Page 1


Naziv originala: Alessia De Luca UN SEGNO DAL DESTINO


1 „Udata? Kako to misliš udata?!“ Objava obelodanjena baš na odgovarajući dan: 14. februara, na Dan Svetog Valentina. Naravno da je bilo neophodno da sve tri budemo na okupu: Marijana, Đulija i ja, drugarice do neba. Još bolje sa čašom vina u ruci, opuštene i ispunjene penušavim mehurićima pored kamina u baru u kojem čovek može lepo da se ispriča - bilo je to mesto gde se ulazi samo sa lozinkom kroz pouzdana vratašca, na trgu Kampo dei fjori. U ovo doba nije bilo gužve i lokal je imao nešto što me uvek iznova osvaja: Van Gogove stolice. Da, baš takve, obložene slamom i od drveta u boji, i svaki put mi bude istu onu emociju koju sam osetila kada sam u Londonu prvi put videla čuvenu sliku Van Gogova stolica. Ove ovde, međutim, nisu imale rupu u sedištu od slame. „Nema te jedan vikend i onda se vratiš udata? Tebi to izgleda normalno?“ Marijana beči oči kako samo ona ume. Ova vest očigledno najviše nju pogađa jer je jedina od nas imala iskustva sa brakom i to iskustvo nije baš bilo pozitivno. Mada njena romantična duša Bika upravlja domom i u stvari čezne za drugom prilikom. Bik je institucija i svake godine prosto ne može da dočeka trenutak kada će svi ukućani da se okupe kraj kamina kako bi pevali Beli Božić. „Ponekad u životu treba biti hrabar“, izlete Đuliji, Strelcu koji u tako nešto veruje i nasuprot razumu. „Zar ne osećate da dolazi proleće? Njuška vazduh prilično očigledno dok Marijana pravi zgađenu grimasu. „Ja osećam da nadolaze nevolje“, komentariše. Ipak je previše negativna. Vidim kako se Đulijino đavolasto lice mršti i stavljam ruku preko njene. „Daj, Mari, nemoj tako, naravno da je ovo iznenađenje, ali...“, okrećem se ka Đuliji. „Ali lepo nam ispričaj šta se dogodilo. Ne možeš tek tako da baciš na sto jednu takvu vest kao da je reč o nečem najobičnijem! Jednostavna zlatna burma što sija na prstu hipnotičkom snagom privlači moj pogled. Osetila sam na trenutak, ali samo na trenutak probadajući bol, iako sam srećna što je vidim tako ozarenu, a naročito što stvarno nikad ne bih uradila to što je ona učinila. Ona i Pol, njen večiti verenik Irac, koji je nakon čitave decenije preganjanja izgleda odlučio da se konačno skrasi u Rimu i živi sa Đulijom, prošle subote su se ukrcali na avion za Las Vegas. I nakon nedelje dana ludila, blek džeka s jedne i burleske s druge strane („profesionalno ažuriranje“, kako je to Đulija nazvala), pomislili su kako bi bilo dobro da rezervišu jednu od onih ljubavnih kapela i da bi mogao da ih venča tip obučen u kostim Bafalo Bila. „Zar nije trebalo da bude Elvis?“, pitam. „Ma šta znam... Ja sam htela da bude Bafalo Bil, setila sam se one De Gregorijeve pesme“, smeje se Đulija. Počinjem da pevam tu pesmu, praveći se da imam i pratnju na gitari, tu kraj kamina. Grupica koja sedi bočno od nas kao po komandi se okreće ka nama. Četvorica u odelima su, sudeći po tome kako su obučeni, a i na osnovu toga koliko je sati, najverovatnije kolege koje su upravo izašle iz neke kancelarije. Smeše se i sigurno misle kako smo pijane već u šest po podne, a ta zamisao im se izgleda dopada. Jedan od njih, najslađi, ukrsti pogled sa mojim i diže čašu crnog vina u mom pravcu. To je pokret koji je na pola puta između nazdravljanja i odavanja počasti mom glasu. Uzvraćam, a srce mi lupa: ima plavu kosu, pomalo neurednu, kao Masimo. Samo bez rupica kad se smeši. Moja ushićenost se malo zamagli dok Marijana iznova prebacuje Đuliji, ovog puta ne tako strogo. „Koje god piće da su služili u Las Vegasu“, kaže, „mora da ti je popilo mozak.“


„A naročito što si bila bez prave ceremonije i što si propustila priliku da nosiš jedan od onih zaslepljujućih šešira“, ubacujem se da Marijana ne bi počela sa moralisanjem. „Ko će sad to da kaže Lulu?“ Lulu drži čarobnu radnju u kojoj se mogu naći preslatke stvarčice i kreacije još neotkrivenih briljantnih dizajnera - koji ne ostaju dugo nepoznati - a ujedno je i zvanična stilistkinja naše družine. Sigurna sam da će zahtevati naknadnu ceremoniju, striktno po rimskim običajima, da bi mogla da obuče mladu i deveruše. „Znam, znam“, Đulija diže ruke u znak predaje i prsten ponovo zasija pod svetlom provansalskih lustera od kovanog gvožđa. „Ali da znate - nije to bio samo hirovit potez. Postoji veoma važan razlog takvog venčanja na brzinu“, dodaje ozbiljna. Gleda nas uporno tim istim izrazom lica od koga mi srce skače u grlo. Bolesna je, mislim. Sada će da nam kaže kako joj je ostalo još nekoliko meseci života. Učini mi se neverovatnim da mi je tako nešto palo na pamet dok u kaminu pucketa vatra i svetlost se prelama u čašama, ali s druge strane, tako nešto se dešava, zar ne? Nikad to baš ne očekuješ. Spopade me misao da se radi upravo o tome. Kako to da nisam primetila da je Đulija malo bledunjava, uprkos sreći koja joj obasjava lice? Ko zna otkad zna... Već sam se gubila u sopstvenoj agoniji ravnoj drami Čelične magnolije i sledeća Đulijina objava prolazi kao dašak vetra, ostavljajući prazninu kao da sam već nešto izgubila. Zatim vidim da Marijana teško hvata vazduh, drugi put za pola sata. „Izvini, šta si rekla?“, pitam Đuliju saučesničkim tonom, prilagođenim nekoj tragediji. „Pol i ja želimo da usvojimo dete“, objavljuje ona ozareno dok je mi gledamo razrogačenih očiju. Pritiskam dugme da pozovem lift i oslanjam se za trenutak na vrata, obuzeta nekim umorom koji više liči na utučenost. Biti vodeni znak je neka vrsta prokletstva, upijam osećanja kao sunđer i iz toga često izlazim kao sažvakana. Jednog dana te ponese entuzijazam, a onda otpadne list i zbog tog pada se otvori Pandorina kutija, uskomešaš se i opet vratiš onom osećaju kao da si u nekoj rupi. „Škorpija poleti iz topa, a na kraju je čeka rupa“, glasio bi epitaf na mom grobu. Đulijine oči prepune zvezda prodrle su u mene zajedno sa šampanjcem koji je naručila da proslavimo ove zapanjujuće vesti. Istovremeno sa saznanjem da život nekad protiče u galopu, a nekad te ostavlja ranjenog posred prašine... Samo pre nekoliko sedmica osećala sam se kao da sam na pragu nečeg lepog, na primer značajnog, a sada? Jesam li pogrešila kad sam uhvatila onaj avion za Sardiniju, ili nisam? Ono što je nesumnjivo jeste činjenica da me od tada proganjaju erotski snovi iz kojih nemam želju da se probudim. Ali svakog jutra se budim, i živim život iz koga je iščezao svaki trag Masima la Notea. Nakon ručka spremljenog na pari sa Ludovikom Riči Barberini nisam ga više videla. Pokušao je da me nađe, ali sam ga uvek odbijala. Kod četvrtog odbijanja večernjeg izlaska, gde sam se vadila na predstojeće obaveze, odgovor je bio hladan: „U redu, nema problema.“ Bio je to glas nekoga ko razume uvod u pojanje, uvek je tu neki prepev koji treba razumeti (uostalom, šta je to dođavola prepev?). Sad me je verovatno, čak sigurno, zamenio nekom drugom. Nisam ga čula nedelju dana, a čini mi se kao da je prošla godina. A veče je Svetog Valentina, Sunce je u Vodoliji, Venera u Škorpiji, mada bi me Style Bazaar ispravio: u Jarcu! Ali moja sudbina je da konstantno imam Veneru u Škorpiji, srce u orbiti oko planete uzburkane ljubavi. Zasijam i obradujem se kada ćaskam sa drugaricama i svidelo bi mi se sada da imam nekog sa kim ću pregurati noć. Ali Đulija ima u planu romantičnu večeru sa mužem - kako mi je neobično da ovu reč spojim sa mojom raskalašnom drugaricom! - dok je za Marijanu ovo jedna od večeri kad je tradicionalno zauzeta: njena ketering firma žutim reno kanguom večeras dostavlja hranu, i to na ne manje od deset različitih adresa. Razna ukusna jela, poslastice i đakonije koje će se konzumirati pod svetlošću sveća.


A Frančeska će ostati kod kuće da se teši toplom kupkom sa uljem lavande i nekim klasikom. Možda to bude Kratak susret, da bi odgovorio temi Svetog Valentina. Vrata lifta se otvaraju i prvo što ugledam je ogromna zelena lopta baš pred vratima mog stana.


2 Kaktus. Poslao mi je kaktus. Makar nije odabrao onaj falusnog oblika: okrugao je, sa veoma lepim žutim i narandžastim cvetovima koji izgledaju kao da su napravljeni od papira i zalepljeni na ovu bodljikavu loptu. Nalazimo se jedno naspram drugog, ja na kauču, a on na zemlji u posudi, i imam utisak da me posmatra sa izvesnom nadmenošću. Pokušavam da ga gledam zlobno, ali problem je što me njegov loptasti oblik uveseljava. Ne uspevam da sakrijem osmeh, čak i dok čitam poruku koja ide uz njega: „Samo onaj ko zaista čezne može dospeti do našeg srca. Ko se boji bodlji, neće nikada uspeti. Do skorog viđenja, Masimo. P.S.: Kaktus, simbol istrajnosti. Čak i da hoćeš, teško ćeš uspeti da ga ubiješ.“ Kao i uvek, Masimo la Note uspeva u jednom - da me pređe, ako ne krivicom, ono neizvesnošću, a povrh svega da loptu prebaci na moj teren. I to bukvalno loptu u ovom slučaju. I šta sad da radim? Ne davati znake života bilo bi baš prostački, osim što je kukavički. Da mu pošaljem imejl? Hladnu poruku? Frančeska, nemaš više četrnaest godina: ponašaj se kao odrasla osoba i pozovi ga. Nalazim njegov broj u imeniku i pritiskam tako jako da samo što ne napravim rupu u ekranu. Pozvoni nekoliko puta, a zatim se veza prekine. Šta to radi, odbija mi poziv? Samo što nisam zavitlala telefon kroz prozor, kad mi stiže poruka: „Sastanak redakcije, nazvaću te, poljubac“. Naravno, Style Bazaar izlazi utorkom, zaključuju izdanje. Ili možda već pripremaju izdanje za jun ili nešto drugo. Činjenica da je uprkos odgovoru na brzinu našao pet sekundi da doda na kraju poljubac upalila je iskru zadovoljstva: osećam se kao da je podmetnuo mali požar u mom solarnom sistemu, nasrnuvši tako na komad leda koji mi se usadio u srce proteklih dana. Da nije imao bodlje da me spreče, zagrlila bih kaktus. Zvuk zvona na vratima trgnu me iz zamišljenosti: ko bi mogao da bude u pola devet u noći Svetog Valentina? Kroz špijunku vidim devojku platinastoplave kose uvijenu u kaput sa animal printom koji joj seže sve do stopala. Sićušno i trouglasto lice podseća na žirafu, prilično gracioznu, koliko vidim. Da nije jedna od Grinpisovih aktivistkinja što idu od vrata do vrata? Nikad nisam imala srca da pustim te ljude da uzaludno kucaju, uvek bih pokušavala da ih se brzo oslobodim uz neku ljubaznu reč. Osim ako je to onaj period u mesecu kada se pretvaram u zver žednu krvi: kad mi se pojave u ona tri dana uzavrelih hormona, nema im spasa. Srećom po gospođicu Žirafu, večeras sam u miru sa svetom, štaviše, njena pojava me je spasla pokušaja lakog petinga sa kaktusom. „Izvinite, ja...“, počinjem otvarajući vrata. „Srećan Dan zaljubljenih!“, ćurliče ona i skida kaput. Ispod kaputa ima komplet crne čipke - korset sa halterima i tange -jedan od onih koje kada opaziš u izlogu, a uz to si još sa drugaricama, zastaneš i smeješ se, mada potajno želiš da skupiš toliko hrabrosti i da jedan takav obučeš makar jednom u životu. Ona je imala hrabrosti, ali kao da se brzo pokajala. Ne znam koja se od nas dve više iznenadila, ali ono što je očigledno jeste da lice počinje da joj poprima boju plavog patlidžana. „Hm... Pogrešna vrata?“, sinu mi pitanje. „Tražiš Lorenca, je li tako?“ „On ne stanuje ovde?“, pita. Ima zvonak glas, a zbog frizure i luckaste pojave malo me podseća na Merilin Monro. U verziji sa animal printom, ali sa onom istom nevinom seksualnošću. „Preko puta“, pokazujem glavom. Moj komšija Vodolija što živi mondenskim životom odlazi i dolazi u kojekakve sate, ali ga nikad nisam videla u društvu. Sudeći po garderobi, ova bi


mogla da bude jedna od njegovih brojnih „posebnih prijateljica“ - u koje može da se ubroji i ova koja o tome priča... A možda je i nešto ozbiljnije? Ipak je veče Svetog Valentina. „Imate dogovoreno?“, čujem sebe kako pitam poput zubarove sekretarice. Znam da je besmisleno, ali mi se na pomisao da je Lorenco negde napolju, ili tu unutra, ali sa nekom drugom, cepa srce zbog ovog stvorenja. „Da, u stvari za jedno sat vremena, dogovor za večeru...“, odgovara uz pomalo postiđeni izraz lica, što se pomalo i očekuje od osobe zatečene na odmorištu na stepenicama u donjem vešu koja daje objašnjenja komšinici svoga dečka. „Pomislila sam da ga iznenadim pre nego što izađe.“ Brzo razmišljam. Možda je Lorenco sam i pod tušem i sprema se za večeru. Možda. Mada umesto da ode da je pokupi, zakazao joj je sastanak u restoranu, možda je hteo da ima lufta... Brzinskim potezom hvatam Merilin za ruku i uvlačim je u stan. „Uđi, zakačićeš upalu pluća dok tako stojiš“, kažem. Kod mene u stanu sa centralnim grejanjem i radijatorima od livenog gvožđa mogla bi da bude i potpuno gola, jer je to otprilike temperatura kakva je u paklu. Nije baš ni da je obučena. „Lorenco me je zamolio da svratim do njega otprilike u ovo doba i da mu predam paket koji su dostavili dok nije bio tu. Mogla bih da proverim da li je kod kuće, važi? Sačekaj me ovde.“ Zvonim dva puta. Tri. Nema odgovora. Šta ako je napolju? Možda je nameravao da ide na večeru a da pre toga ne svrati kući da se presvuče... Kod četvrtog puta, međutim, čujem njegove korake i iznerviran glas: „Ma ko je to, dođavola?“ Otvara mokre kose i sa peškirom oko struka, idealna odevna kombinacija za to sjajno, glatko, mišićavo i izvajano telo mladog pauna. „Frančeska!“ Njegove sitne i živahne oči, pomalo kose, gledaju me netremice kao da sam fatamorgana. Ne baš sa oduševljenjem. „Nešto... nije u redu?“ U trenutku zastanem. Na kraju krajeva, ko sam ja da se mešam u Lorencove sentimentalne veze, u veze svog drugarski naklonjenog komšije za koga me jedva vezuje par zadovoljavajućih zajedničkih večeri bez kasnijeg vucaranja? „Lorenco“, izgovaram konačno, „jesi li sam kod kuće?“ Okleva za trenutak, a meni se pale lampice intuicije, koje se inače pale s vremena na vreme - ali nikad na vreme da me izbave iz neprijatne situacije - i shvatam da jeste sam. Samo strahuje da sam se pojavila na njegovom pragu usled apstinentske krize na Dan Svetog Valentina i da ću sad, da bih ulovila plen, da izvedem scenu zavođenja. Sirotan. U sledećem trenutku odgovara: „Da, jesam zaista, ali se spremam... Ja odlučno izgovaram: „U redu, pusti me da uđem i da ti objasnim. Dovoljno mi je pet minuta.“ Žena žirafa je na sigurnom u Lorencovom stanu, kaktus počasno stoji na ulazu male kuhinje, a ja se odlučujem za kupku sa mirisom lavande kako bih se dovela u red nakon uzbuđenja koje su doneli protekli sati. Đulijine šokantne vesti, Merilin, devojka žirafa, polugoli Lorenco... Previše za jedno mirno veče Svetog Valentina. Barem, pomišljam dok uranjam u mirišljavu kupku a pena mi prekriva grudi, nisam imala previše vremena da mislim o tome kako sam prošle godine u ovo vreme bila na terasi Rafaela sa Đanijem. Hotel Rafael u Rimu politička je ikona prošlih vremena i nije baš jedan od najboljih, ali terase su mu među najlepšim u gradu. Te večeri me je Đani, moj verenik Vaga sa istančanim ukusom za luksuz i prefinjenost, izazvao sa, za mene, neodoljivim predlogom - da provedemo veče u stilu život u Rimu osamdesetih. Hrabro sam tome pristupila uz pomoć zgrožene Lulu: „Ljubavi, ali osamdesete? Godine kad je umro dobar ukus?“ Zatim smo zajedno pronašle kvadraturu kruga: crnu suknju koja je oživela zahvaljujući jednoj od onih neverovatnih Versačeovih košulja iz tog doba koja je bila u zlatnim i svetloplavim


tonovima i po metar visokim naramenicama sa obe strane. Dok sam se gledala u ogledalu, došlo mi je da prsnem u smeh: „Lulu, sad sam se setila... Ja sam nosila ovakve naramenice! Stvarno sam ih nosila!“ „Nikako to ne izgovaraj glasno, dušo.“ „Ali zašto, ti nisi?“ „Moje usne su zapečaćene.“ I ona je, očigledno. Svi smo ih nosili, te nosače aviona, na ramenima. Ponesena igrom, napravila sam i onu kovrdžavu frizuru poput onih što su imale barbike iz tog doba. Na sreću bar nisam plava... Lak za kosu, okrugle minđuše, plava senka i sjaj za usne činili su kompletnu katastrofu. Pomisao na Đanijev izraz lica me i sad zasmejava i smeh izaziva male talase u kadi. On, tašt kakav je uvek, nije reskirao sa zastrašujućim naramenicama, zamisli: njegova jedina veza sa odećom osamdesetih bio je par čobanskih čizama koje mu stoje u ormanu još od tog vremena i priznao mi je da nije imao srca da ih baci jer je u njima prepešačio mnoge ulice prepune sećanja. Koliko smo se samo smejali te večeri... Možda je to najbolji Sveti Valentin koji pamtim. Prepešačili smo Rim kao dvoje zaljubljenih turista i zašli u najužu slepu ulicu u gradu, Ulicu San Trifone, kako bismo se ljubili. Gledala sam odsjaj žutih svetiljki u njegovim užarenim očima i razmišljala o tome kako nikada neće doći kraj. Đani je bio prava Vaga. Galantan, prefinjen, sposoban da učini da se osetiš kao da si centar univerzuma, kao da si zaista važna, jedinstvena, najsjajnija zvezda u okruženju. Sa retkim darom da učestvuje u ženskim željama, da se prilagodi onom drugom i da ga učini zadovoljnim prirodnom sigurnošću u sebe i otmenošću. Njegova jedina mana? Totalno odsustvo privrženosti i nepregledna ljubav prema ženskom rodu, koju je održavao tako što je sedeo na više stolica. Vaga je takva, ona bude sa tobom čineći da se osećaš najvažnijom ženom na svetu, a već sledećeg dana, sa rađanjem novog sunca, prelazi na sledeću. Sve to samo četiri meseca nakon te čarobne večeri Svetog Valentina u Rafaelu . Zvuk telefona sprečava me da briznem u plač među mirisima lavande. „Frančeska? Ometam li te u nečemu?“ Od same boje glasa se naježim. „Masimo.“ Nekoliko sekundi niko ne progovara. „Ometam li te u nečemu?“, iznova pita. „Ne.“ Reč zvuči grublje nego što sam htela i pokušavam odmah da to popravim. „Kako si? Jesi li završio sa sastankom redakcije?“ „Da, jesam, izvinjavam se još jednom. Frančeska...“ Prekini da izgovaraš moje ime, prekini, molim se u sebi. Kako mogu da te mrzim ako ti moje ime tako klizi sa usana? „Imam osećaj da nešto nije u redu“, nastavlja on bez oklevanja. „Želiš li da razgovaramo o tome?“ Da razgovaramo o čemu, urlam u sebi. O tome što si me zaveo samo zbog toga da bi iščupao materijal za članak koji bi objavio u svojim prokletim novinama? Ali nešto mi zaustavlja gnev na usnama. Možda je to zbog lavande, bio je u pravu travar kad je tvrdio da će na jedan borbeni znak kao što je moj lavanda imati blagotvorni uticaj. „Pa razgovaramo“, samo to kažem. „U četiri oka“, izgovara on odlučno. „Kad predlažeš da to učinimo?“ „Odmah. Evo me dole.“


3 Tolika je magična moć Masima la Notea kada nešto želi - u roku od pet minuta je u mojoj dnevnoj sobi, pre nego što sam uopšte u stanju da dovedem rasute stvari u red. Kao prvo: uvijena sam u beli bademantil, a šminka mi se razmazala od pare. Kao drugo: prvi put je u mojoj kući i odjednom mi se čini da je plafon previše nizak. Kao treće: bočica gela za intimnu negu od nevena zauzima centralno mesto na stočiću kraj troseda. Ne znam kom od ova tri problema prvo da se posvetim. „Raskomoti se“, kažem. Ako sedne, možda moj plafon opet postane normalne visine. U protivnom se brinem da ću morati da prijavim katastru gubitak zapremine prostora u kome živim. Ali on stoji i kruži radoznalim pogledom po svim detaljima i ne čuje me. „Znaš“, izgovara zamišljeno. „Upravo sam sve ovako zamišljao... sve do poslednjeg kaktusa“, usmerava pogled na mene, a osmeh mu zablista tako da mu se pojavljuju dve jamice na obrazima. „Tvoja kuća tako liči na tebe, Frančeska.“ „Živim ovde pet godina“, odgovaram i ujedno osvajam nagradu za najbriljantniji odgovor meseca u kategoriji žene u bademantilu. Masimo zakorači, a meni se čini da telom ispunjava sav prostor koji nas razdvaja: fizički prostor, onaj u vezi sa svim onim što nije rečeno i što se ne zna, onaj u vezi sa nepoverenjem. Spušta pogled, oči boje plave lagune koje se skoro zarivaju u moje. Skida jaknu, i mogu da osetim toplotu njegove kože kroz košulju od finog pamuka, i jedino što želim jeste da ga dotaknem. Ovaj čudesni čovek, tela antičke statue i lica morskog vuka koji ne dozvoljava da ga rasprše talasi, sada je nekim čudom dospeo u moju dnevnu sobu i ja ne želim više da ga pustim. A ono što je neverovatno jeste činjenica da njegovim licem pretrčavaju iste misli. Ne uspevam da se obuzdam i da sprečim sebe, i zato podižem ruku i mazim ga po obrazu. Uzima me za ruku i skoro mi zaustavlja puls jakim stiskom, zatim prinosi moj dlan usnama i liže ga jezikom, baš u centar gde nervni završeci šalju čitavom telu poruke za uzbunu. Opasnost. Požuda. On zatvara oči kao da proba vodu u pustinji, a ja se osećam kao da lebdim. Uz trzaj me privlači sebi i svojim užarenim usnama, i prosto proždire moje. Odupri se, Frančeska, odupri se. Ali moja usta se otvaraju i njegova ih zarobljavaju, kao da nestaju u zaboravu dok mi njegove ruke najpre mrse kosu, a zatim drže moje zglobove čvrsto iza leđa. Zatvorenica sam njegove snage i njegove slatkoće, svaki moj osećaj umotan je u mrežu njegovog erotskog mirisa, mešavine smokve, sandalovog drveta i pomorandže, koji me oslobađa želje da se borim. Nežnom rukom mi se zavlači pod bademantil u nameri da mazi moj obnaženi struk klizeći sve niže. „Frančeska“, jeca kroz moja usta. „Frančeska... Zašto si pobegla...“ Neverovatno da su te jedva prošaptane reči razbile čaroliju. Kao po uslovnom refleksu iznenada se odvajam od njega, skamenjena. Njegove oči su dva tamna okeana požude, a moje ruke drhte dok navlačim bademantil sve do grla pretvarajući se da je pancir. „Pravo si kopile“, sričem. „Došao si ovde i pomislio da možeš sve da rešiš maženjem?“ Provlači ruku kroz plavu kosu, tek malo dužu, i naslućujem da se baš napreže kako bi se obuzdao. Kada me iznova pogleda, hladnoća njegovih očiju seče me poput noža. „Da rešim šta?“, pita učtivim tonom otmenog razgovora. Nesigurna sam zbog ove brze promene. Preda mnom više ne stoji strastveni čovek od pre nekoliko trenutaka, koga sam upoznala jedne toskanske noći što se sada čini dalekom poput sna. Preda mnom je Masimo la Note, moćni i nedostižni direktor časopisa Style Bazaar. I Veliko Kopile.


„Pretpostavljam da ćeš sada sve da negiraš“, govorim ljutito. „Ali ja veoma dobro znam šta je istina. Da je sva tvoja pažnja prema meni proteklih meseci, romantične večere, pokloni, Sardinija, imala samo jedan cilj.“ „Da ti oduzmem nevinost?“ Ironični ton je okrutan, kao da na moje odbijanje odgovara odbijanjem. „Žao mi je ako te je moja pažnja uvredila... Imao sam utisak da je zadovoljstvo bilo obostrano.“ „Kako sam zaveo ženu koja je mrzela Vage“, izbacih iz sebe ovaj naslov kao gonjena šibom, naslov članka koji je trebalo da govori o nama. O meni. I sa perverznim zadovoljstvom primećujem zbunjenost u njegovim očima. „Ko ti je to rekao?“ „Nije važno“, odmahujem glavom. „U okruženju se ponešto zna.“ Kom okruženju, Frančeska? Odakle ti ispade to? Ti si sekretarica u bednoj firmi, a on glavni i odgovorni urednik jednog od najuglednijih nedeljnika u Italiji, o kom to okruženju dođavola pričaš? „Onda?“, nastavljam. „Da nećeš možda da porekneš? Da porekneš da si mi se udvarao samo da bi nastao dobar članak o zavođenju za tvoj prokleti specijal o astrologiji i savršenim horoskopskim spojevima?“ Nastavlja da me gleda, ali nešto se u njegovom izrazu lica menja. Nije više ljutit, deluje mi prilično umorno. „Ne poričem da je ta zamisao postojala na početku, Frančeska. Na početku“, nastavlja žestoko. „Bila je to pomalo luckasta, možda malo i lukava zamisao, kao i mnoge koje se javljaju u ovom poslu. I da, moj prvi pristup značio je ispitivanje terena... Onda, kasnije, kada sam te opet video, kada sam te bolje upoznao, shvatio sam da ne mogu tako nešto da uradim“, odlučno zaključuje. „Da tako nešto tebi ne mogu da uradim.“ Pružio je ruku ka meni, ali ja sam se odmakla kao da strahujem da će me opeći. „Moraš da mi veruješ, Frančeska, to je cela istina.“ „Onda, naši dani na Sardiniji...“, oprezno pitam. Odmah nakon tih čarobnih dana otkrila sam da se radi o projektu. Ali kakav je to projekat u stvari bio? Da li je već tad bilo reči o projektu od koga se odustalo? Ako je tako, Frančeska Valentini, onda si ti najgluplja i najnesrećnija žena koja je ikada postojala. „Mesto je bilo zaista čarobno“, sleže ramenima. „Želeo sam to da podelim sa tobom. Svu tu čaroliju. Sa tobom, ne sa nekom ženom Škorpijom“, dodaje. Sve do onog dana kad smo se upoznali, shvatala sam da niko baš ne deli sa mnom toliku strast prema astrologiji. Ali upravo aluzija na moj znak probudila mi je drugačiju misao. Tog dana u vozu, kada sam govorila o slaganju znakova, priznala sam mu kako nikad više ne želim da se petljam sa muškarcem u znaku Vage. Jer nakon poslednjeg - Đanija Velikog Kopileta - konačno sam završila sa tom kategorijom. Verovatno je to nesmotreno priznanje doprinelo tome da mu se rodi zamisao za taj prokleti članak. Ali onda bi to značilo... neverovatno da se ja toga nisam pre setila. „Ali ti si Vaga“, zvučim kao Njutn kad otkriva zakon gravitacije. On načini nervozni pokret rukom: „A šta i ako jesam? Nemoj mi reći da zaista veruješ u tako nešto!“ Naravno da verujem. Ne u proricanje budućnosti i tome slično -mada njegov astrolog, Kaljostro, mag Style Bazaar-a, skoro uvek to predstavlja istinitim - već u osobine znakova, međusobno slaganje... i koje kombinacije treba izbegavati, u to verujem, da, verujem. Dosta toga mi se dogodilo da bih mogla poreći postojanje istine u ovim teorijama. Uostalom, šta je neobično u tome da verujemo da godišnje doba u kom smo rođeni i zvezde što su nas videle kako dolazimo na svet mogu da imaju uticaja na naš karakter? „U današnje vreme u zavisnosti od položaja zvezda se čak uzgajaju i vinogradi. To se naziva biodinamikom“, izleće mi kao što mi obično izleti pri nepovezanosti jezika i mozga, i kada


je situacija zaista napeta. On me gleda kao da sam sišla s uma, a ja ne uspevam da mu dokažem da nije u pravu. „Vinogradi“, ponavlja ravnim tonom osobe koja ne veruje u ono što govori. I počinje da se smeje. Nakon sekunde i meni dođe da se nasmejem. Da li ja to stojim u bademantilu u svojoj dnevnoj sobi, pored muškarca izuzetne lepote koga sam samo pre nedelju dana mislila da mrzim i sa kojim sam pre deset minuta želela da se valjam po kauču, a kome upravo pričam o primeni biodinamičnog uzgajanja na muško-ženske odnose? Je li moguće? „Frančeska, ti si jedinstvena“, ponovo pruža ruku ka meni i ovog puta se ne povlačim. Ali i ne prilazim. „Pruži mi ruke“, nagovara me. „Samo ruke. Daj, obećavam da ti neću ništa.“ Stavljam ruke na njegove i ostajemo tako, jedno naspram drugog, ispruženih ruku i na sigurnoj udaljenosti, kao da smo zamrznuti u stavu figure plesača iz devetnaestog veka. „Čuj, ne kažem da taj članak nije postojao kao konkretna pretpostavka“, govori odlučno. „Ali ko god da je razgovarao sa tobom, a ne želim da saznam ko je jer bi u protivnom padale glave, ili je bio loše informisan ili je ostao zarobljen u prvenstvenoj zamisli. Ta zamisao je odbačena i zamenjena drugim projektom“, zastao je i kao da je hteo da kaže još nešto, ali se predomislio. „A jedan od razloga što sam pustio da taj projekat propadne jeste što sam previše počeo da se zanimam za tebe“, jednostavno je nastavio. „Previše da bih te obmanjivao.“ Za trenutak mi jače steže ruke, a na usnama se pojavljuje njegov kvaran osmeh, onaj sa jamicama. „Da pokušamo iznova, Frančeska?“, jednostavno zaključuje. Htela bih samo da kažem „da“ i da mu se bacim u naručje, ali cinični inat jedne Škorpije tera me na oprez... Barem dok on ne priđe previše blizu. „Istina je da ja znam zaista malo toga o tebi, Masimo“, šapućem. „Možda mi i govoriš istinu, ne znam, ali kako da verujem čoveku koga uopšte ne poznajem?“ „Upoznao sam te sa svojim psom“, podseća me. „Samo sa jednim od tri“, uzvraćam. Zatim nastavljam ozbiljnije: „Masimo, ne znam. Osećam potrebu da malo zađem u tvoj svet. Ja... nemam poverenja u tebe.“ Znam da je ovo grozno reći bilo kome, ali ovo je trenutak kad moram da budem iskrena. Vidim po tome kako se svaka liniji na njegovoj koži ukočila da mu ta zamisao pričinjava neprijatnost. Kakva skrivena rana može da ugrozi njegovo srce? Tako velikodušan kad su u pitanju reči i pokloni, ali tako ljubomorno čuva privatnost? I koja žena zdrave pameti ne bi pomislila da takva rezervisanost nije zbog verenice ili više njih, ili više supruga, tajnih ljubavnica po raznim ormarima njegovog života? Tako privlačni muškarci nikada nisu sami: obično imaju neku lošu pratnju. Sada vaga da li je vredno, odlučiće da nije i neću ga više videti, predviđam razočarano. Zatim muževna vilica, prekrivena kratkom plavom bradom, nastupa odlučno. „Da zađeš u moj svet“, ponavlja klimajući glavom, pogleda izgubljenog u nekoj sceni koja se dešava očigledno samo u njegovoj glavi. „U redu, Frančeska Valentini. Pustiću te da uđeš... I to na ulaz gde ulaze umetnici.“


4 „Vazduh, voda, zemlja i vatra! Vazduh, voda, zemlja i vatra...“ Od jutros Martineti cupka ponavljajući ovu mantru, i kada ga pitam da objasni zašto to radi, samo odmahne glavom misterioznog izgleda. Uči li za vrača? „Da nije ušao u neku sektu?“, pita Federiko, šćućuren u svoju uobičajenu pozu na ćošku mog pisaćeg stola. Često pomislim kako bi trebalo da mu stavim neko jastuče. „Ne znam. Možda je samo u pitanju nostalgija za slavnim disko danima sedamdesetih?“ „Vidim ga sa ešarpom zavezanom oko glave dugačkom sve do poda kako se sav razmahao uz grupu Ert, vind end fajer.“ Federiko skače sa svog mesta i baca se na zabavno izvođenje njihove čuvene pesme September, uvijajući kukovima i mrdajući rukama, puštajući napolje savršenog rođaka Tonija Manera koga je držao u sebi. Gospode bože, sad ovu pesmu cele sedmice neću moći da izbacim iz glave. Svejedno, pomišljam da ustanem sa stolice i priključim se ovoj predstavi. Zatvorene oči i koordinacija ruku, stižemo do trećeg refrena blistavim falsetom, kada primećujem kako je temperatura u mojoj kancelariji opala za nekoliko stepeni. „Ba-de-yah...“, zamire mi na usnama kada, otvarajući oči iz ekstaze sedamdesetih, primetim kako Martineti stoji na pragu koji deli naše dve kancelarije i gleda nas namrštenog lica i mrkog pogleda što ne obećava milostivost. Guram laktom Federika, koji ostaje zaleđen usred zamaha kukovima u opasnosti da iščaši karlicu. Sastavljamo se i stojimo nepomično kao dva učenika uhvaćena u nekom nestašluku. Naime, pomalo to i jesmo. Tišina se čini beskonačno duga i ispunjava čitav kancelarijski prostor, čekam samo da u jednom trenutku zidovi počnu da se zatvaraju oko nas kao neka vrsta kazne. Bilo bi dostojno Martinetijeve strasti prema budućim i ekološkim tehnologijama da se predvidi sistem kojim bi se redukovali na parčiće i brzinski izbacivali podređeni što gube vreme na zajebavanje. Međutim, nakon tih nekoliko minuta, koji su trajali kao 174 minuta tišine, i mrkih pogleda, sa usana našeg nepredvidljivog šefa izlazi neočekivani zvuk. Zvuk koji se potom transformiše u diskretan ali nedvosmislen smeh. „Da ste mogli da vidite vaše izraze lica...“, komentariše glasom koji drhti od jedva suzdržanog smeha. „Šta je to, groznica četvrtka ujutru?“ Uzdah olakšanja, ali ne izazivam sudbinu. „Izvinite“, odgovaram trezveno. „Federiko i ja razmišljamo... da pripremimo jednu numeru iz sedamdesetih za proslavu firme.“ „Ali proslava firme je u junu“, čudi se Martineti. „Da li izgleda kao da smo spremni? Moramo još mnogo da vežbamo“, Federiko mi pritiče u pomoć savršeno bezočnim izrazom lica. „Da, imate još na mnogo čemu da poradite“, šef ozbiljno klima glavom, kao da diskutujemo o nekoj prezentaciji u Pauer pointu namenjenoj našim finansijerima. „Valentinijeva, najpre predlažem mekše njihanje kukovima, da ne bude previše isprekidano.“ U jednom suludom trenutku čini mi se da će mi pokazati pokret, zatim se opet udrveni i zauzima svoj tipični stav u stilu „posao pre svega“. „Moral je važan, naravno“, zaključuje. „Ali posao pre svega! A sada dosta, hajde, Valentinijeva, ne zaboravi da želim one podatke o kruženju glavnih modnih trendova na mom stolu do 14 sati.“ „Ali rekli ste izlazim večeras!“, bunim se. Ledeno me gleda.


„Mora da si loše razumela“, naglašava slogove, i dok se udaljava ka toaletu, čujemo ga kako šapuće: „Vazduh, voda, zemlja i vatra...“ „Ti i tvoji Ert, vind end fajer“, gunđam Federiku dok se vraćam da sednem..„Ti si loš uticaj, eto šta si. Sada, da bih stigla sav taj posao da uradim na vreme, moram da preskočim pauzu... A kada ću kod frizera?“ „Daj, nemoj da si tako tragična“, Federiko izgleda opušteno, ali vidim da mu je žao što me je uvalio u nevolju. „Ići ćeš večeras. Ili sutra.“ „Problem je, dragi moj, što mi frizura treba baš večeras“, obaveštavam ga. „Neću imati vremena i za šišanje i za peglanje, da stignem zatim kući na tuširanje, piling, šminkanje, da se pretvorim u neodoljivu zavodnicu i da stignem u Kuću džeza do devet!“ „Gospode, takav program restauracije nema ni Sikstinska kapela“, zviždi Fede. „A kakva je to velika prilika o kojoj tvoj najdraži i najverniji prijatelj, ovaj ovde, ne zna ama baš ništa?!“ Odlično pitanje. Istina je da o večerašnjem sastanku nisam nikome ništa rekla, a to ne liči na mene. Inače bih u nekoj sličnoj avanturi vukla sa sobom Đuliju i Marijanu, možda čak i samog Federika, međutim, proteklih dana, taman kad bih o tome htela da progovorim, nekako bih zaćutala. Uzdržala sam se od traženja saveta, razvijanja različitih teorija, crtanja strategije ponašanja, što bi me sve zatim bacilo u anksioznost. Jednom rečju - htela sam da prođem bez svih onih psiholoških analiza koje obavljamo mi devojke kada nas čovek poput Masima la Notea prvi put pozove u džez klub. Ćutala sam, a ne znam baš tačan razlog. Rekla bih da je zbog toga jer nisam bila spremna na Đulijino frktanje: „Džez? Kakva dosada...“, ali ni njen entuzijazam Strelca, što svaki put očekuje Veliku Ljubav, i za sebe i za druge. Ili da se suočim sa Marijanom, koja bi sigurno rekla nešto poput: „Kakvo kopile! I ti mu stvarno veruješ?“, a zatim bi ona sama provela veče mrko gledajući Masima zlovoljnim pogledom jednog Bika koji staje u odbranu voljenih. Ili je možda ono što zaista nisam bila spremna da čujem upravo Federikov morbidni komentar, kada mu protiv volje ipak otkrijem sa kim izlazim večeras. „Ali, dušice... Zar nisi rekla: ‘Nikad više sa Vagom'?“ „Nisam potpuno sigurna da li je on stvarno Vaga“, bunim se birajući najslabiju moguću liniju odbrane koja postoji. „Odnosno, on te je ubedio da nije, je li tako?“ Istina je da Masimo nije ni potvrdio ni porekao. Samo se nasmešio, uzeo me za ruku i pitao: „Veruješ li mi?“, dajući mi samo toliko vremena da klimnem glavom pre nego što je nestao iz mog dnevnog boravka prošle nedelje. Naime, verovatnoća da je Vaga je veoma velika. „Tačno je da ne znam kad je rođen, a izgleda da to niko ne zna“, odgovaram odlučno. „Sada me ostavi samu sa mojim bolom, ako ne počnem sa ovim istraživanjem, umesto u dva, završiću u devet i onda zbogom večeri.“ „Dušo“, Federiko se uspravlja i zauzima stav plemića. „Uprkos tvom prećutkivanju koje me je duboko ranilo, ser Federiko nikad ne ostavlja damu u nevolji.“ „Pomoći ćeš mi sa istraživanjem?“, pitam sa tračkom nade. Federiko je šef marketinga i ovo je njegovo polje, ako mi pomogne - spasena sam. „Radiću i više i bolje“, lupa dlanovima poput mađioničara i izgovara zvonkim glasom: „Otavio!“ Ne znam kako njegov stažista svaki put uspe da ga čuje, odakle god da ga zove, ako se uzme u obzir da kancelarije nisu baš male, a do odeljenja marketinga treba proći kroz četvoro vrata. Nekad mislim da mu je ugradio čip u uho. Činjenica je da se Otavio pojavljuje za manje od minuta, pomalo zadihan, pogleda kao da ga neko progoni. „Da?“, pita slabašnim glasom.


„Hvala ti što si dojurio“, kaže Federiko sa izvesnom zahvalnošću. „Otavio, imam za tebe jedan zadatak epskih razmera.“ Stažista se ukoči. „Zadatak sa kojim se suočio Herkul, jedan od sedam...“, nastavlja grandiozno moj prijatelj. „Fede, bilo je dvanaest zadataka“, podsećam ga. „A ne sedam?“, gleda me spreman na kontranapad. „Bilo je sedam patuljaka.“ Okrećem se Otaviju pre nego što precrkne od straha. „Radi se samo o jednom istraživanju“, objašnjavam mu. U tom trenutku čujemo Martinetijev glas kako se približava. Usporio je zbog telefonskog razgovora, kako izgleda, ali uskoro će biti ovde. Fede užurbano gura napolje stažistu: „Sad ću ti objasniti.“ I kada je već u hodniku, okreće se i namiguje mi: „Oko jedan sat. Imejl. Šifrovan. Lozinka: Londonska magla“, i nestaje sitnim brzim koracima kako ga šef ne bi uhvatio. Potpuno je lud. Ali sad sam sigurna da neću propustiti frizera u pauzi za ručak. Jedinog kome sam otkrila - dobro, sad je tu i Fede koji zna -da ću se večeras uvući u vučju jazbinu. Masimo la Note u potpuno novoj ulozi, bar što se mene tiče, u ulozi muzičara. Ali zašto sa sobom nisam ponela bar delić neke drugarice? Proklinjala sam sebe dok sam šipčila po Bulevaru Porta Ardeatina nakon što sam auto parkirala nekoliko kilometara dalje. Blagosiljala sam Federika, koji je izričito istakao: „Nikako šiljaste potpetice, preporučujem.“ „A zašto, moliću?“ Na moje pitanje odgovorio je pitanjem: „Svesna si kaldrme koja postoji u gradu u kome živiš?“ Bio je u pravu. Čak i sa umereno tankom štiklom na mojim tamno-zelenim čizmicama moram da pazim da se ne spotaknem o ono što se u Rimu naziva pločnikom. U stvarnosti je tim pločnikom, namenjenom pešacima, opasno hodati jer je pretrpan parkiranim vozilima, čija su dva točka okrenuta na jednu, a druga dva na drugu stranu. Za to vreme zvezde su kao u vrtlogu oko mene, blagonaklone i sjajne. Venera je zadužena za romantične sate, prijateljstvo je u znaku Raka, Mesec je u vatrenom Ovnu i, prema horoskopu Staji bazaar-a, Škorpija je u nedelji Divljeg zapada. Osim rastresite kose i visokih štikli, možda mi treba i revolver u tašnici. Teturam se, ali preživela stižem do ulaza impozantne Vile Ozio, gde se krije žuta Kuća džeza. Uprkos tome što uopšte nisam obožavalac džeza, ovo mesto mi budi neku draž svaki put kada ovde kročim. Moto ovog mesta glasi: „Ništa nema značenje ako nema svinga, i Djuk Elington je bio u pravu.“ U Kući džeza se mešaju stilovi i osobe svakakvih tipova i boja, ako je verovati glasinama. Jedino što je važno je sving. Nakon što je bila u Vatikanovom vlasništvu, jedno vreme bila je svojina šefa kriminalne Bande dela Maljana, a potom se nalazila pod opštinskom upravom Grada Rima. Uzimajući u obzir Divlji zapad koji mi nagoveštavaju zvezde, moraću da čuvam leđa. A možda da se čuvam od svirke, jer ja prema džezu gajim čvrstu sumnju koja je tipično rimska. Istina je da ambijent i intelektualna zvučnost savremenog džeza nikada nisu osvojili Rimljane. A ja svakako spadam u te Rimljane, nakon flerta sa momkom Devicom i njegovom strašću prema džezu i prema udubljenju na mojim kolenima. Flert je veoma kratko trajao zbog nepremostivih razlika, koje mi danas izgledaju očigledne, ali pre nego što je izabrao bežaniju, Marcio je uspeo da me odvuče u najmanje tri „hrama internacionalnog džeza“. Jedan je čak bio u Frankfurtu. I od svih nesrećnih muzičkih večeri, ta je bila neka vrsta izvorne kakofonije: koncert je zvučao poput zubara koji pokušava da popravi zub pacijentu, a ujedno i da opere sudove. Sve te misli, dok sam gurala vrata, zgusnule su se u jednu kolosalnu: „Ko me je dođavola


nagovorio na ovo?“ Ta misao mi je još zaglušujuće odzvanjala dok sam osećala poglede posetilaca: stočići koji su raspoređeni svuda po sali još nisu bili zauzeti. Primetio me je čovek od oko šezdesetak godina snobovskog izgleda, sede duge kose uvezane u rep. Mučila me je tišina. „Izvolite“, kaže domaćin kuće. „Ovaj... Ja sam za stolom Masima la Notea“, promumlah mrzeći sebe zbog slabašnog glasa što je izašao iz mene. Ali efekat koje je ovo šaputanje ostavilo je iznenađujući. Konobar se topi kao zemička sa maslacem. „Dobro došla!“, smeši se. „Dođi, otpratiću te do stola.“ Pola deset je i u prostoriji je nekoliko grupica i različitih parova. Vodi me ka podijumu na kome se nalaze već namešteni muzički instrumenti i predivni koncertni klavir. Za to vreme se osvrćem okolo, tražeći sto u pomračim gde mogu da se raskomotim i nestanem u svojoj samoći, izbegavajući da zaličim na neku namigušu koja je u potrazi za bogatim starcima, strastvenim ljubiteljima džeza. Po milioniti put žalim što nekog nisam povela sa sobom. Istina je da sam po podne, obuzeta zakasnelim napadom panike, pokušala da telefoniram nekim drugaricama sa bazena, ali jedna je išla u bioskop, a druga nije mogla da pronađe bebisiterku za tako kratko vreme. A da ostavi dvogodišnje dete sa mužem - o tome, naravno, nije bilo ni govora: u dvehiljaditim, otac koji je u stanju da se cele večeri bavi naslednikom je još zaštićena vrsta, a ona nije posedovala taj primerak. „Dođi“, zove me konobar. Dok sam bila zaokupljena razgledanjem lokala, on je otišao pravo do jednog stola za kojim je sedelo troje, dve žene i muškarac, koji su me znatiželjno posmatrali. Prilazim pomalo zbunjena. „Ovo je Frančeska“, kaže konobar sa izvesnim ponosom u glasu, kao da me je upravo on pozvao. „Kako znate moje ime?“, pitam začuđeno. „Masimo te je opisao“, smeši se, i po načinu kako je to izgovorio shvatam da opis mora da je bio laskav. Obuzima me goruća znatiželja da saznam šta mu je rekao. „Hoćeš li mi dati kaput? Staviću ga u garderobu“, dodaje. Stoji iza mojih leđa dok puštam da mi crni kaputić sklizne sa ramena i osećam da je nakratko zadržao dah. Majica koju sam izabrala da uparim sa ozbiljnim crnim pantalonama ala časna sestra Frančeska, naime, s prednje strane ima visoki dekolte, ali sa strane se nabira u niski izrez koji otkriva skoro cela leđa. Moj magični detalj je ogrlica, jednostavna ogrlica uz vrat sa dugim i tananim zlatnim „repom“ što landara po goloj koži pri svakom pokretu. Kosa je skupljena, ramena i lopatice namazani su najboljom kremom sa mirisom argana, izvajani zahvaljujući joga majstoru. Konobar se udaljava sa mojim kaputom zaboravljajući da mi ostavi listu koktela i da me predstavi ovim trima nepoznatim osobama. Odmeravam ih. On ima kestenjastu boju kose, malo preko pedeset, krupne okrugle oči oivičene borama tipičnim za one koji se dosta smeju i lice pomalo ocrtano životom. „Enriko“, predstavlja se. „Drago mi je što sam te upoznao, Masimo mi je pričao o tebi.“ „Kristina“, predstavlja se i žena preko puta njega, a njena duga plava kosa boje meda deluje prirodno kao i njen osmeh, otvoren i jednostavan. Sa njima osećam instinktivnu bliskost, dok od druge devojke dobijam čudne vibracije. Ima velike zelene oči i velika usta, a po frizuri koju je odabrala verovatno joj stalno govore da liči na Krepaksovu Valentinu. Ali meni Valentina, bez obzira na to koliko mi se sviđaju njeni crteži, nije uopšte simpatična. „Valentina“, predstavlja se devojka i u trenutku pomislim da se šali. Nasmejem se. Ona diže obrvu. „Šta je smešno?“, dodaje. „Ništa, izvini... to je... Ništa.“ Frančeska, ne počinji odmah sa gafovima, kažem sebi oštro.


Bar ne u prva tri minuta. Ovo mora da su Masimovi prijatelji, pokušaj da ne izgledaš kao ludača. „Ja sam Frančeska. Izvinite što sam upala za vaš sto, ali...“ „Ma daj, molim te!“ Enriko lupi šakom po mestu pored sebe. „Očekivali smo te, Masimo nam je rekao da ćeš doći.“ „I dao nam je precizna naređenja!“ Kristina šaljivo prevrće očima. „Molim te, kad te pita, reci mu da smo odmah učinili sve da se osećaš prijatno!“ „Čak i ako ne bude istina“, dodaje Valentina. Osmeh joj nije baš širok od uha do uha, ali možda ima jednostavno takav smisao za humor, pomalo oštar, pomislim. Nameravam da ne budem uobičajena Škorpija bez osećaja za diplomatiju i da delim svoje najbolje osmehe svima njima. „Neću mu reći ništa slično...“, gledam kratko njihova uznemirena lica, „ako mi što pre stavite čašu u ruku!“ Svi se smejemo, čak i Valentina, i led je probijen. „Ja sam uzeo dupli viski. Šta kažeš?“, pita Enriko. „Hvala, ali mislim da ću najpre uzeti jedan blek rašan“, odlučujem. Imam utisak da samo liker od kafe koji je u osnovi mitskog koktela iz Hladnog rata može da me održi živom do kraja večeri. U ovoj pomračim i sa džezom u pozadini tako me je savladao neki umor da se plašim da ću se iznenada uspavati tokom koncerta. „Onda, bravo za devojku!“, čestita mi Enriko i namiguje dok mi naručuje piće. „I to brzo, pre nego što se onesvesti usled nedostatka alkohola u krvi!“, viče iza leđa konobaru koji se udaljava. Iznova prsnem u smeh. Ovaj čovek je verovatno glavni zabavljač gde god da se nađe. Dok razmenjujemo uobičajene reči upoznavanja među strancima, pokušavam da shvatim u kakvoj je vezi sa ove dve žene. Ono što, međutim, izbegavam da se zapitam jeste kakvi su Masimovi odnosi sa ove dve žene. Bez paranoje i ljubomore, Frančeska: to ostavi nesigurnim i frustriranim ženama, a ti se koncentriši na to da blistaš, opominje me lukavi vragolan na mom ramenu. „Jesi li i ti muzičar?“, pitam Enrika, ali u tom trenutku prigušena svetla se totalno gase i pale se ona na sceni. Sav umor me napušta kada uz note svinga bend izlazi na scenu: perkusionista, saksofonista, kontrabasista, pijanista, a zatim pevač - svi obučeni u besprekorno crno odelo kao orkestar iz pedesetih godina. Srce mi jače kuca dok Masimo prelazi scenom, opušteno se osmehujući. Čini mi se da se aplauz i zvižduci dobrodošlice publike - nisam primetila kad se lokal napunio -pojačavaju kad on izlazi na scenu, a Masimo se samo ironično klanja i seda za klavir. „Dakle, on je pijanista?“, šapnem Enriku. „Večeras jeste“, odgovara tajanstveno. U tom trenutku Masimov pogled se usmerava na naš ugao sa sigurnošću onog koji zna gde će naći ono što očekuje. Mene. Šalje kratak poljubac vrhovima prstiju i skoro se onesvešćujem. Kažem sebi da bi taj poljubac mogao da bude za sve nas, ili za neku drugu devojku. Ali dobro znam da je namenjen meni, samo meni. Odjednom džez postaje moja omiljena muzika. Naime, kako veče odmiče, shvatam kako smo svetlosnu godinu daleko od mučnih koncerata po kojima me je vukao Marcio. Ovo mora da je retro-veče jer se bend zabavlja svirajući čuvene klasike: Frenka Sinatru, Benija Gudmana, Neta Kinga Kola... Neki komadi su toliko poznati da se više i ne pripisuju džezu, već jednostavno klasicima. To je muzika koja se slaže sa Rimom, sa prvim toplim večerima, sa džemperićem preko ramena i čovekom koji te vozi na vespi. Osećam se kao da sam u crnobelom filmu, želela bih haljinu punog kruga, cvet na dekolteu i da mogu da plešem sa Masimom nasred podijuma kao Džindžer Rodžers. Radosno raspoloženje je kao zlatna prašina u vazduhu, prosipa se po koži, kosi, čašama. Čini mi se kao da je prošlo samo deset minuta, kad pevač objavi: „A sada, dragi verni prijatelji,


stigli smo do kraja večeri... Ne pre našeg specijala samo za tebe, naravno! Znam da to nestrpljivo očekujete!“ Silazi sa scene i udaljava se među stolovima. Gde to ide? Bend ne prestaje da svira i počinje deo koji prepoznajem nakon što se u trenutku začudim. Uvek sam smatrala da je pesma The Way You Look Tonight 1 nepodnošljivo banalna, a sad mi, međutim, dođe da mrdam ramenima u ritmu svinga. A nikad je nisam čula u izvođenju Masima la Notea. Njegov meki i duboki glas je savršen, usne blago dotiču mikrofon dok prsti maze dirke, i ne želim da se zaluđujem, ali mi se čini da se okreće i da me gleda dok peva smešeći se: „Lovely, never, ever change - Keep that breathless charm.“ 2 A njegovi prsti se prepuštaju nizu nota, ritmu, fantaziji, solo partiji do momenta dok iz publike ne zagrmi spontani aplauz. Kada se pesma završi, srce mi je u grlu, dođe mi da istovremeno plačem i da se smejem, kao najbudalastija od svih grupi devojaka. „I da zaključimo ovo prelepo veče“, objavljuje Masimo kad se aplauz stišao, „želeo bih da na podijum pozovem jednu predivnu osobu... Prijateljicu i umetnicu.“ Gleda ka našem stolu, a ja se u trenutku prestrašim. Umetnica? Ja? Ma šta mu pada na pamet? Dobro, jednom sam mu ispričala da sam učestvovala na recitalu u srednjoj školi, ali da se popnem na podijum u nekom džez klubu... Ali u međuvremenu se Valentina već popela na scenu. Ah, mislio je na nju. Po reakciji publike, koja aplaudira i zviždi, shvatam da je ona ovde redovni posetilac. Dobro, ovo manje-više rešava pitanje Masimovog i Valentininog odnosa. Možda. Ona uzima mikrofon, baca kosi pogled ispod dugih crnih trepavica na pijanistu i promrmlja smešeći se: „Play it again, Masimo.“ 3 Njen alt koji napada pesmu As Time Goes By 4 kao baršun je. Snažan, jak, predivan, u kome je sadržana cela Kazablanka, ljubav, rastanak. A to je tek prva, zatim se nastavljaju u savršenoj usklađenosti i druge numere, sve dok bend ne izvede i poslednju solo partiju kroz predstavljanje članova. Zatim se svi naklone i silaze sa scene, a Masimo kreće ka nama sa rukom oko Valentininih ramena koja mu glavu naslanja na grudi. Uprkos svim mojim dobrim pretpostavkama, ukočim se. Pokušavam da se ponašam opušteno, ali imam zaleđeni osmeh na licu - osmeh modela skulpture od leda. Srećom, Enriko ustaje i kreće im u susret, dok se Kristina naginje ka meni: „Ne sekiraj se... Samo su prijatelji. Ona se uvek tako ponaša, ali nije loša“, ohrabruje me. Bože moj, jesam li toliko providna? Ali pre nego što mogu da uzvratim, Enriko me iznenađuje. Ne kreće da čestita Masimu, već Valentini, koju privija u zagrljaj obogaćen onim što se sigurno može nazvati strasnim poljupcem. Gledam Kristinu dok me obuzima zbunjenost: „Oni su zajedno?“, pitam. Da li je moguće da moje antene Škorpije nisu uhvatile ništa? „Više-manje“, potvrđuje ona, gledajući onaj poljubac sa nedvosmislenom žudnjom. „Rekla sam ti. Ona... ona to uvek tako radi,“ Počinjem da shvatam kako stoje stvari, ali gubim koncentraciju jer Masimo prilazi stolu. Ustajem od stola praveći korak ka njemu. Njegova plava kosa, možda nešto duža, čak je i mokra od znoja oko ušiju, ali to je detalj koji odmah zaboravljam jer sam obasjana njegovim osmehom Pesma iz filma Swing Time (Vreme svinga), koju su napisali Dototi Filds i Džerom Kern, u originalnom izvođenju Freda Astera. (Prim. prev.) 2 Divoto, nikad, nikad se nemoj promeniti – Očuvaj taj čar što oduzima dah. (Prim. prev.) 3 Odnosi se na repliku iz filma Kazablanka koju izgovara Hamfri Bogart, u originalu: „Play it again, Sam.“ (Prim. prev.) 4 Pesma iz filma Kazablanka koju izvodi lik Sem (Duli Vilson). 1


i čarobnim jamicama. „Frančeska“, izgovara, i u tom trenutku jesam i osećam se kao da sam jedina žena u lokalu, u Rimu, na celom svetu. „Hvala ti što si došla.“ Približava mi se, a zatim mršti nos. „Bojim se da sam imao tremu“, dodaje. „Znaš kako je, od svetlosti pozornice zna da bude toplo... Jedina uteha mi je što je Gvido, sa svim onim drmusanjem, bio najgori od svih nas“, pokazuje na pevača, koji stoji malo dalje, kraj drugog stola. „Nisi uopšte izgledao kao da imaš tremu“, odmahujem snažno glavom rizikujući da uništim onaj „prirodni“ i „opušteni“ izgled moje nedisciplinovane, jedva sakupljene kose - čije je obuzdavanje predstavljalo mukotrpni posao. A zatim ponesena svingom, negronijem 5, koji sam neoprezno popila odmah nakon koktela blek rašan, emocijama što je tu preda mnom, ništa ne prećutkujući, bacam mu se oko vrata. „Bio si fantastičan“, dodajem podižući pogled kako bih uskočila u plavetnilo njegovih očiju, koje su još zadubljene u slatko more nota. Grli me i primećujem da se iznenadio kad su se njegovi prsti sreli sa mojim golim leđima. Brzo prelazi rukom čas gore čas dole, sve dok ga pristojnost ne podseti da je na javnom mestu. „Zaboravila si komad tkanine“, smeši se Masimo. „Ne odobravaš?“, pitam izazovno. Odmahuje glavom: „Nateraću te da zaboraviš na bilo koji komad odeće što si ikad nosila“, šapuće mi, a od njegovog daha koji osećam u uhu, što je kao lagani morski vetar, zavrti mi se u glavi. Zatim se nađem van njegovog zagrljaja dok on prilazi da se pozdravi sa Kristinom, istovremeno se Enriko konačno odlepio od Valentine i vraća se kod nas držeći ruku oko njenog struka kako bi ponosno pokazao da je poseduje. Svi sedimo tako, a Masimo sumnjičavo njuška moju praznu čašu. „Zar ti nisi od onih što loše podnose alkohol?“ „Mi smo ti je izgleda napili!“, smeje se Enriko, koji je na šestom viskiju, odnosno bar mislim da je šesti, jer sam tad prestala da brojim. „Više od toga nismo mogli, prijatelju moj!“ „Sada je, međutim, dosta“, odlučan je Masimo i zove konobara. „Jedan martini“, naručuje, „i kiselu vodu za gospođicu.“ Počinjem da se smejem, prisećajući se one intimne šale koja je proizašla iz naše jedine zajedničke večere... To što delimo taj minimalni deo prošlosti već mi daje osećaj da ga bolje poznajem, kao da nema one zbunjujuće misterije koja je inače često prisutna. I sad sam tu, u lokalu u kome svira, sa njegovim prijateljima. Da li će ipak nešto želeti da kaže? Dok sedim tako pored njega na belim sedištima, njegova ruka mi mazi gola leđa, a ja osećam sićušnu jezu svuda po telu. U jednom trenutku se prekidaju njegovi kružni pokreti kako bi zavukao prste pod tkaninu u donjem delu leđa. Njegovi prsti nastavljaju da me maze, lenjo, zatim se iznenada povlače ostavljajući za sobom trag požude. „Dragi moji, nažalost, sutra me očekuje stvarni život“, objavljuje Masimo ustajući, „a verujem da to čeka i ovu gospođicu, koju ću otpratiti kući nakon što popije svoju vodu.“ Smeši mi se tako slatko da moje srce otkucava najjačim otkucajem ove večeri. Nadam se da je tahikardija, u protivnom - biće da sam zaljubljena. Ta misao je zastrašujuća. „Hvala na piću, Masimo“, kaže Kristina, i u tom trenutku shvatam da nisam platila nijedan od ispijenih koktela. Nekako sam pretpostavljala da će račun stići na kraju večeri. Jesmo li, međutim, svi bili njegovi gosti? Zavrtelo mi se u glavi od pomisli koliko je viskija popio Enriko. „Nema na čemu, Kri.“ Masimo načini pokret kao da tera mušicu. „Hvala vama što ste prihvatili poziv. Premalo se viđamo uz ovakav način života.“ 5

Vrsta koktela, pravi se od kamparija, slatkog vermuta, džina, kriške pomorandže, kore limuna, soda-vode i kockica leda. (Prim. prev.)


U trenutku smo napolju i Masimo mi zakopčava kaput sve do grla. „Drago mi je što si ovog puta obukla topao kaput“, kaže, „mada si zaboravila da obučeš bluzu.“ Dobacuje mi zagonetan pogled i, nakon što okleva sa poslednjim dugmetom, pomazi me po vratu. Ne, samo ne vrat, pomislim drhteći. „A sada“, kaže prilično tihim glasom, „prema planu B, pratim te kući.“ „A postoji i plan A?“, pitam, opčinjena nežnim maženjem i bestidnim pogledom njegovih očiju boje plave lagune. „Moj hotel. Nije daleko odavde“, izgovori suvo. Tek sam stigla da se iznenadim - hotel? Da li je moguće da nema kuću u gradu? - kad se njegove usne nađoše na mojima, meke usne bez oklevanja, dok se miris martinija mešao sa njegovim neodoljivim parfemom i svako pitanje momentalno je isparilo iz moje svesti. Jako me steže i osećam njegovu požudu. Povlači me sa sobom skoro trčeći, ali se onda iznenada zaustavlja na svakih nekoliko koraka kako bi me poljubio, privio uz sebe, dodirnuo kroz odeću. Ne primećujem ni zgradu u koju ulazimo, osvetljen lobi, stepenice, hodnik. Pribrala sam se na trenutak tek da primetim kako je apartman u koji ulazimo u svetlozelenoj boji, ali i to vidim kao u nekom konfuznom snu dok se oslobađamo kaputa. U dnu ogromnog bračnog kreveta on iznenada zastaje, odvaja se od mene i gleda me pogledom koji prodire sve do srca. „A sada, Frančeska Valentini...“, šapuće. „A sada Masimo la Note...“, odgovaram zabacujući glavu unazad, odlučna u tome da ni u čemu ne zaostajem. Polako polaže ruke na moja ramena, sklanja bluzu i počinje da mazi golu kožu leđa sa perverznim izrazom lica. Stresla sam se od jeze sve do vrhova prstiju zbog idiličnih pomisli i opasnih misli koje se susreću na paralelnim i uzbudljivim kolosecima. „Sanjam tvoja leđa“, šapuće mi u uho. Između ugriza i maženja, poljupca i još jednog sitnog ugriza, nalazi put duž mojih leđa, klizi niz mene baršunastim dodirima, zbog čega nestaje svaka prepreka između nas, odeća, strahovi, poput čarobnjaka ljubavi. Kad sam se ponovo našla gola pred njim, uz njegove netremične poglede i uzdahe, javlja mi se osećaj što mi se ne javlja tako često - da sam prelepa i neodoljiva. Dok su njegove usne opet na mojima, razmičem noge, pružam ruku i obavijam je oko njegove muškosti, milujući ga u moćnoj i veličanstvenoj erekciji. Tada Masimo grabi zlatni lanac koji mi visi niz leđa. Vuče ga, ali ne toliko da me povredi, već dovoljno da me primora da budem nepomična, povijena unazad sa stopalima na podu, zadnjice utisnute u drveni deo koji se nalazi pri dnu velikog kreveta, raširenih nogu. Njegove usne se spuštaju niz moj vrat i jecam kao struna na violini. Molim te, pomislim, samo ne vrat. Osećam potres - kreće od vrhova stopala, spreman da se popne nagore. Svi moji mišići su napeti usled ovog predivnog mučenja, prelazi usnama po mom vratu, a telo mi leluja po ivici nečega što može da se nazove muzičkim orgazmom. On je u meni sa svojim energičnim akordima koji kao da nagoveštavaju moćni nastup gudačkog orkestra. „Masimo... molim te“, preklinjem, a ni sama ne znam za šta tačno. „A ne, draga moja“, šapuće podižući se da bi pomilovao moje grudi. „Tek smo počeli...“ Dok simfonija bestidno teče, prepuštam se toku njegove požude i dozvoljavam da se u mom telu oslobodi ona snaga dugo zadržavana između razuma i srca. Dopuštam ovom čoveku da svira i pravi od mene čistu melodiju.


5 Škorpija: još niste naučili da pustite da sve ide svojim tokom. Jeste li ili niste strastveni znak? Sledite instinkt bez mnogo pitanja. A kada ljubav pozove, odgovorite! Sve je bilo tako lako, dragi moj astrolože iz Style Bazaar-a, da počinje da biva pomalo sumnjivo. Poenta je da je moja ljubav, nakon onog čarobnog četvrtka uveče, istina zvala više puta, ali uživo se nije dala videti. Rekao je da odlazi na produženi vikend i da se vraća u ponedeljak, nije precizirao gde ide, a nadasve nije dodao: „Pođi sa mnom.“ A Masimovi telefonski pozivi sada su već obavezni večernji sastanci, postaju pomalo kao droga: unapred se raduješ narednoj dozi, spremaš se, uzimaš je, tripuješ, dok u međuvremenu sve ono ostalo što imaš u životu stavljaš na čekanje što inače preti da ode dođavola. „Ne budi tragičar, Valentinijeva“, i danas me je bodrio Federiko, obožavalac ove moje ljubavne priče do te mere da je izgubio trezvenost. „Nema valjda četrnaest godina, u njegovim godinama normalno je da ima obaveze.“ U njegovim godinama... Njegovi poslovi. Možda je to poenta. Šta to znači, da u mojim godinama nije normalno imati život? Razlika je u tome što bih ja našla mesto za njega u svom životu. I to ne samo u virtuelnom obliku. Silina one večeri je u meni prokrčila put i zapalila želju. Da ga uskoro opet vidim, da ga ponovo vidim odmah. A sada je, međutim, utorak ujutru i još nema ni govora o sledećem viđenju. Kad sam sa drugaricama, bunim se, žalim se, pretvaram se da sam čvrsta i odlučna, ali kada dođe veče, izbije na površinu moje srce mlitavo poput testa: šapućem čežnjivo u telefon, dopuštam da svaki prekor nestane kako ne bih pokvarila to čarobno ćaskanje, i po ko zna koji put odlazim u krevet sama i puštam mašti na volju, sem što se posle budim nakon intenzivnih i tako stvarnih orgazama u snu. Samo povremeno izbiju tračak mog prirodnog cinizma i kratka ali uznemirujuća sumnja što mi pali lampicu u glavi: da li će me po hiljaditi put namagarčiti prevrtljiva i nepouzdana Vaga? Tačnije, verovatna Vaga je, pored svega, uspela da mi sve do sada ne otkrije datum rođenja. Udubljena u misli, ostavljam časopis na stočić i zurim u njega poslednji put kao da čekam da njegov glavni urednik iskoči sa stranica i skine mi celofan sa srca, uzdišući pritom. Izlazim iz bara sa sladoledom od čokolade u ruci, slatkim i pomalo slanim, i krećem se zajedno sa turistima ka Ustima istine 6. Volim da osluškujem zvuk svojih koraka dok ovuda koračam. Volim da podignem glavu u brodu Bazilike Svete Marije iz Kozmedina i gledam u tamnu drvenu tavanicu, osećam miris starih greda. Unutrašnjost Usta čuva mošti Svetog Valentina i mnogi parovi veruju da će im taj prorez odgovoriti na pitanje o ljubavi. Većina njih ne zna da je ovaj Valentin samo homonim najpoznatijeg zaštitnika zaljubljenih. Ali za one koji čvrsto veruju u to, nije ni važno koji je svetac u pitanju. „Onda, Frančeska, hoćeš li staviti ruku unutra ili nećeš?“, čujem odjek nečijeg glasa iza leđa dok sam nameravala da se zagledam u usta ovog lica uklesanog u kamenu. Izdvaja se iz mase turista po svom crno-belom kompletu, naočarima za sunce, pritvornom osmehu. On, opet on. Molim aplauz za duh Marčela Mastrojanija, dame i gospodo. „Zar ti se ne čini da nisi stigao na vreme na glavnu tačku programa? Ako neko ovde treba da proturi ruku, onda to sigurno nisam ja. Ja govorim istinu“, dodajem, akcentujući poslednju Bocca della Verita – mermerni reljef sa čovekovim licem iz IV veka pre nove ere. Uzidan je u zid portika rimske Bazilike Svete Marije iz Kozmedina 1632. godine. Postao je veoma poznat kao jedno od rimskih čuda koje može proreci sudbinu i otkriti laž. (Prim. prev.)

6


rečenicu kao da je Masimo negde u blizini kako bi stišao moje sumnje. Marčelo se zadovoljno smeši i uvlači vrhove prstiju praveći grimasu kao da se plaši, poput Gregorija Peka u sceni sa Odri Hepbern u Prazniku u Rimu. Izvlači ih nakon nekoliko sekundi potpuno zadovoljan. „Jesi li videla? Ja sam potpuno iskren mladić, pravi za ženidbu!“ Uvek uspe da mi izmami osmeh taj vragolan, ali ne želim da mu pružim previše zadovoljstva, danas nemam vremena za gubljenje sa njim. U trenutku u kome ubacujem ruku, zatvaram oči. Niko nikada nije ostao bez ruke unutar ovog kamena, ali ipak osećam određenu uznemirenost. Lagano zadrhtim uvlačeći pet prstiju u mrak izgovarajući želju koju ponavljam kao mantru: „Voli me, Masimo la Note, voli me.“ Jednom, dva puta, triput... sve dok se ne osetim skoro nesigurno na nogama. „Ljubavi, šta ti je?“, trgnu me Marčelo dok stavlja dlanove na moju zadnjicu. Otvaram oči i lupam mu šamar. „Ijao! Jesi li poludela?“ „Kada nešto želim, to i uradim“, odgovaram surovo. „I odakle ti te naočari?“ Nije nosio uobičajene tamne naočari kao slepac, već par crvenih rej ban naočara. „Zar nisu lepe? To je poklon, izgleda da su pripadale nekom američkom turisti. Pomalo pometenom, pravo da ti kažem.“ „Molim? Jesi li ih ukrao? Pored toga što si duh, sad si još postao i lopov!“ „Ma kakav lopov, rekao sam ti da su poklon, zašto mi nikada ne veruješ? Poklonila mi ih je jedna gospođa, ali nisam zapamtio ime...“, dodaje misteriozno. Baš lepo. Sad još ispada da burniji sentimentalni život vodi Marčelo Mastrojani kao mrtav nego ja živa. Danas nisam u pravom raspoloženju da bih se bavila razmišljanjem o tome. Okrećem se da ga pozdravim. „Zamišljam da sam žena Škorpija koja voli intenzivno da živi, ali joj je sudbina da gubi vreme sa takvima kao što si ti. Ženskarošu!“ „Ženskaroš, u krajnjem slučaju. Ali kuda si pošla? Gde uvek bežite, vi Škorpije!“ Trčim po Lungotevereu, sa senkom što me prati sve do Geta. „Zašto vi žene imate tu prokletu manu da želite da razumete, da zahtevate objašnjenja? Čak i tamo gde nema šta da se razume!“ „Šta radiš, pratiš me?“ Skinuo je naočare, a u ruci drži buteljku vina i dve čaše. Seda na ivicu Fontane kornjača okružen delfinima i mladićima u bronzi. „O mnogo čemu treba da popričamo. Muškarci i žene su prosto nesaglasivi, biće uvek razdvojeni“, napadam ga zaneseno. „Samo žena zna šta treba da se radi, šta želi da se kaže. Samo žena može da razume drugu ženu.“ „Prisutni se isključuju. Za mene si uvek otvorena knjiga, lepotice“, kaže dok otvara vino i sipa ga u čaše. „Onda znaš da ću zauvek ostati singl?“ „Ma molim te. Tvoj rimski DNK ne poznaje samoću.“ „Ali zato mnogo dobro poznaje mazohizam.“ „Ah, kako je dosadno to što pričaš. Od kada ti se sviđaju ti nametljivi? Taj Masimo ti je baš spržio neurone. I provodiš večeri kod kuće tako što čekaš da zazvoni telefon, poput nekog devojčurka. Koliko godina imaš?“ „Kada je srce u pitanju, svi se ponašamo isto, kao da imamo šesnaest godina.“ „Ne moraš to meni da pričaš. Nikad da ih prerastem. Međutim, i sa šesnaest godina nije normalno da ti je najzabavnije kad si sama kupanje u kadi, Franče.“ „Opet si me špijunirao? Prostačino!“, pobesnim. Moraću da uklonim njegovu uramljenu


fotografiju iz kupatila... Ili možda da se malo saberem, kako mi on predlaže. „Samo imam potrebu da znam istinu. Ništa drugo sem istine“, dodajem, smirenija. „Eto. Draga moja, dovoljno je pitati. Duboko udahni, idi kod njega i saznaj istinu. Još nešto, istinu o čemu?“ La verita, vi prego, sull’amore... 7 Naime, razmišljam na putu ka kući, onaj bestidnik od Vage, Mastrojani, kao i obično je u pravu. Šta ja to tražim i šta želim? Zašto se grizem? Imam prijatelje, razne zanimacije, imam čak posao i po: posao sekretarice I strastveni part tajm posao na Radio Arseniku. Pa ipak sam dozvolila da Masimo la Note, nakon samo jedne strastvene noći, postane važniji od svega ostalog do te mere da mi parališe egzistenciju. Čak me je i Loreta, moja koleginica di-džej, pitala šta mi je, zašto sam toliko demoralisana. Gde je nestala ponosna nezavisnost Škorpije, koju inače nikad ne moram posebno da tražim? Srećom, večeras se viđam sa odborom za hitne slučajeve, Marijanom i Đulijom. Poslaću Masimu jednu ljubaznu poruku kojom mu saopštavam da ćemo se čuti sutra. U nekom trenutku treba početi sa oslobađanjem od navika koje ti stvaraju zavisnost. Pre nego što paranoja postane velika poput Parka čudovišta 8 i proguta svaki tračak preostalog dobrog raspoloženja. „Veruje se da je čuveno brdo zaljubljenih u Milanu, Monte Stela, napravljeno na gomili otpada.” „Šališ se?“, kaže Đulija dok štapićem secira prolećnu rolnicu. Ali to kaže neodređenim tonom nekog kome su misli ko zna gde. I čitavo ovo veče kao da ide nekim drugačijim tokom. „Dvadeset pet miliona kubnih metara ondašnjeg Milana”, nastavljam. „Brdo sećanja, od bakine devojačke spreme do tetkine fotelje, pretvoreno u raznovrsni toksični otpad. Kada se govori o ljubavnom otpadu...“, zaključujem srčući vonton 9 supu. „Samo majstor poput Sonje može da napravi ovako dobre rolnice”, ubacuje se Marijana udubljena u gastronomska čuda. „Samo ti uspevaš da se fokusiraš na hranu na taj način!”, odgovara joj Đulija. „Ponekad izgleda kao da te više zanima od nas.” „Zahvaljujući meni, uvek jedemo na bajkovitim mestima“, primećuje Marijana, sva blažena. „Da se Frančeska pita, svaka naša večera bi završavala u Mekdonaldsu.” „Hej, zašto sad pominješ mene? A ko je rekao da, ako ne znam da kuvam, ne znam i da jedem?” „Tvoj rođak Etore.” „On ima pogan jezik!“, bunim se. Etore je, Škorpija kao i ja, pravi-pravcati gurman, ali i ja volim hranu u svim oblicima, agregatnim stanjima, bojama, mirisima. Volim je celim telom, a ne samo kvržicama za ukus. Ali samo zato što ne provodim po čitavo veče tako što govorim o onome što mi je na tanjiru on daje sebi za pravo da me smatra potpunom neznalicom za trpezom. Od kada izlazi sa Marijanom, hrane se uzajamno sa takvom strašću do te mere da je to veoma brzo prešlo u opsesiju. „Onda, od kada je ono što kaže Etore postalo jevanđelje?“ „Juče je... upoznao Valentinu“, kaže Marijana umesto odgovora. Đulija ispušta štapiće. Ja ostajem zabezeknuta. „Nije valjda?“, pitamo u horu, a dođe nam da počnemo da se smejemo. Valentina, sedamnaestogodišnja ćerka Marijane i onog kopileta od Marijaninog bivšeg muža, veoma je 7

Ital.: Istinu, molim vas, o ljubavi – doslovan prevod naziva knjige Enrike Tezio (Prim. prev.) Mostri di Bomarzo – Park čudovišta u kome se nalazi skup nesvakidašnjih skulptura, poput ratnog slona, divovske ribe, džinova u borbi. Njihovu izradu je 1552. godine naručio princ Pjer Frančesko Orsini. Ubrzo nakon Orsinijeve smrti je zaboravljen. Ponovo ga je oživeo Salvador Dali 1938. godine i snimio je kratak film o ovom mestu. Pedesetih godina prošlog veka park je restauriran i postaje turistička atrakcija. (Prim. prev.) 9 Vrsta kineske prolećne supe. (Prim. prev.) 8


ljubomorna kad je u pitanju njena majka i postavlja se veoma zaštitnički. Od razvoda, pre dve godine, koliko znam, Marijana nije dozvoljavala da muška noga - čak ni u ručno rađenoj cipeli i sa engleskim đonom, što je vrhunac za jednog prefinjenog Bika kao što je ona - kroči preko praga kuće, štiteći tim prefinjenim skloništem svoje slomljeno srce i odnos sa ćerkom. „Svratio je da me nauči kako se pravi neka nova tajlandska supa“, objašnjava Marijana neprekidno zureći u tanjir. „I...“, uporna je Đulija, već sa svetlucavim natpisom na licu: „Pažnja! Prava ljubav!“ „I ništa, šta ti pada na pamet?“ Tada Marijana podiže usplamsali pogled. „Sa Valentinom u kući, samo bi nam falilo... Ali ipak smo se zabavili.“ U ovih poslednjih pet reči stala je sva njena nostalgija za porodicom na okupu, srećnom porodicom, videla se sva njena volja da iznova pokuša. Samo što moje antene za opreznost vibriraju kao za vreme zemljotresa: Etore je Škorpija, htela bih da zaurlam. Tek što je praktično ostavio pred oltarom devojku sa kojom se zabavljao od gimnazije, i pobegao kako bi živeo svoj život i osvajao nove prostore. Dakle, radi se o Škorpiji koja tek počinje da opruža krake... I žaoku. I opasna je. „Bog zna zašto u meniju nema pohovanog sladoleda, kad je tako simboličan: jin i jang, toplo i hladno, suživot suprotnosti...“ Marijana bestidno menja temu, a ja odlučujem da je pustim. Postoji razlog zbog kog proročica Kasandra nije upamćena kao neko ko nije pravio bahanalije i što nije imala najboljeg prijatelja. Predviđati nedaće osobama koje voliš beskorisno je i opasno. Jedino što posle možemo da uradimo jeste da sakupljamo krhotine. Sonja, oko sokolovo i uho slepog miša, prilazi poput skakavca za naš sto. Nosi ogrtač u nijansi crvene boje, tačnije boje magente, kroja oblika tube, koji izgleda prilično zavodnički. Bez obzira na to što je sićušna, odlučila je da ga obuče, bez straha da će ličiti na jednu od svojih rolnica. „Nikad nisam čula za nešto što je pržena lopta, a unutra sladoled na pekinški način“, govori sa visine. Ona je Kineskinja sa bob frizurom, obučena kao predjelo, koja govori rimskim dijalektom. Ne treba se čuditi što je vlasnica ovog drevnog restorana poznata u gradu poput rok zvezde. Možda bih mogla da je preporučim Loreti za jednu epizodu emisije Manje otrovno o muzičkom kotlu pretapanja 10 Večnog grada. Mogli bismo epizodu da nazovemo Bongo i bambus. Račun dolazi sa kolačićima sudbine, što je nezaobilazni ritual koji čekamo skrštenih ruku na stolu kao da se nalazimo pred nekim proročanstvom. Baš tako. „Zatvorena vrata su bolja od onih koja možemo da ostavimo otvorena“, čita Marijana glasno. „Ptica u ruci vredi koliko i stotinu njih u šumi“, odgovara Đulija, prasnuvši u gromoglasni smeh. Ne bi bilo neko iznenađenje da i poruke piše sama Sonja. „A ti, Frančeska?“, ja u ruci držim kolačić prepolovljen na dva dela: prazan. „Ja... ništa. Nema poruke unutra“, kažem zureći u neverici. Sonja priskače u pomoć: „Ako nema poruke, budi mirna, sve je u redu, to znači da već imaš svu sreću sveta i da ti nije potrebno više ništa.“ Trenutak smrknutosti odnosi kolektivni smeh i izlazimo tako čitajući, sa jaknama u rukama, a nad nama je kasno februarsko nebo, koje već sada zna da će uskoro proleće. Sonja je u pravu. Zašto da tražim nešto drugo, kad već imam to što imam? Sa Masimom ruže cvetaju, odnosno procvetaće, ako to nije bila samo noć izuzetnog seksa koju ne bih menjala ni Meltingpot — izraz nastao u SAD početkom XX veka. Ideja je da se multietničko društvo integriše tako da se od kulture svake etničke zajednice uzme ponešto kako bi se uspostavili zajednička kultura i identitet i što čvršća međusobna povezanost. (Prim. prev.)

10


za šta na svetu. Ukoliko krene loše, bar sam se zabavila, a ako krene dobro... Koliko samo straha može da napravi sreća? „Daje se retrospektiva filmova Dina Rizija u bioskopu Rijalto“, počinje Marijana. „U koliko sati?“, pitam. „Imamo vremena za poslednju projekciju.“ „Hajde, Frančeska, sad kad se Masimo vratio u tvoj život, zatvorićeš se u spavaću sobu i ko zna kada ćemo te opet videti“, insistira Đulija. U njenom glasu je neka čudna žestina. „Meni bi bilo dovoljno da sa njim popijem kafu, ne baš da se zaključam u sobu“, uzvraćam. „Uostalom, za moje drugarice ću uvek imati vremena, ako neko tu treba da napravi mesta, to je on!“ „Da, da, sve tako govore, a onda nestanu na nedelju dana...“ Marijana krivi usta u grimasu. „A kada se vrate, saznaš da su otišle da se venčaju u Las Vegas.“ Ja se smejem, ali Đulija ne. „Hej, nisi se valjda nadurila?“ „Ma kakvi, nisam“, odgovara. Iskreno, ali nekako bezvoljno. Pretrčavamo pešački prelaz, hodamo tamo-amo sa razdraganošću nekog ko može da nanjuši godišnje doba koje obećava. Neki muzičar na uglu kod bioskopa peva numeru I’m Waiting for the Man 11. „Ah, kako romantično!“ „Đulija, to nije pesma o čekanju pravog čoveka“, umeša se Mari. „Govori o dileru.“ „A Deda Mraz ne postoji“, dodajem. „Uh! Baš ste se večeras navrzle na mene?“ Tada, intuicijom Škorpije, sa malim zakašnjenjem, slažem sve delove. „Đulija, je li sve u redu sa Polom?“ Okleva previše pre nego što odgovori: „Naravno, zašto? Samo, znaš, na bračni život se treba priviknuti...“ Priviknuti? Nakon manje od mesec dana? Ali ako još traje medeni mesec... Na šta se to treba priviknuti? A zatim, tek neki sekund kasnije, ne slušam je više. Na trotoaru ispred bioskopa pojavljuje se reka gledalaca prethodne projekcije, među kojima jedan visoki čovek prilazi uličnom sviraču, daje mu novac i odlazi. Pratim pogledom tu figuru i vidim da mu se pridružuje devojka u kratkoj crnoj kožnoj jakni. Njihove senke se spajaju i izdužuju na zidu zgrade. Taj odlučni profil i taj graciozni korak bih svuda prepoznala. To je Masimo. Sada se udaljava držeći čvrsto uz sebe mladu plavušu koja ima jedva dvadeset godina i visoka je skoro koliko i on. Nešto se čuje. To moje srce kreće da lupa. Utroba mi se grči, komadići čipsa od škampa penju se gore, penju i penju. Nagli bol naslućujem za nekoliko sekundi. „Franče, slušaš li me?“, pita Đulija. Masimo stoji naspram plavuše, izgleda da se ona osmehuje, vidim njeno obasjano lice, ima svetlu put, verovatno su takve i njene oči. On je mazi po pepeljastoplavoj kosi, zatim je steže u zagrljaj. „Franče, jesi li čula šta nam je rekla? Ono kopile Pol joj je zabranio da i dalje nastupa u burleski!“ Ogorčen Marijanin glas čujem iz daljine. Ulaze u auto, izlaze sa parkinga i nestaju u noći, dok iznenada oko mene sve postaje mračno, žuto svetlo uličnih svetiljki se gasi, saobraćaj nestaje, Tibar prestaje da teče. Đulija izgovara zabrinuto: „Franče, šta je bilo?“ 11

Čekam svog čoveka, pesma grupe Velvet andergraund. (Prim. prev.)


PomraÄ?enje. Suze mi liju niz obraze i usisava me provalija ĹĄto se otvara posred kaldrme.


6 Osećam se grozno. Juče, samo što sam stigla, okrenula sam ogledalo ka zidu, samo da ne moram da se susrećem sa svojim licem. Koliko sam lepote time dobila: to je prilično nestvaran predmet iz osamdesetih, na kome je u donjem desnom uglu nacrtan par crvenih usana što podsećaju na model usana nekog transseksualca, a samo ogledalo je oivičeno telefonskim kablom koji se završava slušalicom retro-stila u gornjem levom uglu. Osim što služi dekoraciji, još je i telekomunikacijski muzički eksponat. Još i crvenim slovima piše na engleskom I Just Called to Say I Love You. To što gledam u pozadinu, u plastiku braon boje, donekle je korak napred. Između ostalog, boja se slaže sa tapetama u svetlozelenoj boji preko kojih su još zalepljeni posteri mojih omiljenih pevača iz tog doba. Dejvid Boui. Grupa Spandau balej. Poster iz filma Očajnički tražeći Suzan. Zanimljiva je potreba nekih roditelja da sobe svoje dece ostave netaknute, kao muzeje naše adolescencije. Kao da bismo jednog dana, iz ko zna kojih razloga, mogli da se vratimo i da ostanemo zauvek. S druge strane, postoje roditelji kao što su Đulijini, koji su tek mesec dana nakon njenog odlaska na fakultet pretvorili njenu sobu u sastajalište za igranje pokera sa prijateljima četvrtkom uveče. Možda je to razlog zašto smo ona i ja toliko različite. Dok je njena kuća poput hotela u kome su smešteni svetski putnici po kaučima, a mnogo puta su to i potpuni stranci, ja sam se sinoć šćućurila u svom starom krevetu, gledala obrise članova grupe Spandau balej i sanjala kako se udajem za Gregorija Peka. I razmišljala o opseni zvanoj Masimo la Note, mislila na njegove telefonske pozive na koje od onog groznog utorka uveče nisam odgovorila, na zbunjene SMS-ove što mi je slao, koje nisam uspela da obrišem. Ako ih obrišem, kako posle da provodim dane čitajući ih opsesivno iznova i iznova? Ali od juče je, međutim, zavladala tišina. Na sreću pa je danas subota i živi se naveliko. Pravim društvo tetka Skalabrini u kupovini jaja. Savršeno, ionako izgledam kao da sam upravo čistila kokošinjac: prljavo, smeteno i pomalo izlizano. Nisam našminkana, a jedino što me čini pristojnom je malo korektora nanetog u kratkim potezima kako bih prekrila onaj vulkan od bubuljice koji mi je izbio na čelu. „Videćeš kako je predivno ovo mesto“, kaže tetka Skalabrina okrećući se ka meni dok vozi svojim uobičajenim Fanđo stilom. Auto se opasno kreće duž raskopanih ivica puta bez zaštitne ograde, skroz u krivinama, što se spušta iz Antikolija. „Pazi na put, tetka!“ „Da pazim na šta?“ Pravi zaokret i manje-više se vraćamo sa sva četiri točka na asfalt. „Ma ništa. Mislim da je bolje da ostanemo na putu, to je sve.“ „Tradicionalista“, smeše joj se oči. „Uostalom, zar te nisam juče čula kako kažeš ocu: ‘Želela bih da umrem'?“ „A šta ti radiš, uslišićeš mi molbe kao dobra vila?“, bunim se. „I upravo počinješ na ovaj način?“ „Jesam li ti ikada pričala o vlasniku restorana iz Praga i vili ljubičica?“, spremno prelazi u napad. Kako da nije. Ali to je neće sprečiti da mi ispriča ponovo. „Tada sam živela u Pragu, imala sam godina otprilike koliko ti sada...“ U svojim pričama tetka je uvek bila mojih godina, bar od kada sam prešla šesnaestu. Nekada je bilo nemoguće izvući iz njene biografije koliko je stvarno godina imala u datom trenutku. „I uveče sam volela da odem do jednog malog bistroa nedaleko od Karlovog mosta kako bih na miru čitala i popila čašu vina...“


Zavaljujem se, naslanjam glavu na naslon, zatvaram oči i pokušavam da se ne osećam loše, da ne mislim na liticu i pretnju sa svoje desne strane, i iznova postajem devojčica koja sluša priču o vlasniku restorana iz Praga i vili ljubičica, prolećni klasik tetka Skalabrine. To mi je bila omiljena priča u ranoj adolescenciji, kad sam imala između dvanaest i petnaest godina, u periodu kada su me romantika i udvaranje impresionirali više od luna-parka. Možda je to stanje iz koga nikad ne izađemo, ako uzmemo u obzir koliko nam je posle stalo do strasti. „... tada vidimo kako ulazi neka pogrbljena starica noseći korpu od pruća punu buketića ljubičica, jednostavnih a savršenih, uvezanih nitima rafije. ‘Ko je to?', pitam ja Markusa, vlasnika. ‘To je vila', odgovara on, ‘njene ljubičice donose sreću zaljubljenima.' Ljubičica je simbol nežnosti i ljubavi koja se rađa, stidljiva i snažna u isto vreme...“ Priča se, očigledno, odvija između marta i aprila. Nekoliko puta je pokušala da je smesti na Božić, ali sam joj ukazala na to da ljubičice za Božić, u Pragu krajem sedamdesetih, ne bi mogla sebi da priušti jedna prosjakinja. Kada sam uložila ovaj prigovor, pobunila se i rekla mi kako sam ja uskogruda i prozaična duša, ali je ipak kasnije korigovala ovu verziju. „... Tako bi, nakon naše prve zajedničke noći, moj zaljubljeni vlasnik restorana ostavljao na stolu po jedan buketić ljubičica koji bi mu vila dala.“ Izgubila sam jedan deo priče, ali nema veze, znam šta se desilo u međuvremenu. A o kojoj god verziji da se radi, tetka Skalabrina nikad ne izostavlja pojedine pikantne detalje. „Ali si iznenada morala da se vratiš u Rim...“, nastavljam zatvorenih očiju. Ko zna zbog čega. Nekad pomislim da je bila tajni agent. „A da nisi obavestila sirotog Markusa, zaljubljenog vlasnika restorana.“ „Da“, uzdiše tetka Skalabrina, i stiže do mog omiljenog dela. „Nakon deset godina vratila sam se u Prag. Berlinski zid tek što je bio srušen. Sve je izgledalo tako isto, a istovremeno tako drugačije. Bila sam sa svojim tadašnjim verenikom, violinistom, onim što je nastupao u Nacionalnom teatru... Znaš li, draga, da se tada u Nacionalnom teatru u Pragu prvi put na sceni izvodio...“ „... Mocartov Don Đovani“, marljivo dopunjavam. „Međutim, to je bilo otprilike dva veka pre ove priče, zar ne?“ „Ne budi drska. Dakle, vratila sam se u Prag sa violinistom, i vuklo me je da odem i vidim da li još postoji onaj mali bistro u kome sam provela tolike srećne sate.“ „I našla si ga pretvorenog u prodavnicu brze hrane“, dodajem ježeći se. Uvek se naježim na ovom delu. Zamisao da se stari stolnjaci i tradicionalna romantična dekoracija zamene noćnom morom od plastike i čelika, nedopustiva je. „Užasno“, naježila se i ona. „Požurim napolje, ali prvo bacim pogled na ćošak pored izloga, gde je bio moj sto. I sada je tu sto, ali to je jedan odvratni četvrtasti predmet od zelene plastike, sa klupom, dve okrugle šamlice na mestu gde su stajale dve stare rasparene fotelje sa krivim nogarima.“ Ko zna gde su završile te fotelje, razmišljam dok mi se čini da mogu da osetim miris tog štofa koji je uzalud proveo život, kao i mirise prošlih vremena. A u međuvremenu jedan drugi miris pronalazi svoj put u tom pozajmljenom sećanju: stidljiv, ali uporan i slatkast, miris ljubičica. „... A tamo, na toj glatkoj i sjajnoj površini bez duše, leži buketić ljubičica“, nastavlja tetka Skalabrina šapućući. „Jednostavan i savršen, povezan jedinstvenim nitima rafije...“ „... Buketić vile ljubičica“, zaključujemo zajedno i osečam kako mi nadiru suze. Znam da ova priča baš ne pije vodu, da je starica možda rasturala heroin u tim buketićima, da je restoran promenio bar pet vlasnika dok se moja tetka nije vratila, ako se ikad i vratila, a Markus je verovatno završio u Sibiru zato što je bio u kontaktu sa italijanskom špijunkom. Ali nastavljam da se divim slici tog neuništivog buketića koji leži na zelenoj plastičnoj površini, kao da prkosi


cinizmu vremena i cinizmu mog horoskopskog znaka. „Zašto mi sada pričaš tu priču?“ Otvaram oči i sumnjičavo je posmatram. Pravi nevini izraz lica koji ne bi prevario ni časnu sestru što ima zabranu izlaska iz manastira. „Zato što je proleće, jasno.“ Ulazi punom parom na jednu zaravan, pređe preko par rupa, skreće da se parkira i zaustavlja se tik pred nekom žicom. Nekoliko belih kokošaka beži kokodačući, ubeđene da je kraj sveta blizu. Od naglog kočenja poletim napred, a pojas me sprečava da prođem kroz vetrobran, ali mi ujedno prekida i dah na trenutak, dok tetka Skalabrina vadi ključ iz komandne table, izlazi mirno sa svakom dlakom na svom mestu i dolazi da mi otvori vrata kao neki vozač sa početka dvadesetog veka. „Mart samo što nije, a sa martom“, nastavlja blaženo, „stižu i ljubičice.“ Izlazim iz auta i sledim pogledom njen ispruženi prst - i tačno je: u jednom osunčanom delu sa strane puta koji služi za parkiranje procvetao je busen divljih ljubičica, nekoliko sedmica pre proleća, i sve do sada su se čudom sakrile od pogleda prolaznika. „Ti si znala za ovo!“, optužujem je u neverici. „Znala šta?“ Zatim diže ruku da bi me sprečila da uzvratim. To je bio jedan od njenih tipičnih dramatičnih gestova prave kraljice scene u bilo kom okruženju. „Frančeska. Seti se ljubičica. Koje niknu rano, nekada previše rano, i moraju da se suprotstave mrazu. Ali ne spuštaju glavu i ne dozvoljavaju da budu pobeđene.“ Zatim se okreće i maršira dalje, ostavljajući me da zurim u to sićušno oveće i da se pitam šta je htela da kaže. Treba li da dam još jednu šansu Masimu la Noteu? Kako da verujem nekome ko me je već jednom izigrao? Osećanja koja su se razvijala među nama možda su samo moja. I ko bi u ovoj paraboli bio Markus, zaljubljeni vlasnik restorana? Ne želim da budem Markus, želim da budem tetka Skalabrina, koja napušta vlasnika restorana, nalazi violinistu i ne prepušta se nostalgiji. „Markus je bio zlosrećnik, a vila ljubičica diler droge!“, bunim se glasno oslobađajućom vikom. Moja tetka je, međutim, već nestala iza jedne kamene zgrade, a moja jedina publika su kokoške, koje su se smelo vratile do žice nakon što se čudovište sa vatrenim očima zaustavilo a da ih ipak nije pregazilo. Kad sam se konačno pokrenula i pogledala okolo, pomislila sam kako je bar u jednom tetka bila u pravu: ovo mesto je četvrta dimenzija, upečatljivo i drugačije u odnosu na sve do sada viđene seoske pejzaže. Kada mi je objašnjavala da se radi o agroturizmu, organskoj farmi i svemu što ide uz to, očekivala sam otužne mirise balege, ne ovu arhitektonsku poeziju sa mirisom jabuke i cimeta. Ovo je rustični kompleks sastavljen od tri zgrade: ispred mene je gazdinska kuća, na dva sprata, sa ulaznim vratima u prizemlju i spoljnim stepeništem što vodi do prvog sprata. Bočno uz nju je dugačka i niska zgrada koja mora da je nekad bila štala, na jednoj strani su otvorene žaluzine, kroz koje mogu da vidim stolove restorana. Sa moje desne strane, iza kokošinjca, nalazi se treća kuća na samo jedan sprat, kao i ostale izgrađena od savršeno obrađenog kamena. Tetka nestaje na stazi uvučenoj između prve dve zgrade i treće i ne preostaje mi ništa drugo nego da je pratim. „Pazi!“ Odskočim u stranu, a komad drveta, ne baš tako ogroman ali dovoljno dugačak, pada sa moje desne strane. Okrećem se i podižem pogled ka obližnjem drvetu u čijem se spletu grana nazire muška figura. „Izvini“, dodaje isti glas, „previše sam te kasno spazio.“ „Ma ništa, ja sam kriva. Nikad ne prolazi previše blizu drveta na koje su naslonjene merde...“ Glas mi zastaje u grlu dok niz merdevine silaze dve duge noge kao u barske ptice i pločice na stomaku koje je otkrio rub košulje što se zapleo u granje. Nažalost, odmah je spustio košulju, pretpostavljam zbog hladnoće. Teška srca kažem zbogom kornjačinom oklopu ovog


striptizera i konačno odlučujem da podignem pogled. To je prilično trajalo jer se lice ovog čoveka nalazilo na jedno metar i devedeset od zemlje. „A ipak su ti potrebne merdevine?“, pitam, zaboravljajući kao i obično da povežem mozak i jezik. On se smeši, a osmeh mu je poput svetlosnog bleska na duguljastom licu, sa velikim ušima, dugačkim trepavicama, tamnim očima boje tople čokolade. Ima nekako ćoškasto lice, visoke jagodice, četvrtastu bradu, ali lice mu ipak odiše nekom čudnom mekoćom. Glava je posađena na jak vrat, sa kog ne uspevam da sklonim pogled. Sija kao da ga je naslikao umetnik koji zna kako da uklopi svetlo i tamu, i kao da mu je kap znoja skliznula sa kose. Ne govori ništa, znatiželjno me posmatra. I ja netremice zurim u njega očarana toplim sjajem njegovih ženica i zbog vrtoglavice koju osećam od ovih skoro dva metra visine. Osećam se kao drvo što pušta korenje i ostaje tu sve do kraja vremena. „Ja sam Frančeska“, kažem u pokušaju da se vratim u normalno stanje uz evidentno kočenje vrata. Spuštam pogled na dugmiće njegove košulje od teškog materijala braon boje. Pružam odlučno ruku. „Frančeska Valentini, bratanica tetka Ska... Ovaj, Asunte, Asunte Valentini.“ „Asunta je ovde? Nisam video da je prošla.“ Glas je tako ispunjen milinom nakon saznanja da je tetka stigla da sam pogled opet vratila na njegovo lice, pomalo u čudu. Odmičem se par koraka kako bih povratila perspektivu. „Tvoja tetka je neverovatna. Baš sam orezivao jabuku“, dodaje, kao da između te dve stvari postoji veza. „Aha, ovo je jabuka?“ Zagledam je. Po tome kako se ja razumem u drveće, ovo bi mogla da bude i palma sa urmama. „Naravno da je jabuka.“ „Izvini, potpuni sam laik za botaniku“, objašnjavam. „Jedino što mi uspeva sa biljkama je da ih ubijem. Na trenutak vidim užas na njegovom licu, zatim odlučuje da se ipak nasmeje. „Bavljenje biljkama je strast koja može iznenada da te obuzme“, komentariše nasmejano. Očigledno je da u rukama ovog čoveka nijedna biljka ne doživi tragičan kraj. Kad bi znao koliko njih nije izašlo živo iz moje kancelarije otkad je Masimo počeo da mi ih daruje... Oh, Masimo. Masimo. Masimo. „Ja sam Stefano“, pruža mi ruku. Oklevam. Ruka mu je u ne baš čistoj baštenskoj rukavici, i pored svega drži baštenske makaze. „Stefano Makazoruki?“, smešim se tako da ne izgleda kiselo. On se malo trgne posramljeno, prebacuje makaze u levu ruku i skida rukavicu. Ruka mu je topla na ovom zubatom jutarnjem suncu, ali i gruba. To je ruka seljaka koji opasno liči na Gregorija Peka. Emituje sigurnost i obećanja, kao kad položiš dlan na zemlju nakon prolećnog odmrzavanja. Gledamo se kao dve osobe među kojima se nešto dešava i pomislim: Bik. Postojan horoskopski znak, jedina sigurna luka u svetu koji se vrtoglavo kreće, jedini što održava obećanja. Planeta Zemlja zove Frančesku da siđe s oblaka. „Idemo da potražimo tvoju tetku“, kaže nakon što su čitave galaksije napravile ceo krug oko nas dvoje, merdevina, jabuke. I dok idemo tako ka kući na dva sprata, instinktivno me uzima za ruku bez ikakvog razloga, kao da želi da me zaštiti od neke divlje zveri koja se krije u žbunu ili se nazire negde duboko u meni. „Onda, lepotice tatina, jesmo li te oporavili?“ I da nije tako, ne bih mu rekla. Moj otac je ubeđen da zna univerzalni lek za svaku boljku, a naročito za moje. „Prema mom mišljenju, neko drugi je nju oporavio...“, insinuira moja majka maliciozno.


Istovremeno pakujući i raspoređujući u drveni sanduk čitavo izobilje svega: crveni kupus, repu, krompire, pomorandže, i pola tuceta čuvenih jaja. Svi proizvodi su sa Stefanove organske farme, na kojoj smo juče pazarile toliko toga da se, ako se ja pitam, može prehraniti čitav Antikoli. Ono što je sigurno jeste da je isti takav drveni sanduk već spakovan i ubačen u moj auto, a namenjen je mom bratu Klaudiju, koji prema majčinim rečima nikad ne jede dovoljno. „I te kako jede“, pokušavala sam da je ubedim, ali bezuspešno. Mada sigurno ne crveni kupus, dodajem za sebe. „Ovo je sve odlična roba. Puna vitamina“, odgovorila je stavljajući, puna ljubavi, u sanduk kilograme i kilograme povrća koje će se vrlo brzo naći na ulici u kontejneru ispred Klaudijeve kuće. Ali ona je zadovoljna. „Mama, hoćeš li mi posle dati recept za minestrone?“, podsećam je. Sigurno ne znam da kuvam bolje od brata, ali garantovano ću umeti da iseckam povrće, stavim ga u vodu i uključim šporet. Bilo bi mi žao da povrće propadne zbog moje nesposobnosti, kada ima tako bujan i privlačan izgled. A zatim nastavljam da mislim na ruke Stefana Orsinija koje ga stručno okopavaju, čiste od zemlje, obrađuju s ljubavlju. Nije isto kao i kad zgrabiš plastičnu kutiju sa police u supermarketu. „Sad kad si videla koliko je zabavno ići u nabavku, viđaćemo te češće, zar ne, Frančeska?“, dodaje majka, namigujući. Tetka Skalabrina je sinoć za večerom zabavljala celu porodicu epskom pričom o ljubavi na prvi pogled vlasnika seoskog imanja prema ovde prisutnoj. Epskom koliko i preteranom. Međutim, sećanje na naše isprepletene ruke dok prelazimo preko dvorišta još me razgaljuje, više od nedeljnog zimskog sunca. A u džepu je mobilni telefon već sadržao njegove reči: „Bilo mi je zadovoljstvo da te upoznam. Javiću ti čim sazru jagode.“ Nemaštovita poruka, ali sigurna, napisana radničkim rukama i u vezi sa zemljanim radovima. Tačno ono što mi treba, suprotno od gubljenja po vazdušnim zamkovima jedne Vage! U ocu se vodila borba između ljubomore zbog jedine ćerke s jedne strane i ponosa s druge. Na kraju je ovo drugo pobedilo. „Ni u kupovinu jaja ne može da ode a da ne osvaja srca... Sva je na oca, zar ne? Jesam li vam ispričao da je pre neki dan kasirka u superman. I počinje sa jednom od njegovih tipičnih zamišljenih avantura sa ženama koje slučajno sreće u toku dana, što mu, prema njegovim reč ima, odmah padaju pod noge. Majka prevrće očima i podiže pogled ka nebu. Ja grabim sanduk sa povrćem i stavljam ga u auto. „Tata, ti si još mlad i faca, to već znamo“, presečem kratko. „Sada, međutim, moram da krenem.“ „Ma kako moraš da kreneš? Zar nećeš da sačekaš Etorea?“, majka silazi sa oblaka. „Zašto da čekam Etorea?“ Nisam znala ni da je u Antikoliju. Čudno, obično kada dođe na vikend, svrati do mojih na ručak ili večeru. Moja majka je njegova krštena kuma. A s obzirom na to da je on siroče, spremala se da bude zamena za mladoženjinu majku. Da on nije otkazao venčanje tri nedelje pre zakazane ceremonije. „Došao je u Antikoli... Ali nije sam, zato nije svratio do nas.“ „Aha, vidi, vidi!“, smejem se. „Tako znači, sada živi u Rimu, a kuću u Antikoliju koristi kao privremeni stan!“ „Jazbina, tako se to zvalo u moje vreme“, izjavljuje otac tonom memoara. „A ti kao znaš šta je to?“, pita majka tonom istražitelja. „Ali ako je Etore već došao u društvu, šta ću mu ja?“, intervenišem pre nego što krenu sa uobičajenom predstavom, otac u ulozi donžuana, a majka koja se pretvara da je ljubomorna da ga ne bi uvredila. „Neću valjda ja da im držim sveću? Uostalom, ako su došli čak ovamo, onda sigurno imaju auto, zar ne?“


„Koliko sam ja shvatila, auto pripada toj devojci...“, kaže majka nesigurno. „Ali juče su se nešto raspravljali, tako da...“ Sve bolje od boljeg. Moram da povezem u Rim rođaka Etorea, koga je ostavila devojka da ide peške i koji je prinuđen da traži pomoć od moje majke. Biće odlično raspoložen. Srećom, put traje nešto malo više od sat vremena. „Znači, dolazi ovde?“, pitam, pomirena sa neizbežnim. „Rekli smo mu da dođe pre tri, tako da nećeš kasniti“, otac gleda na sat. „Taman imamo vremena da se prošetamo po vrtu i da ti pokažem nove sadnice koje sam juče nađubrio.“ „Ali, tata, znaš da se ja uopšte ne razumem u biljke!“ „Ali zato ti ide orezivanje jabuka, zar ne?“ Ljubomora nije tipična za Vage, ali kada senka padne na njihovu sujetu, postaju posesivni i uznemireni kao Sicilijanac u vicu. Tek što smo se sklonili od pogleda okoline, otkrivam da želja da me uputi u tajne đubrenja u stvari naginje na drugu stranu. „Lepotice tatina, hteo sam nešto da te pitam...“, nesigurno počinje dok se naginje da proveri nešto što meni liči na busen zemlje kao i bilo koji drugi, a za njega je peršun u budućnosti. „Šta to, tata? Dobro sam“, preduhitrim ga. Znam da sam bila nedruželjubiva proteklih dana, a da ni prošlih meseci nisam baš skakala od radosti, ali ne želim sad da prođem kroz ispitivanje. „Da, naravno... Hoću da kažem, zadovoljan sam...“ Njegov nesiguran ton me je zbunio. Senka sumnje mi prolazi glavom. „Je li sve u redu?“, pitam žustrije nego što sam htela. „Nešto nije kako treba?“ Nije odgovorio ni „da“ ni „ne“. Kaže samo uz prizvuk lažne opuštenosti, ne gledajući me u oči: „Možda ću na par dana morati da dođem u Rim, za dve sedmice. Hoćeš li me primiti kod sebe?“


7 „I tako mi na kraju nije rekao ništa, zamisli!“ Moj rođak Etore, ja i dva sanduka prepuna povrća prevaljujemo Grande rakordo anulare 12. Saobraćaj je već prilično gust, ali je dovoljno rano da haos koji izaziva povratak vikendaša još nije počeo. „Samo da mora da dođe u Rim?“ „Samo da mora da dođe u Rim. Moj otac, koji nije dolazio bar dve godine. I to nikad bez majke... Zašto?“ „Nisi ga pitala?“ „Šmugnuo mi je.“ „Šta misliš da je u pitanju?“ O tome samo i razmišljam. Otkad mi je otac saopštio taj čudni zahtev, samo o tome i razmišljam. „Da je u pitanju neka nedaća, majka bi znala“, glasno razmišljam. Majka je kraljica doma i carica organizacije, ne može da joj pobegne ni jedan jedini bacil. „Da hoće da poseti neku izložbu ili sajam, to bi mi rekao... Etore, šta ako je u pitanju neka žena?“ Od same te zamisli koju sam izgovorila naglas zavrtelo mi se u glavi. „Što bi onda odseo kod tebe?“ „Kod brata nema mesta.“ „Frančeska, ma daj, šta ti pada na pamet!“ „Možda je i ona udata i ne mogu da provedu noć zajedno.“ Ton, klapa, akcija! Uzavrela paranoična predstava Frančeske Valentini je već krenula sa produkcijom kolosalne melodrame. Samo što je glavni lik moj otac, tako da ne mogu u glavi da odem dalje od naslova. Mada, s druge strane, kako da zaboravim da i on pripada kategoriji prokletih Vaga? „Možda je razvedena, ali živi sa ćerkom“, promumla Etore šaljivo. Ta aluzija me nakratko odvaja od trenutnog mozganja. „Etore!“, viknem, a svetlosna lampica spoznaje razgrće mi psihički mrak. „Devojka sa kojom je trebalo da provedeš vikend... Nije valjda Marijana?“ On me gleda i pomalo liči na krivca. „Eh“, izusti samo. „I Marijana je ona sa kojom si se posvađao? Šta si joj uradio?“, stajem u odbranu drugarice. „Hoćeš li da te ubijem lično ovde u autu ili da te izbacim nasred puta, pa da to uradi neko drugi? „Hajde, smiri se! Jesi li u PMS-u? Nisam ja kriv što te je otac unervozio. Da ne pričamo o onom Masimu la Noteu, koji je, verujem, u stvari pravi problem“, ražestio se. Dve Škorpije u jednom autu, obe nesrećne u ljubavi, okidač su za opšti haos. Čudi me da se auto nije zapalio i spontano transformisao u projektil lansiran pravo ka glavnom gradu. „Nisam joj uradio baš ništa.“ „Ali jeste li...“ Bože, nikada nisam vodila ovakav razgovor sa Etoreom, neprekidno je bio u vezi sa istom devojkom od šesnaeste do trideset četvrte godine. Kako da ga to pitam? „Izašli smo nekoliko puta“, odseče kratko. „Jeste li imali seks?“ Bodem pravo u metu, pošto poznajem dobro moju ženu Bika, znam šta za nju znači seks. „Rođo, ti to znaš bolje od svih, ne želim da se s muvam ni sa jednom. Bio sam u vezi hiljadu godina, sada želim da živim, da putujem, da stičem razna iskustva. Ne da se ponovo zarobim.“ 12

Auto-put u obliku prstena oko Rima (Prim. prev.)


„Jesi li Marijani to objasnio pre nego što si skinuo pantalone ili posle?“ „Izvini, ali to te se ne tiče. Marijana je odrasla osoba. Ne treba joj drveni advokat.“ „Zašto te je onda ostavila u Antikoliju usred vikenda?“ „Ma otkud znam, uvek ta njena ćerka, sad je dobila temperaturu... A ona je brže-bolje odjurila u Rim. Rekao sam joj, Valentina ima skoro sedamnaest godina, zar ne zna sama da se brine o sebi jedne večeri sa temperaturom?“ „Priča neko kome su do dvadeset sedme godine bile dovoljne dve ogrebotine, pa da bude na samrti sa čitavom porodicom kraj uzglavlja.“ Mojom porodicom, inače. Međutim, ne kažem to. Možda sam ljuta na Etorea, ali mu nikad ne bih otežavala činjenicom da je, pošto je siroče, uvek bio upućen na moje koliko i ja. Čak je, kao dobra muška Škorpija, rigidniji što se tiče nekih vrednosti u odnosu na ovu koja ovo priča. Izgleda čvrsto, ali duboko u njemu usidrena su neka uverenja kao mač u kamenu. Bolje odlučno promeniti stav. Na kraju krajeva, on je u pravu, ne mogu da izigravam Marijaninog advokata, branioca. Do kraja puta, do njegove kuće, razmenili smo još poneku reč u vezi sa mojim honorarnim poslom na radiju, za šta se baš zainteresovao. „Ti si, rođako, puna velikih mogućnosti. I ja bih voleo da radim nešto tako kreativno.“ U tom trenutku se udubljuje u svoje misli, u iščekivanju je marta, putovanja svog života, dva meseca za koja će obići svet. Stižem u stan, kačim kaput, izuvam cipele i odmah okrećem Marijanu. „Kako si?“, pitamo uglas. I istovremeno prasnemo i u smeh. „U stisci sam sa vremenom jer moram da isporučim dve večere za dve prijateljice i za jednu zabavu za četrdeseti rođendan“, kaže zatim. Nedelja je dan kada obično ima puno posla sa dostavom na kućnu adresu, ketering joj ne bi tako dobro išao da ljudi žele da se bakću sa kuvanjem u nedelju, a tu je uvek i neka zabava, tako da joj posao odlično ide. Nauštrb društvenog života: Đulija se stalno zali da je, od kada je Marijana promenila posao, postalo nemoguće da se organizuje vikend sa drugaricama. „Valentina je trebalo da mi pomogne, ali je bolesna, još nisam završila sa spremanjem, a kasnim. „Doći ću ja ako hoćeš“, nudim se. „Ne da kuvam, ali kao logistička podrška...“ „Zaista bi to uradila?“, teško joj je da prihvati pomoć tako odjednom. Mora da ima potrebu i za razgovorom. „... i tako sam ga optužila da je nezreli egoista koji ne zna šta znači osećaj odgovornosti“, zaključuje nakon sat vremena dok utovarujemo tacne sa hranom u njen reno kangu banana-žute boje. „Tačno je“, klimam glavom gutajući ono „lepo sam ti rekla“. „Ali je i tako simpatičan... Ekspert je za kuvanje. Šta ćeš više?“ „Nekog ko, kada kažeš: ‘Moram da se vratim u Rim jer Valentini nije dobro', kaže: ‘Idem sa tobom', na primer.“ „Ali njegovi planovi za subotu uveče ne podrazumevaju kuvanje čaja za Valentinu i skidanje temperature“, uzdiše Marijana. „Verujem ni tvoji.“ „Nije njegova ćerka, Frančeska“, odmahuje malim šlemom crne kose, uz karakterističan pragmatizam. Marijana je najiskrenija i najuravnoteženija osoba koju znam. Morala je sama da preuzme brigu o Valentini otkad je ono kopile od njenog bivšeg muža odlučilo da je, iako su to njegova žena i njegova ćerka, sve u svemu bolje da on bude pravi Blizanac i da ih ostavi. Iako Valentina nije više bila tako mala, takvo odbijanje joj je palo teško koliko i njenoj majci, sa psihološkog aspekta, da su se njih dve povezale na skoro ne baš zdrav način. Godinama već mislim kako im je obema potreban odmor jednoj od druge. Tako bi Valentina prestala da se zaljubljuje u dosta starije muškarce u kojima traži očinsku figuru, a Marijana bi prestala da bude žrtva


inteligentnih kučkinih sinova kakav je moj rođak Etore... I kakav je njen bivši muž, tačnije. „Kada si rekla da se završava opozicija Saturna?“, uzdiše moja drugarica ulazeći u auto. „Za oko šest meseci. Međutim, zatim stiže Jupiter. Malo novca, ali ti si rođena štedljivica, ne bi trebalo da brineš.“ „Šališ se?“ „Zauzvrat, ovog meseca Venera je ta koja zrači, donosi nežnost čak i ženskim Bikovima materijalistima koji misle samo na posao.“ „Da ti objasnim ja šta kaže moja Venera: nikako sa muškarcem u znaku Škorpije.“ „E tu mnogo grešiš, rođeni su da budu zajedno. Čak i ako su dijametralno suprotni, nadopunjuju se. Škorpija je nepredvidivi vodeni znak; Bik je dosledan, čvrstih stavova, kao agenda načinjena od satnice i postojanih šema. A onda, u krevetu... da ti ne pričam, treba da probaš.“ I dok to govorim, misao mi odluta do čoveka na jabuci, verovatno Bika, koji bi toliko toga dobro učinio Škorpiji izubljenoj u sopstvenom psihodeličnom svetu. Haos će se uskoro završiti, približava se period polaganja računa. Ostavite misteriju i neuhvatljiv stav za sledeću zimu, sada je vreme da sve iznesete na svetlost dana. Čak i ljubav. Utorak je ujutru i prvi dodir sa danom mi je sedmični horoskop Style Bazaar-a. Neuhvatljiva? Ja? Htela bih da kažem Kaljostru, mom omiljenom astrološkom guruu, da je ponekad pomalo iritantan. Mada se pre treba ljutiti na njegovog glavnog urednika. Vetar menja pravac i donosi mirise proleća. Recite „da“ avanturi! Gledam napolje kroz prozor kancelarije, vrhovi drveća na Lungotevereu čine se nepomični. Vetra, za sada, nema. A koliko ima do proleća... Bacam pogled na ekran telefona na kome se ističe fotografija grane koju krase pupoljci. „Da u sredu nazdravimo mojim vinom prvom dašku proleća?“, kaže poruka. Stefano Orsini. Naravno, kada si uzgajivač, ne možeš da budeš od onih koji dozvoljavaju travi da raste pod nogama. Poruka je stigla sinoć, nisam još odgovorila. Nisam očekivala da će da se razotkrije tako brzo. Osobe u znaku Bika su među najležernijim i najodmerenijim osobama na svetu - pre nego što naprave potez, iznova pročitaju Gospodara prstenova minimum deset puta. Mora biti da je u pitanju kontraefekat Saturna, pozicija koja tera da se radi nešto, malo je reći, revolucionarno u odnosu na sopstvenu prirodu. Spopada me sumnja, ali lukavi vragolan ume bolje. Samo zbog načina na koji me je uhvatio za ruku zaslužuje potvrdan odgovor. I nije važno ono što očekuje od mene, kad se vidimo u Rimu, neće mu biti toliko poetično kao u njegovom vrtu, možda nastupi i dosada, pa ne znamo više šta da kažemo jedno drugom. Pokupiću proleće koje stiže i možda će ruže procvati bez trna. Klikćem pošalji zadržavajući dah i u tom trenutku poskočim od nekog povika. „Valentinijeva!“, zove Akile Martineti, moj šef, večito sa trnom u oku, večito za nešto zabrinut, i to čak iz svoje kancelarije. „Da, gospodine“?, pokušavam da odgovorim bez ustajanja. „Valentinijeva, da sam htelo da pričam na daljinu, pozvao bih te preko Skajpa. Dolaziš ili ne?“, viče. „I zatvori vrata“, dodaje kad sam iz nužde doletela u njegovu kancelariju. Sela sam za njegov kilometarski dug sto, sjajan i veoma uredan, a on me gleda zamišljeno. Obuzima me želja da zgrabim makaze iz držača za olovke sa svoje desne strane i da preuredim ono što preti da postane kićanka, ili opasno slično tome. Frizura mu je uvek bila bizarna, kao da je perika pravljena po modelu Kena, Barbikinog dečka, samo što je u poslednje vreme kosa još porasla. Ako tako nastavi, stvarno će početi da liči na psihodelične muzičare iz sedamdesetih godina. Zašto pušta tu kosu tako? Trebalo bi da nađe ženu. Tišina među nama traje i postajem nervozna. „Valentinijeva“, izgovori konačno, ukrstivši šake ispod brade. „U poslednje vreme mi


izgledaš rasejano. Da kažem skoro... odsutno.“ „Imala sam neiskorišćeni odmor“, odgovaram u svoju odbranu i osećam kako mi jeza prolazi niz kičmu. Između avanture zvane radio i katastrofe La Note, poslednjih dana, naime, nisam bila efikasna kao obično. Ali sigurno nisam bila baš toliko neefikasna da bih zaslužila ukor. „Ne pričam o produktivnosti“, odmahuje glavom, pogledom iznad stakala okruglih naočara koji ne napušta moje lice. Martineti je pravi Jarac starog kova: pragmatičan i sa obe noge na zemlji, hladan i ambiciozan, s vremena na vreme bude obasjan iznenadnom svetlošću percepcije i dubine. Iza sivog odela nalazi se oštrouman mislilac koji je još odmalena sastavljao biznis-plan, sanjajući, međutim, da postane umetnik. I, naime, stiže iznenađenje. „Govorim o... zadovoljstvu.“ Zadovoljstvo nije kategorija poznata Martinetiju. Ne koliko i obim prometa i redukcija troškova. „Čime to niste zadovoljni, Martineti?“, pitam oprezno, ljubaznošću savršene sekretarice. „Susreti sa modnim urednikom...“ „Ne, ne, sastanci koje ste mi organizovali odlično su prošli“, prekida me. „Nego... Frančeska, o vašem zadovoljstvu govorim.“ O mom zadovoljstvu? Preneražena sam. I možda je ovo drugi put da me zove po imenu u proteklih pet godina. Prošli put je bio pripit na proslavi firme. Brzo gledam naokolo da potražim tragove u vidu praznih čaša, ali Martineti nikad ne pije na poslu. „Imam utisak da su ti potrebni novi izazovi“, nastavlja sad odlučnim tonom. Diže svetloplavu fasciklu sa stola i pruža mi je. „Krećeš u četvrtak.“ Pružam ruku i uzimam fasciklu, potpuno zbunjena. Krećem? Gde? U koji četvrtak, prekosutra? O čemu to priča? Na kartončiću neboplave boje piše: „Vazduh, voda, zemlja i vatra.“ To je dakle ono o čemu je mrmljao danima? Ali o čemu se radi? „Bojim se da ću od vas morati da tražim nešto neobično i moraću da se snađem bez vas nekoliko dana“, dodaje Martineti. „Ali sam siguran da nijedno od nas dvoje neće zažaliti.“ Otvaram fasciklu i izvlačim četiri lista, svaki ima dve strane i fotografije. Prelepe panorame i detaljne informacije o četiri italijanske lokacije. Poznata mi je samo jedna, Terme di Saturnija. „Odlučili ste da me častite odmorom?“, pitam, a zatim se ugrizem za jezik. Kakvo glupo pitanje. Kao da bi ikada mogao tako nešto da uradi. „U neku ruku.“ Neočekivano se nasmeši. „U stvari, ima dosta posla da se obavi na tom... odmoru. Smestite se tamo, objasniću vam.“ Pokazuje na dve stolice koje se nalaze preko puta njegovog stola, i nalaze se niže u odnosu na njegovu. To je jedna od njegovih poznatih smicalica kako da se sagovornik oseti inferiorno. Odlično funkcioniše, naročito što sam sada još i u šoku. Još više sam u šoku kad izađem iz njegove kancelarije, čvrsto stežući fasciklu da slučajno ne isklizne iz mog života. Jedina misao mi je da odem i potražim Federika da me uštine da se uverim da nisam sanjala ovaj razgovor. Ili da možda jesam. Potpuno suprotno od Martinetijeve kancelarije, Federikov ured je carstvo kreativnog haosa, sa stolom prekrivenim papirima i zidovima pretvorenim u veliku tablu za poruke gde su prikačene grafike, dizajnerske zamisli, beleške, čak i uzorci materijala. Federiko, koji skoro nikad ne sedi za svojim stolom, predlaže mi da se zavalim na jedan od dva lejzi bega što se koriste na sastancima kao zamena za stolice. „Znači, rekao ti je“, to su njegove reči, samo što sam ušla, pri pogledu na moj izraz lica. „Ti si znao?“ Naravno da je znao, on je direktor marketinga, ko zna koliko dugo su diskutovali o ovom projektu.


„Tek nekoliko dana“, čita mi misli. „Ne bas dugo. Martineti mi je tražio da se zakunem da ti neću reći ništa dok sve ne bude spremno. A nisam ni imao bas neku priliku da ti kažem, od početka godine juriš više od Belog Zeca.“ „Žao mi je, imala sam... toliko toga. Ono govno od Masima la Notea... A sad moj otac, koji se ponaša čudno...“ Nije uhvatio ovu mrvicu ispovedanja, što je čudno, normalno ne bi gubio ni sekund a da me ne ispita o poslednjim novostima. Primećujem da ima ogromne podočnjake, a kosa boje peska, koja je uvek sjajna i dobro očešljana, beživotno mu pada oko glave. „Fede, je l' sve u redu?“, pitam. „Da, da... Težak dan“, pravi neki nejasan gest da pokaže da ne vredi o tome pričati. Dovoljno ga poznajem da znam kad nema svrhe da insistiram, ali nameravam da nađem neki mirni trenutak van kancelarije da shvatim šta nije u redu. „Hoćeš da sedneš? Izgledaš kao da ti to treba“, dodaje. „Ono što mi treba je brendi“, odgovaram zavaljujući se u lejzi beg. „Hoćeš li da mi pomogneš da shvatim kako sam prekosutra na putu za Dolomite u pratnji tima Style Bazaar-a ili sam možda u Skrivenoj kameri?“ „Draga, ne znaš koliko ti zavidim.“ Pravi svoj tipični namršteni izraz dive i preterano uzdiše, a ja pomislim da je ipak sve u redu, da je to pravi Federiko. Verovatno je zaista samo malo umoran. „Ne jedno, već četiri, čuj, četiri posao i zadovoljstvo putovanja u pratnji onog Apolona Masima la Notea. Neki ljudi baš imaju sreće!“ „Koliko sam shvatila, radi se samo o jednoj reportaži, ići ću sa jednim njihovim novinarom i fotografom, ne verujem da će ići i glavni urednik lično“, odgovaram, mada mi srce pravi preskoke kao da imam akrobatu na trapezu u grudima. Četiri premeštanja od po dva dana... Masimo i ja sami, odnosno skoro sami, na dalekim i čarobnim mestima... Slažem se da je kopile i ženskaroš tipa Mastrojanija, ali kako mu se može odoleti? Pomisao na njegovu plavu kosu koju mrsi povetarac uz alpski zalazak sunca sasvim je dovoljna da mi izmami smešak glupačice, dok Federiko, kao i svaki Rak koji sve opaža, uzvraća upravo onim što želim da čujem: „Zar misliš da je projekat u vezi sa tom reportažom ovde kod nas slučajno?“ „Pa, Style Bazaar je modni časopis... Bili su na našoj konferenciji za štampu u januaru“, pokušavam nešto, a ni sama nisam baš ubeđena. „Naravno, od svih tema u vezi sa modom u mesecu martu izabrali su baš tkaninu sa apstraktnim motivima koju smo mi lansirali. I od svih mogućih članaka izabrali su da bude baš na naslovnoj strani. I od svih mogućih krojeva izabrali su baš onaj sa horoskopskim znacima: četiri elementa - vazduh, voda, zemlja i vatra - i njihova povezanost sa modom i osećanjima. Kako da ne. Aha, baš mi se čini kao nešto potpuno normalno.“ Gleda me podrugljivo i vidi da ne znam šta da odgovorim. „A šta si samo sve radila sa Masimom la Noteom tamo kod svetionika, Franče? Prava čarolija.“ „Baš i nije, s obzirom na to da je dve nedelje nakon toga završio u zagrljaju neke druge“, pobunim se. „Frančeska, ne želim da budem grub, ali kada ćeš se sabrati?“, kaže sa primetnom žestinom u glasu. „Umesto da se ponašaš kao žena sa iskustvom, ti ga ne koristiš, već cmizdriš poput nekog devojčurka. Ne mogu više da te prepoznam! Videla si ga u zagrljaju sa nekom drugom? Onda lepo preduzmeš korake da bi videla koja je bolja od vas dve! Izbaci sve svoje atribute!“ „Srećom, pa nisi želeo da budeš grub“, prokomentarišem. Imam utisak da se nije obraćao samo meni već i samom sebi. Postoji li možda neki novi dečko koga hoće da napravi ljubomornim? „Žao mi je, izvini“, protrlja oči sa dva prsta. „Loše spavam, imam podočnjake koje čak ni Britni Spirs nije imala u toksik fazi.“


„Da li bi popio neko piće večeras za uspavljivanje? Da odemo do Otela i da pored buteljke naručimo špagete arabijata... Špagete propisno ljute da krenu suze“, predlažem. On previše umoran, ja demotivisana, Marijana potištena, a i Đulija, kad sam je poslednji put videla, nije baš bila na sedmom nebu. Svima nam treba malo ljute papričice da možemo da krenemo dalje u ovu godinu. „Prijalo bi mi, ali večeras ne mogu, a ni sutra. A ti u četvrtak putuješ...“, pokazuje na fasciklu. „Da uradimo ovako, da se vidimo sledeće nedelje, tako možeš da mi ispričaš kako je prošao prvi deo puta, a ja da crknem od zavisti, šta kažeš?“ Hitro ustaje iz lejzi bega i shvatam da je razgovor završen. Ne znam da li zbog toga što treba da obavi gomilu posla ili što ne želi da dođe u iskušenje da previše oda svoje ljubavne jade. Suviše je jasno da se radi o ovom drugom, bar su to uhvatile moje antene Škorpije. Ustajem i ja. „Trebaće mi minimum dva dana da se uopšte spremim za ono što me očekuje“, kažem. „A sutra uveče imam i sastanak.“ „Aha, i pored slomljenog srca!“, poviče. „Moja uzbudljiva Škorpija, takvu te volim. Ne radi se o nepouzdanom glavnom uredniku, pretpostavljam?“ „Ne... U neku ruku mi je komšija.“ „Ponovo lepi Lorenco?“ Odmahujem glavom. „Hoću da kažem, komšija mojih roditelja, iz Antikolija. On je sin vlasnika organskog poljoprivrednog dobra u tom kraju. Zove se ‘Životinjska farma', zamisli.“ „Obrazovani seljak, kakvo čudo!“, samo što još ne pljesne rukama, a oči počinju da mu sijaju dok se on sam baca u neku fantaziju pastirskog zavođenja. „Već te vidim opruženu među rododendronima... Dok se moćna figura uzgajivača, gruba ali sa izvesnim žarom, ističe spram zalaska sunca... Ljubavnik ledi Valentini.“ Smejem se pokušavajući da sakrijem da sam i ja imala upravo istu fantaziju, ali me on suviše dobro poznaje. „Ma daj, reci mi da nisi na to pomislila, ne verujem da nisi“, nastavlja. „Ono što me zanima jeste da li se ti tako brzo vraćaš u Antikoli, tamo gde si upravo bila, ili lepi farmer dolazi ovde u goste?“ „Nemoj da ga zoveš farmer, završio je agroekonomiju, nije neki analfabeta iz pedesetih godina“, bunim se. „Znaš li da su uzgajivači danas mnogo uglađeniji i od mene i od tebe?“ „Već ga braniš!“, viče slasno. „Onda je to nešto ozbiljno... Kako bih voleo da imam vremena da mogu da čujem celu priču.“ Gleda na sat koji neumitno kuca na zidu. „Hoću da kažem da želim da je čujem zajedno sa onom drugom“, zaključuje. „Frančeska Valentini, da me više nikada nisi ostavila tako dugo bez informacija, je l' jasno? To je kao kad propustimo neku epizodu omiljene serije iz devedesetih: posle nam više ništa ne bude jasno.“ „Daj, život je u suštini kao neka sapunica. Dovoljna je jedna epizoda i pohvataš sve konce. Isto važi i za tebe, Federiko Buontempi“, uzvraćam. „Ne verujem da ne znaš šta je razlog tih tvojih podočnjaka... Nisu samo zbog bančenja tokom vikenda. I ti imaš štošta da objasniš, dragi moj!“ „Da, da, idi sad“, preseče kratko gurajući me nežno ka vratima. „Nemoj da radiš ništa što ja ne bih radio, molim te, ni sa lepim seljaninom, ni u četvrtak. Stvarno ti kažem“, govori mi dok otvara vrata i pušta me da prođem. „Ne znam da li je među informacijama koje su ti date to napisano, ali postoji i jedan top-sikret detalj... Da li ti je Martineti rekao ko će te pratiti na ovom putovanju, pored fotografa i novinara?“ „Ništa mi nije rekao.“ Njegov misteriozni ton me je zaintrigirao. „Onda nije na meni da upropastim iznenađenje...“ „Neću mrdnuti odavde dok mi ne kažeš!“ Ko je sad taj pratilac? Masimo la Note je već otkrio ko će to biti? Ne liči mi na njega.


„Niko drugi do... Kaljostro.“ Dah mi zastaje u grlu. „Astrolog iz Style Bazaar-a?!“ Moj idol? Mudrac, guru bele brade koji me, čini se, poznaje bolje nego što ja poznajem samu sebe? „Upravo on.“ Federiko se smeši sa neobičnim sjajem u očima. „Zar to nije interesantno? A možda... i prilično opasno...“ „Zašto opasno?“ „Zato, draga moja“, odgovara, „što je istina da je bolje da se ne zna mnogo o vlastitoj budućnosti.“


8 „Četiri elementa! Fantastična ideja!“ Loreta, di-džej sa kojom radim u Radio Arseniku, pljeska rukama kao devojčica. „Ali tu su i četiri putovanja“, odgovaram. „Hoću reći da će sledećih nedelja dani kojima dolazim ovde morati da budu fleksibilni...“ „Nije samo jedanput?“ „Ne, mesta koja se posećuju su prilično udaljena jedna od drugih, niko od njih ne može da bude odsutan celu sedmicu u nizu. Biće to četiri premeštanja od po dva dana, koliko sam shvatila.“ Što više razmišljam o ovakvom aranžmanu, sve mi je manje jasan. Ovaj poduhvat baš košta, mnogo je čak i za časopis kome tako dobro ide da na put pošalje novinara, fotografa i astrologa, i to sa plaćenim radnim vremenom od sto devedeset dva sata na četiri različite lokacije. Možda je previše nadmeno od mene da pomislim kako je Masimo la Note pokrenuo čitavu ovu mašineriju samo da bi stupio u kontakt sa mnom. Zar mu nije bio dovoljan telefonski poziv? Ili da me potraži kod kuće ili u kancelariji kao što je, na kraju krajeva, i ranije radio? S druge strane, šta je zajedničko Style Bazaar-u i mojoj firmi, ako to nisam ja? Zbunjena sam i sve lošije spavam, ako nastavim ovako kada bude došao dan prvog putovanja, biću toliko izobličena da ću se uspavati na fotografskom setu. „Moram da priznam da ja nikada ne čitam Style Bazaar, previše je to nadmen stil za moj ukus“, komentariše Loreta. „Međutim, verujem da je ovog puta nešto drugačije. Tako da...“, prekida i lice joj poprima onaj uvrnuti izraz kao i uvek kad hoće da izvali neku svoju dosetku, sa nabranim obrvama i stisnutim usnama. Čini mi se da vidim sinapse kako su se usijale u njenom mozgu dok se ideje uklapaju jedne u drugu kao tetris. „Znaš li šta mi je rekao šef u ponedeljak?“ Tačno, bio je sastanak na vrhu. „Ne, šta? Loše vesti?“ „I da i ne. Biće nekih promena u programskoj šemi narednih sedmica. Neke emisije će se ukinuti, a postoje i predlozi za neke nove.“ „Hoće da ukinu tvoju emisiju?“, zapanjim se. „Ma ne!“, užasnuto će ona. „Šta ti pada na pamet?“ „Izvini, ali imaš takav izraz lica...“ „Eh, takvo mi je lice.“ Namiguje sjajnim crnim očima. „Ne, Manje otrovno je zagarantovana emisija. Ukidaju Njuz for ju.“ „Ne verujem da će nekome nedostajati“, komentarišem sa uobičajenim nedostatkom takta. Vesti su kuriozitet Radio Arsenika, ali isto tako i najdosadnija emisija koju sam ikad slušala: vodi je novinar u penziji, Armando, koji je, sudeći po godinama, karijeru započeo još kao reporter sa fronta iz Prvog svetskog rata. Ipak, Armando je Loretin prijatelj i napravila sam omašku, možda joj je i deda... Ali ona se, na sreću, smeje. „Ne, zaista, rekla bih da neće! Izgleda da je momak koga su našli da zameni Armanda prilično bistar. Međutim, hteli bi da odvoje vesti od komentara i reportaža i da za ovo drugo nađu mesta i u drugim emisijama“, objašnjava mi. „Od Klausa su zahtevali da u svoju emisiju ubaci i ostale vesti iz sveta... ne samo iz sveta životinja.“ „O bože. Biće katastrofa!“ Plaši me i sama pomisao na ono što može da iskombinuje moj brat. „Čekaju nas meseci lansiranih bisera poput: Pingvini nasrnuli na grupu izletnika.“


„Biće zabavno, snažno klima glavom i pitam se, ne prvi put, da Loreta nije možda malo zagrejana za Klaudija. Kao pravi predstavnik svog znaka, kao snažan i borbeni Ovan, ne deluje mi da poput mušice može da padne na neuredne uvojke mog brata i na one duge trepavice na kojima sam mu uvek zavidela. „Poenta je da moramo i u naš muzički program da unesemo različitost, šarolikost i opštu kulturu.“ „Ovo što imate nije dovoljno?“ Članovi boj rep benda koje smo juče ugostile baš su pričali o svemu i svačemu.“ „Kako je govorila moja baka, nikad dovoljno onoga što je dobro.“ Loreta je poreklom iz Modene i voli da se razmeće seljačkom mudrošću. E sad, da li je ona izmišljena u trenutku ili stvarna, manje je bitno. „I zato, draga Frančeska... Ustaje, zaobilazi sto i namešta se pored moje stolice. „Ustani“, kaže zapovednim tonom. Ustajem. Viša sam od nje barem pet centimetara, možda čak i više, ali njen autoritet je neprikosnoven. „Klekni, kaže svečano dok uzima lenjir iz držača za olovke. „Molim?“ „Hajde, hajde, uradi kako ti kažem! Klekni na jedno koleno. Moram da te udarim 13.“ „Kao bodljikavo prase na auto-putu?“ „Ma ne, da ti dodelim počast, kao vitezu! Daj, daj, nemamo vremena za gubljenje“, i dodiruje me nestrpljivo po ramenu. Ako nemamo vremena za gubljenje, čemu ova ludorija? Ali ona uvek radi ono što želi: još se nisam navikla na taj zabavni uticaj koji ima na mene što mi ne daje da saznam šta će sledeće da iskombinuje. Kleknula sam na jedno koleno, a leđa uspravila u pozu drevnog viteza, trudeći se da mi izraz lica u razumnim granicama bude ozbiljan. „Ser Frančeska“, izgovara ona svečano, „ovim činom nominujem te za... specijalnog izveštača!“ Spušta lenjir na jedno, a zatim i na drugo rame. I u tom trenutku ne uspevam više da se uzdržim i prasnem u tako nezaustavljiv smeh da skoro čitav minut ne uspevam da se pridignem iz ovog apsurdnog položaja. Usne su mi još iskrivljene u vedru grimasu dok izlazim iz studija i krećem se ka butiku drage Lulu. Loretina specijalnost sigurno nije da radi ono što je uobičajeno. Ali ispod tih bubica je promućurna svest, zamisao da iskoristi moje poslovno putovanje za radio-reportažu ima svoje pozitivne strane. Imala sam primedbu u vezi sa idejom da se iskoristi Style Bazaar za naš program, strahujem zbog rizika industrijske špijunaže. Verujem da ne bi baš bili oduševljeni da mi napravimo naš serijal „Vazduh, voda, zemlja i vatra“ pre nego što izađe časopis, i to sa istih mesta, koristeći njihove usluge. „Ne, naravno da ne bi, moramo da radimo zajedno sa njima“, rekla je Loreta kao da je to nešto očigledno. „Ma ne brini, ja ću se čuti sa La Noteom.“ „Poznaješ Masima la Notea?“ To je prvi put da izgovaramo njegovo ime, temperamentna voditeljka ignoriše identitet misteriozne (možda) Vage koja mi je zgazila srce. Na neki način, činjenica da me je ostavio prevarenu neko ko je čuven i bogat čini da se osećam još više posramljena i ponižena, tako da nemam želju da je upoznajem sa pričom. Bila bih isleđivana kao na suđenju. „Intervjuisala sam ga kad je postao glavni urednik.“ Loreta uzdiše. „Kakav kul tip, zar ne?“ Ali organizovanje ove zajedničke avanture sa Style Bazaar-om je zanima mnogo više nego da diskutuje o šarmu Masima la Notea, i ne vraća se više na tu temu. Možda sam ja jedina koja tako Glagol investire znači dodeliti nešto (počast, funkciju), ali i udariti u nekoga, nešto, kako Frančeska ovde razume. (Prim. prev.)

13


teško podnosi njegov šarm, razmišljam dok brzim koracima prelazim preko Tibra. Možda je on muškarac kao i svi ostali, a ja sam ta koja na silu samu sebe muči njegovim pojavljivanjima i nestajanjima, praveći od njega neko sveto čudovište. Možda bi trebalo da pokušam da se ponovo vidim sa njim. Verovatno bih ga za tren oka svela na pravu meru kad bih mu samo jednom oprala čarape. „Odlična ideja, Frančeska: idi da potražiš glavnog urednika Style Bazaar-a i traži mu da ti da par čarapa da mu opereš“, samu sebe zavitlavam. Primećujem da pričam glasno jer mi je neki tip s kojim sam se mimoišla na trotoaru uputio uznemiren pogled i ubrzao korak. Upućujem mu pretnju: „Šta pa ti gledaš?“ Ako nastavim ovako, uhapsiće me. Kada sam stigla do Lulu, nebo, koje je obećavalo kišu, ponovo se razvedrilo i kao da predskazuje rimski zalazak sunca sa razglednice. Ali ja ću ostati unutra kako bih odabrala neki prigodni modni detalj za večeru sa Stefanom. „Kako je romantičan taj seljak!“, ciči Lulu, prolazeći rukom kroz bogate uvojke bojene kanom. Ne znam zašto mi ovaj izraz zvuči uvredljivo, možda sam i veći snob nego što sam mislila. Stefano je, tehnički gledano, seljak, i u tome nema ničeg lošeg. Ono malo što smo prozborili, dok je sakupljao povrće iz vrta, bilo je o Džordžu Orvelu i o razlogu zbog kojeg je odabrao naziv njegove knjige za ime farme, o socijalnim strukturama i utopiji - toliko da mi se javila sumnja da nije Bik. Nadam se da nije Vodolija koja dolazi iz svemira ili me očekuje intelektualno veče, ozbiljno i dosadno. „Seljak sa četvrtastim licem i vratom igrača ragbija.“ To lice koje kao da je projektovao neki arhitekta zaista me je impresioniralo. „Želela bih da ga zadivim nečim neobičnim... ali ne previše.“ „Jednom rečju, nešto poput njega samog.“ Lulu je Riba i kao i sve osobe rođene u ovom znaku, intuitivna je toliko da se to graniči sa vidovnjaštvom. I zbog toga je njen mali butik u Montiju centar hodočasničke mode, i to ne samo za mene već i za biranu klijentelu iz celog sveta. Lulu se ne zadovoljava time da ti proda komad odeće ili nakita: prodaje ti deo večernjeg duha, malo lično predskazanje. „Nego, treba nam čaj“, odlučna je. „Uz ovaj sveži vetar koji stiže, treba izbeći mogućnost da se prehladiš pre svoje velike večeri.“ „Ma kakvo veliko veče, Lulu“, ispravljam je. „Biće dovoljno da to bude jedno prijatno veče.“ „Ja, međutim, vidim da je Škorpija naučila kako da vidi čašu dopola punu. Prijatno veče je već samo po sebi veliko veče“, komentariše mudro. „Možda treba samo da se opustiš, drugarice. Da zaboraviš velika očekivanja i da uživaš u sitnim zadovoljstvima...“ Naoružana čajnikom i teglicama punim sasušenog lišća i cvetova od kojih pravi svoje neponovljive čajeve, šapuće poput alhemičara. „Da vidimo... Matičnjak za umirenje, kantarion za dobro raspoloženje... Ruža za ljupkost... I malo đumbira“, odlučuje. „A za šta je đumbir?“, pitam. „Da drži prehladu podalje!“ Ja razgledam okolo dok ona priprema napitak, i ne izgleda mi da u ovako šarenoj i gostoprimljivoj radnji mogu da nađem odgovarajuću toaletu za sutra uveče. Želela bih da budem ja, ali ne baš cela ja, da ostavim po strani sumnje i da dam sebi veče oslobođeno cinizma. Da se prikažem kao jednostavna, ozbiljna kao pusto brdo, ali s druge strane i puna potencijala i sigurnosti. Možda mi zbog ovog čudnog raspoloženja svi komadi odeće koje bih izvukla da pogledam izgledaju kao da su izvan fokusa, previše frivolni. Jasno je da je problem u oku onog ko


gleda. Lulu će mi pronaći pravu toaletu. I upravo to radi, ne baš na način koji sam očekivala. Pojavljuje se iza ugla i prilazi mi držeći u jednoj ruci šolju što se puši... A u drugoj prsten. „Divno izgledaš.“ Naravno, ovo nije baš najoriginalnija rečenica koju sam ikada čula od nekog ko bi me čekao ispred ulaznih vrata, ali uspeva nekako da mi zazvuči moćno. Zabranjeno je žaliti se. Ja sam prva koja zna da su veliki klasici nekad upravo ono što nam treba: ne bežim za džabe redovno u film kako bih se udubila u neku retrospektivu italijanske komedije gde, u inat nesrećnoj ljubavi i siromaštvu, skoro uvek dođe do toga da se tuga davi u tanjiru špageta. „I ti“, odgovaram podjednako spontano. Jedan od mojih intuitivnih blesaka kaže mi da nećemo osvojiti nagradu za najelokventniju konverzaciju u Rimu večeras. Možda „divan“ i nije baš odgovarajuća reč za njega, ali sigurno je dosta sređeniji nego što je bio u subotu ujutru. Njegove blage oči sada se još više ističu, lice je glatko i bez brade, a tamna kosa je sređena do te mere da se jedva uzdržavam da ne prođem prstima kroz nju ne bih li ponovo naišla na zamršen izgled obrezivača jabuka. Kada se njegovo četvrtasto lice smekša osmehom, pogled usmeravam ka onom snažnom vratu, nalazim se na mostu između instinkta i razuma, i protresa me prolazna, nejasna, seksi misao. Možda sam vampir ili sam možda samo srećna što sam odgovorila „da“ na onaj SMS. „Idemo“, kaže. Pruža ruku i uzima moju na način koji bi kod bilo koga drugog izgledao kičasto, a kod njega je tako prirodan poput godišnjih doba, i zajedno krećemo ka autu, lanči Y boje šampanjca, izuzetno čistoj i spolja i iznutra. U inat stereotipima o blatnjavim čizmama, pomislim, inspirisana mirisom limuna tako prirodnim kao da ga osećam na jeziku, različitim od bilo kog mirisa za auto što sam ikad osetila. Okrećem se po autu kao da tražim vazu sa limunom. „Zar si mislila da ću traktorom da dođem po tebe?“, pita me veselo Stefano. „Ili bi možda više volela?“ „Pa, bilo bi originalnije!“ Dođe mi da se smejem, jer samo što se raspršila moja jedina briga, strah da ne pomisli da ga tretiram kao seljaka. „Naime, volela bih da napravim koji krug.“ „Naučiću te da voziš“, obećava. Nema neizvesnosti, ograđivanja, rezervi, nema „ako se budemo videli“, ništa od toga. Samo reči nekog ko veruje u jednostavnu budućnost u kojoj seje, radi, bere. Gledam ga. Gleda me. Ruka mu je na paljenju, ali ne okreće ključ već naginje glavu u stranu kao da nešto odmerava. Čudno, ali ne vređa me niti me iritira taj uporan pogled, koji na kraju silazi sa mojih očiju i pada na moje ruke stavljene na krilo. „Evo šta je to bilo“, kaže i opet me uzima za desnu ruku. Onu na kojoj na srednjem prstu nosim prsten što mi je dala Lulu, jedini nakit za koji je smatrala da je neophodan ove večeri. Karneol, poludragi kamen, neravnih ivica, mat žute boje oivičen tamnocrvenom u jednostavnom metalnom okviru koji se uvija poput zmije. Komad tvrdog kamena, ali ipak pun svetlosti i mističnog žara. Dodir magije uz moju veoma jednostavnu toaletu sastavljenu od suknje boje biskvita duge do kolena i mekanog džemperića od vunice šumski zelene boje, model iz pedesetih. Suknja ima spušten struk, a džemperić je kratak, i kad podignem ruke, izviri vitak struk Škorpije. Ali ko kaže da ću ja dizati ruke... Čak i od dodira njegove ruke dođe mi da se predam. Palcem prelazi preko kamena pažljivo kao da je živo biće. „Auh“, uzvikuje kao da je osetio njegovu snagu. Zatim mi okreće šaku, savija glavu i stavlja usne na moj dlan. Samo na tren. Podiže oči i vidi uznemirenost u mojim. Smeši se, osmehom koji je istovremeno i sramežljiv i siguran. „Idemo“, ponovo kaže i pokreće auto. On drži sve pod kontrolom, primećujem sa čuđenjem. „Kakav je ovo miris?“, pitam sa malom dozom iracionalne razdraženosti, kao da je parfem


trik koji koristi kako bi oslabio moju volju. Kao što je kriptonit za Supermena, kad smo već kod kamenja. „Koji miris?“ „Ovaj koji imaš u kolima. Kao limun.“ „A, taj. To sam ja“, jednostavno odgovara. „Mmmmm“, komentarišem. Mora da je neki losion posle brijanja ili neka prirodna toaletna voda, verovatno organska. „Šta je to?“ Gleda me kao da ne razume pitanje. „To je limun“, odgovara. „Naravno. Postoje ljudi koji odišu limunom zato što jedu limun. Ili limunovu travu“, kao i uvek usta se otvaraju pre nego što je mozak dao naredbu za razmišljanje. Ali Stefano se ne da poremetiti i odgovara sa izvesnom dozom cinične zlobe u glasu: „Zaista. Srećna si što danas nisam đubrio.“ Zajedno prasnemo u smeh i zbog toga mi se čini kao da opet imam dvadeset godina. Da li je zbog limuna ili to moje srce kuca? Obuzima me sigurnost da će ovo veče ispasti mnogo jednostavnije nego što sam mislila. Jednostavnije i neizmerno komplikovanije. „Gospođice Valentini! Kakva čast!“ Na ulazu me dočekuje nećak osnivača Otela lično. „Već neko vreme vas ne viđamo, gde ste bili? Drago mi je, drago mi je, ja sam Mauricio“, predstavlja se Stefanu i steže mu ruku. Ovaj skida kratki kaput od čoje tamnobraon boje, debeo i mekan, i ja to isto radim sa mojim toplim kaputićem. Nema šminkerskih jaknica, izreza i dekoltea večeras, praktičnost je lozinka. Stefano ostaje u tamno-plavom džinsu i zelenom džemperu koji, a da nije potrebno posebno zagledati, ide savršeno uz moj džemperić. „Zeleno ti lepo stoji“, primećuje Stefano i ovog puta se uzdržavam da mu ne uzvratim kompliment. „Lepo mesto“, dodaje zatim, razgledajući okolo po rustičnom lokalu, po zidovima koji su dopola od cigle, a otpola u svetlom drvetu, prepuni slika rimskih panorama, akvarela i plakata starih filmova. Ja se, a već sam bila počela da se brinem da nisam izabrala previše kičastu tavernu, opuštam polako, dok nas ozareni Mauricio vodi do stola za dvoje i sa saučesničkim izrazom na licu pali sveću na sredini. „Istina je da je ovo sad postalo pomalo turističko mesto“, objašnjavam Stefanu kad se vlasnik udaljio. Nikada ne bih povela Masima la Notea u ovakav lokal, i pomalo osećam krivicu. „Moja tetka Skalabrina je poznavala Otela, prvog vlasnika, pre više od trideset godina dok je boravila u Rimu. Pričala mi je da je dolazila ovde i da su zajedno znali da izvode delove Šekspirovih tragedija.“ Kao i za ostale tetkine priče, pitam se da li je i ova istinita. Pošto ne znam gospodina Otela, nikad ga nisam upoznala, mogao je da bude i nem. „Pretpostavljam da je bila Dezdemona“, kaže Stefano. „To nije baš mnogo zahvalna uloga.“ „Zasad je niko nije udavio jastukom“, klimam glavom, „mada sumnjam da je nekoliko njenih bivših verenika možda bilo u iskušenju.“ „Tvoja tetka je čudo prirode“, kaže on. „A njena bratanica je najlepša devojka u Rimu.“ Zanemim, ne toliko zbog komplimenta, već zbog ubeđenja sa kojim je to izgovorio. Ton mora da je isti onaj kojim govori da su zelenu salatu uništili puževi golaći ili da treba presaditi bosiljak. Istom tom prirodnošću prelazi na pitanja o mom danu i poslu. „Onda, šta biste želeli?“ Kada se Mauricio pojavio da uzme porudžbinu, još nismo bili ni otvorili meni. Ćaskali smo kao stari drugari, otkrili smo, što je bilo lepo otkriće, da imamo zajedničke poznanike u Antikoliju. „Ne znam... Nismo još odabrali!“, odgovaram podižući pogled ka vlasniku restorana.


„Dajte nam još malo vremena.“ „U stvari, pitam se...“ Stefano zaustavlja Mauricija, koji je spreman da se udalji. „Pošto je ovo pravi tradicionalni lokal... Je li tako?“ „Pravi kao što su i školjke prave!“, ponosno izjavljuje vlasnik. Moram da primetim da Stefano, što bi rekla moja majka, ima dobre manire. Tip ljudi koji mogu sa svima, od princa do čistača, i koji sa svima komuniciraju sa lakoćom. Da nije Blizanac? „Onda verovatno u ovo godišnje doba imate jelo koje mi se mnogo sviđa, a koje nikako da nađem u restoranima“, nastavlja Stefano. „Pasta sa brokolijem i ražom...“ „Doktor se baš razume!“ Mauricio me gleda sa divljenjem, kao da sam „doktora“ ja sama sastavila sakupljajući samo odabrane delove. I ja sam prilično zadivljena, moram da priznam: poznajem ovo mesto godinama i više puta sam na meniju videla pastu sa brokolijem i ražom, ali nikad nisam ni pomislila da je poručim niti da pretpostavim da će porudžbina toliko da usreći Mauricija. U odnosu na ostale ribe, ovo je upravo stari zimski klasik rimske kuhinje, ali sada je ostalo malo njih koji ga pripremaju. „Onda dve porcije paste sa brokolijem i ražom“, smešim se, a Stefano jednako sigurno bira belo vino koje ide uz to. „Možda si želela nešto drugo“, kaže mi predusretljivo kada se Mauricio udaljio. „Ma ne, pasta sa brokolijem i ražom je odlična ideja, nikad se toga ne bih setila. Naročito a da ne pogledam u meni. Kako ti je samo palo na pamet?“ Sleže ramenima. „Sviđa mi se“, samo to kaže. „Volim jela koja se poslužuju u odgovarajuće godišnje doba, kada su sastojci sveži. A volim i tradicionalnu kuhinju. Nadao sam se da na ovakvom mestu moraju da imaju to.“ „Onda si baš imao sreće.“ „Ja uvek imam sreće.“ Opet ta sigurnost, ali svetlosnu godinu udaljena od arogancije. Kako mu to uspeva? Možda zbog navike što dopušta svemu da se dogodi, što posmatra život kako raste? Ma kakav Blizanac. Vrat ga izdaje, Bik je. Vrat mu je snažna tačka, ali može da bude i ona slaba. Voli da uživa u jednostavnim zadovoljstvima pod sunčevom svetlošću. Nema prostora za igrice i komplikacije. To je kraljevstvo nesumnjive sigurnosti. Po sistemu „kako bog zapoveda“. „Naime, Saturn se uskoro povlači, a Bik se ponovo uzdiže.“ Ugrizem se za usnu, opet sam nasela. Sad će da pomisli kako sam ludača opsednuta horoskopom. Više puta sam iskusila da poklapanja i astralna podudaranja i te kako postoje, ali sam nastavila da budem pomalo paranoična u vezi sa jako lošom reputacijom onih koji veruju u astrologiju. Međutim, on to ne uzima za zlo. „Stvarno?“, pita. „A kako znaš da sam Bik?“ Prekida me pre nego što počnem da mu držim predavanje o poznatim muškarcima koji su pravo oličenje svog testosteronskog znaka: Dejvid Bekam, Roko Sifredi, Igi Pop, Al Pačino, Džejms Braun. Izostavljam Hitlera, ali pravim digresiju u vezi sa rediteljem Etoreom Skolom i čuvenom „supom iz Peskare“ iz Novih čudovišta. Prava metafora vezana za egzistenciju jednog Bika. „Da li ti dosađujem?“ „Nikako. Oduševljen sam tvojim poznavanjem materije. Tvoj prilaz je dražestan, mada po prirodi ne verujem u tako nešto.“ „Da, priznajem, strastveni sam poklonik astrologije“, odgovaram i zvučim pomalo odbrambeno. Dobro, nisam bas napadnuta, ali odbijam da se izvinjavam zbog svojih ubeđenja. „Misliš da tu ima nečeg lošeg?“ „Nipošto. Znaš, u agrokulturi se prati ritam ne samo zemlje već i neba: na kraju krajeva, šta su godišnja doba, ako ne promena pozicije Zemlje u odnosu na zvezde? A da ne računamo tu i biodinamiku, granu agrikulture koja koristi mesečeve faze, koncepte poput životne energije...“,


zastaje. „Sad sam ja taj koji dosađuje!“ „Taman posla, čak mi zvuči veoma zanimljivo.“ „Možda, ali predavanje ovde završavam. Uostalom, i zbog toga što nam stiže jelo.“ Gledam u tanjir koji se puši dok pristiže, i udišem predivni miris povrća i ribe što se diže sa paste. Savršena harmonija mora i zemlje. „I večera je zelena“, primećuje Stefano. Sviđa mi se ovaj čovek, pomislim dok jedemo. Nastavljam da pričam o svojoj porodici, o pričama tetka Skalabrine, o majčinim receptima, čak i o zabrinutosti zbog neobičnog očevog ponašanja. Sviđa mi se ovaj čovek i način na koji obraća pažnju na detalje, na svet oko sebe, činjenica da može da pogodi sadržaj menija gledajući slike po zidovima, kontrast između stidljivosti koju naslućujem u njemu i neprikosnovene prirodnosti sa kojom govori, kreće se i postupa. Imam utisak da bih, kad bih mogla da uđem u njegovu glavu, zatekla sve izorano poput polja, misli koje uređeno rastu i u pravo vreme. Uspevam da se uzdržim cele večeri, zatim, dok smo u autu i vraćamo se kući, puštam od sebe đule koje čitave večeri držim u topu. „Zašto nisi oženjen?“ Prvi put vidim kako mu se lice malo stvrdnulo. Možda sam pritisnula taster bola i želela bih da mogu da pojedem izgovorene reči, ali tada nastupa osećaj zadovoljstva tipičan za Škorpiju: dakle, čak i muškarac koji je otvoren i jasan ima pukotinu u svojoj armaturi. Dok sekunde prolaze bez Stefanovog odgovora, pomislim, što je apsurdno, da me upravo ova pukotina privlači više od svega, besprekorne večeri, opuštenog razgovora i prave hrane u pravom trenutku. „Bio sam“, kaže na kraju. „A ti?“ Sada želim da saznam sve, ali nešto na njegovom zatvorenom licu tera me da promenim tu zamisao. Imaću vremena za pitanja, pomislim. Da li ću? Pomislim odmah nakon toga. Nisam bila primetila da je moj um već odlučio da ga ponovo vidi. Shvatam da je njegova smirena sigurnost opasnija od bilo koje žestine. „Ja nisam još“, odgovaram kratko. „A želiš li da se udaš?“ „Ko zna. Nepredvidiva sam. Kao mala, verovala sam da je to prirodni tok odrastanja, sada mi to dođe kao prepreka.“ Eto, Frančeska, to si tražila. Kako sada da mu objasniš stav o braku, kad ne uspevaš da objasniš ni samoj sebi? Zatim se u noći ocrtava obris moje kuće i spas mi stiže iza ugla. Stefano parkira u jednom glatkom potezu nekoliko koraka od mog ulaza. Očigledno je tip muškarca koji odmah nađe parking i parkira se bez znojenja, psovanja i udaranja u trotoar, pomislim dok izlazim iz auta pre nego što on ima vremena da pređe sa druge strane i otvori mi vrata. Nešto mi govori da bi to uradio i to bi bila kap koja bi prelila čašu, prevelika savršenost me čini nervoznom. „Hvala na večeri“, kažem mu, i zbog te izjave, džemperića od angore i ljubaznosti mog kavaljera, čini mi se kao da glumim u filmu sa Doris Dej. Ko zna da li bih u nekom trenutku zapevala, a već u sledećem bi to uradio on. Ili bi odgovorio kao po scenariju: „Hvala tebi na društvu.“ Uvlačim malo glavu u ramena u očekivanju neizbežnog banalnog odgovora. Ali banalni odgovor ne stiže. Podižem pogled ka njegovom četvrtastom licu i primećujem kako mu se pod svetlošću uličnih svetiljki na licu ocrtavaju vibrirajuće svetlosne pruge, što njegovom licu daje poseban misteriozni izgled. Ne izgleda više kao dobar momak koji je sedeo preko puta mene za vreme večere. Liči mi na stranca što me netremice gleda i iznenada podiže sve moje antene. Neobičnim gestom, a istovremeno neizbežnim, hvata mi obe šake. Uzvraćam istim gestom. Dlanovi su mu topli čak i u ovoj reskoj februarskoj noći, ta toplota se penje uz moje ruke i stiže sve do srca. Pada mi na pamet bajka o Snežnoj kraljici i o dečaku sa komadićem leda u srcu. I


sama se osećam kao da sam zarobljena u čaroliji, ali ne znam da li je on taj koji može da me oslobodi, ili onaj što me je začarao. Ne znam ko je koga privukao ka sebi ni kada tačno. Znam samo da sam u njegovom naručju i da me Stefano ljubi, i to me ljubi tako kao da je to radio čitavog života. Usne su mu mekane i odlučne, a njegovo čvrsto telo je naspram mog. Opet pomislim na trbušne mišiće koje sam videla dok je silazio sa merdevina, a želja mi proleti od uma do stomaka, ova nova hitna potreba me tera da pribijem karlicu uz njegovu. Zadržava dah i steže me snažnije, zavlači ruke pod moj kaput i dodiruje mi leđa. Podižem ruke kako bih mu se obesila oko vrata, ali je toliko visok da uspevam da mu samo ovlaš dodirnem gustu crnu kosu, mekanu kako sam i zamišljala. Kratki džemperić se podiže otkrivajući mi struk, a njegove hrapave ruke su već na mojoj goloj koži. „Priređujemo javni spektakl“, šapuće. Naime, u kebab baru na uglu uvek je neka publika, sačinjena od zgubidana što izlaze da puše ispred lokala u bilo koje doba i po bilo kakvom vremenu. Bez odgovora se priljubljujem uz njega tražeći ključeve u torbi. Zatim ga uzimam za ruku, a on mi dopušta da ga vodim. U liftu smo ponovo jedno drugom u naručju kao da nam nikad nije dosta poljubaca. Njegove ruke kao da isprobavaju moju glatku kožu i sada se čini kao da ne mogu da je se zasite, penju se duž kičme pod džemperićem i otkopčavaju mi brus sigurnim potezom. Sad mi desnom rukom prelazi preko grudi dok me levom čvrsto drži za struk i pritiska uz sebe. Guram ruku između nas i osećam čvrstinu i vrelinu iza farmerka. Više smo se dokotrljali nego što smo ušli u stan. Dok ja oslobađam njegovu erekciju, on mi svlači suknju koja pada na pod. Njegove tople i sigurne šake stežu mi zadnjicu, ali ja se udaljavam tek da bih malo posmatrala taj predivni penis koji se pribija uz moj stomak. Iskrada mi se smešak, arena Plaza de toros je otvorena i sve je kao uzavreli metež u Madridu u podne. Skida mi i džemperić dok iznad moje glave očima prelazi po sobi i nalazi otvorena vrata spavaće sobe. Oslobađam ga džempera i košulje i ovlaš dodirujem njegove savršene trbušnjake, osećam kako se grče dok njegova želja za mnom raste. Već ga zamišljam unutra, ne mogu da dočekam da ova snaga prodre u mene. Tako go me sa lakoćom podiže i odnosi u spavaću sobu. Pažljivo me spusta na krevet prelazeći rukom po celom mom telu, pružajući mi jedno produženo milovanje. I dalje imam na sebi čarape sa halterima, pa skidam haltere kao da sam Pepeljuga i ostajem u čarapama. Zatim mi rukom nežno razmiče noge, pomera tange da istraži dokle seže moja želja. „Mnogo si vlažna, mnogo“, šapuće masirajući me lagano velikim prstima. „A i lepa si da se čovek onesvesti“, dodaje dok drugom rukom prelazi na moje grudi. Zatvaram dlan oko njegovog penisa i osećam kako mi ispunjava šaku. Pokušavam da prigušim jecaj poljupcem koji ne zahteva repliku dok mi on svlači tange i opruža se preko mene. Uzdahnem kako bih ga primila i osećam kako ulazi polako, otvarajući me, šireći me, ispunjavajući me. Počinjemo da se pokrećemo tako sjedinjeni kružeći jedno u drugom, jedno oko drugog kao sateliti koji kovitlaju u drevnom plesu otkad je sveta i veka. To je jedan iskonski i frenetični ples koji se previše brzo završava: nisam još doživela vrhunac, kad sam ga osetila kako ubrzava, kako se ukrućuje i kako klone, uz trzaj što kao da je stigao iz samog središta Zemlje.


9 Vazduh je leden, proređen, reže dah i čini da od njega gore uši. Sve je belo, nebo iznad i put ispod, ali sneg ubrzo postaje blatnjava smesa iz koje izviruju vlati mrke trave i ostaci rizle bačene protiv leda. Da je svuda uokolo panorama od koje zastaje dah, to znam sa interneta: pogled mi blokira vlažna izmaglica, a hladnoća me tera da se savijem, uvučem u sebe ne bih li se malo zaklonila. Dovoljno je da kažem: Kortina d'Ampeco. Putovala sam sedam sati od Rima kako bih stigla, promenila tri voza a da nijedan baš nije bio presjajan. U Srebrnoj streli, koju je najverovatnije projektovao neko ko se inače vozi avionom, u drugoj klasi nema mesta ni za dodatke u vidu kolena ili laktova, a kamoli za kofer sa nužnim stvarima za dva dana na snegu u Dolomitima. O sledeća dva regionalna voza bolje je i da ne govorim, a ni o međugradskom autobusu koji vozi do prevoja Falcarego. Krenula sam jutros pre devet, na putu sam više od sedam sati i imam obeshrabrujući utisak da se spušta veče na dan koji sam izgubila u vucaranju sa jednog kraja Čizme na drugi. Umorna sam, glad sam nekako umirila sendvičem koji sam pojela na železničkoj stanici, i pre nego što ću biti u prilici da se okrepim, čeka me poslednja deonica puta žičarom. Dok čekam u redu za kartu, proklinjem Martinetija najrazličitijim kletvama: pored toga što je pragmatični Jarac, uz to je i prava-pravcata cicija. Grupa iz Style Bazaar-a je čak iznajmila auto sa vozačem kako bi stigla dovde, ali bilo ih je već troje plus oprema i nije bilo mesta za mene. Kada sam juče čula Martinetija kako vedro govori u telefon: „Ne brinite, mi ćemo se pobrinuti za Valentinijevu, biće sa vama pre večeri!“, moj čuveni osećaj za kosmičku prevaru odmah me je upozorio da nešto nije kako treba, ali nikako nisam mogla da zamislim da putovanje moćnim sredstvima javnog prevoza koji su na raspolaganju stanovništvu Italije može da bude tako sablasno. I zašto se ovaj red uopšte ne pomera? Nema toliko ljudi i u ovo doba bi već trebalo da su u kabini. Gde očekujem da je manje hladno, budući da se moja jedina zimska jakna pokazala kao tužno neprimerena, možda zbog svojih poznih godina. Već godinama odmor provodim na toplom. Osetim kako mi telefon vibrira u torbici i krećem u potragu za njim. Možda je Martineti, ceo dan zove kako bi se uverio da sam uhvatila pravu vezu. „Molim te, ne smeš da zakasniš, žele da naprave prve fotografije još večeras!“, rekao mi je u poslednjem razgovoru, a ja sam morala da upotrebim sve svoje diplomatsko umeće kako mu ne bih nepristojno odgovorila. Ne samo što podrazumeva šetnju po snegu, ovo je prava noćna mora, mislim dok tražim telefon, koji se sakrio u neko udubljenje u torbi, i moram da skinem rukavicu, a prsti mi se lede u istom trenutku. Zastajem na trenutak kako bih bolje pročeprkala, a kada iznova podignem glavu, vidim ispred sebe leđa ogrnuta u narandžastu tkaninu koja malopre nisu bila tu. „Hej, ovde postoji red!“, pobunim se. Ako postoji nešto što prezirem, to su oni pametnjakovići što idu preko reda. Pametnjaković se okreće. Malo je viši od mene, ima izgled nekoga kome je savršeno toplo i udobno u crnim pantalonama i narandžastoj jakni. Ne uspevam da mu vidim ni kosu ispod crne zimske kape niti oči iza naočara za sunce sa efektom ogledala, za koje sam mislila da su izašle iz mode pre dvadesetak godina. Međutim, dobro vidim njegov sarkastični osmeh, toliko otvoren da se vide i savršeni zubi kroz njega. „Ti si izašla iz reda“, kaže. „Možda svi treba da stanemo i sačekamo da pronađeš šminku i da dovedeš svoje lice u red.“


„Nisam tražila nikakvu šminku!“, bunim se besna zbog tolikog muškog šovinizma. „Šteta“, samo to prokomentariše i ponovo se okreće ne nameravajući da mi ustupi mesto koje mi pripada. Kratak red se sada brže pomera i stižemo tik do biletarnice pre nego što sam ja uopšte našla reči kako da odgovorim na taj ton. Klasika, prave reči će mi pasti na pamet noćas negde oko tri. U međuvremenu stojim tako i hvatam vazduh kao tuna izbačena na plažu dok on kupuje kartu i ne mogu da uradim ništa sem da stojim iza njega. Da sve bude još gore, zajedno smo u kabini. Kako bih ga što bolje ignorisala, vadim smartfon: čak je i čitanje ko zna kog po redu Martinetijevog SMS-a bolje od toga da moram da gledam ovu antipatičnu facu zakopanu negde između naočara i šala. Mada ne mogu da ne primetim da se ispod zimske odeće po poslednjoj modi mogu naslutiti okretni kukovi jednog skijaša kao i srazmerna telesna građa. Poruka je od Stefana, kad smo kod srazmerne telesne građe, pomislim osećajući dražesnu utrnulost između nogu koja me još od jutros tera da se smejem kao glupačica sama za sebe. Otvaram MMS i osmeh se još više širi: to je fotografija žbuna ruzmarina oko koga je štapom urezano srce u vlažnoj zemlji. „Ruzmarin je biljka sećanja“, kaže poruka. „A srce je moje. Vidimo se kad se vratiš.“ Nisam mogla a da se u tom trenutku ne osetim voljeno, ali ispod te nežnosti podvukla se neodređena vrsta nemira: da ne ide sve previše brzo? Nedelju dana ga poznajem i već smo u srcu? A potom, bože dragi, srce oko žbuna? Čak ni u srednjoj školi. Sinoć je bilo prijatno, svakako, ali ne mogu da lažem samu sebe, nije bilo čarobno. Te velike šake, sigurne po mom telu, jesu mi naterale telo da zadrhti, ali mi nisu zanele glavu. A upravo je tu središte žene Škorpije. Mozak. Misliću o tome sutra, kao Skarlet O'Hara. Ovo naporno putovanje došlo je u pravom trenutku, planinski vazduh će mi razbistriti mozak. U međuvremenu stižemo, i izlazim iz kabine. Opet mi dah zastaje u grlu, ali ne od hladnoće. Ja sam na vrhu sveta. Sunce je na svom laganom zalasku i jaka svetlost obasjava Činkve tori i ostale vrhove Dolomita, gole i oštre vrhove koji se uspinju ka nebu kao da prkose. Laka izmaglica se rasipa i svuda oko mene otvara se vrtoglava lepota ili je možda vazduh suv na 2.800 metara. „Ako se nisi pretvorila u kameni kip, možda možemo da krenemo ka planinskom domu?“, čuje se neki glas iza mene. Glas koji sam već naučila da mrzim. Okrećem se da bih se susrela sa antipatičnim osmehom preskakača reda. „Šta je bilo, sad ti nešto smeta da prođeš pored mene?“ Naime, na ovom mestu su dve gomile snega sa strane staze, i ako se ne pomerim, može da pokvasi svoje divne pantalone. Spremam se da zauzmem busiju dovoljno daleko iza njega gde nema nikoga. „Mislim da ću još malo da uživam u panorami.“ Proučava nesigurno gomile snega, zatim sleže ramenima i baca se u stranu kako bi prošao pored mene, podižući kolena kako bi mogao da hoda po snegu. S obzirom na to da nije mnogo visok, sneg mu doseže do pola butina, primoravajući ga da se kreće kao neki nespretni astronaut. Tek kad sam videla da je dobro zagazio u snežno belilo, krećem stazom, a njemu ne preostaje ništa drugo nego da se vrati na ovaj jedini puteljak i da me sledi prekriven pahuljama čovek od struka nagore, Sneško Belić od struka nadole. Zviždućem prelazeći poslednju etapu staze. Vraća mi se dobro raspoloženje. Ovo mesto je prelepo, a niska i prostrana zgrada planinskog doma Lagacuoi izgleda elegantno i udobno. Ne mogu da dočekam da uđem u svoju sobu, na toplo. Paf! Grudva snega me pogađa pravo u vrat. Ispuštam urlik, poskočim i čujem iza sebe nepodnošljivo zadovoljan smeh. „Jesi li poludeo?“ Moj progonitelj širi ruke: „Bilo je jače od mene!“, viče, zaostajući malo na stazi.


Jeste da je malo dalje, ali ne na bezbednoj razdaljini. Savijam se i grabim hrpu svežeg snega i spremam se da uzvratim udarac. Eskivirao ga je. Koliko je godina prošlo otkad se nisam grudvala? Bitka koja sledi vodi nas kroz napad, uzvraćanje i promašivanje skoro do vrata planinskog doma. Zadihana sam i zagrejana, i nakon što sam izvojevala par dobrih udarca, moram da priznam da se zabavljam. A onda iza sebe začujem ženski glas: „Gabrijele! Šta to radiš?! Frančeska!“ Okrećem se zadihana, a ispred mene, kompletno obučena u belo, kao Snežna kraljica, stoji Ludovika Riči Barberini. Modna urednica Style Bazaar-a, najmršavija, najplavlja i najhladnija žena u Rimu. Ili možda i u celoj Italiji, uključujući i ostrva. „Ludo!“, moj pratilac se ne iznenađuje previše. „Kladim se da ste zauzeli najlepše sobe, je l' tako?“ „Ti si taj koji je želeo da pusti korak“, odgovara plavuša. „Ah, ali sam zato baš lepo prošetao... A vidi koga sam vam doveo“, dodaje pokazujući na mene. „Zaista, koga sam vam doveo? Prilepila mi se još od žičare, nisam siguran ko je. Nije jedna od naših, jelda?“ „Ja sam Frančeska Valentini“, intervenišem pre nego što Ludovika može da odgovori. Nemam ni najmanju nameru da pustim ovu mršavicu i ovog nepodnošljivog stranca da pričaju o meni kao da nisam tu. „Ah, ma daj, Škorpija koja ne mora nikad da moli!“, poviče on. Zateturam se. „Koja šta?“ Pravi dva skoka po snegu i staje ispred mene, skida kapu i otkriva pramen svetloplave kose, skoro bele. „Ko bi rekao da si to ti. Neodoljiv pogled, pomalo ludački izgled. Da, sve se uklapa. Zadovoljstvo je konačno te upoznati.“ Skinuo je i naočare, a ja ustuknem korak unazad. Ima oči boje lešnika, svetle i sjajne, koje izgledaju kao da su od zlata, žute kao u mačke, intenzivne i naglašene kao svetlost baterijske lampe. I baš je mlad, biće da ima oko dvadeset pet godina. „Ja sam Kaljostro. Astrolog Style Bazaar-a.“ Da li je moguće da je ovo čovek koji poslednjih godina predviđa tako pažljivo moju sudbinu? Samo što nije mudri guru bele brade, već klinac tek izašao iz školske klupe. Zatim pročitam zabavu u njegovim zlatnim očima, koje me odmeravaju deo po deo, i shvatim da veoma dobro zna o čemu razmišljam. Ne, ne radi se o dečačiću. Sve je samo ne bezopasan. Zimska kolekcija tkanine osećanja je predivna, svi materijali su u boji leda. Divim joj se dok posmatram kreacije obešene na vešalici u jednom uglu restorana koji je pretvoren u garderobu. U toku su pripreme, fotograf i kamerman Style Bazaar-a i jedan pomoćnik montiraju čitavu opremu na veliku terasu, dok se šminker i frizer bave modelima. Nikada nisam razmišljala o tome koliko je osoba potrebno za samo jednu od onih prelepih i uglačanih fotografija mog omiljenog časopisa i koliko ima posla oko toga. Devojka sa recepcije je završila sa proverom svog registra i vratila se do mene sa skrušenim izrazom lica. „Žao mi je, ali vaša rezervacija je za sutra“, govori mi tonom izvinjenja. Ništa mi ne znači to izvinjenje, greška je moja. Nepogrešiva sekretarica gospodina Martinetija, koja nikad nije pogrešila pri rezervaciji hotelske sobe ili avionske karte u proteklih pet godina, pogrešila je u organizovanju sopstvenog putovanja. Tako da ću sada, umesto lepe dvokrevetne sobe za koju sam verovala da sam je rezervisala, moći samo da se zadovoljim sobom sa šest kreveta, jedinom što je preostala. Sa nadom da ostalih petoro skijaša neće preterati sa rakijom i da neće završiti tako što će hrkati cele noći.


„Barem nije soba za četrnaest osoba“, kaže devojka da bi me utešila. „Imate pravo“, pokušavam da joj se osmehnem zato što stvarno nije njena greška. Ovde toliko drže do kvaliteta usluge i vidim da je zaista utučena. „Ne brinite.“ „Ili biste možda mogli da delite sobu sa vašom koleginicom... Kreveti u dvokrevetnim sobama su odvojeni...“ Devojka gleda preko mog ramena, ja se okrećem. „Postoji li neki problem?“, pita Ludovika Riči Barberini podižući znatiželjno obrvu. „Nikakav problem“, odgovaram stisnutih zuba. „Odmah vam se pridružujem.“ „Došlo je do greške u vezi sa rezervacijom vaše koleginice“, odgovara, međutim, ova revnosna devojka. „Soba koju je rezervisala biće slobodna sutra i pitala sam se da li bi za noćas, možda, budući da vi imate dvokrevetnu sobu...“ „Nismo koleginice“, obaveštavam je nadajući se da će drveni pod da se otvori i da me proguta. „Oh, ma naravno da jesmo!“ Gledam začuđeno u Ludoviku i vidim da mi se smeši osmehom koji zrači autentičnom toplotom. „Frančeska, naravno da možeš da deliš sobu sa mnom, taman posla. Nema ni govora da ću dozvoliti da spavaš sa petoro stranaca!“, široko se osmehuje prepuna samilosti. „Sigurno će biti pijani, ne bi imala ni trenutak mira.“ „Ludovika, vrlo si ljubazna, ali...“ „Nema ali“, okreće se ka mladoj recepcionerki i čekam još da vidim kako joj pucketa prstima. „Možete da odnesete kofere gospođice Valentini u moju sobu, hvala.“ Po onome što znam o planinskim domovima, trebalo bi da ih odnesem sama, ali navika ove žene da izdaje naređenja je do te mere izražena da devojka, odahnuvši što je problem rešen, odlučuje da se povinuje onome što Ludovika traži. „Frančeska, brzo pođi sa mnom“, kaže Ludovika uzimajući me podruku. „Ne bih želela da propustiš snimanje! I obuci jaknu, neizdrživo je hladno napolju.“ Sledim je bez pogovora, zapanjena njenom ljubaznošću. Ledena modna urednica Style Bazaar-a, koja je pre manje od mesec dana rizikovala da mi iskida srce iznad tanjira šargarepe na pari, odjednom se preobrazila u neku vrstu drugarice iz gimnazijske klupe. Biće da je zbog atmosfere školskog izleta što vlada u grupi Style Bazaar-a, koja mi izgleda baš uigrano, ili zbog toga što smo jedine žene, po principu svlačionice u teretani, ali dok me vodi ka središtu zbivanja, gde se radi punom parom zbog večernjeg snimanja, otkrivam u njenom ponašanju skoro prijateljska osećanja. Na kraju krajeva, kažem sama sebi, pokušala je da me upozori na Masima la Notea i njegovu dvoličnost. Možda je imala zadnje namere, ali je svakako bila u pravu. Trupa je radila užurbano i sve je bilo spremno za najkraći ali najvažniji deo posla: za okidanje fotografije modela uronjenih u rozikasti zalazak sunca koji će uskoro da se rasprostre po obroncima planina transformišući panoramu oko nas u još bajkovitiju scenu. Neće biti vremena za presvlačenje i već je izabrana večernja toaleta: beli sako i pantalone za njega, sa leptir-mašnom ledenoplave boje, bela duga haljina za nju, sa uzanim rukavima što se na zglobovima zakopčavaju kristalnim dugmadima bledoplave boje i okovratnikom koji seže do grla, a zatim se uzdiže i otvara pozadi. Podseća me na seksi verziju Uspavane lepotice u ovoj tkanini što miluje svaki nabor. Manekenka, očigledno bajkovita, izgleda kao princeza koja zajedno sa izabranikom glumi scenu zavođenja kao u filmu, prepunu približavanja, laganih dodira, opasnih pogleda i uz erotsku muzičku podlogu. „Odlična je“, šapućem Ludoviki, koja, nakon što je izdala naređenja za poslednjih pola sata, gleda drhteći pored mene. „Glumica je“, objašnjava mi. „Namerno smo nju izabrali. Bože, nadam se da će požuriti, umirem od hladnoće.“ Baca pogled iza mog ramena ka unutrašnjosti restorana po ko zna koji put u poslednjih pola sata.


„Nadajmo se da je uspelo“, šapućem napeto sama za sebe. Imamo samo još nekoliko minuta svetla. I baš tada, dok zadivljujući prizor polako nestaje u planinini, a boja neba iza ovo dvoje zaljubljenih je plamenocrvena, njena haljina i njegova košulja boje se u svetloplavo, lagano, širi se toplota koja kao da kreće iz srca i grli celo telo. Zadržavam dah. Njihova odeća u meni budi osećanja. Sve je kao magija. Već sam videla kako se to događa, ali ovde, u ovom obasjanom vazduhu alpskog raja, efekat je ustostručen. Gledam kamermana i fotografa znajući da prave slike koje stvaraju budućnost firme. Đavole Martineti, svaka ti čast. „Bože moj“, kaže duboki ironični glas iza mene. „Kakav haos.“ Ludovika se okreće uz cijuk. I kao uslovni refleks, odmah primećujem nebeski parfem koji se meša sa planinskom svežinom, zažarenim vazduhom seta. „Stigao si!“, uzvikuje bacajući se oko vrata Masimu la Noteu. I iznenada shvatam razlog svih onih nemirnih pogleda. Očekivala ga je. „Zdravo, Ludovika. Masimo je grli, ljubi joj obraze i par puta je očinski tapše po ramenu, zatim gleda u mene iznad te plave glave. „Zdravo, Frančeska.“ Mislim na šminku što sam jutros na brzinu nanela, koju je umor od puta kompletno izbrisao, na zamršenu kosu ispod kape i staru ljubičastu jaknu koju nosim. Upomoć, pošaljite helikopter po mene i sakrijte me u neki planinski dom gde nema Vaga. On je besprekoran, tu je buntovnički čuperak što umanjuje savršen izgled plave kose, i izgleda kao arktički istraživač koji tek što je sišao sa saonica sa čašom šampanjca u ruci. Nežno se odvaja od Ludovike i prilazi mi, savija se i ljubi me u obraz veoma blizu uha. Zvučni deo ovog trenutka: Vazduh. Marčela Bela 14 mi se uvrtela u glavu sa svojom melodijom i nema šanse da je zaustavim. Sve dok Masimov glas nije izbrisao bilo koji drugi zvuk. „Dobro došla na krov sveta, gospođice Valentini“, šapuće, nežno mi dodirujući ušnu resicu toplim dahom. „Gde je vazduh previše čist da bi mogla da nastaviš da se skrivaš.“ U tom trenutku sunce nestaje iza vrhova kao u nekom skoku, obavija nas transparentna plavičasta senka i trupa objavljuje da je tu završetak snimanja. Svi primećuju Masimov dolazak i glasno ga pozdravljaju, približavaju se da ga pojedinačno pozdrave, čestitaju jedni drugima na uspelom prvom snimanju. On uzvraća pozdrav nazivajući svakog po imenu, i očigledno je da je onaj od obožavanih glavnih urednika koji dobro poznaje saradnike. „Danijele, odličan rad sa modelima... Dario, odmah ćeš mi dati da pogledam snimak, stigao sam kasno! Mario, fotografije... A gde je Gabrijele?“ Da, gde je? Na terasi nije bilo astrologa adolescenta. „Možeš li da zamisliš da taj izađe da se smrzava“, Ludovika pravi namršten izraz lica. „Biće da je udobnije pored vatre za tog mačka, kakav je već.“ „Nije plaćen za lenčarenje“, primećuje Masimo. „Jesi li ga pitala šta ima na umu u vezi sa astrološkim udelom u projektu?“ „Rekao je da će razgovarati sa tobom.“ „Ludo, znaš da, ako postane nepristojan, možeš ga i išibati.“ Masimo se smeši, ali u njegovom glasu oseća se kameno srce. Srce koje se mnogo voli, ali sa kojim se ne šali. „Frančeska, nadam se da si zadovoljna prezentacijom osmišljenom za tkaninu osećanja.“ „Spektakularno je“, potvrđujem svojim najboljim profesionalnim tonom. „Gospodin Martineti će biti veoma ganut.“ „Treba da razgovaramo i o... radio-servisu, koliko sam shvatio“, dodaje, a oči boje plave 14

Italijanska pevačica rođena 1952. godine. Ovde Frančeska misli na njenu čuvenu numeru Nell’Aria. (Prim. prev.)


lagune omekšavaju. „Prepuna si iznenađenja, Frančeska Valentini.“ „I ti“, uzvraćam netremice ga gledajući sa izvesnom namerom. „I ti si upravo to.“ „Dobro, idemo svi da izbičujemo Gabrija onda!“, interveniše Ludovika, prekidajući tenziju naših pogleda. „I pošto su tvoje herojske trupe ovde na ledu skoro čitav sat, Masimo, rekla bih da smo zaslužili jedno kvalitetno kuvano vino.“ Besi mu se o ruku, a ostatak „trupe“ ih okružuje u slavljeničkom raspoloženju. Dok ih tako sledim, pitam se da li je pojava Masima la Notea ostvarenje sna što nisam ni samoj sebi htela da priznam ili možda početak noćne more od dvadeset četiri sata. Druga mogućnost počinje da mi se čini verovatnija dok sam se zajedno sa Ludovikom spremala za večeru. Nisam ponela bogzna kakvu garderobu, radi se iznad svega o poslovnoj večeri i ograničila sam se na pantalone i tamnocrveni džemperić. Od kašmira, naravno, ali ipak odmeren, crne čizmice oivičene krznom koje ne spadaju baš u savršenu obuću za osvajanje. Ludovika se, međutim, odlučila za lanenu haljinu tirkizne boje koja klizi niz njeno vitko telo, jednostavnog kroja, ali finog materijala, sa čamac izrezom što ističe njen dugi vrat. U pokušaju da nađem rešenje za svoj jadni izgled časne sestre Frančeske ovlaš vezujem kosu i odmah posvećujem posebnu pažnju šminki, nanoseći pažljivo karmin boje trešnje na usne pomalo ispucale od mraza. „Hvala ti što si me primila u sobu.“ Ludovika, koja je već krenula da izađe iz sobe, okreće se sa blistavim osmehom na licu. „Ma daj, molim te! Na kraju krajeva, da ne bude uzalud unajmljena.“ „U kom smislu?“ „Pa, znaš, budući kako stvari stoje...“, osmehuje se značajno. „Jednom rečju, ne verujem da ću spavati u svojoj sobi.“ Moja prokleta providna faca me izdaje i vidim odraz svog iznenađenja u njenim očima. Naravno, sad kad je stigao Masimo, jasno je da će spavati u njegovoj sobi. „O, bože, nemoj mi reći da ne... Naravno da nisi znala. Jesam li te zbunila? Jesam li ispala baš nespretna? „Ma ne, ne, taman posla“, primoravam se da odgovorim hladnokrvno, što me skupo košta. „Bolje je tako, štaviše... Možeš i ti da preteraš sa alkoholom i da mi tvoje hrkanje ne dozvoli da spavam.“ Smeje se vidno ohrabrena. „Dobro je, na trenutak sam pomislila da si se zacopala u njega.“ „Bar dvadeset sedam godina nisam čula reč zacopulu“, izbegavam pitanje i pokušavam da promenim temu. „Radije mi pričaj o Gabrijeleu.“ „Ah-ah, Frančeska... Sviđaju ti se mlađi, zar ne?“ Prolazimo hodnikom koji vodi u salu za ručavanje. Blagi glas iskrsne iz senke pored nas. „Godine se ne računaju, Ludovika. Mogla bi da živiš mnoge živote“, komentariše Gabrijele izlazeći iz jedne bočne sobe. „A ti si uvek tu da prisluškuješ, je li?“, grdi ga ona, lupivši ga nežno po ruci. „Nije da imam potrebu za tim. Samo sam uvek na pravom mestu u pravo vreme.“ Gabrijele prođe pored nje i pređe da hoda meni s boka. „Frančeska Valentini, jesu li ti rekli da za vreme večere sediš pored mene?“ Obučen u farmerke i jednostavnu crnu rolku zaista izgleda neverovatno mlado. „Nisam znala da su mesta već raspoređena“, odgovaram razdragano. „Svakako mi je veoma drago. Nisam baš to želela da ti kažem, ali već godinama želim da te upoznam. Mislila sam da si mnogo stariji.“ „Kakvo ružno iznenađenje, zar ne?“ „Veoma ružno!“, smejem se. Kako uopšte može da se zadrži namršten izraz lica uz ovog tipa? U najmanju ruku ću provesti veselo veče pored njega, a iznad svega sam odlučila da ignorišem Masima la Notea, i to na očigledan način. Sedam pored Gabrijelea prilično daleko od


Masima, koji je, naravno, u čelu stola, odakle može da nadgleda sve saradnike kao asirski vladar na tronu. „Gabrijele.“ „Frančeska.“ „Sada mi možeš reći. Šta će se desiti Škorpiji?“ „Oh, draga moja, ja sam astrolog, nisam čarobnjak. A i šta god da se kaže Škorpiji, moglo bi da ima uticaja na njih. Nekad je bolje da se nešto ne zna.“ Ma vidi, baš ono što je rekao Federiko... Jesu li oni to bili u kontaktu? „Mmm... A šta možeš da mi kažeš o Biku?“ „Ah, da bi trebalo više da se susreću, kao i Jarčevi. Šteta je što Škorpije više vole da se loše provode sa znakovima koji vole da izmiču, Blizancima i Vagama. Da se vratim na Bika, u fazi je revolucije, konačno je spreman da napravi korak. Znaš li da je Onore de Balzak, čuveni Bik, čekao osamnaest godina pre nego što se oženio svojom verenicom i...“ „I nakon tri meseca se oprostio sa životom.“ Oboje počinjemo da se smejemo. „Spremala si se, koliko vidim.“ „Samo me privlači ono što je mračno i ono što ne može racionalno da se objasni. Škorpija nije samo prizemni znak, da znaš.“ „Ne, od onih je koji puštaju filmove u glavi. Uzmeš neprolaznu sudbinu i uzdigneš je u dobru priču u krevetu, ali u veoma lošu u stvarnom životu. ‘Sve što radimo izaziva demon u nama', govorio je naš kolega po znaku Dostojevski.“ „Naš?“ „Eh, da. Ili možda imam lice Device?“ Iznenada osećam kako mi ledeni znoj silazi niz leđa. I tako zvezdani guru, onaj koji me, kako se čini, poznaje a da me nikad nije upoznao, nije samo cinični i drski dečkić već i Škorpija poput mene. To objašnjava nemirnu žicu što je u njemu, koja me, dok razgovaramo, neumoljivo privlači, centimetar po centimetar, kao svileni konac obmotan oko mog uma. Što nije mala stvar, s obzirom na to da je Masimo la Note nekoliko mesta udaljen od mene. Kada iznova pogledam sat, shvatam da je prošlo jedanaest i da počinje da me savladava umor. Da li bi bilo nepristojno da ustanem i pozdravim društvo? Ne bih volela da odmah budem ocenjena kao ona što se otuđuje, uzimajući u obzir da ću sa ovim ljudima morati na još tri putovanja. „Društvo, ja ću vas sada ostaviti rakiji i idem na spavanje, sutra je dug dan i čeka me mnogo posla“, Gabrijele je taj koji ovo izgovara. Gledam ga začuđeno, jer mi nije izgledao uopšte umorno, i na moje veliko iznenađenje - namiguje mi. „Ali kako si već umoran? A ti si kao najmlađi...“, zavitlava ga Dario, kamerman. „Šta ćeš, Dario, star sam iznutra“, uzdiše. „Još jedna zdravica i napuštam vas!“ Dok se za stolom svi unakrsno zabavljaju, Gabrijele se naginje ka meni. „Ne brini, sad kad je ideja bačena na sto, svi će ubrzo shvatiti da su i sami umorni“, kaže mi tiho. „Bićeš u krevetu za manje od sat vremena.“ „Uradio si to zbog mene?“ Možda je jako mlad, ali ovaj momak je pravi psiholog. „To je bilo ono što si želela“, odgovara. „Treba ti da se opustiš, Frančeska“, dodaje. „I ne govorim samo o ovoj večeri. Nisi tip koji može da podnese ovu vrstu neizvesnosti.“ Gleda me, a njegove žute oči me čitaju sve do najmračnijih uglova. Čini mi se i da je sa svog mesta u čelu stola Masimo la Note pažljivo pratio naše ćaskanje, ili je to samo moja pusta želja da zamišljam tu zainteresovanost iako je nema. Čitave večeri sam bila tako svesna njegovog prisustva da, i pored gladi i delikatesne hrane u vidu divljači, nisam uspela da pojedem više od nekoliko zalogaja.


Spava mi se, više mi se i ne razgovara. Kao što je Gabrijele predvideo, nakon njegove objave bilo je dovoljno pola sata da se društvo rasturi. Troje ili četvoro iz grupe, među kojima su i Masimo i Ludovika Riči Barberini, odlučili su da prenesu piće u čašama sa stalkom do kamina, a ostali, među kojima sam i ja, otišli su u krevet. Mislila sam da ću zaspati čim spustim glavu na jastuk, međutim, budna sam kao zrikavac, širom otvorenih očiju u potpunoj planinskoj tišini, mirisu drveta i čistoj posteljini. Ludovika se, verna svojim rečima, nije vratila u sobu. Treba samo malo mašte da zamislim kako svoju noć provodi Masimo. Ali zašto pokrenuti sve ovo? Zašto me je naterao da dođem ovde, ako je jedino što je želeo bio romantični vikend sa ljubavnicom, ili bolje rečeno sa jednom od ljubavnica? Jer ona koju sam pre neko veče videla ispred bioskopa sigurno nije bila Ludovika. Koliko li ih ima? Znaju li jedna za drugu? Možda postoji neka vrsta harema mršavih plavuša koje se bore za blagonaklonost gospodara? Nego, ako je ovo tvoj film, Masimo la Note, ne računaj na moju pojavu. Ustajem iz kreveta i oblačim se. Pošto ne mogu da spavam, bar mogu da uživam u fantastičnom zvezdanom nebu napolju. Žao mi je samo što je poznata sauna, na najvišem mestu u odnosu na sve ostale na Dolomitima, građevina u obliku bureta prekrivena snegom koju vidim kako se ocrtava u mraku zahvaljujući žutim svetlima, nedostupna noću. Baš je potrebna jedna dobra sauna među ledom za opuštanje tela i uma, kako bi sublimirala u termičkom kontrastu sve ono unutar mene što me je potresalo proteklih dana. Silazim polako stepenicama i vraćam se u salu, a zatim prilazim staklenim vratima što vode na terasu. Ovde, kako mi je rekla devojka sa recepcije, u proleće i leto dolaze zaljubljenici u paraglajding da skaču sa litice koja se nalazi tik ispod ovog smeštaja. Ko zna, možda se vratim i probam i ja. Da letim. Da osetim kako me vazduh nosi. Nemaš više težinu, niti misli, samo krila. Gledam somotsku noć osvetljenu presijavanjem snega, što se prostire unedogled. Čini mi se kao da stojim na mesecu pod pokrivačem prošivenim zvezdama. Osećam njegovo prisustvo a da me nije pre toga upozorio nijedan šum. „Masimo“, ne okrećem se. „Predivno je, zar ne? Mnogo sam želeo da ovo vidiš“, kaže bez nekog prevelikog iznenađenja što sam ga osetila da dolazi. „Pretpostavljam da onda treba da ti zahvalim? „Ako želiš, možeš da zahvališ Gabrijeleu“, odvraća suvo. Iznenađeno se okrećem. Na nekoliko je koraka iza mene, još obučen u ono što je nosio na večeri. Ozbiljnog, zagonetnog lica. „Gabrijeleu? Zašto?“ „Zato što je njegova zamisao bila projekat o modi i horoskopu“, odgovara. „Ili jednostavno zato što ti je bio dobro društvo.“ „Zaista, baš je simpatičan.“ Branim ga, a ne znam ni zašto. „Primetio sam da si to mislila i za večerom.“ Neka mi bog pomogne, Masimo la Note je ljubomoran? Ali ne, nije to ljubomora, samo tipični sindrom Vage koja, ako nije u centru pažnje, odmah to doživljava kao uvredu veličanstva. „Ja sam, međutim, primetila da Ludovika ne spava u svom krevetu... Mislim da je to zbog tebe, gospodine glavni uredniče“, dodajem tiho. „To te baš čudi.“ „Mene čudi što si je ostavio samu u sobi. Šta ako se probudi i ne nađe te?“ Na njegovom licu se ocrtava nesigurnost, zatim zapanjenost i na kraju otkrovenje. I Masimo la Note počinje da se smeje. „U mojoj sobi? Oh, ne... Ne mogu da verujem da si stvarno to pomislila? Kako ti je,


dođavola, to palo na pamet?“ „Ali ona... ona je rekla...“, shvatam usred rečenice da mi ona zapravo nije rekla da će spavati kod Masima. Ja sam ta, kako izgleda, koja nije u stanju da pretpostavi nešto drugo. „Onda, sa kim je?“ „Rekao bih da je sa Mariom. Zajedno su godinama, ali je on oženjen, pa su ovakva putovanja idealna za njihove zajedničke trenutke“, približava se i pruža ruku kojom mi ovlaš dodiruje lice, sa svetlosnim trijumfom u očima. „Frančeska Valentini... da li si ti ljubomorna? I zbog toga si besramno flertovala sa Gabrijeleom cele večeri?“ „Nisam ja flertovala ni sa kim!“ „Oh, naravno da jesi.“ „Dobro, možda malo“, osećam kako se pod njegovim dodirom topim kao maslac, i to je jače od mene. Vraćaju mi se slike njegovih prstiju po klaviru, razdraganost ispunjena erotikom one džez večeri, naša vožnja ispunjena poljupcima u rimskoj noći i strast koja se sudarila sa njegovom. Sada je blizu, njegovo telo odiše neodoljivim magnetizmom zajedno sa egzotičnim i senzualnim mirisom od koga mi klecaju kolena. Uzima mi lice rukama. „Ne znam zašto si nestala“, šapuće. „Ali si mi nedostajala, Frančeska.“ „I ti si meni nedostajao...“, čujem sebe kako odgovaram, i to je jače od mene. „Naterala si me da jurcam kao prokletnik da bih te doveo čak ovamo pre nego što potpuno izludim od želje za tobom“, glas mu je kao milovanje, njegove usne mi dotiču jagodice, obraze. „I sada si tu“, izgovara poslednji slog na mojim usnama i jezikom ih razmiče, slatko i odlučno, i čini da se skoro onesvestim od zadovoljstva. Celo moje telo ga prepoznaje, zove, želi. „Idemo u krevet.“ To je naređenje i nemam snage da mu se suprotstavim. Uzvraćam žestokim poljupcem, milujući mu široka ramena, leđa, bokove. Njegovi prsti silaze duž moje ruke i prepliću se sa mojima. Osećam kako zastaje i spušta pogled. „Novi prsten?“ Podiže moju desnu ruku. „Lep je, imaš dobar ukus, kao i uvek, Frančeska.“ Tek tada postajem svesna da još nosim prsten od karneola. Prsten koji sam kupila za sastanak sa Stefanom. Mojim „dejtom“ od sinoć. Kakav sam ja to tip žene? I kakav je on to tip muškarca? Sledim njegov pogled koji je usmeren na svetlost poludragog kamena i kao da čarolija nestaje. Odlučno se pomeram korak unazad, teturam se kao da sam na ivici litice. Verovatno se tu i nalazim. „Šta je bilo?“, pita me začuđeno. To što sam jedna od mnogih, pomislim okrutno. To što nemam poverenja u tebe, to što si večeras ovde, a sutra ko zna gde, to što me verovatno želiš samo zato što znaš da ne možeš da me imaš. A ja tako neću, ne pod tim uslovima. Ali zašto se suočiti sad sa tom pričom, uznemiravajući tišinu ove noći, mirnoću ovih zvezda? Masimo la Note je Vaga, nikada se neće promeniti. Ja sam ta koja mora da se promeni. Ja moram da odlučim. „Viđam se sa nekim drugim“, izgovaram, a rečenica mi deluje apsurdno. Ko bi bio taj drugi, Stefano, razjareni Bik? U tom trenutku se s mukom prisećam njegovog imena. Ali znam dobro da je najbolji način da pogodim čoveka poput Masima pucanj u sujetu, u uverenost da je jedini, najbolji. Čak i ako ti nisi jedina za njega. „A ko je on?“, mršti obrve, više u neverici nego što je iznerviran, paleći moj bes. „Tako brzo? Idemo, Frančeska“, dodaje nestrpljivo. „Ne znam kakvu igru igraš, ali me ne interesuje, nisam ljubomoran ako si to mislila. Slobodna si da...“ „Slobodna da radim šta? Ne igram nikakvu igru“, prekidam ga besno. „A možda bi bilo bolje da i ti prestaneš!“ I opalim mu tako jak šamar da je mogao da pokrene lavinu. Svet se trese na vrhu na samoj ivici, nakon čega bih mogla da očekujem samar koji me


vraća unutra ili da mu ja utrčim u naručje ili oboje ili nešto još gore. Ne provociram sudbinu. Nestajem duž hodnika i uz stepenice ne okrećući se, maštajući o tome da čujem njegove korake koji me slede.


10 „Jedini dobar muškarac je mrtav muškarac!“, viče Loreta u mikrofon, i završava emisiju puštajući Vagnera i Kas valkira. „Imam utisak da će neko odozgo da zameri“, kažem joj dok se zajedno vraćamo u našu nišu koja vrši ulogu redakcije njene muzičke emisije, Manje otrovno. Urednici Radio Arsenika su, očigledno, svi muškarci. A u današnjoj emisiji pod nazivom All Men Are Bastards 15 Loreta je ispalila kuglu ka čunjevima muškog ponosa. Nikog nije poštedela. „Neka zamere“, odgovara prilično ohrabreno. „Mada mi je“, dodajem, „baš prijalo da te slušam.“ „Ma daj, šta inače rade drugarice?“, lupa me po ramenu i gleda me nabravši nos, izazovnim gestom od koga joj zasija mala minđuša u desnoj nozdrvi. „A iako nas je malo, iako nas hiljade muškaraca ljuti, ipak smo u vrhu slušanosti.“ Rekla je „drugarice“. Poznajemo se tek dva meseca, i viđamo se samo par puta sedmično, pa ipak - čak i moja dobro poznata podozrivost se ne buni kad čuje tu reč „drugarice“. Tehnički sam njena asistentkinja, zadužena da nekoliko sati nedeljno istražujem kako bih joj pomogla da zajedno sastavimo program. U poslednja tri dana sam se baš zabavljala proučavajući temu koju je odabrala nakon što sam joj ispričala za moj susret-okršaj sa Masimom la Noteom. Tako sam otkrila tajnu njegovog identiteta, ali mi više ništa nije važno. Proširile smo temu na svaki aspekt besa i ženske osvete, od grčkih heroina do čuvenog citata Šekspira: „Pakao ne poznaje toliki bes kao što je bes odbijene žene“; od ženskih imena koja se daju ciklonima do ženki pauka koje u borbi igraju prljavo sve do poslednje kapi krvi, dok muškarci samo tapšu jedni druge po ramenu i ostaju drugari kao što su i bili. Ovom poslednjem je, istinu govoreći, doprineo moj brat Klaudio, odnosno di-džej Klaus, koji na istoj radio-stanici vodi emisiju o životinjama subotom ujutru - Lasice i motori. Otkrila sam novi melem za srce koje opeče Vaga: bezuslovna podrška čitave radio-stanice. „Hajdemo na kafu“, predlaže Loreta. „Imaš li vremena?“ Imam ga. Dojurila sam ovde pravo sa posla kako bih uspela da uživam u emisiji bar poslednjih petnaest minuta - emisija se završava u 19.30 - ali zato sada imam sve vreme sveta. „Nije kao da imam sa kim da se vidim“, odgovaram pomalo ucveljena. Zatim se stresem: kakav odgovor žrtve, a nisam rođena u znaku Ribe. „Malo duha, Frančeska! Misli na ženke pauka“, hrabri me Loreta, čitajući mi misli. Čekamo da iz automata izađe grozna kafa za nju, a za mene napitak koji liči na čaj ukusa zaslađene plastike, čiji sastav bi bilo uzaludno ispitivati, i odlazimo da se zatvorimo u redakciju. „Šta radiš za vikend?“, pita Loreta. Čini mi se da hoće nešto da me pita, možda da izađemo zajedno, ali se uzdržava. Čudno je da se nikada nismo videle van ovog mesta iako se fino slažemo. Ako ne računamo aperitiv što smo popile kako bismo nazdravile mom priključenju timu, koji, uostalom, činimo samo nas dve. „Mislim da se sastajem sa drugaricama“, odgovaram. Znam da nije baš originalno, ali nadam se da će me to dovoljno opustiti kako bih manje mislila na Masima la Notea. On i njegove plavuše, on i njegova poslovna putovanja, on i njegovi romantični zbegovi. Ko zna koliko je još njih vodio i koliko će ih voditi: za svaku koja odlazi, u njegov život će stići barem novih deset, koje će očarati njegov ironični osmeh, svetlo-plavo oko koje ti skida 15

Engleski: Svi muškarci su kopilad. (Prim. prev.)


odeću i nežni prelazak prstiju po klaviru. „Odlična ideja!“, viče Loreta trgnuvši me iz misli. „To će te preporoditi. Želim da te vidim u formi sledeće nedelje, imamo susret sa norveškim perkusionistom, ne zaboravi.“ „Naravno da neću da zaboravim, ne mogu da dočekam.“ Ono što je lepo u emisiji Manje otrovno je da nisu prisutna samo velika imena, kantautori i muzičari, već su rado prihvaćeni i neočekivani prodori i upravo prilikom istraživanja takvih likova saznaje se mnogo toga. Na primer, rituali perkusionista, kojima sam bila toliko opčinjena da sam propustila pauzu za ručak kako bih nastavila da čitam. Federiko, koji me nikad nije video da preskačem obrok u svom životu, obavestio me je da pokazujem znake neuravnoteženosti. „Jesi li znala da se u nekim kulturama zvuk doboša može koristiti radi ozdravljenja, i to na daljinu? Kao da kroz zvučne talase može da se prenese pozitivna energija, a stvarno ne vidim zašto tako ne bi moglo da bude“, kažem sada Loreti. „Ja više volim dobri stari aspirin“, odgovara ona, čvrsto me spuštajući na zemlju. „Magija kao lek za migrenu nije mi baš ubedljivo sredstvo.“ „Sve do pre dva veka i magnetizam se smatrao magijom“, podsećam je. „A danas je nauka.“ „Dobro, onda mi za sledeću sredu nabavi jednog naučnika dobošara!“, smeje se. „Ako uspeš, obećavam ti da ću sledeći cistitis lečiti sedenjem na bongu.“ Kada smo prestale da se smejemo, dodaje kao da se premišlja: „Ah, a imam i veliku novost, pogodi koga sam uspela da ulovim za jednu od sledećih emisija?“ „Mika Džegera? Konačno, Lore!“ „Oh, Frančeska, gde ti je mladost!“, poviče. „Što bih te pripremala za takvo iznenađenje... Bisere pred svinje 16, nego šta.“ „Ali pred znatiželjne svinje. I ko bi bio taj misteriozni gost?“ „Ah, što se toga tiče... Saznaćeš u sledećoj emisiji!“, izgovori svojim najmilozvučnijim radijskim glasom. Prokleti di-džejevi i njihova uzbuđenja. „Your natural reset 17. Kakav izvanredan naziv za kurs blagostanja“, uzdiše Đulija. „Svima nam je potreban“, uzdiše i Marijana. „Nažalost, za štošta ne postoji mogućnost preporoda“, uzdišem ja. „Oh, devojke, malo duha, zvučite kao da ste na trećerazrednoj sahrani!“ Federiko gleda čas u jednu čas u drugu kroz koktel u tonovima fuksije koji ima vrlo podesan naziv - rajska ptica. Naručio ga je pogledom ubice od konobara što otad ne prestaje da trčkara oko našeg stola, doduše više kao smeđi sup nego kao rajska ptica. „Lako je tebi da kažeš da imamo duha“, gunđa Đulija, „jedini si od nas koji ima nekog iskustva da prenese na ovakvo mesto.“ „Draga moja, valjda smo u Rimskom carstvu. Da te podsetim da je ovaj prelepi glavni grad među najzaostalijim u Evropi u tom smislu“, Federiko prelazi u kontranapad. Dobri Račić prezire gužvu i doveo nas je u svoj omiljeni bar na Trastevereu, intimni kutak među kristalnim lusterima, grimiznim zavesama i svećama. Nema haosa koji se može videti u Ulici San Đovani u Lateranu, rimskoj gej ulici, ne gleda na Koloseum, ali je mesto gde uvek možeš da naiđeš na osmeh i čašicu razgovora. Ako si tužan i heteroseksualac, doći ćeš ovde. „A zatim“, nastavlja merkajući konobara, „ako ćemo tako, ti si jedina među nama sa burmom na prstu.“ „Tačno je, Đulija, ti valjda imaš više problema kako da organizuješ veče“, Marijana još Izraz koji se koristi da bi se naznačilo da se vredne stvari daju nekome ko ne zna da ih ceni; može se odnositi i na savete i mudre reči koje neko ne prihvata. (Prim. prev.) 17 Engleski: Tvoj prirodni preporod. (Prim. prev.) 16


dodaje ulje na vatru. Hvatam senku koja prelazi Đulijinim licem. „... ili stvarno imaš?“, pitam. Očekujem da žestoko poriče. Ne poriče. Olovna tišina pada za sto dok Đulija neprestano meša svoj menhetn. „Komplikovano je“, kaže na kraju. „Znam samo da nisam srećna.“ Jednu takvu preciznu objavu, a ujedno tako prostodušnu, samo jedan Strelac može da izrekne. Đulija uvek veruje u sreću i svaki put je verovala, čak i kada je očigledno da će završiti u suzama. U priču sa Polom smo i mi poverovali, nakon što se preselio u Rim, posle onog mahnitog venčanja u Las Vegasu. A prošlo je nešto više od mesec dana. „Zato što ti je zabranio da nastaviš sa nastupima u burleski?“, pita Marijana. „Ma daj, to si mogla da očekuješ, zar ne? Koji muž bi to podržao?“ Upućujem joj prekorni pogled. Uvek je previše oštra i puca pravo u glavu i Đulijinu naivnost, ali strepim da Đulija večeras nije u stanju da podnese prekoravanje. „Nemoj i ti sada da počinješ, važi?“, plane i vidim joj varnice u očima. „Ne radi se samo o burleski... Već nedeljama nismo nikog ugostili.“ Već skoro tri godine Đuliji ne prođe nedelja a da na svom kauču ne ugosti jednu ili dve noći nekog gruzijskog egiptologa ili čileanskog baletana ili ciganskog flautistu. Kada ona sama nije ta koja nađe smeštaj u nekoj kući u jednoj od udaljenih zemalja. „Nije mi se činilo da Pol ne odobrava besplatni smestaj“, primećujem čudeći se. „Nije nerazumno“, kaže Federiko. „Možda nije“, potvrđuje Đulija. „Ali da li je moguće da, samo zato što sam se udala, odjednom više ne mogu da radim ništa što volim? On nije promenio nijednu svoju naviku!“ „A to je?“, ispitujem. „Pikado?“ „Između ostalog“, protiv volje joj je došlo da se nasmeje - Irac koji igra pikado je takav kliše. „Pa ipak, sa pikadom ili bez njega, odlazak u pab petkom sa kolegama se ne propušta. „Pa i ti si nastavila da izlaziš sa nama“, daje joj do znanja Marijana. To je baš neobičan fenomen. Provodimo veći deo vremena napadajući momke prijateljica svaki put kad se loše ponašaju, što se često dešava. A onda, kada ti momci postanu muževi, postajemo oprezne kao da u braku ista ta kopilad koja muči iste te naše drugarice stiče vrstu identiteta, kao da imaju pravo da se smatraju nevinim sve dok se ne dokaže suprotno. A onda kažu da se institucije više ne poštuju. „A tu je i tenis“, dodaje Đulija. „Tenis je bio jednom sedmično, a sada je dva puta.“ „Jesi li otišla da baciš pogled na instruktora?“, pita Federiko. „Fede! Pol nije gej!“, buni se Marijana. „Svi su sumnjivi, zlato... Pogledaj mog Alda.“ „A ko bi bio tvoj Aldo?“ Red je na Federika da zagnjuri pogled u dubinu svog koktela. „Izlazimo već tri nedelje.“ „Tri nedelje? Federiko, to je rekord!“, šali se Marijana, koja večeras mora da je takt ostavila u fioci komode pre nego što je izašla. „Kada ćeš nas upoznati?“ „Kada se razvede“, odgovara on oporo. Spuštam mu ruku na rame, imajući sada razumevanja za njegove podočnjake i pogubljen izgled koji sam viđala u kancelariji. Poslednji oženjeni čovek sa kojim je izlazio toliko ga je prestrašio da su mu bili potrebni meseci da se iz toga izvuče. Beskonačno natezanje u vezi sa obećanjem da će ostaviti ženu, da bi zatim nastavio da odugovlači. Kleo se da sa njom nema seks već godinama i da je Federiko jedina ljubav njegovog života, ali da mu treba vremena da to prihvati, da se navikne, da smisli kako da kaže svojima... Na kraju, kako se završavaju


sve vanbračne priče, bilo homoseksualne ili heteroseksualne, a sve su nesrećne na isti način, žena tog tipa je ostala trudna, a Federiko u opasnosti da poludi. To se desilo otprilike pre dve godine i tada se zakleo: nikad više sa muškarcima kojima se sviđaju i žene. Nikad ne reci nikad. „Federiko...“, ne znam kako da nastavim. To je kao povratak opasne bolesti, šta da mu kažem? „S druge strane horoskop Style Bazaar-a je to i predvideo za ovu nedelju“, pokušava da se našali. „Rak: Ništa nije onako kao što izgleda, to što gledate kroz ružičasto staklo vaših naočara može da vas iznenadi neslanom šalom. Bolje da mirujete jedan krug nego da se upustite u previše opasnu igru...“ „Naučio si to napamet?“, čudi se Marijana. „Što, ti nikad nisi to radila?“ Meni izgleda totalno normalno da napamet naučim nedeljni horoskop kada se dešava nešto ozbiljno. I ja ga čitam i ponovo čitam i proučavam kao kompas koji označava pravac. U ovom slučaju, Federiko ga jeste pročitao, ali sigurno ga nije sledio. „Kaže i da se prepustite Vagi“, dodaje Federiko. „Oh, ne, samo ne Vagi!“, uzvikujemo sve tri uglas, a tenzija se pretvara u smeh, istinu govoreći pomalo gorak, barem sa Federikove i moje strane. „Slatkišu, još jednu turu!“, obraća se mladom konobaru. „Ovog puta rajsku pticu za sve... Jako nam je potrebna!“ Zatim se njegov usredsređen pogled spušta na mene. „Ne verujem da ćeš se tek tako izvući, Frančeska Valentini. Želimo da saznamo šta se desilo u Saturniji... Da li je izuzetni Masimo la Note popravio stvar?“ Odmahujem glavom u pokušaju da sakrijem žaljenje. „Ni najmanje“, odgovaram. „Poslednji put sam ga videla na Dolomitima.“ U noći punoj zvezda, dodajem u sebi za sebe... A ujutru je otišao. Nije ostavio nikakvu poruku, očigledno, ni jednu jedinu reč. Ali kada je posao završen i kad se cela trupa spremala na polazak, otkrila sam da je obezbedio auto sa vozačem i za mene. Zaista sam mu bila zahvalna na tome. Kada sam samo pomislila na sablasno putovanje nazad, nije mi palo na pamet da tu ponudu s gnušanjem odbijem. Odlučila sam da mu lično zahvalim na drugoj etapi naše reportaže u Saturniji, u Toskani. Dominacija vode, simbolični izvor ponovnog rađanja. „Mislila sam da ćemo možda isprobati program Your natural reset“, priznajem sada prijateljima. „Da pokušamo da ga isprobamo zajedno. Kurs blagostanja koji bi mogao da bude neka vrsta novog početka... Ali on nije došao. Verovatno se već resetovao u vezi sa mnom.“ „A da li bi ga ti primila nazad? To kopile?“, pita Đulija, usplahireno. „Nije da imam šta da primim nazad, Džuls.“ „Dobro bi bilo da ga zaboraviš“, objavljuje Marijana. „Hajde da pređemo na astrologa?“ „Da, mladi Kaljostro! Je li bio?“ Federiko mi prilično zavidi što sam upoznala našu zajedničku legendu i veoma je radoznao, odmah je tražio da ga izguglam da vidi kako izgleda... Ali problem je što mi niko nije otkrio njegovo prezime. Rezervisanost koja obavija ovog momka, kako sam otkrila, apsolutna je. Ko zna da li se uopšte i zove Gabrijele. „Bio je, bio je.“ Kao i na svakoj etapi, intervjuisala sam ga za radioprogram koji ćemo Loreta i ja da montiramo i pustimo u etar u aprilu, kada će izaći i broj Style Bazaar-a posvećen modi, zvezdama i osećanjima. „I... Je li on pomislio da te uteši zbog gubitka onog kopileta La Notea?“, pita Đulija, uvek puna nade u vezi sa romantičnim tokom događaja, suprotno bilo kom dokazu. „Pa dobro, zatekli smo se u jednom od termalnih bazena, veoma rano ujutru...“, počinjem sa pričom. „Samo nas dvoje... Bilo je to jedno od onih jutara sa jasnoplavim nebom, magičnim svetlom Toskane zbog kog svaka panorama izgleda kao osnova neke Leonardove slike...“,


ovom efektnom pauzom produžavam napetost i posmatram njihova lica prepuna očekivanja. Da nije mene, naime, čitavo ovo putovanje bilo bi bez pikanterija za pričanje. „Gabrijele je nosio kupaće gaće, veoma, veoma oskudne, i moram da kažem da mu se tako nešto može dopustiti: pomalo mršav, gladak poput heruvima, ali očigledno... Jednom rečju, rekla bih da mu ništa ne nedostaje.“ Znam da ću ubrzo videti kako bala curi iz ugla Federikovih usana. „Zajedno smo plivali, jedno uz drugo, zatim sam se naslonila na ivicu bazena, on je došao do mene, i...“ „I...“, bio je to jedan troglasni uzdah. „... i pričali smo o tranziciji Jupitera“, priznajem. A zatim se čuje troglas gnevnog zavijanja. Federiko ne uspeva da se obuzda i gađa me komadom voća štrcajući alkoholom boje fuksije svuda. Malo fali da Đulija i Marijana ne urade isto. „Baš si seronja!“, urla Đulija. „I totalno si beznadežna, znaš li?“ „Znam, znam...“, dižem ruke u znak predaje, zadovoljna što sam im svima popravila raspoloženje. Bar u neuspehu veze da bude nešto dobro. Postojao je trenutak, u tom bazenu, u kome sam pomislila da bi stvarno moglo nešto da se desi. Ali to je bio samo jedan trenutak, i imala sam utisak da bi i Gabrijele nekako ustuknuo. Kao da je hteo, ali nije mogao. „Ipak on ima dvadeset četiri godine“, podsećam moju publiku. „Kao da ga kradem iz kolevke.“ „Ja sam jednom bila sa dvadesetogodišnjakom“, seća se Đulija. „Ali imala si dvadest godina“, uzvraća Marijana. „Ma ne, imala sam više!“ „Koliko?“ „Dvadeset pet.“ „Đulija! To nije isto“, bunim se. „Ovde pričamo o četrnaest godina razlike... Još malo i mogu majka da mu budem.“ „Ah, ali nisi, draga. To je važno“, podvlači Federiko. „Nego, reci istinu, problem nije razlika u godinama, već što se razlikuje od glavnog urednika. Ti još sanjaš Masima la Notea, priznaj.“ „A ako sanjam nekog drugog?“ Od one prve večeri kod Otela još dva puta sam izašla sa Stefanom. Jednom u bioskop i jednom na picu. Nisu to baš bili sastanci predodređeni da preokrenu svet, ili moje srce. Svaki put kad pri povratku kući pomislim kako ću se popeti sama dotakne me velikim rukama i promeni tu moju zamisao. Sviđa mi se način na koji me miluje, sigurnost kojom me uzima. Problem je što sa njim nikako da doživim vrhunac. „Da, kad ćeš nas upoznati sa Stefanom?“, pita Marijana. „Na kukovdan, molim te“, Federiko krivi usta u grimasu. „Izgleda mi da je dosadniji od mise... Osim tog malog detalja, naravno.“ „Malog, valjda velikog.“ „Đulija!“ „Dobro, pa šta? Možemo barem malo da zavidimo?“ „Siroti Pol...“, odmahujem glavom, i dok izgovaram njegovo ime, imam osećaj da haluciniram. Zato što na ulazu lokala, dok predaje u garderobu svoj kaput i kaput visokog plavokosog čoveka pored njega, stoji Pol. Dok užasnuto zurim u njega pitajući se treba li nešto da kažem Đuliji, koja sedi okrenuta leđima ulaznim vratima, vidim plavokosog kako rukom obgrli Pola prilično strastvenim pokretom. Đuliji uputim pogled poput strele. I nespretnim pokretom ruke prospem rajsku pticu u krilo Federika, koji sedi bočno od mene. „Aaaaa! Moje armani farmerke!“, vrišti on reskirajući da se prevrne sa stolicom u pokušaju


da se udalji od katastrofe. Žao mi je zbog njegovih belih farmerica, a da budem iskrena, i zbog koktela. Bio je baš dobar. „Izvini!“, trudim se da salvetama upijem štetu. „Šta te je spopalo?“, nastavlja on da se buni. „Više nisi u stanju da držiš čašu u ruci?“ „Pre će biti da ne ume da ‘drži' alkohol...“, komentariše Marijana dok sklanja čaše i ostale stvarčice kako bi osušila sto i sprečila ostatak tečnosti boje fuksije da nastavi da se cedi dalje. „Ne brini, naručiću ti drugi“, Đulija je spremna da se okrene i pozove konobara. „Ne!“, skočim. Gleda me u čudu. „Hoću da kažem... Ne, gledaj, stiže.“ Naime, mladi konobar se žurno približava noseći prozaičan ali koristan svitak kuhinjskih ubrusa. Savija se do Federikovih pantalona. Čak i Federiku počinje da izgleda neverovatno. Do sada sam konobaru upućivala samo odsutan pogled, ali vidim kako zaljubljeno prilazi Federikovim pantalonama kao da ga upravo Amor pogađa strelicom u grudi. Za to vreme, Pol i njegov pratilac su nestali u drugoj sali lokala i ja opet počinjem da dišem. Ne preostaje mi ništa drugo nego da izvedem Đuliju iz lokala pre nego što joj padne na pamet da ode do toaleta: toalet je upravo u toj sali. Gledam u njenu još punu čašu i razmišljam kako moram da promenim strategiju. „Idem i ja da se očistim!“, objavljujem ustajući. „Ali nije te pogodila ni jedna jedina kap“, gunđa Federiko glasom mačeta koje je polizalo šlag dok se konobar udaljava vrckajući. „Isprskala sam košulju“, odgovaram. „Vas dve ga držite na oku dok se ne vratim, molim vas“, dodajem kako bih izbegla da nekoj padne na pamet da krene sa mnom. Ulazim u drugu salu i bacam brzi pogled okolo. Eno ih. Pol i plavušan sede baš blizu jedan drugog pored prozora. I šta ću sad? Kako bih dobila na vremenu, odem do ženskog toaleta. U malom delu ispred WC-a jedna plavuša popravlja karmin. „Oh, izvini“, kažem zastajući na vratima. „Ne, ne, slobodno je“, odgovara mi plavuša melodičnim glasom. Glasom koji mi zvuči neverovatno poznato. Zagledam se bolje u njen odraz u ogledalu. „Frančeska, bonsoir 18“, smeši se obmotavajući ešarpu od roze šifona oko vrata. Podiže lepe gole ruke i namešta kosu, a ešarpa joj pada na leđa roze haljine prošarane belim. Nije tip haljine koju bi neko nosio početkom marta, čak ni po blagoj rimskoj klimi. To je tip haljine koju bi neko nosio u Holivudu ili u Monte Karlu leti, za vožnju autom sa Kerijem Grantom. Njen zlatno-ledeni izgled, vatrene i magnetične oči čine da se zidovi toaleta treptajem promene iz crnog u belo. Dame i gospodo, njeno visočanstvo, seksi Grejs Keli. Jedna od najpoznatijih žena Škorpija svih vremena. „Ne... Nisam toliko popila...“, uspevam samo da kažem. „Ne“, Grejs se okreće i gleda me izvivši obrvu na jedinstven način. „Ali svakako si ovde kako bi napravila glupost.“ Gledam je ushićena i prestravljena. Ona je jedna od malobrojnih čija pojava uvek uspeva da me ostavi bez daha. Zatim pomislim, zašto bih uopšte strahovala? Ova žena je rođena istog dana kad i ja - 12. novembra. Ko bolje od nje zna da zagrebe ispod površine, i da zaroni u mračne tajne ljubavi? „Ali jesi li ga videla? Pol je tamo... Sa drugim muškarcem!“ „Sa drugim muškarcem?“, ponavlja ironično. „Ipak nije zabranjeno da odeš na piće sa drugarima.“ „U lokal koji posećuju homoseksualci?“ 18

Francuski: Dobro veče. (Prim. prev.)


„I ti si u lokalu koji posećuju homoseksualci.“ „A na čijoj si ti strani?“, pitam frustrirano. „Zašto misliš da moram da budem na tvojoj strani?“ „Da, zaboravila sam“, pokušavam da kopiram njen ledeni ton, ali bezuspešno. „Ti si irskog porekla. Jasno je da ćeš držati njegovu stranu.“ „Frančeska, ne pričaj kao neki provincijski lupež“, grdi me. „Ja ne povlađujem nikome niti držim ičiju stranu.“ „A šta onda radiš ovde?“ „Rekla sam ti. Pokušavam da te sprečim da ispadneš smešna. Što nije baš lak zadatak“, uzdiše. „Uostalom, Marčelo me je upozorio.“ „Marčelo? On te je poslao?“ „Teško je odbiti ga...“ Sneni pogled kida njenu staloženost i sad shvatam šta je Hičkok nameravao da kaže kad je rekao „ključajući led“. Marčelo nesumnjivo ima mnogo sreće. „A zašto nije on došao?“, pitam sa trunčicom ljubomore. „Marčelo? U lokal koji posećuju homoseksualci?“ Prasne u kratak ali kristalno zvonak smeh. „Mora da se šališ.“ „Dobro, u svakom slučaju nemam ni najmanju nameru da ispadnem smešna“, odgovaram. „Odlična namera. Ali mi nešto govori da ćeš svakako u tome uspeti.“ „Želim samo da napravim takvu situaciju u kojoj Pol i Đulija neće da se sretnu, to je sve! I ne verujem da ću uspeti da izvučem nju napolje, tako da će morati on da ode.“ „Zašto nikako ne želiš da se sretnu?“ „Zato što mi se čini da među njima nije sve baš kako treba“, objašnjavam osećajući izvesnu nadmoć u odnosu na njenu logiku. „A kad bi ga ona videla u lokalu poput ovog... Sa muškarcem...“ „Frančeska, da li stvarno misliš da je Pol gej?“ „Kako mogu to da znam? Oni uvek izgledaju pouzdano. Mislim na novog Federikovog ljubavnika...“ „I ako je stvarno gej, zar ne misliš da Đulija to treba prva da otkrije?“ „Ne ovako“, uporno odmahujem glavom. „Ne želim da bude povređena.“ „I onda...“ „I onda idem napolje da pričam sa Polom.“ „Sigurna si da je to pametno?“ „Sigurna sam da bih ispala kukavica da to ne uradim.“ „Mešanje u odnose između muža i žene donosi nevolje. Misli na svoje love affairs, cherie. Onaj Masimo la Note je prava filmska zvezda. Sećam se divnih vremena sa Garijem Kuperom, ah. Kako sam propustila oskarovce na Balu Crvenog krsta još ne mogu da poverujem.“ „Ne želim da pričam o Masimu. Komplikovano je.“ „Koješta! U moje vreme ljudi su se sastajali, dopadali se jedni drugima, venčavali se. Danas, zahvaljujući čitanju knjiga, lupate glavu teškim rečima i psihoanalizom događaja i ne pravi se više razlika između ljubakanja i fakultetskog ispita!“ Citat iz Prozora u dvorište, međutim, sada ne pije vodu. I zbog toga što se ne sećam replike. Ali na sreću - ili nažalost - nije zapovest. Grejs diže pogled ka nebu. „Marče, uradila sam sve što sam mogla“, kaže na perfektnom rimskom dijalektu. Prilazi mi, a ja sam još zalepljena za vrata. „Najljubaznije bih te molila da me pustiš da prođem“, dodaje kraljevski dostojanstveno. Pomeram se i kao hipnotisana gledam kako otvara vrata. Tek tada mi na pamet pada replika iz filma, nekog drugog, doduše. Ne mogu da odolim, a kad sam i mogla? „Grejs“, zovem je.


„Da?“, okreće se. „Jesi li u Rimu da kupiš sebi muža?“ Osmehuje se. „Čovek koga ja želim nema cenu.“ U tren oka nestaje i ja se ponovo nađem u prepunoj sali. Da li ću zaista ispasti smešna? Možda je ona u pravu. Ali, s druge strane, kakav izbor imam? Ne razumem kakvu to igru igra Pol, ali sam sigurna da suočavanje na javnom mestu sa pomalo pripitom Đulijom nije pravi način da se rešavaju bračni problemi. Marširam odlučno ka stolu gde sedi sa prijateljem. „Dobro, Pole, šta misliš da radiš na ovom mestu?“, pitam tonom CIA istražitelja. Podiže pogled. Ne izgleda iznenađeno što me vidi. „Frančeska“, kaže. „Mislim da popijem pivo, zašto?“ „A ko je on?“, upirem optuživački prstom u plavušana, koji uzgred dobro izgleda, golobrad i besprekoran poput foto-modela. „On je Majls, moj... kolega“, postoji primetna pauza pre reči „kolega“. Znala sam. Bila sam sigurna. Majls, koji verovatno ne zna dobro italijanski, kad je čuo svoje ime pretpostavio je da smo usred upoznavanja i pridiže se malo pruživši mi ruku. „Nice to meet you...“ 19 Potpuno ga ignorišem i ostajem fokusirana na Pola. „Nije te sramota?“, besnim. „Zna li Đulija da si ovde?“ Majls se vratio u sedeći položaj, sav čedan. Pol ledeno zuri u mene. „Đulija mi nije rekla gde ide ni sa kim“, odgovara. Najpre pomislim: Kakav je to odgovor? A zatim shvatim. „Jesi li je pratio?“, pitam zbunjeno. „I zato si poveo sa sobom... Majlsa?“ Majls iznova kreće da ustane, ali zatim odustane u strahu da opet ne bude potisnut u drugi plan. Osećam izvesno sažaljenje. Počinjem da se osećam glupo. Klasična Frančeska koja stupa u borbu sa zamišljenim neprijateljem. Primećujem i da je razgovor za susednim stolovima utihnuo i da su se posetioci okrenuli ka nama kako bi uživali u predstavi. „Došao si da je držiš na oku?“, insistiram. „Ali zašto?“ „Frančeska, ne želim da ispadnem neučtiv ali... It's not your fucking business“ 20, odgovara odlučno. Majls ovog puta razume i izraz lica mu postaje uznemiren. Duboko udahnem u pokušaju da se ne uvredim i pokušavam da se vratim na put izmirenja. „Slušaj, Pole, ne znam u čemu je problem, ali ne verujem da je dolazak ovde bila dobra zamisao“, počinjem. „Ako Đulija otkrije da si je pratio, potpuno će pobesneti. Naročito jer si u pratnji čičobelo 21 Majlsa.“ „Majls je naš čuveni ekspert za spajanje i nabavku“, obaveštava me Pol. „Prava finansijska ajkula.“ „Može biti... Mada meni više liči na ribu list“, prigovaram. Znam da nisam ljubazna prema sirotom Majlsu. Ali sad nemam vremena da brinem o njegovim osećanjima, a i neka za sledeći put nauči šta ga čeka kad se nudi da učestvuje u tako bednim igricama. „Ali nije važno. Važno je da ga sada uzmeš podruku i odvedeš u neki drugi lokal pre nego što Đulija...“ „Pre nego što Đulija šta?“ Ostajem ukočena, leđa mi se pretvaraju u ledeni stub. Okrećem se. Na korak iza mene stoji 19 20 21

Engleski: Drago mi je što smo se upoznali. (Prim. prev.) Engleski: Jebeno te se ne tiče. (Prim. prev.) Cicciobello – poznata lutka, tačnije lutak u italiji. (Prim. prev.)


Đulija, koja gleda muža zagonetnim izrazom lica. „Zdravo, Pole“, kaže deset puta ledenijim glasom od glasa Grejs Keli.


11 „Nisam baš shvatio, ona namerava da se razvede zato što ju je on pratio?“, u Stefanovom glasu oseća se jasan prizvuk neodobravanja. „Verujem da je ipak složenije od toga“, odgovaram. „Nadam se da je razlog dobar“, kaže on. „U protivnom bi bilo baš glupo.“ Gledam obris zaslepljujuće Vile Pamfilj, koja se ističe naspram svetloplavog neba. Jedna je od onih nedelja ujutru u rano proleće kakvih ima samo u Rimu, uz predskazanje života zbog kojeg vazduh treperi i bude se pupoljci na drveću mog omiljenog gradskog parka. Želela bih da je sve obasjano i čisto kao i obrisi ove bele vile. Međutim, sve je veoma konfuzno. Đulijina bračna kriza, Federikova nesrećna veza, Marijanine sumnje. A i ja, šta radim ovde sa Stefanom? Sinoć smo izašli, vodili smo ljubav i zatim je prenoćio kod mene, a jutros smo došli da prošetamo po ovom predivnom parku, zajedno sa ostalim Rimljanima koje je izmamilo proleće što se sprema. Zajedno sa drugim rimskim zaljubljenim parovima. Ali mi nismo par. Ili jesmo? On izgleda kao da je ubeđen u to ili se bar ponaša tako kao da smo par. I ovog jutra me, kao i uvek, drži za ruku potpuno prirodno. Sada mi to više nije neprijatno, naprotiv. „Pripitomi me, kaže lisica...“, šapućem. Podižem pogled ka njegovom ćoškastom profilu, ali me on nije čuo. Gleda u Kupidonovu fontanu. Kad je o tome reč, spremna sam da ga čujem kako izgovara neku od svojih neverovatno romantičnih rečenica, nešto što će me raznežiti iznutra, a istovremeno me i ispuniti nemirom. „Stvarno je ružna“, tvrdi odlučno. Počinjem da se smejem. „Šta sam rekao?“, gleda me zbunjeno, mada mu se oči ublaže u osmeh umesto odgovora. Ne razume, ali je zadovoljan što me vidi veselu. „Ništa, ništa... U pravu si. Grozna je. A s druge strane, upravo je to ono što zaslužuje.“ „Ko?“ „Kupidon. Tako može da nauči da to što ide okolo i odapinje strelice u stvari samo pravi štetu.“ „Lično sam mu prilično zahvalan“, steže mi ruku. Znala sam da stiže romantična rečenica. A sa njom i uznemirenost. „I ja“, odgovaram, ali to kažem samo onako. Nije do mene: znam kakvu vrednost imaju reči. S druge strane, ovo je čudan uticaj koji na mene ima Stefano: tako mi je lako da budem sa njim, i to ne samo kako bih bila sigurna u njega već i kako bih bila sigurna u samu sebe. Volim li ga? Ili ga ne volim? Hoću li ga zavoleti? Ili ga nikad neću zavoleti? Ja, koja sam sva satkana od sumnji i raznih kriznih situacija, pored njegove odlučnosti pomislim da možda, u suštini, sve može da bude lako, bar jedanput. Moglo bi da bude upravo ovako: čovek je dobar prema meni i ja prema njemu i ostajemo zajedno. Čovek koji je, pored ostalog, obdaren ubedljivim argumentima... ispod pojasa. Naravno, uprkos tome, ne sevaju varnice, za sada nema ni velikog orgazma, ali nije valjda da se samo bojim da me ne ostavi, da prihvatim da je to među nama stvarno, da mi pripada? Možda ću tada zaista uspeti da uživam. I moram da priznam da u tom iščekivanju noći provedene sa Stefanom ipak imaju svoj razlog. „I šta će se sada desiti?“, pita on. „Eh? Kako šta će se desiti? Zašto bi nešto moralo da se desi?“, usplahirim se, probuđena iz svog delimičnog mira. „Pa, ako ona hoće da mu zatraži razvod...“


„Ah, misliš Đulija! Izvini, nešto sam odlutala. Ne znam da li će stvarno da zatraži razvod. Možda je to bilo samo prvo što joj je palo na pamet.“ „Pomalo preteška pomisao, ni dva meseca nisu u braku.“ Kratko sam proklela sebe što sam uopšte i iznela taj argument. Palo mi je na pamet tek sad, sa malim zakašnjenjem, da je on razveden, mada je to tema o kojoj i dalje odbija da priča. Čineći me tako još radoznalijom, očigledno. „Ali oni su se venčali samo zato što su želeli da usvoje dete“, podsećam ga. „Ne izgleda mi kao da tako nešto može da poboljša situaciju“, prigovara. „Ako su već tako rano upali u krizu, kako bi tek podneli stres koji sa sobom nosi usvajanje? Nije to nešto sa čim se treba šaliti, znaš.“ „Ne, naravno da nije. Čudno je to, izgledali su tako srećni...“ „Nekad, da bi bili srećni, parovi treba da odluče da to i budu“, kaže Stefano. Gledam ga začuđeno. „Kao da je to nešto što možeš tek tako da odlučiš!“ Ili si srećan ili nisi!“ I kako bi rekla moja drugarica Grejs, sreća ne može da bude konstanta u životu neke osobe. Odmahuje glavom. „Tako je previše ležerno. Sreća je i pitanje očuvanja.“ „Ni doktor Spok iz Zvezdanih staza ne bi rekao nešto tome slično!“, gledam ga užasnuto. „Ne može da bude toliko hladan!“ „Zar nisi ti ta koja mi uvek kaže kako sam previše romantičan?“, žali se, ali sa jednom zabavnom notom u glasu. „Ti stvarno ni sa čim nisi zadovoljna, Frančeska Valentini.“ Podiže mi ruku i prinosi je usnama, pa mi razdragano ljubi prst na kome je prsten. Prešlo mi je u neobičnu naviku da svakog jutra stavljam prsten sa kamenom od karneola, koji skidam samo uveče, ili kad se kupam ili kada perem sudove - kad ih ne pere on. Nikada nisam bila tako privržena nekom nakitu, ili bar ne pamtim da sam neki komad tako konstantno nosila. Kao da sam se zbog toga osećala nekako sigurno. „Da li bi ti usvojila dete, Frančeska?“, pita me Stefano i ja se osetim prilično zatečena. „Oh, bože, ne znam... Nikada nisam o tome razmišljala.“ Naime, kada nam je Đulija saopštila vest, nakratko sam sebi postavila to pitanje. Ali nisam sebi dala odgovor. „Uvek sam zamišljala kako ću decu dobiti na tradicionalni način.“ A istinu govoreći, nikad mi se i nije činilo kao previše briljantna zamisao. Ponekad pomislim da moj biološki sat verovatno ima istrošene baterije. „Koliko?“, pita odmah zatim. „Koliko čega?“ „Dece! Koliko želiš dece?“, nastavlja sa pitanjima. „Ma ne znam... Nikad nisam pravila tako precizan plan, odgovaram sad već pomalo nervozno. Ne sviđa mi se kuda je skrenuo ovaj razgovor. Zašto uopšte vodim ovaj razgovor sa tipom koga poznajem manje od mesec dana? „Sada ćeš mi reći i da je ovo pitanje posledica volje?“ „Bez sumnje“, potvrđuje. U tišini koja sledi pokušavam s mukom da promenim tok razgovora. Svaka tema bi dobro došla, čak i uzgajanje punoglavaca. „Sledećeg vikenda mi dolazi otac“, objavljujem. Još mi nije rekao šta namerava da radi. Ali kad se smesti kod mene, bar neće moći to dugo da krije, a ja ću makar prestati da se brinem. Po cenu da ga pratim, kao Pol Đuliju. „Oh... Onda neću moći da te posetim“, usta mu se obesiše nadole poput razočaranog deteta i moja uznemirenost polako ispari usled te nežnosti. Tada sam shvatila da mi se pomisao da ga neću videti baš i ne dopada. „Tata stiže u subotu i ostaje do ponedeljka. Mogao bi da dođeš pre toga“, kažem mu. „U


petak? U četvrtak se vraćam iz L'Akvile.“ „Još traju ta tvoja putovanja?“, frkće. „Hoće li se ikad završiti?“ „Ovo je tek treće! Kad te čujem kako govoriš, izgleda kao da putujem po svetu kao japanski menadžer.“ „Koliko te umaraju, kao da upravo to radiš.“ „Ma nije tačno, Saturnija je bila baš relaksirajuća.“ Nakon putovanja od osam sati do Dolomita, iskukala sam od Martinetija budžet za putovanje koji mi omogućava kretanje autom, a moj život se tako neverovatno poboljšao. „A u utorak do L'Akvile mogu čak i sama da vozim.“ „Da li je uopšte ostalo još nešto da se vidi u L'Akvili?“ „Snimanje nije u gradu... Možda par fotografija, ali glavna lokacija su pećine Stife“, objasnim mu. „Kažu da su neverovatno privlačne... A s druge strane, ako su Dolomiti bili vazduh, a Saturnija voda, šta može bolje od predela Gran Sasa 22 da ilustruje zemlju? Gabrijele zaista zna šta radi.“ „Astrolog adolescent?“, u njegovom tonu nema ni tračka ljubomore. Čini se da Stefano i ne zna šta je ljubomora. Njegova jedina zabrinutost u vezi sa ovim putovanjima jeste da me previše ne iscrpljuju. „Da, on je taj koji bira mesta. Moram da kažem da su ne samo prelepa već imaju i neku karakterističnu magiju. Tkanina osećanja ostavlja odličan utisak. „Mogao je baš da nađe i neka koja su lakše dostupna“, primećuje Stefano. „Logistika mu, izgleda, nije jača strana.“ „Ne može se imati sve.“ Ne želim da mislim na Gabrijelea i na njegov magnetizam, na ono jutro u bazenu i na moj osećaj iščekivanja. „Onda, dolaziš u petak? Mogli bismo da idemo u bioskop.“ „Ne znam, imam gomilu posla na farmi... Znaš, kad krene proleće...“ „Radićeš za vikend“, štipnem ga iz potaje za zadnjicu. „Najpre zadovoljstvo...“ „Hej!“, ščepa me za ruku kako bi sprečio sledeći napad na svoju pozadinu. „Ruke sebi... Znaš li šta se dešava sa nevaljalim devojkama?“ „Ne, šta to?“, pitam glumeći nevinašce. „Odmah budu odvedene kući“, spušta glas, a tamnim očima zuri u moje prilično bestidno. „Ma nemoj mi reći“, ugrizem se za usnu. „I... Kod kuće?“ „Kod kuće ih čeka kazna“, palcem počinje ovlaš da iscrtava krugove po mom dlanu, i u trenutku osetim kako me spopada silna želja. „Onda bi možda“, govorim lagano, „trebalo odmah da se ode kući kako bi se... pročistile nevaljale misli...“ Stefano se kratko nasmeje i prima me u zagrljaj. Njegove usne su na mojima, slatke i odlučne kao i uvek. Osećam se sigurno, a u isto vreme uzbuđeno. Sada ćemo se vratiti kući i... „Gospođice Valentini, sklonite taj perverzni pogled s lica“, kaže, međutim, Stefano podižući glavu. „Šalio sam se, šetamo ukupno petnaest minuta, ne želiš valjda da se već vratimo?“ „Zavisi da li je nešto bolje u ponudi, odgovaram jasno insinuirajući. Ponovo se smeje, oslobađa me svog zagrljaja i opet me uzima za ruku. „Biće dovoljno vremena kasnije“, kaže kao da je u pitanju neki kućni posao. „Sada da izvučemo maksimum iz ovog prelepog dana i ovog predivnog parka: zanima me da vidim jesu li ruže pustile pupoljke. Idemo. Kaže to tako da bi svakom izgledalo kao da je izrekao poetsku metaforu. Ali njemu to ne izgleda tako, on stvarno samo želi da izbliza posmatra grm. Dok se udaljavamo od fontane, bacam 22

Gran Sasso – najviša planina u Apeninima (Prim. prev.)


pogled unazad na Kupidona, što uspravno stoji sa izrazom izvesne nadmenosti na svom okruglom pijedestalu, i isplazim mu jezik. Prokletnik. „Došla si sa svim neophodnim stvarima!“ Gabrijele pokazuje na moju prepunu tamnozelenu torbu, iz koje viri jedan broj Style Bazaar-a. Utorak je, kako mogu da ne uzmem časopis pre nego što krenem? „Da. Znaš kako je, nije baš lako da se naviknem na to da, umesto da pročitam horoskop, mogu jednostavno tebe da pitam.“ „Ne radim lične horoskope“, odgovara mi sa visine. „Nisam valjda gatara.“ „Istinu govoreći, poslednjih meseci svi horoskopi mi izgledaju prilično lični“, odam mu. Htela bih da ga pitam da li mu je Masimo la Note ikad dao neku „sugestiju“ za Škorpiju, ali sam se bar ovog puta zaustavila na vreme, mislim da bi to pitanje možda bilo uvredljivo. Postoji profesionalna etika i u astrologiji. „Jednostavno su dobro napravljeni“, kaže sležući ramenima. „Jesi li pročitala već za ovu sedmicu?“, pita zatim. „Ne, vozila sam. Priručnik ne preporučuje da se čita horoskop kad se pretiče na auto-putu.“ „A onda kažu da mi muškarci ne znamo da radimo više stvari istovremeno“, odgovara. Gabrijele uvek ima spreman odgovor. Sviđa mi se ta njegova usplahirena briljantnost, proizašla iz cinizma, koja ga čini starijim nego što stvarno jeste. Poput grofa Di Kaljostra, od koga je preuzeo pseudonim, otkrio je tajnu života koji ne poznaje godine. Ponekad ga zbog te njegove kraške dubine, sposobnosti da percipira ono što je nevidljivo kod drugih, smatram skoro bratom. Skoro. Zato što je takođe nesporno da je među nama, ako se vratimo na naš prvi susret na žičari, stalno rasla privlačnost načinjena delimično od sličnosti, a delimično od potpune različitosti. Primećujem da mu zurim u usne i ozbiljno se trgnem: ima dvadeset četiri godine, Frančeska, kažem sebi. Šta ti to kog đavola pada na pamet? „U stvari, ova lokacija bi dobro išla i za element voda“, menjam temu šapućući. Nalazimo se u Nemoj dvorani pećina Stife, jedinom delu podzemnog puta gde nisi primoran da ideš tik uz vodeni tok. I u ovoj dvorani dobrim delom godine prolazi vodeni tok, ali je sad presušio. Što nam je omogućilo da montiramo naš fotografski set u ovom veličanstvenom ambijentu, sa visokom tavanicom i zidovima ukrašenim krečnjačkim cvetovima, žutim i belim, prožetim zemljom i kvarcom, sa stalaktitima i stalagmitima koji se pružaju od tavanice do poda. Od kada smo ušli, uronivši u impresivni istureni deo planine, svakim korakom mi se čini kao da se sve više umotavam u arhaičnu magiju, staru kao svet, opasnu. „Zemlja i voda“, šapuće Gabrijele, ali po njegovom dalekom pogledu vidim da je u ovom trenutku Kaljostro. I on oseća snagu ovog mesta, to je očigledno. „Kako ih razdvojiti? Od njih je načinjen život.“ Zatim zuri u tamnokosu i izvajanu manekenku, čije se obline ocrtavaju spram stene. Obavijena je tkaninom osećanja zelene i braon boje. Liči na mladu Anu Manjani. „Kakav komad, zar ne?“, dodaje, i ponovo je momak od dvadeset četiri godine probuđenih hormona. „Volela bih da mogu da kažem to isto za njenog kolegu“, šapnem. Maneken, klasični latino tip sa gustim loknama kao u ovna i kože boje masline, nije baš moj tip. Rekla bih da je čak malo zdepast. „Bilo bi dobro da malo tvoje genijalnosti pri izboru lokacije sačuvaš za odabir modela.“ „Ah, njih bira Ludovika“, pravda se, „ne mogu ja baš o svemu da brinem. A i nisam želeo da se bavim time.“ „Kako nisi?“, čudim se. „Ali Masimo je rekao...“, prekidam samu sebe. Možda se ne sećam


baš dobro. Masimo la Note mi se sad čini kao osoba koju sam samo sanjala. Da li smo zaista bili tako bliski, prožimali jedno drugo, lepljivi od želje? Jesam li stvarno mislila da mogu da ga razumem, čak da mogu da ga upoznam? Pripitomim? Blesavo i iluzorno. Postoje dani kada uspem da ga smestim u deo svesti kao sećanje na nešto što se nije ni dogodilo. I noći kada čitavo moje telo vapi za tim da može opet da ga dotakne. „Šta je rekao Masimo?“, pita Gabrijele, radoznao kao mačka. Dođavola. „Rekao je da je ta ideja tvoja“, odgovaram. „Ta da udružiš horoskop i njegove znake i modu kroz tkaninu osećanja.“ „Moja?“, razrogači Gabrijele oči. „Ne, vidi, ne kažem da zamisao nije interesantna, ali shvataš li koliko je pozadinskog posla? Ja stojim mirno u svom uglu, kada dolazi urednik i kaže mi: ‘Kaljostro, vreme je da proširiš horizonte.' Na to ja kažem: ‘Moji horizonti su već rašireni po kosmosu.' A on će na to: ‘Mrdni dupe.'“ Naravno, prepoznaje se Masimov stil. „Ali... Normalno je sastaviti nešto tako u službi mode?“ „Šališ se? Naravno da nije. A s druge strane, nije normalno da moda bude u službi naslovne strane. Jer se radi o sledećem: modi, osećanjima, horoskopu. Tema nedelje. Intervjui za obične žene“, dodaje zgađeno, kao da su obične žene poslednja kap. „Za koga?“ „Za obične žene. Još jedna fiksacija u poslednje vreme, ona da časopis mora da se približi običnim ženama. Ali ko su te obične žene, objasni mi?“ Ne objašnjavam mu jer mi se zavrtelo u glavi. Da Style Bazaar ima premalo polaznih tačaka koje se tiču čitateljici što su „obične“ bila je moja prva kritika na časopis kad sam razgovarala sa Masimom, dok još nisam znala da je on glavni urednik. Kada je još bio samo stranac koga sam srela u vozu, sa kojim sam ćaskala u toku vožnje. Dakle, ne samo da me je slušao već je i ubacio čitavu tu priču zbog... E, da, zbog čega? Zbog večere na Dolomitima? „Gde je on sada?“ „Masimo? U Rimu, zašto?“ „Ali zar se njegovo prisustvo na ovim putovanjima ne podrazumeva?“, insistiram. „Istina, sad kad me to pitaš, tačno je. Rekao je da će biti tako. Međutim, kasnije, nakon prvog putovanja, onog na planinu, nije više pošao.“ „Znaš li zašto?“, pitam oprezno. „Tja“, sleže ramenima. „Pretpostavljam da je primetio kako je to naporan posao. To sam mogao i ja da mu kažem da se ne muči da dolazi.“ Masimo je želeo da pođe. Masimo je došao. Ja sam ta koja ga je naterala da se predomisli, onom scenom u sali restorana planinskog doma. Ponovo vidim izraz čuđenja koji se ocrtava na njegovom licu, izraz neshvatanja. A ako sam pogrešila? Ako postoji neki drugi razlog njegovog odsustvovanja, njegove čudne ćutnje? Kako da ne, Frančeska, i za mršavu plavušu postoji drugo objašnjenje pretpostavljam, odgovaram sama sebi. Lepo je što sigurno postoji, ali je lažno. „Uvek imaju neko objašnjenje, te proklete Vage.“ „Ah, da, niko kao Vaga se ne izdaje za nevinog a da za to vreme radi ono što hoće“, slaže se Gabrijele.“ Opet sam razmišljala naglas, jedino ako mi nije pročitao misli, što me ne bi čudilo. „Ti to pričaš o glavnom uredniku?“, pita on. Dobro, sad će ovo što sam izvela bar da mi otkrije misteriju horoskopskog znaka Masima la Notea. „Da, ako želiš baš da znaš, da. Malo ga poznajem, ali mi izgleda dvolično kao Vaga.“


„Aha, on je Vaga?“ „Ti ne znaš?“ „Ne znam, što? Misliš da po ugovoru treba da znam horoskopske znake svih zaposlenih u redakciji?“ „Ali moj znaš“, shvatam iznenada. „To sam shvatio nakon što te je La Note opisao.“ „Aha. I šta ti je rekao?“ „Objasnio mi je kako ćeš nas pratiti na ovim putovanjima, da si ekspert za tkaninu osećanja i strastveni pobornik astrologije. Da si drska. Neuhvatljiva. Drugačija. I odmah sam shvatio da si Škorpija.“ „Slični se prepoznaju“, kažem otvoreno. „Naročito ako dele iste instinkte.“ „Naročito onaj da uvek pomalo krenu da rovare kad sve ide dobro“, kažem protiv volje. „Bol je za nas slatko zadovoljstvo. Škorpija je štetočina, Frančeska“, uzvikuje poluotvorenih usta, sarkastično. „Ili otporna na poroke“, odgovaram. Imam neki osećaj da ovaj razgovor polako postaje opasan. „Gledaj!“, viče, pokazujući na set na kome se razvija uobičajena magija. Odeća dvoje modela menja boju dok se njihova osećanja razlivaju po materijalu, i reflektuju na raznobojnim zidovima pećine. „Magija...“, mrmlja Gabrijele. Magija dubine zemlje koja nije onakva kakvom se čini. Obavija nas tišinom poput vrtloga. Kada se Gabrijele ponovo okreće ka meni, pogled mu je prilično mutan. „Dođi.“ I kreće ka izlazu iz dvorane, gde sledi podzemnu stazu. Pratim ga ne okrećući se, potčinjena naredbi izdatoj odlučnim tonom, ali ga ne vidim više pred sobom. Pećina je rezervisana samo za nas na ceo dan i okolo nema turista niti radoznalaca, dvoje zaduženih za organizaciju ostali su u Nemoj dvorani sa ostatkom trupe i nisu nas videli kako se udaljavamo. Dok nastavljam tako sama po ovom začaranom svetu, srce mi je u grlu. Počinjem iznova da čujem žubor vode. Shvatam da je to zbog toga što se nalazim u drugoj velikoj dvorani, u kojoj dominira ogromni bučni vodopad. Prazna je. „Kaljostro“, dozivam ga polako. „Ovamo gore“, kaže glas koji se čini kao da ih je hiljadu jer se prelama u tečni eho. Podižem pogled. Na vrhu je nekih stepenica, i tek vidim kako mu zamiče senka, kao da ga guta sama stena. „Sačekaj me“, brzo se penjem stepenicama što vode iznad vodopada, gde otkrivam stazicu na kojoj je mali vidikovac, a zatim jedan hodnik. Greškom pogledam dole i malo fali da se preturim preko zida, spopadnuta vrtoglavicom, diveći se sa visine vodopadu koji u skoku nestaje uprazno. „Nastavi“, govori mi jasan glas iz dubine hodnika. Sledim ga, kao da me povlači neka nevidljiva nit. Put me vodi u najnepristupačniju pećinu u kojoj sam do sada bila, s vremena na vreme stalaktiti vlaže sa svoda, neki su neobično zakrivljeni u vidu sinusoidnih linija, drugi su pravi poput zmajevih zuba, dok krečnjačke ploče nežne poput jedra od stakla ukrašavaju zidove. Teško je da shvatim da, iako sam sama u ovoj dvorani, pogled mi je ograničen začaranom šumom sačinjenom od kapljica vode tokom zaboravljenih vekova. „Zemlja i voda“, šapućem. „Od njih je sačinjen život“, odgovara mi glas u daljini koji sam mogla i da sanjam. Nastavljam, sećajući se kako nam je vodič rekao da su u ovim pećinama nađeni predmeti iz neolita. Predmeti što su pripadali osobama koje su živele ovde, možda volele i patile baš ovde.


Osećam kao da sam u središtu Zemlje, u isto nevažno vreme u odnosu na vekove što me posmatraju, i povezana sa svakim životom koji se ikad odvijao na ovoj planeti. Zatim nabasam na još jedan prazan prostor, jarko obasjan žućkastom svetlošću što se reflektuje u ogledalu od tihe nepomične vode, crnom jezeru koje se uzdiže iz talasaste krečnjačke konstrukcije. Gledam hipnotisana jednu kap što, ko zna odakle, pada i gađa površinu praveći koncentrične talase, neizbežne ali mirne. Iznenada osetim dve ruke koje me otpozadi grabe za zglobove. Ispuštam kratak krik, koji odjekuje kao pucanj u potpunoj tišini, i pokušavam da se okrenem. „Pssst“, kaže lagano glas, previše blizu mog uha. „Ja sam.“ „Gabrijele“, šapućem, „prepao si me.“ „Nije Gabrijele...“ Kretanje vazduha uz moj vrat govori mi da odmahuje glavom. „Kaljostro...“ slovo „S“ šušti iz njegovih usta, a moja utroba se utapa u vodi. Čini mi se da u daljini čujem zvuk vodopada, mnogo jaci od onog koji sam ostavila za sobom, dok se njegove usne spuštaju na moj vrat. Trgnem se i odmaknem od njega ispitivački. Ukrstimo poglede u polutami i nemam vremena da shvatim šta se dešava, kad me njegova ruka povlači jako, a ja ga samo sledim privučena magičnom silom. Oslonjena leđima na hrapavi zid stene, privučena njegovim usnama što me ljube osetim ugriz u vrat kao da je znao da je to tačka sa koje nema povratka. Jedan deo mene pokušava da se odvoji od njega i tog čvrstog tela, ali me njegov pogled hipnotiše, mogu da pročitam u njima jasnu, opasnu misao posedovanja i ko zna šta još. „Gabrijele... Šta te je spopalo...“ Bez ijedne reči njegovi prsti se uvlače u moje gaćice i počinju slasno da me miluju, sve dublje i dublje. Mozak mi kaže: „Odupri se, Frančeska“, pruži otpor, ali osećam kako moje telo to više nije u stanju da uradi, slušam njegovo dahtanje koje mi prija i vlažim se, uzbuđujem i ježim. „Frančeska, ti si moja zabranjena želja.“ „Kaljostro...“ „Ne govori.“ Otme mi se smešak zadovoljstva koji je odmah oteran dubokim poljupcem, skoro divljačkim, dok se potpuno predajem njegovoj mračnoj snazi. Kakva god da je njegova igra, rizik da napravimo nešto loše je veoma veliki. Ali lepota je u tome što upravo to želimo oboje. U trenutku kad osetim kako u njemu raste moćna želja, odgurnem ga, oslobađajući se njegovog stiska. Na korak sam od njega, osvetljena kroz pukotinu što se probila među stene, dok je sve prekriveno žuborom vode. Skidam bluzu i otkopčavam brus. Kaljostro me grabi, ja se opirem, on se čvrsto drži za moje bokove i svlači mi suknju a da i ne pita za dozvolu, i to prilično grubo, zavodnički i sa mrvicom pakosti. Kada ga odgurnem, on me grabi za kosu, zatim krene da me ljubi, mekano, čežnjivo, zavlačeći mi prste među guzove, pričinjavajući mi zadovoljstvo svakim pokretom. Niko nije mogao da nas vidi, u samom smo središtu Zemlje između nasilja i želje, slasti i otpora. Kolizija tela sa jednim jedinim ciljem: ići do dna, do zastrašujućih dubina. Oboje svršavamo u ehu koji se gubi u stenovitoj pećini. Ne pričamo o onome što se dogodilo sve do večeri. Ono što ostaje je naznaka masnice, sitni ujed u mesu, žig na vatri.


12 „Zahvaljujemo Filipu Timiju što je bio sa nama i govorio o svom novom filmu i što večeras možete da se vratite da zagrejete pogačice u pećnici.“ Loreta počinje sa odjavom emisije, a kroz staklo režije gledam Filipa Timija kako skida slušalice. Gospode, kako je lep. „Ali sutra ne zaboravite da uskladite vreme sa programom što vam umanjuje grčeve u nogama i stres, homeopatski program koji se protivi negativnostima života... Manje! Otrovno!“ Počinje odjavna fanki muzika i ja se pridružujem Loreti i njenom gostu. Srce mi je u grlu, Filipo Timi je jedan od mojih omiljenih glumaca. Ko bi rekao da je baš on bio gost iznenađenja koga mi je Loreta obećala? U ruci mi je njegova knjiga koju treba da mi potpiše i osećam se kao idiotska obožavateljka, a između ostalog se nadam da me neće pitati da li mi se dopala jer je nisam pročitala. Naime, autogram i nije za mene. Otkrila sam da je napisao knjigu tek pre neki dan, kada smo ga slučajno Federiko i ja pomenuli. „Filipo!“, cvrkutao je Federiko. „Predivno! Draga moja, ako ne želiš da slomiš srce svom prijatelju Federiku, moraš mi bar doneti potpisanu knjigu.“ „Koju knjigu?“ I evo me ovde, u stvari, ovaj čovek je napisao više od jedne knjige, ali ovu sam kupila jer mi se svideo naslov: I pustimo ove zvezde da padnu. Što govori o mojoj romantičnijoj i smelijoj strani. Veoma smeloj, kako mi se danas čini, nakon poslednja dva dana koja sam provela sa Gabrijeleom. Koji se pokazao nezajažljivim, postavljajući mi zasede čitav jučerašnji dan na svakoj lokaciji i u svakom kutku hotela. Mislim da smo oborili nekoliko rekorda. „Ko bi to rekao onda kad sam te ugledao u redu za ski-lift, svu kiselu kao neka učiteljica“, šaputao je jutros negde oko četiri, milujući mi gola leđa. „A ko bi rekao da dečačić obučen kao paun koji preskače red može četiri puta za noć“, uzvratila sam kroz uzdah. „Ko kaže samo četiri?“, nasmešio se Gabrijele, skoro ludački, dok je njegovo milovanje skliznulo niže. Trupa Style Bazaar-a i ja smo se vratili jutros, ali nisam uspela da odem u kancelariju danas po podne. I zbog toga što sam želela da budem u radiju pre kraja programa kako bih upoznala ovog izvanrednog glumca. „Ah, Filipo! Ovo je moja veoma dragocena saradnica Frančeska“, odmah me predstavlja Loreta. „Kakvi smo bili, Franče?“ „Predivni, oboje“, odgovaram oduševljeno. Filipo me posmatra iznenađujuće stidljivo. „Zaista? Nisam pogrešio u akcentovanju, kako već znam, ili oko marke cipela koje sam nosio osamdesetih?“ Dođe mi da se nasmejem: „Ne znam! Koje si cipele nosio osamdesetih?“ „Odlično, nisi pažljivo slušala“, šalje mi poljubac vrhovima prstiju. „Hvala. Osobe koje su pažljive stavljaju me u potčinjeni položaj.“ Stvarno je simpatičan, i očigledno je navikao da druge navede na svoju vodenicu, ali i da se uklopi u ambijent. Možda zato što je glumac, ili zato što je, pročitala sam, rođen u znaku Ribe. Uspevam da mu podmetnem knjigu prilično nonšalantno. „Da li bi bilo neumesno s moje strane da ti zatražim da mi potpišeš ovu knjigu?“ Gleda je. „Pa, ne, za ovu nije. Bilo bi potpuno neumesno da mi zatražiš da ti potpišem Kalvinovu knjigu, na primer“, pruža ruku i uzima knjigu. „Odličan naslov“, komentarišem. „Proizveo sam ga iz kompjuterskog algoritma.“ Zatim, pošto je video moj zbunjeni izraz,


počinje da se smeje. „Ma ne, ne, šalio sam se. Naslov je pravi.“ Vadi olovku. „Posvećujem je Frančeski?“ „Ne, ne!“ Gospode bože, zamalo da ga navedem da pogreši. „Za Federika, molim.“ „Za tvog dečka?“ „Taman posla, ta zamisao bi ga užasnula. Njegov dečko je mnogo slađi od mene.“ U stvari, pojma nemam kako izgleda taj fantomski oženjeni muškarac koji je prestrašio Fedea, međutim, ako je suditi po prethodnicima, mora da je sigurno sladak. Nikad mu se nisu sviđali ružni muškarci. „Uvek su najbolji već zauzeti... Drugim muškarcima“, ubacuje se Loreta sa grimasom na licu. „Kladim se i da je tvoj drug Federiko privlačan.“ „Ako ti se sviđa taj tip. Ipak nije sve u lepoti, a verujem da je čak i on počeo to da primećuje.“ Filipo, koji je bio zauzet pisanjem, pruža mi knjigu. „Evo, gotovo. Sad moram da vas napustim, imam sastanak, a jako kasnim“, namiguje mi. „Ćao, Filipo, i vrati se brzo kod nas!“, uzvikujemo horski Loreta i ja. Još se smešimo dok se on udaljava. „Imaš pravo“, uzdišem. „Svi najbolji su već zauzeti. A kad smo kod najboljih...“ „Evo te ovde, nadao sam se da ću te naći!“, hodnikom nam dolazi u susret moj brat Klaudio. Susreće se sa Filipom Timijem, gleda ga znatiželjno na tren, a zatim nastavlja pravo. „A ko je ovo bio?“, pita kad je stigao do nas. „Gde sam ga to već video?“ Loreta mu kaže, ali kao i uvek, on ne pokazuje ni trunku uzbuđenja. Da je to bio neki čuveni teniser ili lovac na krokodile, možda bi i odreagovao. Ali „samo“ neki glumac... „Tražio si me?“, pitam ga. „Da“, gleda naokolo. „Moramo li da stojimo u ovom hodniku na promaji ili da možda, šta znam, odemo do automata za kafu? Znam da je previše da tražim da odemo do kancelarije. „Zaista, ‘kancelarija' je previše krupna reč, ali možete da odete u naše spremište. Ja ću da izađem i neću vas uznemiravati, interveniše Loreta. Glas joj neobično zvuči, pomalo usiljen, pogledam je i primećujem da zuri u Klaudija dok stavlja kosu iza ušiju, za čim, u principu, nema potrebe. „Kako to, već izlaziš?“, pitam je. Nadala sam se da ćemo nas dve izaći da malo proćaskamo o poslednjim događajima, nakon dva dana pećine i seksa sa Gabrijeleom jer sam potpuno raštimovana i osećam potrebu za njenim zdravim pragmatizmom. Ali zar je baš danas Klaudio morao da dođe sa svojim izlivom bratskih osećanja? I šta je uopšte tako hitno? „Zašto ne odemo svi na po čašu piva?“, predlažem. Tako bi moj brat rekao šta već ima da mi kaže i posle nas ostavio same. Loreta se ozari na ovaj predlog, ali Klaudio okrutno saseče svaku nadu. „Radi se o... porodičnoj temi, Fra“, kaže. „Nije valjda da sad moram posebno da ti zakazujem sastanak?“ Loreta oseća kako vazduh postaje gušći i napušta bojno polje. „Dobro, idem ja onda. Vidimo se u nedelju u vezi sa istraživanjem o Paolu Konteu, France? „Da... Ne! Odnosno, može u nedelju, ali možemo li da se nađemo nešto kasnije nego uobičajeno? Oko šest? Otac mi je u gostima, neće otići pre nego što svari i dobro iskomentariše ono što je bilo na mojoj trpezi.“ „Može u šest, odgovara, ćao! Ćao, Klause!“ I Loreta se udaljava dok moji neuroni konačno kapiraju. Otac dolazi u subotu ujutru da provede dan kod mene, a ja i dalje ne znam zašto. Ali Klaudio sigurno o tome hoće da priča sa mnom. „Onda?“ Idem ka spremištu, koje nekad pompezno zovemo kancelarijom, moj brat ide za mnom i sad ima moju nepodeljenu pažnju, ali izgleda da ne zna odakle da počne. „Nešto u vezi sa


tatom?“, priskačem mu u pomoć. „Da“, potvrđuje, ali ne kaže ništa više. Moram reči da mu izvlačim kleštima. „Stiže prekosutra“, dodajem. „I tebe je zvao?“ „Da, upravo tako“, kao da se ohrabrio. „Zvao me je juče i pitao da li... da li znam neko mirno mestašce gde može da se popije piće.“ Gleda me preneraženo. „Mene!“ „Verovatno je van sebe“, potvrđujem. „Pitati tebe da li znaš za mirno mestašce je isto kao i zatražiti od losa šijacu masažu. I sad nemoj da mi počneš priču o losovima!“, zaustavljam ga pre nego što nešto izusti, za svaki slučaj, da mu ne padne na pamet da mi lansira neku prirodnjačku digresiju. „Neću, mada mi se čini kao odlična tema za sledeću emisiju Lasica i motora. Životinje koje masiraju. Tehnike manipulacije“, počinje da se zagreva. Klaus je takav. Ovan koji je pun entuzijazma u vezi sa svim i svačim, bez zadrške, bez velikog razmišljanja i ne postoji način da se umiri ta žestina. Sem kad shvati da su to koještarije, e onda se odmah deprimira. „Klaudio, pričamo o očevoj poseti“, podsećam ga. „Šta je to dođavola smislio? Koga misli da odvede na to mirno mestašce?“ „Eh, nemam pojma.“ „Jesi li ga pitao?“ „Da. Rekao je: ‘Jednu staru prijateljicu.'“ Polako napredujemo, više je od onoga što je meni obelodanio. Dakle, radi se o nekoj ženi. Neka kurvetina, šta hoće od mog oca? Budi se moja ljubomora Škorpije i spremna sam da tu bludnicu zadavim golim rukama. Pomislim na majku koja pažljivo sprema ragu kojim će da dočeka muža kad se vrati u nedelju uveče i spremna sam da zadavim i njega. Šta je to, kriza srednjih godina? Ili je razlog jednostavno taj što je i on prokleta Vaga? Malo fali da mu kažem da za svoje bedne avanture može da rezerviše hotel na sat u blizini stanice. Ali onda ne bih mogla da saznam šta to muva... „Šta da radimo?“, pita Klaudio, koji po prirodi i nije neki strateg. I s obzirom na to da je muško dete, još je bezuslovno na strani legitimne supruge, odnosno svoje majke. „Nema potrebe da mama to otkrije“, dodaje odmah, kao po scenariju. „Ne. Naročito jer to neće biti ništa ozbiljno. Vaga kakva jeste, našao je staru simpatiju na internetu, ona mu je trepnula slatkim okicama i on nije mogao da je odbije.“ Dok to govorim, odjednom sam sigurna da je baš tako bilo. Prokleti Fejsbuk i bivše drugarice iz klupe, tek razvedene, u potrazi za avanturom. „Tek za početak, predloži mu neki baksuzni lokal.“ „Već odrađeno. Znam ih na desetine“, potvrđuje. „Ne sumnjam u to. A ostalo... Prepusti meni.“ „Ti ćeš da pričaš s njim?“, pita Klaudio, i kao da je odahnuo jer ja znam i dijagnozu i plan lečenja. „Ne znam da li želim da razgovaram sa njim ili da ga izmlatim“, odgovaram okrutno, „ali nešto ću uraditi.“ Čim izađem odande, vadim telefon. Odbila sam pivo i picu sa Klaudijom jer moram da razmislim, ubedila sam ga da ću se ja za sve pobrinuti. Ali sad se osećam potpuno nesposobno za razmišljanje, mozak mi je vrzino kolo, čitav splet zamršenih pretpostavki. Otvaram imenik i moji prsti prelaze spisak imena i stižu do „M“. Masimo la Note. Zašto sam pomislila na njega? Možda zato što je i on neverna Vaga? Ili zato što je čovek velikih mogućnosti, pa mi nešto govori da bi on mogao da mi pomogne da rešim problem? Skrolujem nadole. Stefano Orsini. Ma ne, Stefano sa svojim integritetom i smirenim zdravim razumom bio bi sablažnjen, u to sam sigurna, i mislim da bi me utešio, ali ništa više ne bi mogao da učini. A i poznaje moju tetku, bilo bi sramotno da sazna o avanturama mog oca. Prst se vraća na: Kaljostra. A šta da mu tražim, da mi kaže očev horoskop


za vikend? Ili neku vežbu za opuštanje? Uzdišem dok idem ka kuci i osećam se kao da se bosa penjem na planinu. Kako bih se vratila u Monteverde, treba da se penjem, a sve to kao da se dešava u paralelnoj dimenziji. Obično biram kojim ću putem ići u zavisnosti od raspoloženja: kroz Trastevere, napornim i strmim stepenicama kada ključam od besa, prolazom Đanikolo ako imam potrebu da sredim misli kao i sada. Prolazim širokim ulicama sa drvoredom i tako prelazim brdo, bacam pogled na tužni Tasov hrast 23 , koji mi danas izgleda još depresivnije nego inače, prelazim serpentine brzim korakom, a srce je u potrazi za razrešenjem. Kad stignem na vrh, utisak mi je kao i svaki put, veličanstven: s desne strane stoji Garibaldijeva statua, a sa leve panorama od koje zastaje dah, koja se pruža i ispred mene. Ovde uvek zastanem, kao po zapovesti. Pogled na kupolu Bazilike Svetog Petra mi govori: „Zaustavi se i pogledaj u daljinu.“ Vazduh se ovde čini drugačijim, nijanse i boje ovog mesta uvek imaju moć da umire moje turbulencije, da oduvaju sivilo koje nadire. Toliki muškarci u mom životu, a nijedan da mi posluži u pravom trenutku. Imala je pravo moja baka, Jarac: muškarci su kao cigle od kojih praviš neku građevinu. Stižem kući napunjena kiseonikom sve do mozga i, dok se penjem liftom, pomislim kako mi još samo fali da sretnem najbeskorisnijeg od svih, Lorenca Tremolina, mog komšiju i povremenog jebača, ili bolje da kažem, bivšeg povremenog jebača. Stojim naoružana ključem u bravi, kada Lorenco izlazi iz svog stana, poput neke marionete. Ne mogu da verujem, kao da sam ga prizvala. Okrećem se sa smeškom na usnama, najsrdačnijim mogućim, na kraju krajeva nije njegova krivica što večeras želim da sahranim čitav muški rod. U rukama drži nešto što liči na roze oblak. „Kladim se da znam zašto je otišao prethodni stanar“, kaže očigledno neraspoložen. „Nije mogao više da izdrži da bude čuvar tvojim buketima, je l' tako?“ „Tačno tako“, potvrđujem. „Poslednji udarac je bio baobab.“ Namešta mi biljku u ruku i vraća se u svoj stan, u kutiju dobrog lutka. Ulazim u stan potpuno ometenog izgleda zbog cvetne dekoracije, prilično raskošne. Osećam se kao da sam u Danu mrmota, i da dobij am po ko zna koji cvetni dar, po ko zna koju karticu sa post skriptumom koji Masimo šalje Frančeski kako bi je zaveo. Kakva drskost. „Azaleja. Neuhvatljiva i predivna poput tebe. P. S.: Kada budeš želela da razgovaraš, na raspolaganju sam ti.“ Ne uspevam ni da pročitam do kraja, a već sam fontana suza. „Reci mi da je petak.“ „Petak je“, odgovara Federiko muklim glasom. „Zašto mi onda izgleda kao ponedeljak?“, kukam. Ustajanje iz kreveta mi je jutros teže palo nego izvlačenje Kosta konkordije sa morskog dna, nakon noći koju sam skoro celu provela širom otvorenih očiju. Ono malo sna što sam uspela da uhvatim bilo mi je ispunjeno morama u kojima muškarac sedi u haremu i namerava da jede grožđe koje mu dodaju mlade device, i gleda me s prezirom, objašnjavajući mi gde sam to omanula kao žena. Lice tog čoveka je čas lice mog oca, a čas Masima la Notea, ali detalj što je nastavljao da privlači moju pažnju su neverovatne ljubičaste papuče od damasta koje je nosio. „Papuče od ljubičastog damasta, zamisli? Sa zakrivljenim vrhom.“ Federiko se naježi. „Ono što me zabrinjava je sledeće: tvoj otac je elegantan čovek. Ne bi nikad nosio ljubičaste papuče od damasta. Ima nešto u tom snu što mi miriše na Edipa koji je u Quercia del Tasso – čuveni italijanski pesnik Torkvato Taso voleo je da sedi i da razmišlja pod ovim hrastom, naročito pred kraj života, gde je, kako je i sam govorio, „započinjao svoj razgovor sa nebom“. (Prim. prev.) 23


potpunoj zbrci. Šta je to što mi nisi rekla?“ „Rekla sam ti da moj otac dolazi sutra i da će kod mene da prespava, zar ne?“ „Da, to si mi rekla. Ali to ne objašnjava ljubičaste papuče. Šta je uradio da te toliko razočara da mu je tvoja podsvest iscrtala takvu vrstu obuće?“ Federiko, sa senzibilitetom Raka, genije je u interpretaciji snova. Zaustavila sam se na uznemirujućoj metamorfozi između oca i Masima la Notea. Nisam pomislila na razočaranje. Ali upravo je to ono što sam osetila od kada sam juče razgovarala sa Klaudijom. Bućkuriš koji se zakuvao od moje uznemirenosti i mog besa je osnova razočaranja. Pre nego što uspem da odgovorim Fedeu, na pragu odeljka za pauzu pojavljuje se zbijena pojava u vidu gospodina Martinetija. „Valentinijeva, ako ste završili sa kafom, možete li mi posvetiti neki trenutak?“, pita. „Naravno, odmah dolazim.“ Iza leđa mu prevrćem očima i dajem znak Federiku da ćemo se videti kasnije, zatim bacam kartonsku šoljicu od kafe u odgovarajući pregradak i krenem za Martinetijem u njegovu kancelariju. Pošto je seo za radni sto, gospodin Akile Martineti me posmatra preko naočara, usne su mu stisnute u jednu ozbiljnu liniju. „Valentinijeva, kada sam vam poverio ovu delikatnu misiju u vezi sa Style Bazaar-om, to sam uradio jer mi se činilo da ste spremni za nove odgovornosti.“ „Na tome sam vam veoma zahvalna“, potvrđujem. Spolja izgledam staloženo, ali iznutra počinje da me preplavljuje panika. Da li mu je neko ispričao za Gabrijelea i o svemu što smo radili tokom ona dva dana u pećinama? Ali ko? Ko je uopšte mogao da nas vidi? Uostalom, valjda je moja stvar da li ću umesto pauze za cigaretu iskoristiti tu pauzu za brzinski kres? „A činilo mi se da ste, da tako kažem, i pomalo nestašni.“ Nestašna. Jasno je da nas je neko video. Na pomisao na nešto od onoga što sam radila sa Gabrijeleom i kako to mora da izgleda jednom Jarcu iz jednog komada kakav je Martineti, počinjem da crvenim. Kažem sebi da nema razloga da crvenim jer ću tako izgledati stvarno kao krivac. Ali crvenim i dalje. „Čini mi se da je materijal koji ste mi do sada pokazali više nego zadovoljavajući, moram da kažem. Tkanina je predivno iskrojena, modeli su dobro odabrani, lokacije su zaista upečatljive“, nastavlja Martineti. Ispustim lagani uzdah olakšanja. To je sve? Hteo je da me obavesti da je zadovoljan? Tipičan njegov način da i pohvalu izrekne kao ukor. „Hvala, gospodine Martineti“, odgovaram, ponovo izvlačeći dar rečitog izražavanja. „I mogu da dodam da je zaista poučno učestvovati u jednom projektu koji...“ „Ono što mi izgleda kao manje zadovoljavajuće“, prekida me bez ikakve namere da me sasluša, i to čeličnim tonom, „jeste indiskretnost u vezi sa onim što vam je povereno da vodite, odnosno ono što je bilo, koliko se sećam, vaše osnovno zaduženje i odgovornost, pritom mislim na širenje opsega nadležnosti.“ Glas mi je opet zastao u grlu. Dakle zna. „Indiskretnost koja, pored ostalog, baca novo svetlo na vaše izostajanje poslednjih dana i na kvalitet, manji od optimalnog, obavljanja posla u nekim nedavnim okolnostima, Valentinijeva.“ Skuplja vrhove prstiju ispred lica, laktovi su mu na stolu, ozbiljan pogled uperen u mene. Kao da očekuje neku vrstu odgovora ili opravdanja. Kad bih ja imala ikakvog pojma o čemu on to govori. „Indiskretnost“ me nagoni da pomislim na Gabrijelea - ovog trenutka shvatam koliko imam nečistu savest - ali ipak nešto ne štima. Kakve veze ima činjenica što sam uzela nekoliko slobodnih sati od kada radim sa Loretom, da bih stigla u radio pre nego što se program završi kako bih upoznala goste? Čak ni čuveni eksploatator kao što je Martineti ne bi trebalo da smatra


„indiskretnošću“ nekoliko slobodnih sati. Na kraju krajeva, imam toliko zaostalog odmora da bih mogla da uzmem odsustvo u trajanju od čitave godine. A ta priča o kvalitetu mog rada je prava-pravcata nepravda... Ako sam ispustila neko slovo u nekom imejlu, to je maksimum. A volela bih da vidim njega da mora da se hvata ukoštac sa nedostajanjem Masima la Notea, konstantnim pitanjem gde je, šta misli o meni, šta da radim u vezi sa određenom roze azalejom koja mi sada pravi društvo u spavaćoj sobi. „Pa? Nemate šta da kažete?“, navaljuje Martineti. „Raspoložen sam da čujem vaše viđenje činjenica.“ „Hmm, poenta je da...“, glas mi liči na kreštanje. Malo duha, Frančeska, bodrim samu sebe. Ti si profesionalac, ne neka učenica pred direktorom. „Nije mi zapravo jasno o kojim tačno činjenicama govorimo.“ A ako sada počne da mi nabraja „činjenice“ koje su se dogodile između Gabrijelea i mene, propašću kroz pod od stida, to je očigledno. Međutim, računam na njegovu uzdržanost Jarca i da će koristiti bar neke perifraze. „Hoćete da mi kažete da nije istina da ste bili posrednik u dogovoru između Style Bazaar-a i...“, gleda u papir pred sobom, i lokalnog radija zvanog Radio Arsenik, kako bi se realizovao radijski specijal o tkanini osećanja, kroz intervjue koje ste vi lično vodili na raznim lokacijama predviđenim za snimanje?“ Misli mi se raščistiše kao oblačno nebo kad nailazi bura. Znači o tome se radi! Ali ne razumem u čemu je problem. „Naravno da je istina“, potvrđujem. „Istina je da to nije bila moja zamisao, već jedne... moje prijateljice, radijskog di-džeja.“ Osećam da sam opet na opasnom terenu. Ne znam kako bi mogao da prihvati vest da je moj rad na radiju više hobi. Ali sigurno ne može biti zabranjeno imati „umetnički“ poslić pored zvaničnog zaposlenja. Sigurno me nije kupio na tržnici robova u zamenu za kilo pamuka. „Na kraju krajeva i vi ste sami rekli da moramo da se potrudimo da budemo efikasniji u komuniciranju sa medijima, nakon što je konferencija za štampu u januaru dala slabe rezulta...“ „Dakle, vi ste se brinuli o našem imidžu“, Martineti klima glavom kao da počinje da kapira. „Da, to je...“ „I tako vam je palo na pamet da iznesete taj mali projekat kako biste nam pomogli.“ „Tačno tako, i...“ „I ni u jednom trenutku te vaše briljantne kampanje nije vam palo na pamet da MENE O TOME OBAVESTITE?“, podiže glas i lupi šakom o sto, van sebe od besa. „Tkanina osećanja je delikatan projekat, Valentinijeva! Posao osmišljavanja tog projekta poveren je sektoru za komunikaciju ove firme, a ne vama! I možete li uopšte da zamislite da ste ugrozili ugled kancelarije za komunikaciju ove firme kada je glavni urednik Style Bazaar-a tražio posebno izveštaj u vezi sa radio-projektom a da sektor o tome nije znao ništa?“ Sada shvatam i poželim da propadnem u crnu zemlju. Ali naravno, iz straha da se ne otkrije moja radijska „avantura“, izabrala sam da je bolje da o tom projektu ne govorim na poslu. Nije mi izgledalo toliko važno, Loreta se čula sa Masimom la Noteom i o sadržajima su se oni dogovorili i to je bilo dovoljno. Naša firma bi tako dobila ono dobro, javnost koju bi upoznala sa tkaninom osećanja. Naivno sam pomislila da će prikazivanje intervjua kao „realizacije redakcije“ biti dovoljno da sakrije čitavu moju ulogu u projektu. Kako sam, dođavola, mogla da pretpostavim da će revnosni pres-biro Style Bazaar-a pričati i o tome sa našim marljivim sektorom za komunikaciju? Koji inače vodi jedna gospođa srednjih godina, niskog rasta i neograničene zlobe kojom štiti lične povlastice i od onih je što sve definišu kao svoju „integrativnu komunikativnu strategiju“. Jasno je da je odmah poletela da se žali


Martinetiju. A ono što je još gore jeste činjenica da je bila u pravu. „Tačno je, trebalo je o tome da pričam sa Patricijom“, priznajem. „Ali na kraju, projekat je još u toku i ima dosta vremena da naša kancelarija za komunikaciju može da uspostavi dobru saradnju sa radijskim emitovanjem... Mogu Patriciji da dam sve adrese, di-džeja i...“ „Vi nećete raditi više ništa“, iznova me prekida, glasom koji zvuči kao poklopac mrtvačkog sanduka što se zatvara. „Patricija već ima sve adrese i pobrinuće se oko toga u pokušaju da koliko-toliko popravi štetu koju ste vi nehotice prouzrokovali.“ Šteta? Sada već preteruje. Osećam kako me preplavljuje bes. „Ne mislim da sam napravila bilo kakvu štetu, gospodine Martineti“, odlučno se bunim. „Razumem da vi o tome ne razmišljate tako!“, opet viče. Dobro poznajem njegove iznenadne i divlje napade besa, ali nikad ga nisam videla u ovakvom stanju. „Problem je upravo u tome, Valentinijeva: potrebno je da počnete da mislite!“ „Mislila sam samo o dobrobiti firme!“, i ja podižem glas, što je mnogo, mnogo je. Neko da sve od sebe da pripomogne, a zbog neke bedne zadevice oko prioriteta u firmi treba da bude tretiran kao neko ko sabotira profesiju? Da li se mi to šalimo? Gledamo se popreko preko savršeno ravnog radnog stola. Neka me otpusti ako hoće: neću biti prva koja je oborila pogled. Nakon neka tri minuta, koja su izgledala kao tri sata, Martineti duboko izdahne, skida naočari i stavlja ih na sto, trljajući oči palcem i kažiprstom. „Dobro, Valentinijeva, znam da je bilo dobronamerno“, kaže na kraju. „Verovatno sam ja napravio grešku kad sam vam poverio ovo zaduženje, nemate iskustva sa medijima, a to nije lak posao. Trebalo je da poslušam Patriciju.“ Eto o čemu je zapravo reč, kažem u sebi. Naravno da je Patricija želela da ide na turu sa Style Bazaar-om, toliko je očigledno. Mora da je bila van sebe od besa kad je Martineti poverio posao meni. Volela bih baš da je vidim kako putuje osam sati da bi stigla do Dolomita a da joj se ne raščupa trajna, pomislim okrutno. „S druge strane, glavni urednik Style Bazaar-a je lično predložio vas kao pravu osobu koja bi sledila tim, nastavlja Martineti, od čega mi se steže grlo. „Masi... Gospodin La Note je tražio da baš ja pođem?“, pitam pre nego što uspem da se obuzdam. „Da. Kako se čini, svideo mu se vaš nastup na konferenciji za štampu u januaru. Sreli ste se tom prilikom, koliko se sećam?“ „Mi... Da, razmenili smo tada poneku reč“, slažem samo malo. „Eto. Kada mi je rekao da biste vi mogli projektu da pružite pravi priliv ideja i inventivnosti, pomislio sam da je u pravu. Moram da priznam da kreativnost baš nije Patricijina jača strana.“ „Da, mogli bismo tako da kažemo“, složim se. Patricija ne bi prepoznala originalnu zamisao ni kad bi joj sa velike visine pala na stopalo i obogaljila je. „Međutim, uprkos tome, Valentinijeva, Patricija ne bi napravila ovakvu zbrku.“ Ma kakvu zbrku? U suštini nema nikakvih problema, pomislim, sem onih koje je ona sama kreirala. „Naime, od sada ste, Valentinijeva, oslobođeni projekta“, zaključuje Martineti. „Na poslednjoj etapi trupu će slediti lično Patricija, to će joj omogućiti da se poveže sa timom Style Bazaar-a i da popravi svaki nesporazum koji ste napravili.“ „Ali...“ „Možete da idete, Valentinijeva.“ Otvorila sam usta kako bih se pobunila, međutim, beskorisno je, on sad već ima svoju zamisao onoga što se dogodilo: svoju ili verovatnije Patricijinu. Odlučio je, i čak i da sam uspela da


mu pobudim sumnju -verovatno bih u tom slučaju morala da ga otmem, zarobim i da razgovaram sa njim dvadeset četiri sata neprekidno - previše je tvrdoglav da bi promenio ono što je zacrtao. Otporan je kao pancir, u stanju je da bude vezan za stolicu zbog svojih principa ponavljajući glasno neku mantru poput: „Želeo sam, tako snažno sam želeo“, kao njegov horoskopski kolega Jarac, Vitorio Alfijeri. Težak kao olovo, njegova drama je u tome što je uvek svestan. A u stvari ne bi mogao da dočeka da olabavi sa ulogom mrgudnog vladara i da ode da peva u nekom karaoke baru u predgrađu. Izlazim iz njegove kancelarije potpuno šokirana, kao i pre nekoliko nedelja. Samo što je tada razlog bio taj jer mi je poverio projekat iz snova. Ovog puta jer mi ga je nepravedno oduzeo. A još više zbog toga što je poslednja lokacija najprivlačnija od svih: ostrvo Vulkano, široka sicilijanska obala, neravne stene, moćne, poetične, gde se po legendi nalazi bajkovita kovačnica boga rata, Vulkana lično. Ostrvo vatre. Obožavam Siciliju i misao da ću krenuti na put sledeće srede jedino je što mi je pomagalo da podnesem ideju o uznemirujućem vikendu sa ocem i njegovom tajanstvenom avanturom. Sada je preda mnom samo dugi niz jednoličnih dana, koje ću morati da provodim tako što ću sređivati beskonačne Martinetijeve rubrike kao kaznu što sam sebi dopustila da podignem glavu. Stižem do svog stola i uzimam telefon, moram da pozovem Đuliju i Marijanu na urgentni koktel nakon posla. Ali na ekranu se pojavljuje SMS. „Čekam te ispred posla u 18 sati i vodim te da nešto popijemo.“


13 On me čeka preko puta ulice, naslonjen na zidić. Niže, iza njega, pro tiče Tibar, večna reka Večnog grada. Izlazeći kroz vrata, imala sam osećaj već viđenog. Ali postoji ključna razlika. Te februarske večeri na koju mislim, drugi muškarac je bio oslonjen na taj isti zidić. Prelazim ulicu. „Zdravo, Stefano“, kažem sa prizvukom... iznerviranosti? Razočaranja? Neprijatnosti? Ne znam. Znam samo da u ovom trenutku ne želim da ga vidim. Možda ne želim nikog da vidim. Ali bilo je previše teško da mu to objasnim SMS-om jer bi morao da ostane kod kuće umesto da dođe. A možda me iznenadi i bude u stanju da popravi ovaj usrani dan. Nisam u to verovala ni dok sam o tome razmišljala. Stefano se saginje i okrzne mi usne poljupcem, ne primećujući moje loše raspoloženje. „Jesi li srećna što je gotova nedelja?“ „Bila bih zadovoljnija da je zaista završena“, odgovaram. „Zaboravio si da mi sutra dolazi otac.“ „Nisam uopšte zaboravio, njegovom krivicom ne možemo da se vidimo...“, kaže žalosno. „Preboli to već jednom!“, planem. Gleda me sa svojih zvezdanih visina, namršteno čelo pravi nove bore na njegovom ćoškastom licu. Ne kaže ništa, brzo je naučio da je bolje izbegavati privlačenje pažnje loše raspoloženoj Škorpiji. Ali njegova diplomatija, umesto da me smiri, još više me iritira. Kako uspevam da se naljutim na nekog i da dam sebi oduška, ako on ne radi ništa drugo nego mi povlađuje? Hodam u tišini, smrknuta. On iznova pronalazi dar reči tek kad ulazimo u auto. „Da li bi želela na pivo ili bi više volela pravo kući?“ „Kući.“ Treba mi kupka i činar 24 sa ledom i limunom. Najviše mi treba da budem sama. Ali u isto vreme i ne želim: pomisao na prazan stan, i na veče koje se pruža preda mnom ispunjeno isključivo satima mozganja prestravljuje me. Stefano se poslušno upućuje ka mojoj kući; ruke sigurne na volanu, efikasna i smirena vožnja, ni previše oprezna, ni previše nadmena, ni spora ni brza. Nalazi parking kao i uvek na par koraka od mog ulaza, a da pritom nema na raspolaganju duha iz boce koji bi raščistio druge automobile kako bi mu napravio mesta pre nego što stigne. Otvaram vrata i izlazim dok još nije ugasio motor, ne očekujući da će me sustići brzim koracima. Usred sam zamisli da ga ostavim napolju. Ali da li bih mogla da budem takva gadura da ga pustim da prevali toliki put od Antikolija samo da bih mu zalupila vrata pred nosem a da ničim to nije zaslužio? Ili bih možda mogla. Ali ključ neće da se okrene u bravi. Dok ja shvatim da je pogrešan i pronađem pravi, on mi je već iza leđa. Mogu da osetim snažno prisustvo njegovog tela, koje ispunjava prostor iza mene i ne znam da li to doživljavam kao utehu ili kao pretnju. Penjemo se liftom u tišini. „Okupaću se“, obavestim ga pošto uđemo i dok odbacujem cipele sa malom štiklom - nikad mi se nisu sviđale, pored ostalog, i mislim da mi donose samo nesreću - a da ga pritom i ne pogledam. Očekujem da se ponudi da mi opere leđa, ali samo kaže: „U redu.“ Zatim gleda po sobi, 24

Cynar – italijanski gorki liker sačinjen od 13 trava. (Prim. prev.)


koja mu je sad već dobro poznata, i ote mu se uzvik: „Kako lepa azaleja!“ Upućuje mi nervozan pogled, verovatno strahuje da bi ovo opažanje, iz nekog razloga, moglo da podstakne moj bes. I u pravu je. „To je poklon. Lepuškasta rože biljka“, prokomentarišem suvo. „Videćemo koliko će joj trebati da uvene“, dodajem nadajući se da će ga pomisao o biljci koja umire naterati da pati. I bez dalje priče odlazim i zatvaram se u kupatilo. Neka se snađe sam, pomislim. Ako uspe. Uvek je teško - možda ne za Jarca ili prilagodljive duple znakove, strpljive Vage u pol-poziciji - da se čovek opusti usred vibracija koje emituje ljutita žena. Što se mene tiče, nadam se da će mi kupka pomoći da opustim mišiće, koji su se vezali u bolni čvor nakon čitavog dana provedenog za stolom u krutom i uvređenom položaju. Nisam pravila ni pauzu za ručak, kako ne bih rizikovala da naletim na Patriciju u jednom od barova ispod kancelarija. Ne bih mogla da ćutim, a tek da joj se ljubazno obratim. Nisam od onih koje umeju da se pretvaraju da im nije ništa. Dok uranjam u mirise geranijuma i bergamota, u glavi mi se poput skrinsejvera vrti slika ostrva Vulkano. Iz poznatog mazohizma, bila sam na internetu jedno tri-četiri puta kao bih ga gledala. Moćne stene što izviruju iz mora boje neba, zelene i sive padine, krunisane dimom. Magično mesto, gde je između ostalog sniman film sa Anom Manjani koji sam gledala barem tri puta, i koji se zove upravo Vulkan. „Sniman, između ostalog, dok se tvoj prijatelj Roselini, na Stromboliju, provodio sa Bergmanovom, zbog koje tek što je bio ostavio Manjanijevu“, kažem obraćajući se fotografiji Marčela Mastrojanija obešenoj na zidu. „Uvek su žene te koje se svađaju, dok vi muškarci radite samo za sebe i svoj komoditet.“ On mi uzvraća pogledom uobičajene ležernosti, uobičajenom ironijom, s uobičajenom cigaretom u ustima, i gleda mi u grudi, to znam. Nastavljam da mozgam, ne dozvoljavajući da me umire isparenja geranijuma, koja su obično garancija opuštanja. Fotografija će biti spektakularna. I način na koji mi je Gabrijele rekao: „Do skorog viđenja“, polazeći iz L'Akvile, ulio mi je izvesnost da vulkanski plamen neće biti jedini koji će se probuditi tokom ta dva dana. A što se tiče posla, kako sada da sve objasnim Loreti? Njen radio-specijal će ostati uskraćen za jedan intervju, jedino ako ne odluči da pošalje nekog drugog. Trebalo bi da je obavestim, ali sada nemam volje, mislicu o tome sutra, kažem kao Skarlet O'Hara. A onda, pomisao na sutra, na subotu sa ocem koji stiže... nelagodnost se samo pogoršava. Uranjam glavu sve dok mi voda ne prekrije lice, isključujem svaki zvuk, osećam kako mi se koren kose podiže, moja gusta kosa talasa po površini vode oko mene. Ostajem pod vodom sve dok ne počne da mi šušti u ušima, zatim izranjam hvatajući vazduh. Voda se hladi, vreme je da izađem, i setim se da imam gosta u kući. Kosa mi je mokra, a šminke nema. Prava zavodnica. Na sreću te Stefana poznajem nekoliko sedmica. Da živimo zajedno, u najmanju ruku bih pustila dlake da porastu i imala bih noge model orangutan. Pa, ako mu ne odgovara, može slobodno da se vrati kući. Naročito ako se večeras nada da će postići poen... Kada izađem iz kupatila, ipak malo prosušim kosu fenom. Lice je bez šminke, ali je bar čisto i miriše na laganu hidratantnu kremu sa mirom 25: nikad nisam baš shvatila šta je to mira, ali mi se miris sviđa. Pre nego što uđem u dnevni boravak, nozdrve mi se ispune mirisom koji vole muškarci, ali i žene. Miris prženog jela. Pratim ga poput lovačkog psa i nalazim Stefana, koji pokušava da ocedi iz ključalog ulja, unutar činije obložene ubrusom, nešto što liči na ćufte. Svetla koja su upaljena u dnevnom boravku su prigušena, opuštajuća. Na stolu što odvaja kuhinju od dnevne sobe stoji 25

Mira – mirisna smola. (Prim. prev.)


otvorena buteljka crnog vina, dve sjajne čaše za vino i upaljena sveća, zajedno sa činijom koštunjavih grickalica. Prilazim kuvaru, koji se ne okreće, koncentriše se kako bi izbegao prskanje. Ono što cedi su loptice srednje veličine prekrivene prezlama. Zar sam u zamrzivaču imala pohovane maslinke a da to nisam znala? „Mmm, kakav divan miris“, šapuće dok mu prilazim. „Mogla bih da kažem to isto“, komentarišem zabavljena činjenicom da nosi moju crvenu kecelju sa slikom muškarca nabodenog na ražanj na kojoj piše: Dish of the day: pork 26. Kecelju mi je donela Đulija iz Irske pre skoro jednog veka. „Šta je to?“ „Nisi imala mnogo u frižideru“, odgovara kao da se izvinjava, „ali sam iskopao mocarelu, pančetu koja je znala i za bolja vremena, i jaja... Recimo da je ovo jedna kreativna verzija mocarele u kočiji.“ 27 „Zar nisu veće mocarele u kočiji?“ „Ovo je format za aperitiv.“ Završava sa ceđenjem poslednje kuglice i gasi šporet. „Možda ćeš posle biti raspoložena da nešto poručimo ili da izađemo na večeru.“ Gleda me i njegove oči od tamnog somota su obazrive, vrat je zategnut, kao da odmerava mogućnost da ću mu skočiti za vrat zbog nepropisne upotrebe mocarele. S jedne strane osećam sažaljenje, a sa druge neko perverzno zadovoljstvo. Slažem se, večeras je sladak i dođe mi da ga pomazim, ali to je sigurno zbog toga da bi me bolje prešao sutra. Čak je i Martineti bio anđelak u poslednja dva meseca, a vidi kakvu mi je zavrzlamu namestio. „Sipaću vino“, kaže i odahne tek kad vidi da nemam nijednu primedbu. Kako bih se osetila korisnom, završavam sa sušenjem jela na Stefanov način, koje stvarno dobro izgleda, zlatno i mirisno, i otvaram kantu kako bih bacila mastan papir. Zastajem dok posmatram sadržaj. Izvijam obrve. Šta je ovo mrke boje? Sagnem se da pogledam bolje. „Ah, da. Zalio sam azaleju i uklonio suve cvetove“, kaže veselo Stefano iza mojih leđa. „Nije ih bilo mnogo, ali tako će disati neuporedivo bolje... A zemlja je bila baš suva.“ Ostajem nepomična, kao paralizovana u iskrivljenoj pozi inspektorke cvetnih ostataka. „Treba samo da je presadiš“, nastavlja spokojno. „Sad je pravi trenutak, mogu to ja da uradim sledeće nedelje. Doneću ti veću saksiju i humus.“ Ustajem lagano. „I kaži mi“, upitam slatko. „Ima li još nešto što si rad da uradiš? Ne znam, da li ti je po volji možda da promeniš boju zidova?“ Zastao je u pozi u kojoj mi pruža čašu vina. „Molim?“ „Ko ti je rekao da se baviš prokletom azalejom?“, prasnem. „Ali trebala joj je vo...“ „Baš me briga!“, urlam. „Za početak, ne zanima me da li će ta biljka da živi ili umre, a zatim, savršeno sam u stanju da održavam kuću bez tvoje pomoći!“ Vidim kako mu se lice mrači i postaje tvrđe dok vraća na sto obe čaše koje je držao u ruci. Jasno je da ga je moj bes zatekao: ponadao se da je oluja prošla a da se nije razbesnela. I jasno je da oseća da je nepravedno tretiran. Ali apeluje na svu svoju strpljivost i stabilnost Bika, i pokušava da me urazumi. „Frančeska, samo sam zalio biljku”, ukazuje mi i pruža ruku ili da me pomazi ili da me zgrabi, ne znam. A sve to služi samo da me ubaci u orbitu. „Nisi samo zalio biljku! Došao si da me pokupiš 26 27

Engleski: Jelo dana: svinjetina. Mozzarella in carrozza – pohovane kriške hleba sa sirom i jajima. (Prim. prev.)


sa posla, spremio si jelo, otvorio vino i zalio biljku“, nabrajam na prste kao da se radi o zlodelima koja zahtevaju smrtnu kaznu. „Do daljeg, ovo je MOJA kuća, i ako neko treba da odluči šta će da se radi i kako da se radi, to sam JA!“ Prošlo je neko vreme da nisam čula ovaj svoj kreštavi glas grčke furije. A gledajući njega, on ga sigurno nikada nije čuo. U trenutku pomislim da namerava da me udari. Zatim spušta ruku pored boka, stežući pesnicu. Steže usne herojskim naporom samokontrole. „Dobro“, kaže. „Onda izvini ako sam bio neumestan.” I bez daljih reči pomera svoje dugačke noge ka ulaznim vratima, oblači jaknu, zatim se čuje zvuk zatvaranja vrata uz tihu odlučnost. Gledam u dve čaše pune vina, koštunjave grickalice, mirisno prženo jelo i moj bes splašnjava kao balon. Bez sumnje sam najopakija žena na svetu, a ovo je najgori dan u godini. Razmišljam da bi trebalo da mu pošaljem SMS i pitam ga da se vrati. Ali shvatam da ne želim: nemam želju za izmirenjem, da pijem sa njim, da vodim ljubav sa njegovim čvrstim telom, sa njegovim velikim šakama, sa njegovom čistom savesti. U ovom trenutku želim nekog ko me frustrira, ko će me pljesnuti po guzici, ko će mi dati razlog da vrištim. Pomislim brzo da bih mogla da pozovem Lorenca i da otkrijem šta misli o sadomazohizmu. Ali ne želim ni njega da vidim. Sručim u jednom cugu čašu vina, uzimam drugu i premeštam na stočić ispred televizora bocu vina, koštunjave grickalice i mocarele u kočiji. Mislim da ću gledati Vulkan. Postoji i smešna strana, shvatam, razmišljajući o poslednjih pola sata: Stefano je izašao noseći moju kuhinjsku kecelju. „Ali zašto vi Škorpije uvek morate to da radite?” Ovo je vrsta pitanja koje u neka ranija vremena nikada ne bi izašlo iz Marijaninih usta. Kada sam je upoznala, nije verovala ni u horoskop ni u astrologiju. I nema poverenja u sve to ni danas, ali zbog svog velikog osećaja za praktično shvatila je da je to način da se pronađe značenje događaja, da se objasni ponašanje osoba i da se razjasni isprepletenost njihovih odnosa. I da se često uspeva u tome. „Šta da radimo?” „To... Kad je neko ljubazan prema vama, vi se pitate šta je ispod toga. Tek kad počne zbližavanje, vi pobegnete kao zečevi.“ Zna da sam shvatila šta je ispod toga: „Mari, ne ide baš najbolje sa Etoreom, zar ne?“ Moj rođak, Škorpija, do pre nekog vremena bio je atipična Škorpija, tako stabilan i siguran, tako veren. Međutim, nakon što je sve to odbacio, postao je odvažni egzibicionista, neko ko namerava da zagrize život. Nažalost, kad se odlučio na to hvatanje zubima, često to budu i komadi neke osobe. U ovom slučaju moje drugarice. „Uskoro kreće na svoje čuveno putovanje po svetu“, odgovara ona. „I rekao je... da želi da putuje slobodan.“ „To mi zvuči iskreno.“ Ne da bih stala na stranu rođaka, ali kakvog smisla bi imala obećanja mornara pre plovidbe, ako zna da nije u stanju da ih održi? „Mari, poznajete se tek dva meseca.“ „Znam. Samo što... Tja. Bilo je tu nečega. To je prvi muškarac koga sam pustila u kuću, od kada... Prvi koga sam upoznala sa Valentinom.“ „I nije poslednji, videćeš“, stežem je za rame kako bih je ohrabrila. „Period žaljenja nakon razvoda je završen. A sledeći će biti onaj pravi.“ Ili manje pogrešan, dodaje moj kosmički pesimizam, ali bar jednom uspevam da držim zatvorena usta. Gledamo okolo subotnju gužvu na Pjaci dela rotonda, koja je, uprkos velikom broju turista, ipak autentična rimska gužva - gospođe srednjih godina u leopard motivima, dečaci obučeni u različite dronjke glumeći žonglere, adolescenti u cvetnim desenima spuštenog struka preko čijeg pojasa se prelivaju stomaci, nekoliko ne baš dobro kamufliranih džeparoša: večni cirkuski


vagon stanovnika Rima, verzija prve decenije dvadeset prvog veka. U vazduhu se oseća neodređeni miris prženog jela, koji sigurno dolazi iz jednog od turističkih restorana što su smešteni na trgu. Od pomisli na prženo jelo preplavi me neki vid žaljenja zbog načina na koji sam se ponela prema Stefanu sinoć. Nisam ga više čula i govorim samoj sebi da je još rano sa pokušajem pomirenja, a i jutros je stigao moj otac, vedar poput uličnog prodavca i natovaren organskim povrćem koje je poslala moja majka. „Tata, zar još toga? A kada da pojedem sav taj komorač?“ „Lepotice tatina, šta da ti kažem, žali se majci. Kaže da sada moraš da kuvaš za dvoje...“ „Za dvoje? Šta je to utuvila u glavu?“ „Zar ti ne svraća stalno Stefano, sin Orsinijevih, onih što drže organsku farmu?“ „Svratio je nekoliko puta“, promrmljam. „Što nije razlog da me sada odjednom pretvara u savršenu domaćicu.“ „Koliko je to nekoliko puta?“ „Samo smo prijatelji, tata.“ Odgovorom je bio duboko zadovoljan: jednom čak i on mora da posumnja u to da nije jedini čovek u mom životu, ali ne želi da ga na to podsećam. Da održi primat po svaku cenu, čak i ukoliko ga nema, ubediće sebe da ima, to je mantra Vaga. „Ako hoćeš, baci sve u kontejner, ja neću ništa reći mami“, zaključuje. „Svakako za mene ne treba da kuvaš... Jesam li ti rekao da ću večeras verovatno jesti napolju?“ Pogled mu je pobegao u stranu dok je to govorio, i svaki pokušaj da ja to dalje ispitam dobio je neodređeni odgovor, nakon čega sam jasno presekla: to nisu moja posla i neću time da se bavim. Rano je izašao, oko pet, elegantan i sav važan u pantalonama i crnoj rolci, rekavši mi da ide da se prošeta, a da zatim ima sastanak i da će popiti piće. I tada se razvio plan B. „Ma gde je Đulija?“, pita nestrpljivo Marijana. „Ta devojka uvek kasni.“ „Ne budi gruba prema njoj“, kažem. „Pol se u četvrtak vratio u Irsku.“ „Kako? Molim? Nije moguće! A šta će sa poslom? I zašto mi to Đulija nije rekla?“ „Nazvala me je juče po podne.“ Đulijin uplakan poziv je bio šlag na torti mog jučerašnjeg radnog dana. „Verujem da nije mnogo bila raspoložena za priču... Da pokušamo samo da je izvučemo.“ Kada Đulija stigne, vrlo nam je jasno da će biti teško, lice joj je zgrčeno i bledo, i stopala vuče po zemlji, hoda pomalo rasklimatano. „Zdravo, devojke!“, pozdravlja nas uz pokušaj da se nasmeje. „Zdravo, Đulija! Onda, gde nas vodiš danas?“ Zbog jedne ili druge stvari prošle su nedelje i rizikovale smo da potpuno ispustimo naše subote, kada jednom mesečno posećujemo skrivene lepote i zanimljivosti Rima. Danas je, naime, na repertoaru dupli program: prvo nas Đulija, najbolji turistički vodič u gradu, vodi da otkrijemo dragulje dana. A zatim ćemo pokušati da otkrijemo šta to zaista kombinuje moj dragi roditelj. „Idemo“, kaže Đulija, a zbog tog odlučnog poziva opet mi na pamet pada Stefano. Sve do juče bih govorila da može komotno da nestane iz mog života, bez neke velike štete, međutim, sad kad sam ga stvarno pustila da ode... Zatičem sebe kako se pitam šta radi, šta misli, da li misli na mene. Možda sam ja ta koja bi trebalo da napravi prvi korak. Malo-pomalo, kako napredujemo do spleta slepih ulica oko Panteona, Đulijin korak opet postaje živahan, a njeni uvojci poskakuju kao male opruge: dobro smo uradile što smo je nagovorile da preuzme ovo „turističko“ zaduženje. Njoj pričinjava zadovoljstvo da uroni u tajne glavnog grada, a što se mene tiče, mnogo me zanima da vidim šta nam je pripremila. Ova oblast je među najbogatijim što se tiče iznenađenja i tajni u celom Rimu, a to nije malo. Takođe je


preplavljena i turistima, i ima dosta gužve i dreke, nažalost, ali drevno kamenje čuva neku vrstu dostojanstva i izdiže se iznad sve te strke, kao da misli: ovde smo mnogo pre vas, i bićemo ovde još dugo nakon što vi odete. „Ovuda“, Đulija se uvlači u jednu veoma uzanu ulicu, i ne verujem da sam ikada njom prošla. A mislila sam da ovaj deo grada temeljno poznajem. Ali na kraju je slepa, možda se zato u nju nikad nisam uvlačila. „Ovo je Ulica Orlandovog mača.“ „Paladina Orlanda?“, pitam. Besnog Orlanda... Viteza koji je potom izgubio razum zbog ljubavi. Kako sam shvatila. „Baš njegova.“ Đulija se zaustavlja. Uličica je pusta. Priča i njena misterija kao da se nadnose nad nas, izgleda mi kao da se kuće, koje se uzdižu tako blizu sa obe strane uličice, zatvaraju nad našim glavama, da bismo mogle da nestanemo i da se odjednom nađemo u nekom drugom veku. Ako se okrenem, možda ugledam Orlanda kako dolazi u svom sjajnom oklopu i sa isukanim mačem. Ali šta radi ovde, odnosno, šta je radio? „Pre svega, šta primećujete u ovoj uličici?“, pita Đulija. „Da je jedina u celom Rimu u kojoj nema žive duše?“, pitam nervozno. „Jezik za zube!“, smeje se Đulija. „Mari, ti si ona razumna, imam poverenja u tebe, možeš da pokušaš...“ Marijana gleda okolo. A zatim još jednom, pažljivije. „Nema vrata“, kaže na kraju. „Nijednih, ni kapije, ništa. To je uvrnuto.“ „Recimo da je neobično“, potvrđuje Đulija. „Odlično da si to primetila. Čestitam na moći opažanja“, dodaje okrećući se ka meni. „Ali...“, samo što ne kažem kako su na zgradi malo napred sa desne strane otvoreni svodovi na nekoliko ulaznih vrata, kad primetim da su lažni. Ispod luka je plitak reljef i samo zacementirani zid. „Tačno“, priznajem. „Ovo je ulica bez brojeva. Ovde niko ne živi.“ „Ko zna da li je jedan od razloga što niko ovde ne živi baš... ovaj!“, dramatičnim pokretom pokazuje nadole sa njene leve strane. Načinim skok u stranu skoro drhteći kad se pored nas širom otvori neka klopka. Ali to je samo beli kockasti kamen, postavljen na zemlju, koji ni Marijana ni ja nismo primetile. Stoji izbočen nasred jedne zgrade i označen je dubokim vertikalnim rezom. „Došle smo to da vidimo?“, pita Marijana zureći razočarano. „Liči na komad nečega.“ „I jeste. To je deo stuba“, Đulija se savija i miluje kamen kao da može da joj odgovori. „Preciznije, jedan je od malo preostalih iz hrama cara Hadrijana koji je podigao u znak sećanja na svoju taštu Matidiju.“ „Šališ se, čovek koji podiže hram svojoj tašti?“, zaprepastim se. „Pretpostavljam - da bi joj zahvalio što je mrtva. “ „Istorija tako ne kaže!“, smeje se Đulija. „Ono što, međutim, legenda kaže mnogo je interesantnije. Komad kamena je već bio ovde, kad je jedne lepe večeri, mnogo vekova kasnije, ovom uličicom, koja je sigurno vekovima menjala naziv, prošao odvažni paladin Orlando, zajedno sa grupom muškaraca. Verovatno nisu bili baš potpuno trezni.“ „Ali zar Orlando nije provodio vreme tako što je ratovao i jurio za Anđelikom?“, primećuje Marijana, koja je od onih preciznih tipova. „Sigurno je ponekad, da se opusti, izlazio sa prijateljima“, kažem. „Daj, Đulija, šta su radili ti vitezovi u slepoj ulici?“ „Svađali se, kako izgleda“, odgovara Đulija. Još nagnuta nad kamen, usredsređena. „Što i rade muškarci u grupi kada nisu potpuno trezni. Da su bili trezni, s druge strane, ne bi se zavlačili u ulicu u kojoj svakako nije bilo ni taverni ni javnih kuća. A možda su iznenadili dvoje ljubavnika u njihovoj nameri da se prepuste zadovoljstvu ili se možda razgovor izmetnuo u tuču jer su u jednom trenutku... muškarci isukali mačeve.“


Đulijin glas postaje dramatičan i ja se naježim. Mogu skoro da čujem prodorni zveket čelika o čelik, dok se muškarci bore u ovoj skučenoj uličici iz nekog beznačajnog razloga, zbog kojih se vekovima muškarci bore umesto da se posvete rešavanju stvarnih problema. Ili da pružaju zadovoljstvo ženama. „Ali Orlandov bes je bio tako mahnit da svi ostali, ujedinjeni protiv njega, nisu uspeli da ga nateraju da spusti gard. U nekom trenutku, uz odsečan zamah, paladin samo što nije presekao jednog od protivnika napola. Začuo se strašan prodoran zvuk. Za dlaku se Orlandov protivnik izmakao i spasao sebi život, i zajedno sa ostalima dao se u beg, prestravljen onim što je moglo da se desi. U međuvremenu je Orlando izvlačio mač... odavde.“ Njen nežni kažiprst, beo naspram belog kamena, prelazi dubokim rezom koji se nalazi na fragmentu starog hrama. „Jednom rečju, mač u kamenu“, promrmljam. „Upravo tako!“ Đulija se prene iz svog zajedničkog trenutka s kamenom i diže se nakon poslednjeg milovanja. „Od tada je ova uličica promenila naziv, u znak sećanja na bes jednog viteza.“ Vadi iz džepa papirić i počinje da čita. Ovog puta je to citat iz Besnog Orlanda, ili bar verujem da je tako. Pogađaju me poslednji stihovi: „Oni koji osećaju srdžbu prema svetu celom nisu dostojni ni nju da vole telom 28“. Nastala je kratka pauza dok eho Ariostovih reči nije utihnuo u slepoj uličici. „Kad se prevede na savremeni italijanski, trebalo bi da znači da je žena čvršća od kamena, i kada naiđe na plemenitog muškarca koji joj se udvara, tek takvom dozvoli da je osvoji“, Marijana je ta koja prekida tišinu i ona koja je u školi iz književnosti imala devet. „Kao i uvek, jednom rečju, muškarci su ti koji su u pravu“, napravim grimasu, ali i netremice gledam u kamen kao da bi mogao da mi pruži neke odgovore. Zaista nekad surovo ignorišemo reči i plač onoga ko nas voli, verujući da nas onaj ko nas voli samo zato što nas jednostavno voli nije dostojan? Provociramo li a da to ne želimo, bes muškaraca? A iznad svega, na čijoj je strani Đulija? „Ne uvek, međutim, ponekad...“ Đulijin pogled je opet tužan. „Nekad možda ne umemo da razumemo muškarce. Ili da ih cenimo.“ Zatim, pre nego što smo u stanju da svarimo tu duboku istinu - ili tu ogromnu lagariju - spušta po ruku na rame svake od nas i čvrsto ga stegne: „Nego, jesam li sada zaslužila čašu vina?“ „Više od jedne!“ Marijana je uzima za ruku i krećemo ka izlazu iz uličice. Pre nego što izbijemo na prepunu ulicu, sa utiskom da smo upravo izvele skok u prošlost, pogledam unazad poslednji put. Koliko je besan moj kavaljer? A i koji to kavaljer? Nastavljamo tako sve do živopisnog ugla načičkanog puzavicama i belim svetiljkama, koje su verovatno postavljene za Božić, ali su onda tu čitave godine. Pod lampama za grejanje napolju postavljena su dva reda stolova što se već pune posetiocima koji su svratili na neki aperitiv. „Platićeš mi za ovo posle“, upozorava me Marijana. „Kod Bafeta. Zamisli.“ „Nije moja krivica što je Klaudio ocu preporučio ovo mesto“, branim se dok stižemo ispred. „Radije da probamo da pronađemo neki ćošak odakle možemo da posmatramo a da ne budemo viđene.“ Duboko u sebi se nadam da će ovo upaliti. Ako je tata imao ugovoreno piće, a već je šest, trebalo bi da stigne maksimalno za sat. Taman dovoljno vremena da se odabere najbolja pozicija i ispita teritorija, ali ne i dovoljno vremena da budem previše pijana kad stigne. Naručujemo buteljku crnog vina i, dok čekamo, prepuštamo se otvorenom ćaskanju koje nismo vodile nedeljama, rezimirajući odgovarajuće sentimentalne nedaće. Đulija otkriva da joj, 28

Prepev stihova sa staroitalijanskog poznatog dela italijanskog pisca Ludovika Arisota Besni Orlando. (Prim. prev.)


posle svega, razgovor o Polu prija. Marijana grmi o Etoreu i svim muškim Škorpijama. Ja slušam, intervenišem, ohrabrujem. „A ti, Frančeska?“ Buteljka je skoro prazna kad se simultano okreću ka meni, a crno vino me je bacilo u pravu melanholiju. „Kako ide sa Stefanom?“, pita me Đulija, stari romantičar. Još otkad sam ga pomenula prvi put, „seljak džentlmen“, kako su ga one nazvale, činio joj se idealnim muškarcem. „Sinoć smo se posvađali...“ Ukratko joj prepričam ono što sam već rekla Marijani. Đulija gleda Marijanu potišteno. „Kako nikad ne nauči, ova naša drugarica tragičarka?“ Marijana širi ruke: „Ne pitaj to mene“, odgovara. „Jednom kada bude našla pristojnog...“ Nešto mi govori da nije dobra prilika da ispričam o ona dva dana sa Gabrijeleom. „Istina je da ne uspevam da zaboravim Masima la Notea“, priznajem. „Juče, kad sam zatekla Stefana ispred posla na istom mestu gde me je jednom sačekao Masimo... Ne znam, odjednom kao da sam ga skoro zamrzela. Zamrzela sam ga samo zato što on nije Masimo.“ Nastupa trenutak tišine jer smo sve to prošle i nijedna još nije našla recept za čarobni napitak zaborava pogrešnog muškarca. „Horoskop Style Bazaar-a ne daje neke znake?“, pita Marijana, dodajući, nenamerno, so na ranu. „Znake apokalipse!“ Ali s obzirom na to ko ga piše, bilo je i očekivano, razmišljam u sebi. „Savetuje mi da se zabavim i da pustim oblake prošlosti da odu. Ko je u vezi, ponovo će veoma brzo naći izgubljenu magiju... Taj deo ne odnosi se na mene. I dalje se osećam kao okoreli samac.“ „Da se zabavljaš očekujući magiju? Ne zvuči loše, kao plan“, čuje se pravi pragmatični komentar jednog Bika. „Ne kažem to ja, već taj Kaljo...“ Iznenada zastajem. Na vratima se upravo pojavljuje moj otac. Povlačim se još malo u senku okačenih kaputa, a obe moje drugarice su između mene i stola za koji je krenuo da sedne, zajedno sa nekom ženom kojoj je pomerio stolicu kako bi sela, što je uobičajeni način na koji postupa savršeni džentlmen. „Savršeni džentlmen, malo sutra“, zarežim pomislivši na majku. Odavde ne uspevam da vidim da li je nesrećnik skinuo burmu, srećom je seo leđima okrenut meni. Ona pak sedi okrenuta ka meni, plava je i elegantna i, ono što me je iznenadilo, njegovih je godina, možda ima neku godinu manje. Zar obično ne jure za tridesetogodišnjakinjama, ti muškarci koji odbijaju da stare? Očigledno je pretpostavka da se radi o bivšoj kraljici mature iz srednje škole koju je pronašao na Fejsbuku bila ona prava. „Biće da je, u najmanju ruku, Jarac“, komentarišem. „Strateg koji je povukao sve prave konce kako bi ga dovukao čak dovde.“ „Ono što se ja pitam jeste: a posle?“, kaže Marijana, izvanredna organizatorka. „Ne misli valjda da je dovede kod tebe.“ „Čudno je to što nije iznajmio sobu u hotelu“, primećuje Đulija. Konobar se revnosno približava njihovom stolu, nepogrešivom intuicijom prepoznavanja klijenta od stila. Otac odlučno naručuje za oboje, i znam da je naručio najbolje vino, na najbolji način i najboljim pogledom. Posmatram ih zadubljene u razgovor, ali mi ne izgleda da njihova tela šalju bilo kakav erotski znak, ili se samo radi o iščekivanju. Liče na dvoje prijatelja što razgovaraju, ona se neki put nasmeje, jasno je da se oseća sigurna u sebe, ali ne pravi nijedan klasični pokret žene koja flertuje: ne spušta pogled, ne vrti lokne prstom. A on čak nije ni nagnut ka njoj, sedi komotno na stolici, oslonjen na naslon stolice, opušten. Međutim, ako se radi samo o prijateljici, čemu sva ta mističnost?


„Onda, da li se nešto dešava?“, šapuće Đulija, kojoj je veoma nelagodno jer najmanje može da vidi. „Ništa“, odmahujem glavom. „Ali sad je dosta, idem tamo.“ Ohrabrena crnim vinom ustajem, skoro skočim, rizikujući da oborim sto, buteljku i čaše. Nekoliko posetilaca se okreće i gleda u mene. Među njima je i moj otac. Na njegovom licu se ocrtava komični izraz, kao da sam ga uhvatila sa prstima u marmeladi. A uostalom, zar i nije tako? Napredujem sve do stola, ne prestajući da ga gledam pogledom boginje pravde. „Pa, tata? Nećeš me upoznati sa svojom prijateljicom?“, pitam prilično opasnim glasom. On okleva jedan tren, ali ne može bogzna šta da uradi. „Naravno, ako želiš. Frančeska, ovo je...“ „Klarisa Dolči!“, zagrme neki glas. Otac se trgne. Plavuša se okreće udesno i prebledi kao da je videla duha. Ja, koja sam prepoznala glas, pitam se da li sanjam i polako se okrećem. Tik pored ulaznih vrata, uspravljena, u haljini iz pedesetih godina visokog kroja u boji žutog kanarinca i sa jedva suzdržanim besom na licu, stoji tetka Skalabrina.


14 „Lulu, hitno je! Kad kažem da je hitno, znači crveni alarm!“ Butik je okupiran insektima, ali u ljudskom obličju: četiri devojke koje imaju nešto više od dvadeset godina sve zajedno zauzimaju možda dva kubna metra prostorije. Jedna je crnkinja i prelepa je. Sve se istovremeno okreću kad upadnem sva zadihana, skidajući kapuljaču kišnog mantila boje banane, unoseći istovremeno nalet vetra i kiše. Prestrašeno me gledaju. Jedna nešto šapuće ostalima ne baš tako tiho, ali shvatam da je ipak ne razumem. Čini mi se da su Francuskinje. Znam: žuti kišni mantil, neophodan komad odeće norveških ribara, u centru Rima ima efekat fara protiv magle koji je postavljen na kupolu Bazilike Svetog Petra. Ali ta reklama iz osamdesetih je obeležila jednu generaciju, moramo to da priznamo. Devojčica u žutom kišnom mantilu kojoj beži školski autobus i što spasava mačku od kiše prodala je više testenine barila nego sve posebne ponude Karfura 29 u proteklih trideset godina (bože, već je prošlo trideset godina). Kada sam videla taj kišni mantil u izlogu, ne sećam se koje kineske radnje, pre četiri godine, odmah sam ga kupila, bio je samo jedan. Bila sam na početku blistave priče sa Đanijem, one prve godine kada je svet paperjast i romantičan, a tvoj on je najbožanstveniji čovek na svetu i kada misliš da će vaša ljubav trajati zauvek. Kad sam kupila ovaj mantil, kao da sam kupila porodičnu priču srećne porodice. Mesecima, kišnih dana, zavirivala sam u kapije u potrazi za mačetom koje ću da spasem, a jednom samo što nisam pokupila jednog pacova: Rim ih je prepun. Nekoliko godina kasnije sam shvatila da je Dani izdajničko kopile, a i setila sam se da baš i ne volim mačke. Razmišljam o svemu ovome u deliću minuta koji Lulu koristi da priđe zgroženim Francuskinjama šireći ruke na način na koji se teraju golubovi. „Idemo, le magazin est ferme 30“, čini mi se da kaže. Lulu govori sve jezike sveta tako opušteno da pitanje da li ih uopšte zna postaje sekundarno. Francuskinje pokušavaju da se pobune, ali spram vlasnice radnje od metar i sedamdeset pet i od devedeset pet kila, umotane u haljinu od sirove svile boje šafrana, odlučne u tome da te izbaci iz radnje, nema pobune koja bi upalila, čak ni na Prustovom jeziku. Tek što su izašle, moja drugarica okreće ključ u ključaonici i oslanja se na vrata kao da je tek odbila napad Huna. „Uhh, sreća je da si došla“, uzdiše. „Nisu mi izgledale agresivno“, primećujem. „Nisu agresivne, ali nikako da odu... A da li se tebi čini da u radnji imam nešto u njihovoj veličini?“, reč „veličina“ izgovara sa gnušanjem. „Najdeblja od njih staje u jedan moj rukav.“ Gledam u široke rukave njene haljine neodređenog orijentalnog kroja i pomislim kako bih i ja mogla tu da stanem, ali žurim i moram odmah da pređem na stvar. „Mart. Vulkano. Zavođenje predivnog čoveka koga ne uspevam da izbacim iz glave i koji je skoro sigurno pravo kopile.“ „Šta je to, recept za katastrofu? Dodati so, servirati s oprezom? „Daj, Lulu, samo ti to možeš.“ „Ma naravno da mogu. Međutim, znaš da to tako ne funkcioniše, nisi za pultom radnje brze hrane: sada ti samo mirno sedi tamo, stavi taj mantil da se suši dalje od mog modela u haljini od papira, pripremiću ti čaj sa kakaom i ljutom papričicom da se izborimo sa tom vlagom“, naređuje gurajući me ka stamenoj fotelji. „I pričaj mi šta se desilo sa tvojim ocem.“ Samo što sam sela, a onda opet skočim na noge. „Kako si saznala za to?“ Jasno je da je Lulu 29 30

Carrefour – francuski maloprodajni lanac marketa, najveći u evropi. (Prim. prev.) Francuski: Butik je zatvoren.


pomalo veštica, ali ovo sad je previše. Na sreću pa je rešenje misterije jednostavno. „Juče je svratila Đulija. Trebalo joj je nešto za put u Irsku.“ „Ide u Irsku?“, to mi skreće pažnju. „Ništa mi nije rekla.“ Nakon susreta sa ocem i tetka Skalabrinom primetila sam da je moja drugarica utonula u misli. Uočila je da ništa nije onako kako izgleda, ali me iznenađuje da je tako na brzinu izvela zaključke i odlučila da povrati muža. Možda je to ipak ono pravo. „E onda neću ni ja ništa da ti kažem“, odlučuje Lulu, koja je poštovalac poverenja. „Mislila sam da znaš... Pitala sam je kako si ti, rekla mi je da si dobro, i ako te nisam viđala neko vreme, to je zbog toga što si bila zabrinuta za oca. Ali da nije ništa ozbiljno.“ „Tako je. Zaista, napravio je baš dobar štos“, potvrđujem zavaljujući se u fotelju. Prošla su tri dana od subotnje večeri i još mi se čini da sam tamo, da prisustvujem toj sceni u lokalu, sa tatom, nepoznatom plavušom i tetka Skalabrinom koja upada među nas kao anđeo osvete. Pričam Lulu celu priču, sa specijalnim efektima, i vidim da joj se ramena tresu od prigušenog smeha dok petlja sa svojom mešavinom bilja. „Obećaj mi da ćeš me jednom upoznati sa tetkom“, moli me. „Mora da je izuzetna ličnost.“ „Malo je reći izuzetna. Sve u svemu, svi smo nepomični kao statue od soli, ja stojim, otac je napola okrenut ka vratima sa izgledom krivca, a i plavuša s izrazom sfinge ustaje zureći u tetku. Kunem ti se da se čuo zvuk kao kad se oštre noževi.“ „Još si bila pod utiskom priče o Orlandovom maču“, komentariše Lulu. „Ah, i to ti je Đulija ispričala? Totalno ludilo, ta slepa ulica... naime, pod utiskom ili ne, bilo je baš napeto. Tetka protiv plavuše. I kunem ti se da joj je odvalila šamar. ‘Ovo ti je za znaš ti koga!', uzviknula je.“ „Misli na tvog oca?“ „Ma kakvi! Ispostavlja se da je u celoj toj priči moj otac nebitan lik... Odnosno pre da je tašta Vaga koja veruje da je sila što se iznenada pojavljuje i rešava sve, a u stvari nije uspeo ni da kaže ‘ne', već je bio samo pion od samog početka.“ „A ko je na kraju bila ta plavuša?“ „Zamisli, stara tetka Skalabrinina drugarica sa koledža.“ „Tvoja tetka je bila na koledžu?“ „Moja tetka je bila svuda. Ukratko, kada su bile zajedno u školi, plavuša je ukrala tetki nekog momka i otad više nisu razgovarale. Ta Klarisa je pronašla mog oca na Fejsbuku - proklet bio dan kad sam mu pokazala kako da ga koristi - i ispričala mu tu srceparajuću priču da ona sebi nikako nije mogla da oprosti što je izgubila najbolju drugaricu i da on mora da joj pomogne da se pomiri sa tetkom. „Odnosno, htela je da ga povali“, zaključuje Lulu brutalnošću karakterističnom za Ribe. „Uz dužno poštovanje prema tvom ocu“, dodaje odmah potom. „Eh, da, rekla bih da je u stvari to bila namera kad bolje sagledam, naime, razvedena je.“ „A tvoj otac je naseo svim svojim bićem...“ „Baš čudno, zar ne? Pomisao da igra ulogu kavaljera bez mrlje i straha koji pomaže devojci u opasnosti i izvodi je na sigurno, miri zavađene strane i spasava svet čini ga privlačnim na ovakvom jednom sastanku.“ Prevrćem očima, ništa nije više predvidljivo od Vage koja se bori za plemenite vrednosti, još bolje ako su tu uključene žene. „Samo što mu je ona tražila da ne kaže nikom ništa ‘kako se ne bi sve pokvarilo' i što se on tri nedelje vrteo po kući sa izgledom savršenog nevernika, četujući, zatvarajući ekran kompjutera kad god bi neko prišao i slično.“ „A tvoja majka nije ništa posumnjala?“ „Moja majka je Devica“, podsećam je. „Rekla je da joj izgleda pomalo nervozno i kupila mu je kapi hristovog cveta da ih uzima uveče.“


„Možda je pokušavala da ga otruje.“ „Kad bi majka pokušala da ga otruje, ona bi u tome i uspela.“ Lulu mi prilazi noseći dve šolje čaja iz kojih se širi jak i pikantan miris skoro kao što su bile i reči kojima je tetka Skalabrina u subotu izbacila iz lokala plavušu koja joj je bila namamila dečka, a sada, četrdeset godina kasnije, pokušala da joj namami i brata. Klarisa Dolči je iščezla u suzama. Mi ostali smo zajedno otišli na picu. Računajući Marijanu i Đuliju, koje se nisu tako zabavile od poslednjeg puta kad su bile u cirkusu. Otac, okružen sa četiri žene, brzo je povratio svu svoju otvorenost i ponašao se divno kako samo on zna, kada je dobro raspoložen. Naravno da je on platio večeru. „Kako si uspela da saznaš gde će tata biti večeras?“, pitala sam tiho tetka Skalabrinu dok smo izlazile ispred njega iz lokala. „Šališ se? Zar misliš da ne znam šifru za njegov profil na Fejsbuku?“, pita me izgledom briljantnog hakera. „Bilo je jasno da muti nešto, zamisli kad me je ispitivao imam li vesti o ‘onoj mojoj plavoj drugarici, Klarisi... Klarisi...' Kao nejasno je se seća. Previše predvidljivo. Muškarci!“ Lulu se ponovo smeje dok joj prepričavam razgovor i rizikuje da se zadavi čajem sa ljutom papričicom. „Jednom rečju, dva nula za tetka Skalabrinu“, zaključuje kada je prestala da kašlje. „A taj tip, predmet žudnje od pre četrdeset godina, ko je to bio? Velika ljubav? Čovek od koga se kasnije Klarisa razvela?“ „Nemam pojma“, prinuđena sam da priznam. „Kada sam to isto pitala tetka Skalabrinu, rekla mi je da ga je nazvala ti znaš ko... zato što je zaboravila kako se zove!“ Ovog puta smeh je zajednički. „Sad kad si tako lepo opuštena“, nastavlja zatim Lulu, „možeš da mi kažeš kakva je to strašna hitnost koju treba da obaviš sa vulkanom, sa kopiletom... I zaboravila sam ostalo.“ „Da! Skoro da si me navela da zaboravim... Radi se o Masimu la Noteu!“, dramatično uzvikujem. „O kome bi drugom“, uzdiše Lulu. „Ali zar nije iščezao?“ „Idemo redom. Prošlog petka...“, brzo joj ispričam o problemu sa radiom, Patricijinim spletkama, o Martinetiju, koji me je skinuo sa dužnosti. „Veruj mi, bila sam van sebe od besa. Sve je to bilo tako nepravedno!“ „Ta Patricija zvuči baš intrigantno“, komentariše Lulu. „Kad kažeš intrigantna, udeljuješ joj kompliment... Ali i ja sam pogrešila, trebalo je odmah da pričam sa Martinetijem o Loretinom programu. Ipak, bila sam sva rasejana... Kad jutros, zove me Martineti. Osmeh mu je od uha do uha. I da ti skratim, pita me jesam li raspoložena da krenem na Vulkano ostrvo, zato što mu je glavni urednik Style Bazaar-a telefonirao lično da ga ubedi da ipak ja krenem na poslednju etapu puta, s obzirom na odličan posao koji sam odradila s njegovim timom.“ Pomislim na Gabrijelea i zapitam se da li Masimo zna nešto o nama... Ali ne, ne može to da bude razlog, ne bi tražio da ja idem na Vulkano. Ili bi? Ko to razume, briljantan je um. „A kako je odjednom glavni i odgovorni urednik plave kose zaključio da si ti neophodna za njegov projekat?“ „Ah, ko to zna“, odgovaram ne gledajući je. Postoji mala tajna, koju iz nekog razloga odbijam da joj otkrijem. Nisam rekla ni Đuliji ni Marijani. „Ko to zna“, ponavlja lagano Lulu. „Tvoja simpatična koleginica sigurno to nije dobro prihvatila“, dodaje. „Patricija? Srela sam je u toaletu i izgledala je pomodrelo od besa.“ I dalje mi dođe da se nasmejem na tu pomisao. „Ali problem ostaje: pokret je sutra, nisam se još spakovala, nemam pojma kakvo je vreme krajem marta na Eolskim ostrvima i želela bih da bar malo izgledam kao sve


one koje su stalno oko njega... Neusiljeno lepa, jednom rečju. Shvataš li u čemu je drama?“ Lulu razume svakakvu dramu. Uranja u redove složene i šarene odeće, i kada se vrati, nosi u ruci dva komada. Potpuno različita. „Dan i veće“, objašnjava jednostavno. „Idi odmah da probaš, hajde!“ I kao i uvek, upravo je to ono što je zamislila. Čitavog dana dobijam napade panike u pravilnim razmacima na pomisao da će on bez sumnje biti tamo, kako smo se loše rastali na vrhu planine, da je sva intimnost koja je među nama bila nestala, da pitanje u vezi sa plavušom i ko zna koliko još njih nije uopšte rešeno. Težina papirne kese sa odećom koju mi je dala Lulu utešna je dok se spremam da izađem, zahvaljujem joj kao da mi je spasla život. A verovatno i jeste tako. „Nemoj mu ništa reci, sister“, odseče kratko, i taj srdačni nadimak mi se čini kao najbolji predznak. Zatim, dok sam već kraj vrata i sa rukom na bravi, zove me: „Ah, i... Frančeska?“ „Da?“, okrećem se da je pogledam. Osmeh pun razumevanja, ali proizašao iz neodobravanja, lebdi joj na usnama. „Ti si veoma loš lažov.“ Izlazimm crveneći, nesigurna između smeha i stida. Prestala je da pada kiša, spustio se mrak i temperatura je pala, žuti kišni mantil više nije dovoljan. Zaustavljam taksi da me odveze do kuće i, dok kroz prozor promiču ulice Rima, vadim telefon koji čuva moju malu tajnu. Otvaram poruke, skrolujem unazad do moje poruke od nedelje. Ne baš originalna, ali iskrena: „Nedostaješ mi. Nevezano za azaleju (hvala).“ Nema odgovora do ponedeljka. Zatim, u šest i trideset ujutru, Masimov SMS: „Vidimo se u radionici Vulkana.“ A kako izgleda, upravo je to ono što će da se desi. Sutra.


15 Škorpija: dosada je vaš najveći neprijatelj, jer šta je život bez izazova? Budite hrabri, ne plašite se da idete napred i kažite „da“ onom ko vas dobro poznaje. A ko bi to bio? Masimo? Stefano? Stigavši dovde, ne znam više ko me stvarno poznaje. Vaga: teška sedmica, projekat samo što nije završen i morate da se suočite sa važnim odlukama. Prošlost donosi u sadašnjost nove dileme koje treba razrešiti. Toliko o promeni, ni ove nedelja Vaga ne odlučuje da uzme život u svoje ruke. Što se mene tiče, dve senke uznemiravaju moju sreću. Prva: Loreta mi je rekla da na ovoj poslednjoj etapi, ako tamo stvarno bude lično glavni urednik Style Bazaar-a, moram obavezno da ga intervjuišem. Pokušala sam da se pobunim: „Ali zar nije bolje da dođe u studio kada budemo emitovale specijal?“ „On nikad ne dolazi u studio“, otkrila mi je. „Ne veruje mnogo novinarima.“ Druga senka je ta da me Martineti, koji se prilagodio bajkovitim savetima autoriteta Masima la Notea, poslao u misiju, ali je insistirao na tome da budžet bude veoma ograničen: jeftini let do Katanije, autobus koji se čitavu večnost vukao do luke Milaco, a zatim najjeftiniji od svih mogućih trajekata. Dok tako sečemo talase na poslednjoj etapi ovog sad već predugog putovanja, pomislim da Stefanov komentar kako Gabrijele uvek bira lokacije do kojih je teško stići nije potpuno pogrešan. Stefano. Nisam ga čula od petka, od one svađe koja mi je, što više gledam unazad, sve više apsurdna. Poslednjih nedelja kada bismo se videli, dobro mi je bilo sa njim. Nije me vodio do zvezda, ali kada pomislim kako njegova topla ruka dodiruje moju, osetim se sigurno i smireno, kao da sam ušuškana u ćebe neke zimske večeri. I nema sumnje da pravi najbolje mocarele u kočiji u Rimu. Podižem lice i slika Stefana nestaje iz moje svesti, zaneta vetrom i prizorom od koga zastaje dah što se oslikava pred mojim očima. Vulkano. Drevna kovačnica boga rata. Zemlja koju su gazili titani. Gledam karakteristični oblik kupe glavnog vulkana koji kao da se direktno izdiže iz providne vode, simfoniju vegetacije što lagano pravi mesto goloj zemlji koju je pojela reka tekuće lave i toplote što ključa odozdo. Poslednja erupcija je bila krajem devetnaestog veka, pročitala sam, ali vatrena planina je još aktivna. Dok se trajekt približava, kao da mi ova ogromna stena dolazi u susret, pozdravlja me gromovitim glasom, pretećim i uzbuđenim. „Dobar dan, Frančeska.“ Ovo je ipak glas Masima la Notea. Čim siđem sa broda, vidim ga ispred sebe, kao da je direktno izronio iz jasne svetlosti Eolskih ostrva. Pantalone, košulja i jakna su skladni skup one neobične svetlosive boje tople izmaglice, za koju počinjem da verujem da mu je omiljena. Protivrečnost sive i njegovih velikih mogućnosti. Svakako mu dobro stoji. Izgleda sveže i liči na gosta na letovanju, a ja se osećam nezgrapno u previše toploj jakni - prošlo je jedan i biće da je osamnaest stepeni - i sa licem što je ustalo previše rano i na kome se vide znaci putovanja. Na sreću, bar sam bila toliko inspirisana da iznova nanesem karmin boje trešnje pre nego što smo pristali. „Dobar dan, Masimo“, odgovaram približavajući se. Kao i uvek, čini mi se kao da ga vidim prvi put i steže mi se grlo pred njegovom lepotom. More, nebo i njegova neozbiljna pojava vraćaju me na ona naša dva savršena dana na Sardiniji. Kao da je prošao čitav vek. Ne mogu da se uzdržim a da mu se ne osmehnem usnama, očima, kožom. On mi se zauzvrat smeši, a borice koje okružuju njegove plave oči privlačnije


su nego ikad. Savija se da me poljubi i umesto u obraz odlučno mi dotiče usne. „Lepo je ponovo videti te“, izgovori ljubazno. I očigledno je da je iskren. „I tebe“, odvratim skoro šapatom. „Još nisam ubila azaleju“, dodajem brzo. On počinje da se smeje snažnim i slobodnim smehom dečaka. „Za nedelju dana! Čak ni ti to ne bi mogla. Videću kakav će kraj dočekati za jedno mesec dana.“ Ovo „videću za mesec dana“ liči na neko malo obećanje da će ostati u mojoj blizini i prilično me uzdrma kao da je ne znam kakvo veliko obećanje. Masimo me uzima podruku. „Sada, Frančeska Valentini, pre nego što krenemo u istraživanje ovog raja, nudim ti okrepljujući ručak u jednom od sumnjivih restorana u luci“, saopštava mi. „Sumnjivi restoran u luci baš primamljivo zvuči. Hoće li biti i tuče u kojoj neki mornar razbija flašu i gađa barmena?“ „Ako bude, zaštitiću te“, odgovara odlučno. „Tačnije, zaštitiću vas... Pošto želim sa nekim da te upoznam.“ Koračam kraj njega, uživajući u osećaju da mi je ruka pod njegovom, da je njegov bok uz moj, i svaku misao na njegove mršave plavušice ostavljam po strani. Osim što se jedna od njih upravo približava. Osmeh blaženstva mi se ledi na licu. „Ah, evo je!“, uzvikuje Masimo, i maše rukom u pravcu one koja izgleda upravo kao - a verovatno i jeste - plavuša sa kojom je one večeri bio ispred bioskopa. Dok se približava, zapažam da je baš mlada, možda zbog farmerica, majičice i lagane jakne, ili možda zato što drži sladoled izgledom izazovne šiparice. Sledeće što primećujem je osmeh koji nam upućuje dok nam dolazi u susret. Neverovatno poznat. „Frančeska, predstavljam ti moju ćerku, Emu“, kaže Masimo ne puštajući mi ruku, ali privlačeći sebi devojku drugom. „Ema, ovo je Frančeska Valentini, moja... veoma draga prijateljica.“ „Zdravo, Frančeska!“ Ema mi pruža ruku. „Tata mi je pričao o tebi, drago mi je što sam te upoznala.“ Veliki uzdah olakšanja, dakle sve je bila moja paranoja? Masimo nije serijski zavodnik, kako sam zamišljala. Dok joj stežem ruku, primećujem da čudno govori, čudnom rimskom intonacijom pomešanom sa nemačkim akcentom. „Zar ovo mesto nije očaravajuće?“, nastavlja Ema. „A sladoled je kao sa drugog sveta, trebalo bi i ti da uzmeš jedan.“ „Uzećemo posle ručka.“ Masimo odlučno prekida ovu vrtešku reči glumeći izgled strogog oca. „Rekao sam ti da ne pokvariš apetit.“ „Tata, šta uopšte meni može da pokvari apetit?“ „Drago mi je što sam te upoznala, Ema... Nisam znala da imaš ćerku“, ne uspevam da se obuzdam da to ne dodam, okrećući se ka Masimu. „Do pre nekoliko meseci nije ni on znao!“, smeje se Ema. Ovog puta Masimov pogled je zaista strog. „Ne nasred ulice, Ema. Pričaćemo o tome kasnije“, kaže pomalo suvim tonom. „Sada idemo na ručak, kladim se da Frančeska umire od gladi.“ „Tako je“, priznajem. Nisam doručkovala, iako sam imala vremena u avionu: želudac mi se potpuno zgrčio od pomisli da ću opet videti Masima. Sada me njegov prijateljski nastup, mitsko ostrvo i pojava misteriozne ćerke uvlače u neki osećaj nestvarnog na koje moje telo ne reaguje baš na poetski način. Skoro kao odgovor na Masimove reči, krči mi stomak. On se smeši i krećemo uzanim ulicama u potrazi za nekim „sumnjivim lučkim restoranom“. Nakon pola sata sedimo za stolom prekrivenim belo-žutim stolnjakom dok se hvatamo


ukoštac sa prilično obilnom porcijom špageta sa školjkama, i Masimo završava u nekoliko reči priču koja liči kao da je izašla sa stranica nekog romana. „... I tako, prošlog leta, prošlost je zakucala na moja vrata u obliku jedne predivne devojke.“ Priča je počela kada je sa tridesetak godina radio kao ataše za štampu u Evropskom parlamentu, u Briselu - još jedna od brojnih činjenica koje ne znam o njemu. Anja je bila Belgijanka, asistentkinja francuskog parlamentarca, i ako je suditi po ćerki, bila je prelepa. Ali je bila i neuravnotežena i težak zavisnik od opijata. Masimo, ludo zaljubljen, oženio se njom. Brak je trajao godinu dana i veoma se loše završio. Ona nije želela više ni da ga vidi niti da čuje, sem po pitanju razvoda, koji je prema zakonima zemalja severa bio prilično brz. I nikad mu nije rekla da se iz njihove kratke i strastvene veze rodila devojčica. U jednom trenutku, dok je Masimo govorio, činilo mi se da sam upala u neku telenovelu, mada dobro znam da stvaran život zna da bude apsurdniji. I da su dve osobe koje su tek završile sa proždiranjem paste zaista stvarne i da mi pričaju priču koja im je promenila život. „Žao mi je zbog tvoje majke“, kažem Emi. Anja je umrla prošlog jula od raka pluća. „Mora da je bilo veoma bolno... Da ne računam tu i traumu oko saznanja ko ti je otac na takav način.“ „Naime, kada sam ga ugledala na vratima kuće, pomalo sam se razočarala“, uzdiše Ema kroz zločesti osmeh. „Znaš, kada rasteš bez oca, uvek ga zamišljaš kao čarobnog, visokog, snažnog, lepog... Kad, međutim...“, pokazuje na Masima uz grimasu. Ima ciničan stav, ali senka koju sam videla da joj je preletela očima dok je izgovarala „kada rasteš bez oca“ govori o potpuno drugačijem osećanju. Postoje duboke rane u srcu ove devojke koje je odlučila da ne pokazuje. Poštujući njenu rezervisanost, pritičem joj u pomoć. „Eh, razumem te“, potvrđujem. „Mora da je bio jako težak udarac kad si se konačno našla pred njim.“ „Samo vi nastavite, kao da nisam tu“, umeša se Masimo uvređenim tonom. Međutim, vidi se da mu je drago što primećuje da se slažemo. „Dok sam ja samo onaj koji vam plaća ručak, ne sekirajte se.“ „Ručak i sladoled“, podsećam ga. „To ćemo još da vidimo!“ Ali se smeši obema. „Sve u svemu, kada je prešla preko početnog razočaranja, Ema me je pustila da uđem...“ „Ali zar nije ona došla i pokucala na tvoja vrata?“ „Samo u figurativnom smislu. Ona mi je pisala, nakon...“ Smračio se. Saznanje da je Anja umrla bilo je udarac i za njega. „A on je došao po mene u Brisel, pomogao mi je da sredim sve papire, oko kuće i sve ostalo, i doveo me je u Rim.“ Ema mu nežno pritrčava u pomoć stavljajući dlan na njegovu ruku. Saosećanje i privrženost među njima su očigledni, nemoguće je pomisliti da se znaju manje od godinu dana: vidi se da krv nije voda. Jasna, predivna, privržena. Mogla bi i ona da bude Vaga. Ponovo se gubim u mislima, kada me Masimo trgne tražeći račun i potpisujući priznanicu kreditne kartice. Na izlazu nas čeka auto i vozač naslonjen na haubu, koji uživa u blagom suncu sicilijanskog proleća. Približava se videvši nas i uzima moj mali čvrsti kofer na točkiće kako bi ga stavio u prtljažnik. „Sada idemo u hotel“, kaže Masimo sedajuči iza vozača. Daje mi znak da sednem pored njega, uostalom - i ne postoji druga opcija s obzirom na to da je Ema već sela na suvozačevo mesto. „Sačekaj da vidiš kako je tek hotel bajkovit“, kaže mi okrećući se pozadi. „I nikad nećeš pogoditi kako se zove...“ Spuštam prozor dok se auto kreće ka hotelu. „Da nije možda... Vulkan?“, pitam lenjo. Odlična testenina, belo vino, intenzivni miris


rastinja i more obuzimaju moja čula. Masimova toplina pored mene. Sve se udružilo kako bi me uljuljkalo u slatku obamrlost. Zatvaram oči. Ali sledeća Emina rečenica natera me da ih ponovo otvorim. „Zove se Hotel Eros!“, kaže treperavim glasom. Naglo se okrenem. Masimo proučava moju reakciju. Videvši da sam zapanjena, na usnama mu se pojavljuje blagi smešak. „Da. Eros“, šapuće tihim glasom, opasnim, i malo mi treba da mi se sve kosti u telu pretvore u želatinastu masu. „Nije bog Vulkan... Ali svakako je u pitanju moćni bog.“ Hotel Eros je kompleks zgrada na nekoliko koraka od mora, glavna zgrada je niska vila kompleksne arhitekture, sva u lukovima i krivim linijama, pored koje se nazire ogromni bazen; okolo su mali bungalovi koji su, kako tvrdi Masimo, stare adaptirane ribarske kućice. Nalazimo se van sezone u tihoj nepokretnosti ovog prvog popodneva, mesto deluje pusto, kao da samo nas očekuje. Međutim, nije potpuno pusto i prva osoba koju vidim kada uđemo u predvorje hotela je Gabrijele. „Frančeska!“, kreće mi u susret ležernim korakom, skoro plešući, prihvata me u zagrljaj i ljubi me naginjući me unazad kao na čuvenoj fotografiji iz četrdesetih godina sa mornarem i devojkom. U mozgu mi se pali crveni alarm na pomisao šta na ovo može da kaže Masimo, ali kada se iz pređašnjeg položaja dignem raščupana, njegov pogled je zagonetan. „Senzualni Mars u Škorpiji, cinična Venera u Strelcu, borbeni Mesec u Ovnu. Planete već bacaju varnice.“ „Rođena sam sa Mesecom u Ovnu. Ne strahujem.“ „Amazonka Valentini! Ničega se ne boji jedna Škorpija. Njena planeta je crvena, kao rat i strast.“ „Zadovoljan sam što ste već prešli na posao“, interveniše Masimo. „Ali je možda bolje da se Frančeska osveži pre večernjeg snimanja, zar ne?“ „Naravno! Čak, ako želiš, mogu da krenem da ti operem leđa“, nudi se nepopravljivi Gabrijele. Primećujem kako crvenim. „Hvala na ponudi, ali mislim da ću uspeti sama... Kada se kreće na snimanje, Masimo?“, pitam pokušavajući da se vratim na profesionalni teren. „U pola četiri... bojim se da nemaš baš mnogo vremena za odmor“, odgovara bacajući pogled na sat. „Ali želimo da budemo na vulkanu malo pre zalaska sunca.“ „Nema veze, ovde smo zbog posla, je l' tako?“, okrećem se ka recepciji. „Mogu i ja da pođem da vidim kako radite, zar ne?“, ubacuje se Ema. „Naravno“, potvrđuje njen otac. „Ali ako ne budeš dobra, baciću te u vulkan.“ „Ne brini, Ema, pobrinuću se da ga sprečim u toj nameri“, kaže Gabrijele pogledom prave Škorpije usmerenim ka dugim devojčinim nogama. „Gabrijele, podseti me za kada je predviđeno obnavljanje tvog ugovora sa Style Bazaar-om?“, pita ga Masimo dižući jednu obrvu. „Hmm... za tri meseca, u junu.“ Ovog puta Gabrijeleovom odgovoru u potpunosti nedostaje nadmenosti. „Eto“, kaže jednostavno Masimo. „Onda, ko želi da ide na vulkan, neka bude ovde tačno u pola četiri. Ostali neka ostanu u hotelu.“ Uveče smo, naravno, rastureni. Shvatam da je ovo prvi put da zaista vidim Masima na poslu, a razlika je uočljiva. U odnosu na ostala putovanja, kolegijalnost i radni entuzijazam su isti, ali zaduženja su udvostručena. Masimo, mekim glasom i na besprekorno učtiv način, u stvari komanduje svojom trupom poput generala. Ne prihvata ništa drugo sem perfekcije. Popeli smo se sve do ivice velikog kratera, dugom stazom pešaka, i bila sam veoma


zahvalna svojim najudobnijim patikama. Naročito jer sam videla kako se Ludovika Riči Barberini muči u rimljankama tankog đona, koje joj je glavni urednik savetovao da prezuje. Tehničari su pokušali da se žale na tešku opremu, ali dovoljan je samo jedan Masimov pogled da ućute, nakon što je i on sam na leđa uprtio jednu od torbi. Kao pravi šef, ne traži od drugih nijedan napor koji i sam ne može da podnese. I ja sam se ponudila da ponesem neki teret, ali sam sprečena u toj nameri potezom ruke: „Ti si dama, a ne tovarna mazga. Samo kaži ako idemo prebrzo za tebe.“ Jasno je da sam se sebi zaklela da ću se pre strovaliti mrtva na obronke vulkana nego što bih se požalila na brzinu kretanja, ali istina je da mi hodanje prija i da sa tim nemam problema. Sve one preplivane dužine bazena očigledno pomažu da imam dovoljno vazduha u plućima. Predstava na vrhu vredela je svake muke. Nepregledni krater, planine koje se puše oko nas, magični pogled na 360 stepeni od kristalnoplavog mora i ostalih ostrva... Fotografije i snimci će biti apsolutno najbolji u odnosu na ceo poduhvat, u to sam ubeđena. Masimovo oko za kadar, za trenutak, za igru svetlosti je nepogrešivo, i sad jasno vidim zašto ga svi njegovi saradnici tako slepo slušaju. Razumem to još jasnije po povratku u hotel, kada otkrijem da je naredio da se pripremi čarobni banket u vidu aperitiva na obali mora pre večere, koja će biti u zatvorenom restoranu, jer je noću još prilično sveže, ali se odatle pruža predivan pogled kroz ogromne prozore. Ovaj čovek zna kako da natera zaposlene da rade, ali isto tako kako da ih nagradi. Kada bi mogao da održi neki kurs, iz svog džepa bih platila da pošaljem Martinetija. Sada sam u svojoj sobi, jednostavnoj, ali veoma čistoj, a kupka od jasmina mi je sprala prašinu i znoj od pešačenja i mučenja tokom napornog poduhvata. Sumnjičavo gledam odeću koju mi je Lulu izabrala za veče. Možda bi trebalo da obučem nešto drugo, jednostavnije. Ovo je, međutim, jedino veče koje provodimo ovde, sutra ujutru idemo dalje, a po podne se vraćamo nazad, tako da smo svi na poslu u petak. Masimo la Note je savestan i velikodušan, ali sam isto tako veoma jasno uočila, ovog intenzivnog popodneva, da ne podnosi gubljenje vremena. Kad smo već kod toga, bolje je da požurim i siđem. Puštam peškir da padne na pod i počinjem da se oblačim. Komplet, gaćice i brus, od veoma je tanane i čedne bele čipke. Haljina, pa dobro, ona je sve samo ne bela i čedna. Kratka je, iznad kolena, od svile jarkonarandžaste boje sa prelivima crvene i žute. Izrez je četvrtast i dubok i smelo uokviruje moje jasno ocrtane grudi, koje stoje čvrsto zahvaljujući pušap brusthalteru; na vratu mi sija kristalna ogrlica od obojenih kamenčića u obliku kapljica. Donji deo haljine, koja je spreda kratka, pozadi je dug skoro do stopala, tako da se otvara na mojim nogama poput pozorišne zavese. Kada siđem, osećam se zadovoljno što sam toliko pažnje posvetila izgledu. I drugi su isto uradili, možda baš zbog atmosfere poslednje večeri projekta: povrh svega, sutra se posao koji smo radili nedeljama zvanično završava. Shvatam da će mi svi nedostajati. „Auh!“, uzvikuje Mario, fotograf, prvi koji me je ugledao da dolazim. „Pored toga što je tkanina osećanja... To je tkanina uzbudljivih osećanja! Gde mi je foto-aparat?“ „Ne zbijaj šale“, osmehujem se, ali sam baš zadovoljna ovom reakcijom. Kada se Masimo, koji je davao instrukcije konobaru, okrenuo, još sam zadovoljnija. Zato što se na njegovom licu očitava iznenađenje, divljenje, a zatim i moje omiljeno osećanje. Žudnja. Stiže do mene i sam divan u večernjem odelu sa belim sakoom, u kome bi bilo ko drugi ličio na konobara. Ali ne i on. On liči na Hamfrija Bogarta koji samo što je izašao iz Rikovog kafea u Kazablanki. „Kraljica Vulkana“, šapuće i naginje se u savršenu pozu kako bi mi poljubio ruku. Tako savršenu, kao po pravilu, da se njegove usne zaustavljaju na trenutak pre nego što mi dotaknu kožu. Osećam toplotu i žaljenje što ne mogu da osetim njegov dodir. Ali kada se uspravi, njegove oči


boje plave lagune obećavajući svetlucaju najuzbudljivije od najizazovnijih milovanja. Po travnatoj zaravni koja završava u moru raspoređeni su stočići prekriveni snežnobelim stolnjacima, a na svakom se nalazi tacna sa ukusnim predjelom od ribe, posuda sa ledom u kojoj je boca, svetlucave čaše i sveća vatrenocrvene boje. Na nebu su upaljene zvezde, iznad neravnih vrhova palmi, i ostala prigušena svetla diskretno osvetljavaju predeo. Sve podseća na holivudsku zabavu, samo što je vazduh svežiji, i drago mi je što sam ponela šal kako bih ogrnula ramena. Masimo vadi iz kofice bocu šampanjca dom perinjon. Sve oči, koje su sad uprte u njega, šire se: Ludovika i ostali urednici naviknuti su na taj luksuz, ali ostali članovi trupe sigurno nisu. A po izrazu lica, rekla bih ni Gabrijele. „Želeo bih da zahvalim svima na poslu koji ste obavili ovog meseca“, počinje Masimo uz srdačan osmeh, „na profesionalnosti i strasti uloženoj u ono što će postati, kako sam ubeđen, jedna od najboljih tema na naslovnoj strani Style Bazaar-a. Žao mi je što nisam mogao da vas pratim na svim putovanjima, ali zaduženja na poslu i... dužnosti oca, na koje se još nisam u potpunosti navikao...“, baca pogled pun ljubavi ka Emi, „sprečili su me da vam se priključim na dve centralne lokacije projekta, kako je bilo predviđeno. Zahvaljujem na saradnji Frančeski Valentini i njenoj firmi, iz koje se iznedrila i saradnja sa malom ali borbenom stanicom Radio Arsenikom“, dodaje klimajući glavom u mom pravcu. I srećnija sam nego ikad što Martineti nije tu da čuje kako o njegovoj firmi govori kao o mojoj . „I na kraju, s ponosom vas obaveštavam da je, na osnovu izvanrednog materijala koji ste već dostavili i koji je Ludovika odabrala i pripremila koristeći se svojim standardno nepogrešivim ukusom, izašlo američko izdanje Style Bazaar-a...“ Ovde je morao da prekine kako bi dopustio uzvike oduševljenja: na osnovu komentara shvatam da mora da je nesvakidašnji događaj da se pobudi interesovanje matične kuće. „... I tu nije kraj“, nastavlja Masimo. Nastupa trenutak iščekivanja u kome svi zadržavaju dah i netremice ga gledaju. „Reportaža Četiri elementa srca - vazduh, voda, zemlja i vatra izabrana je za naslovnu reportažu prvog broja novog izdanja Style Bazaar Asia, koji će, kao što sad već znate, biti lansiran u septembru u Singapuru!“ Entuzijazam je među zvezdama, ali i na Masimovom licu, na kome se vidi izraz trijumfa dok izbija čep iz šampanjca i sipa piće slavljenicima. U sveopštem grljenju i čestitanju, prvi put se osećam malo otuđeno: znam da se radi o veoma važnoj pobedi, ali imam utisak da me se ništa od ovoga stvarno ne tiče. Ja sam, nakon svega, samo skromna sekretarica firme koja je nabavila tkaninu osećanja. Uspeh ove reportaže neće promeniti moj život. „Čak je prodao reportažu i inostranstvu... Veliko je kopile, ali mora se priznati da zna da radi svoj posao“, čujem Gabrijelea kako govori tik uz mene. Neverovatna je ta nečujna gracioznost sa kojom se kreće, nisam ga čula da prilazi. Možda sam samo bila fokusirana na Masima, koji pijucka šampanjac i smeška se, okružen saradnicima. „Ne mogu da vrednujem nijednu od te dve stvari“, odgovaram obazrivo. „Ma daj... Video sam kako ga gledaš.“ „A kako ga to gledam?“ „Kao Škorpija u punoj ratnoj opremi“, zuri u mene nemirnim žutim očima, koje uspevaju da me pročitaju sve do dubine srca. „Ali pazi da ne budeš i sama pogođena sopstvenim otrovom... Na kraju krajeva, ništa nam ne govori da i on sam nije Škorpija.“ Ništa nam ne govori. Pa ipak, ne čini mi se da jeste. Pravi muškarac u ovom znaku ne vodi računa o spoljašnjem izgledu i kako će da spari komade odeće i nema problem sa direktnim pristupom, čak da bude nepristojan i grub ako treba. Masimo živi da izgleda lepo i čak bi i sam otrov zasladio. „Šta kažeš da skoknemo do bazena... Nešto kasnije?“, pita Gabrijele približavajući usne


mom uhu. Vraća mi se slika bazena u Saturniji, gde sam osetila prvo podvodno strujanje među nama, a naročito broj koji smo dostigli na onom posedu u blizini pećina. Škorpija ja, Škorpija on, vodeni seks i kosmički orgazam za oboje, savršena usklađenost sa našim prirodnim elementom, samom vodom. Ali večeras imam nešto drugo u planu. Kao da je čuo moje misli, Masimo pogleda u mom pravcu. Videvši kako se Gabrijele naginje ka meni, u bez sumnje jasnoj nameri da zaviri u moj dekolte, nabira čelo i izdvaja se iz grupe saradnika. Približava se sa bocom u jednoj i čašom u drugoj ruci. „Ne smemo da rizikujemo da ostaneš bez šampanjca“, kaže opušteno, „ali savetujem ti da probaš nešto i od predjela dok izgladnela rulja ne proždere sve.“ Pokazuje na ostale koji su se, naime, bacili na posude sa hranom sa apetitom nekog ko se pre nekoliko sati popeo na vulkan. Pruža mi čašu bacajući brz ispitivački pogled čas na mene čas na Gabrijelea. „Jesam li nešto prekinuo?“ „Pričali smo o... vodenim aktivnostima Škorpije“, Gabrijele sleže ramenima. „Znaš kako je, ja sam uvek u toj temi, a Frančeska je ekspert u tom sektoru... Više nego što se čini.“ Odmah primetim dvosmislenost tih reči i, pre nego što to shvati i Masimo, intervenišem: „Šteta što nije još dovoljno toplo za kupanje u moru. Devojka sa recepcije mi je rekla da ponekad može da se kupa već krajem aprila.“ „Da. Moramo da se zadovoljimo predivnim zalaskom sunca“, potvrđuje Gabrijele. „S obzirom na to da smo na istočnoj strani ostrva, biće prilično teško“, komentariše Masimo. „Ali zato se može videti svitanje... Međutim, morao bi da ustaneš rano. Kada si poslednji put to uradio?“ Mladi astrolog se pretvara da razmišlja. „Mislim da sam imao šest godina“, izgovori konačno. „Kada sam još sačekivao Deda Mraza.“ „Hej ti, gospodine sa bocom!“, kristalni Emin glas nam se pridružuje, okrećemo se i vidimo kako Ema ide stazom ka nama. Liči na vilu, sa ravnom plavom kosom, u jednostavnoj beloj haljini koja na njoj izgleda kao da je iz kolekcije visoke mode, bele kože što je prekrivena pegicama na obrazima koji su tek diskretno porumeneli od šampanjca. Pruža čašu ocu. „Verujem da bih mogla da se naviknem na ovu robu“, kaže. „Zar ti je nisu davali na koledžu?“, pita Gabrijele gledajući je s neskrivenim divljenjem. „Šašavko, nisam bila na koledžu!“ Ema mu se nasmeje i primećujem početno strujanje privlačnosti koja se spušta na našu malu grupu i čvrsto se usađuje između njih dvoje. Između Masima i mene, međutim, uprkos onom nedavnom rukoljubu, kao da ne postoji više nikakve strasti. I nema je ni dok se koktel ne završi, i dok se ne premestimo unutra na raskošnu riblju večeru, gde se jezici razvezuju i smeh rasplamsava pothranjen moćnim sicilijanskim vinom. To je jedna vesela trpeza i svi se trude da me uvuku i da mi daju do znanja da sam deo društva, čak i Ludovika. Ali Masimo, savršen u ulozi glavnog i odgovornog urednika koji zabavlja i motiviše ekipu, izgleda odjednom dalek iako ćaska i šali se sa mnom kao i sa ostalima. Samo sam, ili se bar tako osećam, jedna iz grupe, saradnica kao i drugi. I kada ustanemo od stola, društvo se brzo razilazi a da niko ne predloži da se gledaju zvezde ili da se popije još jedan konjak. „Hajdemo sada svi u krevet!“, uzvikuje Masimo lupajući dlanom o dlan kao učitelj koji okuplja učenike. „Nadam se da ne mislite da je posao gotov... Sutra se radi od jutra i očekujem vas u predvorju u pola osam!“ Kroz uopšteno jadikovanje i optužbe na račun robovlasnika, jedni drugima poželimo laku noć. Uporno gledam ka Masimu kako bih shvatila da li ono „svi u krevet“ u stvari prećutno znači „a ti u moj“, ali njegov pogled se ne ukršta sa mojim. Ipak ne može da bude da je umoran od puta, jer


mi je rekao da je stigao prethodne večeri. Možda ne želi da meša posao i zadovoljstvo... Ali one večeri na Dolomitima? Tada je bio veoma nestrpljiv da ih pomeša. A onaj pogled od malopre? Kao da je promenio zamisao zbog nečega, ali zbog čega, i zašto? Možda zbog Gabrijelea? Možda... Obuzeta tim konfuznim mislima stižem do svoje sobe, tišina se nadvila nada mnom kao mrtvački pokrov. Gledam u moju lepu jarkonarandžastu haljinu i osećam knedlu u grlu razmišljajući kako sam se izložila suvišnom trošku ne bih li bila neodoljiva. Skidam je, otkopčavam brusthalter od bele čipke, svesna da večeras to niko drugi neće uraditi, i oblačim svilenu spavaćicu boje bisera, još jedan totalno suvišni komad odeće. Skliznem u postelju osećajući veliko razočaranje. Šta si očekivala, Frančeska Valentini? Glumila si neosvojivu i on se umorio da te u tome prati, i to je sve. Svakako mu ne manjka alternative. Toliko se jadno osećam da mi suze bockaju kapke. Fantastično, sad još i plačem u samoći? Može li se biti više patetičan? Kao i uvek kada se razum muči, san ne ume da mi dođe, i tek negde oko tri padnem u ono što se može nazvati nemiran polusan, sa poslednjom mišlju: nema šanse da ću se probuditi pre sedam. Međutim, savršeno sam budna u pet. Budnija nego što neko bude u podne i nakon što je odspavao dvanaest sati, budnija nego kad bi me iznenada polili kofom vode. I kao da je neko zvono zvonilo, kao da me je talas preklopio, kao da je Zemlja prestala da se vrti oko svoje ose i kao da je nešto u mračnom univerzumu promenilo perspektivu. Pa ipak, tišina je apsolutna. Odlazim do prozora, napolju je još noć i nema nigde nikoga. Otvaram vrata, ali niko nije pokucao da me probudi. Šta se onda dogodilo? Ne može biti da se radi o Škorpijinom šestom čulu. Osećaj koji te upozori kada se nešto pokreće, kada magnetni polovi obrću svoju igru. Sad je vreme da se pokrene i krene u lov. Grabim pašminu koju sam bacila na stolicu kad sam se vratila sa večere, uvijam se i bosa izlazim u hodnik. Bez buke se uputim u vrt. Nebo je u svojoj večernjoj toaleti ukrašenoj hiljadama dijamanata. Glatka kaldrma od šljunka koja vodi kroz drvored je hladna, a poneki kamenčić mi se bolno zabije u taban. Pravo olakšanje je kad se dokopam trave što me miluje na stazi koja vodi ka moru. On je tamo, na jednoj od tamnozelenih ležaljki. Obučen potpuno isto kao što je bio i na večeri, jasno je da nije ni otišao u krevet. U jednom trenutku se zapitam da li je možda izašao iz Ludovikine sobe, ali magični osećaj koji me večeras vodi uverava me da to nije tačno. Čekao je mene. Prilazim. „Zdravo, Masimo“, šapućem. Ne ustaje, ne okreće se i ne izgleda iznenađeno. „Zdravo, Frančeska“, odgovara. „Nisi uspeo da zaspiš?“ „Ne. A ti?“ „Verujem da sam zatvorila oči nekih pola sata. Smetam li ti?“ „Ne, naprotiv“, pokazuje na ležaljku pored svoje. „Smesti se.“ Ličimo na dve gospođe na čaju u pet. Neki glas mi vrišti u mozgu: ne može da bude tako, ne sme da bude tako! Gledam u ležaljku koju mi je pokazao, međutim, brzim i odlučnim pokretom sednem na njegovu. Gleda me iznenađeno i lagano se pomera u stranu kako bi mi napravio mesta. „Razmišljao sam o Vulkanu“, jednostavno kaže. Aha? To ti se često dešava u pet ujutru? Ali jednom uspevam da zadržim u konekciji mozak i jezik i ostajem da ćutim. „Vulkan, koji odgovara grčkom bogu Hefestu, bio je najružniji bog“, nastavlja ne očekujući


odgovor. „S druge strane, bio je kovač. Jesi li ikad čula izreku ‘lep kao kovač'?“ „Ne“, odgovaram, pitajući se šta namerava sa ovom pričom. „Eto, baš tako. Pa ipak, Hefest se oženio Afroditom, boginjom lepote. U antičkom Rimu to je bila Venera. „Boginja ljubavi“, potvrđujem. „Čak i one gluposti koje piše Gabrijele, a ti ih čitaš, neprestano o tome govore, zar ne? Venera želi samo nešto da kaže.“ „Venera je najsjajnija planeta na nebu. Planeta zadovoljstva, naročito zadovoljstva koje deliš s nekim drugim. I upravlja Bikom i Vagom“, kažem svojim najboljim tonom konferansijera. „Ali poenta je“, nastavlja Masimo ne trepnuvši, „da se najružniji među bogovima, bog vatre i nasilja, oženio najlepšom među boginjama, boginjom ljubavi“, ponovo diže pogled. I mada ne uspevam da vidim lepo u mraku, zakucava me plavim očima. „Tera te na razmišljanje, zar ne? Koliko god da je iracionalno i apsurdno, to što zovemo ljubav. Pitanje suprotnosti koje se privlače, ili možda samo jedno bacanje kocki.“ „Verujem da je jedino što je apsurdno u ljubavi“, odgovaram smireno, „pokušavanje da se bude bez nje.“ Pustim da mi pasmina sklizne otkrivajući rame na kome je nežna svilena bretela, kao i čipka spavaćice što je oko vrata izrezana u obliku slova „V“. Posmatram kako njegov pogled klizi na moje grudi, naginjem se ka njemu pružajući ruku kako bih ga pomazila po obrazu. Osećam hrapavost njegove negovane brade pod dlanom i stresem se od zadovoljstva. Podigne ruku i stegne me za zglob, zaustavljajući me. „Nemoj da se poigravaš sa mnom, Frančeska.“ Dakle o tome se radi, pomislim. Uvek je bilo to u pitanju... „Samo“ to. Večito davanje i odbijanje, bez poverenja i bez želje da se neko povredi. I sada je vreme za ozbiljnost. Spremna sam. „Ne“, odmahujem nežno glavom. „Nema više igranja“, i saginjem se da ga poljubim. Na trenutak njegove usne su u začuđujućoj grimasi pod mojim. Osećam kako niz moje vene teče neki osećaj moći, to sam ja, Venera, boginja ljubavi. On je pokorni bog rata, prepušten osećanju koje samo delimično razume. Uvlačim prste u njegovu plavu kosu i njegove ruke se zatvaraju oko mene. Pašmina pada na zemlju, ali ne osećam hladnoću. Njegova vatra je dovoljna za oboje. Opružam se po njemu, priljubljujem grudi uz njegove. Čudna je magija koja nas večeras spaja, kao da su bogovi sa Olimpa zaista zakazali sastanak oko ovog malog travnjaka što izniče iz morske pene. Dok ga ljubim, skidam mu jaknu, brzim pokretima prstiju mu otkopčavam dugmad na košulji, srce mu jako kuca, čak i previše jako. Spuštam se i ljubim mu grudi, pomalo mu grickam bradavice i povlačim trag sve do pojasa. Njegove ruke me grabe za zadnjicu ispod nežne tkanine spavaćice i ja ga opkoračujem, pokušavajući da mu spustim pantalone. On otkopčava kaiš i rajsferšlus, a zatim povlači ruke do moje kose, uhvati me snažno za lice i spušta ga do svog u dug poljubac. Klatim se kao da me talasi odbijaju, puštam ga da prodire unutar mene kao što palme prodiru u baršunasto nebo, koje postaje svetlije dok zora ne potisne plavetnilo preko linije horizonta. Uplovljavamo u bleštavost žutih i roze nijansi, ne shvatajući ko koga potčinjava, i ko je pobedio a ko izgubio u ovoj bici između poslednjih bogova na divljem ostrvu vatre.


16 Tresu mi se ruke dok držim papire. Više sam uzbuđena nego na dan kad sam maturirala. „Jesi li sigurna da ja mogu ovo?“, pitam Loretu. „Potpuno sigurna“, odlučno klima glavom nameštajući slušalice. „Ali ako iznenada zanemim?“ „Frančeska, nije ovo ispit iz matematike. Ako zablokiraš, pogledaj u papire, upravo ih zato imaš.“

„A šta ako imam ružan glas i slušaoci promene stanicu? Naime, navikli su da čuju tebe, a ti si fantastična...“ „Nemaš ružan glas, probali smo već, sećaš se? Hajdemo sada, stavi slušalice i krećemo sa emitovanjem.“ Jeza mi prolazi niz kičmu dok slušam uvodnu špicu emisije Manje otrovno, zatim Loreta napada: „Vazduh, voda, zemlja i vatra! Danas vas Manje otrovno vodi u magično kraljevstvo elemenata koji nam daju život... I onih što mogu da vas promene! Budite sa nama u specijalu koji će vam omogućiti da vidite svet iz jedne potpuno nove perspektive, svet prepun čarobnih mesta i izvanrednih ljudi koji će vam se obratiti preko naših mikrofona... A sa nama u studiju je pravi ekspert za tu temu, Frančeska Valentini! Ali pre svega, jedan moćni klasik za početak da razbudi vaša čula: Start! Me! Up! Slušam ovaj eksplozivni uvod, prepuštam se Rolingstonsima da me povuku i dešava se magija: nisam više nervozna. Ne trebaju mi više ni beleške: znam sve o četiri elementa Zodijaka. Stavljam sebe u fazon „Frančeska Valentini koja briljira jedne večeri sa prijateljima“, zato što u suštini i jeste tako. Iako ne mogu da ih vidim, negde napolju su moji prijatelji, prijatelji emisije, ljudi koji slušaju Loretu, osobe poput mene i nje što su izabrale nas da im pravimo društvo na povratku kući ove aprilske večeri, ili dok spremaju večeru ili se oblače za izlazak. Emisija se odvija prema šemi koju dobro poznajem i osećam da blistam, opažam kako ne uspevam da se ne nasmejem, da ne gestikuliram ili pravim grimase. Razmenjujem pošalice sa Loretom, ubacujem neki komentar o izboru muzike, slušam intervjue realizovane na raznim lokacijama reportaže Style Bazaar-a koje smo zajedno montirale, i čini mi se kao da je ovo skoro delo profesionalca (montaža je osnova svega, moram da priznam). Kada čujem mekani glas Masima la Notea, sva se stresem, prisećajući se kako smo taj intervju obavili u subotu nakon naše magične zore na moru. Na kraju smo sačekali da svi iz ekipe otputuju, a mi smo ostali na ostrvu sve do nedelje: samo Ema, on i ja. Bila su to tri radosna dana, ljupka i puna strasti, ali i dani neobičnog zadovoljstva. Otkrila sam još jednu raznovrsnost njegovog kompleksnog karaktera, odnos prema ćerki. A iznenadila me je usklađenost koju sam odmah pronašla sa Emom... Sve dok nisam otkrila da iz Raka viri Lav. Nežna i borbena, snažna i sjajna. „Ovde na ostrvu vatre“, kaže Masimo u intervjuu, „ubeđen sam da vatra ima udela u svakom od nas, čak i u najmirnijima i najstidljivijima... Neko je izražava ponašanjem, a neko izborom haljine. A kako kaže naš astrolog Kaljostro, ima i onih koji vatru nose u sebi od rođenja...“ Ovde prekidamo intervju i idem direktno: „Ovan, Lav, Strelac: instinkt, energija, čist adrenalin. Ko je rođen u nekom od ovih znakova, želi da živi kao glavni junak, nikako polovično. Po cenu da se opeče, važno je samo da ostavi trag!“ „Vatra na nebu: ko prepoznaje ove reči?“, pita zatim Loreta. „Svi!“, odgovaramo same, u horu. „To su reči jedne od najpoznatijih pesama u istoriji roka, na kraju krajeva“, nastavlja ona. „To je pesma koja govori o skladu, o svetlosnoj raketi na nebu, o požaru... Smoke on the Water!“


Nakon Dip parpla, Loreta počinje sa odjavnom špicom, sledi još nekoliko pošalica, par kratkih tekstova, zatim njeno emotivno opraštanje od slušalaca... I gotovo. „Baš kad sam počela da se zabavljam!“, dolazi mi da viknem. Loreta počinje da se smeje. „Ali jesi li sigurna da ću ja ovo moći da odradim?“, ruga mi se cmizdravim glasom dok skida slušalice. Zatim se nagne ka meni i čvrsto me zagrli. „Bila si odlična, znala sam, znala sam... Frančeska Valentini, zvezda je rođena!“ Ne verujem da sam baš zvezda, ali dok izlazim iz studija, na sedmom sam nebu. Trebalo je da proslavimo. Međutim, nakon emisije glavni urednik je pozvao Loretu, ali morala je da sačeka da bude slobodan. „Nadajmo se samo da su dobre vesti...“, rekla je. „A kako mogu da ne budu? Bila si fantastična. Možda hoće da ti poveća platu!“ „U to ne verujem.“ Loreta je u ovom poslu već petnaest godina i naučila je da je jedina vrsta obuće koja se ovde nosi ona od olova. „Ali videćemo, obavestiću te. Dotle budi dobra... Nadam se da ćeš svakako ići da proslaviš!“ U stvari večeras, pošto sam mislila da ću biti s njom, nemam ništa u planu. Trenutno mi prija da malo prolutam ulicama noseći sa sobom oblak sreće, čitajući hiljade SMS-ova koji su mi pristigli tokom emisije. Izgleda da su svi, ali baš svi, slušali: tu su komplimenti i komentari Đulije, Marijane, Federika, Klaudija, tetka Skalabrine... Čak i majčini, koju je na to podstakao otac, koji mi je i sam poslao poruku. Stigla je i poruka od Eme puna emotikona i čudno ispisanih reči, ali su me nasmejale, nedvosmisleno je da se radi o stilu devetnaestogodišnjakinje. Od Masima ništa, ovo je period reke sastanaka, biće sigurno zatvoren u nekoj od sala, ali možda je našao vremena da podesi frekvenciju. Od kada smo se vratili sa Vulkana, pre tri sedmice, svakodnevno smo se čuli telefonom. Da se vidimo, nažalost, teško je izvodljivo, uspeli smo samo da ugrabimo subotu uveče za večeru i vođenje ljubavi, a ja ne mogu a da ne pomislim kako je jedan sastanak u tri nedelje čak i ispod gradonačelnikovog minimuma. Ali Masimo me uverava da neće uvek biti tako: u ovom periodu je previše zaposlen zbog nekog projekta o kome ne želi da priča. Ta njegova tajnovitost, utisak da ne uspevam polako da uđem u njegov svet, ponekad me nagoni da se osećam loše, ali pokušavam da budem mudra. Mada bih želela da me je pozvao, na primer, u Pariz, gde je proveo celu prošlu nedelju. Čak i kad me je zvao odatle, slušajući njegov glas preko telefona, činilo mi se da osećam njegov miris koji me ubija i čini da ponovo oživim, zamišljajući Grad ljubavi, prolazeći kroz sve telefonske razgovore poluzatvorenih očiju. Koliko bi bilo bolje da sam sa njim u apartmanu Džordž V, gde ga je časopis sigurno smestio... Telefon zvoni da me obavesti da je stigao ne znam ni koji po redu SMS. Stefano Orsini: „Bravo! Držao sam uključen radio pored jagoda, siguran sam da će im tvoja pozitivna energija pomoći da brže sazru! Tvoj prijatelj u zemljanom znaku.“ „Ne mogu da dočekam da ih probam!“, odgovaram, a znak uzvika je iskren. Među nama se sve vratilo na svoje mesto jedne večeri po mom povratku sa Sicilije, koja je bila prijatnija nego što sam očekivala. Objasnila sam mu da nisam u stanju da se suočim sa pričom koja postaje suviše ozbiljna, što se previše brzo odvija, i on je to veoma dobro shvatio. Rekao mi je da trenutno neće dolaziti u Rim, ali se nada da će me videti sledeći put kad budem došla u Antikoli, a da ćemo se u međuvremenu čuti. „Ako ja uopšte razumem, koncept ‘prirodni tok stvari', s druge strane...“, dodao je s uobičajenom ironijom na svoj račun. Dok ulazim u kuću - sama - prepredeni vragolan koga nisam čula neko vreme pojavljuje se na mom ramenu. Da me podseti da sam, iako sam spremna da strpljivo čekam, ta vrata ostavila širom otvorena.


Zašto mu nisi rekla da si zaljubljena u drugog, pomalo zlobno me pita vragolan. A odgovor je da ne znam. Nisam osoba koja sedi na dve stolice, ali istina je da ne znam da li sam zaljubljena u Masima la Notea. Naravno, imam sve simptome... Lupanje srca, misli koje se stalno vraćaju njemu, fizičku potrebu da ga čujem. Ali to su isto i simptomi opsesije. Moja pragmatična strana i opreznost ponavljaju mi da ne može da se voli neko ko nikad nije u potpunosti tu. Ili barem, da budemo optimisti, ko još nije u potpunosti tu. Naime, ovog vikenda trebalo je da idem u Antikoli da uživam u svojih petnaest minuta slave, što bi se u provinciji preuveličalo sto puta... Ali znam da će Masimo biti u Rimu i da je u vazduhu nešto neodređeno: „Vidimo se u subotu, možemo na izlet na more.“ Vreme će biti lepo, i u drugoj polovini aprila Rimljani već počinju da razmišljaju o letu, o izletu na plažu kod drevne Ostije, koji već spada u klasiku, kako bi bili u pravom predletnjem raspoloženju. Tako bih volela da tamo odem sa Masimom jer bi to bila još jedna mala pobeda na putu ka normalnoj vezi. Ko zna hoće li jednog dana proći taj osećaj da ga imam samo u snu, koji me obuzima kad ga ne vidim više od nedelju dana zaredom? I u petak u šest, kada sam skoro od toga odustala, moja iluzija telefonira. „Zvao sam Međunarodnu svemirsku stanicu i uverili su me da će sutra vreme biti sunčano uz lagani vetar“, započinje razgovor veselim tonom. Ja sam imala pakleni dan - uprkos projektu Četiri elementa, atmosfera sa sektorom za komunikaciju nije se nimalo razvedrila i sve je dvostruko komplikovanije - i jedva sam se uzdržala da ga ne napadnem: „Zar nisi mogao ranije da nazoveš?“ Ugrizem se do krvi za jezik, ali odgovaram s manje topline nego obično: „Predivna vest. Mislim da mi je isto rekao i prodavač voća sa ugla.“ „Verovatno je studirao meteorologiju.“ „Ne, ima reumatizam“, ne mogu a da se ne nasmejem. „Ili tačnije, trenutno nema. Naime, lepo vreme za sve...“ „Vetar u leđa našem izletu u drevnu Ostiju!“, zaključuje on. „Pokupiću te oko jedanaest, da li ti to odgovara? Ili je previše rano?“ Rano? „Hajde neka bude u deset, da izbegnemo gužvu na putu“, predlažem. „Da, gospođice. Vama na usluzi.“ Čujem kako telefon zvoni pored njega, malo je falilo da uspe da bude miran u petak u šest po podne... Možda radi i kao sekretarica, draga Frančeska, podsetim sebe strogo. Glavni urednici nikad se ne odmaraju, to se zna. „Moram da te napustim... Onda, do sutra!“ Brzo prekida razgovor, ali ja sam u miru sa svetom. Telefonirao je, setio se našeg plana, želi da provede subotu sa mnom i, ko zna, možda nam se omakne i nedelja. Dok izlazim sa posla, srećem Patriciju u dvorištu firme i nasmešim joj se tako srdačno da se ona zaprepasti. Sada će se mučiti celog vikenda pitajući se kakav joj to sumnjiv zaplet pletem, to znam: osobe kao što je ona ne mogu da prihvate da je neko jednostavno samo ljubazan i bez skrivenih pokvarenih namera, jer one takve u životu nikada nisu bile. Vozim ka kući obuzeta zabranjenim snovima. Ako se ukaže povoljna prilika, možda se ostvari i moja velika želja, ona da konačno vidim Masimovu kuću koja je van Rima? Do sada smo se viđali samo kod mene, ako ne računam proputovanja po Italiji, a malo me uznemirava to što nisam nikad bila ni na jednom od mesta gde živi: ni u vili sa baštom, čiji sam mali detalj videla samo na fotografiji u reportaži o njemu, niti u njegovom apartmanu u Rimu. Istina je da želiš dobro da zaviriš u njegovo kupatilo u potrazi za tragovima prisustva neke žene, napominje vragolan, koji mi, otkad je Masimo opet u mom životu, nikako ne da mira. „Ma prekini, naravno da ne želim“, frkćem naglas. „Između ostalog, sigurno su tu tragovi ženskog prisustva... Ema živi s njim.“


Ema mi je ispričala o svim događajima proteklih meseci. Došla je u Rim prošlog avgusta, i upisala se na univerzitet. Očigledno je dobra devojčica, čudo sa severa, maturirala sa osamnaest godina. I očigledno je da je njena majka, koja je perfektno govorila italijanski, insistirala da ga uči još odmalena. Izabrala je Fakultet političkih nauka da bi nakon perioda od tri godine mogla da specijalizira međunarodne odnose, i ne bi imala ništa protiv da se vrati u Brisel i da tamo radi u Evropskom parlamentu. Na kraju krajeva, ona je ćerka svoje majke. Svaki put kada o njoj priča, shvatam da je ožalošćenost još prisutna: između redova čitam da ta Anja, iako je bila prilično luda, ipak zauvek ostaje majka koja ju je podigla i sa kojom je provela osamnaest godina života. A u Belgiji je i čitava Emina porodica s majčine strane, uključujući baku i deku, koje obožava, dok o svojim roditeljima Masimo i ne govori. Nisam se usudila da pitam, atmosfera onih dana kad smo se odmarali bila je tako dragocena da bih je kvarila nekim drugim, možda i tužnim pričama. Jasno je da je ova, ko zna koja po redu, nepoznanica u vezi sa Masimom još jedan komadić nesigurnosti zasađen u mom srcu, ali uspevam da se nosim sa tim. Naime, činjenica je da je u februaru moj omiljeni glavni urednik tražio stan u centru mnogo veći od garsonjere, koja je isprva bila dovoljna samo za njega kad je bilo potrebe da prespava nekoliko noći u gradu jer ne bi uspeo da se vrati kući. „Jazbina“, provocirala sam ga. „Sklonište za hitne slučajeve“, ispravio me je. „A i sada sam izvan svake sumnje!“ „Smeran otac sa trosobnim stanom u Parioliju...“ „... Koji će moja ćerka ispuniti univerzitetskim žurkama, a ja ću morati da se raspravljam sa komšijama.“ Tako sam bar u najmanju ruku rešila misteriju: iz tog razloga me je nakon one džez večeri, iako je imao stan u gradu, odveo u hotel. Tada je to bio trenutak prelaska iz jednog stana u drugi. Naravno, iznova sastaviti Masimove postupke i razloge prava je igra strpljenja, poput onih slagalica od hiljadu delova, gde su svi u istoj boji, kad ne znaš kako da ih uklopiš... Uvek sam bila duduk za slaganje pazli. Ali dok se večeras uvlačim u postelju, bar jednom u pristojno vreme, razmišljam kako će sutrašnji dan biti savršen i opušten, kažem sebi da uvek ima vremena da naučim. Sledećeg jutra, dok čekam Masima, prelistavam Style Bazaar. Po peti put čitam horoskop, od utorka, jer mi se čini da je posebno ohrabrujući. Samo ste vi krojač svoje sudbine i kao da će se sve ove nedelje konačno vratiti na svoje mesto. Pod uslovom da budete svesni da ne može uvek sve da se kontroliše. Pustite da sve ide svojim tokom i to će biti najveće iskušenje za vas. Obukla sam drugu haljinu koju je Lulu izabrala za moje eolsko putovanje, i koju sam posle nosila svih preostalih dana kratkog odmora. Želim ponovo da spojim današnji izlet sa prošlim lepim danima, kao da period razdvojenosti koji je protekao nikada nije ni postojao, niti je bio važan. A i to je baš lepa haljina, iste boje kao što je i plavo sicilijansko more, jednostavna i izgleda gotovo naivno sa gornjim delom koji čini bluza zakopčana dugmadima i donjim delom u vidu suknje do kolena, koju mogu da vrtim ukrug poput devojčurka. Pomaže mi da se osećam kako i želim da se osećam danas: bezbrižno i opušteno. To nije baš u opisu mog karaktera, ali čak i Škorpije ponekad uvuku žaoku. Možda sam zato, pošto sam već bila spremna pola sata pre polaska, počela da se vrtim kada u deset i deset još nije došao po mene. Možda smo se na kraju loše razumeli, pa će doći u jedanaest? Šta da radim, da ga zovem da proverim? Ili sam samo histerična ludača? Kašnjenje od deset minuta u subotu ujutru nije tako neobično. Tačnije, kašnjenje od petnaest minuta, ispravim se proveravajući po ko zna koji put ekran telefona. U deset i dvadeset, dok sam s mukom sastavljala SMS koji neće biti preteći, telefon zvoni.


Ema. „Frančeska, tata mi je rekao da te nazovem... On sad ne može... ruke su mu zauzete.“ Ruke su mu zauzete? Šta radi, pravi testo za picu? „Nažalost, neće uspeti da dođe i izvinjava ti se, mnogo mu je žao, ali u pitanju je stvarno nešto hitno i...“, prekida i čini se kao da nešto ili nekog sluša. „O bože. Izvini, Frančeska, sad moram da idem, ali... tata će te nazvati kasnije i sve će ti objasniti, obećavam.“ Glas joj se prekida i odjednom moja iznerviranost prelazi u zabrinutost. „Ema, ali šta se dešava? Je li Masimu loše?“ „Ne, ne... On je dobro, to jest... Nazvaće te kasnije, Frančeska, sad stvarno moram da idem.“ „Ema, ali šta se onda dešava? Treba li vam pomoć? Mogu...“ Ali ostajem da pričam sama sa sobom, Ema je prekinula. Probam da je pozovem, ali zvoni uprazno. Zovem Masima, ni on ne odgovara. Šta se to kog đavola dešava? Zašto me je ona zvala? Zašto se sad ne javljaju? I zašto se osetio strah u Eminom glasu? Ruke su mu... zauzete. O bože, šta ako su lopovi? U subotu ujutru? Lopovi ne upadaju u kuće samo noću, Frančeska. Možda su mislili da su vlasnici otišli na vikend, imali su pogrešnu dojavu... Usamljena vila van Rima. Zovu ih Home invasion, čitala sam strašne priče u novinama. Ljudi koji ti upadnu u kuću, maltretiraju te i prete sve dok im ne daš šifru sefa. Spremni su na svakojako nasilje. A Masimo sigurno ima sef. A Ema je tako lepa... Zauzete ruke. Vezane? Ali zašto mi Ema onda nije rekla da zovem policiju? Možda bi trebalo ja sama da ih pozovem? E, super si, a šta ako je u pitanju izgovor da ne provede subotu sa tobom? Ponekad me sopstveni cinizam iznenadi. Ali zašto bi, ako je već planirao da ne provede subotu sa mnom, primorao svoju jadnu ćerku na svu onu dramsku scenu? Kakav bi on to govnar bio? Pa ipak... Ema bi mogla to da doživi kao neku šalu... Šta ti zapravo znaš o ovim ljudima, Frančeska? Praktično, samo ono što su ti sami rekli. Međutim, znam adresu. Lampica u glavi se iznenada pali i svetli snažno kao far. Ema mi je jednom prilikom govorila o kući van Rima, o tome koliko joj se činila velikom u odnosu na mali stan u centru Brisela i kakav je luksuz što ima pravi vrt, gde sedi pod drvećem lipe, na velikom i osvetljenom mestu. Masimo je izabrao da živi u Grotaferati, biseru oblasti Kasteli romani, mestu poznatom kao pastoralno pustom - više za penzionere nego za mondenskog glavnog urednika ženskog časopisa. Grabim ključeve, navlačim teksas jaknu i jurim napolje. Ne mogu valjda da sedim kod kuće čekajući da telefon pozvoni, da grickam nokte, dok bezimena banda kriminalaca masakrira Masima i Emu. A ako je tačna pretpostavka da se radi samo o izgovoru - najneverovatnija od svih onda želim da mi to kaže u lice, kopile. Ušla sam u moju trkačku mašinu, stari lupo, koji je kao pravi Nemac otporan na sve, i krećem se veoma dugom, pravom i inače mračnom Ulicom Ananjina. Saobraćaj nije mnogo gust, ali ipak uspevam da sastavim lepu kolekciju psovki. Dok prelazim ulicu koja je nekad bila Ulica Latina i približavam se brežuljcima Kastela, trudim se da oteram iz svesti brige i teskobu zbog onoga što me očekuje. Crne misli se udaljavaju, a u glavi mi se zato razvija film sećanja: kada su nas u srednjoj školi časne sestre vodile da posetimo opatiju, crkve i manastire koji okružuju ovu oblast što poseduje mističnu auru. Izleti po okolini nedeljom kad je karneval sa mojom porodicom, ona mesta smešnih naziva po obodu


jezera, katakombi i vulkana koga više nema: Jarak lopova, Jaruga lepotica, Veštičji breg. Zatim tu je i pesma iz filma Arrivederci Roma koju je uvek pevušio moj otac, ona što govori o fetučinama i vinu iz Kastela. I još gostionica Stara smokva, u koju su često odlazili Federiko Felini i Đulijeta Mazina. Bioskop koji je posvećen njemu je tamo i dan-danas. Sve to čini Grotaferatu. Gde drvoredi lipe skrivaju snežnobele vile u stilu secesije, kuće koje su previše tihe, možda i staništa duhova neke bogate kapriciozne gospode iz prošlosti. I upravo tako izgleda kuća broj 10 u Ulici Prvog maja, dom La Notea i ćerke, predivna žuta vila u stilu secesije što se nejasno presijava na zeleno. Parkiram se na parking-mesto ispred zatvorene kapije i osećam se pomalo glupavo osluškujući mir koji me okružuje, shvatajući da će ipak biti da je posredi izgovor. Ponovo bacam pogled na telefon, niko me nije zvao. Možda je bolje da opet probam da telefoniram. Izađem iz auta i gledam kroz malu kapiju. Nema tragova obijanja i iz kuće ne dopire nikakav zvuk. Ali da li bih ih i čula tako daleko? Ne uspevam čak ni da vidim da li su razbijena prozorska stakla u prizemlju. Dok mozgam šta da radim, još jedan auto se zaustavlja uz škripu guma i staje pored mog. Iz njega izlazi neki visoki muškarac sede kose i orlovskog nosa - čini se da ima oko šezdeset godina i da veoma žuri. „Jeste li već zvonili?“, pita me oštro. „Ne, ja...“ „Pozvonite onda dok ja uzmem stvari.“ Njegov glas zvuči tako autoritativno da hvatam sebe kako pritiskam zvonce pored kapije a da ne znam zašto. Za tren je on opet pored mene i u rukama mu je velika torba. „Izvinite, jeste li vi iz policije?“, pitam ga. „Iz policije?“, gleda me nestrpljivo. „A zašto? Ja sam doktor.“ „Alesandro?“, začuje se u tom trenutku Masimov glas kroz interfon. „Da, zdravo, ja sam.“ Kapija se otvara, čovek po imenu Alesandro ulazi i ja se brzo provučeni iza njega. Lekar. Izgleda da mi Ema nije rekla istinu da Masimu nije dobro? Bar nije toliko loše da ne može da odgovori na zvono interfona. Čovek koji ide ispred mene očigledno zna gde ide i pratim ga skoro trčećim korakom kako bih mogla da se uskladim sa njegovim dugim korakom. Ne usuđujem se da postavljam pitanja, izgleda da je moje prisustvo prihvatio kao nešto prirodno, ko zna ko misli da sam. Ako otkrije da nisam ona što misli da jesam, možda me izbaci napolje. Pre nego što sam to i shvatila, nalazim se u velikom predvorju. U svoj svojoj zbunjenosti ne primećujem kako je uređeno, uspevam samo da uhvatim usklađenost toplih boja i da opazim biljke, a onda vidim samo Masima. Na sebi ima donji deo trenerke i crnu majicu i izgleda potreseno. I ruke su mu umrljane krvlju. „Alesandro, hvala ti što si došao, nadam se da je na vreme... Ovuda. U salon.“ Tek kad se lekar udaljio, otvorio mu je vidik i Masimo me ugleda. Razrogači oči. „Frančeska! Šta ti radiš ovde?“ „Ja... zabrinula sam se.“ Ne znam šta da kažem, osećam se suvišnom, ali sam i uznemirena. „Strahovala sam da si u nevolji, nisam mogla da ostanem kod kuće i da čekam, ja...“ Gleda me izrazom nekoga ko misli: „Samo mi je ova trebala.“ Ne govori. Hoću da propadnem u zemlju. Sada će me otpratiti do vrata. Neću ga više nikada videti. „Nisam u nevolji“, izgovori konačno. „Odnosno, nisam ja. Sada, međutim, nemam vremena za...“ Iza njega se pojavljuje Ema. „Šta je bilo, tata?“ Zatim me ugleda. „Frančeska!“


„Ema, odlično.“ Masimo se okreće i gura je nežno ka meni. „Odvedi Frančesku u kuhinju, ponudi joj čašu nečega i objasni joj sve. Ja idem tamo.“ Udaljava se u istom pravcu u kome je nestao doktor. Ema me gleda zbunjeno. „Tvoj poziv me je zabrinuo i... uplašila sam se da su vas napali lopovi ili da je u pitanju nešto opasno“, objašnjavam, nakon što sam duboko udahnula kako bih povratila minimum staloženosti. Očigledno je da su barem i ona i Masimo dobro i da nije u toku nikakva provala. „Ali vidim da nije tako, naime... mogu da idem, neću vas više uznemiravati, nema potrebe da mi nudiš ništa za piće.“ „Ali ne, Frančeska, ne smetaš, čak je slatko to što si brinula...“ Prilazi mi i grli me, osećam kako se na trenutak udaljava od mene i automatski je stegnem. „Malo smo u haosu... Star samo što se nije okotila. Došlo je do komplikacija, bojali smo se da neće uspeti.“ I dok je tapšem po ramenu, shvatam kako nemoćno počinje da jeca.


17 Neka je blažena univerzalna kuhinjska logika. U velikoj beloj kuhinji, u kojoj je i kamin, a gde me vodi Ema, ništa nije van svog mesta. Naime, aparat za kafu je tamo gde treba da bude, pored električnog štednjaka, a u jednom od visokih ormarića poređni su šećer, marmelada, pahuljice, biskviti, kafa i kesice čaja. Stari dobri erl grej, ali veoma jak čaj koji su pili engleski zidari, ostavljajući kesicu u vreloj vodi beskonačno dugo, jer tako treba. Ema je klonula na jednu stolicu kao lutka kojoj su se istrošile baterije, prepuštajući mi sa zahvalnošću komandu operacijama. „Počelo je u šest ujutru“, počinje priču, „Probudila sam se čuvši neki metež jedno sat kasnije, tata je bio sa Star. Rekao mi je da se ne brinem, da su se njegovi psi godinama kotili u kući.“ Pomislim na Star, slatku Masimovu ženku njufaundlendera koju sam upoznala jednog popodneva kada ju je poveo sa sobom došavši po mene na posao. Prisećam se dodira njene tople njuške kojom mi je onjušila dlan, lagani pokret kojim mi je uvukla glavu pod šaku kako bih je mazila. Nisam ni znala da je skotna. A sada bi mogla da se ne izvuče, ostavljajući nepopravljivu prazninu odanom gazdi. „Kad je tata shvatio da nešto nije kao treba, pozvao je doktora Alfijerija, veterinara.“ „To je čovek sa kojim sam se srela na kapiji?“ „Da, on. Odličan je, kaže tata, ima decenije godina iskustva. Ali stanuje daleko. Bili smo prestravljeni da neće stići na vreme.“ „Sad kad je ovde, biće sve dobro“, pokušavam da je ohrabrim, prikrivajući svaku moguću strepnju. Nemam ni najmanju predstavu kako bi moglo da prođe, moje znanje o psima je jednako nuli, a da ne govorim o komplikacijama pri porođaju. Znam samo, kako mi je jednom objasnio jedan veterinar, bivša Đulijina ljubav, da je mučno, da je to delikatan trenutak i da može da potraje i trideset šest sati. Sigurno to neću reći Emi. Naročito jer vidim da previše ozbiljno shvata moje reči, kao devojčica koja ima potrebu da veruje u sve ono što odrasli pričaju. Diže oči ka meni, plave kao u njenog oca, pune nade. „Zaista? Izgledala je tako loše, a bilo je i krvi... Ali ona je mlad pas, nema još ni tri godine... I jaka je. Možda je ovo samo zato što je prvi put.“ „Naravno, prvi porođaj je težak za sve“, potvrđujem i dalje zvučeći sigurno jer vidim da to funkcioniše. „Možda su štenci u nekom nezgodnom položaju i ne uspevaju da izađu... Sada će veterinar da stavi sve na svoje mesto.“ „Da, tata kaže da je najbolji“, ponavlja Ema i duboko uzdiše. „Izvini što sam bila tako blesava da zaplačem, ali bili su to strašni sati... Hvala ti što si došla.“ „Taman posla. Zvučala si tako uznemireno, brzo si prekinula vezu... Pomislila sam da ti lopovi daju instrukcije. Već sam videla Masima vezanog za stolicu poput salame u mrežici. Ta slika joj izaziva smeh. Ništa kao zamišljena opasnost ne može da na trenutak odagna pažnju sa one stvarne. „Ti baš imaš bujnu maštu“, komentariše. „To je moja velika tragedija“, priznajem. „A druga je namera da sa mnogo poleta započnem nešto a da uopšte ne razmislim o posledicama. Hoću da kažem, šta da su lopovi stvarno bili ovde, šta bih uradila? Ko zna da li bih imala dovoljno pameti da pozovem policiju.“ „Ma ne, utrčala bi unutra i razbila ih golim rukama!“, smeje se Ema svojoj šali. „Možda bi ih uz neki domišljati trik ubedila da je stiglo na desetine policajaca, kao na filmu.“


„Naravno! Vičući: ‘Sledite me! Rasporedite se!' A zatim lopovima: ‘Predajte se, opkoljeni ste!' A onda bih skočila u žbunje kako me ne bi videli.“ Napravim pokret skoka u žbunje i Ema konačno počinje grohotom da se smeje, kada ulazi Masimo. Pred ovom veselom domaćinskom scenom njegovo naborano čelo se razvedrava. „Šta je ovo? Mogu li i ja da čujem taj vic?“, pita pokušavajući da održi ležerni ton. Ali oči su mu tamne. Ema odmah skače na noge. „Tata, kako ide? Kako je Star?“ Zadržavam dah. Masimovo lice ne odaje dobre vesti. „Ona je...“, ne uspeva da kaže dalje. „Živa je“, izgovara konačno Masimo. „Izgubila je dosta krvi, mnogo je umorna, ali je živa.“ Ema počinje da se raduje, ali kad je videla boru oko očevih usana, urlik sreće joj zastaje u grlu. Prilazim i stavljam joj ruku na rame, a njega pitam: „A... štenci?“ Masimova vilica je stegnuta. Vidim Adamovu jabučicu kako se diže i spušta po tankom vratu. „Štenaca je... bilo troje“, jedva izgovara. „Samo jedno je preživelo.“ Vidim da mu se oči vlaže, a zatim i jednu suzu kako nalazi put kroz svu muku poslednjih sati i razliva se ostavljajući trag na obrazu. Ema i ja zajedno prilazimo i grlimo ga i sve troje smo čvrsto jedno uz drugo, da podelimo olakšanje i tugu, kao pravi prijatelji, kao porodica. Više se ne osećam kao uljez: srećna sam što sam ovde sa njim, sa njima. „Žao mi je zbog našeg izleta, Frančeska“, kaže na kraju Masimo izvlačeći se iz zagrljaja. Oči su mu opet potpuno suve. „Samo je odložen, naravno.“ „Ne pričaj gluposti.“ Ne bih želela, ne bih mogla da budem ni na jednom drugom mestu sem pored njega, gde delim muku i napetost ovog subotnjeg jutra. „Sem ako ne želiš da odem? Želite li možda da budete sami?“ „Sada si ti ona koja govori gluposti!“ Ema je ta koja se buni. Masimo na trenutak deluje nesigurno. Zatim kao da je doneo odluku. „Sem ako nemaš druge planove... Ostani sa nama ako želiš. Biće ovo jedan kućni dan, s obzirom na to da moramo da ostanemo pored Star, ali si svakako dobrodošla.“ U tom trenutku veterinar se pojavljuje na vratima kuhinje. Izgleda umorno i ima linije poraza oko plavih očiju. „Ovo je trenutak kad mi nudiš amaro montenegro. Mada nisam siguran da sam ga baš zaslužio“, kaže Masimu, šaleći se pomalo gorko. „Nisi zaslužio? Alesandro, Star je živa i to je ono što je važno.“ Masimo mu čvrsto steže ruku, na njegovom licu se vidi zahvalnost. „A tu je i štene... Niko ne bi mogao više da učini.“ „Ne, verovatno ne bi“, priznaje Alfijeri. „Ali je svakako prokleta šteta.“ „Problem je“, nastavlja Masimo, „što ne verujem da imam amaro montenegro u kući. Da li bi škotski viski mogao da prođe?“ „Dupli.“ Alesandro se skoro nasmeši. „Doktore Alfijeri“, ubacuje se Ema ozbiljnog izgleda. „Ta dva šteneta... Ona koja...“ „Ne brini, ja ću ih odneti, znam šta treba“, požurio je da je prekine veterinar, kao što radi staro gunđalo kako bi prekrilo veliku patnju. „Da ih odnesete... Nešto kao... da ih bacite u smeće? Ali nije u redu...“ Ema iznova počinje da plače, Masimo ponovo mršti čelo spreman da opet izgubi strpljenje zbog ovog nepotrebnog problema koji mu samo još fali na sve ostalo, a ja znam da to nisu moja posla, ali ne mogu da se uzdržim da se ne umešam.


„Zar ne bismo mogli da ih sahranimo u vrtu?“, izbacim u jednom dahu. Ema me zahvalno gleda, doktor Alfijeri nestrpljivo. Ja zurim u Masima, molim ga nemo svim svojim silama da shvati. Da se mi možda pravimo jakim kad kažemo da je to prirodni tok stvari, da sentimentalnost ne služi ničemu, čak i - da se poslužimo cinizmom - da se vrt ne može pretvoriti u groblje. Ali za Emu, uz sve što je iskusila prošle godine, svaka smrt je iznova ista smrt. Svako žaljenje je deo najvećeg žaljenja koje pokušava da prebrodi. „Naravno!“ Masimo ponovo širi ruke i ćerka mu se uvlači u zagrljaj. Ja počinjem da skupljam sa stola prljave šolje od čaja kako se ne bi videlo da mi suze brazdaju lice. Na iznenađenje, kakvo se nekad dešava nakon velikih drama, ostali deo dana protiče kao i svaka druga mirna subota u krugu porodice. Suočavamo se sa našom malom ceremonijom sahrane trezveno i bez drame, i na kraju se osećamo zaista umireno, kao da smo postigli neki dogovor, naročito Ema. „Na kraju krajeva, upravo zbog toga i služe rituali“, primećujem. „Za žive, ne za mrtve.“ Popodne se bližilo kraju, doktor Alfijeri je otišao nakon što je još jednom pregledao Star, a ja sam sa Masimom u kuhinji. Ema je prilično obilno užinala biskvite i čaj, zatim je otišla u sobu da se odmori. „Hvala ti što si tražila da obavimo taj ritual“, kaže. Gleda me kriveći glavu u stranu. „Ti si stvarno posebna osoba, Frančeska Valentini.“ „Ja sam previše umorna osoba“, protežem se upadljivo, u suštini nisam uopšte umorna i ostala bih s njim zauvek, ali znam da se Masimo raspada. I da je bolje da ove večeri ostane sam sa ćerkom. „Biće bolje da krenem ako ne mislim da upadnem u veliku saobraćajnu gužvu pri povratku.“ „Još jednom se izvinjavam zbog promene plana.“ Njegov glas opet postaje formalan, kao da posle svih emocija koje smo podelili oseća potrebu da se povuče u psihološki ekvivalent neprobojnog stakla kako bi pronašao ravnotežu. Malo sutra ću mu dopustiti da to uradi. „Postoji nešto što možeš da uradiš za mene da bih ti oprostila...“, kažem. „Šta to?“, gleda me podozrivo. „Dozvoli mi da vidim štene pre nego što odem.“, trepćem najboljim mogućim preklinjućim izrazom. „Molim te...“ To želim čitavo popodne, ali doktor Alfijeri nas je držao po strani kako ne bismo uznemirili Star. Međutim, nakon poslednjeg pregleda rekao je da je dobro i Ema je već bila tamo, pre nego što se popela u sobu, da je pozdravi i da poželi dobrodošlicu novom porodičnom psu. „Znam da sam stranac, ali...“, insistiram videvši da je nesiguran. A Masimo se osmehne i ustaje. „Možda malo. Polako ćemo i ako vidimo da se uznemirila...“ „Naravno, naravno“, frenetično klimam glavom. „Biću nečujna.“ Dok ulazimo u salon, srce mi lupa kao da treba da upoznam englesku kraljevsku porodicu, a ne novopečenu mamu njufaundlendera. Soba je preplavljena zlatnim svetlom rane večeri, a Star leži na tepihu pokraj velikog kamina. Masimo mi je rekao da je tepih na kom je najpre ležala dao Alesandru na izlazu da ga baci. „Nadam se da nije bio persijski“, komentarišem. „Bio je. Ali važno je bilo spasti Star, a ne tepih“, odgovara. Sada, videvši da ulazimo kroz vrata, Star pomera dugački crni rep. Ogromna ženka njufaundlendera se sprema da ustane, ali joj on brzo prilazi i klekne uz njen bok. „Mirna... Dobra Star, ostani dole, i ja sam srećan što te vidim“, šapuće mazeći je dok mu ona liže drugu ruku.


Ja prilazim polako, Star izgleda kao da me i ne primećuje, sva usredsređena na voljenog gazdu. Ali se crni smotuljak kraj nje pomera, osećajući naše prisustvo. „Možemo li da vidimo tvoje štene, Star?“ Lagano, Masimo pruži ruku kako bi uzeo mališu, a majka mu to dopušta, prateći pogledom svaki njegov potez. Držim ruke uz bokove i ne pravim nagle pokrete dok se savijam da ga pogledam, toliko je majušan da staje u jednu Masimovu šaku. Pomera se, podižući glavicu zatvorenih očiju i majušnih ušiju. Potpuno je crn, sa belom mrljom na čelu koja izgleda kao da je od šlaga. To je ljubav na prvi pogled. Grlo mi se steže i oči mi se pune suzama. Ja, cinična Frančeska, žena koja je ostala iza zatvorenih vrata kad je Bog delio majčinski instinkt, potpuno sam razoružana naspram ovog tek rođenog bića. „Želiš li da ga pomaziš?“, pita Masimo, dok mu glas nevoljno drhti. Odmahujem glavom. „Da ne rizikujemo da uznemirimo Star“, kažem, ali istina je da ću, ako dodirnem ovo biće, sigurno briznuti u plač. A za danas sam dosta suza izlila. Izlazim pre Masima kroz vrata, i kad mi se pridruži, ja već navlačim teksas jaknu u predvorju. Sa stepenica dobacujem jedno „Ćao, idem sad!“ Emi, koja je sišla da me pozdravi. „Hvala ti što si mi dozvolio da ga vidim, predivan je“, izgovorim odsečnim glasom koji skriva u sebi jedno „ne želim da plačem i neću da plačem“. I tad Masimo postavlja neočekivano pitanje: „Kako da ga nazovemo?“ Zastajem napola navučenog rukava. „Molim?“ „Štene. Kako da ga nazovemo?“ „Pa, ne znam...“, gledam nesigurno u Emu. „Možda biste vi hteli da odaberete ime.“ „Ne, ne, tata je došao na odličnu ideju!“, viče devojka. „Svakako moramo da ga izaberemo zajedno sa tobom... Daj, ti si ona kreativna u porodici, izbaci neko super ime!“ Ovo „u porodici“ zamalo da me ponovo rastopi. Kako bih dala sebi na važnosti, ostajem u igri: „Da vidimo... sin Ringa i Star... U najmanju ruku, moraće da ima ime iz muzičkih voda.“ „Da. Lenon?“ „Malo previše... Bitlsi su se ipak razišli, posle svega.“ Pada mi na pamet meni mnogo drag, nedavno preminuli muzičar. „Šta kažete na Džo Koker?“ Ema malo razmišlja, a zatim se široko smeši: „Njufaundlender koji se zove Koker... To je samo tebi moglo da padne na pamet!“, uzvikuje. „Meni zvuči kao okej ime... Tata?“ „Taman posla da ti nije izletelo neko apsurdno ime“, ali pogled koji mi je uputio pun je ljubavi. „Dakle: Džo Koker, ali za prijatelje Džo!“ Zagrlim Emu i krećem ka vrtu, kroz koji prolazim uz Masima. Na kraju drvoreda, dok mi otvara kapiju, ohrabrim se i pitam ga: „Hoćemo li se videti sledeće nedelje?“ Očekujem ono: „Prepun sam sastanaka, ali naravno, pokušaćemo, zvaću te“, što je njegov najčešći odgovor. Međutim, ćuti. Posmatram ga, osećam neku uznemirenost koja se širi između nas i razliva se kao fleka od ulja. Jesam li samo izdužena senka zalaska sunca koja emituje čudnu svetlost na njegovo lice? „Frančeska... Rekao bih ti to danas, ali... Bio je ovo specifičan dan“, jedva izgovara. Okej, nisam samo izdužena senka od zalaska sunca. Pogađa me čudna pomirenost sa sudbinom, kao da se događa upravo ono što sam očekivala, iako ne znam da kažem šta sam to očekivala. Otkrovenje, tajnu, katastrofu. Možda razlog zbog kog moramo da prestanemo da se viđamo. Iznova preživljavam onaj jezivi trenutak od pre nešto više od godinu dana, kada sam otkrila da Dani, moj verenik, čovek sa kojim sam živela i za koga je trebalo da se udam, ima, ni manje ni više, nego venčanu ženu u drugom gradu. „Ponudili su mi da se pozabavim lansiranjem novog časopisa Style Bazaar Asia“, izriče


Masimo u jednom dahu. „Moram da se preselim u Singapur.“ „U Singapur“, ponavljam. Ovo je neočekivano. S jedne strane osetim olakšanje: to je sve? Mnogo bolje od tajne supruge. S druge strane pomislim: neću ga više nikad videti, biće na drugom kraju sveta, u Singapuru. „Na koliko?“, jedino je što pitam. „Ne znam. Mesecima. Možda celu godinu.“ Ima izraz lica nekoga ko odbija da oseća krivicu. „To je velika prilika, Frančeska, uzbudljiv izazov. A mi u suštini...“ „Ma naravno, ne smeš da je ispustiš“, prekidam ga pre nego što počne sa nečim poput: „A mi u suštini i nismo stvarno zajedno.“ Želim da kažem da ću ga čekati, ali me ponos u tome sprečava. Treba on da bude taj ko će da me pita hoću li ga čekati. Ali on to ne radi. „Drago mi je da razumeš“, kaže. „Zapravo, moglo bi da potraje samo nekoliko meseci... Ništa nije sigurno.“ „A Ema?“ „Ema je velika, vodiće računa o kući i obećala je da neće praviti previše nevolja“, šali se. „Žao mi je što je tako brzo ostavljam samu, ali gledaću da je posećujem, a i ona će dolaziti meni u posetu.“ „Odnosno, jednom rečju, bićeš uvek tu“, smejem se ohrabreno. „Upravo tako. Nego šta! Nema veće napasti od odsutnog oca.“ Zatim se uozbilji. „Nego, i ti vidiš, Frančeska, da u ovakvoj situaciji nije trenutak za... Ne osećam se spremnim da...“ Osećaj da je tako nesiguran s jedne strane pruža mi zlobnu satisfakciju: veliki Masimo la Note ostaje bez reči. Ali više od svega mi se kida srce. Kako prekinuti vezu koja još nije stvarno ni počela? „Ne brini, razumem“, kažem odsečno. „A sad idem, pre nego što padne mrak...“ „Sačekaj“, grabi me za ruku i privlači sebi. Grleći me oko struka saginje glavu i ljubi me dugim, strastvenim, dubokim poljupcem. Usred smo svih emocija ovog dugog subotnjeg dana, žaljenja što mora da me pusti da odem u noć. Usred smo svih onih sunčanih dana koje smo mogli da imamo i zalazaka sunca koje će gledati sam na drugoj strani sveta. Sam? Izvlačim se iz njegovog zagrljaja, a oči su mi ponovo vlažne. „Ćao, Masimo, do sledećeg viđenja“, govorim i ulazim u auto. Njegovo „Hvala, Frančeska“ nošeno je vetrom. Vozim ka gradu obuzeta pravom olujom jecaja. Odmor na Eolskim ostrvima, Star i mali Džo Koker, Emina ljupkost, trenuci u kojima sam se osećala kao deo porodice... Singapur. Odsutne Masimove oči. Zbrka slika i osećanja u kojima ne znam da li je neko učinio ono što je ispravno, i ko. Ali naravno da je ispravno, razmišljam. Isto kao i sa mojim rođakom Etoreom i Marijanom: ne ide se na ko zna koliko vremena zahtevajući od nekog koga znaš tako kratko da te čeka. Čovek kao što je Masimo nikada ne bi uspeo da ostane veran. A možda, ko zna, ni ja ne bih u tome uspela. Ali mi nismo kao Etore i Marijana, među nama ima nečeg više, to znam, u to sam sigurna. Nečeg što ne može više da se pokida. Ne a da se ne učini nešto mnogo loše. A tada? A onda? Ne znam ni da li je ta odluka doneta, na kraju krajeva. Ali znam da veze na daljinu ne preživljavaju. A tek onda ono što nisu veze na daljinu. Naime, ono nešto će se možda stvarno pokidati, ili je već pokidano. Loše mi je. Izlazim iz auta, a oči su mi pomodrele od plakanja, naravno da sam našla parking kilometar od kuće, ali prijaće mi hodanje kako bih uhvatila malo svežeg vazduha. Nadam se samo da neću sresti nijednu od mojih komšinica, u najmanju ruku histerično ću se isplakati u kecelju gospođe Jole.


Približavam se kući tražeći ključeve, a kada podignem pogled, vidim senku oslonjenu na zid zgrade. Neki muškarac je oslonjen na zid pored mog ulaza. Svetlost ulične lampe ga osvetli i ja ga prepoznam. „Stefano!“, viknem iznenađena. Nakon dana kao što je ovaj, u najmanju ruku se radi o halucinaciji. „Ne uspevam baš da te držim podalje od sebe.“ Odmahuje glavom skrušeno, u njegovim krupnim zelenim očima vidim ljubav i želju koju ne zaslužujem. „Molim te, neću da budem nametljiv, možemo da idemo korak po korak, lagano... Veoma lagano, koliko god da je potrebno. Ali nisam mogao više da podnesem dan a da te ne vidim.“ Pruža mi ruku, svoju veliku toplu ruku, sigurnu kao utočište. „Frančeska, da probamo ponovo“, dodaje.

Profile for Vesna Savic

U znaku sudbine  

U znaku sudbine  

Advertisement