Page 1


ROUAN KOLMAN

Prevela Branislava MaoduĹĄ

Naziv originala: Rowan Coleman THE MEMORY BOOK

Beograd, 2015.


Za moju mamu, Don


Preobrazilo njih je vreme sve do Neistine. Vernost kamena O kom jedva su mislili njihov postade Konačni grb, da svedoči da je onaj Skoro predosećaj, skoro istinit: Od nas će samo ljubav preživeti Filip Larkin, Grobnica Arundelovih


Prolog Greg me gleda; misli da ne primećujem. Već pet minuta seckam luk na radnom delu kuhinje i gledam njegov odraz – izvitoperen, ispupčen i razvučen – na površini hromiranog čajnika koji smo dobili kao svadbeni poklon. Kada sam ga prvi put uhvatila da me ovako posmatra, pomislila sam da mora da mi je ostao komadić hrane između zuba, ili da imam paučinu u kosi, ili nešto slično, jer nisam mogla da shvatim zbog kog bi razloga moj zanosni mladi majstor mogao da me gleda. Naročito pošto sam nosila stare farmerke i majicu s kratkim rukavima i kosu vezala u punđu, spremna da okrečim svoju novu-novcatu sobu u potkrovlju – sobu koja je predstavljala početak svega. Bio je kraj njegovog poslednjeg dana; radio je u kući više od mesec dana. Još je bilo prilično vruće, naročito ovde gore, čak i pored toga što su moji novi krovni prozori bili otvoreni. Prekriven znojem, spustio se niz sveže postavljene sklopive tavanske merdevine. Dala sam mu čašu limunade u kojoj su zveckale kockice leda; iskapio ju je jednim gutljajem, a mišići na vratu pokretali su mu se dok je gutao. Mora da sam naglas uzdahnula zbog njegove čiste divote, jer me je radoznalo pogledao. Nasmejala sam se i slegla ramenima, on mi je uzvratio osmehom, a zatim pogledao u svoje čizme. Sipala sam mu još jednu čašu limunade i vratila se poslednjoj kutiji – Kejtlininih stvari – još jednoj kutiji stvari koje nisam mogla da se nateram da bacim i za koju sam znala da će na kraju bespotrebno zauzimati mesto u garaži. Tada sam osetila da me gleda. Dotakla sam kosu, očekujući da napipam nešto, i prešla jezikom preko zuba. „Da li je sve u redu?“, upitala sam ga, pitajući se da ne pokušava da smisli kako da mi kaže da se moj račun udvostručio. „Jeste“, rekao je, klimajući glavom. Bio je – i jeste – čovek koji ne koristi suviše reči. „Dobro, da li ste završili?“, upitala sam ga, i dalje očekujući da čujem loše vesti. „Aha, sve je završeno“, rekao je. „Tako da…“ „O bože, želite da vam platim. Žao mi je.“ Osetila sam kako crvenim dok sam kopala po fioci u kuhinji u potrazi za čekovnom knjižicom, koja se nije tamo nalazila – nikada nije bila tamo gde bi trebalo da bude. Uznemireno sam se osvrnula, osećajući njegov pogled na sebi, dok sam pokušavala da se setim kada sam je poslednji put držala u ruci. „Ovde je negde…“ „Nema razloga za žurbu“, rekao je.

5


„Imala sam je kada sam plaćala račune, tako da…“, nastavila sam da brbljam, očajnički želeći, ako ću da budem iskrena, da on ode, ne bih li mogla da odahnem i popijem polovinu boce griđa koja me čeka u frižideru. „Možeš mi dati novac i neki drugi put“, rekao je. „Kao, na primer, kada izađeš sa mnom na piće.“ „Molim?“, rekoh, zastavši usred kopanja po fioci, u kojoj su se, po svoj prilici, nalazile samo kuhinjske gumice. Mora da ga nisam dobro čula. „Pozvao sam te da izađeš sa mnom na piće“, rekao je oprezno. „U normalnim okolnostima ne pozivam klijente da izađu sa mnom, ali… ti nisi normalna.“ Nasmejala sam se, pa je sada na njega došao red da porumeni. „Nije baš zvučalo onako kako sam ja to zamislio“, rekao je, prekrstivši ruke preko grudi. „Pozivaš me na sastanak?“ upitala sam ga tek da potvrdim, jer mi se sve činilo toliko besmisleno da sam morala da izgovorim ove reči naglas, prosto da proverim da li sam ga dobro razumela. „Mene?“ „Da, hoćeš li?“ „U redu“, rekla sam. Njemu je sve izgledalo savršeno razumno: on i ja na sastanku, sa svih deset godina razlike između nas. „Zašto da ne?“ To je bio prvi put da sam ga primetila da me gleda sa ovom vrstom izmešane vreline i radosti koju sam odmah osetila kako se budi u meni, kao da moje telo odgovara na njegov poziv na način nad kojim moj svesni um nije imao nikakvu kontrolu. Da, otada uvek osećam njegove poglede dugo pre nego što ih vidim. Osećam kako mi se dlačice na vratu ježe, i osećaj iščekivanja preplavi me u jednom snažnom, prijatnom drhtaju, jer znam da će me uskoro posle pogleda dodirivati, ljubiti. Sada osećam njegovu ruku na ramenu i prislanjam obraz uz njegove prste. „Plačeš“, kaže. „Sečem luk“, kažem i spuštam nož dok se okrećem prema njemu. „Znaš da je sve što Ester želi da jede 'mamina domaća lazanja'. Gledaj kako je pravim, da bi upamtio recept. Najpre iseckaj luk…“ „Kler…“, Greg mi ne dozvoljava da ponovo uzmem nož i okreće me prema sebi. „Kler, moramo da razgovaramo, zar ne?“ Izgleda tako nesigurno, tako izgubljeno i neodlučno da poželim da kažem ne – ne, ne moramo da razgovaramo o tome, možemo prosto da se pretvaramo da je danas nalik na juče i sve one dane kada ništa nismo znali. Možemo da se

6


pretvaramo da ne znamo, i ko zna koliko dugo možemo da nastavimo ovako, tako srećni, tako savršeni? „Mnogo voli paradajz-pire u bolonjez sosu“, kažem, „i podosta kečapa…“ „Ne znam šta da uradim ili kažem“, kaže Greg, a glas mu se lomi u uzdahu. „Ne znam kako da se ponašam.“ „A onda, na samom kraju, dodaj kafenu kašičicu marmit namaza.“ „Kler“, kaže jecajući i privlači me u naručje, a ja mu padam u zagrljaj sklopljenih očiju i udišem njegov miris, ruke držim pored tela i osećam kako mi srce udara u grudima. „Kler, kako ćemo reći deci?“

7


Petak, 13. mart 1992.

Rođena je Kejtlin Ovo je narukvica koju su ti dali u bolnici – ružičasta, zato što si devojčica. Na njoj piše: „Beba Armstrong.“ Stavili su ti je na zglob, ali je neprestano spadala, jer si bila tako sićušna, rođena čitav mesec, u dan, pre termina. Trebalo je da budeš aprilska beba. Zamišljala sam narcise, plavo nebo i aprilske pljuskove, ali rešila si da se rodiš mesec dana ranije, jednog hladnog, vlažnog petka, i to baš na petak 13, ni manje ni više, mada se nismo mnogo brinuli zbog toga. Ako postoji osoba rođena da prevaziđe svaki zlokoban znamen, onda si to ti, i ti si to znala, jer si pozdravila svet moćnim urlikom – ne jecajem ili plačem, već odlučnom rikom, pomislila sam. Objavom rata. Dugo niko nije bio s nama, jer si ti poranila, a baka je živela daleko. Toliko daleko da smo prvih šest sati bile samo ti i ja. Mirisala si na slatko, kao kolač, i bila si tako topla i… baš kakva bi trebalo da budeš. Nalazile smo se na samom kraju odeljenja i navukle smo zavesu. Čula sam druge mame kako pričaju, posetioce kako dolaze i odlaze, bebe kako plaču i kenjkaju, ali nisam želela da budem deo toga. Nisam želela da ikada više budem deo bilo čega osim onoga što se tiče tebe i mene. Držala sam te u naručju, tako sićušnu i skvrčenu poput pupoljka koji čeka da se rascveta, i samo sam te gledala usnulu na mojim grudima, sićušnog lica strašno namrštenog, i rekla sam ti da će sve biti u redu, jer smo ti i ja zajedno; ti i ja bile smo čitav univerzum i jedino je to bilo važno.

8


1

Kler Prosto moram da pobegnem od majke: izluđuje me, što bi bilo smešno da ne naginjem već pomalo na tu stranu. Ne, nisam luda, to nije tačno. Mada sam prilično ljuta. Reč je o izrazu koji je imala na licu kada smo izašle od lekara; izrazu koji je imala sve vreme na putu kući. Stoički, čvrst, snažan, ali prazan. Nije izgovorila, ali gotovo da sam mogla da čujem kako joj se po glavi motaju reči: „Ovo liči na Kler. Da zabrlja baš kada je sve krenulo nabolje.“ „Useliću se kod vas“, kaže, mada je to besramno već učinila, tiho se uvukla u gostinsku sobu, kao da neću primetiti, i stavila je svoje stvari za ličnu higijenu na jednu od polica u kupatilu. Znala sam da će doći kada sazna. Znala sam da hoće i pretpostavljam da sam želela da tako bude; ali želela sam da je pozovem, ili da ona mene pita da li je u redu da se doseli. A ona je prosto stigla, sve govoreći šapatom i s tugaljivim pogledom u očima. „Smestiću se u gostinsku sobu.“ „Ne, nećeš.“ Okrećem se da je pogledam dok vozi. Veoma je oprezan vozač, vozi polako i bezbedno. Ja više ne smem da vozim, ne otkako sam ubila ono poštansko sanduče, za šta sam platila mnogo skuplju kaznu nego što možete i da zamislite, jer pripada Njenom veličanstvu. Mora da je to kao da ste pregazili korgija: ako pregazite korgija, verovatno vas šalju u Tauer. Moja majka veoma je oprezan vozač, a ipak nikada ne gleda u retrovizor kada vozi u rikverc. Kao da oseća da je u tom pogledu bezbednije prosto sklopiti oči i nadati se najboljem. Nekada sam volela da vozim; volela sam slobodu, nezavisnost i spoznaju da, ako mi se hoće, mogu da odem gde god poželim. Ne dopada mi se to što su mi nestali ključevi od kola, što su ih odneli a da mi nisu dozvolili ni da ih poljubim na rastanku, sakrili ih na mestu na kom ih nikada više neću pronaći. Znam, jer sam pokušala. Mislim da bih i dalje mogla da vozim, samo da mi se ništa ne prepreci na putu. „Još nije došlo dotle da moraš da se doseliš“, insistiram, iako obe znamo da se već uselila. „Još ima dosta vremena u kom mi ničija pomoć neće biti potrebna. Mislim, slušaj me. Još mogu da razgovaram i razmišljam o…“ mašem rukom i teram je da se izmakne i gleda me ispod šake, koju pokajnički spuštam nazad u krilo. „Svemu.“ 9


„Kler, ovo nije situacija u kojoj možeš da zabiješ glavu u pesak. Veruj mi, znam.“ Naravno da zna, već je ovo jednom proživela, a sada, zahvaljujući meni, ili preciznije govoreći, zahvaljujući mom ocu i njegovoj lupeškoj DNK, mora to ponovo da proživljava. I neću se baš poneti razborito, na primer, umreti lepo i uredno pri čistoj svesti i zdravoj pameti, držeći je zahvalno za ruku, dok sa ozbiljnim izrazom na licu saopštavam deci životne mudrosti kojih bi valjalo da se drže u životu. Ne, moje prilično mlado telo, što je iznad svega iritantno, nastaviće da životari dugo pošto napustim svoj gnjecavi mali mozak, sve do trenutka u kom ću zaboraviti kako da izdahnem i ponovo udahnem. Znam da o tome razmišlja. Znam da ne želi da gleda kćerku kako se gubi i suši, baš kao i njen suprug. Znam da joj se srce slama i da se svim silama trudi da bude hrabra i bude uz mene, a ipak… To me toliko ljuti. Njena dobrota me ljuti. Čitavog života trudila sam se da dokažem da mogu da odrastem taman toliko da se oslobodim potrebe da me ona spašava. Čitavog života sam se varala. „Zapravo, mama, ja baš i mogu da zabijem glavu u pesak“, kažem, zureći kroz prozor. „Ja mogu potpuno da ignorišem ono što mi se dešava, jer uglavnom to neću ni primetiti.“ Zanimljivo je: izgovaram reći i osećam strah, duboko u stomaku, ali on kao da nije deo mene. Zapravo, osećam se kao da se ovaj užas dešava nekom drugom. „Ne misliš to, Kler“, kaže mama srdito, kao da odista misli da želim da kažem da mi nije stalo, a ne da to prosto govorim da je naljutim. „A šta je s tvojim kćerkama?“ Ne govorim ništa, jer su mi usta iznenada suva od reći koje odbijaju da budu pravilno oblikovane i da znače ono što želim da znače. Zato ćutim i gledam kroz prozor u kuće koje, jedna po jedna, klize pored puta. Gotovo je već mrak; pale se svetiljke u dnevnim sobama, svetlost televizora treperi iza zavesa. Naravno da mi je stalo. Naravno da će mi nedostajati ovaj život. Kuhinja zamagljena od pare u zimskim večerima, nedostajaće mi da kuvam kćerkama i posmatram ih kako rastu; ovo je nešto što nikada neću iskusiti. Nikada neću saznati da li će Ester zauvek jesti grašak zrno po zrno i da li će uvek biti plava. Da li će Kejtlin otići na put kroz Srednju Ameriku kao što namerava, ili će uraditi nešto potpuno drugačije, o čemu nije ni sanjala. Neću čak znati ni šta će biti ta njena nesanjana želja. Nikada mi neće lagati u vezi s tim kuda idu, niti će mi se obratiti za pomoć kada se suoče s problemom. Propustiću sve ovo, jer ću biti negde drugde i neću čak ni znati šta propuštam. Naravno da mi je stalo.

10


„Pretpostavljam da će imati Grega“, skeptično će moja majka terajući dalje, rešena da raspravi o tome kakav će biti svet kada mene više ne bude u njemu, mada time pokazuje prilično spektakularan nedostatak obzira. „Ako uspe da ostane pribran i ne prsne.“ „Uspeće“, kažem joj. „Hoće. On je divan otac.“ Ipak, nisam sigurna da je to istina. Nisam sigurna da može da podnese ono što se dešava, i ne znam kako da mu pomognem. Tako je dobar čovek, i topao. Međutim, otkako su mi saopštili dijagnozu, svakog dana sve više mi je stran. Svaki put kada ga pogledam, kao da mi je sve dalje. Nije on za to kriv. Vidim da želi da bude tu, da bude hrabar i snažan zbog mene, ali mislim da ga možda silina svega ovoga, svega što se dešava baš sada, tek što smo počeli zajednički život, polako nagriza. Uskoro ga uopšte neću prepoznati; znam da mi je već teško da prepoznam šta osećam prema njemu. Znam da je on moja poslednja velika ljubav, ali to više ne osećam. Nekako, Grega prvog gubim. Sećam se svega, naše ljubavne priče, ali kao da sam je sanjala, kao Alisa s one strane ogledala. „Baš ti“, mama ne može da se uzdrži da mi ne pridikuje, da me ne kritikuje što gajim mračnu tajnu, kao da sam sama ovo izazvala time što sam bila nevaljala. „Baš ti, koja znaš kako je to odrastati bez oca. Moramo da isplaniramo šta će biti s njima, Kler. Tvoje devojčice izgubiće majku i moraš se postarati da im bude dobro kada više ne budeš mogla da se staraš o njima!“ Provocira čitav hor sirena u koloni iza sebe kada naglo koči na pešačkom prelazu, jer put pretrčava devojčica zgurena na kiši koja izgleda suviše mala da bi bila sama napolju. Pod snopom farova maminih kola vidim da nosi tanku plavu plastičnu kesu sa, čini se, četiri litra mleka, koja joj udara mršave noge. Čujem kako mamin glas puca, lebdeći između frustracije i besa. Čujem bol. „Znam to“, kažem, iznenada iscrpljena. „Znam da moram da napravim planove, ali čekala sam, nadala sam se. Nadala sam se da ću moći da uživam u braku s Gregom i da ću moći da ostarim s njim, nadala sam se da će lekovi usporiti bolest. Sada, pošto znam da… pa, znam da nema nade, bolje ću se organizovati, obećavam. Napraviću tabele, rasporede.“ „Ne možeš se sakriti od ovoga, Kler“, uporno ponavlja. „Zar misliš da ja to ne znam?“, vičem. Zašto to uvek radi? Zašto me uvek pritiska dok ne počnem da vičem na nju, kao da nije sigurna da je slušam sve dok me ne natera da izgubim nerve? Naš odnos oduvek je takav: ljubav i bes izmešani u gotovo svakom trenutku. „Zar misliš da ne znam šta sam uradila kada sam im dala ovaj usrani život?“ Mama staje na prilazu ispred kuće – moje kuće, shvatam sekundu prekasno – i osećam kako mi suze naviru i protiv moje volje. Izlećem iz kola, 11


zalupivši vrata za sobom, ali ne ulazim u kuću, već šetam na kiši, umotavam se u džemper, idem prkosno ulicom. „Kler!“ mama viče za mnom. „Ne možeš to više da radiš!“ „Pazi kako mogu“, kažem, ali ne njoj, kažem kiši, dok osećam sitne kapi na usnama i jeziku. „Kler, molim te!“, jedva je čujem, ali nastavljam dalje. Pokazaću ja njoj; pokazaću ja njima, naročito ljudima koji mi ne daju da vozim. Još mogu da hodam; još mogu da hodam, dođavola! To još nisam zaboravila. Otići ću do kraja puta, tamo, do mesta gde se ukršta s drugim, a zatim ću se vratiti. Biću poput Ivice koji prati mrvice hleba. Neću daleko. Samo moram da uradim ovo. Idi do kraja puta, okreni se i vrati se. Mada je sve mračnije, a sve kuće izgledaju jednako: uredne, zdepaste spojene kuće iz tridesetih godina. A kraj puta nije ni približno onoliko blizu kao što sam mislila. Za trenutak zastajem, osećam kišu kako mi udara u glavu, hladne iglice ledene vode. Okrećem se. Mama nije iza mene: nije pošla za mnom. Mislila sam da će možda to učiniti, ali nije. Ulica je prazna. Da li sam stigla do kraja puta i već se okrenula? Nisam sigurna. U kom sam smeru krenula? Idem li prema ili od, i kuda? Kuće sa obe strane puta izgledaju isto. Stojim veoma mirno. Otišla sam od svoje kuće pre manje od dva minuta, a sada nisam sigurna gde sam. Automobil prolazi pored mene i prska mi noge ledenom vodom. Nisam ponela telefon, a i ne mogu uvek da se setim kako se koristi. Izgubila sam brojeve. Iako gledam u njih i znam da su to brojevi, zaboravila sam koji su, i kojim redom idu. Ipak, i dalje mogu da hodam, pa počinjem da hodam u smeru kojim je išao i automobil koji me je isprskao. Možda je to znak. Poznaću svoju kuću kada je vidim, jer su zavese od jarkocrvene svile i sijaju kada svetlost sija kroz njih. Upamti to: imam crvene zavese koje sijaju na prednjoj strani kuće, zbog kojih, rekao je jedan od mojih suseda, izgledam „lako“. Setiću se crvenih zavesa koje sijaju. Stići ću kući uskoro. Sve će biti u redu. Pregled u bolnici nije prošao baš najbolje. Greg je želeo da i on pođe, ali sam mu rekla da ode i dovrši onu staklenu baštu koju je počeo da gradi. Rekla sam mu da ništa što lekar kaže neće umanjiti ratu kredita za kuću niti će značiti da moramo prestati da hranimo decu. Bolelo ga je što nisam želela da bude tamo, ali nije shvatao da nisam mogla da se nosim s tim da u isto vreme dok pogađam šta znači izraz na njegovom licu, pokušavam da shvatim šta osećam. Znala sam da će mama reći sve što joj je na pameti, što je bolje. Bolje je kada čujete baš strašne vesti i ne morate da se pitate da li se vaš suprug kaje zbog toga što vas je uopšte pogledao i što je od svih ljudi na svetu odabrao baš vas. Tako da nisam bila u najboljem duševnom stanju – kakva igra rečima – kada 12


me je lekar posadio da prođemo kroz novu turu rezultata analiza koje sam morala da uradim zato što se sve dešavalo mnogo brže nego što su mislili. Ne mogu da se setim doktorovog imena, jer je baš dugačko i puno samoglasnika, što mi je smešno. Spomenula sam ovo dok smo mama i ja sedele i čekale da prestane da gleda u beleške na monitoru i saopšti mi loše vesti, ali to nikom nije bilo smešno. Čini se da postoji vreme i mesto čak i za crni humor. Kiša sada pada brže i udara me snažnije; poželela sam da sam uzela jaknu kada sam bežala. Posle nekog vremena, svi putevi u okolini počinju da izgledaju isto: nizovi spojenih kuća iz tridesetih sa obe strane ulice. Tražim zavese, zar ne? Koje boje? Skrećem za ugao, vidim mali niz prodavnica i zastajem. Znači, izašla sam da popijem kafu? Ovde dolazim subotom ujutro s Gregom i Ester na rolnice sa čokoladom i kafu. Ali mrak je, i hladno je i vlažno. A izgleda da nisam obukla jaknu, gledam u ruku i vidim da ne držim Esterinu, i za trenutak se snažno hvatam za grudi, brinem da sam je zaboravila. Međutim, nije bila sa mnom kada sam krenula, nosila bih njenog majmuna, kog uvek insistira da ponesemo sa sobom, ali ga nikada sama ne nosi. Znači, došla sam na kafu. Odvojila sam malo vremena za sebe. To je lepo. Prelazim put zahvalna na toplom vazduhu koji me pozdravlja kada uđem u kafe. Ljudi me gledaju dok ulazim. Mora da sam baš smešna ovako s kosom zalepljenom za lice. Čekam kod pulta, kasno shvativši da drhtim. Mora da sam zaboravila da ponesem jaknu. Da li se sastajem s nekim? Da li se nalazim s Gregom? Dolazim ovamo ponekad s Gregom i Ester na rolnice sa čokoladom. „Da li si dobro, mila?“, pita me devojka Kejtlininih godina. Smeši se, možda je poznajem. A možda je samo ljubazna. Žena koja sedi s dečjim kolicima s moje leve strane, gura kolica dalje od mene. Mora da izgledam čudno, poput žene koja je nedavno izronila iz jezera. Zar nikada pre nisu videli pokislog čoveka? „Kafu, molim vas“, kažem. Osećam težinu kovanica u džepu farmerki i skupljam ih u šaku. Ne mogu da se setim koliko kafa ovde košta, a kada pogledam na tablu iznad pulta na kojoj znam da se nalaze svi podaci, počinjem da se gubim. Pružam kovanice na dlanu. Devojka nabira nos kao da je novac koji sam dotakla nekako ukaljan, i sada mi je veoma hladno i veoma sam usamljena. Želim da joj kažem zašto oklevam, ali reči mi ne dolaze – bar ne prave reči. Teže je izgovoriti reči naglas, nego o njima razmišljati. Plašim se da nešto kažem ljudima koje ne 13


poznajem, u slučaju da kažem nešto toliko budalasto da će me prosto odvesti i staviti pod ključ, a da ću tada već i svoje ime zaboraviti i… Gledam prema vratima. Gde se nalazi ovaj kafe? Otišla sam s mamom u bolnicu i videle smo se sa savetnikom, nekim gospodinom čijeg imena nisam mogla da se setim, i mislila sam da je to baš smešno, a sada sam ovde. Međutim, ne mogu da se setim gde sam, niti gde se to nalazi. Drhtim dok uzimam kafu i smeđe kovanice koje je devojka ostavila na pultu; a onda odlazim i sedam, veoma mirno. Osećam da bih mogla da okinem neku skrivenu zamku, ako načinim suviše nagao pokret, i da bi me nešto moglo povrediti, ili da bih mogla pasti ili takvo nešto. Osećam kao da bih mogla dugo da padam. Sedim mirno i snažno se koncentrišem da se setim kako sam dospela ovamo i kako li ću, zaboga, otići odavde. I kuda ću otići. Vraćaju mi se delići – fragmenti naviru s komadićima sećanja koja nekako moram da dešifrujem. Svet oko mene rasut je u paramparčad. Ne reagujem na terapiju, toliko mi je jasno. Uvek je postojala ta mogućnost. Šanse da će mi lekovi pomoći bile su jednake šansama da posle bacanja novčića dobijem glavu: pola-pola. Ipak, svi su se nadali da će terapija delovati na mene, jer sam tako mlada, jer imam dve kćeri od kojih jedna ima svega tri godine, a druga će morati da se stara o njoj. Nadali smo se, svi smo se nadali da će terapija delovati, i da će delovati bolje nego što su svi – čak i lekar s dugačkim i komplikovanim imenom – smatrali da je moguće. A i ja sam se nadala nekakvom čudu koje će sve izmeniti. Nekako mi se činilo ispravno da bi baš meni sudbina ili bog mogli da udele poseban oprost zbog naročitih olakšavajućih okolnosti. Međutim, sudbina ili bog to nisu uradili: ma koje od njih da se sada slatko smeje na moj račun, uradilo je upravo suprotno. Ili možda to i nije ništa lično. Možda me je to do ovog trenutka u vremenu u kom sam odabrana da snosim posledice doveo samo genealoški sticaj nesrećnih okolnosti koje sežu unazad hiljadama godina. Stanje mi se pogoršava mnogo brže nego što je iko mislio da je moguće. Ima neke veze sa ovim malim embolusima. Te reči se savršeno dobro sećam, ali nemam pojma kako se zove metalni predmet kojim bi trebalo da promešam kafu. Međutim, reč embolusi baš je lepa, gotovo melodična, poetična. Sićušni krvni ugrušci rasprskavaju se u mom mozgu. To je nova odlika, nije nešto što su stručnjaci očekivali. Zbog toga sam gotovo jedinstvena u svetu, i svi u bolnici veoma su uzbuđeni zbog toga, mada se trude da se pretvaraju da nisu. Znam samo da, svaki put kada jedan od njih pukne, deo mene nestane zauvek – još jedno sećanje se izgubi, lice ili reč, baš kao i ja. Osvrćem se, sada mi je hladnije nego ikada, i shvatam da sam uplašena. Ne znam kako da se vratim kući. Ovde sam i osećam se razborito, ali mi izgleda nemoguće da napustim ovo mesto. 14


S plafona vise božični ukrasi, što mi je čudno. Ne sećam se da je Božić; uverena sam da nije. Ali šta ako sam ovde već nedeljama? Šta ako sam otišla od kuće i hodala i hodala ne zaustavljajući se, i sada sam kilometrima daleko i meseci su prošli, i svi misle da sam mrtva? Trebalo bi da pozovem mamu. Biće ljuta što sam pobegla. Kaže mi da moram da se ponašam kao odrasla ako želim da se ona tako ponaša prema meni. Kaže da je sve pitanje poverenja. A ja joj kažem: pa ne njuškaj onda po mojim stvarima, kučko. Ovo kučko ne izgovaram naglas. Poslala bih joj poruku, ali ona nema mobilni telefon. Ponavljam joj: dvadeseti je vek, mama, prilagodi mu se. Ali ne voli ih. Ne dopadaju joj se sitni, klimavi tasteri. Želim da je mama ovde; da je ovde da me odvede kući, jer nisam sigurna gde sam. Pažljivo se osvrćem po kafeu. Šta ako je ovde, a ja sam zaboravila kako izgleda? Čekaj, ja sam bolesna. Nisam više devojčica. Bolesna sam i izašla sam na kafu i ne mogu da se setim zašto. Moje zavese su neke boje i sijaju. Možda su narandžaste. Narandžasto mi zvuči nekako poznato. „Zdravo.“ Podižem pogled i vidim nekog čoveka. Ne bi trebalo da razgovaram sa strancima, pa spuštam pogled na sto. Možda će otići. Ne odlazi. „Da li si dobro?“ „Dobro sam“, kažem. „Malo mi je hladno.“ „Imaš li nešto protiv da sednem pored tebe? Nigde drugde nema mesta.“ Osvrćem se i vidim da je gužva, mada vidim i druge prazne stolice. Izgleda sasvim pristojno, čak mi deluje i ljubazno. Dopadaju mi se njegove oči. Klimam glavom. Pitam se imam li dovoljno reči da razgovaram s njim. „Znači, izašla si bez jakne?“, pita, pokazujući prema meni. „Izgleda!“ kažem oprezno. Smešim se da ga ne uplašim. Uzvraća mi osmeh. Mogla bih da mu kažem da sam bolesna. Mogao bi da mi pomogne. Ali ne želim. Ima tople oči. Ne razgovara sa mnom kao da samo što nisam umrla. Ne zna ništa o meni. Ne znam ni ja, ali to nije važno. „Šta se desilo?“ Kikoće se, izgleda zainteresovano, kao da mu je ovo zabavno. Shvatam da želim da se nagnem prema njemu, što pretpostavljam da znači da je privlačan. „Izašla sam da kupim mleko“, kažem mu smešeći se. „I nisam ponela ključ. Živim s trima devojkama i…“ ućutala sam pre nego što sam rekla bebom. Zbog dva razloga. Prvi je što znam da je ovo sada, a da je ova situacija bila istinita pre nekoliko godina, kada sam stanovala s trima devojkama, ali tada nisam imala bebu. A drugi je što ne želim da zna da imam bebu, bebu koja više nije beba. Kejtlin, imam Kejtlin koja nije beba. Naredne godine puni dvadeset

15


jednu godinu, a moje zavese su rubin-crvene i sijaju. Podsećam sebe da nisam u poziciji da flertujem: udata sam majka dvoje dece. „Mogu li da te počastim još jednom kafom?“ Daje znak ženi za pultom, koja mu se smeši kao da ga poznaje. Nalazim da je utešno to što se on dopada i ženi za pultom. Gubim sposobnost da procenim značenje izraza lica, a suptilne nijanse izraza govore vam o čemu neko razmišlja ili šta oseća. Možda me i gleda kao da sam lujka. Ali ja vidim samo njegove tople oči. „Hvala.“ Ljubazan je i razgovara sa mnom kao sa čovekom. Ne, nije to; ja. jesam čovek. I dalje sam čovek. Hoću da kažem, razgovara sa mnom kao da sam ja – ja, i to mi se dopada. Greje me to i osećam neku neobičnu sreću. Nedostaje mi osećaj sreće – čiste sreće, bez svesti da će odsada svako osećanje radosti biti protkano tugom. „Znači, ne možeš u stan. Hoće li te neko pozvati kada se vrati kući ili ti doneti ključ?“ Oklevam. „Doći će neko, samo što nije.“ Nemam pojma da li je to laž. „Sačekaću još malo, pa ću se vratiti.“ To jeste laž. Ne znam gde sam niti kako da se vratim, ma gde to bilo. Kikoće se, a ja ga prodorno gledam. „Izvini.“ Smeši se. „Izgledaš kao pacov kog je voda izbacila, i to prilično lep, ako te ne vređa što to kažem.“ „Ne vređa me“, kažem mu. „Reci još nešto!“ Ponovo se smeje. „Baksuz sam“, kažem, a sve mi se više dopada ovaj novi položaj osobe koja nije bolesna. Prija mi da prosto budem ja, ne ja s bolešću koja je počela da me definiše. Pronašla sam trenutak mira i normalnosti u oluji nesigurnosti, i to mi predstavlja silno olakšanje. Mogla bih da ga poljubim od zahvalnosti. Međutim, umesto toga, samo nastavljam suviše da pričam. Poznata sam po tome što suviše pričam; bila je to osobina koju su ljudi voleli kod mene. „Uvek sam bila baksuz. Ako nešto može da pođe naopako, meni će se desiti. Ne znam zašto, ali ja kao da sam magnet za pehove. Ha, peh. Eto reči koja se ne čuje često.“ Nastavljam da čavrljam i ne marim za to šta izgovaram, svesna sam samo toga da sam devojka koja razgovara s momkom. „I ja sam pomalo takav“, kaže. „Ponekad se pitam da li ću ikada odrasti.“ „Ja znam da neću“, kažem mu. „Znam to pouzdano.“ „Izvoli.“ Pruža mi salvetu. „Izgledaš malčice kao da si preživela apokalipsu. Za dlaku.“ „Papirna salveta?“ uzimam je, smejem se i brišem obraze i podočnjake. Kada je pogledam, vidim na njoj crne fleke, što znači da sam danas stavila nešto crno na oči, što je činjenica koju smatram utešnom: crna tvar na mojim trepavicama znači da će moje oči izgledati bolje, da ću izgledati bolje uopšte, čak i ako izgledam kao velika panda. „Bolje je i to nego ništa, pretpostavljam.“ 16


„U toaletu imaš sušilicu za ruke“, kaže, pokazujući vrata iza sebe. „Mogla bi na brzinu da se osušiš. Tek da nisi baš potpuno mokra.“ „Dobro sam“, kažem, tapšući vlažna kolena, kao da želim da to naglasim. Ne želim da ustanem od stola, sa ove stolice, da se udaljim od ove kafe i odem negde drugde. Ovde mi se čini da sam gotovo bezbedna, kao da se držim za ispust, i kao da će sve biti u redu i neću pasti samo ako se ne budem pomerala. Što duže budem mogla da sedim ovde, a da ne moram da razmišljam gde sam i kako da se vratim kući, to bolje. Potiskujem nalet straha i panike i koncentrišem se na sadašnji trenutak. Na osećaj sreće. „Koliko dugo si u braku?“, pokazuje glavom prsten, koji primećujem s blagim iznenađenjem. Nekako mi se čini da mu je tu mesto, kao da je srastao s prstom i mojim bićem, a ipak mi se čini da to nema nikakve veze sa mnom.. „To je prsten mog oca“, izgovaram reči iz davne prošlosti, iz drugog vremena kada sam ih rekla jednom drugom momku. „Kada je preminuo, mama mi je dala ovaj prsten da ga nosim. Nosim ga uvek. Jednog dana daću ga čoveku koga volim.“ Trenutak tišine, neprijatan, rekla bih. Još jednom mi se prošlost i sadašnjost mešaju, i izgubljena sam. Toliko sam izgubljena da je sve što na ovom svetu postoji samo ovaj trenutak, ovaj sto, ova osoba koja mi se ljubazno obraća i te tople oči. „Možda bih mogao da te odvedem na kafu neki drugi put?“, pita me oklevajući, oprezno. „Kada budeš suva i kada ne budeš usred katastrofe. Možemo se naći ovde ili na nekom drugom mestu koje odabereš.“ Pruža ruku preko pulta i uzima zdepastu stvarčicu za pisanje koja nije penkalo i piše nešto na mojoj presavijenoj salveti. „Kiša je stala, da te otpratim do kuće?“ „Ne“, kažem. „Možda si manijak.“ Smeši se. „Pozovi me onda? Da odemo na kafu?“ „Neću te pozvati“, kažem pokajnički. „Imam mnogo posla. Sva je prilika da se neću setiti.“ Gleda me i smeje se. „Pozovi me ako nekako uspeš da pronađeš vremena ili prosto osetiš potrebu. I ne brini; vratićeš se u stan. Uveren sam da jedna od tvojih cimerki samo što se nije pojavila.“ „Zovem se Kler“, kažem mu žurno kada ustane. „Ne znaš moje ime.“ „Kler.“ Smeši mi se. „Izgledaš kao Kler.“ „Šta bi to trebalo da znači?“ smejem se. „A ti, kako se ti zoveš?“ „Rajan“, kaže. „Trebalo je i to da napišem na salveti.“ „Zbogom, Rajane“, kažem, svesna činjenice da on uskoro neće biti čak ni sećanje. „Hvala ti.“ „Na čemu?“ zbunjen je. 17


„Na salveti!“ kažem, podižući izgužvan komad papira. Posmatram ga kako, smešeći se, odlazi i nestaje u mračnoj noći. Ponavljam njegovo ime. Možda ću upamtiti njegovo ime, ako ga dovoljno puta ponovim. Možda ću moći da se setim. I žena za stolom pored mog posmatra ga kako odlazi. Mršti se, a to me uznemirava. Pitam se da li se sve što sam mislila da se upravo desilo – zaista desilo: da li je to bio lep, srećan trenutak, ili se desilo nešto loše što nisam primetila, jer više ne umem da razlikujem dobro od lošeg. Još nisam spremna za to. Ne želim da je to istina. Sada je mrak napolju, osim proreza u oblaku kroz koji se vidi ružičasto nebo pri zalasku sunca. Žena se i dalje mršti, a ja sam zarobljena na stolici. „Kler?“ Žena se naginje prema meni. „Da li si dobro? Šta nije u redu?“ Gledam je: glatko ovalno lice, duga, ravna smeđa kosa. Ne mršti se, zabrinuta je, mislim, a mislim i da me poznaje. „Nisam baš najsigurnija kako da se vratim kući“ poveravam joj se, jer nemam nikakvo bolje rešenje. Gleda u vrata, a onda očigledno menja mišljenje u vezi sa onim što je htela da kaže. Ponovo se okreće meni, opet se mršti. „Ne sećaš me se, zar ne? U redu je, znam za tvoj… problem. Zovem se Lesli, naše kćerke su drugarice. Moja kćerka je Kesi, ona s ružičastom kosom i pirsingom u nosu. I s vrlom lošim ukusom kada su muškarci u pitanju. Pre neke četiri godine naše kćerke bile su nerazdvojne.“ „Imam Alchajmera“, kažem joj. Sada se sećam, poput poslednjih zraka sunca koji se probijaju kroz oblake, i osećam olakšanje. „Zaboravljam stvari. Sećanja mi dolaze i odlaze. A ponekad samo odlaze.“ „Znam. Kesi mi je rekla. Ona i Kejtlin videle su se pre nekoliko dana. Imam broj telefona tvoje Kejti, još od kada su nam rekle da će prespavati kod one druge, a zapravo su nameravale da izađu u noćni klub u Londonu. Sećaš li se? Čekale smo ih čitave noći na železničkoj stanici i ispratile smo svaki voz iz Londona dok konačno nisu stigle, negde oko dva sata. Nisu čak ni uspele da uđu u klub. Neki pijanac prišao im je u podzemnom vozu i toliko su plakale da smo na kraju odustale od grdnje.“ „Zvuči mi kao da su stvorene jedna za drugu“, kažem. Žena se opet mršti, pa zaključujem da je to briga, a ne bes. „Hoćeš li se setiti Kejtlin“, pita me žena, „ako dođe?“ „O, da“, kažem. „Kejtlin, da, sećam se kako izgleda. Tamna kosa i oči poput jezera na mesečini, tamne i duboke.“ Smeši se. „Zaboravila sam da si pisac.“ „Nisam“, kažem joj. „Ali imam sobu za pisanje. Okušala sam se u pisanju, nije mi išlo, pa sada imam praznu sobu za pisanje u potkrovlju. U njoj nema 18


ničega osim stola, stolice i lampe. Bila sam uverena da ću je do plafona ispuniti idejama, ali je ona samo postajala praznija.“ Žena se ponovo mršti, ramena joj se krute. Suviše pričam i neprijatno joj je. „Najviše se plašim da ću zaboraviti reči.“ Uznemirila sam je. Trebalo bi da prestanem da pričam. Nisam više sigurna šta govorim. Zaista moram dobro da razmislim. I sačekam. Preterana brbljivost nije više zabavna i simpatična osobina. Čvrsto stiskam usne. „Sešću s tobom, važi? Dok ona ne dođe.“ „O…“ zaustila sam da se pobunim, ali su reči iščezle. „Hvala.“ Slušam kako zove Kejtlin. Pošto su razmenile nekoliko reči, ustaje i izlazi. Posmatram je kroz staklo pod svetlom ulične rasvete i vidim da i dalje razgovara telefonom. Klima glavom, slobodnom rukom nešto gestikulira. Zatim se poziv završava, a ona duboko udiše hladan, vlažan vazduh pre nego što se vrati da sedne za moj sto. „Stići će za nekoliko minuta“, kaže mi. Čini mi se da je veoma fina, tako da nemam srca da je pitam o kome to ona priča.

19


2

Kejtlin Otvaram mami ulazna vrata, a zatim skrivam ključ u džep. Mama više nema svoj ključ, što je jedna od stvari koje joj se zaista ne dopadaju u ovom novom svetskom poretku. Kosa joj pada niz leđa – njena inače svetla, vatrena kestenjasta kosa sada je crvena poput rubina. Mokra je do gole kože i drhti. Kada mi je baka rekla da je mama odjurila u noć, poželela sam da je pitam zašto ju je pustila, zašto nije pokušala da je spreči, ali nije bilo vremena. Kesina mama pozvala me je baš kada sam izletela napolje da je tražim. Vratile smo se i zbog mame se trudim da ne budem besna. Šta bi se desilo da nisam bila tu da pođem za njom? Da li bi baka tvrdoglavo odbijala da je zaustavi, rešena da ne odstupi ni korak i da je nauči lekciju, zato što je nekako još ubeđena da se mama prenemaže i da bi trebalo da je ignoriše? Uskoro više ne bi trebalo da budem kod kuće. Zapravo, u narednih nekoliko dana trebalo bi da se vratim u London na poslednju godinu studija. Šta bi se desilo da nisam bila tu? Mama bi bila izgubljena na kiši i ko zna kada bi se – i da li bi se – vratila kući. Možda je ipak dobro što se ne vraćam na univerzitet – mada to niko od njih još ne zna. Možda mogu da im kažem da sam zbog ovoga rešila da se ne vratim – jer sam potrebna mami. Baka je u hodniku i čeka, steže jednu šaku drugom, usne je stisnula u tanku liniju. Usplahirena je, ljuta i uznemirena. Mama postaje napeta čim je vidi. Gledam ih kako gledaju jedna drugu, ljutito, nesigurno, ogorčeno, i ne znam šta da radim. Ne znam kako da popravim ovo, naročito kada znam da će, čim istina izađe na videlo, sve postati mnogo gore. Osećam sada već poznati nalet mučnine koji me pogađa kada razmišljam o onome što sam uradila, ali ga potiskujem. Moram – nemam izbora. Moja mama je bolesna, strašno je bolesna, a porodica oko nje se raspada. Nemam vremena za svoje probleme, bar ne sada. Čekam, čekam.pravi trenutak. Ali pravi trenutak možda nikada neće doći, a zatim… Možda bi svima bilo bolje kada bih prosto otišla. „Mamice!“ Ester, moja mlađa sestra, juri prema mami i zaleće se u nju. Mama je podiže i pokušava snažno da je zagrli, ali je hladna i mokra i Ester joj se brzo migolji iz naručja. „Lepljiva si! Ja gladna, ja umorna, ja loše.“ 20


To je Esterina nova mantra kada se ne dešava sve onako kako ona želi. To tužno lice i drhtava donja usna – svaki put pođe joj za rukom da nas obmane, i ona to zna. To i radi zato što odlično deluje na sve nas. „Želiš li keks pre odlaska na spavanje?“, pitam je, nudim joj najneprimereniju stvar koje mogu da se setim, jer samo želim da joj vidim osmeh na licu. Klima glavom i sva srećna skakuće gore-dole. „Hajde“, pokazujem glavom u pravcu dnevne sobe. „Staviću ti keks na tanjir.“ Mama pušta njenu ruku, pušta je da se vrati u dnevnu sobu, a prsti joj za trenutak lebde u vazduhu kao da žali što joj je pustila ruku. „Šta ti je bilo na pameti?“, baka besno pita mamu. „Evo“, kažem, pružajući mami peškir koji sam uzela iz kupatila u prizemlju. Gleda u njega i posle jednog trenutka ja ga uzimam i počinjem da joj sušim kosu. „Nema svrhe sada o tome razgovarati, zar ne? Nema smisla napadati je. A ako ćemo se već baviti time čija je ovo krivica, mogli bismo se zapitati kako je uopšte došlo do toga da se nađe sama na ulici, zar ne?“ Gledam baku značajno, ali je moje reci ne dodiruju. „Presvisla sam od brige“, kaže baka optužujuće. „Moraš razumeti, Kler, moraš biti svesna da ne možeš tek tako…“ „Bako“, kažem joj, postavivši se između nje i mame. „Bako, mama to zna.“ Ne razumem zašto je baka toliko ljuta. Razumem zašto bi trebalo da je tužna i zbunjena, zašto ne može da se nosi s tim da joj se sve ovo ponovo dešava, ali ne razumem njen bes. On nema smisla. „Samo sam izašla da se prošetam i…“ Mama odmahuje rukom prema vratima. „I zaboravila sam boju zavesa.“ „Mama, zašto ne odeš da se okupaš, ja ću ti napuniti kadu.“ Pokazujem stepenice, ali se ona ne pomera. „Još mogu sama da pustim vodu u kadu“, kaže. „Ali ne želim da se kupam.“ „Znam, ali znaš… ja ću ti napuniti kadu. A ti se samo opusti, zagrej se malo.“ Baš kada mi se učinilo da će pristati, na kuhinjska vrata ušao je Greg, vratio se s posla. Nosi torbu. „Hej, dušo“, kaže. „Mokra si do gole kože.“ „Osvojio si nagradu za zapažanje očiglednog!“ Čim ga ugleda, mami postaje nelagodno, neprijatno. „Upravo sam se spremala da se okupam, tako da…“ Gleda me, nada se da ću je odvući na sprat i skloniti je s puta njenom suprugu. Međutim, ja to ne činim. Samo kada bi postojao način da je nateram da ga ponovo vidi, da se ponovo oseti prijatno u njegovoj blizini… kada bih znala da se oseća bezbedno, onda bih, onda bih mogla da razgovaram s njom. Mogla bih joj pričati o sebi kao nekada, kao što sam to uvek činila. Iznenadni

21


nalet osećanja gubitka preti da me obuzme, pa okrećem glavu od maminih nemih ali očiglednih molbi i gledam njenog supruga. „Šta je u torbi, Greg?“ Smeši se, zadovoljan je onim što je doneo. „Samo sam želeo da ti dam ovo.“ Gura ruku u smeđu papirnu kesu i vadi nešto što mi liči na svesku. Velika je, formata A4, sa glatkim, sjajnim, tamnocrvenim kožnim koricama. Greg je odabrao savršenu svesku za mamu, jer joj je crvena omiljena boja. Nosi je stalno, mada je crvenokosa i crvena boja ne bi trebalo da joj stoji: crvena kosa, crvena haljina, crvene usne i nokti. Verovatno je bila najglamuroznija profesorka u okrugu, možda i na svetu. Kada sam bila mala, želela sam da mama bude manje upadljiva kada dolazi po mene u školu; želela sam da nosi perjanu jaknu i farmerke kao sve druge mame. Međutim, sada mi se činjenica da se ona uvek doteruje čini posebnom, dragocenom. Mama će uvek biti mama, dokle god se bude doterivala za svaku priliku. Jednom, kada sam se požalila da se svuda ističe, rekla mi je da je crvena njena boja, boja princeze ratnice, a da crveni ruž predstavlja njene ratničke boje. Osećala se hrabrije kada ga je nosila, i to sam razumela. Shvatala sam potrebu za tim da se oseća hrabro; samo sam se zaprepastila što joj to nije prirodno stanje. Nisam sigurna koliko sam tada imala godina, ali sećam se tog trenutka, jer se sećam da sam tada saznala nešto što me je nateralo da se osetim malo odraslije. A što sam starija bila, to mi je više imalo smisla, bolje sam razumela. Mama se bori za nešto otkako pamtim. Ovo je prva bitka u koju se upustila, a za koju zna da ne može da je dobije. „To je spomenar“, Greg joj pruža svesku. „Da ga popuniš za sebe – za sve nas. Sećaš li se da je Dajana rekla da će ti pomoći?“ Nisam bila prisutna kada je mama upoznala svog psihološkog savetnika, Dajanu, niti sam čula za njenu ideju da zapiše sve što joj se čini važno – sve što joj je nekada nešto značilo. Pomisao na knjigu u koju može da zapiše sva svoja sećanja privukla je mamu, koja se u to vreme šalila: „Volela bih da sam se toga setila pre nego što sam zaboravila zaplet.“ „Da, sećam se da će mi spomenar pomoći da se setim“, kaže mama, smešeći se oprezno. To je njen učtivi osmeh, za sastanke s bankarima i pozdravljanje roditelja na roditeljskim sastancima. Nije iskren. Pitam se da li i Greg to primećuje i čini mi se da primećuje. Nekada sam bila jedina osoba na svetu koja je zaista poznavala mamu, a ona je bila jedina osoba na svetu koja me je iskreno razumela. Naravno, bila je tu i baka, treći musketar, i nas tri veoma se volimo, ali nekako mi se oduvek činilo da baka pomalo unosi nesklad u naš odnos. Sve što kaže, mamu kao da nervira, a sve što mama kaže ili uradi, baku kao da 22


razočarava, jedva primetno. Navikla sam se na to s vremenom, na neprestano koškanje između njih; tek nedavno počela sam da se pitam zašto se ne slažu. U svakom slučaju, bila sam jedina koja je zaista poznavala mamu – bila sam jedina kojoj je ona zaista pripadala – dok se nije pojavio Greg. A kada se on pojavio u našem životu, imala sam petnaest godina, nisam više bila klinka, ali sam ipak bila ljuta i ljubomorna, i nisam ga želela u blizini, mada sam znala da to nije pošteno. Tek kada sam shvatila da je on razume, na isti način na koji sam je i ja razumela, ukapirala sam: Greg nikuda ne ide i mama sada pripada nama oboma. Uzima svesku od njega. „Lepa je, divno je urađena, hvala“, kaže ljubazno. Pratimo je dok ulazi u kuhinju i spušta je na sto. „Oduvek sam želela da napišem knjigu, znate. Uvek sam mislila da je tavan pravo mesto za pisanje knjiga.“ Ne zgledamo se više. Prošlo je vreme kada smo razmenjivali poglede iznad mamine glave kada bi uradila ili rekla nešto pomalo čudno, prošlo je već nekoliko nedelja otkako smo shvatili da će se ti trenuci dešavati svakog dana. Začuđuje me koliko je brzo nešto što je bilo toliko neobično i strano, postalo normalno, deo našeg malog sveta, sveta kojim je mama uvek vladala. Grčenje stomaka od tuge još prati te trenutke, ali pogledi i neverica su nestali. „Napisala si knjigu“, podsećam je. „Sećaš li se svog romana?“ Čami u fioci njenog praznog, napuštenog stola na tavanu, svih trista sedamnaest strana, stegnutih dugačkom, tankom gumicom razvučenom do krajnjih granica. Mama je želela da ga odštampa, jer je rekla da knjiga nije knjiga ako nema stranice, i sećam se da ga je pročitala gore za jedan dan, zatim ga je spustila u fioku i sišla niz merdevine. I, koliko znam, nikada se više nije vratila gore. Nikada nije uradila ništa u vezi s knjigom, nikada nikoga nije zamolila da je pročita, nikada je nije poslala nekom agentu ili izdavaču, nikada je više nije spomenula. Rekla je da bi trebalo da i sam makar pokušaš da nešto napišeš kada ti je književnost posao – kada ti je posao dodirivanje književnosti, čitanje, ljubav prema njoj. Uradila je to, i to je bilo gotovo. Kada je Ester imala šest meseci i kada su zaključili da sam dovoljno razborita da je slučajno ne usmrtim ako mi je povere na staranje, mama i Greg otišli su da provedu noć u hotelu, tu, malo dalje uz put, koliko da provedu malo vremena sami. Čim je Ester zaspala u kolevci, spustila sam merdevine i otišla u sobu na tavanu. Mirisalo je na buđ i na vlagu, staro i… prazno. Htela sam da izvadim knjigu iz fioke i pročitam je. Dugo sam već nameravala da to uradim, a ovo mi je bila prilika. Želela sam da znam o čemu je reč u knjizi, da li je dobra, a jedan deo mene, deo na koji nisam naročito ponosna, na neki način 23


nadao se da nije. Mama je uvek bila tako dobra u svemu – čak joj se i ljubav, kada je i do toga konačno došlo, desila kao na filmu – i ponekad se čini da je nju nemoguće pratiti, čak i kada je sve počela da radi pogrešno. Međutim, čim sam spustila ruku na ručku fioke, promenila sam mišljenje. Nisam je ni otvorila. Prvi put u životu razumela sam da su svakome potrebne tajne i da njih ponekad ne bi trebalo otkrivati. Svakome je potrebno nešto što je u potpunosti privatno. Imala sam osećaj da bi se, kada bih pročitala knjigu, stvari promenile, a ja to nisam želela. Ipak, pretpostavljam da želja za nečim nije dovoljna da se to i desi. „To, zapravo, i nije knjiga“, kaže mama, sedajući za sto u kuhinji. Sveska je puna debelih, talasastih stranica mlečnog papira, onog što je pomalo hrapav, što ima one sitne brazde za koje olovka zapinje: papir na kome mama najviše voli da piše. Greg i ja to znamo. Papir je krut pod njenim prstima; blago se opire dok lista stranice. Posmatramo je kako se naginje i spušta obraz na jastuk od papira, i to je tako nalik na nju, to je oduvek radila, čini mi se, pa osećam utehu. Zanimljivo je kako one čudne, budalaste stvari postaju utešne. „Sve to s knjigom bilo je više nalik na preuzimanje sa interneta“, kaže, podižući glavu sa stranica i prelazeći rukom preko papira. „Valjda sam morala i to da izbacim iz sebe. Možda je Alchajmer razlog za to. Možda sam već prolazila kroz proces pražnjenja uma. Prazan um, prazan tavan. Sasvim odgovara.“ Smeši se Gregu, istim onim učtivim osmehom s roditeljskog sastanka. „Sveska je divna. Savršena. Hvala.“ Greg joj dodiruje rame i ona se ne sklanja od njegovog dodira. Bolno je gledati koliko olakšanje oseća. „To je moja knjiga“, kaže Ester, pojavivši se kod stola, verovatno u potrazi za davno obećanim keksom. Nosićem viri taman iznad ivice stola. „To je moja knjiga za crtanje, zar nije, mamice?“ Pitam se da li Ester ima predstavu o tome koliko nam je svima postala važna, koliko se oslanjamo na nju da nas nasmeje. Gledam je i pitam se kako se to desi, kako je moguće da neko stvori nekog drugog, tako potpunog i jedinstvenog. Osobu tako malu, ali svima nama toliko važnu – ona je naš kolektivni osmeh. „Molim te da bude moje, mamice“, kaže Ester medeno. „Može?“ Otkako je Ester napunila tri godine, naučili smo da joj se ne suprotstavljamo otvoreno, da ne bi ispoljila čuvenu narav Armstrongovih i bacila nešto ili pogodila nekoga, ili se bacila na pod i počela da vrišti kao prava mala primadona. Nikome od nas to ne smeta mnogo – pa, ne smeta meni i mami. Obe imamo narav Armstrongovih i, kada je vidimo kod Ester, znamo da 24


je odista jedna od nas. Mama izlazi na kraj s njom, slaže se s njom ili menja temu, i sve joj to polazi za rukom, pa mala gospođica ne dobije baš svaki put ono što želi, ali toga nije ni svesna. Mama ume genijalno da izađe na kraj sa Ester: ponaša se kao prava majka, pretpostavljam da je to pravi način da se opiše njen odnos. Sada je sve vreme posmatram i trudim se da upamtim. Da upamtim šta radi, njene osmehe, šale i izraze. Sve ono što je radila kada sam imala tri godine, ali tada nisam primečivala. Sada moram da primetim – moram da znam šta radi – da bih, kada za to dođe vreme, mogla da se staram o Ester na isti način na koji bi to mama radila. To mogu da uradim, što čini sve ostalo, ovaj glupi, glupi haos koji sam napravila od svog života, mnogo gorim. Drugi ljudi imaju pravo da greše u ovim godinama, ali ne i ja. Ne smem, nemam vremena. Moram da budem tu za Ester, da joj pružim isti onakav život kakav bi joj mama pružila. „O da, možeš da crtaš u nju“, kaže mama, odmah uzimajući olovku i pružajući je Ester. Vidim kako se Greg trza, ali mama ga uzima za ruku. Njen dodir smesta topi svu napetost u njemu. „Ne moram samo ja da pišem u ovu svesku, zar ne?“ kaže i smeši mu se; nema više onog profesionalnog osmeha – bar zasada – zamenio ga je osmeh koji znači sve. Podseća me na moju omiljenu fotografiju s njihovog venčanja: ona ga gleda, a on stoji iza nje, smeje se kao bena i izgleda veoma srećno. „U ovu svesku svi ćete pisati. To je sveska za moja sećanja, ali i vaša. To je sveska za sve nas. A Ester može da počne da je popunjava.“ Greg izvlači stolicu i seda pored mame dok joj se Ester pentra u krilo, a vrh jezika proviruje joj iz ugla usana dok odlučno useca linije u papir hemijskom olovkom koju joj je mama dala. Posmatram je kako crta dva kruga – jedan veliki i jedan mali – zatim u svaki stavlja dve tačke za oči, jednu za nos, i crta veliki, široki osmeh. Konačno pravo iz krugova vuče ravne linije koje predstavljaju ruke i noge. Dve ruke se dodiruju, a Ester nešto šara na mestu na kom se spajaju, malu upletenu spiralu da pokaže da se drže za ruke. „Ovo smo ti i ja, mama“, kaže sasvim zadovoljna svojim delom. Mama je snažnije grli i ljubi je u teme. „Savršen način da se započne spomenar“, kaže. Greg grli mamu, a ja vidim da je ukrutila ramena, samo za trenutak, pre nego što ih je opustila. Gleda ga. „Hoćeš li napisati datum ispod crteža?“ Greg piše: „Mama i ja, nacrtala Ester“, i piše datum. „Eto.“ Mama se smeši, a ja joj posmatram profil. Za trenutak izgleda zadovoljno, opušteno. „Prvi zapis u spomenaru.“

25


Subota, 13. avgust 2011.

Naše venčanje Ovo je sićušno parče satena od kog je sašivena moja venčanica. Odsekla sam ga s poruba, jer se tu neće primetiti. Delimično se nadam da će možda jedna od mojih devojčica poželeti da nosi ovu haljinu kada se bude udavala… Tražila sam da mi haljinu sašiju od grimiznog satena, jer mi se to nekako činilo primerenije nego da bude bela ili boje slonovače, a i crvena mi je omiljena boja. Nisam baš bila jutarnja rosa kada sam se udavala za Grega: bilo je to dve nedelje pre mog četrdesetog rođendana, mada ne pričamo o tome, a svakako ni izdaleka nisam bila devica. Tog dana osećala sam se lepše nego ikada pre – lepše i življe, i bili su tu svi ljudi koje sam volela i koje ću voleti. Bilo je to avgustovsko venčanje, pored mora, u Zamku Hajklifu Dorsetu. Želela sam veliko, blistavo venčanje; želela sam da sve sija i svetluca i da bude posuto šljokicama, baš kao i moje cipele optočene kristalima. Znala sam da torta na šest spratova, poslužavnici sa sićušnim kanapeima i beskrajne čaše šampanjca nisu bili važni koliko čovek za kog sam se udavala, koji se, uprkos svemu, venčavao sa mnom i mojom porodicom. Ali to sam samo ja; uvek sam to bila ja. Želela sam da vazduh bude ispunjen mirisom ljiljana, smehom i razgovorom mojih zvanica; želela sam da more svetluca plavetnilom na sunčevoj svetlosti i da svaka smaragdnozelena vlat trave stoji gordo i u stavu mirno pod vedrim i ozarenim suncem, baš kao najednom od Esterinih crteža. Kejtlin me je predala mladoženji, što mi je mnogo značilo, jer čak ni na dan našeg venčanja nije u potpunosti verovala da me Greg iskreno voli. Bila je zgrožena kada sam joj rekla da se viđam s našim zgodnim, mladim građevincem. Rekla je: „To je neka prevara, mama. Pokušava da te opelješi. Seksualno te iskorišćava, mama, jer zna da si očajna.“ A kada sam joj posle svega nekoliko meseci zabavljanja s Gregom rekla da sam trudna: „Ostaviće te, mama.“ To je moja devojčica, uvek kaže kako stoje stvari, ona se ne pretvara ni zbog koga. Dok smo išle prema oltaru, Kejtlin i ja držale smo se za ruke poput dveju devojčica. Izgledala je prelepo, razume se, mada se još durila što joj nisam dozvolila da nosi malu crnu koktel haljinu na koju je bacila oko. Nosila je haljinu od organdina boje slonove kosti – lebdela joj je oko članaka dok je hodala; a kosa – tamne, nemirne kovrdže koje je nasledila od oca – padala joj je u mekim talasima oko srcolikog lica. 26


Venčanje je obavljeno u prostoriji s visokim prozorom čije je okno bilo ispresecano olovnim trakama u obliku dijamanta i gledao na okean, baš onako plav i svetlucav kao što sam i želela. Na horizontu sam videla sićušna bela jedra, male čamce daleko na moru kako poskakuju na talasima, potpuno nesvesni ovog najsrećnijeg trenutka u mom životu. Ja sam se i pored toga osećala kao da su i ti sićušni, miljama udaljeni brodovi deo mog venčanja. Kao i sunce, i zvezde iza njega, što zvuči pomalo preterano i ludo, ali tako sam se osećala: kao središte sveg postojanja. Nijedno od nas nije želelo da se opterećuje pisanjem zaveta, pa smo odabrali tradicionalno venčanje. Samo sam gledala u Grega i osećala ljubav i dobru nameru svih ljudi u prostoriji, čula sam Ester, umotanu u organdin sa cvetom pomorandže u kosici, kako nešto guguče iz sveg glasa, a kada sam pogledala u svoju prijateljicu Džuliju, ona mi je šapnula: „Srećna kučko“, ali je to očigledno bilo dovoljno glasno da matičar podigne obrvu. Kejtlin je pročitala stihove pesme „Grobnica Arundelovih“ Filipa Larkina. Sećam se tih detalja i za mene su oni bili zaveti. Oni i način na koji me je Greg gledao naterali su me da shvatim da se udajem za ljubav svog života. I ranije sam bila srećna, i moje devojčice me sve vreme čine srećnom, ali nikada nisam bila sretnija nego tada. Strašno sam se napila, naravno. Insistirala sam na tome da i ja održim govor pošto ga je Greg održao, a moj govor trajao je najmanje deset minuta duže nego što je trebalo, ali svi su se smejali, bodrili me i trpeli moje razmetanje, kako bi to moja mama rekla, jer svi su mi želeli samo najbolje. Ester se kasnije, kada je došlo vreme za igru, u beskraj vrtela ukrug, pa joj se suknja podigla poput latica cveta koji se otvara, a zatim je zaspala u naručju moje majke, koja je sédela u tihoj sobi pored svečane sale i pretvarala se da nije malčice pripita i da nije malčice koketirala s Mortom, Gregovim ujakom iz Irske. Džulija je skinula cipele i igrala s muževima svih prisutnih zvanica, bilo da se to njima dopadalo ili ne, i toliko je uplašila jednog od mlađih konobara da je od straha pristao da s njom odigra stiskavac. Greg i ja igrali smo čitave noći, vrteli se i tresli ramenima, podizali noge i širili ruke. Nismo stali. Nismo prestajali da se smejemo, sve dok me naposletku nije podigao i odneo u postelju, nazivajući me „gospođa Armstrong“ i zadirkujući me, jer sam ga pre venčanja pitala da li bi mu smetalo da zadržim svoje devojačko prezime. Dugo je to bilo moje prezime, a bilo je i Kejtlinino i Esterino, i prosto mi se nije činilo pravo da ga promenim. Naravno da mu nije smetalo – i njemu se dopada, rekao mi je. Dopadalo mu se što je oženjen gospođom Armstrong i, dok me je nosio u apartman za mladence, šaputao je gospođi Armstrong na uvo koliko je voli, ma kako da se preziva. Kada sam konačno

27


utonula u san, poslednja misao bila mi je da je to – to. Ovo je trenutak u kome moj život konačno počinje.

28


3

Kejtlin Pomislila sam da bih možda mogla da je sačekam u kolima, ali sam onda shvatila da je vrlo moguće da ću ostati ovde čitav dan. Mama više nema osećaj za vreme: sati joj se čine kao sekunde, i obrnuto. Ne želim da izađem iz bezbednosti njenog konfiskovanog fijat pande boje trešnje i po kiši, koja je teška kao da su kapi olovne, utrčim u školu, ali znam da moram. Moram da odem po nju i odvedeni je iz škole posle poslednjeg dana koji je u njoj provela kao profesor, a znam da joj se srce slama zbog toga. I nekako, na putu kući, pre nego što se vratimo baki i Ester, moram da joj kažem šta sam uradila, jer vreme ističe. Sekretarica, Linda, koju sam srela nekoliko puta, ali koju ponajviše poznajem iz maminih živopisnih i komičnih priča o školskom životu, sedi iza neprobojnog stakla kao da je usred Los Anđelesa, a ne u Gilfordu. „Zdravo, Linda!“ smešim se široko, jer sam shvatila da je to jedini način da prebrodim ovakve razgovore – razgovore iz saosećanja koji kao da uvek imaju neki prigušeni ton veselja. „O, zdravo, dušo.“ Tužno pući usne, čiji se uglovi automatski obaraju. Pošto je saznala dijagnozu, mama nije želela da i drugi ljudi odmah saznaju za nju: želela je da nastavi da radi što je duže moguće i svi su – čak i gospodin Radžapaske, mamin savetnik – smatrali da je to moguće. „Pametna ste žena, gospođo Armstrong“, rekao joj je. „Studije pokazuju da visok koeficijent inteligencije često utiče na to da se dijagnoza odloži, jer pametni ljudi pronađu način da kompenzuju i smisle strategiju. Trebalo bi da upoznate vašeg poslodavca s vašim stanjem, ali sve u svemu, ako lekovi budu dali željeni efekat, nema razloga da vam se život drastično promeni u bliskoj budućnosti.“ Sve nas je ovo utešilo, bili smo zahvalni, jer nam se činilo da je problem na neko vreme odložen i da smo dobili dodatno vreme da se prilagodimo situaciji i prihvatimo ono što se dešava; a zatim je mama udarila svojim lepim malim fijat pandom – prvim automobilom koji je ikada posedovala – u poštansko sanduče. I povrh svega, ovo se desilo ispred kapije škole. Da se to dogodilo u vreme kada deca dolaze u školu, sva je prilika da bi udarila neko dete. Mama nije baš prestala da se koncentriše – nije bilo to. U trenutku se snažno koncentrisala da se seti čemu služi volan. 29


„Zdravo, mila“, ponavlja Linda pevušeći. „Došla si po svoju sirotu mamu?“ „Tako je.“ Smešim se vedro preko svake mere, jer znam da je Linda samo ljubazna, i nije ona kriva što me zvuk njenog glasa tera da poželim da srušim zidove njene neprobojne kabine i saspem joj na glavu onaj hladan čaj što stoji pred njom. „Kako je bilo, znate li?“ „Bilo je baš lepo, mila. Održali su tribinu o podizanju svesti o Alchajmerovoj bolesti. Svi učenici sedme godine sprijateljili su se s nekim od stanara u Domu za negu bolesnih lica Hajtriz u znak seća… poštovanja prema tvojoj majci.“ „To je lepo“, kažem dok izlazi iz kabine praćena zveckanjem ključeva, i propušta nas u unutrašnje svetilište Škole Olberi: mamine škole, kako smo o njoj razmišljali ja i mnogi drugi poslednjih nekoliko godina, naročito otkako je unapređena u šefa aktiva za engleski jezik. Zbog mame je ova škola to što jeste. „A i služili su i čaj i tortu – znaš koliko tvoja mama voli tortu. I mislim da je izgledala baš srećno, znaš, kada se sve uzme u obzir. Smešila se.“ Grizem se za jezik da joj ne kažem da je budalasta krava i da je mama i dalje mama, a ne biljka bez mozga. Da joj dijagnoza nije oduzela ljudskost. Želim da joj to kažem, ali ne govorim ništa, jer mislim da mama ne bi želela da uvredim sekretaricu poslednjeg dana njenog boravka u ovoj školi. Zapravo, povlačim reč: mislim da bi se to mami baš dopalo, ali svakako zadržavam komentar za sebe. Ponekad je dobar razlog da se nešto ne uradi samo to što bi mama mislila da je to sjajna ideja. „Nije ona baš toliko drugačija u odnosu na to kakva je bila pre šest meseci“, kažem oprezno dok je pratim, a ključevi joj se njišu na kuku. „Pa čak ni pre godinu dana. I dalje je ona mama. I dalje je ista osoba.“ Hoću da dodam da je ona i dalje ista osoba koja ti rekla da se sabereš kada si pokušala da zoveš policiju zbog mame Denija Harvija, kojoj je nasilja nad njenim detetom bilo preko glave, pa je došla da se sama obračuna s nasilnicima. Mama je bila u zbornici kada je čula dreku. Izašla je i ugledala gospođu Harvi i uvela je u zbornicu, gde joj je vrlo diplomatski objasnila da dvanaestogodišnjem dečaku uopšte nije potrebno da mu mama dolazi u školu i obračunava se s nasilnicima. Mama se tada umešala, mada nije predavala Deniju. Rešila je problem za nedelju dana. Gospođa Harvi nominovala ju je za nastavnika godine u Južnom Sariju. Mama je dobila nagradu. Još nije prazna ljuštura. Mama se i dalje bori, a ovo je njeno poslednje uporište. Linda otvara vrata zbornice, gde zatičem mamu s njenom najboljom drugaricom iz kolektiva, Džulijom Luis. Pre nego što je mama upoznala Grega, Džulija je bila njen drugar za izlaske – tako ju je zvala. Uglavnom sam se trudila da se pretvaram da ne znam šta rade kada izađu, a kada se mama 30


smuvala s Gregom, u jednom pogledu mi je laknulo, jer nisam više morala da brinem zbog njenog misterioznog seksualnog života. Nije mi baš dozvoljavala da je vidim kako se doteruje i izlazi da igra i ispija koktele, flertuje i radi sve ono drugo za šta nisam znala. A mama nikada, dok nije upoznala Grega, nije dovodila muškarce kada sam ja bila kod kuće. On je bio prvi muškarac kog je želela da upoznam, a ja nikako nisam želela da upoznam njega. Ipak znam da je bilo muškaraca u njenom životu i znam da ih je nekoliko morala sresti kada su se ona i Džulija „opuštale“ i „davale sebi oduška“. Jednom mi je rekla da o našim ljubavnim životima možemo da razgovaramo samo ako to želimo, pa nikada o tome nismo razgovarale. Čak ni kada sam upoznala Seba – čak ni kada sam se toliko zaljubila u njega da me je dah boleo kad nisam bila s njim. Nikada joj nisam pričala o njemu niti o svojim osećanjima. Možda je trebalo, jer bi, ako bi iko mogao da me razume, to bila mama. Da jesam, onda bi mi bilo lakše da joj ispričam sve što se desilo posle Seba, zbog Seba. Sada se plašim da je trenutak kada mogu da joj se poverim i da ona bude, pa, samo moja mama, prošao. Plašim se da ću uskoro ući u sobu u kojoj sedi, a ona me neće prepoznati, ili će zaboraviti čemu služim, kao što je zaboravila čemu služi volan. Međutim, mama mi se smeši dok ulazim u zbornicu. Steže veliki buket cveća iz supermarketa. „Pogledaj!“ Maše mi cvećem veselo ispred nosa. „Ono što lepo miriše! Nije li lepo?“ Pitam se da li je primetila da ne zna reč cveće, ali joj to ne spominjem. Baka je uvek ispravlja i čini se da to mamu ljuti, pa ja to zato ne radim. Pitam se da li je cveće jedna od reči koje je zauvek zaboravila, ili će je se setiti. Primetila sam da ponekad zaboravlja reči, ali da ih se kasnije seti, a da neke zaboravi i nikada ih se više ne seti. Međutim, mama to ne primećuje, pa joj ne govorim. „Lepo je“, smešim se Džuliji, koja se široko osmehuje, rešena da očuva vedro raspoloženje. „Odavno mi neki muškarac nije poslao cveće“, kaže mama, gurajući nos u latice. „Džulija, moramo ponovo izaći da se nalijemo i nađemo neko vrelo parče.“ „Ti imaš vrelo parče“, kaže joj Džulija ne trepnuvši. „Udala si se za najzgodnijeg frajera u Sariju, dušo!“ „Znam“, kaže mama cveću. Mada nisam u potpunosti sigurna da zna – bar sekundu ili dve. Nekada ju je, sve donedavno, Greg činio toliko srećnom da bi zasijala poput onih papirnih kineskih lampiona koje su gosti puštali u noć na njihovom venčanju. Sijala je iznutra, lebdela iznad sveta. A sada joj se Greg,

31


njihova ljubav, njihova sreća i brak gube i vraćaju u sećanje, i jednog dana će, pretpostavljam, i to zauvek nestati. „Znači, može da ide?“, kažem, pokazujući glavom vrata. Nema razloga da odmah krenemo, osim što mi je teško da gledam kako se ovaj konačni oproštaj od posla koji je toliko volela oteže. Kada izađe odavde, ostaviće za sobom deo sebe. A što duže ostane ovde, to će joj teže biti. Isto tako znam da će već danas, ili sutra, ili možda prekosutra, Greg i baka, a možda čak i mama, primetiti da se nisam vratila na faks, a tada će sve isplivati na površinu. I svi će imati mišljenje i svako će imati nešto da kaže, a to ne želim. Ne želim da se sve greške i tajne koje sam tako oprezno uspevala da krijem iznenada razliju na sve strane i pretvore u pravi haos, a ponajviše što će tada postati stvarne, a ja ne želim da one budu stvarne. Baš je to grozno, ali istina je da sam, kada sam saznala za maminu dijagnozu, baš kada sam se vratila kući na letnji raspust, osetila olakšanje – što imam razlog da im ništa ne kažem. I to je ono što me guši. Hoću da kažem, imam skoro dvadeset jednu godinu, ali sam i dalje veoma glupa, nezrela i sebična, i to do te mere da sam uspela da pronađem pozitivnu stranu kada su mojoj majci dijagnostikovali ranu pojavu Alchajmerove bolesti. Takva sam ja osoba, i ne znam, prosto ne znam kako da budem bolja. Iznenada moram brzo da odrastem i odlučim šta mi je činiti, a to ne želim. Želim da se zavučem pod jorgan i izgubim se u knjizi kao što sam ne tako davno činila. Nisam spremna za ovo, ni za šta od toga. Deo mene želi da kaže mami sve što mi se dešava, pre nego što svi ostali dobiju priliku da iznesu svoje mišljenje. Ipak brinem: da li da joj uopšte govorim? Nisam sigurna da li će razumeti ili moći da se seti šta da kaže na duže od nekoliko sati, ako i toliko. Ako joj kažem sada, da li to znači da ću, u nedeljama koje dolaze, morati da joj stalno ponavljam kako mi je pošlo za rukom da tako sveobuhvatno sebi uništim život, i da joj svaki put vidim šok i zaprepašćenje na licu? Ipak, ona je moja mama i moram da joj kažem. Čak i ako je to samo zasada. „Mama, da li si spremna?“, ponovo je pitam. Mama se ne pomera. Sedi na gruboj, smeđoj, strašnoj školskoj stolici i oči joj se iznenada pune suzama. Osećam da me noge ne drže, sedam pored nje i grlim je. „Volim moj posao“, kaže. „Volim da podučavam i dobra sam u tome. Uspevam da zainteresujem decu, da u njima probudim pravo interesovanje za Šekspira i Ostinovu i… Ovo je moj poziv. Ne želim da idem, ne želim.“ Okreće se Džuliji. „Ne mogu me naterati, zar ne? Zar ništa ne možemo da uradimo? 32


Imaju predrasude kada je reč o Alchajmeru.“ Glas joj se podiže od gneva i nečega nalik na paniku. „Zar ne postoji nikakav sud na koji možemo da odemo i nateramo ih da uzmu u obzir moja ljudska prava? Jer ne mogu da me nateraju da odem, Džulija!“ Džulija se smeši kao da je sve u savršenom redu, spušta se u čučanj ispred svoje drugarice i spušta ruke mami na ramena, smiruje je i smeši se baš kao i uvek. Kao da je reč o šali. Osećam kako mi suze peku oči. Ovih dana baš mi lako naviru. „Drugar…“ Gleda mamu u oči. „Ti si najbolji profesor, pijanica, igračica i drugarica na čitavom svetu. Ali, mila, iako je pravilo da nastavnici ne smeju da udaraju u poštanske sandučiće ispred škola možda glupavo, i dalje je to pravilo. Ali ne plači, u redu? Glavu gore, izađi odavde kao da te baš zabole. Budi slobodna.“ Džulija zastaje da joj spusti poljubac na usne. „Idi sada, i budi slobodna i za mene, i sjajna kakva si uvek i bila. Sve vreme. Budi sjajna i svoja i neka se nosi ova gomila nezahvalne kopiladi, jer znaš šta, lutko, pravi je trenutak da se provodiš kao nikada do sada. Možeš da radiš sve što poželiš, srce, i niko ti ne može zameriti.“ „Ne želim da idem“, kaže mama dok ustaje i privija cveće na grudi, toliko snažno da joj latice padaju pred noge. „Pomisli na ocenjivanje“, kaže Džulija. „Na administraciju, na tajenje činjenice da je Džesika Stejns u vezi s Tonijem Džejmsom i da svi znamo da se, kada niko ne gleda, tajno sastaju u pripremi kabineta za engleski jezik. I pomisli na politiku, i na to kako naša prokleta vlada daje sve od sebe da svojom usranom politikom uništi našu savršeno dobru školu. Seti se svega toga i odlazi i budi slobodna, važi? I luduj što više možeš i doživi što više avantura, doživi ih i za mene.“ „U redu“, kaže mama, grleći Džuliju. „Mada će moje avanture morati da budu u lokalu, jer su mi zabranili da vozim.“ „To je moja devojka“, kaže Džulija, grleći je. „Pozvaću te za nekoliko dana, pa ćemo se dogovoriti za izlazak, važi?“ „Važi“, kaže mama. Osvrće se, gleda sobu. „Zbogom, živote“, kaže. Vraćamo se do kola i shvatam da pokušavam da se ponašam kao da ih nema, nadajući se da mama neće primetiti da ja vozim njen lepi, crveni automobil, sa sjajnim novim branikom. Zastaje kod suvozačkih vrata, dok sedam za volan i stavljam ključ u bravu. Čekam da otvori vrata, ali ona to ne čini, pa se pružam i ja ih otvaram. Dok se smešta u sedište, okreće se i povlači pojas, a zatim ga vezuje. Jutros sam to morala da uradim, što znači da je ovo jedna od onih stvari koje zaboravlja pa ih se seća. Sitna pobeda. 33


„Znači, sutra se vraćaš u stvarni svet!“ Mama mi se smeši, iznenada potpuno pribrana. „Da li si se spakovala? Čini mi se da nisi pripremila gomilu veša za pranje kao obično. Nemoj mi reći da si konačno počela sama da pereš veš! O, ne, čekaj, kladim se da ti je baka oprala veš, zar ne? Vidiš, Kejtlin, kada je reč o baki, opraće ti ona veš, ali ti ćeš to skupo platiti, plaćaćeš ti to skupo možda čak i narednih četiri ili pet godina.“ Mama se smeje, a ja zadržavam dah. Vratila se, ovde je: ovo je mama, sasvim prisebna. Tek u ovakvim trenucima shvatam koliko mi nedostaje kada se izgubi. „Nazad u svet nada, snova i budućnosti, Kejtlin“, kaže srećno. Potpuno je zaboravila odlazak iz škole. „Diplomiraćeš za nekoliko meseci. Zamisli to! Ne mogu da dočekam da te vidim u odori s kapom na glavi. Obećavam da ću ostati prisebna dovoljno dugo da ne pomislim da si Betmen, a ja Žena-mačka. Mada mi se dopada pomisao da nosim pripijeno kožno odelo na ceremoniji dodele diploma.“ Smešim se. Kako da joj kažem? „Osećam da bi trebalo da održim govor“, kaže mama, prislanjajući dlan na prozor, kao da je tek sada otkrila staklo. „Da ti kažem šta da učiniš sa svojim životom, da ti udelim neki ozbiljan majčinski savet pre nego što postane suviše kasno. Ali znam da ne moram. Znam da samo moram da ti verujem i da ćeš ti uvek ispravno postupiti. Znam da stalno kukam kako si nemoguća, kako bih volela da češće raspremaš sobu i kako bih volela da prestaneš da slušaš one proklete, jezive narikače koje uporno slušaš, ali se, zapravo, veoma ponosim tobom, Kejtlin. Eto, rekla sam.“ Pogled sam prikovala za put, koncentrišem se na saobraćaj, ljude na trotoaru, na kamere koje beleže brzinu. Iznenada znam kako je zaboravila da vozi usred vožnje. Ponekad mi se čini da bi težina svega onoga što ne govorim naglas mogla da istisne iz moje glave sve što mislim da znam. Snažno se koncentrišem na vožnju, na kilometre koje prelazim, automobil koji proždire ovo vreme koje provodim s njom. Ako je ikada u mom životu postojao trenutak da se bude hrabar, odrastao i snažan, onda je to ovaj. Mama je ovde, same smo. Ali ne mogu. Ne mogu. „Itan Grejv je plakao“, kaže mama, iznenada tužnog lica, sećajući se svog poslednjeg radnog dana. „Kada sam otišla da se pozdravim sa svojim odeljenjem, devojčice su mi napravile čestitku. O…“ Okreće se u sedištu. „Zaboravila sam je.“ „Pozvaću Džuliju“, kažem. „Ona će je uzeti.“ „Devojčice su mi napravile čestitku i odigrale koreografiju koju su same smislile. Bilo je to baš nalik na njih, znaš? Napravile su muzičku tačku 34


Nedostajaćete nam, gospođice. I dopala mi se. Trebalo bi da zahvalim bogu što nisu sastavile pesmu koju bi nazvale Alchajmer nije šala ili takvo nešto, i naterale gospođicu Kup da ih prati na onom starom, raštimovanom klaviru u hodniku. Kako bilo, tada mi je prišao Itan Grejv da se pozdravi, pretpostavljam, i prosto počeo da plače. Baš tu, pred svima. Siroto dete, ostali dečaci dobro će mu to naplatiti sledeće nedelje kada me već svi zaborave i kada počnu da zaviruju u majicu onoj prsatoj zameni.“ „Neće“, kažem i mislim to. „Vole te. Čak i oni koji se pretvaraju da te ne vole, čak te i oni vole.“ „Misliš li da će me se sećati?“, pita mama. „Kada odrastu i ostare, misliš li da će me se setiti, da će mi se sećati imena?“ „Hoće!“ kažem. Još dve ulice i kod kuće smo. „Naravno da hoće.“ „Ester me neće upamtiti, zar ne?“ kaže mama toliko nenadano da moram da pazim da ne legnem svom snagom na kočnicu. Kao da moje telo misli da ćemo se sudariti s nečim. „Hoće. Naravno da hoće“, kažem joj. Mama odmahuje glavom. „Ne sećam se svoje treće godine“, kaže. „Sećaš li se ti?“ Za trenutak razmišljam. Sećam se sunčeve svetlosti, kako sedim u kolicima koja sam već bila prerasla i jedem kiflu. Možda sam imala tri godine, ili dve ili pet. Nemam predstavu. „Sećam se“, kažem joj. „Sećam se svega, sećam se tebe.“ „Neće“, kaže mama. „Možda će se povremeno nejasno setiti mog lika, ali neće me upamtiti, niti će upamtiti koliko sam je volela. Moraćeš ti to da joj kažeš, Kejtlin. Ne dozvoli baki da bude zadužena da joj priča o meni. To ne dolazi u obzir. Ona misli da sam idiot, uvek je to mislila. Moraš reći Ester da sam bila zabavna, i pametna i lepa, i da sam volela i nju i tebe više od… Samo joj reci, u redu?“ „Pamtiće te“, kažem. „Niko ne može da te zaboravi, čak i da se potrudi. A i ne ideš ti nikuda – nećeš uskoro umreti. Bićeš ti u njenom životu još godinama.“ Kažem to, mada obe sada sigurno znamo da je to malo verovatno. U početku, odmah posle uspostavljanja dijagnoze, gospodin Radžapaske rekao nam je da, u suštini, postoje tri stadijuma Alchajmerove bolesti, ali da je nemoguće znati u kom stadijumu je mama, jer ima visok koeficijent inteligencije i možda je uspevala da sakrije gubitak pamćenja od svih, pa i same sebe. Mami se stanje možda pogoršava već čitavu godinu, ili možda i nekoliko godina, rekao nam je sedeći u svojoj urednoj maloj kancelariji ukrašenoj porodičnim fotografijama i diplomama. Možda je već došla u stadij um kada joj ništa na svetu više nema smisla. Nije bilo načina da se to proceni, a 35


ja sam smatrala da je tako i bolje: to gotovo da je moglo da nam pruži nadu. Međutim, one noći kada je pobegla po kiši, kada joj je Greg poklonio spomenar, baka nas je obavestila o rezultatima najnovijih analiza. Vesti su bile najgore moguće – došlo je do komplikacije koju niko nije očekivao, a to je bilo stanje bez presedana u medicini. Bolest je napredovala brže nego što je iko očekivao. Baka je hvatala beleške, rešena da nam prenese sve podatke što je preciznije moguće. Međutim, ja nisam čula pojedinosti, niti objašnjenja, ni rezultate skeniranja, ni termine za još nekoliko narednih skeniranja. Sve što sam mogla da zamislim bila je mama kako slepo korača prema provaliji, svesna da u svakom trenutku može da se surva u tamu. Niko od nas ne zna šta će se desiti, ponajmanje ona. Gledam je. Sada moram da progovorim. „Mama“, kažem. „Želim nešto da ti kažem.“ „Možeš da dobiješ moje cipele“, kaže. „Sve, ali ponajviše one crvene s visokom potpeticom koje su ti se oduvek dopadale. I želim da odeš i vidiš oca.“ Ovog puta zaustavila sam automobil. Samo što nismo stigle kući, ali stajem u zaustavnoj traci i isključujem motor. Čekam da mi se srce umiri, da mi se dah ujednači. „O čemu ti to pričaš?“ okrećem se da je pogledam, a venama mi poput adrenalina kulja neočekivani bes. „Zašto to, kog đavola, želiš da uradim?“ Mama ne reaguje na moj bes, mada ga vidi. Mirno sedi, ruke je pasivno sklopila u krilu. „Jer uskoro neću biti s vama, a tebi je potrebno…“ „Nije“, kažem joj, presekavši je usred reči, „nije mi potrebna zamena za tebe, mama, a i ne ide to tako. Nikada me nije želeo, zar ne? Bila sam omaška, greška s kojom nije bio spreman da se suoči, koju je želeo da izbriše u trenutku. Zar ne? Zar ne?“ „Nekada su bile bakine, znaš, te crvene cipele, pre nego što je prestala da diluje LSD i postala dosadna matora…“ „Mama!“, hvatam sebe kako dlanovima udaram volan. Zna da ne želim da čujem za njega; zna da me sama pomisao na njega, ovog čoveka koji mi nikada ništa nije značio, tera da zatreperim od besa – tim više što mrzim što mi je dovoljno stalo do čoveka koji i nije želeo da ja sada bilo šta osećam, pa makar i bes. „Nemoj mi govoriti da idem da ga vidim. Nemoj!“ „Kejtlin, ti i ja bile smo uvek bliske kada smo bile samo nas dve. Tri, ako računamo baku. I uvek sam mislila da je to dovoljno, i ja bih to i dalje mislila da nije…“ „Ne!“ Kategorična sam, a oči mi se pune suzama. „Ne, ovo ništa ne menja.“ „Menja. Nateralo me je da shvatim da sam pogrešila kada sam pomislila da ne moraš da znaš ništa o njemu, i pogrešila sam što sam te podigla, a nisam

36


ti rekla… i, vidi, radi se o tome da moram nešto da ti kažem. Nešto što ti se neće dopasti.“ Mama staje usred rečenice – ne da razmisli ili da se primiri, samo staje – i posle nekoliko trenutaka shvatam da je ono što je želela da mi kaže nestalo preko ivice ponora. Sedi tiho, nesvesna besa koji mi steže grudi, strepnje i zbunjenosti; spokojno se smeši, strpljivo čeka da se nešto desi. A ja više ne mogu da se uzdržavam, i suze naviru, silovito. Naslanjam glavu na volan, stežem ga što snažnije mogu. Osećam kako mi se čitavo telo trese i drhti, i čujem sebe kako ponavljam: „Izvini, izvini.“ Ne mogu da zamislim da će ovo jecanje ikada prestati i kada ću ponovo moći da pokrenem motor. Čini mi se da bismo mogle ostati ovde zauvek, baš ovako, a zatim čujem mamu kako otkopčava pojas i osećam kako se naginje prema meni i grli me. „U redu je“, šapuće mi tiho na uvo. „Ko je moja velika, hrabra devojčica? Hej? Ovo je samo šok, ništa više, a ujutro ćeš imati modricu na koju ćeš moći da budeš ponosna. Moja velika, hrabra devojčica. Volim te, pile.“ Padam joj u naručje i dopuštam joj da me teši, jer ma koji da je ovo dan, ma koji trenutak naših života da sada proživljava, samo želim da mogu da budem s njom u njemu, u tom vremenu kada su poljubac i zagrljaj mogli da izbrišu svaki bol. Kada konačno stajem pred kućom i otvaram mami vrata, shvatam da joj nisam rekla svoju tajnu. A postoji tu još nešto: nije ni ona meni rekla svoju.

37


Nedelja, 10. mart 1991.

Kler Ovo je pismo Kejtlininog oca. Na samom vrhu stranice napisao je datum svojim snažnim, crnim, uvijenim rukopisom koji je lebdeo i spuštao se preko stranice. Sam njegov rukopis govorio je da je umetnicka duša, nekonvencionalan, opasan i fascinantan… i napisao mi je pismo. Pisma tada nisu bila takva retkost: pisala sam mami s faksa i pisala sam svojim prijateljima kada sam odlazila kući za praznike. Međutim, nikada pre nisam primila pismo od nekog momka, mada baš i nije bilo ljubavno pismo, pa sam ga sačuvala. Mislim da sam očekivala da bude prvo u nizu, ali stiglo je samo to jedno. Sada ga čitam i vidim ono što tada nisam. Ovo je zamka, klopka. Pažljivo smišljena smicalica da me namami – natera da se osetim pametno i posebno, jer me je on udostojio svoje pažnje. Nije ovo pisalo na papiru – samo pismo trebalo je da mi pokaže da me on zavodi. Reći su bile gotovo nevažne. Stiglo je u nekom trenutku u toku noći. Spavala sam u prizemlju, u sobi koja je nekada bila dnevna, ali je sada predstavljala još jednu spavaću sobu u našoj zajedničkoj kući. Bila je moj vlažni sobičak, zatrpan odećom i ukrašen posterima. Mirisala je na veš koji je suviše dugo stajao u mašini. Kad god osetim taj miris, u sećanju se vratim u tu sobu, zurim u plamen peći na gas i čekam da život odista započne. Tog jutra kada je pismo stiglo, kada sam sklonila zastore, videla sam nešto što ne bi trebalo da vidim. Bilo je obavijeno maglom mreže klizave od kondenzacije sa unutrašnje strane prozora. Kada sam sklonila posivele čipkane zavese s vlažnog stakla, jasnije sam videla predmet: dugačak, debeo koverat krem boje na kome je bilo ispisano moje ime, zalepljen za staklo. Još je bilo hladno – prolećeje tek trebalo da se odomaći – ali sam otplesala napolje bosonoga da ga uzmem uprkos hladnoći, i zavukla se pod pokrivače da se ugrejem čim sam se vratila. Ovo je bilo nešto najuzbudljivije što mi se desilo, i moj prvi poriv bio je da pocepam koverat, ali nisam. Sedela sam veoma mirno i dugo ga gledala. Prvi put u životu imala sam onaj osećaj – kada znate da će se desiti nešto značajno, nešto što će vam promeniti život. Nisam se prevarila.

38


Vidite da se nije trudio da mi napiše ime. Nije u zaglavlju stajalo „Draga Kler“. „Uživao sam u našem razgovoru u subotu uveče“, započeo je. Naš razgovor. Dopao mi se ovaj izraz. Potražio me je na žurki; tačno se sećam trenutka. Primetila sam ga čim smo ušle. Bio je viši od većine drugih momaka i bio je samouveren, kao da mu je prijatno u koži tog visokog, vitkog tela. Nije u vezi s njim bilo ničega što bi smesta privuklo devojku – ničega osim činjenice da je imao ono što se retko sreće među mladićima: izgledao je kao da zna šta radi. Posle dva sata na žurki, primetila sam da me gleda i sećam se da sam pogledala iza sebe, u slučaju da sam se prevarila. Kada sam ponovo pogledala, i dalje me je gledao. Nasmešio se i podigao bocu vina, i trzajem glavom pozvao me da mu se pridružim. Naravno da sam to učinila. Nisam oklevala. Nasuo mi je crno vino upravu čašu za vino i podrobno se raspitao o onome što volim u umetnosti, književnosti i muzici. Lagala sam u vezi sa svime o čemu sam mogla da lažem, u nadi da cuga impresionirati. Znao je da lažem. Mislim da mu se to i dopadalo. Svi, pa i moji prijatelji, otišli su kada se žurka konačno završila. Rekla sam mu da bi bilo bolje da krenem kući i da bi trebalo da pozovem taksi, za svaki slučaj. Nisam čak bila sigurna nigde sam se nalazila: stigli smo obavljeni isparenjima jeftinog vina i suviše se smejali i pričali da bi iko od nas pratio kuda idemo, a išli smo na reč prijateljevog prijatelja. Tek tada mi je saopštio da je kuća njegova i pozvao me da ostanem i prenoćim. Ne zbog seksa ili takvog nečega – to mi je jasno stavio do znanja – već samo zato što je to bezbednije nego da idem sama kući taksijem. Zar nisam čula za devojku koja je prošle nedelje sela u lokalni taksi, zatim se onesvestila i probudila negde u nedođiji, a vozač je masturbirao iznad nje? Naravno, koliko sam znala, samo sam se izložila jednoj opasnosti da bih izbegla drugu, ali nisam o tome razmišljala na taj način. Mislila sam da je pravi vitez, zaštitnik, zreo. Razmišljajući sada o svemu, čini mi se da je na meniprimenio obrnutu psihologiju, ubeđen da ću mu, ako mi uskrati pristup njegovoj muškosti, od očajanja svući boksericepre zore. Samo što ja nisam bila takva devojka. Do tada sam samo s jednim momkom imala seksualni odnos. Nisam mu rekla da sam devica. Nije mi se činilo da je to nešto čime se trebalo hvaliti, jer sam imala osamnaest godina, i činilo mi se da sam stara. Bio je to seks za jedno veče, mučan i neprijatan. Odlučila sam da se pretvaram da se nikada nije ni desio, osim što sam sada i „to“ rešila, i znala sam šta da očekujem sledeći put, a nisam se imala čemu radovati. Uprkos silnom drskom samopouzdanju koje sam ispoljavala, bila sam neiskusna. Dozvolila sam da me povede u svoju sobu. Imao je krevet za jednu osobu. Legla sam na njega, i pošto je nekoliko minuta nelagodno stajao ispred grejalice, legao je pored mene i pritisnuo me uz hladan zid. Dugo smo 39


razgovarali, ležeći tako jedno pored drugog, potpuno odeveni. Razgovarali smo i smejali se, i u jednom trenutku upleo je svoje prste između mojih. Čak i sada mogu da se setim tihog ushićenja koje je njegov dodir probudio u meni – obećanje, iščekivanje. Sunce je izašlo kada me je poljubio. Ljubili smo se i razgovarali još nekoliko sati posle toga, a svaki njegov poljubac bio je sve odvažniji. Mislim da se iznenadio kada sam ustala, iscrpljena i još uvek umorna i izgubljena, i rekla da moram da idem. Nisam morala, ali sam želela. Želela sam da mi se pruzi prilika da ga se uželim. U onome što se pretvorilo u našu vezu samo sam u dva navrata postupila ispravno, povukla ispravan potez, a ovo je bio jedan od njih… povukla sam potez čak ipre nego što sam naslutila da smo započeli igru. Otišla sam pre nego što je želeo da odem, a to ga je nateralo da me poželi još više. „Nisam prestao da razmišljam o tebi.“ Druga rečenica pisma. Pretpostavljam uobičajena, ali sam zbog nje ošamućeno pala na krevet, srušila se na jastuk, privijajući parče papira na grudi. Bio je tako zabavan, pametan i važan u našem malom svetu, i nije mogao da prestane da razmišlja o meni! „Nešto u načinu na koji je sunce palo na tepih jutros podsetilo me je na miris tvoje kose.“ Mislila sam da je ova rečenica veoma romantična i mudra. Mnogo kasnije otkrila sam da ju je koristio više puta: bila je to rečenica iz ljubavne pesme koju je nekoliko devojaka tog semestra dobilo od njega. „Voleo bih da te opet vidim. Biću danas u delu biblioteke u kom se nalazi beletristika, od podneva do šest. Dođi i pronađi me tamo ako želiš.“ Pogledala sam na sat. Tamo je već jedan sat. Da sam razmišljala jasnije, da sam bila starija, mudrija, ciničnija i manje zaljubljena u njegov rukopis, otišla bih – ali tek posle pet. Međutim, nisam bila ništa od navedenog. Pažljivo sam presavila njegovo pismo i stavila ga u svojprimerak Igltonove knjige i, pošto sam se žurno obukla, smesta sam otišla da ga pronađem. Nije se iznenadio kada me je video. Nasmešio se, ali uzdržano. „Dobila sam tvoje pismo“, prošaputala sam, sedajući pored njega. „Očigledno“, odgovorio je. „Šta ćemo da radimo?“, upitala sam ga, spremna da se prepustim romantičnom vihoru. „Moram da provedem još sat vremena ovde, pišem esej, a zatim možemo upab“, rekao je, čekajući da potvrdno klimnem glavom pre nego što se ponovo posvetio knjigama. Polako sam izvadila knjige iz torbe i teatralno počela da ih čitam. Međutim, nisam videla reči; samo sam sedela i trudila se da izgledam pametno, očaravajuće iprelepo, i čekala ga da završi. Trebalo je da ustanem, trebalo je da odem. Trebalo je da ga poljubim u obraz i kažem mu „zdravo“, ali 40


nisam, i od tog trenutka bila sam njegova, sve do trenutka kada to viĹĄe nisam bila. A to je bio drugi pametan potez.

41


4

Kler Već dugo znam za Alchajmerovu bolest, AD ili Alchajmera, kako je nazivamo mi koji je intimno poznajemo – sjajan je to naziv kojim smo je krstili mi, članovi ovog posebnog kluba. Mislim da sam je godinama bila potajno svesna. Uporna sumnja nagrizala me je negde na ivici svesti. Reči bi mi pobegle iz sećanja baš kada bih pokušala da ih prizovem; obećanja da ću nešto uraditi kršila sam iz prostog razloga što sam ih zaboravljala. Pripisivala sam to načinu života koji su u poslednjih nekoliko godina ispunili Greg i Ester i unapređenje. Govorila sam sebi da je to zato što mi je glava toliko puna misli i osećanja da mi se često činilo da sam na nekom mestu naprsla, kao da neki deo mene polako curi napolje. Međutim, negde duboko u podsvesti uvek sam držala poslednju sliku svog oca, tako starog i praznog i za mene potpuno izgubljenog. Brinula sam se i pitala se, ali govorila sam sebi da sam suviše mlada i da, samo zato što se to desilo njemu, ne znači da će se desiti i meni. Na kraju, nije se desilo ni njegovoj sestri, tetki Hati. Ona je umrla od srčanog udara, savršeno bistre pameti, pa sam govorila sebi da ne budem melodramatična i da prestanem da brinem. I osećala sam se tako godinama, dok jednog dana nisam pouzdano otkrila da ne mogu više da se krijem od bolesti. Bio je to dan kada sam zaboravila koja cipela ide na koju nogu, kada sam dva puta doručkovala i zaboravila ime svoje kćerke. Sišla sam u prizemlje, noseći cipele u ruci, i otišla u kuhinju da doručkujem. Kejtlin se već vratila s fakulteta, izgledala je umorno i sve mršavije. Iscedila je i poslednju kap života iz sebe, pretpostavljala sam, mada njena uobičajena crna odeća i crni okvir šminke oko očiju ni na koji način nisu pomagali da prikrije iscrpljenost. Jednom prilikom pitala sam je zašto toliko voli da se odeva u gotskom stilu, a ona je zgrabila punu šaku kose crne kao gar i pitala kakvog li, zapravo, izbora ima. Nastava je još trajala, a ona je pristala da izvede Ester, jer je dadilja bila bolesna – što je bilo lepo od nje. Izgledala je kao da, zapravo, želi da ceo dan provede u krevetu, a deo mene želeo je da je tamo i smesti – da je ušuška, kao što sam radila kada je bila mala, da joj skloni kosu sa čela i donese joj tanjir supe. Već su bile ustale kada sam sišla u kuhinju. Ester je izvukla stariju sestru iz kreveta, odvukla je niz stepenice, smestila joj se u krilo, tepala i zahtevala da je hrani kao da je beba. Ušla sam u 42


kuhinju, i dalje noseći cipele u rukama, i pogledala ih, moje dve kćeri, između kojih je bilo sedamnaest godina razlike, i osetila mehur sreće što su bliske i što među njima postoji veza i pored toga što sam ih rodila u razmaku od čitavog jednog života. Želela sam da pozovem Ester da se pomazimo kada se desilo. Između mene i njenog imena postojao je samo sivi zid, gusta magla. Ne, ne, nije to čak ni bio zid: bila je to… praznina. Prazan prostor gde je nekada nešto bilo, možda pre samo nekoliko trenutaka, ali je sada izbrisano. Uspaničila sam se, i što sam se više trudila da se setim, to je magla postajala gušća. A ovo nije bio sastanak na poslu na koji sam zaboravila da odem, niti ona žena iz čitalačkog kluba kod koje sam bila čitava tri puta i koju sam ponekad morala da izbegavam u supermarketu, jer nisam mogla da joj se setim imena. Nije ovo „onaj s televizije, koji je bio u onom“. Ovo je moja kćerka, ženica moga oka. Moje blago, moja radost, moje čedo. Dete kome sam ja nadenula ime. U tom trenutku znala sam da je ista ona stvar koja mi je oduzela oca, došla i po mene. Znala sam to, mada sam se od sveg srca i iz sve snage trudila da to ne znam. Samo se opusti, udahni i setićeš se. Napunila sam činiju muslijem koji je imao ukus kartona, a zatim otišla da operem zube. Drži se rutine, radi ono što ti je poznato i setićeš se. Vratila sam se i opet napunila činiju muslijem, a Kejtlin me je pitala da li sam baš gladna, i shvatila sam da uopšte nisam gladna. Tada sam primetila moju prvu praznu činiju kako i dalje stoji na stolu i shvatila zašto. Ipak, rekla sam joj da jesam i na silu pojela još nekoliko zalogaja i našalila se kako sam od sutra na dijeti. Kejtlin je samo zakolutala očima, na način koji je usavršila tokom godina. „O, mama.“ Pokušavajući da potisnem paniku, pogledala sam pod sto i zagledala se u svoje cipele. Moje omiljene, plitke, crne, s niskom tankom potpeticom i špicem. Nosila sam ih, jer me nisu žuljale, čak ni posle dugog dana u učionici, i izgledale su profesionalno i taman dovoljno zavodljivo. Međutim, tog jutra, što sam ih duže posmatrala, izgledale su mi sve zagonetnije. Jednostavno nisam mogla da procenim koja se cipela obuva na koju nogu. Ugao vrha cipele, kopča sa strane, ništa mi to više nije imalo smisla. Ostavila sam cipele pod stolom u kuhinji i obula čizme. Taj dan, čitav dan na poslu prošao je jednostavno: setila sam se na koje časove da odem, šta predajem, likova i citata iz knjiga koje smo obrađivali… svega sam mogla da se setim. Ali ne i imena moje kćerke. Čekala sam i čekala da se setim Esterinog imena. Međutim, nestalo je, zajedno sa znanjem koja je leva, a koja desna cipela. Setila sam ga se tek uveče, kada je Greg pozvao Ester po imenu. U isto vreme osetila sam i veliko olakšanje i toliki strah da sam počela da plačem. Morala sam da kažem Gregu: nisam više mogla to da krijem. Narednog dana 43


obratila sam se svom lekaru opšte prakse i počeli su testovi – jedan za drugim, a svi su imali za cilj da mi sa što većom sigurnošću kažu ono što sam već znala. Sada ponovo živini s mamom, a suprug mi sve više liči na nekoga koga jedva i da poznajem; i mada mi otada iz grčevitog stiska nije iskliznulo Esterino ime, ostalo mi se svakog dana gubi iz pamćenja. Svakog jutra otvaram oči i govorim sebi ko sam, ko su mi deca i šta sa mnom nije u redu. I ponovo živim sa svojom mamom, mada me niko nije pitao da li to želim. Postoji još nešto, nešto važno što moram da kažem Kejltin pre nego što se vrati na univerzitet. Ali, ma šta to bilo, nalazi se u magli, tik izvan domašaja. „Želiš li da postaviš sto?“, pita me mama, držeći u ruci buket sjajnog metala. Gleda me podozrivo, kao da bih mogla da je sredim tupim nožem za maslac, a zapravo se pita mogu li da prepoznam pribor za jelo i čemu služi. Međutim, ono što me baš ljuti jeste to što i ja sebi postavljam isto pitanje. U ovom trenutku tačno znam sve što mi je potrebno da bih postavila sto, i znaću to sve do onog trenutka kada mi pruži predmete koje je potrebno postaviti na određeno mesto. A tada… hoće li se magla navući i odneti sa sobom taj podatak? To što ne znam šta sve ne znam ubija mi želju da ma šta radim. Mogućnost da doživim neuspeh postoji prilikom svakog pokušaja da nešto uradim. Ipak, u ovom trenutku, ja sam i dalje;«. Postojim u svom umu. Kada će doći dan kada ja više neću biti ja? „Ne“, kažem poput ćudljive tinejdžerke. Ukrašavam svoj spomenar. Neprestano pronalazim sitnice, stvarčice koje ne predstavljaju potpuno sećanje, koje ne bi ispunile ni redak knjige, a kamoli stranicu, ali koje i dalje čine delove života, mog života, poput komadića mozaika, pa sam rešila da knjigu ispunim stvarima koje pronalazim. Lepim kovanicu od pedeset centi, kusur od puta u Njujork, odmah pored karte za koncert grupe Kvin zbog kog sam pobegla od kuće kada sam imala samo dvanaest godina. Pokušavam da se dosetim kako da pričvrstim privezak ježa koji mi je otac poklonio pre nego što se razboleo; pitam se mogu li ga nekako prišiti na tvrde korice knjige. Mali je to posao, u malom svetu, na meni poznatom mestu, i zaokuplja mi pažnju i pruža utehu baš onako kako je rekla Dajana, psihološki savetnik. Međutim, nije to razlog što ne postavljam sto: ne postavljam sto zato što ne želim da se ne setim kako se sto postavlja. „Jesi li pokazala pismo Kejtlin?“ mama seda preko puta, pružajući se preko stola da postavi predmete koji čine okvir za tanjir. „Jesi li razgovarala s njom?“ Nekoliko dugih trenutaka okrećem malog srebrnog ježa na dlanu i trljam ga vrhom prsta. Sećam se kako sam bila srećna kada sam ga dobila, kako sam se igrala s njim čak i kada je visio na narukvici, kako sam ga terala da kao 44


bajagi hoda preko tepiha i spava zimski san ispod jastuka. Izgubila sam ga jednom prilikom na čitav dan i nisam prestala da plačem dok ga mama nije pronašla skrivenog na dnu kutije papirnih maramica: zaboravila sam gde sam ga stavila da spava. Svega toga sećam se savršeno, kristalno, jasno. „Ne znam“, kažem joj pometeno, postiđeno. „Mislim da sam joj nešto rekla, ali nisam sigurna šta.“ „Uznemirena je“, kaže mi mama. „Plakala je kada je ušla. Lice joj je bilo crveno; oči otečene. Trebalo bi da joj pokažeš pismo.“ „Ne znam“, kažem. Oduvek mi je bilo mrsko kada bi moja majka odlučila da je vreme da se stvar istera na čistac, da me satera u ćošak i natera da delam. Međutim, umesto da se osećam kao da me je saterala uza zid, sada se osećam kao da sam se izgubila u lavirintu i ne znam kako da pronađem put nazad. „Ona mi mnogo toga ne govori, a ja ne znam da li da joj namećem ovu priču. Ne sada, ne posle svih ovih godina.“ „Ma šta da je drugo u pitanju, ona zaslužuje istinu, zar ne? Ta devojka je sve vreme veoma ljuta. Tako je nesigurna, tako… zatvorena. Da li si se ikada zapitala da razlog tome jednim delom nije osećaj da ju je otac napustio i pre nego što je rođena?“ Ne govorim ništa. Nekako mi se ne čini poštenim ovaj njen novi pohod, rešenost da me natera da sve u životu dovedem u red; želim da lepim stvari u svoju svesku. Podižem sićušnog ježa pred oči i počinjem da pravim omčicu za njega od parčeta pamučne trake. „Ništa od toga neće nestati samo zato što me ignorišeš“, kaže mama, ali ovog puta malo manje strogo. „Znaš staja o tome mislim.“ „Znam, majko“, kažem. „Znam šta ti o tome misliš, jer mi to govoriš manje-više bez prestanka od dana Kejtlininog rođenja. Ali nije na tebi da o tome odlučuješ, zar ne?“ „Da li je na tebi?“, pita. Uvek me to pita, i shvatam da ima stvari koje jedva čekam da zaboravim. „Ništa ne bi bilo drugačije“, kažem joj, vraćajući se svojoj knjizi. „To ne možeš znati“, kaže. „Kejtlinin život zasnovan je na tvojim pretpostavkama. Čak i da nikada ništa ne kaže, dovoljno je da je pogledaš pa da vidiš da se oseća kao da nigde ne pripada.“ „Ovo mi kaže žena koja je nosila kaftan do poda i cveće u kosi?“, kažem joj. „Čula si za to da svako ima pravo da izrazi svoju ličnost kako mu odgovara, zar ne? Zašto to mora da ima neko dodatno značenje samo zato što je Kejtlin u pitanju?“ „Zato što ima dodatno značenje kada je ona u pitanju.“ Mama se muči da pronađe odgovarajuće reči i okreće ljuštilicu za krompir u ruci dok razmišlja. 45


„Kada je bila mala, nije prestajala da peva, uvek se široko osmehivala poput lude. Vikala, privlačila pažnju, baš kao i ti. Jednostavno… osećam da nije… dovoljno otvorena. Mislim, gde su raširene ruke i poskakivanje? Šta se desilo s tom devojčicom? I nemoj mi reći da je prerasla tu fazu. Ti je nikada nisi prerasla.“ „Mama, šta moram da uradim pa da me ostaviš na miru? Mislim, ako degenerativno oboljenje mozga nije dovoljno, šta bi bilo dovoljno? Da li bi možda bila malo blaža prema meni da sam obolela od raka dojke?“ Reči su kuljale iz mene u brzim, kratkim naletima, tiho i napeto, jer sam znala da je Kejtlin na spratu, povučena i zgrčena u sebi, obmotana oko svih onih reči koje oseća da ne može da izgovori; i zato što znam da je mama u pravu, a najteže mi je da podnesem to što je mama u pravu. Neću pomoći Kejtlin time što s majkom otvaram ovu staru ranu, pa prisiljavam sebe da se povučem, i shvatam, kada opustim pesnice, da mi se lik sićušnog ježa utisnuo u dlan. „Kejtlin možda nije odrastala kao sva deca, ali je uvek imala mene i tebe, a sada ima i Grega i Ester. Zašto to nije dovoljno?“ Mama mi okreće leđa da skuva narandžasto povrće, verovatno do te mere da postane kašasto i neprepoznatljivo, a ja je posmatram: ramena su joj napeta, glava nagnuta u stranu u izrazu potisnutog neodobravanja, možda čak i tuge. Veoma je ljuta na mene – imam osećaj da je oduvek tako, mada pouzdano znam da to nije istina. Sada više nego ikada, trenuci kada nije bila ljuta sijaju poput uglačanog srebra u osunčanoj dnevnoj sobi, i ta sećanja prosto zaslepljuju. Ponekad pokušavam da odredim trenutak u kom su se stvari među nama promenile, ali uvek se menja. Da li je to bilo onog dana kada je tata preminuo, ili onog dana kada se razboleo? Onog dana kada nisam odabrala one snove koje je ona gajila za mene? A možda je, možda, sve počelo jednom odlukom, koju sam davno donela – odlukom koja je nekako postala laž, i to najgora. Laž koju nisam rekla Kejtlin, ali sam je pustila da u nju veruje. Kejtlin je imala šest godina kada je prvi put postala svesna toga da se razlikuje od druge dece u školi. Čak su i deca čiji roditelji nisu živeli zajedno imala očeve negde na horizontu i, mada su ih retko viđala, znala su da postoje. Znala su, bar približno, gde se u svetu nalaze. Postojala je nejasna povezanost s njima, tanani osećaj pripadnosti. Međutim, Kejtlin to nije imala. To je možda razlog zašto me je jednog dana, prilikom uobičajene šetnje kući iz škole, dok je brala lale i maslačke koji su rasli izvan ograda, da bi mi napravila ukradeni buket, pitala da li je ona dete iz epruvete. Ovo pitanje i izraz, koje joj je, tako neprirodne i nezgrapne, neko očigledno stavio u usta, zapanjili su me. Rekla sam joj da nije dete iz epruvete i da je nastala kao i većina dece. Žurno sam joj, da me ne bi pitala kako je to ona tačno nastala, rekla da sam je želela od 46


trenutka kada sam saznala za nju, i da sam znala da ćemo nas dve činiti divnu malu porodicu i da ćemo biti srećne kako se samo poželeti može, što i jeste slučaj. Nadala sam se da će joj to biti dovoljno, da će otrčati napred kao i inače i da će skakutati i poskakivati u pokušaju da ubere cvet s trešnjinog drveća uz put. Međutim, ostala je zamišljena i tiha, pa sam joj rekla da ću joj, ako želi, reći sve o čoveku koji mi je pomogao da ona nastane i da ću joj pomoći da ga upozna. Dugo je razmišljala o tome. „Ali zašto ga ne poznajem?“, upitala je, uguravši ruku u moju i ostavljajući za sobom trag latica. „Džon Votson poznaje svog tatu, iako on živi na naftnoj platformi i viđa ga samo dva puta godišnje. Uvek mu donosi mnogo poklona.“ Glas joj je bio čežnjiv, a ja nisam bila sigurna da li je to zbog poseta ili poklona. „Pa…“ Nisam mogla da pronađem reči. Nisam bila spremna za ovaj trenutak, mada je trebalo da ga predvidim; trebalo je da vežbam i uvežbavam i da budem spremna. I tako sam rekla istinu koja je nekako postala laž. „Kada sam saznala da te nosim u stomaku, bila sam veoma mlada. A bio je mlad i tvoj otac. Nije bio spreman da bude otac.“ „Ali ti si bila spremna da mi budeš mama?“ Kejtlin je izgledala zbunjeno. „Nije to tako teško, zar ne?“ „Nije“, rekla sam i nežno stegla njene tople, lepljive prstiće. „Ne, nema lakše stvari na svetu nego biti tvoja mama.“ „Onda ne želim da znam za njega“, rekla je Kejtlin sasvim odlučno. „Svima u školi reći ću da jesam dete iz epruvete.“ A tada je, neočekivano poskočivši, otrčala ispred mene i skočila da uhvati nisku granu punu cveća i rasula kišu ružičastih konfeta svuda okolo. Nasmejale smo se i okrenule lica prema nebu dok su latice lebdele oko nas, potpuno zaboravivši na svaku misao o ocu. Mislila sam da će doći trenutak kada će poželeti više da sazna, i da će biti starija i spremnija, ali to se nikada nije desilo. Bio je to jedini razgovor u kom sam joj ga spomenula, i to je bio jedini put da je ona pitala za njega. Ipak, imala sam nelagodan osećaj da je mama od samog početka u pravu, da su povučenost i nesigurnost koje su se pojavile kod Kejtlin, stidljivost koju tako dobro skriva ispod crnog ajlajnera i kose, i uvek crne odeće koju nosi poput oklopa – da je sve to posledica tog jednog loše smišljenog razgovora. Možda je sve moja krivica. I ta pomisao da je jedna činjenica zbog koje sam mislila da uvek mogu da budem ponosna – što sam njena majka – možda neistinita, ispunjava me užasom. Uskoro me neće biti. Neće me biti i moram da popravim štetu. Zato sam tog poslepodneva izvukla kutiju za cipele prekrivenu prašinom i pronašla ovo pismo, koje sam zalepila u knjigu. U njemu se nalazila fotografija 47


na kojoj me drži za ruku. Snimljena jednog vedrog dana, na kojoj se oboje smejemo dok sedimo na ljuljaškama u parku, prstiju ispruženih da bismo uhvatili prste onog drugog, naginjemo se jedno prema drugom u uzajamnom naporu da budemo što bliže, ma koliko gravitacija i kinetička sila pokušavale da nas razdvoje. Mora da je to bilo tek što sam zatrudnela, ali to nisam znala. Neobično je kako se ta rešenost da se dodirujemo tako brzo i tako potpuno rastočila i nestala. Stavila sam i pismo i fotografiju na zadnju koricu knjige i sačekala da Kejtlin siđe na večeru. Zaključila sam da će to biti pravi trenutak. Biće tu svi kojima je stalo do nje: Ester da joj izmami osmeh i Greg da joj pruži podršku. To će biti najbolji trenutak da joj kažem istinu. „Ne može tek tako da mu se pojavi na pragu i sazna, ako je to ono što imaš na umu. Zamisli samo!“ Mama je podigla obrvu dok je spuštala tri predmeta oko mog spomenara. Uzimam ga sa stola i privijam na grudi, i osećam hladnoću novčića od pedeset centi na koži. „Naravno da nemam to na umu“, kažem tiho, iznenada iscrpljena. Mama meša nešto, sos koji je pripremila uz meso što se peče u rerni. „Hoću da kažem, misli na nju“, kaže mama. „Pomisli na to sa čim se sada suočava. Otac bi joj mogao biti od koristi.“ Ovog puta joj ne odgovaram. Hvatam sebe kako spuštam glavu na spomenar, kako spuštam obraz na njegovu neravnu površinu. Nemam više snage da se trudim. Otvaraju se ulazna vrata i ja sam srećna što vidim Ester kako utrčava, stežući jarkoružičastog plišanog medu kog mora da je dobila od svoje druge bake. Greg je bio kod svoje majke. Ona retko dolazi ovamo. Nije joj se dopadala sinovljeva ostarela supruga čak i pre nego što je zvanično postala teret, a sada je strašno uznemirena zbog nevolje koja ga je snašla. Pogled na mene tera joj suze u oči. Greg je ponudio da i mene povede i neko vreme ozbiljno sam se dvoumila: poslepodne s mojom ili njegovom majkom… Naposletku sam odabrala moju. Bolje je hvatati se ukoštac sa đavolom koji ti je poznat. „Vidi!“, Ester mi ponosno pokazuje svog medu. „Nazvaću ga Ružičasti meda od bake Pet.“ „Baš lepo“, kažem joj, smešeći se Gregu, i za trenutak delimo internu šalu. Bukvalna imena koja Ester daje plišanim igračkama su legendarna. Trenutno se na njenom krevetu nalaze, između ostalih: Jednooki riđi pas i Plavi zec koji pomalo čudno miriše. „Ne znam zašto medved mora da bude ružičast“, kaže mama, neprijateljski gledajući stvorenje kao da je sama baka Pet. „Zašto mora da joj se nameće ružičasta boja samo zato što je devojčica?“

48


„Ružičasta je moja omiljena boja!“ kaže Ester mojoj mami, gledajući hranu koju stavlja u činije. „Lepša je od plave ili zelene, ili žute ili ljubičaste, ili neke druge. Zapravo, dopada mi se ljubičasta, a i ona jarkozelena, kao trava. Dopada mi se baka Pet, ali ne volim brokule ni meso.“ „Ista si kao tvoja majka.“ Ovo nije bio kompliment, ali je Ester odlučila da to tako shvati i sva se ozarila. „Kako je bilo u školi?“ pita me Greg, sedajući. Pruža ruku da me dotakne, a zatim je povlači, videvši koliko mi je nelagodno. Ne mogu to da sakrijem, mada se trudim, jer znam da mi je on suprug, da je on Esterin otac i da sam ga mnogo volela. Sećam se šta sam osećala prema njemu – još osećam sećanja, poput odjeka, ali sada je sve to u prošlosti. U sadašnjosti sam utrnula. Vidim ga i poznajem ga, ali doživljavam ga kao neznanca. To ga boli – nelagodno ćaskanje, učtivi neobavezni razgovori koje vodimo. Poput dvoje ljudi koji su ostavljeni sami u sobi i primorani da razgovaraju o vremenu. „Tužno“, kažem kao da se izvinjavam. „I dalje ne znam zašto ne mogu da podučavam. Mislim, ne mogu da vozim, u redu, ali zašto ne mogu da podučavam? To je tako…“, ne mogu da pronađem reči. Beže mi i na okrutan način odgovaraju mi na pitanje. „A zatim sam pokušala da razgovaram s Kejtlin o njenom ocu, ali mislim da to nije izašlo na dobro, pa sam pomislila da bih mogla da pokušam opet kada se svi okupimo.“ „Tata je tata“, kaže Ester uslužno dok mama spušta činiju s nečim narandžastim na sto. „Ne volim šargarepe.“ „Oh.“ Greg je zatečen. „Šta, sada?“ Nikada me nije pitao za Kejtlininog oca i sećam se da je to bila jedna od stvari koje sam volela kod njega. Kejtlin je, prosto, bila moja kćerka, osoba koja je išla sa mnom, bez mogućnosti pregovora, i on je to odmah prihvatio. Bilo mu je potrebno mnogo vremena da se sprijatelji s njom: godinama se trudio malo-pomalo i posvećivao joj pažnju dok konačno nije smekšala i primila ga u svoj život, dugo pošto je prihvatila Ester, koja je odmah postala jedna od nas, Armstrongova, od trenutka kada je rođena. „Slaže li se ona s tim?“ „Ona ne zna“, kaže Kejtlin, ulazeći u dnevnu sobu. „Ali joj se ne dopada kako to zvuči, ma šta to bilo.“ „Šargarepa i ono drugo povrće“, saosećajno kaže Ester. „Izgledaš osveženo“, kažem i smešim se. Crne oči, gusta crna kosa i snažna brada prestale su da me podsećaju na njenog oca kada je imala svega nekoliko meseci: posedovala ih je od samog početka. Ali sada, pošto sam njegovu fotografiju stavila između korica spomenara, vidim Pola u njenim opreznim očima. „Ali imaš moje obrve“, kažem naglas. 49


„Još kada bi to bilo dobro“, šali se Kejtlin. „Dušo, želim da razgovaram s tobom o tvom ocu…“ „Znam.“ Izgleda smireno, zamišljeno. Ma šta to bilo što ju je nateralo da se zaključa u sobu na čitavo popodne, kao da se malo povuklo. „Znam da želiš, mama, a znam i zašto. Razumem. Ali nema potrebe, razumeš? Nema potrebe da mi govoriš, jer nema svrhe, osim što će možda sve dodatno da se zakomplikuje, a veruj mi, to sada nikome nije potrebno…“ Okleva, pažljivo me posmatra, a njeno lice, koje sam nekada čitala kao otvorenu knjigu, sada mi predstavlja zagonetku. „Razmišljala sam o tome, jer je to ono što želiš. Razmišljala sam da li da ga upoznam, ali sam shvatila da ne želim. Zašto da potpunom neznancu dam priliku da me ponovo odbaci? Zato što sam prilično uverena da ga nije briga što ima dete negde u svetu. Da ga je briga, da mu je stalo, sada ne bismo vodili ovaj razgovor, zar ne? Imala bih njegov broj u telefonu.“ Mama uz tresak spušta činiju sa sosom na sto. „Pogodi kako se zove moj meda?“, pita Ester Kejtlin, osećajući da se napetost poput sosa razliva za stolom. „Tarkvinije“, kaže Kejtlin. Ester je ovo urnebesno smešno. „Marmadjuk? Otelo?“ Ester se kikoće. „Reč je o tome što je…“ ponovo počinjem. „Moraš da imaš na umu da…“ „Samo joj reci“, kaže mama, spuštajući meso na sto kao da se namerila da ga ubije i po drugi put. „Bako, mama mi je rekla da će mi reći sve o njemu kada to budem želela“, kaže Kejtlin oštro, zaštitnički. „Molim te, možemo li da promenimo ovu temu? Postoje stvari o kojima želim da razgovaram pre nego što… pre sutra.“ Mama me gleda sa iščekivanjem, i ja čekam da saznam šta da kažem, ali mi ništa ne dolazi. „Šta je bilo?“ kaže Kejtlin. „Hajde, bako, reci na šta misliš. Uverena sam da svi jedva čekamo da čujemo.“ „Nije moje da to kažem“, kaže. „Šta nije tvoje da kažeš?“ pita je Kejtlin, razdraženo kolutajući očima prema meni. „Kler?“, namršteno me podstiče Greg – ne umem više da rastumačim to mrštenje. Sklapam oči i primoravam sebe da kažem: „Tvoj otac, Pol“, kažem. „Nije me ostavio niti te je napustio. Hoću da kažem, da sam znala da to misliš, rekla bih ti ranije. Rekla sam da ću ti reći kada budeš spremna, ali ti me više nisi pitala…“ 50


„Šta hoćeš da kažeš?“ Kejtlin ustaje sa stolice. „Šta hoćeš da kažeš – da si ga ti oterala?“ Odmahujem glavom. „Ne… nikada mu nisam rekla da sam trudna“, kažem joj. „On ne zna da postojiš. Nikada nije ni znao.“ Kejtlin ponovo seda, veoma polako, a moja majka joj se pridružuje, izduvala su joj se jedra i napustio ju je pravednički gnev. „Otkrila sam da sam trudna“, nastavila sam, polako birajući reči za koje sam znala da me neće izneveriti, da ne bih rekla nešto pogrešno. „I znala sam šta bi trebalo da uradim, za sebe, za tebe, za njega. Znala sam da želim da te zadržim, i znala sam da ne želim da budem s njim, pa mu nisam rekla da sam trudna. Samo sam otišla. I posle vrlo kratkog vremena on je prestao da pokušava da stupi u kontakt sa mnom. Tako da te nije napustio – nije ni znao da postojiš, Kejtlin.“ Kejtlin za trenutak sedi potpuno mirno. Glas joj je tih. „Uvek sam mislila“, kaže i ne gleda me, „da si morala da doneseš odluku koja će ti zauvek izmeniti život, i da si odabrala mene.“ „To je istina“, kažem. „I dalje biram tebe.“ „Ali pustila si me da verujem da on nije odabrao mene. A nije mu se ni pružila prilika. A sada…“, ućutala je. „Šta sada da radim, mama? Šta sada da radim? Ja sam mislila da čeka da se jednog dana pojavim, da me očekuje. Da će možda čak i čuti šta se tebi desilo i da će doći i pronaći me!“ „Ali…“ „A sada… šta sada da radim?“ U sobi vlada tišina; porodica za koju sam mislila da će joj pružiti podršku izgleda udaljeno i odsutno. Zaboravila sam kako da stupim u kontakt s njima – čak i sa Ester, koja se sa svojim medom popela Gregu u krilo. „Šta god želiš“, kažem joj smireno, oprezno. Podrobno razmišljam pre nego što pokušam i reč da izgovorim; proveravam pa se uveravam još jednom da neću načiniti grešku. Sada ne smem da pogrešim. „Ako želiš, stupicu u kontakt s njim, reći ću mu za tebe. Možemo to da učinimo zajedno, ako želiš – šta god ti želiš, Kejtlin. Razumem zašto si ljuta na mene, ali to je zato što ne razumeš sve. Ne možeš razumeti zašto sam uradila to što sam uradila. Dozvoli mi da pokušam… da ti pomognem da shvatiš. I ne brini, jer ima vremena, imaš sve vreme ovog sveta da udesiš život baš onako kako tebi odgovara. Obećavam. Pomoći ću ti da uradiš sve što želiš.“ Boja joj se povlači s lica i ona spušta ruku na sto da održi ravnotežu. „Da li si dobro?“ pita je Greg.

51


„Nisam“, kaže Kejtlin otvoreno. Gleda me, bradu je ukrutila baš kao i uvekkada se svim silama trudi da ne zaplače. „Mislim da neću ostati na večeri. Mislim da ću se noćas vratiti u London.“ „Kejtlin, molim te“, kažem, pružajući ruku prema njoj, ali ona povlači svoju ruku iz moje. „Samo mi je potrebno malo vremena“, kaže. Neće da me pogleda, ali poznajem je dovoljno dobro da znam šta misli i zašto su joj oči staklaste od neisplakanih suza. Ne može da bude ljuta na sirotu obolelu majku i to nije pošteno. „Samo… moram da shvatim šta da radim. Daleko od tebe… i svih vas.“ Tako jednostavna rečenica, ali način na koji ju je izgovorila, gledajući na drugu stranu… „Kejtlin, ne odlazi sada“, kaže njena baka. „Bar večeraj. Sve će ti izgledati bolje kada jedeš.“ Kejtlin gleda hranu koja se brzo hladi na stolu. „Vraćam se noćas. Pozvaću taksi da me odveze do stanice.“ „Ja ću te odvesti do stanice“, kaže Greg, ustajući. „Ne, hvala“, kaže Kejtlin zvanično. „Bolje ostani ovde s mamom. Mislim… da moram da idem.“ „Samo nije želela da razgovara o tome“, kaže Greg dok me posmatra kako provlačim nešto nalik na ježa kroz zamršenu kosu. Ne dopada mi se kada me gleda. Nekako mi je teže, komplikovanije da se koncentrišem, kao kada pokušavate da zakopčate ogrlicu gledajući u ogledalo: sve kao da je naopako. I ljuta sam što mogu da se setim da je jež bodljikavi mali sisar autohton na Britanskim ostrvima, ali ne i naziva za stvar s bodljikavim leđima. Uverena sam da je sve samo još gore zato što me on posmatra. „Pokušala si“, nastavlja, stojeći pored mene s nekakvom laganom bliskošću koju ja jednostavno ne osećam. Nosi samo bokserice. Ne znam gde da gledam, pa okrećem glavu od njega i gledam u zid. „Priznala si, a za to je bila potrebna petlja. Kejtlin će to naposletku shvatiti.“ „Priznala sam?“ kažem, koncentrišući se na glatki, prazan zid. „Pretpostavljam da jesam. Ponekad, kao da nikada nije pravi trenutak da se nešto kaže, da li znaš na šta mislim? Povredila sam je, a ona sve to drži u sebi, jer sam bolesna. Zapravo, ja bih se osećala mnogo bolje kada bi ona povikala i zaurlala, i rekla mi kako sam joj sjebala čitav život. To bih mogla da podnesem.“ „Nisi joj sjebala čitav život.“ Greg seda pored mene na krevet, a ja se napinjem, snažno se koncentrišući da ne pokažem da me pomisao na njegovu golu butinu tako blizu moje tera da poželim da pobegnem. Ovo je moj suprug; ovo je čovek koga nikada ne bi trebalo da poželim da prestanem da gledam. 52


Znam to, a ipak mi se čini kao stranac. Potpuni stranac koji nekako ima pristup mojoj porodici i spavaćoj sobi. Doživljavam ga kao uljeza. „Kejtlin je razborita devojka, divna devojka, samo je zatečena“, kaže mi sada neznanac. „Daj joj malo prostora. Nekoliko dana i sve će se već nekako srediti.“ Sedim nelagodno na ivici kreveta, čekam da on ode da pere zube da bih mogla da se presvučeni, da obučem spavaćicu i uvučem se pod pokrivače. Posle jednog trenutka – znam da razmišlja da li da me dotakne ili ne – ustaje i odlazi u kupatilo. Brzo se presvukavši, uvlačim se pod jorgan, umotavam se i zavlačim ivice ispod ruku i nogu, pravim nešto nalik na džep, da me ne dodirne kada legne pored mene – i čak i ako me zagrli, neće mi dotaći kožu. Lakše mi je ovo, nego da moram da mu objašnjavam da me plaši i da mi je odlazak u postelju s njim stran i neprijatan. Ne sećam se kako da ga dodirnem niti kako da reagujem kada on dodirne mene. I zato umotavam telo i odvajam ga jorganom od njegovog. Ne samo da zaštitim sebe već i njega, da mu ne nanesem više bola od onoga koji mu nanosim svakog dana. Čini se kao dobar čovek. Šta je učinio da zasluži mene? Ležim i čekam da se vrati s mirisom peperminta u dahu, i razmišljam kako je najtužnije u vezi sa ovom bolešću to što me tera da se osećam kao manje dobar čovek. Uvek sam mislila da sam prilično fina. Ovog puta ja ću prva progovoriti, odlučujem. „Brinem da se nećemo pomiriti na vreme. Da ću za nekoliko dana misliti da se zovem Suzana i da ću lajati kao pas“, kažem, osmehujući mu se stidljivo, dok leže u krevet. Ne smeje se, jer ne može: njemu AD nije nimalo smešan i nije od mene ni pošteno da to od njega očekujem samo zato što crni humor meni pomaže da se lakše nosim s tim. Mislio je da će imati jedan život, a vidi šta mu je palo na pleća: supruga koja ga sve manje voli i koja će uskoro samo balaviti. Okreće se i prebacuje ruku preko mog izolovanog tela. Čini mi se teška. „Za dva dana sve će proći“, kaže i ljubi me u uvo, tera me da zadrhtim. „Vratiće se na univerzitet, biće s prijateljima, u jeku svih dešavanja, malo će se sabrati, sagledaće stvari na drugačiji način i sve će biti u redu. Videčeš. Hoću da kažem, onako je kao što si rekla, nikada ne bi bio pravi trenutak da joj to kažeš, ali jesi. Rekla si joj.“ „Nadam se da si u pravu“, kažem. Nešto nije u redu s Kejtlin – nešto više od njene mršavosti, iscrpljenosti i tihe tuge – koju sam, naravno, pripisala mojoj dijagnozi, jer se, razume se, sve vrti oko mene, zar ne? Pre nekoliko meseci bila bih kadra da je dešifrujem, ali sada to više nije moguće. Ne umem više da dešifrujem suptilne nijanse izraza lica: moram da pogađam, ili se

53


nadam da će reći nešto vrlo očigledno. I ima tu još nešto – nešto što Kejtlin krije da me zaštiti – nešto drugo. Greg se pruža preko mene i pritiska nešto što gasi svetlost u sobi. Osećam kako uvlači ruku ispod pokrivača, kako se provlači ispod moje zaštite i spušta mi se na stomak. Nema u tom pokretu ničeg seksualnog. Nismo… već dugo. Poslednji put desilo se kada sam dobila dijagnozu, pre nego što smo bilo kome rekli. A čak i tada, to je bilo više od tuge nego iz strasti – prosto smo se držali jedno drugog, snagom volje pokušavajući da izmenimo stvarnost. Greg to i dalje želi i pokušava. Uvek sam mislila da ću se boriti do poslednjeg daha, ali se ponekad pitam da se nisam već predala. „Volim te, Kler“, kaže vrlo tiho. Želim da ga pitam kako je to moguće kada sam tako slomljena, ali ne činim to. „Znam da sam ja tebe volela“, kažem mu. „To znam.“ Gregova ruka počiva na meni još nekoliko trenutaka, pa se okreće na drugu stranu i meni je hladno. Ne razume da sam počela da se povlačim od njega od trenutka kada je bolest postala stvarnost. I ne znam da li to bolest podiže ovaj zid između nas, ili to činim ja, prava ja, s nadom da ću nas spasti bola rastanka. Ma koji razlog bio, potiče od mene. Sklapam oči i vidim svetla kako se krive iza spuštenih kapaka. Sećam se ljubavi koju sam osećala prema njemu; sećam se kakav je to osećaj. Međutim, kada se osvrnem na te trenutke, kao da su se desili nekom drugom. Ako ga sada oteram, onda će možda, na duže staze, sve ovo manje boleti.

54


Petak, 3. avgust 2007.

Greg me izvodi na piće Ovo je kazna koju sam platila zato što sam se parkirala u zaustavnoj traci prve večeri kada sam izašla na piće s Gregom. Kasnila sam, naravno. Provela sam nenormalno mnogo vremena, možda najviše do sada pre odlaska na sastanak, razmišljajući o tome šta da obučem, i čak i da li bi trebalo da odem. Pozvao me je ranije u toku dana, usred vrelogposlepodneva, i ja sam pristala, više zbog toga što nisam znala kako da ga odbijem, nego zato što sam želela da idem. Izvadila sam svu odeću iz ormana i isprobala je. I u svemu sam izgledala debelo i matoro – ili sam bar ja tako mislila. Pronašla sam koktel haljinu od sifona i pomislila kako je suviše dubok dekolte; a zatim sam obukla maksihaljinu bojenu batik tehnikom i pomislila kako izgledam kao da imam godina koliko ih imam; pa sam otišla u Kejtlininu sobu, ona je ležala na krevetu i pretvarala se da čita, i pitala je šta da obučem za izlazak, a ona je odabrala kombinaciju u kojoj sam izgledala kao bibliotekarka – koja je povremeno i monahinja. Pa sam se vratila u svoju sobu i pronašla farmerke i belu majicu u kojoj sam izgledala kao da bi trebalo da budem na nekoj reklami za proizvode za negu kože, ali je u tom trenutku to bilo sve što sam imala. Okretala sam se i gledala sebe u farmerkama, i pitala se mogu li zaista da ih nosim, i sedala da vidim da li će se valjušci sala preliti preko pojasa, i gledala malu kecelju opuštene kože koja se nikada nije zategla pošto je Kejtlin rođena, i pitala se da li Greg zna da je na piće pozvao ženu koja ima strije. „To je samo odlazak na piće“, rekla sam svom odrazu. Obično piće, ali, dok sam prolazila kroz crveno svetlo da bih stigla upab na vreme i zakočila uz škripu guma u zaustavnoj traci, srce mi je divljalo u grudima, a kožom mi strujali trnci kao nikada pre, ili bar ne vrlo dugo. Rekao je da će biti u bašti. Prošla sam krozpab, osećajući se kao da me svi gledaju, ženu u srednjim tridesetim godinama u farmerkama i beloj majici s kratkim rukavima. Svuda oko mene bile su mlađe žene u oskudnim majičicama i sićušnim šortsevima, i razmetale se svojom letnjom garderobom sa onom specifičnom lepotom koju pružaju mladost i čvrsto telo. Osećala sam se matoro, mnogo starije od svojih trideset šest godina, i budalasto što sam pristala da se nađem s Gregom, a još budalastije što sam dozvolila sebi da makar i pomislim da je reč o izlasku. Bila sam uverena da će posle izveštačenog neobaveznog 55


ćaskanja načeti temu dodatnih poslova u kući i pokušati da još malo zaradi na meni. Ili će možda biti kao u onim pričama koje se viđaju na televiziji ili čitaju u novinama, u kojima se neka sirotica zatreska u prevaranta, a on joj pokupi sav novac. Ja baš i nisam imala novca, ali, kada sam primetila Grega kako sedi u dnu bašte ispod drveta, pomislila sam da bih mu mogla dati ključeve od kuće samo da ga gledam pet minuta. Dok sam prilazila, Greg je ustao s klupe i ostao da stoji, opkoračivši je poput kauboja. To sam pomislila kada sam ga videla: kao kaubojje. Kauboj građevinac. „Poručio sam ti belo vino“, rekao je, pokazujući zamagljenu čašu na stolu. „Nisam znao da li je to u redu, ali imaš mnogo praznih boca belog vina u smeću, pa sam… Poručio sam pino griđo. Ne razumem se u vina, ali samo tri vrste vina poslužuju u količini od dva decilitra, a ovo je bilo najskuplje.“ Ja sam se smejala, a on je crveneo;ja sam crvenela, on se smejao. Bilo je trenutaka kada nismo gledali jedno drugo, nismo znali da li da se poljubimo ili dodirnemo, pa posle izvesnog poskakivanja levo-desno, prilikom kog nam je svaki put uspevalo da se promašimo, nismo uradili nijedno ni drugo. Nisam mogla da odlučim da li da sednem preko puta njega ili na klupu pored njega, na onu klupu koju je opkoračio kao kauboj. Na kraju sam obišla sto i sela s druge strane, baš na sunce. Bilo je veče, ali je vrelina i dalje bila nepodnošljiva, i gotovo odmah sam se, kada mi se kapljica znoja spustila od potiljka niz kičmu, pokajala što nisam sela pored njega u hladovinu. Međutim, tada je bilo suviše kasno da se premeštam. Ne sećam se o čemu smo razgovarali, jer se sećam svega ostalog: osećala sam njegovu blizinu, vrelinu na potiljku, i da zadnji deo nadlaktica počinje da me peče i da mi se obrazi sijaju od znoja; čeznula sam za još jednim pićem iposetom toaletu, ali nisam mogla da ustanem čim sam stigla. „Goriš od vreline“, kaže Greg. „O, hvala“, kažem, spustivši pogled i osetivši iznenadni drhtaj na ovaj neočekivano iskren kompliment. „Ne, hteo sam da kažem da izgledaš kao da ti je toplo na suncu.“ Za trenutak sam zurila u njega, ponižena i užasnuta, a onda sam se nasmejala. Pa se i on nasmejao. Pokrila sam lice rukama, osećajući kako mi krv pali kožu čitavog tela. Greg je tada predložio da popijemo još jedno piće unutra, da se sklonimo sa sunca. Ponudio mi je ruku da mi pomogne da ustanem s klupe, ali sam odbila, a on je čekao da ustanem, a menije nekako pošlo za rukom da zaglavim stopalo ispod stola, ali sam naposletku ustala, zateturala se i naslonila se na njega. Uhvatio me je za nadlaktice da ne bih pala, pa me je pustio. Dok smo ulazili u pab, činilo mi se da nas svi gledaju i pitaju se šta on radi sa mnom. Izgledao je 56


kao muškarac kome je mesto na kalendaru i koji obično izlazi s dvadesetogodišnjakinjama kao što je i on, sa zategnutim telom i svetlo-plavom kosom. Šta radi sa mnom? Unutra smo stali za šank i sećam se prvog trenutka kada me je svesno dotakao. Sećam ga se dobro – ushićenja, naleta čežnje kada je prešao kažiprstom preko moje nadlanice. Pogledali smo se i nije ništa rekao: samo smo nastavili da razgovaramo, a on je spustio prste na moju nadlanicu. Sunce je konačno počelo da zalazi kada me je dopratio do kola, na kojima sam pronašla kaznu. Gregse izvinio, a ja sam mu rekla da to nije njegova krivica. Skinuo je kaznu s vetrobranskog stakla i pružio mi je, a ja sam je stavila u tašnu. „Doviđenja“, rekla sam. „Mogu li da te pozovem?“, upitao je, zanemarivši pozdrav. „Naravno“, rekla sam, a jedan deo mene još se pitao da on to ne pokušava da me iskoristi da nabaci sebi još posla. „Onda ćemo se čuti sutra. Zvaću te sutra.“ „Greg…“, dugo sam ćutala, nisam znala kako da mu kažem ono što je bilo potrebno da mu kažem. „U redu“, rekla sam naposletku. Stajala sam trapavo, ruku sam spustila na vrata automobila i nisam bila sigurna kako da odem. Greg mi je otvorio vrata i sačekao da sednem. Sačekao je da dam migavac i uključim se u saobraćaj. Tek kada sam prošla nekoliko semafora i skrenula desno, izgubio mi se iz vida u retrovizoru. U danima koji su usledili, zaboravila sam na kaznu za parkiranje uredno savijenu na dnu tašne. Imala sam suviše drugih stvari na pameti. Ne, to nije istina: razmišljala sam samo o jednoj. Razmišljala sam o Gregu.

57


5

Kler „Broj koji ste pozvali trenutno nije dostupan“, ponavlja ljubazni ženski glas. Gledam taj predmet, sjajnu crnu pločicu u ruci, i vraćam ga Gregu. Aparat za pozive. Znam šta radi, ali ne sećam se kako se zove niti kako da ga nateram da radi. Isto je i s brojevima: znam šta rade, ali ne znam kako. „Pokušaj ponovo.“ Stoički klima glavom, mada podozrevam da misli da mu traćim vreme, da ga sprečavam da krene na posao. Ne znam o čemu razmišlja, jer od one noći kada je Kejtlin otišla, manje-više prestali smo da razgovaramo. Nekada smo bili poput upletenih niti, toliko čvrsto upletenih da je bilo nemoguće razdvojiti ih… dok bolest nije počela da me raspliće, da me lišava veze s njim. Nešto što sam uradila ili rekla nateralo ga je da prestane da pokušava da vrati sve na staro. Ne mogu da se setim šta je to bilo, ali svesna sam da sam srećna što me izbegava. Posmatram ga kako izvodi neki misteriozni ritual sa stvarčicom za pozive, kako palcem prelazi preko sjajne površine, dok opet pokušava da dobije Kejtlin. Za trenutak sluša, a zatim se opet čuje glas one žene, ovog puta izdaleka. „Broj koji ste pozvali trenutno nije dostupan.“ „Mnogo je vremena prošlo a da se nije javila, zar ne?“ kažem, sedajući na pod u Kejtlininoj sobi. Došla sam ovamo čim sam se probudila, da potražim nešto što bi mi moglo reći gde se nalazi, i znajući da je prošlo suviše vremena, ma koliko da je zaista prošlo. Strah me kida od trenutka kada se probudim, sve dok ne uđem u njenu sobu i ponovo počnem da tražim nagoveštaje. Kažem ponovo, jer mi je Greg, pre nego što sam ga zamolila da pokuša da stupi s njom u vezu preko stvarčice za pozive, rekao da ovo radim već nekoliko dana uzastopce. Možda i jeste tako, ali ovaj strah je snažan i za mene nov. Plašim se da je prošlo dvadeset godina. Plašim se da je Kejtlin odrasla i otišla, a da ja to nisam primetila. Plašim se da sam je izmislila i da nikada nije bila stvarna. Osvrćem se. Ovo je stvarno – Kejtlin je stvarna – i prošlo je suviše vremena. Još sam u sivoj pamučnoj pidžami i čarapama u kojima spavam, i neprijatno mi je što sam u istoj prostoriji s Gregom, a nemam brus. Ne želim da me gleda, pa privlačim kolena do brade i obavijam ruke oko njih. Skupljam

58


se, ali u redu je, jer jedva da me i gleda otkako je Kejtlin otišla, ma koliko vremena da je prošlo. „Nije bilo baš toliko davno“, kaže, spuštajući stvar na pokrivač Kejtlininog uredno nameštenog kreveta, i ja se pitam mogu li da mu verujem. „Odrasla je, nemoj to da zaboraviš. Rekla je da želi da je na neko vreme ostavimo na miru. Da joj je potrebno vreme da razmisli o svemu.“ Nekada sam imala broj koji je mogao da me poveže s mestom, konkretnom zgradom, umesto s predmetom koji Kejtlin kao da je bio zalepljen za dlan. Kada je došla kući za vreme letnjeg raspusta, prvi put u dve godine donela je sve svoje stvari sa sobom, jer će na poslednjoj godini studija živeti negde drugde. Greg je otišao kombijem po nju, a ja sam sedela i posmatrala kako istovaruju stvari i nju kako nosi naramke svog života uz stepenice u svoju spavaću sobu. Rekla je da će se svi oni preseliti na neko bolje mesto bliže kampusu, ali nikada nam nije dala adresu. Navikla sam se na činjenicu da uvek mogu da stupim u kontakt s njom, pa pretpostavljam da sam mislila da smo na neki način trajno povezane i da ću uvek, u tren oka, moći da stupim s njom u vezu. Međutim, to je bilo dok sam još umela da koristim predmet kome ne znam naziv – i kada se ona kompulzivno javljala na njega. Nešto nije u redu – ima tu još nečega osim povređenih osećanja i besa. „Čini mi se da je prošlo suviše dugo.“ Ukopavam stopala u tepih. Ne znam koliko je tačno vremena prošlo. Jedan od mojih strahova odmah posle buđenja jeste da je vreme možda iščezlo dok nisam obraćala pažnju. Možda je nema čitav dan, ili nedelju, ili godinu, ili deceniju. Da li sam u magli izgubila godine? Da li je sada starija, da li sada i sama ima dvoje dece, a ja sam propustila čitav jedan životni vek, ležeći nesvesna u svojoj uspavanoj dolini? „Dve nedelje i koji dan“, kaže, zureći u sklopljene ruke koje steže kolenima. „Nije to dugo.“ „Nije dugo kada imaš dvadeset godina i kada se provodiš na fakultetu.“ Pojavljuje se moja mama, stoji na vratima prekrštenih ruku. Izgleda kao da se sprema da mi kaže da bi trebalo da raspremim za sobom, mada je ovo Kejtlinina soba. „Sećaš li se kada si ti otišla na interrejl avanturu ili kako li se to već zove, s onom devojkom? Kako se zvala?“ „Lora Bolsover“, kažem i vidim u mislima Lorino lice, okruglo i sjajno, s jamicama u obrazima i levom obrvom na kojoj je imala nekoliko minđuša. Imena iz daleke prošlosti sećam se sa zapanjujućom lakoćom, jer se često osećam kao da sam tamo, a ovo ovde i ovo sada je prosto odmor od realnosti. Upoznala sam je na nekoj žurki kada sam imala sedamnaest godina. Odmah smo postale nerazdvojne drugarice i ostale smo nerazdvojne oko godinu dana,

59


dok nas život nije odveo u različitim pravcima, a obećanja da ćemo se često čuti zaboravile smo već posle nekoliko dana, možda čak i sati. „Da“, mama klima glavom. „To je ona. Bila je baš drska, uvek se cerila kao da se smeje na nečiji račun. Kako bilo, otišla si s njom na putovanje po Evropi i nisi mi se javila skoro tri meseca. Svakog dana premirala sam od brige, ali šta sam mogla? Morala sam da verujem da ćeš se vratiti i vratila si se. Kao zla para.“ „Pa, to je bilo pre…“, pokazujem na stvar koja uspavano leži na krevetu. „Tada je bilo teže javljati se. Sada može da se zove i mogu da se šalju imejlovi.“ Sećam se imejlova. Smešim se, ponosna sam što sam se setila mejlova i što sam ih spomenula. I to sam pokušala – u stvari, zamolila sam mamu i Grega da pokušaju u moje ime, odnosno, stajala sam pored kutije s rečima i govorila im šta da napisu. I dalje nije bilo odgovora. Mama gleda Kejtlininu sobu, tapete sa sićušnim ružinim pupoljcima gotovo su potpuno prekrivene posterima rok bendova koji izgledaju depresivno. „Dve nedelje nije mnogo.“ „Dve nedelje i koji dan“, kažem, pokušavajući da naglasim taj podatak u svojoj glavi, da ga zalepim negde gde će se zadržati. „To je dugo za Kejtlin. Nikada pre nije uradila ovakvo nešto. Uvek razgovaramo, svakih nekoliko dana.“ „Njen život nikada pre nije bio ovakav“, kaže mama. „I ona se suočava sa svim ovim, s tvojom…“ Pokazuje rukama nešto za šta pretpostavljam da bi trebalo da se odnosi na Alchajmerovu bolest, jer ne voli da izgovara te reči glasno. „I upravo je saznala da joj je otac čovek koji nikada nije ni znao za njeno postojanje. Nije ni čudo što oseća potrebu da beži.“ „Da, ali ja nisam ti“, čujem sebe kako govorim. „Kejtlin ne oseća potrebu da pobegne od mene.“ Mama se na pragu zadržava još jedan trenutak, a zatim se okreće na peti. Ponovo sam se ponela okrutno. Pretpostavljam da svi znaju da je razlog moje okrutnosti to što mi Alchajmer ne dozvoljava da se setim šta da kažem i kako da to kažem, ali i to što sam često uplašena. Pretpostavljam da svi to znaju, ali ih to ne štiti od bola koji im nanosim – pa počinju da zaziru od mene, a mislim čak i da mi zameraju – a i zašto da ih štiti? I mora da im je teže kada sam skoro svoja, ali opet ne sasvim svoja. U ovom trenutku dovoljno sam nalik na sebe da Ester ne vidi razliku. Biće im lakše kada izgubim još neki deo sebe. „Idem da usisam prizemlje“, viče mama s bezbedne udaljenosti sa stepeništa. „Nije bilo potrebe za tim“, kori me Greg. „Rut daje sve od sebe da ti pomogne. Da ti se nađe, da nam se svima nađe. Ponašaš se kao da se ona 60


namerno trudi da ti oteža život, a ne da ti ga olakša.“ Sležem ramenima i znam da ga to ljuti. „Moram da radim, Kler. Neko mora da bude ovde da se… stara o svemu… i imamo sreću što je Rut voljna da preuzme to na sebe. Gledaj da to ne zaboraviš.“ Sasvim je neprimereno meni ovo reći, pa mi dođe da se nasmejem. I smejala bih se da ne brinem toliko zbog Kejtlin. „Nešto nije u redu, znam to.“ Ustajem i povijam ramena da sakrijem grudi. „Ma šta da sam zaboravila, poznajem svoju kćerku. I znam da je u pitanju nešto više od suočavanja sa istinom u vezi s njenim ocem. Da je samo to, raspravila bi ona to sa mnom. Vikala bi, vrištala i plakala, ali ne bi bilo ovako. Ne bi ćutala.“ Otvaram njene fioke i tražim nešto među tamnom odećom, smotanom i nabacanom bez ikakvog reda. „Znam kada nešto nije u redu s mojom kćerkom.“ „Kler.“ Greg me zove po imenu, ali ne govori ništa više dok otvaram vrata Kejtlininog ormana. Nešto u vezi s njenim ormanom – punim tamne odeće na vešalicama – nije u redu, ali ne mogu da razaznam šta. „Kler, svestan sam da se plašiš i da si ljuta, ali nedostaješ mi, Kler. Mnogo mi nedostaješ. Molim te… ne znam šta da radim… Zar ne možeš da mi se vratiš, bar nakratko? Molim te. Pre nego što bude suviše kasno.“ Polako se okrećem i gledam ga. Vidim njegovo lice koje izgleda nekako izbledelo, istrošeno, i oborena ramena. „Problem je“, kažem mu tihim glasom, „što se ne sećam kako.“ Greg polako ustaje, okreće glavu od mene. „Moram na posao.“ „U redu je da se naljutiš na mene“, kažem mu. „Viči na mene, reci mi da sam kučka i krava. Iskreno, to bih više volela.“ Međutim, ne odgovara mi. Čujem ga kako silazi niz stepenice i čekam još nekoliko trenutaka da čujem kako se ulazna vrata zatvaraju za njim, a zatim sam iznenada sama u Kejtlininoj sobi, dok iz prizemlja dopire brujanje usisivača. Zatvaram vrata sobe i udišem zagrejani vazduh i zrnca prašine koja lebde u zraku jutarnje svetlosti koji greje posteljinu, i pitam se koje je godišnje doba. Kejtlin se vratila na koledž, znači da mora da je oktobar. Ili februar. Ili maj. Tražim neki nagoveštaj. Nema tajnog dnevnika ni pisama. Odlazim i sedam za njen sto i polako otvaram gornji deo njene kutije s rečima. Uznemirava me nešto u vezi s tim što je ona tu: što tako uredno stoji na stolu, izgleda poput relikvije. Gledam tastere i prelazim prstima preko njih, osečam kako upadaju i ispuštaju zvuk na moj dodir. Nekada su moji prsti leteli preko njih, a ponekad čak i izbacivali reči i pre nego što bih stigla da ih se setim. Ali ne sada. Kada pokušam da kucam, to je veoma mučno i polako, i pogrešno. 61


Znam slova u glavi, ali moji prsti odbijaju da ih napisu. Greg je potrošio mnogo novca na softver koji se pokreće glasovnim komandama za računar u prizemlju, jer još mogu da razmišljam daleko bolje nego što se pisano izražavam. Međutim, još ga nisam koristila. Jarkoružičasto penkalo koje mi je Ester poklonila za prošli rođendan još radi savršeno dobro i povezuje ono što je ostalo od mog uma s prstima, i reči se sasvim lepo pretaču u spomenar. Želim da pišem rukom što duže mogu, bar dok ne zaboravim čemu prsti služe. Zatvaram kutiju s rečima i prelazim prstom preko niza knjiga koje je Kejtlin poredala na prozorskoj dasci, tražim nešto, možda parče papira umesto obeleživača stranice, nešto što će mi reći šta nije u redu. Ali čak mi i knjige na prozoru izgledaju pogrešno, mada ne znam zašto. Sedim tamo dugo, gledam njene stvari svuda oko sebe i primećujem da je korpa za smeće, tiho ugurana ispod radnog stola, još puna papira, maramica i vlažnih maramica za skidanje šminke umazanih crnim ajlajnerom. Čudim se što mama već nije ispraznila korpu – čini se da večito sprema kuću, da ne ispušta krpu za prašinu iz ruke, nalazi sebi posla dok se pretvara da ne pazi da slučajno ne izađem napolje ili ne zapalim kuću. Čini se da više ne izlazim često napolje; a čini se i da ne želim. Spoljni svet pun je nagoveštaja koje ne umem da rastumačim. Jedino je Ester srećna što sam u kućnom pritvoru, jer se neprestano žalila da ne provodim dovoljno vremena s njom. „Ne ide radi“, govorila mi je kada bih pokušala da krenem u školu. „Ostaje i igra sa mnom, da, da, tako je?“ I dalje me pita, ako odem na sprat ili u kupatilo: „Ne ide radi, tako, mamice?“ A sada uvek mogu da joj kažem da ne idem da radim. Puštam je da me uvuče u svoje zamišljene svetove – pune sićušnih stvorenja sa sićušnim glasovima, čajanki, avantura duboko ispod površine mora, trka i bolnica, u kojima sam ja pacijent, a ona me uvek potpuno izleči zavojem od rolne toalet papira. Bar mi polazi za rukom da usrećim Ester. Možda je čak ovakva usrećujem više nego pre. I to je nešto. Uzimam korpu za smeće i istresam sadržaj na pod, spremam se da otkrijem nešto što ne želim da znam, ali na prvi pogled sve izgleda sasvim neškodljivo, osim još gotovo pune kutije cigareta, što me iznenađuje, jer mislim da Kejtlin ne puši. A i ako puši, zašto bi bacila punu kutiju? Počinjem ponovo da sakupljam smeće i tada ugledam: dugačku belu plastičnu stvar. Uzimam je i gledam. Znam da bih nekada znala šta je, ali sada ne znam. Znam samo da mi govori nešto veoma, veoma važno, jer moje srce reaguje na nju mučno ubrzavajući ritam. „Mama!“, zovem je, ali nema odgovora, čuje se samo brujanje usisivača. Stojim na stepeništu i ponovo gledam stvar. Prodorno je posmatram,

62


pokušavam da odgonetnem njene tajne. Otvaraju se vrata kupatila i pojavljuje se Greg, a ja je krijem iza leđa. Ne znam zašto, ali osećam da je u pitanju tajna. „Mislila sam da si otišao“, kažem. „Jesam, ali sam se vratio“, kaže. „Nešto sam zaboravio.“ „Priča mog života“, smešim se slabašno, ali mi on ne uzvraća osmeh. „Šta je to?“ pita me, pokazujući glavom prema ruci koju sam sakrila iza leđa. „Ne znam.“ Posle kratkog oklevanja, pružam mu predmet da ga pogleda. Oči mu se šire kada ga ugleda, i oprezno ga uzima iz moje ruke. „Šta je to?“, pitam ga, potiskujući potrebu da mu ga otmem. „Test za rano otkrivanje trudnoće“, kaže mi. „Da li je Kejtlinin?“ „Bio je u njenoj sobi – da li je korišćen?“ Greg klima. „Jeste.“ „Pa, šta kaže?“ pitam frustrirano. „Ništa.“ Odmahuje glavom. „Rezultat ne ostaje dugo vidljiv, sećaš li se? Sećaš li se da smo hteli da sačuvamo test koji si upotrebila kada si bila trudna sa Ester, ali je rezultat prosto izbledeo posle nekoliko dana, a mi smo shvatili da je pomalo gadno što smo hteli da ga zadržimo?“ Smeši se toplo, lice mu je ozareno i ja ga na sekundu prepoznajem, i to je divno. Kao kada vidite ljubavnika na kraju veoma dugačkog perona da izranja iz pare. Na sekundu sam toliko srećna, toliko puna izgubljene ljubavi i spremam se da potrčim prema njemu, ali tada svi izmešani i krnji delići mozaika koji čine svet oko mene konačno sedaju na mesto i ja sve shvatam. Znam šta nije u redu s Kejtlininim ormanima: još su puni odeće. Mahom crne odeće koju voli da nosi – ostavila je sve svoje stvari i ponela svega nekoliko sitnica. Njene sveske su na prozorskoj dasci; njen tablet uredno je sklopljen na radnom stolu. Ma gde da je Kejtlin otišla te noći pre dve nedelje, nije otišla nazad na fakultet. Nije ponela ništa sa sobom. „Moram da je pronađem“, kažem, teturajući se niz stepenice u žurbi da budem s njom. Žurim do stola pored vrata na kom, u staklenoj činiji boje brusnice, obično stoje moji ključevi od kola. Greg trči za mnom. „Gde su mi ključevi?“ pitam ga dovoljno glasno da moja majka isključi usisivač i dođe u hodnik. „Potrebni su mi ključevi od kola.“ Pružam ruku, a mama i Greg me gledaju. „Kler, mila.“ Mama mi se obraća oprezno, kao da sam bomba koja bi mogla da eksplodira. „Kuda želiš da ideš? Ja ću te odvesti…“ „Ne želim da me ti voziš.“ Osećam da podižem glas. Ester se pojavljuje na vratima ispod mamine ruke. Ne shvataju da u ovom trenutku znam sve, kao pre, i da moram da krenem pre nego što se magla opet spusti. Moram da krenem sada, dok još mogu da vidim i da razmišljam. „Umem da vozim. Znam 63


čemu volan služi i razliku između papučice kočnice i gasa, i moram da pronađem Kejtlin. Možda je trudna!“ Niko ne odgovara; niko mi ne priskače u pomoć, ne donosi mi ključeve niti uviđa koliko sam ozbiljna. Čak i Ester samo zuri u mene, zbunjeno. Da li izgovaram reči o kojima razmišljam ili oni čuju nešto sasvim drugo? „Zašto mi ovo radite?“, vičem i shvatam da mi je lice iznenada vlažno od suza. „Zašto želite da me držite zatvorenu? Zar me toliko mrzite? Potrebna sam Kejtlin, zar ne razumete? Moram da je pronađem. Dajte mi ključeve od kola!“ „Dušo, vidi… udahni, hajde da razmislimo…“ Greg mi dodiruje ruku. „Potrebna sam joj“, kažem mu. „Izneverila sam je. Misli da ne mogu više da joj budem mama i možda prolazi kroz nešto veliko, nešto što ja razumem, ali samo misli na to kako sam ja pogrešila. A ne može tako da misli, jer ja znam, tačno znam kroza šta prolazi i potrebna sam joj, sada pre nego što… sve opet zaboravim. Greg, molim te, molim te, volim te. Ovde sam; sada sam ovde. Mnogo te volim i ti to znaš. Molim te, molim te, ne sprečavaj me da odem do nje!“ „Ne razumem šta se dešava“, kaže mama dok gledam Grega u oči i snagom volje teram ga da vidi da sam ovo ja – da sam sada ovde. Ja, ona koju poznaje. Snagom volje teram ga da to vidi pre nego što se opet izgubim. „Kejtlin je trudna“, kažem joj. „Naravno da jeste. Ne znam kako to nisam primetila. Sve vreme je umorna i zabrinuta. I nije ponela ništa od stvari, ništa što obično nosi kada se vraća na fakultet posle raspusta. Zašto se nisam toga setila? Jedva da je ponela jednu torbu. Prosto je otišla, ne javlja se na telefon i ne odgovara na mejlove, nije na… Tviteru niti na onom drugom. Kuda je otišla? Mama, moram da je pronađem. Moraš me pustiti. Ne možeš mi braniti da vidim svoju kćerku!“ „Ali ne znaš gde da je tražiš“, kaže mama i prilazi mi, grli me oko struka i razgovara sa mnom, tihim i mekim glasom, vodi me u dnevnu sobu. Greg se ne pomera. Gledam ga preko ramena, čitavo telo zgrčeno mu je poput pesnice. „Znam, hajde sedi, pozvaćemo fakultet i saznaćemo gde živi. Ne znam zašto se toga nismo ranije setili.“ „Ne želim da sednem“, kažem. „Želim da pronađem svoju kćerku.“ „Hajde.“ Mama me teši kao da sam udarila koleno. „Hajde, dođi i sedi u kuhinju, pa ćemo razmisliti.“ „Moram da idem“, kaže Greg iz hodnika. „Već kasnim. Vidi, Kler, ne moraš da brineš. Ne znamo rezultat. Samo se smiri. Rut i ja saznaćemo šta se dešava.“

64


Ništa ne govorim, a on odlazi i ne shvativši da sam to ja, da sam ovde. I nisam sigurna da mogu da mu oprostim. Ester mi seda u krilo, drži se za porub gornjeg dela moje pidžame. „Da li je na televiziji ona serija koju voliš?“, šapućem joj dok mama puni čajnik u kuhinji. „Ona u kojoj povrće priča?“ „Hoće televizor, hoće televizor, hoće televizor!“ zapomaže Ester. Mama se okreće, cokće i koluta očima dok ide prema dnevnoj sobi sa Ester za petama. „U moje vreme čitali smo knjige“, kaže, zaboravljajući da Ester još nije naučila da čita. Koristim trenutak i prilazim stražnjim vratima i navlačim jedinu jaknu koju tu nalazim: Gregovu, veliku, debelu i toplu, isprskanu blatom s gradilišta. Tu je i par čizama za koje mislim da su mamine: obuvam ih. Malčice su mi tesne, ali nemam čarape, pa nije tako strašno. Biće mi potreban novac, pa uzimam njenu tašnu s radnog dela kuhinje i izlazim na stražnja vrata, niz stazu, pa kroz kapiju na ulicu. Zastajem. Sećam se svega što sam upravo saznala. Ponovo se podsećam, da sam ja – ja; ja sam ja i znam sve. Krećem prema centru grada i železničkoj stanici. Na slobodi sam.

65


Nedelja, 8. avgust 1993.

Rut Ovo je obeleživač stranica s detelinom sa četiri lista koji sam dala Kler na dan kada je otišla od kuće, po drugi put, da po drugi put započne život iznova. Kejtlin je imala nešto preko godinu dana i čitave te prve godine njenog života živele su sa mnom. Bila je to jedna od najsrećnijih godina mog života. Kada mi je Kler došla, nekoliko meseci ranije, i rekla mi da napušta fakultet da bi rodila dete, nisam se raspravljala s njom niti pokušavala da je nateram da promeni mišljenje. Znala sam da ne vredi. Kler je uvek bila slična meni: odluči da nešto uradi, pa to i uradi, ma šta drugi mislili. Kao kada sam ja rešila da se udam za mnogo starijeg čoveka koji nikada nije čuo za Bitlse i Stounse. Čoveka za koga spoljni svet nikada nije smatrao da mi savršeno pristaje. Međutim, ja sam znala da mi pristaje i to je bilo sve što sam želela da znam, sve do dana kada je umro. I zato se nisam trudila da nateram Kler da promeni mišljenje niti da je pripremim za roditeljstvo: prosto sam je primila nazad, pustila je da podigne zid oko sebe i odvoji se od svog starog života i prijatelja dok čeka da postane majka. Mislila sam – nadala sam se – da to možda ima malo veze i sa mnom, njena rešenost da donese dete na ovaj svet. Bile smo veoma bliske. Jednog dana je moja prodorna, drska i hrabra kćerka sa samopouzdanjem Budike osvajala odsek za engleski jezik u Lidsu, a već narednog pucala je po šavovima. Baš kao junakinje romana koje je proučavala. Podlegla je onome što je smatrala za ljubav, i to ju je ponelo u vihoru. Kada se sve završilo, i kada ju je oluja spustila negde daleko od svega što joj je bilo poznato, Kejtlin je već bila tu, skrivena u njoj, sićušni crni biser života koji čeka da u punom cvetu dođe na svet. U tim ranim danima, kada se tek vratila kući, ostajale smo dokasno i razgovarale, o ljubavi i životu, ambiciji i budućnosti, i o tome kako ponekad ono za šta se spremaš nije i ono što se desi, čak ni ono što želiš da se desi. Kler je počela honorarno da radi u biblioteci i sećam se tog vremena kao srećnog – čitale smo knjige, razmenjivale ih, razgovarale o njima. Okrečile smo gostinsku sobu za bebu ijedne večeri pokušale da sastavimo kolevku. Gotovo smo ubile jedna drugu, ali smo se i mnogo smejale. Kada je Kejtlin stigla, nisam mogla biti ponosnija na Kler: i sama je još bila dete, ali se odmah zaljubila u svoju bebu. Pretpostavljam da u tom trenutku, kada su bile samo njih dve, Kejtlinin otac i nije bio naročito važan. Trebalo je 66


tada da joj kažem da će jednog dana biti važan, ali nisam. Videla sam ih učaurene i želela da budu bezbedne i čiste. Ta prva godina je proletela, Kler je sedela u kuhinji ipevala Kejtlin dok smo razgovarale i smejale se. Znala sam da neće ostati zauvek i bila sam upravu. Kler nije neko ko može da sedi i čeka da joj se život desi: ona ide i traži ga, drži ga svom snagom. Baš kao i otac kog jedva da je upoznala. Od kuće je ponovo otišla zbog prvog posla, jedinog posla koji je mogla da dobije bez diplome i radnog iskustva: bilo je to mesto sekretarice u naučnom parku u kampusu lokalnog tehničkog koledža. Rekla je da joj se dopada da vreme provodi s drugim studentima koji su joj bili bliski po godinama, i mada je posao bio dosadan, a ona se baš i nije snalazila na njemu, dopadao joj se šef. Pronašla je sobu za sebe i Kejtlin, blizu kampusa, iznad lokala u kom su se prodavali riba i prženi krompirići. Nisam želela da se preseli tamo. Želela sam da ostane kod kuće sa mnom, na bezbednom i toplom, gde mogu da nastavim da ih štitim, ali bila je rešena da se vrati životu, mada to nije bio život kakav je isplanirala niti kakvom se nadala – a nadala se blistavoj karijeri člana intelektualne elite, nagrađivanog romanopisca, poznatog humoriste i veštog pripovedača. Nije bila ogorčena zbog toga, zbog naglog zastoja koji je izazvalo Kejtlinino rođenje. Mislim da joj je laknulo. Sada samo o njoj mora da se stara; ne mora da se stara da ispuni obećanja i ne mora da brine zbog neuspeha. Više nije bilo velikih očekivanja. Ponekad mislim da je tek tada, kada više nije morala da se opterećuje odgovornošću i naporima da bude uspešna, počela da postupa ispravno. Na dan kada je otišla, posmatrala sam je kako pakuje poslednje stvari u ranac, dok sam ja držala Kejtlin u naručju. „Žvačeš?“, upitala sam je. „Mama, tu sam, malo dalje niz ulicu, na pet minuta odavde.“ „Čini mi se da nemaš dovoljno stvari u toj jednoj torbi. Zašto me ne pustiš da te odvezem? Možeš poneti više stvari, mada nemam ništa protiv da ih ostaviš kod mene. Volela bih da sve stvari ostaviš ovde i dozvoliš mi da se staram o obema.“ „Moram ovo da uradim, mama“, rekla je. „Moram da se ponašam kao odrasla osoba.“ Tada sam joj dala plastificirani obeleživač stranica, s detelinom sa četiri lista ispod plastike, a jedan list bio je malčice odvojen od ostala tri. Ispod nje se, kosim slovima, nalaze ispisane reči: „Svaki list ove deteline donosi ti ispunjenje jedne želje. Za sreću, zdravlje i zadovoljstvo danas i svakog dana.“ Mora da je pomislila da sam poludela, jer je izgledala zbunjeno kada sam joj ga dala, predmet koji u tolikoj meri nije imao nikakve veze s našim životima, 67


da se činilo kao da se pojavio iz nekog drugog univerzuma. Izašle smo do prodavnice da kupimo mleko, videla sam ga na stalku i nekako mi se prosto činio kao prava stvar. „Da tepodseti na sve knjige koje smo zajedno pročitale“, objasnila sam joj. „Znam da je budalasto, to je samo simbol.“ „Zapravo, dopada mi se.“ Nasmešila se. „Volim te, mama.“ „Prosto je tražio da ga uzmem“, rekla sam joj. Sećam se da sam zagrlila i Kejtlin i ranac i Kler, i obe ih poljubila u obraz pre nego što sam ih pustila da odu. „Baka opet čuje glasove!“ rekla je Kler Kejtlin. Stavila je obeleživač stranica u primerak knjige „Kao voda za čokoladu“ koji je stajao na njenoj torbi i još ga ima; dala mi ga je kada je na mene došao red da napišem nešto u njen spomenar i zamolila me da se setim dana kada sam joj ga dala i da pišem o tome šta on znači. Mislim da nisam znala šta ovaj budalasti mali simbol znači dok ga nisam ponovo videla dvadeset godina kasnije. Verujem u sreću i srećan splet okolnosti; verujem u sudbinu i verujem da se ništa ne dešava slučajno niti nasumično. Sada me to teši, jer sam uverena da se sve dešava s razlogom, čak i kada gubimo ljude koje volimo više nego jednom – čak i to. Poznajem Kler bolje nego što je bilo ko poznaje i znam da će blistati sjajnije od bilo koje zvezde na nebu dokle god bude mogla; sijače, ma šta da se desi. Znam da ću uskoro, vrlo uskoro, morati da prestanem da se ljutim i kažem joj da i ja nju volim.

68


6

Kler Odlazim do kraja moje ulice, tu je glavni put i tuda prolaze autobusi. Stižem tamo i mogla bih da sačekam autobus, ali nikada ne idem njime. Nisam od onih što mogu da se voze autobusom, bar ne otkako sam prešla tridesetu. Ovo je stvar principa: možda sada i nemam pristup automobilu, ali imam ili sam ne tako davno imala sredstva da posedujem nov-novcati automobil. A i ne želim da budem od onih što u autobus ulaze u pidžami, od onih za koje se drugi ljudi pretvaraju da ih ne vide, pa počinjem da mislim kako mora da je strašno ljudima koji su zaista ludi. Dovoljno je loše što se osećaju utučeno i izgubljeno i što čuju glasove u glavi, i bez toga što ostatak sveta odbija da ih pogleda. Naravno, uskoro čovek počinje da se pita da li uopšte postoji, zar ne mislite tako? Ja mislim. Ja bih počela da se pitam da li uopšte postojim. Tako da, ne, hvala, ne želim da budem nevidljiva osoba, jer sam potpuno sigurna da je u ovom trenutku u mojoj glavi sve stvarno i ispravno, i da nisam sirota dementna žena koja luta ulicama, već razumna kraljica ratnica čiste svesti koja je pobegla iz tamnice da bi mogla da spase svet. Tako je… zar ne? Ne mogu da prestanem da razmišljam o tome – budem li oklevala, propustiću trenutak – pa odlučujem da hodam. Koračam ciljano da bi svi videli kako znam kuda idem. Nije daleko to mesto na koje idem. Šetnja nije naporna, ali priznajem da mi je hladno, i pored debele jakne. I želim da sam obukla brus pre nego što sam pobegla: beg ima daleko manji značaj i daleko je slabije samopouzdanje kada znaš da ti grudi poskakuju gore-dole i da su potpuno van kontrole i landaraju poput dve usoljene haringe. Ali tako je kako je. Kada si prisiljen da bežiš iz zatvora, nemaš uvek vremena da razmišljaš o donjem vešu. Stežem maminu tašnu i savijam prste u njenim čizmama. Na kraju ulice skrećem levo – to je ruka kojom ne pišem – i pratim veliku, široku ulicu sve dok ne stignem do železničke stanice. Naposletku ću stići do stanice samo ako nastavim da idem ovom velikom, širokom ulicom. Kao u nekom od onih hotelskih predvorja u kojima ćete, ako sedite mirno dovoljno dugo, sresti sve koje poznajete. Ali ja ne idem u hotel. Niko me ne gleda, što je dobro. Mislila sam da izgledam kao da sam pobegla iz institucije za mentalno obolele, ali pretpostavljam da donji deo moje sive pamučne pidžame, mada nikako nije pogodan za ovo ledeno vreme, i 69


nije preterano upadljiv, a zahvaljujući debeloj jakni, samo ja znam da sam izašla u svet bez brushaltera. Kikoćem se u sebi i za trenutak zaboravljam šta radim i zašto, a tada počinjem da se pitam da me ljudi možda ne gledaju zato što ne mogu da me vide. Glavu gore, bradu napred, ramena nazad, upamti da si kraljica ratnica. Napolju sam, izašla sam i ponovo sam svoj čovek. Gospodarica sopstvene sudbine. Osećam se ushićeno. Poletno. Osećaj slobode je neizmeran. Niko me ne poznaje – mogla bih biti bilo ko – i da nije činjenice da ne smem da privlačim pažnju na sebe, pevala bih, ili poskakivala ili već nešto radila, ili bih trčala. Vblela bih da potrčim kada bih imala odgovarajuću odeću, ali se zadovoljavam time što žustro koračam i znam da bih mogla da budem bilo koja obična žena koja je izašla u šetnju u majčinim čizmama i bez brushaltera. „Zdravo“, čujem odnekud poznat glas i počinjem da koračam malo žustrije. Ako je neko koga poznajem, onda ne smem da rizikujem da me zaustavi – možda će hteti da me vrati. „Hej, Kler? Rajan je, sećaš li me se iz kafea?“ Stajem i gledam ga. Rajan. Za trenutak ne mogu da se setim: koji kafe? Kada? Uzmičem za nekoliko koraka. „Sećaš li se? Strašno je padala kiša i bila si načisto mokra. Rekao sam ti da izgledaš kao baš lep pacov kog je voda izbacila.“ Tada se sećam te neobične grupe reči i trenutka u vezi s njima. Bio je to srećan trenutak, u kom sam se osećala kao ona stara. Rajan, čovek iz kafea. A evo mene kako idem ulicom bez brushaltera. „Uh… zdravo“, kažem, iznenada svesna da se jutros nisam očešljala, umila i oprala zube. Okrećem glavu na drugu stranu, jer ne želim da me gleda. „Samo sam… krenula u kratku šetnju.“ „Nadao sam se da ću opet naleteti na tebe“, kaže. Ima lep glas: nežan, prijatan, dovoljno prijatan da pomislim da možda i nije važno što mi kosa visi u zamršenim bičevima i što su mi oči ogoljene. „Mislio sam da ćeš me pozvati.“ „Izvini“, kažem vedro. „Imala sam mnogo obaveza.“ To je laž. Nisam imala obaveza. Ležala sam na tepihu dnevne sobe umotana u zavoj od toalet-papira koji mi je Ester stavila, pisala sam u svoj spomenar i brinula zbog Kejtlin. Kejtlin. „Zapravo, moram da žurim…“ „Kuda ćeš?“, pita me, hvatajući korak sa mnom. Guram ruke u džepove jakne i pronalazim kesicu onih okruglih mentol bombona. Greg ih koristi. Šta to znači? Da li to znači da možda namerava nekoga da poljubi – nekoga ko nisam ja? Danas ga se sećam, odnosno moje srce ga se setilo, ali bilo je suviše kasno. Nije me video; nije mu više stalo i napustio me je. Ne dozvoljavam

70


prstima da se obmotaju oko kesice dok razmišljam o vremenu kada svom suprugu više ništa neću predstavljati – osim uspomene na teške trenutke. „Šta si ono rekla, kuda ideš?“, ponavlja Rajan i podstiče me da mu odgovorim. „Idem do…“ ćutim. Povređena sam i tužna, a ne znam zašto. Nebo je vedro i zlatno, vazduh svež i čist, ali magla se opet navukla i ja ne znam gde sam. „Idem u šetnju.“ „Mogu li da se prošetam s tobom?“ pita me. „Ne znam, zapravo, kuda idem“, upozoravam ga. „Samo besciljno lutam!“ U glasu mi se oseti strepnja. Znam da sam izašla zbog Kejtlin, ali zašto? Gde bi trebalo da se nađem s njom? Da li bi trebalo da odem po nju negde? U školu? Jednom sam kasno došla po nju u školu, a kada sam stigla, lice joj je bilo bledo i zgrčeno, a oči otečene od plača. Autobus je kasnio, zato sam stigla kasno. Nisam ja više za vožnju autobusom. Ako zakasnim, uplašiće se; ne želim da se plaši. „Moram da pronađem kćerku“, kažem. „Imaš kćerku?“, pita me i shvatam da mu to nisam rekla prošli put. „Da, na fakultetu je.“ Slušam reči koje izgovaram i proveravam ih. Da, Kejtlin je na fakultetu; ne čeka me na nekom školskom igralištu. Ima dvadeset godina i bezbedna je na univerzitetu. „Ne izgledaš mi kao neko ko ima kćerku na fakultetu“, kaže, a ja ne mogu da se ne nasmešim. „Moderno čudo, zar ne?“, sklanjam mrežu kose s lica i smešim mu se. „Mogu li da ti predložim da se vratimo“, kaže prijatno. „Tamo su samo centar grada, prodavnice i saobraćaj. Ako krenemo na drugu stranu, možda ćemo čuti i pesmu ptica.“ Hodamo u tišini nekoliko minuta, a ja ga za to vreme krišom posmatram ispod oka. U mojoj glavi je muškarac kog se sećam da sam upoznala u kafiću, mlađi, ali tada sam mislila da sam i ja mlađa. Lako je moguće da smo se sreli pre deset ili dvadeset godina, ali mi način na koji mi se obraća, stidljivo, oklevajući, govori da smo se nedavno upoznali i da se površno poznajemo. Mora da sam mu se dopala, jer me ne bi zaustavio da razgovara sa mnom na ulici. Sada ga gledam i vidim da je mojih godina, i da je lepo odeven u odelo i kravatu. Izgleda kao muškarac za kog bi trebalo da sam se udala; muškarac koji ima penzioni plan i verovatno i privatno zdravstveno osiguranje. Kladim se da je bolje biti dementan ako imaš privatno zdravstveno osiguranje. Kao kada si u domu za dementne koji pokriva nacionalno zdravstveno osiguranje, ali je hrana bolja i verovatno je bolji izbor televizijskih kanala. 71


„Da li smo zaista tek tako naleteli jedno na drugo?“, pitam ga iznenada oprezno. „Ili me progoniš?“ Smeje se. „Ne, ne progonim te. Priznajem da sam se nadao da ćemo opet imati priliku da razgovaramo. Ne, ja sam usamljen, tužan čovek koji te je video u kafeu pre nekoliko nedelja i pomislio kako izgledaš… lepo, i kao da ti je potreban neko da se stara o tebi i… Vidi, nadam se da se ne vređaš što ti na ovo ukazujem, ali sada si na ulici, još u pidžami, pa sam pomislio… da bi ti možda… prijalo društvo?“ „Znači, usamljen si i tužan“, kažem, a dopada mi se što je primetio moju odeću (zašto sam izašla u pidžami?), ali me nije smesta odveo u ustanovu za mentalno obolele. „I očigledno nisi marketinški stručnjak. Reci mi nešto o sebi, na primer, zašto si usamljen i tužan?“ „Ako ti meni kažeš zašto se ne trudiš da se obučeš pre nego što izađeš u šetnju“, kaže. „Ja sam…“ spremam se da mu kažem, ali stajem. Nisam još spremna. „Ja sam slobodnog duha“, kažem, a on se smeje. „Na tebe je red.“ Ne zna da može da mi kaže sve što želi i da ću ja to verovatno zaboraviti svakog časa, mada njega nisam zaboravila, niti naš prvi sastanak – setila sam se svega pošto je rekao lepi pacov kog je voda izbacila. Hoću da kažem da do tada nisam razmišljala o njemu, ali, čim je izgovorio te reči, prepoznala sam ga, a to je nešto za šta mogu da se uhvatim, nešto dobro. I sećam se… sećam se njegovih očiju. Ne zna šta može ili ne može da mi kaže i zapanjena sam i, da, dirnuta kada mi kaže, pa, baš sve. „Ja sam beznadežan slučaj“, priznaje. „Moja supruga… prestala je da me voli i napustila me je. I srce mi je slomljeno. Mnogo mi nedostaje. I ponekad ne vidim svrhu da nastavim dalje, ali tada se setim da moram, jer ljudi zavise od mene. Nekada mi se dopadalo što sam snažan, ali sada mi se to više ne dopada. Sada ne vidim kako je moguće da opet budem srećan, a to me užasava.“ „Pa, to jeste tužno i očajno“, kažem, ali ga razumem. Oseća se izgubljeno kao i ja, i bukvalno i u prenesenom značenju. Uzimam ga za ruku. Za trenutak je iznenađen, a zatim mu je milo, čini mi se. U svakom slučaju, ne povlači se. „Drago mi je što ti je moj bol zabavan.“ Smeši se i gleda me iskosa. „Ne smejem se tebi“, kažem. „Smejem se nama. Pogledaj nas, izgubljene duše u šetnji ulicama Gilforda. Potrebno nam je vresište, ili možda šuma. Potreban nam je pejzaž koji sadrži određenu metaforu. Ulične svetiljke i autobuske stanice nisu odgovarajuća pozadina.“ Zadovoljna sam sobom: prilično sam uverena da sam u isti mah pokazala i da sam pametna i da sam duhovita. Ljudi kod kuće već su me otpisali. Pitam se da li me traže – da li su već počeli da paniče? Mora da me već neko vreme nema. Mama je sigurno 72


otkrila da sam odjurila u njenim čizmama. Tako je, pobegla sam, ali ne mogu da se setim zašto, a kada se držim za ruke s Rajanom, razlog bega čini mi se nekako manje neodložan. „Moraćemo da se zadovoljimo lišćem posutim predgrađem“, kaže dok se penjemo uz brdo koje je sa obe strane oivičeno kućama, nizom spojenih kuća izgrađenih tridesetih godina koje sve izgledaju gotovo identično. Nekada su ove kuće predstavljale raj, utopiju. Sada izgledaju kao da su izgrađene samo da bi me obmanule: kao okrutna šala, lavirint pun ćorsokaka i zbunjujućih putokaza, ali bez izlaza. Znam da živim u jednoj od njih, ali ne znam u kojoj. Ima to neke veze sa zavesama, ali sam zaboravila šta, a i ne želim da se vratim tamo gde samo čekaju da me opet stave pod ključ. „A šta je s tobom?“, pita me dok iz jedne ulice skrećemo u drugu, potpuno jednaku. „Ispričaj mi svoju priču.“ „Nisam dobro, Rajane“, priznajem sa žaljenjem. „Nisam to želela da ti kažem, jer mislim da me nećeš gledati istim očima kada saznaš, i da nećeš sa mnom razgovarati na isti način. Samo dvoje ljudi na ovom svetu ne ponaša se prema meni drugačije pošto sam obolela, a ti si jedan od njih. Druga je moja devojčica, moja mlađa kćerka, Ester. Ona ima samo tri i po godine. Udata sam za njenog oca godinu i nešto. On je veoma dobar čovek, pošten. Zaslužuje bolje od ovoga.“ Rajan ćuti za trenutak ili dva, razmišlja o onome što sam rekla. „Možemo li da pretpostavimo“, kaže naposletku, „da neću, jer sam veoma srećan što idem ulicom podruku sa udatom ženom koja na sebi ima pidžamu, na tebe gledati drugim očima niti ću ti se drugačije obraćati, ako mi kažeš od koje bolesti boluješ?“ „Imam…“, ne znam kako da mu kažem istinu a da ga ne uplašim, pa mu govorim verziju istine. „Recimo samo da nemam još mnogo vremena.“ Rajan zastaje, njegov lagani, ravnomerni korak gubi ritam i meni ga je žao. Zaboravljam koliko je drugim ljudima zastrašujuća svaka ozbiljna bolest. Kao da ih je smrt potapšala po ramenu i podsetila ih da će jednog dana i po njih doći. „Nije pošteno“, kaže tiho dok razmišlja o onom što sam rekla. „Nije“, mogu samo da se složim s njim. „Ovo je najgore. Ova faza u kojoj znam šta gubim. To me boli. Više nego što umem da izrazim. Nije da sam pokušala da kažem to bilo kome… osim tebi. Ovo je faza za koju ne želim da se završi, a u isto vreme želim da je već iza mene.“ Rajan izgleda – kako? Preneraženo, čini mi se. Užasnuto. Lice mu je belo kao kreč.

73


„Izvini“, izvinjavam se. „Ne znam zašto sam odabrala baš tebe da ti ispovedim najskrivenije misli. Vidi, u redu je. Nemoj osećati obavezu da razgovaraš sa mnom. Mogu dalje i sama.“ Osvrćem se i shvatam da nemam pojma gde sam, čak ni koje je vreme. Ne želim da mu pustim ruku, ali govorim sebi da moram ako popusti stisak, makar i samo malo. „Voliš li svog muža?“, pita me. Spuštam pogled i vidim da me i dalje drži za ruku, čvrsto. Gledam svoju ruku u njegovoj, a moja burma svetluca na jutarnjem suncu. „Ponekad se setim kakav je to osećaj bio“, kažem. „I znam da sam srećna što sam ga doživela, makar i kratko.“ Grizem usnu dok nastavljamo dalje i pitam se šta radim i zašto. Zašto ovom potpunom strancu, koji verovatno ima više duševnih problema nego ja, govorim ove tajne koje ne mogu da kažem svojoj porodici? Do sada je već trebalo da ga toliko uplašim da počne da smišlja učtive izgovore i traži način da ode – ali on i dalje ide pored mene, i dalje me drži za ruku. I nekako mi se ne čini pogrešno što me drži za ruku. Nekako je… utešno. „Čudna je stvar ljubav“, kaže, prekidajući tišinu. „Ponekad poželim da umem bolje da baratam rečima da bih mogao više da pričam o njoj. Nekako mi se čini pogrešno što postoji takvo jedno stanje koje nas sve pogađa, više nego što nas pogađa sve ostalo u životu, a samo pesnici i autori popularnih pesama mogu da pričaju o njemu sa izvesnim autoritetom.“ „Možeš meni da pričaš o tome“, kažem. „Nije važno koje ćeš reči upotrebiti.“ „Rekao bih da je to više od reči i osećanja“, kaže. „Mislim da bih, zapravo, zaista želeo da ti budem prijatelj, ako smatraš da ti je prijatelj potreban, i pored toga što mi nedostaje moja supruga koju i dalje volim, i pored toga što si tako teško bolesna. I mada ne možemo da budemo prijatelji zauvek, voleo bih da budemo prijatelji sada. Ako nemaš ništa protiv?“ „Ali zašto?“, pitam ga. „Zašto bi želeo da imaš bilo kakvog posla sa mnom?“ „Putevi su nam se ukrstili u tačno određenom trenutku, zar ne misliš i ti tako?“ Zastaje i okreće se prema meni. „Kada razmišljam o ljubavi, pretpostavljam da mislim da je to nešto izvan nas. Nešto što je mnogo više od seksualne privlačnosti i romanse. Pretpostavljam da mislim da će samo ljubav od nas ostati kada nas više ne bude.“ „To me podseća na nešto“, kažem, „ali ne mogu da se setim na šta.“

74


Pokušavam da odgurnem maglu sa sećanja dok se osvrćem unaokolo i primećujem kuću sa crvenim zavesama. To je moja kuća; nekako smo stali ispred moje kuće. „Živim ovde“, kažem mu iznenađeno. „Doveo si me kući.“ „Verovatnije je da si prosto znala put i da si nas dovela ovamo, jer nisi suviše razmišljala o tome“, kaže pomalo tužno, možda zato što je naša šetnja završena. „Ili je to, ili sam ja tvoj anđeo čuvar.“ „Nadam se da nisi“, kažem mu. „Uvek sam mislila da anđeli čuvari pokvare svaku dobru zabavu.“ Krajičkom oka primećujem da se nešto pomera, verovatno moja mama spušta zavesu, što znači da je krenula prema vratima. Ne želim da mami – ili još gore, Gregu – objašnjavam ko je Rajan, pa ga vraćam korak ili dva, iza budalasto visoke susetkine žive ograde od šimšira. „Mislim da bi mama mogla da mi zabrani izlaske“, šapućem Rajanu i smešim se tužno. „O, da li želiš da…“ ali pre nego što je stigao da ponudi da se javi mami, zaustavljam ga. „Ne, u redu je“, kažem. „Hvala za šetnju. Hvala što si me vratio kući. Bolje da idem.“ „Da li još imaš moj broj?“ pita me, hvatajući me za ruku. . „Imam“, kažem. Ali istina je da ne znam. „Ako ti budem potreban“, kaže, „ako ti zatreba prijatelj koga nije briga šta si obukla, onda me pozovi. Obećaj mi.“ „I ti“, kažem mu. „Potraži me kada ti supruga bude nedostajala više nego što želiš.“ „Seti me se“, kaže. „Hoću“, kažem, i ne znam zašto, ali znam da je to istina. „Žao mi je“, kaže mama čim sam ušla na vrata zabačene glave, spremna da čujem da sam od sada kažnjena. Polako se okrećem i gledam je. „Molim?“ „Ne trudim se da baš najbolje razumem kako tebi sve ovo izgleda“, kaže i krši ruke. „Samo želim da se brinem o tebi – to je sve. Ponekad mi se čini da se suviše trudim, ili da se ne trudim dovoljno, da shvatim koliko mora da te frustrira sve ovo. Pretpostavljam da te ne slušam dobro. Premrla sam od brige, a Greg je otišao da te traži. Trebalo bi da ga pozovem.“ Greg se ne javlja, pa mama ostavlja poruku. Glas joj drhti i shvatam da sam je uplašila. Glupo je što je uopšte moguće da se majka toliko uplaši samo zato što sam izašla napolje. Glupo je što je to sada moj život. 75


„Žao mi je“, kažem. „Ne radim to da bih te uplašila. Radim to zato što iskreno mislim da je u redu… Sve se suviše brzo dešava da bih mogla da držim korak, u tome je problem.“ Mama klima glavom i ispušta rub džempera koji je stezala kao da joj život od toga zavisi, prilazi mi i grli me. Trapav je to zagrljaj, sav u laktovima i ramenima. U početku smo malo zarđale, ali onda se setim kako sam joj sedela u krilu. Dozvoljavam joj da me grli i stojimo u hodniku jedna drugoj u naručju. Drago mi je što sam se vratila kući. „Vidi“, kaže mama nežno kada se konačno odvojila od mene. „Dok te je Greg tražio, ja sam razmišljala šta da radimo u vezi s Kejtlin…“ Sve mi se vraća u naletu brige – razlog zašto sam izašla, razlog mog bega. Moram da budem s njom. „Gde su mi ključevi od kola?“ pitam je. „Greg dolazi kući“, kaže, gledajući stvar na koju stižu poruke. „Drago mu je što si se vratila. Dolazi kući da bude sa Ester.“ „Potrebni su mi ključevi od kola“, kažem izgubljena u mozaiku informacija. „Kada Greg stigne, ti i ja možemo da idemo.“ Delovi klize i preraspoređuju se, a zatim shvatam šta tačno govori. „Ti i ja.“ Smeši se. „Idemo u London da pronađemo Kejtlin.“

76


Četvrtak, 19. novembar 1981.

Kler Ovo je fotografija mog oca u vojnoj uniformi. Fotografija je nastala mnogo pre nego što je upoznao mamu, možda čak pre nego što je ona rođena. Na fotografiji ima svega osamnaest godina i tako je naočit i staložen dok pozira za ovaj zvanični portret, ali ja mislim da mu se u oku vidi sjaj: osećaj da život počinje. Ovako volim da ga pamtim. Učestvovao je u poslednje dve godine Drugog svetskog rata i nikada o tome nije pričao, nikada; međutim, ono što mu se desilo u Francuskoj promenilo ga je. Taj sjaj u njegovom oku videla sam samo na ovoj fotografiji i onog dana kada je umro, kada je mislio da sam ja njegova sestra. Pred kraj mi nisu dozvoljavali da ga često viđam; iskrena da budem, nisam ni želela. Uvek je za mene bio pomalo stranac, staromodan otac koji je dolazio kući posle posla, kada sam ja već bila u postelji. Iz najranijeg perioda svog života sećam se da sam se igrala s mamom i da sam se noću trudila da ostanem budna dok ne bih čula otvaranje ulaznih vrata, u nadi da će baš to veče biti jedno od retkih kada je tata dolazio u moju sobu da me poljubi u čelo. Međutim, on je to radio samo kada je mislio da sam već uveliko zaspala. Ako bi mi makar i trepavica zatreperila, on ne bi ušao u sobu. Kako sam odrastala, to sam počela da mu zameram. Mislila sam da je hladan, nezainteresovan. Bile su mi potrebne godine da shvatim da je prosto bio takav. On je verovao u stoičko držanje i tapšanje po leđima; nije kod njega bilo zagrljaja i poljubaca, nije on bio takav otac. On je bio od onih što učtivo pitaju kako je prošao dan u školi. Kao da smo poznanici koji su se sreli na ulici i rešili da porazgovaraju o vremenu. Volela sam ga, i sigurna sam da je i on voleo mene, ali nisam ga poznavala, naročito ne u uzrastu od deset godina, koliko sam imala kada je umro. Sećam se mnogih detalja iz tog perioda, ali ne sećam se tate. Pitam se da li bi mi više značio da je duže poživeo. Da li bih ga pamtila po tome šta mi je sve značio, umesto što ga pamtim po onome što mi nije značio? Brinem kako će me Ester pamtiti, i da li će me pamtiti. Imam samo dva jasna sećanja na tatu, a jedno od njih jeste sećanje na poslednji put kada sam ga videla pre nego što je umro, kada je mislio da sam njegova sestra Hati. Mama je bila u kuhinji, razgovarala je s lekarom, a ja sam bila u hodniku, sedela sam na stepeništu. Mnogo sam vremena u poslednjim danima tatinog 77


života provela na stepeništu. Tata je ležao u sobi koja je nekada bila trpezarija. Čula sam ga kako doziva. Dugo sam ga slušala, sedeći na stepeništu, nevoljna da uđem u sobu, čekajući mamu da mu se odazove, kao što je uvek činila, i da zatvori vrata za sobom i počne da ga teši tihim glasom. Međutim, mama je i dalje razgovarala s lekarom u kuhinji, a tata je zvučao uznemireno, pa sam ušla. Nisam volela da čujem strah u njegovom glasu; tada bih i ja počela da se plašim. Tada je već bio slab, patio je od uznapredovalog zapaljenja pluća, pa nije mogao da ustane. Prišla sam mu, prišla sam do postelje da može da me vidi. „O, ti si“, rekao je. „Reci majci da nisam ja to uradio. Reci joj da ti nisam ja slomio glupu lutku, vaško.“ Nisam ga razumela pa sam mu se primakla. „Na šta misliš, tata? Koju lutku?“ „Prava si plačljivica, Hati“, rekao je. „Mala tužibaba i plačljivica.“ Povukao me je za kosu, baš snažno, uhvatio me je za kosu i povukao prema sebi, pa mi je lice za trenutak bilo priljubljeno uz njegov krevet, i osetila sam zadah znoja i mokraće, i nisam mogla ni da se pomerim ni da dišem. Tada me je pustio, a ja sam se teturavo odmakla od kreveta, trljajući bolno teme, užasnuta. Pojavile su se suze, mada nisam volela da plačem i ponosila sam se time kako to nikada ne radim. Vrele suze potekle su mi niz lice. Pogledao me je iz postelje, a one blede oči koje su nekada sijale, sada su gledale neko drugo vreme, neki drugi svet i drugu devojčicu. „Izvini, mala“, rekao je, sada nežnim glasom. „Nisam hteo da te raspekmezim. Znaš šta, posle ručka otići ćemo do potoka igacaćemo dok nam prsti ne poplave, važi? Pomoći ću ti da uhvatiš punoglavce; držaćemo ih u koji dok im ne izrastu noge.“ Tada je ušla mama i, kada je videla da plačem, poterala me je napolje i zatvorila vrata za mnom, posle čega se čuo samo njen glas, nežan i blag kako ga teši. Tata je umro kasnije togposlepodneva.

78


7

Kler Voz podzemne železnice zanosi se s jedne strane na drugu i glasnim kloparanjem, tup-tup, i udarcima u šine beleži protok vremena. Već neko vreme snažno se koncentrišem na mapu koja se nalazi iznad sedišta preko puta mene – da se ne bih izgubila, ne samo u ovom ogromnom, prostranom lavirintu već i u vremenu. Moram da upamtim šta radim; moram da upamtim zašto. Ma šta da se desi, ne smem da zaboravim ove dve stvari. U Londonu sam; tražim Kejtlin. Razmišljala sam o tome posle one šetnje – u svom spasilačkom pohodu nisam stigla ni do prvog pešačkog prelaza, a već sam zaboravila kuda sam krenula. Ja sam poput vozača-početnika: ne smem da sklonim pogled s puta i ne smem da zaboravim kuda idem, ni u jednom trenutku. Ako mi koncentracija samo malo popusti, skrenuću negde i izgubiću se u nekoj avanturi za koju nemam potrebne veštine. Pokušavam da ponovo naučim osnovne životne veštine brže nego što mogu da ih zaboravim. To je pomalo nalik na penjanje pokretnim stepenicama koje vode naniže, ali na koje ću stati; i ako me veliki napor da se koncentrišem zadrži na istom mestu, onda je to za mene dovoljno dobro. Bolje nego da se spustim do podnožja. Samo još dve stanice. Zadovoljna sam sobom što to znam. Ipak, gledam svoj odraz u staklu preko puta, prazan i providan. Vidim ženu koja nestaje. Volela bih kada bih i u stvarnom životu tako izgledala – kada bih postajala providnija kako bolest napreduje, dok naposletku ne postanem samo pramičak duha. Koliko bi to samo bilo zgodnije, koliko lakše svima, pa i meni, ako bi se i telo topilo zajedno sa umom. Onda bismo svi znali na čemu smo, bukvalno i metafizički. Nemam pojma da li ova misao ima ikakvog smisla, ali srećna sam što sam se setila reči metafizičko. Mama sedi s jedne strane mog sablasnog odraza i čita novine, a ruku drži pored moje, čime uspeva da zadrži kontakt, ali da to ne izgleda tako. S druge strane sedi devojka s brojnim pirsinzima iznad gornje usne. Okrećem se i gledam pravo u nju, i vidim pet mutnih, metalnih pirsinga na beloj koži, kako naglašavaju savršen Kupidonov luk. Nosi belu jaknu od veštačkog krzna preko tamnocrvene košulje otkopčane da se vidi ožiljak, možda od operacije srca, na

79


sredini grudi. U svaku jamicu u kojoj se nekada nalazio konac, stavila je sićušni blistavi kamen. Ovo mi mami osmeh. Ako i oseća da je posmatram, ignoriše me, a vidim da nosi i slušalice dok čita prilično pohaban primerak Velikog Getsbija. Voz nastavlja da klopara – tup, tup, tup. Ne mogu da odvojim pogled od nje i pitam se zašto je rešila da nagrdi ono što je lepo, a ono što je ružno ulepša. Možda ona tako želi da postigne ravnotežu. Mama me prilično energično udara po kolenu. „Zaboga, prestani da zuriš u siroto dete, nabićeš joj neki kompleks“, šapuće mi. „Ne smeta joj“, kažem, pokazujući devojku, kojoj za trenutak hvatam pogled. „Pogledaj, želi da je ljudi gledaju. Mislim da je to prilično sjajno.“ „Možda i jeste tako, ali ne da je gledaju kao da je životinja u zoološkom vrtu“, mama sikće, mada je voz bučan, a devojka sluša nešto veoma glasno i s prilično snažnim basom. Možda voli iste bendove koje voli i Kejtlin. Možda poznaje Kejtlin. „Šta to slušaš?“ dodirujem joj zglob, a ona vadi slušalice. „Izvini“, kaže mama, ali zastaje i ne iznosi joj moju dijagnozu. „U redu je.“ Devojka se smeši. „Ne smeta mi. Slušam bend Dark Matter. Da li ste čuli za njih?“ „Mislim da nisam“, kažem. „Kada je bila operacija?“ Pružam ruku i samo na tren spuštam prst na prvi cirkon. „Kler!“ Mama se pruža prema meni, verovatno u pokušaju da me fizički obuzda ili spreči da dalje pričam. Oslobađam se njene ruke. Devojka se ponovo smeši. „Pre četiri godine.“ „Dopadaju mi se cirkončići na tvom ožiljku“, kažem joj. „Ne dopadaju mi se ti pirsinzi na usni. Tako si lepa, narušavaju ti lepotu.“ Klima glavom. „To i moja mama kaže.“ „Izvini“, ponavlja mama. „Silazimo na sledećoj stanici.“ „U redu je.“ Devojka se kikoće i gleda me. „Ovo nije faza. Ovo su moje lice i moje telo i ovo je moj način da kažem da ću svoj život živeti onako kako ja to želim, do kraja.“ „Misliš da je to tako“, kažem i klimam glavom prema mami. „Ali vidiš li onu ženu tamo? Nekada je bila hipik, igrala je naga na poljima i uzimala LSD. Sada nosi medicinske kompresivne čarape i sluša Arčerove na radiju.“ Devojčine oči se šire i ona se smeje iza korica knjige. „A ona je obolela od Alchajmera“, odgovara moja mama, što je, iskreni da budemo, pravi adut. Voz staje na stanici, a mama me hvata za ruku kao da sam nevaljalo dete i izvlači me iz voza. Mašem devojci dok voz odlazi, i ona maše meni, a pirsinzi iznad gornje usne svetlucaju. Volela bih da i ja mogu da stavim 80


cirkone na svoje ožiljke, ali moji ožiljci su u mojoj glavi. Možda to mogu da stavim u testament: pošto me otvore, možda bi mogli da sa formaldehidom ubace unutra i koji dijamant. *** Mama zna put, ili bar ima kartu. Navodno nije daleko od stanice podzemne železnice, pa joj dozvoljavam da me uzme za ruku i pratim je poput devojčice na putu do škole, a sitna kiša kvasi nam kožu i polako nas natapa dok se približavamo onome za šta mi mama kaže da je kancelarija Katedre za engleski jezik Univerzitetskog koledža u Londonu u Ulici Gauer. „Kada uđemo, priču prepusti meni“, kaže, na šta se ja smejem. „I dalje posedujem moć govora“, kažem joj. „Znam da je poseduješ, ali nisi u stanju da zadržiš za sebe sve što pomisliš.“ Podiže obrvu. „A opet, mislim da to nikada nisi ni umela.“ „Hvala ti što si ovde sa mnom“, kažem joj. „Što mi dozvoljavaš da ovo uradim.“ „Mislim da ponekad zaboravljaš da bih za tebe sve uradila.“ Mamin osmeh smekšava kada spusti hladnu ruku na moj obraz. „Ti si i dalje moje dete, znaš to.“ „Ne znam za to, ali lako je moguće da ćeš mi uskoro kašičicom davati da jedem kašastu hranu“, odgovaram joj i pre nego što sam stigla da razmislim šta govorim. Mama vraća ruku u džep, lice joj opet postaje bezizražajno, a ja ulazim za njom u zgradu. Krivica puzi po meni. Mama je izgubila godine života negujući do suviše rane smrti jednu osobu koju je volela, a sada je to opet čeka. Želim da joj kažem da ne mora da se muči; želim da joj kažem da će mi biti dobro i u nekom domu u kom će se o meni starati neznanci. Ipak, ne govorim joj to, jer je ona moja mama, i želim da se ona stara o meni. I znam da ću želeti nju, čak i kada ne budem znala da je želim. Naša pojava ne uznemirava pozamašnu ženu za prijemnim stolom; zapravo, kao da se još malo uspravila, poput kokoške koja doteruje perje. Čini sjajan taktički potez i spušta pogled na monitor ispred sebe, kao da radi nešto veoma važno. „Dobar dan“, kažem učtivo i ponavljam pošto ona ne podiže pogled s računara. „Dobar dan?“ Dočekuje me podignut prst dok ona nešto kuca na tastaturi, čeka još nekoliko trenutaka, a zatim me konačno udostoji pažnje. Često u poslednje vreme ne znam da li je ono što mislim o nečemu zaista moje mišljenje ili me to 81


bolest tera da tako mislim. Međutim, u ovoj izuzetno retkoj situaciji potpuno sam uverena da mi se – onom delu mene koji je ostao uprkos bolesti – ova žena ne dopada, i samo zbog tog razloga ona mi se i prilično dopada. „Kako mogu da vam pomognem?“, pita i izgleda nezadovoljno što se od nje traži da radi svoj posao. „Moja kćerka je kod vas student treće godine i potrebna mi je njena adresa“, kažem prijatno. „U pitanju je hitna porodična stvar.“ „Ne dajemo lične podatke.“ Žena se dobroćudno smeši. „Mislim, kažete da ste nečija majka, ali, koliko ja znam, mogli biste biti i kraljica.“ „Pa, ne, da sam kraljica, gotovo sam potpuno sigurna da biste znali da sam to ja“, kažem joj. „A i radi se o tome da, mada se potpuno slažem s vašom praksom, ne znam njenu adresu, a moram hitno da stupim s njom u vezu. Zaista je hitno: potrebna sam joj.“ Žena frkće. „Kažete da ste nečija majka, a ne znate gde se vaša kćerka nalazi?“ „Tako je“, kažem. „Tako je, usrana sam majka.“ Žena se sprema da izgleda uvređeno, ali pre nego što “je stigla, umešala se moja majka. „Molim vas da oprostite mojoj kćerki“, kaže. „Obolela je od Alchajmerove bolesti.“ Tačno znam kakva joj je taktika: namerava da uhvati ženu nespremnu spominjanjem moje bolesti, da igra na sažaljenje i u širokom luku zaobiđe taktike mog novog zakletog neprijatelja smišljene da mi ukradu vreme. Ipak, to me peče. Želela sam da je nadmudrim svojom dosetljivošću i britkim umom, a ne nedostatkom upravo pomenutog. Ženine pune male usne oblikuju se u nemo „o“, ali iz njih ne izlazi nikakav zvuk. „Vidite, vrlo je jednostavno“, nastavlja mama. „Potrebno je da stupite u kontakt s Kejtlin, ma gde u kampusu da se nalazi, i kažete joj da su njena majka i baka… Samo joj recite da smo ovde. Da je u pitanju hitna porodična stvar.“ „Kejtlin?“ žena se uspravlja. „Prezime?“ „Armstrong“, kažem. „Poznajete li je?“ „Kejtlin Armstrong je kćerka ove sirote žene?“, žena na recepciji prestala je da me gleda i da mi se direktno obraća. „Pa ona više nije naš student. Napustila je fakultet krajem letnjeg semestra.“ Utišava glas i gotovo podiže ruku da me spreči da joj pročitam reči s usana i vidim šta kaže: „Možda je gospoda zaboravila“, šapuće. Mama i ja zaprepašćeno se gledamo, što moju novu malu drugaricu sekretaricu neizmerno raduje. 82


„Ispisala se? Da li ste sigurni?“, naginjem se preko stola pomalo preteći, povedena time da kao osoba koja boluje od Alchajmera imam pravo da ne poštujem lični prostor. „Moja Kejtlin? Visoka je, poput mene, s krupnim, crnim očima, dugačkom kosom koja leti na sve strane… Ona je… Ona je… student reči. Studira reči. Moja Kejtlin?“ „Žao mi je, mila.“ Sekretarica klizi na stolici s točkićima. Smeši se mojoj majci. „Da li ste vi njen staratelj? Da li se mnogo zbunjuje? Mora da vam je teško.“ „Nisam zbunjena“, kažem joj, ali ona i dalje gleda moju majku. „Sigurni ste da je to ista devojka?“ pita moja mama. Hvata me za ruku da sekretarica ne vidi i steže je. Ponovo mi govori da pustim nju da priča. „Sasvim sam sigurna.“ Žena klima glavom i steže usne u izrazu koji je mešavina saosećanja i tihog zadovoljstva što je baš ona imala čast da nam saopšti loše vesti. „Sećam se, jer sam bila ovde kada je došla da vidi dekana. Nikada nisam videla da neka devojka toliko plače. Nije položila ispite. Ima neke veze s nekim momkom, bar tako mislim – uvek je tako. Došla je da pita može li ponovo da polaže ispite. Međutim, pošto se nije prijavila za njih, pretpostavila sam da je otišla kući da vida rane i pozajmljuje novac od mame i tate. Razumem zašto vam ništa nije rekla.“ Ponovo utišava glas do šapata. „Nije želela dodatno da je uznemirava.“ „Ovde sam i još imam uši“, kažem. „I nisam gluva.“ Žena mi upućuje letimičan pogled, ali i dalje ne gleda u mene, i ja se za trenutak pitam da se nisam pretvorila u onu sablasnu ženu iz voza – onu koju niko više ne gleda u oči. Onu koja možda nije stvarna. „Možete pokušati da razgovarate s njenom najboljom drugaricom“, kaže, iznenada se dosetivši. „Kejtlin je svaki put bila s njom kada je dolazila ovamo prethodnog semestra. Zove se Beki Fert. Nažalost, ne mogu da vam dam njenu adresu. Kao što sam rekla, protivi se našoj politici zaštite privatnih podataka. Međutim, trebalo bi da je u kampusu danas. Ako odete u kantinu i raspitate se, verovatno ćete je pronaći. Zgodna devojka, plavokosa, lepa.“ „Hvala“, kaže mama, i dalje mi stežući ruku. Okrećem se i još jednom gledam sekretaricu, i znam da je ovo pravi trenutak da je bocnem oštroumnom rečenicom koja će je naterati da shvati da nisam samo za sažaljenje i da me bolest ne definiše. Međutim, ništa mi ne pada na pamet, što me podseća, isuviše jasno, da su obe stvari istinite. Ispostavlja se da u kantini ima mnogo lepih, plavokosih devojaka kose vezane u konjski rep, ima ih toliko da se pitam da li bi se moglo desiti da nas neko ljubazno isprati napolje ukoliko krenemo da im redom prilazimo. 83


Na svu sreću, ovo je jedna od retkih prilika kada je prednost biti žena preko četrdeset godina, jer niko ne očekuje da imamo nekakve zločinačke namere, mada smo morale da se suočimo s nekoliko zbunjenih, dosadnih i prezrivih odričnih odgovora pre nego što smo konačno pronašle plavokosu devojku kose vezane u konjski rep koja zna ko je i, što je još važnije, gde je Beki Fert. „Danas nije ovde“, kaže nam devojka koja nam se predstavila kao Ema. „Ima predavanje iz književne kritike. Na to predavanje niko ne ide, ako može da bira. Možda je i kod kuće.“ „Znaš li gde joj je kuća?“ pitam je, osećajući olakšanje što Emu ni najmanje ne brine Bekina privatnost, jer nam veselo zapisuje njenu adresu i broj telefona. Otimam joj cedulju iz ruke i osećam se odlučno: radim nešto za sebe i za Kejtlin. Tražim je, spašavam je, vodim je kući. Ponašam se kao majka. Osećam se snažno i slobodno, bar nakratko – možda čak i na nekoliko sekundi – možda čak i čitavih deset. A onda shvatam da nemam pojma kuda idem. Na svu sreću, Beki je kod kuće kada stižemo na njenu adresu posle mučnog putovanja autobusom, na koje nevoljno i gunđajući pristajem, zarad višeg dobra, jer očigledno nisam najbezumnija osoba u autobusu. Posle podne se smračilo i postalo je vlažnije; voda oblaže ulice i pretvara ih u prljavo ogledalo u kome se ogleda svet, možda onakav kakav zaista jeste, razlivenih, izmešanih boja. Tako se ja osećam sada: kao da sam s druge strane tog prljavog ogledala, i pokušavam da obrišem fleku da bih jasnije videla i mogla da shvatim. „Pogano vreme“, kaže mama, a ja pokušavam da se setim vremena kada nije padala kiša. Beki otvara vrata, u majici s kratkim rukavima, donjem vešu i malo čemu još. Želim da joj kažem da obuče džemper. Izgleda kao da se smrzava, a njeni dugački nožni prsti savijeni na pločicama dovoljni su da me nateraju da zadrhtim. „Nisam vernik“, kaže, gledajući moju mamu, pa mene. „Nisam ni ja“, kažem joj. „Odnosno, ako i verujem u boga, sada bih želela da razmenim s njim poneku reč koja nema nikakve veze sa širenjem jevanđelja.“ Beki kreće da zatvori vrata. „Ovde smo zbog Kejtlin. Poznaješ je, zar ne?“ Mama gura nogu između vrata i dovratka s nekom vrstom opake rešenosti da dobije informacije, za šta sam mislila da su sposobni samo policajci iz Ist Enda i putujući trgovci. Beki gleda mamino stopalo u udobnim cipelama i oprezno ponovo otvara vrata.

84


„Ja sam Kejtlinina baka“, kaže mama. „Molim te, ako je kod tebe, ako znaš gde je, molim te, reci nam. Znamo da više ne studira i znamo da je trudna.“ „Koji k…“ Beki širi oči dok snažno grize usnu da spreči sebe da opsuje, i očigledno je još dovoljno dobra devojka da ne želi da psuje pred nečijom mamom i bakom. Beki nije znala da je Kejtlin trudna. Možda to znači da nije. „O, bože. Mislila sam da je…“ „Šta? Otišla po pilulu za dan posle? Kupila kondom? Stekla obrazovanje o bezbednom seksu?“ pitam. „Ti se javi“, kaže mama. „Mislimo da je možda trudna, ali nismo sigurne. To je trebalo da kažem. Nije kod kuće i brinemo za nju. Molim te, Beki, ne želimo da bude sama, ne u ovom trenutku.“ Beki klima glavom i otvara vrata, a njena smrznuta bosa stopala povlače se unazad. „Uđite, sklonite se s kiše.“ Kuća joj miriše na kari i vlažan veš. Stojimo u hodniku, a u dnevnoj sobi vidim Kejtlinin neseser na zdepastom stočiću. Srce mi se budi i ja sklapam oči i čekam da me prođe želja da zaplačem. Nisam znala šta sam mislila da joj se desilo dok nisam saznala da je bezbedna. A tada me obuzima bes. Šta bi moglo biti toliko strašno da nas sve rado pusti da toliko brinemo? „Ovde je“, kažem i okrećem se prema Beki. „Stvari su joj ovde.“ „Nije, hoću da kažem, spava ovde, ali je sada na poslu.“ Beki je neprijatno; uzima duks s kapuljačom s gelendera, oblači ga i umotava se čvršće u njega. „Rekla je da joj je potrebno da se negde smesti dok ne razmisli, ne sabere se, ne nađe stan i tako to. Rekla je da je u… nevolji. Nije mnogo rekla, zapravo, ništa mi nije rekla. Radi sve vreme tako da…“ Beki gleda u dnevnu sobu u kojoj vidim vreću za spavanje i odeću razbacanu po tepihu. „Nije mi spominjala trudnoću, a ovde je već dve nedelje… Meni sve govori.“ „Gde radi?“ pitam, pretpostavljajući na osnovu toga što se obraća meni, a ne mojoj majci, da joj Kejtlin ne govori baš sve. „O.“ Beki povija ramena i jasno je da ovaj podatak zaista ne želi da saopšti majci i baki svoje drugarice. „Uh, pa, radi u…“ Poslednje dve reći rekla je toliko tiho da nisam sigurna da sam ih dobro čula dok ih moja majka nije ponovila. „U striptiz-klubu?“

85


Petak, 15. decembar 2000.

Kler Ovo je program Kejtlinine prve školske predstave kada je imala osam godina. Kejtlin je bila Crvena kraljica u školskom izvođenju „Alise s one strane ogledala“. Jasno se setom dana kada sam došla po nju u školu, a ona izletela iz učinioce da mi kaže da je dobila ulogu, da mora da nauči tekst i pesmicu koju će pevati i da će sve to sama izvoditi. Odmah sam osetila kako mi se stomak vezuje u čvor od straha. Kejtlin je oduvek bila vesela i vedra devojčica – u situacijama koje su joj bile poznate i u kojima se osećala prijatno. Međutim, čim bi se našla u nepoznatoj sredini, ili pred nepoznatim licima, zatvorila bi se, okrenula glavu na drugu stranu i sakrila se u moju suknju ili iza mojih nogu. Rekla mi je da ne voli da je gledaju ljudi koje ne poznaje. „Pomisli samo ko bi mogli biti“, rekla mi je, krupnih, uplašenih očiju. Suviše dugo bilo mi je potrebno da shvatim da se plašila da će videti oca i da neće znati koje on. Prvih nekoliko nedelja koje je provela u školi bile su prava noćna mora: svakog jutra plakala je s takvom iskrenom tugom dok sam je vukla na igralište, da sam poželela da je ispišem iz škole, i gotovo to i uradila. „Tamo nikoga ne poznajem“, jecala je. „Biću veoma usamljena. Zašto ne možeš i ti da pođeš sa mnom?“ Bilo je potrebno mnogo takvih strašnih dana, ali Kejtlin je polako stekla prijatelje, sprijateljila se i s drugom decom i učiteljima. Polako je izašla iz svoje ljušture i postala zabavna, drska i popularna devojčica kakva sam znala da će biti. Međutim, ništa se nije promenilo u poslednjih nekoliko godina; čak je imala i istu učiteljicu. I mada je na prethodnim dvema božičnim predstavama bila veoma simpatičan magarac, a zatim i ovca, nikoje nije doveo u situaciju da stoji sama na sceni i priseća se teksta ili peva. Znala sam da neće uspeti, bila sam sigurna u to, i znala sam koliko će se uznemiriti. I jedino sam želela da je spasem tako velikog razočaranja u tako ranom uzrastu. Morala sam da je zaštitim. Narednog dana, kada sam došla po nju, razgovarala sam s njenom učiteljicom dok je Kejtlin otrčala da proćaska s nekom od drugarica pre nego što odu kući. Gledala sam je kako skakuće i vrti se, smeje se i poskakuje. „Mislim da nije spremna“, rekla sam gospođici Grejson. „Sećate li se kakva je bila u početku? Mislim da je ovo suviše za nju. Zar ne možete pronaći neki razlog da njenu ulogu date nekom drugom?“ 86


„Veoma je srećna i ponosna“, rekla mi je gospođica Grejson. „I odlično napreduje na probama!“ „Da, ali to nije stvarna situacija, zar ne? Nije ni približno slična stvarnoj situaciji u kojoj će videti sva ta nepoznata lica kako je gledaju.“ „Mislim da je potcenjujete“, rekla je gospođica Grejson. I rekla je to uz osmeh i toplim glasom, ali znala sam da me prekoreva što nemam vere u Kejtlin. Nisam više tražila da izbaci Kejtlin iz predstave i sećam se da sam pomislila: videće ona. Kada se Kejtlin od straha zaledi ili pobegne s pozornice u suzama, videće ona. Mislim da su kostimi za školske predstave smišljeni i na zemlju stavljeni da kušaju strpljenje majkama. Mrzela sam da pravim kostime za školske predstave, pa je mama došla da ga napravimo nas tri zajedno. Mama je šefovala i naređivala, Kejtlin je uvežbavala držanje i ponašanje dive, a ja sam neprestano zašivala pogrešne delove materijala za kostim. Međutim, bilo je to srećno vreme, vreme smeha. Kejtlin je uvežbavala tekst ipevala nam dok smo joj oblačile jednostavnu crvenu haljinicu i bojile njenu krunu od kartona. Želela sam da te pripreme za predstavu potraju zauvek. Nisam želela da do predstave dođe i počela sam da se nadam da će se Kejtlin možda prehladiti ili da će izgubiti glas. Da će se desiti nešto što će je spasti. Pojavila sam se pola sata pre početka predstave samo da bih mogla da sednem u prvi red i da je zagrlim kada mi poleti u naručje. I pored toga, morala sam da se borim za mesto u prvom redu. Ostale majke – one prave, koje su imale muževe i perjane jakne, i koje su pekle kolače za vašare – već su bile prebacile džempere preko stolica i zauzele čitav prvi red. Većini se ionako nisam dopadala. Bila sam nepoznanica, pojavljivala sam se na školskoj kapiji u visokim potpeticama i s karminom, a muža nije bilo nigde na vidiku, pa su me doživljavale kao pretnju. Stajala bih sasvim sama pred kraj nastave i pretvarala se da čitam knjigu dok sam čekala da se oglasi zvono, a sve ostale mame stajale su u manjim grupama i ogovarale me – bar u mojoj glavi. Zato mi je bilo potrebno podosta hrabrosti da uzmem jedan od džempera i stavim ga na stolicu u drugom redu, ali u tom trenutku razmišljala sam samo o Kejtlin i tome kako želim da joj budem pred očima kada joj budem potrebna, i dovoljno blizu da je podignem u naručje i zaštitim je. „Ne možete da sednete tu“, rekla mi je jedna od mama, jedna od članica mafije majki koje peku kolače i dolaze na roditeljske sastanke – od onefele što organizuju tombole i od vrata do vrata prodaju tikete staricama kojima je novac potreban za hranu.

87


„Mislim da ćete ustanoviti da mogu“, rekla sam joj, prekrstila ruke i spustila svoju poveliku zadnjicu na sićušnu stolicu i uputila joj pogled koji je govorio: možeš pokušati da se kačiš sa mnom, kučko, ali, ako to uradiš, polomiću ti obe ruke i počupaću ti taj bob s glave. Sablažnjivo je odmarširala i ostavila mi mesto u prvom redu. Čula sam je kako ostalim mamama govori piskavim glasom kakvo sam strašno čudovište, i da to prosto nije „nešto što ljudi rade“, sve dok se svetla nisu pogasila, a gospođica Grejson zasvirala na klaviru. Stegla sam pesnice, a nokti su mi se usekli u dlanove. Moja sirota Kejtlin. Nije nastupala u prvih nekoliko scena. U svakom slučaju, ovde je u prvi plan izbilo kašljanje i šuškanje publike i došaptavanje dece koja su mahala majkama umesto da izgovaraju tekst. Pokušala sam da se opustim i kažem sebi da ovo i jeste svrha školskih predstava, ali nisam mogla. Poznavala sam Kejtlin i znala sam koliko će strašno biti razočarana, i koliko skrhana, i koliko će joj vremena biti potrebno da se oporavi od ovog neuspeha. A tada je izašla na pozornicu, u svojoj jednostavnoj crvenoj haljinici i s kartonskom krunom na glavi i bila je – sjajna. Sedela sam širom otvorenih usta dok je izgovarala tekst s takvom gordošću dostojnom kraljice, terala publiku na smeh šalama i mamila zvižduke kada je zahtevala da se nekome skine glava. Nadmašila je svako drugo dete na toj pozornici, što je prirodno da pomislim zato što je ona moja Kejtlin, ali bila je to istina. Moja devojčica pronašla je svoj element i u njemu se osećala savršeno opušteno. Da, kada je došao trenutak da zapeva, glas joj je drhtao i umesto gromoglasnog snažnog kraljevskog glasa kojim je izgovarala tekst, začuo se sitan melodičan glasić osmogodišnjakinje. Ipak, pevala je i nijednom se nije pokolebala. A kada je završila, i publika je spontano pozdravila aplauzom, ozarila se i ponosno nasmešila, i pogledala mene u prvom redu, i znala sam da je gospođica Grejson bila upravu, a da sam ja pogrešila. Te večeri naučila sam nešto i o sebi i o Kejtlin. Naučila sam da je napredovala i da i dalje napreduje – da je ljudsko biće koje se razvija u ovom svetu – i da niko ne bi trebalo, a ponajmanje ja, da joj postavlja granicu. Majka bi trebalo da štiti svoju decu od svega što može da ih povredi, ali mora i da im veruje da će živeti na najbolji mogući način; i mora da veruje da ona mogu da uspeju i kada ih ne drži za ruku.

88


8

Kejtlin Devojka se polako, lenjo vrti oko šipke, spušta se tako da visi naopako; veštačkim noktima prelazi po prljavoj pozornici dok izvodi pozu obrnute arabeske, i butinama se drži dok se nekako potpuno ne savije unazad. Ruku obavijenih oko šipke, ona izbacuje noge unazad i brzim kratkim pokretima maše njima u vazduhu dok obilazi binu. Pod njenim nogama trojica ili četvorica muškaraca posmatraju kako se njeno sitno telo savija i isteže. Sve oči prikovane su za nju, za njene male, jedva primetne grudi, rebra koja napinju zategnutu, bledu kožu, ravnu, dečačku zadnjicu i prazan izraz dosade na njenom licu. Ova devojka je bar na sebi ostavila tange. Drago mi je što ne radim u klubu u kom se sve skida, mada znam da se to dešava u privatnim sobama. Tamo se dešava mnogo toga za šta ne bi trebalo da znam, pa dajem sve od sebe da ne primetim i druge prilike da igračice zarade novac ukoliko žele, a većina s vremena na vreme želi, i ponašaju se sasvim opušteno zbog toga, kao što bi se ponašale da su dobile da odrade dodatnu smenu u skladištu u Tešku, Pretpostavljam da me je to najviše zapanjilo kada sam proletos prihvatila ovaj posao: način na koji je prodaja vlastitog tela u svrhe seksa, na ovaj ili onaj način tako… izvodljiv igračicama. U ovom klubu nema onih lepo vaspitanih i obrazovanih devojaka o kojima čitate u nedeljnim dodacima, koje su rešile da se razodenu da bi bile postmoderne ili da bi platile fakultet. Ovde je svaka igračica žena koja nema izbora ni budućnost koja seže dalje od narednog plesa. Videla sam ih, videla sam im lica, i razumem ih. Osećam se isto: i ja sam devojka bez budućnosti. Nemam diplomu, nemam momka, i imam pedeset odsto šansi da nosim gen koji bi mogao da izazove pojavu degenerativne bolesti mozga pre nego što shvatim šta želim od života. Mama nije znala da nosi taj gen, a ni ja to još ne znam. Ali sada znam da mogu da saznam da li ga imam ili ne, mada ne znam da li to želim, jer jednu odluku ne želim da donesem na osnovu onoga što bi se moglo desiti: to je odluka koju znam da moram da donesem na osnovu toga kakva sam osoba u ovom trenutku. I to je odluka koju sam donela: da zadržim bebu. Mama je mene podigla na romanima Ostinove i sestara Bronte, i poimanju da su romantična ljubav i seks jedno – čista, sveta stvar. Odrasla sam 89


verujući u istinsku ljubav, i da će neverovatni srećni spletovi okolnosti uvek dovesti do najboljeg ishoda. Čak i u našem malom i isključivo ženskom svetu, u kome nije bilo ni oca ni dede, ni braće ni ujaka, i dalje sam mislila da će moj vitez, kada dođe, biti savršen: da će on biti ključ moje sreće. Kao kada je Greg došao u mamin život, a ona se prosto… opustila. Kao da je on bio deo koji je nedostajao, a koji nije ni znala da traži, ali ga je sada pronašla. Sve dok se Greg nije pojavio, mama se uvek trudila da od mene krije svoj privatni život. Muškarci nisu dolazili da prespavaju kod nas niti su dolazili na čaj – bar ja za to nisam znala. Dok sam odrastala, nije bilo niza muškaraca koji se mlako trude da me upoznaju. Pitam se da li bi možda bilo bolje da me je pustila da vidim da veze pucaju, da ljudi mogu da vas iskoriste i povrede, da kažu jedno, a onda za tren oka promene mišljenje. Možda, možda bi mi to pomoglo da nisam toliko verovala u zaljubljivanje. Godinama sam, kao dete, verovala da je mama odabrala da bude sama zato što je još bila zaljubljena u mog oca – senovitog junaka za kog sam bila uverena da će se jednog dana vratiti po nas dve. Međutim, nije se vratio, i ako je uopšte za ovih dvadeset godina mislio na mamu, znam da ni za trenutak nije pomislio na mene – jer za njega ne postojim. Sve ovo vreme strahovala sam da bih mogla da naletim na njega; ali čak i da jesam, ne bi bilo važno. Bilo bi važno samo da je i on, svih ovih godina, strahovao da će negde naleteti na mene. Naravno da sam bila povređena i ljuta kada mi je mama rekla istinu, ali ne znam zašto mi je to toliko teško palo. Ne znam zašto sam otišla od kuće, zašto sam ostavila mamu i Ester, a znam da sam obema potrebna, i zašto sam se vratila ovamo, na ovo mesto za koje sam se nadala da ga nikada više neću videti. Međutim, nisam mogla da ostanem tamo. Nisam mogla da boravim kod kuće i ne budem ljuta na nju kada sam znala da on nikada nije brinuo da će naleteti na mene, i da za njega nikada nisam postojala. A ne mogu da budem ljuta na nju. A sada sam krajnjim nemarom izgubila oca svog deteta. Gledam na sat. Prošlo je tri. Klub je u ovo doba prazan, ako se ne računaju redovne mušterije ili pokoji sto koji su zauzeli poslovni ljudi u odelima – a možda i zalutalo društvo s neke momačke večeri koja se pretvorila u celodnevnu pijanku ili rođendansko veselje. Još dvadeset minuta i izleteću ponovo u stvarni svet, među izduvne gasove, autobuske trake, supermarkete koji rade dvadeset četiri sata, i suočiću se s veoma stvarnom i neodložnom potrebom da pronađem rešenje za svoj problem… Želim da se vratim mami – želim da od nje zatražim pomoć – ali ne mogu. Ne mogu da joj kažem u kakvom sam haosu.

90


Starac koji dolazi svaki put kada se deli penzija stiže za bar, i ja mu sipam jeftinu imitaciju koka-kole u čašicu razvodnjenog viskija, baš onako kako voli. Okreće se na barskoj stolici i oblizuje usne dok posmatra devojku kako završava nastup. Mnogo o čoveku govori to što mu je boravak ovde miliji od boravka napolju. Igračica završava nastup, podiže s poda parče tkanine koje predstavlja gornji deo bikinija i odlazi, nesigurno se teturajući na visokim platformama. Sledi pauza između dva nastupa i prostoriju nakratko ispunjava zvuk kašlja i šmrkanja. Čak i zadah znoja i ustajalog piva nekako je oštriji u tišini. Još deset minuta i završiće mi se smena, a šta onda? Da li ću danas da se javim kući i kažem im šta sam uradila? Da im kažem da ne brinu, da sam dobro? Znam da premiru od brige, ali ne znam da li sam spremna da ih vidim. Naročito mamu. Mama misli da mogu da uradim sve što rešim da uradim i da ću to uraditi sjajno, i znam da me neće osuditi za ono što se desilo, ali znam i da će biti razočarana, a ne želim da razočaranje bude poslednje čega će se sećati u vezi sa mnom. Prvog jutra posle povratka u London otišla sam da vidim Sebastijana, tek da proverim da nije promenio mišljenje u vezi s nama. Znam da je to patetično; znam kako zvuči. Da mi je Beki ovo rekla, pružila bih joj ogromnu čokoladicu i bocu vina i rekla joj da zaboravi kretena. Lakše je to reći nego učiniti, zar ne? Ponašati se odraslo i razumno. Znati kada je nečemu zaista došao kraj – naročito kada za vas nije kraj. Nekako mi se činilo da nije moguće da neko gaji toliko snažna osećanja prema vama u jednom trenutku, a već u sledećem ne oseća ništa. To mi, prosto, nije delovalo moguće, pa čak ni primereno. Ljubav nije nešto što dolazi i odlazi, zar ne? Nije li to nešto što je, kada se svede na samu suštinu, uvek iskreno? Tako sam uvek zamišljala zaljubljivanje, a onda sam se zaljubila i ispostavilo se da je to čisto sranje. Prilično lako pronašla sam Sebastijanov novi stan. Trebalo je samo da malo prošetam po kampusu i raspitam se. Isti oni ljudi s kojima sam donedavno sedela na predavanjima, smešili su mi se, klimali glavom i zastajali da porazgovaraju, i ne sanjajući da ne bi trebalo da budem tu. Moj odlazak očigledno nije bio vest. Niko još nije znao da nisam položila godinu – niko još nije znao da sam se ispisala – i mada su svi znali da Seb i ja nismo više zajedno, niko nije znao da sam trudna. Čak ni Seb, iskrena da budem, što je bio još jedan razlog zbog kog nisam mogla da ostanem kod kuće i ljutim se na mamu. Nisam mogla da se ljutim na nju što je uradila isto ono o čemu sam i sama razmišljala. Njen davnašnji izbor razbesneo me je i povredio, i svakako je

91


pogrešila što je tako postupila, ali sada sam je razumela, i to još bolje, pošto sam se ponovo videla sa Sebom. Od njega sam najviše želela zagrljaj, ali čim je otvorio vrata, pobesneo je što sam došla. „Šta hoćeš, Kejtlin?“ upitao je, oprezno kolutajući očima. „Ne znam“, rekla sam. Trudila sam se da ne zaplačem, ali sam ipak zaplakala, tek tako. Glupim, bučnim, slinavim jecajima koji su ubrzanje od nule do histerije postigli za manje od šezdeset sekundi. „Želela sam da te vidim. Nedostaješ mi.“ „Nemoj da ti nedostajem“, rekao je Seb iznervirano. „Nisam vredan nedostajanja.“ „Mogu li da uđem?“, molila sam poput neke klinke. „Posle svega što se desilo, samo želim da razgovaramo, a ti si jedini s kojim o tome mogu da razgovaram.“ Seb je teško uzdahnuo i preko ramena pogledao u pravcu zvuka pucnjave iz neke video-igrice. „Zapravo, nemamo o čemu da razgovaramo, zar ne?“, rekao je, puštajući me da uđem u hodnik. Nije zatvorio ulazna vrata. „Upustili smo se u avanturu i ona se sada završila.“ Napućio je usne, nije mogao da me gleda. „Žao mi je zbog… znaš. Mora da ti je bilo baš gadno. Ali… vreme je da to prevaziđeš, dušo, u redu? Sada oboje moramo da nastavimo dalje.“ „Zar ti nimalo nije stalo?“ jecala sam kao glupača. Kao da to nisam ja, zgrabila sam ga, zgrabila ga za majicu, jecala sam, nadala se će me primiti u naručje i poljubiti moje slinavo, crveno lice. Kao da je to moguće. Otišla sam da ga vidim zato što sam želela – osim što sam se nadala da će mi reći da me još voli – da mu kažem da nisam izvršila prekid trudnoće: na koji on nije pošao sa mnom, jer je imao važnu ragbi utakmicu na fakultetu. Rekla sam mu da je to sasvim u redu, umesto da mu kažem: „Pravi si kreten, Sebastijane.“ Međutim, nisam mogla da nateram sebe da mu to kažem, jer sam i dalje mislila da će možda, možda, promeniti mišljenje i poželeti da me primi nazad. Muka mi je od same sebe. Da sam gost u Šouu Džeremija Kajla ili nekoj sličnoj emisiji, sama bih sebe gađala cipelom u glavu. Kada je došao taj dan, prosto nisam mogla to da uradim. Ustala sam, istuširala se, obukla, uzela tašnu, a zatim… pogledala svoj odraz u ogledalu i pomislila: ovo je haljina koju bi nosila na prekid trudnoće. I znala sam da to znači da neću otići, što me je iznenadilo. Verujem da žene imaju pravo da biraju, ali mi nikada nije palo na pamet da bih, da se nađem u toj situaciji, izabrala život – mada je, zapravo, kada malo bolje razmislite, to sasvim očigledno: mama je odabrala mene. I zato sam se, umesto da odem u bolnicu, 92


sklupčala na krevetu, zgrčila se što sam snažnije mogla. Sklopila sam oči i mirno ležala, kao da nekako mogu da snagom volje postignem da iskočim iz vremena i ostanem da ležim ovako zauvek, s tim sićušnim zrnom života u sebi, i pretvaram se da nisam upravo saznala da je moja mama strašno bolesna i da imam pedeset odsto šansi da nosim gen koji mi povećava izglede da i sama rano obolim od Alchajmerove bolesti, a ako je tako, da imam pedeset odsto šansi da taj gen prenesem svom detetu. Dala sam sve od sebe da zaboravim da sve ovo znam, jer mi je dovoljno teško bilo suočavanje s budućnošću, i želela sam da odluku donesem ja kakva sam u ovom trenutku, a ne kakva bih jednog dana mogla postati. Nije to bilo tako jednostavno, i samo sam želela da mi jedna osoba kaže da ispravno postupam. Sve sam to nameravala da kažem Sebastijanu, misleći da će i on iznenada osetiti isto što i ja, i da ćemo možda ovu bebu zajedno podizati. Kada sam mu videla lice, znala sam da on ne želi da čuje da sam i dalje trudna. Da li je taj isti izraz mama videla na licu mog oca kada je raskinula s njim? „Zašto je važno da li mi je stalo ili nije?“, upitao je Seb, ponovo se osvrćući preko ramena i gledajući u sobu u kojoj ga je čekala zabava. „Od kakve je koristi razgovor o tome? Stvarno, Ket, saberi se. Ne činiš sebi uslugu.“ A taj poslednji pogled koji mi je uputio… bio je to leden pogled; bio je to pogled momka koji se udaljio od mene i nas, i svega što je moglo biti. Nisam mogla da prestanem da plačem, suze su mi se slivale niz lice, a on je samo stajao i gledao me. „Isuse“, Seb je odmahnuo glavom i pritvorio vrata. „Naporna si, zar ti to nije jasno? U početku si mi se dopadala, ali ti… ti si to ubila. Žao mi je zbog svega ostalog, ali to nije moja krivica, Ket. Ti nisi učila… ja sam moje ispite položio.“ Zatvorio je vrata. Stajala sam tamo trenutak ili dva dok nisam prestala da plačem i dok mi oštri vetar nije osušio suze s lica, i pomislila sam: dobro, to je to, neću više ni sekundu da protraćim na njega – mada sam znala da hoću, ali razmišljanje o tome bio je početak. A zatim sam otišla na posao, vratila sam se na svoje mesto za šankom u striptiz-klubu, poslu koji sam pronašla pre kraja prolećnog semestra i koji sam lako dobila nazad kada sam svratila da posetim šefa sa svojim novim, malčice većim poprsjem. Pravi je perverznjak, ali umem ja s njim. Ponovo gledam na sat. Devojka koja preuzima smenu trebalo bi da stigne svakog trenutka, a onda nazad do Beki, gde će ona čitave večeri ostati u svojoj sobi s momkom, a ja ću sedeti sama u dnevnoj sobi i pitati se zašto nisam kod

93


kuće, zašto nisam rekla mami ništa od svega ovoga i zašto uvek sve upropastim. Podižem pogled kada se čuje zveckanje perli na zavesi na ulazu; očekujem da vidim Mendi kako se probija unutra. Međutim, nije Mendi, u jakni od veštačkog krzna i s gustim, veštačkim trepavicama, tako dramatično uletela u prostoriju i tako primetno da je čak i igračica na bini stala da pogleda ko ulazi. Već moja majka, a odmah za njom i baka. Okrećem se i krećem u kancelariju iza šanka, nadajući se da ću nekako moći da se sakrijem od njih, možda čak i da se provučem kroz prozorčić u baš prljavom toaletu za osoblje. Međutim, posle nekoliko trenutaka ulaze za mnom u malu, sumornu kancelariju i zatiču me kako stojim u uglu, kao idiot. Baka me odmerava od glave do pete, vidi logo Venere na mojoj suviše tesnoj majici i odahne od olakšanja. „Bar ima majicu na sebi“, kaže. Došlo mi je da se naglas nasmejem. Došle su ovamo da me pronađu – mama i baka, zajedno, kao tim, kao kada prosedom, matorom policajcu pred penziju, protiv njegove volje dodele za partnera buntovnog skorojevića s kojim bi trebalo da rešava poslednji slučaj. Na neki način je divno i smešno videti mamu i baku, obe zabrinute i ljute, ali zajedno. Mama me gleda, i izgleda kao mama. Kao da me poznaje. Želim da je zagrlim, ali ne želim da pokvarim trenutak. „Lepo mesto“, kaže mama, osvrćući se. Nema prozora u kancelariji, samo ventilator obložen gustim slojem prašine. Pepeljara puna opušaka na stolu, jer se zakon o zabrani pušenja ovde ne poštuje baš preterano. „Žao mi je“, kažem nelagodno. „Znam da je trebalo da ti kažem šta se desilo, gde sam i sve ostalo. Znam da je trebalo da ti kažem da nisam položila ispite i… da sam trudna i da je otac momak s kojim se više ne viđam i koji… ne zna da ću zadržati bebu.“ Izgovaram ovo kao izazov. Kao da bi trebalo da sledi: „I šta nameravaš da uradiš u vezi s tim?“ „O, bože, guskice moja“, kaže mama. „A ja ti još priznala da sam postupila kao prava krava kada je u pitanju tvoj otac, i gurnula te preko ivice, zar ne? Mnogo mi je žao, mila, dođi ovamo…“ Širi ruke i ja joj bez oklevanja padam u naručje. Imam dvadeset godina i još mi je potrebno da me mama zagrli. Mislim da ću grliti svoju bebu, ali da će mi i dalje biti potreban majčin zagrljaj. „Ne moraš ništa da objašnjavaš“, kaže mama. Sklapam oči i spuštam ruku na njene grudi. „Pretpostavljam da nikako nisi mogla da pronađeš pravi trenutak da objasniš svojoj sve senilnijoj majci da si zaglavila i da ne znaš šta ćeš.“ 94


Smešim se njenom iskrenom prikazu stanja, ali ništa ne govorim; osećam da nema potrebe. Baka i dalje stoji na pragu i gleda hodnik kao da očekuje raciju. „Hej, Kejtlin“, kaže. „Da li su ti šefovi mafijaši? Jermeni?“ „Ne, moj šef je Grk, bar tako mislim“, kažem joj. „Njegova mama je vlasnica taverne malo dalje odavde.“ „Mora da ti je bilo veoma teško“, kaže mama u moju kosu. „Razumem. Ne znaš šta budućnost nosi – ni moja, ni tvoja, ni bebina. A onda si saznala da tvoj tata i ne zna da postojiš… ne krivim te što si pobegla.“ „Suviše si blagonaklona“, kažem joj. „Ostavila sam te. Nisam morala. Nisam imala kuda osim… ovamo.“ „Da.“ Mama se osvrće. „Moram ti reći da je pomalo uvredljivo što si ovamo pobegla. A ja sam se mnogo brinula za tebe, Kejtlin. Da nam ne javiš da si dobro… bilo je to strašno. Znam da nisam baš najbolja majka u ovom trenutku, ali dođi kući, Kejtlin. Molim te. Pusti me da se brinem o tebi.“ „Pst“, šišti baka s praga, priljubivši se uz tapete čija je površina predstavljala imitaciju drveta. „Mislim da neko dolazi!“ Osećam kako mi smeh grgolji u stomaku. „Šta je tako smešno?“ pita me mama smešeći se. „Vas dve“, kažem joj. „Kao da ste ispale iz crtanog filma.“ „O, ne“, kaže mama „Ovo nije crtani film. U glavi tvoje bake u pitanju su Nesalomivi. A mi smo Eliot Nes.“ Nedostajala mi je mama. „Sećaš li se kako si mi kao mala sedela u krilu dok si čitala knjigu ili gledala film? Uvek smo bile zajedno, zar ne? Nedostaje mi to, Kejtlin. Dođi kući. Verovatno ću ti biti na teretu, a baka će verovatno pokušati da te uguši ugljenim hidratima, što će biti njen način da te obaspe ljubavlju, ali činjenica je da te volimo.“ „Uskoro mi se završava smena“, kažem i namigujem mami. „Ako me šef uhvati ovde s vama, to mu se neće dopasti. Po svoj prilici završiću s betonskim čizmama i spavaću s ribama. Preko puta se nalazi kafić. Sačekajte me tamo. Stižem za pet minuta.“ Međutim, mama se ne pomera; samo stoji i gleda me. „Bila si baš lepa kraljica“, kaže. „Tako gorda, kao da ti venama teče plava krv.“ Baš u tom trenutku stiže moj šef, Pit, i nesvesno gura baku u stranu tako da je pala na ormarić za dokumentaciju – ne zato što je siledžija, već zato što ne očekuje da mu starica njuška po kancelariji. Gleda moju majku koja je steže za ruku i sasvim solidno glumi krhkost, a zatim u mene.

95


„Šta se, kog đavola, ovde dešava?“ pita Pit, gledajući me. „Šta je ovo, nekakva racija? Slušajte, već sam imao posla s vašom felom, pripadnicima raznoraznih vera. Nikoga ni od čega ovde nije potrebno spašavati, hvala vam lepo, osim možda od ogorčenih matorih usedelica kojima ne prija kada se ljudi zabavljaju.“ „Šta ga je na meni navelo da pomisli da sam pobožna?“, pita me mama. „Bogami, moraću da zađem u svoj garderober. Očigledno gubim status žene u crvenom.“ „Ko si ti, dođavola?“, pita Pit pre nego što me je ponovo pogledao. „A šta ti radiš? Nema nikoga za šankom, a ljudi čekaju u redu.“ „Napolju je samo dvoje ljudi“, kaže mama. „A jedan od njih spava.“ „Ma, odjebi“, ispljunuo je prema njoj, a ja otvorenih usta posmatram kako se mama uspravlja u punoj visini i hvata ga za prljavu majicu i uz glasnu zvonjavu metala gura ga na ormarić za dokumenta – pored kog je baka stajala pre nekoliko trenutaka. Zapanjen je. Meni dođe da se smejem, ali sam i ja iznenađena. „Ne obraćaj mi se tim tonom“, kaže mu. „Sada vodim moju kćerku sa sobom i odlazimo. A ti, ti pogani izrode, začepićeš gubicu ako ne želiš da ti počupam to malo preostalih dlaka s glave i nabijem ti ih u dupe.“ Pušta ga i maršira napolje. Hvatam baku za ruku, uzimam tašnu i jaknu sa čiviluka i idem za njom kroz bar, pored igračica, izbacivača, devojke na vratima pa napolje na hladnoću mračnog poslepodneva. Mama stoji na ulici, podigla je glavu i pušta da joj kiša natapa lice. Smeje se, ruke je pružila prema nebu, prstima se poigrava kapima. „Mama!“ grlim je i smejem se. „Htela si da mu nabiješ kosu u dupe – to je najsmešnija pretnja koju sam ikada čula.“ „Pa, upalilo je, zar ne? Osetio se ugroženo, zar ne?“ Smeši se meni i baki i ja osećam nalet olakšanja što su ovde, osećam se kao da mi je srce opet počelo da kuca. Shvatam da sam deo porodice i da sam to uvek bila. Kakva sam ja glupača. „Ideš li kući s nama?“, pita me, prislanjajući hladan, vlažan obraz uz moj. „Zar nisi ljuta na mene?“, pitam je. „Zar nisi ti ljuta na mene?“, odgovara. „Kako da budem?“, kažem. „Zbog Alchajmera?“ pita. „Sada razumem zašto si uradila to što si uradila“, kažem joj. „I znam da ću ja postupiti drugačije: možda ne sada, jer sam još u fazi kada ne znam da li želim da izljubim Sebastijana ili da ga sredim tupim predmetom, ali u nekom trenutku u budućnosti reći ću mu za dete, jer će tada, ma šta da se desi kasnije, bar znati.“ „Žao mi je“, ponavlja mama. 96


„Mama“, pitam je, „da li je moj tata bio baš pravi kreten?“ Smeje se i uzima me za ruku. „Nije, mila, bio je samo veoma, veoma mlad i ni približno pametan kao ja.“ „Nikada mi se nije dopadao“, kaže baka. „Videla sam ga samo jednom, ali mi je doneo bombonjeru kada sam bila na dijeti.“ „Dođi kući, Kejtlin“, kaže mama i nežno mi spušta ruku na stomak. „I dođi kući i ti, bebo, pa ćemo zajedno smisliti šta dalje, kao nekada kada si mi sedela u krilu da ti pričam priču.“ Hvatam je podruku i, dok krećemo prema autobuskoj stanici, shvatam da se odavno nisam osećala ovako sigurno. „Koju priču želiš da čuješ?“ pita me mama. „Šta misliš o Pipi Dugoj Čarapi? Ona ti je omiljena.“ Dok idemo po kiši, mama me pita da li želim toplu čokoladu pre odlaska u krevet, samo ovog puta, ali da joj obećam da ću oprati zube – i znam da, bar zasada, misli da imam deset godina, ali to nije važno, ne sada, jer se osećam bezbedno.

97


Petak, 11. jul 2008.

Greg Ovo je fotografija Estersa ultrazvuka, u šestoj nedelji. To je fotografija koju mi je Kler dala kada mi je rekla da ćemo dobiti bebu, i sve do sada nosio sam je sa sobom u novčaniku. Nismo dugo bili zajedno kada je Ester začeta – manje od godinu dana, ali već sam znao da volim Kler više nego što sam očekivao da ću ikoga voleti, mada ona, uglavnom, nije verovala u to. I dalje je mislila da je razlika u godinama prevelika, ili da nisam ozbiljno zainteresovan za nju. Nisam mogao da uradim niti da kažem ništa što bije nateralo da promeni mišljenje. Mislim da se zato toliko plašila da mi kaže za Ester. Danje bio veoma topao. Radio sam na gradilištu, na suncu, čitav dan, i trebalo je da odem do svog stana da se istuširampre nego što se nađem s Kler, ali nešto me je vuklo njoj. Čitavog dana razmišljao sam o njoj, o tome kako je izgledala kada sam se tog jutra probudio, onako besna što sam je probudio u šest sati, a sunce je već bilo izašlo, što je značilo da neće moći opet da zaspi. Oko očiju je imala sinoćnu šminku, kosa joj je bila zamršena i besno me je gledala kada sam došao da je poljubim pre nego što izađem. „Volim te“, rekao sam. „Da, kako da ne“, rekla je. A zatim me je, baš kad sam se spremao da izađem iz sobe, pozvala po imenu. Zastao sam, a ona mi se samo nasmešila i rekla: „Volim i ja tebe, baš nemaš sreće.“ Posle posla otišao sam do njene kuće, sada naše kuće, sav blatnjav i prljav. Otvorila je vrata i rekla mi da takav neću ući, pa sam se skinuo na njenom pragu – čizme, radne pantalone, čak i majicu – gledajući je sve vreme pravo u oči. Kler se naslonila na dovratak i posmatrala me ruku prekrštenih ispod grudi, i smejala se, mrštila i crvenela prelepom nijansom ružičaste, sve i isti mah. Stajao sam pred njom na pragu u boksericama, a sunce mi jepeklo leđa. „Sreća što je živica od šimšira gospođe Maksi toliko prokleto visoka“, rekla je odmeravajući me. „Doživela bi moždani udar da sada može da te vidi.“ Uvela me je u kuhinju, što i nije bila prostorija u koju sam očekivao da me uvede, ali sam je u stopu pratio, držeći je za ruku. Stajali smo na pločicama, a ona je uzela tašnu. Video sam da se sprema da mi kaže nešto i iznenada sam bio siguran da će raskinuti vezu. Sećam se da sam pomislio: kakva to osoba dozvoli 98


čoveku da se skine u gaće pre nego što mu kaže da je svemu kraj? A tada mi je konačno rekla. Stajao sam u kuhinji u gaćama kada mi je rekla da ću postati otac. „Danas sam bila kod lekara“, rekla je. Izgledala je toliko napeto i nervozno da sam se zabrinuo. Mislio sam da je nešto ozbiljno. „Da li si dobro?“, pitao sam je. Sećam se da je klimnula glavom i prislonila dlan na moje gole grudi. Za trenutak je sklopila oči, a zatim mi pružila ovaj tanki list papira. „Malo sam se brinula, jer sam krvarila, malo, svega koja kap, ali nije bilo vreme. A negde sam pročitala da bi to moglo da bude ozbiljno, pa sam otišla na pregled.“ „O, dušo.“ Odmah sam se zabrinuo. „AH u redu je“, rekla je. „Na neki način. Pogledaj.“ Zurio sam u ovu neobično zrnastu sliku i prvih nekoliko sekundi nisam ništa mogao da razaznam. Nisam bio siguran šta mi pokazuje. Mora da sam izgledao zbunjeno, jer se nasmejala. „Gregori“, rekla je. „Rodicu ti dete.“ Sećam se da su me kolena izdala i da sam čuo sebe kako glasno udisem vazduh i spuštam se na kolena na kuhinjske pločice, a to se trudim da ne spominjem suviše često – pomalo me je stid. I sećam se izraza na Klerinom licu. Mislila je da mi nije milo. „Znam da nismo planirali ni očekivali“, rekla je. „I u redu je, ne moraš da brineš. Možeš da budeš veliki ili mali deo bebinog života, kako god ti odlučiš. Na kraju krajeva, znam da nisi nameravao da se skrasiš i zasnuješporodicu sa starijom ženom, tako da…“ „Jesam“, rekao sam, hvatajući je za ruku i privlačeći je u naručje. „Jesam, upravo o tome razmišljam, Kler. Čitavog dana razmišljam o tebi. Ti si mepromenila, nabolje. Pre nego što sam tebe sreo, bio sam samo… tip. Ali ti me voliš i osećam se… prelepo.“ Možda je to bilo najgluplje što je odrastao muškarac ikada rekao nekoj ženi, naročito ako se uzme u obzir da je muškarac samo u donjem vešu i da kleči na podu u kuhinji, ali tako sam se osećao, pa sam pomislio da to kažem naglas, da vidim kako će proći. Očekivao sam da Kler uradi ono što je i inače radila kada bih joj rekao da je volim, i da se nasmeje kao da sam ispričao dobar vic, ali nije. Samo je stajala u kuhinji, držala me za ruku i ja sam shvatio da drhti. „Ti i jesi prelep“, rekla je, dodirujući mi lice. „Ja to najbolje znam, stojiš u mojoj kuhinji samo u gaćama.“

99


Stajali smo tako za trenutak i gledali se, a zatim smo se nasmejali. Nisam morao ni sekundu duže da razmislim, zagrlio sam je oko struka i nežno prislonio obraz na njen stomak. „Kler, venčaćemo se“, rekao sam joj. „Jer sam zaglavila?“, upitala me je. „Jer te volim i jer volim našu bebu. A ovo je najbolji i najsrećniji trenutak u mom životu.“ I ona je, sasvim zapanjujuće, pristala. Kad god pogledam ovu sliku Ester u materici, setim se tog dana i pomislim da sam tek u tom trenutku postao muškarac.

100


9

Kler Posmatram Kejtlinin profil dok vozi. Vodim je u kupovinu – odlučile smo to prošle noći kada je onako navrat-nanos došla da prespava. Kejtlin nije želela da se vrati kod Beki da uzme stvari, čak ni svoj ajpod. Nije želela da vidi Beki, bar ne za sada, i to mogu da razumem: Beki je deo njenog starog života, a Kejtlin se sprema da započne novi. Mama je ipak pozvala Beki i rekla joj da Kejtlin ide kući, i zamolila je da pošalje stvari poštom. I pored toga što jedva da je ponela nešto sa sobom kada je pobegla u London, a ja je vodim u kupovinu, slabašan je to izgovor da izađem iz kuće, ali prihvatam ga. Dozvoljeno mi je da izađem iz kuće ako je Kejtlin sa mnom, a to je gotovo jednako dobro kao da sam otišla sama. Stvari između mene i mame poboljšale su se otkako sam otišla u šetnju s Rajanom, a ona me odvela u London da pronađem Kejtlin. Nije da smo naprasno naučile da razumemo jedna drugu, i nije da je sada sve između nas u redu samo zato što smo se ukrcale u voz i sukobile se s vlasnikom striptiz-kluba, ali, koliko se sećam, ovo je prvi put posle mnogo vremena da smo podelile jedno iskustvo. Imamo o čemu da razgovaramo osim o člancima koje iseca za mene iz Dejli mejla i trudimo se da budemo ljubazne jedna prema drugoj. Silno se trudi da ne gospodari mnome toliko. Čak mi je dala moju kreditnu karticu, a znam i PIN – godina mog rođenja, 1971. Malo je verovatno da ću zaboraviti koje sam godine rođena, zato sam ga pre nekoliko godina i odabrala; bilo je to mnogo pre nego što su mi uspostavili dijagnozu, jer sam toliko često zaboravljala onaj koji mi je banka izdala da su mi karticu oduzimali i sekli jednom mesečno. Smejale smo se tome, Kejtlin i ja. Smejale smo se kako sam rasejana i blesava. I kako je to simpatično. Blesava Kler, ne može da upamti svoj PIN, jer joj u glavi vrvi od misli. Sada mi je teško da se ne zapitam da nisu, čak i tada, delići tame prljali svetlost i oduzimali parčiće moje svesti. Kejtlin zeva, baš kao što je činila kada je bila beba, čitavo lice rasteže joj se u široki krug. „Da li si umorna?“, pitam je, bez ikakve potrebe, a ona klima glavom. „Iscrpljena sam gotovo otkako se desilo, rekla bih“, kaže.

101


Sećam se da smo sinoć stigle kući posle devet, ali da je Ester i dalje bila budna i da se igrala nekakve igre skrivača s Gregom. Osetila sam se čudno kada sam je videla s njim: izgledala je tako srećno, nasmejano, a ipak sam osetila kako on ne bi trebalo da se stara o njoj. Osećala sam se kao da sam je ostavila sa strancem. Mada znam da je on njen otac i moj muž, nije mi se dopala činjenica da je ostala s njim. Osećaj nelagode i nemira koji se javlja svaki put kada ga ugledam, sve je snažniji. Čitam šta sam napisala u spomenar, čitam i ono što je on napisao, i to je prelepa priča. Ali upravo tako mi i izgleda: kao priča. Prava je šteta što je junakinja već otišla. Kao da se Ana Karenjina bacila na šine negde u trećem poglavlju, ili da je Keti umrla pre nego što je Hitklif stigao. Ester je bila oduševljena što vidi Kejtlin i zaspala je sestri u naručju za svega nekoliko minuta. Kejtlin ju je odnela na sprat, ali ja sam Kejtlin odvela u moju sobu i ušuškala je u svoj krevet, sa Ester u naručju. A onda sam i ja legla. „Sećaš li se kada smo organizovale spavanje u mom krevetu, ti i ja?“ kažem joj. „Ti mora da si jedina majka na svetu koja budi svoje dete samo da bi moglo da dođe u njen krevet“, nasmešila se Kejtlin. „Nedostajala si mi“, kažem joj. „Nikada nisam imala dovoljno vremena s tobom kada si bila mala. Mnogo sam ili radila ili učila. Ne postoji pravilnik koji kaže da ne možeš organizovati malo ponoćno druženje sa svojom decom!“ Smestila se u krevet i uključile smo televizor, ali smo utišale ton da ne probudimo Ester. Nismo razgovarale o trudnoći, momku, ispitima, niti o tajnama ni mojoj bolesti – gledale smo neki užasan film sve dok i Kejtlin naposletku nije zadremala. Dugo posle toga gledala sam svoje kćeri kako spavaju – kako im boje sa ekrana igraju preko lica – i osećala sam mir, spokoj. U nekom trenutku čula sam Grega kako zastaje pred vratima sobe, verovatno je razmišljao da li da uđe, a meni je srce počelo brže da tuče i svaki mišić u mom telu se zgrčio, jer nisam želela da uđe. Uznemirava me pomisao da mi u sobu uđe ovaj čovek koga sve manje poznajem. Možda je i on to osetio, jer se, posle jednog trenutka, senka njegovih stopala pomerila s vrata. Ostala sam budna dugo posle toga, osluškivala sam i čekala. Strepela da bi mogao da se vrati. Kada sam objavila da vodim Kejtlin u kupovinu, videla sam da mama smatra da to nije dobra zamisao – da dementna žena ide napolje sama sa svojom emotivno nestabilnom kćerkom – ali nas je ipak pustila i, stojeći na vratima i držeći Ester na kuku, posmatrala je Kejtlin kako izvozi automobil. A moje mlađe dete glasno se bunilo što smo je ostavile. „Kako se osećaš?“, pitam Kejtlin. 102


„Misliš, osim što sam umorna?“, kaže Kejtlin sada. „Bolje, kada se sve otkrilo. Pretpostavljam da mi je laknulo.“ „Baka ti je zakazala preglede“, kažem joj, mada sam prilično sigurna da to već zna. Govorim stvari ljudima više nego jednom, da bih u isto vreme podsetila i samu sebe. Da bih pohranila nešto, pa to ponovo pohranila u svoje kratkotrajno pamćenje, kao kada se neprestano dopunjava probušena kofa. Suprotno od pražnjenja uma. „Lekar opšte prakse sutra, bolnica, pa…“ Prestajem da pričam, a Kejtlin gleda pravo ispred sebe dok staje na parkingu tržnog centra. Ne želi da razgovara o trudnoći; i pored toga što je rešila da zadrži bebu, ne želi da razgovara o tome. Možda zato što misli da je bezosećajno pričati o budućnosti kada ta reč za mene nema značenje. Ili je to možda zato što nije sigurna u to šta će budućnost njoj značiti. Nikada nismo razgovarale o tome, o mogućnosti da ova bolest možda vreba u zasedi nju i njenu decu. To je dovoljno da svakoga natera da sa strepnjom razmišlja o onome što ga čeka. „Odakle da krenemo?“, pitam je dok krećemo prema prvoj radnji, rešena da budem vesela. „Od sumorne crne gotske odeće samo za nas? Ili možda od nečega s malo boje?“ Kejtlin se osvrće, gleda u more odeće koju sam ja mogla nositi kasnih osamdesetih, a verovatno sam je i nosila – ja i Rouzi Simpkins, koja mi je u to vreme bila najbolja drugarica. Svake subote pokušavale smo da kupimo odevnu kombinaciju za manje od pet funti. Radile smo to skoro svake nedelje, a onda bismo te večeri izlazile i osećale se kao prave mačke, s komadićima čipke oko ručnih zglobova, u pokušaju da ličimo na Madonu u vreme kada je objavila pesmu Like a Prayer. Sve u ovoj radnji kao da je iz tog perioda. Zanimljivo je kako se stvari menjaju, a opet se ništa ne menja. Tražim pogledom Rouzi, želim da joj pokažem haljinu s naramenicama s leopardovom šarom koju sam pronašla na sniženju, a tada se setim da je Rouzi Simpkins sada udata, debela, okrugla i srećna da srećnija ne može biti i da ima stotinak dece. Kejtlin me gleda, preko ruke je prebacila naizgled beskonačnu količinu helanki i tunika – naravno, crnih i gotovo identičnih sa onim što već ima u ormanu, jedino što su malčice veće i sadrže likru. „Znam kako je to“, kažem joj dok dodaje još jednu majicu na gomilu. „I ja sam to prošla, sećaš li se, s tobom? Možda je sada trenutak, znaš? Da se odrekneš tog izgleda gotske rokerke i budeš ono što jesi, a to je prava lepotica. Znaš, jer ćeš uskoro postati majka?“ Zastaje i za trenutak me posmatra, a zatim duboko udiše i odlazi. „U redu, dobro. Ako tako želiš. Molim te, kupi neku lepu haljinu zarad svoje ozbiljno bolesne majke. Naterala si me da to kažem, i još me teraš da 103


kažem da želim da te vidim u nečem lepom pre nego što umrem. Sama si kriva!“ Očekujem da se Kejtlin nasmeje ili da se bar nasmeši onako kako se smeši kada zna da sam rekla nešto što je smešno, ali ona to ne želi da prizna. Ništa. „Ja nisam ti“, kaže, zastavši pored niza kratkih plisiranih sukanja boje kajsije. „A možda i jesam ti, što sve ovo samo čini još gorim. Ne zato što ne želim da budem ti, već…“ Pratim je dok zastaje ispred ogledala, gleda svoj odraz u oči i odbija da zaustavi pogled na stomaku. Grudi joj izgledaju malo veće, ali stomak joj je još prilično ravan; možda i jeste blago ispupčen, ali to se ne vidi, a ona ipak ne želi da ga pogleda. „Plašiš li se što ćeš morati sama da se snalaziš?“, pitam je. Ja sam, naravno, imala mamu. Uglavnom nisam želela njenu pomoć – često sam mislila da preteruje i da pokušava da mi kaže kako da živim svoj život i da je često ljuta, a ponekad samo luda – ali uvek je bila tu i ja sam joj bila zahvalna za to. Moja mama uvek je bila neko kome sam dolazila kada mi je bilo potrebno utočište, i ona me nikada nije odbila. Čak ni sada, kada zbog mene mora da se odrekne svog srećnog malog života, operskog društva, bridž-kluba, onog finog čoveka koji svira klavir u amaterskom pozorištu i izvodi je svake srede u bioskop kada se daju dva filma za jednu ulaznicu. Kakve li su samo filmove gledali mama i njen pratilac! Postala je pravi stručnjak za Tarantina. Uverena sam da im nije važno šta gledaju; to je samo izgovor da se drže za ruke u mraku. A sada je sve to, sav onaj život koji je izgradila daleko od mene, morala da stavi na led, možda zauvek. A ipak je došla. „Plašim se svega“, kaže Kejtlin iznenada. „Ovo…“, pokazuje svoj stomak. „Ovo se desilo u najgorem mogućem trenutku, zar ne? Osećam kako ne bi trebalo da sam srećna zbog toga sada, ali jesam. Znam da jesam, ali kao da moje srce ne želi da to kaže mojoj glavi. Moja glava još panici zbog toga.“ „Naravno da je tako“, kažem joj. „I biće ti potrebno neko vreme da se navikneš na to malo stvorenje. Ali možeš ti biti sjajna majka, a ipak raditi sve što želiš. Ovo nije kraj tvog života, Kejtlin, ovo je početak…“ „Ili možda sredina, u slučaju da se i ja razbolim.“ Kejtlin me gleda, i za trenutak je opet Rouzi Simpkins, i moram baš snažno da se koncentrišem na mali mladež na njenoj levoj usnoj resici, onaj koji ima od rođenja, da bih se vratila u sadašnjost. Kao da se vučem kroz blato, ali uspevam. „Mama, bolesna si. Strašno si bolesna i… biću potrebna Ester. Moraće neko da se stara o njoj i o Gregu. A baka ne može sve sama – ne može ona da podiže trogodišnje dete – suviše je stara za to sada. Biće potrebno da za njih budem neko ko nisam. Prosto nisam. Ne mogu čak ni ispit da položim, niti da 104


raskinem s momkom, a da ne sjebem čitav svoj život. Kako da učinim bilo šta za njih, ili za tebe, ili za ovo dete? Kako ću ikada postati dovoljno dobra?“ Jecaj joj zastaje u grlu i ona okreće glavu od mene i brzim korakom izlazi iz radnje, sa svom onom odećom prebačenom preko ruke i aktivira zaštitni alarm. Idem za njom i stižem do nje u isto vreme kada i radnik obezbeđenja. „Izvinite“, kažem, uzimam odeću iz njenih ruku i stajem između nje i radnika obezbeđenja. „Ja sam kriva. Obolela sam od Alchajmerove bolesti. To znači da često pravim glupe greške, ali nismo kradljivice. Kupićemo sve ovo i sve ćemo ovo platiti, ako bismo mogle da se vratimo do… one stvarčice gde dajemo novac.“ Radnik obezbeđenja me gleda, uveren je da lažem. A ko i da mu zameri? Sasvim je jasno da je Kejtlin nosila odeću kada je izašla napolje; a ja teško da sam starica u spavaćici. Bar mislim da ne nosim spavaćicu. Gledam da proverim. Ne, potpuno sam odevena i ne izgledam ni najmanje kao neko ko nije sasvim čist u glavi. „Znam“, kažem. „Tragično je to, zar ne?“ „A ja sam trudna“, jeca Kejtlin iznenada, a niz obraze joj liju suze. „I čak mi se ništa od ovoga i ne dopada. Ne želim da nosim helanke. Helanke su za ljude koji su digli ruke od života!“ Potiskujem kikot kada siroti zbunjeni mladić konačno reši da uzme naramak odeće iz mojih ruku. „Samo budite pažljivije“, kaže. „U redu? Možda ne bi trebalo da izlazite iz kuće ako niste u pratnji…“ „Odrasle osobe?“ klimam ozbiljno, a Kejtlin mi jeca na ramenu od zahvalnosti. „Znači, ne želiš ovo, da li sam u pravu?“ gledam Kejtlin, koja nemo odmahuje glavom, i dalje držeći je naslonjenu na moje rame, i posmatram radnika obezbeđenja kako se, češući se po glavi, vraća u radnju. „Trebalo bi da se profesionalno bavimo krađom. U istoriji prevara u maloprodaji nije postojao bolji par prevaranata“, kažem Kejtlin, koja podiže glavu s mog ramena i gleda me suvim očima i s osmehom na licu. Moja mala Crvena kraljica i dalje je vrhunska glumica. Prolazimo kroz prodavnice, držeći se podruku, i ne razgovaramo. Gledam ljude koji prolaze pored nas. Čini se da hodaju, pričaju, dišu i razmišljaju mnogo brže od mene, kao da se svet naglo ubrzao, a mene ostavio pola kadra iza sebe. Svraćamo u kafić nasred sprata i dok nam Kejtlin poručuje piće, ja sedam za to. S vremena na vreme gleda prema meni, verovatno da se uveri da nisam odlutala, a ja se trudim da ne razmišljam o Rouzi Simpkins – jer svaki put kada pomislim na nju, padam u iskušenje da pronađem govornicu i okrenem njen stari broj, koji iznenada znam napamet, i pitam je hoće li sa 105


mnom do rekreacionog centra da potražimo neke momke da se družimo s njima. Znam gde sam, i s kim sam, ali moram dobro da se potrudim da se pričvrstim za ovaj trenutak u vremenu – da se držim i postaram se da tu i ostanem. Čini mi se da ova koncentracija deluje, ali verovatno je to laž koju govorim sama sebi. Nemam ja nikakvu kontrolu, niti imam predstavu o tome šta je sledeće što će magla prekriti, niti kada će opet naići i nešto zauvek izbrisati. Kejtlin stavlja belu kafu ispred mene i ja zahvalno otpijam gutljaj. Ne volim kafe s mlekom, ali čini se da je ovih dana svaka kafa takva. Kada sam bila mlađa, pila sam samo kafu melou berds. Pitam se gde se ona sada može nabaviti. Pila sam je dok nisam otišla na fakultet i upoznala Pola, a on je pio espreso u sićušnim šoljama, i tada sam prestala da je pijem, da bih izgledala odraslije. Međutim, sada dobijam samo litre toplog mleka sa ukusom kafe, što smatram besmislenim. „Tvoj otac zove se Pol Samner“, kažem joj. „Ima četrdeset dve godine, oženjen je, u braku je već deset godina i ima dve kćerke, tvoje polusestre. Predaje englesku književnost i filozofiju na Univerzitetu u Mančesteru i nije baš pesnik koji menja svet kakav je nameravao da bude, ali ne ide mu loše. Na stranici univerziteta piše kada i gde drži predavanja. Lako bi ga bilo pratiti.“ „Kada si sve to saznala?“ pita me. „Dok te nije bilo“, kažem joj. „Zapravo, Greg je sve to uradio. Ja sam zaboravila kako da koristim tu prenosivu stvarčicu. Sve je saznao i zapisao mi. Ima za tebe čitavu fasciklu s podacima. Moraš da ideš da se vidiš s Polom Samnerom.“ „Neću“, kaže kategorično. „Mnogo sam razmišljala o tome pošto sam odjurila od kuće. Zapitala sam se vredi li da nas sve, uključujući i njega, teram na prisilno okupljanje. Ja za njega ne postojim, i šta ću dobiti time što ću se pojaviti na njegovom pragu i na silu mu se ugurati u život? Neće me želeti u svom životu, a ja imam dovoljno problema i bez toga. Nije mi potrebno da ga vidim.“ „Jeste“, kažem joj odlučno. „Čekao je dovoljno dugo, čak i ako ništa ne zna. A i ti si. Tako si mlada, Kejtlin. Potreban ti je neko.“ „Nije“, insistira, u očima joj vidim blesak prkosa. „Tebi niko nikada nije bio potreban.“ „O, to je strašna laž“, kažem joj. „Imala sam baku i imala sam tebe. Možda jesi bila mala, ali sam se oslanjala na tebe jednako kao i na bilo koju odraslu osobu.“ „Sve dok se nije pojavio Greg.“ Gleda me pomno. „Kada sam upoznala Grega, mislila sam da je kreten, ali sam vas gledala kakvi ste kada ste zajedno, i 106


videla sam da ste… srećni. Kako ste samo voleli jedno drugo. Kao da ste oduvek tražili jedno drugo, sve do trenutka kada ste se sreli, i bili ste toliko srećni što ste zajedno da se činilo kao da se… ponovo sastajete. Da povratiš, ali na simpatičan način.“ Obaram glavu i gledam u bledu belu kafu. Želim da se setim kako sam se osećala, da se setim onoga što opisuje. Vidim ih, mogu da ih zamislim kao na ekranu, ali ne razumem ih više. „Zar ne možeš biti ljubaznija prema njemu, mama?“, pita me. „Mnogo te voli. Ne mogu da ga gledam tako tužnog.“ „Ne razumeš“, kažem joj, podigavši pogled prema njoj. „Osećam se kao da ga ne poznajem. Plaši me što nam je stranac u kući.“ „Ali poznajemo ga“, kaže Kejtlin. „To je Greg.“ „Da li je?“ pitam je. „Da li je to on?“ Vidim da joj se lice menja i pretpostavljam da je zbunjena i uplašena zbog nečeg što se meni čini potpuno stvarno i razumno. Ovo je suština bolesti i onoga što ona čini – širi jaz između moje realnosti i realnosti ljudi u mom životu. Trudim se da svakog dana premostim taj jaz, ali dođe trenutak kada prosto ne mogu, a ne mogu ni oni, i čak se i ne trude, jer je moj svet pogrešan. „Moraš otići da vidiš Pola“, ponavljam joj. „Biće ti potreban on, još jedan roditelj, deda za bebu. Veća porodica. Ne teraj me da dva puta u istom danu potegnem Alchajmera.“ „Ne mogu o tome da razmišljam na taj način“, kaže. „Mislim da će mi biti bolje ako budem išla dan po dan.“ „Znaš kako moraš da živiš?“, kažem joj. „Kao da je sve u redu. Takve odluke donosi. Tako ja želim da živiš, Kejtlin. Onako kako ti želiš, a ne kako ti okolnosti nalažu.“ „Ali ti si bolesna“, kaže. „A možda sam i ja. I možda ću preneti taj gen svom detetu. A ono bi moglo da uradi to isto. Nije isto kao kada si ti u dvadesetoj godini odlučila da zadržiš dete, mama. Nisi znala da si nasledila taj gen; donela si odluku na osnovu samo jedne stvari. Ali ja znam za gen i moram da razmišljam o još nečemu osim o tome hoću li moći da se snađem ili pronađem posao ili završim fakultet. Znam da mogu sve to, jer sam videla kako ti to radiš, i kako si i pored toga sjajna, sjajna mama. Nije to u pitanju, već hoću li napustiti svoje dete pre nego što stigne da odraste. Hoću li ga pretvoriti u svog negovatelja? Hoću li mu preneti ovu bolest koja je… odlučila sam šta ću i osećam da sam postupila ispravno. Ali ipak je to…“ Ne dovršava rečenicu – nema potrebe. Da sam znala tada, tog dana kada sam otkrila da sam trudna s Kejtlin, da sam znala da je na periferiji tog sunčanog dana već počela da se spušta magla i polako, polako krenula da se 107


valja prema meni da me uzme, a možda da uzme i moje nerođeno dete, da li bih zadržala dete? Da li bih danas sedela naspram ove divne mlade žene? Gledam je sada, crne trepavice kako bacaju senku na obraze, Kupidonov luk iznad usne, pegicu na usnoj resici i, naravno, svim srcem kažem: bih, bih. Nikada ne bih propustila ni sekund života s njom, jer znam koliko je zlatan i blistav bio. Ali u tom trenutku, kada je crta na štapiću postala ružičasta, da sam tada znala? Shvatam da ne znam odgovor. „Možeš se testirati“, kažem joj. „Možeš sigurno otkriti nosiš li gen, ako misliš da će ti to pomoći. I ne mora da znači da ga imaš. Tetka Hati je zadržala bistru pamet, sve dok je nije oborio srčani udar. Ne moraš da se pitaš, možeš da otkriješ.“ „Ne znam da li želim“, kaže. „A to što znam da mogu da saznam samo mi otežava da na to zaboravim. I, šta je bolje za mene – da sigurno znam ili da ne budem sigurna?“ „Znam odgovor“, kažem joj. „Znam šta moraš da uradiš.“ Kejtlin je skeptična. „Moraš da odlučiš kao da bolest nije moguća, moraš da odlučiš da ćeš živeti onako kako ti želiš, ma šta da se desi. A znaš li kako to znam?“ Podiže obrvu. „Znam, jer je to ono što sam ja uradila. Rodila sam te, i podigla te, i odbila milion ljubavnika i udala se za poslednjeg, jer sam verovala da imam sve vreme ovog sveta. I drago mi je što sam tako živela; ne bih ništa menjala. Ništa.“ „Čak ni Grega?“ pita me. „Da li bi čekala sve te godine na ljubav svog života da si znala da ćeš, čim ga pronađeš, zaboraviti osećanja koja si gajila prema njemu?“ „Dozvoli mi da ti kupim onu haljinu“, kažem joj, pokazujući glavom malu cvetnu haljinu u obližnjem izlogu, krem pamučnu haljinu s ružičastim ružama. „Tako je lepa, a ako je upariš s nekim lepim crvenim cipelama, i lakom i karminom, zamisli kako ćeš samo biti lepa!“ „Mrzim boje“, kaže Kejtlin, „ali s obzirom na to da si potegla Alchajmera…“ Dozvoljava mi da je podignem od stola i uvedem u radnju da proba haljinu, koja joj savršeno stoji i još ima prostora za stomak. Sva srećna vodim je do pulta gde plaćamo, i pružam karticu. I tada shvatam da sam zaboravila PIN. Izgleda da ipak mogu da zaboravim godinu svog rođenja.

108


Četvrtak, 25. oktobar 2007.

Kejtlin Ovo je kutija CD-a koji mi je Greg kupio kada sam ga prvi put upoznala kao maminog zvaničnog momka. Sretala sam ga i ranije, naravno: neko vreme radio je na kući, ali tada je bio samo majstor koji je slušao Radio 1 kao da je mislio da je to baš kul. Zapravo, nisam ga primećivala. Mama je počela da se viđa s njim pošto je završio potkrovlje, a ja sam pomislila: kako može biti toliko glupa? Mislim, mnogo je mlađi od nje, mnogo. I mada je mama seksi, duhovita i lepa, ne vidim zašto bi neki muškarac poželeo ženu toliko stariju od sebe. Mislila sam da je iskorišćava, da je zavlači, a i mama je rekla da misli da bi to mogao biti slučaj, ali da mu je već dala sav novac koji je imala kada je pretvorio potkrovlje u sobu za pisanje. Rekla je da nije važno ni ako to bude samo avantura. Međutim, nije to bila avantura. Obe smo to znale kada ga je pozvala na večeru. On mi je doneo ovaj CD benda Black Eyed Peas, jer je mislio da su oni kul, ali ja ih mrzim, a i bio je to CD, tada više niko nije imao CDplejer, čak ni baka. Dao mi ga je, a ja sam ga pogledala i stavila ga u stranu. Znala sam da to nije lepo. Znala sam da se ponašam kao školski primer nevaspitane potencijalne pastorke, ali meni to nije izgledalo kao kliše. Šta hoće ovaj čovek od moje majke? Hoću da kažem, ja sam imala petnaest godina – ako je već trebalo da se zainteresuje za neku od nas, onda je trebalo da se zainteresuje za mene, mada je to bilo pogrešno iz sasvim drugih razloga! Nije da sam bila ljubomorna – nemojte me pogrešno razumeti. Kada o Gregu razmišljam na taj način, malčice mi dođe da povratim. Ne, nikada mi se nije dopadao, čak nipre nego što mi je postao očuh, a sada… pa, sada mi je samo očuh. Međutim, nisam želela da mu se dopadnem ja, a ne mama. Samo mi to nije bilo jasno. To pokazuje da sam u to vreme, pre čitavih pet godina, bila prilično uskogruda. Greg je postavio sto. Mama se bacila na pripremu paelje. Ne šalim se, videla je recept u nekom kulinarskom programu, otišla je i kupila poseban tiganj, šafran i sve one škampe s nogama i glavama, zbog čega sam htela da povraćam, iprovelaje čitav dan pripremajući to, a da nije proverila da li građevinac jede morske plodove. Ja sam mislila da ne jede: da jede sendviče sa slaninom i možda komadima sira. I bila sam upravu – kada sam pomislila da ne jede morske plodove. Greg je, zapravo, ozbiljno alergičan na njih i dugo mu je bilo potrebno da kaže nešto. Samo je sedeo tamo i zurio u škampe koji su mu uzvraćali pogled i 109


ozbiljno se bavio idejom da se izloži riziku od anafilaktičkog šoka samo da ne razočara mamu i ne ispadne glup u mojim očima. Pitala sam ga, krajnje nepristojno, šta ima protiv hrane koju je mama spremila. Na to je pocrveneo i priznao da bi mogao da umre ako je pojede. Mama se postidela. Bacila je sve s tiganjem u kantu za smeće kao da bi i sam pogled na škampe mogao da mu izazove alergijsku reakciju, a to me je razbesnelo, jer sam tek tada zaključila da mi se dopada paelja. Mama je poručila kinesku hranu, koju sam te večeri odlučila da ne volim, pa sam se poigravala prženim pirinčem na tanjiru i jasno im stavila na znanje da mi nedostaju škampi. Greg se čitave večeri izvinjavao, a ja sam ga čitave večeri ignorisala. Tada je otišao u toalet, a mama se nagnula prema meni, uperila prstom u moje lice i rekla: „Svesna si da ulogu nepristojnog razmaženog derišta igraš do savršenstva, zar ne, Kejtlin?“ Slegla sam ramenima. „Izvini“, rekla sam. „Neko mora da te štiti, a nema nikoga osim mene.“ „Ne želim da me štitiš“, rekla je. Naslonila se na naslon stolice i pogledala me, i izgledala je iznenađeno, što me je povredilo. „Dovoljno si stara da znaš da ne želim da me štitiš od ovog uzbuđenja i nemira koji osećam kada me pogleda, ili kada me dodirne. Želim da osetim te stvari i želim da budem sretna, pa makar i nakratko, pa makar i da pođe naopako. To je suština života, Kejtlin – rizik i sreta.“ „Zašto sam morala da ga upoznam?“ pitala sam je. „Nikada nisam upoznala nijednog od tvojih muškaraca.“ Naravno, rekla sam to baš kada se Greg vratio u prostoriju, a ja sam to izgovorila tako kao da je on samo još jedan u dugom nizu muškaraca koje je zavela. Naravno da sam to uradila, ali Greg nije pocrveneo niti se povukao zbog toga, kao što je zbog škampa. „Ja sam zamolio tvoju mamu da mi dozvoli da te upoznam“, rekao je, „jer želim da budem deo njenog života, a to znaci da moram da budem i deo tvog. I mada se tebi ne dopadam, tvojoj mami se dopadam. A šta kažeš na to da počneš da se ponašaš kao zabavna, pametna devojčica kakva mi tvoja mama kaže da zapravo jesi, pa temo odlučiti da li možemo da trpimo da boravimo u istoj prostoriji? Voleo bih da se slažemo, ali čisto da znaš… ako se i ne budemo slagali, nema šanse da se odreknem Kler.“ Posle toga prestala sam da se ponašam kao razmaženo derište, jer mi se to činilo kao običan kliše, a i videla sam da se on i mama ozbiljno dopadaju jedno drugom. Ipak, i dalje sam mislila da je kreten. Sve do dana kada je Ester rođena. Tog dana postao je moj junak.

110


10

Kejtlin Vraćamo se iz kupovine i mislim da je mama srećna. Peva dok ulazi u kuću, nosi u sobu kese pune stvari koje bi trebalo da su za mene, i počinje da ih isprobava. Priča o tome kako će kasnije s nekim po imenu Rouzi izaći u pab, da vidi koga ima i možda da se malo ljubi. Mislila sam da ću se navići na to kako se gubi i vraća u realnost, ali ne mogu. Svaki boravak u realnosti malo je kraći, svako gubljenje u prošlosti malo duže. Stojim na dnu stepeništa za trenutak i pitam se šta da uradim da pokušam da je vratim nazad, ali ona peva i čini se da je srećna. Baka je u dnevnoj sobi sa Ester, tera je da gleda emisiju o slonovima u kojoj je narator Dejvid Atenboro. „Pogledaj, mila, pogledaj, nisu li slonovi divni?“, čujem je kako govori. „Hoću Doru istraživača ili Oktonaute ili Pepuprase', buni se Ester. Baka nije kao mama, koja popušta Ester u svemu i veselo tvrdi da je obučava za blistavu karijeru despota diktatora. Baka se zaista silno trudi da učini stvari boljima: ona to silno voli. A sada se trudi da unapredi Esterino obrazovanje time što je tera da gleda obrazovni program, što je smešno. Volim baku, i volim i Ester, i voleću i svoju bebu na isti način na koji su mama i baka volele nas. Možda ne baš na isti način: sličan, ali bolji. Osećam se bolje pošto sam provela jutro s mamom i posle onoga što mi je rekla. Pre nego što je odlučila da želi da izađe na bilijar s Rouzi, sve je imalo smisla. Na neki način osećam se kao da mi je vratila moju budućnost. Odlazim i sedam na kauč, a Ester mi donosi daljinski upravljač. „Želim Doru ili Pepu prase“, šapuće, kao da baka neće primetiti. Baka očajno koluta očima, a ja menjam kanal. Znam Esterine omiljene kanale napamet. „Da li je sve bilo u redu?“ pita me baka, a ja klimam glavom, jer jeste sve bilo u redu. „Sutra te vodim u bolnicu. Imaš zakazan pregled u deset“, obaveštava me baka. „Pregledaće te i uradiće ti ultrazvuk.“ Klimam glavom i meškoljim se u mestu. Ester mi se popela u krilo i teško mi pritiska stomak. Sada tu osećam otpor, džep pun života kako se širi u mom telu. Pomeram Ester u stranu i obavijam ruke oko stomaka i shvatam da je to 111


nesvestan pokret kojim želim da zaštitim nepoznati univerzum koji se širi u meni. Da li to znači da već postajem majka? „Isekla sam ti ovo“, kaže baka i pruža mi mlitavi isečak iz novina. „Pronašla sam to u Dejli mejlu, piše kako da nastaviš da se školuješ pošto se porodiš.“ „Hvala“, kažem joj, uzimam isečak i savijam ga pre nego što ga stavim u džep. Otkako pamtim, baka nam je uvek slala novinske isečke. Članke o dijetama ili vaspitanju dece, ili knjigama o tome kako biti nastavnik… Sve ono što je mama već radila, a baka joj je uporno slala isečke iz novina sa savetima kako da sve to radi bolje – što sam ja shvatila kao poruku da ona smatra da mama to ne radi dobro. Jednom sam pitala mamu zašto baka to radi, a mama mi je rekla da se trudi da bude od koristi, mada je ostavljala utisak da je ćaknuta i da želi da upravlja njenim životom. A tada joj je baka poslala isečak o dijeti kojom se kontrolišu gljivične infekcije, a mama joj ga je vratila pošto je crvenim flomasterom preko teksta napisala: „NEMAM PROBLEM S KANDIDOM.“ Posle toga, slanje isečaka eskaliralo je u neku vrstu sumanutog rata iscrpljivanjem. Baka je mami slala sve čudnije članke o zavisnosti od seksa, gubitku telesne težine, telesnim deformitetima, raznim vrstama kancera – a mama ih joj je sve vraćala, ponekad s porukom ispisanom crvenim flomasterom, ponekad pocepane na komadiće. Bilo je to nalik na šalu na račun one druge, ali ih je ta šala obe nervirala. Baka i dalje iseca članke iz novina, ali ih drži u gostinskoj sobi. Znam to, jer sam je pre neki dan videla kako krišom sklanja jedan u sobu. Naslov je glasio: Epidemija Alchajmerove bolesti. Pošto se Ester unela u televizijski program, ustajem i odlazim da pronađem Grega u kuhinji. Nadvio se nad spomenar i piše. Greg popunjava spomenar gotovo isto kao i mama. Pitam se da li je pročitao ono što sam napisala. Znam da bi ovo trebalo da je njen spomenar, ali želim da zna da je i on član ove porodice i da ga volimo. Čak i ja. I ja ga sada volim. Sedam pored njega, a on me gleda. U očima mu vidim suze. Greg je uvek bio pomalo slinav, pomalo pesnička duša. Mama ga je zadirkivala zbog toga, ovog krupnog, kršnog muškarca sa srcem pesnika. On je govorio da je ona to probudila u njemu. „Teško ti je, zar ne?“, kažem. „Ti je prvi gubiš.“ „Samo razmišljam da bi se svega setila samo kada bih nekako mogao da je podsetim. Setiće me se ona, kao nekada. A onda ćemo opet imati jedno drugo.“ „Šta pišeš?“ pitam ga, ali on zatvara spomenar. Sada je baš obiman, pun je sećanja i uspomena – predmeti i fotografije vire iz stranica. Mama je u 112


poslednjih nekoliko nedelja pokušala da u njega zalepi bukvalno sve. Na jednoj stranici nalazi se delimično posisana tvrda bombona za koju se životom kune da je pripadala Niku Keršou i da ju je ona pokupila na prvoj svirci na koju je otišla. Spomenar je postao deo mame i deo čitave porodice; uvekje tu negde, uvek se u njega nešto dodaje ili ga neko čita. Međutim, uskoro će ponestati strana, a to me plaši. Kako mama sve više svojih sećanja pretače u spomenar, plašim se da će, kada joj ponestane prostora, um ostati prazan i da ću je izgubiti. Pre nego što sam otišla u London, pokušala sam da se dosetim kako da dodam stranice spomenaru – možda da dolepim neke pozadi ili da ih priheftam. Međutim, dok uzimam spomenar, shvatam da mu obim nije povećao samo sadržaj – pojavilo se nekoliko novih strana. Kvalitet papira je isti, i vidim da su nove zato što ne naležu savršeno u korice. Otvaram spomenar i kada ih pažljivije pogledam, vidim da je neko veoma pažljivo zalepio traku na unutrašnji deo kičme knjige, a zatim stranice ušio rukom. Gledam Grega, a on sleže ramenima. „Ne želim da se završi.“ Prilazi frižideru i uzima pivo. „Da li si dobro?“ „Svi me to pitaju“, kažem. „Ne znam. Osećam se kao da sam zapela u limbu. Mislim da smo svi tu zapeli, zar se i tebi ne čini tako?“ „Možda“, kaže Greg. „Voleo bih da je tako. Voleo bih da ostanem zaglavljen u jednom savršenom danu u kom je sve baš onako kako sam oduvek želeo da bude. Imao sam mnogo takvih dana s Kler i Ester i s tobom. Uvek sam mislio da će ih biti još mnogo više. Ispostavlja se da ih nije bilo ni približno dovoljno. Ništa ne ostaje nepromenjeno, čak ni kada to želiš, silno.“ Zastaje i čeka da mu se osećanja izgube iz glasa. „Život se dešava svuda oko tebe, Kejtlin, i u tebi. Moraš se postarati da držiš korak s njim.“ „Kako to misliš?“, pitam ga, mada mislim da znam šta će sledeće reći. „Idi da vidiš oca“, kaže Greg. „Idi da vidiš tog Pola Samnera. Znam da se plašiš i da već imaš i više nego dovoljno briga. Međutim, takvo nešto, stupanje u kontakt sa osobom koja je veliki deo tebe… to nije nešto što bi trebalo da odlažeš, ni zbog čega.“ „Nikada pre nisam imala oca“, kažem. „Pa, ne pre tebe.“ „Nemoj da si blesava“, kaže, gledajući u svoja stopala. „Misliš da sam tupan.“ „O, bože, tupan je tako tupava reč!“ smejem se, a on se smeši. „Ali ozbiljno, ti si mi na neki način tata – jedan i, pa, znaš već. Hvala ti za to.“ Greg se ponovo smeje. „Nisam čuo uzdržaniju pohvalu očinstva!“ „Znaš šta sam htela da kažem“, kažem mu, a pomisao na to da on nije s nama izaziva u meni nalet panike. „Molim te, Greg, nemoj nestati, molim te…

113


pošto… Nemoj odvesti Ester i otići. Molim te, jer… nije samo Ester, i ti si. I ti si sada član porodice. Mislim, nećeš valjda tek tako otići i ostaviti me?“ Tek kada sam prestala da govorim, primećujem da su mi obrazi vlažni od suza i da snažno stežem sopstvene zglobove. „Kejtlin“, Greg mi izgovara ime, izgleda uznemireno, iznenađeno. „Nikada to ne bih učinio, mila. Nikada ne bih razdvojio tebe i Ester, ni za šta na svetu. A i… porodica smo. Uvek ćemo biti. Ništa to neće promeniti. Ja sam ti tata, osuđena si na mene.“ „Dobro“, kažem i klimam glavom. „Ovaj Pol Samner… ne znam ništa o njemu. Ali vas dvoje ste… bez vas ne mogu.“ Greg spušta ruku na spomenar. Čuje se tresak sa sprata iz mamine sobe, pa oboje podižemo pogled. I oboje se snagom volje obuzdavamo da ostanemo gde smo i ne odemo da vidimo šta se dešava. Mama ne voli kada je obilazimo, naročito kod kuće. Ne dopada joj se što nema više privatnosti. „Vidi“, kaže Greg. „Idi da vidiš oca. Moraš to da uradiš. Moraš u oči pogledati čoveka koji te je stvorio i reći mu da postojiš. Ne vidim kako je moguće da u potpunosti spoznaš sebe dok to ne učiniš.“ Odmahujem glavom. „Imam mamu i Ester i…“ „Bebu“, Greg završava moju rečenicu i pažljivo bira reči. „Ako želiš, mogu da uzmem neki slobodan dan i odvezem te?“ „Ne“, kažem i iznenada donosim odluku i osećam se oslobođeno. „Ne. Znaš šta? Baka me vodi sutra na pregled, a posle toga ću prosto otići sama. I odsešću u hotelu. Mislim, ako ćete mi ti i mama pozajmiti nešto kesa“, smešim mu se puna nade, a on klima glavom. „Ali bićeš dobro, sama, u tvom…“ „Stanju?“, smejem se. „Moram da odlučim šta da radim i moram to da uradim sada, zar ne? Mama ne bi oklevala, kao što sam se ja… kolebala. Ona nikada ne bi čekala da joj se život desi – ne bi sakrila glavu u pesak, sakrila se bilo od prošlosti bilo od budućnosti. Nikada to nije uradila, zar ne? Uvek je bila hrabra. Pogledaj šta se desilo kada je tebe srela! Bila je hrabra i rešila je da riskira. I pogledaj šta se desilo kada se Ester rodila! Nikada nije odustala, nikada. Čak i pored ove bolesti protiv koje ne može da se bori… čak ni sada ne odustaje. Tako da ću otići i predstaviću se svom biološkom ocu. Moram to da uradim, zar ne? To je nešto što mogu da uradim. A možda će to pomoći i mami.“ Greg se sprema da kaže nešto kada poveća kap vode pada na sto u kuhinji. Greg i ja za trenutak zurimo u nju, a onda u tavanicu… gde vlažni tamni krugovi rađaju drugu kap. „O“, kažem ustajući. „Rekla je da će leći u kadu…“ 114


„Čekaj“, kaže Greg. „Idem ja.“ Ipak ga pratim, razmišljajući o onome što je mama rekla u tržnom centru. Možda baš njega nikako ne želi da vidi. Stiže na vrh stepeništa u tri koraka, preskačući stepenice. Vidimo vodu kako curi ispod vrata kupatila i natapa tepih, a omanji plimni talas dodatno natapa tepih pošto Greg otvori vrata iz kojih kulja para i potpuno nas obavija. Gazi vodu čarapama i šišti od bola: mora da je vrela. Boreći se protiv vrelog talasa, zatvara slavinu i baca na pod peškire koje uspeva da pronađe pre nego što se vrati u hodnik. Mama je pustila da se kada prelije. To se lako dešava – svakome, ne samo njoj. Zašto mi se onda ovo čini tako zloslutno? Čuje se još jedan tresak i vrata mamine i Gregove spavaće sobe otvaraju se i silovito udaraju o zid. Tek tada primećujemo gomilu odeće u hodniku. Jedna cipela, Gregova, odbija se o dovratak i pada mu pred noge. „Kler?“ Približava se sobi, oklevajući. Pratim ga u stopu. „Kako se usuđuješ!“ mama preleće preko kreveta da ga napadne, oči joj gore. „Mora da misliš da sam budala. Čitala sam ja o muškarcima kao što si ti. Pa, našao si sebi ravnu, gospodine. Nisam ja sirota starica koju lako možeš opelješiti. Kupi stvari i gubi se iz moje kuće!“ „Kler.“ Greg ponavlja njeno ime. „Dušo, molim te…“ „Znam ja tvoju igru“, kaže mama, gurajući ga snažno u grudi. „Mislio si da ćeš me nasamariti i navesti da pomislim da si zainteresovan za mene samo zato što sam sama i starija, a onda se useliti, uzeti mi kuću, novac, sve. Ali ne možeš! Nećeš me nasamariti. Ne plašim te se. Želim da odeš ili ću pozvati policiju.“ Lice joj je bledo od besa, a oči vrele i suve i u njima se vidi još nešto: uplašena je. „Mama“, stajem ispred Grega. „U redu je. Sve je u redu. Greg je prijatelj.“ To mi se ne čini ni kao približno primerena reč da ga opišem – da opišem šta je on mojoj majci, šta joj je bio – i znam da mora da ga boli kada me čuje da je izgovaram, i pored toga što razume zašto sam upotrebila najneutralniju reč koje sam mogla da se setim. „Kler.“ Greg još jednom izgovara njeno ime, tiho, što nežnije može. „Ja sam, mila. Venčani smo. Pogledaj, evo fotografije s našeg venčanja…“ „Kako se usuđuješ!“, mama viče na njega, hvata me za ruku i odvlači od njega. „Da se nisi usudio da se pretvaraš da si njihov otac! Zašto si ovde, šta tražiš u mojoj kući? Šta hoćeš od mene? Kejtlin, zar ne vidiš šta radi? Napolje! Napolje!“ „Mamice!“, stepenicama se, privučena bukom, popela i Ester, a prati je baka koja stoji stepenik niže do nje i sve nas gleda sa strepnjom. 115


„Kakva je ovo larma?“, pita. „Kler, šta to, zaboga, sada izvodiš?“ Nešto u bakinom glasu smiruje mamu, koja popušta stisak. Oči su joj i dalje raširene od straha dok stoji preda mnom i teško diše. „Htela sam da… pustim vodu… u kadu… a onda sam videla sve ove stvari u mojoj sobi. A nisu moje!“ „Mamice!“ Ester otresa bakine ruke s ramena i trči prema mami, koja je uzima u naručje i snažno je grli. „To su tatine stvari, mamice. Baš si blesava, 'mamice, ne zaboravi me'.“ Sa Ester u naručju, mama se spušta na tepih. Vazduh je još vlažan od vrele pare, a miris vlažnog tepiha širi se oko nas. „Zaboravila sam“, kaže Gregu, ali ne može da ga pogleda. „Mamice, ustani!“, naređuje joj Ester i stavlja male dlanove na njene obraze i snažno ih stiska, izobličuje joj lice. „Ustani odmah, mamice. Vreme je za čaj.“ Nas troje se odmičemo i posmatramo kako Ester vuče mamu za ruku dok je ne natera da ustane. „Šta želiš uz čaj?“ pita je mama, ne gledajući nikoga od nas, i kreće sa Ester niz stepenice. „Lazanje!“ kaže Ester. „Ili pasulj na tostu?“ čujem mamin glas kako se gubi prema kuhinji. „Lazanje!“ ponavlja Ester. A zatim tišina. „Idem po poljski krevet“, kaže Greg. „Staviću ga u Esterinu sobu.“ „Ne“, kažem. „Ja ću spavati na poljskom krevetu. Imaš moju sobu. Ionako me nekoliko noći neće biti, ili bi možda želeo da ostanem?“ „Stanje joj se pogoršava“, kaže Greg, a reči mu se otimaju pre nego što je iko od nas bio spreman da ih čuje, pa i on sam. „Mislim, nisam mislio da će se sve dešavati ovoliko brzo. Znam da su rekli da postoji taj problem sa ugrušcima, ali mislio sam… nadao sam se da ćemo imati malo više vremena, da se pozdravimo. Mislio sam da će se vratiti da se pozdravi sa mnom.“ Baka se konačno penje na poslednji stepenik i spušta ruku na Gregovo rame. „Sve što se sada dešava, sve što kaže, misli i oseća… to ne znači da te nije volela, više od ma koga u svom životu. To ne znači to, Greg. Ovo nije ona, ovo je bolest.“ „Znam, samo…“ Greg povija ramena i, iznenada, kao da je iz njega izašao sav vazduh, pred našim očima pola ga nestaje. „Idem u garažu po poljski krevet.“ Nijedna od nas ne ide za njim, znamo da mu je potrebno da neko vreme bude sam, da na miru žali. 116


„Mama!“ Mama dolazi do podnožja stepenica i doziva kao da se ništa nije desilo. „Kako ono da otvorim ovu konzervu s pasuljem?“ „Idi“, kažem joj. „Ja ću pokušati da počistim ovo.“ „Da li si dobro?“ pita me baka. „Da li je iko od nas dobro?“ pitam ja nju. „Mama!“, čujem je kako ponovo doziva. „Mogu li da je otvorim nožem?“

117


Ponedeljak, 2. februar 2009.

Greg Ovo je prva fotografija Kler i Ester. Ester je umotana u tebe, a Kler ima onaj iznervirani izraz na licu, jer mi je najstrože zabranila da je fotografišem dok se ne očešlja i ne stavi maškaru. Ipak, nisam mogao da odolim. Nisam mogao da verujem šta se upravo desilo. Pretpostavljam da većina muževa smatra da je njihova trudna supruga prelepa, pa ni ja nisam bio izuzetak. Dopadalo mi se kako je izgledala – onako napetog stomaka u kom se nalazila naša beba. I bila je sretna tada. Kler je volela da gunđa i žali se kako su joj gležnjevi sve deblji, kako joj se koža rasteže i kako je suviše matora da bi ovo radila, ali videlo se da joj prija, uglavnom. Bila je puna energije-puna vibracija života. I ja sam je opčinjeno gledao. Znate, moja beba bila je u njoj. Ester je malo poranila, i mada je i Kejtlin rođena ranije, sve nas je iznenadila. Kako je prošlo mnogo vremena otkako je Kejtlin rođena, svi su smatrali da će Kler prekoračiti termin, jer je njeno telo verovatno zaboravilo da je i bilo u drugom stanju. Kler ništa nije prestala da radi dok je bila trudna: nije prestala da odlazi u šetnje niti da radi – čak je i izlazila na igranke sa Džulijom, na Džulijin rođendan, mada je bila okrugla i zrela poput nara. Nisam želeo da ide, ali nisam mogao da je sprečim, pa sam poslao Kejtlin s njima da pazi na nju. Kejtlin nije bila oduševljena. Esterje rođena usred noći. Kler je naglo ustala – naročito se mora imati u vidu da je bila baš krupna. Bila je u fazi kada ništa više nije radila ni naglo ni brzo. Poput supertankera – tako je sebe nazivala – bilo joj je potrebno najmanje nedelju dana da se okrene. Međutim, u ovom trenutku skočila je kao oparena i otišla u kupatilo. Ponovo sam zaspao, gotovo odmah, ali mora da je bilo na svega nekoliko sekundi, jer me je probudilo njeno dozivanje. Nije me dozivala iz sveg glasa, već je, činilo mi se, tiho stenjući ponavljala moje ime. Otišao sam u kupatilo i video je kako sedi na pločicama. „Stiže“, rekla je dahćući. Bio mi je potreban trenutak da shvatim o čemu ona to, a tada sam primetio lokvu tečnosti između njenih nogu i shvatio da je porođaj počeo. „Dobro, pozvaću bolnicu, reći ću im da stižemo“, rekao sam. „I uzeću tvoju torbu…“ 118


„Ne, hoću da kažem da je krenuo napolje“, rekla je Kler, a onda ju je zahvatio nalet bola. „Ali to nije moguće“, rekao sam i shvatio da još stojim na pragu, pa sam čučnuo. Nije vrištala niti je ispuštala zvuke kakve sam očekivao da čujem. Gotovo da je nije bilo: sklopila je oči i izgledala kao da se snažno koncentriše na svet unutar nje. Naredni talas bola je prošao. „Reci to bebi i zovi hitnu!“ Operater je ostao na vezi i govorio mi je da pogledam Klerino međunožje i proverim prstima koliko je otvorena. Pokušao sam, ali je Kler zarežala na mene kao da ju je zaposeo đavo, pa sam pokucao Kejtlin na vrata, i mada je bila od onih što bi i zemljotres prespavali, smesta je ustala. Žena na telefonskoj liniji rekla je da će kola hitne pomoći stići za pet minuta, a to mi se činilo kao večnost. „Proveri koliko je otvorena“, rekao sam Kejtlin. „Molim? Nema šanse!“ Kejtlin je izgledala užasnuto. „O, zaboga, dajte mi prokleto ogledalo“, rekla je Kler i ja sam se zamislio i setio se da su ovo moja žena i moja beba, i da sam visok metar i osamdeset i da smatram sebe muževnim. „Ja ćuproveriti“, rekao sam Kler. „Samo se smiri.“ Kler mi je rekla da me mrzi i upotrebila poneku biranu psovku, ali činilo se da je sasvim prisebna, malo je stenjala, sklopila oči i napela se, naslonivsi leda na kadu, a stopala na pločice. Bio sam uveren da bi dizala veću dreku da je porođaj zaista blizu. Uzeo sam peškir, obrisao tečnost s poda i pogledao. Žena s druge strane telefona opet me je pitala mogu li da procenim koliko je otvorena. Rekao sam: „Ne znam, ali vidim bebinu glavu.“ Žena je krenula da mi govori da joj kažem da ne gura, alipre nego što je stigla da dovrši rečenicu, Kler se napela – i iz njejepokuljao život, i voda i krv, a ja sam uhvatio nju, bebu. Ovo ulepljeno ružičasto i sivo sluzavo stvorenje. Uletela mi je u naručje! I sada se smejem kada se toga setim. „Izašla je!“ vičem u slušalicu koju sam ispustio kada sampoleteo da uhvatim bebu. Otada Kler govori da je ovo bio trenutak u kom su se isplatile sve one nedelje igranja prokletog kriketa. Kejtlin je podigla slušalicu, a ja sam spustio bebu Kler na grudi. Gledala me je raširenih očiju kako to radim – raširenih očiju i začuđeno. „Pita da li diše?“, rekla je Kejtlin, i izgledala je zabrinuto. Međutim, pre nego što sam stigao da proverim, vazduh je rasekao krik, odlučan urlik, a ja sam briznuo u plač – prave, glupe, ženske suze lile su mi niz lice. Nisammogao da prestanem. Kejtlin je uzela čist peškir iz ormarića pa smo umotali bebu, i u tom trenutku oglasilo se zvono. Stigla su kola hitne pomoći. Tad sam zgrabio svoj 119


mobilni telefon i napravio ovu fotografiju, mada mi je Kler zapretila da će me ubiti. Želeo sam da upamtim svaki detalj tog trenutka. „Tako je lep“, rekla je Kler, nesvesna dvojice ogromnih bolničara koji su ušli u kupatilo. „Devojčica je“, rekao sam joj, a ona se ozarila. „Odlično“, rekla je. „Još jedna Armstrongova koja će pokoriti svet.“

120


11

Kler „Imaš li dovoljno novca?“, pitam Kejtlin, koja mi potvrdno klima glavom. „Imam tvoju kreditnu karticu i PIN, tako da imam“, kaže. „I pazićeš na kola?“ prelazim dlanom preko površine automobila ofarbanog u moju omiljenu boju. Vatrenu, snažnu i upadljivu, ali ne mogu da se setim kako se zove. Sinoć se desilo nešto što je sve promenilo. Ne znam tačno šta, ali osetila sam to jutros pošto sam se probudila: prazninu koja mi je ispunjavala um. Možda je to magla; možda embolusi. Zamišljam ih kao jarke male varnice, vatromet koji juri i rasprskava se. Bilo bi to lepo ime za boju mog automobila: embolusi. „Pokušaću da pazim na automobil“, kaže Kejtlin. Izgleda nesigurno – naravno da je nesigurna. Jutros sam čekala, a čuvao me je Greg, dok je mama vodila Kejtlin u bolnicu. Čekala sam i gledala kroz prozor, držala se trenutka kada će se vratiti da mi kaže kako je. Jedini način na koji sam umela da to uradim bio je da ostanem gde sam, da se ne pomeram s mesta otkad su otišle do trenutka kada su se vratile – jer sam bila uverena da ću, ako se pomerim, izgubiti sadašnjost. Greg je pokušavao da me natera da nešto radim – da popijem čaj, pojedem tost ili da odem i sedim s njim u kuhinji – ali to je zato što ne zna da moram da se držim tačke u vremenu i primoram svoj um da je se drži. Ne znam koliko je dugo trajalo, ali pokušala sam da otvorim ulazna vrata onog časa kada sam videla da automobil staje na prilaz. Ali one rade nešto s vratima da me spreče da izađem, pa ne mogu više da ih otvorim iznutra. Čekam s druge strane da ih one otvore, i dalje primoravajući sebe da se držim trenutka: teram sebe da znam šta se desilo. Kejtlin je uvek bila otvorena knjiga – uvek sam znala šta misli i šta oseća – ali iznenada ne mogu da procenim. Ništa nisam umela da vidim na njoj dok je prolazila pored mene i bacala se na kauč. Pogledala sam mamu. „Osamnaest nedelja“, kaže. „I mama i beba su dobro.“ Ne znam čega sam se, zapravo, toliko plašila kada sam ušla u sobu; samo znam da će me ono što ima da mi kaže nasmrt uplašiti. „Kejtlin?“, kažem i sedam na stolicu preko puta nje.

121


„Volim svoju bebu“, kaže, sasvim jednostavno. „Silinom za koju nisam znala da je moguća. Gotovo da želim da se pobijem s nekim, mada nemam s kim. O, mama. Imam sliku. Želiš li da je vidiš?“ Pružila mi je fotografiju. Sada su mnogo jasnije nego nekada, pa sam videla ručice i nožice, i profil koji liči na Kejtlinin. „O, Kejtlin.“ Poželela sam da je zagrlim. „Tako sam srećna.“ „I ja“, kaže jednostavno. „I ja sam srećna, mislim, ali sam i uplašena.“ „Bićeš divna majka.“ „Hoćeš li mi to stalno ponavljati?“, pita. „Ako ti meni budeš stalno ponavljala da si trudna“, kažem, a ona se smeši. Nekako mi se činilo pogrešno da je u tom trenutku pošaljem nazad u svet, samu, da traži oca. Ipak ide. Ne mogu sada da je sprečim, čak i kada bih želela. Otkako se desilo to što se juče desilo, kod nje se javila neka tiha rešenost – odlučnost. Prvi put primećujem da je oprezna u ophođenju prema meni i da se ponaša kao da sam bolesna. Da, nešto se sinoć promenilo, ali ako je to pomoglo Kejtlin da bude snažnija, samouverenija i odlučnija, onda se nadam da nije bilo baš toliko loše. „Pozovi me kada stigneš“, kažem. „I pre nego što se vidiš s njim – i odmah posle. Ne zaboravi da mu kažeš šta sam ti rekla, važi? Najpre će verovatno biti u šoku… Možda bi trebalo da mu napišemo pismo…“ „Ne“, kaže Kejtlin. „Ovako ćemo. Idem. Uskoro ću se vratiti, u redu?“ Klimam glavom i ljubim je – a zatim ljubim i mamu koja nas obe posmatra i spušta svežanj novčanica Kejtlin u ruku baš kao nekada slatkiše. „Pazi na sebe, lutko“, kaže, a Kejtlin ljupko prihvata ovaj dečji nadimak i ljubi moju majku u obraz. Ester plače kada vidi da se automobil udaljava. I meni se plače. Ne samo zato što Kejtlin odlazi već i zato što sam sada sama, a moja mama drži uzde. „Biće njoj dobro“, kaže mama dok me vodi nazad u kuću, držeći ruke na mojim ramenima, kao da bih mogla da zaboravim kako da hodam pravo – što se još nije desilo, bar mislim da nije. „Snažnija je ta mala nego što izgleda. Veoma se ponosim njome.“ „I ja“, kažem. „I tobom – prabako!“ „Dosta s tim, devojko“, kaže mama i zaključava vrata pošto smo se vratile u kuću. „Ili da počnem ja tebe sada da zovem bako?“ Pišem u knjigu kada mi Ester donosi priče da joj čitam. Čitala sam joj ove priče najmanje stotinu puta, i tek što sam počela da pišem spomenar, a vrh olovke mi poslušno prati misli – ili bar mislim da je tako. Verujem da jeste. Zamišljam reči i olovka se pokreće i stvara šare i petlje na stranici koje mi izgledaju 122


poznato, i teši me pomisao da sve to nešto znači. Kejtlin je otišla automobilom na put da se vidi s ocem – bez sumnje joj je između obrva ona mala bora koja se javlja svaki put kada vozi auto-putem – i trudim se da je ne zamišljam kako krivuda između velikih kamiona u krhkom malom automobilu boje srca. Esterina knjiga puna je crteža životinja – veliki kunić, mali kunić. Ili možda zec, nisam sigurna, ali nije ni važno i ne smeta mi, jer nisam zaboravila naziv ni za jednu od ovih životinja dugih ušiju, a to je sitna pobeda. Međutim, u knjizi su i reći, a reći ne umem više da dešifrujem. Dešifrujem. To je dobra reč. Nisam zaboravila reč dešifrovati, što je dugačka i komplikovana reč kojoj znam značenje, ali ova knjiga za decu, s krupnim jednostavnim simbolima odštampanim ispod slike zeca ili kunića, mogla je biti napisana i na grčkom. Znam da su reči tu i znam šta rade. Čitala sam joj ovu knjigu hiljadu puta, ili čak više, ali ne mogu da se setim šta se dešava između velikog kunića (ili možda zeca) i malog kunića (možda zeca). Paničim, strepim da je ovo možda trenutak kada će Ester shvatiti šta se dešava: trenutak kada će me pogledati novim očima i povući se od mene, i stati u redove ljudi kojima je milije da više ne pokušavaju da sa mnom stupe u razgovor. „Hajde, mamice“, kaže Ester i vrpolji se nestrpljivo. „Imitiraj glasove, kao i inače. Onaj visoki i onaj niski, sećaš?“ Njen glas se podiže, pa se spušta; tačno zna kako bi trebalo da zvuči. Gledam sliku velikog kunića i malog zeca, i pokušavam da izmislim nešto o čarobnom kuniću koji je pretvorio svog najboljeg druga u patuljka, a zatim… bacio ga na tanjiru u nebo. Ester se smeje, ali nije zadovoljna; čak je i pomalo ljuta. „Ovo nije ta priča, mamice, zar ne?“, grdi me. „Čitaj mi pravu priču, sa glasovima, kao uvek! Volim kada je sve kao uvek, mamice.“ Te poslednje reči me lome: Ester je potrebno da sve bude kao i inače. Sve do sada, Ester je bila jedina koja je pretpostavljala da je sve kao inače, da sam onakva kakva sam oduvek bila, ali sada prvi put i ona uviđa da nisam. Izneverila sam je. „Hoćeš li ti čitati meni?“, pitam je, mada ima svega tri i po godine i ne zna da čita, osim što ume da izgovori pokoje slovo. Ovo nam je zajedničko. „Naravno da hoću“, kaže Ester samouvereno. „Ima jedan veliki kunić i jedan mali… mama i beba… i beba želi nove lego kockice, s likovima iz serije Doktor Hu, pa kada mama kunić kaže: 'Ooo, volim te, mali zeko', beba zeka kaže: 'Mogu li da dobijem Doktor Hu lego kockice, molim te, naročito želim Tardis…'“

123


Dok sva srećna nastavlja da pretvara priču u spisak za kupovinu, naslanjam bradu na njenu glavu i razmišljam o svim onim stvarima koje uskoro nećemo moći da radimo i koje nikada nećemo raditi. Hoću li biti s njom kada krene u školu? Verovatno neću. Ako i budem, možda ću misliti da je Kejtlin i pitaću se zašto joj je crna kosa žuta. Neću je gledati u prvoj školskoj predstavi niti ću je voditi u kupovinu kada počne više da je interesuje odeća od igračaka – tokom tih retkih nekoliko godina možda bi poslušala moj savet u vezi s odećom i frizurom. Neću je videti kako polaže ispite ili se upisuje na fakultet; neću je videti u svečanoj odori prilikom dodele diploma, neću videti kako postaje pilot ratnog vazduhoplovstva, ili nindža, ili Doktor Hu, što joj je krajnji cilj. Ne pratilac – ne želi da bude pratilac – želi da bude Doktor. Sve ću ovo izgubiti. Životi će se odvijati meni iza leđa, a ja ništa o njima neću znati – pod pretpostavkom da moj mozak do tada ne zaboravi da kaže mojim plućima da dišu, i ako ne budem mrtva. Smrt je možda bolja opcija: ako postoje nebo i duhovi, mogla bih da je čuvam, da ih sve čuvam. Mogla bih postati anđeo čuvar, ali još znam da anđeli čuvari upropaste svaku zabavu. A i, kako bilo, ne verujem u boga, a mislim da bi mi se to moglo isprečiti prilikom stupanja u službu, mada sam prilično uverena da bih prilikom razgovora mogla i da ga ubedim da me primi. „A šta je s načelom jednakih prilika, bože?“ rekla bih. Prestani da razmišljaš. Prekini ovaj sumanuti niz misli i slušaj; slušaj Ester kako ti govori da želi novu igricu, i nateraj sebe da budeš u ovom trenutku, sa svojom kćerkom, da udišeš mlečni miris njene kose i osećaš njeno telo naslonjeno na tvoje. Budi u ovom trenutku. „Trebalo bi da ispečemo tortu“, kažem joj. Ester prestaje da priča i okreće se, a knjiga joj klizi iz ruke i uz tresak pada na pod. „Ooo, da“, kaže uzbuđeno. „Hajde da pečemo tortu! Šta nam je potrebno? Brašno!“ Skače mi iz krila, vuče stolicu prema kuhinjskim elementima i bez oklevanja penje se na radni deo u nameri da pronađe brašno. Prilazim kuhinjskim vratima i osluškujem. Mama ponovo usisava. Zaključila je da ne može da mi se veruje kada su u pitanju šporeti, plamen ili gas, tako da bi došla ovamo da nas nadzire samo kada bi saznala da smo rešile da ispečemo tortu, a onda to ne bi bilo pripremanje torte sa Ester, već s mamom. Tiho zatvaram vrata i mislim kako možda imamo dovoljno vremena da stavimo sastojke u činiju i promešamo ih pre nego što nas mama uhvati. „Da li je ovo brašno?“, pita me Ester, vadeći ružičasti paket nečeg praškastog i gura mi ga pod nos da proverim. Udišem, miris me podseća na vašarište. „Jeste“, kažem, mada nisam sigurna. „Moguće je da jeste.“ „Da izmerimo?“ kaže srećno. „Na vagi?“ 124


Silazi sa stolice i donosi malu činiju iz ormarića. „Ne“, kažem joj. „Samo nesposobnjakovići mere brašno. Mi ćemo živeti na ivici.“ „Uključi rernu“, kaže mi. „Moraš ti to da uradiš, jer si odrasla i rerne su vrele, vrele, vrele!“ Okrećem se i zurim u komad bele tehnike. Sećam se da sam ga odabrala, jer je bio velik i beo i izgledao je kao da pripada ženi koja zna da kuva, ali nikada nisam znala da kuvam, čak ni kada sam umela da prepoznam brašno. Ja sam samo Ester pripremala lazanje, za šta nije potrebna nikakva naročita veština, a čak ni to više ne umem. Gledam šporet i sećam se da sam ga ja birala, jer je izgledao kao šporet kakvog kuvara; sada se pitam čemu sve to na njemu služi. Pružam ruku prema nečemu što štrči i okrećem to. Ništa se ne dešava, pa pretpostavljam da nisam napravila nikakvu štetu, a Ester bar misli da sam nešto učinila. „Potrebna su nam jajca“, kaže Ester, prilazeći frižideru, vadi razne stvari iz njega i stavlja ih na pod uz raznovrsno tupkanje i pljuskanje, dok ne ugleda vlažnu kartonsku kutiju u obliku jajeta sasvim pozadi. Uzima je i stavlja je na sto. Puna je glatkih, lepih predmeta koji izgledaju kao da savršeno mogu da mi stanu na dlan. Volim jaja, jer znam šta su, i jer ih nisam zaboravila, a sada mi izgledaju savršenije i lepše nego ikada. „Koliko?“, pita Ester. „Sva“, kažem, jer iako znam da su ovo jaja, ne znam koliko ih je. „Mogu li ja da ih razbijam?“ Klimam glavom, mada ne želim da slomim lepa, okrugla, dobronamerna jaja. Međutim, Ester želi, razbija prvo i baca ga u ono što bi moglo biti brašno, tako da ljuska puca, a bistri sadržaj curi joj između prstiju i podiže prašinu iz činije sve do naših noseva. „Ovo je zabavno“, kaže, a s prsta joj kaplje tečnost dok uzima drugo jaje, koje isto tako završava u činiji. Ester se smeje promuklo, kao da je starac koji puši dve kutije cigareta dnevno, a ne devojčica, zbog čega se ja još snažnije smejem, što opet nju tera na smeh. Oči joj sijaju dok me gleda. „Ponovo? Može?“ Na licu joj se ogleda neizmerna sreća. „Može“, kažem i gutam vazduh između napada smeha. Uzima i treće jaje, a zatim se penje na radni deo, jasno je da ima plan koji smatra urnebesno smešnim. Ramena joj se tresu od smeha. A zatim ispušta jaje s visine u činiju. Čuje se tup udarac kada se jaje sretne sa svojom sudbinom, a u vazduh se diže beli oblačić, i Ester igra od sreće. Ovo je savršen trenutak i ja dajem sve od sebe da ga se držim.

125


„Šta se…“, mama ulazi u prostoriju. „To je gas“, kaže. „O bože, napunila si kuhinju gasom!“ Prilazi stražnjim vratima i otvara ih, puštajući hladan, vlažan vazduh u kuhinju i natapa moju i Esterinu zabavu zdravljem i bezbednošću. Prilazi šporetu i u suprotnom smeru okreće kuglu koju sam ja okrenula. „Smesta silazi odatle, mlada damo“, kaže mama i ne pruža Ester priliku da sama siđe, već je hvata ispod pazuha i spušta je na pod. „Napolje, obe!“ Gleda nered na stolu. „Napolje, dok se vazduh ne raščisti!“ Isteruje nas napolje, gde je hladno i vlažno, kao da smo psi lutalice koje je uhvatila da grizu nogu njenog omiljenog stola ili takvo nešto. Zadržavam dah, mama se vraća u kuću, a Ester i ja stojimo na terasi. Esterina ruka i dalje je lepljiva od unutrašnjosti jaja. „Da li smo završile pečenje?“ pita Ester sva očajna. „Hoću opet da pečem.“ „Ne smeš dirati šporet!“, kaže mama, izlazeći napolje s toplom odećom. Pruža mi jaknu, a Ester oblači njenu i drži je da bi Ester mogla da uvuče ruke u rukave. Gledam komad odeće koji mi je donela. Nije to jakna koju želim i ona to zna. Mislim da mi je ovu napravu donela da me kazni. Sada volim da nosim jakne s kapuljačama, jer su jednostavnije: znam gde ide glava, pa onda mogu da shvatim gde da uvučem ruke. I nema stvari koje moram da spajam, što mrzim. Još je motam oko sebe i pokušavam da uguram ruku u rupu kao pas kada juri svoj rep, kada mi mama prilazi da mi pomogne. Oblači mi jaknu kao da sam dete, kao što je obukla i Ester. A ja se durim baš kao Ester. „Koliko puta sam ti rekla? Ne smeš to više da radiš!“ grdi me mama. „Ne znam“, kažem dureći se. „Patim od ove stvari koja mi napada kratkoročno pamćenje..“ Mama skuplja oči i vidim da je ovog puta ljuta, da je baš ljuta na mene. Kao onda kada sam se jako napila u petom razredu i došla kući iz škole i povratila na njenom krevetu u kom je ona spavala. „Zašto?“, pita je Ester, dok mama besno briše njene ruke antibakterijskom maramicom. „Zašto mamica i ja ne smemo da radimo zabavne stvari?“ „Šta bi bilo“, kaže mama, „da si upalila nešto ili da se uključio pilot na bojleru, ili da je zavarničila sijalica? Svi smo mogli da poginemo!“ „Poginemo!“ Ester izgleda uplašeno. „Kao mrtvi?“ „Ne radim to namerno“, kažem nesrećno dok mi mama stavlja šal oko vrata. „U redu je. Bila je to… greška. Bilo nam je lepo, nisam to uradila namerno.“ „Ne, ti nikada ništa ne radiš namerno“, kaže mama. To je njen univerzalni odgovor. To mi govori otkako sam joj rekla da nisam namerno čitavu bočicu njenog parfema potrošila na psa, popila sav božični šeri, a zatim morala da 126


izostanem iz škole dva dana, upustila se u seksualni odnos s građevincem, a onda se za njega i udala. Samo što ovog puta iskreno mislim da mi nije bila namera da to uradim. Zakopčala mi je jaknu. „Čekaj ovde“, kaže. „Idem da proverim da li je bezbedno.“ Ester me vuče za ruku u znak solidarnosti. „Samo smo pravile tortu.“ Osvrćem se i tražim šta bismo mogle da radimo dok čekamo – možda da se igramo loptom, ili možda onom njenom igračkom s točkićima na kojoj voli da jurca, naročito nizbrdo – i vidim da je kapija blago odškrinuta. Mislila sam da će biti zaključana i zakatančena, ali nije: otvorena je i otkriva uski prolaz u slobodu. „Hoćemo li do parka?“ pitam Ester. „Mislim da bismo mogle“, kaže Ester i vodi me kroz kapiju.

127


12

Kler Ester zna put do parka i po mraku, a iznenada, ubrzo pošto smo krenule u pohod, smračilo se. Eto vam zimskih poslepodneva: završe se i pre nego što počnu i iznenada pritisne noć. Držim je za ruku i puštam je da me vodi, i veselo čavrlja dok skakuće; ni najmanje je ne plaši činjenica da je sunce gotovo u potpunosti zašlo za crni, tesno isprepleteni horizont drveća, niti što svetla automobila jure prema nama, nalik na procesiju očiju. Ester je uzbuđena kada zastajemo na pešačkom prelazu, a ona pritiska dugme. „Čekamo zelenog čoveka“, kaže mi samouvereno. Preko puta vidim telefonsku govornicu i čini se da sija poput svetionika. Podseća me na tople letnje večeri. Na izlaske iz kuće, džepova punih kovanica od dvadeset penija da bih mogla da se čujem s dečakom s kojim sam se viđala kada sam bila devojčica. U kući smo u to vreme imali samo jedan telefon, kojise nalazio u hodniku, a ja sam želela da mogu da razgovaram da me niko ne čuje, pa sam morala da odem do kraja ulice i telefoniram iz govornice. Ona je za mene postala neka vrsta utočišta, ta mala govornica s grafitima urezanim u staklo i s pričvršćenim posetnicama kojima su se nudile seksualne usluge. Tu sam organizovala svoj život, šaputala slatke besmislice i slušala iste takve izgovorene šapatom u slušalicu koju sam pritiskala uz uvo kao da je školjka i kao da osluškujem more. Pre nekog vremena prestala sam da primećujem telefonske govornice – višak su u današnjem vremenu – ali evo jedne. Niotkuda mi se javlja misao: prosto se materijalizovala u mojoj glavi, pa zavlačim ruku ispod čvrsto zakopčane jakne i guram je u džep džempera i vadim iz njega parče papira. Kada sam videla govornicu, setila sam se čoveka iz kafea. Zdepaste olovke. Šetnje. Rajana. Ovo je parče papira koje mi je dao u kafeu; ovo je džemper koji sam nosila tog dana, a nekako je to parče papira ostalo u njemu. „Ester, šta je ovo?“, pitam je, pružajući joj parče papira. Gleda u njega pod svetlom ulične svetiljke koja treperi iznad naših glava. „Brojevi“, kaže. „Mnogo brojeva u nizu. Tu je i nula, i sedam, i četiri, i devet, i…“ U džepu farmerki još imam nešto novca. Tvrdog, sjajnog, srebrnog novca – ostatke nezavisnosti. „Da isprobamo ovu govornicu? Izgleda kao Tardis, zar ne?“ 128


„Pomalo!“, kaže. Otvaram vrata pa se uvlačimo u govornicu. „Isto tako“, kaže i osvrće se i ja shvatam da je razočarana što unutrašnjost nije veća. Podižem je na kuk i guram novac u otvor, sećajući se šta sam tačno radila kada sam bila devojčica. Podižem slušalicu i čujem utešni poznati zvuk slobodne veze. Neobično je kako mi je sada stvarčica koju sam nosila sa sobom po čitav dan, svakodnevno, sada prava misterija, ali ovo… sve mi ovo ima savršenog smisla, osim brojeva. „Sada, Ester“, kažem, pažljivo stavljajući parče papira na vrh aparata. „Možeš li da pritisneš ove brojeve, iste one koje vidiš na papiru, istim redom? Možeš li? Veoma je važno da ih pritisneš redom jedan za drugim, baš kao na papiru, može?“ Ester klima glavom i pažljivo pritiska brojeve. Nemam pojma da li kuca pravi broj niti imam li dovoljno novca, ne znam čak ni da li će se neko javiti, ali, dok stojim tamo sa Ester na kuku, osećam se uzbuđeno i osećam kao da je sve moguće, baš kao i pre toliko godina, kada su mi dečaci koji su mi se dopadali šaputali slatke besmislice u uvo. Čuje se zvonjava, ali samo dva puta, a zatim čujem njegov glas. „Halo?“ To je sve što kaže, ali znam da je to on. „Ja sam“, kažem. „Iz kafea, i s puta.“ Znam da govorim budalaštine, ali ih ipak izgovaram. „Kler, pozvala si“, kaže, a zvuči kao da mu je drago. „Već sam prestao da se nadam. Prošlo je dosta vremena.“ „Zaista?“, kažem. „Ne znam kada će mi ponestati novca.“ „Ko je to, mamice, mogu li da kažem zdravo?“ pita me Ester. „Da li je to Doktor?“ Smeje se. „Nisi sama.“ „Ne, to je moja kćerka, Ester. Idemo u park.“ „Park? Ali kasno je, zar ne?“ „Ne, Ester i ja volimo avanture“, kažem. „Hoćeš li da se nađemo sutra, pa da opet porazgovaramo?“ kažem pre nego što izgubim hrabrost. Okleva. Ja čekam, strepim. „Hoću“, kaže naposletku. „Gde? Kada?“ Jedino mesto i vreme koga mogu da se setim jeste ono koje mu saopštavam: „Videćemo se u gradskoj biblioteci, u podne.“ „Doći ću i…“ veza se prekida. „Želela sam da ga pozdravim!“ kaže Ester. „Da li je to bio Doktor?“ „Šta kažeš da mi sada odemo na baš brzu vrtešku“, kažem, osećajući se ushićeno zbog sutrašnjeg sastanka. Kako ću stići tamo, naravno, sasvim je zasebno pitanje. 129


Ester počinje da trči dok me vodi prema glavnom putu i dok ulazimo u park iza ograde koja oivičava široko travnato prostranstvo. Dečje igralište ušuškano je u duboke senke. Pratimo jedva osvetljenu stazu u gusto ništavilo, a ja čujem glasove, decu kako viču jedno na drugo, a glasovi im odzvanjaju u hladnom vazduhu. Ipak, ne plašim se, a ne plaši se ni Ester kada ugledamo ljuljaške i tobogan. „O, na ljuljaškama su velika deca“, kaže dok gura tešku kapiju u debeloj čeličnoj ogradi koja okružuje igralište. „Mamice! Želim da se ljuljam!“ Prilazim devojkama koje nas gledaju, a zatim ignorišu i vraćaju se svojim razgovorima i odlučno puše. „Izvinite“, kažem. Izgledaju kao da im je hladno i dosadno, kao da bi im bilo daleko bolje kod kuće s roditeljima nego ovde, gde se verovatno nadaju da će dobiti pet minuta pažnje dečaka koje još čujemo kako viču u mraku. „Može li moja devojčica da se ljulja?“ „Malo je kasno“, kaže jedna, ljutitog izraza na licu, ali brzo ustaje s ljuljaške. „I jeste – trebalo bi da idete kući“, kažem. „I da prestanete da pušite, ostarićete i umrećete od toga i pre nego što shvatite šta se dešava. Mi možemo da se igramo napolju kasno. Mi smo duhovi.“ Devojke nas gledaju kao da smo lude, što nam je očigledno od koristi, jer brzo odlaze iz parka, tiho mrmljajući nešto jedna drugoj o nekoj ludoj kučki. „Sve je tvoje“, kažem Ester. Ester je oduševljena parkom po mraku. Jurca i vrti se na vrtešci, a lišće joj sija u mraku obasjano radošću. Zubi joj sijaju na svetlosti uličnih svetiljki dok se smeje; vrti se ukrug i svetluca. Okrećem je što brže mogu, a onda i ja uskačem na vrtešku i čvrsto se držim, zabacivši glavu unazad tako da se mračni svet parka obavija oko nas – svetla kočnica u daljini, ulične svetiljke, beli sjajni krug na nebu… sve se rasteže i pretvara u blistave trake koje se vrte oko nas i obavijaju nas dok se smejemo. Osećam kao da se svet samo zbog nas okreće brže. „Da li ste dobro, gospođice?“ Jedan glas baca sidro u našu orbitu i ja osećam kako me nešto, lagano i ravnomerno, pritiska i vraća me na zemlju. Vrteška usporava i za trenutak svet nastavlja da se vrti bez mene. Ester pada na leđa na zemlju i stenje. „Vrti mi u glavi“, kaže, „uh, loše mi u tibi.“ „Kler?“ Trepćem. Glas je težak i nepoznat. Pripada muškarcu, prilično mladom, u odelu. Kako zna moje ime? Nemam sina, zar ne?

130


„Da li ste vi Kler i Ester?“, pita čovek prijatnim tonom i ja shvatam da ne nosi odelo već uniformu. To je policajac. Za trenutak se pitam šta sam uradila, a onda shvatam. Počinila sam smrtni greh: pobegla sam. „Ja sam Ester.“ Ester se nestabilno uspravlja na noge. „Ovo je moja mamica, Kler!“ „Vaši mama i suprug zabrinuti su za vas“, kaže policajac. „Pozvali su nas. Tražimo vas već neko vreme.“ „Zašto?“, pitam ga. „Zašto nas tražite? Odvela sam kćerku u park, to je sve!“, branim se, ljuta sam. Dobro smo. Savršeno smo dobro. Ovo je preterivanje. „Prilično je kasno da dete bude napolju, a i brinu za vas, Kler.“ Ne gledam ga. Ne želim da idem. Želim da se ponovo izgubim sa Ester u trakama svetlosti i boje, i da čitav svet stoji zato što se mi okrećemo. „Ester“, kaže, „da li bi želela da se voziš u policijskom automobilu?“ „Hoće li biti ti-nu-ni-nu?“, pita ga Ester, veoma ozbiljnim glasom. „Ne, žao mi je“, kaže joj. „Onda neću, hvala“, kaže Ester. „Pa, možda jednom ili dva puta možemo da pustimo ti-nu-ni-nu“, kaže. „Ali veoma kratko. Hajde, Ester. Hajde da odvedemo tebe i tvoju mamu kući. Vreme je za spavanje.“ „Ne može biti“, kaže mu Ester samouvereno. „Još nisam popila čaj.“

131


Subota, 5. jun 1976.

Kler Ovo je dugme haljine koja je majci bila omiljena i koju je nosila kada sam bila baš mala – imala sam skoro pet godina, precizna da budem, kada je ona izgubila ovo dugme. Sećam se datuma, jer joj je bio rođendan, a te godine provele smo ga same, samo nas dve. Tog dana dugme je zapelo za nešto i otkinulo se, i nikoga više nikada nije video – ili je bar moja majka tako mislila. Međutim, videla sam gde je palo, i potajno ga uzela kada ona nije gledala, i sakrila ga kao da je blago. Mama je mislila da je dugme učinilo ono što stvari nekada rade kada nestanu u tkanju univerzuma i nema šanse da se ikada više pronađu – ali nije bilo tako. Videla sam kuda je otišlo, brzo sam ga uzela i sakrila u šaku. Bilo je moje. Vidite kako je boje korala i kao da je u njemu neka šara; ranije mi je ličila na lice, ali sada mislim da je to samo šara. Volela sam tu dugmad; volela sam haljinu s koje su otpala, plavu poput hladnog neba. Mislim da je sjaj te dugmadi naspram hladne plave boje možda prvo čega se sećam u vezi s mojom mamom. Toga i njenih nožnih prstiju. Pre nego što je tata umro, mama nije nosila cipele – nikada ih nije nosila leti, i nikada u kući, a počesto ih nije nosila ni napolju. Dobro sam poznavala njena stopala, njihov oblik, naročiti luk na desnom stopalu koji se nije video na levom, plave dlačice na nožnim prstima i rumenu grubu kožu na tabanima. Mama i ja provodile smo mnogo vremena zajedno kada sam bila mala. Tata je odlazio da radi, ali mama i ja bile smo uvek zajedno. Mama je pisala predstave tada, pre nego što je tata umro, a ona je morala da nađe posao od kog ćemo moći da živimo. Sada to znam, ali tada nisam. Sećam se da je sedela za kuhinjskim stolom, bosih stopala, zlatna kosa padala joj je preko ramena, i pisala je scenario rukom, ponekad mi i čitala retke naglas i pitala me šta mislim, a ponekad sam i imala mišljenje. Dve mamine predstave prikazivane su u nezavisnom pozorištu u Londonu; još u kutiji čuva programe. Kada nije pisala, igrale bismo se, i to su bili trenuci za koje sam živela, jer je mama bila stručnjak za igru. Ujutro na njen rođendan, ispunila je kuću muzikom pa smo igrale, po čitavoj kući, uz i niz stepenice, ulazile smo u kupatilo i izlazile iz njega; odvrtale smo slavine i tuš, otvarale prozore i igrale u bašti, vrtele se ukrug, vikale i 132


pevale. Mama je nosila svoju plavu haljinu i ma šta da je radila, ja sam je pratila, nisam sklanjala pogled s nje, ni za trenutak. Bila je plamen, a ja sam bila leptir, neprestano sam lepršala oko nje, očajnički želeći da me obliva njena toplina. Ne znam gdeje tata bio. Pretpostavljam da je radio, ili nešto slično, ali nije ni bilo važno, jer mi je kasnije, pošto smo igrale, odsekla veliko parče rođendanske torte, a ja sam joj pevala za srećan rođendan. Zatim smo zaspale, na tepihu u dnevnoj sobi na podnevnom suncu; glavu sam spustila mami na stomak, dok mi je ona pričala priče iz glave. Kada je ustala, dugme je otpalo; tada sam ga prisvojila. Moj deo nje. Mama se promenila pošto je tata umro pet godina kasnije, i pretpostavljam da to nikoga ne iznenađuje. Međutim, mene jeste iznenadilo. Zalila sam za njim, ali i za mamom i sobom. Nedostajala mi je ta majka, majka koja je bosonoga išla do parka i izmišljala priče u dugačkoj travi koja nam je, u mojoj mašti, uvek narastala preko glave. Verovatno nije bilo ničega ni približno sličnog životnom osiguranju ili nasleđu da nam finansijski pomogne. Dobila je penziju koju su dobijale udovice, ostatak iz ratnog doba, ali ona nije bila dovoljna, pa je mama morala da obuje cipele i pronađe posao, što je značilo da je morala da veže, a zatim i skrati grivu plave kose. Nije imala vremena za priče ni igranje i, mada je ponekad i dalje nosila haljinu s dugmićima zato što smo bile suviše siromašne da bi kupila nešto novo, mama nije više sijala. Prestala je da bude posebna. Posle škole svraćala sam u kuću jedne druge devojčice i mrzelaje. Mrzela sam njene glupe ružičaste obraze i njenu majku koja mi je pravila gusti sok. Nedostajao mi je tata, mada mislim da ga nikada nisam poznavala, ali mi je mama nedostajala još više. Moja mama bila je umorna, tužna i usamljena i činilo se da ne može da se oporavi, čak ni zbog mene. Zato sam i zadržala dugme. Bilo je neka vrsta talismana: mislila sam da će se stvari vratiti na staro ako ga zadržim. To se, naravno, nikada ne dešava. Stvari se nikada ne vraćaju na staro. Mislim da sam dugo bila ljuta na mamu – ne zato što nije bila savršena majka, već zato što je bila savršena, zbog onih srećnih godina koje sam doživela, a koje su iznenada okončane. Nisam ja savršena majka: ja sam sušta suprotnost. Rodila sam Kejtlin, jer sam je želela. Nikada nisam razmišljala o tome kakav će njoj biti život samo s jednim roditeljem, bez oca da je štiti, čak i izdaleka. Nikada nisam razmišljala o danu koji će uskoro stići, danu kada će morati da objasni koje čoveku kog nikada nije srela. Odvela sam Ester u mrak, na opasno mesto, a znala sam da ne znam put kući. Ne mogu više da joj čitam priče iz njene omiljene knjige, i uskoro, vrlo uskoro, možda ću i zaboraviti koje ona. Želim da Ester ima ovo dugme i cipele u ormanu prekrivene kristalima – one koje sam nosila sa onom haljinom vatrene boje onog srećnog dana. Želim da dobije cipele i nadam se da će misliti na mene i 133


sećati se da sam pokušala da joj budem savršena majka, i da mi je žao što u tome nisam uspela.

134


13

Kejtlin Kad god pomislim na to zašto sam u ovoj hotelskoj sobi u Mančesteru, počnem da paničim, pa pišem sebi spisak na hotelskom papiru. Osećam se kao da bi trebalo da sam u filmu: pišem sebi poruke na hotelskom papiru… to mi se nekako čini strašno dramatično. Sve ovo izgleda mi kao san. Nikada nisam sama odsela u hotelskoj sobi, a ovo je lep hotel. Malmezon, u samom centru grada. Greg mi je svojom kreditnom karticom rezervisao sobu, rekao je da želi da budem bezbedna i da mi bude udobno. Pa, bezbedna sam, ali neću reći da mi je udobno. Kada ne mislim o razlogu boravka ovde, uzbuđena sam i osećam se odraslo. A onda me ponovo uhvati panika. Pre nego što sam izbačena sa studija, imala sam profesora kreativnog pisanja kome je geslo bilo: izađite iz onoga što vam je poznato i prijatno i videćete za šta ste zaista sposobni. Prvi put osećam se kao da upravo to radim. Osećam se kao da sam potpuno izvan svega što mi je prijatno i poznato, i to je i pomalo uzbuđujuće, osim što je strašno. Spisak koji sam sastavila podseća na spisak stvari koje bi trebalo obaviti i pomalo je nalik na memorandum, jer nije da mogu da promenim mišljenje u vezi s onim što se na njemu nalazi, čak i kada bih želela, ne sada. Kratak je. Piše: Rodicu dete. Upoznaću oca. On to još ne zna. Stavila sam spisak u džep i došla ovamo, i sada ga držim u ruci, sićušni kvadrat presavijenog papira s hotelskim zaglavljem držim na dlanu i zamišljam da mogu da osetim reći vrhovima prstiju. Reći su jedino što me sprečava da pobegnem. Čekam ispred amfiteatra, zadržavam dah i pokušavam da se usredsredim samo na jedno: na ulazak u amfiteatar i pogled na njega. Trudim se da zaboravim sve ostalo – mamu, njenu bolest, bebu, sve – i samo da budem ovde i da radim ovo. Teško je, uplašena sam. Nemam osećaj da je ovo stvarno, da

135


sam ovde, da se spremam da uđem unutra, da idem prema trenutku kada ću se naći u istoj prostoriji sa svojim ocem. Ne mogu to ni da zamislim, mada će se desiti za svega nekoliko sekundi. Pridružujem se grupi devojaka pozadi i ulazim u amfiteatar s njima. Niko me i ne gleda. I dalje izgledam kao student u svojim crnim farmerkama plitkog struka i dugačkoj crnoj košulji. Kosu sam razbarušila što sam više mogla, i nanela sam ajlajner što sam deblje mogla, u crnim slojevima oko očiju. Jedina boja na meni je crveni karmin, koji sam stavila zbog mame: kada ga nosim, osećam kao da je ona sa mnom. Moj prvi instinkt jeste da sednem pozadi, ali ta mesta su zauzeta, zauzeli su ih ljudi koji znaju da ja nisam poznato lice. Zato idem u prednji red, koji je prazan, i odjednom ga vidim. Mog oca. Tamo je. Za trenutak mi se vrti u glavi i padam u iskušenje da se naglas nasmejem, da se nasmejem i uprem prstom u njega, a možda i da malo vrisnem. Na svu sreću, ne činim to. Spuštam se dublje u stolicu i podižem kragnu košulje. Pomalo se bolje osećam ako sebe zamišljam kao privatnog detektiva na tajnom zadatku. Vadi stvari iz aktovke, gleda u ekran i tiho psuje svoj makintoš. Očigledno još nije savladao Pauerpoint. Mogla bih da mu pomognem, odlično radim prezentacije. Izgleda starije nego što sam očekivala. Zbog nekog razloga zamišljala sam ga kao mladića sa one fotografije koju mi je mama dala kada sam odlučila da dođem ovamo. Zamišljala sam da je visok, sa crnom gustom kosom i trapav, ali na nekako graciozan način. Međutim, nije onoliko visok kako sam zamišljala, a na potiljku mu se vidi mesto na kom gotovo da nema kose i na kom blešti svetlost reflektora. Ipak, oblači se sasvim lepo za starijeg čoveka, nosi, čini mi se, dizel farmerke i lepu košulju… pa, bilo bi lepo kada je ne bi tako upasao i zakopčao do grla. Dok ga posmatram kako sređuje beleške, vidim kako s vremena na vreme podiže pogled i posmatra prostoriju koja vrvi od buke, i možda pokušava da shvati kakva mu je danas publika. Mora da amfiteatar još nije pun, jer uzima telefon i proverava nešto, možda gleda da li mu je stigla poruka od supruge, a zatim… ostajem zaleđena. Susreće moj pogled i smeši mi se. Instinktivno mu uzvraćam osmeh, jer sam ga prepoznala, videla sam ga stotinu puta u ogledalu u mojoj spavaćoj sobi, na mojim fotografijama koje sam stavljala na zid iznad kreveta. Liči na mene! Očekujem da i on zapanjeno udahne vazduh zbog istog ovog osećaja prepoznavanja i da odmah shvati ko sam, ko je ova osoba koje toliko dugo nije bilo. Međutim, to se ne dešava. „Obično nema dobrovoljaca u prvim redovima.“ Zapravo, obraća mi se.

136


Lepo se izražava, glas mu je dubok, raskošan. Da, mislim da je raskošan. Samouveren je, ima samopouzdanja. Obraća mi se. „Nisam vaš student“, kažem budalasto iskreno, jer ne želim da prilikom prvog razgovora izgovorim laž. „Čula sam za predavanje i koliko je dobro, i želela sam da prisustvujem.“ Izgleda zadovoljno, baš zadovoljno – glupavo zadovoljno, zapravo, kao čovek kog ne hvale dovoljno. Primećujem široku zlatnu burmu na njegovoj levoj ruci. Znala sam da je oženjen, ali se pitam kakva mu je žena i da li ću joj se dopasti. Pitam se kakve su moje polusestre i da li i one liče na mene. Zanimljivo je da o Ester nikada ne razmišljam kao o polunečemu: ona mi je verovatno u potpunosti sestra od trenutka kada je stigla. Međutim, ova neobična stvorenja koja ne poznajem i ne mogu čak ni da zamislim… ne mogu da zamislim ni da su mi pola roda. Kada nas sve stavite na gomilu, možda smo četvrtina. „Pa“, kaže i namiguje mi, „nadam se ćete uživati.“ Narednih nekoliko trenutaka prilagođavam se pomisli da je moj otac čovek koji namiguje potpunim strancima. Naravno, ne slušam ni reč od onoga što govori. Samo ga posmatram i svakih nekoliko sekundi podsećam sebe šta radim i zašto. Trenutno posmatram čoveka koji je donirao spermu da bih ja bila rođena. I mada je jedan tren bio dovoljan za to, on čini jednu moju polovinu – učestvuje u mom izgledu, načinu na koji govorim, kakva sam. Možda je on polovično i razlog zašto sam, kada je sve pošlo naopako, pošla mračnim i opasnim putem, rešena da sve učinim još gorim – putem kojim bih možda još koračala da nije bilo mame i bake. I tako, on priča, ja samo zurim u njega, a on me s vremena na vreme gleda, blago namršteno, kao da me je možda negde video, ili kao da smo se ranije sreli. I, kako se predavanje bliži kraju, znam da će mi se obratiti i da će me pitati kako mi se dopalo, ili će me možda čak pitati i da li smo se već negde sreli. I iznenada imam osećaj da on zna, da zna ko sam, i hvata me panika. Ustajem i, mada on i dalje priča, idem prema izlazu, gledam u pod. „Zahtevna publika“, čujem ga kako govori baš dok izlazim kroz vrata. Studenti se smeju i shvatam da nisam baš neprimetno izašla. Ledeni vazduh grize mi obraze i drhtim. Ne znam šta dalje da radim. Osećam da je sve gotovo ako se sada vratim u hotel, i ništa neće biti drugačije; zato pratim znak do zgrade studentskog centra u nadi da ću pronaći toplo mesto na kom mogu da razmislim. Pokazujem isteklu studentsku karticu tipu iz obezbeđenja koji izgleda kao da se dosađuje i on me pušta da uđem i ne pogledavši me, nije primetio čak ni moj crveni karmin. 137


Sredina je popodneva i bar je skoro prazan, ako se ne računa nekoliko studenata koji igraju bilijar i gledaju nekakav američki sport na televiziji. Za šankom je jedan tip, naslanja se na pult, pogleda uprtog u televizor. „Služite li kafu?“, pitam ga da bih započela razgovor. Gleda me, a zatim vraća pogled na mene, zbog čega se osećam neprijatno. Prinosim ruku licu i pitam se da nemam opet na obrazu trag hemijske olovke, ili da nisam protrljala usne i ne primetivši, pa sada umesto zanosnih napućenih usana imam ona nalik na klovnovska. „Kafu?“, izgovara reč kao da je nikada nije čuo. Po naglasku mi se čini da je lokalac, ali mi ne izgleda da bi dobrovoljno odabrao da radi u studentskom baru da je imao izbora. Izgleda kao da bi radije bio vođa nekog marketinški sastavljenog dečačkog benda. Lepo je odeven, nosi ispeglanu košulju upasanu u uske farmerke, i prsluk, verovali ili ne, i tanku crnu kravatu. Ima svetlosmeđu kosu koja je očigledno nameštena s pažnjom koju bi kosi posvetila samo devojka – i da li ja to vidim maškaru ispod tih zelenih očiju ili ima baš guste trepavice? Toliko pomno ga posmatram da ne čujem kada je ponovio pitanje. „Uh, da, kafu“, kažem. „Znaš, postala je popularna u šesnaestom veku, crne je boje, ukoliko joj ne dodaš mleko. Volim kafu s mlekom. I šećerom. Da li ti je poznato šta je šećer?“ „Zabavna si“, kaže, malo podižući bradu i posmatrajući me preko neverovatno pravog nosa. „To mi se dopada.“ „Želela bih kafu bez kofeina“, kažem oštro. „Naravno. S mlekom?“ Smeši mi se i osećam se glupo što sam bila sarkastična, jer ima neverovatno šarmantan osmeh. Mislim, osećam se budalasto, kao da mi je opet trinaest godina i da sam se zatreskala u srednjoškolca. Smeši se i sav je živahan i lep i ja želim da zacičim, kao prava klinka. Čini mi se da je prošlo baš mnogo vremena otkako sam pogledala nekog momka i poželela da se poljubim s njim – prošle su nedelje otkako mi je takvo nešto poslednji put palo na pamet – ali, o bože, taj osmeh! Taj osmeh je zlatan. Neko bi trebalo da zgrabi taj osmeh i iskoristi ga da izvuče sav džeparac trinaestogodišnjakinjama širom sveta. Obaram glavu i pitam se da li bi trebalo da odem pre nego što pokušam da flertujem s najgore obučenim momkom kog sam srela, a onda se setim šta radim ovde i zašto sam ovde. I setim se bebe, majke i oca. Sve ovo znači da ne mogu da pobegnem od momka sa simpatičnim osmehom. U mom životu više nema mesta za skrivanja – niti za flert, to je sigurno. Kažem sebi da on verovatno voli muziku s lepim melodijama. I glupe, balave tekstove. Kladim se da voli Coldplay. 138


„Iskren da budem“, kaže pošto je primetio da mu nisam odgovorila i ljubazno pokušavajući da me spase, „sve kafe pravi onaj aparat tamo i sve imaju isti ukus. Ukoliko neko ne poruči toplu čokoladu, e onda i dobije taj ukus.“ „Onda mi daj najjeftiniju“, kažem i gledam ga kako uzima šolju, stavlja je ispod mašine od nerđajućeg čelika i pritiska dugme. Nekoliko sekundi kasnije preda mnom se nalazi vrela šolja kafe s mlekom. „Nisam te ranije viđao ovde“, primećuje. Kolutam očima, pitajući se da li bih mogla da sednem za sto gde bih bila bezbedna. „Dolazim svakog petka. Ne sećaš me se?“ „Pokušaj ponovo.“ Smeje se i ponovo koristi onaj osmeh. Glupi osmeh. „Nisam pokušao da ti prodam žvaku. Setio bih te se da smo se već sreli. Umem da pamtim lica, a crnje oči od tvojih nisam video.“ „O“, kažem. Nisam sigurna kako ovo da shvatim. „Ja sam fotograf“, kaže mi. „Uvek tražim zanimljiva lica.“ Gleda me jedan dug, napet trenutak, za vreme kog mi se čini da bih mogla da se istopim u lokvu sopstvenih hormona. „Da, najcrnje koje sam video.“ Sedim opčinjeno, poput miša kog zmija samo što nije zgrabila, dok se on naginje preko šanka. „Jedva da se vidi razlika između ženice i dužice. Mogu li da te fotografišem?“ Naglo se povlači, a ja trepćem, jer se čarolija prekinula. „Ne“, kažem odlučno, obavijajući prste oko šolje. „Ne, nisam odavde. Ovde sam došla na dan ili dva, možda čak i manje.“ Moj prvi susret s ocem nije me naterao da poželim da mu se predstavim. Ako je moguće, posle njega još manje želim da ga upoznam – zbog načina na koji me je gledao, zbog radoznalosti u njegovom pogledu. Mogu da zamislim. Tačno znam šta će se desiti. „Zdravo, ja sam tvoja kćerka, ona za koju niti si znao niti si je želeo. Ne, nemam nikakvu karijeru. Pala sam na ispitima na drugoj godini, jer sam zatrudnela s tipom koji me je šutnuo, pa sam pukla po šavovima, jer sam ćurka, a i nije mi bilo od koristi što sam saznala da je moja majka – sećaš se nje, nju si napumpao? – ozbiljno bolesna. A zatim sam pobegla od svoje ozbiljno bolesne majke i pronašla posao u striptiz-baru. Mesecima sam pravila jednu glupost za drugom, a svaka sledeća bila je sve gluplja, pa sam pomislila da sve lepo zaokružim time što ću tebe posetiti. O, šta reče? Želeo bi da sada odem? Tako sam i mislila. Vidimo se u drugom životu.“ „Šta radiš ovde?“, pita me momak, naslonivši se laktovima na šank. Momci ne bi trebalo da imaju tako lepo oblikovane nosove; trebalo bi da imaju nosove koji su ili suviše veliki ili suviše uski, ali njegov je savršen. Teško mi je da se koncentrišem dok ga gledam, ali mi je malčice lakše da se

139


usredsredim na razgovor nego kada bih gledala te zelene oči oivičene gustim trepavicama. Izgleda kao da bi trebalo da bude zvezda mjuzikla, zaboga. „U poseti sam“, kažem vrhu njegovog nosa. „Recimo, prijatelju.“ „Momku?“ pita, tek tako, i za trenutak mi se čini da je možda zainteresovan. Međutim, zaključujem da je on samo severnjak, a severnjaci su uvek veoma otvoreni i radoznali, ako ćemo verovati baki, koja misli da zna sve, jer se ona povukla u Peninske planine pošto je otišla u penziju. Ali nije više tamo. Vratila se da obavi još jedan posao. „Ne“, kažem kao da me i sama pomisao na takvo nešto zgražava. Osećam kako crvenim, što on primećuje, što mu mami osmeh, a u meni budi želju da ga udarim po ruci tako da mu utrne. „Moj momak je u Londonu.“ Osmeh mu se blago koleba – možda – samo malčice? Kako bilo, nije više toliko pun sebe. Već sam sretala tipove kao što je on – pomodare koji se oblače kao da su u nekom bendu i koji poseduju više cipela nego ja. Obično se ispostavi da su kreteni. Pa, Sebastijan je to svakako bio. Sebastijan s kojim ću uskoro morati da razgovaram i kome ću morati da objasnim da će postati otac, jer ne želim da moje dete sedi u nekom baru za dvadeset godina i sakuplja hrabrost da mu objasni ko je. „Kako se zoveš?“ pita me. „To smem da pitam, zar ne?“ „Kejtlin“, kažem. „Zak.“ Pruža ruku sa širokim srebrnim prstenom na kažiprstu, i ja je prihvatam i rukujem se s njim. Gleda me u oči, možda samo trenutak duže nego što bi trebalo, i ja opet moram da se podsetim ko sam i zašto sam ovde. Nisam došla da flertujem sa zgodnim barmenom. Moji zavodnički dani su odbrojani. „Zak ti savršeno odgovara“, kažem mu. Smeje se. „Zašto?“ pita me. „Jer je vedro i u fazonu zipa-di-du-da“, kažem mu, na šta se on opet smeje. Mnogo se smeje. Mora da je strašno srećan. „Kejtlin.“ Ponavlja moje ime i ono mu leži, na njegovim usnama zvuči poznato. „Tvoj momak veoma je srećan čovek.“ Opa. Ponovo, rekao je to tek tako. Kao da nije lep momak s kravatom, i kao da ja nisam devojka odevena u potpuno crnu odeću, sa šminkom zbog koje izgledam kao da bih mogla da mu zarijem zube u vrat. Nisam njegov tip, a on nije moj tip, i oboje to znamo. „Misliš da si vest, zar ne?“, kažem mu. „Ne.“ Sleže ramenima. „Ne mislim to, samo govorim šta mislim. To je kletva i verovatno razlog zašto trenutno nemam devojku. I mislio sam ono što sam rekao. Tvoj momak je srećan čovek. Veoma si zanimljiva…“

140


Trenutak prekidaju glasovi i ja prepoznajem jedan od njih. To je glas mog oca. Povijam ramena i podižem ih do ušiju dok Pol Samner prolazi pored mene s troje studenata – dve devojke i momkom. Ne mogu da ne zurim u njega u ogledalu iza šanka dok me Zak napušta da uzme porudžbinu od jedne od studentkinja. Posmatram mog tatu, delimično svesna da se devojka kikoće kao lujka dok je Zak poslužuje. Mora da joj se nasmešio. Pol sedi za stolom preko puta šanka u živom razgovoru s drugo dvoje studenata, i mora da oseća moj pogled, jer iznenada podiže glavu i vidi da ga gledam. Jedva mi uspeva da otrgnem pogled s njegovog lica. I znam da ustaje da bi mi prišao. „Otišli ste pre kraja predavanja“, kaže. „Morala sam… da odem, imala sam nešto dogovoreno“, zamuckujem. Sedim za šankom s gotovo popijenom šoljom kafe iz automata. Oboje znamo da lažem. „U redu je“, kaže. „Ne mogu svi da me hvale.“ Osmeh mu je hladan i kratak, za tren je nestao. Klima glavom, uzima poslužavnik s pićem koje je studentkinja poručila i sprema se da se vrati za svoj sto. „Čekajte“, kažem, naglo ustavši. Prosipa piće preko ruke. Uzdiše i spušta poslužavnik. „Šta je bilo?“ „Samo sam…“ čekam da me pogleda i primeti moje crne oči, koje su iste kao njegove, i da prosto zna. Ali to se ne dešava. Samo stoji, čini mi se eonima, i sve je više iritiran. „Žao mi je“, kažem. „Zaista mi je žao što sam otišla ranije.“ „U redu je.“ Ponovo se smeši i opet mu osmeh brzo nestaje s lica. Posmatram ga kako odlazi. „Da li si dobro?“ pita me Zak. Izgleda zabrinuto. „Nisam“, kažem. Shvatam da drhtim i osećam se kao da ću povratiti. Teturavo izlazim iz bara do mesta na kom stepenište vodi na sprat. Sedam na najniži stepenik i rukama trljam lice. Samo želim da idem kući. „Šta se desilo?“ Zak se iznenada stvorio ispred mene, čučnuo je da bi mogao da me pogleda u oči. „Izgledaš užasno i sva se treseš. Kako mogu da ti pomognem?“ „Dobro sam. Samo me ostavi na miru“, kažem. „Dobro sam.“ „Nisi.“ Ne odustaje. „I ne. Ne idem ja nikuda i nemam nameru da te ostavim ovde tako uplašenu. Da li je to zbog njega? Onog predavača? Da li ti je on nešto uradio?“ „Nije!“ kažem užasnuto. „Ne, on i ne zna ko sam. Molim te, samo idi.“ Međutim, Zak se ne pomera. Čuči i gleda me, a ruke je naslonio na stepenik na kom su mi stopala.

141


„Ne mogu“, kaže. „Žao mi je, prosto… ne mogu da te ostavim ovde tako nesrećnu. Mama bi me ubila.“ „Molim? Kakve to veze ima s tvojom mamom?“, pitam ga. „Vaspitala me je da se ponašam viteški“, kaže Zak ozbiljno. „Teško je to kada živiš u državnim stanovima u Lidsu, ali moja mama imala je vrlo snažne stavove o tome kako bi čovek trebalo da se ponaša prema drugim ljudima, čak i prema onima koje si tek upoznao. Naročito prema ženama.“ „Da, pa“, kažem, „ja sam feministkinja tako da… odlazi.“ „I ja sam feminista“, kaže Zak sasvim ozbiljno, a oko usana mu poigrava osmeh. „Jesam, ozbiljno. To je druga stvar do koje je mojoj majci bilo stalo: da naučim da poštujem žene i da im se divim.“ „O čemu ti to, dođavola, pričaš?“, pitam ga, mada moram da priznam da mi je privukao pažnju. „Prestala si da drhtiš“, kaže i podiže jednu ruku sa stepenice da me dotakne po kolenu, samo za trenutak. „Možda bi trebalo da pojedeš nešto.“ „Možda“, kažem. „Ipak sam u četvrtom mesecu trudnoće.“ Ovo je smrtni udarac – on će ga garantovano zaustaviti u mestu, i njega i sav taj njegov silni šarm. Ruke mu padaju niz telo i očigledno je da je zaprepašćen. „Opa“, kaže, sedajući na pod. „Nisam ovo očekivao.“ „Tako da, u svakom slučaju“, ustajem, a noge mi i dalje malčice drhte, „moram da krenem.“ Oprezno ga zaobilazim. „Kejtlin“, obraća mi se po imenu, a ja stajem i okrećem se. „Molim?“ kažem. „Šta sada hoćeš od mene?“ I dalje sedi na podu, gleda me. „Ništa“, kaže kao da se izvinjava. „Samo pazi na sebe, u redu?“

142


Petak, 22. maj 1987.

Rut Na ovoj fotografiji je Kler u njenoj omiljenoj haljini kada je punila šesnaest godina. Zanimljivo je daje, kada sam primila poziv i znala da moram da se vratim ovamo, i krenula da se pakujem, izvadivši torbu iz ormana, i ova slika ispala zajedno s njom, odnosno, malopre nje, jer je dolepršala na tepih poput semena platana. Ne znam kako je baš tamo dospela, kako je završila ispod moje male putne torbe, na vrhu ormana, ali sam je stavila u džep i dónela je ovamo sa sobom. Tek sada, kada je pogledam, vidim da je haljina, mada je pamučna a ne svilena, istog gotovo identičnog kroja i boje kao Klerina venčanica. Oduvekje volela crvenu boju, od trenutka kada sam joj kao veoma maloj devojčici rekla da crvenokose devojke obično ne nose crvenu boju. Od tog trenutka uvekje tražila da nosi što je moguće više crvene boje na sebi. Evo je, stoji pored Roba Ričardsa, njenog prvog momka, spremaju se da krenu na matursko veče1. Fotografisala sam ih, i dok sam stajala s druge strane foto-aparata, gledajući Robovu ruku oko njenog vrata, pomislila sam da izgleda kao da se sprema da je zadavi. Nije mi se dopadao Rob Ričards, i to i nije bila neka tajna. Prvi problem je što ne volim ljude sa aliterativnim imenima, ali samo zato što mislim da je to bespotrebno teatralno. Drugi je što on nije imao ni zrno šarma. Međutim, Kler se dopadao; dugo joj se dopadao. Prolazio je pored naše kuće na putu do škole, a ona bi štrcala u hodnik, virila kroz prozor i čekala da njegovo teme prođe iznad ograde od šimšira, a tek zatim izašla bi napolje. Jednog dana rekla sam joj: „Bolje bi ti bilo da izađeš nekoliko sekundi pre nego što naiđe. Bolje da on ide za tobom, nego ti za njim.“ Kler je bila besna na mene što sam primetila njenu igru, ali je narednog jutra otišla u školu tačno dvadeset četiri sekunde pre nego što je Robov veoma visoki čuperak prošao iznad ivice žive ograde. Kler je oduvek bila mnogo toga: tvrdoglava i svojeglava, da, ali i odlučna. To je od oca nasledila. Sajmonje bio čovek koji nikada, ali baš nikada nije odstupao. Tih i miran čovek je bio, uprkos svemu što je video u ratu. Međutim, kada bi pronašao nešto za šta bi trebalo da se bori, upuštao se u bitku i borio se do poslednjeg daha. Upoznala sam ga – a Školski sistem u Engleskoj razlikuje se od našeg: obavezno obrazovanje, osnovnu i srednju školu, deca završavaju sa 16 godina, mada se granica u poslednje vreme pomerila na 18. (Prim. prev.) 1

143


nosio je ono svoje trodelno odelo, i kaput preko ruke – na maršu protiv nuklearnog naoružanja. Nikome nije bilo jasno zašto se hipi devojka, bosonoga i sa cvećem u kosi, zaljubila u muškarca toliko starijeg od nje, koji je pritom izgledao kao računovođa. Međutim, to je bilo zato što se niko nije potrudio da razgovara sa Sajmonom, da posluša šta je on imao da kaže o ratu i zašto se toliko borio za mir. Nisam ni naslutila i nikada ne bih ni pomislila da se povučeni sredovečni veteran koji je dolazio da me izvede na čaj – zaljubio u mene, sve do trenutka kada me je, jednog poslepodneva, veoma učtivo zamolio da mu dozvolim da me poljubi, a ja mu dozvolila; od tog trenutka nikada više nisam želela da se odvajam od njega. Bio je on odlučan čovek, a Kler je bila odlučna devojka. To sam kod njih volela. Ne znam koliko je nedelja Kler išla u školu svega nekoliko sekundi pre ili nekoliko sekundi posle Roba Ričardsa, niti kako je uopšte započela prijateljstvo s momkom koji je već bio na koledžu, ali jednog poslepodneva dovela ga je kući. „Dobro ste, gospođo Armstrong?“ rekao je dok je ulazio na stražnja vrata, a ona njegova blesava kosa poskakivala kao da je zasebno stvorenje. „Ovo je Rob“, Kler se silno trudila da ne izgleda kao mačka koja se dokopala pavlake. „On mi je sada momak.“ „Pa…“, rekao je Rob Ričards, a onda očigledno razmislio i shvatio da ne bi bilo dobro da se dalje buni, jer je od tog trenutka nadalje bio njen momak, bar u njenim očima. Kada kažem 'momak', mislim da su veoma živo pretakali mnogo pljuvačke, ali mislim da nisu razgovarali niti da su provodili suviše vremena zajedno, osim kada su stajali na mom pragu i upuštali se u veoma javno izražavanje naklonosti koje je ponajviše bilo smišljeno da iznervira Klerine drugarice kojima se Rob Ričards takođe dopadao. Kler je sve udesila. Videla je haljinu u radnji „Mis Selfridž“ u gradu i preklinjala me da joj je kupim za matursko veče. Pokušala sam da joj kažem da većina drugih devojaka neće ići na matursko veče u velikim haljinama u stilu pedesetih, i da to nije ni približno američkim maturama. Međutim, Kler je tačno znala kako želi da izgleda, a kada je obukla haljinu, izgledala je fenomenalno, to nisam mogla da poreknem – poput Rite Hejvort, samo što je nosila velike karike u ušima. Veliko veče konačno je stiglo i Rob je došao po Kler… u farmerkama i košulji. Kao što sam i sumnjala, Kler je bila preterano svečano obučena, ali je ipak sišla niz stepenice kao da je Skarlet O'Hara. Međutim, umesto da joj kaže kako lepo izgleda, Rob Ričards izgledao je iznenađeno i postiđeno. Poželela sam da ga zviznem, ali nisam. Samo sam stajala s foto-aparatom u ruci, kao što mi je naređeno, dok se Kler obavijala oko izbledele teksas košulje Roba Ričardsa, a on joj nevoljno stavio ruku oko vrata. Fotografisala sam ih – zapravo, fotografisala 144


sam ih tri ili četiri puta i sačekala da odu – ali R.ob Ričards izgledao je pometeno i zamolio je da porazgovara nasamo s Kler. Otišla sam u kuhinju, stala pored vrata i slušala razgovor. Rob je rekao Kler da raskida s njom i da vodi na igranku njenu drugaricu Ejmi Kasi, i da bi bilo najbolje da ona uopšte ne ode na matursko veče. I da se ne ljuti. Sačekala sam dok nisam čula da se ulazna vrata zatvaraju, a zatim sam izašla u hodnik i zatekla Kler samu kako se posmatra u ogledalu. „Kler, žao mi je“, rekla sam. „Šta kažeš na to da iznajmimo neki film i otvorimo sladoled?“ Kler me je odmerila kao da sam pomerila pameću. Kada se okrenula, shvatila sam da je stavljala karmin, iste nijanse koje je bila i haljina. „Da li si luda? Nemam nameru da traćim ovu haljinu. Bogami, idem“, rekla je. „Da li si sigurna?“, upitala sam je, misleći kako je lepa i kako ne želim da joj se svi smeju kada uđe na prokletu školsku igranku u ovoj balskoj haljini. „Da pođem ja s tobom?“ „Majko!“ Poljubila me je u obraz namazanim usnama. „Nemoj da si luda. Koga briga za Roba Ričardsa? Zanimljivije razgovore vodila sam sa cvećem u saksiji.“ Zatim je otišla, odlučna izraza, rešena da se zabavi ili da bar tako izgleda. I uverena sam da se jeste zabavila; u to sam potpuno sigurna. Međutim, kada se vratila te večeri, satima je plakala u svojoj sobi. Čekala sam do gotovo dva sata ujutro pre nego što sam ušla, očekujući da mi naredi da smesta izađem, ali nije. „Ureduje da plačeš“, rekla sam joj. „U redu je – niko me drugi nije video da plačem“, rekla je. „Nikome od njih nisam dozvolila da vidi da mi je makar i malčice stalo.“

145


14

Kler Mama ne može da ode u supermarket a da ne povede mene i Ester, pa čekamo pored vrata, držeći se za ruke, spremne da nam zakopča jakne pre nego što izađemo na hladnoću. Dok čekamo, razmišljam kako je su rajsferšlusi veoma misteriozni. Godinama su mi delovali kao veoma jednostavan izum: brz, pouzdan – čak žustar. A onda su, u jednom trenutku, sasvim nedavno, postali čudo mehanike koje mi je nemoguće da pojmim ili upotrebim. Isti osećaj imam u vezi s vratancima koja su se pojavila u dnu stepeništa: verovatno je trebalo da me drže samo na jednom spratu. Ester i ja ne možemo da ih nateramo da se otvore, a silno smo se trudile, pustivši Pepu prase veoma glasno, dok je mama radila svoje u kuhinji. U početku nas je nerviralo ovo novootkriveno narušavanje naših građanskih prava i sloboda, ali onda smo Ester i ja shvatile da ne moramo da otključavamo vratanca na stepeništu. Prosto možemo da se popnemo preko njih. Jedan nula za mene i Ester. Često sam sebi ponavljala priču o telefonskom pozivu otkako nas je policajac doveo kući, rešena da je ne zaboravim. Nisam potpuno sigurna da to nije samo priča koju sam sebi ispričala, ali, čak i da jeste, ponovila sam je toliko puta da sada moram da pokušam da odem. Do biblioteke, u podne, da se nađem sa čovekom iz kafea i sa ulice koji je tako… Ne znam zašto je toliko snažna potreba da ga vidim, osim što ga se sećam; sećam ga se dovoljno da mislim na njega. Mislim na Rajana koji sa mnom razgovara kao da sam ja – ja. Mamu nervira što mora da nas vodi sa sobom u supermarket. Odlazak u prodavnicu nekada je bio moj zadatak. Volela sam da provedem subotu ujutro sama dok su Greg i Ester gledali televiziju u krevetu. Odmaralo me je da lutam unaokolo sa onim s točkićima i razmišljam i biram. Nisam sigurna kada je to prestalo da bude moje zaduženje, ali znam da sam se, kada sam poslednji put išla sama, vratila kući sa četrnaest boca vina, sa idejom da bi trebalo da napravimo žurku. Greg se smejao. Nekada je mislio da sam zabavna i spontana, ali nisam više sigurna da li sam ikada bila takva, ili je to bila bolest koja me je postepeno rastavljala. Sada Greg udešava da nam hranu dostave kombijem na kućnu adresu. Ipak, uprkos njegovoj brizi da sve poruči unapred, ponestalo nam je mleka, 146


ponajviše zato što sam ga ja jutros sveg prosula niz otvor u kuhinji dok je Ester tražila da je baka odvede u toalet i razgovara s njom dok kaki, jer je kakenje dosadno ako nemaš s kim da ćaskaš. Ester je odličan saveznik. Od našeg kasnog noćnog izleta u park, mnogo smo više od majke i kćerke: mi smo zaverenici i čuvari tajni. Ponestalo nam je i hleba, koji sam bacila kroz prozor na spratu (pošto sam prekoračila vratanca na stepeništu) preko ograde u dvorište ljudi koji žive odmah pored nas. Sada imaju mnogo ptica. Kada sam se vraćala, šunjajući se pored kupatila, namignula sam Ester – koja je častila mamu pričama o svojih prvih deset najboljih kaka – da joj dam do znanja da je vazduh čist. Mama je pobesnela zbog uništenja mleka i hleba, i rekla je, kada već mora da ide s nama, onda baš može da ode i do grada, jer su cene u lokalnoj prodavnici čista pljačka. I tako sada svi idemo u grad. Moj pažljivo smišljeni plan bega zasad teče neverovatno glatko, zbog čega se pitam da me bolest ne čini inteligentnijom na način na koji ranije nisam mogla ni da zamislim. Možda je ovo poput plamena, rasplamsa se nakratko i gori snažnije i vrelije nego ikada, pre nego što konačno zgasne. Mama nas prati do kola. Jedan deo mene očekuje da i meni veže pojas, ali to ne čini. Ne umem više da tumačim vreme na satu, mada ga i dalje nosim, jer sam navikla da ga osetim na koži, kao što sam navikla na osećaj burme na prstu. Slušam radio i gledam mamu kako uključuje Radio 4, i znam da je jedanaest i trideset dok izlazimo s prilaza, i znam gde je biblioteka, i osećam uzbuđenje kao nekada, pre nego što je patina počela da prekriva delove mog mozga. Moja sudbina je u mojim rukama. Danas ću uraditi nešto što udata majka dvoje dece i buduća baka nikako ne bi trebalo da uradi… ali mogu. Potajno ću se naći s muškarcem. Ja pod uticajem Alchajmera mogu to da uradim – ja pod uticajem Alchajmera mogu da imam tajnu vezu u biblioteci sa čovekom iz kafea – jer me jedino s njim i sa Ester moja bolest ne sputava: oslobađa me. Osećala sam krivicu kada je Greg jutros otišao na posao. Izgledao je napeto i uznemireno, što me ne iznenađuje, jer je policija sinoć dovezla mene i njegovu kćerku kući, sa uključenim rotacionim svetlima. Mama je samo mnogo vikala na mene, želela je da zna zašto ne razumem, a ja sam mislila da bi to trebalo da joj je vrlo jasno, jer imam degenerativno oboljenje mozga, ali on je samo stajao prekrštenih ruku i izgledao tako zgaženo, tako deprimirano, tako poraženo. Ester se provela kao nikada u životu, naročito kada se vozila u policijskim kolima. Međutim, nije bilo važno ono što se desilo, već ono što je moglo da se desi. I meni je bilo žao što sam dovela do toga da se tako oseća. Ester ga mnogo voli, i on voli nju, i mene… 147


on.

Mislim da i mene voli, zato i nije vikao na mene. Volela bih da znam ko je

Pokucao mi je na vrata spavaće sobe baš kada sam se spremala da legnem u krevet. Otvorio ih je i provirio. „Kler, da li si dobro?“, upitao je. Slegla sam ramenima. „Samo želim da znaš da razumem zašto si uradila to što si uradila. Samo si želela da odvedeš Ester u park. To razumem. Samo, kada sledeći put to poželiš, hoćeš li reći to nekome od nas? Da možemo da te podsetimo da je hladno i vlažno, ili da je pao mrak?“ Okrenula sam mu leđa i rekla: „Ovo je pakao. Ovo je pakao. Ovaj život u kom ne mogu sama da donesem odluku da odvedem svoju kćerku u park zbog sasvim opravdanih razloga, jeste pakao na zemlji.“ Čula sam ga kako zatvara vrata i odlazi. Prvo što sam jutros uradila bilo je da prospem mleko niz rupu u kuhinji. „Želiš li da sediš u kolicima?“, pita mama. „Mislim da ne mogu da stanem u njih“, kažem, na šta se Ester smeje, a mama pući usne. Obema nam drži predavanje pre nego što uđemo u lavirint s hranom. „Ostanite pored mene. Nemojte odlutati, u redu?“ Obe klimamo glavom, a Ester me uzima za ruku i steže mi prste kao da već zna tajnu. Nekoliko trenutaka idemo za mojom majkom, koja puni kolica mlekom i voćem koje niko nikada neće jesti, a ja sebi sve vreme ponavljam šta radim i kuda idem. Kakav je moj tajni plan. Ne znam da li je sada blizu podne ili je prošlo, ali znam da je sada ili nikada. Podižem Ester, ljubim je, stavljam je u ono s točkićima. Nakratko se buni, ali samo dok ne uzmem pakovanje čipsa s rafa i ne pružim joj ga. Vučem se za njima jednim prolazom između rafova s hranom, pa drugim, i pažljivo posmatram deklaracije koje više ne umem da čitam. Sve dok se ne nađem dovoljno blizu ulaza. Dok mama i Ester idu sledećim prolazom, ja nastavljam dalje i izlazim napolje, izlazim u svet. Postajem pravi stručnjak. Svet je velik i bučan i drugačiji nego što ga pamtim. Grad kojim danas hodam drugačiji je od onoga koji pamtim. Ne znam koju verziju pamtim, onu od prethodne nedelje, prošle godine ili decenije: ne znam. Međutim, razlikuje se od ove verzije kojom sada koračam. Kao da hodam u snu u kome ništa nije kako bi trebalo. Može biti zastrašujuće naći se ovde, ali ja se ne plašim: slobodna sam. Biblioteka se nije promenila. To je ona velika, stara građevina s tornjevima i kulama, i izgleda kao da bi i sama trebalo da se nalazi u knjizi. Vidim je, bar onu kulu sa satom, preko krovova zgrada koje se nalaze između, i nastavljam da koračam prema njoj, očiju prikovanih za kulu pitam se koliko je 148


sati. Primorana sam da skrenem s puta, u ulicu koje se ne sećam, ali ne brinem, jer kada podignem pogled i dalje vidim kulu, sve je bliža. Samo razmišljam o tome da dođem do biblioteke i ni o čemu drugom, i deluje. Naposletku stižem u deo grada u kome nema automobila, kao neki trg, i stigla sam do biblioteke. Uspela sam! Gledam kameno stepenište koje vodi do prostorije pune knjiga i do Rajana, i pada mi na pamet šta radim. Bacam se s litice i nema mi povratka. Udata sam žena, udata za čoveka koji ne može da me voli više nego što me voli, i koji svakog dana daje sve od sebe da mi pokaže da se to nije promenilo, mada ja polako kopnim. Trebalo bi da pronađem utehu u njegovoj nepokolebljivoj ljubavi; trebalo bi da se zbog nje osećam bolje, ali nije tako, jer ga ne poznajem. Ne znači mi ništa i sve njegove reči i nežnosti izgledaju mi kao laži, jer ga ne poznajem. Čak mi i njegovo lice postaje besmislena mutna mrlja kada pokušam da ga se setim. A kad je reč o litici, uskoro ću svakako pasti u bezdan. Možda je bolje skočiti, nego čekati da me gurnu. Želim da vidim ovog čoveka koji želi da vidi mene. To je sve. Ne da bih s njim započela vezu ili nekoga povredila, ili pokušala da pobegnem. Samo želim da vidim ovog čoveka koji želi da vidi mene. Mene, a ne bolest. Hladno je i unutrašnjost vrata boli me kada s hladnog vazduha uđem u vreli vazduh u biblioteci. Rekao je da će me čekati u sobi za čitanje i za trenutak strahujem da neću znati kako sada izgleda. Ali eno ga. Okreće se, vidi me da dolazim i smeši se. Njegove oči ne zaboravljam – te oči tako pune reči. „Zdravo“, kaže. „Zdravo“, kažem. „Drago mi je što te vidim. Mislio sam da nećeš doći“, govori brzo, kao da ima još mnogo toga da mi kaže, ali onda više ne govori ništa. „I meni je drago što vidim tebe“, kažem. „Nisam razmišljala ni o čemu drugom osim o dolasku ovamo.“ Dugo stojimo i gledamo se, i ne radi se o tome kako ko izgleda, to prosto znam. Nije zbog boje očiju ili kose, ili ugla brade ili oblika usana. Prosto je reč o gledanju, jedinstvu s drugom osobom koja vas poznaje i vidi. Samo se gledamo, i strašno je neobičan osećaj gledati u čoveka koga jedva da poznajem i osećati se kao da gledam u svoj odraz. „Hoćemo li da se prošetamo?“ kaže, uzima me za ruku i vodi me duboko između zidova knjiga. Udišem miris prašnjavog papira dok ga sledim, a puls u vrhovima mojih prstiju kuca mu na dlanu. Za trenutak sam devojčica, veoma mala devojčica, i pratim oca do odeljka s ljubavnim romanima, gde on potajno uzima nekoliko da ih čita. Zaboravila sam na to sve do sada. Moj tata voleo je da čita ljubavne romane. Sedeći nedeljom ujutro u osunčanoj dnevnoj sobi, 149


pročitao bi knjigu od korica do korica. Udišem tiho topli vazduh i sklapam oči. Za trenutak mi se čini kao da je opet ovde sa mnom, a ja mu biram knjigu na osnovu toga koliko je lepa žena na koricama. Zastajemo u najmračnijem uglu zidova s knjigama, leđima okrenuti mozaiku knjiga. „Kako si?“, pita me šapatom, mada nema nikog osim nas i daleko smo od stola bibliotekara. „Složeno“, kažem naglas, jer ne znam kako da mu lažem šapatom. „Da li ti je bilo teško da umakneš?“ pita, smešeći mi se kao da sam baš čudesna. „Nije, smislila sam briljantan plan bega“, kažem mu, a on se smeje. Kada me pogleda, u očima mu se vidi svetlost: čista radost. Nisam očekivala da ću ikada više u nekome probuditi toliko snažno osećanje sreće. Ne mogu tome da odolim. „Često sam mislio na tebe“, kaže. „Sve vreme pitao sam se kako da te opet vidim.“ „Zašto?“ pitam ga. „Zašto si mislio na mene?“ „Ko zna zašto?“ Prstima prelazi preko police prema meni. Ruke nam se dodiruju, vrhovi prstiju dodiruju vrhove prstiju. „Da li je važno zašto? Nije li prosto dovoljno što mislim na tebe? Sve vreme. Misliš li ti na mene?“ „Kada te se setim“, kažem. Gledam ga i pokušavam da shvatim ono što vidim na njegovom licu, ali me to savladava. Stavljam dlan na njegov obraz da nas oboje umirim. „Udata sam“, kažem mu. „I imam dve kćeri, a jedna od njih i sama će roditi dete. Biću baka.“ Poslednjih nekoliko reči izgovaram začuđenim glasom, jer sam se ovoga setila te sekunde. „I ja sam oženjen.“ Pokriva moju ruku svojom, drži je. „I dalje sam veoma zaljubljen u moju ženu. Zaista jesam.“ „Znači da ne možemo… Ovo nije ljubavna veza“, kažem. „Ne mogu pobeći s tobom. Nismo mi ljudi koji bi to uradili, zar ne?“ Pitam se da li da mu kažem od čega bolujem, ali ne mogu. U ovom trenutku za njega sam savršena. Želim da budem savršena za njega što je više trenutaka moguće. „Ne“, kaže. „Ne moraš pobeći sa mnom. Samo budi sa mnom sada. To je sve što želim. Samo želim sadašnji trenutak. Ništa više ne mora da se desi.“ Sve dok nije izgovorio ove reči, nisam bila svesna da je to sve što i sama želim. Nisam sigurna ko je od nas dvoje privukao ono drugo sebi, niti kada shvatam da ćemo se poljubiti, ovde u biblioteci, među policama staloženih knjiga u tvrdom povezu, ali dešava se, spontano, prelepo. Sve što želim jeste 150


sadašnji trenutak, ova toplina, blizina, njegov miris, njegove usne, njegov dodir, sve što želim jeste sadašnji trenutak, dok ne prestane to da bude. Ovaj poljubac nema veze sa seksom, požudom niti strašću, niti bilo čim drugim što nije spoznaja onog drugog, blizina onog drugog: to je poljubac sačinjen samo od ljubavi. Čuje se kašalj s druge strane zida s knjigama i mi se razdvajamo. Naslanjam obraz na njegov i stojimo tako glava blago pognutih i udišemo jedno drugo, a stopala su nam isprepletena. „Moram da idem“, kažem. „Mami mora da je dosadilo da me gubi.“ „Ne idi još“, kaže. „Ostani još malo.“ „Mama će me ubiti“, kažem, pa se smejem, suviše glasno. „Izvinite“, čuje se glas s druge strane zida s knjigama. „Ako ćete da razgovarate, idite napolje.“ Čuje se buka, glasno kreštanje, i ja mislim da se možda uključio protivpožarni alarm, ali tada shvatam da je to ona stvar u mom džepu koju mi je mama dala. Vadim je i gledam u nju. Uzima je od mene i pronalazi način da je utiša, pa ona samo tiho bruji u mojoj ruci, ali ne prestaje. „Brzo, javi se!“, kaže, prigušujući kikot, dok osoba s druge strane odlazi brzim korakom, verovatno da dovede pojačanje. „Ne znam kako“, kažem, sležući ramenima. „Nova je.“ Uzima stvarčicu, pritiska nešto i vraća mi je. Čujem sićušan, sićušan glas kako ponavlja moje ime. Polako, nesigurno, prinosim stvarčicu do uva kao da je školjka. Čujem mamin glas. „Gde si?“ „U biblioteci“, kažem. „Zašto?“, to je sve što kaže. „Želela sam da dođem u biblioteku“, kažem, gledajući ga i smešeći se. „Pa sam došla.“ Zatim moja majka uzdiše, plače, reži… ili nešto slično. „Kler, hoćeš li sačekati da Ester i ja dođemo po tebe?“ „Hoću.“ Osmeh mi bledi kada čujem tugu u njenom glasu, kao i njegov dok me posmatra. „Čekaću vas.“ „Obećaj mi“, kaže. „Čekaj na stepeništu. Ne idi nikuda. Upamti to, Kler. Drži se toga. Čekaj me na stepenicama.“ „Čekaću“, kažem. Čuje se tišina i ja ne znam šta da radim sa stvarčicom pa je vraćam u džep. „Izvinite.“ Žena ljutitog izgleda prilazi nam odlučnim korakom. „Žalili su nam se korisnici.“

151


Rajan me uzima za ruku i brzo idemo između knjiga, a koraci nam odjekuju, pravo u hodnik do velikih, džinovskih vrata. Naleti hladnog vazduha prodiru unutra kako ljudi izlaze i ulaze. „Moram da čekam mamu na stepenicama“, kažem mu, a zatim: „Mora da misliš da sam veoma glupa što moram da čekam da mama dođe po mene, ali ona je stara i veoma zahtevna.“ „Ni najmanje.“ Stojimo još jedan trenutak. Kao da su nam tela vezana nekakvom magnetnom silom: prosto se privlačimo, kao da nam je suđeno da budemo spojeni. „To je lepo.“ „Pitam se kako ću te opet videti“, kažem, a znam da će, čim izađem napolje, ovaj trenutak zauvek nestati, i da bih ga, u bilo kojoj sekundi posle toga, mogla zaboraviti. „Naći će se vremena“, kaže. „Znam to.“ „Moram da čekam na stepenicama“, kažem. „Čekaću ovde. Posmatraću te dok ne stigne.“ „Hoćeš li?“ pitam ga. Steže mi ruku još jednom, i ja izlazim na hladnoću i stojim na stepenicama, i udišem boje i život, saobraćajnu gužvu i miris vazduha pun prljavštine. Dopada mi se sadašnji trenutak. „Mamice“, Ester skakuće uz stepenice, preskače po dve. „Da li je vreme za priču?“ „Ne smeš više da izlaziš“, kaže mama. Uzima me za ruku i pokušava da me odvuče. „Pusti me!“ vičem, a ljudi se okreću i gledaju nas. „Pusti me!“ Mama me pušta. Lice joj je belo, a oči crvene i otečene. Plakala je, i ja iznenada osećam njen bol, kao udarac čekićem u grudi. Nije trebalo ovo da uradim. „Žao mi je, mama“, kažem. „Ne smeš više nigde da ideš“, kaže dok stoji drhteći i tresući se na stepenicama ispred biblioteke. „Ne mogu ja ovo. Mislila sam da mogu, ali ne mogu. Ne mogu više da brinem o tebi. Izneverila sam te.“ Mama plače, sva se trese, suze joj teku i teku. Grlim je, i nju i Ester. Dugo tako stojimo, dok se oko nas ljudi iz grada penju i spuštaju stepenicama ispred biblioteke. A tada se mama oslobađa zagrljaja i briše lice maramicom. „Ako uskoro ne stavimo smrznutu hranu u zamrzivač, mogla bi početi da se otapa.“

152


Utorak, 11. jul 1978.

Kler Ovo je fotografija na kojoj smo tata i ja na plaži u SentAjvsu, u Kornvolu. Bilo je pakleno, ali je tata ipak nosio dugačke pantalone i košulju s dugačkim rukavima. Sedi nelagodno u ležaljci na rasklapanje kao da je neprijatelj, a ja mu sedim pored nogu. Sećam se da je mama škiljila kroz sočivo foto-aparata, stopala zarivenih upesak, i da joj je vetar koji je duvao s mora uplitao pamučnu suknju oko kolena, i da sam ja klečala pored tatinih nogu, ruku zarivenih u topli, suvi pesak. Mrštim se na fotografiji, želim da požuri i da nas fotografiše, jer nisam želela da sedim s mirom ni tren duže. Gledam je sada i vidim da se tata i ja mrštimo na isti način. Tata je mrzeo odlaske na odmor; mislim da je mrzeo dokolicu. Bio je čovek koji je voleo da radi s nekim ciljem. On nikada nije radio nešto tek da mu prođe vreme, niti se bavio stvarima koje su bile čisto rekreacione, osim što je čitao knjige, a čak i tada dozvoljavao je sebi to zadovoljstvo kada baš ničemu drugom nije mogao da posveti vreme. Kako li ga je majka ubedila da pođe s nama na ovo letovanje, naše jedno jedino, ne znam. Zamišljam da mu je održala govor o tome koliko je važno jedinstvo porodice, građenje odnosa sa kćerkom, učestvovanje u životu. Moja mama, bosonoga i duge kose, spegicama na nosu i nikada nenalakiranim noktima, i moj tata, koji na dnevnoj vrelini stoji u odelu i kravati, i gleda je kao da je stvorenje s druge planete, a ne prosto druga generacija, kako ga ubeđuje da krene na odmor. Ponekad se pitam kako su se uopšte zaljubili. Jednom sam, pre nekoliko godina, pokušala da to pitam mamu, baš kada sam počela da se viđam s Gregom. Odbila je moje pitanje prosto odmaknuvši glavom, i ja je nikada više nisam pitala. Ali volelagaje, u to ne sumnjam. Ne sumnjam ni da je on voleo nju – zbog načina na koji ju je gledao, kao da je čudesna. Tog dana, baš pošto nas je fotografisala, mama je otišla da traži sladoled i ostavila nas same. Tata je nelagodno sedeo u iznajmljenoj ležaljci i gledao me kako besciljno premeštam pesak s jednog mesta na drugo. „Hoćemo li da napravimo nešto?“, upitao je. Zastala sam i pogledala ga preko ramena; nisam bila sigurna da li se on to meni obraća – retko kada mi se neposredno obraćao. „Zamak odpeska“, objasnio mi je. „Moraćemo dublje da kopamo, ili da priđemo bliže vodi, da bismo pronašli čvršći pesak.“

153


Ustala sam i krenula prema obali za njim preko peska; nije skinuo ni cipele ni čarape, a ja sam bila u kupaćem kostimu. Obilazio je posetioce, prolazio kroz šarenilo peškira na kojima su ležali ljudi koji su se osećali prijatno onako polunagi, bez obzira na oblik i veličinu. Upravo je moj otac, s tamnom mrljom znoja koja mu se rascvetala između lopatica, izgledao kao da ne pripada ovde. Kada smo se našli nekoliko metara od nežnih talasa, kleknuo je u vlažni pesak i počeo da kopa. Neko vreme sam ga posmatrala, a zatim sam počela i ja da kopam, oponašajući ga dok je – bez kantice – kopao šanac, jarak, a zatim od iskopanog peska počeo da oblikuje neverovatno složenu građevinu, tako tananu, i s takvom pažnjom, da sam posle nekog vremena prestala da pokušavam da mu pomognem i prosto čučnula i posmatrala ga kako radi. Svaki čas podigao bi pogled, kao da se setio da sam i ja tu, ali nismo razgovarali. Mama mora da se vratila iz potrage za sladoledom i primetila nas kako se igramo na obali mora i odlučila da nas ne prekida, jer nikada nisam dobila taj sladoled. Međutim, nismo se ni igrali; ništa u procesu gradnje tog zamka, s tornjevima i bedemima kao iz bajke, nije imalo nikakve veze sa igrom. On je želeo da napravi najbolji mogući zamak od peska. I ja sam to razumela čak i tada, mada mi je bilo svega šest godina: razumela sam tatu i želela sam da budem poput njega. Kada je završio, otresao je dlanove i ustao. I ja sam ustala i zauzela mesto pored njega, osećajući se strašno privilegovano što sam se našla tu u tom trenutku. „Tajna“, rekao mi je, uzimajući me za ruku, „jeste znati kada stati. A sada je, čini mi se, pravi trenutak da stanem.“ I kao da mu je naredio, a sa šest godina verovala sam da je upravo to uradio, talas je naišao i napunio jarak vodom. Stajali smo jedno pored drugog, držeći se za ruke, i posmatrali kako nam se voda polako penje uz stopala i gležnjeve, i kako svaki put kada se povuče, sa sobom ponese delić zamka, dok konačno nije odnela i same temelje i od njega nije ostalo ništa. A zatim smo se, bez reći, vratili tamo gdeje mama sédela, i niko više nije ni spomenuo sladoled. Kasnije te noći, u našem malom pansionu, kada me je tata ušuškao u poljski krevet koji su stavili u dnu njihovog kreveta, pretvarala sam se da spavam, da bih mogla da ih slušam kako pričaju o meni. „Čini mi se da si danas uspeo da se povežeš s njom na pravi način“, rekla je mama, koristeći izraz koji bi moj otac prezrivo opisao kao „kalifornijski“. „Ona je sjajno dete, znaš, puna je ideja i tako je kreativna. Trebalo bi da je nateraš da ti povremeno ispriča priču. Ne znam odakle joj ta mašta. Znam da to nije od mene nasledila.“ „Ona je veoma dobro dete“, rekao je moj tata, ležući u krevet i gaseći svetlo, mada nije moglo biti više od devet sati. A zatim sam ga, mnogo kasnije (ne mogu 154


da budem sigurna da li je to bilo posle nekoliko sati ili minuta), čula kako kaže – iako nikada nisam bila sigurna da li je to bio san ili java, ali mislim da sam ga čula kako kaže: „Maštu je nasledila od mene.“ Kada pomislim na onaj zamak i njegove asimetrične tornjeve i kule, stepeništa i kapije, napravljene za svega nekoliko trenutaka uživanja u lepoti, mislim da možda i jesam maštu nasledila od njega.

155


15

Kejtlin Baka mi preko telefona zvuči napeto. Mama je opet nestala, po drugi put za dva dana, i baka je potresena i uplašena. Moram da se vratim kući. Pokušavam da insistiram da se smesta vratim kući, ali mi baka ne dozvoljava. „Nema potrebe, ništa nećeš promeniti ako se sada vratiš“, kaže. „Imam Grega i Ester koja je pravi mali zrak sunca u svemu ovome. A od poslednjeg bekstva u biblioteku – mirnija je, smirenija. Srećna je što je kod kuće.“ „Možda bismo s vremena na vreme mogli da je odvedemo u biblioteku“, kažem. „Sećaš li se kako me je vodila u biblioteku tri ili četiri puta nedeljno kada sam bila mala? Sećaš li se kada smo otišle tamo posle škole, a ona počela naglas da mi čita Božičnu priču, sve menjajući glasove i nasmrt me uplašila? I drugi ljudi su je slušali. Svi su mislili da je to neko književno veče, a onda nas je bibliotekar izbacio, jer remetimo mir. Biblioteka je za nju posebno mesto i možda bi joj koristilo da je tamo odvedemo.“ „Da“, kaže baka, „mada me ne bi iznenadilo da mi zbriše između polica s kriminalističkim romanima. Znaš, deo mene srećan je što se ona bori protiv onoga što je okružuje, čak i mene. Da se ne bori do samog kraja, ne bi to bila Kler. I mnogo piše u spomenar. Popunjava stranicu za stranicom, kao da ima neki rok.“ „Kada dođem kući, uzeću onaj njen roman iz fioke i pročitaću ga“, kažem. „Možda je zaista dobar, bako. Možda bismo mogli da ga objavimo pre nego što… Zamisli koliko bi joj to značilo!“ „Ne znam, mila.“ Baka zastaje. Izraze nežnosti koristi samo kada se sprema da kaže nešto tužno. „Da je tvoja mama želela da neko pročita knjigu, tako bi i bilo. Spomenar je važan – to je njeno životno delo.“ „Drago mi je što joj pomaže“, kažem. „Rukopis joj je sve lošiji i nije uvek lako pročitati ono što je napisala, ali možda to i nije važno, dokle god ona zna šta piše“, kaže baka. „A Greg, kako je on?“, pitam. „Nosi se s tim, mnogo radi, drži se podalje od kuće, jer je Kler mirnija kada on nije tu.“ Pre nego što sam pozvala baku, pokušala sam da ga dobijem na mobilni telefon, ali nije mi se javio. Ponekad poželim da sam se više potrudila da se 156


sprijateljim s njim, da sam to učinila ranije, da bi mi sada bilo lakše da razgovaram s njim. Mislila sam da imam sve vreme ovog sveta – svi to uvek misle. To je kliše, zar ne, iznenada postati svestan sopstvene smrtnosti. Gledam kroz prozor hotela, u život koji promiče ispod mene na ulici. Osećam se veoma daleko od kuće. „Pa, znaš li šta ćeš reći?“, pita me baka. Nisam joj rekla za svoj propali prvi pokušaj, niti da mi je Zak iz bara sedeo pored nogu i izvinjavao se za nešto sa čim nema nikakve veze. Stidim se koliko sam nedorasla svemu ovome, mada je ovo jedinstvena situacija. Sve o čemu mogu da razmišljam jeste da ću i sama biti majka i da ću biti veoma važna starija sestra: oslonac. Moram ovo da uradim, moram da budem taj oslonac, ma kakav ishod bio. Ne mogu da budem neka usranica koja ne ume da sastavi dve rečenice. Da sam ja moja novopronađena kćerka, rekla bih sebi da se čistim. „Bićeš ti dobro“, kaže baka kao odgovor na svoje pitanje, jer joj ja nisam odgovorila. „Kladim se da će ti reči same doći. Pogledaj samo kako si pametna.“ „Bako, ja sam studentkinja koja je morala da se ispiše s fakulteta zato što je slučajno ostala trudna“, kažem joj. „Da“, kaže. „Možda, ali si veoma pametna.“ Pošto je baka spustila slušalicu, dovršavam doručak u sobi. Odlučila sam, čim sam stigla, da ne želim da silazim na doručak i sedim sama u uglu restorana. Ne želim ni da izlazim napolje – ne želim da se vratim u kampus niti Polu Samneru. Znam da danas drži konsultacije u svojoj kancelariji na Katedri za engleski jezik. Ne znam gde mu je kancelarija, ali sam uverena da je to više pitanje moje želje da odugovlačim. Pažljivo se doterujem. Pošto sam se istuširala, sušim kosu hotelskim fenom, veoma polako, pa pada u glatkim talasima. Stavljam samo malo šminke, a ajlajner ostavljam netaknut na staklenoj polici u kupatilu. Gledam svoje oči, prvi put ogoljene i bez okvira koji sam oko njih crtala najmanje poslednjih pet godina. Često sam se gledala u ogledalu i pitala se na koga ličim – koja je misteriozna osoba dala crte ovom licu – ali sada to vidim savršeno jasno. Njen nos, njena brada, njene usne. I mada su njene oči plave, a moje gotovo crne, imam i njene oči. Nema to nikakve veze s pigmentom, već sa onim što je iza njih. I zahvaljujući njoj, znam da mogu da uradim ono što izgleda nemoguće. Smešim se dok me lift spušta u prizemlje, zamišljam mamu kako beži u biblioteku. Znam da baki nije lako, budući da mama preskače ograde, šunja se

157


i provlači ispod žica i laserskih senzora. Međutim, zbog toga se i ja osećam nekako nepobedivo. Dok se vrata otvaraju, vidim Zaka kako sedi preko puta lifta i čita novine. Nekoliko puta pritiskam dugme za zatvaranje vrata, a osoba koja stoji napolju pritiska dugme za pozivanje lifta, i dok se ovako nadmećemo možda petnaestak sekundi, Zak podiže pogled i primećuje me. „Kejtlin!“ Doziva me kao da smo stari drugari. Ako ne želim da se penjem na sprat sa čovekom kog sam upravo iznervirala, nema načina da ga izbegnem. Nevoljno priznajem poraz i izlazim iz lifta, dok pobednik prolazi pored mene, mrmljajući nešto sebi u bradu. Stojim gde sam i puštam da mi Zak, ako mu je to pravo ime, priđe, jer nadzorna kamera snima vrata lifta. „Da li me progoniš?“, pitam ga, iako moram da priznam da je ideja da čovek koji nosi crno-bele karirane uske pantalone, košulju boje vina i prsluk može bilo koga da progoni sasvim besmislena, osim možda onoga ko mu je rekao da su te pantalone pun pogodak. Samo mu još nedostaje i trilbi šešir. „Ne! Pa, pomalo.“ Nudi mi mali presavijeni list papira. „Pronašao sam ovo. Ostavila si ga u baru. Žao mi je, pročitao sam.“ Uzimam parče papira. Ne moram da gledam da bih znala da je to moj spisak. „Pa, sada znaš malo više o potpunom strancu koji ti ništa ne znači, i šta s tim?“ kažem. „Odlučio si da se pojaviš u mom hotelu u školskom primeru onoga što bi se moglo nazvati krajnje čudno?“ „Želeo sam da se uverim da si dobro“, kaže Zak. „Hoću da kažem da juče mora da ti je bilo baš teško, videti oca na takav način, a da on ne zna ko si. Naročito… znaš, u… uh…“ „Mom stanju? Zašto muškarci prosto ne mogu da izgovore reč trudna?“, podižem obrvu. Ne mogu da ga shvatim. Šta radi ovde? Kakve on koristi može imati ovde? „Vidi, da nisi ti neki verski luđak?“ pitam ga. „Da li želiš da me uvučeš u neku sektu ili takvo nešto? Čitala sam o tome kako nađu zgodne ljude da flertuju s ranjivim pojedincima, a onda se taj pojedinac već narednog dana budi usred Kanzasa udat za čoveka s bradom i šesnaest žena.“ „Znači, misliš da sam zgodan?“, Zak se smeši i crveni u isti mah, što me dovodi do ludila, jer je, uprkos činjenici da se oblači poput pop zvezde koja kupuje odeću u prodavnici muške odeće Topmen, neverovatno privlačan – što me samo još više ljuti, jer vrlo očigledno nisam u poziciji da smatram momke privlačnima, naročito neobične momke koji se pojavljuju nenajavljeni i bez nekog konkretnog razloga. „Bože, šta radiš ovde?“ ponovo ga pitam, ljuta na sebe koliko i na njega. „Šta se sve ovo tebe tiče?“ 158


„I ne tiče me se, valjda“, kaže Zak. Izgleda kao da mu je nelagodno i neprijatno. „Mislio sam… znaš, daleko si od kuće, trudna si i nikada nisi srela oca. Samo sam mislio da… da bi ti možda dobro došao prijatelj.“ „Ti si perverznjak“, kažem mu. „Ti si jedan od onih perverznjaka kojima se dopadaju trudne žene. Ti si sektaš i perverznjak koji voli trudne žene.“ „Ti baš nisi imala priliku da sretneš mnogo ljubaznih ljudi, zar ne?“, Zak se mršti i smeši u isti mah. „Ne sažaljevaj me!“, naređujem mu, pruživši prst prema njemu i podigavši glas, tako da su ljudi s recepcije pogledali u nas. „Vidi, hajdemo na kafu, tamo“, klima glavom prema baru. „A ti mi, da probiješ led, možeš izneti svoje ostale teorije o mojim psihozama, i možda nijedno od nas dvoje neće biti uhapšeno i zatvoreno zbog remećenja reda i mira, pa ćeš videti da sam samo običan momak koji je, gle čuda, prilično pristojan.“ Deluje tako opušteno, tako srećno u svojoj koži, kao da je dolazak u hotel osobe koju ste površno upoznali i kojoj ste došli da ponudite netraženu podršku, najnormalnija stvar. Ne mogu da shvatim da je, izgleda, došao samo zbog mene. „Ne razumeš, zar ne?“, kaže pošto se zamislio za trenutak. „Vidi, nisam član sekte, nisam perverznjak koji se loži na trudne žene – mada to što neko smatra da su trudne žene privlačne ne mora da bude nešto loše. Mama me je vaspitala da budem veoma, veoma ljubazan. Bila je opsednuta time da me pretvori u pristojnu osobu, čoveka kome je stalo do sveta i ljudi u njemu. Prošao sam kroz fazu bunta kada sam imao petnaest godina, i neke četiri godine radio sve suprotno od onoga što me je učila, i izgubio mnogo ljudi kojima je bilo stalo do mene, i radio sam stvari koje nije trebalo da radim, i tada sam shvatio da je život nesrećan – da je očajan. Konačno sam shvatio da je moja mama bila u pravu. Svet je mnogo lepše mesto kada ti je stalo do ljudi. To je pomalo patetično, ali eto. Ja sam patetičan tip.“ „Da li ti je mama majka Tereza?“, pitam ga. „Nije.“ Smeši se. „Zapravo, umrla je. Kada sam imao petnaest godina. Od raka pluća. Nikada nije pušila, ali je skoro čitavog života radila u pabovima, tako da…“ „I moja mama umire“, kažem mu. „Ne umire, zapravo. Obolela je od Alchajmerove bolesti, i ja imam pedeset odsto šansi da jednog dana obolim od nje.“ Tišina – samo tren u kome se ništa ne dešava i kada se čuje samo žamor u predvorju hotela i prigušena tutnjava saobraćaja ispred zgrade.

159


„Tebi je ovo baš stresan period“, kaže. Nije to pitanje niti kurtoazna fraza: to je prosto iskazivanje stanja stvari i, zbog nekog razloga, prilično me smiruje kada čujem da neko drugi izgovara te reči. Da, pomaže mi: kada priznam da zaista prolazim kroz stresan period. Osećam se bolje. „Želiš li kafu?“ pitam ga. „Možeš mi pomoći da isplaniram kako da se predstavim ocu.“ „Da li to znači da si prestala da misliš da ću te ili uvući u sektu ili oteti?“, pita me Zak veselo. „Ne“, kažem. „Ali nemam s kim drugim da razgovaram, tako da ću rizikovati.“ *** Nije bilo tako lako ući u zgradu Katedre za engleski jezik kao što sam mislila. Potrebno je elektronski skenirati identifikacionu iskaznicu ili posedovati propusnicu za osoblje. „Daj mi svoju“, kažem Zaku, „a ja ću prozujati takvom brzinom da niko neće ni primetiti da nisam član dečačkog benda.“ Zak se smeši. „Moja iskaznica ti ne vredi. Ja samo radim u baru.“ „Daj mi tvoju studentsku iskaznicu“, tražim, pružajući dlan prema njemu. „Nisam student“, kaže. „O, da, jesi!“ Naglo stajem. Mislim zašto bi se neko mojih godina muvao po kampusu i radio u studentskom baru ako nije student. „Rekao si da si student fotografije?“ „Da sam fotograf, ne student fotografije. I to prilično propao, pa moram da radim u baru da bih mogao da plaćam račune. Još nisam spreman da fotografišem venčanja. Još ne. Možda u ovo doba naredne godine, ako ne uspem da se probijem.“ „Gde se fotografi probijaju?“, pitam ga, skrećući misli sa svog zadatka. „To još i ja moram da shvatim“, kaže. „Ali uveren sam da postoji mnogo prilika da se fotograf probije u profesionalni svet. Negde u svetu.“ „A ako ti to ne pođe za rukom, imaš frizuru za Iks faktor“, kažem mu. Dopada mi se to što nije student, što nema neki životni plan osim što izbegava da fotografiše venčanja i što se trudi da bude pristojan čovek. Dopada mi se ovaj nedostatak životnog plana. „Dakle“, kaže. „Moraćemo da uđemo na prevaru.“ „Molim?“, pitam ga nemoguće visokim glasom. „Aha, video sam to često u filmovima. Hajde.“ 160


Pomalo zbunjena, pratim ga do prijemnog dela, gde se on naginje preko stola i sav treperi dok se obraća ženi koja tu sedi – mislim, bukvalno treperi. Jedan pogled na njega i ona se sva topi. Čisto ludilo. „Hej“, kaže joj, a ona se kikoće. Došlo mi je da je protresem i kažem joj da prestane, ali tada shvatam da on svoje supermoći koristi za dobro – moje dobro, u svakom slučaju – i obuzdavam se. „Imamo zakazan sastanak s Polom?“ „Samnerom ili Ridžvejom?“ smeši se opčinjeno. „Samnerom“, kaže. „Izvini, meni je on samo Pol.“ „A otkud ga poznajete?“ pita, po mom mišljenju krajnje neprimereno, i očigledno iz očajanja da započne razgovor sa čovekom koji bi lako mogao da mi bude momak, koliko ona zna. Žene poput nje sputavaju napredak feminizma. „On je njen otac“, kaže, klimajući glavom prema meni. „Ovo je Kejtlin.“ „O!“ Devojka me gleda iskreno iznenađeno. Tek sada primetila je da sam tu. „Nisam znala da ima starije dece.“ „Iz prethodne veze“, kažem, pitajući se kako je moguće da otkrivam svoju tajnu prošlost ovoj ženi, a ne svom ocu. „O, onda bolje idite gore. Samo gurnite vrata kada ja pritisnem dugme i prođite.“ Ponovo se smeši Zaku i pušta nas u zgradu. „Da ga pozovem i kažem mu da stižete?“ „O, ne, hvala“, kaže Zak. „Želimo da ga iznenadimo.“ „Kako možemo da ga iznenadimo, ako imamo sastanak s njim?“, sikćem dok se penjemo uz stepenice na treći sprat, gde mu je kancelarija. „Na svu sreću, nismo pokušavali da se provučemo pored tvog britkog uma“, kaže Zak, očigledno suviše zadovoljan sobom. „Ušli smo, zar ne? I nismo mnogo morali da lažemo, tako da je to dobro.“ „Tako si neobičan“, kažem kada stignemo pred kancelariju Pola Samnera. Čujem mu glas. „Neko je unutra. Sačekaćemo da izađe, a zatim ćemo pokucati.“ „Aha“, slaže se Zak. „A šta ćeš mu reći?“ „Nemam pojma“, kažem. „Samo ću mu objasniti da… izviniću mu se što sam se čudno ponašala, a onda ću mu reći ko sam. A zatim…“ Vrata kancelarije se otvaraju i izlazi lepa mlada devojka, privijajući fascikle na grudi, a obrazi su joj dve jarkoružičaste tačke. „On je prokleto kopile“, kaže mi, a zatim odlazi besnim korakom niz hodnik. „O, dobro“, kažem. „Čekaću te ovde“, kaže Zak. „Čekaću te ovde kada izađeš.“

161


Zastajem. Nekako sam očekivala da uđe sa mnom. Naravno da neće – to bi bilo čudno. Čudnije. Teškim korakom približava se još jedan student, ovog puta momak koji se još nije propisno probudio. „Brzo“, kaže Zak, „ili ćeš propustiti priliku.“ I pre nego što shvatim šta se dešava, otvaram vrata. Pol podiže pogled s papira koje čita i prepoznaje me. Ja sam luda devojka s predavanja – ona čudna devojka iz bara. „Mogu li da vam pomognem?“ pita me i izgleda zbunjeno. I zaista mi ne preostaje ništa drugo nego da mu kažem. „Sećate li se moje mame Kler Armstrong?“ pitam ga dok zatvaram vrata za sobom. Smeši se. „Kler, da, sećam se Kler. Kler je tvoja mama? Zašto mi to nisi rekla? Naravno da se sećam Kler. Moja prva ljubav, kako bih nju mogao da zaboravim?“ Ozario se. Izgleda toliko srećno što čuje njeno ime pa se i ja smešim, a onda naviru suze, oči mi se pune i ne mogu da ih zaustavim. „O, evo…“ Pruža mi kutiju maramica. „Izvini. Ne znam ti ime.“ „Ja sam Kejtlin“, kažem. „Kejtlin Armstrong. Imam dvadeset godina.“ „Drago mi je što sam te upoznao, Kejtlin“, kaže. „Znaš da ličiš na nju. Znao sam da ima nečeg u vezi s tobom kada sam te juče video na predavanju, nešto sam prepoznao, ali nisam mogao da shvatim šta. Ali da. Drugačija boja kose i očiju, naravno, ali osim toga… Njena si slika i prilika.“ Sedim i gledam ga, upijam njegov lik. Ima tople oči, a osmeh kada je čuo mamino ime prijateljski je i prijatan. „Dakle, studiraš u Mančesteru? Kako je Kler? Često sam se pitao šta se desilo s njom. Uvek sam mislio da će se njeno ime pojaviti na nekom istaknutom mestu. Bilo je nečega u vezi s njom. Nečega što ju je izdvajalo od ostalih.“ „Uh…“, udišem. „Ne studiram u Mančesteru. Došla sam vas da vidim. Mama mi je rekla da dođem, jer je bolesna, i smatra da je vreme da vas upoznam.“ „Dame upoznaš?“, pita Pol zbunjeno. „Mislim, ako ikako mogu da ti pomognem…“ „Ne znam možete li“, kažem. „Uh, reč je o tome… Pole, žao mi je, jer znam da će ovo za vas biti šok, ali vi ste moj otac.“ Pol me dugo gleda, a ja se pitam da li primećuje da su moje oči crne kao njegove i da nam je kosa na isti način talasasta. Ili da su nam vrhovi palčeva četvrtasti. Pitam se da li on primećuje sve ovo.

162


„Vidi, mlada damo“, kaže, naglo ustajući, „ne možeš doći čoveku na radno mesto i izneti takvu jednu glupost, u redu? Nisam ti ja otac, žao mi je što si umislila da jesam, ali nisam. Tvoja mama i ja odavno smo se razišli i nije bilo trudnoće. Rekla bi mi. Dala bi mi do znanja. I ne znam da li je ovo zato što ti je majka bolesna – što mi je, uzgred, veoma žao što čujem – pa si ti čeprkala po njenoj prošlosti i pokušavala da pronađeš odgovore… Saosećam s tobom, odista je tako, ali ja ti nisam otac i ti sada moraš da ideš.“ Ustaje, prilazi vratima i otvara ih. „Nije vam rekla za mene“, kažem, i ne pokušavajući da priđem vratima. „Niti je meni spominjala vas. Uvek sam se pretvarala da sam dete iz epruvete.“ „O, bože“, Pol izgleda užasnuto, uplašeno, kao da će mu pozliti. „Vidi, mora da ti je strašno, ali nisam ti ja otac.“ „Jeste, mama mi je rekla da jeste, odmah pošto su joj dijagnostikovali Alchajmerovu bolest, i ne bi me lagala.“ „Alchajmerova bolest?“, ponavlja Pol. „O, Kejtlin, obolela je od iste bolesti kao i njen otac?“ „Jeste“, kažem. „Česta je u našoj porodici. Zato mi je i rekla za vas. Želi da imam porodicu.“ „O, Kejtlin“, ponavlja on. „Nisam ti ja otac. Ne mogu biti. Vidi, ako je u pitanju Alchajmerova bolest, pa, zar nisi pomislila da se Kler možda prevarila? Možda je to sve u njenoj glavi?“ „Nije“, kažem. „Mama ne bi lagala u vezi s tim.“

163


Četvrtak, 26. jul 2001.

Kler Ovo je venac od belih rada koji je Kejtlin napravila onog leta kada je napunila devet godina, a ovo su korice primerka knjige „Džejn Er“ u kojoj se nalazio sve do sada. Moj primerak ovog romana pročitan je toliko puta da su korice otpale dok sam tražila venac belih rada, i mislim da je i red da ostanu zajedno. Dve stvari koje predstavljaju divan period mog života. Tog leta nisam imala posao – zapravo, tražila sam posao, ako već želite da se tako izrazim. Još sam tražila prvi pravi posao nastavnika i nismo imale mnogo novca. Zivele smo u maloj dvosobnoj viktorijanskoj kući koju sam iznajmljivala. Bila je to lepa kućica, ali bila je to zimska kuća, za udobne večeri pred kaminom. Iako je leto bilo vrelo, u kući je bilo hladno i mračno, kao u sasvim drugačijem svetu, pa sam izvodila Kejtlin napolje što sam više mogla. Imala sam staru korpu za izlet koja je nekada pripadala mami i koju sam spasla kada je želela da je baci, jer sam kao mala volela da se igram njom. Bila je to prava pletena korpa, sa crvenom kariranom postavom. Nekada je uz nju postojao čitav set porcelanskih tanjira i pravog metalnog pribora za jelo, ali kada sam ja postala njen vlasnik, svi tanjiri i pribor odavno su već bili nestali. Ipak sam je volela. Napunila bih je sendvičima i bocama kole, a zatim bismo se pod težinom sunčevih zraka na glavi zaputile u park, i činilo mi se da vodim savršen život. Savršena majka, sa savršenom kćerkom i mojom ne tako savršenom korpom za izlet. U park smo nosile knjige. Imala sam sreću što je Kejtlin volela da čita koliko i ja. Ona bi često otišla da gleda patkice ili da igra neku zamišljenu igru, obično sama, a ponekad i s nekim školskim drugarima na koje bi naišla. Ipak, ponajviše je volela da sedi pored mene i čita. Imala je primerak knjige „Hari Poter i kamen mudrosti“. Ja sam ponovo čitala „Džejn Er“. Jednog pospanog poslepodneva, dok smo ležale pod kedrom, spustila je knjigu i okrenula se na bok. „O čemu se radi u knjizi 'Džejn Ejr, mama?“, upitala me je. „Radi se o mladoj ženi, siročetu, koja je prepuštena sama sebi i nema nikoga na svetu. Kada je imala godina koliko i ti sada, poslali su je u jednu užasnu, užasnu školu, a kada je bila malo starija, postala je guvernanta u jednoj velikoj, staroj, zastrašujućoj kući, punoj mračnih tajni.“ 164


„Ima li u njoj magije?“ pitala me je. „Ne one za koju su potrebni čarobni štapići“, rekla sam. „Ali mislim da je knjiga čarobna. Uvek sam to mislila.“ „Hoćeš li mi je čitati?“ pitala me je, ležeći na leđima i gledajući grane drveća. Bila sam sigurna da će joj dosaditi pre nego što završim prvo poglavlje, da će se vratiti „Mariju Poteru “ ili da će primetiti drugaricu na drugoj strani parka i otrčati da se igra. Ali nije. Slušala je i širom otvorenih očiju zurila u tamnu katedralu grana drveća, kao da se gore odigrava ono što sam joj čitala. Svakog dana izlazile smo na vrelo julsko sunce i ja bih joj čitala, gotovo čitavih nedelju dana. A ona bi slušala, ponekad bi sedela, a jednom je napravila ovaj venac belih rada koji je nekoliko kratkih sati nosila na glavi kao krunu. Bili su to neki od najsrećnijih dana kojih se sećam, ti trenuci kada je nešto što sam ja volela od detinjstva postalo nešto što i ona voli. I sva tama i haos Ročestera i Džejnine ljubavi isprepleli su se sa svetlošću i radošću tog leta. Podigla sam njen venac od belih rada iz trave na kraju tog dana i stavila ga među stranice knjige. Kada smo je pročitale, sredinom poslepodneva jednog četvrtka, Kejtlin je skočila i otresla travu i borove iglice sa šortsa i rekla: „To je bilo super, mama, hvala.“ Posmatrala sam je ostatak poslepodneva kako se igra pored jezera s nekim prijateljima, i tada shvatila šta sam uradila, fa sam stvorila ovu osobu. Pomogla sam da nastane ovo malo biće kome nije smetalo da peva pred publikom, koja se rado uključivala u igre svojih prijatelja, čak i kada je nisu izričito zvali, i koja je bila spremna da odloži knjigu punu čarolije i uzbuđenja da bi me slušala kako čitam priču o maloj guvernanti, i koja je imala dovoljno mašte da joj se potpuno preda. I osetila sam se veoma ponosno. Kejtlinino samopouzdanje dalo mi je samopouzdanje da nastavim dalje i da radim ono što sam uradila – da vodim život kakav sam živela. I pitam se da li ona to zna. Možda i jesam ja stvorila Kejtlin, ali stvorila je i ona mene.

165


16

Kler „Razmišljao sam“, Greg seda na kauč pored mene. „Možda bi trebalo zajedno da zakažemo termin kod tvog psihološkog savetnika.“ „Mog savetnika?“ kažem polako, oprezno. Zaboravila sam da imam savetnika, što mi je zanimljivo. Do sada, ma koliko drugih stvari da sam zaboravila, nijednom nisam zaboravila da sam bolesna. Čak i kada zaboravim da je sada – sada, i kada sam u mislima negde drugde, bolest je i dalje sa mnom, prati me, poput pozadinskog brujanja neonske sijalice. Međutim, zaboravila sam na Dajanu, sve dok je nije spomenuo – Dajanu, moju dobronamernu, glupo načitanu i iritantnu savetnicu – a možda to i nešto znači. Možda znači da sam putovala, a da to ni sama nisam znala, dublje u tamu. „Nisam spremna“, kažem naglas. „Nisam mislio sada“, kaže Greg. Ruka mu za trenutak lebdi iznad moje, a zatim se povlači. „Samo sam mislio da bih mogao da pozovem i zakažem termin. Iskren da budem, Kler, mislio sam da ću se bolje nositi sa ovim. Mislio sam da je samo potrebno da budem hrabar i snažan i da se držim. Nisam shvatao da će ovoliko uticati na nas. Nedostaješ mi i ne znam kako da se nosim sa svim ovim promenama među nama.“ Za trenutak ništa ne govorim. Pokušavam da razumem zašto sam neke stvari upamtila, a neke nisam – zašto sam potpuno zaboravila na Dajanu, a pamtim svaku pojedinost onih dvadeset minuta koje sam provela u biblioteci s Rajanom. Zašto moj mozak zadržava to sećanje, a ne dozvoljava mi da znam koliko sam volela Grega? Gledam ga. Dobar je čovek. Za mene je bilo dobro što sam ga upoznala – i dao mi je Ester – ali zašto mi mozak ne dozvoljava da to osetim sada, kada bih to najviše želela? „Žao mi je“, kažem, a on me gleda, pomno mi posmatra lice da vidi da li sam to zaista ja. „Ne želim da te povredim. Poslednje što želim jeste da te povredim. Dobar si čovek i sjajan otac. I veoma si fin prema meni. Da sam na tvom mestu, do sada bih se već spakovala i zbrisala.“ „To je jedino što ne mogu da uradim“, kaže Greg. „Ne mogu te ostaviti, Kler.“ „Hvala“, kažem i smešim mu se. Bolest polako otkida komade moje ličnosti, ili ih guši, ali sam ja i dalje ja. I dalje znam šta je ispravno i šta bi 166


trebalo da se uradi. Želim da budem najbolja moguća supruga pre nego što odem, čak i ako to znači da ponovo moram da naučim da budem ljubazna. „Da“, kažem. „Da. Zakaži termin i otići ćemo zajedno. Nikad se ne zna, možda će nam i pomoći.“ „Hvala.“ Trudi se da ostane smiren, da obuzda osećanja. „Hvala. Dobro, da krenem na posao. Šta ćeš danas da radiš?“ „Pa, čuvar zatvora ukinuo mi je svaku slobodu kretanja, tako da ću se verovatno družiti sa Ester i pisati spomenar. Nadam se da će se Kejtlin javiti na spravu za razgovor i da će mi reći kako je. Uverena sam da će se javiti kada bude spremna.“ „Siguran sam“, kaže Greg. „Dobro, onda. Videćemo se večeras.“ „Gotovo je sigurno da ću biti ovde“, kažem mu. Nekoliko trenutaka ili nekoliko sati pošto je otišao, Ester mi donosi knjigu. „Čitaj mi“, kaže, a ja otvaram stranice dok mi se penje u krilo. Međutim, reči mi i dalje ne dolaze, a ovog puta ni slike mi ništa ne znače. Sklapam oči i pokušavam da smislim neku priču, ali Ester, čini se, zna knjigu napamet i ne želi da trpi moje pokušaje da nešto izmislim. Niti želi sama da mi ispriča priču. Ljuta je na mene i razočarana. „Želim da mi čitaš, mamice, kao što si nekada činila! Šta nije u redu s tobom?“ „Ova knjiga“, kažem i snažno je bacam. Glasno udara o zid, a Ester počinje da plače. Pokušavam da je zagrlim, ali mi se otima, trči uz stepenice i kida se od jecaja. Ester je veoma vedro dete, a ja sam je rasplakala. „Šta se to, zaboga, dešava?“, mama ulazi u sobu. Bila je negde duboko u kući i čistila nešto što je, bez sumnje, očistila i juče i prekjuče. Shvatila sam da je ovo njen način da bude sa mnom, ali da u isto vreme i ne bude. Krije se i riba nešto što je već besprekorno čisto, da ne bi morala da gleda kako propadam. „Ne mogu da čitam Ester“, kažem. „Ljuta je na mene, i ja sam ljuta na sebe, pa sam bacila knjigu.“ Mama izgleda tužno. Seda na ivicu kauča, s krpom za prašinu u ruci. „Ne ide mi ovo, zar ne?“, pitam je. „Bilo bi bolje da sam se razbolela od raka, onda bih bar mogla da čitam Ester i da volim muža. Mogla bih da izlazim napolje bez pratnje.“ „Ne moraš biti dobra u tome“, kaže smešeći se. „Baš i liči na moju preterano ambicioznu kćerku da poželi da bude dobra u bolovanju od Alchajmerove bolesti.“

167


„Za to krivim tebe“, kažem joj. „Uvek si mi govorila da je ključ uspeha osećanje sreće, a ja sam sasvim rano zaključila daje, zapravo, obratno. A sada…“ Zastajem, jer imam osećaj da misao koja mi se upravo javila nije misao koja bi mogla nekome da se dopadne. Jedina na svetu „A sada?“ mama je podstiče. „Sada se pitam šta je to uopšte sreća“, kažem. „Pitam se šta su osećanja, zapravo, ako je moguće da ih do te mere izmeni talog na mozgu ili mali embolusi. Da li su ona uopšte stvarna?“ „Mislim da jesu“, kaže mama. „Volim te više nego što sam ikada ikoga volela – čak i tvog oca, a njega sam mnogo volela. I Greg te voli, i to je stvarno, mnogo stvarnije nego što sam mislila, to priznajem. Ester i Kejtlin te vole. Mnogo ljudi te voli. I sva osećanja koja imaju prema tebi su stvarna. Mislim da je upravo ljubav ta koja traje. Ljubav nas pamti. Ona ostaje kada nas više ne bude. Mislim da su ta osećanja stvarnija od naših tela i svega onoga što može da pođe naopako u njima. Ovo“, uštinula se za nadlakticu, „to je samo pakovanje.“ Njene reči pogađaju me neočekivano duboko: nekako joj je pošlo za rukom da u meni probudi nadu, ne da ću se izlečiti, već da ću uspeti da nađem mir. Za svoj siroti, uposleni mozak koji se nikada ne odmara, a koji sada umire. „Idi da proveriš kako je Ester“, kaže mama. „Možete zajedno da radite druge stvari, ne samo da čitate. Da crtate ili se igrate u bašti?“ Klimam glavom i krećem uz stepenice, i pronalazim Ester kako sedi na podu svoje sobe i gleda kroz prozor. Dan je vetrovit i hladan, ali bar ne pada kiša. Za promenu. „Žao mi je što sam bacila stranice“, kažem. „To je knjiga“, kaže Ester. „Žao mi je što sam je bacila“, ponavljam. „Bila sam ljuta. Zaboravila sam kako da čitam reči.“ „I ja ponekad zaboravim koje je moje slovo“, kaže Ester. „Znam da je to E, ali bih želela da je Dž. Izgleda lepše, i želim da me zovete Dženifer.“ „Dženifer je baš lepo ime“, kažem, sedajući na pod pored nje. „Ali ti si lepša.“ „Ne brini, mamice“, kaže Ester. „Možemo da naučimo da čitamo zajedno. Zajednički.“ Rouan Kolman „Šta bi sada želela da radiš?“ „Čokoladnu fontanu i bombone od pene?“ kaže Ester široko se smešeći. „Ili da crtamo?“ „Ili da idemo u park?“ 168


„Ili u baštu?“ „U redu“, pristaje Ester. „Onda ćemo u baštu. Šta ćemo raditi u bašti?“ Razmišljam šta može da se radi u našoj maloj četvrtastoj bašti, pa kažem jedino čega sam se dosetila. „Iskopaćemo ogromnu rupu.“ Nismo dugo kopale, kada je Ester dosadilo i kada je spustila svoj ašov i prišla kapiji. Petlja oko zasuna i shvatam da je sirotom detetu ograničeno kretanje koliko i meni. „Hoćemo li do prodavnice da kupimo dugmad?“, pita puna nade. „Možemo da pitamo baku da li ona ima neku?“ kažem. Vidim da je mama u kuhinji, da pere sudove, mada imamo napravu koja to radi, tek da bi imala izgovor da pazi na nas. „Ne, želim da idem do prodavnice i da vidim drveće“, kaže Ester toliko tugaljivo da i meni nedostaje drveće u njeno ime. „Moram da pitam baku“, kažem. „Da vidim da li ona može da pođe s nama.“ „Baka me tera da jedem jabuke“, kaže Ester mračno. „I želim časopis sa onim.“ Ester misli na bilo kakvu vrstu stripa ili časopisa za decu s poklon igračkom. Kod nje pomisao na dobijanje nečega na poklon uz nešto drugo izaziva toliko zadovoljstvo da je teško da išta može da se meri s tim. Nije joj važno šta je to, i ona će to najverovatnije već sledećeg dana ili slomiti ili zaboraviti, ali je zadovoljstvo sticanja nečega na taj način za nju sasvim dovoljno. Greg i ja nekada smo se šalili da bi njena čarapa za božični poklon mogla biti puna poklončića iz časopisa. Trzam se kada sam se ovoga setila… Stajali smo ispred stalka s novinama, a Ester nam je sva srećna donela hrpu od šest ili možda malo više časopisa… Zagrlio me je i poljubio u obraz. Sećam se kakav je to osećaj izazvalo u meni. Bila sam srećna. Srećna sam sada, dok razmišljam o tome. „Prodavnica je na kraju puta, zar ne?“, pitam Ester, pitajući se da li sam se setila prave prodavnice ili one iz detinjstva u koju me je mama slala kada sam imala sedam godina, da kupim mleko u staklenim flašama. „Jeste“, kaže Ester samouvereno, mada sam sigurna da bi mi jednako odgovorila čak i da sam zatražila uputstva za Diznijev svet. „Onda ćemo ovako“, kažem, osećajući se ohrabreno zbog ovog novog sećanja na osećanja. Osećam da sam u trenutku u kome nemam simptome bolesti i da bi trebalo da uradim nešto u vezi s tim. „Ići ćemo do kraja ulice, ali ako nije tamo, moraćemo da se okrenemo i vratimo, važi? Ne smemo više da teramo baku da se brine, u redu? Nije pošteno.“ 169


„U redu!“ Ester skakuće od uzbuđenja. „Hajdemo po keks!“ „Keks?“, kažem. „Kao Ivica i Marica“, kaže. „Da možemo da pronađemo put nazad.“ „Neće nam biti potreban keks“, kažem joj. „Imam dobar osećaj.“ Ne vidim Ester, a grudi mi sve snažnije steže panika. Koliko je prošlo otkako sam je videla poslednji put? Koliko sati? Izlazim iz radnje i gledam unaokolo. Ovo nije kraj moje ulice, ili bar ne ulice koja mi je poslednja u sećanju. Automobili prolaze veoma brzo. Gotovo je mrak. Vraćam se u prodavnicu. „Da li sam ušla u radnju s jednom devojčicom?“, pitam čoveka za kasom. On me ignoriše. „Da li sam ušla u radnju s jednom devojčicom?“, ponavljam. Sleže ramenima i čita novine. „Ester!“, vičem veoma glasno. „Ester!“ Međutim, nije u radnji. O bože, o bože! Izašle smo iz kuće, kroz kapiju u dvorištu, skrenule smo desno i htele smo da idemo do kraja ulice. Šta se desilo? Gde je Ester? O bože, o bože! Uzimam onu stvar što prima pozive i gledam je. Ne znam kako radi. Ne znam kako da je nateram da se poveže s nekim. Teturam se napolje na ulicu i vidim neku ženu kako, glave oborene zbog hladnoće, ide prema meni, hvatam je za ruku, a ona se trza i povlači se. „Molim vas, pomozite mi“, kažem. „Izgubila sam kćerku i ne znam kako da nateram ovo da radi!“, vičem. Uplašena sam i zbunjena. Odmahuje glavom i nastavlja dalje. „Neka mi neko pomogne!“, vičem iz sveg glasa i stojim nasred ulice, dok sunce zalazi, a farovi blešte. „Neka mi neko pomogne! Izgubila sam kćerku! Izgubila sam Ester. Gde je?“ „Ne brinite.“ Na vratima se pojavljuje vlasnik prodavnice i doziva me rukom da se vratim. „Uđite, gospođo, uđite. Pozvaću onoga s kim želite da razgovarate.“ „Moja kćerka.“ Prilazim mu i hvatam ga za ruku. „Nije trebalo da je izvedem napolje. Nisam u stanju da se brinem o njoj. Ne umem čak ni da čitam, a izgubila sam je, izgubila sam je. Sasvim je sama.“ Čovek uzima moj telefon. „Recite mi ime“, kaže. „Mama“, jecam dok se osvrćem u potrazi za Ester. „Ester, Ester.“ „Halo?“, kaže čovek. „Mislim da je vaša kćerka ovde pored mene. Veoma je uznemirena. Kaže da je izgubila svoju kćerku. U redu, u redu. Da. Samo trenutak, molim vas. Gospođo?“ Hvatam se za kasu. „U redu je, vaša kćerka je bezbedna. Kod kuće je s bakom. Evo, evo. Razgovarajte s njom.“

170


„Mama?“ Prislanjam aparat na uvo. „Šta sam uradila? Izgubila sam Ester! Izvela sam je napolje, iako sam znala da ne smem, a sada je nema, mama. Nestala je.“ „Nije“, čujem mamin glas. „Ester je pored mene, mila. Gospođa Harison koja stanuje tri kuće niže pronašla ju je u svom dvorištu kako razgovara s njenom mačkom. Ovde je i bezbedna je. Ester je rekla da ste krenule do prodavnice, ali da je ona zastala da porazgovara s mačkom, a da ti nisi. Gospođa Harison otišla je do prodavnice da te potraži, ali te nije našla. Znaš li gde si?“ „Ne“, kažem. „Ne.“ „Daj mi opet onog čoveka.“ Utrnula, uplašena i još se tresući, pružila sam aparat vlasniku radnje. „Rekao sam vašoj mami gde se nalazimo“, rekao je, „tako da nemate razloga za brigu. Dolazi po vas. Da li biste želeli šolju čaja?“ Klimam glavom i primećujem časopis u celofanu u kom se nalazi neka jarkožuta igračka, pa ga uzimam. Međutim, dok se tapšem po džepovima jakne, shvatam da nemam načina da ga platim. „Za vašu kćerku?“, pita me. Nemo klimam. „U redu je, možete da ga zadržite“, kaže. „Ja častim. A sada, sedite ovde na stolicu, a ja ću vam doneti šolju čaja. Brzo ćete biti kod kuće, nemate razloga za strah.“ „U redu je“, mama mi pomaže da uđem u toplu vodu u kadi i drži me dok sedam. „U redu je.“ Molim je da ostavi vrata otvorena, jer čujem Ester kako u prizemlju peva i priča s Gregom. „Nije“, kažem. „Nije više u redu. Nisam joj više mama. Ne znam više kako da joj čitam, niti kako da je štitim. Nisam imala pojma gde se nalazim, mama, niti kako sam tamo dospela. Ne može mi se više verovati, čak mi se više ne može poveriti ni moja kćerka na staranje.“ „Ja sam kriva“, kaže mama. „Skoknula sam do toaleta, a kada sam se vratila…“ „Nisam dete“, kažem. „A ti imaš šezdeset i koju. Ne bi trebalo da proveravaš da li sam se udavila u nekoj lokvi vode. Ne bi trebalo da prolaziš kroz ovo, mama. Moram ponovo da odem lekaru. Potreban nam je bolji plan. Plan nege.“ „Nagni se napred.“ Grlim kolena, a mama mi cedi sunđer iznad leđa i nežno me trlja. „Nagni se.“ 171


Ležim veoma mirno i puštam je da me pere – da mi pere ruke, grudi, stomak, noge. „Snaći ćemo se“, kaže posle nekog vremena. Para iz kupatila vlazi joj obraze. „Ne želim da moraš da se snalaziš“, kažem joj. „Ne želim to. Ovo je tvoj život i bila si srećna sa svojim prijateljima, pevanjem i Dejli mejlom. Bila si srećna, mama. Za tebe su prošla teška vremena i trebalo je da uživaš. Ne želim da budeš ovde i da se pitam kakvu ću strašnu, užasnu, glupost sledeću napraviti. Ne želim da se opterećuješ mnome. Da me pereš kao da sam beba.“ Mama saginje glavu dok kleči pored kade. „Zar ne vidiš?“ kaže i ne diže pogled. „Ne mogu da se vratim u svoju kuću, stvarima koje sam radila, kao što ne mogu ni sama sebi da odsečem ruku. Ti jesi moja beba, moja kćerka, moja devojčica. Ma koliko da si velika i ma koliko da imaš godina, moja si, moje milo dete. Neću te nikada napustiti. Dok sam živa.“ „Mama.“ Dodirujem joj obraz, a ona pokriva lice rukama. Naginjem se preko ivice kade i grlim je. „Ti si najbolja mama“, kažem. „Najdivnija sjajna mama na svetu.“ „Nisam“, kaže. „Ti si, i pomagaču ti da takva i ostaneš dokle god budem mogla. Još nije došlo do toga, Kler. Još nije kraj. Mnogo je još toga što možemo da uradimo – možda i psihoterapiju. Tvoja savetnica – još je nisi shvatila ozbiljno, osim što pišeš spomenar. A i otići ćemo opet kod gospodina Radžapaskea i razgovaraćemo o lekovima. I neću se truditi da te toliko držim u kući. Pronaći ćemo nešto što možeš da radiš, bezbedno. Ja sam kriva. Želim da te obavijem nečim i zaštitim. Želim da sprečim ovu strašnu stvar da te obuzme. Mislim… možda sam mislila da se ništa neće promeniti ako uspem da te zadržim u kući poput Uspavane lepotice.“ „Ne želim više da izlazim“, kažem, i mislim to. Nedeljama je spoljni svet bio mesto za kojim sam čeznula, mesto gde ja mogu biti ja. Uvek sam mislila da ću, kada dođe vreme da odustanem, da ostanem u kući, već uveliko pasti u provaliju ili se izgubiti u magli. Mislila sam da neću prepoznati trenutak u kom bi trebalo da priznam poraz, ali prepoznajem ga. To je ovaj trenutak. „Ne želim više nikuda da idem. Ne želim više da se osećam uplašeno. Žao mi je, mama. Molim te, samo me zaključaj i baci ključ.“ Na vratima se neko nakašljava: Greg. „Kejtlin je na vezi. Želi da razgovara s tobom, Kler?“ Mama pruža ruku kroz otvorena vrata da uzme aparat – telefon, kako ga Greg naziva, i ja ga uzimam od nje. „Kejtlin“, kažem. „Gde si?“ jer za trenutak ne mogu da se setim, i bojim se da se i ona izgubila.

172


„U Mančesteru, mama“, kaže. Glas joj je sitan i udaljen. Osvrćem se, pokušavam da je vidim, a onda se setim da nije ovde. „Danas sam razgovarala s Polom.“ Pol, Pol, moj Pol, njen otac Pol. Otišla je u Mančester da vidi svog oca. „Kako je prošlo?“ pitam je. „Ne najbolje.“ Napinjem se da čujem nagoveštaje u njenom glasu. Zvuči neobično smireno; glas joj je vedar, spokojan. Da li je zaista tako, ili ja to čujem ono što želim? „Pol kaže da nije moj otac. Rekao je…“ Duboko udiše. „Kaže da je to možda sve u tvojoj glavi, zbog Alchajmera. Mislim, znam da to nije slučaj. Dovoljno je da ga pogledam pa da znam da nosim njegove gene – a ni on nije slep, mora da je i sam to video, ali ne želi da se suoči s tim. I ja ga ne krivim. Da dođem kući?“ Hvatam sebe kako ustajem, voda se sliva s mene, curi mi niz telo u potočićima. Mama uzima veliki meki ogrtač, još topao, jer je stajao na radijatoru, i umotava me. „Pol Samner kaže da nisi njegova?“ pitam je. Sve sam očekivala, samo ne to. Nisam očekivala da porekne ono što je ispisano na Kejtlininom licu. „Kaže da nije moj otac i da si se ti možda zbunila, jer si bolesna. Bio je tako siguran u to što priča, mama. I bio je toliko siguran da sam izgubila samopouzdanje. Sada ne znam šta da radim i nisam sigurna ni da mi je stalo. Da dođem kući? Nema smisla da budem ovako daleko od tebe. Greg mi je rekao šta se danas desilo. Zvučalo je strašno. Želim da sam kod kuće sa svima vama.“ „Ne“ kažem ja. Izlazim iz kade i izlazim u hodnik u kom zatičem Grega koji me gleda nesigurno i oprezno. Vidi me i skreće pogled. „Ne. Ne ideš ti nikuda. Dolazim. Ja ću razgovarati s Polom Samnerom.“ „Mama, da li si sigurna? Posle današnjeg dana…“ „Dolazim“, kažem, pogledavši Grega u oči, na šta on klima glavom. „Kler“, mama se naslanja na dovratak kupatila. „Pre nekoliko trenutaka rekla si da ne želiš više da izlaziš iz kuće, a sada bi da ideš u Mančester? Da li si sigurna?“ „Ne mogu da ostavim stvari na ovome“, kažem odlučno. „Ne radi se o meni: radi se o Kejtlin. Moram ovo da popravim. Moram da idem. Poći ćeš sa mnom i povešćemo Ester. Biće to ženski izlet. Ti ćeš se starati da se ništa loše ne desi.“ „Hoće li i Greg doći?“, pita Kejtlin puna nade, slušajući naš razgovor. Dirljivo je što želi da i on dođe, jer je član porodice, međutim, on je sada član njene porodice, ali ne i moje. „Greg mora da radi“, kažem. 173


Stoji u hodniku još jedan trenutak, ruku zaštitnički obavijenih oko sebe, a zatim odlazi u Esterinu sobu i zatvara vrata. „Stižemo odmah sutra“, kažem, gledajući mamu, koja mi samo klima glavom. „Kejtlin, da li si dobro? Da li si tužna?“ Tišina na drugoj strani. „Zapravo, zanimljivo je što uopšte nisam tužna“, kaže Kejtlin pomalo zbunjeno. „Mislim da sam čak na neki način i srećna.“ *** Malo kasnije, pošto mi je mama osušila i očešljala kosu, a kuća utonula u san, ustajem da odem do kupatila. Čujem buku, zastajem pred vratima Esterine sobe i brinem da možda ima košmar o tome kako ju je nasred ulice ostavila žena koja je zaboravila da ona postoji. Stojim i osluškujem, i veoma polako shvatam da to nije Ester, već Greg – i da plače. Pružam ruku prema kvači i stojim tako trenutak ili dva, a zatim se okrećem i vraćam u krevet. Ne znam šta bih mu rekla.

174


Petak, 24. jul 1981.

Rut Ovo je razglednica iz Sent Ajvsa, s mog prvog odmora s Kler pošto joj je otac umro. I upravo sam je ovde izgubila. Nisam želela da idem na odmor bez njega. Mada smo bili samo najednom odmoru svi zajedno, nekako mi se činilo pogrešno da nastavim da živim. Kada se osvrnem na to, čini mi se da sam osećala da Kler i ja ne bismo smele da nastavimo da živimo život kao do tada. Mislila sam da bi njegovu smrt trebalo da oplakujemo zauvek, ali to nije bilo pošteno. Kler ga je volela, ali ga nije poznavala onako kako sam ga ja poznavala, nikada joj nije dozvolio. Za nju je njegova smrt bila tužna, ali razumljiva. Za mene je značila gubitak ljubavi mog života: jedine osobe na svetu koju sam poštovala i obožavala više od svih ostalih. Nisam želela da se život ikada više vrati u normalu. Kler je, međutim, bio potreban odmor. Moja mama rekla je da je tako, i prvi put sam je poslušala. Zanimljivo je što sada razmišljam o načinu na koji smo otišle na odmor. Čak i tada, osamdesetih, u inostranstvo ste leteli avionom samo ako ste bili bogati, a ja nisam naučila da vozim. Trebalo je kasnije u toku godine da polažem vozački ispit, pa smo sele u autobus sa Stanice Viktorija – u pitanju je bio agencijski turistički aranžman. Kler i ja i mnogo baš starijih ljudi, penzionera, koji su se pitali šta mi, zaboga, radimo tu a istina je bila da ni ja nisam znala, osim da moram da odvedem Kler na odmor, a nisam želela da moram da razmišljam o tome. Mora da joj je bilo teško. Nisam čak ni sigurna da sam joj rekla da idemo dok nije došao trenutakpakovanja. Sedele smo u autobusu šest sati i jedva da smo progovorile. Sedelaje u sedištu do prolaza i čitala „Džejn Er“. Ja sam zurila kroz prozor i razmišljala o njemu, kako je nežan i mio umeo da bude kada ga niko nije gledao. Koliko me je voleo i koliko sam ja volela njega. Kako sam ga izgubila, čoveka zbog kog su mi kolena zaklecala kada me je poljubio; a on me je zaboravio, pred sam kraj mislio je da sam njegova majka. Ali nismo izgubili ljubav, ni najmanje. Još je postojala između nas. Ljubav je ostala. Hotel je bio prilično grozan. Ne sećam se mnogo, ali se sećam da nije bio baš čist. Međutim, to mi nije bilo nimalo važno, mada se sećam da je Kler bila razočarana, jer je mislila da će moći da vidi more s prozora, a videla je samo klima-uređaj na zidu preko puta. 175


Ostale smo nedelju dana, i koliko god da se trudim, gotovo se ničega ne sećam. Bilo je to pre nego što su Sent Ajvs preplavile prodavnice i kafići, toliko znam. Bilo je sunčano, ali ne i toplo, i mnogo smo vremena provodile na plaži, ja sam sedela na ležaljci i krila se iza naočara za sunce, dok je Kler gacalapo vodi i bezvoljno šutirala talase. Izgorela je, jer sam zaboravila da joj stavim kremu za zaštitu od sunca. Bila sam očajna. Tako tužna. Tako usamljena. Nisam želela da budem tu, a nisam želela da budem ni kod kuće. Želela sam da se vratim tri ili četiri godine unazad, pre nego što smo znali za demenciju. Nisam mogla da zamislim da ću ikada više biti srećna. Jedne večeri išle smo kroz grad, jer je Kler dosadila hotelska hrana i dosađivala mi je i dosađivala da je izvedem negde na večeru. U gradu se nalazilo mesto gde se posluživala riba s krompirićima, i gde se moglo šesti da se večera. Išle smo kroz grad, u kom je bilo baš mnogo sveta, i činilo se da svi imaju istu nameru, a onda sam iznenada primetilapotiljak, i bila sigurna da je to on. Bila sam uverena u to. Mislila sam da je nekako došao za nama. Ko bi drugi nosio sivi sako u letnje veče i kome bi sijala crvena kosa? Pratila sam ga, očiju prikovanih za taj treptaj crvenila, skretala sam u uličice i probijala se kroz gužvu, dok gotovo nisam počela da trčim, očajnički želeći da ga sustignem, sve dok nisam skrenula za ugao i naletela na crvenokosog gospodina i sivom odelu. Uhvatila sam ga za ramena, zagrlila ga i zaplakala od olakšanja, sve dok me dotični gospodin nije odgurnuo i rekao mi da se otreznim. Pogledala sam mu lice – lice koje mi ništa nije značilo. Nije to bio duh ili čudo: to se moj um poigrao sa mnom. Čak sam i boju kose pogrešila. Nije bio crvenokos – bio je plav. Tada sam shvatila da Kler nije sa mnom, i bilo je potrebno nekoliko sekundi da strela straha probije slojeve žalosti i pogodi me u srce, koje je iznenada počelo brže da kuca, i ja sam ponovo oživela. Bilo je to strašnih, užasnih deset minuta, možda čak i manje, dok sam trčala nazad putem kojim sam i došla i dozivala je. Ljudi su me gledali, gledali su luđakinju na ulici koja vrišti. Međutim, u tih nekoliko trenutaka, ma koliko da ih je bilo, krv mi je pokuljala venama, život je protutnjao kroz mene: čežnja, strah, strepnja kakvu nikada posle toga nisam osetila, sve donedavno, širili su se mojim venama sa svakim otkucajem srca. Zatim sam je ugledala: stajala je i gledala izlog, kao da nije ni primetila da me nema. Podigla sam je – na njen užas – i snažno je zagrlila, dok nije počela da mi se otima. Izgubila sam je, i pronašla je, i pronašla sebe u isto vreme.

176


17

Kler Nisam sigurna šta me je probudilo, ali, dok ležim sama u krevetu, imam osećaj da sam zaboravila nešto zaista važno – što je ironija, jer sam u poslednje vreme zaboravila mnogo zaista važnih stvari. Međutim, ovo mi se nekako čini hitnije, ozbiljnije. Sedam i prolazim prstima kroz zamršenu kosu, duboko udišem i razmišljam. Ester spava pored mene, lice joj je sakriveno morem plavih kovrdža, a prsti savijeni prema dlanu. Ručicu je položila na jastuk pored uha. Zvuk njenog disanja čuje se u redovnim ritmičkim talasima. Zahvalna sam što nisam zaboravila Ester – Ester koja mi je poslednjih nedelja postala najbolja drugarica i zaštitnik. Oduvek je želela da bude anđeo, a sada je, ako izuzmemo krila, to na neki način i postala. Smešim joj se, ali mi grudi i dalje kida neki uporni gubitak. Kejtlin je sama u Mančesteru, sećam se, i danas idem kod nje. Mama vodi mene i Ester. Mama nas vozi svojim nišan mikroni. Idemo da vidimo Pola, mog momka. Ne, čekaj, Pol mi više nije momak, već dugo mi nije momak. Da li sam to zaboravila, da li je to ono što mi je iščezlo iz pamćenja? Pol. Pol koji mi je pisao pesme o sunčevim zracima u mojoj kosi i koji nije nosio donji veš. Nikada. Ne, nije to. Ustajem i za trenutak gledam ženu u ogledalu, pokušavajući da se pomirim s njenim odrazom. U poslednje vreme sve mi je teže da upamtim koliko godina imam. Ne osećam ih, ma koliko da ih je. Osećam se kao da mi je sedamnaest i puna sam života i nade. Imam nekakav ludi osećaj iščekivanja budućnosti i onoga što mi sprema: sanjam i maštam o onome što bi moglo da se desi. Nisam sigurna da li se to ja osećam toliko punom optimizma ili je to bolest. Deo mene oseća se kao da bi do sada već trebalo da sam prestala da marim i da se nadam. Nije pošteno, osećati ovoliku nadu. Ne kada nade nema. Šta mi je to iščezlo iz pamćenja preko noći? Šta sam zaboravila? Još je rano. Kuća je tiha i mirna, nebo tek poprima modroljubičastu boju. Sklanjam zavesu i gledam napolje, vidim ga i znam ko je to. Moje sećanje ni za trenutak ne okleva. To je Rajan. Zadržavam dah. Šta on radi u mojoj bašti? Stoji na mrazom pokrivenoj travi i zuri u tlo s rukama u džepovima. Srce mi snažno tuče i opet me preplavljuje iščekivanje: on je ovde i to je dokaz da život za mene još čuva 177


pokoje iznenađenje. Nisam očekivala da ću ga opet videti posle susreta u biblioteci, a evo ga, i čeka me. Kako sam suviše žurila da bih se baktala odećom, brzo se bosonoga spuštam na prstima niz stepenice, pazeći da nikoga ne probudim, naročito ne svog muža, koji spava u Esterinoj sobi. Preskačem ogradicu na stepeništu, oblačim jaknu preko spavaćice i pretrčavam preko glatkih pločica u kuhinji. Osećam se malčice kao da bih mogla da počnem da lebdim, poput Petra Pana na žici. A onda se setim: vrata su verovatno čvrsto zatvorena pa neću moći da ih otvorim. Stojim pred vratima jedan trenutak i kroz staklo posmatram njegova leđa obavijena zorom. Pružam ruku. Kao čarolijom, kvaka mi se topi pod prstima i hladan vazduh juri da me pozdravi, lako otvaram vrata. Da li ja ovo sanjam? – pitam se, dok se svet oko mene menja, pokorava se mojim željama i dozvoljava mi da odem do njega. Mogao bi biti san ili halucinacija. Gospodin doktor Dugačko Ime rekao je nešto o halucinacijama pred sam kraj. Da li je to što ga vidim kako stoji u bašti znak da je kraj blizu? Trava je ledena, krčka mi pod bosim nogama, i hladnoća mi se brzo zavlači pod jaknu i spavaćicu. Počinjem da drhtim, a moj ledeni dah talasa se u vazduhu. Ovo je stvarno. Verujem da jeste. Zaista se nalazim u svojoj bašti u zoru, gledam u Rajanova leđa i on me zaista čeka. Ipak, ovo liči i na nešto što bi neko kao što sam ja uradio, zar ne? Prelazim preko trave, sitni tragovi rumenila se poput krvi razlivaju nebom dok se sunce bori da se rodi. „Ovde si“, šapućem, a on skače i okreće se prema meni. Smeši se. Srećan je što me vidi, ali je i iznenađen, čini mi se. „Šta ti radiš ovde?“, pitam ga. „Šta ako te neko vidi?“ „Bosa si“, kaže. „Smrznućeš se.“ „Neću“, smešim se. Smejem se. Zapravo, na neki način dopada mi se hladnoća. Dopada mi se da osećam nešto u ovoj meri. „Šta radiš ovde? Zašto nisi bacio kamenčiće na moj prozor? Mogla sam da te ne primetim!“ „Nisam mogao da spavam“, kaže. „Razmišljao sam da te probudim. Samo sam želeo da ti budem blizu. Zbog toga zvučim kao da sam pomerio pameću.“ „Ni najmanje.“ Prilazim mu, a on me grli, u potpunosti. Zagrljajem mi je prikovao ruke uz bokove i podiže me dva ili tri centimetra u vazduh, da oslonim prste na vrhove njegovih čizama. Grlim ga i stojimo tako lice uz lice, i grejemo jedno drugo. „Romeo se prikrao Juliji u zoru, ili u suton – jedno od tog dvoga – ali bilo je tu nešto u vezi s tim kako se svetlost pomalja tamo“, kažem mu. „A mislim i da mi ne smeta ako si lud, jer to samo znači da smo dobar par. Ali ne bih želela da si plod moje mašte. To bi me rastužilo – kada ne bio stvaran.“ 178


„Stvaran sam“, mrmlja mi u kosu. „A i ti si. Bože, kako si mi nedostajala, Kler.“ Njegove ruke pronalaze put ispod moje jakne i osećam kako mu se prsti spuštaju niz moja leđa i preko moje zadnjice, a tanki pamuk moje spavaćice ne skriva ništa od njega. Ovo je novina – ova vrelina među nama – nova je i pogrešna. Mi smo dvoje ljudi koji ne mogu da osećaju ovo jedno prema drugom, a ipak mi ne deluje neprimereno da me on ovako dodiruje. Osećam se predivno, prijatno. Privijam se uz njega, prislanjam lice uz njegov vrat i gubim se u njegovom dodiru. Zasada sam više od bolesti: žena sam – poželjna žena, lepa žena. Ponovo sam ja – ja. Na ovih nekoliko trenutaka, bez ikakve sumnje sam ja – ja, i samo mi on može dati ovaj dar. „Kler, moram nešto da ti kažem“, šapuće. „Moram ja tebi nešto da kažem“, kažem, jer je sada došao trenutak za istinu. Sada, pre nego što se ova sreća pretvori u bol. „Najpre ja“, kaže. „Molim te, nemoj mi reći da nisi stvaran“, upozoravam ga. „Kler, volim te“, kaže u moju kosu. „Silno te volim.“ Povlačim se i gledam ga u lice. Jedva da poznajem ovog čoveka, a ipak mi se sve u vezi s njim čini tako istinito. „Ne možeš me voleti“, kažem mu nežno. „Ne smeš. Nisam ovde. Ili bar uskoro neću biti ovde. Bolesna sam i nestajem. I udata sam. I imam moje kćeri. I ne znam koliko mi je još vremena ostalo da ih poznajem. Ne mogu ih ostaviti, zar ne vidiš? Ne devojke, ni Grega. Moram ostati s njim koliko god mogu, jer me i oni vole, a oni su me voleli prvi.“ Dok pričam, oči mu se pune suzama. Trepće, a one mu klize niz obraze. Brišem ih dlanovima. „Ne želim da te odvedem od tvoje porodice“, kaže mi. „Ne želim to da uradim. Samo sam morao da ti kažem šta osećam, to je sve. I nadao sam se da ćeš me saslušati i da ćeš znati da će mi, kada odeš, srce prepući. Da će me tuga savladati i da ću biti izgubljen i sam. I samo želim da to znaš. To je sve.“ „O, ljubavi moja“, tada ga ljubim, iznenada obuzeta strastvenom hitnjom koju nisam osetila mesecima. Toliko sam bila uronila u nesigurnost i gubitak. Međutim, u ovom trenutku, moje telo preuzima kontrolu i ja želim da ga primim u sebe; želim da me on upije. Dok se rađa dan i dok osećam prvu toplinu sunca na licu, znam da imam samo sada, ovih nekoliko minuta pre nego što se svet probudi i više ne bude moguće. „Znam“, kažem mu, prekidajući poljubac, držeći mu lice dlanovima. „Znam, i to mi mnogo znači. I je tebe volim nekako. Ne znam kako. I žao mi je što smo se sada sreli, u baš pogrešno vreme.“ „Nije pogrešno vreme“, kaže. „Upravo je pravo vreme.“ 179


Grlimo se, ruke su nam isprepletene, dok ljubičasto nebo ne izbledi do bledog, hladnog plavetnila i dok se sablasne senke golih grana drveća ne oslikaju na onome što je ostalo od mraza na travi. „Moram da uđem“, kažem, gledajući prema kući. „Uskoro će ustati. Pomisliće da sam opet pobegla“, zastajem, nevoljna da se spustim s njegovih stopala i udaljim se od njega, jer bi ovo moglo biti poslednji put da se ikada osećam ovako. Ovoliko čovečno. „Ne znam odakle si se stvorio, niti zašto si sada došao, ali mi je drago što smo se pronašli, pa makar to bilo samo za sada.“ Dodirujem mu usne vrhovima prstiju. „I ako si san, najbolji si san koji sam ikada usnila. Zbogom, ljubavi.“ Spuštam se na vlažnu travu i hodam natraške, nevoljna da sklonim pogled s njega, da ne nestane zajedno s maglom rose koju pali sve snažnija toplina dana. „Možda te nikada više neću videti“, kažem. „A možda te neću poznati i ako te vidim. Bolujem od Alchajmerove bolesti. Izjeda me, deo po deo, uzima mi sve što volim. Čak i tebe.“ Pruža ruke prema meni. „Vrati se, samo još malo.“ Odmahujem glavom. „Znam da me voliš. Osećam da to iskreno misliš. Ali ne smeš, ne smeš me voleti, jer ću te povrediti, i to nikako ne mogu da sprečim. Ti… ti još voliš svoju ženu. Nisi ti čovek koji prosto prestane da voli nekoga. Znam da nisi. Zato si tako neverovatan. Zato idi i pronađi je, i osvoj je opet, i zaboravi me, jer… ja ću zaboraviti tebe.“ „Kler, molim te. Nisam spreman da se oprostim.“ Ruka mu lebdi u vazduhu, izgleda tako snažno i bezbedno. Čeznem da je uzmem, ali znam da ne mogu. „Ni ja“, kažem, ali reči mi zastaju u grlu. Polako se okrećem i počinjem da se udaljavam. „Videćeš me ponovo“, obećava mi. „I uvek ćeš me poznati, čak i ako to ne budeš znala. Osetićeš.“ Okrećem mu leđa, ulazim u kuhinju, gde mi nalet veštačke topline štipa utrnule obraze i prste. Kada se okrenem da zatvorim vrata, vidim da je nestao. „Šta to radiš?“, mama ulazi u kuhinju, kućni ogrtač čvrsto je vezala oko sebe. Vidi me, i njena iscrpljenost pretvara se u strah. „Zašto nosiš jaknu? Da nisi negde pošla?“ Odmahujem glavom i pružam joj ruke. „Samo sam izašla u baštu“, kažem. „Dođi da je pogledaš.“ Prilazi baš kada se poslednji tragovi mojih stopa tope. „Pogledaj“, kažem. „Sunce je izašlo i ne pada kiša. Dan će biti divan.“

180


18

Kejtlin Naglo se budim i sedam, nisam sigurna gde sam, a zatim mi se sve polako vraća. I dalje sam u Mančesteru. Bleda jutarnja svetlost prodire kroz čipkane zavese na prozoru. I nisam sama. Veoma tiho, veoma polako, okrećem glavu i vidim Zaka, koji još spava pored mene, leži na stomaku, razbarušene plave kose, što mu se ne bi dopalo, a usne su mu blago rastavljene dok spava. Oprezno izlazim iz kreveta, odlazim do kupatila i zaključavam se. Nisam reagovala onako kako sam očekivala kada mi je Pol Samner manjeviše rekao da se gubim. Bila sam uverena da ću se osećati odbačeno, da ću plakati – da ću biti povređena, da ću očajavati i biti zbunjena, da ću osećati sve ono što mi se vrti u duši u poslednjih nekoliko meseci – ali nisam. Osetila sam se neobično snažno i srećno, i osetila sam nekakvo olakšanje. Izašla sam iz njegove kancelarije i iz zgrade u kojoj se nalazila kancelarija, a Zak je išao za mnom i pitao me šta se desilo. Nisam mu rekla dok nismo izašli napolje. „Nije mi verovao“, rekla sam. „Misli da je to mama izmislila zbog Alchajmera.“ „Sranje“, rekao je zapanjeno. „Vidi, u redu je“, rekla sam vedro. „Dala sam sve od sebe i zahvalna sam ti za pomoć, tako da – hvala. Sada ću verovatno… otići kući, valjda.“ „Ne, nemoj ići“, kaže Zak, dodirujući mi ruku. Shvatila sam da je to prvi put da me dodiruje i osetila sam nešto nalik na trzaj, strujni udar, kako mi protiče telom! „Pa…“, pomerila sam se, malčice, tako da njegovi prsti više nisu dodirivali moju ruku. „Mislim da moram. Hoću da kažem, nemam razlog da ostanem ovde.“ „Da li ti misliš da je Pol Samner tvoj otac?“, pita me Zak. „Da“, kažem, „jer mama ne laže, a i da li si ga video? Ličim na njega, mnogo. Čudno je, zapravo, koliko ličim na njega. Ali nije važno. Ne želi da zna, to razumem. Tako da… stigla sam dovde bez oca, ali imam mamu, i potrebna sam joj, tako da idem kući.“ „Moraš mu pružiti još jednu priliku“, kaže Zak i pravi korak udesno da me spreči da odem. „Ovo je suviše važno.“ 181


„On ne želi drugu priliku“, kažem mu. „A i ko da mu zameri?“ „Ali potrebna mu je“, kaže Zak. „Možda on to još ne zna, ali potrebna mu je, i jednog dana probudiće se i shvatiće šta je uradio. Zato moraš da ostaneš i pružiš mu još jednu priliku da ti bude otac.“ „Da li si ti Isus?“ pitam ga. „Ne znam zašto ti je stalo, ako nisi Isus.“ „Nisam!“, nasmejao se. „Hrist ne bi nosio ovu košulju.“ „Zato što on ima ukusa“, kažem. „Pozovi kuću, razgovaraj s mamom. Kladim se da ni ona ne želi da tek tako odustaneš.“ „Da li piješ?“, pitala sam ga. „Da, pomalo“, rekao je. „Ja ne smem; šta kažeš da odemo u pab, a ja ću te gledati kako se napijaš?“ Zak je odmahnuo glavom i nasmejao se. „Hajdemo da ručamo. Znam jedno lepo mesto. Tada možeš da pozoveš mamu, važi?“ „Možda bi ti trebalo da si mi tata“, rekla sam. *** To je ono u vezi sa Zakom što ne razumem: toliko je duhovit, ljubazan i dobar. I pitam se zašto mi je toliko teško da poverujem da neko može da bude toliko duhovit, ljubazan i dobar prema nekom drugom, i to nekome koga jedva da poznaje, bez nekog naročitog razloga. Pitam se da li se nisam sklupčala u ugao pošto mi je Pol rekao da idem, samo zbog Zaka. Ili je to bilo zbog mene. Mislim da je to bilo ponajviše zbog mene, jer kada sam odlučila da volim svoju bebu, takođe sam odlučila da budem osoba koja ne priznaje poraz pred teškoćama, jer ako me je mama ičemu naučila, naučila me je da su mame ratnici: može se desiti da ih nešto obori, ali uvek ponovo ustaju. Ali pomoglo mi je to što sam znala da me Zak čeka pred vratima. Mora da je takav osećaj kada imate nekoga u životu, kada znate da je tu neko ko vam čuva leđa. Mora da je tako bilo mami i Gregu. Bio je to lep osećaj, i zbog toga sam se osećala bolje, kao da sam nekako veća i odraslija nego što mi se uglavnom čini. Proveli smo popodne zajedno i bilo je prosto lepo. Nije bilo nikakvih namera, ni tenzije, ni igrica, kao što je uvek bilo sa Sebom. Zak je prosto muškarac, čini se da nema potrebu da dokazuje svima oko sebe da je on upravo to. Prispavalo mi se posle ručka, pa smo otišli da pogledamo film, nešto što je Zak želeo da gleda – budalasti triler s mnogo jurnjava automobilima. Zaspala sam posle možda dvadesetak minuta i probudila se, glave naslonjene na njegovo rame, za vreme odjavne špice. Poljubio me je u čelo i rekao mi da 182


mora da ide da radi. Nisam želela da ide, ali nije mi izgledalo pošteno da tražim od njega da propusti smenu na osnovu našeg kratkog poznanstva. Ispratio me je do hotela i bila je to čudna šetnja, bremenita značenjem, a zapravo nikakvo značenje nije imala. Ja sam trudna devojka koja ima bolesnu majku. Imam većih briga nego da mislim na zgodne plavušane sa užasnim ukusom za odeću i muziku. Da su stvari drugačije, da sam se samo razišla sa Sebastijanom, ili da je mama prosto nastavila da bude mama, onda bih možda i mogla da se oduševim zbog osećanja koja je Zak budio u meni kada bi me pogledao, i vodio me kroz užurbane ulice Mančestera juče posle podne. Još se sećam kako me je gledao, a zatim skrenuo pogled kada se moj pogled susreo s njegovim. Kako je uneo svoj broj u moj telefon u predvorju hotela, i rekao mi da ga pozovem ako mi bilo šta bude potrebno, a zatim pozvao svoj broj pre nego što mi je vratio telefon, da i on ima moj broj. I kako je čekao dok lift nije došao, a zatim me, pre nego što sam ušla u njega, poljubio u obraz pre pozdravljanja. U nekom drugom životu mogla sam da budem uzbuđena zbog svih ovih dešavanja i mogućnosti da nešto novo započinje. Ali ne u ovom životu. A i da nije bilo mame i Pola Samnera, ne bih ni došla u ovaj grad, u ovom trenutku, i srela Zaka na njegovom radnom mestu u baru u kampusu. Zato moram da ponavljam sebi da nam nije suđeno. Ovo nije ništa posebno što se desilo, baš kada mi je najpotrebnije. Sve je ovo niz slučajnosti koje moram da zanemarim – koliko već danas, ili sutra u najmanju ruku. Pokušavala sam da zaspim pred televizorom i da ne razmišljam o tome šta će se desiti kada mama, baka i Ester dođu, kada mi je telefon zazvonio i naterao me da poskočim. Moja prva misao bila je da mora da se nešto strašno desilo, ali sam tada ugledala Zakovo ime. Tek što je bila prošla ponoć. „Halo?“ „Ja sam“, rekao je. „Znam“, rekla sam. „Samo sam hteo da proverim da li si dobro“, rekao je. „Iskren da budem, razmišljam o tebi čitave večeri. Ne na neprimeren način“, dodao je žurno. „Samo razmišljam o svemu onome što ti se dešava.“ Morala sam da priznam da sam bila razočarana: nekako mi se dopadala pomisao da on o meni razmišlja na neprimeren način. Spustila sam ruku na stomak, koji tek što je počeo da se pokazuje, i nasmešila se. Možda ću jednog dana imati sreće kao mama, i upoznati pravu osobu, koja će mi uvek čuvati leđa. Ali ne sada. Sada moram da se usredsredim na svoju porodicu. Moram ja njima da čuvam leđa. „Iznenađujuće sam dobro“, rekla sam mu, „što je čudno, jer sam baš dugo u pravom haosu, a sada mi je sve iznenada jasno. I pružiću Polu Samneru još jednu priliku. Nisam sigurna da li je to pravi izraz. Drugi pokušaj možda bi bilo 183


primerenije. Moja mama, baka i mala sestra dolaze sutra da ga srede, tako da je to više nalik na osvetu.“ „Da dođem?“ upitao je iznenada. „Sada?“ „U moju hotelsku sobu?“, pitala sam. „Zvuči mi neprimereno.“ „Ne, nisam mislio da… Samo da te vidim, da se malo družimo i razgovaramo? Volim da se družim i razgovaram s tobom.“ „Ne pokušavam da budem duhovita“, rekla sam, „ali, zar nemaš drugove?“ „Imam“, smeje se. „Imam mnogo drugova, i jednog novog, kog verovatno neću videti posle sutrašnjeg dana. Mogu li da dođem? Samo da se družimo. Da pogledamo možda neki film? Ovog puta ti biraš. Obećavam da neće biti jurnjave kolima.“ I ja sam iznenada shvatila da će me njegovo društvo zaista usrećiti, ali i rastužiti u isti mah, pa sam rekla da može. Bili smo usred filma kada sam se okrenula prema njemu i postavila mu pitanje koje mi se motalo po glavi otkako ju je prvi put spomenuo. „Pričaj mi o tvojoj majci“, rekla sam. „Reci mi kakva je bila.“ Okrenuo se da me pogleda pa odmahnuo glavom. „Bila je sjajna žena, zabavna, snažna i dobra. Moj tata ju je obožavao, svi smo je obožavali. A bila je i glamurozna, znaš? Uvek je imala frizuru i bila našminkana kada je išla da radi i doterivala se za crkvu svake nedelje.“ „Znači, ipak jesi verski fanatik!“, rekla sam, gurkajući ga laktom u rebra. „Nisam baš“, osmehnuo se široko. „Mami je vera mnogo značila, pa se nešto prenelo i na mene. Mislim, više volim da mislim da postoji nešto, nego da nema ničega, zar ne misliš i ti tako?“ „Ne“, odgovorila sam jednostavno. „Ne želim da postoji nešto što je odlučilo da moju majku, ili tvoju, razboli iz čiste obesti. Radije bih da je sve to nasumična, užasna verovatnoća, jer drugačije to nije moguće razumeti.“ „Da.“ Klima glavom. „Tako sam se i ja osećao kada je umrla. Svi smo se tako osećali. Nismo ni znali koliko je nas troje držala na okupu dok nije umrla. Tata je bio vrlo ljut; ja sam bio vrlo ljut. I njega sam na neko vreme izgubio. Godinama smo išli svaki svojim putem. Slušao sam da su ga izbacili iz paba u kom je mama radila, i da je provodio noć u policijskoj stanici. On je slušao kako sam se vukao od jedne šupe do druge, i budio se umoran i zbunjen.“ „A onda si pronašao Hrista?“ upitala sam ga pomalo nestašno. „A onda sam tati pružio drugu priliku, a i on meni, jer smo obojica shvatili, pre nego što je postalo suviše kasno, da bi mamu strašno bolelo da vidi kako smo odreagovali na njen odlazak. Bilo bi kao da je sve što je uradila dok je bila s nama – bilo uzalud, pa smo se tata i ja ponovo sprijateljili. Išlo je

184


to polako – dugo nam je bilo potrebno – ali bili smo potrebni jedan drugom. Pomogli smo jedan drugom da se sredimo. On mi je porodica, i volim ga.“ „I zato misliš da bi trebalo da pružim Polu drugu priliku?“, pitala sam ga. „Mislim da je to razlog“, rekao je. „Mislim da ne bi trebalo da okreneš leđa nijednom međuljudskom odnosu dok još postoji makar i zrno nade.“ „Ja već imam porodicu“, rekla sam mu. „I gotovo svi će sutra rano ujutro krenuti ovamo. I ne želim da se nekome namećem, pa makar on bio i moj biološki otac.“ „Ti“, rekao je Zak, tiho me gledajući pravo u oči na onaj svoj estradni način, „nikada nećeš morati nikome da se namećeš. Svako ko ima makar polovinu mozga može da vidi da si ti… nešto divno.“ „Mora da sam onda srela mnogo ljudi bez mozga“, rekla sam da unesem malo vedrine u razgovor koji mi se činio suviše ozbiljan za dvoje ljudi koji se samo druže. „To je“, rekao je, naslonivši se na uzglavlje i prekrstivši ruke, „lako moguće.“ Malo kasnije, kada sam gotovo utonula u san, probudio me je njegov glas: „Kakvo ćeš ime dati detetu?“ upitao me je. Bilo je prvi put da mi postavlja direktno pitanje u vezi s detetom otkako sam mu rekla da sam trudna. „Nemam pojma“, rekla sam pospano. „Možda Mun Junit ili Sačel. Ili možda Epl, ako bude devojčica.“2 „A šta otac misli?“ Pitao me je vrlo oprezno, zbog čega sam postala svesna da ga još nisam spomenula. Koliko je Zak znao, on me sada možda čeka kod kuće. „On još ne zna“, kažem. „Razišli smo se, a on misli da sam se rešila deteta. Ali reći ću mu. Moram, jer… pa, pogledaj me. Školski primer istorije koja se ponovila. Moram da se postaram da ova mala ne počini istu grešku.“ „Dobro“, rekao je jednostavno. „Trebalo bi da mu kažeš.“ Ne znam kada smo zaspali niti ko je zaspao prvi, ali verovatno sam to bila ja. Sve čega se sećam bilo je da smo u jednom trenutku razgovarali o suštinskom značenju filma Isijavanje, a u narednom sam se probudila leđa prislonjenih uz njegova, u položaju sasvim suprotnom od zagrljaja… a ipak sam se osećala kao da me je čitavu zagrlio. Zaista bih želela da nisam zaspala u odeći, mada pretpostavljam da je to malčice bolje nego da sam zaspala bez nje. *** Moon Unit (Mesečava Stanica) jeste ime kćerke Frenka Zape, Satchel (Torba) ime je kćerke reditelja Spajka Lija, a Apple (Jabuka) ime kćerke Gvinet Paltrou. (Prim. prev.) 2

185


Sada se pitam da li da se istuširam, ali nekako mi se čini da je to pogrešno, da budem naga kada je on s druge strane vrata, pa perem zube, skidam šminku i perem kosu, nagnuvši se iznad kade, da bi potočići tople zapenušane vode prkosili gravitaciji i curili mi uz laktove i natapali majicu. Obavijam peškir oko glave i gledam se u ogledalu. Izgledam glupo, pa ga skidam i pokušavam da njime osušim kosu koliko god mogu, sve dok ne počne da visi u vlažnim loknama. Izgledam malo manje budalasto. Vraćam se u sobu, a on još spava, sklupčan na boku. Izgleda tako… besmisleno lepo pa moram da se podsetim da lepi momci koji imaju mnogo prijatelja ne padaju na trudne devojke s glupom frizurom i veoma bolesnim majkama. O, ali kako bi lepo bilo misliti da je to moguće. Sedam na ivicu kreveta i dodirujem mu ruku. Zaista čvrsto spava – i jasno je da ga nije lako probuditi. Nežno ga drmusam i posmatram kako konačno otvara kapke i gleda me. Smeši se. To je toliko sladak, srećan, pospan osmeh da želim da ga poljubim. Ali to ne činim. „Jutro je“, kažem. „Prošlo je osam.“ „Prespavao sam!“ seda i proteže se. „Bolje bi bilo da odem kući da se presvučeni – moram na posao.“ Sedimo i gledamo se za trenutak. „Ne želim da odeš iz Mančestera a da mi se ne javiš“, kaže. „Dobro, neću“, obećavam. „Ne želim ni ja da odem a da ti se ne javim.“ Gledam ga kako ustaje iz kreveta i prolazi prstima kroz kosu dok je bar malo ne dovede u red, a zatim ustajem dok on odlazi do vrata. „Zagrliću te“, upozorava me. Klimam glavom u znak pristanka, pa se grlimo; grli me oko vrata, grli me oko struka. Stojimo jedno naspram drugog i ja naslanjam glavu na njegov vrat. Nežno me steže. „Pazite na sebe, vas dve“, kaže dok izlazi. I shvatam da je on, osim mame, prva osoba koja se obratila mojoj bebi kao da je prava osoba. I to me čini srećnom. „Rouzi!“, ciči mama kada me ugleda, i pritrčava mi ispruženih ruku. „Rouzi Makmouzi! Ludo ćemo se provesti!“ Ljubi me u obraz i njiše me dok me grli. „Najpre moramo da zbrišemo matorcima, a onda ćemo u grad, može? Znaš li neki dobar bar u blizini?“ mama me gleda sa iščekivanjem. „Uh…“ Ester izgleda pospano i zbunjeno posle dugačke vožnje, trlja oči pesnicama i trepće, i otima se baki iz naručja kada me ugleda. „Kejtlin!“ Doziva me s jednakim entuzijazmom kao što je mama dozivala ovu Rouzi. „Jupi!“ Podižem je u naručje i ljubim je. „Ovo je moja mlađa sestra“, kaže mi mama. „Uglavnom je suviše naporna.“ 186


„Mama se pretvara“, kaže Ester mudro. „Zdravo, mila“, baka me ljubi u obraz, a mama koluta očima i podiže i spušta obrve kao da delimo neku šalu o majkama, što me tera na smeh – moja mama šali se sa mnom, na račun majki. „Kler“, kaže baka. „U Mančesteru smo. Došle smo da vidimo Kejtlin, da joj pomognemo da razgovara s Polom Samnerom.“ „O, s njim“, mama se ceri kao… pa, pretpostavljam, kao ja jutros. „Mislim da mu se dopadam.“ Namiguje mi. „Da li je ovde? O bože, šta ću obući?“ „Kler“, ponovo joj se obraća baka, uzima je za ruku i gleda je u oči. „Ovo je Kejtlin, tvoja kćerka. Ima dvadeset godina, sećaš li se? I trudna je, baš kao i ti u njenim godinama.“ „Neću ja ostati trudna u dvadesetoj“, kaže mama zgroženo. „Ko bi bio toliko glup da zakači u dvadesetoj?“ „Ti, mila“, kaže baka. „A uskoro ćeš, zahvaljujući Kejtlin, postati i baka.“ Mama me gleda. „O“, kaže. „Ti nisi Rouzi, zar ne?“ „Nisam, mama“, kažem, pružajući ruke prema njoj. „O, zdravo, mila.“ Ljubi me u obraz i ponovo me grli, ovog puta drugačije, kao što bi trebalo da me grli majka. „Nedostajala si mi. A sada, smislimo plan kako da nateramo tvog oca da se urazumi.“

187


Sreda, 3. jul 1991.

Kler Dragi Pole, Žao mi je što nisam tu, što sam prosto otišla onako kako sam otišla, što ti nisam ostavila poruku i rekla ti kuda idem i zašto. Mora da ti se činilo da krijem neku veliku tajnu kada sam tako pobegla. Ali nema to nikakve veze s tobom, niti si ti nešto pogrešio. Pretpostavljam da si pogodio da sam se vratila kod mame. Zoveš svake večeri, a ona ti kaže da nisam tu, jer sam je molila da to uradi. Misli da grešim. Misli da bi trebalo da razgovaram s tobom. Mislim da ćeš uskoro prestati da zoveš. Mislim da tebe verovatno ne nervira toliko što sam otišla, koliko što ti nisam ništa rekla. Možda ti i ne misliš da se tako osećaš, ali, ako se dovoljno koncentrišeš na razlog zbog kog želiš da razgovaraš sa mnom, kladim se da je taj, zar ne? Da li je to pogrešno? Mnogo smo pričali o zaljubljenosti, zar ne? O tome kako ćemo biti zajedno, ali… nešto se desilo, nešto što znači da moramo ozbiljno da uzmemo u obzir ono što smo rekli. Moramo iskreno da mislimo ono što smo rekli. A kako možemo išta iskreno da mislimo, kada još nismo odrasli? Ja i dalje ne jedem brokule, a ti moraš da slušaš radio noću da bi mogao da zaspiš. Razmišljala sam o tome i zaključila da je bolje da odstranim brigu, da nas razdvojim dok je sve čisto i jasno. Ponavljam mami: ovo su devedesete i ženu ne mora da određuje muškarac s kojim je, niti odluke koje donosi. Žena može da radi stvari na svoj način. Nema više stereotipa: možemo da uradimo sve. Mama me gleda, i ja znam da je ona nekada u to verovala, ali da više ne veruje. Pokušavam da ti kažem da… Čini mi se strašno čudno, smešno. Da to napišem – da izgovorim naglas. Da znam da je istina. Ali jeste, i smešim se dok ovo pišem. Pole, trudna sam. Bila sam na ultrazvuku, u osamnaestoj sam nedelji. Znam da logika kaže da ne bi trebalo da rodim – da bi trebalo da se „pobrinem za to“, vratim se na fakultet i ponovo počnem da učim i pretvaram se da se ovo nije desilo, ali ne mogu. Već volim ovo dete, od trenutka kada sam saznala da je tu, više od svega što sam ikada volela. Ono što osećam prema ovom detetu, ljubav

188


koju osećam, jeste ono što mi govori da tebe ne volim iskreno. Mislim – volim te, ali ne dovoljno da bi bilo ispravno ostati s tobom. I znam da ćeš, ako pročitaš ovo, doći da me pronađeš, i da ćeš pokušati da naša veza uspe, jer želiš da budeš takav čovek, i to je nešto što ću kod tebe uvek voleti. Ali ne bi to bilo dobro, Pole. I izvini, ali neću ti poslati ovo pismo. Izvini, Kler

189


19

Kejtlin Ozbiljno se dvoumim, ne prvi put otkako smo otišle iz hotela, ostavljajući baku i Ester da planiraju odlazak u bioskop. Teško je znati zašto ovo radimo. Mislim, znam praktične razloge, znam čak i emocionalne, nadam se. Ipak, i pored toga što sve to znam, teško mi je da osetim da ima smisla izokrenuti moj i Polov porodični život naglavačke. I zbog čega? Ne znamo ništa jedni o drugima, stranci smo. Zak kaže da dugujem Polu da mu pružim priliku da me upozna, a mama misli da će Polovo prisustvo u mom životu zameniti ono što gubim kada nju izgubim. I mogu da razumem zašto to misli, ali istina je da ništa ne može da zameni moju majku. Ništa. Naročito ne čovek kome nisam bila čak ni neodređena misao. Ipak, mama i ja idemo u Polovu kuću da mu kažemo istinu, dopadala mu se ona ili ne. Nisam to nameravala da uradim, ali, kada sam videla mamu i kada sam shvatila da je nekako, za ovo kratko vreme otkako sam je poslednju put videla, još više izbledela, znala sam da ne želim da je vodim u kampus, gde bi mogla da je zbuni gužva. Moram da je štitim što više mogu od sveta izvan njene glave. Dok je posmatram kako lebdi između ovog i svog sveta, shvatam da ona kao da se oslobodila gravitacije, i polako, polako, lebdi u visinu. Kanap koji je drži za ovu realnost tanak je poput niti paučine i sve više se tanji. Uskoro je neće biti, ali mislim da svet u koji odlazi neće biti ništa manje stvaran za nju, a to me nekako teši. I tako sam, dok su se mama, baka i Ester smeštale u svoju sobu, pozvala Zaka da ga pitam ima li načina da sazna gde Pol živi. Pozvao me je za pola sata i ispostavilo se da poznaje nekoga ko poznaje nekoga kome je Pol predavao. A eto, desilo se da moj otac svakog leta u svojoj kući priređuje roštilj za svoje studente, tako da je ova devojka tačno znala gde on živi. Neobično je koliko je lako pronaći kuću svog oca, i sada je čovek koji je celog mog života bio čitave svetove daleko udaljen svega nekoliko minuta. I sve vreme puta do njegove kuće premišljala sam se… pa gajila sumnje, pa se opet premišljala. Nekako mi se ne čini pošteno pojaviti se u njegovoj kući, tu gde su mu supruga i deca, i brinem za njega i njegovu porodicu. Baka je rekla da nema potrebe da susret bude dramatičan. Možemo da ga zamolimo da nasamo 190


porazgovaramo s njim, a kada vidi mamu, pristaće na sastanak ma gde, možda čak i u hotelu, da se sve raspravi. I ovo je isto samo to – neka vrsta predstavljanja, pa potiskujem sve svoje sumnje i duboko udišem, gledam mamu i pitam se u kom trenutku u vremenu se sada nalazi. Bila je sa mnom kada smo sele u kola, ali prestale smo da razgovaramo kada smo se približile Polovoj kući. Sada je nekako snena, kao kada je prvi put upoznala Grega i kada sam je zaticala kako stoji savršeno mirno, gleda kroz prozor i mašta o njemu. Stajemo ispred Polove kuće – lepe viktorijanske kuće na tri sprata s pošljunčanim prilazom i baštom. Sa obe strane vrata nalazi se malo drveće čunastog oblika u saksijama, a trava je veoma zelena i veoma uredno pokošena, baš kao što je uredno potkresana i živa ograda od šimšira. Svetlost iz dnevne sobe sija u svet, i dok se penjemo uz tri kamena stepenika do ulaznih vrata, mogu da vidim kuhinju u suterenu gde Polova dečica večeraju. „Ne moramo ovo da radimo.“ Zaustavljam mamu, koja počinje da gladi kosu. Nosi spomenar u kom se uredno složeno nalazi pismo koje mi je jutros pokazala prvi put. Pismo, pisano njenom rukom, tako poznatim rukopisom – uvek neorganizovanim, divlje uvijenim, čas nagnutim napred, čas nazad, kao da nikako nije mogla da se odluči ko je. Ali ima nekog neobičnog opreza u načinu na koji je to pismo napisano – kao da je uvežbavala – a kada sam ga pročitala, shvatila sam da je to verovatno tako i bilo. Da je pismo koje se nalazi u spomenaru veoma doterana verzija, i konačno shvatam šta je pokušavala da kaže i njemu i meni. Mama je oduvek znala da Pol nije ljubav njenog života, i znala je da bi greška bila kada bi pokušali da, samo zbog mene, pretvore svoju vezu u nešto što ona nije. Pre dvadeset jednu godinu, kada je mama otkrila da je zatrudnela sa svojim prvim pravim momkom, odlučila je da želi mene više nego njega: odabrala je mene. I nisu sve odluke koje je otada donela bile savršene, ali nijednom nije odstupila od svoje prvobitne odluke. Čak i kada je odlučila da mu ne kaže za mene, čak i tada je mama birala mene; a sada sam ja odabrala svoju bebu i našu zajedničku budućnost. Mama privija spomenar na grudi, drži ga iznad srca poput štita. Čak i da je sve u redu, čak i da je ona zdrava, čak i tada bi ovo bilo gotovo nemoguće izvesti. Ali, kako sada stvari stoje u njenom životu i sa haosom u njenoj glavi, čini se potpuno neverovatnom i sama pomisao da bi trebalo da dođemo ovamo i uradimo ovo. Čak i sada ona bira mene, stavlja me na prvo mesto. Vrata se otvaraju, ali ne otvara ih Pol, već njegova supruga. Sitna je, uredna, plavu kosu sklonila je s lica, i nosi jaknu, a šal je stavila oko vrata kao da se sprema da izađe.

191


Kada nas ugleda, naglo staje i upitno podiže obrve. „Zdravo“, kaže prijatno. „Mogu li da vam pomognem?“ „Došle smo da vidimo Pola“, mama joj se osmehuje. „Ko ste vi?“ „Uh, mama“, kažem i stajem između dve žene. „Alis“, Alis se i dalje smeši, ali osmeh joj nije više onako širok, obojen je zrnom brige. „Ja sam Polova supruga. Da li ste vi njegova studentkinja?“ „Da“, kaže mama. „Hoćete da kažete da ste Polova mama? On nije oženjen. Bolje bi mu bilo da nije.“ Mama se smeje. „Oženjen, Pol!“ „Mama“, okrećem se Alis. „Izvinite. Ovo je moja mama. Zove se Kler Armstrong. Poznavala je vašeg supruga – zajedno su studirali.“ „O.“ Alis ne deluje umireno, samo još zabrinutije, i ja shvatam da misli da je mama zapala u krizu srednjih godina i rešila da krene na put i pronađe svoju izgubljenu prvu ljubav. „Da li je on kod kuće?“, pita mama. „Kakva je ovo žurka?“ „Mama“, kažem. „Nije joj dobro. Zaista… mora da razgovara s Polom.“ Alis i dalje stoji između nas i vrata svog doma, i vidim joj na sitnom, lepom licu da se bori sama sa sobom. Plave oči, mali nos, lepa usta, lepa kosa, gusta, plava i glatka. Niska i otmena, a jednostavno odevena. Ona je sušta suprotnost mojoj majci. I uopšte nije sigurna šta da misli o nama. „Moja deca večeraju“, kaže. „Možda bi trebalo da ostavite broj, a ja ću reći Polu da vam se javi.“ Coknuvši i zabacivši kosu preko ramena, mama prolazi pored Alis u hodnik. Pratim je žurno. „Zdravo, Pole?“, mama zove. „Zdravo, dušo? Gde si?“ „Izvinite!“ Alis podiže glas. „Ne možete tek tako ući u moju kuću. Želim da smesta odete, molim vas.“ „Izvinite“, ponavljam, podižući ruke da je umirim. „Idemo. Mama…“, spuštam ruku na njenu, ali se ona ne pomera. „Da odemo?“, čudi se. „Nemoj da si blesava. Tek što smo stigle. Gde je piće? Imate li di-džeja? I nije vam neka zabava, zar ne?“ gotovo viče. „Pojačajte muziku.“ „O, Hriste“, Pol bledi kao kreč kada, izašavši iz podruma, primećuje mamu, a zatim gleda Alis. „Šta se dešava?“ „Reci ti meni“, kaže mu Alis. „Samo su se pojavile. A ova žena te navodno poznaje.“ „Poznajem ga“, smeši se mama koketno. „U svakom pogledu. Zdravo, Pole!“ „Mama“, sikćem, a bolna strahota čitave ove situacije onemogućava mi da pronađem dobar način da odemo. Samo znam da moramo, pre nego što napravimo neku štetu. „Mama, Kler, hajde. Na pogrešnom smo mestu.“ 192


„Ne, nismo, i ne idemo mi nikuda. Došle smo da vidimo Pola“, kaže mama i otima mi se da bi zagrlila Pola i snažno ga poljubila u usta. On joj se otima iz zagrljaja i posmatra kako njegova žena sve više širi oči od užasa kako milisekunde prolaze. „Alis, strašno mi je žao“, kaže Pol, oslobađajući se maminog zagrljaja. „Ova žena je bolesna.“ „Ova žena?“, pitam ga. „Ona nije stranac sa ulice i vi to znate.“ Okrećem se mami, obraćam joj se imenom. „Kler! Ja sam tvoja kćerka, Kejtlin, sećaš li se? Došle smo da vidimo Pola danas, da razgovaramo s njim o…“, gledam Alis. „O prošlosti. Kada ste zajedno studirali, sećaš li se?“ „O.“ Kler trepće. „O. Ali…“ „Znala sam da je ovo loša zamisao“, kažem. Okrećem se prema Alis, na čijem je licu izraz koji poigrava na tananoj granici između besa i uznemirenosti. „Izvinite, veoma mi je žao. Nismo htele da ovako upadnemo. Mora da mislite da smo grozne. Molim vas, dozvolite da objasnim. Ovo je Kler Armstrong i ona je moja mama. Obolela je od Alchajmerove bolesti i u sasvim je uznapredovaloj fazi, pa se ponekad izgubi. U njenoj glavi dešavaju se čudne stvari i sećanja joj se vraćaju i gube. Nikada ne znamo šta je izgubila, a šta nije. U svakom slučaju, nije nam bila namera da vam upadnemo u kuću i napravimo scenu, nije li tako, mama?“ Mama gleda spomenar, i dalje joj je u rukama, i ja vidim kako joj neka vrsta sećanja preleće licem. „O, sranje“, kaže tiho. „Izvini, Pole. Izvinite… uh… gospođo Samner.“ Alis za trenutak stoji kao ukopana dok razmatra haotičnu scenu koja se odvija u njenom hodniku. „Ne želim da se deca uznemire“, kaže. „Naravno“, kaže mama. „Naravno da ne želite. Veoma mi je žao. Došla sam ovamo zbog Kejtlin, mog deteta.“ Okreće se prema Polu, koji zuri u nju kao da se upravo stvorila niotkuda. „U redu je“, kaže Alis naposletku. Gleda me i osmeh joj je iskren, mada drhtav. „U redu je, uđite. Popijte čaj s nama. Uverena sam da bi Pol voleo da razgovara s vama o prošlosti. Očigledno je da imate nešto važno da kažete“, Alis se smeši mami. „Ali krenuli ste nekuda…“, kažem. „Nije ništa važno, samo do teretane, a ona će i sutra biti na istom mestu. Hajde, Pole. Kler mora da se oseća veoma dezorijentisano u nepoznatoj sredini. Prešla je dalek put da razgovara s tobom, pa ćeš doći u kuhinju da porazgovaraš s njom, u redu? Možeš slobodno da skineš taj zatečeni izraz s lica. Znam da si pre mene imao devojke. Imala sam i ja momke pre tebe, verovao ili ne. Neću se razvesti od tebe zbog starih ljubavi.“ 193


Posmatram kako Alis uzima maminu jaknu i vodi je u kuhinju. Pol i ja razmenjujemo oprezne, nesigurne poglede. Sležem ramenima u znak izvinjenja i pratim ih niz stepenice. „Moja baka bolovala je od Alchajmerove bolesti“, kaže Alis, sipajući čaj u šolje, dok sedamo oko velikog stola i pridružujemo se dvema njenim kćerkama, koje nas gledaju kao da smo pale s Marsa, što pretpostavljam da u neku ruku i jeste istina. „Sećam se da sam tada razmišljala da je to nalik na putovanje kroz vreme. Ko može da tvrdi da to nije istina – i da mi ostali to prosto ne možemo znati?“ „Oduvek sam želela da mogu da putujem kroz vreme“, kaže mama, smešeći se devojčicama. „Volela bih da se sprijateljim sa Anom Bolin, ili da se družim s Kleopatrom. Ja sam Kler, kako se vi zovete?“ Devojčice reaguju na njen osmeh na isti način kao i njeni učenici nekada i opuštaju se, a opušta se i Alis. „Ja sam Vanesa, ona je Sofi.“ Starija devojčica, koja je tamnokosa poput mene, klima glavom prema mladoj svetlokosoj sestri. „Drago mi je što sam vas obe upoznala i hvala vam što vam ne smeta previše što smo se ovako iznenada pojavile baš dok večerate.“ „U redu je“, kaže Sofi. „Tata je pravio večeru, i nije bila baš lepa.“ „Zašto ste ovde?“ pita Vanesa. „Da li ste tatina drugarica?“ „Nekada sam bila“, kaže mama, gledajući Pola, koji stoji ruku zaštitnički prekrštenih preko grudi i naslanja se na radni deo kuhinje. Ne želi da sedne s nama. Mama ga ignoriše i gleda Alis. „Ali ja zasad samo želim da se postaram za svoju kćerku, pre nego što… pa, pre nego što odletim da posetim Kleopatru.“ „Naravno“, kaže Alis. Seda između svojih kćeri. „Pošteno.“ Smešim se devojčicama i odupirem se potrebi da zurim u njih i tražim sličnosti među nama. Ali čini se da ne moram: Alis me prodorno posmatra, a zatim i Vanesa, pa mama. „Dakle, došli ste da razgovarate o prošlosti, i to ima neke veze s vašom kćerkom?“ Obraća se mami, ponaša se prema njoj kao prema potpuno zdravoj osobi, čak i posle svega, čak i posle načina na koji smo se pojavile i uletele joj u kuću. A ima tu i još nešto. Vidim da nećemo morati ništa da otkrivamo: Alis je već shvatila ono u šta Pol nije želeo da veruje. „Tako je“, kaže mama i možda i ona čita Alisine misli i dodaje: „Ali možda ne bi trebalo da razgovaramo pred devojčicama.“ Pol je zaustio da se složi, ali ga je Alis zaustavila. „Ne, u redu je. Mi smo porodica. Sve rešavamo zajedno. Mislim da nas to drži zajedno. Bar se nadam da je tako.“ Alis klima mami glavom da nastavi. 194


Duboko udišem, a mama spušta ruku na moju. „Vidite, kada sam se zabavljala s Polom, zatrudnela sam i rodila Kejtlin“, kaže mama neuvijeno. „I želela sam da zadržim bebu, ali nisam želela da zadržim Pola. Ne, nije baš tako bilo. Volela sam ga, mnogo, ali sam čak i tada znala da nismo stvoreni jedno za drugo, pa sam mu napisala ovo pismo, ovo pismo koje nikada nisam poslala. I nikada mu nisam rekla za Kejtlin, i pogrešila sam.“ „Razumem“, kaže Alis oprezno, smešeći se utešno svojim kćerkama, koje su od šoka razrogačile oči. Gleda me, a ja susrećem njen pogled, rešena da podnesem proveru. „I Kejtlin je došla ovamo da kaže Polu… pa, prosto da postoji, pretpostavljam, jer sam ja to tražila od nje. Želela sam da ispravim grešku. Otišla je pre neki dan da ga vidi i on… pa, nije reagovao kako smo se nadale. Kejtlin je želela da se vrati kući, ali sam je ja ubedila da to ne čini. I došla sam da budem s njom i da mu… kažem da je ono što je ona rekla istina. Imam dokaz.“ „O, Pole“, kaže Alis, a oči joj se pune suzama dok me gleda. „Pogledaj je. Tvoja je slika i prilika. Kako možeš i da sumnjaš da je tvoja?“ Nisam očekivala da ovo kaže – nisam očekivala da ovako odreaguje – a eto, pogledala me je i to joj je bilo dovoljno. Iznenadni nalet olakšanja što me je neko video i što me priznaje kao kompletnu osobu gotovo me je oborio na pod. Dakle, to je to: ovakav je osećaj znati ko si zapravo, a Alis mi ga je pružila, ne Pol. „Došlo je tako iznenada“, rekao je Pol. „Mislio sam na tebe i devojčice. Nisam se najbolje snašao.“ Gleda me. „Žao mi je ako sam te povredio. Veoma mi je žao. Sve sam pogrešno shvatio…“ Mama otvara spomenar i daje ga Polu, a Alis prilazi da pročita pismo preko njegovog ramena. Smešim se Vanesi, tamnokosoj devojčici, a ona mi uzvraća osmeh i gura laktom sestru koja mi se takođe smeši. „Ovo je ludo, usrano ludo, zar ne?“, kaže, a psovka ih tera da se kikoću. „Ups, izvinite.“ Kada su završili čitanje, Pol dugo nastavlja da zuri u spomenar. Zatim gleda u mamu i razmenjuju pogled, trenutak prepoznavanja: u isti mah i zdravo i zbogom. Mama klima glavom, blago, a zatim Pol gleda u mene. Dešava se nešto neobično kada nam se pogledi sretnu: vidim kako mu se mišići lica pomeraju, a njegove oči – tako zatvorene i defanzivne – prvi put me zaista vide. Prvi put gledam u lice oca. Svet se malo pomera i ja shvatam da nikada više neće biti isti. „Ništa nisam ni slutio“, kaže. „Sve ove godine…“ 195


„Ne, nisi, i za to sam ja kriva“, kaže mama. „Mislila sam da mogu sve sama, i mogla sam. Ali Kejtlin nije. Nije ni trebalo. Bila sam sebična.“ „Ništa ne želimo“, kažem Alis, jer mi je lakše da razgovaram s njom nego s njim. „Mama je samo želela da se upoznamo. Ne tražimo novac, čak ni redovan kontakt, ako to ne želite.“ „Šta ti želiš?“ pita me Alis. „Želela bih da budemo prijatelji“, kažem i shvatam da je to istina. „Znači, ova devojka je, ono – naša sestra?“ pita Vanesa. „Iz vremena kada je tata izlazio sa ovom gospođom u mladosti?“ „To je to, ukratko“, smeši se Alis i gleda Pola. „Mnogo je to podataka za obradu, zar ne, dragi?“ „Super“, kaže Sofi. „Super je iznenada imati veliku sestru! Tata, zar to nije super?“ Pol klima glavom i za trenutak pokriva oči rukama. „Nisam mogao da shvatim kako si mogla da odeš onako“, kaže mami naposletku. „Nedeljama sam pokušavao da te pronađem, da te pitam zašto. Povredila si me. Mnogo si me povredila – više nego što sam očekivao. Niko mi više nije bio toliko važan, niko pre Alis. Da sam znao za Kejtlin…“ „Znam“, kaže mama. „Znam. Oboma sam vam oduzela godine koje ste mogli provesti zajedno. A sada, evo nas, stranci smo i sedimo za kuhinjskim stolom. Ali nadam se da nećemo biti stranci zauvek. Bar vas dvoje nećete to biti. Nadam se da ćete pokušati bolje da se upoznate. Da izgradite prijateljski odnos.“ „Ostaješ li u Mančesteru?“, pita me Pol. „Ne znam“, zamuckujem. „Nisam sigurna. Mislim, potrebna sam mami kod kuće, tako da…“ „Nisi“, kaže mama. „Želim da budeš srećna i živiš, i da dođeš s vremena na vreme da me obiđeš, ali nisi mi potrebna kod kuće.“ „Pa“, kaže Alis. „Želimo da te upoznamo, Kejtlin. Voleli bismo to. Kada malo bolje razmislite, ovo je, zapravo, divno. Čudesno.“ Smeje se i tapše. „Uverena sam da će nam biti potrebno mnogo vremena i navikavanja. I ne moraš ostati ovde – možemo i mi da dođemo kod tebe. Verovatno će tako biti lakše. Smenjivaćemo se. Svi ćemo neko vreme biti u haosu, ali sve će biti baš divno, znam da hoće.“ „Dopadaš mi se“, kaže mama i smeši se Alis. „Da, mnogo mi se dopadaš.“ Alis ustaje i prilazi mami ispruženih ruku. Posle trenutak ili dva, mama ustaje i grli je. I toliko je smešno gledati njegov izraz lica dok ih posmatra, da Vanesa, Sofi i ja počinjemo da se kikoćemo, dok Pol – naš otac – poprima boju cvekle. 196


Četvrtak, 10. mart 2005.

Kejtlin Ovo je kopija omota „Rapsodije u plavom“ koju je mama posedovala na vinilnoj ploči, a koja je nekada pripadala mom dedi. Kada sam imala dvanaest godina, sve devojčice u školi prestale su da pričaju sa mnom, zbog razloga koje još ne razumem. Uvekje neko bio u nemilosti, a ovog puta to sam bila ja. Stigla sam u školu i polako počela da shvatam da sam izopštena. Bila sam veoma nesrećna, očajna. Nisam mogla da shvatim gde sam pogrešila. Mama je tada već bila počela da radi kao nastavnik u drugoj školi, pa sam stigla kući pre nje. Zatekla me je kako sedim na stepeništu i kidam se od plača. „Šta je bilo?“ pitala me je. Sećam se da je ispustila sve što je nosila čim je ušla u kuću i zagrlila me. Kada mama grli, uvekje tu oblak crvene kose koja miriše na kokos, miris šampona koji koristi otkako je bila mala. Nikada ga nije menjala. Rekla sam joj da me devojčice izbegavaju u školi i da ne znam zašto. Mama je rekla da su ljubomorne na mene, jer sam lepa, pametna i zabavna, i zato što me svi dečaci gledaju. Znala sam da to nije istina, ali mi se dopadalo što mama misli da jeste. Ako mama to misli o meni, onda će mi to pomoći da se osećam bolje. Sve se tada dešavalo – hormoni su mi poput vatrometa prštali u telu. Osećala sam kao da se potpuno menjam iz dana u dan. Ne samo u fizičkom pogledu već i u pogledu osećanja – čitava ličnost. Mama je rekla da mi je, zapravo, potreban jedan interpretativni ples. Sećam se da sam se smejala kroz suze, jer je baš ličilo na mamu da kaže nešto tako glupo i tako nenadano, samo da mi izmami osmeh. „Ne, ozbiljna sam“, rekla je, izula se, otkopčala suknju i pustila je da padne na pod, i ostala samo u hulahopkama. „Mama!“, zavrištala sam. „Šta radiš?“ „Pripremam se za interpretativni ples“, rekla mi je, odlazeći u dnevnu sobu. „Hajde, šta čekaš!“ U dnevnoj sobi navukla je zavese, pa je sobu preplavila neka ružičasta svetlost. U jednom uglu stajao je stari gramofon njenog oca, a ispod njega zbirka ploča koje je ponekad vadila i gledala, mada je nikada nisam čula da ih pušta.

197


„E sad“, rekla je, pažljivo birajući jednu, „O ovome se, zapravo, radi. Džordž Geršvin, 'Rapsodija u plavom'.“ „Luda si“, rekla sam joj kada je uključila gramofon i spustila iglu na ploču. Kako muzika za matorce može da me oraspoloži? Čula sam pucketanje i preskakanje iz ogromnih zvučnika koji su toliko dugo bili komadi nameštaja da sam zaboravila da imaju svrhu. A onda se začuo. Taj jedan jedini, lagani, treperavi ton klarineta rasekaoje vazduh toliko oštro da sam gotovo poskočila od iznenađenja. Stajala sam, potpuno mirno, i slušala nežni ritam klavira, ponavljanje melodije klarineta, a zatim i zvuk orkestra. „Igraj!“, naredila mi je mama, njišući se i vrteći se oko mene i mašući rukama iznad glave. „Hajde da igramo i pretvaramo se da smo u Njujorku i da su ljudi svuda oko nas, da je gužva na ulicama, da para dopire kroz izduvne cevi i podiže nam suknje i da smo filmske zvezde.“ Gledala sam mamu kako skače i poskakuje u dnevnoj sobi, dok sam ja još stajala prikovana u mestu. Nikada nisam čula ništa nalik na ovo. Uvek sam mislila da je klasična muzika, muzika s violinama i ostalim, dosadna i zamorna. Ali ovo… ovo je izazivalo uzbuđenje. Sklopila sam oči i videla nebodere, starinske žute taksije i dame u šeširima i s rukavicama kako idu ulicom. „Igraj!“, zgrabila me je za ruku i povukla za sobom. „Igraj!“ Imala sam dvanaest godina i bilo me je stid, i bila sam svesna svakog svog pokreta, i još mi je bilo teško da razumem ovo novo telo, ali, što sam je više gledala kako skakuće i vrti se u dnevnoj sobi, to sam se više smejala i muzika me je više nosila. I ne razmišljajući mnogo o tome, prvi put za mnogo, mnogo vremena prestala sam da brinem o tome kako izgledam i prosto joj se pridružila. Igrale smo oko gramofona, zbogčegaje igla malo preskočila, a mama je pojačala ton koliko je to bilo moguće. Iznenada je kuća odjekivala od zaglušujuće muzike i svaki ugao bio je ispunjen melodijom, bukom i nekim drugim svetom čiji sam deo nekako postala. Išle smo gore-dole hodnikom, stepenicama; skakutale smo i poigravale, okretale se i ulazile u sobe i izlazile iz njih. Skakale smo na krevete, a mama je čak i odvrnula tuš u kupatilu, stavila glavu pod vodu i otrčala vrišteći. I ja sam učinila isto, a ledena voda slivala mi se niz ramena i leđa. Marširale smo i trupkale, skakale i trčale. Onda se začuo krešendo, a ja sam osetila kao da bih mogla da poletim kada je mama raširila zavese u dnevnoj sobi, a zatim otvorila vrata od kuhinje i kada smo izašle u baštu. Uhvatila me je za ruke i zavrtela ukrug, i smejala se dok se svet stapao u vrtlog boje, a zatim smo se srušile na travu, smejući se. Ležale smo tako naprolećnom suncu, držeći se za ruke, dok nas je

198


trava bockala po vratu, a mama je još bila u hulahopkama i sve je bilo savršeno. Tako srećno. „Svet je pun ljudi koji će pokušati da ti pokvare radost, Kejtlin“, rekla je mama, pogledavši me. „I pun je stvari koje će te rastužiti i razljutiti. Ali to su samo ljudi i stvari, a ti, ti si igračica. Igrači nikada ne bivaju poraženi.“ To je bilo baš budalasto i nije značilo ništa, a ipak ponekad razmišljam o tome. Tih ludih pola sata igranja kroz kuću s mamom u hulahopkama uz „Rapsodiju u plavom“, u vreme kada je bila samo ekscentrična, a ne bolesna. Mislim da me je to nekako više naučilo izdržljivosti nego bilo šta drugo.

199


20

Kler Ispostavlja se da Ester voli da odseda u hotelima. I ranije je odsedala u hotelima, naravno, ali je verovatno bila suviše mala da bi se toga sećala, ili da bi joj to nešto značilo. Međutim, zasad je veoma usrećuje pomisao na život u velikoj kući punoj spavaćih soba, gde ti donose da jedeš šta god da poželiš i gde se ide u kafe na večeru, i sa samo našim kupatilom. Sedi u kadi, u peni do ušiju, a mama joj peva. Naravno, besmisleno je da je budna u ovo doba, ali toliko joj se dopalo da sedi u restoranu, u lepoj haljinici i na stolici za velike devojčice, i što se sve osoblje utrkivalo da joj udovolji, pa sam joj drage volje to dozvolila. Bilo mi je drago kada sam videla kako joj je lice zasijalo na svetlosti sveće, čak i kada je bilo umazano sjajnom masnoćom preliva za testeninu. Danas je bio dobar dan, mislim. Dugačak i neobičan. Nisam spavala otkako sam se probudila pre zore i izašla u baštu. Sada mi se to čini kao san, kao drugi svet, kao da sam bila druga osoba. Nisam sigurna da se to zaista desilo, a ipak me sećanje na taj trenutak ispunjava srećom. Možda će tako biti kada dođem do same ivice provalije: možda neće biti strašno, već nalik na moj susret u bašti jutros. Realnost ne mora uvek da bude na prvom mestu, zar ne? Važno je jedino da li deluje stvarno. Nisam se čak ni pozdravila s Gregom kada smo otišle. Nije bio kod kuće. Otišao je na posao dok sam pakovala Ester. I to je bilo neobično, jer sam osećala kako je ovaj moj odlazak zauvek. Da se nekako, kada se udaljimo od kuće, neću više vraćati. Bar ne na isti način. Sada, dok sedim na krevetu, znam i osećam i vidim sve. Sve mi je savršeno jasno. Znam čemu služi telefon pored kreveta – znam kako se predmet zove i znam kako da ga upotrebim. Znam kako da zaključam vrata, u kom sam hotelu odsela, na kom spratu, i zašto sam ovde. Znam da smo išle da vidimo Pola i da sam, na neko vreme, načisto izgubila dodir s realnošću – svega pre toga mogu da se setim kao kroz maglu, kao susreta s Rajanom u bašti. Sada se osećam prisutno, ispravno i čitavo. Zdravo, snažno i prisebno. Ne znam koliko će ovo trajati, ova nasumična veza sinapsi koja me opet čini svojom, pa ustajem i uzimam tašnu i nežno izlazim iz sobe. Počastiću se džinom i tonikom u baru. Možda mi je ovo poslednji svestan trenutak. Zaslužuje da mu nazdravim pićem. 200


Odmah vidim Kejtlin kako sedi u baru, u lepoj cvetnoj haljini koju sam joj kupila, a crna kosa joj je očešljana i sjajna i pada joj niz leđa. Zastajem i gledam je. Izgleda tako lepo, kao leptir koji se oslobodio crne čaure i odlučio da živi. Stomačić joj se nadima pod rebrima; noge su joj dugačke i blede u cipelama s visokom potpeticom kojima nema ravnih. Mojim crvenim cipelama. Igra se sokom od pomorandže i silno se trudi da ne izgleda kao da nekoga čeka. Srce mi skače u grlo dok je gledam. Ima u njoj nečeg punog nade i snažnog, i to me užasava. Baš kao kada je bila devojčica i kada sam je ispratila prvog dana u školu, u svet u kom će jednog dana naučiti da je ne može svako voleti. Ne želim da napustim svoju Kejtlin ni svoju Ester. Želim da uvek budem u njihovoj blizini da im kažem da ih volim, i da, ma šta da se desi, one to mogu da prebrode. I to je okrutno, nepošteno. Ne plašim se ja bolesti niti nepoznatog, mračnog i divnog sveta u koji me vodi, već se plašim spoznaje da okrećem leđa ljudima koje volim i da ništa ne mogu da učinim da to promenim. „Zdravo“, oprezno prilazim Kejtlin. „Mama!“, gleda me iznenađeno. „Kako si izašla?“ Smejem se, a ona crveni. „Znaš na šta mislim.“ „Misliš kako sam pobegla iz zatvora?“, sedam na stolicu pored nje. „Izašla sam na vrata, iz sobe četiristo devet, i došla ovamo na jedan džin-tonik. I pronašla sam tebe i, ako smem da primetim, izgledaš prilično divno.“ „Glupa haljina“, Kejtlin izgleda postiđeno. „Čekaš nekoga, zar ne?“ kažem, naginjući glavu da je pogledam. Nemoguće je opisati kako se osećam u ovom trenutku: toliko sam ponosna, puna ljubavi, zaštitnički nastrojena, toliko tužna i radosna, sve u isti mah. U ovoj jednoj sekundi u kojoj gledam svoju kćer – sada mladu ženu, snažnu ženu koja je prevazišla mnogo toga da bi mogla da sedi ovde i nosi te crvene cipele, osećam sve to. „Da nije osoba koju čekaš razlog što se osećaš toliko srećno?“ dodajem, setivši se – čuda nad čudima – našeg ranijeg razgovora. „Glupo je“, kaže Kejtlin i gleda kao da procenjuje može li da razgovara sa mnom o tome. „U redu je“, kažem. „Svi klikeri su mi na broju i prisutni u ovom trenutku. Magla se razišla i mogu da vidim kilometrima unapred. Zapravo, pošalji baki poruku i reci joj da sam s tobom, molim te. Obećala sam da je neću više plašiti.“ „O, mama.“ Kejtlin trepće da potisne suze koje joj se sakupljaju na dugačkim trepavicama, dok šalje poruku baki. Telefon joj bruji nekoliko sekundi kasnije. „Baka kaže da uživaš“, prenosi mi Kejtlin. 201


„Pričaj mi o momku!“, kažem i golicam je preko rebara da je iznerviram, da je oraspoložim. „Tek što sam ga upoznala, potpuno slučajno“, kaže. „Radi u studentskom baru i fotografiše. Mislim, upoznala sam ga pre dva dana, mama. I izgleda tako glupo, kao prokleti mršavi Gari Barlou na spidu. Glupa kosa – i ukus za garderobu, mama! Nosi kravate i šešire bez nekog naročitog razloga. I smešne cipele. Kao da zaista razmišlja o tome kako izgleda. Tako je glupo.“ „Znači da je malo tašt?“ pitam nesigurno. „Ni najmanje“, kaže Kejtlin, a na licu joj se jasno vidi iznenađenje. Gleda me ozbiljno. „Mama, tako je fin. Mislim, uvek sam mislila da su fini dosadni i da je to lako, ali on kao da je rešio da vodi računa o čitavom svetu i ljudima u njemu, i da im pomogne kada je sve čak vrlo jasno čisto sranje. Mislim, ko to radi? Zar ne misliš i ti da je to čudno? Nije li to čovek s kojim ne bi trebalo da se petljam?“ „S finim momkom kome je stalo do sveta i ljudi u njemu?“ ponavljam. „Ne, u pravu si, trebalo bi da bežiš glavom bez obzira. Izađi ti lepo s nekim narkomanom nasilnikom ili s takvim nekim.“ „Ali, mama“, kaže Kejtlin, naginjući se prema meni, „nosim tuđe dete! Kakav bi muškarac, pa makar bio i fin, želeo devojku koja nosi dete drugog čoveka? Mislim, ko želi samo komplikacije u životu? I možeš li tek tako da izađeš s nekim ko je napumpan? Mislim, može li s takvim nekim da se viđa neobavezno? Bez upuštanja u vezu? A šta je sa, znaš…“ Spušta glas. „Seksom. Mislim, još nismo ništa uradili. Nismo se čak ni poljubili, zapravo, i možda, možda je sve ovo u mojoj veoma zbunjenoj i pogubljenoj glavi, i možda mu se samo dopadam kao drugarica, i možda mi je samo pomagao jer je fin i… šta ja radim u ovoj haljini?“ Stavljam joj ruku na glavu, kao kada bi kao beba zapala u histeriju. Stavila bih joj ruku na glavu i to ju je nekako smirivalo, i naposletku bi prestala da plače i pogledala moje prste, potpuno bi joj privukli pažnju. Kejtlin isto to radi i sada, verovatno se pita šta moja ruka traži na njenoj glavi, ali deluje – smiruje je. „Zaljubljivanje ne čeka trenutak koji će odgovarati obema stranama“, kažem, sklanjajući ruku. „Ne možeš o tome tako da razmišljaš. Greg i ja nismo mogli da se sretnemo ni u jednom ranijem trenutku u našim životima – da smo se sreli ranije, prosto ne bi išlo. I nećemo imati dovoljno vremena da ga provedemo zajedno, i to je veoma tužno. Ali godine koje smo imali – vreme koje nam je dato – to je dar.“ „Sećaš se Grega?“, pita me Kejtlin nežno.

202


„Naravno da ga se sećam“, kažem. „Kako bih mogla zaboraviti čoveka kog volim?“ „O, mama.“ Uzima telefon iz tašne. „Mama, pozovi ga. Pozovi ga smesta i reci mu da ga voliš. Molim te.“ Mrštim se i uzimam telefon, i okrećem njegov broj bez razmišljanja. Dugo zvoni, a zatim se uključuje govorna pošta i čuje se ista poruka koja se uvek čuje, ista ona koju sam čula kada sam ga prvi put zvala da ga zamolim da dođe da pogleda tavan. Nikada je nije promenio. Osećam se kao da je taj trenutak u prošlosti, kao da ga zovem tog svežeg prolećnog dana kada nijedno od nas nije znalo koliko će taj prvi telefonski poziv biti važan. Slušam zvuk njegovog glasa još iz tog vremena, pre nego što sam ga poznavala, i ostavljam mu poruku. „Greg, ja sam. Kler. S Kejtlin sam u Mančesteru. Otišle smo da vidimo Pola i sve je prošlo dobro, bar mislim da jeste. Da bolje nije moglo. Vidi, osećam se dobro. Normalno i pribrano. I samo sam želela da ti kažem, dok je sve u svetu upravo onakvo kako bi trebalo da bude, samo sam želela da ti kažem, Greg, da si ti ljubav mog života. Volela sam te više nego što sam mislila da je moguće. Volim te, i uvek ću te voleti. Čak i kada se toga ne budem sećala. Obećavam ti. Zbogom, dragi.“ Prekidam vezu i tek kada pogledam Kejtlinino lice, shvatam šta sam propustila gubeći se u sećanjima. „Da li mu je bilo veoma teško?“, pitam je. „Strašno“, kaže. „Ali nije prestao da te voli, mama, ni na sekundu.“ Dajem znak konobaru i poručujem piće. „Kejtlin“, kažem polako, uzimajući gutljaj i osećajući kako penuša kroz mene. „Slušaj me, mila, dok još imam šta smisleno da kažem. U redu?“ Kejtlin klima glavom. „Moraš odlučiti da dozvoliš sebi da budeš srećna. Moraš to da odlučiš sada, zarad mene. Ako te taj momak, taj fini momak čini srećnom, onda mu to i dozvoli. Ne dovodi to u pitanje. Ne teraj ga od sebe zato što ti se čini da se ne uklapa u to kako bi trebalo da bude. Odluči da budeš srećna, Kejtlin. Odluči to zarad mene, zarad svog deteta i sebe. Nemoj ni sekundu da brineš o tome šta je moglo da bude ili šta će biti. Veruj da tvoje srce zna šta da radi, jer ti se kunem, svet može da se sruši oko tebe, telo i um mogu te izdati, ali srce i duh… oni će ostati verni. To će te odrediti. A kada dođe vreme da Ester ovo sazna, objasni joj. Reci joj: ono što će od svih nas ostati jeste ljubav koju smo dali i pružili.“ „Kao u pesmi s tvog venčanja“, kaže Kejtlin. „O, da“, kažem i nešto u meni treperi, tiho seda na mesto. Baš kao pesma na mom venčanju. 203


Kejtlin me grli i silazi s barske stolice, i grli me kako me nije grlila otkako je bila mala. Drži se za mene, drži mene, sputava me, pokušava da me natera da ostanem. I ja svim srcem želim da mogu da ostanem ovde zauvek. Grli me, steže me snažno, i znamo, nekako obe znamo da ma šta da se desi u nedeljama, mesecima, a možda i godinama koje dolaze, da je ovo obema, da je ovaj trenutak… oproštaj. „Zdravo.“ Razdvajamo se i ja vidim momka, plavokosog i urednog, baš kao što je Kejtlin rekla, potpuno doteranog, s najprijatnijim osmehom koji sam ikada videla. Ne gleda me – gleda Kejtlin, a oči mu sijaju. „Ovde si“, kaže. „Nisam bio siguran da ćeš doći, pa sam pomislio da svratim i… ovde si. To je… dobro.“ „Uh“, Kejtlinina porcelanska koža obliva se rumenilom i ona počinje postiđeno da gladi haljinu. „Ovo je moja mama“, kaže, pokazujući prema meni. „O! Zdravo, dobar dan, gospođo, uh, Kejtlin“, kaže i pruža mi ruku. Ima čvrst stisak – snažan, odlučan. I najlepši osmeh. I mada mora da zna za Alchajmera, gleda me u oči. Ne izgleda kao da me se plaši. „Zdravo, momče“, kažem, a on me gleda zbunjeno. „Mama, ovo je Zak“, kaže Kejtlin. „Čak ima i ime kao pop zvezda.“ Zak se smeje i sleže ramenima. „Znači, samo si pomislio da navratiš, prosto u slučaju da bi mogao da naletiš na moju kćerku, koja je baš sedela za šankom u jedinoj haljini koju poseduje, čisto u slučaju da ti svratiš?“, kažem, koristeći svoje bogomdano pravo da ih oboje postidim. „Mama!“, viče Kejtlin. „O, bože!“ „Ha, tako je“, priznaje Zak pokajnički, ne skidajući pogled s Kejtlin. Deo mene oseća kao da bi trebalo da mu održim slovo, da mu kažem koliko je posebna i kako ne sme da je povredi, obmane i izneveri – jer ću ga progoniti ako to učini, kao duh, pa makar još bila živa. Ipak ga gledam, gledam nju, i preplavljuje me osećaj da za takvim pretnjama nema potrebe. Oboje me oštro gledaju i ja shvatam da sam glasno odahnula od olakšanja pošto sam osetila, sasvim pouzdano, da će Kejtlin biti dobro, sa Zakom ili bez njega – ali da će, bar u bližoj budućnosti, biti s momkom koji ju je usrećio. „Mislim da bi trebalo da vas ostavim“, kažem i ustajem. „Vreme je da se vratim u sobu četiristo devet.“ „Ne“, ustaje i Kejtlin i hvata me za ruku. Glas joj drhti. „Ne, mama, ne idi. Nisam spremna da te pustim.“ Dodirujem joj obraz. „Videćemo se ujutro“, kažem joj. Naslanja obraz na moj dlan i klima glavom.

204


„Laku noć, mila“, kažem. „Laku noć, Zak. Veoma si naočit mladić. Kejtlin je u pravu: zaista je to smešno.“ Zak postiđeno sklapa oči i čujem ga kako se smeje dok se udaljavam. Čekam da se vrata lifta otvore kada mu čujem glas. „Zdravo, Kler.“ Okrećem se polako, vidim ga kako stoji i smeši mi se. Gleda me istim onim pogledom kao i u kafeu i biblioteci, i u bašti jutros. Pogledom zbog kog želim da zapevam na sav glas, da svima kažem koliko sam srećna i koliko me sreća služi. „Ti si“, kažem.

205


21

Kejtlin Sinoć sam dugo sedela sa Zakom u baru i razgovarala. Rekla sam mu da sam opet videla oca. Kako ne znam da li da ostanem i pokušam da bolje upoznam Pola ili da idem kući s mamom. Rekla sam mu šta mi je kazala pre nego što je on došao, i da sam se osećala kao da se nešto završilo, kao da smo se oprostile. „Ne znam šta da radim“, rekla sam. „Da li si sigurna da ne znaš šta da radiš?“ pitao me je. „Ili ne znaš da li je ono što želiš da uradiš ispravno?“ Iznenadilo me je to što je rekao, jer sam znala šta želim da radim kada sam njega pogledala. „Šta želiš da uradiš?“ upitao je. „Nisam sigurna da bi trebalo da ostanem“, rekla sam. „Nisam sigurna…“ „Budi sigurna, Kejtlin.“ Nasmejao se. „Pogledaj šta si sve uradila, šta si sve već postigla i kakve si sve odluke već donela. Odluke koje menjaju život. Ako postoji osoba na svetu koja može da bude sigurna, onda si to ti.“ „Želim da ostanem blizu tebe“, rekla sam. Reći su mi izletele pre nego što sam uspela da ih cenzurišem. „Želim da te bolje upoznam. Čini mi se ludo, ali osećam se kao… kao da ovde postoji nešto što moram da otkrijem. Mislim, više od zbližavanja s Polom. Mislim, među nama?“, zastala sam, ali Zak nije odgovorio. Samo je sedeo i gledao u svoje piće, viski i kolu. Nije pio pivo iz krigle ili flaše. Viski i kolu. Piće za devojke. „O, vidi, žao mi je“, požurila sam. „Baš sam budala. Naravno, ja sam budala, ti si samo bio fin, zaista fin. A zbog nekog razloga prosto nema mnogo zaista finih momaka u blizini. Kao da, po pravilu, moraju da budu kreteni dok ne napune bar tridesetu, ili slično, jer mislim da pre tebe u životu nisam srela finog momka. Bar ne finog koji mi se u isti mah i dopada, jer obično, ako devojka kaže da je momak fin, pa onda je to poljubac smrti, zar ne? A zašto? Zašto bismo više cenili osobu koja nije fina od one koja to jeste, i šta je loše u tome što je neko fin i…“ „Kejtlin“, Zak spušta ruku na moj zglob da me zaustavi. „Izvini.“ „U redu je“, kažem, osećajući se kao najgluplja osoba na planeti što sam se ovako izletela samo da bi me opet neko oborio, ali u isti mah osećam se i divno i hrabro i srećno. „Bio si tako dobar prema meni.“ 206


„Nisam“, rekao je. „Ne, jesi“, rekla sam. „Osim ako… nisi perverznjak kome se dopadaju trudne devojke i koji želi da me uvuče u sektu?“ „Ne, mislim, bio sam dobar prema tebi. Da, jesam. Ali ne zato što sam bolji od ostalih muškaraca…“ „Ali jesi“, rekla sam glupo, ali i uživajući što mi se neko dopada i što to glasno izražavam i što ne moram da se pretvaram da me nije briga. „Dobro, dobro, u redu, možda i jesam fin i dobar i, dođavola, zaista se trudim da budem takav, i to i delom jeste razlog zašto sam želeo da ti pomognem. Ali drugi razlog je što mi se baš, baš dopadaš.“ Sok od pomorandže poleteo mi je na nos i pljusnuo preko prednjeg dela cvetne haljine, a zatim sam se nasmejala, pa opet šmrknula. „Zaista?“ pitala sam ga. „Da, mada ne znam zašto te to iznenađuje“, rekao je. „Zato što sam trudna i zbunjena, i zato što sam se ispisala s fakulteta, i imam baš komplikovan i tužan život koji će postati samo još komplikovaniji i tužniji. Nisam ja devojka koja bi se u ovom trenutku mogla dopasti momcima – čak ni finim momcima.“ „Čini mi se da ne možeš da odlučiš da će ti se dopadati neko samo na osnovu njegove životne situacije“, rekao je Zak. „Čini mi se da ponekad neko može da ti se dopadne zbog toga kakav je, bez obzira na životnu situaciju.“ I tada sam, sasvim iznenada, bez ikakvog upozorenja, rekla: „Bio bi sjajan vitez na belom konju… mada mi takav nije potreban.“ A tada me je poljubio, i uskoro posle toga uzvratila sam mu poljubac, a uskoro posle toga shvatili smo da način na koji smo se ljubili verovatno nije primeren na javnom mestu. Otišli smo do lifta, držeći se za ruke, a kada sam pritisnula dugme s brojem sprata na kom se nalazila moja soba, ponovo smo se poljubili, u predvorju, a ja sam shvatila da me nije briga ko nas gleda – da me nije briga ni za šta osim da ga ljubim. Nikada nisam osetila ovakav nedostatak stida, osim onaj jedan put kada sam igrala s mamom. Lift je stigao, suviše brzo. „Laku noć“, rekao je Zak. „Ja sam igračica“, rekla sam. „To je lepo“, nasmešio se. „Ne želim da odeš“, rekla sam. „Dođi gore nakratko.“ „Nisam siguran“, rekao je. „U vezi s ovim?“, upitala sam ga. „Nisam siguran da mogu da dođem samo nakratko“, rekao je.

207


„Onda dođi da provedeš čitavu noć. Nije da nisi već prespavao kod mene u sobi.“ Poljubili smo se u liftu, ja sam njega prikucala uza zid, rukama prelazeći preko njegovog torza, ispod košulje. Osećala sam se odvažno i hrabro i moćno od sreće. Kada smo stigli na sprat na kom se nalazila moja soba, prestali smo da se ljubimo, a on me je pogledao kao da sam nešto posebno. Otvorila sam vrata svoje sobe i pustila ga da uđe, a on je prišao prozoru, daleko od mene. „Kejtlin“, rekao je. „Razmisli o ovome. Da li si spremna da – da li je ovo pravi trenutak za tebe. Znam da ću ja drage volje sačekati, ići polako, upoznati te tvojim korakom. Vidiš, ovo među nama nije nešto što bi trebalo požurivati. Ovo je nešto što će trajati.“ Mislim da mi nikada u životu ništa nije bilo toliko jasno, niti sam ikada osećala nešto ovako snažno, ili se osećala ovoliko sigurno u nešto. „Ne želim da čekam da osetim ovoliku sreću“, rekla sam. „Želiš li ti?“ „Bože. Ne“, rekao je. A zatim je prošlo mnogo vremena pre nego što smo ponovo progovorili. A sada je sunce izašlo i njegove ruke me grle, i osećam bockanje njegove brade na potiljku, i toplinu njegovih butina naspram mojih. Zatim se iznenada na vratima čuje kucanje, žurno i tiho. Sedam, umotavam se u ćebe i otvaram vrata. „Kejtlin, da li je tvoja majka kod tebe?“ baka viri kroz vrata i vidi stopalo. „Uh, nije“, kažem. „Mislim da se nije ni vratila“, kaže baka, suviše uznemirena da bi spomenula stopalo. Izlazim u hodnik i vidim Ester kako u pidžami krade keks s kolica koja gura sobarica. „To nije moguće“, kažem. „Nije. Sinoć sam ti poslala poruku da ti kažem da je sa mnom i da je savršeno pribrana, baš kao stara mama – ništa nije zaboravljala, nije bilo rupa u pamćenju. Bila je divna. Zvala je Grega, ostavila mu je poruku, a zatim rekla da mora da se vrati pre nego što se ti zabrineš. Znala je broj sobe i sve ostalo. Mislim, vratila se sinoć u sobu, zar ne?“ „Ne znam“, kaže baka nesrećno. „Zaspala sam sa Ester, a kada sam se jutros probudila, nije je bilo u sobi s nama. Nije spavala u svom krevetu. Tako sam glupa. Trebalo je da nateram sebe da je čekam. Ne znam zašto nisam! Šta ako je opet negde odlutala? Ne poznaje nikoga, ne poznaje mesto. Izgubiće se, ili će se povrediti, ili će…“ „U redu je“, kažem, i ne znam zašto, ali znam da je to istina. „U redu je. Samo trenutak, sačekaj da se obučem. Verovatno je na doručku.“ Žurim nazad, mučnina mi izokreće sobu dok žurim da se obučem. 208


„Šta se desilo?“, uspravlja se Zak. „Baka misli da mama cele noći nije dolazila u sobu“, kažem, navlačeći helanke i haljinu od sinoć. „Znala sam da nije trebalo da je pustim da odluta. Trebalo je da je odvedem na sprat…“ „U redu je“, kaže Zak, iskočivši iz kreveta i navukavši odeću. „Pronaći ćemo je.“ Zastajem za trenutak i posmatram ga kako se bez premišljanja oblači da pođe sa mnom i pomogne mi. Nekoliko sekundi kasnije, kada je zakopčao košulju i obuo cipele, izlazimo napolje, gde nas čeka baka s telefonom u ruci. „Zovem Grega“, kaže i radoznalo gleda Zaka. „Ali javlja mi se sekretarica.“ Na brzinu ih upoznajem, a zatim Zak preuzima komandu. „Dobro, prvo da pitamo na recepciji“, kaže. „Tvoja mama je baš lepa… mislim, vrlo upečatljiva, sa onom kosom i svim ostalim. Uveren sam da su je primetili.“ Nas četvoro spuštamo se liftom, Ester zuri u Zaka ispod bakine ruke, oči je raširila u čudu, verovatno zato što izgleda kao Diznijev princ. Čim su se vrata lifta otvorila, gotovo da trčim do recepcije, a ruku držim na stomaku. Baka nije daleko iza mene, a Ester je prati u stopu. Ali pre nego što sam stigla da postavim pitanje, Zak me doziva. Gleda u restoran. Rukom me zove da mu priđem. „Tvoja mama je unutra“, kaže mirno. „S nekim muškarcem.“ Glasno i užasnuto uvlačim vazduh. O, bože, neko je uspeo da je primeti otkad me je sinoć napustila do trenutka kada je stigla do svoje sobe i da je iskoristi. Čula sam da se takve stvari dešavaju, ali sinoć mi je delovala toliko srećno, toliko normalno i nalik na sebe. Ne želim da gledam. Ne želim da znam, ali moram. Ulazim u prostoriju i lako je pronaći mamu: gusta kosa blešti poput svetionika. Naginje se da poljubi nekoga. Muka mi je. Da Greg može ovo sada da vidi. Ako Greg ikada sazna, to će ga ubiti. Pripremam se.i prilazim stolu. Tada ga primećujem. „Kejtlin!“, mama je srećna što me vidi. „Ovo je moj ljubavnik“, kaže mi. „Moj junak. Moj ljubavnik iz biblioteke, moj igrač iz bašte, jedina osoba koja i dalje vidi mene. Ovo je on, Kejtlin. Ovo je moj čovek iz snova. Došao je da me pronađe – uvek dođe da me pronađe. Ne znam kako, ali to mu svaki put uspe. Nadam se da će ti se dopasti. Želim da ti se dopadne.“ Gledam čoveka koji drži mamu za ruku i znam da plačem od sreće i olakšanja. „Zdravo, Greg“, kažem. „Zdravo, Kejtlin“, kaže on. „Evo, doručkujem s gospođom Armstrong.“ „Mislim da više ne želim da budem gospođa Armstrong“, kaže mama. „Želim da budem gospođa Rajan. Gospođa Grega Rajana.“ 209


Sklapa prste oko njegovih i izgledaju kao da se nikada neće razdvojiti.

210


Pre otprilike mesec dana

Greg Ovo je delić salvete koju sam dao Kler da obriše lice one prve noći u kafeu. Razmišljam o toj večeri kao o prvoj, jer je to i bila. Bila je to prva noć kada me je Kler ponovo videla onako kako me je nekada videla, mada je mislila da sam neko drugi, neko nov. Nisam otišao tamo da bih pokušao da je prevarim. Nisam ni znao šta će se desiti dok se nije desilo. Rut me je pozvala da mi kaže da je Kler otišla pošto su se vratile iz bolnice i ja sam nekako prosto znao gde će biti. U početku me je bolelo kada me nije prepoznala, a onda sam shvatio. Nije bilo važno ko sam. Bilo je važno samo da me vidi – da razgovara sa mnom kao nekada. Bio je to samo letimičan pogled na to kako je nekada bilo među nama, kako bi još moglo biti, s vremena na vreme, ali bilo je dovoljno da me drži, da mi pruži nadu. I ja i dalje verujem da sam tada razgovarao s Kler, i da je ona to znala, na nekom nivou; jer verujem da ljubav traje kada se ljudi vole onako kako se mi volimo, da traje ma šta da se desi. Možda se za Kler sve u vezi sa mnom promenilo kada smo se sreli u kafeu. Ali ljubav… ljubav je ostala ista. Nije mi bila namera da tajim taj sastanak, ali bio je toliko poseban. Toliko redak. Nisam želeo da oteram Kler pričajući o njemu. Niko nije primećivao da je Kler, kada smo oboje bili u kući, njenoj kući, postajala sve hladnija prema meni i sve distanciranija – niko osim mene. U kući sam postao stranac, uljez. Kler se trudila da bude ljubazna prema meni. Dala je sve od sebe, ali nije mogla da sakrije kako se osećala kada sam u blizini. Ali izvan kuće, za nju sam bio potpuno drugi čovek – drugačiji, ali i dalje čovek kog voli. Kler je govorila da joj je bio potreban čitav život da se zaljubi u mene, i tako je i bilo. Ovaj drugi put, zaljubila se za svega nekoliko sekundi; jer smo se već voleli. Ovaj drugi put, kada sam je vratio pošto je krenula da traži Kejtlin, nadao sam se da bi se to moglo opet desiti. Želeo sam to. A kada se desilo… osećajje bio čudesan. I tada sam shvatio da bi me možda, samo kada bih mogao da zadržim ovu vezu s njom – ovaj balon u kom možemo da se volimo – ona ponovo mogla gledati kao supruga. Da bi me mogla prepoznati. Bilo je to sebično, i nepošteno, naročito kada sam se našao s njom u biblioteci. Pogrešio sam što sam dozvolio 211


da Rut sve to proživi, ali šta sam mogao da uradim? Morao sam da budem s njom, da iskoristim svaku priliku, i morao sam da se nadam da će to biti dovoljno da se seti našeg braka. A tada me je zatekla u bašti. Nisam mogao da spavam, bio sam vrlo nesrećan i zbunjen zbog svega što se dešavalo. Izašao sam napolje, jer sam želeo da hladnoća umrtvi bol, a onda se ona iznenada pojavila pored mene. Mislim da joj nikada nisam bio blizak kao u tim trenucima. Oprostila se od mene, zauvek. Ostavila me je i odabrala me je, odabrala naš brak, sve u isto vreme. Rekla mi je da mora da bude sa svojom porodicom i da bi trebalo da odem i potražim svoju suprugu. I to sam i odlučio da uradim. A onda se desilo nešto najčudesnije i najdivnije. Kada sam stigao u Mančester, moja supruga me je čekala. Možda nas i nije čekalo mnogo takvih trenutaka u budućnosti. I možda se to više nikada neće desiti. Međutim, sada znam da mogu da se nadam, i znam da ću nastaviti da se nadam, da ću se uvek nadati da će mi se vratiti, samo još jednom.

212


Utorak, 19. jun 2007.

Kler Ovo je proračun – rukom ispisan na parčetu papira sa zaglavljem firme – koji mi je Greg izneo onog dana kada je prvi put došao u kuću da pogleda tavan. Kejtlin je bila na ekskurziji, a ja sam upravo završila razgovor s mamom, koja me je pozvala da razgovaramo o članku koji je isekla iz „Dejli mejla“ za mene, o tome kako se od čokolade dobija rak. Mama je uvek volela da svoje prosleđene članke proprati diskusijom. Nisam bila spremna za njegov dolazak i nisam ni nameravala da to budem: nisam znala da ću upoznati ljubav svog života. Nisam mislila da moram da brinem zbog rupe u mojim malčice preterano tesnim farmerkama, prevoju kože koji mi je visio preko struka pantalona, niti zbog toga što sam na sebi imala Kejtlininu staru majicu s kratkim rukavima na kojoj se nalazila slika lobanje i koja je bila pocepana duž kragne. Niti zbog toga što sam se oznojila u pokušaju da očistim tavan od svih stvari koje su se u njemu taložile godinama, otkako sam kupila kuću. Bio je dupke pun uspomena; neke od njih bile su važne, a neke samo trenuci u vremenu koji su imali značenje samo za mene i ni za koga drugog. Mislim da sam čak i bila ljuta što je došao dok sam gurala kutije po ćoškovima i mislila o svemu onome što ću morati da bacim samo da bih imala dodatni prostor na tavanu, koji mi, kada bolje razmislim, zapravo, i nije bio potreban. Zvono se oglasilo dok sam još stajala na merdevinama, i bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da se spustim, pa se, dok sam se teturala niz stepenice, ponovo oglasilo. Bila sam baš ljuta. Obrazi su mi se žarili i sijali od znoja, i zaudarala sam na prašinu i znoj kada sam otvorila vrata i prvi put srela Grega. „Gospođa… Armstrong?“ Napravio je neznatnu pauzu između ove dve reči, kao daje, nekako, osetio da ne idu zajedno. „Ne izjašnjavam se ni kao gospođa ni gospođica“, rekla sam, onako kako to uvek kažem. „Ne osećam potrebu da me moj bračni status određuje.“ „Pošteno.“ Činilo se da ga nije briga da li sam gospođa ili gospođica. Pustila sam ga u kuću, koja je bila vrela i puna sunčeve svetlosti i u kojoj se video svaki trag prašine i upletenih niti po ćoškovima. „Dakle, na spratuje“, rekla sam mu.

213


„Obično je to tako s potkrovljima“, dobacio je, a ja sam ga besno pogledala. Nije mi bio potreban duhoviti građevinac. Prva sam se popela merdevinama u potkrovlje, a on me je pratio. Sećam se da sam bila bolno svesna činjenice da je nos ovog čoveka svega nekoliko centimetara od moje zadnjice i pitala se kako mi ona izgleda ovih dana. Baš je mnogo vremena prošlo otkako sam se potrudila da se pozabavim njom. Za trenutak smo stajali tamo, okupani svetlošću gole sijalice, dok je on vadio zidarsku olovku iza uha i nešto beležio. Za pojasom je nosio metar, poput revolveraša s Divljeg zapada. „Prilično jednostavan posao“, rekao je. „Napraviću crteže i proračune, pa ćemo zamoliti inženjera da ih odobri. Ne želite stepenice, samo bolje merdevine i dva krovna prozora, pa će sve ići prilično brzo. Potrebna vam je još jedna spavaća soba, zar ne?“ „Ne“, rekla sam, osvrćući se s rukama na kukovima i pokušavajući da zamislim ovu sobu onako kako sam želela da izgleda: obasjanu sunčevom svetlošću, izbrušene i prelakirane podne daske, u belo okrečene zidove. „Želim da pišem knjigu i čini mi se kao da sve sobe koje imam u ovoj kući već imaju svoju svrhu, što me sprečava da se usredsredim na pisanje, pa sam pomislila da je rešenje problema soba za pisanje.“ Nasmešila sam mu se. „Pretpostavljam da vam se to čini kao čista ludost.“ „Ni najmanje“, rekao je. „Vaša je kuća, a pisanje knjige čini mi se kao bolja zamisao od mnogih.“ Nasmešio se, ne meni, već prostoru oko nas, i ja sam videla kako i on zamišlja dovršenu prostoriju, i da oseća zadovoljstvo zbog te slike. Tada sam prvi put primetila koliko su mu široka ramena i koliko su mu mišićave ruke, i obrise trbušnih mišića ispod košulje. A kada sam to iznenada primetila, shvatila sam da mi je kosa vezana navrh glave, i nosila sam kćerkinu pocepanu majicu i farmerke koje su mi, tehnički gledano, bile koji broj manje. O, i da sam svakako starija od njega, mada nisam bila baš sigurna koliko. Shvatila sam sve to, i odmah se naljutila na sebe što mi je to uopšte važno. „Dakle, hoćemo li sići, pa ću vam dati procenu – okvirnu u ovoj fazi, koliko da steknete uvid – a ako se odlučite za mene, napraviću vam detaljan proračun i ugovor, tek da znate šta tačno plaćate, u redu?“ „U redu“, rekla sam, iznenada kadra da izgovaram samo kratke reči. On se prvi spustio merdevinama, ja sam išla za njim. Bila sam na pola puta kada mi se glupa japanka okliznula, a ja pala niz preostale prečke pravo njemu u naručje. Nije me u naručju zadržao ni trenutak, ni delić sekunde duže nego što je bilo potrebno. Samo me je vesto postavio na.noge.

214


„Nikada nisam uspela potpuno da savladam veštinu stajanja sa obe noge na zemlji“, rekla sam i neobjašnjivo pocrvenela. „Pa, ne možemo svi biti dobri u svemu“, rekao je. „Ja ne mogu da zamislim da zapišem nešto duže odprocene.“ Nisam tačno sigurna kada sam zaključila da sam se zaljubila u njega, ali mislim da je to bilo u tom trenutku, kada se potrudio da me opusti. Sišla sam za njim niz stepenice, a kada smo stigli do poslednjeg stepenika, već je bilo zvanično. Bila sam opčinjena, i to je prava reč. Opčinjena. Jer sam znala da je to beznadežna ljubav, ljubav od koje nikada ništa neće biti, jer nisam ja te sreće. Ušli smo u kuhinju, a on se naslonio na radni deo i počeo da piše. Sve vreme gledala sam mu u zadnjicu i smešila se sebi u bradu zbog toga kako se budalasto ponašam, i razmišljala kako će se Džulija smejati sa mnom u školi kada je sledeći put vidim. Sama pomisao na to koliko bi Kejtlin bila zgrožena da je mogla da me vidi kako se naslanjam na frižider i netremice zijam u njegov prelepi primerak muževnosti poput kakve lujke, naterala me je da se naglas zakikoćem. Greg me je pogledao preko ramena, a zatim se, kada me je video da se smešim, okrenuo prema meni. „Šta je smešno?“ pitao me je. „O, ja sam… o, ništa.“ Kikotala sam se uprkos sebi. Kikotala sam se poput tinejdžerke koja je naletela na simpatiju. „Ne obraćajte pažnju na mene, ponašam se zaista potpuno budalasto, bez nekog konkretnog razloga.“ Osmeh mu je bio divan, lenj, pun humora. „Ne slažem se“, rekao je, „odličnoprocenjujem ljude, a vi mi uopšte ne izgledate budalasto.“ „O, zaista?“ pitala sam ga razigrano, svesna da uzaludflertujem, ali rešena da ne marim za to. „A kakva sam, prema vašem mišljenju?“ „Vi ste žena koja će napisati knjigu.“ Kada se osvrnem na taj trenutak, pitam se da se nisam u isto vreme prevarila i bila upravu. Znala sam da je moja i Gregova veza suviše dobra da bi bila istinita, da neće potrajati, i bila sam upravu, ali sam ipogrešila. Neće potrajati, ali ne zato što mi to ne želimo – i trajaće čak i pošto se okonča. Trajaće u meni i Gregu, ma šta da nas razdvaja. I trajaće u Ester i Kejtlin, i u bebi. I trajaće i trajaće, čak i kada se zauvek okonča, jer ćemo se u mom srcu Greg i ja uvek držati za ruke, kao muž i žena u pesmi „Grobnica Arundelovih“. I na kraju sam i napisala knjigu. Svi smo je napisali. Zapisali smo priče iz naših života, i ja sam ovde, među ovim stranicama. Ovde ću uvek biti.

215


Epilog Subota, 27. avgust 1971.

Rođena je Kler Ovo je prva fotografija tebe i mene, Kler. Sedim u bolničkom krevetu, u kućnoj haljini koju mi je posebno za ovu priliku isheklala moja mama. U to vreme muževi nisu prisustvovali porođaju: dolazili su u posetu, jedan sat dnevno, pa su ih terali napolje. Bilo mi je drago zbog toga – bilo mi je drago što mogu da budem sama s tobom, mojom malom bebom, mojom svezom malom osobom. Ovom sićušnom dušom koju sam stvorila i donela na ovaj svet. Nisam želela ni sa kim da te delim. Tada ti je, u prvim danima, kosa bila kao gar crna i nalik na paperje, i nije bilo ni nagoveštaja crvene očeve kose. Lice ti je bilo izgužvano i usko, a oči čvrsto zatvorene pred ovim blistavim, nepoznatim svetom. Babica je rekla da moram da te spustim da spavaš u dečjoj sobi sa svim ostalim bebama; rekla je da i ja moram malo da odspavam. Dolazile su po sve bebe u određeno vreme i gurale ih niz hodnik u dugačkoj koloni. Međutim, ja tebe nisam želela da pustim, Kler. Pokušala je da mi te uzme, tražila je da te pustim, ali sam joj rekla da si ti moja beba i da želim da te držim; a zatim sam, iz čistog bunta, pustila da se dečja hrana u bočici na noćnom stočiću ohladi i podojila te. Posle toga ostavili su nas na miru. Prošao je gotovo čitav danpre nego što si istinski otvorila oči i pogledala me. Bile su najsvetlije plave boje koju sam ikada videla, čak i tada. Oči bebama ne bi trebalo da su plave, ali tvoje su bile. Čak sjajne, a ja sam pomislila da to mora da je zato što je ovaj sićušni zamotuljak u mom naručju pun života, pun obećanja i pun budućnosti. Pre nego što sam upoznala tvog oca, mislila sam da će ljubav i mir promeniti svet, ali, kada sam pogledala u tvoje oči, znala sam da moram da te pustim da budeš ono što želiš, i da te volim, i da će to biti najbolje i najbliže čemu ću se ikada približiti u menjanju sveta nabolje. „Bićeš sjajna“, rekla sam ti. „Bićeš pametna i zabavna. Hrabra i snažna. Bićeš feministkinja, mirovni aktivista i igračica. I jednog dana i ti ćeš biti majka. Bićeš puna ljubavi i doživećeš avanture i činićeš stvari koje ja ne mogu ni da zamislim. Ti, mala Kler Armstrong, bićeš najneverovatnija žena i imaćeš najlepši mogući život: život koji niko neće zaboraviti.“ 216


To su bile prve reči koje sam ti uputila, Kler, kada si prvi put otvorila oči i pogledala me. Sećam se tih reči jasno kao da sam sada u toj sobi i držim te u naručju. I, Kler, moja lepa, hrabra, pametna devojčice, bila sam u pravu.

217


Zahvalnice Hvala mojoj divnoj urednici Džilijan Grin i sjajnom timu u izdavačkoj kući Iberipres, uključujući Emili Jau, Hanu Robinson i Luiz Džouns, za veliku podršku koju su mi pružile. I veliko hvala mom agentu i prijateljici Lizi Kremer, koja mi je bila stalan izvor snage i inspiracije, kao i divnim Lori Vest i Harijet Mur iz književne agencije Dejvid Hajam, pravom timu snova i najboljim prijateljima svakog pisca. Hvala mojim prijateljima koji su me trpeli za vreme pisanja ove knjige, naročito Kejti Rigan, Kersti Siman, Ketrin Ešli, Mardži Haris. Naročitu zahvalnost dugujem mom suprugu Adamu, koji mi mnogo pomaže i pruža mi veliku podršku, i mojoj prelepoj, bučnoj, energičnoj deci koja su stalno u nekom poslu i neprestano me drže budnom. I konačno, hvala mojoj mami, Don, kojoj je ova knjiga posvećena. Ti si me naučila kako da budem mama.

218

Rouan kolman jedina na svetu  
Rouan kolman jedina na svetu  
Advertisement