Page 1

Anna

~1~ Knjigoteka


Anna

MERI VESLI

Život po meri Preveo Nenad Milojković

~2~ Knjigoteka


Anna

PRVI DEO Džejmsu Hejlu

~3~ Knjigoteka


Anna

Jedan

~4~ Knjigoteka


Anna

stabljika sa semenjem. Znojio se jer, otkako se povredio, nije bio spreman za napor. Pitao se koliko se more povlači kada je oseka. Rastojanja su varljiva; ne poznaje ovu obalu. Podesio je dvogled i okrenuo ga prema udaljenoj prilici. Video je dete koje lagano hoda uz samu vodu, bacajući nogama u vazduh male mlazeve peska da zabavi psa nešto manjeg od sebe. Pas je mahnito jurio, šaljivo podvijenog repa, podignutih ušiju, čeljusti razjapljenih u histeričnom oduševljenju. Činilo mu se da ga čuje kako laje, ali baš tada su mu do ušiju doprli krici galebova koji su pravili nagli zaokret oko rta, i piska ostrigara što su preletali preko zaliva obgrljenog rtovima. U tom trenutku ga je i sunce, koje je iznenada prekrio oblak, podsetilo da je februar nepredvidiv mesec. Pratio je dvogledom ostrigara sve dok ih nije, sa žaljenjem, izgubio iz vida, kada su zamakli iza rta. Njihov prolazak podigao je kormorana kojeg nije primetio na steni iznad mora. Uzaludno se boreći protiv oblaka, gledao ga je kako leti prema suncu. Zakopčao je kaput ne bi li se zaštitio od ledenog povetarca koji je najavljivao veče. Dete je sada trčalo, dugim koracima izmicalo pred morem koje se na dečakovo zaprepašćenje mreškalo preko peska brže nego što čovek može da hoda. Dete je dozivalo psa piskutavim glasom sličnim glasu ostrigara, ali je pas, obuzet uživanjem, počeo da kopa u pesku. Radio je grozničavo, bacao šapama mlazeve mokrog peska prema moru, grizao pesak, tresao rundavom glavom, iskopavao jamu u koju je zaranjao glavu i ramena, lajao. Dete, devojčica, nastavila je da kaska, prelazeći dijagonalno plažu. Imala je gustu crnu kosu s pletenicama i nosila svetlo-smeđi džemper i odgovarajuću suknju koju je uvukla u gaćice s elastičnim nogavicama; zato je imala grotesknu siluetu ušećerene jabuke. Njene duge noge bile su tanke. Povremeno je zastajala da zviždanjem dozove psa koji na to nije obraćao pažnju. Sve ovo je zainteresovalo dečaka koji je stajao i posmatrao. Plima nadolazi tako brzo da će dete morati da pođe drugim putem. Neće moći da stigne do obale zaliva, moraće da potrči prema njemu. A pas se ne ponaša baš mnogo pametno; podigao je glavu iz jame i neodlučno cvili; neće da prekine igru. Dečak je sada primetio da ga je plaža, koja je izgledala tako ravno, prevarila. Nadolazeća plima se kovitlala oko ostrva u pesku i pas, koji je stajao na jednom od ovih uzvišenja, bio je odsečen. Podigao je glavu i počeo da zavija. Između psa i deteta bilo je šezdeset metara zapenušane

~5~

Knjigoteka


Anna vode. Podigla je glas i doviknula psu da bude hrabar. To ga nije okuražilo; stajao je podvijenog repa i drhtao. Okrenula se prema njemu. Dečak je ustao. „Ostavi ga”, doviknuo je, „neka pliva”. S mesta na kojem je stajao video je koliko je voda duboka a dete malo. „Neka pliva.” Može li da ga čuje s te udaljenosti? Dete je, ne obraćajući pažnju, svlačilo odeću, pravilo od nje zavežljaj, vraćalo se gazeći polugolo kroz vodu prema psu, pridržavajući rukom zavežljaj na glavi. Kada je stigla do psa, trgnula je povodac i skočila u plimu koja je jurila kovitlajući joj se oko grudi. Dečak je zaurlao: „Budalo, budalo jedna!” - i pošao niz dinu prema plaži poskakujući i hramljući, dok je pas, koji je sada plivao svom snagom, očajnički podižući glavu iznad vode i pljuskajući šapama, veslao ispred deteta, koje je polako gazilo kroz vodu jer mu je smetao zavežljaj odeće. Dečak je stigao do vode baš kada je pas iskočio na obalu i dobro ga iskvasio otresajući se. Na nekoliko metara od obale, devojčica se spotakla o nešto ispod vode i delimično potonula, ali ipak je uspela da ne pokvasi zavežljaj. Setivši se da je u Francuskoj, dečak je urlao: „J’arrive! Idiote! Espèce de con! Attendez. J’arrive. Au secours!” 1 Zagazio je u vodu i uhvatio je za ruku. „Tenez fort”, vikao je, „ma main. 2 Izvući ću te. Venez vite. Quel horreur!” 3 Ispustio je štap i dograbio zavežljaj odeće. „C’est dangereux.” 4 Devojčica je ščepala štap baš kad se more spremalo da ga odnese, i pružila mu ga pošto je izašla iz vode. Imala je smeđe oči i bila modra od hladnoće. „Daj mi odeću, molim te!” Istrgla mu je zavežljaj iz ruku. „Okreni se na drugu stranu”, rekla mu je dok je oblačila suknju i navlačila džemper preko glave, diskretno podizala gaćice ispod suknje i cedila ivicu potkošulje koju nije skinula. Drhtala je. „Nisi morao”, rekla je nezahvalno, cvokoćući. „Nije mi bila potrebna pomoć.” „Znači ti si Engleskinja?”, upitao je dečak, koji je cedio nogavice osećajući se glupo. „Da.” „Ja sam Kozmo”, rekao je dečak. „Stvarno?” „Pas ti je prilično glup”, rekao je Kozmo gledajući psa kako se valja po kratkoj travi koja je rasla na dini, i češe leđa o jedan busen. Franc: Evo me! Idiote! Glupačo! Čekajte! Stižem. Upomoć! (Prim. prev.) Franc: Uhvati me čvrsto za ruku. (Prim. prev.) 3 Franc: Brzo dođi! Kakav užas! (Prim. prev.) 4 Franc: Opasno je. (Prim. prev.) 1 2

~6~

Knjigoteka


Anna „Samo ne voli vodu.” Vezala je mašnu koja joj je visila s pletenice. „Moram da nađem cipele.” Pažljivo gazeći bosim nogama, otišla je prema stenama. Pas je prestao da se valja, skočio i pošao za njom. Kad je stigla do stenja koje je okruživalo podnožje litice, Kozmo je doviknuo za njom: „Kako se zoveš?” Dete nije odgovorilo, ali mu se s litice vratilo: „...oveš ...oveš ...oveš”. Stajao je kraj vode koja je, dostigavši najviši nivo, nežno uzdisala napred-nazad i poverljivo gladila pesak. „Mogla si da se udaviš”, zaurlao je Kozmo za njom u slučaju da to ne zna. Našla je cipele i čarape; gledao je kako ih obuva. Zatim je pošla uz liticu skačući kao mlada koza, dok ju je pas sledio. Na vrhu je zastala, osvrnula se prema njemu, podigla ruku, mahnula mu i otišla. ,,Con”, povikao je Kozmo. Prethodnog dana je naučio tu reč. „Con!” Pantalone su mu mokre, koleno ga boli, a treba još dugo pešačiti nazad, do puta gde mora da uhvati prevoz, poluvoz-polutramvaj, kojim će preko Sen Brijaka i Sent Enoga stići do Dinara. U tramvaju, trudeći se da ne obraća pažnju na putnike koji su radoznalo gledali njegove mokre noge, Kozmo se tešio. Ona je još dete, nije prava devojka. Imao je petnaest godina i jedva je čekao da upozna devojke, da sazna sve o njima.

~7~ Knjigoteka


Anna

Dva

eter, Britanik, Bristol i MaĹžorl

~8~ Knjigoteka


Anna Velsa, Midlendsa, severnog dela Engleske i iz Škotske, koji su, svi do jednog, boljševici - tako je pisalo u Tajmsu. „Mogli bi da saznaju mnogo više kad bi se potrudili da upoznaju stanare nekih manjih pansiona i soba za izdavanje, gde žive ruske izbeglice sa znatno manje novca na raspolaganju. Nužda ih je naterala da stalno žive u inostranstvu”, mrmljao je Blanko Vindet-Vajt Kozmu Liju, prijatelju s kojim je provodio odmor, dok su sedeli u restoranu hotela Mažoren. „Poznaješ li nekog od njih?”, pitao je Kozmo poluglasno. „Čuo sam da stalno jadikuju za izgubljenim imanjima i žive od gomila nakita koje su poneli.” „Osoba kod koje idem na časove klavira jedna je od njih”, promrmljao je Blanko. „Jermenka je, stvarno, poreklom iz Bakua. Pravi je maher u bridžu. Počela je da mi drži časove kad sam prošle godine ovde bio s tetkom.” „Bridža i klavira?” „Da. Pretrčimo reda radi preko nekoliko lestvica, a onda se prihvatimo bridža. Treba nam četvrti igrač. Zašto ne pođeš sa mnom večeras?” „Ne igram dobro karte. Ne zanimaju me.” „Onda triktrak?” „Igra li ona?” „I te kako!” „U redu, poći ću.” Kozmo je bio oduševljen. „Moraćeš prvo da izdržiš nekoliko partija. Neću da se odreknem bridža”, rekao je Blanko prigušenim glasom. „Dobro. Može”, rekao je Kozmo. „Momci, šta radite po podne?”, pitala je gospođa Li. „Malo je mokro za tenis, a ne bi se reklo da će biti lepo vreme za posmatranje ptica, Kozmo. Kako je tvoje jadno koleno?” „Mnogo bolje, hvala, mama. Prošlo je.” „Pa šta ćete onda raditi? Treba vam svež vazduh.” „Mislili smo da se malo prošetamo”, rekao je Kozmo. „Nemojte da se prošetate do kasine”, rekla je gospođa Li. ,,Oh, mama, premladi smo za to.” „Ma, znam ja vas, a obojica izgledate kao da imate više od petnaest godina.” „Šta ćeš ti raditi, mama?”, pitao je Kozmo.

~9~

Knjigoteka


Anna „Imam probu kod one sjajne male krojačice. Hoću da završim s njom pre nego što ti se otac vrati.” „Je l’ on ne treba da zna?” „Šta da zna?” „Koliko trošiš na odeću.” „Ovde je kupovina odeće štednja. Ne pričaj koješta, dušo.” Blanku se činilo da se njegova domaćica nakostrešila. „Nadam se da ti šiju divnu haljinu s ogromnim dekolteom. Ocu bi se to svidelo, mogao bi da ispriča svoj vic.” „Može on to i bez nove haljine”, rekla je gospođa Li setno. „Otac uvek priča jedan užasan vic s bradom”, počeo je Kozmo. „Kozmo!”, upozorila ga je gospođa Li. „Prestani!” Kozmo se nasmeja i saže da poljubi majku u obraz. „Ja, u stvari, imam časove klavira, gospođo Li”, rekao je Blanko taktično. „Ako Kozmo hoće da mi pravi društvo, mogli bismo zajedno da se prošetamo.” „Izgleda da te je gospođa Kako-se-zvaše - baš teško prezime inspirisala. Tvoja majka mi je rekla da je u izveštaju o tvom učenju pisalo da si ‘zapustio klavir’. Profesori su sve površniji.” „Osećaju olakšanje jer su preživeli rat. Moj profesor je površan, a i kukavica. Vrišti od bola i besa kada odsviram pogrešne note. Nadao sam se da ću ostaviti klavir, ali madam Tarasova ne vrišti, te ću nastaviti da vežbam u toku raspusta da bih majci učinio po volji.” „Tvoja majka mi je u pismu posebno naglasila koliko je muzika važna...” „Moja majka samo hoće da odobrovolji mog rođaka Šoza. 5 Umetnost je ne zanima.” „Ne zovi ga Šoz, Blanko; to je vrlo nepristojno i zasmejava me. „Onda Stvar.” „Ne može ni tako. Zapamti da on zaslužuje poštovanje iako se niste upoznali. On ima ime.” „Verovatno i nećemo. On je tako odlučio, a ne ja. Prezivamo se isto i to je sve”, rekao je Blanko. „Hteo bih da izostavim ili Vindet ili Vajt, ali majka neće ni da čuje. Nije važno, muzika u školi nije obavezan predmet pa joj neće smetati ako je ostavim kada savladam osnove.” 5

Franc: Chose - stvar. (Prim. prev.)

~ 10 ~ Knjigoteka


Anna ,,A gospođa Kako-beše može da ti pomogne?” „Nadam se.” ,,A da li je - ovaj - da li je tvoj otac bio muzikalan?” Gospođa Li je oklevala da spomene Blankovog oca, koji je, pretpostavljala je, bio sahranjen u Flandriji. „Ni Vindet ni Vajt, gospođo Li. Nije imao sluha ni pre nego što je odleteo u vazduh - tako su mi rekli. Bum, bum.” „Zaista, Blanko, ja... Pa to... Ti...” Gospođa Li je osećala da mora nešto da kaže. „Vindet-Vajt je baš lepo prezime, ne treba da se podsmevaš...” „Izvinite, gospođo Li, nisam nameravao da vas uznemirim. Samo, čini mi se da je zaista nepravedno da moj otac, sin jedinac, bude ubijen, a da rođaku Stvari ostanu šest sinova”, rekao je Blanko oštro. „Mislio sam da su sva šestorica nekako poginula. Ma hajde, ne budi nepravedan”, rekao je Kozmo nadajući se da će obuzdati Blankovu srdžbu i izbaviti majku iz neprijatne situacije. Otac mu je bio štabni oficir i rat je preživeo nepovređen, zbog čega je gospođa Li bila u nepovoljnom položaju u odnosu na udovice i siročiće onih koji su u prvim redovima pali. „Užas. Šest. Šest sinova, oh!”, mrmljala je. „Moj rođak Stvar u kući ima dugačko kupatilo sa šest kada - tako sam bar čuo”, rekao je Blanko. „Naravno, nisam se sam u to uverio.” Gospođa Li je pokupila torbu i knjigu koju je nameravala da čita. „Odtaa”, rekla je gledajući naslov. „Nisam još počela da je čitam. Pitam se šta to znači? Kažu da je dobra.” „Da to nije rođak Stvar rekao kad su mu stradali sinovi: Jedna strahota za drugom?, 6 ponudio je Blanko odgovor. Prijatelj njenog sina poseduje crtu agresivnosti. Gospođa Li se pitala je li dobro uradila što ga je pozvala da ceo raspust provede kod njih. „Pa,” rekla je, „potrudite se da budite dobri. Videćemo se za večerom.” Blanko je ustao i odmakao joj stolicu, a Kozmo joj je otvorio vrata trpezarije. Druge porodice, koje su i dalje ručale, gledale su za njom. „Čini mi se da nas je tvoja majka prozrela”, rekao je Blanko malo kasnije, dok su on i Kozmo išli ulicom prema stanu madam Tarasove. Odtaa, roman Džona Mejsfilda, jeste akronim od One damn thing after another ili u slobodnom prevodu, jedna strahota za drugom. (Prim. prev.)

6

~ 11 ~

Knjigoteka


Anna „Ona vidi samo ono što hoće. Sutra će doći moj otac; onda je više neće zanimati kuda idemo. Svih ovih nedelja, otkad sam povredio koleno, bilo joj je prilično dosadno samoj.” „Zar nisi mogao da se oporaviš kod kuće?” „Naravno da sam mogao. Otac je mislio da, dok sam hors de combat, treba da iskoristim priliku za učenje francuskog, a majka je to prihvatila zbog prodavnica. Obožava kupovinu. Otkako smo došli, tri puta je bila u Parizu.” „Da poseti tvoju sestru?” „To je zvaničan razlog, a zapravo je reč o prodavnicama.” „Kada ti stiže sestra?” „Sledeće nedelje. Malo je prerasla odmor s porodicom. Sedamnaest joj je.” „Igra li bridž?”, pitao je Blanko. „Možda već i igra. Ne znam. Zašto te to zanima?” „Zbog novca”, rekao je Blanko. „Ja sam siromašni rođak.” „Mene novac ne zanima”, rekao je Kozmo. „Moja opsesija su devojke.” ,,A kako da dođeš do njih bez novca?” „Možda šarmom?”, predložio je Kozmo široko se osmehujući. „Ha!”, uzviknuo je Blanko. „Šarm ih neće zadržati, ali novac hoće. Koju to priču priča tvoj otac? Kakav je to vic s bradom?” „O nekoj ženi koja se na važnom prijemu poklonila egipatskom kralju; imala je dubok dekolte i grudi su joj ispale, a egipatski kralj je rekao: ‘Mais, Madame, il ne faut pas perdre ces belles choses comme ci come ça etcetera’, 7 i čvrknuo ih prstom.” „Bljak.” „To mislimo i majka i ja.” Hodali su dalje ćuteći. „Čuo sam kada je upravnik rekao glavnom konobaru da dolazi holandska baronica s pet kćeri, i da ih posadi za sto za kojim obično sede”, rekao je Blanko. „Pet devojaka?”, uzviknuo je Kozmo. „Pet?” „Tako je rekao. Možda je to još jedan slučaj Odtaa.” ,,Oh, nadam se da nije. Pet lepotica, a!” „A tvoja sestra Mabs?” „Ona mi je sestra.” 7

Franc: Ali gospođo, tako lepe stvari ne smeju se gubiti tek tako itd. (Prim. prev.)

~ 12 ~

Knjigoteka


Anna „Je li lepa?” „Prilično, moglo bi se reči. Dovodi i prijateljicu.” „Znači, biće devojka i za tebe.” „Mabs se sigurno već postarala da je odvrati od mene. Premlad sam da bih joj bio zanimljiv”, rekao je Kozmo turobno. „Onda ti je bolje da se ustremiš na pet Holandanki.” „Baš je nezgodno kad imaš toliko kćeri. Nadajmo se da su lepe i da govore engleski.” ,,S obzirom na količinu, verovatno nisu nešto naročito”, rekao je Blanko. „Zašto?” „Ako su stasale za udaju, ne bi ih dolazilo pet, bar bi neka dosad bila ugrabljena. S druge strane...” „Da?” „Možda jadnice nemaju miraz.” „Samo na pare misliš; prvo bridž i triktrak, a sad miraz.” „Samo zato što sam bez para. Planiram da se izvučem iz te neprilike”, rekao je Blanko veselo. „Eno moje majke”, rekao je Kozmo. „Vidi! Stvarno je dala sebi na volju; dve kutije sa šeširima!” Malo dalje niz ulicu gospođa Li je čilim korakom prešla na drugu stranu i nestala u jednom butiku. „Otac kaže da je postala nezajažljiva otkad je skratila kosu, ali ja mislim da je takva otkako je Mabs završila školu.” „Kratka suknja joj dobro stoji”, ocenio je Blanko. „Kad bi se preobukao u žensko, otpozadi biste izgledali isto.” „Ne budi surov”, pobunio se Kozmo. „Kolena joj nisu čvornovata.” „Ista kosa, iste crte lica. „Moja majka je lepa”, bunio se Kozmo. „Ti si grublja verzija, to je sve, i imaš te užasne bubuljice.” „Sada samo dve. Francuska hrana čini čuda; ti ih imaš više.” „To nam smanjuje izglede kod holandskih kćeri. Kad budemo stari i bogati, hoćemo li se s nostalgijom sećati bubuljica?” „Ne planiram da ostarim. Samo hoću da odrastem i domognem se devojaka”, rekao je Kozmo odlučno. „Ti se užasno bojiš devojaka.” Blanko je bio svestan stidljivosti svog prijatelja. „Možda su Holandanke sićušne devojčice. Onda ne bi mogao da se uplašiš.”

~ 13 ~

Knjigoteka


Anna „Ma okani me se! Kako se zove holandska baronica?” „Nešto kao šavhalfpeni. 8 Skreni desno u ovu uličicu. Skoro smo stigli.” „Ovde ne miriše baš lepo.” Kozmo se osvrtao oko sebe. „Madam Tarasova je siromašna; nije donela dragulje iz Bakua. Da bi sastavila kraj s krajem, uči ovakve klipane kao što sam ja da sviraju klavir. Stigli smo. Živi tamo gde s fasade štrči konjska glava.” Kozmo je pročitao: „Boucherie chevaline” „Kakav užas”, rekao je Kozmo. Onda je, videvši podsmešljiv izraz na licu svog prijatelja, pocrveneo i rekao: „Izvini, pravi sam ostrvljanin. Hajdemo.” „Umesto ostrvljanin, moglo bi se reći neznalica”, rekao je Blanko ljutito. „Ne moraš da ideš ako nećeš, ili ako ti je iznajmljena soba madam Tarasove odvratna. Rekao sam ti da je siromašna, podučava klavir i predskazuje budućnost, šije i prepravlja odeću da bi se prehranila. Ako hoćeš da znaš, odavno sam mogao da dignem ruke od časova klavira, ali njoj je potreban novac. Ona podučava, jede, radi i spava u jednoj sobici. Vrati se ti lepo u hotel.” „Ne želim da se vraćam u hotel”, rekao je Kozmo. Stajali su u bednoj ulici, licem u lice - Blanko pobledeo i ljut, Kozmo zbunjen i rumen. Posle neprijatne pauze Kozmo je rekao: „Možda bi trebalo da i ja uzimam časove klavira?” Oba prijatelja su se previjala od smeha.

„Evo mog učenika”, rekla je madam Tarasova gledajući kroz prozor na prvom spratu kuće u Ulici Rans. U sobi u kojoj se spremala da dočeka svog učenika nalazili su se pijanino, četvrtast sto zastrt crvenom čojom, četiri stolice, ležaljka, šivaća mašina na nožni pogon i polica puna broširanih knjiga u izdanju Taunika. Povrh knjiga bile su naslagane gomile notnih zapisa i kristalna kugla zamotana u crni somot. Pod stolom je bila korpa za psa i u njoj je opružen spavao mali nemački špic. „Vreme je da izvedeš Kneza Igora u šetnju. Nemoj da ga vratiš umornog i mokrog, jer prošli put je njegovo divno krzno bilo puno peska”, rekla je na francuskom s jakim akcentom. „Ko je učenik?” Flora je provirila kroz prozor prateći pogled madam Tarasove. „O bože”, rekla je. „Je li to jedan od onih dečaka?” „Onaj crnokosi je Blanko. Drugog, plavokosog, ne poznajem.” 8

Engl.: Shove halfpenny - ubaci pola penija. (Prim. prev.)

~ 14 ~

Knjigoteka


Anna „Odoh ja, da ne smetam.” Flora je navukla džemper. „Hajde, Kneže Igore, življe malo!” Zakačila je povodac za ogrlicu psetanceta. „Koliko će trajati čas?”, pitala je provlačeći se prema vratima između opasno nagomilanih komada nameštaja. „Jedan sat. Pitam se zašto Blanko dovodi prijatelja? Trebaju li i njemu časovi? Šta ti misliš, mala?” U glasu madam Tarasove čula se nada, ali Flora je kao metak izletela iz sobe i sjurila se niz stepenice vukući psa za sobom. Na izlazu se očešala o Blanka i Kozma i trkom se izgubila. „To je jedini luksuz koji ima madam Tarasova”, rekao je Blanko pritiskajući palcem zvono. „Devojčica? Negde sam je već video - znam, bila je s jednim drugim...” „Odvratni špic. Čim pipneš klavir, on počne da zavija. Madam T. mora da ga pošalje napolje kad god daje časove.” Kozmo ga nije slušao: „Bila je s jednim drugim psom, ogromnim...” „Hajdemo, to je gore, ovuda.” Blanko je pošao napred. „Bonjour, Madame, ovo je moj prijatelj Kozmo Li”, rekao je kad su stigli do odmorišta. „Njegov sam gost za vreme raspusta.” ,,U hotelu? C’est chic. A kako je tvoja maman?” „Dobro je. I Kozmo bi hteo časove. Ne, ne klavira, časove triktraka. Šta je bilo Kozmo?” Kozmo je kroz džunglu od nameštaja prošao do prozora i zurio napolje. „Izgleda da ga zanima slatki mali Igor. Izvinjavam se zbog njegovog neotesanog ponašanja, madam.” „Savršeno je otesan, dobrodošao je.” Madam Tarasova se rukovala s Kozmom kad se okrenuo od prozora. „Znači i vi igrate triktrak, moju nacionalnu igru.” „Ne, ali voleo bih da naučim”, rekao je Kozmo spustivši pogled ka madam Tarasovoj, koja je, niža od metar pedeset, morala da podigne pogled. Bila je sićušna, majušnih ruku i stopala, s prosedom kosom čvrsto vezanom u punđu, kože blede kao papir, krupnim crnim očima i ogromnim gordo povijenim nosom iznad dobroćudnih usana. Iako je imala dvadeset devet godina, izgledala je znatno starije. „Blanko mi kaže da igrate đavolski dobro, da ste veliki kockar”, rekao je s osmehom. „Taj nevaljalac me odvlači od svojih lestvica, a i od bridža! Igram s njim da ga nagradim ako se potrudi oko klavira. Alors, Blanko, hoćemo li da počnemo?” „Ako baš moramo.” Blanko je seo opkoračivši stolicu za klavir. „A tvoj prijatelj? Neće mu smetati da čeka? Prvo malo Šopena, a zatim malo bridža. Možete li da se strpite, Monsieur Kozmo?”

~ 15 ~

Knjigoteka


Anna „Ništa ne brinite za mene.” Kozmo se odmakao do prozora i seo na stolicu. Blanko je, sedeći pored madam Tarasove, počeo da svira svoje lestvice. Ja bih svirao bolje, mislio je Kozmo čekajući da se vrati dete s psom i trzajući se kad Blanko odsvira pogrešnu notu. Pogodile su ga te snene smeđe oči koje je poslednji put video kada je dete polugolo, drhteći, izašlo iz mora. Ne obraćajući mnogo pažnju na užasne zvuke koje je stvarao njegov prijatelj, pitao se da li su oči deteta, koje je video na trenutak, zaista tako tajanstvene i vragolaste kao što mu se učinilo. Možda je to zbog neverovatno dugih trepavica? Mogu li se oči tako malog i mršavog deteta nazvati senzualnim?

~ 16 ~ Knjigoteka


Anna

Tri

len,

~ 17 ~ Knjigoteka


Anna „Ne zadirkuj ga.” Flora je olabavila povodac da bi pas mogao da mu se približi. „Ako ne prestaneš, pustiću ga.” „Ujeda li ovaj hrabri pas tvoju madmazel? Zna li madmazel za njega?” Flora nije odgovarala. „Mama je trebalo da ti se vrati još pre nedelju dana. Rekla mi je madmazel, koja sedi u hotelu, čita ljubavne priče i jede čokoladne bombone dok ti skitaš unaokolo”, zadirkivao ju je Gaston. „Predomislila se i ostala s tatom. On ima posla u Londonu. Uskoro se vraća u Indiju, pa je htela što duže da ostane s njim”, rekla je Flora kao da se pravda. „To je jasno. Ali zar ne želiš i ti da budeš s tatom?” Portir iz hotela Britanik, oslonjen na zid pored Gastona, uključio se u ispitivanje. „Ponekad”, rekla je Flora oprezno, „ne baš uvek.” Verovala je da bi se Gaston i drugi portir iznenadili ako bi im kazala da oca gotovo i ne poznaje i da joj nije baš mnogo stalo da ga bolje upozna. Ovi porodični ljudi najverovatnije ne bi ni razumeli niti odobrili običaje engleskog činovnika u Indiji i njegovo ležerno prihvatanje stalne odvojenosti. „Meni je dobro”, rekla je. ,,A učenje? Madmazel ti drži časove?”, pitao je Gaston, čiji se najstariji sin spremao za maturu. „Naravno”, slagala je Flora, svesna da su se, uz prećutni pristanak njene učiteljice, časovi sveli na minimum. Portir iz hotela Angleter, mlađi od svojih kolega i neoženjen, uključio se u razgovor: „Mala Engleskinja se zabavlja, radi šta hoće, šeta pse starih dama. Smejurija.” Nasmejao se. „C’est fou” „Madam Tarasova me podučava ruski. Zauzvrat, ja šetam Igora.” „Kakva korist od ruskog, odvratnog boljševičkog jezika? Tvoja situacija nije comme il faut” „Nije convenable”, složio se portir iz hotela Britanik, koji dotad nije izneo mišljenje. „Bilo bi lepo da svi vi gledate svoja posla”, rekla je Flora tužno. „Koga čekate?” „Engleske porodice”, rekao je portir iz hotela Britanik. „I ja”, rekao je portir iz hotela Angleter. „Ima ih previše; pljujem ja na njih i njihov novac.” ,,A ja sam ovde”, rekao je Gaston, „da dočekam generala Lija, muža lepe gospođe Li.” Gaston se nesvesno isprsio. „Da i njega ispljujete?”, predložila je Flora. „O!”, uzviknula je. „Vidite! Dolazi brodić! Brzo, Igore, trči, moram da te odvedem kući.”

~ 18 ~

Knjigoteka


Anna Grupa portira je gledala kako nestaje vukući Igora za sobom. „Je li videla samog đavola?”, pitao je jedan od njih. „Svoje roditelje”, odgovorio je Gaston. „Prepoznajem majku; muškarac pored nje mora da je tata, onaj sa crnim šeširom što mu je hladno. Visoki, čvrsto građeni čovek pored njih verovatno je moj klijent, general, muž dame koja kod naših modistkinja troši toliko para koje prezireš. Zar tvoja sestra ne radi u prodavnici šešira u Ulici Tur?” Portiri su se odmakli od zida na koji su se naslonili, i popravili kape, a lica im dobiše ponizan izraz.

Dok je Flora jurila kroz grad da vrati Igora madam Tarasovoj, pa da, sva zadihana, podigne madmazel sa sofe u kojoj je leškarila s romanom u rukama, u aneksu hotela Mažorlen, Denis Trevelijan nije baš s velikim nestrpljenjem očekivao da vidi ćerku. Nije mu prijala plovidba od Sautemptona i bilo mu je hladno dok su prelazili preko zaliva. Privio je ženinu ruku sebi uz bok. Ona se predstavila Angusu Liju i ispitivala ga postoji li mogućnost izbijanja generalnog štrajka kao da je on političar ili član sindikata, mada joj je on skromno objasnio da je penzionisani oficir, ništa bolje obavešten od bilo koga drugog ko čita Tajms ili sluša vesti na radiju. Nameravao je da, ako izbije generalni štrajk, ostavi ženu u Dinaru i sam se vrati, automobilom. ,,U slučaju nereda, ne bih hteo da mi žena bude tamo. U današnje vreme nikad se ne zna hoće li biti gusto.” ,,Oh, Denise. Jesi li čuo?” Vita je pogledala muža. „Šta da radimo ako bude štrajka? Hoće li će izbiti revolucija?” Denis Trevelijan je zbog generala ponovio ono što je njegova žena savršeno dobro znala. Kako god da bude, on ima odsustvo do kraja juna, a onda mora da plovi za Indiju. Pa ipak, rekao je - više generalu nego svojoj ženi - da je pričanje o revoluciji nepotrebno dizanje uzbune. Nije dodao da silno želi da Vita pođe s njim, kako je ljubomorno i strastveno voli, da oseća bol pri pomisli da je ostavlja, kako misli da nije neophodno da ona ostane s Florom do jeseni. U Indiji bi, za vrelih dana, mogla da ode u brda, kao i obično, gde bi je imao na oku. Mislio je da dete odmah mogu da ostave u školi koju su izabrali, umesto što čekaju početak školske godine. Stiskajući usne u tanku liniju, a ženinu ruku sebi uz bok, zažalio je što Vita nije izgubila dete kada je u šestom mesecu trudnoće gotovo pobacila. Deca i državna služba u Indiji ne idu zajedno. Ni Vita, mislio je ogorčeno, ne voli decu. Flora je posledica prolazne želje zbog koje se kaje. Dete je trošak, smetnja, klin koji ga razdvaja od žene i karijere. Veoma je vezan za ženu; smeta mu da je bilo s kim deli. Vita provodi leto s Florom jer se pokorava

~ 19 ~

Knjigoteka


Anna opšteprihvaćenom mišljenju da je to roditeljska dužnost. Jedva je čekala da je ostavi s učiteljicom onih nedelja koje su proveli u Londonu, mislio je natmureno. Zna da će Viti biti dosadno kad ostane sama s Florom. A šta onda? Kad je u bazi, u brdima, a on nedaleko odatle, bar nije sasvim bez nadzora. Kod većine žena može se računati s tim da samo flertuju s neoženjenim činovnicima nižeg ranga. Nema ništa protiv da to radi i Vita, ali ako ostane sama u Francuskoj... Kraj njega je Vita pričala generalu da imaju ćerku i kako bi hteli da ona nauči francuski pre nego što pođe u školu; da već dobro govori italijanski pošto je godinu dana provela u Sijeni s učiteljicom italijanskog. „Denisu je veoma stalo da ona uči jezike”, rekla je. „Uči i ruski.” „Aha, da, dobro je to, valjda. Govorite li i sami više jezika?” Angus je uključio Denisa u razgovor. „Domorodačke jezike.” Denis nije rekao koliko jezika. ,,U mom poslu su neophodni.” Vitu je zbog neiskrenosti i prezirao i perverzno voleo. Fiorina godina u Italiji i njen sadašnji boravak u Francuskoj nisu imali nikakve veze s učenjem jezika, već s povoljnim odnosom funte prema liri i franku. Nije bio imućan (nervirao se pri pogledu na prilično raskošan prtljag generala Lija). Dok je stajao na brodiću i gledao mol, odlučio je da Vita do Florinog polaska u školu može da se snađe i bez madmazel. Istovremeno je i prezirao to što njegova žena izvrće istinu i osećao jaku požudu za njom. Možda i jeste glupa, mislio je, ali toliko žudim za njom. „Da li nas tvoja ćerka čeka?”, pitao je kao da on nije otac. Onda se, pošto je za trenutak sreo pogled Angusa Lija, nasmejao. „Naša ćerka do te mere ne liči ni na jedno od nas da se ja šalim s tim, ali otkako sam pronašao portret svoje prababe, prestao sam da sumnjam u njeno poreklo.” Angus Li je samo učtivo rekao: ,,Oh!” „Oh, Denise, prevršio si svaku meru. Mi smo, znate, oboje plavokosi, a Flora je crnka.” Zatim se obratila Denisu: „Ne, dragi, ne verujem da će nas čekati. Mislila sam kako je bolje da joj ne kažem da dolazimo danas; mogli su zbog štrajka da odlože isplovljavanje.” „Štrajk još nije počeo”, rekao je Denis, svestan da bi verovatno ostali u Londonu da su uspeli da pronađu karte za jednu predstavu. „Hoću da te strpam u krevet”, promrmljao je ženi na uvo. „I ja tebe”, odgovorila je. „Evo nas, stigli smo.” Brod je udario u mol. „Vidimo se kasnije u hotelu”, rekla je Angusu. „Da, da, naravno”, kazao je Angus, ne sasvim siguran da mu je stalo do toga. Dodao je torbe Gastonu i žustrim korakom krenuo prema Mažorlenu, ostavljajući Trevelijanove da idu sami. Dok je koračao, pomislio je da je

~ 20 ~

Knjigoteka


Anna Vita Trevelijan prilično dosadna; pretpostavljao je da će se možda sprijateljiti s njegovom ženom. Ni njen muž mu se nije svideo.

~ 21 ~ Knjigoteka


Anna

ÄŒetiri

~ 22 ~ Knjigoteka


Anna „Ne. Hvala ti, Blanko, ali ne treba mi.” „Više bih voleo da me zoveš Hjubert, to mi je pravo ime”, negodovao je Blanko. „Blanko, pošto se prezivaš Vindet-Vajt, 9 pomiri se s tim da te zovu Blanko, Blanko.” Kozmo se brzo izmakao jer se prijatelj spremao da ga odalami. „Mislio sam da se tvoj rođak Stvar zove Hjubert, pa pošto ga ne voliš baš mnogo...” ,,I otac mi se zvao Hjubert. U mojoj porodici imena se ponavljaju. Bogami, ovde su zidovi tanki kao papir. Slušaj!” Duž hodnika se začuše koraci i neko zakuca na vrata susedne sobe. Vrata se otvoriše. Neka žena reče: „Madmazel? Jeste li tu?” Vrata su se zatvorila. ,,Oui, madame, ovde sam. Devojčica je dotrčala i rekla mi, ali vas još nisam očekivala - da sam znala da danas stižete, ja bih...” „Poslali biste Floru da nas dočeka? Gde je ona?”, glas joj je bio oštar. „Dozvolila sam joj da otrči po cveće za vašu sobu. Nameravala je da obraduje i iznenadi vas i oca. Dala sam joj malo novca, u stvari, njen džeparac za sledeću nedelju.” „To ste se lepo setili, valjda.” „To je devojčica smislila.” „Pa da - jasno. Ovaj, zapravo, možda je bolje da razgovaram s vama dok se ona ne vrati.” „Naravno, madam. Zašto ne sednete?” „Nema potrebe.” Kozmo i Blanko su slušali. Kozmo je otkopčao košulju i polako je svukao. Dok ga je Blanko gledao, izuo se i na prstima prikrao dvokrilnim, staklenim balkonskim vratima. Već u čarapama, Blanko mu se pridružio. U susednoj sobi je Vita Trevelijan otpustila učiteljicu. Umesto otkaznog roka dala joj je mesečnu platu. Objasnila joj je da će se za vreme odmora i letnjih meseci, do Florinog polaska u školu, sama starati o ćerki. „Bilo bi lepo da dete bude malo i s tatom.” Vita Trevelijan se pravila da ne čuje učiteljičinu promuklu upadicu. Bilo bi zgodno, rekla je, da se madmazel spakuje i sutra ode; sredila je s upravnikom hotela da se Flora preseli u jednokrevetnu sobu. „Sve jednokrevetne sobe gledaju na ulicu a ne na baštu”, rekla je madmazel.

9

White i bianco znače belo na engleskom, odnosno španskom. (Prim. prev.)

~ 23 ~

Knjigoteka


Anna „Taj položaj nam odgovara”, rekla je Vita Trevelijan. „A i cena je povoljnija”, dodala je madmazel. Kozmo i Blanko su zadržali dah. „Daćete mi preporuku?”, pitala je učiteljica. „Naravno”, odgovori Vita hladno. „Hvala vam”, reče madmazel. Obe ućutaše. Kozmo i Blanko su čekali; Kozmo otvorenih usta, Blanko s potkošuljom podignutom do sredine grudi. Vita Trevelijan započe razgovor: „Pa - mislim da je to sve. Nama je, naravno, žao. Hoćemo li vas videti za večerom?” „Izvinite, gospođo, boli me glava.” „U redu.” Vrata su se otvorila, zatvorila, koraci se udaljili niz hodnik; Blanko je svukao potkošulju. U susednoj sobi madmazel je vrlo glasno rekla: „Salope.” Kozmo je uzeo olovku i zapisao u svesku salope. „Nije teško pogoditi šta znači”, prošaputa Blanko. ,,Oh, vidi.” Flora je trčala preko bašte; šljunak joj je krčkao pod nogama. Izgledala je majušno jer je nosila ogroman buket narcisa. „To je dete koje šeta onog užasnog špica madam Tarasove kad imam časove klavira”, šaputao je Blanko. „Već sam je video ranije, pre nekoliko nedelja, na jednoj udaljenoj plaži, s nekim drugim psom; bio je ogroman. Malo je nedostajalo da se udavi”, prošaputa Kozmo. „Slušaj.” Čuli su kako se baštenska vrata s treskom otvaraju i da neko trči uz stepenice i hodnikom. Neko je grunuo kroz vrata susedne sobe. „Evo šta sam uzela, zar nisu divni?”, začuo se nečiji radostan glas. „Kupila sam punu kofu... Šta se desilo?” „Tvoja majka me je otpustila. Sutra moram da odem. Ja sam nepotreban trošak”, rekla je madmazel. ,,Oh”, uzdahnulo je dete. ,,Oh...” Kad su se susedna balkonska vrata širom otvorila, Kozmo i Blanko se povukoše u sobu. Videli su Floru kako izlazi na balkon i pušta da joj narcisi ispadnu iz ruku kao slap. U hotelskoj trpezariji vladala je atmosfera iščekivanja. Sto u sredini, obično prepun predjela, sira i voća, bio je postavljen za sedmoro. Engleske porodice su ga krišom pogledale kada su ulazile u salu. Na stolu se nalazilo obilje noževa i viljuški, blistavog stakla, snežnobelih salveta. Engleska mlađarija, koja je počela međusobno da se upoznaje, podizala je obrve razmenjujući upitne poglede.

~ 24 ~

Knjigoteka


Anna „To je sigurno za holandsku porodicu”, rekla je udovica s troje dece. „Čula sam da ima pet kćeri. Kakva. „Majka je baronica, zove se nešto kao.. .” „Onda će i sve devojke biti baronice. U porodicama na kontinentu je tako.” „To znatno umanjuje sjaj titule”, rekla je udovica. „Ali postavljeno je za sedmoro...” - brojala je njena prijateljica. „Možda ima šest kćeri a ne pet?”, pretpostavila je udovica. „Ne govori tako glasno, majko”, šapnula joj je ćerka primetivši da ih Kozmo gleda. Kozmo je skrenuo pogled; devojka je imala bele trepavice, isturene zube i samo četrnaest godina. „Ne budi smešna, sedmo mesto je sigurno za muža, oca. „Barona.” „Molim? Oh, jasno. Pa da, naravno, za barona.” Kozmo i Blanko su za vreme večere budno motrili ulazna vrata. Iz pristojnosti su slušali Angusa Lija, koji je objašnjavao ženi situaciju u Engleskoj. Kozmo se već navikao na očeve stavove i tačno mu je znao mišljenje o gospodinu Boldvinu; potajno se nadao da će otac dovoljno razdražiti Blanka ne bi li mu se suprotstavio i rekao nešto drsko. Da, na primer, brani Remzija Mekdonalda. Ali Blanko ni reč nije rekao, odobrovoljen trudom gospođe Li da ga stalno oslovljava sa Hjubert ili Bluberd ili Blinko; Kozmo je znao da je u mislima već u prodavnicama u koje će odmah odvesti njegovu sestru Mabs, ukoliko ona odluči da posle svih divota Pariza udostoji provincijske prodavnice. Oba dečaka su za večeru obukla odela i glatko začešljala kosu unazad. S vremena na vreme pogled bi im se susreo s nekim od mladih članova drugih engleskih porodica; namigivali su i skretali pogled. Kasnije, predveče, okupiće se u holu ili u senovitoj hotelskoj bašti, gde će određivati četvorke za tenis, ili predlagati izlete do Dinana ili Mon Sen Mišela, gde se nalazi restoran čuven po omletima, a plima dolazi brže od konja u galopu. Kozma to nije naročito zanimalo pošto je već s majkom proveo dva meseca u Dinaru dok se oporavljao od povrede kolena. Samo delimično obraćajući pažnju na očevu priču, i krišom gledajući oko sebe, maštao je o pet prelepih holandskih devojaka, dugih nogu, u tananim haljinama kroz koje se naziru njihove misteriozne grudi. Njegova majka je govorila: „Ne, Anguse, dušo, ne mogu to da izdržim. Ako ideš kući, hoću da pođem s tobom, neću da ostanem ovde sama.” Glas joj je jedva primetno podrhtavao. „Šta da radim ovde?”

~ 25 ~

Knjigoteka


Anna „Idi opet u kupovinu. Otputuj do Pariza. Poseti Mabs u školi i prošetajte zajedno.” Angus je mljackao svoj odrezak. Voleo je kad žene uznemireno i zabrinuto zanovetaju zbog nečega, znao je da njegova žena to radi kako bi mu pričinila zadovoljstvo. Otpio je malo vina. „Dok si tamo, dopuni zalihe cipela. Ako idem, idem sam. Još nije jasno kako stoje stvari.” „Onda ćeš to što me napuštaš platiti haljinama i šeširima. Biću ti neverna s ogromnim računima za krpice.” ,,E, tako.” Angus je sijao od zadovoljstva i pućio svoje lepe brkove. „Imaš li dovoljno rukavica?” Za stolom u niši iza njih ćuteći su jeli Denis i Vita Trevelijan. Između njih je sedela Flora i buljila u tanjir. Za stolom u sredini trpezarije i dalje niko nije sedeo. Denis Trevelijan je ljuštio jabuku. Angus Li je pio vino. Kozmo je sanjario. Onda su se vrata trpezarije otvorila i upravnik se poklonio pred baronicom Habening, koja je ušla u pratnji Elizabete, Ane, Marije, Doti, i Doli. Njihov ulazak privukao je pažnju svih u trpezariji. „Kakav maler”, promrmljao je Kozmo. „Baš nijedna nije zgodna.” „Tri najmlađe nose burmu”, rekao je Blanko, koji je dobro zapažao detalje. „Nisu čak ni lepuškaste”, šapnuo je Kozmo. „Ružne su”, rekao je Blanko. „Ružo moja, ružna li si.” ,,S takvim izgledom nikad neće biti ubrane.” „Šta to vas dvojica šapućete, Kozmo?”, pitala je njegova majka. „Dušo, vodi računa kako se ponašaš.” „Ništa, mama. Izvini, mama.” „Velški rudari su gori od svih”, rekao je Angus Li, usredsređen na probleme u Engleskoj, „ali ovi sa severa mogu postati nezgodni. Baš od njih očekujem da...” „Mnogo toga se može reći u korist rudara. Mislim da u njihovom slučaju... “Je li Blanko preterao?, pitao se Kozmo. Kakav li će biti ostatak odmora? Međutim, njegov otac nije čuo Blanka. I on je video pridošlice koje su smeštale svoje pozamašne zadnjice na krhke restoranske stolice. „Vidi, vidi”, uzviknuo je, „pa to je moja prijateljica Roza. Sigurno se sećaš koliko sam ti često pričao o Rozi i Džefu Habeningu. Išao sam s njim u lov na divlje svinje, sećaš se? I na patke. Prijatelji iz mladosti...” Angus je skinuo salvetu i ustao.

~ 26 ~

Knjigoteka


Anna „Onolike devojke”, rekla je gospođa Li. „Tada ih nije imala; to je bilo u davna vremena. Možda su jedna ili dve bile rođene, ali bile su u kolevkama i nisu nam smetale. Dođi, hoću da...” Angus je kroz trpezariju odveo ženu do stola u sredini. „Rozo? Sećaš li me se?” „Anguse!” Baronica je oduševljeno podigla ruke. „Anguse, naravno...” Onda su svi uzvikivali, predstavljali se, rukovali se, ustajali i sedali. „Vidi kako su građene”, šaputao je Kozmo. „Ogromne su. Kakvo užasno razočaranje. A baš sam se namerio...” Ali Blanko je slušao razgovor za stolom u niši. Čuo je: „...Tako masna da sigurno nije oprana otkad sam te ostavila s njom. Nokti su ti užasno prljavi i iskrzani. Kad si se poslednji put kupala? Nije se čak postarala ni da nosiš čistu odeću. Potkošulja ti je siva - to je odvratno - i imaš mitesere. Vidi, Denise, ima mitesere.” „Pošalji je kod frizera.” Denis Trevelijan je govorio rezervisano. „Neka je malo podšišaju. Ne volim pletenice.” „Premlada je za frizera, Denise.” „Kako god hoćeš. Zašto ne odgovoriš majci, Floro?” „Mislim da ću otići na spavanje.” Flora je ustala. „Laku noć”, rekla je smireno. „Laku noć.” Lagano se odmicala od stola. „Floro”, podviknula je Vita, „sedi. Vrati se.” „Ma pusti je”, rekao je Denis kada je dete već prolazilo pored stola za kojim su sedeli Lijevi. „Nisi ti kriva, draga.” Spustio je dlan na ženinu ruku. „Pitam se možemo li da nađemo još jedan par za bridž. Izgleda da je učiteljica bila prilično nemarna.” Stisnuo je ženinu ruku. Blanko i Kozmo su gledali Floru dok je prolazila kroz trpezariju i videli kako naleće na čoveka koji je žurno ulazio u restoran. Obema rukama ju je pridržao za ramena, a onda se sklonio u stranu da je propusti. „Nije ga videla, plakala je”, rekao je Kozmo. „Zamoliću oca da sredi da se naš sto premesti”, rekao je ne spuštajući ton. „Mislim da ću ostaviti bridž”, rekao je Blanko. „Gledaj, tvoj tata nam maše da im se pridružimo.” „To je sigurno baron. Njen sin, naravno.” Udovica s ćerkom isturenih zuba nagla se prema susednom stolu. „Baš je zgodan, zar ne? I tako mlad.” „Anguse, upoznaj nas”, rekla je baronica.

~ 27 ~ Knjigoteka


Anna „Moj sin Kozmo i njegov prijatelj Hjubert Vindet-Vajt, koji provodi odmor s nama. Pomalo je boljševik. A sad da ne pogrešim: Elizabeta, Ana, Marija, Doti i Doli.” ,,I moj sin Feliks”, rekla je Roza držeći za rukav mladića koji je naleteo na Floru. „Zašto si se zadržao, Felikse? Već smo mislili da uopšte nećeš doći.” „Pukla mi je guma, mama.” Feliks je seo pored majke. „Zdravo, zdravo svim mojim sestrama.” „Momak je pravi lepotan”, rekla je Mili Li dok su se udaljavali, ,,a devojke ni na šta ne liče. Grehota jedna.”

~ 28 ~ Knjigoteka


Anna

Pet

~ 29 ~ Knjigoteka


Anna

decu. Ako se ne bismo tako ponašali, smatrali bi nas čudacima. Šta bi u klubu rekli?” „Ali mi nemamo porodice. Nije me briga da li me smatraju čudakom. Jesam li čudak što volim svoju ženu?” „Znam. Znam. Ne možemo da krivimo moju majku što je umrla, a volim i ja tebe, dragi, znaš da te volim.” „To je zbog razočaranja. Ona je bila spremna da preuzme staranje o detetu. Mogli smo letnji odmor da provedemo u Kašmiru...” Denis je bio ozlojeđen. Vita je zadrhtala na aprilskom vetru. ,,I meni je žao koliko i tebi.” „Trebalo je da damo dete na usvajanje.” „Denise!” „Bilo bi drugačije da je sin. Znam da i ti tako osećaš. Kad god imamo priliku da se zajedno zabavljamo, ona nam smeta. Mogli smo još da ostanemo u Londonu, ali ne, nikako. Ne bismo li uštedeli novac - zbog deteta - došli smo u ovo dosadno mesto. Mrzim Francusku. Ne podnosim Francuze.” „Denise!” ,,I ne sviđa mi se ovaj hotel. Dok sam se presvlačio za večeru, čuo sam nekoga u susednoj sobi kako pere zube i prdi.” „Denise!” „Ne sviđa mi se ta porodica pored koje sedimo u restoranu. Jedan od onih nezgrapnih dečaka bezobrazno je buljio u mene.” „Na brodu ti se svideo njegov otac.” „Tebi se svideo njegov otac kad smo bili na brodu.” „Denise...” „Raspitaću se sutra. Možda bismo mogli da nađemo i iznajmimo stan. Niko nam ne bi smetao.” „Možda s lepim bračnim krevetom?” „Misliš da je to dobra ideja?” „Da. Štaviše, možda ćemo nešto i uštedeti. Sledećeg leta bismo mogli više vremena da provedemo u Kašmiru, ili da odemo na neku planinu da se skijamo preko zime.” „Sledeće leto je daleko.” „Ali noć nije. Hajde da se vratimo i odemo u krevet.” Okrenuli su se i pošli uzbrdo. „Ne verujem da iko voli svoju ženu kao ja tebe”, rekao je. ,,Oh, Denise.”

~ 30 ~

Knjigoteka


Anna „Ne smeta mi da iskreno govorim o tome. A tebi?” „Naprotiv.” „Ili da kažem šta mislim o detetu.” Iz svakog koraka je izbijala tvrdoglava odlučnost. „Malo je osobeno.” „Bila je neverovatno drska za večerom.” „Ali nije progovorila ni reč.” „Baš zbog toga.” Nastavili su da hodaju naginjući se prema padini. Vita je rekla: „Znam šta ćemo. Slušaj. Ako nađem nekoga ko bi pristao malo da pripazi na nju, mogli bismo poslednje nedelje tvog odmora da provedemo u Londonu. Sad vidim da je glupo što smo došli ovamo.” „Ali otpustili smo učiteljicu.” „Za tako kratko vreme nam ne treba učiteljica, samo neko iz hotela. A mogu da zamolim i madam Tarasovu. Mogli bismo da joj damo neku malu nadoknadu. Naravno, ostavićemo adresu.” „Da li bi mogla to da središ? To bi me oslobodilo brige da ne dođem u nezgodnu situaciju da zbog štrajka ne otputujem, što je sasvim moguće ako se proširi.” „A mogli bismo i da pogledamo onu predstavu.” Stigli su do hotela. „Onu za koju nismo mogli da nabavimo karte.” „Odlična ideja. Ali ako se preselimo u stan, šta ćemo s detetom?” Nikad je nije oslovio imenom. „Da je ostavimo u pomoćnoj zgradi dok se ne vratim? Vidiš. Na sve mislim. Tamo joj je sasvim dobro, a stan će noću biti nama na raspolaganju.” Popeli su se stepenicama do svoje sobe. Dok je otključavala vrata, Denis joj je spustio ruku na vrat. Koža joj je tako bela. U stanu, mislio je, niko je neće čuti kad vrisne dok vode ljubav, neće im smetati tanki hotelski zidovi. Vita je oprala zube solju; Denis nije voleo ukus zubne paste. „Požuri”, pozvao je iz kreveta, a kad je i ona legla pored njega, naglo joj je povukao spavaćicu. „Skidaj to.” Biće u nepovoljnijem položaju; zna da on neće svući pidžamu. „Pazi”, rekla je, „pocepaćeš je.” „Oni prokleti dečaci”, rekao je cepajući joj spavaćicu. Bojala se ovakvog njegovog raspoloženja i prepustila mu se. „Dečaci kao dečaci”, rekla je, „mladi su.”

~ 31 ~

Knjigoteka


Anna „Onaj plavi je bio užasno drzak. Poznajem takav tip ljudi, ali crni, onaj sa sastavljenim obrvama, podsetio me je na nekoga. Zar ga nisi primetila?” Više joj se svidelo da ga ne primeti i namerno je gledala na drugu stranu. „Ne baš.” Otkopčala mu je pidžamu. (Slične su samo obrve, sve ostalo je drugačije.) „Nemoj”, obrecnuo se Denis. „A ovo?”, promrmljala je. Denis se u trenutku preznojio i prošaptao: „Gde si to naučila?” „Jednostavno mi je došlo da to uradim.” „Ranije nikad nisi.” „Ali želela sam.” „Ti bi bila sjajna kurva”, rekao je. Znala je da više nije loše volje. Kad je zaspao, oslobodila se Denisovog zagrljaja. Oprezno, da mu ne poremeti san, uzela je iscepanu spavaćicu i, osećajući blagu uznemirenost, vratila se u svoj krevet i budna ležala na prijatno hladnim čaršavima. Onaj čovek je na njoj primenio takav trik; opasno je što je to ponovila s Denisom. Naterala se da što dublje potisne sećanje, gde mu je i mesto, da ga ponovo sahrani. Obično joj je uspevalo. Samo ponekad, kad bi se malo posvađali, kao večeras, sećanje je izranjalo na površinu. Kada je odlučila da joj Denis bude najvažniji, šta god da se desi, prestale su noćne more. Zaklela se da će se postarati da se detetu u toku sledećih meseci ništa ne desi. Da smo je dali na usvajanje, mislila je Vita, možda bih je sretala u noćnim morama, pitala se kako izgleda. Ovako znam kako izgleda, a hvala bogu, nisam materinski nastrojena.

~ 32 ~ Knjigoteka


Anna

Å est

~ 33 ~ Knjigoteka


Anna

„A jesu li?” „Otkud znam? U društvu muškaraca boji se da ne ispadne glupa. Otac ima prijatelje koji su mnogo pametniji od njega i misle da žene treba strpljivo da slušaju ono što oni pričaju. (Blanko se nasmejao.) A mami to ne ide od ruke. Kad je nervozna, ona brblja”, rekao je Kozmo. „Kamo sreće da i ja zbog nervoze brbljam. Ja zanemim.” „Ali večeras”, uzviknuo je Kozmo, „jesi li primetio? Kada se upoznavala s baronicom i njenih pet amazonki, mama je bila tako vesela, radosno je prihvatila poziv da im se pridružimo za stolom - svi mi sa svima njima. Njih sedmoro i nas šestoro, bože!” „Biće nas trinaestoro.” „Jesi li sujeveran?” „Samo sam izračunao.” „To je da ne poveruješ”, čudio se Kozmo. „Bila je tako neusiljena, što ne liči na nju. Obično su joj potrebne čitave nedelje da dosegne taj nivo.” „Stara devojka je rekla: ‘Hajde da nadoknadimo propuštene godine, nek nam se deca upoznaju.’ Mislimo li na isto - pa ona je istih godina kao tvoj otac, ili bar tako izgleda.” „Bez obzira na to...” „Debela je.” „To ne bi pokolebalo moju majku. Videla bi vitku, malu Rozu kako proviruje iz sala.” „Tvoj otac je o njenom mužu govorio kao o velikom prijatelju...” „Ne bi to prevarilo mamu. Ne, mislim da je nešto drugo u pitanju - sve te ćerke i samo jedan sin.” ,,I to ružne ćerke”, složio se Blanko. ,,A Mabs obara s nogu.” „Zašto mi nisi rekao?”, pitao je Blanko, iznenađen. „Jer nema nade za tebe. Mabs ima sedamnaest.” ,,A njena prijateljica?” „Isto važi i za nju.” „Misliš li da su se baron i baronica neprekidno trudili: puc, puc, puc, puc, puc, onda jedan divan veliki puc i najzad uspeh - Feliks, sin - urrra, možemo da stanemo?”, pitao se Blanko. Kozmo i Blanko se zagrliše i zavrištaše od smeha. Kad se zaustavio, Blanko je rekao: „Mislim da je tvoja majka shvatila da ćemo, ako se pridružimo Holanđanima, biti dalje od onog užasnog para za susednim stolom koji je gnjavio svoje dete.”

~ 34 ~

Knjigoteka


Anna „A da. I ja sam čuo nešto. Rekli su da ima mitesere. Jadna mala. Znaš, Elizabeta, najstarija ćerka u holandskoj porodici, igra triktrak, a svi igraju tenis. Čini se da su prijateljski nastrojeni. Jedna od njih me je pitala zašto ne plešemo u kasini. Čini se da godine nisu važne, možemo svi da odemo i plešemo.” „Plešemo?”, pitao je Blanko zainteresovano. „Umeš li da plešeš?” „Malo”, odgovorio je skromno. „Ako hoćeš nešto s Mabs, moraš da plešeš.” „Ja, u stvari, znam da plešem. Vidi kako plešem čarlston.” Blanko je zaplesao. Poskakivao je i udarao nogama po trotoaru. „Hajde, Kozmo, pleši!” „Prestani, skupiće se gomila ljudi oko nas. Ućuti”, siktao je Kozmo, uznemiren prijateljevom veselošću. „Ne budi toliki Englez”, pevao je Blanko i plesao. Kozmo je odmaglio. Blanko se, drmajući se i lupajući nogama, spustio do plaže, gde je plešući ostavljao trag u pesku. Dok je igrao, pevušio je melodiju uz koju je Džek Bjukenen plesao s Elsi Rendolf. Ushićeno je igrao prema talasima dok mu je pesak krčkao pod nogama. Povetarac s mora peckao mu je oči i mrsio kosu. Raširio je ruke i vrteo se u zanosu. Najzad je zastao; cela plaža je bila samo njegova. Posmatrao je odsjaj svetla grada i razmišljao o boji talasa na mesečini. Jesu li srebrni ili boje ćilibara? Da li je more crno ili zeleno kao boca? Preko meseca je prešao oblak. Bilo mu je hladno i baš kada je hteo da se vrati, video je Floru. Zagazila je u more zatvorenih očiju. Bila je potpuno obučena. Kad je Blanko uhvatio, ujela ga je. Blanko joj je stegao ruke uz bokove i izneo je na plažu. Šutirala ga je po nogama; udarci petom po cevanicama užasno su ga boleli. Čvrsto ju je držao levom rukom i ošamario je. „Ne mrdaj!” Ponovo ga je ujela. „Kučko!” Protresao je. „Prestani!” Užasavalo ga je njeno ćutanje. Izbegla je njegovu podignutu ruku i ponovo pokušala da ga ugrize. „Znam ko si”, rekao je. „Odvešću te kod madam Tarasove.” Flora je i dalje ćutala. „Hajde”, rekao je Blanko spuštajući je na zemlju - „hodaj.” I dalje ju je čvrsto držao. „Ako možeš da hodaš kroz vodu, možeš i uzbrdo.” Ubrzo je pričao Kozmu: „Uništio sam najbolje pantalone.” „Pošalji ih na hemijsko čišćenje. I šta se onda desilo?” Kozmo se već svukao i legao u krevet.

~ 35 ~

Knjigoteka


Anna „Samo sam rekao madam Tarasovoj da sam je uhvatio dok je ulazila u more čvrsto zatvorenih očiju!” „Bože!” „I ni reč nije rekla! Vidi gde me je ujela. Pogledaj moje cevanice; ogulila mi je kožu. Pun sam modrica.” „Šta je madam Ta...” „Rekla je nešto na ruskom, nešto o vrućem mleku na francuskom. Nekako je omotala dete.” „Obgrlila.” ,,U redu. Obgrlila. Rekla je još mnogo toga na ruskom, a onda mi zahvalila na francuskom. Sve vreme ju je ljubila i milovala - potpuno mokru. Rekla je da joj sve prepustim - ma vidi te pantalone!”, jadikovao je Blanko. „Nastavi.” „Onda je njen prokleti psić dojurio niz stepenice - bili smo na ulaznim vratima - i pokušao da me ujede. Kao da je to trglo devojčicu iz sna; počela je da se smeje. Tarasova mi je rukom pokazala da idem, zatvorila mi vrata ispred nosa i ja sam došao kući. Šta misliš, hoće li na hemijskom moći da uklone ovaj trag vode? Vidiš, ovde gde se suši so.” „Šta misliš - je li hodala u snu?” Kozmo je obgrlio kolena. „Kad spavaš, ne grizeš ljude oko sebe.” Blanko je prebacio pantalone preko stolice. „Mislim da treba da kažemo mojoj majci.” „Hajde da sačekamo i vidimo šta će uraditi La Tarasova. Imam utisak da joj je na neki način veoma bliska. Čovek ne bi hteo da se meša više nego...” „Možda će od moje majke biti više koristi ako joj ne kažemo.” „Zašto?” Ali Kozmo nije znao zašto tako misli. Rekao je: „Deca, naravno, nikad ne...”Ni on ni Blanko nisu izustili reč samoubistvo. Blanko je rekao da će se okupati u vrućoj vodi.

~ 36 ~ Knjigoteka


Anna

Sedam

~ 37 ~ Knjigoteka


Anna „Smatrao sam da su konzervativci u zabludi što misle da su vaši sindikati pod uticajem komunista.” „To je prilično rasprostranjeno mišljenje. Usijane glave, kao što je Vinston Čerčil, traže kavgu. Čovek poput Sajmona, koji je izuzetno pametan, gotovo veruje u to. To je gljivica koja se širi. Dobra je za naslove novinskih magnata. Tu je i Birkenhed - čovek s njim nije načisto; i, naravno, Džojnson-Hiks svuda vidi boljševike.” „Vaš ministar unutrašnjih poslova?” „Da. Nijednog od njih ne poznajem, ja sam samo vojnik u penziji. Mrzim političare. Ne verujem im ni za crno ispod nokta. Ako me pitaš, kralj ima više zdravog razuma nego cela vlada. Zatvori ga u sobu s A. Dž. Kukom i za tren oka bi sredio stvari, i to kako treba”, gunđao je Angus. „On predstavlja rudare, taj Kuk?” Feliks je dobro govorio engleski, ali s oklevanjem. „Da, tako je. A kralj voli rudare. I ja volim rudare, to su zaista sjajni momci.” ,,U novinama vidim da traže nadnicu dovoljnu za život. Šta je nadnica dovoljna za život?” „To je ono što im neće dati”, rekao je Angus kratko. „Zato pregovori ne mrdaju s mesta.” ,,I onda?” „Onda je došlo do antiboljševičke panike, kojoj sam se izgleda i ja priključio, s verovatnoćom da izbije generalni štrajk i dovede do neprijatnih situacija. Ako se to desi, moram da budem kod kuće kako bih bio na raspolaganju državnom povereniku moje oblasti, mada je i on užasna budala. Za vreme rata, neko vreme mi je bio pretpostavljeni. Ne želim da se upuštam u sukob s ministrom, ali ako budem tamo, možda ću moći da ga sprečim da nešto zabrlja. Boji me se. On je dalji rođak moje žene. „Oh”, rekao je Feliks. ,,A...” „Ne želim da uznemirim suprugu, ali ako dođe do nereda, ostaviću je ovde i sam otići kući. Biću mirniji ako su ona i Mabs u Francuskoj.” ,,A vaš sin?”, pitao je Feliks. Približavali su se kasini. „Kozmo? On mora da se vrati u školu; mnogo je propustio zbog te povrede kolena. Oh! Pa ja poznajem ove momke. Zdravo, Fredi. Je li to Ijan s tobom?” Angus je pozdravio dva muškarca koja su izlazila iz kasine. Predstavio im je Feliksa. Fredi i Ijan su, reklo bi se, došli istim poslom kao i Angus. Ovi ljudi - po godinama, glasu i mišljenju veoma slični Angusu stajali su i razmenjivali vesti i stavove. Feliks ih je posmatrao. Bili su mu i

~ 38 ~

Knjigoteka


Anna zanimljivi i smešni. Niko ne bi mogao, pomislio je, da ih greškom smatra pripadnicima nekog drugog naroda. Pokušao je da utvrdi šta je to kod njih toliko englesko. Glas? Držanje? Odeća? Korak? Šta je u pitanju? Grupi se pridružilo još nekoliko očeva porodica koje su tu provodile uskršnji odmor; svi su nosili isti nevidljivi pečat. Posavetovali su se, složili i dogovorili. Grupa se razišla. „Laku noć.” „Laku noć.” Svako je otišao svojim putem. „Izvini zbog ovoga”, rekao je Angus. „Bilo ti je dosadno. Trebalo je da uđeš i staviš nekoliko uloga, još ima vremena. Hoćeš li? Ili je možda malo kasno?” „Malo je kasno, gospodine, i uopšte nije bilo dosadno. Uživao sam gledajući vas. Izgledali ste baš kao Englezi.” „Jedan od njih je Škot”, rekao je Angus napućivši brkove. „Možda je trebalo da kažem Britanci?” „Može i Englezi. A šta si očekivao? Kako bismo drugačije mogli da izgledamo?” Vraćali su se prema Mažorlenu. „U stvari, hteo sam da kažem, gospodine, da, kad sam vas video s vašim prijateljima - ovaj - da bih, i da vas nisam upoznao ili čuo kako govorite, na osnovu nečega znao da ste Englezi. Pokušavao sam da odgonetnem šta je to.” Angus ga nije pažljivo slušao. „Razgovor s tim momcima me je umirio. Sad mogu da uživam u odmoru. To što kažeš nema nikakvog smisla. Ako pogledaš grupu ljudi, pripadnike bilo kojeg naroda, znaćeš šta su. Svako zna da su Holanđani dosadni, baš kao što su Francuzi nagizdani. Čim ih vidiš...” Prešli su ćutke još nekoliko koraka, a onda je Angus, bacivši pogled na mladića, počeo da se smeje. „Dragi moj, ti me sigurno smatraš strašnom budalom. Možda je to skrivena osobina Engleza?” „Moj otac nam je govorio da ste izuzetni, maltene junak”, rekao je Feliks s osmehom. „Posmatrali smo vas kroz prozor dečje sobe.” „Kad smo već kod toga, ni on nije bio dosadan. Laku noć, dragi moj, i hvala ti što si mi pravio društvo.” Rastali su se smejući se. Idući prema ženinoj sobi, Angus se setio Džefa, Feliksovog oca, visokog kao i on, plavookog i svetlokosog, i Roze kad je bila mlada, sitne svetlokose devojke plavih očiju. Kako je, zaboga, ovo dvoje uspelo da dobije tamnokosog, tamnookog Feliksa, koji nimalo ne liči ni na majku ni na oca? Dok je išao hodnikom do ženine sobe, Angus se namrštio setivši se para s brodića; zar muškarac nije na prilično neukusan način pomenuo tamnu kosu svog deteta? Ima neke žestine u tom čoveku, kao da je

~ 39 ~

Knjigoteka


Anna stranac; da li bi Feliks u njemu odmah prepoznao Engleza? Da li bi njemu odmah bilo jasno da je Feliks Holanđanin? Kako je užasna šara na ovom tepihu. Angus je prezrivo gledao crvene i crne rombove prostrte ispred sebe. Podsećali su ga na nešto. Na šta? Setio se. Na Rozu u haljini sličnog dezena, kratko podšišane kose i ozbiljnog lica, kako mu pokazuje slike s braćom kad su bili deca. Čuje njen glas: „Nemoj da se smeješ, zaista smo tako izgledali.” Već godinama nije pomislio na Rozu, sve do večeras. Njegov prijatelj Džef odavno je umro. Nekada je Roza budila laku i veselu požudu, ali sada se previše ugojila. Angus je zakucao na ženina vrata i ušao. ,,A, tu si”, rekao je zadovoljnim glasom. ,,A koga si očekivao?” Mili je već bila u krevetu. Spustila je knjigu. „Dosta mi je ovoga”, rekla je, „obično smeće.” „Možda ti nije dosta mene?”, pitao je Angus namerno grubim glasom. „Naravno da nije.” Mili mu je pružila ruke. Flora je, obučena u pidžamu i kućnu haljinu, gledala kako se madmazel pakuje. Pošto je stavila cipele na dno kofera, molitvenik i svežnjeve pisama duž strana, ravnala je platformu da bi spakovala svoju najbolju odeću, stavljajući preko neravnina donji veš, čarape, maramice i šalove. Njena jedina dobra haljina, uredno sklopljena, ležala je na krevetu uvijena u mek papir kao i dve bluze. Čekale su da ih spakuje poslednje, posle suknje od tvida i džempera, koje je nosila svaki dan. „Etikete, potrebne su mi etikete”, mrmljala je madmazel. „Otrči do recepcije, dete, i zamoli ih za dve etikete.” „Ovako?” Flora je raširila ruke i pokazala kratku pidžamu i bose noge. Madmazel je duboko uzdahnula. Bila je to debela mlada žena. „Nema vajde od tebe, sve moram sama.” „Recepcija se zatvara za pet minuta.” Flora je bacila pogled na otvoren kofer. „Zar ne možeš sutra?” „Sutra će biti prekasno.” Madmazel je izašla iz sobe odnevši ustajali miris znoja prikriven kolonjskom vodom. Flora se pitala hoće li joj madmazel nedostajati više ili manje od sinjorine s kojom je provela godinu dana u Italiji. Sinjorinin miris bio je slabiji, ali u osnovi isti. Flora je podigla ruke i pomirisala se ispod oba pazuha. Pritegla je pojas kućne haljine. Kad se nagnula da proviri u učiteljičin kofer, setila se kako joj je bilo veselo i lepo dok je sa sinjorinom pevala fašističku pesmu Đovaneza. Njen brat je nosio fašističku maslinastozelenu uniformu i crne čizme do kolena i mislio da je Musolini sjajan. Medu učiteljičinim pismima bile su i razglednice; jedna posebno zanimljiva. Flora je znala šta na njoj piše: „Juče smo obišli ovaj muzej - sutra se vraćamo u Pariz - Danska hrana ne

~ 40 ~

Knjigoteka


Anna odgovara mami - Kopenhagen je razočarenje - Hansu Andersenu nedostaje polet - Babeta.” Razglednica je bila iz muzeja Torvaldsen; na slici je bila skulptura golog muškarca koji leži na boku. Leđima okrenuta njemu, takođe gola, ležala je devojka - leđa i noge su joj se uklapali u krivinu njegovog tela; glava joj je bila naslonjena na njegovu ruku. Kad je dobila razglednicu, madmazel je rekla da su danski vajari čudni. Smatrala je da bi par mnogo bolje izgledao u uspravnom položaju. Kad je dobila identičnu razglednicu od svoje majke, zaključila je da se Danci ponavljaju i nije htela da objasni šta pod tim misli. Flora je smatrala da su opružene figure divne. Kako je prijatno, mislila je, ležati tako uz mermernog muškarca. Zamolila je madmazel da joj da jednu razglednicu, pošto ima dve. Madmazel je odbila rekavši da skuplja marke. Flora se sagla i kažiprstom i palcem izvukla iz svežnja jednu od tih razglednica. Upravo se spremala da je samo još jednom pogleda, kada je čula madmazel kako se vraća razgovarajući s Gastonom. „Ako mi daš kofer sada”, rekao je Gaston, „poslaću ga na stanicu s jednim gostom koji putuje vozom za Pariz. Tako ćeš uštedeti novac za taksi i napojnicu za portira. Šta još imaš?” „Ručnu torbu s neophodnim stvarima”, rekla je madmazel otvarajući vrata. „Nju mogu da nosim.” Flora je stavila razglednicu u džep. Madmazel je dovršila pakovanje. Gaston joj je pomogao da zatvori kofer i privezao etikete. Podigao ga je i izašao poželevši laku noć i bon voyage. „Idi u krevet, dete. Ja ću otići pre nego što se probudiš.” Madmazel ju je suvo cmoknula u čelo. „Bonne chance, petite.” Bilo je prekasno da se razglednica vrati. Flora je spustila simboličan poljubac na bucmasti madmazelin obraz i otišla u svoju sobu, stavila razglednicu u fioku i pokrila je potkošuljom; sutra će se njome naslađivati. Povukla je rezervni jastuk iza leđa, naslonila se na njega i zamišljala glatki, prohladni, utešni mermer.

~ 41 ~ Knjigoteka


Anna

Osam

orlena, a ovo dvoje je u Angleter

Te Dansan. Sve devojke su bile zaljubljene u Feliksa.

~ 42 ~ Knjigoteka


Anna

razdragane a on ćutljiv, tih i nežan. S vremena na vreme bi seo sa sestrom Elizabetom u auto i izgubio se. „Vodi je sa sobom jer je toliko stara da mu je žao. Ima dvadeset šest, jadnica, a ni traga od muža.” Taši je sedela s Kozmom i Mabs na hotelskoj terasi pokušavajući da odluči šta da radi. ,,U stvari, ona je arheolog. Idu da gledaju menhire”, rekla je devojka žućkastocrvenkaste kose, sa isturenim zubima, koja je slušala o čemu pričaju mada se ne bi moglo reći da je bila uključena u razgovor. „Šta je to menhir?”, pitala je Taši. „To je megalit”, rekla je devojka isturenih zuba. Zvala se Džojs. „Šta je to megalit?”, pitala je Mabs. Kozmo je, predviđajući da će mu sestra uskoro biti uhvaćena u neznanju, ustao i odšetao niz ulicu, do mesta s kojeg je video Blanka kako bulji kroz izlog poslastičarnice. „Šta je to megalit, Hjuberte?” Iznenađen što ga zovu pravim imenom, Blanko reče: „Šta je to šta?” Kozmo je ponovio pitanje. „Ima ih mnogo u Kornvolu i Velsu, na celom prostoru od Male Azije do Orknijskih ostrva. Imaju neke veze s druidima, Stounhendžom, tako nešto.” „Ti baš svašta znaš.” „Razgovarao sam s Elizabetom Šavers. Da uđemo i pojedemo nekoliko onih?” Blanko je pokazao primamljivo izložene kolače s kremom. „Majka mi je poslala novac. Ja častim.” „To je užasno za naše bubuljice”, opirao se Kozmo. „Ma, zar su važne bubuljice kad je tu Feliks? Maltene je isto kao da nas nema.” „To je istina.” Kozmo je prvi ušao u poslastičarnicu. Seli su za sto, naručili kolače, zavalili se i kroz izlog posmatrali ulicu. „Udate Šaversove sutra odlaze, vraćaju se bračnom blaženstvu.” Blanko je zagrizao čokoladni rolat. „Izvrsno.” Olizao je prste. „Elizabeta ti je rekla? Pitam se kako izgleda njihovo bračno blaženstvo.” „Kao kod tvojih roditelja?”, ponudio je Blanko rešenje. „Ma hajde!” Kozmo se nasmejao i rekao: „Elizabeta i Ana dolaze da upoznaju Tarasovu. Hoće da dobiju neka uputstva za triktrak, lukave jermenske varke. Oh, vidi! Eno onog čudnog deteta.” Kroz izlog poslastičarnice prijatelji su posmatrali Denisa i Vitu Trevelijan kako

~ 43 ~

Knjigoteka


Anna razgledaju izloge s druge strane ulice. Flora ih je pratila na rastojanju od nekoliko metara. „Cevanice su mi još modre”, rekao je Blanko. „Izgleda prilično utučeno.” „Ko ne bi s takvim roditeljima?” Kozmo je posmatrao Trevelijanove dok su se udaljavali. „Uskoro će ponovo biti u Indiji, s gomilama domaćih slugu i svim ostalim stvarima. Ana kaže da su Holanđani isti.” „Kako isti?” „Gaze i ugnjetavaju slabiju rasu - eto, tako isti - zabijaju im nos u govna u jugoistočnoj Aziji.” „Otac kaže...” „Tvoj otac je imperijalistički ratni huškač. Hoćeš li još jedan kolač?” „Hvala. Preskačem ručak.” Kozmo se smejao. „Imperijalistički ratni huškač je veoma zabrinut zbog štrajka”, rekao je. „Mada, on nikome ne bi zabijao nos u govna.” „Nadam se da će izbiti revolucija. Encore de gâteaux, s’il vous plait, Mademoiselle. Šta će tvoj otac uraditi u vezi s tim? Može li sam protiv štrajkača?”, zadirkivao ga je Blanko. „On je...” Kozmo nije dovršio ono što je hteo da kaže, a onda je rekao: „On nije ratni huškač. Tačno je da glasa za konzervativce i tačno je da je mirovni sudija, ali rat smatra grozotom, a revolucija je put ka ratu. Zato ga sada ne drži mesto. Svi naši očevi su konzervativci.” „Govori u svoje ime, ja nemam oca.” „ Ne koristi to što si ratno siroče da bi mi pokvario raspoloženje.” Kozmo je bio dobre volje. „Hoću da kažem da bi i tvoj otac glasao za konzervativce da je živ.” „Više volim da mislim da ne bi”, rekao je Blanko. „Tvoj otac je svejedno izokrenuo stvari: revolucije se hrane ratovima, počinju ratovima. Pogledaj Rusiju...” „Ne, hvala. Čuj, Blanko, hvala ti za kolače. Moram da idem i obavim nešto za oca.” „Šta?” „Ništa naročito.” „Da pođem i ja?” „Ne.” „Hoće li to dugo trajati?”, pitao je Blanko. „Možda i hoće.”

~ 44 ~

Knjigoteka


Anna „Jasno, vidim da nisam poželjan. Ima nešto što madam Tarasova treba da obavi za mene. Napisaće mi pismo na ruskom za mog rođaka Stvar. Ana može da ga pošalje iz Holandije.” „Zašto? O čemu?” „Samo ga malo zadirkujem. Napisao je grozne stvari u pismu koje je poslao mojoj majci. Samo se izmotavam.” „Ponekad ne razumem to s tvojim rođakom Stvari. Tebi je to prava opsesija.” Kozmo krišom prevuče prstom po tanjim da pokupi ostatke krema i, olizavši ga, ustade da pođe. Dok je išao ka pristaništu, opipao je džep da proveri je li novac koji mu je otac dao na sigurnom. Kad je stigao do pristaništa, video je da je brodić već iskrcao putnike i da ga odvezuju, spremni za polazak. Flora je sedela na stubu za vezivanje brodova, obavivši noge oko njega, i posmatrala brodić. Bila mu je okrenuta leđima. Prepustivši se trenutnoj želji, Kozmo ju je, dok je trčao pored nje, uhvatio za ruku i rekao: „Hajde sa mnom u Sen Malo.” Flora je bila iznenađena, ali mu je dopustila da je u trku povuče niz stepenice, i skočila na palubu. „Hajde da sednemo napred.” Gurao ju je ispred sebe. Sedeli su na pramcu. „Poznaješ li dobro Sen Malo?” Flora je klimnula glavom. „Podšišala si se malo”, rekao je posmatrajući joj kosu koju joj je vetar nanosio na lice. „I oprali su mi kosu. Frizer je pokušao da naplati više za šampon.” Govorila je ravnodušnim tonom. „Zato što je tako gusta.” Kozmo se setio Vitinog glasa kada izgovara „miteseri”. Hteo je da kaže kako joj je kosa lepa, kao što je i bila, ali nije. Umesto toga je rekao: „Sve žene nose kratku kosu, on verovatno uštedi gomilu para na šamponu”, uhvatio je brz pogled Florinih neverovatno krupnih očiju. „Pitam se koliko naplaćuju za pranje trepavica”, rekao je. Flora je izgledala zbunjeno. Možda ne zna da ima izuzetno duge trepavice? Voleo bi da ih dodirne. „Viđam te povremeno”, rekao je prisećajući se da ju je primećivao proteklih nedelja, na trenutak viđao samu ili s Igorom kako nestaje iza ugla. „Video sam te jutros s roditeljima”, rekao je i sa zakašnjenjem se zapitao je li je uvalio u nevolju odvodeći je bez dozvole. „Bio sam u poslastičarnici.” „Oni su otišli u Dinan”, rekla je. „Iznajmili su stan; kupuju stvari za stan.” „Znači nisi više u hotelu. Mislio sam...” „Oni nisu, ja jesam.”

~ 45 ~

Knjigoteka


Anna Kozmo ovo nije mogao da shvati. „Kada se vraćaju?”, pitao je prisećajući kako mu se nisu dopali, plašeći se suočavanja, objašnjenja. Kakvog objašnjenja? „Sutra, možda.” „Da li te često ostavljaju samu?” „Oni vole da budu zajedno.” Usne su joj se sklopile s gotovo zrelom obzirnošću. Kozmo je rekao: „Oh.” I ponovio: „Oh.” Posle nekog vremena je rekao: „Otac me je poslao da nešto obavim. Krišom od majke. Niko ne treba da zna. Ne želi da je uznemiri, zato ovo nikom živom ne smeš da kažeš. Treba da kupim revolver.” „Pištolj?” „Da. Hoće da se odveze kolima u severni deo zemlje kad se ja vratim u školu. Boji se nereda, pa misli da treba da se naoruža.” „Nikome neću reći.” „Rekao sam ti ovo samo zato što sam te pozvao da pođeš sa mnom, a mogla bi da se iznenadiš kad vidiš da kupujem revolver.” Kozmo je osećao da bi trebalo da mu bude žao što ga je u trenutku ponela želja, ali nije bilo tako. „Otac je rekao: ‘Nadi puškara, sigurno ga imaju’, ali ja pojma nemam. Ne znam čak ni kako se na francuskom kaže puškar ni kako da pitam; moj francuski je prilično oskudan. Znam da pitam za poslastičarnicu i tome slično, ali ne znam reč za puškara.” „Ja znam.” „Znaš? Kako se kaže?” „Armurier.” ,,Oh, hvala. Moram to da zapišem u svesku. Da li bi mogla da pitaš nekoga?” „Ima jedan u sporednoj ulici, iza ugla od mesta gde su tvoja sestra i njena prijateljica kupile šešire. Tvoja sestra je kupila zelen, njena prijateljica plav.” „Kako ti sve primetiš, mala.” Flora je vragolasto pogledala Kozma. Šeširi nisu ostavili vidljiv utisak na Feliksa, zbog čega su i bili kupljeni, i to je primetila. „Bolje bi bilo da se pretvaraš da imaš osamnaest”, rekla je. „Nisam blesav”, rekao je Kozmo ljutito.

~ 46 ~ Knjigoteka


Anna

Devet Kad je izašao iz puškarske radnje, Kozmo je osetio olakšanje. Osećao se prilično smešno dok je kupovao. Jedva da je mogao da poveruje da se u paketu koji nosi krije smrtonosno oružje. Čovek u radnji ništa nije pitao, samo je opušteno pokazao izbor revolvera. Svaki je stavljao na tezgu, govorio koliko košta, i etiketu s cenom okretao da je Kozmo vidi. Kozmo je izabrao marku koju je tražio njegov otac - nije bilo potrebe da pokaže da o oružju ne zna ništa. Mada je bio savršeno ljubazan, čovek ga je ipak naljutio. Bio je čvrsto građen, ne viši od metar i šezdeset pet, velikog stomaka, četvrtaste vilice, crnih očiju koje su klizile po mušteriji. Izašavši iza tezge bez neke očigledne potrebe, cimnuo je noževe izložene u izlogu, poravnao red koji je već bio ravan. Kad se vraćao, spustio je ruku na Floru, ali ne zadugo jer se devojčica pomerila pa mu je ruka skliznula. Namrštila je nos i izašla na ulicu rekavši nešto. Vlasnik radnje je oštro pogledao vrata kako se zatvaraju, a zatim Kozma, napućio usta, dovršio pakovanje, uzeo novac, vratio kusur i napisao račun. „Merci, Monsieur.” Flora je čekala s druge strane ulice. „Hajdemo negde na sladoled. Šta si rekla onom čoveku?”, pitao je Kozmo zainteresovano. ,,Maquereau.” „Nije baš bio oduševljen. Šta to znači?” Flora se široko osmehnula. „U Žilovom kafeu kod pristaništa služe odličan sladoled”, rekla je. Kozmo je zapamtio ,,maquereau”; pošao je bez sveske, a nije hteo da pred Florom koristi džepni rečnik. Dok su išli, pomislio je da bi Blanko za puškara rekao da je kao Prijap. Nije bio siguran ni šta to znači. „Koliko godina imaš? I još ne znam kako se zoveš.” „Flora Trevelijan. Imam deset godina.” Tražili su put do luke kroz uske uličice. Flora je pokazala kafe okrenut prema pristaništu. „Može li ovde?” Seli su. Gazda je izleteo napolje i cmoknuo Floru u oba obraza: „Alors, petite, ça va? Tu veux une crème glacée? Fraise? Vanille? Chocolat? Et monsieur? Bonjour, monsieur.” Rukovao se s Kozmom. „Alors, votre choix?” 10 Franc: Zdravo, malena, kako je? Želiš li sladoled? Jagode? Vanilu? Čokoladu? A gospodin? Dobar dan, gospodine. A šta ćete vi? (Prim. prev.)

10

~ 47 ~

Knjigoteka


Anna Kozmo je izabrao čokoladu, Flora jagodu. „Dolaziš li često ovamo?” Očigledno je bila omiljena mušterija. „S madam Tarasovom.” ,,Oh.” „Jednom ili dvaput s madmazel.” ,,Oh.” „Madam Tarasova prepravlja haljine za Žilovu ženu; prilično se ugojila.” Flora je ispružila ruke ispred stomaka da pokaže. „Madam Tarasova ih popušta.” „Jasno.” „Žil voli debele dame.” „Daje li ti madam Tarasova časove klavira?” „Ruskog, a oni traže da mi, pre nego što pođem u školu, predaje i matematiku.” ,,U koju školu ideš?” „Ni u jednu. Polazim na jesen.” „Znači, dosad nisi išla?” „Ne.” ,,U koju se školu upisuješ?” ,,U neku koju su oni izabrali.” „Baš čudno.” „Zašto?” Izgledala je ravnodušno. „Čudno mi je da ne znaš u koju ćeš.” „Oni odlučuju. U Engleskoj je. Ne mogu da živim s njima u Indiji zbog klime.” Kozmo je pomislio da je čudno što devojčica roditelje naziva „oni”. To ga je podsetilo na ime koje je Blanko upotrebljavao za svog rođaka: „Stvar” ili „Šoz”. „Mabs i mene su odveli da vidimo škole, da vidimo dopadaju li nam se.” „Vi ste drugačiji.” Osećajući se drugačije, Kozmo je rekao: „Je li te madam T. naučila da igraš triktrak?” „Da, igramo. Kad pada kiša i Igor neće da ide napolje.” Posmatrali su poskakivanje privezanih čamaca dok Žil nije doneo dva velika sladoleda i pažljivo ih spustio na sto. Flora je sedela uspravno na

~ 48 ~

Knjigoteka


Anna stolici pružajući nožne prste da bi dosegla tlo. Jela je sladoled uživajući u svakom zalogaju. „Ponekad izvodim Žilovog psa na ceo dan”, rekla je. Je li to pas s kojim sam te video kad smo se prvi put sreli?” Kozmo se setio užasno glupog psa i Flore, koja gazi vodu po širokom prostranstvu plaže iza Sen Enoga. „On pripada parohu iz Sen Brijaka.” Potvrdila je da su se već jednom sreli. „Žilov pas je mastif.” „Stvarno?” „Prezauzeti ljudi nemaju vremena da šetaju pse.” Pažljivo je zahvatala sladoled da bi joj duže trajao. „To je divna plaža”, rekao je Kozmo. „Tada sam gledao ptice. Pretpostavljam da su takve plaže odlične za peščane jegulje.” ,,I jesu.” „Šta znači ,,maquereau”? Kozmo nije uspeo da obuzda radoznalost. „Podvodač”, rekla je Flora. „Znaš li ti šta je to podvodač?” „To nije pristojno.” „Ne.” „Zaudarao je.” Sa žaljenjem je stavila kašičicu u tanjirić i omirisala lučki vazduh. Konopci, katran, riba, so, morska trava, mreže koje se suše. Ispunila je pluća vazduhom. Vlasnik radnje je mirisao na ustajali vazduh. Zaustavila je dah setivši se zadaha u sobi roditelja, kada je izmakla svojoj indijskoj dadilji i utrčala da im poželi dobro jutro. Vikali su na nju da izađe i grdili sluge. „Nije mi se svidela Indija”, rekla je. „Da li bi htela još jedan sladoled?” „Ne, hvala. Bilo je odlično.” „Onda mislim da je vreme za povratak”, rekao je. „Zaista je bilo divno”, rekla je. „Mnogo ti hvala.” Pitao se sluša li devojčica ono što ljudi govore. Neki njeni izrazi podsetili su ga na majku. Dok su se brodićem vraćali za Dinar, Kozmo joj je rekao: „Što ne bismo napravili žurku. Sve pozovemo i napravimo prvoklasnu žurku na plaži? Žurku za kraj odmora? Možemo da iskopamo peščane jegulje, naložimo veliku vatru na dinama i ispržimo ih. Sjajne su s hlebom i maslacem. Moji roditelji, Šavhalfpenijevi, i sva deca. Bilo bi zabavno, zar ne?” „Da”, rekla je bez preteranog oduševljenja.

~ 49 ~

Knjigoteka


Anna Kad su stigli do pristaništa, rekao je: „Možda bismo Blanko i ja mogli da se odmerimo s tobom u triktraku?” „Oh, da!”, rekla je. „Da.” I lice joj se ozarilo.

~ 50 ~ Knjigoteka


Anna

Deset Kao što to obično biva, u početku se činilo da je odmor lagodno dug. Ali sada se, kao da je elastičan, naglo skratio; ostalo je još samo deset dana. Kozmov predlog da se ode na izlet i priredi velika zabava nije naišao na veliko oduševljenje. Vreme se promenilo; duvao je neprijatan istočni vetar. Padala je kiša, uporna kiša nošena vetrom koja šiba po nogama i žubori kroz oluke. Deca sklona mučnini povraćala su pri prelasku iz Sen Maloa. Porodice su ostajale unutra i igrale tač, dame ili šah. Usuđivali su se da izađu napolje samo da bi otrčali do bioskopa ili kasine. Mladi iz različitih hotela manje su se družili. Tri mlađe Holanđanke, Marija, Doti i Doli, otišle su iz Mažorlena muževima u Hagu i Amsterdamu; grupa za stolom u sredini smanjila se na desetoro, a ponekad i na osmoro pošto su Elizabeta i Feliks, bez obzira na vreme, često izlazili i špartali u potrazi za menhirima. Ponekad su se toliko udaljavali da su morali da prenoće. Pročulo se da Elizabeta piše disertaciju. Tih večeri Mabs i Taši nisu išle u kasinu; trčanje po kiši nije vredelo truda kad Feliks nije tamo da ih pozove da odigraju fokstrot i čarlston. Školarci koji su tražili igru bili su odbijani. Nevešti, gazili su devojke, uništavali im cipele, mirisali na znoj. One su ipak, neumorne u kupovini, preskakale barice u toku dana, pretrčavale od šeširdžijske radnje do butika, i s mladalačkim optimizmom se nadale da će sjajem perja privući predmet svojih želja. Roza i Mili su se s romanima, pletivom i rastućim prijateljstvom smestile na sofi u salonu, i gledale. Prvoj je bilo zabavno i nije joj smetalo navikla je da njen sin utiče na devojke - druga je osećala sažaljenje. Boli je kada vidi da devojke od sebe prave budale. To je podseća na muke koje je imala u društvu pre nego što se pojavio Angus. Kao nekakav bog, ugrabio je iz njene mladalačke nesigurnosti, oženio se njome i zauvek je usrećio. Pa, maltene. Nije srećna kad vidi kako otac odvlači Kozma da po vetru i kiši s njim igra golf. Kozmo mrzi golf; to što je primoran da ga igra ništa ne popravlja. To je rekla i Rozi. ,,S nekom lepom devojkom rado bi igrao bez obzira na vremenske prilike.” Roza je brojala petlje. „Vidi se da je spreman za devojke i da jedva čeka.” Uhvatila je Milin pogled. „Naravno ne za moje kabaste devojke. On i njegov prijatelj iščekuju da dođe neka devojka. To je normalno, ali nade im se izjalove sa svakom novopridošlom porodicom. Jadni dečaci.”

~ 51 ~ Knjigoteka


Anna „Šteta što je Taši malo prestara za njega, a Mabs za Hjuberta. One sebe smatraju odraslima. Nadala sam se da će na ovom odmoru Kozmo možda možda s nekom drugom devojkom...” Mili je pogledala po hotelskom salonu, u kojem, na žalost, nije bilo odgovarajućih devojaka. „Pre praznika Kozmo je sam lutao po okolini i posmatrao ptice. Nadala sam se da će vežbati i poboljšati svoj francuski. Sa sobom nosi rečnik i povremeno potraži poneku reč, ali ništa više od toga. Nisam baš sigurna da je korisno to što uči; potrudi se da nađe reč samo kad čuje prepirku ili kad ljudi viču jedni na druge.” „Prva engleska reč koju sam čula i potražila u rečniku bila je nepristojna”, rekla je Roza mirno pletući. ,,I nekorisna?” „Nije bila nekorisna”, rekla je Roza s prigušenim osmehom. „Moram da se usredsredim na pletenje da ne bih zabrljala i „Baš se pitam koja je to bila reč.” Mili je pletivo - čarape za golf za Angusa - spustila u krilo. „Ne verujem da je znaš”, rekla je Roza setivši se šta je Džef rekao o Angusu: ‘Posle svega toga izabraće neko nevinašce.’ Misleći na svog pokojnog muža, promrmljala je: „Nedostaje mi.” Mili je - ne baš takvo nevinašce kao što je Roza pretpostavljala pomislila da joj nedostaje putena strana i one reči izgovorene u krevetu koje moraju da se potraže u rečniku. Pretpostavljala je da je Rozin Džef bio holandsko izdanje Angusa. Zamišljeno je isplela red petlji. „Tu je ona crvenokosa devojka. Zove se Džojs”, rekla je Roza. „Po godinama odgovara tvom Kozmu i njegovom prijatelju Hjubertu; četrnaest joj je.” „Jesi li joj videla zube?”, uzviknula je Mili. „Inteligentna je. Da li je zubi diskvalifikuju?” „Nema sumnje”, rekla je Mili. „Njena majka mi kaže da treba da ide kod jednog od onih američkih zubara koji prave čuda. Ima divne oči, i lepo je građena.” „Kozmo i Hjubert ne vide ništa osim njenih zuba; kažu da izgleda kao konj.” „Većina engleskih devojaka iz više klase podseća na konje, kao i „hoch” Nemice. To je rasna karakteristika.” „Uopštavaš”, rekla je Mili kroz smeh. „Ja ne izgledam kao konj, kao ni Mabs i Taši.”

~ 52 ~ Knjigoteka


Anna „Kad ste ti i te devojke uzbuđene, ličite na lepe arapske konje; raširene nozdrve, zabacivanje glave, zavijorena griva.” Roza se osmehnula gledajući pletivo. Uživala je da gleda kako Mabs i Taši zabacuju glavu zbog Feliksa. Elizabeta je primetila da je ne bi iznenadilo kad bi zarzale. Elizabeta, građena kao tovarni konj, bila je srećna što ima budućnost u svetu intelektualaca. „Kažem to kao kompliment”, rekla je. „Zar nisi čula da muškarci devojke nazivaju kobilicama?” „Gospode, jesam; naježim se od toga”, rekla je Mili. „Ali čini se da Kozmo uopšte nije imao sreće s devojkama, bez obzira na to da li su poput konja ili žaba. Uskoro će se vratiti u školu, prezauzet da bi mislio na devojke.” Roza je prezrivo frknula. Ne veruje da bilo kakva prezauzetost može da suzbije adolescentsku pohotu. Muž joj je pričao o engleskim privatnim školama s internatom; iz prve ruke zna za šta su sve sposobni mladi mužjaci kad ih sakupe u gomilu. Je li Mili zaista toliko neobaveštena kao što se čini? Šta li misli da ti dečaci rade? „Džefa je otac poslao u jednu englesku školu”, rekla je. „Nadali su se da će naučiti da govori kao pripadnici više klase, ali pobegao je.” „Pitam se zašto”, rekla je Mili. „Jedini prijatelj kog je stekao u školi bio je Angus”, rekla je Roza. „Džef je bio veoma lep dečak.” Ako Angus nije razjasnio ženi običaje privatnih škola, nije njeno da joj razara samozadovoljstvo. „Angus kaže da malo zdrave sodomije nikom nije naškodilo”, rekla je Mili pletući, „i, bez obzira na vreme, izvlači jadnog Kozma napolje, na teren za golf, da ga očvrsne. Kozmo kaže da on zamahne štapom, raspali lopticu i vikne: ‘A ovo je za Boldvina’ i ‘Ovo je za Džojnson-Hiksa’ i ‘Ovo je za boljševike, prokleti da su’. Zaista je zabrinut zbog rudara.” Roza je plela nekoliko minuta pre nego što je došla sebi. „Tu je i dete onog para toliko obuzetog sobom”, rekla je. „Ona obećava.” „Misliš na Trevelijanove, koji su odseli ovde kad ste vi stigli? Angus se upoznao s njima na brodu iz Sautemptona; smatrao je da je žena lepa. Sećam se da imaju dete, ali premlada je da bi zanimala Kozma i Hjuberta. Negde su se preselili. Zbog nečega se Kozmu nisu svideli.” „Još su u Dinaru”, rekla je Roza. „Preselili su se u stan blizu pristaništa. Dete su ostavili da zimu provede u aneksu s učiteljicom. Majka je jedan deo vremena provela ovde. Dobili su poseban popust za duži boravak - van sezone - majka je bila u Engleskoj s mužem u toku prvih meseci njegovog odsustva. On se krajem juna vraća u Indiju.” „Šta ti sve znaš!”, rekla je Mili. „Razgovaram s hotelskom poslugom, devojčica im je draga.”

~ 53 ~

Knjigoteka


Anna „Oh”, rekla je Mili nadajući se da ona ne odobrava ogovaranje. „Madmazel je otpuštena; kako sam čula, nije velika šteta. Dete je prepušteno sebi.” „Ali njeni roditelji...” „Podozrevam da su po ovakvom vremenu u krevetu i da rade one stvari koje se traže u rečniku”, rekla je Roza. „Dete viđam, ali retko s roditeljima.” Mili je smatrala da je Rozina pretpostavka prostačka. Ona je, naravno, Holanđanka, ali ipak...” Nije podizala pogled s pletiva. Ona i Angus nikad tako nešto nisu radili po danu. Roza joj je dobacila vragolast pogled. „Obrazovanje tog deteta je smuti pa prospi”, rekla je. „Nekoliko godina s učiteljicom u Italiji, u malim, jeftinim pansionima - tako nešto - a onda isto u Francuskoj. Čujem da uči ruski od jedne emigrantkinje. Roditelji sada nameravaju da je smeste u školu u Engleskoj kad se majka pridruži ocu u Indiji.” „Duga odvajanja od dece nisu neobična. Tužno je jer u nekim slučajevima jedva poznaju roditelje”, rekla je Mili. „Možda ovo dete i ne želi”, rekla je Roza. Mili je pomislila da Roza prilično strogo sudi; verovatno je od hotelskih slugu dobila iskrivljenu verziju. „Verujem da ima babu ili predusretljive tetke koje će se za vreme raspusta pobrinuti za nju.” Osetila je da mora prikazati stvari u boljem svetlu; detetovi roditelji su, ipak, Englezi. „Nema ni tetaka ni stričeva. Čujem da joj je jedina baba nedavno umrla.” Od hotelskih slugu, mislila je Mili. „Danas je mnogim roditeljima zaista teško”, rekla je. „Pogledaj, na primer, Hjubertovu majku, gospođu VindetVajt...” „Kakvo smešno prezime”, rekla je Roza. Ništa smešnije od tvog, pomislila je Mili. „Ima samo svoju udovičku penziju”, rekla je. „Pokušava da izađe na kraj s tim, a njihov bogati rođak neće da im pomogne ni jednim jedinim penijem.” „Hm”, rekla je Roza osećajući da ne treba više da zadirkuje Mili. „Momak je zgodan i lepo se ponaša. Kako on provodi vreme kad Kozmo mora da igra golf? „Uči klavir”, rekla je Mili, „ide u šetnju.”

~ 54 ~ Knjigoteka


Anna

Jedanaest Blankove šetnje završavale su se u sobi madam Tarasove, iznad mesarske radnje. Usput je svraćao u poslastičarnicu da kupi kolače koje će podeliti sa svojom sićušnom jermenskom učiteljicom. Posle izvesnog predomišljanja popustila je pred njegovim nagovaranjem da ostave klavir i potpuno se posvete razgovoru na francuskom. To je odgovaralo i madam Tarasovoj; mogla je da šije dok razgovaraju. Pošto bi stavila kolače na tanjir, nastavila bi sa šivenjem dok je Blanko, raskrečen na klavirskoj stolici, postavljao pitanja. Goreo je od želje da sazna sve o revoluciji. Bio je oduševljen što je upoznao nekoga ko je živeo u Rusiji 1917. Možda nije učestvovala u događajima, ali sigurno je upoznala ljude koji jesu, pa je dobijala informacije iz prve ruke. Ispitivao je na svom đačkom francuskom. „Recite mi šta ste videli. Ono što ste doživeli, je li bilo uzbudljivo?” Žudeo je da čuje istoriju iz prve ruke. Madam Tarasova je sedela kraj tanjira s kolačima i gutala ih očima. „Samo se poslužite, za vas su”, nudio ju je Blanko. „Odmah”, rekla je madam Tarasova. „Volim da ih gledam. Pogledaj”, rekla je, „ovo je za devojčicu, zar nije lepa plava boja?” „Za devojčicu koju sam...” „Njena mama je naručila tri - ovu plavu, zelenu i ružičastu. Sasvim jeftin ali lep materijal. Ja bih izabrala svilu.” Madam Tarasova je uzdahnula. Blanko joj primače tanjir s kolačima. ,,Oh, Hjuberte, razmazićete me.” „Pričajte mi o revoluciji, o boljševicima; kakvi su bili?” „Boljševici, boljševici.” Uzela je kolač. „Ispričajte mi šta ste videli”, podsticao je Blanko. „Madam Tarasova je udenula konac u iglu. „Najlepše će joj stajati ružičasta, ali materijal nije nešto naročito.” „Revolucija, madam?” „Bilo je strašno. Kada je 1917. došlo do katastrofe, imala sam dvadeset godina. Toliko mladih oficira je poginulo u ratu. Bili su tako elegantni, u prelepim uniformama, šinjelima opšivenim samurovinom. Ni jedan zvuk se ne može porediti s melodičnim zveckanjem mamuza. U njihovim čizmama mogao si da se ogledaš - tako su bile izglancane.” Oči madam Tarasove, s velikim nosem usađenim između njih, zagledale su se u prošlost. „Sve njihovo rublje bilo je svileno, naravno.”

~ 55 ~

Knjigoteka


Anna Je li bila verena za nekog takvog stvora? Je li izgubila ljubavnika? Kako da je to pita? Blanko uze kolač. „Je li među tim oficirima bilo vaših rođaka ili prijatelja?” Okrenuo je stolicu da joj bolje vidi lice. „Gledala sam ih dok jašu ili se voze u kočijama. Divni konji. Išli su na veličanstvene balove i zabave. To je bilo pre revolucije. Moje srce je otišlo s njima.” „Ah.” „Plemstvo, kneževi, car i carica, njihova divna deca. Ubili su ih boljševici. Oh, kakva sramota i svetogrđe!” „Pričajte mi o boljševicima...” „Trebalo je da vidite odeću dvorskih dama. Veličanstveno drago kamenje, oh, žalosti! Gde li je sad to drago kamenje?” „Ne znam, madam Tarasova. U zalagaonici?” „Svila i somot, čipke, ta neverovatna krzna. Zamislite samurovinu i vizon, Hjuberte.” „Pričajte mi o Lenjinu.” Madam Tarasova je napućila usne. „Ne mogu da izgovorim to ime bez želje da pljunem. Je crache!” „Onda Trocki, pričajte mi o Trockom.” „I njega bih pljunula.” „Staljin? Opet fuj?”, ponudio je odgovor Blanko. „Ispričaću vam o divotama svete Rusije. O Petrogradu, predivnom gradu, o veličanstvenosti Moskve. Ne znam ništa o čudovištima koja su razorila moju zemlju. Gde su divni ljudi koji su u raskošnim kočijama i sankama dolazili u operu, na balet, na dvorske balove? Mogu da vam ispričam o divnim ljudima...” Blanko je ponovo pokušao. „Jeste li ikada videli Lenjina?” „Naravno da nisam. Tako loše skrojena odela, nije imao pojma o oblačenju.” „Jeste li upoznali Trockog?” „On se oblačio malo bolje. Ne, nisam ga videla.” Blanko joj je primakao tanjir s kolačima. Punom parom je šila; brzim naglim pokretima porubljivala je ružičastu pamučnu haljinu. Oprobaće drugačiji pristup. „Sirotinja, madam Tarasova. Kmetovi. Kako je bilo sirotinji?”

~ 56 ~ Knjigoteka


Anna „Bili su tamo. Služili su divne ljude, brinuli se o njihovom dragom kamenju, njihovoj odeći. Ali, da vam ispričam o odeći, ne o kmetovima; njihova odeća bila je dosadna, nebitna.” „Pričajte mi o običnim ljudima, vojnicima koji su umrli u snegu na frontu.” Madam Tarasova je udenula konac u iglu držeći je prema svetlu, žmirkajući. „Umrli su. Bilo ih je mnogo. Imali su uniforme od prilično grubog materijala.” „Bili su siromašni”, rekao je Blanko. „Siromašni.” „Isus Hrist je jasno rekao da su siromašni uvek s nama, zar ne?” „A oficiri nisu?” „Kad bolje razmislim, oficire nikad nije pominjao.” Zadirkuje li ga? „Lepi su bili oficiri. Vojnici su bili jednolični.” „Ne verujem da je Isus Hrist bio baš veliki kicoš”, rekao je Blanko. Činilo se da ga madam Tarasova ne čuje. „Znači, vas nije zanimalo, a ni sada vas ne zanima šta je Lenjin učinio za obične ljude?” „Samo utoliko” - madam Tarasova je šila besno, osvetnički - „što me je njegovo remećenje prirodnog poretka stvari osiromašilo i unizilo. Čak mi ni pasoš nije zagarantovan. Nema više moje carske Rusije.” „Da ste ostali u Rusiji, da li biste imali drago kamenje, svilu i krzna?” Madam Tarasova nije odgovarala. „Izvinite što ovo pitam”, rekao je Blanko zbunjeno, „ali je li vaša porodica bila veoma bogata?” „Zašto je to sad važno?”, upitala je madam Tarasova, koja je sedela u svojoj tesnoj sobici iznad prodavnice konjskog mesa. „Pogledajte, haljina je skoro gotova. Za sve je kriv Raspućin i njegov uticaj na caricu. Nosio je prljavu odeću, bio je odvratan, pijan, đavolski čovek; plemići koji su ga ubili namučili su se. Imao je neljudsku snagu.” „Šta su nosili? Je li im smetala elegantna odeća?” „Hjuberte”, prekorila ga je, „ne podsmevajte mi se.” „Jeste li za još jedan kolač, madam Tarasova?” „Ostaviću jedan za devojčicu.” „A Igor? Od njega bi bila dobra postava za prsluk. Gde je Igor, kneževski špic?” ,,S devojčicom. Molim vas da se ne šalite tako, Hjuberte.” Ozbiljno se naljutila. „Izvinite, madam. Pričajte mi o Raspućinu. Zar on nije bio kaluđer?” „Carica je trebalo da razgovara s pravoslavnim sveštenicima a ne s Raspućinom.”

~ 57 ~

Knjigoteka


Anna „Oni su bili obučeni kako treba, zar ne?” „Oh, Hjuberte, njihove odežde! Njihove čudesne plave i jarkocrvene odežde, vezene zlatom. Patrijarh je imao odoru kao sveti anđeli. Bolje da je on savetovao caricu.” Blanko se prisetio svojih predstava o anđelima; za njega su oni uvek bili obučeni u preširoke spavaćice. „Čini mi se da se ruski anđeli mnogo lepše oblače nego naši”, rekao je kroz smeh. „Zašto Raspućin nije...” Ali madam Tarasova je izgubila strpljenje i naljutila se. „Podsmevate se mojoj izgubljenoj domovini, mom izgubljenom životu. Hoćete da razgovarate samo o ružnim stvarima, o nasilju, strahotama, a ja hoću da se sećam onoga što je bilo lepa” Blanka je bilo stid što je na tanjim ostao samo jedan kolač. Bilo mu je krivo što ih nije više kupio. Nije znao šta da kaže dok je posmatrao ovu sitnu ženu. Sada je šaputala na ruskom, a onda, kada se nagnuo prema njoj da je čuje, na francuskom: „et vous êtes sacrilèges...” „Izvinite, madam. Isus Hrist sigurno nikada nije morao da se brine o svom krojaču. Odevao se u oblake slave, zar ne?” „Krojaču?” - madam Tarasova se zagrcnula. Blanko se pitao šta je sada zabrljao. Flora je ušla u sobu. „Hej”, rekla je, „šta radite? Nisam više mogla da zadržim Igora na kiši. Sve poslove je obavio dva puta, i nije mu ostala ni kap da ispiški. Prekidam li vas u nečemu?” („Prekidam li vas u nečemu?” Govori kao odrasla osoba.) ,,Oh, madam Tarasova, pa vi ste završili moju haljinu? Kako je divna! Mogu li da je probam?” „Okrenite se na drugu stranu, Hjuberte, da devojčica proba haljinu. Gledajte kroz prozor.” Hjubert je posmatrao sivu ulicu. U staklu je video nejasan odraz žene i devojčice, video je kako devojčica svlači preko glave ružni smeđi džemper, i pušta vrećastu suknju da padne, video je kako sva bela stoji u potkošulji i gaćicama, čuo je kako madam Tarasova kaže: „Zar te to rublje ne grebe, dete?” A zatim tiho dodaje: „U Rusiji bi nosila svileno.” Navukla je haljinu devojčici preko glave, namestila je i zakopčala. „Tako”, rekla je madam Tarasova. „Sviđa li ti se?” „Divna je.” Flora se popela na sto da bi mogla da se vidi U ogledalu na zidu. „Mnogo vam hvala.” Pogledala je Blanka odozgo. „Zdravo”, rekao je Blanko podigavši pogled. „Zdravo.” Flora je pocrvenela. „Zdravo”, rekla je. „Ne znam zašto si morala da izlaziš po ovakvom vremenu”, rekao je Blanko. „Odustali smo od klavira. Igor ne bi trebalo da zavija zbog

~ 58 ~

Knjigoteka


Anna razgovora na francuskom. Ti živiš ovde?” Stojeći na stolu, bila je viša od njega, kao da je odrasla. „Najveći deo dana provodim ovde. Učim ruski i matematiku i pravim društvo madam Tarasovoj.” Pažljivo je sišla sa stola da ne bi izgužvala haljinu. „Još spavam u pomoćnoj zgradi”, rekla je. „Ne viđamo te”, rekao je Blanko shvativši u tom trenutku da ona ne želi da je vide. „Ostao je jedan kolač, sačuvali smo ga za tebe.” „Je li stvarno za mene?” Njeno bledo lice je porumenelo. „Sačuvali ste ga za mene?” „Madam Tarasova ga je sačuvala.” „Oh.” „Imam nekoliko paketa za dame u Mažorlenu”, rekla je madam Tarasova. „Da li biste pomogli Flori da ih odnese?” „Naravno”, rekao je Blanko. „Skini haljinu, Flora. Treba da zašijem još jedno dugme.” Video je da ne želi da skine haljinu. Krojačka je skrojila četvrtast izrez, koji je otkrivao udubljenja iznad njene ključne kosti. „Danas je suviše hladno za tu haljinu”, rekao je. „Ako se vreme poboljša pre nego što se vratimo u školu, moći ćeš da je nosiš na izletu.” „Na kom izletu? Oh, ja...” Ugrizla se za jezik setivši se da se svlači pred dečakom. „Bi li se okrenuo na drugu stranu dok se oblačim?”, pitala je. „U redu.” Kad se okrenuo, opet je obukla izbledeli džemper i suknju od tvida, zbog koje se - jer je u njoj mnogo sedela - činilo da ima veliku zadnjicu, ali je u odrazu na prozoru video da ima lepu zadnjicu. „Nisi pojela kolač”, rekao je. „Uzmi ga.” Flora je jela kolač dok su stajali kraj radnog stola i gledali kako madam Tarasova uvija haljine za dame u Mažorlenu, piše račune i pribada ih na papir za uvijanje. Kolač je imao ukus kokosa koji je mrzela. Dala je jedno parče Igoru, koji je šenio dok su mu crne oči blistale kao čiode. Igor ga je ispljunuo na pohabani tepih. Išli su ulicom noseći pakete madam Tarasove. „Kako da nagovorim madam Tarasovu da mi priča o revoluciji?” Blanko je spustio pogled prema devojčici. „Kad igra triktrak, priseća se lepih stvari; ponekad priča o njima.” „Gotovo da smo prestali da igramo triktrak. Šta misliš, ako sutra uspem da izbavim Kozma s terena za golf, da li bih mogao da ga dovedem?” „Kozma?” U glasu joj se osetio polet. „Hoćeš li?”

~ 59 ~

Knjigoteka


Anna „Što da ne? On jedva čeka. Bi li s njim razgovarala bez ustezanja?” „O revoluciji ne bi, ali voli da priča o svom bekstvu. Ona mrzi boljševičko majmunisanje.” „Gde si čula taj izraz?” „Moj otac je pročitao u Tajmsu; neki Čerčil je to rekao. Ispričala sam madam T. Sviđa joj se.” „Hoće li da priča ako ne pominjem boljševike?” ,,Oh, da. Car, carica, divni ljudi.” Flora je imitirala madam Tarasovu. „Ako naučiš francuski od madam T, imaćeš veoma smešan akcenat”, rekla je kroz smeh. „Ne smeta mi”, kazao je Blanko. „Kako je pobegla?” „Ona i njen muž...” „Udata je? Gde je on?” ,,U Parizu. Pobegli su iz Petrograda u Moskvu, u Kijev, u Baku, onda nazad u Odesu, u Konstantinopolj, gde su se zaglavili više meseci, zatim u Egipat, pa Italiju i najzad Francusku. Trebalo im je dve godine. Potražila sam na karti. Često su gladovali. Ispričaće ti o svemu tome. Ja već znam napamet.” „Šta radi njen muž?” „Vozi taksi. Mnogi Rusi, kneževi, generali i plemići, voze taksi u Parizu.” Flora je bacila u vazduh paket koji je nosila i uhvatila ga. „Zaista?” „Svi iz visokog društva voze taksi. C’est plutôt snob.” Flora je opet imitirala madam Tarasovu. ,,I nagovori je da ti ispriča o ‘uvredi’ donjim rubljem.” „Ne, ti mi ispričaj o donjem rublju.” Blanko je osetio iznenadnu potrebu da je kinji kao što je ponekad u školi kinjio mlađe dečake. Pritisnuo je uza zid između dve radnje. „Hajde”, rekao je gledajući je odozgo. Bilo mu je teško da je zadrži jer su mu ruke bile pune paketa; zavukao joj je koleno između nogu i pribio je uza zid. „Hajde”, rekao je. „Ispričaj mi.” „Bila je zima i bilo je užasno hladno”, rekla je Flora užurbano. ,,U Konstantinopolju je žena britanskog ambasadora organizovala prikupljanje priloga za ruske izbeglice. Kupila je ogromne količine kvalitetnog vunenog rublja i poslala ih izbeglicama.” Flora je pokušavala da se izmigolji, ali Blanko ju je čvrsto držao. „Madam Tarasova je sve vratila s porukom u kojoj se lepo zahvalila i obavestila je da do kože ne nose ništa osim svile.”

~ 60 ~

Knjigoteka


Anna „Kakva drskost”, rekao je Blanko pritiskajući je. „Da li ti voliš kad gaće grebu? Evo ti, uzmi.” Flora mu je gurnula u ruke pakete koje je nosila, izvukla se i odjurila ulicom. Blanko je, ruku punih paketa, gledao za njom. Nije mislio na ruske izbeglice i vuneno rublje; setiće ih se kasnije i ispričati za večerom svojim domaćinima, Šavhalfpenijevima i Kozmu, da ih nasmeje. Dok je pritiskao Floru uza zid, žalio je što su mu ruke zauzete paketima. Imao je želju da je uhvati za grlo i stavi palce u mala udubljenja iznad njene ključne kosti. Osetio je peckanje znoja na gornjoj usni i iznenađeno osetio da ima erekciiu.

~ 61 ~ Knjigoteka


Anna

Dvanaest Kozmo je video da su odškrinuta vrata pored radnje s konjskim mesom i kad ih je otvorio, iznenadio se spazivši Floru kako čuči na stepenicama, na pola puta dao sobe madam Tarasove. „Šta radiš tu?”, pitao je. Iznenađena kao i on, Flora je uzvratila pitanjem: „Zašto nisi na golfu?” „Moj otac ćaska s ostalim pater-familijasima. Spremaju zaveru da nas vrate u školu. Ako bude generalnog štrajka, neće biti vozova.” Kozmo je stajao na najnižoj stepenici i gledao gore. „Znači, možda ćeš ostati u Dinaru?” „Nekako će nas vratiti, makar morali peške da idemo. Kako znaš da igram golf?” Flora nije odgovorila, samo je povukla suknju preko kolena. „Šta to radiš?” Kozmo se popeo uz stepenice. „Malo mi se smučio golf, poverio joj se, „ali nemoj da kažeš tati.” „Igram protiv sebe”, rekla je Flora učtivo. „Triktrak?” Kozmo je primetio tablu uravnoteženu na stepeniku. „Igraš levom rukom protiv desne? Koja pobeđuje? Igraš li pošteno?” „Ne bi imalo smisla varati.” „Mogu li da gledam?” „Ne.” Čvrsto stegavši kocke, Flora poče da vraća figure u kutiju. „Elizabeta i Ana imaju probu”, rekla je. „Unutra nema mesta ni da mrdneš. Prilično su velike.” Obema rukama je pokazala velike grudi Holanđanki. Kozma je to podsetilo na put za Sen Malo, kada su kupili revolver za njegovog oca. Tada je sličnim gestom, ali s rukama preko stomaka, pokazala koliko je debela žena vlasnika kafea. „Kako je žena tvog prijatelja Žila?”, pitao je smeštajući se na stepenicu ispod nje. ~ 62 ~ Knjigoteka


Anna

„Omršavila je. Žil kaže da će joj pokloniti nove haljine, a ona ima malu bebu.” ,,A”, rekao je Kozmo, „to je zanimljivo. Jesu li Žil i njegova žena zadovoljni?” „Veoma zadovoljni. Žil kaže da već odavno žele bebu. Molili su se da je dobiju, išli na hodočašće u Lurd, mada je nisu dobili iz Lurda. Kazao je: ,,’Voyez ma petite on s’est beaucoup appliqué.’ 11 Nekako su uspeli da je nađu.” Flora je delovala zbunjeno. „Devojčica je. Žele da sledeći put nađu dečaka.” Kozmo je rekao: „Jasno, da, to je lepo.” Čuli su kako se u sobi iznad njih Elizabeta nasmejala i svi su se odjednom raspričali. Upitao je: „Hoćeš li da odigraš jednu partiju sa mnom?” „Da, ako hoćeš.” Flora je počela da postavlja tablu. „Znam osnovna pravila”, rekao je Kozmo gledajući je, „ali ne i složenije poteze. Madam Tarasova me nije naučila kako ni kada da dupliram. Da vidimo kako nam ide.” „Kockar je Aleksej. Hoćeš li crne ili bele?” „Crne. Ko je to Aleksej?” „Njen muž. Ti počinješ.” Kozmo je promućkao kocke i bacio ih. „Trojka i jedinica. Šta da radim? Ne, nemoj da mi kažeš.” Pomerio je jednu figuru četiri koraka. Flora je za trenutak nabrala nos. Promućkala je kocke, dobila dve šestice i začas - cap, cap - blokirala Kozmovu poziciju, a svoju zaštitila. Kozmo je dobio tri i dva i opasno se otkrio pomerajući figure. Flora mu je uzela figuru i učvrstila svoju poziciju. Kozmo, koji je prema Flori imao blagonaklon i pokroviteljski odnos, shvatio je da ona možda i ne zna odakle dolaze bebe, ali ovu igru zna. Kada je skinula s table svoju poslednju figuru, rekao je: „Ili sam ja strašno glup ili ti imaš neverovatnu sreču.” „To je veština.” Flora je počela da pakuje figure. „Je li ovde trebalo da se nađeš s Šavelsovima?”, pitala je pokazujući glavom naviše, prema vratima madam Tarasove. ,,U stvari, zbrisao sam; kad tata završi, možda će mu pasti na pamet da igra golf. Nadao sam se da ću naći Blanka; moja majka, Mabs i Taši su kod frizera, a posle idu u Sen Malo na ručak. Prosto je neverovatno koliko vremena provode ulepšavajući se. Čovek se zapita za koga? Koga će naći u Sen Malou?” 11

Franr : Pogledajte moju malenu, mnogo smo se namučili (Prim. prev.)

~ 63 ~

Knjigoteka


Anna Feliksa, pomislila je Flora, koja ga je videla kad se ujutru ukrcao na brodić. Rekla je:„Videla sam ih kad su ušle u frizerski salon.” „Malecka, je l’ ti to nas špijuniraš?” Flora je pocrvenela. „Ne! Samo primećujem ljude.” A Feliks nikoga ne primećuje, pomislila je. „Bolje da sad krenem.” Zatvorila je tablu. „Nemoj da bežiš.” Uhvatio je za gležanj. „Ostani, sedi. Imam ideju. Kad Blanko dođe na bridž i konverzaciju, možeš da me naučiš da valjano igram ovu igru. Hoćeš li?” Flora je rekla: ,,Oh,ja...” „Možda imaš pametnija posla? Da li nedostaješ majci, ili ocu?” Držao je njen gležanj i čvrsto ga stezao. „Ne, ja...” Pokušala je da se pomeri. Kozmov stisak ju je boleo. „Zdravo”, rekao je Blanko ulazeći s ulice. ,,U susednom izlogu je odrana konjska glava. Užas. Šta vas dvoje radite? Zubi su joj kao kod mlađane Džojs, osim što joj nikad nije bila potrebna proteza.” Zalupio je vrata nogom. „Fuj, konjska krv. Jesu li Ana i Elizabeta još ovde? Nikako da završe. Išao sam da kupim kolače i spiskao svoje poslednje franke jer se odmor bliži kraju. Kupio sam za sve, osim za Igora. Od kolača povraća. Je l’ se malo čudovište istrčalo?”, pitao je Floru. „Jeste.” Flora je istrgla gležanj i ustala. Razgovor iznad njih postao je glasniji. Elizabeta je otvorila vrata. „Pa vi ste svi tu”, rekla je. „Zašto ne dođete ovamo? Potpuno smo obučene, proba je gotova. Ana i ja smo mislile da ostanemo kako bi vas bilo četvoro za bridž, Hjuberte, ali pošto imate Kozma, mi ćemo biti de trop.” Kozmo je rekao: „Molim vas, ostanite. Flora će me učiti kako da pobedim u ovoj đavoljoj igri, zar ne, Flora?” Flora nije odgovorila, već je odskakutala u sobu madam Tarasove. „Zadirkivao si je”, rekao je Blanko. „Ne zadirkujem devojčice.” Kozmo je ušao ispred Blanka u prepunu sobu. „Dobar dan, madam, bonjour, bonjour.” Pružio joj je ruku kojom je kao kleštima stezao Florin gležanj. Madam Tarasova je zbog poslastica zadovoljno cvrkutala, premestila stvari koje je šila na ležaljku, gurnula pod nju korpu kneza Igora, iznela karte, postavila stolice za igrače i stavila kolače na tanjir. Elizabeta, Ana i Blanko su se stisli oko stola, dok su Kozmo i Flora uzeli klavirsku stolicu za triktrak, a sedeli su na podu. „Sad počni od početka”, rekao je Kozmo. „Objasni mi sve. Kaži mi koje poteze da povlačim i zašto, i kako da pobedim.”

~ 64 ~

Knjigoteka


Anna Flora je uskoro, sa sve više samopouzdanja, pokazivala Kozmu igru, objašnjavala kada da duplira, kada da se povuče, kada da popusti. Kada je nedugo zatim madam Tarasova spremila čaj i poslužila ga s kriškama limuna, Elizabeta i Ana su, izuzetno raspoložene, zavaljene u stolice, pijuckajući čaj i grickajući kolače, izvršile obdukciju partije optužujući jedna drugu za strašno glupe greške. Pokazivale su sjajno znanje engleskog s milozvučnim akcentom. Na Kozma, koji je sedeo na podu, jak utisak je ostavila veličina njihovih grudi. Štrčale su pod njihovim džemperima kao pramci galija; toliko su se razlikovale od moderno ravnih grudi njegove sestre Mabs ili njene prijateljice Taši ili od diskretnih oblina njegove majke. Dok je jednom rukom držao čašu vrućeg čaja, drugu je nesvesno namestio kao da njom zahvata vodu. Kada je postao svestan da ga Flora s druge strane klavirske stolice posmatra, zamahnuo je kao da će je udariti po nosu. Flora se nije izmakla, već se nagnula preko stolice i šapnula mu: „Stomačić Žilove žene se pomerio naviše kao Elizabetine i Anine grudi.” „Zaista?” Kozmo je procenjivao dužinu njenih trepavica. „Ne pomeraj se”, rekao je, „neće te boleti”, i iščupao joj jednu trepavicu. „Čini se da je dugačka gotovo čitav centimetar.” Stavio je trepavicu na dlan. „Je li to opasno?” Flori se oči napuniše suzama. „Da odigramo još jednu partiju?” Blanko je utišavao igrače bridža. ,,I uozbiljite se. Ako nastavimo ovim tempom, nikada neću biti u stanju da opstanem u evropskim kockarnicama ili da se izdržavam u svetu rođaka Stvari. Devojke, treba da mi pomognete koliko god možete.” Elizabeta je rekla: ,,U redu, Hjuberte, ali ispričaj nam o tom rođaku i njegovom svetu. Nismo upućene u tajnu.” „Nije to nikakva tajna”, rekao je Kozmo s poda. „On svakome ko je raspoložen da sluša priča o merde u koje ga je uvalio njegov rođak.” „Ne upotrebljavaj tu reč, Kozmo. Ispričaj nam, Hjuberte, priču o svom rođaku”, rekla je madam Tarasova. „Samo kratko”, rekao je Kozmo. ,Ja je znam napamet.” „Tišina”, rekla je Elizabeta. „Hoćemo da čujemo.” „Moj rođak, jedan starac, imao je šest sinova. Moj otac mu je bio dalji rod. Prvo mi je otac poginuo, a onda i svih šest rođaka, starčevih sinova. Voilà!” „Taj rat je prevršio svaku meru”, rekla je Ana. „Kao i svi drugi ratovi”, promrmljala je Elizabeta. „Nastavi, Hjuberte.” „Pređi na pravo prvorođenog”, rekao je Kozmo.

~ 65 ~

Knjigoteka


Anna ,,U redu”, kazao je Blanko. „Stvar je u tome što je kuća tog rođaka testamentom ostavljena kao neotuđivo nasledstvo najbližem muškom nasledniku, to sam ja, ali novac nije. Matori kopilan ga troši dok je živ, tako da mi, kad ga nasledim, neće ostati ništa da održavam kuću. Neću moći ni da prodam to odvratno imanje jer je neotuđivo nasledstvo. Sada vam je možda jasno zašto moram da zarađujem?” Svako od njih je različitim tonom, punim saučešća, rekao: „Ah! Jadni Blanko, jadni Hjubert.” „Da stvar bude još gora”, rekao je Hjubert, „primoran sam da uzmem njegovo prezime, da dodam Vajt očevom Vindet. Dvostruka prezimena su smešna.” „Samo ako si socijalista”, rekao je Kozmo u nadi da će razdražiti prijatelja. „Kako izgleda to matoro čudovište?”, pitala je Ana. „Kad bi te bolje poznavao, očarao bi ga i promenio bi testament.” „Čvrsto je odlučio da ne želi da me vidi”, rekao je Blanko. „Kao malog lorda Fontleroja”, rekla je Flora. Kozmo se grohotom nasmejao, zabacio glavu i udario se o klavir. „Joj!” „Znači ti si milord?” Oči madam Tarasove znatiželjno zaiskriše. ,,Oh, kako je to duhovito, baš duhovito”, povikao je Kozmo i svi su se, osim madam Tarasove, nasmejali. Kozmo se nagnuo preko klavirske stolice, obema rukama uhvatio Florinu glavu i poljubio je. Flora se otrgla baš kada se Blanko spremao da šutne svog prijatelja. Iznenada se između dvojice prijatelja pojavio tolas srdžbe, kao što biva kad maleno dete bez pitanja drugu uzme igračku. U tom trenu Feliks zakuca na vrata i uđe. „Kucao sam i na spoljna vrata”, rekao je, „ali dizali ste takvu buku da me niste čuli. Izvinite, madam, majka me je poslala da nađem sestre. Šta radite?”, pitao je. „Oh, jasno mi je - nisu vas primili u kasinu, pa ste se sami snašli. Pa vi imate sve - karte, triktrak...” Brzo je kružio pogledom po sobi. „Čak i proricanje sudbine. Zar to tamo nije kristalna kugla? Hoćete li da nam proričete budućnost, madam? Provukao se pored sestara i uzeo kristalnu kuglu s police iznad kamina. Madam Tarasova mu je otrgla kuglu i vratila je na policu. „Ne proričem budućnost”, rekla je nepokolebljivo. „Ovo je ukras, sfera.” Flora je primetila da je Blanko gleda i skrenula pogled. Feliks je neusiljeno rekao: „Izvinite, madam. Kad biste znali da proričete budućnost, mogli biste da nam kažete kako će se završiti generalni štrajk u Engleskoj koji svakog časa treba da počne. To je zvanična informacija.”

~ 66 ~

Knjigoteka


Anna

Ana.

„Dobro došla, revolucijo!”, uskliknuo je Blanko. „Možda će tvoj rođak Stvar završiti na giljotini”, optimistički je rekla

„Rudari će izgubiti”, rekla je Elizabeta. „To se može predvideti i bez kristalne kugle.” „O bože!”, rekao je Blanko. „Nema pravde.” ,,A moj otac će nas vratiti u školu šta god da se desi”, kazao je Kozmo potišteno. „Ma, ne budite tužni”, rekao je Feliks. „Dok ste se vi ovde zbijeni kockali, kiša je prestala i izašlo je sunce. Divan je dan.” Na to Kozmo reče: „Onda ipak možemo da idemo na izlet. Znam jedno savršeno mesto, čudesnu plažu. Hajde da sve pozovemo, sve porodice.” Ulicom su Kozmo i Blanko išli za Feliksom i njegovim sestrama. „Kad ih gledaš dok sediš na podu”, rekao je Kozmo, „grudi tih dveju žena nešto su izuzetno. Baš bi bilo zanimljivo da ih vidimo gole.” „Malo su prevelike za moj ukus”, prenemagao se Blanko. „Ako se zadrži lepo vreme, mogli bismo na izlet da ponesemo kupaće i plivamo”, rekao je Kozmo. „Da prkosimo hladnoći.” „Šta misliš, da li bismo mogli da namamimo tvoju sestru i Taši u okean?”, pitao je Blanko nadovezujući se na prijateljevu pomisao. „C’est une idée.” „Samo ako pliva i Feliks”, rekla je Flora, koja je neprimećena išla korak iza njih. Dva prijatelja su se naglo okrenula i sudarila, a Flora je pobegla u punom trku. „Ma pusti tu mršavu zverčicu”, kazao je Kozmo i, da bi zabavio prijatelja, prepričao mu je ono što mu je Flora ispričala o Žilovoj bebi. „Toliko je neobaveštena i nevina da je to prosto neverovatno”, rekao je. „Ne bih rekao da je baš tako”, rekao je Blanko. „Primetila je da je gledam kad je madam T. rekla da ne predskazuje budućnost, i da li bi neko tako nevin zagazio u more?” „Mislio sam da smo se složili oko toga da je hodala u snu”, rekao je Kozmo, svestan, još dok je to izgovarao, da se ni oko čega nisu složili, samo su prestali o tome da razgovaraju, gurnuli taj nesporazum u stranu, gotovo ga zaboravili. „Upravo sam se setio”, rekao je, „prvi put sam je video baš na toj plaži gde želim da idemo na izlet”, i setio se kako joj je lice bilo bledo od hladnoće a oči ogromne. „Došla je s plimom”, kazao je.

~ 67 ~ Knjigoteka


Anna

Trinaest „Gde si bio, dragi? Nedostajao si mi.” Vita Trevelijan je pružila ruke. Denis se sagnuo da je poljubi. „Mmm, lepo mirišeš.” Seo je pored nje na krevet i zavukao ruku pod pokrivač. „Nisam se dugo zadržao.” „Kao da je čitava večnost prošla.” Uhvatila ga je za ruku. „Da ti se pridružim? Jesi li ručala?” „Nešto sam prezalogajila. Požuri, svući se.” Denis je izuo cipele i čarape, ustao da skine sako, otkopčao košulju i spustio pogled na ženu. „Divna si.” „Da, znam.” „U kasini me je zadržao general Li...” „Oh, on.” „...i njegovi prijatelji Vord i Meknis.” „Fredi i Ijan, i onda...” „Imaju plan kako da, uprkos štrajku, svu decu vrate u školu. Pitali su me želim li da se priključim.” „Pa je li štrajk zvanično proglašen? Kakav je plan?” „Nije, ali izvesno je da će biti proglašen. Iznajmljuju autobus u Sautemptonu, ukrcavaju decu, voze po celoj zemlji, redom ih ostavljaju u školama dok ih sve ne isporuče njihovim različitim akademijama. Meknis ih je tako nazvao. Njegov sin je u Fetesu, on će biti poslednji.” „Svuci pantalone, dragi.” „Objasnio sam im da Flora ostaje u Francuskoj ma koliko da bi mi odgovaralo da je odvezu što dalje i zauvek. Uzgred, jesi li zamolila nekoga da pripazi na nju?” „Nadam se da nisi to stvarno rekao.” „Mislili su da se šalim.” „Svuci ih, dragi. Da, da, pitala sam rusku krojačicu i mislila da zamolim Mili Li. Ona ostaje u Francuskoj. A možda i baronicu.” „Izgleda da si to ostavila za poslednji trenutak.” Denis je otkopčao šlic. „Prekosutra putujemo.” „Znam da putujemo. Reći ću im da do sada nisam bila sasvim sigurna da idem s tobom. Uzgred, pismom sam rezervisala ulaznice za Šarlotina sećanja, to ne smemo da propustimo. Ako ih tako bacaš, dragi, pokvariće

~ 68 ~

Knjigoteka


Anna im se šav.” Denis je podigao pantalone, istresao ih, sklopio i stavio preko stolice. „Pitaću ih večeras”, rekla je. „Mogli bismo da večeramo u Mažorlenu.” ,,S detetom?” „Što da ne? Lezi, dragi, molim te, čekam te. Privij se uz mene.” Podigla je pokrivač. Denis je legao u krevet. „Jednostavno obožavam popodnevno ležanje u krevetu”, rekla je. ,,I ja. Li namerava da se automobilom odveze kući - auto mu je u Sautemptonu - i da usput izveštava o revolucionarnim leglima na koja naiđe. Stalno misli na boljševike.” Denis se nasmejao. „Ovo je lepo.” Milovao je ženu i nežno je ljubio. „Ja ne verujem da ima boljševika, čak ni na severu Engleske.” „Ne prekidaj.” „Kakvi su ti to mali tragovi na stomačiću, draga?” „Strije, pa znaš to.” „To prokleto derište je ostavilo trag na tebi.” „Sad se tu ništa ne može. Da sam znala, mogla sam da se mažem uljem, kažu da to pomaže. Da, da, samo nastavi tako, da.” „Jesi li nešto uradila u vezi s italijanskom porodicom?” „Ništa ne brini. Jesam. Pozvala sam ih telefonom. Može da ode kod njih kad god hoće i da ćaska na italijanskom. Otkud odjednom tolika briga?” „Samo želim da sve bude sređeno kako bismo od prekosutra neometano i bezbrižno uživali u ostatku mog odsustva. Ako bude ovako ružna i kad odraste, možda se neće udati, ali ako govori italijanski, ruski i francuski, kad završi školu, može da nađe posao i skine nam se s vrata.” „To bi bilo lepo. Baš si dobro smislio.” „Do đavola, to je još čitavih sedam ili osam godina.” „Bićemo u Indiji...” „Jesi li joj rekla da raspust mora da provodi u školi?” „Jesam, ali možda će je prijateljice pozivati u goste. Kad sam bila njenih godina, stalno su me pozivali.” „Ali ti si bila tako ljupka.” ,,I ona će izgledati bolje.” „Nadajmo se. Je l’ ti se sviđa ovo? A ovo?” „Šta?” „Ovo što ti radim, naravno.”

~ 69 ~

Knjigoteka


Anna „Da, da, sviđa mi se. Ponovi to, samo malo više, i još jednom, samo nastavi, ah! Bože! Oh, bože, Denise, kako je to divno! Oh, uf, to je bilo fantastično. Kako je bilo tebi?” „Njam.” Denis je ponovo legao. „Imam jedan predlog.” „Koji?” „Ako pođeš sa mnom brodom do Marseja, provešćemo još jednu nedelju zajedno. Šta misliš? ,,I da se vratim sama?” „To si ionako nameravala. S tobom će biti dete.” Njegova boja glasa govorila je da je dete njena krivica, njena kazna. „Bili bismo razdvojeni nedelju dana manje...” „Čitavu nedelju. U ovo doba godine plovidba do Marseja je prijatna.” „Mogli bismo da se pretvaramo da idem s tobom sve do Bombaja. Hajde, Denise, slažem se, i hajde da ponovimo ovo od malopre, hoćeš?” „Ako možeš.” „Da ti pokažem. Onda ćemo malo odspavati, lepo se okupati i prošetati pored mora pre večere...” ,,S britanskim porodicama u Mažorlenu. Kladim se da jedva čekaju da vrate svoju užasnu decu u škole. Sva ta porodična ljubav je čisto licemerje. Kad obavimo roditeljske dužnosti, možemo brzo da se vratimo u krevet.” „Tako dobro radiš ovo, Denise!” ,,I ti.” Vita je posmatrala muža dok je tonuo u san. Uvek bi zaspao kad je ona, ushićena, želela još malo da uživa u ćaskanju. Njegov profil, mislila je, s izraženim nosom i ne tako jakom bradom, podseća na pramac jahte. Palo joj je na pamet da mu se nos oteo kontroli. Jednom prilikom je primetio da Flora, na svu sreću, nije nasledila njegov nos. Okrenuvši se na stranu, razmišljala je šta da obuče uveče. Ništa i suviše lakomisleno; Mili Li i Roza uvek su uspevale da izgledaju brižno i roditeljski. Veče će biti dosadno, ali mogu ranije da se vrate u krevet ili da nakratko svrate u kasinu. Čudesno je, mislila je sneno, kako su s nekoliko jastuka jarkih boja, žutim tepihom i čipkanim prekrivačem za krevet iz Bretanje prijatno ušuškali taj smešni stančić. Te stvari će lepo izgledati i kasnije, u Indiji, u njihovoj kući. Naći će neku razonodu da joj brže prođu nedelje do kraja septembra i povratka Denisu. Još jedan žuti tepih? Što da ne? Sama će nakratko otputovati do Dinana da ga kupi.

~ 70 ~ Knjigoteka


Anna

Četrnaest Kad su stigli u Mažorlen na večeru, Denis i Vita nisu mogli da izbegnu učešće u planovima za izlet. Promena vremena i Kozmov predlog podstakli su britanske porodice da se pokrenu. Za roditelje čija su se srca stezala pri pomisli na predstojeći rastanak s decom, pred kraj raspusta ćudljivom, drskom i sklonom suzama izazvanim preranom nostalgijom, plan za izlet bio je razonoda i kao da ju je sam bog poslao. Drugi, istinski zabrinuti zbog štrajka i njegovih mogućih posledica, takođe su bili zadovoljni. Oni koji su s osećajem krivice jedva čekali blaženi mir školske godine naročito su bili oduševljeni; davali su velikodušne i maštovite predloge. Fredi Vord i Ijan Meknis, koji su već uveliko razmišljali o iznajmljivanju autobusa u Sautemptonu, bili su spremni da pronađu jedan ili dva autobusa za prevoz izletnika do plaže i nazad. Majke su poslale brzonogu decu da na noge podignu porodice u drugim hotelima, da im kažu da se sutra ujutru, u jedanaest, obavezno okupe u Mažorlenu i da ponesu hranu, piće, kupaće kostime i tople džempere. (Ne, ne, dušo, ne možemo da pođemo ranije; niko neće stići, ima previše posla oko izleta.) Nalet energije prelazio je s porodice na porodicu. Raspoloženje, koje je na kiši splasnulo, opet se vinulo u visine. Dosada je proterana. U ovoj prijateljskoj atmosferi Denisu i Viti bilo je lako da se pridruže i opušteno u toku razgovora o hrani za izlet, prostirkama, termosima, treba li nositi kutiju s priborom za prvu pomoć - u Indiji je uvek nosimo na izlet - uzgred upitaju Mili i Rozu da li bi, pošto njih dvoje žele da poslednje dane Denisovog odsustva provedu zajedno, mogle da pripaze na Floru, koja će ostati u hotelu dok se Vita vrati, kada će se, naravno, preseliti u stan? To im, po Vitinom mišljenju, ne bi oduzimalo mnogo vremena; ona će biti zauzeta časovima kod madam Tarasove i konverzacijom s italijanskom porodicom, sa sasvim ispunjenim dnevnim rasporedom. Za Vitu i Denisa bilo bi olakšanje kad bi znali da Flora može, ako zatreba, da se obrati još nekom osim madam Tarasovoj. Mili i Roza su se složile da je pripaze; ništa drugo i nisu mogle. Bilo im je neprijatno kada su, stigavši u hotel, potražili Floru i našli je u sobi kako večera s poslužavnika. Ni Denis ni Vita nisu znali da Flora tako večera; nije im palo na pamet da se detetu neće svideti da samo jede u restoranu. Flora im je rekla da je donošenje hrane u sobu izmozgao Gaston u dosluhu s glavnim konobarom. „Trebalo je da nas pitaju”, rekla je Vita ljutito.

~ 71 ~

Knjigoteka


Anna „Tako imaju slobodan sto više u restoranu”, rekla je Flora nemarno. „Hajde s nama da normalno večeraš”, obrecnuo se Denis. „Šta je to normalno?”, promrmljala je Flora dok je išla za roditeljima prema restoranu. „Neću dva puta da večeram”, rekla je. „Onda gledaj kako mi jedemo i lepo se ponašaj”, kazala je Vita sedajući na stolicu koju joj je primakao konobar. „Madmazel nije gladna”, rekla je. Flora i konobar razmeniše poglede. Ako su roditelji bili u iskušenju da je udare, to nisu pokazivali. U toku večere prijateljski su ćaskali s ljudima za susednim stolovima. Nekoliko ljudi je zapazilo kako su njih dvoje baš lep par, a jedna starija dama rekla je mužu da je šteta što dete izgleda tako odbojno. „Verovatno je razmažena”, prokomentarisala je. „To je zbog svih onih slugu u Indiji. U školi će je išlifovati. Roditelji izgledaju tako zaljubljeno.” „Kakva je to konverzacija na italijanskom?”, pitala je tiho Flora. „Nekoliko kilometara odavde, na putu za Dinan, živi italijanska porodica. Složili su se da provodiš popodne s njima i da razgovarate na italijanskom.” „Jesi li ih upoznala?” ,,U stvari, nisam, ali napisaću ti poruku za njih. Sve sam dogovorila putem prepiske. Do njih se može stići autobusom.” „Oh.” Flora je bila sumnjičava. „Taj čovek je konjušar”, rekao je Denis. „Konji?” „Valjda jesu, ako je konjušar.” „Onda mogu da razgovaram s konjima.” Viti se nije svideo Florin ton, ali činilo joj se da je najbolje da ništa ne kaže pred ljudima u trpezariji. „Bolje da ranije legneš kako bi bila odmorna za sutrašnji izlet”, rekla je. „Mogu li sada da idem?” „Čekaj da večeramo. Stvarno moraš naučiti lepše da se ponašaš i da imaš više obzira.” „Postoji li još nešto što bismo mogli da uradimo u vezi s tim izletom?”, pitao je Denis. „Ili da pre spavanja skoknemo do kasine na sat vremena?” „Sjajna ideja, dragi. Idemo”, rekla je Vita. Pošto je roditelje otpratila pogledom, Flora je neupadljivo obletala hotel slušajući kako se prave različiti planovi za izlet. Mabs i njena prijateljica Taši, koje su sedele blizu ulaza, nisu je primetile jer su razgovarale o tome šta da obuku sutra, da li da operu kosu ili promene lak za nokte. „Moram da skinem ovaj lak, ne sviđa se mojoj majci.”

~ 72 ~

Knjigoteka


Anna „Jeste malo ljubičast.” „Ali, hoće li on primetiti?” „Da li bilo kada primećuje?” „Naravno da primećuje, ne može da ne primeti.” „Gde je on sada?” „Izašao je s onom dosadnom Elizabetom.” „Ne, ona je sa svojom majkom, Anom i mojom majkom.” Oči devojaka tumarale su po hotelskom salonu tražeći predmet njihove čežnje. „Kad je plesao sa mnom, on...” „Sa mnom je plesao osam puta, s tobom samo sedam.” ,,Oh, Taši.” „Nije me ni briga.” „Ni mene.” „A zašto bi nas i bilo briga?” „Gde god da je, ako ostanemo ovde, videćemo ga kad se vrati.” Naišli su Kozmo i Blanko. „Čekate Feliksa u zasedi?”, pitao je Kozmo. „Naravno da ga ne čekamo”, odgovorila je Taši. Mabs je ispružila nogu da ga saplete. „Feliks je u kasini; pleše s jednom plavokosom lepoticom”, rekla je Džojs skačući iz bašte uz hotelske stepenice dugim gipkim nogama. ,,Oh”, uzviknula je Taši. „Hoćemo li?”, predložila je Mabs ustajući. Prijateljice su poravnale suknje, ispravile šavove na čarapama i nemarno odšetale u mrak. Džojs se presavila od smeha; imala je zarazan smeh. „U čemu je štos?”, pitao je Kozmo. „Feliks nije u kasini.” „Pa gde je onda?” Kozmu se nije sviđalo da bilo ko, osim njega, pravi budalu od njegove sestre. „Pojma nemam.” Džojs je otišla u nepoznatom pravcu. „Baš prljav trik.” „One su to zaista same tražile...”, promrmljao je Blanko. Flora se povukla da je ne vide, i odmah sporednom uličicom pošla kod madam Tarasove, koja je provodila samotne večeri s Igorom, žaleći što nije s Aleksejem u Parizu. Pošto je otvorila spoljna vrata i u skokovima se popela uz strme stepenice, Flora je zakucala i ušla. Na stolici na kojoj je

~ 73 ~

Knjigoteka


Anna obično sedela madam Tarasova zatekla je Feliksa s čašom vina u ruci. Kaput je bio skinuo, a zbog nečega i cipele, i sedeo je u košulji. Madam Tarasova se opružila naspram njega na ležaljci; na sebi je imala haljinu bez rukava s veoma kratkom suknjom. Njene majušne šake bile su sklopljene u krilu, a vitke noge prekrštene u gležnjevima. Cipele s visokom potpeticom bile su na podu, pored Feliksovih. „Oh”, rekla je Flora, „prekidam li vas?” Knez Igor je oštro zakevtao iz korpe. „Dođi Pridruži nam se.” Feliks joj je pružio ruku. „Došao sam da ubedim Irinu da mi proriče sudbinu. Ona neće, pa sad sedimo ovde i bosonogi razgovaramo o prilikama u svetu. Izuj se i sedi ovde.” Potapšao je rukom mesto kraj sebe. „Hajde, skini ih, skini ih.” Flora je sela, levom nogom gurnula petu desne cipele, olabavila jednu a zatim i drugu cipelu. „Tako.” Feliks i madam Tarasova gledali su je blagonaklono. Feliks je pijuckao vino. Madam Tarasova se osmehivala. Igor je frknuo iz korpe, zatim počešao vrat; pod kandžama mu je oštro zazveckala pločica s imenom na ogrlici. „Nisam znala da se zovete Irina” - Flora prekinu ćutanje. „Nikada me nisi pitala.” „Baš lepo ime.” „Zar ne?” Feliks se osmehnuo Irini. „I Flora je lepo ime.” „Zašto nećete da mu proričete sudbinu?” Irina se nasmejala. „Jer ne umem. Ponekad se pretvaram da bih zabavila mlade devojke i sredovečne dame. Devojke žele da znaju hoće li se zaljubiti i udati, starije dame žele da znaju hoće li im se muževi obogatiti ili još više obogatiti. Lako je usrećiti ih.” Flora je premetala ovu neistinu po glavi, sigurna da joj je Irina u jednom trenutku rekla da u kristalu vidi budućnost. Ali susrevši se s Irininim osmehnutim pogledom, zaključila je da joj se to možda samo učinilo. „Idete li i vi na izlet?”, pitala je. „Ne.” Madam Tarasova je spustila pogled na svoje ruke. „Pokušao sam da je nagovorim.” Feliks se sagnuo da dohvati cipele i počeo da ih obuva. „Ali ona neće.” „Zašto?” Madam Tarasova je slegla ramenima. „Ne bi mi bilo zabavno. Prezauzeta sam. Imam mnogo posla koji treba da završim pre nego što prekosutra engleske porodice otputuju.”

~ 74 ~ Knjigoteka


Anna „To nije istina. Ja sam pomogla da se isporuče svi vaši paketi”, pobunila se Flora. „Obuj se”, rekao je Feliks. „Hajdemo, Floro, prošetaćemo zajedno do hotela.” Obukao je sako. „Vaše cipele izgledaju tužno kad su same”, rekao je. „Hvala vam na prijatnom razgovoru.” Prihvatio je pruženu ruku Irine Tarasove. „Preživeće”, rekla je Irina živahno. Na ulici je Feliks uzeo Floru za ruku. „Pogledaj mesec”, rekao je. Za izlet će biti pun.” Trenutak pre toga Flora samo što nije nagovestila kako ne treba verovati baš svemu što Irina kaže, ali sada se nije usuđivala da progovori. Nikada u životu nije bila tako srećna. Feliks ju je držao za ruku. „Pokušao sam da je nagovorim da ide na izlet”, rekao je, „ali ona neće; previše je žena koje su joj mušterije. Mrzim taj emigrantski mentalitet, poluponizan, polusnobovski. Pretpostavljam da bi u svojoj svetoj Rusiji išla na izlet? Izgleda da je imala neke veze s carskim dvorom; sestre mi kažu da sve vreme priča o tome.” „Naravno da je imala.” Flori je bilo drago što Feliksu može da priča o svojoj prijateljici. „Otac joj je bio dvorski krojač koji je šio sve one divne uniforme.” „Ko ti je to rekao?” Feliks je polako koračao držeći Floru za ruku. „Mislim da je ona. Ne, Aleksej, njen muž.” „Mislim da joj se ne bi svidelo da svima kažeš da joj je otac krojač.” „Žao mi je. Rekla sam samo tebi.” „Dobro.” „Pretpostavljam da to ima neke veze s nošenjem svilenog donjeg rublja...” „Hm, da.” Feliks je od Ane već čuo priču o donjem rublju u dobrotvorne svrhe i prijemu na koji je ono naišlo. Ona ju je čula od Kozma. „Da”, rekao je ozbiljno, „prepoznajem vezu. Ja priznajem da zimi nosim tople gaće.” ,,A svilene leti?” Flora je upila ovu informaciju. ,,U stvari, pamučne.” Feliks se nasmejao i stegao Florinu ruku. „Umeš li da čuvaš tajnu?” „Da, umem.” „Poneću gramofon na izlet. Mislio sam da će biti zabavno da plešemo. Hoćeš li da sačuvaš jedan ples za mene?”

~ 75 ~

Knjigoteka


Anna Flora je teško disala; činilo joj se da će se ugušiti. Uspela je da kroz stegnuto grlo istisne: „Hoću.” ,,I koncertinu.” „Šta je to koncertina?” „Mala harmonika.” Feliks je ponovo stisnuo Florinu ruku. „Stiskaš je i razvlačiš, pritiskaš prstima, a ona svira. Slično je vođenju ljubavi, ali ti o tome verovatno ništa ne znaš.” Flora je osećala da zna i da bi od toga mogla da umre.

~ 76 ~ Knjigoteka


Anna

Petnaest Izletnički autobusi su stigli pred Mažorlen u dogovoreno vreme. Bilo bi zgodnije da su se sastali kod hotela Britanik pošto mu je prilazni put širi. Osim toga, autobus je morao da ide od Mažorlena do Bristola, koji je imao veći prostor za parkiranje, da bi se okrenuo i vratio do priobalnog puta za Kozmovu plažu. Ali, pošto je inspiracija za izlet, koji je među stanovnicima Dinara ostao upamćen kao lepique-nique des Anglais, došla iz Mažorlena, iz Mažorlena su i pošli. Već od deset sati počele su da pristižu porodice s hranom. Porodica Stabs, s kojom do tada niko nije mnogo razgovarao, donela je pune ruke ćebadi i nekoliko nepromočivih prostirki, i kao da to nije bilo dovoljno, vratili su se u hotel da uzmu lonac i mali šporet na brikete s odgovarajućim čajnikom. Gospođa Meknis donela je korpu krompira za pečenje na žaru i priličnu količinu paradajza. Njen muž Ijan poneo je sanduk vina i kutiju čaša. Gospođa Vord donela je izletničku korpu punu pomorandži, jabuka, banana i zelene salate; njen muž Fredi posrtao je pod težinom gajbe s limunadom. Ana i Elizabeta su stigle ruku punih bageta, još vrućih iz pekare, s korpom punom šunke, kobasica s belim lukom, paštete i nekoliko funti nesoljenog maslaca. Sve majke su nosile termose s čajem, a jedan otac je doneo dva zrela kamambera. Feliks je sve iznenadio priloživši par očišćenih pilića. „Možemo da napravimo ražanj i ispečemo ih.” „Je li neko poneo šibice?” „Vadičepove?” „Salvete?” „Ko će, zaboga, da pojede svu tu hranu?” „Tanjire?” Porodica Stabs imala je limene tanjire; neće ih biti dovoljno za sve, ali bilo bi lepo da se dele. „Oh.” „Noževe i viljuške? Kašike? Biće nam potrebne kašike.” Porodica Stabs je imala i to i valjanu kutiju za prvu pomoć. Smatrali su da nije neophodno da donesu hranu. Baš kada je Džojsina majka, gospođa Viloubi, pokazivala svoj prilog, table crne čokolade, stigli su Denis i Vita noseći po jednu

~ 77 ~

Knjigoteka


Anna veliku pljosnatu kutiju. Unutra su bile dve otvorene voćne pitice iz poslastičarnice, ukrašene štapićima anđelike i šlagom. „Kao poručeno za peščanu plažu”, rekla je Taši Mabs ne spuštajući glas. Prestale su da se kikoću kada je gospođa Li prosiktala: „Tišina, devojke, kako se to ponašate?” Roza je lagano izašla iz hotela u deset do jedanaest, s ogromnim termosima u rukama, punih crne kafe, i kutijom šećera. U pet do jedanaest Kozmo i Blanko su dojurili iz pristaništa s velikom kartonskom kutijom vezanom jakim kanapom. „Šta je unutra? Šta ste radili u Sen Malou? Šta je to? Hajde, kažite nam.” „To je tajna.” Nisu otvarali kutiju. „Bez zavirivanja.” U pola minuta do jedanaest došetao je Angus Li, zbog čega mu je žena pobesnela, iako je znala da to namerno radi ne bi li je razljutio - svih ovih godina u braku nije se navikla na to. Nosio je Tajms od prethodnog dana, dvogled, a u džepu kaputa pljosku viskija. Tačno u jedanaest gospođa Stabs, vlasnica noževa, viljuški, kašika, nepromočivih prostirki i ćebadi, počela je da ih proziva. „Jesu li svi tu?” Jesu li poneli tople džempere, kupaće kostime, konce i lopatice, rezervne čarape? „Ako je tako, uđite u autobuse. Ne gurajte se, dragi moji, bez laktanja, budite pažljivi.” „Čiji je ovo izlet? Kako samo naređuje!” Kasnije, kada se razgovaralo o izletu, oni blagonakloniji prozvali su gospođu Stabs rođenom predvodnicom; štaviše, dugo pošto je sećanje na izlet izbledelo, nju su zvali Rođena Predvodnica. Na konjskim trkama, koncertima, Vimbldonu ili zimskim aukcijama, neko bi munuo laktom osobu pored sebe da je podseti: „Oh, vidi, eno Rođene Predvodnice. Sećaš li se Dinara iz dvadesetih?” Sva mlađa deca ušla su s majkama i gospođom Stabs u prvi izletnički autobus. Većina očeva je zbrisala i nagurala se u autobus s odraslima i mladima. Sedeli su u grupi, s očiglednim osećajem krivice, ali otvoreno su čestitali jedni drugima kada je u dečjem autobusu, kako su ga odmah nazvali, gospođa Stabs organizovala pevanje (da bi smirila mališane), tako da se izletnički autobus s odraslima kotrljao za piskavim glasićima koji su pevali Taši, taši, tanana, Leptiriću šareniću i Leti pčela malena. Mabs i Taši su se, praveći se važne i pretvarajući se da ne čuju, probile do zadnjeg dela autobusa pokupivši usput Floru. Flora, šćućurena između njih, ništa nije govorila. Bila je srećna što nije blizu roditelja, koji su sedeli odmah iza vozača. Nije se pitala šta je to navelo Mabs i Taši da se prijateljski ponašaju prema njoj, bila je zadovoljna što s mesta na kom su

~ 78 ~

Knjigoteka


Anna sedele može da vidi Kozma i Blanka, koji su bili dva sedišta ispred, i pored njih, u drugom redu, Feliksa i njegovu sestru Anu. Niko je nije pitao šta ima u pletenoj korpi koju je stavila pod sedište. Pošto je bila tako mala i beznačajna, uzimalo se zdravo za gotovo da je bilo šta što ona nosi takođe beznačajno. U svakom slučaju, Mabsina i Tašina blizina budila je u njoj takvo strahopoštovanje da je bila ćutljivija nego obično. Dok su izlazili iz Dinara, putem koji kroz Sen Enog i Sen Brijak vodi do plaže, Kozmo i Blanko su se šalili s Anom i Feliksom na račun Blankovog rođaka Stvari. „Zašto ne možeš da ga upoznaš? Zašto mu ne odeš u goste? Zaista, Fontleroje, bio bi red da pokušaš.” „Pisao sam mu jednom. To je bilo kad sam saznao da sam mu naslednik. Pitao sa ga da li bih mogao da se sastanem s njim. Nikad nije odgovorio. Majka ga je pozvala u goste; nikad nije došao. Zaista sam želeo da ga upoznam, ali ništa nije pomagalo. Tako da sada planiram da ga zadirkujem.” „Kako da ga zadirkuješ?” „Mislio sam da mu povremeno pošaljem razglednicu, samo da ga podsetim na sebe.” „Voleo bih da ste sa mnom?”, pitala je Mabs. „Nešto suptilnije. Mislio sam nešto kao: Uskoro ću prolaziti kroz vaše mesto, ili nameravam da vas posetim u najkraćem mogućem roku.” ,,S potpisom ili anonimno?” „Potpisano inicijalima.” „Nepotpisano bi bilo tajanstvenije, zloslutnije”, rekao je Feliks. „Istina.” Blanko je ovo uzeo u obzir. „Mislio sam da, ako pošaljem iz različitih zemalja...” ,,A da napišeš na mnogo različitih jezika?”, predložila je Taši. „Ne znam nijedan.” „Ali mi znamo. Pogledaj samo šta imamo u ovom autobusu: engleski i holandski, a Flora govori francuski, čula sam je, i italijanski, zar ne?” Taši se sagla da pogleda Floru, koja je ćutke klimnula glavom. Svi su se okrenuli da je vide. Videvši da je Flora pocrvenela, Elizabeta se dobrovoljno javila: „Mi svi govorimo nemački, a ja i španski.”

~ 79 ~ Knjigoteka


Anna „Ti učiš i ruski, zar ne?” I Mabs je spustila pogled na Floru. „Pa ti si zaista fenomenalno dete. Ima li neko olovku i papir? Možemo usput da napišemo poruke za tebe, Hjuberte.” „Hvala”, rekao je Hjubert, naviknut da ga zovu Blanko. Feliks je izvadio koverat a Ana nalivpero. „A ruski?”, bila je uporna Mabs. „Ne znam da pišem na ruskom”, promrmljala je Flora. „Mogu da zamolim madam Tarasovu”, rekao je Blanko. Uživao je. Na koverti su napisali poruke na različitim jezicima. „Misliće da ga progone boljševički zaverenici”, rekao je Kozmo. „Oh, pogledajte, skoro smo stigli. Plaža je iza tog brda. Nadam se da je oseka.” „Kako se zove kuća rođaka Stvari?”, pitala je Taši. ,,I, uostalom, gde se nalazi?” „Zove se Pengapa, negde je na zapadu Engleske.” Blanko je stavio koverat u džep. „Ima šest kada u kupatilu, to je sve što znam.” „Lord Fonderoj od Pengape je sjajno ime.” Mabs se nasmejala. „Hoćeš li zaista da pošalješ razglednice?”, pitala je Ana. „Takve stvari se rade usred dugog prvog polugođa, kad je Božić daleko, i čini ti se da nikad neće stići”, odgovorio je Blanko. „Možda će pomisliti da je to neka šifra”, rekla je Taši. „Ili najava smrti”, rekla je Mabs. „Hoćeš da kažeš slutnja.” „Stigli smo”, povikao je Kozmo. „Pogledajte. Eno plaže i, o bože, nastupa oseka, baš kao što treba.” ,,A gospođa Stabs već organizuje mališane da skupljaju naplavljeno drvo”, rekao je Feliks suvo. „Ko će prvi”, povikala je Taši Mabs na uvo i njih dve odjuriše po pesku, uz samu vodu, praćene gomilom male dece. ,,E, pa zaista, te devojke!”, rekla je Mili Li, ogorčena. „Od tebe se očekuje da ih paziš”, rekla je Feliksu, koji je pomagao sa sestrama da se korpe za izlet iznesu iz autobusa.

~ 80 ~ Knjigoteka


Anna

Šesnaest Sa vrha litice, gde je sedela Flora, pružao se prelep pogled. Očevi mališana su celu plažu izbrazdali sistemom ušančenih zamaka. Povezali su ih složenom mrežom slatkovodnih kanala, napajanih iz sistema brana za dovođenje vode iz potoka koji protiče kroz dolinu i u svetlucavim prugama se lepezasto razliva preko peska. Pošto su svukli sakoe i zavrnuli nogavice, očevi su radili bosonogi, u košuljama. Radili su oduševljeno i maštovito i bili strpljivi s decom koja su im se mešala u posao, skakutala i poskakivala, i stalno im se motala ispred nogu. Bilo je suza kada se jedan dečak osmelio da ode do podnožja litice i iz udubljenja u steni ispunjenih vodom donese punu kofu kraba i puževa. Nije mu bilo jasno zašto ne treba da ih stavi u šančeve. Kada je gospođa Stabs čula vrištanje, žurno je sišla niz dinu na kojoj je organizovala slaganje drva za logorsku vatru. Uzela je dete za ruku i odvela ga, noseći kofu, nazad do udubljenja u steni. „Nije lepo da uzimamo jadne male krabe iz njihovih domova. Vidi, sakriće se u toj divnoj morskoj travi. Ne bi im bilo dobro u tatinom šancu. Potrebna im je slana voda, dušo.” Šest ili osam mladih adolescenata pomamno je igralo raunders. 12 Stopalima su u žutosmeđem pesku izdubili nesavršen krug. Kozmo i Blanko su se udaljili prateći oseku. Kopali su po pesku tražeći jegulje. Gospođa Stabs je sa svojom decom skupljala naplavljena drva na delu plaže do kojeg doseže plima. Napravili su gomilu u obliku piramide. Svi su jedva čekali da se potpali. Nekima se od starijih prispavalo od ručka koji su poneli na izlet i pojeli čim su stigli. Angus Li je spavao sa šeširom preko očiju; spavao je i Fredi Vord; Ijan Meknis je čitao knjigu. Roza i Mili su, ne 12

Engl: Rounders - igra loptom slična bezbolu. (Prim. prev.)

~ 81 ~

Knjigoteka


Anna

čekajući da im to predloži gospođa Stabs, sakupile otpatke i bacile ih u

vatru iz koje se kasnije širila prijatna aroma kora pomorandže i ne toliko prijatan miris banana. Sada su sedele i ćaskale, leđima okrenute steni koja ih je zaklanjala od vetra. Prvo je videla Mabs i Taši kako trče, a potom ih je Džojs učila da izvedu stoj na rukama i zvezdu. Sve tri devojke su se nadale da će nagovoriti Feliksa da im se pridruži, ali on se s Elizabetom i Anom zaputio u dolinu da potraži farmu na kojoj bi mogli da kupe sveže mleko, pošto su iz neobjašnjivih razloga zaboravili mleko za najmlađe. Flora je sve to posmatrala sa svog mesta na uzvišenju; videla je i svoje roditelje kako se veru po kamenju obilazeći podnožje litice. Uskoro će stići do jaruge koja je, s nastupanjem oseke, obrazovala uvalicu zaštićenu od vetra, podaleko od pretrpane i oskrnavljene plaže. Po vrelom dahu na vratu, Flora je znala da je došao parohov pas. Obradovala mu se, ali on je, videvši komešanje na plaži, odjurio da im se pridruži. „Tonton te je napustio. Društvo mu je strast, pravi pas za plažu. Svakome je prijatelj, kao što bi njegov gospodar trebalo da bude, ali nije.” Poljar Luj je neopaženo prišao Flori. „Paroh je čuo da su ovde dva puna izletnička autobusa. Šta se to dešava?” „Engleske porodice su došle na izlet”, odgovorila je Flora uzdržano. „Englezi? Mrzim Engleze.” „Jedan tata Englez je general.” „Mrzim generale.” Luj se spustio i seo na kamen blizu Flore. ,,S njima su i holandski baron i nekoliko holandskih baronica.” „Mrzim Holanđane; pružili su utočište kajzeru.” Luj je izvadio iz džepa lulu i napunio je. Flora se odmakla mršteći se. „Zašto se ne igraš s ostalom decom?” Flora nije odgovorila. U podnožju je videla svoje roditelje, koji su stigli do uvale. Luj je kresnuo šibicu i pripalio lulu. Stigavši na plažu, Tonton je druželjubivo jurcao među izletnicima, mahao repom i poskakivao. Jedan mališan je preplašeno vrisnuo; otac deteta je Tontonu pripretio ašovom. Tonton se veselo i bez ljutnje udaljio i podigao nogu kod peščanog bedema. Luj se prigušeno nasmejao: „Un chien patriote.” 13 13

Franc: Pas rodoljub. (Prim. prev.)

~ 82 ~ Knjigoteka


Anna Dole, u zaklonu uvale, Denis i Vita su se ljubili. Denis je privio Vitu uza se, Vita je obgrlila Denisa. Denis je zagnjurio lice u Vitin vrat i počeo da joj podiže suknju preko zadnjice. „Neki Englezi će plivati kad svare ručak”, obavestila je Flora Luja. „To moram da vidim.” Luj je ustao i počeo da se spušta ukoso niz liticu. „Gospodinu parohu je veoma stalo do pravila pristojnog ponašanja. Moj posao je da se postaram da se svi pridržavaju zakona i da se niko ne ponaša nedolično.” „Mislila sam da si antiklerikalan.” Luj joj je prošle zime, kad ju je jednog dana sreo s Tontonom, objasnio ovaj pojam. Rekao joj je da mrzi sve sveštenike, a naročito paroha. Ispod nje, Vita je svukla haljinu preko glave i iskoračila iz gaćica. Flori je bilo drago što Luj ne može da joj vidi majku. Baš je čudno šta sve ljudi rade; setila se Feliksa i madam Tarasove bez cipela. Pošto joj roditelji nisu dragi, ne zanima je šta oni svlače, popela se ovde da bi ostale držala na oku. Dole, na plaži, Tonton je mahnito kružio podvijenog repa. Luj je zastao na stazi kojom se spuštao da pogleda. Pošto je Tontonov krug prelazio preko jednog od većih zamaka, postojao je rizik da pogrešno skoči, ali ga je svaki put preskakao ne dodirujući ga. „Pravi je klovn”, doviknuo joj je Luj. Denis i Vita su sada ležali; Flora je pomislila da će im pesak možda biti mokar i hladan, ali gle, Tonton se u punom trku odjednom zaustavio, čučnuo, napregao i obavio nuždu pored peščanog bedema. Iz daljine je dopro jedva čujan Lujev uzvik: „Bravo!” Očevi, graditelji zamaka, razgnevljeno su vikali, a deca su ga zasula mokrim peskom, koji je tupo udarao o njegove rundave bokove. Flora je oštro zazviždala i pošla niz liticu kaskajući. Luja nije bilo na vidiku, ali je videla Feliksa, Elizabetu i Anu kako se stazom pored potoka vraćaju s vrčevima mleka. Iz pravca plaže pojavio se Tonton i projurio pored nje prateći Luja. Flora je pošla u susret Feliksu i njegovim sestrama. Da se mleko ne bi zagrejalo, stavili su vrčeve u plitku vodu blizu mesta gde su bili izletnici. „Izgleda da se spremaju da udu u vodu i plivaju”, rekla je Ana. „Dolazi plima. Hoćeš li da plivaš, Felikse?” „More je sigurno hladno kao led.” „Bilo bi dobro da bar neko od nas bude spreman u slučaju da se dečica nadu u nevolji”, rekla je Elizabeta. „Ja ne mogu”, tiho je rekla Ana „Blago tebi što imaš dobro opravdanje”, rekla je prepredeno Elizabeta. Floru je ova rasprava zbunila.

~ 83 ~

Knjigoteka


Anna Oko mesta gde su bili izletnici deca su dizala graju da ih puste da se kupaju i užurbano svlačila odeću i navlačila kupaće kostime. Majke su im neodlučnim tonom govorile: „Ne smeš dugo da ostaneš u vodi”, i: „Moraš da izađeš čim te pozovem.” Kad su videle kako Feliks, pomiren sa sudbinom, uzima peškir i kupaći kostim, Mabs i Taši su pojurile da se presvuku iza stene; Džojs je već bila u kupaćem kostimu, njihala se na dugim nogama i pokazivala zube. „Kako se pravi važna”, rekla je Taši zavidljivo kada je Džojs preskočila peščani zamak. Kozmo i Blanko nisu imali mnogo sreće. „Bilo je tako malo jegulja da smo ih vratili u vodu”, rekli su. „Ne, hvala, mi se ne kupamo, suviše je hladno.” „Bilo bi taktično da plivaš, dušo”, rekla je Mili Li. „U suprotnom će se očevi ove dece osećati obaveznim da uđu u vodu; neko mora da bude s mališanima.” „O bože!” rekao je Kozmo. „Zar moram baš ja?” „Neko od hladne vode može da doživi srčani napad”, bila je uporna njegova majka. ,,Oh, u redu.” Kozmo je pristao neljubazno. Uzeo je peškir koji mu je pružila majka i vratio se iza stene da se pridruži Feliksu. „Sad znaš zašto se smatra da su Englezi ludi”, rekao je. „Hajde, Blanko, nemoj sve da prepuštaš meni.” „Nadam se da im majke neće dozvoliti da dugo ostanu u vodi”, rekao je Blanko počinjući da se svlači. ,,U februaru sam ušao u vodu, ali ne ceo”, rekao je Kozmo. „Išao sam da gledam ptice; plaža je tog dana bila prazna.” Onda se setio da je tada Flora bila tu s onim glupavim psom koji je i danas ovde. Tada je sve izgledalo drugačije: pesak je bio mokar, gladak, svetlucav, a Flora je uz samu vodu delovala tako majušno. Otrčao je niz plažu s Blankom; sustigli su Feliksa i Fredija Vorda, koji su odlučili da uđu u vodu. Ispred njih su kaskali mališani, praćeni majkama koje su nosile peškire. Kad su stigli do vode i probali je li hladna, ostali su bez daha i povukli se skačući po pesku i vrišteći. „Ako ste rešili da se kupate, onda ulazite”, govorile su im majke. „Nemojte da stojite tu i drhtite, skačite.” Fredi Vord i Feliks su zagazili u vodu, skočili i zaplivali. „Bože, zaista su hrabri”, rekao je Blanko. Kad se Feliks okrenuo da se vrati prema obali, Mabs, Taši i Džojs, koje su našle stenu na bočnoj strani zaliva, skočile su u vodu nadajući se da će ih Feliks videti i diviti im se. „Zar nećeš da plivaš?”, pitala je Ana Floru, koja je sada sedela iznad mesta na kom je najviši nivo vode ostavio trag.

~ 84 ~

Knjigoteka


Anna „Ne, hvala”, odgovorila je. Nije nameravala da prizna kako ne zna da pliva, pa da se neko, gospođa Stabs, na primer, ponudi da je uči. Kupači su se, rizikujući da se sasvim smrznu, jurili i igrali uz samu obalu dok neko nije primetio da nastupa plima i da je vreme za povlačenje. Mališani su sada uživali i nije im se izlazilo, ali njihove majke su povikale: „Dosta je bilo”, i: „Izlazi da te obrišem.” Feliks je dohvatio jedno dete i nakrkače ga izneo na plažu. Ostali su ga pratili. Na dinama je Angus pripalio logorsku vatru koja je pucketala, iskrila i raspaljivala se. Dok su se kupači oblačili, Mili i Roza su uz Elizabetinu i Aninu pomoć postavile čaj za izletnike. Samo je Fredi Vord, daleko od obale, nastavio da pliva. ,,E, to je pravi ludak”, rekao je Kozmo. „Zar nisi znao? On pliva preko cele godine”, rekao je Blanko. „Reklo mi je jedno od njegove dece.” Sada su se oblačili, svlačili priljubljene kupaće kostime, stajali kraj vatre modri u licu i cvokotali, dok su majke pokušavale da im peškirima osuše kosu. Angusu su svi delovali tako smrznuto da se iz saučešća stresao i potegao iz pljoske. Flora je posmatrala kako se voda kovitla uz pesak i kako su Mabs i Taši, koje su se zadržale, potrčale; njihove figure, sa suncem u pozadini, videle su se kao crne siluete. Dok ih je gledala, pojavili su se Vita i Denis; pentrali su se obilazeći stene, pošto su u uvali ostali duže nego što je bilo bezbedno. Da im je plima presekla put, mogli su da se udave, pomislila je Flora ravnodušno. Sladila se tom mišlju gledajući roditelje kako se veru po klizavom kamenju. „Sačekaj me, dragi, ovo odvratno kamenje mi seče stopala. Moram da se obujem”, žalila se Vita. „Volim tvoja stopala.” Denis je pružio ženi cipele koje je nosio u rukama. „Volim sve na tebi.” „Ali ne voliš naše dete.” „Ona nije deo tebe.” „Nekad jeste bila.” Vita je trljala tabane da bi otresla pesak. „Kako se samo lepi ovaj užasni pesak.” „Nepodnošljivo mi je i da pomislim na to.” Denis se setio ženinog izobličenog stomaka. „Nju, kao deo tebe, sebi mogu da predstavim samo apstraktno, a i to mi je prilično odvratno.” Stresao se prisetivši se. Vita je uvukla pertlu u cipelu. „Odvratno. Nikad dosad to nisi rekao.” „Ne ti, srce. Ne mislim na tebe.”

~ 85 ~

Knjigoteka


Anna „Zaista se nadam da ne misliš.” Vita je čvrsto vezala pertlu i dohvatila drugu cipelu istrgavši mu je iz ruke. „Dosta mi je ovog izleta”, rekla je ustajući, ,,i ovih srećnih porodica. Bolje bi nam bilo da pripazimo, inače ćemo se pokvasiti.” „Neko je baš i mogao da nam kaže za plimu”, rekao je Denis. „Dozlaboga je opasno, mogli smo da upadnemo u klopku.” „Isto kao s Florom”, rekla je Vita ljutito. „Kad napuni sedamnaest, odvešćemo je u Indiju i otarasićemo je se.” Denis se nasmejao, a žena mu se pridružila. „Zaista volim što si tako iskrena i nimalo licemerna”, rekao je. „Mislim da mi je već dosta svih ovih ljudi.” „Pripaziće na Floru, zato smo i došli...” „Siguran sam da nismo morali da potrošio ceo dan za to.” Denis je skočio sa stene na pesak i okrenuo se da bi pružio ruku ženi. „Pa! Našli smo svoju malu uvalu i nešto nam je tamo pošlo za rukom.” Vita mu se jednim skokom pridružila. „Bogami, jesmo.” Denisu je bilo drago što je ponovo dobro raspoložena. „Sjajno se osećam. Čini mi se da još nekoliko minuta mogu da podnesem ovu matronu koja svima naređuje; eno je, maše.” „Dođite svi uz vatru i popijte vruć čaj da se ne biste potpuno smrzli”, vikala je gospođa Stabs. Fredi Vord se vraćao s plimom prema obali; plivao je dugim ravnomernim zamasima. Majke su naterale decu da sednu i podelile im sendviče. „Ko li je samo predložio da se kupaju, tek je poslednji dan aprila”, rekla je jedna majka. „Kod kuće im to nikad ne bismo dozvolili.” „Sada smo u Francuskoj”, kazala je gospođa Stabs. Flora se pomerila u stranu, tako da vatra bude između nje i njenih roditelja. „Znam da smo u Francuskoj”, rekla je majka koja je negodovala zbog kupanja. Kozmo, Feliks i Blanko su se vratili pošto su se obukli iza stene. Pridružile su im se Mabs, Taši i Džojs; i dalje bosi, svi su navukli tople džempere. Tonton je prišao Flori s leđa i gurnuo je njuškom; zagrlila mu je rundavi vrat. Gledala je Fredija Vorda kako izlazi iz mora. Grudi su mu bile dlakave, kao i ramena, a ispod pazuha su mu izbijali žbunići. Omotao je ćebe oko pojasa i izmigoljio se iz kupaćih gaća. Prišao je Angusu Liju i rekao: „Dobro bi mi došlo da potegnem iz tvoje pljoske, stari.” Angus mu je

~ 86 ~

Knjigoteka


Anna pružio pljosku. Držeći ćebe levom rukom, Fredi je desnom podigao pljosku. Baš u tom trenutku Luj je skočio na njega. Niko nije primetio kada je prišao. Dograbio je ćebe i Fredi Vord je bio otkriven; stajao je go i zabačene glave pio iz pljoske. „Stvarno je izgledao užasno nepristojno”, rekao je neko mnogo kasnije, prisećajući se izleta. „Mada je Rođena Predvodnica brzo reagovala i vratila mu ćebe.” „Ipak, nije pomoglo to što mu je otela ćebe i obraćala mu se snishodljivim tonom.” „Stvarno smo se mogli naći u nevolji da Šavhalfpenijevi nisu bili upoznati s francuskim propisima, i da mu nisu objasnili kako se sve desilo zbog naše neobaveštenosti.” „Neobično je što im je ona devojčica - kako joj beše ime? - bila prevodilac. Otac joj je službovao u Indiji, zar ne?” „U svakom slučaju, prijateljski je zataškano nešto što je moglo da preraste u gadan incident. Dok taj čovek nije otišao, niko se nije nasmejao.” „Tada nam nije bilo baš mnogo smešno.” „Tako vam je to. Francuska je katolička zemlja.” „Ne verujem da su deca ikad pre toga videla golog muškarca. Toga nije bilo u ono vreme...” „Sećam se da nas je to na neki čudan način ujedinilo; skupili smo se oko vatre i uživali u čaju...” „Ako me sećanje ne vara, sledećeg dana smo se svi vraćali kućama. Zar u to vreme nije bio generalni štrajk?” „Da, i kraj raspusta.” Flora, koja je spadala u one što nikada nisu videli golog muškarca, osećala je neizmerno sažaljenje prema Frediju Vordu. Strašno je što ima tu izraslinu među nogama. Nije ni čudo što je krije. Smatrala je da je izuzetno hrabro to što se ponaša kao da je s njim sve u redu, i što se uopšte ne žali.

~ 87 ~ Knjigoteka


Anna

Sedamnaest Kada je Rođena Predvodnica objavila da je vreme da mališani idu kući, potajno su svi osetili zadovoljstvo. U toku dana ljupki i poslušni, mališani su sada postali razdražljivi. Roditeljima je bilo drago što je došlo vreme da se pokupe izletničke korpe, kupaći kostimi, peškiri, konce, lopatice i sa strašću sakupljana morska trava i školjke, i da se krene prema autobusu. Jedva su čekali da se opuste kad smeste decu u krevet, natenane popiju piće pre večere i neometano se spakuju za sutrašnji put. „Hajde s nama”, rekao je Kozmo Flori. Pomozi nam da donesemo svoje iznenađenje iz autobusa. Ti ostaješ, zar ne?” „Naravno da ostaje”, rekao je Blanko. „Treba da mi napiše poruku na ruskom za mog rođaka Stvar. Možeš da mi je izdiktiraš fonetski, zar ne, Flora?” Začudo, Flora je rekla: „Mislim da nije lepo raditi tako nešto.” „Ja se ne ponašam naročito lepo, a ni moj rođak, ali ti ćeš to uraditi zato što sam te zamolio.” Blanko je držao Florinu ruku. Spremao se da je uštine ili zavrne, ali uhvatio je Feliksov pogled i odustao rekavši: „Šta kažeš na to, Flora?” Flora je promrmljala: „U redu, Hjuberte” - misleći da, ako kaže: „Nadam se da ste srećni i blagosloveni”, što je slučajno znala na ruskom, Blanko verovatno neće primetiti razliku. „Roditelji ti se vraćaju s najmlađom decom”, rekao je Feliks. Ne zaboravi da si mi obećala ples.” „Ples?”, rekao je Kozmo. „Ovde mi je gramofon, ostavio sam ga kod vozača, i kutiju s pločama, mislio sam da bi bilo dobro da plešemo.” „Sjajna ideja”, rekao je Blanko. „Imaš li čarlston?” „Naravno.” Flora je gledala roditelje, koji su laganim korakom išli ispred njih. „Mogli bismo posle večere poslednji put da odemo u kasinu”, predložila je Vita. „Sledeću takvu priliku imaćemo tek naredne zime u Kalkuti.” „A dete?” Denis se za trenutak osvrnuo. „Čini mi se da ona ostaje. Sve će biti u redu s njom; tu je gospođa Li da je pripazi. Vodi računa da se lepo ponašaš”, rekla je Vita Flori. Flora nije

~ 88 ~

Knjigoteka


Anna odgovorila već je oslobodila ruku iz Blankove. Stajali su i gledali kako Rođena Predvodnica kao pastir tera dečicu i iscrpljene roditelje u izletnički autobus. Vita i Denis su, ne čekajući da ih poteraju, zauzeli mesto iza vozača, odvojeno od krkljanca u autobusu. Vozač je pokrenuo motor, uz škripanje menjača ubacio u brzinu i autobus se udaljio poskakujući. Dok je ubrzavao, posmatrači začuše kreštavo pevanje: „Pokaži mi kojim putem da stignem kući. Umoran sam i hoću da počinem”

Rođena Predvodnica je predvodila jakim kontraaltom. „Tvoji roditelji će zaista uživati u ovome”, rekao je Kozmo. ,,A sada da nađemo našu kutiju s iznenađenjima.” Otišao je s Blankom da uzme kartonsku kutiju koju su doneli iz Sen Maloa, a Feliks je pokupio svoj gramofon i ploče. Flora se zavukla pod autobus da izvuče pletenu korpu iz senke u kojoj je hladovala. „Šta je unutra?”, pitao je Feliks radoznalo. „Jastozi.” „Šta?” „Rakovi.” „Gospode! Otkud ti?” „Žil je čuo za izlet i poslao mi ih.” „Ko je Žil?”, pitao je Blanko. „On ima kafe u Sen Malou i on joj je...” „Šta joj je?” „On mi je prijatelj”, rekla je Flora otvarajući korpu da proveri je li sve u redu. Feliks, Kozmo i Blanko su zadivljeno zurili u jarkocrvene jastoge, opružene na postelji od morske trave, spakovane oko tegle majoneza. „Pa ovo je sjajno”, rekao je Kozmo. „Kako je ona to lepo smislila!” Flora je pocrvenela. „Da ti pomognem da je poneseš.” Feliks je prihvatio jednu dršku. „Jesu li ti znali roditelji?” „Oh, ne”, rekla je Flora. „Nisu.” „Da su znali, možda bi ostali”, rekao je Blanko. Flora ga je prostrelila pogledom. Za to vreme su Mabs, Taši i Džojs ponovo zapalile vatru, a grupe izletnika su se vraćale iz istraživačkih pohoda u dolinu noseći još goriva,

~ 89 ~

Knjigoteka


Anna grane žutilovke i suvarke. Gospođa Meknis je stavila krompir u vruć pepeo da se peče; njen muž se prihvatio vina i vadičepa. Elizabeta i Ana su napravile ražanj za Feliksove piliće i stavile ih da se peku. Kad su ugledali jastoge, svi uskliknuše s odobravanjem, a Roza pruži Flori ruku i reče: „Sedi kraj mene, Floro, i popij čašu vina. Zaslužila si ga.” S odlaskom najmlađih, Florinih roditelja i porodice Stabs, izlet je ušao u novu fazu; svi su se ponovo osećali poletno, opustili su se i zbližili. U sumrak su se okupili oko vatre da se goste. Odmah pošto su pojeli slasne jastoge, ne baš dobro pečene piliće, kobasice, paštetu i salatu, i preostalo mesto popunili sirom i voćem, počeli su da postavljaju zagonetke i pričaju viceve. Vatra je buktala plamenom plavim od soli, a drvo skupljeno na plaži pucketalo je i iskrilo. Prštalo je od smeha i talasalo se od veselja kada je Kozmo recitovao kratke šaljive pesmice koje je Džojs dopunjavala, a Flora je, pošto joj se jezik odvezao od vina, izdiktirala Blanku poruku na ruskom, koju je on napisao na koverti pozajmljenoj od Feliksa. Onda je Mabs ili Taši (u sećanjima ljudi iz tog vremena ove dve devojke bile su kao jedno) uzviknula: „Hej! Šta bi s onim užasnim otvorenim voćnim piticama?” „Otvorenim voćnim piticama? Otvorenim voćnim piticama?”, pitali su dečaci smejući se kao da je rečeno nešto izuzetno duhovito. „Voćne pitke? Koje voćne pitke?” Neki stariji dečaci su već bili malo pripiti, pa su ponavljali ove reči jer im se činilo da su istovremeno i smešne i risque. „Ma znate. One koje su sahib i memsahib doneli iz poslastičarnice, te voćne pitice. One za koje smo mislili da će se napuniti peskom, te voćne pitice. Šta je bilo s njima?” Niko nije znao, a posle sveg tog jela nikoga nije ni bilo briga. „Možda su ih sami pojeli? Otišli su sami”, uporno je nastavljao jedan dečak, „da iza stena obave quelquechose.” „Dosta s tim”, zarežao je Fredi Vord. „Njihovo dete je ovde.” Angus Li je jedva dočekao priliku da se ubaci u pauzu; povikao je: „Stvarno jeste! Sad moram da vam ispričam priču o jednoj dami na balu egipatskog kralja. Imala je haljinu s izuzetno dubokim dekolteom i veoma velike... znate već šta. Jesi li ovo već čula, Rozo? Kaži mi ako jesi...” „Evo ga opet”, zaječali su Mabs i Kozmo. „Opet, opet, opet.” „Pa, kad su je predstavili Njegovom veličanstvu, duboko se poklonila...” „Duboko se poklonila”, otpevali su Mabs i Kozmo. „...i iz haljine su ispale njene divne grudi, a kralj je rekao...”

~ 90 ~ Knjigoteka


Anna

„Mais, Madame, il ne faut pas perdre ces belles choses comme ci comme ça etcetera”, uglas su izgovorili Mabs i Kozmo. ,,E, baš ste bezobrazni”, rekao im je otac kroz smeh, a Roza se nagnula prema njemu i kazala: „Čini mi se da se sećam kada ti je Džef pre mnogo godina prvi put ispričao ovu priču, a njemu je to ispričao njegov otac.” „Ah, Rozo, nekad smo bili mladi. Kako bi Džef uživao u ovom izletu!” I Roza i Angus su se setili njenog muža; izbegnuta je situacija u kojoj bi Flori moglo biti neprijatno. Džefova deca, Feliks, Elizabeta i Ana, pogledali su se i rekli: „Otac nikad nije pričao takve priče.” Svi su toliko jeli i toliko se šalili da je nastupilo zatišje. Ućutali su sedeći ili ležeći oko vatre koja je jenjavala s crvenim odsjajem i ponekom plavom iskrom. Na nekoliko metara od njih nastupala je oseka uzdišući za svakim talasićem koji je šuštao uz pesak s malo manje optimizma nego prethodni. Na pučini je iz vode izronio narandžasti mesec. Poslednjeg dana aprila 1926, okupljeni oko vatre na izdisaju, zadivljeno su gledali kako čudesno menja boju iz narandžaste u zlatnu i srebrnu, dok se po luku diže u kobaltno nebo. Onda su Mabs i Taši tišinu prekinule pesmom: „Auclair de la lune Mon ami Pierrot, Prête-moi ta plume Pour l’amour de Dieu, Ma chandelle est morte, Je n’ai plus de feu; Prête-moi ta plume Pour l’amour de Dieu.”

Posle mnogo godina, na izdisaju, Feliks će se setiti tih mladih glasova i uspomena na njihovu zvonkost oslobodiće ga straha, ali u tom trenutku ie uzviknuo: „Kako bi bilo da zaplešemo?” Feliks je navio gramofon i stavio ploču. Uskoro su plesali na ugaženoj travi oko vatre, a oni odvažniji - bosonogi kraj mora. Blanko je plesao čarlston sa Džojs, koja je igrala slobodno, razmahivala nogama i vrtela se; nije bilo vremena da se primete njeni zubi. Angus je plesao s Rozom i svojom ženom. Feliks je plesao s Mabs, Taši, Džojs, Elizabetom i Anom. Kozmo je plesao sa svakim ko je bio spreman da rizikuje nožne prste.

~ 91 ~

Knjigoteka


Anna Feliks je imao čarlston, brze i spore fokstrote. Svi su plesali. A onda je navio gramofon, stavio ploču s bečkim valcerom i samo su se stariji sećali kako se igra valcer, pa su i zaplesali dok su ih deca gledala i aplaudirala. Feliks je, uhvativši Floru za ruku, rekao: „Obećala si da ćeš sačuvati jedan ples za mene.” Gotovo je noseći, jer je bila mala i laka, rekao je: „Stavi mi ruke oko vrata”, i vrteo se s njom duž samog mora sve dok se ploča nije zaustavila, kada ju je spustio i rekao: „Bilo je baš dobro, zar ne?” Flora nije odgovorila, kako bi i mogla? Već je mislila da ju je zaboravio, ali on se ipak setio. A onda, kada su već mislili da je s plesom gotovo, Feliks je uzeo svoju koncertinu i zasvirao tango. Slušali su sedeći ili čučeći oko vatre koju su ponovo lagano raspaljivali, gurajući grančice u žar i dodajući sitne ostatke žutilovke, i pokušavali, jer mnogi su bili zadihani, da dišu u ritmu muzike. Tada su se Fredi Vord i Ijan Meknis pogledali, ustali, bez reči se spustili na ravnu plažu i zaplesali tango. Plesali su držeći se uspravno, sa šeširima nameštenim kao kod muškaraca na ulicama Argentine, prisno, muževno, poneseno, preplićući preteće graciozne korake. Dok su plesali, s njih su spale godine rata, rada i ljubavi koje su razdvajale sadašnjost od mladosti, kada su se sprijateljili radeći u Južnoj Americi, i za trenutak im se vratila lakoća pokreta koju su tada posedovali. Kad je muzika utihla, njihove žene i deca su ih gledali, zapanjeni, sedeći u tišini, ne usuđujući se da aplaudiraju. Uskliknuo je poljar Luj, koji se sumnjičavo šunjao u senci, na pola puta uz liticu: „Bravo! Bravo! Encore, les messieurs, encore!” 14 „Posle ovoga”, rekao je Kozmo s poštovanjem, pružajući obojici po čašu vina, ,,ko da se usudi da pravi vatromet? Ovome neće biti ni prineti.” Fredi Vord i Ijan Meknis rekoše osmehujući se prilično stidljivo: „Vatromet? Hoćemo li imati vatromet? Znači, to je u vašoj tajanstvenoj kutiji. Divno, kakva zabava, kakvo iznenađenje!” Pošto su prošle godine, ljudi su se prisećali iznenađenja na izletu i kako ih je svako iznenađenje iznenađivalo. Hrana, vino, Florini jastozi, šale, pesma koju su otpevale Mabs i Taši, Feliksov gramofon, Fredijev i Ijanov ples, izlazak Meseca, i na kraju rakete i vatreni točkovi. Zaboravili smo da se moramo vratiti u školu, rekli su. Zaboravili smo generalni štrajk, a sledećeg dana je, naravno, padala kiša. Gospode, kako je samo padala! Po pljusku smo se nakrcali u brodiće, a ona čudna devojčica, kako se zvaše, sećaš li se, stajala je na molu bez mantila, i plakala. Za roditeljima sigurno nije plakala; oni nisu imali vremena za nju, bili su tako obuzeti jedno drugim

14

Franc: Još, gospodo, još! (Prim. prev.)

~ 92 ~

Knjigoteka


Anna

da bi se gotovo moglo reći da su je zanemarivali; neki su to i govorili. Bilo je baš čudno da dete tako plače. Flora je, dok je gledala kako se brodić brekćući udaljava prema Sen Malou, po kiši nošenoj vetrom, plakala zbog Kozma i Blanka, koji su odlazili brodom, zbog Feliksa, koji je već otišao kolima, zbog užasne spoznaje da je istovremeno zaljubljena u svu trojicu.

U starosti, kada je već često zaboravljala imena, stvari koje su se desile pre nedelju dana, naslove knjiga, sitnice iz svakodnevnog života, Flora se savršeno jasno sećala kako je stajala na molu u Dinaru, po kiši nošenoj vetrom, i gledala kako se motorni brodići otiskuju. Bilo je toliko putnika, takva žurba da se pre štrajka stigne kući, da je pridodat još jedan brodić, i oba brodića su bila preopterećena i gazila duboko. Putnici koji u pretrpanim kabinama nisu mogli da nađu zaklon stajali su rame uz rame, podignutih okovratnika, šešira natučenih na oči. Kozmov i Blankov komični pokušaj da otvore kišobran završio se tako što ga je vetar istog trenutka izvrnuo. Vlasnik kišobrana se gromoglasno bunio, a vetar je oduvao njihov smeh. Svoje roditelje, koji su našli mesto u kabini na prvom brodiću, nije videla dok je gledala kako motorni brodići poskakujući ulaze u uzburkanu struju koja im dolazi u susret. Jesu li joj mahnuli? Nije mogla dobro da vidi od grupe portira koji su iz raznih hotela doneli prtljag putnika; stajali su tračareći i prebrojavajući napojnice dok su se Mabs i Taši, zaboravljajući da su odrasle, vratile u uzbuđeno detinjstvo i mahale kišobranima vrišteći u vetar: „Zbogom, zbogom, vidimo se na sledećem odmoru!” Istim kišobranima su mahale i pola sata pre toga, kada se Feliks odvezao s Elizabetom. „Dođite kod nas u Englesku”, vikale su. „Dođite i ostanite duže. Što ne biste ostali duže? Obavezno, obavezno dođite na duže.” Nekako su negde našle kišobrane u boji, u to vreme retke, Mabs zelen, Taši plav. A onda, kada je Feliks nestao u daljini, tražile su adresu od Džojs Viloubi, već spakovane i obučene u školsku uniformu, kao da su se u toku celog raspusta sjajno družile, i to na ravnoj nozi. Flora je pratila putnike do mola i gledala kako se ukrcavaju na brodiće. Džojs se odvojila od svojih roditelja i pridružila se Lijevima; Kozmo joj je pomogao da siđe na brodić. Možda su joj roditelji reda radi rekli zbogom? Flora nije mogla da se seti. Jednom je došlo do strašne nesreće na preopterećenom motornom čamcu, udavilo se mnogo ljudi; nije želela da se to desi danas. Ni Kozmo ni Blanko joj nisu mahnuli, a i zašto bi? Nije se otkrivala, ne želeći da vide kako joj suze teku niz obraze.

~ 93 ~

Knjigoteka


Anna U starosti se sećala kakav je osećaj kad se vrele suze mešaju s hladnom kišom. Savršeno se toga sećala. I sećala se bola; bio je ublažen bespomoćnim besom od kojeg joj se celo telo silovito treslo dok je stajala na kiši. Kada brodići više nisu mogli da se vide, kada su nestali iza zastora od kiše, okrenula se i potrčala mokrim ulicama do plaže, pa po pesku, uzbrdo pored kasine, pored skretanja u Ulicu Tur i madam Tarasove, do tramvajavoza koji je, povećavajući pritisak pare za put obalom do Sen Enogata i Sen Brijaka, glasno pištao i zviždao pri polasku. Bez daha se uspentrala na platformu, presavijena od bola u desnom boku, izazvanog trčanjem. Teško je disala pokušavajući da ne misli na neizdrživi gubitak, na šok koji je doživela kada je shvatila da voli, da je zaljubljena istovremeno i jednako u Feliksa, Kozma i Blanka. U starosti se Flora osmehivala kada bi se setila deteta koje veruje da se voli samo jedna osoba s kojom se srećno provede ceo život. Malo je nedostajalo da je uhvati kondukter koji je polako napredovao kroz tramvaj, sa zamahom se prebacujući iz jednog u drugi kupe: „Alors, messieurs, mesdames, vos billets, s’il vous plaît.“ 15 Bila je bez novca. Povlačila se pred njim duž voza. Pošto su vagoni bili potpuno otvoreni, bilo je moguće jednim zamahom, držeći se za šipku kao kondukter, preći iz jednog u drugi; a onda, kad stigneš do vagona iza lokomotive, iskočiš, propustiš voz pored sebe (nikada nije išao brže od sedam ili osam kilometara na sat) i uskočiš iza konduktera. Flora je već videla kako to rade smeli dečaci ali, bojeći se da se ne slomi, nikada nije i sama isprobala ovaj nestašluk. Tog dana se od bola i očajanja osmelila da, uveseljavajući putnike i ljuteći konduktera, izvede taj rizični manevar. Da mi je sada ta spretnost, pomislila bi u starosti. Kad je stigla u Sen Brijak, dugim koracima je grabila preko rta, malo umorna od osećaja da joj je srce u grudima palo, pretvorilo se u olovo i ležalo joj na solarnom pleksusu. Suknja od tvida bila joj je sasvim mokra i izgrebala joj je kožu sa zadnje strane kolena. Plima je izbrisala jučerašnje otiske stopala, potpuno sravnila utvrđene zamkove i napunila rovove peskom. Potok je iz doline pružao vodene prste preko peska do mesta gde su talasi uz fijuk i praskanje šibali plažu jer je oseka prelazila u plimu. Dugo je hodala prema vodi pokušavajući da se priseti stiska Feliksove tople ruke dok su hodali ulicom, ukusa Blankove krvi kad ga je ugrizla, i Kozmovog osmeha kad ju je vodio na sladoled u Sen Malou; ali sećanje je 15

Franc: Hajdemo, dame, godpodo, vaše karte molim. (Prim. prev.)

~ 94 ~

Knjigoteka


Anna bilo neodređeno i hladno. Čučnula je uz samu vodu i kažiprstom u pesku ispisala imena: Feliks, Kozmo, Blanko. Kad mi bude sedamnaest, pomislila je, mogla bih da se udam za Feliksa. On će imati dvadeset sedam kad meni bude sedamnaest. Mogla bih da se udam za Blanka ili Kozma; oni će imati dvadeset dve. Ali more je nadošlo velikom brzinom, poravnalo imena, napunilo joj cipele zapenušanom vodom punom peska. Ustala je i zavrištala u vetar: ,,E, baš hoću, hoću, hoću!” Onda ju je more, podbodeno vetrom i plimom, poteralo ispred sebe tako da je izula natopljene cipele i čarape i trčala ispred njega sve dok nije došla do mesta na kom je najviši nivo vode ostavio trag. Kada se popela uz dinu, našla je ostatke izletničke vatre, krug od crnih komadića koje je kiša ohladila. Dugo je čučala pored ugljenisanog žara, toliko obuzeta bolom da nije primetila kad je došao pas Tonton, prišao joj i blago je gurnuo njuškom, a zatim zbunjen otišao preko litice. U starosti se neće sećati da se on pojavio tog dana, niti kako se vratila u Mažorlen; imaće prazninu u sećanju; pretpostavljaće da se vratila tramvajem.

~ 95 ~ Knjigoteka


Anna

DRUGI DEO

~ 96 ~ Knjigoteka


Anna

Osamnaest „Nikako mi se nije sviđala gospođa Trevelijan”, uzviknula je Mili. „Ko to beše gospođa Trevelijan?” Mili i Roza su otišle na čaj kod Gantersa. Uspomene na uskršnji odmor 1926. osvežilo im je skorašnje otkriće do kog su došle Mabs ili Taši - nije važno koja od njih pošto su devojke bile bliske kao sestre - da je mala krojačica madam Tarasova, kod koje su, u pretrpanoj sobici iznad prodavnice konjskog mesa, šile odeću dame iz hotela Mažorlen, otvorila radnju u prostorijama iznad antikvarnice u Bošan plejsu, broj 3. „Naravno, naplaćuje daleko više nego u ono vreme”, rekla je Mili o madam Tarasovoj, „ali devojke kažu da radi sjajno.” „Već sam čula da se preselila u London. Jedna od mojih devojaka mislim da je bila Doli - čula je od Feliksa. Ili je možda Ana čula od Feliksa, ali pre će biti da je Doli - nju odeća najviše zanima. Feliks je najverovatnije njoj rekao.” „Zašto bi Feliks...”, Mili podiže obrve. „Otprilike u to vreme Feliks se zainteresovao za izbeglice. Ta mala Ruskinja bila je među onima koji su imali samo Nansenov pasoš; verovatno ju je predstavio mom deveru koji se time bavio kada je htela da dođe u Enelesku. Sigurno je bilo tako nekako. Nisam rekla da je šio haljine kod nje.” Roza se veselo nasmejala. Mili se nasmejala zajedno s Rozom. „Naravno! Haljine je naručivala gospođa Trevelijan. To je tok misli koji me je naveo da kažem da mi se nikako nije sviđala. Godinama nisam pomislila na nju. Celo leto je provela kod krojačke šijući odeću da je ponese kad se vrati u Indiju; niko drugi nije mogao da dođe na red. Nikom se od nas nije sviđala u to vreme, zar ne? Pitam se zašto. Ostala mi je u sećanju kao lepa žena, maltene lepotica.” „Možda je bila preterano posvećena mužu? Nešto tu nije bilo normalno. Možda je zanemarivala dete? Sigurno se sećaš devojčice. Ostavila ju je u hotelu kada se vratila u Englesku s mužem; trebalo je da je ti i ja pričuvamo. Uzela bih još neki kolač ako nemaš ništa protiv. Ne brinem se zbog linije kao ti, Mili.” Roza je pozvala konobaricu. „Uzmi jedan ekler, odlični su. Treba da dođeš kod nas u Holandiju da te malo podgojimo.”

~ 97 ~ Knjigoteka


Anna „Ne, hvala. Ne sećam se da sam se baš mnogo potrudila oko tog deteta. Pa to je strašno, Rozo. Tek sad vidim. Je li trebalo da uradimo još nešto? Ne sećam se da sam išta uradila.” „Koliko se sećam”, rekla je Roza pažljivo razgledajući kolače koje joj je pokazivala konobarica, „devojčica je imala časove kod te žene, Tarasove. Pretpostavljam da su joj za to plaćali. I zar nije učila italijanski? Tako nešto. Mislim da je imala i francusku učiteljicu. Uzeću jedan od ovih” Roza je prstom pokazala kolače - ,,i jedan od ovih. Hvala. Sećam se da devojčica nije pravila probleme. Stalno se nečim bavila. Izvodila je ljudima pse u šetnju.” „Sad se sećam da sam je pitala da li bi želela da jede za mojim stolom”, rekla je Mili. „Ali odbila je. Ne znam ni gde je ni kada jela; strašno je kad su ti sećanja tako nejasna.” „Sigurno je nešto sredila s hotelskom poslugom. Deca dobro rade takve stvari.” ,,Oh, Rozo! Trebalo je više da se potrudim. Zaista me grize savest.” „Griža savesti zbog nečeg iz prošlosti prilično je beskoristan.” Roza je zagrizla kolač s kremom. Mili je pomislila: Baš je alava. Ja plaćam sve ove kolače. Ja sam nju pozvala na čaj. Pitala se zašto joj se sviđa Roza. Održava li vezu s njom samo zato što sumnja da su ona i Angus nekada flertovali, da je čak bio zaljubljen u nju? Umirivali su je susreti s Rozom u retkim prilikama kad je ova dolazila u Englesku i kad je mogla da je vidi onakvu kakva jeste: debela, nezavodljiva, sedokosa, u pedesetim godinama. Kad smo već kod toga, nije bila mnogo zavodljiva ni 1926, kao ni njenih pet kćeri, uprkos tome što su bile neverovatno ljubazne. „Naravno, bila sam vrlo zabrinuta zbog Kozmovog povratka u školu i zbog Angusove namere da sam vozi auto kroz Englesku. On je zaista mislio da može doći do revolucije ili nereda. Tek skoro sam saznala da se za put naoružao revolverom. Bio je ubeđen da je situacija ozbiljna. Bio je čvrsto rešen da ja ostanem na sigurnom, u Francuskoj. Mabs je, naravno, bila u liceju u Parizu; bio je generalni štrajk, ako se sećaš”, rekla je. „Čini mi se da se sećam da je trajao samo nekoliko dana”, hladno je rekla Roza. „Dragi Angus, tako je romantičan.” Mili se pitala u kom se obliku ova romantičnost ispoljavala prema Rozi; je li ljubomora zbog događaja iz prošlosti jednako beskorisna kao i griža savesti? „Kako je Feliks?”, pitala je u jednom trenutku. „Još se nije oženio.”

~ 98 ~

Knjigoteka


Anna „Kako su ga samo devojke jurile na tom odmoru!” Rozino lice se razlilo u širok osmeh: „Bio je embarras du choix 16 a najdostojnije izbora tvoja ljupka Mabs i njena prijateljica.” „Taši?” „Da.” „Potpuno je pomrsio račune Kozmu i Hjubertu; bili su u godinama kada su dečaci...” „Pohotni”, rekla je Roza. „Ja ne bih upotrebila baš tu reč. Pre bih rekla probuđeni.” ,,I ja mislim da je tako lepše. Jesi li sigurna da nećeš još jedan kolač? Uzmi sladoled.” „Ne, hvala.” Mili je gledala kako Roza uživa u kolačima. Nije ni čudo što je debela, a svih pet kćeri ogromne. „Rozo”, rekla je, „je li Feliks sin tvog muža Džefa?” Roza je, mljackajući, iskosa pogledala Mili i osmehnula se ne prestajući da mljacka. Svesna da joj je pitanje preko svake mere nepristojno, Mili je porumenela kao bulka. „Ne”, rekla je Roza i dalje mljackajući. „Nije.” A neće mi reći koje otac. Angus sigurno nije. Angus je čvrsto građen i plavokos; Feliks je vitak i crn. Zaboga, šta mi bi? Jednostavno mi je izletelo! To pitanje već godinama visi u vazduhu. Gospode, a nisam čak ni pijana! „Devojčica Trevelijanovih je imala sve odlike lepotice”, rekla je Roza. „Divnu, bujnu crnu kosu, pune usne, senzualne oči koje sve zapažaju, a kakve su joj samo bile trepavice! Koliko joj je bilo godina?” „Oko deset.” Mili je sa zahvalnošću prihvatila promenu teme. „Sada bi trebalo da ima oko petnaest. Pretpostavljam da još ide u školu. Mislim da su nameravali da je pošalju u školu.” „Mogu da ti dam njenu adresu ako hoćeš. Mogla bi da je pozoveš da za vreme raspusta provede neko vreme kod vas. To bi bilo lepo.” „Pa...” Mili je osetila klopku i pokušala da se izvuče. „Oslobodi se dela krivice iz prošlosti.” Roza je pijuckala kineski čaj. „Čovek se, kad joj vidi roditelje, pitao ko joj je otac; oboje su tako svetlokosi. Taj čovek je maltene albino, zar ne? Gospodin Trevelijan.” „Ali bili su potpuno posvećeni jedno drugom. Hoću da kažem, čovek se pitao kako uopšte uspevaju da ustanu iz kreveta. Oni - ma znaš!”, protestovala je Mili kroz smeh. „Toga se sigurno sećaš.” 16

Franc. : Širok izbor (Prim. prev.)

~ 99 ~ Knjigoteka


Anna „Sećam se. Elizabeta misli da su to radili i za vreme našeg čuvenog izleta. Poljar je mogao naići na pravi razlog za hapšenje, a ne da optužuje jadnog Fredija za egzibicionizam!” Obe žene su se nasmejale setivši se neprilike u kojoj se našao Fredi. Roza je obrisala usta maramicom. „Poslaću ti adresu te devojčice”, rekla je. „Feliks ju je posetio u školi pre nekoliko godina, kada je dolazio u Englesku. Izveo ju je na ručak. Rekao je da je veoma stidljiva, gotovo je sve vreme ćutala. Od njega ću tražiti adresu.” „Od Feliksa?” „Dobio je adresu od La Tarasove; po svemu sudeći ostale su u kontaktu. Izgleda da devojčica nema rodbinu u Engleskoj.” „Baš lepo od njega.” „Sada ćeš i ti uraditi nešto lepo.” Roza je zatvorila tašnu. „Bila je zaljubljena u tvog Kozma, u njegovog prijatelja Hjuberta, i u Feliksa, ça va sans dire.“ 17 „Zaljubljena? Sa deset godina! Smešno!” „Moram da idem”, rekla je Roza ustajući. „Pozdravi Angusa i decu. Sledeći put ja vodim na čaj. Čula sam da je Ramplmejers i dalje veoma dobar.” Poljubila je Mili u oba obraza. „Poslaću ti tu adresu.” „Ne sećam se čak ni kako se zove.” Mili se poslednji put neubedljivo usprotivila. „Sećaš se ti, sećaš”, rekla je Roza. Gledajući Rozu kako odlazi, Mili je ljutilo pomislila: Jednim potezom me je kaznila i zbog netaktičnosti i zbog ljubomore na događaje iz prošlosti. Do đavola, pomislila je, nek se sve nosi do đavola. Platila je račun. Onda joj je, dok se spuštala prema Pikadiliju, palo na pamet: Ako ima petnaest godina, sigurno je debela i bubuljičava. Petnaest godina je strašno doba za devojčice. I razveselila se.

17

Franc. : To se podrazumeva (Prim. prev)

~ 100 ~ Knjigoteka


Anna

Devetnaest Kada je upravnica poslala po nju i rekla joj da će izaći s porodičnim prijateljem, nekim baronom, srce joj je kao ludo zaigralo i tek se posle nekoliko minuta smirilo. Bez reći je poslušno klimnula glavom kada joj je rečeno da sledeće nedelje obuče najbolju uniformu i u pola dvanaest bude spremna za polazak. Biće joj dozvoljeno da ne ide u crkvu, ali mora da se vrati do šest. Upravnica joj nije pokazala Feliksovo pismo, ali je ljubazno rekla: „Drago mi je što imaš nekoga da te izvede. Izgleda da je ovaj prijatelj tvojih roditelja Holanđanin; oni su tako zanimljiv i odgovoran narod. Možda ga se sećaš?” Promrmljala je da ga se seća. Upravnica je radoznalo i razočarano posmatrala koverat koji je držala u ruci. Flora je kasnije, prisećajući se, shvatila da je koverat bio običan. Ženi bi veoma značio grb; staratelj jedne devojke bio je plemić nižeg reda koji je, kada bi pisao u vezi sa svojom štićenicom, to činio iz Doma lordova koristeći se privilegijom besplatnog papira i poštarine. Ta pisma su uvek stavljana povrh ostale prepiske u upravničinoj radnoj sobi. Upravnica je smatrala da će ovaj izlazak biti lepa promena za Floru; Flora je klimnula glavom. „Doživećeš nešto novo o čemu ćeš moći da pišeš roditeljima.” Flora je ponovo klimnula. Posebno je mrzela ovu obavezu koju je svake nedelje redovno izvršavala. U danima do susreta Flora je hodala po vazduhu, ili ležala budna u spavaonici uvežbavajući stvari koje će ispričati Feliksu. Nasmejaće ga pričajući mu o obaveznim igrama, o tome kako je dosadno to što moraju da idu u crkvu, o neobjašnjivoj radosti drugih devojaka kada dobiju pisma roditelja iz Delhija, Kalkute, Lahora, Pešavara, Hajderabada ili Simle, o tome kako su brojale dane do odlaska kući na raspust i kako su neutešno plakale pri ponovnim rastancima. Možda bi joj u priči drugarice mogle biti zanimljive? Onda je pomislila: Mogla bih da mu ispričam o Pjetru, konjušaru s kojim se moja majka dogovorila da onog leta, pre nego što sam došla u školu, odlazim tamo u popodnevnim satima da bih s njim i njegovom sestrom razgovarala na italijanskom kako ne bih zaboravila jezik. Ne, pomislila je, Feliks bi mogao da pita šta je čovek, u stvari, uradio. Možda ne bi razumeo da me je od njega bilo strah, da je podsećao na onog čoveka od kog je Kozmo kupio revolver, mada nije toliko neprijatno mirisao; ili da sam pustila da mu moja majka šalje novac za moje posete, a kod njega bila samo jednom. Ako majci nisam mogla da kažem koliko mi je taj čovek odvratan,

~ 101 ~ Knjigoteka


Anna

ne mogu ni Feliksu. Možda se samo osećam krivom, pomislila je Flora, što sam dozvolila da majka bez potrebe tom čoveku daje novac. Onda je pomislila: Kako se samo Feliks dobro dosetio da se predstavi kao porodični prijatelj. Nikako nije mogla da se seti da je makar jednom razmenio s njima nekoliko reči, mada sigurno jeste, iz puke učtivosti. Da li ju je dugo i uporno tražio? Srce joj je zaigralo od uzbuđenja - samo što se nije ostvarilo ono o čemu je sanjala još od Dinara - videće Feliksa. Već je u subotu uveče osetila da je prehlađena, a u nedelju ujutru da ima temperaturu, ali je pre jedanaest spremna čekala u holu; može se desiti da dođe ranije nego što je rekao. U stomaku joj je bilo klupko nervoznog uzbuđenja; napadi drhtavice su se smenjivali s osećajem vrućine. U dvadeset do dvanaest već je bila očajna jer je mislila da neće doći. Kada je stigao u dvanaest i petnaest, maramice su joj bile potpuno natopljene, nos crven od brisanja, a imala je i glavobolju. Feliks je bio mnogo niži nego u njenom sećanju. Imao je nerazbarušenu i urednu frizuru. Sećala se njegovog osmeha. „Upadaj”, rekao je. Došao je kolima, drugačijim od onih koja je imao u Dinaru, gde je vozio crveni otvoreni dvosed. Danas je upravljao crnom limuzinom. „Izvini što kasnim. Nisam mislio da će mi biti potrebno ovoliko vremena.” Flora je rekla da nije važno. „Mislio sam da ručamo van grada. Znam jedan hotel s dobrim restoranom u podnožju oblasti pokrivene pašnjacima. Hoćeš li da odemo tamo?”, pitao je. „To bi bilo sjajno”, odgovorila je. Osetila je kako su krajnici počeli da joj otiču, zbog čega ju je bolelo kad guta. Feliks se spustio niz brdo i vozio duž šetališta. „Pretpostavljam da ovde šetate u koloni u parovima.” Pomisao na to ga je zabavljala. Flora je nameravala da mu ispriča koliko mrzi tako da se šeta duž betonskog šetališta, kraj uzburkanog mora, da mu opiše kako devojke kritički posmatraju i procenjuju prolaznike, pa na osnovu kroja odela hladno i objektivno zaključuju kom sloju pripadaju - jesu li „gospoda” ili „iz naroda”; kako igraju igru zvanu sahib, u kojoj poene dobijaju kada zapaze neko statusno obeležje, pri čemu najviše vrede stare kravate Itona ili Gardijske brigade, koje se ne mogu često videti, te se za njima strastveno traga. Ali sada, pošto joj je nos bio zapušen, a grlo je bolelo, mislila je da će Feliksu, baš kao i njoj, obuzetost njenih školskih drugarica društvenim klasama pre biti odvratna nego smešna. „Dopada li ti se ovde?”, pitao je Feliks. „Odvratno mi je.”

~ 102 ~ Knjigoteka


Anna „Sviđaju li ti se druge devojke? Jesi li stekla mnogo prijateljica?” „Ne.” „Moje sestre su imale sreće u školi. Pošto ih je bilo pet, mogle su i bez prijateljica ako je neophodno, a s druge strane, bilo im je lakše da sklapaju prijateljstva. Naravno, svi smo u našoj zemlji pohađali škole bez internata”, rekao je. ,,A”, dodao je, „izlazimo iz grada, evo polja. Divno je u ovo doba godine, zar ne?” „Da”, odgovorila je Flora. „Ako ti previše duva, zatvori prozor; ja volim kad vazduh struji kroz auto”, rekao je Feliks. Flora ga nije zatvorila; od prehlade joj je uvo do prozora potpuno ogluhnulo. Kasnije će joj se činiti da je osećala miris jesenjeg lišća koje truli na putu. Feliks je vozio ćutke do hotela u kom je trebalo da ručaju. „Baš si gadno prehlađena”, rekao je kad su izašli iz kola. „Nije to ništa”, rekla je Flora. „Nadam se da neće preći i na mene”, kazao je Feliks. Flora nije odgovorila. „Hoćeš li odmah da jedeš?”, pitao je Feliks. „Meni se baš jede, mrtav sam gladan. A devojke tvog uzrasta uvek su gladne.” Pošao je ispred nje i ušao u restoran. „Rezervisao sam sto”, rekao je. „Ako nam ponestane tema za razgovor, možemo da posmatramo pejzaž.” Ostalo mu je u sećanju kako je Flora u Francuskoj na sva pitanja odgovarala sa da ili ne. Trebalo je da povedem nekog prijatelja, mislio je, da nas bude troje. Sedeli su za stolom pored prozora; pejzaž je bio pastoralan - valovita polja, ovce koje lagano pasu, visoravan u daljini. Konobar je doneo jelovnik i stavio Flori salvetu preko kolena. Feliks je naručio martini i zatražio vinsku kartu. „Čaša vina je dobra za prehladu”, rekao je. „Kako bi bilo da odeš do toaleta i dobro se išmrčeš pre jela? Izvoli, uzmi moju maramicu, čista je.” Flora je uzela maramicu. U toaletu je dobro istresla nos u papirni ubrus. Činilo joj se da nikad neće prestati da curi. Pomislila je da će to sprečiti jakim ušmrkivanjem; Feliksovu maramicu će zadržati. Kad se vratila, Feliks je rekao: „Naručio sam za oboje: pečenog fazana, žele od crvenih ribizli, prokelj i pomfrit. Ja ću početi s ostrigama. Hoćeš li i ti?” Flora je zbog njegove primedbe o apetitu devojaka njenog uzrasta odmahivanjem glave odbila prvo jelo. Osim toga, nikad pre toga nije probala ostrige. Ali, kada joj je Feliks ponudio poslednju koja mu je ostala,

~ 103 ~ Knjigoteka


Anna uzela ju je i pomislila kako nikada ranije nije okusila nešto tako ukusno, i gorko zažalila za propuštenom prilikom. Feliks je veselo ćaskao dok je jeo. Rekao joj je da je u poseti prijateljima. Napustio je univerzitet, počeo da se bavi poslovnim poduhvatima; njegova sestra Ana se udala, Elizabeta je završila tezu i radi na iskopavanju u Maloj Aziji. Verila se s kolegom arheologom. Ostale tri udate sestre imaju bar po jednu ili dve bebe; majka se odlično drži. ,,A, kako su tvoji roditelji?”, pitao je. „Dobro su”, odgovorila je Flora nesigurno. „Dolaze li svake godine iz Indije da provedu neko vreme s tobom?” „Ne.” „Mislim da sam to već čuo. Rekla mi je Irina Tarasova. Ona mi je dala tvoju adresu. (Znači tako je bilo.) „Srećna je u Londonu. Ti se dopisuješ s njom, zar ne? Mnogo više joj se sviđa nego u Dinaru.” (Šta radi u Londonu? Zašto je otišla iz Dinara? Kada je poslednji put pisala? Pre šest meseci?) „Znala si da je došla u London?” „Ne.” „Verovatno nije imala vremena da ti javi. Znaš, razvela se od muža. Fazan je baš dobar, zar ne?” „Ne.” Dok je razmišljala o Alekseju, Flora je polako žvakala fazanovo meso. Vozi li još taksi u Parizu? „Nisam znala.” „Još kad smo ih upoznali u Dinaru, živeli su manje-više razdvojeno. On, izgleda, voli da se kocka.” „Vozio je taksi.” „Još ga vozi.” Feliks se nasmejao. Flora je šmrknula, udahnula kroz zapušen nos i izdahnula kroz zalogaj fazana. „Ne piješ vino; dobro je za prehladu”, rekao je Feliks gledajući je. Irina mu je rekla: „Odvoj malo vremena, izvedi devojčicu, javi mi kako je. Kaži joj da ću joj uskoro pisati.” „Irina mi je rekla da ti kažem da će ti uskoro pisati.” „Sjajno je igrao triktrak.” Flori se još vrzmao Aleksej po glavi. „Zahvali joj, molim te.” Uzela je čašu i popila malo vina; dok je klizilo niz grlo, oprljilo joj je krajnike, ali joj je zagrejalo utrobu. „Koliko sada imaš godina?” „Četrnaest.” Četrnaest je punila za šest meseci. Bila joj je četrnaesta. „Mnogo si porasla.”

~ 104 ~ Knjigoteka


Anna (Bar trideset centimetara. Sada dobijam i menstruaciju. Imam i stidne dlačice i dlake pod pazuhom.) Rekla je: „Da.” „Od Dinara su prošle skoro četiri godine.” Feliks nabode viljuškom glavičicu prokelja i stavi ga u usta. „Kako vreme brzo...” „Puzi.” Od vina je istovremeno osećala prijatnost u utrobi i bubnjanje u glavi. „Vreme puzi.” Flora je otpila još jedan gutljaj vina. „Gde provodiš raspust?” Feliks je pojeo poslednje parče fazana i odložio nož i viljušku. „Ovde. U školi. Svoj deci su roditelji u Indiji. Ako nemaš rodbinu kod koje možeš da odeš, raspust možeš da provedeš u školi. To se zove produženi boravak.” Vino joj je razvezalo jezik. „Sve vreme pričaju o Indiji. O tome koliko slugu imaju njihovi roditelji. O polu. O tigrovima. O igrankama u klubu. O odmoru u brdima. O Simli. O Kašmiru. Doručak zovu čota hazri a ručak tifin; kažu da Mahatma Gandi od urođenika stvara komuniste; Indijce nazivaju urođenicima. Za njih je bitno jesu li im očevi političari, državni činovnici, oficiri ili policajci. Jedva čekaju da se vrate i udaju.” „To im je poreklo”, rekao je Feliks kroz smeh, ,,a kad smo već kod toga, i tvoje je, zar ne?” Flora je prilično uspešno zaustavljala šmrkanje; lice joj je porumenelo od vina. (Ne smem da se napijem kao devojke mog uzrasta.) „Zar nisi i ti nestrpljiva da odrasteš i vratiš se u Indiju, roditeljima?” „Sve su one nestrpljive.” ,,A ti nisi?” Flora je odmahnula glavom. Kako da objasni Felksu, tako posvećenom majci i sestrama, da je taj povratak užasava? „Možda ću morati”, rekla je povišenim tonom. „Oh”, rekao je Feliks, zatečen nagoveštajem očajanja u njenom glasu, koji nije morao biti izazvan vinom. „Oh! Jesi li za desert?” „Ne, hvala.” „Jesi li sigurna?” „Da.” „Ja ću uzeti malo sira. U Holandiji nema vašeg izvanrednog stiltona.” Feliks je od kelnera zatražio sireve. Flora ga je posmatrala dok je jeo. Osećala je bol i težinu u udovima, i bila je omamljena vinom. Krišom je pogledala na sat. Bilo bi divno da se zavuče u krevet i zamoli nadzornicu da joj donese aspirin. Feliks je napunio svoju čašu i ostatak sipao u njenu: ,,Oh, uzgred, zamalo da zaboravim. Proveo sam nekoliko dana s Lijevima, sećaš li ih se?”

~ 105 ~ Knjigoteka


Anna „Kozmo?” „Da, i on je bio tamo, i njegov prijatelj Hjubert. Svi ga zovu Blanko. Ne sećam se zašto. Obojica su na Oksfordu.” „Prezime mu je Vindet-Vajt, tome odgovara Blanko - tako se šale.” „Da, u pravu si.” (Zbog devojčine prehlade ništa ne ide kako treba. Nije mi jasno zašto sam se upustio u ovo. Trebalo je da nateram Irinu da pođe sa mnom.) „Kozmova sestra Mabs je još lepša nego ranije. Sećaš li je se?” „Da.” „Izlazimo sledeće nedelje, idemo u pozorište. Privlačna je. U sećanju mi je ostala kao prilično dosadna i luckasta devojka.” Flora je iskapila ostatak vina; od toga joj se smirio bol u krajnicima, ali počeo je da joj curi nos. „Izvini, moram...” Ustala je. „Naravno.” Feliks joj je pomerio stolicu. „Tražiću račun”, rekao je. „Već bi trebalo da...” Pomislio je da bi zaista bilo previše da je, kao što je nameravao, povede u šetnju po pašnjacima, a da na kraju negde svrate na popodnevni čaj s kolačićima, džemom i slatkom pavlakom. „Račun, molim vas”, rekao je konobaru. Sećanje ga je prevarilo. Nije trebalo da dolazi. Flora je u kolima ćutala. Sada je samo želela da se vrati u školu i u krevet. Kada je bila u toaletu, otkopčala je košulju - bilo joj je vrućina od vina - i otkrila da su joj grudi pokrivene osipom. Jedva je čekala da pokrije glavu čaršavom i pusti da agonija razočaranja prođe. Kad je pod točkovima zakrckao šljunak, posut ispred škole, i auto se zaustavio, brzo je izašla. „Hvala ti, mnogo ti hvala”, rekla je. Feliks ju je uhvatio za ruku. „Upravo sam se nečeg setio”, rekao je. „Kod Lijevih smo razgovarali o Dinaru, o vremenu kad smo se svi upoznali. Kozmo je rekao da si ti bila najlepša devojka u Dinaru.” „Kozmo?” ,,A Hjubert je rekao da tu nema nikakve sumnje.” „Hjubert?” „Ima zaista izuzetne oči”, rekao je kasnije Feliks nekome. „Pila je potpuno omamljena užasnom prehladom, a možda malo i vinom koje je popila za ručkom. Pitao sam se šta mi bi, šta mi je trebalo da je izvodim; na kraju krajeva, ima još mnogo jadnih devojaka u internatima. A onda, baš kad smo se rastajali, tako me je pogledala i...” „Šta?” „Zbog toga je maltene ceo taj dan bio vredan truda.”

~ 106 ~ Knjigoteka


Anna U školskoj sobi za bolesnike Flora je drhtala i tresla se, šmrkala i preznojavala se; glava ju je bolela, a telo gorelo. Nadzornica joj je donela nezaslađenu limunadu. „Baš si lakomislena”, prekorila ju je. „Nadam se da se neće još neko zaraziti. Otkud to da baš ti, koja preko raspusta ne ideš nikuda, dobiješ male boginje?” „Ne znam, nadzornice. Mogu li, molim vas, da dobijem nekoliko čistih maramica?” Sklonila je Feliksovu maramicu, neupotrebljenu i besprekorno čistu. „Odmah.” Nadzornica je navukla zavese. „Ne smeš da čitaš”, rekla je i oduzela joj Otete i Orkanske visove. „Male boginje mogu da oštete vid. Doktor će doći sutra.” „Mogu li, molim vas, da dobijem svoju kutiju s priborom za pisanje, u njoj mi je...” „Ne smeš ni da pišeš. Moraš da ležiš u mraku, draga moja.” „Samo mi donesite kutiju s priborom. Obećavam da ništa neću pisati.” „Kad budem imala vremena. Sada sam prezauzeta.” Upravnica je otišla da večera. Flori je bilo i vrućina i hladno. Mrzim tu ženu, pomislila je. Nisam ja njena draga. Hoću svoju kutiju s priborom za pisanje. U kutiji je bila ona razglednica, stavljena u kožni ram prekrila je njegove punopravne stanare, Denisa i Vitu, koji poziraju na sofi u fotografskoj radnji. Sve devojke su fotografije roditelja držale na vidnom mestu, na ormarićima pored kreveta. Izuzetak je bila samo Flora. „Zašto nemaš fotografiju roditelja, Floro?” ,,U mislima mogu bolje da prizovem njihovu sliku (a i miris).” Kad bih ležala uz Feliksa kao ta mermerna devojka, osećala bih prijatnu hladnoću, pomislila je. Ponekad je ležala uz Feliksa, a nekad su je u tom nežnom zagrljaju držali Blanko ili Kozmo. Pošto je u svu trojicu bila zaljubljena, pratila je red ležanja u njihovim mermernim rukama: ponedeljak Feliks, utorak Kozmo, sreda Blanko; danas, u nedelju, bio je Feliksov red. Prevrćući se sva u vatri, povukla je jastuk i stavila ga duž leđa, ali se mermerni Feliks pomešao s Feliksom koji jede ostrige, pozajmljuje joj maramicu, odlazi s olakšanjem. Videlo se da oseća olakšanje. Flora se išmrkala u njegovu besprekorno čistu maramicu, zgužvala je i bacila na linoleum. Nadzornica se vratila s večere i rekla: „Izvoli kutiju s priborom za pisanje. Šta si to uradila s jastukom? Ne može to tako, draga moja. Nikad nećeš ozdraviti ako budeš neuredna. Vidi samo kako si zavitlala tu maramicu na pod. To što imaš male boginje nije razlog da budeš

~ 107 ~

Knjigoteka


Anna neuredna.” Sklonila je jastuk s Florinih leđa. „Doneću ti još limunade. Hoćeš li u WC? Bilo bi bolje da se poslužiš noćnom posudom, u hodniku je hladno. Požuri, ne mogu da stojim ovde celu noć.” „Molim vas, nemojte.” (Maltene bezobrazno.) Flora je čučnula iznad noćne posude. Nadzornica je poravnala čaršav i rastresla jastuk. „Šta to radiš, cepaš maminu fotografiju? Sigurno imaš temperaturu.” „To nije moja majka, ali kad sam već počela, mogu i to.” Flora je istrgla Denisa i Vitu iz rama i iscepala ih; po dijagonali je odvojila Denisa od Vite. Bacila je parčiće na pod da se pridruže rasutim komadićima iscepane razglednice iz muzeja Torvaldsen. „Biće ti žao zbog toga, draga moja”, rekla je nadzornica. „Da nisi bolesna, naterala bih te da sama pokupiš taj nered.” „Neće mi biti žao i nisam ja vaša draga.” „Hvala bogu”, rekla je nadzornica saginjući se da pokupi rasute komadiće. „Vraćaj se u krevet; na spavanje.” „Sama?” „Kako to misliš sama?” Nadzornica je ušuškala Floru. Flora nije odgovorila. „Onda. laku noć”, rekla ie nadzornica. „Lepo sanjaj.” Čim je nadzornica izašla zalupivši vratima, Flora je nogama zbacila podvijene pokrivače. Slušajući škripanje nadzorničinih potpetica duž hodnika, Flora je od besa i poniženja gutala knedle. Nikad više neće izvaditi razglednicu i zamišljati da je ona ta devojka koju nežno miluju. Logično je da će, samim tim što je Feliks na rastanku osećao olakšanje, isto biti i s drugom dvojicom. Ne može više da im veruje, da opet misli na njih. Izbrisaće ih iz sećanja. Maštanje o Feliksu, Kozmu i Blanku glupo je i detinjasto kao sisanje palca ili mokrenje u krevetu, što često rade dečica koju su roditelji nedavno doveli iz Indije u školu. Naravno, lepo je od Feliksa što ju je izveo, veoma ljubazno. Ne treba joj ljubaznost. Videlo se da mu je dosadno dok jede meso fazana i zabada viljušku u prokelj, i da je osetio olakšanje kada je odlazio. „Oh!” Flora se prevrtala u krevetu. „Ah!” Bila je utučena i znojava. Rekao je da sam lepa Kozmu samo da bi me malo utešio, pomislila je. „Utešio!” Povikala je tako glasno da se u školskoj sobi za bolesnike zaorilo. „Utešio. Samo to i ništa više.”

~ 108 ~ Knjigoteka


Anna Kad je najzad zaspala, imala je noćne more. Vrištala je jer se sama nadzornica pretvorila u mermernu bistu koja je na neobjašnjiv način dobila ruke sa strašnim šakama koje su je gušile stiskom i budile drmusanjem. „Glupačo, vidi šta si uradila s posteljinom, sva je zgužvana i razbacana po podu. Nije ni čudo što drhtiš.” „Izvinite, nadzornice, ja sam...” „Doneću ti nešto toplo da popiješ. Doktor će doći ujutru.” „Je li od mermera?” „Kako to misliš od mermera? Jesi li sanjala da živiš u mermernim odajama?” Nadzornica je namestila čaršave i ćebad. „U mermernim rukama...” „Ne u rukama, u odajama. Sanjao sam da živim u mermernim odajama, tako glasi stih. Ja nisam baš sasvim neobrazovana, draga moja.” ,,A ja nisam vaša draga.”

~ 109 ~ Knjigoteka


Anna

Dvadeset Flora je stajala na platformi. Kraj nogu joj je bio kofer, a rukama je čvrsto držala teniski reket i knjigu koju nije čitala u vozu. Oko male stanice su se, dokle pogled doseže, prostirala zelena polja i talasasti brežuljci. U pismu koje joj se nalazilo u torbi pisalo je: „Siđi na stanici Kopermolt holt.” To ime je velikim crnim slovima bilo ispisano na beloj tabli; postupila je prema uputstvu. Na vozovođin zvižduk, voz iz kog je izašla počeo je da se udaljava bučno kloparajući. Vozovođa je gurnuo zastavicu pod mišku, uskočio u vagon i zalupio vrata. Na drugom kraju perona nosač je kotrljao kante s mlekom sklanjajući ih u hladovinu. Voz, koji se vukao po pruzi, vrisnuo je kada je spazio tunel na padini brda. Peron je bio dug i prazan, popodne vrelo; žarko je poželela da je još u vozu. „Eno je!” Pojavila se Mabs. Protrčala je kroz kapiju iznad koje je pisalo Izlaz. Nosila je svetlozelenu pamučnu haljinu. Flora joj je videla obrise nogu koje se kao makaze kreću pod tankom suknjom dok trči. Za njom je galopirao neko u ružičastom. Zaustavile su se pred Florom. „Aha, tu si! Ti si Flora, zar ne?” Mabs je bila rumena od trčanja. „Bože, kako si porasla! Vidi. Taš, visoka je kao mi. Je li to sve što si donela? Ti zaista ne nosiš mnogo prtljaga na put. Dok smo prelazile most, videla sam te kako silaziš s voza, i sama i napuštena stojiš na peronu, dok nas dve krčimo put pored gospodina kontrolora.. i evo nas. Kladim se da si zažalila što nisi ostala u vozu, što si sišla, a možda i zato što si pošla?” Mabs se sve vreme široko osmehivala. Bila je bez šešira, veoma lepa, elegantna i puna samopouzdanja. „Predomišljala si se”, rekla je. Flora se nehotice osmehnula. „Predomišljala se, zaista se predomišljala”, uzviknula je Taši i sama se osmehujući. „Vidim da jeste, pogledaj, pocrvenela je. Uhvatile smo te na delu, nije ti drago što nam dolaziš u goste. Moraćemo da te ~ 110 ~ Knjigoteka


Anna

izlečimo od toga, zar ne? Nateraćemo je da uživa, zar ne, Mabs?” Mabs i Taši su gledale Floru razdragano se osmehujući.

Nosač im je prišao laganim korakom i uzeo Florin kofer. „Na zadnje sedište, gospođice?”, obratio se Mabs. „Da, molim vas”, rekla je Mabs. „Imaš li kartu, Floro? On je i kontrolor. Ne možemo da izađemo odavde dok mu ne pokažeš kartu. Vrlo je strog.” Sa Mabs s jedne i Taši s druge, Flora je išla za nosačem duž perona u stanično dvorište. Usput je opipavala po novčaniku tražeći šiling. Nosač je stavio kofer na zadnje sedište otvorenog putničkog automobila. Flora mu je pružila kartu koju je poništio i vratio osmehujući se. Dok je Flora spremala šiling, on je rekao: „Imate li peronske karte, gospođice, i vi gospođice? „Kako ste strogi, kakav nasilnik!” Mabs mu je pružila šiling. „Ne, Floro, ja sam mu dala. Niste nas videli, gospodine kontroloru”, rekla je. „Onda ne mogu da vam dam kutiju koju je general očekivao da mu stigne vozom, zar ne?”, rekao je nosač suzdržavajući osmeh. „Po četiri penija, molim vas.” „Kakvo ste vi spadalo.” Mabs je izvadila novac. „Evo. Otac bi me živu odrao kad bih je zaboravila; to je njegov porto. Je l’ to ono?” - pokazala je drveni sanduk. „Pitam se, može li da stane na zadnje sedište?” „Skloni to.” Taši je pokazala šiling u Florinoj ruci. „Jedno od pravda gospođe Li jeste da gosti ne smeju da daju napojnicu.” Ali, pošto se videlo da Flora nije sasvim poverovala u to, uverljivo je rekla: „Stvarno, najozbiljnije.” Flora je stajala sa Taši i gledala kako portir pokušava da smesti sanduk na zadnje sedište automobila, dok Mabs ponovo slaže gomilu paketa. „Odlično”, rekla je Mabs. „Na prednjem sedištu ima mesta za sve. Ulazite, devojke. Vidi, molim te, Taš, kako su joj samo uski bokovi. Blago tebi, Floro, s tom prekrasnom figurom. Idemo.” Upalila je motor i ubacila u brzinu. ,,S očevim portom na zadnjem sedištu ne smem da vozim prebrzo jer ću ga istruckati - prema tome, lagano, bez jurnjave kao da smo na trkama.” „Prošlo je pet godina, zar ne? Sinoć smo izračunali za večerom.” Taši je sedela postrance da bi mogla da gleda Floru. „Odmah sam te prepoznala. Kladim se da si mislila da ne obraćamo pažnju ni na koga osim na sebe”, rekla je, „i to je manje-više tačno, ali tebe smo zapamtile. Videle smo kako nas posmatraš dok kupujemo šešire u Sen Malou, prepredenice mala. Mislile smo da su zvonasti šeširi, navučeni preko očiju, sjajni.

~ 111 ~

Knjigoteka


Anna „Znaš li kako smo te pronašle?”, pitala je Mabs. „Niko drugi nego Feliks rekao je majci u kojoj si školi. Pronašao te je preko La Tarasove; rekla je da ste ostale u vezi, da joj pišeš. Znaš li da je sada u Londonu? Taši i ja šijemo kod nje. Ispričale smo svim prijateljicama o njoj, čudesna je. Ovu haljinu je ona sašila. Sviđa li ti se? Ne, nisam u pravu, Feliks je rekao svojoj majci, a ona je rekla mojoj i tako te je pozvala da provedeš neko vreme kod nas. Ne možeš da zamisliš koliko nam je svima drago. Šta si pomislila kad si dobila njeno pismo? Otac se još seća jastoga koje si donela na izlet, a Kozmo i Hjubert su van sebe od sreće što dolaziš; videćeš uskoro i sama. Hjuberta, pošto je sad na Oksfordu ređe zovemo Blanko, a samo ponekad onako kako si ga ti dovitljivo prozvala - lord Fontleroj. Jesi li videla madam Tarasovu otkad je došla u London?” Flora je odmahnula glavom. „Pa, moraš je videti, ona umire od želje da te vidi, kao i svi ostali. Uzgred, jesi li ponela kupaći kostim? Kad istovarimo sav ovaj lom, pridružićemo se ostalima; otišli su na čaj u prirodi, na reci. Tolika je vrućina, pa smo mislili da idemo na plivanje - ti znaš da plivaš, zar ne?” „Da”, rekla je Flora. „Bože, pa ona zna da govori!”, uskliknula je Taši. „Mabs, progovorila je. Bravo, Floro, to je pravi podvig.” Taši i Mabs su se veselo nasmejale. „Zar nam nije zabavno?”, rekla je Taši. „Zar Mabs nije prava brbljivica?” Tada su Mabs i Taši započele razgovor o Najdželu i Henriju. Flora je shvatila da su im oni verenici - Mabs i Najdžel, Taši i Henri (kasnije će saznati da se zovu Najdžel Fuke i Henri Marč). Razgovarale su o odeći za venčanja, a nešto će im šiti i madam Tarasova. Taši joj je rekla da će uskoro upoznati njih dvojicu. Oni su već otišli na plivanje s Kozmom i Hjubertom. Potpuno zbunjena svom tom pričom, Flora bi najviše volela da ćuti, ali ni Mabs ni Taši nisu to dozvoljavale; prekidale su razgovor o odeći da bi ispalile neko pitanje za nju. Da li joj se sviđaju njihovi verenički prstenovi? Podigle su ruke da bi mogla da se divi načičkanim dijamantima i safirima. Sviđa li joj se škola? Je li srećna tamo? Je li joj ovo prvi put da za vreme raspusta odlazi iz škole? Da li se opet videla s Feliksom? Voli li tenis? Zna li da jaše? Da li još voli da pleše? Zapamtile su da je na izletu plesala. Voli li i dalje pse? Sećale su se onog smešnog psa s plaže. Da li joj se sviđa kakve frizure imaju sada? Bolje su nego kratka kosa od pre pet godina, zar ne? Mekša. Njena kosa je, uzvikivale su, neverovatno lepa, tako gusta, rekle su zavidljivo. U poređenju s njenom, njihove kose zaista ni na šta ne liče. Da li bi ih prepoznala da je nisu dozivale? Šta misli, hoće li prepoznati Kozma i Hjuberta? Da li je prepoznala Feliksa kada je došao da je izvede?

~ 112 ~

Knjigoteka


Anna Bile su zaista ljubomorne kad su čule za to; to je bilo pre Najdžela i Henrija, naravno. Pre nekoliko godina, najmanje dve. Dok su ćaskale i ispitivale je, dobacivale su jedna drugoj vragolaste poglede kada je Flora odgovarala „Da” i „Ne”. Nije trebalo da zna da se prethodnog dana neko, verovatno Kozmo, setio za večerom da ona, ako uopšte progovori, uglavnom koristi jednosložne reči, pa je predložio da se takmiče ko će prvi navesti Floru da priča bez ustezanja. Taši i Mabs su ponudile opkladu da će je pretvoriti u brbljivicu sličnu sebi. General Li je rekao: „Ne daj bože. Vas dve ste više nego dovoljne.” „Izbrojala sam osam da i tri ne. Vodim evidenciju”, uzviknula je Taši ushićeno. „Priređujemo zabavu. Jesi li ponela večernju haljinu?”, pitala ju je Mabs. „Ne”, viknula je Flora, „nisam.” „Stani”, uzviknula je Taši, „plače!” Mabs je svom snagom nagazila kočnicu. „Nemam večernju haljinu. Nikad mi nije bila potrebna. Htela bih da se vratim u školu. Molim vas, vratite me na stanicu”, vrištala je Flora. Činilo joj se da će se ugušiti. I nos joj je procurio. Poželela je da opet bude u školi. Koliko god da je dosadna i strašna, može da je podnese; turobna je, ali dobro poznata. Mabs se zaustavila kraj puta i povukla ručnu kočnicu. Put se pružao ispred njih, blago vrludajući uzbrdo, kroz polja ograđena kamenim zidovima. U pukotinama zidova rasli su paprat i jastučići od ružičastog i žutog žednjaka, a u travi kraj puta ružičastog divljeg karanfila i plave udovičice. Čulo se glasno cvrčanje skakavaca. Mabs je, kao da se ništa nije desilo, rekla: „Kakva sjajna prilika, Taši! Ako nam dozvoliš, Floro, bilo bi nam drago da ti pozajmimo haljinu. Mogla bi da biraš. Nosimo isti broj kao i ti. Mnogo bismo volele da ti pozajmimo nekoliko haljina, zar „Naravno”, rekla je Taši. „Pričinila bi nam veliko zadovoljstvo.” Mabs i Taši su spustile glas za oktavu. Uozbiljile su se i ćutke sedele kraj nje. „Ne mogu”, rekla je Flora kroz stisnute zube, „nikako.” Sedela je besna, stegnutih pesnica u krilu dok su joj suze s obraza lile na grudi. „Naravno, naše haljine ti se možda neće svideti”, rekla je Taši. „Ukusi su različiti. Ne sviđa se svakome ono što mi nosimo.” „Pa, ne znam, možda će ipak naći nešto”, rekla je Mabs s nadom u glasu, „što može da prođe.” Iz Florinog grla se začulo nešto između mumlanja i štucanja.

~ 113 ~

Knjigoteka


Anna „Mabs i ja stalno menjamo odeću”, rekla je Taši. „Prijateljice to rade.” ,,A ti jesi naša prijateljica”, zaključila je Mabs. „Prema tome...” „Nisam”, rekla je Flora. „Onda budi, molim te, od ovog trenutka.” Mabs se ni trenutak nije dvoumila. „Razume se”, rekla je Taši ne dvoumeći se. „Pokušaj.” ,,Oh!” Flori je leteo pogled s jedne na drugu. „Da mi je samo da imam tvoje oči.” Mabs joj je pružila maramicu. „Meni bi bile dovoljne njene usne ili nos.” Taši je uzela maramicu i obrisala Florine obraze. „Problem je u tome, Mabs, što će ona u našoj odeći izgledati neuporedivo bolje nego mi.” „Tu se ništa ne može”, rekla je Mabs. „Moraćemo da se pomirimo s tim, zar ne?” I dodala: „Mislim da je tvoja majka najužasnija, najsebičnija, najbezobzirnija kučka kojoj nema ravne.” ,,A ja”, rekla je Taši, „jedva čekam da tu prokletu kravu zadesi nešto zaista podlo, ponižavajuće i strašno, nešto zaista odvratno.” „Eto!”, rekle su Mabs i Taši. Pošto su pocrvenele, izgledale su mnogo mlađe. Sedele su zureći u Floru i zadržavajući dah, spremne da se izvinjavaju. Kad je nakon mnogo godina razmišljala o tom trenutku, Flora se sećala da je imala osećaj da izlazi iz dugog, usamljenog, maglovitog tunela u sredinu ispunjenu prisnošću i ushićenjem, ali tada, dok je sedela na prednjem sedištu automobila, kraj praznog seoskog puta, između dveju devojaka, mogla je samo da prsne u oduševljen smeh.

~ 114 ~ Knjigoteka


Anna

Dvadeset jedan Dok je Flora, u stanju bolnog oduševljenja, isprobavala haljine koje su joj dale Mabs i Taši, Feliks je u Londonu bio opružen na ležaljci, u radnoj sobi Irine Tarasove, u Bošon plejsu. Bilo je vrelo popodne. Izuo je cipele, a sako je prebacio preko naslona stolice. Njen stan, do kog se dolazilo ranoviktorijanskim stepenicama s ogradom od mahagonija, zastrtim svetloplavim tepihom, bio je prijatno prohladan i otmeno namešten. Ovaj novi smeštaj mnogo se razlikovao od zagušljive sobice iznad prodavnice konjskog mesa u Dinaru. I zadnja soba, u kojoj je radila, i prednja, koja je gledala na ulicu i gde je primala mušterije, imale su bele zidove bez ornamenata, plavo-bele prugaste zavese koje su se slagale s prekrivačima na ležaljci, maloj sofi i foteljama u sobi za probe. Na niskom stočiću bila je vaza s ružama i primerak Voga, a na stolici truba žute svile. U zadnjoj sobi Irina je sedela, leđima okrenuta svetlu, i prošivala rukav haljine od tafta. Taft je pucketao kad ga je igla probadala, šištao pri provlačenju konca. Čulo se veselo gukanje golubova na krovu. Sunce je, ulazeći ukoso kroz otvoren prozor, oživljavalo boje na trubama svile i somota, poslaganim na policama duž jednog zida, i isticalo sede pramenove u Irininoj kosi. Šila je usta punih čioda, ispućenih zbog usredsređenosti. ,,U Londonu ostajem samo tri dana”, rekao je Feliks odgovarajući na njeno pitanje. „Pozvan sam, ali nisam hteo da zbog jedne večeri navratnanos putujem na sever Engleske. Nije mi bilo dovoljno zanimljivo. Bio sam već jednom. Devojke su se promenile. Odrasle su, obe verene, jesi li to znala?” „Mmm...”, rekla je Irina klimajući glavom. ,,A Kozmo?”, upitala je propuštajući mu ime kroz razmak između čioda. Feliks se pravio da ne čuje pitanje. „Je li ovo ležaljka koju si imala u Dinaru?” „Kupila sam je u Portobelo roudu.” „Mislio sam da je udobnija.” Feliks se protegao, izvio leđa u luk. ,,A Aleksej? Tvoj muž, je li još u Parizu?” Irina je klimnula glavom ne podižući pogled sa šivenja. „Imam rupu na čarapi.” Feliks je niz pruženu nogu pažljivo posmatrao čarapu. Irina je izvadila čiode iz usta. „Odmah ću ti je zakrpiti. Da si otišao na zabavu kod Lijevih, zatekao bi Floru Trevelijan; u gostima je kod njih.” „O?”

~ 115 ~

Knjigoteka


Anna „Tvoja majka je nagovorila gospođu Li da je pozove - čula sam od Mabs i Taši. Ponekad šijem za njih. Jesi li pomišljao da opet odeš u njenu školu i izvedeš je?” „Neee.” „Nikad više nećeš poželeti da je posetiš?” „Tada se nismo naročito dobro proveli.” „Ako sam te dobro razumela, bila je bolesna.” „Užasno prehlađena.” ,,I meni je pisala. Izgleda da se prehlada posle pretvorila u male boginje.” „Bože, mogao sam da se zarazim! Nisam preležao male boginje”, zapanjeno je rekao Feliks. „Daj mi tu čarapu.” Feliks se sagao da skine čarapu. „Moji otmeno dugi prsti uvek probuše čarape.” Dao je čarapu Irini i udobno zavaljen posmatrao svoja stopala. „Za čoveka crne kose, koža mi je veoma bela.” Savio je stopalo i samozadovoljno posmatrao plavu venu na risu. Zbog sunčeve svetlosti, koja je prolazila kroz zeleni taft u Irininim rukama i odbijala mu se o kožu, činilo se da mu je noga zaronjena u arktičko more. „Trebalo bi da nosiš žute čarape.” Irina je tražila konac odgovarajuće boje. „Žute? To bi bilo malo neobično, draga moja Irina.” „Narcisi su često žuti.” Irina je, spremajući se da je zakrpi, stavila pesnicu u čarapu. Feliks je ustao i pažljivo prošetao po sobi kako bi izbegao nevidljive čiode, pritajene u plavom tepihu. Opipavao je teksturu materijala, obavio komad somota oko krojačke lutke bez glave i udova, koju je Irina koristila za krojenje, prešao prstima preko hladnog točka njene šivaće mašine. Onda je stajao na prozoru zureći u zadnje strane kuća u paralelnoj ulici. „Ne zaklanjaj mi svetio”, rekla je Irina krpeći. Feliks se vratio na ležaljku. „Bile su zabavne pre pet godina, kao adolescentkinje, a devojčica se nečim izdvajala.” „Ljubavlju.” „Ljubavlju?” Feliks se namrštio. Irinina igla se, krpeći čarapu, kretala po zamršenoj putanji. „Svilene čarape su zaista dobre”, rekla je, „ali nisu jake.” „Zar divni oficiri i plemeniti plemići u Sankt Peterburgu i Moskvi nisu nosili svilene čarape? Ko nam je u Dinaru.

~ 116 ~

Knjigoteka


Anna „Ne znam ništa o njihovim čarapama.” Irina se nije osmehnula. „Ali čula sam da kralj Džordž nosi vunene, od najfinije vune.” „Pa, naravno da je najfinija”, rekao je Feliks. „Pocepaju se maltene čim ih obuješ, ali pošto je kralj u pitanju, to je nebitno, zar ne? Kako saznaješ te neverovatne detalje?” Smejao se. Irina se osmehnula. „Priča se. On je, na kraju krajeva, rođak ubijenog cara, a ja se nadam da ću postati Engleskinja.” A onda je, pošto su uspomene od pre pet godina i dalje navirale, rekla: „Sigurno znaš da su sve te devojke maštale da se udaju za tebe.” „Ah”, rekao je Feliks turobno. „Brak. Dovoljne su mi majčine aluzije. Nemoj još i ti. U svakom slučaju, gospođice Li i Kvejl su rezervisane. Da li se tako kaže?” Naravno, pomislio je. Flora mu je rekla da je Irinin otac dvorski krojač. Setio se kako je devojčica poskakivala ulicom držeći ga za ruku. „Pišeš li devojčici Trevelijanovih?”, pitao je. „Kad imam vremena. Otprilike, svakih nekoliko meseci.” „A nemaš mnogo vremena?” Irina je slegla ramenima. „Manje nego ti. Piše mi o školi, o časovima krojenja; stresem se pri pomisli na to kako može izgledati odeća koju sašije to jadno dete.” Jednog dana će joj devojčica možda biti mušterija, kao Mabs i Taši, pomislila je Irina. Pismo s vremena na vreme nije samo dobro delo već i investicija; mora ponovo da joj piše. „Treba da joj odeš u posetu”, rekao je Feliks. „Ja sam išao.” „Potrošila bih na to ceo dan”, izvlačila se Irina. (Irina je sebična baš kao i ja, pomislio je Feliks gledajući je, ali zašto da je ne odvezem do tog užasnog, dosadnog mesta, da izvedemo devojčicu na ručak? S Irinom bi sve bilo kako treba. Ali ne.) Zavalio se s olakšanjem. Ona je u gostima kod Lijevih tako da se to pitanje i ne postavlja. „Sad već sigurno ima petnaest”, rekla je Irina. Možda će ti, za dve ili tri godine, biti baš dobar par.” „A!” „Miraz, naravno, nema, to joj je nedostatak.” Irina je završila zakrpu. Isekla je konac, vratila iglu u jastučić i pružila čarapu Feliksu. „Voilà! Koliko te majka pritiska?” „Prilično; snažno, nemilosrdno, sistematski. Imam dvadeset pet, a to je, izgleda, pravo vreme za ženidbu.” „Joj!” „Hvala ti, divno si to zakrpila.” Feliks je navukao čarapu. „Kad bih samo moguo tako da popravim svoju prirodu.” Bacio je pogled na Irinu,

~ 117 ~

Knjigoteka


Anna koja je sedela i posmatrala ruke, labavo sklopljene u krilu, kao da ga ne čuje. „Mora da je lepo raditi sa svim tim divnim materijalima.” Uzeo je komad somota i, prebacivši ga preko ramena, samozadovoljno se posmatrao u velikom ogledalu. (Pitam se, pomislio je, ličim li na oca?) Kad su im se pogledi sreli u ogledalu, Irina je rekla: „Gospođa Li je pitala tvoju majku da li je njen muž Džef tvoj otac; bile su na čaju kod Gantersa. Tvoje majka je odgovorila da nije. Primetila sam o čemu razmišljaš.” „Kako znaš?”, pitao je Feliks netremice gledajući Irinin odraz u ogledalu. „Da je gospođa Li...” „Žene se ponekad zbliže sa svojim krojačicama, kao i s frizerkama. To im je kao da razgovaraju sa životinjama. Engleskinje svojim psima pričaju sve, a krojačicama gotovo sve. Gospođa Li je bila užasnuta onim što je pitala tvoju majku. Rekla je da joj je ‘prosto izletelo’. Čini mi se” - Irina se osmehivala - „da je gospođa Li pozvala tvoju majku na čaj, a ova joj je neprestano nudila kolače kao da je ona domaćica; upravo te sitnice stvaraju haos u životu.” „Da.” Feliksa je ovo uveseljavalo. „Mogu da zamislim tu scenu. Šta misliš, da li je moja majka govorila istinu ili je samo htela da je épater?” 18 „Ako ju je gospođa Li razdražila, možda i jeste rekla istinu. Ko zna? Ne bi očekivala da joj se poveruje. S druge strane, dobro je poznato da izrazito muževni muškarci začinju samo kćeri; moguće je da je tvoja majka, pošto je rodila pet devojčica, u najboljoj nameri postupila tako. Čula sam da se u svetoj Rusiji to često dešavalo.” Feliksu se probudila radoznalost. „Jesu li se muževi pravili da ne znaju za te očeve-zamenike?” „Verovatno.” „Moja majka je hrabra žena; kad bih samo mogao da poverujem da sam to nasledio.” „Jesi, dragi moj.” Bila je ozbiljna. „Ne znam, ne znam, ja...” „Posle gafa gospođe Li tvoja majka joj je predložila - veoma energično, reklo bi se - da pozove Floru u goste.” „Aha.” „To sam čula od Mabs i Taši; bile su oduševljene jer su pretpostavljale da se gospođa Li teši mišlju da se devojčica ugojila i dobila bubuljice kao većina engleskih srednjoškolki, i da neće predstavljati opasnost za Kozma.” 18

Franc: Épater - zaprepastiti. (Prim. prev.)

~ 118 ~

Knjigoteka


Anna „Kad sam je izveo na ručak, nije bila ni debela ni bubuljičava, ali se njena draž napuštenog deteta, lutalice, udavila u slinama.” „Odvratan si. Sad moraš da odeš, treba da razradim mere za neke nove mušterije; debele srednjoškolke koje su se pretvorile u grenadire. Pogledaj ovu, visoka je skoro metar osamdeset, a ova ima obim bokova sto dvadeset a grudi osamdeset. „Irina je potapšala raskupusanu svesku. „Baš nisu u skladu s modom.” „Trebalo je da dođeš u Holandiju, gde je sve srazmerno izbočeno. Ali to sigurno znaš pošto šiješ za moje sestre.” „Za godinu-dve postaću Britanka. Ministarstvo unutrašnjih poslova kreće se brzinom puža, ali pomisao na britansko državljanstvo olakšava mi čekanje.” „Sve birokratije su takve. Već je prilično kasno, Irina. Ostavi posao i pođi sa mnom na večeru. Mogli bismo da nastavimo razgovor o Dinaru i devojkama, ako baš moramo. Hajde, pridruži nam se.” „Hvala, ne volim večere à trois.” 19 „On ne bi imao ništa protiv”, rekao je Feliks. „Zaista?” „Pa, možda.” Feliks se kolebao. „Pođi, molim te, mogli bismo da razgovaramo o meni. Zato sam i došao, da razgovaramo o meni. I o tebi, naravno.” „Naravno.” „A popodne smo protraćili razgovarajući o devojkama koje nisu...” „Nisu onaj trio.” Feliks je, oklevajući, rekao: „Ah.” „Odlazi, Felikse, moram da radim. Moram da smislim haljinu za gospođicu Hipisli-Smit, koja ima obim grudi osamdeset a bokova sto dvadeset. Ta jadna, nesrazmerno građena devojka želi je za bal. Odlazi, odvlačiš mi pažnju. Sutra dolazi na probu, a ja još nisam ni počela.” „Irina, treba mi pomoć, molim te.” „Da?” (Je li to strah u njegovom glasu?) Okrenut leđima svetlu, Feliks je izbezumljeno podigao ruke, pustio ih da padnu i povikao iz sveg glasa: „Sviđaju mi se i devojke.” Brzo je rekla: „Znam da ti se sviđaju.” Onda je, kad su im se pogledi sreli, prsnula u smeh setivši se jednog popodneva pre pet godina, njihovih 19

Franc: A trois - utroje. (Prim. prev.)

~ 119 ~

Knjigoteka


Anna

cipela poređanih naporedo na podu sobe iznad boucherie chevaline, 20 u Ulici Tur, u Dinaru. „Bila je tako nevina”, rekla je smejući se prigušeno, „a ti tako lukav. A sad, put pod noge, dosta te je čekao. Ako ga ostaviš još malo, naduriće se.” ,,U redu.” Ponovo smiren, Feliks je obukao sako i sagao se da je poljubi u oba obraza. „Znači moram sam da rešim problem svoje podvojenosti?” „Nauči da budeš dvojak.” Polako ga je usmeravala ka vratima. „Kako mi stranci dobro govorimo engleski!” Blago ga je gurnula vrhovima prstiju i sačekala da čuje udaljavanje njegovih koraka i tresak ulaznih vrata.

20

Franc: Boucherie chevaline - mesarska radnja s konjskim mesom. (Prim. prev.)

~ 120 ~ Knjigoteka


Anna

Dvadeset dva „Mislim da smo otplivali dovoljno daleko.” Kozmo se okrenuo prema prijatelju. „Jesi li spreman da se predaš?” „Bogami, jesam.” Hjubert je zaplivao za Kozmom prema obali. „Radiš li ovo često?” „Nikada dosad nisam plivao ovako daleko uzvodno.” Kozmo se izvukao iz vode i dahćući sručio na travu. „Hteo sam da vidim”, izustio je pokušavajući da dođe do vazduha, „koliko ćemo morati da plivamo pre nego što se predaš. Onda su me noge izdale. Još drhte.” ,,I moje.” Hjubert se opružio pored prijatelja. „Srce, srce mi lupa kao da će iskočiti. Oh, divna zemljo engleska, vrelina sunca, slatka sveža voda uzgred, neobično je topla - meka trava, čuju se skakavci - pravi raj.” „Nije uvek tako.” „Zato je još čudesnije kad jeste.” Hjubert je sklopio oči i udahnuo miris prirode. „Baš je bilo teško”, promrmljao je, „matica je podmukla.” „Takva je zbog dubine reke; kad se budemo vraćali, matica će nas nositi.” „To će biti lepo.” Hjubert je slušao zujanje insekata, kljucanje detlića negde u blizini, i protezao noge. „Ne smemo da zaboravimo da usput pokupimo kupaće. Ne bi valjalo da šokiramo goste tvoje majke.” „To, nikako.” Žmureći, kako mu sunce ne bi smetalo, Kozmo zevnu i prede rukom niz golo telo otirući ostatak vode. „Samo ovako treba plivati.” Kupaće gaće su ostavili malo dalje nizvodno. „Lepo je što smo malo sami. Tvoj budući zet prilično gnjavi neprekidnim pričanjem.” „Hm, Mabs ne zaostaje za njim.” „Sviđali ti se?” „On je ono što su nas naučili da očekujemo.” „Ah”, rekao je Hjubert ne otvarajući oči, i dodao: „Je li ona zaljubljena u Najdžela?” „Valjda jeste. Zašto? Imaš li utisak da nije?” „Pa - ne baš sasvim.” „O?” „Naravno, možda nisam u pravu.”

~ 121 ~

Knjigoteka


Anna „Nadam se da nisi, Blanko.” „Molim te, zovi me Hjubert.” „Šta misliš kad kažeš ‘ne baš sasvim’, Hjuberte?” Kozmo se pridigao i oslonio na lakat. „Uvek sam mislio da l’appetit vient en mangeant, 21 ili nešto slično. Šta hoćeš da kažeš?” Netremice je gledao prijatelja. „Ona je tako seksi stvorenjce.” ,,A Najdžel nije?” „Ako jeste, dobro se skriva.” „Zašto misliš da je Mabs...” „Plesao sam s njom.” „I ja.” „Ti si joj brat.” „Naravno, a tebe poznaje tako dugo da si joj i ti kao brat. O čemu se radi, Hjuberte?” Kozmo je radoznalo zurio u njega. „Otkud ta senka sumnje?” Hjubert je, pretvarajući se da spava, pustio da mu glava padne na stranu da ne gleda prijatelja. Dok je žmurio, zaključio je da ne bi bilo dobro da ispriča Kozmu kako mu je Mabs, plešući prethodne večeri s njim, radoznalim prstima prešla preko šlica; da se vragolasto osmehnula kad ju je pljesnuo po ruci. Okrenuo se na bok. Kozmo je posmatrao Hjubertova leđa, video kako na njih sleće obad, sačekao da ga ubode, a onda raspalio svom snagom: „Ubio sam ga.” „Nosi se!” Hjubert se okrenuo prema njemu. „Ubo te je. Na ruci su mi tvoja krv, krv i zgnječena muva.” Obrisao je ruku o travu. „Otkud ta sumnja?” Hjubert je, sad već otvorenih očiju, rekao: „Ovo ipak nije pravi raj.” A onda je dodao: „Plesao sam i s Taši; njeni pokreti nisu tako seksi kao pokreti tvoje sestre.” Rekao je ovo nadajući se da Kozmo, dobroćudniji od njega, neće primetiti prevaru. Seo je, obgrlio kolena i posmatrao okolinu. „Lepe krave”, rekao je gledajući dva preživara kako se dostojanstveno vrckaju kroz visoku travu s druge strane reke i lenjo spuštaju do vode da se napiju. „Mislim da je Taš prilično dobra. Lakonoga.” I Kozmo je gledao nezgrapni hod krava. „Mislim da i Najdžel i Henri imaju sreće”, rekao je. ,,I ja”, složio se Hjubert. „Obojica su fini momci, pred njima je lepa budućnost, dobar posao, naslediće kuće za odmor, mnogo novca, dobra su 21

Franc.: L’appétit vient en mangeant - Apetit dolazi tokom jela. (Prim. prev.)

~ 122 ~ Knjigoteka


Anna prilika.” Tako je izgovorio „dobra prilika” da je i Kozmo morao da se nasmeje, mada nerado, osećajući da na neki način izdaje nekoga ili nešto. „Za trideset sekundi počećeš da pričaš o rođaku Stvari i samostanu Pengapa.” „Ne bih rekao da je samostan”, rekao je Hjubert pretvarajući se da je zagrizao mamac. „Zar ti se ne čini da je u najboljem slučaju gospodska kuća, a najverovatnije sasvim obična?” Šalio se ne želeći da mu se pripiše pomisao da se sestra njegovog prijatelja možda udaje zbog novca ili da su joj Najdželova ovozemaljska dobra važnija od ljubavi. „Zar ne bi trebalo da se vratimo?”, pitao je. „Zar Mabs i Taši ne dočekuju Floru na stanici? Zašto nas nisu pustile da pođemo?” „Htele su prve da vide kakva je.” Kozmo je imitirao izveštačen govor svoje sestre i njene prijateljice. „Hoće li biti dostojna da je prime u društvo.” Došao je red na Hjuberta da se iznenadi: „O?” „Ljudi su takvi”, rekao je Kozmo, „čak i Mabs i Taš.” Naročito Mabs i Taš, pomislio je Hjubert. „Hajde da se vratimo.” Kozmo je ustao i skočio u reku. Krave koje su stajale u blatu do kolena u strahu su se sudarile. Kozmo je otresao vodu iz kose i gazio kroz vodu dok mu se Hjubert nije pridružio. „Možda nisi svestan toga”, rekao je kad su pustili da ih struja ponese, „ali i Mabs i Taši su vaspitavane da stiču odgovarajuće prijatelje; ne bi znale šta da rade s neodgovarajućim, a to naročito važi za neoženjene muškarce.” „Zaista?” Dok je nošen strujom plutao pored prijatelja, Hjubert je, setivši se zalutalih prstiju od prethodne večeri, pomislio da nije teško pogoditi koja uloga je namenjena neodgovarajućima’. „Šta misliš, jesu li spavale s Najdželom i Henrijem? Da probaju?” ,,Oh, ne, ne. Njih dve ne bi znale ni kako to da izvedu, ni slučajno.” „Stvarno?” „Hoću da kažem da ih to zaista zanima, ili bar pretpostavljam da je tako, ali one su kao mi, Hjuberte. Nevine.” „Koliko se sećam, bio si strastveno požudan dok smo bili bubuljičavi srednjoškolci...” „Naravno. Živa vatra. I dalje je tako, ali s kim da počneš? Ne sviđa mi se ono što mi je, zasad, na raspolaganju.” „Bez žurbe”, rekao je Hjubert. „Devojke na Oksfordu su sklone čednosti. Imam utisak da se ta sklonost prenosi iz škole, drži se onoga što poznaješ - dečaka.

~ 123 ~ Knjigoteka


Anna „To ne pomaže. Ne sviđaju mi se dečaci.” „Ni meni”, rekao je Hjubert. „Ima vremena. Hej, zar nismo kupaće ostavili iza one stene?” Dok je plivao prema obali, Hjubert se sa žaljenjem setio kako se nedavno radoznalo otisnuo u seks. Bio je to skup eksperiment; nije naučio ništa što već nije znao, a nešto je nepovratno izgubio. Posmatrajući Kozma kako se spretno penje na obalu, zavideo mu je na neiskustvu. „Očekujem”, rekao je, „da dosad već sve znaš o tome.” „O čemu?” Kozmo je tražio kupaće gaće. „Evo ih.” „O devojkama, ženama. Govorio si da jedva čekaš.” Hjubert je obukao kupaće koje mu je Kozmo pružio. „Nevolja je u tome što devojke nisu nestrpljive”, rekao je Kozmo. „Devojke koje me privlače prave su male čekalice. Poljupci, to može, ali ništa više od toga, ništa ne pomaže, radnja je zatvorena.” „Devojke, dobre prilike”, promrmljao je Hjubert. A onda, setivši se Mabs, dodao: „Zar zaista veruješ...” „Slušaj.” Kozmo je podigao ruku. Iza rečne okuke dopirali su glasovi devojaka, pljuskanje, muški smeh. Kozmo je navukao kupaće. „Hajde da im se prikrademo.” Skliznuo je u vodu, a Hjubert ga je sledio. Držeći se obale, plivali su prema okuci. U velikom jazu plivale su Mabs i Taši. Mabs je nosila crven kupaći kostim, Taši plav; obe su imale bele gumene kape. Veselim povicima su ohrabrivale Najdžela i Henrija. Na suprotnoj obali Najdžel i Henri su raspravljali mogu li da se popnu na granu bukve, koja se pružala iznad reke i skoče. „Bilo bi im lako kad bi znali kuda da prođu.” Kozmo je gazio kroz vodu. „A, Henri je našao kako da se popne.” Gledali su kako se dva muškarca penju na drvo i neodlučno kreću po grani. Najdžel je, manje okretan, izgubio ravnotežu i nespretno skočio u jaz; za njim je lepo skočio Henri. „Sjajno”, viknula je Mabs. „Hajde ponovo!” Hjubert je dograbio Kozmovu ruku i uperio prst. Na obali iznad njih svlačila se Flora. Hajde, Floro, divno je!”, vikala je Mabs. „Požuri, molim te.” Flora je svukla haljinu i stajala leđima okrenuta Kozmu i Hjubertu, obučena samo u gaćice. Zubima je držala kraj velikog peškira. Zaklanjajući se od pogleda kupača, skinula je gaćice i stajala pokrivena peškirom. Navukla je kupaći kostim. Sve je radila lagano jer je gledala razigrane kupače. Onda je ispustila peškir, vezala kosu u rep, prešla tri koraka do vode i skočila.

~ 124 ~ Knjigoteka


Anna Kozmo i Hjubert su ponovo počeli da dišu. „Bolje da malo sačekamo”, rekao je Kozmo, „mogla bi da shvati da smo je videli.” Hjubert je, držeći se čvrsto za obalu, klimnuo glavom.

~ 125 ~ Knjigoteka


Anna

Dvadeset tri Flori je bilo relativno lako da, sedeći u začelju trpezarijskog stola Lijevih, ćuti, jede ono što je postavljeno i, gledajući svoje susede, zaključi kojim redom da koristi noževe i viljuške. S olakšanjem je shvatila da se to ne razlikuje mnogo od sećanja na trpezu njenih roditelja u Indiji. Pošto je sedela između Najdžela i Henrija - ili su razgovarali preko nje ili sa Mabs i Taši, koje su sedele s druge strane - zbog njihove nepristojnosti nije morala da priča. Nadala se da tokom ručka neće prosuti hranu na haljinu koju je pozajmila od Mabs, ili sresti Kozmov ili Hjubertov pogled s druge strane stola. Bilo joj je dovoljno da ćuti i upija prijatne šokove kojima joj je organizam bio izložen od trenutka kad su je Mabs i Taši zaskočile na stanici. U Indiji se roditeljima sklanjala s puta i živela sa slugama; period s učiteljicom u Italiji i Francuskoj bio je dosadan; poslednjih pet godina u školi bilo je ispunjeno zaglupljujućom osrednjošću provedenom s ljudima koji joj se često nisu nimalo sviđali. Ništa nije znala o spoljnom svetu. Kratak uvid u živote porodica za vreme uskršnjeg odmora u Dinaru smežurao se i pretvorio u san. Bila je nepripremljena da uživo sretne ljude o kojima je sanjala, zašanjena time koliko se vole i kako su vedri i privrženi jedni drugima, kao i njihovim sasvim prirodnim ponašanjem kao da ona pripada tom društvu. Pijuckajući vino, vodila je računa da ne pogleda preko stola i sretne Kozmov ili Hjubertov pogled, jer se bojala da bi, ako se to desi, pocrvenela ili se zbunila. Mada je očekivala da će sresti Kozma, a možda i Hjuberta, bila je zatečena njihovim iznenadnim pojavljivanjem u reci. Kad je posle drugog skoka izranjala, iznenada su je dočepali. Doronili su iza okuke, iskočili na površinu i čvrsto je stisnuli između sebe. „Imam je!” i: „Moja je!” Nije znala ko je od njih dvojice rekao „Imam je!”, a ko „Moja je!” ali u vodi su se njihova čvrsta tela prisno priljubila uz nju, plašeći je i uzbuđujući istovremeno, jer su joj se grudi i butine sudarale s njima. Kozmo ju je poljubio u usta kad je htela da vikne, a Hjubert u grlo, zakačivši je pri tom zubima. Flora se u toku večere nadala da nisu primetili da je u prvi mah poželela da im uzvrati poljupcima. Umesto toga, oslobodila se snažno udarajući nogama. Otplivala je do obale i pridružila se Mabs i Taši, koje su raspakovale termose i sendviče. Dok je jela sendviče i pila čaj, zapažala je promene na Kozmu i Hjubertu. Baš kao što joj je Feliks izgledao niži kad ju je izveo na

~ 126 ~ Knjigoteka


Anna ručak, tako su i Kozmo i Hjubert porasli, postali muškarci. Hjubert ima izražen nos; obrve koje se gotovo sastavljaju iznad njega, i crne oči daju mu maltene zloslutan izgled. Kozmovo lice je mršavije, kosa mu je oštrija, a linija usana čvršća; kad ju je poljubio, osetila je oštre dlačice na njegovoj bradi. To što su uradili ne znači ništa naročito, zaključila je slušajući razgovor; njihovo ponašanje je u skladu s vedrom atmosferom ovog divnog mesta. Od trenutka kad su je Mabs i Taši dočekale na stanici, svi su se prema njoj prijateljski ophodili. Kao što su je devojke preplavile ljubaznošću, tako je i susret s domaćinima bio iznenađenje. Mili je, ljubeći je, uskliknula: „Draga moja, pa ti si izrasla u lepoticu!”, kao da je zbog toga veoma zadovoljna, i prepustila Moli, osmehnutoj služavki, da se poštara za nju. Moli joj je pokazala sobu, raspakovala kofer, spremila joj sve za kupanje kad se vratila s plivanja, pomogla joj da obuče haljinu koju je sada nosila, očešljala je i poslala u dnevnu sobu. Angus, još više sed, prišao joj je ne skrivajući oduševljenje. Napućio je brkove i podsetio je na jastoge s izleta, upitao za roditelje i upoznao je s drugim gostima; imena im je uglavnom zaboravila, osim imena veoma mršave gospođice Grin. „ A ovo je gospođica Grin.” Ponudio joj je šeri. Odbila je, ali se prilično opustila, bar koliko je potrebno da posmatra dolazak drugih gostiju, koje su Angus i Mili veoma srdačno dočekali. Gostiju je bilo mnogo: devetoro je došlo na nekoliko dana, a još jedanaest na večeru. „Nadam se da ćeš posle večere uživati igrajući se sardina ili ubistva; čini mi se da se sada obično tako zabavljaju”, rekla je Mili. „A možda će hteti da plešu. Angusu ne smeta da bilo šta rade, samo da ne budu prebučni. Dnevnu sobu smo proglasili za zabranjenu zonu. Ako hoćeš da pobegneš, to je pravo mesto. Mada, kad te pogledam, ne bih rekla da će ti...” U stvari, ona nije razgovarala sa mnom, pomislila je Flora. Batler je pozivao na večeru. Gledala je šta se dešava iza mojih leđa. Nikad se nije igrala ubistva ili sardine, ali bila je spremna da se okuša; devojke u školi su razgovarale o ovim igrama. Prvi put je bila u gostima i prvi put boravila u gospodskoj kući s imanjem, van grada; sve je bilo toliko drugačije nego u školi s njenim drugaricama da je bila potpuno opijena. Nije htela da propusti nijedan trenutak. Za večerom je slušala razgovor. Mabs i Taši su uglavnom dobroćudno zadirkivale Najdžela i Henrija. Na drugom kraju stola razgovaralo se o poljoprivredi i o nekom suđenju. Neki muškarac je rekao: „Mislim da je izveštaj u Tajmsu bio sjajan, potpuno nepristrasan. Zna li neko ko ga je napisao? Treba pratiti te novinare, nikad se ne zna.

~ 127 ~

Knjigoteka


Anna „Čitaš li novine?” Najdžel je, setivši se pravila lepog ponašanja, blagonaklono pogledqao Floru. „Pratiš li šta se dešava?” „U školi ne dobijamo novine. Imamo nešto što se zove ‘Tekuća zbivanja’, ali toliko je dosadno da nikad ne slušam”, odgovorila je Flora. „Pretpostavljam da sve novosti pokupiš za vreme raspusta?”, rekao je Najdžel ljubazno. „Raspust provodim u školi.” „O!”, uzviknuo je Najdžel potpuno zbunjen. ,,A!” Flori se činilo da treba da se izvini zbog svoje čudnovatosti, ali Najdžel je rekao: „To se može resiti tako što ćeš sama kupovati novine. Kad sam bio u Itonu, čitao sam Tajms kako za vreme raspusta ne bih ispadao blesav.” „Ja se sada tako osećam”, rekla je Flora. Najdžel je dodao: „Mene su, u stvari, zanimale trke. Hej, šta se tamo dešava?” Flora je pratila Najdželov pogled do čela stola, gde je Angus Li već neko vreme zamarao pričom damu sa svoje desne strane. Sada se okrenuo prema gospođici Grin, koja mu je sedela s leve strane. Gospođica Grin se, kao i Flora, nadala da će moći da završi večeru bez mnogo priče; imala je muke s mucanjem, bila je neudata, ali nimalo glupa. Bila je u gostima kod svojih prijatelja, Vordovih. Flora ju je čula kada je, pošto su joj predstavili Hjuberta, rekla: „FFredi k-kaže da ću morati da s-sedim pored našeg domaćina. O č-čemu da pričam? Da li biste mogli da mi p-pred-ložite t-temu? Baš ne volim da rrazgovaram.” „Okušajte sreću s Ligom naroda i Stenlijem Boldvinom”, rekao je Hjubert. „To obično čini čuda.” Nastao je muk kao kad usred vetrovite noći nastupi zatišje pre nego što vetar preraste u oluju. Pošto je poslušala Hjubertov savet, gospođica Grin je sedela pogleda uprtog u domaćina. Flora se, osetivši da niko neće gledati u njenom pravcu, usudila da podigne pogled. S druge strane stola Hjubert je bio bezizrazan. Stojeći iza stolice svog gospodara, batler je podigao oči prema plafonu. General Li je, crven u licu, rekao: „Šta?”, besno gledajući gospođicu Grin, koja je gotovo nečujnim glasom ponovila svoju primedbu. ,,Z-zar ne mislite da je L-liga nnaroda sja-ajna stvar, generale Li? Š-šta o tome mislite u vezi s Bboldvinom?” „To je klub žabara i crnja”, glasno je rekao Angus. „Ne sluti ni na šta dobro, doneće katastrofu. Taj seronja Boldvin se pretvara da je odobrava, ali potajno je prezire, kao što je ja otvoreno prezirem. Liga takozvanih

~ 128 ~ Knjigoteka


Anna naroda je zloglasna mafija stvorena na tuđ račun, lukavom zaverom političara, salonskih guštera i komunista. Ko će snositi račun za sve njihove besmislice i smicalice, gospođice Grin? To mi kažite.” „Anguse, dušo”, rekla je Mili sa svog mesta na sredini stola, pored Fredija Vorda, „molim te.” „Britanac plaća od svog poreza. Vi i ja.” Angus nije obraćao pažnju na svoju ženu. „Pretpostavljam da plaćate porez, gospođice Grin?” „Naravno”, odgovorila je gospođica Grin. „Onda glasajte, gospođice Grin; pridružite mi se u osudi tih nepodnošljivih stranaca boljševika, koji od vašeg novca grade palate mira u Ženevi, ili više nikada nemojte doći u moju kuću.” ,,I neću”, rekla je tiho gospođica Grin. „Anguse! Izvini se!” Milin Glas je presekao oluju. „Odmah!” „Izvinite”, rekao je Angus nabusito. „Pa, valjda ti je jasno da ju je neko od dece nagovorio na to. Pogledaj ih!”, vikala je Mili. „Gospođica Grin nam je gost, uvredio si je. Zadirkuju te, dragi.” Angus je besno pogledao svoju ženu. „Neko od dece? Meni izgledaju prilično odraslo. Jesu li i oni boljševici? Svi boljševici napolje!” Kozmo i Hjubert odmakoše stolice i ustadoše. Ustali su i Mabs, Taši, Henri, Najdžel i Flora. Devojka koja je sedela između Kozma i Hjuberta izgledala je zbunjeno. Batler je dao znak služavki da otvori vrata. „Jeste li čuli za Adolfa Hitlera?” Glas gospođice Grin bio je čvrst; nije mucala. „Ne. Je li i on u Ligi naroda?” Angus je još bio sumnjičav. „Ne, nije. On je Nemac.” „Onda mi ispričajte o tom razumnom čoveku. Ma vratite se, svi; potrudite se da ne budete toliko smešni”, doviknuo je Angus mladima koji su izlazili, a onda se okrenuo prema gospođici Grin. „Morate da mi oprostite, gospođice Grin.” „Kakva predstava”, rekla je devojka koja je sedela između Kozma i Hjuberta kad su se ova dvojica vratila. Hjubert je sreo Florin pogled i osmehnuo se. Najdžel i Henri su se nagnuli prema njoj i rekli: ,,A šta ti misliš o Ligi naroda, Floro?” Ali Flora je uzvratila Hjubertu osmeh sećajući se onoga što se dogodilo na reci. „Je li taj druškan Hitler neko o kome ćemo imati šta da čujemo?”, pitao je Angus gospođicu Grin. „Uopšte nije isključeno”, rekla je gospođica Grin.

~ 129 ~ Knjigoteka


Anna

Dvadeset četiri „Jesi li već stekla nekakvu predstavu o Kopermoltu?” Mabs i Flora su ležale ispod kreveta s baldahinom. Mladi gosti su odlučili da igraju sardine dok stariji igraju bridž. Mabs se promeškoljila da bi se udobnije smestila. „Lezi između mene i spoljnog sveta da Najdžel, ako nas nade, ne bi mogao...” Glas joj je bio nečujan. „Šta?”, šapnula je Flora. „Malo je nespretan i voli da pipa u mraku, to je sve. Hajde sad, kaži mi šta...” „Ovoj haljini to neće baš mnogo prijati.” Flora se kolebala da li da se pridruži Mabs. „Ma pusti haljinu. Ne pomeraj se, pst.” Flora je ležala mirno kao što joj je rečeno. Neko ko se nije mogao videti u mraku otvorio je vrata, šunjao se malo po sobi i promrmljao: „Nisu ovde.” I zatvorio vrata. Flora se ponovo opustila. „Pitala sam te o prvim utiscima”, nastavila je Mabs. „Kakvi su?” , Oh, ljubav, ljubaznost, srdačnost, velikodušnost; svi su tako.. ” „Ko je to?” Mabs se trgla. Neko se nasmejao. „To sam samo ja; bio sam iza zavese. Pomeri se, Mabsi.” Hjubert se zavukao pored njenih nogu pod krevet i legao kraj nje. „Koga imaš tamo?” Pružio se preko Mabs u dodirnuo Florinu glavu, prošao joj prstima kroz kosu. „Skoro sam siguran da je to Flora.” „Naravno da je Flora. Zaveži, Hjuberte; nastavi, Floro. Svi su tako - tako šta? Osim toga što smo puni ljubavi, ljubazni, srdačni i velikodušni kakvi smo još? Nastavi.” , A onda je tvoj otac za večerom.. ” ~ 130 ~ Knjigoteka


Anna „Pretpostavljao sam da ste ovde.” Kozmo je podigao zavesicu i uvukao se pored njih. „Nisam izašao kad sam zatvorio vrata.” Sestra mu je rekla: „Lukavi stvore, to je prevara.” „Možda bih i izašao da niste počele da pričate. Pomeri se”, rekao je Kozmo. „Da nastavimo s tvojim prvim utiscima, Floro. Šta si htela da kažeš o ocu?” „Hajde, kaži”, rekla je Mabs. Flora je rekla oklevajuči: „Činilo se da je tako - hm - ljut zbog Lige naroda. Kao da je eksplodirao.” „Hjuberte, majka će te staviti u top”, rekla je Mabs. „Zabrinuta je zbog njegovog krvnog pritiska - skače mu od stranaca.” „Već sam se izvinio”, rekao je Hjubert. „Pokazao sam odgovarajuće kajanje. Gospođica Grin je delovala skeptično. Uzgred, ko je ona?” Flora je, zbunjena, rekla: „Ali...” „Stranci su”, objasnio joj je Kozmo, „ljudi protiv kojih se treba boriti. Moj otac nikako ne može da svari njihove lige. Kada su stranci u pitanju, on nije ni ljubazan, ni pun ljubavi ni srdačan.” Kozmo je zavukao ruku pod Florin vrat i privukao joj glavu na svoje rame. „Velikodušan je jedino prema retkim izuzecima, ali čak su i oni pod sumnjom da su okaljali...” „Mislim da ju je otac potpuno šokirao svojim besom”, uskočila je Mabs. „Mi, Lijevi od Kopermolta, malo se razlikujemo od onoga što se vidi na prvi pogled, zar ne, Kozmo?” Flora se pitala šta je Kozmo hteo da kaže. Da li bi pomenuo Feliksa? „Kada ste bili u Francuskoj”, rekla je neodlučno, „vaš otac se dobro slagao s ljudima, zar ne?” „To su bile hotelske sluge, ili konobari ili prodavci”, rekao je Hjubert. Pored nje se Kozmo prigušeno smejao. „Ali prema Šavhalfpenijevima se ponašao izuzetno prijateljski”, usprotivila se Flora. „Sedeli ste za njihovim stolom.” „Oni su, zbog titule, izuzetak od njegovog pravila”, rekao je Hjubert. Kozmo se naglas nasmejao. Mabs je prilično ljutito rekla: „Zaista, Blank, zar baš moraš?” Vrata su se opet otvorila i ušla je neka devojka. „Je li neko gledao pod krevet, Najdžele? Kad je bila mala, Mabs je volela da se krije ispod kreveta.” „Prave stvari se rade u krevetu, a ne ispod njega.” Za devojkom je ušao Najdžel.

~ 131 ~

Knjigoteka


Anna „Da pogledamo”, rekla je devojka podižući zavesicu. ,,U pravu sam, vidim nečija stopala. To su Mabsine cipele.” „Nema mesta, nema mesta”, rekao je Kozmo. „Hajde da legnemo iznad njih, ispod pokrivača”, rekla je devojka. „Ili ćeš, možda, biti ljubomorna zbog toga, Mabs?” „Ne”, rekla je Mabs. „Slobodno.” Najdžel i devojka su, kikoćući se, legli u krevet. „Imate li noćnu posudu tamo dole?”, pitao je Najdžel. „Nokširi iz Kopermolta su čuveni. Jeste li znali da moj budući tast ima srebrni, pravu retkost?” Devojka se zakikotala. „Šta misliš, draga, hoće li nam ga pokloniti za venčanje?” „Još ti nije tast”, rekla je Mabs. „Oho - šta ja to čujem?” Najdžel je poskočio na krevetu. Ni Mabsin ni Najdželov ton nije bio baš pun ljubavi. Kozmo je šapnuo Flori na uvo: „Užasan smisao za humor.” „Izađite, izađite. Pričali ste tako glasno da se čulo u hodniku.” Henri je otvorio vrata i upalio svetio. Za njim su nahrupili i ostali tragači. „Predlažem da odigramo još jednu igru”, rekla je Taši. „Samo, ovaj put igrajte pošteno, razdvojte se i budite tihi. Drago mi je što nosiš Mabsinu haljinu, a ne moju”, rekla je kad se Flora izvukla ispod kreveta. ,,A sad, čujte svi, ovaj put bez varanja; polazimo iz predvorja, zabranjeno je kretanje u parovima, a mrak mora biti potpun.” „Taši mnogo vodi računa o tome šta je dozvoljeno a šta ne”, rekao je Henri. „Na mene je red da se krijem”, rekao je Hjubert. ,,Oh, stvarno?” „Ne, nije”, rekli su. „Da, jeste.” Hjubert ih je nadglasao. Nenaviknuta na kuću, Flora je odlučila da ostane u prizemlju. Kretala se po predvorju oprezno napipavajući put. Pomislila je da će, ako nađe stepenice, moći da prevari saigrače i potajno gleda kako se penju ili silaze, ili da, možda, jednostavno samo sedi na njima. Pažljivo je prošla pored hrastovog ormara, napipavajući put. Setila se da su tu dva takva i da je na oba po jedna impozantna vaza; ne sme da ih razbije. Bilo je neverovatno mračno i tiho. Taši ih je sve naterala da se izuju i obećaju da neće razgovarati, čak ni šapatom. Pokušavajući da se orijentiše, Flora je zastala i osluškivala. Kada bi neko negde otvorio ili zatvorio vrata, osetila bi s vremena na vreme šapat promaje na obrazu. Iz dnevne sobe, gde je starija generacija igrala bridž, nerazgovetno su se čuli glasovi, a onda, blizu,

~ 132 ~ Knjigoteka


Anna kucanje stakla o staklo, šištanje sifona sa sodom i Angusov glas: „Šta si rekla, draga? Nisam čuo.” „Rekla sam da je lepa. Očekivala sam debele noge i bubuljice.” Flora je procenila gde se nalazi i počela da se udaljava. „Sama si sebe u to ubedila, ljubavi. Jesi li za piće?”, pitao je Angus. „Ne, hvala. Fredi bi hteo viski. Tvoja draga prijateljica Roza me je ubedila. Zaista se nadam da Kozmo...” „Pre bih rekao da ti je naredila.” Angus je prsnuo u smeh. „Piće za gospođicu Grin? Samo limunadu? Dobro. Stara dobra Roza. Sledeći put ne moraš da je pozoveš. Jednostavno zaboravi na to.” „Zbog toga ću se osećati tako bedno.” Milin glas je sada već bio sasvim blizu. „Je li to za gospođicu Grin? Ja ću joj odneti. Hvala ti, dragi.” „Preživećeš.” Čini se da je Angus dobro raspoložen, pomislila je Flora. Sada zna gde je; ako se drži zida s desne strane, stići će do stepenica i moći će da sedne, ali ne sme da zaboravi da je tu onaj drugi hrastov ormar. Milin glas ju je pratio. „Posle onoga što se tada umalo nije desilo s Feliksom...” „To si ti umislila.” Angus se udaljio. „Ništa nije bilo od toga.” „Ali ne želim da Kozmo...” Na pomen Feliksovog imena Flora je načuljila uši, sva u iskušenju da se vrati do vrata dnevne sobe, ali neka ruka ju je obgrlila, neko je šapnuo: „Pst!”, i povukao je u duboko usađeni plakar. Sve vreme je držeći, zatvorio je vrata. Hjubert je promrmljao: „Odmakni se. Tako, ne pomeraj se dok premestim ove...” Bilo je mračno kao u rogu, neuporedivo tamnije nego u predvorju. Hjubert ju je jednom rukom držao dok je drugom premeštao gomilu kaputa i mantila između njih dvoje i vrata. „Sad nas niko neće naći.” Zavalio se držeći je privijenu uz sebe, s rukama oko njenog struka. „Hjuberte, Blanko.” „Da?” „Prepao si me.” Srce joj je zaista lupalo od straha. Želela je da ga pita o čemu su to Lijevi razgovarali, ali nije htela da pomisli da je prisluškivala. Onda je zaboravila na Lijeve, a Hjubert je počeo da joj miluje leđa. U plakaru je bilo vlažno i zagušljivo; okačeni kaputi mirisali su na konje i zemlju, duvan, viski, ulje za kosu, ribu i pse. Na nogu joj je bila naslonjena gumena čizma. Kad je pružila ruku da pronađe oslonac, napipala je mrežu meredova. Hjubert je, milujući joj leđa, mrmljao: „Video sam te kad si se

~ 133 ~ Knjigoteka


Anna svlačila kraj reke. Tada sam poželeo da uradim ovo.” Čvrsto je držeći, bradom joj je protrljao teme. Flora je rekla: „Čula sam ih kako pričaju u dnevnoj sobi, nešto o Feliksu. Izgleda da gospođa Li... Hjuberte, šta se to desilo?” Gorela je od radoznalosti. „Oh, to je već stara priča. Pozvali su ga u goste. Mabs se svom snagom okomila na njega. Možda se ne sećaš - kad smo bili na odmoru u Dinaru, Mabs i Taši su ga kao lude jurile.” „Sećam se.” „Je l’? Da, možda se i sećaš. Tek, general ga je pozvao u goste. Mabs se svom snagom okomila, ponašala se prilično blesavo, i gospođa Li se uplašila.” „Zašto?” „Opet stranci. Bolje je imati Lamanš između svoje ćerke i stranaca; nikakav novac ni titule ne mogu da zamene Lamanš.” „O!” „Nije trebalo da brine. Feliks nije bio zaljubljen i skoro sve vreme je provodio pecajući s Kozmom i sa mnom. Feliks mi se sviđa.” „I meni.” „Zašto razgovaramo o Feliksu? Igramo sardine. Zbij se uz mene, Floro, to je suština ove igre.” Flora se odmakla. „To je užasno glupa igra. Čemu to? Zar Feliks nije želeo da se njom oženi?” „Nije se baš pretrgao pokazujući da želi. Feliks je malo na svoju ruku.” Hjubert ju je povukao prema sebi. „Sardine su igra. Neko se sakrije, onda ga svi traže i, kad ga nađu, zbiju se kraj njega. Na neki način, to je bolja igra nego ubistvo.” „Ubistvo?” „Kod ubistva se svi šunjaju unaokolo dok ubica ne zgrabi nekoga za gušu. Ovako” - Hjubert je obavio šake oko Florinog vrata - „onda ta osoba vrisne. Nemoj sad da vrištiš, budalo”, rekao je pošto je Flora duboko udahnula - „samo nemoj da se pomeraš. Hoću da stavim palčeve u ova udubljenja, ove male slanike.” Flora se nije pomerala; strah je počeo da je obuzima. „Ne boj se. Neću te povrediti.” Hjubert joj je pustio vrat i opet joj stavio ruke oko struka. „Ne bojim se.” Dok joj je držao ruke na vratu, činilo joj se da su ogromne. Onda je Hjubert uradio nešto što nije očekivala: zadigao joj je haljinu i stavio ruke na zadnjicu tako da su mu srednji prsti prešli preko

~ 134 ~ Knjigoteka


Anna proreza između njenih guzova. „Kad sam te video kraj reke, poželeo sam da uradim i ovo”, rekao je. „Strašno sam poželeo.” Ali Flora se odmicala. „Ne, ne, ne, nemoj - molim te nemoj - moja majka, moja majka, moja...” Dahćući i plačući, setila se kako je s vrha litice u Bretanji gledala oca kako otpozadi zadiže majčinu haljinu; majka ju je svukla preko glave, legla na pesak i raširila noge... „Jadna mala. Čekaj da ti obrišem suze.” Hjubert je prevrtao po džepovima tražeći maramicu. „Zaista nisam hteo da te rasplačem. Smatrao sam da ti je majka prava propast. I Mabs i Taši su rekle da je prava krava zato što ti ne kupuje odeću.” ,,Oh, jeste”, jecala je Flora, „jeste. Mrzim je. Stvar je u tome, o, Blanko, ne mogu da ti objasnim.” „Onda nemoj ni da pokušavaš.” Hjubert se sećao da su Denis i Vita bili potpuno obuzeti jedno drugim, izdvojeni, različiti od ostalih roditelja. Jednom rukom je nežno držao Floru, a drugom, slobodnom, brisao joj je suze. Flora se naslonila na njega, zažalila što se odmakla. Šapnula je: „Vrati ih.” „Šta?” Dohvatila je njegove ruke i ponovo ih stavila sebi oko struka. „To je zato što sam se setila majke”, rekla je. ,,I?” ,,I oca. Bili su, tako su - onda na izletu, kad ste svi vi plivali, i druge stvari i...” „Da?” Flora mu je šapatom ispričala kako je videla roditelje s vrha litice. „Mislila sam da su poludeli”, rekla je. „Bili su tako smešni. Pomislila sam da će im se ljudi smejati ako ih vide. Šta misliš, šta su to radili?” Hjubert se, držeći Floru u zagrljaju, tresao od smeha. „O, Floro! Oh, ho-ho-ho, o, ha-ha-ha.” Zagnjurio je lice u njenu kosu da bi prigušio smeh. ,,O, Floro, o!” „To sam i očekivala. Smeješ se. Toga sam se setila kad si...” Bila je besna. „Nisam se smejao tvojim roditeljima, časna reč.” „Jesi, smejao si se.” „Samo malo, kunem ti se. Pretpostavljao sam da su malo napaljeni. Smejao sam se njihovom izboru mesta; to je tako hladna lokacija.” (A smejao sam se jer sam malo zapanjen, pomislio je. Pa, ne baš malo, mnogo sam zapanjen.)

~ 135 ~ Knjigoteka


Anna „Šta su radili? Šta je to napaljeni”? Šta je to ‘lokacija’? „To prvo je reč koju ne treba da upotrebljavaš, a lokacija je, pa, ovaj plakar je lokacija, naša trenutna lokacija.” Hjubert je priljubio nos uz Florin vrat. „Lepo mirišeš, kao svež maslac. Šta to radiš. Zašto se meškoljiš?” „Podižem gaćice. Smakao si ih do pola. Neudobno mi je.” Hjubert se ponovo nasmejao. ,,A ovaj plakar smrdi”, rekla je Flora zlovoljno, dok je nameštala haljinu. ,,U pravu si, smrdi. Možda je bolje da se vratimo u igru, da se pridružimo ostalima.” ,,U redu.” Flora je osećala da je napravila neki pogrešan korak, izgubila kontakt. „Kako ti je majka?”, pitala je tražeći način da se vrati u uobičajene okvire. „Moja majka se ponovo udala.” „Bože! Je li dobar?” „U redu je. Ima dovoljno novca, stalo mu je do nje i njoj do njega. Nemamo ništa zajedničko.” „Mislila sam da je tvojoj majci stalo da dobije Pengapu za tebe.” „Ko bi očekivao da se toga sećaš? Još nije moja. Kad je dobijem, poveriću je tebi na staranje. Kakvo ti sećanje imaš!” (Naravno da se sećam. Sećam se svega, pomislila je, uvek ću se sećati.) „Jesi li se ikada poljubila s nekim?”, pitao je Hjubert. „Da”, rekla je. Zar je nije Kozmo tog dana poljubio pored reke? „Je li to bio pravi poljubac?” „Šta znači pravi?” „Ovo.” Hjubert je uzeo njeno lice u šake i sagao se da je poljubi u usta. Ono čega se Flora u starosti sećala o ovom njenom prvom pravom poljupcu jeste da su mirisi iz plakara najzad učinili svoje, pa je silovito kinula Hjubertu pravo u lice zbog čega ju je nazvao nespretnom kučkom.

~ 136 ~ Knjigoteka


Anna

Dvadeset pet Flora je kasnije, kada su ponovo igrali sardine, saznala da uopšte nije neobično da te neko mazi u mraku i da je s nekima to prijatno. Najdžela i Henrija je odmah obeshrabrila kako se ne bi pretvarali da su je zamenili sa Mabs ili Taši. Ne želeći da se u igrama ubistva nade u ulozi žrtve - Tašinoj omiljenoj ulozi (u kojoj su svi mogli da je prepoznaju po vrištanju) - varala je dok ne čuje vrisak, krijući se u plakaru u predvorju koji joj je posle onog susreta s Hjubertom bio na raspolaganju. Najsrećnija je bila onih večeri kada su plesali. Sklanjali su tepihe iz predvorja i igrali fokstrot uz muziku orkestara s radija. Volela je da igra s Henrijem ili Najdželom, jer tada ne bi bila uznemirena ljubavlju, ljubavlju zbog koje je s Kozmom ili Hjubertom, živim i opipljivim, posle svih godina koje je u mislima provela u njihovom naručju, ponekad bila kruta i stidljiva. Govorili su joj: „Opusti se”, i: „Čemu se smeješ? Hajde, kaži, da se i ja nasmejem.” S Najdželom ili Henrijem nije bilo napetosti; oni su bili mladići poput mnogih drugih, verenici Mabs i Taši. Preko dana gosti su igrali tenis, plivali u reci, jahali ili pešačili u brdima. Ako je padala kiša, opuštali su se igrajući karte ili triktrak. Flora je sve to upijala, nenaviknuta na život drugačiji od onog koji je imala u školi. Bilo je važno, osećala je to, da i ona usvoji vedrinu, samouverenost i društvenost mladih iz Kopermolta i njihovih prijatelja koji dolaze da igraju tenis, ili da večeraju i plešu. Naročito je obraćala pažnju na Mabs i Taši kada su s Henrijem i Najdželom; njih dve valjda znaju kako se ponaša kad si zaljubljen? Za stolom su Taši i Henri sedeli jedno do drugog i često se držali za ruku. Nije ih bilo po nekoliko sati, a kad bi se vratili, bili su pospani i zajapureni, Henri raščupane kose, Taši s razmazanim karminom. Kad su plesali, Henri bi je priljubio uz sebe, a bradu naslonio na teme. Ako su sedeli na sofi, pripili bi se jedno uz drugo; često su delili istu fotelju. To su radili i Mabs i Najdžel, ali dešavalo se da Mabs iznenada postane nepristupačna, nedosledna i oštra, da se, dok igraju, žali kako je Najdžel gazi i da će radije igrati s Hjubertom, nekim drugim muškarcem ili Velingtonom, očevim labradorom. „Da je Velington ljudsko biće, udala bih se za njega”, govorila je. „On je savršen.” A Najdžel bi strpljivo odgovarao: „Voliš pse jer ti ne protivreče.” Potom bi utučeno gledao kako Mabs vuče Velingtona da legne kraj nje na sofu, ne ostavljajući slobodno mesto.

~ 137 ~

Knjigoteka


Anna Onda bi iznenada skočila, silovito zagrlila Najdžela, grlila ga i ljubila pred svima, zbog čega se on osećao kao budala. Odgurnuo bi je, a Mabs bi ljutito odjurila ne vodeći čak ni Velingtona, i ne bi je bilo satima. Jednog popodneva Flora je čula razgovor dva gosta koja su, došavši da igraju tenis, prisustvovala jednoj takvoj sceni; izlazili su iz kupatila u prizemlju i nisu je primetili na stepeništu. Jedan je rekao: „Mabs je potrebno jedno žestoko kresanje”, a drugi: „Čovek se zapita je li stari dobri Najdžel sposoban za to.” Dok su se udaljavali, prvi muškarac je rekao: „Rado bih ga zamenio, ona je tako...”, a drugi mu je upao u reč odobravajući: „Ah, da, bogami jeste.” Zbunjena Flora potražila je u rečniku reč „kresanje” i pročitala: „(1) polni odnos i (2) dobijanje varnice međusobnim udaranjem tvrdih predmeta”, i ništa joj nije bilo jasnije. Jednog lenjog popodneva skupili su se u Mabsinoj sobi, gde su ona i Taši razgovarale o spremi za venčanje. Razgovor se rasplamsavao sa svakim okretanjem nove stranice jesenjeg izdanja Voga ili gledanjem uzoraka materijala koje im je poslala madam Tarasova. Mabsino i Tašino oduševljavanje odećom uvek je zaprepašćivalo Floru. Haljinama i suknjama bile su privržene koliko i njoj; istom ljubavlju su obasipale i odeću, i porodicu, i prijatelje i kućne pse. Pošto su joj i dalje pozajmljivale svoje haljine, uključile su je u ćaskanje. Kozmo i Hjubert su došli da se izvale na pod ili krevet i zadirkuju devojke. „Koja je Henrijeva uloga u svemu ovome?”, pitao je Hjubert. ,,A šta će obući Najdžel?”, raspitivao se Kozmo. „Henri nosi pantalone”, odgovorio mu je Hjubert i dodao: ,Je l’?”, s podsmešljivim iznenađenjem na šta je Mabs prasnula: „Najdžel će nositi odeću koju mu ja odaberem. Nema smisla za odevanje; nateraću ga da promeni krojača.” „Zna li on to?”, prošaputao je Kozmo sa strahopoštovanjem. „Uskoro će saznati”, odgovorio mu je Hjubert podsmešljivim šapatom. Ali Mabs je, rešena da se ne ražesti, pokazujući jedan model rekla: „Pogledaj, Floro, sjajno bi izgledala u ovome. Ili u ovome. Imaš divnu figuru; možeš da nosiš i takve stvari. Kada bi bila manekenka, ne bi morala da ideš u Indiju.” Budućnost u Indiji izbila je na videlo kada su pitali Floru o životu u školi. Nasmejala ih je opisujući im školske drugarice koje radosno iščekuju da se, kada napune sedamnaest ili osamnaest, pridruže roditeljima u Delhiju, Kalkuti, Bombaju, Puni ili Pešavaru. Tamo će gledati polo, plesati na balovima koje priređuje vicekralj i u klubovima i upoznati buduće muževe - pripadnike britanske vojske, indijske vojske, policije ili civilne

~ 138 ~ Knjigoteka


Anna uprave - udati se i živeti srećno do kraja života u velikim kućama s buljucima posluge. Vrele dane provodiće u brdima Kašmira. Hjubert je ove devojke nazvao ribarskom flotom. „Svakog oktobra se flota devojaka za udaju, punih seksualne neobuzdanosti, ukrcava na prekookeanske brodove da bi preplovila Sredozemno i Crveno more i Indijski okean. Kad stignu u Bombaj, putuju vozovima širokim prostranstva Indije pod britanskom upravom kako bi ih razgrabili mladi oficiri, regionalni vladini opunomoćenici i državni činovnici željni seksa. Tako to biva, tako imperija opstaje, čeljust joj se puni čednim devicama koje treba da se razmnožavaju.” Svi uglas povikaše: „Hjuberte, ne podsmevaj se!” „Zar ne goriš od želje da taj trenutak što pre dođe, Floro?” Hjubert ju je zadirkivao, a kad je odmahnula glavom, dodao je: „Ne gori od želje, kinuće im u lice!” (Mislim da ga mrzim.) „Odbiće da doprinese opstanku britanske uprave u Indiji, drsko će nositi crvene gaćice da bi šokirala engleske dame, kijaće u znak protesta protiv pravila, izdaće imperiju, štrajkovaće, kijaće, kijaće i šalu s njima zbijaće.” (Uopšte mi se ne sviđa.) „Odlaziš kada napuniš sedamnaest?”, pitao ju je Kozmo ozbiljno. „Da.” „Oh! Zaista?”, upitaše. „Zar moraš?” „Kad napunim sedamnaest”, rekla je Flora suzdržano, „poslaće mi novac da se spremim za put.” „Pomoći ćemo ti da odabereš haljine!”, prekinula ju je Taši. Flora je nastavila: ,,I kartu do Bombaja, gde će me dočekati očev nosač, i odakle ću vozom stići do roditelja, gde god da se u tom trenutku nalaze.” ,,A onda?” Kozmo se namrštio. „Onda će upoznati sve te momke, mlade, neženjene. Čuo sam da je izbor ogroman”, rekao je Hjubert. Otkud sve to znaš?” „Moj očuh je gradio imperiju u Singapuru. Sistem je isti.” „A on ti se ne sviđa”, rekla je Mabs. „Ni Flori se ne sviđaju njeni roditelji.” „To tamo nije ni Engleska ni Indija”, rekla je Flora. Zbog njenog tihog glasa svi za trenutak ućutaše, samo se začu kako Taši s uzdahom mrmlja: „Šteta zbog odeće.” Hjubert, koji ih je do tada zadirkivao, popravio im je raspoloženje predlažući da pokrenu kampanju „Spasite Floru iz čeljusti britanske

~ 139 ~ Knjigoteka


Anna uprave u Indiji”. Rekao je da Flora mora naći posao kako ne bi morala da ide u Indiju. „Nas nisu učili da radimo”, rekla je Taši. „Vaspitavali su nas za udaju.” „To je prilično očigledno”, rekao je Kozmo. „Posle revolucije će oba pola raditi, a braka više neće biti”, rekao je Hjubert. ,,Oh, Blanko, već nedeljama nisi razglabao o revoluciji”, rekao je Kozmo. „Pod tvojim krovom vodim računa o osećanjima tvog tatice.” „To baš i nisam primetio...” „Tvoja revolucija neće izbiti na vreme da spase Floru”, rekla je Mabs. „Mogla bi da se zaposli kao služavka, da kijanjem rasprši prašinu”, rekao je Hjubert netremice gledajući Floru. „Da postane rob dok revolucija ne počne.” „Svinjo!”, kazala je Flora zažalivši što nije jače kinula, što ga nije više isprskala. „Odvratna svinjo!” Tada je u sobu ušla Mili Li. „Stvarno, deco! Svi ste se nagurali ovde, a prozor vam je zatvoren! Dan je divan. Zašto ne izađete da se malo razmrdate?” Prešla je preko mladih isprepletanih na podu i umalo se nije okliznula kada je nagazila glatku naslovnu stranu Voga, ali je povratila ravnotežu i širom otvorila prozor. „Tako!” „Kako me samo nervira ova opsednutost više klase svežim vazduhom”, promrmljao je Hjubert protežući noge. „Hajdemo da uhvatimo suton na reci”, rekao je Kozmo. „Videćemo se kasnije, devojke.” „Najdžel i Henri bi sigurno veoma rado odigrali partiju tenisa”, rekla je Mili i oštro, bistrim očima, pogledala Mabs kad je izlazila iz sobe. „Kao da smo u Indiji. Nema razlike”, uzviknula je Mabs. Taši ju je iskosa pogledala i rekla: „Hajde, hajde - potrudi se.” „Vas dvojica idite. Mislim da ću izvesti pse u šetnju”, rekla je Mabs.

Te noći Flora je dugo ležala budna i bila je u dubokom snu kad ju je Mabs probudila rano ujutru. „Hoćeš li sa mnom na jahanje? Ne mogu da spavam.” Iskrale su se iz usnule kuće, uhvatile i osedlale konje i laganim kasom se popele do vresišta obraslog visokom travom koje se pružalo duž

~ 140 ~ Knjigoteka


Anna rimskog zida. Flora je, jašući, slušala zveckanje đemova, škripanje kože, šuštanje trave dok se konjske noge kreću kroz nju, graktanje vrane gavranke u dolini. Kad je sunce izašlo, a vetar koji je milovao žutu travu utihnuo, privezale su konje, pustile ih da pasu i sele da posmatraju krajolik. „Jednog baš ovakvog jutra”, rekla je Mabs, „dovela sam Feliksa ovamo. On na konju izgleda baš kako treba. Rekao je da mu se sviđa pejzaž, da je stvarno lep. Mislim da je pomenuo ‘istorijski’. Ali rekao je da više voli Holandiju, da krajolik voli da gleda sam. Bio je strašno učtiv - mislim da je to odgovarajuća reč - ali najdraža mu je ravnica. Tada sam znala. Majci je, naravno, laknulo; bila je veoma zadovoljna, zaista. Imala sam potrebu ovo da ti ispričam. Život u Kopermoltu nije sav od ljubavi, ljubaznosti, srdačnosti i velikodušnosti.” Mabs je uzela uzde, podigla glavu svom konju i rekla: „Hoćemo li da otkasamo do vrha?” Gledajući je kako se kasom udaljava, Flora se užasno razbesnela. Kako Mabs, koja sve ima, može da polaže pravo na Feliksa? Nije važno to što ju je odbio; posedovala ga je u mislima, želela da se uda za njega. Gušeći se od besa, Flora je naterala konja u kas. Konj je, zaražen njenom strastvenošću, spustio glavu, pogrbio leđa i nekoliko puta poskočio. Prva dva puta Flora je uspela da se održi u sedlu, ali je pri trećem skoku pala. Konj se oslobodio, otrčao i zaustavio se pored Mabs, koja je stigla do vrha brda; uhvatila ga je za ispuštene uzde. „Zašto si pustila uzde? Kako si ga uznemirila? On je miran kao bubica”, vikala je Mabs. „Jesi li se povredila?” „Ne!”, doviknula je Flora. Mabs je dovela konja do nje; Flora je ponovo uzjahala. „Obično je vrlo poslušan”, rekla je Mabs, zbunjena. „Ja sam poslušna devojka.” Flora je potapšala konja po vratu. „Ne zasmejavaj me”, rekla je Mabs. „Svi mi sumnjamo da se u tebi krije pravi vulkan.” Flora se osmehnula. „Dočekala sam se na zadnjicu; tvoje pantalone za jahanje umrljane su travom.” (Tako je ljubazna, pozajmljuje mi čak i odeću za jahanje; to me čini još više ljubomornom.) „Hoće li se oprati?” „Naravno.” Laganim kasom su se spuštale niz brdo. „Je li Feliks jahao ovog konja?” „Da. Njega nije zbacio.” (Znači, on je sedeo na ovom konju, u ovom sedlu.) „Htela si da se udaš za njega?”

~ 141 ~

Knjigoteka


Anna Mabs je netremice gledala ispred sebe. „Da, jesam. Verovatno se ne sećaš, bila si tako mala kad smo se svi upoznali u Francuskoj; sigurno nisi primetila, ali Taši i ja smo ga obožavale. Sve smo činile da mu privučemo pažnju.” (Kako su bili smešni oni šeširi!) „Onda, kad je kasnije došao u Englesku, izveo me je nekoliko puta. Družio se i s Kozmom. Onda je Taš upoznala Henrija, zaljubila se i zaboravila ga; ja sam upoznala Najdžela i on se zaljubio u mene. Feliks mi se i dalje sviđao, ali znala sam, kao što znaš kada konačno odrasteš, da tu nema budućnosti I da mi roditelji nisu oduševljeni, pa sam se verila s Najdželom. To je, otprilike, sve.” „Jasno”, rekla je Flora i za sebe zadržala godine kada je ležala u Feliksovom naručju - i u Kozmovom i Hjubertovom, naravno. Nikad, ni za milion godina, ne bi mogla da ispriča Mabs o tome. Ljubomorni bes joj se stišao; pomilovala je konja po vratu. Opustio se između njenih kolena. „Je li ti sada drago zbog toga?”, pitala je. „Valjda jeste. Roditelji najbolje znaju šta treba raditi.” (Roditelji? Šta roditelji znaju o ljubavi?) „Znači, srećna si?”, upitala je. „Uglavnom.” Mabs je odgovorila neodređeno. „Bilo bi bolje da požurimo”, rekla je, „ili ćemo zakasniti za doručak.” I odmah je dodala: „Stvar je u tome što i Najdžel i ja volimo brdovite predele. Po tome smo slični.” Flora je brižno sačuvala tajnu da su ona i Mabs slične jer ih je Feliks obe odbacio.

~ 142 ~ Knjigoteka


Anna

Dvadeset šest Angus je voleo da posle doručka svrati kod svoj žene. Kad bi je video naslonjenu na jastuke, s doručkom na poslužavniku preko kolena, ramena prekrivenih belim šalom, u satenskoj spavaćici koja otkriva grudi, nabujale u srednjim godinama, s naočarima na nosu koji se sija, sa šoljicom kafe u jednoj i Tajmsom u drugoj ruci, srce bi mu se ispunilo ljubavlju i ponosom. Kad on uđe u sobu, podigla bi pogled i, kao da pre sat vremena nije ustao iz zajedničkog kreveta, pitala: „Kako si? Jesi li dobro doručkovao?” A on bi se, napućivši brkove, sagao da je poljubi i rekao: „Aaa, to je lepo, veoma lepo.” Poljubio bi je u glatke obraze, udahnuo njen ženski miris i, pre nego što se smesti na cicom pokrivenu stolicu pored kreveta, imitirajući režanje, upitao: ,,A kako je Butsi?” Na to bi se Butsi, kvazikern terijer sumnjive naravi, odan samo Mili, još više sklupčao kraj njenih nogu i zarežao kroz stegnute zube, a Mili bi se osmehnula mužu i upitala: „Ima li nešto novo?” i: „Šta planiraš za danas?” „Povešću Najdžela i Henrija u lov da vidimo hoćemo li uspeti da donesemo nešto za ručak.” „Bez Kozma i Hjuberta?” „Izgleda da im više nije do lova. Pecaju. Ima li to što ih ne zanima lov neke veze s Hjubertovim političkim stavovima? On je praktično pacifista. Kaže mi da na Oksfordu vrvi od levičara; pretpostavljam da je i on među njima.” „On te samo zadirkuje. Politika koju on zastupa ne bi ga sprečila da puca.” „Nervira me. Stalno zanoveta zbog nezaposlenih i kaže da su londonske ulice pune osiromašenih rudara.” „I jesu.” „Mili!” „Pa jesu, dragi. Ja sam ih videla, ti si ih video. Znam koliko ceniš rudare. Šta te brine? Bojiš se da će naterati Kozma da se učlani u Laburističku partiju?” „Bože sačuvaj!” „Kozmo se neće priključiti crvenima, dragi, ne zanima ga to. Mene više on zabrinjava.”

~ 143 ~ Knjigoteka


Anna „Šta je uradio? Upao u dugove? Jure ga da vrati novac?” Nije u pitanju novac, već Flora Trevelijan. Vidim da je gleda.” „Ona je dete.” „Nije više. Gledao ju je kad smo bili u Dinaru, a gleda je i sada.” „Onda jeste bila dete.” „Znam.” „Ti si je pozvala u goste.” „Roza me je prevarila.” ,,A, Roza, mmm. U poslednje vreme ne viđamo onog njenog sina.” „Pobegao je jer si ga ti uplašio.” „Ne ja. Da si gledala, videla bi da je on odbio Mabs. Kozmo mi kaže da ga je pozvao da dođe ovamo preko leta, ali mu je odgovorio da je prezauzet. Šteta. Voleo bih da je došao.” „Ne može i jedno i drugo. Bio si užasnut mogućnošću da on ohrabri Mabs.” Mili je uzdahnula. ,,U svakom slučaju, sada je sve u redu, ona ima Najdžela.” „Hm.” Angus je sedeo s rukama na kolenima, razmaknutih noeu. „Na koliko si je pozvala? Malu Trevelijanovu.” „U tome i jeste stvar. Zaboravila sam. Verovatno sam, kao i obično, rekla: ‘Dođi na nekoliko dana’. Da budem iskrena, nisam ni pomislila da će prihvatiti poziv. Ovde je već tri nedelje. Mabs i Taši su je prihvatile, a svi muškarci - znaš već.” „Šta znam?” „Oh, Anguse, mislila sam da je bubuljičava i ružna, ali nije; divno pleše, i zasmejava ih.” ,,E, bogami, to je već zaista opasno.” „To nije za šalu. Zamisli samo da Kozmo. „Reklo bi se da je jednako zanima i Hjubert; u stvari, ne pokazuje veliko interesovanje ni za koga. Devojka je stidljiva, uzdržana.” „Hjubert nam nije sin. Nismo mi odgovorni za njega.” „Hoćeš da kažeš da ona nema novca i da nije devojka kakvu želiš za njega.” „Tačno.” „Onda sledeći put nemoj da je pozoveš.” Angus se osmehnuo ženi. „Ko bi u ono vreme, kad sam te zapazio još u školskoj klupi, pomislio da ćeš steći takvo životno iskustvo i biti toliko razborita?” „Nemoj, Anguse. O bože! Samo kad bi otišla.”

~ 144 ~

Knjigoteka


Anna „Verovatno će jednom morati da se vrati u školu. Ako si toliko zabrinuta, nagovesti joj nekoliko puta da je vreme, ili zamoli Mabs.” „Mabs neće hteti.” „Onda izdrži. Kao što rekoh, ne pozivaj je ponovo. Da ne preteruješ malo? Tek joj je petnaest. Sa dvadeset, Kozmo neće biti dugo zainteresovan za jednu devojku; ja nisam bio.” Mili je pogledala muža, Sve prepušta meni, pomislila je. „Moram da, kao što je red, pišem Florinoj majci. Biće joj drago da joj se javi neko ko nije iz škole u koju ide devojčica.” „Koliko se sećam, nisu mi se svideli ni ta žena ni njen muž. Dete ih nije zanimalo; sećam se da su bili potpuno obuzeti jedno drugim. Devojčica zbog toga ništa ne zna, potpuno je neobaveštena, jedva da zna ko je premijer. Mada se pristojno ponaša.” „Za Indiju je to sasvim u redu.” Mili spusti pogled na ruke. Angus brzo podiže pogled. „Ranije se nisi ovoliko brinula.” „Deca su bila mlada, dragi. Sada sam zabrinuta. Pošto je Mabs maltene - ali to je sada gotovo. Hoću da se postaram da dobiju sve najbolje.” „Život je bio manje komplikovan kad su bili mali.” Angus je ustao, a onda se, uzevši ženinu ruku, sagao da joj poljubi grudi, mrmljajući: „Ces belles choses.” „Brkovi bockaju i golicaju.” Mili ga je pomilovala po glavi. Angus joj je nežno prekrio grudi šalom i rekao: „Ti si sjajna žena i dobra majka. Zlata vredna žena. Jesi li me čula, Butsi?” Bocnuo je prstom psa koji piskutavo zareža. „Ne zadirkuj je, dragi”, rekla je Mili kao i svakog jutra. „Možeš li, molim te, da mi dodaš pribor za pisanje? Nažvrljaću nekoliko pisama pre nego što ustanem.” Angus je sišao niz stepenice zviždućući. Kozmo je stvarno gledao Floru. Kad su on i Hjubert držali Floru između sebe u reci, i kad ju je poljubio, poželeo je da se to ponovi. Za onih nekoliko sekundi dok joj je ljubio usta a Hjubert vrat, ona je udarala nogama da bi se oslobodila. Stopala su joj tako skliznula niz njegov stomak i preko genitalija da se uzbudio; gustina vode je ono što je moglo biti bolan udarac pretvorila u nešto slično milovanju, još zanimljivije jer nije bilo ni smišljeno ni svesno. Kad su viknuli „Imam je” i „Moja je”, bila je to šala, slična onome što su radili s Mabs i Taši. Ali posle poljupca i udarca nogom, osećanja su mu se

~ 145 ~ Knjigoteka


Anna promenila. Odlučio je da se s Florom nađe nasamo, ali to nije išlo lako. Prvo, kad su igrali sardine, tu je bila njegova sestra, a i Hjubert, pa je uspeo samo da joj stavi ruku oko vrata i privuče glavu na rame; odmakla se. Kasnije je s Hjubertom nešto pošlo naopako i pokvarilo atmosferu, a njegove nade da je satera u ćošak izjalovile su se. Tražio ju je u mraku, ali nije mogao da je nađe. Prošle su godine pre nego što mu je priznala da je varala i krila se u plakaru u predvorju. Nije mogao da je poljubi pred svima dok igraju. Činilo se da je opuštenija dok pleše s Najdželom ili Henrijem nego s njim ili Hjubertom. Sumnjao je da je Hjubert nešto zgrešio, ali nije hteo da ga pita. Pomalo zbunjen, odlučio je da sačeka savršenu priliku. Počeo je da ide na pecanje. Dok je pratio zavoje i okuke reke i zabacivao mamac, zamišljao je Floru u nizu erotičnih situacija - počelo bi tako što bi ga njene duge trepavice milovale po obrazu, a završilo se sladostrasnim, pohotnim grčenjem njihovih golih tela. Iskusan u seksualnim fantazijama, Kozmo je, kao i većina njegovih vršnjaka u to vreme, bio nevin i sklon onanisanju, koje ga nije zadovoljavalo. Mabs je, zajedno s Taši, takođe bila prepreka. Provodile su toliko vremena s Florom da mu je palo na pamet da je koriste kao štit. Ako bi se Taši i Henri izgubili i otišli u romantičnu šetnju, Mabs bi radije bila u Florinom društvu nego da s Najdželom sledi njihov primer. Tako je ona stalno bila s njima dvema, nepristupačna za bilo kakav prisniji kontakt, kao kanarinac u visoko okačenom kavezu. Kad je jednog popodneva izašao iza okuke na reci i video Floru kako obgrljenih kolena sedi i zuri u vodu, zastao je i osvrnuo se da proveri je li sama pre nego što je seo kraj nje. Pogledala ga je iznenađeno. „Otići ću ako hoćeš da budeš sama”, rekao je. „Ne”, odgovorila je. U jazu je bila pastrmka koju je Kozmo dobro poznavao; već mu se dva puta zakačila za udicu. Ostarela je i postala lukava. Pitao se da li da joj pokaže ribu, ali je pomislio da je to sasvim nepotrebno ukoliko ju je videla, a ukoliko nije, možda je to ne zanima. Sedeo je slušajući žubor reke, lepršanje lasta koje su letele nad samom vodom, i daleke zvuke žetve. „Veoma mi je teško”, rekla je Flora. Pošto nije znao na šta tačno misli, Kozmo ju je, ne okrećući glavu i ne odvajajući pogled od ribe, upitao: „Šta ti je teško?” ,,U školi druge devojke kukaju i cvile za roditeljima. Plaču za majkama. Jecaju. Nikad ne znam da li zaista plaču jer, kad jedna počne, ostale se pridruže. Ponekad je cela spavaonica u suzama. Nisam vam pričala o tome pre neki dan kad sam vas sve nasmejala. Pitam se jesam li

~ 146 ~ Knjigoteka


Anna čudna. Ja ne plačem. Jednom sam pokušala. Ležala sam u mraku i dovodila sebe u to stanje. ‘Nedostaje mi majka, nedostaje mi majka’, govorila sam u sebi, ali nije mi nedostajala. Ni suzu nisam mogla da iscedim. Bilo me je sramota.” Kozmo je čvrsto obgrlio kolena i netremice posmatrao pastrmku u vodi boje piva, na dubini od tridesetak centimetara. Pokrećući rep i peraja, priljubila se uz stenu. Flora je nastavila: „Naravno, oduvek sam znala, ali otkad sam došla ovamo, u Kopermolt, i videla koliko volite majku i oca, i koliko oni vole vas, sasvim sam sigurna. Ne volim majku i oca; ponekad ih i mrzim.” Kozmo se setio da mu je Hjubert ispričao kako je Flora ušla u more. „Pa, ipak”, rekla je, „vi niste potpuno srećni. Ne razumem to.” Kozmo je iznenađeno pogledao Floru. U pravu je, pomislio je, ali ne mogu se roditelji kriviti za to što neko od njih nije srećan. „Pitala sam se, kad si naišao”, rekla je Flora, „je li zaista velika razlika između ljubavi i mržnje, između toga što ti i Mabs radite da biste ugodili roditeljima, i onoga što ja radim jer moram.” „Zašto si žmurila kad si ulazila u more u Dinaru?” (Je li to bila mržnja?, pitao se.) „Zato što nisam znala da plivam. Pretpostavljam da ti je Blanko rekao.” „Ujedala si ga i ritala.” „Što nije gledao svoja posla?” „Njima ne bi smetalo da umreš. Učinila bi im uslugu”, rekao je Kozmo. „Zbog mržnje?” „Zar je važno zbog čega?” Eto! Sad ga je gledala. Nije izgledala kao devojka o kojoj je noću maštao - danju takođe. „Ako si zaista toliko nesrećna zbog odlaska u Indiju, kad dođe vreme za to, nemoj da odeš. Ja ću ti pomoći”, rekao je Kozmo. „Kako?” Besno ga je pogledala. „Smisliću nešto.” Flora se nasmejala. Njen smeh mu nije bio prijatan. Činilo se da ima više od petnaest godina. Kozmo se naljutio. Trebalo je da kaže: „Oženiću se tobom”, ili: „Moraš da živiš sa mnom”, ili: „Postaraću se za tebe, spašću te od mladih oficira stasalih za ženidbu.” Bilo šta, samo ne: „Smisliću nešto” nespretan odgovor koji ne znači ništa. Uzeo je oblutak i gađao pastrmku; pastrmka, koja je preživela i gore stvari, nije se uznemirila. Flora je

~ 147 ~

Knjigoteka


Anna prošaputala: „Ne bi se usudio.” Onda je rekla: „Mabs kaže da život u Kopermoltu nije sav od ljubaznosti, ljubavi i velikodušnosti. Meni je to moralo da se kaže. Mabs zna. Ona nije srećna.” „Naravno da jeste. Udaće se za Najdžela.” Flora je podigla obrve, zatreptala svojim dugim trepavicama i kroz stisnute usne rekla: „Tačno.” Prisećajući se različitih scena sumnje, kolebanja i zabrinutih lica svojih roditelja, Kozmo je poželeo da udari Floru, ali je umesto toga rekao: „Znaš, sve je dogovoreno. Ona se sjajno provodi kupujući sve što je potrebno. Ja ću biti glavni za doček i razmeštanje gostiju, a Henri će biti venčani kum.” „Ona je htela da se uda za Feliksa”, rekla je Flora. „Otkud znaš?” Kozmo je bio zbunjen. „Za Feliksa?” „Tako što mi je rekla.” (Tako što i sama volim Feliksa.) „Moji roditelji...” „Nisu oni u pitanju. On nije hteo - Feliks.” „Ona ti je to rekla?” Kozmo je bio zapanjen. „Žao mi je dobre stare Mabs.” (Mora da sam slep kao slepi miš.) Sedeli su zureći u reku. „Život je sigurno mnogo jednostavniji za tu veliku pastrmku, dopola skrivenu iza one stene”, rekla je Flora. „Zakačila mi se na udicu dva puta i uvek bi se oslobodila; lukava je.” „Svaka joj čast. Meni bi pomogao samo neko kao što je Aleksej Tarasov”, rekla je Flora, „ako je još živ.” (Alekseja ne volim, i nikad ga neću voleti.) „Oh, jeste”, rekao je Kozmo. „Hjubert i ja smo ga slučajno sreli u Parizu. Još vozi taksi; vozio nas je od Lionske stanice do Istočne stanice. Prepoznali smo ga. Negde imam njegovu adresu. Ugojio se i ima podvaljak.” „Daj mi je.” „Imali smo vremena da odigramo partiju triktraka u kafeu koji posećuju beli Rusi. Obojicu nas je pobedio. On ti ne bi bio od koristi.” „Ipak bih htela da imam njegovu adresu.” ,,U redu, naći ću je. Treba da se vratimo, zakasnićemo na večeru.” Kozmo je ustao i pružio joj ruku. Flora je prihvatila i dozvolila da je podigne. „Pomoći ću ti ako ti ikad bude potrebno”, rekao je. „Obećavam.” Flora nije odgovorila jer je, s pronicljivošću koja je prevazilazila njene godine, znala da on ne želi da se obaveže, da je u tom pogledu isti kao Feliks.

~ 148 ~ Knjigoteka


Anna Približavajući se kući, Kozmo je osećao da je bio bliži s Florom kad je ona bila dete a on petnaestogodišnjak, kad su sedeli na podu u sobi madam Tarasove, iznad konjske kasapnice, i igrali triktrak u senci grudi Elizabete Šavhalfpeni. Iščupao joj je jednu trepavicu. Bio je srećan. Rekao je: „Oh, do đavola, bilo bi bolje da požurimo. Zaboravio sam da imamo goste na večeri, gospođicu Grin i Džojs. Sećaš li se Džojs? Veoma okretna devojka. Ostaće duže.” „Ima isturene zube i bele trepavice?” „Da, to je ona. Zubi su joj sada pravi; izgleda kao divan dorat. Boji trepavice; zaista je prilično lepa. Ima neverovatnu figuru, predivne duge noge, a grudi su joj fantastične.” „Baš lepo.” „Svi odsedamo u kući koju njen otac iznajmljuje za lov na tetrebe. Idemo sledeće nedelje, mislim da je blizu Perta.” „Mislila sam da ne ideš u lov.” ,,S ocem mi je dosadno, ali u Škotskoj je drugačije.” Flora je potrčala. „Zašto trčiš?” „Hladno mi je.” Potrčala je još brže. Oh, do đavola, pomislio je Kozmo gledajući je kako trči ispred njega, zašto je nisam poljubio kraj reke? Kad je prihvatila ruku i kad sam joj pomogao da ustane, mogao sam da je poljubim. Bili smo sami, prilika je bila idealna. Mogao sam da pokušam, čak i da je silujem. Zamišljajući tu scenu, Kozmo je prasnuo u smeh. Kad se gleda otpozadi, Flora izgleda kao dete, pomislio je; nedostajala joj je glatkoća pokreta koja je krasila Džojs. Pošto je jedva čekao da vidi Džojs, i on je potrčao.

~ 149 ~ Knjigoteka


Anna

Dvadeset sedam Vita i Denis su sedeli na terasi kluba i gledali partiju tenisa koju su nedaleko od njih igrale dve devojke, tek pristigle iz Engleske. Partneri su im bili kapetan iz puka Gurki i pomoćnik guvernera. Jazavičar pukovnika jednog od pukova Sika jurcao je s Tarom, Denisovom ženkom erdel terijera, po travnjaku između zgrade kluba i teniskog terena. Gledajući kako se psi mahnito vrte ukrug, Denis reče: „Ovo pokazuje da joj je potrebno više vežbe; trebalo bi da budemo zahvalni pukovniku.” „Pod uslovom da ne unište leje s cvećem”, rekla je Vita kad su se psi naglo okrenuli i udaljili od leje s kanom. „Mislim da mrzim tu crvenu boju. Zla je.” Bila je nedelja. Denis i Vita su već išli u crkvu; sedeli su i čekali da im donesu piće. Posle prohladne severnoindijske noći dan je bio prijatno topao; ljudi su sedeli u parovima ili po troje, tračarili uz čašu pimza, ružičastog džina ili martinija, i dokono gledali tenis. Nekolicina se izdvojila i čitala Tetler i Kantri lajf od pre mesec dana. Muškarci su odmeravali Vitu; njihove žene su joj mahale zapažajući njenu haljinu od kineskog krepa boje breskve, beli džemper, noge u svilenim čarapama i odgovarajuće cipele. Denis je eleganciju svoje žene upotpunjavao svetlosivim odelom, svilenom košuljom krem boje, kravatom svoje nekadašnje škole i antilop cipelama. „Ne znam kako joj uspeva”, rekla je jedna žena prijateljici. „Kako u ovoj klimi uspeva da sačuva taj neverovatni ten? Nikad ne idu kući. Pogledaj joj samo kosu, sjajna je kao dečja. Sigurno ima blizu četrdeset. Da ti se smuči!” „Svi znamo šta ljudi kažu”, rekla je njena prijateljica. „Za njih se to, bogami, sigurno može reći.” Obe žene su se grohotom nasmejale. Par jastrebova koji je kružio na nebu po spirali se spustio na krov kluba i buljio zlobnim očima. „Naručio sam crno pivo”,rekao je Denis, povukao nogavice pantalona i prekrstio noge. „Prve ostrige u ovoj sezoni stigle su iz Bombaja.” „Prava poslastica”, rekla je Vita. „Baš ono što nam treba.” „Ne treba nama podsticaj.” Vita mu se osmehnula onako kako on to voli. „Jesi li naručio crni hleb i maslac?”

~ 150 ~ Knjigoteka


Anna „Naravno. Ta devojka dobro igra. Kod koga je u gostima? Kako se zove? Nova je.” „Još ne znam. Stric joj je pukovnik Prvog puka jedanaeste brigade Sika. Malo je debeljuškasta, ali dobro joj ide s guvernerovim pomoćnikom. Tu više nema zavitlavanja.” Vita se nasmejala. „Nadajmo se da ćemo, kad na nas dođe red, i mi izvesti uspešno uvođenje u društvo.” „Ne pričaj o tome! Ostaju nam još dve godine.” Vita se namrštila. Onda je, podigavši pogled kad su prolazila dva muškarca s reketima za skvoš, rekla: „Zdravo! Dođite posle igre i sednite s nama.” „Hvala, s velikim zadovoljstvom”, odgovorio je jedan od njih. „Jedan od ove dvojice bi odgovarao ako ga neka već nije dograbila”, rekla je Vita. „Još je rano za to”, rekao je Denis. „Ah, stiglo nam je piće i, umalo da zaboravim, na adresu kluba stiglo je pismo za tebe.” Vita je uzela pismo dok je uniformisani sluga stavljao na sto ostrige, vrčeve crnog piva, tanjir hleba i maslaca. „Ne poznajem ovaj rukopis.” Vita je okrenula pismo. „Fini papir. Najpre ostrige.” Spustila je pismo i nabola ostrigu na čačkalicu. „Baš su ukusne”, uzdahnula je. Denis ju je gledao kako guta; uzbuđivalo ga je jedva primetno kretanje njenog grla. „Bogami, vas dvoje baš rizikujete”, rekla je jedna žena prolazeći pored njihovog stola. „Ostrige dopremljene iz Bombaja u buradima! Meni to miriše na samoubistvo!” „Savršeno su sveže”, rekla je Vita medenim glasom. „Ništa se vi ne sekirajte.” „Čini mi se da rizikujete da dobijete dijareju, ako ne i dizenteriju”, rekla je žena. Vita je probola još jednu ostrigu i, dok se žena udaljavala, promrmljala: „Zašto ta kučka ne gleda svoja posla?” Denisovo lice se razlilo u širok osmeh; uvek ga je oduševljavao ženin odnos s drugim ženama. Posmatrao je svog psa kako mahnito juri oko jazavičara. „Izazvaće mu srčani napad”, rekao je dok je jeo hleb i maslac i velikim žednim gutljajima ispijao pivo. „Vidi mu samo te jadne male nožice. Od koga je pismo?” Vita je otvorila koverat, rasklopila pismo i zagledala se u potpis. „Mili Li. Ko je to Mili Li? Oh, setila sam se - Dinar.”

~ 151 ~

Knjigoteka


Anna „Udata je za onu matoru budalu, generala u penziji. Imaju sina i ćerku. Prijatelji one holandske porodice. Šta hoće?” Psi su sada ležali iscrpljeni, okrenuti jedan prema drugom, isplaženih jezika. „Mislim da bi bilo bolje da je ošišaju.” „Koga?” „Taru, draga. Zašto bi ti gospođa Li pisala?” Vita je čitala pismo. „Izgleda da je Flora kod njih u gostima. Baš čudno. Mislila je da bismo voleli da dobijemo vesti o njoj koje ne dolaze iz škole. Prolepšala se - to donosi olakšanje, valjda. Lepo pleše, igra tenis, pliva, jaše. Pa naravno, ima obe noge. Ima nešto i o ‘školskom izveštaju koji nije prepun hvale’. Čitamo li ih mi uopšte?” „Kad plaćam račun, letimično ga pročitam; prosečna je.” „Bolje od prosečnog ne bi odgovaralo ovdašnjim prilikama. To je malo drsko; nagoveštava li ona nešto? Pitam se zašto ju je pozvala? Lepo od nje, valjda.” Vita je pročitala adresu. „Kuća Kopermolt, Nortamberlend.” Na teniskom terenu punačka devojka vrisnu: „Aut, bio je aut!” „Ako ti kažeš”, rekao je guvernerov pomoćnik. „Promena strana, ja serviram.” „Baš je šašava, nije bio aut”, rekao je Denis. Iznad njihovih glava jastrebovi su se, lepećući krilima, premestili s krova kluba na granu jednog drveta. Vita se vratila pismu. „Rukopis je gotovo sasvim nečitak, čitave stranice. Dama je puna novosti. Sin joj je na Oksfordu, kao i njegov prijatelj kog se možda sećam kao Blanka. Ali, sada ga, naravno, zovemo Hjubert. Zamisli.” „Sećam se dva prilično nepristojna dečaka.” „Ja ne. Oh, devojka se udaje, kao i njena prijateljica Taši. Zašto bi to trebalo da nas zanima? A, čekaj, ima još; obe su predstavljene na dvoru i pojavljivale su se u toku tri sezone. 22 Zamisli koliko je to koštalo. Njih dve nisu baš mnogo hitre. Flora će morati da bude brža. Neću trpeti da mi se ovde mota godinama. Mislim da se gospođa Li meša u stvari koje je se ne tiču, Denise. Poručuje li nam to ona da Flora treba da bude predstavljena na dvoru? Kakva besmislica.” Denis se nasmejao. „To se kod takvih kao što je ona podrazumeva.” „E, to ne dolazi u obzir”, rekla je Vita ljutito. „Sasvim je nepotrebno.” Engl.: The (London) Season - niz društvenih događaja koji se svake godine održavaju u Londonu ili njegovoj okolini, a posećuju ih pripadnici najviše društvene klase. (Prim. prev.) 22

~ 152 ~ Knjigoteka


Anna Denis se osmehnuo; voleo je kad mu se žena naljuti zbog nečeg nebitnog. „Jeste li se često viđale kad si ostala u Francuskoj pošto sam ja otišao? Jeste li se družile?” „Ne baš. Nije moj tip. Bila sam prezauzeta.” „Čime?” Šta je radila tokom celog jula, avgusta i septembra? Gotovo da uopšte nije pričala o tome. Ponovio je pitanje: „Čime si bila zauzeta?” „Starala sam se o Flori. Nabavljala novu odeću. Provodila sam sate na probama, čitave sate. Ona ruska krojačica je radila užasno sporo. Vredelo je ići kod nje samo zato što je bila jeftina.” „I šta još?” „Bilo mi je dosadno i bila sam usamljena bez tebe.” „Zaista?” ,,A onda...” ,,A onda?” Nagnuo se prema njoj; nos joj se zašiljio kao kad laže. ,,A onda?”, bio je uporan. „Denise, nisi valjda ljubomoran?” Njene svetlosive oči su sijale, a beonjače dobile sasvim belu boju. „Jesam.” Jastreb, koji ih je hladno posmatrao, iskoristio je trenutak i stuštio se da ugrabi ostrigu s Vitine čačkalice. Mašući krilima dok je uzletao s plenom, udario je Vitu po licu. Vrisnula je. Nekoliko ljudi koji su sedeli oko njih na terasi nasmejalo se kad je Vita, pokušavajući da udari pticu, prevrnula piće, pa joj je smeđa pena potekla niz noge. Denis je uzviknuo: „Ogrebao te je po licu!” Glas mu je bio visok i brižan. „Hajdemo kući, dušo, moramo to da dezinfikujemo; to su lešinari.” Ruka koju je prinela licu bila je sva u krvi. „Mogao je da me oslepi.” Zajecala je. „Oh, Denise, moje lice!” „Hajdemo, odvešću te kući.” Zagrlio ju je. „Izvoli moju maramicu.” Vita ju je stavila na lice. „Ta ptica je bila sjajna! Dešava li se to često?” - dežmekasta devojka je završila partiju tenisa. „Hej, Denise!”, vikao je neki muškarac za Denisom, koji je vodio Vitu prema njihovim kolima. „Pukovnikov Švaba je zaskočio tvoju kuju. Ima li teranje?” „Još joj nije vreme, ali sigurno ima. Do đavola, može li neko da je dovede? Moram da odvedem Vitu kući.”

~ 153 ~ Knjigoteka


Anna „Ko bi pomislio da ne zna čak ni kad mu pas ima teranje?”, prokomentarisala je žena kojoj su ostrige bile sumnjive. „Kako bi i mogao da zna kad ima ženu koja je u tom stanju en permanence?, 23 rekla je njena prijateljica. „Zaglavili su se, nećete moći da ih razdvojite”, rekla je dežmekasta devojka. „Znam kako je to kod pasa. Kuja je legla da mu se namesti.” ,,E, pa stvarno! Kakav svet!”, rekla je žena nepoverljiva prema ostrigama. Pomoćnik guvernera je izdao naređenja na urdu jeziku i sluge nevoljno donesoše vodu da poliju pse. „Da ti presedne ručak”, rekla je žena koja do tada ništa nije govorila. Denis je oprao Vitino lice. Ona je plakala od šoka. „Sada je sve u redu, draga, nemoj da plačeš.” Nežno ju je grlio i milovao po kosi. „Hoće li mi ostati ožiljak?” „Ne, ne, naravno da neće. Ne pomeraj se dok stavljam gazu.” „Kad me je to stvorenje udarilo, pokušavala sam da ti kažem da nema razloga da budeš ljubomoran. Ništa se nije desilo tog leta, ništa. Užasno sam se svađala s Florom. Bila je nepodnošljiva. Nisam ti nikad rekla jer sam imala osećaj krivice. Trebalo je da te poslušam i vratim se s tobom u Indiju umesto da vodim računa o onome što ljudi kažu. Kako su stvari stajale, bilo mi je dosadno do suza, a zbog ljudi kao što je ta Mili Li grizla me je savest. Vidi šta sam napravila od haljine; upropašćena je.” „Daću je slugama da je odnesu dobi. 24 Pomoći ću ti da je svučeš.” Denis je prevukao haljinu preko Vitine glave. „Pazi da ti ne dodirne lice.” Vita se uvila u kućnu haljinu. „Neko je došao.” „Lezi, dušo, odmori se malo. Verovatno je neko bio ljubazan i doveo Taru. Postaraću se da je zatvore u štalu.” „Rekao si da treba da budemo zahvalni pukovniku.” Vita je počela da se smeje. „Ha-ha-ha! O bože, dobiće neopisivo ružne štence.” Prestala je da se smeje. „Ode njen pedigre bestraga.” „Bacićemo ih u vodu”, rekao je Denis. „Sada se odmaraj.” Vita se opružila na krevetu. Čula je kako Denis nekome zahvaljuje, Tara laje, a Denis naređuje da je zatvore, muške glasove, a onda kako se

23 24

Franc: En permanence - stalno. (Prim. prev.) Hindu: pralja. (Prim. prev.)

~ 154 ~ Knjigoteka


Anna tonga 25 udaljava. Konj je poput mnogih drugih konja upregnutih u tonge bio hrom. Kako je počela ta užasna svađa s detetom u stanu u Dinaru? „Je li on zaljubljen u tebe?”, pitala ju je Flora jula 1926. u stanu u Dinaru. Razdrala se na dete: „Zašto to pitaš, zaboga?” „Gleda te kao što Žil gleda madam Žil, ništa drugo. Samo sam se pitala.” Trebalo je da sve okrene na šalu, ali je rekla: „Ne govori gluposti” i: „Ko je taj Žil?” „On mi je prijatelj. Drži kafe u Sen Malou”, odgovorilo je dete. „Ne možeš da se družiš s takvim ljudima.” Flora ju je iznenadila jer je veoma glasno viknula: „On mi je prijatelj! Osim njega, imam samo još Tontona.” ,,A ko je sad pa on?”, pitala je. Sad vidi da to nije bilo pametno. „Pas!”, vikalo je dete. „Pas kog viđam na plaži. Ja, izgleda, ne smem da imam ni psa za prijatelja”, razdrala se, „dok ti sklapaš prijateljstvo s nekim koga si srela u vozu iz Marseja, kad je otac otplovio.” Ošamarila je Floru, a Flora je viknula: „Žao mi je što se nisam udavila!” Od siline osećanja usta su joj se ružno izobličila. Uzvratila joj je jednako strastvenim uzvikom: ,,I meni je žao!”, mada, kada sad, posle toliko godina, pomisli na to, nije joj jasno zašto je uopšte pomenuto davljenje. Ipak je bila potresena. Odbila je mladića i nije se desilo ništa što bi bilo kome, čak ni Denisu, moglo da smeta. Nije ga čak ispratila ni do Sen Maloa, gde se ukrcao na brod. U pismima Denisu nije pomenula da je upoznala tog zabavnog muškarca. Ne mogu da se setim čak ni kako je izgledao, pomislila je oprezno dodirujući obraz koji je, hvala bogu, manje boleo. Ali to leto! Dosada. Devojčica je sve vreme bila odsutna, verovatno na časovima konverzacije na italijanskom, matematike i ruskog - s krojačicom. Vita se sećala dugih nedelja koje je provela lutajući po gradu, razgledajući izloge, ležeći na sofi i čitajući romane, pišući Denisu i brojeći dane do trenutka kada će moći da se otarasi devojčice i vrati u Indiju. Navikla se da o Flori misli kao o „strašnom upozorenju”, što je Flora zaista i bila; podsetnik na veče provedeno s putnikom koji je prolazio kroz

Tonga - laka dvokolica za dve ili četiri osobe u koju je upregnut jedan konj. (Prim. prev.) 25

~ 155 ~ Knjigoteka


Anna brdsku stanicu na putu za Himalaje. Nikad ga više nije videla. Previše pića kad još nije bila na to naviknuta, žestoko maženje koje je otišlo predaleko, i nekoliko nedelja pošto je Denis došao na odmor, otkrila je da je trudna. Nikad nije bilo ni traga od ogovaranja. Kad se Flora rodila i kad je Denis predložio da je daju na usvajanje, oštro se usprotivila, plašeći se da bi, ako se, kao što je priželjkivala, složi, Denisu bilo sumnjivo - ako ne odmah, onda kasnije. Tog leta u Francuskoj često je žalila što nije prihvatila taj rizik. Kako su se samo dani vukli i kako ju je druženje s detetom izluđivalo, podsećajući je na tu jedinu grešku u kojoj čak nije ni uživala. Taj muškarac je bio grub i sebičan, ni nalik Denisu. Vita ga pozva: „Dragi, jesi li tu? Potreban si mi.” Denis je ušao u sobu: „Šta je bilo, dušo?” Je li sve u redu s jadnom Tarom?” „Da, naravno.” „Moraš li da udaviš...?” „To je jedino rešenje. Ne možemo sebi da natovarimo na vrat čopor mešanaca. Svi bi nam se smejali. Nikad ih se ne bismo otarasili. I suviše si dobrodušna.” „Znam da sam šašava. To glupo pismo me je uznemirilo mada, verovatno, nije mislila ništa loše.” „Kad neko ne misli ništa loše, to može imati pogubne posledice”, rekao je Denis. „Ne odobravam takvo stanje duha.” Seo je na ivicu kreveta i uzeo je za ruku. „Kako je tvoje jadno lice?” „Neuporedivo bolje.” „Dovoljno dobro za žestoko piće i ručak?” „Mislim da jeste.” „Dobro. Čini mi se da nam taj prokleti jastreb nije sasvim upropastio popodnevni odmor.” „Ni slučajno”, rekla je Vita, „za to je potrebno nešto gore.” Alek, guvernerov pomoćnik, i kapetan u jedinicama Gurki, koji su vratili Taru, razgovarali su, odlazeći dvokolicom, o devojkama s kojima su igrali tenis. „Ona manja je dobro igrala”, rekao je kapetan Gurki. „Siguran sam da ono nije bio aut”, rekao je Alek. „Znači, nije ti se svidela?” „Ne naročito, nije.” ,,A!”

~ 156 ~ Knjigoteka


Anna „Ja sam u nepovoljnom položaju kad su u pitanju devojke”, rekao je Alek. „Upoređujem ih s Vitom Trevelijan.” „Stvarno?” Videlo se da je kapetan Gurki zainteresovan. „Njihov brak je savršen”, rekao je Alek. „Ona je lepotica; nerazdvojni su. Nikad ga ne ostavlja da bi otišla kući. Obožavaju jedno drugo.” „Primetio sam da nije baš omiljena među drugim ženama.” „Pretpostavljam da su ljubomorne. Verovatno bi volele da malo probaju Denisa.” „Imaš veoma visoke kriterijume”, rekao je kapetan Gurki. „Meni ne smeta povremeno odvajanje. Pozvaću onu malu varalicu na sledeći ples u klubu. Volim kad devojka nije imuna na greške.”

~ 157 ~ Knjigoteka


Anna

Dvadeset osam Drhtavica koje je obuzela Floru kad je bila s Kozmom pored reke, i naterala je u trk, bila je posledica iznenadne spoznaje da joj se boravak u gostima uskoro završava; za tri dana treba da bude u školi. Kad Kozmo i Hjubert budu u Pertširu, ona će opet biti u okruženju koje mrzi. Ipak, ostala su još tri dana. „Zdravo, stani”, rekao je Najdžel, koji ju je gledao kako trči prema kući. „Dođi malo ovamo, samo na trenutak.” Uhvatio ju je za ručni zglob. Na večernjem suncu Najdžel je sedeo na terasi s Tajmsom u krilu i polupraznom čašom viskija na stočiću pored. Izgledao je setno. „Sedi.” Povukao ju je da sedne. „Hoću da ti pokažem nešto.” „Šta?” Bila je nestrpljiva da ode do svoje sobe i obuče večernju haljinu, pošto se prvo nauživa u vrućoj kupki. Nažalost, u ovom luksuzu neće još dugo uživati. Moraće da deli kupku s još jednom devojkom, i imaće samo tri nedeljno. Pokušala je da istrgne ruku, ali Najdžel ju je čvrsto držao. „Čekaj malo, ovo je važno.” Držao ju je levom rukom, a čašu viskija desnom. Miris viskija mešao se s miomirisom jasmina posađenog oko kuće. „Gledao sam kako trčiš”, rekao je Najdžel. „Imaš dobre noge, nisu iks kao kod Mabs. Jesi li primetila da Mabs ima iks noge?” „Ne.” Okretala je zglavak koji je stezao. „Pogledaj”, rekao je Najdžel. „Imam Tajms.” „I šta onda?” „Uradiću nešto za tebe, naučiću te da ga čitaš. Ne, nemoj da bežiš. Ovo je važno, mlada damo. Ako hoćeš da shvatiš šta pokreće ljude, moraš da čitaš ove novine.” „Koje ljude?” ~ 158 ~ Knjigoteka


Anna

„Lijeve, glupačo, i njihovu sortu. Ti nisi njihova sorta, pa bi ti bolje bilo da ih razumeš.” „Jesi li ti njihova sorta?”, pitala je podižući glas. „Jesam. ‘Sorta’ se tiče finansija, draga devojko. Ja jesam i malo pijan. Gde sam stao? Oh, da, bolje ti je da iskoristiš ovu priliku dok možeš, kao što kažu u reklamama. Jesi li spremna?” „Ako ne traje predugo”, gunđala je. „Za osnovne stvari ne treba mnogo vremena, a iskustvo se stiče celog života. Tako. Nemoj da pobegneš, obećavaš?” „Obećavam.” (Čiju haljinu da pozajmim večeras, zelenu od Mabs ili plavu od Taši?) „Onda u redu.” Najdžel joj je pustio ruku i uzeo novine. „Evo, obrati pažnju. Ovo je rubrika Kolevka, oltar, kovčeg. Rađanje, brakovi, umiranje, zar ne?” „Zamisli da ovde sa zadovoljstvom pročitaš - da vidimo - da je umro admiral Bouing. On ti je možda ujak, i ako imaš sreće, testamentom ti je ostavio lepu svotu. Uvek prvo gledaj čitulje jer mogu neizmerno da te razvesele. Jesi li razumela? Sada rođenja. Neki tvoj budalasti prijatelj je zasnovao porodicu ili joj je dodao novog člana. Pišeš i čestitaš ili izražavaš saučešće, to se mora. Zato čovek ima prijatelje. Pratiš?” „Da.” ,,U redu, onda okreni stranu s vestima u vezi s dvorom, veridbama. Gospođica Mabs Li verila se sa... o bože” - Najdžel je iskapio čašu „Najdželom Fuksom. A veridbe se s vremena na vreme raskidaju. Budno prati to društvance da ti se ne bi desilo da nešto odvališ u društvu, jer takve greške. Floro niko ne zaboravlja. Vise ti oko vrata kao - o bože, nema više viskija.” Najdžel je pažljivo spustio čašu na sto. „Gde sam stao? Da. Vidi, ovde su izveštaji o venčanjima, besmislene liste svih koji su bili na svadbi. Vole da vide svoje ime između nekog lorda i nekog generala, na primer. To im, jadnicima, daje osećaj da postoje.” „Hoću li pročitati i o tebi i Mabs?” „Ko zna? Možda.” Najdžel je pritvorenih očiju zurio ispred sebe. „Ko to, do đavola, zna?” Duboko je uzdahnuo. Flora se trgla od mirisa viskija u njegovom dahu. „Ponekad pročitaš radosnu vest da su se supružnici razveli. Pa, za nekoga jeste radosna, pretpostavljam. Aaa...” Najdžel je opet uzdahnuo. „Je li to sve?” Jedva je čekala da se zagnjuri u divnu toplu vodu sa solima za kupanje.

~ 159 ~ Knjigoteka


Anna „Ne. To nije sve. Moraš da čitaš uvodnike ovde i ovde; ovaj treći je često prilično duhovit. Onda čitaj pisma; iz njih vidiš šta bi mogla da bude aktuelna opsesija. Shvatiš kakvo je mišljenje ljudi o nekim stvarima. A ovde su izveštaji iz parlamenta; kad budeš znala ko je ko u vladi, sve ćeš s lakoćom razumeti. Pratićeš ih s oduševljenjem. Stranica s trkama? Da li te zanimaju trke? Možda ćeš se udati za muškarca koji voli trke. A onda, za lagodno opuštanje, ova strana: ubistva i suđenja za ubistva. Uživaćeš u njima. Posle ovoga, Floro, ti si au fait 26 s onim što se dešava u svetu, ma koliko da je izveštaj nejasan. Ne moraš da veruješ u to, ali ostavlja dobar utisak ako umeš da se pretvaraš da imaš mišljenje. Pogledaj Hjuberta. Svi misle da je pametan i zaveden jer govori kao socijalista. Izluđuje ljude, navodi ih da pričaju; to vole. Šta misliš, možeš li to i sama?” „Pokušaću.” Najdžel se nasmejao. ,,U tom slučaju, Floro, kunem ti se da ćeš početi da shvataš šta pokreće Lijeve od Kopermolta.” „To bi bilo dobro.” „A možda i nećeš.” Najdžel je zurio u nju, a onda je rekao: „Pa, to je za početak. Kad bi polovina roditelja devojaka kao što si ti ubedila svoje ćerke da čitaju Tajms, uštedeli bi velike pare za školarine, naročito kad su u pitanju privatne škole za devojke.” Najdžel je podrignuo. „Izvini.” Ustao je njišući se. „Moram da se presvučem za večeru. Ne smem, kasneći, da pokvarim utisak. Mada, prvo mi treba još jedno piće.” „Mnogo ti hvala. Zapamtiću šta si rekao”, rekla je Flora. „I poslušaćeš moj savet?” „Naravno.” „Ti si pametna devojka. Suprotno uvreženom mišljenju, momci vole pametne devojke.” „Hvala ti.” „Možda ću te čak i zaprositi.” Najdžel ju je opet uhvatio za ruku. „Imaš odlične noge, a i ostalo je sasvim dobro. Šta kažeš na to?” „ Venčaćeš se sa Mabs”, rekla je Flora kroz smeh. „To ti misliš.” Najdžel se odgegao u kuću s praznom čašom u ruci. Usput je iz džepa pantalona izvukao maramicu. Da je u pitanju bio bilo ko drugi, Flora bi pomislila da plače. Ulazeći u kuću kroz dvokrilna staklena vrata dnevne sobe, Flora je čula glasove u predvorju. 26

Franc: Au fait - upoznata. (Prim. prev.)

~ 160 ~ Knjigoteka


Anna „Ah, Floro”, rekla je Mili, „stigla si. Sećaš li se gospođice Grin? Putuje na jug. Prenoćiće kod nas. A Džojs, sećaš li se Džojs?” „Ja se sećam Flore.” Džojs joj je prišla. „Bila je tiho i tajanstveno dete, volela je da posmatra.” „Zdravo”, rekla im je Flora. Džojs sa ispravljenim zubima uopšte nije izgledala kao konj; rukovala se s gospođicom Grin, koja je kvazišapatom rekla: ,,D-drago mi je”. Dok su se rukovale, gledala je Floru u oči; malom suvonjavom rukom stezala je Florinu kao da joj susret pričinjava zadovoljstvo. Flora joj je uzvratila osmehom. Najdželova ruka kojom joj je stezao zglavak bila je vlažna. Mili je govorila: „Pošto gospođica Grin sutra putuje kolima na jug, Floro, mislili smo da bi htela da pođeš s njom. Brinulo me je kad pomislim na to koliki put treba sama da pređeš vozom. Gospođica Grin živi na samo trideset kilometara od tvoje škole. Prava sreća, zar ne? Biće joj drago da joj praviš društvo.” ,,V-v-veoma drago”, rekla je gospođica Grin. „S-srećna slučajnost.” Flora je čula sebe kako mirnim glasom kaže: „Zaista ste ljubazni, to je zaista sjajno.” Čestitala je sebi što je odgovorila kao dugogodišnji čitalac Tajmsa istovremeno se osećajući kao da je dobila udarac u pleksus. „Moram da se presvučem za večeru”, rekla je, „ili ću zakasniti.” Boravak u gostima, koji je na početku, kad su je devojke dočekale na stanici, bio kao balon prepun radosti, počeo je da splašnjava dok je s Kozmom razgovarala pored reke. Malo je poskočio dok je sedela s Najdželom, a sada je maltene pukao. Ali Džojs je nešto govorila: „Vraćaš se u školu; baš mi te je žao. Bilo bi tako zabavno kad bi mogla da pođeš s nama u Škotsku, zar ne, gospođo Li?” Mili je s osmehom rekla: „Pa...” i: „To bi naravno...” A gospođica Grin je rekla: ,,G-g-gospode, zar već ima toliko sati? Moram da se presvučem. I u-uzgred, š-šta osim L-lige naroda i p-politike da izbegavam za večerom?” „Ta matora bruka...”, rekla je Mili kroz smeh. „Držite se podalje od religije”, rekla je Džojs, ,,i seksa.” „Pst, Džojs!”, kazala je Mili. „Stvarno, draga moja!” Gospođica Grin je promrmljala: „To nam ne ostavlja baš mnogo tema”, i pošla uz stepenice. „Zaista mi je drago što te vidim, nevaljalice jedna.” Mili je zagrlila Džojs. „Ti si dašak svežeg vazduha.” „Pokušaću da ne napravim promaju.” Džojs je pošla uz stepenice za gospođicom Grin.

~ 161 ~

Knjigoteka


Anna „Eto”, Mili se s osmehom okrenula Flori. „Zar to nismo lepo sredili? Šta ćeš obući večeras? Doteraj se.” Ležeći u kadi, Flora je gledala svoje noge, zadovoljna što su dobile dobru ocenu. Ispružila se da bi nožnim palcem odvrnula slavinu s vrućom vodom. Kade u Kopermoltu su izdašnih dimenzija, za visoke muškarce; školske kade su, pomislila je s negodovanjem, štedljivo kratke. Nasapunala je vrat i pazuha, lufom istrljala leđa i umila lice. Kad god se umivala, čula je majčin prezrivo podrugljiv glas: „Miteseri.” Da bi što pre odagnala tu uspomenu, ustala je i nasapunala svoj žbunić. Taši je vikala ispred vrata: „Koju bi haljinu htela da obučeš večeras? Džojs ima divnu crvenu; hoćeš li moju malu plavu ili da ti Mabs da svoju zelenu? Sutra bi mogla da probaš žutu.” „Sutra neću biti ovde.” „Šta?” „Gospođica Grin me kolima vraća u školu.” „Ne!” „Da.” Flora je izašla iz kade i uvila se u peškir. Školski peškiri su, pomislila je, neverovatno oskudni. Taši joj je doviknula s druge strane vrata: „Mogu li da uđem?” Flora je otključala vrata. „Ko ti je organizovao taj prevoz?” „Gospođa Li.” „Ta krava!” „Taši!” „Pa jeste.” „Nije baš. Ona sigurno...” „Dakle, koju haljinu hoćeš da obučeš? Plavu? Zelenu? Žutu?” „Htela bih da obučem crnu”, rekla je Flora.

~ 162 ~ Knjigoteka


Anna

Dvadeset devet „Misliš da je u redu što devojku vraćaš u školu?” Angus je ušao iz svoje garderobe u Milinu sobu. „Veži mi kravatu.” Stajao je ispred žene u smokingu i pantalonama, s crnom kravatom okačenom oko vrata. „Vezuješ je mnogo bolje nego ja.” „Sasvim se dobro snalaziš kad si sam.” Ispružila je ruke da mu veže kravatu. „Je li u redu?” Lica su im bila sasvim blizu. Videla je oštre bele dlačice na njegovim obrazima i osetila miris sapuna kojim se okupao. „Ostalo joj je još samo nekoliko dana do početka školske godine”, rekao je. „Najdraži, to je mudra odluka. Izvoli.” Kravata je bila vezana. „Boravila je ovde dovoljno dugo. Kad se ukazala prilika da je gospođica Grin poveze, pomislila sam da ju je sam Bog poslao.” „Ja u to ne bih mešao Svedržitelja.” Angus je sedeo na ivici ženinog kreveta. Mada je i on u njemu spavao, smatrao ga je ženinim jer je u garderobi imao svoj, za jednu osobu, koji je retko koristio. „Ne bih rekao da se Bog u ovo petljao”, rekao je. Gledao je Mili kako se češlja, još u kombinezonu. Ima mnogo sedih, ali pošto joj je kosa svetla, pod veštačkim svetlom se ne vide; njegova nekada smeđa kosa sada je bek, brkovi su mu prosedi. Posmatrao joj je odraz u ogledalu. „Dakle?” Mili je ustala da obuje cipele; osećala se samopouzdanije kad je na visokim potpeticama. „Rekla sam ti, dragi, muškarci je gledaju. Ne bi valjalo da Kozmo... Videla sam je večeras s Najdželom na terasi. Držao ju je za ruku. Verovatno to ništa ne znači, ali...” Angus je gledao ženu kako prilazi ormaru i vadi haljinu. Popunila se, ali i dalje ima sjajnu figuru, pomislio je, i opet se, ko zna koji put, ponadao da se neće prihvatiti onih tako popularnih dijeta. Haljina koju je navlačila preko glave prigušila joj je glas. „Sećaš li se kako smo bili zabrinuti zbog Mabs i Feliksa?” „Ništa se nije desilo.” „Hvala bogu.” „Nisam više tako siguran u vezi s tim. Njegov otac mi je bio sjajan prijatelj. Najdželovog oca ne podnosim; čovek je liberal.” „Ali Džef nije njegov otac.” Milina glava se pomolila iz haljine. Pokretom ramena je spustila haljinu. „Zakopčaj me, dragi. Roza je priznala.”

~ 163 ~ Knjigoteka


Anna Angus je ustao s kreveta da zakopča ženi haljinu. „Voleo bih da neko smisli nešto jednostavnije od ovih zakučastih stvarčica. Ne pomeraj se. Roza je, zapamti to, uvek bila spadalo. Zavitlavala te je. Nije trebalo da je pitaš je li Džef otac; sama si tražila nevolju.” „Ali jesam je pitak i rekla je da nije!” ,,I to se pročulo po celoj Evropi. Pitam se kako...” Angus je provukao kukicu kroz otvor. „Nisam ja to raširila”, rekla je Mili (prebrzo?). „Verovatno je Roza to sama uradila, a i Feliks. Ne bi me iznenadilo. Do đavola s ovim kopčicama, ne pomeraj se!” „Golicaš me po leđima.” „Nikad ti nisam rekao jer te mnogo pogađa kad nešto zabrljaš u društvu, ali Feliks veoma liči na Rozinu braću. Možda je trebalo. U njenoj familiji ima i izrazito svetlokosih i sasvim tamnokosih.” „Šta hoćeš da kažeš?” „I nos mu je isti, ima ujakov nos.” „Onda sam napravila budalu od sebe?” „Da, draga. Evo, gotovo je.” Angus je stavio ruke na Milina ramena i poljubio je u potiljak. „I kad smo već kod toga, još nešto ću ti reći. Šuška se da on voli momke.” „Kakva strahota!” Mili je izgledala užasnuto. „Slutim da ni u tome nema ni trunke istine, ali može da posluži kao odličan izgovor ako ne želiš da se vežeš. Roza ga tera da se oženi; njemu se sviđa da bude momak. Šta će mu bolje opravdanje?” Angusovo lice se razlilo u širok osmeh. „Momak je nasledio od majke smisao za humor.” „To je izuzetno opasno.” Mili je stavila prstenje, pružila ruku da dohvati bisere. „I glupo.” „Što nas vraća na malu Trevelijanovu.” „Ne, ne vraća nas.” Mili je provlačila češalj kroz kosu, poravnavala obrve. „Da, vraća nas. Roditelji treba da se uzdrže od uplitanja, a ne da manipulišu.” „Hoćeš da kažeš kako se ja mešam u ono što me se ne tiče?” „Da, hoću. Svi se mešamo. Neću sada da se raspravljam zbog toga, ali nikom neće naškoditi ako devojka ostane još nekoliko dana. Nikad nije napuštala školu u koju su je roditelji strpali da provede čitave godine. O životu zna tako malo kao da je pala s Marsa. Kakvu štetu ona može da...?”

~ 164 ~ Knjigoteka


Anna ,,Oh, Anguse, zaveži! To je već gotovo. Da promenimo temu. Napisala sam ljubazno pismo njenoj majci, što će popraviti stvari. Hoćemo li da siđemo na piće pre večere?” ,,U redu, Milisent.” Mili je zlovoljno pogledala muža; Milisent je zove samo kada je ljut. Osvrnula se po dobro poznatoj sobi, njihovoj bračnoj spavaćoj sobi. Mabs je rođena ovde, i Kozmo. Sve odiše brižno čuvanom prisnošću. Vrata garderobe su otvorena; odeća koju je Angus nosio u toku dana leži razbacana na sve strane, tu su i čarape koje mu je ona, kao i mnoge druge s istom šarom, isplela tokom svih godina braka: vunene čarape ukrštenim bodom. Sličan par je plela i dok je ćaskala s Rozom u Dinaru. Roza je tada rekla nešto što ju je šokiralo - zaboravila je šta, u sećanju joj je ostao samo šok. Zatvorila je vrata garderobe. Sluge će doći i sve srediti. Angus čeka. Za večerom će mu s leve strane staviti gospođicu Grin a s desne dragu i veselu Džojs; sutra u ovo vreme uzrok njegove ljutnje više neće biti tu.

~ 165 ~ Knjigoteka


Anna

Trideset Felisiti Grin nije mnogo trebalo da se presvuče za večeru; umila se, oprala ispod pazuha, obukla čiste gaćice i kombinezon, i navukla crvenkastosmeđu haljinu. Ta boja joj se nije slagala s tenom, ali, do đavola, pomislila je češljajući kratku kosu, nikad neću popraviti božju omašku. Besno je pogledala svoje lice, slično žabljem, i srela par inteligentnih crnih očiju. Stavila je puder i raž, iskezila se da proveri da joj nije slučajno ostao na zubima, premestila češalj na sklapanje i maramicu u večernju torbicu i pošla. Bilo joj je veoma stalo da u dnevnu sobu side pre ostalih gostiju i na mira je razgleda. Spremala se da napiše roman; prilikom prethodne posete shvatila je da dnevna soba u Kopermoltu zaslužuje da se istraži. U sobi nije bilo nikoga osim Najdžela, koji je neodlučno stajao kraj poslužavnika s pićima. Rekao je: „Zdravo.” Još se nije presvukao za večeru. „Upoznali smo se pre neki dan.” Felisiti mu je pružila ruku. „Tako je.” Najdžel je zurio u nju pokušavajući da je se seti. „Liga naroda”, pomogla mu je Felisiti. „Da.” Najdžel joj je energično protresao ruku. „Da. Okušajte opet sreću s onim čovom iz Nemačke. Jeste li za piće?” Pustio joj je ruku. „Poslužiću se sama.” Felisiti je nalila sebi malo viskija. „Neko je već navraćao do flaše.” „Ja sam navraćao”, rekao je Najdžel klimajući glavom. „Jadna stara flaša.” „Hm”, rekla je i gledala ga kako se ljulja. Ne bi trebalo da se meša u tuda posla. „Možda bi trebalo da odete i presvučete se za večeru?” - ipak se umešala. Najdžel je uvređeno i glasno pitao: „Šta?” Ušao je batler Gejdž. Tiho je prišao kaminu, pomeo pepeo, rastresao jastuk na sofi, došao da proveri poslužavnik s pićima i napućio usne. ,,C-cc. Večera je za petnaest minuta, gospodine.” Uzeo je flašu viskija i Najdželovu čašu i izašao. Najdžel je izašao za batlerom. Felisiti je istraživala sobu. Vaze s prekrasnim cvećem, Vog, Tetler, Blekvud magazin, Rojal džiografikal i Fild bili su poređani na stočiću kraj sofe. Zdele s osušenim mirišljavim biljem i laticama cveća. Kroz staklena vrata pružao se pogled na pastoralan prizor: travnjak koji se blago spušta do ograde smeštene u jarku da ne zaklanja vidik, polja strmo nagnuta

~ 166 ~ Knjigoteka


Anna prema reci, razno drveće smišljeno posađeno, kedar na travnjaku s desne strane kuće i, malo dalje, bukva, hrast i lipa. Batler se vratio s napunjenom flašom, osvrnuo se oko sebe, otišao da zatvori staklena vrata i izašao. Felisiti ih je ponovo otvorila. Još se osećao Najdželov miris. Meni su potrebne, pomislila je, fotografije na klaviru - pasa, devojaka na prvom balu, člana kraljevske porodice ili plemića u odeći za krunisanje. Nije joj se posrećilo. Pronašla je samo nekoliko loše izoštrenih slika pod pritiskačem za papir: Mabs u uzrastu od dvanaestak godina sa psom; Kozmo u širokim kratkim pantalonama, bez jednog zuba, oba kolena u zavojima, s drugim psom; nekoliko slika još nekih pasa. Otvorila je fioku stola. Bile su tu, u srebrnim ramovima, dame iz vremena Edvardove vladavine, s visokim punđama, isturenih grudi, uskih strukova. Predratno venčanje Angusa i Mili, Mabs na svom prvom balu u raskošnoj haljini sa šlepom, namrštena, Angus u oficirskoj uniformi, s redovima medalja. I, u dnu fioke, osoba za koju je znala da je član šire kraljevske porodice. Ali plemstva nije bilo. Felisiti je zatvorila fioku i prešla na drugu stranu sobe da vidi kakvih knjiga ima u zastakljenoj polici. „Nema tu ničeg naročito zanimljivog”, rekao je Kozmo, koji je neopaženo ušao u sobu. „Tražite li nešto?” „Da, atmosferu gospodske kuće van grada. Pripremam roman”, odgovorila je Felisiti. „Ovde se ne dešava ništa naročito”, rekao je Kozmo. „Stvarno?” „Ništa neobično. Nema svađa, nema skandala...” „A vaš otac?” „Od penzionisanih generala se i očekuje da budu prgavi.” Negde u kući neka devojka je povikala: „Kozmo, gde si?” Kozmo je rekao: „Izvinite”, i izašao. Felisiti je prišla pisaćem stolu. Neko je nedavno koristio nov papir za upijanje. Iznad stola je bilo ogledalo s početka devetnaestog veka; okrenula je upijač prema njemu. „Očekuj me pre ili kasnije. Srešćemo se.” „Jedna od poruka je na ruskom”, rekao je Hjubert ušavši. „Nisam sasvim siguran šta je napisano. Može li se verovati Flori? Ima ih i na nemačkom, francuskom, italijanskom i tako dalje.” „Igra?” (Kad te uhvate u nečemu što nije prihvatljivo, ponašaj se drsko.) „Njuškam”, rekla je. Hjubert je bio zbunjen i zatečen. „Nešto tako, u stvari, malo je šašavo. Možda ću i prestati s tim. Ne radim to često”, pravdao se.

~ 167 ~ Knjigoteka


Anna Sa sprata je Džojs vikala: „Hjuberte, gde si? Skupi hrabrost i donesi je ako si već rešio.” „Oh, izvinite, moram da idem. Nosim im ovu flašu.” Podigao je flašu šampanjca. „Džojsina ideja; za devojke je. Moram...” „Što pre”, požurila ga je Felisiti. „Da.” Hjubert je žurno otišao. Felisiti je vratila upijač na mesto i bez žurbe izašla na terasu. Kroz otvorene prozore dopirali su devojački glasovi. „Izgledaš divno, niko neće... A, evo Blanka. Sto godina te nema. Hajde, hajde, otvori ga.” Zvuk otvaranja šampanjca. „Prvo Flora, ovo je u njenu čast. Ne, ne, ispij do dna. Svideće ti se, zaista. Oh, Najdžele, pravi si smuk, ništa neće ostati... Ne, ne, Floro, njih ne možeš da nosiš, pokvariće liniju, la ligne! Stvar je upravo u tome da izgleda pripijeno. Stoj mirno dok ti - to je već bolje. Oh, prekrasno.” Felisiti je udahnula miris jasmina i ponadala se da devojčica Trevelijanovih neće brbljati u kolima; skiciraće jedno poglavlje u toku vožnje, možda će noć provesti u Linkolnu, a u London će stići sledećeg dana. Tamo bi mogla da ukrca devojku na voz ako joj do tada dosadi. Ima li gospođa Li makar približnu predstavu koliko ju je opteretila? Ispričaće generalu za večerom o nemačkim planovima za nove puteve; on spada u ljude koji odobravaju takve stvari; verovatno je slično mislio i o Musolinijevim vozovima. Imaju li ti stari vojnici makar približnu predstavu o tome kolika opasnost preti od diktatora? Večeras ne sme doći do svađe koja bi pokvarila veče. Ova snena atmosfera je baš ono što joj treba. „Oh, odlično, natočili ste sebi piće”, rekla je Mili izlazeći iz dnevne sobe na terasu. „Kako je divno veče. Da vam sipam još? To je šeri, zar ne?” ,,U stvarrii, viski. Čist.” „Oh.” „Ne, hvala.” „Oh? Pa, ja ću jedan mali šeri. Moram da priznam da uživam u kraju letnjeg odmora. Za nekoliko dana odlazimo u Pertšir da prikupimo snagu za Mabsino venčanje. Tako je zabavno. Staviću vas s Angusove desne strane, a s druge strane će dobiti veselu Džojs.” Felisiti je primetila da Mili izgleda veoma samozadovoljno. „Zaobilaziću sporne teme”, rekla je. „Ah, to. Baš se tada glupo ponašao.” Felisiti je stala blizu kamina odakle je mogla da vidi kako Angus ulazi s veselim osmehom, onda Kozmo s Hjubertom, a za njima Najdžel i Henri,

~ 168 ~ Knjigoteka


Anna koji su stali kraj stola s pićem, ali nisu pili. Hjubert joj je prišao i počeo da joj objašnjava složen odnos sa starijim rođakom koji je imao neke veze s onim što je pisalo na papiru za upijanje. Radilo se o tvrdičluku zbog kog je postao kockar. „Dopunjavam svoje sledovanje na Oksfordu bridžom i triktrakom. Nekako nemam poverenja u pse ili konje, a vi?” „Mislila sam da svi koji žive van grada imaju poverenja u konje i pse.” Felisiti jedva da ga je slušala. ,,Oh, da”, rekao je Hjubert. „Ali ne...” Do đavola s njom. Neugledna kao vrabac, a čak se i ne pretvara da ga sluša. „Je li se Henri verio s Mabs ili Najdžel?” Felisiti je gledala Najdžela. „Tako su slični.” „Henri i Taši su vereni, Najdžel i Mabs. Slični su jer su išli u istu školu, rade u istoj trgovačkoj banci, imaju istog krojača i iste političke stavove.” „Ali jedan je pijan, a drugi trezan”, rekla je Felisiti. „Nemoguće. Bila je samo jedna flaša šampanjca a nas osmoro...” „Nije dobro mešati viski i šampanjac.” Hjubert je buljio u Najdžela. „O bože!”, rekao je. „Joj, joj!” Batler je otvorio vrata dnevne sobe i rekao da je večera na stolu. „Šta li to devojke spremaju?”, pitala je Mili. Angus je pogledao džepni sat. „Zar ne znaju kad je večera? Je li ikada bila u neko drugo vreme a ne u pola devet?” Ljutito je zaklopio sat. Kozmo je nešto promrmljao majci na uvo. „Izgleda da je to Florino poslednje veče”, rekla je Mili osvrćući se oko sebe. ,,A ti kao da nisi znala”, progunđao je Angus. Mili na to nije obraćala pažnju. „Devojke je oblače i doteruju da izgleda posebno - ovaj - pozajmljuju joj haljine.” Okrenula se prema Felisiti. „Nema mnogo svoje odeće. Pitala sam se, gospođice Grin...” „Molim vas, zovite me Felisiti”, rekla je Felisiti. „...Felisiti”, Mili je podigla glas, „da li bi ste, kada prolazite kroz London, svratili na trenutak kod naše male krojačke u Bošan plejsu? Ne bi trajalo više od nekoliko minuta, a i bilo bi vam usput. Angus i ja želimo da joj poklonimo večernju haljinu...” „Stvarno?”, pitao je Angus. „Ja pre svega...” „Da, stvarno”, rekla je Mili. „Hm”, rekao je Angus. „Hoćeš da se iskupiš.”

~ 169 ~ Knjigoteka


Anna Baš je drska, pomislila je Felisiti. Počela je da broji niti različitih osećanja isprepletanih po sobi. Batler na ulazu, žrtva potisnute razdraženosti; Mili, sada malo uplašena, tvrdoglava, pomirljiva; Angus, sumnjičav; Najdžel se trudi da izgleda trezno; Kozmo i Hjubert nešto iščekuju. Pitanje je šta. (Ništa od mirne gospodske kuće van grada.) Kad je razgovor gotovo utihnuo, Mili je rekla: „Ah, mislim da ih najzad čujem. Gejdž”, rekla je batleru, „ući ćemo čim se devojke pojave’. Devojke su se zaista potrudile da Flori ovde bude lepo”, rekla je Felisiti. „Ona je pravo dete.” „Ako je to dete”, rekao je Najdžel nerazgovetno kad su devojke ulazile u sobu, „ne znam ko nije.” Takav utisak ostavio je kroj haljine, stidljivo malog dekoltea, s rukavima do laktova. Pokrivala joj je stopala. Teška crna svila verno je pratila linije Florinog tela ocrtavajući oblinu grudi i zadnjice, nagoveštavajući udubljenje pupka i trouglasti brežuljak iznad dugih butina; zagasit sjaj ove jednostavne haljine isticao je lepotu Florine bele kože. Nije stavila ni šminku ni nakit. Bilo je sasvim očigledno da na sebi nema ništa osim haljine. Felisiti Grin je prošaputala: ,,La ligne”, i osvrnula se oko sebe sa zadovoljnim uzdahom. Najdžel bulji, Henri otvorenih usta kao da se sprema da poviče; Angusove usne napućene u bezglasan zvižduk, Kozmu se oči sijaju, Hjubert guta knedle preplavljen osećanjima, Mili crvena kao rak. Mabs, Taši i Džojs važno su ušle za Florom i procvrkutale nakarminisanim usnama: „Izvini što kasnimo, majko.” „Izvinite, molim vas, gospođo Li.” „Zaista nam je žao, Mili, draga Mili”, tako da su ostavljale utisak uvežbanog hora. Zaštitnički su opkolile Floru svojim crvenim, zelenim i plavim haljinama. Flora ništa nije govorila. „Pojavljivanje” je trajalo nekoliko sekundi i urezalo se u Milino sećanje kao saobraćajna nesreća. „Da uđemo?”, rekla je. „Znate kakva je kuvarica kad spremi sufle.” Angus je ponudio ruku Felisiti i prvi pošao u trpezariju, smestio ju je sa svoje desne strane, a Džojs mu je sela s leve. Najdžel i Henri su, primetila je Felisiti, zaplenili mesta i s jedne i s druge Florine strane. Hjubert i Kozmo su seli preko puta njih sa Mabs i Taši. Tako je Mili bila malo izdvojena i izgledala napušteno. „Da vam ispričam o velikom planu za izgradnju puteva u Nemačkoj?” Felisiti se poslužila sufleom.

~ 170 ~

Knjigoteka


Anna

Da su mi samo njihove godine, mislio je Angus, ne bih oklevao. „Mislio sam da mucate. Izvinite što to pominjem.” Šta li to, do đavola, sprema Mabs? Kad tako izgleda, to nikada ne sluti na dobro; koristi devojku kao paravan. Nekome se ne piše dobro. Angus je pogledao svoju ženu, koja je sedela na drugom kraju stola, spuštenog pogleda. I Florin pogled je bio oboren, kao i obično. „Vaše mucanje”, rekao je, ,,u stvari je ljupko, jeste li rekli ‘putevi’?” „Mucanje mi dobro dođe u društvu”, odgovorila je Felisiti. „Tako imam dovoljno vremena za duhovite odgovore. Uglavnom mogu da ga kontrolišem.” Progutala je zalogaj vazdušastog suflea. „Aha, tako znači”, rekao je Angus služeći se sufleom. „Požuri s vinom”, promrmljao je batleru. Ne zna koliko je već popijeno, zaključila je Felisiti. „Sufle je izvanredan”, rekla je. „Imate sjajnu kuvaricu.” „Uz malo vina opuštenije se razgovara, zar ne?” Angus ju je pogledao sa širokim zadovoljnim osmehom. „Samo da se ne opustimo previše.” Ne, on pojma nema. Čulo se kako se Džojs, koja do tada ništa nije govorila, suzdržava da se ne nasmeje. „Hoćete li da vam ispričam o putevima ili ne?”, pitala je Felisiti. „Ah, da, nemački putevi. Šta mislite, da li je to dete obuklo gaćice?” Angus je spustio glas. „Ne bih rekla.” „Ima li ona uopšte predstavu kako je razdrmala sva naša muška čula? Ne bi bilo nikakve razlike ni da je gola.” „Izgledala bi manje nepristojno”, promrmljala je Džojs pošto je čula šta govore. „Sigurno nema predstavu - možda samo delimičnu”, rekla je Felisiti. „To je moja haljina”, rekla je Džojs. „Taš joj je skinula gaćice; trebalo je da vidite Kozmovo i Hjubertovo lice. Zbog gaćica koje su se nazirale haljina je izgledala vulgarno.” ,,V-v-vulgarno.” Felisiti se trudila da se ne nasmeje. „Da sačuvam ja nemačke puteve za neku drugu priliku? Imaju vojni potencijal.” „Nama sada treba nešto što će zaustaviti Mabs”, rekao je Angus. „Mislim da se upravo sprema da se raždžilita.” „Sklon je konjskoj terminologiji”, rekla je Džojs, koja je izgledala kao da se dobro zabavlja. „Mada, stari je u pravu. Čuj, evo nagoveštaja.” „Vaša govorna mana...” Angus se trudio da ne obraća pažnju na erupciju koja je izbila na drugom kraju stola. A onda: „Hej!” Ostavio se

~ 171 ~

Knjigoteka


Anna prijatnog razgovora i besno gledao ćerku. „Šta je bilo?” Felisiti je sa zanimanjem to posmatrala. U romanu, razmišljala je, nevolja bi se dugo spremala: je li moguće da je Flora odgovorna? Jesu li te baršunaste smeđe oči uzrok Mabsinog povišenog tona? „O čemu se radi?”, glasno je pitao Angus. „Raskidam veridbu, oče, o tome se radi”, viknula je Mabs. (Mir gospodske kuće van grada, kako da ne, pomislila je Felisiti.) „Za vreme večere?”, pitao je Angus stavljajući viljuškom sufle u usta. „Zauvek!”, viknula je Mabs. „Ne viči, dušo. Nismo gluvi”, rekla je Mili. „Zašto?”, pitao je Angus dok mu je služavka sklanjala tanjir. (Nikako ne bi bilo u redu da zapisujem sada, dok se sve dešava, pomislila je Felisiti.) „Dosadan je, ne podnosim njegovu odeću; pije, kocka se; način na koji razgovara je nepodnošljiv; ne kupa se, oseća se na ustajali znoj i izmet.” „Polako, devojko”, rekao je Najdžel. ,,I nepodnošljiva mi je i pomisao da idem u krevet s njim. Ima kratke noge.” „Ona stvar mi je dugačka”, uzvratio joj je Najdžel počinjući da se kostreši. „Videćeš već.” ,,O bože!”, rekla je Mili. „Prestani, Mabs, ovo nije...” Mabs je prekipelo i činilo se da ne može da stane. „Vi ste me sprečili da se upustim s Feliksom, vi...” „Feliks se upustio s mojim bratom i njegovom devojkom.” Džojs se s nalakćena na sto nagnula prema Mabs. „Feliks voli sve i svakoga. Toliko je svestran da mu ravna nema.” „O čemu ti to pričaš?”, uzviknula je Mili. „Džojs, molim te!” „Hoćete da se udam za Najdžela samo zato što ima novac, dobro zarađuje i nasleđuje kuću; mislite samo na klasu i sigurnost.” „Nećeš valjda opet o tome”, rekao je Kozmo. „Onda mi vrati prsten”, rekao je Najdžel. „Daću ga Flori. Flora će se udati za mene za tili čas, zar ne, Floro?” „Ne, neću”, rekla je Flora. „Flora je premlada za tebe”, viknuo je Kozmo. „Osim toga, ona je Blankova i moja.” „Ti se ne mešaj”, vrisnula je Mabs. „Niste vi dostojni Flore, ona će daleko dogurati.”

~ 172 ~

Knjigoteka


Anna ,,U to ne sumnjam”, rekao je Angus prigušenim glasom. „Zaista je niste dostojni, pogledajte je samo: ljupka, stidljiva, nevina...” - bez Tašinog komentara nije moglo da prođe. „Ne čini mi se...”, počeo je Henri. „Niko te ništa nije pitao”, zarežao je Najdžel. „Ovo se tiče samo moje verenice i mene.” „Nisam ja tvoja verenica - raskinula sam...” „Mabs, dušo, molim te...”, rekla je Mili. „Da zamolim kuvaricu da odloži pačetinu, gospođo?”, upitao je batler Mili sagnuvši se. „Da, ne, ne.” Angus je ustao. „Zavežite i izlazite napolje, svi. Ne dozvoljavam takvo ponašanje za stolom.” „Ali ga često imate”, drsko je rekla Džojs. (To je zanimljivo, pomislila je Felisiti.) „Napolje!”, rekao je Angus. „Ne znam čemu sve ovo. Hoćeš li i ti da raskineš našu veridbu, Taši?” Henri je pokušavao da smiri strasti. „Da budemo à la moder, pitao je kao da se ništa nije dogodilo. „Nije ovo šala.” Tašin glas se podigao za nekoliko decibela. „Henri, ne smeš da okrećeš stvari na šalu.” „Izlazite već jednom!”, zaurlao je. „Sasvim sam ozbiljan. Svi. Ne vi, gospođice Grin.” „Zovite me Felisiti, molim vas. Felisiti.” ,,U redu, Felisiti, ostanite. A nemoj da ideš ni ti, Floro, ti ništa nisi skrivila. A ti, Henri, ostani da mi praviš društvo.” „Gospodine”, rekao je Henri tužno gledajući Taši. „Ostani”, rekao je Angus. Henri je ostao. Mabs, Taši, Kozmo i Hjubert odmakoše stolice i izađoše. Najdžel je progutao ostatak vina iz čaše i pošao za njima. „Možda bismo mogli da nastavimo s večerom”, rekao je Angus, „dok se tvoja ćerka ne dozove pameti.” „Naša ćerka”, rekla je Mili ogorčeno i dodala: „Kako je kada te prvi put zaprose?”, pitala je Floru. Flora je stavila salvetu na sto i izašla. Henri je ustao i pošao za njom. „Je li to bilo neophodno?” Angus je besno pogledao ženu. „Ona je ovo započela”, rekla je Mili gledajući ga u oči. „Pačetinu, gospođice?”, pitao je batler nudeći glavno jelo.

~ 173 ~

Knjigoteka


Anna

Trideset jedan Angus, Mili, Taši, Henri i Džojs izašli su pred kuću i gledali kako Gejdž slaže kofere u prtljažnik Felisitinih kola. Padalo je u oči da Mabs, Najdžel, Kozmo i Hjubert nisu tu. Kućni psi su lenjo ležali ispred ulaznih vrata, poluotvorenih usta, dobroćudno mašući repom. „Pozdravite, molim vas, sve ostale”, rekla je Felisiti, koja je polazila na put. „Baš mi je žao što ih neću videti.” Mili je stajala pored muža, malo rastavljenih nogu, kao bokser spreman da blokira udarac. Na grudima je držala kučence Butsi. „Pozdraviću ih, naravno”, rekla je. „Izvinjavam se zbog njihove nepristojnosti. Iz kreveta može ujutru da ih izvuče samo nešto zaista važno.” Mili je prešla pogledom preko Flore, koja je mirno stajala pored Taši i Džojs. Osetivši da Mili nagriza ljubomora, Felisiti se okrenula Angusu. „Nameravala sam da vam objasnim, generale Li. One ideje o putevima - ni jedan još nije sagrađen. Hitler je napisao knjigu Mein kampf. Sve je u toj...” „Ne čitam na nemačkom.” Angus je odmeravao Floru. „Sigurno će biti prevedena.” Felisiti je poželela da batler požuri s prtljagom; ranije je oholo odbio da uzme napojnicu. „Nećete se pokajati ako je pročitate”, rekla je žaleći što se ne usuđuje da doda: „Matora budalo.” (Neko je mogao da joj kaže da ne daje slugama napojnicu, da je to protiv kućnih pravila.) „Zar nije vreme da neko tom detetu objasni osnovne stvari o životu?”, govorio je zamišljeno Angus. „Pretpostavljala sam, posle sinoćne predstave, da ih zna”, odgovorila je Mili. „Ili si možda hteo da se javiš kao dobrovoljac?”, procedila je kroz zube. Obukla je odeću od tvida, primetila je Felisiti, kao da se spremila za neprijatno hladan povetarac, a dan je topao. „Kad gospođica Grin ode”, rekla je batleru, „postaraj se da neko probudi gospodina Kozma i njegovog prijatelja.” Batler je slegao ramenima i neprimetno klimnuo glavom Taši i Džojs, koje su stajale s ljubaznim osmehom na licu. „Mnogo vam hvala za gostoprimstvo.” Felisiti se ostavila Mein kampfa i, nadajući se da će tako ubrzati polazak, pozdravljala se i primicala kolima. „Bio je to divan odmor na mom putu, zbogom.” Taši, Džojs i

~ 174 ~

Knjigoteka


Anna Henriju je rekla: „Zbogom, zbogom, bilo mi je veliko zadovoljstvo da vas ponovo vidim.” Flora je pružila ruku Mili. „Hvala vam, gospođo Li, što ste me pozvali u goste; bilo je divno...” „Moraš da dođeš ponovo, draga moja. Pisaću ti.” Mili je cmoknula u pravcu Florinog obraza. U rukama joj je zarežala Butsi. „Znam da nećete”, tiho je rekla Flora okrećući se prema Angusu. „Zbogom”, rekla je, ,,i hvala vam što ste bili tako dobri prema meni.” „Zar nećeš da poljubiš ovog starca?” Angus ju je zagrlio, privukao sebi i poljubio. „Znaš šta, kad budem u Londonu, pozvaću te na ručak u mom klubu. Kako ti se to čini?” Flora nije odgovorila. Odmah su je okružili Taši, Džojs i Henri, koji su je grlili i ljubili dok je išla prema kolima, i vikali: „Zbogom, srećan put, piši, vidimo se uskoro, ne zaboravi nas”, pa su psi koji su ih pratili, zaraženi njihovim oduševljenjem, histerično zalajali. Flora se nije osvrtala dok se Felisiti spuštala prilaznim putem. Samo joj se delimično video profil ispod školskog slamenog šeširića. U bluzi i suknji, pamučnim čarapama i glomaznim cipelama, izgledala je kao tipična učenica. Felisiti se pitala da li da naruši nastalu tišinu. „Pazite na psa”, rekla je Flora gledajući kroz prozor. „Kakvog psa?” Felisiti je nervozno zakočila. „Butsi, ljubimicu gospođe Li. Sada je s vaše strane. Voli da juri automobile, takva je Butsi.” „Do đavola.” Felisiti, koja nije volela pse, pritisla je gas da bi pretekla zahuktalo kuče. „Promašili ste je”, Flora se zavalila u sedištu i prekrstila noge. „Jedva.” Pošto su prešle tri kilometra kroz dolinu, put im preprečiše Kozmo i Hjubert. Felisiti se naglo zaustavi. Otvorili su vrata i izvukli Floru, i, držeći je između sebe, ljubili je i milovali, zagnjurili lice u njen vrat, milovali joj kosu, oborili joj slameni šešir na put. Felisiti je gledala, zapanjena. Flora se oslobodila, sagla se da dohvati šešir, brzo se vratila u kola i zalupila vrata. Bila je veoma bleda. Rukom je dala znak Felisiti da vozi dalje. Felisiti Grin je u retrovizoru videla Kozma i Hjuberta kako ih prate pogledom sve dok ih krivina nije zaklonila. Ipak, dok je ulazila u krivinu, njena romansijerska mašta je videla kako je Kozmo raspalio Hjuberta po licu. Pored nje je ćutke sedela Flora, lica sakrivenog pod slamenim šeširom. Posle nekog vremena Felisiti je uzdahnula i rekla: „Da ne poveruješ!” Flora joj nije odgovorila.

~ 175 ~

Knjigoteka


Anna Felisiti je želela da njena saputnica kaže nešto, uradi nešto; da, na primer, zaplače? Kako su kilometri promicali, počela je da se ljuti. „Koliko vidim, Mabs i Najdžel se nisu potrudili da te isprate”, primetila je. „Ili nas možda čekaju u zasedi da mi izazovu srčani napad?” Govorila je pakosno. Floru su joj utrapili; s tom devojkom kraj sebe nikako ne može da sastavi poglavlje. „Prezauzeti su”, rekla je Flora pobednički a ne plačno. Lupila je rukama po kolenima kao neki starac, podvila obod šešira naviše i dugo se prigušeno smejala. „Najdžel mi je rekao da kroz devet meseci pogledam porodične vesti u Tajmsu.” Smeh joj je bio isprekidan, u malim naletima i izlivima. „Sve je u redu s njima”, rekla je, „baš sve!” Felisiti je, gledajući iskosa Floru, rekla: „Oh! Shvatam.” Očajnički je želela da je pita šta se desilo posle svađe za večerom. U kući je bilo neobično tiho. Igrala je bridž s Angusom i Mili; kad su otišli na spavanje, i dalje je bilo tiho. Mladih nigde nije bilo. Gledajući naviše povijeni obod Florinog slamenog šešira, odlučila je da je ništa ne pita. Onda se, zbunjena onim što ju je odvraćalo od postavljanja tog pitanja - Flora je ipak samo dete - suočila s neprijatnom istinom: ta devojka nije dete. Način na koji su se Kozmo i Hjubert ponašali mrmljajući reči milošte, povijajući je uz sebe, potpuno su to isključili. Reči koje je u svojim romanima retko koristila, maltene nikada, probile su joj se do svesti, protiv njene volje: pohota, strast, bedra? Tek sad joj je bilo veoma žao Mili Osetila je kako joj krv navire u lice. Prethodne večeri Flora je izgledala zapanjujuće nevino u crnoj haljini; sada u neprikladnoj školskoj uniformi izgleda senzualno i poželjno. To što je videla kako Kozmo udara Hjuberta nije plod mašte. Felisiti Grin, koja se ponosila svojom slobodoumnomu, bila je šokirana.

~ 176 ~ Knjigoteka


Anna

TREĆI DEO

~ 177 ~ Knjigoteka


Anna

Trideset dva „Poranili ste!”, rekla je sestra koja prima pacijente. „Ne smeta mi da sačekam.” Flora je prevrtala po gomili časopisa da bi našla Tetler. „Ako vam je zbog mene čekaonica zakrčena, sačekaću u hodniku.” Sestra je bila nova. Njena prethodnica bi znala da ona dolazi ranije, da se ponekad zadržava u čekaonici i posle pregleda; da dolazi za vreme svakog raspusta, pred početak prvog i drugog polugođa. Flora je sedela leđima okrenuta prozoru iza kog je tužno more mlelo krupan šljunak bacajući ga na zidove šetališta. Nasuprot njoj sedeo je jedan stari gospodin i čitao Fild. „Da li bih mogla da ga prelistani kad završite?” „Uzmite ga odmah”, rekao je starac. „Ima jedan odličan članak o divljim guskama.” „Pitoma ljudska bića više me zanimaju od divljih gusaka”, promrmljala je Flora. „Ne žurite, molim vas”, rekla je. „Prvo ću prelistati ovo” - pokazala mu je Tetler. „Možete da uzmete Skeč ako hoćete”, rekla je sedokosa gospođa. „Ne mogu da se usredsredim. Otekao mi je zub.” Pružila je Flori časopis. Sestra ju je prozvala i ona je žurno otišla. Flora je stavila Skeć na kolena ignorišući željni pogled žene koja je čekala s nemirnim detetom. Starac je prestao da čita Fild i osmotrio Floru. Ima oko sedamnaest, procenio je, po uniformi se vidi da još ide u školu; dobre noge, divna koža. Kako je građena? Odeća joj je takva da joj ne ističe građu. Zubi su joj u redu. Jezikom je pomerio protezu na mestu gde mu je žuljala desni. Lepa kosa i oči. Na čudan način prelistava časopis. „Nadam se da ćete naći ono što tražite.” Nije mogao da obuzda radoznalost. „Ponekad nađem, ali obično ne.” Za trenutak je podigla pogled. ~ 178 ~ Knjigoteka


Anna Je li moguće da su joj trepavice prave? Sestra ga je prozvala; ukočeno je ustao i pružio Flori Fild, koji je ona, zahvalivši mu, stavila na krilo, preko Skeča. Žena s detetom je prosiktala: ,,E pa stvarno!” Flora je možda i nije čula; dovršila je prelistavanje Tetlera i vratila ga na stočić u sredini čekaonice. Žena je stisnula usne, uzdržala se i nije ga uzela. Flora je otvorila Skeč. Pre godinu dana prsti na stranicama časopisa prizvali su u sećanje hladnu kožu Kozmove ruke i, dok su joj misli letele, setila se i slanog ukusa Hjubertovih očnih kapaka kad su se poslednje noći poljubili u Kopermoltu. Pošto ih je Angus najurio s večere, otrčali su preko travnjaka. Kod ograde, u jarku, izula je cipele da bi bosonoga gazila po mekoj travi. Do reke je stigla s Kozmom i Hjubertom. Malo dalje Mabs se ogorčeno raspravljala s Najdželom. Onda su dojurili Henri, Taši i Džojs. Doneli su šampanjac. Provalili su u podrum. Batler Gejdž se pravio da ništa ne vidi. Hjubert se nasmejao i rekao: „On je pritajeni socijalista.” Prelazeći prstom preko glatke stranice, Flora se setila da je Džojs predložila da plivaju dok se šampanjac hladi na ivici jaza. „Ja ću plivati u gaćicama i grudnjaku”, rekla je Džojs. „Već sam plivala tako sa svojim rođakama iz Irske. To uopšte nije nepristojno.” Skinula je haljinu i kombinezon i okačila ih o granu. Taši se povela za njenim primerom, a Mabs, čija je prepirka zapala u ćorsokak, takođe se svukla. Muškarci su se oslobodili smokinga, pantalona i uštirkanih košulja i zakačili ih o grane, između haljina i kombinezona, sve dok drvo nije postalo dom grupe avetinjskih plesača na mesečini. „A Flora? Šta ćemo s njom?” „Floro, i ti moraš da plivaš.” „Hajde, Floro, pokušaj”, rekla je Taši. „Ne može”, rekla je Mabs. „Ne nosi ništa ispod haljine.” „Mračno je”, rekla je Džojs (što je bilo delimično tačno). Onda su Hjubert i Kozmo uhvatili porub crne haljine i svukli joj je preko glave. „Sada izgledaš pristojno”, rekli su. „Dostojno poštovanja, bez svake sumnje. Neuporedivo pristojnije nego obučena.” „Ako tako stoje stvari, ni ja neću da kvasim gaćice”, rekla je Džojs, okačila grudnjak i gaćice na drvo i skočila u vodu. Ipak se videlo da su joj dlačice među nogama riđe kao i kosa. I ostali su rasporedili svoje rublje po granama. Dok je plivala gola u vodi punoj trave, saznala je kakav je dodir Kozmove kože i Hjubertovih trepavica, hladnih od vode, hladnih kao mermer. Sedeći u čekaonici zubarske ordinacije, Flora se setila. To je bilo kasnije, na obali, dok je pila šampanjac ogrnuta Hjubertovim smokingom;

~ 179 ~ Knjigoteka


Anna Hjubert se nagnuo preko nje da kaže Kozmu: „Ovo postaje ozbiljno. Nisam za dvoboj, ali pristajem da se odmerimo u kojoj god hoćeš igri...”, a Kozmo je, takođe nagnut preko nje - lica su im se maltene dodirivala - odgovorio: „Mislio sam da se kockaš samo u novac, a ne...” Onda je Hjubert, prevrćući po džepu smokinga, kao da je prebačen preko vešalice a ne preko Florinih ramena, našao kockicu i surovo, opako rekao: „Pobedniku sve!” A ona se, uznemirena, nagla unazad, poduprevši se rukama da bi se udaljila od njih, dok se netremice gledaju u oči preko njenog tela. „Ne. ne, ne smete”, rekla je glasom punim oštrine osećajući da gubi. U čekaonici zubarske ordinacije setila se jeze koju joj je izazvao strah. Mabs im je doviknula: „Šta radite tamo? Slušajte, svi, Najdžel i ja smo se pomirili!” Glas joj je bio ispunjen srećom, sećala se Flora. Najdžel je otvorio još jednu flašu šampanjca i svi su osetili olakšanje i razveselili se, pa je raspoloženje prešlo i na Kozma i Hjuberta, koji su nastavili da se raspravljaju ali šaljivo i prijateljski. „Ja sam je prvi video, bila je sa psom na plaži u Francuskoj”, tvrdio je Kozmo. „Moja je.” Uvijena u Hjubertov smoking, Flora je promrmljala: „Zvao se Tonton.” Morala je da pomeri noge jer je u travi bio čičak. Setila se čička. Hjubert mu je uzvratio: „Ja sam je sprečio da se udavi. Tehnički, ona mi pripada kao nešto što sam izvadio iz vode.” „Odluči čija si.” Koji li je od njih dvojice to rekao? Obojica su bili pripiti (pretpostavljam da sam bila i ja). Te noći su joj sedeli uz bokove, goli ali ne mermerni. Odgovorila je šaljivo, da bi sakrila zbrku u osećanjima, da ne može i neće da odluči, a oni su, osetivši da joj je neprijatno, rekli: „Dobro, onda ćemo je deliti”, i: „Premlada je da odluči.” „Premlada”, nežno su je zadirkivali, ali strast je nestala. Bila je srećna dok je ležala između njih dvojice na obali reke. Kozmo joj je ljubio usta i, zagnjurivši lice u smoking, grudi. Hjubert joj je, ljubeći je grubo, stavio ruku među noge, mrmljajući: „Ovo moram.” Osećaj sreće bio je potisnut nečim zbunjujućim i prijatnim. Prekinula ih je Mabs. Stajala je iznad njih, zagrljena s Najdželom. „Smrznućete se, raskalašna stvorenja.” A Najdžel je rekao: „Odosmo mi na malo predbračnog bludničenja u krevetu. Nisu za nas prirodne lepote. Mabs mi je oprostila kratke noge.” A Džojs je, pretražujući s Taši drvo da bi našla odeću, rekla: „Nigde ne mogu da pronađem svoje stvari. Ovo je gore nego januarska rasprodaja. Hajde da se vratimo i nađemo nešto za jelo, umirem od gladi. Oh, evo ih,

~ 180 ~ Knjigoteka


Anna jadne moje drage gaćice.” Mabs joj je, dok je odlazila smejući se, preko ramena doviknula: „Ali, ako ti treba da te neko čuva, Floro, možemo da ostanemo.” Dok je prelistavala stranice časopisa, Flora se rastužila svega se setivši. Nije tada bludničila (u međuvremenu je u Oksfordskom rečniku, koji je pripadao profesorki engleskog, otkrila značenje ove reči; to je bilo nemoguće s Hjubertom dok je Kozmo tu i obrnuto). Obukli su se i, dok su išli uzbrdo, prema kući, jedan od njih je rekao: „Ti ne znaš šta Mabs i Najdžel nameravaju da rade, zar ne?” Bosonoga, već prilično promrzla, podižući suknju da je rosa ne bi iskvasila, izjavila je da, naravno, zna. „Ne, ne znaš. Još si u fazi kad se misli da je onaj čova iz Starog zaveta koji je prosuo svoje seme na zemlju neki nespretni baštovan.” Razlegao se smeh. Toliko su se smejali da su jedva stajali na nogama, vrišteći i njišteći. Nije bilo razloga da se Mili Li onako ružno ponaša prema njoj sledećeg dana. „Gospodin Smart može sada da vas primi”, rekla je sestra. Flora se zavalila u zubarsku stolicu. „Neću više dolaziti kod vas, gospodine Smart.” „Završila si školu?’ Vraćaš se roditeljima u Indiju? Otvori usta, molim te. Samo ću da ih pregledam. Sigurno brojiš dane.” „Aha.” „Koliko ja vidim, sve je u redu. Nema sumnje da će, dok trepneš, zvona već oglašavati veličanje.” „Hmm.” „Gotovo. Ne zaboravi da pažljivo pereš oko tog mesta. Odlično. Isperi.” Flora je ispljunula vodu. „Nedostajaće mi vaši časopisi.” „O?” „Oni su mi izvor informacija koje dopunjava Tajms.” „Kako to?” „Gledam fotografije.” „A!” Rukovali su se i jedno drugom rekli zbogom. „Za deset godina ću voditi računa o zubima tvoje dece. I to se dešava.” Flori je, pre nego što je mogla da se zaustavi, izletelo: „Ne daj bože.”

~ 181 ~

Knjigoteka


Anna Istrčala je na vetar. Plima je svom snagom udarala o stenovitu plažu i bacala krupne oblutke na šetalište. Zažalila je što ne može tako silovito da odbaci budućnost u Indiji. Iz časopisa u ordinaciji nije mnogo saznala. Videla je fotografije s Mabsinog venčanja. Svi su bili tamo: Angus, Mili, Kozmo. Onda je spazila Kozma s nekom devojkom na grupnoj fotografiji s nekog oksfordskog bala; od Hjuberta ni traga. Tašino venčanje, slične fotografije, deveruše u sitnijem planu i Kozmo snimljen spreda; Hjubert snimljen spreda, namršten. U Fildu, Angusovo pismo o veštačkoj mušici za pecanje. Milina fotografija na konjskim trkama s Butsi na povocu. Obaveštenje o rođenju Mabsine bebe, svega osam meseci posle venčanja, i Tašinog sina, godinu dana kasnije. Džojs je objavila svoju veridbu s nekim Mađarom, ali ju je otkazala posle šest nedelja. Jednom je u Skeču bila i fotografija njenog oca u lovu, sa safari šeširom na glavi i puškom u rukama, kraj mrtvog tigra. Sve se to toliko razlikovalo od Kopermolta. Razumno bi bilo da zaboravi Kopermolt. Nije dobila pozivnicu kada se Mabs venčavala, niti joj je Mili pisala. Flora to nije ni očekivala, ne pošto se Felisiti Grin potrudila i skrenula sa svog puta da bi je odvezla do Irine Tarasove u Bošan plejs, i naručila večernju haljinu koju je Mili trebalo da plati. Sklanjajući se od kapljica koje su prskale po šetalištu, Flora se setila trenutka kad je prvi put videla londonsku radnju La Tarasove. Ne tako prijatna kao pretrpana soba u Dinaru, mirisala je na bogatstvo. Irina je postala elegantna i oslobodila se stidljivosti. Nije bilo nagoveštaja carske Rusije, ni kristalne kugle, ni triktraka, ni karata, ni Kneza Igora. Umesto toga - Lenarova fotografija jedne engleske vojvotkinje, dvorske dame. Bez uvijanja je odbila da joj se šije haljina. Flora se sa zadovoljstvom i veseljem sećala Irininog zaprepašćenja i ljutnje Felisiti Grin. Toliko se naljutila da ju je s koferom istovarila na železničkoj stanici Vaterlo da ostatak puta do škole pređe vozom. U međuvremenu je u Tajmsu objavljena omalovažavajuća kritika Felisitinog romana. Možda je glavni blagoslov Kopermolta bio Najdželov predlog? Dok je čekala voz, pošto ju je Felisiti ostavila, kupila je svoj prvi primerak novina. Posle tog prvog zahlađenja ponovo je razgovarala s Mnom. Pošto joj je bilo dozvoljeno da vikendom odlazi na jedan dan u London da obilazi muzeje, posećivala je Irinu umesto Muzeja Viktorije i Alberta, u nadi da će naći komadiće vesti o Hjubertu i Kozmu koje su Mabs i Taši možda ostavile za sobom kada su dolazile na probe. A pošto je Doli, koja se ranije preživala Šavhalfpeni, takođe šila kod Irine, nadala se da će čuti vesti i o Feliksu. Nije bila ponosna na ove posete; bilo bi bolje da je zaboravila Kopermolt kao što su njegovi žitelji zaboravili nju. Na osnovu nekoliko

~ 182 ~ Knjigoteka


Anna nemarno poslatih razglednica nije se moglo zaključiti da je se zaista sećaju. Dobila je razglednice iz Venecije i Kicbila, sa Mabsinog i Tašinog medenog meseca. Povremeno je dobijala i razglednicu iz Njujorka od Džojs. Razglednicu iz Pariza u čijem potpisu je stajalo: ,,S ljubavlju od Hjuberta i Kozma” „Setili smo se da si tražila adresu A. Tarasova, pa ti je šaljemo.” A onda, posle više meseci, jedna za drugom, u kratkim razmacima, stizale su razglednice iz Atine, Rima, Budimpešte, Berlina i Istanbula, s potpisom „Kozmo i Hjubert” ili „Hjubert i Kozmo s ljubavlju”. Ljubav na razglednici bila je podjednako bezvredna kao i sva druga osećanja izložena tuđim pogledima; kad su na odmoru, ljudi pišu razglednice dok čekaju da im konobar donese kafu. Njena učiteljica italijanskog je to radila. Razglednice koje im je slala kao odgovor, sa slikama keja ili visoravni u zaleđini grada, bile su apsolutno beznačajne. Imala je želju da im pošalje neku od onih ne baš pristojnih dopisnica punih dvosmislenosti, koje su se prodavale u toku letnje sezone, ali profesorke su pazile šta se kupuje i oduzimale su nepodesne stvari. Ali sada, kada se neizbežna Indija nazirala na horizontu, njena majka je poslala pismo Irini nabrojavši svu odeću koja za Floru treba da se sašije. Tri večernje haljine, tri dnevne, jedna za zabave na otvorenom, dve za tenis. Izabrala je boje i naglasila da svaka mora imati drugačiji kroj kako bi ih jeftine indijske ruke mogle iskopirati. Floru nisu ništa ni pitali. Podigla je kamen i hitnula ga u more. „Mrzim majku!”, viknula je u vetar i setila se kako je Taši onog prvog dana u Kopermoltu poželela da se njenoj majci desi nešto užasno. Na probama, dok je stavljala čiode i prišivala, Irina je primetila da je neverovatno koliko su Florine i Vitine mere slične. „Ne pomeraj se, Floro, stoj uspravno. Nemaš tako dobro držanje kao tvoja majka. Pogrbljena si.” Flora je podrugljivo, tonom punim prezira, ponovila reč „držanje”. „Ona ovu odeću hoće za sebe; dok trepneš, nosiću kopije.” „Kako ti je nešto tako užasno uopšte palo na pamet!”, uzviknula je Irina, koja je već pomislila na to. „Baš si čudna.” Flora se podrugljivo nasmejala. „Znaš da sam u pravu.” „Sašila sam haljinu kao što je ova za Mabs; uvek pita za tebe. Okreni se i ne pomeraj se. Hoću da pričvrstim porub.” Flora joj nije poverovala. Mabs joj zna adresu. Moja adresa je „daleko od očiju, daleko od srca”, pomislila je surovo pronalazeći ravnotežu između takvog odnosa i ljubavi i srdačnosti u Kopermoltu.

~ 183 ~ Knjigoteka


Anna Stežući hladnu ogradu šetališta iznad ružnog mora, svim srcem je zažalila što je bila u Kopermoltu i što se zaljubila u Feliksa, Kozma i Hjuberta. Kad to ne bi bilo deo nje, mogla bi da se suoči s putem u Indiju, da se vrati roditeljima i prilagodi njihovom načinu života. Ovako se osećala izgubljeno, otuđeno, nenormalno. Stežući gvozdenu ogradu, zaurlala je u vetar: „Ja nisam normalna!”, i upotpunila to sa: „Ja sam izgubljena!” Onda je pojurila duž šetališta, uzbrdo i pored igrališta, do škole, gde sledećeg dana s raspusta dolaze devojke koje vole roditelje i jedva čekaju da im se vrate, nađu dobru priliku i udaju se. Upravnica joj je poručila da dođe u njen kabinet. „Sedi, Floro. Dobila sam pismo od tvog oca.” (On piše tako prazna i dosadna pisma. Teško mi pada da odgovaram na njih. A majčina su još gora, sva su o zabavama u klubu i o ljudima koje ne poznajem; verovatno se ni ona ne oduševljava mojim pismima o latinskom, matematici i rezultatima utakmica u hokeju na travi.) „Floro, slušali me?” „Da, slušam vas.” „Bojim se da su loše vesti.” „Oh?” „Moglo bi se reći da su strašne.” „?” „I tebi je poslao pismo.” „Hvala.” Flora je uzela pismo. (Marke su lepe, mada bi se Blanko sigurno podsmevao imperatorovoj kruni; zašto ga zovem Blanko? Ime mu je Hjubert.) „Šta se...” Upravnica je delovala uznemireno. (Prijatna žena, uvek mi se sviđala; pa dobro, sviđala je prejaka reč, moglo bi se reći da je bolja od drugih.) „Šta se desilo, gospođice...?” Stezala je očevo pismo. „Tvoju majku je ujeo besan pas.” Upravnica se nagnula prema njoj; dobre, kratkovide oči bile su pune saučešća. „Pas je bio zaražen besnilom.” Istakla je to kao da je Flora glupa. Ali ja nisam glupa, pomislila je Flora osećajući kako joj se grlo steže a krv tutnji u ušima. Nisam. Čvrsto je držala očevo pismo. Prošaptala je: „Jadan pas.” „Tvoja majka će se, naravno, oporaviti”, rekla je upravnica. „Mislim da je terapija prilično neprijatna, ali. „Injekcije u stomak.” Flora je netremice gledala upravnicu. Je li to ponižavajuća strahota koju je Taši zamišljala? „To čovek ne bi poželeo ni najgorem neprijatelju”, povikala je. „Izvinite što vičem”, rekla je. „To je razumljivo”, odgovorila je upravnica, koja se ponosila svojom sposobnošću da razume ljude. „Razumem te.” Ali uopšte nije razumela

~ 184 ~ Knjigoteka


Anna izraz Florinog lica; na njemu se videlo zadovoljstvo, olakšanje. Šta li je sledeće? Moram da obuzdam maštu.

~ 185 ~ Knjigoteka


Anna

Trideset tri U glavnom gradskom parku u Kalkuti pomoćnik guvernera je zaustavio konja pored Denisa. „Kako je Vita?” Denisova kobila je strigla ušima. „Mnogo bolje.” Denis je dizginama podigao kobilinu glavu; ponekad je umela da ugrize. „Još jedna injekcija i gotovo”, rekao je. „Divan zalazak.” Nije hteo da razgovara o Vitinoj nevolji; bilo je to zadiranje u njihove privatne stvari. „Prašina u atmosferi. Da li bi Viti prijala poseta? Oseća li se dovoljno dobro za to?” Alek je gledao kako jedna plava kreja preleće preko neverovatnog zalaska sunca. „Da, prijala bi joj.” Denis je natukao šešir i delimično zaklonio sagovornika. „Zašto je ne obiđeš? Ovih dana joj je prilično dosadno.” Ton mu je nagoveštavao da bi maltene bilo ko mogao da ublaži tu dosadu. „Poslaću glasnika s pisamcem da bih znao kada mogu da dođem. Imam neke knjige s jesenje liste, možda će joj se svideti. Poslali su mi ih Hačardovi.” Guvernerovog pomoćnika nije bilo lako odvratiti, a umeo je i da zaseni muškarce oko sebe. ,,U redu.” Denis je okrenuo konja i uputio se kući. Njegov sagovornik je dobroćudno doviknuo za njim: „Baš si namćorast.” Da je Vita umrla, pomislio je, stari dobri Denis načisto bi pobrljavio. Kad je sjahao s konja i pružio uzde seizu, Denis je shvatio da mu nedostaje pozdrav kojim ga je obično dočekivala Tara, njihov pas, i to ga je zabolelo. Zašto je baš njegov pas morao da se zarazi besnilom? U kući je bilo tiho i mirno; nalio je sebi viski i razmišljao o guvernerovom pomoćniku. Zar nije tom druškanu već vreme da se oženi? Denis je otpio gutljaj viskija. I da prestane da obožava Vitu? Navikao se na njene obožavaoce, čak je bio i blagonaklon prema njima; ali neki su, obožavajući je duže od ostalih, postajali dosadni. Sipao je u piće malo soda-vode i poneo ga u spavaću sobu. Vita je spavala. Ležala je na leđima. Denis je seo na stolicu pored kreveta i posmatrao je. Bez šminke je izgledala mlado. Mogao je da joj prebroji dublje zrakaste bore u uglovima očiju i one tanje između nosa i usta. Voleo je te sitne tragove koje je utisnuo njihov zajednički život, ali znao je da ona misli kako njemu, kao i njoj, smeta svaki nedostatak u njenom izgledu. Nije mogla da razume razliku koju on pravi između bora oko očiju i strija na njenom stomaku. Pijuckajući viski, setio se, ne bez

~ 186 ~ Knjigoteka


Anna stida, kako je jednom prilikom, kada se napio, kredom obojio te izdajničke strije u zeleno. Tada je rekao: „Ljubomoran sam na onoga ko je odgovoran za ovo” i obeležavao strije čvrsto pritiskajući kredom. Uplašila se. Pokušala je da se nasmeje i rekla mu da je uvrnut. Otkad ju je Tara ujela, bora između nosa i usana bila je naglašenija. Patila je, pomislio je s nežnošću, koliko zbog bola toliko i zbog ponižavajuće terapije. Jedne noći se, halucinirajući od lekova koje joj je dao lekar, iznenada uspravila u krevetu, netremice ga pogledala i rekla: „Čak ti ni ime ne znam”, i pokrivši lice rukama, okrenula se na drugu stranu potvrđujući, pomislio je cinično, ono u šta je već odavno sumnjao. Stavila je poslednji komadić u slagalicu. Bilo bi zanimljivo znati, pomislio je, ko je taj druškan - može da pretpostavi ko nije - mada, posle toliko vremena, iz čiste radoznalosti želi da zna. U ovoj zemlji, čiji su društveni slojevi čvrsto isprepletani, moguće je, šta više sasvim verovatno, da se s tim čovekom nekada upoznao. Ta pomisao je zabavljala Denisa dok je pijuckao viski i gledao svoju usnulu ženu. Malo mu je ublažavala bol zbog izgubljenog psa, koji bi, da je sve kako treba, sada sedeo kraj njega, s glavom na njegovom kolenu, pokušavajući da mu privuče pažnju. Tara je bila ljubomorna na Vitu. Pre nego što su je stigli i ustrelili, ujela je i jednog vojnika u garnizonu, ali prvo je napala Vitu. Denis je uzdahnuo žaleći za psom. Vita se u krevetu pomerila i okrenula na bok. Kad je zaspala, čitala je Vog; prstom je još obeležavala stranu. Sagnuo se prema njoj i uzeo ju je za ruku. Kad se probudi, umiriće je saznanje da je voli i sve bi dao da je usreći. U trenutku najveće zabrinutosti, kad ju je pas ujeo, napisao je devojci pismo; poslao je novac i listu luksuznih stvari koje će posle ovog groznog iskustva oraspoložiti Vitu. Denis se pitao kako izgleda; nije se moglo zaključiti na osnovu sumornih školskih grupnih fotografija. Da li bi možda uočio sličnost? Ili je sve ovo plod njegove mašte? Vita je otvorila oči. „Zaspala sam. Jesi li se odavno vratio?” Osmehnula se kad joj je stisnuo ruku. „To je lepo.” „Nisam.” Sagnuo se da je poljubi. „Jesi li za piće?” „Nije mi dozvoljeno.” „Samo...” „Nije mi dozvoljeno!” „Onda nešto drugo. Sok? Čaj?” „Sok.”

~ 187 ~ Knjigoteka


Anna „Sreo sam tvog pripitomljenog guvernerovog pomoćnika”, rekao je pružajući joj piće. „Pomislio sam da venčanje s tvojom ćerkom nije najgore što može da mu se desi.” Uvek je govorio „tvoja ćerka”. Vita se osmehnula. „Šta sve tebi neće pasti na pamet!” Denis je zapalio cigaretu. „Mnogi muškarci se žene ćerkama majki za kojima žude. Iz cuga bih mogao da ti navedem desetak primera.” Je l’ ti to ozbiljno?” „Što da ne? Pred tim momkom je lepa budućnost.” Vita se pridigla i poduprla leđa jastucima. „Uopšte mi se ne sviđa ta ideja.” „Ako otpišeš sve muškarce koji žele da spavaju s tobom, šećeru, prilično ćeš suziti devojčin izbor.” Vita je već odavno prestala da ga podseća da Flora ima ime. ,,A ti”, rekla je, „šta je s tobom?” Pila je sok i preko ruba čaše gledala ga u oči. „Na šta misliš?”, zadirkivao ju je Denis. „Ljubomoran?” „Naravno. Ako oni budu želeli da spavaju s njom, i ti ćeš. Logično”, uzvratila mu je zadirkivanjem. Denis je iskapio čašu. Nikad ranije nije pomislio da spava s Florom. „Ne navodi me na takve pomisli!”, rekao je gledajući je. Uvek su jedno drugom govorili o svojim strahovima i mislima - ili bar Vita jeste. To je bio deo njihove uzajamne privlačnosti. „Zar to ne bi bilo rodoskrvnjenje?” Bilo mu je smešno. „Jedva čekam da je upoznam”, rekao je. „Prema meni bi to bilo veoma surovo, dragi”, rekla je ozbiljno. „Da, da, bilo bi. Možda ipak i neću, ali ako padnem u iskušenje, seti se, molim te, da si me ti navela na tu pomisao”, rekao je Denis.

~ 188 ~ Knjigoteka


Anna

Trideset četiri Izlazeći iza ugla na trg, Taši je videla da neko stoji pred njenim ulaznim vratima. Ko god bio, zazvonio je i čekao da mu otvore. Pošto je jedva čekala da stigne kući, zbaci s nogu cipele koje su je žuljale, opusti se na sofi i popije čaj, Taši je usporila korak; ako se ne pokaže, služavka će otvoriti i reći da nije kod kuće, i posetilac će otići. Da bi ostala zaklonjena, Taši je pošla trotoarom s desne strane, tako da ju je od kuće delio vrt na sredini trga kroz čiju ogradu je mogla da posmatra. Kao što je i očekivala, služavka je otvorila, odmahnula glavom i opet zatvorila. Devojka koja je došla u posetu sišla je niz stepenice i otišla dok ju je Taši zadovoljno gledala. Potrčala je za devojkom vičući: „Stani! Čekaj! Ovde sam! Čekaj, do đavola, čekaj!” Od saobraćajne buke devojka nije čula Taši i nije se osvrtala. Za koji trenutak zašla bi iza ugla i nestala u gužvi. Taši je zbacila cipele s visokim potpeticama, ubrzala i stigla je baš kad je ulazila u autobus. „Floro!” ,,Oh, Taši, zašto si bosa?”, rekla je Flora. „Došla si kod mene?”, pitala je Taši. „Da.” „Hajdemo onda, to je sjajno. Šta se desilo?” Bilo je sasvim očigledno da se nešto jeste desilo. „Sećaš li se da si poželela da se mojoj majci desi nešto zaista užasno?” „Naravno da se sećam.” „Pa, desilo se.” „Baš lepo. Šta?” „Ujeo ju je pas zaražen besnilom.” „Divno!” „Ako vi, moje dame, nećete u autobus, možda biste mogle da propustite one koji hoće”, rekao je neki čovek koji je čekao u redu. ,,Oh, naravno, samo izvolite. Oh, molim vas, uđite u autobus.” Taši je povukla Floru u stranu. „Šta ti je s nogama, Taši?” „Ostavila sam cipele na trotoaru. „Ili možda glavu”, prokomentarisao je onaj čovek ulazeći u autobus. „Da, glavu.” „Baš duhovito”, rekla je Taši. „Da pukneš od smeha.” Držala je Floru pod ruku. „Stravično su me žuljale. Oh, Floro, godinama te nisam videla.

~ 189 ~ Knjigoteka


Anna Hajdemo, čarape su mi u dronjcima. Zamolićemo Moli da nam donese čaj.” Povela je Floru nazad prema trgu. „Sećaš li se Moli, bila je služavka u Kopermoltu?” „Cipele? Da sećam se.” „Draga moja, bila je to jedna od onih fatalnih kupovina; za ceo broj su manje. Čista sujeta, uvek to uradim. Stigli smo.” Stavila je ključ u bravu. „Sigurnost doma. Zdravo, Moli!” „Šta vam je to s nogama?”, pitala je Moli. „Šta se desilo?” „Izula sam cipele. Na trotoaru su s druge strane trga. Sećaš li se Flore, Moli?” ,,Oh”, rekla je Moli, „da, mislila sam - moja sestra nosi taj broj, samo ću začas...” Moli je žurno sišla niz stepenice. Taši je viknula za njom: „Kad se vratiš, molim te, donesi nam čaj!” „Da, gospođo.” „Ipak ih nisam uzalud kupila. Moli voli moju odeću, takva je ona. Hajdemo gore, u dnevnu sobu, da mi sve ispričaš. Jedan od načina da zadržiš poslugu jeste da nosiš isti broj odeće.” „Ne znam odakle da počnem.” „Od psa, naravno.” „Oh, pas. Bio je očev, ženka erdel terijera. Mislim da mu je bila veoma draga.” „Ali taj pas dobro bira i rasuđuje čak i kad mu je razum poremećen.” Taši je sedela na sofi i masirala stopala. „Majka je mogla da umre”, rekla je Flora. „Znači nije umrla? O bože, kakvo razočaranje! Na osnovu onog što si rekla, zaključila sam. „Nije.” „A pas?” „Pas jeste.” „Ah!” Moli je donela čaj i stavila ga na stočić pored Taši. „Moja sestra nosi baš isti broj”, rekla je. „Obradovaće se. Mislila sam da bi vam prijao i čajni kolač.” „Hvala, Moli. Odlično. Molim te da me, kad sledeći put pođem da kupujem cipele, podsetiš koji broj zaista nosim.” „Bojim se da previše očekujete od mene, gospođo.”

~ 190 ~ Knjigoteka


Anna „Zar nije neverovatna?” Taši je nasula čaj. „Zaljubljena je u Džima. Sećaš li se batlera u Kopermoltu? Sada radi u Londonu; vodi je na komunističke skupove u Kings Krosu. Učlanio se u partiju. Šećera?” „Jednu kašičicu, hvala.” Flora se smestila na stolicu preko puta Taši. Taši je izgledala otmenije, prefinjenije i čvršće nego kad ju je poslednji put videla. Glupo je što se prepustila trenutnoj želji da je poseti. Pijuckala je čaj. „Imaš bebu”, rekla je. „Da. Gore je s dadiljom. Odmah ću te odvesti da je vidiš. Otkud znaš?” „Pročitala sam u Tajmsu. Dobijam ga u školi.” „Najdžel?” „Da.” „Dragi šašavko Najdžel. Znaš, veoma su srećni.” „To je dobro.” Flora je odložila šolju; zvecnula je u tacni. (Ovo nije šala, ne znam šta da radim. Koliko je prošlo otkad smo je videli? Šta se desilo u međuvremenu? Veoma je lepa. Zašto je došla kod mene? pomislila je Taši.) „Molim te, Floro, ispričaj mi o čemu se radi”, rekla je. Flora je pocrvenela. „Ne želim da ti dosađujem.” „Otpada li Indija zbog ovoga što ti se desilo majci? Je li u tome stvar?” „Ne.” „Oh!” ,,U utorak isplovljavam iz Tilberija.” (Utorak. Utorak. Do tada se nećemo vratiti iz jednonedeljnog lova na jarebice u Norfoku, pomislila je Taši.) „Celim putem P&O?” Flora je klimnula glavom. „Spremna je odeća koju mi je majka rekla da nabavim. Sašila ju je madam Tarasova.” „To je lepo. Trebalo je da pozoveš Mabs i mene da ti pomognemo u kupovini.” (A zašto bi?) Ali tebi se baš i ne ide, je li u tome stvar?” „Nikad mi se nije ni išlo.” (Naravno da nije.) „Ali sada, da li moraš?” „Da.” Flora je otvorila svoju torbu. „Ovo će ti možda objasniti bolje nego što bih ja to umela.” Uzela je očevo pismo i pružila ga Taši. „Stiglo je istovremeno s pismom o majci koje je poslao upravnici.” Taši je uzela pismo i počela da čita. „‘Dvanaest pari svilenih čarapa, potraži savet kad je u pitanju boja, dva para rukavica za jahanje (svinjska koža) broj sedam, šest pari belih gaćica s kombinezonom od satena ili

~ 191 ~

Knjigoteka


Anna

kineskog krepa iz Vajt hausa, veličina grudi trideset šest, četiri tanke spavaćice, bele, kutiju sapuna floris s mirisom sandalovine, dva para rejnovih žutosmeđih cipela, broj četiri i po, veliku bočicu parfema micuko fortnams i uobičajena porudžbina kod Elizabet Arden.’ Gospode, pa ovo nije pismo. A haljine i bunda od vizona, kad smo već kod toga? Treba li ti da, oh, da”, rekla je i dalje čitajući. „Vidim da si ti ta koja treba da ponese sve ove stvari. Hoćeš li da ti pomognem u kupovini, je li u tome stvar?” „Ne. Već sam sve kupila.” Kako da joj objasni da je samo htela da je vidi pre nego što otputuje, da baci pogled, možda sazna ima li šta novo. „Moj otac je sve sredio oko plaćanja. To je na drugoj strani.” Taši je pogledala drugu stranu pisma. „Da”, rekla je. Vidim.” Vratila joj je pismo. „Sećam se tvojih roditelja”, rekla je ozbiljno. „On je zaista obožava.” Flora je presavila pismo i vratila ga u torbu. „Moram da idem”, rekla je. „Imam vozu...” „Ali moraš da vidiš bebu i sačekaš da se vrati Henri. Voleo bi da te vidi.” „Volela bih da vidim bebu; kako joj je ime?” „Džon. Malo je nedostajalo da se zove Hjubert, ali to je i suviše često ime, a Kozmo, on je kum, pa, ali Henriju se ne sviđa Kozmo, ne kao čovek već samo ime, pa je dobio ime Džon - staro, dobro, provereno ime. Hajdemo u dečju sobu da ga vidiš.” Taši ju je povela iz sobe. Flora je dala Džonu da je drži za prst; u Tašinim rukama izgledao je kao sasvim obična beba. Džonova dadilja se rukovala s njom kad ih je Taši upoznala i pitala: „Bilo bi bolje da spremimo toplu odeću za ovaj vikend, zar ne, mamice?” Taši je odgovorila: „Da, bilo bi bolje. Kuća u koju idemo veoma je hladna.” Flora je osetila da nije nimalo zanimljiva Džonovoj dadilji. Ova je to jasno pokazala kad je rekla: ,,A kada gospodin Marč namerava da sutra krenemo na put? Nadam se da ćemo poći u vreme koje neće poremetiti dečje obroke.” Taši je vratila bebu dadilji. „Prava je aždaja, ali je sjajna dadilja. Misli da kao majka ne vredim ni pet para”, rekla je dok su se vraćale u dnevnu sobu. „U kući u kojoj ćemo provesti nedelju živi dadilja koja se arogantno ponaša prema njoj. Boji se da će Džon plakati ako ga ne nahrani na vreme ili ako stignemo kasno, i da će je obrukati.” „Stvarno moram da idem”, rekla je Flora ustežući se. „Zar nećeš da sačekaš Henrija?” „Moram navoz...” „Oh!”

~ 192 ~ Knjigoteka


Anna „Mogu li prvo do toaleta?” „Naravno.” U toaletu je Flora iscepkala očev spisak za kupovinu i komadiće bacila u šolju. Kad je povukla vodu, veliki deo se nije sprao. Bila je u iskušenju da izvadi komadić koverte na kom je bila poštanska marka. Dala bi je baštovanu za sinovljevu zbirku, ali je ipak odustala pomislivši koliko bi to bilo odvratno. Taši ju je, i dalje bosonoga, ispratila do vrata i poljubila je. Flora je brzo otišla. Nije pitala kako su Mabs ili Kozmo ili Hjubert; nije čak ni nagovestila da se seća Feliksa. Mogla je sasvim lepo da sačeka Henrija, imala je vremena do mile volje. „Oh, zašto sam išla tamo?”, mrmljala je u hodu. „Tamo nema ničeg za mene, ničeg.” Kasnije se Henri požalio Taši da je neki idiot bacao pisma u šolju, u toaletu, i ona je briznula u plač. Henri ju je zagrlio i pitao: „Šta je bilo, draga, šta te je rastužilo?”, a Taši je odgovorila: „To je zbog Flore. U jednom trenutku sam pomislila da će otvoreno razgovarati sa mnom. Htela sam da joj pomognem, ali ona je zaćutala. Oh, Henri, trebalo je više da učinimo za nju. Trebalo je da je pozovemo u goste, ili tako nešto. Nikad nas nije bilo briga.” „Ili je trebalo da to uradi Mabs.” „Ali mi nikad nismo. Zbijala sam glupe šale na račun njene užasne majke - šteta što nije umrla i tome slično. Šegačila sam se. Trebalo je da uradim nešto. O bože, ništa ne umem da uradim kako valja, osećam se kao sebična netaktična budala.” „Ne vidim šta si mogla da uradiš”, rekao je Henri. „Odlazimo na nedelju dana.” Malo kasnije je rekao: „Draga, ne možeš da se mešaš u tuđe živote.” „Ali, zašto, zaboga? To ne bi bilo mešanje nego pomoć. Mogli bismo da...” „Maloletna je”, rekao je Henri razborito. „Ima tek sedamnaest godina. Roditelji moraju da vode računa o tome šta će biti s njom, a ne mi. Bolje prestani da plačeš, inače ćeš strašno izgledati. Zaboravila si da nam Midovi dolaze na večeru.” „Do đavola s Midovima”, rekla je Taši, ali je prestala da plače.

U vozu je Flora razmišljala o svim stvarima koje je kupila za majku. Nije, kao što je otac tražio, pitala za savet kad je birala boju svilenih čarapa, već je sama odlučila. Moraće da kupi još jedan kofer za sve što je uzela tog dana. Uživala je u kupovini; zanela ju je. Zamišljala je da kupuje

~ 193 ~ Knjigoteka


Anna za sebe, da bi u nekoj od prodavnica mogla da sretne Mabs ili Taši. Dok je voz kloparao kroz predgrađa, Flora je pomislila da bi joj Taši pomogla kad bi to bilo lako i prijatno, kao što je to bilo pozajmljivanje haljina u Kopermoltu. Tada su ona i Mabs to pretvorile u igru koja im je pričinjavala veliko zadovoljstvo, naročito poslednje večeri kad se igra otela kontroli. Mada je bila starija, udala se i rodila bebu, Taši nije izgubila ni delić svoje velikodušnosti; kako je samo lako prepustila cipele Moli, služavki. Flora se s gnušanjem setila kako je u Tašinoj dnevnoj sobi sedela bez reči, nema. Nije ni probala slasni kolač s maslacem. U Indiji ih neće biti, pomislila je sumorno.

U Londonu je Taši pozvala telefonom Mabs i rekla: „Jednostavno sam mislila da treba da ti ispričam.” „Šta je još rekla, osim besnila i spiska za kupovinu? Slušaj, Taš, u kadi sam. Zar ne možeš da me pozoveš kasnije?” „Ne, imamo goste na večeri...” „Onda požuri. Sasvim sam mokra. Pozovi me ujutru.” „Ne mogu. Rano polazimo u lov na jarebice. Kod Henrijevih prijatelja u Norfoku, Moberlijevih.” „Donesi mi molim te nekoliko komada. Pa šta ti je Flora rekla?” „Gotovo ništa, to me je i ražalostilo. Bilo je jasno kao dan da je nesrećna, da ne želi da ide u Indiju. „Nikad nije ni želela. Zar nisu njeni roditelji bili malo čudni? Sećaš li ih se iz Dinara? Ali, bože moj, kad stigne tamo, svideće joj se. Moja rođaka Rejčel se ludo zabavljala u Delhiju.” „ Verovatno jeste. O bože, Mabs, osećala sam da treba da joj pružim utočište. Činilo mi se da ništa ne radim kako valja.” „Ali ona je pod starateljstvom škole, a ti odlaziš na put. Upravo si mi to rekla.” „Ista si kao Henri.” „Maloletna je. Ne možeš da se mešaš.” ,,I Henri je to rekao. Čuješ li me?” „Da, čujem. Ali slušaj, Taši, potpuno sam mokra, moram da se presvučem; idemo na predstavu.” „O, koju?” „Noela Kauarda.” „Svideće ti se. Henri i ja smo išli prošle nedelje”

~ 194 ~ Knjigoteka


Anna „Šta predlažeš da uradimo u vezi s Florom, osim što pričamo o tome kako se užasno osećaš?” „Ne znam šta da uradim. Nije trebalo da budemo toliko dobri prema njoj u Kopermoltu. Ili, pošto već jesmo bili dobri, trebalo je da nastavimo. Ovo je kao kad kupiš štene za Božić, a onda ga zanemariš. Zato se tako užasno osećam, Mabs.” „Sve je započela Feliksova majka nateravši moju majku da je pozove...”, rekla je Mabs. „Tvoja majka je mislila da se ona zabavlja s Kozmom, zar se ne sećaš?” „Ja sam mislila da je u pitanju bio Hjubert”, rekla je Mabs. „Ili obojica! Oh, Mabs, misliš li da je ona stvarno...” „Nemoguće, imala je tek petnaest godina. Ne s obojicom. To je bio samo jedan od majčinih klimakteričnih napada.” „Pa šta da uradimo?”, viknula je Taši. Mabs je rekla: „Znajući kakve smo, draga moja Taši, uradićemo ono što je najlakše. Ne verujem da ćemo bilo šta uraditi. Izvini, mila moja, moram da prekinem.” Mabs je spustila slušalicu i vratila se u kadu, gde ju je dočekala ohlađena voda.

„Reklo bi se da si veoma zadovoljan sobom.” Hjubert se pridružio Kozmu za šankom njihovog lokalnog paba. „Stvarno? Šta bi da popiješ? Kao i obično? Da sednemo tamo?” „Nemoj da mi kažeš, pusti da pogodim.” Hjubert je posmatrao Kozma kako pije pivo. „Udata je”, pretpostavio je. „Nisi zaljubljen u nju; a ni ona u tebe. Dobro se provodite u krevetu kad joj muž nije kod kuće. Neverovatno je veselo i prijatno i nikom ne čini nažao. Pogodio sam, zar ne?” Kozmo se nasmejao. „Ne pričaj koješta. Kako ti ide? Sviđa li ti se posao u trgovačkoj banci?” „Znači ne razgovaramo o tim stvarima, diskretni smo. Pitaš me za moju trgovačku banku? Bože, Kozmo, kako Najdžel i Henri mogu toliko da uživaju u tome? To je neverovatno. Mrzim taj posao. Neću dugo ostati tamo, ima mnogo drugih, zanimljivijih stvari u životu.” „Na primer?” „Još ne znam, ali nameravam da saznam. A ti, kad se posle posla vratiš kući, vidiš li i dalje sebe kao uspešnog advokata?” „Jednog dana, da.” Kozmo je otpio pivo.

~ 195 ~ Knjigoteka


Anna „Znaš li”, pitao je Hjubert, „da je, posle onolike halabuke da uz Pengapu ne ide nikakav novac, nešto malo ipak ostalo?” „Nije valjda! Koliko je to nešto malo?” „Tek treba da saznam. Znaš kakvi su advokati, vrlo, vrlo spori, ali izgleda da je rođaka Stvar malo grizla savest zbog krova. Ostavio je koliko treba da se zakrpe rupe.” „Jesi li već išao da je vidiš?” „Nisam.” „Zašto?” „Toliko dugo je bila mit da se sada, kada je konačno moja, kolebam. Da budem iskren, ne želim da se razočaram.” „Da je moja”, rekao je Kozmo, „odjurio bih...” ,,I poveo tu udatu ženu...” U Hjubertovom glasu se čuo podsmeh. „Pa...” „Ne bi ona bila prava osoba za to. Zamisli kakav bi to rizik bio da povedeš Džojs. Naravno, govorim u prenesenom značenju. Skakutala bi i veselila se. Uništila bi atmosferu.” „Kako si pogodio da je reč o Džojs?” Kozmo je izgledao ljutito. „Video sam vas zajedno”, slagao je Hjubert. Pošto je voleo prijatelja, nije hteo da mu otkrije da je namirisao Džojs. Udata za bogataša, Džojs je nosila parfem posebno napravljen za nju u Parizu. Njegov miris se zadržavao u Kozmovom stanu, baš kao i u Hjubertovim sobama u toku završne godine na Oksfordu; nanjušio ga je i u sobama drugih muškaraca koje je poznavao. Džojs je bila devojka koja ide od ruke do ruke. „Džojs ume da unese čoveku radost u život”, rekao je. „Bogami, ume”, složio se Kozmo. „Što se nikako ne može reći za moju sestru Mabs i njenu drugaricu Taši.” „Šta sad smeraju? Njih dve imaju potencijal da postanu ugledne dame; neće mnogo proći, a one će već predstavljati ćerke na dvoru.” „Ma hajde, molim te”, rekao je Kozmo kroz smeh. One imaju dečake.” „Sledeći put će roditi devojčice, videćeš. A šta ih muči?” „Videle su, ili je Taši videla, Floru. Prema iskrivljenoj verziji koju sam čuo od Mabs, Fiorina majka ima besnilo, a otac ju je naterao da pokupuje sve živo u Fortnamsu, poklone za utehu koje Flora mora da prati do Indije, gde plovi na P&O.” „Kada?” Hjubert je spustio čašu i prosuo malo piva. „Uskoro, čini mi se. Mabs i Taši misle da je trebalo da ostanu u kontaktu s njom, da je pozivaju u goste i tako dalje. Kaju se što su je

~ 196 ~ Knjigoteka


Anna pustile da im isklizne iz života trošeći vreme na svakakve koještarije. Drugim rečima, grize ih savest.” „Trebalo bi da grize i nas”, rekao je Hjubert. „Zašto?” „Čini se da si zaboravio da smo nekada obojica želeli Floru. Dogovorili smo se da je delimo.” „Jesmo. Dozlaboga blesava zamisao. Devojka ne može da se deli, zar ne? Hoću da kažem da mi je nezamisliva takva situacija.” (Hjubert je podigao obrvu.) „Naravno, ja sam je prvi video”, rekao je Kozmo. „A ja sam je izvukao iz mora.” „Slali smo joj razglednice, zar ne? Sećam se da smo joj poslali razglednice iz...” „Razglednice!” „Feliksa je ona volela. Bože, Blanko, sećaš li se Feliksa u Dinaru? Kako su se samo devojke jatile...” ,,I medena Džojs je bila među njima; tada je imala isturene zube i iz nje je vrcalo veselje.” Hjubert se osmehnuo setivši se onih zanosnih meseci na Oksfordu. Da nije bilo Džojs, diplomirao bi s odličnim uspehom. „Feliks je majstorski uspevao da se ne veže ni za jednu devojku; čovek je morao zbog toga damu se divi.” „Sad je, bogami, vezan”, rekao je Kozmo. „Nema više šale.” „Je li ga neko video otkada se venčao?” „Na svadbi je bilo lepo”, rekao je Kozmo. „Otac se sjajno proveo. Uspomene i sve ostalo. Znaš kakav je. Zašto ti nisi išao?” „Pozvali su me, ali nisam mogao da stignem. Pitam se zna li Flora. Je li Džojs bila na venčanju?” „Da. Tamo smo, ovaj... Tada je...” „Ma dobro, ne moraš da budeš baš toliko diskretan. Ali, da se vratimo na Floru; Mislim da jedan od nas dvojice treba da je isprati.” Hjubert je nejasno osećao da će ovo naljutiti Kozma, čije ga je uživanje u seksu razdraživalo. „Dobro, hajde da je svi ispratimo. Povešću i Džojs. Zamoliću je da sazna kada isplovljavaju brodovi P&O, da je potraži u spiskovima putnika. Neverovatno je sposobna.” Kozmo se, razgaljen vezom sa Džojs, uopšte nije naljutio. „Mozak joj odlično radi”, rekao je zadovoljno. „Ne tako dobro kao pička”, prokomentarisao je Hjubert. „Nemoj da me udariš”, rekao je, „jednom već jesi i baš je bolelo.”

~ 197 ~ Knjigoteka


Anna „Bogami, jesam”, rekao je Kozmo. „Zbog Flore. Nos ti je krvario, a ja sam povredio šaku.” Hjubertu je smetalo što se Kozmo smeje i što je bez razmišljanja predložio da svi isprate Floru. S iznenađenjem je osetio kako u njemu kipi bes kakav je ranije već osetio. Nemoguće je da sam ljubomoran, pomislio je, ne zbog Flore, a još manje zbog Džojs.

~ 198 ~ Knjigoteka


Anna

Trideset pet Gospođici Gilespi, koja je pratila Floru od škole do broda, bilo je svega dosta. Kada je ranije ispraćala devojke, mogla je da razume to što jedva čekaju da isplove, da pređu Lamanš, pa da preko Biskajskog zaliva uplove u Sredozemno more i upute se na istok, u susret svim divotama života u Indiji pod britanskom upravom. Gospođica Gilespi je bila romantična. Gledala je kako njene štićenice obraćaju pažnju na mladiće koji se s njima ukrcavaju na brod: oficiri, činovnici, oficiri Indijske policije, koji su se vraćali s odsustva, stasiti, opaljeni suncem, uredno podšišanih brkova. Prilike za udaju. Gospođica Gilespi, setna devojka u kasnim tridesetim, zavidela im je na sreći. Flora Trevelijan, povučena i odrasla, u novoj odeći, nije osećala uzbuđenje oko ukrcavanja. Gospođicu Gilespi je do besa dovodilo to što ne pridaje nikakav značaj onome što se oko nje dešava. Sada će je ostaviti, vratiti se u London i provesti veče sa svojom udatom sestrom. Ići će u bioskop, možda će gledati film Ronalda Kolmana. „Ja bih sada pošla ako nemaš ništa protiv.” Ispunila je svoju obavezu. „Naravno, hvala vam, gospođice Gilespi”, rekla je Flora. „Zamolila sam brodskog blagajnika da pripazi na tebe, a i kapetan zna da putuješ sama. Mislim da će ti biti udobno u onoj kabini. (Zašto sve mora da ponavlja? Bila sam s njom i kad je razgovarala s brodskim blagajnikom i kad mu je dala pismo za kapetana. Išla je sa mnom da proveri kakva je kabina. Bilo bi lepo da sad ode.) „Čini mi se da imaš ljubaznog stjuarda. Porodičan čovek, pripaziće na tebe.” (I on će pripaziti!) „Rekao je da je tvoja kabina s desne strane broda, koja će biti izložena suncu, ali da to u ovo doba godine ne smeta. Postaraće se da u Bombaju iskrcaju tvoj kofer i da pronađeš očevog nosača.” (Bila sam ovde. Sve sam čula.) Molim te, draga, zapamti koliku napojnicu treba da daš stjuardu. Ni premalo ni previše; važno je da se zadrži njihovo poštovanje. I vodi računa, molim te, kako se ponašaš pred posadom; svi su Indijci. To je veoma važno.” „Ako već idete, gospođice Gilespi, trebalo bi da odete”, rekla je Flora ljubazno. „Floro Trevelijan! Kakvo je to ponašanje? Moraću da prijavim...” „Upravnici? Završila sam školu, gospođice Gilespi. Više ništa ne morate.” „Floro!”

~ 199 ~ Knjigoteka


Anna „Izvinite, gospođice Gilespi, ali ponavljate ono što ste već rekli. To može da dosadi. Sedam godina sam priželjkivala da vam kažem”, ljubazno je rekla Flora, „da bismo mnogo više naučili da smo morali da se napregnemo i čujemo ono što kažete samo jednom.” (Oh, do đavola, povredila sam je, ljuta je i uvređena.) „Nezahvalna si posle svega što. „Izvinite, molim vas, gospođice Gilespi.” Flora je brzo hodala duž palube, prema mostiću za silazak s broda, a gospođica Gilespi je držala korak. „Nadam se da ćete se večeras lepo provesti sa sestrom i Ronaldom Kolmanom”, rekla je. Gospođica Gilespi joj nije odgovorila. Florin ton joj je često bio sumnjiv, ali nikad nije mogla tačno da odredi zašto. „Pišete li Ronaldu Kolmanu?” To je saznala iz školskih tračeva. „Kad mu sledeći put budete pisali, da li biste ga zamolili da obrije one brkove? Nijedna devojka ne veruje da bi Bo Žest smeo da ih nosi u Legiji stranaca.” Dok je išla po palubi, Flora je osetila da, uprkos roditeljima koji joj u Indiji spremaju klopku, bar škole može da se otarasi. Predivno je, raskošno, što će biti sama na brodu čitave tri nedelje. Obema im je bilo neprijatno dok su se pozdravljale. Gospođica Gilespi je oklevala pre nego što je poljubila Floru, ali ipak je bilo najbolje rastati se u dobrim odnosima i ne obraćati pažnju na ružne stvari koje je rekla. Flora će jednog dana možda imati decu, kao i druge devojke, i biće joj za njih potrebna škola. „Kamo sreće da ja idem u Indiju”, rekla je tužno. „Oh, gospođice Gilespi, idite umesto mene! Daću vam svoju kartu, samo kažite!”, viknula je Flora. „Da se menjamo.” „Šta sve tebi pada na pamet”, rekla je gospođica Gilespi. „Baš voliš da se prepuštaš maštanju, ali predlog je velikodušan. Šta bi rekli tvoji roditelji?” Pogrešno je procenila Floru. „Našli bi vam muža i udomili vas”, rekla je Flora i opet je oneraspoložila. Posmatrala je s leđa gospođicu Gilespi kako u pristojnom kaputu i suknji silazi niz mostić za iskrcavanje i odlazi da nađe taksi. Tačna cena vožnje biće stavljena na račun i poslata njenom ocu na račun Koks & Kings, Pal Mal, SV1. Sagnula se preko ograde i zagledala niz bok broda u mutnu vodu pristaništa. Videla je nekog pacova kako se dole, u odvratno prljavoj vodi, s mukom probija kroz smeće, papire, slamu, kore od pomorandže, opuške. Neko je kroz brodski prozor izlio kofu sapunjave vode i potopio pacova. Flora je gledala kako mu glava izranja na površinu; zamislila je njegove brkove i šapice koje očajnički veslaju. O, hrabri pacove! Pridigla se na prste da bolje vidi.

~ 200 ~ Knjigoteka


Anna „Eno je. Floro! Floro! Došli smo da te ispratimo. Nije li ovo zabavno? Zar nisi uzbuđena što se otiskuješ na dugo putovanje u svet odraslih, u kom ćeš moći da se zabavljaš i budeš nevaljala?” Džojs, Kozmo i Hjubert su se ustremili na nju. Napred je išla Džojs. Široko se osmehivala pokazujući sve zube, i širila ruke da zagrli Floru. Kozmo je išao za njom i delovao kao tipičan stidljivi Englez. Hjubert je delovao ljutito. Pružajući ruke, Flora se setila da Džojs ima rodbinu i prijatelje u Americi, i da zato ovako ispoljava oduševljenje. Rekla je: „Zdravo.” „Zar ti nije drago što nas vidiš? Kao da si se iznenadila.” Džojs joj je stisnula ruke. „Čuli smo od Mabs da odlaziš; njoj je rekla Taš. Baš si čudna. Zašto nam nisi javila? Zašto nam nisi dolazila u goste? Doneli smo flašu šampanjca da ti nazdravimo za srećan put. Oh, kod tebe je, Hjuberte. Da zamolimo stjuarda da nam donese čaše. Pretpostavljam da putuješ prvom klasom?” „Drugom.” „To je mnogo zabavnije. Stari i oženjeni putuju prvom, svi mladi i zgodni muškarci biće u drugoj. Tako ćeš se sjajno provesti, Floro. Volela bih da i ja mogu da pođem. Da se ukrcamo? Baš bi bilo veselo.” Džojs je uzela Kozma pod ruku i privukla ga sebi. Flora se kasnije pitala da nije rekla nešto pogrešno. Sklonili su se s palube, gde su nosači i dalje ukrcavali sanduke i kofere obeležene zastavama pukova, s krupno ispisanim imenima vlasnika: major taj i taj, pukovnik taj i taj, pa onda neki poručnik i tako redom. U salonu im je stjuard doneo čaše i nalio šampanjac. Džojs se pribila uz Kozma. „Bože moj, Floro, koliko muškaraca i kako su svi slatki! Samo ih pogledaj! Kladim se da ćeš se veriti pre nego što stigneš u Bombaj.” Kozmo je gledao iskusne putnike kako šetaju unaokolo. „Pretpostavljam da su svi oficiri i činovnici.” „Biće i indijskih trgovaca, sigurno”, rekla je Džojs. „Oni imaju više para, pa će se ukrcati na brod u Marseju. Ne poklanjaj srce nikome pre Marseja, Floro, ostavi mesta za njih...” „Džojs zna sve o tome”, hladno je rekao Kozmo. „Sve će ih upoznati za dva dana. Neuporedivo je lepša od svih drugih devojaka”, rekla je Džojs. „Kada brod stiže u Marsej?”, pitao je Hjubert. Tada je prvi put progovorio. „Za nedelju dana, čini mi se. A onda Malta, Aleksandrija i Aden.” „Jasno.” Gledao ju je namršteno.

~ 201 ~ Knjigoteka


Anna Kozmo i Džojs su ispili šampanjac i ponovo napunili čaše. Flora je mislila na pacova. Je li se izvukao? „Kako ti je divan komplet.” Setila se da su u Kopermoltu devojke jedna drugoj uvek hvalile odeću. Džojs je nosila strukiran komplet banana-žute boje. „Džojs je otpila gutljaj šampanjca i protegla duge noge. „Sašiven mi je za Feliksovo venčanje”, rekla je. „I tvoj je lep. Je li ga La Tarasova sašila?” Nije greška; dobro je čula. „Nisam to videla u Tajmsu” Glas joj je ostao miran. Feliks je oženjen? „Nije ni trebalo da bude u Tajmsu”, rekao je Hjubert. „Venčali su se u Holandiji.” „Naravno.” Flora je popila veliki gutljaj šampanjca. Pena joj je ušla u nos i oči su joj zasuzile. Ruka joj nije drhtala kad je spustila čašu. „O bože, zvone, treba da siđemo s broda.” Džojs je sedela kraj Kozma držeći ga pod ruku; promeškoljila se spremajući se da pođe. Hjubert je ustao. „Bilo bi bolje da krenemo”, rekao je. Kozmo je pomogao Džojs da ustane. Ljudi koji su došli da isprate prijatelje uputili su se prema mostiću za iskrcavanje. Hjubert je išao pored Flore. „Ne želiš da ideš u Indiju, zar ne?” „Želim.” „Prilično smo popili za ručkom, zato smo tako nespretni”, rekao je. „Ne bih rekla da ste nespretni”, kazala je Flora. „Samo obični.” Neće mu se dopasti što ga naziva običnim. Iza njih, ruku pod ruku, koračaju Džojs i Kozmo; jesu li vereni? Kime li se oženio Feliks? Ne sme, ne može da pita. „Bio je tu jedan pacov”, rekla je. „Plivao je po pristaništu.” „Pacovi su hrabra stvorenja.” „Neko je izlio kofu prljave vode na njega.” „Preživeće.” „Na brod me je dovela gospođica Gilespi, profesorica engleskog. Zamolila je brodskog blagajnika i stjuarda i kapetana da pripaze na mene.” „Da slučajno neko ne izlije na tebe kofu pomija.” „Metaforično.” „Vodi računa da preživiš.” „Evo, odvojili smo se. Moramo da idemo, teraju nas. Piši nam, Floro, molim te. Poljubi nas. Tako. Hajde, vas dvojica. Hoće da podignu mostić...” Džojs je poljubila Floru; mirisala je zanosno. „Znaš da bi Mabs i Taš došle da su mogle, i Ernest?” „Ko je Ernest?”

~ 202 ~ Knjigoteka


Anna „Moj muž, ludice. Zar nisi znala da sam udata? Bilo je u svim novinama. Hajde vas dvojica, stvaramo ljudima problem.” „Pijana si”, rekao je Hjubert gurajući Džojs ispred sebe. „Floro...”, rekao je Kozmo i nespretno se sagnuo da je poljubi u obraz. „Zbogom.” Požurio je da stigne Džojs. Hjubert je obuhvatio rukama Florino lice, stisnuo ga i silovitim poljupcem joj otvorio usta, tako da je ostala bez daha. Nasred mostića je zastao i vratio se. „Ne želiš da ideš. Hajde sa mnom na obalu.” „Moram. Želim. Ne mogu.” „Izgledaš kao ptica u kavezu.” ,,U ovom trenutku sam slobodna.” „Ne zadugo.” „Dok sam na putu, tri nedelje.” „Gospodine - poslednji posetioci - posetioci moraju da siđu s broda, gospodine - molim vas, gospodine...” Začula su se zvona i paluba je zadrhtala pod njenim nogama. Vetar koji je dolazio od ušća Temze mirisao je na more. Galebovi su, kričeći, obletali oko ogromne dizalice. Zaurlala je brodska sirena. Kad su brodske elise uzburkale mutnu vodu, brod se odmakao od pristaništa, ali od pacova nije bilo ni traga ni glasa.

~ 203 ~ Knjigoteka


Anna

Trideset šest Hjubert je, šetajući duž pristaništa, podigao pogled prema Florinom brodu, crnom i sjajnom, magličastom pod lučkim i brodogradilišnim svetlima. Do svitanja je ostalo još sat vremena; prerano je da ude na brod. Bio je gladan. Osvrnuo se oko sebe da nade kafe, otvoren u ovo doba dana za radnike u trećoj smeni, lučke radnike i policajce. Već je krenuo kad je duž pristaništa naišao taksi i zaustavio se kraj mostića za ukrcavanje. Izašla je neka devojka. Hjubert je u polumraku prepoznao Floru. Bila je u večernjoj haljini, sa šalom čvrsto uvijenim oko ramena. Flora je rekla vozaču: „Nemam franke. Da li biste primili engleski novac? Daću vam više od cene vožnje u francima.” Nagnuvši se iz kabine, vozač je rekao nešto što Hjubert nije mogao da čuje. Flora je lupila nogom i iscrpljenim glasom rekla: „Morate!” Vozačev odgovor se svodio na to da on nema običaj da iz uglednih francuskih bordela vraća engleske pomorske prostitutke na brodove; to je uzimanje hleba iz ruku vrednih francuskih devojaka. Nije se on za to borio, do pojasa u blatu od 1914. do 1918. Madmazel mora da plati u francima ili će on otići u policiju. Hjubert je stao uz Floru. „Koliko vam ova dama duguje?” Vozač je, zbunjen, rekao koliki je račun. Hjubert je stajao u polumraku, visok, širokih ramena, tamnih obrva sastavljenih iznad crnih očiju. Rekao je: „Sačekaćete dok ova dama i ja donesemo neke stvari koje mora da uzme iz kabine. Onda ćete nas vratiti u grad. Nećemo se dugo zadržati.” Flora je primetila da vozač sasvim krotko odgovara:

„Oui, monsieur, d’accord.” 27 27

Franc: Da, gospodine, u redu. (Prim. prev)

~ 204 ~ Knjigoteka


Anna Hjubert je uzeo Floru pod ruku. „Gde ti je kabina? Ne možeš da putuješ u toj haljini. Dok se ti presvučeš i spakuješ kofer, ja ću napisati pismo koje će brodski blagajnik predati kapetanu. Ideš sa mnom”, rekao je vodeći je uz brodski mostić za ukrcavanje. Floraje, imitirajući taksistu, rekla: „Oui, monsieur, d’accord”, ali glas joj je podrhtavao. „Ne pokušavaj da pričaš, ima vremena za to. I požuri, gladan sam i hoću da doručkujem”, rekao je. Doživela je nekakav šok, pomislio je, što je korisno. Odlaže izbegavanje konačne odluke. U kabini je Flora obukla dnevnu odeću i napunila kofer neophodnim stvarima i različitom odećom koju joj je Hjubert dodavao. Kad su ga napunili, zatvorio ga je, pridržao joj kaput i rekao: „Idemo.” S koferom u ruci, poveo ju je na obalu gde je čekao taksista. Rekao joj je da uđe, a taksisti kuda da vozi. Kad je i sam trebalo da uđe, stigao je još jedan taksi i izbacio tri mlada, vesela, pijana Engleza. Flora se povukla u ugao kola. „Ostali su tamo kad sam izašla, ja. Hjubert ju je pitao: „Da li bi htela da ih strmoglavim u vodu? Ipak neću, to bi nam odložilo doručak.” Rekao je vozaču da krene. „Bolje ćeš se osećati posle kroasana i vruće kafe”, rekao je Flori sklupčanoj na sedištu do prozora. Bila bi ludost da je sada dotakne, pomislio je; zasad ga nije šutirala po cevanicama niti ugrizla. Dok se taksi udaljavao od broda, Hjubert se osvrnuo i video da je između drugog taksiste i njegovih mušterija izbila svađa. Uz malo sreće, pomislio je, gledajući kako se ona trojica teturaju, bar će jedan pasti u vodu, a možda i više njih. „Imaš fino društvo”, rekao je. Flora mu nije odgovorila. Okrenula se na drugu stranu i gledala kroz prozor. Kada su već ušli u Marsej, Hjubert je zaustavio taksi da kupi novine. „Treba da vidim šta ima novo”, rekao je kada se vratio u kola. „Sećaš li se kako je gospođica Grin, koja ima lice kao žaba, pokušavala da zainteresuje generala Lija za Hitlera? Sada je u svim novinama. Dobro je predvidela; Hitler je nemački kancelar. Da vidimo šta kažu Francuzi.” „Čitam Tajms”, rekla je Flora i nastavila da gleda kroz prozor. „Znači da si u toku.” Hjubert je preklopio novine, protegao noge i bacio pogled na naslov. „Ali verovatno nisi svesna” - usudio se da joj pogleda profil - „Hitlerovih planova. On je pedantan čova.” „Pedantan?” Jedva da ga je slušala. (Samo nastavi da ćaskaš, pomislio je Hjubert.) „Kad se pažljivo pročita Mein kampf, lepo se vidi koliko je pedantan; planira da stvori savršenu

~ 205 ~ Knjigoteka


Anna Nemačku, ništa manje od toga. Odstraniće mrlje kao što su Jevreji, Cigani, Jehovini svedoci, mentalno zaostali, bogalji i komunisti. Nemačka će postati nacija visokih, plavokosih, poslušnih nordijskih divova.” „Ogroman broj Nemaca ima tamnu kosu”, rekla je Flora gledajući kroz prozor taksija. „Dabome. Isto važi i za Francuze, Engleze, Holanđane i Belgijance. To je primetio čak i general Li, koji je, uzgred budi rečeno, postao vatreni pristalica nacista. Naveo je čitav niz tamnokosih Nemaca i ukazao na to da je Feliks, tipičan Holanđanin visokog ranga, takođe tamnokos.” (Zar ona nije bila zaljubljena u Feliksa?) „Viša rasa je, misli naš general, neostvariv san, ali pošto je firer antikomunista, on nema ništa protiv.” ,,Oh, stvarno?”, upitala je Flora nezainteresovano. „Oh, da, general je nasmrt prepadnut od boljševika, od komunističke zaraze u radničkoj klasi. Izgleda da je za vreme generalnog štrajka 1926. mislio da može izbiti revolucija. Naoružao se revolverom da bi putovao na sever do Kopermolta.” „Sećam se.” Flora se trgla setivši se čoveka u puškarskoj radnji u Sen Malou. Kako zna? Njen profil mu ništa ne govori. „Generalov anti-boljševizam se toliko smučio njegovom baderu da je dao otkaz i učlanio se u Komunističku partiju. Gospođa Li stalno ponavlja da je Gejdž bio ‘tako dobar batler’. Kozmo je dovodi do besa kad kaže: ‘Ceci n’empêche cela.’“ 28 Flora se nasmejala. Hjubert ju je s olakšanjem pogledao. „Doručkovaćemo u onom kafeu”, rekao je. „Ova ulica se zove Kanabjer. Ceo Marsej kroz nju prolazi.” Rekao je vozaču da stane. Flora je za stolom, na trotoaru ispred kafea, pila vrelu kafu, dok je Hjubert kao vuk jeo jaja i kroasane i gledao kako joj se vraća boja u lice. Između zalogaja je nastavio s nepovezanim ćaskanjem. Pričao joj je o vremenu koje su on i Kozmo proveli na Oksfordu, o putovanjima u inostranstvo s Kozmom i drugim prijateljima. „Slali smo ti razglednice.” Pričao joj je o londonskim pozorištima, bioskopima, koncertima; o stanu koji je delio s jednim prijateljem dok nije našao nešto samo za sebe, jer više voli da bude samostalan; da se Kozmo opredelio za prava i da će postati advokat; da ovih dana retko vida Mabs i Taši pošto im se način života mnogo razlikuje od njegovog, ali da na poslu ponekad sreće Najdžela i Henrija. Seća li se, možda, one strašne scene koju je Mabs napravila kad je raskidala veridbu? Sada je odana žena kojoj nema ravne. 28

Franc: Jedno drugom ne smeta. (Prim. prev.)

~ 206 ~ Knjigoteka


Anna Pošto je nagovorila Najdžela da promeni krojača, noge mu izgledaju znatno duže. Sve je u kroju pantalona. Rekao joj je da je svima njima zahvalan što su mu pokazali kakva ga budućnost očekuje ako ostane u svojoj trgovačkoj banci. To možda odgovara Najdželu i Henriju, ali to nije život za njega. Pogledavši je na trenutak, pomislio je da ga skoro i ne sluša; više nije onako napeta, ali izgleda iscrpljeno. Nije joj rekao da je neki glupan pokušao da ga vrbuje da radi za obaveštajnu službu i da mu je tada prekipelo. Četiri dana pošto ju je ispratio u Tilberiju, izašao je s posla i uhvatio voz za Dover. „Ostao sam jednu noć u Parizu”, rekao je, „odigrao nekoliko partija bridža, zaradio nam neki franak.” (Nije trebalo da kaže „nam”.) „Možda se sećaš Alekseja Tarasova?”, nastavio je da priča. „Oženjenog ruskom Jermenkom, krojačicom, strastvenom ljubiteljkom triktraka? Preko leta ostavlja taksi i učestvuje na turnirima u bridžu u Le Tukeu i Bijaricu. Ja igram zbog novca, kad mi nedostaje, ali ne mogu tako ozbiljno da se bavim time kao Aleksej. Nema ništa dosadnije od strastvenog igrača bridža. Majka i očuh su mi takvi, a Džojs, koju si pre neki dan videla s nama, ide u tom pravcu. Bridža se prihvatila kad se udala za svog tajkuna Ernesta; pretpostavljam da je morala da nađe nešto čime će se baviti.” (Osim što se jebe s Kozmom i sa mnom i svima redom.) „Džojs je vesela devojka”, rekao je Hjubert. „Leprša s cveta na cvet, donosi ljudima radost.” Flora je popila kafu i pojela kroasan. Sedela je opušteno i gledala prolaznike. Hjubert je pomislio da maltene i ne sluša njegovo brbljanje, da još nije spremna da priča. JE, pa dobro”, rekao je. „Da krenemo.” Pozvao je konobara i platio račun. „Torbu sam ostavio na stanici. Uzećemo je i uhvatićemo autobus. Nije daleko, možemo i pešice.” Uzeo je Florin kofer. Flora je koračala pored Hjuberta ne pitajući kuda idu. Na stanici je uzeo torbu iz garderobe i odveo je do autobusa koji je čekao. Flora je pogledala stanični sat. „Brod je sigurno već isplovio”, rekla je. „Otišli su.” „Da”, odgovorio je. U starosti će se oboje pitati da li je zvuk brodske sirene zaista dopro do njih kroz saobraćajnu buku Marseja, i jesu li se osmehnuli jedno drugom ulazeći u autobus. Osmehnuli se jesu, ali sirena? U autobusu, koji je kloparajući izlazio iz Marseja, Flora je zaspala, a glava joj je klonula na Hjubertovo rame. Pošto nije spavao od odlaska iz Londona, Hjubert je zadremao, i kroz dremež odmah shvatio da mu Flora priča. „Na početku putovanja ni sa kim nisam razgovarala. Imala sam užasnu morsku bolest i ostala sam u kabini. A kad mi je bilo bolje, upoznala sam ih u trpezariji - činilo mi se da su baš fini - pozivali su me na

~ 207 ~ Knjigoteka


Anna ples - u trpezariji su menjali mesta da bi svi sedeli za mojim stolom - da budem iskrena, to mi se prilično svidelo. Posvećivali su mi više pažnje nego drugima - dosađivali su mi pokušavajući da me poljube - nije bilo kao u Kopermoltu, bili su nekako drugačiji - ili sam ja bila drugačija? Ne znam. U Gibraltaru sam izašla s njima na obalu; plivali smo u jednoj uvali, bilo je lepo - jedne noći su dvojica iz tog društva pokušala silom da uđu u kabinu - zaista glupo. A onda, kad smo stigli u Marsej, činilo mi se da bi bilo u redu da s njima odem u noćni klub, htela sam da vidim kako izgleda - mislila sam da će francuski noćni klub biti - nisam to očekivala, bez orkestra, bez sjaja - u stvari, pravo razočaranje - svuda sede jako našminkane devojke i teraju muškarce da naruče piće - nijedan muškarac nije govorio francuski pa su delovali prilično blesavo, a devojke nisu govorile engleski - pošto smo dugo sedeli i dosađivali se, ušli smo u drugu sobu - mislila sam da ćemo plesati, ali nije bilo orkestra - zaista volim da plešem - to je bio nekakav bioskop i kad je film počeo, bili su goli i oni su - bilo je smešno, pretpostavljam da je to trebalo da - meni je to bilo, pa, ružno - a onda na pola filma neki neverovatno iskrivljeni položaji; setila sam se kad sam bila veoma mala, to sam bila gotovo zaboravila, ali se sve ponovo sručilo na mene - kad sam ušla u sdbu svojih roditelja u Indiji, oni su to radili - i osećao se taj miris i oni su se izvikali na mene, nasmrt su me prepali mrzeli su me, mrzeli - godinama mi nije bilo jasno zašto ne želim da idem u Indiju - ljudi su sjajni, zemlja je divna, u vazduhu je čudesan miris prašine, začina i balege - znaš, oni na platnu - neke stvari su bile komične, čini mi se, ali niko se nije - pa, nije bilo kao kad ležiš u mermernim rukama - zbrisala sam odande, našla taksi, a on je, naravno... taksista... mislio da ja znam da je to bordel a ne noćni klub i da sam prostitutka. Zaista, Blanko, nikad u životu se nisam tako glupo osećala. Izvini, Hjuberte.” Hjubert je duboko uzdahnuo; bio je prestao da diše. „Moraš da mi kažeš koliko sam ti dužna za taksi”, rekla je Flora. „Šta su to mermerne ruke?”, pitao ju je. „Nije važno”, odgovorila je.

~ 208 ~ Knjigoteka


Anna

Trideset sedam „Taj poziv je sjajna stvar, takva prilika nam se možda nikad neće ukazati. Moramo da idemo, dragi. Nije on jedan od onih malih maharadža koji pozivaju koga stignu.” Viti je čvrstoća papira na kojem je pismo napisano pričinjavala zadovoljstvo. „Svi naši poznanici će pozeleneti od zavisti.” Denis je, kao i mnogo puta dotad, pomislio koliko Vita zablista kad se nečim oduševi. „Dobro će ti doći da se malo zabaviš i oraspoložiš posle svega kroz šta si prošla”, rekao je. „Baš šteta...” Vita se pokunjila. „Zbog čega?” „Zbog novih haljina koje ona donosi. Bilo bi lepo kad bih mogla da ih pozajmim za put. I da imam nove cipele i novu bočicu parfema.” „Ti si uvek tako ljupka; nije valjda da nemaš dovoljno odeće?” „Nemam nove, nažalost. Ali ćemo svakako ići?” „Naravno.” ,,A šta će biti sa...” „Ne uzbuđuj se oko toga. Snaći će se i sama, nije više dete. Dočekaće je i dovesti. Biće joj dobro sa slugama. Nećemo ostati dugo. Zamoliću nekoga da pripazi na nju. Mislim da nekome bratanica dolazi u goste, raspitaću se. Može da jaše ako želi. Reći ću seizu.” „Ali ne Robinu?” „Ne, ne, nekog starijeg konja. Ne mogu da rizikujem svog najboljeg konja za polo...” „Naravno.” Vita se osmehnula. ,,U redu. Kad se vratimo iz posete, neće mi biti dosadno. Tada će biti novih haljina, zar ne?” „Tvom dosadnom mužu više se sviđaš bez njih”, rekao je Denis. Lepo je videti kako joj se vraća živahnost. Izgubila ju je od injekcija; bila je tako hrabra. „Doneo sam ti neke časopise, Vito. Danas su stigli poštom.” Alek, guvernerov pomoćnik, pojavio se na verandi. (Prijatnije je, pomislio je, kad te ne dočekuje iskeženi terijer.) Sagnuo se da poljubi Vitu u obraz. „Oh, Alek, hvala ti. Kako si pažljiv i ljubazan”, rekla je Vita.

~ 209 ~ Knjigoteka


Anna „Zdravo, Alek. Sedi, popij nešto”, rekao je Denis i glasno izdao naređenje nosaču. Primetio je da je kosa na Alekovim slepoočnicama proseda, zbog čega je izgledao još otmenije. „Možeš li, molim te, da mi vratiš geografski časopis kad ga pročitaš?” Alek se smestio u fotelju - „Obično ga poklanjam misionarima. Ali ostale, molim te, zadrži.” „Ti zamorni misionari, kako ih samo podnosiš? Prelistaću geografiju dok ti razgovaraš s Denisom. Ispričaj mu o pozivu, dragi. Tako je uzbudljivo”, rekla je Vita. „Pozvani smo u goste - evo, pogledaj pismo”, rekao je Denis i dodao Aleku maharadžino pismo. „Vitu od geografije više brine šta će obući. Geografija je ne zanima baš mnogo.” ,,Oh, pa ovo je sjajno. Bogami, papir za pisma nabavlja kod Kartijea, kao i moja baba. Stvarno mislim da imate sreće, on gotovo nikoga ne poziva. Sigurno je čuo kakva je Vita lepotica.” Alek je uzeo piće koje je sluga Trevelijanovih doneo na - primetio je to sa skrivenim podsmehom poslužavniku koji je Denis osvojio na polu u Nju Delhiju. „Bože”, rekao je, „baš vam zavidim.” „Ali ti si tamo već bio. Moraš sve da mi ispričaš”, bezizlazno je rekao Denis, čija baba nije imala titulu, niti je kupovala papir kod Kartijea. „Samo službeno, nisam bio u gostima. Pratio sam gospodara.” Alek je guvernera uvek nazivao gospodarom. Pijuckao je viski sedeći u fotelji iz koje je dobro video Vitu. Divna je, pomislio je, divna i nedostižna. To mi sasvim odgovara. Svesna da je gledaju, Vita je počela da prelistava časopis i sluša razgovor dva muškarca. Alek je rekao da je maharadžin odnos prema Britancima sjajan; ipak se on obrazovao u Itonu i na Oksfordu - ne, nije na Baliolu, već na Krajst Čerč koledžu - i zadržao je veze s prijateljima u Engleskoj. Njegov odnos prema Kongresnoj partiji? Pa, znaš kakvi su oni, potpuno rezervisani, a ipak, a ipak - u Evropi. Naravno, redovno u Monte Karlu i u londonskom Ricu za vreme konjskih trka u Askotu. Da, voli da se kocka. Mnogo zna o konjima, nema sumnje. Kao i ostali, ide u restorane i noćne klubove. Voli i kola. U lov ide s nekoliko vojvoda, ali nije sve u novcu; ostao je u vezi sa starim školskim drugovima, o jednom od njih je objavljen članak u časopisu koji čita Vita. On je, u stvari, istraživač. „Mogu li da ga dobijem samo na trenutak?” Alek se nagnuo prema Viti, uzeo časopis i prelistao ga. „A, evo ga. Ovaj čova. Sad sam se setio, ne pominjite ga. Zamerio se Njegovom visočanstvu, zaobiđite ga...” Alek je pokazao časopis Denisu. „Nisam čuo za njega. Je li poznat?”, pitao je Denis.

~ 210 ~ Knjigoteka


Anna „Ne. Piše putopise i poznat je u tim krugovima. Nije to ono što bi tebe zanimalo, prilično je površan. Nikad ne ostaje na jednom mestu dovoljno dugo da ga upozna, pa se može sumnjati u istinitost onoga što piše. Kažu da gde god da ode - ovaj - oplodi neku ženu i tako za sobom ostavlja trag, bebe kojima se ne zna poreklo. Ali s druge strane” - Alek se nasmejao „čuo sam da je do zahlađenja među njima došlo zbog nekog dečaka, tako da sam bog zna šta je istina. Pretpostavljam da on spada u ljude koji stvaraju legende; tako je s ljudima koji nikad ne ostaju na jednom mestu.” Alek je vratio časopis Viti. Okrećući stranice, Vita je bila svesna Alekovog pogleda punog divljenja; jednom joj je, dok su plesali, promrmljao na uvo da obožava tlo pod njenim nogama. Popio je tada nekoliko pića. Da li bi Alek, pitala se Vita dok je krišom proučavala fotografiju istraživača, bio dobar za Floru? Ako bi se oženio Florom, zadržala bi uticaj na njega. „Jesi li u poslednje vreme kupio neki redak i lep ćilim?” Vratila mu je časopis. „Nema tu baš mnogo stvari koje bi me zanimale, ali mnogo ti hvala. (Čovek u časopisu je neprepoznatljiv, ako je to on.) „Ćilim.” Aleku zasijaše oči. „Ah, da. Spremam se da kupim tri, ali matori prepredenjak traži previše, zna da sam kolekcionar. U maharadžinoj palati ćete videti čudesne ćilime, i mnoge druge dragocenosti. Da ti pode voda na usta. Uzgred, ima francuskog kuvara. Hrana će biti odlična.” „Uživaću u tome”, rekla je Vita. „Volim francusku hranu.” ,,A tigrovi?”, pitao je Denis. „Da se spremim za lov? Ništa ne piše.” „Oh, da, spremi se. Za mog gospodara je to bilo sporno, ali znaš njega, ne podnosi ubijanje. Pretpostavljam da je Njegovo visočanstvo bilo uvređeno pošto je od mog gospodara očekivao da bude poput njegovih vojvoda. A sada, dragi moji, moram da idem. Mnogo hvala za piće.” Alek je ustao, sagnuo se i poljubio Vitu u obraz. „Lepo se provedite.” „Hvala ti, Alek.” Vita se osmehnula i mahnula mu. Da Alek možda ne voli momke, pitao se Denis, ispraćajući ga do kola? „Vitina ćerka uskoro stiže”, rekao je. „Moraš da je upoznaš.” „Jedva čekam”, rekao je Alek. Samo još jedan pokušaj da me ožene, pomislio je ulazeći u kola. „Nema sumnje da će momci nagrnuti kao roj pčela”, rekao je. Gledajući za kolima guvernerovog pomoćnika, Denis je pomislio kako su pčele ženskog roda i da je Alek prava baba. Vrativši se ženi, rekao je: „Ako bi želela da ti Alek bude zet, draga, mislim da od njega nema vajde.”

~ 211 ~

Knjigoteka


Anna Vita se nasmejala. „Alek me obožava”, rekla je. A Alek je, vraćajući se u sumrak kolima prema sedištu lokalne vlasti, razmišljao o tome koliko voli Vitinu očiglednu glupost, strastvenu i neizmernu sebičnost, zastrašujuću seksualnu kontrolu nad Denisom, prezir prema mišljenju drugih žena. Bezgranično joj se divim i obožavam je, pomislio je. Hvala bogu što nisam oženjen.

~ 212 ~ Knjigoteka


Anna

Trideset osam „Pokušaj da se okreneš prema meni”, rekao je Hjubert. Flori se mutilo. Nije bila sigurna kako su se našli u krevetu, u hotelskoj sobi koja gleda na dvorište, u gradu Eks-an-Provans. Nekoliko spratova niže, nekoliko žena je sedelo na drvenim stolicama i tračarilo na mesečini; njihovi glasovi su se podizali i spuštali; prijatni provansalski naglasak, pomešan s veselim pljeskanjem dlanova, dopirao je kroz senicu od vinove loze. Ležala je leđima okrenuta Hjubertu, kao mermerna devojka na razglednici; kao što je i sama tako često, snena i hladna, ležala u Kozmovim, Feliksovim ili Hjubertovim rukama. Razlika je bila u tome što je sada osećala njegovu toplotu duž leđa, preko zadnjice, niz zadnju stranu butina. Pete su joj bile na njegovim cevanicama, neposredno ispod kolena. Potiljak joj je bio na njegovoj bradi. „Pokušaj da se okreneš prema meni”, ponovio je. Smejali su se za večerom, dok su sedeli za stolom pod platanima na šetalištu Mirabo. Zajedno su se prisećali izleta u Dinaru, pevanja, tanga, logorske vatre i vatrometa. Pomenuli su i Kopermolt, što i nije bilo tako davno i toliko bezbedno. Brbljala je kao one žene dole u dvorištu, pričala mu o školi. Zbog nečega mu nije bilo dosadno. Pre bi se moglo reći da ga je zabavljala njena priča o tome kako je jednom krišom ušla u kabinet upravnice i pogledala školske izveštaje. U njenom su se smenjivale sledeće ocene: „Izdaleka posmatra šta se dešava, ali retko se uključuje.” „Stiče se utisak da je za nju naš program prava anatema.” „Bolja je u ispredanju snova nego u šivenju.” „Uvek više voli da zabije nos u knjigu nego da igra hokej na travi.” Pričala mu je i o tome kako su druge devojke, za razliku od devojaka u Kopermoltu, opsednute brakom i klasnim razlikama; većina se podsmevala manjini koju je odavao način na koji izgovara samoglasnike. ,,A o čemu su bili ti snovi?”, pitao ju je Hjubert dolivajući vino u svoju čašu. „O onom Uskrsu u Dinaru i o poseti Kopermoltu.” Samo to jer, ako se izuzmu ti periodi, ona o pravom životu ne zna ništa. ,,Oh”, rekao je Hjubert. „Da, pravi život. Ali zar put od Tilberija do Marseja nije bio pravi život?”

~ 213 ~ Knjigoteka


Anna Odgovorila je da se nada da pravi život nije kad imaš morsku bolest i kad mladi brkati oficiri pokušavaju da te zavedu, a Hjubert je rekao: „Šta ti sve znaš. Da pojedemo neku smokvu?” Onda su jeli smokve. Pre smokava bio je sjajan sir, ne baš prijatnog mirisa, a pre toga zelena salata, a pre salate cervelles au beurre noir, 29 a pre toga su, čekajući cervelles, grickali hrskave rotkvice i polako pili hladno belo vino. Flora se, ležeći uz Hjuberta, sa zadovoljstvom prisećala svega što su jeli. Kad su završili, dok su sedeli su i pili crnu i gorku kafu, on je rekao: „Sutra te vodim na prelepu ribu s majonezom začinjenim belim lukom i, ako im nije prošla sezona, artičokama i, naravno, bouillabaisse, 30 i na još slasnih smokava.” A ona je, gledajući ljude kako lagano šetaju po trotoaru mračnog šetališta Mirabo, jer je, pošto je bio oktobar, sunce već davno zašlo, primetila da je on veliki ljubitelj hrane. „Da, veliki ljubitelj hrane i veliki ljubitelj...”, rekao je. A ona je bila srećna dok je posmatrala kako ljudi šetaju obasjani mesečinom, uličnim svetiljkama i svetlima u barovima i kafeima: starice i starci sa svojim starim psima, ljubavni parovi, porodice. Svi ti glasovi su se ritmično podizali i spuštali. Hjubert je opet rekao: „Pokušaj da se okreneš prema meni.” Njegov dah joj je razbarušio kosu na potiljku. Dok je spavala kraj njega, Hjubert je razmišljao o tome kako od nje nije očekivao takvu reakciju. Bilo je zaista pravo čudo koliko su sreće imali da sve prođe baš kako treba. Plašio se da je ne povredi. Čuo je koliko devojke lako izgube želju ako ih povrede, i tako steknu odbojnost, naročito ako su device, što Flora sigurno jeste ili je bar bila. Hvala bogu za Džojs, pomislio je. Bogami, da nije bilo Džojs, ništa ne bi uradio kako treba. Džojs je neverovatna devojka. Velikodušno je s njene strane što ga je mnogo čemu naučila, što mu je prosledila sva uputstva koja je pokupila od muža (kad čovek pogleda Ernesta, ni u snu ne bi pomislio da može...) i, naravno, od drugih, jer ako je neko sklon promiskuitetu, onda je to svakako ona. U mraku, s usnulom, sklupčanom Florom kraj sebe, Hjubert je pretpostavio da možda baš u tom trenutku Džojs, kao prava dobra učiteljica, prosvetljuje njegovog prijatelja Kozma, i od srca mu je poželeo sreću.

29 30

Franc: Mozak na uprženom maslacu. (Prim. prev.) Franc: Riblja čorba. (Prim. prev.)

~ 214 ~ Knjigoteka


Anna Ali nije očekivao ono što se dogodilo. Bio je pažljiv, trudio se da ne žuri i ne bude grub, da se ne zanese, ali kada je mala, tiha, stidljiva Flora viknula: „Opaaa, kako je divno!”, to je bilo iznenađenje. Je li primetila, pitao se Hjubert, da su se tri sprata niže raspričane dame utišale i da jedna od njih doviknula: „Bravo!” Hjubert je, dok se previjao od smeha, na mesečini koja je prolazila kroz roletne, video da je Flora otvorila jedno oko, da joj se usne miču. „Šta kažeš?”, prošaputao je. „Radili smo ono što sam videla da rade moji roditelji, i oni ljudi u filmu u bordelu; tako je ružno i smešno”, rekla je. „Nije ni ružno ni smešno ako ne vidiš sebe dok to radiš”, odgovorio je Hjubert. „Nisam razmišljala o tome. Hvala što si mi kazao”, rekla je, okrenula se na drugu stranu i smestila zadnjicu uz njegove prepone.

~ 215 ~ Knjigoteka


Anna

Trideset devet Bilo je rano, vazduh svež. Sunce je pod uglom prolazilo kroz krošnje platana, ostavljalo svetle tačke na trotoaru, obasjavalo stolnjake kafea. Kad je Hjubert izašao, Flora je spavala potrbuške, lica zagnjurenog u jastuk. Šta ja to, zaboga, radim? Tek joj je sedamnaest. Konobar je doneo kafu i stavio je na sto s hrskavim zemičkama i maslacem koji se presijavao. „Da li bi gospodin hteo novine?” „Da, molim vas.” Mažući maslac na zemičku, Hjubert je posmatrao dežmekaste golubove kako žure tamo-amo između stolova kafea, trčkarajući za mrvama do kojih su pre stizali hitriji vrapci. Stišao se bes zbog kojeg je izjurio sa svog sigurnog i dosadnog posla i koji ga je gonio kroz Francusku da stigne Floru. Sad, kad ju je imao, nije znao šta bi s njom. Sad će se zakačiti za mene, pomislio je dok je nalivao i pio kafu. Možda je ostala trudna; očekivaće da se oženim njom. O bože, ispaštaću zbog svoje pohote. Potrebna mi je sloboda, ima toliko stvari koje želim da uradim. Turobno je žvakao zemičku. Onda je ove misli potrlo sećanje na prethodnu noć i prepone su mu zabridele od želje. Ispunila ga je neizmerna nežnost. Ćutljivi konobar čijem oku ništa nije promicalo doneo je novine. Da vidimo šta ima novo u svetu, kako Hitler, Musolini i Britanci, prepadnuti od komunista, izgledaju u očima Francuza. Hjubert je otvorio novine. Mislim da Remzi Mekdonald nije u pravu kad kaže da će rat izaći iz mode, pomislio je; ratobornost je ukorenjena u ljudskoj prirodi. Nalio je sebi još kafe. Krajičkom oka je video kad se Flora pojavila iz hotela, prešla ulicu i nestala u apoteci. Je li bolesna? Šta joj je? Je li njegova krivica? Utroba mu se zgrčila od zebnje. Flora se ponovo pojavila i prišla mu prešavši ulicu. „Zdravo”, rekla je. „Dobro jutro.” Hjubert je ustao i pridržao joj stolicu da sedne. „Jesi li za doručak? Kafa i zemičke su dobri.” „Da, hvala.” Sela je i osmehnula se. Izgledala je dobro. Hjubert je naručio kafu i zemičke. „Je li s tobom sve u redu?”, pitao ju je. „Nadam se da jeste. Video sam da si ušla u apoteku; nisi valjda bolesna?”

~ 216 ~ Knjigoteka


Anna „Nisam.” Okrenula se, i dalje osmehnuta, prema konobaru koji je stavljao pred nju kafu, posudu s mlekom i zemičke. „Možda bi madam radije jela kroasane?” „Ne, hvala.” Zemičke su joj se svidele. Ugrizla se za jezik jer joj je bilo smešno što je zovu madam. Hjubert ju je, još zabrinut, posmatrao kako jede. S apetitom joj je sve u redu. Golubovi su se okanili mrva i kroz lavirint stolova i stolica jurili za golubicama. One su, da bi ih odbile, nakratko poletale lepršajući krilima. Flora je popila kafu i pojela zemičke. „Da li žene i muškarci, kad su u braku, rade baš ono što smo mi radili noćas?” Gledala je na drugu stranu, niz ulicu, gde je neka stara dama lagano koračala kako bi njen špic mogao bez nepristojnog potezanja povoca da se zaustavi, onjuši drvo i podigne nogu. Ličio je na Kneza Igora Irine Tarasove, mada nije bio iste boje. Rekla je: „Sećaš li se špica madam Tarasove? Davno je to bilo.” „Da, sećam se one male napasti. Pa, kao odgovor na tvoje pitanje” Hjubert je osetio da počinje da se znoji - „moglo bi se reći da je tako. Mada, koliko znam” - Flora se okrenula prema njemu i pažljivo ga gledala krupnim crnim očima - „na Oksfordu je bio jedan profesor koji je stalno ponavljao ‘moglo bi se reći’, to je tako pompezno. Pa, da, to se radi kad su ljudi u braku i - ovaj - kad su ljubavnici. Kad se dvoje vole ili kad...” Hjubert je oklevao i zastao. „Hoćeš li ti da se oženiš sa mnom?” „Ne! Da, hoću da kažem, oh, ovaj...” Ispod pazuha i oko prepona je osećao peckanje znoja. „Ja...” „Jer ja ne želim”, rekla je Flora. „Šta ne želiš?” „Ne želim da se udam za tebe. U stvari, ne mogu.” Ne može da mu ispriča šta oseća prema Kozmu i šta je osećala a i dalje oseća prema Feliksu, mada se Feliks okrenuo nekom drugom, oženio se. „Ne mogu”, ponovila je, kao da se pravda. „Izvini.” Osetivši ogromno olakšanje, ali istovremeno i bes, Hjubert je ljutito rekao: „Zašto, do đavola, ne želiš?” ,,I suviše sam pohlepna.” „Ali noćas si...” „Oh, bilo je divno”, rekla je Flora. „Sjajno.” „Zašto onda...?” „Rekao si da to rade oni koji su u braku i ljubavnici i oni koji se vole. Pa, oni nisu u braku, prema tome..” „Znači ti...”

~ 217 ~

Knjigoteka


Anna „Da.” „Ali, šta ako dobiješ bebu? To lako može da se desi”, rekao je, sada već zabrinut da će hteti da se uda za njega, sputa ga, zauvek ozakoni njihovu vezu. „Neću dobiti bebu.” Flora je pocrvenela. „Zato sam malopre išla u apoteku da kupim - pa, dobila sam menstruaciju”, rekla je Flora stidljivo. „Desi se.” „Oh, draga”, rekao je Hjubert i uzeo je za ruku. „Je li ti dobro?” „Naravno da mi je dobro”, odgovorila je Flora. (Malo je boli, ali to neće pominjati.) Konobar je s vrata bacio pogled u tamnu unutrašnjost kafea, gde je sedela gazdarica za svojim radnim stolom. Ona je samo podrugljivo podigla bradu. Već je sve videla; čula je i uzvik iz sobe. Flora je malo nervozno rekla: „Možda ništa ne znam o noćnim klubovima, ali sam naučila neke osnovne stvari iz biologije.” „O bože, sama sudbina se umešala. Sad imamo vremena da budemo razumni”, rekao je Hjubert. Flori je ta reč probudila nepoverenje, pa ga je pitala: ,,A kako se to radi?”

~ 218 ~ Knjigoteka


Anna

Četrdeset Posle podšišivanja kod Trampersa, Angus Li se žustrim korakom zaputio kroz parkove prema svom klubu u Pal Malu. Prelistaće novine, popiće čašu serija i ručaće sam. Ako mu se posreći, neće naleteti na nekog klupskog dosadnjakovića i biti prinuđen da bude ljubazan. Ali, kada je skrenuo u Pal Mal, prošavši pored palate Sent Džejmsa, ugledao je Fredija Vorda i Ijana Meknisa kako idu kuda i on. Usporio je da odmaknu i svratio u Hardis, gde se, razgledajući sve one divne stvari, borio sa sopstvenom savešću. Stari dobri Fredi i Ijan još nisu dosadnjakovići, ali su na putu da postanu; očekivali bi da popriča s njima, da... , U stvari, nisu mi potrebni, sam ih pravim”, rekao je prodavcu birajući mušice. , A ona varalica, nisam takvu video. Ne, ne, ne mogu da kupim još jedan čekrk, zar ne? Imam čitavu gomilu - pa, da, možda ste u pravu. Da, moj sin peca i moj unuk; zanima me šta oni misle.. Da, pošaljite ih, molim vas, poštom. Hvala, do viđenja.” Izlazeći iz radnje na mraz, nije čuo da ga prodavac pozdravlja već su mu kroz glavu prolazile Miline reči: „Nije valjda opet pribor za pecanje. Zaista, dragi! Ne možeš da zaobiđeš tu radnju, zar ne? Kuća nam je zakrčena priborom”, i tako dalje i tako dalje. „I tako dalje, i tako dalje”, rekao je naglas i skoro se sudario s nekom devojkom na trotoaru. „Generale Li”, rekla je Flora. „Dobar dan.” „Dobar dan, draga moja! Baš dobro što sam te sreo”, oduševljeno je rekao Angus kad ju je prepoznao. „Upravo si mi ti potrebna. Možeš li da mi pomogneš? Imaš li pola sata?” „I ceo ako treba”, rekla je Flora. „Kupio sam gomilu skupih nepotrebnih stvari. Da bih se opravdao, moram da kupim nešto za Mili. Razumeš?” „Da, razumem”, rekla je Flora. „Sjajna si ti devojka. Gde da idem?”

„Floris?” ~ 219 ~ Knjigoteka


Anna „Oho!” „Ili Fortnams?” „Ili Fortnams? Što da ne?” „Čokoladne bombone?” „Svakako.” Angus ju je uhvatio pod ruku. „Idemo.” „Hej, zar ono nije Angus s nekom devojkom?”, pitao se Ijan Meknis gledajući kroz prozor kluba. „Jeste”, rekao je Fredi Vord. „Ćerka?” „Ne izgleda kao njegova ćerka. Ćerka mu je plavokosa.” „Više se ne vide”, rekao je Fredi Vord. „Ideš li s nekim na ručak?”, pitao je Angus kad su izašli iz Fortnamsa na Ulicu Džermin. „Ne.” „Hoćeš li da ručaš sa mnom? Možeš li to da podneseš?” „Da, hvala”, odgovorila je Flora. „Možda bi bilo bolje da odemo i do Florisa”, rekao je Angus. ,,A onda možemo da ručamo u Kaljinosu. Znaš li taj restoran?” „Ne.” Hajdemo, onda. Kaži mi šta da joj kupim u Florisu. S dvostruko čistom savešću još više ću uživati u tvom društvu.” Flora se nasmejala. (Misli da sam sjajan tip, pomislio je Angus dok ju je gledao kako za Mili bira ulja za kupanje. Odrasla je, ali nije izgubila ništa od one ljupkosti. Pitam se kakvi su joj planovi ovih dana.) Šta je to kod nje što mu se toliko dopada? Uzdržanost? Tajanstvenost? I onda se pitao, a i momci su, budale su ako nisu. „Velika je sreća što sam na tebe naleteo”, rekao je pošto su seli u Kaljinosu. „Nameravao sam da ručam sam u klubu, gde je hrana prilično jednolična; odveo bih te tamo da sam mogao, ali nisam.” (Da dobri stari Ijan i Fredi zure u nas i prilaze da ih predstavim? Bože, ne.) „Dakle, šta ćemo jesti?” Flora je naručila ostrige i list u umaku od vina. I Angus se odlučio za ostrige, ali je uzeo list na žaru, pogledao vinsku kartu i naručio vino. Dok su čekali, Angus je ćaskao s njom, pričao joj šta ima novo kod Mili, Mabs i Najdžela, koji, kao što sigurno zna, sada žive u Londonu; o psima, jadna mala Butsi još je živa ali je neverovatno stara - „škljoca zubima na sve redom”; o konjima; o Kozmu, koji se sprema da postane advokat. U bašti je bila dobra godina; izgleda da je novi baštovan odličan. Šteta je što su izgubili badera Gejdža, zaraženog, pretpostavlja, boljševičkim idejama koje je Hjubert ohrabrivao. Seća li se Hjuberta Vindet-Vajta? Flora je

~ 220 ~ Knjigoteka


Anna klimnula glavom. Baš šteta, tako dobar bader. Mili je insistirala da se snađu sa služavkama pošto je nemoguće ponovo naći takvog. Sada radi negde u Londonu kako bi bio blizu Moli. Seća li se Moli, fine devojke, služavke? Pa, sada je kod Taši i Henrija, seća ih se? Flora je rekla da se seća. Stigle su ostrige. Angus je posmatrao kako jede i pije vino. „Pa šta radiš ovih dana?” Progutao je jednu ostrigu. „Ponašam se razumno”, rekla je Flora. „Razumno?” Bio je potpuno zbunjen. „Da.” „Mislio sam”, rekao je Angus prisećajući se, „da je trebalo da se vratiš roditeljima, u Indiju. Nadam se da su dobro?” Šta je beše procurilo do njega preko Mabs i Mili? Nešto o besnilu? „Bili su dobro kad sam poslednji put dobila vesti od njih”, rekla je Flora. „Znači, putuješ za Indiju?” „Odlučila sam da ne idem. To ne bi bilo razumno.” Flora je gledala konobara dok joj je dolivao vino. Kraj nje je Angus duboko i šišteći udahnuo kroz brkove. „Ne vole me”, rekla je. „Oduvek sam to znala. Smetam im; potpuno su obuzeti jedno drugim. Ostavili su me u onoj nepodnošljivoj školi sedam godina. Napustila sam je samo kad ste me vi pozvali u Kopermolt. Ali, sad sam odrasla. Poslali su mi spisak odeće koja treba da se sašije i koju će oni platiti, i kartu za Bombaj. Bilo je očigledno šta planiraju: da se udam i da me se otarase. Valjda sam to i ranije znala, ali mi je na brodu postalo jasnije.” Flora je uzela čašu i otpila vino. „Previše pričam, zamaram vas.” „Samo nastavi”, rekao je Angus. „Da budem iskrena”, rekla je Flora, „ni ja njih ne volim.” Angus je iznenađeno podigao obrve. ,,I tako sam sišla s broda.” Angus je rekao: „Bože moj! Gde?” ,,U Marseju.” Angus je, dok mu je mašta radila velikom brzinom, pitao: „Kada je to bilo? Šta otada radiš?” Flora se široko osmehnula. „U oktobru. Nadoknađujem propušteno. Odrastam”, rekla je smireno. Činilo se da je zadovoljna zbog toga. Angus je dunuo kroz brkove. „Šta su rekli tvoji roditelji?”

~ 221 ~ Knjigoteka


Anna „Ne znam. Pisala sam im, ali nisam imala adresu koju bih im poslala. Dobiće sanduk. Uzela sam samo ono što mi je neophodno, ovaj komplet, na primer. Lep je, zar ne?” Da li mu se podsmeva, imitira Mabs kad priča o odeći? Bliži se Božić, pomislio je Angus. Šta li je, do đavola, radila od oktobra? „Šta si im rekla?”, pitao je. „Zahvalila sam im za svoje obrazovanje, takvo kakvo je. Rekla sam im da ću ubuduće sama zarađivati za život, da im neću biti na teretu i da ne brinu.” „Gospode bože!” Angus je bio prijatno zgranut. „Imaš petlju”, rekao je. „Neće se oni brinuti”, odgovorila je Flora. „Biće zadovoljni”, rekla je. „Gotovo oduševljeni.” Angus je ponovio: „Imaš petlju.” „Nadam se da imam”, rekla je. Konobar je sklonio tanjire s praznim školjkama i doneo ribu: Angusu list na žaru a Flori u umaku od vina. Posmatrao ju je kako povlači nož duž riblje kičme, uzima zalogaj, jedva primetno mu se osmehuje i briše usta salvetom. Šta god da kažem, to ne sme da bude. „Da si moja ćerka...” Ali zaista, šta bi uradio da je Mabs ikada...? Gledala ga je. „Ovo nije isto da je Mabs u pitanju”, rekla je Flora. „Vi Lijevi se volite. Između mene i mojih roditelja nema ljubavi. Možda ih se sećate. Dinar? Primetila sam da vam se nisu sviđali. Gospode! Kad im stigne taj sanduk, majka će biti ushićena novim haljinama; nosimo isti broj. Rekla mi je šta da kupim. Smisliće neki ubedljiv razlog što nisam došla.” Angus je rekao: „Nikada nisam čuo ništa slično, to je užasno.” Flori je bilo smešno: „Zaboga, dešavalo se i ranije da ljudi pobegnu od kuće.” „Momci”, rekao je Angus žvaćući ribu. „Ti si devojka.” „Priznajem.” „Devojke ne mogu da pobegnu a da ne...” „Upadnu u nevolje?” „Upravo tako.” „Brak i prostitucija nisu jedine mogućnosti za devojku. Između tih krajnosti postoje i druge stvari kojima se može baviti”, rekla je. „Nisam ni mislio...” „Da, jeste. Marsej, smrdljivo mesto; nije za mladu devojku. To ste mislili.” Prihvatajući njen podsmeh, Angus je rekao: „Šta nameravaš da radiš? Šta sada radiš?”

~ 222 ~ Knjigoteka


Anna „Kod prijateljice sam.” Nije rekla kod koje prijateljice, pomislio je Angus, gledajući za njom dok je brzo odlazila Ulicom Beri, a ni adresu nije pomenula. Dok su jeli ribu list, na neki način je postalo nemoguće da je ispituje; vešto je izbegavala njegova radoznala pitanja. A on je žarko želeo da je pita gde je bila otkad je napustila brod. S kime? Ima li novca? Gde živi? Zašto je toliko protiv braka? Kako će zarađivati za život? Pitanja je postavljala ona. Šta misli o nezaposlenosti? O propasti Lige naroda? O vladi? Dok je gledao za njom, sa žaljenjem je pomislio da je progutao mamac. Dohvatio se svojih omiljenih tema i, dok su jeli ribu, desert, sir i pili kafu, nadugačko i naširoko joj je pripovedao. Razglabao je o Remziju Mekdonaldu, ispljuvao koalicionu vladu, hvalio Vinstona Čerčila zbog uzbune koju je podigao zbog razoružavanja, o Hitlerovom usponu i sramno velikom broju pacifista i boljševika na univerzitetima. Pustila ga je da se raspriča. Čita novine i dobro je obaveštena, sto puta zanimljivija i zainteresovanija nego Mabs kad je imala sedamnaest, ili čak i sada. Ohrabrivala ga je, laskala mu, navodila ga da priča dalje. Lukavo derište, pomislio je dok je zamicala za ugao, napravila je majmuna od mene. Zar nije mogao da je pozove da provede neko vreme u Kopermoltu, pitao se dok je izlazila iz Ulice King na Trg Sent Džejmsa. Da li bi je Mili lepo dočekala? Glupo pitanje, pomislio je, setivši se deteta uparađenog u crnu večernju haljinu. Tada se samo zapitao da li Flora zna neke osnovne stvari o životu, i malo je nedostajalo da ga Mili proguta. Ljupko mu je zahvalila za ručak i dozvolila mu da joj pređe brkovima preko obraza. Odmičući žurnim korakom, šaljivo mu je doviknula preko ramena: „Ko zna? Možda ću postati kućna pomoćnica.” Noseći pakete iz Florisa i Fortnamsa, Angus je stigao do kluba. U predvorju je naleteo na Ijana Meknisa i Fredija Vorda, koji su upravo izlazili. „Zdravo, videli smo te s nekom lepom devojkom”, rekoše mu. „Da, razumno stvorenje, prijateljica moje dece.” Uzdržao se i nije rekao da mu je pomagala da kupi poklone za Mili. Ljudi poput Ijana i Fredija lako mogu svašta da pomisle.

~ 223 ~ Knjigoteka


Anna

Četrdeset jedan Kao da bi poleteo od sreće, Hjubert je izašao iz Ulice Flit i presekao preko Ulice Buveri do Templa. Pošto je bilo još rano za sastanak s advokatom rođaka Stvari. Sređivao je misli dok je šetao prema prolazu Tvizers. Za nedelju dana će biti u Nemačkoj kao akreditovani dopisnik uglednih novina. Za početak je dobio zadatak da napiše tri članka o Hitlerovom usponu. A posle toga - ko zna? Urednik kod kog je bio na razgovoru rekao mu je: „Videćemo”, što se ne razlikuje mnogo od „Ko zna?”. Ali baš me briga, pomislio je Hjubert optimistički, važno je početi. Mogu da sažmem na papiru ono o čemu sam naširoko pričao pod platanima u Eksu, u rimskom amfiteatru u Oranžu i na avinjonskom mostu. Flora, koja ga je učtivo slušala, nazvala je to kratkim kursom o međunarodnoj politici, i ohrabrivala ga da do mile volje priča. Dok joj je držao predavanja, ideje su mu postajale jasnije i sažetije. Kad je ugledao imena Mekfarlan i Tejt na mesinganoj ploči, Hjubert je popravio kravatu i odagnao Floru iz misli, ali se ipak vratila dok je stajao u čekaonici, i suviše ushićen da bi sedeo. Misli su joj odlutale kad je počeo preopširno da priča o fabijevcima. Pretvarala se da ne zna razliku između socijalista i komunista i zadirkivala ga žaleći se da se u Tajmsu ne vidi razlika. Pisar je uveo Hjuberta u drugu sobu. „Gospodine Vindet-Vajte”, rekao je advokat. „Gospodine Mekfarlane”, kazao je Hjubert. „Ja sam u stvari Tejt, Mekfarlan je umro. Sedite, molim vas. Cigaretu? Ne pušite? Ne smeta vam ako ja. Hjubert je sedeo i gledao kako advokat pali cigaretu, stavlja je na pepeljaru, uzima svežanj dokumenata povezan ružičastom trakom, otresa prašinu, stavlja ga pred sebe i iskašljava se. Imao je kao mesec okruglo klovnovsko lice s majmunskim očima. „Ovo su tapija Pengape i testament vašeg rođaka gospodin Hjuberta Vindet-Vajta”, rekao je potištenim glasom. „Zovite me, molim vas, Hjubert.” ,,Oh, pa, hvala. Pa, ima - hm - da - poznajete li mesto, ovaj - Hjuberte? „Ne.” Dim se spiralno dizao iz pepeljare. Kolike li prihode vlada zgrne od duvana? Koliko li ovaj Tejt doprinosi buržoaskom sistemu? „Rođak me nikada nije pozvao. Čini mi se da je bio usamljenik.”

~ 224 ~ Knjigoteka


Anna „Usamljenik? Bože, ne, nije bio usamljenik. Ne bih ga tako nazvao”, rekao je gospodin Tejt. „Taj opis mu ne bi odgovarao.” ,,A koji bi mu odgovarao?” „Je li to sada važno?” Hjuberta je iznenadio njegov jedak ton. „Ne ako je umro.” „Pa, jeste”, rekao je gospodin Tejt. „Dobro”, odgovorio je Hjubert. Ućutali su. Gospodin Tejt je držao ruke na dokumentima. Hjubert je pitao: „Hoćemo li da nastavimo?”, nadajući se da nije neučtiv; ovim tempom se nikad neće vratiti Flori. Podstaknut ovim pitanjem, gospodin Tejt je nastavio: „ Pengapa, takva kakva je, pripada vama do kraja života. Mislim da to znate? Vaš rođak je ostavio mali godišnji prihod, ovoliki.” Tada je gurnuo papire prema Hjubertu. Hjubert je pročitao i bio zadovoljan iznosom. Za njega to nije bilo malo. „To je za održavanje kuće, takve kakva je, i zemlje, takve kakva je. Kažete da nikada niste bili tamo?” „Ne.” ,,A!” „Znam samo da u kupatilu ima šest kada.” „Ne, gospodine - ovaj - Hjuberte, nema ih više.” „Zašto?” „Nisu vas obavestili? Možda i nisu. Vidite, pola kuće je izgorelo pre šest godina.” „Znači, zato kažete ‘takva kakva je’.” „Upravo tako.” „Sada je ruševina?” „Ne, ne, nije ruševina. Samo je upola manja nego što ste očekivali.” „Nisam ni znao šta da očekujem.” „Razumem.” Gospodin Tejt je uzeo iz pepeljare ostatak cigarete i ugasio ga. „Mislim”, rekao je, „da je vaš rođak, stari Hjubert Vindet-Vajt, preuredio kuću i prodao jedan deo zemlje da bi to uradio. Nije tražio savet od nas.” „Šteta.” Gospodin Tejt je rekao: „Da, šteta je. Bili smo njegovi pravni savetnici.” „Naravno”, rekao je Hjubert. „To ne znači da bismo mu mi savetovali da postupi drugačije.” Hjubert je uzdahnuo: „Nije usamljenik, nema šest kada i pola kuće...”

~ 225 ~ Knjigoteka


Anna ,,Oh, izgleda kao da je cela.” „Treba li nešto da potpišem?” (Prosto je neverovatno da u ovom delu Londona ulice nisu okićene advokatima obešenim o ulične svetiljke.) „Bilo je šest kada, verovatno u vreme mog partnera, i da, da, naravno, treba da potpišete ovo i ovo - pozvaću pisara da bude svedok - a ovo je mapa kako da tamo stignete.” Za gospodina Tejta bilo je iznenađenje što ga Hjubert požuruje. Nije dugo trajalo. Želeći da što pre ode, Hjubert je zahvalio gospodinu Tejtu i spremio se da pođe. Gospodin Tejt mu je rekao: „Biće vam potrebna kola, prilično je izolovana.” „Pozajmiću ih”, rekao je Hjubert. Uzeće Kozmova. Kozmo za Božić ide vozom u Kopermolt; neće imati ništa protiv. „Hteo bih da ručate sa mnom.” Gospodina Tejta nije bilo moguće odbiti. Hjubert je pomislio da to vreme ne treba protraćiti; mogao bi da iz njega izvuče sve o rođaku Stvari i Pengapi. Gospodin Tejt ga je odveo kod Simpsona i, dok su naručivali biftek, priznao mu da nikada nije upoznao rođaka Stvar ni video Pengapu. Njegov odnedavno pokojni ortak vodio je sve poslove rođaka Stvari. Hjubert je čvrsto rešio da gospodin Tejt u najskorijem mogućem roku više ne vodi njegove poslove, ali advokat mu je ublažio srdžbu upitavši ga: „Jeste li oženjeni?” Hjubert je odgovorio: „Ne.” „Nameravate li?” „Ja...” Gospodin Tejt je rekao: „Treba da vodite računa o tome da pravo na nasleđivanje vaše svojine ima samo muški naslednik, ali nemojte, oh, Hjuberte, nemojte. Žena me je jutros ostavila - kakav je to bol, osećaj napuštenosti, očaj.” Majmunske oči su se napunile suzama. Gušeći se u njima, dodao je: „Prava pravcata kučka. Ubiću je.” Stigli su do sira. Hjubert je progutao zalogaj stiltona, odgrizao parče hrskavog celera i promrmljao: „Svako ubija ono što voli.” Gospodin Tejt je podigao i glavu i glas. „Ali on je bio peder.” Nekoliko ljudi se okrenulo prema njima i brzo sklonilo pogled. Hjubert je rekao: „Možda je i bio, ali je napravio nekoliko sinova. Čujte, gospodine Tejte, moram da pođem. Nisam ni znao koliko je sati. Hvala vam na pomoći i na ručku.” Gospodin Tejt je rekao: „Bilo mi je zadovoljstvo. Konobar, račun.”

~ 226 ~ Knjigoteka


Anna Rukujući se s gospodinom Tejtom, gledajući u njegove majmunske očice na klovnovskom licu, Hjubert je kazao: „Nećete je ubiti, zar ne, nećete?” Gospodin Tejt je, tražeći novčanik, posramljeno promrmljao: „Smisliću nešto bolje...” Kad je već odmakao Ulicom Strend i malo se pribrao, Hjubert je zaključio da je gospodin Tejt lud, a zar je to važno? Ima ključeve Pengape u džepu, tapiju u rukama, i čeka ga zanimljiv posao. Pošto se oraspoložio misleći na to, pošao je da pozajmi Kozmova kola. Kozmo je, samo u košulji, pakovao kofer. „Da pozajmiš kola? Naravno, izvoli ključeve. Budi nežan s njima. Izvini, ali u priličnoj sam žurbi. Treba da otputujem s ocem, a on će me živog odrati ako propustimo voz.” Sklopio je kaput i stavio ga u kofer. „Cipele, čarape, košulje, gaće. Kuda ti ideš?” „U Pengapu.” „Znači dobio si je? Stvarno postoji?” Zastao je. Hjubert je protresao ključeve. „Ključevi! Tapija!” „Tvoja je posle svih ovih godina. Čestitam. Sada si gospodar Pengape, zemljoposednik. Hoćeš li promeniti političke stavove?” Ne obraćajući pažnju na zadirkivanje, Hjubert je rekao: ,,A dobio sam i posao.” „Neverovatno!” Kozmo se oduševio. „Pa to je sjajno!” „Nemačka, šalju me da pišem članke o nacistima...” Kozmo je otvorenih usta slušao o detaljima u vezi s poslom. Rekao je: „Biće ti neuporedivo bolje nego na tom poslu u banci.” „Sigurno.” Prijatelji su stajali s osmehom na licu, a onda je Kozmo rekao: „Moram da krenem, otac je ostario, uzbuđuje se oko sitnica. Voleo bih da i ti dođeš u Kopermolt za Božić, ali potpuno mi je jasno da jedva čekaš da vidiš kuću. Koliko te znam, u tome želiš da uživaš sam.” „Ko će biti u Koper...” „Mabs i Najdžel, Taš i Henri. I bebe, naravno.” „Džojs?” „Otišla je na Kanarska ostrva s Ernestom.” „Znači, to je gotovo?” Kozmo je rekao: „Džojs nije navika, ona je nešto što se jednostavno desi. Ti to dobro znaš.” Stavio je pantalone u kofer i zatvorio ga. „Da vidimo šta sam zaboravio.” Pogledao je oko sebe, po sobi. „Bio sam u

~ 227 ~ Knjigoteka


Anna iskušenju da odjurim za Florom kad smo je ispratili. Ako baš hoćeš da znaš, shvatio sam da je to sa Džojs na silaznoj putanji. Pitam se kako joj je?” „Ma sve je u redu s njom. Pa - mnogo ti hvala za kola. Vratiću ih za nedelju dana”, rekao je Hjubert i otišao. Dvadeset minuta kasnije, trijumfalno se penjući stepenicama prema svom stanu, unapred radostan zbog ponovnog susreta, Hjubert je viknuo: „Floro?” Stan je bio prazan, krevet u kom su prethodne noći ležali hladan. Stomak mu se panično zgrčio. Samopouzdanje je isparilo, ispunio ga je neobuzdan bes. „Gde si bila, do đavola?”, razdrao se kad se Flora pojavila na vratima. „Šta si radila? Gde si bila?” „Izašla sam.” „Gde? Šta si radila?” „Razumno provodila dan.” Podigla se na prste da ga poljubi. „Što si tako ljut?” „Mislio sam da si otišla. Spremao sam se za katastrofu.” Čvrsto ju je zagrlio. „Zašto da odem? Kako je bilo na sastanku s advokatom?” Uznemirena njegovim besom, odmakla se, zbacila cipele i zavalila se u fotelju. „Nije valjda da Pengapa ne postoji? Kakav je taj starac?” „Nije star i vrlo je čudan. Dao mi je ključeve i sve ostalo, i insistirao da me odvede na ručak. Upravo ga je ostavila žena. Hoće da je ubije.” Džojs je ležala u toj fotelji na gotovo isti način, ali Džojs je znala kako to na njega utiče. „Mislio sam da bismo mogli odmah da pođemo, u toku popodneva.” Još joj neće reći za posao; sačuvaće tu vest kao poslasticu. Osmehnula se i rekla: „Sjajno! Je li taj čovek sumanut?” „Voziću po noći”, napravio se da ne čuje pitanje. „Vozićeš?” „Pozajmio sam kola.” „Pa to je divno!” „Jesi li nešto jela? Jesi li mnogo gladna?” Zbog preduboko ukorenjene navike da se ne razotkriva, nije mogla da mu ispriča o ručku s Angusom. „Bila sam razumna.” Uprla je pogled u njega i osmehnula se. I Džojs se osmehivala. „Izgledaš vrlo nadmeno”, rekao je gledajući je s visine. Već je znala zašto se muškarcima, s kojima je plesala na brodu, javlja izbočina na pantalonama. To se dešavalo i u Kopermoltu, ali tada nije

~ 228 ~ Knjigoteka


Anna znala razlog. „Gospode”, rekla je kad ju je Hjubert podigao s fotelje, „nećemo valjda na podu!” Pali su na krevet. „Čini mi se da u poslednje vreme ovo vrlo često radimo”, rekla je dok joj je Hjubert svlačio gaćice. „Lepo mirišeš”, rekla je. (Ni nalik na moje roditelje, pomislila je.) A onda je, dok je Hjubert bio van sebe od zadovoljstva, pomislila kako je celo svoje detinjstvo i sedam beskrajnih godina u školi provela čekajući da se nešto desi, i najzad se desilo. Hjubert je rekao: „Volim te. Možda ću se jednog dana čak i oženiti tobom.” „Ako se ne udam za nekog drugog.” „Za koga, na primer?” Milovao je njenu glatku butinu. „Za Feliksa.” „On je oženjen.” „Možda će mu žena umreti. Ili za Kozma.” „To ne mogu da prihvatim.” Osetio je grižu savesti. Zar nije danas trebalo da bude otvoreniji...? „Možda ćeš morati da prihvatiš’.” „Kad smo već kod toga, obećao sam da ću te deliti. Tada smo bili prilično mladi.” Hjubert je ustao s kreveta. „Ali, kao što je sveti Augustin rekao: ‘Još ne, o Gospode’.” „Kakav bezobraznik! Da me delite? Bez pitanja?” Bila je šokirana. „Već si bila otišla, odvukla te je gospođica Felisiti Grin. Potukli smo se.” „Ko je pobedio?” „Niko. Ja sam njemu napravio modricu na oku, on je mene nagazio. Hajde, življe malo. Treba da krenemo.” Kad su prolazili pored Hamersmit brodveja, Flora je pitala: „Jesu li ovo Kozmova kola?” ,,U stvari jesu.” „Tako sam i mislila.” „Kako si pogodila?” „Došao je sa Džojs u Tilberi da me isprati. Sigurno se sećaš.” ,,I?” „Mirišu na Džojs.” „Mnoge stvari mirišu na Džojs; stavlja parfem koji se dugo zadržava. Džojs je sjajna devojka.” (Trebalo bi da budem zahvalan Džojs, pomislio je. Ne bi bilo zabavno da je i Kozmu pošlo za rukom da stigne Floru u Marseju.)

~ 229 ~ Knjigoteka


Anna Flora nije htela da misli na Džojs, bila ona sjajna ili ne. Bilo joj je žao što ju je pomenula; i u Hjubertovom stanu bilo je uznemirujućih, jedva primetnih tragova parfema. Pretpostavila je da su i Džojs delili kao što su se dogovorili da dele nju. Zurila je ispred sebe dok su prolazili pored predgrađa, idući prema Grejt vest roudu. London je već bio daleko iza njih kada je Hjubert rekao: „Iz pristojnosti ćemo ljudima u Pengapi reći da si mi rođaka.” ,,U Francuskoj se nisi mnogo brinuo za pristojnost.” „U Pengapi je drugačije.” „Nisam ti rođaka. Što se ne bismo pretvarali da sam ti sestra? To bi bilo neuporedivo pristojnije.” Osetila je prezir prema njegovoj novostečenoj pristojnosti. Praveći se da ne primećuje njen jedak ton, Hjubert je smireno rekao: „Ne bih mogao da se oženim sestrom.” Flora mu je odgovorila naglašavajući svaku reč: „Ne-želim-da-seudam-za-tebe.” Hjubert je bio popustljiv. „Predomislićeš se.” Sve vreme svesna svog fantomskog trija, Flora je razdraženo rekla: „Ne mogu!” Hjubert nije odgovorio. „Koliko ćemo ostati?”, odmah je pitala. „Nećemo dugo. Ti možeš da ostaneš i duže ako ti se tamo dopadne. Ja moram u Nemačku.” Flora se okrenula prema njemu. „Nemačku? Zašto? Kakvu sad Nemačku?” Ispričao joj je o poslu koji je dobio; slušala je snuždeno dok joj je opisivao plan. Sjajna prilika za život kakav želi. S oduševljenjem je gledao u blisku budućnost. Znači, i on ima tajne, pomislila je. Trudeći se da zvuči ravnodušno, rekla je: „Baš ti se posrećilo.” Ignorišući njenu hladnoću, Hjubert je rekao: „Daleko je bolje nego posao u banci. Nameravao sam da ti kažem, ali nisi bila tamo kad sam se vratio...” Nije mogao da joj kaže koliko se prepao kad je ušao u prazan stan i pomislio da je otišla. Bilo mu je drago što može da je prekori; takođe je bio svestan da je prevario Kozma, i zadovoljan kad mu je rekla: „Ti si jedan sebični skot.” Dok je ćutke vozio, zapitao se zašto ju je, kog đavola, poveo. Zar nije sanjao i željno iščekivao trenutak kada će dobiti Pengapu i otići tamo sam? Nikad nije zamišljao da će, kad okrene ključ i gurne vrata, neko biti uz njega. Smeta li mu ona?

~ 230 ~ Knjigoteka


Anna Flora je pomislila da bi za nju, ako on planira da ode, možda bilo bolje da se zaustavi, vrati u London i nade posao, bilo kakav. (Sigurno ima nešto što mogu da radim. Poznajem li nekoga ko bi mogao da mi pomogne?) Zaustila je da kaže: „Zaustavi kola, hoću da izađem”, ali ništa nije rekla bojeći se da će joj glas zadrhtati i da će se videti koliko je utučena. Zaspala je i probudila se kada se Hjubert zaustavio da pod svetlošću baterijske lampe prouči mapu. Pitala ga je: „Gde smo?” „Skoro smo stigli. Pokušavam da zapamtim put, veoma je zabačeno. Hoćeš li malo čokolade?” Prelomio je tablu i pružio joj polovinu. „Sada nemoj da pričaš, moram da se usredsredim.” Shvativši da je užasno gladna, pojela je čokoladu dok je Hjubert vozio uskim poljskim putem koji se spuštao u dolinu a zatim penjao preko brda. Kraj nje je Hjubert mrmljao: „Desno, poludesno, levo, ponovo levo, preko, skreni desno, evo proplanka, aha, a tamo je kapija. Možeš li da izađeš i otvoriš je?” Glas mu je bio uzbuđen. Izašla je iz kola, ukočena od puta, otvorila kapiju i zatvorila je kada je Hjubert prošao. Rekla mu je: „Samo ti nastavi, hoću da protegnem noge.” „Ali još je mrak.” „Mesečina je. Samo ti idi, sigurno nije mnogo daleko.” „Stvarno? Hoćeš da kažeš...” „Da. Idi.” Mahnula mu je da krene i stajala gledajući kako svetla automobila vijugaju kroz drveće stazom koja se spuštala. Da nisam zaspala, pomislila je, znala bih koliko ima do najbližeg sela. Mogla bih sada da odem, da se okrenem i odem, ali ne mogu, kofer mi je u kolima. Pošla je stazom. Kuća je na mesečini izgledala kao crna gomila sa srebrnim očima. Stajala je u travi zapuštenog travnjaka; čulo se more do kog se spuštala dolina, i šuštanje i škripanje drveća u šumi. Osluškivala je i čula krckanje motora auta koji se hladio tamo gde ga je Hjubert ostavio, i otvaranje vrata u tišini. Od čokolade je ožednela, ali nikako nije htela ometa Hjuberta: osećala se suvišno. Potočić koji je curio iz pošljunčanog kanala kraj kuće spuštao se iz jednog u drugi bazenčić, niz padinu prema šumi. Čučnula je, zahvatila vodu s površine u kojoj joj se ogledalo lice, i napila se. „Dođi ovamo.” Hjubert ju je uzeo za ruku, još mokru od potočića, i uveo je kroz vrata sobe popločane kamenom, u kojoj je udahnula godinama taložen miris sagorelog drveta. „Pogledaj.” Pokazao joj je ogledalo s početka devetnaestog veka, smešteno iznad kamina. U okviru su bile zadenute razglednice poredane po datumu. „Očekuj me pre ili kasnije”, glasile su poruke na engleskom, nemačkom, italijanskom, francuskom, holandskom, a u sredini je bila pričvršćena jedna s porukom

~ 231 ~ Knjigoteka


Anna na ruskom. ,,A ovo”, prošaputao je Hjubert i prineo lampu staklu. „Možeš li da pročitaš?” Flora je u prašini razaznala ispisane reči „Dobro došao”. „Ispao sam prava budala, potpuni idiot”, rekao je Hjubert. „Mislio sam da je to smešno; šta mi je trebalo da budem tako neotesan?” Flora je rekla: „Na onoj na ruskom piše: ‘Bog vas blagoslovio i sreću vam dao’. Tako nešto. Pravopis je, naravno, smuti pa prospi.” Hjubert joj je uperio baterijsku lampu u lice: „Znači, prevarila si me?” U glasu su mu se čuli srdžba i olakšanje. „Obmanula si me?” Flora je odgurnula baterijsku lampu u stranu; činilo joj se da je u njihovom odnosu uvek bilo obmane. „Ne treba nam to”, rekla je, „već sviće.” „Ne bih rekao da je dobrodošlica meni upućena. Šta ti misliš?”, pitao je. Flora je rekla: „Mislim da je za obojicu.” „Zaista se nadam da jeste.” Hjubert je odagnao grižu savesti. „Ne bi mi bilo drago ako sam doprineo njegovom kraju.” „Želeo si da umre i sad je mrtav”, rekla je Flora jednostavno ustanovivši činjenicu. Hjubert je izvrdavao: „Samo zato što je bio neprijateljski nastrojen. Inače bi sve bilo potpuno drugačije.” Flora je skeptično rekla: „Možda bi bilo.” Hjubert se nasmejao. „Da budem iskren, želeo sam da me pozove u goste, da se okupam u kupatilu sa šest kada. Činilo mi se da je to tako egzotično. Ali jutros - o, bože, to je sigurno već juče - advokat mi je rekao da je pola kuće izgorelo i da su kade...” „Pet ih je ukopano u padinu, pretvorene su u male bazene, baš sam ih gledala kad si izašao - prilično su smešne.” Hjubert je za trenutak poželeo da je zadavi jer mu je preotela deo otkrića. „Tejt mi je rekao nešto o...” „Šta? Šta ti je rekao?” Hjubert se zasmejao. „Podsetio me je da pravo nasleđivanja Pengape ima samo moj muški naslednik. Možda bi bilo bolje”, rekao je Hjubert smejući se prigušeno, „da ni časa ne časimo, venčamo se i dobijemo ga.” „Ti si svinja”, rekla je Flora i udarila ga. Kad su prestali da se svađaju, Hjubert je zagrlio Floru, ali ona je rekla: „Moram da odem odavde. Gde mi je kofer? Nije ni trebalo da dolazim!”

~ 232 ~ Knjigoteka


Anna „Draga, šalio sam se.” Milovao ju je po kosi. „Izvini, molim te. Hajde da se više ne svađamo, molim te. Pogledaj, svanulo je, Božić je. Srećan ti Božić.” ,,U redu, ali ne mogu da se udam za tebe. Ne mogu da ti objasnim. Izvini, srećan Božić”, rekla je. „Dođi da istražuješ kuću sa mnom”, i iznenadio se shvativši da bi voleo da je Kozmo s njima.

~ 233 ~ Knjigoteka


Anna

Četrdeset dva Silazeći na doručak, Mili je ugledala božićnu jelku u predvorju. Prethodnog dana su je okitili Kozmo i Mabs, Najdžel, Henri i Taši. Bila je divna, srebrna i zlatna s belim svećicama, ni nalik onim veselim ali drečavim jelkama kakve su imali kad su bili sasvim mali, ili kad su išli u školu; sve dugine boje tako bi gusto nabacali da se ni iglice jelke nisu videle. Njihovi paketi ispod jelke bili su vešto, lepo umotani u svetloplav i ružičast papir, uvezani zlatnim i srebrnim trakama. Svoje je prepoznala po jarkocrvenim, zelenim i žutim bojama, koje je po navici upotrebljavala. Možda ćemo se, kad nam poodrastu unučići, vratiti napadnoj vulgarnosti, pomislila je Mili s nostalgijom. „Srećan Božić”, rekla je otvarajući trpezarijska vrata. „Srećan Božić.” Poljubila je muža. Već su se poljubili kad im je Molina naslednica Bridžit donela jutarnji čaj. Na usnama je osetila bockanje Angusovih čekinja. Sada je bio obrijan, njen poljubac je ostao na njegovoj mirisnoj, suncem opaljenoj koži. „Srećan Božić, dragi moji.” Sela je. „Je li ovo moja pošta? Kolika gomila čestitki poslatih u poslednjem trenutku! Ljudi zaista sve odlažu do poslednjeg časa. Stvarno uživam u Božiću.” Pogledala je svoju porodicu oko stola, i Taši i Henrija, koji su im toliko bliski da ih smatra svojima kao i Hjuberta i Džojs, koji ove godine nisu tu. „Usput sam svratila u dečju sobu, dadilje već moraju da se potrude da obuzdaju uzbuđenje mališana.” Milini dragi su je veselo pozdravili dok su sedeli za stolom, otvarali pisma ili doručkovali. Kozmo je doneo majci kafu. „Šta da ti donesem, mama?” Poljubio ju je u obraz. „Mislim da ću najpre da pogledam poštu.” Mili je razvrstala pisma. „Šta je ovo? A ovo?”, uzviknula je našavši dva paketa vezana vrpcom. „Misterija. Nema imena.” „Izuzetni pokloni za izuzetno posebnu ženu.” Angusovo lice se razlilo u zadovoljan osmeh kad je Mili porumenela od zadovoljstva. „Otvori ih”, rekao je napućivši brkove. Sjajna je to žena, pomislio je posmatrajući kako odvija pakete; ništa manje sjajna nego s osamnaest - izabranica srca njegovog. Voleo bi da to glasno kaže, ali ne može zbog dece koja krišom razmenjuju osmehe. Kad bolje razmisli, nikada je nije nazvao izabranicom srca svog. Da li bi se nasmejala?

~ 234 ~ Knjigoteka


Anna Raspetljavajući čvrsto vezane čvorove, Mili je uzvikivala: „Oh, dragi, nije trebalo”, i: „Floris, moj najomiljeniji”, i: „Stvarno, Anguse, kako si mogao? Fortnamove čokoladne bombone. A moja linija?” Angus je bio oduševljen uspehom svojih paketa. „Tvoja linija mi sasvim odgovara takva kakva je.” Mili je rekla: „Kako si se samo dosetio da me tako iznenadiš. Mojijadni poklončići su ispod jelke. Kako si divan.” Najdžel je, kad mu se pogled sreo s Mabsinim, poželeo da se za dvadeset godina i oni tako vole; Henri je, zaražen atmosferom, poljubio Taši; Kozmo se, uzimajući tost, osećao kao da je nešto izgubio, i poželeo je da je Hjubert tu da mu pravi društvo. Mili je počela da otvara pisma. „Čestitke, čestitke, uvek ima i nekih od ljudi kojih se ne sećam.” Otpila je gutljaj kafe. „A, Roza, i njene lepe vesti! Feliks je dobio sina. Zaboravila sam da očekuju bebu kad su nam prošle nedelje rekli.” „Feliks?” Mabs je podigla obrvu. „Feliks?” „Njegova žena, ludice. O bože, čestitka od Felisiti Grin, ja njoj nikad ne pišem. A vidi ovo, od tvoje krojačke, Mabs. U poslednje vreme ne idem kod nje.” „Možda vas ovim podseća da bi trebalo?”, pitala se Taši. Angus je, podigavši pogled s jaja i slanine, rekao: „Privlači mušterije.” „Hm, pa, možda. Koga poznajemo u Indiji? Ne prepoznajem rukopis”, pitala se Mili. „Pa otvori ga.” Kozmo je uzeo marmeladu. „Dodaj mi maslac, Najdžele.” Mili je rasekla koverat. „Vita Trevelijan. Ko je Vita Trevelijan?” „Florina majka”, rekla je Taši. „Sigurno je se sećaš. Nisi je podnosila.” „Šta li ona hoće? Loš rukopis.” Mili je iskosa pogledala pismo. „Pa pročitajte ga”, rekao je Henri, koji je uživao u pečenim bubrezima. Razgovor za doručkom mu je smetao. Taši ga je šutnula u cevanicu da ga podseti da nije kod kuće. Najdžel je ustao da se posluži pirinčem s ribom i jajima. „Strašno ćeš se ugojiti ako toliko jedeš”, prekorila ga je Mabs kao prava supruga. „Spremam se za božićni ručak”, rekao je Najdžel ljubazno. „Što više jedem, to mi je bolji apetit.” Čitajući pismo napućenih usana, Mili je rekla: „Gospode, baš čudno.” „Naglas, mama”, tražio je Kozmo.

~ 235 ~ Knjigoteka


Anna Mili je pročitala: „‘Draga gospođo Li, izvinite što vas uznemiravam, ali setila sam se da ste svojevremeno ljubazno pozvali Floru u goste.’“ (Ali je nisam ponovo pozvala, a trebalo je, o bože, bože, kako sam samo mogla tako ružno da postupim?) „‘Trebalo je da doputuje ovamo’ - to je sigurno, da, pošta i adresa su u Pešavaru. Gde je to?” „Severozapadna granica”, rekao je Angus. „Nema lova na divlje svinje kopljima. Love šakale. Čuo sam da je zabavno.” „Oče”, rekla je Mabs, „skrenuo si s teme.” Mili je čitala dalje, a glas joj se podizao, pun neverice. „‘Isplovila je iz Tilberija početkom oktobra; ispratila ju je profesorka iz njene škole, ali kad je naš nosač dočekao brod u Bombaju, našao je samo sanduk sa svim lepim haljinama koje sam za nju naručila kod one male krojačke gde smo one godine svi u Dinaru odlazili...” „Nastavi, majko”, požurivala ju je Mabs. „‘Pisali smo školi misleći da se možda vratila tamo’ - zašto bi to uradila? - ‘ali i oni su bili iznenađeni, kao i mi, i nisu primili nikakve informacije.’ - Zašto dosadni ljudi dobijaju informacije a ne obaveštenja?” „Majko...” „‘Početkom decembra nam je stiglo pismo u kom kaže da ne želi da dođe u Indiju, da će sama zarađivati za život’ - od devojke?” „Bravo”, rekao je Najdžel. „Ima petlju.” „Dragi moj Najdžele, nije to sve. ‘Naravno, pošto ima samo sedamnaest godina, zabrinuli smo se i hteli bismo da saznamo gde je pitali smo se da li ste vi ili neki član vaše porodice bili u kontaktu s njom izvinite zbog uznemiravanja.” Baš čudno pismo. Kakav način da se, oh, evo u post skriptumu, još čudnije; izgleda da je sišla s broda u Marseju. Gospode, stvarno neobično...” „Trgovci belim robljem.” Najdžel je uzeo zalogaj pirinča. „Opiju i kidnapuju.” „Ne pričaj gluposti”, rekla je Mabs. „Budalo.” „Dolazila je kod mene”, zakukala je Taši. „Činilo se da... Odlazili smo na nedelju dana u lov. Rekla sam ti, Mabs, sećaš li se? Pozvala sam te telefonom. Bila si u kadi.” „Nije želela da ide u Indiju, a mi, do đavola, nismo uradili ama baš ništa da joj pomognemo”, rekla je Mabs. „O bože.” „Nemoj da psuješ, Mabs, to je ružno”, rekla je Mili. „Hjubert, Džojs i ja smo je ispratili u Tilberiju”, rekao je Kozmo. „Kako je izgledala?”, pitao je Henri.

~ 236 ~ Knjigoteka


Anna „Kao da je sve u redu.” Ali, da li je sve bilo u redu? „Svi smo bili prilično veseli, otvorili smo flašu šampanjca da joj nazdravimo za srećan put. To je, u stvari, bila Džojsina ideja.” (Bio sam pijan, pomislio je Kozmo, a delovalo je kao da Džojs polaže pravo na mene. Zašto nisam ukapirao? Zašto joj nisam pomogao?) „Kad je bila ovde u gostima”, rekla je Mili uzaludno pregledajući Vitino pismo ne bi li još nešto zaključila, „činilo mi se da je prilično - rekla bih da - pa, bila je sasvim... “ (Šta sasvim? Opasna? Devojka koju ne možeš ponovo da pozoveš u goste jer bi je tvoj sin ili muž mogli smatrati privlačnom? Što ona i jeste. O bože, baš se osećam jadno.) „Pa, bogami, zaista mi se čini da je čudno da neko jednostavno side s broda i nestane, ako ne i krajnje nedolično.” Angus je rekao: „Je li to telefon? U redu je, ja ću se javiti. Očekujem poziv. „Meni se činilo da je razumna devojka”, rekao je i izašao. „Otac nema problema sa sluhom”, rekla je Mabs. (Ni ja, pomislio je Kozmo.) Čuo je kako otac u predvorju kaže: „Da, dragi moj, da, naravno. Postaraću se za to, da. Srećan Božić - Do viđenja.” Angus je vratio slušalicu na mesto. Srce mu je neprijatno jako kucalo; otišao je u biblioteku i seo. Zašto, pitao se, nije rekao Mili na vreme? Ništa loše nije uradio, nema potrebe da se oseća krivim; otkad je greh da se lepa devojka izvede na ručak? Ništa nije zgrešio. Malopre, dok je otvarala poklone, imao je još jednu priliku da joj kaže. Mogao je sve da okrene na šalu, da joj kaže kako je previše potrošio kod Hardija, za one mušice za lososa, varalice, da joj ispriča kako mu je Flora predložila Floris i Fortnam, i da je za ručkom bila ljupka i, kao što je sama rekla, „razumna”. Oh, da, pomislio je Angus, ta devojaka jeste razumna, razumna u francuskom značenju te reči. 31 Imam šezdeset šest, mogao bih deda da joj budem, ali nisam prestar, pomislio je tužno, da pomislim kako bi s njom bilo divno u krevetu. Naravno da ništa ne bi pokušao, čoveku jednostavno prođe kroz glavu, ali kako to da objasni Mili. ,,Oh, do đavola”, rekao je Angus naglas. „Do đavola, do đavola, do đavola.” Prišao je prozoru i zurio u zimsko nebo. Kozmo je ušao u sobu i rekao: „Oče, prepiru se. Devojke hoće da ponesu bebe u crkvu; majka hoće da ti odlučiš.” Kad se malo pribrao, Angus je rekao: „Da vrištanje beba zagluši božićnu poruku i, naravno, upropasti božićne pesme? Sjajna zamisao, što ne bismo napravili haos?” Reč sensible, koja na engleskom znači razumna, na francuskom ima značenje uzbudljiva ili čulna. (Prim. prev.)

31

~ 237 ~ Knjigoteka


Anna To je bilo izrečeno tako ratobornim tonom da je Kozmo ustuknuo, ali je na vratima upitao: „Video si je, zar ne?” „Koga? Naravno da nisam. Pojma nemam o čemu pričaš”, rekao je Angus. „Hvala”, rekao je Kozmo i izašao u predvorje, uveren da telefon nije zvonio.

~ 238 ~ Knjigoteka


Anna

Četrdeset tri Naišavši na otvorena vrata, Kozmo je provirio unutra; Hjubert je klečao okrenut leđima i mehom raspaljivao neposlušnu vatru. Drva su bila vlažna i nije mu polazilo za rukom jer je svaki put iskrilo, svetli plamenovi lizali su drvo a vazduh, koji je strujao niz dimnjak, bacao mu je oblake dima u lice terajući ga da se uspravi i sedne na pete psujući. A onda, iznenada, vatra se rasplamsala i veselo zapucketala. „Eureka. Pravi podvig”, rekao je Kozmo. Hjubert se naglo okrenuo. „Zašto si došao? Kako si našao put?” „Postoje stvari kao što su topografske karte, vozovi, taksi vozila i tako dalje. Od sela sam došao peške.” Kozmo je ušao. „Zar nećeš da budeš gostoljubiv i pozoveš me da uđem? Doneo sam ti flašu viskija. Lepo”, rekao je gledajući oko sebe. „Da li je Pengapa ono što si očekivao? Hoćeš li da mi pokažeš imanje? „Mislio sam da Božić provodiš u Kopermoltu”, rekao je Hjubert neljubazno. „Da. Bio sam tamo. Svima je bilo žao što nisi došao.” Kozmo je prošetao po sobi i pogledao kroz prozor. „Je li to dole što se vidi kroz drveće more? Kakvo idilično mesto; zaklonjeno, tajno i daleko.” Okrenuo se prema sobi. „Bogami lepe knjige. Koliko vidim, tvoja rođak Stvar je bio pravi erudita. Ni nameštaj nije za potcenjivanje. Ima i mnogo dobrih slika; pokaži mi sve, molim te.” „Nisam baš planirao društvo, ali, kad si već tu, zatvori vrata. Otvorio sam ih samo da izađe dim.” „A ne da uđu nepozvani gosti. Je l’ ja to nisam dobrodošao?” „Imam mnogo posla. Nadao sam se. „Potpuno razumem to što hoćeš da se sam naslađuješ ovim”, rekao je Kozmo dobroćudno, „ali, pošto sam već ovde, dobrodošao ili ne, da popijemo piće?” Odvrnuo je zatvarač sa flaše viskija. „Da nalijemo u one lepe velike čaše na kaminu, ili ne smeju da se diraju?” Hjubert je dohvatio čaše. „Doneću vodu”, rekao je. Kozmo je, dok je Hjubert bio u kuhinji, posmatrao oko sebe i primetio gomilu namirnica na stolu od borovine, voće, flašu vina, još jednu s viskijem, veknu hleba, maslac i sir. Hjubert je doneo vodu. „Možda i treba da popijem, doživeo sam iznenađenje.”

~ 239 ~ Knjigoteka


Anna „Oh? Neprijatno?” „Da.” Hjubert je gledao kako Kozmo naliva piće u čaše, uzeo svoju, otpio gutljaj i pogledao na sat a onda u Kozma. „Zašto ne sedneš?” „Hvala.” Seli su u fotelje kraj vatre. Kozmo je pitao: „Kakvo iznenađenje?” „Advokat mog rođaka - moj advokat se obesio.” „Zašto?” „Ko bi očekivao tako nešto! Sastao sam se s njim u Londonu. Dao mi je ključeve, pročitao mi testament i odveo me na ručak. U stvari, rekao je da ga je žena ostavila i da hoće da je ubije. Nisam očekivao da će se ubiti. Nije normalno da se advokat...” ,,I oni su valjda samo ljudi.” „Bio mi je dosadan. Bilo mi je užasno. Telefonirao sam iz sela kad sam išao u kupovinu da bih ga zamolio da obavi nekoliko stvari, i njegov pisar mi je rekao.” „Verovatno ima ortaka.” „Bože, baš si bezosećajan.” „Bio ti je dosadan; nije ti se svideo. Nisi ti zbog njega uznemiren. Smeta ti što sam ja ovde, hoćeš da odem. Stalno gledaš na sat.” „Samo sam jednom pogledao”, uzviknuo je Hjubert. „Zaista sam uznemiren.” „Znači, da li bih bio ljubazan da odem? Znaš šta”, rekao je Kozmo ulagujući se, „prvo provedi starog prijatelja u munjevit obilazak. Ipak sam ti doneo viski. Da li bih, recimo, smeo da vidim ono čuveno kupatilo? Onih šest kada? Hajde, budi gostoljubiv. Ne dozvoli da zbog novostečenog statusa postaneš neljubazan. Čovek bi takođe očekivao da nećeš sada, kada imaš imanje, promeniti svoje demokratske stavove.” Kozmo je pomirisao viski i otpio gutljaj. „U redu, ali mora da bude brzo. Ovo su stepenice...”, rekao je Hjubert i pošao ispred Kozma. „Da, vidim”, promrmljao je Kozmo. „Stepenice.” „Odmorište”, rekao je Hjubert. „Spavaće sobe.” Prolazio je pored njih i otvarao i zatvarao vrata pre nego što je Kozmo mogao da pogleda. „Gore je tavan pun otpada, mnogo toga je nagorelo.” „Nagorelo?” „Bio je požar; izgorelo je pola kuće. Rođak Stvar je nije ponovo sagradio, već je u uništenom krilu, između preostalih zidova, napravio baštu. Prilično je upečatljivo.” Hjubert je u hodu otpio gutljaj viskija.

~ 240 ~ Knjigoteka


Anna

„Kupatilo.” Otvorio je vrata i pokazao mu rukom u kojoj je držao čašu. „La salle de bain.” „Ali samo jedna kada.” Kozmo je munjevito prešao pogledom po celom kupatilu i primetio veliku kadu, ali samo jednu, i na drvenoj polici kraj nje, sunđere, sapun i flanel za sapunanje. Hjubert je zatvorio vrata. „Sklonio je pet suvišnih. Hajde dole, pokazaću ti kuhinju. Pet suvišnih je ukopao u baštu koja je pod nagibom, tako da potočić protiče kroz njih, nešto kao vodopad. J... ga, zelene su od mahovine. Nikad ne bi pomislio da su, u stvari, mali bazeni od porcelana.” „Očaravajuće”, rekao je Kozmo. „Moram da ih vidim. Zlatne ribice? Išao je za Hjubertom niz stepenice. „Pastrmke. Ovo je kuhinja, hm..., ja - ovaj - jedem ovde.” „Kao pravi čovek iz naroda”, rekao je Kozmo ozbiljno. ,,I to je sve”, rekao je Hjubert užurbano. „Kao što vidiš, nema struje sveće i petrolejke, nema telefona - izvorska voda. Izvini, ne mogu da te ponudim ručkom. Ovde sam samo privremeno. Sutra putujem za Nemačku. „Došao sam na brzinu, to je sve.” Pošao je prema vratima. „Moram neka pisma - mnogo posla...” Kozmo nije pošao za njim. Pošto si došao mojim kolima”, rekao je nalivajući sebi viski, „mislio sam da bismo mogli zajedno da se vratimo u London.” Govorio je prijateljskim tonom, a izraz lica mu je bio nedotupavan. Hjubert je rekao: „O, ne! Hoću da kažem, pa, nije...” „Gde si je sakrio?”, tiho je pitao Kozmo. „Sakrio? Koga?” „Floru.” Kozmo je seo u fotelju, pružio noge prema vatri i spustio čašu kraj sebe. „Zašto misliš da je ovde?” Hjubert je bio zahvalan viskiju zbog zapanjenosti u svom glasu. „Zašto bih... Šta tebi neće pasti na pamet!” „Otkad koristiš ružičasti flanel za kupanje?”, pitao je Kozmo. „Džojs...” „Kao što obojica znamo, njeni flaneli za kupanje su uvek svetloljubičasti, a Džojs je na Kanarskim ostrvima sa mužem Ernestom.” Kozmo se nagnuo napred i napunio Hjubertovu čašu. „Gde je Flora?” „Ne znamo čemu...” „...pričam. Sedi”, rekao je Kozmo. „Ne lažeš ništa bolje od mog oca.” „Kakve veze ima tvoj otac sa...?” Hjubert je otpio viski i seo. „Ispričaću ti. Fiorina majka, ona nesnosna žena, napisala je pismo mojoj majci.”

~ 241 ~ Knjigoteka


Anna ,,A zašto?” „Ispostavilo se da Flora u Engleskoj ne poznaje nikoga osim nas koji smo se okupljali u Kopermoltu i ljudi iz svoje škole. Gospođa Trevelijan je pisala majci da je pita je li možda nešto čula o Flori. Izgleda da je napustila brod u Marseju i otada o njoj niko nije ništa čuo. Lakoverni sumnjaju da je odvedena u belo roblje, ali ja sam se setio da si je ti sa mnom i Džojs ispratio u Tilberiju, i da si posle toga, začudo, nekoliko meseci proveo u Francuskoj. Sabrao sam dva i dva i, čini mi se, dobio Floru. Gde je?” „Pa ovo je smešno”, rekao je Hjubert i sagao se da ubaci cepanice u vatru. „Koliko se ja sećam”, rekao je Kozmo, „dogovorili smo se da je delimo.” „Kao dečaci.” Hjubert se opirao. ,,I tada smo bili muškarci; sa Džojs smo dobro funkcionisali.” „Oh”, rekao je Hjubert. „Džojs.” „Jesi li se oženio Florom?”, pitao je Kozmo. „Oženio? Gospode, ne!” (Odbila je da se uda, zar ne?) „Ne mogu to sebi da priuštim.” „Otac mi je veoma sumnjiv. Mislim da su u kontaktu”, rekao je lukavo Kozmo. Hjubert je spontano prsnuo u smeh. „Tvoj otac! Da pukneš od smeha.” „Majka ne misli da je smešno”, rekao je Kozmo prilično hladno. „Kako bi bilo da ovo malo razblažimo da se ne bismo udesili?” Hjubert je u tankom mlazu, oprezno, dolio vodu. „Ispričaj mi kakve veze s ovim ima tvoj otac.” Zavalio se s osmehom. „Tvoj čestiti tata, general.” Kozmo je rekao: „Za Božić su se strašno posvađali, prava klimakterična erupcija; počelo je na Božić, ujutru, za doručkom, i nastavilo se i tokom sledećeg dana: poluglasna ispitivanja, promrmljam komentari, aluzije - sve to iza vesele božićne fasade. Božić ne sme da se pokvari. Mabs i ja smo se užasno osećali. Ma ne kezi se. Nisi ništa bolji od Najdžela i Henrija.” „Ali jeste smešno”, kikotao se Hjubert. „Tvoj stari tata, kako bi...” „Hoćeš li se smejati i ako ti kažem da u tome ima nešto?” „Nemoguće.” „Ali ima. Ni Mabs ni ja ga nikad nismo videli takvog, pokunjenog kao da je kriv. Videli smo mnoge majčine sumnjičave napade, ali ovo...” „Ali on sigurno ima oko šezdeset.”

~ 242 ~ Knjigoteka


Anna „Šezdeset šest.” „Pa...” „Kad ti kažem, kad ga je majka optuživala, izgledao je posramljeno. Počelo je tako što je majka od oca dobila više poklona, i to takvih kakve on inače ne kupuje. Onda je stiglo pismo gospođe Trevelijan i počela je da razmišlja o Flori, da se priseća vremena kad je bila u Kopermoltu.” „Imala je samo petnaest godina.” „Setila se toga. Kad je pročitala pismo, setila se Florine poslednje večeri, kad su je devojke obukle kao femme fatale. Majci je pošlo za rukom da kaže, ne upotrebivši samu reč, da je Flora drolja - upotrebila je reč nedolično - a otac je izašao iz sobe pretvarajući se da je čuo telefon.” „Oh!” „Za vreme božićne službe - Mabs i Taš su ponele bebe u crkvu da budu pratnja uz božićne pesme - Majka je bila distrait; 32 šaputala je ocu nešto od čega mu je pocrveneo vrat. Sedeo sam u redu iza njih. Rekao joj je: ‘Mili, ućuti’, i: ‘Zaveži, ako boga znaš!’ Sve u pravom božićnom duhu, nema šta. Ali ona nije htela da ga ostavi na miru. Zanovetala je celog tog dana, a on je potpuno uprskao odgovarajući. Nije joj se, kao inače, podsmevao. Stalno se vraćala na pismo i Floru. ‘Utrapila nam ju je tvoja prijateljica Roza.’ ‘Nikad nisam bio u vezi s Rozom.’ ‘Ne radi se ovde o Rozi’, a ni kasnije ga nije puštala, kao Butsi kad zagrize kost. ‘Kad sam je pozvala ovamo da provede leto, nisam ni slutila da je takva, a ipak je, kad su je Mabs i Taši onako obukle, izgledala je kao prava drolja.’ Do večeri je već počela da ga stvarno provocira. Niko od nas nije mogao da je zaustavi. Otac je pio mnogo više nego obično, a posle večere je dobro ispraznio flašu s viskijem. A onda, kad smo se već s olakšanjem spremali za spavanje, čuli smo je kako viče: ‘Sreo si je u Londonu. Nemoj više da lažeš, znam da jesi.’“ ,,I?” Hjubert je čekao otvorenih usta. „Otac joj je ledenim tonom rekao: ‘Ako baš moraš da znaš, jesam, sreo sam je.’“ ,,I?” „Spavao je u svojoj garderobi. Tamo spava samo kad je neko od njih dvoje bolestan. On nju obožava. Drugog dana Božića odnosi su bili hladni kao na Severnom polu, nisu govorili. Oboje su izgledali jadno. A ja sam se setio u kolikoj si žurbi bio kad si pozajmio kola, ni nalik sebi, i pošao sam da te nađem i proverim.” 32

Franc: Rasejana, uznemirena. (Prim. prev.)

~ 243 ~ Knjigoteka


Anna Hjubert je rekao: „Baš je šašav matori, sve je izmislio”, i nalio je sebi i Kozmu viski. „Ako je izmislio”, rekao je Kozmo, „onda ti sigurno negde kriješ Floru. Gde je? Gore na tavanu, među nagorelim otpadom?” „Ne”, rekao je Hjubert: „Ne. Izašla je, rekla je da hoće da razmisli.” Zavalio se i zažmurio. „Barabo jedna!”, rekao je Kozmo. „Kad se vraća?” „Ne znam. Nema je već satima.” „Zašto hoće da razmisli? Jesi li se ružno poneo prema njoj?” „Zašto bih se ružno poneo?”, pitao je Hjubert silovito. „Ja nju volim.” „Ja je volim”, rekao je Kozmo. „Nemoj opet o tome. Pravo pitanje je: koga ona voli?”

~ 244 ~ Knjigoteka


Anna

Četrdeset četiri Pesak je na mestu do kojeg dopire plima bio smrznut. Dok je prolazila kroz uvalu do vode, Flora je ostavljala otiske stopala na ledenoj pokorici. More je bilo sivkastoplavo i potpuno mirno. Kad se Hjubert probudi, naći će na kuhinjskom stolu njenu poruku. Otići će do sela da kupi hranu, produžiće do grada, da telefonira i usput upozna svoje novo susedstvo. U poruci mu je napisala: „Idem u šetnju. Flora.” Čekaće je. Nije rekla: „Moram da razmislim, da razjasnim sebi neke stvari, da odlučim.” Ali, kada se našla sama na plaži, znala je da je to ono što pokušava. Pratila je let galebova, koji u zimskom sutonu zamahuju krilima prema pučini, i slušala njihove usamljene krike. Prišla je vodi, dobro se umotala kaputom, podigla okovratnik i pratila pogledom par kormorana koji su jurili uz samu površinu vode prema horizontu gde je tek zarudela zora. Bilo je hladno. Neki brod je plovio duž linije između mora i neba, možda na putu prema indijskom potkontinentu. „Kuda da se zaputim?”, pitala se naglas. „Ne mogu da ostanem ovde.” Koračajući pored vode, razmišljala je o proteklim danima u Pengapi, mnogo drugačijim od opojnih nedelja u Francuskoj, kada je, slušajući Hjuberta, znala da se njihove misli i osećanja prožimaju kao što im se noću tela spajaju. Kada su stigli u Pengapu, stajala je po strani i posmatrala kako Hjubert otkriva svoje imanje, onakvo kakvo jeste. Videla je kako upoređuje stvarnost sa nekim nestvarnim snom. Pripremljen za razočaranje, u početku se sumnjičavo šunjao, spreman da sve odbaci; postepeno se oduševljavao, a onda se potpuno prepustio čarima svog poseda. Isključena njegovom usredsređenošću, što joj nije smetalo, posmatrala ga je sa sve veće distance, distance koje on nije bio svestan. Do detalja su istražili Pengapu, obišli međe, u selu razgovarali sa starim bračnim parom, gospodinom i gospođom Džarvis, koji su ~ 245 ~ Knjigoteka


Anna

radili za rođaka Stvar. „Stari gospodin Vindet-Vajt je bio pravi džentlmen”, rekli su oni. „Gospodin Hjubert je bio pravi džentlmen.”

Odmeravali su Hjuberta očigledno se pitajući da li će novi, mladi gospodin Vindet-Vajt biti takav, ako ne odmah, onda naposletku. Hjubert se nije trudio da im se dopadne, i to je na njih ostavilo dobar utisak. Složili su se da rade sitnije poslove oko kuće, da povremeno nalože vatru kako se ne bi skupljala vlaga i da ureduju baštu kao i za rođaka Stvar. U razgovoru se ispostavilo da je rođak Stvar poslednjih godina samo ponekad svraćao i da je više voleo da boravi u svom klubu u Batu. „Nije voleo da se bilo šta pomera. Dolazio je po lepom vremenu da, za promenu, prelista svoje knjige, pokupi poštu ako je bilo, najčešće razglednice, a ni njih nije bilo mnogo.” Izbegavajući da bude uvučen u ovakav razgovor, Hjubert se držao onoga zbog čega je došao. Rekao im je da će dolaziti kad bude mogao. Mora da zarađuje za život; zbog posla će putovati u inostranstvo. Džarvisovi su na to rekli: ,,A!”, i: „Da”, i: „Zaista?”, a Hjubert da bi voleo da njegovi prijatelji dolaze čak i kada on ne bude mogao; da će oni tražiti ključ od Džarvisovih. Nije želeo da kuća bude prazna, već da pruža zadovoljstvo njegovim prijateljima. Njegova rođaka gospođica Trevelijan, na primer, provodiće u njoj mnogo vremena. Klimali su glavom i odmeravali Floru od glave do pete, pitajući se u kojoj meri je ona deo celog dogovora. Hjubert se, naravno, ne pita, pomislila je Flora nehotice poskočivši kao da se nečeg oslobađa. Ponaša se kao da je i ona u paketu. Počinje da je uzima zdravo za gotovo kao i svoje imanje, siguran da će se uklopiti u njegove planove. Danas će u toku prepodneva pozvati svog advokata telefonom da bi sredio isplatu novca starom bračnom paru, a razgovor će kasnije potvrditi pismom. Ima veoma izraženu poslovnu crtu, pomislila je Flora previjajući se od smeha; poslovan je i način na koji vodi ljubav, u odgovarajuće vreme, kad mu odgovara. Što naravno ne znači da to ne radi sjajno. „Sjajno, sjajno!”, doviknula je nebu i potrčala prema stenama u podnožju litice. Da li bi se Hjubert dopao rođaku Stvari? Je li poruka na ruskom pričinila zadovoljstvo rođaku Stvari? Možda bi Hjubert trebalo da se stidi svih onih poruka koje je godinama slao da bi ga zadirkivao? I pre svega, treba li Hjubert da bude tako siguran da će se ona vratiti iz šetnje? Flora se verala oko stena do rta i uz liticu; ruke i noge su joj se pri penjanju grčile od napora; u zaklonjenom udubljenju se svalila na tlo da dođe do daha. Slaba sam od sedenja po kafeima, pomislila je, i od vođenja ljubavi. Da li bi vođenje ljubavi s Feliksom ili Kozmom bilo isto ili bolje?

~ 246 ~ Knjigoteka


Anna Pošto je mogla da razmišlja slobodno, jer ovde ona i Hjubert nisu ranije istraživali - nisu dospeli ovako daleko, otkriće je bilo samo njeno, samoća potpuna - umotala se u kaput, legla u nisku travu i zažmurila. Slušajući šum mora, zamislila je sebe u Feliksovim ili Kozmovim rukama, kako vode ljubav napolju, a ne kao sa Hjubertom, nogu upetljanih u čaršave, što se ponekad dešavalo. Kad se probudila, vetar je već ojačao i bila je odsečena nailaskom plime. Morala je dugo da se dugo vere duž litice da bi kroz polja došla do šume što okružuje Pengapu. Gladna kao vuk, ušla je kroz kuhinjska vrata. Namirnice koje je Hjubert kupio bile su na stolu; uzela je hleb i sir, našla kisele krastavčiće, namazala maslac na hleb, nalila čašu mleka. U staklu grafike okačene na kuhinjskom zidu, s Napoleonom koji šeta po palubi Belerofona, kao u ogledalu je videla Hjuberta i Kozma, zavaljene u foteljama kraj vatre, i flašu viskija između njih. Žvaćući hleb i sir, Flora se naslonila na zid i slušala. Hjubert je rekao: „Kad sam pozvao, pisar mi je rekao da je mrtav, ubio se. Potpuno uvrnuto.” Kozmo je rekao: „Da, ispričao si mi već.” „Znaš, kad je rekao da će se ubiti, nisam obraćao pažnju na to. Čovek ne očekuje da advokati budu skloni samoubistvu”, rekao je Hjubert. „Zašto ne bi bili?” „Pa, eto tako. Samo sam hteo da se što pre vratim Flori i da je dovedem ovamo.” ,,U mojim kolima.” ,,U tvojim kolima. Sada se užasno osećam. Mora da je voleo ženu; znaš, ostavila ga je.” „Već si mi rekao, nekoliko puta.” „Da li bih se ja ubio ako me Flora ostavi?” „Verovatno ne bi. Ako bi ostavila mene, to bi bilo nešto drugo.” „Nije ona tvoja, nego moja.” „To stalno ponavljaš.” „Pisar je rekao da će se neko pozabaviti mojim pismom. Odlučio sam da ostavim Floru ovde, da se postaram da ima dovoljno novca i svega ostalog, tako da joj ovde bude dobro.” „Zna li ona to?” „Reći ću joj. Sluša ona mene...” Flora je prestala da žvaće, progutala je zalogaj i otpila malo mleka.

~ 247 ~ Knjigoteka


Anna „Ima li još viskija? Sva sreća da sam i ja kupio jednu flašu. Uzgred, stvarno je lepo što si doneo viski. Jesam li ti zahvalio? Ova je pri kraju”, rekao je Hjubert. Hjubertov odraz u staklu nalio je viski. Kozmo je rekao: „Bar si dobio avetinjski pozdrav o rođaka Stvari. Imam utisak da je uživao u tvojim porukama; držao ih je na vidnom mestu, naročito Florinu. Nikad nisi pomislio da te je prevarila, zar ne? Šta misliš, da li ju je rođak Stvar ostavio, tu njenu poruku, kao nešto onako za tebe?” Hjubert je rekao: „Moraćeš mnogo jasnije da se izražavaš kada budeš z-zastupao klijente na sudu. Ne tako neprecizno.” „Oh, sad smo još i ironični? Pitam se gde je?” „Otišla je u šetnju. ‘Oš jedno piće?” „Kad sam je prvi put sreo, izlazila je iz mora; baš je bila ljupka.” „Ajoj. Rađanje Venere! Jesam li ti ikada pričao kako sam žudeo za Venerom? „Botičelijevom?” ,,Žudeo sam i žudeo. Divna, divna kosa kao morske alge, stoji u školjci čančici, rukom stidljivo pokriva mačkicu.” „Flora je bila premlada - prilično mršava, a i osorna, koliko se sećam ali premlada da bi imala mačkicu.” „Sad je ima, tamnosmeđu, skoro crnu, divnu.” „Svinjo”, rekao je Kozmo prijateljski. „Je li dobra kao Džojs? Tako vatrena? Džojsin žbunić ima neverovatnu narandžastu boju - je li...” Flora nije znala da li da proguta hleb i sir ili da povrati. Obrazi su joj goreli. Feliks nikad ne bi ovako razgovarao o njoj. Hjubertov odraz u staklu je pažljivo, da ne prolije, nalio viski, dolio vodu i rekao: „Pazi šta pričaš. Govoriš o mojoj budućoj ženi.” Kozmo se nasmejao. „Pre će biti o mojoj. Ne budi tako odvratno samouveren.” Hjubert je uzviknuo: „Nisam samouveren. Prisiljavam sebe da budem siguran. Svakoga dana u svakom pogledu pokušavam da budem sigurniji.” U njegovom glasu se čulo jadikovanje. Kozmo ga je tešio. „Kad smo bili mladi i nevini, pitali smo se kakve će biti devojke. Šta misliš, da li se i devojke pitaju?” „Tvoja sestra Mabs se pitala”, rekao je oštro Hjubert. „Mabs?” „Petljala je oko mog šlica dok smo igrali.” „Naša Flora nikad nije bila takva”, rekao je Kozmo.

~ 248 ~ Knjigoteka


Anna „Moja Flora.” „Naša. Za mene je Flora i dalje slobodna kao Venera, slobodna da odabere. Znaš šta ja mislim, mislim da se njoj sviđa Feliks. Šta kažeš na tu pret-pretpostavku?” „Ćorak, prijatelju stari; bilo bi to traćenje njene ljupke energije. Džojs mi je rekla da je Feliks bio u vezi s njenim bratom.” ,,S lepuškastim dečakom, pederom od glave do pete, koji je bio s nama u školi? „Baš s njim.” „Ali Feliks je oženjen i ima bebu. Ako si u pravu, Mabs se srećno izvukla. Takve stvari te navedu na razmišljanje. Ne, Flora ne bi - ne, čekaj malo, ma kako da se čini idiotski, ako si u pravu da je Feliks biseksualan, sve je moguće. Možda između mog tate i Flore ipak postoji nešto. Moju majku nos retko vara.” Flora je prestala da žvaće, pošla korak napred i netremice gledala dva mladića. Oni je nisu videli. Kozmo je nastavio: „Možda mi misli i jesu zamršene, ali na kraju ipak dođem do zaključka.” Činilo se kao da je doneo neku odluku. „Koješta”, rekao je Hjubert i zavalio se opruživši noge prema vatri. Neko vreme su obojica ćutali. Hjubertova čaša je stajala prazna na njegovim grudima; Kozmo je svoju ispustio na pod. Uskoro je, iz dubine izvlačeći misao, rekao: „Venera ne stoji u školjci čančici već u kapici.” „Naravno, baš sam blesav. U školjci kapici”, potvrdio je Hjubert.

Pošto je sve razjasnila, odlučila, Flora je dovršila hleb i sir, popila mleko i pojela bananu. Prestala je da se trese. Hjubert i Kozmo su spavali kad je prošla pored njih idući prema stepenicama, spavali i kad se vratila s koferom. Kad je sanjala da leži u njihovim mermernim rukama, nije znala kakvi će biti pravi, od krvi i mesa i pijani. Hjubert joj je pružio uzbuđenje i strast. Nežnost koju je doživljavala sa svojim zamišljenim triom i dalje je tu, ali se Hjubert više ne uklapa. Može li sada da je oseti prema Kozmu? U snu izgledaju tako mlado i nevino; ne bude se dok stoji kraj njih i gleda ih s visine. Verovatno će misliti da su mrlje na podu, ako ih primete kad se probude, od viskija a ne od suza. Nisu čuli vrata kad ih je zatvorila.

~ 249 ~ Knjigoteka


Anna

Četrdeset pet „Pismo za tebe.” Denis je prelistavao poštu i pružio Viti koverat. „Oh, hvala. Čini mi se da je ovo odgovor od one Lijeve”, rekla je Vita. Denis ju je gledao dok otvara pismo. Pitao je: „Pa? Šta kaže?” Vita je za trenutak podigla pogled. „Baš se glupo osećam zbog pisma koje sam joj poslala; mi je, u stvari, ne poznajemo. Jednostavno sam osećala da moram nešto da uradim.” „Treba da naučiš da ništa ne preduzimaš. Seti se one stare izreke o osinjaku. Pročitaj.” Vita je pročitala: „‘Draga gospođo Trevelijan, hvala vam na pismu koje ste poslali u decembru; kako samo dugo pisma putuju od Indije.’ Naravno da dugo putuju! Mora li baš toliko da razglaba? - ‘Bojim se da nemamo vesti o vašoj ćerki. Nije dolazila kod nas u goste’ - verovatno je nisu ni pozvali jer su, kad je prvi put bila kod njih, smatrali da je ružna i dosadna - ‘ali moj muž se seća da ju je slučajno sreo na ulici kad je pred Božić bio u Londonu. Kaže da je dobro izgledala i bila dobro raspoložena.’ - O, znači da se vratila u London. - ‘Nije mu rekla gde stanuje. Tada, naravno, nismo imali pojma da je napustila brod na putu za Bombaj, niti da vi ne znate gde je. Susret je bio slučajan. Moj muž je stekao utisak da ona radi neki normalan posao. Žao mi je što ne mogu nešto više da vam kažem, sigurna sam da vam se do sada već javila i objasnila zašto nije doputovala u Indiju. Žao mi je što vam nisam više pomogla. Mladi umeju da se ponašaju tako nepromišljeno, zar ne? Iskreno vaša, Mili Li.’ Žao mi je što sam joj pisala”, rekla je ljutito Vita. „Ispala sam prava budala.” Denis je joj je rekao: „Ma sjajno si mi ti ispala. Je li to jedna od novih haljina?” „Da.” Vita se suzdržala da se ne nasmeje. „Pričinjavaju mi veliko zadovoljstvo.” „Zašto onda ne bismo sve ostavili ovako kako jeste?” Denis se nagnuo prema njoj i pomilovao je po obrazu. „Kad bismo samo mogli.” Vita je pogledala na drugu stranu. „Ništa drugo i ne možemo.” Denis ju je posmatrao. „Nikom više nisi pisala, osim školi, naravno?” „Kome bih mogla da pišem?” Viti je bilo drago što nije pisala ruskoj krojački; takve kao što je ona tračare. Spustila je pogled na pismo koje joj je ležalo u krilu, i krupan rukopis samouverene žene, crno mastilo na

~ 250 ~ Knjigoteka


Anna plavom lanenom papiru, diskretno ali precizno zaglavlje: Kuća Kopermolt, kod Heksama, telefonirati na stanicu Kopermolt 25. Šta li je mislila gospođa Li kada je to pisala? „Na nestale osobe ili policiju,” promrmljala je, „ili Vojsku spasa?” „Šta s njima?” Denis je otvorio koverat koji je ličio na službeno pismo. Vita je pomislila da bi bilo bolje da za to ne koristi nož za maslac. „Aha,” rekao je Denis zadovoljno. „Potvrda o mom premeštaju. Šalju me u Delhi.” „Delhi?” Vita je bila oduševljena. „Odlično.” „Svideće ti se tamo?” „O da. To je sjajno, i kakav napredak. Potpuno sam spremna da krenem dalje, ali...”, glas joj se slomio, „šta ćemo sa...” Vita je osetila kako joj se krv povlači iz lica. Obuzela ju je mučnina i usta su joj se osušila. Došao je nosač i rekao Denisu da ga čeka auto koji treba da ga odveze do kancelarije. „Tako.” Denis je ustao. „Kako bi bilo da zaboravimo na to? Kao da se umešalo proviđenje. Možeš čiste savesti da nosiš one haljine. Biće ti od koristi u Delhiju”, rekao je veselo. „Ali...” Viti su se tresle ruke dok je stezala Milino pismo. „Ovim se za tebe i mene apsolutno ništa ne menja”, rekao je Denis. „Sada moram da idem ili ću zakasniti.” Sagnuo se da je poljubi. „Nemoj da se izmičeš. Nisam, kao što si umislila, naručio ubistvo u Marseju.” Ponovo ju je poljubio. Viti je izletelo: „Naravno da nisi. Videli su je u Londonu.” Denis se prigušeno nasmejao, a onda je rekao: „O tome više nikada ne želim da čujem ni reč. Je li to jasno?” „Da. Ako ti tako hoćeš”, rekla je Vita. „Videćemo se uveče na polu. Doći ćeš da gledaš?” „Naravno da ću doći”, rekla je.

~ 251 ~ Knjigoteka


Anna

ÄŒETVRTI DEO

~ 252 ~ Knjigoteka


Anna

Četrdeset šest Flora je obilazila kuću svojih poslodavaca i proveravala spisak. Kuća joj je bila draga; bilo joj je dobro tokom godina koje je provela radeći u njoj. Pitala se hoće li će ikada ponovo raditi tu. Na zidovima lišenim slika, srebrnine i knjiga, blede mrlje su iznenađivale, a prazne police optuživale. Sobe su izgledale napušteno. Kuća je bila bez utrobe; iznutrice su joj odvezene iz grada da ulepšavaju druge prostorije i krase zidove drugačijih dimenzija. Bilo joj je žao. Imala je utisak kao da je kuća bolesna i ožalošćena zbog izgubljene civilizovane udobnosti koju je odneo rat. Ali kuća je izbegla bombe; prozori su joj netaknuti, zidovi neokrnjeni. Čista je. Zar nije, kao što inače povremeno radi, nekoliko dana provela metući podove, brišući prašinu, glancajući? Lepo miriše; bude li prilike, oživeće. Ukoliko ostane neoštećena, njeni poslodavci bi mogli, budu li želeli, da se presele u London i vrate je u život. Stojeći u delimično nameštenoj dnevnoj sobi, gledajući kako se s Trga Tarlou u nebo diže baražni balon, Flora je razmišljala da li bi, ukoliko joj se poslodavci vrate u London, i ona došla s njima. Verovatno ne. Vidici su joj se proširili; više joj ne donosi zadovoljstvo pogled na ulicu sputan zelenom površinom na trgu. Spisak. Ne sme ništa da propusti. Proverila je, pročitala: „Isečci iz novina u fioci stočića pored sofe”. Gospodin Felouz pripada manjini koja je u toku predratnih godina obraćala pažnju na zloslutna upozorenja. Otvorila je fioku stočića pored sofe. Dobar je to stočić, ona smatra da je vredan evakuacije; gospođa Felouz ne. Prešla je rukom po njemu da ga uteši. U fioci je našla pakete isečaka iz novina, uvezane gumicama, koji su prizivali u sećanje paljevinu Rajhstaga, Musolinijeve bombastične govore, stradanje Jevreja, Minhensku krizu, rastuću nacističku pretnju. Neke članke je napisao Hjubert; prezime Vindet-Vajt istovremeno joj je čudno i blisko. Hjubert je predvideo rat izveštavajući iz Berlina, Španije i u poslednje vreme iz Praga, rat u kojem gospodin i gospođa Felouz neće da učestvuju jer su kvekeri i, bez obzira na to, prestari za borbu. Hjubertovi članci sasvim su trezveni, pomislila je Flora prisećajući se, s prigušenim smehom, Hjuberta kada ga je videla poslednji put. Posle Minhenske krize Felouzovi su odlučili da se presele na selo, kupe farmu. Rekli su: ,,S ratom dolazi glad. Gajićemo ono što nam treba za hranu.” A Flora se preselila s njima jer je osećala urođenu odbojnost prema nasilju.

~ 253 ~ Knjigoteka


Anna Pakujući isečke, setila se svoje užasnutosti kada je objavljen rat i koliko je bila šokirana agresivnošću ljudi koji su se nadali da će učestvovati i jedva čekali da se uključe u sukob. Štiklirala je isečke na spisku i pročitala „makaze za čipku”. Moguće je da su makaze, koje se već nekoliko godina premeštaju s mesta na mesto, skliznule niz stranicu sofe. Skinula je prekrivač za prašinu i izašla na balkon da ga istrese. Čuvši pucketanje tkanine iznad sebe, neki prolaznik iznenađeno podiže pogled. Flora mu je kroz smeh doviknula: „Izvinite.” A onda: „Felikse?” A Feliks je, gledajući je, opreznim glasom rekao: „Ko?” A onda: „Pa to je Flora. Znači, odrasla si.” Držeći prekrivač za prašinu na grudima, rekla je: „Da.” „Hoćeš li da siđeš?”, pitao je. „Sačekaj trenutak, dolazim.” Ali prvo je spustila ruku niz stranicu sofe i našla izgubljene makaze, ubola se i raskrvarila prst. Vratila je prekrivač za prašinu i otrčala niz stepenice da otvori vrata. „Ah”, rekao je Feliks kad je zatvorila vrata. Stajao je leđima okrenut mrlji od ogledala s početka devetnaestog veka koja je ostala na zidu. Bila je zaprepašćena time što ga je prepoznala. Rekla je: „Pretpostavljala sam da si u Holandiji. Zamišljala sam te tamo.” ,,U principu i jesam”, odgovorio je Feliks. Flora je, kao što pravila ponašanja nalažu, rekla: „Divno je što smo se sreli, kako si?” „Pa”, rekao je Feliks naslanjajući se na zid. Primetila je da se oznojio. Zbunjeno je rekla: „Ni ja u stvari nisam ovde, već na selu. Samo povremeno dolazim u London da se postaram za kuću; i sada to radim.” Idiotski se pitala hoće li on primetiti miris sredstva za čišćenje nameštaja. Feliks je rekao: „Krvari ti prst. Okrvavila si suknju.” „Nije važno.” Posisala je krv s prsta. „Hoćeš li da popiješ čaj ili kafu? Ne mogu da ti ponudim piće; moji poslodavci uopšte ne piju.” „Hteo bih da sednem”, rekao je. Preleteo je pogledom oko sebe, po praznom predvorju. „Hajdemo na sprat. Gore je sofa.” Onda se setila onoga što je malopre rekao. „Ali ti kažeš da si u Holandiji?” Povela ga je prema stepenicama. „Kao što si ti na selu.” Ušao je s njom u dnevnu sobu i seo na sofu. „Nisam zvanično ovde. U preletu sam.” „Doneću ti čaj.” „Ne, samo me pusti da malo sedim ovde dok mi se srce ne smiri.”

~ 254 ~ Knjigoteka


Anna „Srce? Jesi li bolestan?” „Uplašio sam se. To platno je puklo kao pištolj.” Flora se nasmejala. „Nema pištolja na Trgu Tarlou.” Feliks se zavalio i zažmurio. „Nema pištolja; to je lepo. Znači bezbedan sam, zar ne?” Delovao je umorno. Kosa mu je bila proseda i ugojio se nekoliko kilograma. Kako to misli „bezbedan”? Gledajući ga, setila se da je ona ta koja se osećala bezbedno kad ju je pre mnogo godina držao za ruku i kad je igrao s njom valcer. Kroz glavu joj je proletela misao da se sada ne bi osećala bezbedno s njim. Izraz mu je bio nekako suzdržan i ne može da ga prepozna. Lice mu je čudne boje; ruka mu je, kad su se pozdravili, bila vlažna, a ne suva kao u sećanju na Dinar. Nije ni prijatno hladna, pomislila je, kao svih onih godina kad sam ležala u njegovom naručju. Gledao ju je. „Jesi li zaista u Holandiji?”, pitala ga je. „Naravno da nisam, šalio sam se. Ovde sam, sedim na sofi u Londonu. Zašto je soba poluprazna?” Objasnila mu je da je najveći deo nameštaja prebačen na selo, da su ostale samo neophodne stvari. „Poluprazna je zbog rata.” „Kao što sam i ja poluprazan.” „Ne razumem tvoju šalu”, rekla je. „Koju šalu?” „O Holandiji.” „Ah, to.” „Prilično je tajanstvena.” ,,U redu, u redu. Omaklo mi se. Doputovao sam nakratko. Ne bi trebalo da sretnem nikoga koga poznajem. Tebi sam sve rekao jer si me iznenadila.” „Je li to opet neka šala?”, upitala ga je. Feliks se zasmejao. „Ovo mi ne polazi baš za rukom, zar ne?” Smeh mu je bio izveštačen. „Šta to?”, pitala je. „Nije važno. U stvari, ovde sam tajno da bih se sastao s nekim ljudima, između ostalih s Hjubertom Vindet-Vajtom. Sećaš li ga se?” „Da.” „On je u obaveštajnoj službi; pri mornarici, čini mi se.” „Mislila sam da je novinar.” „Za vreme rata se te stvari prepliću.” „Nisam to znala.”

~ 255 ~ Knjigoteka


Anna Feliks se osmehnuo. „Ponudila si mi čaj, a meni bi u stvari najviše prijalo da se okupam. Tamo gde odsedam nestalo je tople vode.” „Naravno, okupaj se. Kada treba da se sastaneš s tim ljudima?” Namerno nije izdvojila Hjubertovo ime. „Da li bih mogao da prenoćim ovde? Osećao bih se divno i slobodno kad bih proveo noć na mestu za koje niko ne zna.” Setila se njegovog jedva primetnog akcenta. „Naravno, ostani.” „Onda bih mogao još jednom da se okupam ujutru.” Nije joj ostao u sećanju kao neko ko se svaki čas kupa, ali čega se uopšte seća? Smestiće ga u spavaću sobu gospodina i gospođe Felouz, a posteljinu će posle oprati; nema potrebe da im priča o posetiocu. „Namestiću ti krevet, a kad se okupaš, mogu da ti spremim nešto za jelo. Jesi li za omlet?” „Od pravih jaja?” ,,I salatu. Sve donosim sa sela.” „Imaš li telefon?” Osvrnuo se oko se sebe. „Privremeno je isključen.” „Kamo sreće da i ja mogu da se isključim.” Osmehnuo se; zaboravila je njegove zube. ,,A sad, kako stoje stvari s tim kupanjem?” „Doneću ti peškir, ješćemo u kuhinji. Ova kuća je, da tako kažem, odložena dok traje rat.” „Kakav je luksuz kad te sklone u stranu, baš lepo”, rekao je Feliks naglašavajući reč lepo. Još jedna šala? Oseća da ne treba da ga ispituje. Išao je za njom do kupatila. „Kada završiš, spremiću večeru”, rekla mu je. Na vratima joj je kazao: „Nagovorili su me da dođem jer poznajem Hjuberta. Kako je on?” „Godinama ga nisam videla.” „Nije trebalo da mu pominjem ime. Nikada neću naučiti. Nije važno, lepo je što sam porazgovarao s tobom. A sad kupanje. Sjajno, soli za kupanje!” Ton mu je bio podrugljiv. Nije ga znala takvog. Da li ga je uopšte poznavala? Uskoro joj je Feliks za večerom rekao: „Zadovoljstvo je razgovarati s tobom, ne paziti na svaku reč. Tako želim da ne budem na oprezu kad razgovaram.” Onda je dodao: „ Verujem da ti veoma dobro čuvaš tajne. Moja žena nije takva; ne mogu da razgovaram s njom. Gotovo da se ne usuđujem da spavam u istom krevetu s njom. Možeš li u to da poveruješ?”

~ 256 ~ Knjigoteka


Anna „Teško”, odgovorila je Flora. „Čovek mora da doživi bol, kao ti, da bi umeo da čuva tajnu.” (Kako on zna da sam doživela bol?) „Sećam se tvog malog suzdržanog lica u Francuskoj, a takva je bila i Irina Tarasova. Razgovarao sam u to vreme s njom. Bilo je tajni, ali drugačijih.” „Viđam je ponekad”, rekla je Flora. „Pozdravi je ako je vidiš. Šije li i dalje?” „Da.” „Ne mogu da razgovaram sa svojom decom, brbljaju kao i njihova majka.” ,,U Holandiji?” Dok je posmatrala Feliksa kako jede omlet, bilo joj je teško da poveruje u Holandiju; zamišljala je da je Engleska za vreme rata odvojena od okupirane Evrope. Je li zaista došao otuda? „Kako su ti majka i sestre?”, pitala ga je. „Ne usuđujem se da ih dovedem u opasnost. Kao što znaš, mi smo pod nemačkom okupacijom. Ovo je dobro.” Pojeo je salatu i Florino sledovanje sira. „Imaću problema zbog nestanka”, rekao je. „Neće im škoditi da se malo zabrinu. Englezi su u svojim lepim bezbednim kancelarijama dozlaboga samozadovoljni...” Bio je pun prezira. „Pomisliće da si proveo noć s nekom kurvom.” Zamišljeno ju je posmatrao žvaćući poslednji zalogaj sira. Rekao je: „Provešću noć s tobom. Odavno nisam držao u rukama nepoznato telo.” Nije joj bilo prvi put da vidi kako muškarci pod uticajem ratne užurbanosti preskaču uvode, ali Feliks ju je iznenadio. Ljuta zbog nečega što se davno dogodilo, rekla mu je: „Kad si me izveo iz škole na ručak, bojao si se da ću ti preneti prehladu.” „Sada nemaš prehladu.” Feliks se nasmejao. ,,A kasnije sam čuo da nije bila prehlada nego male boginje. Hajde, draga. Bilo joj je drago što čuje njegov smeh. Rekla je: „Ne smeješ se često.” „Nije ti do smeha ako živiš u strahu. Hajdemo, Floro.” Uzeo ju je za ruku. „Hoćemo li u krevet?” Prigušeno je zevnuo i ustao protežući ruke. Tvrdoglavo je rekla: „Moram da operem sudove od večere.” A onda, kao da je se to ne tiče: „Ne vidim od kakve koristi možeš da budeš u Holandiji ako si paralisan strahom.” Šta li to radi kad se toliko plaši? Trudila se da sredi misli jer joj je bilo teško da poveruje u ono što on govori. Pitala ga je: „Jesi li zaista došao iz Holandije?” „Oh, da. Nisam to izmislio.” „Kad si već tu, zašto ne ostaneš?”

~ 257 ~ Knjigoteka


Anna „Hajdemo gore, Floro.” Gledao ju je. „Nisi se mnogo promenila, ali si se popunila baš tamo gde treba. U Dinaru si izgledala kao vreća kostiju, ali oči su ti sijale.” „Zašto ne možeš da ostaneš?” Izmenila je pitanje. „Postoje stvari koje ipak mogu da uradim.” „Kao na primer?” „Pre svega da razdražujem Nemce.” Govorio je šaljivim tonom. „To se svodi na ono što zovu ‘izaći na prozivku’. Ma hajde. Floro. Ostavi se oranja sudova.” Dok se svlačila, Flora je pomislila da greši. Feliks je, već u krevetu, rekao: „Požuri.” Osećajući da ono što će uraditi u krevetu svojih poslodavaca ne bi naišlo na njihovo odobravanje, Flora se kolebala. Feliks je iz kreveta dohvatio njene gaćice i svukao ih. Rekao joj je: „Hajde, dođi.” Ljubav je vodio vešto ali bezlično, lagano, lagano, brzo, brzo, lagano, s gromovitim završetkom. Mermerni Feliks nikad nije bio takav. Uzdržala se da se ne nasmeje. „Jesi li uživala u ovome?” Milovao je njen bok. Ne čekajući na odgovor rekao je: „Lepo. Mišićava si kao dečak.” „Radim napolju, na farmi.” Nije ga zanimao njen posao. „Sećaš li se izleta?” Milovao ju je. „Bili je tada sigurno imao oko jedanaest godina.” „Koji Bili?” „Mlađi brat one devojke s belim trepavicama i isturenim zubima; Bili Viloubi.” „Izmenila je izgled i udala se za bogatog Amerikanca.” Flora nije mogla da se seti Bilija. „Dragi moj Bili. Šta li sada radi?”, promrmljao je Feliks. Flora se naglo odmakla od Feliksa. Možda će biti bolje ako mu okrene leđa. „Ne okreći mi leđa.” Okrenuo ju je prema sebi. Pokušala je da se seti kako je izgledao u Dinaru: nije bio sed i sredovečan. „Gospodin Felouz, za koga radim, radi na knjizi u kojoj će, nada se, dokazati da je bilo moguće pobediti naciste mirnim putem. On je čovek mira.” Feliks je podrugljivo frknuo. Krevet je pripadao gospodinu Felouzu;

~ 258 ~ Knjigoteka


Anna osećala je obavezu da ga pomene. Rekla je: „Pre rata je prikupljao Hjubertove članke kao referentni materijal.” Feliks je prelazio prstima preko njene mišice. „Bili je, kao adolescent, imao otprilike tvoje razmere”, rekao je i uštinuo je. „Ja nisam Bili.” „Kad bih samo imao vremena da ga obiđem.” Flora se premišljala da li da se vrati u svoj krevet na spratu. Predložila mu je: „Kako bi bilo da te ostavim da spavaš?” „Ne ostavljaj me samog. Potrebno mi je da razgovaram s nekim.” Čvrsto ju je zagrlio. „O čemu?” (Ako bih otišla u svoj krevet, pomislila je, mogla bih da se bacakam, grizem jastuk, vrištim, smejem se ili bilo šta drugo.) Osećala se kao da je plela ogromnu odeću koja joj se pred očima para. „Ostani sa mnom, slušaj me.” Feliks ju je držao u zagrljaju. „Moja porodica, moja deca, tako su lepa, tako mala, tako puna poverenja. Dečak je bistar. Nadali smo se - moja žena Julija je puna nade i duha. Vodi bitku sa sledovanjima i crnom berzom. Ne možeš to da razumeš. Mi imamo novac. Naravno, bolje stojimo od većine. Moja majka i sestre pokušavaju da pomognu onima koji su u opasnosti. Život pod okupacijom je pravi pakao, osećaš se bespomoćno. Mnogi se bore protiv...” „Zar se ti ne boriš?” „Nedovoljno. Beznačajno je to što čovek može da uradi. Jevreji...” „Pomažeš im?” „Nestaju, draga moja; sad ih vidiš, sad ih ne vidiš.” U glasu mu se osećala ogorčenost. ,,Oh!” ,,A čovek ne želi da im se priključi. Je li ti dosadno ovo što pričam? Elizabeta i ja smo se u ono vreme pitali da li ti je dosadno s nama, bila si mnogo mlađa.” „Nije mi bilo dosadno.” Primetila je kratke oštre čekinje na njegovoj bradi; ujutru će mu naći brijač. Feliks je počeo da joj priča. Pričao je o cenama povrća u Holandiji, o nestašici benzina; činilo se da je opsednut sitnicama. Prispavalo joj se i bilo joj je teško da ostane budna. Njegovo telo kraj nje bilo je napeto. Rekao je: „Čovek sve vreme mora da bude na oprezu. Jedna greška može da odnese mnogo života.” Posle nekog vremena je ućutao. Onda je, gotovo vičući, drugačijim i očajničkim glasom rekao: „Ja se, u stvari, dozlaboga trudim da ostanem po strani, da ne stavljam glavu u torbu. Ovaj glupi put je izuzetan rizik kakvom se inače ne izlažem. Neću dozvoliti da me nagovore na nešto

~ 259 ~ Knjigoteka


Anna slično, moram da mislim na porodicu.” Pošto ništa nije prokomentarisala, smirenije je rekao: „To je istina i nema mnogo razloga da se bojim.” „Pa, zašto si onda, zaboga, došao?”, pitala ga je. „Zašto, zaboga, ljudi rade ono što rade?”, rekao je ljutito. „Možda sam se pravio važan. Možda sam osećao da moram bar jednom da uradim ono što drugi ljudi rade sve vreme.” Čvrsto ju je zagrlio i zagnjurio lice među njene grudi, tako da se gotovo nije čulo kad je rekao: Ja nisam heroj.” Ali, istog trena se pridigao na lakat i zvaničnim tonom rekao: „Treba da ti bude jasno da nama nije tako loše; mi smo vrlo poznati, poštovani, bogati. Nemci nerado diraju ljude kao što smo mi. Dovoljno je da ne pravimo probleme.” Rekla je: „Očekivala bih da vam zbog toga bude teže.” Rekao je: „To je mač s dve oštrice.” Setila se dolaska Feliksove majke i sestara u hotel Mažorlen 1926. godine, glavnog konobara koji se ponizno klanja, šištavog šapata u engleskim porodicama da je tu šest baronica, šest. „Ali pomagao si Jevrejima”, rekla je. „Nisam pomagao Jevrejima. Da jesam, ugrozio bih svoju porodicu. Osećam se krivim, možeš li to da razumeš? Kad ništa ne radiš, osećaš krivicu.” „Mislim da razumem.” „Plašio sam se da pomažem Jevrejima. Baš kao što se plašim da radim za pokret otpora, i još više se plašim, na to ne smem ni da pomislim, da sarađujem.” „Da sarađuješ?” „S Nemcima. Ljudi i to rade.” Floru je to potreslo. „Nisam to znala”, rekla je. Feliks je rekao: „Zato se osećam bespomoćno. Mislim da jedino želim da spasem sopstvenu kožu.” „Hajde, ne budi smešan”, rekla je. „Ne nipodaštavaj svoju hrabrost, to je besmisleno.” Činilo joj se da posle bezbojnog vođenja ljubavi u krevetu gospodina i gospođe Felouz ne treba da bude patetična, ali ipak je ponovila: „Ne nipodaštavaj svoju hrabrost.” „Smešna mala Flora.” Rekao je Feliks, spustio glavu na jastuk i odmah zadremao. Kada se probudio, bio je veseo, zagrlio ju je i privukao glavu na svoje rame. „Sećaš li se onog izleta? Kako su bili lepi Kozmo i Hjubert, a devojke tako šašave i ljupke. Očarala me je njihova pesma.”

~ 260 ~ Knjigoteka


Anna „Sada, kao i ti, imaju porodice o kojima se staraju”, rekla je Flora. „Ne verujem da su sada manje šašave. To je vrsta hrabrosti - ima je i moja žena - talenat da se život ne uzima suviše ozbiljno. Šta misliš, jesam li prestar da to naučim?” „Nije potrebno da se ti učiš hrabrosti. Hrabro je priznati svoj strah. Nemoj neprestano da pričaš o tome.” „Je li ti to dosadno?” „Malo.” Osećala se kao da nije dorasla ovoj situaciji. „Znaš li koji je moj veliki strah?” „Koji?” „Bezumno se bojim da će Gestapo doći da me uhapsi dok se kupam.” „To mogu da razumem. Jesi li zato došao u Englesku, da se bezbrižno okupaš?” „To je jedan od razloga”, rekao je. „Pričaš li ženi o svojim strahovima?”, pitala ga je. Pokušala je da mu zamisli ženu; ništa nije rekao o njoj, osim da je šašava i hrabra. „Ne bi razumela”, rekao je. „Ne usuđujem se da je uznemirim, ali s tobom mogu da pričam.” (Kao što se priča s neznancima, pomislila je.) Pred zoru je zaspao. Izvukla se iz kreveta i otišla u svoju sobu. Umila se, oprala zube i očešljala se. Kad se obukla, tiho je završavala kućne poslove u kojima ju je Feliks prekinuo kad je došao. Kad Feliks ode, okupaće se, proveriti da li je u kući sve u redu i uhvatiti voz da se vrati u selo. Više nema vremena da ispituje Feliksa; prekasno je. Probudiće se, okupati, pojesti doručak kojim će ga poslužiti, i otići ostavljajući je s cenama kupusa i švedske repe u okupiranoj Holandiji. Takođe će znati da on voli svoju hrabru i šašavu ženu, da voli ili je voleo Bilija Viloubija, i da se plaši. To stvarno nije malo. Međutim, ipak je imala osećaj obamrlosti i ozlojeđenosti. Nimalo se nije zainteresovao za njen život; ništa je nije pitao, iskoristio ju je. „Bilo mu je zgodno da na mene izlije svoj strah”, rekla je naglas, i pošla da potraži rezervni brijač gospodina Felouza. Osobi kod koje je trebalo da provede noć reći će da je bio s kurvom, pomislila je s kiselim osmehom. Ali je takođe shvatila da ne treba da bude nepravedna i da taj jadni čovek nema pojma kakvu je ulogu igrao u njenom životu. Naglas se nasmejala pokušavajući da se priseti Feliksa kakvog je oduvek znala, i otišla da

~ 261 ~ Knjigoteka


Anna pokuca na vrata spavaće sobe gospodina i gospođe Felouz i probudi ga. „Vreme je za ustajanje. Donela sam ti brijač.” Za doručkom je Feliks bio raspoložen; rekao je da se baš lepo okupao, a doručak je veoma ukusan. Divno je piti pravu kafu. Posle rata mora da dođe kod njih u goste, Julija će joj se sigurno svideti. Na pragu ju je poljubio. „Mnogo mi je pomoglo što smo razgovarali. Za tebe je to verovatno bila gomila koještarija.” „Čuvaj se”, rekla je. „Ništa se ti ne boj, hoću. Najbolje bi bilo da nikome ne pričaš da sam bio ovde.” „Neću. Moji poslodavci možda ne bi imali razumevanja”, rekla je. Ali njega ne zanimaju njeni poslodavci, mislila je dok ga je gledala kako samozadovoljno korača niz ulicu, kao što ga ne zanima ni to što je za kupanje potrošio svu vruću vodu. Bar sam mu obezbedila bezbrižno kupanje, pomislila je gledajući kako zamiče za ugao. Uprkos obamrlosti bila je tužna i zbog Feliksa i zbog sebe jer joj se činilo da nikada nije poznavala čoveka s kojim je delila krevet gospodina i gospođe Felouz. Dok je skidala posteljinu s kreveta gospodina i gospođe Felouz, zažalila je što je srela Feliksa; lišio ju je prijatnog iako izbledelog sna.

~ 262 ~ Knjigoteka


Anna

Četrdeset sedam „Ne smemo dugo da se zadržimo.” Mabs je stajala dok joj je Irina, klečeći, čiodama pričvršćivala porub suknje. „Idemo s Hjubertom na ručak.” „Kako je on?” Irinina usta su bila puna čioda. „Pa, čini se da je dobro.” „Poslednji put sam ga videla kad je bio dečak.” „Ne bi ga prepoznala; popunio se, kosa mu sedi, a obrve su mu gušće nego ikad.” „Da li se oženio?”, pitala je Irina. „Kaže da će se oženiti kad se rat završi, u međuvremenu ima mnogo devojaka. On je na neki način u ratnoj mornarici, baš kao što je Kozmo, na neki način, u ratnom vazduhoplovstvu.” „Majka mu je umrla”, rekla je Taši zavaljena u ležaljci. „Sada ima malo para.” ,,I reputaciju levo orijentisanog novinara”, rekla je Irina stavljajući čiode. „Evo, da vidimo kako stoji?” Malo se izmakla kako bi osmotrila Mabs dok se ova okreće oko sebe. „Hjubertova reputacija nam baš i nije bila neophodna u porodici”, rekla je Mabs svlačeći haljinu. „Hoće li biti neophodna još jedna proba?” „Da. A sad tvoja haljina, Taši”, rekla je Irina. Šila im je tople večernje haljine za hladnu ratnu zimu. „Ispričaj Irini o lusteru”, rekla je Taši dok joj je Irina preko glave navlačila nedovršenu haljinu. „Lusteru?” Irina se okrenula prema Mabs. „Zbog lustera je moj otac promenio mišljenje o Hitleru”, rekla je Mabs. „Ne pomeraj se”, rekla je Irina Taši, usta punih čioda. „Ispričaj joj”, rekla je Taši. „Sada je Engleskinja, razumeće.” „Za vreme jednog vazdušnog napada otac je večerao u klubu s Fredijem Vordom i Ijanom Meknisom”, rekla je Mabs. „Naravno, ponos im nije dozvoljavao da odu u sklonište. To je bilo kada su tek počeli da nas bombarduju. U klubu se niko nije dosetio da skloni lustere, pa su oni, kad je bomba pala na Pal Mal, leteli na sve strane. Otac je bio posečen, a Frediju Vordu su morali da stave pet kopči. Otac se razbesneo. Sve do tada je mrmljao da ono što Hitler radi ima smisla.” Irina je s neodobravanjem šmrknula.

~ 263 ~ Knjigoteka


Anna „Da nije bilo Hjubertovih članaka, general Li bi mnogo ranije promenio mišljenje”, rekla je Taši. „Zašto?” Irina je nameštala rukav. „Ne pomeraj se, Taši.” „Pa zaista, Irina! Čitaš ih! Hjubert je stalno naglašavao koliko je Hitler antikomunistički nastrojen, baš kao i general Li. To im je zajedničko.” Irina je rekla: „Koješta.” „Najdžel tvrdi da Hjubert ima talenta za razdraživanje starije gospode”, rekla je Mabs. „Ali sada je s ocem sve u redu.” „Zar nije na nekom od glavnih puteva farbom ispisao ‘Hajl Hitler’?”, zadirkivala ju je Taši. „To je uradio neko drugi”, rekla je Mabs. „Kako ti se čini to što je Rusija na našoj strani, Irina?” „Boljševici”, rekla je Irina. ,,Ca finim mal.” 33 „Moj otac i ti biste se dobro slagali”, rekla je Mabs. Polako s tom čiodom.” „Možda se previše čvrsto držimo svog mišljenja”, rekla je Irina. „Neki ljudi odbijaju da imaju bilo šta s ratom.” „Pitam se na koga se to odnosilo”, rekla je Taši dok su se vozile taksijem prema Viltonsu. „Nije joj bila smešna priča o tvom ocu i lusteru.” „Pa, ona je Ruskinja”, rekla je Mabs. „Stigle smo, a eno i Hjuberta; upravo ulazi.” Nedugo zatim, dok su sedeli i jeli ostrige, pitala je Hjuberta: „Poznaješ li nekoga ko nimalo ne učestvuje u ratu, čak ni koliko Taši i ja?” „Da”, rekao je Hjubert. „Bože, Hjuberte, koga?” Hjubert je pomislio na Feliksa, koji najradije ne bi učestvovao, ali ništa nije rekao. Progutao je ostrigu. Mabs i Taši su sjajne devojke, pomislio je, ali ne može sve da im se priča, previše su lakomislene. „Koga? Kaži nam”, rekla je Taši. „Džojsin mlađi brat, na primer.” „Stvarno? Kako mu to polazi za rukom? Je li bolestan?” „Uložio je prigovor savesti.” „Za mene je to hrabar postupak”, rekla je Mabs. Hjubert je malo promenio stav. Rekao je: „Poslali su ga u zatvor zbog toga.” 33

Franc: To će se loše završiti. (Prim. prev.)

~ 264 ~ Knjigoteka


Anna „Bože, zar on nije bio peder?”, pitala je Taši. ,,I dalje je, nema sumnje. Sad su ga poslali da radi u rudniku.” „To znači da ipak učestvuje, i to mnogo više nego Mabs i ja, koje bezbedno gajimo klince u Viltširu i lakomislenošću održavamo moral muževa.” Hjubert se nasmejao. „Bogami, održavate i moj moral. Idete li vas dve posle ručka da kupujete šešire? Za šešire i ostrige nema ograničenog sledovanja. Hoćemo li da pojedemo još neku ili bi to bilo halapljivo?” „Hajde da budemo halapljivi”, rekla je Taši. „Dobro bi mi došao jedan nov šešir”, rekla je Mabs. „Baš si nas lepo podsetio.” „Jesi li tužan zbog majke, Hjuberte?”, pitala ga je Taši. „Ili je možda nisi voleo?” „Ne, nisam tužan, ali u poslednje vreme smo se zbližili. Kupovao sam joj šešire da bih je utešio posle smrti mog dosadnog očuha. Prijalo joj je. Čak sam je vodio u Pengapu i baš joj se dopala.” „Znači to je u redu”, rekla je Mabs. ,Je li ti ostavila mnogo novca?” „Ono što je ostalo od klađenja na trkama. Bila je luda za konjima.” „Ali ti zarađuješ gomilu para.” „Da, do rata sam zarađivao. Nije bilo loše.” „Treba da se oženiš”, rekla je Mabs. „Ima vremena”, rekao je Hjubert. „Mogle bismo da ti nađemo neku dobru priliku”, rekla je Taši zadirkujući ga. „Sam ću, hvala”, rekao je Hjubert. „Uzgred, uskoro odlazim za severnu Afriku.” „Oh, Hjuberte, ako ikako budeš mogao, pošalji nam nekoliko konzervi maslinovog ulja. Hoćeš li? Sve zalihe su mi otišle za pomoć nedonoščad!.” „Kakvoj nedonoščad!?” „Onoj s kojom radim u lokalnoj bolnici. Oh, Hjuberte, ti stvarno misliš da mi samo sedimo i ništa ne radimo. Jesam li u pravu?” Dok je posmatrao dve prijateljice kako se udaljavaju prema Ulici Bond, Hjubert je osetio veliku ljubav. Njihovo neumorno kupovanje ne prestaje. Ratne nestašice samo su im izoštrile apetite; kad se završi rat, uskočiće u mirnodopski kolosek brže nego većina ostalih. Pitao se je li Mabs ikada žalila za Feliksom, ili ga je možda zaboravila. Čini se da je zadovoljna s Najdželom. Dok se vraćao u kancelariju, pitao se gde je Feliks nestao one noći. Ne liči na njega da pokupi kurvu, a objašnjenje mu nije

~ 265 ~ Knjigoteka


Anna bilo ubedljivo. Nije valjda uradio nešto nepromišljeno kao što je poseta starim prijateljima?

~ 266 ~ Knjigoteka


Anna

Četrdeset osam Ponovo u Londonu, godinu dana kasnije, Flora je udarila nožnim palcem o ivičnjak, saplela se i pala na trotoar; dočekala se na kolena. U svetlosmeđoj tmini vozač automobila koji ju je umalo udario oglasio se sirenom. Dok je napipavajući prelazila preko trotoara do metalne ograde, čulo se škripanje guma koje su klizile po ivičnjaku. Pocepala je čarape i ogulila kolena, a bravica njenog malog kofera se polomila i otvorila. „Do đavola”, opsovala je dok je popravljala suknju, i pljunula je na maramicu kako bi obrisala povrede. „Do đavola.” Glas joj je bio prigušen maglom. Zalupila je bravicu kofera i pošla dalje hramljući i držeći se ograde. Po ulici su puzila nevidljiva čudovišta koja su magli dodavala izduvne gasove. Kolena su je bolela, od bola je dahtala. Dahćući je udisala maglu kada je naletela na uniformu boje magle. Amerikanac je stajao. Flora je rekla: „Izvinite, nisam vas videla.” Udarila ga je koferom po nogama. , U redu je, gospođo. Baš sam brisao naočare, nekako se zamagle u ovim vašim specifičnim klimatskim uslovima.” , Oh, pa vi imate kartu”, rekla je Flora. Amerikanac je prineo kartu očima. „Kako bih se inače snašao u ovom vašem prokletom gradu u kojem nijedna ulica nije prava?” „Mi smo u Ulici Farm”, predusretljivo je rekla Flora. „Grešite, gospođo. Ovo je Ulica Braton. Zar ne poznajete sopstveni grad?” „Mislila sam da znam kuda da idem. Pokušavam da dođem do Pikadilija. Mora da sam se izgubila”, rekla je Flora. „Uhvatite me pod ruku”, rekao je Amerikanac, ,,i odvešću vas tamo. Ovo je Ulica Braton, zar ne?” Upro je prstom u kartu. „Treba na kraju da skrenemo desno i prođemo kroz prolaz Braton. Vidite?” „Da.” ~ 267 ~ Knjigoteka


Anna „On nas dovodi do Ulice Barkli; skrenemo levo i Pikadili je na kraju. Idite uz ogradu da nas neki ludak ne pregazi.” Flora se uhvatila za njegov rukav i pošli su. „Veoma ste ljubazni”, rekla mu je. ,,U stvari, nisam ni znala kako je kad vidiš vazduh koji udišeš. Jeste li vi navigator?” (Treba proćaskati iz pristojnosti.) „Radim u kancelariji. Kod kuće se bavim nekretninama. U San Francisku imamo magle, ali ništa slično ovome.” „Zato bar nema vazdušnih napada.” Flora mu je bila zahvalna što joj pravi društvo. „Jeste li doživeli mnogo napada?” Njen pratilac je zastao da obriše naočare. „Nisam. Živim na selu.” „Ja se userem od straha, ali mi imamo odlično sklonište na Trgu Grosvenor.” „Plašim se skloništa, bojim se da ću biti živa zakopana.” „Ovde treba da skrenemo levo i Pikadili je na kraju ulice. Zovem se Rodžer.” „Mislila sam da se svi Amerikanci zovu Čak ili Vejn ili Henk.” Flora je sada čula gušći saobraćaj; biće autobusa, možda i neki taksi, ali brže će stići metroom. „Samo u filmovima”, rekao je Rodžer. „Ako uspemo da pređemo preko vašeg Pikadilija, mogli bismo da stignemo i do Rica. Šta kažete na piće u baru, ili ručak?” „Moram da stignem na voz”, rekla je Flora. „Nikad nisam bila u Ricu. Veoma ste ljubazni.” „Kad bismo mogli da izađemo iz ove magle, mogao bih da vam vidim lice.” Rodžer se opet zaustavio da obriše zamagljene naočare. „Mama mi je u pismu napisala da ću biti suviše stidljiv da se udvaram nekoj devojci u Engleskoj. Hajde, pomozite mi da joj dokažem da nije u pravu.” Flora se nasmejala. „Žao mi je, moram da stignem na voz. Ali, hvala vam na ponudi.” „Na Pikadiliju nema vozova”, rekao je sarkastično Rodžer. „Nisam toliko neobavešten. Hoćete da odete jer sam ružan.” „Ne!”, rekla je Flora. „Ne.” A bio je upravo - ljubazan i ružan. „Ima autobusa, a i metro je tamo; tako mogu da dođem do voza.” Postidela se. Iskoristila je njegovu kartu.

~ 268 ~ Knjigoteka


Anna „Rekla je da ne gubim vreme s Engleskinjama. Možda je u pravu.” Rodžerov izraz lica je bio bandoglav. „Hej!”, viknuo je ljutite kada je neki čovek u trku izleteo iz magle i svom silinom naleteo na njih. Floru je odbacio na ulicu. „Kako to, do đavola, jurite?” „Izvinite”, rekao je čovek, „nisam vas video. Vratite se, molim vas, ovamo gde je sigurno.” Dohvatio je Florinu ruku. „Neću da budem odgovoran ako vas pregaze. Gospode! Floro, pa to si ti. Draga! Gde si bila? Već deset godina te tražim kao lud.” „Kozmo!”, rekla je Flora naslonivši se na ogradu, čvrsto stežući kofer obema rukama. „Poznajete li ovog tipa?”, pitao je Rodžer. „Da, poznaje me”, rekao je Kozmo. „Gde si se do sada krila? Bio je mnogo viši od nje. „Znaš šta, najbolje će biti da pođeš sa mnom, moram da stignem na voz. Razgovaraćemo usput.” „Ali hoće li ona...” rekao je Rodžer. „Naravno da hoće.” Kozmo je obema rukama zagrlio Floru da se ne bi pomakla. „Ne treba nam ovo da nas razdvaja.” Dograbio joj je kofer i sagnuo se da je poljubi. Amerikancu je rekao: „Odjebi, čoveče!” „Osim toga, gospođa treba da stigne na voz”, rekao je Rodžer Kozmu u leđa. „To će morati da sačeka, zar ne, draga?” „Pedington”, izustila je Flora kad je došla do daha, pošto ju je ponovo poljubio. ,,I ja”, rekao je Kozmo. „Nazirem prazan taksi, hajde da pokušamo.” Podigao je Florin kofer. „Hajdemo. Da li biste mogli da nas odvezete do Pedingtona?”, pitao je dok je otvarao vrata i gurao Floru u auto. „Bolje bi vam bilo da idete metroom”, rekao je vozač, „ali idem u tom pravcu; neće mi smetati da još i zaradim nešto. Ali ne krivite mene ako zakasnite na voz.” Flora je spustila prozor. „Moram da se zahvalim. Pozvao me je u Ric. Hvala vam, hvala vam”, viknula je u maglu. „Bili ste veoma ljubazni, hvala vam.” „Nema na čemu”, čuo se Rodžerov glas iz magle. Kozmo ju je povukao s prozora i zatvorio ga. Rekao je: „Puštaš da te pokupe američki regruti.” „On je kapetan. Prebrojala sam oznake.” „Šta ti je to uradio s kolenima? Krvariš?” „Pala sam, saplela se o ivičnjak...”

~ 269 ~ Knjigoteka


Anna „Tako ti i treba kad bežiš bez mene.” Kozmo ju je privukao sebi, grlio je. „O bože”, rekao je, „ovo je čudesno. Deset dugih godina.” „Zašto plačeš?”, pitala ga je Flora. „Šok. Ućuti na trenutak.” Kozmo je gutao, šmrkao i brisao nos. „Sme li da se zna zašto i ti plačeš?” „Povredila sam kolena. Drago mi je što te vidim i...” Vozač je spustio staklenu pregradu. „Kada imate voz, gospodine?” „Ma bilo kada, nije važno.” Vozač je zatvorio pregradu. „A koji je treći razlog?”, pitao je Kozmo. „Ne mogu o tome da pričam. Nisam mogla da plačem, tako je užasno.” „Nešto se desilo? Nešto zaista strašno?” „Da.” Stvarno je bilo strašno. Čula je na radiju, a kasnije i pročitala u Tajmsu. Nemci su, pošto ih je razbesneo holandski pokret otpora, uzeli taoce. Dva gradonačelnika, poznatog bankara, neke istaknute ljude. Jedan od talaca bio je Feliks. Taoci su streljani. Vest je čula jednog predivnog jesenjeg jutra s vedrim nebom i ranim mrazom. Lep dan je učinio vesti još strašnijim. Bol joj se zgrudvao u želucu i sledio u mozgu. Bila je omamljena. „Ah”, rekao je Kozmo, „mogu da pretpostavim. Feliks.” „Da”, rekla je i zaplakala. Feliks je izgledao tako nežno, tako uplašeno. Zar nije pričao o svom strahu? Nije znala šta da misli o njemu, bio joj je dosadan kao ljubavnik, smetalo joj je što je potrošio svu vodu za kupanje. (Kako sam samo mogla da mu zameram zbog takvih sitnica? pomislila je. Trebalo je da budem u stanju da ga utešim i da mu pružim ljubav. Dok sam ga gledala kako odlazi, samo sam na sebe mislila. Bila sam razočarana. Ne mogu da kažem Kozmu da sam ga videla; ne mogu da mu kažem ni da smo zajedno proveli noć.) „Nije očekivao da postane heroj”, rekla je kroz plač. Dok je gledao kako joj se suze skupljaju na trepavicama pre nego što padnu na obraze, Kozmo se u mislima vratio u sobu madam Tarasove, iznad konjske mesare, u Ulici Rans. Sedeli su na podu; iščupao joj je jednu trepavicu i izmerio je. Feliks je došao da im kaže da je kiša prestala. Rekao je: „Bio je veoma hrabar čovek Siguran sam da su se zbog njegovog držanja Nemci, koji su ga streljali, čudno osećali.” Flora se zagrcnula od plača. Kozmo je rekao: „Sećaš li se kad je došao i rekao nam da je kiša prestala? Sledećeg dana smo išli na izlet.” „Da.” (A on je plesao sa mnom na pesku.)

~ 270 ~ Knjigoteka


Anna „Srećni smo što smo ga poznavali”, rekao je Kozmo. Sedeli su u taksiju jedno uz drugo, učaureni u magli; Kozmo ju je grlio; motor je brujao dok se auto sasvim sporo kretao. „Magla je žutosmeđa”, rekla je kroz plač, „nije žutozelena.” Kozmo je rekao: „Nisam mogao da plačem kad mi je umro otac.” „Tvoj otac, nije valjda? Nisam pročitala u Tajmsu. Oh, Kozmo, kada se to desilo?” „Pre šest meseci. Srčani napad.” „Bio je tako zabavan na izletu, imao je pljosku - i tako dobar; odveo me je na ručak u Kaljinos. Nikad pre toga nisam bila u takvom restoranu. A posle smo kupovali stvari za tvoju majku u Fortnamsu i Florisu. Slučajno sam ga srela na ulici.” „Moja majka je sumnjala na najgore. „Nije valjda? Oh, ne! Oh...” Flora se zasmejala. „Oh, s tvojim ocem?” Kozmo je primetio da je prestala da plače, ili bi se pre moglo reći da se istovremeno smeje. „Pomešana osećanja”, rekao je. „Je li ti drago što me vidiš? Jesi li primetila da sam plakao zbog tebe?” Rekla je: „Da, veoma mi je drago”, i: „Ispričaj mi o ocu. Je li se to desilo kad se razbesneo?” „Nije se razbesneo. U našoj kući je privremeno smeštena škola za devojke. Majka i otac su se preselili u stan iznad štala. Bio je prestar da bi ga ponovo primili u vojsku, ali je zato sebi natovario gomilu drugih zaduženja: civilna zaštita, protivazdušna zaštita, Ministarstvo za poljoprivredu, sve na lokalnom nivou. Svi su stalno dolazili kod njega. Majku je naročito pogodio način na koji je umro. Naravno, bez obzira na to, bila je skrhana; smešni matorci, voleli su se. Ali način na koji je umro...” Kozmo je zastao. „Kako je umro?” Stidljiva devojčica to ne bi pitala. Kozmo je proučavao lice odrasle žene: oči iste, obrazi jedva primetno upali, usta senzualnija. Gde je bila ovih deset godina? Šta je radila, s kime? Rekla je: „Ispričaj mi.” „Izgleda da je popio nekoliko pića...” „I onda?” „Upravnica škole je došla da se žali na nešto. Otac je pokušavao da je oraspoloži, ali ona je izgleda bila malo zadrta, i on je došao do faze kad počinje da priča priče. Verovatno se ne sećaš...” „Sećam se.” „Čini se da je došao do svoje omiljene. „Ces belles choses?”

~ 271 ~

Knjigoteka


Anna „Sećaš se? Oh, gospode bože! Toj ženi nije bilo smešno kad je otac završio svojim comme ci comme ça etcetera; pogledao ju je, kaže majka, i rekao: ‘Nije razumela, zar ne, Mili? Ravna je kao daska, nije kao ti, draga.’ A onda je napućio brkove onako kao što zna, nekako se zakašljao, i umro.” „Ali to je lepa smrt, dok se priča šala.” „Majka je smatrala da nije dostojanstveno.” U odrazu na staklenoj pregradi videlo se da Kozmo plače. Nadala se da vozač neće baš u tom trenutku da otvori pregradu i izvali neku koknijevsku dosetku. Saobraćajna buka bila je drugačija; kretali su se brže. Činilo joj se da nazire drveće u magli. Sigurno su u Hajd parku. Kada je poslednji put videla Kozma u ogledalu, bio je pijan, a između nosa i usta nije imao brazde niz koje se slivaju suze. Odmah je potražio po džepovima maramicu, istresao nos i rekao: „Sad je bolje. Hvala ti.” „Kakva je to uniforma na tebi? Kuda ideš?”, pitala ga je Flora. „Ratno vazduhoplovstvo, kao što vidiš, i idem u severnu Afriku.” „Da se boriš?” „Ne. To zovu obaveštajna služba. Nisam više za borbu, prestar sam. Neko vreme sam bio mitraljezac u repu bombardera.” „Onda si srećan što si živ”, rekla je odsečno. (Hvala bogu što nisam znala.) „Kažu da jesam.” ,,A Blanko - Hjubert?” „On je u našoj dičnoj mornarici. Sada je u vezi s francuskim pokretom otpora; pomoćnik je jednog svadljivog admirala.” „Mabs i Taši?” „Dele kuću u Viltširu s prijateljicom koja ima decu istog uzrasta. Bave se različitim poslovima u vezi s ratom i imaju grupe italijanskih ratnih zarobljenika koji rade u bašti.” „Najdžel i Henri?” „Državna blagajna i Ministarstvo za informisanje.” „A Džojs?” Gledala je u maglu i prisećala se Džojs. „Džojs je u Londonu. Ona, u stvari, uživa u vazdušnim napadima, nijedan nije propustila. Veoma je popularna među našim saveznicima Jenkijima, među svim našim saveznicima. Kao što se možda sećaš, veoma je živahna. Iz svega što radi izvlači maksimum zadovoljstva.”

~ 272 ~ Knjigoteka


Anna „Ne znam!”, odbrusila je Flora. „Možda i ne znaš.” Kozmu je bilo smešno. „Stariji brat joj je poginuo u bombardovanju Dijepa.” „Mrzim ovaj rat, i odvratan mi je. Ne želim da imam ništa s njim”, rekla je Flora silovito. „I kako ti to polazi za rukom?” Kozmo ju je zadirkivao. „Zar nisi dobila zaduženje?” „Ne polazi mi za rukom. Zadužena sam za rad u polju. To je najmanje zlo.” „Znači sakupljaš seno i razgovaraš s kravama.” Osetila je podsmeh u njegovom tonu. „I svinjama i guskama!”, viknula je Flora. „Da.” „Skoro smo stigli”, rekao je vozač otvorivši pregradu. „Ovo je Saseks Gardens.” „Odlično.” Kozmo je pogledao na sat. „Stići ću na voz. Ali nemoj da pomisliš”, rekao je Flori, „da me sada vidiš poslednji put. Vodim te sa sobom do mesta odakle mi poleće avion. Moraš da mi ispričaš zašto si pobegla iz Pengape i gde si otada bila. Možeš da mi ispričaš u vozu.” „Zašto mi to treba?”, pitala je Flora neljubazno. „Duguješ mi to.” „Ništa ja tebi ne dugujem. Bahat si i samozadovoljan kao što si i bio; nisi se promenio za deset godina!”, uzviknula je Flora. Osetila je kako joj se vraća bes koji ju je obuzeo u Pengapi, kada je stajala iznad njih, izvaljenih u fotelje pored vatre i pijanih. Vikala je: „Kladim se da i ti već imaš onaj zapovednički stav kao Hjubert.” Da si isto tako sebičan, isto...” Taksi se zaustavio. Nosač je otvorio vrata i dograbio Florin kofer. „Na koji voz, gospodine?”, pitao je Kozma. „Ja ću to poneti.” Flora je pružila ruku da uzme kofer. „Ne.” Kozmo ju je uhvatio za zglavak. „Sačekaj trenutak, draga. Koliko?”, pitao je vozača. „Sve stvari su mi u levom prtljažniku”, rekao je nosaču dok je slobodnom rukom tražio sitninu po džepovima. „Treba nam voz za Kornvol. Polazi u jedanaest.” „Peron broj jedan”, rekao je nosač. Danas je prepun.” „Uvek je prepun”, rekao je Kozmo. „Čekaj”, rekao je Flori. „Pusti me!”, rekla je Flora i ritnula ga u cevanicu. „Neću”, rekao je Kozmo pružajući novac vozaču. „Mnogo vam hvala. Joj!” Flora ga je ugrizla za ruku. „Kučko!”

~ 273 ~ Knjigoteka


Anna „Pravi golupčići”, rekao je taksista. „Trebalo bi da vas je stid”, rekao je Flori, „on ide u rat. Može da pogine i da se na samrti seća vaših poslednjih reči”, rekao je koristeći se prisnošću izazvanom maglom. „Ma zaveži!”, rekla je Flora. „Dajte mi, molim vas, kofer”, rekla je nosaču. Kozmo je, ne puštajući njen zglavak, rekao: „Draga, molim te...” ,,U redu”, rekla je Flora, „ali pusti mi ruku, boli me.” Nije dodala da i ona putuje istim vozom. U torbi joj je bila povratna karta. Kozmo je pogledao na sat. Rekao je: „Imamo taman dovoljno vremena da pronađemo mesto gde se pruža prva pomoć i sredimo tvoja kolena i moju ruku. Ugrizla si me do krvi.” Flora je rekla da joj je žao, ali nije ostavljala takav utisak.

~ 274 ~ Knjigoteka


Anna

Četrdeset devet Skupljena u uglu prepunog kupea, Flora je bila nezadovoljna i ljuta jer je dozvolila da bude dužna Kozmu, koji je, pošto je kao oficir putovao prvom klasom, insistirao da doplati razliku za njenu kartu treće klase. Kupe je bio pun oficira što su trovali vazduh duvanskim dimom, koji je, izazivajući joj mučninu, doprineo njenim negativnim osećanjima. „Možda bismo mogli da otvorimo prozor”, predložila je na očigledan užas Francuza koji je sedeo preko puta nje. ,,Et le brouliard?”, 34 bunio se besno šmrčući. „Molim vas”, rekla je Flora glasom kojim je Kozmova majka stavljala do znanja da odbijanje ne dolazi u obzir. Major Kraljevske mornarice je ustao sa srednjeg sedišta, preskočio Francuzove noge i otvorio prozor. Flora mu je toplo zahvalila: „Mnogo vam hvala.” Francuski oficir je procenio Florine članke i podigao pogled ka njenim kolenima oblepljenim flasterima. Flora je spustila suknju. Voz je krenuo s mračnog koloseka u maglu. „Dakle”, rekao je Kozmo živahno, mada se nije baš tako osećao, „ima mnogo stvari koje treba da razjasnimo.” „Ne možemo ovde da razgovaramo”, rekla je Flora gledajući ljude kojima su bili okruženi. „Draga, jedino nam je to na raspolaganju.” „Šta da razjasnimo.” „Šta si radila ovih deset godina.” Kozmo je govorio tiho. „Na primer, jesi li se udala?” „Ne. Jesi li se ti oženio?” „Nisam, a nije ni Hjubert. Ne to - gde si nestala kad si pobegla iz Pengape? Nije te bilo kad smo se probudili. Bili smo očajni. Pretražili smo šumu i litice, dozivali te dok nismo promukli, i mislili da si se udavila, sve dok nismo shvatili da nema tvog kofera. Na stanici ti se gubio trag.” „Izvalili ste se tamo kao krpene lutke”, rekla je Flora. „Razgovarali ste o meni. Secirali me. Bila sam van sebe od besa. Iz kuhinje sam čula svaku

34

Franc: A magla? (Prim. prev.)

~ 275 ~ Knjigoteka


Anna

reč”, siktala je. Onda se nagnula i rekla: „N’écoutez pas, monsieur; c’est une conversation privée.” 35 „Et qui manque d’intérêt”, 36 rekao je francuski oficir, zatvorio oči, okrenuo se na stranu i zgrčio ramena od promaje. Flora je Kozmu ponovila na uvo: „Čula sam svaku reč. Razgovarali ste o meni.” ,,S mnogo ljubavi”, rekao je Kozmo prisećajući se razgovora. (O bože!) „Šta smo rekli?” „Ako si zaboravio, neću da te podsećam. Još sam besna.” „Draga, bili smo naroljani. Sećam se koliko smo bili mamurni; bilo je neopisivo.” „Nemoj, molim te, stalno da me zoveš draga.” ,,U taksiju ti nije smetalo.” „Zaboravila sam koliko sam bila - koliko sam ljuta.” Kozmo je pogledao u maglu i osvrnuo se po kupeu. Još nekoliko ljudi je, osim Francuza, pokušavalo da zaspi, ostali su bili zadubljeni u novine. „Pomenula si čitanje Tajmsa, o čemu se radi?”, pitao ju je. „U Kopermoltu mi je Najdžel posavetovao da čitam Tajms. Mislim da je bio šokiran mojom neobaveštenošću; rekao mi je da tako mogu da pratim šta se dešava ljudima, sahrane, venčanja i tako dalje, i da shvatim zbivanja u svetu. To je bilo moje poslednje veče, kad su me Mabs i Taši, oh, i Džojs, obukle u crno i kad je tvoja majka... Pa, u svakom slučaju, razmislila sam i prihvatila njegov savet. Otada redovno čitam te novine.” „Jasno.” „Čitala sam o nekim tvojim slučajevima u sudskoj hronici.” „Stvarno?” Kozmu je bilo drago što to čuje. ,,I Hjubertove članke i dopise u vreme kad se spremao rat. Zbog njega sam postala svesna mnogih stvari koje su političari hteli da prikriju od nas. Naučila sam da ne verujem političarima i da mrzim rat. Odvratan je.” „Dok traje, svi smo uključeni...” „Samo onoliko koliko moram. Ne želim nikoga da ubijem, od toga nema koristi, ni da neko koga volim pogine.” (Ne želim da ti pogineš, pomislila je, ili Hjubert.) „Vidi šta se desilo s Feliksom”, rekla je, „neutralan čovek ubijen u neutralnoj zemlji. Šta se dešava tamo u Evropi? Nikad 35 36

Franc: Ne slušajte, gospodine; ovo je privatni razgovor. (Prim. prev.) Franc.: Kao da nekoga zanima. (Prim. prev.)

~ 276 ~ Knjigoteka


Anna nisam stvarno upoznala Feliksa, a sada nikad i neću.” (Volela sam ga, ali ga nisam poznavala.) ,,A želela bi?” „Naravno da bih. A ti, koliko si ga dobro poznavao?” (Osećala je žestoku nostalgičnu čežnju za Feliksom iz detinjstva.) „Dolazio je nekoliko puta na duže. Mabs je bila luda za njim. Šta tu ima da se poznaje? Spadao je u osobe o kojima ljudi pričaju. Takav šarm i naočitost izazivaju ogovaranje, rađaju ljubomoru. Više puta sam čuo ljude kako pričaju da je (a) ženskaroš ili (b) homoseksualac. Bilo je čak i nagoveštaja da je nezakonito dete. Moj otac je govorio da je to koještarija, da, iako ne izgleda kao dobri stari Džef, kako ga je tata zvao, na neki način je isti on. Moram priznati da je tata svog starog prijatelja ponekad opisivao kao priličnog dosadnjakovića. Feliks je bio dobar čovek, to je sve, i to je dovoljno, ali iznad svega bio je neverovatno hrabar. Nema mnogo onih koji će dopustiti da budu streljani da bi zaštitili čoveka ili ljude koje ne poznaju. U teoriji ih ima, ali u svakodnevnom, surovom životu za to je potrebno imati petlju.” „Da li se to desilo?” „Mislim da jeste.” Znači izašao je na prozivku, pomislila je. A je li bio dosadan? Pa, možda. Kad bolje razmisli, nije baš vrcao od duhovitosti kad ju je izveo iz škole. Je li bila zaslepljena ljubavlju kad je krivila sebe za to što je taj dan bio potpun promašaj? A kakav je bio nedavno, u krevetu Felouzovih? Izuzetno neuzbudljiv ljubavnik, pomislila je turobno. Bilo bi neuporedivo bolje da joj je ostao u sećanju kao mermerni čovek iz detinjstva. Rekla je: „Feliks je bio šarmer. Kad sam bila u školi, izveo me je na ručak. Bilo je strašno. Ja sam tad dobila male boginje. Bilo mu je dosadno.” Kozmo se nasmejao. (Smejao bi se mnogo glasnije kad bih mu rekla da sam spavala s Feliksom i da to na mene nije ostavilo jak utisak, pomislila je; kad bi saznao da sam u krevetu s Feliksom ja bila ta koja se dosađuje.) Kozmo je rekao: „Jadnik. Kakva strahota!” Okrenuo se da pogleda u maglu. Omršavio je. Zbog velikog nosa je izgledao kao jastreb, arogantno; njegova kosa, nekada tako svetla, potamnela je i nije bila kao u njenom sećanju. Okrenuo se da je pogleda. „Nisi se mnogo promenila za ovih deset godina”, rekao je. „Ako i jesi, samo si još lepša.” Onda je, iznenadivši je paralelnim tokom misli, rekao: „Duhovna ljubav ne prolazi; čovek ne može da je ukloni iz svog sistema. Toliko želim da vodim ljubav s tobom”, promrmljao joj je na uvo. „Hoćeš da kažeš”, pitala ga je, „da sam ja u tvom sistemu?”

~ 277 ~ Knjigoteka


Anna „Da.” „I hoćeš da me ukloniš?” „Nisam to rekao; duhovna i telesna ljubav sasvim lepo idu zajedno.” „Oh, pogledaj”, rekla je Flora, „sunce.” Nekoliko još budnih saputnika podiglo je pogled kad je voz u jednom trenutku izašao na iskričavu sunčevu svetlost. Rekla je: „Da zatvorimo prozor; hladno mi je.” Kozmo je zatvorio prozor. Dva saputnika su ustala da se kroz hodnik probiju do toaleta. „Šta se desilo s tobom? Gde si otišla kad si nestala?”, bio je uporan Kozmo. „Prešla sam tamo gde me niko neće tražiti. Promenila sam klasu.” „Šta?” „Postala sam služavka.” „Kakva služavka?” Bilo mu je teško da poveruje. „Kućna pomoćnica. Na Trgu Tarlou.” „Ali to je na pet minuta od Mabsine kuće.” „Da.” „Često sam prolazio tim trgom. Mogao sam...” „Ne bi našao osobu koju si tražio.” „Jesi li ti ta osoba?” Kozmo je pokušao da pogleda Floru u oči, ali ona se okrenula na drugu stranu. „Pogledaj”, rekla je veselim glasom, „Mejdenhed, Temza. To je reka Temza.” „Molim te, Floro”, rekao je, „ispričaj mi kako si to izvela.” (I šta si postala, pomislio je.) Rekla je: „Svaka budala može da mete podove, namešta krevete, glanca nameštaj.” „Kako si počela?”, pitao je. Dok je bežala iz Pengape, trebalo je da prede put od Trura u Kornvolu do Mejdenheda da bi se odlučila. Bar šest puta je prebrojavala koliko ima novca, i svaki put je u svom bolu zaboravljala tačnu sumu. Između Mejdenheda i Pedingtona smislila je strategiju za opstanak, a manična panika, od koje joj se šest i po sati utroba grčila, stišala se i postala podnošljiva. Našla je jeftin hotel i sledećeg jutra pošla u Kingstonbridž da nađe Irinu Tarasovu. U Bošan plejsu je naletela na Alekseja, koji je upravo izlazio iz Irinine radnje; prepoznali su se. Pretpostavljajući da je ona s Hjubertom - zar Hjubert nije na putu za Marsej proveo neko vreme u Parizu da odigra partiju bridža? - Aleksej se lukavim i šaljivim tonom

~ 278 ~ Knjigoteka


Anna raspitivao za Hjuberta. „Bojala sam se”, rekla je Kozmu, „da će me odati, da će reći Hjubertu da me je sreo, pa sam otišla s njim na kafu i kolačić u kafe Kardomah u Ulici Bampton.” „Je li pokušao da te zavede?”, sumnjičavo je upitao Kozmo. „Aleksej? Bio je star i debeo; ne mladi od četrdeset pet.” Kozmo je rekao: „Izvini što te prekidam. Nastavi.” Flora je rekla da mu je za kafom objasnila da joj nisu potrebni ni Hjubert ni Kozmo, da je pošla da zamoli Irinu za pomoć; mislila je da će joj Irina možda naći posao. Aleksej joj je preporučio da nikako to ne radi; sledećeg dana se vraćao u Pariz. Svojom posetom ništa nije postigao; Irina ne samo da je odbila da mu pozajmi novac već je, a to je gnusno, odbila da se ponovo uda za njega kako bi mogao da konkuriše za britansko državljanstvo. Rekao joj je da mu je dojadilo da bude bez države. Bio je drzak i uopšte ga nije bilo stid. Rekao joj je da je Irina zbog uspeha i sigurnosti postala sebična, i da više nikome ne pomaže, osim samoj sebi. „Sašiće ti odeću, naplatiće je i to je sve”, rekao joj je. „I ne samo to”, kazao je, „odaće te, pričaće o tebi.” Flora je kasnije shvatila - rekla je to Kozmu da Aleksej, pošto je bivša žena odbila da mu pomogne, nije želeo da bilo ko drugi dobije njenu pomoć. ,,S godinama sve više saznaješ o ljudima”, rekla je veselo. „Verovatno si u pravu”, kazao je Kozmo želeći da upozna novu Floru. „Šta se onda desilo?” ,,U stvari, ispalo je dobro što sam ga srela.” „Stvarno?” „Pristao je da iz Pariza pošalje pismo mojim roditeljima. Želela sam da misle da sam u Francuskoj. Napisala sam ga na običnom papiru, bez adrese. Dala sam mu novac za marku. Trudila sam se da uradim ono što treba. Nisam htela da budem s njima, ali nisam htela ni da se brinu zbog mene.” „Ne znam.” Okrenula se prema Kozmu i trgla se kad su im se kolena očešala. „Mislila sam da sam ja kriva što ih ne volim. Valjda sam se nadala da je ostalo bar nešto što nas vezuje. Nisam mogla da izbijem iz glave porodičnu ljubav koju sam videla između Šavhalfpenijevih i vas Lijevih u Kopermoltu. Imate toliko sreće.” „Zar nisu stupili u kontakt s tobom?” Kozmo je pokušavao da shvati. „Nisam im poslala adresu. Ali četiri godine kasnije, kad sam imala dvadeset jednu godinu i osećala se bezbedno, poslala sam im preko očeve banke pismo da ih obavestim da sam dobro i da čestitam ocu. Videla sam njegovo ime među odlikovanima za Novu godinu.” Voz je ušao u Reding.

~ 279 ~ Knjigoteka


Anna Nekoliko ljudi je izašlo, mnogo više ih se uguralo u voz. U hodniku su se čuli teški koraci i tiskanje; oficiri koji su sedeli blizu vrata terali su uljeze. „Ovde je već puno, žao mi je, pogledajte dalje.” Zatvarali su vrata koja je neko s nadom otvorio i pružali noge preko kupea. „Danas je putovanje prava strahota.” Kondukter je dunuo u pištaljku i voz je krenuo. „Odgovor sam dobila preko advokata”, rekla je tiho Flora. Netremice je gledala francuskog oficira koji se za trenutak probudio; zatvorio je oči. „Šta je pisalo u advokatovom pismu?”, pitao je zbunjeno Kozmo. „Pismo se svodilo na to da ja nisam dete svog oca, da ga se ne tičem. Majka nije ni pomenuta.” Flora je protiv svoje volje podigla glas. Kozmo je rekao: „Za mene je to sjajno, predivno. Zar nisi osetila veliko olakšanje?” „Stvari posmatraš s mnogo čvrstine”, rekla je Flora suvo. „Sada se slažem s tobom, ali tada mi se činilo da ne postojim, da nisam niko.” „Mislim da je to sjajno.” „Još sam dete svoje majke.” „Izbij je iz glave, zaboravi je. Da se vratimo na Alekseja. Jesi li, na kraju krajeva, otišla kod Irine? Ko ti je pomogao? Aleksej?” „U stvari”, rekla je Flora s širokim osmehom, „moglo bi se reći da jeste pokušao da me zavede. Ja sam - ovaj - odbila sam ga.” Kozmo se razbesneo. „Šta se desilo?” „Ništa. Možda nije poslao moje pismo, već samo strpao novac za marku u džep.” Flora se nasmejala. „Otišla sam kod Moli.” „Ko je to?” „Moli je bila kućna pomoćnica tvojih roditelja u Kopermoltu; prešla je da radi kod Taši. Bila je zaljubljena u vašeg batlera, pritajenog komunistu.” „Gospode”, rekao je Kozmo. „Nisam to znao! Gejdž?!” „Sada su u braku”, rekla je Flora, ,,i imaju prodavnicu duvana u Vimbldonu. On glasa za konzervativce.” „Ali zašto nisi otišla kod Mabs ili Taš?” Kozmo je bio potpuno zbunjen. „One bi pričale o tome. Ne bi mogle da odole. Moli je bila moj most.” „Most?” „Od srednje do radničke klase, gde nikom neće pasti na pamet da me traži.” Kozmo je sve ovo prilično sporo shvatao. „Nastavi, molim te”, rekao je s poštovanjem.

~ 280 ~ Knjigoteka


Anna Flora je rekla da je telefonom pozvala Moli kad je pretpostavljala da Taši nije kod kuće, otišla kod nje, i uz čaj saznala kako da postane služavka; zapazila je i da sluge besplatno dobijaju stan i hranu, što joj je stvarno bilo neophodno. Moli, koju je sve to veoma zabavljalo, rekla joj je gde još, osim u Tajmsu, da traži oglase „Tridesetih”, rekla je Flora kao da razgovara s nekim idiotom, „nezaposlenost je bila užasna, ali slugu nije bilo dovoljno. Ljudi nisu hteli da budu sluge. Časopis Ledi bio je pun oglasa u kojima se traži posluga.” „Sećam se”, rekao je Kozmo. „Moje tetke su zbog toga bile stalno uznemirene i zabrinute. Šta se dešavalo dalje?” Javila se na oglas za kućnu pomoćnicu kod neke gospođe Felouz, na Trgu Tarlou. „Rekla sam gospođi Felouz da mi je to prvi posao, što je bilo istina. Bila sam nervozna. Dala sam joj svoju preporuku; Moli je naglasila da je preporuka obavezna. U njoj je pisalo da sam poštena, vredna, čista, uredna i iz dobre porodice, da imam dobar karakter, da nemam iskustva, ali da hoću da učim.” ,,I?” Kozmo je bio očaran. „Gospođa Felouz ju je pročitala. Pitala me je volim li pse. Rekla sam da ih volim. A onda je rekla: ‘Jeste li je sami napisali ovu, ovaj, izvanrednu preporuku?’ Kad sam bila kod Taši, ukrala sam list njenog papira sa zaglavljem i - učinilo mi se sjajna ideja - usudila se da uđem u hotel Kingstonbridž da sastavim preporuku. U stvari, preporuku sam napisala u hotelskom salonu. Zato sam priznala da sam je ja napisala, da mi je žao, ali da sam mislila da vredi pokušati. Opet sam se izvinila, rekla da idem i da više neću da joj oduzimam vreme. Rekla je: ‘Samo trenutak, recite mi samo ko je to’, i potražila je u preporuci, ‘Aleksandar Batler, mirovni sudija? I ko je to Hjubert Vindet-Vajt, doktor teologije?’ Rekla sam: ‘Poznajem jednog batlera, ali on se zove Gejdž, a Vindet-Vajt je pokojni rođak jednog mog prijatelja.” Kao budala sam sedela na ivici stolice, skamenjena od stida. Bilo je strašno. Gospođa Felouz je počela da se smeje. Kad je prestala, rekla je: ‘Kada možete da počnete?’ Otada sam kod njih radila kao kućna pomoćnica, sve do 1939, kada sam prešla na njihovo seosko imanje da radim u polju.” „Ispričaj mi. Kako izgleda kad radiš kao služavka?”, pitao je Kozmo. „Nema tu ničeg naročitog.” Kako da mu objasni da je kao služavka bila na odstojanju od ljudi, da ih je posmatrala kao likove koji probaju pozorišni komad, i da se zbog tog odstojanja osećala sigurno. „Jesi li, na primer, nosila kapicu i kecelju preko crne haljine?” Ispitivaće je kao što ispituje svedoke u sudnici. „Popodne sam nosila crno, ujutru ružičasto, kao Moli i druge služavke u Kopermoltu.”

~ 281 ~ Knjigoteka


Anna „Šta si radila kad si imala slobodne dane?” „Šetala sam pse svojih poslodavaca u parku.” „I šta još?” „Ponekad sam išla u bioskop.” ,,I šta još? „U muzeje, galerije. Istraživala sam London, vozila se autobusima.” „Sama?” „Uglavnom.” Da je samo znao gde da je nade. „Ne mogu da prebolim to što si živela tako blizu Mabs, odmah iza ugla. Kako si dolazila do novca?” „Imala sam platu. Bilo je i napojnica. Gosti ih, kad odlaze, ostavljaju na toaletnom stočiću; neki su bili veoma velikodušni”, rekla je. „Šta si još radila?” „Kad sam imala dovoljno novca, išla sam u pozorište. Jednom sam iz partera videla Taši i Henrija. Taši je nosila zelenu haljinu.” „Oh, draga.” „Gospođa Felouz me je poslala u kuvarsku školu najvišeg nivoa. Naučila sam da kuvam. Ona je dobra žena.” Bila je u društvu devojaka koje su se te sezone uključile u društveni život. Majke su ih poslale da nauče nešto praktično. Odmerile su je, pokušale da odrede kojoj klasi pripada i nisu uspele. „Zašto me sve ovo pitaš?”, upitala ga je. „Pokušavam da popunim prazninu od deset godina kada sam te izgubio.” „Ništa mi se naročito nije desilo, Kozmo. Felouzovi mi se sviđaju, volim da radim kod njih. Neverovatna je sreća što sam dobila taj posao. Stala sam na noge. Pružili su mi osećaj sigurnosti.” „Sigurnosti?” Kozmo je, setivši se njenih roditelja, pomislio da joj je, kad bolje razmisli, osećaj sigurnosti verovatno bio nešto novo. „Šta još imaš osim sigurnosti?” Rekla je: „Mislim da bi se moglo reći da sam zadovoljna.” „Ja nisam zadovoljan. Kako da budem zadovoljan bez tebe?” Flora se nasmejala. „Ma hajde, molim te. Punom parom si gradio karijeru.” Podsmevala mu se. „Kladim se da je to ono što si radio. Pre svega si se pobrinuo za sebe.” (Pusti sad moju karijeru, pomislio je Kozmo.) „Dakle, sad se baviš zemljoradnjom”, rekao je. „Voliš li to da radiš? Pruža li ti to zadovoljstvo?”

~ 282 ~ Knjigoteka


Anna Žarko je želeo da je liši tog zadovoljstva. Kako se usuđuje da bude zadovoljna? „Volim taj posao. Mogu da zaboravim na rat”, rekla je. (Našla sam zaklonjen kutak, pomislila je, kako da mu to objasnim?) „Uklapam se u seoski život. Rekla bih da me ljudi prihvataju.” „Mora da si pametnija nego što sam mislio”, rekao je Kozmo. „To je pravi podvig.” „Ljudi mi se sviđaju.” ,,A ti njima?” „Nadam se da im se sviđam.” „A muškarci? Imaš li mnogo momaka? Ljubavnika?” „To te se ne tiče.” Flora je pogledala kroz prozor. (Imam ljubavnike koje sam oduvek imala. Bilo mi je teško da ih se otarasim, a jedan od njih nosi uniformu Ratnog vazduhoplovstva i upravo sedi kraj mene.) „Tiče me se. Ispričaj mi o njima.” „Ne.” Nije htela da mu priča o muškarcima koji su je želeli. (Oni nemaju nikakve veze s Kozmom, pomislila je, a ni sa mnom gotovo da nemaju ništa.) Rekla je: „Nema o čemu da se priča.” Kozmo je poželeo da je ošamari, ali je jedno oko majora Kraljevske mornarice bilo otvoreno. „Jesi li srećna?”, pitao ju je. (A, pomislila je Flora, sreća.) „Život mi je ispunjen obavezama i poslom”, rekla je. „Kravama, guskama i svinjama?” ,,I psima, ima ih mnogo, a naravno ima i mačaka.” Podsmevala mu se. „I lasica.” „Ali, jesi li srećna? Kada si poslednji put bila preplavljena osećajem sreće?” Odgovorila je jednostavno: „One godine u Dinaru nekoliko puta sam bila srećna.” ,,A osim toga?” „Kad sam bila kod vas u Kopermoltu.” Kako je to malo! „Ali si u Eksan-Provansu bila srećna s Hjubertom?” „To je bilo drugačije?” „Nema sumnje. Tvoj ljubavnik Hjubert, tvoja velika, velika ljubav”, rekao je Kozmo ogorčeno, „odjurio je za tobom, krišom stekao prednost. Đavo da ga nosi, prvi je stigao na cilj; ne mogu da podnesem pomisao da mi je najbolji prijatelj; skot!”

~ 283 ~ Knjigoteka


Anna „Ne budi blesav”, rekla je i okrenula mu leđa. Hjubert i Eks-anProvans su davno prošli, divan period života ispunjen zabavom, dobrom hranom, suncem i ljubavlju, ali s tim je gotovo, kao i s Feliksom. Zadrhtala je pomislivši na Feliksa. Kozmo je čuo sebe kako kaže: „Hjuberta si uvek najviše volela.” Flora je ustala, progurala se kroz kupe i probila kroz zakrčen hodnik do toaleta. Kozmo je pomislio da nije pametno što pominje Hjuberta. Kad se vratila, pitao je: „Kada stigneš da čitaš Tajms?” (Pokušaj s nekom neutralnom temom.) „Obično čitam jučerašnji, kad ga gospodin Felouz pročita.” Kozmo je čuo sebe kako pakosno kaže: „Svih ovih godina si sigurno čeznula za ljubavlju, za Hjubertom.” Flora ga je netremice gledala. „Nemoj tako da se ljutiš”, rekla je podižući glas. „Vas dvojica ste bili sasvim saglasni da me delite kao da sam stvar, predmet, neko ko nije bitan, nekakva igračka, drolja!”, viknula je. Nekoliko ljudi u kupeu podiglo je pogled pa ga žurno skrenulo u stranu. Flora je shvatila da besno gleda francuskog oficira; dok je dremao, ispružio je noge. Zbog kretanja voza očešale su se o Florine. Ritnula ga je vrhom cipele u cevanicu. Trgao se, probudio i promrmljao: „Je vous dérange, Mademoiselle”. 37 Odmakao je noge. „Pardon.” „ Vous écoutiez...” 38 optužila ga je. „Mais non, Mademoiselle.” 39 Uzdržao se da se ne osmehne. „Taj jadnik je spavao. On je verovatno jedini koji nije slušao”, rekao je Kozmo zagrcnuvši se od prigušenog smeha. „Ja silazim u Tontonu. Mislim da je to sledeća stanica”, rekao je major Kraljevske mornarice nakašljavši se. ,,A ja u Eksiteru”, rekao je drugi oficir. „Ja idem do Plimuta”, kazao je treći, nervozno kašljući. „Vidi kako im je neprijatno zbog tebe”, zlobno je rekla Flora. Kozmo je kipeo od besa, ali ništa nije rekao. Kad se voz zaustavio u Tontonu, dvojica su izašla i ušao je par koji je stajao u hodniku. Sastav kupea se ponovo promenio u Eksiteru. Kozmo je pomislio da njih dvoje uludo troše dragoceno vreme. Primetio je da ga Francuz gleda i okrenuo se na drugu stranu. Franc: Smetam vam. gospođice. (Prim. prev.) Franc: Slušali ste... (Prim. prev.) 39 Franc: Ma ne, gospođice. (Prim. prev.) 37 38

~ 284 ~ Knjigoteka


Anna „Kako se Mabs i Taš snalaze za odeću?”, pitala je kao da sasvim normalno razgovaraju. „Ograničeno snabdevanje im je sigurno problem.” „Predvidele su nestašice i kupile ogromne količine materijala. Napravile su višegodišnje rezerve. Majku je bilo sramota zbog njih i rekla je da to nije patriotski, ali primetio sam da prilično često od jedne ili druge iskamči za haljinu.” Flora se nasmejala. „Izvini, naljutio sam te.” „Nije trebalo da prasnem”, rekla je Flora. „Pričaj mi o svom životu.” Flora je pomislila da bi ovo putovanje vozom zauzelo prilično visoko mesto na skali srećnih događaja u njenom životu. Rekla je: „To što si mi rekao o Mabs i Taš objašnjava zašto Irina Tarasova ima posla.” „Znači viđaš je?” „Povremeno. Stupila sam u kontakt s njom posle nekoliko godina. Bila je dobra prema meni u Francuskoj, kad sam bila dete.” „Sećam se, car i carica, oficiri plemenitog roda.” Kozmo se osmehnuo. „Svilena odeća.” „Sada sve vreme priča o našem kralju i kraljici, više je Britanka od Britanaca i nosi vunu.” ,,A njen muž?” „Aleksej? Pojavio se među Francuzima koji su s De Golom prešli na našu stranu. Irina je pokušala da ga ubaci u jedan engleski puk, ali ga nisu primili; poslednje što sam čula jeste da je u Džibutiju, u pokretu Slobodna Francuska.” ,,A ti, kako živiš? Ispričaj mi.” Pričala mu je o svom poslu, o tome kako se stara o kravama, voli različita godišnja doba: kosidbu, žetvu, vršidbu, boravak napolju. Rekla mu je da joj to pruža mnogo veće zadovoljstvo nego posao kućne pomoćnice. Da li je svesna da on u stvari želi da zna postoji li u njenom životu neki muškarac, neko u koga je zaljubljena, neko, osim Hjuberta, ko bi mogao da mu je preotme? „Imaš li nekog ljubavnika?”, pitao ju je. „Ili mnogo ljubavnika?” Bilo bi nekako bolje ako su joj osećanja podeljena na više ljubavnika nego samo na jednog. Flora je odgovorila pitanjem: „Koliko ih ti imaš?” „U redu. Izvini. Otkud mi pravo da pitam? To hoćeš da kažeš. Izvinjavam se. Zadovoljna si.”

~ 285 ~ Knjigoteka


Anna

(Bila sam zadovoljna, pomislila je. Mislim da sam jutros u magli bila zadovoljna dok sam pokušavala da nađem put do Pedingtona. Uradila sam sve što je trebalo da uradim u Londonu. Jedva sam čekala da se vratim na farmu, da pobegnem od rata.) Rekla je: „Možda, a ti?” „U ovom trenutku nisam. Lud sam od žudnje. Želim da vodim ljubav s tobom. Ometa me ova gomila ljudi koja nas okružuje. Užasno je to što je Hjubert mogao, a ja...” „To je bilo davno”, rekla je okrenuvši se prema njemu, ,,a tebe muči nešto drugo.” Zavukla je svoju ruku u njegovu. „Osećam to.” Držala ga je za ruku. „Ti to ne bi razumela”, rekao je uzevši je za ruke. „O tome ne bi trebalo da se razgovara. Nije u redu da ti pričam o tome, ali u pravu si, stvar je u tome što se jednostavno bojim.” „Ah”, rekla je, „da” - i setivši se Feliksovog straha - „naravno da se bojiš. Ovaj odvratni rat.” „Bojim se leta za severnu Afriku na koji moram da pođem; bojim se da budem putnik. Bojim se smrti”, rekao je, obuzet ratom. Rekla je: „Ah, da.” „Ostani sa mnom dok ne pođem. Nije mi ostalo još mnogo vremena.” „Ali...” „Molim te...” Možda će moći da ostane s njom nekoliko minuta nasamo; možda će let biti odložen. U slučaju odlaganja, zar ne bi mogao da provede noć s njom u nekom hotelu? Zudeo je da bude nasamo s njom, da vode ljubav. „Kako samo želim”, rekao je, „da probijem taj zid čednosti.” Rekla je: „Kolena bi me bolela u svakom položaju.” „O bože!”, rekao je Kozmo. „Ti si jedna sebična kučka.” „Hajde da se ne prepiremo ponovo”, rekla je Flora. „Gde silaziš? Meni je zadnja stanica Truro.” „Produži sa mnom do Redruta.” „Ne bi trebalo.” „Izneveri krave, molim te.” „Moraću da telefoniram”, rekla je. „Ali ne volim da budem blizu rata; uvlačiš me u njega. Obično se izolujem.” „Sa mnom ćeš biti sigurna”, rekao je nedotupavno, „sasvim sigurna. Tamo nema vazdušnih napada.” „Zar ne shvataš”, rekla je, „da se sada, kad sam te videla, bojim? Izgubila sam Feliksa, bojim se da ću izgubiti i tebe.” Nije pomenula Hjuberta.

~ 286 ~ Knjigoteka


Anna „Zbog mene?” Kozmo je bio sumnjičav. „Naravno”, rekla je. „Razume se.” „O bože, pa to je divno. Samo kad bismo mogli da provedemo zajedno noć”, rekao je. „Pokušaj da budeš produhovljeniji”, rekla je veselije nego što se osećala. „Razum mi govori da si još zaljubljena u Hjuberta”, rekao je ljubomorno. „Izvini, glupo se ponašam. Mislio sam da je tebi drago koliko i meni što smo se sreli posle deset godina. Ne bojiš se ti stvarno zbog mene. O bože, sve vreme mi se vrti u glavi. Bolje bi ti bilo da me se otarasiš i sideš u Truru.” „Produžiću do Redruta”, rekla je. „Odande ću telefonirati i reći gospođi Felouz da sam promašila stanicu. Ne mislim da je to dobro, ali ispuniću ti želju.” U Truru je izašao francuski oficir. Nameštajući šapku, rekao je da ide u Falmut. „Bonne chance.“ 40 Njegovo mesto je zauzeo pukovnik američkih vazduhoplovnih snaga, koji je bio pričljiv, pušio laki štrajk i neprestano pričao o svom rodnom gradu u Teksasu i o ratu na Pacifiku. Kozmo je odustao od pokušaja da razgovara s Florom, koja je, naslonjena na njegovo rame, oprezno nameštala kolena u udobniji položaj, jer su je, razbijena i ukočena, bolela. Bilo joj je dovoljno da u toku poslednje deonice puta zapamti Kozma koliko je moguće, njegov glas, miris kose, duge prste.

Sedeći na neudobnom sedištu američkog bombardera na putu za Afriku, Kozmo je sam sebe korio. Pomislio je da je trebalo da je pusti da side u Truru, umesto što ju je dovukao u bazu Ratnog vazduhoplovstva u Sent Evelu, gde je u oficirskoj menzi u toku bila bučna zabava, mešavina Amerikanaca i Britanaca. Flora je bila jedina devojka civil među nekoliko pripadnica Ženskih pomoćnih vazduhoplovnih jedinica. Mnogo se pilo pa se ni on, zbog treme pred let, nije uzdržavao. Da bi savladao strah, glasno je razgovarao s vazduhoplovcima, a kad je neko zamolio Floru za ples, a ona pristala, prasnuo je i napravio scenu videvši je obgrljenu tuđim rukama. „Izgleda da ti kolena ne smetaju da plešeš. Sasvim si lepo mogla da vodiš ljubav”, rekao je kao da su imali gde da odu, u udoban krevet u prijatnom hotelu, u topao skrovit kutak, a ničeg toga, naravno, nije bilo. Na njegovo praskanje nije odgovorila istom merom, nije mu ukazala na to da je nije zamolio za ples, niti mu je rekla da joj je dosadno, a sigurno joj jeste bilo dosadno uz sve glasniju buku i galamu, urlanje mladih ratnika, od 40

Franc.: Srećno. (Prim. prev.)

~ 287 ~ Knjigoteka


Anna kojih ni jednog nije poznavala. Pre bi se moglo reći da joj je izraz lica bio uzdržan kao onda kad ju je video kako sedi na stubu za vezivanje brodova, na keju u Dinaru, pre nego što ju je pozvao da u Sen Malou kupe njegovom ocu revolver. Na rastanku su bili zbunjeni i ukočeni. Dok je u visinama iznad Atlantika smišljao pismo puno ljubavi i molbi za oproštaj, prevrtao je po džepovima tražeći adresu koju mu je dala, i shvatio da papir na kom je bila napisana nije izgubio već ga je upotrebio da napiše svoju jedinicu, čin i broj, svoju adresu u severnoj Africi. Setio se da ju je stavila u torbu dok je on ispijao poslednje piće. Rekao joj je: „Pisaću ti čim stignem.” Kada je posle mesec dana sreo Hjuberta u Alžiru, ispričao mu je o svojoj katastrofi. Hjubert se iz sveg glasa nasmejao i rekao: „Ljudima se tako nešto dešava samo u knjigama.”

~ 288 ~ Knjigoteka


Anna

PETI DEO

~ 289 ~ Knjigoteka


Anna

Pedeset U kasnim šezdesetim, pošto se pomirila s udovištvom, Mili se unervozila zbog Kozma. Ponovo se preselila u Kopermolt pošto ga je svela na veličinu koja joj je odgovarala, tako što je gornje spratove i zadnji deo pretvorila u stanove koje je izdavala zahvalnim parovima. Godinama je bila zauzeta pravom bitkom oko građevinske dozvole i izgradnje, pa se za to vreme, kao što je govorio njen zet Najdžel, nikome nije pela na glavu. Ali sada, pošto je natezanje s birokratijom bilo gotovo, imala je vremena za druge stvari, što joj je i rekla Felisiti Grin, koja joj je bila u gostima. Od rata je redovno jedanput godišnje dolazila. „Vreme je da preduzmem nešto u vezi s Kozmom. Felisiti, jesi li svesna toga da Najdžel i Mabs imaju maltene odraslu decu, a Kozmo se još nije oženio?” Felisiti nije odgovorila na ovo retorsko pitanje, već je čekala da Mili nastavi. Kao romanopiscu bila joj je od koristi navika da sluša ljude; dok se njena bolja strana nadala da se Mili ne sprema da napravi budalu od sebe, romanopisac u njoj se nadao da hoće. Često je ugrađivala Mili u svoje sve uspešnije romane i pretpostavljala je, pošto ih je nalazila kraj uzglavlja u „Kozmo treba da se oženi”, odlučno je rekla Mili. „Čak se i njegov lakomisleni prijatelj Hjubert skrasio i ima decu.” Felisiti je pomislila da se reč „lakomislen” može odnositi samo na devojke. „Je li Kozmo ikada bio veren?”, ispitivala je. „Ne.” Kako da ženu kao što je Mili Li pita da li joj je sin homoseksualac? „Možda mu se sviđa da bude neženja?”, ponudila je odgovor. „Koristi li se i dalje izraz dobra prilika’?” „Imao je mnogo devojaka”, rekla je Mili. „Pa, dobro.” (Znači nije homić.) „Ali vreme mu je da se skrasi”, rekla je Mili. „Zna li on to?” „Otkud znam? Stvarno, Felisiti.” „Nameravaš li da mu kažeš?” „Jadni moj Angus, on bi mu rekao da je živ. I to bez uvijanja.” (Felisiti je sumnjičavo podigla obrve.) „Angus bi rekao Kozmu da mu je dužnost da se oženi i dobije decu. On će naslediti Kopermolt. Ne bi mi baš bilo drago

~ 290 ~ Knjigoteka


Anna da ga dobije Mabsin dečak, ne kupa se i kosa mu je predugačka. Ti možda ne misliš tako, Felisiti, ali ja znam šta bi Angus uradio. Pošto je on umro, odgovornost je moja.” „Oh!” Spisateljica Felisiti je bila zadovoljna. Rekla je: „Pa, je li Kozmo ikada bio zaljubljen?” Za trenutak zbunjena, Mili je rekla: „Bio je u vezama. Sigurno jeste. Neke devojke sam upoznala. On je normalan muškarac.” „Da, naravno - ali ljubav?” „Iz tebe progovara romanopisac”, uzviknula je Mili. „Jednom sam dugo razgovarala s Rozom, našom prijateljicom iz Holandije, veoma razboritom ženom. Udala je pet ružnih kćeri. Ona je bila za dogovorene brakove; izgleda da oni traju. Danas ima previše razvoda, užas jedan.” „Je li tvoj brak s Angusom bio dogovoren?” „Naravno da nije. Mi smo se venčali iz ljubavi, bilo je divno: bez svađa, bez ljubomore i sumnji. Ali naš brak je bio izuzetak, jedan u milion. Za svoju decu ne mogu da očekujem savršenstvo. Da vidiš samo Mabs i Najdžela. Prepiru se kao i pre braka, a ipak se dobro slažu.” „Hm”, rekla je Felisiti. „Čini mi se da se sećam jedne svađe; bili smo za večerom. Ja sam bila stidljiva, u to vreme sam mucala. Da, sećam se da ih je tvoj muž isterao iz trpezarije...” „Kako je samo umeo da se razdere!”, setila se Mili s ljubavlju. „Zar Kozma nije zanimala ona devojka koja je bila kod vas u gostima kad sam tek počela da dolazim ovamo? Tražila si da je povezem do Londona.” „Oh, ta devojka”, rekla je Mili. „Bilo joj je tek petnaest.” „Sada sigurno ima više”, rekla je Felisiti. „Ne”, rekla je Mili kao da hoće nešto da odgurne od sebe, „ne mislim da je ona...” „Njen otac je postao krupna zverka u civilnoj upravi, u Indiji, zar se ne sećaš? Ime mu se pojavljivalo u novinama u vreme razdvajanja, 1947. Sigurno se sećaš, veoma ugledan, jedan od Mauntbatenovih bližih saradnika.” „Oh, zaista? Nisam povezala. Znači on je taj ser Denis Trevelijan. Oh, sad mi je jasno. Imao je užasnu ženu, nje se sećam.” „Ta nesrećna okolnost nije mu omela karijeru.” „Zaista zanimljivo, to je zaista vrlo - pa - zanimljivo. Baš sam blesava što nisam shvatila da je to on; Angus bi sigurno primetio. Tako mi nedostaje Angus.”

~ 291 ~ Knjigoteka


Anna ,,A onda je ponovo bio u novinama. Pisali su članke o njemu i njegovoj ženi.” „Neki skandal?” Mili je čekala otvorenih usta. „Ne, nije to. Kad su svi drugi otišli, odlučili su da ostanu u Indiji. U to vreme je to bila senzacija. Rekli su da ne mogu da zamisle ostatak života u Čelthemu ili Tanbridž Velsu.” „Ljudima je to zaista teško padalo. Verovatno im je bilo slično kao da su ostali bez muža ili žene, iz korena iščupani. Hoće li se sasušiti i umreti tamo? Pretpostavlajm da se ćerka stara o njima.” „Čula sam”, rekla je Felisiti, „da je odbila da ode u Indiju i pošla svojim putem. U stvari, ona je...” „Oh, draga moja!”, uzviknula je Mili. „Sad sam se setila, njena majka mi je pisala. Devojka je postala prostitutka.” „Ona, u stvari, radi kod nekih mojih prijatelja u Vest Kantriju.” Felisiti je bila umorna. (Hoću li zaboraviti ovaj razgovor, pomislila je, i u toku godina koje dolaze izvući iz njega nešto sasvim drugo što će kao kiselina iscuriti na stranicu knjige?) „Dosad je sigurno sasvim ostarila.” (I to bi se moglo sačuvati.) „Koliko ti samo različitih ljudi poznaješ, Felisiti.” „Oduvek mislim da su ljudi međusobno povezani. Ljudi su mi zanimljivi”, mirno je rekla Felisiti. „Da bi ih stavljala u svoje knjige, pametnice jedna. Ali šta mi bi da te opterećujem svojim porodičnim brigama od kojih nemaš baš nikakve koristi? Rastrčaću se, kao što to kaže moj zet, i za Božić organizovati zabavu kao u stara dobra vremena. Postaraću se da mi Džojs, zlato moje, pomogne; ona poznaje mnogo mladih ljudi. Vreme je da dam gas, kao što to kaže onaj moj užasni unuk.” „Znaš li šta to znači?” „Objasnio mi je. Rekla sam mu: ‘Dečače moj dragi, nisam se ja juče rodila.’ Da, pozvaću Džojs, ona će mi biti od velike pomoći. A i njoj će dobro doći, dokona je između brakova.” „Mislila sam da ne odobravaš razvode”, rekla je Felisiti smejući se. ,,U pravu si, ali Džojs je nešto drugo. Ona je stara prijateljica. Nekad smo odlazili u goste kod njenog očuha, tako divnog čoveka, u lov na tetrebe u Pertširu.”

~ 292 ~ Knjigoteka


Anna

Pedeset jedan Kada je Flora 1949. pročitala da se Hjubert oženio nekom Viktorijom Raglan, prijatno se iznenadila što je to nije pogodilo. Viktorija, ko god da je, neće doživeti razdraganu, novootkrivenu strast koju je ona delila s Hjubertom u Eks-an-Provansu. Njihov medeni mesec za Hjuberta neće biti prvo potpuno predavanje ljubavnom zanosu, jer će za njega - bez obzira na to hoće li se toga sećati - ona, Flora, biti aršin. Viktorija Raglan je možda lepša, i sigurno bogatija, ali mu s njom neće biti isto. Ja sam bila njegova prva ljubav, pomislila je Flora; njegova prva avantura. Ni tada, a ni inače, nije se poredila sa Džojs. Znala je kako stoje stvari sa Džojs. Oduvek joj se sviđala, još od onih davnih dana u Dinaru. Džojs je bila zabavna i nikad nije dugo bila zle volje. Za nju je Džojs bila nešto poput neophodnog seksualnog poligona preko kog su mladići, kao što su Hjubert i Kozmo, morali da pređu, baš kao što su, kao dečaci, savladavali školsko gradivo ili polagali prijemne ispite za elitne privatne škole. Bilo joj je drago zbog Hjuberta i nadala se da će biti srećan u braku kao što je uspešan u poslu. Veselo je izašla napolje da dovede krave na večernju mužu. Dok ih je uvodila u prostoriju za mužu, palo joj je na pamet da je i Feliks, pre nego što su se sreli, prošao kroz ruke neke iskusne žene slične Džojs. S godinama koje su prolazile, sećanje na Feliksa je manje bolelo. U mislima joj je često, kao u danima rane mladosti, postajao prijatno hladni mermerni ljubavnik. Kad su njeni poslodavci prodali veliku farmu jednoj komercijalnoj banci (Najdželovoj banci, primetila je s osmehom), pristala je da pređe s njima na manje imanje koje su kupili; obećali su joj da će imati sopstvenu kućicu i više odgovornosti, i bila je zadovoljna. Tek pošto su se preselili, shvatila je da je nova farma nedaleko od Pengape. Ne mora da joj prilazi; nije potrebno. Da je želela, uvek je mogla da ode do nje; nikad nije ni bila tako daleko da bi joj bila van domašaja. Jednog dana je ipak odlučila da se oslobodi uspomena na prisluškivanje koje joj je nanelo bol, i na mučan beg; sela je na autobus, sišla u onom selu i pošla kroz šumu kao uhoda. Kuća je bila nenastanjena, prilično tužno sklupčana na čistini. Prozori su bili zatvoreni i pokriveni kapcima kao kad ju je prvi put videla s Hjubertom. Mala bašta bila je zagušena korovom, a puzavice koje je rođak Stvar posadio u uništenom krilu kuće prekrile su zidove. Pet kada bilo je puno sluzavog istrulelog lišća, a riba više nije bilo. Pomislila je da stari bračni par koji je Hjubert ostavio da se stara o kući sigurno više nije živ. Činilo joj se da je sasvim prirodno da odguši kanal kroz koji protiče voda,

~ 293 ~ Knjigoteka


Anna očisti kade, odseče nekoliko sasušenih grana. To joj je pričinjavalo zadovoljstvo i dolazila je s vremena na vreme, kada je imala slobodan dan. Upoznala je kuću iz ugla koji je prekrio uspomenu na Kozmov i Hjubertov pijani razgovor i njen bes i bol. Ponekad bi naišla na tragove posetilaca - prazne flaše od mleka, tragove guma, alat ostavljen da rđa, smanjenu gomilu drva za loženje. Jedne godine, približavajući se Pengapi duž litice, čula je glasove. Pogledala je dole, u uvalu, i prepoznala Hjuberta, snažnog i prosedog; odozgo se videlo da je počeo da ćelavi. Igrao se s decom koja su šljapkala uz samu vodu, za sobom vukla naramke morskih algi i dovikivala mu: „Tata, tata, vidi šta sam našao! Dođi da vidiš, tata!” „Ne daj im da se iskvase, dragi, znaš da su užasno prehlađeni.” Viktorija, nekada Raglan a sada Vindet-Vajt, supruga sa, gospode, troje klinaca, vitka i sasvim mlada na fotografijama s njihovog venčanja na stepenicama crkve Svetog spasa i svih anđela, oslonjena na Hjubertovu ruku, pogleda punog poverenja podignutog prema njemu - sada je sedela na suvoj steni, posmatrala svoju porodicu i plela nešto što je ličilo na čarapu. Flora je, leđima naslonjena na žbun kleke, gledala kako Hjubert gradi zamak od peska, okružuje ga kanalom, skreće potočić koji je proticao kroz pet kada da bi stigao do mora, i pravi kompleks brana i prevodnica. Čula ga je kako najstarijem detetu kaže: „Ne! Ne! Ne prilazi. Tako ćeš ga srušiti. Viktorija”, doviknuo je, „možeš li da zadržiš Emu? Stalno gazi Džulijanovu branu.” Flora se, gledajući Hjuberta, pitala ponaša li se i prema Viktoriji zapovednički kao nekada prema njoj. Nikad ne bih mogla dugo da živim s njim, pomislila je. Period koji smo proveli u Francuskoj bio je sasvim dovoljan. Pokvarila sam ga dozvolivši mu da me povede u Pengapu, baš kao što sam, kad je bio rat, pokvarila putovanje vozom s Kozmom. Praskala sam i bila nervozna. Trebalo je da siđem u Truru, da ne popustim, da ne ostanem do njegovog odlaska. Ipak je lepo, pomislila je vraćajući se istom stazom duž litice, to što Hjubert i Viktorija dolaze u Pengapu. Bilo joj je drago što Hjubert ima tako uspešan brak. Kad je skrenula sa staze da baci pogled na kuću, bila je zadovoljna što je Hjubertov karavan dobar i veliki, i što su u prtljažniku sanduci s flašama vina. Dok se autobusom vraćala kući, sa zadovoljstvom i toplinom je mislila na Hjuberta. Osećala se sasvim drugačije kad je pročitala o Kozmovom venčanju kod matičara u Čelziju; on se smejao na fotografiji. Iza njega su stajali Hjubert i Viktorija i izgledali ozbiljno. Bilo je teško protumačiti Milin izraz lica.

~ 294 ~ Knjigoteka


Anna

Pedeset dva „Pa kako je bilo u Indiji? Lepo si pocrneo.” Kozmo je odmeravao sestrića nadajući se da je u pravu što misli da ispod površne sličnosti sa Mabs izbija Najdželova čvrstina. „Šta bi hteo da popiješ?”, pitao ga je. Došli su u njegov klub da ručaju; bilo mu je smešno što je Čarls obukao odelo. „Samo vodu, hvala”, rekao je Čarls. (Bože moj, kako je neporočan!) „Uopšte ne piješ?”, pitao ga je Kozmo. „Samo ponekad.” „Tvoj otac je počeo da pije u tvojim godinama, ali samo kad je pod stresom”, rekao je Kozmo. „Ne pije više”, rekao je Čarls. „Mama ga je naterala da vodi računao jetri.” „Kako je samo postala razborita”, hladno je rekao Kozmo. „Nekad joj je pričinjavalo zadovoljstvo da ga podstiče gromoglasnim svađama.” Čarls je rekao kroz smeh: „To se nije promenilo. Njemu se to sviđa; ne dozvoljava mu da se opusti.” Naručili su jelo. Činilo se da Kozmu ne smeta to što ćute. Čarls je, veoma napet, rekao: „Ovaj - majka mi kaže da hoćeš da razgovaraš sa mnom, ujka Kozmo.” „Je li ti rekla šta nameravam?”, pitao ga je Kozmo. Čarls je rekao: „Jeste, to je neverovatno velikodušno. Mislim da treba da se predomisliš.” Ispod potamnele kože videlo se da je pocrveneo. Ne samo da nosi odelo već se i podšišao, primetio je Kozmo suzdržavajući osmeh; koža mu je bela na vratu, na čelu i oko ušiju, gde je nekad bila kosa. Sigurno se trudi da ostavi dobar utisak. Pitao ga je: ~ 295 ~ Knjigoteka


Anna

„Hoće li to biti prevelika obaveza za tebe, klopka? (Možda se petljam u život ovog momka i u stvari mu nanosim štetu?) Čarls je rekao: „Oh, ne, ne! To je zaista divno, zaista... Ne shvatam kako možeš da se odrekneš Kopermolta.” „Mogu”, rekao je Kozmo. „Osim toga, kao što će ti reći i otac, to je jedini način da Kopermolt ostane u porodici. Porez na nasledstvo je užasan. Ali pričaj mi o Indiji. Ne mogu da razgovaram o poslu dok jedem. U kojim si mestima bio?” Čarls je rekao: „Išao sam svuda, divno je. Proveo sam tamo godinu dana. Mogao bih nedelju dana da pričam o tome.” „Nemoj, molim te; budi sažetiji.” „To i hoću. Hjubert je obećao da će mi pomoći da objavim članke, veoma je ljubazan...” ,,I treba da bude. On se odavno ‘probio’.” „Predložio mi je da napišem knjigu. Voleo bih da se vratim i vidim još neke stvari; ima toliko toga, i toliko različitih naroda.” Kozmo je rekao: „Kažu da je tako.” (Bože! Dosadan sam mu, pomislio je Čarls. Nikad ga nisam dobro upoznao; krut je i nezgodan.) „Oh, uzgred, pre nego što zaboravim, mama je rekla da moram da ti ispričam o preostalim pripadnicima stare engleske kolonijalne vlasti u Indiji; neke od njih poznaješ.” „Stvarno?” „Bračni par Trevelijan. Mama kaže da je njihova ćerka bila u gostima kod bake i dede u Kopermoltu kad ste vas dvoje bili mladi. Tata je se seća; kaže da ste ti i Hjubert bili zaljubljeni u nju i da bi, da se nije verio s mamom, i on okušao sreću.” (Kakav bezobrazluk! Najdžel sa svojim kratkim nogama.) „To prvi put čujem”, ledeno je rekao Kozmo. ,,U svakom slučaju”, žurno je nastavio Čarls, „tamo je to dvoje matoraca, sigurno nisu mlađi od bake, žive u sjajnoj kući koju su sagradili, i to u nekom stilu, gore u podnožju, Himalaji...” „Nije Nilgeri?”, zadirkivao ga je Kozmo. „Izvini, baš sam blesav...” „Nastavi.” „Pa, ovi starci - izgledaju kao osušeno voće; ali još imaju sluge, muštraju ih. Gunđaju da ‘ništa nije kao pre, naravno’, ali nemaju nameru da se maknu s mesta. To je nešto kao vremenski diskontinuitet. Neki Indijci se prema njima ponašaju veoma tolerantno, a nekima su smešni. Mamu i Taši, koja je bila na večeri - Henri je bio otišao u Brisel na nekoliko

~ 296 ~ Knjigoteka


Anna dana - uzbudilo je to što ta stara gospođa Trevelijan i dalje od iste krojačke, kod koje su obe odlazile, kao i baka, naručuje jednu haljinu godišnje, koju joj zatim Indijci jeftino iskopiraju. Od neke starice u Bošan plejsu.” „Rue de Rance”, promrmljao je Kozmo. „Šta?” „Živela je u Ulici Rans, iznad boucherie chevaline.” „Kako?” Čarls je delovao zbunjeno. Kozmo je rekao: „Nije važno. Šta još?” ,,Oh, samo to, znaš kakve su mama i Taš, odmah im je palo na pamet da pronađu tu devojku koju ste svi voleli. Grize ih savest zbog nje. Volele bi da vide kakva je sada. Onda je Džojs rekla: ‘Trag joj se izgubio.’ Oh!”, rekao je Čarls. „Možda nije trebalo da pominjem Džojs. Jesam li zabrljao? I ona je bila na večeri. Izvini.” „Ma ne”, rekao je Kozmo. „Džojs je stara prijateljica. Svima nam je bila prijateljica još dok smo bili deca. Da si joj samo video zube kad joj je bilo četrnaest.” Nasmejao se. „Hoćeš li malo stiltona? Odličan je.” „Ne, hvala.” (Šta mi je trebalo da pominjem Džojs? Treba li mama i dalje da se druži sa Džojs sada, kada se ujka Kozmo razveo od nje? Šta li mu znači to o zubima? Ne razumem moral njegove generacije.) „Neću sir, hvala.” „Kafu?”, predložio je Kozmo. „Da, hvala.” „Cigaru?” „Ne pušim.” (Bilo bi surovo pitati ga da li jebe.) „Konobar, molim vas, kafu. Pušiš li travu?” „Ponekad.” „Drago mi je što priznaješ da imaš bar jedan porok.” Konobar je doneo kafu. „Dakle”, rekao je Kozmo. „Ti sigurno umireš od želje da pređemo na stvar, a ja moram da idem u Bodmin na zasedanje okružnog suda. Koliko sam shvatio, ti ne želiš da radiš u banci kao tvoj otac, niti da živiš u Londonu. Želiš da putuješ i pišeš, i ne zanima te seoski život. Mogao bi da naučiš da upravljaš imanjem. Šta misliš, da li bi mogao da izađeš na kraj s Kopermoltom? Ako se slažeš, hteo bih da prenesem Kopermolt na tebe. Mojoj majci ćeš, pretpostavljam, dozvoliti da ostane tamo do smrti. Nemam decu, ali ako poživim određen broj godina, neće morati da se

~ 297 ~ Knjigoteka


Anna plaća porez na nasledstvo. Nadam se da ćeš tamo biti srećan kao što smo svi mi bili, i da ćeš naći devojku s kojom ćeš biti srećan. Zakazao sam ti razgovor sa svojim advokatima. Je li ti neko pričao kako se, kad je Hjubert dobio ključeve i tapiju Pengape, njegov advokat obesio? Nije baš bilo veselo, ali nekim ljudima je smešno. Hjuberta je to šokiralo, popio je punu flašu viskija. U svakom slučaju, ne smem da skrećem s teme, sve treba da se završi što pre. Mislim da je to sve.” Kozmo je odmakao stolicu i ustao; želeo je da što pre pođe. „Ne znam šta da kažem”, rekao je Čarls. „Dobro.” „Mogu li nešto da te pitam?” „Šta?” „Zašto ne želiš da živiš u Kopermoltu kad odeš u penziju? Znam da nemaš decu, ali ti voliš to imanje. Nekako je...” (Kozmo je pomislio: Sviđa mi se ovaj momak, biće nešto od njega.) „Čovek nikad ne treba da se vraća tamo gde je nekada bio srećan”, rekao je. „Postoji opasnost da se divna uspomena pokvari. Evo primera koji to potvrđuje. Nedavno sam ponovo otišao u jedno mesto u Francuskoj koje mi je ostalo u sećanju po tome što sam tamo bio izuzetno srećan. Proges ga je proždrao; neprepoznatljivo je. Vlasnika kafea koga sam zapamtio kao mladića koji kipi od snage, zaljubljenog u svoju trudnu ženu, zatekao sam u invalidskim kolicima. Puškarska radnja se preobrazila u prodavnicu suvenira. Bože, kako sam samo zbrisao! Imaš li još neko pitanje? Kao što rekoh, sve je kod advokata. Bilo mi je zadovoljstvo. Pozdravi Mabs.” Hteo je da što pre pođe. Na stepenicama kluba Čarlsu je, uzbuđenom zbog neodoljive potrebe da nekako iskaže svoju zahvalnost, izletelo: „Zašto si se oženio sa Džojs?” Preko Kozmovog lica prešao je osmeh. „Možda da bih naučio majku da se ne meša, da ne pokušava da mi određuje kako da živim?” Gledajući za njim, Čarls je pomislio da izgleda ravnodušno, i pitao se da nije možda usamljen. Onda je, zaboravljajući na Kozmovu ravnodušnost, požurio da nađe najbliži telefon i pozove devojku u koju je zaljubljen, obraduje je lepim vestima i zaprosi.

~ 298 ~ Knjigoteka


Anna

Pedeset tri Kozmo je stavio aktovku u prtljažnik i zaključao ga. Mada je to bio već treći ili četvrti auto otkad se razveo, otvorio je prozor da izvetri ostatak parfema. Otvarao je prozor iz navike. U retkim prilikama kada bi pomislio na Džojs, uvek je prebacivao sebi tu glupost. Nema pouzdanijeg načina od braka da se izgubi dobra prijateljica. Vesela, poletna, velikodušna Džojs u srednjim godinama i u zajedničkom životu postala je dosadna; a što se tiče seksa, tako dobrog u pohotnoj mladosti sklonoj eksperimentisanju, pretvorio se u nešto slično aerobiku. Ali sada, posle zasedanja okružnog suda u Bodminu, ima slobodan vikend. Bez žurbe će se vratiti u London, zaustavljajući se usput da posmatra ptice. Da li da se zaputi u Slepton Lej i Estuar Eks da gleda ptice selice, ili da okuša sreću na liticama severnog Devona? Vozio je sve do Lonstona uživajući u neodlučnosti. Lepo je, pomislio je, kad nemaš obaveze, ne moraš da žuriš da se vratiš kući, ženi i deci, kao na primer Hjubert, koji je uvek u žurbi da bi mogao da uklopi dečje raspuste ili putovanja u Veneciju ili Pariz, jer Viktorija između školskih tromesečja i polugođa mora da ode tamo; osim toga, stalno putuje poslom. Nije ni čudo što je u opasnosti da dobije čir. Kozmo je zatvorio prozor. Jaka kiša, nošena naletima vetra, udarala je po vetrobranskom staklu. Kraj septembra je doneo olujne vetrove uobičajene početkom jeseni; na severnoj obali je možda nevreme. Od Lonstona će krenuti pravo na jug; možda će odsesti u nekom pabu? Mogao bi da prenoći u Pengapi. Zna da, kao i svi drugi Hjubertovi prijatelji, slobodno može da uzme ključeve u selu i smesti se kao kod kuće. Ali tamo se ne osećam kao kod kuće, pomislio je Kozmo razdražljivo. Ne osećam se kao kod kuće otkad mi je Flora rekla da nas je čula kako razgovaramo o njoj. Onda je pomislio da je otada prošlo već osamnaest godina. Hjubert se oženio i uspešanje u poslu; ja sam se oženio i razveo; imam dobru advokatsku praksu. Nema tu mesta za sentimentalnost. Moram da se priberem i budem razuman. Dok je razmišljao o tome, setio se oca. Zar on nije, u onoj užasnoj svađi onog Božića u Kopermoltu (prevaziđenoj, naravno, ali nezaboravnoj), rekao nešto o tome da je Flora razumna? Čovek se zapita, pomislio je Kozmo dok je vozio kroz kišu, ko je ispod fasade običnosti zaista razuman. Za mene se ne bi moglo reći da jesam, pomislio je. Bilo je glupo što sam se oženio Džojs, odvratno surovo prema majci. Često sam se ponašao kao idiot. Eto, onaj put u Bretanju, nema ništa gluplje od toga. U ratu razoreni Sen Malo ponovo je izgrađen. Na mestu gde smo nekada prelazili preko vode u brodićima, sada je brana; na plaži, iza Sen Brijaka,

~ 299 ~ Knjigoteka


Anna

sagrađene su vile, a na mestu gde smo bili na izletu, nalazi se betonsko parkiralište. Čak ni to što sam poklonio Kopermolt Čarlsu ništa nije izbrisalo. Sećam se svilenkastog dodira vode kada smo Hjubert i ja, onog vrelog dana, pustili da nas vodena struja ponese, kako smo videli Floru dok se svlači i iznenadili je u vodi. Ponekad čujem njen glas ili se setim slanog ukusa njenih trepavica kad sam je poljubio poslednje večeri pred njen odlazak. Ili se, kad se ponekad nađem na stanici Pedington pošto izađem iz taksija, setim dodira njenog zglavka dok je držim. Smešno. Svega se sećam. Imam pedeset godina, a ipak sam često u iskušenju da nađem Irinu Tarasovu. Ništa jednostavnije od toga, ali bojim se. A onda mu je naišla veselija pomisao: Živim od nerazumnosti drugih ljudi; otkud mi pravo da se žalim? U suton ga je zaustavio policajac. Put je bio zakrčen drvećem koje je oborio vetar; bilo bi najbolje da Kozmo glavnim putem pode za Plimut. Kozmo je rekao: „Zaobići ću prepreku poljskim putevima.” Policajac je primetio da su poljski putevi nezgodni i da se čovek lako izgubi. Kozmo je živahno odgovorio da mu ne bi smetalo da se izgubi i okrenuo kola. Pošto je prešao nekih petnaest kilometara i potpuno se izgubio, iza jedne okuke naišao je na automobile, parkirane duž puta i na nekom napuštenom kamenolomu. Grupe ljudi su se od puta pele uz stazu kroz vresište. Uzeo je dvogled i video da svi idu prema velikoj vatri na vrhu brda, okruženoj veselom razigranom decom. Prepuštajući se iznenadnoj želji, izašao je iz kola i pošao prema vatri. Dok se peo, u vlažnom vetru je osetio miris pečene jagnjetine i čuo oštre povike koji su nadjačavali dečju graju. Pretekao je invalidska kolica koja su gurala dva dečaka. Žena koju su vozili naređivala im je da požure; imala je autoritativan glas. Kozmo se ponudio da im pomogne i, već gurajući kolica, pitao: „Kojim povodom je izlet?” „Ne idu na izlet, nego da peku ovna”, rekla je žena u kolicima. Kozmo se osećao kao da ga omalovažavaju. Jedan od dečaka koji su gurali kolica rekao je: „Neki to zovu roštilj. Možete li sami?” Odjurio je ostavljajući Kozma da gura. „Nije trebalo da mu pružite priliku da se izvuče, on je jedna lenština”, rekao je njegov drug. „Izvini”, rekao je Kozmo. „Sve je u redu ako me odvezete do vrha”, rekla je žena. „Ne želim ništa da propustim.” „Šta proslavljate?” Kozmu je palo na pamet nekoliko istorijskih datuma. „Nije to proslava”, rekla je žena u kolicima. „To je njena ideja. Rekla je: ‘Da se malo zabavimo na kraju sezone.’ Ona je dala jagnje.”

~ 300 ~ Knjigoteka


Anna „Proslavljamo kraj sezone furešta”, rekao je dečak. „Turista, izletnika”, objasnila mu je žena. „Znam šta su furešti.” Kozmo je bio u iskušenju da prestane da je gura. Kad su stigli do vrha, pitao se šta ga je spopalo da se u to petlja. Zadihao se. Otišao je do jedne izdvojene stene i seo. Nije nameravao dugo da ostane. Žena u kolicima jedva da mu je zahvalila. Osim prave logorske vatre, tu je bila i druga, pažljivije založena vatra, iznad koje su muškarci na ražnju okretali ovna. Od loja koji je u nju padao vatra se rasplamsavala i osvetljavala lica muškaraca. Mlade žene su držale bebe u naručju, a malu decu za ruku; veća deca i adolescenti su se jurili i dernjali. Grupa starijih žena je, po naređenjima žene u kolicima, pokušavala da po vetru pričvrsti stolnjak za sto na sklapanje, ispod kojeg su stavljene gajbe piva. Žena u kolicima je vikala: „Ne tako! Radite kako vam kažem.” Psi su trčali unaokolo i motali se ljudima oko nogu. Neki muškarci koji su pekli jagnje već su počeli da piju pivo. Kozmo je pomislio da bi to mogla biti scena s Brojgelove slike. Onda se rastužio jer mu misli nisu originalne. Osećao je da treba da ode, ali ako bi ga videli kako odlazi, ispalo bi da je nepristojan; ostao je. Uskoro su ovna, uz sveopšte glasno odobravanje, skinuli s ražnja. Žena u invalidskim kolicima jakim je, prodornim glasom izdavala uputstva, ali muškarci su počeli da seku meso ne obraćajući mnogo pažnje na nju. Uskoro su svima počeli da dele komade mesa. Jedan od njih se izdvojio, prišao Kozmu i ponudio mu parče mesa na papirnom tanjim. Netremice je gledao Kozma pružajući mu tanjir, ali ništa nije rekao. Kozmo je osećao da bi trebalo nekako da objasni svoje prisustvo, ali čovek je nosio i drugi tanjir za nekoga iza Kozmovih leđa, izvan prostora osvetljenog vatrom. Kozmo nije znao da iza njega nekoga ima. Mislio je da je van kruga. Pitao se kakav utisak ostavlja, osećao se kao da je razotkriven, bojao se da se osvrne. Onda je pomislio da je to smešno. Čega ima da se boji sa pedeset godina? Sad se već mnogo pilo. Oko vatre su neki povici imali anarhičan prizvuk, a pratio ih je razuzdan smeh. Kozmo je ponovo pomislio da treba da ode; nije bio pozvan. Treba li nekome da zahvali? Da se ljubazno oprosti? Ili da se iskrade? Možda treba da zahvali ženi u invalidskim kolicima. Zar je nije izgurao uz brdo? Je li ona domaćica? Ustajući, osetio je grč u nozi. Dok je trupkao nogom da ga se oslobodi, osvrnuo se i video osobu iza sebe kojoj su doneli tanjir jagnjetine. Na steni je sedela neka žena odevena u vetrovku, farmerke i gumene čizme. Kraj nogu joj je ležao pas. Pas je gledao gospodaricu, a ona je

~ 301 ~ Knjigoteka


Anna gledala Kozma. Nije mogao da joj vidi lice, ali pomislio je da i ona odgovara. Mogu da zahvalim ovoj ženi, da se izvinim što sam upao nepozvan, nekako joj objasnim, budem učtiv. U trenutku kad je zakoračio prema njoj, vatra se rasplamsala i prepoznao je Floru. Verovatno je neko vreme stajao tamo kad su se iz vesele bučne gomile izdvojila tri muškarca i prišla mu. Nosili su vrčeve s pivom. Mogao je da oseti miris njihovog daha. Jedan muškarac je, prišavši sasvim blizu Kozmu, pitao: „Je li sve u redu, Floro? Da li ti dosađuje? Da ga sredimo?” ,,U redu je, Džime. Poznajem ga”, rekla je i obratila se Kozmu: „Misle da si možda iz ministarstva; nemamo dozvolu da palimo vatru na ovom brdu. Jesi li ti iz ministarstva?” Kozmo je pomislio da joj se glas uopšte nije promenio. Rekao je: „Nisam iz ministarstva.” Onda je Džim kazao: „Znači nije njuškalo”, i nasmejao se. Ostavljao je utisak dobroćudnog čoveka. „Ali upao sam nepozvan na vašu zabavu. Hteo sam da se oprostim i zahvalim, možda gospođi u invalidskim kolicima? Imam utisak da je ona glavna”, rekao je Kozmo. Flora se osmehnula, a muškarci su prsnuli u smeh. Kozmo je shvatio da je u zabludi. „Zaboravio sam joj ime”, rekao je najzad se obraćajući Flori. „Svi su je zvali ‘Rođena Predvodnica’. To je takav tip.” Malo zbunjen, Džim je rekao: ,,E, pa dobro, idemo da se postaramo za muziku.” Lagano se udaljio s prijateljima. Flora je doviknula za njim: „Hvala ti, Džime!” Pri svetlosti vatre video je da joj je kosa još gusta i crna, a zubi, kad se osmehnula Džimu, beli i pravilni. Njeni zubi mu nisu posebno ostali u sećanju. Pitao je: „Gramofon, harmonika?” „Pop. Mislim da za napajanje koriste akumulator lend rovera. Ne razumem se u te stvari.” „Ni ja. Mogu li da sednem na trenutak? Mislim da me noge izdaju.” Flora se pomerila da mu napravi mesto na steni. Pas je onjušio Kozmove pantalone. Kozmo ju je pitao: „Zove li se Tonton?” Pomilovao je psa. „Ne.” „Sve je u redu s mojim nogama, jak sam kao konj.” „To je dobro”, rekla je Flora. ,,U stvari, tresle su se. Pomislio sam da ću doživeti infarkt”, objasnio je.

~ 302 ~ Knjigoteka


Anna „Nemoj, molim te.” Florin pas joj je položio glavu na koleno i zacvilio. Flora je rekla: „Užasno se boji vatre, zato sedimo ovde.” Neko je uspeo da doveze lend rover uzbrdo. Začuo se glas: „Proba, proba”, a onda je grunula muzika braće Everli. „Kad su me malopre ona tvoja četiri prijatelja opkolila, shvatio sam da uopšte ne pripadam ovde. Baš sam se uplašio”, rekao je Kozmo. „Bilo bi im stvarno drago da to čuju.” Nasmejala se. Everlijevi su pevali „Odmah se vrati”. Zvuk je zbog vetra bio čas jači, čas slabiji. Flora je primakla usta Kozmovom uvu i pitala ga: ,,A kako je Džojs?” Njen dah ga je zagolicao po vratu. „Bili smo u braku jedva nekih pet minuta. Zar nisi čitala o našem razvodu u Tajmsu?” „Prestala sam da čitam Tajms”, odgovorila je. „Želeo sam da te nađem, ali se nisam usudio. Znao sam da bih možda mogao da te nađem preko Irine Tarasove. Jednom sam se vratio na stara mesta u Bretanji, ali bilo je užasno. Od tebe nije bilo ni traga. Onda sam pomislio da ćeš me, čak i ako te nađem, kasirati.” „Ti si mene kaširao kad si otišao u Alžir.” Bila je besna. Kozmo je povikao da bi nadjačao Bitlse: „To je bila dozlaboga glupa greška, to si sigurno znala.” Florin pas je skočio na noge i iskezio zube. Flora je, smirujući psa milovanjem, rekla: „Mislila sam da ideš tamo gde možeš da pogineš i da ne želiš da se vezuješ.” „Gospode!”, viknuo je Kozmo. ,,U to vreme već odavno nije bilo opasnosti da poginem. Odlazio sam da radim kancelarijski posao.” (Odrasli smo, zreli ljudi, ne bi trebalo ovako da razgovaramo, pomislila je Flora ali nije ništa rekla.) „Sećam se kako si izašla iz mora sa psom, noseći odeću u zavežljaju. Tada si bila prilično prgava”, rekao je Kozmo. Vikao je: „Espèce de con, idiote!” Sećala se toga. Mladi su igrali oko vatre. Muškarci, koji su ispekli jagnje, pili su i grohotno se smejali. Diskretno su pogledom pratili Floru; s njom je sve bilo u redu. „Otišla je”, rekao je Džim, i njegov glas je poneo vetar. Majke s decom su počele da odlaze. Grupa starijih žena je iznenada zamakla iza brda, gurajući ženu u invalidskim kolicima, i uzbuđenim visokim glasovima izvikivala upozorenja. Flora je rekla: „Nadam se da je neće izvrnuti.”

~ 303 ~ Knjigoteka


Anna „Draga ti je?” „Dobar je čovek.” ,,I voli u sve da se meša?”, dopunio je Kozmo. „To su osobine koje se lepo slažu”, rekla je ona. Kozmo je pomislio na majku; još ne sme da priča o njoj. Koja tema je bezbedna? „Šta si radila u toku svih onih godina u Londonu, kad si, kako kažeš, radila kao služavka?” To ju je već jednom pitao kad su sedeli jedno pored drugog u vozu. „Išla sam u pozorište; parter je veoma jeftin. Muzeji, galerije.” Ko je s njom obilazio galerije, ko je učestvovao u njenom uživanju, ko je bio deo tih izgubljenih godina? „Sama?”, pitao je sumnjičavo. „Najčešće sama.” Bilo je sigurnije i lakše kad je sama. Teško je osloboditi se navika iz detinjstva. „Da li i dalje više voliš da živiš i radiš na selu? Jesi li zadovoljna? U vozu si mi rekla da si zadovoljna.” Peklo ga je to što je zadovoljna. Bio je ozlojeđen time. „Uskoro će ti ponestati bezopasnih pitanja.” Flora je milovala psa po ušima i gledala ispred sebe. Glas joj je bio miran. „U redu. Jesi li udata? Živiš li s nekim? Jesi li imala mnogo veza?” „Uh, kakva hrabrost”, rekla je Flora. „Dakle?” „Jesi li ovakav na sudu?” „Mnogo sam bolji. Perika daje autoritet, odora preti.” „Ah!” „Dakle?” „Nisam udata. Ni sa kim ne živim. Da, imala sam veze.” (Bilo bi čudno da nisam, pomislila je gledajući muškarce kako nogama gase ostatke vatre. Te veze su, same po sebi, kratkotrajne i prijatne; nije bilo rizika da neko bude povređen.) Rekla je: „Nisi pitao imam li decu. Nemam.” (Mislim da nikada nisam bio nasamo s njom; uvek je bilo drugih ljudi. Oh, da, jednom sam je zatekao kraj reke i nekako uprskao stvari. Nek se svi nose do đavola! Setio se francuskog oficira i pukovnika iz Teksasa koji su bili u vozu. Ali bili smo sami kad smo se prvi put sreli na plaži.) Logorska vatra je jenjavala, a ljudi su se osipali. Muškarci su trupkajući nogama potpuno ugasili vatru, a ostali su utovarili stolove na lend rover. Dovikivali su: „Do viđenja, Floro!”, „Laku noć!”, i: „Mnogo ti hvala, vidimo se!” Neko je pokrenuo motor i lend rover je pošao niz strmu padinu i nestao iz vidika. Kozmo je, gledajući za njima, pitao: „Jesi li ti bila domaćica?”

~ 304 ~ Knjigoteka


Anna Već je pala noć i sipila je sasvim sitna kiša. „Poklonila sam im ovna. Uradila sam to za selo, da se malo zabave.” Dok su sedeli, ona je razmišljala o prošlosti i setila se izleta i kako je sledećeg dana bila strašno očajna. Rekla je: „Vratila sam se na plažu sledećeg dana posle izleta. Na mestu gde je gorela vatra ostao je samo crni krug; ništa više.” Napisala je tada njihova imena u pesku: Kozmo, Feliks, Hjubert. More ih je spralo. Kozmo je prilično ljutito rekao: „Pa sad sam ovde.” Vetar koji se bio stišao počeo je novom snagom da duva u naletima koji su nosili kišu. Florin pas je zacvileo i stresao se. „Ako ostanemo ovde da sedimo, zaradićemo gadnu reumu.” „Ako te zaprosim, bojim se da ćeš me odbiti.” „Možeš ponovo da me zaprosiš kad budemo u toplom i suvom”, rekla je Flora ustajući. Kozmo je, ustajući, shvatio da se ukočio i to ga je naljutilo. Florin pas je kinuo i veselo potrčao nizbrdo. Flora je pošla za njim laganim trkom. U podnožju brda poslednji izletnici su se ukrcavali u automobile, palili svetla, pokretali motore, dovikivali pozdrave i odlazili. Ako dodam gas, pomislila je Flora kaskajući postrance niz strmu padinu, mogla bih da im se pridružim, pobegnem, ostavim ga, vratim se kući, založim vatru, okupam se u kadi punoj tople vode, pustim mačku napolje i legnem u krevet s knjigom. A onda je pomislila: On nije neko koga bih mogla da se sećam s osmehom kao dragog i pomalo smešnog Hjuberta, ili sa žaljenjem i tugom kao Feliksa, koji me je, bez obzira na sve njegovo junaštvo, izneverio. Kozmo je tu, iza mene, pokušava da drži korak, stvaranje. Onda je pomislila: On ne poznaje ovu stazu kao ja, može da se saplete u mraku i padne, i usporila. Čula je kako se Kozmo okliznuo i opsovao. Ljutito je viknuo: „Nemoj da bežiš od mene, do đavola. Čekaj!” A kad ju je sustigao, rekao je: „Malo je nedostajalo da odem u Pengapu da prenoćim, ali imam neprijatne uspomene.” Florin smeh je odneo vetar. ,,A kad sam polazio od Bodmina prema Londonu, odlučio sam da se priberem i budem razuman.” „Nije li to prilično rizično?”, rekla je. Kad su stigli do puta, sva kola su već bila otišla. Kozmo ju je pitao: „Gde su tvoja kola?” „Došla sam peške.”, rekla je. „Hajdemo mojim”, rekao je i otključao vrata kola. „Pas je sav blatnjav.” „Ma ostavi se cepidlačenja”, rekao je Kozmo.

~ 305 ~ Knjigoteka


Anna Pas je uskočio u kola i seo na zadnje sedište. Kozmo je rekao: „To kuče je mnogo razumnije od nas dvoje”, privukao Floru sebi i čvrsto je zagrlio. Onda je rekao: „Da ti poljubim oči”, i: „Ne plačeš valjda?” „To je kiša”, rekla je. „Prvi put vidim slanu kišu.” „Zašto se ne sklonimo u kola, na suvo?” „Bolje da ti odmah kažem - poklonio sam Kopermolt sestriću, Mabsinom sinu.” „Ne udajem se za tebe zbog Kopermolta.” ,,Oh, draga, koliko smo samo vremena izgubili. Hoćemo li to ikada nadoknaditi?” „Biće manje vremena za prepirke”, rekla je Flora.

KRAJ

~ 306 ~ Knjigoteka

Mary wesley život po meri  
Mary wesley život po meri  
Advertisement