislim da sam to planirao još otkako sam tog jutra progledao. „Čudo te si i toliko ostao“, kazao je on, pa me poljubio u obraz i snažno me zagrlio. Čitava porodica je izašla na vrata da mi maše. Hektor mi je poneo torbu i ubacio je u prtljažnik fijata. „Srećna vožnja“, rekla je Marija. A onda me je opet tresnula pesnicom u ruku, žestoko. „Tupadžijo.“ „I ja tebe volim“, kazao sam ulazeći u kola. Po apokaliptički pustim putevima, dok sam gazio gas do daske, nagnut napred za volanom, fijat je postizao brzinu od sto trideset dva kilometra na sat. Prošao sam pored dvojih policijskih kola dok sam šišao na jug, prekoračujući dozvoljenu brzinu za čitavih dvanaest kilometara na sat, ali policajci su mi samo mahali, cerili se i trubili. „Zatrubi ako si napaljen“, poručivala je jedna nalepnica na odbojniku Elovog „ludomobila“, i mada nisam mogao reći da sam napaljen – bio sam srećan, raspomamljen i željan, što se možda u isto i računa – trubio sam i ja, i cerio se, i odmahivao murijama dok piče kraj mene. Od kućnih vrata do kućnih vrata, put je trajao dva sata i pedeset sedam minuta. Zvonce porodice Li pritisnuo sam u osam sati i četiri minuta na veče Božića, a srce mi je gruvalo kao da sam čitavo to rastojanje pretrčao. Vrata je otvorio Frenk. „Otkud ti koji kurac ovde?“


„Srećan Božić, i isto i ja tebe pitam, govnaru.“ Frenk se uhvatio rukom za slepoočnicu kao da ga je upravo krknula migrena. Zavrteo je glavom. „O, jebote!“ A onda se nasmejao. „Je li sve u redu?“ Iznutra je Ajvina majka povikala: „Ulazi hladnoća! Ko je to?“ Frenk se osvrnuo i uzvratio uzvikom: „Fišer!“ „Sve moj do mojega!“ Ova rika dobrodošlice potekla je od Ajvinog oca, a za njom je usledila eksplozija gromoglasnog smeha. „Frenk, hoćeš li me pozvati da uđem ili ne? Šta se dešava? Gde je Ajvi?“ Frenk je osmotrio goli zglob šake kao da gleda na sat. „Negde na putu M6, računam. Nagađam da će kod tvog ćalca biti za jedno… dvadeset minuta.“ Dok sam putovao ka Londonu putem M4 na božićno veče, pokušavajući da proteram papučicu za gas kroz patos, Elov fijat je dosezao jezivih, drmusavih sto trideset osam na sat. Sigurno je vetar duvao na istok. Ili je možda zaslužna bila moja snaga volje. Frenk je pogrešio za deset minuta i Ajvi se tek posle pola devet javila roditeljima iz kuće moga ćaleta. Trideset nimalo neprijatnih minuta u društvu Ajvine mame, tate i Frenka; ja sam pio čaj i jeo sendvič s ćuretinom, a oni su pili, po navedenom redu, vino, viski i liker od jaja. Ispostavilo se da je Frenk uspeo da izdrži manje od dvadeset četiri sata praznične samoće pre nego što je zaključio da je u opasnosti da poludi ili da se obeznani od pića. Pošto je za božićni doručak pojeo sendviče s pregorelom slaninom, sat vremena je gledao dečji program i razdirao se pitanjem da li da otvori kontro. Na polovini božićnog izdanja Mapet-šoua ubacio je torbu u prtljažnik svoga audija i zapucao u Bristol. Stigao je taman na božićnu večeru. Sve to mi je otkrio dok smo bili u kuhinji, gde smo pripremali novu turu pića. Upitao sam ga da li je rekao roditeljima za situaciju sa Lois, ali pre


nego što je Frenk stigao da mi odgovori, ušla je Eva da uzme kutiju s bombonama. Uprkos bučnim sinovljevim i muževljevim protestima, gospođa Li je insistirala da se igramo pantomime (Divan život, Samo dvaput se živi, Most na reci… zvuči kao „vruć čaj“). Ken je hteo da pijem, a Eva je htela da noćim tu, ali ja sam se odupro obema ponudama pošto sam se još držao nade. Na putu je vladalo zatišje, ali u pola jedanaest je svejedno saobraćaj bio gušći nego što sam mislio, pa sam se rastužio. U mnogim automobilima su bili samo vozači – ljudi koji bi trebalo da budu s drugim ljudima. Možda su se vraćali kući nakon lepog dana provedenog s prijateljima i porodicom, ali u mojoj mašti svi oni su bili samotni i bez cilja. Možda su isto mislili i oni za mene. Niko nije trubio na putu u pola jedanaest na božićno veče. Ajvi je pozvala u dvadeset do devet, dok je Frenk mimikom oponašao povraćanje („Zadihan? Pokvaren stomak? Podrigivanje? Muka ti je? Pljuješ? Lesi se povraća kući!“). Marija i njen porod bili su već otišli, pa su na drugom kraju naše božićne telefonske konferencije od šest osoba bili samo ćale i Ajvi. Izglasano je da Ajvi provede noć kod svekra, a ja kod tasta i tašte, ali prevladala je glupost, te se Ajvi opet stisla u svoj kombi, a ja se sabio za volan fijata. Čak i da smo vozili preko dvesta kilometara na sat (a za tu brzinu nije bilo sposobno ni njeno ni moje vozilo), bile bi izuzetno male šanse da oboje stignemo na Vimbldon pre ponoći. Ali sračunali smo da uz malo sreće, vere i povoljnog vetra u jedra možemo da stignemo do oksfordskog stajališta dok još preostaje koja trunčica Božića. Nije nam bilo baš doslovno usput, ali zašto prosto kad može komplikovano? Parking na oksfordskom stajalištu bio je takoreći pust, te sam odmah uočio beli kombi s natpisom „Glamurozni odred“ sa strane. Ajvi je sedela na poklopcu haube, a iz usta su joj izlazili beli oblačci. Parkirao sam se naporedo s njom, pa se ispetljao iz majušnog automobila u šest minuta i nešto sekundi pre ponoći.


„Uspeo si“, izgovorila je Ajvi, poručujući mi tihim osmehom da treba da se uzdržim od umanjivanja značaja tog trenutka bilo kakvom govorljivošću. Zagrlio sam Ajvi obema rukama i stegao je koliko sam smeo a da ne zgnječim ni nju ni bebe. „Srećan Božić.“ Ajvi je krenula da me ljubi, najpre nežno, a onda malo-pomalo sve jače navaljujući, dok se nismo našli u poljupcu koji bi bio sramotan da je bilo tu još neke žive duše u ulozi očevica. „Srećan Božić“, rekla je, a onda smo sedeli jedno kraj drugog na haubi njenog belog kombija, držali se za ruke i ćutali sve dok nije otkucala ponoć, i tad me je Ajvi opet poljubila. „Lepo“, kazala je, „ako u naredna dva minuta ne budem piškila, mislim da će mi pući bešika.“ Da sam očekivao ma kakvu prazničnu atmosferu na oksfordskom stajalištu u rane sate prvog dana po Božiću, ispao bih glupak. Najnužnije osoblje (sa Deda Mrazovim kapama oklembešenim preko očiju) odmerilo nas je s ravnodušnošću dok smo piljili jedno u drugo preko plastičnog stola i dve šoljice vrele, zagorele kafe. „Šta misliš, jesmo li se mimoišli večeras na putu?“, upitala je Ajvi. „Pitaš metaforički?“ „Suviše je kasna noć za tako nešto. Ili je rano jutro? Nikad ne mogu da se odlučim.“ „Mislim da sigurno jesmo“, kazao sam ja. „Izvini.“ Ajvi je slegla ramenima. „Biće ovo lepa priča za našu decu.“ Osmehnula se, a taj osmeh ću pamtiti dok ne ostanem bez kose, zuba i pameti. „Hoćemo li sad kući?“ Zaustavili smo se ispred stana malo posle dva ujutru. Ajvi je već spavala na nogama, pa sam joj zabacio ruku preko svojih leđa i maltene je odvukao uz


stepenice. Bio sam prevalio trougao od hiljadu kilometara za trideset šest sati da bih stigao tu, ali vredelo je muke. „Da pristavim lončić?“, upitao sam kada se Ajvi sklupčala na kauču, onako u kaputu i čizmama. „Imamo li malo šerija?“ Otvorio sam ormarić i krenuo da brljam po limenim i kartonskim kutijama. „Nema šerija. Kontro ili porto?“ „Hmm, zafrknuto. Kontro je možda malčice prespor, šta misliš?“ „Možeš da dobiješ malu čašu.“ „Baš čudo.“ Sipao sam dva porta i doneo ih do kauča. „Srećan prvi dan po Božiću, mila“, rekao sam i krenuo da se kucnem sa Ajvi. Ajvi je izmakla čašu izvan domašaja moje. „Prilično sam sigurna da se Božić važi sve dok ne legnemo.“ „Stvarno?“ „Potpuno.“ „I znači… ako bismo ostali budni još dva dana?“ „I dalje bi bio Božić.“ „U tom slučaju srećan Božić, mila.“ E, tad smo se kucnuli. Ajvi je otpila gutljaj porta, zatvorila oči i predala se uživanju u slatkoj tečnosti. „Prvi alkohol posle dvadeset nedelja.“ „Kako ti prija?“ Napućila je usne. „Prokleto lepo.“ I otpila je još jedan gutljaj. „Krivo mi je, znaš. Zbog… svega.“ Ajvi je uzvratila minijaturnim sleganjem ramena. „I meni“, rekla je. „Izvini.“ „Oprošteno ti je.“


Ajvi je zamahnula da me šutne u nogu. Zgrabio sam je za stopalo i zadržao ga sebi u krilu, pa krenuo da joj masiram petu, taban i prste. I to je, izgleda, bilo to. Mogli smo te reči izgovoriti i pre dva dana, dabome, ali mislim da ne bi imale istu težinu i vrednost kada iza njih ne bi stajala dvodnevna vožnja od hiljadu kilometara. „Sigurno si preumorna“, rekao sam. Ajvi je klimnula glavom. „Mislim da neću moći da izdržim budna još dva dana, nažalost.“ „Možeš li da se strpiš još deset minuta da otvorimo poklone?“ Moj paket je otprilike bio veličine pakovanja čipsa; Ajvin približno kao potpisano prvo izdanje Molitve za Ovena Minija. „Ti prvi“, kazala je Ajvi uz prepreden osmeh. Iscepao sam ukrasni papir sa sneškom i ukazalo se pakovanje od deset kukica za slike. Isto kao što je poricala moj rođendan sve do pet do četiri po podne dvadeset petog decembra, moja porodica je uvek (ili makar poslednjih petnaest godina) smatrala neviđeno zabavnim da mi za Božić preda neki bedan, razočaravajući „šaljivi“ poklon, a onda bi za njim usledio pravi poklon, u pet do četiri po podne. Nikada nisam pričao Ajvi o toj tradiciji, ali izgleda da joj neko jeste rekao (Hermajoni, kladio bih se), pa je delovalo da sam osuđen da trpim tu prazničnu farsu dokle god budem imao snage da iscepam papir. „Kukice!“, izgovorio sam s tradicionalnim usiljenim oduševljenjem i rđavo skrivenim razočaranjem. „Baš sam njih oduvek želeo!“ Ajvi se osmehnula, uzela svoj poklon i krenula da ljušti ugao selotejpa noktom. „Oprezno“, posavetovao sam je. Ajvi me je sumnjičavo odmerila. Bilo je očigledno da u rukama drži knjigu u tvrdom povezu. Nije, međutim, znala da me je konkretno taj


svežanj listova koštao više od četiristo funti. Što je još gore, već je to bila čitala. Odlepila je selotejp na jednom kraju i krenula da ga skida sa drugog kraja. „Oven Mini“, izgovorila je i privila knjigu na grudi. „To si čitala kad smo se upoznali.“ „Sećam se“, kazala je Ajvi smejući se. „Ovo je prvo izdanje.“ I tu se rasplakala kao kiša. „Hvala ti“, rekla je brišući oči rukavom. „Ovo je…“ Suze su još jače potekle, pa sam se prepao da će neka kanuti na knjigu i naneti joj štetu od stotinak funti. Pažljivo sam je uzeo iz Ajvinih ruku i spustio je na stočić. Privukao sam Ajvi u zagrljaj i poljubio je u teme. „Volim te“, rekla je ona. I čak i ako bi to bilo to, ako bi te dve reči i pakovanje kukica za slike bile sve što sam dobio te godine, opet bi to bio najlepši Božić u mom životu. „Ovo je obična knjiga“, rekao sam. „Priberi se.“ Ajvi je šmrknula, ponovo obrisala oči. „Pih“, kazala je, „sigurno mi rade hormoni.“ Uzela je knjigu sa stočića, poduhvativši je sa strahopoštovanjem, i otvorila je, te se ukazao prilično neuredan potpis Džona Irvinga. Obrnula je prvu stranu priče i počela da čita. „Kako je lepa“, izgovorila je u po glasa. „Šta misliš, je li bezbedno da je čitam?“ „Sad?“ Ajvi se nasmejala, zatvorila knjigu. „Verovatno ne, hej!“ Zavrteo sam glavom. „A i dobro ću je čuvati da je ne dohvate prstići.“ Ajvine ruke su refleksno poletele ka stomaku. „Kako su oni?“, upitao sam.


„Sjajno. Sve vreme se mrdaju.“ Nagao sam se i poljubio je u stomak. „Srećan Božić, bebe!“ Ajvi me je pomazila po glavi. „Umalo da zaboravim“, kazala je. „Mmm?“ „Rođendan ti je, zar ne?“ „Trideset drugi.“ „Sačekaj tu.“ Ajvi je krenula da se čupa sa kauča. „Da odem ja?“ Odmahnula je glavom i nestala u hodniku. Kad se vratila, držala je pljosnat paket, visok i širok maltene kao kad rastegneš ruke. „Srećan rođendan“, rekla je i prislonila taj predmet uz kauč. Na dan kada sam upoznao Ajvi, raspravljali smo o šminki u mojoj produkciji „Malih čudovišta“. Ajvi je prokomentarisala da je scenario „strava i užas u kostimu za maskenbal“, što je bilo citat iz starog filma Abot i Kostelo susreću Frankenštajna. I upravo ta četiri lica su krasila uramljeni plakat koji mi je Ajvi kupila za rođendan. Čudovišno smešno, ako je verovati podnaslovu. „Oduševljen sam.“ „Prvi dan našeg susreta“, rekla je Ajvi i poljubila me, a taj poljubac je poslao usijan impuls pravo do samog središta moga bića. „Sećam se. Gde da ga okačim?“ „Gde god voliš. Ovo je i tvoja kuća.“ Na to se protegla ka meni i snažno me poljubila u usta. „Dakle, da li se Božić važi do leganja ili dok ne zaspimo?“, upitao sam. Ajvi se osmehnula od uva do uva. „Nisam sigurna na šta ciljaš.“ „Ovaj, mislio sam, pošto smo sami u stanu na čitavu jednu noć…“ „Malo više od jedne noći, zapravo.“ „Što, kad se vraća?“


Ajvi je odmahnula glavom. „Ne vraća se.“ „Pomirili su se?“ Opet odmahivanje glavom. „Ne, Frenk i Lois su raskrstili. Rekla sam Frenku da mu je vreme da mrdne sa mrtve tačke. Da mrdne iz našeg stana, tačnije.“ Obuzdao sam se kako se ne bih previše iscerio. Nije mi bilo lako. „A šta je Frenk kazao?“ „Rekla sam mu da nam, meni i tebi…“ Poljubila me je u čelo, u vršak nosa, u usne. „Rekla sam mu da nam treba sopstveni prostor. Sve je u redu, shvatio je.“ „Znaju li tvoji?“ Ajvi je klimnula glavom. „Uf, sigurno je bilo veselo dok su jeli božićni puding.“ Ajvi se lecnula. „Nebitno“, rekla je. „Vodiš me u krevet ili ne?“ Zaspao sam – s blesavim osmehom na licu – pokušavajući nešto da izračunam… poslednji put smo ljubav vodili poslednjeg vikenda u avgustu, dan uoči posete mom ćaletu. Trideset dana imaju septembar, april, jun i novembar… svi ostali imaju trideset jedan… ali svaki put kad sam stigao do nekog zbira, tonuo sam u san… Koji god da je broj bio rešenje, svakako je podobro prelazio stotinu dana otkako smo Ajvi i ja vodili ljubav. Sve do ove noći. Do ovog jutra. Kada sam se posle nekoliko sati probudio, Ajvi nije bila kraj mene. Posteljina na njenoj polovini bila je hladna, ali telesno sećanje na nju još je bilo prisutno pod debelim ćebetom. Poput otiska čaršava na mome obrazu i mirisa porta iz usta. Bio sam gladan i piškilo mi se, ali želeo sam da ostanem tu, umotan u odjek Ajvinog snažnog disanja, zaostale vreline njenog tela, mirisa njene kose, seni njenih leđa pritisnutih uz moje grudi… Tog dana je bio dvadeset šesti decembar…


Volim Božić.


Dvadeset treće poglavlje Papaja. Mango. Tikvica. Brokoli. Plavi patlidžan. Dinja. Karfiol. Žirasta tikvica…


Dvadeset četvrto poglavlje Ajvi je bila trudna dvadeset devet nedelja; ko ne bi znao da u stomaku ima blizance, pomislio bi za nju da će se poroditi približno za deset sekundi. Penjanje uz stepenice sada je bilo podvig epskih razmera; ustajanje sa kauča – posao za dva fizikalca; a dok je stajala, Ajvi kao da je prkosila zakonima fizike – nekako je uspevala da ostane u uspravnom položaju i pored asimetrične planetarne mase. Izgledala je dvostruko veća od svih ostalih žena u toj prostoriji. U ledenom parohijskom domu sedelo je ukupno osam parova; muškarci su izgledali smeteno, dok su žene sedele kaubojski raskrečeno. Instruktorka nas je učila kako ćemo masirati svoje partnerke za vreme porođaja, zarivajući palčeve u udubljenja pri vrhu njihovih guzova – instruktorka Džuli ih je zvala „Venerini čvorovi“. Ajvin trbuh je bio prevelik da bi mogla da objaše stolicu kao ostalih sedam žena, pa je zato klekla na pod i nagla se napred preko gimnastičke lopte na naduvavanje. Prva posle Ajvi s trudnoćom bila je neka Ket, kojoj je termin padao tek sredinom maja – punih pet nedelja nakon dolaska naših blizanaca na svet. Kao i sve ostale prisutne žene izuzev Ajvi, i Ket je očekivala samo jednu bebu, te je na moju devojku i njenu kolosalnu stomačinu bilo usmereno sveopšte osećanje poštovanja, straha, saosećanja i divljenja. Prilično sam bio uveren da je Ajvi tu najstarija buduća mama, i to za dobrih pet-šest godina, a i samo ona nije imala burmu. Zario sam palce u Ajvine čvorove i odupro se porivu da je poljubim ispod potiljka. „Ako ne možete udobno da se namestite na stolici“, govorila je Džuli, „pokušajte da se navalite na loptu kao Ajvi. Ili stanite ispred stolice i navalite se na naslon, ovako.“


Jedna žena je to pokušala: savila se u struku i snažno se uhvatila za naslon stolice. Muž je stao iza nje, položio ruke na njene bokove i napravio se kao da će da je opali. „Grabite dok još možete, momci“, razmetljivo se zasmejao, pa su se s njim ustegnuto nasmejala i jedno dva kulturnija tipa. Jedan drugi, po imenu Stiv, ulovio mi je pogled i zakolutao očima; neupadljivo sam klimnuo glavom – taj drka. Stiv se nasmejao. Njegova žena i Ajvi su za vreme kafe-pauze gravitirale jedna ka drugoj (u svakom pogledu), pa je Stivu i meni preostajalo da vodimo ne baš sasvim neopušten razgovor – Za koji tim navijaš? Koja kola voziš? Šta si radio sinoć? Prethodnog dana bio je Sveti Valentin. Prvi koji smo proveli zajedno. I najskuplji datum mog života. Išli smo u automobilski bioskop pri Aleksandrinom dvorcu i gledali Princezu-nevestu. Nije to neki seksi film, ali bio sam prilično siguran da se par u susednim kolima nije zadržao samo na ljubljenju. Ulaznice, kokice i piće koštali su me preko pedeset funti. A to je bila samo kap u okeanu u poređenju sa osamnaest hiljada koje smo potrošili četiri sata pre toga, kad smo kupili polovan volvo XC90. Bilo je potpuno van sumnje da nam treba nešto porodičnije od Ajvinog kombija sa dva sedišta ili Elovog malog fijata, ali ovo čudo je bilo kao omanji tenk. Mada jeste izgledalo vrlo vimbldonski, a imalo je pozadi dovoljno prostora i za rađanje blizanaca ukoliko bi nas nužda priterala. Postojali su i kursevi za roditelje koji očekuju blizance, ali prvi sledeći je bio preblizu termina, a održavao se predaleko od naših kućnih vrata; zato smo i bili tu, padobranci s jednom bebom viška i dva meseca iščekivanja do termina, to jest jedanaestog aprila. Kurs se sastojao od dva sedmosatna časa i ovo je bio taj drugi; kada budemo izašli odatle, teorijski ćemo biti spremni za dolazak naših beba da nema kud dalje. Savladali smo disanje, dojenje, pelene, spavanje, forceps, vakuum za izvlačenje, carski rez. Razgovarali smo o vanrednim scenarijima, o tome koje su grickalice najbolje da nas osnaže u toku porođaja. Dobili smo spisak predmeta koje treba spakovati u bolničku torbu, spisak najvažnijih stvari koje treba uzeti u Butsu.


Sve je to bilo informativno, uzbudljivo i strašno, i imao sam četiri strane beležaka i plastificirani spisak veličine novčanika, da ga pratim za vreme porođaja. Ali samo sam se unervozio još više nego pre nedelju dana i sedam sati. Nakon svršetka kursa svi smo prešli u obližnji pab na osam krigli piva i osam bezalkoholnih pića. Stisnuti oko tri sastavljena stola, izgledali smo kao ogromna i sumnjiva grupa, i ostalim gostima bili smo smešni; podgurkivali su se i svaki čas gledali u nas, kao da smo nekakva eksperimentalna trupa, pa ćemo svakog časa krenuti s performansom. Pored savladavanja znanja kako se menja pelena, razlog što ljudi dolaze na časove za trudnice jeste i taj što se tu sprijateljuju s ljudima kojima neće ići na živce neprestane anegdote u stilu „a da znaš samo šta je uradio/uradila…“. No i to je lutrija; prošetavši pogledom po našoj grupi, zaključio sam da ne planiram da kupim baš mnogo dodatnih božićnih čestitki iduće godine. Onaj tip koji je pre samo dva sata kao bajagi opalio svoju ženu zvao se Kit, i sam je sebe proizveo u poverenika za jačanje timskog duha. „I dakle“, rekao je, obraćajući se čitavoj grupi kao da smo gosti u nekoj emisiji. „Čime se ko bavi? Da krenem ja prvi, može? Advokat sam, nažalost.“ Ispostavilo se da za stolom imamo tri advokata, jednog uvoznika vina, jednog preduzetnika i dva japija. Dok smo slušali opise poslova i gledali u njihove cipele, satove i ubojite vereničke prstenove, Ajvi i meni je postalo vrlo jasno da smo u toj grupi mi sirotinja. „Frizure i šminka“, rekla je Ajvi, a sve žene su se istegle ka njoj. „Jesi li radila s nekim slavnim?“, upitala je Stivova supruga, lepa ženica po imenu Keri. „Sa nekoliko njih“, kazala je Ajvi osmehujući se. „Ko je bio najgori?“ „Hmm, ne znam ko je bio najgori, ali… jednom je jedan prdnuo u mene.“ Kerine ruke su prestravljeno poletele ka obrazima. „Nemoguće!“


Ajvi je klimnula glavom. „Nažalost je tako. Radila sam mu ujed na guzici.“ „Ona se žrtvuje za svoju umetnost“, rekao sam ja. Ajvi me je ošinula kao bajagi ledenim pogledom. „Baš smešno. Taj film je bio o vampirima. Upotrebila sam veštačke zube i malo crvenog lajnera.“ „To je njena verzija priče“, kazao je neko. Ajvi se trgla. „I stojim iza nje.“ „Hajde sad“, rekao je Stiv, „trebaće nam i ime.“ „Taj… taj je glumio u Talentovanom gospodinu Ripliju“, kazala je Ajvi. „I više od toga neću reći.“ „Džud Lo?“, upitala je Ket. „Kladim se da je bio on.“ „A kako se beše zove onaj drugi?“, kazao je Kit landarajući dignutom šakom. „Dejmon! Jeste, on i izgleda kao neko ko prdi. Definitivno Dejmon.“ Ajvi je odmahnula glavom. „Moje usne su zapečaćene.“ „I ja se nadam“, nasmejao se Stiv. „Dakle tako“, kazao je Kit, pa pljesnuo dlanovima da označi kraj te priče. „Fišere? Kako ti zarađuješ crkavicu?“ „Ja sam režiser“, rekao sam. „Šta režiraš?“ „Reklamne filmove.“ „Šta, televizijske reklame?“ Klimnuo sam glavom. „Ja volim onu s gorilom što lupa u doboš“, rekao je Kit. „Jesi li je ti radio?“ „Nažalost ne“, kazao sam ja vrteći glavom. Kit je delovao razočarano. „A onu s merkatima? Oni su baš smešni.“ „Ni nju“, priznao sam. „Šta si poslednje radio?“, upitao je jedan od ona dva japija.


Nesvesno sam se lecnuo. „Ništa zanimljivo.“ „Hajde, prospi više.“ Ironija ovog poslednjeg izraza bila je jezivo primerena. „Fastlaks“, rekao sam. „Šta je to? Neki laksativ?“ Klimnuo sam glavom. „Laksativ.“ „Sa onom ženom u sudnici? Onom sudijom?“ Ponovo sam klimnuo glavom, a taj pokret je doslovno odjeknuo u razočaranoj tišini. „Radio je i Gospođu babarogu“, kazala je Ajvi. „Je li tako, mili?“ „Nju sam gledala!“, oglasila se Keri. „Ono kad ide na vašar?“ „Da“, rekao sam ja i osetio neočekivan talas ponosa. „Osvojila je nagradu“, kazala je Ajvi trljajući me po ramenu. „I tako ste se upoznali?“ „Nisam je gledao“, rekao je Kit, a donja usna mu se prezirno izvila naniže. „Tako“, odgovorio sam Stivu. „Samo ne na Babarogi. Nego na snimanju reklame za gumene bombone.“ „To je ona s vampiricom?“, upitao je neko. „Ja sam se njom oduševila“, rekla je Keri. „Devojčica je bila mnooogo slatka.“ Okrznuo sam pogledom Ajvi i video da i ona zna šta sledeće ide. I zamislite, molim vas, poteklo je baš od Kita. „Ček’ malo“, kazao je. „Te reklame su krenule odnedavno, zar ne?“ „Od leta“, rekao sam ja. Kit je zaškiljio u mene, kao detektiv iz serije koji sateruje ubicu u ćoše. Pogledao je zatim u Ajvi, u njen neprirodno veliki stomak. „Pa onda… koliko ste dugo zajedno?“


„Oko dvadeset devet nedelja“, rekla je Ajvi. Pozadinski žamor grupe u tom trenu je zamro. Sve oči su bile uprte u Ajvi. Ona je pocvenela, pa su joj se ocrtali ožiljci na obrazu, vratu i usnama. Ruka joj je poletela ka levoj polovini lica, ali tad se obuzdala ne prekinuvši pokret ruke, samo što je prošla njome po kosi. „A koliko si trudna?“, nije odustajao Kit. „Oko dvadeset devet nedelja“, rekla je Ajvi. Zavladao je časak tišine, a onda su se svi nasmejali. Mada je to bio dobroćudan smeh, i čak je ostavljao utisak da nam je upravo porastao rejting. „O, đubre jedno!“, kazao je Kit i pljesnuo me po ramenu. „Pravopravcato đubre đubravo.“ Pošto su žagor, pitanja i izrazi divljenja utihli, grupa se rasula, pa smo ostali u prijatnoj kombinaciji učetvoro sa Stivom i Keri. „Planovi za vikend?“, upitao je Stiv. „Svadba“, rekao sam ja. Keri je razrogačio oči. „Kumujem“, objasnio sam. Keri je okrznula pogledom Ajvin domali prst bez prstena. „Dobro gledaj kud leti bidermajer“, rekao je Stiv i namignuo. A Ajvi je ponovo pocrvenela kao rak. Dvadeset deveta nedelja u knjizi o bebama označavala je početak novog dela: „Pozna trudnoća“. To poglavlje je počinjalo opisom sve većih telesnih neprijatnosti koje majka može da proživljava. Organi su joj zbijeni zato što bebe rastu. Bešika joj je pritisnuta, želudac potisnut naviše, oseća sve jači umor i iznurenost. Baš kao što je stajalo u opisu u knjizi, Ajvina stopala, gležnjevi i šake bili su naduveni od zadržavanja tečnosti. Knjiga je savetovala


da se skine svaki prsten, te mi se, ne prvi put tog dana, pojačala svest o tome da nismo venčani. Sutradan je trebalo da pođemo u Nju Forist, na Džoovu svadbu; uglancao sam sebi cipele, ispeglao košulju, a Ajvi me je – dodatna prednost kad živiš sa umetničkim frizerom i šminkerom – ošišala i sredila mi frizuru. Kumovski govor je bio napisan, uvežban i sveden na pet malih podsetnika, koje su upravo počivale na noćnom stočiću. Ajvi se sigurno napatila slušajući više od deset puta taj trominutni monolog. Bio je tu pasus o ljubavi i srodnim dušama, i premda sam bio siguran da su Džo i Džen uistinu „stvoreni jedno za drugo“, opisao sam u njemu strast i romantiku za kakve ne bih iskreno smeo tvrditi da sam ih video svojim očima. Ajvi se osmehivala kad god sam čitao te rečenice; gledala me je u oči i bilo je kao da te reči izgovaram neposredno njoj. Dvaput se i rasplakala. Potom sam prelazio na nekakvu nepristojnu anegdotu, pa na komplimente mladi, a onda je sledio poziv gostima da nazdrave. Ajvi je nazdravljala nevidljivom šampanjskom čašom, tapšala sitnim pokretima kao u pozorištu, pa mi davala povratnu informaciju o tome gde bih mogao još da sažmem govor. I svaki put kad smo to radili, bio sam za još po trun tužniji što Ajvi i ja nismo venčani, i za još po trun ubeđeniji da treba da se venčamo. Ali makar Ajvi nije imala nikakav prsten koji mora da skine zbog prstiju nalik balonima. U knjizi je pisalo da bi već uveliko trebalo da pohađamo časove za trudnice, pa sam se malčice nasmejao, pošto je to valjda bilo prvo što smo uradili u uobičajenom i pravovremenom trenutku. Ajvi i Keri su razmenile brojeve telefona, i oboje smo se saglasili u mišljenju da su Keri i Stiv kandidati broj jedan za položaj novih najboljih prijatelja. Njima je termin bio tek pet nedelja posle našeg, ali živeli su u blizini i izgleda da nisu bili toliko imućniji od porodice Fišer–Li da bi to predstavljalo nesavladivu prepreku. Žirasta tikvica je dugačka oko četrdeset centimetara i izgleda kao kad bi se ukrstile paprika i bundeva. Sve do tog dana nisam bio ni čuo da postoji žirasta tikvica, ali blizanci su sad bili veličine tog naizgled čudnovatog


povrća. Naše bebe su i dalje aktivne, obaveštavala nas je knjiga, ali sad će se ređe obrtati, pošto im je tešnje u materici. Mogu da fokusiraju pogled, mogu da trepću, mogu da razaznaju oblike i siluete kroz membrane, kožu i salo Ajvinog stomaka. Ako bih napravio senku ptice na Ajvinom telu, bebe bi je videle. Sada su rasle brzinom od čitavog centimetra nedeljno, taložile salce i gibale mišiće. Možda ste već spremili imena za svoje novorođenče, nagađala je knjiga. Ali mi smo samo imali spisak odbačenih imena. „Meni se sviđa Evan“, rekla je Ajvi. „Bar mislim.“ „Malčice velški?“ „Velški je Evans, zar ne?“ „Verovatno su oba. Kako će se prezivati – blizanci – Fišer ili Li?“ „Hm, ako budemo imali Evana, onda će morati da se prezivaju Fišer.“ „Zašto?“ Ajvi je pogledala u mene kao da to svako zna. „Evan Li?“ „Zaš… ah… kao nebeski anđeli, kopčam.“7 „Baš tako“, kazala je Ajvi. „A ’baš tako’ ti je još jedan takav.“ „Šta još jedan takav?“ „Li, Zak Li.“ „Bože, sporo shvatam, znači, tvoja majka je…“ „Eva Li, a brat je Frenk Li.“ „To je gadno. Ostala dvojica nemaju nezgodna imena, je li?“ Ajvi je odmahnula glavom. „Tata je Piteru hteo da da ime Brok…“ „Brok Li…“ „Ali mama mu nije dala. Pa potom Džef umalo nije postao Silvester.“ „To ne kapiram.“                                                             7

Izgovorena uz prezime Li, nabrojana imena daju nova značenja: Evan Lee – heavenly (nebeski); Zack Lee – exactly (baš tako); Eva Lee – heavily (teško); Frank Lee – frankly (iskreno); Brock Lee – broccoli (brokoli); Sly Lee – slyly (podmuklo); Belle Lee – belly (stomak). (Prim. prev.)


„Bio bi Slaj, Slaj Li. Meni je hteo da dâ ime Bel, ali opet je mama stavila veto. I tad se rodio nesrećni Frenk, pa mislim da je mama ili bacila peškir, ili je bila suviše rasejana da bi primetila.“ „Znači, ako budu Fišeri, možemo da imamo Broka?“ „Ne.“ „A Silvestera? Volim ime Silvester.“ „A kako ti deluje Den, Deni?“ „Sviđa mi se. Lepo ime za dečaka.“ „Ili Danijela.“ Napravio sam trubicu od šaka na Ajvinom stomaku. „Kakvo je tamo mišljenje o imenu Deni? Javlja li se neko…?“ „Brzo, gledaj!“ Ajvi je zadigla majicu i razotkrila nagu kupolu stomaka. Načas se ništa nije dešavalo. A onda je usledilo nešto najšašavije i najčudesnije čemu sam ikada prisustvovao: na površini Ajvinog trbuha napravilo se glatko ispupčenje. Taj zaobljeni vršak – za koji sam se nadao da je koleno ili lakat dvadesetdevetonedeljne bebe – krenuo je da putuje sa severozapada na jugoistok, lučnom putanjom, a onda nestao kao foka pod površinom vode. „To je Tumbe“, rekla je Ajvi. „Tumbe?“ „Aha, a onaj odozdo se zove Naopako. Ovamo…“ Uhvatila me je za ruku, zadržala je uz svoj stomak, a nešto se pod mojim dlanom zatalasalo. Moja beba – udaljena svega dva centimetra – pritiskala mi je dlan. „Jesi li ti Deni?“, upitao sam izbočinu, a ona se, bila ženska ili muška, opet mrdnula.


Dvadeset peto poglavlje Nisam bio na više od pet-šest venčanja, ali na svakom sam obavezno uživao. Padam na tu romantiku, zavete, obred, venčanicu, suze, potoke pića, cveće, glupo igranje, tortu i nezauzete deveruše. Ali sada sam prvi put bio među neposrednim učesnicima, a potpuno je stota priča kad treba da održiš govor, organizuješ vožnje taksijem i kontrolišeš fotografa dipsomana. „Izvanredan govor“, rekao je Džo tapšući me po leđima. Mada je bio poprilično cugnuo, pa je zazvučalo više kao Zvrnredangvrr. Govor je ispao lepo, nisam zaboravio nijednu rečenicu, svima sam dobro upamtio imena, a gosti su se smejali na većini mesta gde je i trebalo da se nasmeju (Bob kome iskače kila usred striptiz-bara, na primer). Ali nikada neće postići neku veliku gledanost na Jutjubu. U zadnjem džepu sam čitavog dana nosio mali štos kartica, neprestani podsetnik da ću u nekom sve bližem trenutku morati da ustanem ispred dvesta gostiju – od kojih polovinu čine nacvrcani drkoši iz reklamnog sveta – i da izgovorim petsto reči o ljubavi, životu, seksu na brzinu i dejstvu kreme za depilaciju na muške bradavice. Dovoljno me je već zastrašivala i ta pomisao, ali postala je još zloslutnija usled činjenice da tom venčanju prisustvuju jedna moja sadašnja i dve bivše devojke (mada je reč „devojka“ bila tužno neumesna kada je posredi majka moje dece, a spektakularno naduvana kada su posredi one ranije šeme: Pipa i ja smo spavali pet-šest puta u rasponu od nekoliko nedelja, a sa Fionom sam se kresnuo jednom, na njenom kauču). Nisam imao ni vremena ni hrabrosti da nešto popijem dok ne okončam govor, ali Džo je udarao čašu na čašu još od jedanaest pre podne. Sada je bilo osam i nešto, a već je zaplitao jezikom i sa mukom koračao pravo. Za vreme prve igre (Karpenters i „Na vrhu sveta“) Džo tri puta umalo nije pao i povukao i svoju nevestu na pod, a kad god se to desilo, gosti su se dernjali, tapšali i trupkali nogama. Neko bi pao u iskušenje da čitav taj dan


opiše pojmom „bahanalije“, ali nisam siguran da su Rimljani imali pristup tolikim količinama kokaina i ekstazija. Onako odoka, upravo je sto devedeset šest ljudi igralo uz „Agadu“ na podijumu i oko njega. Dženina stogodišnja staramajka sedela je skljokana – mrtva ili usnula – za stolom u uglu, Bob je pak (naslonjen na šank) bio pošteđen obaveze igranja zahvaljujući lekarskom savetu, a Džo i ja smo uzeli sebi mali predah i priseli za sto na samoj periferiji akcije. S vremena na vreme bi poneko (prijatelj, kolega, mladoženjina majka) pokušao da nas uvuče u tu huku i buku, ali samo bi dobio „odjebi u kurac“ od Džoa. Džen ili Džo – neko od njih dvoje je smislio da bi bilo slatko ako gostima kao „milost“ od mladenaca razdele teglice sa starinskim sitnim slatkišima, te sam, između bezbroj drugih obaveza, morao tog jutra i da naređam po stolovima dvesta teglica. Džo je upravo držao jednu takvu, brljajući po njoj sve dok nije našao bombonu sa ukusom šerbeta i limuna. Pružio mi ju je. Odbio sam, pa ju je Džo ubacio u sopstvena usta. „Jesam li ti rekao već da si mi najbolji usrani drug?“, upitao je. „Jedno deset puta, od čega dvaput, baš tim rečima, dok sam držao govor.“ „Dobro je, zato što ti to jesi. Moj. Najbolji. Usrani. Drug.“ „Hvala“, kazao sam, a Džo me je balavo poljubio u uvo. „Izvoli“, rekao je i kliznuo stegnutom pesnicom po stolu. „Šta je to?“ „Uzmi.“ „Šta je unutra?“ „U kurac, Fišere, samo uzmi.“ Džo mi je spustio nešto u šaku. Pretpostavio sam da je nekakav slatkiš, ali kada sam pogledao u dlan, video sam da držim plavu romboidnu tabletu. „Vijagra“, kazao je, dovoljno glasno da probudi Dženinu baku iz dremeža, kakve god vrste bio, koji joj je upravo neumitno vukao glavu ka površini stola.


„Za šta, kog đavola?“ „Glupo pitanje“, rekao je Džo. „Ne treba mi!“ Na to sam gurnuo tabletu po stolu ka Džou. „I šta će tebi kog đavola vijagra?“ Džo je slegao ramenima. „Prva bračna noć, je l’? Neću da se zezam. Uzmi.“ Opet je gurnuo pilulu ka meni. „Neka, hvala.“ „O, biće da tebi nije potrebna.“ Džo je odjednom delovao smrtno uvređeno. „Nije. Hoću da kažem… ovaj, s obzirom na okolnosti, gotovo mi izvesno nije potrebna. Video si Ajvi, zar ne?“ „Dabome da jesam; izgleda božanstveno.“ „Znam da izgleda božanstveno. Hvala.“ „Ja bih je dok kažeš piksla“, kazao je Džo. A pre nego što sam i imao kad da se uvredim, Ajvi je tropnula na stolicu tik do Džoa. „Šta bi koga?“, upitala je. „Izvinjavam se“, rekao je Džo, vidno porumenevši. Vijagra je počivala na stolu, skrivena od Ajvinih očiju iza moje vinske čaše. Vrlo polako sam je poklopio šakom. „Rekao si da bi nešto dok kažeš piksla“, bila je uporna Ajvi. „To sam rekao?“ Ajvi je klimnula glavom. Tog dana sam je prvi put video u haljini, i uprkos lopti za plažu naguranoj pod prednji deo, Džo je bio u pravu – jeste izgledala božanstveno. Kosa joj je bila dignuta na vrh glave, a lice – za mene opet prvi put – potpuno našminkano. Smešno je bilo, međutim, što nije ni ličila na Ajvi. Bila mi je draža ona verzija bez šminke, bez laka za kosu i u muškoj košulji. Samo što mi je delovalo nekulturno, čak tupavo, da to kažem.


„Ne mogu da se setim“, slegao je Džo ramenima. „Važi, treba mi piće, videćemo se posle.“ Na to je ustao i ostavio me u nebranom grožđu. Ajvi se pomerila na Džoovu stolicu i položila šaku preko moje šake, a moja šaka je počivala na maloj plavoj tableti. „Upravo sam vodila vrlo zanimljiv razgovor s nekom Fionom“, rekla je. „Baš lepo.“ Ajvi me je pogledala u oči. „Veoma se zanimala za mene i tebe – kad smo se upoznali, otkad smo zajedno, u kom sam mesecu trudnoće.“ „Ima raznih“, kazao sam vrteći glavom. „Neki tvoj plen, zaključujem?“ „Št… moj? Ja…“ Ajvi je izvila jednu obrvu, isturila usne. Ja sam slegao ramenima. „Bog neka je na pomoći onom nesrećniku s kojim je sada“, rekla je Ajvi uz osmeh. „Izgledaš predivno“, uzvratio sam ja. „Ni ti nisi za bacanje. Igra ti se?“ „Nego šta!“ „I bolje ponesi tu vijagru“, rekla je Ajvi. „Deca trčkaraju naokolo bez nadzora.“ Ajvi je grozno igrala, ali nisam pojma imao, kao i u vezi sa mnogo čime u našem zajedničkom životu, da li je to ishod njene trudnoće ili pak nepobitna istina. Međutim, dok smo se klatili po podijumu gazeći jedno drugo i odbijajući se o ostale razigrane goste, zagrljeni i sa naše dve bebe između nas, nisam mogao da se setim da sam nekada u životu bio srećniji. Iz nepoznatih razloga – najverovatnije iz čistog previda – bacanje bidermajera nije obavljeno sve do rane večeri. A s obzirom na to, borbeno nastrojene ženske koje su čekale da uhvate bačeno cveće bile su pijane, uzbuđene i potpuno bezočne dok su se laktale, gurale i muvale da zauzmu


bolji položaj. Štaviše, toliko su se raspomamile da sam se iskreno zabrinuo za bezbednost Ajvi i blizanaca. Iz središta te gužve, Ajvi se osvrnula i iscerila mi se sa izrazom lica koji je bilo teško rastumačiti. Pokazao sam joj ukrštene prste i uputio budalast osmeh koji je mogao biti i ironičan i podsticajan, zavisno od toga šta ko očekuje. „Zastrašujuće, zar ne?“, izgovorio je muškarac kraj mene. „I tvoja je tamo?“, upitao sam. Pokazao je na Fionu, koja se nalazila na čelu čopora. Kružila je ramenima i rastresala prste, zagrevajući se. Kraj Fione je stajala Pipa, nervozno pocupkujući na vrhovima stopala. „Fina devojka“, rekao sam. Odmerio me je ispod oka i osmehnuo se. „Vi ste stari drugovi, rekao bih.“ „Tako nešto.“ Na šest koraka šiljatih štikli od spremne ekipe, Džen se pripremala da lansira sudbonosno cveće. Ajvi je duboko udahnula, nadula obraze, pa othuknula. Fiona je izula cipele sa štiklama i frljnula ih u stranu. „Srećno“, obratio sam se Fioninom tipu. „Nešto mi govori da će mi trebati sreća“, kazao je on ne odvajajući oči od svoje devojke. „Uzgred, ja sam Hju.“ „Drago mi je, Hju.“ Hju je pio pivo iz male smeđe flaše. Držao ju je u levoj ruci, pa je visila kraj njegovog boka, između mene i njega, i zapitao sam se da li bih uspeo da neprimećeno ubacim onu vijagru u grlić flaše. „Biće sve kako treba“, rekao sam mu. I usledila je munjevita, alkoholom potpomognuta odluka u kojoj nije učestvovala nijedna od mojih viših instanci mozga. Kada je tableta nečujno bućnula u Hjuovo pivo, osetio sam ushićenje zbog svoje drske, lude


hrabrosti, a za njom je smesta nastupila griža savesti i panika, i pomisao: gde je tebi pamet, do kurca, Fišere! „Daj da ti donesem hladno pivo“, rekao sam pružajući ruku ka flaši. „Ne treba, hvala.“ „Daj“, kazao sam i zgrabio flašu. Hju se odupro. „Ne treba.“ Još sam držao flašu, ali tad ju je Hju istrgao iz moje ruke, gledajući me kao nekakvog morona. Tako mi i treba. A Džen je zamahnula cvećem prvo između nogu, pa naviše preko glave. Odande gde sam stajao, delovalo je kao da ga putanja nosi pravo ka Ajvi. Prva je skočila Pipa. Fiona je sačekala da joj se protivnica najpre nađe u vazduhu, pa se tek onda otisnula i zarila rame Pipi pod grudi. Kada je Pipa silovito odletela u stranu, Fiona je odskočila kao ragbista, zgrabila buket obema rukama i istog trena ga privila na grudi, pre nego što će se uredno dočekati na noge. Svetina je pomahnitala. „Živeli!“, rekao sam Hjuu, dižući istovremeno i obrve i džin-tonik. Hju mi se velikodušno osmehnuo. „Živeli“, kazao je i kucnuo grlićem flaše o rub moje čaše. Jebiga. Na rame mi se spustila nečija ruka; okrenuvši se, ugledao sam Pipinog Gaza. „Hej, Ribo!“, rekao je. „Sjajan govor.“ Zakolutao sam očima. „Pa ono, jeste, niko me ničim nije gađao.“ Gaz se nasmejao. „Srećno si se izvukao“, rekao sam i pokazao glavom ka gomili razočaranih devojaka koje su se pretvarale da se raduju zbog Fione. „Aha“, kazao je Gaz, ali osmeh mu nije bio preterano ubedljiv.


Prošlo je još dva-tri sata pre nego što smo se Ajvi i ja konačno vratili u svoju sobu. U međuvremenu sam prekinuo jednu tuču i video tri žene i jednog muškarca u različitim stepenima plakanja. Salom je kružilo više hemije nego što je ima u ormariću prosečne postarije dame, te sam se radovao što nisam u toj priči. A možda sam i bio, ko će ga znati. Sigurno sam bio polokao količinu piva jednaku količini krvi u telu, pa se nije znalo ko je nesigurniji na nogama – ja ili moja devojka, trudna do zuba i na visokim potpeticama. I ponovo se javila ta prokleta reč – „devojka“ – sve neprimerenija kako su blizanci rasli u Ajvinom stomaku. Ona je bila majka moje dece, živeli smo u istom stanu, bili spojeni hromozomima, pa je zato „devojka“ zvučala malčice mlako s obzirom na situaciju. Ljudi po pravilu tad kažu „partnerka“, ali ja mrzim tu reč – previše je praktična i pragmatična, suviše miriše na neki ugovor. Kada je Ajvi otišla u kupatilo da skine šminku, ja sam seo na krevet i zbacio zumbane cipele. U jednoj ruci sam držao čuturicu koju mi je Džo poklonio kao dar kumu, a u drugoj teglicu punu sitnih slatkiša. Odvrnuo sam poklopac sa teglice, pa brljao po letećim tanjirima, belim miševima i vampirskim zubima sve dok nisam našao pucketavu koka-kolicu. Posle bacanja bidermajera, učinilo mi se da sam na Gazovom licu prepoznao razočaranje, pošto sam ga i sâm osećao. Da, bio sam pijan; da, bio sam ponesen čitavim tim događajem; i da, ništa ne može toliko da ti omili sadašnju – opet ta reč – devojku kao što to može prizor manijakalne bivše. Ali ništa nije menjalo prostu činjenicu da je Ajvi moja „prava“ i nameravao sam da budem uz nju sve dok jedno od nas dvoje (ja, nadam se) ne umre mirno u snu. Usred kriščica ananasa, tvrdih bombona i žele-bebica nalazila se jedna jedina gumena bombona u obliku prstena. Začula se voda iz kazančeta, a hodnikom su odjeknuli Ajvini gromki koraci. Izvadio sam prsten iz tegle i klekao na jedno koleno. „O, bože“, izgovorila je Ajvi pojavivši se iza ugla. Ruke su joj poletele ka licu i tako je naglo stala da se umalo nije preturila unapred.


„Ajvi…“, zaustio sam. „Fišere, čekaj, nemoj…“ „…da li bi se udala za mene?“ Da li je to ona upravo rekla „nemoj“? Ajvi je stajala kao ukopana. Pružio sam prsten ka njoj i malčice se zanjihao na kolenu. Ajvi se trznula. „Znam da je ovo običan slatkiš“, rekao sam, „ali ozbiljno te pitam. Možemo sutra da kupimo i pravi. Kod Selfridža, Harodsa, gde god želiš.“ Ajvi se i dalje nije micala. „Volim te, Ajvi. Potpuno, skroz i… ovaj, potpuno.“ Ajvine ruke su spale sa lica. Osmehivala se… da, pokajnički. „Mili“, rekla je, „i ja tebe volim. Potpuno i skroz i potpuno. Ali…“ Zavrtela je glavom. „Ali ja sam mislio… ne razumem… zašto?“ Ajvi je uzdahnula, pogledala u mene s mešavinom osmeha i grimase. „Već sam u tome bila, sve to radila“, kazala je. „Izvini.“ Shvatio sam da i dalje klečim, i dalje držim glupi prokleti gumeni prsten pružen ka Ajvi. Sela je na krevet i potapšala prostor kraj sebe. Možda je trajalo pola sata dok je Ajvi stigla od dana kada je upoznala izvesnog Sebastijana do dana kad se razvela. Ne bi za to bilo potrebno trideset minuta, ali ja sam na svaka tri minuta prekidao njeno pripovedanje ogorčenim ispadima, složeno sastavljenim uvredama i šetnjama do minibara. Među upadljivijim detaljima bio je taj što Sebastijan i Ajvi nisu uspevali da naprave dete i što je Ajvi pretpostavljala da je problem u njoj. Sebastijan je pak delovao kao da ga ni najmanje ne dira razočaranje zbog kojeg Ajvi nije imala sna, zbog kog je lila suze i trpela mučnine i bol u duši. Pa i više od toga; ne samo što nije – taj njen prokleti muž – učestvovao u Ajvinoj tuzi već ga nije bilo ni briga. Kad ga je molila da odu nekom


specijalisti za plodnost, Sebastijan se samo smejao. Taj brak se nastavio sa sporadičnim seksom i povremenim svetlim trenucima, ali ništa se nije promenilo, jedino su se sva lepa osećanja polako osipala. Pred prvu godišnjicu braka Ajvi je dvaput prevarila Sebastijana (jednonoćne šeme na dvodnevnim snimanjima), a bila je osnovano ubeđena da joj je on tu uslugu uzvratio, sa zakašnjenjem ili unapred, bar isto toliko puta. Proveli su srećnu, romantičnu, savršeno uljudnu nedelju u Alikanteu da obeleže prvu godišnjicu braka, a onda, možda tri nedelje potom, dok su sedeli na kauču s činijama italijanskih testenina u krilu, Sebastijan se okrenuo ka Ajvi i rekao: „Ovo ne ide ovako.“ Ajvi mu nije usprotivrečila; oprala je sudove, legla da spava, a ujutru je telefonirala prijateljici koja je, igrom slučaja, radila kao pravozastupnik. Kroz godinu dana Sebastijan je živeo s novom ženom i novorođenim sinčićem, što je dodatno potvrdilo Ajvine strahove da ne može da ima decu. Ajvi je ostao stan. I tad sam razumeo na šta je Ajvi mislila kada je povodom kontracepcije rekla „sve je u redu“, i bilo mi je grozno na duši što sam je time kinjio na Badnji dan. „Nisi uopšte pomišljala da mi to kažeš ranije?“, upitao sam. Ajvi mi je uputila onaj pogled koji sve devojčice nauče da upute otprilike sa pune tri godine – brada dole, oči razrogačene, osmeh koji govori: „Zar nisam prosto neodoljiva?“ Tako te gledaju kad nešto hoće, kad nešto razbiju ili kad nešto zaborave. „Samo sam čekala pravi trenutak“, rekla je Ajvi, još me gledajući tako ozareno. Onda je slegla ramenima, digla desnu šaku i istegla prste. „Očigledno je da nisam mogla da ti ispričam čim smo se upoznali. O, uzgred budi rečeno, ne znam jesam li pomenula, bila sam u braku.“ Na to je oborila palac, odbrojavajući prvi dobar razlog za nepriznavanje da je razvedena. Prešla je na kažiprst. „Onda smo gotovo čitavih nedelju dana proveli u krevetu. Pa smo onda išli na odmor; pa smo onda išli u goste tvome ocu. Pa smo ond…“ „Onda si zatrudnela.“


„Onda sam otkrila da sam zatrudnela s tobom. Dakle, ponovo rđav tajming.“ Ajvi je prešla na prste leve ruke. „Pa si se onda doselio, pa smo išli na ultrazvuk, pa smo išli kod mame i tate, pa se doselio Frenk, pa si bio mnogo grub na Badnji dan.“ „Izvini zbog toga.“ „Sve je u redu – ha! Moj ’odgovor na sve’!“ Zavrteo sam glavom na tu uspomenu. „Ne krivim te, mili, najiskrenije. Ali svakako to nisu bili trenuci da se poteže priča o propalom braku. Prosto… nikako da se pogodi čas.“ „Sve do sada?“ Ajvi je klimnula glavom. „Sve do sada.“ Bio je to gadan šok, i te kako, ali manje sam se potresao nego što bih pretpostavljao. Možda su znaci i bili prisutni sve vreme. Možda su me anestezirali umor i alkohol. Možda sam bio otporan na šok posle svih događaja koji su se izređali za poslednjih dvadeset devet nedelja. „Ko bolje izgleda?“, upitao sam. „Ja ili Sebastijan?“ Ajvi me je zveknula pesnicom u rame, ali nije odgovorila. „Izvini. Samo… samo pokušavam da se…“ Pokazao sam rukom sve nevidljive đavolke, slonove, proklete cvrkutave ptičice što su mi kružili oko glave. „Eto zašto sam se toliko… ne znam ni ja… zaštitnički postavila prema Frenku.“ „Zato što si ’već u tome bila, sve to radila’?“ Ajvi je klimnula glavom. „Izvini. Je li ti dobro? Jesmo li…?“ Pogledao sam u Ajvi i na njenom licu opazio samo strepnju. Toliko sam bio obuzet sopstvenim nesigurnostima da mi nije na pamet palo da se možda i ona rve sa svojima. „Zavitlavaš me? Da, upravo sam te zaprosio, dođavola, zar nije tako?“


„To je bilo pre nego što si saznao da sam… znaš već. Ne smatraš me feleričnom robom?“ Pojavio se tračak osmeha. „Hm, da, očigledno, ali…“ Položio sam ruku na Ajvin stomak. „…sad mi nema bežanja.“ Ajvina glava je bila oborena, oči uprte u moje šake na njenom stomaku. Na obrazu joj se videla suza. Dok sam je posmatrao, u krajičku oka rodila joj se kap, nabujala, odblesnula svetlost, a onda se prelila i potrčala za svojom prethodnicom niz Ajvino lice. Jednu ruku i dalje držeći na njenom stomaku, obgrlio sam je onom slobodnom. „Mila, šta je bilo?“ Ajvi je pokrila dlanovima lice, ramena su počela da joj se tresu, a disanje joj se pretvorilo u zagrcnuto dahtanje dok su neme suze napredovale u ridanje. Nikad je nisam bio video takvu, te sam se uznemirio. „Mila, šalio sam se, to znaš, je li?“ Ajvi je klimnula glavom. „Mnogo te volim“, rekla je, a tu kratku rečenicu potkrepili su kao interpunkcija drhtavi udisaji. „Volim te.“ „Onda se udaj za mene.“ Tek kad su mi ove reči sletele sa usana, shvatio sam koliko ratoborno i nemilostivo zvuče. Poželeo sam da ih povučem, ali umesto toga sam samo čvrsto zagrlio Ajvi dok je odmahivala glavom. Vika, vriska, muzika, smeh i glasovi dvesta pijanih svatova tutnjali su hodnikom kao da neko sprovodi zvuk jeftinim utišanim zvučnicima. „Mislila sam da ne mogu da imam decu“, kazala je Ajvi. Potom je sela i obrisala oči o rame moje košulje. „Mislila sam da ne mogu da imam decu, a onda se ispostavilo da mogu, a onda sam mislila da ću te izgubiti, a tek sam te bila pronašla.“ „Još sam tu“, rekao sam. „I nema ti bežanja“, kazala je Ajvi. „Je li tako?“ „Ne bi mi bilo bežanja čak i da nemaš stomak do zuba“, rekao sam, a Ajvi je iznova zaplakala.


Sedeli smo u krevetu i ređali imena za bebe, i tad je par iz susedne sobe bučno upao na svoja vrata. Tačnije, Ajvi je ređala imena za bebe, a ja sam se borio svom snagom volje da ostanem budan. Bio sam pijan, umoran i emocionalno zbrkan, ali isto tako i napaljen do sto đavola, a ako ništa drugo, bar sam optimista. Ajvi je držala knjigu – 5001 ime za bebu – i dok je iščitavala slovo D – Deklan, Dedalus, Dipak – ja sam joj mazio nosem vrat, ljubio je u rame, milovao je po kolenu. Da li je bila nesvesna toga, ili me je pak odlučno ignorisala, nisam znao. I tad je taj par iz susedne sobe lupajući upao u svoju sobu, pa tresnuo u zid do nas. Po prigušenom stenjanju i režanju odmah je postalo jasno da su svi feromoni koji su prisutni u našoj sobi prisutni i tamo, samo na kante i buriće. „Ljubav u vazduhu“, rekao sam i dopustio obrvama da dodaju sugestivan ton. Ajvi je zatvorila knjigu, spustila je na noćni stočić, krenula nešto da traži po svom neseseru. „Ako ne možeš da ih pobediš…“, obratio sam se Ajvinim leđima. Ajvi se okrenula ka meni, držeći nešto u stegnutoj šaci. „Čepovi za uši“, rekla je i spustila mi dva žuta sunđerasta metka u šaku. „Volim te“, rekla je potom, i osetio sam iskrenost tih reči kad me je poljubila. Isključila je svetlo. Ispostavilo se da su čepovi za uši dovoljno efikasni da priguše vokalne manifestacije seksa, ali ne i sasvim dorasli zvucima uzglavlja kreveta koje udara u zid. Kada je tip do nas krenuo i peti put da proverava jačinu konstrukcije kreveta, već je bilo prošlo četiri izjutra, te sam se okanio svake nade da ću malo odspavati. Možda je Ajvi zadržala sebi kvalitetnije čepove, jer spavala je spokojno kao da smo u gluvoj sobi. I bio sam zahvalan nebu na toj milosti, jer ko god bio taj u prostoriji do nas, izazivao mi je osećanje


vlastite tužne nesposobnosti. Ko će ga znati, možda mu je neko začinio pivo vijagrom.


Dvadeset šesto poglavlje Prve godine našeg drugovanja El je bio za pola glave viši od mene. Za dvadeset dve godine koje su protekle otad, ja sam porastao otprilike za pola metra, a El za sedam-osam centimetara, ali uvek sam ga posmatrao kao da je iznad mene. Bio je gotovo četrnaest meseci stariji, pa je tako pošao u više razrede godinu dana pre mene. Takva duboka razmimoilaženja u razredima znaju da ubiju prijateljstvo, ali pohađali smo različite škole, pa se nismo našli u situaciji gde bi El bio prinuđen da me ne primećuje ili da mi glumi pokrovitelja. Od njega do mene začas se stizalo peške, pa smo se većinom zajedno igrali, pri čemu je El donosio podatke i artefakte iz budućnosti: pornografiju, cigarete, šeri, masne viceve, nove grupe, pojedinosti seksualne mehanike i anatomije. El je uvek bio godinu dana stariji od mene. Ali dok sam ga sada posmatrao, nisam mogao da se oglušim o svest da će uskoro njegov časovnik stati; godine će mu dosegnuti krajnju granicu isto onako kako mu je tu granicu dosegao i rast pre dvadeset godina. Kada sad razmislim, oduvek je bilo jasno da je El gej, ali ja sam kao mali bio neupućen u te znake i takvu mogućnost („gej“ nije bilo ništa više od uvrede ili neke daleke glasine). Recimo, ta pornografija. „S… sćaš se ka… ka… kako s me zvao?“ „El Sisodiler“, rekao sam ja. „S… s… sisodiler sisodiler!“, izgovorio je El, pa zabacio glavu i nasmejao se hrapavo, brektavo, oštro, zabrinuvši me, pošto je zvučao kao da se davi picom. Zauzeo sam pripravan stav, ali El je zavrteo glavom i odmahnuo rukom. Zahvaljujući ovom ili onom posredniku, El je iz škole dolazio s rancem kome puca remenje od težine časopisa Samo muškarci, Penthaus, Klub i Razl. El ih je prodavao uspaljenim pubertetlijama u selu, ali ja se nikada nisam zapitao zašto ništa od tog materijala ne zadržava za ličnu upotrebu.


Pomen Ela Sisodilera kao da je skrenuo Elov sled misli sa prohujalog na ono predstojeće. „T… t… ti ćeš d… da im… imaš…“ Usne su mu se spojile, a obrazi se naduli dok se borio da pronađe ili izbaci pravu reč. „Možeš slovo po slovo?“, upitao sam. Elovo lice se grčilo od napora. „B… k… b…“ „Na koju reč liči?“ „L… liči… liči na kurac!“ „Izvini.“ El se namrštio i digao ruke, koje su se sad manje trzale; umesto toga su se kretale hipnotički sporo – kao da su pripete lastišima – jer mu je bolest napredovala. Šake su mu se spustile ispred stomaka, grleći nevidljivu izbočinu. „Bebu“, rekao je. „Ti ćeš d… imaš bebu?“ „Dve“, odgovorio sam. „Blizance.“ El se osmehnuo. Osmeh mu je bio iskren, ali kratkovek; nestao mu je sa lica čim se rodio. „Ub… ubio bh za p… k… piće“, rekao je. Dohvatio sam Elovu ružičastu šolju s piskom, punu ceđene pomorandže. „Jedi govna!“, dreknuo je, pa sam se trgao. „P… p… pravo piće.“ Refleksno sam se osvrnuo, što je bilo glupo, pošto smo se nalazili sami u kući. Nisam nameravao da dajem Elu nikakav alkohol, ali izgleda da je neki moj podsvesni deo bio voljan da mu sipa. „Znaš da ti škodi“, rekao sam, mrzeći sopstvenu boju glasa. „Ž… život je do k… krca gadan prma meni.“ Tu se iskreno nasmejao. El više nije jeo mnogo; većinu kalorija unosio je vitaminskim napicima i praškovima. Uvek tanan, sad je izgledao koščato i krhko. Brada mu je, međutim, bila veličanstvena – gusta i sjajna, pa mu je podarivala izgled gurua, možda, ili rok zvezde. „K… kad?“, upitao je. „T… t… ta b… beba?“


„Bebe“, podsetio sam ga digavši dva prsta. „Jedanaestog aprila – to je za sedam nedelja i dva dana.“ El je klimnuo glavom. „Lepo.“ Osmehnuo se. „B… bićeš ti dobar“, rekao je. „D… t… d… dobar tata.“ „Videćemo.“ „Ož… oženićeš se tom d… devojkm?“ „Ajvi“, kazao sam ja, osmehujući se sećanju na svoju nespretnu i neuspešnu prosidbu prilikom Džoovog venčanja. „Da“, rekao sam, jer pravu priču je bilo previše teško ispripovedati, a svakako nisam ni odstupio od istine – ljubi, poštuj, slušaj; čuvaj i pazi; u dobru i u zlu… rekao bih na sve to: hoću i činim, i koliko god da sam to želeo, nije mi bio potreban potpisan papir da bih ostao sa Ajvi dok nas smrt ne rastavi. „Još pice?“ El je zavrteo glavom, pa se svalio poleđuške u kauč. „G… g… gotov sam“, rekao je. „Ni još samo jedno parče?“ El je silovito zatresao glavom; lice mu se zgrčilo od ljutnje. „G… gotov!“, ponovio je, pa polako ali promišljeno prineo ruke glavi. „D… dojadilo mi ov… ovo“, kazao je, a niz obraze su mu se slivale suze. „Ele, hej!“ Seo sam do njega i zagrlio ga jednom rukom. „Voleo bih da sam mr… mr…“ Još se batrgao da dovrši rečenicu, a ja sam ga privio uza se, milujući ga po kosi i pribijajući mu lice uz svoje grudi kako bih prigušio tu poslednju reč. Toliko je plakao da sam osetio njegove suze kroz majicu. Posle jednog ili možda dva minuta, El me je šmrkćući odgurnuo od sebe. „Ka… ka… k…“ „Kako? Kada? K…“ El je klimnuo glavom. „Kad… kad je Filu r… r…“


„Rođendan? U maju. Početkom maja.“ „Z… znači, brzo“, kazao je El. „Ima još neki mesec dotad.“ Fil je bio izašao u pab, kao što je uvek i radio kad dođem da obiđem Ela. Te večeri je, međutim, prvi put otvoreno priznao da će se tamo naći s Kregom. Još nije nagoveštavao da su išta više osim drugari po piću, ali ja sam gajio neke svoje snažne sumnje. Prethodne nedelje je Kreg već bio tu kad sam došao do Ela, a u Filovom i Kregovom govoru tela, tonu glasa i međusobnim pogledima bilo je nečega što nije ostavljalo samo platonski utisak. „P… posle Filovog r… rođendana… o…“ El je duboko udahnuo, skupio snagu, pa nastavio s namrštenom, nepopustljivom odlučnošću. „On će d… da me vodi tamo. G… g… g…“ „Gore…? Gradskim prevozom…? Gde?“ El je klimnuo glavom. „G… gde t… t… u… k… u… ubiju.“ „Molim? Oprosti?“ „U… ubiju te“, kazao je, osmehujući se kao da opisuje izlet u Diznilend. „D… D… Digitas.“ „Dignitas?“ El je klimnuo glavom, klimnuo glavom, klimnuo glavom. „D me ubiju!“, rekao je, pa se zakikotao i pustio da mu se oči sklope, a jezik otegne niz bradu. „Ele, šta… umukni! Fil nije…“ El se iscerio i zaklimao glavom, i koliko god da je bio sklon da izmišlja scenarije i izobličava istinu, prosto je iz njega prosijavala iskrenost. „Š… šašav poklon za E… Ela.“ „Ali…“ Ali šta? El s mukom govori i razmišlja, ne može da hoda bez tuđe pomoći, ne može da se popne stepenicama niti da ustane da natoči sebi


vodu. Jedva se služi daljincem. Ne može da jede kari i da pije pivo; ne može da prati radnju filma. Treba mu Fil da mu briše zadnjicu, spava sam u tapaciranom krevecu. A bolest je progresivna; nema remisije, nema izlečenja, nema nade da će nastupiti bilo šta osim opadanja. I smrti. I koliko god da nisam želeo to da čujem, shvatao sam. „Tebi je rođendan tek u novembru“, podsetio sam ga. El je zavrteo glavom. „Ne m… ne m… ne mogu da čekam d… do nombra.“ I ponovo je zavrteo glavom. Iz očiju mu je nestao đavolasti sjaj, a kada se osmehnuo, bila je to mešavina tuge, umora i neme molbe. Nije tu bilo ni junačenja ni neiskrenosti; Ela mesecima nisam video ni prisutnijeg, ni lucidnijeg. „A šta kažeš na ono piće?“, upitao sam. El je razrogačio oči. „Stvarno?“ „Stvarno“, rekao sam. Kada se Fil posle sat vremena vratio iz paba, El je spavao s glavom u mome krilu. Ušavši u sobu, Fil je najpre primetio polupraznu čašu s viskijem na stolu ispred Ela. Moja je bila napunjena, treći put. „Rekao ti je, znači“, kazao je Fil i skljokao se u svoju najdražu fotelju. Klimnuo sam glavom. „I…?“ Digao sam čašu. „Pridružićeš mi se?“ Fil se pružio preko stola i dohvatio Elovo nepopijeno piće; kucnuo se sa mnom, pa otpio malo. „Koliko je popio?“ „Ovo mu je bila prva i poslednja čaša. Oko tri gutljaja.“ Fil se osmehnuo, klimnuo glavom. „Kako je Kreg?“, upitao sam, a možda je u tom pitanju bilo i malo packe, malo podrugljivosti. Fil je oklevao načas pre nego što će odgovoriti. „Dobro je“, rekao je. „Mi smo… bliski, znaš.“


Klimnuo sam glavom i osmehuo se. „Ništa se tu ne dešava“, rekao je Fil. „Ne ozbiljno, ne… ne često.“ Prineo je prst uglu oka. „Nemoj da bi mi zaplakao“, kazao sam. „Dosta mi je toga za jedno veče.“ Fil je briznuo u plač. „Zna li El?“ Fil je klimnuo pa odmahnuo glavom, slegao ramenima. „Ne znam, Fišere. Mi… Kreg ponekad i noći.“ To je Fila bacilo u pravi napad plakanja; ramena su mu se tresla, zagnjurio je glavu u šake – iz mirnog ponašanja u jecanje prešao je u jednoj jedinoj sekundi, a onda je, posle otprilike pola minuta drame, nekako uspeo da se pribere približno istom brzinom. Bilo je naporno prisustvovati tome. Duboko je udahnuo, progutao poslednji gutljaj Elovog viskija, pa i sebi i meni opet napunio čašu. „El spava u onom… prokletom krevecu“, rekao je, „a ja i Kreg u susednoj sobi. I sve je to… sav sam skenjan. Skenjana situacija.“ „Sve je u redu“, kazao sam ja. „Imaš pravo da budeš srećan.“ „Lako je to reći“, uzvratio je Fil. „Koliko već dugo izlazite?“ „Povremeno od novembra.“ „Dobro vam ide?“ „Da. Bar mislim, to jest… da.“ Fil je dozvolio sebi osmeh. „Dobar je prema meni, izaziva mi osećaj…“ Slegao je ramenima i potapkao suze maramicom. Okrznuo je ogledom Ela. „A onda me ovde dočeka ova moja beba.“ Nisam znao šta da kažem, pa zato nisam rekao ništa. Fil je opet plakao. „Kao da mi se istovremeno dešava i nešto najgore i nešto najlepše, i… bože, zvučim užasno sebično!“ „El bi se radovao zbog tebe, to znaš.“


„Kamo sreće da je tako.“ „A ti daj šansu“, kazao sam, no izanđalost tih reči toliko me je postidela da sam osetio kako crvenim. „Hoću da kažem, glumataće, vikaće, svakako će te nazivati, gađaće te…“ Fil se nasmejao. „Sad bar ne može jako da gađa, a?“ „I to. Ali trebalo bi – trebalo bi da mu kažeš.“ Fil je klimnuo glavom. „Znam.“ „I dakle“, rekao sam, „posle tvog rođendana?“ „U julu, možda u avgustu. Otprilike za šest meseci.“ „Onda se bolje potrudi da tih šest meseci budu u pičku materinu lepi.“ Iskapio sam čašu i odmah je napunio. Fil je istresao poslednji gutljaj iz svoje čaše. „Daj tu flašu.“


Dvadeset sedmo poglavlje Tri puta za dva meseca. Dvaput u jednom danu. Ja sam bog seksa, legenda spavaće sobe, gospodar dušeka. O, da, ne sumnjajte, ja sam neugasiva ljubavna mašina. Godina je bila prestupna, a taj dan poslednji u februaru – dvadeset deveti, ako vam je tako lakše. Bio je red na Ajvi da čita knjigu o bebama, što je bilo dobro, pošto sam ja bio previše raspilavljen i mek nakon postkoitalnog silaska na zemlju. Mog post celodnevnog sletanja na zemlju, ako ćemo baš. Naše bebe su imale trideset jednu nedelju i bile dugačke najmanje kao struk celera. To možda i ne zvuči posebno upečatljivo, ali sa tom trideset jednom nedeljom Ajvi je izgledala kao da je pred samim porođajem, i taman sam još jedva mogao da je obgrlim rukom oko struka kako bih je privukao k sebi dok smo ležali na boku i vodili ljubav. Sa tom trideset jednom nedeljom blizanci su nas čuli kako pevamo, pričamo, smejemo se, osećali moje šake na stomaku svoje majke. Mogli su – mada knjiga to nije eksplicitno pominjala – čuti Ajvi kako izgovara: „To je to… tako, tako, da, da, o bože, da“, i tako dalje. Nije bilo korisno da preduboko razmišljamo o tome. Pluća naših beba lučila su surfaktant koji će im omogućiti da samostalno dišu kad se budu našle van materice. Obrazi su im bili bucmasti, guze meke i jedre. Ajvin uterus je doživljavao nevoljne Brakston Hiksove kontrakcije – kontrakcije vežbe i pripreme za onaj pravi događaj, udaljen svega šest nedelja. U Ajvinoj materici nikad nije bilo tešnje, ali svejedno će bebe praviti primetne pokrete desetak puta na dan. Dok sam ležao kraj Ajvi, još sav brideći od lepote našeg vođenja ljubavi, i tonuo u onaj nestvarni uvod u san i izranjao iz njega, ruka mi se spustila na vrh Ajvinog stomaka, a mali Deni, ili mala Deni ukoliko je


žensko, šutnuo me je u dlan. Naopako još nije imao ili imala propisno ime, ali u najuži izbor je od muških imena ušlo ime Oven, a od ženskih Džulijet, kako se zvala moja majka. „Je li ti bio lep medeni mesec?“, upitala je Ajvi. Zagnjurio sam lice sa strane u Ajvin vrat i gricnuo joj meko meso. „Zar je već gotov?“, upitao sam. Ajvi me je pomilovala po temenu, a od toga mi je prošao drhtaj lobanjom, niz potiljak pa u kičmu. Tog jutra mi je Ajvi bila donela doručak (prepečen hleb i kafu) u krevet. „Znaš koji je dan?“, upitala je. „Petak?“ „Danas je…“ „Ne znam… je li štip-tras prvi za sve nas?“, rekao sam pa je uštinuo, a onda i tresnuo u mišicu.8 „Jao! Nemoj!“ Pljesnula me je po ruci. „Danas je dvadeset deveti februar, neznalico!“ „Prestupna godina“, rekao sam ja i naglo seo, za dlaku ne prosuvši punu šolju kafe svud po sebi. „Da.“ Ajvi je položila ruku preko moje nadlanice. „A dok se još nisi sav uzbudio, da znaš da te ne prosim.“ Klonuo sam na jastuke. „O!“ „Želiš da znaš šta je najlepše kod venčanja?“ „Pokloni?“ Ajvi je odmahnula glavom. „Medeni mesec.“ „Gde si ti bila?“ „U Bocvani, Tongabeziju, Ugandi, Mozambiku, na Madagaskaru.“                                                             8

Tradicionalna engleska dečja šala koja se izvodi svakog prvog u mesecu. (Prim. prev.)


„Molim?“ Ajvi je slegla ramenima kao da se izvinjava. „Bio je bankar.“ „To si već rekla.“ „U svakom slučaju“, kazala je Ajvi, pa se nagla i poljubila me vrlo istančano, očešavši mi jezikom usne, „idemo u zoološki vrt.“ „Zoološki vrt? Danas?“ Ajvi je klimnula glavom. „Sećaš se kad smo se našli u onom kafiću, onog dana kad sam ti rekla da sam…“ Položila je ruku na stomak. „Kazao si da bi trebalo da odemo u zoološki vrt.“ Osmehnuo sam se na to sećanje; ja koji nespretno pokušavam da odložim neumitni trenutak kad ću, po svome mišljenju, popiti korpu. Ajvi me je opet poljubila. „Srećan ti medeni mesec, mili.“ Digao sam poslužavnik s kafom i prepečenim hlebom, nežno ga spustio na pod, a potom pomogao Ajvi da skine majicu. *** Posle gorila i tigrova, žirafa, pingvina, lavova, zebri, dugonosih morskih konjica i sladoleda po ciči zimi, Ajvi me je povela u restoran sa zvezdicama. I posle krem supe od špargle i ceđene paštete od guščije džigerice, posle karamelizovanog iverka, starinskog paradajza i sporo krčkanog jagnjećeg buta; posle rastopljene čokolade s kandiranom pomorandžom i šerbeta s makom; posle miskadea, kapućina i ručno valjanih bombica; posle svega toga Ajvi me je smestila u taksi, odvela me kući i vodila ljubav sa mnom drugi put tog dana. I nije postojala ta stvar, životinja, primesa, nijansa niti prošaputana reč koja je mogla dodati još i trun savršenstva tom danu. Lice mi je i dalje bilo zagnjureno tamo gde joj se vrat spaja s telom, i kao da se potpuno tu uklapao.


Iscrtao sam jezikom trag do njene brade, poljubio je u usta, zahvatio joj zubima donju usnu. „Jesi li ozbiljan?“, upitala je Ajvi; i dalje joj nisam puštao usnu. „Samo je jedan medeni mesec“, kazao sam ja. „To pričaj u svoje ime“, uzvratila je sklanjajući moju ruku sa svoje butine. „Ali ovaj mi je definitivno bio među najbolja dva.“ Sastanak čitalačkog kruga povodom prvog ponedeljka u mesecu okupio je sedam ljudi, a posle Ajvi najmlađa je verovatno bila Agnes, koju sam procenio na šezdeset i nešto. Na drugom kraju kruga bila je Kora, sigurno podobro zašla u osamdesete; izgledala je kao da je neprestano zbunjena, i to do te mere da sam se iznenadio kako uopšte drži knjigu u pravilnom položaju. Tog dana su se okupili u našoj dnevnoj sobi, gde su jeli keks i raspravljali o nekom Polu Osteru za kog ja nikad nisam čuo. Ko bi slušao tu galamu što je dopirala kroz zidove, mislio bi da je tamo čopor ljutitih muškaraca koji se svađaju oko fudbala, a ne grupa penzionera koja raspreda o književnosti; zato mi je bilo izuzetno teško da se usredsredim na trenutni zadatak. Klečao sam usred šume iz bajke, zurio u nekakvu netačnu mapu i osećao se vrlo, vrlo pometeno. Nedavno raščišćena mala soba (mojoj fotelji i televizoru velikodušno je podarena dozvola da pređu u dnevnu sobu, ratosiljao sam se Pohotpice i sve ostalo je bilo umotano u najlon i ugurano u mali tavanski prostor) sada je postala dečja. Zidovi su joj bili obojeni u plavo i zeleno i ukrašeni otisnutim nalepnicama u obliku drveća, ptica, veverica, bili su tu i jedan zamak, jedan vitez, jedna princeza i jedan zmaj, previše strašan za bebeću sobu ako se ja pitam. U središtu te tobožnje divljine nalazio sam se ja, okružen šrafovima i maticama raznih veličina, drvenim tiplovima i probranim komadima drveta koji su, ako je verovati uputstvu, bili na samo deset koraka od pretvaranja u krevetac. A kada sve to budem sklopio, čekao me je još jedan, trenutno u svojoj kutiji, prislonjen uz radijator. Vodila se trka: da li ću uspeti da raščevrljim četiri stranice Ikeinog


uputstva brže nego što će penzioneri (i Ajvi) završiti seciranje četiristo strana savremene američke književnosti. Sa svoje trideset dve godine već sam imao iskustva sa sklapanjem nameštaja, razume se, sa skromnim, makar i nesavršenim uspehom, ali sada je ulog bio mnogo veći. Tabla A se praktično nije razlikovala od table B, a ni jedna ni druga nisu mnogo ličile na one nacrtane, pa sam opet sve proverio, pošto će ta konstrukcija držati u sebe bebe, a ne knjige, i zato je prostor za grešku bio ravan nuli. Sa druge strane šumskih vrata začulo se kucanje. „Ima li koga?“, izgovorio je blag, prenaglašeno ljubazan glas. „Napred!“ Džim, jedini muški član čitalačkog kruga prvog ponedeljka u mesecu, imao je oko šezdeset i pet godina i bio je Agnesin muž. Iza vrata se pomolila njegova ćelava glava. „Bože blagi“, izustio je preletevši pogledom razbacane delove. „Deluje komplikovano.“ „Samo malčice“, rekao sam ja pokazujući beskorisno uputstvo. Džimova ruka se provukla između vrata i dovratka kao zmija. „Reko’, možda ti treba malo osveženja“, kazao je i pružio mi ogromnu čašu vina. „Džime, vi ste legenda. Štaviše, vitez na belom konju. Uđite, molim vas.“ Džim je ušao u sobu i iznenađujuće spretno prošao na prstima između raštrkanih delova mog sklopivog kreveca. „Živeli“, rekao je pružajući vino, a onda se kucnuo sa mnom. „Ponudio bih vas da sednete“, rekao sam, sa izvinjavanjem pokazujući da je tu odsutan svaki nameštaj. „Ali…“ Džim je samo odmahnuo rukom, pa seo na tepih kraj mene i skrstio noge. „Jok problem, što bi rekli u Velsu. Agi me tera da idem na jogu triput nedeljno; mogu da izdržim nekoliko minuta na zadnjici.“ „Vi ste iz Velsa?“, upitao sam.


Džim je zavrteo glavom. „Tast i tašta su bili odatle, pa se pokupio poneki izraz.“ Nasmejao se. „To jest, morao sam; prilikom prva naša tri susreta nisu izgovorili ni reč na engleskom. Tačnije, nisu hteli da izgovore.“ „Ćušnuto.“ „Mislim da su poprilično sumnjali u moje namere prema njihovoj ćerki“, rekao je mrdajući žbunastim obrvama, verovatno s ciljem da izazove masne asocijacije. „Čudno se čovek ponaša kad je roditelj“, kazao je. „Vrlo brzo ćeš i sam to otkriti.“ „Imate dece?“, upitao sam. Džim je digao tri prsta. „Sve devojke“, rekao je ozareno. „Delores, Florens i Mavanvi – sve su sad odrasle i sve su mame.“ „Svaka čast.“ Džim je klimnuo glavom. „To je nešto najlepše na svetu, kad si tata, ali…“ Pucnuo je prstima. „…brzo prođe“, rekao je. „Vrlo, vrlo brzo.“ Džim je dohvatio jedan drveni tipl i krenuo da ga kotrlja između prstiju. „Neki mudar savet?“ Džim se opet nasmejao. „Pogrešnog čoveka pitaš“, rekao je. „Ne znam, prosto… prosto uživaj. Daj sve od sebe i budi blag prema sebi kad u nečemu pogrešiš.“ „Sigurno hoću. Sigurno ću negde pogrešiti, na to mislim.“ Džim mi je spustio ruku na rame. „Biće sve kako treba. Hoću da kažem, da, dešavaće se da pogrešiš, ali biće sve kako treba. Ajvi je divna cura, divna, divna cura.“ „Da. Da, divna je.“ „Znaš“, kazao je Džim spuštajući pažljivo čašu. „Uvek sam prilično uživao u sklapanju nameštaja. Treba li ti pripomoć?“ Pokazao sam glavom ka zidu, u pravcu čavrljanja koje je dopiralo od članova čitalačkog kluba. „Zar ne bi trebalo da ste…?“


Džim je slegao ramenima. „Nije mi baš mnogo zapelo za tu knjigu, ako ćemo iskreno. Uglavnom sam je samo preleteo.“ Na to je namignuo i prineo prst usnama, vragolastim, zavereničkim pokretom. Predao sam mu uputstvo za sklapanje. „Molim vas, samo napred.“ Džim je prenebregao uputstvo i bacio se pravo na posao, gurajući tipl, kako sam se nadao, u ispravnu rupu. „Jeste li odavno u čitalačkom klubu?“, upitao sam. „Sigurno već preko deset godina“, rekao je on birajući šraf i spajajući nožicu valjda sa tablom B. „Smešno je to što i nisam neki veliki ljubitelj knjiga.“ „Pa što ste se onda učlanili u čitalački klub?“ „Tako se to radi, zar ne? Onome drugome za ljubav, hoću da kažem. Agi se to sviđalo, a bila je previše stidljiva da se upiše sama. Pa sam ponajviše krenuo s njom kao moralna podrška.“ Džim je lovio među raznoraznim komadima čamovine sve dok nije našao željeni deo. „Ja sam hteo samo na prva dva susreta, koliko da ona započne, ali devojke su već bile otišle od kuće i…“ Džim je uglavio deo kreveca među stopala i pridržao ga kolenima. „…dodaj mi tu nožicu ako ti nije teško. Naprosto je lepo kad se tako nešto radi udvoje. Knjiga je tu najnebitnija, ako ćemo iskreno. Bar meni… onaj šraf tamo, ako može… hvala. Ideš nekud autobusom, stičeš nove prijatelje, popiješ čašu vina.“ „Nešto hoćete da nabacite?“ „Izvinjavam se?“ Digao sam svoju čašu, sada praznu. Džim je obešenjački razvukao usta u osmeh. „Neću odbiti, mladiću. Neću odbiti.“ Pre nego što je otišao, moj novostečeni drugar je sklopio dva kreveca, dve viseće vrteške i dve ležaljke, i popio (zbog čega je od Agnes on dobio popustljivo-prekoran pogled, a ja pljesku po zadnjici) veći deo flaše s vinom.


„Samo ne zaboravljaj“, kazao je, sad malčice teže izgovarajući reči, „da to prođe dok dlanom o dlan…“ I ponovo je pucnuo prstima. „Uživaj u svakom trenutku.“ „I menjaj pelene kad god je red na tebe“, rekla je Agnes. „Stvarno, Džejmse, sad nećeš zaspati do pola noći.“ „Krivite ovog ovde“, kazala je Ajvi i zagrlila me jednom rukom. „On rđavo utiče na ljude.“ „Da“, kazala je Agnes, pa me poljubila u obraz, a onda povela Džima iz stana. *** „Šta kažeš na Agnes?“, upitao sam. „Šta u vezi sa Agnes?“ „Agnes kao ime, hteo sam da kažem.“ „Pijaniji si nego što sam mislila“, rekla je Ajvi. „Ej! Polako…“ Upravo su mi tri prsta bila zavučena duboko u njenu vaginu. „Izvini. Hoćeš da izvadim jedan prst?“ „Ne, samo… malčice ulagani.“ „Kako je sad? Bolje?“ Ajvi se trznula. „Malo bolje.“ Zavisno od toga odakle potiče informacija, približno se svaka treća žena pocepa na porođaju. To nije ni iznenađenje kad se uzmu u obzir dimenzije elemenata koji tu učestvuju – probaj da navučeš čarapu na glavu, recimo; samo vodi računa da to bude čarapa za koju nije šteta da se baci. Te pocepotine i naprsnuća nastaju na ničijoj zemlji između analnog otvora i vagine – takozvanoj međici. Među metodama sprečavanja takve povrede jeste i blagovremeno rastezanje međice. Živela romantika. „Popi?“


„Moje komšije su imale psa kog su zvale… Isuse!“ „Možda da prekinem?“ Ajvi je odmahnula glavom. „Jesi li podsekao nokte?“ Klimnuo sam glavom. „Dakle, tvoje komšije su… imale psa kog su zvale ’Isuse’?“ „Đivkalica“, kazala je Ajvi kriveći lice. „A mačak im se zvao Sotona.“ „Sigurno ti je dobro?“ „Samo ti nastavi.“ Prstima zaglavljenim u Ajvinu vaginu krenuo sam da rastežem meso upolje, obrćući ruku u zglobu onako kako grnčar valjda širi grlić vaze. Ajvi je čvrsto zažmurila i oštro udahnula vazduh. „Rouz?“, pokušao sam. „Ma koje god ime“, kazala je Ajvi. „Ne sviđa ti se Rouz?“ „Ozbiljno, može i Posrana Pepeljuga, samo nek izađu a da me ne raspolove.“ „Štaviše“, rekao sam, „čak mi se prilično sviđa Posrana Pepeljuga; nekako je… ne znam ni ja, klasično.“ „Romantično?“ „Romantično!“, kazao sam pucnuvši prstima slobodne ruke. „Posrana Pepeljuga. A ako bude muško, možemo da mu damo ime Govnjivi Drozdobrad.“ „Savršeno“, rekla je Ajvi. „Našli smo ga!“ Obrnuo sam ruku u smeru kazaljke na satu, pa u suprotnom smeru. Nije u tome imalo ničega ni izbliza prijatnog, ljupkog i seksi. No svejedno, prošlo mi je kroz glavu da bismo, kad sam već tu, kad već imamo tako intiman kontakt, možda i mogli… „Da nisi pomislio“, rekla je Ajvi. „Šta! Šta da nisam pomislio?“


„Piše ti na čelu, jebote“, kazala je ona. „I samo da budemo načisto, imaš više šanse da vidiš ime Posrana Pepeljuga u izvodu svoga deteta nego da se noćas omrsiš.“ „Znači, sutra?“ „O tome ću da pro… Stoko!“ „Izvini.“ „Ma zajebi ovo“, rekla je Ajvi i povukla guzu unatrag, tako da su mi prsti izleteli uz vlažan zvuk. „Šta bude, nek bude. Dovoljno će mi muke biti i tada, ne moram još i ovo da trpim. Zajebi.“ „Sigurna si?“ „Skroz-naskroz.“ „Šolju čaja?“ Ajvi je klimnula glavom. „I ne zaboravi da opereš ruke.“


Dvadeset osmo poglavlje Kokos. Ananas. Muskatna tikvica‌


Dvadeset deveto poglavlje Ako postoji neki dan koji mi je mrskiji od Božića, onda je to Dan majki. I sve te četiri nedelje koje vode ka njemu,9 kada me svaki drugi izlog i reklama na televiziji podsećaju na to da moja majka više nije uz mene. Možda sam zato toliko i preterao sa Ajvi. Kad smo se te subote ujutru probudili, obavestio sam Ajvi da imamo još tačno devetnaest dana do termina. Na ime proslave smo pojeli prepečen hleb i popili kafu u čarobnoj šumi. Dečja soba je sad bila gotova: dva kreveca, dve viseće vrteške, dve nosiljke, dve ležaljke, plus mali dvosed za hranjenje na flašicu i za priče pred spavanje. Na podu je jedva ostalo mesta za medu; jedno stopalo mi je počivalo uprto u krevetac dok smo sedeli na dvosedu i doručkovali u tišini tog sobička punog iščekivanja. Po podne smo kupili cveće i čestitku za Ajvinu majku. Kada je Ajvi legla da odrema, ja sam kupio cveće, čokoladne bombone, vino i balone za Ajvi od malog/male Deni i male/malog Džulijetilineštodrugoakobudemuško. Poklone sam ubacio u prostrani volvov prtljažnik i potom pošao na duže trčanje po Vimbldonskom parku. Uveče sam legao u postelju zamišljajući izraz radosti, zahvalnosti i neglumljene ljubavi na Ajvinom licu kad je budem iznenadio svojim izdašnim poklonima za Dan majki. Deset sati potom, probudio me je u praznom krevetu tih zvuk kašičice koja meša mleko u šolji s kafom. Ajvi je sedela kraj prozora u dnevnoj sobi i čitala neki roman, a sunce joj je prosijavalo kroz kosu raščupanu od spavanja. Uzeo sam šolju i seo preko puta nje. „Ej, ti!“ Ajvi je čitala još nekoliko sekundi, a ja sam za to vreme sipao sebi kafu. Tad je odvojila pogled od knjige. „Ej!“                                                             9

U Engleskoj se Dan majki obeležava četvrte nedelje uskršnjeg posta. (Prim. prev.)


„Znaš koji je danas dan?“, upitao sam. Ajvi je klimnula glavom, osmehnula se. „Nedelja.“ „Ali ne bilo koja nedelja, nego Dan…“ „Ne izgovaraj.“ „Što? Samo kažem da je…“ „Molim te! Izvini… već sam dovoljno nervozna, mili, ne želim da iskušavam… nek sve samo ide svojim redom, važi?“ Osećao sam se glupo dok sam sedeo tu u gaćama i žmirio od sunca. Instinkt mi je nalagao da odgovorim nečim otresitim i drčnim, ali izmicao mi je onaj otresiti deo, pa zato nisam rekao ništa, već sam samo popio gutljaj kafe. „Izvini“, rekla je Ajvi. „Ne, izvini ti, nisam razmišljao.“ Misli su mi poletele ka prtljažniku punom preuranjenih pratilaca Dana majki kojima kušam sudbinu. „Kad krećemo?“ „Čim se budeš istuširao.“ Za putovanje preko pola države da bismo Ajvinoj mami predali njeno cveće i zapucali kući odmah posle ručka bilo nam je ukupno potrebno oko deset sati, a volvov kilometar-sat je odbrojao još šeststo pedeset kilometara. Mogli smo da noćimo, ali Ajvi je bila napunila trideset četiri nedelje trudnoće i odlučno je želela da se porodi u „svojoj“ bolnici. Kod Ajvi je osećaj za praktično bio ipak za trun jači nego strah od sudbine, pa joj je „porodiljska torba“ bila spakovana i stajala je upravo kraj izlaznih vrata, a u zadnji deo volva instalirali smo oba sedišta za bebe. Neprekidno sam u retrovizoru lovio odraze tih sedišta, a od njihovog prisustva nešto prijatno mi je treperilo pod grudima. Sad je sve delovalo stvarno, a i zastrašujuće neumitno i blisko. Kada smo se parkirali u našoj ulici, oči su me pekle, mozak mi je bio smućen, a noge su mi sevale od dana provedenog za volanom. Isključio sam motor i farove, protegao vrat, pa krenuo rukom da otvorim vrata.


„Mili?“, rekla je Ajvi. „Šta treba?“ „Možemo li do bolnice?“ Panika! „Nisi valjda…?“ „Ne, ne, ne“ – ruka na mom ramenu – „samo hoću da izmerim put, da vidim koliko vremena treba.“ „Kao test-vožnja?“ „Nemaš ništa protiv?“ „Hm, prilično sam isceđen, izmožden i smrvljen.“ Uputila mi je onaj pogled. „Molim te. Samo još nekoliko kilometara.“ Trebalo nam je dvadeset tri minuta da stignemo od kućnih vrata do bolnice. Bila je nedelja uveče, deset i nešto, nebo vedro i mračno, a parking uglavnom prazan. Preumorni za razgovor, odmarali smo se u toplim velikim kolima, slušali tiho pušten radio i upijali iznenađujući mir Bolnice Svetog Đorđa. „Uskoro“, rekao sam. „Uskoro“, rekla je Ajvi. Uz redovni susret s babicom, Ajvi je prethodne nedelje imala i pregled kod pedijatra, i tu je sve bilo „savršeno“: blizanci zdravi i u dobrom položaju, a Ajvi, uprkos naduvenim stopalima, u odličnom stanju. Za nepune tri nedelje bićemo četvoročlana porodica, i ta kola će biti puna buke i smrada prljavih pelena. Upravo dok sam razmatrao kako da se otarasim protivzakonite robe za Dan majki u prtljažniku, na parking je skrenuo neki olupani ford fokus. Otprilike tri četvrtine sekunde po zaustavljanju, iz vozačkih vrata je doslovno izleteo muškarac i dao se u juriš oko vozila, ka suvozačkoj strani. Ajvi se pružila i stegla me za ruku.


Muškarac je otvorio suvozačka vrata i nagao se unutra. Možda nakon čitavog jednog minuta, mada je delovalo kao da ih je prošlo pet, pojavila se žena u visokoj trudnoći. Samo što je izašla iz auta, sručila se četvoronoške na asfalt. Tip se obrnuo skroz ukug u smeru kazaljke na satu, potom se skroz obrnuo na drugu stranu, a onda čučnuo kraj žene. Položio je ruku na njena krsta, i mada smo bili udaljeni pedeset-šezdeset metara, čuli smo je kako urla: „Beži od mene!“ Tip je ustao, obrnuo se za jedan i po krug, pa opet čučnuo. Nasmejao sam se i preko volje, a Ajvi mi je tako stegla šaku da je u prstima počelo da mi kljuca. Muškarac je pomogao ženi da ustane, pa su krenuli da se vuku ka ulazu u bolnicu. „Da odem da pomognem?“ „A šta bi radio?“, kazala je Ajvi. Posle svega četiri ili pet stepenica, ono dvoje je opet zastalo, pa se žena presamitila u delu tela koji je nekada bio struk. Čak i izdaleka se videlo da se muškarac bori da je pridrži. Razdrala se od bolova, a on joj je pomogao da klekne. Obazreo se tražeći pomoć, a onda se iznenadno dao u trk, ostavivši ženu da kleči sama na stepenicama. „Možda ipak da odeš.“ „Važi, ali prvo moraš da mi pustiš ruku.“ „Molim?“ Ajvi je pogledala u moju šaku; njen izraz lica je nagoveštavao da je iznenađena što je otkrila da je njena vlastita šaka obavijena oko nje. „O, u pravu si, da.“ Ali kako me je pustila, tako je i onaj muškarac sprintom uleteo u naše vidno polje, gurajući bolnička kolica koja je nabavio boga pitaj gde. Digao je ženu, pažljivim manevrom je ubacio u kolica, pa pohitao u pravcu bolničke zgrade. I dok dlanom o dlan, na parkingu je opet zavladao mir. „Da li se ono upravo desilo?“, izgovorila je Ajvi posle jednog minuta. „Mislim da jeste.“


„Do kurca!“ „Upravo isto razmišljam.“ „Vodi me kući“, rekla je Ajvi. Motor se oglasio umirujućim, pouzdanim brundanjem; povukao sam menjač i krenuo u rikverc sa parkinga. „Dođavola“, rekla je Ajvi. A kako je izgovorila poslednji slog, tako se začulo snažno bum! od kog mi je poskočilo srce. Ajvi je vrisnula. „Šta je to bilo? Da nismo u nešto udarili? Da nije nešto… ooo…“ Položila je obe ruke na stomak. Sa svoje trideset četiri nedelje, naše bebe su veličinom bile kao dve muskatne tikvice, dugačke oko četrdeset pet centimetara i teške približno po dva i po kilograma. Mozak i nervni sistem bili su im u potpunosti razvijeni; naše bebe su sanjale dok spavaju, možda su čak razvile naklonost prema određenim ukusima (mada sam imao muke da poverujem u to da amnionska tečnost postoji u različitim aromama). Pluća su im bila gotovo sasvim razvijena, i ako bi se rodile sada, na prednjem sedištu volva XC90, imale bi velikih izgleda da same prodišu. „Je li ti dobro?“, upitao sam, a nervi su mi vibrirali kao vodovi dalekovoda po snažnom vetru. „Mislim da jeste, samo me je malo drmnuo Brakston Hiks. Šta je to puklo?“ „Nemam poj…“ Sem ako nije… „Šta?“, upitala je Ajvi. Pogledao sam u nju, zagrizao donju usnu i zaokruglio oči, u nadi da izrazom lica pokazujem neodoljivu nepopravljivost. „Kaži šta je! Precrkla sam od straha.“


„Možda je… bio balon.“ „Molim?“ „Obećavaš da se nećeš razbesneti?“ „Ne obećavam!“ Slegao sam ramenima, izašao iz auta, obišao do Ajvine strane i otvorio joj vrata. „Fišere, hoćeš li mi više reći šta se dešava?“ „Lakše mi je da ti pokažem“, rekao sam i pomogao joj da izađe. „Hodi.“ Ajvi je preko volje pošla za mnom ka prtljažniku; otvorio sam ga i ukazala se čestitka, čokoladne bombone, vino, buket ruža s trnjem, jedan naduven balon i više krpica onog koji je pukao. Ajvi je uzela preživeli balon, na kom su bile odštampane reči „Srećan Dan majki“. „Nije trebalo“, rekla je. „Stvarno.“ „Znam… kupio sam ovo juče, dok si spavala. Nije mi se ukazala prilika da sve bacim. Izvini.“ „Cveće ću da zadržim“, kazala je ona. „I bombone.“ „Mogu li ja da zadržim vino?“ „Možeš, ali pod uslovom da dobijem gutljaj.“ „Jedino ako ćeš ti meni da daš jednu čokoladnu bombonu.“ „Hoću, ali pod uslovom da baciš čestitku.“ „Dogovoreno“, rekao sam ja i sagao se da poljubim Ajvi. Pustila je balon, pa smo stajali i gledali ga kako odleće u noćno nebo.


Trideseto poglavlje Snimali smo na krovu s pogledom na industrijsku zonu u jugozapadnom Londonu. Nalazili smo se kilometrima daleko od svake stambene jedinice, ali kada sam povikao: „Gotovo!“, viknuo sam to tiho, a aplauz koji je usledio bio je uzdržan. Dok sam stajao tu sa Suzi, Džoom, dvoje glumaca i jedanaestoro članova ekipe, trebalo je da osećam ushićenje. Ali delilo nas je još nekoliko sati od izlaska sunca, te je u meni dominiralo osećanje duboke, ćelijske iznurenosti. Scenario smo prethodno skraćivali, iznova skraćivali, lickali i glancali, ali i dalje nisam bio ubeđen da je onoliko dobar koliko bi mogao biti. Kod komercijalnih snimaka postoji jedna distanca koja se podrazumeva: dobiješ scenario i napraviš od njega najbolje što možeš, pošto znaš da ćeš moći da okriviš agenciju ako završni proizvod bude sranje. U ovom slučaju to nije važilo; sve je počivalo na nama, a to je istovremeno bilo i zastrašujuće i uzbudljivo. Raspored se morao pomerati i rastezati da bi se svi uklopili sa svojim rasporedima i redovnim poslovima, te su nam bile potrebne još četiri nedelje da dovršimo preostalo dvodnevno snimanje. Dva potrčka su postupila onako kako im nalaže radna titula, to jest potrčala ka našim golim glumcima i ogrnula ih debelim ćebićima. Telefon mi je izvesno mogao dati tačan izveštaj o temperaturi, ali s obzirom na sleđeni vrat i kolena, slutio sam da bi to bio jednocifren broj. I kao što je bio slučaj i sa mnogo čime drugim u mom životu, radnja filma je tekla preko reda, a mi smo – iz logističkih razloga – snimali scenu vođenja ljubavi na krovu pre nego što su se Majk i Dženi upoznali u samoj priči. U stvarnom vremenu su se glumci prethodno upoznali, razume se, i nekoliko puta smo vežbali tu scenu. Dobro su funkcionisali zajedno ispred kamere i projektovali su seksualnu hemiju između likova iako nije delovalo da postoji između samih glumaca. S druge strane, jeste delovalo da postoji između


našeg glavnog glumca Krisa i Suzi, te sam se prosto morao zapitati da li će sada kod jednoga ili drugoga u stan da vode ljubav u stvarnosti, u krevetu i bez tuceta filmskih radnika koji ih posmatraju iz zasenka. „Svaka čast, brale.“ Džo mi je položio ruku na rame. „Juhuuu!“, rekla je Suzi i propela se na prste da me poljubi. „Božanstveno.“ Na silu sam se osmehnuo. Nisam znao zašto nisam uzbuđeniji. Sve to sam dugo želeo i planirao, i sve je savršeno proteklo. Glumci su bili sjajni, isto tako i kamerman, i nije pala kiša, što mi je prethodno predstavljalo veliku brigu. Ali bez obzira na sve, iako je trebalo da cvetam od sreće, ja sam se prosto osećao splaslo. Možda zbog same priče. Na papiru je delovala dobro, ali sad kada smo je preneli na film, nisam više bio toliko samouveren. Po rasporedu se snimanje nastavljalo tek krajem aprila. Dok budu gledali film, svi će videti jedan gladak hronološki kontinuitet, ali u prostoru između ove i sledeće scene ja ću postati otac. Možda sam zato i bio toliko dezorijentisan. „Kada se sledeći put budemo videli…“, rekla je Suzi razrogačivši oči. „Izvoli.“ Na to mi je pružila veliku žutu kesu iz Selfridža. Iz nje su virile glave dva medveda; svaki je valjda bio (bar sam se nadao, zbog Ajvi) dvostruko veći od mojih budućih beba. „Srećno“, kazala je Suzi, a zbog nečega u toj reči meni se steglo pod grudima.


Trideset prvo poglavlje Kad sam se vratio u stan, Ajvi je bila budna. Sedela je na kauču, a na podu je počivala raširena knjiga, koricama nagore. „Hej, mila!“, rekao sam i poljubio je u čelo. „Što ne spavaš?“ „Nisam mogla“, kazala je ona, a kad je pogledala u mene, izraz lica joj se zarozao kao da je nosila ogromno breme emocija, pa više ne može da ga izdrži. Čvrsto je zažmurila i zaplakala u krupnim jecajima od kojih se sva tresla. „Dušo, šta ti je? Je li ti dobro?“ „Beba se čitavog dana nije makla“, izgovorila je kroz suze. Privukao sam Ajvi i nežno je zagrlio. „Jesi li sigurna?“ „Tumbe“, rekla je i položila ruke na stomak. „Tumbe se nikada mnogo i ne mrda.“ „To je onaj drugi, a Tumbe se stalno vrpoljio.“ „Da li si primetila da ima krvi?“ Ajvi je zavrtela glavom i kao da se malčice pribrala. „Ne.“ „Možda je… zaspao… zaspala?“ „Ne može čitavog dana da spava.“ „Jesi li sigurna da se ne pomera?“ „Nisam; hoću da kažem… ponekad je teško da se odredi jer su dve bebe. Ali…“ Iznova je briznula u plač. „Šta želiš da uradimo?“


Vozili smo se polako i ćutke, ali vazduh u kolima vrcao je od nekakvog namernog, odlučnog nerazmišljanja. Skljokana postrance na sedištu, Ajvi je zurila pravo preda se, a ja sam se usredsredio na put, na volan, na svetla, na malje na svojim nadlanicama. Doktori će se izraziti jezikom činjenica, ali pre nego što išta budu rekli, živećemo u jednoj maloj čauri volje, poricanja, nade i straha. Dok smo u tom gluvom mehuru, svet je pauziran i postoji šansa da će, kada se ponovo uključi, sve biti onako kako treba. A dotad nam se činilo da bismo rečima, čak i razmišljanjem o… tome… rizikovali da probušimo svoju tananu barijeru i pustimo unutra nešto jezivo. I zato sam zurio pravo preda se i nastojao da kontrolišem puls i disanje. Na bolnički parking smo skrenuli u jedan sat i sedam minuta u noći između petka i subote. Ajvi je sačekala u kolima da prođem do prtljažnika i uzmem njenu torbu s preobukom. Sad je bila trudna trideset pet nedelja i jedan dan; nije joj počinjao porođaj i nije trebalo da se porodi još za trinaest dana, te sam oklevao pre nego što ću izvaditi tu njenu torbu, jer sam nekako slutio da ću time možda isprovocirati sudbinu. Dok sam stajao na zimi, privikavajući oči na slabo osvetljenje, primetio sam u prtljažniku nekoliko šara koje su izgledale kao tamna prosuta tečnost – kao krv. Pipnuo sam jednu i shvatio da je to krpica onog balona od Dana majki. Nehotice sam se bio parkirao na istom mestu, pod istom svetiljkom gde je – pre samo šest dana – Ajvi pustila onaj preostali balon da odjedri u noćno nebo. „Šta to radiš?“, upitala je Ajvi sa prednjeg sedišta. „Ništa“, rekao sam ja, pa pokupio ostatke probušenog balona i gurnuo ih u džep. U bolnici je bilo mirno i tiho; hodnici pod neonskim svetlima gotovo potpuno pusti. Prošli smo pored jednog čoveka koji je glancao pod rotacionom četkom. Pomerio se u stranu i klimnuo nam glavom uz osmejak na koji nisam mogao da mu uzvratim. U porodilištu je bilo nešto više buke. Ali to nije bilo ono urlanje, plakanje i psovanje od kojeg sam strahovao, već smiren razgovor i efikasno vrzmanje osoblja koje čita bolesničke liste, obavlja telefonske pozive i radi svoj posao. U čekaonici je bio još jedan par


– žena je, izgleda, ulazila u ranu fazu porođaja, merila je brzinu disanja, trzala se, povremeno stenjala. Njen partner je igrao neku igricu na ajfonu. Ajvi je sela pokrivši jednom rukom oči, a drugu položivši na stomak. Ja sam je zagrlio preko ramenâ, ali kao da me nije primetila. Privukao sam je ka sebi, ali pružila mi je otpor i oduprla se. Prošlo je gotovo sat vremena dok nas jedna babica nije povela u nekakav sobičak. Krenula je da ispituje: da li je Ajvi pala, da li je imala bolove, da li ima krvi? Ajvi je na sve odgovarala odrično. Kazala je da se ništa nije dogodilo, objasnila je babici da očekuje blizance i da je jedna beba prestala da se pokreće. Ova je upitala kada je termin i da li joj je to prva trudnoća. U aprilu, rekla je Ajvi. Da, prva, rekla je. Babica je upitala da li joj je pukao vodenjak, ima li trudove, da li je počeo porođaj. Već sam vam rekla, kazala je Ajvi, ništa se nije dogodilo, beba mi se ne pomera. Babica je upitala kada se mališan poslednji put pomerio, a Ajvi je zamahala glavom i grunula u plač. Babica je položila Ajvi na sto za pregled i rekla joj da podigne bluzu. Krenula je da pritiska rukama Ajvin stomak, postupno ih pomerajući. Zatim je nekakvim ručnim uređajem oslušnula srca naših beba. Čuli su se jasni i tečni otkucaji kada ga je prinela donjem delu Ajvinog trbuha, ali kada je kliznula njime naviše, samo se čulo šuštanje i pucketanje. Upitao sam: „Čuje li se išta?“ „Nešto se čuje“, odgovorila je babica, ali njen ton me nimalo nije umirio. „Odmah se vraćam“, rekla je. „Samo idem da nađem doktorku.“ Uhvatio sam Ajvi za ruku, a ona me je stegla. Zaustio sam da je upitam je li joj dobro, a onda sam samo zatvorio usta i uputio nebu nemu želju. Babica se vratila s nekom mlađom ženom, koja se predstavila kao doktorka Edvards. Doktorka Edvards je postavila Ajvi sva ona pitanja na koja je već odgovorila. Oslušnula je Ajvin abdomen. Pritisnula joj je stomak, prevaljujući izbočinu na jednu pa na drugu stranu. U Ajvinom stomaku nešto se mrdnulo – možda koleno, ili pesničica, ili lakat. Doktorka je ponovo pritisla stomak, ovoga puta odozgo, gnječeći ga donjim delom šake.


„Izgleda da se gornja beba ne pomera“, rekla je. „Tu ne čujem ni srčani rad.“ „To vam i pričam!“, takoreći je povikala Ajvi. „Rekla sam vam već. Zašto me niko ne sluša?“ „Pokušajte da ostanete smireni“, kazala je doktorka. „Druga beba lepo reaguje.“ „Je li mi beba umrla?“, izgovorila je Ajvi. „Molim vas, recite mi. Kad vas molim. Je li mi beba umrla?“ Babica je položila šaku na Ajvino čelo. „Ne znam“, rekla je doktorka. Glas joj je bio bezličan i omrzao sam je zbog toga. Doktorka je uključila monitor, uzela tubu s gelom i obratila se Ajvi: „Ovo će možda biti malo hladno.“ Već smo tu bili: monitor, beli polumesec svetlosti, slika dve bebe šćućurene u majčinoj materici. Ajvi je odvratila oči od ekrana i zagledala se pravo u plafon. Doktorka je pogurala stomak, na ekranu se nešto pomerilo i delovalo je kao da se obe bebe mrdaju. Mala pesnica se stegla, otvorila i zatvorila, a ja sam shvatio da i moja rođena šaka isto to radi u džepu kaputa. U sredini ekrana je mali beli obris brzo kuckao. Pogledao sam u doktorku, ali njen izraz lica je bio nerastumačiv. Ponovo je pomerila sondu i pritisla Ajvin stomak; ugledao sam crveni otisak na njenoj koži. Doktorka je nastavila pregled, sad se služeći vaginalnom sondom. Pokušavala je nekoliko minuta, a onda je isključila monitor. „Žao mi je“, rekla je. Ajvi je izvukla ruku iz moje šake i prevrnula se na bok. Leđa su joj se grčevito tresla, a plakala je kao da trpi fizički bol. Kroz suze je do u beskraj ponavljala iste reči: „Moja beba, moja beba, moja beba.“ Doktorka i babica su nas ostavile same.


Bespomoćno sam je posmatrao i tragao po glavi za nekim utešnim rečima, ali šta sam mogao reći a da ne bude plitko, neiskreno, prokleto otrcano? Ajvi je tako gorko plakala da joj umalo nisam rekao da se obuzda radi preživele bebe. Imao sam utisak da mi se lice izobličilo od tuge i da bi trebalo i sam da zaplačem. Mogao sam poterati suze (ili ih pustiti iz sebe, ne znam koje od ta dva), ali one bi bile hotimične, neiskrene i uvredljive u poređenju sa Ajvinim sirovim, refleksnim izlivom. Zato nisam zaplakao, nisam progovorio. Milovao sam Ajvi po leđima i ljubio je u teme, a kada je plač utihnuo, osetio sam ogromno i sramno olakšanje. Babica se vratila oko tri. Izmerila je Ajvi pritisak i pregledala joj grlić materice, a za sve to vreme Ajvi je ležala nema i ravnodušna kao da je u nekom transu. Babica nam je saopštila da će morati da indukuju porođaj radi preživelog blizanca. Pitala je Ajvi da li ju je razumela, a Ajvi je klimnula glavom. Babica je kazala da možemo ostati u bolnici, a možemo se i vratiti kući za tu poslednju noć. Kako želite?, upitala je, a Ajvi je zavrtela glavom i obgrlila rukama stomak. Babica je na to rekla da je možda i pametno da odemo kući, malo odspavamo i provedemo te poslednje sate zajedno, „samo vas četvoro“. „Šta ti želiš?“, upitao sam Ajvi. Pogledala me je tupo, a onda sela i sišla sa kreveta. Krenula je ka vratima, a ja sam uzeo našu bolničku torbu i izašao za njom. Kući smo se zaputili uz uključen radio. Ali grozna istina se vozila s nama i gušila nas, nadjačavala muziku i ispunjavala sav prostor u kolima, u našim glavama, u našim srcima. Kad smo stigli u stan, bilo mi je muka od gladi. Upitao sam Ajvi da li bi nešto da pojede, ali ona je zavrtela glavom, a mene je zapekla savest što imam apetita. Prepekao sam hleb i premazao ga tanko buterom; svaki zalogaj mi je u ustima bio suv i grozan. Ajvi je rekla da ide u kupatilo. U stanu je – u ulici, u čitavom Londonu – vladala tišina, a šta god da je Ajvi radila u kupatilu, nije se čuo ni šum.


Posle pet minuta sam ustao sa kauča i zatekao je na našem krevetu, obučenu od glave do pete. „Želiš li nešto?“ „Možeš da isključiš svetlo?“, rekla je. Nije se pobunila kad sam joj skinuo cipele i farmerke. Ležala je ćutke i zurila u tavanicu dok sam joj svlačio čarape i džemper i nameštao je pod jorgan. Isključio sam svetlo, skinuo se i zavukao se pod pokrivač. Obujmio sam obema rukama Ajvi oko struka i položio jednu šaku na vrh njenog stomaka. *** Kada sam se probudio, malo pre šest ujutru, Ajvi je sedela na dvosedu u dečjoj sobi. Oči su joj bile crvene i podbule; ako je uopšte i spavala, to nije moglo biti duže od pregršti minuta. „Kako ti je?“ „Je li … dečak ili devojčica?“, upitala je Ajvi. „Jesu li rekli da li je dečak ili devojčica?“ Zavrteo sam glavom, a Ajvi se okrenula od mene, razočarana. „Izvini“, rekao sam. „Jesi li jela?“ Ajvi je odmahnula glavom, a ja sam osetio iznenadan poriv da povičem na nju. Stegao sam zube i duboko udahnuo na nos. „Moraš da jedeš“, rekao sam. „U redu.“ „Radi tog drugog“, kazao sam. „U redu!“, viknula je Ajvi. „Rekla sam da je u redu!“ Pojeli smo za kuhinjskim stolom po činiju pahuljica i popili kafu. „Jesi li spavala?“, upitao sam. Ajvi je odmahnula glavom.


„Trebalo je da spavaš.“ Ajvi je spustila kašiku i pošla ka spavaćoj sobi. Zalupila je vratima. Kad sam posle trideset minuta zavirio, makar je, izgleda, spavala. Pozvao sam njene; pozvao sam ćaleta i sestru. Obavio sam tri strašna razgovora i slušao druge kako plaču u telefon. Prelistao sam adresar Ajvinog mobilnog i razaslao poruke s molbom da nam se ne javljaju dok ne pokušamo ovo da prebrodimo. Dok sam sedeo na podu i kucao poruke, počeli su da doleću odgovori; posle prvih nekoliko, izbrisao sam sve ostale, pošto su sve poruke govorile isto, a nijedna ništa nije menjala. Poslao sam poruku Džou i Ester i oboje zamolio da mi ne odgovaraju. Kad sam konačno odložio Ajvin telefon, bila mi je potrebna tableta, toliko mi je sevalo u slepoočnicama. Ajvi se probudila iza jedan po podne. Istuširala se i presvukla, a onda došla i sela pored mene na kauč. Poljubila me je u obraz, pomilovala me po kosi i položila mi glavu u krilo, gde je ostala, nepomična i nema, blizu sat vremena. Ja sam povremeno padao u dremež, tonuo, trzajući se, u one scene pred san, gde sam sad bio zalutao na nekom mestu koje mi je istovremeno i poznato i tuđe. Bilo je gotovo tri po podne kada je Ajvi sela, sklonila kosu sa lica i rekla: „Valjda bi trebalo da krenemo.“ „Razgovarao sam s tvojima“, kazao sam. „Tvoja mama je rekla da će doći.“ Ajvi je zavrtela glavom, a niz obraze su joj potekle sveže suze. „Ne sad. Još ne.“ A ja sam jedino mogao da pomislim: Nije ovako trebalo da se desi.


Trideset drugo poglavlje Bolnički parking je bio pun, pa smo morali dva puta da obiđemo krug dok nismo našli slobodno mesto. Ljudi su dolazili u posete noseći cveće, voće, slatkiše, časopise. Video sam jednog mladića s balonom na kom je stajalo odštampano „Devojčica!!!“. Uprtio sam Ajvinu bolničku torbu, još nakrcanu sa dovoljno odeće za dve bebe, pa smo se uhvatili za ruke i brzim korakom pošli u bolnicu. Dok smo se probijali hodnicima i peli se liftom do odeljenja za porodilje, ljudi su se podgurkivali, osmehivali se, pokušavali da nam ulove pogled, paru koji očekuje rođenje deteta. Pritisnuo sam dugme interfona, pa stegao Ajvi za ruku dok smo čekali. Prethodne večeri nisam primetio da imaju interfon. Bilo je proteklo tek petnaest sati otkako sam se u petak noću vratio sa snimanja, a za to vreme – za nepun dan – celokupni oblik našeg sveta zauvek se promenio. Neki doktor je pregledao Ajvi i potvrdio i on da je jedan naš blizanac – dečak Deni ili devojčica Deni – umro. Objasnio je šta će se dalje dešavati, pa priključio Ajvi na infuziju. Spojili su jedan monitor s njenim stomakom, drugi s glavom bebe za koju je tek trebalo da smislimo ime. Monitor kraj kreveta pištao je samo jednim, brzim tonom. Babica nam je rekla da će proći nekoliko sati do početka izazvanog porođaja, te predložila da pokušamo da se odmorimo. Na zidu je bio pričvršćen televizor, pa smo gledali filmove, stare detektivske serije, emisije o kuvanju, studijske emisije i reklame, ne menjajući program, već samo zureći kroz tu kutiju i povremeno komentarišući nešto kako bismo ispunili tišinu sa naše strane ekrana. Doneo sam hranu iz supermarketa na bolničkom ulazu, pa smo jeli gotove sendviče i čips i pili sok i vodu iz flaše. Bilo mi je muka od tog jela.


Ajvi je predveče odspavala možda dva sata. Isključio sam televizor i zatvorio oči, ali san nije dolazio na njih. Bez pozadinskog brujanja dnevnog subotnjeg programa, prostorijom je odzvanjalo uporno pištanje monitora. Da li naša beba zna da joj je blizanac umro? Da li je potresena, tužna, usamljena? U novčaniku sam imao plastificiranu karticu koju su nam dali na času za trudnice. Sa jedne strane je bio odštampan akronim koji će pomoći tatama da postave prava pitanja i donesu prave odluke dok se mame porađaju. Krene li nešto kako ne treba, pogledaš karticu i preletiš kroz reč KARMIN: Kakve će Koristi doneti ta odluka ili procedura? Kakva je Alternativa? Koliki je Rizik? Koje još Mogućnosti postoje? Šta vam govori Intuicija? Šta će se dogoditi ako ne preduzmete Ništa? Nijedna od tih stavki nije mi pomagala. Bebino srce je radilo brzinom između sto dvadeset i sto trideset otkucaja u minutu. Brojao sam zajedno s monitorom: jedan, dva, tri, četiri… sve do sto dvadeset, ili sto dvadeset četiri, ili sto trideset dva… svaki put iz početka, iz početka, iz početka. Sunce je zašlo između šest i sedam, nebo je – prošarano zlatnim, rumenim i ljubičastim prugama – bilo predivno. A ja sam brojao do sto dvadeset četiri, do sto dvadeset dva, do sto dvadeset sedam. Kada se Ajvi probudila, napolju je bilo skroz mračno. „Mislim da je krenulo“, rekla je. Babica se zvala Fibi; smena joj se bila završila pre sat vremena, ali je ostala da bude tu dok se sve ne okonča. Rekla mi je da će svi raditi na tome da se obe bebe rode prirodnim putem. No svejedno, u pripravnosti su tu bila četiri medicinara, a njihova nečujna tela kao da su pojačavala tišinu, te je postajala opipljiva i zloslutna. Situaciju je u svoje ruke uzela upravo Fibi, a svi ostali su, izgleda, tu bili na stendbaju – uprkos profesionalnom držanju, Fibine oči bile su vlažne od


suza. Ponudila je Ajvi epiduralnu injekciju kako ne bi osetila nikakav bol. Rekla je da će tako Ajvi biti teže da oseti napone i neće znati kad da zapne, što može da produži trajanje porođaja. Ajvi je zatražila injekciju. Napetost u prostoriji jenjavala je i jačala zajedno s kontrakcijama, a Fibi je – blagim glasom, sa irskim naglaskom – govorila Ajvi kad da diše, kad da se napne. Ajvi je za sve to vreme bila pasivna i bezizrazna. Zurila je pravo u plafon i zatvarala oči na po nekoliko minuta. Fibi se zagledala u mene, napravila grimasu i nemo izgovorila reči: Pomozite joj! Uhvatio sam Ajvi za ruku, ali nisam znao šta da kažem. Uobličavao sam reči u glavi: možeš ti to; samo još malo; svaka čast – ali sve su bile neprimerene, sve neumesne, sve naopake. *** Prva beba se rodila u jedan i četrnaest minuta u nedelju ujutru, tridesetog marta. Bila je muško. Manje živahan blizanac; njega smo zvali Naopako, ali sad je taj nadimak delovao sramno neozbiljno. Babica je upitala da li želim da presečem pupčanu vrpcu, ali ja sam odmahnuo glavom. Ajvi je privila sina na grudi, zaplakala i poljubila ga u retku, mokru, prljavu kosicu. Trebalo je to da bude najsrećniji dan, najsrećniji trenutak mog života. A možda – dok sam posmatrao svog savršenog mališana, tu mlitavu ljubičastu kožu umazanu voskom, krvlju i sluzi, oči koje snažno žmure braneći se od ovog sveta – možda u nekom magnovenju to i jeste bio. A onda je iščezao, jer Ajvi je – a to su znali svi u toj prostoriji – još trebalo da rodi i jedno mrtvo dete. Čak i naša novorođena beba je ćutala, kao da i ona zna da je njen veliki trenutak nastupio u senci. Fibi je upitala ima li beba ime, a mi smo rekli da nema.


Vreme je proticalo u teškoj, protivrečnoj tišini sobe; ja sam sedeo kraj kreveta, a Ajvi je privijala našeg sinčića uz sebe kao da pokušava, pošto ga je upravo rodila, da ga ponovo upije. Fibi se majala raznim poslovima, ređala je opremu, merila Ajvi puls, merila bebi temperaturu. Rekla je da nam je sin zdrav i u dobrom stanju, ali da je hladniji nego što bi trebalo da bude, pa moraju da ga presele u jedinicu za pojačanu negu. Kada je krenula da ga uzme, Ajvi je dobila napad histerije. „Ne uzimajte ga! Molim vas. Molim vas! Ne uzimajte mi moju bebu!“ Položio sam jednu ruku na Ajvino čelo, drugu preko njene šake, a ona je čvrsto stegla bebu uz grudi. „Vaš sin je sasvim dobro“, rekla je Fibi. „Odlično je. Ali treba mu malčice dodatne pažnje. Samo zakratko.“ Dok je to izgovarala, Fibi je uhvatila mališana i nežno ga izvukla iz majčinog stiska. Ajvino lice izobličilo se od tuge, potom i od straha, i nije htela da pusti svoje dete sve dok nije do kraja pružila ruke. Kada je konačno predala sina, šake su joj mlitavo klonule na krevet, a oči su joj se ustaklile kao da je iznenadno pala u katatoniju. Našeg sina su položili u krevetac s plastičnim stranama koji nisam dotad primetio, te su ga poneli iz sobe. Kada su se vrata zanjihala i zatvorila, zaplakao je – zvuk je odjekivao i tihnuo dok se udaljavao hodnikom. Deni se – i on je bio muško – rodio „spavajući“ u dva i dvadeset osam. Jednojajčani blizanci. Doktori su morali da urade epiziotomiju i posluže se forcepsom da bi olakšali porođaj, te je Deni bio klizav od krvi kad se pomolio. Babica nije upitala želim li da presečem pupčanu vrpcu i obrisala je bebu pre nego što će predati njeno nepomično telo u moje šake. Kao i njegov stariji brat, Deni je žmurio. No dok mu je brat bio sav napregnut zbog hladne i bleštave sobe za porođaje, Deni je bio opušten i smiren. Ajvino lice se obrnulo na drugu stranu. „Je li… je li kako treba?“, upitala je. „Predivan je“, rekao sam, „gledaj.“ I pružio sam bebu ka njoj.


Ajvi se okrenula ka meni i osmehnula se, ali samo ustima. Preuzela je Denija. „Hej“, šapnula mu je u vrat, pa ga poljubila u teme, nos i usne. „Hej, ti bebo.“ Premestili su nas u zasebnu sobu, gde je Fibi pomogla Ajvi da izmuze malčice mleka, da ga potom daju našem sinčiću na odeljenju pojačane nege. Fibi je rekla da mogu da ostanem tu, ali Ajvi me je podsticala da pođem kući i odspavam u našem krevetu. Zamolila me je da se javim njenima, ali da im zasad ne dam da dolaze. Hoće da bude sama s Denijem, rekla je. Fibi me je u hodniku zagrlila, pa smo zajedno zaplakali. Upitao sam je šta je to krenulo naopako, a ona je kazala da se ponekad to „prosto desi“. Nema vidljivog uzroka, nema neposrednog razloga što je jedan naš sin preživeo, a drugi umro u majci. Kazala je da će zadržati Ajvi dan-dva u bolnici, da Deni može da ostane kod majke. Ta pomisao mi je zvučala bolesno, pa sam to i rekao Fibi, ali ona me je umirila rekavši da će to pomoći Ajvi da se izbori s bolom i da se oprosti od našeg sina. Objasnila je da će u sobu staviti krevetac s hlađenjem, pa će u njemu ležati kad god nije u Ajvinim rukama. Bilo je prošlo šest ujutru kad sam se vratio u stan; sunce se već izdizalo nad ocrtanim obrisima drveća i kuća u našoj ulici. Stan je delovao neprirodno tiho i pusto – tog dana mi se činilo da u njemu ne nedostaje samo Ajvi već i dvoje dece koje je nosila od sredine prošlog leta. Od pre čitave večnosti. Nahranio sam zlatnu ribicu, oprao sudove od juče, skuvao kafu i poneo je u dečju sobu, pa krenuo da rasklapam jedan krevetac, jednu viseću vrtešku, jednu ležaljku. Rasklopljene delove sam sneo u auto, zajedno sa onom suvišnom, nepotrebnom nosiljkom. Izvadio sam iz kola drugo dečje sedište i ubacio ga u prtljažnik zajedno sa svime ostalim u čemu Deni nikada neće sedeti, spavati, ljuljati se. Kada sam pošao da otključam prednji ulaz stana, toliko su mi se tresle ruke da sam jedva gurnuo ključ u bravu. I tad su konačno linule suze. Ljutite, histerične suze, a bio sam toliko zahvalan na njima da sam stao da vičem na zidove, kao pijan, i da pritiskam


slepoočnice pesnicama sve dok u vidnom polju nisu počeli da mi sevaju beli svetlaci. U devet i jedan minut krenuo sam kolima do dobrotvorne radnje, ali sam bio zaboravio da je nedelja i da ništa ne radi. Pao sam iskušenje da sve ostavim na trotoaru, ali delovalo mi je da bih tako iskazao nepoštovanje prema Deniju. Povezao sam se na Erls kort i zaustavio auto ispred Elovog i Filovog stana. No dok sam sedeo za volanom i slušao motor kako se hladi, shvatio sam koliko je to rđava zamisao. Nisam se smeo pouzdati u to da El neće reći nešto grubo i glupo, a s obzirom na to u kakvom sam stanju bio, nisam se smeo pouzdati ni u to da ga neću zakucati. Čak od same pomisli na neku lakrdijašku opasku toliko sam stegao volan da su mi zakrckali zglobovi prstiju. Dakle, koliko god da sam želeo da razgovaram s Filom i sedim uz Ela, ubacio sam menjač u brzinu i povezao se opet u stan. Za poslednjih četrdeset osam sati nisam bio odspavao više od pet-šest, i već mi je bilo muka. Skuvao sam još kafe i pozvao ćaleta. Nismo mnogo govorili. Ispričao sam mu šta se desilo, a dok sam jecao u telefon, tata je govorio sve one reči koje bi trebalo da me umire. Prebolećeš ti to, sine, rekao je, na kraju ćeš preboleti. Ponavljao mi je tu frazu dok sam sedeo u dečjoj sobi iz bajke i zurio u udubljenja u tepihu, tamo gde je pre sat vremena stajao krevetac mog Denija.


Trideset treće poglavlje Kada sam u nedelju uveče ušao u Ajvinu bolničku sobu, ona je ležala u krevetu s Denijem i milovala mu glavicu obrazom. Ružičast, spokojan i predivan – izgledao je kao živ. Savršeni prstići skupljeni u majušne pesnice, bucmast obraz koji počiva na majčinim grudima. I Ajvine oči bile su sklopljene. Seo sam na stolicu kraj kreveta i krenuo da milujem Ajvi po glavi. Prešao sam rukom po njenoj smeđoj kosi, prateći joj oblik i pad sve do tamo gde se slivala uz Denijevo rame. Pustio sam ruku da sklizne na Denijevu glavu; bila je hladna kao kamen. Kada je Ajvi otvorila oči, trgao sam se. „Hej“, rekao sam. Ajvi je gledala kroz mene, bez izraza na licu. Novopečena majka i njeno čedo trebalo bi da su divan prizor, najdivniji prizor na svetu. Ajvi je izgledala užasno; kao da nije spavala niti prestajala da plače otkako sam tog jutra otišao. U unutrašnjosti lobanje izgovorio sam: Je li ti dobro? Jesi li spavala? Žao mi je. A rekao sam: „Jesi li videla bebu… drugu bebu?“ Ajvi je odmahnula glavom. U krajičku oka rodila joj se suza, tanjeći se dok je putovala niz obraz i niz bradu, da bi nestala u Denijevoj oskudnoj smeđoj kosici. Bili su ga okupali u međuvremenu, ali glava mu je bila mokra i lepljiva od nagomilanih suza. „Smem li da ga uzmem?“ Ajvi je zadrhtala donja usna, privila je Denija čvršće na grudi, zažmurila, pritisla obraz uz njegovo teme. A onda se opustila, otvorila oči i predala mi moga sina. Bio je lak kao perce; rođen pet nedelja pre vremena, Deni je taman lepo stajao u moje sastavljene šake i bio je lak… kao perce.


Imao je na sebi belu pamučnu zekicu, a grudi su mu bile tople od vreline koju je upio iz Ajvi. I jedna polovina lica bila mu je topla, obraz mek uz moj vrat. Druga polovina lica, međutim, isto kao i leđa i guza, odisala mu je hladnoćom kroz tanki materijal. Zavukao sam kažiprst u njegov sklupčani dlan i učinilo mi se da mi njegovi majušni prsti, njegovi savršeni prstići, uzvraćaju stiskom. „Treba da odemo da mu vidimo brata“, rekao sam. „On čak nema ni ime.“ Ajvina brada se nabrčkala, te sam se zapitao koliko suza može fizički čovek da izluči. „Ne možemo ga doveka zvati Naopako“, rekao sam osmehujući se na silu. Ali osmehnuo sam se prerano; Ajvi se okrenula od mene. „Jesi li ga video?“, upitala je. „Mislio sam da pođemo zajedno.“ Ajvi se osvrnula glavom ka meni. „Je li…?“ „Dobro je“, kazao sam. „Babica kaže da je snažan, lepo pije mleko, zadaje im posla.“ Ajvi je pružila ruke, tražeći Danijela, te sam joj ga opet predao. Ugnezdila ga je na grudi, poljubila ga u kosu, protrljala ga po leđima kao da pokušava da ga ugreje. „Ne mogu“, rekla je. „Danas ne.“ „Samo na pet minuta?“ Ajvi je odmahnula glavom. „Posle ovoga“ – pomilovala je Danijela po glavi – „posle ovoga nema više ničega. To je sve… sve što ću imati od njega.“ Poljubila je Danijela u glavu. „To je sve.“ Posle sat vremena Ajvi je zaspala, a ja sam mazio Danijela dokle god sam mogao da izdržim, pa ga potom spustio u hladni krevetac. Dok je Ajvi spavala, obišao sam našeg sina u jedinici pojačane nege. I on je spavao, sklupčan u hermetički zatvorenom inkubatoru. Na grudi su mu bila pripojena dva plava jastučeta s dugačkim žicama, još jedna


žica prikačena za stopalo čičak-trakom. „Nemate povoda za brigu“, odmah su me umirili; lepo diše, ali mu treba mala pomoć da održi temperaturu. Dve bebe koje ne mogu same da se ugreju – jedna još leži u hladnom krevecu, druga spava u zagrejanom inkubatoru, stomačić joj se diže i spušta dok uvlači vazduh. Na boku inkubatora nalazio se kružni prozorčić; pošto sam oprao i dezinfikovao ruke, dozvolili su mi da dotaknem svoga sina kroz uski otvor. „Zdravo, bebo“, šapnuo sam. „Zdravo, Mali Ene.“ Mali En je snažno protegao obe noge i zevnuo, pa se opet opustio i skupio u labav smotuljak. Položio sam mu prst u šaku, a on ga je stegao snažno i nedvosmisleno. Osetio sam kako se smešim, kao da je posredi nešto što se dešava drugom. Osmeh mi je nezgrapno stajao na licu – prvi neusiljen posle bezmalo dva dana. *** U ponedeljak ujutru stigao sam u bolnicu malo posle devet i zapucao pravo u jedinicu pojačane nege. Mali En – star svega trideset sati – još je ležao u svom krevecu, ali babica je rekla da mogu da ga uzmem i pomazim. Bio je to poslednji dan marta i napolju je bilo toplo, no Mali En je svejedno imao zekicu, džemperčić, patičice i majušnu vunenu kapu. Ispustio je tih zvuk, a taj zvuk me je dirnuo više od svake reči. Nakon toga, kad budem otišao da vidim Ajvi i Danijela, sve će se opet promeniti; naći ću se u jednom drugom svetu, svetu gde je naša beba umrla i gde osmesi nisu dozvoljeni. Zato sam preneo stolicu do prozora i seo s Malim Enom tu gde može da oseti sunce na licu. Posmatrao sam ga kako spava i posmatrao kako mu oči trepere i načas se otvaraju, posmatrao kako mu se pesnice stežu i šire, posmatrao ga kako diše. Kada je zaplakao, babica je donela flašicu s mlekom, pa sam nahranio svoga sina. Trljao sam ga po leđima sve dok nije podrignuo, promenio sam mu pelenu i prvi put mu ugledao stomačić, tanke nožice i


naboranu guzu. Spavao mi je u naručju čitav jedan miran, tih sat pre nego što ga je babica vratila u inkubator. Kada sam došao da obiđem Ajvi, Danijel je bio u krevecu. Osmehnula se ugledavši me, bledo, učtivo, i upitala me „da li sam ga video“. „Upravo sam bio tamo“, rekao sam. „Neverovatan je.“ Ajvi je klimnula glavom, a na usnama joj je i dalje bio isti taj rezignirani osmeh. „Doneo sam ti slike“, rekao sam i pružio Ajvi telefon. Prelistala je snimke, zumirala mu lice i ruke. Osmeh je započeo putovanje ka njenim očima (ne uspevši da prevali baš čitav taj put, još ne) dok je gledala u svoga sina i dodirivala prstima ekran, dodirivala mu lice. „Mali En“, rekao sam. Ajvi se namrštila. „Molim?“ „Mali En. Tako ga zovem.“ Ajvi je klimnula glavom. „En kao Naopako“, rekla je, pa mi vratila telefon. „Jesi li spavala?“ „Malčice.“ „Kako se osećaš?“ Ono malo osmeha na Ajvinom licu smesta se rasulo; okrenula se i pogledala u Denija. „Hranio sam Ena iz flašice“, rekao sam. „Promenio sam mu pelenu.“ Ajvi je klimnula glavom, ispustila tiho hmf koje je označavalo smeh. „Rekli su da možemo sutra da ga nosimo kući.“ Ajvi je spustila noge s kreveta, ustala, prišla hladnom krevecu i uzela Danijela. Slušali smo radio, jeli sendviče, mazili našu bebu i dremali sve negde do oko šest predveče, a tad mi je Ajvi rekla da je umorna i da joj je potrebno da bude malo sama. Izašavši od nje, proveo sam još sat vremena sa sinom u jedinici pojačane nege.


Prošla su svega dva minuta otkako sam ušao u stan, a neko je pozvonio. Posle trećeg zvona sišao sam da otvorim vrata. „Zdravo, Harolde.“ „Stiglo je cveće“, rekao je moj prvi komšija, ne znajući šta će s rukama i očigledno nerad da me pogleda u oči. „Dobro.“ I dalje zagledan sebi u stopala, Harold je upitao: „Šta se dogodilo?“ Duboko sam udahnuo. „Imali smo dva sina“, rekao sam. „Blizance. Ali jedan je… oni to kažu mrtvorođenče – rodio se…“ Harold je klimnuo glavom. „Žao mi je.“ Da nisam mislio da bi ga to prestravilo, zagrlio bih ga. Ne zbog njega, nego zbog sebe. Harold je bio prva osoba s kojom sam uživo progovorio izvan bolnice još od petka. „Da donesem cveće“, rekao je Harold, pa nestao u svom stanu, ostavivši me samog. Posle jednog minuta stigao je s velikim buketom belih krinova. Vratio se u kuću, a ja sam pročitao šta piše na kartončiću: „Šaljemo vam svoju ljubav u ovom trenutku, Džo i Džen“. Harold se opet pojavio, s cvećem od Fila i Ela: „Šaljemo vam svu ljubav u ovom tužnom trenutku.“ Harold je doneo i cveće od Marije, Eve i Kena, Ester i Nina, i svi su mi slali svoju ljubav u tom tragičnom usranom trenutku. „Mogu li bar nešto da pomognem?“ Razmišljao sam da li da ga zamolim da odnese sve to cveće i baci ga u najbliži kontejner, ali umesto toga sam ga zamolio da mi pomogne da ga ponesem gore u stan. Ponudio sam ga da nešto popije, ali Harold je rekao da ima da radi domaći. Sad smo imali više buketa nego posuda u koje bih mogao da ih stavim, pa sam se zato odvezao do robne kuće u Vimbldonu i kupio tri nove vaze. U povratku sam svratio u supermarket i kupio sveže mleko, hleb, voće, više gotovih obroka i vino. Stigavši u stan, izvadio sam iz džepa račun iz


supermarketa i našao tu i krpicu onog probušenog crvenog balona. Račun sam bacio u kantu, a krpicu balona stavio u pregradu novčanika. Pošto sam razvrstao cveće, pojeo sam veliku smrznutu lazanju za dvoje i popio čitavu flašu širaza. Kad je vina ponestalo, otvorio sam novu flašu i stigao gotovo do polovine pre nego što sam zaspao na kauču. *** U utorak sam poneo Malog Ena da se vidi sa svojom majkom. Ja sam držao Danijela dok je Ajvi grlila svoju preživelu bebu i jecala. Upoznali smo međusobno braću; premda su prošla dva dana otkako se Danijel rodio „spavajući“, i dalje su izgledali istovetno. Po babičinom savetu, bio sam poneo foto-aparat, pa smo snimili Danijela, i samog i sa majkom. Fibi je radila tog dana, pa je slikala Ajvi i mene s Danijelom, ali nismo hteli da snimimo dečake zajedno. Fibi je donela u sobu gips i pribor, pa uradila otiske Danijelovih šaka i stopala. Kada je napravila kalupe, nežno ga je obrisala vatom i vodom. Upitala je da li bismo voleli da sačuvamo pramen kose, ali Ajvi je odbila. Ajvi ga je presvukla. Kada je ostao go, Danijelu je koža bila bleđa nego bratovljeva, a nepomične grudi i stomačić imali su blago primetnu modru nijansu, te sam osetio neopisivo olakšanje kad ga je obukla u čisto belo odelce. I pošto su se okončale sve ceremonije i formalnosti, pošto su se kalupi Danijelovih šaka i stopala stvrdli i pošto smo ih umotali u peškir, svejedno je bilo potrebno još više od sat vremena plakanja i milovanja da bismo se rastali od svoga sinčića. Sada obučena, sa spakovanim torbama, Ajvi je sedela na stolici kraj prozora, privijala Danijela na grudi i milovala ga po kosi, a ja sam sedeo na ivici kreveta i mazio Malog Ena. I koliko god da sam se stideo takvih osećanja, želeo sam da se to više svrši. Želeo sam da pođem kući i nastavim život uz našeg sina.


Upravo dok sam se premišljao da li da nešto kažem, Ajvi je ustala. „U redu“, kazala je. „Idemo.“


Trideset četvrto poglavlje Prošlo je nedelju dana otkako smo doneli svoga sina kući, a i dalje nije imao ime. Ajvi je pokušavala da ga doji, ali Mali En – verovatno zato što je prva tri dana proveo odvojen od majke i pio iz flašice – nije hteo da vuče mleko iz Ajvinih dojki. Ajvi je izmuzavala mleko, ali nije imala želju da hrani našeg mališana iz flašice. Zato sam ga hranio ja, a Ajvi je većim delom dana sedela nekomunikativna, sklupčana u uglu kauča (kao da pokušava da nestane iza jastučića), zaneta u maglu stranica neke knjige. Mali En nije često plakao, ali više puta sam video kako se Ajvi trza na taj zvuk, kao da joj je mrsko što je ometa. No uprkos tome, sad je spavala u dečjoj sobi, da može da motri na njega čitavu noć. Isprva je plan bio da blizanci spavaju u nosiljkama u našoj sobi, ali pošto je prve dane života proveo u inkubatoru, najmanje što možemo, rekla je Ajvi, jeste da pustimo svoga sina da spava u sopstvenoj dečjoj sobi. I tako, dok je Mali En spavao u svojoj nosiljci, u krevecu, Ajvi je spavala na neudobnom dvosedu na kojem nije mogla čak ni da se ispruži. Ja sam spavao sâm u našem bračnom krevetu. Uveče smo sedeli pred televizorom. Jeli smo večeru sa krila i vodili neškodljive razgovore dok Ajvi izmuzava mleko, a ja ispijam veći deo flaše ili čitavu flašu vina (kao dodatak na dva-tri piva popijena preko dana). Pokušavao sam da pokrenem temu imena za Malog Ena, ali kad god sam to učinio, Ajvi se povlačila u sebe, plakala i pitala – razdražena – čemu žurba. Malog Danijela smo sahranili jednog hladnog ali sunčanog četvrtka, dan uoči datuma kad je trebalo da se rodi. Njegov brat blizanac ravnodušno je spavao u dvostrukim kolicima dok se kovčežić spuštao u malu raku. Danijela nismo videli otkako smo se pre osam dana oprostili od njega u bolnici, a sada, dok je nestajao ispred mojih očiju, svim srcem sam žalio što


ga nismo još jednom obišli i dali mu medu da mu pravi društvo. Neki čovek nas je upitao hoćemo li da bacimo zemlju po kovčegu, ali ni Ajvi ni ja to nismo hteli. Ona se okrenula ka kolicima i veoma pažljivo, dok su joj se niz obraze slivale suze, uzela Malog Ena u naručje. Jednom rukom mu poduhvatajući guzu, a drugom mu pridržavajući potiljak, poljubila ga je u čelo, nos i oba obraza, pa rekla: „Hajde, bebo, vodimo te kući.“


Trideset peto poglavlje Na Uskrs je Ajvi rekla da će u crkvu. Bili smo zajedno osam meseci i nedelju dana, a crkvu je prvi put pomenula tek tada. Nije pitala da li hoću i ja, već je prosto saopštila da vodi Malog Ena na uskršnju službu. Svejedno sam obukao kaput, a kada smo se sve troje smestili u poslednju klupu u crkvi, zapitao sam se da li će za mene i Ajvi biti povratka. Nije se ponašala neprijateljski, ali nije pokazivala ni zanimanje ni toplinu prema meni. I mada sam uživao posmatrajući je kako uspostavlja snažnu vezu s našim sinom – kako mu čita priče, peva mu, pravi smešne izraze lica – to sam sve posmatrao kao neki uljez. Uz to, Mali En je bio počeo da sisa, pa je mleko uglavnom crpao iz njenih grudi; mada je to bilo dobro – više nego dobro – i za majku i za bebu, sada sam bio isključen iz hranjenja sina. Ajvi je preko dana spavala i kunjala, a tad je ležala sklupčana s Malim Enom kraj sebe. I zato, dok smo sve troje sedeli u Crkvi Hrista Kralja, nisam imao utisak da smo tu kao porodica. U četvrtak su nam došli Ajvini roditelji, pa je i Ajvi još malčice izronila iz sebe. Povremeno se osmehivala, a uspela je čak i da se načas nasmeje roditeljima dok su se oduševljavali unučetom. Plakali smo, naravno, ali prosto postojanje i prisustvo Malog Ena sve nas je držalo privezane za sadašnjicu. Ken i ja smo podelili flašu vina; po svršetku večeri ja sam namestio sebi ležaj na sofi, dok je bračni par Li preuzeo našu sobu, a Ajvi je spavala u dečjoj. I pored jastukâ i novog ćebeta, vrteo sam se i obrtao više od sat vremena pre nego što sam odustao od sna. U kući je bilo isuviše mirno i tiho da bih uključio televizor, pa čak i lončić za vodu, te sam zato preusmerio pažnju na police, tražeći nešto što će me uspavati. Izvadio sam i vratio možda pet-šest knjiga pre nego što sam primetio… da su sve Ajvine nedočitane knjige – Kvaka 22, Zločin i kazna, Gospodar prstenova i još


dvadeset komada – nestale. Kada i kuda, nisam znao, ali uznemirilo me je to otkriće. Možda je i našu priču, nedovršenu, isto tako odbacila. Sledećeg dana smo prošetali Vimbldonskim parkom, a potom su nas Ken i Eva počastili ručkom u Selu. Nepoznati ljudi prilaze čim vide da imaš malu bebu; došetaju do stola, pomiluju bebicu po obrazu, izjave da je božanstvena, pitaju kako se zove. A ti škrgućeš zubima, uljudno se osmehuješ, zahvaljuješ, smeješ se dok im govoriš da još nema ime. A kada te pogledaju sa onim nagoveštajem neverice, okreneš se na drugu stranu, pozoveš konobara i naručiš još jednu veliku čašu vina. Pošto smo se uveče ispozdravljali, Eva me je zagrlila i rekla mi da budem strpljiv. Ken me je poljubio u vrat, što nikada dotad nije uradio, a to je bio najveći izraz ljubavi koji mi je neko uputio za gotovo dve pune nedelje. Moj ćale se još nije bio upoznao s prvim unukom; nisam bio siguran da je Ajvi za to spremna, a ni da li moj ćale želi da nas vidi takve. U petak je došla Junis, naša krupna i bujna babica, da proveri kako su majka i beba. Izvela je sopstvenu verziju rutine koja mi je sad već bila dobro znana: zagrljaji, poljupci, suze, čestitke, izvinjenja. Junis je predložila Ajvi da zatraži možda da joj propišu antidepresive. Objasnila je da bi tad Ajvi morala da prekine s dojenjem, te je Ajvi samo odmahnula glavom. Junis nam je rekla da je Danijel „sad kod Isusa“ i da ja treba da izađem iz sobe. Ne znam da li sam se naljutio na Junis zbog tog bezosećajnog izbacivanja, ili pak na sebe što joj ne verujem. Kroz glavu mi je prošlo da su i meni potrebni antidepresivi, ali ta misao me je preplašila, pa sam joj okrenuo leđa. A dok sam sedeo u hladnoj crkvi na periferiji Vimbldonskog sela, želeo sam da imam utočište u veri. Neko mesto gde mogu da nađem razum i utehu; mesto sa kog mogu da uputim molitvu ili poruku svom mrtvom malom sinu. Samo što od želja vajde nema. To razmišljanje me je podsetilo na Ajvinu nepokolebljivu veru u vilu koja ispunjava želje – sve to mi je delovalo strahovito slatko i divno pre samo dve nedelje, a sad se razotkrivalo kao šuplje i besmisleno.


„Danas“, rekao je sveštenik, „proslavljamo dan kada se Isus digao iz mrtvih.“ Okrznuo sam krajičkom oka Ajvi, ali njoj su oči bile sklopljene, a glava pognuta. I zato sam, u odsustvu vere, zažmurio i izgovorio u sebi želju: poželeo sam da Danijel sedi tu na mom krilu, da guče, plače i diše, i poželeo sam da mi se Ajvi vrati onakva kakva je bila kad smo se zavoleli.


Trideset šesto poglavlje Stajao sam na krovu i zurio dole u srce iscrtano na betonu, na petnaest metara poda mnom. Tu smo bili od pet ujutru kako bismo snimili sunce dok se rađa nad krovovima usnulog grada. Tamo negde je bila Ajvi, a moj sin, sada star trideset jedan dan, i dalje nije imao ime. Bio je poslednji dan aprila i snimali smo drugu scenu na krovu za Reinterpretaciju Džeksona Poloka. I premda sam se tu nalazio telom, misli su mi bile drugde. Smerao sam da otkažem snimanje, ali Ajvi je htela da to odradim. Rekla je da će mi koristiti, ali sve snažnije mi se uobličavala pomisao da je srećnija kad ja nisam uz nju. Bila je to scena gde naš junak slomljenog srca – depresivan, sam – razmišlja da li da se baci u smrt. Dok sam je čitao sa papira, ostavljala je bremenit utisak. A sada, posle svega što se dogodilo, dok sam stajao nagnut preko ograde krova i osećao kako mi se hladna cigla zariva u bokove, delovala mi je izanđalo i neiskreno. Kada sam objasnio Elu radnju, izjavio je da je „do krca glupa“. Imao sam utisak da je isto doživljavaju i naš glumac i okupljena ekipa. A možda sam samo projektovao sopstvena osećanja. Čim sam stigao tu, osetio sam da se njihove emocionalne mašinerije upinju da pronađu ravnotežu između normalnog ponašanja i saosećanja, između sažaljenja i uzdržanosti. Posmatrao sam kako im lica trepere i izobličuju se dok pokušavaju da se osmehnu taman dovoljno, ali ne previše. Samo je Suzi zaplakala. „Obećala sam sebi da neću“, rekla je, „ali… kako mi je žao, kako mi je strašno žao!“ Bilo mi je krivo zbog nje, jer posredi je bio njen scenario, njeno čedo, i trebalo je da bude predivan. A umesto toga, išli smo sa kadra na kadar površno, precrtavali jedan i prelazili na sledeći, postiđeni tom izmišljenom sentimentalnošću u poređenju sa stvarnim životom. Kako odbačeni momak može uopšte i da pomišlja na samoubistvo u jednom svetu gde se deca rađaju mrtva?


Sad sam već tukao po flašu i po vina na noć, te sam osetio talas mučnine i vrtoglavice dok sam gledao dole u to gizdavo srce iscrtano kredom. Bio sam umoran. Džo je stajao iza mene. Čuo sam ga kako diše na nos i svaki čas osećao miris kafe i slanine u njegovim izdisajima. Snimali smo prethodnog dana, a i onog pre njega, i završili sve scene u zatvorenom. U priči je ovo bio trenutak kada našem junaku sve opet kreće kako treba. Kad budemo kucnuli klapom poslednji put tog dana, celokupno snimanje biće gotovo. Potom ćemo raditi montažu, dodaćemo zvuke, doteraćemo boje, i preći ćemo na nešto sledeće. A šta će za mene biti sledeće, to nisam znao. Smatrao sam da neće obuhvatati mene i Ajvi kao celinu. Sad smo bili drugačiji ljudi. Ajvi je i dalje spavala u sobi Malog Ena, a ja sam spavao sam u našem bračnom krevetu. Gotovo svakog dana sam trčao, a Ajvi je opet krenula s jogom. Čitala je u dečjoj sobi; ja sam pak gledao televiziju sa kauča. Pošto smo imali različite rasporede, uglavnom više nismo zajedno jeli. Zauzimali smo isti prostor, ali sve smo manje komunicirali. Ponekad smo išli u šetnju, vozali Malog Ena po Vimbldonskom parku ili odlazili u Selo na kafu. Ali čak i tad mi se činilo da smo dvoje neznanaca kojima je zajednička samo bliskost u prostoru. U noći kad se ne obeznanim od alkohola, pio sam tablete za spavanje. Na kutiji je pisalo da se uzimaju „jedna uveče“, ali ja sam gutao po dve odjednom. I opet su me najčešće proganjale noćne more. U poneko jutro bih se probudio i na nekoliko sekundi zaboravljao da je Danijel umro u majčinoj utrobi. A onda bih se setio. Džoova ruka je počinula na mom ramenu. Snažno me je zagrlio i privukao uz sebe, da li iz drugarstva, ili saosećanja, ili straha da bih mogao svakog časa da skočim sa tog usranog krova… ko će ga znati? „Spreman?“, upitao je. „Aha“, odgovorio sam. Poslednju sekvencu poslednje scene snimili smo oko pola jedanaest. Bilo je hladno i mračno kada smo pre gotovo šest sati krenuli sa snimanjem,


a sada je sunce već bilo toplo, nebo vedro, plavo, bez oblačka. Posmatrao sam poslednji snimak na monitoru i delovao mi je fino. Da li je bremenit značenjem, melodramatičan, filmičan ili bljutav, iskreno nisam znao da odredim; nisam posedovao ugao iz kog bih ga objektivno sagledao. „Gotovo!“, povikao sam, pa su svi zatapšali i krenuli da pljeskaju jedni druge po leđima. Zapljeskao sam i ja, zaklicao, zazviždao i povikao kao umobolan, te ekipa nije imala drugog izbora do da mi se pridruži. Kada sam prethodni put bio tu i vratio se kući, Ajvi me je dočekala vešću da je naša beba prestala da se mrda. To je bilo tačno pre mesec dana, a ipak mi se činilo da je bilo juče i da je istovremeno udaljeno čitav jedan životni vek. „I?“, obratio sam se Džou i Suzi. „Hoće li neko da me časti pićem ili ćete me pustiti da pijem sam?“ „U pola jedanaest u sredu pre podne?“, upitao je Džo. „A šta bih drugo kog kurca radio?“ Suzi se osvrnula ka našem glumcu (svome momku?), kome su upravo skidali šminku. „Samo nas troje, važi?“, rekao sam. Suzi je klimnula glavom. „Ali častim ja.“ Bilo je bliže pola dvanaest kada smo se pozdravili sa svima i konačno ušli u pab. U njemu nije bilo nikog sem dva konobara i šačice sedih alkoholičara. Održavši reč, Suzi je častila prvu turu. Ona i Džo su svoje pivo pili polako, a ja sam svoje istresao pre nego što su njih dvoje stigli i do polovine. „Trebalo bi da pijemo šampanjac“, rekao sam. „Ne može da se proslavi snimanje bez šampanjca.“ Suzi je pogledala na ručni sat, a Džoovim licem je prominuo neki izraz. „Šta je bilo?“, upitao sam malčice agresivno. „Šta je bilo?“ „Ništa“, rekao je Džo. „Potpuno si u pravu. I da uzmemo usput nešto za jelo, a?“


„Nisam gladan. Zahvaljujući svim onim…“ „Uzećemo nešto za jelo“, kazao je Džo. „Ti ne mrdaj odatle, idem ja do šanka. Može, Suzi?“ „Naravno“, rekla je Suzi. „Razume se.“ „Tri hamburgera, može?“ „Hamburgeri i mehurići!“, povikao sam ja, privukavši pažnju redovnih pijandura. Pri polovini jela i otprilike pri polovini šampanjca, sva energija mi je kljoknula. Želudac mi se stegao, piće mi je sad imalo kiseo ukus. Poslednji put kada sam se video sa Elom, sipao sam mu piće uprkos Filovim nalozima, lekarskim savetima i zdravom razumu, zato što… hm, a zašto, do kurca, ne bih? Ali iako sam sad bio pijan i sklon samosažaljenju, imao sam i dovoljno trezvenosti da shvatim da se isti blazirani odgovor ne može primeniti i na mene. Sada sam otac. Šta god da bude između mene i Ajvi, ja sam otac. „Izvinjavam se što rasturam žurku“, rekao sam i spustio čašu, „ali moram da bežim.“ „Napolju te čeka taksi“, kazao je Džo. „Misliš da si mnogo pametan, je li?“ „Drži“, uzvratio je on dajući mi tri novčanice od po dvadeset funti. „I kupi Ajvi neko usrano cveće.“ Snimali smo na Izlingtonu, u severnom Londonu, pa je put taksijem do Vimbldonskog sela bio podugačak. Dovoljno dug da se malčice rastreznim, primirim, da razmislim. Bio je sunčan prolećni dan, ulice pune ljudi koji žive svojim životima: pune radnika, đaka, turista, majki što guraju kolica. Sigurno je taksista pomislio da mi fali neka daska, jer dok sam posmatrao London kako promiče kraj mene, čela pritisnutog o staklo, na mahove sam plakao. Reku smo prešli Vaterloskim mostom, a ja sam još držao one tri dvadesetice koje mi je Džo pre sat vremena ugurao u ruku. „Kupi Ajvi neko usrano cveće“, rekao je, i možda je bio još i neposredniji nego što sam mislio. Ja sam to doživeo kao obično muško blefiranje i


junačenje – kul je da tako nešto kažeš kad treba razvejati neprijatnu situaciju. Ali što sam duže razmišljao, sve mi se više činilo da mi je Džo poručio, sa sebi svojstvenom ljupkošću i istančanošću – da se priberem i da počnem da mislim na Ajvi umesto što sažaljevam sebe. I dobro mi je poručio. Kada se Deni rodio, i Ajvi i ja smo ostali bez jednog deteta, ali ona je ta koja je morala da spava s mrtvim detetom u sebi, da se porađa i donese na svet jednu živu bebu i jedno mrtvorođenče. I koliko god da me je tištala mučnina, tuga, samoća i depresija; koliko god da sam želeo sve to da izbrišem pićem i tabletama… Ajvi je bilo gore, beskrajno gore. A ukoliko već mora da se povuče u sebe, u glavu i srce, da bi to prebrodila, makar i ja mogu da se ponašam kao odrastao muškarac. Ili kako je Džo to sažeto sročio: Kupi joj neko usrano cveće. Rekao sam taksisti da me ostavi ispred cvećare, a pošto sam kupio dvadeset četiri žute ruže, svratio sam i do piljara-iznuđivača i kasapinakriminalca.


Trideset sedmo poglavlje Bilo je oko pet ujutru u petak kad me je ćaletovo hrkanje probudilo valjda šesti put. Doputovao nam je prethodnog dana, pa sam iznova spavao (ili pokušavao da zaspim) na kauču. Sunce se već pomaljalo, pa je kroz roletne u dnevnoj sobi prolazilo dovoljno svetla da obasja dva tuceta ruža u vazi nad kaminom. Neke drške su počele da se povijaju posle samo dva dana, što me je razočaralo s obzirom na to koliko sam pukao za njih. Poslednjih mesec dana u stanu nije manjkalo cveća, no Ajvi se svejedno rasplakala kad sam joj uručio ta dvadeset četiri pupoljka – nisam to rekao naglas, ali mislim da je shvatila da su za nju, a ne za našeg mrtvog sina. Spremio sam špagete bolonjeze i pojeli smo ih za stolom. Odlučio sam da ne pijem, ali Ajvi je predložila da otvorimo flašu vina, pa mi je delovalo sebičnjački da odbijem. Sipao sam jednu čašu, a ona mi je bila i poslednja. Rekao sam Ajvi da se od srca izvinjavam, a ona je upitala: „Zbog čega?“ „Prosto izvini“, rekao sam ja, a na to smo oboje briznuli u plač. Sve je, međutim, prošlo lepo. Večerali smo, pijuckali vino i odgledali veći deo filma pre nego što se Mali En probudio i zakmečao tražeći svoje mleko. Ajvi me je upitala da li bih ga nahranio iz flašice, pošto je ona pila vino. I tako sam mu dao sto pedeset mililitara mleka za bebe, sedeći na kauču uz Ajvi sklupčanu kraj mene. Bili smo kao porodica. No svejedno je Ajvi zaspala na dvosedu u dečjoj sobi, a ja sam se zaputio u naš krevet (moj krevet?) sam. Poljubili smo se za laku noć – čednim dodirom usana – i tad sam shvatio da nedeljama nismo to uradili. Ponovo su me proganjale noćne more – nejasne, mučne, zbrkane – i u sitne sate morao sam da popijem tabletu da bih se opet komirao. U četvrtak nije bilo noćnih mora, ali me je zato probudio šum Ajvinog majanja po dečjoj sobi. Još nije bilo šest ujutru, ali sam ustao, prepekao hleb i skuvao kafu, pa smo zajedno jeli u dnevnoj sobi dok je Mali En spavao u


dečjoj. Upitao sam Ajvi šta je sa onim polupročitanim knjigama, a ona je slegla ramenima i zavrtela glavom. Nadao sam se da će mi možda reći kako je to simbol kretanja dalje, novog početka, ostavljanja prošlosti za sobom, ali ništa od toga nije izgovorila. Čitavog dana je padala kiša, pa smo se razvlačili u pižamama, gledali televiziju, dremali na kauču, igrali karte i valjali se po podu s našom bebom. Šta budućnost čuva za mene i Ajvi, to i dalje nisam znao. Bili smo sada zajedno već devet meseci, ali devedeset pet posto onog što bi se nazvalo „ljubavnim životom“ odigralo se u prve dve nedelje – pre nego što je Ajvi zatrudnela. Otad smo imali svetle trenutke – moje doseljavanje, moju neuspelu prosidbu, naš „medeni mesec“ – ali toliko se svega i svačega drugog dogodilo da nisam bio siguran znamo li i ona i ja kako da se vratimo na ono gde smo bili. Međutim, poslednja dva dana bila su valjani dani, i znao sam: šta god da se desi, uvek ću voleti Ajvi, i uvek ću u svom životu imati nju i svoga sina, kako god okreneš. Ćale je i dalje hrkao kao stari mornar kome je zapao morski puž u gušu, pa sam se zabrinuo da će probuditi bebu. Možda je to bio san pravednika. Ili naprosto san srećnog deke. Od svih koji su nam došli – a došli su babica, Eva, Ken, Frenk, Fil – ćale je najmanje zazirao od teme Danijelove smrti. Nisam znao (nije mi se činilo) da je smrt bračnog druga jednako snažan šok kao smrt deteta, ali ćale je pokazao golo i neglumljeno razumevanje koje je ostavljalo utisak da kroz stan duva hladan vazduh. Pričao je o bolu nakon smrti iz ličnog iskustva, o tome kako je smrt moje majke uticala na njega kad je bio sličnih godina kao sad Ajvi. Plakao je prisećajući se i istovremeno se osmehivao uspomenama na sve ono što je voleo kod moje mame. Ja sam tek maglovito pamtio sopstvenu tugu i ucveljenost, delom zato, čini mi se, što sam bio previše nezreo da u potpunosti prihvatim i proživim ta osećanja, a delom i zbog toga što, kako veli izlizani izraz, vreme uistinu leči sve. „Ne znam tačno kako se osećate“, kazao je ćale, „i ne mogu da znam. Ali bol zaista otupi, polako. Ne kažem da ćete se ikada u potpunosti oporaviti, ali… taj bol, mislim da je on sastavni deo tog nekog kog smo izgubili. Na neki


čudan način… glupav način, verovatno… maltene je to uteha. Nemojte se bojati da ga pothranjujete.“ Ajvi je tad prišla mom ćaletu, obisnula mu se oko vrata i zaplakala kao dete. A on ju je samo držao u zagrljaju i milovao je po kosi. Ja sam pristavio lončić i otišao u kupatilo, gde sam seo na ve-ce šolju pa i sam zaplakao – ne iz samosažaljenja, već zato što je to bio njihov trenutak, i zato što će taj trenutak imati veću moć i snažniju lekovitost ako se odigra samo između njih dvoje. Ćale je, jasno, ostatak dana proveo skačući mi po živcima – klečao je na podu i njakao kao magarac, rikao kao lav, igrao se „buc!“ čitavu prokletu večnost, prosuo čaj, ponavljao stare anegdote iz mog bebećeg uzrasta i uopšteno se ponašao kao dementan. Ali Mali En je time bio oduševljen. A sad je ćale probudio svog unuka. Začuli su se prigušeni šumovi dok je Ajvi uz škripu ustajala sa dvoseda i uzimala Malog Ena iz kreveca. Slušao sam njene zvuke umirivanja – postojanu kružnicu ššš, bebo, ššš… mamica je tu… ššš, bebo, ššš… Sigurno sam opet pao u san, jer naglo sam se prenuo i ugledao Ajvi kako sedi na ivici kauča. „Hej“, rekao sam, pa se pomerio da joj napravim mesta. Ajvi je legla kraj mene, leđima uz moje grudi, i navukla ćebe preko ramena. „Izvini zbog ćaleta.“ „Zašto?“ „Zato što hrče.“ „A ti misliš da ti ne hrčeš?“ „Zar hrčem?“ „Kao klošar“, rekla je Ajvi. „A u svakom slučaju, En se uvek i budi otprilike u ovo doba da pije mleko.“ „Kako on?“


„Spava kao beba“, kazala je Ajvi i malčice se nasmejala sopstvenoj šali. Prebacio sam ruku preko nje i položio šaku na njen još meki stomak. Ležali smo neko vreme ćutke i verovatno su nam to bili najprisniji trenuci za svih tih pet nedelja od rođenja naših beba. Zagnjurio sam lice pozadi u Ajvin vrat i poljubio je tu. Ajvi je odmakla glavu od mene, suptilno ali dovoljno da odvoji vrat od mojih usana. „Mislim da treba ovde da okončamo“, rekla je suvo. Dakle, to je kraj. „Tako želiš?“, upitao sam. Ajvi je klimnula glavom, što sam više osetio nego što sam video. Snažno sam je zagrlio, a mirisala je na bebu – na mleko, na vrelinu, na zadah tela. Voleo sam Ajvi na hiljadu sitnih i krupnih, tričavih i važnih načina. Želeo sam je u svom životu i u svojoj postelji, želeo sam da budemo porodica, ali nisam nameravao da pokušavam da je nagovorim na to. Želeo sam je samo ako i ona mene želi. Sve ostalo bi bilo ne… Tad sam shvatio da Ajvi i dalje nešto priča. „Izvini?“ „Da li ćeš moći to da prihvatiš?“, rekla je Ajvi. „Hoću da i ti to prihvatiš.“ „Ovaj… ne baš sasvim, ako hoćeš iskreno. Ali ako ti tako želiš, šta ja tu mogu da promenim? Šta mogu da kažem?“ „Svu ljubav ćemo uložiti u Malog Ena“, rekla je. „Ne znam…“ „Svesna sam da to zvuči sebično, ali… ne želim da ga delim ni sa kim drugim… pa ni sa drugom bebom. Ne želim posle svega što se desilo.“ „Ali…“ „Bićemo troje“, rekla je Ajvi. „Samo nas troje.“ „Troje?“


„Ti, ja i… on.“ Ajvi se obrnula licem ka meni, a osmeh joj je bio ogroman, iskren i predivan. „Stvarno moramo da odaberemo ime, zar ne?“ Onog dana kada smo otkrili da Ajvi nosi blizance, uveče smo krenuli u Bristol da se vidimo s njenima. Za vreme vožnje me je pitala koliko dece želim; tad sam izvrdao, ali Ajvin odgovor na sopstveno pitanje bio je nedvosmisleno troje. A sad sam razumeo šta mi govori – kada je rekla „treba ovde da okončamo“, htela je da kaže da ne želi više dece, da želi da nas bude troje – i da u to troje spadam ja. „Da“, rekao sam. „Moramo.“ „Ovaj kauč je džombast“, kazala je ona. „Znam.“ Ajvi je ustala sa kauča i pružila ruku ka meni. „Hodi“, rekla je. „Hodi da spavaš s nama u šumi.“


Trideset osmo poglavlje „S… s… s…“ „Na koju reč liči?“, upitao sam. „S… s…“ El je grčio lice od koncentracije, a koža mu je – sad glatko izbrijana – pocrvenela od napora. Bez brade je izgledao još sitniji i krhkiji nego pre. „Uspori, Ele“, rekao je Fil, „daj polako udahni.“ „D… d… daj!“, izgovorio je El. „Daj, daj knedle!“ „Dojke?“, upitao je Kreg. El je zaklimao glavom, pa uperio drhtav prst u Ajvine grudi. „Sise. S… sise su ti j… još… m…“ El je sklupio šake koje su se tresle i isturio ih ispred svojih prsa. „Masivne?“, pokušala je Ajvi da pogodi. „U k… k… krac ogromne“, kazao je El, pa zatrupkao nogama i zapljeskao rukama. A smeh mu je bio goropadno, neodoljivo zarazan. Kod kuće smo i dalje imali teške sate i teške dane. Spavali smo sad u istom krevetu, i često je Ajvi plakala u snu – ne budeći se, već samo tiho jecajući, dok joj se suze slivaju ispod sklopljenih kapaka. U poneke dane nije nalazila motivaciju da izađe iz kuće, u druge se pak borila i da ustane iz kreveta. Ali imali smo i lepe dane – osmehivali smo se, igrali, mazili, ponekad se čak i smejali. Nijednom, međutim, ovako. Ali takav ti je El. Prvi put sam se sada video s njim još od rođenja našeg sina, a da nije bilo Filovog rođendana, možda se i duže ne bismo susreli. Samo mi je još trebalo da El izvali nešto netaktično. Srećom, izgleda da je iz njegovog sve slabijeg pamćenja iskliznula činjenica da smo očekivali blizance. Fil je punio četrdeset pet godina i priređivali smo mirnu sedeljku uz roštilj u dvorištu iza kuće. Bilo nas je samo šestoro: ja, Ajvi i En; Fil, Kreg i


El. Tri tročlane porodice; dva nesamostalna člana koja blebeću; dva kompleta okolnosti koje su udružile radost i tugu. „Voleo bih da grane sunce“, kazao je Fil stresajući se. Okrenuo sam se ka Ajvi, čekajući da izgrdi Fila što „traći želju“, ali ona je ćutala. Samo je digla pogled ka nebu bez oblaka i rezignirano se osmehnula. „I ja“, rekla je. Kreg i Fil više nisu skrivali svoju međusobnu naklonost – nisu se ponašali ni bezočno ni bezosećajno, već su to bile iskrene ruke koje se dodiruju, zagrljaj, jednostavan poljubac. El im se rugao, dabome, ali iza te fasade je prosijavalo zadovoljstvo. Uprkos tome što je Filu bio rođendan, uzdržali smo se od slavlja. Jer taj kvadratić u kalendaru posedovao je značaj koji je prevazilazio još jednu svećicu na Filovoj torti. Između današnjeg dana i Elovog rođendana Fil će povesti mog najboljeg druga i svoju životnu ljubav u Švajcarsku. Otići će u Dignitas (ili „Digitas“, kako je El uporno govorio) i u povratku će Fil sedeti sam u avionu – ubijajući se od džin-tonika, kako sam se nadao – a El će za to vreme putovati u tovarnom odeljenju, u zapečaćenom sanduku. El nije želeo da bilo ko izuzev Fila zna kada će se to tačno dogoditi, ali znali smo da će biti pre kraja novembra. „S… sad me n… k… neguje s… l… lepo. Neguje me k… kao… p… k… princezu. Ha-ha!“ „Nema šta ti nećeš uraditi da bi bio u centru pažnje“, rekao sam ja. „Ma u… u… umirem z pažnjom! Ha-ha-ha!“ El nije znao za malog Danijela, ali Fil jeste znao, pa se na Elov ispad lecnuo i brzo pogledao ka nama da proveri nije li nas uvredilo to razdragano sprdanje sa smrću. El je trupnuo nogom. „U… um… umirem z njom!“ „Ele!“, rekao je Fil. „Probudićeš dete.“ El se okrenuo pa pogledao u Ajvi i Malog Ena. „S… smem da je uz… uzmem?“, upitao je i pružio tanke, grčevima obuzete ruke.


„To je on“, rekao je Fil. „Iz… izgleda kao… o… ona.“ „Ele!“ „M… možda je… p… peško.“ „Malo će sutra biti“, refleksno sam izgovorio, čime sam zaradio udarac po mišici od Fila. „Da je uz… da je uzmem.“ „Ele, mislim da nije…“ „Izvoli“, rekla je Ajvi i ponela Malog Ena do Ela i njegovih kolica. „Samo moraš dobro da paziš, važi?“ El je klimnuo glavom i obuzeo ga je neki mir. Ajvi mu je spustila Ena u ruke, ali ostala je da čuči kraj Elovih nogu, kao golman spreman da se baci u akciju. „O… ovo je lepo“, kazao je El privijajući nežno Malog Ena uz grudi. „K… kako joj je i… ime?“ „Dečak je“, rekla je Ajvi. „Još nema ime.“ „Koliko već ima?“, upitao je Kreg. „Trideset sedam dana“, odgovorili smo Ajvi i ja u jedan glas. Po zakonu smo imali na raspolaganju četrdeset dva dana od Enovog rođenja da mu izaberemo ime i prijavimo ga u matičnu službu. Nisam znao kakva je u protivnom kazna, ali to smo mogli vrlo brzo saznati ukoliko mu ne izaberemo ime u narednih pet dana. „N… nema i… ime!“ Ajvi je odmahnula glavom. „Ne uspevamo da nađemo pravo.“ „E… El je lepo i… ime. N… nrčito ako bude p… peško.“ „Ubaciću ga u uži izbor“, rekla je Ajvi. El se namrštio kao da mu nešto ne da mira. Tad se okrenuo ka Filu. „Z… zar nisi r… rekao d č… čkaju b… b…?“


Svi smo suspregli dah. „Blizance!“, izgovorio je El. „B… blizance.“ Tog dana smo samo aludirali na našu tragediju i razgovarali o njoj u odlomcima i nejasnim referencama koji su samo proletale mimo Elove glave. Ali ovo nas je sve zaskočilo nespremne. Prosto sam osećao kako nas Kreg i Fil svrdlaju očima. Ajvi je odmahnula glavom. „Samo jedno, Ele“, rekla je. „Bilo je samo jedno dete.“ „I znači“, obratio sam se ja Elu, „dojadila ti brada?“ „Ako o… odem u Švrcarsku s b… bradom“, kazao je on, „ostaće mi z… zuvek, jelda? A m… može da izađe iz m… mode.“ „Možda si i u pravu, Ajvi“, rekao je Kreg. „Molim?“ „Možda je“, pokazao je Kreg glavom na bebu u Elovom krilu, „oduvek i bilo pisano da on bude jedna beba.“ Fil se zapiljio u Krega, ali lice mu ništa nije govorilo. „Hoću da kažem… tako nastaju, zar ne?“ Okrznuo je pogledom Ela, koji se zabavljao tako što je plazio jezik Malom Enu. Kreg je nemušto izgovorio reč blizanci. Zatim je kazao: „Kad su jednojajčani… život započnu kao jedna jedina beba, zar ne? Izvini… izvini, stvarno ne znam šta mi je…“ Ajvi je uzela Malog Ena od Ela, digla ga iznad glave, osmehnula mu se u lice. Sunce mu je pretvaralo retku, čupavu kosicu u paperjast oreol svetlosti. „Je li čika Kreg u pravu?“, otpevušila je bebećim glasom. Mali En se osmehnuo. A onda podrignuo. „Da, i meni se dopada takva predstava“, rekla je Ajvi. „Da, dopada mi se. Da, dopada mi se. Mnogo mi se dopada.“


Trideset deveto poglavlje U četvrtak smo dovršili montažu Poloka, mada se sad zvao Pogled odavde (Ajvina zamisao), što mi se više sviđalo. Film je bio dobar; da li dovoljno dobar, to će pokazati vreme, ali pošto smo odgledali tih dvanaest minuta i četrdeset osam sekundi, čak onako bez doteranih boja i nasnimljenih zvukova, na licu mi je bio osmeh, a u očima suze. A opet, u poslednje vreme i jesam bio sklon da se lako rasplačem. Kad sam se vratio u stan, Ajvi je ležala na podu i igrala se s Malim Enom. „Hej!“, rekla je odmeravajući me s čudnim izrazom lica – spojem griže savesti i veselja, bar tako je delovao. „Je li sve u redu?“ Ajvi je klimnula glavom. „Izlazila sam.“ „Kuda?“ „O, ma samo trknula do zgrade opštine.“ „Ti si…“ Pokazao sam Malog Ena, koji je upravo pokušavao da posrče boju sa drvene zvečke. „Dala si mu…“ Ajvi je klimnula glavom. „Ime, da.“ „Ali nismo odabrali… mislio sam da ćemo sutra. Zajedno.“ Ajvi je slegla ramenima. Nemaš sreće, burazeru. „I?“ Ajvi je digla našeg mališana i ponela ga ka meni. „Kaži ’zdravo’ Danijelu“, rekla je. I ništa na svetu nisam želeo više od toga, ali sam toliko plakao da nisam mogao da izgovorim tu reč. Ajvi je obujmila rukama i mene i Danijela, i stajali smo tako, zagrljeni i plačući nasred dnevne sobe, veoma dugo.


Četrdeseto poglavlje Na mesinganoj pločici stajao je natpis: U DRAGI SPOMEN NA ARTURA. OVO MU JE BILO NAJDRAŽE MESTO NA OVOME SVETU. Nisam znao ko je bio Artur, ali imao je sjajan ukus kad su posredi klupe u parku; poslednjih nedelja proveo sam tu mnoge sate. Bila kiša, sunce ili vetar koji zavija, sad smo u većinu dana dolazili u Vimbldonski park (čak smo povremeno išli i u poneku poznu večernju šetnju, hrabro se suprotstavljajući mraku, lisicama i pubertetlijama iz tog kraja), i počeo sam tu klupu – udaljenu od bare s patkama taman koliko da se dobaciš kamičkom – da smatram našom. Na našoj klupi smo retko kad razgovarali; prosto smo sedeli, ljuškali Danijelova kolica i dopuštali otvorenom prostoru da nas preplavi. U nedelju je Den punio četrnaest nedelja, pa smo rešili to da proslavimo tako što ćemo ga povesti u Severni Vels i upoznati ga s tetkom, tečom i raspomamljenim sestrama od tetke. Četiri nedelje pre toga, Stiv i Keri, ono dvoje koje smo upoznali na časovima za trudnice, dobili su devojčicu Dejzi. Koliko juče smo se bili sastali s njima uz kafu i proveli dva srećna sata razmenjujući priče i sipajući roditeljske savete kao prekaljeni profesionalci, što smo i bili. Bojao sam se da će susret s njima i njihovom bebom možda da nas vrati korak nazad, ali štaviše nam je pomogao da koraknemo napred. Pozvali smo ih da nam dođu na večeru sledeće nedelje i Ajvi se već sekirala šta da spremi. Po mnogo čemu ličilo je to na početak zabavljanja; otkrivaš i razotkrivaš, krojiš planove, nadaš se da ćeš se svideti tom nekom isto koliko se i on svideo tebi. Ko zna, možda će se jednoga dana Den i Dejzi smuvati, možda će se napiti od sajdera baš u istom ovom Vimbldonskom parku i raditi neke stvari o kojima je najbolje sad ne razmišljati. Pogledao sam na sat, protegao ruke iznad glave i krenuo kružno da gibam ukočeni vrat – signal da nam je vreme da pođemo kući. Ajvi je


ustala, a dok je proveravala šta je s Danijelom, ja sam obrisao rukavom otiske prstiju i prašinu sa Arturove pločice. Možda će jednoga dana tu stajati klupa s mojim imenom. „Čemu se ceriš?“, upitala je Ajvi. „O, ničemu. Samo razmišljam o tome koliko volim ovo ovde mesto.“ Leto je bilo počelo prethodne nedelje, te mi se niz leđa slivao znoj dok sam gurao nova, jednostruka kolica po neravnom zemljištu Vimbldonskog parka. Smerao sam da sledeće nedelje skoknem do grada kako bih se video s Džoom i popričao s njime o nekoliko prezentacija. Ajvi još to nije znala (nisam joj rekao), ali ponovo me je pritiskala nužda da stvorim neke pare – i to žestoka. Samo što nisam želeo više da snimam sranja, to je bilo izvesno – nikakve toalet-papire, nikakve povoljne kredite, nikakve lekove protiv zatvora. Uostalom, život je samo jedan. A već sam bio razgovarao sa Suzi o tome šta bismo mogli raditi sledeće. Ajvi nije bila sigurna kada će se – i da li će se – vratiti na posao, ali mogao sam se kladiti da neće. Bar ne još podugo. Stigli smo do ivice parka, te sam prevezao kolica sa trave na asfalt. „Bože, baš bih voleo da ima makar i daška vetra, znaš?“ Ajvi me je pogledala s popustljivim osmehom, ali ništa nije rekla. Postala je to mala interna šala između nas dvoje: ja sam bacao Ajvi mamac u vidu protraćenih želja, a Ajvi bi otplivala dalje. Bilo je vrlo zabavno, ali u sebi sam se upravo nemo zarekao da više to neću raditi. Oboje smo znali da vila ne postoji, a slutio sam i da se štos već izlizao. „Ovuda ćemo“, rekao sam i usmerio kolica ka širokoj ulici s drvoredom i impozantnim kućama dvostrukih pročelja. „Moram kući“, rekla je Ajvi. „Maltene patim od proklete inkontinencije otkako mi je ovo majmunče izletelo iz da ne kažem već čega.“ Svejedno sam nagario ulicom. „Ovuda nam je svega neki minut više. Hodaćemo brzo.“ „Ako se upiškim, ti ćeš biti kriv.“


Možda posle dvadeset metara, našli smo se kod kuće kojoj je na visokom kamenom stubu ograde stajao natpis „Prodaje se“. „Hajde više!“, rekla je Ajvi pocupkujući. „Najiskrenije ne mogu više da se uzdržim.“ Pokazao sam natpis „Prodaje se“. „Možda će te pustiti da se poslužiš klonjom.“ „Prestani da se glupiraš.“ „Pravićemo se da kupujemo kuću.“ Ajvi je i dalje skakutala s noge na nogu, kao malo dete kome se očajnički ide u ve-ce. „Fišere! Da li ti znaš koliko koštaju ovakve kuće?“ Jok, ti znaš! „Uh, šta znam, koju hiljadu više od tvog stana?“ „Probaj sa kojom stotinom hiljada više. Probaj sa pet ili šest stotina hiljada više.“ „Uvek možemo da prodamo i moj stan.“ Ajvi je prestala da igra; lice joj se opustilo. „Želeo bi to?“, upitala je. „Da prodaš svoj stan?“ Slegao sam ramenima. „I… koliko on vredi, šta misliš?“ Rekao sam joj. Ajvine obrve su zagmizale jedna ka drugoj dok je piljila u mene. „To mi zvuči kao vrlo precizan broj.“ „Uključuje i nameštaj, frižider i veš-mašinu.“ „Ti to meni hoćeš da kažeš da si oglasio stan?“ „Da. Mada… hm, više i nije baš stvarno moj stan.“ „Ti si… ti si ga prodao?“ Klimnuo sam glavom. Ajvin pogled je ohladneo, postao jedak. „Zašto si to uradio?“


„Samo… samo sam… mislio sam…“ „Ne!“, povikala je Ajvi. „Ne. Nisi. Nisi ti ništa mislio. Jer da jesi, možda bi se setio da pitaš i mene da li želim da se selim iz svoga stana.“ „Samo sam…“ Sa Ajvinog lica iščileo je sav gnev. „Časna reč“, rekla je. „Stvarno je previše lako.“ „Ti si me…“ Ajvi je klimnula glavom, liznula kažiprst i iscrtala u vazduhu nevidljivu jedinicu. „Previše lako.“ „Mrzim te“, rekao sam. Ajvi mi se obisnula oko vrata i snažno me poljubila u usne. „Volim te“, rekla je. „Volim te, volim te, volim te.“ „Lep je dan za to“, uzvratio je muški glas iza nas. Okrenuo sam se i ugledao muškarca koji je upravo zaključavao kola s logom agencije za nekretnine. Pošao je ka nama pružajući ruku. „Gospodin i gospođa Fišer?“, upitao je. „Da“, kazao sam ja i prihvatio njegovu ruku. „Tako nešto.“ „Ja sam Ben“, rekao je agent. „A ko nam je ovaj momčić?“, upitao je, pa klekao ispred kolica. „Ne bih da budem prosta“, oglasila se Ajvi, „ali ako ne uđem u ve-ce u roku od trideset sekundi, upiškiću se u gaće.“ „Nema problema“, rekao je agent. „Imate četiri kupatila, pa birajte.“ I pošli smo za njim u kuću: ja, Ajvi i mali Danijel.


Epilog Bila je poslednja nedelja avgusta i još nas je čekalo silno raspakivanje. Ono najosnovnije već je bilo tu: krevetac u Danijelovoj sobi; Ajvine knjige na policama; moja kožna fotelja, HD televizor od četrdeset dva inča i iks-boks instaliran u dnevnoj sobi. Ajvin stan je prodat nedelju dana po oglašavanju, a posle toga je sve krenulo zastrašujuće brzo. Živeli smo sada već tri nedelje tu, a ja još nisam mogao da se naviknem na našu novu kuću (niti na visinu novog kredita s hipotekom). Od svih promena koje su se odigrale, najviše zadovoljstva mi je donosila ona najtrivijalnija. Otkako živim u Londonu, nikada nisam imao svoj prorez za pisma; uvek sam se služio onim zajedničkim sandučetom na vratima ulaza ispred mog životnog prostora. A zvuk pošiljke koja upada kroz lično moja ulazna vrata i sleće na lično moju prostirku u lično mom hodniku… čak i kad su te pošiljke pretežno dosadne reklame… taj zvuk je bio kao mali sonični ubod koji me podseća na to koliko sam daleko dogurao i koliko sam srećan. Bilo je pola devet ujutru kad me je to melodično lupkanje probudilo iz plitkog dremeža. Tiho sam ustao iz kreveta, ostavivši Ajvi i Danijela – sad starog pet meseci – da sklupčani spavaju. Na prostirci je počivalo nekoliko reklama, jedan račun, pismo od banke i lokalne novine. Kad sam ih pokupio, umalo da mi promakne razglednica. Slika je prikazivala brvnaru kraj nekakvog potoka na bujnoj livadi prošaranoj žutim cvećem. U pozadini su se snežne planine zarivale u savršene bele oblake (možda se propinjući i sve do samog raja). Tu je stajala samo jedna nemaštovito odštampana reč: „Švajcarska“. Prestao sam da dišem, a oči su mi već bile suzne kad sam obrnuo razglednicu. Poruka na poleđini bila je ispisana neravnim škrabotinama.


Voleo bih da si ovde. Ha-ha-ha! El I tad sam shvatio da istovremeno plačem i smejem se. Ko se poslednji smeje, najslađe se smeje, pomislio sam, a suze su mi još jače potekle. Poneo sam razglednicu u kuhinju, pričvrstio je za frižider magnetićem u obliku krave, pa pristavio lončić da skuvam kafu.


Reč zahvalnosti Mnogo mi je vremena trebalo da stignem dovde – do stranice s rečima zahvalnosti na kraju same knjige – a to ne bih uspeo bez pomoći nekih nesebičnih, pametnih i strpljivih ljudi koji su bili puni podrške. Prva na spisku je moja supruga Sara. Gospođa Džouns je pročitala otprilike svakusvakcijatu reč koju sam napisao. Uz to što mi je davala sjajne napomene (u koje spada i potpuna netrpeljivost prema slabim štosovima i samopopustljivosti), pomogla mi je da obezbedim sebi vreme potrebno za pisanje – tako što je vodila brigu o našim kćerima dok sam ja sedeo zaključan. Vodila je brigu i o meni dok sam sedeo zaključan. Potrajalo je, mila, ali zajedno smo stigli na cilj! Druga žena mog života, druga mudra i zahtevna čitateljka, ista je ona koja se dvadeset sati porađala da bi me donela na ovaj svet. Uhvativši se ukoštac s nepristojnim jezikom i ozbiljnom kataraktom, pročitala je razne verzije s najlepšim raspoloženjem i kritičkim okom (kome još trebaju dva oka!). Znam da je ponekad i pocrvenela, ali makar je usput naučila i poneku živopisnu reč – hvala ti, mama! Od Stena iz Dženi Braun asošijejtsa ne bih mogao poželeti boljeg agenta – ne samo što je uspeo da proda moju knjigu (a to nije mala stvar) već ju je i neopisivo poboljšao pojedinim istinski briljantnim napomenama. U tipičnom ortačkom stilu, on umanjuje svoju ulogu, ali van svake je sumnje da je ta uloga bila ogromna. Tu je i Kler Hej, moja urednica u Sajmonu i Šusteru. Da nije bilo Kler, ne bi bilo ni knjige. Njen doprinos je bio vrlo značajan – uz mnoge oštroumne i istančane beleške uz prvu verziju, uključujući i besplatan čas o rečima od kojih žene užasnuto poskoče. Ko je to mogao znati? Iskreno hvala i sledećim ljudima koji su čitali moju knjigu u rukopisu i davali mi stručne savete o akušerstvu, Hantingtonovoj bolesti i filmskoj produkciji: Harijet Džouns, Kajli Votson, Sari Tabrizi, Majku Otonu, Stivu Haginsu. I na kraju jedno džinovsko hvala izdavačkom timu Sajmona i


Šustera. Ne samo na entuzijazmu, posvećenosti, stručnosti i zaraznom šarmu… već i zato što je zahvaljujući njima ovo moje iskustvo bilo neizmerno uzbudljivo i prožeto uživanjem. Keri Makiloni, Saro Džejd Virtju, Ali Grant, Rumana Hajdar, Hejli Makmalan, Elinor Fjuster, Saro Kantin, Saro Berdsi, Ema Kapron… sve ste vi predivne.


O autoru Endi Džouns živi u Londonu sa suprugom i dvema kćerkicama. Danju radi u reklamnoj agenciji, a vikendima i veoma rano ujutru piše knjige. Pratite Endija na Tviteru: @andyjonesauthor

Andy jones nas dvoje  
Andy jones nas dvoje  
Advertisement