Page 1


RECI MI KOJI SI ZNAK ALESIJA DE LUKA

Naziv originala: Alessia De Luca DIMMI Dl CHE SEGNO SEI


Egzotika tog mesta imala je ukus drevnih vremena, onih u kojima su se na putovanjima otkrivale mnoge daleke i nepoznate stvari. Zagledana u gipsane radove na tavanici, F. je zamišljala sve one zemlje koje niko nikada nije video, one koje se ne mogu pronaći na kartama. U toj mračnoj noći bez oblaka, zamišljala je jezero Bilančino u daljini, mislila na more koje je nekada davno prekrivalo sve. Bila je umorna od puta, ali ne dovoljno da utone u san, zbog ko zna koje disonance Marsa. Možda bi joj prijalo da malo pliva. U starim podrumima vile iskopan je bazen s toplom vodom, osvetljen mekom žutom svetlošću pod drevnim lukovima od opeke. Poput toplog zagrljaja, koji može da ublaži sve nemire u noći 13. decembra. Ipak, nije ona jedina koja se toga setila. Neki čovek pliva bez zaustavljanja, sekući vodu kao delfin. Zbogom samoćo, kaže u sebi dok se zaustavlja na vratima. Svakako da nije očekivala da će deliti vodeno prostranstvo s nekim. Međutim, kao da je pročitao njene misli, čovek prestaje da pliva i izlazi iz vode. Pod nežnim svetlom podzemnih prostorija, na tren joj se učini da je sazdan od zlata. Dugo se gledaju, kao da su se već negde sreli. Ona zatim zaranja u vodu, bežeći od ovog veličanstvenog toplog prisustva. Kada promoli glavu iznad površine vode, nakon što je deset puta zaronila, vidi da je sama. Umorna je, i ruke i noge joj obuzima iznenadna slabost. Možda će sada uspeti da zaspi. Ali dok hodnikom na trećem spratu korača prema sobi, hvata momenat kada on ulazi u svoju sobu. Zastaje, okreće se prema njoj i gleda je. Oči mu blistaju, a oko njega se širi miris nekog neodoljivog parfema. To je neki egzotičan parfem, razmišlja E, najbolji koji je ikada osetila, toliko je dobar da bi ga rado dodirnula, smazala. Overdose. „Sudbina je danas namerila da se po svaku cenu sretnemo“, kaže joj tiho. Njegova kosa je svetla i razbarušena, ten preplanuo, a nežne, sitne bore smeše se oko očiju s pogledom morskog vuka. „Sudbina ne postoji. Mora da nam je danas takav horoskop“, mrmlja u slabom pokušaju da se vrati u stvarnost. Ali prekasno je za to. Već izlazi iz sebe i svoje nesanice da bi ušla u tamu sobe u kojoj neka strana, nepoznata energija kao da cirkuliše u prostoru između tavanice i poda i prelazi preko nežnih pukotina na žutim zidovima. U krevetu spušta usne na njene, a u njenoj glavi se događa zemljotres, telo joj se trza i nešto iz nje počinje da se oslobađa. Horoskop je uvek u pravu.


1 Prošle su dve godine, pet meseci i dvanaest dana od Velikog povratka kući. U plavoj haljini s otvorenim leđima od sangalo čipke, bele kože, s dva kofera, ružem boje trešanja na usnama i panama šeširom na glavi. Sišla sam iz voza u mojim miu štiklama i dotakla uzavreo asfalt stanice Termini dok je Sunce bilo u Raku, Mesec u Blizancima, Venera u Škorpiji ali samo u mojoj ludoj glavi nepopravljivog romantika. Jupiter je bio u Lavu, Saturn je nastavljao svoje retrogradno kretanje u Devici. Horoskop za taj dan glasio je: „Ne plašite se da pređete granicu?“ Talas sparine, svetlosti, zvukova i lica preplanulih od sunca jedan za drugim odvajali su me od onoga što sam bila i poželeli mi dobrodošlicu. Jer uvek kad dođem u Rim, smesta to osetim: nije to tek običan doček; privuče me, skoro fizički odvuče neka nepoznata sila, skrivena, omamljujuća poput mirisa koji se širi iz rerne, testa za piću i mortadele. U vazduhu se osećaju hormoni starih i novih gladijatora. Kao u nekom snu, kao da se ponovo rađa i izranja iz tišine strogog Milana u kojem je živela osam godina. Onda me neko probudi urlajući: „Hej, lepotice, gubiš se!“ I u tren oka, ponovo sam kod kuće. Ovoga puta da tu i ostanem. Večni grad, glavni grad moje zemlje. Kao majka koja te se dočepa i ne pušta te. Lepota koja nikad nije laka već zahtevna, spremna da traži više nego što daje. Mnogi Rimljani ne uspevaju da ostave grad, kao da su prokleti srećom što su rođeni u mestu koje na svakom koraku oduzima dah. Kada živiš u njemu, skoro da to više i ne primećuješ. Sva srećna, rešila sam da se preselim u Milano, u grad u kojem skoro sve funkcioniše, u kojem su snovi skriveni zajedno s biciklima u dvorištima, a ono što ti govore odgovara istini, bez lažnih iluzija. Otišla sam iz filmskog, nestvarnog Rima, tragajući za nečim realnijim, konkretnijim. Ali Rim nije samo grad. Njegova sudbina zapisana je u njegovom imenu, kada se posmatra u ogledalu. Roma je Amor, ultimativno romantičan grad. I tako, radiš, putuješ, sazrevaš, interesuješ se za novu kulturu, provodiš noći na poslu, štediš da kupiš Šanel iz svojih snova, osvajaš sopstvenu nezavisnost od porodičnog jezgra. I onda jednog dana, sasvim neočekivano, sve to napustiš i vratiš se da živiš u Rimu. Zbog ljubavi. Zbog ljubavi s kojom se desilo isto što i sa svim ljubavima: završila se. Uz gorke reči, suze, prevare, nostalgiju, treskanje vratima i nove odluke. Dani i ja smo jedno drugom rekli zbogom pre šest meseci, a on se vratio tamo odakle je i došao, u Zemlju bedne đubradi. Ja sam ostala tu, između Janikuluma koji bdi nad gradom, Ulice Dandolo kroz koju ne mogu da prođem a da svaki put ne pomislim na Nanija Moretija u Dragi dnevnice i fontana u kojima sedim kao da sam u Prazniku u Rimu. U međuvremenu, delić srca je zacelio, prošla su vremena kada sam supu solila suzama. Sada puštam suzu samo kada brisači obrišu kapljice kiše s vetrobranskog stakla u Mostovima okruga Medison, ili se talasi lome o obrise Berta Lankastera i Debore Ker u Odavde do večnosti. Obožavam stare filmove i verovatno sam u njima čak i kada idem u nabavku u supermarketu. Ko uđe kod mene u kuću, odmah to primeti, dovoljno je da se baci pogled na zidove prepune slika, na crnobelu fotografiju Marčela Mastrojanija, koji me kao bajagi dobrodušno posmatra svaki put kad izađem ispod tuša. Obično, kad se jedna priča završi, skoro sve žene na svetu čine iste stvari, samo različitim redosledom: idu kod frizera, kupuju novi par cipela, putuju, menjaju nešto od nameštaja u stanu, imaju seks s prvim koji naleti. Na moje iznenađenje, odlučila sam se za nameštaj. Možda je za to kriva Đanijeva Vaga. Okorelog estete, dendija, toliko opsednutog detaljima da sam se uvek osećala kao pod lupom. Arhitekte, egoiste, večitog dečaka, koji mi nikada nije pomogao da namestim novu


kuću u Rimu. U časopisima za uređenje stana uvek govore o tome da osvetljenje može u potpunosti da promeni atmosferu. Poslednje što sam kupila bile su dve lampe, na pijaci antikviteta na Trgu Flaminio, tepih iz Ikee i slika koja prikazuje sazvežđe Jarca, jednog od mojih omiljenih znakova. Skinula sam poneko ogledalo sa zida, jer krade energiju, i ono u hodniku, poklon od Đanija, koji nije propuštao da se ogleda u njemu pre nego što bi izašao iz kuće. Do besvesti je ponavljao rečenicu Koko Šanel: „Pre nego što izađete iz kuće, pogledajte se u ogledalo i skinite nešto sa sebe.“ A često se to završavalo tako što bi se, pre nego što krenemo, skidala moja odeća. Pala bi na pod, ključevi bi skliznuli iz ruke, torba tresnula dole, prsti prolazili kroz kosu koja još miriše na šampon, a onda bi poljupci puni zadovoljstva ostavljali tragove na mom pažljivo našminkanom licu. Seks je bio način na koji je stvari postavljao na mesto, govorio mi je u šali. Šanel seks, tako sam ga zvala. Kada sam završila ljubavnu priču s muškarcem koga s mukom zaboravljam, nastavljam je s Rimom, koji ne želi da zna za reč „kraj“. Jer je komplikovan, samovoljan, užurban, ali uvek spreman da te iznenadi. Čak i onaj ko živi u njemu, nikada ga ne upozna do kraja. Živim u kvartu Monteverde, iznad Trasteverea, ali rođena sam i odrasla na periferiji. Ako u Rimu živiš u kvartu koji nije tvoj, imaš osećaj kao da si stalno na odmoru. Kaže se: „Ko se rodi u Monteverdeu, umire u Monteverdeu.“ A šta je s nama koji nismo tu rođeni? Ima dana kada se osećam kao turista, kao strankinja među Rimljanima. A upravo ti milioni turista koji se slivaju u grad podsećaju nas na to kako da se plamen nikada ne ugasi: sklonite pogled s telefona, dajte sebi deset minuta uveče i prošetajte ulicom, uskim sokacima, između fontana, spomenika, zaljubljenih parova na klupama. Mislim da romantika nije stvar izbora. Ako se rodiš romantičan, komplikovan i u znaku Škorpije, ne možeš to da izbegneš. Patićeš, zaljubićeš se, slomiće ti srce ili ćeš ga sam sebi slomiti i svaki put će ti se činiti da umireš. Ali ćeš se, poput Feniksa, ponovo roditi, vratiti u normalu i opet gledati u zvezde, i parove, maštajući o poljupcima i milovanjima u tami bioskopa. Ljubav prođe, ljubav dođe. I ako ostaviš Rim, Rim nikada ne ostavlja tebe. Ne možeš da ga izbegneš. Ali sasvim je u redu da naučiš da se kloniš Velikih Paćenika. Dok prebiram po mislima taj biser mudrosti, oglašava se telefon. „Ćao, mama.“ „Ljubavi tatina.“ „Ej, ćao, tata!“ „Šta radiš?“ „Pišem.“ „Samo nešto piskaraš, pre ili kasnije moraćeš da mi pročitaš! Poslali smo ti povrće iz bašte, je l' ti ga doneo bata? Čekaj, mama hoće da te čuje.“ „Franče, za mesec dana ženi se tvoj rođak Hektor, nemoj da čekaš poslednji čas, organizuj se na vreme. Smestili su te za sto sa Robertom, jesi li zadovoljna? Možda je to dobra prilika da se. „Mama, molim te, ne počinji. Sasvim mi je dobro ovako, a taj Roberto je težak gnjavator. Jesi li uopšte videla njegova zakržljala ramenca? Komercijalista je i samo ćuti. Hajde, pusti to. Hvala ti za povrće. Pozvala sam Đuliju i Marijanu na večeru. Kako beše glasi onaj tvoj recept za pitu s krompirima i tikvicama?“ „Poslaću ti na WhatsApp! Napravi i tart sa džemom od jabuka i cimetom koji sam ti poslala. Tata se davi u njemu svakog jutra.“ „Kladim se da je to jedina stvar koja mu bar na tren drži jezik za zubima.“ „Eh, da je barem tako, pa on bi i sa zidovima pričao samo da ostane u centru pažnje! Kaže


da su ga pre neki dan šacovale dve Francuskinje.“ „Šacovale?“ „Da, kao mislile su da je neki glumac. Umislio je da je zgodan kao Mastrojani, ako ne i bolji frajer od njega. Šteta što neće ni da čuje za dijetu, jede kao mećava!“ „Ah, ti sujetni muškarci Vage, koji žele da ostanu večito mladi. Pitam se koja žena može uopšte da ih trpi.“ „Svašta s tobom! Samo se ti šali, ali zajednički život pun je kompromisa... možda tvoj otac jeste težak dosadnjaković, ali u duši je dobar čovek i znam kako da ga držim pod kontrolom. Treba da imaš više strpljenja, mnogo si komplikovana, tvoja uvek mora da bude poslednja. Potrudi se malo, kćeri moja. Onaj Dani je bio baš dobar, a ti si ga pustila da tek tako ode. Što više guraš, omča se sve više steže.“ Evo nas opet. I danas ćemo gledati epizodu Frančeska i prelomna trideset sedma godina, tu nezaobilaznu temu. Tik-tak, tik-tak. Oni vide kako moj biološki sat otkucava vrtoglavom brzinom. I dok očevi više vole da o tebi misle da si nevina kao jagnje, mame ne propuštaju da te podsete na primarni ženski zadatak, i na to da im treba unuče da razveseli dom i da o njemu mogu da pričaju s prijateljicama kad odu kod frizera. A moja majka, otkad je naučila kako da koristi WhatsApp, postala je prava napast. Već vidim kako joj se po glavi mota film: Frančeska, žena visokoobrazovanog i šarmantnog inženjera iz Švedske, koji je došao u Rim nakon što je dobio silne nagrade i stekao priznanja na svetskom nivou, mama dva čarobna plavokosa anđelčića koja savršeno govore razne jezike, vršljaju a da se ne zaprljaju po beskrajno velikom vrtu vile u Čirčeu, obučeni u belo, sa psom najmekše dlake na svetu. Sve je spremno za naslovnicu Style Bazaar-a. Treba mi predah: zatvaram dnevnik i stavljam vodu za čaj. Otvaram pakovanje keksa koji je omiljen Jarcu u porodici, baki Klari. Genijalna i mudra, iako već godinama nije s nama, priča sa mnom u snu, poklanjajući mi iskrice jarčevske konkretnosti: „Misli na ciglu, šta te briga za muškarce.“ Pod ciglom misli na kuću i materijalna dobra. Istina je da se i s trideset sedam godina osećam kao devojčica. I dalje želim da dočekujem zoru, putujem s drugaricama, trošim sav novac na skupu vintidž torbu i šik kaputiće. Bila bih na sigurnom, sve bi išlo glatko, da nema te moje romantične crte, koja u svakoj situaciji vidi srca i ljubav do kraja života. Eh, da nisam Škorpija... Rođena sam 12. novembra, istog dana kad i Grejs Keli, baksuzna princeza, Rajan Gosling, svetski seks-simbol, Čarls Menson, poznati serijski ubica. Nisam ja kriva što su ljudi rođeni u ovom znaku očaravajući i kompleksni, zavodnici i heroine koji večito žive između intriga i strasti od kojih zastaje dah. Kada kažem: „Ja sam Škorpija“, ljudi uvek naprave isti izraz lica. Imamo sjajnu reputaciju kada je reč o veštinama u krevetu i užasnu u stvarnom životu. Prava, kolosalna laž ako je suditi po mojim poslednjim mesecima. Imala sam prinčeve, različitih boja, ali onaj pravi tek treba da naiđe. I tako moje prijateljice dolaze večeras, a ja tek treba sve da spremim. Imam samo toliko vremena da napravim kolut u bazenu, uz obavezno svraćanje do trafike da kupim Style Bazaar, moj omiljeni časopis. U ovom broju objavili su godišnji horoskop, koji moram da pročitam. Možda vam verovanje u horoskop deluje apsurdno, ali njihova astrološka rubrika za korak je ispred svih. Ko god da se krije ispod pseudonima tog astrologa, zna znanje. Čitam ga svake nedelje, to je ritual koji kroti moje sitne nemire, daje mi sigurnost i donosi lepo raspoloženje čak i kada pročitam da mi planete nisu naklonjene. Sigurno ga piše neka Vodolija: vizionar, mudra, duhovita. Hodam Ulicom Dona Olimpija jedne ledene nedelje, vazduh je svež, a sunce šija na Monteverdeu, prošaranom uzbrdicama i nizbrdicama uronjenim u zelenilo. Na bazenu je danas velika gužva. Pre nego što uđem u vodu, posmatram je i razmišljam o


ovom mestu prepunom mokrih dodira, golih tela i kostima, često tesno pripijenih uz široka leđa. Volim leđa. Ženska ili muška, svejedno. Obline, mišići na njima, kičma koja nosi svu težinu tela. Pomislim na to i stresem se. Gledam svet očima Škorpije, vodi me želja i ja tu ništa ne mogu. Vraćam se kući zadovoljna i, naravno, kasnim. Treba na brzaka da spremim večeru, ali Marijana i Đulija poznaju me tolike godine da su se već navikle na moje, kulinarske katastrofe. Ulazim u lift sa uzdahom i već sam zatvorila spoljna vrata kada se neko pojavi. „Sačekajte trenutak!“ Približava se muška figura u svetlim pantalonama, s rancem i patikama u istoj, fluorescentnoplavoj boji. „Izvolite.“ Zahvaljuje mi uz osmeh, ulazi i unosi sa sobom miris nekoga ko je već istrčao Njujorški maraton. Na sebi ima sivu majicu s rukavima koje je sam isekao ili su možda tako sašiveni. Mišićavi se proteže da zatvori vrata i vidim kako mu se mišići zatežu, gipki i napeti. Znoj mu se u potočićima sliva niz leđa i grudi. Ima kratku kosu, čuperak koji mu pada na čelo, oči pomalo izdužene i obraze pune mladosti. Ne može da ima više od trideset godina. Nema dlaka da vire iz majice. Gleda u moju torbu za bazen i pada mi na pamet da mi je kosa još mokra i da nemam ni trunku šminke na sebi. Gledam ja njega, gleda on mene. Sklanjam pogled. Uvlačim se u ćošak da bih izbegla bilo kakav kontakt, dodir. Nije mi do priče, žurim i nisam raspoložena. „Koji sprat?“, pita, spreman da pritisne dugme na tabli. „Četvrti.“ „I ja sam na četvrtom.“ Sigurno je u pitanju novi komšija, viđala sam ga povremeno u prolazu ispred kapije. Zove se Lorenco i doselio se pre nekoliko meseci iz Padove u dvosoban stan Frankijevih, mladog para koji je otišao u potrazi za većom kućom. Fotograf je. Ili je bar tako tračarila Loredana, vratarka zgrade. A s tim savršenim i vitkim telom može da bude gej ili metroseksualac. „Sportska nedelja“, uzvikujem da bih razbila nelagodnost oznojenog čoveka u skučenom prostoru. „Deset kilometara za četrdeset minuta do Vile Pamfili, sada se osećam kao bomba.“ Ah, evo, jedan od onih koji veruju u sebe. Sigurno je neki vatreni znak, pun sebe. Lav ili Ovan. A možda je i on Škorpija. „Vraćaš se s puta?“, baca pogled na moju torbu. „Bila sam na bazenu, malo sam plivala.“ „Ah!“ Zvuči kao da je iznenađen mojom sportskom stranom, zatim me odmerava od glave do pete i potom klima glavom kao da je nešto shvatio. „Da, vidi se po leđima da plivaš.“ Zbog njegovih reči crvenim. Šta on uopšte zna o tome kakva su moja leđa kad nosim kaput? „Kako ti ide, navikavaš se?“, menjam temu. „Obožavam Rim, osećam se sjajno. Mada, baš dugo putujem do posla... Ali ne žalim se, jer ovde gde god da kreneš ima šta da se vidi. Blago vama Rimljanima što ste rođeni ovde.“ Lift se zaustavlja uz trzaj. Pozdravljamo se razmenjujući kratko „laku noć“, okrećemo jedno drugom leđa i tražimo svako svoje ključeve u rančevima i prevelikim torbama. A onda, kad sam već skoro ušla u stan, nešto me tera da dodam: „Šta god da ti zatreba, tu sam.“ Frančeska, je li moguće da si to izgovorila? Ako mu zatreba so ili kafa, tražim opravdanje pokušavajući da umirim glas savesti. U nekim nepredviđenim situacijama, ako curi gas ili ode na odmor i neko treba da mu zaliva cveće. Tako se ponaša dobar komšija, zar ne? Uvek je dobro održavati dobrosusedske odnose s prvim


komšijama, jer se nikad ne zna šta može da se desi. Osim toga, volim sportske tipove, a znojavi komšija blistavoplavih očiju razigrava atmosferu u ovoj penzionerskoj zgradi. Ah, eto, zaključuje moj glas savesti. Samo ako nije gej, svakako. Ulazim kao luda u kuću, ostavljam torbu u hodniku i bacam se na spremanje hrane za večeras, prateći recept koji mi je moja draga mama poslala preko WhatsApp-a. Nadam se da će moje drugarice doneti desert i da neće preterivati s vinom. Sutra je ponedeljak i čeka me poslovni put za Firencu zbog sastanka. Ubrajam se u one koji čekaju poslednji momenat da uđu u voz, ali želim da se probudim na vreme i ne previše mamurna ako je ikako moguće. Otvaram već gotovo lisnato testo, a zatim seckam povrće koje sam skuvala pre nego što sam otišla na bazen. Sledim korake prema uputstvu, poput uzornog đaka, s naočarima navrh nosa i besprekorno ispeglanom keceljom, čvrsto vezanom oko struka. Preko svega bogato rendam parmezan. Et voila. Stavljam testo u rernu da se peče i izvalim se na kauč s primerkom Style Bazaar-a s velikim horoskopom za sledeću godinu. Škorpija — Za one koji su rođeni u drugoj dekadi (to sam ja), biće ovo godina u znaku vrelih strasti (sjajno!). Kao da će se osloboditi iskonske snage da ohrabre i one koji nisu tako slobodnog i smelog duha (to sam ja, jasno je da govori o meni). Svi procesi započeti prošle godine zahvaljujući tranzitu Saturna (taj Saturn se uvek u sve meša) definitivno će biti realizovani. U pitanju je epohalna promena, koja može da se odnosi kako na poslovni aspekt (ne verujem), tako i na ljubav (eto!). Biće i nekih prepreka na putu (ma nemoj), za šta će biti kriv Saturn (opet Saturn!) zbog kojeg u prvim mesecima godine može da dođe do niza nepredviđenih događaja (mrzim nepredviđene događaje), koji u ljubavi (ovo me interesuje) mogu da se završe nesporazumima i teškim odlukama (ma nemoj). Vaša snažna želja za promenama biće ipak nagrađena (najzad) ako budete sposobni da slušate i ne vrludate (ko, ja?!). Preterano analiziranje, koje je oduvek vaša karakteristika (to znam), biće poslednja prepreka za realizaciju vaših planova. Ipak, inovativni podsticaji biće veoma snažni i uskoro ćete se naći pred novim početkom. Fantastično. Novi početak je upravo ono što mi treba. Iako to nije nigde posebno naglašeno, osnovno pravilo biće da se držim dalje od muškaraca Vaga, najgorih paćenika Zodijaka. Dring-dring. Stiže mi poruka na mobilni, a mene baš mrzi da ustanem i pročitam je. Počinjem da osećam umor u rukama i nogama od plivanja. Sigurno mi se javlja Federiko, koji me podseća šta sve treba da ponesem za sutrašnji sastanak, kao da pakujem ranac za školu, te dodaje još i red vožnje i uobičajeno upozorenje da ne kasnim. Nikada ne kasnim. Istina, uvek dođem u poslednjem trenutku, ali stignem na voz. Bacam pogled iz daljine na testo koje se lepo peče i molim se da bude bar jestivo. Stiže mi još jedna poruka. Izborim se s lenjošću, trgnem se iz letargije, rasejano zgrabim telefon i krećem prema rerni da izbliza osmotrim svoje kulinarsko čudo. Krajičkom oka gledam u smartfon i primećujem da je poruka stigla s broja koji nemam u telefonskoj memoriji. Šteta što sam ga zapamtila pre nekoliko godina i još se borim da ga zaboravim. U prvoj poruci piše „Frančeska“, a u drugoj „Nedostaješ mi“. Osećam probadanje u stomaku. Pa još jedno. Srce počinje da mi lupa kao ludo i teško dišem. Trebalo je da očekujem to. Neodlučna Vaga kao što je Dani, pre ili kasnije vrati se da te gađa svojim zavodljivim strelicama. To je priroda veličanstvenog muškarca, čarobnog đubreta. Bacam telefon na trosed, proklinjem muški rod i treba mi malo vremena da se saberem i počnem normalno da dišem. Šta, dođavola, želi od mene? Zar mu nije dovoljno da ima sve one žene oko sebe? Nanjušio je da mi se nešto dešava, jer, zapravo, i Vaga može da bude ljubomorna. Ali šta to govorim, pa ne viđam se ni sa kim otkad smo se razišli, postala sam časna


sestra Frančeska. Koliko još moram da čekam da sretnem nekog ko će me ponovo dirnuti u srce? Postoji li u nekom kutku ove beskrajne galaksije planeta i zvezda neko stvoren za mene? Očaj. Zbunjenost. I magla, samo magla. Nešto više od magle, zapravo, dim. Šta to smrdi na zagorelo? Moje testo! Trčim da otvorim rernu, ali već je prekasno. Kruna moje večere sada je ugarak koji se puši. Svih mu Saturnovih prstenova, Dani mi je opet zapržio čorbu. Ne namerno, kao što i priliči jednoj Vagi koja je uvek spremna da objavi da nije kriva. U ovakvim situacijama, može da se učini samo jedno. „Ćao, Marijana, da li bi vam smetalo da naručim piću? Desilo se nešto nepredviđeno.“


2 Voda joj dopire do sredine grudi, bazen je njen krevet. Vazduh je topao, a mesečina se presijava na njenom vlažnom licu koje šija od zadovoljstva. Noćna tmina preplavljena je parom i vrelim dahom, dok njegove usne uzimaju vazduh iz dubine grudi da je prekriju poljupcem bez daha. Gricka je po vratu, jednom rukom joj miluje bradavice, drugom joj pomera donji deo kupaćeg kostima i dodiruje je s dva tanka i nestašna prsta. Najpre ovlaš, zatim ulazi, istražuje i prodire u nju. Prislonjen je uz njenu butinu i tvrd kao tuč, oseća ga kako je živahan i spreman da se ustremi na nju, ali nema snage da mu se odupre i uzima ga u ruku. Toliko je uzbuđena da bi ga htela celog odmah i u potpunosti. Ne da joj vremena. On izlazi iz vode i snažno je izvlači gore svojim mišicama, polaže je na ležaljku, u potpunosti se oslobađa svojih kupaćih gaća i ona ga za tren oka oseća unutra, dok su pripijeni jedno uz drugo, vlažnih tela, okupanih mesečinom. Noć je plavičasta, njegove oči su plave. Naređuje joj: „Okreni se“, pa se onda ispruži preko nje, prodirući; otpozadi joj ljubi ramena, vrat, hvata je za vlažnu kosu i počinje da je njiše na kolenima. Oslanja se na nju, plavom kosom joj miluje uvo, obraze ulepljene od znoja, a onda se sjedinjuju u jedno telo. Ne primećuje njegovu težinu, samo se oseća zaštićenom, obgrljenom, obljubljenom. Oseća da malo nedostaje, nešto je dodiruje spreda, malo nedostaje da zaurla od zadovoljstva. Evo, tu je, sada je taj trenutak, zatvara oči, steže ga za ruku... Budim se naglo, utrnula do te mere da više ne znam da li je to od bazena ili napetosti u snu. Vrat mi je potpuno mokar od znoja. Centralno grejanje i radijatori od livenog gvožđa čine ovaj stan tropskim kutkom tokom čitave zime. Gledam stakleni svećnjak u polutami. Još osećam tragove sna, noćne boje Plave lagune i nepoznatog čoveka. U njegovim crtama bilo je nečeg što podseća na Štiva Makvina. Pomeram zavese, otvaram prozor i puštam da me miluje lagani povetarac od kojeg treperi lišće magnolije u dvorištu. Kalendar na telefonu označava 13. decembar i biće to dug dan, mada bi trebalo da bude kraći: to je praznik Svete Lucije, najduža noć u godini 1. Đanijev SMS još je tu i za sada ne uspevam ni da odgovorim na njega, niti da ga izbrišem. To je dokaz da su Veliki Paćenici živi i da se nalaze među nama. Onda stiže novi SMS od Federika: ‘Dobar dan, lepotice! Budi ispred kuće namontirana, s primerkom Style Bazaar-a u ruci.' To je moj kavaljer u belom taksiju, koji će me odvesti na železničku stanicu Termini. Nije u pitanju nikakvo romantično putovanje, mada smo se uputili u Firencu. Tamo nas čeka izuzetno poetični radni sastanak. Vreme je da se osvežim pod tušem, da uživam u jednom od onih trenutaka koji ne ostavljaju prostora za razmišljanje i vraćaju u stvarnost. Bacam bademantil na krevet, oblačim gaćice, brusthalter i crne čarape, i puštam da mi bela bluza sklizne u pripijenu suknju s naglašenim strukom. U liftu dodajem još jedan sloj karmina boje trešnje, a iz velike torbe izvlačim tamne naočare da sakrijem umoran pogled i tragove burne noći. Tek je osam ujutro. „Kakva si ribetina! Jesi li ti to imala seks sinoć?“, pita me Federiko čim sam otvorila vrata taksija. „Kako si pogodio? Bila sam sa Štivom Makvinom u filmu koji je vrlo sličan Plavoj laguni.“ Ne želim da znam šta o tome misli taksista. „Ispričaću ti uz kafu, kada se ukrcamo u taj prokleti voz.“ Malčice spuštam staklo dok vijugamo ulicama Monteverdea. To je jedan od onih dana koji smiruju čula: bistar, pun obećanja, živahan kao i uvek kada se bliži vreme božićnih praznika. 1

Dan Svete Lucije, 13. decembar, bio je najkraći dan u godini do reforme kalendara 1582. godine. (Prim. prev.)


„Biće gnjavaža, ali barem nismo zatvoreni u kancelariji“, uzdišem. „To nam je baš bilo potrebno!“ „Ah, za mene je posao van mesta boravka pravi čudotvorni lek“, potvrđuje Federiko uverljivo. „Onda, otkako se Đorđo preselio tamo...“ Đorđo je jedan od njegovih najmlađih i najrazuzdanijih flertova. Federiko je raskinuo s Mateom, dugogodišnjim momkom, otprilike u isto vreme kada sam se ja rastala s Đanijem. Ali on je reagovao na sasvim drugačiji način. Sasvim suprotno od časne sestre Frančeske. „Opet Đorđo? Zar ove nedelje nije bio Andrea?“ „Đorđo je mnogo više seksi.“ „Ti se zaljubljuješ svake sekunde! Blaženi moj Račiću.“ „Za razliku od mene, ti si, draga moja, sada tragična. Ne mogu da te prepoznam otkako si raskinula s Đanijem. Da uzalud oblačiš onu suknjicu s toliko senzualnosti, a ne krećeš u akciju. Osmehujem se neubedljivo. Jedna od mojih ozbiljnih mana jeste što ne umem da primam komplimente. Dani je uspeo da izvede pravo malo čudo. Zbog njegovih beskrajnih, prefinjenih laskanja koja su podstakla neke moje strane za koje ni sama nisam znala da ih imam, postala sam manje stroga prema sebi. Ono što je za mene bila mana, za njega je bio prizor u kojem treba uživati širom otvorenih očiju. Neposlušna kosa, zaobljen stomak, obla guza, gestikulacija i nespretnost, zbog svega toga osećao se prijatno, kao da je prihvaćen na planeti različitoj od njegove i istovremeno privlačnoj. „Fede, što se tiče uživanja, imam vest koja će obradovati. Naš besprekorni šef želi da sutra po podne na svom stolu ima tvoju prezentaciju najvažnijeg događaja u januaru.“ „Sranje!“ „S druge strane, večerašnji smeštaj i lokacija workshop-a nalaze se u ekskluzivnom rizortu koji ćeš obožavati.“ Iako treba da budem oduševljena što je boravak ali inclusive, otrgne mi se zevanje. „Ima li džakuzi?“ „Spa koji pruža sva moguća uživanja, uz čudesni pogled na brda. I vešte muške ruke spremne da te izmasiraju od glave do pete.“ „Ah, đavole od sekretarice! Da nije tebe, naš superšef bio bi izgubljen u svom svetu marketinga i statistike, daleko od stvarnih potreba običnih smrtnika.“ „Da barem misli na svoje stvarne potrebe. Zato što je, kad ga bolje upoznaš, pun iznenađenja.“ „Pretpostavljam da je tako. S njegovim idejama iz Silikonske doline u Amatričeu, da se radi manje, da se radi bolje, da se radi na menjanju sveta. Ipak, pitam se zašto onda svi crnčimo kao mazge.“ Stižemo na voz dobrih deset minuta pre planiranog polaska. Bacam kratak pogled na naša mesta, 3D i 3C, i spuštam torbu i šal na mesto 3A. Dok biznismeni s kravatama i žene u poslovnim kostimima zauzimaju mesta, prva klasa poprima svoju karakterističnu sivu boju. Trebalo je da tu bude i naš šef, ali ga je nešto omelo u poslednjem trenutku. Poverenje koje ima u svoju devojku za sve, ili kako se to danas kaže Personal Assistant, toliko je da nas je pustio da idemo sami, ali kasnije očekujem bar telefonski poziv. Pripremam se za sat i po potpunog opuštanja iz kojeg niko i ništa neće biti u stanju da me trgne. ‘Ne odgovaraj Đaniju, Frančeska, izbriši poruku i ne odgovaraj Đaniju.' Ponavljam današnju mantru, dok voz počinje da se kreće. Želela bih da bacim mobilni telefon kroz prozor. Da se barem otvara kao u starim vozovima, u kojima su ljudi mogli da spuste staklo i pozdrave one koje vole. „To je moje mesto.“ Najpre otvaram jedno oko, a potom širom oba. Ispred mene se uzdiže neviđeno savršena


muška figura, odevena u svetlosivo odelo, koje na njemu gubi sivilo i dobija tople nijanse. To je verovatno zbog grive njegove bezmalo plave kose, s nekoliko prosedih čuperaka, predugačkih tek toliko da bude jasno da nije klasični menadžer. Ili je reč o njegovoj izrazitoj preplanulosti. Izgleda kao da se upravo vratio iz Pojasa Gaze, gde je boravio kao fotoreporter i dobro se čuvao da ga ne zakači prašina. „Ali ako vam je tako zgodnije, mogu da sednem na vaše mesto, samo mi recite koje je“, dodaje. „Hvala, to je ovo ispred, ako vam ne smeta. Putovanje unazad izaziva mi mučninu. Silazim u Firenci, pa onda možete sesti na svoje mesto“, dodajem, s jasnom intuicijom da neko kao on sigurno ide u Milano. Osmehujem se iza svojih tamnih naočara, pospana. „I ja silazim u Firenci. Nema nikakvih problema, meni je svejedno gde sedim“, odgovara dok stavlja kožnu torbu u prostor iznad sedišta, skida džemper i seda gotovo mačjim kretnjama. Posmatram ga iza naočara. Govori bez akcenta, znači da nije Firentinac. Nije ni Rimljanin, ili bar ne izgleda tako. Odakle li je, dođavola, došao, sa samog Olimpa? Ali usred zaključivanja savladava me umor, i budi se prijatna nada da mogu da nastavim noćašnji san. Kada se probudim, Federiko nije tu. Rasejano skidam naočare za sunce i odolevam iskušenju da protrljam oči. Ispred mene čovek kome sam ukrala mesto nešto kuca na svom laptopu. Ne mogu da mu odredim godine. Ima tanku bradicu, taman ten, život i sunce nacrtali su mu poneku boru oko očiju. Mogao bi da bude mornar da nije skupocene košulje, toliko svilenkaste da čoveku prosto dođe da je dotakne i oseti njenu finoću. Ima mali mladež na levom obrazu i izuzetno duboke plave oči. Oči plave lagune. Samo malo. Da li sam budna ili još sanjam? Podiže glavu i nabacuje osmeh saosećanja. Verovatno je primetio moje oči Škorpije, zaokupljene pažljivim posmatranjem. Uhvaćena sam na delu. Biće bolje da u glavi sagledam nedeljne radne rokove, imejlove koje treba poslati, spisak dobavljača koje treba pozvati. U stvari, bilo bi bolje da se pozabavim time. Ali umesto toga, otvaram vernu crvenu svesku i počinjem da pišem o neverovatnom zadovoljstvu koje sam osetila zahvaljujući sinoćnjem oniričkom iskustvu. Da, moj dnevnik ide sa mnom i na službena putovanja. U početku je to bila sveska za crtanje, jer sam kao mala sanjala da upišem Akademiju umetnosti. S vremenom sam počela da dodajem reči, opisujem duševna stanja, ubacujem beleške da nešto ne zaboravim. Dnevnik je jedna od retkih stvari koje mi je moj stari psihoanalitičar odobrio. Detalj karakterističan za devojčicu u telu žene. Federiko se u međuvremenu vratio iz bara s dve kafe. Ljubak i srdačan, kakvi samo rođeni u znaku Raka znaju da budu, osim njihovih promena raspoloženja, od anđelka do žestoke Satanine dece, kada to najmanje očekuješ. „Hvala, Fede, sada sedi. Nema boljeg doručka od onog uz horoskop. Da čuješ šta kaže Style Bazaar.“ „Bolje da onda odmah pređemo na vremensku prognozu za vikend i flertove VIP osoba za božićne praznike.“ „Nemoj da vređaš. Ne samo da je horoskop najvažnija rubrika u ovoj reviji. „[...] već je i sasvim neophodna“, umeša se Federiko. „Sasvim neophodna, naravno. Jednom rečju, horoskop je fundamentalan, ali ovde je u pitanju godišnji horoskop. Okej? Zato me ne požuruj tim tvojim rubričicama.“ „Ćutim, prihvatam kaznu“, Federiko se pretvara da se mršti, ali ne uspeva da zadrži pakostan osmeh. Upućuje mu mrk pogled i trijumfalno počinje da čita horoskop za Škorpiju. „Sve u svemu, taj čarobnjak u Style Bazaar-u poklanja horoskop velikih nada i, pre svega, ne pominje Vagu, nje nema ni na vidiku“, zaključuje zadovoljno. „Možda će nestati s lica zemlje... I iz mog života. Ipak, to je malo verovatno. Možda moje omiljene novine počinju da promašuju...“


„Frančeska Valentini, možda je dobra prilika da počneš da veruješ samo u ono što zaista osećaš.“ „Ah, to su reči jednog Raka. Vi sve osećate. Mi Škorpije želimo. Imamo neospornu vezu sa Sudbinom i njenim komplikacijama i zbog toga smo zatrovane cinizmom i u najzvezdanijim noćima. Zvezde su samo izgovor da ga priguše.“ „Evo je, napravite mesta, kraljica melodrame se vratila!“ „To je normalno, dragi moj, pošto je ovo ozbiljna revija koja osim godišnjeg horoskopa ima i onaj nedeljni“, nastavljam hladnokrvno. „Slušaj ovo: nedelja u znaku neočekivanih obrta sudbine - naletećete na prepreku koja će se na kraju pokazati kao velika šansa. Ne treba da idete daleko, ono što tražite mnogo je bliže nego što mislite. Dok razmišljate o ljubavi, bolje je da se usmerite na posao.“ „Hmmm, kakvi li su to neočekivani obrti sudbine?“ „Pa to je otprilike kao kada tražiš jedno, a naletiš na nešto drugo, nešto što ti je potrebno, mada u tom trenutku to ne znaš.“ „Kao kada zavučem ruke u Đorđov džep da uzmem ključeve od kola i opa... Ćao, jesi li to srećan što me vidiš?“ „Fede!“, bacam brz pogled na našeg saputnika preko puta, plašeći se da se, okružen horoskopima i seksualnim aluzijama, možda može odlučiti da zove konduktera u pomoć. Ali on mirno fiksira svoj monitor. Jesam li to primetila blagi trzaj u uglovima usana? Možda sam samo umislila. „U svakom slučaju, iznenađenja volim samo u filmovima...“, dodajem. „Osim toga, ne znam šta bi u ovom periodu moglo toliko da me iznenadi ili da me ostavi bez teksta.“ „Možda te nešto takvo čeka u Firenci.“ „Ma... Ako horoskop govori istinu, današnja vožnja vozom nije mi bila od koristi. Osećam da bi bilo bolje da sam danas ostala u Rimu!“ „Neočekivani obrti sudbine, draga Frensi“, upozorava me Federiko. „Neočekivani obrti sudbine i vera u promenu, eto šta je tebi potrebno!“ „Što se tiče promene...“, njušim vazduh, svesna mirisa koji je moj nos registrovao, ali mozak još nije. „Imaš novi parfem? Odličan je, koji je?“ „Jutros nisam ništa stavljao, biće da je od kupke za tuširanje. Ili je to samo od mog neodoljivog prirodnog šarma.“ „Ipak bih se Zaklela... Zar ne osećaš? Neka vrsta egzotične mešavine mirisa smokve, sandalovog drveta i pomorandže...“ „Možda“, šapuće Federiko, gledajući krajičkom oka šarmantnog komšiju preko puta. Gleda ga s opasnim namerama, gotovo siguran da ima šanse kod njega. Odlažem Style Bazaar na stočić ispred sebe i primećujem da nepoznati za trenutak motri na časopis. „Hoćete li da bacite pogled?“ ubacuje se Federiko, spreman za napad. „Ne, hvala“, ovog puta se njegove usne stvarno puće i odjednom izgleda deset godina mlađi. „Već sam pročitao horoskop.“ Stvarno? Ne izgleda kao tip koji u to veruje, nesumnjivo ima izgled intelektualca sa uspešnom karijerom. Zamisli da čita Style Bazaar! Verovatno ga kupuje njegova devojka ili možda njegova žena, mada ne nosi burmu, tipično za Strelca. Verovatno se zeza sa mnom. Primećujem blagu izazovnu napetost, kao da se neka omča steže oko moje svesti. Izazov je neodoljiv za jednu Škorpiju. Odmah ulazi u glavu... i spušta se nešto niže. „Ova nedelja je manje interesantna nego obično“, kažem, lupkajući prstom po časopisu. „Po čemu to zaključujete?“, pita me neobično ozbiljan. Da, izazov je počeo. Osećam bubnjeve u stomaku.


„Da sam pratila nedeljne modne trendove Style Bazaar-a, sada bih bila odevena kao neka seljanka. Vodiče za božićne poklone sastavile su majke blogerke... A sirote očeve, gde njih da smestimo? Sve u svemu, ove nedelje se iskupljuje samo horoskopom. Neverovatno, ali izgleda da skoro uvek pogađa.“ Fede me posmatra razrogačenih očiju. Odlično me poznaje, krenula sam u napad, naglas oslobađajući svoje misli, ne vodeći računa o tome ko se nalazi ispred mene. „Ah, vi ste jedna od onih koje veruju u horoskop“, očigledna je nijansa samozadovoljstva u glasu tog čoveka. „Samo u to. Međutim, stalno proveravam karakter znaka, pronalazim ga u raznim situacijama. Na primer, nikada nisam naišla na Blizanca koji ne menja mišljenje više puta u toku dana ili ženu Ribu koja ne sanja da će sresti princa na belom konju.“ „Mislio sam da sve žene sanjaju princa na belom konju.“ „Ta ideja je prevaziđena. Tražimo nekog ko se ponaša kao princ, boja konja nije važna.“ Smeje se. „Pretpostavljam da niste Riba, ali ste sigurno pažljivi posmatrač. Što se tiče časopisa... Trebalo bi da pokušaju da ponude modne savete bliže običnim ženama. Ženama kao što ste vi. Je li tako?“ Obična žena? Nije me nikada video tokom onih pet famoznih dana u mesecu i onih prethodnih kada imam đavola u telu. A u stvari njegove oči boje plave lagune gledaju me netremice kao da sam sve drugo samo ne obična. Ili je možda on Marsovac, s tim izgledom šarmantne izbeglice iz druge galaksije. Želela bih da skloni pogled s mene i makar prestane da ispušta taj neodoljivi miris koji tupi oštricu svakog oružja i pobija svaki argument za raspravu. Ali me glas iz zvučnika spasava neophodnosti da pronađem oštrouman odgovor. „Najavljujemo moguće usporavanje zbog radova na održavanju na deonici do Firence.“ Najava zadržavanja od sat i po usred ničega nije nam bila potrebna. Eto, tačno je to prepreka koju su predvidele zvezde. Upitni pogledi i hladan znoj brzo se šire među saputnicima u kupeu. „Valentini, da li biste mi učinili čast da vas odvedem u vagon restoran?“ Federiko ne gubi vreme i uvek zna da predvidi moje želje. Na smešan način nudi mišicu koju odmah puštam, jer bi prolazak ruku pod ruku uskim hodnikom voza bio posao za cirkuske akrobate. Probijamo se kroz gomilu ljutitih putnika i onih pomirenih sa sudbinom, koji drže mobilne telefone u ruci. Ko zna zašto nas obuzima potreba da svima odmah saopštimo nepredviđene događaje u životu. Prigušeni mir prve klase ubrzo se pretvara u metež i, zahvaljujući Federikovom mačjem skoku, osvajamo mir vagon-restorana. Poslednji slobodan sto. Gubimo se raspravljajući o tome kako osmisliti tu neočekivanu pauzu usred jutra. Pauzu od desetak minuta pre nego što priđe izuzetno zauzeti konobar, sa zbunjenim i pomalo molećivim izrazom na licu: „Oprostite, s obzirom na to da je sve puno, a vaš sto je za četvoro... Mogu li da vas zamolim da dozvolite da ovaj gospodin sedne pored vas?“ Okrećemo se istovremeno: pored stola stoji naš saputnik iz kupea koji izgleda ima sudbonosni sastanak s nama dvoma. Fede se ozari kao da mu se ukazala Bogorodica, ja prikrivam zbunjenost i blagu neprijatnost. Ima nečeg u pogledu ovog čoveka što jedva uspevam da izdržim duže od dva minuta. Nakon sto dvadeset sekundi osećam se kao omamljena plavetnilom tih ženica i obuzima me strah da ću se ugušiti. „Sedite“, uzvikuje Federiko oduševljeno, pokazujući na mesto pored sebe. „Zahvaljujem.“ Nepoznati seda i okreće se da nešto došapne konobaru koji se udaljava hitrije nego pre. Da bi se za samo koji minut vratio s... bocom šampanjca. Zar imaju francuski podrum vina u vozu? „Da se izvinim što sam vas prekinuo u razgovoru... Još jednom“, kaže naš saputnik koji nas sve više iznenađuje, otvarajući bocu rukom koja deluje isuviše spretno. „Mogu li?“, pita, gledajući u mene.


„Hvala, ne pijem u ovo vreme“, odgovaram ukočeno. „Ne ustežite se, siguran sam da nas čeka dugačak dan. Ovo će vam pomoći da se opustite“, kaže, dok mu se na ozbiljnom licu pojavljuje osmeh. U uglovima očiju ocrtavaju se prekrasne izražajne bore. „Mi smo ‘na službenoj dužnosti', imamo sastanak u tri...“ „Pa dobro, zar ne volite da radite sa osmehom? Hrabro, samo da nazdravimo“, kaže i prodire kroz mene pogledom. „Stojimo usred ničega, čemu tu ima da se nazdravlja?“, odgovaram pomalo ljutito. Možda je u pravu, potrebno mi je da se opustim. Federiku naprotiv nije trebalo ponoviti dva puta i već je napunio čašu. Gledaju me kao da sam bela vrana. „U redu, samo jedan gutljaj, hvala.“ I dalje ne shvatam kako smo završili pijući s privlačnim nepoznatim čovekom, za stolom u vozu koji stoji, ali mehurići pre podneva ne obećavaju ništa dobro. Pre svega zato što me nepoznati podseća na nekoga. Ko zna na koga. „Znate li da me pomalo podsećate na Roberta de Nira? Na njega u Taksisti, da budem precizna.“ Ali šta to govorim? Njih dvojica ne mogu više da se razlikuju. To je verovatno prva reakcija na alkohol. „Stvarno tako mislite? Ne znam da li je to kompliment, ali vam zahvaljujem. Naravno, više bih voleo da ličim na nekog manje opasnog, na primer na Mastrojanija. „Ah, Marčelo, ne spominjite mi ga, proganja me.“ On ne može da zna koliko je to tačno, bukvalno. „Teško mi je da poverujem u to, uvek je bio majstor svog zanata. Znate, rekao bih da ste vi glumica.“ „Nemojte da se šalite! Poslednji put je Frensi glumila u srednjoj školi, i to Gusenicu u Alisi u zemlji čuda“, umeša se Federiko, koji je nanjušio da vazduh između mene i nepoznatog postaje sve naelektrisaniji i ne namerava da ostane po strani. Dođavola sa mnom i glupim prisnim odnosom s kolegama. „Pa dobro, dobila sam velike ovacije tom prilikom“, uzvraćam. Rekla sam da je bolje da ne pijem. Nepoznati se ponovo osmehuje, a tada izgleda kao da iz njegovih očiju sevaju munje u noći. „Televizijska kamera bi vas volela zbog vašeg vrlo karakterističnog nosa“, nadovezuje se njegov mekani glas na poslednje reči. „Hvala, ali svakako bih više volela nosić u francuskom stilu“, branim se. „Ali to je vaš nos. Imajte poverenja kada vam to kaže Robert de Niro“, prelazi u kontranapad. Federiko se predao, ćutke prisustvuje našoj predstavi, kao partiji tenisa. Mogli bismo da nastavimo tako satima. „Da li mi dozvoljavate da vam postavim jedno pitanje, gospođice... Valentini?“, moje prezime na tim usnama deluje kao zemljotres. „Pa dobro, sada kada znate za Gusenicu...“ mrmljam molećivo, ali ne uspevam da skinem pogled s njegovih usana. „Zašto ne Vaga?“ Zapanjena sam. Zapravo ga nisam slušala, mislila sam da namerava da nastavi priču o glumcima. Kakva sad Vaga? „Molim?“, više čujem nego što vidim Federikovu zapanjenost. „Pre ste rekli da bi Vage trebalo da nestanu s lica zemlje. Zašto? Razočaranje u ljubavi?“ Ko mi je ovog poslao? Možda nije fotograf, već stručnjak za srce. „To s nestajanjem smatram preteranim. Onda bi nestalo i lepote na svetu“, uzimam daha,


pre nego što se bacim na jedno od meni omiljenih objašnjenja. „Međutim, vidite, da bi se svima dopao, muškarac Vaga nikada ne zauzima stav. Voli tebe i čitav ženski univerzum bez razlike. Ali u svakom slučaju nikada onoliko koliko voli samog sebe i svoju odeću. Da bi neka žena bila s njim, potreban je... Recimo, stav. Sve u svemu, jedna od hiljadu uspeva u tome.“ „Dakle, prema vašem mišljenju, postoje znaci Zodijaka koji nikako ne mogu da budu zajedno?“, kaže to sa istim onim ozbiljnim izrazom lica. Osećam se kao fizičar koga intervjuišu o neutronima. „Nije sve tako jednostavno“, bunim se. „Recimo da su me godine posmatranja ubedile da ne mogu da budem s Vagom. Nazovite to ‘laboratorijskim istraživanjem', ako hoćete.“ „Shvatam“, potvrđuje. „I... da li ima mnogo vaših istomišljenica?“ „Mislim da su mnogi primetili da im se u životu događaju... periodični susreti. I sukobi“, odgovaram brižljivo birajući reči, kao i uvek kada imam utisak da me ispituju. „I periodične katastrofe“, dodaje Federiko uz kikot, uz jasan pokušaj da me izvuče iz živog peska ovog razgovora. Želela bih da dreknem na ovog tipa: ja verujem u astrologiju, a vi ne, u redu? I šta onda? ‘Obaveštavamo poštovane putnike da voz zbog tehničkog problema nastavlja put sa zakašnjenjem od trideset minuta, saopštava snimljeni glas. Nisam čak ni primetila da je voz ponovo krenuo. „Samo? Hvala bogu!“, uzvikuje Federiko. „Da smo zakasnili i propustili sastanak, šef bi nas obesio za noge u dvorištu.“ „Čime se bavite, ako smem da pitam?“ naš saputnik se hitro okreće ka njemu i Federiko je primetno nesiguran pod uticajem njegovog osmeha. Ali ko je on, neko iz tajne službe? „Mi smo u modi“, kaže s prizvukom ponosa u glasu. „Radimo u... jao!“, gleda me gnevno. Pa da, zviznula sam ga u cevanicu, ispod stola. Ne znam zašto, ali pomisao da ovaj nepoznati zna mnogo o nama odjednom me brine. „Izvini, drmusanje voza. Ali sada bi bilo bolje da se vratimo poslu, Fede!“, cvrkućem. „Uskoro stižemo.“ ‘Stižemo u stanicu Santa Marija Novela', najavljuje glas, kao da želi da potvrdi moje reči. Zar smo već tako blizu? Vreme je proletelo a da nisam ni primetila. A vreme uvek leti kada ti je dobro. Dok silazimo s voza, pozdravljamo našeg saputnika, zahvaljujemo mu na zdravici i ćaskanju. „Doviđenja“, uzvikujem kad sam već u taksiju, a ne znam mu čak ni ime, niti šta radi u životu. „Doviđenja. I držite se dobro, gospođice.“ Gledam ga kako se uvlači u plavi automobil kao u neki drugi svet, znajući da ga nikada više neću videti. Nakon toliko meseci učmalosti nešto mi budi pažnju i obuzima me iznutra, raspaljujući moju radoznalost. Držite se dobro, gospođice. Šta je želeo time da kaže? Odzvanja mi u ušima kao naslov pesme koju sam čula pre mnogo vremena. Ili kao citat napisan u nekom pismu. Dok se probijamo kroz uske i pretrpane uličice u centru Firence, Federiko traži pukotine u mom nameštenom izrazu ravnodušnosti. „Kakav interesantan čovek, zar ne? Možda je gej. Ali gledao te je tako znatiželjno. „Da, prijatan tip. Ali nije nam ništa ispričao o sebi. Tajanstveni više nisu u modi. Biće da je neki vragolasti tip neodređenog zanata.“ „Uvek si tako puna predrasuda! Mogla si barem da ga potražiš na Fejsbuku.“ „Nemoj nikada da tražiš ljubav na Fejsbuku, osim ako ne želiš da imaš površnu vezu.“ „Šta je to, neka mudrost iz kolačića sreće?“


Rasprava se razvlači sve do sledećeg odmorišta. Imamo nekoliko sati do sastanka s našim potencijalnim dobavljačima, parom veoma mladih čarobnjaka za onlajn trgovinu koje je naš šef silno želeo da upozna. Umesto njega, to će morati da urade njegova pouzdana sekretarica - nije prvi put da predstavljam njegove oči i uši - i referent iz sektora marketinga. Koji je isto tako jedini predstavnik navedenog sektora u maloj firmi kao što je naša u kojoj se ne rasipa sa osobljem. Ako nova tkanina koju se spremamo da lansiramo prođe poslednje testove ovih nedelja, moći ćemo brzo da napadnemo tržište. Ali nova tkanina je toliko tajna da se ne usuđujem ni da se poverim svom dnevniku... „Moj dnevnik!“ Pred očima mi ševa užasna slika crvene sveske na stočiću u kupeu voza. Da li sam je uzela pre nego što sam sišla s voza? Očajnički preturam po torbi. „Šta je s tvojim dnevnikom?“ „Nema ga!“ Tražim ga u svakom ćošku, ali ni traga od njega. Nestao je ili je, što je verovatnije, ostao u vozu. Gubljenje sveske u kojoj pišeš o svojim najintimnijim razmišljanjima možda spada u najgore košmare svih vremena i s punim pravom se nalazi na listi stvari kojih se stidiš najviše na svetu. Pogotovo ako si razuzdana tridesetsedmogodišnjakinja koja sanja erotske snove sa Štivom Makvinom. A one prilike koje se pominju u horoskopu? Do sada su to samo prepreke, i to čak udvostručene. „Ne znam... Hoćeš li da se vratimo da pitamo na stanici?“, pita Federiko nesigurno, ali raspoložen da pomogne, kao i uvek. „Možda će ga pronaći čistači voza u Milanu. Imamo vremena do sastanka.“ „Ne, taman posla, nema nade. Ako ga pronađu čistači, završiće u nekoj kesi za smeće. A ako ga pronađe neko drugi...“Ne smem ni da pomislim. Nakon ovog otkrića čak i Firenca, koja blista od božićnih svetala, izgleda kao da je utonula u maglu. Dvoje mladih stručnjaka za internet iznose dugačku i uverljivu prezentaciju. Molim Federika da ih sasluša jer ja nisam u stanju. Osećam se kao da sam na stend-baju, nesposobna da normalno funkcionišem. Srećom, barem me rizort van grada koji sam rezervisala nije razočarao: soba je velika skoro kao moj stan, u kupatilu su složeni neverovatno mekani beli peškiri, a s prozora se pruža romantičan pogled na brda. Konačno nagrada za ovaj predugi, mahniti dan. Praznim torbu, slažem stvari, upadam u kupatilo ispunjeno mirisnom parom. Za večerom me Federiko zasmejava kako to samo pravi prijatelji znaju. Međutim, kasnije u toku noći, uznemirena sam zbog umora i dnevnika. Mučim se da zaspim. U mraku uključujem telefon i odjednom se pojavljuju sve uspavane slabosti i neraspoloženje. Ponovo čitam dve kratke Đanijeve poruke. U ovo vreme, pre godinu dana, organizovali smo izuzetno romantični doček Nove godine u Njujorku. Možda sam glupa, emotivna žena, ali nisam više devojčica. Prošlost se ne vraća. Treba hrabro ići napred i odoleti padovima, brigama, svakodnevnim udarcima. Zaustavljam suze. I kažem sebi: ‘Drži se dobro, gospođice.' Ali san mi ne dolazi. Da skoknem do zatvorenog bazena?


3 U kriznim vremenima, kada voliš svoj posao, izlažeš se riziku da on postane sastavni deo tebe. Da ga nosiš kući i uvek mu budeš na raspolaganju. Da neuobičajene situacije postanu navika. Naročito ako nemaš decu kojom se treba baviti, ni muža koji te čeka, iako se, srećom, prijateljica za izlazak posle deset uveče uvek nađe. Sve bi to išlo uobičajenim tokom da u trenutku godišnjih odmora u svakoj ili gotovo svakoj kancelariji na svetu ne izbije sistemska revolucija. Upravo po Marfijevom zakonu ili usled baksuznog uticaja disharmoničnih aspekata Jupitera smrtonosni virus širi zaraznu paniku da je svaki rok pitanje života ili smrti. Dok je izvan grada pejzaž sazdan od svetala, venaca i blistavih dekoracija, božićni efekat naduvava proširene vene prodavačica, arterije izvršnih direktora, opterećuje neurone frilensera i bankomate prodavnica. Naš prosvetljeni izvršni direktor i osnivač doktor Akile Martineti od jutros maše fasciklama levo-desno i ne radi ništa drugo osim što me poziva u kancelariju i traži da mu nekog pozovem. A tek je deset. Federiko mi se osmehuje, nalakćen u uglu mog pisaćeg stola. Njušimo vazduh i osećamo miris pritajenih nevolja iza ćoška ili iza Martinetijevih vrata. „Prošla su dva dana. Ima li vesti o dnevniku?“ „Nikakvih, kao da je nestao u crnoj rupi. Možda u nekoj korpi za smeće. Srećom te nisam neka poznata ličnost, jer bi o tome već napisali knjigu. Ispovesti Frančeske Valentini.“ „Ko zna? Možda ti ga vrati Božić Bata.“ „U mom slučaju verovatnije je da ću pronaći čoveka svog života. Ili da ću na Badnji dan da postanem sjajna baštovanka.“ Fiksiram mali kaktus na pisaćem stolu, iznenađena što je i dalje među nama. Kaktus je izdržljiva biljka, ali ja sam kao Meduza: uspeva mi da samo pogledom ubijem bilo šta što može da rađa listove i da cveta. Sušta suprotnost mom ocu, kralju vrtova, sposobnom da vrati u život plantažu pamuka koju je uništio uragan. Mera: to je ključ. Ja je nemam. Zaboravljam da zalijem biljke, a kada se setim, osećam toliku krivicu da ih previše natopim. Dovoljno je da se vratim u kuću mojih roditelja da shvatim da su geni preskočili jednu generaciju: na njihovom balkonu se pruža čitav rasadnik, dok na mom jedna muškatla odoleva nepogodama, nesigurna u svoju budućnost. Gledam kaktus i njegove bodlje - i on pomalo liči na mene. Bode, ali odoleva. Čak i mojim nevoljnim pokušajima da gajim biljke. „Frančeskaaaaaaa!“ Kada me doktor Martineti zove po imenu, podižem glavu ka nebu i nadam se da će me ono zaštititi. Otvaram vrata, nakon što lagano pokucam, i ulazim. „Težak dan.“ Hvala što si mi rekao, nisam to zapazila. Gospodin Akile Martineti živi i radi kao da nije u Rimu. Veran svojoj italijansko-belgijskoj DNK, ekscentrični Jarac. Elegantan, u besprekornim odelima, s naočarima računovođe, ambicioznih ideja kojima bi želeo da menja svet. Na posao dolazi na biciklu na sklapanje, svakodnevno rizikujući život po kaldrmi i rimskom saobraćaju, neustrašiv kao Gospodin Magu. Ulazi bez kapi znoja na košulji, sa savršeno urednom frizurom. Deluje kao da ju je natakao na glavu, zbog čega ga Marijana i Đulija zovu ‘Ken, Barbikin momak. Onaj sa braon kosom od plastike, znate ga? Samo što je okruglastiji i manje mišićav. Postoji legenda o tome da je na njegovom pisaćem stolu pronađen lak u spreju. Više od četiri godine sam njegova sekretarica i znam njegove manije napamet. Ali i dalje sanjam da ću pronaći sudbonosni dokaz o laku za kosu i


perici u stilu kiborga. Znam da će taj dan pre ili kasnije doći. U međuvremenu, barem s njim, ograničavam se da ćutim. To je prvo pravilo jedne sekretarice: pretvaraš se da ti sve što šef kaže savršeno odgovara. „Vraćate se sedmog januara, je li tako?“ „Da, ako to nije problem.“ „Ne, ne zbog toga... Nameravate li da odete kod svojih za praznike?“ Pa da. Zato što bi bilo lepo barem jednom izbeći božićnu tradiciju s kompletnom rodbinom, sastavljenom od stričeva, strina, ujaka, ujni, tetaka, srećno udatih i oženjenih rođaka, oduševljenih mama. Čitavo porodično pleme koje samo čeka da vidi tetku Frančesku u društvu novog momka, odevenog kao Božić Bata, natovarenog poklonima i uvežbanog da odgovara na trećerazredna pitanja. „Barem za Božić, da. Nikada ih ne viđam, vrlo retko se čujem š njima“, lažem bestidno. Zovem majku gotovo svaki dan, a moj otac kao dobra Vaga oseća potrebu za neprekidnom pažnjom, više nego biljke. S mojim bratom imam dogovoren sastanak svake subote ujutru u isto vreme... Čujem ga ja i ostatak Rima budući da je di-džej. „Božić je za moju porodicu veoma važan“, dodajem nameštajući izraz male prodavačice šibica, u slučaju da mu iz nekog razloga padne na pamet da me zadrži u kancelariji ili zatraži da se vratim ranije. „Shvatam.“ Pevanje, deca u naručju Božić Bate koja se slikaju s njim, obešene čarape, jasle Hristovog rođenja. Možda Akile Martineti nema pojma šta je Božić ili ga se to ne tiče. „U stvari, i ja bi trebalo da vidim oca. Star je i svake godine mislim da to može biti naš poslednji zajednički praznik.“ Vrlo opasno. Danas je raspoložen za familijarnosti. Razveden je, deca mu žive u inostranstvu, starija kćerka u Mančesteru, a mlađi sin studira u Americi, na koledžu za genijalce. I vrlo je verovatno da će ovaj Božić provesti s njegovom bivšom ženom. To sigurno nije lako ni za nepokolebljivog čoveka kao što je on. „Hajde da uradimo ovako, Frančeska.“ „Recite mi.“ Šta želi da me pita? Da provedemo praznik zajedno? „Ja neću moći da se mrdnem za Božić. Da li biste mogli da organizujete put za mog oca? Dovešću ga ovde. Tako ću moći da nastavim da radim, a neću propustiti da provedem praznike s njim.“ Kada Ken ispod plastične kose pokazuje ljudsku stranu prožima me čudna jeza od uzbuđenja. „Automobil treba da ode po njega na aerodrom i odvede ga direktno kući. Njega i bolničarku, naravno.“ Ljudski, ali ne toliko da lično ode i sačeka starog oca na Fjumičinu i izgubi makar pola radnog dana. Uputstva se nastavljaju. Pozvati guvernantu, obavestiti je o poseti, objasniti joj plan ishrane koji Martineti Senior mora da sprovodi, a koji će meni objasniti bolničarka. Da, čini mi se da sam sve zapisala. „Ah, Frančeska, još nešto.“ „Recite.“ „Budite ljubazni, kupite i neki poklon za mog oca i sitnu pažnju za bolničarku.“ Eto šta je veliki zahtev koji ga je mučio! Razumem razlog: mrzi da pokazuje da je čovek, a još više da od mene traži lične usluge. „Treba li da uzmem nešto za gospođu Karolu?“ Karola je pouzdana guvernanta mog šefa, nešto kao član porodice, mada mi se čini da je Ken uvek drži na odstojanju. „Ona ima honorar“, otkači me. Ne odustajem: „Doktore, oprostite što sam slobodna da kažem.“


Ošine me pogledom, ali se zamisli, što shvatam po načinu na koji je podigao levu obrvu. To čini uvek kada o nečemu razmišlja. „Mislim da joj nisam nikada ništa poklonio.“ „Uvek postoji prvi put...“ usuđujem se da kažem. U svom staklenom zvonu sačinjenom od tabela i brojeva Akile Martineti zanemaruje poverenje koje se između mene i Karole uspostavljalo svaki put kada je tražio da je pozovem. Bila mi je nalik staroj rođaci, koja ima odgovor na sve ono što on, diskretan i uvek ćutljiv, ne kaže. Žena koja izaziva divljenje jer je u stanju da toleriše ovog Jarca - udarnika i gunđala, ali sa zlatnim srcem sakrivenim u dnu džepića. Barem tako ona kaže. „Stvarno ne bih znao šta da joj poklonim.“ Predaja je očigledna, gotovo bezuslovna. „Doktore, ne brinite, kada je reč o šopingu malo ko mi je ravan.“ „Odlično, onda sam u vašim rukama. Pošaljite pakete na moju kuću.“ Izlazim iz njegove kancelarije ohrabrena i odličnog raspoloženja. Prelazim preko dugačkog hodnika kroz prostoriju za kafe-pauzu, gde Federiko veselo ćaska s debeljuškastim plašljivim pripravnikom, pa silazim na sprat na kome je administracija da raščistim nezavršene naloge, prolazim kroz hol da preuzmem poštu, jednom rukom proveravam telefon, drugom preuzimam pakete, opet se penjem peške i vraćam za svoj pisaći sto natovarena, kao da sam loptica u fliperu. U tren oka Martinetijev Božić je sređen. Karola je Vodolija, bolničarka Ovan, gospodin Martineti Senior Lav. Kad nekog ne poznaješ lično, znak Zodijaka teško rešivo pitanje božićnih poklona čini manje komplikovanim nego što izgleda. Jedino je apsurdno što sada treba da mislim na one koji su nekom drugom dragi i da se postavim na njihovo mesto i zapitam se šta bi mogli da požele. Kako neko može više da misli na karijeru nego na osećanja i zanemaruje voljene osobe, znajući pritom da će jednog dana biti previše kasno? Nisam plaćena da postavljam takva pitanja. Ali je neodoljivo iskušenje da zamislim da i srca ljudi bez nade, kao što je genijalni osnivač ove firme, mogu biti dirnuta magijom druge šanse. Izlazim iz kancelarije ranije nego obično, sa osećajem da imam pred sobom sve vreme ovog sveta. Pojavljujem se na Lungotevere, okolo su ulice četvrti Prati i šarenilo dvostrukih i trostrukih redova automobila koji čekaju da pronađu mesto za parking. Idem peške, a kada u Rimu počneš da hodaš, nikada ne znaš gde možeš da stigneš. Zagledam se u otmene izloge u Ulici Kola di Rienco, ovlaš dodirujem egzotične parfeme koje proizvodi Kastroni, tezge sa starim knjigama na Trgu Kavur. Prelazim preko mosta Kraljice Margerite i silazim ka Trgu del Popolo, nastavljam Ulicom di Ripeta, prelazim je celu u letu, gledajući kao i uvek fasadu Akademije umetnosti i pomišljajući da bih mogla da je posetim, produžavam dalje ka Ulici dela Skrofa i za tren oka se nađem s rukama punim paketa, lakog i pročišćenog uma. Imam novi radio-aparat za Karolu, originalnu Vodoliju, strastvenog ljubitelja muzike i sjajno društvo. Pre samo nekoliko nedelja bila je veoma loše raspoložena jer se osećala slomljenom, pa domaće poslove nije obavljala kako dolikuje; a sve bi joj lakše padalo da je mogla da sluša radio, rekla mi je. Za bolničarku, Ovna, izabrala sam nešto živahno i crveno, u boji znaka, zimski ženski ogrtač za šetnje s gospodinom Martinetijem, kod koga sam otkrila strast prema hodanju na otvorenom, arheologiji i književnosti. Za njega, Lava, ljubitelja lepog, izabrala sam skupocenu knjigu o Rimu, retko izdanje, koju je jedan stari knjižar s ljubavlju uvio u bordo korice od somota, uz želju da ostvari nova otkrića u ovom gradu čudesa. Iskoristila sam priliku da kupim tamnozeleni filcani šešir za sebe. Bila je to neizbežna ljubav na prvi pogled koju je trebalo što pre zauzdati. Glamurozni stil sa ukusom sedamdesetih, koji me raduje kao odlazak kod frizera. U suštini, i to znači da se dobro držim, zar ne? Držim se dobro. Moje opasne ispovesti, beznačajne slabosti srca, sve je to kao rukom odneto, a utvara bivšeg prokleto me prati na svakom koraku. Budućnost je neizvesna, zvezde označavaju bolji period za delovanje, ali su odgovori


povremeno nejasni i neodređeni. Međutim, za trenutak su reski vazduh koji udišem izvan Gočeta, istorijskog Vinija i miris Ulice Banki Vekji jedini odgovor koji želim večeras. Nedaleko od Kampo del Fjori, to mesto je i dalje zadržalo nekadašnju aromu; ono je veselo, bučno, dobro posećeno i još uvek jedno od najcenjenijih mesta u gradu. Među šalama na rimskom dijalektu i flašama skupocenog francuskog vina vlada neprekidni božićni metež. Tezge su prepune ljudi, a malo dalje odatle, u masi, jedan vrlo elegantan par srednjih godina stoji sa čašama u ruci. Deluju nezainteresovano za čitav spoljni svet, dok joj on nežno miluje kosu kao u vreme dok su išli u školu. Marijana i Đulija sede unutra budući da su se pronašle u tom paklenom ludilu, koje već najavljuje večernju atmosferu. Daju mi znak iz daljine, nasmejane. „Evo je! Naša Frančeska sa svojim problemima.“ Đulija me dočekuje s uobičajenim entuzijazmom. „Zdravo, devojke, upravo sam proživela sedamdeset dva žestoka sata. Firenca, posao, bunilo zbog praznika... Opustite me malo!“, pozdravljam ih toplo, srećna što ih vidim, kao i uvek. Marijana je moj suprotni znak. Racionalni Bik, tradicionalan, okrenuta porodici, s konkretnošću dobrog zemljanog znaka. Toliki realista da me uvek zadirkuje zbog moje strasti prema znacima Zodijaka. S vremenom je omekšala, Verovatno zato što na svojoj koži doživljava burne uticaje Saturna. Udala se vrlo mlada, razvela se pre dve godine, i nekoliko meseci kao da je bila luda. Htela je da se preseli u San Francisko da radi u restoranu kod prijateljice Azijatkinje, ona koja nikada nije napustila Monteverde, Rim, Italiju. Sada je povratila ravnotežu, sva je predana poslu, kćerki i kursevima kulinarstva, nakon što je napustila posao u advokatskoj firmi. Od advokata do kuvarice i usluga keteringa za nekoliko lokala u Rimu i, naravno, za posebne prilike. A sada i njoj pada pogled na horoskop dok prelistava novine. Evolucija žene Bika. „Nemoj ništa da mi kažeš. Ne možeš da shvatiš šta je smislila Valentina. Ali kada izlazi ovaj Saturn? Ne mogu više da izdržim“, uzdiše. „Juče ujutru mi je bilo potrebno skoro dva sata da je odvezem do škole. I šta otkrivam u telefonskom razgovoru s jednim profesorom? Da nije ni ušla u odeljenje i da se ko zna s kim smuca. Sada je kažnjena, oduzela sam joj smartfon. Tinejdžerke su prava katastrofa. Da li smo i mi bile takve?“ „Bile smo mnogo gore“, smeši se Đulija, očiju punih uspomena. Bojim se da će, ako počne da priča, to biti kao otvaranje Pandorine kutije. Strelac, nepopravljivi optimista, Đulija živi lepršavo kao leptir i uvek je spremna za eksperimentisanje. Ljubav i muškarci. Ima običaj da započne hiljadu stvari odjednom i da ne dokrajči nijednu. Obavlja posao turističkog vodiča i zagrejana je za couchsurfing, zbog čega je njena kuća uvek prepuna nepoznatih osoba koje spavaju na kauču. Nekada je išla sa mnom na plivanje, ali sada sve slobodno vreme posvećuje igranju u klubovima lindi hopa, plesa iz četrdesetih godina sličnog svingu, koji joj, kako kaže, vraća energiju. Oseća potrebu za kontaktom, muzikom, da trese zadnjicom i komunicira. Plivanje joj je nasmrt dosadno. Blago Strelcima, uvek s osmehom na licu, astrološka predviđanja ih ni najmanje ne dotiču, verujući, takvi kakvi su, u svoju srećnu zvezdu. Nimalo nalik nama, ženama Škorpijama, talentovanim da uvek vidimo polupraznu čašu. „Onda, putovanje u Firencu? Jesi li srela nekog princa od Medičija da se udaš za njega?“, nastavlja Đulija znatiželjno. „Da li je taj tamnozeleni šešir nov? Čarobno ti stoji, stvorena si da nosiš šešire. Ozbiljno rizikuješ da počnu da te saleću sa svih strana, pazi se!“ Ona je uvek takva. Prava oluja uzvika, ideja, pitanja na koja ne očekuje odgovor. „Pošto nikada nemam vremena da idem kod frizera, radim ono što mogu“, pravdam se samoj sebi zbog kompulsivnog šopinga od pre nekoliko minuta. „A kakva je faca naša Fra u svakom smislu. Ko zna gde si ostavila dnevnik? Ne znam šta bih dala da vidim facu onoga ko ga u ovom trenutku čita“, uzvraća Marijana.


„Hvala, Mari, sada je stvarno došao trenutak da naručimo piće.“ „Ali ovde ne prave koktele. A moja Bloody Mary? Izlazim posle dva sata otkačenog svinga i potrebno mi je da se povratim.“ Đulija je ove večeri uzbuđena, ali joj Marijana odoleva. „Đulija, kad se govori o pikanterijama, potrebno nam je francusko vino da iz nas izvuče pravu pravcatu istinu.“ „Da li te stvari pomoću koktela postaju lepše?“, uzvraća Đulija. „Ma kakve pikanterije, nemam nijednu... A vi?“ „Hajde, Frančeska, ti uvek imaš da nešto ispričaš“, kaže Marijana koja me poznaje kao svoje džepove. Pronicljiva kao i obično, pročitala je na osnovu mog napetog držanja da ima nečeg novog. Istina je da nisam priznala ni samoj sebi, za protekla dva dana, da mi se u trenucima kada se najmanje nadam u glavi vrti onaj stranac iz voza... „Mmm, u stvari je tačno“, priznajem i onda u horu prasnemo u smeh. Ima nečeg smirujućeg u našim susretima, mada imamo potpuno različite karaktere i suprotne ukuse kada su u pitanju muškarci. Ipak, o jednoj stvari razmišljamo na isti način: naše prijateljstvo je svetinja. Srele smo se slučajno, pre otprilike petnaest godina. Bile smo na poslednjoj predstavi u skoro praznom bioskopu, gde se u nekoliko navrata davao Praznik u Rimu. Napolju je lilo kao iz kabla i kada smo izašle, našle smo se pod našim jadnim kišobranima izložene tropskoj nepogodi. Sve je počelo uzimanjem taksija utroje i pretvorilo se u trajno prijateljstvo. Čim je potrajalo duže od Marijaninog braka, svakako nešto znači. Vino klizi niz grlo, praćeno toplini ukusnim jelom - specijalitetom kuće, tiella gaetana, predivna mala seoska pića, punjena ribom i povrćem. To je stari specijalitet, drag seljacima i ribarima iz pokrajine Lacio: svaki zalogaj je deo istorije. „Da rezimiramo. Tvoj voljeni horoskop je pogodio polovično: stvarno su bile dve prepreke, dnevnik i kašnjenje. A neočekivana prilika?“ Đulija više ne može da izdrži u svojoj koži. Ćutim, gledajući kao neko ko ima šta da sakrije, nesigurna kako da odgovorim. „Jesi li imala vatreni susret s komšijom? Da li se vratio Dani koji se pokajao zbog svojih grehova? Kakva je to faca?“ Marijana je već sve predvidela. „Ma kakav komšija! Jeste lepuškast, ali ne znam, kao da mu nešto nedostaje, neka svetlost, nadahnuće. Imam utisak da nikada neće napraviti prvi potez. Verovatno je Vodolija.“ „Znaj da te za ovih petnaest godina nikada nisam čula da koristiš termin lep, interesantan i osećajan kad opisuješ istog čoveka“, primećuje Marijana. „Pa dobro, nisam uopšte tako teška, na primer, tip iz voza od pre neki dan uopšte nije bio loš.“ Eto. In vino veritas. „Tip iz voza? Koji tip? Iz kakvog voza? Nisi nam ništa rekla o tome. Ko je on? Lep je?“, pita Đulija. „Ne znam ništa o njemu. Ni ime. Rekla bih da je... prelep.“ Gledaju me začuđene zbog sanjalačkog izraza koji mi se sigurno ocrtao na licu. Tim povodom ne mogu ništa da uradim. Kada pomislim na to muževno i savršeno lice, na te plave oči, telo grčke statue, posumnjam da sam imala halucinaciju. Dve halucinacije, istinu govoreći: jednu dnevnu i jednu noćnu... „Nije ono što mislite“, vraćam se na zemlju i suočavam s njihovim kikotom. „Bio je veoma ljubazan i, to je to. Ponašao se gotovo kao da je iz nekih drugih vremena. Obična konverzacija kakva se odvija među saputnicima u vozu. I čaša prošeka. Zapravo šampanjca.“ „Šampanjac? Zar tako rano?“ uzvikuje Marijana, preneražena zbog nepoštovanja bontona. „Bili smo u vagon-restoranu, on je bio sam, ponudio nas je pićem, nekoliko šala... To je to...“ „Ah, kakva divota! Da li konačno osećaš i njih, te hormone?“ Đulija je u stalnom lovu na


avanture, svuda, i u mojim pričama. „Ne znam da li su to bili hormoni. Bila je to više neka vrsta...“, zastajem. Magija. Sudbina. Koja god reč da mi padne na pamet, pada ispod stola i završava u salvama smeha. Srećom, Marijana me prekida. „Hajde da ne komplikujemo stvari. Iz kog razloga bi ti ponudio piće, ako nije imao one namere? I kada ćeš ga ponovo videti?“ Marijana, Bik, prelazi na stvar. „U godini zvanoj nikada, bojim se. Bio je to samo jedan sjajni neznanac u nekom vozu, ni s deset planeta poređanih u mom znaku nema šansi da ću ga ponovo videti.“ „Niste čak razmenili ni Fejsbuk?“, beči se Đulija. „Baš ništa“, odgovaram. Deluje apsurdno kada to izgovorim. Još apsurdnije deluje to što ga nisam pitala ni za ime. A one ni ne znaju šta smo drugo razmenili. Izgleda da baš taj deo priče ne želim da ispričam. Zašto? „Dobar potez, popravljaš se iz dana u dan, drugarice. Možda si izbegla ko zna kakvog luđaka, bolje što je tako“, smeši se Marijana, podižući čašu da nazdravi. Zbog vina postajem blago euforična, a kada izađemo iz lokala, hladnoća mi razbistri misli, pozdravljamo se i ja trčim prema tramvajskoj stanici, ukočena od hladnoće. Iznenada me zaustavlja neka Ciganka i vuče me za rukav. Ne, neću da upoznajem svoju budućnost, ne večeras, hvala. Sadašnjost je već problem. Oslobađam se njenog stiska i čekam da se otvore vrata tramvaja broj osam. „Nemoj da bežiš od sudbine, lepa gospođo“, dovikuje mi Ciganka. „Već si je pronašla.“ Ah, kakvo otkriće. Ko bi ikada posumnjao u sudbinu u noći kao što je ova, pod tako blistavim nebom? Postoji ljubav, ona je oko nas, dovoljno je samo dati joj ime.


4 „Dragi prijatelji životinja, da li ste ikada obratili pažnju na to da se u ovom ogromnom, večnom i večito pretrpanom gradu, koji se ne prazni ni u avgustu, uvek sve završi tako što vam se putevi ukrste? I da li ste obratili pažnju na to da postoji samo jedan, ali baš samo jedan koji vam stalno izmiče? Koga ne srećeš ni na korzou? Koji te ne dodirne ni ovlaš? To je... Kupidon!“ Moj brat Klaudio proveo je detinjstvo praveći glupe šale, a kad je odrastao napravio je karijeru pod imenom Klaus, i postao jedan od najomiljenijih izvođača u Rimu sa svojim programom o životinjama Lasice i motori. On je Strelac koji je u stanju da se bez napora istakne u masi, popularan među ženama, muškarcima, među svima, zato što je za njega život jednostavan sistem - dovoljno je da zadovolji svoje potrebe, bez previše brige. Tipičan Rimljanin koji nikada nije napustio svoj grad i ne oseća potrebu za tim. A grad mu uzvraća masovnim zagrljajem svake subote u deset, tako što do zvezda uzdiže slušanost gradskog radija za koji radi -Radio Arsenik - i zagušuje centralu telefonskim pozivima. Moram da priznam da je njegov program više nego zabavan i čak informativan: svaki put polazi od tajni neke životinjske vrste, da bi se šire osvrnuo na tehnologiju i otkrića vezana za njene karakteristike, na istoriju i literaturu koje se na nju odnose, a najviše pažnje poklanja fudbalu budući da je fanatični navijač Rome. ‘Prijatelji životinja, danas je naš gost roda.' (Baš želim da vidim kakvu će fudbalsku vezu da pronađe za rodu, ali biće to sigurno neki centarfor Rome iz sedamdesetih godina kojeg se on dobro seća.) ‘Roda je, da... da li je zaista opasna kako kažu? Da li će noćas ubaciti neki paketić u vaš dimnjak? Ali, pre svega, ko od vas zna da osim što donose decu, rode prema verovanju drevnih naroda... hrane dede i babe? O da, danas krećemo na uzbudljivo putovanje da bismo otkrili stvari koje će nam se svideti! Stvari koje nam se neće svideti! Stvari od kojih će nam se naježiti svaka dlaka na rukama i olakšati nam depilaciju! Zato se setite, prijatelji životinja, da su lasice i motori...' i onda počinje snimljeni hor fanova: ‘i suze i smeh!' Kako da se ne nasmejete? I zbog toga što su njegovo dobro raspoloženje i želja da to saopšti potpuno čedni: moj brat je možda jedan od najplemenitijih, najprijateljskije raspoloženih i najiskrenijih ljudi koje poznajem. U svoje vreme mnoge moje prijateljice bile su zaljubljene u njega. Dok stavljam veš u mašinu, razmišljam o tome kako mu pomalo zavidim zato što me je, osim magičnog sveta radija, uvek fascinirala ta sposobnost da lako i spontano komunicira. Za Škorpiju kao što sam ja, intuitivna, ali zapetljana, to deluje kao trik sa zecom iz šešira: lepo i neverovatno. Ja se mučim s komunikacijom, čak i preko društvenih mreža, što me čini još nesigurnijom u životu, već iskomplikovanom Zodijakom, s dvanaest tipova Diplomiranih Paćenika. Možda bih ipak zbog Fejsbuka mogla da promenim mišljenje jer mi je otvorio kanal za dijalog s komšijom Lorencom Tremolinom. Dodao me je među ‘prijatelje' pre neki dan i mada o njemu pamtim samo da ima mišiće i znojave majice, između jednog imejla, jednog četa i nekoliko lajkova nastala je skoro smela situacija. Iako stanujemo na istom spratu, da bismo se sreli, bila nam je potrebna najklasičnija od svih kriza stanovanja u višespratnicama. Konkretno, borba protiv dečjih kolica ostavljenih u ulaznom hodniku zgrade, koju sam preduzela posle ko zna koliko žestokih noćnih padova. Znam, ne bi trebalo da se vraćam kući pijana u tri ujutro, ali ne bi trebalo ni da tu budu dečja kolica. Lorenco ne samo da se nije pridružio mom sakupljanju potpisa nego ima u glavi inovativni program za zajednička dečja kolica u okviru zgrade. Aktivni građanin, jedan od onih koji vole da se bore za zajedništvo i s idejom o boljem sutra, ekološkom, sportskom, prihvatljivom i društvenom. Jednom rečju: Vodolija. Borac za prava i univerzalni mir, s neskrivenom strašću prema tehnologiji.


Marijana, Đulija i Federiko samo čekaju trenutak kada ćemo izaći zajedno, brižni kao da je u pitanju izvlačenje milionskog dobitka na lutriji. Da li će doći taj trenutak? Iza drskog izgleda, muškarac Vodolija je u stvari gromada sazdana od stidljivosti i idealizma i biće dosta teško da napravi prvi korak. Osim ako se ne otkači ona magična žica koja je u stanju da izbaci celog zavodnika ala Pol Njumen, koji čuči u njemu. Na primer, da mu pomenem citat iz filma Radnička klasa ide u raj, Elija Petrija, filma sa socijalnom tematikom, u ubistvenoj kombinaciji s nekom šalom iz Simpsonovih... I tako pridobijem njegovo biće Vodolije i izvedem čudo. „Obožavam Elija Petrija. Slušaj, Frančeska, šta kažeš na to da neko veće večeramo zajedno uz filmski maraton?“ Pogodio do daske. „Ne savetujem ti to, moja kuhinja je opasna.“ „Onda ćemo kod mene. Ja se za šporetom dobro snalazim.“ Muškarac koji kuva i gleda filmski maraton, to deluje gotovo neodoljivo. Ali biće bolje da ne ulazim odmah u vučju jazbinu, da se ne zalećem, i tako izbegnem komplikacije, ne nađem se u stanu s nekim koga ću jednog dana poželeti da izbegavam kao kugu. „Biće dobra i pića u restoranu“, pokušavam da odgovorim iz kornera. „Sutra uveče? Doći ću po tebe... na stepenište!“ Pića se nikada ne odbija, pogotovo ne s atletskim i prilično živahnim tipom. Naročito kada nije reč o uobraženoj Vagi, ženskarošu. Izlazak s nekim prvi put posle nekoliko meseci izaziva kod žene anksioznost i dovodi je pred Sfingu svakog ljubavnog sastanka: ormar. Otkako sam se vratila u Rim, najviše poverenja imam u moju ličnu kraljicu za stil i krojačke dileme, Gloriju Luli, poznatiju kao Lulu. Upoznale smo se u klupama klasične gimnazije i ponovo srele tek nakon mnogo godina, na letu za London, gde se bavila dizajniranjem nakita. Nakon što se potucala po svetu, deluje da je sada pronašla mir u svom rimskom butiku u četvrti Monti. To je delić raja, gde se mogu pronaći furnirani starinski komadi iz snova ili torbe po poslednjoj modi koje su radili dizajneri u usponu. I naravno njen nakit, čudesni unikatni komadi po kojima je butik stekao međunarodnu slavu. Ali Lulu nije samo majstor za modu, ona je pre svega pouzdana osoba kojoj je dovoljan pogled da shvati koji si tip osobe, kako treba da se obučeš i kako da te vrednuje. Kada uđeš u njenu radnju loše raspoložena, i imaš na sebi sivi kostim, sedneš da sa njom popiješ čaj od borovnice i izađeš uzdignuta čela s parom štikli koje ispunjavaju zanosom tvoj korak i raspoloženje. Lulu ima muža Štiva koji se ovde preselio iz Londona zbog nje i brine o njoj neprekidno kao savršena mešavina kuvara, masera, pratioca i ljubavnika. Kada ih pogledam, podsete me na to da još postoje ljudi koji se koliko-toliko vole. Ljubav je oko nas i ruši zidove, stereotipe i rastojanja. Odlazim kod nje praktično u vreme večere i nalazim je okruženu grupom Japanaca koji se oduševljeno spremaju da naprave selfije u orijentalnim pozama, s ekstravagantnim šeširima na glavi. „Sister!“, pozdravlja me energično. Ona me tako zove, kaže da nas je karma ponovo povezala, sjedinile smo se sestrinskim dogovorom. Da, njen znak je baš onaj koji imaju romantični umetnici, uvek na drugoj planeti. Mističan znak za njenu ekselenciju Ribe. „Oh, Lulu, hitno mi je.“ „Zaboga, ljubav na prvi pogled?“ „Da, prema Barberi kaputu koji stoji u izlogu. Nemoj da sanjaš previše kao obično, reč je o hitnom slučaju - muškarcu, ali malih proporcija.“ „Oh, ne, žao mi je. Koliko mali?“ Počinjem glasno da se smejem. „Nismo još dotle došli, sutra, idemo na večeru, a već


mesecima ni sa kim ne izlazim, moj ormar je sivlji od razglednice Milana u magli. „Svetice Frančeska, uvek si zatvorena u onoj kancelariji. Gde bi mogla da upoznaš nekoga, na pauzi za ručak?“ „On je komšija“, izgovaram sa svečanim izrazom na licu. Neka saopštenja treba izgovoriti svečano. Gleda me upitno iza svojih naočara od kornjačevine iz pedesetih godina. „Uh, uh, voliš da igraš na domaćem terenu! Ali ono što je bitno, dušo, jeste da si najzad odlučila da arhiviraš onog Đanija. Bacimo se odmah na posao, a ti mi za to vreme ispričaj sve.“ Možda je preterano reći arhiviran. Moraću da prođem kroz sve one ljudske slabosti i da potrošim mnogo vremena na preispitivanje neuspele ljubavne priče. Kada zaista shvataš da si okrenula list sa svojim bivšim? Da li će neke ljubavi prestati da budu neodoljivo privlačne i posle njihovog kraja? „Nešto sasvim obično, nije to pravi ljubavni sastanak, idemo u piceriju u Testaču.. „Obično, ali efektno. Bez vrtoglavih dekoltea, preteranog pokazivanja nogu, boje koja ti daje zagonetan izgled i čini nezaboravnom na prvi pogled.“ „Uopšte mu nije lako da me zaboravi... Stanujemo jedno preko puta drugog“, odgovaram cinično. Sklanjamo se u ćošak ‘božansko, ali ne previše' i Lulu počinje da izvlači svoje najinteresantnije komade. „Evo je. Šta kažeš na ovo?“ Drži u rukama kratku tamnozelenu haljinu sa čamac izrezom, blago otvorenijim na leđima. Mekani i svileni rukavi, manžetne zakopčane dugmadima. Fenomenalna je. „Izazovno zeleno“, odgovaram uz blagi osmeh. Idem da je probam. Lulu ne greši u svojim poduhvatima. „Kakva lutka! Ističe tvoja ramena plivačice, seksi ali bez preteranog otkrivanja.“ Ramena plivačice. Čak ih je i Lorenco zapazio onda u liftu. Pažljivo posmatram svoju figuru u ogledalu, prijatno iznenađena. „Hvala, Lulu, čarobna si, šta bih ja bez tebe?“ Grlim je i obećavam da ću je obavestiti o svim detaljima večeri. Dvadeset četiri sata kasnije, odevena u izazovno zeleno, sedim na kauču i čitam Style Bazaar, čekajući da dođe trenutak sastanka. U poslednje vreme sam stekla naviku da svako veče pregledam nedeljni horoskop i proverim šta se ispunilo od astralnih predviđanja. Horoskop Škorpije za ovu nedelju govori o intelektualnim večerima, makar i u bioskopu. Nešto se ne slaže. Možda je trebalo da prihvatim Lorencov predlog za filmski maraton? U njegovom horoskopu, Vodolija je u potrazi za avanturom i spremna za trenutne životne promene. Na dobrom smo putu. Vaga je, s druge strane, energična, puna planova koji bi mogli da se razviju u veliku ljubav, koja može da preraste u nešto ozbiljno. Ne sumnjam da je tako, i to svakako s jednom ili više osoba istovremeno. Nastavljanje povremenog čitanja horoskopa za Đanijev znak s manijakalnom radoznalošću nije zdravo, ali čini deo neškodljivih rituala kojima ne umem da odolim, živeći u iluziji da u tih nekoliko redova mogu da pronađem odgovore, subliminalne poruke, utehe i najdublje nemire. Mada stvarni život često donosi više iznenađenja nego što to zvezde nagoveštavaju. Na primer, sastanak s muškarcem na stepeništu sopstvene kuće ima smešne aspekte, ali gde je u krajnjoj liniji zapisano da se sudbonosni susret mora dogoditi na ulici? Romantičan početak možda nije jedini odlučujući faktor za srećan epilog neke priče. To dokazuje susret s Đanijem, između neba i kaldrme. Upoznali smo se u blagom julu, jednom od onih u kojima je sunčanje zadovoljstvo, kada nisi prinuđen da se kriješ ispod klima uređaja. Tog dana sam se vratila u Rim za


vikend. Čekala sam Đuliju na malom Trgu Monti, na samo nekoliko koraka od Luline radnje. Fontana na trgu bila je prepuna ljudi koji su sedeli na stepenicama i uživali u početku leta, još ne znajući šta im je namenila sudbina - putovanje, odlazak ili odmor u gradu. Gledala sam oko sebe, oduševljena privlačnošću mesta, sa osmehom na licu. Dani je sedeo sam na nekoliko metara od mene i posmatrao me. Delovalo je da smo jedino dvoje usamljenih usred te šarene gomile. Osmehnuo mi se i ja sam mu uzvratila. „Čekate nekoga?“ bile su prve reči koje mi je uputio. Pitanje samo naizgled bezazleno: Čekate nekoga... Uvek nekog čekamo. Znali to ili ne? „Prijateljicu“, i sećam se da sam to rekla uz blistav osmeh, kao da sam jedva čekala da mi se obrati. Toliko da sam nastavila razgovor. „Nisam odavno dolazila ovde, očarana sam.“ „I ja isto. Živim u Njujorku, u Rimu sam da bih obnovio vizu.“ Evo ih, dvoje Rimljana koji su se odselili, uhvaćeni u najčistijem i najotvorenijem raspoloženju - onom na odmoru. Za manje od pola sata već smo ispričali jedno drugom po polovinu života. Do Đulijinog dolaska već sam znala: svideo mi se. Proveo je veče s nama i dovezao me vespom ispred kuće. Ali me je pre toga poljubio na terasi na Đanikolu. Sve se dogodilo na brzinu, ali je za mene bilo kao u nekom sporom romantičnom filmu gde nema mesta razumu. Moj dugački rimski odmor upravo je počinjao. Pet godina. Zatvaram vrata za sobom, Lorenco je već tu i čeka me bez jakne, samo u džemperu sa šarenim prugama, kao dečak koji je izašao iz serije Beverli Hils 90210. „Ćao, komšinice, konačno se srećemo“, kaže i ljubi me u obraz. „Dobro veče, komšija“, smešim se, prikrivajući blagu zbunjenost. Silazimo i sedamo u moj auto i odmah primećujem, iako to ne želim, da držim situaciju u rukama, vozim i biram restoran. U prilici sam da gospodarim večeri i iznenadna sigurnost uvlači se u mene. Zbog toga što je toliko simpatičan i što dolazi iz drugog grada, prihvatam se uloge domaćina. Ponekad pomislim da je lakše da preuzmem inicijativu nego da prepustim da me vodi neki muškarac, u tome smo Đulija i ja iste. Ona se, kao dobar Strelac, uvek oseća kao grabljivica u potrazi za svojim idealom i ljubavlju iz bajke. Za razliku od nje, Marijanu, kraljicu porodičnog ognjišta, u ljubavi uvek vuče muškarac s kojim je, dok se u poslu sa svime suočava sasvim sama. Znam da se, u stvari, u svakoj vezi pokazuje strana koja se razlikuje od nas, ali se od sopstvene prirode ne može pobeći. Zbog toga odmah shvatimo kada se pojavi onaj pravi. Dok prolazim kroz grad s putnikom opčinjenim lepotom panorame, izigravam turističkog vodiča. „Nekada ono što je bilo s druge strane Tibra, Trastevere, i ovo gde stanujemo mi, Monte verde, nisu smatrali Rimom...“ „Da li uvek voziš ovako?“, prekida me Lorenco. „A kako to vozim?“ „Jurimo kao munje. Ne stižem ni da se okrenem, a ti si već prošla pored onoga što mi pokazuješ. Ti si najbrži turistički vodič na svetu!“ „Izvini, ovde u Rimu volimo da vodimo.“ „Šalio sam se, volim brzinu. Za jednu ženu voziš vrlo dobro.“ Odbijam da se ponašam kao sifražetkinja. Čak prelazim i preko onog ‘za jednu ženu'... Samo sležem ramenima. „Ovaj grad je prava džungla, navikneš se. Međutim, u večerima kao što je ova, bez saobraćajne gužve, auto ide skoro sam. Ali ne brini, ja sam oprezan tip.“ „Bio sam siguran u to. Mnogo sam više sklon opasnostima nego ti. Volim uzbuđenje, znaš?“ Šta bi ovo moglo da bude, neka aluzija?


„Jesi li znao da su Džejms Din i Enco Ferari bili Vodolije kao i ti? Biće da je zbog toga.“ Ne, Frančeska, nemoj ponovo da počinješ sa Zodijakom. „Interesantno. Ja, naprotiv, obožavam da vozim motor. Možemo jednog dana da napravimo krug mojim BMW-om.“ Šteta što iz dna duše mrzim da se vozim motorom. I u tome sam potpuno drugačija od mog brata, koji je sportista svih trista šezdeset stepeni i prekaljeni motociklista. Stvar rešavam ovako: „I Valentino Rosi je Vodolija, dobar znak ne laže.“ Gleda me veselo živahnim očima i za trenutak pomišljam na atletsko i mišićavo telo koje krije ispod džempera. Zahvaljujući mojoj energičnoj vožnji brzo stižemo na Testačo i odmah upadamo u prijatnu toplinu restorana. Lorenco mi dodaje jelovnik da bih mu pomogla da izabere najbolje specijalitete. Gledam ga s razdaljine od samo nekoliko centimetara. Lice mu je čisto, jagodice savršene, proporcije skladne. Onda na scenu stupa njegov parfem. U kolima ga nisam osetila, nije jak. Ali je strašan na način koji ne uspevam da definišem. I od njega mi se kija. „Prehlađena si?“ „Moguće je“, lažem, tražeći maramicu u torbi. „Ne bih želela da te zarazim.“ „Od lepih žena se ne uzimaju bacili.“ „Hvala“, pokušavam da odgovorim, sa zahvalnošću zabijajući nos u maramicu, „dovoljno da ti ne uništim Božić.“ „Kad smo već kod toga, već je uništen.“ „Ne voliš Božić?“ „Ne volim tradicije“, kaže, siguran u sebe. „Osim toga, moja sestra je povredila koleno na klizanju pa nećemo moći da odemo na skijanje 27. kao što smo planirali.“ Konobar prilazi da primi narudžbinu počevši od mene i Lorenco kaže: „Isto što je naručila i gospođa.“ Nije baš u kontekstu čuvene replike iz Kad je Hari sreo Sali, ali s obzirom na citat, vragolasto se osmehujem. Tokom predjela za trenutak zastanem i pogledam ga. „Znači, ideš u Padovu za praznike?“ „Da, Božić s porodicom...“ „Naravno“, objašnjavam neodlučno, zato što sam se odjednom našla ispred portreta Svete Majke koja se moli za unuče. „Ne deluješ oduševljeno.“ „Imam da završim još dosta poslova pre praznika.“ Verujem da je rad za jednog Venecijanca uvek odličan izgovor. „Dođavola posao, Frančeska, uživaj u životu!“ Očigledno je atipičan Venecijanac. Obožava Rim i njegov ritam, postaje neočekivano govorljiv i sasvim neočekivano čavrlja o reliju u pustinji, o nagradi koju je dobio za svoju tezu na Univerzitetu, sve do ekološki održivog sistema i obrazovanja koje počinje da se stiče još od najranijeg detinjstva i čini od Skandinavaca najbolji narod. Imam pred sobom inteligentnog čoveka, angažovanog, briljantnog... Zašto onda ništa ne preduzima? Možda je virtuelni Lorenco šarmantniji i tajanstveniji. I pre svega, onlajn nisam osećala njegov parfem. Sva sreća pa su stigli moji bukatini ala amatričana na koje sam se bacila u potrazi za olakšanjem. Lorenco jede sa uživanjem i prilikom svakog uboda viljuške njegove oči se smeju, sitne, blago spuštene, skupljene kao dva badema kada se smeši, poput istočnjačkih očiju. Pratim njegovu priču sa izvesnim naporom jer mi je pažnja apsolutno usmerena na način kako drži viljušku: stisnutu u šaci, kao što to rade deca. „Ova haljina ti baš lepo stoji. Imaš predivna ramena“, uzvikuje kao da se iznenada probudio iz ekstaze zbog ugljenih hidrata.


Konačno proviđenje. Ignorišeš ih pet minuta i muškarcima se pali lampica. Ali odmah potom uzima telefon: „Moram da te slikam...“ vrlo jasno vidim da uz izgovor da želi da me ovekoveči koristi priliku da požudno proveri poruke, Fejsbuk i ko zna šta još. „Skinuo sam novu aplikaciju.“ Interesantno. Jedva sam čekala da izvuče tu predivnu napravicu koja odvlači pažnju: smartfon. Gledam ga kako vesto barata svojim tehnološkim prijateljem i kao da ga vidim izdaleka. Vino glatko klizi, atmosfera u lokalu je opuštena i sve ono uzbuđenje povodom ovog izlaska odjednom splasne. Svaka stvar je na svom mestu, pa ipak, ako već nabrajamo, nedostaje jedan detalj. Ono čega u filmovima uvek ima - magija. „Želite li desert?“ Konačno malo slasti. U sebi zahvaljujem konobaru što nam je nesvesno učinio uslugu. Lorenco se trgne i sklanja telefon, potpuno zaboravljajući na razlog zbog kojeg ga je izvukao. Još bolje: nije mi stalo da me ovekoveči i stavi na Fejsbuk uz mnoštvo komentara kao što su: ‘Lepa haljina!' ‘Lepa ramena!' ‘Kakva joj je ono mrlja od špageta na bradi?' Like. Smile. Posle dve kriške kukuruznog hleba i čašice vina uz desert kasnije, spremni smo da se vratimo kući. Dok idemo prema kolima u svežini noći prolazimo pored Groblja stranaca. Lorenco je zadivljen njime i zastaje da osmotri veličanstveni ulaz na to specifično mesto. „Često su najlepše reči one koje nisu izrečene, one koje se gube u ćutanju.“ Gledam ga zanemela, iznenađena, još zauzeta varenjem hrane. Sprema se da me poljubi? „Džon Kits je sahranjen ovde zajedno sa Šelijem. Volim ovo mesto, zar i ti ne misliš da je posebno?“ „Nikada nisam bila tu“, priznajem spuštenog pogleda, iznenađena neočekivanom poetskom stranom padovskog sportiste. „Rimljanka koja ne poznaje Rim? Dovešću te ovde jednog dana!“ Eh da, možda bi romantična šetnja pored grobova neodoljivih umetnika mogla u meni da probudi ono što večeras ne izlazi na videlo. Lorenco je pun protivrečnosti, to je sigurno. Možda je samo previše savršen, dizajniran po estetskim pravilima. Na stepeništu se približavamo jedno drugom i razmenjujemo dva najčednija poljupca u obraz. Ali se onda ipak ne udaljavamo. Ostajemo zagledani jedno u drugo u tišini, dok je njegova ruka položena na moj bok. Osećam lagani potres i konačno željene erotske vibracije, što skoro uspeva da prekrije neprijatni miris koji osećam samo kada mi je mnogo blizu. Ko zna, možda je u pitanju deterdžent kojim je oprao džemper? Istočnjačke oči fiksiraju nešto na meni, želele bi, ali se batrgaju u moru neostvarenih mogućnosti. Shvatam da nikakvo ‘da popijemo nešto kod mene' neće sići s naših usana večeras. I možda oboje zbog toga osećamo olakšanje, uprkos očekivanjima koje je gajila publika ‘kod kuće', to jest moje prijateljice i romantični Federiko. Ostavljam iza sebe tu beskorisnu gomilu mišića i testosterona i povlačim se u svoju tvrđavu samoće. Ispuštam torbu, bacam cipele u hodnik, a izazovno zelenu haljinu na fotelju. Večeras nema tuširanja. Osećam potrebu da zaronim u vruću kupku, da izgubim svest u opuštajućoj mešavini mirisa i ponovo uspostavim harmoniju čula. Uskačem u kadu dok voda i dalje bučno teče i brzo se podiže, toliko da mi prekrije bokove, grudi. Uzdišem dok gledam onog fićfirića od Mastrojanija, koji večeras deluje mračnije nego obično. Zatvaram oči i zamišljam da se neki čovek pojavljuje na vratima. Uporno gleda u moja ramena koja vire iz bele pene, napola skrivena kolena, vrhove stopala naslonjene na ivicu kade s noktima nalakiranim crvenim lakom. Taj čovek ni u kom slučaju nije Lorenco. Večeras ništa od akcije. Ali, kao što bi rekla Škorpija Vivijen Li, dok misli na Vodoliju Klerka Gejbla: ‘Misliću o tome sutra.'


5 „Ni poljubac?“ „Ni slučajno. Kao da si u Danteovom paklu, u krugu gde si prinuđena da fiksiraš Pola Njumena u oči, a da pritom nikada ne možeš da ga poljubiš.“ „Frančeska moja, da nije gej?“ „Ma ne, Đulija, on je samo Vodolija: naizgled dobar dečko, s najgorim perverzijama u glavi.“ „Koji ih čovek čistog lica nema? Sećaš li se Princa Zla?“ Kako da zaboravim njenog famoznog Luku, jedinog čoveka zbog kojeg je istinski patila, zbog čega je stekao ad hoc smišljenu titulu - Princ Zla. Serijski izdajnik, rođen u znaku Device, čijih se nedela baš i ne sećam, ali zato pamtim kako je zvonio njegov telefon, muzička najava neke idiotske emisije o nestalim osobama i neobjašnjenim misterijama. Trebalo je da nam odmah sve bude jasno... Ali Đulija je Strelac, optimista, strastvena i spremna da uvek poveruje u dobre namere drugih, kao i u idealnu ljubav (koja je uvek ljubav na prvi pogled). Srećom, nakon nekoliko meseci onoga što se može definisati kao mentalna surovost, Đulija je uspela da ga se otarasi. I prešla je na nova luksuznija mesta. Uostalom, susret s Princom Zla je ritual koji je neophodno proći pre nego što se pronađe pravi čovek, osnovna etapa - koje bismo se rado odrekle - koja se često događa oko trideset pete godine. Bez obzira na znak Zodijaka, prepoznaje se po potpunoj nesposobnosti nesrećnice da ga ostavi iako zna da nije onaj pravi i da to nikada neće postati. Tu ne može ništa da se uradi, ne postoji vakcina za to. Samo ne sme da se prekrši pravilo: primetiti na vreme, ne voditi ga pred oltar i ne razmnožavati se s njim ni pijana, ni pod kišom meteora, ni na nekoj tropskoj plaži. Što se mene tiče, ne postoji opasnost da odem na neko romantično putovanje. Sve što me čeka u neposrednoj budućnosti jeste iskušenje Božića u porodici Valentini. Dokaz koliko sam nestrpljiva da tamo stignem jeste da je pet posle podne 24. decembra, a ja sam još zaglavljena u kancelariji. Ali sada moram da izađem: odavde do Antikolija nema više od sat vožnje automobilom, ali će sigurno biti gužve na putu. Ako ne stignem na vreme za večeru, majka će me se odreći. Gledam kroz prozor, obuzeta čudnom nostalgijom, napolju je pao lagani mrak, malo je maglovito, prožeto mirisom Badnje večeri. Iz nekog razloga pada mi na pamet nepoznati iz voza; ko zna s kim će provesti ovo pomalo magično veće. Možda na ponoćnoj misi sa ženom i dve plavokose kćerke, svi savršeni, s prirodno ravnom i glatkom kosom. „Gledaš da li dolazi Božić Bata?“, trgne me Federikov glas. Ušao je u moju kancelariju gotovo poskakujući. Ne znam kako uspeva da ima toliko energije nakon ove burne radne nedelje. U ruci drži crveni paket. Ali poklone smo već razmenili... „Dobro bi došao i Božić Bata, samo da bude interesantan“, gunđam. „Kome pričaš“, klima glavom. „Uvek iste face...“ „Hrabro, pregrmi Božić, za Rakove će naredna godina početi na najbolji mogući način“, tešim ga. „To kaže guru iz Style Bazaar-a?“ „Moje novine uopšte ne greše, imaj poverenja u zvezde!“ „Ja sam Rak, prepusti mi malo kosmičkog pesimizma. Osim ako tvoj komšija stvarno nije gej...“ „Možda krije neka iznenađenja“, uzvraćam neubedljivo. „Šta imaš tu?“ Gleda paket kao da je zaboravio da ga drži u ruci. „A, ovo!“, smeši se pakosno dok mi ga


pruža. „Ovo je, draga moja, za tebe.“ Pružam ruku da ga uzmem, ali on brzo povlači svoju i počinje da okreće paket u rukama, zamišljen. „S druge strane...“, nastavlja. „S druge strane, ne znam da li smem da ti ga dam...“ „A zašto ne?“, pitam ljutito. „Hajde, nemoj da praviš dramu, šta je to?“ „To je Tajna“, odgovara naglašavajući glas T. „Tajanstveni predmet. Nije stigao običnom poštom. Neko ga je ostavio na recepciji, a na cedulji piše tvoje ime.“ „Ko je taj neko?“ „Upravo je to Tajna. Verzija recepcionerke: izašla je za trenutak da popuši cigaretu, a kada se vratila, paket je bio tamo, na stolu na recepciji.“ „To jest, ona je bila ispred ulaznih vrata, da popuši cigaretu, a neko tajanstveno biće stvorilo se na recepciji, stavilo paket na pult i nestalo?“ „Tačno, Votsone, verzija recepcionerke ne drži vodu.“ „Jednostavno, Šerloče, recepcionerka je kao i obično drmnula tri-četiri čašice, a za to vreme je mogao da uđe čitav nacionalni ragbi tim i improvizuje trening u holu, tajna - nego šta.“ „Da. Međutim, ona tvrdi da je bila odsutna samo sekundu i da nije videla nikog da ulazi, ne razume šta se dogodilo i nada se da nije ništa opasno, da nisu u pitanju neki loši ljudi koji se vrzmaju okolo, jer si ti tako pristojna gospođica.“ „Onda, šta da radim? Da pozovemo stručnjake za eksploziv ili ćeš mi dati tu blagoslovenu stvar?“ „Kako si prozaična“, mršti se. „Da li je moguće da ne umireš od radoznalosti?“ kaže i pruža mi paket gotovo preko volje. „Čak piše ‘poverljivo'. „Biće da je u pitanju najobičniji uzorak, poslali su ga meni da budu sigurni da će privući pažnju.“ „Upakovan u lepi crveni papir?“ „Ne znaju više šta da izmisle...“ U stvari, paket je mali, ne može da bude uzorak. Adresiran je na mene, na Frančesku Valentini, ime je napisano hemijskom olovkom lepim rukopisom, uz napomenu ‘na ruke. Kao u dobra stara vremena. Šalim se i prinosim paket uvetu, da čujem da li odjekuje tik-tak. „Frančeska, šta to radiš? Neće eksplodirati.“ „U pravu si. Pravu bombu morala sam sinoć da bacim na komšiju, da ga probudim iz učmalosti.“ „Hajde, otvori ga!“ Prekasno, moj telefon zvoni i već znam ko je. „Mama, stižem“, odgovaram i podižem glavu ka nebu. „Ljubavi, biće gužva u saobraćaju, nemoj da krećeš u vreme špica!“, navaljuje na mene bez pauze između reči, zvonkim glasom, kao čirlidersica na helijumu. „Da, mama, samo što nisam ušla u auto.“ „Znači, da te očekujem za jedno satić vremena?“ „Zavisi od saobraćaja“, čini mi se kao prikladan izgovor. Prekidam razgovor, počinjem da skupljam svoje stvari, ubacujem crveni paket u torbu. „Fede, moram da idem, hvala što si pokupio paket i sve najbolje za praznike.“ „Napuštaš me tek tako? Rastrzanog napetošću?“ „Ionako se vidimo za koji dan.“ „Onda si s nama za doček Nove godine?“ „Ko to zna? Još je daleko, svašta se može dogoditi.“ „Preteruješ, kakav li ti je film prošao kroz glavu ovog puta?“ „Dobro se provedi za Božić!“


„Ljubavi, i ti, i pozdravi mi čarobnu tetku!“ Recepcionerke naravno nema ni na vidiku. S druge strane, Badnje je veče i skoro je šest, Verovatno je već kod kuće i pakuje poklone za unučice. Međutim, nije samo odsustvo recepcionerke ono što stvara utisak napuštenosti. Mrak je. Malo unutrašnje dvorište utonulo je u večernje senke, mračno nebo nadvilo se nad centralnu leju, trešnju ogolelih grana i bicikle uredno parkirane s jedne strane. I u predvorju preko puta dvorišta ugašeno je centralno svetlo pa jedva uspevam da vidim kapiju. Verovatno je ponovo pregorela sijalica, kao i uvek kada je kućepazitelj na odmoru. Zastajem, pomalo očarana tišinom zimske večeri koja sve obavija, a pomalo zatečena čudnim nemirom. Da li je to utisak ili su se senke oko trešnje pomerile, kao da se staro stablo rascepilo, rastavljajući se i ponovo sastavljajući u ljudski lik? Nije to samo utisak. Ispod drveta neka figura napreduje ka meni u mraku. Visoka je, ima široka ramena ispod tamnog kaputa i ne mogu da uočim njegove crte, ali zbog gracioznosti prepoznajem ga u trenu. „Frančeska“, kaže mekanim glasom, tiho, skoro kao da ne želi da probudi dvorište. „Frančeska Valentini.“ U trenu je nepoznati iz voza tik ispred mene. Podižem glavu i zaranjam u njegove oči boje plave lagune kao ronilac koji lovi korale, i svaka briga nestaje. „Jeste li dobili moj... božićni poklon?“ Nekim čudom shvatam i stavljam ruku na torbu. Crveni paket. Njegov? „Da. Međutim, nisam ga još otvorila“, promrmljam. „Federiko mi ga je tek sada doneo.“ „Ne bih želeo da spoljni izgled vara, sigurno nije kraljevski“, kaže uz osmeh. „Ali je u izvesnom smislu... skupocen.“ „Pa dobro, hvala u svakom slučaju. Ali zašto ste ga ostavili na recepciji? Kako ste uspeli da ga ostavite, a da vas recepcionerka ne vidi? Osim toga, ako ste ga poslali, zašto ovde?“ Zastajem pre nego što dobijem nagradu za najdužu neprekidnu sekvencu idiotskih pitanja. On ipak hvata samo ovu poslednju. „Ne znam baš. Ili bolje rečeno, nisam znao šta da radim. Ostavio sam paket i otišao. Ili je to bila prvobitna namera. Onda sam se vratio“, saginje glavu, a jedan neposlušni pramen kose stalno mu se pomera i u meni se javlja želja da ga dovedem u red. Ali ne verujem da sam u stanju da pomerim ruke. Ni bilo šta drugo. „Vratili ste se zbog...“, ispitujem nakon dugačkog minuta u kojem niko nije progovorio. „Vratio sam se zbog ovog“, kaže, a njegove ruke se stežu oko mog tela tako da se odjednom nađem između vrata lifta i njegovog toplog tela koje odiše mirisom šume i agruma, noći i mora. Lice mu je tik uz moje, a onda osetim njegove usne na mojima, mekane, mirišljave, koja me dovode do slatkog ludila, dok me rukama položenim na moje bokove podiže, steže i priljubljuje uz sebe. Moje ruke su oko njegovog vrata, uvlačim mu prste u kosu, pomišljajući u trenutku ludosti da ću biti njegova tu, odmah. Onda neko poziva lift, koji uz prodoran zvuk počinje da se penje i odjednom sam slobodna, odvojena od njega. Teturam se. Udaljava se za korak i osećam hladnoću, ogromnu hladnoću. Njegove oči sada su pune noći. „Zbog ovog. Vratio sam se zbog ovog“, ponavlja drhtavim glasom. Onda se blago nakloni, naginjući se grudima brzo, jedva primetno, kao kavaljeri iz nekih davnih vremena. „Srećan Božić, Frančeska.“ I uz osmeh prelazi preko dvorišta i odlazi. Čujem kako se kapija zatvara i sve to deluje kao buđenje koje prekida san. Ali ovog puta sam sigurna da je sve istina: to potvrđuju ukus njegovih usana na mojim i molekuli njegovog parfema koji lebde oko mene. Brzo kao pojava, ali stvarno kao želja. I dalje ne znam njegovo ime.


Ulazim u kola kao u transu i nekoliko minuta se ne pomeram, ruke su mi na volanu, pogled uprt u zamagljeni vetrobran. Usne pritisnute njegovim poljupcem, mozak utonuo u penu. Mehanički okrećem ključ i ubacujem u brzinu kako bih izašla iz grada i izbila na kružni put. S ovakvom gužvom u saobraćaju u gradu zahvaćenom pretprazničkim bunilom brže bih stigla peške. Svađam se s radiom dok tražim neku pristojnu pesmu. Na ko zna kom semaforu uzimam torbu sa sedišta pored i izvlačim iz nje paket. Deluje kao da govori: ‘Otvori me'. U zanosu cepam papir. Mekani pravougaonik od crvene tkanine obavija čvrsti sadržaj, nešto poput male cigle poznatog oblika. Moj dnevnik! Svih mu prstenova Saturna, ne čuje se tik-tak, ali jeste prava bomba. Uzaludno je nadati se da ga nije pročitao. Listam ga jednom rukom dok drugom držim volan, kad neka cedulja pada na sedište. Pokupim je mačjim trzajem, pokušavajući da gledam put ispred sebe i istovremeno čitam ono što je napisano: ‘Mislim da ovo pripada vama. Srećan Božić.' U potpisu: ‘Robert de Niro koji je pokušao da vas navede da pijete šampanjac u vozu koji se zaustavio u bespuću.' Odjednom me visoka kragna džempera guši, dok sećanje na njegov poljubac, glas, toplinu njegovog tela koja prodire kroz sve slojeve odeće, silazi do mog želuca, klizi dole do stomaka, do prepona. Mislim na njega kako čita stranice s mojim razmišljanjima, kako se zadržava na mojim najintimnijim maštarijama. Stid, čuđenje, emocije. Sigurno ga je otvorio. Ko to ne bi učinio? Vraćaju mi se slike s onog puta vozom, ona prefinjena misterija koja ga obavija, njegov miris, erotska napetost primetna u našem brzom i duhovitom dijalogu, u onom ‘Držite se dobro, gospođice'. Najzad, kao i uvek za kraj, prva suvisla pomisao: ni paket ni cedulja ne sadrže ni naznaku o njegovom pravom identitetu. U međuvremenu je kolona automobila sirenama zasvirala pravu simfoniju. Jedan auto prilazi, vozač spušta prozor i urla: „Ej, šta ti je, daješ signal za desno, a skrećeš levo? Mučni glavom!“ Potrebno mi je skoro dva sata da stignem na odredište i na ivici sam nerava zbog napora da vozim dok mi je telo u autu, a glava na nekom drugom mestu. Antikoli me dočekuje sa svojim prijatnim mirom, ušuškan među brežuljcima. To je varošica s manje od hiljadu stanovnika, ali je sredinom devetnaestog veka postala čuvena po umetnicima i modelima. Ljudi iz čitave Evrope hrlili su da dođu, privučeni šarmom rimskog sela, a kuće su pretvarane u ateljee. Pričalo se da su tu živele najlepše žene Italije, ali bih se lično kladila na prženu piću, tipičnu lokalnu poslasticu, zbog čega su Antikoli toliko zavolele i posećivale istaknute ličnosti, među kojima i Luiđi Pirandelo tridesetih godina dvadesetog veka. Parkiram ispred kuće i nabacujem lep osmeh na lice: neka Božić počne. Kapija je otvorena, tata je u bašti. Sigurno razgovara sa svojim biljkama i svojim vrtom, učmalim ispod inja u očekivanju proleća. „Lepotice tatina!“ „Zdravo, tata!“ „Kako si mršava. Jesi li dobro? Ana, dođi, jesi li videla kako je tvoja kćerka smršala? Sada ćemo se pobrinuti za to“, doziva je svaki čas, kao da ona nema ništa drugo da radi nego da sluša njega. Srećom, moja majka se pravi da ga ne čuje i u ovom trenutku je sigurno u svom carstvu među tanjirima, varjačama i lukulskim receptima. „A kome si ukrala ovaj džemper? Nismo valjda na Severnom polu!“, dodaje moj roditelj snobovskim glasom. „To je poklon od tetke Skalabrine. Osećaš li kako je hladno, baš dobro da sam ga obukla!“ Dobra Vaga, porodični esteta sa savršenim osećajem za boje, ne propušta priliku da s visine komentariše stilske detalje besprekornog džemperčeta od kašmira na meni. Kada bi samo video seksi garderobu koju sam stavila u kofer: debele pantalone, tople čarape, čizme podstavljene krznom, lepu vunenu majicu, rolku i ovaj džemper koji je moja tetka donela iz


Norveške. Jedan od onih koje ti prijatelji i rođaci uvek poklanjaju kad se vrate s fjordova iako živiš u Dubaiju, tako glomazan da ne možeš da se podbočiš. Samo dve stvari su me navele da ga obučem. Jedna je naklonost koju osećam prema mojoj omiljenoj tetki. Druga je pomisao na hladnoću u Antikoliju. „Samo je tebi hladno“, gunđa moj otac. Uzaludno je da mu protivrečim. Ovakav razgovor vodimo bar jednom godišnje, a ovog Božića nisam raspoložena za to. U stvari imam volje samo da otrčim u svoju sobu, zaključam vrata za sobom i bacim se na krevet da bez kraja ponovo proživljavam onaj poljubac, kao u gimnazijskim danima. Doba adolescencije može ponovo da se vrati, kao malarija? U kuhinji nalazim tetku Skalabrinu koja priprema martini i moju majku koncentrisanu na sklanjanje pene sa supe. Sada kada sam stigla, može da je pusti da uzavri i u nju ubaci torteline koji se skuvaju za tren oka. Meni je savršeno isplaniran da sačeka moj dolazak bez ikakvog rizika da će neko jelo propasti. Moja majka je Devica: inteligentna, organizovana, obdarena najoštrijim šestim čulom na svetu i ogromnim strpljenjem. Koja, više nego što zvezde mogu i da zamisle, želi da bude pored mog oca. „Ljubavi mamina, kako si lepa“, pozdravlja me, ozarena od zadovoljstva što me vidi. „Tata misli da sam previše mršava“, kažem namigujući tetki Skalabrini. „Ne obraćaj pažnju, draga, tvoj otac ima sadistički poriv da svakog kljuka jelom. Posle provodi sate pred ogledalom, ponavljajući: ‘Da mi nije ovog stomaka, bio bih maneken, komentariše tetka dok ubacuje maslinu u čašu. „Dođi da te tvoja omiljena tetka zagrli.“ Bacam joj se u naručje i ona mi šapuće na uvo: „Već mi ga je preko glave“, pa mi pruža koktel. Zna da suprotstavljanje tati doživljavam kao neprijatnost i bolje je da za praznik to ne uzimamo previše ozbiljno. Poznaje ga godinama, na kraju krajeva, brat joj je. Tetkino pravo ime je Asunta, ali je Skalabrina smešni nadimak koji joj je nadenula direktorka internata u kojem je učila kao devojčica. Poreklo nadimka se izgubilo negde u tami vremena, ali smo je oduvek tako zvali, a ja i dalje mislim da to ime savršeno pristaje toj ženi, sićušnoj kao zeba, s bistrim i blistavim očima. Za razliku od mog oca, razvila je toliku netrpeljivost prema pravilima da se ponekad zapitam kako je moguće da su nastali od istih roditelja. Nikada se nije udavala, provela je život putujući po svetu i godinama je, na zgražavanje porodice, imala ljubavnika, naravno oženjenog, naravno prebogatog, koji ju je uvek vodio na putovanja i kupovao joj predivnu odeću i nakit. Bio je velika ljubav njenog života. Ako postoji žena kojoj sam se oduvek divila, onda je to ona. Slobodna, hrabra, nije bila zainteresovana da ima porodicu i decu i uvek je uspevala da dobije ono što želi, bez griže savesti. Nikada se nije izvinjavala i, koliko znam, nikada se nije žalila. Ponosni, velikodušni Lav, kojem je suđeno da živi pod svetlošću reflektora. Moji roditelji je tretiraju kao neku vrstu neizbežne nepogode, koja s vremena na vreme neminovno narušava mir njihove kuće, a u stvari je mnogo vole. Za njih je porodica jedini način da se preživi, po mogućstvu ‘tradicionalna' to jest kao porodica moje rođake, s ljubomornim mužem i užasno razmaženim detetom. A onda se čude što jedva da osećam sklonost ka materinstvu... Prva prepreka u video-igri ‘Božić s porodicom' savladana je bez štete. Otac mi puni tanjir nadzvučnom brzinom, koji u čistoj agoniji ipak uspevam da ispraznim. Posle večere moji se oblače besprekorno, izvlače iz ormana lepe kapute i umotavaju se u šalove kao da se spremaju za arktičku ekspediciju. „Da li ste pse koji vuku sanke parkirali napolju?“ pita tetka Skalabrina. „Jesi li sigurna da ne ideš s nama na predbožićnu misu?“, poziva me tata, ne obazirući se na peckanje svoje sestre. Moja porodica je katolička, ne posebno redovna u crkvi, ali se ponoćna misa za Božić ne


propušta. Moj otac u stvari ceni samo njenu estetsku stranu, sa svim onim svetlima i pevanjem, a osim toga voli da pokaže kako je elegantan, šetajući podruku sa svojom ženom, kojoj nakit za to veće lično bira. Za razliku od njega, znam, moja majka tamo godinama ide sa istom molitvom: da u godini koja dolazi neki sveti čovek izvuče njenu kćerku s police, na kojoj rizikuje da umre kao usedelica i ubedi je da poradi na željenom unučetu. „Šališ se? Napolju je barem dvadeset stepeni ispod nule.“ „Uobičajeno preterivanje“, frkće moja majka. „U redu, nemojte nas čekati!“ „Zašto, idete posle na ples?“ Ali oni su već izašli. U salonu se raširila prijatna tišina, koju remeti samo povremeno pucketanje vatre u kaminu. Atmosfera prisnosti. „Onda, malecka, šta ti se vrzma po glavi?“ Tetka Skalabrina sve shvata u letu, uzaludno je da se pred njom pretvaram ili da joj govorim da su u pitanju problemi na poslu, nikada mi ne bi poverovala. U svakom slučaju, mogu da joj ispričam sve, ona je mudra žena koja je prošla svakojaka čuda i na kraju uvek kaže da je najbolji savet onaj koji mogu da dam sama sebi. „Opet onaj tip, Đovani?“ Izgovara to s gađenjem, nekako ovlaš, oduvek mrzi to ime. „Dani, tetka. Da, to je zbog... Ili možda nije. To je zbog mnogo toga.“ Počinjem da pričam o poruci, večeri s komšijom, čoveku iz voza i dnevniku. „I apsolutno si sigurna da ga nikada više nećeš videti?“, pita me na kraju zabrinuto. „Đanija? Za ime boga, tetka, nadam se da se zavukao u neku crnu rupu.“ „Ma ne, tog čoveka iz voza. Sviđa mi se, osećam da ima nečeg posebnog među vama.“ Gleda me u oči i znam da nastupa priča o emiru. Neizbežna. Ona se pomera na kauču, primiče glavu mojoj, kao da će mi poveriti nešto epohalno. I kao da je u nekom programu, tonom dive iz pedesetih, započinje: „Bojim se da ti nikada nisam pričala o tome kako me je emir Šakbut ugledao i odlučio da apsolutno moram da budem njegova...“ Doživljaj koji mi je ispričala barem sedamsto puta. Glavni protagonista je neki neodoljivi emir (koji je možda imao sasvim drugo ime i možda nije ni bio emir), koji joj se, nakon što ju je upoznao na nekom partiju, mesecima udvarao poklonima koji su bili koliko kraljevski, toliko anonimni. Nažalost, u velikom finalu tog udvaranja iz romana, tetka postaje neodređena i počinje da priča u metaforama. Često smelim, ali nikada eksplicitnim. To je deo njene ličnosti i možda je bolje tako. Ako saznam detalje erotskog života tetke Skalabrine u mojim godinama, Verovatno ću umreti od zavisti. Godinama je filovala priču o emiru kojekakvim izmišljenim pojedinostima, tako da je stvarno nemoguće znati šta se zaista dogodilo. Ali se privijam uz nju i ne pada mi na pamet da je prekidam. To je savršena božićna bajka, baš što sam kad sam bila devojčica volela da mi pričaju uvek i samo o Uspavanoj lepotici (uvek sam je više volela nego Pepeljugu, možda zato što mi se činilo da nema tako tešku ulogu). Uspavam se na kauču, uljuljkana tetkinim glasom i pucketanjem drva koja gore. „Čuće on mene kada stigne!“, urla moja majka. Neizrečena misao: Klaudio, moj brat, jedino ljudsko biće s kojim skoro uspeva da izgubi svoje poslovično strpljenje. Dan je Božića, skoro je podne, moj otac je već počeo da iznosi hranu, dok mi fiksiramo središte stola s nadom da ćemo ubrzo moći da počnemo, i završimo. Baš u tom trenutku začuje se buka automobila koji tutnji ulicom, naglo se zaustavlja ispred kuće i parkira uz jedan jedini tačni manevar koji najavljuje da je stigao zabludeli sin. „Dobar dan svima!“ Ulazi preplanuo, nasmejan kao glumac iz nekog filma, kao da se upravo vratio sa skijanja na snegovima Apenina ili ko zna odakle, i s kim. S njim nikada nećemo saznati istinu. Neustrašiv, bez pravila, s kosom kao da se tek probudio, nežan kao dete, ljubazan


Strelac, vatren i bez ulepšavanja. U stvari, iako ima pet godina manje od mene, ima mnogo jasnije ideje o tome šta treba da radi u životu. Godinama veren, jedva čeka da zasnuje porodicu i dobije decu, samo da bi imao nekog s kim može da se igra i zabavlja po ceo dan. Kada se to uporedi s mojim zbrkanim nemirima ne izgledamo kao brat i sestra. Krv nije voda, ali nije ni Zodijak. Iako se to ne bi reklo ni kada je u pitanju rođak


Iako se to ne bi reklo ni kada je u pitanju rođak Etore. Dok mama servira predjelo, on uzima za ruku svoju buduću suprugu i ispaljuje onako iznebuha: „Onda, Frančeska, kada ćeš nas upoznati sa svojim verenikom?“ Osećam kako mi mehurići belog vina prolaze direktno kroz nos. Etore je Škorpija kao i ja, znači da je, sudeći po znaku, težak zalogaj za sve žene, pa ipak je veren istom devojkom još od osnovne škole i deluje kao da je lišen bilo kakvog avanturističkog duha. Nismo baš pravi rođaci, on je sin najbolje drugarice moje majke koja je umrla pre dve godine. Tako smo nasledili radost da na svim prazničnim okupljanjima bude prisutan i on, kome je mama bila kuma na svim mogućim svetim obredima. Dok se batrgam u potrazi za nekakvim odgovorom, ljubazni potomak moje rođake se trza i obara flašu crvenog vina. Moj otac naglo ustaje. Ako postoji nešto što ga više dovodi do ludila od isflekanog stolnjaka iz Flandrije, to je pomisao da vlaga prodire do stola od orahovine i uništava ga. Zbog toga se spontano podižu svi tanjiri, uzimaju maramice, salvete, kuhinjski papir i stavljaju ispod stolnjaka, da se spase površina drveta. Ostatak ručka je neka vrsta nejasne ubrzane scene: rođaci koji govore svi uglas, mama koja trči napred-nazad s raznim jelima, tata koji cvrkuće, tetka Skalabrina koja se opija da preživi. U čitavom tom metežu vidim kako moj telefon vibrira na stolu. Skoro da me je strah da ga pogledam s obzirom na iznenađenja u poslednja dvadeset četiri sata. Tetka Skalabrina, oštro oko, pruža ruku i pokreće prst sa savršenim noktom, nalakiranim strastvenocrvenim lakom, daje mi znak da joj ga dodam. Popuštam, šta bih drugo mogla da učinim? Čita poruku i stavlja telefon u svoju torbicu. Zbog prazničnog susreta, makar to bio samo porodični ručak, nikada ne bi propustila da stavi neko od svojih krzana i nešto od upadljivog nakita. Gledam je svojim tipičnim upitnim pogledom, ali mi ona na to samo naspe piće u čašu. „Pij, devojčice, od sutra ništa nije sigurno!“ Tetka je otkačila, blago njoj. „Ej, sestro, ove godine sam ti doneo ekstra poklon za Božić!“, dovikuje mi Klaudio s druge strane stola uz galamu malog bratanca. „Šta si rekao? Laura, možeš li da utišaš dečaka, molim te?“ „Umoran je, jadničak“, pravda ga ona i ne interveniše ni na koji način. „Nije umoran, on je posednut demonima, draga“, komentariše tetka Skalabrina. „Opaka je to stvar, vrlo impresivna. Nisam vam nikada pričala kako je onomad u Brazilu. Duboko uvređena zbog same pomisli da je njenom sinu potreban egzorcista, moja rođaka oseća potrebu da začepi usta malom čudovištu. Tetka Skalabrina mi namiguje i ponovo se prepušta čaši, dok ja pitam Klaudija: „Šta si rekao?“ „Rekao sam da nikada ne bi mogla da pretpostaviš šta sam ti poklonio za Božić!“ Videla sam paket ispod jelke. „Još jedan toster?“ Klaudio nema nimalo smisla za poklone, ali nije škrt: nesposoban je za bilo kakvu suptilnost, uopšte ne ume da se zamisli na mestu primaoca poklona. Poklanja stvari koje se njemu sviđaju ili mu golicaju maštu, a prethodnih Božića doneo mi je, redom: dva tostera (dve uzastopne godine); brijač s rotirajućim glavama (njemu je taj model odličan, rekao je... ah, ne odgovara za noge?); cilindar, model iz devetnaestog veka, i kupon za časove snouborda, iako se i na samu pomisao na tu spravu užasavam, ali se njemu mnogo sviđa. „Kako još jedan?“, pita sada pomalo smušenog izraza lica, dok pogledom koji izražava krivicu prelazi preko paketa pod jelkom. Nije njegova krivica, jednostavno je zaboravio. Biće da je to svakako prelep toster, poslednji model. Možda će poslužiti Marijani. „U svakom slučaju, nisam govorio o tom poklonu“, dodaje Klaudio. „To je nešto drugo, više... nematerijalno.“ „Nematerijalno? Jesi li se molio da pronađe muža?“, umeša se moja majka.


„Mama, stani malo... Pa dobro, batice? Šta bi bio taj tajanstveni poklon?“ „Pronašao sam ti posao“, saopštava on grandiozno. „Klaudio, ja već imam posao. Koji nije ni tako loš.“ „Ali ovaj je bolji!“ Naginje se napred iznad stola i gleda me kao da ima da mi saopšti velike vesti. „To je posao na radiju.“ Povici iznenađenja i zadivljenosti odzvanjaju između stolnjaka, blistavih čaša i poslužavnika s kuvanim mesom, dok ja ne uspevam da uradim ništa drugo do da preneraženo gledam. „Za mene? Posao na radiju?“ „Pa dobro, za sada to nije baš posao, više pari time... Međutim, u perspektivi“, povlači se delimično. Ipak mi sve to deluje kao naučna fantastika. „Jesi li u toku s muzičkim programom u šest posle podne, Manje otrovno?“ „Naravno, odlični su. Fantastična im je plej-lista, a di-džej je prava sila... Kako se ono zove?“ „Loreta. Eto, zadovoljan sam što ti se sviđa, zato što je baš ona ta kojoj je potreban asistent koji će joj pomagati da priprema emisije. I ja sam joj pomenuo tvoje ime.“ Sada su svi iznenađeni koliko i ja. U sveopštoj tišini odskače čep i svi se trgnemo: „Da nazdravimo za sjajnu vest!“, uzvikuje veselo tetka Skalabrina. „Još jedna radijska zvezda u porodici!“ Dok otvaramo poklone i prisustvujemo haosu koji mali rođak razbijač pravi s upravo dobijenim igračkama, Klaudio me upoznaje sa situacijom. Sve je tačno: ne pitajući me, oduševljeno me je preporučio za taj poslić, koji traje samo koji sat i izuzetno je bedno plaćen, ali će mi obezbediti propusnicu za bekstejdž na najboljim koncertima u gradu i, ako budem imala sreće, upoznaće me s velikim umetnicima. „Hej, ti odluči šta želiš da radiš.“ Tapše me rukom po ramenu. „Ali, po mom mišljenju, ako budeš prihvatila, biće zabavno. Barem porazgovaraj s Loretom, pozovi je.“ Dirnuta sam i opraštam mu sve tostere, čak i onaj koji ću dobiti naredne godine. Onda mi prilazi tetka i kaže mi tihim glasom: „Poruka je bila od onog Đovanija.“ Ali dodaje da nema potrebe da je čitam. „Taj tip nikada nije imao da kaže ništa interesantno, draga.“ Naprotiv, smatram da je i te kako interesantan, ali mi se čini da je tetka spremna za raspravu. Ipak mi vraća telefon, između ostalog zato što moram da memorišem broj Lorete, di-džeja. A uveče, zatvorena u sobi, kada su svi otišli, čitam Đanijevu poruku. Čestita mi i želi da provedem lep Božić, licemer. Prvi Božić bez njega, kako se to dođavola dogodilo? Dobro sam učinila što nisam pročitala poruku za stolom. S druge strane, šta sam pa mogla da očekujem? Tačno zna koje su moje slabe tačke i tu me pogađa. Zna da obožavam Božić i, uprkos svemu, svoju porodicu. Nikada se ne zna da li ću, dobro raspoložena i u božićnom duhu, poželeti da ga vidim ponovo. Ako mu se prohte da napravi izlet iz veze do koje mu je trenutno stalo. A šta ako je u pravu? Da li bi meni mogao biti dovoljan jedan muškarac? Ko ne bi poželeo barem jednog princa na belom konju da o njemu sanja i onog mračnog da zbog njega pati? Nakon navraćanja raznih rođaka, nešto mlade jagnjetine s krompirom, mnogobrojnih čajeva za pospešivanje varenja i tri dana provedena u istom džemperu, spremna sam da se vratim u haos života na visokim potpeticama. Grad u koji stižem neki je drugi Rim. Ljudi se više ne trude da pronađu prave ukrase i zaboravljene poklone. Ima neke mekoće u vazduhu, čini se da čak i deca urlaju manje nego obično. Deluje kao da su ljudi usporili, dok je do pre neki dan sve bilo ubrzano, neobuzdano. Sada Rim stvarno deluje kao onaj s razglednica iz pedesetih godina prošlog veka, onaj u kome sanjam


da hodam s rukama obavijenim oko struka voljenog čoveka i glavom položenom na njegovo rame. Skoro da osećam njegov miris, miris dobrog losiona posle brijanja i još jednog zaljubljivanja. Trg Navona obavijen je pojasom božićnih malih štandova prepunih igračaka, šećerne vate, krofnica i božićnih ukrasa. Čarobni ringišpil s ljuljaškom lenjo se okreće praćen muzikom, a baš ispred mene neki tata drži za ruku devojčicu koja mu jedva doseže do kolena, u rože kaputiću i s belom kapicom s dve krznene kićanke koje vise sa strane. Konačno devojčica odevena kao devojčica, što je danas sve rede. Gledam u nasmejano lice njenog oca i gubim se maštajući da sam usred filma Erenka Kapre, deo te porodice, okružena njihovom toplinom. Ali čim pokušam da ga zamislim kao mogućeg životnog druga, lice čoveka gubi se u blesku svetala i nerazgovetnih nijansi. „Rekla sam da ima nečeg neobičnog u onome ko ti nudi šampanjac u vozu“, uzvikuje Marijana dok zabada kašičicu u šlag i toplu čokoladu. „Šališ se? Taj čovek je interesantan po tome što ga više nema, poznat po brzom poljupcu! Kladim se da se tetka Skalabrina slaže sa mnom“, komentariše Đulija, dok jednom rukom razvezuje pletenicu i svoje lepe plave uvojke. Ponekad, kad sam s njima, to je kao da se nalazim u čamcu koji se talasa između đavola i svete vode. Međutim, ovog puta moje prijateljice nisu upoznate s osnovnom činjenicom. I prava tajna je u tome što još nisam smogla hrabrosti da im ispričam o onoj noći na firentinskim brdima. Možda zato što uopšte nisam sigurna da sam je doživela. A šta ako sam sve sanjala? Prokleti filmovi. Ali poljubac ispred lifta, to ne, to nisam sanjala. „On je pronašao mene, ali ja ne znam kako da stupim u kontakt s njim. Mari, nema opasnosti da ovog puta pravim gluposti, čak i da hoću, ne brini.“ Zapažam da u trenutku kada mi reči izlaze iz usta osećam blago žaljenje u srcu. „Ako te je pronašao jednom, može da se vrati i potraži te kad god hoće. Bila bih oprezna s tim varljivim ćutljivcima s upadljivim ponašanjem u javnosti“, uzvraća oprezni Bik. „Dobro dođu upadljivi gestovi! Pre neki dan na času plesa jedan šezdesetogodišnjak, niži od mene, uzeo me je i vrteo kao čigru. Toliko me je pokrenuo svojom čakrom da sam počela da ga gledam drugačijim očima“, odgovara Đulija sva ozarena. „I možda će doći s tobom na doček Nove godine, na zabavno veče koje organizuje plesna grupa?“, pitam pakosno i ohrabrena što se više ne govori o meni i nepoznatom tipu. „Nažalost, odbio je, pretpostavljam da će ostati sa svojom porodicom ispred kaminčića, ali nema veze. Uzdajmo se u Veneru s vatrometom za doček, je li tako, Frančeska?“ U ovo vreme će Venera, planeta koju zamišljam obojenu u drečavoroze, sa simfonijom raznobojnih strelica, biti u priličnom haosu i bilo bi dobro držati se podalje od nje. Srećom da su tu njih dve, blizu. Zahvaljujem Prazniku u Rimu i onom pljusku na kojem smo se upoznale, jer bi danas bez njih moj život bio pust zabavni park, bez svetla i muzike.


6 Nova godina je najgori od svih groznih praznika. Poznajem osobe koje rastrzane brigom počinju s organizacijom još u avgustu, kao i one koji, naprotiv, zatvore oči, zapuše uši i odlaze u krevet pre ponoći, nadajući se da će se košmar završiti na najbezbolniji način. Izgleda da se niko ili skoro niko uopšte ne zabavlja, da su očekivanja više puta izneverena, a moja majka je jedina koju poznajem da sakuplja grančice imele sa crvenim trakama da bi ih obesila iznad vrata kuće. Nema zanošenja romantikom kod žene Device: mislim da ona to radi više zbog tradicije i dekoracije nego što je sklona razmeni poljubaca. Ali možda je ona u pravu. Da li je u krajnjoj liniji poljubac ispod imele ikada doneo večnu ljubav nekoj devojci? To je kao priča o Vrtu pomorandži, parku s dugom tradicijom na Aventinu, sada već slavnom kao mestu gde se sastaju zaljubljeni parovi, van prostora i vremena, predodređeno da zadrži visoko mesto na lestvici sentimentalnog Rima. Jednom mi je prijateljica iz Milana rekla da su je petorica rimskih mladića s kojima je izašla odveli u Vrt pomorandži. Naravno da se danas jedva seća njihovih imena. Uprkos cinizmu kojim pokušavam da se odbranim od napada, i dalje verujem u to. Vrt pomorandži je sinonim za poljupce i lupanje srca, kao i za vence imele. Pogled na tamnozelene grančice s raznobojnim kuglicama izaziva u meni maštarije iz komedija s Meg Rajan u glavnoj ulozi, one u kojima su snežne pahulje okrugle, mekane i savršene. Pre samo godinu dana Dani i ja slavili smo našu ljubav po nevremenu u Njujorku, da bismo šest meseci kasnije rekli zbogom jedno drugom. Nikada neću zaboraviti garderobu koju sam jedva natrpala u kofer s kojim sam preletela okean. Mogla sam da dobijem Nobelovu nagradu kao stručnjak za zavođenje pokvarenih Vaga. Savršeni doček Nove godine sa savršenim partnerom. Galantnim, prefinjenim, onim zbog koga osećaš da si centar univerzuma, da si stvarno važna, jedinstvena, najsvetlija zvezda u okolini. Te klasične Vage s retkim darom da unapred osete ženske želje, prilagode se onom drugom i zadovolje ga urođenom ljubaznošću. Njegov jedini greh? Potpuno odsustvo muda i beskrajna ljubav prema ženskom rodu, što ga tera da stalno sedi na više stolica. Jer kad je s tobom, zbog Vage se osećaš kao da si najvažnija žena na svetu, a već dan kasnije, lep kao sunce, prelazi kod druge. Jadni Dani. On zapravo nije umeo da kaže ne, ali je ipak to vešto skrivao, prevarant. Barem sve do dana kada je zbog rasejanosti ostavio otvorenu poštu i tako mi pokazao beskrajni podzemni svet: ženu na daljinu, i mnoge druge prevare, izvršene ili ne, kojoj je pisao: ‘Volim te'. Nakon tog gorkog otkrića poslala sam ga u zemlju Bedne kopiladi, odakle je potekao. Bezočno je pokušavao da pronađe opravdanje u svom nesrećnom detinjstvu bez oca, i u Zodijaku: ‘Šta da radim kad sam Vaga. Površan sam, osećam ljubav prema raznim osobama na isti način, ne mogu da biram.' Stvorila sam čudovište, veće nego što je bio. Zbog načina na koji se naša priča završila, pošto sam uspela da izbrišem njegovu poslednju patetičnu poruku od prošle nedelje, postala sam rešena poput Hulka. I večeras mislim da je bolje nemati nikakva očekivanja nego imati milion neostvarenih. Jeste malo tužnije, ali oslobađa i nesumnjivo je opuštenije. Doček Nove godine u intimnom krugu, u kući nekog prijatelja, znači da ne morate da idete kod frizera i na manikir, da niste primorane da oblačite haljine sa izrezom u kojima će vam sigurno biti hladno, niti da igrate do zore na štiklama koje ćete proklinjati usred večeri i nikada ih više nećete obuti. Kada idete kod prijatelja, možete mirno da se uvučete u pantalone i džemper, možda drečav, ali komotan, napravite neurednu punđu, stavite neizbežni karmin boje trešnje, laganu maškaru. Znate da ćete, kad stignete tamo, skinuti cipele i hodati po njegovim mekanim tepisima,


dok čekate da stignu đakonije iz rerne, zalivene rekama prošeka i crvenog vina. A kada dođe ponoć, sa čašom šampanjca u ruci, istrčaćete svi na terasu da veselo nazdravite, dok će u međuvremenu mačke zahrkati na svojim jastucima. Čestitaćete Novu godinu uz umereno oduševljenje i mnogo nežnosti. Nakon nekoliko partija karata i tanjira punih đakonija - što je dobro za prazno srce, ali bar štitimo džepove - niko više neće imati želju da izađe, nego da se vrati kući i spava skoro potpuno trezan, s blagim nagoveštajem peckanja u želucu. Zar to nije čudesno? Kao u nekoj viziji, privida mi se tetka Skalabrina: sa perjanim šalom oko vrata udiše dim kao Marlen Ditrih i gleda me s neodobravanjem. Da me vidi sada, utopila bi se u votki da zaboravi žalosnu sliku mene raspevane, dok vrckam kukovima i sređujem stan, u izbledeloj majici s Dejvidom Bouvijem iz vremena Zigi Stardasta i maramom dadilje Skarlet O'Hara na glavi. Čišćenje kuće uoči dočeka Nove godine za mene je korisno rešenje da narednu godinu započnem rasterećena prašnjavih misli i probudim se prvog januara sa sređenim mislima. Dok usisavam, sa sterea odjekuje uvertira Seviljskog berberina sa svojim prodornim ritmom, pozivajući mlade ljubavnike iz raznih delova grada. Sigurno daleko odavde. Na drugoj strani, Federiko u ovom trenutku bira boju za stolnjak za večerašnji doček. Prihvatila sam njegov poziv zavedena obećanjima da će to biti veče bez komplikacija, a povešću sa sobom i Marijanu da podiže raspoloženje. Jadnica je nedavno otkrila da se njena šesnaestogodišnja kćerka viđa s petnaest godina starijim muškarcem i u potpunom je šoku. ‘Kako je to moglo da se desi', ne prestaje da ponavlja sve vreme dok mesi slatkiše za ketering. Sada je to postala njena uzrečica u svakom razgovoru. Biće pravi poduhvat smiriti je, ali zabava za stolom u društvu šest gejeva, od kojih su tu dva para, trebalo bi da bar na jedno veče rastereti nas sirote žene koje smo rasle u nekoj drugoj generaciji. Đulija će biti van grada zbog festivala burleske i sving maratona do zore. U ovo vreme verovatno priprema mrežaste čarape, biserne ukrase za kosu i perjani šal, koji bi se, gle slučaja, svideo tetki Skalabrini. U poslednje vreme je tajanstvena i nije baš svoja. Neko vreme je pričala o susretu u lokalu u kojem nastupa, navodno ju je neko video i pomislio da je neodoljiva kad igra u džinovskom peharu šampanjca, u korsetu od kojeg zastaje dah i s kišom šljokica. Ali sklanjala je pogled, što znači da priča verovatno nije istinita. Šta god da muti, njena noć će biti sigurno mnogo uzbudljivija od naše. Da bih razbila svaku sumnju, bolje je da malo predahnem, sa zvezdama i Style Bazaar-om. Uvek me dirnu ta mala, neverovatna predviđanja. Stavljam jedan lep vikler na čelo. Ako ne mogu svom životu, onda večeras bar kovrdžama mogu da pustim na volju. Sa časopisom u ruci odlazim u kuhinju da pripremim poslednji čaj u ovoj godini. Škorpija: Dok se nova godina priprema da počne nizom avantura (za sada imam samo čaj), ovo veče je odlučilo da priredi više od jednog primamljivog iznenađenja ženama rođenim u ovom znaku (Uh! Primamljiva iznenađenja? I to više od jednog? Uzdam se u moć slatkiša koje priprema Marijana), zato dodajte malo šljokica i sjaja — jer noć je vaša. Službeni astrolog verovatno je već krenuo na Bali i ostavio dragoceni poslednji horoskop nekom stažisti, nema drugog objašnjenja, zato što je ovo sigurno Đulijin horoskop, a ne moj. Ovo je baš neobično, jer je ove nedelje moj omiljeni časopis nikad bolji: malo tračeva i reklama za nemoguću modu, više članaka posvećenih ženskom stilu i interesantnih i korisnih saveta. Crv sumnje uspeva da se uvuče u mene, ali na šljokice, dragi moj astrologu od poverenja, na šljokice zaboravi. Ipak... Poneta nadahnućem, odlazim da sa dna gomile cipela natrpanih u plakaru izvučem par džimi ču lepotica koje nikad nisam obula, davnašnji poklon tetke Skalabrine. Obuvam ih i evo modne čarolije. Čak i usred velikog spremanja, prava cipela pruža divan osećaj. Gore će biti dovoljno obući pripijenu crnu somotsku haljinu i neka mi je sveti zaštitnik nožnih članaka u pomoći.


Izlazim iz stana i na moje iznenađenje pojavljuje se Lorenco, koga moje prijateljice sada zovu ‘Vodolija lepih nada koje se ne ostvaruju'. Da mogu da ga vide, morale bi dobro da se zamisle. Pojavljuje se poput kakvog priviđenja. Smoking mu stoji kao saliven, šal od bele svile nonšalantno pada na revere sakoa jer još nije obukao kaput koji potpuno prirodno drži preko ruke. Proklinjem proizvođača njegovog užasnog parfema ili omekšivača za veš, kao i teorije o herniji privlačenja. „Daj da te vidim, Frančeska, ti si prava čarolija.“ On izgleda kao da je sišao sa stranica Voga, a meni kaže da sam čarolija? Biću večno zahvalna džimi ču cipelama. „I tako znači, nisi ostao u Padovi?“ „Odlučio sam da se vratim jer je nedelja na snegu proletela, a nekoliko kolega organizovalo je veče koje dosta obećava“, odgovara mi dok me gleda pravo u oči, skoro kao da želi da otkrije moju reakciju. „Gde ti ideš tako elegantna?“ Ubacujem ključeve u torbu i pokušavam da pronađem adekvatan odgovor. Da se zna, nemam želju da ga impresioniram, međutim... Uz nagoveštaj tetkinog duha, uzvikujem ponosno: „Oh, nalazim se s prijateljima. Biće nas tridesetak. Svratiću najpre kod Mari, da se presvučeni, pa onda idemo zajedno.“ Šta sam rekla? Trideset prijatelja i da sam krenula kod Mari, da se presvučeni? U šta da se presvučem? U manje glupu ženu, nadam se! Ali dok razmišljam koliki sam idiot, vidim da se Lorencov izraz lica promenio, kao da me gleda drugačijim očima. Verovatno je pomislio da sam odlepila. Ljubi me u obraz i obećava mi da ćemo lično čestitati jedno drugom i ostavlja me da stojim i gledam ga kako navrat-nanos silazi niz stepenice. Federiko stanuje na drugom kraju grada u predivnoj kući koju je nasledio od svog dede, umetničkog kolekcionara, s terasom koja gleda na park veličanstvene Vile Torlonija. Na zidovima vise originalne slike savremenih umetnika, a kolekcionarski primerci neprimetno se mešaju s Ikeinim komadima nameštaja. Naviknuta na pedeset kvadrata stana, svaki put se osećam kao da ulazim u Versaj. Čini se da Federiko ne pridaje previše značaja tome da li je tu ili u nekoj boemskoj garsonjeri, važno je da kuća odgovara njemu, a ne stranicama časopisa Home and Country. Njemu bi odgovaralo i da je u filmu Siromašni, al' lepi, ali mene uvek opčini izgled, što je krivica Lava, mog podznaka. „Evo mojih dražesnih žena!“ Otvara nam vrata sav ozaren, najverovatnije zato što je ugledao Marijanu s paketima u rukama, što nagoveštava ukusna jela. Upadamo u njegov izuzetno prefinjen ambijent, osvetljen samo svećama čiji plamenovi lelujaju u malim orijentalnim fenjerima sa cvetnim dekoracijama. Sto je prekriven stolnjakom od belog lana, a pored čaša se nalaze male oznake mesta: savršeni ovalni kamen, koji je Fede ukrasio natpisom ‘Bonne annee et bonne sante 2. Njegove džinovske mačke sakrile su se negde u ogromnom stanu, jer, kao i obično, nisu u stanju da posle jurcanja ne zapadnu u duboki san. Marijana kreće u kuhinju sa svojim tornjem paketa, ali naleće nogom na paleolitsko kamenje u hodniku, okruglaste bronzane kipove, simbol suzbijene plodnosti i delo nekog konceptualnog umetnika. Ne stižem da uzviknem: ‘Pazi na džinovske kugle', te najbolja kuvarica u Rimu odleti na pod. „Kažem ja da je ovo užasan period za Bikove! Frančeska, šta si rekla da se dešava sa Saturnom? Ali koga je briga za ta sranja“, prasne, crvena u licu od besa i pokušavajući da se smiri. Federiko je teši i sakuplja ono što se spasti može, pa odlazi u kuhinju: „Ljubavi, budi mirna, 2

Srećna nova godina i dobro zdravlje. (Prim. prev.)


ne znaš koliko puta dnevno se spotaknem, pre ili kasnije baciću u smeće to sranje!“ „Ipak je sve bilo dobro zatvoreno, srećom da ti ništa ne prepuštaš slučaju“, dodajem, pomažući joj. „Pogledaj, ništa se nije dogodilo.“ U međuvremenu, dok se peče coq au viti, otvaramo prvu bocu, grickamo volovane, koji su se sačuvali posle pada. Stižu petorica pozvanih: jedan od Federikovih najboljih prijatelja, jedan dugogodišnji par koji poznajem, zajedno su već osamnaest godina, to jest kada je Fede bio neobuzdana party animal i na kraju još jedan par, dvojica lepih mladića koji izgledaju kao da su jedva stariji od dvadeset godina, koji su se upoznali na kursu hatha joge, ali možda posećuju i plesne podijume. Osvrćem se okolo dok se ćaskanje diskretno širi po salonu s velikim belim kaučima. Marijana već telefonira svojoj kćerki i čini se da je u pitanju hitna situacija budući da je izašla na balkon s punom čašom i vratila se s praznom. „Moje molitve su uslišene! Valentina se posvađala s tim tipom i ide na večeru kod svojih prijateljica.“ „Mari, nemoj da si tako stroga sa njom“, umešam se, ko zna zašto. „Upoznala si svog muža kada si bila devojčica i podsećam te da je imao desetak godina više od tebe!“ „I stvarno, vidi kako se sve završilo, Frans: ne počinji sada i ti“, prasne, mašući garavim kotletom. Federiko pojačava muziku da smiri atmosferu i vazduhom se šire note Wonderful World Sema Kuka. Ljubaznošću savršenog domaćina, poziva sve da sednu za sto. Dok sedamo i nazdravljamo za početak večeri, primećujem da sam gladna. Samo da ne padnem u očaj sećajući se izgubljene ljubavi, pomišljam gorko. Odbacujem svoje ‘džimi ču' cipele negde ispod stola i osećam da mi stopala zahvaljuju. Večera počinje i nakon prve porcije lazanja deluje da se Marijana smirila. U jednom trenutku začuje se zvono na vratima. „Ah, nisam vam rekao da dolaze Kozimo i Manuela“, saopštava Federiko. „Stižu u poslednji čas.“ Ko su sad oni? Predstavljaju se svima, izvinjavajući se zbog kašnjenja. Fede u tren oka dodaje dva mesta za stolom. Pridošlice deluju kao dvoje simpatičnih avanturista, tek su se vratili s putovanja i u poslednjem trenutku odlučili da dođu. „U kuhinji ima jela i pića za čitavu družinu, dobrodošli ste!“, dodaje Marijana, koja gde god da se nađe refleksno reaguje kao domaćica kuće, nagonski se trudeći da se svi osećaju prijatno. Dobra hernija među gostima i vino u izobilju ubrzo čine da razgovor postaje sve poverljiviji, a kad na trpezu stiže piletina iz vatrostalne posude, nalazim se u centru konverzacije zahvaljujući Federiku. „Ah, ne možete da shvatite kakav se film odigrao onog dana u vozu. Vekovima nisam video tako čarobnog muškarca, a Frančeska ga je čak i zavela.“ Odjednom su svi pogledi usmereni ka meni, željni sočnih detalja. U tom trenutku Lav u meni penje se na pozornicu i počinje da prepričava susret s tajanstvenim nepoznatim, od početka do njegovog dolaska s tajanstvenim paketom. Gotovo sve. Ili gotovo ništa s obzirom na to da su scene koje sečem s filmske trake i koje mi prolaze kroz glavu sasvim druge. Ali polovina društva za stolom samo što nije zaspala. „I tako se dnevnik vratio kući, a od Sudbinskog čoveka ni traga ni glasa“, zaključujem, ne obraćajući pažnju na probadanje u srcu koje osećam dok to izgovaram. U stvari ni traga ni glasa od onog sudbonosnog dodira koji je trajao nekoliko minuta. Naravno, nemam želju da govorim o tome, isuviše je jaka sumnja da sam sve to sanjala. „Ne želim da mislim na to, Verovatno je to bio neki ludi mitoman rođen u znaku Device“, dodajem u nadi da ću tako zaključiti razgovor i grizem


krompirić posut peršunom. Marijana zadovoljno odobrava. „Ah! Tačno, Federiko mi je rekao da si veliki stručnjak za Zodijak! Reči mi, draga, kako stoji stvar s jadnim Jarcem?“, pita radoznalo jedan od dvojice s kursa joge. „Ne, ja želim da saznam sve o Blizancima, o njima svi govore loše“, umeša se Manuela, pridošlica. Teško meni, podigao se osinjak. „Momci, ja nisam astrolog, morate da čitate Style Bazaar, obično pogađa.“ Izuzev večeras, kažem u sebi, dok reklamiram mog zvezdanog gurua. Srećom, neko primećuje da nedostaje malo do ponoći i društvo oko stola premešta se u dnevni boravak. Marijana, nakon što je probudila uspavane mačke jelom, trči da pripremi boce, dok Federiko kruži sa svetlećim lampicama, a ja se krijem u kupatilu. Verovatno je to perverzno, ali obožavam da posmatram tuđa kupatila, čitam etikete na kozmetičkim preparatima, koristeći taj miran i samotan prostor čak i na najuspešnijim večerinkama. Ali malo ustuknem ispred ogledala među palminim grančicama koje ukrašavaju pločice, dok mi se čini da se napolju pojačava muzika, kao i glasovi. Da li su već svi pijani? Pogled mi pada na reviju Rogue Japan, ekskluzivni mesečnik za aristokrate mode. Ko zna da li ima horoskop? Ali, dok ga prelistavam, jedna fotografija privlači moju pažnju. To je kao elektrošok od hiljadu volti, šarene stranice ispadaju mi iz ruke, kupim ih i ponovo grozničavo prelistavam. Da li i ovo sanjam? Ali ne, evo ga u jednom posebnom časopisu posvećenom novim licima u izdavaštvu. Objašnjenje ispod slike glasi: ‘Masimo la Note, direktor Style Bazaar-a'. Ne, ne može biti istina. Kakva je ovo šala? Jesam pripita, ali nisam pijana, pa ipak mi u ovom trenutku ništa nema logike. Frančeska, pogledaj u zelenilo palmi i udahni duboko. Jesu li to urođenici koji udaraju u bubanj ili to moje srce kuca hiljadu na sat? To mi uvek kaže tetka Skalabrina: ‘Budi pažljiva s moćima uma, kada previše pričaš o nekome, on se pojavi. Nije se, naravno, pojavio u nekom kupatilu, bilo bi to neobično, ali ovo... Telo mi se lagano topi kao haljina bez oblika i ubrzo me snaga potpuno izdaje. Oči boje plave lagune, onaj mladež na licu, lice morskog vuka. Direktor moje omiljene revije je... on. Ne mogu da mislim ni na šta drugo osim na njega. Sručim se na hoklicu u kupatilu. Prisećam se našeg razgovora, njegovih pitanja o reviji, šta mi se tu sviđa, a šta ne. Istražuje tržište ćaskajući u vozu. Osećam se izdanom, a što je još gore, ta prevara mi se sviđa. Možda. Masimo. Masimo la Note. Iza vrata u međuvremenu raste komešanje, izlazim neraspoložena i stežem novine u rukama. „Požuri lepotice, skoro je vreme, dođi na terasu!“, dovikuje mi neki nepoznati s kapom koga nikada pre nisam videla i stavlja mi praznu čašu u ruku. Pokazujem bar toliko prisustvo duha da pogledam oko sebe, u potrazi za nekim da mi je napuni. Zapažam da je salon pun nepoznatih ljudi i da je većina sveća ugašena. Krećem se u polutami, pitajući se koji se đavo događa i ko su svi ti ljudi. Srećom pa je ovo intimna večera. Tražim Marijanu i Federika da im ispričam trač veka, kada iza sebe čujem poznat glas kako se grohotom smeje. Đulija? Naglo se okrećem i vidim je zagrljenu s Polom, Ircem, njenom dugogodišnjom neprežaljenom ljubavi. Očigledno je da imam halucinacije. Irac Pol je nestao pre mnogo godina, nakon ko zna koje sentimentalne drame, negde u Australiji. Ih to beše Švedska. U svakom slučaju, ne može da bude ovde. Gledam čašu sa užasavanjem: možda su mi stavili nešto u vino? Ali zašto? Fiksiram Rogue Japan u drugoj ruci, očekujući gotovo da vidim kako se pretvara u zvečarku i klizi među saksije s


jasminom. „Frančeska, baby!“, cvrkuće Đulija. „Srećna Nova godina!“ Grli me, nesumnjivo pijana. Nije halucinacija, to je Đulija. „Đulija, šta ti radiš ovde? Tvoje veće burleski? A ovo je...“ „Pol mi je priredio iznenađenje! Čuli smo se prošle nedelje... Stigao je sinoć iz Stokholma da provede Novu godinu sa mnom. Nisam odolela. Otkazala sam sve, želeli smo da ovo veče bude samo za nas... Onda sam shvatila da ne mogu a da ga ne dovedem ovde!“ Noć nesumnjivo izmiče kontroli, ali nije sada trenutak da mislim na Pola, osećam potrebu da sazovem hitni savet i otvorim slučaj Masimo la Note. Odlazim na terasu probijajući se dok počinje odbrojavanje. Deset, devet... „Marijana, pogledaj ovo. Ovo je smak sveta.“ Osam, sedam... „Baš dobro što se ova anno horribilis završava. Ali šta radiš s tom revijom? Nije valjda opet Style Bazaar? Misliš da je sada pravo vreme za čitanje? Nazdravi, prijateljice, to čini dobro. Potrebno nam je.“ Šest, pet... „Otkrila sam ko je čovek iz voza. On je direktor Style Bazaar-a, zove se Masimo la Note!“, nadvikujem se sa muzikom i odbrojavanjem, glasom koji kao da najavljuje da smo ušli u rat protiv Saveznika. „Jesi li videla da je došla Đulija? S Polom! Gde li je završila sada, kada smo kod toga?“, odgovara Marijana koja ništa nije čula ni razumela. Otkačila je. Četiri, tri... „Mari, jesi li shvatila šta sam ti rekla? Apokalipsa.“ Fiksira me uz bezizražajni osmeh. Dva, jedan... Srećno! Srećna Nova godina! Idi dođavola, stara godino! Iskaču čepovi, pena ispunjava čaše, lete poljupci u obraze, Federiko maše svojim svetlucavim lampicama i okružuje me euforija dok počinje vatromet, opisujući krugove i kišu boja na nebu i svetleći kao neon u noći i gustom mraku drveća Vile Torlonija. Skoro u istom trenutku interfon počinje da zvoni bez prekida i prijatelji naših prijatelja ispunjavaju kuću, neočekivano pretvarajući zabavu u terevenku. Pol je već našao utehu u vinu, Đulija pleše kao mahnita uz zvuke ‘Kinksa'. Ne usuđujem se ni da zamislim koliko će se osoba spotaći na džinovske lopte na ulazu, ali ljudi ulaze i izlaze, gungula je tolika da uvek neko može da ih uhvati u letu, pre nego što dodirnu zemlju. Ne predajem se lako. Upornošću pastirskog psa odvlačim u relativno mirnu kuhinju jednog po jednog člana hitnog komiteta. Gledaju me sa izvesnom odbojnošću. „Može li se znati šta se dogodilo? Nećeš valjda da nam čitaš horoskop?“, prasne Đulija, pokazujući pogledom na reviju. „Prijatelji, otkrila sam identitet čoveka iz voza“, saopštavam, ne slušajući ih. „Pogledajte ovde!“, i dramatično bacam reviju na sto, otvorenu na inkriminišućoj stranici, sad već prilično izgužvanoj. Dok je padala, naravno da se zatvorila. Ovakve stvari se ne događaju ni u filmovima. Strpljivo pronalazim pravu stranicu i udaljavam se da ih pustim da pogledaju. Marijana, Đulija i Federiko lagano prilaze i ravnodušno se naginju kao neko ko pokušava da pročita uprkos očiglednoj opijenosti alkoholom. „Vidite? Masimo la Note!“ Buuum! Odjednom muzika prestaje, sve se obavija tamom, od kupatila do kuhinje, od lampi na terasi do prozora preko puta, čitava četvrt, sve, svuda. Talas glasova brzo se širi među prisutnima, koji su ubeđeni da je reč o šali i suviše natreskani da bi se zabrinuli.


„Je li sve riknulo?“ „Uključite struju!“ „Mu-zi-ka! Mu-zi-ka!“ „Bomba!“ „Hajde, upalite svetlo!“ Osvetljavaju se ekrani desetina mobilnih telefona koji pomoću aplikacije ‘baterijska lampa' počinju da traže na internetu vesti o eventualnom incidentu. Oni najinteligentniji ograničavaju se na to da samo gledaju kroz prozor. „Grad je u mraku! Nestala je struja!“ U iznenadnoj tišini razgovori se nastavljaju tišim glasovima, dok se grozničavo ažuriraju statusi na Fejsbuku i komunicira u grupama na Whats App-u. Ljudi počinju da prilaze jedni drugima da bi mogli da se vide i razgovaraju, dok Federiko odlazi da potraži još sveća, a Marijana i ja opet palimo one od večere. Atmosfera je upečatljiva kao u kući duhova. Ili kući ljubavi, shvatim dok sveće jedna za drugom osvetljavaju ćoškove kao na filmu. Jedan par se ljubi na kauču, drugi je na stolici za ljuljanje na terasi, Đulija je pripijena uz svog Pola i uvlači dim iz nečega što možda nije cigareta. Idem da potražim Federika i sveće i zatičem ga u kuhinji, zagrljenog s nekim smeđokosim muškarcem. Struja je nestala, ali elektricitet prolazi kroz tela koja me okružuju i ko zna kroz koliko drugih u gradu. Mrak vraća zadovoljstva, podstiče promiskuitet, smanjuje otpor. Nova godina napreduje, uvijena u auru romantike nekih drugih vremena i malo-pomalo obuzima me neodređena želja, koja se kasnije koncentriše na jedno lice, jedna usta, jedno sećanje. Gde si večeras, Masimo la Note?


7 Otvaram oči obasjana svetlošću mirnog jutra. Cvrkut ptica budi se zajedno sa mnom kao muzička pratnja, dok protežem noge ispod jorgana i zarivam glavu u jastuk. Mir koji udišem podseća na zoru, ali osvetljena soba govori da je mnogo kasnije. Što se mene tiče, mogla su da prođu i dva dana, ali, sudeći po vrtoglavici i muci u stomaku, reklo bi se da sam izbegla mnogo bližu katastrofu. Gola sam i kad ustanem osećam gađenje i vrtoglavicu. Soba izgleda kao ratište posle boja, odeća i jastuci razbacani su kao posle eksplozije. Otkud ovoliko odeće, zar nisam sinoć obukla samo pripijenu crnu haljinu? Verovatno sam pokušala da greškom uđem u orman. Probijam se prema kupatilu, nalećem na ‘džimi ču' cipele i odletim na pod kao mrtva. Nadam se da će mi u narednih pet minuta s neba pasti šaka aspirina da me spase iznenadnog bola. „Dobar dan, dušo!“, uzvikuje iz druge sobe neki muški glas. Muški glas? Čujem kako se otvaraju i zatvaraju vratašca kuhinje. S naporom tražim kućnu haljinu i bojažljivo se pojavljujem u dnevnom boravku na vrhovima prstiju, totalno konfuzna. Lorenco mi prilazi noseći u rukama poslužavnik s doručkom, obavijen mirisom kafe... i, šta? Prelazi preko mog salona u koji prodire sunčev zrak, dok mu ptičica landara, a moji obrazi gore. Muškarac koji se šeta go po kući nije predviđen i ne znam da li mi se ta ideja ikada sviđala, iako sam Škorpija koju je teško skandalizovati. Čini to s prirodnošću dečačića, a činjenica da se jedva poznajemo (verujem) ne koči ga da bude ono što jeste: Berninijev faun s trbušnjacima od kojih zastaje dah, naviknut da mu landara u tuđim kućama. Ustuknem oprezno da se ne bih opet spotakla i vraćam se da sednem na raspremljen krevet, dok on na lila čaršav stavlja poslužavnik s tanjirom keksa, kafom i ceđenim sokom od pomorandže. „Nisam znala da imam pomorandže u kući.“ „U stvari, mala, nisi ih ni imala, doneo sam ih iz svog stana.“ Mala? To je tepanje na koje sam oduvek alergična, budi mi osećaj da sam nečije vlasništvo, nezaštićena, apriori inferiorna i bez motiva. Samo jedan čovek na ovom svetu sme to da izgovori, a to je Hamfri Bogart. „Prešao si preko stepeništa... tako?“, mrmljam, uspevši da naglasim njegovu golotinju a da ga ne pogledam. Alternativa je još apsurdnija, nije se valjda obukao da ode do tamo i ponovo skinuo odeću čim se vratio. „Jedi i ne razbijaj glavu o tome“, odgovara, stavljajući mi keks direktno u usta. Srcem kafu i posle trećeg keksa budi se i moj mozak, reči nastavljaju da izlaze normalno, a sećanje da se vraća iz mraka. Da, izgleda da je ‘Vodolija lepih nada koje se ne ostvaruju' ipak uspela. „Koliko dugo sam spavala?“ pitam promuklim glasom. „Dvadeset godina“, odgovara on, potpuno ozbiljnog izraza lica. „Prošlo je dvadeset godina otkako smo se poslednji put sreli, spavala si sve to vreme, prvi je januar i sve je u najboljem redu, mala.“ Trepćem zanemela. „A noćas nam baš nije bilo do priče“, dodaje sa izrazom nevinašceta. Ne, ne prilazi. Evo ga, prilazi. Prstima mi podiže bradu, spušta mali poljubac na moje usne, a ja zapažam blagu razrokost u njegovim očima. O, ne, stani, ne spuštaj tu ruku. Zaustavljam ga, osećam potrebu da predahnem, mada on ima druge misli. „Sada jedi. Idem da se istuširam i onda te ostavljam na miru.“ „Čisti peškiri su ispod lavaboa“, kažem mu kao da izgovaram rečenicu iz tuđeg, potpuno pogrešnog scenarija.


Sat oglašava tri po podne, a prvog januara nove godine u mojoj kući se nalazi goli muškarac koji mi je upravo pripremio doručak. Sve deluje kao da je kraj sveta. Da krenemo redom. Nešto je verovatno pošlo naopako, a u takve slučajeve uvek je umešan alkohol. Mirna večera kod prijatelja za kraj godine pretvorila se u haos, pre nego što se ponovo pojavio Irac izgubljen u vremenu, pre nego što je nestala struja u Rimu i pre nego što sam otkrila identitet Masima la Notea. Njegovo ime odjekuje u meni kao zvona sudnjeg dana, izazivajući elektrošok, novu mučninu, stanje jedva obuzdavanog uzbuđenja. Drži se dobro, gospođice, i ovo je jedan od tih trenutaka. Palim stonu lampu da proverim - i, da, struja je došla, još ne znam šta se dogodilo u ostalom delu grada. Verovatno sam čitave noći ćaskala s nepoznatima, stisnuta u gužvi u dnevnom boravku i popila dvesta ili trista čaša više. Poslednja je čamac za spašavanje napustila Marijana, zabrinuta za svoju kćerku. Bilo je oko pet kada su me Đulija i Pol ubacili u neki taksi i kad sam se vratila kući. Ideja je bila da pripremim sebi šest šoljica kafe, nateram se da ih popijem po cenu da pomahnitam, da vidim da li sam se povratila i da se smestim u krevet. Odličan plan. Da se na stepeništu, dok sam bila na podu, sva umazana, sa haljinom podignutom do struka, razmazanom šminkom i raspuštenom punđom, dok Đulija pokušava da otvori vrata, nije pojavio Lorenco koji se vraćao s dočeka Nove godine. Tragedija s prilično uzbudljivim uvodom dogodila se na brzinu. Padovanac mi je, videvši me na zemlji, kao pravi džentlmen pritekao u pomoć. Ja, pijana kao prostitutka iz luke, prihvatila sam ga kao da je on moj heroj na belom konju. Đulija, znajući za moje dobre odnose s komšijom, uverena da sledi nastavak večeri, željno iščekujući da što pre pobegne kući sa svojom irskom ljubavlju, pozvala je Lorenca da uđe, a ja sam ga uključila u pripremanje kafe. Kafa očigledno nije imala nikakav efekat jer je i pored mučnine Đulija sat kasnije došla na genijalnu ideju me smesti u krevet, dok ju je Lorenco uveravao da će se pobrinuti za mene. I te kako se pobrinuo. Pojavio se oslonjen na vrata, s dve šolje vrele kafe u rukama, razvezanom leptir-mašnom i glasom nežnim kao poslastičarski krem. A kada si pripit, onda osećaš jaku potrebu za nežnošću. Možda je bolje da se skineš ili se nećeš lepo odmoriti. U tom trenutku primetila sam njegovu seksi razrokost. Taj blagi nedostatak usred sveg tog helenskog savršenstva verovatno mi je poremetio mozak i pitala sam se kako za vreme večere nisam to primetila. Razuzdani gen moje tetke u tom trenutku izbio je na videlo. Možda bi mogao da mi pomogneš da skinem odeću. Bez znaka pitanja. A ako postoji slučaj da se upotrebi znak pitanja, pa dobro, onda je to ovaj. Sećam se beskrajne tišine koja je onda nastala, njegovih ruku koje podižu moju somotsku haljinu, tkanine koja me ovlaš dodiruje, njegovog bliskog daha, haljine kako pada na pod. I na sreću ili za baksuz juče sam obukla svoj najbolji seksi kompletić s podvezicama: minijaturni veš, kojim sam htela da dam sebi oduška zbog ne znam više ni sama kog razočaranja. Uostalom, horoskop mi je predskazao, a ja sam, kao oprezni i mudri vernik, pokušala da budem spremna. Sećam se da se za samo koji sekund Posejdon prevrnuo i za tren oka su se dve savršene i preslatke usne našle na mojima. Trebalo je da budem za kormilom broda, ali, naprotiv, kao u Titaniku, ja sam ćaskala u salonu s putnicima prve klase. Sećam se kako su se njegova usta zalepila za moja, moje glave na jastuku, njegove težine na sebi, mojih ruku koje mu raskopčavaju košulju i mog isprekidanog daha zbog njegovog savršenog tela. U tom trenutku se sva moja preostala sposobnost razmišljanja koncentrisala samo na jednu pomisao: da mu raskopčam kaiš i oslobodim njegovu erekciju, koja raste uz mene. Sećam se čistog seksa sazdanog od poljubaca u vrat, izgužvane posteljine i usana zarivenih


u čaršav dok Lorenco poljupcima ocrtava liniju duž moje kičme. I njega iznad mene, dok se moja karlica uvija, a njegove ruke klize po mojim bokovima, pa se penju i pritiskaju moje kovrdže da bi me privukao sebi i ponovo poljubio. Odjednom, brod naleće na nešto i ja sam šćućurena među njegovim nogama, s njegovom rukom na glavi i njegovim ukusom u ustima. Onda, prekid. Mobilni telefon na noćnom stočiću ispušta čudne signale. Đulija, naravno. Nekažnjena izdajica, pita me da li sam se dobro provela i čak dodaje smajlija. Dilema je upravo u tome. Ne znam da li sam se dobro provela, jedva se sećam pojedinosti i sve to nema smisla, svemu je razlog alkohol. Tuš je prestao da pljušti, vrata kupatila nudista na položaju namerno je ostavio otvorena. Čujem ga kako izlazi, pomera fioke u potrazi za peškirom, a ja zamišljam kapljice koje padaju i ostavljaju fleke na podu. „A ova Mastrojanijeva fotografija? U kupatilu je to pomalo uznemirujuće... Osim toga, nikad mi se nije mnogo sviđao. Ima mnogo privlačnijih glumaca“, dovikuje mi iz druge sobe. „Vidi se da nisi žena“, odgovaram. Za nekog kao što sam ja najteže je navići se na stranca u sopstvenoj kući. Tražim ljubav koja se uklapa u moje ludorije i moje krhke i komplikovane mehanizme rešava laganim skokom i milovanjem u pravom trenutku. To je zato što posle vlažnih poljubaca i stenjanja između nogu dolazi pasta za zube koja se trlja odozgo, a ne odozdo, što je pod kupatila poplavljen nakon običnog tuširanja, a daska na šolji nije podignuta nego je spuštena, ti svakodnevni gestovi na koje kad pomisliš odmah se kao kula od karata sruši pretpostavka da ćeš s nekim večno živeti, srećna i zadovoljna, pod istim krovom. Nešto je izvesno: ustala sam na levu nogu - biti žena Škorpija, to je prokletstvo, a jedan od ciljeva u novoj godini biće da se držim dalje od alkohola. Berninijev faun nastavlja da pevuši dok razmišljam kako da ga se otarasim učtivo i što pre. Obuzima me blagi nemir, odjednom osećam potrebu da budem sama, da ponovo zauzmem svoj prostor, sklonim se od konfuzije i želje koja dopire s druge strane stepeništa. „Lorenco, sinoć... Mora da sam bila prilično pijana. Ne sećam se dobro“, uzvikujem, počinjući lepom laži lepu novu godinu. „Frančeska, zabavili smo se. I ja sam bio pomalo nacvrckan. Sledeći put trezni, okej?“ Eto, bila je to samo igra, osećala sam potrebu da čujem kako mi to govori. „Da li ti odgovara da te pozovem kasnije? Pripremićemo čaj od kamilice kod mene...“, dodaje Lorenco dok se pojavljuje na vratima kupatila i trlja kosu peškirom. „Komplikovano je.“ ‘Čega ima komplikovanog u čaju od trava?', pita sarkastično tetkin vilenjak koji sedi na mom ramenu. „Htela sam da kažem: ovo je haotičan period za mene. Posle imam neke obaveze. Možda sutra... Prekosutra... Ili bolje ne.“ Odlučnost, dame i gospodo. Ovaj nestanak struje verovatno je poništio termometar moje sentimentalnosti i sve moje bojazni pretvorio u jasne namere. Počinjemo novu godinu s jasnim idejama o tome šta želimo da uradimo, a šta ne, i bez gubljenja dragocenog vremena s ljudima sa stepeništa. Bravo, Frančeska. Prilazi mi i naginje se, da bi mu oči bile u nivou s mojima. „Kakva komplikacija, šta ima čudno u tome da se povremeno viđamo? Sviđaš mi se. Ništa ozbiljno, budi mirna, trenutno izlazim i s drugim osobama.“ Pogled mu je spokojan i lišen razmišljanja, kao kod psa koji donosi granu. Da se malo igramo? „Druge osobe?“ „Prijateljice. Ništa obavezno. Znaš kako to funkcioniše...“ Znam kako funkcioniše pravilo o prijatelju jebaču, ali to nije ono što mi je potrebno u ovom trenutku. Uzimam mu glavu u ruke i nežno ga ljubim u ugao usana, zatim ustajem i podižem s poda njegovu košulju, bokserice i pantalone, s jasnom porukom u očima. Sada možeš da ideš. Čarape i


cipele ostaviću ti na stepeništu. Kada začujem da zatvara vrata stana, ispuštam uzdah olakšanja, pomešan sa osećajem oslobođenja i gorčine. Čeprkam po noćašnjim konfuznim sećanjima i shvatam da sam požudno tražila nešto u njemu, u sebi samoj, među nama. Ali to nisam pronašla. U periodu posutom nesigurnošću i drhtavim zvezdama, jedino u šta sam sigurna, osim u činjenicu da se nikada više neću približiti nekoj Vagi, jeste da se ovo ovde završava. Ovo je blistav dan na početku godine i ne okreće se novi list. Za veče sazivam komitet prijateljica da osmislimo plan bitke - ali molim vas, bez kašnjenja, i s biljnim čajevima za sve — i ponovo ležem u krevet da se odmorim nekoliko sati, iluzorno se nadajući da će nakon što se probudim, sama, delovati kao da se ništa nije dogodilo. U devet me budi interfon. Dočekujem Đuliju i Marijanu umazanih usta i krmeljivih očiju. Ni one ne izgledaju mnogo bolje. Zajedno se odvučemo do kuhinje i čuda od čajeva koji uklanjaju posledice. „Dakle, sada moramo da odlučimo šta da radimo sa Masimom“, izjavljuje Đulija. „Slažem se“, kaže Mari dok spušta šolju. „Ne spominjite ga po imenu, molim vas, to me plaši. Osim toga, ne moram da učinim apsolutno ništa.“ „Pa, da li si luda?“ „Da, Frančeska, Đulija je u pravu. Sada kada znaš ko je, moraš nešto da učiniš“, kaže Marijana i stavlja akcenat na ‘moraš', što ne sluti ništa dobro. Zaćutimo za trenutak sve tri. Pomišljam da su lude i mislim da se to odlično vidi po izrazu mog lica. Međutim, čini mi se da njih dve napeto mozgaju. „Pisamce.“ „Tres chic, pisamce!“ Hajde da se pravimo da Mari ovu stvar ne smatra otmenom. Pada mi na pamet elegancija tog čoveka, onaj njegov pozdrav uz jedva naglašen naklon, napola formalan, napola ironičan. Cedulja. Možda ako putuje dva meseca na konju. „Imaš li ih u kući?“ „Kako da ne. U fioci su, zajedno s pečatnim voskom“, odmahujem glavom, uz ono malo energije što mi je preostalo. Kako joj samo padaju na pamet takve ideje? „Dobro, sutra ću ga kupiti. Belo, od debele hartije.“ „A šta da napišem na tom belom kartončiću, genijalke? Jasno, osim što moram da urežem zlatni monogram.“ „Lepa, smislićemo nešto, ali ćeš svakako, nakon što napišeš, isprskati po njemu malo šanela.“ „Đulija, molim te.“ „Da, to mi deluje preterano“, dolazi mi u pomoć Marijana. „Ružinu vodicu?“ „Deterdžent za sudove?“, prelazim u kontranapad. „U redu, nikakav miris, ali treba dobro promisliti šta ćeš da napišeš.“ Na kraju večeri, posle pet stranica ižvrljanih i precrtanih beležaka, dva ženska stratega formulisala su rečenicu koju su smatrale pravom. ‘Hvala što ste me se setili. Čestitke uz najlepše želje u godini koja dolazi.' Dok to čitam, nisam baš ubeđena, deluje mi usiljeno, ali u poređenju s gadostima koje su smišljale, pogotovo Đulija, ovo je čista umetnost. Barem je umerena, s minimum poetičnosti i bez dvosmislenosti ih bilo kakve ironije. Sutra mu je šaljem u redakciju, pomišljam, počinjući novu godinu s naletom silovite odlučnosti. Da li ću uspeti da se ne ponašam kao prava Škorpija i da ovog puta ne pokvarim ono što je najlepše?


8 „Zaboga, Jung. Ne sećam se ni ko je. Šta znaš da mi kažeš o Jungu?“ Očekivala sam svašta, ali ne i da će me na vratima ispitivati o Jungu neka sićušna crnka u crnoj lanenoj haljini, dekoltiranoj, s divnim parom sisa i u šarenim prugastim čarapama. „Hmmm... psihološki tipovi“, izvlačim na brzinu iz malog mozga. „Karl Gustav Jung, otac psihoanalize, podelio je psihološke tipove na ekstrovertne i introvertne. Drugim rečima, na one koji su usmereni ka spoljnom svetu i one koji su više zainteresovani za unutrašnji duševni život.“ „Otvoreni protiv smotanih?“ „Može se tako reći, da.“ „Lepo! Otvoreni protiv smotanih, to mi se sviđa! Tako ćemo ih smestiti u lep kontekst među slušaoce.“ Devojka mi upućuje ozaren osmeh i beleži nešto u velikom bloku za skiciranje, na čijim su marginama odštampane vesele crne ovčice. List je već prepun beležaka, strelica, brojeva mobilnih telefona, a u centru, usred svih tih žvrljotina, ističe se džinovsko JUNG?! „A ko si ti?“, pita me, kada završi pisanje. „Frančeska Valentini. Klausova sestra... Čule smo se juče.“ Barem se nadam da sam s njom razgovarala. Ali ne može biti da je ona Loreta, vrcavi di-džej muzičkog programa, najpopularnijeg na Radiju Arseniko, kojoj moj ludi brat pokušava da me prikači kao asistentkinju. „Ah, ti si!“ Osmeh postaje još ozareniji i čini mi se da joj obasjava oči, kožu, dekolte: čitavo telo te devojke zrači energijom i pozitivnošću. „Ali baš je dobro što smo počele ovom smicalicom s Jungom. Da li si ti jedna od onih obrazovanih devojaka koje imaju mozga, pored koje ću se osetiti inferiornom?“ „Ma koješta! Reč je samo o tome da me je Jungova teorija o seksualnosti oduvek fascinirala. Na fakultetu sam mnogo čitala o njemu. Nažalost, skoro sve sam zaboravila.“ „Bolje je tako. ‘Otvoreni protiv smotanih', to je dovoljno i samo napred, za danas si mi već spasla život.“ Gleda na sat. „Ima nepun sat do početka programa, imamo vremena da nazdravimo novoj asistentkinji!“ „Zar već? Ne moramo da obavimo razgovor?“ „Ovde se vidi sve što treba da znaš.“ Pokretom ruke pokazuje mi svoju kancelariju, u stvari neku vrstu niše s vrlo malim prozorom prljavih stakala, gotovo čitavu zakrčenu velikim pretrpanim stolom. Ako budem morala da radim ovde, imaćemo muke da ubacimo još jednu stolicu. Možda nađemo onu na rasklapanje. „Sve je jasno, zar ne? Malo para, mnogo smeha, veliki haos.“ „Rekla bih, sve do sada savršeno! Ali šta mogu da uradim da ti pomognem?“ „Ono što si već uradila“, pokazuje na blok za beleške. „Da me izvlačiš iz haosa nekom genijalnom idejom. Svakog dana.“ „Ne znam da li mogu da se obavežem da proizvodim jednu genijalnu ideju dnevno... Može li pet glupih ideja? Ili pak delić zdravog razuma nedeljno?“ „Već počinješ da pregovaraš?“ Loreta mi pruža ruku. „Genijalna ideja povremeno i četiri ili pet sati istraživanja nedeljno da bi mi pomogla u pravljenju programa. Jesi li spremna na to?“ „Spremna sam“, potvrđujem odlučno, dok stežem njenu tanku i jaku ručicu. Sve je vrlo neformalno, ali imam jasan osećaj da sam upravo prešla preko životne raskrsnice. Jedne od onih do koje stigneš, a da ne primetiš, i tek kasnije postaneš svestan da si krenuo jednim putem umesto drugim i da je to potpuno promenilo tok stvari. „Onda, dobro došla u tim! Koji se od danas sastoji od... pa dobro, dve osobe. Tebe i mene!“


Smejemo se, a ja je pitam: „A... zašto Jung, izvini?“ „To je zbog repera koji mi danas dolazi u goste. Izjavio je u nekom intervjuu da je jedan od njegovih omiljenih autora Jung, zamisli? Svi se uvek prave veliki intelektualci... Jedva sam uspela da se setim da je bio tamo neki psihijatar. A prokleta veza s internetom pukla je pre sat vremena.“ „Događa li se često?“ „Stalno.“ Pravi grimasu. „Ali ne brini, nije nužno da dolaziš ovde da radiš, istraživanje možeš da obaviš i iz svoje kuhinje.“ „Tako će najzad i ona nečemu da posluži!“, uzvikujem. „Za šporet sam pravi duduk.“ „Onda ću ja da te podučim“, ozari se. „A ti ćeš mi zauzvrat ispričati sve o seksu po Jungu. Hajdemo.“ Dok izlazimo iz zgrade u kojoj je sedište radija, čini mi se da sam pronašla prijateljicu. To mi se retko događa, nisam od onih koje se brzo vezuju za ljude. Pomalo mi se vrti u glavi. Da li ću biti u stanju da izdržim u radnom ambijentu koji već od samog početka deluje tako nabijen elektricitetom? To što sam rođena pod uticajem Marsa, planete rata, čini da nisam naklonjena diplomatiji, nego pre izlivima besa, zanosu strasti, udarcima glavom o zid s trajnim posledicama. Mars je vatra koja gori, Pluton, druga planeta koja vlada rođenima u znaku Škorpije, ledena je, mračna, tamna kao oči Alena Delona. Ishod je lutajuća mina, opasna za univerzum, ali pre svega za samu sebe. „Izvini, ali baš moram da te pitam... Koji si znak?“ „Da, Klaus mi je rekao da si stručnjak za Zodijak... Videćeš da će to biti od izuzetne koristi! Zaboga, stvarno, koji je pravi odgovor? Ako kažem da sam Strelac, pobeći ćeš?“ „Ne bežim, ne bežim. Ali jesi li stvarno Strelac?“ „Dobro je! Strelac, da. Reči mi koje su dobre vesti koje stižu na polju ljubavi... Zato što mi se čini da je to polje posuto sranjima. Ništa nam ne polazi za rukom.“ „Bojim se da je to zajednički problem i da je van domašaja Zodijaka, avaj!“, uzdišem dok naručujemo piće da nazdravimo. Pola sata kasnije, kad se vraćam kući nakon što smo se dogovorile da sutra budemo ozbiljniji, kažem sebi da polje posuto sranjima odlično opisuje i moj sentimentalni život. Danima osećam bes. Možda ubistveni miks mrgodnosti i besa. Noć s Lorencom je već nekoliko dana prekrivena zaboravom, nije ostavila nikakav znak na mom telu, a još manje tragove na srcu kojih bi se valjalo prisećati. Nostalgija za Đanijem već je izlizana i izaziva samo bedne padove te, što se mene tiče, svodi tu ljubavnu priču na nulu. Njegove poruke su do dana današnjeg ostale bez odgovora i umesto da budem ponosna na sebe, osećam veliku praznina koju treba ispuniti. I ponovo bes, jer ne postoji način da naredim srcu na koju stranu da se okrene i jer sam nekom koga ni ne poznajem dozvolila da se uvuče u moju svest i oživi glupe fantazije. Masimo la Note u ovom trenutku zna o meni više nego što neko nepoznat ima pravo da zna, a ujedno je i nešto nedostižno, drugačije, i zbog toga privlačnije. Kad nešto izmiče kontroli, to je prvi pokretač svake želje. Već osećam miris toplih kokica na puteru, dok kino-oparater koji živi u mojoj glavi priprema ko zna koju po redu srceparajuću filmsku traku. Međutim, ovog puta postoji rizik da ostanem u fotelji, uz te odvratne grickalice, očekujući film kojem je suđeno da nikada ne počne. Kod kuće, najobičnija prazna cedulja kupljena na trafici za nekoliko centi, čeka na stolu da primi moje reči. Rečenica, plod brejn-storminga s Marijanom i Đulijom, uopšte mi nije ubedljiva. Ostavljam cedulju tu, praznu i nevinu kao sneg, i navlačim duksericu da izađem i odem na plivanje. Krećem se kao mačka u noći, oprezna da ne probudim komšiju, u strahu da nam se putevi ne ukrste ni greškom. Ne znam od čega bežim, Verovatno ću to shvatiti kad mi se glava nađe pod vodom. Verovatno sam zbog te intimne bojazni obukla trenerku kao neka babuskera, obula patike u kojima moja stopala izgledaju velika kao kod manekenki i vezala visoki konjski rep kao učenica


u osnovnoj školi? Pazi se, Frančeska, ovo su dani kada rizikuješ da sretneš čoveka svog života, šapuće mi tetkin duh. Na samo nekoliko metara od bazena, odevena kao izbeglica, ili na parkingu dok pokušavaš da ubaciš novčić u parkingmetar, nastavlja da pljuje po meni. Navlačim slušalice, pojačavam ton halucinogenog zvuka Daft panka i teram malog duha s ramena. Produžavam do bara da pojedem svoj nedeljni doručak, udišući mir karakterističan za Monteverde prvih dana nove godine, u kojem deluje kao da sve mora da se nastavi svojim uobičajenim tokom. „Frančeska, lepotice, gde si krenula?“ „Dobar dan, Jole, idem da plivam.“ „Svrati kasnije, još smo ovde. Ako želiš da popiješ čaj s nama.“ Zahvaljujem joj uz osmeh, dok pozdravljam društvo za njenim stolom, živahne starice koje su se okupile da prisno ćaskaju, ogrnute šalovima pastelnih boja i u kaputima ukrašenim porodičnim broševima. Magija Monteverdea je u tome što vam se čini da živite u mestu koje je istovremeno i veliko i u malo, u kojem se svi poznaju, gde se trgovci, stanovnici, čitave generacije sreću nedeljom u istoj poslastičarnici. U tišini samotnih šetnji u Vila Šijara, među gomilom kipova, gde mirišu magnolije, shvatam da se deo moje DNK upleo u ovu četvrt koja se nikad ne menja, ali prihvata svakoga, uključujući i strance koji su odbrali da tu žive i da se tu sklone. Postoji neki neobičan mir u Rimu, ispod koga teče komešanje, prepliću se tajne priče, ćoškovi ovekovečeni u književnosti i filmovima. Oni su begunci u duši. Međutim, ovde sam pronašla čvrste korene. Bazen je jedno od mojih omiljenih mesta za bekstvo. U stazi za početnike uglavnom se zadržava poneki adolescent koji je pobegao od kuće i ljubaka se s trenutnom devojkom. Onda dolaze deca: uvek neko izmakne roditeljskoj kontroli i zauzima susednu stazu. Tako između dva zamaha ruke naletiš na nekog klinca koji pluta. Onda su tu sprinteri koji nikada ne podižu glavu, ne prave pauzu na ivici bazena, gledaju te mrko, često ljuti i skliznu kao jegulje. Svi beže od nečega i ostaju ovde. Ja bežim od svojih slabosti. Ako sam prethodnog dana mnogo jela i pila; ako sam čitave nedelje bila lenja; ako sam nakrivo nasađena; ako ne mogu da se odlučim; ako mislim na Masima la Notea. Odlazim da utopim svoje nemire u vodi i da odatle izađem preporođena. Kada se vratim na planetu zemlju, pronalazim pet propuštenih poziva: od moje majke, mog šefa i Marijane, obaveštenja o grupnoj konverzaciji na Whats App-u, među kojima ono koje povezuje prijateljice iz Milana, Londona i Rima. I jedna poruka od Lorenca, fauna u napadu. „Bezalkoholno piće u šest?“ Njegov parfem, navika da ide okolo kao Adam pre nego što je zagrizao jabuku, dosada koja nadmašuje njegovu mladalačku perfekciju, isuviše je elemenata zbog kojih odlučujem da neću. Barem večeras, barem dok ne pošaljem ono pisamce na odredište. ‘Idem na večeru s prijateljicama', odgovaram suvo. Uostalom, zvezde za ovu nedelju u Style Bazaar-u koji je upravo izašao ne predviđaju nikakav susret na stepeništu, štaviše, savetuju da se više prostora da prijateljstvu (ne bezveznim prijateljima!) i da se izlazi iz kuće. Takođe, navode novosti i moguće neočekivane susrete, ali pošto smo u najnaseljenijoj metropoli Italije, ne treba nam prorok za to. Ko zna kakav me sudbonosni susret očekuje pored prepunog tanjira prženog bakalara. Večeras je s nama i Pol, kao u stara vremena. Krenuće za koji dan i stalo mu je da nas pozdravi. On i Đulija su ponovo u fazi zaljubljenosti i dosad smo se navikle, to je scena viđena bezbroj puta. Mada ga nismo očekivale posle godinu dana, pojavio se iznenada kao munja na vedrom nebu, što nas navodi da razmislimo. Da li su njegove namere ozbiljne? Bilo bi nam drago da je tako, Polje neko ko se lako uključuje u našu grupu, meni i Marijani skoro da je familija, vraća nas u vreme kada smo bile dvadesetogodišnjakinje.


Upoznale smo ga prilikom našeg prvog zajedničkog putovanja u Dablin i između njega i Đulije rodila se ljubav na prvi pogled, čista i strastvena bajka. Za vreme raspusta, kao dobar Irac, uspeo je da nas upozna sa svojim prijateljima, porodicom, komšijama. Videćemo da li će ovo potrajati i da li će Đulija obesiti korset za burleske o klin. Pol nije neki bogomoljac, ali je iz dobre katoličke porodice i ako ovo bude ozbiljno, teško da će dopustiti da njegova devojka nastavi javno da se svlači. Naravno, uprkos godinama, odvojenosti i nedaćama, kada ih večeras pogledate, čini se da nije prošao ni dan. Doček Nove godine u mraku verovatno je ponovo probudio njihov prvobitni žar. Započinjemo godinu sa stilom, večerom u Dar Filetaro iza Kampo de' Fjori, mestu koje hiperkalorijama prkosi makrobiotici. To je rimski odgovor na fish and chips, oni s najhrabrijom jetrom biraju ga zbog fileta od bakalara u testu za usput, uvijenih u masni papir, mastan da masniji ne može biti. To je jedno od mesta koje najbolje oličava rimski duh - jednog dana mah trg vrvi od stolova, a dan kasnije je zatvoren, ima isključivo svoje radno vreme. Začudo, večeras ima podignute gvozdene roletne, upaljen je natpis koji datira iz sedamdesetih, a restoran je toliko pun da bi skoro mogao da eksplodira. Baš imam želju da se opustim, smirim uzbuđenje i zabavim se. Dobro sam uradila što sam rekla ne Lorencu. Stisnute u toplini malog lokala, sve samo ne intimnog s obzirom na gužvu, čekamo naš red za ukusne poslastice, pijuckajući vino kuće. „Još nikakvog odgovora?“, pita Đulija. „Jedva čekam da ti odgovori, pisamce je savršeno, skromno rečeno“, ne gubi vreme Marijana, namigujući. „Pisamce... Hmmm... Nisam ga još ni napisala.“ Bum. Eksplozivni mehanizam je krenuo i brzo se ustremljuje na cilj. Stavljaju čaše na sto i četiri oka gledaju me kao da su izašla iz nekog horora. Marijana prva nastavlja ozbiljno: „A to znači?“ „To ne znači ništa. Masimo la Note ne može da misli da može nekažnjeno da se bavi mojim stvarima.“ „Šta ti se dogodilo danas, ujeo te otrovni pauk?“ „Osećam se odlično, to je samo nepovoljni Mars i potrebno mi je nekoliko dana. Poznajete me, lenja sam za neke stvari. Ali kada odlučim, u tren oka uradim sve“, kažem navaljujući na tek prispeli tanjir puntarela s inćunima potopljenim u ulje s belim lukom. Kako bi rekla moja baka, puntarele moraju da budu ‘neotesane', to jest pune belog luka. Meke, ali hrskave, da dopiru do dna srca. Bez griže savesti, iako onda večeras ne bi trebalo da se ljubim ni sa kim. Baš kada se Marijana sprema da uzvrati udarac, Pol najavljuje zdravicu u ime našeg dugog prijateljstva, privlačeći pažnju objavljivanjem šokantnih vesti: sledećeg meseca doći će da živi u Rimu, njegova firma ga je premestila u novu italijansku filijalu. Gledamo Đuliju zatečene, ali je ona ozarena i uzbuđena. „Prijateljice, zar to nije neverovatno?“, kaže i privija se uz njega, grli ga oko vrata i utiskuje mu poljubac u obraz. Marijanin bikovski racionalizam odjednom biva uzdrman, a u mom mozgu zvoni alarm kao u vatrogasnoj stanici: Đulijana reaguje kao nežni leptir kome je uvek proleće. Mi zaćutimo. A šta ako je ona u pravu da s novom godinom dolazi dobra prilika da počnemo da verujemo u Kupidonove strele i da se neka od nas uda? Ovo mora da je to iznenađenje koje su zvezde predvidele. Izgleda da ipak ne greše. Đođavola turobne misli, ostaću verna Style Bazaar-u bez obzira na to ko mu je direktor. Možda sam preterala s tom pričom o dnevniku. Dozvolila sam da me kao i obično povuče zanos i napravila sam beskoristan film. Nije se ništa dogodilo, već je voda protekla, moj život može da se nastavi mirnim tokom, kao pre. Zaboraviću do te mere na sve


da ću se jedva sećati boje Masimovih očiju. Čovek kao mnogi drugi, čak s kojom godinom previše za moj ukus. Pod uticajem tih misli počinje da se ocrtava prvi opušteni osmeh na mom licu, odbacujem napetost i čvrsto se držim ovog neizvesnog blagostanja. Od sutra se vraćamo svakodnevici, hitnim slučajevima kod doktora Martinetija, prekovremenom radu da bi se rešili problemi za koje ni čarobni štapić nije dovoljan, svakodnevnom stresu, skoro kao u trci za spašavanje sveta. Novo zaduženje na radiju naravno da nije neki posao. Ni upola posao. Barem za sada. U svakom slučaju večeras sam s druge strane linije, okružena jednostavnim, osnovnim uživanjima, nazdravljanju i zveketu viljušaka na kariranom crvenom papirnom stolnjaku. Kakva je ovo simfonija radosti? Možda je to ono što želim od nove godine, obično, ali rasprskavajuće zadovoljstvo, veličanje mešanog mesa bez osećanja krivice. Dok sedimo stisnuti u gužvi, posmatram ostale stolove, špijunirajući ćaskanje, čitajući sa usana, zamišljajući priče i situacije. Zbrka se nastavlja, jedni ulaze, drugi ulaze, neprekidno se smenjujući. Onda se vrata otvaraju i kako niko nema vremena da je najavi, u mom vidnom polju pojavljuje se iznenadna, namrštena, nepozvana: nesreća. Propast svih mojih planova: Verovatno je šok osvetlio moje lice poput neona, jer se Đulija zabrinula: „Frančeska, jesu li ti puntarele zapele u grlu?“ Tišina. Praznina. Spuštam pogled na tanjir, ali osećam kako se neizbežno približava, kao senka uragana na pučini. Marijana koja sedi pored mene osvrće se okolo da sazna šta je moglo toliko da me uznemiri, dok me Đulija i Pol preko puta začuđeno fiksiraju. Podigni pogled, Frančeska. Suoči se sa svojom sudbinom. Ni u Ratovima zvezda unutrašnji glasovi ne govore tako snažno i jasno. Pa dobro. Ona bi mogla da bude manekenka s dve čačkalice umesto butina, uvučenih u pantalone koje je sašio neki stilista koji ne voli žene. Sa izvesnim zadovoljstvom primećujem da uprkos mršavosti ima ružne listove na nogama, kao hodač na štulama. Ali njena kosa je prirodno plava i razbarušena kao kod Kejt Mos, ima zelene oči, sjajno istaknute šminkom i mekane usne koje malo karmina ističe do savršenstva. Jedna viton torba (prava) dražesno se klati na njenoj ruci okićenoj zlatom. Njegovo lice je uokvireno plavom, blago prosedom kosom, sada već malo podužom, a na sebi ima plavo šiveno odelo izvanrednog kroja, koje se slaže s bojom njegovih očiju. Iznad brda bakalara, pod kišom prženog jela, te oči mi se osmehuju, stvarajući mrežu sićušnih izražajnih bora i koncentričnih krugova u mrtvoj tišini mog srca. „Gospođice, d-d-da li vam je d-d-dobro?“, umeša se mucajući gospodin Marčelo, glavni kuvar i menadžer lokala, zaustavljajući se dok kruži između stolova, i zagleda se u moj puni tanjir i moju facu koja deluje mrtvački. Kada je potrebno da se vrda i izvlači iz situacije, tu sam na svom terenu, želela bih da mu odgovorim. Umesto toga, kažem mu: „Ne, Marčelo, samo mi je vruće, Verovatno od vina. Sve je odlično, kao i uvek!“ I nastavljam da gledam u njega dok se približava, kao da su se otvorila nebeska vrata, a anđelima je naređeno da pevaju Sympathy for the Devil od Stonsa. Masimo la Note. Masimo. Prvi put se lik i ime susreću uživo, a rezultat je šokantna bliskost. Imam utisak da bih mogla da ustanem, napravim korak ka njemu i nađem se u njegovom naručju. Istovremeno, izgleda mi potpuno nepoznat. Ali ja sam tu, oslonjena na lakat, s praznom čašom u ruci koja drhti i idiotskim izrazom lica, dok on dostojanstveno prilazi našem stolu, probijajući se kroz gužvu kao Mojsije kroz Crveno more. „Nadam se da ste pronašli svoj dragoceni dnevnik u savršenom stanju.“ Uspelo je. I evo ga tu, ispred mene, s tom ribetinom koja mu se okačila na ruku kao torba za pijacu i nešto mi govori. A ja kao da ništa ne čujem, vidim samo kako se njegove usne pokreću


usporeno. Kako sam obučena? A šminka? Da li sam stavila maškaru? Dukserica i trenerka, nije valjda da ih i dalje imam na sebi? Frančeska, samo mirno i hladnokrvno, šapuće mi tetkin duh, ublažavajući nemire Marsa. Marijana, Đulija i Pol posmatraju scenu otvorenih usta. Pruža ruku prema meni. „Možda se nisam predstavio. Masimo la Note“, kaže. Marijana me udara nogom ispod stola bez ikakvog ustezanja. „Frančeska Valentini“, odgovaram poluotvorenih usta, uprkos tome što on odlično zna moje ime, u strahu da ga ne obori nalet zadaha belog luka. „Kako ide s vašim zvezdama?“ Imam jednu sjajnu ovde ispred mene, dođe mi da kažem. „U konjunkciji... Hm, htela sam da kažem da su sve u povoljnom položaju, sjajno. Sve u svemu, dosta dobro.“ „Zadovoljstvo mi je da to čujem“, kaže, a izgleda kao da se reč ‘zadovoljstvo' zaustavila na njegovim usnama večno. Onda mu pogled skreće na tri fascinirana lica mog društva za stolom. „Ali ne bih želeo da vas ometam kada ste u društvu prijatelja. Vidimo se. Laku noć, Frančeska.“ Frančeska... Frančeska... Frančeska... Moje ime koje je on izgovorio odjekuje u prostoriji kao jasan eho u nekoj pećini. Ili to možda sjajna hrana i druga čaša vina odjekuju oko mene. Dok zauzima mesto za stolom, hvala bogu malo dalje, zajedno s plavokosom vešalicom, pitam se šta ga je obuzelo da je dovede na ovakvo mesto. Da li je to možda neki posebno surov način da se oslobodi nepoželjne ljubavnice? „Vau!“ „Đulija, molim te. Stišaj glas.“ Đulija, šokantan susret i ispražnjena flaša belog vina jednako je kompletnoj katastrofi. „Da, da, pričaj šta god želiš, ali moraš da priznaš da je ovo Sudbina sa velikim S.“ „Psst!“, naređujem dok prilazim stolu, „to je samo koincidencija i ništa • X ii više.“ Koincidencija, važi, malo sutra, to je upravo ono što je predvideo horoskop. S tom razlikom što ona plavuša u pratnji nije bila uključena u scenario. „A ti mu nisi čak ni poslala pisamce u znak zahvalnosti“, prekoreva me Marijana. „Nisi ga uopšte zaslužila.“ „Oh, slušaj, on je taj ko ide okolo i uzima tuđe dnevnike po vozovima!“ Ovog puta ja podižem glas. Stavljam ruku na usta, užasnuta. Đulija se smejulji. „Deluje kao pravi gospodin. I bio je pristojniji od tebe, cherie“, uzvraća Marijana. „Onda ćeš mu sutra poslati imejl u kojem ćeš reći da ti je bilo drago što si ga ponovo videla. Njegova imejl adresa verovatno je istaknuta na sajtu novina.“ „Đulija, jesi li poludela? Mora da sačeka da on napravi prvi korak, ne bi bilo otmeno“, ošinu po njoj Marijana. „Muškarci vole da su željeni. Deluje kao vrlo interesantan tip, šta možeš da izgubiš?“, uporna je Đulija. „Na primer da imejlove pregleda njegova sekretarica“, podsećam ih, koristeći sav moj smisao za praktično. „A to je možda upravo ova njegova besprekorna pratilja, između ostalog.“ „Ti si mnogo bolja od te bezlične Kejt Mos wannabe“, umeša se Pol koji je već sve shvatio i nežno pokušava da podigne moje samopoštovanje potonulo u testo za uštipke. Biće da je tako. Ali je tu wannabe odveo na večeru, a mene je samo okrznuo... pa dobro, bolje je ne misliti na onu noć. Izgleda da je sudbina baš isprepletala neobičnu igru oko nas dvoje. Baš večeras, od svih večeri, baš u ovom raju od holesterola... od svih restorana u koje je mogao da


odvede svoju plavušu. Pitam se da li je zadovoljan što me je video. Međutim, sigurno je da nije delovao iznenađeno.


9 „Sećaš li se kada smo kao dvadesetogodišnjakinje dolazile kući kasno i narednog dana spavale do dva-tri po podne?“ „Ah, ona beskrajna spavanja kada te probude kad završe ručak, a mama stavlja jelo u rernu da se zagreje.“ „Sada, i kada se vratim u šest, u deset, oči su mi već na pola koplja. Biće da je zbog godina? Stresa na poslu?“ „Frančeska, Verovatno previše razmišljaš. Ugasi malo taj mozak“, ućutkuje me Federiko. „Možda ne bih više smela da jedem teška jela uveče“, rekoh lažljivo. Sa želucem koji imam, svarila bih repete glavnog jela, a onda tražila i slatko. Ali ono što ne mogu da svarim jeste pomisao da se zove Masimo la Note. Ne uspevam u tome već mnogo dana. Osećam da sam došla do svojih granica. S druge strane, pitam se da li sam ih već prešla? Ali zar nije on taj koji se, kako izgleda, uvek nađe u mojoj blizini, kao magijom? Noćas sam rešila brdo ukrštenih reči, čitala Prusta, igrala razne igrice na telefonu i popila gomilu umirujućih čajeva. Time sam samo pospešila lučenje mokraće, što me je nateralo da neprestano ustajem iz kreveta. Nijedan lek koji preporučuju stručnjaci ne znači ništa ako mozak neće to da prihvati. Umorna od čekanja Morfeja, stavila sam kafu, dok su kroz prozor prolazili prvi zraci zore, a rosa okvasila jedinu, ali neuništivu biljku na mom balkonu. Odlazak na posao možda je baš ono što mi treba. Čak i kada glas doktora Marinetija koji uzvikuje moje ime odjekuje po čitavom spratu, a još nije ni kraj januara. Po povratku s prazničnog odmora, u trenutku kada mi je zahvaljivao za poklone koje sam izabrala za njegove drage i pričao mi o tome koliko je njegov otac bio srećan zbog knjige s fotografijama, nazrela sam u njemu neobičan blesak zadovoljstva i topline. Sve se to događalo u sredu. Danas je petak i već u osam ujutru izgleda mi kao da delim prostor s Rambom osvetnikom. Ni najmanja greška ne ostaje nekažnjena. U ponedeljak je veliki dan. Konferencija za štampu na kojoj ćemo, nakon meseci napornog rada i pažljive organizacije, obavestiti svet da je pronađena inovativna i revolucionarna tkanina. Zbog nje možete da zaboravite na korišćenje omekšivača i pegle: kako je stavite, tako je i izvučete iz kofera, bez ijednog nabora. Stoji kao saliveno. Tako bi trebalo da se ponaša i savršen momak. Ali tkanina ima još jednu karakteristiku: menja boju u skladu s vašim raspoloženjem. Na momku bi to bilo pomalo nezgodno, moram da priznam. Plovim, utonula među brošure i izjave za štampu, uzbuđene pozive sektoru proizvodnje zbog porudžbina, potvrde o šantili kremu za kolačiće i broju voćnih ražnjića koji će se služiti na branču. Poslednji detalji su najdelikatniji i svi su u mojim rukama. Nakon izazova s božićnim poklonima, poverenje velikog šefa u mene izgleda da se povećalo. Samo što ne znam da li će moja koncentracija biti na visini zadatka posle svih ovih besanih noći. I zato što nastavljam da tragam za novostima o šarmantnom Masimu. Gugl mi ovih dana nije ponudio ništa zanimljivo: izgleda da direktor ne voli da daje intervjue, a na Fejsbuku nema ni traga od njega. Datum rođenja ostaje i dalje tajna, kao da namerno nije želeo da izađe na videlo. U potrazi za slikama deluje da su mnoge od njih izvučene iz jednog jedinog izvora: to su jednostavne slike s jednim preslatkim njufaundlenderom zbog kojeg mi igra srce, skoro koliko i zbog njega. Ali verovatno ga je samo iznajmio za tu priliku, kažem u sebi. Onda je tu on u nekoj fotelji u prostoriji koja deluje kao biblioteka, prava muška soba, sva u drvetu i koži. Onda opet on i pas, u vinogradu. Biće da je neka vikendica u pitanju. Žena u godinama - majka? Guvernanta? Zatim mnoge druge na raznim fotografijama, snimljenim na izdavačkim zabavama. Međutim, od plavokose kvočke od


sinoć ni traga. Kako je moguće da nikada ništa nisam znala o tom čoveku? Izgleda da sam sve do danas bila pod uticajem Marsa, a on je za to vreme živeo mnogostruke živote, uvek pored prelepih žena. Na kraju, nakon upornog istraživanja, pojavljuje se jedan intervju od pre godinu dana: ‘Uvek si okružen izuzetnim ženama, ali kakva će biti žena koja će te na kraju osvojiti?' (Lepo pitanje, bravo za Martu, ženu koja je radila intervju, iako zapravo ne bi trebalo da me interesuje kakav se tip žene sviđa gospodinu La Noteu.) ‘Iznenadiću te, ali moja idealna žena je sasvim drugačija od onih s kojima se srećem zbog posla.' (Eto, uobičajena fraza da nije sve u lepoti. Banalno, banalno, ko zna koji po redu čovek koji govori istu stvar). ‘U kom smislu?' (Velika Marta, budi uporna, ne popuštaj.) ‘Ne volim žene koje su svesne svoje lepote, mnogo više volim one koje se kriju i kojima je potrebno otkriti njihove mogućnosti.' (Oh.) ‘Nešto kao Pigmalion?' ‘Da, na neki način je tako.' (Ah, koliko mi se sviđa Hepbernova u My Fair Lady!) ‘Zar te od svih tih žena koje si upoznao nijedna nije očarala?' (Ova Marta je baš uporna, hoće li odoleti?) ‘Zavisi kakvu vrstu čarolije tražiš.' Zagonetno, nema šta. Ovde je verovatno upućen neki mrk pogled, jer Marta popušta stisak. I šta sada? To ne izgleda kao odgovor oženjenog čoveka. Ali kako to da nije oženjen u njegovim godinama? Možda je razveden? Au, ima tu nečeg što ne štima. U svakom slučaju, nešto nije u redu. Ako je razveden, to znači da ga je neka oterala jer ima fabričku grešku. Reči nam, Masimo la Note, koja je tvoja mana? Da li i ti urnišeš tube zubne paste? Prosipaš vodu po pločicama kada izlaziš ispod tuša kao Lorenco? Ostavljaš gomilu prljavih čarapa u spavaćoj sobi? Imaš dlačice u ušima? Noge ti se ljušte? Shvatila sam: ti si verovatno nepodnošljivi mamin sin, bezobrazno neveran čovek, onaj koji serijski ljubi nepoznate žene po haustorima, šarmer iza kog se krije jedno ništa. Nisam još pročitala horoskop, ali sudeći po tome koliko vatreno mislim na tog čoveka, ratoborni Mars verovatno još uvek muti konce Škorpiji. Pisanje imejla koje mi savetuje komitet stručnih prijateljica uopšte mi nije uverljivo. Nekakav osećaj strahopoštovanja prema njemu čini me neodlučnom. Osim toga, nikada mi se nisu sviđali tipovi naviknuti da im je svet pod nogama. „Frančeska Valentini! Nisi mi sve tačno ispričala!“ „Šta se sad dogodilo? Završila sam sve ono što je bilo hitno za ovaj dan, a kriza jabuka sa gorgonzolom je rešena.“ „Jabuke sa gorgonzolom?“ Gleda me s prezirom. „Specijalitet keteringa. Izgleda da su dobre.“ „Ako tako kažu... U svakom slučaju, nisam došao zbog toga. Imam jedno iznenađenje za tebe, kakva si ti srećnica, pokloni ti stižu iako je Božić prošao. Ta-daa!“ Širokim pokretom ruke, kao mađioničar, Federiko pokazuje na vrata. Ništa se ne događa. „Fede, jesi li pio? Još nije ni pet.“ Podiže glavu ka nebu i ide da otvori vrata. „Rekao sam: ta-daa!“ „Oh! Izvinite!“ Glas njegovog pripravnika zvuči neobično odsutno. Kada se Federiko pomeri da ga propusti da uđe, razumem i zašto: tetura se pod teretom ogromne zelene sobne biljke s belim cvetovima. Izdašno je umotana u celofan, uvezana belom mašnom, a raste iz saksije s mediteranskim ukrasima, koja deluje prilično teško. Blistava i bujna, kao da nije za mene koja sam švorc. „Biljka?“, užasnuta sam. „Za mene?“


„I skoro sam siguran da znam ko je pošiljalac.“ Odlučno odbacujem pomisao da i ja znam. „Dobro došla, jadna biljko, uživaj u ovom trenutku jer će ti život biti kratak“, kažem joj kao da može da me čuje. „Izvinite... Mogu li da je spustim?“, pita pripravnik prigušenim glasom, kao neko ko je na ivici infarkta. „Pa naravno, Oktavio, slobodno je stavi na sto.“ Federiko pokazuje hladnokrvno na moj pisaći sto. „Ko god da ju je poslao, uopšte me ne poznaje“, prokomentarišem. „Možda ima nameru da dolazi u tvoju kuću da je lično gaji“, uzvraća izazovno Federiko. „Nećeš da otvoriš poruku? Ah, što sam glup, zaboravio sam. Ima i ovo.“ Izvlači iz džepa mali plavi paket sa sivom trakom i zataknutom porukom. Ne znam šta prvo da otvorim i odlučujem se za poklon. Još od malih nogu, moja majka me je podučavala da bi trebalo uraditi suprotno. Dok ga razmotavam, čini mi se da prepoznajem poznati parfem, egzotičan prijatan miris, sladunjav i dalek. To je otmena kutija MontBlanc, ali ono što pronalazim unutra prevazilazi svu moju maštu. Unutra je nalivpero boje šampanjca, sa srebrnom doradom i neponovljivom belom zvezdom na poklopcu, iz kolekcije princeze od Monaka. Prefinjeno, skupoceno, ženstveno. Posmatram ga kao komad nakita koji treba da stavim na sebe. Možda me pošiljalac poznaje više nego što verujem. Grejs Keli: Škorpija. Zahvata me blaga mučnina: nemoguće je da je pogodio moj znak Zodijaka. On čak ni ne veruje u to. Da, zato više nemam sumnji oko pošiljaoca. Čini mi se da čujem njegov glas dok čitam cedulju šćućurena na ivici stola, držeći je sa obe ruke, nakrivljenih naočara spuštenih na nos: ‘Da nastaviš da s oduševljenjem ispunjavaš stranice dnevnika. Masimo.' Tu je i jedno P. S.: ‘Nemoj da pržiš biljku, nije za jelo. Ali ima snažnu i otpornu dušu i doneće ti mnogo radosti.' Udišem duboko i pokušavam da se obuzdam da me ovo iznenađenje ne ponese, jer me je zahvatilo kao nalet vetra koji mrsi kosu. Već sam protraćila mnogo besanih noći. Prepuštam se da me jedino moguće osećanje u ovom trenutku obuzme od glave do pete. I te kako ima veze s radošću. Radošću iz stomaka, autentičnom, tajnom. „Misli da me kupi jednim nalivperom?“, uzvikujem glasno. „Izuzetno skupim nalivperom koje malo njih može sebi da priušti, draga moja! Koliko volim ovog čoveka, uz naravno Sajmona le Bona... udaću se za Masima la Notea!“ „Naravno, prošle nedelje je bio s onom plavom prakljačom, a sada mi šalje poklone. Baš je čovek za primer!“ „Već postaješ ljubomorna? Preteruješ, to je način da ti kaže da mu je drago što te je sreo. I kada razmisliš, bio je to baš apsurdan slučaj. Da on ode na onakvo mesto. Koja je verovatnoća da se to dogodi? Mon dieu, koliko ti zavidim!“ Prilazi biljčici i počinje da je teši, govoreći joj da će se on brinuti o njoj, jer je njegova gospodarica nezahvalna i cinična Škorpija. Strah čoveka natera na svašta. Strah od patnje tera te da postaviš štit koji te sprečava da otkriješ sreću i njene posledice. Zajebano je kada se rodiš kao emotivac, rizikuješ da umreš udavljena u sopstvenim suzama i ugušena maramicama. Samo dostojanstveno, gospođice Frančeska. I drži se dobro, molim te. „Kakvu je lepu biljku dobila Frančeska. Od nekog tajnog obožavaoca?“, uzvikuje doktor Martineti dok izlazi iz svoje kancelarije s gomilom papira u ruci, koji su svi za mene. „Hmm, božićni poklon sa zakašnjenjem. Od jednog prijatelja.“ „Mora biti da je dugogodišnji prijatelj, spatifilum je jednostavna biljka, ali ima posebno


značenje. Ona poručuje - ‘ja ću te odbraniti'.“ Federiko i ja gledamo ga razrogačenih očiju, šokirani njegovom neočekivanom botaničkom stručnošću. „Šta vam je? Radimo s biljnim tkaninama, ali su pre svega biljke. Na primer, Broussonetia papyrifera je bila veoma značajna za ekonomiju Dalekog istoka i Polinezijskih ostrva. Korišćena je za proizvodnju papira i odeće, šteta što se sada nalazi na crnoj listi parazitskih biljaka.“ Onda uperi prst na Federika: „Gospodine Buontempi, vi bi trebalo da znate te stvari. Marketing mora da brusi oružje! Da koristi svaki detalj!“ Onda odlazi, deklamujući taj slogan kao da kreće u krstaške ratove. Poklonio mi je otpornu' biljku, kao da je u toku s mojim tragičnim baštovanskim umećem. Ali sigurno zna za njega. Sigurno zna koji sam znak. Čitao je moj dnevnik, taj neotesani, neuljudni, lukavi i... prelepi, šarmantni čovek iz nekih drugih vremena. Na kraju dana više nemam nikakvih sumnji i formulisala sam zvaničnu teoriju o ovoj smešnoj pantomimi. Ovaj poklon je božji znak koji potvrđuje moju početnu bojazan: znam šta da uradim s moćnim darodavcem koji svoju visoku poziciju koristi da postigne niske ciljeve. Marijana bi u ovom trenutku bila ponosna na moje rasuđivanje, mada bih, prema njenom mišljenju, sigurno morala da mu vratim poklon. Ali kakva je divota ovaj MontBlanc namenjen nekoj divi iz prošlosti! Koliko li ga je žena ikada imalo? Malo, pretpostavljam. A onda i značenje biljke. Da li ju je namerno izabrao? Možda i jeste razmetljivac, ali je ipak neko ko pažljivo bira reči i to sam shvatila od prvog trenutka. Ono zbog čega mi klecaju kolena nije samo to što nije odoleo radoznalosti da pročita moj dnevnik, već što se potrudio da nešto sazna o meni. Ali pitanje je: da li imam nameru da ostanem u igri? Jer on, kako izgleda, želi da se igra. Dok vozim ka kući, nepuna dva sata kasnije, osećam da sam na kraju snaga, ne znam da li je to od dnevnih obaveza ili od uzbuđenja. Spatifilum u olovno teškoj saksiji ostao je u kancelariji, mada mi je Federiko ponudio da ga pripravnik donese do moje kuće. „Fede, ne možeš tog jadnog dečaka tretirati kao roba“, prekorila sam ga. „Ali to bi mu dobro došlo, debeo je!“ „Biljka ostaje ovde.“ I zbog toga što imam utisak da bi mi se ozbiljno pogoršala nesanica, ako bih je imala u kući. Kao da u salonu držim Masimovog izaslanika. Otvaram vrata stana stvarno isuviše kasno za nekog ko se vraća s posla i u perspektivi treba još bar sat vremena da se bavi istraživanjem za Loretin program. Zabavan posao, ali ipak posao, i to onaj za koji sam sebi obećala da ću ga naučiti najbolje što mogu. U tom trenutku fali još samo da mi u susret potrči mačka, pa da se kompletira kliše o samici od karijere, ali se mačka i ja isključujemo budući da smo vrlo slična stvorenja. Čarobna životinja koja svojim nečujnim koracima deluje u tišini, iskrada se, prede da bi dobila hranu, a onda nestaje u mraku. Njena nezavisnost me plaši, zato što sam i ja takva. Uvek sam više volela pse. One velike, boje meda, koji su humaniji od ljudi. Tražim verno društvo muškarca ih psa, njegovog bistrog, jednostavnog načina ponašanja, bez trikova. Njegovu bezuslovnu ljubav. Ali u mojih pedeset kvadrata nema ni toga. Hvatam sebe kako razmišljam da bi mi dobro došao jedan lepi njufaundlender. ‘Stan bi nam bio previše tesan, prosto je', prekorevam sebe. ‘To je šezdeset kila mišića i dlaka. Gde da smestim ogromnog psa? U kadu?' Međutim, dok u kupatilu perem ruke, gledam crnobelu fotografiju Mastrojanija, onako otmenog i podrugljivog, kao svetog zaštitnika bezbožnika. Ko zna zašto, dođe mi da mu se osmehnem. Sipam sebi vino, stavljam vodu da skuvam testeninu i uključujem laptop, dok se svaljujem među jastuke na crvenom kauču, kao neka diva na zalasku karijere. Možda bih mogla da pustim neki stari film, da mi pravi društvo dok istražujem, klavir u javnoj kući punoj sumnjivog sveta sa cigarom u ruci i burbonom mogao bi da mi pomogne da mi padne na pamet genijalna ideja


za intervju s nekom velikom klasičnom zvezdom. Srcem gutljaj vina. Ništa ne staje između mene i reke genijalnih ideja koje moram da smislim za Loretu. Ništa, osim zvona koje se upravo oglasilo s ‘ding-dong'. Iako nisam pročitala horoskop, već znam ko je. Gledam kroz špijunku i... Strpljenje, Frančeska, potrebno je strpljenje. „Lorenco.“ „Frančeska! Smetam ti?“ „Koješta.“ Vraga koješta. „Ostao sam bez soli, da slučajno nemaš ti?“ Sledeći put bi izgovor mogao da bude malo bolji, možda pakovanje testenina. „Hajde, uđi, daću ti jednu šoljicu.“ Prati me i oslanja se na kredenac, dok me gleda kako pretačem so u šoljicu. Barem u ovoj njegovoj kućnoj verziji ne osećam nikakav parfem, štaviše ne ispušta nikakav miris. Na sebi ima rasparanu azurnoplavu majicu koja ističe svu njegovu atletsku građu. Ne gledaj, Frančeska, ne gledaj, koncentriši se na jodiranu so. „Vidim da si umorna. Imala si dug dan?“ „Potrebno mi je samo da odspavam, noćas nisam oka sklopila.“ „Ah, sećam se da si se, kad sam ovde prenoćio, odvalila od spavanja“, odgovara. Pružam mu šoljicu i kada je zgrabi, njegova ruka ostaje naslonjena na mojoj koju sekundu previše. Pre nego što je izvučem, gledam ga izazivački. Ako očekuje da ga pozovem da ostane, izabrao je pogrešno veče. Pratim ga do vrata, a čim izađe na stepenište, okreće se i gleda me popreko onim svojim sitnim izduženim okicama. Tetkin vilenjak na ramenu počeo je s presingom. ‘Može li se znati zašto ti se ne sviđa, Frančeska? Da li je moguće da bežiš čim se neka normalna osoba zainteresuje za tebe? Objasni mi zašto juriš samo one nedostižne?' „Da li ti odgovara da u subotu pravimo špagete kod mene?“ Mora da sam luda ili patim od nekog ozbiljnog poremećaja, nema nikakve sumnje. Lorenco i njegovi mišići smeju mi se saučesnički, odjednom blistavi i obavijeni aurom seksepila. Bekstvo od lepih i dostupnih muškaraca deluje mi kao još jedan dobar argument da provedem besanu noć.


10 „Na kraju krajeva, svaka od nas sanja da joj neki muškarac otvara vrata automobila i na kraju stavi prsten u pehar šampanjca, zar ne?“ „Ne baš, Đulija... Osim ako ne želiš da umreš od dosade. U redu je galantnost, ali živeti u sapunskoj operi, ne hvala. Tražim da dotaknem konkretnu i čvrstu realnost. I da me zainteresuje“, primećuje Marijana. „Ipak, hajde da priznamo da mnoge od nas upadnu u zamku plavokosog princa, koji šalje hiljadu i jednu crvenu ružu, kao u bajkama.“ Neodlučna, ne zauzimam stav. „I šta tu ima loše? Ja tražim da me zavode. Želim pravog čoveka, a ne nekog kome su potrebne dve boce kiseonika u trenutku poljupca.“ „Ja se zadovoljavam običnim iznenađenjima, onim od srca. Da me iznenađuje svaki dan, ali da me ne proganja.“ Pomišljam na Masima koji se pojavljuje u dvorištu ispred moje kancelarije, oličenje sna, i na Lorenca koji se pojavljuje na mojim vratima izmišljajući da pozajmljuje so, oličenje smarača. „Možda smo se navikle na loše ili smo se navikle na previše dobro? Kada se nađemo na pola, prihvatimo neku kafanu umesto restorana sa zvezdicama, povučemo prvi potez, zažmurimo na nedostatak stila“, uzvraća Marijana. „... satima se posvećujemo sekstingu na WhatsApp-u bez mirisa i znoja na mestu jebačine...“ nastavlja Đulija. „Važno je postići najizvornije zadovoljstvo. U bilo kom trenutku. I na svaki način“, zaključujem odlučno. „A to je? Da sruši vrata kancelarije, obučen u smoking kao Džejms Bond i odnese te u naručju, dok ti sve odvratne kolege zavide?“ „Da te pojebe odmah i bez kukumavčenja! A pronaći nekog takvog...“, otmeno zaključuje Marijana. Zato što je uglađeni Bik, kojim upravlja ovozemaljska i strastvena Venera. Zato ume da kaže svoje, kad je potrebno. Bez okolišanja. Prasnemo u glasan smeh, ali Đulija i Marijana ne znaju da mi se težina ove šale zabila pravo u stomak. One ne znaju i ne mogu da zamisle. Napolju je jedna od onih zimskih svetloplavih subota, okupanih suncem. Unutra smo obavijene toplinom kabine solarijuma, ispružene na ležajevima od zagrejanog kvarca. Čuju se samo čavrljanje i naš smeh, kao i redak šum vode koja teče iza dva bazena. Neki sredovečni gospodin izlazi iz finske saune, dve potpuno plave žene upućuju se ka tuševima, lake kao gazele. Veličanstveni spa od šeststo kvadratnih metara Palate Montemartini, poluprazan, prozračan kao mehur sapunice. Ovo je poklon koji smo sebi priuštile, da lepo počnemo godinu. Ovo je blagodet za moju nesanicu. Mogla bih da se uspavam ovde, na ovoj ležaljci, sada. „U svakom slučaju ostajem pri stavu“, nastavlja Mari, „da je Masimo la Note običan razmetljivac. Međutim, kad dobro razmislim, onaj preskupi i izuzetno cenjeni MontBlanc treba da zadržiš. Kad ti ga je već poslao.“ „U svakom slučaju, Frančeska, tvoj život postaje pravi film! Mračni nepoznati tip zaljubljuje se u tebe na prvi pogled i čini sve da te osvoji... da sam na tvom mestu, dala bih šansu lepom komšiji. „Đulija, ma kakvi zaljubljen. Ni ne poznaje me. U pravu je Marijana, to je samo čovek s ogromnim egom. Što se tiče Lorenca... Pozvala sam ga večeras na večeru. Ja kuvam, molite se za mene.“


„Šta? Postala si prava predatorka! Bravo, naplati mu, ti kuvaš“, kaže kiselo Marijana, ali odmah shvatam da je nešto drugo u pitanju. „U fazi si kad mrziš sve muškarce, Marijana? Staje sada uradio tvoj bivši muž? I to sada kada si postala normalna žena koja izlazi s nekim...“ „Šta je uradio? Dovoljno je što je Blizanac, eto šta je uradio!“ „Jadni Blizanci! Tako su zabavni, briljantni, ljubazni... Pogledajte mog Pola“, Đulija kreće u napad svim silama. „Pol je izuzetak. On je Irac. Muškarci Blizanci lome srca!“ „Ali ih onda ponovo sastavljaju“, dodajem. „I ni najmanje ne uspevaju da dostignu nivoe muškaraca Vaga.“ „Kako izgleda, u tom Zodijaku nikome nema spasa. Uzgred, da li se javljao opet?“, kaže Marijana. „Ko, Dani, isprazni maneken s razvezanom kravatom? Napisao mi je pokajničku poruku za Božić. Nisam ga udostojila odgovora.“ „Šta? Nisi nam rekla! Otkad kriješ od nas osnovne detalje?“ „Nisam želela da mu pridajem nikakav značaj. Zaboravimo ga, tako treba da bude. Ne zaslužuje ni da ga spomenemo“, kažem, i zaključujem s tim, odbacujući osećaj stida koji se povremeno pojavi kad razgovaram s njima. Ogromnu krivicu što sam mnogo toga preskočila da ispričam svojim najboljim drugaricama. Prošlo je već mesec dana od one noći u Firenci. Pokušala sam da potisnem to sećanje u najskučeniji i najnepoznatiji kutak moje psihe. Ali kako koji dan prolazi, moja mala tajna postaje sve manje nedužna. Otmena i prisna atmosfera tog hotela silovito mi se vraća u svest, otvarajući fioke, kutije, katance. „Ipak, ovog puta te je namazani La Note priterao u ćošak. Moraćeš naravno da mu zahvališ. Ne nadaj se da ćeš ga opet slučajno sresti!“ Slučajno... Kao i uvek, osećam blagu neprijatnost dok pomišljam na susret od prošle nedelje u restoranu. Da li je moguće da je to bila slučajnost? Ali, s druge strane, postoji alternativa da me je pratio? Da neka od mojih prijateljica igra dvostruku igru? A zašto? Nismo u knjizi Kena Foleta. Skrećem razgovor na savete za večernji meni. Kuvanje nečeg jestivog za Lorenca zahtevaće svu moju pažnju. Ja sam jedna od onih koje ponekad uspevaju da naprave nešto dobro. Dođavola s mitom o multitaskingu. Pretvorio je naš uzvišeni ženski rod u splet nerava koji zavisi od homeopatskih lekova. Vraćam se kući kasno po podne, pokretna i spokojna kao pod dejstvom valijuma. Ovog puta nema nikakvog uzbuđenja zbog večeri, ne očekujem ništa. Jedan običan tanjir špageta, prilog, plava vunena haljina zavodničkog struka, koju sada nosim samo u kući, jer su joj ivice pomalo rasparane, kosa raščešljana i ravne cipele. Poštovaću samo jedno pravilo, s obzirom na to kako je sve to izgledalo poslednji put: ne preterivati s alkoholom. I možda bi bilo zgodno uključiti neki aromatični rasprskivač, da priguši njegov parfem. Stavljam ploču Velvet Underground i zalivam biljku vodom. Pa dobro, izbegla sam Marijanu dok me je pratila kući i svratila da uzmem spatifilum iz kancelarije. Nisam htela da ga ostavim samog tokom čitavog vikenda. I evo ga, gleda me ispred prozora, gotovo u središtu dnevnog boravka, tražeći milost od mene, dok Lu Rid peva I'm Waiting for the Man, a telefon počinje da zvoni. „Draga mama.“ „Frančeska, tražila sam te čitavog dana, zar nisi videla pozive?“ napada me neobičnim prigušenim glasom.


„Izvini, bila sam sa Mari i Đulijom, nisam gledala u telefon... Šta se dogodilo? Jesi li dobro?“ „Šta se dogodilo? Tragedija, kćeri moja! Sedi za trenutak.“ „Mama, molim te, nemoj da me brineš“, kažem, ali nisam zabrinuta, nije to glas prave uznemirenosti, već melodrame. Dobro poznajem njenu teatralnu stranu, Verovatno sam je i sama nasledila od nje. „Tvoj rođak...“ „Da, mama, sećam se da se Etore ženi, već imam spremnu haljinu, organizovana sam. Nemoj da dramiš, biću tačna.“ „Ali baš u tome i jeste problem“, njen glas je skoro isprekidan plačem. „Frančeska, Etore je napravio glupost!“ Za trenutak mi zadrhte noge i pred očima prolete naslovi iz crne hronike, snimak scene zločina u kući, moja porodica na televiziji. „Sad neće da se ženi. Sve je poništio nedelju dana pred venčanje, poludeo je. Moraš da ga urazumiš!“ Što je mnogo, mnogo je. „Kako? A iz kog razloga? Tako ni iz čega? Kakve veze ja imam s tim?“ „Priča koješta... kaže da je više ne voli, da ona nije ta koju želi. Rasli su zajedno, verili su se kada su imali šesnaest godina i sada mu je palo na pamet da hoće da stiče nova iskustva. Hoće da ode! Ali gde da ode? Shvataš?“ Udahnem i osmehnem se tetkinom vilenjaku koji je upravo seo na moje rame. Neočekivano, savršeni rođak počinje da mi postaje simpatičan. Sada kada su njegova autentična strana i Škorpija izašli na površinu. „Mama, žao mi je zbog propale proslave, ali moramo da mislimo na njegovu sreću i da poštujemo njegov izbor“, pokušavam da je smirim. „I tebi to deluje normalno? Tako ni iz čega? Ili je to krio sve ovo vreme?“ Tako bi uradio svaki muškarac Škorpija - prikriva, a onda eksplodira. „Vratio se da živi u Rimu, u svojoj staroj kući. Idi da ga pronađeš. U trenutku ludosti rekao je da se ne oseća slobodnim, da ovo nije život koji želi. Kaže da živiš bolje od njega, hoće da bude kao ti.“ Kao ja? Skoro da osećam iskreno poštovanje prema njemu. „U redu, mama, popričaću s njim, u svakom slučaju sumnjam da će promeniti mišljenje.“ Pada mi na pamet sjajna ideja kako da skrenem temu. „Uzgred, imam novu biljku u kući... Spatifilum. Barem mislim da se tako zove. Šta mi savetuješ da uradim da bi preživeo?“ „I ti si poludela? Bacila si se na vrtlarstvo? Daću ti tatu koji je stručnjak za te stvari. Bože, kakva tragedija, šta da radimo s Etoreom?!“ Sledi ređanje telefonskih poziva, buka, uznemirenost koja teče kroz žicu. „Tatina lepotice, ovde je tragikomična situacija. Baš dobro da nisi ovde, tvoja mama je slomljena. Znaš šta, bolje je ovako nego da uradi nešto u šta nije ubeđen. Osim toga onaj snob od devojke suvih nogu baš mi je antipatičan. Ah, rekla mi je da želiš da naučiš kako da gajiš biljke. Bravo, kada dolaziš?“ „Ne, tata, želim samo da znam kako da gajim spatifilum.“ „Zalivaj ga ako vidiš da mu listovi postaju mlitavi. Ne ostavljaj ga direktno izloženog sunčevoj svetlosti. Za sada uradi samo to, da te ne zbunjujem jer bi mogla da napraviš haos.“ „Hvala, tata.“ „Šta je loše uradila jadna biljka da završi u tvojoj kući? Nisi je valjda kupila? Toliko si usamljena?“


„Poklon.“ „Čini mi se od nekog ko te ne poznaje. Ili od nekog optimiste koji želi da te približi prirodi. Ako uspe u tome, imaće sve moje poštovanje, moraš me upoznati da mu stegnem ruku!“ Pred očima mi iskrsava slika Masima la Nota koji steže ruku mom ocu. Kao jedan od onih službenih snimaka s dvojicom predsednika koji se smeše u kameru. Obuzdaj oduševljenje, tata. Još nije stigao dan venčanja, čujem eho tetkinog vilenjaka. A neće stići ni za grešnog rođaka Etorea, za koga od ovog trenutka imam smo aplauze. Nadrealni telefonski razgovor ispunjava me nabojem nesmotrenog optimizma. Kako život može da te iznenadi svojim beskrajnim mogućnostima i da ton koji obrće tok svake melodije. Neka su blagosloveni takvi dani i tetkin gen koji potresa i pokreće strast života moje porodice. Lorenco me zatiče u ležernom raspoloženju, ironičnu i s mnogo serotonina u sebi. „Izgleda da su tvoji roditelji baš zabavni. Voleo bih da ih upoznam jednog dana“, komentariše kada mu prepričam tragediju večeri. „Uzgred, zar ne bi bolje išla koka-kola?“ Gleda me začuđeno s kauča, dok petljam s vadičepom. Ne mogu da mu zamerim s obzirom na posledice koje je Bahus ostavio na meni poslednji put. Nije važno, osećam potrebu da nazdravim ležernosti jednom čašicom, samo jednom. Život je nepredvidljiv, u mojoj dnevnoj sobi sedi privlačan momak pored biljke udvarača iz Hiljadu ijedne noći. Sedam pored njega sa čašom vina u ruci. Odmah osećam da se nešto promenilo. Nabolje. „Imaš drugi parfem?“ „Primetila si?“, pita, smešeći se. A kako sam mogla da ne primetim. One večeri na Trastevereu samo što se nisam onesvestila. „Gotovo je s mojim uobičajenim parfemom. Da li ti se sviđao?“ „Hm, više mi se sviđa ovaj“, kažem, izbegavajući da ga pogledam. Imam facu na kojoj je lako otkriti laž. „Ali nemam ga na sebi.“ „Ah, pa dobro, vidi se da je bolje kada si prirodan.“ Sjajno vađenje, Frančeska. „Vidim da čitaš Style Bazaar“, primećuje, bacajući pogled na hrpu novina na stočiću naspram kauča. „Povremeno sarađujem s njima, objavljivali su moje fotografije. Poklanjaju veliku pažnju slikama, sviđa mi se njihova izdavačka politika.“ Poklanjaju veliku pažnju slikama, više nego svemu ostalom, pomišljam kiselo. Da li je moguće da je svaki susret u nekoj vezi s tom revijom? Uskoro će ispasti da je upravnik zgrade u stvari šef posluge Masima la Notea. „Objavljuju horoskop koji potpuno zaokuplja pažnju“, presecam kratko, dok nervozno srcem vino. „Zanimljivo. A šta kaže za ovu nedelju?“, uzima i otvara stranu sa zvezdama. Zaboga, Lorenco, kakve veze sad ima Style Bazaar, ostavi ga smesta. „Istini za volju, nedelja je skoro završena... U redu, pročitaću ti brzo u glavnim crtama. Vodolija: Posao zaokuplja vaše misli, promene u izgledu. Oslobodite nagone i pustite da vas osvoje.“ „A šta kaže tvoj?“ „Škorpija: U dilemi ste - ma nemoj? Seksualnost pomešana sa sentimentalnošću: imati poverenja ili ne? Biće bolje prepustiti se bezazlenim strastima, kao što su kulinarstvo ili bavljenje vrtom.“ Kad ga ponovo čitam, iz ove perspektive, stvarno počinjem da sumnjam. Da li me ovaj astrolog špijunira ili je stvarno toliko dobar? „Da, baš mislim da ovaj horoskop govori istinu“, uzima mi čašu iz ruke, stavlja je na sto i grli me jednim od onih stiskova koji kasnije prelaze u poljubac. Mekan, čežnjivi, s priljubljenim nosevima. Valjda će imati dobro objašnjenje i za odsustvo bokserica ujutro. Možda sledi neki meni


nepoznat kult koji zabranjuje nošenje gaća u kući? Međutim, tajmer rerne u koju sam stavila vegetarijanski prilog da se zapeče zvoni baš u trenutku kad Lorencova ruka počinje nezadrživo da se penje naviše. „Ne moramo da jedemo na silu.“ Trčim da ugasim rernu i zadržavam ruku na vratima. Dođavola. Vraćam se da sednem pored Lorenca i zagledam se u njega užarenim pogledom. To fantastično telo koje me sada želi možda ne pripada čoveku koga želim ja, ali večeras puštam da zadovoljstvo prati moje osećaje, da krišom svoju volju odvedem daleko od pomisli na venčanje, života udvoje, ljubavnih protivrečnosti. Ponovo uzimam čašu i ispijam je naiskap. A moji osećaji sada su samo šum cipela koje padaju na pod, naši sve strastveniji poljupci, odlučni da istraže najskrivenije meandre. Njegova ruka se pokreće u potrazi za mojim mekanim rukavcima ispod haljine, druga traži rajsferšlus, put kojim prenosi sav svoj zanos. Puštam da njegov nalet okrzne moje misli, dodirne izvor mojih fantazija. Sklanja jastuke s kauča da ne bi bilo prepreka zadovoljstvu. Gleda me kao da sam njegov drum, jedini mogući tunel kojim može da se uputi, da pređe put do kraja. Onda me kreativna Vodolija iznenađuje improvizacijom i počinje da me isprobava baš tu gde moja koža reaguje, drhti, ne pruža otpor: u vrat. Ne mogu još to da mu dozvolim, tek smo kod predjela. I znam da ću svršiti ako me ujede. Odvajam se od njega, raskopčavam mu košulju i puštam da moji poljupci vode svoju igru, gledajući uzbuđeno, van sebe. Vidim ga kako sve više drhti, kao mladi faun podvrgnut najslađim mukama, najpikantnijim začinima. Skidam mu odeću, ne odvajajući ženice od njegovog istočnjačkog pogleda, putujući ka zadovoljstvu. Koža mu je svetla, zategnuta, glatka. Ostavila sam na njemu samo gaćice. Baš one koje jedva čeka da skine. Prestajem da ga ljubim, ustajem i pravim pokret rukom tako da mi odeća lagano pada na pod. To je baš trenutak kada bih mogla da odlučim da prekinem. Da prospem vodu na vatru nakon što sam zapalila varnicu. Ipak ne. Azurnoplavo prsluče pravi klik i leti dole kao leptir ka haljini, oslobađajući moje isturene grudi, nabubrele bradavice, ukus slobode preplavljuje sobu. Sedam na njega, opkoračivši ga. „Frančeska... S tim tvojim divnim sisama. „Liži ih“, kažem mu. Počinje da ih ljubi i osećam kako raste, odmičem se od njega i počinjem da se spuštam, sve dok ga ne osetim u grlu. Sladim se njime kao prefinjenim, opojnim predjelom. Dok moj jezik istražuje njegov, pomišljam kako je jedno tako savršeno lepo stvorenje rođeno za zadovoljstvo. Za zadovoljstvo i ništa više. Odvaja se od mene i blago me odguruje na tepih, nastavljajući da ljubi moje meke, privržene, zanemele usne. Oslobađa se poslednjih delova odeće, nada mnom je i počinje da ulazi, vreo. Jednom, dvaput, tri puta. Oslobađam se i podižem. Zarivam nokte u njegovu kožu i uživam kada vidim crvene tragove koje ostavljam na njegovim grudima. Sedam na njega i opet smo jedno u drugom, dok se moje dojke pokreću u neprekidnom plesu, najpre sporom, a onda sve bržem. Zatvaram oči dok osećam kako mu blistava koža podrhtava, on stenje zbog nove opijenosti i zamišljam druge muškarce koji istovremeno žele da me ljube. Moj bivši... instruktor plivanja na bazenu... i Masimo, Masimo la Note. Stiže mašta da me spase i ne tiče je se čovek koji stenje i izvija se ispod mene. Obuzeta sam mlazom snažnih, oštrih osećaja, koji bi mogli da potraju dugo. „Mala“, čuje se eho njegovog prigušenog glasa. Ponovo je uspeo. Taj odvratni nadimak prekida čaroliju. Ne mogu dalje da čekam i foliram zadovoljstvo s milozvučnom veštinom prvog puta.


Njegovo uzbuđenje se odmah pojačava i u tom trenutku se odvajam od njega i ponovo se spuštam, da ga osetim kako se pomera sve brže i zadihanije u mojim proždrljivim ustima. Dobacujem mu još jedan pogled, onaj znak zadovoljstva i prihvatanja, da bih ponovo zatvorila oči i nastavila putevima mašte, sve do dolaska deserta, ukusnog i slatkog kao srk meda. Sat kasnije i dalje smo na tepihu, goli, pokriveni samo jastucima koje smo uzeli s kauča. Pijemo gladni, smejemo se i ne govorimo o nama. Uživam u njegovom nagom telu, njegovim lakim prstima na mojim grudima i dahu koji odiše strašću i ležernom mladošću, spremna da odletim s prvim daškom vetra.


11 Prolazim kroz kapiju sedišta Radio Arsenika uz blagi osećaj krivice, mada se to osećanje kod mene potpuno izlizalo. Uzela sam slobodno popodne na poslu da bih mogla da se posvetim nečemu što sigurno nije moj drugi posao, ali što ne mogu definisati ni kao hobi. S druge strane, današnji gost ne može da ide direktno, već ćemo ga snimati ovde na radiju u tri sata. Kada će mi se opet pružiti prilika da sretnem Ornelu Vanoni? Između ostalog, ne dolazi svaki dan u Rim. U Milanu sam jednom išla na projekciju dokumentarna o njoj u Teatru Štreler. Bila je u sali i improvizovala jedan mali performans. Sećam se da su me podišli žmarci dok sam je slušala kako izvodi pesme iz milanskog podzemlja. Prošle su tolike godine, a ona i dalje ima glas lavice... Iako je rođena poslednjeg dana znaka Device, 22. septembra. „Frančeska! Jesi li sigurna u ovo pitanje u vezi s papom?“, pita me Loreta, a da mi ne kaže ni zdravo. Za samo nekoliko dana uspela sam da je dobro upoznam, to je jedna luda glava, ali je za posao pravi tenk, izuzetno koncentrisana i vodi računa o svakom detalju. „Budi mirna, taj papa je skroz kul.“ „On da, ali Vanonijeva?“ „I ona... Posvetila je album Isusu Hristu, zar ne?“ „Ako budemo imali sreće, možda će se papa Frančesko javiti tokom emisije!“ „Hajde da mu pošaljemo tvit na @pontifex!“ Sve u svemu, mada najveći deo posla za nju obavljam kod kuće, odlučila sam da dolazim kod Lorete dvaput nedeljno. Nikada ne stižem na vreme za emisiju koja ide u 18.30, jer sam tada uveliko u kancelariji, ali stižem da joj se pridružim u završnici, pa tako provedemo nekoliko sati u razmenjivanju ideja. Iako mi posao pruža mnogo zadovoljstva, a i smeha, zahvaljujući Federiku, godinama se nisam osećala tako živa i usklađena sama sa sobom u nekoj kancelariji. „Pa dobro, kancelarija, ali više podseća na ostavu za smeštaj kompjutera“, komentariše uvek Loreta kada je nazovem tako. U pravu je, ali za moju kreativnost velika je kao balska dvorana u kojoj možete da se otkačite i pravite piruete. Pravi pravcati poklon, zahvaljujući Klaudiju. „I onda, večera s komšijom fotografom?“ ispituje me Loreta. Otkrila sam da je radoznala kao mačka, zapravo smo obe takve. Ona kaže da je u prošlosti radila kao urednica vesti i da joj je odatle ostalo uživanje da čuje novosti. Ja mislim da je to samo zato što mnogo voli ljudska bića. „Večera... ostala je netaknuta“, odgovaram uz mešavinu uzdržanosti i zagonetnosti. Otrže joj se dugačak zvižduk, kao kod pravog kočijaša: „Genije. Ne znaš da kuvaš, ali si mnogo dobra u stvaranju varki.“ „Recimo da je tako!“, smejem se. „Pa, je li ostao da prespava?“ „Ne, srećom, nije.“ Lorenco se prethodno veće vratio da spava u svom stanu, nakon kraćeg ćaskanja, čaše vina i bez ponavljanja, kao da se odmah zasitio, dok se u meni glad povećavala, sve dok se nije stvorila provalija. „Odmah se bacio na pregledanje svog profila na Instagramu, proklinjući neke nepoznate s milion sledbenika“, dodajem. „Baš romantično...“, komentariše Loreta. „Da sam imala Play Station, Verovatno bi mi zatražio da odigramo jednu partiju posle seksa.“ Ne pričam joj da je odlazeći u kupatilo, naravno u punom sjaju golotinje jednog fauna, ostavio poluotvorena vrata i ponovo naglas komentarisao fotografiju Marčela Mastrojanija. Verovatno izaziva u njemu neki čudan nemir, očaranost crnobelom fotografijom.


Muškarac Vodolija je osobenjak, brbljivac za igranje ispod pokrivača, čudak odeven u jarke boje, podložan neočekivanim strahovima. „Nema nade za savremenog muškarca“, komentariše Loreta, pa se ozari: „Hej, lepa tema za ponedeljak! Možemo je nazvati Nowhere Men.“ I ponovo se baca na posao, ovaj posao koji izgleda skoro kao igra, a Lorenca sam smetnula s uma. Bojim se zauvek. Njegovo telo je prava blagodet, ali mi je kod njega i dalje nešto neubedljivo. Ne verujem da je to zbog toga što je, dok smo ležali zagrljeni na tepihu, uzviknuo ‘Volim te', to su stvari koje brbljivci idealisti govore u tim situacijama dok istovremeno žvaću salatu. To je nešto suštinskije, ne odnosi se na nešto poznato ni na vreme koje smo proveli zajedno. Tom čoveku nešto nedostaje. A ja, iza svog sveta posutog zvezdama i etiketama, osećam potrebu za nečim većim, što neću pronaći u njemu. Da se izgubim u mračnoj šumi, da se zavučem tamo gde me niko ne poznaje, bez mape za orijentaciju. Dok Loreta i ja razmenjujemo ideje u poslednjem trenutku, počinjem grozničavo da drhtim. Kakva će biti Vanonijeva lično? Možda je jedna od onih izuzetno naduvenih i neučtivih diva punih hirova, koje ti pruže jedan prst, a zauzvrat zahtevaju da imaju čitav radio pod svojim nogama. „Nije takva“, smiruje me Loreta kada iznesem sumnje. „Ne brini, već je bila ovde. Sjajna je žena i veliki profesionalac.“ I zaista, kada je dočekamo u studiju za snimanje, Ornela nas odmah opušta. Počasti Loretu širokim osmehom, mada nam deluje nemoguće da se, pored svih tih ljudi koje sreće, seća di-džeja jednog malog radija. Prijateljski mi steže ruku i daje mi kompliment za frizuru, mada imam svoju uobičajenu punđu vezanu na brzinu. Onda kreće snimanje i između dive i Lorete počinje neusiljen i vrcav razgovor, povremeno prekidan čuvenim smehom Vanonijeve. Očarana sam njenim šarmom, toliko snažnim i prisnim da se skoro pretvara u fizički osećaj vrućine na koži. A kada zapeva „Sastanak“, zastaje mi dah u grlu, i to ne samo zbog njenog blistavog glasa nego i zato što te reči koje govore o iščekivanju, nadi i potištenosti dopiru do moje svesti kao neuhvatljivi Masimov šamar. Pre nego što izađem, odlučujem da se bacim na pisanje imejla direktoru stilebazaar.com. Kad sam zagrizla parče piće, nije mi trebalo da dugo čekam na inspiraciju. Nekoliko redaka da mu zahvalim na njegovim skupocenim darovima, ljubazna zabeleška koju može bez nelagodnosti da pročita i neka svevideća sekretarica, makar i ona plavuša. To da li su pokloni plod savesnog proučavanja ili, u šta je teže poverovati, poletnog nadahnuća, više nije ni važno. Ali želela bih da saznam šta misli, šta hoće taj čovek. Dok Loreta završava snimanje uobičajeno maštovito, a Vanonijeva se oprašta od nas poklanjajući nam osmehe i komplimente, pomišljam da će mi nakon ovog snažnog uzbuđenja zaista biti potrebno da nađem utočište u zvuku vodopada, da ne moram da razmišljam, samo da mi prođe vreme. Srećom, znam gde da pronađem taj zvuk, taj mir. I tako dopuštam sebi još jedan luksuz tog ludog popodneva i kroz manje od sat vremena nakon što sam izašla iz radija, prelazim preko praga raja. Botanička bašta je jedno od mojih omiljenih mesta u ovom gradu, zarobljeniku saobraćaja i buke. Tu je dvanaest hektara divlje prirode, oaza od tri hiljade biljnih vrsta i nezagađenog vazduha koji mi je danas potreban. Krećem se kroz vrt bez vodiča, to je mesto koje poznajem, ali se svaki put lako izgubim, a to je često ono što mi treba. Nema mnogo posetilaca i porodica s decom, danas nebo ima mračne nijanse, kao da će svakog trenutka pasti kiša. Ulazim u tropsku staklenu baštu i prinuđena sam da skinem kaput zbog temperature koja se vrti oko dvadeset stepeni. U visokoj i izuzetno zelenoj vegetaciji pojavljuju se predivne orhideje, koje kao da žele da vide ko tuda prolazi. Biljke u ovoj bašti deluju kao da imaju oči, kao da nešto divlje uvek vreba u zasedi, spremno da iskrsne iza grma,


iz močvarnih barica vode. Dok prelazim preko drvenog mosta, samo jednom proveravam telefon, gotovo se plašeći da me je majka opet zvala da se izjada zbog porodičnog skandala veka. Još nisam čula od tetke Skalabrine o pozadini događaja, ali sam sigurna da se u ovo vreme zadovoljno smeje. Možda zajedno s mojim ocem koji se u tim vrlo retkim trenucima pokazuje mnogo sličniji njenom anarhičnom duhu nego što izgleda. Nakon što sam izašla iz staklene bašte, idem uzbrdo stazom koja vodi do najvišeg dela vrta, gde je flora sređena i doterana u japanski vrt. U niskoj pagodi između dva jezerceta sa crvenim ribicama vlada apsolutni sklad. Sedam da predahnem na nekoj klupi, sklonjenoj u šumi bambusa, odakle se čuje zvonki šum vode. Otkako u kući imam onaj spatifilum, drugačije razmišljam o biljnom svetu. Do ovog trenutka stvarno nisam bila svesna životne limfe biljaka. One se hrane, dišu, rastu i razmnožavaju se. Baš kao i mi. I slušaju, i te kako slušaju. Izvlačim iz torbe dnevnik, zagledam se u mutno nebo u daljini, nadajući se da neće početi da pada kiša, spuštam na papir vrh ‘mon blana' dostojnog jedne dive i počinjem da pišem. Ali me prekida neki glas. „Permettez-moi, madame 3.“ Podižem glavu. Na sebi ima belo odelo i tamne naočari, kao i blato na pantalonama. U ruci drži buket cveća. Razrogačim oči, dnevnik mi pada s klupe. Čekala sam ovaj trenutak, plašeći se da će se opet dogoditi, ne znajući kada i gde. Poslednji put je bilo upravo nakon kraja veze s Đanijem. Godinama sam pričala o tom detalju iz mog života jedinom psihoanalitičaru koga sam ikada posećivala, ali ga je on stavio ad akta zajedno sa svim ostalim. Nije to bilo ništa. Višak mašte. Previše filmova koji zamenjuju stvarnost i doza bovarizma. Ali ja znam da je on stvaran. Stvaran kao utvara. Jedan od onih koji vole da te uznemiravaju čak i uzvišenom trenutku, šćućurivši se baš tu da izgovaraju svoje bezvremene maksime. S tim neizbežnim naočarima, potpuno crnim ili potpuno belim odelom, u zavisnosti od raspoloženja, elegantan i s mrljama blata, prepreden kakav samo on zna da bude. Oličenje šarma i muške ludosti, obeležjem svake Vage koja drži do sebe: duh Marčela Mastrojanija, dame i gospodo. „Opet ti. Ne mogu da verujem“, kažem ozbiljnim glasom. „Pa zar je trebalo da se više ne vidimo? Kako si?“, smeje se, spuštajući naočari na nos. „Bolje nego što bi se očekivalo. Barem u odnosu na poslednji put.“ „Učinilo mi se da je pravi trenutak da prošetam ovim mestom. Nastavila si da se viđaš s kicošima. Nalet lakomislenosti, aleluja!“ „Reči mi istinu. Zašto si ovde? Nikada se ne vraćaš slučajno...“ Obično ima talenta da se pojavljuje kada uoči neku Vagu u vazduhu. Kao da oseti da se uzdrmao njegov neprikosnoveni kraljevski presto rimske oblasti. Izraziti predstavnik loze vanvremenskih zavodnika, predodređenih da učine srećnom tebe i hiljadu drugih žena istovremeno, stiže tačno na vreme sa svojim savetima o lakomislenosti. Glas van kadra. Prokletstvo. Od svih, zašto baš on? Razlog bi mogla da bude opsednutost moje majke koja je za devet meseci dok me je nosila u stomaku prosto progutala čitavu Mastrojanijevu filmografiju. Kojoj je preneta želja za kuvanom palentom, jagodama i, isto kao i meni, kolebljivo, ali neprekidno prisustvo neke filmske zvezde. „Znaš kako je, latino ljubavnici nikada ne ostare“, kaže sa onom svojom antipatičnom facom. „Pa šta sam to ja?“ „Cirkuska atrakcija?“, odgovaram, kompletirajući njegov famozni navod. Pravimo tu dosetku svaki božji put. I smeškam se. Kao kada slučajno sretneš nekog simpatičnog ko te ljuti, ali 3

Dozvolite, gospođo. (Prim. prev.)


na koga ne možeš da se naljutiš. Uvek će ti izmamiti osmeh. „Rim je neka vrsta džungle, mlak, miran, u njemu možeš dobro da se sakriješ. Zbog toga ga i volim. Od čega sad bežiš, devojko?“ Mrzim taj njegov način da me uvek iskušava i da uvek pogodi. „Ni od čega. Ali reci mi, ti koji si stručnjak, ako ti neko šalje poklone, a čak te ni ne poznaje, šta je on, neki razmetljivac?“ „Ili džentlmen velikog stila. To je ono - vama nikada ništa ne valja. Ako pobegnu, cmizdrite za njima, ako su ljubazni, onda nemate poverenja.“ „Ali baš ti uvek kažeš da je žena sunce, izuzetno stvorenje. Žena je isto tako i element sukoba. Zato nas pusti da živimo s našim protivrečnostima.“ „Lepa moja, jesam li ja Vaga ili nisam? Pusti me da budem slobodan u protivrečnostima i nemoj da me pritiskaš.“ Uzbudi se i ulazi u defanzivu kada ga otvoreno pogodiš u nerv. On nikada ne može da pogreši, mada će drugima uvek pronaći manu. „Ali reci mi nešto. O kome govorimo, o onom čije prezime nosi naslov jednog mog filma?“ „La Note. Eh, da. Neko ko te traži danas, a sutra je nedostižan i tako radi sa svakom. Hej, podseća me na nekoga.“ „Šta te briga s kim to čini ako se zbog njega osećaš posebnom. Reči mi, kako je bilo s onim sinoć?“ „Ah, ti si obavešten o svemu. Ako ne prestaneš, pre ili kasnije skinuću tvoju fotografiju. Sve u svemu, bilo je dobro. To je simpatičan, lep tip, zna mnogo stvari. Ali s njim... Dobro. Nije baš da letiš.“ „A gde hoćeš da odletiš? Ja sam već odleteo s počasnog mesta u salonu, nakon kraja s onim simpatičnim Đanijem i okačila si me u klozetu. Ipak, moram da kažem da mi se sviđa. Svaki put virnem kad izađeš ispod tuša.“ Ne reaguj, Frančeska, ne reaguj. To su samo provokacije jedne utvare. „Gledati bez dodirivanja. Za nekog kao što si ti, to verovatno nije lako.“ „Zaboravljaš da smo rođeni posmatrači. Gde su lepota i mladost, tu je i Vaga.“ „Ja sam ih se srećom rešila na vreme.“ „Ali ti se sviđalo. Letela si, eh.“ „Kako da ne, kao Ikar! Toliko da sam se razbila.“ „Znaš šta mi se čini? Da ne znaš šta hoćeš. Smušena si. Hoćeš ljubav, to je ono o čemu sanjaš, ali ne previše, da te ne opeče“, kaže i pali cigaretu. U međuvremenu počinje da pada kišica, a sitne kapi padaju na listove i površinu vode. „Moram da idem ili će me uhvatiti nevreme.“ „Imam kišobran, otpratiću te do kuće.“ I onda izvlači iza klupe dugačak nebeskoplavi kišobran, s drškom od slonove kosti. „Već gledam tvoju facu svaki dan, nema potrebe da me pratiš čak do kuće.“ „Ah, kako si teška! Ako je držiš u kući, znači da ti se sviđa. Jesam li ili nisam neodoljiv?“ „Ti si cirkuska atrakcija!“, kažem mu i prasnem u smeh. „Znaš šta je nedostajalo onom od sinoć? Malo misterije. Vi Škorpije ste opasne. Vama se sviđaju oni mračni, priznaj. Sledeći put ću obući crni smoking.“ „Valjda...“ Ako tako kaže stručnjak za žene kao što je on. „Pusti da stvari idu svojim tokom. Ne misli o tome da li će trajati ili neće. Da li je to onaj za kog se treba udati. Da li je onaj pravi. Ljubakaj se, o planiranju brinu arhitekte. To znaš tek kada upoznaš onu pravu, istinsku sebe.“ „Kada?“


„Kako kada? Kada vodiš ljubav!“ Gledam kako biljke primaju vodu sa neba, blagoslovenu, zahvalne za životni sok. Kada se okrenem, Marčelo više nije tu. Brzim koracima krećem ka izlazu, dok mi šal leprša, podignutog okovratnika. Zašto u krajnjoj liniji vodimo ljubav ako ne da iz toga izađemo obnovljene baš kao biljke posle kiše? Ne znamo gde će nas to odvesti, ali je ta misterija neophodna. Da ljubav za mene bude to? Oblik oslobođenja, bez plana za budućnost, bez sigurnog predviđanja, bez pitanja koliko će to da traje.


12 Za Engleze je Blue Monday najtužniji dan u godini i poklapa se s trećim ponedeljkom u januaru. Jedan od onih dana kada ti se vlaga uvlači u kosti, klizi niz crvene cigle zaboravljenih predgrađa i dabl-dekere koji smrde na alkohol i zapršku od luka. Okolo je sve smeđe i sivo. Sivo, smeđe i kišovito. Globalna dosada koja izgleda na Britance utiče tako da uzmu gitaru, sednu za klavijaturu i pevaju pesme koje posle uđu u istoriju. Rimska verzija Tužnog ponedeljka je prolećno sunce koje se prostire nad najlepšim gradom na svetu. Najmanje što mogu da uradim jeste da počnem da pevušim kao kukavica. Ali to ne važi za Škorpiju. Odevena u crno, s raspoloženjem prostrtim pod visoke Louboutin cipele, da mogu, danas bih podigla okovratnik kaputa i nestala iz opticaja. Umesto toga, moram da vodim neku konferenciju za štampu. Ali šta sam to rekla: neku konferenciju za štampu? Događaj milenijuma. Glavna sala je prepuna novinara i snabdevača, nemoguće je dočekati svakog lično. Doktor Martineti ima konfliktan odnos s PR agencijama: jedna od njegovih strateških odluka je da sve radi unutar firme. Ne samo da bi pronašao najbolje rešenje za troškove, već, sumnjam, da bi mogao da održi onaj nivo kontrole viđen u Evropi u vreme Trećeg rajha. Rezultat toga je ludilo koje se širi i opstaje u našoj kancelariji nedeljama pre svakog javnog događaja, a u ovom slučaju u pitanju su meseci. Pozitivna strana je osećaj olakšanja koji nas obuzima na kraju: od sutra ćemo moći da skinemo s leđa ovaj košmar i da ponovo počnemo da radimo normalno, a ne mahnito kao da moramo da spasemo svet od epidemije. Međutim, moram najpre da preživim. Program od dva sata počinje dugačkim direktorovim monologom posvećenim emocionalnom dizajnu koga se ne bi postideli ni na otvaranju akademske godine na Univerzitetu Stanford. Kao svaki pravi Jarac, obožava da se popne za katedru, izazove izdržljivost naših umova i uzgred pokaže koliko je inteligentniji od nas. Uprkos haosu, to što se koncentrišem na posao da zaboravim Masima glupa je iluzija. Prošla su dvadeset četiri časa, nikakvog odgovora i počinje da mi se javlja paranoja tipična za dane u kojima mi se po glavi vrti najgori scenario. Imejl se verovatno zaturio u crnim rupama mreže, a on sad verovatno misli da sam nevaspitana smaračica. Ili je možda bilo ovako: primio je imejl i nerado otkrio da je Frančeska devojka kao i svaka druga. I najzad: svakako je previše zauzet zaljubljivanjem u neku novu plavušu s kojom jede prženice i uštipke. Hormoni su to, baby, rekla bi tetka Skalabrina, ovih dana stručnjak u telu đavolka, i upravo ona savetuje da je u tom stanju uvek bolje ne mrdati prstom i sačekati da prođe zanos zato što je rizik da će doći do kataklizme isuviše realan. S druge strane, Lorenco me je jutros probudio prilično nežnom porukom i jednim ‘srećno' za taj dan. Baš kao što bi uradio brižni verenik. Ili neko s kim si imala seks dvaput, ali već ti je rekao da te voli, bez ikakvog razloga. Dajmo mu vremena, mlađanoj Vodoliji potrebno je da izađe iz treće dimenzije, da otkrije da postoji i tvoja, da nauči da se snalazi u različitim situacijama i, pre svega, da konačno promeni parfem. Bez žurbe. ‘Bez žurbe' nije, međutim, parola za ovaj dan. Osoblje, okupljeno za taj događaj, uključujući Federikovog debeljuškastog stažistu u neoprostivim crvenim pantalonama, grozničavo pokušava da uskladi recepcionera i garderobera, podeli kucane strane, pozabavi se značajnim finansijerima i novinarima, telefonira keteringu koji nikako da stigne. Uprkos psihozi iza kulisa, velika sala koju smo iznajmili za ovaj događaj, sa staklenim zidovima koji gledaju na terasu okupanu suncem, na poslednjem spratu, preplavljena je učtivim i smirenim žagorom koji


postepeno postaje sve jači kako prolaze minuti i gosti pristižu. Skoro je jedanaest, uskoro počinje. Sedim u susednoj sobici i pomamno vršim poslednja doterivanja Martinetijevog govora, pokušavajući da mu naznačim koje paragrafe može da preskoči i koje treba da preskoči u slučaju da primeti da prekoračuje predviđenih petnaest minuta. Kao da gajim neku nadu da ću spasti auditorijum konferencije od četrdeset minuta: prekoračiće vreme i to će primetiti, ali će voditi računa da ne preskoči ni jednu jedinu reč. Hvata me osećaj beskorisnosti. Zašto se uopšte trudim? Pustimo da razgovor teče svojim tokom. Volela bih da sam u ovom trenutku na radiju, Loretin sobičak deluje mi kao sklonište. Kroz ovalni prozor gledam tačkice od automobila na dnu ulice, a izdužena arhitektura zgrade pojačava utisak visine: nalazim se u ovalnoj kuli bez slika na zidovima i svetiljki koje vise sa plafona. To je samo prazan prostor koji se postepeno ispunjava osobama kao kolač čokoladom. Na vratima se pojavljuje Federiko kao furija. Uzima mi lice među ruke, okreće ga prema sebi i prelazi prstima po obrvama, da ih očešlja. „Ljubavi, jesi li stavila maškaru? Zašto da ne stavimo još jedan sloj ruža boje trešnje? Zar nemaš neki postojani, koji se ne skida ni šmirgl-papirom? Deluješ bledo, da staviš malo rumenila, šta kažeš na to?“ „Šta pričaš? Pa ne idem na izbor za mis! Moja uloga je u pozadini i tu mi je odlično“, bunim se, skidajući ga s vrata. Uzima me za ruku i podiže sa stolice. „Hoćeš li da skineš tu crnu jaknicu ili ćemo i danas da izigravamo časnu sestru Frančesku? Isturi ramena, utegni sise, neka te poljubi ovo sunce pre nego što zađe!“ Skida mi jaknu, ali time ne postiže bog zna šta: ispod kompleta sa crnim pantalonama, ovog dana koji je počeo bezvoljno, obukla sam bisernosivu košuljicu, nimalo u bojama proleća. Ipak mi otkopčava dva dugmeta, tako da proviruje bež brusthalter oivičen čipkom. „Šta te je to spopalo?“ Zakopčavam jedno od dva dugmeta, u redu je što moram da budem u pozadini, ali zašto da budem polugola? „Smiri se, smiri se, jednog dana ćeš mi biti zahvalna“, kaže dok grozničavo pretura po mojoj torbi, grabi karmin iz džepića i prelazi preko mojih usana kao psihotični make up artist. Ne izgovaram više ni reč, samo nek se smiri. Ponovo mi otkopčava prokleto dugme, pre nego što me odvuče u veliku salu, gde se deo publike već smestio. Iz tog položaja, delimično skrivena iznajmljenim fikusom, odmah primećujem nešto čudno. Kao da osećam poznati miris. I ne verujem da su u pitanju specijalne karbonare, predviđene keteringom s pet zvezdica, zato što se prokletnici još nisu pojavili. Federika je nadmašila Sara, koleginica koja je po nervozi još gora od njega. Prilazim gospodinu Martinetiju i pružam mu njegov ispravljeni govor. Za sada sve teče kao podmazano, mada će on, perfekcionista, uvek imati nešto da prigovori. Za trenutak se zadrži u razgovoru s dva važna gosta i čak deluje zadovoljno. Njušim vazduh kao lovački pas i gledam okolo, proučavajući lica prisutnih iz povoljnog položaja odakle mogu da vidim skoro čitavu publiku. Prvi red je zauzela delegacija indijskih sponzora koji su došli iz Mumbaja; dva reda iza prilično odvratna glavna urednica nekog mesečnog modnog časopisa razgovara sa ženom koja sedi pored nje, čija su usta osvežena botoksom. Iza nje sedi glavna urednica mesečnika o tehnologiji i inovacijama, zaokupljena pomamnim kucanjem na mobilnom telefonu. Malo dalje jedan televizijski komentator prolazi rukom kroz kosu, pušeći elektronsku cigaretu, očiglednu želeći pravu. Nekoliko redova pozadi, neki modni dizajner razgovara s grupicom muškaraca i žena odevenih u trendy tamne boje, u širokim samurajskim uniformama. „Izvinite?“ Trgnem se. Mislila sam da su ti zvonki glasovi rezervisani za operu. Okrećem se i opet se


trgnem: to je ona koščata pratilja Masima la Notea! Njene suvonjave noge izgledaju još duže u crnim pantalonama s kožnom trakom sa strane, zbog čega liči na modnog policajca, ali joj bar prikrivaju listove na nogama. „Izvinite?“, ponavlja pomalo nestrpljivo, suočena s mojim čvrstim pogledom. „Vi radite ovde, je li tako? Gospođa... Valentini?“ Upire pogled na moj bedž. Martineti je veliki zaljubljenik u bedževe: ime za svaku stvar i svaku osobu, kao prirodnjak iz devetnaestog veka. „Da“, trgnem se. „Mogu li da vam pomognem?“ „Da, hvala“, potvrđuje odlučno, studiozno se poigravajući svojim plavim kovrdžama. „Htela bih flašicu vode.“ Krv mi se pretvara u led. Najprostiji od svih zahteva. Ali na ovom nestvarnom mestu ne postoji ništa što podseća na automat za piće, a prokleti ketering još nije stigao. „Hmm... vode“, pokušavam da dobijem na vremenu. „Da, potpuno sam dehidrirala, mnogo je vruće u ovoj sali“, mršti se. „Ne tražim previše, zar ne?“, dodaje, s nepokolebljivim podozrenjem u uvežbanom glasu. „Ne, to je...“, petljam, u potrazi za rešenjem. Pronašla sam ga. Uzeću polupraznu flašicu koju imam u torbi i skoknuću da je dopunim u kupatilu, pa ću je onda doneti, pretvarajući se da je s mukom otvaram i... „Običnu vodu, jelda?“ „Niko ne pije običnu vodu“, uzvraća sa sigurnošću nekog ko izlaže opštepoznatu stvar. „Mineralnu, molim.“ Ali otkud sad to? Mislila sam da su sve ove nazovi manekenke alergične na mehuriće. Kako to da se moda promenila a da mi niko nije ništa rekao? „Onda, hmm, gospođo, bojim se da ćete morati da sačekate da.. „Da sačekam šta?“, prekida me. „Zar je moguće da se ovde ne može dobiti čaša vode, gospode bože?“ „Stvar je u tome što ketering. „Ketering?! Pa nisam valjda tražila dve porcije boeuf bourguignon! Kakav je ovo događaj?“ Primećujem da, i kad je uzbuđena, vrlo pazi da savršeno izgovori francuske reči. Da li zbog toga njen iznenadni izliv besa izgleda tako izveštačeno? Da li je moguće da se toliko i tako brzo naljutila zbog takve sitnice? „Nažalost, gospođo, ketering kasni“, kažem joj uz svu moguću ljubaznu odlučnost koju uspevam sebi da nametnem. „Čim stigne, istog trenutka ću vam nabaviti flašicu vode. Gazirane“, govorim uz dozu kiselosti. I s dodatkom valijuma, pomišljam u sebi. „Kada vaš dragoceni ketering bude stigao, ako ikada stigne, biću mrtva dehidrirana!“, uzvikuje plavuša, podižući glas. Osobe koje su nam najbliže počinju radoznalo da se okreću ka nama. Malo je nedostajalo pa da Martineti koji je, hvala bogu, bio dovoljno daleko da čuje taj prodorni glas, dođe da vidi šta se događa, pa da onda zatraži moju glavu na srebrnom tanjiru. „Slušajte, gospođice. Ako gajite bilo kakvu nadu da ćete dobiti pozitivnu recenziju u Style Bazaar-u, bolje bi vam bilo da pokrenete te svoje lepe nožice i odete da kupite malo vode u bilo kom baru u blizini. Da imate minimum profesionalnosti, već biste odavno to učinili!“ Skamenim se. Ne samo zato što je spomenula Style Bazaar. Već zbog toga što se iza nje iznenada pojavio direktor pomenute revije, kao da je iskrsnuo iz poda. Previše zauzeta, dok me obuzima hladan znoj od užasa, nisam videla da dolazi. „Da li sam to čuo da neko bespotrebno pominje Style Bazaar?“ pita svojim blagim glasom. Prakljača se naglo okreće, uz izraz koji je mešavina iznenađenja i krivice. „Masimo! Već si stigao!“ „Ovde sam već neko vreme“, odgovara on. Onda skreće ka meni rušilačku moć svog


osmeha: lenjog, jedva naglašenog, prisnog kao igra reči koju možemo da shvatimo samo nas dvoje. „Dobar dan, Frančeska.“ Preko snežnobele košulje ima plavu jaknu koja deluje kao da ima istu intenzivnu boju kao njegove oči. Brada mu je kraća nego obično, gotovo da ističe njegove crte lica, onu rupicu koja se pojavila sa osmehom i odmah nestala, mladež, boriće oko očiju boje mora. Njegov parfem, onaj parfem koji možda osećam samo ja, opojan je i prokleto me napada, kao ubistvena brazda. Razum, potreban mi je razum. Zovite Roberta de Nira, ili Roberta Redforda, hoću da napustim čamac za spašavanje. Sada shvatam zašto je Federiko onako odlepio, video ga je kako dolazi. Obrazi počinju da mi gore, jednom rukom nervozno dodirujem kosu. Otkako sam otkrila njegov identitet, kao da je sudbina počela opsesivno da ukršta naše puteve. Ali da li je to sudbina? Ili je on možda stvarno stalker? ‘Dobar dan', izlazi mi iz grla odgovor kao eho elektronskog pražnjenja unutar radija. Ali on se već okrenuo da se pozabavi plavušom. „Znači, Ludovika, prva histerična dnevna kriza? Već? O čemu je reč? „Ništa važno“, prekida kratko ona. Njen gnev se istopio kao sneg na suncu i još sam uverenija da je sve bila scena. Ali zašto? Htela je da me pošalje u bar... Da me udalji iz sale pre nego što on stigne? Zaslepljuje me blesak škorpijske intuicije. „Možda je bolje da odemo da sednemo“, dodaje Ludovika, dok iskosa odapinje prema meni mrk pogled, između neprijateljskog i nervoznog. „Trebalo bi uskoro da počne... Zar ne, gospođice?“ Vidim Martinetija kako prilazi govornici koja je pripremljena na levoj strani bine, dok zabrinuto steže u ruci omot s govorom. „Svakog trenutka“, potvrđujem. „Hajdemo onda.“ Upućuje se ka stolicama. „Vidimo se kasnije, Frančeska“, kaže Masimo la Note i, dok se okreće da krene za njom, zadržavam ga tako što ga uhvatim za nadlakticu naglim pokretom, koji iznenađuje pre svega mene. „Hvala“, kažem mu. Njegova blagovremena intervencija verovatno je spasla moju glavu okova. „Nema na čemu.“ Naginje glavu na jednu stranu, a pogled mu postaje magnetski privlačan. „Hvala tebi za imejl.“ Dok odlazi da sedne, a Martineti lupka po mikrofonu i moli za tišinu, vidim Federika kako s druge strane sale podiže palac u znak trijumfa. Ne odgovaram mu, jer me je obuzeo nestvarni osećaj. Zato što odjednom izgleda da je samo banalna razmena reči produbila nivo prisnosti s Masimom? Samo zato što me je iščupao iz kandži one koja je, sada shvatam, Verovatno jedna od njegovih novinarki zaduženih za modu? Bilo mi je potrebno nekoliko minuta da postanem svesna da mi se prvi put obratio sa ti. Somotske zavese se spuštaju, svetla se gase, donoseći olakšanje mom licu koje gori, dok su reflektori upereni na podijum. Raste iščekivanje, žagor se stišava, muzika prekida tišinu. Ali kako to? Ko je promenio zacrtanu šemu bojkotujući Martinetijev dugački govor? Padaće glave, ali su barem gosti pošteđeni. Budući da je to svakako najinteresantniji deo jutarnje predstave. Počinju da se pojavljuju prvi komadi odeće, dok se u pozadini na ekranu smenjuju novi oblici hibridnih tkanina s poboljšanom damage tolerance. Sa slika tkanine koja štiti od sunčevih zraka, bacam pogled na šefovu facu: on ovo obožava. I zaista, lice napregnuto od razdražljivosti, neočekivano se opušta dok posmatra predstavu stvorenu njegovom genijalnošću. Dok stoji pored govornice, pomiren s neizbežnim, nesumnjivo planira napad svojim akademskim govorom čim se revija završi. Ali za sada su novinari videli ono što je trebalo da vide i bilo bi dobro da ne rizikujemo da profućkamo čitav posao. Ko li je taj smeli genijalac koji je doneo ovu odluku? Pogled mi ponovo pada na Federika, ali me on ne gleda. I on je zagledan u pozornicu, posmatra je


zadovoljnim pogledom nekoga ko gleda kako se rađa nešto što je i njegovo. Zato što je Rak i sentimentalno biće koji uzdiše u drive-in-u, ali se ne šali kada je posao u pitanju: on je borac, ratna mašina, kao Majk Tajson i Silvester Stalone. Ja ne mogu da se koncentrišem. Potpuno sam nezainteresovana za budućnost koja se razvija pred mojim očima. Tražim među publikom Masimovu elegantnu figuru, poput broda koji okreće pramac prema svetioniku u olujnoj noći. Dok halucinogeni blicevi obasjavaju veliku salu i lica, neka neodoljiva snaga obuzima me dok ga fiksiram u transu, kao hipnotisana. Magnetska energija se širi, oduzima dah i razbija svaki otpor. Što više pokušavam da se okrenem na drugu stranu, to se sve više vraćam njemu. Kada najzad ukrsti pogled s mojim, ustaje sa stolice, a da to niko nije primetio. Ja već krećem mačjim korakom ka izlazu. Zahvaćeni jakim elektromagnetskim poljem prelazimo granicu pomerajući dugačku somotsku zavesu koja nam pada na ramena, kao zavesa u pozorištu. Nalazimo se na hladnoj verandi, zaklonjenoj od vetra koji razvejava ovu kulu koja pokušava da dodirne nebo. Beli stolovi s providnim Karteli stolicama, svetlost tobožnjeg rimskog podneva svuda okolo, gradski saobraćaj ispod nas, vrtoglavica jer osećamo da smo sami na vrhu sveta. Oslanjam se na stakleni zid, dobro znam da neko može da nas iznenadi svakog trenutka, samo ako pomeri zavesu s druge strane ove krhke barijere. Kazaljke sata su se zaustavile i ostavljaju malo minuta da se brzo iskoriste i potroše. Pričaju odatle o budućnosti, ali mi nismo u bajci. Ne postoje Pepeljuga ni Uspavana lepotica. Masimo pritiska Frančesku uza zid jednim od onih poljubaca od kojih se gubi svest. Ona pušta da se vatra razbukti, ne vredi opirati se, jer što se dalje drže dva suprotna pola koja se privlače, to je njihov kontakt žešći, bestidniji, oslobađajući. Biće sa odećom na sebi, otkopčanih pantalona, spuštenih gaćica, intimnost koja se podudara, pulsira i gori u jednom jedinom aspektu. Masimo je obasipa poljupcima kao neko ko posle apstinencije udiše prvu cigaretu. Krvlju koja vri ubacuje u nju zanos brzinom ukradenom od ekološki prihvatljive budućnosti. Publika aplaudira, u sali se pale svetla, žmirkam očima, vraćena u realnost. Masimo la Note seda na svoje mesto i prekršta nogu preko noge. Gledam ga i šaljem mu pozdrav izdaleka, a on uzvraća osmehom. Doktor Martineti je spreman da počne svoj monolog o tekstilnim vlaknima. Gubim se u vrelini tog bestidno realističnog sna i osećaj za vreme nestaje, pre nego što primetim da je prezentacija završena, a da se publika u sali, rasuta gomila, preteča i izgladnela, okuplja ispred bifea. Hvala bogu da je ketering stigao na vreme. Gubim Masimovu putanju, dok je okolo sve u delirijumu od dimljenih kobasica - uzmi vafl, zagrizi vafl, dodaj šlag u kafu, zalij sve to belim penušavim vinom izvrsnog kvaliteta. Pozdravljam one koji dolaze i odlaze, delim materijale, informacije, vizitke, odgovaram na neprestane pozive zajapurenog doktora Martinetija. Masimo je nestao bez traga, osim moćnog sećanja na fantaziju koja se rodila i nestala u mojoj glavi. Ljubav na brzinu, otvoren prozor prema nebu koje postaje sve svetlije.


13 „Jarac je, nema sumnje. Život usmeren na moć. Posao i samoću. Begunac. Muškarac koji miriše na muškarca od glave do pete.“ „Muškarac? Pa da li si videla kakav je Jarac bio Dejvid Bouvi? Ja glasam za Blizance. Ima živahne oči i prefinjenu inteligenciju. Osim toga, radi u izdavaštvu i komunikacijama“, uzvraća mirno Marijana, dok kašičicom meša čaj. Sa Saturnom u opoziciji, jadnica je sada načitanija od mene. „On je zagonetni laskavac. Sigurno je Škorpija“, uzdiše Lulu, stručnjak za povrede koje joj je naneo bivši u tom znaku. „Pa dobro, teško je reći, s obzirom na to da još niste imali seks“, nastavlja Marijana. Krijem grimasu, pukotinu u istini. Kada bi moje prijateljice samo znale od kakvog je vrelog i teškog materijala sazdan ovaj film. „Ali odmah se oseti da je neko Škorpija. Dovoljan je samo jedan poljubac i ide dalje.“ „A ako je stvarno Škorpija?“ „Moj muški parnjak u ljubavi prava je katastrofa“, odgovaram. „Strog, opasan. Živahan je kao Rajan Gosling koji provodi vreme gledajući u kameru, nem.“ „Šta bi ti falilo s nekim kao što je Rajan? Zvezde ga obožavaju. Sve u svemu, kažem da je Lav. Negovan je, plemenit, moćan. Ili možda Rak. Romantičan, ljubazan, iz nekih drugih vremena...“ „Molim vas, melanholični pesnik koji ne može da se odvoji od majke -ne. To su oni koji nedeljom posle podne žele da se ubiju... a onda narednog jutra idu pevušeći na posao, kao da se ništa nije dogodilo.“ „Ali Federiko, na primer, uopšte nije takav. On je jedna vesela i vedra osoba!“ „Lulu, on je gej.“ „Svaki muškarac Rak ima u sebi tu žensku stranu. Zar to nije ono što se sviđa ženama, u krajnjoj liniji?“, uzvikuje Lulu, dok slaže na policu torbe iz tridesetih godina koje su upravo stigle. „Ne, hvala, više volim da dišem.“ Neočekivana istina je da me ovog puta ne interesuje da znam mišljenje zvezda. I u svakom slučaju osećam da je Jarac. Nema sumnje. Masimo la Note je jedan od onih zbog kojih osećaš vrtoglavicu pri samoj pomisli na njih i ne dozvoljava otpor. U deset i petnaest jednog četvrtka bez meseca, pisao mi je sa svog privatnog imejla, izvinjavajući se što je kasno. I dodao je: ‘Ovaj grad je manji nego što se misli, izgleda kao da se možemo sresti u svakoj ulici. Ipak, ovog puta dozvoljavam sebi da preduhitrim sudbinu. Sledećeg petka, na večeri. Jesi li slobodna?' Slobodna? A od čega? Puna sam višeglavih čudovišta, spremnih da iskrsnu iz Pandorine kutije, okovana brdom strahova kao Prometej u ledu. Sledeći petak je vrlo daleko i odgovoriti da moglo bi da bude fatalno. „Lulu, bežim. Marijana, vidimo se večeras kod mosta Sisto. Moram sa se čujem sa Etoreom, predviđam burno popodne...“ „Onim tvojim rođakom koji je odlepio?“ „Da. Mojim novim herojem.“ „Bar je na vreme odustao. Kažeš da ima neku drugu?“ „Gde piše da muškarci uvek ostavljaju zbog neke druge žene?“ kaže Lulu. „Ili zbog neke druge ili zato što su gej. Ako postoji taj poseban muškarac koji se ne ponaša kao svi ostali, umirem od želje da ga upoznam“, odgovara Marijana.


Izlazim iz butika ostavljajući ih čavrljaju dok ispijaju napitke od đumbira i limuna. Osećam nalet ledenog vetra na trepavicama. Stežem kaiš oko kaputa od kamilje dlake, navlačim crvenu beretku, prebacujem šal preko usta. Grlo me peče, probadaju me krsta, a vrat me podseća da poštujem svoje granice. Zato što vratni pršljen postoji, šta god o tome mislili neki muškarci. Taj vrisak se otrgne kada žene previše trče za dužnostima i brinu o tuđim mišljenjima, a zaboravljaju da plešu s vukovima na mesečini. Gole. Jedan moj bivši smatrao je da žene, a naročito ja, ne bi smele da rade u pojedinim ambijentima, da bi održale u životu svoju unutrašnju svetlost. Prema njegovom mišljenju, trebalo je da ostanem autentična, da svaki dan slušam muziku i posvetim se svojim hobijima da ne bih izgubila gotovo detinjastu magiju koja me odlikuje. Onu zbog koje se zaljubio u mene. Brinuo je o tome da hranim dušu. Jednom, dok smo ležali opruženi na obali jezerceta, zavučenog u nekoj australijskoj šumi, izjavila sam, kao neki prorok, da ću pronaći smisao svog ženskog postojanja onog dana kada budem sama kreirala svoj život. Jednoga dana biću nekom mama, mada sam u njegovim očima bila samo devojčica. Ali, u krajnjoj liniji, ko će bolje od mene, koja nikada nisam odrasla, znati kako se postupa s decom? Zvao me je ‘Bejb'. I to ne zato što sam bila hrabro prase. Iza tog njegovog lažnog muškog šovinizma krila se mrvica istine. S tom razlikom što je materinstvo danas sve više iluzija, a odraslo doba je čamac koji se ljulja, u kome nastavljam da slušam ploče, plešem na tuđim venčanjima i poklanjam majice s nazivima rok bendova deci prijatelja i poznanika. Što se tiče tog momka, volela sam ga i ostavila. Bila je to ljubav, ali ne s libidom koji je potreban jednoj Škorpiji u punom razvoju. Silazim u metro, penjem se na Čirko Masimo, idem svojim uobičajenim korakom, prelazim preko mosta i silazim dole ka Trastevereu, brže nego automobili koji vijugaju između prolaznika i radnika koji tu obavljaju neke radove. Hodam pravcem sazdanim od krivina i uzbrdica, skrećem ka Trgu San Kozimato i pre nego što se vratim kući, zastajem kod svog prodavca novina. Ostao je jedan od retkih koji drži otvoren kiosk, mada će, kako kaže, pre ili kasnije prepustiti tu delatnost nekom tunižanskom prijatelju. „Zdravo, Franse, šta da ti dam, kao i obično?“ Sedi blizu grejalice koja ga štiti od temperature, dosta blage za početak februara, naočari mu vise na nosu, ima na sebi zeleni končani džemperić, sedu kosu, u ruci drži hemijsku olovku, a na pultu mu stoji Nedeljna enigmatika. „Zdravo, Pjetro, danas neću Style Bazaar. Uzeću Nedeljnu enigmatiku. To je jedino što može da me uspava uveče.“ „Zamisli, a mene jedino to drži budnim. Style Bazaar je izašao danas, kako to da ga više ne čitaš?“ „Dobro je ponekad nešto promeniti. To kaže čak i horoskop.“ Neću dugo izdržati bez astralnih predviđanja, ali osećam potrebu da usporim barem za dlaku, među mnogim stvarima koje me, kako izgleda, vuku ka tajanstvenom Masimu. „Pa dobro. Zvezde menjaju svoj tok, ali će Paja Patak uvek postojati. To znaš, zar ne?“, kaže neustrašivo. Gledam ga u zanosu i odgovaram: „Da, znam to.“ Kada Pjetro nabraja filmska remek-dela, kao na primer Kratak susret, Verovatno najromantičniji i najneodoljiviji u istoriji sveta, to je čista poezija. Dok mi ukrštene reči ispadaju iz torbe, trčim stepenicama zgrade, prolazeći kroz oblak mirisa kolača koji dopire s nižih spratova. Loredana, portirka, održava dušu zgrade muteći belanca i praveći kolače. „Etore, Frančeska ovde.“


„Rođako, kakvo zadovoljstvo.“ „Nisam mogla da te pozovem ranije. Želela sam samo da te malo čujem na miru...“ „Ne brini, sad sam u Rimu, možemo da se vidimo kad god hoćeš.“ Veselog je raspoloženja, kao neko ko se upravo vratio s odmora. „Jesi li dobro?“ „Kao u bajci! Ponovo sam se rodio.“ Zatim glas klizi ka ozbiljnijoj nijansi. „Znaš kako... Nije to bilo ono pravo, Franse.“ Nemilosrdno i direktno, a da ga nisam ništa pitala. „Događa se“, kažem, kao stručnjak za tu temu. „Ali dogodilo se iznenada?“ „Jedan klik. Mučnina. Nagon za bekstvom. Shvatio sam da nisam nikad živeo. Bio sam uvek sa njom. Još od malih nogu.“ „Ali mislila sam da želiš porodicu... Decu.. „Možda ih želim. Ali ne s njom. I ne sada. Žao mi je što sam vas razočarao, bilo bi to predivno slavlje za sve.“ „Ali ne za tebe“, zaključujem. „Ne za mene. Nisam bio onaj za koga je želela da se uda. Bio sam onaj kome se nadala. Znam da ti delujem kao luđak. „Ne, Etore, odlično razumem šta hoćeš da kažeš. I šta sad?“ „Sad živim. Spremam se da krenem, biću na putu dva meseca, ići ću i u Turkmenistan. Tamo u pustinji postoji jedan pakleni krater u kojem gori metan. Spava se u šatoru, to je jedno od najzabačenijih mesta na planeti. Uvek sam osećao želju za avanturom. Možda mi je suđeno da živim kao samac.“ Ostajem bez reči nekoliko trenutaka. Da pliva u ledenim vodama s medvedima u Rusiji. Da se vere na konju po planinama Perua. Ulazi u australijsko more s ajkulama. Nepopravljivo pakosno pomišljam da je to samo njegov način da kaže: želim da idem da jebem okolo. „Frančeska, jesi li tu? Hajde dođi na večeru, možemo lepo da razgovaramo uz tanjir paste.“ „Večeras ne mogu, idem na neku degustaciju na brodiću na Tibru. To je interesantan događaj, biće i neki bend. Prave tri kruga, piješ vino, jedeš, slušaš dobru muziku.“ „Kao na Frau Hajdi u Hamburgu! Išao sam tamo uvek dok sam bio na Erazmusu. Prošli su vekovi od tada. Možda pozovem cimera.“ Jasno je da rođak Etore uopšte nije onakav kakav sam mislila da jeste, a to je u krajnjoj liniji zajedničko mnogim krvnim vezama. Smestiš ih u određene kategorije iako tamo ne pripadaju. „Hoćeš li da ideš sa mnom?“, pitam bez razmišljanja i čim mi to siđe sa usana, već se kajem. „Rado. Hvala! Nisam bio kod kuće nijedno veće otkako sam ovde. Kako sam mogao da živim u Antikoliju sve ovo vreme?“ Škorpija je pokidala lance i sada svet može da počne da drhti. *** Prilično je dugačak red za ulazak na brodić, a on deluje kao da može da ugosti mnogo manje ljudi nego što je pozvano. U vazduhu osećam blago uzbuđenje pri pomisli da ću istražiti reku ovog grada, koje se obično retko setimo, pa ne provodimo dovoljno vremena pored nje. Marijana, Đulija i Pol razrogače oči čim me ugledaju s pratnjom, pomišljajući na trenutak da sam dovela Lorenca. Faun i ja se opet ne srećemo u haustoru, ni slučajno. Nijedno od nas dvoje nije preduzelo planove za napad još odonda. Prema mojoj filozofiji stvari bi trebalo da se odvijaju na prirodan način, pa bih mogla i da bacim svoj telefon u Tibar i slučajno sretnem muškarca koji je u stanju da rasprši sve moje sumnje. Ali to se neće dogoditi ove večeri. „Ovo je Etore, moj rođak.“


Brodić je beo, raskošan, ukrašen plavim detaljima i unutra deluje mnogo veći, osvetljen prigušenim svetlima, kao da je i dalje Božić. Dočekuje nas elegantna gospođica i pruža nam čašu i nekakvu štofanu bordo torbicu. Nema stolova, samo stolice postavljene sa strane, tako da ostaje slobodan prostor u sredini. U pozadini svira bossa nova, dok četvorica članova benda, odeveni kao mornarčići, štimuju instrumente. Nastupiće oko deset. Iza dugačkog stola dva barmena odevena u crno već služe vino i tek spremljene poslastice, slatkiše, pikanterije. „Mnogo mi se sviđa tvoja tetovaža“, uzvikuje Marijana, obraćajući se Etoreu koji pruža ruku ka bifeu. Pogledam užasnuta i, tačno je, moj rođak pokazuje japanskog šarana na zglobu. „Etore, otkad imaš tetovažu?“, ispitujem ga kao neka tetka. „Ah, ovo? Odnedavno. Konačno sam otišao na kurs japanske kuhinje i učinilo mi se da je došao trenutak da prigrlim novotarije.“ „I ti kuvaš?“, zacvrkuće Mari. Dok su zauzeti čorbom od mesa i povrća koja se puši, brodić napušta kej i seče talase po dijagonali reke koji deli grad. Sedim sa čašom u ruci i gledam svetlucanje lampiona na ulicama duž Tibra, kao da su sjajne zvezdice. Po dolasku na prvo odmorište vino je već ušlo u krvotok, ugrejalo naše duše i pojačalo naš smeh. Silazi malo njih, penje ih se dvostruko više. Dok smo stisnuti na tom brodiću koji smelo klizi kroz grad, čini mi se da su svetla još prigušenija. Jedva uspevam da raspoznam ko je oko mene, a to neprekidno ljuljuškanje podseća me na voljenu i tajanstvenu Veneciju. Nije to samo zbog atmosfere nego i zbog utiska da svakog trenutka mogu da izgubim ravnotežu i završim pripita u kanalu. Etore i Marijana nastavljaju da pričaju kao da su uključeni u struju, Đulija i Pol guču uz neko lepo crveno vino i u tom trenutku grupa počinje da svira svoj akustični blok: Love Will Tear Us Apart, Disorder, Shes Lost Control, Again and Again and Again. Kopija grupe Joy Division u mornarskim odelima čini ovaj zanosni brodić jednim od najboljih mesta na svetu na kojima se mogu naći. Međutim, odjednom, na nekoliko metara udaljenosti, u njihanju tela stvara se nekakav mali prolaz i pogled mi pada na figuru nalakćenu na konzolu di-džeja. Sa čašom u ruci, podignutog okovratnika sakoa uprkos nesnosnoj vrućini, demonski uredno vezane kravate. Dok ljudi počinju da plešu, a orkestar svira, uočavam vrh ledenog brega. Što ga više posmatram, sve više sam sigurna, ali nemam hrabrosti da to ikome kažem, nema potrebe da im uništim raspoloženje, ionako tu ništa ne može da se uradi. Prekasno je da siđem, brod ne može da se zaustavi pre nego što dođe do kopna. Neizbežno je, moram da pogledam u lice moju ledenu santu jednom zasvagda, naročito zato što odlučno prilazi. „Frančeska.“ „Đani.“ Izgovaranje njegovog imena skoro da izaziva podzemni zemljotres. „Frančeska... Nisam mislio da ću te sresti ovde. O bože, prelepa si. Kako si?“, kaže ležerno, ushićen kao da je pod dejstvom lekova za psihu. „Odlično sam. Šta ti radiš ovde?“ Mogla sam da pretpostavim da je ovo baš tip događaja koji će privući mladića od četrdeset osam godina, kao što je on. ‘Možda si i pretpostavila, Frančeska?', pita me na uvo tetkin đavolak. ‘Jesi li sigurna da si iznenađena?' „Jedan moj prijatelj svira u bendu. Lepa zabava, zar ne?“ Dani se osvrće okolo, onda se njegove nasmejane oči vraćaju na mene. „Vrlo si seksi, tako odevena kao muškarac“, dodaje prisnim šapatom, dok mu pogled prelazi preko mog crnog smoking sakoa, s glatkim reverima, postavljenog belom svilom. ‘ldi dođavola', šapućem u sebi, ali osećam da posrćem.


„Nisam te razumeo, šta si rekla? Hajde, idemo da razgovaramo napolju...“ Hvata me za nadlakticu, a ja ga pratim ne pružajući otpor. Čujem jasan šum ledenog brega koji udara u kobilicu broda, žestoko. Ne očekujem ni da ću otvoriti usta. „Dani, idi dođavola“, kažem odmah, pokušavajući da izbegnem najgore. „Frančeska, ali zašto... Mislio sam da smo ostali prijatelji.“ Dvoličnost Vage je tolika da ne samo da veruje u ono što govori, znam to odlično, nego je zaista u to ubeđen. „Prijatelji? Ne bih rekla.“ „Možda smo više od prijatelja.“ Evo ga, prilazi mi. Frančeska, mrzi ga kao što si to tako dobro radila ovih meseci, ne dopusti da te opčini svojim glasom. Ali kroz pukotinu ledene sante ulazi voda kao bujica, on je privlačniji nego ikada, a njegov tako poznati parfem vraća mi u misli čitav film iz srećnih vremena. „Nije prošao nijedan dan a da nisam mislio na tebe. Nedostajala si mi“, nastavlja, držeći me za ruku. Otvaram usta da ga prokunem, ali sve što mi izlazi sa usana je: „Oh.“ Umesto njega, proklinjem samu sebe. Tako je lakše. „Ovih meseci sam shvatio koliko si mi potrebna. Nedostaješ mi, Frančeska. Lepša si nego ikad.“ Ovo nam nije trebalo. Podižem glavu i gledam ga dok mi sve jače steže ruku. Sada je sasvim blizu mene. Možda je zbog vina, ali čini mi se da su mu oči zasuzile. ‘Ovo je zamka, Frančeska, ne daj se.' Upravo dok tako razmišljam, osećam kako me obuzima snažna privlačnost, pokušavam da se odvojim, ali nam se usne spoje kao prvi put. Stežem ga i prepuštam mu se da on mene stegne. Onda njegova usta na mom vratu šapuću jedno bolećivo „volim te“. Bolećivo, previše bolećivo, kao da tiho izgovorena laž izgleda manje ozbiljno. Nije to ono što želim, nije on taj koga želim i ovo što radim izazvaće u meni samo užasan osećaj uzaludnosti. Odvojim ga od sebe. „Dani.“ „Ljubavi.“ „Izlazim s nekim ko mi se sviđa. Mnogo“, lažem odlučno. „Nemoj mi reći da je nešto ozbiljno“, Vagina sujeta ne predviđa mogućnost da bude zaboravljen, nadmašen, otpisan. Ne daj bože zamenjen. „Žao mi je zbog onog što se dogodilo. Veruj mi, promenio sam se. Čudno je što ti ovo govorim nakon toliko vremena, ali nisam imao hrabrosti da te nazovem, plašio sam se da me više ne voliš... Pogledaj me, Frančeska. Među nama još uvek ima nečega. Sve je isto kao pre.“ Osećam iskru besa i počinjem da dahćem. Znam da mi je to jedina nada za spas, jedino osećanje koje može da me spreči da mu opet padnem u naručje. ‘Đavola je sve isto', pomišljam. Nije ista činjenica da sam provela mesece i mesece plačući. Nisu isti praznina i crni dani, osećaj da sam u tunelu iz kojeg nema izlaza. Nisu iste večeri provedene u razmišljanju gde si, šta i s kim radiš, umesto da sam s tobom. Bes raste, otrovno vri. Otrov treba ispljunuti da bi se otklonila opasnost. „Meni se čini da nije baš tako. Da li grešim ili ti je kosa posedela? A ove bore oko usana, to je od ljubljenja drugih žena?“ Svom snagom stežem čašu punu crvenog vina i naglo je bacam na besprekorno čistu belu košulju koja pokriva sve njegove grehe. Kao u crtanom filmu, vidim kako se Vaga u njemu stropoštava od nepodnošljivog udarca na sujetu. Trebalo bi da iskoristim njegovo iznenađenje i da ga bacim u Tibar, nakon što mu oko vrata vežem dovoljno težak kamen, tako da nikada više ne izroni. Ali, nažalost, nisam ponela kamen sa


sobom. ‘Sledeći put', kažem u sebi, nadajući se da ga neće biti. Koristim to vreme da se okrenem na petama, nestanem unutra i ostavim ga iza leđa. Idem da sednem i povratim dah. Srce mi je u grlu. Love Will Tear Us Apart.


14 „Draga Frančeska, slušaj ovo: ‘Teškoće koje su bile karakteristične za prve dane nove godine polako nestaju. Dilema između razuma i osećanja ne sme da vas natera da postanete heroina iz knjiga Džejn Ostin, vi ste moderna i konkretna žena (u to ne bih bio tako siguran), u stanju da sama donosi odluke. Treba samo da imate više poverenja u sebe i onoga ko je pored vas. Nikada nije prekasno da se živi san. Prihvatite poziv za večeru.'“ Uzaludno je što pokušavam da se skinem sa Style Bazaar-a kad me Federiko zove da mi pročita horoskop. „Zvao si me da mi to kažeš?“ Pridržavam mobilni telefon između ramena i obraza, jer peglam haljinu. Kada je reč o ženskoj garderobi, nepisano je pravilo da svaki komad odeće koji odlučite da obučete za neku značajnu priliku mora neizostavno da bude izgužvan kada ga izvučete iz ormana. Sve drugo je, naprotiv, potpuno besprekorno. „Hteo sam da budem siguran da nećeš napraviti neku glupost. Osim toga, izgleda da je pisano upravo za tebe. Ovaj astrolog te poznaje, moja neodoljiva Škorpijo.“ Čujem da na drugoj strani nešto gricka nadzvučnom brzinom. „I možda bi trebalo da i meni objasniš šta se to događa sa tobom, a nešto se događa. Otkako si se vratila sa prazničnog odmora, nešto ne valja; nestaneš čitavo popodne, pogled ti je izgubljen... Ne govoriš mi istinu. Da li je neka astrosentimentalna kriza u pitanju?“ Na poslu nisam pominjala radijsko angažovanje. Da ga ne bih dovela u nezgodan položaj, rešila sam da o tome ne pričam ni Federiku. S lakoćom izbegavam njegova pitanja, mada znam da neću uspeti dugo da zamajavam prijatelja Raka, s njegovim izuzetno osetljivim antenama. „Šta kažeš na to da ja prestanem, a da ti počneš da slediš savete zvezda? U redu, reći ću ti: upali sveću za mene i pomoli se. Večeras izlazim“, saopštavam mu, dok se borim s jednim neposlušnim rukavom. „Aleluja! Izlaziš s onim pravim, nadam se...“ Čujem kako opet nešto žvaće. „Izlazim s onim koji mi šalje kraljevske poklone i za koga nisam sigurna da želim da znam šta je u horoskopu. To već je korak napred.“ „Tetka bi bila ponosna na tebe! Evo sav drhtim, hoću da kažem, dok si ti odsutna, doći ću da utešim tvog komšiju sportistu...“ „U stvari, Rak i Vodolija imaju više šansi nego Vodolija i Škorpija, ali se pripremi za ne baš mnogo poezije i za takmičenje ko ima više aplikacija na telefonu. Sada te pozdravljam, pre nego što izgorim haljinu!“ Završavam razgovor, pokušavajući da ne mislim na zvezde koje tamo gore nastavljaju svoj put, ali reči iz horoskopa odzvanjaju mi u glavi poput dečje pesmice. To je slučajnost, ne može biti ništa drugo. Zvezde su samo igra, nevini ritual koji naše dane čini interesantnijim i da je smisao onome što nije očigledno razumljivo. Ili stvarno imaju moć da utiču na našu sudbinu? Počeo je februar, Mesec je u Ribama, Venera u Jarcu, Jupiter u Blizancima. Stojim u predvorju zgrade i gledam natpis: MOLIMO DA UVEK ZATVARATE KAPIJU. HVALA. Ne usuđujem se da je otvorim. Mogla bih da nastavim da čitam te iste reči naredna tri minuta ili da izađem i zapalim cigaretu, da sam pušač. Proveravam odeću: kratka crvena vunena jakna, previše lagana za ovako hladno veče, crna jednostavna haljina, skrojena ala Merilin Monro i, pre svega, besprekorno opeglana, crne cipele sa crvenim dodacima, tankim kaišićima i neobičnom štiklom, kao kod igračice tanga. Sve u svemu, odabrala sam relativno umerenu garderobu, nabacujem pomirljiv pogled i osećam kako strepnja sve više raste u meni, vidljiva na kilometar.


Duboko udišem, pre nego što napustim kapiju. Noćni šumovi podsećaju na nepoznati i možda fatalni okean. Masimo la Note čeka na trotoaru s druge strane ulice, s rukama u džepovima, u otkopčanom tamnoplavom kaputu, kao engleski džentlmen iz nekog istorijskog filma, koji čeka da te provede kroz maglu. Ili da te otme, preseče ti vrat i baci te u Temzu s Londonskog mosta. „Dobro veče, Frančeska.“ Prelazi preko ulice uz osmeh i stavlja mi ruku na nadlakticu. „Dobro veče, Masimo“, kažem i gutam pljuvačku. To što sam ovde s njim isto je kao da sam na bilo kom sastanku bilo koje večeri, ali istovremeno nekako prisno i neverovatno čudno. Kao da se vidimo prvi put, izgleda mi drugačije. On je od onih muškaraca koji izbliza deluju još više, a njegovo lice sa izraženim jagodicama i mekanim usnama još je privlačnije kad ga gledam odozdo. Da ne govorimo o tim očima u koje ne mogu da se zagledam a da bar deo mene ne umre. Muti mi se u glavi, brišu se linije, jer svaki put stvarnost prevazilazi maštu. Otvara mi vrata autentičnog mini-morisa iz šezdesetih godina, što mi pobuđuje nejasno sećanje, isuviše slabo da bi se zadržalo. Očekivala sam ogromni i superopremljeni terenac, a sada sam kolenima pribijenim uz pregradu za stvari, opasno opijena njegovim egzotičnim parfemom. Očarana gledam jabučicu menjača, toliko starinsku da izgleda gotovo magično, i osećam nagon da ispružim ruku i dodirnem je, ali se uzdržim. Masimo, po onome što znam o njemu, može da bude i sam Džejms Bond s kamufliranim aston martinom, a kakve sam sreće, to može da bude komanda koja će me katapultirati izvan kabine automobila. „Izvini zbog nereda, pozadi sam smestio stvari za psa. Sutra idem s njim na selo na nekoliko dana. Star je i ima svoje navike, hoće svoju korpu, igračke, svoje ćebe.“ „Kako se zove?“ „Rubio.“ „To na španskom znači plav. Našao sam ga pored auto-puta prošle godine. Tu su još i Star i Ringo.“ „Imaš čitav bend?“, pitam, dok njegovo prijateljsko ponašanje topi napetost s mojih ramena. Smeje se. „Pa da, zapravo da... I nismo loši. Jednom nedeljno imam probe“, smeši se Masimo, dok nailazimo na kružni tok. „Sviram oduvek, samouk sam na nekoliko instrumenata, od klavira do saksofona. Ali sada imam tako malo vremena.“ „I gde mogu da dođem da te vidim kako nastupaš?“, pitam. Neodoljiva je pomisao na koncert Masimo la Note & band. „Frančeska Valentini, ta je informacija rezervisana samo za najbliže osobe...“ Gleda me iskosa. „Potrebno je to zaslužiti. Voliš li životinje?“ Utisak da je namerno promenio temu izaziva mi neodređenu neprijatnost. Šta je to tajno u njegovim performansima? Da li se samo stidi da ga vide na pozornici ili ima neku grupi devojku... s kojom se viđa? ‘Smiri se, Frančeska', prekorevam samu sebe. ‘Obuzdaj se. Ideš samo na večeru, za ljubomornu scenu možda treba sačekati drugi sastanak, šta kažeš na to?' „Volim pse, ali nikada nisam mogla da ih imam“, odgovaram i ponovo se opuštam. „U stvari nisam imala mnogo životinja. Dve zlatne ribice: jednu sam nazvala Tačka, a drugu Zarez. Međutim, jednog dana Tačka je iskočila iz staklene kugle i razbila se o upaljeni električni šporet u kuhinji. Uginula je ispečena.“ Eto, nisam dugo oklevala da započnem Frančeska Valentini šou. „A Zapeta?“, pita me, smejući se. Nije tip koji sažaljeva zlatne ribice, očigledno. Rak ili Ribe briznuli bi u plač. „Ubila se nekoliko dana kasnije, pošto je skočila na pod, mada su ringle na šporetu bile


ugašene.“ „Trebalo je da ih nazoveš Romeo i Julija“, komentariše književno. „Ima li još romantičnih priča?“ „Bila je tu i jedna kornjača, Kamila, spavala je zimski san i nikada se više nije probudila. Onda jedan riđi mačak sa azurnoplavim očima, imala sam samo toliko vremena da mu dam nadimak, Mika, a već je pobegao. Možda mu se nije svidelo ime... Sve u svemu nikakve priče za naslovnu stranu“, prekidam, pre nego što dođem do dve stvarno tužne priče: tragične poučne priče o ždrebici Fortuni i tužnog događaja s hrčkom mog rođaka Etorea. „Nema ničeg dosadnijeg od tuđih uspomena iz detinjstva.“ Masimo lagano usporava i okreće se da me pogleda. „Frančeska, trebalo je da shvatiš da me tvoj život mnogo interesuje.“ Nastaje tišina koja mi deluje kao večnost dok razmišljam: ‘I mene tvoj, Masimo. Ali ja zapravo ne znam baš ništa o tebi.' Kada dobro razmislim, ni sama ne znam gde sam. Pogledam napolje i zapažam da izlazimo iz grada. „Kuda idemo?“ „Na jedno lepo mesto“, odgovara odlučno. Pada mi na pamet veče s Lorencom, ovde je sve potpuno suprotno i situacija nije u daminim rukama, već u rukama kavaljera. I to vrlo čvrstim, čini mi se. „Voliš li vino?“, dodaje. „Trebalo bi da znaš“, odgovaram izazovno. „Kako bih mogao? Onog dana u vozu bilo je samo šampanjca.“ Ne nagoveštava činjenicu da je pročitao moj dnevnik koji mnogo otkriva. Kao da taj detalj - a koji detalj to nije - mora da ostane neizgovoren, za svaki slučaj. „Naročito volim crveno vino. Ali mislim da je bolje da se alkohol i ja držimo na pristojnoj distanci.“ „To znači da ću ti naručiti čašu crvenog vina i kiselu vodu.“ Kada stanemo na semaforu, okreće se i, kao u usporenoj sceni, vidim kako njegova desna ruka pušta menjač i približava se mom licu. Osećam vrelo i nežno milovanje iza vrata i uzdržavam se od želje da zatvorim oči i izgubim se u tom trenutku. „Kao da imaš dvanaest godina“, šapuće, dok me toplina njegove ruke napušta, ostavljajući me ošamućenu, a auto ponovo kreće. ‘Nećeš se uzbuđivati, zar ne, Frančeska?' Dok iskreno sebi odgovaram da neću, on pogoršava situaciju pružajući ruku da otvori pregradu ispod komandne table. Ruka se opasno približava mojim butinama i sigurna sam da je uočio da nosim čarape sa halterima. Uzdržanost je u redu, ali večeras ne sme da nedostaje element Škorpije, nedvosmislen detalj gole kože. Njegov nevini pokret dovodi me skoro do tačke ključanja, ali on samo izvlači krpu od jelenske kože da obriše staklo koje je počelo da se magli. Sitne mane legendarnih automobila iz prošlih vremena. Rasejano sakupljajući papirić koji je ispao, primećujem da je pregrada puna CD-ova. Ali ko još ima CD-ove u kolima? Primećujem da sam razmišljala naglas, zato što mi odgovara: „Ja, na primer. Pošto je slušanje muzike u ovako starim kolima komplikovana stvar, opremam se samo za duga putovanja. U kući sakupljam ploče, volim stare stvari“, osmehuje se i pokazuje glavom na vetrobransko staklo. „Stari automobili koji se zamagljuju, na primer.“ „I stari filmovi?“, pitam radoznalo, dok počinjem da preturam i izvlačim iz jedne kutije muziku iz Felinijevih filmova. „Naročito stare filmove“, odgovara sa izuzetnim oduševljenjem. „Voliš li Felinija?“ Zagledam se u njega kao da sam ugledala utvaru. Kao da se sam Marčelo pojavio u ovom sićušnom automobilu. Rezignirano klimam glavom, misleći da je to to, ako je izašla i karta


‘filmske kompatibilnosti', ova utakmica je nepovratno izgubljena. Počinjemo da ponavljamo napamet replike iz Amerikanca u Rimu i skoro zaboravljam da sam u automobilu s direktorom Style Bazaar-a. Masimo parkira ispred neke male gostionice sa zatvorenom terasom odakle se širi pogled na Kaštele. Nad ogolelom brdskom panoramom nadnosi se zvezdano nebo koje je kroz svetla grada nemoguće videti. Ulazimo i gospođa Italija iza šanka ozari se kao da je ušao njen davno izgubljeni sin. „Masimo, lepoto kuće! Kakvo iznenađenje, nema te sto godina!“ Izlazi da ga zagrli, cmače ga dva puta u obraz i osećam malo bolno probadanje. Zaboga, nisam valjda ljubomorna zbog gospođe Italije, veličanstvene u tamnoplavoj kecelji od pakpapira, sa svojih zdravih sto kila? Ali zavidim joj na lakoći s kojom uspeva da bude bliska s ovim čovekom, na toj očiglednoj familijarnosti. Da li ću ikada uspeti da budem tako opuštena s njim? Skidamo kapute i gledam njegovu kompletnu figuru pri svetlosti rimskog duha koji ne oprašta. U pantalonama je, a košulja i džemper od kašmira stoje mu kao saliveni. Mogao bi da nosi bilo šta i da izgleda ležerno, čarobno i istovremeno uzbudljivo. I dok samo tek tako sedi, potpuno odeven i na sigurnom odstojanju, ispušta više testosterona od nekog oznojenog mačo-muškarca u beloj majici, koji pije koka-kolu. Naručujemo predjelo od prženih cvetova tikvice, zato što je prženo jelo tradicija, a kako da ne pojedem lepo praseće pečenje s krompirićima? On naručuje blago crveno vino uz večeru. Onda, kada gospođa Italija već počne da se udaljava, poziva je i dodaje: „I još jednu gaziranu, hvala.“ Naglo prestajemo da se smejemo, što me neminovno prepušta svođenju računa. Nalazimo se jedno preko puta drugog i sve što je oko nas počinje postepeno da nestaje. Nema modernog restorana, ni prigušenog svetla, nema vezenih stolnjaka, ni konobara u uniformi. Tu je gospođa Italija, lepljiva mocarela koja viri iz cvetova tikvice, prsti umazani od prasetine, pečeni krompir s ruzmarinom, račun ispisan hemijskom olovkom na papirnom stolnjaku. Pokušavam da ne pričam o horoskopu, ali ko zna, kako se razgovor bude nastavljao, možda će doći i do toga. „Kako stoje tvoje zvezde?“, pita Masimo trepćući. „Period izazova i uzbuđenja, kao što vole Škorpije“, odgovaram odsečno, željna da odem dalje. „Ah, na primer treba izbegavati bojažljive Vage.“ „Tačno.“ Ovom čoveku ne promiče baš ništa, seća se svakog detalja. Možda je Devica? „Ja sam više naučni tip, nikada nisam previše obraćao pažnju na te stvari. Međutim, interesuje me tvoj pristup. Misliš li da naš karakter određuju zvezde?“ „Delimično. Ne treba verovati svemu, već obraćati pažnju. Govorim iz iskustva, primećujem da se neki znaci neizbežno vraćaju u naš život. Da nas zavole. Ili da nas muče.“ „Da lije negativno iskustvo s jednim čovekom određenog znaka dovoljno da se ukalja čitava kategorija? Jadne Vage.“ „Jesi li ikada voleo neku Vagu?“ „Moju sestru.“ „Žene su drugačije. Muškarci su nepopravljivo dvolični.“ „Džon Lenon je bio rođen u oktobru i bio je Vaga, je li tako? Bio je heroj.“ „Kako da ne. Neko ko je propovedao peace & love, a onda se okrenuo onim kopilanima od Bitlsa.“ Veselo se smeje i nastavlja: „Međutim, na tebe su imali određeni uticaj.“ „Bitlsi?“ „Muškarci Vage. Sudeći po tome da si odlučila da ih izbegavaš... Verovatno smatraš da su privlačni.“ „Ne umem da odolim šarmu i humoru.“


Masimo la Note začuti i gleda me, blago nagnute glave, brade oslonjene na dlan ruke, kao da sam prva žena koju vidi u životu. Vraćamo se na planetu običnih smrtnika zahvaljujući gospođi Italiji koja pevuši neku pesmicu, a prošli su vekovi otkad sam čula neku takvu daleko od lokala za japanske turiste u centru. „Ovo je signal. Kada je gospođa Italija umorna i hoće da zatvori, počinje da peva“, kaže Masimo. „Da ne poveruješ, ali uvek debije...“ „Verujem, verujem!“ Praćeni blagosiljanjem gospođe Italije, izlazimo na hladnoću Fraskatija, idemo nazad, dovoljno nacvrcani da nam bude prijatno, ali ne toliko da se teturamo i da moramo da se oslanjamo jedno na drugo. Moja jakna, nakon vrućine u lokalu i jela, nesumnjivo je isuviše tanka. Stežem zube od hladnoće, Masimo skida kaput i stavlja mi ga preko ramena. Mirno me posmatra, dok mu je lice na samo nekoliko centimetara od mog, jedva na odstojanju poljupca. Pruža ruku u nešto što deluje kao zagrljaj, ali nije zagrljaj, samo nešto traži u levom džepu svog kaputa. Kroz tkaninu osećam njegovu toplinu, njegov parfem, nesvesno zatvaram oči i mislim na tu ruku, kako mi klizi na bokove, a onda lagano i nežno među noge. Otrgne mi se uzdah baš u trenutku kada izvlači belu kesicu koju mi stavlja pod nos. Otvaram je i preplavljuje me miris šećera koji tako snažno nisam osetila otkako sam bila devojčica. „Kolač s kremom?“, uzvikujem pred tom tajanstvenom pojavom. „Za doručak ujutru“, odgovara ozbiljno. Gledam ga bez reči i tek onda primećujem da sam u te njegove oči boje plave lagune ušla na početku ove večeri i da odatle nisam izašla. Još sam tu, zamišljena, zarobljena, izgubljena. Ulazim u kola, srećna od glave do pete, sakrivena u njegovom kaputu. Stižemo u Monteverde brzo, prebrzo. Izlazi iz auta, da me isprati do kapije, kao pravi džentlmen. „Hvala na večeri, Frančeska“, smeši se, tako blizu, a odjednom nedostižan. Jedva me dodirujući, pomiluje me po licu i napušta me uz onaj njegov isti veseli naklon, neobično formalan, pa ipak neodoljiv, kao ono veče ispred lifta. Ali sada nema ni poljupca, ni bliskosti na brzinu u predvorju kuće. Niti, pomišljam uz nelagodan osećaj dok se farovi ‘minija' udaljavaju, onog ‘da ponovimo uskoro'. Kada otvorim torbu da potražim ključeve, primećujem da na ramenima i dalje imam njegov kaput. I da mi ga je ostavio sa nečim što je opasnije od poljupca: kolačem s kremom.


15 „U životinjskom carstvu, raznovrsnosti seksualnog odnosa su brojne. Mužjaci nekih vrsta provode sate u udvaranju ženkama pre nego što im pokažu falus. Milovanja, trljanja, ponude jela i druge beskrajne predigre...“ Grabim daljinski, ovaj bezvezni važni kanal verovatno je otkupio zalihe dokumentarnih filmova iz šezdesetih godina prošlog veka. Ko zna zašto. Bolje da ugasim i koncentrišem se na svoje zadovoljstvo. Vrhom jezika ližem šećer u prahu, onda odlučno zagrizem mirisno testo, upravo zagrejano u rerni. Poslastičarski krem izlazi, klizi po mojim prstima koji su već lepljivi od šećera. Pravim grešku i srcem gutljaj kafe, ona deluje vrlo gorka, pa ližem prste jedan za drugim da popravim stvar. Naprosto proždirem poslednje zalogaje mekanog kolača s kremom, dok me zrak sunca pozdravlja kroz prozor. Spatifilum u uglu salona ponosno pokazuje svoje otvorene i napupele listove. Tek je prošlo deset. Okolo buja sladak i bleštav život u nedostižnoj želji. Kasnije me čeka mesečni sastanak koji ne bih propustila ni za šta na svetu, kulturna subota s prijateljicama. Đulija nam tada iznosi najčudesnija zapažanja o Večnom gradu, zahvaljujući stručnosti koju ima kao turistički vodič. Dok je čekamo ispred Crkve Santa Marija dela Vitorija, detaljno pretresam prethodno veče zajedno s Marijanom, koja je, za promenu, prijatno dirnuta. „Sačekati na prvom sastanku kavaljerski je gest. Čini mi se da je on pravi džentlmen“, komentariše. To je gotovo vredno medalje za Masima, mada on to nikada neće saznati. Najpovoljniji komentar od moje najveće zaštitnice među prijateljicama kada pričam o mojim novim avanturama, uglavnom je: ‘Budi oprezna, to je jedan pokvarenjak.' „Ipak, razumem što izbegava da navali na tebe, ali... ni poljubac? Kao tvoj komšija. Da to nije neka nova muška strategija?“ „Mari, iznenađuješ me“, uzvraćam, pomišljajući kako me je taj isti džentlmen, samo koji sat nakon što smo se upoznali, bacio na krevet i zadovoljavao čitavu noć. Osim ako nisam sanjala, naravno, a u svetlu njegovog sinoćnjeg ponašanja to deluje sve verovatnije. „Kako to da si odjednom za žurbu?“ „Život je kratak, treba uživati u trenutku“, sleže ramenima. Sklapam oči. Ovo se ne dešava. „U stvari bi trebalo izbegavati previše odlaganja, kao tvoj kolega Bik, Onore de Balzak. Čekao je osamnaest godina da se oženi svojom draganom, a samo nekoliko meseci nakon što je to učinio, pozdravio se sa životom.“ „Počinjem da ubeđujem sebe da bi trebalo da promenim znak“, kaže Marijana, dodirujući bisernu ogrlicu oko vrata. „Ali u krajnjoj liniji ne liče svi na svoj zodijački znak... Pogledaj tvog rođaka Etorea. Za razliku od Škorpija koje sam upoznala, on je sve drugo samo ne stidljiv i rezervisan.“ Eto. Pitala sam se kada će iskrsnuti moj rođak Etore. I sada više nisam jedina koja priča samo o sopstvenim zgodama i nezgodama. „Čujete li se?“, pitam uz prividno ravnodušan izraz lica. „Ne, ne, koješta. Ali mi je jutros poslao poruku, ima neki tek otvoren fuzijski restoran, koji je želeo da isproba i možda ćemo otići zajedno...“ „Fuzijski restoran, je li?“ Gledam kako njeno lice postaje jarko-ružičasto od zbunjenosti i spremam se da nastavim istragu, kad moju prijateljicu spasava dolazak Đulije i Pola, nerazdvojnih kao golupčići. Irac, koji se već preselio u Rim, u svojoj Bernini fazi, jedva čeka da vidi Ekstazu


Svete Tereze, koja se čuva u ovoj crkvi. Svetica je izlivena u glomaznoj odori, glave zabačene unazad, dok je iznad nje anđeo sa svojim zlatnim kopljem. Svaki put je utisak silovit, živ. Mocart je bio toliko očaran ovom Berninijevom kreacijom, da je uvek sa sobom nosio kopiju ove slike. Mešavina između svete slike i stranice Plejboja. Đulija nam pokazuje detalje stručno i živahno, što je čini najšarmantnijim vodičem u Rimu. „Pogledajte nabore na haljini, samo Bernini ume da mermer učini tako mekanim. A i kosa anđela, zar vam se ne čini da možete da je pomilujete? Ali detalj koji najviše iznenađuje jeste kontrast između lica svetice, taj nemir, to ushićenje, pa onda bucmasto lice anđela, s tim njegovim zadovoljnim i trijumfalnim pogledom. Ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje što je to u psihoanalitičkim terminima pročitano kao preobražaj erotskog iskustva. A bila je to tek sredina sedamnaestog veka, vrlo daleko od pojave Frojda. Ali je ovo delo zauvek promenilo kanone po kojima je predstavljena ova posebna religiozna tema.“ „Oh, shes gorgeous, amazing. Bernini is a fucking genius“, kaže Pol. Gledam okolo. Prišlo nam je pola tuceta turista, dvoje tik pored mene i slušaju bez ustručavanja, dok ostali pokušavaju da vide lice one koja se tu slučajno zatekla. To se često događa za vreme ovakvih izleta sa Đulijom. A ona se kao i obično osmehuje i daje znak glavom, dok izvlači iz torbe savijen list papira. „Dođite, dođite da čujete nešto interesantno. Zato što je Sveta Tereza, karmelitska monahinja koja je živela u šesnaestom veku, ostavila biografiju“, kaže i počinje da čita: ‘Jednoga dana ukaza mi se anđeo, lep preko svake mere. Ugledam u njegovoj ruci dugačko koplje, čiji je vrh delovao kao vatreni šiljak. Izgledalo je kao da me je više puta pogodio u srce, toliko da je prodrlo u mene. Bol je bio toliko stvaran da sam više puta glasno jeknula, ali istovremeno tako prijatan da nisam mogla da poželim da ga se oslobodim. Nijedno zemaljsko zadovoljstvo ne može da pruži takvo ispunjenje. Kada je anđeo izvukao mač, u srcu mi je ostala velika ljubav prema Bogu.'“ Gutam pljuvačku i gledam lice svetice novim očima. ‘Nijedno zemaljsko zadovoljstvo ne može da pruži takvo ispunjenje...' Da li govoriš u metaforama, Terezo? „Barokni erotizam je tako zavodljiv“, komentariše Marijana. „Ako uzmete u obzir da je ovu crkvicu i ovo delo od Berninija naručio kardinal Federiko Kornaro...“, nastavlja Đulija. Ali pažnju mi odvlači vibriranje mobilnog telefona. To je poruka od Masima, blagovremen kao retko kada. Verovatno je osetio posebnu mističnost ovog trenutka. „Imam još kaputa, ali mi je do tog posebno stalo.“ „I hteo bi ga nazad?“, odgovaram. „Hteo bih nazad gospođicu koja ga je nosila. Dolazim po tebe u kancelariju u ponedeljak. U šest.“ ‘Kako je nadmen', odmah pomislim. Ali kako da mu odolim? „Da“, ukucavam, pre nego što promenim mišljenje. Da? Zašto ne kod mene ovog vikenda? Zašto da čekamo ponedeljak? Koliko njih i koje druge je rezervisao za kraj nedelje? Ali nije važno. ‘... bio je toliko prijatan da nisam mogla da poželim da ga se oslobodim.' Srce mi divlje lupa, stomak se prevrće, nalet adrenalina trese mi udove. U glavi mi se rađa želja, izlazim iz crkve da uzmem vazduha. Tokom solo vikenda uspevam da odem u bioskop, na dve izložbe i večeru, da isprobam novi recept, očistim kuću, složim police, poređam knjige i filmove u skladu s raspoloženjem koje izazivaju, odem da plivam, završim knjigu i unapred pripremam još jednu prezentaciju za posao. Adrenalin me ispunjava kao dinamo-mašina. Kada dođe ponedeljak, jedina želja mi je da sati u kancelariji prođu što pre. Opseda me


osećaj nestrpljenja. „Fede?“ „Reči, draga.“ Podiže pogled s kafe koju meša, dok kao i obično sedi na ćošku mog pisaćeg stola. Po tonu mog glasa odlično shvata da nije reč o poslu. „Znaš La Notea?“, pokušavam izokola. „I te kako ga znam, ljubavi, da li bih smeo da ga ne znam?“ Jutros, pre nego što je uključio kompjuter, tražio je da mu ispričam sve detalje večere od petka, komentarišući ih svojim najboljim repertoarom uzvika čuđenja. „Šta se dogodilo, primetila si da si nešto izgubila u njegovoj blizini? Minđušu u njegovom autu? Srce?“ „Ma ne, naravno da ne“, odgovaram sa sigurnošću koju uopšte ne osećam. „To je samo zato što se nalazimo odmah posle posla... „Pa dobro...“ Širim ruke uopštenim ženskim gestom koji znači: ‘Prava sam katastrofa.' Lepo je kod Federika to što, za razliku od bilo kog heteroseksualca, ne samo da tačno dešifruje znakove nego se odmah i aktivira. „Ustani, da te vidim.“ Ponekad stvarno volim ovog čoveka. Ćutke mu pokazujem torbicu sa svim uobičajenim trikovima za slučaj nepredviđenih okolnosti. Okreće mi stolicu i počinje s puderom. Odmah se osećam uljuljkana kao u kući lepote, dok mi Federiko osvežava rumenilo, češlja obrve, stavlja karmin. Sređuje mi kosu s nekoliko sigurnih pokreta i svojim starim trikom raskopčava još jedno dugme na košulji. „Savršeno!“, osmehuje se. „Misliš?“ „Mislim, mislim.“ Na ogledalcetu iz torbice deluje mi da se situacija poboljšala, mada nisam baš sigurna u to. Ali Federikovi tretmani uvek mi podižu moral i nema ništa lepše od toga da se osećaš lepom kada ti neko kaže da si lepa. „Fede, trošiš energiju u marketingu, a trebalo bi da radiš u modi.“ „Ljubavi, zaboga, ne, ja sam običan dečko“, očigledno je užasnut. „Posao i porodica su mi sve.“ „Koja porodica?“ „Sada nisi fer!“, mršti se. „Fausto ju je napustio pre nekoliko meseci.“ Fausto je bio oženjen čovek koga je upoznao u jednoj od najčuvenijih gej diskoteka u prestonici. Nakon mnogo drame i obećanja da će napraviti coming out i ostaviti ženu, vratio se u stroj i otvorio u Federikovom nežnom srcu dublju ranu nego što je želeo da prizna. Od tada se kleo: nikada više muškarci koji izlaze i sa ženama. „Osim toga, s tobom je lako, nisu potrebna nikakva čuda“, dodaje da promeni temu. „Ti si sjajna žena i uporna si, da čovek ne poveruje.“ „Hmmm, biće da je tako.“ „Franče, ko izlazi s Masimom, ti ili ja?“ Imam utisak da svi moji prijatelji veruju u budućnost ove priče više od mene. Gledam na sat i vidim da je nekoliko minuta do šest. Dok se lift spušta, srce mi lupa sve jače, a kad izađem, skoro da očekujem da ću ga videti u unutrašnjem dvorištu, ispod trešnje. Međutim, on je napolju, na drugoj strani ulice, gde je trotoar najširi. Shvatam i zašto. Šćućuren pored njega, isplaženog jezika, dahće prelepi njufaundlender. „Frančeska!“, doziva me i maše. Deluje veselo, čak mu se i oči smeše. „Masimo“, propinjem se na prste da ga čedno poljubim u obraz, ali nema ni trunke čednosti u trenutnoj reakciji mog tela na njegov parfem. Da bih prikrila zbunjenost, spuštam pogled na psa. Njegove sitne oči uokvirene crnom dlakom izgledaju kao svetli lešnici, što mu daje posebno blag


izraz. Veličanstven je, savršeno negovan i prelep, kao i njegov gazda, uostalom. „Predstavljam ti Stara“, kaže Masimo, dok nežno mrsi dlaku na glavi psa. „Želeo je da po svaku cenu dođe sa mnom, mislim da hoće da te upozna.“ „Zdravo, Star.“ Znam da se psima ne treba osmehivati da im ne bismo pokazivali zube, ali ne mogu da zadržim osmeh. I na moje iznenađenje, čini mi se da mi pas uzvraća. „Bože, kako je lep. Smem li... da ga pomilujem?“ „Ženka je. Naravno da smeš, vrlo je prijateljski raspoložena. Siguran sam da ćete se svideti jedna drugoj.“ Pružam otvorenu šaku ispred njene njuške da može da je omiriše. Stavlja mi na dlan hladnu i vlažnu njušku, a onda zavlači glavu ispod, da je počešem iza ušiju. Stvarno je prijateljski raspoložena. „Ona obožava milovanja“, osmehuje se Masimo i saginje se da gleda blaženi izraz svog psa. „Da, ovo je faca koju manje-više pravi kada me vidi da sedim na tepihu i spremam se da je mazim. Šta sam ti rekao? Sviđaš joj se.“ „A Ringo je ostao kod kuće? Zar nisu zajedno?“ „On je kod moje sestre, igra se s mojim veselim sestrićima.“ Ustajem i pružam mu kesu s njegovim kaputom. Koliko sam energije potrošila jutros da izaberem pravu kesu... Ne ide da mu dam neku običnu, a ona iz moje jedine značajne kupovine u Pradi isuviše je pretenciozna (osim toga, srce mi se kida pri pomisli da se odvajam od nje). Na kraju sam se odlučila za jednu bezazlenu Max & Co. „Ujka Masimo, evo tvog kaputa“, kažem. „Hvala, gospođice Valentini.“ Osećam potres kada čujem to njegovo šaljivo ‘vi'. Povratak na naš prvi susret koji pokreće uzbudljivo sećanje u meni. „A kada vas sledeći put budem vodio na večeru, lično ću proveriti da li nosite toplu odeću.“ Znači, biće sledećeg puta? Zadržavam dah nadajući se da će odmah predložiti neki datum, ali se on odvaja od zidića i gleda dole u blistavi Tibar. „Da prošetamo?“, predlaže. „Deluje kao da nije februar.“ Dan je stvarno vedar, čini se da je grad već zakoračio u proleće. Sunce greje, i ovde zaista nikada nije hladno. Kako sam, dođavola, uspevala da izdržim svih onih godina u Milanu? Dok hodamo s tamnim obličjem Stara koja nas smelo pretiče, osećam nekakvu neobičnu opuštenost, onu prirodnost koju odavno nisam doživela pored muškarca. I za koju nisam mislila da ću je pronaći pored Masima. „Onda, direktore, sutra izlazi moj omiljeni časopis. Može li neki nagoveštaj o nedeljnom horoskopu?“, odvažim se da pitam u šali. Ono što bih stvarno želela da saznam jeste priroda njegovih odnosa s Ludovikom, onom plavom kvočkom. Sa spiska akreditovanih za našu konferenciju za štampu otkrila sam da je ona njegov fashion editor, Ludovika Riči Barberini. Da se čovek zapita ima li više prezimena nego centimetara u obimu butina. On ne odgovara odmah, gleda me iskosa. Zaboga, da li sam pogrešila temu? Moja lakomislenost počinje da uzima maha. „Ne piše: ‘Srešćeš Vagu tvog srca', ako je to ono što želiš da saznaš.“ ‘Hvala nebesima. Štaviše, zvezdama', pomišljam na susret sa Đanijem na brodiću. ‘Već sam sita šarmantnih muškaraca sa zmijskim jezikom.' „Da, ti si jedna od onih koja kaže kako stoje stvari“, potvrđuje on. Kako je to shvatio, dođavola? „I pretpostavljam da ne voliš kada te lažu.“ „A ko voli?“, pitam ležerno, ali uznemirena tim zavlačenjem u moju psihu. U međuvremenu smo stigli na ostrvo Tiberina. „Da siđemo?“, predlaže on.


Ako postoji mesto na svetu za koje nema potrebe da me neko moli dvaput, onda je to ovo: najniža tačka Rima, ostrvo smešteno usred Tibra, kao veliki usidreni brod koji treba da krene svakog trenutka prema ko zna kojim emocionalnim horizontima. „Da siđemo.“ „Zamisli, najšarmantnija su ona mesta koja su u opasnosti da budu pokrivena vodom“, kaže Masimo i skida crni sako s pozlaćenim dugmadima starog morskog vuka. „Venecija. Mont Sen-Mišel“, kažem, zamišljajući njegova snažna ramena ispod tamnozelenog džempera od kašmira. „I ostrvo Tiberina kada Tibar nadođe“, zaključuje on. Nebo je već obojeno ružičastom i bojom jorgovana, dok Tibar naginje ka zlatnožutoj. „Sumrak koji treba fotografisati, jedan od onih kojima te Rim razmazi“, kažem dok hodamo duž dugačkog keja. „Gledaj kako voda svetluca.“ Masimo naglo zastaje i gleda me s nekom vrstom izazova u očima. „Znaš li da možeš da čuješ šum reke ako se opustiš? Probaj.“ Sedimo jedno pored drugog na obali. Uprkos suncu, osećam hladnoću kaldrme kroz moju ljubičastu vunenu suknju i debele čarape. Gledam kako voda teče, savijam se i prislanjam uvo uz tlo, koncentrisana na slušanje, pokušavajući da isključim svaki drugi zvuk, buku saobraćaja i bubnjeva u mom srcu koje lupa kao ludo. Opet me iznenađuje kako ovaj čovek deluje smirujuće na mene. U trenutku se povlače moji ratoborni nagoni. Mora da je Jarac. „Jednom, baš u tvojim novinama, pročitala sam priču o Titu, dečaku koji je sa ostrva Tiberina bacio bocu s ljubavnom porukom, za izvesnu Beatriče“, pričam svojim najozbiljnijim tonom narodnog pripovedača. „U Fjumičinu ju je zapazio neki mornar i pokupio je. Unutra su bila četiri lista na kojima je stidljivi Tito izrazio svoju strast prema ženi koja ga izgleda nije primećivala. ‘Obožavam te, Frančeska, kada si tako romantična i spontana kao adolescentkinja u romanu Federika Moče', šapuće mali tetkin vilenjak na mom ramenu. I u tom trenutku osećam blagi dodir na slepoočnici i iznenadnu toplinu. Naglo otvaram oči, Masimo se nagnuo nada mnom, položivši jednu ruku na pločnik pored mog tela. Pomerio mi je kovrdžu sa lica i zagledao se u mene, sasvim blizu. Sunce za tren oka zalazi na horizontu ili sam ja zaronila u njegove oči boje plave lagune pa ne vidim ništa drugo. Prelazi slobodnom rukom preko mojih leđa i onda me iznenada snažno podiže uz sebe, kao da sam grančica. Usne mi se otvaraju i osećam vrelu toplinu koja mi se penje uz telo. Podižem levu ruku da ga obuhvatim oko vrata, predajući se njegovom afrodizijačkom parfemu i poljupcu. Steže me sve jače, skoro kao da ne želi da pobegnem. Poljubac je dug, iscrpljujuć, predajem mu se uzbuđena, dok romantika poprima boju strasti, a svetlost boje jorgovana postaje jarkocrvena. Moja želja ima miris i oblik njegovog tela koje zamišljam na sebi, uzbuđeno, oznojeno, među izgužvanim čaršavima. Klonem unazad, a on me lagano opruža na pločniku, grudima uz moje grudi, a ruku koja mu je sada slobodna spušta do ruba suknje i počinje da je penje naviše duž butine. Osećam ga napetog uz sebe, hvatam ga za struk i privijam se uz njega. Jecaj mu izlazi iz grla skoro protiv volje i shvatam da počinje da gubi kontrolu, preskače granicu koja razdvaja strast od razuzdanosti i uzima me tu, naočigled svih, na obali reke. To shvata i on. Uz napor volje koja prolazi kroz mene kao strujni udar, odvaja usne od mojih, ostavljajući me i dalje žednom. Osećam se kao da se dešava nešto čudesno. Kao kada je prilikom poplave Tibar sve prekrio vodom, a lampa koja je stajala ispred Bogorodice nastavila da gori.


16 „... i onda je rekao da mora da krene rano jutros, odvezao me do kuće i otišao.“ „Morao je da krene rano? Ali bilo je sedam uveče. Ni Pepeljuga nije morala kući tako rano!“ Marijana odmahuje glavom. Sedimo za jednim brzim doručkom, u carstvu kolača s bademima, u utorak ujutru. Ona koristi sat vremena pre nego što počne da priprema dvadeset različitih vrsta kanapea koje mora da isporuči za neku proslavu momačke večeri koja će se održati večeras, a ja sam obavestila kolege u kancelariji da ću malo zakasniti. Ne više od pola sata, a to mi se stvarno retko događa. Sačekala bih do večeras, ali Marijana mora da izađe s Etoreom da isprobaju čuveni fuzijski restoran, a Đulija je nestala još u subotu, nakon jednog zagonetnog SMS-a: ‘Izvinite, drugarice, javljam se ubrzo s vestima.' Više ne odgovara ni na telefon. „Izgleda da taj Masimo la Note voli igrice“, tvrdi Marijana. „Da nije od onih ‘hteo bih, ali ne mogu, koji ti prave haos u glavi?“ „Ne znam. U nekim trenucima mi uliva takvu sigurnost, međutim, onda...“ Tužna, mešam kapučino. „Kao da se odjednom udalji, još pre nego što ode, oseća se da je već negde drugde.“ „Znak Zodijaka i dalje je nepoznat?“ „Ne interesuje me koji je znak“, kažem i iskrena sam, stvarno me ne interesuje. Samo bih želela da shvatim šta to ima u ovom čoveku koji podseća na naizmenično tuširanje vrućom i hladnom vodom, obavija me svojom vatrom i pošto me dovede do tačke ključanja, sruči mi na glavu punu kofu ledene odsutnosti. Uprkos Marijaninim pokušajima da mi podigne moral, dan je započeo loše i ne ide nabolje. Od juče mi briljantne ideje za Loretinu emisiju ne padaju na pamet, i zbog toga što su joj za ovu nedelju od pet nastavaka nametnuli da najmanje dve posveti džezu, zbog nekog festivala u okolini. A ja sam alergična na džez. S druge strane, na poslu, onom pravom, doktor Martineti je zabrinut jer Veliki Događaj od prošle nedelje nije dao rezultat kome se nadao. Uzalud mu skrećemo pažnju da smo obezbedili finansijere i prodrmali sponzore. „Odgovor medija je sasvim nedovoljan! Nije izašla nijedna značajna reportaža ni u jednom od glavnih nedeljnika. Samo kratki novinski članci!“, očajava. „Ne mogu se kontrolisati mediji“, pokušavam da uzvratim. „Pokušali smo da ih usmerimo na vesti... Ali se stvari ne odvijaju uvek onako kako želimo.“ Steže ruku u pesnicu na pritiskaču za hartiju i za trenutak pomislim da će me gađati njime. „Stvari moraju da se odvijaju onako kako mi želimo!“, grmi. „Samo nesposobni pripisuju krivicu sudbini i okolnostima, ne zaboravi to, Valentinijeva.“ Uzimajući u obzir koliko mi danas budućnost izgleda nepovoljno, ta jednostavna rečenica deluje na mene kao udarac toljagom. „Sada idite tamo i pronađite mi nazive i adrese svih fashion editor-a glavnih nedeljnika. Organizovaćete mi lične sastanke, vodicu ih na večere. Trebalo je da znam da ti masovni događaji više ničemu ne služe, sad je vreme za odnose sa javnošću, isplanirana posredovanja“, vrti glavom. „I naravno da marketinška odluka da se izokrene šema konferencije za štampu sigurno nije pomogla“, dodaje ljutito. Federiko dobro zna da su vetrovi nepovoljni i drži se podalje od moje kancelarije, koja je isuviše blizu pobesnelog šefa, tako da se mom lošem raspoloženju pridružila usamljenost. Otvaram spisak akreditovanih za konferenciju za štampu i počinjem da prikupljam imena i imejl adrese za organizaciju Martinetijevih fantomskih susreta u četiri oka s onima koje je počeo da naziva


‘influencer, natucajući termine koje koristi njegov sestrić, kompjuterski gik. ‘Drži se dobro, gospođice. Drži se dobro i misli na vikend i na izuzetan trenutak kada ćeš moći da istreseš svoje vreće pune grešaka na najsrdačnijoj i najgostoprimljivijoj od svih deponija, mestu koje može da svari svaku neprijatnost: roditeljskoj kući. Mama pere tanjire i šerpe prljave od sosa, dok joj plavi čuperci padaju na lice, tetka Skalabrina, odevena u ljubičasto i zlatno, puši na terasi, a ja sedim na kauču pored tate, dremljiva ispred TV-a, na kojem ide neka emisija o kuvanju koja ne interesuje nijedno od nas dvoje. On ima na sebi košulju, džemper i pantalone od somota, koji se savršeno slažu. Ja nosim neku staru trenerku čiji su krajevi toliko iskrzani da izgleda kao da su je izgrizli puhovi koji pustoše tavan. Možda i jesu. Moj brat Klaudio je na stadionu, navija za Romu. Rođak Etore, navijač Lacija, usred je novog života i planira putovanje u opustošene zemlje. Nije više video svoju bivšu buduću ženu, ali zato me je u sredu ujutru zvao da me pita za Marijanu: nisu tu čista posla. Đulija i dalje nema i dogovorila sam se s Marijanom da ćemo, ako u ponedeljak ne budemo imale vesti od nje, poslati ekipu za pomoć iz San Bernarda u njen stan. U njenom odsustvu, Marijana je rešila da nastavi sa sumnjama u časne namere Masima la Notea. „Hoću da kažem da te uzima i pušta kao jo-jo, a o njemu se ništa ne zna... Kada pokušaš da ga zgrabiš, pretvara se u dim!“ „To je poslovno putovanje“, podsećam je. „Kako da ne. Možda s... Kako se zove ona kvočka, njegova fashion editor?“ Ali tu sam je zaustavila. Osim što je bila malo neprijatna na jednoj konferenciji za štampu, Ludovika Riči Barberini nije mi učinila ništa. A ako je slučajno zaljubljena u Masima, ima pre svega moje razumevanje: čak i u tih dvadeset centimetara obima grudnog koša verovatno kuca neko srce. Lorenco mi je pisao na Fejsbuku, podelivši video o mačkama i članak iz Wired o eksperimentu socijalizacije među ukućanima, nazvanom ‘Social Street'. Iscrpljen mojim kratkim odgovorima, pozvao me je da obavimo poetičnu posetu nekatoličkom groblju, pa da onda nastavimo s vegetarijanskom večerom i turom ekološki neškodljivog seksa. Još očekuje moj odgovor. Dani je pokušao da me pozove jedne noći. Narednog jutra je porukom obećavao ljubav, površnost i ostale perverzije. Kanula mi je suza zbog gorčine koja vlada univerzumom. Čujem kako se tetka Skalabrina vraća u salon i zastaje, znam da me gleda zbunjeno, ali nemam želju da dižem glavu s jastuka. Položaj glave zabijene u pesak deluje mi najsigurnije, možda će me svi ostaviti na miru, samu i opsednutu sumnjama. Ali ne liči na tetku Skalabrinu da se preda pred očigledno katatoničnom bratanicom. „Evo šta moramo da uradimo! Gledaču ti u šolju“, uzvikuje, ozarena genijalnom idejom. Čujem je kako odlazi u kuhinju, otvara kredenac, uzima džezvu i stavlja neophodne sastojke na sto. Ne gajim nikakvu nadu da ću je izbeći, tako da ustajem i idem u susret svojoj sudbini. Tokom svojih pohoda po svetu, za vreme koje je provela u Turskoj, jedan udvarač joj je obezbedio neku domaćicu koja je bila stručna u toj drevnoj veštini, tako da gledanje u solju nije nikakva tajna za moju omiljenu tetku. Priprema napitak s jednom kašičicom kafe koju joj obično šalje neka stara gospođa koja živi u Mersinu, gradu u južnoj Anadoliji. Dodaje kašičicu šećera, šolju vode, prah od kardamona. Umnožava dozu trostruko, sve stavlja u džezvu, a onda na vatru. Mešavina mora da provri tri puta. Sedim za stolom u kuhinji i posmatram njene precizne pokrete. Ritual me odmah obuzima i čini da se osećam neobično smireno.


Opijene snažnom aromom, uzimamo šoljice i ispijamo ih odjednom. Vrelina me peče skoro do jednjaka, dok se u sebi koncentrišem na pitanje na koje želim odgovor, kao što sam naučila da činim u ovakvim slučajevima. Tu nije važno da se veruje, već da se pusti mašti na volju. Ne mogu da izbegnem da čitavim svojim bićem mislim na Masima. Rastrzana sam, s jedne strane, željom da se prepustim tom osećanju, a s druge, mojim urođenim cinizmom, koji njegovo neprekidno i produženo odsustvovanje ocenjuje kao zla učiteljica iz nekih davnih vremena. Pa ako me želi, zašto me nije uzeo? Zašto me muči tako što me zapali vatrom koju potom ne gasi? Zašto nestaje? Da li je stvarno Vaga? Dok uživam u poslednjem srku, zatvaram oči, prizivajući kosmičke sile, onda žmirim na jedno oko i gledam tetku Skalabrinu. S pozlaćenim brošem u obliku tigra na dekolteu haljine danas izgleda kao antička kraljica koja se vratila iz prošlosti da osveti zgaženo srce unuka. Stavljam šoljicu na sto, prekrivam je tacnom i levom rukom okrećem tri puta u smeru kazaljke na satu. Dok zamišljam, tamni talog teče duž ivice pokrivene posude. „Mora da je nešto važno“, kaže tetka i razbija tišinu ozbiljnim izrazom lica, kao i uvek u ovakvim slučajevima. Omirišem. Nakon nekoliko minuta okrećem šoljicu i prilazim joj. Ona se zagleda u dno bele keramike. Naginjem se nad sto, dok srce počinje da mi kuca jače. Blago naginje šoljicu, gleda me, trepće, ponovo se zagleda u keramiku i začuti. Onda podiže glavu i prstom mi pokazuje tačku blizu ivice. „Avion“, kaže. „Nova ljubav.“ Potvrđujem klimanjem glave. „Gledaj ovu tačku, Frančeska, vidiš lije?“ Još više se približavam i zapažam tanku braon prugu, ovlaženu baš oko drške. „Da, je li ozbiljno?“ S te strane otiče malo taloga. „Tračevi. Ne, čekaj, svađe. I suze. Ako sadržaj dna izlazi van ivice, to su suze.“ Ponovo se oslanjam na naslon stolice, razočarana i skoro uplašena. „Poklon, ovo je poklon“, smiruje me ona. „Tajna, tajna. Postoji neka tajna... Pogledaj sada dno.“ Opet prilazim. Izgleda kao da su na sredini šoljice nacrtana okca pčelinjih saća. „Vidiš li?“ Dajem potvrdan znak glavom. „Ovo je košnica. Košnica“, ponavlja svečanim glasom koji me zabrinjava. „To su ogovaranja, tračevi.“ Protiv volje otrgne mi se nešto kao jecaj. „Ali i želja za stabilnošću.“ Želela bih da pitam da li u toj košnici već postoji kraljica pčela, koja je tu stigla pre mene, ali mislim da to nije zgodno. Ne mogu da odolim i pokazujem na nešto malo iznad košnice, što mi izgleda kao čaša. „Tetka, je li ovo čaša?“ „Ah, čaša...“, uzdiše ona. „Čaša...“, kaže mama. Nisam primetila da je došla krišom, ali sada osećam njeno prisustvo. „Čaša...“, ponavljam ja. „Lepa mamina, čaša je neverni momak“, mudruje moja majka, cinična Devica. „Neveran...“, nastavlja tetka i jako me zabrine. „Rekla bih hirovit. Ali, gledaj, ovde je zatvoreni krug.“ Počinjem da se čudim koliko stvari uspeva da se nađe u jednoj šoljici kafe, više nego Meri Popins u svojoj torbi. „A zatvoreni krug je čvrsta, dugotrajna veza.“ „Ali čaša...“


Eto, čaša. A ja već znam da ću se zagledati u tu prokletu čašu. Ali u tom trenutku mama, nesklona bilo kakvom misticizmu i magiji, stavlja na sto tortu od čokolade koju je jutros pripremila i seče je na kriške. Dok tata bučno hrče u dnevnoj sobi, a Masimo la Note u mojoj glavi postaje čaša, kriška torte je jedino proročanstvo sramnih putenih zadovoljstava u koje želim da verujem.


17 Izlazim iz lifta s kaputom zalepljenim za telo, čizmicama koje ostavljaju vlažne tragove do vrata, raščupane kose zbog nevremena praćenog ledenom kišom, sve vreme misleći na onu prokletu čašu, čašu koja se preliva. Pronašla sam jedino slobodno parking mesto na oko kilometar od kuće, nadajući se čudu da naiđem na uličnog prodavca kišobrana. Ali oni se ne pojavljuju u mom kraju gde ste prepušteni na milost i nemilost atmosferskim prilikama. Kiša je žestoka, kao sunce koje prži dok džogiram u Vila Pamtili. Tek je petak predveče, vratila sam se ranije nego što je predviđeno, nečujno sam se iskrala, pošto su me moji opsedali skoro kao da sam bolesna, što mi je previše išlo na živce. Naravno da nisam pričala svojoj majci i ocu o pometnji koju u meni izaziva Masimo la Note, a tetka Skalabrina, mogu da računam na to, nije ni zucnula, ali ni slepac nije mogao a da ne primeti da nešto nije u redu. On se ovih dana nije javljao, kao da je u zemlju propao. U redu, radi. Ali makar telefonski poziv? Dok ubacujem ključ u vrata, iza mene iskrsava Lorenco. „Nije baš da sam oduševljen što primam cvetne poklone od tvojih udvarača.“ Okrećem se i vidim ga s nekom biljkom u naručju. „Juče ujutru sam tu dole sreo nekog dostavljača koji se raspitivao za tebe. Nije mi delovalo lepo da ga vratim nazad neobavljenog posla.“ Zahvaljujem mu skoro izvinjavajućim tonom, ali Lorenco žurno nestaje i bučno zatvara vrata za sobom. Zgrabim biljku, utrčavam u kuću, bacam torbu u hodnik, skidam cipele, cepam celofan i uzimam cedulju. ‘Passiflora Imperatrice Eugenie: umirujuća, čarobna, deluje protiv nesanice. Da se sanja neko tropsko ostrvo van sezone. M. P. S. Voliš li more zimi?' Malo reči napisano na cedulji njegovim odlučnim rukopisom i postajem obuzeta nekom nerazumnom nadom. Možda je ovo način da se izvini? Ali za šta da se izvini, glupačo, prekorevam samu sebe. Nije ti učinio ništa, direktor je časopisa i zauzet je svojim poslom. Ti si ta koja kružiš s praznim pogledom adolescentkinje bolesne od ljubavi i ponašaš se kao neka zahtevna smaračica, koja očekuje da je svakog minuta neko zove i smiruje. Dok stojim na ulazu i glasno grdim samu sebe, i dalje u mokrom kaputu i s ulepljenom kosom, zvoni telefon. On je. Ni pomoću telepatije ne može se postići takva preciznost. Da li me stvarno prati?, pomišljam, obuzeta paranojom. Ma ne, bilo bi to suprotno zakonu, ali i uzaludno. Poznato mu je dovoljno toga o meni da bi znao gde i kako da me pronađe. „Halo“, odgovaram nakon četiri zvonjenja. „Zdravo! Sećaš li me se?“, njegov glas odzvanja veselo, kao kod nekog dečaka, a ja shvatam da ne znam šta da mu kažem. Odbacujem pokušaj da ga napadnem jednim: ‘Gde si, dođavola, juče?', što uopšte nije na mestu i izbacujem iz sebe prvo što mi prođe kroz glavu. „Hvala za ljubazan gest sa cvetom.“ „Ma ništa.“ Pravi pauzu. „Deluješ čudno, je li sve u redu? Težak dan?“ „Ne, sve je u redu. Saobraćaj...“ Blagosloven da je saobraćaj, može da posluži kao savršen izgovor za sve. Opet pravi pauzu, kao da nije sasvim ubeđen i onda nastavlja: „Dobro, da onda preokrenemo dan. Jesi li spremna da kreneš?“


„Molim? Upravo se vraćam iz Antikolija, gde hoćeš da idem?“ „Ja sam na jednom zabačenom mestu na jugu Sardinije zbog neke foto-reportaže. Ostali kreću danas, ali ja nameravam da se zadržim ovde za vikend. Pod uslovom da mi se pridružiš.“ Sada je red na mene da zaćutim. Preneražena. „Čekam te sutra. Ovo mesto je pravo čudo, veruj mi, vredi. Nemoj da brineš za put, ja ću se pobrinuti za sve.“ On će se pobrinuti za sve. Drži se dobro, gospođice. Završio je razgovor. Gledam u kreme s hijaluronskom kiselinom na polici. Tečnost protiv celulita, krema za jačanje butina za nedelju dana. Dodirujem obraze, povlačim jagodice nagore, a potom puštam da mi vise. Napori koji se čine u borbi s vremenom i snaga gravitacije nisu prirodni. Nemaju nikakav efekat, osim što stvaraju utisak da dani neumitno protiču. Skrećem pogled ka fotografiji prepredenjaka Marčela i već znam šta bi rekao u ovom trenutku: ne postoji moćnija formula za okrepljenje i borbu protiv starenja od jedne zdrave doze ljubavi, strasti koja je u stanju da održi u životu telesne ćelije i čvrstinu zadnjice. Ili, ako se baš ne može imati sve, zdravog vikend seksa. I zato ću sutra biti u tom avionu, odredište sardinijsko ostrvo, divlji svetionik Kapo Spartivento. Dok sedim pored prozorčeta, slušam Bouvija i lupkam s dva prsta po butini, prelećem Tirensko more na crvenom oblaku. Dovoljno je zatvoriti oči deset sekundi, meditirati i osvežiti mozak, kažu stručnjaci. Biće da je tako, jer u međuvremenu nisam oka sklopila noćas i sa svim adrenalinom koji mi u ovom trenutku kruži kroz telo, mogla bih u jednom dahu da napunim jedra. To se uvek događa kad prelomim, prepustim se i napravim nepromišljen potez. Međutim, ovo je prvi put da pravim ovakvu ludost. Letim direktnom letom ka ostrvu, nakon što sam od robovlasnika, doktora Martinetija, iščupala pola ponedeljka odmora i onda se makar jednom otvoreno suočila s Đulijinim predvidljivim ali dražesnim: ‘Idi, idi ili ću te ja oterati nogom u dupe.' I Marijaninim: ‘Idi, ali probaj da ne završiš odmah u krevetu'. Ona ne zna da taj rizik više ne postoji. Već sam završila u krevetu, šta je bilo, bilo je. Ali gde bih želela ponovo da završim. Spakovala sam torbu pod budnim okom Lulu, naelektrisane teškim izazovom: održati besprekoran stil u divljem ambijentu ostrva u zimskom periodu, bez korišćenja štikli, dekoltea i providne odeće. Sigurna i nadahnuta, nisam imala sumnji sve do izbora odeće za noćni trenutak'. Odlučile smo se za nešto klasično i lako za skidanje, sa užasom pomišljajući na one filmove u kojima se glavna junakinja pojavljuje na vratima kupatila u čipkanom oklopu, koji se ne može osvojiti ni najmodernijim tehnikama opsade. Na kraju krajeva, mudrovala je Lulu, neće mi biti ni potrebno. On neće ni obratiti pažnju na ono što imam na sebi. Ako je stvarno Vaga, dozvoljavam sebi da sumnjam u to. Ali kada stignem na aerodrom u Kaljariju, odmah prestajem da brinem o tome šta imam u koferu. Svaka moja misao postala je talac snažnog mirisa soli, divljih biljaka, mediteranskog žbunja. Kao mala sam bila na Smaragdnoj obali, ali mesto na koje se upravo upućujem nema nikakve veze s VIP-ovcima i njihovim jahtama, mada videti tablu sa natpisom FRANČESKA VALENTINI stvara određeni utisak. „Dobro došli na Sardiniju. Doktor La Note vas očekuje. Sledite me“, kaže mi čovek s obrvama koje se spajaju iznad nosne arkade i formiraju jedinstveni dugački i pravi žbun. Odeven je u crno i nosi cedulju s natpisom PINTUS na gornjem džepu. Penjem se u hotelsko vozilo. Prelazimo pedeset kilometara ka jugu kroz čist i krševit predeo, u sivim i plavim bojama, razređenim kao na mesečevoj površini. „Svetionik Kapo Spartivento je prvi put uključen u avgustu 1866. godine. Bilo je potrebno dvanaest godina da ga sagrade. Bio je udaljen od svega, nepristupačan i moglo je da mu se priđe


samo preko brdskih staza za tovarne životinje. Obnavljali su ga, pa i dalje radi. Šteta što ste došli u ovo godišnje doba nepogodno za kupanje u bazenu, ali ovo mesto je privlačno. Čarobno“, priča mi gospodin Pintus, a da ga nisam ništa pitala. Reč ‘bazen' ispunjava mi glavu sećanjima. Raskopana ulica usred ničega vodi nas do odredišta, pustara je toliko izolovana, da me čudi kako je moj mobilni i dalje u dometu. Sve je utonulo u tišinu, prazninu. Ne može se videti čak ni ovca. Samo on i ja. Možda nije trebalo da dolazim. Nisam spremna. ‘Zar nije bolji vikend između Riminija i Ričonea?', šapuće mi tetkin mali duh na ramenima. ‘Drži se, Frančeska, drži se.' Ali mesto na koje stižemo uveliko nadmašuje maštu. Na strmini iznad mora, uzvišici koja superiorno vlada predelom, uzdiže se građevina svetionika, kuća obojena smirujućom, pomalo izbledelom crvenom bojom. Ništa ne podseća na hotel: uprkos svojoj eleganciji, diskretan je i tajanstven. Upravo kao Masimo la Note. Toliko sam očarana, da se uzbuđenje zbog ovog nepromišljenog poteza naglo smiruje. Osećam se opušteno, kao da sam na nepoznatom, ali prisnom mestu. On je ispred ulaznih vrata, na sebi ima rebraste bež pantalone i plavi džemper s rukavima povučenim nagore, a ispod njega košulju od teksasa. Na nogama ima engleske čizmice koje mnogo volim, dok mu je kosa razbarušena od vetra. Ovog puta ozbiljno. „Frančeska“, kaže i osmehuje se svojim očima boje plave lagune. „Masimo“, odgovaram i gutam pljuvačku. Ljubi me u ugao usana i uzima moj kofer na točkice, ovlaš mi dodirne ruku, ručni zglob, nadlakticu, koji podrhtavaju kao strune violine. „Izvini što nisam došao da te sačekam na aerodromu. Morao sam da završim jedan hitan posao, želeo sam da se osiguram i da sve završim pre tvog dolaska. Od ovog trenutka smo na odmoru.“ Tek kada ga pogledam u oči, s leđa mi spada umor od besane noći i putovanja. Puštam da sve teče, oslanjajući se na njega, kao da se prepuštam rečnom toku. Četiri okolna hotelska apartmana zauzeli su strani turisti, dok je Masimo u jednom od dva svetionička apartmana. Prostiru se na dva sprata, brižljivo su sređeni. „Gore je spavaća soba, dođi da ti nešto pokažem.“ Zar već? Gotovo automatski me spopada potreba za nekim pićem. Jakim, vrlo jakim. Obuzdavam želju da silom otvorim ormarić s pićem i penjem se stepenicama. Da bih se našla tačno ispod prostrane kristalne staklene površine, čarobnog plafona kroz koji mogu da se divim zvezdanom nebu. „Nebo u sobi“, kažem osećajući se pomalo kič. Ali se on osmehuje. „Ovo je čarobno, hvala što si me pozvao“, dodajem. „Srećan sam što si ovde. Osećao sam da ćeš doći. A još nisi videla okolinu. Da li bi ti odgovarala šetnja do zaliva?“ Potvrđujem kao devojčica na ulazu u luna-park, ali dok izlazim, znam da će deo zadovoljstva u narednim satima biti zamišljanje trenutka kada ćemo se vratiti u ovu sobu prekrivenu nebom. Zašto sam uopšte toliko zabrinuta zbog nekoliko dana u tišini? Pitam se dok hodam pored njega. U redu, vrlo malo znam o njenu. Po novinskim napisima, nema za sobom nijedan brak, ni zvaničnu devojku, niti skandale za naslovnu stranu. Ali da li je toliko važno da znamo sve jedno o drugom? Na kraju krajeva, susrećemo se u sadašnjosti, a u sadašnjosti se dele raspoloženja, osećanja, perspektive. „Kako si uspeo da sve ove dane budeš daleko od tvojih voljenih pasa?“, pitam ga. „Stvarno mi nedostaju. Moji psi bi obožavali ovo mesto.“ Spušta na mene pogled praćen


osmehom. „Možda je trebalo da pozovem njih? Međutim, ne znam kako, pomislio sam da ova divlja priroda više pristaje tebi.“ „Verovatno si poznavao neku Škorpiju kad znaš nešto tako.“ Opa, upravo sam razbila zlatno pravilo Masima la Notea: ne govoriti o zvezdama u koje ne veruje mnogo. „Sa horoskopom ili bez njega, retko grešim“, uzvraća uz mrvicu arogancije, što ga čini uzbudljivijim nego ikada. „Nanjušio sam. Kao psi.“ Prelazimo preko dugačkog vrta, gde se uzdiže džinovska maslina, probijamo se do zaliva Kia i do jezerceta, gde je i zimi moguće videti grupe flaminga. Ružičasti tepih, prošaran crnom bojom. „Što je neki flamingo više ružičast, to se smatra da je zdraviji i poželjniji. Pare se u proleće, mužjaci mašu krilima i nagnu se nad ženke koje su, kao prave ženke, odmah spremne i odmah polažu jaja. Kada se izlegne, belog flaminga „doje“ mama ili tata, oboje proizvode „mleko“. Interesantno, zar ne?“ Masimo me zbunjeno gleda. „Progutala si poslednji broj National Geographica. Mislio sam da čitaš samo Style Bazaar...“ Smejem se na sav glas: „Volim da gledam dokumentarce o životinjama dok peglam“, objašnjavam. „Da imam porodicu i gomile košulja, Verovatno bih postala stručnjak i pozivali bi me u razne emisije.“ „Mogla bi da imaš sreće i pronađeš muža koji ume da pegla, dok se ti opuštaš na kauču gledajući tajni život kišnih glista.“ „Sumnjam da takav postoji.“ „Ja peglam. Da vidiš samo kako se bacam na kragne dok slušam AC/DC.“ Opet se smejemo, svesni naelektrisanosti koja prati razmenu naših najzajedljivijih šala, ali među nama se stvara neka nova prisnost, svakog trenutka sve više se navikavamo jedno na drugo. I svakog trenutka postaje sve opasnije, ali je moj glas savesti već mirniji. Uz seksi osmeh uzima me za ruku, steže je i to je znak da uzmaknem. Pratim ga do plaže i oponašam njegove pokrete kad skida cipele, zavrće pantalone i ulazi u vodu. Hodamo ćuteći duž obale, dok nam morska voda miluje stopala. Talas za talasom stvara u meni neodoljivo i strašno saznanje. Shvatam da se zaljubljujem u njega. Volela sam ga u svojim mislima, možda sam ga oduvek tražila, a sada sam tu, gledam njegove tragove u pesku na obali. Ovo osećanje uopšte ne liči na žestinu koju sam osetila s Đanijem, niti na neobavezni seks s Lorencom. Struje ocrtavaju krugove, pesak je izuzetno sitan, zimsko more je ovde sve samo ne tamno. Nadmašuje te svojom iskonskom snagom, strastvenom, oslobađajućom. Vraćamo se u svetionik, dok svetlost postaje intenzivnozlatna, kao nagoveštaj zažarenog sumraka. Gledam ga i gubim se u njegovoj lepoti, misleći samo na jednu stvar. „Dobro bi mi došao neki koktel“, kažem. Smeška se, kao da pokazuje da zna da pokušavam da dobijem na vremenu. I da ovo iščekivanje samo povećava želju, pojačava zadovoljstvo. Sedimo na staklenoj verandi ispred mora. „Za mene jedan Dark & Stormy“, naručuje Masimo. „Za gospođu?“, pita konobar ljubaznog izgleda. „Isto“, odgovaram samouvereno, praveći se kao da savršeno poznajem recepture koktela. U stvari, nemam pojma šta može da sadrži, ali što se mene tiče, može da bude i cijanid, opet bih ga popila. „Odličan izbor“, komentariše Masimo, prekrstivši noge. „To je omiljeno piće na Bermudima.“ Je li? Bože, ko zna šta je unutra. Biće da je jedna od onih paklenih mešavina koje te nakon


tri gutljaja šalju pod sto da brojiš mrlje na itisonu. Pod uslovom da ovde ima itisona. Frančeska, misli su ti nepovezane, koncentriši se. Opusti se. „Naravno, neko ko se zove Masimo la Note ne može da naruči ‘kosmopoliten'.“ Od svih stvari koje su mi prošle kroz glavu, uspela sam da izbacim iz sebe onu najgluplju, to je jasno. On se smeje i gleda me, odmahujući glavom: „Frančeska Valentini, pa odakle si se ti stvorila?“, komentariše, odmahujući glavom. „Zasmejavaš me, a to je retkost.“ U tom trenutku prestajem da se osećam nepodobnom, da se pitam šta ovaj čudesni čovek radi na ovom mestu iz snova, sa mnom. Zbog njega se osećam posebnom jer sam normalna. Nastavlja se veselo ćaskanje, kao dok smo se šetali po plaži, ali praćeno pogledima, nogama koje se ovlaš dodiruju ispod stola. Erotski naboj između nas dostiže visoki napon. Sve dok se on ne nagne ka meni, iznad skoro ispražnjenih čaša, pa oboje znamo da sledeći korak neće biti večera. „Tvoj vrat je stvoren za ljubljenje.“ Zanemela, skrećem pogled i utapam ga u čaši. Ono što je ostalo od koktela ima boju noći i sladunjav i mutan ukus. Isto kao njegove oči dok me gleda i lenjo odlučuje šta da radi sa mnom, s mojim telom, mojim srcem, ostatkom mog života. Ruka kojom sređujem pramen kose iza uveta podrhtava i znam da on to primećuje, ali ne mogu ništa da uradim. „Uzbudljiva si, Frančeska. A u ovom trenutku i uzbuđena“, nastavlja ozbiljnim, staloženim, opasno senzualnim glasom. „Želeo bih da ustanem, bacim te na ovaj beli pokrivač, legnem na tebe. Da ti raširim noge, da te ljubim. Da te ližem svuda.“ Razoružana, podižem glavu širom raširenih i začuđenih ženica koje podsećaju na raspršene zvezde, gledam ovog čoveka koji me poseduje pogledom i shvatam da, zahvaljujući svojoj odlučnoj ljubaznosti, može da mi radi šta hoće. Mokra sam kao što odavno nisam bila. Osećam da vrim i spolja i iznutra. „Zimi se na moru rano smrkava. Vreme je da se ide u krevet“, mrmljam. Na stepenicama apartmana njegove usne pretražuju moja ramena, pomerajući mi kosu, dok mu se ruka zavlači ispod moje lake suknje. „Želeo sam da te osetim takvu. Mokru za mene.“ Lagano me ljubi po vratu, dok pomišljam: ‘Molim te, nemoj to da mi radiš, nemoj da me grickaš tu. Ili ću svršiti'. U sobi sa staklenim vratima koja gledaju na more počinje da me svlači, zaustavljajući se očaran čim otkrije novi komadić kože. Goli jedno naspram drugog, gledamo se oči u oči, skoro se ne dodirujući. To je spori valcer pogleda, jagodica prstiju koje počinju da dodiruju kožu, jedva primetnih poljubaca vrhovima usana. Iskušavamo naša tela čulima, proučavamo se da otkrijemo da li se već poznajemo. I sama njegova koža je poziv, ohrabrujem se da ga gledam i klizim po njemu, uopšte ne prestajući da ga fiksiram pogledom. Moja kosa ga golica po licu dok širim noge i na njemu sam. Osećam ga unutra, čvrstog i divnog, dok me poziva po imenu: „Frančeska, Frančeska.“ Lagano se pokrećem na njemu u neprekidnom ritmu i, pri svakom tihom grču, ljubim ga u usta. Onda me on zgrabi za bokove i klizi niz moje butine, dok me ljubi i počinje da me liže polako, a zatim sve snažnije, sve dok me ne dovede dotle da zatreperim kao milozvučna struna, dok mu držim glavu u rukama. Podiže se, spreman da zaroni u mene i okreće me kao da sam izuzetno laka. Prihvatam ga u svoje more, a njegova usta mi šapuću na uvo šta sve namerava da mi radi. Zadovoljstvo što me poseduje toliko je da zadržavam dah, grizem usne da prigušim jecaje, uživajući u potpunosti i savršenstvu kakve nikada pre nisam osetila. Osećam se istovremeno uzeta, zaštićena, posedovana i voljena. Kada se Masimo rastopi u meni, pratim ga kao uključena u struju, kao da smo ljubavnici oduvek. I kada zora konačno zameni noć u morskom polukrugu, bledi i visoki svetionik na svetlu deluje još belji i sablasniji nego ikada...


‘... noć se završila kao san... dok na beloj kuli koja se uzdiže visoko, sa žućkastom svetlošću na bezbojnom staklu, rotirajuća svetla trepću prigušeno, blistajući na nebu.'


18 Usredsređivanje na imejlove modnih urednika širom čitave planete koji neizostavno treba da se nađu oči u oči s doktorom Martinetijem sasvim je nemoguće. Mislima sam i dalje na Sardiniji. Vreme provedeno u svetioniku Kapo Spartivento bilo je kraće od četrdeset osam sati, ali mi se čini da je u potpunosti preokrenulo moj život. Kada me je sinoć taksi dovezao s aerodroma i ostavio ispred kuće, zapitala sam se da li je od mog odlaska prošlo sedam godina, kao u bajkama. Zato što je nemoguće da je sve ostalo isto, kad sam ja tako drugačija. Zaljubljena. Ukucavam adresu Ludovike Riči Barberini, gotovo s ljubavlju, zato što je to adresa Style Bazaar-a što mi pruža iluziju da sam bliža njemu, Masimu. Nakon ovog vikenda postaje mi simpatična i kvočka plavuša, stvarno. Izmoždena sam telesno, ali pročišćenog duha, volim ceo svet i spremna sam da pređem preko svakog neprimerenog inata i prolazne nepristojnosti. Skoro da pomišljam da pošaljem Ludoviki Riči Barberini zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku. Ali ne, ipak da ne preterujemo. Kada na ekranu zasvetluca mejl, izgleda mi da je odgovor stigao pre nego što je poslat. Pošiljalac. Ludovicariccibarberini@styleba-zaar.com Tema: sastanak. Saopštenje je kratko i odsečno, poziva me da ručamo zajedno i prodiskutujemo o temama od zajedničkog interesa. Može samo danas, zato što po podne kreće na neki photo shootingon location (‘službeno putovanje zbog foto-reportaže', koje je, kako pretpostavljam, veoma dugačko). Nada se da sam slobodna. Zar i ona? Pa zar su oni stalno on location? I ja bih želela takav posao. Slobodna sam, ali nemam želju niti dovoljno koncentracije da ručam s modnom urednicom i da sat vremena uzbuđeno pričam o materijalima. Nažalost, pravim grešku i nagoveštavam tu mogućnost Martinetiju, koji pada u vatru. „Idi, idi! Odnosi s javnošću baš su ono što nam treba! Tako ćeš se iskupiti za jutrošnje kašnjenje.“ Jutros uopšte nisam ni stigla, htela bih da mu odgovorim. Zar se na mom licu ne može pročitati da sam još na Sardiniji? Zar delujem prisutno? Ali se zadovoljavam time da mu poklonim blag osmeh, pokušavajući da izbegnem težak kuluk: „Zar ne bi bilo bolje da se vi vidite s njom?“ „Pisala je vama. Vidi se da joj je prijatnije s ženom.“ Ona? Jedina vrsta s kojom se ona oseća prijatno jesu hijene, sigurna sam u to. „Idite!“ Idem, nakon što sam učtivo odgovorila na imejl. Zakazuje mi sastanak u restoranu gde se jela spremaju isključivo na pari. Od nje sam mogla samo to da očekujem. Na moje iznenađenje, pozdravlja me sa izvesnom toplinom. Na sebi ima mekanu haljinu od bele vune s visokom kragnom koja je čini malo debljom. Međutim, sa suknjom do ispod kolena njeni listovi na nogama izgledaju još naduveniji. „Drago mi je što si uspela da dođeš. Da pređemo na ti, važi?“, započinje svojim operskim glasom, stvarno neodgovarajućim za jednu takvu mršavicu. Zatim sedamo za stočiće od svetlog drveta, prirodnog, neobrađenog, koje su strugale finske drvoseče i tako dalje. „Pa naravno... Ludovika“, potvrđujem oprezno. „Dobro. Sigurna sam da ćemo postati prijateljice. Odmah si mi bila simpatična.“ Ne bih rekla po tome kako je vrištala onog dana. Ali, iskreno rečeno, niko ne daje najbolje od sebe na takvim manifestacijama. I možda su to bili oni fatalni dani u mesecu kada se i meni


događa da se pretvorim u harpiju opsednutu demonima. Oprezno prećutim, koristeći se prisustvom konobara koji dolazi da uzme narudžbinu. Ona naručuje nezačinjenu zelenu salatu, onda menja mišljenje i traži da joj dodaju i porciju šargarepe na pari. Kakva ludača, ej! Odjednom gubim volju za prženim jelom i usredsređujem se na cezar salatu, specijalitet kuće (to jest s piletinom na pari, pretpostavljam, moj bože). „Da, odmah si mi se svidela“, nastavlja Ludovika, „i sigurna sam da će vaša tkanina imati velikog uspeha. Razmišljam da joj posvetim čitav jedan feature spread, znaš.“ „To mi deluje kao odlična ideja!“, sva se ozarim. Dve stranice Style Bazaar-a, mada su nazvane nerazumljivim imenom, prva su dobra vest toga dana. Da, nesumnjivo je da sam je loše procenila. „Međutim, baš zato što toliko navijam za vas, mislila sam da postoji nešto što apsolutno moram da ti kažem...“ Naginje se ka meni uz izraz lica koji naglo postaje žestok i bojim se da će me svakog trenutka uzeti za ruku iznad stola, tako da je brzo spuštam i popravljam stolnjak. „Ne smem da dozvolim da se ova stvar nastavi bez tvog znanja.“ „Koja stvar?“, moj doprinos razgovoru ne ide dalje od tri sloga. „Ta Masimova ideja o posebnom dodatku o astrologiji“, odmahuje glavom, uz ucveljen izraz lica. Ali šta ima tako strašno u nekom dodatku o astrologiji? I kakve veze ja imam s tim? Čita sva ta pitanja na mom licu i nastavlja: „Planirao ga je za sredinu marta, znaš, proleće, novi počeci... Osam stranica o Zodijaku, o tome ko u to veruje, a ko ne, kako zvezde utiču na naš karakter i našu sudbinu.“ „Ne deluje mi mnogo originalno“, odgovaram bez razmišljanja. Na mojoj smo teritoriji, na kraju krajeva. „To je centralni novinski članak“, uzdiše. Njen ucveljeni izraz lica počinje da mi ide na nerve i kažem sebi da u krajnjoj liniji uopšte nisam pogrešila u proceni i da je zaista gnjavatorka. „Kakav centralni novinski članak?“, ponavljam, sada opasnijim tonom. ‘Reci ono što moraš da mi kažeš i da završimo sa tim', kažem u sebi. „Nosi naslov ‘Kako sam zaveo ženu koje je mrzela Vage'.“ I Ludovika Riči Barberini spušta pogled na svoju salatu, kao da ne može da istrpi izraz šoka na mom licu. Dok se vraćam u kancelariju toliko sam šokirana da se i prolaznici sklanjaju da mi naprave prolaz. Verovatno izgledam kao neko ko je upravo saznao za smrtni slučaj u porodici. Možda sam ga i imala: kao da sam mrtva iznutra. Pomišljam na poslednja dva savršena dana, na panoramu koju je zaklonilo more i razvejao vetar i na osećaj slobode, potpunosti, na ćaskanja (malo njih) i milovanja (mnoga), zbog čega sam mislila da sam dotakla tog zagonetnog čoveka, da sam ga malo bolje upoznala, da ću jednog dana moći da ga shvatim. ‘A šta tu ima da se shvati, Frančeska' kažem u sebi kroz suze. ‘Kog đavola ima da se shvati, to je jedna Vaga.' „Ma hajde, Frančeska“, pokušava da me uteši Federiko, kada u osam uveče zajedno izlazimo iz kancelarije. „Uopšte ne znaš da li je to tačno. Da li ti je ispričala još mnogo koještarija?“ „A zašto bi morala?“ Bleda sam, oči su mi se suzile od plača i izgledam kao neko ko je jedva izvukao živu glavu iz brodoloma, a želeo je da se utopi zajedno sa ostalima, jer bi to bilo bolje. Provela sam sate prisećajući se svakog poljupca i svakog milovanja tokom tog čudesnog sardinijskog vikenda, ali se s tim slikama smenjuju one s ručka s Ludovikom Riči Barberini, kao film isprekidan reklamnim pauzama. „Zato što je zaljubljena u neodoljivog direktora i želi ga za sebe, na primer“, odgovara Fede.


Odmahujem glavom. „Bila je iskrena, sigurna sam“, kažem. „Uzaludno je da se vrtimo ukrug. On je pokvarena Vaga i tačka.“ „U redu, u tom slučaju možda je bolje da si to primetila na vreme, zar ne?“ Uopšte nisam sigurna da je na vreme. Možda je bilo suviše kasno već prve noći u okolini Firence. Osećam da mi suze opet naviru. „Na vreme za šta?“, kažem plačljivim glasom. „Na vreme da popizdiš“, Federikov glas, neuobičajeno odlučan, zvuči kao trube koje daju znak za juriš konjice. Dok mi suze ponovo teku niz obraze, konačno se trgnem. U pravu je moj prijatelj, nije plač rešenje. Bes jeste. Kako se usuđuje taj nepoznati, taj arogantni manipulator da mi učini tako nešto? Kako dozvoljava sebi da koristi osobe kao da su pioni u šahu? Šta on zamišlja da je, da me dovodi u ovo stanje? A gde je moje dostojanstvo, da li ću to dopustiti? U mojoj konfuznoj glavi formira se jedna misao. Hoćeš rat? Pa dobro, naučićeš da nema šale sa Škorpijom. Za nas dvoje, Masimo la Note. Neka oluja počne.


Zahvalnice Zahvaljujem vama, drage čitateljke i radoznali čitaoci. Mojoj posebnoj porodici, Karli i Lučanu, za onu noć kad sam se rodila u znaku Škorpije. Đuliju, bratu i romanopiscu. Ani, Alisi, Alesiji i Ulici Lancone. Piscima i prijateljima s terase Bin: Đovani, Paolu, Terezi, Barbari, Lorencu. Nekim muškarcima Vagama, a posebno jednom za nadzvučnu ljubav, Kinksima i ploči koja će doći. Nekim muškarcima Blizancima za stalno nadahnuće. Hot chicks iz grupe Trasgredivano. Pauli, za entuzijazam Strelca. Stefanu, za podršku sa severoistoka. Roberti, za podršku iz zemlje Albiona. Federiki, koja nije verovala u Saturn pre nego što me je upoznala. Pičiju, kolegi po znaku. Mojim večnim Monteverdinama, sister, ‘best friend' i rimskim prijateljima. Đemi, zato što je napravila Škorpiona sa mnom, Mišeli, zbog njenih magija svojstvenih Ribama. Milanu, koji iza magle krije zvezdano nebo. Rimu i njegovim teško ostvarljivim ljubavima.


O autorki Alesija de Luka rođena je u Rimu. Radi u marketinškoj agenciji i piše horoskop za sajt alfemminile.com. U horoskopu je Škorpija, kao i njena glavna junakinja. Reci mi koji si znak je prvi roman iz serijala koji će uskoro biti i ekranizovan.


STRAST SE PODRAZUMEVA AKO STE ROĐENI U ZNAKU ŠKORPIJE I NE MOŽETE JOJ UMAĆI: ZALJUBIĆETE SE DO UŠIJU, SEVAĆE VARNICE, ALI NA KRAJU, ZAVRŠIĆETE SLOMLJENOG SRCA. Frančeska to najbolje zna. Zbog toga se i vratila u svoj voljeni Rim, grad koji je nikada nije izneverio. Kao ni horoskop u njenom omiljenom časopisu, lako ne veruje baš sasvim u to, zvezde su nekako uvek u pravu. Slučajni susret sa neodoljivo privlačnim strancem ponovo će joj raspaliti maštu, jer iako to ne želimo da priznamo, svi negde duboko u sebi tražimo nešto što podseća na ljubav.

Možda ipak nije sve zapisano u zvezdama...

Profile for Vesna Savic

Reci mi koji si znak  

Reci mi koji si znak  

Advertisement