Page 1


Hannah McKinnon

Prevela Dubravka Srećković Divković


Naslov originala

Hannah McKinnon THE LAKE SEASON

Scan by один Obrada dexdex

Copyright © 2015 by Hannah Roberts McKinnon Originally published by Emily Bestler Books / Atria Books, A Division of Simon&Schuster, Inc. Translation copyright © 2016 za srpsko izdanje, LAGUNA


Mojim roditeljima Marlin i Bariju Roberts, koji su mi prvi stavili knjigu u šake. I dozvolili mi da detinjstvo ispunim životinjama lutalicama, slikama od otisaka prstiju, ponijima, životom u prirodi i čime već sve… svim onim neurednim sastojcima od kakvih se sklapa valjana priča. I divan život.


Prvo poglavlje

Trebalo je da Ajris tog jutra doživi nervni slom. Ali prosto nije imala kad. Umesto toga je stajala pogrbljena nad daskom za peglanje u perionici, pogledujući podbulim očima čas ka dvorišnoj stazi, kraj koje su Džek, Sejdi i Lili čekali autobus, čas u minijaturnu aplikaciju sa znakom izviđačica koju je pokušavala peglom da zalepi na Lilinu uniformu. Bio je četvrtak: Dan izviđačica. A Lili je opet stajala bez uniforme, kraj poštanskog sandučeta, dok joj majka pomamno preklinje peglu da se zagreje. „Dođavola!“ Ajris opeče prst i strpa ga u usta. Razgledala je amblem izviđačica, mali zeleni krug sa usamljenom ovcom. Je li to za stočarstvo? Ili za pređu vune? Nije mogla da se seti. Niti se setila da ga zalepi na uniformu kad ga je Lili zaslužila, pre tri ili četiri meseca. Lili više ni dana nije htela da ide u školu u uniformi bez ovce. „Sramota me je, mama. Sva druga deca imaju ovcu.“ Ajris ju je razumela. Taj problem je primetila i predvodnica odreda gospođa Kram, zdepasta žena debelih kolena. Štaviše, na poslednjem sastanku je pitala Ajris da se amblem nije možda zagubio. I još je nije mrzelo da napomene, zabrinutim tonom, kako Ajris zaista može da kupi isti takav u lokalnoj prodavnici kućnih potrepština, jer tamo drže i ambleme, baš za ovakve slučajeve. Ali Ajris je bez po muke protumačila šifru Majka majci: Jedino je vaše dete ove godine predalo sa zakašnjenjem zaradu od svoje prodaje kolača. A to se dogodilo pošto ste vi izgubili trinaest kutija kolačića „do si do“. Hoćete li i ovog puta uprskati motku? Pošto je još dvaput opekla prst, Ajris je ljutito prevrnula amblem. Zgrčila se videvši kako sa naličja curi istopljena smeđa plastika. Pa dabome: zaboravila je da skine zaštitni sloj. A znala bi da to treba da uradi da je, pre svega, pročitala uputstvo. „Sranje!“ Iščupala je gajtan pegle iz zida. „Superlepak“, odlučila je naglas dok je preturala po prepunjenim fiokama u perionici. „Gospođa Kram neće ni znati.“ Samo što je sredila problem oštećenog amblema, deca i pas utrupkaše u predsoblje. „Zalepila sam ti!“, uskliknu Ajris dižući ponosito lentu i vodeći pritom računa da prikrije jednim prstom poluistopljenu ovcu.


„Pobegao nam je autobus“, objavi Sejdi streljajući majku pogledom punim optužbe. Džek sleže ramenima. Samson zacvile. „Opet?“, jeknu Ajris. Kao u odgovor, kraj njenih nogu se začu zvuk dubokog grcanja. Ajris pogleda naniže baš u trenu kada se Samson ispovraćao po njenim čupavim papučama.

„Da me nisi terala da se presvučem…“, promrsi Sejdi, naglašeno zureći kroz suvozački prozor. Bilo je prerano jutro, a osim toga, Ajris je osećala kako joj u glavi buči od neispavanosti. Zamajala se oko vruće kafe kada su stale na ivici puta, a onda progovorila pažljivo birajući reči. Za toliko je naučila. „Ta suknja ti je bila prekratka, Sejdi. Kako bi bilo da te ovog vikenda povedem u tržni centar da uzmeš nešto novo? Nešto što ti je taman.“ „Ova i jeste sasvim taman“, reče Sejdi. Ajris se ujede za usnu, čuvajući odgovor za sebe. Nije ako ti sevaju gaće kad god sedneš. Ding, ding, ding, oglasiše se kola, a ona hitro prelete pogledom instrument-tablu. Da nisu ostala otvorena vrata? „A pored toga“, nastavi Sejdi, „Ejmi je majka kupila istu takvu suknju. U tri različite boje.“ Ajris uzdahnu, a kroz glavu joj zaigraše tri suknjice: ružičasta, crvena, plava. Svaka veličine salvete. Okrenula se ka Lili, koja je sedela na zadnjem sedištu. „Evo ti, zlato. Stavi svoju izviđačku lentu.“ Lili je navuče preko glave i zagleda se sebi u grudi. „Mama, zašto je ovca smeđa?“ Zvono je produžilo da se oglašava, bučno. Ajris odsutno pritisnu najbliže dugme na instrument-tabli. Prozor se spusti pa se podiže. Ona pritisnu drugo. Zakrča radio. Ding, ding, ding. „Mama. Pojas“, blago je podseti Džek. Ah!


Iza Ajris, Liline cipele su tupkale po podu u ritmu muzike. Ajris se pruži ka zadnjem sedištu, dohvati ljubičastu cipelicu s kaišićem svoje sedmogodišnje kćeri, pa joj zahvalno stisnu nožne prste. Sejdi probrlja po školskoj torbi i izvadi sjaj za usne koji Ajris nije delovao poznato. „Danas imamo probu takmičenja talenata. Nisi zaboravila?“ Naravno da je Ajris zaboravila. Nedeljama se nije naspavala. Ali kada je Sejdi to pomenula, setila se da je njena ćerka s drugaricama skakutala po sobi za rekreaciju uz pesme Ledi Gage. Gde su naučile da onako vrckaju kukovima?, zapita se. „Nisam zaboravila“, slaga. „Doći ću po tebe u četiri.“ „Nema šanse!“ Sejdi odsečno zatvori sjaj za usne. „Svi će posle peške na večeru. To sam ti već rekla.“ Ajris se okrete, nastojeći da ne pilji u ćerkine vampirski crvene usne. Biraj u šta ćeš uložiti snagu. „A tata i ja smo rekli tebi da ne želimo da se udaljavaš iz kruga škole i da ideš peške glavnim drumom.“ Poćutala je, razmatrajući čime da podupre svoje reči. „Mogla bih da odvezem tebe i Ejmi do ekspres restorana.“ „Kao da razvoziš decu iz zabavišta? Jesi li luda?“ Očigledno jeste. „Onda ćemo se videti u sali u četiri.“ Pokušala je. Ajris je potajno mrzela druge roditelje što tako blaženo okreću glavu dok im se maloletna deca smucaju po čitavom gradu ili ostaju u tržnom centru do samog zatvaranja, sve vreme bez nadzora. I gde su im, kog đavola, te majke? „Mama?“ Iz retrovizora su u nju nestrpljivo piljile Džekove oči. „Trebaju nam pare za užinu.“ „Ali spakovala sam vam salatu od piletine! Vašu najdražu.“ Sejdi frknu. „Aha. Možda juče.“ Ajris prelete pogledom kola, šetajući očima po sedištima, po podu, i tad joj kroz glavu prominu maglovita slika tri kese sa užinom. Sve tri na kuhinjskoj radnoj površini, na pet kilometara iza njih. „Mogla sam se zakleti da…“ Lili je već bila izvadila novčanik iz Ajrisine tašne. Zajedno sa Džekom odbrojaše pet dolara – nedovoljno. „Nema veze, mama. Mogu da pozajmim za užinu od Majka“, reče Džek. Ajris nije bila sigurna šta je gore: neumoljivo zgražavanje najstarijeg deteta njome, ili pak neumorno saosećanje najmlađeg. Iskreno, nije smatrala da baš sasvim zaslužuje bilo


jedno, bilo drugo. I nije se mogla uzdržati od kivne misli da je upravo to još jedna od onih stvari kojima njihov otac uspeva da izvrda. Kada su skrenuli na glavni drum, ka školi, kola naleteše na rupu. Šolja s kafom poskoči i zapljusnu joj krilo mrkom tečnošću. Sejdi se namršti na majčinu isprljanu trenerku. Da li je i za ovo Ajris kriva? Trepnula je, proklinjući u sebi suze koje su pretile da poteku iz uglova očiju. Dođavola, Pole! Počela je da gubi kontrolu pred decom. Ali preplavila ju je zahvalnost što Sejdi nije ništa rekla, već je umesto toga krenula da traži po kaseti salvetu. Naposletku je utisnula zgužvan svežanj u majčinu pruženu šaku. Oči su im se na trenutak srele i Ajris se osmehnula s nadom, trepćući. Sejdi je napućila crvene usne. „Pobogu i zaboga“, promrmljala je. „Zar ova kola nemaju papučicu za gas?“ Nije saopštila deci. Još ne. Uprkos tome što su prošle čitave dve nedelje otkako joj je Pol tresnuo tu vest u lice. Sedeo je na ivici kreveta, okrenut leđima, i igrao se daljincem kad je to izgovorio. „Ovo više ne funkcioniše, Ajris.“ Ona je i dalje čitala, prigušila je zevanje. „Mislim da u fioci imaš baterije“, rekla je. „Ne mislim na daljinac, dođavola. Nego na nas.“ Spustila je knjigu. Pol je želeo da odvojeno žive. Tačnije, da se razvedu, kako je najpre rekao. Ali povukao je tu bolno oštru reč kada je video izraz njenog lica. Kad joj se čitavo telo skljokalo na jastuke, odjednom iznemoglo od zagušljivog vazduha u spavaćoj sobi. „Onda da se razdvojimo“, ponudio je, odstupajući malčice, kao da je zbog nečeg plemenitije da je privremeno smesti u prostor tuge pre no što će je pogurati naniže u večni tunel tame. Prinela je ruku ustima, kao da njome hoće da dohvati reči. Ali prvi put u životu nije našla nijednu. I tako je on popunio prazninu sopstvenim rečima. Pol je vešto to znao da radi. Advokati koji vode parnice obično to znaju. „Molim te, Ajris“, nestrpljivo je rekao. „Pa nemoguće je da je ovo za tebe novost. Već neko vreme nam je brak mrtav. Jesam li u pravu?“


Jeste bio mrtav, naravno. Ali nije pristajala da to potvrdi. Neće mu načiniti taj ustupak. Ne posle tako odlučnog, tako dugotrajnog grčevitog držanja za tkanje njihove porodice. Ako je Pol brz na makazama, i ona je spretna s lepkom. Sa svakim rascepom, svakim razočaranjem koje su donele godine, osećala je kako se on sve više otrže. A kada se tada osvrnula u prošlost, ulovila je hitre slike tog nečeg; osipanja koje je gmizalo iz senki njihovog zajedničkog života. Ta pretnja je bila prisutna, ali uvek se povlačila, očešavajući se o njih povremeno kao kakva zloslutna crna mačka. Kad bi prisilila sebe da rekonstruiše poslednjih nekoliko godina kao slagalicu, ugledala bi je u pozadini. Brk ovde, nemirni vršak repa onde, do trenutka kada se više ne može poreći kompletan mačji oblik. Još od te noći pre dve nedelje proždirao ju je Polov zahtev. Kao paralisana, svako jutro je provodila u bademantilu, zagledana kroz prozor dnevne sobe u magnoliju u dvorištu ispred kuće, pokušavajući da se izmiri s jarkim ružičastim pupoljcima koji nekako uspevaju da se proguraju u njen sada razglavljeni svet. Tumarala je po kući kao u transu i dolazila k sebi tek u tri, neposredno pre no što joj autobus isporuči decu kući. Da je bila iskrena, pretpostavljala je, videla bi da se to bliži. Sada su živeli vrlo udobno u svojoj viktorijanskoj kući u Njutonu, ali nije im oduvek bilo tako. Na samom početku krpili su kraj s krajem. Pol je bio mlađi spoljni saradnik firme i odrađivao je mučno duge radne dane, čak i vikendom, za starije partnere. A kad naiđe neki krupan slučaj, kao što su večito, izgleda, i nailazili, zvali su ga da istražuje i organizuje dokumentaciju po čitav dan i čitavu noć. Naravno da je Pol osećao taj pritisak. Ali šta je s njom? Sedela je kod kuće sama, godinu za godinom, pomirena sa ispljuvanim majicama i grudnjacima za dojilje. Te rane mesece mlečnog pijanstva pamtila je čitavim telom, mesece kad bi se jedva ispetljala iz posteljine da podoji dete, u svako doba noći, samo da bi se ujutru opet iskobeljala iz kreveta i suočila sa još jednom punom sudoperom, još jednom korpom prljavog veša i naizgled večnim tragom igračaka što je vijugao iz sobe u sobu, koliko god da se puta savila da ih pokupi sa neobrisanog poda. Kašalj u kasno veče za kojim slede duga čekanja kod doktora, gde jednako premoreni roditelji tetoše slinavu decu u pregrejanoj čekaonici. Drugarice su je upozoravale na taj hronični umor. Na promene raspoloženja, na monotoniju. Ali isto tako su je upozoravale i na plamenu ljubav koja će je nositi kroz sve to. Osim toga, bila je tu i neizmerna, nezamenljiva radost koja prožima kosti, a nerazdvojiva je od te njihove žrtve. Miris bebine paperjaste glavice, tople od sna, i Ajrisine vlastite zahvalne suze u onim trenucima u stolici za ljuljanje usred noći. Sirove


hormonske navale nezamislivo žestoke ljubavi dok je privijala novorođenče na grudi, nemi odjeci ljubavi što je kolala kroz nju podjednako postojano kao i to mleko. „Zar ti ne nedostaju koleginice?“, upitao ju je jednom prilikom Pol, donekle s nevericom, kad je odbila da se vrati na posao po isteku porodiljskog odsustva nakon Sejdinog rođenja. „Zar ne bi bilo lepo da ove sezone odeš na grupno skijanje sa ostalima iz firme?“ Uživala je u svome radu, dabome, ali ne u onom smislu u kom je on to zamišljao. Nije poput njega žudela za pomodnim odmorima niti za aerodinamičnom jahtom od deset metara kakva je blistala na kraju susedove dvorišne staze. Možda je Polu njen stari život nedostajao više nego njoj. Da ga umiri, Ajris se opet zaposlila čim je i poslednje dete pošlo u školu. U neku ruku. Našla je sama nekoliko privatnih klijenata koji se bave pisanjem i odvojila sebi mali kancelarijski prostor u uglu hodnika na spratu, gde je pisala prikaze rukopisa i obraćala se izdavačima kao samostalni agent. Ali premda je spočetka uživala u tom poduhvatu povratka u posao, kao i u prilici da se dokaže pred Polom, Ajris je često imala utisak da je objahala opasno oštru ogradu od kolja. S jedne strane za njom galami njena porodica, potura joj prazne tanjire i grozničavo razmahuje nedovršenim domaćim zadacima. Sa druge strane vrebaju njeni klijenti, manje bučni ali jednako zahtevni. Novopečeni pisci očekuju obzirne povratne informacije, a dokazani autori preterane slavopojke. Sa po jednom nogom u oba ova sveta, Ajris je zastrašujuće nesigurno lebdela negde u sredini, nikad nemajući do kraja utisak da je ispunila obaveze bilo prema jednom, bilo prema drugom stadu. A u retkim trenucima kada je uopšte uzimala u obzir ono što je dobro po nju samu, našla bi se u opasnosti da se svom težinom nasadi na kolje jednim vrlo osetljivim delom tela. No sav njen trud je ionako prolazio neopaženo, jer čim je stupio u partnerstvo, Pol se prema njoj promenio za sto osamdeset stepeni i zahtevao da se u potpunosti okani posla. U to vreme se već bila uhodala s radom od kuće. Uživala je u tom kreativnom ventilu; bio joj je potreban. Mesecima su se svađali zbog toga. Ali Polu je promicala suština. Tvrdio je da im nije potrebna njena zarada, naročito kad se ima u vidu koliko je mala. Bio je to mačizam one starovremske vrste, kakvog se Ajris gnušala, a dodatno se gnušala sve prisutnijeg osećaja da je izdržavana žena. A tu je bio i seks. Ili nedostatak seksa, istini za ljubav. Tačno je, bilo je noći kada bi Pol posegao rukom za njom u mraku, a ona se obrnula na drugu stranu, razjapljenih usta i uvežbano hrčući. Ali bilo je i noći kad bi ga zamolila da ostavi svoj blekberi, pa se sugestivno pripila uz njega, a on bi je otkačio vadeći se na sastanak koji ima rano ujutru.


No uprkos svim izazovima odgajanja jedne mlade porodice, Ajris je svake godine nekako gacala napred. Čak koračala. Dabome, bilo je dana kada Pol stigne kući i zatekne je kako nemo plače za kuhinjskim stolom, lica zagnjurenog u šake dok deca puze po prosutom sadržaju ostave kojim je prošaran pod, a otisci brašnjavih ruku pozivaju ga u dnevnu sobu; zgnječene čokoladne bombonice prilično lepo zapušavaju zazore između dasaka poda u starinskom stilu. „Šta se to, pobogu, dešava?“, upitao bi sa vrata, zinuvši od zapanjenosti. A na to bi ona obrisala oči i bezizrazno odgovorila: „Hteli su da mese.“ Ali takvi dani bili su retkost. Uglavnom bi Pol stigao kući i sam raščupan, zafrljačio akten-tašnu na sto jedva promrsivši „zdravo“, skljokao se u igračkama zatrpane dubine kauča, a deca bi se uspentrala po njemu. Ali na kraju je Ajris zaključila da su uspeli. Gledaj samo šta su sve postigli! Deca su im zdrava. Idu na skijaške izlete u Jutu, učlanila su se u teniski klub. Kuća je konačno renovirana. Pol ju je za četrdeseti rođendan oborio s nogu rendžroverom, autom koji se stidela da vozi, ali ga je potajno obožavala. On je sada partner, podsećao ju je Pol. I po njenoj i po njegovoj definiciji, uspeli su. I zato se i jeste toliko prenerazila kada joj je te kasne večeri pre dve nedelje Pol saopštio svoju odluku, pošto je najpre i poslednje dete ušuškala u krevet. Zato se frapirala. Šlogirala. To je njihova porodica. Nije savršena, ali tako su funkcionisali već toliko dugo, u takvom prividnom prećutnom sporazumu da nikako nije slutila šta se sprema. „Imaš drugu, je li tako?“, zarikala je. Jedino je taj odgovor zvučao logično. Pol je porekao, i to tako da se osetila bedno. „Molim te, Ajris. Ne podleži takvim klišeima.“ A sada, dok je čekala u dugačkom redu roditeljskih automobila ispred ulaza u školu, Ajris je sa srcem u podgrlcu posmatrala svoju decu kako žurno ulaze na školska vrata. Vozač iza nje nalegao je na sirenu, pa se trgla. Bio joj je potreban plan. Advokat. Nešto. Po povratku u praznu kuću, Ajris je bacila ključeve na antikvarni stočić kraj vrata i ustrčala uza stepenice grabeći po dve. Osmotrila je Polov šorts za golf, bačen na tepihčić u spavaćoj sobi. Po navici se sagla da ga digne, zajedno s prljavim smotanim čarapama, ali potom se predomislila i šutnula ih po drvenom podu. Neka sam sebi pere prokleti veš! Njoj je potreban tuš. Da li se juče uopšte i istuširala? Nad umivaonikom je Ajris ulovila svoj odraz u ogledalu. Izboranu kožu oko očiju, bledo lice. Pol je već dve nedelje spavao na kauču, a ona je za to vreme tupo zurila u


tavanicu nad svojom glavom, preklinjući ga u sebi da dođe na sprat. Zastrašujuće je lebdela između poriva da ga zadavi i poriva da ga uvuče pod pokrivač i stisne se uz njega. Ali on nije dolazio. Svakog jutra su ćebad bila uredno spakovana u plakar u predsoblju, jastučići uljudno vraćeni na kauč. Znala je da on to radi da bi zaštitio decu, ali uvežbana lakoća s kojom je sprovodio svoj novi ritual ošamućivala ju je, a ujedno i dovodila do besa. A sada, nakon održavanja tog nemog fronta već dve nedelje, nije više bila sigurna da li se više gadi njega ili sebe. Uprkos postojanom mlazu vode, Ajris je prošla kraj tuša odevena od glave do pete. Dok su se prozori kupatila maglili od pare, ušla je u kadu na ukrasnim nožicama u uglu, klonula u njen hladni zagrljaj i zaplakala.


Drugo poglavlje

Na Ajrisin užas, sto sa zakuskom za fudbalski tim nadgledala je Ejnsli Peri. Patrolirala oko stola, to bi bio tačniji izraz. Dok su roditelji prilazili, Ejnsli je vrebala sa položaja, šireći ruke, ali ne toliko da bi primila ponude koliko da bi odbila same roditelje. Sa ukočenim osmehom, odvraćala ih je od svoga carstva donetih jela i preusmeravala ih u daleke zemlje: na tribine, možda, ili na aut-linije da odatle navijaju za svoj tim. Ali Ajris nije bila naivna. Kao okvir za okupljanje pastve u ovom jutarnjem subotnjem ritualu, fudbalski teren je simbolizovao svojevrsno malograđansko hodočašće: zakrčivši parking Volvovim karavanima i hibridnim terencima (što je po Ajrisinom mišljenju bio oksimoron do neba), porodice su tu odavale nedeljnu poštu zijanju, ogovaranju i poređenjima znanja i umeća između svoje i tuđe beslovesne dečice, a još češće između sebe samih i drugih roditelja. Pobožno pohađanje ovakvih skupova zapažalo se tek površno, ali nedolaženje je bilo ravno svetogrđu. Ajris je znala: ona je tu sramnu grešku već načinila ove školske godine. I zato je danas, dok su joj na kancelarijskom stolu počivale zapostavljene kamare neobrađenih rukopisa, Ajris izronila iz svojih kola i otisnula se na svoj prvi izlet ka pripremljenoj zakusci, savlađujući onaj pogibeljni jaz između zaposlene majke i okajanja. Ali nije pošla nenaoružana. Ustala je tog dana rano i razmesila male jufke domaćeg testa za ovu priliku. Odbacila je one koje su pale na pod, povadila zalutale pseće dlake iz onih koje nisu pale. Ištipkala ih je, i oblikovala, i posula šećerom u prahu, čiji su joj tragovi još oblagali namršteno čelo. Jer ispod svetlucave aluminijumske folije prebačene preko njenog antikvarnog ovala zračilo je obećanje oproštaja grehova u vidu dvadeset četiri kiflice s bademima. Žurno je zadenula ispali pramen iza uva (o, ne, je li to konjski rep vezala onom starom gumicom?) i silom se osmehnula. Ovoga dana će Ajris pokušati da se uklopi, kao sve one druge mame koje redovno krase igralište, ubijaju vreme u kafeteriji i zauzimaju vozačku stazu pred školom u vreme završetka časova dok Ajrisin porod patnički putuje puževskom stazom školskog autobusa. Te majke su svuda. U istom tom duhu se i Ejnsli Peri uživela u ulogu menadžera zakuske.


Pred njom je grupa majki lebdela oko stola, pognutih doteranih glava, u inspekciji donesenih jela. Ajris je na ovo pristala da bi osvojila Sejdi, čije su adolescentske draži i lepe navike neobjašnjivo isparile već prvog dana po prelasku u više razrede. Pristala je radi Džeka, čija je blagorodna ličnost bila zahvalna na svakom kolaču, tačka. I radi Lili, i dalje njene bebice, koja će obujmiti majku rukama sa onom blagoslovenom nestidljivošću preadolescenta. I najzad, i radi Pola, da mu dokaže kako ume svime time da žonglira, kako postoji mesto za nju kraj tog stola sa zakuskom ukoliko poželi da ga zauzme. Samo još da se setila da umesto prljavih patika obuje neke slatke baletanke! Nema veze. „Bogme, Ajris Stendiš, nisam vas videla sto godina!“, reče Ejnsli, ali zbog nečeg su joj usta ostala upadljivo napućena. Kolagen. Ajris se upe da ne pilji u Ejnsline usne. „Dobro jutro. Donela sam slatkiše.“ Ejnsli zaviri pod foliju, a lice joj poprimi uznemiren izraz. „Jesu li ovo kolači?“ Ajris se osmehnu. „Kiflice s bademom. Sama sam ih jutros ispekla.“ „Hm.“ Ejnslin osmeh se sparuši. Okrenula se ka nekoj smeđokosoj ženi koju Ajris nije poznavala, a ova nekoliko puta trepnu. Obe su se smesta prebacile na nekakav treptavi dijalekt koji Ajris nije umela da protumači. „Bez glutena?“, naposletku upita Ejnsli. Ajris odmahnu glavom. „Nije GMO?“, s nadom je zaokupi ova druga. Ajris sleže ramenima. „Ovaj, nisam sigurna.“ „Uh! A da stavim ja njih ovde?“, uzvrati ta druga žena, pa preuze oval od Ejnsli i okrete se ka susednom stolu, a Ajris zapazi da na njemu nema nikakvih jela. Ejnslino namršteno čelo postade glatko. „Savršeno.“ Ajris se zbuni. Pogledom prošeta po tanjirima pred sobom, pažljivo odmotanim i razotkrivenim radi lakšeg posluživanja: štapići od šargarepe, čips od raštana, humus, pomorandža u kriškama, soja u mahunama. Je li ono grožđe oljušteno? Potom pogleda u sopstveni tanjir, samotan na onom drugom stolu, čija je folija ostala zapečaćena, da skriva tu lepotu u vidu njenih kiflica. „A da pomognem?“, upita pa krenu da skida foliju. Ejnsli i ona druga žena sudariše se kad su istovremeno, kao u koreografiji, poletele ka ovalu. „Ne!“, viknu smeđokosa, a osmeh joj izblede. „Ne, hvala, sad je kod nas.“ Prsti joj zaigraše po foliji, ponovo je umotavajući i zavijajući kolače u tamu.


Ejnsli živo zaklima glavom, pipkajući najviše dugme svog kašmirskog džempera. Ajris joj zapazi sređene nokte, u ukusnoj nijansi bezbojnog ružičastog laka. Ajris pođe rukom ka svom raščuperenom konjskom repu. „Ovaj, stvar je u tome što su ovo Sejdini omiljeni kolači. A omiljeni su i nekim njenim drugaricama“, brzo dodade, mada Ajris, istini za volju, pojma nije imala da li ijedna Sejdina drugarica voli kiflice s bademima. „Verujem vam“, reče Ejnsli. „Ali ovo je sto sa zdravom hranom. Onaj tamo je za… ostalu hranu.“ Ajris ponovo pogleda u sto pred sobom, nalik planini sa uzvisinama raznorodnog nutricionističkog zemljišta. Te majke kao da su svoje kuvarske profile isekle sa samog vladinog plakata Preporučenih dnevnih unosa, i to onim zgodnim malim seckalicama za povrće iz proizvodnog lanca Vilijems–Sonoma. A potom je okrznula pogledom onaj drugi sto. Sto na kom je počivao njen prilog. Bio je prazan, nezauzeta čistina plastike ako se ne računa usamljeno burence protivzakonitog „kul-ejda“ koji je greškom donela neka druga neprosvećena majka. Jadna žena. Ajris ovo više nije mogla da podnese. Odjednom su joj u grlo navrli oni rani jutarnji sati koje je provela u otrcanom bademantilu, savijena nad kuhinjskim ostrvom: zujanje miksera, posipanje kiflica šećerom. Leđa koja su sevnula od bolova kad god se nagla nad pleh da oblikuje zaseban polumesec, zamišljajući kakvom će se radosnom cikom klinci oglasiti kad budu videli kolače. Iza nje se začu sirena. Sad je još propustila i prokletu utakmicu. „E pa, pošto je to jedini desert na stolu za desert, dajte da ga odmotamo.“ Ajris je ponovo hitro odmotala foliju. Čulo se već kako deca tutnje ka stolu. „Stvarno nemojte da se mučite.“ Smeđokosa opet prekri kolače, kitnjastim pokretom. „Nije nikakvo mučenje“, mirno odgovori Ajris. Pođe rukom ka poslužavniku, ali ovog puta strže foliju sa ovala i brzo je zgužva u majušnu srebrnu loptu, koju pobedonosno steže rukom. „Tam-tara-raaam!“ Dve žene je odmeriše pogledom punim hladnog prezira, upravo dok su se igrači talasali oko njih kao plima uniformi. „Deco, deco!“, povika Ejnsli Peri nastojeći da preuzme vlast nad situacijom. „Voćke i povrćke, ovamo!“ Deca se poslušno postrojiše u red. Majke se hitro baciše na posao, deleći štapiće od šargarepe kao bolničarke Građanskog rata koje zbrinjavaju vojnike pristigle sa bojišta.


Međutim, Ajris nije želela da ostane izostavljena. „Kolači! Ko je za KOLAČE?“ Da, sabotirala je Ejnslino naređenje. Ali bilo je to jače od nje. „Kolači?“ „Hodite i izvolite!“ Ajris se sada već drala. Ali osećaj je bio sjajan. Deca su je opkolila kao rulja, a ona je samo smicala kolače sa ovala. Na tacne, u ruke onima bez tacne. Jedan ode pravo u usta nekog mališana. Digla je pogled, ne uspevajući da obuzda smeh. I dobro, gde je sad Sejdi? Jedna mala ruka cimnu je za košulju. „Džek! Hoćeš kolač?“ Džeku se nabra čelo. „Trener kaže da nema slatkiša kad su utakmice.“ I tad joj je tek stvarnost doprla do mozga. Iza gomile razdragane dece stajala je još jedna gomila. Zabezeknuta grupa. Roditelji ruku prekrštenih na grudima. Neki trener koji duva u zviždaljku ne bi li ponovo uspostavio red. A naročito jedno ojađeno lice: Sejdino. Sejdi je stajala u redu za voće i povrće. Ne u Ajrisinom. „Umesila sam tvoje omiljene!“, promuca Ajris dižući oval iznad glave i gacajući ka Sejdi. Kada se sve toliko utišalo? „Hoćeš jednu?“ Sejdi ošinu pogledom zgnječene mrve rasute po ovalu. Potom majku. „Šta to radiš?“ I pre nego što je Ajris stigla da odgovori, ode. Kraj Ajrisinog lakta stvori se Pol. „Šta je tebe spopalo?“ Makar je to izgovorio šapatom, a onda joj je oduzeo poslužavnik, pa je poveo od stola i tih začuđenih lica. Lili i Džek pođoše za njima, sve do kola. Ajris nije pružala otpor. Tek kada je Pol zatvorio njena vrata, sa vozačke strane, i ostavio je samu u rendžroveru, Ajris je shvatila kakvu je scenu izazvala. „Videćemo se kod kuće“, promumlao je on, pa otišao krutim korakom. A deca su otišla sa ocem, naravno. Sa razumnim roditeljem. Ajris steže volan i položi glavu na njegovu hladnu površinu. Šta joj se to dešava? Začu se tiho kuckanje u prozor. Lili. Žvakala je jedan od njenih prezrenih kolača. „Ne brini, mama. Stvarno su ti ukusni.“


Narandžasta razglednica stigla je poštom tog jutra. Ajris je nije odmah spazila, pošto se bila zavukla među račune. Odvojila ih je od novina, koje je bacila pravo u kantu za reciklažu: trenutno je već dovoljno tuge u njenoj rođenoj kući – nema mesta još i za ratove ili propalu privredu. Ajris je već bila usred spremanja užine za decu kada je videla da iza računa za struju na radnoj površini prosijava narandžasta boja. Izvukla je razglednicu. I istog trena prepoznala prizor. Hempsted, Nju Hempšir. Crveni kanu privezan za dok. Jedna od onih starih razglednica jezera kakve su se prodavale u Holijevom marketu kad su bile male. Ona i Lija su volele da ih skupljaju i da ih kriju jedna za drugu pod kamen ili na tremu iza kuće, kao kakve tajne poruke. Takvu razglednicu nije videla godinama. Gde li ju je Mili našla? Ajris obrte razglednicu. Ali istog trena vide da to nije Milin rukopis. Ta razvučena pisana slova bila su snena i zadihana kao Lijin glas. „Molim te, dođi.“ Bez potpisa, bez datuma. Ajris zavrte glavom, iščitavajući više puta iznova te tri reči. Kuda da dođem?, nestrpljivo se zapita. Lija je čak u Sijetlu, kud se nedavno preselila s novim verenikom, a po poslednjem Ajrisinom saznanju nije bilo u planu da ona putuje tamo sve do pred samo venčanje. Isto ono venčanje za koje se njena sestra nije potrudila čak ni da joj javi, pošto se prethodno nije potrudila da je obavesti da će se veriti s čovekom kog Ajris nije čak ni upoznala. Možda je ova razglednica zakasneo pokušaj pomirenja, neka vrsta izvinjenja. Mada nije sama po sebi bila poziv na svadbu. Ajris je tu raskošnu formalnost već bila dobila, pozivnicu na ekri hartiji (šta god to značilo) sa ručno rađenim zlatotiskom. Nije mogla da se ne zapita koliko li je to koštalo. Njeni roditelji imaju novca, tačno je, ali su konzervativni. Skromni. A pozivnica je bleštala rasipnošću. Ajris baci razglednicu natrag na gomilu računa. Kako to liči na Liju, da nažvrlja nešto zagonetno i ostavi je da se batrga dešifrujući! Kao da nema pametnija posla. Bogme, neće to kod nje proći. Ako neko treba da odašilje svetlosne signale upozorenja ili da piše poruke po pesku, to je onda ona. Pozvala je decu da uđu na užinu. Kad su jeli, rasklonila je sudove, izvela Samsona u dugu šetnju i odvezla Lili na drugi kraj grada da se poigra s drugaricom. Ali kao što je bivalo sa svime što dotakne Lija, narandžasta razglednica zahtevala je pažnju, čitavog dana je zaposedala Ajrisine misli, i kada je kasnije tog popodneva došla kući, krotko ju je uzela sa gomile pošte i gurnula je u džep farmerki. Koliko god da joj je išla na živce, ta razglednica je predstavljala nešto krupnije od Lijine


tajnovite poruke. Bila je svojevrstan poslednji podstrek. Onaj koji je Ajris prihvatila i sa strahom i sa olakĹĄanjem.


Treće poglavlje

Ernesto! Ernesto, jesi li to ti?“ Majčin glas je bio udaljen, prigušen, a za njim je usledilo zvek, pa odsečno lajanje. „Halo? Jesi li tu?“ Ajris uzdahnu. „Mama. Ja sam.“ „O, zdravo, srce. Mislila sam da je Ernesto. Poslala sam ga u rasadnik i blage veze nemam što se tamo zadržao.“ Ajris zamisli Mili kako stoji usred lepo negovanih biljaka u svome povrtnjaku, a za njom se protežu uredno obrađene vrste zelene salate i paradajza na lozi. Nesumnjivo na sebi ima platnenu košulju s kragnom i vojnički šorts, na sedoj kosi joj otmeno čuči šešir širokog oboda, a jedan od terijera jurca rubovima bašte, po svojoj uobičajenoj šašavoj orbiti. „Šta nije u redu, mama?“ Majčino uspijeno lice živo se videlo već samo kroz njen glas. „Plamenjača!“ „Nešto se zapalilo?“ „Ne, Ajris. Plamenjača! Paradajz je napala plamenjača. Moraću sve da počupam!“ Glas joj je sad bio kreštav, pa Ajris zamisli kako se zaraženi strukovi paradajza od straha grče u senci majčinih gumenih čizama. Mili Stendiš nije bila tek strastven baštovan. Ona je bila šampion, zapovednička pojava u mesnom baštovanskom klubu i sila koja se morala ozbiljno uzimati u obzir kada je u svome dvorištu iza kuće. Širom okruga je Mili u sezoni držala predavanja o pripremi prolećnih leja, kultivisanju tla u leto, prezimljavanju višegodišnjih biljaka pred novoenglesku zimu. Aktivnosti koje su odavale topao mada lažan utisak da je ona nežna i zaštitnički nastrojena žena. Njena stručnost za sve što raste bila je dobro znana i poštovana u toj zajednici, ali je Ajris majčine metode teško mogla nazvati blagim. Mili Stendiš nije toliko ubeđivala koliko primoravala biljke da procvetaju. Njeno bujno imanje kraj jezera jeste moglo neupućenom posetiocu prizvati engleske seoske slike čaja među ružama. Ogromna greška. Mili Stendiš je bila evolucionista, odlučno usredsređena na preživljavanje najsposobnijih. Za krhke nije imala milosti. Čupala je i orezivala sa


osvetničkim žarom, naoružana raznoraznim primitivnim alatkama za podsecanje, kresanje i obezglavljivanje. Ono što nije napredovalo bivalo je istrgnuto iz korena i bez razmišljanja bačeno. Ajris je oduvek sažaljevala sezonske radnike koje je Mili unajmljivala. Slično nekim osetljivijim vrstama u njenoj bašti, većina ne bi preživela leto. Sem Ernesta, kome se iz nekog razloga vraćala iz godine u godinu; on je bio robustan kao one živice što su džikljale oko temelja njihove porodične kuće. „Mama, možemo li da razgovaramo?!“ Usledilo je zatišje, za kojim se začu još jedan udar. Ajris zamisli paradajz kako vrišti. „Zar to upravo ne radimo?“ Ajris je mrzelo čak i da zakoluta očima. Bila je navikla na majčinu nestrpljivu efikasnost. „Hm, da. Valjda. U svakom slučaju, mislila sam nešto da deca i ja dođemo tamo. Na jedno dve nedelje.“ „Naravno da ćete doći. Svadba je u prvoj nedelji avgusta. Ako svi dotad preživimo.“ Ajris se ogluši o majčin poziv da joj dâ šlagvort za nizanje žalbi. Trenutno je imala probleme veće od izbora mladinih poklončića za goste. „U stvari, mama, ja sam mislila da dođemo ranije. I da možda ostanemo malo duže. Ako to ne smeta tebi i tati.“ „Ranije? Duže?“ Mili nije zvučala oduševljeno tom idejom. A opet, nije volela iznenađenja, pa čak ni kada obuhvataju unučiće. „Šta se to dešava?“ Njuh Mili Stendiš bio je oštriji nego u njenih terijera. Rešila je da provali Ajris. Nakon dve nedelje mimoilaženja s Polom u sopstvenim predsobljima kao da su neznanci, Ajris je više bila sita tog odvojenog života. Nikome nije o tome pričala, sem Triš, drugarici iz detinjstva, koja joj je rekla da dođe kući na neko vreme. I uskoro. Ali pošto je skupila hrabrost da pozove majku, Ajris je shvatila da to nije baš tako lako ostvariti. „Nešto nije u redu, Ajris?“ Ajris krenu oko kuhinjskog ostrva, skupljajući pa opet spuštajući sudove od doručka. „Ništa ozbiljno. Pol će imati neku pravničku konferenciju i biće zauzet, pa sam mislila da bi bilo lepo za decu da dođemo ranije.“ Muk. „Lepo za decu?“ Mili je njuškala vazduh i lovila miris. „A Sejdin kamp za čirlidersice? I zar neće Džek na lakros?“ Ajris u sebi jeknu. Uvek se uzdaj u Milino pamćenje. Mada nije tačno da je Ajris zaboravila. Nije baš skroz zaboravila. Samo je propustila da shvati koliko je blizu ta sledeća nedelja.


„Ovaj, da. Ali mogu u kamp, pa da se kasnije pridruže Lili i meni.“ „Ali zar nije Lili u plivačkoj ekipi?“ Ajris je odjednom omrzla majčino dobro pamćenje. Nije joj baš doslovno poželela demenciju u punom razmahu, ali zar ne bi mogla pamet samo malčice da joj oslabi, kao kod mnogih vremešnih roditelja njenih prijatelja? Nije bila spremna da pusti mačku iz džaka. Još ne. „Mama! Da, deca imaju u rasporedu kampove i postaraću se da u njih i odu.“ „Znači, zapravo se ovo vrti oko tebe.“ Mačka je izašla iz džaka. „Da. Da, verovatno.“ Tajac. „A Pol?“ Ajris je krenula da gricka usnu. „Šta s njim?“ „Šta on misli o tom planu?“ I ponovo je Mili zazvučala razočarano. Njena kći, koja, izgleda, ne pamti raspored kampova za sopstvenu decu i ne uspeva da održi srećan brak, uhvaćena u bekstvu kao da je i sama pubertetlijka u letnjem kampu. „Pol je ovog leta naročito zauzet u firmi.“ I prikriva tragove, u šta god da se upetljao. Sa druge strane linije Mili čujno udahnu. „Shvatam.“ Mačka je mrtva. „Hm, tezgu sam otvorila tek ovog vikenda. A tu je, naravno, i Lijina svadba…“ Glas joj je utihnuo. Lija. Ajrisina sestra, mlađa samo po godinama, u svakom pogledu prekaljenija i profinjenija. Lija, koja je bez po muke upala na svaki vrhunski koledž za koji se prijavila, ali se na kraju svejedno tri puta selila iz škole u školu pre no što će otići preko okeana da odsluša semestar u Grčkoj, što će se pretvoriti u dve godine tek povremenog javljanja iz inostranstva. Lija, koja je očarala svakog slobodnog, zgodnog sportistu što ga je nudila njihova srednja škola, a i nekoliko zauzetih; koja je imala i luksuz da nikad ne popije korpu, i luksuz da odneguje naočitu ekipu adekvatnih rezervi na klupama. Koja se štaviše na samo jutro Ajrisinog venčanja klela da posvećivanje jednom čoveku nije izbor za nju, niti će ikada biti, što je izjavila dok je metodično nameštala starijoj sestri veo, a onda joj se zagledala u oči i šapnula: „Ja naprosto nisam poput tebe.“ Kao da je u to ikada i bilo sumnje. U pubertetu je Ajris štitila sestru, ispredala veličanstvena objašnjenja za Lijinu praznu postelju usred noći, ili za ulubljen odbojnik očevog be-em-vea, koji je nakon proslave mature nađen parkiran pod opasnim uglom na travnjaku ispred kuće. Ajris je više bilo


muka od toga – ne toliko što je štiti koliko zbog sreće koja je pratila Liju kroz njihov zajednički svet adolescencije. Ajris je ostajala da se batrga za njom: fiksnu protezu je nosila ona, bubuljičave momke je imala ona, nezanimljiv društveni život – ona. Kako mogu biti toliko različite dve osobe koje su rasle pod istim krovom od kedrove šindre, koje su imale ne samo isti genetski zapis već i njegove vidljive odlike? Kako svedoče pojedini ogorčeniji dnevnički zapisi na koje je kasnije naletela, Ajris je zavidela Liji. Čak ju je i mrzela. Osećanja su joj prosto drečala na čelu, ili u ovom slučaju – u ružičastom cvetastom dnevniku, pretočena u iznervirane, ljutite rečenice. „Ići će s Tedom Tarnerom na matursko veče. A tek je prva godina!“ Jedino objašnjenje za njena uporna nastojanja da odbrani mlađu sestru, iako joj nije donelo nikakvu pravu utehu, glasilo je da se Ajris istovremeno i divila toj mlađoj sestri. Na njene draži nije bila ni za trun otpornija od ma koje druge naivne budale koju je namamila Lijina harizma, koliko god da je njome bila i opterećena. Bila je potrebna popularnoj, ljupkoj Liji i ta činjenica ju je istovremeno ispunjavala i strahom i uzbuđenjem. U najmanju ruku je pružala Ajris neki smisao i cilj. Kako se srednja škola bližila kraju, tako je našla i nekakvo okrepljenje u ulozi Lijine saveznice, verujući za sebe da je onaj kreativni mozak koji se krije iza najimpresivnijih Lijinih adolescentskih tajnih planova. I to prolazno osećanje pripadnosti, koliko god već bilo sadržano u samoj činjenici da su sestre, bilo je ključno i za Ajrisino šiparičko osećanje identiteta, jednako kao i svaki drugi odnos koji je u životu iskovala. Magnetizam Lijinog opuštenog smeha, neodoljivi plamsaj u njenim očima, vazduh koji se komešao sa svakim njenim otmenim pokretom. Naravno, bio je tu i onaj vikend dočeka kući kad ju je Ajris odvela na nekakvu žurku u Zaton, a Lija popila toliko punča od čistog alkohola da je čitave noći povraćala bare crvene boje po zadnjem sedištu drugaričinog novog folksvagena, šarajući snežnobelu kožu ogavnom ružičastom nijansom. I bila je ona situacija kad su neke popularnije starije devojke iz školske ekipe hokeja na travi nedeljama širile pakosne glasine zato što je Lija privukla pažnju pojedinih njihovih takođe starijih momaka. Ali na kraju se čak i to izlizalo pošto je Lija bila zvezda juniorske ekipe, a ionako nikada nije ozbiljno ni marila za te momke. Osim toga, uskoro ju je većina tih devojaka uključila u svoj uži zatvoreni krug. Nešto nečuveno za Ajris, koja je u to vreme bila debelo anonimna učenica nižih godina. Lija je čak i na koledžu držala svoje u neprekidnoj pripravnosti: zvala je kući iz Meksika da ih obavesti kako nije samo iskoristila Bilovu kreditnu karticu da šmugne na prolećni odmor već su je i izbacili iz hotela u kom je odsela, pošto se društvo s kojim je otputovala previše bučno provodilo. I da li bi, molim lepo, otac mogao poslati novac? Za to vreme je predvidljiva Ajris bila kod kuće i sedela za svojim pisaćim stolom iz detinjstva, odgovorno učeći za prolećne ispite.


Ali se na kraju, uprkos svim nedelima, Liji uvek opraštalo. A sad kada se kao odrasla opametila, „popravila“ (ili kojom je već rečju Mili birala da ublaži činjenično stanje), Lija je konačno ispunila sve njihove nade i želje. Našla je valjanog čoveka i skrasiće se, kao svaka dobra ćerka belačke anglosaksonske protestantske porodice. „Razgovarala si s Lijom, je li?“ Milin ton je više sadržao optužbu nego pitanje. „Nikako da ulovimo jedna drugu telefonom“, slaga Ajris. Ako se ne računa brza i formalna razmena prazničnih čestitanja prilikom božićnog telefonskog razgovora između udaljenih gradova, istina je glasila da sa sestrom nije razgovarala bar dve godine. A sad kada je pred njom bilo Lijino venčanje, a njen vlastiti brak verovatno za njom, Ajris je progutala knedlu i pažljivo odabrala reči. „Dozvoli da ti pomognem oko venčanja“, ponudila se. „Ili me postavi da prodajem povrće na tezgi.“ Milin ton je bio nestrpljiv. „Nije to baš tako prosto kao prodaja ponekog klipa kukuruza, Ajris. Posao na farmi se razvio, što ćeš svojim očima videti ukoliko se pomučiš da dođeš.“ „Snaći ću se nekako, mama. Reci mi šta treba da radim i to ću i raditi.“ To izgovorivši, Ajris se sva skupila. Usledila je mučna ćutnja; dok je trajala, Ajris je nemo ponavljala: Neću moliti. Neću moliti. „U redu, spremiću tvoju staru sobu.“ Iz telefona se začula daleka grmljavina, a za njom metalni lavež najmanje hiljadu malih pasa. „Ernesto, najzad! Parkiraj kamion tamo.“ Ajris se od olakšanja skljoka uz kuhinjski radni deo. Uspela je. Nije bilo potrebe da čeka majku da se opet oglasi. Razgovor je bio završen.


Četvrto poglavlje

Napustila si ga?“ Triš, njena najbolja drugarica iz srednje škole, zazvučala je bezmalo ushićeno na drugom kraju telefonske linije. „Ne, Triš, nisam ga napustila. Samo hoću da se udaljim na neko vreme.“ Ajris izađe sa auto-puta i zaputi se silaznom trakom ka moru čupavih borova. Duboko je udahnula vazduh. „Znači, napustila si ga.“ Mada je napuštanje, ukoliko je stvarno to uradila, bilo u njenom slučaju takoreći neizvodljivo. „Kako to misliš, ideš kod bake?“, upitala je Sejdi Ajris prethodne večeri. Zaskočila je Ajris u plakaru, okruženu gomilama neraspakovane odeće. Ajris je digla pogled ka ćerkinom tankovijastom obrisu u dovratku. Kad se toliko prolepšala? „Dušo, svi idemo kod bake. Ja samo krećem koju nedelju ranije.“ Sejdine zelene oči su zaškiljile. „Zašto?“ Ajris je ubacila i poslednje farmerke u kofer, pa zatvorila rajsferšlus. Čekaj – zubna pasta! Kad god putuje, zaboravi pastu. Izluđivala je time Pola. „Tetka Lijino venčanje je za svega koju nedelju i treba im pomoć. A osim toga, ti ćeš biti u kampu za čirlidersice, biće zauzeti i Džek i Lili. Neću vam čak ni nedostajati.“ Ali Ajris se bojala da im hoće nedostajati. A oni će svakako nedostajati njoj. Koliko ovog jutra, dok se opraštala s njima na baštenskoj stazi, Džek ju je dobroćudno poljubio za rastanak. „Lepo se provedi, mama. I vodi računa da poneseš dobru knjigu za čitanje.“ Namrštio se. „Jesi spakovala knjigu, je li?“ Džek. Uvek misli na majku, želi joj sve najlepše do takvih sitnica kao što je izbor štiva. Rastršila mu je kosu i opet ga poljubila, snažno. Lili je obujmila dlanovima Ajrisino lice i dugo gledala u nju. Ništa nije rekla, a lice joj je bilo spokojno i iskreno, kao da urezuje majku u sećanje. A onda je jednako naglo odjurila, derući se: „Odoh do Olivije! Ima novu trambulinu!“


Sejdi se navalila jednim kukom na kola, sa optužbom na licu. Taman da joj nadahne grižu savesti. „Lili će plakati za tobom, to znaš, je li?“ To dete je majstor. „Ne, neće“, kazao je Džek sa druge strane staze. Odbijao je loptu o vrata garaže. „Samo pokušavaš da obrlatiš mamu da ne ide.“ „Ne pokušavam“, sevnula je Sejdi očima na njega. Ajris je pružila ruku ka Sejdi i priljubila dlan uz njen obraz. „Neće joj ništa biti. A ni vama.“ Sejdi je dozvolila majci da je zagrli samo načas, a onda se otrgla. „Nebitno. Uzgred, tata nas vodi na večeru u Čau mejn.“ I eto ga. Majušan, savršeno naciljan pubertetlijski udarac. Ajris nije bila ljubitelj kineske hrane. Svaki put bi je brzinom oluje poterala u ve-ce, pa su se porodično šalili kako Pol i deca mogu da kidnu na masnu večeru samo kad Ajris ima roditeljski sastanak ili neku drugu zakazanu obavezu. Ništa krupno. Ali dok je stajala na jutarnjoj vrućini, uprkos Sejdinom mrkom pogledu, pomen porodične večere bez nje prelio je Ajrisinu čašu. Sad je već čula i Pola: Molim te, Ajris, otkad to brza hrana predstavlja lično naciljanu uvredu? Ali bilo je to jače od nje. Sejdi je planove za večeru objavila kao da se odjednom oslobodila tereta majčinog osetljivog probavnog trakta. Neće im pasti kruna s glave dok Ajris nije tu. Ješće svake večeri kinesku hranu, razdragano će nazdravljati njenom odsustvu uz plastično kuckanje štapića za jelo. Hvala bogu te je otišla. Daj te vontone ovamo. Budalasto, znala je Ajris. Ali eto ih gde već vode svoj život bez nje. „Lepo se provedite“, rekla je progutavši knedlu. „Zvaću vas večeras.“ „Kako hoćeš.“ Ajris je sela u kola i slušala ljutito pljes, pljes, pljes Sejdinih japanki po stazi, a srce ju je sve jače bolelo kako je taj zvuk bio sve dalji. Ona zna, pomisli Ajris dok je isterivala kola sa staze. Zna, iako joj nisu poznate pojedinosti. A sad dok je vozila, uz uvo je začula odlučan Trišin glas: „Upravo ti je ovo putovanje i trebalo. Ponosim se tobom.“ Ajris, međutim, nije u to bila sigurna. Griža savesti ju je već mlela. Nije fer. Reklo bi se da uvek od kuće odlaze očevi. Na posao, na golferske izlete, a da se i ne računa najveći muški izgovor: neodređeno uopštena kriza srednjih godina.


„To je samo na nekoliko nedelja.“ Ajris je ove reči izgovorila koliko zbog Triš, toliko i zbog sebe. „Deca mi se pridružuju krajem jula. A onda, hm, ne znam.“ Muk. „Ja se ne bih oslanjala na Pola. Njega zaboravi. Zaboravi na sve što je sporedno. Tebi treba da udahneš malo ljubljenog vazduha našeg tamnog jezera. I da jedeš majčin hidroponični paradajz.“ „Hidro-šta?“ Triš se zacerekala. „Paradajz. On je hidroponičan.“ „Eto vidiš! Upravo ti o tome i pričam. Čak i ti znaš više od mene o farmi moje majke.“ „I upravo zato i treba da dovučeš pozadinu ovamo. Dođi da ždereš prokleto voće i zaboravi sve sporedno.“ Četrnaest godina su čitav Ajrisin život gutale sporedne stvari: domaći zadaci, zakazani dečji susreti, fudbalske utakmice, izviđačice. Psa nahrani u četiri, decu u šest. Šta bi bilo kad bi sve to zaboravila? Najgori mogući plan! Kao da Triš čita Ajrisine misli, glas joj se probi kroz statičke talase. „Šta god da budeš radila, ne pomišljaj da bežiš natrag.“ Ajris se nasmeja. „Dovući ćeš me opet u Hempsted ako dezertiram?“ „Još gore. Dovući ću te na Džerzijsku obalu kad budemo pošli na godišnji odmor s mojom svekrvom i posadiću te da igraš bekgemon na molu s tetkom Ro. Sa svih dvadesetoro Vejnovih srodnika nabijenih u onu dvosobnu daščaru. Dve spavaće sobe!“ Iskreno, Ajris se činilo da to i ne zvuči toliko loše. Trenutno joj ne bi smetalo da je neko ko se zove Tetka Ro hrani domaćim šamrolnama. Ta žena je sigurno meka kao jastuk i saosećajno bi coktala dok joj naliva izdašne čaše kjantija. Veza je počela da se kida, ali postojalo je još nešto važno. Ajris je obrtala burmu na prstu dok je postavljala to pitanje. „Reci mi istinu, Triš. Da li misliš da sam rđava mama?“ Triš nije oklevala. „Čak i najbolje mame zaslužuju predah. A naročito kad su u tvojoj koži.“ Ajris je veoma želela da izađe iz svoje kože. Da je strgne sa sebe, da je baci, da se neko vreme smuca u tuđoj. Možda čak i golišava. Još su joj noge izvanredne. Ali odjednom je osetila umor i glad i nije joj se više razmišljalo ni o kožama ni o venčanjima, niti o bilo čemu. Samo joj je bilo potrebno da stigne tamo. Ajris se uvek divila koliko joj brzo to jezero natopi sva čula. Odmah severno od autoputa, pred njom su počela da se uspinju brda. Okružena gustim šumama, ta jezerska oblast Nju Hempšira bila je dobrodošlo utočište za svakog stanovnika grada, a naročito za


rastavljenu samohranu majku u bekstvu. Tu je voda prožimala sve, od vlažnih peškira okačenih o mesingane kuke u majčinom predsoblju s drvenim oplatama pa do hladne rose što zaodeva pletene stolice za ljuljanje na raskošnom tremu koji se proteže oko čitave kuće. Jezero je bilo svuda: u vazduhu, između nožnih prstiju. Čak te pronađe i u snu, mreška ti se kroz snove, njegov nežni talas je blaženi melem za sve što te boli. A ovog leta Ajris više nije umela ni da nabroji sve svoje boljke. Trišine reči još su joj bile sveže u glavi dok se bližila skretanju za farmu: Lati se kopanja. Ajris nije bila sigurna da li je mislila na kopanje u bašti ili na to što treba da se iskopa iz sopstvenog života. Ali u svakom slučaju je bila rešena da se uhvati ukoštac sa oba. Pravo pred njom, nad stazom njenih roditelja video se natpis „Farma Stendiš“. Ajris je planirala da prođe stazom, uživajući u dobro znanom škriputanju sitnog šodera pod gumama, pored starih ambara pa do same kuće, gde će moći da se iskobelja iz kola i odmori se, uz pogled na jezero, na tremu što opasuje to golemo novoenglesko zdanje šiljatog krova. Ali umesto toga, Ajris je otkrila da je prolaz putem presečen žutim konopcem. Morala je da parkira rendžrover kraj druma sa ostalim vozilima. Nije valjda sve to zbog prodajne tezge? Mili je izronila iz gomile ljudi kao da joj je dat znak, a za njom se kretalo malo more raspomamljenih terijera čiji su patrljasti repovi razmahivali u taktu s gospodaričinim užurbanim korakom. „Pa gde si dosad?“ Čeličnosiva kosa bila joj je uredno pokupljena pod moderan slameni šešir, košulja s kragnom isticala se čistoćom i elegancijom naspram njene mrke kože. U njenoj dobrodošlici nije bilo topline. To je prepušteno psima, koji su kevtali i škljocali zubima ka Ajrisinim stopalima. „Požuri, Ajris. Ovo mi je špic.“ „Zdravo, mama.“ A u sebi pomisli: I meni je drago što vidim tebe! Oprezno gazeći, Ajris savlada pseći talas, pa pogleda na ručni sat. Nije bilo ni deset; za razumnu osobu to je još pristojno jutro. „Šta to radiš?“, nestrpljivo upita Mili kad je Ajris zastala kraj malog držača za kišobrane da razgleda neko povrće. „Ovuda!“ I prvi put Ajris prođe pogledom niz kamenu stazu. Crveni ambar iza kog su njive bio je renoviran. Više to nije bila ona oronula stara zgrada kraj koje je Ajris nekada prolazila kolima kad ide ka glavnoj kući. Izgledao je kao nov. Prateći Mili u stopu, Ajris obuhvati pogledom bočne strane od dasaka i krov od kedrove šindre, bujne cvetne leje i žbunove zašuškane oko njega. Uredno poređana drvena burad presipala su se od baštenskih proizvoda. A da se i ne pominje navala mušterija što su vrvele oko njih.


„Ovo je ta prodajna tezga?“, promuca Ajris. Unutra su se nalazili pult i kasa, pet-šest stolova s proizvodima, a izanđale police od starih dasaka sa ambara krasili su kičasti ukrasi u seoskom stilu. Zaista, ambar je bio pretvoren u pravu-pravcatu sezonsku robnu kuću. „A šta si ti očekivala?“, upita Mili ne osvrćući se. „Samo je baš… velika.“ „Tvoja sestra je poslednje dve sezone radila na tome da ovo postavi na noge. Zar nije veličanstveno?“ Usmerila je Ajris unutra, gde su redovi poznih jagoda popunjavali ručno pravljene sandučiće za izlaganje kao rubini naćuškani u zelene kutijice za nakit. Ošamućena, Ajris pređe prstima preko voća. Dakle, zbog ovoga ju je majka prošlog leta toliko gnjavila da dođe. „Neverovatno je! Neuporedivo više od onog malog držača za kišobrane na početku staze iz kog si pre prodavala.“ Obrnula se, obuhvatila čulima gužvu, prodavnicu, opojni miris letnjeg voća. „Sve ovo ste uradile ti i Lija?“ Prvi put otkako je Ajris došla, Mili se osmehnu. „I tvoj otac, razume se.“ Biće da je Bil Stendiš već nanjušio da je došla. „Gde si, ćero!“ Vrata zadnje sobe škripnuše i njihov otvor ispuni Ajrisin otac, još upečatljiv i visinom i šarmom. „Kako smo, dušo moja?“ Malo ju je odmakao od sebe da je bolje razgleda kroz stakla naočara od kornjačinog oklopa, pa razvukao usta od uva do uva. To im je bio standardni pozdrav koji se s godinama nije ni za trun promenio, a zbog onog „kako smo“ Ajris se uvek iznova osećala kao da je mala, i to u najlepšem smislu. „Dobro smo, tata.“ Bilo joj je mrsko što mora da ga laže. Ali nije imala kad o tome da mozga. Mili je usmeri na drugu stranu. „Moramo da se vratimo mušterijama, Ajris. Stavljam te na jagode sa Naomi.“ Ispostavilo se da je Naomi studentkinja Njuhempširskog univerziteta, s kratkom kosom na šiljate pramenove. I sa alkicom u nosu, što je Ajris zapazila sa zgranutošću – devojku takvog izgleda njena majka pod normalnim okolnostima ne bi trpela ni u svojoj blizini, a kamoli zaposlila. Ushitila se videvši da su joj vršci kose obojeni u ljubičasto. Čitavog jutra, dok su mušterije dolazile, Ajris se trudila iz petnih žila da baci Naomi u zasenak; punila je kese, odbrojavala kusur, borila se da održi korak. Nije ni bila svesna, a stomak je već počeo da joj krči i vrtelo joj se u glavi. Možda bi mogla da se prosto odšunja do kuće i na brzinu se istušira? Laknulo joj je kad je majka konačno oglasila odmor i predala joj užinu u kesi. „Tvoja sestra je obožavala da radi za tezgom“, kaza Naomi sedajući pored Ajris u hladovinu. „Nedostaje nam ove sezone.“


Ajris se okrete ka njoj. „Poznaješ se s Lijom?“ „Nego šta. Lija me je i uzela pod svoje okrilje kad sam došla ovamo prošlog leta. Strava je raditi s njom.“ Ajris je zurila u svoj sendvič i pitala se koliko li je zasad strava raditi s njom samom. Verovatno ne preterano. A što se okrilja tiče, njena krila su se protezala na drugu stranu, odatle pa do Masačusetsa. „Prošlog leta smo bili u povoju, ali tvoja mama i Lija su postavile farmu na noge i razradile je. Štošta su me naučile.“ Nakrenula je termos i otpila gutljaj. „Radujem se zbog Lije, ali i dalje ne mogu da verujem da se odselila sa Stivenom u Sijetl. Ova farma je njeno čedo.“ „Ja ne mogu da verujem da se udaje“, dozvoli Ajris sada sebi da kaže, pitajući se da li Naomi zna štagod više o Stivenu. Nadala se da će joj pružiti bar neke podatke. „Aha“, reče Naomi. „Nije ovde više isto bez nje. Ali Stiven povoljno utiče na nju.“ Zaćutala je, zamišljeno razgledajući svoj ledeni čaj. „Sad joj je bolje.“ Ajris se to učini kao čudan izbor reči. „Bolje?“ Naomi sleže ramenima. „On je dovodi u ravnotežu, znaš?“ Ajris nije znala. Htela je da pita još nešto. Ali tada Mili stade kamionom kraj njih i naleže na sirenu. „Vreme za berbu“, reče Naomi skočivši na noge. „Moramo da dopunimo pre nego što krene popodnevna gužva.“ Ajris strpa i poslednji komadić sendviča u usta. Naomi je odmeri, pridržavajući otvorena vrata kamiona. „Brala si nekad, je li?“ „Uha!“, reče Ajris penjući se u kabinu. Ajris je brala povrće na majčinoj maloj parceli iza kuće kad su ona i Lija bile deca. Pa zar je to teško? Posle dva sata, dok je čučala kraj niza kontejnera s hidroponičnim paradajzom, Ajris je imala odgovor na to pitanje. Mili je zabrinuto osmotri. „Grozno si pocrvenela, dušo. Jesi li se uopšte namazala mlekom za sunčanje?“ Ajris se jeste namazala. Ali tek pre sat vremena, kad su ramena počela da je peku koliko su izgorela. A sada je, pod ofucanim slamenim šeširom za koji je Naomi insistirala da ga Ajris stavi na glavu, obrisala slane tragove znoja što joj se slivao levo i desno od nosa. Bila je vrlo sigurna da joj se maskara rastopila. U najboljem slučaju, verovatno liči na rakuna s besnilom. „A da se malo odmoriš?“, kaza Mili.


„Ne, ne“, pobuni se Ajris. „Dobro mi je.“ Slutila je, i nadala se, da Mili ceni njen trud, koliko god da su joj zarđala baštovanska znanja. I zato Ajris nipošto nije htela da se preda. Kada su se konačno opet popele u rashlađenu kabinu kamiona, jedva se uzdržala da ne vikne „Ja do vozača!“ i da ne nalegne čelom na ventilacione otvore. „Mogu li sad u kuću da se istuširam?“, upitala je s nadom. U odgovor, Mili je dovezla kamion do tezge. „Nisi valjda zaboravila na popodnevnu smenu?“ Uveliko se kajala što se uhvatila u kolo. Našavši se ponovo za tezgom, dok su prilazile mušterije s platnenim torbama, Ajris je mrko pogledala Ernestovu i Naominu preplanulu kožu – debelu, naizgled neprobojnu za pripeku – pa potom majčinu tamnu put. Ne onako bolesnu crvenu kakvom je Ajris zamišljala svoju. Dok je merila kutije s jagodastim voćem, upinjala se da ne mrzi postojanu reku automobila što je zastajala kraj natpisa „Dobro došli!“ na ulazu u farmu. O, kad bi samo imala četku u ruci! Odabrana boja bila bi crna. U svega nekoliko surovih poteza ispisala bi sopstvenu malu poruku: „Zatvoreno za danas!“ Ili još bolje: „Sami sebi berite prokleto voće!“ Vrućina ju je sustizala, znala je to. Upravo sada deca stižu kući iz kampa, s Polom, i sedaju da se opuste u svežoj hladovini iza kuće. „Ej, pošto salata?“, upita je žena sa izraženim naglaskom Long Ajlenda. Ajris nije mogla da ne primeti njene neukusne zlatne sandale. I to sa visokom štiklom, ništa manje. Ajris pokaza natpis i usiljeno se osmehnu. „Tri i pedeset?“ Žena zafrljači salatu natrag u kantu. „Organska je.“ „Šta joj vredi kad je skupa kao otrov“, uzvrati žena. Potom se preglasno nasmeja u pravcu svoje prijateljice, pa se zakašlja. Verovatno i puši. „U gradu plaćamo dvaput manje. A tamo čak nema farmi!“ Ajris obrisa lepljivo čelo. „Zato što je verovatno putovala hiljadama kilometara iz Južne Amerike i politirana je pesticidima. I ima ukus kao karton.“ Žena se namršti. „Ma terajte se, gospođo.“ Istoga časa Mili se stvori kraj nje. „Šta to radiš?“, prosikta. Ajris zažmuri. Opet sve nanovo. Baš kao sa Sejdi onog dana na fudbalskom igralištu. „Izvini“, progunđa i strže slameni šešir sa umršene kose. „A zašto ne radiš na kasi.“ To nije bila molba.


Ajris se svom težinom skljoka na stolicu iza pradrevne kase i sa gnušanjem odmeri posudicu za napojnice. Još sat vremena, reče u sebi. Potom otvori fioku kase i krenu da broji novčanice, zamišljajući kako joj prohladna voda jezera zapljuskuje bose noge. Da, na tu sliku će se usredsrediti. A ne na rulju što nagrće niti na zagušljivi smrad izduvnih gasova koji tuče sa asfalta. Niti na ta lica što se nabijaju preblizu dok joj poturaju novčanice. Kao taj čovek što stoji tu pored, za kog je upravo shvatila da proučava nju, a ne korpe s paradajzom. I šta taj uopšte hoće? „Izvolite!“, prasnu okrenuvši se ka njemu. „Ajris Stendiš?“ Kuper Vuds je zablesnu istovetnim osmehom kao na slici sa kraja srednje škole, onoj gde stoji u poslednjem redu tima u lakrosu, uz druge visoke, plećate momke. Koža mu je bila mrka od leta, a lepom licu su godine isklesale ivice, ali oči su mu se još brčkale od dečačkog smeha. „Kupere?“ I pre no što je stigla da dosegne rukom razmazanu maskaru ili da obriše još jedan curak znoja, sklopila je oči, kliznula se sa stolice i krajnje nekulturno se sasuljala u izloženi paradajz „beter boj“. Ajris trepnu i pridiže se na laktove. „To svetlo… isključite.“ Bil Stendiš je stajao nad ćerkom, opkoračivši je, sa ogromnom crnom „meglajt“ baterijskom lampom koju je držao uperenu pravo u Ajrisine zenice. „Nisu proširene!“, uskliknu obraćajući se omanjoj gomili posmatrača. A tad se pojaviše majčine snažne ruke i ponovo je svališe na hladni zemljani pod. „Pobogu i zaboga, lezi!“, zapovedi Mili. „Inače ćeš se opet onesvestiti.“ Zar se to desilo? Ajris otvori oči i ustanovi da je uglavljena između polica s voćem, a za nos ju je štipao kiseo miris zgnječenog paradajza. Bučni glasovi su je dezorijentisali. „Moram da sednem“, promumla pipajući se po glavi. Delovala je nepovređeno, mada joj je sva kosa bila lepljiva. „O, nisu valjda moji beter bojsi!“, zakokodaka Mili kada je Ajris izvukla iz kose komad spljeskanog paradajza. Pre nego što je stigla da prigovori, ka usnama joj bi gurnuta flaša s vodom i u Ajrisina usta poteče bujica, daveći je. „Moraš da se hidriraš“, reče Mili. Ajris stade da pljuje.


A onda, iznenada, neke druge ruke povukoše je naviše. Krupne, tople ruke koje su joj stisle šake. „Hajde, ustajemo.“ Bio je to on. „Kupere!“ Ajris je klecavo stala i zapiljila se u poslednje što je od maločas upamtila. „Dobro ti je?“ Iz dotad nepoznate sigurnosti ruku Kupera Vudsa, Ajris prelete prizor oko sebe. Oca, sa onom baterijskom lampom što ju je stezao kao radnik hitne pomoći koji je nešto pogrešno uradio; majku, čije ruke, prekrštene na grudima, nisu ostavljale mesta sumnji u to da je besna; grupicu neznanaca koji su držali baštenske proizvode, zbijeni oko nje radi boljeg pogleda. Dok joj je sve to bolno nadiralo u žižu, Ajris je samo želela da se okrene i pobegne. Kuper joj se unese u lice. „Računao sam da je bolje da te dignem dok te nisu udavili vodom“, šapnu. „Znala sam da ćeš to da uradiš“, kaza Mili mašući glavom. „A sve vreme sam ti govorila da predahneš.“ To da uradiš. Kao da je toplotni udar stvar izbora. „Mama, samo sam se malo pregrejala“, jeknu Ajris vadeći komadiće paradajza iz kose. Pojavi se Naomi sa stolicom, a onda Ajris, na njenu sramotu, povedoše u jedan hladovit ugao i posadiše je da sedne. „Dobro mi je“, uporno je tvrdila Ajris. Ali nije joj bilo dobro. Ni izbliza. Nameštena na plastičnoj stolici kao krpena lutka, nije se usuđivala da zamisli kako li joj izgleda lice, šareno i zamacano. Zadnjica joj je bila natopljena sokom paradajza. „E pa“, reče Mili, „onda se vraćamo na rad.“ Pljesnula je rukama, na šta se posmatrači raspršiše kao klovnovi kad cirkuski voditelj razmahne bičem, a onda se naglo okrenula ka Kuperu. „Hvala ti“, toplo reče. „Iznenađena sam što te vidim kad imaš slobodan dan.“ Slobodan dan? Kuper odmahnu glavom. „Krenuo sam kolima do jezera, pa rekoh, da usput ostavim deo građe.“ Ajris kradomično virnu krajičkom oka i dopusti pogledu da prošvrlja po njegovoj teget majici s kragnicom i smeđoj kosi, razbarušenoj kao posle kupanja na plaži. Kuperovo mršuljavo pubertetsko telo popunilo se i preobrazilo u muško, ali zadržao je stas sportiste.


Mili položi ruku na njegovu mišicu. „Šta bih mogla da ti donesem? Blitva mi je ovog leta predivna.“ „Prepustiću stručnjaku da odabere“, uzvrati Kuper sa osmehom punim poštovanja, a pogled mu opet odluta ka Ajris, koja odjednom požele da plastična stolica poleti i odnese je odatle. „I kako si, Ajris?“ Ajris bi pocrvenela da joj lice već nije imalo tamnu sunčanica-crvenu nijansu. „Sjajno“, reče, a onda se zasmeja svom sumanutom odgovoru. „To jest, bilo mi je dobro sve do pre pet minuta.“ Ili do pre pet meseci, pomisli ona. Silila je sebe da mu uzvrati pogledom. Kuperove oči imale su smirujuću plavu boju, kao dublji plićaci jezera, i načas Ajris oseti da joj se utroba skamenila. „Znači, sad si se vratio u Hempsted?“ Kuper klimnu glavom, pa gurnu ruke u džepove maslinastosmeđeg šortsa. „Vratio se prošle godine“, reče on premeštajući se s noge na nogu u japankama. Dalje nije objašnjavao. „To je divno. A ja samo što sam došla, u stvari.“ „Izabrala si najlepše doba godine. Dokle ostaješ?“ Ajris se dotače po čelu. U glavi joj je gruvalo, mada više nije bila sigurna da li je to samo od vrućine. „Zapravo do kraja leta.“ „I porodica ti je ovde?“ Ajris se ućuta. Kuper zna da ona ima porodicu? Za sve one godine u srednjoj školi nije s njim razmenila ukupno ni ovoliko reči kao sad. „Ne. Još ne. Deca mi dolaze za koju nedelju. A i sestra“, brzo dodade. Sigurno pamti Liju. Kuper klimnu glavom. Da li je po njenom izostavljanju Pola pogodio šta je posredi? Ili je to već žalosno očigledno: bespomoćna razvedena žena koja se vraća u svoj rodni grad, bez muža, bez doma, i mlati po majčinom savršenom paradajzu. O, zašto se uopšte i vraćala ovamo? „Aha, pomenu mi tvoja mama nekakvo porodično okupljanje. Sigurno si uzbuđena.“ „Oduševljena“, reče Ajris zaglađujući pogužvanu majicu. „I znači, radiš ovde?“ „Zar ti nije mama rekla?“ Ajris zbunjeno zavrte glavom. Šta kapiten lakrosa traži na farmi njenih roditelja?


„Tvoji su me uposlili za rad na ambarima. Bavim se istorijskom konzervacijom.“ Digao je pogled ka drvenim gredama nad glavom. „Ovaj sam im restaurirao prošlog proleća, pred otvaranje farme.“ Ajris pogleda kud i on. „Ti si ovo radio? Fantastičan je! Jedva sam ga prepoznala.“ Kuper se zarumene. „Hvala. Tvoj ćale me je zvao da opet dođem i restauriram krov stare štale pored glavne kuće.“ „Opa!“ Ajris je jedino to uspela da izgovori. S obzirom na sve zamorne priče kojima je majka začinjavala njihove retke telefonske razgovore, pomislilo bi se da će joj saopštiti i tu pikanteriju. Kuper radi kod njih već čitavu godinu. Mili se pojavi s velikom torbom. „Dodala sam i malo rabarbare. Odlično ide uz sladoled od vanile.“ „Hvala, gospođo Stendiš.“ Kuper pokuša da joj ugura u ruku novčanicu od dvadeset dolara, ali Mili odbi. „Dovoljno si već zaslužio“, odlučno reče, a onda dobaci Ajris pogled pun optužbe. „Slobodno svaki materijal ostavljaj u ambaru. Otključan je.“ On klimnu glavom i još jednom se osvrte ka Ajris, a ona iznenadno požele da majka ode do kase, ili do poprišta gde je zgnječen paradajz, bilo kuda. „E pa, bolje ja da odem do ambara“, najzad reče Kuper. „Oporavi se, Ajris. Drago mi je što smo se videli.“ „I meni je drago.“ Ajris ustade, nesigurna da li treba s njime da se rukuje ili da razmeni jedan od onih brzih zagrljaja kakve razmenjuju stari drugovi. Ali nije imala prilike ni za jedno ni za drugo. Umesto toga, Mili čvrsto položi šake na Ajrisina ramena i potisnu je pravo na stolicu. „Sedi, dušo. Ne bismo da nam se opet onesvestiš.“ E baš ne bi znala da joj nisu rekli. Ključajući u sebi, Ajris dozvoli da je ustoliče, nemoćno gledajući kako Kuper odlazi stazom. Već se peo u kamion kad je Ajris shvatila da mu nije čak ni zahvalila. Mili je prekide u tim mislima. „Ne bi ti škodilo da se istuširaš, Ajris. Moraš da se malo uljudiš do svečane večere.“ Ajris se okrete. „Svečane večere?“ „Nisam ti rekla? Lija i Stiven su promenili plan. Avion im stiže večeras.“


Peto poglavlje

Evo pobegulje!“ Malecno zvonce iznad vrata pekare nije se čestito ni oglasilo, a Triš je već poletela iza tezge, odvezujući brašnjavu kecelju. „Molim te, prestani tako da me zoveš“, zastenja Ajris. Ali dozvolila je da je stara drugarica zagrli i zahvalno je klonula uz nju. Iako se bližila četrdesetoj, ta ženska je i dalje bila avion, s dugačkom, tamnom kosom pokupljenom pozadi. Ajris duboko udahnu. Triš je mirisala na pečene jabuke i na još nešto; možda na kafu. „Samo te zadirkujem. Nisi ti toliko pobegulja koliko lutalica. Hajde sad, sedi.“ Spustila je pred Ajris minijaturnu pitu. „Sa limetom. Hoću iskreno mišljenje.“ Ajris zari zube u svetlozeleni krem i zakoluta očima. „Ubistvena“, reče, skidajući jezikom mrvice od integralnog keksa sa usana. Triš razvuče usta od uva do uva, pa pruži drugarici maramicu. „Lepo izgledaš.“ „Lažovčino.“ Nedeljama je slabo jela. A kad je već kod toga, nije uspevala ni da odspava više od sat-dva, iz noći u noć. Prešla je rukom preko svog konjskog repa. Makar je najzad uspela da opere kosu od paradajza. „Ne, stvarno. Omršavela si, ali lepo izgledaš.“ „Bogme, to će se vrlo brzo promeniti ako budem dolazila ovamo svaki dan.“ Triš se nasmeja. „Kako je na farmi?“ „Dobro ostah živa.“ Triš se osmehnu. „Znači, Mili te odmah bacila na rad, a?“ Ajris nije mogla da odgovori. Tuš kog se konačno domogla i sada ovaj slatkiš s limetom bili su previše zamamni da bi ih kvarila daljim objašnjenjima. „A kako su deca?“ „Valjda su dobro. Zvala sam ih dok sam putovala ovamo. Lili i Džek mi kažu da je u kampu sjajno. Sejdi je promrmljala nekoliko slogova i prekinula vezu.“ „A Pol? Vas dvoje ne razgovarate?“


„Ne, razgovaramo.“ Ali to nije baš bilo sasvim tačno. Nisu razgovarali izuzev kad raspravljaju o tekućim tehnikalijama: ko je na redu da vozi, koliko će koštati nova uniforma za čirlidersicu, šta da podgreju za večeru. Pol je zvučao uzdržano i kao da mu je pomalo dosadno. Nije mu nedostajala. Nije mu bilo krivo što je otišla. Već je u glavi čula Milin odgovor: E pa, šta si i očekivala? Ti si njega napustila! Ali više joj se dopadao Trišin pristup. „Neka đubre samo to razmrsuje. Posluži se još jednom piticom.“ „I dakle, da li ti čitava ova zavrzlama s venčanjem izaziva želju da skočiš s litice?“ Triš je oduvek prema Liji gajila ambivalentna osećanja. „Ne iz onog razloga iz kojeg ti to misliš.“ Ako je verovati Mili, Lija je za obred i slavlje odabrala ogromni pašnjak na suprotnoj strani jezera. Intimni prijem u rustičnom okruženju, kako je Mili obavestila Ajris, što je prizvalo sliku tegljenja drvenih stolova i stolica po livadama pod suncem koje žeže. „Prosto ne mogu da poverujem da će se skrasiti. Ti i ja, u redu. Ali Lija?“ Činjenica da se Lija iznebuha odlučila za jednog čoveka, posle ljubavnog niza koji se protezao s kraja na kraj države, sve ih je iznenadila. Još od koledža nije mogla da se svrti na jednom mestu – krstarila je Evropom, na neko kratko vreme se usidrila u Njujorku, potom se zaputila na zapad da bi radila po nacionalnim parkovima. I sa svakim novim odredištem započinjala je novu burnu vezu koja je neizbežno pucala čim Lija krene dalje. Ajris je za nju mislila da se nikada neće skrasiti. „I dakle, šta znaš o vereniku?“, upita Triš. Ajris razmahnu rukama. „Ništa. Ali uskoro ću saznati.“ Pogledala je na ručni sat. „Dolaze večeras.“ Triš zavrte glavom. „To i liči na dobru staru Liju. Ni trenutka dosade. Ali šta god da bude, nemoj da se rasplačeš prelistavajući u glavi sopstveni stari album od venčanja kad ti bude zatražila da joj odabereš cveće za buket ili da joj ispišeš kartončiće za raspored za stolom.“ „Pre će mi uvaliti da jurim zalutale rođake po aerodromu“, promrmlja Ajris. „Ili da berem paradajz.“ Ček’ samo dok ispriča Triš za taj nemili događaj. Umirala je od želje da sazna nešto više o Kuperu Vudsu. Ali Triš je prekide usred misli. „Jelda je farma veličanstvena? Zahvaljujući svim tim organskim proizvodima sa nje, proširili smo meni letnjeg keteringa. Lija je uspostavila saradnju s gomilom ovdašnjih restorana.“ „Molim? Nisam ni znala da imaš poslovne veze s farmom.“ Ajris se zapilji u svoju šolju. I dalje se sve isto dešava. Sa rastojanja od hiljadu i po kilometara, Lija već zauzima


svoje mesto za stolom uz njih. Podseća je na svoj posebni položaj u porodici. Čak i u životu najbolje Ajrisine drugarice, reklo bi se. „Na lokalnim televizijskim vestima bio je o njima proletos veliki prilog. Ali to si verovatno već gledala“, dodade Triš. Ajris klimnu glavom. Samo što snimak nije videla. Slušala je o njemu, čak je dobila i CD koji joj je majka poslala poštom, sa sedmominutnim video-zapisom. Ali nikako da odvoji vremena da sedne i odgleda ga. Maglovito je pamtila da ga je videla u fioci-svaštari u dnevnoj sobi. Ili beše u perionici? „Nisam pojma imala koliko se razrasla ’tezga’“, posramljeno priznade Ajris. „Znala sam da je Lija radila s mamom kad je prošlog leta dolazila kući, ali mislila sam da joj mama pre iz samilosti dopušta da joj pomalo pomaže.“ Istina je glasila da Ajris nije ni posvetila mnogo razmišljanja vesti da je Lija dala otkaz u Jeloustounu i šmugnula kući u Nju Hempšir. U najmanju ruku, Ajris se iznervirala što njeni roditelji i dalje trpe sestrin neozbiljan odnos prema životu. Promenila je temu. „Dosta o mojoj ludoj porodici. Vidi samo tebe! I ovaj lokal!“ Pekara je bila tačno onakva kakvom ju je zamišljala. Starinski stolovi nizali su se duž ogromnog izloga s pogledom na kaldrmisanu seosku ulicu. Zidovi su bili tople žute boje medenih bombona. „Čak je i boja domaćinska!“, uskliknu Ajris. „Od žute se ogladni“, poveri joj Triš. „Mnogo se ponosim tobom“, kaza Ajris, s čežnjom piljeći u uredno naslagana peciva i kolače u staklenoj vitrini. Divila se svojevremeno Trišinoj snalažljivosti kada je ova dala otkaz kao bolničarka i otvorila radnjicu Ćaskaj i mljackaj. Čak je bila ljubomorna na njen korak. Ali potajno se brinula za nju. Ipak je Vejnova zubna ordinacija još bila srazmerno mlada. A ekonomska situacija u zemlji u rasulu. Možda je Triš trebalo da se drži svog radnog mesta medicinske sestre? Nije li to tad bilo najpametnije? No Triš je hrabro zagazila. Uspevala je da odvoji vreme za kuću i za decu – Džoša i Majkla, koji su ovog leta obojica radili kao savetnici gore u Mejnu. A pored toga, s obzirom na sve te silne šećerne slatkiše što ih je prodavala, već je gajila masu budućih pacijenata za Vejnovu ordinaciju. Ajris to nije mogla da ospori, pa je zato zagrizla novu pitu s limetom. „O, a vidi ono!“, odjednom izgovori Triš. Pokazivala je na trotoar pred radnjom. „Nije loš ni pogled.“ Ajris se okrete. Preko puta je upravo iz kamiona izlazio Kuper Vuds.


Ajris instinktivno uvuče glavu u ramena. „Šta ti je?“, upita Triš. „To je samo Kuper Vuds.“ „Baš to!“, prošišta Ajris i nabi nos u šolju s kafom. „Neće valjda ovamo, je li?“ Triš pogleda kroz prozor. „Neće, nažalost. Krenuo je u poštu.“ Potom upitno pogleda u Ajris. „Šta se tu dešava?“ „Imali smo mali nesporazum“, snebivljivo objasni Ajris. „Ah!“, izvi Triš obrvama. „Dakle, ukrstili su vam se putevi.“ „Moglo bi se reći.“ S drugaricom kakva je Triš, nemaš drugog izbora do da prospeš dušu i ispričaš joj sve u sitna crevca, koliko god da je ponižavajuće to nešto. „Hoćeš da kažeš da ti majka nije ni rekla da Kuper radi za njih?“ Ajris izražajno odmahnu glavom. S obzirom na sve one jednostrane međugradske razgovore o zemljištu i đubrivima, zar se nije majka mogla setiti da pomene i to? Triš frknu. „Dakle, pretpostavljam da zna da si se vratila.“ „Može se kazati i tako. A šta on uopšte radi ovde? Poslednje sam o njemu čula da se posle srednje škole preselio u Kolorado.“ „Sad je tu već oko godinu dana. Bavi se restauracijama, konzervira zdanja u mestu i okolini, tako to. Svrati ponekad na kafu. I izgleda opako dobro.“ Ajris to nije mogla da opovrgne. Za razliku od Kupera i Lije, ona je bila od one dece koja su istovremeno drugari sa svima i ni sa kim. Devojčica dovoljno lepa i dovoljno pametna. Ali isto tako i dovoljno povučena da ostane zanemarena, a svakako je nije primećivala ona ekipa s kojom se družio Kuper. On je bio od one zagonetne dece koja su toliko šarmantna da brišu neodobravanje čak i sa najstrožeg profesorskog čela kad se izvine zbog izgubljenog domaćeg, ali istovremeno i dovoljno plemenita da ostalim igračima lakrosa kažu da ostave na miru novajliju kog već po tradiciji nabijaju u garderobni ormarić. Ajris je pamtila jedan slučaj kada ju je Kuper šapatom pozvao na času hemije i pitao je da mu pozajmi olovku. Zapanjila se što joj zna ime. Ali Kuper je izlazio s popularnim devojkama. Devojkama koje su na pivske žurke dolazile u besnim džipovima, u jatu plavuša zbijenih na zadnjem sedištu kao podrška. Ne sa zajapurenim devojkama što mu glupavo predaju svoju jedinu olovku pa do kraja časa sede i blenu u njega. Triš se pokvareno isceri. „Možda si ipak našla para za Lijino venčanje.“ „Ne lupetaj. A osim toga, i dalje sam udata, zaboravljaš?“


„Čisto tehnički. Zar je strašno zavrteti se malo na podijumu za igru, makar i sa dvadeset godina zakašnjenja?“ Kad je pošla ka vratima, s vrućim hlebom od kiselog testa ispod miške, Ajris se osvrte. Triš je bila kao skrojena za tu pekaru. Da bućka poslastice, da hrani komšije. Ajris oliza mrvice sa prstiju i zapita se za šta je tačno ona sama skrojena.

Vrativši se u svoju spavaću sobu na farmi, Ajris navuče platnenu haljinu preko glave i obrte se ispred ogledala. Nije strašno. Čak i posle drugog i dugog tuširanja, kosa joj je još odisala kiselkastim mirisom paradajza. Na vratima se začu kucanje. Mili promoli glavu. „Šta misliš?“, upita Ajris okrećući se levo pa desno onako u haljini. „Lepo je, ali zašto si još tu?“ „Još tu?“ „U ovoj sobi. Zašto su ti sve stvari još ovde?“ Ajris se obazre oko sebe. Torbe je odavno bila raspakovala, košulje složila u ormar, farmerke nagurala u fioke starinske komode. Mili pokaza na drugu stranu hodnika. „Otac ti nije rekao? Tu ću smestiti Stivena i Liju.“ „Ali ovo je moja soba!“ „Ova soba ima francuski ležaj. A njih je dvoje.“ Ajris je znala da majka nije to rekla s namerom, ali se narogušila na pomen svoje usamljenosti. „Znači, mene iseljavate?“ Mili se namršti. „Ništa lično.“ U sobi na drugoj strani, Lijin krevet je bio za jednu osobu, s baldahinom, bajkovit i devojački pod čipkanom zavesom. Ajris je prosto morala primetiti da se u sestrinoj sobi malo šta promenilo još od njenog detinjstva. Dok su u Ajrisinoj sobi poskidali sve postere s muškim muzičkim grupama i preuredili je za smeštaj gostiju, Lijina soba je ostala isti onaj nekadašnji mladalački prostor, kao nekakav mauzolej srednjoj školi. Ulovila je sebe kako gleda ka vratima kao da bi se na njima svakog časa mogla pojaviti mlada Lija u školskoj uniformi, s čoporom drugara i štapom za hokej na travi.


Ajris tresnu kofer na krevet i dozvoli sebi da se ljudski naduri, nadahnuta adolescentskim dekorom oko sebe. Napolju se pred njenim očima prostirala farma; od tog prizora Ajris oseti iznenadan bol u grudima. Ne samo zbog seoske lepote tih ambara i parcela već i pri pomisli na toliki život na njoj; svaka biljka brižljivo odgajana i hranjena. Ajris je strepela da takvu pažnju ona sama možda više nikada neće doživeti. Dok je tako stajala i posmatrala, stazom naiđe kamion srebrne boje. Zaustavi se ispred velikog crvenog ambara. Ajris prisloni čelo uz hladno staklo. Iz kabine izađe Kuper Vuds. Posmatrala ga je kako obara zadnju stranicu prikolice i izvlači građu. Koliko je čudno vreme: u srednjoj školi je maštala da ukrade makar jedan jedini trenutak s Kuperom Vudsom. A sada, posle dvadeset godina, eto ga u njenom vlastitom dvorištu. Divila se stručnosti i lakoći s kojima je prenosio materijal, hitrini s kojom je radio. A onda se jednako brzo, na njenu žalost, odvezao dalje. Sišavši u prizemlje, Ajris potraži utehu na tremu, gde se pridruži ocu uz piće. „Bolje ti je, zlato?“ Laknulo joj je što se Bil bakće maslinama, a ne njenim zenicama. Pružio joj je džinmartini, još jednu njihovu zajedničku ljubav, i ona zahvalno otpi veliki gutljaj. Hladna tečnost s lakoćom joj skliznu niz grlo; Ajris utonu u pletenu stolicu. „Sad jeste.“ Ispred kuće se začu škriputanje šljunka na stazi. „Stigli su!“, pisnu Mili. Bez najave, Ajrisin stomak ispuni samrtna strava. „Hodi“, reče uzbuđeno Bil krećući krupnim korakom da ih dočeka. Ajris ustade. Ali nije mogla da natera sebe da pođe za njima. Umesto toga je klisnula u tamno okrilje zadnjeg hodnika i pripila se leđima uz hladni gipsani zid. Otpila je još jedan gutljaj martinija i zamislila scenu koja se upravo odigrava na stazi. Majka cmače buduće srećne mladence ne dotičući ih usnama, sipa usklike zbog njihovog dolaska. Otac se sigurno rukuje sa Stivenom, a potom će se šaljivo prepirati oko toga ko će uneti torbe. Ajris se osetila iznureno već od same pomisli na sve to. Glasovi su se čuli sve jače, a onda usledi bat nogu koje se penju stepenicama na trem. „Večera će biti spremna za pola sata!“, razleže se hodnikom Milin glas, a Ajris se još malčice sroza uza zid.


„Odneću torbe gore“, odgovori Lija, i odjednom, kad je začula sestrin glas, Ajris ispuni blaga i dobro znana griža savesti. Iza ugla, u velikoj ostavi za serviranje, začu se očevo razdragano zviždukanje, a za njim zveckanje flaša; verovatno je tražio šampanjac koji je tu nešto ranije sklonio. Potom tresak komarnika, što je značilo da su opet izašli na trem, da popiju nešto. Ajris pritisnu dlanom slepoočnicu. Stvarno bi trebalo da se pojavi. Ispravila je leđa taman kad je počeo da joj se bliži sitan topot lakih koraka. „Daj to ovamo!“ Lija zaokrenu oko ugla i zalepi se uza zid kraj svoje starije sestre. Pruži ruku da uzme Ajrisin martini, diže otmenu bradu, pa iskapi sav ostatak. „Sad je mnogo bolje.“ Sneno je zažmurila. Liji je tamna kosa padala po ramenima, a koža joj je delovala toplo i smeđe uz Ajrisinu golu mišicu. „Šta to radiš?“, šapatom upita Ajris, osećajući da joj u grlo iznenadno navire detinji smeh. Lija se isceri i diže praznu čašu. Između njih dve blesnu verenički prsten. „Isto što i ti, draga moja. Idi donesi nam još jednu.“


Šesto poglavlje

Rano jutro je bilo Ajrisino najdraže doba dana na jezeru. Po travkama je počivala gusta rosa dok je bosa grabila sa trema ka obali, uživajući u sunđerastom tepihu pod sobom. U plakaru u predsoblju pronašla je stari kupaći kostim iz jednog dela, u izbledeloj L. L. Bin torbi u kojoj je Mili čuvala sve peškire za plažu i zaboravljene kupaće kostime od prethodnih sezona, uz nekoliko zalutalih maski za ronjenje. Nekada jarkocrven, kostim je od sunca bio izbledeo u narandžastu nijansu, koja je Ajris bila draža, i ona ga priljubi uz nos, opijajući se vrtoglavim mirisom jezerske vode, mleka za sunčanje i peska. Zastala je na obali i osvrnuvši se zaškiljila u kuću u senkama. Zavese u njenoj sobi još su bile navučene, te je zamislila Liju i Stivena kako spavaju iza njih, prepletenih nogu, bezbedno zaštićeni tamom. Ajris zamoči nožni palac u vodu i odupre se porivu da ga brzo izvuče. Voda je ledila kosti ovako rano u sezoni, a najvišu temperaturu je dosezala tek sredinom septembra; svaki stanovnik jezera znao je da je tad najlepše plivati. No svejedno ju je iznenadilo okrepljenje koje je osetila, te mu se radovala dok je ulazila u vodu. Sporo je zaplivala ka sredini jezera, ali ubrzo je shvatila da nema dovoljno izdržljivosti. Zato se okrenula na leđa i opustila se, plutajući. Prethodno veče je bilo veselo. Ali uprkos neusiljenoj iskrenosti, Ajris nije mogla da se usredsredi na sadržaj razgovora; umesto toga joj je pažnju sve vreme odvlačio sestrin verenik Stiven. Kada ih je Lija upoznala, Stiven je zanemario njenu pruženu ruku i umesto toga odabrao da privuče Ajris u snažan zagrljaj. Zbog toga je pocrvenela; tip je bio sumanuto zgodan – tamnokos, snažnih vilica. Ali šta je drugo i očekivala? Pogledaj samo Liju! Ajris se divila njihovoj međusobnoj lakoći ophođenja, jer tako nečim ona i Pol za sve zajedničke godine nisu uspeli da ovladaju. Pol kao da nikad nije želeo da ulaže sebe u razvijanje veza koje prevazilaze površnu šalu, poslovne razgovore i učtivu konzumaciju alkohola. Iako su se njeni roditelji uvek lepo slagali s Polom, nije pouzdano mogla tvrditi da im se ikada doslovno dopadao. Ali Stiven je bio drugačiji. Odmah je otvorio džep jakne i izvadio kubansku cigaru za njenog oca, a onda šaljivo jednu ponudio i Mili. Ajris je ostala bez teksta kad ga je Mili tobož oterala od sebe ljupkim pokretom ruke i nasmejala


se; bio je to za nju potpuno nesvojstven gest povinovanja u stilu „O, samo ti teraj svoje“. Stiven ne samo što je znao šta Bil Stendiš voli već je umeo i da navede Mili Stendiš da upravo to i uradi, što sam Bil nije uspevao da postigne za tolike godine braka. No uprkos obilnoj reci ćaskanja i vina ispred kuće, Ajris je ulovila sebe kako čitave te duge večeri kradom upućuje sestri radoznale poglede, prisećajući se Naominih reči od tog jutra. Sad joj je bolje. Nagnale su je da se opet zapita otkud ona Lijina zagonetna razglednica. Ali na površini nije otkrivala ništa. Lija je blistala u bledoplavoj haljini od krepa, a Ajris je prosto morala primetiti zavidno rumenilo njenih obraza, rosnih i od mladosti i od uzbuđenja. Nikada nije tako zračila. Kada su stigli do deserta, pridružili su im se i Naomi i Ernesto, kao i nekoliko suseda koje je Mili pozvala telefonom i rekla im da svrate kako bi poželeli dobrodošlicu budućoj mladi i mladoženji. „To si ti!“, zacičala je Naomi pojurivši terasom. Ajris nije mogla da ne zapazi da je njihov zagrljaj od onih kakvi se čuvaju za stare prijatelje. „Glavom i bradom!“, nasmeja se Lija. „Nisi valjda mislila da ćeš uspeti tako brzo da me se otarasiš, je li?“ Potom od srca pljesnu Ernesta po dlanu; Ajris se mogla zakleti da je ovaj stidljivko pocrveneo. U deset su svi bili pijani od slavlja, a Bil je postavio svoj fonograf kraj otvorenog prozora biblioteke, pa je muzika zaplovila na terasu i po kosim zelenim travnjacima. Uneo je starovremsku otmenost jedne prohujale ere, nalik nekoj sceni iz Velikog Getsbija. Pojavile su se zvezde, a Ajris je u jednom trenutku shvatila da sedi skljokana na kamenom obzidu terase i posmatra roditelje kako igraju. Kada je Bil prošaptao nešto njenoj majci na uvo, ova se nasmejala i načas je Ajris bila ubeđena da će joj se srce rasprsnuti. Na kraju pesme Stiven je teatralno previo Liju preko ruke i nagao se nad nju, a svi ostali su zatapšali. „Sigurno se mnogo raduješ što se opet vidiš sa sestrom“, kazala je Naomi, sedeći kraj Ajris na zidiću. „Ovde naprosto nije isto bez nje.“ Ajris je već bila previše popila, ali poslužila se još jednom čašom šampanjca sa stola. „Nikada ništa nije isto“, umno je rekla. A onda se naglo izvinila i otišla. Nije joj namera bila da bude gruba, ali odjednom je sve to bilo previše za nju. Ta muzika, to ozvezdano nebo, parovi koji se u skladu kreću pred njenim očima. I ona sama: zauvek starija sestra koju svi lako zaboravljaju. Popela se posrćući uz uske stražnje stepenice do svoje sobe – Lijine sobe – i krenula da traži po tašnici telefon. Nećemo poruke. Bilo je pola jedan. Ako bi sada pozvala kuću,


razbudila bi decu. A sa Polom nije želela da razgovara, zaista nije želela. No odjednom joj se smučilo od preterivanja te noći: od vina i šlaga, od jakog jastoga koji joj se tumbao po želucu, od zaglušne samoće što je ispunjavala tu praznu sobu. U nekom trenutku se obeznanila na krevetu, a probudila se svega koji sat potom, u praskozorje, ošamućena od mučnine i iznurenosti. I besa. Zašto ju je Lija zvala ovamo? Bekstvo najgore vrste. A sada, bezbedno opružena na površini jezera, plutala je usredsređena na hladnu vodu koja je amortizovala ljuljanje u njenom stomaku, i žmirkala u nebo bez oblačka. „Je li ovo mesto zauzeto?“ Ajris odiže glavu iz vode, prenuvši se. Na obali je stajao Stiven sa osmehom od uva do uva, u havajskim kupaćim bermudama. Tamne malje na prsima bile su mu kovrdžave; Ajris brzo odvrati pogled od njegovog zategnutog tela, postiđena. Zašto mora da bude toliko fin? „Samo izvoli“, reče i kliznu kroz vodu ka obali. Stiven pokaza glavom prema kući. „Mada mislim da imamo opasno društvo.“ Na stepenicama je sedela Lija, klateći nogama kao dete. Živo je zamahala. Kada se Ajris popela na trem, Lija je poljubi u vlažan obraz. „Mirišeš na jezerskog pacova“, našali se, pa joj utrapi šolju tople kafe u mokre ruke. I pre no što je Ajris stigla da odgovori, Lija je već jurila niz stepenice trema, udaljavajući se od nje brzinom munje. Stiven je već bio doplivao do obale. Ajris je posmatrala kako ga Lija dočekuje na pesku. Raširivši ruke, skočila je i graciozno mu obujmila nogama mokri struk, a on se zateturao unatrag ka vodi, smejući se. Poneo ju je sve do dvorišta, pri čemu su se oboje kikotali i ludirali, a Ajris je spleteno stajala na tremu, nesigurna da li treba da okrene leđa tom njihovom izlivu nežnosti. „Sestra ti je divljakuša“, zahukta Stiven popevši se uz stepenice. Spusti Liju na najviši stepenik, pa je šaljivo pljesnu po zadnjici. Ajris potisnu žaoku zavisti. „Uvek je i bila“, zamišljeno reče. On razigrano zatrese glavom, kao mokar pas, pa otkaska u kuću sa terase. „Vodi računa! Mili će ti glavu otkinuti ako joj razneseš pesak po parketima“, doviknu Lija za njim. Ponovo preuzevši svoju kafu od Ajris, uzdahnula je kao devojčica. „Zar nije premija?“


Ajris se lecnu. „I te kakva! Mada sam to mogla i sama da zaključim da si mi za njega rekla ranije. Znaš na šta mislim, pre objave venčanja.“ Lija se samo isceri preko ruba šolje. „O, ma daj, Ajris! Nije baš da te mama nije zvala ovamo.“ Pružila joj je praznu šolju. Ovaj nagli preokret zapekao je Ajris. „Lija, šta ja tražim ovde? Zašto si me uopšte i zvala?“ Lija se namršti. „Nisam te zvala.“ „Razglednica? ’Molim te, dođi.’ Zvučalo je kao nešto hitno.“ „A, to!“ Digla je nehajno jedno preplanulo rame. „Aha, to. Spakovala sam se i ostavila sve kod kuće misleći da nešto nije u redu. Da sam ti možda potrebna. Ali sve je kako treba. Kod tebe je sve kako treba. Štaviše savršeno.“ Lijine usne se napućiše. „Otkud ti ta pomisao da nešto nije u redu?“ Ajris ustade. „O, baš se pitam! Ako se ne računa poneki razgovor o Božiću, godinama se ne javljaš. U Jeloustounu si, a onda odjednom kod kuće, radiš na farmi s mamom. I potom, fiju, u Sijetlu si s novim tipom. Verena.“ Lija se diže sa stepenice trema. „Zar u Masačusetsu ne rade telefonske linije? „Nije baš da mogu sve da ostavim i dođem svaki put kad ti započneš neki novi projekat. Molim te, Lija, farma ti nije bila prvi hir u životu.“ „Šta bi to trebalo da znači?“ „Znači da ne mogu da dubim na trepavicama svaki put kad ti skreneš levo umesto desno. Znači da, dok ti uskačeš u naše živote i iskačeš iz naših života, mi ostali podižemo decu, plaćamo račune. Znaš već, odrastamo.“ Te reči su joj zabridele na usnama, ali laknulo joj je što ih je konačno pustila iz sebe. I još nešto. „Mi smo u različitim poglavljima knjige, Lija.“ Prestala je da diše, iščekujući odgovor, a tada se Liji ote tih zvuk. Ajris pruži ruku. „Molim te, ne plači…“ I tada shvati da Lija uopšte ne plače. Ne, njena sestra je zapravo obuzdavala smeh. „Ovo je smešno?“, zapeni Ajris. „Samo sedi“, reče Lija otirući oči. Pogledala je u Ajris. „Poglavljima? Ti to ozbiljno?“ Ajris je bila previše uvređena. „Zaboravi da sam išta rekla.“


„Ne, u pravu si.“ Lija se naže bliže njoj. „Obe smo žešće podbacile na planu komunikacije. Možda i jesmo bile u različitim poglavljima. Ali ja se upravo spremam da stupim u tvoje.“ „Da stupiš u moje?“ Ajris nije uspela da potisne sarkazam iz glasa. „Znaš na šta mislim, na brak. Vajkadašnju robiju.“ Ali Ajris se ne nasmeja. „Čuj, jesam u ponečem grešila“, blago kaza Lija, „ali grešila si i ti.“ Na to ščepa Ajrisinu ruku i stisnu je. „Udajem se. I potrebna mi je moja starija sestra.“ Glas joj je malčice zaigrao kad je to izgovorila, a Ajris oseti kako popušta. „Lepo“, reče preko volje. „Ipak si me namamila ovamo.“ „Odlično! E pa, daj onda da nadoknadimo. Pitaj me nešto“, kaza Lija blistavih očiju. „Šta god hoćeš.“ Ajris je piljila u Lijin detinji optimizam. I tad se, samo od sebe, klatno ustremilo povratnim putem i podsetilo Ajris na onu igru s vrćenjem globusa koje su se igrale u Bilovom kutku za rad. U kojem delu sveta ćeš živeti? Ali rešila je da joj ide niz dlaku. „U redu. Gde ste se upoznali?“ „Ovde, na farmi. Nisi to znala?“ Ajris povuče ruke ka sebi, pa čvršće umota peškir oko pojasa, opet razdražena. „To je bilo prošlog leta. Došao je ovamo s nekim društvom iz Njujorka. Iznajmili su kuću Tejerovih.“ Kuća Tejerovih je bila ogroman letnjikovac, jedan od najstarijih i najlepših u Hempstedu. Porodica Tejer je veći deo sezone i sama provodila u njoj, ali tom prilikom ju je iznajmila bliskim prijateljima iz grada. „Stiven se poznaje s Tejerovima?“ „Poznaju se njegovi roditelji. U svakom slučaju, došao je jednog dana do tezge baš kad sam ja prodavala. Kupio je pola kila jagoda. Onda je opet došao sutra, pa opet preksutra. Na kraju te nedelje rekla sam mu da više na farmi nije ostala jedna jedina jagoda. A on se nasmejao i pozvao me da izađemo.“ Lijine oči su iskrile dok je pripovedala tu priču. „Da umreš od smeha. Ja s pogužvanim šeširom za sunce, sva prljava i znojava. A on dolazi li dolazi. I govori kako nikada nije video ništa meni slično.“ Da ga je ma ko drugi izgovorio, taj komentar bi zvučao uobraženo. Ali Lija je naprosto izlagala činjenicu, i sad jednako zbunjena svojim šarmom kao kad su bile deca. „Neverovatno, a?“


„Neverovatno.“ Ajris se nadala da zvuči iskreno. Većinom i jeste bila iskrena. „A čime se bavi?“ Od „brajtlinga“ na ruci do košulje Bruks bradersa koju je obukao za večeru, Ajris je znala da je Stiven uspešan. Ali više ju je zanimalo čime se bavi. „On je sertifikovani računovođa. Radio je pre za jednu firmu iz Njujorka.“ Ajris promisli o ovome; Stiven ni izdaleka nije ličio na one dugokose ljubitelje boravka pod vedrim nebom iz nacionalnih parkova s kakvima se Lija zamlaćivala. „Ali svega se toga odnedavno manuo da bi se posvetio fondaciji svoje porodice. Ustanovila ju je njegova baba pre trideset godina, za Specijalne olimpijske igre.“ Ovo je već više ličilo na onu Liju koju je Ajris poznavala. „A čime se ti baviš u Sijetlu?“ Lija se namršti. „Čime se bavim? Hm, uređivala sam novi stan. Odmah je do Igle, moraš nam doći u goste! I organizujem raspored. Tako to.“ „Raspored?“ „Znaš na šta mislim, planiranje dobrotvornih prigoda, izleta…“ Ajris trepnu. Upravo u takvom poslu nije mogla da zamisli svoju sestru. Lija je bila za delo, ne za planiranje. Ta devojka nikada nije imala ni ručni sat, a kamoli raspored. A svakako se nije bavila tuđim rasporedima. Lija skoči. „Kad pomenuh raspored! Dolaziš danas na probu haljine, je li?“ Ajris prođe rukom kroz kosu, sada uglavnom suvu i sasvim pristojno umršenu. Niko nije pominjao nikakvu probu. Istini za volju, Ajris se od srca nadala danu samoće u visećoj mreži. A naročito pre nego što bude posadila svoje da obavi s njima Razgovor o Polu. Jer to je bio drugi razlog što je tu. No izraz sestrinog lica nije ostavljao prostora za izvlačenje. „Jedva čekam da se upoznam s tom haljinom!“ Lija upre prstom u Ajris. „Ne zaboravi ni na svoju“, reče koketno. „Haljine za pratilje neće biti gotove još nedelju dana, pa nek bude iznenađenje. Ali je da ti pamet stane!“ Ajris se lecnu. Bila je zaboravila na haljinu. Kod kuće, na tavanu, počivalo je najmanje dvanaest takvih, u različitim stadijumima neoblačenja, sve zašuškane u srceparajuće kartonske kutije, bez obzira na to što su mnoge među njima izabrale njene najdraže drugarice i podarile joj ih uz ozbiljno zaricanje da ova haljina može da se nosi i u drugim prilikama. Ali Ajris je znala hladnu, surovu istinu. Takva ne postoji.


Sedmo poglavlje

Petin butik venčanica bio je ugnežđen na južnom kraju Glavne ulice, u jednome od istorijskih zdanja s pročeljem od cigle, između Sprinklsove sladoledžinice i Tejtovog paba. Krajnje prikladno, pomisli Ajris. Nervozna mlada može da drmne tekilu dok se njene pratilje u drugom lokalu od nje teše duplom porcijom kolačića i sladoleda. A upravo to je i Ajris planirala, čim proba bude gotova. Iskreno, Ajris se iznenadila što je Lija naručila venčanicu kod Peti. Butik jeste bio otmen, kao i većina radnji u Hempstedu, ali sa izborom po ukusu tradicionalnijih žitelja Nove Engleske. Bila je ubeđena da će Lija doleteti kući noseći o ramenu papirnu torbu neke kuće visoke mode, sa odavno obezbeđenom haljinom ovog ili onog popularnog dizajnera sa Zapadne obale. A sad se našla gurnuta u jednu od onih preterano tapaciranih kitnjastih naslonjača ispred velelepne sobe za probe kod gospođice Peti, a na kolenima je održavala u ravnoteži poslužavnik s kafama; svaka je temeljito predstavljala onu kojoj je namenjena: za Mili dupli espreso, za Ajris ledena karamel-kafa s mlekom (uz dodatak šlaga, što bi trebalo da joj bude poslednja želja na svetu ukoliko će joj sad uzimati mere) i sumnjiva močvarna tečnost za koju se Lija klela da je zeleni čaj sa osobinom da podmlađuje. „Smiruje kožu lica“, obavestila je Mili Ajris, odmeravajući čaj. Mada je Ajris čisto sumnjala da Mili Stendiš ikada konzumira neki od tih svetlucavih bućkuriša. „Spusti te šolje“, reče Mili uzimajući jedan veo sa izložbenog postolja u uglu. „Treba mi tvoje mišljenje.“ Ajris doklanca do nje. Nebo i zemlja u odnosu na njen dom, gde svako mišljenje koje Ajris pokuša da izrazi naglas, od mode do nadeva za picu, biva dočekano sumnjičavim mrštenjem u Sejdinom slučaju, a u Polovom slučaju prezirnim coktanjem koje označava neodobravanje. Ovde je makar pitaju za savet. „I dakle, šta misliš?“ Mili diže jednostavan veo s venčićem od cvetnih aplikacija. Ajris sleže ramenima. „Lep je. Ali još nisam videla haljinu.“


„Veruj mi, moći će da se uklopi.“ Mili gurnu veo u Ajrisine ruke jer joj je upravo pažnju preoteo drugi. „O, bože! Vidi ovaj!“ Jedan za drugim, Mili je skidala velove sa postolja i gomilala ih preko Ajrisinih ispruženih ruku, sve dok joj potpuno nije zaklonila vidik oblakom od tila. „Ehm, mama!“ „Pssst. Stavi ovaj“, reče Mili pružajući joj još jedan. „Ja?“ „Da, ti. Moramo da pomognemo tvojoj sestri da suzi izbor.“ „Čiji izbor?“, promumla Ajris. „Oprosti?“ „Ništa.“ Ajris tresnu gomilu velova na obližnji dvosed. „Evo, dakle, zar nije ovaj predivan?“ Mili natače prikupljeni veo na Ajrisinu glavu, gde se on spremno zakači za konjski rep. „Dušo, šta je to s tvojom kosom?“ „Mama!“ „Lepo, samo se sad obrni.“ Mili napući usne. „Da, ovaj dolazi u obzir.“ Gurnula joj je u ruku još jedan, načičkan biserima. „Sledeći.“ „Zar ne bi trebalo da ovo radi Lija?“ „Lija ne zna šta hoće“, odgovori Mili bakćući se ivicama vela. Ajris odmeri majku ispod oka. Oduvek je sebe smatrala isključivim posednikom prava na takvo mišljenje. Nije bila sigurna da li bi trebalo da se raduje novostečenoj saigračici u timu ili da napusti teren s obzirom na to s kim je sad u društvu. Dok je majka prebirala po onoj preostaloj gomili na dvosedu, Ajris zadiže veo da proveri svoj telefon. Nećemo poruke. „A šta kažeš na ovaj?“ Mili natače venčić s mrežicom na sopstvenu glavu, pa se okrenu ispred ogledala, procenjujući. „Mama!“ „Pa dobro, a šta drugo da radim? Ne lomiš se baš od saradnje.“ Ajris tropnu na dvosed.


„Jelda je Stiven divan?“, upita Mili skidajući veo s glave. Potom se potapka po slepoočnicama da vrati kosu na mesto, ne čekajući Ajrisin odgovor. „Imali smo ogromnu sreću što će baš on postati deo naše porodice.“ Kao suprotnost Polu?, zapita se Ajris. Mada trenutno i nije baš mogla da ospori takvo viđenje. „Aha, deluje sjajno. Ali zar se ne dešava sve ovo donekle prebrzo?“ Mili se okrete ka njoj. „Kako to misliš?“ „Pa poznaje ga nepunu godinu dana, zar ne?“ Mili se namršti. „Godina dana je dugo vreme, Ajris. Ja sam tvog rođenog oca poznavala mnogo kraće kad smo se verili.“ „Znam. Ali tad je bilo drukčije. A osim toga, nisu sve to vreme proveli zajedno. On je bio u Sijetlu, a ona je živela ovde do pre neki mesec.“ Mili zavrte glavom. „Stiven zbog svoje fondacije mnogo putuje, pa zato nema nikakve veze gde Lija živi. Izvanredno su koristili raspoloživo vreme.“ „Aha, na mestima kao što je Vejl. I Kapri. Na odmorima, mama. I nikad duže od po nedelju dana. Šta oni znaju o tome da li su kompatibilni kad je posredi svakodnevni život? Na primer, kad se odlučuje ko će izneti đubre, ko platiti račune. Da li su uopšte prebrodili prvu svađu?“ Mili prekrsti ruke na grudima. „Ajris, znam da trenutno, izgleda, preživljavaš teške trenutke, ali stvarno mislim da ne bi trebalo da vlastite probleme pripisuješ sestri.“ Ajris htede da se usprotivi, ali prekinuše ih. „Da-me!“ Iza ugla izniče gospođica Peti odevena u lepršav šator. „Vaša mlada je spremna.“ Ajris je bilo smešno to što ih je gospođica Peti tako izolovala izvan sobe za probe, ali kada su se zavese boje kajsije rastavile, nije uspela da zadrži zadivljen uzvik. Na tepihom zastrtom podijumu, kao ona majušna balerina u dečjoj muzičkoj kutiji, ponosito je stajala Lija. „O, seko!“ Svaka kivnost koju je Ajris osećala prema njoj završila je odbačena u stranu. „Izgledaš…“ „Božanstveno“, upade Mili, a Ajris nije mogla da se ne složi s njom.


„Sviđa vam se?“ Lija se okrete pred ogledalom tačno u onakvoj haljini kakvu je Triš predvidela. Bila je uska, od svilenog organdina, i savršeno je pratila Lijin vitki stas, naglašavajući svaku otmenu oblinu njene figure. „Predivna je. Predivna si ti“, zagrca Ajris brišući suzu koja se otela. Mili klimnu glavom, pa i sama brisnu oči. Gospođica Peti im pruži kutiju s papirnim maramicama. „Računala sam da će ustrebati.“ Ajris zgrabi jednu, pitajući se da li gospođica Peti svakodnevno šetka po svojoj radnji s papirnim maramicama u ruci. Verovatno, zaključi potom. Mada je prizor Lije u toj haljini bio dovoljan da se i sama gospođica Peti nađe zatečena. „I dakle, kako nam se čini?“, upita Peti dižući skroman šlep i šireći ga ljupko po tepihu. „Devojka koja radi na izmenama sjajno je obavila posao, zar ne?“ Lija se okrete nalevo, pa nadesno, a obrve joj se sastaviše. „Ne znam“, tiho reče. „Šta tu ima da se ne zna?“, upita Mili. Lija izvi jednim ramenom. „Prosto ima u sebi nešto…“ Nije dorekla. Sve četiri se sabiše u okvir ogledala da prouče Lijin odraz. Organdin žućkastobele boje. Korset bez bretela. Pripijen struk bez ikakvih svetlucavih ukrasa koji bi odvukli pažnju sa besprekorne linije kroja. Ajris je morala da se saglasi sa Mili; haljina je bila božanstvena. Ukratko, prava za Liju. „Mislim da nešto nije u redu sa strukom“, reče Lija, ali pre no što je stigla da nastavi, gospođica Peti dozva sićušnu krojačicu Italijanku po imenu Vera, koja, ni časa ne časeći, kleče pred nevestu i stručno povuče tkaninu. „Ima dovoljno mesta da se diše“, reče Vera. „Bude li i za trun uža, nabiraće se.“ Lija uzdahnu. „A ovo?“ Povukla je korset. „Vidite li kako ovde zeva?“ Sve istegoše vrat, vireći u Lijin dekolte. Vera diskretno podvuče dva prsta pod tkaninu. „Ništa ovde ne zeva“, objavi svima. Poražena, Lija se okrete da razgleda kako joj haljina stoji otpozadi. „Ova sedefna dugmeta moraće da se uklone.“ Vera se oglasi vrlo tihim grlenim zvukom, zbog kog se Ajris zapita koliko li je savršeno valjanih sedefnih dugmeta u svome radnom veku morala da žrtvuje na nemilosrdni zahtev nadrndane buduće mlade.


Ovoga puta Liji priđe gospođica Peti i položi ruke na njene nadlanice. Blago reče: „Biserčići prate šav. Tačno su tamo gde ste na prošloj probi i tražili da budu. Zaboravili ste, draga?“ Ajris oseti kolektivno susprezanje daha u maloj sobi za probe. I sama se osećala kao da joj ponestaje vazduha. Tešku tišinu prekide Mili. „Nemoj da sekiraš gospođicu Peti. Haljina je savršena, dušo.“ Ajris u majčinom glasu oseti jed, iako ga ostale nisu primetile. Bilo je to upozorenje da se Milino i inače tanko strpljenje već istrošilo. Odsad pa nadalje neće više biti njene podrške. Ali Lija i dalje nije bila voljna da se preda. Ajris povuče gospođicu Peti u stranu i šapnu joj: „Možda bi trebalo još jednom da preberemo modele?“ „Modele?“ Gospođica Peti pritisnu dlanovima ogromna prsa. „Ova haljina je rađena za nju. A čak i kad bi htela nešto od gotovih, svadba je za tri nedelje. Nemamo vremena da naručimo i doradimo novu.“ Ajris oseti kako kleca; napetost gospođice Peti i Mili pritiskala joj je slepoočnice sleva i zdesna kao što graničnici na polici pritiskaju knjigu. Četiri para očiju ponovo se ustremiše na Liju i Ajris se odjednom uplaši da bi njena sestra mogla da zbriše. Mili poče da vrti po prstima kaiševe tašnice, a gospođica Peti čučnu kraj Lijinih nogu i pomamno stade da namešta šlep, kao da će time nekako ublažiti nevestinu uzrujanost. Lija se okrete ka njima. „Ajris? Reci mi šta da radim.“ Ajris se ukipi. Da li Lija zaista sve ulaže u nju? Jer Ajris nije smatrala sebe baš toliko pouzdanim sudijom. Dok se njena prepametna, prelepa sestra sprema da se otisne u novnovcato-novcijati brak, njen se upravo raspada na trista kilometara južno odatle. „Hajde, Ajris. Istinu.“ Ajris oseti kako se napeta lica ostalih žena preusmeravaju ka njoj. Istinu. O, bilo je tu bezbroj istina koje bi Ajris mogla da izgovori, čak živopisnije ako bi se pri ruci našla, recimo, flaša „grej gusa“. Odakle da počne? Od onog dela „dok nas smrt ne rastavi“? Ili o onih hiljadu malih smrti koje ćeš doživeti, čak i u braku koji traje? I šta reći o sestrinstvu, toj stalno promenljivoj vezi za koju Ajrisine drugarice bez sestara veruju, izgleda, da sadrži nekakvu žensku čaroliju koja je njima izmakla? Doživotna najbolja drugarica. Čuvarka tvojih najvećih tajni. Ajris nije mogla da se seti kada je


poslednji put poverila Liji neku tajnu. Niti kada je poslednji put njena sestra sačuvala tajnu. Dok je Ajris stajala kraj sestre u ogledalu, između njih se kovitlalo milion istinica. Ne očekuj previše. Ne zapostavljaj svoje dupe. A ni svoje snove, kad smo već kod toga. Ali od Lijinog molećivog izraza lica sve ih je zabolelo srce. Ajris se nakašlja. „Ti bi verovatno izgledala divno u svakoj haljini“, kaza, praveći se da ne primećuje majčin preklinjući pogled. „Ali ova je prava za tebe.“ Eto. Rekla je. A sa tom njenom malom prinetom žrtvom, i raspoloženje se promeni. Milino lice se zaroza od olakšanja, a gospođica Peti pljesnu dlanovima. Oči sestara ostadoše spojene u ogledalu. „Molim te, dođi“, pisalo je na razglednici. Nije posredi haljina. Kada su bile male, Mili je svakog avgusta vodila Ajris i Liju u kupovinu odeće za novu školsku godinu. Ajris se ježila od tih obilazaka prodavnica, ne samo zato što su joj uskraćivale jezero u savršeno lepo letnje prepodne, već i zbog neizbežne patnje po kabinama za presvlačenje. Plisirane karirane suknjice s mesinganim pređicama na pojasu, koje grebuckaju Ajrisinu golu kožu i nagone je da zavuče ruku pod vuneni štof i počeše se po nogama punim ujeda komaraca. Ali jedna takva letnja ekskurzija bila je naročito jeziva. Te godine su se razišle u dve odvojene kabine i obe su izlazile iz tog privatnog prostora da se prošetaju u probanoj odeći. Još su se oblačile isto, ali sličnosti su ovoga puta tu naglo prestajale. Isti džemper od angore koji je na Ajris izgledao džombasto i bezoblično slivao se otmeno niz Lijin tanušni struk. Široke somotarke koje su nimalo laskavo zevale na Ajrisinim krstima prosto su grlile krivinu Lijinih leđa, a zadnji džepovi su joj naglašavali pozadinu istovremeno i detinjasto i uznemiravajuće seksepilno, na ogromno Lijino oduševljenje. Od izbledelih farmerki pa do mučnih cvetastih haljina Lore Ešli, kojima su se oduševljavale samo starije prodavačice i Mili, Liji je sve lepo stajalo. To je bila Ajrisina prva uspomena na nekakvo nezadovoljstvo svojim telom. Sestre nisu samo rasle već su se i razilazile. I Lija je to primetila. Ajris je znala po pogledu kojim je Lija osmatrala sopstveni odraz, pa potom puštala svoje zelene oči da načas prošetaju po sestrinom. I po tome što se posle toga malčice zgrbila u ogledalu i brzo se svukla, kao da hoće da poštedi Ajris ponižavajućih daljih poređenja. I mada Ajris u to doba nije umela da objasni zašto se razlikuju (njena šiljata kolena i bleda put, njena oštra kosa i jači nos), bilo je to za obe sestre prelomno otkriće, udruženo poimanje da je prvi put vreme povuklo između njih dveju nevidljivu crtu.


Mili je stajala pred kasom s čekovnom knjižicom u ruci, a Ajris je čekala ispred sobe za probe, spremna da pomogne Liji da svuče haljinu. „Jesi li sigurna da sam donela ispravnu odluku?“, doviknu Lija. Ajris proguta pljuvačiku. „Misliš na haljinu?“ „Naravno da mislim na haljinu. O čemu bih drugom pričala?“ „Fantastična je. Slažeš se?“ „Valjda.“ „I dobro, jesi li nervozna?“, upita Ajris. Tad su se prvi put našle same zajedno. „Zbog čega?“ Ajris obuzda smeh. „Zbog svega: venčanja, haljine, braka. Moraš priznati da se sve ovo kotrlja vrlo brzo.“ Lija ne odgovori. „Treba li ti pomoć da skineš haljinu?“ Iza zavese se začu šuštanje tkanine. „Mogu da ti je okačim“, ponudi se Ajris. „Snašla sam se.“ Ajris nije mogla da istisne iz misli onaj izraz Lijinog lica dok je stajala pred njima u venčanici. „Jer ako si nervozna, to je potpuno prirodno.“ Lija izviri iza zavese. „Mogu da pozajmim malo masti za usne?“ Ili nije čula šta je Ajris rekla, ili nije bila zainteresovana da o tome vodi raspravu. „Hm, ček’ da vidim.“ Ajris probrlja po tašni, ali uspe da nađe samo „čepstik“ sa ukusom višnje, bez poklopca, koji je pripadao Lili. „Evo ti. Samo pazi da ne macneš haljinu.“ Kad ga je utisnula u Lijinu šaku, osetila je da sestrini prsti podrhtavaju. Ajris je steže za ruku. „Je li ti dobro?“ Lija hitro povuče šaku. „Samo mi minut treba.“ Mili joj je iz prednjeg dela radnje mahala da dođe. Posle nekoliko časaka, pošto joj se Lija i dalje nije pridruživala, Ajris zaviri iza zavese. Haljina je bila kliznula sa stolice i smuljala se u zanemarenu gomilu na tepihu. Lija je stajala u istovetnom položaju u kom ju je Ajris i ostavila, onako u donjem vešu. Ne znajući da je sestra posmatra, tupo je zurila u ogledalo i prevlačila „čepstikom“ tamo-amo, tamo-amo, po razmrljanim crvenim usnama.


Osmo poglavlje

I kako je Pol?“, upita Stiven. Porodica se bila sjatila oko kuhinjskog ostrva da pripremi užinu. „Da li ti se uskoro priključuje?“ Ajris žustro povuče velikim nožem kroz dinju, za dlaku promašivši sopstveni prst. „Ovog vikenda neće.“ Moraće ubrzo da im kaže. Oduvek je Ajris bila ta koja ugađa svima u porodici: „melem“, kako ju je Lija zadirkivala. Tu svoju žrtvu je odavno priznala sebi, uz izvestan stepen ponosa. Ali sada je shvatala da joj se prilično olupala o glavu. Osećala se izbačenom iz ravnoteže i već se brinula kakve će reakcije izazvati njena vest, iako je zapravo znala da ne bi trebalo da je se tiče niko izuzev nje same i njene dece. Posedali su da jedu i Lija je obavestila muški deo kako je prošla proba haljine, koju je krenula da opisuje kiteći priču i prikazujući svoju radost većom nego što ju je istinski pokazala, sve dok se Stiven nije nakašljao i osmehnuo joj se. „Mila, bojim se da uspostavljamo svadbenu diktaturu za stolom.“ Učtivo se okrenuo ka Ajris. „Dakle, Ajris, čujem da radiš kao književni agent.“ Ajris razmotri oskudicu prodaja u toj godini. Zima je mrtva sezona. „Ili makar pokušavam da to budem.“ Stiven razvuče usta od uva do uva. „To je sjajno. Meni deluje uspešno svaka žena koja uspeva da gradi karijeru i da istovremeno podiže porodicu. Na čemu sad radiš?“ Ohrabrena, Ajris se raspriča o svojoj poslednjoj ponudi izdavačima. Posredi je bio projekat koji ju je najviše uzbudio tog proleća. Pre nego što je Pol preko noći izmenio sav njen svet iz korena. „Jedna moja spisateljica koja se bavi praktičnim svakodnevnim temama i ja radile smo na koncepciji novog kuvara. Veći deo proleća uložila sam u pokušaje da ga prodam, ali još nismo uspele da privučemo nekog izdavača.“ Bil živnu. „A o kakvom kuvaru je reč?“ „Ideja je da se sastavi porodični kuvar zasnovan na namirnicama koje se odgajaju u okolini i stižu pravo sa farme na sto.“ „Pa to je baš naš fah“, sa odobravanjem kaza Mili.


Saglasi se i Lija. „I mi to ovde na farmi forsiramo. Mama i ja smo pričale o tome da je usmerimo ka solidarnoj poljoprivredi.“ Ajris se razvedri. „Baš tako. Izvesna Džoun, koja mi je među najdražim izdavačima kuvara, oduševila se našom zamišlju. Ali hoće da podnese knjigu svome marketinškom timu radi konačnog odobrenja. Svakog dana očekujem da mi se javi.“ „Hm, to kao da obećava“, reče Lija. Ajris je i sama priželjkivala da to bude istina. Ali Džoun joj je obično odmah saopštavala svoju odluku. Njeno kolebanje je ostavljalo prostora sumnji. „I ja se nadam. Spisateljica mi je sjajna, ali pomalo me zabrinjava što nema dovoljno iskustva s kuvanjem.“ Iskreno, Ajris se brinula i zbog sebe. Više no ikada bio joj je potreban nov projekat. „Držaćemo pesnice“, reče Stiven. „Možda će im se učiniti da ima dovoljno kuvarskog umeća da uspešno izgura zamisao, pa ćeš prodati knjigu.“ Ajris se osmehnu. „Možda.“ Poodavno već niko nije pokazivao zanimanje za njen rad, pa joj je i te kako prijala iskrica nade koja se u njoj raspirila. „A ti, Stivene? Volela bih da čujem nešto više o tvojoj fondaciji.“ Dok je Stiven pričao, Ajris se iznenadi shvativši koliko on putuje zbog prezentacija koje podnosi korporacijama i prevejano medenim izvršnim direktorima kako bi im izvukao pare za svoj fond. „Stvarno, voleo bih da kažem kako uspevam da provodim više vremena sa tom decom“, priznade on. „Ali nažalost sam do guše u poslovnom delu svega toga.“ „Prikupljanjem fondova i omogućuješ toj deci sve te prilike koje im se pružaju“, usprotivi se Bil. Divljenje u glasu njenog oca bilo je primetno. A i sama je počinjala da oseća divljenje. Pored njegove očigledne srdačnosti, tu je bio i neporeciv dokaz: Stiven je zastajao da napuni Liji čašu pre no što se do kraja ispraznila, nežno ju je doticao po ruci između zatišja u razgovoru. Da se i ne pominje kakav mu je bio izraz lica svaki put kad ona uđe u sobu. Taj je do ušiju zaljubljen u nju. „Samo se nadam da ću ubediti ovu lepoticu da mi se pridruži“, reče on osmehujući se Liji. Ali tu temu ona očigledno nije želela dalje da razrađuje. „Dosta više o poslu“, reče i baci salvetu na tanjir. „Šta tebi rade ona dečurlija?“ Uprkos udaljenosti između sestara, Lija je oduvek obožavala Ajrisinu decu. Povodom rođendana i praznika stizali su im paketi s brižljivo smišljenim poklonima, u poštanskom


sandučetu su se redovno pojavljivala pisma iz egzotičnih mesta, a njihova imena bila su ispisana na plavim avionskim kovertima svetlucavim mastilom. U stvari, daljina je išla Liji naruku: zaogrtala je mladu tetku velom misterije, svetlom mnogo intrigantnijim od onog što okružuje njihovu predvidljivu klasičnu majku. „Odlično su“, reče Ajris, a u sebi se zapita kako li im je zaista. Svi se za stolom utišaše dok se borila da ukratko prepriča Sejdinu prvu godinu u srednjoj školi, izostavljajući upravo one delove o kojima bi u stvari i volela da porazgovara; na primer, koliko je njena kći pubertetlijka počela emocionalno da je iscrpljuje. Pomenula je Džekovu drugu nagradu na umetničkoj izložbi, kao i prvu priču koju je Lili u životu napisala; od toga joj je srce nadošlo, a suze su počele da se tiskaju pod uglovima kapaka. „A fudbal? Igraju li ga još?“ Ajris klimnu glavom: da, igraju. No u grlu joj se steglo, pa se tako brzo pružila da uzme svoj ledeni čaj da umalo nije preturila čašu. Stivenova zabrinutost se osetila čak sa druge strane stola. „Nikad neću zaboraviti koliko je talentovana Lili bila kao skroz malecka“, produži Lija. „Koliko li je tad imala, dve godine, tako nešto? I davala gol za golom!“ Svi se nasmejaše, prisećajući se kako se Lija oduševljavala decom i čitava popodneva provodila učeći ih da šutiraju loptu u mrežu koju je sklepala od jednog Milinog čaršava okačenog o žicu za veš. „Nedostaju mi mališani“, reče Bil glasom punim topline. Na Ajrisin užas, iz očiju joj odjednom linuše suze. „Zlato, šta ti je?“, upita otac i pruži se da je dotakne po ruci. A na to su suze samo potekle još brže. On izvadi iz džepa maramicu. „Sigurno ti je teško što si razdvojena od njih“, reče Stiven. Potom se okrenu ka Liji. „Jedva čekam da i mi imamo svoju decu.“ Čak i kroz suze, Ajris je bila sigurna šta je videla: Lija je hitro povukla ruku od Stivena. Lice joj je bilo preneraženo. „Gle samo koliko sudova!“, rekla je i naglo ustala. „Daj da ovo rasklonimo.“ Da li hoće da pruži Ajris koji trenutak da se pribere? Ili je posredi nešto drugo? „Nego, mogla bih sad baš i da pozovem klince“, reče Ajris ustajući sa ostalima. „Pametna ideja.“ Lija potapša Stivena po mišici, a srebrne narukvice joj zazveketaše. „Dušo, daj joj svoj mobilni.“


On krenu da traži po džepu košulje. „Nema potrebe. Moj je na spratu. A ionako mi treba nešto iz sobe.“ Ali Ajris nije ušla. Umesto toga se zaputila kroz zadnje dvorište, udišući duboko i očajnički. Kada je obišla kuću i popela se travnatim usponom do ambara, već joj je koža glave bridela od znoja. Razgovor za stolom udarao je preblizu bolnoj tački: venčanja, bebe. Stivenovo posezanje rukom ka Liji, njena ozarenost dok je kraj njega. Pošto joj se učinilo da će joj možda pripasti muka, Ajris potraži utočište u crvenom ambaru, uteturavši se u njegovu prohladnu, prašnjavu utrobu. „O, bože!“, uzviknu i klonu na staru balu sena kraj konjske pregrade. A onda dodade, strasnije: „Proklet bio. Dabogda u paklu goreo.“ Ustavši, jarosno je krenula da briše vrele suze što su joj brizgale iz očiju. Pol ju je ovamo poslao, on joj je razbucao i leto i porodicu. Ne razmišljajući, dohvatila je prvo što je ugledala, ulubljenu staru lopatu u uglu. I zamahnula njome. Ko zna koliko puta je Ajris zamahnula lopatom. Najpre odozgo, a potom, kad se umorila, postrance, kao palicom. Udarala je bez kraja i konca po vratima konjske pregrade; metal je ječao o drvo. Lopata je vraćala razdorne vibracije uz njenu ruku, u kičmu, i to olakšanje je bilo jednako i bolno i dobrodošlo. Kroz misli su joj sa svakim udarcem proletale stare uvrede: nakvašena gomila peškira koje joj je Pol svakoga jutra ostavljao na pločicama poda da ih ona pokupi. Nestrpljivost s kojom je coktao kad god se i ona uključi u razgovor na nekoj večerinki, besramnost s kojom ju je ispravljao pred zajedničkim prijateljima, dovodeći je u neprijatnu situaciju. Ali više od svega, krivina njegove kičme koju je svake noći okretao ka njoj u postelji. Kao da ne može da podnese njenu blizinu. A to joj je samo raspirilo sumnje u njegovu vernost. Sa svakom tom slikom lopata je udarala uz veličanstven drhtaj. Lenštino. Tras. Naduvenko. Tras. Lažove. Tras. Ajris je stajala savijena nad lopatom i teško disala kada se u ulazu iza nje začulo struganje nogu. Ona se obrte. „Svaka čast na zamahu.“ Kuper Vuds spusti veliki crveni ručni frižider i uključi svetla. Ajris zažmuri i požele da se nađe na milion svetlosnih godina odatle. „O, bože. Samo sam…“ „Jesi li ponela torbicu sa alatom?“ „Molim?“ Kuper joj se zagleda pravo u oči. „Pa bila bi šteta da se uprazno zamara takva mišica.“ Pre nego što je Ajris stigla da se opravda, on prekide nategnutu tišinu. „A da izađeš i izabereš sebi čekić? Alat mi je u prikolici kamiona.“


Ajris spusti lopatu. „Oprosti?“ „Ovaj, koliko god da sam siguran da bi volela o tome da pričaš, ne možemo čitav dan tek tako da stojimo i ćaskamo.“ On pokaza na krov. Ajris zavrte glavom, paralisana negde na pola puta između poniženosti i radoznalosti. „Ali ja se nimalo ne razumem u gradnju!“ I osim toga, zar ne vidi da je ona usred nervnog sloma? Kuper diže svoj čekić. „Znaš šta je ovo?“ Ajris prevrte očima. „Naravno.“ On savi ruku i steže mišić. „Je li ti ostalo šta snage?“ Na to se osvrnu ka udubljenim vratima pregrade iza nje. Ona nesigurno prekrsti ruke na grudima. „Dovoljno.“ Kuper joj dobaci rukavice. „Dobro je. Onda ne gubi vreme, već se bacaj na rad.“ Sledeća dva sata Kuper je pokazivao Ajris kako se tavanska greda podupire tanjim štaflama. Nije joj postavio ni jedno jedino pitanje u vezi s prizorom kome je prisustvovao, a ni ona nije nudila nikakva objašnjenja. Rad je zahtevao previše usredsređenosti, te se uskoro zanela i uhvatila određen ritam, dodajući materijale uz merdevine i slušajući Kuperova podrobna objašnjenja dok je radio nad njom. Predahnuli su samo jednom, da popiju ledenu kafu kojom ju je Kuper ponudio iz svoga termosa. „Hajde, popij malo.“ Bila je slatka i hladna, pa je Ajris otkrila da se pomalo kravi. Krenula je da zapitkuje u vezi sa ambarom. Sa materijalom. Sa poslom koji on obavlja kod njenih roditelja. Sve je bilo dobrodošlo pribežište od onog što je potiskivala u svojoj glavi. Kuper kao da je rado delio svoje znanje. U jednom trenutku je položio ruku njoj na rame, a drugom joj usmerio glavu naviše, da pogleda. „One stare grede još su jake“, objasnio je pokazujući masivne stubove što su se ukrštali nad njima. „Ali prosto im treba malčice potpore. Zato kraj stare uklapamo novu gredu, pa ih povezujemo.“ Poćutao je. „To se zove ’sestrimljenje’.“ Ajris je pogledala kuda i on i primetila mlađe, uže grede uglavljene kraj starijih, pa zadivljeno uzdahnula. „Ovo je prelepo.“ Kuper je okrznu zahvalnim pogledom. „I ja tako mislim.“ U vreme kada je sunce zalebdelo tik nad brdima, bili su već završili podupiranje podugačkog dela središnje grede. Za Ajris je ovo bila potpuno nova situacija. Zastrašivala


ju je i besomučno oslobađala. Kada su završili, Ajris sva zajapurena uzmače malo da osmotri rad. „Gle, gle, ko bi to rekao“, reče Kuper stajući kraj nje. „Ajris Stendiš rukuje alatom sa spretnošću koja prevazilazi umeće baratanja njenom voljenom lopatom!“ Ajris se trže. „Trebalo bi da se vratim u kuću. Verovatno se pitaju šta je sa mnom.“ „Ne bih da te odvlačim od njih.“ „O, veruj mi. Volela bih da me odvučeš.“ Ponovo je pocrvenela. „Htela sam da kažem…“ Kuper zavrte glavom. „Uvek si bila zabavna devojka.“ Ajris pođe za njime ka kamionu. „Šta bi to trebalo da znači?“ „Mislim na ono što pričaš.“ Pogledao je u nju sa osmehom. „Sedeo sam na hemiji iza tebe i Peni Midlton, pamtiš?“ Ajris klimnu glavom, a oči joj uškiljiše. „Po čitav čas ste šaputale, do u beskraj. A što ste više pričale, to je brže tvoj konjski rep šibao po mojoj klupi.“ Nasmejao se. „Jedva sam hvatao beleške.“ „Prisluškivao si moje privatne razgovore?“ „Pa donekle je bilo i teško ne prisluškivati. Za tako tihu devojku, stvarno si mnogo mlela.“ Ajris se nesigurno nasmeja. „Ne, nisam.“ Kuper se isceri. „I još si takva. Naročito posle termosa kafe.“ Ajris ga ovlašno ćušnu u nadlakticu. „E pa, ovo je poslednji put što smo zajedno pili kafu.“ Ali u dubini duše njegove reči su je takle. Kuper je pamti sa časova hemije? I seća se da je imala konjski rep, ništa manje?

Pre polaska mu je pomogla da vrati alat u kamion. Kad su s time završili, Kuper uskoči u kabinu. „Hej!“, reče. „Hvala na ovome danas.“ Ajris pocrvene prisećajući se kakvu ju je zatekao kad je došao. „Nego, ono pre nego što si…“ Kuper je utiša pokretom ruke. „Bila si sjajna.“ Potom se osmehnu. „A uz to, kada sledeći put budem radio neku demonstraciju, znaću koga da pozovem.“


Ajris smače rukavice i pruži mu ih. „Baš vickasto.“ Posmatrala ga je kako se udaljava stazom, s nekim novim osećanjem punoće u trbuhu. Kuper naglo zakoči i promoli glavu kroz prozor. „Znaš, u svako doba bi mi dobro došle još dve ruke“, doviknu joj. „Ovde sam gotovo svakog dana.“ Ajris natkrili oči dlanom. „Čuvaj se da ne prihvatim poziv!“ Stajala je na stazi i posmatrala ga kako odlazi. Prvi put za čitav taj dan – za sve poslednje nedelje, kad bolje razmisli – nije mogla da obuzda osmeh. „Tu li si!“ Ajris se okrete, prenuta iz sanjarija. Lija je išla uzbrdo iz pravca kuće. „Mama me je poslala da te nađem.“ Tad stade u mestu, primetivši kamion. „Ko je ono bio?“ „Pamtiš Kupera Vudsa? Mama i tata su ga unajmili za rad na ambaru.“ Lija je žmireći pratila kamion. „Aha, znam.“ Ajris pogleda na ručni sat i zagrcnu se. „Je li stvarno ovoliko sati?“ „Pa podugo te nema.“ Lija je grickala donju usnu; Ajris je znala da je to kod njene sestre znak razdraženosti. Ali već se bila zaputila opet u ambar, da se poslednji put podivi svome radu. Osmehnula se ka tavanici. „Nisam pojma imala da je toliko kasno. Pomagala sam Kuperu da podupre jednu gredu.“ Lija okrznu pogledom pod ambara, pa se saže da zagrabi pregršt sitnih šuški. Propustila ih je kroz prste, puštajući ih da veju kao pahulje. „Sve vreme si bila ovde s Kuperom?“ „Kakve to veze ima? Je li trebalo da vam pomognem oko večere ili šta već?“ Lija se obrte u mestu i zaputi se ka kući ne čekajući da Ajris pođe za njom. „Čekaj!“ Teška vrata zaškripaše kotrljajući se na zarđalim točkićima dok ih je Ajris zatvarala. Pristigla je Liju pri polovini travnate padine. Lija zastade. Oči joj sevnuše kad se okrenula, a Ajris u njima ugleda boju jezera. I još nešto. „Šta ste vas dvoje tamo tražili?“ Ovo pitanje osta da nategnuto lebdi između njih. „Ništa. Prosto smo radili. Zašto pitaš?“ Lija se zagleda ka vodi, pućeći usne kao da još nešto ima da kaže. Ali nije progovorila. „Večera te čeka“, najzad reče.


Zajedno su produžile nizbrdo, ali Ajris je osećala promenu u vazduhu oko sebe i sestre. Nije poticala samo od studi iz senki. I ispunjavala je šupljine između njih dveju, tamo gde je svega pre koji časak bilo neizmerno mnogo sunca.


Deveto poglavlje

Još priređuju vatromete kraj jezera?“ „Svakog leta, Ajris.“ Mili se majala po kuhinji, puneći plastične kutije omiljenim letnjim jelima: salatom od raštana i jagoda, piletinom sa roštilja, kukuruzom u klipu koji je nešto ranije sama ispekla. „Ponesi limunadu“, reče pokazujući veliki plavi termos, Ajris poznat još od detinjstva, izgreban od silnih leta na plaži. Ajris opipa plastičnu šolju zašrafljenu za poklopac. „Ne mogu da verujem da još imaš ovu starudiju!“ Da je Ajris zažmurila, mogao je biti ma koji Četvrti jul njenog detinjstva i maltene je osećala kako je čupaju pletenice što joj je majka čvrsto utegla crveno-beloplavim mašnama. „Ne zaboravi ovo!“ Lija se saže preko nje i zadenu duboko u ručni frižider ohlađenu flašu „grej gusa“. Dok je Lija letela po kuhinji, pomažući majci da spakuje hranu, Ajris primeti da nema tragova onog njenog čudnog jučerašnjeg ponašanja. Poslala je Stivena u garažu po stolice na rasklapanje, a sama se vratila s kariranim crveno-belim ćebetom, očiju sjajnih od uzbuđenja. „Ajris, idi nađi tatu! Zakasnićemo!“ Parking gradske plaže bio je dupke pun, što automobila meštana, što vozila vikendaša, pa je Bil morao nekoliko puta da prođe okolo pre no što je pronašao prazno mesto. Svi su se bili nabili u jedna kola; na zadnjem sedištu Lija uštinu Ajris za koleno. „Ovo će biti sjajan provod. Baš kao kad smo bile male.“ Našli su mesto na travnatoj padini iznad peščanog jezička plaže, već punog klinaca koji su se dobacivali frizbijima i mladih majki što su vraćale sitnu decu sa ruba vode. Ajris se osmehnu. „Je li ovo neka porodična tradicija?“, upita Stiven. Bil i Mili su se bili smestili na sklopive stolice, a ćebe prepustili njima troma da se izvale. Stiven dodade Bilu pivo.


„Svake godine“, odgovori Bil, s primesom nostalgije, kako se učini Ajris. „Ovaj dan je označavao zvaničan početak leta.“ Na to pokaza ka vodi, gde je bio privezan konvoj čamaca. „Ispaljivali su vatromet sa jednog malog teglenjaka na jezeru. Ista porodica to već godinama radi.“ „Hejvenovi“, s toplinom reče Ajris, prisećajući se njihove najmlađe kćeri koja joj je u školi bila dobra drugarica. Čudno je kako već sama činjenica da je nešto ostalo isto može da donese takvo duboko umirenje. „E pa, ne znam za vas ostale, ali ja sam mrtva gladna.“ Lija stade da kopa po izletničkoj korpi, pa razmesti kutije s hranom po sredini ćebeta. Kada je dodala Ajris jednu od majčinih salveta s motivom državne zastave, Ajris se zapanji. „Mama, čuvaš ih sve ove godine?“ Mili razgleda sopstvenu salvetu. „Prilično su se ofucale, zar ne?“ „Ne, savršene su.“ Ajris je bila zaboravila kako izgleda leto na jezeru. Kod kuće su ona i Pol obično vodili decu na paradu povodom Četvrtog jula u centru grada, gde je bila strašna gužva i mirisalo je na vreo asfalt ili na roštilj iz kakvog susedskog zadnjeg dvorišta. Ništa od toga nije se moglo porediti sa izletničkom gozbom ovde na plaži, domaćom limunadom i vatrometom iznad vode. Deca bi se oduševila. „Tata, da li vas dvoje i dalje dolazite svake godine?“, upitala je s nadom. Bil odmahnu glavom. „To je za mlade“, reče zasmejuljivši se. Mada je Ajris na osnovu njegovog izraza lica bila poprilično sigurna da bi i on to voleo. Dok su jeli, svraćali su im stari prijatelji: jedna žena iz Milinog baštovanskog kluba, komšije, nekoliko ljudi koji su redovno tu letovali, pa ih je Ajris znala od pre mnogo godina. Obrusila je zubima meki, sočni klip kukuruza i pružila se da uzme još jedan. Osećala je maltene pijanstvo kad se na plažu spustio sumrak, a narod se utišao. Lija se kraj nje zadovoljno privi uz Stivena. „Volela bih da ne moraš sutra u Sijetl“, reče i diže ruku da ga pomiluje po kosi. On je poljubi u šaku. Ajris se bolje uvi u džemper, poželevši da i sama ima nekog s kim bi se sklupčala na ćebetu. Ali misli joj prekide prvi fijuk i prasak predstave. Plažom zavlada opšti tajac. Nad glavama je spram neba zapraskala i zašištala crveno-zlatna pirotehnika, šireći lenj plav oblak dima po vodi. Lica su bleštala u okolnom svetlu, deca cičala i upirala prstom. Ajris leže nauznak na ćebe, zagledana u nebo. Pekao ju je oštri bol samoće. Kada je u visini eksplodirao ogroman ružičast cvet, osetila je kako nečija šaka obuhvata njenu šaku.


„Istovetno kao kad smo bile male.“ Lija je bila kliznula do nje; disala je toplo uz sámo Ajrisino uvo. Ležale su zajedno, rame uz rame, i posmatrale. Ljudi su ostali tu i pošto se vatromet završio. Šačica dece je otrčala dole do vode, a odrasli su poustajali da protegnu noge, sladeći se poslednjim trenucima ovogodišnjeg slavlja. Ajris prelete gomilu očima, tragajući za Trišinom porodicom, pošto je znala da će biti tu negde. „Odmah se vraćam“, reče. Na obali Ajris zamoči nožni prst u jezero. Delovalo je toplo naspram hladnijeg večernjeg vazduha, pa je probućkala stopalom. Kraj vode se lošije videlo, te je shvatila da je svetina počela da se razilazi. „Drago mi je što si uspela.“ Ajris se obrte i zažmiri u tamu. „Ovamo gore.“ Prepoznala je glas. Kuper Vuds je sedeo na drvenoj spasilačkoj stolici, svega na koji metar od nje na pesku. Iznenađena, osmehnula se i digla šaku u znak pozdrava. „Nisam videla da si tu.“ On se isteže naniže i pruži ruku. Ajris je prihvati i pope se, pa sede kraj njega. Nije nešto pamtila da je to sedište toliko udobno. „Jesi li vatromet gledao odavde?“ Kuper se zasmeja. „Najbolje sedište u gledalištu. Ali ne. Bilo je prepuno mlađarije podobro pre nego što sam stigao ovamo.“ Ona klimnu glavom, s toplinom se sećajući sopstvene mladosti. „To ti verujem na reč.“ On se osvrte ka sve proređenijoj gužvi iza njih dvoje. „Ovde si sa svojima?“ „Baš kao nekada.“ I sama pogleda uz plažu ka travnatom brdu. „Tamo su negde.“ I kao da su se pojavili na dati znak, Ajris tad opazi Stivena i Liju. Prikupljali su izletničko ćebe. To je značilo da svi verovatno planiraju da pođu kući. A odjednom je shvatila da ona to ne želi. „Jesi li sam ovde?“, upita. Kuper se promeškolji, te drveno sedište zaškripa pod njima. Protrča grupica dece, a u sjaju njihovih prskalica Ajris vide kako mu se belasa osmeh. „Više nisam.“


U ponedeljak ih je jutro zateklo na stazi, gde su razmenjivali oproštajne zagrljaje. Stiven je morao na avion za Sijetl zbog posla. Lija je ostajala tu da se pozabavi pripremama za venčanje. „Baš kao u stara vremena!“, setno izjavi Bil. „Obe moje devojčice kod kuće.“ Mili staloženo odmeri Ajris, više sa strateškim nego sa razneženim izrazom lica. „To će vama dvema taman biti prilika da nadoknadite propušteni posao.“ Ajris nije bila preterano sigurna u to. Za nju je ovo bilo vreme da prebira sopstvene probleme, a ne ideje za cvetne aranžmane. Ali na kraju ju je obrlatio Stiven. „Motri na ovu ovde u moje ime, važi? Problematična je“, reče pa privuče Ajris u snažan zagrljaj. Kosa mu je još bila mokra od tuša, a majica s kragnicom sveže oprana. Ajris duboko udahnu. Koliko sreće ima Lija! Kada je Bilov be-em-ve krenuo, Lija je poslednja ostala da stoji na stazi, uplakana, mašući. Baš kao kad su bile male, pa ih roditelji ostave kod kuće s bebisiterkom. „Ona se uvek ovako potresa kada on nekud putuje?“, upita Ajris. Stajala je zajedno sa Mili, posmatrale su je sa trema. „Oni se vole, Ajris.“ Ali nije samo to bilo posredi. Lijine preterane reakcije na sve redom oduvek su zbunjivale Ajris: ona neopisiva histerična radost kada je saznala da će joj predstojeće školske godine predavati najdraža nastavnica, za čime je usledila nedelja neprestanog plakanja, provedena u postelji, jer je Bil kraj dvorišne staze pronašao mrtvo ptiče. Takvo njeno ponašanje nagonilo je ostale članove porodice da spočetka razmenjuju dvosmislene poglede, ali ubrzo potom bi ih i nehotice ponela svojim žarom, pa bi svi krenuli da oponašaju Lijine reakcije: samu Mili bi zatekli kako blesavo igra po kuhinji dok Lija razmahuje nastavničinim pismom dobrodošlice. Ili Bila kako cupka pred vratima njene spavaće sobe s krpenom ptičicom-igračkom na dlanu. Da se Ajris tako izležavala u krevetu, bila je prilično sigurna, majka bi je izvukla, oribala joj zube i poterala je pravo na autobusku stanicu govoreći joj da nije kraj sveta. Mili je upravo pipkala svoju bisernu ogrlicu i sa nespokojem posmatrala mlađu ćerku. „Zato i treba da je uposlimo nečim. Venčanjem, farmom, tako to.“ „Jer inače – šta?“, zapita se Ajris naglas. „Ona je osetljiva, Ajris“, reče Mili. „Ti to znaš.“ Ajris se ukruti. Šta je onda tek ona, s razvodom koji joj visi nad glavom? Lija je sad išla ka njima. Mili promeni izraz lica i vedro joj doviknu: „Sigurna sam da će te zvati sa


aerodroma, draga. A kako bi bilo da popijemo čaj na terasi, pa da pretresemo raspored sedenja?“ Lija sumorno klimnu glavom, naizgled mnogo slomljenija nego što bi trebalo da bude mlada koja će videti svoga mladoženju već iduće nedelje. Uostalom, Stiven stalno putuje. A pored toga, samo što se nisu venčali. U vreme kada se Bil vratio sa aerodroma, Liji se nije bilo popravilo raspoloženje. U suzama se javila na Stivenov poziv, zaključavši se u radnu sobu, i pojavila se crvenih očiju. Čak je odbila Milinu ponudu da ode i proveri situaciju na tezgi, iako je čitavog vikenda tvrdila da to jedva čeka. Umesto toga, sve do kraja tog sunčanog letnjeg dana Lija nije izbijala iz svoje sobe. „Verovatno je samo umorna“, saosećala je Mili s njom. Ali svejedno su svi išli na prstima i tumarali po kući kao kakva zalutala flota koja je skrenula s puta, i kružili iz sobe u sobu, praćeni nabojem poprilično nalik onom pred letnju oluju. I Ajris se osećala besciljno. Kuper joj je prethodne večeri pomenuo da će raditi na novom projektu, na drugom kraju varoši. Dok je osmatrala ambar spolja, zapitala se da li više žudi za radom u ambaru ili za društvom. Čak ni majka nije mogla da se svrti; preturala je po kuhinjskim ormarićima tragajući za nekakvim receptom za rolat od tikvica koji nije mogla da nađe, ostavljala za sobom po kuhinjskom ostrvu more sastojaka ne trudeći se da ih skloni. Nakon jedne neprijatno ćutljive večere, za kojom im se Lija nije pridružila, Ajris podleže zabrinutosti i pođe na sprat da vidi šta joj je sa sestrom. Kada je bila na pola hodnika, začu plač, isprva prigušen. „Lija?“ Ajris joj pokuca na vrata. „Je li ti dobro?“ Nakon bremenite tišine, usledi pokret sa druge strane vrata. „Samo sam dremnula“, odgovori Lija promuklim glasom. Ajris nasloni čelo na vrata. „Čitavog dana dremaš. Siđi da nešto pojedeš.“ Pošto odgovora nije bilo, Ajris se uhvati za kvaku. Vrata su bila zaključana. „Mogu li da uđem?“ „Ne!“, odlučno odgovori Lija. A potom kaza: „Čekaj.“ Ajris začu struganje nameštaja. Najzad i brava škljocnu, a Lija se uglavi u dovratak. „Šta radiš tu gore?“, upita Ajris. „Dan je prošao.“ Na prozorima su bile navučene roletne, zaodevajući sobu senkama. Ajris odmeri Lijine podbule oči.


„Plačeš?“ „Ne, samo sam umorna.“ Nije se pomerila u stranu da propusti Ajris. I tad je Ajris videla flašice s tabletama, jato od narandžaste plastike, na noćnom stočiću iza nje. „Šta ti je sve ono?“ Lija pogleda kuda i Ajris pa brzo zakorači unatrag, zaklanjajući joj pogled na stočić. „Stivenove su. Pati od alergija. I ponekad ne može da zaspi.“ Pre nego što je Ajris stigla išta više da upita, Lija se okrete, cimnu fioku stočića i sačisti flašice u njene dubine. „E pa, mama ti je ostavila tanjir u frižideru“, reče Ajris ne odvajajući oči od fioke. „Nisam gladna“, šapatom izgovori Lija, pa zatvori vrata između sebe i sestre. U prizemlju Ajris zateče Mili izvaljenu na kauč, s knjigom. Ona istrže knjigu iz Milinih ruku i stade nad nju. „Je li ona bolesna?“ Mili ustade, a donja vilica joj zaigra. „Šta ti to pričaš?“ Potom upita: „Otkud tebi to?“ „Mama, ona doslovno drži tamo gore sopstvenu prokletu apoteku. Da li si to znala?“ „Pazi ti kako se izražavaš“, kaza Mili, kao da je to sad bitno. Pogleda ka kuhinji, po kojoj se muvao Bil tražeći ostatke od večere. Utiša glas. „Tvoja sestra ne može da spava. Ništa strašno.“ „Pa zašto onda kaže da su Stivenove? Molim te, mama! Na njenom noćnom stočiću ima dovoljno flašica da drogiraju slona.“ Mili zavrte glavom. „Ajris! Lija je trenutno pod velikim stresom. A Stiven samo što je otišao.“ „On će se makar vratiti.“ Zafrljačila je knjigu na kauč. „Ajris, nisam time mislila…“ Ajris se obrte licem prema majci. „Ni meni trenutno nije baš lako.“ Mili ustade. „Ajris! Ne znam šta se tačno dešava kod tebe, ali žao mi je.“ Njene reči zatekoše Ajris nespremnu. Nije bilo nikakvog nežnog gesta, nikakvog zagrljaja, ali makar je rečima iskazala osećanja. A to je bilo više nego što je Ajris dobijala u prošlosti. „I svejedno, ima ovde nekih stvari koje ti ne razumeš“, tiho dodade Mili. „A šta to znači?“


Mili zamaha glavom, kao da otresa tu misao. Pošto se već previše izletela, okrenula se ka stepenicama. „Pokušaću da je ubedim da nešto pojede.“ „Mama. Izvini.“ Razmahnula je rukama i sela na kauč. „Pomozi mi da shvatim. Ispričaj mi šta je to s Lijom.“ Ali Mili je bila već na polovini stepenica. Sa svojih šezdeset pet godina, njena majka je sačuvala vitko i jako telo, jednako njenoj žustrini. Za razliku od svojih ispisnica, Mili nije bledela izjednačujući se s pozadinom kakvog cvetastog kauča niti se zakopala u zemlju kao starudija sa farme koja se čuva za uspomenu. Ajris je znala da bi trebalo više da se ponosi time. Ali kada je stigla do Lijinih vrata na vrhu stepenica, Mili je zastala. Ajris nije mogla da ne primeti njenu klonulost tela, njeno skupljanje i grčenje kada je rukom dotakla kvaku. Kao da sluti Ajrisinu zabrinutost, Mili se oštro osvrnula i pogledala dole u ćerku, kao da prikuplja dozu pomoći preko prostranstva tepiha između sebe i nje.


Deseto poglavlje

Ajris je oduvek znala da će biti majka. Mada se, iskreno, nije moglo reći da je majčinsku ulogu kao očekivanje nametnulo društvo. Pre je to bila intuitivna želja, kockica mozaika njenog identiteta, i nije je ni dovodila u sumnju. No nije joj lako išlo od ruke sklapanje tih kockica od kojih će sastaviti svoju malu porodicu. Potrajalo je tri godine dok Ajris i Pol nisu začeli Sejdi; od toga se Ajris još nije bila do kraja oporavila. Kao svi novopečeni parovi, i ona i Pol su u brak ušli sa istom naivnom uobraženošću kao i njihovi vršnjaci, usredsređeni na prvi dom, na karijeru, na odmore vikendom. Nakon godinu-dve, kada su na božićnim čestitkama počele da iskrsavaju fotografije novorođenčadi i kada je nekoliko bliskih Ajrisinih drugarica nestalo u gustoj magli svežeg majčinstva, počela je da čezne za sopstvenom bebom s licem boje breskve. I tako su krenuli da rade na tome. Pošto je nekoliko meseci prošlo bez ishoda, Ajris je počela da se brine. Pol je pak sve prihvatao krajnje smireno i podsećao ju je da će se to desiti onda kad bude trebalo da se desi. No posle godinu dana Ajris se istinski uspaničila, pa su zakazali pregled na klinici za plodnost. I tad je zapravo krenulo. Pripremna terapija za vantelesnu oplodnju. Svakodnevne injekcije. Praćenje ciklusa pod nadzorom. Sve dok se jednog zimskog dana, najzad, na plastičnom testeru nije ukazala dvostruka linija! Ta prilika je nagnala Ajris da prekine suđenje pozvavši Pola kako bi mu saopštila veliku vest. Prvi put su se opet našli na istoj stranici knjige, sedeli sklupčani na kauču, čitali priručnike o bebama i razgovarali do kasno u noć. Sve do jednog popodneva, početkom proleća, kada je Ajris otišla u kupatilo i prokrvarila. Posle više sati, u doktorskoj ordinaciji, saznali su da je trudnoća propala. A sa njom su se urušile i sve te nade i očekivanja, pa u određenoj meri i ona sama. Ali Ajris nije odustala. Najzad se, posle još jedne ture injekcija, rodila Sejdi. Za njom je brzo usledio Džek. A tri godine potom, na njihovo iznenađenje, Lili! Ajris je bila toliko raspamećena od sreće, toliko zahvalna da nije htela da lupa glavu ni poteškoćama ni zastojima u braku, niti sve većom distancom između nje i Pola. Deca će obezbediti niti koje će ih opet povezati. A sada, dvanaest godina potom, Ajris nije bila sigurna za šta su te spone pripojene. Osećala se vezanijom za decu nego za muža.


Kad ju je idućeg jutra probudio miris palačinki, Ajris je osetila poriv da nađe svoju decu i uvuče ih u krevet kod sebe. Dezorijentisana nakon nemirnog sna, mislila je da je kod kuće u Masačusetsu. „Lili?“, zovnula je začuvši tapkanje nogu u hodniku. Ali to je bio Templton, koji je gurnuo vrata njuškom i, ugledavši je, glasno zalajao. Ajris je poskočila i sela pravo kao sveća. U prizemlju se Mili baktala oko šporeta. Ajris je upravo bila utonula u kuhinjsku stolicu kada je na vrata ostave za serviranje pokucala Naomi. Mili joj mahnu da uđe. „Pridruži nam se. Ispržila sam palačinke.“ Naomi se pozdravi sa Ajris, pa sede za sto, preko puta nje. „Napolju je danas božanstveno. Samo sam htela da vas obavestim kako stoje stvari s mladim graškom. Spreman je za branje.“ „O!“ Mili je delovala zadovoljno dok je trpala na tanjir palačinke za Naomi. „Lija će se obradovati kad bude čula. Možda će je to izmamiti u baštu.“ Naomi pogleda u nju. „Još je ovde? Mislila sam da su se vratili u Sijetl.“ Ajris ih je posmatrala kako razmenjuju poglede. Bio je to istančan razgovor kome nije potreban prevod. „Znači, on opet putuje“, zaključi Naomi, a Mili ozbiljno klimnu glavom. Ajris zbunjeno otpi gutljaj kafe. Na osnovu čega je Naomi izvela taj zaključak? Menjajući predmet razgovora, Naomi se okrete ka njoj. „Šta ima kod tebe? Uživaš što si opet kod kuće?“ Uživanje i nije bila baš prava reč; prikladnija je bila preživljavanje. „Prilično je dobro“, reče Ajris. U nadi da će biti bolje. Ako je verovati ocu, tog prepodneva je valjalo očekivati da se Kuper pojavi u ambaru, te je Ajris bila spremna da se pozove na onu njegovu ponudu. Pa šta ako se ne razume baš mnogo u konstrukcije? Zvao ju je da mu pomaže, pa će već nekako ući u štos. „Dobro jutro“, začu se iz hodnika tih glas. Svi digoše pogled. „E, eto i nje!“ Mili izvuče stolicu za nju. „Naomi ima lepe vesti, mila. Grašak je stigao!“ Ajris proveri kakav je Lijin izraz lica kako bi utvrdila dejstvo ovog obaveštenja, ali ono očigledno nije postiglo nadani cilj. Lija turobno klimnu glavom i nasu sebi šoljicu crne kafe. „Hej, Naomi“, promumla.


„Dobro bi mi došla tvoja pomoć tamo“, kaza Naomi, ponovo kradom uputivši brz pogled Mili. „One nove rešetke koje si postavila prošle sezone pokazale su se čarobno. Nećeš verovati koliko su guste loze.“ „Sjajno.“ Lija tresnu kašičicu šećera u šoljicu. „E pa“, reče Ajris, hitro ustajući. „Moram da idem.“ „Kuda si to krenula?“, upita Mili. „Do ambara. Pomažem Kuperu Vudsu da sredi tavanicu.“ „Šta reče?“ Milin izraz lica nije mogao da iskaže veće zaprepašćenje. Ovo je privuklo i Lijinu pažnju. „Opet?“ Ajris pogleda u njihova naviše okrenuta lica, preplavljena nevericom. „Da. Opet“, obavesti ih. „Kuper kaže da mu ne bi škodilo malo pomoći.“ Mili naheri glavu. „Ja sam mislila da ćeš raditi na onim tvojim pregovorima za kuvar. Ili na tako nečemu.“ Na tako nečemu. „Danas ne. Radi mi se u ambaru.“ Na ovo Lija ustade i nakrete ostatak kafe kao da ispija žestoko piće. „A kuda ćeš pa ti?“, upita Mili okrenuvši se iznenađeno. „Da se obučem“, objavi Lija. „Možda ću ipak otići da proverim taj grašak.“ „Divno!“ Mili se sa olakšanjem obrte ka Ajris. „I ti pođi. Moraš da vidiš šta je sve Lija uradila u bašti. To će joj obodriti duh.“ „Ali rekla sam Kuperu…“ Sad joj je i Naomi uputila isti pogled kao Mili. Kao da se ona tu nešto pita. Ajris okrznu očima kuhinjska vrata, put bekstva. Dođavola i grašak. „Ma jaka stvar“, reče Lija spuštajući šoljicu u sudoperu. Ali Ajris je videla da joj to znači. „Doći ću da ti vidim grašak.“ Želela je da Lija zna da i nju farma zanima. A posle jučerašnjeg dana rešila je da bude prema svima njima malčice mekša. Posle nekoliko minuta već su se pele uzbrdicom iza kuće, boreći se da pristignu Liju. „Da naberemo malo pre otvaranja tezge“, reče ona vedro. Prethodne jeseni su Lija i Ernesto postavili nekoliko redova malih drvenih rešetaka duž ograde, a tanke loze pravile su sad po njima dugačke, živopisne spletove. Ajris kleče


kraj jednog struka i ubra mahunu, pa pređe prstom po sićušnim izbočinama zrnaca u njoj. „Probaj jednu“, navali Lija klekavši kraj nje. „Imaju rajski ukus.“ Rad joj je prijao, uprkos tome što su je ruke još bolele od one epizode u ambaru od pre dva dana. Ali zaboravila je na to dok je brala grašak uz Liju. Lija je bila brza; male šake su joj stručno prebirale po strukovima, brale i zakidale, baš kao što je Ajris svakoga leta gledala majku da radi, u vreme kad je porodična bašta bila tek prekopana lejica iza kuće. Ali u Lijinim pokretima nije bilo nikakvog napora. Za razliku od Mili, koja se mrgodno pomerala duž redova, Lija je taj posao obavljala tako da izgleda umetnički, umnogome nalik onim krupnim kadrovima u Ajrisinoj omiljenoj emisiji na kanalu posvećenom hrani, kad kamera zumira nalakirane nokte Đade de Laurentis dok zavodnički ljušte sočnu pomorandžu. Ajris zastade da posmatra kako se Lija savija među lozama, bez žurbe dodirujući i probajući mlade mahune, i sklapajući kapke dok razmatra okušani uzorak. Lija je natapala nekom tihom lepotom te redove kojih se Ajris sve dotad gnušala, te je uz iznenadni udar shvatila da je njena sestra ovde za nju nova. Okruženi brižljivo izoranim brazdama, Lijini obično nemirni udovi i brzi jezik bili su umireni, šake uposlene. Liji je tu bilo mesto. „Vidiš?“, sa odobravanjem šapnu Mili. „Samo joj je trebalo da izađe iz kuće i ništa više.“ Ajris je i protiv svoje volje kradom izvirivala ka stazi, pitajući se gde li je Kuper. Dvaput ju je škripanje guma po šljunku nagnalo da se digne puna iščekivanja. Ali to se samo Bil vraćao iz bakalnice. A drugi put je bio Ernesto s punom prikolicom gnojiva. Ko zna zašto je to dobro, ubeđivala je Ajris sebe. Nabrale su nekoliko kotarica graška. „Dajte da ovo operemo i odnesemo na tezgu“, predloži Mili kad su završile. „Dolaziš i ti?“, upita Lija. Na Ajrisin jad, Kuper još nije bio stigao. Na silu se osmehnula. „Nego šta!“ Vrativši se u kuću, Ajris potopi prljave ruke u limeni umivaonik u zadnjem predsoblju. Oribala ih je ispucalim tvrdim sapunom, sve do lakata, a potom se ispljuskala po licu. Žuljevi koje je zaradila onog popodneva s Kuperom nisu više bili toliko bolni, pa je sa uživanjem osetila kako joj izguljena koža dlana otvrdnjava. „Dobro si se tamo pokazala“, kaza Lija pridružujući joj se kraj umivaonika. Kao da je Ajris vapila za podsticajem, a ne obrnuto. Uprkos radu i vrućini, Lija je još bila bodrog


duha, nimalo nalik onoj nabusitoj devojci koja je koliko juče sedela zaključana u svojoj sobi. Ajris se pomeri da joj načini prostora i dodade joj mlečnobeli sapun. „Izdašna si sa hvalama. Ne bih baš rekla da je to zaista moj fah.“ Lija zadovoljno jeknu dok je ribala ruke. „Zaboravila sam koliko je divan osećaj kad zariješ ruke u zemlju.“ „Nisam tačno shvatala koliko ste ti i mama razradile ovde posao“, reče Ajris pogledavši u nju. Sve dotad nije imala prilike da oda počast Liji. „Farma je neverovatna.“ „Aha. Prosto da ne poveruješ da smo započele sa svega nekoliko obzidanih lejica i maminom starom tezgom od držača za kišobrane. Kad sam prošle godine tek bila došla, žudela sam da uradim nešto značajno, znaš?“ Oči su joj iskrile. „Pa zar ti ne nedostaje onda kad si u Sijetlu? Izvinjavam se zbog nehotične igre reči, ali rekla bih da si ovde pustila korenje.“ Liji se promeni izraz lica. „Naravno, ali drukčije je kad si u velikom gradu. Bili smo zauzeti renoviranjem novog stana. Išli smo po restoranima, u pozorište. U kupovinu!“ Namignula je Ajris. „A uz to, Stiven je naručio da se uradi ona ogromna krovna platforma. Dok lupiš dlanom o dlan, imaću baštu u saksijama.“ „Bašta u saksijama“, namršti se Ajris. „Da li će ti biti dovoljna?“ „Zašto ne bi bila? Ne pretržemo se baš od kuvanja; uglavnom uveče jedemo van kuće.“ „O! Pa lepo.“ Ali to ni najmanje nije ličilo na onu Liju koju je Ajris poznavala. „Pitam samo zato što mi ovde deluješ tako srećno.“ Lija trepnu. „Srećna sam i u Sijetlu.“ „I znači, voliš da preuređuješ novi stan? Da ideš u kupovinu?“ Čim je to izgovorila, Ajris se pokajala. Nije joj namera bila da omalovažava Lijin tamošnji život. „Da. Pošto me konačno pitaš, zaista sve to volim. Ali ne radim tamo samo to. Stiven mnogo putuje. Ponekad uspem da mu se pridružim kad ide na egzotična mesta: u Saudijsku Arabiju, Dubai.“ Ajris promeni ton, tapkajući bolne prste vlažnim peškirom. „Po onome što je Stiven prekjuče rekao dok smo jeli, deluje mi kao da očekuje da se i ti uključiš u rad u njegovoj porodičnoj fondaciji. U čemu je fora?“ Lija se ućuta, zagledana u blistavi verenički prsten. „Nije ništa ozbiljno. To samo njegovi roditelji žele.“


Ajris razmisli o ovome, mada je nadežni izraz Stivenovog lica tom prilikom govorio nešto sasvim drugo. „Meni se čini da to i njemu nešto znači.“ „Stiven zna kakav je moj odnos prema tome. Neće me primoravati da radim nešto što ne želim. Samo strasno voli svoj porodični posao“, odbrambeno dodade Lija. „Ali šta je s tvojim porodičnim poslom? Ovo što mama i ti radite nije tek uboga tezgica s povrćem. Vidim kakva si kad si na farmi i kako širiš raspoloženje na ostale. Jesi li sigurna da želiš od svega toga da digneš ruke?“ Lija se okrete i istrže peškir iz Ajrisinih šaka. „Šta ti tačno pokušavaš da kažeš, Ajris? Jer i ja bih mogla tebe isto to da pitam. Znam da su ti deca u kampu, ali otkud to da ti s neba pa u rebra dune da dođeš kući? Nisi bila ovde godinama. Čak nisi znala ni da smo razvili posao i bolno jasno si izjavila da to nije tvoj fah. Dakle, šta se to dešava kada si konačno zagrebala da dođeš ovamo?“ Ajris se prenerazila. Ali ne i odustala. „Čuj, izvini“, zamuca. „Samo mi deluje da se sve događa prebrzo. Selidba u Sijetl, verenik, venčanje. Izgleda da te podugo nisam videla.“ Lija ponovo utrapi peškir Ajris. „Nisi. Po svoj prilici nisi.“

Kuhinja je ključala od napetosti; čim je grašak bio opran, Ajris laknu jer je videla da je kraj ambara stao srebrnasti kamion. „Moram da idem“, kaza. Mili ustade i pogleda na sat. „Spremna za tezgu?“, upita Liju. Ali Lija odbi. „Ako ćemo pravo, prilično sam se skuvala“, reče pa stade ispred otvorenog frižidera. „Mislim da ću na brzinu da se skvasim u jezeru, pa da se nađemo tamo. Važi?“ Mili se namršti. „Hm, nemoj dugo. Popodnevna navala je užas živi.“ Ajris požuri na sprat da promeni majicu. Jeste da će raditi u prašnjavom ambaru. Ali svejedno… Dok se ona presvukla i ponovo prikupila kosu u konjski rep, i kuća je već bila pusta. Napunila je termos svežim ledenim čajem i dohvatila dve jabuke. Za svaki slučaj. Napolju je popodnevno sunce bilo visoko i jarko. Prijaće joj hladovina ambara. Čaj u termosu pljuskao joj je pod miškom, osmehivala se. Konačno je taj dan pripadao njoj.


Kada se našla pri polovini uzbrdice, začu smeh. Zastade. Tamo je, naslonjen na bok kamiona, stajao Kuper. Nije bio sam. Na zadnjoj stranici prikolice sedela je Lija u crvenom gornjem delu kupaćeg. Imala je na sebi teksas-šorts koji je Ajris, ukoliko se nije prevarila, pamtila još iz srednjoškolskih dana. Šorts koji bi po veličini verovatno pristajao Lili. Očigledno je na svoje brzinsko kvašenje u jezeru krenula zaobilaznim putem. Nisu je videli da prilazi. „Znači, ostao si posle u Hempstedu“, upravo je govorila Lija. „Kada se tata oporavio od srčanog udara, prosto je logika tako nalagala. Tad sam već bio razvio posao s restauracijama“, kaza on. A potom dodade nešto što Ajris nije uspela da čuje. Lija izvi leđa, opet se otvoreno smejući. Šta to ona radi? I taj kupaći: kako je samo… crven! Ajris uspori korak; srce joj je snažno tuklo. Prva ju je primetila Lija. „O! Gle na kog sam naletela.“ Kao da pojma nije imala da Kuper tog dana radi tu. Niti da je Ajris čitavog prepodneva čekala da mu se pridruži. Kuper se okrete. „O, zdravo, Ajris!“ Nije mogla baš tačno da mu rastumači izraz lica. Jedan nategnuti trenutak samo je stajala, pod utiskom da ih je u nečemu prekinula. A onda pruži jabuke Kuperu. „Izvoli.“ „Pa zar nije Ajris carica?“, kaza Lija. Razigrano je ščepala jednu jabuku iz Kuperovih šaka i zagrizla je, valjajući voće po jeziku. Ajris je ošinu pogledom. Nisu joj potrebni Lijini neuverljivi izlivi nežnosti. „Hvala“, reče Kuper backajući jednom rukom onu drugu jabuku, a oči ne odvajajući od Lije. „I dakle, kuda si danas namerila, Ajris?“ Ajris se odjednom oseti kao budala. Da, Kuper je jeste onog dana zvao da mu pomaže. Ali sada je shvatila da je to bilo iz kurtoazije. Kao kad nekom kažeš: „Videćemo se.“ Nije to poziv. Oborena stranica prikolice začangrlja kraj nje jer se Lija sasuljala. „E pa, bolje da vas ostavim vašem radu“, reče i proteže preplanule ruke iznad glave, polako okrećući lice ka suncu. „Jezero zove.“ Glas joj je bio snažan i lepljiv kao ta popodnevna pripeka. Ili je Ajris uobrazila? Ali i Kuper kao da je čuo taj prizvuk. Zurio je u njenu sve dalju priliku pogledom posle kakvog je muškarcima teško da povrate moć govora. „Drago mi je što smo se opet videli, Lija“, doviknu. Lija se okrete ka njemu i, koračajući unatraške, podiže zagrizenu jabuku. Jednim elegantnim pokretom dobaci je njemu, a on skoči da je uhvati. „I meni je drago, Kupe!“


Kupe. Ajris oseti kako joj vrat žari vrelina. I još je samo ti sad zagrizi, pa da se ispovraćam na licu mesta, pomisli. Ali još gore: samo je stajao i vrteo glavom. Srednja škola, sve iz početka. Ajris će morati odatle da se čupa. „Hoćeš li i ti na plivanje?“, upita Kuper. Ajris raširi ruke i on tek tada primeti, posramljeno, njene farmerke i radne čizme. „Uh. Čekaj, ti si došla ovamo da mi pomogneš?“ Eto joj prilike. Ali više je nije želela. „Pa i ne baš.“ Gurnula je termos u Kuperovu slobodnu ruku. „Samo sam ti donela malo ledenog čaja.“ Kuper je delovao pometeno. „Možda će te rashladiti“, izgovori ona ne osvrćući se. I mada je to bilo poslednje mesto na kom bi volela da bude, zaputi se travnjakom ka tezgi.


Jedanaesto poglavlje

Lili? Jesi li to ti?“ „Mama!“, zacvrkuta Lilin glas iz slušalice. Ajris zažmuri i navali se na jastuke na krevetu. Bilo je rano jutro, ali više ni časa nije mogla da izdrži da ne čuje glasove svoje dece. Sukob s Lijom u predsoblju, u spoju s neprijatnom jučerašnjom scenom kod ambara, čitave noći nije joj dao mira, pa je rđavo spavala. „Kako si mi, dušo? Kako je u kampu? Sve mi pričaj.“ A Lili je i krenula da joj priča. Govorila je tako vratolomnom brzinom da je Ajris prestala da diše, iz straha da ne propusti koji njen slog. Reči su joj se premetale i slivale u likujući izveštaj pun detaljnih opisa časova plivanja, igara s drugaricama, kampa, a najnovija vest je bila njena tezga s limunadom. „Imaš tezgu s limunadom?“ Ajris sede, zamišljajući Lili s ručno naškrabanim natpisom. Maltene je čula kako zveckaju četvrtaci dok upadaju u teglu. „Pomogao mi je tata. Napravili smo ružičastu limunadu i kolačiće. Ovaj, ne baš skroz tako. Kolačiće smo kupili. Ali došli su svi živi i zaradili smo šesnaest dolara! Pokloniću ih Udruženju humanosti.“ Dok se upinjala da zadrži smiren glas, Ajris je osećala da joj u uglovima očiju naviru suze. „To je predivno, dušo. Neizmerno se ponosim tobom. Jesi li snimila mnogo slika?“ „Snimio je tata.“ Snimio je tata. Ajris obrisa suzu. „Jedva čekam da ih vidim.“ Pre nego što je stigla išta više da je pita, Lili je već predavala telefon dalje. „Evo ti Džeka.“ „Volim te!“, brzo izgovori Ajris, pitajući se da li je Lili sačekala za toliko da to čuje. Razvukla je usta od uva do uva kada Lili iz daljine doviknu: „I ja tebe!“ Telefon zakrča, pa se Ajris napreže da čuje šta se događa na drugom kraju linije, zamišljajući decu oko kuhinjskog ostrva u pižamama. Pol verovatno sedi poguren nad


šoljom kafe, čela zgužvanog kao jutarnje novine. Nadala se da nije zaboravio da pusti psa napolje. „Ej, mama! Šta ima?“ Ajris se osmehnu Džekovoj neusiljenoj lakoći ophođenja. Prsti joj zažudeše da razbaruše njegovu kestenjastu kosu. „Kako si mi, drugar? Ovoj mami, bogme, nedostaje njen sin. Pričaj mi kako je u kampu.“ „Super. Tamo su i Rajan i Ejden. Jesi li čula za Ejdenov zub?“ Iskrivila je lice dok je slušala Džekov krvavi opis zubne nesreće koja je zadesila njegovog druga pri sudaru sa štapom za lakros; istovremeno joj je bilo krivo zbog Ejdena i drago što posredi nije njeno rođeno dete. „Ti stavljaš masku svaki put kad trenirate, je li?“, upita. „Mama! Promašila si glavno. Dobiće veštački zub! To je strava, jelda?“ „Veoma“, predade se Ajris. Tad telefon opet pređe iz ruke u ruku i ona pritaji dah iščekujući Sejdi. „Ajris?“, trže je Polov glas. „O… zdravo.“ Refleksno je ispravila leđa i zadenula kosu iza ušiju. Kao da može da je vidi. Kao da treba da je bude briga. „Je li sve u redu?“ „Dobro je. Fino. Nego, gde je kortizonska krema za Lili?“ U Ajrisinoj glavi blesnu slika: u dečjem ormariću u kupatilu. Ali zašto mu je potrebna? „Je li joj dobro? Da joj nije opet buknuo ekcem?“ On se nestrpljivo nakašlja. „Sve je u redu. Samo joj je koža malčice suva od bazena.“ „O!“ Ajrisin majčinski radar istoga trena se oglasi. Lilini ekcemi znali su prilično gadno da se razgoropade ako se ne leče – a Pol bi to verovatno smeo s uma. „Znaš šta, i rok je možda istekao. Kako bi bilo da pozovem doktora i da…“ „Sve je u redu, Ajris. Treba joj samo trunčica.“ „I dakle, je li joj se mnogo raširio ekcem? Pitam zato što…“ „Ajris“, prekide je opet Pol. „To je samo tačkica na nozi. Sve je pod kontrolom.“ „Na kojoj nozi?“ Bilo je to jače od nje. Odjednom se osetila užasno udaljenom od svega.


„Zar je bitno?“ Uobičajen Polov ton, onaj razdraženi. A to je nju dovodilo do besa. Ona im je majka. Majka udaljena trista i kusur kilometara. Ako već želi da ga pita za ekcem, nek joj odgovori. Dođavola, trebalo bi da ga slika i pošalje joj fotografiju sa mobilnog! „Zaboravljaš da sam joj majka?“ „Ne, Ajris. Zar je moguće to izgubiti iz vida?“ Najzad do telefona dođe i Sejdi. „Hej.“ Sejdin jutarnji glas bio je promukao. „Kako si, zlato?“ „Dobro.“ Ajris je čekala da starija ćerka malčice razradi svoj odgovor, a za to vreme prebacivala model rada sa muža s kojim ne živi na nabusitu pubertetlijku. Kao da iz početka uči da rukuje menjačem, samo što su ovog puta to osetljiva evropska sportska kola, ona što nikad ne zastaju nadugo u otegnutoj povorci vozila. „I dakle, šta ima novo kod kuće? Čirliderovanje ide kako treba?“ „Aha. Ide.“ Sejdi čujno zevnu. „Sad si se probudila?“ „Ne.“ Ajris prikri uzdah rukom. Nema svrhe da Sejdi sluša kako se ona bori sa osećanjima na rastojanju od trista kilometara. „Jedva čekam da i vi dođete na farmu. Imamo kukuruz, paradajz, grašak. Možda bi mogla da radiš za tezgom? Ubeđena sam da bi se bolje snašla s kasom nego ja.“ „Možda. Je li tu tetka Lija?“ Ajris proguta knedlu. „Jeste. Ali nisam sigurna da li je već ustala.“ Sejdi se istoga časa razvedri. „Možeš da proveriš?“ „Ovaj, naravno, ali što mi prvo ne ispričaš još malo šta sve radiš?“ Sejdi je postajala nestrpljiva. „Dobro sam, već sam ti rekla.“ „Lepo, a kako je Samson?“ Pas joj je bio poslednje žalosno pribežište. Ali isto tako i jedina tema na kojoj su mogli da se nađu svi u porodici. „Samson se prekjuče uvaljao u neku crkotinu. Lili i tata su morali da ga kupaju u dvorištu. Mada još smrdi.“


„Ne, ne smrdi!“, bučno se pobuni Lili u pozadini. Ajris se osmehnu. Zazvučale su tako blizu da joj je zatreperilo u grudima. „I dakle, mogu li da razgovaram s Lijom?“, ponovo upita Sejdi. Ajris odustade. Uskisli smrad Samsonovog krzna najopširnija je vest koju je dobila od Sejdi još otkako je otišla. „Budi na vezi.“ Dala je telefon Liji, koju je pronašla u prizemlju, za kuhinjskim stolom, sa šoljom čaja. „Za tebe“, reče. Ajris sede preko puta nje upinjući se da sakrije koliko pomno prisluškuje, a Mili je za to vreme mutila jaja kraj šporeta. Sestre nisu reč razmenile od jučerašnjeg dana, ali sada, dok je ćaskala sa Sejdi, Lija je opet bila ona stara, vesela. Ajris ju je slušala kako opisuje venčanicu. Sejdino uzbuđenje je prosto izbijalo iz telefona dok je zasipala tetku pitanjima, zbog čega Ajris stade razdraženo da skuplja viljuškom jaja po tanjiru. Zašto ona ne može tako da priča sa svojom ćerkom? „Kako su deca?“, upita je Mili spuštajući čašu soka pred nju. „Dobro su. Nedostaju mi.“ „Uživaju li u tim svojim letnjim kampovima?“ „Izgleda.“ „A Pol?“ Pošto Ajris nije odgovorila, Mili se obrte, a njene izvijene obrve iznova postaviše pitanje. „Ne znam, mama. Nismo mnogo razgovarali“, promumla Ajris, i sama iznenađena razdraženošću u svom glasu. I uz grlo joj navre talas stida, jer upravo tad joj je sinulo da njen razgovor s majkom umnogome liči na malopređašnji razgovor između nje i Sejdi. Mili se okrete ka šporetu. „Jedi, Ajris. Moraš dobro da se hraniš.“ Ajris natera sebe da uzme koji zalogaj, a Lija je za to vreme držala banku preko telefona. Sad već više nije znala s kojom devojčicom Lija priča; delovalo je da telefon prelazi iz ruke u ruku jer je tema čas bilo plivanje, čas filmovi, čas dodatne pojedinosti o sada već slavnoj tezgi s limunadom. Možda bi redovne dnevne pozive trebalo da preuzme Lija; u jednom cugu je prikupila više obaveštenja nego Ajris otkako je otišla od kuće. „Nedostaješ mi“, reče Lija ustajući od stola. Ajris joj znakom pokaza da joj doda telefon. „Lija!“


Ali Lija pređe do prozora. „Ljubi brata da pukne.“ Pauza, za njom smeh. „Aha, i ja tebe volim, Sejds!“ Ajris se ugrize za donju usnu. I ja tebe volim. Što znači da je Sejdi prva to rekla. „Kako su odrasli!“, kaza Lija vraćajući se za sto. Spustila je telefon između sebe i sestre i Ajris ga dohvati rukom, ali veza je već bila prekinuta. „Možeš li ti da veruješ da je Sejdi primljena u juniorsku ekipu?“, upita Lija. „U šta primljena?“ Lija naheri glavu. „Nije ti rekla? Primljena je u juniorsku ekipu čirlidersica. A tek je prva godina!“ Ajris ustade i krutim korakom ode do sudopere, pa tresnu svoj tanjir od doručka u nju. „Maltene nisi ni jela“, primeti Mili. „Nisam gladna.“ Osećala se razapeto, očajnički je želela da ostane tu i čuje nešto više o deci, a istovremeno bila besna što je sama tako malo uspela da izvuče iz njih. Da i ne pominje Pola; takoreći nije ni razgovarao s njom. Ipak su i dalje roditelji. Trebalo je da joj kaže za tu juniorsku ekipu. Spavaća soba već joj je bila sparna od vlage; jutarnja magla se digla s jezera i ispunila prostorije na spratu kuće. Ajris stade da cima ćebad u trenutnom porivu da namesti krevet, a onda ih skroz strže. Obrnu se ka prozoru i prođe prstima obeju ruku kroz kosu. Šta ona traži ovde? Prošlo je tek nedelju dana, a već joj se čini da propušta čitavo leto svoje dece. Ako se hitro spakuje, mogla bi odmah da krene i da bude kod kuće za tri sata. Ali pomisao na to ispuni je tako bolnom prazninom da je morala prisiliti sebe da diše. Samo bi pogoršala situaciju. Koliko god da joj nedostaju deca, ne želi da se vidi s Polom. Ne želi da uvlači decu u haos koji će neumitno nastati ako bane kući nenajavljena. I zato je, kao kakav prognanik, prinuđena da sedi tu gde je i ne mrda nikuda. Ni farma nije baš potpuno neutralna teritorija, ali uistinu nema kuda drugde. Na telefonu je imala dve nove poruke, ali morala je opet da siđe i da izađe na terasu kako bi uhvatila makar kakav signal. Prva je bila od Džoun Majer iz izdavačke kuće kojoj je ponudila kuvar. „Zdravo, Ajris. Htela sam da ti javim konačnu odluku u vezi s tvojim predlogom.“ Džoun poćuta, a Ajris pritaji dah. „Krivo mi je, ali koliko god da se meni sviđa ideja, nisam uspela da ubedim uređivački odbor da prihvati spisateljicu. Ona nije kuvarica. A nama treba prava kuvarica.“ Ajris zažmuri. Znala je da to sledi, ali kao i svaki put kada je odbiju, doživela je to kao udarac pesnicom u stomak. Sad će morati da zove spisateljicu i da joj prenese rđavu vest.


Kada je otvorila sledeću poruku, u uvo joj grunu Trišin glas, istog trena je vrativši na zemlju. Dobra stara Triš koju zanima da li je Ajris slobodna da istrči na pićence. Zar se to pita? Ajris je brzo otkucala broj Trišinog fiksnog telefona. Nema veze što je osam ujutru i što je sreda. Tačno joj je piće potrebno.

Sredom uveče je u Hempstedskoj pivnici bilo žensko veče. Ajris je zastala pred vratima i okrznula pogledom svoje vrećaste majčinske farmerke. Na jezero nije ponela ništa od preterano fine garderobe, a u poslednje vreme nije ni posedovala ništa preterano fino. Otkako je došla ovamo, Triš joj je već izdala naredbu da ode u kupovinu, i to pod hitno, dok nisu razdvojeni i bračni prihodi. „Molim?“, kazala je Triš razdraženo je gledajući. „Moraš da se razbudiš, Ajris. Odvojen život, to su poslednja vrata pred razvod.“ To rekavši, odmerila je Ajris od glave do pete. „A osim toga, ne bi škodilo da mama dobije novi izgled.“ Ali kupovina za novu Ajris moraće da pričeka. Zasad će silom prilika poslužiti i tamne farmerke uz belu majicu. Zavirivši kroz prozor paba, nervozno je opipala debelu srebrnu narukvicu. Ona joj je bila poklon od dece za poslednji rođendan, a izabrala ju je Sejdi. Ta devojka je imala sjajan ukus, a odnedavno je krenula da vršlja i po Ajrisinom plakaru, zajmeći s vremena na vreme pokoju stvarčicu. Ajris je podozrevala da je delom i to razlog za tako fin poklon. Ali to nije bilo važno. Trenutno joj je narukvica stvarala osećaj da nosi svoju decu oko ruke. U pabu je bila glasna muzika. Sa starog džuboksa u uglu treštala je pesma „Džek i Dajen“, a na stolicama duž šanka sa oplatama od mahagonija nizao se red mlađih muškaraca koji su blenuli u utakmicu na ekranu. Nije se mnogo šta promenilo otkako je Ajris tu bila redovan gost, za vreme letnjih raspusta dok je pohađala koledž, sem što je možda sad bilo više turista u kariranim šortsevima. Prošla je kroz mali restoranski deo do sale u dubini, odakle joj Triš mahnu, sedeći za jednim stolom s pogledom na jezero. „Parkiraj pozadinu“, naredi ona cmoknuvši Ajris u obraz. „Već sam ti naručila piće.“ Ajris otpi veliki gutljaj martinija s limunom i ledom. „Dakle, sve mi pričaj“, reče Triš istežući se ka njoj.


Ajris se nasmeja. Triš je još od detinjstva znala sve što se dešava u porodici Stendiš, pa je tako i ovo najnovije porodično okupljanje bilo zrelo za analizu. „Da li da ti samo raspirim glad za novim podacima o venčanju ili da je potpuno zadovoljim?“ Triš odgovori kao iz puške. „Taman ti posla da je ne zadovoljiš!“ Sledećih sat vremena Ajris se upravo tome i posvetila: opisala je svaku sitnicu koja se dogodila tog vikenda, počev od Lijine probe venčanice pa do Stivena, koji je, po njenoj proceni, bio prokleto blizu savršenstva. Da ne poveruješ. „Deluje da je baš tipčina“, kaza Triš. „I trebalo bi da se tome radujemo.“ Ajris poćuta. „Da nije činjenice da…“ „Nije nimalo sličan onim drugima koje je godinama skupljala“, dopuni Triš misao svoje najbolje drugarice. „Upravo tako! A to bi trebalo da je dobro, zar ne?“ Triš sleže ramenima. „Mili sigurno tako smatra. O, bože, imala je na koledžu neke prave face, jelda? Bila sam strašno ljubomorna dok sam slušala njene priče kad dođe kući na raspust.“ Triš se nasmeja, prisećajući se nekih priča koje se Ajris svojevremeno trudila da zaboravi. „Dakle, sad kada je konačno našla ’pravog’, biće pomalo dosadno. Neće više biti bežanja na Himalaje sa onim… kako se zvaše? Onaj kad je bila na poslednjoj godini, pa je zbog njega napustila školu.“ Ajris prevrte očima. „Martin planinar.“ „E, taj. I neće više biti noćnih spasilačkih pohoda u policiju u Portlandu da vadimo Liju iz pritvora. Tad se zabavljala s nekim aktivistom. Sa kojom se protestnom grupom ono beše splela?“ „Mislim da je bila PETA?“ Triš razmahnu rukama. „Upravo to ti pričam. Ovaj deluje kao da ga drži mesto. Neophodna promena, ako se ja pitam za mišljenje.“ Ajris nije mogla to da porekne. „Nego, nešto da te pitam. Kakva je bila Lija prošle godine, kad se doselila ovamo? Jesi li je često viđala?“ „Pomalo. Dolazila je povremeno u kafe. Zašto pitaš?“ „Kao da mi je drugačija.“ Triš zaškilji. „Pričaj.“ „Nešto nije u redu“, priznade Ajris. „Udaje se za sjajnog tipa, konačno će se skrasiti, ali nije… nije više ona stara. Kada je Stiven otputovao u Sijetl, doslovno je pala u postelju.“


„Možda joj nedostaje.“ „Ali da preleži dva dana! I nije samo to. Pije tablete.“ „Kakve tablete?“ Ajris zaćuta, pitajući se ne zvuči li kao paničar. Možda, kao što Mili tvrdi, i nije ništa strašno. „Videla sam u njenoj sobi gomilu lekova na recept. Kaže da su za spavanje.“ Triš zavrte glavom. „Hriste bože, izgleda da svi koje poznajem piju nešto za nešto. Ali budimo iskrene. Koliko si ti bila pri sebi pred svoje venčanje?“ Ajris se nasmeja. „Znaš da sam bila van sebe. Ali ovo je drugačije. Jednog trena pokušavamo da izmamimo Liju iz kuće kao ranjenu životinju. A već u sledećem skakuće u bikiniju po prikolici Kupera Vudsa.“ „Ah!“ „Nema šta ’ah’. Samo kažem da ne zna kud udara.“ „Ali, na primer, udara u Kuperovu prikolicu?“ Ajris otpi gutljaj pića. „Da, da, samo se ti smej. Ali neprestano je ili sva euforična, ili potpuno potištena. Da li ti to liči na depresiju?“ Triš se zavali u naslon stolice i hladnokrvno odmeri Ajris. „Liči mi na dobro staro suparništvo među sestrama Stendiš, ako se ja pitam. Jesi li sigurna da tu nisi veći krivac ti?“ „Ne budi tako stroga prema meni. Stvar je samo u tome što su ona i mama preobuzete farmom. Naravno, Mili me gnjavi da pređem ovamo zauvek, ali ne možeš baš tek tako da frljneš decu u stranu i da zbrišeš. A osim toga, Lija je čuvena po svojim ’veličanstvenim idejama’. Otkud sam mogla znati da će se ova njena zamisao uspešno ostvariti?“ Triš saosećajno klimnu glavom. „I radujem se zbog nje, najiskrenije. Ali sad se kod kuće sve promenilo između mene i Pola i zato sam razmišljala da možda dođem ovamo i osetim se, ne znam ni ja… normalno. Ali deluje mi da sam previše dugo bila odsutna da bih opet bila ona stara. Više mi ovde nije mesto.“ „Znaš onu izreku ’povratka kući nema’? E pa, ona je čista budalaština. To i jeste ono najlepše kad imaš porodicu. Moraju da te prime natrag.“ „Tačno, ali sad kad sam ovde, deluje kao da sam za sve njih debelo razočaranje.“ Triš se zagleda u dno prazne čaše od martinija. „Hm, što se toga tiče, mislim da sam nažalost na Milinoj strani.“


Ajrisino lice se snuždi. „Smatraš da sam razočaranje?“ „Ne, nisam na taj deo mislila. Ali smatram da jesi dovoljno dugo odsustvovala da otežaš sebi povratak.“ „To kažeš kao da sam namerno tako htela! Zašto bih to uradila?“ Triš sleže ramenima. „Upravo sam to i nameravala da te pitam.“ Ajris dozva kelnericu, te im ova donese novu turu. „Za ovo će mi trebati još jedno piće, zar ne?“ Triš pruži ruku preko stola. „Čuj, nisam mislila da te prozivam, ali ne možeš sve njih kriviti za sopstveno otuđenje. Ako se ne računa onaj kuvani viski od pre tri Božića, nisam te godinama videla. Kao da si u zemlju propala. Šta se dogodilo?“ Ajris je zurila sebi u krilo. Bio je ovo blag udarac, znala je da Triš nije nameravala da joj nanese bol. Ali zaslužila ga jeste. Svakog leta je Ajris obećavala da će doći s decom. No kad su bili mali, to je bilo teško; valjalo je tegliti ogradice i opremu za bebe, rasklapati i sklapati krevece; Milini psi bili su prebučni, kuća preblizu vode. Sve je to tad delovalo kao opravdan razlog. A ni Pol nikada nije bio ljubitelj boravka pod vedrim nebom. Čamci i jezera za njega su značili komarce i blato. Što da se izlaže opasnosti od virusa Zapadnog Nila kad može da pijucka ledeno piće s kišobrančićem kraj savršeno hlorisanog hotelskog bazena? Mada Ajris nije mogla u potpunosti ni samo njega da krivi. Hempsted je bio njeno rodno mesto, tamo su joj živeli prijatelji i porodica. Trebalo je da bude upornija što se tiče odlazaka tamo. Nezavisnija. Istrajnija u čemu već. „Prilično sam zabrljala na planu prijateljstva, je li?“ Triš blago odmahnu glavom. „Ne. Ali propustila si mnoge rođendane. Volela bih da si češće bila ovde u takvim prilikama.“ Sad je na Ajris bio red da pruži ruku preko stola. „I ja bih volela. Krivo mi je sad zbog toga.“ Još držeći drugaricu za ruku, Ajris pogleda u jezero, koje je upravo zadobijalo snažnu ljubičastu nijansu pod zalaskom sunca. Triš je u pravu – trebalo je ranije da dođe kući. Triš kucnu svojom čašom o Ajrisinu čašu, prekinuvši drugaricu u mislima. „Nego… kad već pominjemo brljotine, pričaj mi šta je s Polom.“ Ajris se nasmeja, prvi put od srca posle mnogo dana, ali za smehom odmah usledi i talas bola. „Znaš one žene što ih ponekad vidimo u vestima, one što odu u bolnicu zbog gadne trbobolje, pa samo izbace bebu od tri i po kila? A ti pomisliš: ’Kakva glupost! Kako je mogla da ne zna da je trudna?’ E, ja sam ta.“


Triš se nakašlja. „Trudna si?“ „Ne! Hoću da kažem da uopšte nisam primećivala šta se bliži. Znam da smo godinama živeli u mrtvoj vezi. A opet, kada je Pol pomenuo razdvajanje, svejedno sam se osetila kao da me je lupio šleper.“ „A kako se osećaš sada?“, upita Triš. „Kao da mi se sve izmiče iz ruku. Kao da neko drugi donosi ovu ogromnu odluku koja će mi razoriti život, a meni samo preostaje da sedim sa strane i posmatram.“ Triš ispusti tih saosećajan zvuk. „Ne mogu ni da zamislim. Prosto ne kopčam kako muškarci to mogu da rade.“ „Ali nije isključivo on kriv.“ Triš od neverice izdiže obrve. „Zezaš me?“ „Nemoj pogrešno da me shvatiš; kad bih ga u retrovizoru videla da stoji iza mojih kola, mirno bih ubacila menjač u rikverc. Ali u određenoj meri Pol je u pravu. Grozno smo funkcionisali zajedno, i to već podugo. Valjda sam zaključila – ako smo toliko dugo opstali, što bismo sad to kvarili.“ Triš se promeškolji. „Uf , ne znam kako ovo da te pitam. Šta misliš, ima li neku drugu?“ Na te reči Ajris oseti kako je nešto steže u grlu. „Nisam glupa.“ „I?“ „Pitala sam ga. Gledala. Ali ništa nisam uspela da nađem.“ Kad je zatražio da se razvedu, prvi potez joj je bio da mu pretraži stvari – istresla mu je džepove, isproveravala mu poštu, čak otišla toliko daleko da mu je proučila izvode sa kreditne kartice. I koliko god da je u duši bila sigurna da mora posredi biti druga žena, ostala je praznih ruku. Nakašljala se. „Pojma nemaš koliko je to odvratno, kad moraš tako kukavički da špijuniraš. Prvo te muči sumnja, a onda griža savesti. I sve vreme se pitaš nisi li ti ta koja je tu luda.“ „Nisi ti luda. Dešavaju se takvi slučajevi.“ „E pa, izgleda da ne uspevam da pronađem nikakav dokaz. Ali i dalje me proganja to jezivo predosećanje.“ Triš saosećajno klimnu glavom. „Žao mi te je, mala.“ „Mada jedno znam. Otkako su nam se rodila deca, on me drugačije posmatra.“


Triš je bila veliki pobornik prihvatanja celokupnog ženskog iskustva, uključujući i grudi oklembešene od dojenja i sve ostalo. „Hoćeš da kažeš, kao da si se pretvorila u majku i prestala da budeš seksualna partnerka?“ Frknula je. I nije imala ni trunke razumevanja za muškarce koji bi hteli promenu nabolje – ili tačnije, nagore – na planu godina, iako je jedini „greh“ njihove životne saputnice u tome što lepo stari, potpuno u skladu s prirodnim sledom. „Ne, zaista. Videlo se to kad ujutru stojim pored njega i perem zube. Ili kad god uđem u prostoriju. Kao da je očekivao neku drugu, ali sam to nažalost samo ja.“ „Samo ti. Ne pomišljaj da tako pričaš. Ni slučajno nakon što si mu bila podrška dok je sticao pravničku diplomu i odgajala mu decu.“ Trišin glas se pojačao, te par za susednim stolom pogleda u njih. „Pol me je uvek podsticao da se vratim na posao u onoj agenciji u Bostonu. Možda je trebalo da ga poslušam. Možda bih mu tako umanjila pritisak. Ili bih mu postala, šta znam, zanimljivija. To nam je, između ostalog, predložio i psihijatar.“ „Psihijatri su budale“, reče Triš. „To kaže svako ko je u srećnom braku.“ „Ne, ozbiljna sam. Hoću da kažem, pogledaj sebe. Ti si promućurna, školovana žena.“ Ajris se namršti. „Prestani, jesi takva. Naravno, pošto smo žene, ponekad se zakopamo decom i poslom. I tačno je, zaglibimo se u stvari kao što je planiranje rođendana i pakovanje užine za školu. Ali to rade sve dobre majke. I umesto da ti oda počast, tip odluči da se oseća zapostavljeno, zaključi da izgledaš dosadno i onda se poziva na krizu. A Polu zapravo treba dobra šutka u dupe i ogledalo. ’Pogledaj se, brale! Vidi to škembe. Tu ćelu. Kad si poslednji put okupao kuče ili naslikao Sunčev sistem za sajam nauke četvrtog razreda?’“ Ajris se zavali u naslon. „Samo kažem da ti je bila ispravna odluka da budeš kod kuće s decom. To je jedan od najlepših poslova koje žena može da radi, a možda i najteži. Ako ga Pol smatra nezanimljivim, onda je on jedno obično mudo.“ „Zvučiš kao Džun Kliver. Šta bi na to rekla Glorija Stajnem?“ Triš frknu. „Ja ne govorim ništa što Glorija i sama već ne zna. Sve to mi možemo, samo ne sve odjednom. U suprotnom ništa nikad ne odradiš do kraja. I izgledaš kao govno.“ Na to razbaruši kosu da pojača sliku.


Napolju je noć bila tečna mešavina senki i nije ostavljala vidljivom razmeđu vode i neba. Ajris se obazre po pabu, po parovima koji su dovršavali kasnu večeru, po redovnim mušterijama koje su se postepeno smeštale za šankom. „Samo se osećam potpuno van ravnoteže“, šapnu. Triš je ščepa za ruku. „Ravnoteža je glupost.“ Ajris nije mogla da se uzdrži; već su joj navirale suze. „Pa u čemu je onda rešenje?“ „Ne znam. Možda u vremenu.“ „Vremenu?“, izvi Ajris obrvama. „A njega baš kao imamo napretek.“ „Hajd’ me malo saslušaj, važi? Zamisli sat. Kazaljke nikada ne pokazuju više od dva broja istovremeno, je li tako?“ Ajris klimnu glavom. „A i ti imaš samo dve ruke.“ „Nastavi.“ „Ali one su stalno u pokretu, Ajris. Razmisli o tome. Te dve kazaljke dodirnu, svakoga dana, svaki taj broj.“ Ajris okrznu pogledom tamnu vodu, zamišljajući svoje ruke kako se kreću kao kazaljke. Kroz Lilinu plavu kosu dok joj je pletu pred školu. Po Sejdinim leđima dok izlazi preko kućnog praga. Neprestano se pružaju, dodiruju, drže. „Pusti ravnotežu“, reče Triš. U Ajrisinim očima nabujaše suze, muteći joj odraz u prozorskom staklu. Bar na posvećenom vremenu nikada nije zakinula svojoj deci. Na silu se tiho nasmejala i pogledala opet u drugaricu. „Dakle, dobro je biti van ravnoteže, a?“ „Mila, ljubav je nešto najneuravnoteženije što postoji.“


Dvanaesto poglavlje

Kada je Ajris te večeri skrenula automobilom na prilaznu stazu farme, primetila je da u velikom ambaru gore svetla. Da nije otac zaboravio da ih poisključuje? Parkirala se kraj kuće i ostala tu da oslušne. Srce joj zaigra kada je začula zvuk testere. U ambaru je Kuper Vuds stajao nagnut nad daskom položenom preko dvojih nogara. Nije je video kad se naslonila na dovratak otvorenih vrata; sladila se tim ukradenim trenutkom, posmatrajući ga kako radi. „Pssst…“ Kuper trže glavu, a daska u njegovoj ruci zadrhta. „Bože blagi, jesi me prepala. Šta radiš ovde tako kasno?“ „Izvini. I ja sam tebe htela to isto da pitam.“ Osećajući se hrabrije, zakoračila je pod svetlo. „Radiš prekovremeno?“ Kuper se osmehnu. „Tako nekako. Nadam se da te nisam probudio.“ „Ne, u stvari sam sad došla kući.“ On je pažljivije osmotri, a ona porumene pod slabim svetlom, odjednom svesna koliko nafrakano i neumesno po svoj prilici izgleda u tom ambaru. „Lepo izgledaš.“ Još jedan kompliment koji je Ajris, uz osmeh, uskladištila u pamćenje. „I dakle, da li uvek radiš ovako kasno?“ „Tja, prosto nisam neka velika spavalica. A i volim da radim kad je napolju mrak. Ima u tome nečega što smiruje.“ Ajris klimnu glavom, a kroz misli joj prominu slika Triš koja mesi testo u zadnjoj prostoriji svoje pekare-kafea u rano jutro. „U poslednje vreme ni ja ne spavam baš mnogo.“ Kuper pogleda u nju. „Zar?“ Bilo je to pitanje od jedne reči, ali skrivalo je u sebi još stotinu. Odjednom Ajris požele da na sva ta pitanja odgovori. Obgrlila se rukama iako je noć bila topla, pa sela na svoj stari sanduk za konjsku opremu. U daljini su treperili svici.


„Nekada sam dolazila ovamo sama, kad sam bila devojčurak“, reče posmatrajući svetlašca kako poskakuju u prostorima između jela. „Kad mi je potrebno da razmislim. Ima nečega u ambaru po noći.“ Kuper se obazre oko sebe s poštovanjem, prelazeći pogledom po praznim konjskim pregradama, po senjaku, najzad i po njoj, i tad je znala da ju je razumeo. „Sigurno ti nedostaje porodica“, tiho reče on. Potom se opet posveti testeri, a Ajris se divila njegovim spretnim rukama. Donosile su umirenje. „Da.“ Poćutala je pre no što će priznati: „Komplikovano je to.“ On se radoznalo osvrte ka njoj. A Ajris mu, bez oklevanja, sve ispriča. U polusvetlu ambara, okružena dubokim kreketom triju žaba, ispričala je Kuperu sve redom o svome nedavnom razdvajanju od muža. Kazala mu je da joj ne nedostaje samo porodica već i snovi koje je za tu porodicu negovala. A sada… eto, sada se sve to izmenilo. I koliko god očajnički ona pokušavala da zamisli sve njih kako to savladavaju, ne može da ne razmišlja uporno o onome što je trebalo da bude: o korpi srećnih svršetaka koju svaka žena pokušava da napuni za svoju decu. Koliko god da je postalo naporno tegliti je sa sobom. Prvi put je Ajris pružila tu svoju korpu, sa svim njenim slomljenim delićima, i dozvolila drugome da zaviri u nju. Da je dotakne i razgleda, obrne u žuljevitim rukama sve njene ljute rane. Strahove od onoga što sledi. I utisak da je u nečemu podbacila. Kuper je nijednom nije prekinuo. Niti joj je nudio ma kakve otrcane fraze, nije joj govorio da će sve biti kako treba. Umesto toga se zamišljeno navalio na nogare i pustio je da dovrši. „Izvini“, najzad reče ona brišući nos rukavom. Kuper ustade i izvadi iz zadnjeg džepa povez za glavu. Ona ga sa zahvalnošću prihvati. „Nisi sama“, najzad reče on. „To se dešava i najboljima među nama.“ Nama. A ipak nije bila sigurna da želi da bude u tom timu. „Ali sad si kod kuće“, dodade on. Ajris se nesigurno nasmeja. „Aha, valjda.“ „Veruj mi, ni ja nikada nisam planirao da se vratim u Hempsted. Mnogo sam voleo što živim u Koloradu. Mislio sam da sam sve lepo predvideo.“ „I šta se dogodilo?“


Kuper sleže ramenima. „Neke stvari su se promenile. Naposletku sam shvatio da moram i ja da se menjam s njima. Kad mi se ćale razboleo, bilo je logično da dođem kući. Samo što nisam planirao da ovde ostanem.“ „I dakle, drago ti je što si se vratio?“ „Aha, bilo je to dobro za mene. Zanimljivo je kako se neke stvari razreše same od sebe.“ Ajris pogleda po ambaru. Kuper tu ima sve što mu treba. Jezero, svoj rad. Svoju istoriju. „Kamo lepe sreće da je to tako prosto!“ Kuper naheri glavu. „Devojka poput tebe, sa toliko preimućstava? Pogledaj šta si sve dosad ostvarila, Ajris. Pruži sebi šansu.“ Devojka? Koju Kuper vidi kao ostvarenu? Ajris se blago osmehnu, prihvatajući njegov plemeniti gest. „Dokučićeš već šta ti je potrebno. Vidim to.“ Ajris ustade, odjednom sigurna u to šta joj je potrebno upravo u ovom trenu. „Ideš?“, upita Kuper. Ona mu pruži povez. „Smešno, ali čini mi se da bih sad mogla da zaspim.“ „E pa onda, lepo spavaj.“ Kuper se pomeri u stranu i Ajris ga zamisli kako ostavlja širok prostor za nju i sve njene nevolje. Ali izraz lica bio mu je blag. Na vratima je zastala. „Hvala“, reče. A potom položi dlanove na drvena vrata i gurnu ih, kotrljajući ih po zarđalom žlebu. Točkići zacičaše u znak pobune. Kuper ju je posmatrao i nije odvajao pogled od njenih očiju dok je zatvarala škripava vrata između sebe i njega. Stigavši u kuću, Ajris je smakla odeću i gola legla na krevet. Oči su joj počivale na prozorima ambara, koji su još sijali gore na uzvišici. Kada su se konačno svetla pogasila, ona ustade i obuče spavaćicu. U kuhinji su podne daske škripale na svim njenim najdražim mestima: kraj ogromnog farmerskog stola; ispred granitnog ostrva gde je tako često stajala majka. A najglasnije kod frižidera, gde se Ajris upravo nalazila da bi mu ispitala sadržaj. Dok se dvoumila između pogačica s bosiljkom i bataka (mada je zapravo želela da dohvati paketić maslaca i pojede ga pravo onako iz omota), zamislila je kako po svoj prilici izgleda otpozadi. Zarozana prilika obasjana samotnom žutom sijalicom frižidera, sama u mračnoj kuhinji. Pa čak ne ni svojoj, već majčinoj. I pre no što je i bila svesna, zaplakala je. Zamislila je decu ušuškanu u krevete, na više od trista kilometara


odatle. Ako bi sada krenula, kući bi stigla za doručak. Koliko bi se samo iznenadili kad bi se probudili i ugledali je kako kraj šporeta prevrće palačinke! Podsetila bi Lili da nahrani hrčka, Džeka da smrdljive patike odnese u garažu, Sejdi da skine preterane namaze šminke. Onda bi zajedno posedali i spremili se za nov-novcati dan. Ali ne. Sada je to shvatala. Lili bi njen iznenadni povratak zbunio. Džeka bi zabrinuo. Sejdi bi joj jednim pogledom obuhvatila neurednu kosu i podočnjake: „Šta ti to radiš?“ I Pol. Njegov jed, njegovo sažaljivo vrćenje glavom. Ne, ne želi ništa od toga. Zato je sela za stari farmerski sto s batakom koji je spremila majka, pa jela brišući suze između zalogaja sve dok kost nije ostala čista, a njoj se lice osušilo. Ajris gladno oliza masnoću sa prstiju. Nasu sebi čašu mleka i popi je; potom nasu još jednu. Krenula je da švrlja po sobama, pijuckajući mleko i brišući oči rubom spavaćice. Zastala je u radnoj sobi da pređe prstima preko bronzane figure zmaja koju je otac jedne godine doneo iz Kine. Dotakla je globus na njegovom pisaćem stolu, kao što je radila kad je bila mala – zavrtela bi ga kao kakav učesnik kviza, pa pritajila dah da vidi u šta će joj prst upirati kada se globus bude konačno umirio: navodno mesto u kom će provesti sav ostali život. Ali nikada nije ubadala ništa egzotično. Dok je njena sestra Lija uvek pogađala takva mesta. Havaje, Tibet. Jednom Egipat. Ajris je uvek završavala na zabitim ili običnim lokacijama: u Alabami, Severnoj Dakoti. I u oblasti zbog koje se Lija iskidala od smeha: u Sibiru. Stigavši do klavira u dnevnoj sobi, zastala je. Tu je morala da trpi duge letnje časove kod gospođe Hamilton, nastavnice muzike iz njihove varoši. A na kraju je savladala samo „Meri jagnje imala“. Zapitala se da li bi znala i sad da to odsvira. Prsti su joj se nakratko poigrali dirkama, a onda je shvatila da je zaboravila note. Oči su je zapekle od nove navale suza. Na kraju se zaustavila u hodniku. Po zidovima su se nizale uramljene slike, svaka dostojanstvena i brižljivo izglancana, kao da je njihovi stanari očekuju. Ispucale crnobele fotografije babe i dede u ukočenim pozama. Bili su i tu njeni roditelji snimljeni na dan venčanja: očev opušteni osmeh nije se menjao od mladosti. Ona i Lija kao bebe, s čipkanim šeširima na ćelavim glavicama, a nogu ukrašenih belim kožnim dubokim cipelicama. Sledile su slike sa mature, potom i snimci sa njenog venčanja. I na kraju uramljena lica njene dece. Dok se kretala hodnikom bosonoga, ti likovi su joj uzvraćali pogledom i mamili je da korača dalje, kroz godine, ostavivši je iznova na kraju hodnika, u sadašnjici. Iskapila je mleko iz čaše. Nije sama. Čak ni u toj škripavoj staroj kući njenog detinjstva, sa ostarelim roditeljima iznad glave, dok njena vlastita porodica duboko spava na trista kilometara odatle. Kuper Vuds je bio u pravu.


Tanani talas sna preplavio ju je sa iznenadnošću od koje joj otežaše ruke i noge. Nesigurnim korakom se vratila u postelju i navukla čaršave preko glave. Zavese su se njihale dok je miris jezera ispunjavao sobu, uspinjući se preko stolice za ljuljanje i pirkajući joj nad jastucima. Prvi put posle mnogo nedelja, čvrsto je zaspala.


Trinaesto poglavlje

Srebrni kamion Kupera Vudsa stizao je stazom u osam sati svakoga dana. A narednih nekoliko jutara Ajrisin krevet bio je prazan podosta pre njegovog dolaska. Nakon ranojutarnjeg kupanja u jezeru, obrisala bi peškirom kosu i navukla izlizane farmerke i majicu, svoju novu uniformu. Pažljivo bi stavila maskaru i malčice se macnula mašću za usne. Ali ničim više. Ipak ide da radi. Pravila se da ne vidi radoznale poglede koje su razmenjivali Mili i Bil dok ona žurno maže prepečen hleb maslacem i trpa odozgo domaći džem. Ponekad bi ispržila jaja i ugnezdila ih između toplih kriški Milinog hleba. Preko praga bi prešla s doručkom za dvoje u torbi i termosom punim kafe u pregibu ruke. „Videćemo se za ručkom!“, doviknula bi, i pre no što iko stigne da išta upita ili prokomentariše, već je grabila travnatom padinom ka ambaru. A što i ne bi? Radila je upravo ono što joj je Triš predložila. Davala je vreme. Samo što ga je ovoga puta davala sebi. Nakon one večeri kada je Kuperu sve ispričala, prvi put se ujutru probudila kasno. Kuhinja je bila prazna, Lija i Mili su odavno bile otišle u baštu. Sa Boston gloubom u ruci, išvrljala je na terasu. Bil je bio dole kraj vode, vezivao je čamac za pristan. Gledala ga je kako se penje dvorištem ka njoj, s pecaroškim štapom u ruci i zadovoljnim izrazom na licu. „Gle, gle, ko nam je to tu“, rekao je s toplinom kad je stigao do ivice terase. „Jesi li ulovio štagod?“ On se osmehnu: „Danas nijedna da zagrize, mada ih ionako obično bacim opet u vodu. Grgeči su ove godine sitni.“ Pridružio joj se za stolom, pa su sedeli zagledani u vodu. „Znaš, možeš da uzmeš čamac kad god poželiš. Sad si velika devojka.“ Ona se osmehnu. „Znam, tata. Hvala ti.“ „Jesi li razgovarala s decom?“, upita on okrznuvši je pogledom.


„Da, sinoć. Lepo se provode u kampovima.“ On klimnu glavom, pa podupre bradu šakom. „To je dobro. Tvoja majka i ja jedva čekamo da ih vidimo.“ Ajris sačeka da se slegne tišina, ali ovoga puta tišina nije imala onu uobičajenu opuštenost. Pitanja su, čak i bez reči, pritiskala sparni prostor između njih dvoje, te je zažmurila pitajući se odakle da počne. I kako da počne. „Tata, imam problem“, izgovorila je šapatom. Bil Stendiš se pomno zagleda u pristan. „Slušam.“ Ajris se nakašlja. „Pol i ja se ne slažemo baš najbolje.“ Bil Stendiš se zavali u naslon stolice i ispusti uzdah. „Krivo mi je što to čujem. Mogu li nekako da pomognem?“ Ajris odmahnu glavom. „Neko vreme smo išli psihologu. Podugo, zapravo.“ Pogledala je načas u oca. „Mislim da je zaista svršeno.“ „Da li ti tako želiš?“ Ajris bespomoćno sleže ramenima. „Ne znam. Ne ide nam od ruke zajednički život. Ali ne želim da mi deca potiču iz razrušenog doma.“ Glas joj se tu prekide i ona prekri lice jednom šakom. Bil ustade. Baš kao što je radio kada je bila mala, zagrlio ju je, a njoj su jecaji rastrzali grudni koš sve dok se potiskivane suze nisu usporile. „Možda bi trebalo da svemu daš malo vremena“, kaza on. „Brak se ni po čemu ne razlikuje od ove farme.“ Pogledao je svud okolo. „Iziskuje marljiv rad.“ „Kad to tako kažeš, zvuči lako.“ Bil zavrte glavom i smejucnu se. „Tvoja majka je složena žena. Ponekad moram da pazim da ne dižem mnogo glavu. Da letim nisko.“ „A šta je s tobom? Zar ti to ne smeta?“ Bil je smireno pogleda u oči. „Ja volim tvoju majku. Čovek nauči da se prilagođava na takav način da ni on ni ono drugo ne poremete sebi život. A osim toga, i ja sam donekle matori medved.“ „Ma hajde, tata! Uvek si tako strpljiv! Ponekad me ona izludi zato što je, ne znam ni ja, toliko jaka. Toliko uporna. Kao da ponekad ne vidi ko smo mi, toliko je usredsređena na ono što želi od svih nas da budemo.“


Bil klimnu glavom. „To ti je ljubav, draga moja. Samo jedan od njenih zagonetnih vidova.“ „Ali vrlo je oštra prema meni. A i prema tebi.“ Ajris okrznu pogledom oca, nadajući se da ga nije uvredila. Nije njeno da ga podseća na manjkavosti njegovog braka. A svakako ne sad. Ali on dobroćudno sleže ramenima. „Tvoja majka jedino tako ume da voli. Na sopstvenoj koži sam osetio kako to ponekad izgleda, ali naučio sam da tu njenu osobinu ne mogu promeniti.“ Na to se nasmeja. „A i rizikovao bih rođeni život kad bih to pokušao.“ Ovo zasmeja i Ajris. „Moraš imati na umu da je njena majka bila vrlo stroga prema njoj dok ju je odgajala, pa tako tvoja mama i nije znala za nešto mnogo bolje. A mislim da je veoma uznapredovala kada se to ima u vidu.“ Ajris je babu Vitmor – koju nikada nisu smeli zvati „bako“ – pamtila samo u kratkim blescima. Njene ruke u rukavicama, čedno prekrštene na krilu. Nisu to bile ruke koje su kopale po dečjem pesku i utirale suze. Čak ni ruke koje bi nju uhvatile za ruku, ni u jednom trenutku kog je uspevala da se seti. Ta baba je umrla kada je Ajris imala svega pet godina, a malobrojne uspomene na nju sadržale su njeno lice gledano sa druge strane stolnjaka sa ažurom, verovatno prilikom neke praznične večere, u zvaničnoj i uzdržanoj međusobnoj komunikaciji. Bil se promeškolji na stolici, te se Ajrisine misli vratiše na terasu. „Dušo, voleo bih kad bih mogao makar nešto da ti kažem. Nadam se da ste vas dvoje sposobni da ovo prebrodite.“ Snažno ju je stegao za ruku, a Ajris se zagleda u njegove krupne zglobove prstiju, kvrgave od starosti. „Ali čak i ako ne uspete, biće sa tobom sve kako treba.“ Ona odvrati pogled, pritiskajući oči prstima slobodne ruke. „To je ta razlika između vas dveju“, dodade Bil. „Uvek sam znao da će sa tobom biti sve kako treba.“ Nakon tog jutra na terasi, više nije ni bilo potrebe da priča. Ali u Ajris se javila iznenadna, neodoljiva potreba da nešto radi. Zato se i popela brdom do ambara. Ukoliko se iznenadio što je opet vidi, Kuper to nije pokazao. Umesto toga je sa osmehom od uva do uva prihvatio termos s kafom i ničim nije doveo u pitanje njeno prisustvo. Upućivao ju je poslovno suvoparno: Dasku drži pod ovim uglom, pištolj za eksere uperi ovako, čuvaj prste. Za divno čudo, od ovog posla nisu pucala leđa kao od onog u bašti, na veliko Ajrisino olakšanje. Ali svejedno je rad bio težak i zahtevao je i koncentraciju i snagu, a to dvoje je rasterivalo brige što su se rojile oko nje kao noćni leptiri koji neumorno nasrću na svetlo.


Isprva se Ajris osećala kao levo smetalo, oprezno stupala oko te opreme koja joj je ulivala strah; oko pneumatskih pištolja, cirkulara i tome sličnog. Što je još važnije, pitala se da li je i Kuper smatra smetalom. Kao onog jutra kad je zgrabila štaflu i zakačila prst o reckavu ivicu. „Sranje!“ „Daj da vidim.“ Kuper joj je prišao dok je stajala i držala se za kažiprst. Zastenjala je. „Ja sam kreten. Pre svega, nije mi ni mesto ovde.“ „Gluposti.“ Uhvatio ju je za ruku i obrnuo joj prst ka svetlu. Ajris je odvratila pogled. „Je li gadno?“ „Još je tu“, kazao je on. „Zabo ti se iver.“ „Iver?“ Ajris je trgla ruku i lično je pregledala. „I samo to?“ „Da, ali povelik. Daj da ti ga izvadim.“ Bez razmišljanja, Ajris je sakrila ruku iza leđa. „Ne brini“, šaljivo reče on. „Obećavam da ću biti nežan.“ I bio je nežan. Zgrčila se kad joj je stegao jagodicu prsta, ali za koji časak iver je bio izvađen. Okrenuo ga je ka svetlu da ga i ona vidi. „Bila si hrabra“, reče, i dalje joj ne puštajući ruku. „Verovatno bi trebalo to da ispereš.“ Ona pogleda u njega. „Hvala“, kaza izvlačeći polako šaku. „Prva povreda na radnom mestu donekle ti dođe kao odlikovanje“, kaza joj Kuper. „Za šta, za glupost?“ Ajris podiže ručicu pumpe u uglu, pustivši hladnu vodu da joj poteče po obema šakama. „Za marljiv trud“, reče Kuper. „Ne budi tako stroga prema sebi. Tek učiš.“ Ajris obori ručicu pumpe, pa obrisa ruke o farmerke. „Budi iskren. Da li sam ti ovde skroz na smetnji?“ „Zavitlavaš me? Volim društvo. A sem toga, godinama mi niko nije doneo doručak.“ Ajris se nasmeja. „Hm, izgleda da i ja za nešto valjam.“ Zato je i idućeg jutra došla u ambar, pa i idućeg. Trećeg dana je prokljuvila kako se radi na cirkularu i seče daska. Štaviše se osetila korisnom. Uz to, pored Kupera je bilo krajnje opušteno. I imao je strpljenja: kao onda kad se odvezao do prodavnice robe za domaćinstvo u gradu i po povratku je zatekao kako sedi na jednoj visokoj gredi objahavši je, bleda kao kreč, pošto je u želji da se dokaže pokušala


sama da dovrši podupiranje. Ali stid joj nije potrajao dugo, a on je samo zavrteo glavom pošto joj je pomogao da siđe. I nije samo učila da popravlja krov ambara. Kuper Vuds jeste bio ćutljiv, ali baš zato je umeo da sluša. Odjednom je Ajris počela da dozvoljava da joj se sa jezika otme poneka briga. Briga kako će decu odgajiti u svestrane ličnosti. Kako će popraviti svoje odnose s njima. Kako da ostane verna sebi, ko god bila. „A Pol?“, iznenadi je jednoga jutra Kuper neposrednim pitanjem. „Ima li on spretne ruke?“ Čekić u Ajrisinoj ruci umirio se dok se borila da sroči rečenicu. „Ne baš“, oprezno reče. „On je više za nemanualne poslove.“ „O!“ I to je bilo sve. Kuper je krenuo da je ispituje opširnije o deci, o tome šta ih sve zanima. Oduševljena, raspričala se o njima i konačno se zaustavila tek kada je sva zadihana digla pogled i videla da i on pilji u nju bez reči. „O, bože. Opet to radim, jelda?“ Izvela je šakom pokret nalik ustima koja laparaju. „Meljem, meljem, meljem.“ Ali on je samo razvukao osmeh od uva do uva. „Već sam ti rekao da mi se to kod tebe dopada. A osim toga, sjajna si mama.“ Ovo je bio hitri melem za uboj koji sve dotad nije uspevala da ublaži. Krajem prve nedelje zajedničkog rada već se ohrabrila. Radili su na suprotnim krajevima ambara, okrenuti jedno drugome leđima, što joj je omogućilo da naglas izgovori neka pitanja od kojih se uzdržavala. „A kako kod tebe stoje stvari? Jesi li se ženio?“ Istoga trena kad su joj te reči izletele, stegla je snažno pregršt eksera koje je držala u šaci. „Aha, zamisli. Bio sam u braku nekih pet godina.“ Ajris se odvaži da se brzo osvrne. Kuper je merio novu dasku, očiju usredsređenih na rad. „Rđavo se okončao“, priznade. Znači, tako. Misli su joj se kovitlale, kolebajući se između neizdržive žudnje za dodatnim informacijama i straha da bi upravo te informacije mogle izmeniti njenu brižljivo sklopljenu sliku o njemu. I još nešto… nadu? On je isti kao i ti, podseti ona sebe odlučno. Običan čovek od krvi i mesa, s manama. I blagi bože, sa tim plavim očima. „Izvini“, brzo reče. A potom dodade: „Nisam nameravala da budem neumesno radoznala.“


Kuper sleže ramenima. „Ja sam kriv što to nisam ranije uočio. Šeri nije bila srećna. Želela je neke stvari koje ja nisam mogao da joj pružim.“ Na ovo se Ajrisine misli uskovitlaše još brže. Kakve stvari? Kuću na plaži? Decu? Umesto toga upita: „Je li ona još u Koloradu?“ „Tako sam poslednji put čuo.“ Pogledao je u Ajris. „Ali ja sam ovde.“ Ajris je počinjala da upoznaje Kupera Vudsa. Pravog, odraslog Kupera Vudsa, koji nije samo bio starija ili iskusnija verzija onog dečaka iz školskog godišnjaka. To ju je plašilo. A da mu se oduži za to otkrivanje podataka o sebi, učinila je nešto spontano. Pozvala je Kupera svojoj kući. „Majka je jutros u rernu ubacila domaći hleb“, reče posmatrajući ga krajičkom oka. „Kako bi bilo da nam se pridružiš na užini?“ Kuper odmeri svoj ručni frižider u uglu. „Mislim da će praviti sendviče sa slaninom, zelenom salatom i paradajzom“, dodade Ajris, potiskujući u stranu sve pomisli upozorenja. Njeni roditelji se oduševljavaju njegovim radom, a i on deluje kao da mu je Mili iskreno draga, što je u Ajris izazivalo i zbunjenost i divljenje. Sem toga, koji muškarac može odbiti režanj slanine na domaćem hlebu? Potvrđujući njena podozrenja, ubacio je čekić u kutiju sa alatom. „Gotovo.“ Mili je Kupera dočekala učtivo, mada je Ajris osećala teret njene radoznalosti. Ni Lija nije bila ništa bolja. „O, zdravo, Kupere“, zamucala je, naizgled malčice rastrojeno. Mili je prva prekinula tišinu za stolom. „Lija, jutros je zvala Tika. Hoće da zna konačni broj gostiju da bi ga dala snabdevaču.“ „O, stvarno?“ Lija brzo pogleda u Kupera, pa opet u Mili. „Bolje joj se javi. Do svadbe imamo svega još dve nedelje.“ „Javiću joj se“, odgovori Lija tihim šapatom. U kratkom trenu tišine što je usledila, Kuper preusmeri pogled sa Mili na Liju. „Neko se udaje?“ Mili zablista. „Pa zar nisi znao? Lija je verena!“ Ajris je posmatrala Liju kako uvlači glavu u ramena. „Čestitam! Kad je taj važni dan?“


Lija se nesigurno osmehnu, pa delikatno prekrsti preplanule ruke ispred sebe. „Desetog avgusta“, izgovori prigušenim glasom. „To će biti događaj leta“, reče Mili, ponosito isturajući bradu. Ali Ajrisina pažnja bila je usredsređena na Kupera; pokušavala je da mu protumači izraz lica u trenutku kad je saznao novost. Delovao je iznenađeno. Ali nije mogla da proceni da li mu to nešto znači ili ne. „A ko je srećnik?“, upita Kuper. Da li to radi njena mašta ili Lija izgleda bojažljivo? „Nije iz naših krajeva“, reče ona. A onda dodade: „Zove se Stiven.“ „Stiven Vilets treći“, dopuni Mili podatak. „Bio je do pre neki dan ovde, ali morao je zbog posla da se vrati u Sijetl. U grad koji će posle venčanja oboje zvati domom“, značajno dodade. Šta se tu dešava?, zapita se Ajris. Lija svima redom priča samo o svojoj svadbi. Kako onda da Kuper baš ništa o tome ne zna? Zbog svega toga Ajris odjednom više nije bila preterano gladna. Ali tada im se za stolom pridruži i Bil; kao da mu je bilo vrlo drago što zatiče Kupera preko puta svoga mesta. „I dakle, kako napreduješ tamo?“, upita pokazujući uzbrdo, ka pomoćnim zgradama. „Ide brže nego što sam mislio“, reče Kuper. „Sad kad imam pomoć.“ Na to pokaza glavom ka Ajris, a i Mili i Lija pogledaše u nju kao da su iznenađene što je još vide tu. Ona im uzvrati stegnutim osmehom. „Pojma nisam imala da te toliko zanima stolarija“, bezizrazno kaza Lija. „Grede izgledaju čudesno“, nastavi Bil. „Radujem se što si me ubedio da kupim one sačuvane stare komade iz Vermonta. Skroz druga priča.“ Ajris je posmatrala s kakvom pažnjom Kuper ređa svoj sendvič. Za čoveka koji radi s drvetom, šake su mu delovale meko, nokti bili besprekorni. „Taj ambar ima gotovo dvesta godina. Potrebna mu je istorijska zaostavština da bi mogao da produži sopstvenu istoriju.“ „Lepo rečeno.“ Bil je zamišljeno žvakao. „Mislim da ću prošetati do tamo s tobom kad pojedemo užinu. Hoću posle ovoga da se pozabavim razmišljanjem o obnovi pušnice.“ Ajris se osmehnu. Dakle, Bil ima u planu nove restauracije. Kuper će tu ostati duže. Mili se oštro zagleda u Bila. „Ali ja sam mislila da pušnicu obnavljamo iduće godine!“


Bil odmahnu glavom. „Ako Kuper uspe da dobije taj materijal iz Vermonta, moramo nastaviti s radom. Šta misliš, da li bi mogao da se dokopaš još malo kestena?“ I ponovo Ajris oseti majčin uporan pogled. „Ali trenutno smo vrlo zauzeti“, upade Mili. „Venčanje i sve ostalo…“ Glas joj utihnu kad je pogledala u Liju, koja nije ni takla svoju užinu. „Idem tamo gore sledeće nedelje“, reče Kuper Bilu. „Proveriću inventar ako ste zainteresovani.“ Na to se okrete ka Ajris. „Imam u Stouu malu brvnaru.“ „Stvarno? To mi deluje kao lepo mesto za odmor.“ Krajnje prikladno; ljubitelj prirode Kuper koji živi kraj jezera u Nju Hempširu i putuje u Vermont radi rustičnih vikendodmora. Slike su se nizale u Ajrisinoj glavi kao u kakvoj šarenoj putnoj brošuri. „Traži procenu, pa me obavesti“, reče Bil ustajući. „Voleo bih da dovršim ta renoviranja.“ Kada su se Bil i Mili najzad izvinili i ustali, njih troje ostadoše sami za stolom. „Tvoje venčanje je sjajna vest“, reče Kuper. „Treba da dođeš“, brzo kaza Lija. Prođe rukom kroz kosu, pa ga pogleda ispod oka. „Mnoge goste znaš iz viđenja. A imaćemo i sjajan orkestar.“ I ponovo je bila tu ona njena koketna neusiljenost. Ajris zauzda jezik. Zašto se Lija ponaša kao da je ta njena svadba tek neobavezno roštiljanje? Čak će i muškarac znati da su pozivi sigurno razaslati još pre više nedelja i da je raspored za stolovima priveden kraju. Šta to Lija radi? Biće da je to shvatio i Kuper. „Stvarno si divna što me zoveš, ali nisi u obavezi. Štaviše, može se desiti da tog vikenda budem gore u brvnari.“ No Lija ili nije primetila izraz Ajrisinog lica, ili se pravila da ga ne vidi. „Ja sam nevesta. Insistiram.“ „E pa, u tom slučaju hvala. Otrešću od prašine neko odelo.“ Pogleda tad na ručni sat. „Moram natrag na posao. Mogu li da vam pomognem da rasklonite sto?“ „Samo ti idi“, zaokupi ga Ajris. „Naći ćemo se u ambaru.“ Čim je izašao, Lija se u kuhinji ustremi na Ajris. „Šta ti to radiš?“ „Na šta misliš?“ Mili je stajala iza njih kraj sudopere i ribala tanjire. Ajris je znala da sluša šta one pričaju. „Prosto bolesno. Non-stop visiš u ambaru s najmljenim radnikom.“


Ajris je pogleda u oči. „Najmljenim radnikom? Šta, sad si postala aristokratkinja?“ „Znaš ti šta ja hoću da kažem.“ Ajris nikada nije čula od Lije da o nekome govori s takvim omalovažavanjem. Tačno je bilo da je njihova porodica navikla na život na malo višoj nozi. Ali ovde je posredi bilo nešto drugo. Ajris okrznu pogledom majku, koja se nije ni trudila da prikrije da upija svaku njihovu reč. Lija krupnim korakom pođe u zadnje predsoblje, pa navuče čizme i priteže pertle cimajući ih brzo, ljutito. Što bi Liju bilo briga kako ona troši svoje vreme? Lija naglo ispravi leđa. „Mama, idem opet do tezge. Naomi će biti potrebno još kutija za jagodasto voće. Jesi li raspakovala onu poslednju turu?“ Mili ozbiljno klimnu glavom sa svoga položaja kraj radne površine. „Doneću ti jedan deo.“ Ajris je posmatrala Liju kako zastaje kraj umivaonika u predsoblju. Izvadila je iz džepa farmerki flašicu i istresla na dlan dve žute tablete. „Šta ti je to?“, upita ona kada je Lija zahvatila šakom vodu i izlila je u usta. „Vitamini“, prasnu Lija. Vitamini, malo sutra, pomisli Ajris. Vrata predsoblja se bučno zalupiše i Lija nestade. „Šta nju muči?“, upita Ajris bacivši na radnu površinu krpu koju je držala. Nema ničeg ružnog u tome što ona pomaže Kuperu u ambaru. To se ne razlikuje od posla koji sama Lija obavlja u povrtnjacima. Možda bi svi više voleli da se i Ajris duri po kući ili da leži u postelji po čitav dan? Kroz kuhinjski prozor videla je kako u daljini Kuper vadi nešto iz svog kamiona. „Idem opet u ambar.“ Mili nije odvajala pogled od sudova. Ajris je već bila na pragu kada je zaustavi majčin glas. Bio je tih, pa je Ajris oklevala načas pre no što je bila sigurna da ju je dobro čula. „Vodi računa, dušo.“


Četrnaesto poglavlje

Izgledala je kao neko ko baš nimalo ne vodi računa o sebi. Bio je petak uveče, pa je Ajris pozvala Triš i pitala je da li je za izlazak na po piće. Mada je njeno pitanje više ličilo na zahtev. Pre toga je na brzinu skoknula do grada i upala u nekoliko popularnijih butika u Železničkoj ulici dok nije našla ono za čime je tragala. Crnu majicu s jednom bretelom, istovremeno jednostavnu i seksi. A kad je već bila tu, sračunala je da bi mogla baš da pukne pare i na nove farmerke. Stare su joj sada visile na turu, a i rešila je da raskrsti s bezbojnim i bezobličnim odevnim predmetima koje je u žurbi spakovala pred polazak, a sad ih je nazivala odećom za žalost. Što je, dabome, značilo da joj treba i nova obuća – u definitivno nerazboritom stilu. Našla ih je u vidu crnih sandala s kaišićima od kojih su joj nožni prsti sevali, ali su zato mišići listova dolazili do punog izražaja. Takođe je uzela cipele otvorenih prstiju sa ortopedskom petom, koje su dodale bar sedam-osam centimetara njenoj visini. Sve je to ponela na kasu, pa u poslednjoj sekundi bacila na tezgu i šal koralne boje. Za račun neka brine Pol. Kada je te večeri sišla u prizemlje, Bil pogleda u nju iz svoje velike beržere, pa se osmehnu. „Opa, vidi je!“ Lija, koja je sedela sklupčana na kauču s daljincem u ruci, sumnjičavo zaškilji. „Kuda ideš?“ „Dole do Pristana, sa Triš. Hoćeš i ti?“ Bila je rešena da ne ulazi u prepirke sa sestrom. Ali ujela se za jezik istog časa kada je to izgovorila. Ovo je njeno veče. Lija odmahnu glavom i opet utonu u jastučiće. „Treba da me zove Stiven. A ionako sam umorna.“ Osetivši olakšanje, Ajris osmotri svoj odraz u ogledalu u hodniku. Jedan brzinski sloj karmina i bila je spremna. Dok je jedrila kroz kuhinju, umalo se ne sudari s majkom. „Ajris?“ Mili nekoliko puta trepnu zbog jake svetlosti, pokušavajući da poveže tu odeću, sređenu kosu i šminku sa svojom starijom ćerkom. „Kasno je. Kuda ćeš?“


Ali Ajris nije dala da je zadržavaju pitanjima. Pobogu, ima četrdeset godina! „Odoh. Videćemo se kasnije!“, doviknu, a vrata se ravnodušno zalupiše za njom. U devet je Pristan već bio dupke pun; bilo je to mešovito društvo klinaca tek izašlih iz koledža i redovnih gostiju srednjih godina, a Ajris sa jezom shvati da sada pripada ovima drugima. Taj restoran kraj jezera imao je šank na terasi i bio je omiljen leti. Zabrinuto je odmerila mlađe devojke s preplanulim čelima koja nisu izbrazdale besane noći i tananim telima na kojima majčinstvo nije ostavilo svoj žig. Čudno je bilo kako joj nikada nije istinski palo na um da razmišlja o svojim godinama sve dok se nije našla suočena sa ovim devojkama od dvadeset i nešto, s golim stomacima. No halabučna atmosfera nije se promenila, te se Ajris ubrzo ponovo osetila sasvim dovoljno mladom dok je zajedno sa Triš zauzimala daščani sto kraj vode. „Večeras izgledaš popaljivo“, reče Triš. „Hvala.“ Ajris prekrsti noge i sa zadovoljstvom osmotri kako joj nalakirani nokti vire iz otvora cipela sa ortopedskom petom. „Poslušala sam tvoj savet i otišla u kupovinu.“ Triš uze svoje pivo. „Vidiš kako malčice šoping-terapije čuda čini.“ Prošla je rukom kroz kosu. „Volela bih da sam i sama imala snage da se za trun lepše doteram. Još mi je kosa puna testa.“ Ajris se nasmeja. „Težak dan na poslu?“ Triš se na silu osmehnu. „Jedna pećnica nam se pokvarila, pa smo kasnili s pecivima. I to na dan kada imamo ogromnu narudžbinu od jednog lokalnog organizatora slavlja. Morala sam da ih ubeđujem da promene izbor posluženja.“ Ajris saosećajno iskrivi lice. „Ti uvek najlepšu hranu zbrčkaš kad imaš najmanje vremena. Ne znam kako ti to polazi za rukom.“ Triš sleže ramenima. „Ovog puta je upalilo.“ Ovo raspiri u Ajris jednu šašavu ideju, takvu da prosto nije mogla da veruje da je se nije ranije setila. „Hej, jesi li pomišljala nekad da napišeš kuvar?“ Triš otpi gutljaj piva. „Svake godine sastavljamo praznično izdanje za trgovačku komoru.“ Ajris zavrte glavom. „Ne, mislim na štampan kuvar, samo tvoj.“ „Zavitlavaš me? Ja držim kafe-pekaru; nisam profesionalna kuvarica.“ „Ali jesi, i to u najstvarnijem smislu. Istovremeno si zaposlena mama i vlasnica privatne radnje. Dnevni raspored ti je ludnica, pa zato moraš brzo da spremaš lepa jela. Veruj mi, ja bih sredom uveče, nakon treninga fudbala, ubila za neke tvoje ideje.“


Triš se nasmeja odmahujući glavom. „E pa, hvala na poverenju. Ali ne mogu da zamislim da bi neko kupio knjigu s tako običnim receptima.“ „Upravo bi je zato i kupovali! Ko ima vremena da razvija domaće raviole? Salata od hleba i povrća iz bašte upravo je ono što nam treba. Uz malo one tvoje piletine sa susamom.“ Što je duže Ajris o ovome razmišljala, to ju je hvatalo veće uzbuđenje. Eto joj kulinarskog talenta koji joj je potreban za njenu zamisao s kuvarom! A u istom paketu još i davnašnja drugarica! „Ne znam“, reče Triš premišljajući o predlogu. „Nikad tako nešto nisam razmatrala, ako hoćeš iskreno.“ „E pa, trebalo bi. Trebalo bi obe to da razmotrimo. Ozbiljno, mogle bismo to napisati, zajedno.“ Ajris naruči novu turu. Bilo je potrebno malčice ubeđivanja, no da li od piva, da li usled Ajrisinog navaljivanja, tek videlo se da se i Triš zagreva za ideju. Upravo kada je Ajris krenula da objašnjava kako bi trebalo da izlože svoje zamisli nekom izdavaču, Triš se pruži ka njoj preko stola. „Nemoj sad da gledaš, ali neko je upravo ušetao.“ Ajris se obazre ka sve većoj gužvi na gornjoj platformi. „Za šankom“, pokaza Triš. Bila je to Lija u kratkoj beloj haljini, a mrke noge su joj blistale u crnim sandalama s kaišićima. Ne baš oprema za planirano sedenje kod kuće čitave večeri. „Hej, ono su moje nove sandale!“, zapeni Ajris. „Ne volim što ću ovo reći, ali stvarno su kao skrojene za nju.“ Ajris se namršti. „Ovo je malo preterano za Pristan, slažeš li se?“ Posmatrale su kako Lija naručuje piće, živo se smeje nečemu što je rekao mladi šanker. Kada se okrenula ka njima, Ajris joj mahnu. Ali umesto da im se pridruži, Lija joj prepredeno namignu, a onda hitro nestade u gomili. „To derle! Je li to ona nas upravo dvojkirala?“, upita Ajris. Triša ustade kako bi bolje pretražila pogledom gužvu. „Što je još važnije, s kime je ovde?“ Ajris frknu. „To i liči na nju. Šmrca kod kuće u trenerci, a onda iznikne ovde kao Pepeljuga. Jesam li ti pričala za ono od pre neki dan s Kuperom?“ Triš se sva ozari. „Šta u vezi s Kuperom?“


„Ovaj, nešto mu kao pomažem. Znaš, u ambaru.“ Triš sada poklopi usta šakom u neuspelom pokušaju da prikrije iznenađenje. „Ti? Radiš na ambaru?“ Ajris prevrte očima. „Da, da, ko bi rekao da trapava Ajris ume da rukuje čekićem. Možemo li sad da nastavimo?“ Triš klimnu glavom, obuzdavajući smeh. „Dakle, otišla sam jednog dana u ambar i kao nešto smo krenuli da pričamo. Pokazao mi je na čemu radi i ne znam ni ja… prosto sam imala utisak da mi je tu mesto.“ Triš izvi obrvama. „U ambaru? Ili kraj Kupera?“ Ajris se smeteno osmehnu. „Možda i jedno i drugo?“ „Ah! Tako već može.“ „Ne, ne, nije u tom smislu, kunem ti se. Nego ima nečeg u tom poslu. Kad ujutru poranim i znam šta ću raditi sa sobom. Kad znam da se neko uzda u mene.“ Digla je pogled. „I kad znam da to nešto umem da radim.“ Trišino lice se ublaži. S razumevanjem je klimnula glavom. „Kao što se ja osećam u mojoj kuhinji.“ „Upravo tako.“ Ajris oseti olakšanje. Bojala se da to kaže naglas, ali Triš ju je shvatila. „Mada ti ni društvo nije baš loše“, dodade Triš. Ajris razvuče usta od uva do uva. „Nisam slepa.“ „Pa u čemu je onda problem?“ „U Liji. Pozvala sam juče Kupera u kuću na užinu. Jaka stvar, slažeš se? A ona kao da je podilkanila. Optužila me je da sam se ’slizala s najmljenim radnikom’. Kao da radim nešto ružno.“ „Ružno zbog tvog braka?“ Ajris odmahnu glavom. „Ružno prema njoj.“ Triš razmisli o ovome. „Znaš, prošlog leta nisam često sretala Liju izvan farme. Ali u jednoj prilici videla sam ih na jezeru zajedno.“ Ajris oseti kako joj se telo koči. „Hoćeš da kažeš – Liju i Kupera?“ Triš klimnu glavom. „Dole na gradskom molu. Mora da je bio Četvrti jul, pošto smo bili sišli da gledamo vatromet. A oni su bili tamo, izlazili su iz njegovog čamca.“ „Samo njih dvoje?“


Triš iskrivi lice. „Da, rekla bih da je tako.“ Ajris pritisnu dlanom slepoočnicu. „Udvoje, kao par.“ Znala je da to ne bi trebalo da joj smeta. Ali smetalo je. „Ne znam sa sigurnošću. Ali pamtim da su mi privukli pažnju; delovalo je kao da su bliski.“ „Ha!“ Ajris se zavali, odjednom srozanog raspoloženja. Ako tako stoje stvari, svakako se štošta razjašnjava. „To je bilo pre više od godinu dana“, užurbano reče Triš. „A možda nije ništa ni bilo. Uz to, znaš kakvo mi je pamćenje. Majčinski darmar.“ „Ne, ne, nije to ništa važno. Nisam baš zainteresovana za Kupera Vudsa.“ „A i Lija sad ima Stivena“, brzo dodade Triš, kao da je Lija jedina prepreka između Ajris i njene srednjoškolske ljubavi, a ne računaju se ni Pol, ni deca, ni bleštavi crni upitnik njenog braka. Ajris odmahnu rukom. „Triš, stvarno. Nije moje da se mešam u to šta njih dvoje rade, niti šta su radili prošle godine. Ionako nisam ni u položaju da sudim o tome.“ Ajris je te reči izgovorila, ali nije u njih verovala ništa više nego Triš, bar koliko je uspela da proceni. Osvrnula se. Gde je ta kelnerica? „Sasvim je u redu da flertuješ s njime, Ajris. Prolaziš kroz gadan period.“ „Uopšte nije to posredi. Zaista. Ali verovatno objašnjava zašto se Lija ponašala onako čudno za užinom. Pitam se samo što mi Kuper to uopšte nije pomenuo u ambaru. Hoću da kažem, po čitave sate radimo rame uz rame.“ „Pitaj ga. Možda zapravo nema šta ni da se priča.“ Ajris prebaci nogu preko klupe. Nije više želela da razgovara o tome. „Idem po još jedno pivo.“ Triš diže praznu flašu. „Ponesi dva.“ Za šankom Ajris pokuša do kraja da pronikne u ono što joj je rekla Triš. Dakle, Kuper i Lija su se družili, šta god to značilo. A ni on ni ona nisu joj to kazali. Mada se to nje i ne tiče, mozgala je. Osim toga, bilo je to pre više od godinu dana. Lija je sad verena i zaljubljena je u drugoga. A Kuper, hm, ko to da odredi? Možda je upravo negde s nekom drugom, Ajris to nije mogla da zna. Dobacila je šankeru novčanicu od deset dolara i dohvatila piva baš u trenutku kada je bend zasvirao. Odjednom je shvatila da je to lokalna grupa koju poznaje od pre mnogo godina, pa je zastala i pustila da je muzika preplavi. Ali na podijumu je ugledala Liju:


obrtala se i smejala u Ajrisinim novim sandalama. Ajris je posmatrala kako Lija i Naomi obezbeđuju sebi mesto u samom središtu. Naomi je izvan farme bila gotovo neprepoznatljiva: suknja joj se kovitlala iznad kolena, ruke svetlucale od obručastih narukvica. No svu pažnju je na sebe privlačila Lija, koja je njihala kukovima. I opet joj se javilo ono uporno osećanje, pelo joj se uz grlo. Onaj udvojeni utisak da je istovremeno i izostavljena i zadivljena. Promrmljavši nešto sebi u bradu, Ajris se okrete i pođe ka svome stolu, ali tad je neko tače po ruci. „Hteo sam da ti naručim piće, ali vidim da si se već obezbedila.“ Pred njom je, u ispeglanoj košulji, usred gomile ljudi stajao Kuper Vuds. Ajris je prosto morala da primeti kako mu se kragna širi pod vratom i uhvatila se ukoštac sa iznenadnim porivom da mu dotakne preplanulu kožu na ključnoj kosti. „Zdravo“, uspela je da izusti. On se saže bliže njoj. „Sjajna grupa. Pamtiš ove momke iz starih dana?“ Klimnula je glavom. Ali rastrojavao ju je miris njegove kolonjske vode, opore i sveže, slične upravo pokošenoj travi. U ambar nikada nije dolazio namirisan njome. A od toga su joj se samo razludele misli: Kome je namenjena? Za čime je usledilo: Naravno da čovek ima svoj život izvan farme. I nije njeno da o tome brine. „Ovde sam sa Triš“, viknula je da nadjača muziku i pokazala ka drugom kraju trema. Ali njegovu pažnju odvuče nešto drugo. „A tu je i Lija“, dodade ona tiho. Dok su Kuperove oči nepomično počivale na njenoj sestri, Ajris se okrete da pođe dalje. „Pa ništa, onda ćemo se valjda kasnije videti.“ Šta god da se dešavalo između njih dvoje prošlog leta, očigledno je prožimalo i ovo leto. A Ajris izvesno nije nameravala da stoji i gleda. Ali kad je krenula da se probija ka svome stolu, Kuper pođe u stopu za njom. Upinjući se da obuzda iznenađenje, prva progovori Triš. „Hej, Kupe! Sedi!“ Ajris pritaji dah kada se zavukao na klupu pored nje. Dok su Kuper i Triš čavrljali, ona se pravila da ih sluša. Pošao je za mnom. Zagladila je kosu i nastojala da deluje zainteresovano za njihov razgovor, ali kolena su im se dodirivala ispod stola i nije mogla jasno da razmišlja, pitajući se umesto toga da li on to primećuje. Šta znači to što nije odmakao koleno? Kuper takođe naruči pivo, te Ajris oseti kako joj se oduzimaju ruke i noge. Razgovarali su o srednjoj školi i o poslu. Kuper se nije nasmejao kada je rekao Triš da mu Ajris


pomaže u ambaru. Bila je bezmalo zaboravila da je i Lija tu, ali najzad na površinu izbi zabrinuta starija sestra, te se Ajris okrete da preleti pogledom podijum. Lija je i dalje bila tamo, jedino što sada nije igrala samo sa Naomi. Bile su okružene nekolicinom mladića, a Liju je naročito obasipao pažnjom jedan što je igrao malčice preblizu nje. „Neko se lepo provodi“, reče Triš, a Ajris opazi kako se pogled plavih Kuperovih očiju opet usmerava na podijum. Triš se izvini. „Morala bih da vidim šta je s jadnim Vejnom. Da proverim da nisu deca izvela puč.“ Na to se nasmeja i izvadi telefon. Ona opuštena neusiljenost koju je Ajris osećala iščeze zajedno sa Triš. Nakašlja se. „I znači, večeras nemaš ljubavni sudar?“ Kuper se stidljivo osmehnu. „Ne, večeras nemam.“ A Ajris prinese pivo usnama kako bi sprečila sebe da upita kad ga je poslednji put imao. „Sve nameravam nešto da te pitam“, reče on navalivši se laktovima na sto. „Da li ti se ide sa mnom u Vermont?“ „Vermont?“ Ona proguta knedlu, nastojeći da se ne zadavi pivom. „Mislio sam da pođem sutra po podne“, kaza on. Ajrisino srce stade pomamno da gruva u rebra. Sve dok nije objasnio da ide po građu koju je naručio njen otac. „Dobro bi mi došla pomoć, ako si raspoložena.“ „Ah, lepo. Građa“, reče ona, osećajući se glupavo i odlučno gazeći sve slike lišćem zavejanih puteljaka i ušuškanih prenoćišta s doručkom. Šta je meni? No brzo se povratila. „Naravno, volela bih da pođem s tobom. Da ti pomognem.“ On se osmehnu. „Dobro je. U Stouu ima jedan sjajan drumski bistro, uvek tamo svratim da jedem. Pa sam mislio da možda večeramo u povratku.“ Ajris se razvedri. Dakle, ipak je to neka vrsta poziva da izađu. Možda. „Zvuči sjajno.“ Osmehe im naruši nekakvo bučno kliktanje sa podijuma. „Je li s njom sve u redu?“, upita Kuper. A Ajris je znala da nije zaboravio na Liju ništa više nego ona. Lija je i dalje igrala sa onim razbacanim tipom u kariranoj košulji. Zavrteo ju je. Ajris se lecnu posmatrajući kako njene nove cipele klimaju i zamišljajući ogrebotine i zaseke po njima.


„Sigurno je previše popila“, reče Ajris. Jeste prošlo dosta vremena, ali godine nisu izmenile te znake. Kada je Lija pila, postajala je sve glasnija i življa, u srazmeri sa unetom količinom. Sudeći po njenoj trenutnoj predstavi, popila je dosta. „A Karirani joj baš i ne pomaže.“ Karirani je odjednom grubo privuče u zagrljaj, a Lija se saplete i zalepi se za njega, nos uz nos. Kuper skoči. „Šta to nameravaš?“ Ali on je već išao ka podijumu. Ajris pojuri za njim, s mešavinom olakšanja i straha u grudima: da nije ljubomoran? Prva ga opazi Lija. „Kupe-ree!“, viknu čupajući se iz stiska Kariranog, pa se obisnu Kuperu o vrat. „Šta je bilo?“, upita Karirani uzmakavši za korak. Kuper diže šaku. „Malčice je preterala s pićem“, reče. „A šta je kog đavola tebe za to briga?“, planu ovaj. Očigledno je bio preterao s pićem i on. „Igra ti se?“, zaplete Lija jezikom gledajući naviše u Kupera. Iza Kariranog stadoše još dvojica. Ajris dotače Kupera po mišici. „Daj da je vodimo kući.“ Lija se otrže. „Ko ide?“, zafrflja, groteskno se ljuljajući između njih dvojice. „Ja ne!“ Karirani se požudno isceri. „Niko te neće ni terati, srce.“ Ajris oseti kako Kuper polako udiše vazduh. „Čuj, druže, samo vodim brigu o našoj prijateljici.“ „Tvojoj prijateljici je lepo“, prosikta Karirani. „Odjebi.“ Na to se Lija okrete i ošamari ga. „Lija!“, viknu Ajris. Kuper je uhvati za mišicu, smireno ali čvrsto joj spuštajući ruku. „Smiri malo doživljaj.“ Ali Karirani se obrte i ustremi se na Kupera. „Ej, ne diraj mi devojku!“ I tad nasta krkljanac. Ajris oseti da je gurnuta unatrag i nagonski zakloni lice. Posmatrala je, ošamućena, kako jedan tip hvata Kupera za ruku, a drugi zamahuje pesnicom ka njemu.


Kuperova glava polete ulevo, a Ajris ispusti vrisak. No istog trena Kuper odgurnu u stranu tipa koji ga je držao, a onome drugome uzvrati čistim udarcem. Obojica odleteše od njega, a za to vreme dojuri i osoblje restorana da prekine tuču. Čulo se struganje stolica i nogu, i najzad se učesnici okršaja razdvojiše. Kuper je stajao na sredini podijuma i još se držao za vilicu. Ajris mu priđe. „Je li ti dobro?“ Kuper se trže. Kosa mu je bila raščupana, ali nije se videla krv. „Sranje“, promumla. „Daj da vidim.“ Oprezno ga je dotakla po bradi, koja je već zadobijala plamenu crvenu nijansu. „Trebalo je da predvidim“, promrmlja on. Liju su našli skljokanu u dovratku, s jednom rukom prebačenom preko Naomi, koja je delovala prilično trezno i, kako je Ajris primetila, ne preterano iznenađeno onim što se upravo odigralo. „Je li vam dobro?“, upita ih Ajris. „Aha“, kaza Naomi sklanjajući kosu sa Lijinog lica i podupirući je da ustane. „Ali mislim da je ona završila s provodom za večeras.“ Znalački se zgledala s Kuperom. „Baš kao u stara vremena“, reče vrteći glavom. „U tome ćeš slomiti nogu“, izgovori Kuper savijajući se da otkopča Liji jednu cipelu. Ajris primeti kako joj je poduhvatio stopala dlanom i pažljivo joj smiče sandale. Taj pokret je bio bezmalo previše intiman, pa je odvratila pogled. „Isuse dragi“, kaza Triš pojavljujući se iza njih. „Kad se kunem, pozoveš kući na sekund i promakne ti sve što vredi. Šta se to maločas dogodilo?“ Ajris zavrte glavom. „Lija.“ „E pa, ako možeš da ubaciš Razigranu u moja kola, povešću vas kući, deco“, reče Triš. Pre nego što je Ajris stigla da odgovori, Kuper diže Liju na ruke kao da nosi dete. Napolju, na parkingu, Triš pridrža vrata automobila, a Naomi i Kuper položiše Liju na zadnje sedište. „Postajem prematora za ovo“, našali se Naomi. Ajris se naže nad zadnje sedište i poduhvati rukom Lijinu bradu. „Šta ti je to kog đavola dunulo u glavu?“ „Kuper se ne ljuti.“ Ovo je samo potvrdilo ono staro Ajrisino osećanje koje joj se prikradalo iz prošlosti. I dalje je starija sestra, ona razboritija. Ali ne nužno i poželjnija. Kuper je čekao kraj svog kamiona. „Devojke, spremne za polazak kući?“


„Čuj, izvini zbog svega onoga“, reče Ajris osećajući se neprijatno. Pod uličnom svetiljkom se videlo da mu je kosa razbarušena. Na jedan kratak tren zapitala se da li tako privlačno izgleda i ujutru. „Nisi ti kriva“, odvrati Kuper. „Nisam ni ja želeo da se situacija razvije u tom smeru. Nisam skapirao da će tip da se pokaže kao toliki kreten.“ Mahnuo je odsečno ostalima pre nego što će se popeti u kamion. „Srećan put do kuće.“ Ajris je obeshrabreno posmatrala kako Kuper kreće i kako rastojanje između njih dvoje postaje sve veće. Kod kuće u krevetu, premotala je to veče bezbroj puta u glavi. Toplotu Kuperovog kolena pripijenog uz njeno koleno pod izletničkim stolom. Brzinu s kojom je ustao i pošao ka podijumu, udaljivši se od nje. Sve joj se to kovitlalo po glavi i naposletku joj se učinilo da nikada neće zaspati. Mada bi joj to verovatno i odgovaralo. Jedva je čekala sledeći dan, kada će sesti s Kuperom u kamion i zaputiti se u Vermont. Tada će moći da pretoči u reči ona pitanja što se vrtlože u njoj. Samo se nadala da će imati petlje da sasluša i odgovore, kako god glasili.


Petnaesto poglavlje

Proklete haljine za pratilje konačno su bile gotove. A to je značilo da će Ajris morati da se odrekne svoga željno iščekivanog prepodneva u ambaru. „Časna reč, Ajris, pomislio bi neko da te vučemo za kosu da bismo te udarile na muke. Neće dugo trajati“, rekla je Mili. Ajris jedva da je i dotakla jelo, ali Lija je nekim čudom uspevala da trpa u usta ogromne zalogaje jaja. S kečapom. Sjajnih očiju i rumenih obraza, nije pokazivala tragove sinoćnog preterivanja, te se Ajris čudila sestrinom brzom oporavku i čekala da vidi hoće li joj biti ponuđeno kakvo objašnjenje, ili makar izvinjenje. Nije dobila ni jedno ni drugo. Ulazak u radnju gospođice Peti bio je kao deža vi, samo obrnuti. Ovoga puta je Lija tropnula na dvosed boje breskve da sačeka veliko razotkrivanje, a Ajris je odvojena u sobu za probe. Ajris uzdahnu kada je devojka iz radnje okačila plastičnu navlaku za odeću. Pitala se u koliko sati će Kuper stići na farmu. Ruke joj se naježiše već kad je samo zamislila sebe kako sedi kraj njega u kabini kamiona. Bila mu je ostavila poruku u ambaru, čisto za slučaj da zakasni. „Izvolite“, reče devojka. Potom povuče rajsferšlus navlake uz teatralno zzzk. U međuvremenu zbacivši sa sebe farmerke, Ajris se nevoljno okrete da proceni razmere katastrofe. Haljina je bila tamnoljubičasta. Plavi patlidžan, tako je Lija nazvala tu boju. „Ruke gore“, naredi devojka i Ajris je posluša; dok joj je ova navlačila haljinu preko glave, pomislila je kako bi prikladnije bilo „ruke uvis!“. Ljubičasta boja nije s njome bila u prijateljstvu. Po Ajrisinom iskustvu, jamčila je da će istaći svaku šaricu na njenoj svetloj puti, ili pak naglasiti umorne senke pod njenim plavim očima. Okretala se nalevo, pa nadesno, dozvoljavajući da je cimaju i nameštaju u toj klizavoj tkanini. Zzzzk, ponovo se oglasi rajsferšlus. „Izvolite!“


Ajris otvori oči. Bila je u pravu što se tiče boje. Ali potpuno se prevarila u pogledu utiska. „Op-op!“, izgovori devojka iz radnje. Ajris duboko udahnu. Ko je ta žena u ogledalu? Ajris je nekako propustila da primeti novu, karamelastu boju svoje kože, stečenu u silnim satima provedenim izvan kuće. Kao i zlatne pramenove u kosi. Osmehnula se od uva do uva, prvi put zapažajući zategnute mišiće nadlaktica. Kako joj je sve to promaklo? „I?“ Mili glasno uzdahnu sa druge strane, i konačno sada Ajris beše ta koja će s nestrpljenjem povući zavesu da se pokaže. „Ajris! Kako izgledaš!“ Gospođica Peti i Mili kidisaše ka njoj da je pregledaju. Lija, koja se bila zadubila u razgovor preko mobilnog telefona, izviri iza njih da vidi zbog čega je nastala tolika gužva. Oči joj prošetaše po Ajris, od glave do pete. „Dobro je.“ „Znam!“, zablista Ajris. Bilo je to jače od nje. Odavno se nije osetila tako lepo. Možda i nikada. Okrenula se ka ogledalu, s divljenjem posmatrajući duboki izrez na leđima. Peti zagrabi pregršt tkanine na struku. „Ovo će morati da se suzi. Očigledno ne nosite šesticu. Možda četvorku. Možda čak i dvojku?“ „Dvojku?“, ciknu Ajris. „Magija rada na farmi“, reče Mili kao da je sve vreme i iščekivala taj Ajrisin preobražaj. Ali u glasu joj se osetilo iskreno zadovoljstvo. „Dopada li ti se, dušo?“ Neću je skidati sa sebe, požele Ajris da vikne. Ali iza svih njih je stajala Lija i nešto u njenom izrazu lica natera je da se obuzda. „Sjajno si izabrala“, reče Ajris sestri. „Oduševljena sam.“ Kada su ponovo pozvali krojačicu Veru, Ajris bezočno ispita svoje telo. Znala je da je smršala. Ali spočetka to nije bio samo gubitak kilograma; bila je bleda i mlitava od tuge. A sada su sunce i jezero odradili svoje u njoj. Nije bilo ničega sparušenog niti poraženog u toj ženi u ogledalu, i kada je to radosno shvatila, nešto se u njoj uskomeša. Sve ih vraćajući poslu, Lija krenu odrešito da niže naloge. „Ostale pratilje stižu iduće nedelje“, obrati se ona Peti, listajući spisak na telefonu. „Zvaću da zakažem probe.“ Potom se okrete ka Ajris, čela nabrčkanog od nestrpljenja. „A ti ne zaboravi da isplaniraš konsultacije u vezi sa šminkom i frizurom. Molila sam te da to uradiš još prošle nedelje.“ Ali Ajris je bila prezauzeta drugim stvarima. Nije se čak ni lecnula kada je Verina igla prošla kroz tkaninu pravo u njeno bedro. Ispunila ju je pomamna želja da isproba skroz uske farmerke. Ali misli joj prekide Lija.


„Molim vas da ne odugovlačite“, reče im pa zabaci tašnu na rame i žustro pogleda na ručni sat. „Čekaću vas u kafeu.“ „Čemu žurba?“, upita Mili. Ali Lija je već krupnim korakom grabila ka vratima. „Namćor“, promrmlja Ajris dovoljno glasno da je majka čuje. A Mili se, za divno čudo, prvi put u životu ne pobuni. Ponovo ušavši u sobu za probe, Ajris preko volje skide haljinu. Ko bi rekao da samopouzdanje stiže u vidu plavog patlidžana? I to taman u pravi čas, pred njen put u Vermont s Kuperom. Nije uspevala da skine osmeh sa lica. Napolju su ulice, uprkos ranom satu, već bile zakrčene vikendašima što su navirali u grad. „Da svratimo u koju radnju?“, upita Ajris. Kuper je bio rekao da kreću negde posle ručka. Još je imala vremena. Mili izdiže obrve. Takav poziv nisu uputile jedna drugoj čitavog leta, sve dosad. A kupovina je oduvek bila njen sport, ne Ajrisin. „O, veoma bih volela!“ Obazrela se oko sebe. „Ali verovatno bi trebalo prvo da nađemo tvoju sestru.“ Lija je sedela za malim stolom ispred Trišine radnje i turobno zurila u šoljicu s kafom. Upadljivo je pogledala na sat dok su prilazile. „Najzad! Idemo kući.“ „Ali samo što smo stigle! A osim toga, hoću da se javim Triš.“ „Nije ovde danas.“ Ajris zaškilji. „Verovatno se još oporavlja od sinoćnog izlaska.“ „Ja hoću da popijem čaj na brzinu“, reče Mili, nesvesna da njene ćerke razmenjuju ljutite poglede. „Ajris, reci joj kakvi su nam planovi za kupovinu. Biće to sjajan provod!“ Onoga časa kad su se vrata kafea zatvorila, Ajris svom težinom sede na stolicu preko puta Lije. Što je dosta – dosta je. „Šta tebe muči?“ „Ništa. Samo hoću da se vratim na farmu.“ „Radi čega?“ Lija bučno zadobova prstima po stolu; nokti su joj zakuckali jednako brzo kao što je ispaljivala reči. „Radi konačnog prebrojavanja gostiju. I izmena u jelovniku. Mada se to ne odnosi na tebe“, šturo dodade. „Pošto si u poslednje vreme već toliko zauzeta ambarom.“ Ajris pruži ruku preko stola i prekri Lijine nervozne prste svojim prstima. „Zašto si toliko besna?“ „Nisam.“ Lija izvi jednim ramenom. „Samo sam napeta.“ „Tako ćemo zvati ono od sinoć? Napetošću?“


„Znaš šta, samo sam morala malo da se izduvam. Ništa strašno.“ „O, stvarno? Igraš s čudacima, započinješ pijane tuče. Da li bi Stiven za to rekao da ’nije ništa strašno’?“ Lija preblede. „Sinoćno veče nema nikakve veze sa Stivenom.“ „Lepo. Onda mi reci sa čim ima. Jer se ubih ovde pokušavajući sve da povežem.“ Vrata kafea se otvoriše i pojavi se Mili sa dve šoljice čaja. „Dakle, spremne smo da zapucamo po prodavnicama?“ Pošto joj nijedna ćerka ne odgovori, ona spusti šoljice i pogleda u jednu pa u drugu. „Nešto sam propustila?“ „Ja moram kući“, reče Lija i brzo ustade. „A ja moram do ambara“, dodade Ajris. Sad je već bila previše razdražena za šetnju po prodavnicama. Mili splasnu kao probušen balon. „Ali ja sam mislila da ćemo u kupovinu!“ Pre nego što je Ajris uspela da smisli neki izgovor, Liji zazvoni telefon. Lice joj se smrče čim se javila. „O, bože.“ Mili se uhvati za grudi. „Šta je bilo, dušo? Je li sve kako treba?“ Lija sumorno zavrte glavom. „Kad se to dogodilo?“, zavapi u telefon. „Je li to sigurno?“ „Šta je?“, navali Mili. „Nešto sa Stivenom?“ Lija joj mahnu da se skloni. „Ne mogu da verujem!“ Ajris i Mili su stajale kao skamenjene. Najzad Lija isključi telefon, sa suzama u očima. „Zvala je Tika“, mračno ih obavesti. „Skroz su zabrljali sa iznajmljivanjem stolnjaka i salveta. A sad imamo problem i sa cvećem.“ Mili odahnu od olakšanja. Ali Ajris je već bilo svega preko glave; tresnu rukom o sto. „Ozbiljno? Tolika frka oko običnih priprema za svadbu?“ Lija sevnu očima. „Običnih? Da li ti shvataš da cvetni aranžmani nisu potvrđeni? A upravo saznajem da nemaju ni svilene stolnjake u boji persimone. Samo u boji brusnice!“ I na to briznu u plač. Ovo je na Milinom licu samo izazvalo izraz kao da bi i sama mogla zaplakati. „O, mila!“ Ajris se nakašlja u šaku. Persimone?


Ali Lija nije popuštala. „Sve je propalo!“ Sad je već neskriveno plakala. Ljudi za susednim stolovima počinjali su da pilje u njih. „Smiri se, draga, sredićemo to“, obeća joj Mili. Nije prigovorila kada je Lija zavukla ruku u tašnu i izvadila flašicu s tabletama. Opet krećemo, znači, pomisli Ajris. Ali kada je Lija strpala u usta jednu, a za njom i drugu tabletu, pa ih progutala srknuvši majčin čaj, Ajris shvati da je Lijina izafektirana reakcija bila iskrena. Preterana, ali svejedno iskrena. „Znaš šta, pusti mene da ti pomognem“, ponudi se Ajris. „Mogu ja da obavim te pozive. I da nađem stolnjake boje nara, sve što ti treba.“ „Boje persimone“, ispravi je Lija. Mili zablista od radosti. „Uradila bi to?“ Ajris sleže ramenima. „Zašto da ne? Zar je toliki problem naći stolnjak boje persimone?“ Kada ih je Mili dovezla do kuće, Lijino raspoloženje već se bilo preobratilo. Listala je opširne spiskove u svom ajfonu. Najmirnije je sve to krenula da diktira Ajris, koja na kraju odustade i dade joj svoj telefon da bi Lija mogla da joj prebaci spiskove. „Ali zar nije Tika zadužena za sve ovo?“, upita Mili kao da odgovara na Ajrisine neme vapaje u pomoć sa zadnjeg sedišta. „Hm, tehnički da“, priznade Lija. „Ali ne mogu svaku pojedinost da poverim nekome nepoznatom.“ Ovo poslednje je izgovorila kao da je Tika neko sa ulice, a ne profesionalna planerka slavlja u modelima Džimija Čua i sa nalakiranim noktima, kod koje se jedva izborila da uđe na spisak šestomesečnog čekanja. Ušavši u kuću, Lija povede Ajris u svoju sobu, gde joj napuni naručje fasciklama, knjigama i raskupusanim časopisima. „Sve ovo treba pročitati?“, našali se Ajris. Lija se ne osmehnu. „Podaci o stolnjacima su u crvenoj fascikli.“ „Misliš na boju persimone“, pecnu je Ajris. Lija se ogluši o ovo. „A tu je i spisak poklona od mlade, on je u zelenoj fascikli.“ Poćutala je, zamislivši se. „O, a mogla bi i da potvrdiš narudžbinu buketa za pratilje u cvećari, to bi bilo sjajno.“ Na to pokaza nalakiranim noktom ka ljubičastoj fascikli. „Sjajno“, ponovi Ajris kao odjek, odjednom se pitajući koji ju je đavo bio po ušima da nudi pomoć.


Samo što se isteturala iz sobe tako punih ruku, Lija je iznebuha zaustavi. „Čekaj. Ovo je tvoja soba. Što ne ostaviš sve to ovde, a ja da pređem preko u moju staru sobu?“ „Stvarno?“, razvedri se Ajris. Venula je za svojom sobom i njenim pogledom na jezero, za tapetama s ružama iz detinjstva. Za svojom malom lukom. „Zašto da ne? Stiven je u Sijetlu. A osim toga, biće baš kao kad smo bile male.“ Lija snažno zagrli Ajris. „Ne umem da ti opišem koliko mi ovo znači! To što imam tebe da mi sve ovo uradiš.“ I ponovo se u Lijinom izrazu lica pojavi onaj zrak svetlosti, i ispuni sobu, budeći u Ajris grižu savesti što se ikada požalila na sestru. Ali to nije potrajalo. U vreme užine, svaki trag osećanja krivice prema sestri bio je odavno zatrt. Ajris položi glavu u kojoj joj je sevalo na hladnu mermernu površinu kuhinjskog ostrva, okružena gomilama Lijinih fascikli i rukom ispisanih ceduljica. Gde je taj Kuper? „Je li sve u redu?“, upita Mili. Ona je bila napolju sa psima, koje je sada ostavila u predsoblju, zatvorivši vrata između. Templton, jedini kome je bilo dozvoljeno da slobodno cunja po kući, ukaskao je za njom, pa u pravoj liniji pošao ka Ajris. Ajris jeknu. „Da li si znala da je Tika već potvrdila sve ovo što je zakazano? Frizerski salon, manikir, doručak za pratilje? Sve je već obavljeno. Dvaput!“ Tika, Lijina planerka venčanja. Prava planerka venčanja, čija je uzrujana asistentkinja upravo zvala Ajris da joj sa usiljenom učtivošću kaže kako je vema lepo od nje što toliko zove. Ali i da je zamoli da prestane. „Hm, možda je Lija samo htela da bude temeljita. Znaš kakva je.“ Ajris odmeri Mili, koja se sagla da počeška Templtona po oštrodlakom trbuhu. Mali pas zažmuri, obuzet srećnim zanosom. „Pričamo li o istoj osobi?“ „Nervozna je, Ajris. To je za nju važan dan.“ „A-ha. E pa, ja sam za danas završila. A i čisto da se zna, već su joj sredili onu narudžbinu stolnjaka u boji persimone. Dakle, u čemu je ovde stvar?“ Mili sleže ramenima. „Samo je posredi njen previd, pretpostavljam.“ Ajris se nakašlja. „Jedan od mnogih. Možda bi trebalo da se prijavim Njenoj svetlosti pa da joj podnesem zvaničan izveštaj. A i gde je ona?“ Mili pogleda kroz prozor. „O, neće se vratiti sve do kasno uveče.“ „Kuda je otišla?“ Mili je oklevala. „Zar nisi znala? Otišla je u Vermont.“


„Vermont?“ Ajrisina usta ispuni bakrenast ukus; progutala je pljuvačku pokušavajući da ga ukloni. „Da. S Kuperom.“ Mili diže Templtona. „Sećaš se da je trebalo da ide u nabavku građe? Otac je na jezeru s komšijom Morisom. A ja nisam baš mogla da ostavim farmu bez nadzora. Zato se Lija sama ponudila da pođe s Kuperom.“ „O, sama se ponudila, je li?“ Ajris zalupi korice registratora. Upravo tad se otvoriše vrata zadnjeg predsoblja. Bil uđe s kofom punom ribe, koju naglo spusti kada im je ugledao lica. „Šta se desilo?“ Ali Mili je imala sopstvena pitanja. „Zbog čega se ti toliko uzrujavaš, Ajris?“ Glas joj je bio povišen, sumnjičav. „U Vermont je trebalo da idem ja.“ Mili ju je odmeravala. „Hm, ne vidim što je sad to toliko bitno. Možemo tamo kolima bilo kojeg vikenda.“ „Ne, mama. Ovde je reč o Liji.“ „Šta o Liji? S obzirom na to kolike obaveze ima nad glavom, lepo je od nje što se ponudila da pođe po građu.“ Ajris nije mogla da veruje. „Mama, zar ti ne vidiš šta ona radi? Oduševi se haljinom, potom mrzi tu haljinu. Pati za Stivenom, onda zbriše s Kuperom. Kod nje terazije uvek pretegnu na pogrešnu stranu. Lija živi u skladu sa svojim suludim ćudima. Ništa se nije promenilo!“ Ajris oseti kako joj se obrazi žare. „Ajris, tvoja sestra se trudi najbolje što može. A osim toga, ti si bila zauzeta.“ „Zauzeta njenim venčanjem. Što mi je najmirnije uvalila. Uz to, ona čak i ne voli duže vožnje, od njih povraća!“ Mili je stajala nepomično i slušala je. Ali Ajris je videla da joj u glavi rade točkići. „Nisam znala da si toliko emotivno vezana za Vermont.“ „Kakva je to gužva s Vermontom?“, upita Bil. Ajris brzo ustade, zastrugavši stolicom po drvenom podu. „Lepo, da razjasnimo. Ti i Lija ne želite da idem u Vermont zato što bi trebalo da se usredsredim na Masačusets. Jesam li u pravu?“ Miline usne se stegoše. „Nekuda ideš?“, upade Bil.


„I samo da se zna, ja sam Masačusetsu dala svoj život. Šesnaest godina života! Ali Masačusets me više ne želi. Zbog toga i jesam ovde. Gde su svi preobuzeti korovom i svadbama, pa ni ovde za mene nema mesta.“ Mili se trže. Zakoračila je unazad, stajući uz samog Templtona, koji tiho zareža. „Izvinjavam se, ali ne uspevam da te pratim“, reče Bil. Ali Ajris se zahuktala. „Nema se vremena za nervne slomove; valja raditi na farmi! Ali onda se ispostavlja da mi ni to ne ide od ruke. Čak ni paradajz nije bezbedan u mome prisustvu.“ Ajris je sada već vikala. „A sad kada sam konačno našla nešto čemu mogu da se posvetim, nešto što mi štaviše ide od ruke, svi zamišljate da se selim u Vermont. E pa, ne selim se. Vermont je samo mesto u koje se može otići. Lepo mesto za obilazak. I ništa više!“ U kuhinji zavlada muk. Kao kakvi zalutali civili koji su u svojoj bezazlenosti zabasali u minsko polje, njeni roditelji ostadoše ukipljeni, u strahu od sledeće detonacije. Ajris se pribra. „Uostalom, možete svi da odahnete. Jer sigurna sam da se Vermont ne zanima za mene.“ Mili trepnu nekoliko puta. „Ko ide u Vermont?“, šapatom upita Bil. „Niko!“ Ajris istutnja iz kuhinje. „Niko ne ide u Vermont.“ Napolju Ajris zari ruke u kosu. Lija joj je nabila grižu savesti i navukla je da joj pomogne oko planova koji su već odavno spremni. Zatrpala ju je fasciklama jedino da bi je zadržala dalje od ambara i sama se zavukla u kamion na sedište pored Kupera. Na Ajrisino sedište. A ipak, koliko god da su Lijini motivi delovali mutno, morala se iz njih izvući jedna upečatljiva istina. Nespokojni osmeh na Lijinom licu kad god je Stiven obgrli rukom i progovori o njihovoj budućoj maloj porodici. Njen bolni izraz dok je posmatrala Kuperov kamion kako odlazi one prve večeri, kad je zatekla Ajris kako radi s njime u ambaru. Nezadovoljstvo venčanicom. Nezadovoljstvo zbog Stivenovog odlaska. I zbog Ajrisinog rada u ambaru. Mili je za sve to krivila tremu pred udaju i stres zbog ponovnog okupljanja čitave porodice. Ajris to jeste razumela. Uostalom, ona je došla kao otuđena starija sestra, skroz odrasla, sa vlastitom porodicom, a kući se vratila praznih ruku i na pragu razvoda. Koja bi se buduća nevesta tome obradovala? Ajris je bila poput crne mačke što je prešla put Lijinoj srećnoj udatoj budućnosti. Ali nije samo to bilo posredi.


I šta je, uostalom, sa njom samom? Činilo joj se da je upravo pronašla sebi uporište. Naravno, nije bila toliko glupa da zamišlja kako ovo letnje bekstvo ima iole sličnosti sa stvarnošću. Stvarnost će je tek sačekati, u svoj svojoj bolnoj slavi, kada se leto okonča i ona se vrati kući. Biće tu činjenice s kojima će morati da se suoči. Činjenica da je čeka Pol. I naredni ružni koraci. Ali ovde, makar i samo načas, osetila je pod kožom ono dobro znano treperenje. Staru Ajris. Bila je tu: u toj vodi, na merdevinama u ambaru, u onom trenutku buđenja svakoga jutra, tik pre no što će se san povući pred javom. Nije ostala lišena svoje nekadašnje ličnosti kao što se bojala. Upravo je počinjala da se ujedinjuje s njom, kao sa kakvim duhom iz prošlosti koja joj je strahovito nedostajala. Ajris se tromo pela travnatim brdašcetom, a teretne misli usporavale su joj korak sve dok nije osetila da mora sesti. To je i uradila. Tačno na polovini uzbrdice, skljokala se i dozvolila sebi da se utopi u pejzaž, glavu položivši na jastuk od gustih zelenih travki što su je okruživale. Sklopila je oči. Miris leta snažno je izbijao iz suncem spržene trave. Bio je to lep osećaj. Znala je da bi trebalo da vodi računa zbog krpelja i buba. Ali nije se micala. Nije mogla sad kada su kreketuše započinjale svoju predvečernju pesmu oko nje. Nije mogla ni kad je Mili stala da je doziva sa stražnjih vrata kuće, uporno, da bi na kraju odustala. Nije mogla čak ni kada se uhvatio suton nalik prozračnoj kopreni, zaogrćući nebo i njene brige svetlucavom tamom. Idućeg jutra još ih nije bilo. Mili je sa drugog kraja kuhinje posmatrala Ajris onako kako se posmatra besna životinja: držala ju je na oku, ali sa bezbednog rastojanja. „I dakle, Lije još ni od korova?“ Ajris vrati šećernicu na sto tresnuvši njome. Mili poćuta kako bi pažljivo odabrala reči. Kao da će joj možda biti poslednje. „Ne. Izgleda da su morali da noće.“ Potom požuri da doda: „Lija kaže da su imali neki problem s kolima.“ „Hoćeš da kažeš, s kamionom.“ „Molim?“ Kafa pljusnu po stolu jer ju je Ajris pregrubo promešala u šoljici. „Pošli su Kuperovim kamionom. Ne kolima.“ Mili čvršće steže svoju šolju. „Dobro onda. Kamionom.“ Ajris je bila i te kako svesna pogleda koji su razmenili njeni roditelji. No nije je više ni bilo briga. „Ne sekiraj se“, oglasi se Bil. „Biće kod kuće u toku prepodneva.“


„Eto, vidiš“, vedro reče Mili, kao da je sad sve lepo zaokružila i uvezala urednom mašnom. „Savršeno“, promumla Ajris. Kafa joj se pela uz grlo s nekom novom gorčinom. Mora da se čupa odatle. Činilo joj se da joj je oduzeta određena količina snage, snage za koju se tako žestoko borila da je prikupi. Ali teže od svega drugog bilo joj je da izbaci iz glave sliku njih dvoje koji sede jedno uz drugo u kabini Kuperovog kamiona. Čekala je sinoć, rešena da prozove Liju. Ali pošto se ni do ponoći nisu pojavili, odlučila je da ih oboje otera do sto đavola. Kako nije mogla da zaspi, čitave noći je odsutno listala časopise, a potom je menjala televizijske programe. Da nije tih lepezastih borica oko očiju, potpuno bi se isto osećala kao da je opet u srednjoj školi i sedi kod kuće sama na kauču, uz časopis Sedamnaest, dok je Lija u gradu s nekim slatkim momkom za kojim Ajris potajno čezne. Naglo je ustala od stola. „I dobro sad, kuda ideš?“, upita Mili. „Na jezero.“ Napolju je bio vedar dan. Jutarnje kupanje odvelo ju je bliže sredini jezera nego ijednom dotad: podrugljivo tapšanje toj jednoj od malobrojnih pozitivnih posledica besa. Nogu i ruku omlitavelih od umora, Ajris se iščupa iz vode i zaputi se travnjakom ka kući. Kamion se još nije bio vratio. Na brzinu se istuširala, pa pozvala Triš. „Mogu li da skoknem do tebe u kafe?“ „Šta se desilo?“ „Ništa se nije desilo“, slaga Ajris. „Samo sam mislila da bismo mogle da srećno krenemo s radom na kuvaru.“ U pozadini se čulo zveketanje šerpi i tiganja. „Ovde mi još traje jutarnji špic“, othuknu Triš. Ajris se trže. Nije mogla da ostane na farmi više ni časa. A posebno nije želela da bude tu kada se kamion vrati. „Ne smeta mi da čekam. Smatraj me običnom mušterijom.“ U prizemlju su se njeni roditelji i dalje vrzmali po kuhinji, motreći na vrata. „A kuda sad ideš?“, upita Mili. Ajris šmugnu u predsoblje. „U grad.“ Samo što je nazula sandale, spolja se začu škriputanje šljunka. Sve troje istovremeno pogledaše. „Vratili su se!“, objavi Mili.


Ajris se skameni. Nije želela da bude uhvaćena tu, zarobljena u predsoblju sa još mokrom kosom i podnadulim očima. Obrnula se ka kuhinji, ali Mili je već preprečavala prolaz, pošto je i sama krenula na ista vrata. „Ajris, stvarno!“, progunđa Mili kada je ova tresnula u nju. Obe istovremeno krenuše ulevo, pa udesno, pokušavajući da oslobode jedna drugoj put. „Mama, možeš li prosto…“ Ali vrata predsoblja širom se otvoriše pre nego što je Ajris stigla da umakne. Samo što na njima nije stajala Lija. „Stivene!“, zagrcnu se Mili. „Kakvo iznenađenje!“ Ajris samo zinu. Otkud on ovde? „Uđi, uđi!“, stade da ga poziva Mili. U platnenoj košulji i sa desetak žutih ruža u ruci, Stiven je stajao na pragu sramežljivo se osmehujući. Slika i prilika viteštva. „Znam da sam poranio dva dana i izvinjavam se što se nisam najavio. Ali hteo sam da iznenadim Liju.“ Oči su mu blistale od radosnog nestrpljenja. Ajris istoga časa oseti sažaljenje prema njemu. „Gluposti“, reče Mili uvodeći ga u kuću. „Predivno si to smislio. Bile, vidi ko nam je došao!“ Nasuše još kafe, izvukoše stolice oko kuhinjskog stola. Zanemela, Ajris se ponovo nađe posađena za sto, sprečena u svome bekstvu u kafe. „I dakle“, reče Stiven gledajući u tri lica što su mu uzvraćala nervoznim osmesima. „I dakle“, ponovi Bil. U nategnutoj tišini što je usledila, Ajris pritaji dah čekajući ono glavno. Stiven se nakašlja i obazre se oko sebe. „I dakle, gde je Lija?“ „Šta su rekli?“, upita Triš. Zgrabila je Ajrisine ruke preko stola u separeu i prejako ih stegla. „Jao!“ „Izvini. Samo ne mogu da poverujem. Hoću da kažem, to je grozno, zar ne? Za tebe, podrazumeva se. Ali i za Stivena… jadničak.“ „Aha, jeste.“ Ajris istrese sadržaj torbe na sto. Bila je previše otupela da bi dalje raspravljala o tome. „Možemo li sada na rad?“


Triš odmahnu glavom. „Nema šanse! Dovrši priču.“ „Još nema svršetak. Lija i Kuper i dalje se ne pojavljuju.“ „Jesi li pokušala da ih zoveš?“ Ajris diže ruke. „Ja ne. Mada od Mili samo što ne pregore telefonske linije. Žena se doslovno zaključala u ostavu s telefonom, pravi se da traži navodno neko slatko pecivo, a u stvari bez prekida zove isti broj. A za to vreme tata sipa Stivenu šolju za šoljom kafe, na svega korak-dva od nje. A ona neprestano viče: ’Još tražim te kolače. Pojma nemam gde sam ih stavila.’ Kao da smo ćoravi pa ne vidimo onoliki žuti telefonski kabl koji je prikleštila vratima ostave.“ Trišina glava zaklima napred-nazad. „Blagi bože. A kakvo su objašnjenje dali? I da li je prošlo kod njega?“ Ajris sleže ramenima. „Samo su rekli da se odvezla u Vermont radi naručene građe.“ Triš razrogači oči. „Nisu pomenuli Kupera? Niti noćenje?“ „Ništa od toga.“ „Izvini“, reče Triš utišavši glas. „Zbog čega?“ Triš rečito osmotri staru drugaricu. „Meni sve to smrdi. Hoću da kažem, ne tvrdim da se bilo šta desilo između Lije i Kupera – uverena sam da jesu stvarno imali neki problem s kamionom. Ali ne znam ni ja… delovalo je kao da nešto upravo kreće između vas dvoje.“ Ajris opet diže ruke. „Hej, nećemo da trčimo pred rudu. Između mene i Kupera ništa se ne dešava.“ Na to otvori svesku i poče razdraženo da je lista. „Da pređemo više na posao, može?“ Triš odmeri fascikle i sveske rasute po stolu između njih dveju, pa zloslutno uzdahnu. „I znači, zaista ćemo pisati taj kuvar?“ „Zaista“, nepokolebljivo je obavesti Ajris. Potom zagrize čokoladirani kroasan, preklinjući u sebi slatko pecivo da joj otera neraspoloženje. Bilo joj je potrebno da se usredsredi na nešto pozitivno. Ali Triš nije odustajala. „Smem li samo još jedno pitanjce?“ Na licu je imala drzak izraz, onaj pomoću kog je obično dobijala to što hoće. „Nećemo o tome“, upozori je Ajris odgrizajući još jedan zalogaj kroasana. „Ovi su ti ubistveni, uzgred budi rečeno. Obavezno moraju da uđu u kuvar.“ „Ne brigaj.“ Triš prekrsti ruke na grudima. „Ali to će te koštati.“


Ajris pogleda u nju, ližući zalutalu mrvicu čokolade sa gornje usne. „Jedan recept za čokoladne kroasane za jedan neposredan odgovor. Hej, ubaciću čak i malo krema!“ Ajris zaškilji. „Nećeš valjda?“ „Gukni.“ „Triš.“ Ajris spusti poslednji komadić kroasana na tanjir. „Imaš na raspolaganju tri pitanja. I tu je kraj.“ „Tri? Šta si sad, duh iz boce?“ „Čeka nas posao.“ Ajris tresnu na sto velike korice s receptima da to naglasi. „Kvariigro. U redu onda. Da li bi trenutno najradije zadavila Liju?“ „Najradije bih zadavila samu sebe, ako baš hoćeš da znaš. To je bilo prvo.“ Triš zakoluta očima. „Ni za šta nisi ti kriva, Ajris. Prestani da budeš toliki mazohista. I dakle, šta ćeš reći Liji kad se bude vratila?“ Ajris zacokta. „Ne, ne, ne! Pitanja moraju da budu takva da odgovor glasi da ili ne. Znaš pravila!“ „Nije pošteno. Ako imam samo tri pitanja, onda su mi potrebni podrobniji odgovori.“ „Kako da ne. Onda se potrudi.“ „Pitanje broj dva: hoćeš li je prozvati?“ „Ne znam.“ „Kako to misliš, ne znaš? Valjda imaš nešto da joj kažeš?“ Ajris odlučno ubaci poslednji zalogaj kroasana u usta. „Ovo ti je bilo treće.“ „Ovo se ne računa“, odluči Triš. „Poslednje pitanje. Zaboravi Liju. Šta ćeš s Kuperom?“ „Šta s njime?“ „Obe znamo da gajiš određena osećanja prema njemu.“ „To me pitaš ili mi saopštavaš?“ Triš zažmiri. „Znaš šta? Na ovo poslednje ne moraš ni da odgovaraš. Već znam.“ Ajris se napravi da ne vidi drugaričin prevejani osmeh i grubo gurnu svesku preko stola. „Utoliko bolje za tebe. Krećemo. Ovde su neke beleške na kojima sam sinoć radila. Mislim da bi trebalo da počnemo od sadržaja, znaš, da bismo sebi napravile bar nekakav okvir za recepte.


Triš stade da lista svesku, ali njen detektivski pogled osta prikovan za Ajris. Biće to dugo prepodne. Posle sat vremena krenuli su da pristižu i prvi klinci na užinu, krmeljivih očiju i u jednakim ružičastim japankama. „’Ajmo, živo, živo!“, pozdravi ih bučno Triš, uz žustro pljeskanje rukama. „Zveknite po espreso, dame. Užina je za pet minuta.“ Ajris je posmatrala studentkinje kako namrštene prolaze vukući noge. „Izgleda da je neko sinoć lepo uživao u subotnjem provodu.“ „Svaka noć je provod kad imaš dvadeset jednu godinu“, promrmlja Triš. „Jesi li za još jednu kafu?“ „Ne, hvala. Pustiću te da se vratiš poslu. Imam ovde obilje materijala za početak.“ „Kad hoćeš da se opet nađemo?“, upita Triš. „Večeras sam slobodna, kad momci završe s treningom plivanja.“ Ajris nešto preseče jer je pomislila na Sejdi i Lili, na njihove treninge kilometrima odatle. „Možda možemo da zasednemo u petak?“ „Važi, nek bude petak.“ „Uh, čekaj!“, pljesnu se Ajris po čelu. „Znaš kako ćemo? Dođi u petak uveče na večeru, pa možemo posle toga da pretresamo recepte.“ Triš je sumnjičavo odmeri. „Šta je to u petak?“ Ajris izvi jednim ramenom, nastojeći da deluje nehajno. Bio joj je potreban Trišin pristanak. „Samo jedan mali skup. Sa Stivenovima.“ „Ovog vikenda dolaze da se upoznaju s tvojima?“ Ajris ne odgovori, već se umesto toga napravi da se usredsredila na sveske koje je trpala u torbu. „O, ne. Nemoj me pogrešno shvatiti. Volim da slušam prepričanu porodičnu dramu. Ali nisam sigurna da mi je nužno da joj prisustvujem.“ „Kad te molim“, preklinjući reče Ajris. „To je obična večerica. A stvarno mi treba neko da mi bude podrška. Možemo da sednemo za drugi kraj stola, dalje od ludaka.“ Triš odmahnu glavom. „Do samog bifea!“, dodade Ajris već bežeći ka vratima. „Sve na izvol’te.“ Na ovo Triš popusti, uz čujan uzdah. „O, u redu. Ali dužna si mi dodatna obaveštenja!“ „Piši mi recku!“, doviknu Ajris žurno izlazeći.


Šesnaesto poglavlje

U kući je vladala tišina kada je došla; staza koja vodi ka pomoćnim zgradama bila je prazna. Ajris sa olakšanjem prođe krupnim korakom kroz kuhinju. Dohvati jednu breskvu iz činije na stolu, pa se zaputi na sprat da se zavuče u svoju sobu. Neće ni pokušavati da pogodi gde je Lija upravo sad. Niti gde je Kuper. Biće je baš briga. Trišine beleške počivale su raširene oko nje: takosi s ribom i avokadom, piletina s krastavcem u tortilji, rezanci od heljde. Kulinarski obruč koji štiti Ajris u svome kaloričnom središtu. Hvatajući polako ritam, Ajris je krenula da oblikuje temu koja će povezati različite oblasti knjige, počev od poglavlja s porodičnim večerama s nogu. Ali najpre joj je bio potreban naslov. „Zauzete mame u žurbi“? Previše nezanimljivo. „Mame u trku“? Ovo više zvuči kao dečja slikovnica. A osim toga, neće li knjiga biti i za očeve? Nek za promenu prokleti muškarci malčice lupaju glavu nad time šta će spremiti i kako da navuku decu da se i ona malo vežbaju. Na kraju se odlučila za naslov „Zajedničke kreacije“ i upravo tad ču kako se dole zalupio komarnik. Privukavši kolena grudima, Ajris oslušnu. Nije bilo glasova. Ali časak potom na stepeništu zadobovaše koraci. Ajris pritaji dah. Ču se kucanje na njenim vratima. „Mogu da uđem?“ Ne čekajući odgovor, Lija otvori vrata. Pocrvene. „Ej, zdravo!“ Ajris otvori usta, pa ih zatvori. Pojma nije imala odakle da počne. „Došla sam.“ A onda, pošto Ajris nije odgovarala, dodade: „Pretpostavljam da si čula šta je bilo.“ Ajris odvrati oči. Nije htela da gleda u Lijin nevini osmeh. Niti u njene viseće tirkizne minđuše što su se devojački klatile dok je naherene glave čekala Ajrisin odgovor. Načas se zapita da li ih je svesno odabrala, znajući koliko joj oči uz njih deluju zeleno. I da li je namerno obukla baš taj teksas-šorts za vožnju do Vermonta, na sedištu do Kupera u kabini, s mrkim nogama dignutim na instrument-tablu. Ovoga puta je preduboko zabrazdila. „Iskreno, Lija, ne priča mi se o tome.“ „Možeš li da poveruješ da čitavu noć nismo mogli da mrdnemo?“


Ajris diže šaku. „A nije mi ni do slušanja o tome. Ni o tebi ni o Stivenu, niti o tome šta se događalo u Vermontu.“ Prvi put je Ajris pogleda pravce u oči. „Ali ne brini se, narudžbine za venčanje su ti u savršenom redu. Baš kao što su i bile, pre svega.“ Lija žmirnu. „Hvala. Izgleda da sam preterano burno reagovala…“ Ajris se glasno nakašlja, okrećući se ka svojim beleškama po krevetu. „Ima li još nešto? Pitam jer sam donekle zauzeta.“ Lija se okrete da pođe. „Niko nije bio kriv, znaš.“ Dakle, opet isto: bez izvinjenja, bez iskrenog objašnjenja. Tipična Lija. Dovoljno da Ajris pukne film. „Stvarno? A nisi me ti zatrpala svim svojim glupostima u vezi sa svadbom? Ko mi je preoteo putovanje u Vermont? Ko je nestao na čitavu noć, bez jednog jedinog telefonskog poziva? I šta ćemo s tvojim jadnim verenikom koji se pojavio na pragu s ružama i nije mogao da shvati kako to da niko od nas ne zna gde si kog đavola?“ Ajris shvati da joj se ruke sad tresu. „Što se toliko nerviraš?“ „Nerviram se zato što ti nikada ni za šta ne preuzimaš odgovornost. Nekako ti nikad ne padne na um da možda pogrešno postupaš. Ili da si možda povredila nekome osećanja, nekome nešto oduzela.“ Lija frknu. „A šta sam ja to tebi ikada oduzela?“ Besna, Ajris krenu da gura beleške u torbu, a kroz glavu joj je proletao spisak već unapred gotovih pritužbi. Barbike u detinjsvu, najdraže farmerke, momke. „Imam posla. Neću više s tobom da igram ovu igru.“ Ajris se progura pored nje na vratima, pa kao oluja produži hodnikom. Bilo joj je potrebno da se nadiše vazduha. „Ajris, čekaj, samo hoću nešto da ti objasnim…“ Ajris diže ruku. „Poštedi me.“ Ali Lija nije odustajala. Povika sa vrha stepenica: „Je li ovo zbog Kupera? Jer ništa se nije dogodilo.“ Ajris stade kao ukopana na poslednjem stepeniku. „Ko je pomenuo Kupera?“ „O, ma daj! Otkad to tebe zanimaju drvene konstrukcije, Ajris? Prilično je providno šta se događa.“ Poćutala je, a onda pokuša da povuče reč: „Čuj, nisam baš tako mislila.“


Ali bilo je prekasno. Ajris se okrete i pogleda u nju. „Ne, naravno da nisi. Baš kao što nisi mislila ni da se previše napiješ, niti da napustiš koledž, niti da nekoliko godina lunjaš po Evropi.“ „Kakve veze sad sve to ima s tobom?“ „Svakakve! Ja sam ta koja vadi kestenje iz vatre umesto tebe, Lija. Ja te vozim kući kad se ošljemaš. Ja zovem telefonom da ti obezbedim poslove na kojima ti bez trunke razmišljanja daješ otkaz. Ja sam ta koja se svake godine seti tatinog rođendana. Ali ti svejedno i dalje uzimaš!“ Lija ozlojeđeno isturi bradu. „Navedi makar jednu stvar koju sam ti uzela.“ Ajris sevnuše oči. Sve joj se vratilo kao bujica. „Džejka Tanera. Dan uoči maturske večeri.“ „Onog klinca iz prodavnice sladoleda? To je bilo u srednjoj školi, Ajris. Odrasti!“ „Upravo u tome i jeste stvar! Dakle, zašto i sad praviš ista sranja? Tad nisi želela Džejka Tanera. I mislim da ni sad ne želiš Kupera. Ali moraš da podsetiš nas ostale da možeš da ih imaš. Gora si od Templtona, moraš sve da zapišaš kao pas samo da bi označila svoju teritoriju!“ Lija se oglasi smehom nalik kašlju. „Jadno je to što pričaš.“ „Zanima te da znaš šta je jadno? To što treba da se udaš za ovog sjajnog čoveka, a upropastićeš to. Izgubićeš sve.“ Lija se stušti niz stepenice ka Ajris, usplamtelih obraza. „Ja da izgubim sve? A ti? Zaboravljaš Pola? Uz to, Kupera ne bi ni…“ Naglo je zaćutala i poklopila rukom usta. Ajris glasno uvuče vazduh. „Hajde. Čik izgovori.“ Lija zavrte glavom. Ali Ajris ovoga puta nije htela da odustane. „Da pogađam. Kupera ne bi ni zanimala neka poput mene?“ „Nisam to rekla!“ Ajris joj se unese u lice, a glas joj je bio tih i drhtav. „Ali to si mislila, zar ne?“ Na to obrte leđa Liji. „Ajris, molim te…“ Ajris joj mahnu da se udalji, a u grlu joj je zapinjao jecaj. Na izlazu na terasu uhvati se ukoštac s kvakom, drmnu je jednom, pa još jednom, ali vrata ni da maknu. Lija joj se približi iza leđa. „Daj da ti pomognem.“


„Ostavi me na miru!“, urliknu Ajris. Konačno savlada bravu na vratima terase i svom snagom ih povuče. Vrata odleteše u stranu kada je izjurila, gutajući vlažni vazduh. Potom se skljoka na stolicu-ležaljku. Sedela je čitav sat, a sunce na licu sušilo joj je suze u slane stazice. Ali Ajris ih nije brisala. Misli su joj bile usmerene na jezero, na ptice, na vrelo sunce na upaljenim obrazima. Okružena svime time, pokušavala je snagom volje da rastera otupelost. Samo osećaj, reče sebi. Samo osećaj, i slušaj, i diši. Po svoj prilici je zaspala, jer prenula ju je zvonjava telefona. Ajris otvori oči i vide da je sunce niže nad horizontom i da je hlad prešao na terasu. Preletela je pogledom ekran telefona. Kuća. Preplavi je olakšanje. Bilo joj je potrebno da čuje glasove svoje dece. „Sejdi? Jesi li to ti, dušo?“ „Ja sam“, reče Pol. Ajris istoga trena ustade. Pol je nije nijednom zvao otkako je došla kući, te joj želudac zaigra. „Je li sve u redu s decom?“ „Deca su dobro“, reče on. „Igraju se napolju.“ Osetivši olakšanje, Ajris se osvrte ka kući, i dalje mračnoj i tihoj. „To je dobro.“ Oklevala je, čekajući da Pol nastavi. „I kako je tamo?“ Ovo pitanje je razdraži. Pola baš boli uvo kako je tu. Nego je posredi nešto drugo. „Lepo. Šta se to dešava, Pole?“ Oklevao je. „Čuj, moram nešto da ti kažem.“ „Šta?“ „Poslaću ti neke papire da ih pregledaš. Hteo sam unapred da te obavestim.“ Ajris se ukoči. „Kakve papire?“ „Prosto neke papire iz kancelarije. Moramo početi da razmišljamo o određenim stvarima.“ „Iz tvoje kancelarije?“ Ajris siđe sa terase na travu. Pođe travnjakom, ne odvajajući od uva telefon koji je krčao. „Još si tu?“, upita Pol; glas mu se čuo slabije. „O čemu ti pričaš, Pole? Reci mi šta šalješ.“ Pol je ćutao.


Na drugoj strani jezera neravna obala se uzdizala i udaljavala od vode, krševite, reckaste stene obrasle divljom jelovinom. Sunce je klizilo za drveće i izranjalo između krošanja, te Ajris požele da šmugne i sakrije se tamo. „Pole, ti to tražiš razvod?“ Ove reči su je gorko zapekle u ustima. „Ajris. Molim te. Samo to pregledaj, pa me zovi posle.“ „Isuse Hriste. Tražiš razvod.“ „Ajris, morala si pretpostaviti da to sledi.“ „Ko ti je ta?“, vrisnu Ajris u telefon. Pol ne odgovori odmah. A onda reče: „Zar je zaista važno koja je bila?“ Kao da joj se zemlja uzdiže pod nogama; Ajris joj pođe u susret i kleče. Varao ju je. Čak i pre no što su počeli odvojeno da žive, pokušavala je da se otrese tog poražavajućeg osećaja da možda ima drugu. Lupala je glavu, ispitivala ga, čak pribegavala uhođenju, koje je na kraju samo razbudilo grižu savesti u njoj. I za sve to vreme Pol je poricao, i to tako nepokolebljivo da se Ajris pitala nije li sišla s uma, ne umišlja li možda sve to u svojoj glavi. I na kraju se oglušila o sopstveni instinkt. „Ajris?“, začula je Polov glas iz telefona, koji je bila ispustila negde u blizini, ali ne uze ga ponovo. Travnjak poče da se vrti oko nje. I tad je osetila vibracije žurnih koraka. „Ovde sam.“ Bila je to Lija. Sklonila je Ajris kosu sa čela dok se ova naprezala, jednom pa dvaput, da bi se potom ispovraćala na travu. Između njih se sa zemlje čuo Polov glas. „Halo? Jesi li tamo?“ Lija šutnu telefon u stranu bosom nogom, a Ajris ga je krajičkom oka posmatrala kako se kotrlja od nje. Zagnjurila je lice u travu, upinjući se svom snagom da oseti njenu vlagu. Njene bockave travke. Sve, samo ne taj razorni pritisak koji joj jača u grudima. Lijine ruke nežno joj kliznuše oko struka. „Molim te. Nemoj.“ Ali jecaji su joj svejedno navirali iz grla. „Tu sam, uz tebe“, šapnu Lija. Pol se razvodi od nje. Lagao ju je. To se zaista dešava i Ajris ničim ne može to da spreči. Nema vremena da pregleda pukotine i zakrpi naprsline. „Pol mi je rekao…“, zagrca Ajris. „Sve je u redu. Uz tebe sam.“


Kao malo dete, Ajris se omlitavi. Njihale su se tako usred ogromnog travnjaka. Lija je nije puštala. Napred-nazad, napred-nazad, sve dok suze nisu presahle, a nebo prestalo da se vrtloži u Ajrisinoj glavi. Ponedeljak je Ajris preležala u postelji. Nije znala čime ju je sestra opravdala niti kakvim je rečima objasnila Ajrisino iznenadno povlačenje u meke dubine koje je nudio njen dušek. Samo je znala da je sredinom prepodneva Mili ovlašno kucnula u vrata kako bi je obavestila da će biti na farmi, za slučaj da joj zatreba. I znala je da je, nešto kasnije, neko kraj njenog kreveta ostavio poslužavnik s prepečenim hlebom i čajem. Posle toga su usledile tišina i tama. I Ajris je zaspala. Kada se podosta kasnije probudila, nebo je bilo tamno, pa je s mukom razabrala kazaljke sata na noćnom stočiću. Pokazivale su dvadeset pet do jedanaest. Dohvatila je malu lampu kraj kreveta. Poslužavnik s prepečenim hlebom bio je odnesen, a namesto njega su stajali činija sa svežim voćem, novi čaj, sendvič. Ajris iskapi čaj, koji se bio ohladio. Ali iznenadi je neočekivana slatkoća na suvom jeziku, pa bez najave neobuzdano zajeca u jastuk. Kada se ponovo isplakala, štrpnula je malo dinje, koja je takođe rasplaka. Voće ju je davilo u grlu dok se upinjala da ga proguta, ali ona duboko usađena mučnina u stomaku već se povlačila, pa je naterala sebe da pojede još nešto. Pokušala je da grizne sendvič, a onda opet legla i utonula u dubok i neometan san. Kada se sledeći put probudila, bio je utorak. „Ajris?“ Na vratima je stajala Lija. „Jesi li budna?“ Ajris se prevrte na leđa i zagleda se u beli plafon. Njegova ubitačna bezbojnost bila je kao odjek njene tuge, te je čvrsto zažmurila. „Treba da ustaneš i nešto pojedeš“, kaza Lija, pažljivo sedajući na krevet. Spustila je na noćni stočić nekakav tanjir; Ajris oseti kako joj se želudac prevrće od mirisa svežih jaja. Zavrtela je glavom. „Zaista“, kaza Lija položivši dlan poviše njene šake. „Biće ti bolje.“ Ajris se pridiže na laktove i pređe pogledom po sobi. Boja kajgane bila je previše jarka, Lijin dodir previše jak. Pobunila se kada je sestra prišla prozoru i razmakla zavese. „Izvini, ali ovo je za tvoje dobro“, ne popusti Lija. Sunce je preplavilo sobu, a Ajris zamisli kako joj rožnjače zahvata požar. Nakon dvadeset četiri sata neprekidnih suza i tame, oči su joj bile kao spržene, kapci zatvoreni koliko su se naduli. Nije ni marila što ne vidi. I bolje je tako. Lija opipa hladnim dlanom Ajrisino čelo. „Mama već brine.“


Ajrisin glas je bio hrapav od neupotrebe. Progutala je pljuvačku. „Šta si joj rekla?“ „Samo to da je Pol zvao.“ Lija je s nežnošću pogleda. „Znaju.“ „Varao me je.“ Lija položi hladni dlan na Ajrisin obraz. „Žao mi je. Nije te nikada ni zasluživao.“ Ajris se okrete od nje i navuče prekrivač do same brade. Čitavog leta usredsređivala se na to da preživi razdvajanje. Ali to nije bilo ništa u poređenju s razdornom konačnošću koju je osećala sad. Razdvojen život značio je tek ćušku; razvod je bio udarac koji razlama. „Kako da ti pomognem?“, upita Lija. „Hoćeš da ti uključim tuš?“ Ajris odmahnu glavom, a na oči joj ponovo navreše suze. So joj je pekla podbule kapke. „Hoću svoju decu“, zaplaka prekrivši lice šakama. „Uskoro će biti ovde. Ali mislim da je bolje da imaš ovo malo vremena za sebe, slažeš se?“ Pošto Ajris nije odgovorila, Lija se pruži ka njoj i poče da joj trlja leđa u sporim krugovima, onako kako je Ajris radila sa svom svojom decom kad su bila mala. Ajris se izvi, priljubljujući se uz sestrinu ruku. Kroz nju su kuljale slike nalik otrovnom talasu: Polova sivosmeđa kosa koja je lepo počela da sedi tik iznad ušiju. Jamica u njegovoj bradi, koja iščezava kad se osmehne. Koliko li vremena ima otkako je poslednji put to videla? Onaj njegov naročit pokret kojim svakog jutra namešta novine za kuhinjskom radnom površinom, uredno podavijajući sve strane iza članka koji čita. O, kad bi mogla isto tako i ona da podavije i zašuška iza nečeg ovu svoju patnju! Kada joj je plač konačno jenjao, a disanje opet zadobilo svoju uobičajenu kadencu, Lija zavrnu pokrivače sa nje. „Hajde“, blago reče. Ajris se nije oduprla kada ju je Lija povukla za zglob šake, isprva lako, potom jače. Dozvolila je sestri da je izvede iz postelje. Nemo je pošla za njom u kupatilo, gde Lija podvrte rukave i saže se u tuš-kabinu da odvrne česmu. Kada joj je Lija smakla pogužvanu spavaćicu preko glave, Ajris se nije pobunila. Umesto toga je samo stajala, gola i poslušna, pod postojanim mlazom vruće vode i dozvoljavala sestri da je nasapuna. Dok joj je Lija trljala glavu šamponom, Ajris otvori oči. Sa druge strane kupatilskog prozora komešalo se lišće drveta. Jedna ptica prhnu sa grane.


Sedamnaesto poglavlje

Narednih nekoliko dana Ajris je bežala u Hempstedsku biblioteku, gde je obezbedila miran sto u jednom mračnom uglu, svojevrsnu pećinu gde može da liže sebi rane. Ta biblioteka je bila zgrada od istorijskog značaja, zidana od cigle i dograđivana godinama, te je Ajris uživala u njenoj tamnoj, klimatizovanoj utrobi. Izlazak iz spavaće sobe tek je prvi korak, znala je to. Mada jeste izbacila iz sebe deo onog početnog jada, u njoj je tvrdoglavo ostao duboko bolan šok, sličan tupoj glavobolji. A bilo je i trenutaka kad bi neočekivano zasuzila. Zamislila bi Lilinu ružičastu sobu kod kuće: da li će joj ostati ta kuća? Ili pak Džekov strpljivi izraz lica: kako uopšte da objave tu vest deci? Nije mogla da zamisli ni da će imati kapaciteta za bol koji će tek uslediti. Budila se usred noći setivši se kartonskih kutija s dečjom odećom koje je brižljivo spakovala na tavan i pitala se kod koga li će one završiti. Kao da ju je razvod konačno nagnao da prebere čitavu zajedničku prošlost, jednako i sećanja i imovinu. Ali jedno pitanje ju je proganjalo više od svih drugih. Ko je vlasnik uspomena – tog svetog tla zajedničke prošlosti? Ako se porodica razdeli, kako će čuvati i obnavljati za svoju decu te uspomene, na odmorima, na svadbama, prilikom rođenja njihove vlastite dece, a da ih ne ukvari sumorni talas griže savesti? Da bi potisla od sebe te slike, Ajris je nastojala da se usredsredi na sledeći trenutak, sledeći sat, sledeći obrok. Bio je sada neizbežen, taj tok koji ona nije mogla da promeni. I koji, uostalom, kako je otkrila, nije baš mnogo ni marila da menja. U subotu je poštar doneo na farmu pljosnat smeđ paket, naslovljen na Ajris. Ostavila je pošiljku netaknutu na kuhinjskom stolu. Porodica je to njeno otvoreno izlaganje nekada tajne rane posmatrala s tihim strahopoštovanjem. Koverat je ostao tamo sve do doručka sledećeg dana, kada je Bil naglo ustao sa stolice i odneo ga u radnu sobu. „Kad budeš spremna“, rekao je Ajris pošto se vratio za sto. A ona je zahvalno klimnula glavom. Triš se javljala više puta otkako joj je Ajris telefonom saopštila vest. Bila je besna i zabrinuta, te je navaljivala na Ajris da dođe do nje. Ali ona nije bila spremna ni sa kim da se vidi. Na kraju je Triš popustila pod uslovom da Ajris odgovara na njene poruke, slate na svakih sat vremena, koje su Ajris istovremeno i dovodile do ludila, i najdublje tešile.


Mili se pak držala na zvaničnoj distanci i samo pratila ćerku zabrinutim očima, spuštajući pred nju sitne ponude: šolju kafe, topao mafin, pohaban album sa starim porodičnim fotografijama. Sve su to bili nagoveštaji utehe, a ipak davani sa rastojanja pružene ruke, kao da bi se Mili mogla raspasti ili izgovoriti nešto zbog čega će se kajati ukoliko ostvari telesni kontakt. To nije iznenađivalo Ajris; bila je navikla na takvo majčino uzdržano iskazivanje osećanja. No bila joj je zahvalna što joj se još ne nameće sa sopstvenim brigama i savetima, za koje je znala da će uslediti kasnije. Verovatno u vezi s decom. Ili bračnim savetovalištem. Mili nije bila pobožna, ali zakletva je zakletva. A porodica – porodica je sve na svetu. Ajris je nakon onog popodneva dozvolila sebi jedan kratak poziv upućen Polu. Nije se javio, zbog čega joj je laknulo. Samo je jedno i imala da mu kaže. Sačekala je, sa srcem u podgrlcu, da mu se uključi govorna pošta. „Pole“, izgovorila je upinjući se da zvuči staloženo. „Šta god da budeš radio, da nisi slučajno rekao deci. Zucni im jednu reč pre nego što ja dođem kući, i iskidaću te na paramparčad. Pred Bogom se kunem da ću to uraditi.“ U tome nije smerala da se preda; nagnaće njega da saopšti deci vest, ali kontrolisaće način na koji će im biti saopštena. I biće prisutna, da pokupi krhotine. U četiri po podne u petak, Ajris je sedela skljokana nad stolom u biblioteci. Odavno je već bila završila poglavlje „Zajedničkih kreacija“, a sad je privodila kraju deo sa idejama za porodični doručak, koji joj je, krajnje iskreno, izazivao mučninu. Pogledala je na sat. Sigurno su dosad Stivenovi roditelji doleteli i dovezeni su sa aerodroma? Čitava porodica je bila preokupirana njihovim iščekivanim dolaskom još od Polovog telefonskog poziva, što je svima kidalo živce, ali možda je bilo i dobrodošlo da im odvuče pažnju; Ajris je zahvaljujući tome mogla da iščezne sa svojim beleškama za kuvar, a Mili i Lija su išle iz sobe u sobu, paničile zbog večere dobrodošlice i pripremale gostinsku sobu. Stiven i Bil su redovno bežali na golf igralište, kada im to dozvole, ali mnogo češće su bivali poslati kakvim zadatkom ili do tezge, da pripomognu dok žene biju boj sa sastavljanjem jelovnika i pretresanjem rasporeda za stolom. Dolazak Viletsovih bio je u neku ruku sam po sebi mini-svadba jer je prvi put spajao ove dve porodice, pa su Stendiši lepršali po sopstvenoj farmi kao usplahireni pilići. Ajris prikupi stvari i požuri niz stepenice biblioteke ka svojim kolima. Iako je i dalje gajila snažne sumnje u vezi s predstojećim Lijinim venčanjem, ovog dana je trebalo brinuti zbog večere. Mili će se zapitati gde joj je ćerka. A Ajris je strepela od večeri koja je čeka. Makar je imala dovoljno pameti da pozove i Triš. Kod kuće se Ajris na brzinu istuširala i obukla svetloružičastu bluzu i pantalone od drap platna. Vrteći glavom dok je zakopčavala crne sandale koje je Lija „pozajmila“,


pokušala je da zagladi ogrebotine na štiklama. Odozdo, sa terase, pele su se blage vibracije muzike. Izvirivši, načas je ugledala Liju u ljupkoj crnoj haljinici zvonastog kroja. Kraj nje je stajao Stiven, ispeglan i svež kao uvek, a ruka mu je zaštitnički počivala na njenim krstima. Ajris se toliko bila zaplela u sopstvene patnje da nije ozbiljnije posvetila misli njegovom dolasku iznenađenja od pre neki dan. Ali Lija se, po običaju, nekako iskobeljala iz vermontske katastrofe. Iskreno, Ajris nije mogla ni da pretpostavi šta je Lija ispričala Stivenu, ali očigledno nije bilo nekog zameranja. Nikakvo iznenađenje. Dole u prizemlju, Mili je prevazišla sebe, te Ajris, dok je išla kroz kuću, oseti načas grižu savesti što nije tog popodneva ostala kod kuće da pomogne majci. Sve je bilo svedeno a opet otmeno, baš onako kako Mili Stendiš voli. Starinske stolove u dnevnoj sobi krasili su džinovski buketi krinova i hortenzija u dostojanstvenim srebrnim ibricima. Duž kuhinjskog ostrva nizali su se jednostavni beli tanjiri sa samolepljivim ceduljicama koje su svaku posudu određivale za neko od njenih omiljenih letnjih jela: pileći file s lavandom, grilovano povrće iz bašte, raznobojne kombinacije mlade zelene salate. Prvi put posle mnogo dana Ajris oseti da joj teče voda na usta. Taman kad je htela da se zaputi napolje, začu zveckanje stakla u ostavi za serviranje. Lija je stajala sagnuta nad bifeom. Ajris ju je posmatrala kako sipa sebi čašicu zlatnosmeđe tečnosti – očevog viskija? – i ispija je naiskap. Ne znajući da je i Ajris tu, Lija pritisnu oči presavijenom papirnatom maramicom. „Ti to plačeš?“, upita Ajris. Lija se obrte i na silu se osmehnu. „O, uspela si da siđeš. Jesi li sigurna da si pripravna za ovo večeras?“ „Sve je u redu“, reče Ajris sa oklevanjem. „A ti?“ „Da, razume se. Samo sam malčice umorna.“ „Čuj, htela sam da ti zahvalim na ovih poslednjih nekoliko dana. Stvarno si bila uz mene.“ Pre no što je stigla da nastavi, Lija je privuče u brz zagrljaj. „O, prestani, obe ćemo se rasplakati. Naravno da sam bila uz tebe.“ „I kad smo već kod toga…“, zausti Ajris. Potom se izmače i iskreno se zagleda u Liju. „Samo hoću da znaš da i ja želim da budem uz tebe.“ Lija naheri glavu. „A to znači?“ „Znači da ponekad izgledaš pomalo preopterećeno.“ Lijin izraz lica neprijatno se izmeni.


Ali Ajris je bila rešena da ovo istera do kraja. „Kada je Pol rekao da hoće razvod, mislila sam da će me to rasturiti. Ali neće. Imam tebe, mamu, tatu. I decu. Nije mi potrebno da se oslanjam na Pola. Niti i na jednog drugog muškarca.“ „Tako i treba, Ajris. Drago mi je što te čujem da to kažeš.“ Lija se osvrte prema gostima koji su sedeli sa druge strane staklenih vrata. „A ni tebi nije potrebno da se i na koga oslanjaš.“ Lija žmirnu. „Šta hoćeš da kažeš?“ Ajris pokaza ka treperavim svetlima napolju, ka gostima, cveću. „Mislim na sve ovo. Jeste sjajno. Stiven je sjajan. I srećna sam zbog tebe. Ali… nisam ubeđena da si i ti srećna.“ „Ja sam veoma srećna, Ajris.“ „U redu, možda jesi. Ali to ne znači da moraš da uskočiš u ovaj brak i ostaviš za sobom sve ovo na čemu si ovde toliko marljivo radila. Znam da taj brak nije ono što ti želiš. Vidim da se boriš sa sobom.“ Lija zavrte glavom. „Ti mene zavitlavaš? Stvarno mi to govoriš upravo sad?“ „Čuj, znam da je rđav trenutak, ali samo me saslušaj. Srljanje u ovaj brak ne mora da bude rešenje. Uz tebe sam šta god da odlučiš.“ „Da odlučim? Šta ti to pričaš, Ajris? Kako se usuđuješ da mi to govoriš, i baš večeras, od svih večeri!“ Ajris krenu da je uhvati za ruku. „Lija, posmatram te ovih poslednjih nedelja. Gutaš pilule, prelaziš iz raspoloženja u raspoloženje. Znam šta vidim.“ Lija istrže ruku. „Ne znaš ti ništa.“ I na to cimnu i otvori vrata terase, ostavivši Ajris samu u dnevnoj sobi. „Tu si!“, začu se iza nje Milin glas, utanjen i izvežban, i Ajris istoga trena prepoznade majčin zvanično-društveni ton. „Izađi ovamo na terasu, dušo. Svi su ovde!“ Zaista su i bili tu. Samo što je Ajris oprezno kročila napolje, Bil joj pruži džin-tonik. „Dobro potegni. Uskoro ću da održim zdravicu“, upozori je namignuvši. Dvema porodicama se povodom ove večeri pridružila i šačica bliskih prijatelja. Terasa je prosto blistala, sva u nevestinskim tonovima. Ružičaste i bele hortenzije spuštale su se u otmenom slapu iz staklenih vaza na sredini stola, zastrtog stolnjakom u krem boji, tako da je zeleno lišće dolazilo do izražaja. Između rebrastih čaša stajale su raštrkane majušne niske sveće i čitava slika je prizivala koprenastu romantiku neke scene iz Sna letnje noći.


„Ajris, voleo bih da te upoznam sa svojima.“ Stiven pođe ka njoj, dečački držeći majku podruku. „Ovo je moja majka Adel. Moj otac Lans.“ Stivenova majka imala je isti nemoguće beli osmeh kao i njen sin. „Bogme smo se naslušali o svima vama i o ovoj prelepoj farmi“, reče. Ajris se osmehnu i kradom pogleda u Liju, koja je stajala sa strane kao siroče i izbegavala da pogleda ma kome u oči. „Prvi put ste na farmi?“, upita Ajris učtivo. „Da. I prvi put se susrećemo s tvojima“, naglašeno dodade Adel. Već smo se čudili zašto se to oteže.“ Svi se nespokojno nasmejaše. Ajris otpi dobar gutljaj džina. Kod ove nema glumatanja, pomisli. Uprkos sitnoj građi, Adel Vilets je zračila snagom. „Prošlog meseca smo konačno uspeli da namamimo ove dve ljubavne ptičice u našu kućicu na poluostrvu. Makar smo imali prilike da malo bliže upoznamo Liju.“ Ajris se zapita kolika li je ta njihova „kućica“ u Gros Pointu, budući da je na osnovu Lijinih opisa odmora na Vašingtonskom poluostrvu znala da je to ekskluzivno mesto, puno prostranih imanja. „Veoma smo uzbuđeni što tvoja sestra stupa u našu porodicu“, reče Lans. „Imamo krupne planove za dodavanje njene harizme našoj fondaciji.“ „Izuzev, naravno, u slučaju da dobijemo unuče pre nego što smo se nadali“, cifrasto se zakikota Adel. Lija uzvrati osmehom budućem svekru i svekrvi, ali bio je to onaj stegnut, lažni osmeh koji je Ajris i predobro znala. „A kad smo već kod toga“, progovori Lija pomalo drhtavim glasom, „nadala sam se da porazgovaram s vama malo više o nekim mojim idejama za fondaciju. Otkako sam došla kući, razmišljam kako bih svoje iskustvo na farmi mogla iskombinovati sa obrazovnim radom koji vi organizujete.“ Pogledala je u njih s nadom. Adel nakrivi glavu. „Nisam sigurna da uspevam da te pratim, draga.“ Ali Lans je klimao glavom. „Daj da čujemo do kraja.“ Lija duboko udahnu. „Majka i ja se poigravamo idejom da našu farmu usmerimo ka solidarnoj poljoprivredi. Znate već šta je to, namenska proizvodnja za lokalnu zajednicu.“ Poćutala je. „U okolini Sijetla ima mnogo solidarnih poljoprivrednih imanja. To je sjajna prilika da deo dece iz vaše fondacije stekne iz prve ruke iskustvo u saradnji sa zajednicom. Razmišljala sam – da li bismo tamo mogli razmotriti neki program obrazovnog rada na farmi?“


Ovo dvoje se zgledaše. „Ali naša fondacija je posvećena Specijalnoj olimpijadi!“ Ajris je znala na šta Lija cilja. Uprkos sukobu sa sestrom, u sebi je navijala za nju. „Razumem. Ali s obzirom na svoje vlastito stručno znanje, pomišljala sam da započnemo program za određen broj dece s posebnim potrebama. To uključuje i njihovo obrazovanje na planu lokalnog prehrambenog poslovanja i ujedno razvija sposobnosti za samostalan život. Posredi je nešto što prevazilazi samo sportski aspekt fondacije.“ „Zanimljivo“, milostivo dopusti Adel, upitno gledajući u muža. „Dopada mi se što razmišljaš van standardnih okvira“, dodade Lans. „Mada je trenutno naša žiža na prikupljanju fonda“, reče Adel. „Kao što smo već pomenuli u razgovoru, fond je presudan za programe koje nudimo. A to bi ti bila dobra prilika za vatreno krštenje.“ Stiven, koji je pomno slušao obe strane, konačno se uključi u razgovor. „Lija poseduje mnoge talente, kao i neke sveže ideje za koje mislim da bi uistinu donele koristi fondaciji.“ Umirujuće joj se osmehnuo. „Izabraćemo neki zgodniji trenutak da sednemo i o tome popričamo.“ Ali Lija nije bila dovršila. „Divim se radu koji obavljate“, obrati se Stivenovim roditeljima. „I čast mi je što ću učestvovati u njemu. Ali ja sam više za rad s ljudima nego za rad u kancelariji.“ Lans blago zatrese svoju praznu čašu. Ajris je prosto osećala kako se svako njihovo moguće interesovanje za ideje njene sestre topi zajedno s ledom u njegovoj čaši. „Jeste li imali prilike da obiđete farmu?“, ubaci se Ajris u pokušaju da pruži malo podrške. „Prosto je neverovatno da su Lija i majka započele taj posao pre samo dve godine.“ „Tja.“ Kao da ništa nije čula, Adel pruži ruku kraj nje i dotače Liju po kosi. „Draga, jesi li sigurna da nećeš da izvadiš ovaj cvet? Deluje pomalo uvelo po ivicama.“ Lija prinese drhtavu ruku krinu. „Ona izgleda predivno, mama“, prekide je Stiven, pa priđe i skloni Lijinu ruku od pomenutog krina. Ajris ga je obožavala zbog toga. Adel sleže ramenima. „Eh, naravno da izgleda predivno, mili. Uvek je divna. Samo sam rekla…“ Taman u pravi čas, začu se nežni zvon noža o staklo. Bil Stendiš zvanično stade u čelo stola. „Ako smem reći koju reč“, započe nakašljavši se. „Voleo bih da zahvalim svima vama što ste večeras došli da proslavimo Lijin i Stivenov budući brak, a naročito susret


naših porodica. Stivenu, Adel i Lansu od srca želimo dobrodošlicu u naš dom. I u naš život.“ Usledi žamor odobravanja. „Večeras je moja divna žena priredila gozbu kojom ćemo se osladiti, te vas sve pozivam da nam se pridružite. Neka ovo bude prva u nizu mnogih porodičnih večera.“ Uvek džentlmen, Bil priđe Adel da je poljubi, a zatim se rukova s Lansom. „A nazdravio bih i ja, ako smem.“ Lans srdačno diže svoju čašu. „Zahvalni smo što se ujedinjujemo s porodicom Stendiš, finim novoengleskim rodom, što nešto znači kad ja to kažem.“ Usledi pauza, a onda se gosti zasmejuljiše i ponovo zažamoriše u znak odobravanja. „A i sami imamo nešto da objavimo. Kao što mnogi među vama znaju, naša porodica vodi Fondaciju ’Vilets’ posvećenu Specijalnoj olimpijadi. Sa ushićenjem pozivamo Liju, nadarenu mladu ženu čija budućnost, po našem mišljenju, nosi obećanja, da se pridruži našoj fondaciji kao rukovodilac nacionalnog ogranka za prikupljanje sredstava.“ Ajris oseti kako joj lupa srce, čiji zvuk nadjača tek provala aplauza. Preko puta nje su Bil i Mili stajali na ivici terase, a izraz lica im je lebdeo negde na pola puta između nesigurnosti i lažnog veselja. Stiven se osmehivao od uva do uva i sa iščekivanjem gledao u Liju. Ali Lijin bledunjavi osmeh bio je dovoljan odgovor. Ajris sačeka da Lija ugrabi priliku da se otrgne od čestitki i lepih želja kojima su je svi zasuli. Ulovila ju je kraj bifea. „Kako se boriš?“ Ajris se obazre oko sebe, pa utiša glas. „Viletsovi baš preteraše sa ovim uvaljivanjem tebi večeras pred svima.“ Lija uze čašu šampanjca i izruči je naiskap. „To je nova prilika“, bezizrazno reče. „Zavitlavaš me, zar ne? Praktično su te silom uvukli u posao pred čitavom porodicom.“ Lija spusti čašu na poslužavnik, umilno se osmehnu momku zaduženom za bife, pa uze još jednu. „Ajris, moraćeš da prestaneš s time.“ Ajris je bila iskreno zbunjena. „Ali upravo sam gledala kako im govoriš da hoćeš da im predložiš neke svoje ideje u vezi s farmom, a oni te nisu čak ni saslušali! Umesto toga su te proizveli u rukovodioca ogranka za prikupljanje sredstava.“ Lija zavrte glavom. „Nisu oni mene ni u šta proizveli. Stivenova porodica se razlikuje od naše, Ajris. Kada se stupa u takvu porodicu, moraju se podneti i neke žrtve.“ Ajris uzmače. „Izvini. Dakle, hoćeš da mi kažeš kako istinski želiš taj posao?“


Lija joj se zagleda u oči. „Kažem ti da gledaš svoja posla.“ I na to prođe, očešavši Ajris. „Ajris!“ Kraj nje se odjednom stvori Triš. „Hvala bogu te si ovde! Sumnjam da ću preživeti ovu večeru.“ „Nego šta ćeš.“ Triš se hitro obrte. „Kaži mi sad kako ti izgledam.“ Haljina boje kajsije fantastično joj je stajala uz tamne kovrdže i preplanulu kožu. „Nova mi je. Računala sam, od ovog kuvara ima da se obogatimo preko noći, pa onda mogu baš i da se pružim i počastim malo ovu matoru gospođu.“ Pogledala je naniže, u upadljiv dekolte. „A i ove dve gospođe!“ Ajris se osmehnu. „Bajno izgledaš.“ Makar ima u njoj neku dozu spasa. Pronađoše svoja mesta za stolom, koja su, na Ajrisin užas, bila tačno preko puta Mili, a ona nije delovala nimalo slavljenički kad je tropnula na svoju stolicu i ošinula pogledom prazne tanjire pred njima. „Gde je jelo?“, prošišta preko stola ka Ajris. Ajris se sluđeno obazre oko sebe. „Zar nije za to zaduženo osoblje u kuhinji?“ Ali izraz Milinog lica opomenu je da ne započinje raspravu. „Pođi sa mnom. Odmah.“ Čim su se našle u kuhinji, majka odbaci od sebe smireno držanje kao kakav vreo tanjir, pa krenu istovremeno da upućuje najmljeno osoblje i da preslišava Ajris. „Jesi li znala išta o Lijinom zaposlenju u tom ogranku za prikupljanje sredstava? Pojma nisam imala da će se tvoja sestra uključiti u fondaciju Viletsovih.“ „Nisam, mama. Kunem se. Lija mi ne priča baš sve.“ „A šta će biti s njenim radom na farmi?“ Mili istrže rukavice pravo iz servirkinih ruku i odsečno otvori rernu da lično pregleda pile. „Volela bih da si je odgovorila od toga, Ajris.“ „Kako sam mogla? Nije mi ni kazala!“ Ali te reči njena majka ne ču, onako zadubljena u hranu. „Ajris, nosi pile na sto, brzo, dok se nije ohladilo.“ Prebacila je krpu preko Ajrisine podlaktice, pa joj ugurala oval u ruke. Ajris oprezno krenu ka vratima, držeći ovale pune soka dalje od svilene košulje. Čim ova nevesela večera bude gotova, ide u svoju sobu s flašom vina! „Nećeš da prospeš?“, doviknu Mili za njom. „Mogu sama, mama!“, prasnu Ajris, ali istoga trena zažali jer je prekasno shvatila da su vrata terase zabravljena, a ona nema slobodnu ruku da ih otvori. „Ovaj, mama!“


Iza nje se začu zveket šerpi. „O, bože blagi!“, zavapi njena majka. „Pogačice s bosiljkom!“ Kuhinju ispuni oblak dima. Očajna, Ajris potraži pogledom kuvara, koji je bio zgodno zbrisao u ostavu. „Ovaj, može li neko da mi…?“ „Dozvoli meni.“ Ajris se okrete i shvati da zuri naviše u Kupera Vudsa. Kosa mu je još bila mokra i mirisao je na sapun. Oval joj se nakrenu u rukama. „Otkud ti ovde?“ „Tako dočekuješ sve goste?“, razvuče on usta od uva do uva, a onda brzo poseže rukom da ispravi oval. „Zvao me je tvoj otac. Nadam se da je to u redu.“ Ajris nije baš tako zamišljala suočenje s Kuperom. Ne posle one ispale u vezi s Vermontom prošlog vikenda i posledičnom nedeljom njenog skrivanja. Dabome da nije došao da spasava nju i oval s piletinom. Bila je toliko zaokupljena već samo pokušajima da svakog dana ustane iz kreveta, kao i da odvuče misli na drugu stranu kuvarom, da je istisnula Kupera Vudsa iz glave. Ili je makar tako verovala. „Ajris, nosi salate!“, zakrešta Mili. Kuper razigrano izdiže obrve. „Hajde, Ajris. Nosi salate.“ Ona mu preko volje prepusti pile, a još nevoljnije pođe za njim napolje, noseći majčine salate. Srećom, gosti su, izgleda, bili nesvesni kuhinjskog rasula sa druge strane zida. Ajris kradom pogleda u Kupera kada je spustio oval s piletom pred njenog oca i pozdravio ga pljesnuvši ga po leđima. Upinjala se da ga ne prati očima dok se vraćao do njenog kraja stola i sedao na svoje mesto pored Triš. „Izvinjavam se što kasnim“, reče u pozdrav svima. Lijine oči zadržaše se na Kuperu za trun predugo. „E pa, Kupere, nisam znala da ću imati to zadovoljstvo da te vidim večeras“, reče Triš munuvši Ajris. Ajris joj uzvrati laktom. „Zadovoljstvo je moje“, kaza on gledajući pravo u Ajris. Potom utiša glas. „Nedostajala si mi ove nedelje u ambaru. Je li sve u redu?“ „Ni-nije mi bilo dobro“, zamuca ona i pogleda u stranu. Pokuša da se usredsredi na božanstvena jela koja su upravo pronosili oko stola, a ne na kovitlac onespokojavajućih osećanja što su se vihorila oko nje.


Pridodajući im, Mili spusti jedan oval ispred Ajris i saže se, pa progovori oštrim šapatom. „Šta Kuper Vuds traži ovde?“ Lija ih je posmatrala, obrva takođe upitno izdignutih. „Pozvao ga je tata“, odbrambeno šapnu Ajris. Ali još dok je to izgovarala, Ajris shvati da joj je laknulo što je njen otac pozvao Kupera. Štaviše, da je oduševljena. Mili se ponovo saže, preblizu. „Znam da si imala tešku nedelju, dušo, ali ovo nije veče kad se zove baš svako.“ Ajris prekipe. Jedva je prikupila snagu za ovu večeru. I sedi sada tu, sva uljudna i fina, i osmehuje se gostima kao ono majmunče na navijanje što lupa tasovima. A sopstveni brak joj je u čabru. I onda se pojavljuje Kuper, zanosan i lep, kao spasitelj ovala s večerom. I na kraju i Lija, koja ima kraj sebe čudesnog čoveka, a na prstu dijamant, ali i dalje kao da joj to nije dovoljno. I Mili, njena rođena majka, koja ne može da pogleda dalje od svojih ovala i nasleđenih stolnjaka da bi primetila da oko nje poput talasa nadolazi kriza. A ipak, uprkos svemu tome, Ajris se nakarminisala i pojavila se za stolom. Da se ja pitam, pomisli, zaslužila sam usranog Oskara. Grizla je usnu i pokušavala da ukroti bes prema svima njima, i upravo u tom trenu Mili se pruži i izruči ogromnu kašiku kuskusa s karijem na njen tanjir. „Mama, neću, hvala.“ „Ali zašto nećeš? Predivno je jelo. Lično sam ga spremila“, reče Mili ponešto glasnije. „Jeste predivan“, kaza Ajris utišavši glas. „Ali znaš da ne volim kari.“ Mili se namršti. „O, uzmi samo neki zalogaj, Ajris! Oduševićeš se. To je Lijino omiljeno jelo.“ E tu joj je pao mrak na oči. „Sjajno. Onda nek Lija dobije moj deo!“ Ajris se naglo pruži preko stola kroz divovski cvetni aranžman na sredini i dograbi sestrin tanjir. Uz čujno struganje viljuškom, prebaci uvredljivo brdašce priloga na njega, pa ga tresnu na sto ispred Lije, koja poskoči na stolici. Razgovor se prekide. U čelu stola, njen otac nesigurno naheri glavu. „Ajris?“ „Šta je bilo?“, dreknu Ajris. „Pa to je Lijino omiljeno jelo!“ Našavši se u bezbednosti kupatila, odvrnula je česmu i pustila vodu da teče, držeći se obema rukama za lavabo na postolju. Na vratima se začu tiho kucanje. Ajris jeknu.


Triš promoli glavu. „Au, nisi se zezala“, našali se zatvarajući vrata za sobom. „Večere za stolom Stendiša nisu se ni za trun promenile.“ „Baš mi pomažeš.“ Ajris potapka obraze hladnom vodom. Triš se saosećajno osmehnu, okrećući se da izađe. „Bolje se pojavi tamo. A uz to mislim i da se Kuper pita kuda si otišla.“ Kuper. Ajris se zapita koliko je video. I šta li sada misli. Trenutak potom, na vratima se opet začu kucanje. „Evo“, zastenja Ajris i otvori vrata. Milino lice bilo je uspijeno. „Duriš se tu? Pitam zato što propuštaš veče koje je Liji značajno.“ „Mama! Treba mi minut vremena.“ „Već si nam ga dovoljno oduzela. I čisto da se zna, nisam baš uživala u onoj sceni.“ Mili se obrte u mestu. Ajris je zurila za majkom dok je ova izlazila. Zatim je ponovo zatvorila vrata i pritisla čelo o ogledalo. A onda udari njime. Tad shvati da neko opet cupka ispred vrata. Ovoga puta širom ih je otvorila. „Mama, nisam raspoložena…“ Pred njom je, naslonjen na dovratak i sa rukama u džepovima, stajao Kuper Vuds. „Dakle, podseti me da ti nikad ne spremim kuskus“, kaza, a licem mu se razli spor osmeh. Ajris se trže i pocrvene. „Izvini. Izluđuju me moji.“ „Zar ne služe porodice upravo tome?“ Pre nego što je stigla da odgovori, on prođe jednom rukom oko njene glave i nežno joj zadenu zalutao pramen kose za uvo. Prsti mu ostadoše načas tu, dodirujući je po obrazu. Ajris porumene. „Ovaj, treba ti kupatilo?“ „Ne.“ Odjednom Ajris više nije mogla da izbegava tu temu. Igre joj nikada nisu išle od ruke, a tu je bio Kuper Vuds, dodirivao je po kosi, i to u kupatilu njene majke, ništa manje. „Čuj, što se tiče Vermonta…“, započe. „Šta se tad dogodilo? Mislio sam da si rekla kako ćeš sa mnom.“ Ajris se namršti. „I rekla sam. Hoću da kažem, želela sam, ali ti si poveo Liju.“ Kuperu se nabra čelo. „Samo zato što je došla u ambar i rekla da ti ne možeš.“


„Šta? Nisi je ti zvao?“ „Nisam. Zaključio sam da si se predomislila. Lija je sama tražila da pođe umesto tebe.“ Ajris zavrte glavom. Odjednom je u tom dovratku bilo pretoplo. A Kuper Vuds je stajao preblizu. „Je li ti dobro?“, upita Kuper. Uneo joj se u lice i ispitivao izraz na njemu. „Samo mi…“ Glas joj se prekide kad su im se oči susrele. „Šta ti samo?“ „Samo mi treba…“ „Ovo?“ Kuper se saže ka njoj i nežno priljubi usne uz njene usne. Usta su mu bila vatrena i opojna kao letnja breskva. Tačno onakva kakvima ih je zamišljala. Tu se skupilo čitavo to leto i zagrcnuto, zamamno stalo između njih. Ali prekidoše ih. „Ajris, gde si ti? Desert je spreman.“ Iza ugla ostave za serviranje pojavi se Lija s naslaganim kompletom prefinjenih metalnih činijica, onih koje je majka čuvala za naročite prilike. Zastade, a činijice opasno zveknuše. „O!“, izusti, a oči joj sa Ajris pređoše na Kupera u trenutku kad su se razdvojili. Prva progovori Ajris. „Daj da ti pomognem!“ Pružila je ruke ka činijama, a Lija joj ih predade bez ikakvog pitanja. Pomno je posmatrala Kupera, koji gurnu ruke u džepove i nakašlja se. „Samo sam se umivala“, objasni Ajris izvodeći žurno sestru na terasu, gde su ostali čekali. Lija ništa ne reče, ali dok su svi sedeli oko stola, dodajući jedni drugima majušne činije sa nezamislivo crvenim jagodama, Ajris je zurila sebi u krilo ne uspevajući da obuzda osmeh. Neće pogledati kradom u Kupera, na drugoj stolici od nje, jer je znala da je pažljivo posmatra. Neće pogledati ni u sestru, čiji je radoznali pogled osećala na sebi kao uporan teret. Taj trenutak je bio njen, i premda nije baš do kraja znala kako se oseća, nepogrešivo prepoznatljivi osmeh koji je s mukom susprezala između bolnih obraza bio je prilično gadan izdajnik.


Osamnaesto poglavlje

O, bože. O, bože. O, bože. Čitave noći se Ajris tumbala i prevrtala u krevetu, kao uzvrpoljena srednjoškolka. Poljubio ju je. Kuper Vuds je poljubio nju. Misli su joj neprestano letele ka tom poljupcu. Ka punoći njegovih usana. Njegovom toplom dahu, koji je udahnula kad su se rastavili. Ali potom su usledili naknadni udari. Lijin slučajni nailazak i bolni izraz njenog lica. Da li se i ona nekada tako ljubila s Kuperom Vudsom? Da li sada žali za onim što je Ajris tek prvi put okusila? No najneodložnije i najstrašnije bilo je ono jedno pitanje koje je Ajris odbijala da razmotri, koje nije ni mogla da razmotri sve dok ne osvane novi dan donoseći i određenu objektivnost. Ajris je još bila udata žena. Majka. I time se dosad ponosila. To je potvrđivalo da, uprkos svemu, nije dozvolila da je savlada slabost kao Pola. Nije popustila samoći, sumnji, svome egu na štetu porodice. A sad taj poljubac. Od svih pitanja što su joj se kovitlala po glavi dok se te noći prevrtala među čaršavima, jednome se Ajris neprestano vraćala. Šta je ona sada, posle ovoga? Idućeg jutra se probudila kao mamurna. U kupatilu se zagledala u svoj odraz, dotakla se po licu, potražila na sebi promenu. Maltene je očekivala da će u ogledalu videti drugu osobu. U prizemlju su Viletsovi sedeli za stolom i pili kafu s njenim roditeljima. Lija i Stiven još nisu bili sišli. „O, pa dobro jutro“, pozdravi je Bil. „Dobro jutro, tata.“ Ajris se saže nad očevu stolicu, stidljivo, da ga poljubi. Pitala se, kao kada je bila srednjoškolka, da li može da vidi po njoj šta joj se sinoć dogodilo. I šta bi pomislio kad bi to mogao videti. Na njenu žalost, lončić za kafu bio je prazan, pa je zato čekala kraj radne površine, napola slušajući razgovor koji se vodio iza nje dok je kuvala novu turu kafe. „A što nam se ne pridružiš?“, upita Mili. Nije to toliko bio poziv koliko vapaj u pomoć. „Upravo pričamo Adel i Lansu o farmi“, reče Mili.


„Sigurno je bilo lepo odrastati u ovako prirodnom okruženju“, kaza Adel, naglo preusmerivši pažnju na Ajris. Kafu je pila bez mleka, što je Ajris nekako i delovalo primereno njoj. „Imale smo sreće“, saglasi se Ajris sipajući sebi kafu i sedajući za sto. Jedva je čekala da pobegne napolje. „Mada vam je sigurno Lija sve već pričala.“ Lans i Adel istovremeno odmahnuše glavom. „Sestra ti je ćutljiva“, reče Adel. „Prava mala zagonetka.“ Ubaci se Mili. „Lija je bila prvoklasan plivač, znate li to? U jezero smo je ubacili već sa dve godine! Nismo mogli da je isteramo iz vode.“ Lans se s toplinom zasmeja, ali Adel se okrete ka Ajris. „A ti? Jesi li i ti bila uspešna plivačica?“ Uspešna? Ajris proguta vrelu kafu, rastrojena upornošću Adelinog pogleda i upinjući se da odredi makar jednu stvar u kojoj bi sebe uistinu mogla opisati kao „uspešnu“. „Ne baš kao Lija“, priznade. „Ali volela sam da plivam. I sad volim.“ „A čime se baviš?“ Ajris okrznu pogledom sat na zidu. Je li ovo nekakvo saslušanje? „Ja sam književni agent“, odgovori, pa brzo ustade. „Ali sada radim na sopstvenom projektu.“ „Uskoro će biti objavljena Ajrisina prva knjiga“, pohvali se Mili u njeno ime. „Kuvar. S receptima od namirnica neposredno sa farme, umnogome u duhu našeg porodičnog posla.“ Ajris pogleda načas u majku, zapanjena otkrićem da joj je Mili posvetila i za toliko pažnje da shvati na čemu ona radi, a jednako se zapanjila i što je majka tako zdušno promoviše. Ali Milin cilj nije se mogao pogrešno protumačiti – navodila je loptu pravo u gol Viletsovih. „Još nemam izdavača, mama“, ispravi je Ajris, prećutavši vrlo realnu mogućnost da ga možda nikada neće ni imati. Da je trenutno ta knjiga tek nešto malo više od pustih snova dve stare drugarice, a njoj i terapija u izbegličkom životu. „Još je u fazi rada“, objasni ona Adel. „Baš šarmantno. A čujem da imaš i decu. Gde su?“ U glasu joj se osećao procenjivački prizvuk od kojeg se Ajris sva nakostreši. Mili pogleda sebi u krilo. „Uskoro dolaze“, reče Ajris. „Trenutno su u letnjem kampu.“ „A muž?“


Ajris ispi kafu do kraja i pođe ka sudoperi. „Moram na posao“, obrati se svima uz usiljen osmeh. „Ajris je vrlo zauzeta“, ču kako Mili govori ostalima dok je ona sama užurbano punila termos kafom. „Jesam li pomenula da ovog leta radi i na restauraciji jednog našeg starog ambara?“ „Ma nije valjda?“, kaza Adel. „Znate, jednog leta Stiven je…“ Ali Milin glas nadjača Adelin. „Takva nam je ona. Knjige, restauracija ambara. Uvek u poslu do guše.“ Dva–nula za Mili Stendiš. Konačno se jednom Ajris činilo da su u istoj ekipi. Ispred ambara je bio parkiran Kuperov kamion. Ajris sa oklevanjem zastade ispred ulaza. Šta jedna još malo pa razvedena žena na prekretnici zapravo treba da kaže sutradan po ukradenom poljupcu? Unutra je Kuper stajao na merdevinama, okrenut leđima, ali osetio je da je ona došla. „Dobro jutro.“ „Dobro jutro i tebi.“ Ajris nikako da natera sebe da pogleda gore i vidi šta on radi. Jedva je primoravala telo da miruje, jer je odjednom bolno zažudelo da pobegne. Progovori, naredi ona sebi. Sada, dok je previsoko na merdevinama da bolje pogleda tu ruinu u koju si se pretvorila. Ali pre no što je stigla da odluči šta će mu reći, Kuper je već silazio. Ajris se uposli metlom koja je stajala u blizini; zgodan rekvizit za izvlačenje od razgovora, kako je zaključila dok je kao sumanuta čistila piljevinu. Između njih se diže oblak prašine, ali ona je i dalje čistila. Nije prekinula čak ni kada je Kuper prišao i stao kraj nje. Čak ni kad je dohvatio dršku metle da bi joj je nežno izvukao iz ruku. „Ajris.“ Bio joj je strahovito blizu. Nije imala drugog izbora do da mu uzvrati pogledom u oči. Kuper spusti metlu uza zid. „Što se tiče onog sinoć…“ Ajris trepnu. „Da?“ Kuper poćuta, pažljivo birajući reči. „Hteo sam da krenem od izvinjenja.“ Ajris presta da diše. „Ali nije mi žao. Poljubio sam te. I drago mi je zbog toga.“ Ona odahnu.


„Samo se izvinjavam ako sam prekoračio granicu. Ne znam šta se događa između tebe i tvoga muža. Ali želim da znaš da sam već neko vreme želeo da uradim ono što sam uradio sinoć. I nadam se da te nisam uvredio ili te doveo u neprijatnu situaciju.“ Ajris nije mogla da progovori. Ali otkrila je da može da se pokrene. Živo je zamahala glavom levo-desno: Ne, ne, nisi me uvredio. A u njoj su ludovale misli: Da, da, i ja sam to želela! „I znači, sve je u redu?“, upita on uhvativši je za nadlaktice. Nije to bio zagrljaj, ali Ajris oseti toplinu njegove kože na svojoj koži. „Što se toga tiče…“ Ajris zaćuta. Želela je da mu kaže. „Već si znao da živim odvojeno od muža.“ Kuper ozbiljno klimnu glavom. „Sad se razvodimo.“ Eto. Izgovorila je. „Ajris, od srca mi je žao.“ Privukao ju je uz sebe; brada mu je počivala na njenoj glavi. „Ne moraš da zalaziš u detalje.“ Ispričaće podrobnije neki drugi put. Kada bude spremna. „Samo sam htela da znaš.“ Kuper je blago steže. „Hvala ti što si mi ukazala poverenje.“ To je bilo sve što joj je trebalo da čuje. Zajedno su se bacili na završni rad na podupiranju. Kuper je proverio mere drveta koje je moralo da se iseče, a Ajris se pak posvetila testeri i komadima građe. No nije mogla da se usredsredi. Umesto toga je ulovila sebe kako blene uz merdevine u Kupera. U leviske koje su mu savršeno stajale. U snažna ramena koja su se glatko pokretala ispod izbledele majice dok radi. U spoju sa sparinom dana što je odmicao, sve to joj je izazvalo vrtoglavicu. A šta sad?, neprestano se pitala. Jesu li samo prijatelji koji su jedno drugome obznanili osećanja, ali su ih odgovorno ćušnuli u zadnji džep? Ili su nešto više? I da li je ona luda što želi nešto više u ovom stadijumu života? Na ovo pitanje je znala odgovor. Cimnula je gajtan i iščupala ga iz utičnice. U ovakvom stanju nimalo joj nije nužno da rukuje električnom testerom. Kuper pogleda niz merdevine. „Šta je bilo?“ „Samo mi treba predah.“ Izašla je i priljubila se uza zid ambara, hrapav i već topao od vreline sunca.


Pod njom se, zelena i mirna, protezala površina jezera, te Ajris zažude da se potopi u vodu. Ali izgleda da je i neko drugi imao istu tu nameru. Travom je koračala Lija, ka suprotnom kraju dvorišta, tamo gde je travnjak i vodu delio samo pesak. Zastala je i osvrnula se. Za njom je išao Stiven, sporim i odmerenim korakom, kao da je duboko zamišljen. Bili su tačno ispod ambara i glasovi su im lebdeli naviše, omogućavajući Ajris da se ne oseća baš toliko kao uhoda. „Izvini“, reče Stiven zastavši na korak-dva od Lije. „Kao što rekoh, pojma nisam imao da će moji roditelji to da objave.“ Lijine ruke bile su prekrštene na grudima. Okrenula mu je leđa. „Daj, Lija“, kaza Stiven pružajući ruke ka njoj. „Molim te da me razumeš.“ „O ovome smo već razgovarali!“, viknu Lija. „Obećao si da ću nekako moći sama da odredim svoju ulogu u fondaciji.“ „Ništa još nije odlučeno!“, bio je uporan on. „Čuj, ovo možemo da razrešimo. Razgovaraću s njima.“ Ajris pogleda ka kući i zapita se da li još ko može da ih čuje. Stiven i Lija su možda mislili da su odabrali mesto na bezbednom rastojanju od kuće, ali voda uvek prenosi glasove preko jezera. Lija se obrte ka njemu. „A moj rad ovde na farmi?“, upita, i Ajris shvati da ona plače. Nagonski je zakoračila ka sestri. „Ovaj posao sam razvila svojim dvema rukama, iz gole zemlje. Otkako sam se vratila ovamo, shvatila sam koliki deo mene čini ova farma.“ Lija raširi ruke i razmahnu ka njivama i ambarima nad njima dvoma. „Ne mogu tek tako da sve to ostavim.“ Glas joj se tad utiša u tih i molećiv ton koji Ajris jedva razabra. „Ne traži to od mene, Stivene.“ A tada je Stiven privuče uza se i ona se predade. Diže lice ka njemu i stade očajnički da ga ljubi. Odahnuvši od olakšanja, Ajris se okrete od njih. Nije želela da gleda kako se Stiven saginje ka travi, ne puštajući Liju iz ruku. Tog jutra nije samo ona vodila svoje unutrašnje borbe. Ali to joj nije donelo neku utehu.


Devetnaesto poglavlje

Krajem tog dana Ajris je već bila izmoždena, mada više od briga nego od posla. Uspela je da prebrodi popodne s Kuperom, koji se, začudo, ponašao kao da se ništa nije desilo. Bio je u svome uobičajenom prijateljskom raspoloženju, ali nju je upravo to „uobičajeno“ i mučilo. Da se nije predomislio? Međutim, nije morala da se uzrujava. Dok su sređivali za sobom, Kuper se nasloni na prikolicu kamiona i pažljivo je odmeri. „Šta je bilo?“ Ajris skloni kosu sa lica, odjednom svesna koliko je po svoj prilici prašnjava i znojava. Ni nalik onoj brižljivo konstruisanoj pojavi od sinoć. Ovoga dana nije imala ni štikle ni karmin. „Ništa“, kaza on. Ali njegov dečački osmeh govorio je upravo suprotno. Kako to da čovek od trideset devet godina i dalje može toliko da liči na svoju fotografiju iz školskog godišnjaka? „Jesi li za jedno kupanje?“ „Ovde?“ Ajris nervozno pogleda nizbrdo ka kući, pitajući se šta li ostali rade i šta će misliti ako se ona sjuri do vode i uskoči u nju s Kuperom. A tačno je to želela da uradi. „Ovde. Ili na drugoj strani, u zatonu, ako bi radije tamo.“ Ajris godinama nije bila u zatonu. Običan peščani jezičak, to legendarno mestašce protezalo se oko ugla, od gradskog pristana za čamce, i pratilo drvećem obraslu obalu gde je jezero bilo šire i dublje. Ovo omiljeno sastajalište omladine moglo se pohvaliti liticama koje su bile među najvišima na jezeru, kao i kanapom za ljuljanje na kom su Ajris i Lija kao deca provodile silno vreme. „U zatonu“, reče ona, a grudi joj ispuni talas uzbuđenja. „Samo sačekaj da trknem do kuće po kupaći.“ To je samo kupanje u vreo dan, govorila je sebi dok je žurno preturala po svojoj komodi. Onaj izbledeli crveni kupaći neće moći da posluži. Imala je teget kostim iz jednog dela koji je ponela od kuće, ali kada je u njemu stala pred ogledalo, zapitala se gde joj je bila pamet. Tako nešto bi obukla Mili. Pomamno je krenula da kopa po fioci, a onda shvatila da nema više ništa.


No imao je neko drugi. Ajris šmugnu preko hodnika u Lijinu sobu. Saplete se o Stivenove mokasine, a onda se zaputi ka ormaru. To se ništa ne razlikuje od Lijinog „zajmljenja“ njenih novih crnih sandala, zar ne? Dve fioke niže, ubola je premiju. Izvadila je najpre gornji deo crvenog bikinija koji je Lija imala na sebi kad je onog popodneva sedela na Kuperovoj prikolici. Zgađena, zafrljačila ga je iza sebe na tepih. Bio je tu još jedan bikini, crn, na pertlice, kako je poraženo shvatila. Lija nije rađala decu; njen zategnuti stomak pripovedao je jednu priču drugačiju od Ajrisine. Najzad se dokopala kostima s gornjim delom u vidu majice, boje čokolade. Koji odabrati? Donji deo je bio visoko izrezan, zbog čega se sva zgrčila. Stvarno je trebalo da bude uporna sa onim prokletim stacionarnim biciklom u teretani. No svejedno je tutnula ukradeni kupaći pod mišku. Zaton je delovao kao da se smanjio. Ajris se i dalje iznenađivala kako neke stvari koje su joj nekada, kao detetu, izgledale velike sada više nisu takve. Kao da joj čita misli, Kuper izreče naglas njena osećanja. „Konopac sad više ne deluje onako zlokobno, zar ne?“ Ajris pogleda duž obale ka liticama što su se naglo izdizale uz samu ivicu vode. „Ne deluje“, slaga. „Ni izbliza ne ostavlja onaj utisak.“ Sada nije bilo šanse čak ni da razmotri penjanje na te stene. Majčinstvo na neki svoj način zatire svaku pomisao na bilo šta što makar i izdaleka izgleda opasno. Jahanje je jednako povredi glave. Skijanje priziva slike ordinacije na ortopediji. A to je značilo da ljuljanje na užetu uz odraz sa litice od devet metara obećava sigurnu smrt. „Hajdemo“, reče Kuper pre no što je stigla da sračuna koliko ima od vrha najviše litice do vode. „Sada? Mogli bismo prvo da prošetamo.“ Ali Kuper je već bio zbacio majicu i upravo je kaskao ka vodi. „Čekaj!“, doviknu ona za njim. Prvi koraci bili su hladniji nego u plitkom pojasu jezera kod kuće njenih roditelja, pa se ukopala stigavši do pola lista, verovatno predstavljajući nesrećan prizor. Nadala se da će uspeti da se potopi pre nego što se Kuper osvrne. „Hajde!“, pozva je on. Ajris se skanjerala. Pogledala je naniže pa uvukla stomak jer joj se gornji deo kupaćeg popeo iznad pupka. Makar joj zadnjica ne visi, primetila je sa zadovoljstvom. Jednim hitrim odrazom zaronila je pod vodu, osećajući se snažnom i sigurnom u svoje zamahe. Začas posla ga je stigla. „U dobroj si formi!“, uzviknu Kuper. Ovo je ispuni novom navalom adrenalina, koja ju je držala sve do obale ispod užeta.


Tamo su izgacali iz vode i produžili uz šljunkovitu obalu. Kuper je prvi stigao do podnožja stenja i krenuo da se penje, osvrćući se da proveri ide li i ona. Sivo kamenje bilo je ogromno i glatko, prilično lako da se savlada. Negde na sredini, Kuper joj pruži ruku. Ajris je prihvati, dotakavši ga prvi put tog dana, i dopusti mu da je izvuče gore. „Nema još mnogo“, zabrekta on. Pratila ga je naviše u stopu i posmatrala mišiće njegovih preplanulih leđa. Uskoro su stigli do vrha; iza njih se nalazio šumarak kržljavih borova, a pred njima se prostirala široka plava površina jezera i neba. „I dalje je prilično zlokobno“, šapnu ona čučnuvši na isturenu ivicu, a Kuper se nasmeja, pa joj položi ruku na rame. „Ne moramo da skačemo“, reče. „Samo sam mislio da bi bilo lepo da malo uživamo u pogledu.“ Ajris sede i privuče kolena grudima, a Kuper tropnu kraj nje. Kosa mu je štrčala u mokrim nakostrešenim pramenovima; prošao je rukom kroz nju takvim pokretom da je Ajris nešto secnulo posred srca. Uzdrhtala je. „Hladno ti je?“ „Ne“, reče ona cvokoćući. Sunce je bilo nisko, a po stenju je počinjao da pirka lak vetrić. „Evo ovako ćemo.“ Obgrlio ju je jednom rukom, ovlašno, a ona se pripi uz njega, sva brideći od topline svoje i njegove kože ispod tanke koprene jezerske vode. „Bolje?“, upita on, a ona klimnu glavom i načas zažmuri. „I dakle, venčanje će sad već brzo, a?“ Venčanje. Nije o tome Ajris želela da razgovara tu gore. Ne s Kuperom, ne uz sve ono ostalo što joj se neprijatno vrtelo po glavi. „Je li Lija napeta?“, upita on. Ajris pogleda u njega krajičkom oka. U Kuperov snažni profil, u njegov nos s najneprimetnijom grbom na sredini, starom sportskom povredom koju je ona smatrala lepom. Zašto je pita za sestru? „Ne znam“, iskreno reče. „Verovatno.“ Osetila je njegove oči na sebi. „Vas dve niste baš preterano bliske, je li?“ „Nismo“, priznade ona. „Nekada jesmo bile, rekla bih, ali ako hoćeš iskreno, ne sećam se kada.“ Lija je i sad bila tu, s njima na stenju. Ali umesto da je odgurne od sebe, Ajris ugrabi priliku.


„A šta je s vama dvoma?“, upita, a nešto je preseče ispod grudi kada je to izgovorila. „Kako to misliš?“ Ajris proguta knedlu. „Ti i Lija. Ponekad delujete blisko. Kao da se kapirate.“ Čekala je da Kuper o tome promisli, pitajući se nije li prešla granicu. Ali u poslednje vreme mnoge je granice prešla. „Pretpostavljam da jesmo bili u neku ruku bliski“, konačno reče on. „Prošlog leta.“ Ajris zabaci glavu i isturi bradu, okrenuvši lice vetru koji je duvao nad stenama. Znači, to je. „Vratio sam se kući otprilike u isto vreme kad i ona i naleteli smo, kao, nekoliko puta jedno na drugo.“ Pogledao je u nju. „Ali nije bilo ničeg ozbiljnog. Nismo se zabavljali, ništa slično.“ Ajris se prvi put okrenu licem ka njemu. „Zaista?“ On klimnu glavom; oči su mu bile plavetne kao ta voda i to nebo oko njih, i odjednom Ajris oseti da se ošamutila od olakšanja. On se vedro nasmeja. „Brinula si se?“, upita je. „Da je bilo nečeg krupnijeg?“ Ajris sleže ramenima, odjednom se zastidevši. „To se mene ne tiče“, brzo reče. „Ali prosto ste mi delovali kao da između vas postoji neka spona. Tako ste razgovarali. A i ono u kafiću, kad je bila pijana pa si se ti umešao.“ Kuper klimnu glavom. „Verovatno postoji spona. Ili je makar postojala. Kada sam se vratio u grad, bio sam prilično van sebe. Šeri i ja smo se upravo bili razveli. Ja sam prodao kuću i napustio svoj posao. To je najgori način da se vratiš kući, znaš?“ Ajris klimnu glavom. O, i te kako je znala! „I onda sam jednog dana video tvoju sestru za tezgom. Bila je kod kuće, kao i ja, i započinjala novi posao sa svojima, i svaki put kad sam svratio, ona bi me u neku ruku oraspoložila. Znaš kakva je Lija.“ „Aha, tako deluje na ljude.“ „I zato sam je pozvao da se provozamo čamcem mog ćaleta.“ Ajris je slušala dok joj je Kuper pripovedao o izletima na jezero sa Naomi i još nekim radnicima sa farme. Bila je u pravu, izlazili su zajedno. Ali i dalje nije mogla da pohvata konce. „I dobro, ako se ne ljutiš što pitam, zašto se niste smuvali?“


Kuper se zagleda u vodu. „Nije to bila baš ta situacija. Ja sam tek kretao iznova. A osim toga, još je sve bilo sveže posle onog teškog raspada.“ „Na šta misliš?“ „Pa znaš, na nervni slom.“ Ajris se žustro okrete. „Kakav nervni slom?“ Kuper je pogleda u oči, pa zaškilji. „Nisi znala?“ Ajris odmahnu glavom, a stomak joj ispuni iznenadna strava. Je li Kuper posle razvoda imao nekakav slom živaca? Tad je u trenu prože bujica sažaljenja, a za njom talas straha. Nije želela da sažaljeva Kupera. Sebično od nje, da. Ali u ovom trenu joj je trebao Kuper kao uzdanica, onakav kakav je delovao. „Veoma mi je žao. Nisam znala da si to preživeo.“ Kuper zavrte glavom. „Ne ja. Tvoja sestra Lija.“ Ajris se zagrcnu; u grlu joj je bujao tih smeh. „Čekaj. Ti meni pričaš da je Lija imala nervni slom?“ Kuper ju je radoznalo proučavao. „Ne bih se šalio s nečim takvim, Ajris. Bilo je prilično ozbiljno.“ Ajris zavrte glavom. „Lija ume da reaguje malo osećajnije, znaš? Čitavog života ne zna kud udara, da se tako izrazim. Naprosto je ne poznaješ toliko dobro.“ Kuper se okrete ka njoj, namršten. „Ajris, uopšte nije bila posredi sitnica. Bila je hospitalizovana u Njuhempširskoj bolnici. Na prinudnom lečenju. Nisi znala?“ Njuhempširska bolnica bila je psihijatrijska ustanova. U prikrajku Ajrisinog mozga nešto poče sitno da kljucka. „Na prinudnom lečenju?“ Kuperov glas se ublaži. „Aha. To se primenjuje kad nekog moraju da zaštite od samoga sebe.“ „Hoćeš da kažeš da je Lija bila sklona samoubistvu?“ „Ne znam. Ali bila je u rđavom stanju. Ostala je u bolnici nekoliko nedelja. Ponovo sam je video tek u avgustu.“ Uprkos prohladnom vetru, Ajris je osećala da joj ponestaje vazduha. „Niko mi ništa o tome nije rekao.“ Ali duboko u sebi Ajris je sve vreme znala da nešto nije u redu, te je sada svom snagom raspali bolna griža savesti. Čitavog leta je gledala Liju kako se kljuka tabletama. Dođavola, čak je prozivala Mili zbog toga! Ali njena majka je sve pripisivala tremi pred udaju – ništa strašno. Uostalom, Lija jeste sklona anksioznosti i nastupima


promenljivog raspoloženja. A Ajris je sebično bila preobuzeta sopstvenim brigama da bi to isterivala do kraja. Kuper ju je saosećajno posmatrao. „Hm, tvoja majka zna za to. A zna i Naomi.“ A kada je to izgovorio, kockice su počele da se sklapaju. Naomina bliskost s Lijom. Njena opaska onog prvog jutra kada je Ajris stigla na farmu: „Sad joj je bolje.“ Razmenjeni brižni pogledi između Naomi i Mili za doručkom. Nešto su zajednički preživele. Nešto što se dogodilo Liji. A Ajris to nije iskusila. Od Ajris su sve krili. Mogla je biti tu, naći se mlađoj sestri. Mogla je pomoći. Raspaljena mešavinom besa i brige, ona skoči na noge. „Moram da idem.“ Skoči i Kuper. „Ajris, čekaj!“ Krenula je brzo da silazi, pridržavajući se za ivice većih kamenova dok je puzala naniže. „Moram kući.“ „Zbog čega?“ Ajris stiže do podnožja, gde je voda zapljuskivala stene, pa im je površina bila klizava od mahovine. „Oprezno!“, opomenu je Kuper u jednom trenutku kad se umalo nije omakla u jezero. Ali povratila je ravnotežu i izmakla ruku taman kad se pružio da je uhvati. „Sve je u redu“, ljutito reče ona. Nebo nad njom bilo je raskošno ljubičasto-narandžasto i šaralo je jezero kao bojeno staklo. Ona zagazi u vodu i zaroni; u ušima joj je zvonilo kad je zaplivala ka plaži. Iza nje Kuper reče nešto što nije uspela da razabra. Prosecajući vodu rukama, zaplivala je brže, odmičući se o njega. Njena jedina sestra je pretrpela nešto što menja život, ali porodica je to od nje sakrila. Znao je čak i Kuper Vuds. Njihova izdaja ju je doslovno fizički parala, onako kako je njeno telo paralo vodu. Ta pomisao ju je proždirala sve dok nije udahnula vodu i počela da se davi. „Ajris!“ Kuper dopliva do nje i pođe da je uhvati jednom rukom. Ona ga pljusnu vodom, opominjući ga da ne prilazi. Ali pošto nije prestajala da kašlje, uspaniči se i zamlatara rukama. „U redu je, tu sam.“ I pre no što je stigla da se pobuni, Kuperova ruka obuhvati je oko struka. Našla se izvrnuta na leđa, zagledana u nebo dok je on zamahivao slobodnom rukom, potiskujući i sebe i nju ka obali. Nad glavom je nebo plamtelo crvenije nego što ga je Ajris ikada videla.


Kuper je na plaži zapalio vatricu od otpadnog drveta iz prikolice kamiona i od grana sa kedrova duž obale. Ajris se šćućurila pod ćebe koje je našla u kabini i zurila u žeravicu. Bila je previše iznurena da bi prigovarala. „Žedna?“, upita on držeći u jednoj ruci čuturu s vodom, a u drugoj pivo. Ajris pokaza pivo, a onda pritisnu grlić flaše na usne, prepuštajući ječmenoj tečnosti da joj spere gadan ukus iz usta. „Da ti donesem nešto drugo?“ Ajris odmahnu glavom. Bilo joj je muka. Kuper se smesti kraj nje i odvrnu poklopac svog piva. Kada je ispila flašu, Ajris je spusti na stenje kraj sebe, pa se okrete ka njemu. „Daj da razjasnimo. Lija je prošlog leta doživela nervni slom. I ti si to sve vreme znao?“ Kuper je oprezno pogleda u oči. „Samo zato što sam se slučajno tu zatekao kada je krenulo nizbrdo. Ajris, mislio sam da znaš.“ Ona polako zavrte glavom. „Sve mi pričaj.“ Kuper othuknu. Očigledno mu nije bilo prijatno da stupa tim tlom. „Prošlog leta smo se prvih nekoliko vikenda družili, išli na jezero i tako to. Ali onda je Lija otprilike nestala. Nije više išla nikuda sa farme, nije se javljala na telefon.“ „To nije preterano neuobičajeno za nju“, bezizrazno reče Ajris. „Njoj se raspoloženje menja kako vetar duva.“ „Ovo je bilo drugačije“, kaza Kuper. „Sve dok se jednog vikenda nije prosto pojavila iznebuha, kao da ništa nije bilo. Te večeri smo u ekipi krenuli čamcem i sigurno je previše popila. Krenula je stvarno budalasto da se ponaša, igrala je kao ono veče u kafiću. I iz čista mira krenu da jeca i leže na dno čamca.“ „Zašto?“ „Nisam to znao. Bila je tu i Naomi. Pokušali smo da je smirimo. A onda je, pre no što sam i znao šta se dešava, skočila iz čamca i pokušala da dopliva do obale.“ „Isuse!“ Kuper se zgrči. „Bilo je užasno mračno te noći. Nismo mogli da je vidimo, ali smo čuli pljuskanje.“ „I šta je onda bilo?“


„Pošao sam za njom. Kad sam je pristigao, pokušao sam da je ubedim da dopliva do čamca, ali ona je krenula da se otima. Samo je vrištala da je pustim. Kako sam olabavio stisak, tako je potonula. Kao da nije želela pomoć.“ Ajris se čvršće uvi u ćebe. „Šta hoćeš da kažeš? Da je pokušavala da se udavi?“ Kuper umorno odmahnu glavom. „Ne znam, Ajris. Premro sam od straha; nikada nisam bio video nekog toliko izbezumljenog. Izvukao sam je iz vode, pa smo je ubacili u čamac najbrže što smo mogli.“ „Je li bila svesna?“ „Da, ali ne i pri sebi. Naomi i ja smo je najvećom brzinom odneli kući, tvojima, i probudili ih. Tvoja mama ju je samo jednom pogledala i odmah pozvala hitnu pomoć.“ „Bože dragi.“ Ajris prođe prstima kroz vlažnu kosu. Po glavi su joj se kovitlale jezive slike; njeni roditelji, Lija. I od svih na svetu, baš Kuper Vuds. Kuper joj blago ispriča sve ostale pojedinosti. Kako je zajedno s Bilom krenuo za kolima hitne pomoći do bolnice, kako je njen otac sedeo ukočeno na prednjem sedištu kamiona i nije reč progovarao. Kako je Mili šetkala po čekaonici hitne službe, odbijajući da progovori sve dok doktori nisu javili kakvo je stanje. Zaćutao je. „Počekao sam malo s tvojima, ali bilo je prilično jasno da sam na smetnji. Upravo kad sam kretao, izašao je jedan doktor da razgovara s tvojim roditeljima. Slučajno sam čuo kada je rekao da su je vezali.“ Ajris zažmuri, pokušavajući da zamisli majčino lice. Već je intuitivno znala šta je izražavalo. Bol majke kojoj dete pati. „A ipak mi ništa od toga nisu ispričali. Do dana današnjeg, a prošla je već čitava godina.“ Ajris je zurila u plamičke, pokušavajući da uhvati neku logiku. Lijina ćudljiva raspoloženja i lekovi. Tajnost u kojoj sve to drže. I neizbežno osećanje da nije domaća u sopstvenoj porodici. „Umesto toga veselo planiramo svadbu, događaj sezone, kao da se ništa nije desilo.“ Kuper uze jedan kamen i baci ga u vatru. „Posle te noći, Lija je na neko vreme nestala. Pokušavao sam da zovem, ali niko se nijednom nije javio na telefon. Na kraju sam prosto došao kamionom do tezge. Tvoja majka se ponašala kao da je sve u savršenom redu. Zahvalila mi je što se brinem. Rekla da je Liji dobro, samo se bori s jakim gripom. Prilično brzo sam shvatio poruku.“ „S jakim gripom?“ Ajris se uhvati za glavu. Mili od glave do pete. Porodični problemi su privatna stvar. Setila se majčinog usiljenog osmeha kada je onog prvog dana po


njenom dolasku pružila Kuperu kesu s povrćem. Kao da nije on te noći doneo kući njenu mokru, rastrojenu kći. Kuper zavrte glavom. „Posle nekoliko dana, dok sam bio na rampi za čamce, Lija je došla da me vidi. Izgledala je vrlo mršavo i iznureno. Zahvalila mi je što sam joj one noći pomogao. Rekla da joj je krivo što je i mene uvukla u to, da joj je bilo teško i da je morala da se odluči za neke grube izbore.“ „Izbore?“ Kuper sleže ramenima. „Ni sad ne znam šta je time htela da kaže. Možda da je pokušavala sama da razreši neke svoje probleme. Možda se suviše stidela da bi ih pričala tebi.“ „Stidela?“ „Hm, budimo iskreni, Ajris. Pogledaj sebe.“ Ajris se okrete ka njemu; vatra je bučno pucketala u tišini. „Šta bi to trebalo da znači?“ „Ti si ta koja je nešto napravila od svog života. Udala si se. Stekla porodicu i kuću sa belom ogradicom. Pobogu, Ajris! Većini ljudi to je sve na svetu.“ Ajris se gorko nasmeja. Kuper pojma nema šta lupeta. „Ne budi smešan.“ „To je tačno. Sve si imala. A Lija se u neku ruku koprcala za tobom.“ Nije bila sigurna da li je ljuti što Kuper tako brani Liju ili što tako prikazuje njen život. Ali nešto u njoj prepuče. „Lija je mogla imati sve to da je htela. Sama je birala.“ Vatra je šištala i cvrčala između njih dvoje; Kuper joj se zagleda u oči u narandžastom sjaju pre no što će odvratiti glavu. Ponovo je uradila isto. Otuđila od sebe jedinu osobu koju želi da zadrži uz sebe. Časak potom, približila mu se. „Izvini“, reče. „Ipak se ovo tiče moje porodice. Ti si samo nevini posmatrač. Koji se, s obzirom na okolnosti, poneo prilično junački.“ On se okrete ka njoj, s nesigurnim izrazom lica. „Suviše ličnih problema ovde izlazi na površinu. I to u trenutku kad i sama imam briga preko glave, znaš?“ Pogledala je u njega s nadom. On klimnu glavom. „Razumem. Daj da te povezem kući.“ Ajris je stajala u blizini dok je Kuper nogama rasturao zaostali žar, gaseći i poslednje iskre peskom. Ta noć je trebalo da bude njihova; prilika za nju da se poveri Kuperu u vezi


sa svojim razvodom, da mu prepriča tu bolnu vest koju je krila, konačno spremna da je pusti iz sebe. A umesto toga, po ko zna koji put, noć se pretvorila u Lijinu. Njen zadihani glas je dolebdeo površinom jezera i pronašao ih na toj plaži. Nametljiv, davilački. Ali uvek zamaman. Dok su se vozili kući, Ajris je naslonila glavu na prozor kamiona i slepoočnica joj je udarala o staklo sa svakom džombom jezerskog druma. Donosilo joj je olakšanje što makar nešto oseća.


Dvadeseto poglavlje

U ponedeljak ujutru Ajris je maltene trčala Glavnom ulicom ne bi li pristigla majku i sestru. Adel ih je već čekala na trotoaru ispred Petinog butika dok su hitale ka njoj. „Evo nas!“, objavi Mili kao da vlasnica butika ne vidi i sama tri nervozne prilike koje brekćući ulaze. Dok su se tog jutra vozile u grad, Ajris je sve vreme ćutala na zadnjem sedištu auta; još su je ljuto pekla Kuperova otkrovenja. A sada, okružena vešalicama s lepršavim belim haljinama, usred sve te opreme za srećne svršetke, Ajris je sedela u sendviču između Adel i Mili kada je Lija izašla iz svlačionice nakon poslednje probe. „O!“, uzdahnula je Adel u znak odobravanja dok je Lija stajala pred njima. „Divna je, draga. Stiven će pasti u nesvest.“ I uprkos tome što je Ajris već videla Liju u toj haljini, svejedno se našla zatečena. Naizgled rumena i zdrava, nikakvim znakom nije nagoveštavala onu krhku i razdiranu dušu od prošlog leta.

Kada je proba bila gotova, Mili i Adel su otišle da u vitrinama u prednjem delu radnje potraže novu tašnu koja bi išla uz Adelin kostim za svadbu, a Ajris je ostala nasamo s Lijom u sobi za probe. „Hoćeš da mi pomogneš da se ispetljam iz ovoga?“, upita Lija. Ajris polako ustade sa dvoseda. Nije bila raspoložena da pomaže sestri u bilo čemu. Uhvatila se ukoštac s dugmetima, nezamislivo sićušnim. „Pazi“, opomenu je Lija. „Ručno su ušivana.“ „Naravno da su ručno ušivana“, promrsi Ajris. Bila je već gotovo završila kada oseti da je uštinula Liji kožu između dva nokta.


„Jao!“, obrte se Lija. „Izvini!“, prasnu Ajris. Produžila je sporije, oglušujući se o Lijine nestrpljive uzdahe i izbegavajući joj oči u ogledalu pred sobom. „Šta je tebi danas?“ „Nije mi ništa“, reče Ajris. Nije bio trenutak da poteže te teme, mada, iskreno, nije ni mogla da zamisli koji bi trenutak bio zgodan za to. „Ako neko treba da bude na tri ćoška, mislim da sam to onda ja.“ Ajris se zagleda u sestru prvi put tog dana. Dok još nije stigla da se predomisli, izgovorila je to. „Mogla sam ti pomoći, znaš.“ Lija pažljivo iskorači iz haljine i okači je na vešalicu. „U vezi s čime?“, odsutno upita. „U vezi sa svime. Bilo čime.“ „Opet ti oko onog Vermonta?“ Ajris sačeka pošto je Lija navlačila svoj šorts od everglasa, a onda sela da uzme japanke sa poda. „Ja pričam o prošlom letu.“ Lija se ukipi, zagledana u ružičastu japanku u ruci. „Zašto mi nisi rekla, Lija?“ Lija ustade sa stolice, a glas joj zazvuča vrlo neubedljivo. „Na šta misliš?“ I odjednom je Ajris ugleda, iza te sjajne kose i pegavog lica. Tugu što je treperila, jedva primetno, u sestrinim sivozelenim očima. Ajris utiša glas. „Znam za prošlo leto. Za tvoj…“ Upela se da nađe bolju reč. „Za tvoj nervni slom.“ Pre nego što je Lija stigla da odgovori, Ajris je zgrabi za obe ruke. „Zašto mi se nisi obratila?“ „Ajris“, šapnu Lija. „Molim te. Nemoj.“ Iz očiju joj potekoše suze, kao da se u njoj provalila neka mala brana. „Nemoj sad. Neke stvari ne razumeš.“ „Pomozi mi da razumem. Želim da ti pomognem.“ Liji pogled polete po sobi za probe. „Htela sam da ti kažem.“ Malo je poćutala. „Kad bude pravi trenutak.“ „Onda mi kaži sad.“ Lija odmahnu glavom. „Ajris! Ne mogu.“


To ju je zabolelo, ali nije nameravala ovoga puta da uzmakne. „Zato što nemaš poverenja u mene?“ „Nije to posredi. Komplikovano je.“ Ajris se na silu osmehnu. „Lija, ako se neko razume u komplikacije…“ S nadom je pretražila sestrine oči. „Čuj, obe smo na raskrsnici. Jesam li u pravu? A za to sestre i služe.“ Pošto se Lija nije pobunila, Ajris oseti da stiče uporište. „A kako bi bilo da neki dan ove nedelje nas dve pobegnemo od kuće i odemo na neku užinu? Možemo da popričamo. Istinski da popričamo, onako kako je odavno trebalo.“ Lija zavrte glavom. „Znaš šta, zahvalna sam ti na pozivu. Ali ne mogu.“ Ajris je videla kako se sestrini zidovi opet sklapaju. Lija ne smera da je pusti unutra. „Dobro.“ Povukla je zavese u stranu i izašla iz sobe za probe, a i samoj su joj navirale suze. No nije imala kuda da pobegne. „Ajris, šta misliš o ovim tašnama?“ Mili je držala dve damske tašnice uz Adelin sako od zelene svile. Obe su ih pomno proučavale, a Ajris shvati da ih prvi put vidi usaglašene u nečemu. „Da li ti je lepša zlatna ili crna?“ „Ne zaboravi“, upade Adel, „da će na svadbi dominantne boje biti zelena i boja slonovače.“ „Boja seladona“, ispravi je Mili. Ajris se uhvati za slepoočnicu i ukorači u mali prostor između ova dva matrijarha, trudeći se da odglumi zainteresovanost. Kao da je u ovom trenutku jedino važno da se izabere preskupa tašna sa svetlucavim kamenčićima, a za to vreme se, u pozadini, prošlost i sadašnjost opasno vrtlože i mešaju iza tanke zavese svlačionice. „Zlatna“, tiho reče. „Definitivno zlatna.“ „To je klizavo tle“, reče Triš nabadajući viljuškom komad zelene salate. Nije delovala nimalo iznenađeno. Ajris se zbog toga osećala donekle uvređeno. „Hoćeš da kažeš da si videla da to sledi?“ „Eh, a ti nisi?“


Posle probe je uspela da otkači ostale, pa je pozvala Triš, zahtevajući da se nađu u Seoskoj gostionici i da tamo užinaju. „Moram da bežim – nešto u vezi s knjigom“, slagala je majku. Bio joj je potreban trenutak za sebe, pa makar to značilo da će ga ukrasti. A sada, za pultom restorana, raspravljale su o njenom poljupcu s Kuperom. Nečemu naizgled tako površnom, s obzirom na okolnosti. Bilo je bezbroj istinski važnijih stvari o kojima bi trebalo da porazgovara s najboljom drugaricom. Ali pre nego što se Triš pojavila, Ajris je rešila da joj ne priča za Lijin nervni slom. Ta novost je za nju bila još previše bolna da bi u nju dirala. A nije ni imala pravo da je širi dalje. No onoga što je imala pravo da širi bilo je u obilju. Dok je sedela za pultom, sagnuta nad salatom, radovala se Trišinom propitivanju. Ukoliko Triš želi da čuje detalje o njenom poljupcu s Kuperom, Ajris će ovoga puta sa uživanjem izliti dušu. Dođavola, ponovo će ga i proživeti tu nad tanjirom ako Triš to bude tražila od nje, mada joj je bilo sve manje prijatno sa svakim pitanjem koje je Triš ispaljivala. „I kakav ti je plan igre?“ Ajris spusti viljušku. „Treba mi plan igre? Nisam čak ni znala da sam u nekoj igri!“ Triš se oglasi samozadovoljnim zvukom. „Samo napred, sestro. Na igralištu si, dopadalo ti se to ili ne.“ Ajris je ćuškala nisoaz salatu po tanjiru. „Ne znam šta da radim s Kuperom“, priznade. „Kao da me je ovog leta sve živo odjednom zadesilo.“ „A, ne, nećemo tako“, zamaha Triš prstom. „Nikoga takve stvari neće tek tako da zadese, Ajris. Ušla si u traku s vozilima iz suprotnog smera.“ Ajris se napravi da se uvredila. „Ej, olabavi malo.“ Ali Triš je bila u pravu. Sama je zakoračila na taj put. Hriste bože, štaviše je stopirala i upala na prednje sedište! „Evo šta moraš da odlučiš“, reče Triš s velikim zalogajem tunjevine u ustima. Ajris ju je slušala i čudila se kako može da jede tako nešto u ovakvom trenutku. „Šta želiš da se dogodi?“ Ajris sleže ramenima. „Kad bih znala šta želim, mislim da ne bih ni bila na ovakvim mukama.“ „Posmatraj to ovako – da nema posledica ili povređenih osećanja kojima bi morala da se baviš, šta bi ti želela da se sledeće desi?“ „Misliš, da nema moje dece i moje porodice? Kako uopšte možeš tako nešto i da me pitaš?“ „Zato što ćeš na kraju to morati da upitaš samu sebe.“


Pitanje je bilo grozno, ali istovremeno i ono pravo, shvati Ajris. Kad bi zaboravila na Pola i propali brak s njime (da li to uopšte i može?), i kad bi ostavila po strani svoj strah od reakcija porodice i mogućeg uticaja svoga izbora na druge (na decu!), šta bi želela? „Ovo obuhvata mnogo više ljudi, ne samo mene“, podseti Ajris Triš. „Tačno je da sam usred brakorazvodnog procesa, ali i dalje sam deo porodice.“ „Čekaj malo! Ne predlažem ti da odbaciš svoju decu. Ali posmatrala sam kako svaki korak u svom životu usmeravaš u skladu sa onim što je najbolje za sve druge. Vreme je da u jednačinu uvedeš i sebe. Šta želi Ajris?“ Kraj separea se pojavi konobarica i dopuni im čaše vodom. Ajris je zurila u svoj netaknuti tanjir. „Ne znam“, najzad reče. „Izvini, ali stvarno ne znam.“ Nije mogla da razmišlja. U Hempsted je pre svega i pobegla da bi se izmakla od porodičnih problema. Da bi razbistrila glavu. A sad se tu našla još zbunjenija i u neuporedivo goroj zbrci nego pre. „Onda moraš da se zaustaviš.“ „U kom smislu da se zaustavim?“ Triš joj uputi hladnokrvan pogled. „Dok ne dokučiš šta želiš, moraš da prekineš sve ovo što ti se dešava s Kuperom. Nema više druženja, nema više kradomičnih poljubaca. I nema više popravki u ambaru, ili čime se već bavite tamo. Ozbiljno, Ajris. Preopasno je. Nije to tek neka leteća šema.“ Triš ju je razumela. Ako misli da ovome što se dešava između nje i Kupera pruži pravu priliku, moraće najpre da razbistri sve ostalo. A osim toga, koliko god da joj je život postao grozan, ona nije osoba koja bi gurnula decu i porodicu u stranu i naprosto popustila iskušenju. Ne, Ajris nije takva. „U pravu si“, reče spuštajući viljušku. „Više nema Kupera.“ Ali čak ni kada je izgovorila te reči i kada je Triš dohvatila meni s desertima kao da je sada sve rešeno, Ajris nije mogla da se ogluši o jednu drugu činjenicu: ništa od ovoga ne bi se, pre svega, ni dešavalo da je nije Pol doveo u taj položaj. Krivica je i do njega. Triš naruči dva sladoleda od vanile, čokolade i slada. „Ja častim.“ „Dakle, misliš da će čokolada to odraditi umesto mene?“ Ova šala razvedri raspoloženje za stolom, ali svejedno… kako Triš očekuje od nje da tek tako ode od Kupera u ovoj fazi događaja? „Posmatraj to ovako“, reče Triš, ovoga puta blaže. „Nije fer ni prema tebi ni prema Kuperu. Ne želiš sebi da upropastiš drugu šansu, zar ne?“


Ajris potvrdi glavom. „Upravo to ti pričam. Ako je ovo s Kuperom prava stvar, on će opet biti tu na kraju. Kada ti raščistiš u svojoj glavi.“ Ajris se zavali u naslon, osećajući se istovremeno i srozano i zahvalno. Pitala je za smer i dobila je uputstvo. „Pretpostavljam da si u pravu. Za toliko dugujem deci. A i svojima.“ „Ajris!“ „Molim?“ „To duguješ sebi.“

Ali nije joj bilo baš tako lako da se drži podalje od Kupera Vudsa. Ajris je bilo potrebno to malčice prijateljstva koje su razvili. Ni hiljadu čokoladnih sladoleda s najboljom drugaricom nije moglo utoliti tu njenu žudnju. Kada je pošla kolima kući, bilo je već bezmalo vreme večeri. Propustila je još jedan dan u ambaru, ali zar je to sada bilo važno? Nadala se da je Kuper završio posao za taj dan i otišao. Izbegavanje, kako ju je uputila Triš. Nužna operacija. Trudila se da razmišlja kliničkim rečnikom dok je skretala na stazu farme. Njeno razdvajanje od Pola je sumnjiva izraslina. Izraslina koju treba polečiti pa ukloniti. I koliko god da će ta operacija verovatno biti ružna, ne sme dozvoliti sebi nikakvo skretanje s puta dok ne završi s njome. U vreme kad je stigla do kuće, Ajris se već bila uživela u novu ulogu koju će morati da usvoji. Biće ljubazna, ali na odstojanju. Srdačna, ali ne koketna. Radi dodatne podrške, prizivaće slike svojih roditelja: Milino neodobravajuće mrštenje, Bilov bolan izraz lica. Eto šta joj treba, neumoljiva publika koja će joj viriti preko ramena. Ne bi mogla da se poljubi s Kuperom Vudsom dok je Mili gleda. A što se Bila tiče – o, siroti čovek bi verovatno dobio tahikardiju! Ajris čvrsto steže volan. Može ona to. Makar značilo da će morati da se ogrne mrskim bremenom krivice pred roditeljima. Ali samo što se približila ambaru, primetila je Kuperov kamion. U redu, smireno reče sebi: prvi ispit. Šta bi njeni roditelji na ovo rekli? Mili je napućila usta. Ajris je poterala kola dalje.


Ali tada je iz kamiona izašao Kuper. U redu, plan be. Dozvoliće sebi da mu bezazleno mahne. Zar će to naškoditi? Ne može baš sa ljubljenja da pređe na presecanje svih veza. A naročito posle razgovora koji su sinoć vodili. U njenim mislima Mili silovito zavrte glavom, ali Bil popustljivo sleže ramenima. Onda u redu; mahnuće. Kuper priđe kolima, a njoj srce poče da lupa dok je dizala jednu ruku. Mahnula je ukočenim dlanom, kao kakva seljančica sa čamca, pa je zato pokušala da izvede to poletnije, ali živci je savladaše i šaka poče nekontrolisano da joj lepeće. Kuper je zurio u nju dok mu je prilazila, a na licu mu je bio neobičan izraz. Divota. Verovatno misli da je dobila napad epilepsije. Sad će morati da zaustavi prokleta kola. To je i uradila, ali ostala je da sedi tu, s dignutim prozorima i upaljenim motorom dok se raspravljala sa sobom oko toga šta će sledeće. Kuper priđe i zaviri kroz prozor. „Je li ti dobro?“, izgovori nemušto. Ne vredi, ovako neće moći. Ajris preko volje spusti prozor, promisli, onda ga opet diže. Pri čemu umalo ne prignječi Kuperu ruku. Isuse. „Ajris?“ „Zdravo!“, viknu ona kroz staklo. Eto, kompletan pozdrav. Sad još samo kad bi mogla odatle glavom bez obzira. Jer ako ostane, to će povesti nečemu drugome. Na primer, razgovoru. A razgovor bi mogao povesti ka večeri. A onda bi, dabome, morala ponovo da se poljubi s njime. O, bože. Nakon te misli, Ajris nagazi gas. Ali mnogo jače nego što je smerala, te kola poleteše napred. Kuper odskoči. „Koji ti je đavo?“ Ajris nagazi kočnicu. „Sranje!“ Iskoči potom iz kola. „Izvini. Je li ti dobro?“ Kuper diže ruke. „A tebi?“ „Da. Ne. Ne znam. Bože, umalo te nisam pregazila, je li?“ „Zaboga, Ajris! Šta to radiš?“ Nema svrhe. „Nisam nameravala da stajem. Hoću da kažem, želela sam da se javim u prolazu, ali moram kući. Odmah.“ Kradom ga je pogledala, a obrazi počeše snažno da joj se žare. „Danas sam zauzeta. Imam posla kao luda.“ Mada je zapravo samo i prosto luda. „U redu“, oprezno izgovori Kuper. „Pa ništa“, kaza ona, nespretno krećući ka kolima. „Bolje da pođem, rekla bih.“ Kuper se napravi da beži u stranu. „Čekaj, pusti me prvo da nađem zaklon.“


„Ha-ha…“ Otvorila je vrata. Ali nije mogla da uđe. Još ne. „Stvarno si jedinstvena“, reče Kuper, što joj iznenadno izmami osmeh. „Šta?“ On razgaljeno zavrte glavom. „Ništa. Ti stvarno znaš da vrtiš momka oko malog prsta.“ Ajris se dopalo kako je to kazao. Kako mu se jedan krajičak usana izvio naviše dok je izgovarao te reči. Nije posredi bilo samo kako je on gleda. Već kakvom je vidi. „Šta god bilo to toliko važno, može li da sačeka da se okupamo?“, upita on. Ajris se okrete ka kolima, kojima je još radio motor. Zatim pogleda dole ka kući, gde se nije video Milin užasnut izraz. Niti Bilova pometenost. Pogleda ponovo u Kupera, prašnjavog i mrkog od sunca: i dalje joj se smešio stojeći nasred staze. U glavi joj odjeknuše Trišine reči. Prekini s time, Ajris. Prekini. Smesta! „A zašto da ne?“, zagrcnuto kaza.

Sišli su nizbrdicom ispod ambara, prošli pored kuće i skrenuli ulevo preko travnjaka, do istog onog mesta gde su se Stiven i Lija vatreno svađali, naizgled pre mnogo godina. Duž obale se nizala šačica vrba, a trava je bila viša; tu su se gnezdile divlje patke i tuda je Ajris u detinjstvu šnjurala ne bi li videla jaja i pačiće. „Šta misliš, mogu li da nas čuju?“, upita Kuper pogledavši ispod oka u kuću u daljini. Baklje na terasi treperile su i objavljivale da je vreme za večeru. Ajris odmahnu glavom. „Svi su prezauzeti utrkivanjem ko će koga nadgovoriti.“ Kuper se nasmeja. „Stivenovi roditelji su malčice teški za rukovanje, a?“ „U odnosu na njih moja majka je mala maca“, saglasi se Ajris. „A to nije mali podvig.“ „A šta si onda ti?“ Ajris zastade kraj ruba vode i zbaci sandale. „Ne znam. Pas?“ Kuper iskrivi lice. „Zavitlavaš? Ti si nešto žešće.“ „Žešće? Možda tigar?“ „Ne bih baš toliko daleko išao.“ Ona ga poprska, te on pobeže smejući se.


„Šta sam u tom slučaju?“, oštro upita ona. Kuper sede na kamenitu obalu i krenu da raspertlava radne čizme. „Čaplja.“ „Ptica? Ja ti ličim na neku krakatu pticu?“ On klimnu glavom, a lice mu se uozbilji. „To su najlepše ptice. Viđala si ih kako ovde žive i rastu. Čaplje su otmene.“ Pogledao je u nju. „Nezavisne. Odane svome gnezdu.“ Ajris nakosi glavu, razmišljajući o ovome. Čitavog života je posmatrala tu tihu obalsku pticu. Ali od atributa koje joj je Kuper pripisao nešto ju je steglo u grlu. Možda je to bilo najlepše što joj je mogao reći; pomisao na vlastito daleko gnezdo ispuni je tihom tugom. A za njom se javio i sitan treptaj sreće. Kuper je smatra nezavisnom. Ustao je i svukao majicu preko glave, te Ajris odvrati pogled. Čula ga je kako povlači rajsferšlus radnih pantalona, a časak potom stajao je pred njom samo u tamnoplavim boksericama. „Hodi“, šapnu on i dotače je po ramenu. Ajris ga je posmatrala kako ulazi u vodu; senke grana nad njima šarale su mu gola leđa. Noge su mu se gibale dok se borio s kamenjarom u plićaku, a kad mu se voda popela do struka, okrenuo se i pogledao u nju. „Sve u redu?“ Ona klimnu glavom, iznenadno postavši svesna odeće na sebi. Moraće da se svuče makar u donji veš, a beznadežno je pokušavala da se seti šta je tog jutra obukla. Kroz glavu joj blesnu slika ofucanih babećih gaća; bože, nije valjda u njima! Senka vrba u spoju sa sve blažim suncem zaogrtala ih je zlatnom nijansom. Nije se smrkavalo. Ona brzo skinu pantalone i odbaci ih u stranu stopalom. Sva se skupivši, zažmurila je. Što je bilo apsurdno. Kuperove oči nisu bile zatvorene i osećala je toplinu njegovog pogleda kako putuje ka njoj preko šljunkovitog plićaka dok je cimala majicu sa sebe, ostavši da stoji pred njime u belom grudnjaku i gaćicama. Makar nisu one s rupama, pomisli Ajris, pa oprezno zakorači na vlažni pesak. Jednim pokretom je ušla u jezero, prošišala pored Kupera ispod vode, pa izronila odmah iza njega. Za njihovim leđima duž obale poče da se oglašava grlati hor kreketuša. „Jesi li se malo smirila posle onog od sinoć?“, upita Kuper. Ajris zagladi mokru kosu. „Radim na tome.“ Zavalila se unatrag u vodu i ostala da pluta. Nije joj se trenutno pričalo ni o Liji ni o porodici. „Kad bih mogla prosto ovako ostati…“, reče, a glas joj utihnu.


„Znam. Zato sam se i ja vratio ovamo“, kaza Kuper uronivši u vodu. Niz plažu se razlegoše glasovi, te se oboje okrenuše, posmatrajući udaljene prilike što su izlazile iz kuće na terasu. „Pitaće se gde sam“, izgovori Ajris šapatom, zahvalna što je tu gde je. Nasmejala se naglas, odjednom opijena, kao da su dvoje dece koja se kriju od odraslih i svakog trenutka mogu biti otkrivena. „Velika si devojka“, primeti Kuper. „Ponekad.“ Ajris se ponovo nasmeja. „Ponekad samo vešto ostavljam taj utisak.“ „E pa, mene jesi nasamarila.“ Ajris se okrenu ka njemu. „Mogu nešto da te pitam?“ „Zašto ljudi to uvek rade?“, zamišljeno reče Kuper. „Pitaju da li mogu nešto da pitaju umesto da naprosto postave pitanje.“ „Verovatno zato što im je neprijatno baš zbog tog pitanja koje žele da postave.“ „Je li neprijatno tebi?“ „Hm, sad jeste“, osmehnu se Ajris. Kuper dopliva bliže. „Pitaj šta hoćeš.“ „U redu.“ Ajris opet pogleda ka kući. „Kakva sam bila u srednjoj školi?“ Kuper se namršti. „Zar već ne znaš odgovor na to?“ „Ne. Hoću da kažem, svi mi imamo neku neodređenu predstavu o tome kako su nas drugi videli u srednjoj školi. Ali ta slika se ne poklapa uvek sa našim tadašnjim utiskom. Ili sa onim što smo stvarno bili.“ „Baš tako. I dakle, zašto bi tebe bilo briga šta sam mislio o tebi u srednjoj školi?“ „Izvinjavam se, ali jedino ti možeš na to da mi odgovoriš.“ „U kom smislu?“ „Bio si popularan. I sportista. Svi su znali ko si. Ubeđena sam da ti nikad nije palo na um da se osećaš drugačije sem sjajno.“ Sad je na Kupera bio red da poprska nju. „Nisi fer. Bio sam nesiguran u sebe isto kao i svako drugi u srednjoj školi.“ Ajris frknu. „Ma kako da ne! To mi kaže kapiten tima u lakrosu.“ Prevrnula se na stomak. „Čekaj, zar nisi isto tako jedne godine bio kralj okupljanja bivših đaka?“ Kuper iskrivi lice.


„O, ma hajde! Dabome, bio si!“ „Ajris, to je bilo vrlo davno. Ko sad još za to mari?“ „Znam, znam. Ali ozbiljno, važno mi je.“ Kuper zakoluta očima. „Ne mogu ni da pogodim zašto. Ali ako si ti raspoložena za tu igru, igraću se i ja.“ Poćutao je. „Da vidimo; pamtim te iz srednje škole kao prilično ozbiljnu. I pametnu. Zar nisi bila odlikašica, pohađala napredni program?“ „Jesam, ali ne mislim na to. Kako sam ti izgledala?“ On joj uputi molećiv pogled. „Ponovi mi – zašto me sve ovo pitaš?“ „Zato što si u pravu – srednja škola jeste bila vrlo davno. Svi smo odrasli i preobrazili se u krajnje različite ljude. Ali sad kad sam opet kod kuće, čini mi se da se ništa ne razlikuje od onda. Odjednom sam u sve nesigurna. Goni me ta sumanuta potreba da udovoljavam roditeljima. I potpuno sam u senci sestrinog života. Baš kao da sam iznova u srednjoj školi.“ „Ajris, nije to nimalo nalik srednjoj školi. A što se Lije tiče, ti samo osećaš odgovornost prema sestri. Možda to jeste veoma naporno, ali svakako ne možeš biti u njenoj senci.“ „Ali jesam!“, uporno će Ajris. „Došla sam kući da preberem sopstvene probleme. A ovamo se bojim da načinim sledeći korak, ma koji sledeći korak zapravo, jer šta ako je pogrešan? Šta ako sve zafrknem, a nema mi natrag, nema popravke?“ Sada je već pričala nepovezano i videla je da se Kuper napreže da je prati. „I slušam svakog drugog: roditelje, Triš, tebe! Zašto to radim? Školovana sam, imam porodicu i karijeru, nagurala sam četrdeset godina, pobogu! Zar ništa nisam naučila?“ Kuper dopliva bliže. „Pa zar nisi?“ „Nije smešno.“ „I ne mislim da je smešno. Ti vodiš borbu, Ajris. Dobro došla u naše rovove. Samo mogu reći da se određen korak mora načiniti, čak i ako je u pogrešnom smeru. Jer uvek se možeš vratiti ukrug.“ „Da li mogu?“ Kuperov glas je bio blag, a oči pune brige. Ajris je osećala kako joj srce usporava u vodi. „Ajris, ti možeš sve što hoćeš. I dalje si ona pametnica iz škole.“ Nabrao je čelo. „I definitivno si ozbiljna.“ Ajris ga šicnu rukom.


„Ali si i mnogo više od toga. Prestani sve toliko pomno da analiziraš. Služi se instinktom.“ „Lako je tebi da tako kažeš!“ „I čisto da znaš, jeste bilo sjajno biti kapiten tima u lakrosu. Ali popularnost nije bila nimalo sjajna. Znaš li ti koliki je to stres? Uvek svi u tebe gledaju. Neprestano razmišljaš šta ćeš reći i uraditi, s kime si. Trebalo je mnogo više da se usredsredim na neke važne stvari. Kao što si se usredsređivala ti.“ Ajris frknu. „Aha, i vidi gde sam sada.“ Kuper sačeka časak pre no što će je podsetiti: „Upravo si ovde pored mene.“ Ajris pogleda ka njemu, ali on je bio zažmurio i plutao je na leđima. Posmatrajući Kupera krajičkom oka, osećala je koliko je opušten. Ležao je na vodi sa izrazom zadovoljstva na licu. Kad bi mogla deo toga preusmeriti i na sebe! Nad njima su prosijavale prve treperave zvezde. Zagledana u njih, Ajris je ležala na vodi kraj Kupera. Pitala se šta li njena deca rade pod istim tim zvezdama, kod kuće. „Prelepo je u ovo doba večeri“, najzad reče. „Prelepa si ti“, odgovori Kuper. Posmatrao ju je. Ajris se uspravi i čvrsto ukopa noge u pesak. Koliko li ju je dugo takvu posmatrao? Kuper priđe bliže. Pruživši se ispod vode, pronađe jednu njenu ruku i privuče je k sebi, pa pripi usta uz nju. Ajris ga je posmatrala, uzdrhtala. Kao da je pripio uz usne nečije tuđe prste. „Čega se ti bojiš, Ajris Stendiš?“, tiho je upita. „Svega.“ Ajris je znala šta će se sad dogoditi, ali svejedno je zatvorila oči. Potiskivala je u stranu svoje strahove, i Trišin glas, i sve stotine razloga da se okrene, izađe iz jezera i pojuri ka kući. Ali nije to uradila. Dok su se nad vodom orili glasovi njene porodice, jačajući u smeh i jenjavajući u zatišja, Ajris je dozvolila Kuperu Vudsu da pripije svoja mokra usta uz njena. Nije se otrgla dok ju je vatreno ljubio, obgrlivši joj struk rukama. Nije se trgla ni kad je prešao dlanovima po njenoj glatkoj, mokroj glavi. Niti je viknula kad ju je povukao ka obali i legao uz nju u plićak i kad su im se tela pokrenula u nežnom ritmu, dok im je jezero tiho zapljuskivalo svaki centimetar kože.


Dvadeset prvo poglavlje

Planeri svadbe su stigli. Pošto se važni dan opasno bližio, Lijina koordinatorka Tika došla je da potvrdi „taktiku lansiranja i dizajna svadbe“, što je Ajris zazvučalo kao Nasin plan slanja rakete u svemir. Tika je dotutnjala stazom u majušnom srebrnom audiju TT, spuštenog krova, a za njom su išla još jedna kola, puna njenih pomoćnika, kako je pretpostavila Ajris. Bile su to doterane mlade žene s glatko zategnutim konjskim repovima i mapama ispod miške, a uz njih i jedan mršuljav mladić u prljavoružičastim pantalonama, koji je iskočio sa suvozačkog sedišta audija i natkrilio dlanom oči dok je obuhvatao pogledom kuću. „Pa ovo je prava vojska“, promrmlja Mili posmatrajući ih kroz kuhinjski prozor. „Neuhranjena vojska s nalakiranim noktima“, ispravi je Ajris. Lija slete niz stepenice trema i dočeka Tiku poljupcima u evropskom stilu. „Dobro došli!“, reče pokazujući ka tremu, gde su stajale Mili i Ajris, posmatrajući ovu hordu. Mladić u ružičastim pantalonama ovlašno mahnu kao da ih pozdravlja sa bine. „Ovo je Devon“, reče Tika, „naš vizionar.“ „Naslušala sam se o vama“, krenu da se topi Lija. „A-ha.“ Devonu je glava sevala levo-desno dok je ispitivao imanje i nestrpljivo grickao jednu dršku naočara za sunce. „I znači, to je to?“ Tika pritisnu tašnicu uz grudi. „Ne, ne, ne brini se. Prostor za prijem je ovamo.“ Pokazala je ka ambaru, iza kuće. Devonu se namršti bledo čelo. „Ne osećam mu energiju.“ A to očigledno nije bio dobar znak. Iza njih su usrdne pomoćnice počele da se vrpolje, a Tika je žustrim pokretom otvorila mapu s fotografijama koju joj je usplahireno pružila jedna podređena, kao na nevidljivi mig. „Ovo su slike koje sam snimila prošlog meseca. Pamtiš ovu livadu pod nagibom? Hrastove duž ivice brda? Videćeš da je lokacija savršena.“ Devon, koji je jurio rukom zalutalu muvu, nije delovao ubeđeno.


„Pretpostavljam da tu ja nisam potrebna“, brzo reče Ajris, već se izmičući ka vratima. „O, ne, nećeš“, reče Mili, pa nepokolebljivo obujmi rukom ćerku oko struka i povuče je ka stepenicama trema. „Hodi da upoznaš tim. Veoma su talentovane devojke.“ „Izveštačene, hoćeš da kažeš“, šapnu Ajris. Upinjala se da ne prevrće očima dok je išla za „timom“ uz travnatu padinu iza kuće; devojke su brektale i posrtale na budalasto visokim štiklama. Devon je predvodio ovu družinicu, koračajući žustro i nestrpljivo. Ajris opazi Kuperov kamion kraj ambara i oseti se još gluplje što prati uzbrdo ovu četu u pastelnim bojama. „To je to?“, ponovo upita Devon. Zastali su pred glavnim ambarom. On prinese prst ustima i stade da se lupka po njima, očigledno zbunjen postavkom. Potom pogleda u Tiku. „Rekla si da idemo na varijantu Moje Afrike. Srce, ovo je definitivno više u stilu Plodova gneva.“ „Afrika?“, ubaci se Mili. „Strpljenja“, staloženo reče Tika Devonu. Mada je i sama počela da lupka po svojoj torbici. „Ovuda“, obrati im se Lija s predusretljivim osmehom. Pošla je ispred planerske ekipe, naizgled smirena i nepomućena u teniskoj suknjici od everglasa i snežnobeloj bluzi. „Nema još mnogo da se ide.“ Devon hitro oceni Liju, a onda, pošto se, izgleda, za nešto odlučio, poduhvati je ispod ruke. „Fenomenalne su vam te sandale“, reče. „Samo nemojte da me zagubite u nekom kukuruzištu, važi? U podne imam zakazan tretman.“ Ajris frknu. Mili, kojoj sve ovo uopšte nije bilo smešno, razmeni zabrinut pogled s Tikom. „Biće sve u redu“, umiri je Tika. „On je genije. A i gledajte, oduševljen je Lijom.“ Dok je planerska ekipa nesigurno glavinjala napred, Ajris se iskrade i šmugnu u ambar. „Oko čega ovolika gužva?“, dočeka je Kuper na vratima, radoznalo razmahnuvši rukom ka grupi koja se udaljavala. „To je Lijin svadbeni odred. Izviđaju poprište.“ „Deluju podmuklo.“


„To si dobro procenio.“ Oči im se susretoše i ostaše spojene pogledom, ali uprkos zajedničkom smehu, Ajris oseti da se u nju uvlači nesigurnost. Jednog trena je želela da pruži ruku i dotakne ga po obrazu; sledećeg već da pobegne. „Pametnije bi mi bilo da ih pristignem“, nevoljno reče. „Zbog čega?“ „Radi moralne podrške. Mili samo što nije dobila srčani udar“, dodade ona. „Pominje se Afrika…“ Kuper dohvati Ajris za ruku, ne obraćajući pažnju na njeno nervozno blebetanje. „Hodi ’vamo.“ Bio je to sav poziv koji joj je trebao. U svežoj hladovini ambara, Ajris obgrli rukom Kupera oko vrata i poljubi ga u usta. U njoj poče da navire plima žudnje, te zato zagnjuri nos u ulegnuće njegovog vrata, već vlažnog od jutarnje vrućine. Udahnula je njegov miris. Miris već prisno znan i umirujući. Želela je da se utopi u njega. Narednih nekoliko dana Ajris je samo to i radila. Dok su Viletsovi sa Stivenom bili na kratkom predsvadbenom izletu do Mejna, a Lija i planeri lebdeli nad kuhinjskim ostrvom s nekakvim tabelama, Ajris je sebi davala u zadatak da iščezne. Iskrala bi se do ambara. I do jezera. A jednom je šmugnula i do natkrivene prikolice njegovog kamiona, parkiranog na samom kraju livada, kraj šume – gde god da je trenutno Kuper. Rad na gredama u velikom ambaru konačno je bio gotov, te je, zahvaljujući novoj turi vermontske građe, prešao na staru pušnicu. Kuper je uputio Ajris specijalan poziv da radi s njime. Jednog jutra je ustala rano i zaputila se na jezero radi uobičajenog kupanja i tad je primetila kako na kamenom zidu kraj pristana nešto svetluca. Bila je to torbica za alat, s njenim imenom izvezenim crvenim koncem na najlonskoj tkanini. Podigla ju je da odmeri težinu alata u njoj. Njen lični čekić. Francuski ključ. Sečice. Svaki glatki instrument koji je izvadila iz džepa torbe savršeno joj je ležao u ruci. U najveći džep je bila zavučena ceduljica, uz kutiju eksera. „Za Ajris, da gradi iznova. S ljubavlju, Kuper.“ Bio je to najlepši dar koji je ikada dobila. Ali nije joj samo Kuper ispunjavao vreme. Kuvar je poprimao oblik i bilo joj je vreme da malo pusti pipke po svetu izdavaštva. Ajris je ponovo pozvala Džoun Majer. Džoun nije bila samo jedna od njenih najdražih urednica iz Vordsmit presa na Menhentnu. Džoun je bila i glavni izdavač na polju knjiga o kuvanju. Još pre no što je program Fud netvork zasuo izdavačku industriju knjigama slavnih ličnosti, ona je prognozirala taj talas i dala mu sopstveni doprinos sa izuzetnim manje poznatim profesionalnim kuvarima.


Takođe je rado prihvatala nove autore, a nije baš svaki izdavač bio voljan da se u to zaleti. Pitanje je glasilo: šta ako bi taj autor bila Ajris? Ajris je pozvala Džouninu asistentkinju i iznenadila se kada se posle prvog zvona javila sama Džoun. „Da, ovde Džoun.“ „Zdravo, Džoun. Ovde Ajris Stendiš.“ „Ajris, zdravo! Šta je bilo sa idejom one tvoje autorke za kuvar zasnovan na porodičnoj farmi? Je li našla nekog za saradnju?“ „Ovaj, nažalost, to je za trun prevazilazilo njeno polje stručnosti.“ Džoun zacokta. „Šteta. I dakle, šta drugo imaš za mene?“ „Ovaj, baš zanimljivo što pitaš.“ Ajris poćuta, pribirajući hrabrost. „Imam jednu prijateljicu koja sjajno kuva. Prvoklasno, zaista. I živi ovde, u Nju Hempširu, gde vodi sopstvenu pekaru i kafe.“ „Letuješ u Nju Hempširu? Srećnice. U gradu je da umreš od vrućine. Stvarno odvratno.“ Džoun čujno uzdahnu. „Da, lepo je ovde gore“, odgovori Ajris nastojeći da ne skreće s kursa. „I dakle, ta moja prijateljica, po imenu Triš, zaista se razume u novoenglesku kuhinju. Hoću da kažem, ona je novoengleska kuvarica.“ „A-ha.“ Ajris je već mogla da zamisli Džoun kako gleda na ručni sat ili proverava elektronsku poštu. Izdavači su uvek u poslu do guše. Moraće da izloži svoj predlog brzo i upečatljivo. „I tako, pomislila sam – što ne bih to uradila s njom? Hoću da kažem, savršena je. Ima iskustva i odlično sarađujemo. A jela su joj – dakle, seča vena.“ „Lepo. I dakle, uparila si je sa tom svojom autorkom koja se batrga?“ „Ne, ne, ne sa autorkom.“ Duboko je udahnula. „Uparila sam je sa sobom.“ Na drugom kraju linije usledio je časak tišine. „Bojim se da te ne pratim baš najbolje.“ Ajris klonu na krevet. „Već neko vreme se poigravam zamišlju da napišem knjigu. I onda pomislim – zašto da ne? Ja to mogu. Hoću da kažem, već to radim.“ Progutala je pljuvačku. „Pišem knjigu. I imamo već urađene neke stranice, ako budeš raspoložena da virneš u njih.“ Džoun joj ne odgovori odmah. Šta to Ajris radi? Sirota Džoun verovatno sve vreme ratuje s ljudima koji žele da postanu pisci. To se ni za dlaku ne razlikuje od onih roditelja što bojažljivo prilaze Ajris


na roditeljskim sastancima stežući ručno ispisane stranice, uz reči: „Samo jedna preslatka idejica za slikovnicu! Nemate ništa protiv?“ I po pravilu tu bude neka obična krznata životinja, recimo veverica. Koja živi na njihovom tavanu. Ili neka jednako nezanimljiva ideja, kao ono kad ju je njena slatka starija susetka gospođa Duli zaustavila na autobuskoj stanici mašući otkucanom pričom o svome šnauceru Otisu koji voli da vija svoj rep. „O, samo da ga vidiš! Jednom ga je čak i uhvatio!“ A izraz na licu gospođe Duli prštao je od nade i psećevlasničkog ponosa. Niko od njih nije shvatao da je Ajris agentkinja za praktičnu literaturu i da na tom nemilosrdnom tržištu jedva sa izdavačima spaja i sopstvene pisce, kao i to da nije specijalizovana ni za dečju književnost ni za veverice, a svakako ne za šnaucere koji jure svoj rep. U takve mučne neprilike zapadala je i prečesto, i svaki put je Ajris učtivo klimala glavom, ponekad čak i glumila entuzijazam, a istovremeno se borila sa svešću da će, ukoliko brzo ne pobegne, biti primorana da zgnječi i ubije san te osobe kao bubu. Pa ipak, upravo se isto to sada događalo sa njom i sa Džoun. Samo što je ovoga puta Ajris bila gospođa Duli. Tišina se bolno protezala između njih; Ajris odluči da kuje gvožđe dok je vruće. Pa makar se pritom i opekla. „Čuj, Džoun, znam da nisam pravi pisac. Ali poznajem roditelje kakvima je namenjena ova knjiga. A Triš se razume u hranu. Na ovim receptima smo radile čitavog leta i zaista su jedinstveni. Sezonska, lokalna, zdrava jela. I sve prilagođeno i deci. Za time žudi svaki roditelj kog znam. Nema više makarona iz mikrotalasne. Nema više hot-dogova iz zamrzivača. Pričamo o svežim, hranljivim porodičnim večerama gde svi jedu i relaksiraju se zajedno. Onako kako smo mi rasli, u kuhinjama naših porodica.“ Završivši, Ajris se skljoka na krevet. „Razumem“, polako reče Džoun valjajući njene ideje preko jezika. „Zdravo ali brzo. Povratak porodice za sto. Hranljivi sastojci.“ Molim te, pomisli Ajris. Molim te, zatraži da vidiš nekoliko stranica. Posle kraće ćutnje, Džoun progovori. „Znaš šta? Ja idućeg vikenda putujem na Long Ajlend. Ako možeš dotad da mi dobaciš uzorak nekog poglavlja, pokušaću da pogledam.“ „Stvarno? O, Džoun, hvala ti! Ovo mi mnogo znači!“ „Samo budi strpljiva“, upozori je Džoun. „Veći deo ekipe trenutno mi nije tu, a i sama ću imati dvonedeljnu pauzu. Ovde u Njujorku je da umreš. A upravo sam se izborila za ugovor s Nešenel džiografikom koji me je takoreći dokrajčio.“ „Čestitam“, reče Ajris. „Deluje mi da ti je potreban odmor.“


„Pojma nemaš koliko“, zastenja Džoun. „U redu, neka bude onda da ti to meni dobaciš, recimo, do petka. Ne mogu obećati da ću stići da pogledam pre polaska iz grada, ali pokušaću.“ Ajris se ugrize za usnu. Petak? Sada je zadobila Džouninu pažnju. A ne preostaje joj još mnogo vremena sa Triš u Nju Hempširu. „Biće do petka“, obeća.


Dvadeset drugo poglavlje

Ajris je pomno čuvala svoje poslednje dane samoće na farmi. Svakoga jutra je ustajala pre svih ostalih ukućana i uskakala pravo u kupaći kostim koji je prethodne večeri ostavila na prostirci kraj kreveta, a onda bi se dobro umotala u bademantil i iskrala se niz stepenice pa produžila rosnim travnjakom. Više nije oprezno gazila kroz plićak, već bi odmah krupnim koracima ušla u dublju vodu, sladeći se kad joj kožu rezne udar svežine. Tek pošto se dobro ispliva i ruke i noge joj otežaju od umora, izlazila je na obalu i vraćala se u kuhinju, gde je u mokrom kupaćem sedala za sto da u miru popije kafu. Razmišljala o toj novoj snazi koju je osećala. Brojala dane do dolaska dece. I preostale dane koje će moći da provede nasamo s Kuperom. Samo što ovog konkretnog jutra nije bila sama. Kada je ušla u kuću, ostavljajući stopalima jedva vidljive mokre tragove po širokim daskama poda, opazila je Mili naslonjenu na sudoperu, s čajnom šoljicom u ruci. Lice joj je bilo bezizrazno, još smućeno od ranog ustajanja, ali bila se obukla lepo i već sredila kosu. „Dobro jutro“, reče Mili kada je Ajris zatvorila vrata terase za sobom. Konačno jednom nije prokomentarisala tragove od vode. „Dobro jutro, mama.“ S obzirom na protok gostiju i planera, njih dve se nisu našle nasamo ni posle Polovih dokumenata za razvod, ni posle Kuperovih otkrovenja o Liji. A nisu se baš ni tražile. Previše je tu imalo da se kaže, a opet, Ajris je sve to sad delovalo donekle besmisleno, jer razgovor bi se poveo s prevelikim zakašnjenjem. Uzela je šolju iz ormarića i sela na svoje uobičajeno mesto za stolom. Mili joj se pridruži. „I dakle, svi svadbeni planovi su utanačeni?“ Bio je to bledunjav pokušaj učtivog razgovora, ali Ajris je smatrala da za toliko duguje majci. Osim toga, da nije ona odabrala temu, odabrala bi je Mili. A među Milinim temama bilo je mnogo onih na koje ne bi rado diskutovala. „Mislim da jesu“, reče Mili. „Ne mogu da verujem da je to već idućeg vikenda!“ Glas joj je bio jednako neodređen kao i izraz lica; retka pojava. Ajris je pomnije osmotri.


„Je li ti dobro?“ Mili lako uzdahnu. „Naravno. Samo sam prezauzeta. Svadba, Viletsovi – hvala bogu te odoše u Mejn na neki dan! A i…“ Nije dodala na spisak Ajris i njene brojne goruće brige, te nedobrodošle goste koje je maltene gledala kako sede zajedno sa njima za stolom, na svakoj stolici po jedno zloslutno razočaranje: zdesna Ajrisin propali brak. Sleva unučići koji će uskoro poticati iz rasturenog doma. „Znam. Biće mi drago kad sve prođe.“ Ajris pokajnički pogleda u majku. „Naravno, divno mi je ovde. I divno je od tebe i tate što mi pomažete da sve ovo prebrodim.“ Mili se namršti, a lice joj povrati živ izraz. „Ne pričaj svašta, Ajris. Naravno da smo uz tebe.“ Pomnije je pogledala u ćerku. „Ali kad već to pominješ, kakvi su ti planovi? Znaš na šta mislim, kad se završi leto…“ Ajris pogleda kroz prozor. „Ne znam tačno.“ Bio je to iskren odgovor, iako gotovo ništa nije razotkrivao. „Kad prođe svadba, vraćam se kući, naravno. Pol i ja ćemo morati da saopštimo deci.“ Glas joj se prekide, samo malčice. „A onda ćemo tamo razmotriti sledeći korak.“ Mili nekoliko puta trepnu, kao da je dobila pogrešan odgovor. „Zar ne misliš…?“, započe, oprezno birajući reči. „To jest, hoću da kažem: jesi li sigurna u sve to? Deluje mi – ne znam ni ja – užasno konačno.“ Zaćutala je, pružajući Ajris priliku da popuni praznine, ali ova to ne učini – nije ni mogla, toliko se neočekivano zgranula. „Mama. Pol mi je poslao dokumentaciju za razvod. Videla si je. Tata sad radi na tome sa Arturom. Mislim da nema tu nikakvog povratka.“ „O, Ajris!“ Mili nestrpljivo spusti šoljicu. „Ništa od toga nije bespovratno. Nisi ti tu neka bespomoćna žrtva. Jesi li uzimala to u obzir? A i deca, šta će biti s tom sirotom decom…?“ Ajris prekri oči šakama. Bilo joj je više dojadilo da se u majčinom prisustvu oseća tako šuplje. „Mama, znam da još nismo seli da o ovome ozbiljno popričamo. Ali nisam bespomoćna žrtva. Tačno je, jeste me sve ovo spočetka zaskočilo nespremnu. Međutim, otkako sam ovde, štošta mi se razjasnilo.“ Odvažila se da pogleda u majku. „Koliko god da sam ga mrzela što je to uradio, Pol je u pravu. Nismo imali zdrav brak. A svakako nismo imali srećan brak. U stvari, već duže vreme nismo bili srećni. To svakako znaš.“ „Ali sama si birala“, prekide je Mili, jasno razotkrivajući karte, a uz njih i svoja očekivanja. Sama si sebi zakuvala čorbu, Ajris. Sad je kusaj dok si živa.


„Ti to želiš, mama? Želiš da prosto održavam to i nadalje, čak i ako ćemo svi zbog toga biti nesrećni? Jer nekada sam mislila da to mogu. U stvari, upravo to sam i radila sve ove godine. Ali ne mislim da je to izašlo baš na dobro. Šta misliš ti?“ Mili joj se une u lice. „Ne tiče se to samo tebe, Ajris. Već i dece.“ Na ovo joj briznuše suze. „Naravno da se tiče dece! Upravo zato sam i ostala u tom braku toliko dugo. I zato sam se tako žestoko borila. Znala si da Pol i ja idemo u bračno savetovalište. Ali znaš li koliko smo godina išli? Da li znaš?“ Glas joj je sada bio visok i ratoboran. Mili tužno sleže ramenima, kao da je to potpuno sporedno. „Deset godina!“, zapeni Ajris. „Najpre zbog poteškoća da ja ostanem u drugom stanju. Potom zbog poteškoća koje su pratile naš trud da budemo funkcionalna porodica. A sad? Prevario me je, mama. Pol me je prevario.“ Mili sastavi šake, obrćući burmu na prstu. „Ajris, muškarci nisu jaki kao mi. Ponekad greše – glupo greše. Sebično greše. Ali mi imamo moć da oprostimo. Oproštaj ne znači da si slabiji pol.“ Bilo je to nešto najdublje što joj je Mili u životu rekla. „Ne moraju deca da pate zbog roditeljskih grešaka.“ Ajris se trže. „Ali ona već pate, mama. Da li želim da rastu misleći kako je u redu da budeš s nekim ko te neprestano ponižava? Ko u tvojoj rođenoj kući prolazi pored tebe kao da si nevidljiv? Da li želiš da Sejdi, Džek i Lili misle da brak to treba da bude? Pitam jer koliko god da mi je strašno što izlazim iz tog braka, mnogo mi je gore kad zamislim njih kako i sami stupaju u isti takav. Nije to dobro. Ni za koga od nas.“ Mili naglo ustade. Ili je čula previše, ili više nije imala šta da kaže. Ali Ajris nije smerala da je pusti da zbriše tresući glavom kao da joj je nešto gadno upalo u uvo. „Mama!“ Mili s promišljenom pažnjom spusti šoljicu u sudoperu. Sa istom preciznošću uze i krpu iz ormarića i polako stade da je razvija, ugao po ugao. Njena smirenost razbesne Ajris. „Mama, potrebna mi je tvoja podrška. Ne tražim od tebe da me razumeš, ali treba mi podrška od tebe. Tata me podržava“, reče; bes joj se peo u grlu. „Možda mu se ne dopada kroza šta prolazim, ali me ne osuđuje.“ „Ti misliš da te ja osuđujem?“, odjednom kriknu Mili.


„Ne“, reče Ajris, želeći da može da povuče svoje reči. Nikada nije čula majku da tako kreštavo reaguje. „Nisam tako mislila. Samo je reč o tome da vršiš pritisak na mene, kao da ne odobravaš ništa što ja radim. Kao da nisam ničemu dorasla ili šta već.“ „A čega ima ružnog što želim svojoj deci sve najbolje? Sad si majka. Zar ne želiš i ti isto to svojoj deci?“ „Ali ja ne vršim pritisak na njih, mama. Ne zagledam ih i ne ispitujem sve što rade kao da tražim u njima naprsline i rupe. I ne razdvajam ih ni u čemu.“ Mili se zagleda u Ajris, obešenih usta. „Ti misliš da sam ja razdvajala tebe i sestru?“ Ajris sitno udahnu. „Bila posredi Lija ili farma, ja sam se uvek osećala manje voljenom.“ Mili uzmače. „Ne mogu da verujem šta čujem!“ „Pa šta si očekivala? Ponašaš se kao da nisam član ove porodice. Pogledaj samo prošlo leto. Nisi mi rekla šta se dogodilo prošlog leta. Morala sam da čujem od Kupera Vudsa. Šta misliš, kako mi je bilo?“ Milin glas omekša. „Dakle, znaš za Liju.“ „Sad znam. Ali zašto to nisam čula od tebe?“ Mili obori pogled, no da li od kajanja ili od tuge, Ajris nije mogla da odredi. „Ajris, izvini. Nisam to mislila da krijem od tebe.“ „Ali sakrila si!“ Majka ne odgovori, već odvrnu česmu, stojeći i čekajući da poteče topla voda. Potom uze činiju za žitarice i krenu da je ispira. „Trebalo je da mi kažeš.“ „Pokušavala sam. Svaki put kad sam te zvala da dođeš kući, imala si neki izgovor. A između tebe i tvoje sestre uvek je sve bilo krajnje komplikovano, ne znam zašto.“ „Zato što ti, šta god ona radila, uvek štitiš nju. Uvek biraš Liju!“ Na ovo činija iskliznu, a Miline ruke refleksno posegnuše za njom. Usledi tresak i lomljava, a Mili se obrte licem ka Ajris. „Ja nisam imala izbora! Lija nije snažna kao ti, Ajris. Liji je od mene potrebno više. Štitim je jer moram. Zato što moram da je zaštitim od nje same!“ Ajris ustuknu pred majčinim izrazom lica, razlomljenim kao ta krhotina keramike koju je još stezala u ruci. Upravo tada Ajris i primeti majčinu ruku, izbrazdanu crvenilom.


„Mama, tvoji prsti! Krvariš!“ Ali Mili se bila previše razjarila da je čuje. Od njenog glasa Ajris stade kao ukopana nasred kuhinje. „Sve što sam radila, radila sam za obe.“ Mili razmahnu rukom ka prozoru, ka zelenilu iza njega, a kapi krvi prsnuše po radnoj površini. „Sve sam ovo stvorila za vas dve.“ „Mama“, molećivo reče Ajris pokazujući ka majčinoj ruci. „Tvoj otac i ja smo poslednjih četrdeset godina gradili život za vas. A ipak ste obe toliko zauzete međusobnim svađama da ne možete da pogledate šire i da cenite ma šta od toga. Čak i kao odrasle pobegle ste prvom prilikom. Ne daš mi da viđam unučad. Kao da me za nešto kažnjavaš.“ Uprla je krvavim prstom u Ajris. „Tvoja sestra se makar vratila. Jeste u problemima, ali imala je u mene dovoljno poverenja da se vrati kući.“ Tad joj glas klonu, zajedno s pogledom, jer je primetila svoju ruku. „Krvarim!“ Mili se od neverice svali unatrag uz sudoperu. „Sve je u redu, mama.“ Ajris se brzo pokrete i zgrabi krpu sa radne površine. Uhvati majku za drhtavu ruku kojom je još držala razlomljeni komad porcelana. „Pusti činiju. Moram da ti umotam prst.“ „Krvarim“, ponovo izgovori njena majka, sa strahom u razrogačenim očima. Ajris pregleda posekotinu, koja je bila dugačka i nepravilna, ali ne i duboka. Odvrnula je česmu i podmetnula majčin drhtavi dlan pod hladni mlaz, posmatrajući kako se ružičasta tečnost razliva po koritu između njih dve. „Sve je u redu.“ Ali Mili ne odgovori. Stajala je odmaknuta, kruto držeći ruku dok joj je Ajris čvrsto umotavala i dobro pritezala prst krpom. Ajris natera sebe da pogleda u majku, kojoj je od napora podrhtavala donja vilica. „Zaustavi je“, šapnu Mili. „Pokušavam“, blago reče Ajris. „Pokušavam, mama.“ Majka je držala zavijenu ruku između sebe i nje kao da se brani dok je išla po kući i do tezge, čitavog dana radeći drugom rukom. Njena prilagodljivost i nepristajanje da se žali samo su pojačali Ajrisinu grižu savesti. Ali to je bio lično njen problem; Mili joj više ništa nije pominjala na onu temu, već je umesto toga nastavila po starom, rešena da zaboravi na sve to. Lija se uspaničila zbog majke i neprestano je pitala Ajris: „Šta se desilo?“ Na ovo je Mili samo šturo ubacila: „Ništa. Ispustila sam činiju.“


Bil je zahtevao da Mili ode doktoru. Povezao ju je u grad, gde su posle pregleda ostali da večeraju i vratili se kući taman kada su kreketuše započinjale svoj večernji pasaž. Mili se odmah povukla u oranžeriju. „Doktor je rekao da se samo malo gadnije rasparala“, umiri Bil Ajris dok je stajala naslonjena na dovratak njegove spavaće sobe i posmatrala očev obred za kraj dana, ritual iz kog je crpla duboku utehu. Skinuo je ručni sat i spustio ga na komodu, a potom ispraznio džepove pantalona. Maramica s monogramom, koja je Ajris delovala i staromodno i ljupko; novčanik; šačica sitnine. „Tvoja majka mora malo da ulagani sa ovim venčanjem“, dodao je, umorno vrteći glavom. „Previše preuzima na sebe.“ Na ovo se Ajris ukruti; nisu li upravo njeni problemi bili uzrok majčine povrede? „Sestra ti je još malo pa udomljena, najzad“, reče on kruto se saginjući da razveže pertle. „Znam da se majka sekira za nju.“ Bio je to zgodan šlagvort i Ajris ga iskoristi. „Lija nije baš u sjajnom stanju, tata.“ Nije odgovorio; samo je uredno pomerio cipele do bočne strane komode. Kad bi mogao tako lako srediti i život svojoj deci! „Znam, zlato. Trudimo se.“ I on je umoran od tog napora, shvati Ajris. „Stiven će joj podariti lep život, stabilan život“, dodade on. „Imala je sreće.“ Svi smo je imali, pomisli Ajris. A onda shvati šta Stiven predstavlja – svojevrsnog spasioca posle dugih i mučnih briga. „A ti?“, upita Bil okrenuvši se ka vratima i njoj. „Ja?“ „Da. Nikako da ozbiljnije ugrabim priliku da te pitam kako si. Donekle je u poslednje vreme situacija…“ „Suluda“, dovrši Ajris misao i u njegovo i u svoje ime. „Dobro sam, tata.“ Bil je pažljivo osmotri. „Već neko vreme radiš na pomoćnim zgradama, primetio sam. I to radiš podosta, zapravo.“ Ajrisini obrazi snažno porumeneše. Nebitno je bilo što je odrasla žena. Pod očevim radoznalim pogledom uvek će biti ona šiparica čvornovatih kolena kojoj je očevo odobravanje i dalje presudno važno. „Da, provodim vreme tamo. Svesna sam da sigurno to deluje čudno kad se zna da nikad ranije nisam zamahnula čekićem niti išta ozbiljno napravila.“ Smeteno se osmehnula.


„Eh, a ona kućica za ptice?“ Zahvalno je razvukla usta od uva do uva. „Da. Ružičasta kućica za ptice.“ Bio je to projekat za izviđače koji su njih dvoje uradili, za značku „otac–ćerka“. Sumnjala je da izviđači sada uopšte i dodeljuju tu značku, s obzirom na promenjenu strukturu savremenih porodica. Ali dobro je pamtila sam događaj – izubijala je sebi gotovo sve prste čekićem, a i nekoliko tatinih. On se, međutim, nijednom nije požalio. Trebao im je čitav dan da dovrše kućicu. Njoj je bilo mnogo stalo da je oboje u ružičasto, pa je otac zapucao pedeset kilometara izvan grada kako bi našao farbaru gde mogu da joj smućkaju trajnu uljanu pastelnu boju. Bil izvadi iz ormara iznošenu pamučnu košulju, nešto najbliže kućnoj odeći što je posedovao. „Onda pretpostavljam da te je Kuper koječemu naučio.“ Nije to bilo pitanje. Ali u toj izjavi Ajris oseti svaku očevu radoznalost. Kao i svaku njegovu brigu. „Nije stvar u Kuperu, tata. Bilo mi je potrebno nešto da radim. Sem što sam supruga i majka.“ „Imaš svoj posao“, podseti je on blago. „I sem njega. Morala sam da se latim nečeg novog, nečeg što zahteva fizički napor. Sve što inače radim zahteva razmišljanje. I brigu. Prosto mi je trebalo da nešto napravim.“ Poćutala je. „I tačno, Kuper me je naučio kako se to radi.“ Otac zakopča košulju do kraja i prvi put pogleda ćerku pravo u oči. „Sad si velika. Ali pretpostavljam da ćeš za mene uvek biti moja ćerčica.“ Ajris oseti kako joj kreću suze. „Znam, tata.“ Bil upasa košulju pa polako zatvori ormar, kao da time zatvara i raspravu. „Artur je pregledao one hartije koje je poslao Pol.“ Iz Ajrisinih grudi ote se uzdah. „O! I šta kaže?“ Bil sleže ramenima. „Prilično su standardne; kasnije ću ih proći s tobom. Moraćeš da razmisliš o podeli imovine, tako to. O kući.“ Zastao je. „I naravno, o deci. Pol predlaže jednaku raspodelu.“ Ajris se obgrli rukama. „Razumem.“ Nije želela da čita dokumenta za razvod, nije želela čak ni da razgovara o njima. Ali bila je zahvalna što je otac otvorio tu temu, zajedno sa onim kovertom, umesto nje. Sad je bio na nju red da preuzme problem. „To mi zvuči pošteno. Htela bih da deca viđaju i mene i njega, da za njih sve bude što normalnije.“ „Naravno.“ „Hvala ti“, tiho reče Ajris. „Pogledaću ih. Jesu li u tvojoj radnoj sobi?“


„Drugi put“, reče Bil, poštedevši i sebe i nju. Pošao je ka vratima i položio ruke na Ajrisina ramena. „Dug je bio ovaj dan.“


Dvadeset treće poglavlje

Gotovo. Finito. Kraj!“ Triš sa uživanjem tresnu debeo svežanj otkucanih stranica na tezgu u kafeu. „Stvarno? Završila si poglavlje sa supama?“ Ajris opipa svežanj, a onda ga uze, impresionirana. „Dva poglavlja“, ispravi je Triš. Potom spusti pred Ajris šoljicu s kafom. „Dodala sam još jedno s receptima za aparat za sporo kuvanje. Ti aparati su spas za prezauzete porodice.“ „Sjajno!“ Ajris krenu da lista stranice, pa zastade da uzdahne nad receptom za sporo kuvani bef burginjon. „Kamo sreće da svi moji klijenti rade tvojim tempom! Kako si sve ovo tako brzo dovršila?“ „Eh, išlo je glatko – čim sam preživela onaj mali nervni slom.“ Triš namignu Ajris. „Molim? Triš, pojma nisam imala da će ti ovo biti preveliko opterećenje. Zašto mi nisi rekla?“ Triš nehajno odmahnu rukom. „Molim te! To mi je bio dobar izgovor da malčice skinem Vejna i decu sebi sa vrata. A osim toga, imaš ti dovoljno i sopstvenih muka.“ Ajris je pažljivo osmotri. „Jesi li sigurna da i dalje želiš ovo da uradiš?“ „Zavitlavaš me? Ovo je jedna od najlepših stvari koje sam ikada radila. Da me nisi gurnula u ovo…“ „Gurnula? Sad mi još nabijaš i kompleks.“ Triš se osmehnu. „U redu – da kažemo, da me nisi uvalila.“ „Triš!“ „Ne, stvarno. Sve nameravam da ti se izvinim.“ Neočekivana ozbiljnost na drugaričinom licu iznenadi Ajris. „Zbog čega bi se izvinjavala?“


„Ispala sam konj. Čitavo leto ti pametujem, pokušavam da te naučim kako da mrdneš s mrtve tačke. Možda je trebalo malčice da proširim sopstvene vidike umesto da se tebi toliko penjem na glavu da ti proširiš svoje. To mi nije palo na um sve dok nismo započele ovu knjigu.“ „Triš, ne penješ mi se na glavu. Ti si najbolja drugarica koja se poželeti može. Pouzdana. Iskrena.“ „O, molim te, jedva trpim da slušam i sopstveni glas! Ja tebi da pričam da se bolje staraš o sebi! Da ganjaš svoje snove… zvučim kao reklama za Diznijev film.“ To je bilo tačno: Triš joj je kljucala u mozak kako treba sve to da radi. Ali u najlepšem smislu. Ajris se zbuni. „U čemu je zapravo stvar?“ Triš poćuta. „Moram nešto da ti priznam. Kada si došla kući sva onako rasturena i povređena, bilo mi te je žao. Stvarno žao. Ali jednom maleckom delu mog bića – duboko, duboko u meni – u neku ruku je laknulo. Konačno jednom i ja tebi da zatrebam.“ Zgrčila se kada je to izgovorila. „Triš, ti si meni uvek bila potrebna. O tome smo već razgovarale. Ja sam ta koja je poslednjih godina dozvolila da naše prijateljstvo zgasne.“ „Jeste, ali ja sam ta koja je bila donekle kivna. Mislim da sam bila ljubomorna.“ „Ljubomorna?“ „Zato što si se ti odavde izvukla. Otišla si na koledž u Njujork, dok sam ja ostala ovde i upisala se na Njuhempširski univerzitet.“ „I? Pa ti si volela taj fakultet!“ „Jeste, jednako kao što sam volela i svoju ljubav iz srednje škole. Za koju sam se potom udala i pojurila u kuću da rađam decu. U istom kraju gde sam i odrasla!“ Bilo je to nešto najsličnije postiđenosti što je Ajris ikada videla na licu svoje drugarice. „Bljak, pretvorila sam se u svoju majku.“ Ajris se nasmeja. „Nisi.“ „Ali ti i Mili ste nebo i zemlja. Živela si u velikom gradu. Izgradila karijeru, i to kakvu karijeru! I opet uspela da stvoriš porodicu. A za sve to vreme ja mesim testo ne mrdajući van okućnice.“ Sad je na Ajris bio red da se iskrevelji. „Zavitlavaš me? Iz moga ugla gledano, ti si ta koja ima sve. Sjajan brak. Porodicu. Vlastiti posao.“


„Jeste, ali ponekad se zapitam. Šta da sam bila maštovitija? Da sam više reskirala?“ Pogledala je u Ajris. „Kao ti.“ Ajris je bila gotovo previše potresena da bi progovorila. „Ti znaš da ove knjige nikada ne bi bilo da nije tebe.“ „Dobro, to je tačno, dabome. Ali sad ozbiljno. Ja volim Vejna i decu, ali ponekad se noću probudim i zapitam se da li je to ono pravo. Da li je to najviše što sam mogla u životu postići. A sad, zahvaljujući ovoj šašavoj knjizi…“ Oči joj se napuniše suzama. „Triš!“ „S tobom je sve u redu, Ajris. Sjajno se i sama snalaziš. Ne treba ja da ti pričam šta da radiš. Niti s kime da radiš.“ Ajris takođe obrisa oči. A još se ona osećala kao propali slučaj koji se dovukao kući praznih ruku, u nuždi za Trišinom pažnjom i srcem, kao i pitom od limete! „Hvala ti.“ Ajris se pruži i privuče je u zagrljaj. „Ali biću iskrena“, reče Triš. „Između ovog posla i dece… ja ne znam kako pravi pisci to izvode. Kunem ti se, trebao bi mi jedan od onih odmora gde pobegneš, sam, u nekakvu planinsku brvnaru na tri meseca, i da je pritom zabranjen pristup svima iz tvoje porodice.“ Ajris se nasmeja. „To ima samo u filmovima. Ali pogledaj sebe. Svejedno si se izborila.“ Triš skromno sleže ramenima. „Jaka stvar. Jedino što mi deca nisu jela dve nedelje.“ „E pa, nahrani ih lepo večeras, pošto imam jednu vest.“ Ajris se upinjala da obuzda sopstveno uzbuđenje. Ipak je ona valjda prekaljen agent. „Zvala sam sinoć Džoun. Onu o kojoj sam ti pričala, iz izdavačke kuće što objavljuje kulinarsku literaturu.“ Triš izdiže obrve. „I?“ Trud uzalud. Ajris zbaci sa sebe agentsku masku kao kakav ružan džemper. „Sviđa joj se naša koncepcija. Pristala je da pročita!“ „Sunce ti poljubim!“, ciknu Triš i skoči sa stolice. „Ali to još ništa ne znači“, opomenu je Ajris, vraćajući na glavu agentski šešir. „Postoje određeni uslovi.“ „Na primer?“ „Na primer, treba joj nacrt projekta.“ Ajris se zgrči. „Do petka.“ „Ovog petka?“, zamuca Triš. „Pa to je za tri dana! Nisi mi pominjala nikakav nacrt!“


„Opusti se“, reče Ajris. „Nacrtom ću se pozabaviti ja. To je samo naš plan u pisanoj formi, uz malčice marketinške analize ciljane publike. Ništa krupno.“ Mada jeste bilo krupno, a kada je shvatila kada im ističe taj iznenadni rok, i nju samu je ispunila panika. Triš priteže vrpce kecelje i duboko udahnu. „U redu, agentkinjo Stendiš. Moći ćemo da se izborimo sa tim nacrtom. Ili ćeš makar ti to moći.“ Odlučno je pogledala u Ajris. „Je li tako?“ Ajris brzo klimnu glavom. „Da. Bezbroj puta sam to radila.“ Triš poćuta, a onda se saže ka njoj i šapnu: „Obožavam ovu ludu knjigu na koju si me nagovorila. I obožavam i tebe.“ Potom joj se još više približi. „Ali ako zajebeš taj nacrt, ne pomišljaj da mi više dođeš ovamo na fiksanje pitom od limete.“ „Primljeno k znanju.“


Dvadeset četvrto poglavlje

Dok se Ajris vraćala kolima na farmu, telefon joj zavibrira u krilu. Ona pogleda naniže i osmehnu se. „Mogu li da te izvedem na večeru?“, ispuni Kuperov glas prostore u njenoj glavi, istisnuvši i kuvar, i svadbu, i sav ostali krš. Izlazeći iz centra sela, Ajris okrznu pogledom stare kuće i pokuša da zamisli kako njih dvoje dolaze u grad, kao pravi par na pravi ljubavni sastanak. „Bilo bi lepo.“ „Može u sedam? Doći ću po tebe kući.“ Ajris se trže. Kući. Majčinoj i očevoj kući. Kroz glavu joj prolete slika sveže izribanog Kupera koji kuca na Milina vrata kako bi tražio dozvolu da izvede njenu četrdesetogodišnju kćer uveče u grad. „Ne!“, reče. „Hoću da kažem, što se ne bismo tamo sastali?“ Ajris je sad već sve videla: Kuper kuca i čitava porodica otvara vrata. Bil u kariranoj pižami žmirka kroz zamazane naočari. Lija seva očima preko njegovog ramena. Ali odluku je zapečatilo Milino lice, sa onim svojim poljem sile koje izaziva grižu savesti i kakvim je samo njihova majka znala da ih okruži. Ne, Kuper Vuds neće moći da dođe po nju u kuću njenih roditelja. Neće mu dati ni da priđe tim vratima. „Nije meni teško“, prijateljski reče Kuper. Ajris je znala da ga mora poštedeti toga. Čak i ako to znači potezanje gotovo podjednako užasnog pitanja na čemu su sada njih dvoje. „Stvar je u tome što ne znam kako bi mojima bilo kad bi pomislili da se zabavljamo“, sramežljivo objasni Ajris. „Nisam im još ništa konkretno rekla u vezi s nama.“ Snažno je pocrvenela, shvativši da upravo otvara karte. „To jest, ako uopšte postojimo ’mi’. Nismo baš zvanično zajedno. Ali, znaš…“ E, sad je čitav špil bupnuo na pod. „U tom slučaju definitivno moramo na večeru“, reče Kuper smirujućim glasom. „U sedam u Krčmi?“ Ajris odahnu od olakšanja. „Nek bude u sedam.“


Upravo dok je stizala pred kuću, telefon opet zavibrira. Ona ga naglim pokretom prinese uvu. „Da pogađam, predomislio si se?“, šaljivo reče. „Mama?“ Drugi put zaredom Ajris se nađe izbačena iz koloseka. „Lili? To si ti, zlato?“ „Naravno da sam ja“, nasmeja se Lili. „Ko bi drugi bio?“ Ajris se nije usuđivala da odgovori na ovo. „Niko s kim bih radije pričala nego s tobom“, istinito odgovori. „Imam važne vesti“, objavi Lili. Ajris prihvati ćerkinu igru, osmehujući se Lilinom zavereničkom kikotanju. „Stvarno? Kakve?“ „Tata je rekao da možemo da dođemo na farmu ranije! Dolazimo sutra!“ Ajris ciknu. „To je predivno, dušo! Jedva čekam!“ Bilo je ovo najlepše iznenađenje. „O, i osvojila sam drugo mesto na susretima plivača“, zabrza Lili oduševljeno. „Čak sam dobila i pehar. Nije onako veliki kao onaj što ga je dobila Karli Votson, ona je osvojila prvo mesto. Ali je od zlata.“ Ajris obrisa oči. „O, kako se ponosim tobom! Ponesi pehar ovamo. Deda i baba će takođe voleti da ga vide.“ Sejdi je bila rezervisanija od sestre kada se nakon nje javila na telefon, ali Ajris je bila sigurna da je osetila u njenom glasu određen stepen uzbuđenja, više nego što je čula za čitavo to leto. „I znači, šta ćemo tamo da radimo?“, htela je da zna. „Šta god želite“, obeća Ajris. „Možemo da plivamo i da se vozimo dekinim kanuom. Jedva čekam da ti pokažem tetka Lijine bašte. O, biće gotove i vaše haljine za mlađe pratilje.“ „Super“, reče Sejdi, a Ajris odjednom oseti ogromnu zahvalnost zbog tog milostivog odgovora od jedne reči. Nije se, međutim, mogla pogrešno protumačiti ledena uzdržanost Polove komunikacije. „Dakle, pretpostavljam da znaš da deca dolaze nekoliko dana ranije“, reče on. „Je li zgodan trenutak?“ „Da, jedva čekam.“ Ajris ga je čekala da produži, odjednom se zapitavši zašto li je promenio datum. Što pre, to bolje. Ali ne postoji li još neki razlog što ih Pol šalje pre nego što su planirali? Recimo, neki razlog koji ima ime i lice?


Ajris zgađeno otisnu od sebe tu misao i pokuša da se usredsredi na logistiku. Uostalom, deca ne mogu sama da dođu u Nju Hempšir. „A ti?“, oprezno upita. „Kakav je plan?“ Polov odgovor bio je nagao, kao da otrže flaster. „Nema planova. Čim ih budem dovezao, vraćam se kući.“ „Naravno.“ Bio je to bolan podsetnik, ali Ajris prvi put shvati da ne bi ni želela da je ikako drugačije. Teren između njih se promenio. Trenutno su joj jedino bila potrebna deca. Neće se pitati šta on radi kod kuće, sam. Ili u društvu. „Jesi li dobila dokumenta?“ Ajris se učini da je u njegovom glasu osetila jedva primetan drhtaj, ali njegova neposrednost nije ostavljala prostora saosećanju. „Jesam, ali još ih nisam pregledala. Tata je hteo da ih prvo pretrese njegov advokat.“ Pol se zacereka. „Misliš na Artura Bouena? Onog mucavca iz golf kluba?“ Artur, stari Bilov drug koji je vodio dugogodišnju i uglednu firmu u gradu, pomagao je godinama njihovoj porodici u pravnim pitanjima, jednako radosno kao što im se pridruživao i uz večerinku i piće ili ma kog vikenda. Pol je zapamtio samo njegovu manu, dabome. To joj je olakšalo odgovor. „Moram da zaštitim sebe“, šturo je odgovorila, podsećajući Pola na to da je on u svemu ovome neprijatelj. „A i decu. Dokumentima ćemo se pozabaviti kad ugrabimo vremena.“ „Kako ti kažeš, Ajris. Doviđenja do sutra.“ Na to se veza prekide. Krčma u Hempstedu nalazila se na spisku istorijskih zdanja i bila je među Ajrisinim omiljenim lokalima. Kad su bile male, ona i Lija su je nazivale „kuća – svadbena torta“ zbog njenog velikog belog pročelja i širokih tremova. Ova stara viktorijanska vila počivala je na brdu na severnom kraju grada, iznad jednog manjeg jezera. Odmah iza Krčme prostirao se porodični vinograd, nalik raskošnom zelenom plaštu. Kao dete, Ajris je uvek zamišljala sebe kako se venčava tu, pod vedrim nebom, među tim baštama, a ne u zvaničnoj sali hotela Kopli plaza u Bostonu, na čemu su insistirali Polovi, i dok je sada išla stazom od ravnih kamenova, nije se mogla oteti utisku značaja te činjenice da je Kuper baš to mesto odabrao za njihov prvi pravi zajednički izlazak. Restoranska terasa bila je preko leta otvorena, pa je stisla pesnice, nadajući se da je tamo rezervisao sto. Kupera je zatekla kako stoji kraj jednog ogromnog belog stuba, odmah ispred glavnog ulaza u gostionicu. Ali umalo nije prošla ne prepoznavši ga, pošto je bio u tamnoplavom


sportskom blejzeru i ispeglanim pantalonama vojničke boje. Ugledavši je, zakoračio je ka njoj i uhvatio je za mišicu. „Izgledaš predivno.“ Kada su seli, Ajris pokuša da se usredsredi na treperavu sliku vode. Na njeno iznenađenje, ruke su joj pomalo drhtale dok je širila salvetu preko krila. Zašto se odjednom unervozila? Nije oklevala kad je on prisloni uz kamion i krene nepopustljivo da je ljubi; prisno je poznavala zategnutu ravan njegovog stomaka, krivinu njegovog vrata u kojoj je odmarala glavu kada se zagrle. Ali to su bili lični trenuci, kradeni na tajnim mestima po farmi. Tamo nije marila da li joj je vetar rasturio kosu i da li ima zemlje ispod nokata. Ovde, dok je sedela među drugim lepo odevenim parovima u restoranu, odjednom se osetila izloženo. Pošto je konobar završio s ređanjem specijaliteta, stidljivo je pogledala preko jelovnika u Kupera. „Šta nije u redu?“, šapnu on. Ajris izvi jednim ramenom. „Sve je u redu. Ovo je savršeno. Jedino što je preterano…“ „Zvanično? Kao da smo na prvom ljubavnom sastanku ili tako nekako?“, upita Kuper kao da joj čita misli. „Da. Ali u lepom smislu“, brzo dodade ona. „Imam utisak kao da ’izlazimo iz ilegale’ ili tako nešto.“ Kuper se osmehnu. „Znam. Trebalo je ovo da obavimo još odavno. Da naručimo neko vino?“ „Molila bih!“, reče Ajris kroz smeh. Posle dve čaše, naručili su jelo, oboje rižoto s jastogom. Ajris se zavali u naslon stolice dok je vino izvodilo svoju čaroliju. „Ovo je baš bilo žestoko leto“, reče proučavajući Kupera preko stola. Njegova inače razbarušena kosa bila je sada očešljana tik uz glavu, pa je u svetlosti sveća delovao još doteranije. „Jeste“, saglasi se on. „Koliko pamtim, najlepše leto posle dugog vremena.“ Pogledao je Ajris u oči. „I još nije gotovo.“ Čak i u sve jačem sumraku, Ajris je bila ubeđena da se vidi da je pocrvenela. Okrenula se ka vodi, ali grudi joj je ispunilo olakšanje jer je sad znala da i Kuper gaji ista osećanja kao ona. I da ni on ne želi da se to leto okonča. No postojale su tu i neke stvari koje više nisu mogli da izbegavaju. „Dolaze mi deca“, reče Ajris. „Sutra.“


„Stvarno? Sjajno! Nisam bio shvatio da će tako brzo biti tu.“ „Ni ja“, priznade Ajris. „Ali sam uzbuđena. Ako se ne računaju njihovi boravci u kampovima, nikada dosad nisam bila razdvojena na duže od noć-dve. Čudno je ovako.“ Pogledala ga je u oči. „One prve nedelje jula nisam znala šta ću sa sobom. Nisam navikla da budem sama, da radim šta ja hoću, kad mi je volja. Koliko god da je lepo“, značajno dodade. „Bez njih ti je sigurno kao da nemaš ruku ili nogu.“ Ni sama Ajris to ne bi bolje opisala. Osmehnula se, zahvalna što izgleda da je Kuper razume, uprkos tome što sam nema dece. „Ali sigurno ti je i prijalo što si imala to vreme za sebe. Da malčice preuzmeš stvari u svoje ruke“, nastavi on. Potom popravi salvetu na krilu. „Meni je raskid s bivšom bio nešto najteže što sam proživeo. Ne znam kako ljudi izdrže rastanak s decom.“ Kuper je pažljivo nastupao, ali nije ni zazirao od onog očiglednog. Ovo joj je bila prilika da bude iskrena prema njemu. „Grozno je“, priznade. „Ali nisam ni bila kod kuće da se s time borim. Dolazak ovamo omogućio mi je da se vratim sebi onako kako nikad ne bih mogla da sam ostala kod kuće.“ Zaćutala je i položila ruke na sto. „Ali i dalje moram da se u nekom trenutku vratim i suočim se sa onim što me čeka.“ Kuper poklopi dlanom jednu njenu šaku. „Ajris, radi ono što moraš da radiš. To što ti proživljavaš ume da urniše čoveka. Daj sebi vremena.“ „Znam. Samo hoću da budeš svesna da sam ti istinski zahvalna.“ Nadala se da uspeva da mu prenese poruku, da ne želi da okonča to što postoji između njih. Štaviše, da ne bi mogla podneti čak ni samu pomisao na to. Da li ju je shvatio? Kuper nežno skloni ruku. „Znaš šta, zahvalan sam i ja tebi. Kad smo se Šeri i ja razveli, mislio sam da sam sa svime ovim raskrstio.“ Raširio je ruke i načinio pokret koji je obuhvatao njih dvoje. „Mislio sam da nikada više neću osetiti ništa slično.“ Ajris živo zaklima glavom. „Ali ne smem da budem sebičan“, produži Kuper. „Razumem kroza šta ćeš uskoro prolaziti, verovatno bolje nego ti. I jedno znaj: čak i ako ovo bude sve što ćemo imati, opet se neću ljutiti.“ Ajris se povuče unazad na stolici, prosejavajući njegove reči. Nisu bile neljubazne. Ali osetila je bolan ujed razočaranja. „Osim toga“, dodade on, „potičemo iz vrlo različitih sredina.“


Ajris se nasmeja. „Šta to pričaš? Oboje smo rasli ovde.“ „Znaš ti na šta mislim.“ Zagledao se u jezero. „Tvoja porodica je sjajna. Ali ne bih rekao da bi tvoja majka imala lepo mišljenje o meni.“ Ajris zavrte glavom. „Moja majka ni o kome nema lepo mišljenje. Ali ti joj se dopadaš, Kupere. Obavio si za njih sjajan posao.“ „Upravo tako. Ja radim za njih.“ „I šta s tim? Talentovan si. Radiš na očuvanju istorije. Trebalo bi time da se ponosiš.“ „I ponosim se. U Koloradu sam drugačije živeo – imao sam planinsku kuću od petsto i nešto kvadrata, s divnim pogledom; kola; apartman u skijaškom centru. I radnu nedelju od šezdeset sati koja me sprečavala da u svemu tome uživam. Tako živeći, zaboravio sam šta je stvarnost.“ Ajris je znala da je Kuper radio nešto u vezi s finansijama, ali nikada nije mnogo pričao o tome. Sve dosad nije bila svesna da je taj život koji je on ostavio za sobom umnogome ličio na njen život u Bostonu. Kuper se pruži ka njoj. „Sad mi se dopada da živim jednostavno, Ajris. Volim što se budim kraj jezera i radim sopstvenim rukama. I što sam sâm sebi šef. To je, po mojoj definiciji, bogat život. I premda uživam u pokojoj partiji golfa, ne nameravam da se učlanim u klub.“ Žarko je gledao u nju. Ajris se zacrvene. Kupera nikada nije tako ni doživljavala, pa se zabezeknula otkuda mu ideja da bi mogla to misliti zbog porodice iz koje je potekao. „Nakon ovog našeg zajedničkog leta, ne misliš valjda iskreno da su meni te stvari važne?“ Kuper je nežno pogleda. „Ne, ne mislim. Ali ti imaš određen način života i vaspitavaš svoju decu na određen način u Bostonu, i premda to umem da cenim i poštujem, ja tebi to isto ne mogu da pružim. Šta god da se desi, moramo biti realistični.“ Ajris se zavali u naslon, dirnuta. Tog čoveka je volela zbog onog što on jeste, zbog toga što joj tako otvoreno nudi sebe. Nije joj bilo važno u kakvoj kući on živi niti kakva kola vozi. Ali bio je u pravu. Posredi je jedan drugačiji život. Baš kao što je i Mili natuknula. Stiže konobar s njihovim jastogom, kojeg su pojeli uz prijateljsko čavrljanje usred ostalih gostiju na tremu. Ali sa svakim prefinjenim zalogajem te večere, Ajris je shvatala da ne može da bude realistična. Nije se mogla otrgnuti želji da produži ovo. Dok se pravila da sluša Kuperovu priču o jednom projektu restauracije u gradu za koji je upravo dao ponudu, misli su joj nemirno lutale. Možda su previše različiti. Možda za njega ovo


nikada nije ni bilo nešto više od letnje romanse koje će se s nežnošću prisećati u duge zimske mesece. Možda je ona u potpunoj zabludi. Stiže i desert, a s njime i sve gušća tama; nakon toga su ostali na tremu da ispiju još po jedno piće za pred spavanje. Kuper je privukao stolicu do nje i obgrlio je rukom preko leđa. „Dakle, prepostavljam da nam je ovo poslednje veče nasamo“, reče. „Biće ih još“, uzvrati Ajris privijajući se uz njega da položi glavu na njegovo rame. „Naći ćemo vremena.“ Kuper klimnu glavom u sve mrklijem mraku. „Naravno da hoćemo.“ Ajris pokuša da prodiše. One krupne teme konačno su isterane na čistac, makar većim delom. I koliko god da je bila zahvalna što su pojedini konci opet u njenim rukama, nije mogla da ne oseti one druge niti što su lebdele u blizini, vrtložile se i uznemiravale je, lepršale između njih. Koliko je samo očajnički želela da razmahne spretnim rukama i pohvata ih sve do poslednje!


Dvadeset peto poglavlje

Lilice moja!“ Ajris savladaše osećanja dok je mlađa kći jurila travnjakom ka njoj. „Daj da te vidim“, povika zaustavivši Lili na rastojanju od sebe, a onda je opet čvrsto zagrli. Lilin nos je bio prepun letnjih pegica, a lice boje zlatnomrke breskve. Pletenice su joj bile čupavije i plavlje nego u Ajrisinom sećanju. „O, kako si mi nedostajala!“ „I ti meni!“, uskliknu Ajris, pa pusti Lili i privuče Džeka. Džek je snažno obgrli oko struka, ne puštajući se. „Divni moj dečak“, dahnu ona ljubeći ga u glavu. „Dobro, dobro, mama“, nasmeja se on. Sejdi je smireno koračala ka njoj, stisnutih usana, ali nesumnjivo zadovoljna. „Zdravo, mama“, reče dozvolivši Ajris da je privuče u zagrljaj. „Šta si to radila s kosom?“, upita Ajris i zažali istoga časa kad su joj te reči izletele. O, zašto mora da upropasti taj trenutak svojom jezičinom? „Molim?“ Sejdi se dotače po glavi kao da pokušava da se seti. „A, moja frizura! Ali šišala sam se, mislim, pre sto godina.“ Pre sto godina. Doba koje se iznenadno pokazuje u vidu pegavih noseva i čudnih frizura. „E pa, mnogo mi se sviđa. Savršeno je slatka.“ Bila je to prefinjena frizura kakvu bi očekivala da vidi na devojci. A onda s tugom shvati da Sejdi upravo to i jeste. O, ovo je teže nego što je mislila! Iza njih se zalupi komarnik, a potom usledi hor pozdrava sa druge strane. Bilo joj je drago što su joj njeni omogućili da se s decom pozdravi sama, makar kratko. „Svi su unutra, čekaju te.“ Ajris pusti Sejdi da pođe prva, posmatrajući je kako namešta poštarsku torbu preko ramena i brižljivo zadeva kosu iza uva kao što uvek i radi; Ajris je taj njen ritual gledala kad god je ostavi ispred vrata škole ili na probi čirlidersica. Osmehnula se: nikad joj ne bi moglo dosaditi da gleda svoju decu. Njihove najjednostavnije pokrete, tako prisne i umirujuće. Tek tad se setila Pola, koji je upravio dolazio stazom.


Ne prekrštaj ruke na grudima, podsetila je sebe dok je on prilazio noseći dečje torbe. Ali mozak joj se ispraznio. „Brzo si stigao“, tupo reče. „Zdravo, Ajris.“ Zastao je tik ispred nje; Lilina ružičasta torba „helou kiti“ visila mu je rizično sa jednog ramena. Ajris ga hitro obuhvati pogledom, zapazivši mu preplanulo lice. Ali čelo mu je bilo izbrazdano. I jesu li mu ono podočnjaci? Stegnuto se osmehnula. Nije to više njena briga. „Daj da ti pomognem.“ Nespretno se pružila unapred, ali Pol zavrte glavom. „Hvala, mogu sam. Samo ću ih ostaviti na tremu, ako je u redu tako.“ Istovremeno pogledaše u trem, slušajući potok smeha što se prosipao kroz prozore, i odjednom Ajris shvati. Pol neće ući. „Pa naravno. Ako je tebi tako manje neprijatno.“ Ajris se pomeri u stranu, oslobađajući Polu širok prolaz. Pošla je za njim uz stepenice, beskorisna i nesigurna. Zašto se uvek tako oseća u njegovom prisustvu? Na vrhu stepenica Pol tresnu torbe kao da je zbacio sa sebe neko ogromno breme, a onda se okrete i obrisa čelo. „U redu onda.“ „Možda si za čašu vode? Ili bi da se umiješ pre duge vožnje?“ Ajris svakako nije želela da se Pol zadržava duže nego što je nužno. Ali bio je tu, a čekalo ih je nešto što će kad-tad morati da raščiste. Pretpostavljala je da bi makar trebalo da bude sposoban da ode u ve-ce bez neprijateljskih ispada. „Ne, hvala. Imam u kolima ledenu kafu s mlekom.“ Ajris se namršti. Otkad to Pol pije kafu s mlekom? On mrzi kafu. Nije to tvoja briga, podseti ona sebe. Ponovo. „E pa, ja mislim da je ovo sve“, kaza on prelećući žustrim pogledom popadali prtljag. Obrnu se ka stepenicama, okrećući se od nje sa tako proračunatom žurbom da ju je razbesneo. „Nećeš reći ni doviđenja?“ Pol zastade na najvišoj stepenici, mršteći se. „Deci?“, razjasni Ajris, naglašavajući. „Već sam im rekao.“ Upravo tada škripnu komarnik. Milin glas je bio neuobičajeno bezbojan, kao i izraz lica. „Zdravo, Pole.“


„Zdravo, Mili“, izgovori on, uhvaćen usred bekstva. Pružio se da se rukuje s njom s nespretnom zvaničnošću. Mili sa oklevanjem prihvati njegovu ruku. Ajris se zgrči. Sve je ovo bilo strahovito iščašeno. „Deca bi htela u obilazak farme“, reče Mili okrećući se ka Ajris. „Da li bi volela da te sačekamo?“ Ajris nije bila sigurna da li majčino upadanje znači ponudu izbavljenja ili pohod koji će zadovoljiti Milinu radoznalost u vezi s prisustvom zeta, ali svejedno ga je prihvatila. „Naravno. Odmah dolazim. Hoćeš da pošalješ decu ovamo da se pozdrave sa svojim ocem?“ Svojim ocem. Te reči je s takvom težinom prevalila preko jezika. Da li ga je dosad ikada nazvala ikako drugačije do „tata“? Ali svakako nije mogla naterati sebe da ga sada tako nazove. „Srećan put, Pole“, hladno kaza Mili. Nije ga pozvala da uđe, nije ga ponudila limunadom. Makar je njena majka donela odluku u ime obeju. Još jednom Ajris i Pol ostaše sami, a njoj prođe kroz glavu misao da je ovo prva zvanična „razmena“. Prva štafeta u primopredaji dece. Odjednom je na tremu postalo prevruće. Ali valjalo je još nešto obaviti. „Slušaj me, Pole“, prozbori ona. Prekrstila je ruke na grudima, ali dođavola, dozvoliće sebi to! Nije lako reći to što će mu reći. „Moramo ovo da raščistimo.“ I ponovo. Onaj umorni pogled, prevrnute oči. „Ajris, pobogu! Zar ne možemo prosto da se rastanemo u miru?“ Njoj u grudima zaplamsa mala vatra, ali samo snažno othuknu. „Sačekaj malo. Ja jedino kažem da moramo biti sposobni da razgovaramo.“ Pokazala je ka unutrašnjosti kuće. „Njima je potrebno da sarađujemo. I dalje smo im roditelji.“ Pol uzdahnu. „Naravno da jesmo, Ajris. Šta hoćeš od mene?“ Vatra buknu još malo vrelije. „Dođavola, Pole“, prošišta Ajris krećući niz stepenice pored njega. Dade mu znak da pođe za njom. Nema šanse da u to zalazi pred svojom porodicom. „Samo hoću da uspostavimo normalnu komunikaciju kada je reč o deci. Zašto ti to ne možeš bez tolike tenzije?“ Pol raširi ruke. „Zato što se sa tobom ni o čemu ne može pričati bez tenzije.“ Zastala je kraj njihovih kola. Ispravka: njegovih kola. „Znaš šta, zaboravi šta sam kazala. Samo sam se nadala maloj razmeni obaveštenja; na primer, kako su deca. Koliko znaju. Kako planiramo sve ovo da izvedemo. Jer leto se okončava za dve nedelje, Pole. I ja se vraćam kući.“


Njemu se oči blago zaokrugliše. „Zaboravio si tu sitnu činjenicu? To je i moja kuća. Dok ne budemo odlučili šta ćemo dalje.“ Pol je zurio u beton, koji odjednom kao da je postao nepouzdan pod Ajrisinim japankama; učinilo joj se da bi se mogao provaliti i oboje ih progutati. „Poslao sam ti papire, Ajris.“ „Ma zajebi papire!“ Sad je već urlala. Jedan–nula za Pola. Makar je imao dovoljno pameti da napusti ludaču koja urla i psuje na stazi svojih roditelja u savršeno lep letnji dan. „U nekom trenutku moraćemo da popričamo, Pole. Ozbiljno da popričamo.“ Očajna, Ajris ga zgrabi za ruku, čime samo nagna Pola da se trzne. Ali nije ga pustila. „Moraš biti sposoban da gledaš u mene. Zar ne misliš da mi makar za toliko duguješ?“ Polov pogled bio je bezizrazan. Zatvorio se u sebe, to je već videla. A šta je i očekivala? Pustila mu je ruku, a ona se zaklati mlitavo uz njegov bok. Kao u lutke. Lutke tvrdog, drvenog srca. „Zaboravi. Mislila sam da možda možemo ovo da sprovedemo u delo zarad dece. Ali ako nisi u stanju čak ni da razgovaraš sa mnom, onda nema ništa od toga. Obaviću neke telefonske pozive i naći ću posrednika.“ Na ovo Pol diže pogled. Sada je govorila njegovim jezikom. „Ajris“, reče otvarajući vrata automobila. „Mi se ne vraćamo zajedno. To moraš da prihvatiš.“ Kao da ju je ošamario. Uobraženo, smrdljivo đubre štaviše misli da ona pokušava da ga ubedi da je povede kući. „Ti se šališ?“, zapeni ona. Sad je na nju bio red da razmahne rukama. „O, veruj mi, to mi je poslednja želja na svetu. S nama je gotovo. Gotovo skroz-naskroz. I to mi sada i ne smeta. Štaviše, insistiram na tome. Zato što ti mene ne zaslužuješ, Pole Vajting. Nikad me nisi zasluživao. Ali posedujem ono najbolje što se moglo dobiti od tebe.“ Trznula je prstom ka kući. „I ta tri deteta me čekaju unutra.“ To rekavši, Ajris se obrte u mestu. Ka majci i ocu. Ka Liji i svojoj deci. Ka mestu gde je čekaju sva njihova promašena kajanja i dobre namere, skučene i nesavršene, porodični album od stakla. Ali svejedno dar. Deca su joj obezbedila potrebnu razonodu. Lili je žarko rekonstruisala susrete plivača, odglumivši završne zamahe svojih pobedonosnih trka u međama kuhinje, čime je Bilu poterala suze smeha na oči, a Milinom uobičajeno izboranom čelu podarila neku novu glatkoću. Nikad od onih koji će ostati po strani, Lija je takođe uskočila, kao da je


mladalački dotok energije u kući obnovio nekakav važan deo nje. Džek je uporno unosio spolja primerke žive prirode: žabe, skakavce, jednom i miša, i svi su oduševljeno usklikivali nad njima i napravili im složena staništa. Čak i Sejdi kao da je na farmi odbacila svoju pubertetsku ogorčenost. Načas je bila iščezla uobičajena napetost među njima. Tačno je, Sejdi se i dalje izdvajala radi trenutaka samoće i povlačila se u Lijinu viseću mrežu, gde je ležala potpuno nepomično ako se ne računaju palčevi, kojima je pomamno kucala poruke drugaricama kod kuće. Ali čak je i ta pojava bila sve ređa. Noću bi ih Ajris ušuškala u krevet kao da su mali. Džek je dobio kauč na razvlačenje u radnoj sobi, dok su devojčice zajedno spavale u starinskom krevetu sa stubovima u gostinskoj sobi. Bio je to stari ritual i Ajris je bila zahvalna što joj dozvoljavaju da ga sprovodi. Možda su ih prosto iscrpljivali dugi dani na farmi, sunce i jezero im umarali noge i ruke. A možda je zaslužno bilo i to što su se uželeli majke u nedeljama razdvojenosti, koju je i sama Ajris bolno osetila. No bilo je duboke miline u toj novoj večernjoj rutini: podsećala je Ajris na dane kad su bili bebice i na fizičku prisnost koju je nekada uzimala zdravo za gotovo. Na trenutke kad bi se klonulo privili uz nju, već mlitavi od dremeža, i na svoju slobodu da ih miluje i divi im se iz blizine. Godine su prošle otkako je Sejdi dozvoljavala Ajris ma kakvu sličnu prisnost. Čak je i Lili kod kuće više volela brzi poljubac za laku noć, pa molila majku da je ostavi samu kako bi mogla do kraja da pročita slikovnicu pre no što će lično isključiti sebi svetlo. A sada bi svake večeri, pošto sunce zađe, legla kraj Džeka na razvučeni kauč da se presliša svih pustolovina od tog dana. Potom bi pošla na sprat, gde bi se sama Ajris smestila između ćerki. Sejdi s jedne strane, s knjigom. Lili s druge, s pohabanom žutom žirafom ušuškanom ispod brade. Krevet je škripao pod težinom njih triju, no Ajris je uživala u tom zvuku. Ponekad bi razgovarale o proteklom danu; ponekad bi pak Ajris čitala Lili, a Sejdi bi, poduprta jastucima kraj njih, predusretljivo spustila svoju knjigu i slušala i ona. Upravo su joj ti poslednji sati dana i donosili najveći mir. Prosto još jedan razlog da Ajris poželi da se to leto nikada ne okonča. „Kad možemo da se vozimo čamcem?“, htela je Lili da čuje jednog popodneva ubrzo po dolasku. Mili ih je bila dovezla kamionom do tezge, pa su Džek i Lili bili uposleni slaganjem gajbica za povrće u prikolicu, pošto su upravo završili s prodajom za taj dan. „Aha. Ja hoću da skijam na vodi“, reče Džek. „E pa, deka ima samo čamac na vesla. Ali dopašće vam se i to. Šta ti kažeš, Sejdi?“, upita Ajris.


Sejdi je zastala usred računanja za kasom, mršteći se dok je zapisivala sumu koju je trenutno držala u ruci. „Mhm, naravno.“ Pogledala je ka njima. „Sem ako ne misliš na pecanje.“ „A zbog čega bismo drugog išli čamcem?“, upita Lili. Sejdi zakoluta očima, vraćajući se brojanju. „Odvratno. Poziv odbijen.“ „Onda će biti više ribe za mene“, reče Lili. Za razliku od Džeka, koji je, zahvaljujući tome što je bio jedino muško, a ujedno i srednje dete, uspevao da zadrži švajcarsku neutralnost, sestre su imale složeniji međusobni odnos. Sejdi je često bila nestrpljiva i doživljavala je kao nametanje Lilinu radoznalost i želju da u svemu učestvuje. Lili je zbog toga bila ozlojeđena, naročito ove poslednje godine, a Ajris ih je bespomoćno posmatrala, tek povremeno ulećući sa sopstvenim pokušajima da ih izmiri. „Divno je gledati ih kako ovako zajedno rade“, obrati se Ajris Mili dok su stajale kraj zadnjeg dela kamiona i posmatrale decu kako pakuju tezgu. „Dabome da je divno. Fizički rad je sjajan za decu. To i pokušavamo već godinama da ti objasnimo.“ Mili je, naravno, bila u pravu, a to je ispunilo Ajris grižom savesti što nije dolazila. I što je nenamerno uskraćivala deci dedu i babu, i ovo mesto, koje kao da je izuzetno povoljno delovalo na sve njih. „Ko je gladan?“ Lija krupnim korakom pođe ka kamionu noseći u rukama posudu punu sveže nabranih plavih patlidžana. „Glasam za patlidžan s parmezanom za večeru.“ „Ja ću sa više sira!“, uskoči Džek. Sve četvoro se popeše u prikolicu, a Ajris primeti da je kutija s gotovinom bezbedno uglavljena uz Sejdin bok. „Hoćeš da ti ponesem to u kabinu?“, ponudi se Ajris. Sejdi odmahnu glavom, sva poslovna. „Neka je kod mene. Moram još da unesem i današnju zaradu u knjige kad stignemo kući.“ „Kada si naučila to da radiš?“ „Mama. Molim te. Sve mi je jutros pokazala baka.“ „Sve si to naučila za jedan dan za tezgom?“ Mili rečito izdiže obrve kada su se popele u kabinu. „Znam, znam“, kaza Ajris. „Poštedi me tvoga ’lepo sam ti pričala’.“


Tih poslednjih dana samo joj je jedno nedostajalo u životu. Dok su se bližili pušnici, a dečji smeh se orio iz prikolice, Ajris oseti treperenje pod grudima. Kuper je opet bio tu. Kamion mu je stajao parkiran pred pušnicom, mada njega samog nije bilo na vidiku. Ajris nije razgovarala s njime još otkako su došla deca. Kazao joj je da nekoliko dana neće biti na farmi pošto će raditi na jednom drugom projektu, na suprotnom kraju grada, i mada mu je bila zahvalna što joj je ostavio vremena za neometan susret s decom, prosto se morala zapitati nije li u tome sadržana neka namera. A ako jeste, kakvo značenje nosi za njih dvoje. Ajris nije zatražila od Mili da stane, niti je Mili to ponudila. Rastrzana, Ajris sede pravije kako bi imala bolji pogled kroz prozor. Trudila se da ne primećuje nervozu što ju je zapljusnula, baš kao što se trudila da ne primećuje ni činjenicu da je njena majka ubrzala, iako tek neprimetno. Kad su stigli do pušnice, Kuper izađe i natkrili oči da ih zakloni od poznog popodnevnog sunca. Ajris prekasno diže ruku u znak pozdrava, pitajući se da li ju je video. Ali to nije ni imalo važnost. Kuper je bio usredsređen na prikolicu kamiona; prvi put je posmatrao njenu decu. Dok su prolazili, Ajris isteže vrat i vide kako je Lili digla ruku i mahnula nepoznatom čoveku kraj pušnice. I kako je Kuper i sam digao ruku i otpozdravio. Posle večere se Ajris popela u svoju sobu da nasamo obavi poziv. Ali uključila se Kuperova govorna pošta. „Zdravo“, reče ona. „Pretpostavljam da si nas danas po podne video kad smo se provezli. Nisam znala da ćeš biti tu. A u svakom slučaju, htela sam da proverim kako si.“ Poćutala je. „Nedostaješ mi.“ Triš, međutim, nije bila toliko neodlučna. „Nema razloga da se upoznaju“, nepokolebljivo je izjavila sledećeg jutra. Ajris je bila dovela decu u kafe, a ona su se odmah raskomotila kao kod kuće u separeu kraj vitrine s pecivima. Lili i Džek su se bacili na svoje kapkejkove, a Sejdi je čežnjivo posmatrala društvance mlađarije za stolom u uglu. „Ne predlažem ja da kriješ Kupera“, šapatom izgovori Triš. „Uostalom, ionako radi na farmi. Ali sve dok ne budeš odlučila kakav će ti biti sledeći korak u vezi sa sobom, a i sa njima“, kazala je, diskretno pokazujući ka deci, „nema potrebe. Dosta već imaš briga nad glavom. A imaće ih i oni.“ „Neću ih upoznati tako“, reče Ajris, blago uvređena. „Zar misliš da sam glupača?“ Triš se žalostivo osmehnu. „Samo ponekad. Ali nije u tome stvar. Znaš ti na šta ja mislim. Samo se ni sa čim ne zaleći u njihovom prisustvu. Ovde su jer im se udaje tetka. Posle toga…“


Ajris iskrivi lice. „…kreće veselje.“ „O, ma daj!“ Triš je steže za ruku. „Preguraćeš ti ovo. Svi ćete pregurati.“ Okrznula je pogledom decu. „Mnogo se radujem što ih vidim. Srećnica si ti, znaš?“ „Znam. E, a sad moram da bežim. Devojke idu na probu haljina. Možeš li da veruješ da je venčanje iduće nedelje?“ Triš skupi usne, što joj je bio zaštitni znak kad duboko razmišlja. „A kako gura mlada?“ „Valjda dobro.“ To je bilo tačno. Otkako su stigla deca, Lija je opet bila ona stara. Trčala je po dvorištu za fudbalskom loptom zajedno sa Lili i Džekom, izležavala se na pristanu sa Sejdi. Čak je i Mili izgledala opuštenije. Ajris je laknulo. Ti časovi su bili njihovi; bilo je to ono što je u mislima nazivala „nekad“. A „posle“, čim se sve četvoro budu vratili stvarnom životu… eh, ono će i prebrzo doći. Pogledala je na ručni sat pa ispila kafu naiskap. „Vreme za probu. Hajdemo, deco.“ „Ne, mama!“, zastenja Džek. „Ja neću u kupovinu haljina. To ne može da se preživi.“ Ajris se pruži preko stola i obrisa mu čokoladnu glazuru sa gornje usne. „Molim? Ne želiš da provedeš dan sa mnom pomažući mi da odaberem haljine i cipele? A računala sam na tvoj sjajni ukus!“ Džek zakoluta očima. „Opusti se, doći će deka po tebe. Vodi te u klub da malo igrate golf. Da li to može da se preživi?“ Džek odahnu od olakšanja. „Hvala ti.“ „Pošalji mi sliku devojaka u tim haljinama“, reče Triš. „Uh, umalo da zaboravim! Ti i Vejn dolazite na probu svečane večere u klubu u petak, je li?“ Triš iskrivi lice. „Ne bih to propustila ni za šta na svetu.“ Ajris je žurno cmoknu u obraz pre nego što će izleteti iz kafea. „Tako sam i mislila.“ Na oduševljenje devojčica, gospođica Peti se sva uzmajala oko njih. Ponudila im je zasebne svlačionice i letela tamo-amo sa opremom kao da zasipa darovima kakve krunisane glave. Dok su njih dve u privatnosti isprobavale haljine za mlađe pratilje, Ajris je sedela na dvosedu između majke i Lije, koja je već vrtela po rukama foto-aparat, u pripravnosti. „Sad prvi put vide haljine?“, upita Mili.


„Lija nam je poslala isečak iz časopisa“, reče Ajris prisećajući se one jedne slike koju su dobile poštom. Ali nije upamtila nijedan detalj haljine, pa je sa jednakim uzbuđenjem kao i Lili i Sejdi čekala da vidi model u stvarnosti. „Oprostite“, reče gospođica Peti pojavivši se sa dve ružičaste kutije za cipele. „U kakvom stilu želite da im bude obuća?“ Na to izvadi iz jedne kutije baletanku, a iz druge cipelu sa otvorenim prstima i povisokom petom. „Ja već znam da vam kažem koje će želeti one“, reče Lija lukavo se smeškajući dok je vadila iz kutije i drugu cipelu sa štiklom. „Ali moraju biti sposobne da koračaju crkvenim prolazom“, podseti ih Mili, večiti glas razuma. „A osim toga, mislim da će na štiklama delovati starmalo.“ „Ali preslatke su!“, zacvrkuta Lija prelazeći prstom po vrhu štikle, a Ajris tek tad primeti da je potpetica oblepljena šljokicama. „Sejdi će se pomamiti kad vidi ove.“ „Dokazane lomilice skočnog zgloba“, preseče je Mili, pa istrže cipele iz Lijinih ruku. „Čijeg skočnog zgloba?“, zaokupi je Lija. „Na takmičenju talenata trećeg razreda“, ozlojeđeno odgovori Mili gledajući u Ajris. „Moj zglob se nije lomio!“, reče Ajris. „Šta to pričaš?“ „Amanda Brekenvort. Pamtiš? Svalila se sa pozornice kao džak krompira. Otad više ne hoda kako treba.“ Ajris i Lija prasnuše u grohotan smeh. „Ne pričaš valjda ozbiljno“, reče Ajris. „A kada si poslednji put pa videla Amandu Brekenvort?“, oštro upita Lija. Mili tobož ravnodušno sleže ramenima. „Pričam istinu. Njena majka mi kaže da još ćopa.“ Ajris podiže ruke, šaljivo glumeći predaju. „Onda bolje nek budu baletanke. Ne dao bog da ih zakitimo doživotnim hramanjem!“ Lili povuče zavesu u stranu i izađe obrćući se. „Tam--tara-ra!“ „O, Lils!“ Gornji deo haljine bio je smeran, jednostavnog kroja bez rukava, od organdina krem boje. Ali donji deo je bio sečen u pun krug, bledoružičast, taman do iznad kolena. Oko stuka je bila vezana neupadljiva traka boje seladona, u skladu s bojama odabranim za svadbu. „Bogme!“, reče Mili prilazeći i stajući pored Ajris. „Stvarno ćeš biti glavna lepotica.“ Lili razvuče osmeh od uva do uva, ne uspevajući da obuzda zadovoljstvo.


„A gde nam je druga lepotica?“, doviknu Lija ka zatvorenoj zavesi boje breskve sa druge strane ogledala. „Sejdina haljina je malčice prilagođena starijem uzrastu“, došapnu ona Ajris. „Nadam se da je to u redu.“ Sejdi izroni iz svlačionice manje razmahnuto nego njena mlađa sestra, ali osmeh joj se mogao takmičiti s Lilinim. „Šta mislite?“ Lija zviznu. Ali Ajris nije mogla da prozbori. Suze su joj već kretale na oči, te ih je brzo utrla, ne želeći da posrami Sejdi. Ali gledaj je kako je lepa…, pomislila je. Sejdi je stajala pred njima u svilenoj haljini bez rukava. Gornji deo bio je pripijen kao kod Lili, ali donji je bio dug i ravan i slivao se poput tečnosti do ispod kolena. Naglašavao joj je tananu figuru i male obline koje su, primeti Ajris uz bolnu navalu osećanja, počinjale da joj se poznaju. „Ne mrdajte!“, ciknu Lija, pa zgrabi foto-aparat sa dvoseda. „Slike!“ Obe se poslušno osmehnuše ka tetki, koja počučnu i stade da škljoca aparatom kao paparaco. No smeh svih okupljenih ne dotače Ajris, koja se osećala kao da je prenesena odatle pa sve ovo posmatra iz neke kosmičke majčinske daljine. Ovoga puta nije prevrnula očima kada se pojavila gospođica Peti da joj ponudi kutiju s maramicama. Štaviše, zagrabila je punu šaku dok su njene ćerke stajale ispred ogledala i divile se i sebi i jedna drugoj. Kada je Lija prišla i stala kraj nje, Ajris je uhvati za ruku i snažno je steže. „Šta je bilo?“, šapnu Lija zabrinuto. Ovaj trenutak je nepokolebljivo vratio Ajris u uspomenu na one kupovine pred početak školske godine, kada su ona i Lija stajale jedna uz drugu pred istim takvim ogledalom. Blesavile se i preglasno se smejale. I dobijale od majke grdnje i naredbe: „Stojte, mirujte više!“ I ludo se provodile. Ajris sa osmehom zavrte glavom. „Ništa. Jednostavno… hvala ti.“


Dvadeset šesto poglavlje

Usred noći Ajris probudi škripanje kreveta. „Lils?“, promrmlja ona, još u polusnu. „Jesi li to ti?“ „Ja sam“, šapatom izgovori Lija. Ajris žmirnu, naprežući se da fokusira oči u mraku. Za svaku majku, buđenja u pola noći znak su ružnih snova. Ili povraćanja. Ajris se obrte. „Šta nije u redu?“ Umesto odgovora, Lija kliznu pod pokrivač i obgrli Ajris jednom rukom s boka. „Izvini.“ Povetarac sa jezera talasao je zavese. Negde se oglasi sova, rasplinutim i dalekim krikom. „Možemo li da razgovaramo?“ Ajris okrznu pogledom sat. Pola dva. „Lija, sada je…“ „Znam. Ali ne mogu da spavam.“ Ajris se opet obrte ka njoj. „Je li sve u redu?“ Lija othuknu. „Spremna sam da ti ispričam. Ono za prošlo leto.“ Ajris se pridiže na lakat i uzdahnu. Važnost sestrine posete osećala se kao breme u vazduhu između njih dveju. „Važi. Slušam.“ „Kada sam prošlog leta došla kući, nije farma bila razlog. Nego sam htela da pobegnem.“ Ajrisin glas bio je hrapav od sna, pa se nakašljala. „Od čega?“ „Od svega. Ponajviše od sebe.“ Poćutala je. „Radila sam u Jeloustounu oko pet meseci i stvarno mi se isprva tamo svidelo. Svaki dan je nosio nešto novo. Nove goste, nove lokacije; bilo je predivno.“ Ajris klimnu glavom u tami, prisećajući se kako je Mili mlela i mlela o Lijinom poslu u nacionalnim parkovima kad god ju je pozvala. Jeste to zvučalo predivno i budilo je u Ajris, zarobljenoj stegama naizmeničnih vožnji dece i vannastavnih aktivnosti posle škole,


čežnju za takvim spokojnim prostorima pod vedrim nebom. Delovalo joj je to kao savršen izbor za njenu pustolovnu sestru. „Ali posle nekoliko meseci naprosto sam počela u sebi da osećam prazninu. Kao da mi nešto nedostaje. Radila sam na stazama, vodila ljude na celodnevna pešačenja i do kampova. Samo divljina i polja, i ona ogromna plava nebesa. Ajris, ne bi poverovala koliko su bila plava!“ Glas joj utihnu na to sećanje, a Ajris je ćutke ležala. „Trebalo je da bude savršeno.“ „Možda si samo patila za kućom“, napomenu Ajris. „Ne, nije bilo samo to. Nego kao da me iznutra nešto svrbi, a ne mogu da dohvatim rukom. Bila sam usamljena. Bila sam živčana. Šta god da sam radila, prosto kao da nisam mogla da se otresem tog osećaja. Na kraju sam dozvolila da me usamljenost savlada. I zaljubila sam se u nekog u koga nije trebalo da se zaljubim.“ Lija uzdahnu. „Zvao se Kurt. Predvodio je avanturističke trkačke ture na Aljasci za svoj eko-turistički centar i prosto je odisao savršenstvom. Borac za očuvanje prirode, ljubitelj pustolovine pod vedrim nebom, šarmer. U parku su ga zaposlili da nas obučava za vodiče kroz prirodu.“ „I da pogađam, odmah ste se zagotivili?“ Lija se ovlašno nasmeja. „Ne! Isprva nisam mogla da ga smislim. Delovao mi je uobraženo. Kurt je putovao po čitavom svetu; zimi se skijao u Evropi, leti išao u Kostariku na splavarenje. Čak se šuškalo da su hteli da ga nahvataju za olimpijski tim u disciplini spusta, ali on je zbrisao da bi se popeo na Anapurnu.“ Lija se okrenu ka Ajris, sa užurbanom primesom u šapatu, kao da su i sad pubertetlijke koje pričaju o nekom dečaku. „Kurt je imao onaj šmek, kao da je nedodirljiv, znaš?“ Ajris klimnu glavom. Njoj taj Kurt nije zvučao nimalo drugačije od Lijinih prethodnih momaka. „Bio je faca.“ „I znao je to. Dakle, pojavio se da nas obuči za vodiče po prirodi i nastala je jagma za upis. Ženske su dolazile sa njegovih radionica i samo o njemu pričale. Kad me je šef naterao da se upišem na poslednji kurs, Kurt je već imao jato obožavateljki. Ja sam takve stvari prerasla.“ „I kako se dogodilo da se predomisliš?“, upita Ajris. Lija uzdahnu. „Tako što sam, dok smo bili na terenu, shvatila zašto sve ženske padaju na njega. Kurt je bio… čudesan.“ Ajris se trudila da ne brza sa sudom dok je čekala Liju da produži. Ovoga puta je istinski želela da je razume. „Nije bio samo nadaren vodič; bio je i prilično sjajan momak. Svake večeri smo sedeli dokasno i pričali svako o svom


detinjstvu, o mestima na kojima je on bio. I o onome što želimo da uradimo od svog života. Kada se radionica završila, shvatila sam da ne želim natrag u planinski dom. Mogla sam ostati tamo u prirodi s njime čitavo leto.“ „Tom prilikom ste se i ušemili?“ Lija coknu u mraku. „Ne. Bili smo tamo s grupom mojih kolega, Ajris. Na poslu.“ „Izvini. Nisam mislila da…“ Lija se obrte od nje. „Nismo se smuvali sve dok se radionica nije završila. Kurt je imao svega tri dana predaha pre nego što će po dužnosti poći u Josemitski park na novi honorarni posao. Nismo se ni na trenutak odvajali.“ Ajris ćutke klimnu glavom, zamišljajući koliko je to moralo biti lako. Čak romantično. Mlad, harizmatičan tip koji putuje od parka do parka i uči druge da spasavaju svet. Uleće taman na toliko da sve poremeti među zaposlenima, a onda odlazi bez zbogom. Kao u lošem ljubavnom romanu, a opet je imala razumevanja. „Jeste li se ikada više videli?“ „Jednom. Skoknula sam do Josemitskog parka posle neke dve nedelje, kao što smo planirali. Kada sam tamo stigla, prosto smo produžili odande gde smo stali. Poveo me je na kampovanje na Sijera Nevadi; samo nas dvoje. Nigde žive duše. Plivali smo goli u slatkovodnim jezercima. Nismo mogli da se nasitimo jedno drugoga.“ Liji zadrhta glas. „Stvarno sam mislila da je to – to. Da je on onaj pravi.“ Ajris se okrete, proučavajući Liju u senkama. Tamna kosa rasipala joj se po jastučnici, u kontrastu s bledim ovalom lica. „I šta je dalje bilo?“, upita Ajris položivši obraz na jastuk. Lija šmrknu. „Kurt je morao na novi posao, na sever. Obećao je da ćemo se videti za mesec dana, opet u Jeloustounu, kad bude imao slobodne dane. Čak je bio kupio avionsku kartu.“ Prekrila je lice šakama. „Ali nije došao.“ Ajris se pridiže na jedan lakat i obujmi šakom Lijin obraz, sada mokar od suza. „Lija! Pojma nisam imala da si izgubila nekoga kog si toliko volela.“ „Nije to posredi. Već nešto mnogo gore.“ „Šta to?“ „Mrzećeš me, Ajris.“ „Naravno da neću. Slobodno mi reci.“ Lija se zagleda u nju. „Bila sam trudna.“


Ajris oseti da joj u potiljku nešto počinje sitno da kljuca, te opet leže. Lija je bila trudna. Čula je te reči. Ali nije je reč „trudna“ nagnala da se zagrcne. Već glagol koji je izgovoren pre nje: ono podmuklo prošlo vreme. Lija sede na krevetu. „Vidiš? Znala sam da mi nećeš oprostiti. Nisam to ni očekivala.“ Ajris ne odgovori. Nije ni mogla odmah da odgovori. Lija je bila trudna. A naspram nje Ajris, koja se toliko dugo upinjala da začne. Koja se svom snagom borila za svoju decu. Instinktivno je prešla rukom preko svog mekog trbuha. „Molim te, ne osuđuj me“, zavapi Lija. Ajris trepnu. „Ne mrzim te. Samo mi treba koji časak.“ Obrnula se i ustala sa kreveta, pa tiho otišla u kupatilo. Pustila je vodu nad lavaboom i ispljuskala se po licu, goneći sebe da oseti nešto. Šta? Bes? Saosećanje? Iz sobe se začu Lijin glas, prozukao od kajanja. „Znam da ti je teško što si ovo čula. Ali pitala si me. Čitavog leta ti mene ispituješ.“ Ajris zavrte česmu i vrati se do kreveta. Međutim, ne leže u njega. „Nastavi“, reče. Lija je sada sedela u krevetu, kolena zaštitnički privučenih uz grudi. „Jesi li sigurna?“ Ajris sede na pogužvano jastuče na prozorskoj klupici i pripremi se psihički. „Nastavi.“ Lija je oprezno pogleda pre no što će opet početi. „Nisam znala da sam trudna sve dok se nisam vratila u Jelouston. Nisam želela da to saopštim Kurtu telefonom. Zato sam odlučila da čekam dok se ne pojavi. Ali on je stalno nalazio neke izgovore, menjao datum. Prolazile su nedelje. Na kraju nisam imala izbora. Prosto sam mu rekla.“ Ajris ju je čekala da produži. Liji je zapinjao glas u grlu. „To je bio taj najgori deo. Ništa nije rekao. Samo sam sedela pored telefona i ponavljala: ’Kurte? Jesi li tu?’ Sve dok se konačno nije oglasio. A znaš li šta je prvo rekao?“ „Šta?“ Ajris presta da diše. „Pitao je: ’Po čemu si tako sigurna da je moje?’“ Ajris ustade i priđe krevetu, pa privi Liju uz sebe. „Bila sam sama-samcita, Ajris. Nikoga nisam imala.“ Ajris ne reče da je imala nju. Da ju je sestra pozvala, Ajris bi poletela pravo k njoj, gde god bila, bez obzira na godine, bez obzira na raskole. Za to je sada bilo prekasno.


„Posle toga je prestao da se javlja kad ga pozovem. Slala sam mu mejlove, ostavljala poruke kod njegovih saradnika, nema šta nisam pokušala. Već sam ludela, Ajris. Zaista ludela.“ Ajris skloni kosu sestri sa lica. „Zato si se vratila kući?“ „Bila sam trudna. Nisam imala kuda drugde.“ Sad se sve logički povezalo. Milin potajni zaštitnički stav, Lijine promenljive maske. Ajris pomisli na sopstvene trudnoće, koje su je ispunjavale i blaženstvom i strahom posle višegodišnjih mukotrpnih pokušaja da začne. Ali čak i usred tog pritiska imala je Pola i uzbuđenje svojih prijatelja i porodice. Da se i ne pominje dečja soba ružičaste boje cvetnih latica, do vrha puna darova za bebu. Svojim rukama je stvorila to savršeno gnezdašce. Kada je zamislila Liju, tako samu u Jeloustonu, srce ju je zabolelo. Prosto ju je videla u zajedničkoj spavaonici s gomilom devojaka od dvadeset i nešto godina, i sa biciklom i rancem kao jedinom imovinom. „Sigurno je bilo strašno.“ „Isprva nikome nisam pričala, previše sam se stidela. Mama i tata nisu mogli da shvate što sam otišla iz Jeloustona i šta tražim ovde. Tata je bio pun podrške, naravno, mislio je prosto da sam u praznom hodu između dva posla. Ali mama je znala da se nešto dešava. Nije to nikad pomenula, ali ja sam osećala.“ Ajris se prozuklo nasmeja, prolazeći rukama kroz Lijinu kosu. „O, mogu već da zamislim.“ „Tad sam već ulazila u četvrti mesec trudnoće. Nisam mogla još dugo da krijem, a i dalje nisam bila sigurna šta ću. Hoću da kažem, mnogo sam razmišljala o tome da rodim to dete, Ajris. Zaista sam razmišljala.“ „Ne duguješ mi nikakvo objašnjenje.“ Lija sede. „Ali imam osećaj da ti dugujem. Htela sam dete. Kada sam saznala da sam trudna, štaviše sam mislila da će se Kurt oduševiti. Što tebi verovatno zvuči glupo.“ „Ne zvuči“, brzo reče Ajris. „E pa, meni sad zvuči glupo. Ali da si znala šta je sve Kurt obećavao… htela sam da rodim to dete. Rodila bih ga.“ Lija poćuta. „Ali onda je on nestao. Ja nisam imala sopstveni dom, nisam imala posao. Bože blagi, opet sam bila u ovoj kući, sedela u svojoj dečjoj sobi, živela s roditeljima.“ Lija se pomno zagleda u Ajris. „Pokušavala sam da smislim milion načina da to izguram. Ali prosto nisam mogla. Ja nisam kao ti.“ „Šta hoćeš da kažeš?“ „Ti si snažna, Ajris. Umeš da se boriš sa životom.“


„Ti si se našla u potpuno drugačijoj situaciji“, usprotivi se Ajris. „Ne možeš porediti razvod i dete. Ko zna šta bih ja uradila na tvom mestu?“ „Ne“, nepokolebljivo zavrte glavom Lija. „Dok sam kroz sve to prolazila, neprestano sam mislila na tebe. Čudno, verovatno sam mislila više na tebe nego na bebu ili sebe.“ „Zašto?“ „Zato što sam duboko u duši, iako sam znala da imam obilje razloga da ne uspem u tome, znala da bi se ti izborila. Ti bi nekako našla načina.“ Ajris se zavali u jastuke. „Ti to ne znaš“, izgovori šapatom. „Uradila si ono što si smatrala da moraš.“ „Ali oduvek sam želela da imam tvoju snagu. Uvek mi je bilo krivo što je nemam.“ „I dalje možeš da imaš dete. Sa Stivenom. Otkako sam ga upoznala, samo priča o zasnivanju porodice s tobom.“ Lija pritisnu rukom oči i zavrte glavom. „To i jeste ono najgore.“ „Šta hoćeš da kažeš?“ „Ne mogu da rodim drugo dete, Ajris. Nikad više.“ Ajris sede uspravno, a grlo joj se steže. „Kad sam abortirala, javile su se komplikacije. Najpre užasni grčevi. A onda sam dobila visoku temperaturu i znala sam da nešto nije u redu. Mama me je odvezla doktoru i tamo sam i saznala.“ Pogledala je u Ajris, a niz obraze su joj se slivale suze. „Nije posredi bila tek obična infekcija. Oštećen mi je grlić. Ne mogu da iznesem trudnoću.“ Ajris je bila previše ošamućena da bi odgovorila. Koliko god da joj je uvek bilo teško da zamisli Liju kao majku, isto tako je uvek i pretpostavljala da će njena sestra jednog dana to biti. Kad bude našla pravog čoveka. Kad bude pronašla sebe. „Jesi li sigurna?“, upita, nesposobna da tako odmah prizna poraz. „Jesi li se obratila još kojem lekaru? U današnje vreme su na raspolaganju neverovatne mogućnosti lečenja…“ „Ne, sigurni smo. Bila sam kod tri različita doktora u Nju Hempširu i kod jednog specijaliste za plodnost na Menhetnu. I grlić i materica su mi iskidani. Sad sam ono što oni zovu ’nesposobna’.“ Groteskno se nasmejala. „Lija, postoje i drugi načini da postaneš majka. Surogat majčinstvo. Usvajanje.“ Lija umorno klimnu glavom. „Da, znam. Ali to nije isto, zar ne?“ Ajris na ovo nije mogla da joj odgovori. „Stiven ni za šta od toga ne zna, je li?“ Lija posramljeno odmahnu glavom. „Ne zna. Ni za šta.“


Ajris ponovo leže. Dakle, to je posredi. „Pobogu, Lija, udaješ se za njega za neki dan! Kako možeš da mu ne kažeš?“ „Znam. Pokušavala sam. Ali svaki put bi se nešto drugo umešalo. Posao u fondaciji. Selidba u Sijetl. Već je bilo previše zamršeno.“ „Ali on samo priča o zasnivanju porodice s tobom! Želi decu. Šta ćeš raditi?“ „Ubiće ga ako mu kažem sad.“ „A šta misliš da će biti ako budeš čekala? Misliš da će biti lakše pošto se venčate? U najboljem slučaju će se, po svoj prilici, osećati prevarenim.“ Ovako u minut do dvanaest mnogo bi bilo očekivati razumevanje od bilo kog muškarca, pa makar to bio i Stiven. Lijin glas postade opor od odbrambenog prizvuka. „Rekla sam ti, pokušavala sam. Ali znala sam da će se sve promeniti onog časa kad budem prozborila. Posle svega kroza šta sam prošla, zašto ne bih malčice normalno živela?“ I gledaj sad ti to, pomisli Ajris. Sestra koja čitavog svog života ganja normalan život gubi ga na kraju razvodom. A druga, koja ga nikada nije želela, drži se za njegove puke niti. „A mama? Koliko ona zna?“ Ajris se priseti onog sukoba u kuhinji, majčine krvave ruke. „Zna. Sve je došlo do prelomne tačke one noći kad sam bila na jezeru. Sa…“ „Kuperom.“ Ajris izgovori njegovo ime, a srce joj preskoči. Sigurno je to bilo iste te noći. „Otkud to znaš?“ Lija sede, zausti da još nešto kaže, pa se obuzda. „Naravno.“ Ajris je osećala kako joj se vrti u glavi dok joj se sklapala celokupna slika. Kuper joj je ispričao za onu noć u čamcu. No je li znao i nešto više? „Čekaj. Nije mi pominjao tvoju trudnoću.“ „Kuper nije ni znao.“ Lija se okrete i pogleda u Ajris. „A ne želim ni da zna. Ni on niti iko drugi, kad smo već kod toga.“ „To se podrazumeva.“ Ali malo olakšanje koje je Ajris osetila zbog toga što joj je Kuper uistinu rekao sve što je znao nije bilo dovoljno da zagasi duboku tugu zbog Lije. Već je samo po sebi potresno što neće moći da sama sebi rađa decu. A koliko će to tek pogoditi Stivena?


„Ne zna ni tata. Rekle smo mu da sam imala neke ženske probleme i na tome je i ostalo. On bi se stravično razočarao, znaš? Naterala sam mamu da mi obeća da mu neće reći.“ Ovo nagna Ajris da se zapita. Šta ćeš uraditi kada te dete moli da sakriješ neku tajnu od svoga bračnog druga? Njena majka je bila jaka, čak žestoka žena. No da li je Mili zaista prećutala tu tajnu pred Bilom? Kada je bolje razmislila, Ajris je to delovalo kao ironija. Od njeno dvoje roditelja, Bil je bio onaj strpljivi, pun oproštaja, koji je uvek žarko saslušao i odgovorio smireno. A ovamo se ispostavlja da Lijin rastureni život krpi Mili, roditelj za kog se Ajris uvek užasno plašila da će ga razočarati. Ništa ne pita, čuva njenu tajnu. „Zna li mama da nisi rekla Stivenu?“ „Ne. Dovoljno joj je već bilo teško da se izbori sa svime onakvim kakvo već jeste. Više od onda nismo o tome razgovarale. A osim toga, Stiven tada nije ni bio u priči. Valjda pretpostavlja da on sada zna.“ Ajris zažmuri. Dakle, tako. Makar Mili nije kriva za pomaganje Liji da sačuva tajnu pred Stivenom. Jedno je štititi privatnost porodice; sasvim stoto svesno obmanuti nekoga. Ajris je sve bolje shvatala sive nijanse koje prate majčinstvo. „Moraš mu reći. Pre venčanja, Lija. Nije prekasno.“ Lijin glas je sada bio tanušan, prigušen. „Znam.“ A onda: „Ajris?“ „Da?“ „Oprosti mi. Zbog svega.“ Ajris položi ruku sestri na rame. „I ti oprosti meni.“ Navalila se na hladnu uzglavnicu kreveta i sklopila oči. Da li je Lija u pravu? Da li bi ona stvarno rodila dete u svim tim nesrećnim okolnostima? Šta da se nikada nije skrasila i udala? Da li bi i dalje toliko strasno želela dete da bi izložila i sebe i njega jednom potpuno drugačijem sledu borbi? Zagnjurila je lice u šake. Na ta pitanja bilo je nemoguće odgovoriti. Potrebna je Liji. Ajris obrisa oči i okrete se ka sestri. „Lija?“ Lija se bila prevrnula na stranu; izraz lica bio joj je mek od sna. Ajris se zavuče pod pokrivače. Posmatrala je mlađu sestru, a slike zajedničke prošlosti premotavale su se u njenoj glavi kao kotur filma. Nežno, sagla se i jedanput poljubila sestru. Lijino čelo bilo je vlažno, kao njenim ćerkama kad spavaju; prisno i ovozemaljsko. „Opraštam ti“, šapnu.


Uradila bi sve što joj Lija zatraži. Ne zato što je to ispravno, već zato što je obećala da će se ukrcati zajedno s njom. Nebitno je da li u vozu bukti požar. Ako Lija želi njime da putuje, tako će i biti. Uprkos plamenu, uprkos svemu.

Sunce se prebrzo prolilo kroz prozore, obasjavajući sobu bleštavom svetlošću. Ajris žmirnu i zakloni oči. Obrte se na stranu. Druga polovina kreveta bila je prazna, pokrivači uredno podvučeni pod jastuk. Načas se zapitala nije li prethodnu noć samo sanjala. Kad bi samo moglo sve biti tako prosto!


Dvadeset sedmo poglavlje

Ko je to?“, upita Lili. Ajris je u ponedeljak ujutru povela decu da rade za tezgom. Bio je to dobrodošao predah od boravka u kući, gde je Lijina ispovest i dalje lebdela kao teško breme. Činilo joj se da pod tim teretom intimnosti jedva diše, premda je oberučke dočekala novostečenu bliskost sa sestrom. Pao joj je kamen sa srca kada je čula da je Lija otišla u Bruster na jedan dan da se nađe na ručku s nekom drugom pratiljom, prepustivši Ajris i deci da se pozabave tezgom. Jutra radnim danom bila su najtiši trenuci na farmi. Ako se ne računa Lili, koja ih je upravo zabavljala bučnom interpretacijom „Zvuka muzike“, njene obožavane pesme još otkako su tog proleća u školi spremali mjuzikl Moje pesme, moji snovi. „Teraj se, Lili, opet sam se zabrojala zbog tebe!“, prasnu Sejdi. „Pazi kako se izražavaš!“, opomenu je Ajris sevajući očima. „Otkad ti tako pričaš?“ Džek se podrugljivo nasmeja. „Oduvek.“ Sejdi ga ošinu pogledom. „Pa kad mi probi uši!“ „Sejdi!“ Ajris joj uze iz ruku novčanice i gurnu ih natrag u fioku. Zatim se okrete ka Lili. „Mila, ja volim da te slušam kad pevaš.“ Ali Lili nije ni obraćala pažnju na njih. Oči su joj bile uprte u stazu. „Eno ga, dolazi“, obavesti ih. „Eno ga, dolazi…“, stade da je oponaša Sejdi u po glasa. Ajris se odupre porivu da je klepi i samo joj uputi pogled upozorenja. Ali trebalo je klepiti nju kada je pogledala i shvatila ko im je prva mušterija tog dana. „Kupere! Otkud ti ovde?“ „Poznaješ ga?“, upita Lili. „Dobro jutro“, osmehnu se Kuper od uva do uva deci. Ako je i čuo njihovu malu svađu, nije to odavao.


„Deco, ovo je Kuper Vuds. On radi za vašu babu.“ „Vi ste onaj iz ambara“, veselo reče Lili. Zatim se živo rukova s njime, čime ga razgali. „Ja sam Lili.“ Na to zakoluta očima. „Ono je Sejdi. A ono je Džek.“ Kuper pruži ruku najpre Džeku, pa potom Sejdi, koja je nezainteresovano steže, i dalje usredsređena na kasu. „Mogu li sad da završim s brojanjem novca?“, zareža. „Posle“, opomenu je Ajris kroza zube. Zatim se okrete ka Kuperu, donekle pometena. „Drago mi je što si svratio. Kako je?“ Kuper diže platnenu torbu koju je napunio paprikama i paradajzom. „Dobro. Večeras pravim malu žurku. Pa rekoh, bolje da se snabdem namirnicama.“ Žurku? Ajrisin mozak ubrza rad. Njoj nije pominjao nikakvu žurku. A svakako nije primila nikakav poziv. Lili zaviri u Kuperovu torbu, pregledajući odabrano povrće s kritičkim mrštenjem. „Žuta tikvica je u redu“, obavesti ga. „Ako stavite mnogo maslaca odozgo. Ali zelena? Bljak!“ Napravila je teatralnu grimasu kao da će se ispovraćati. „Dobro, dobro“, prekide Ajris Lili, pa je preusmeri na gajbice za voće koje je trebalo naređati. „I dakle tako. Večernja žurka.“ Kuper klimnu glavom, a koža oko očiju mu se nabrčka od smeha dok je posmatrao Lili kako baca gajbicu uvis i hvata je, vraćajući se svome izvođenju „Zvuka muzike“. „Šta imaš na jelovniku za tu žurku?“, bubnu Ajris upinjući se da zadobije njegovu pažnju. A potom, zbog čega se istog trena postide, upita: „I ko dolazi?“ Ovim je zadobila pažnju svih. Dabome da to ne treba da je se tiče. „Samo pravim mali roštilj za ćaleta. Rođendan mu je.“ „O, rođendan!“, zamuca Ajris. „Pa to je sjajno! To je prosto fantastično!“ Fantastično? Sada je i Sejdi zurila u nju. „Samo će svratiti nekoliko njih iz susedstva. Uglavnom starijih od šezdeset godina“, dodade on sa osmehom. „Razume se“, nasmeja se Ajris, uzaludno se praveći da odmahuje rukom na sve to kao na nebitno. „Fantastično.“ Evo je, opet. „Mogu li da naplatim?“, umeša se Sejdi. Preuze od Kupera torbu, pa autoritativno otkuca cene, tako nesvojstvenim pokretom da je sada na Ajris bio red da se zapilji. „E pa, valjda ćemo se videti još“, najzad reče on. „Drago mi je što sam vas upoznao, deco.“


Ajris klimnu glavom, kršeći ruke. Toliko je svega i svačega želela da kaže, ali ne sad. Ne dok je Sejdi tako posmatra. „Čekajte“, doviknu Lili za njim. „Je li ono vaš čamac?“ Pokazala je čamac na kamionu, pričvršćen za prikolicu. Sve do tog trena Ajris ga nije bila ni primetila. „Da, moj je.“ „Super. Možete li da nas provozate njime?“ „Lili!“, prekori je Džek. Ali Ajris je videla da i njega samog to isto zanima. Ajris blago čupnu Lili za pletenicu. „Ne možeš tek tako da se pozoveš u tuđ čamac.“ „On ovde radi. Znači da nije tuđ“, kaza Lili. O, kad bi samo znala!, pomisli Ajris, na šta je pod grudima reznu iznenadna griža savesti. „Sve je u redu“, ne dade se Kuper. „Volim devojke koje su uvek za akciju.“ „Izvini“, reče Ajris privlačeći Lili uza se. „Imamo sedam godina. Ponekad nam je jezik brži od pameti.“ „Sedam? To mi je omiljen broj!“, obrati se on Lili, koja je bila posramljeno pribila bradu uz grudi. Lili se ozari. „Stvarno? Moj omiljeni broj je jedanaest! Jedna devojčica iz mog odeljenja ima jedanaest mačaka.“ Na to nabrčka nos. „Ali bilo bi sto puta bolje da ima jedanaest pasa.“ Kuper se zasmejulji. „E pa, ja nemam nikakvih pasa. A ni mačaka, kad smo već kod toga. Ali imam čamac. I rado ću te provozati jezerom. Sve vas“, dodade pogledavši preko Ajrisinog ramena u ostale. Džek razmahnu pesnicom kroz vazduh. „Super!“ „Stvarno ne moraš“, obrati se Ajris Kuperu. Situacija je već bila dovoljno nezgodna, tako s Kuperom sa jedne, a njenom decom sa druge strane kase, i majčinim povrćem između. I ponovo joj u ušima snažno odjeknuše Trišine reči: Nema razloga da komuniciraju! Ali dabome da ih Kuper nije mogao čuti. „Dogovoreno. Šta kažete za sutra?“


Sutra je prebrzo osvanulo. Ajris je podsticala decu da požure s doručkom i nervozno pakovala peškire, mleko za sunčanje i flaše s vodom u velike torbe. „Kuda ćete?“, upita Lija. Ajris još nije bila smislila kako će saopštiti ovu vest. Nije bila sasvim sigurna ni šta sama misli o tom poduhvatu. „Na jezero. Kuper je pozvao decu da ih provoza čamcem.“ Lija izvi obrvama. „Stvarno?“ Ali Ajrisinu najuporniju misao rečima je izrazila Mili. „Da li je to pametno?“ Ajris udahnu, posvećujući se poklopcu mleka za sunčanje koji je pokušavala da odvrne. „To je samo vožnja čamcem, mama.“ „Ali ja ne smatram da…“ Prekinu ih Sejdi, koja ušeta u kuhinju i nagna Mili da naglo zaklopi usta kao kakvu torbicu. Ajris proguta knedlu. „Odakle ti taj kostim?“ Sejdi izvi jednim ramenom i prohuja pored nje, praveći se da ne zna zbog čega tolika frka. Ali nije se mogao zaobići majušni kupaći kostim o kom je bila reč. Sejdin gornji deo crnog bikinija više je ličio na dva poveza za oko koje na okupu drži običan končić. Oko zadnjice joj je labavo visila kratka marama, žuta kao kanarinac, koja kliznu u stranu kada se podbočila. „Šta je?“ Takav poziv je Ajris morala da prihvati. Kuhinjom zavlada muk. Lija odglumi da je naglo zanima šta ima u novinama. „Mislim da bih sad oprala one sudove“, objavi Mili i naglo se okrete ka sudoperi, gde potopi gomilu savršeno čistih tanjira u prljavu vodu. „Sejdi.“ Ajris ravnomerno udahnu, pokušavajući da ostane smirena. „Ne znam odakle ti taj kostim, ali nema šanse da izađeš iz kuće u njemu.“ „Šta je to u njemu pa toliko strašno?“ Sejdine oči prkosno sevnuše kad se pružila da uzme šolju iz kredenca i izručila u nju preostalu kafu iz lončića. U kuhinju uđe Džek i dohvati jabuku iz činije. Jedan jedini pogled na pritajeno besne izraze lica koje su razmenjivale njegova majka i Sejdi, i samo se obrte nalevo krug. „A otkad ti to piješ kafu?“ Ajris joj istrže šolju iz ruku. „Tata mi dozvoljava!“, zabrza Sejdi; ona devojčica što je još postojala u njoj borila se da obuzda suze.


Ajris steže šolju, obuhvatajući pogledom kći. Te uzdrhtale usne, malo poprsje u bikiniju. Bila je to ona najnezgrapnija pubertetska faza i zato je srce zabole zbog Sejdi. Ali ne toliko da bi joj predala šolju. A svakako ne toliko da bi popustila u pogledu bikinija. „Kafu možeš da piješ kad budeš pošla u koledž“, suvo reče i vrati šolju na policu. „Ovaj, u toj šolji ima kafe?“, upita Mili. Ali Sejdi i Ajris su bile preduboko u ratu da bi to primetile. „E pa, ja se presvući neću“, reče Sejdi i prekrsti ruke na grudima. Izraz lica joj je bio kao od čelika. „Onda nećeš s nama čamcem.“ Ajris i sama prekrsti ruke, pa ih raskrsti. „Sejdi. Zlato. Lepo ti stoji taj kupaći, ali naprosto nije pristojan. Previše je…“ „Kurvinski?“ Sve tri žene se trgoše na tu reč. „Sejdi Mari Vajting! Da više nikada nisi to izgovorila!“ Ajris zastade radi jačeg efekta. „I to još izgovaraš u kući svoje babe!“ Sad se već hvatala za sitnice, ali bilo joj potrebno svako uporište kog može da se domogne. Sejdi se nervozno osvrnu ka Mili, kao da se prisetila da tle koje hoće da prisvoji nije njeno. Ali nije uzmicala. „A sad odlazi i skidaj taj kupaći!“, viknu Ajris. Sejdi zažmiri kao da će izgovoriti nešto istinski puno mržnje. Nešto što će se zariti pravo u majčine grudi. Ajris se pripremi. Ali umesto toga, Sejdi kao metak polete kroz kuhinju pa na sprat. „Tata mi je čitavog leta dozvoljavao da ga nosim!“ Ajris je ostala u kuhinji; ruke su joj se tresle. „E pa, tvoj tata je budala“, promrmlja. Prva progovori Lija. „Svaka čast.“ Ajris obrisa čelo pošto je počelo da joj se znoji. „Morala si to da joj kažeš“, reče Mili. Potom dodade Ajris krpu koju je sve dotad uvrtala u rukama. Ajris obrisa čelo. „Jesam li i ja bila takva?“, upita gledajući u Mili. Njena majka se namršti i nakrivi glavu, prisećajući se. „Ne“, najzad reče. A onda pokaza na Liju. „Ali ti jesi.“ I dok si lupio dlanom o dlan, napetost se razveja. „Ja?“, ciknu Lija, nevino prinoseći ruku grudima. „O, molim te! Imala si neke grozote!“


„Na primer?“ „Ne pamtiš onaj čipkani komplet donjeg veša koji si jednog dana donela iz tržnog centra?“, upita je Mili. „Ne pamtim“, prkosno reče Lija, ali sad se i sama osmehivala. „Pamtim ja!“, priključi se Ajris. „Izgledao je kao sa stranica Plejboja.“ Mili zažmuri i strese se. „I to crveni, ni manje ni više.“ „Fufasto crveni“, razjasni Ajris. Lija porumene. „Ne znam o čemu vi to pričate.“ „Našla sam ti ga u korpi s rubljem“, podseti je Mili. Sede zatim za sto, tačno sučelice Liji. „Sve si poricala, dabome.“ „A poriče i sad“, reče Ajris ne mogavši da se uzdrži. Lija se isplazi. „Ali najgore je bilo“ – Mili se smejucnu, pa zaćuta da povrati ozbiljnost – „kad ga je pronašao tvoj otac.“ „Molim?“, pisnu Lija. „Taj deo mi nisi pričala!“ „Pa dabome da nisam. Kako sam mogla?“ Ajris se ludo razgali na samu tu pomisao. „Tata je video taj fufasti komplet? I šta je rekao?“ Već se doslovno gušila od smeha koji joj je navirao iz grla. „Ja ne mogu ovo da slušam!“, povika Lija ustajući. Ali Ajris je zgrabi za mišicu. „Bilo je strašno“, nastavi Mili. „Ubacila sam ga pozadi u ormar, vrlo rešena da ga frknem pravo u đubre čim budem popričala s tobom. Ali onda je tvoj otac naleteo na njega, dok se jednog jutra oblačio.“ „O, bože.“ Lijino lice se zacrvene kao pomenuti donji veš. „I šta si mu rekla?“, radoznalo upita Ajris. Mili stidljivo poklopi usta rukom i sva se skupi. „Da je moj.“ „Nisi valjda!“, vrisnuše sestre u jedan glas. „Pa svakako mu nisam mogla reći da pripada njegovoj petnaestogodišnjoj ćerki!“, povika Mili. „Naravno, kad ga je video, javio se novi problem…“ „Samo mi reci da nisi terala tatu da ga proba!“, viknu Lija.


„Molim te!“, kaza Mili, ispravivši leđa i čedno položivši ruke u krilo. „Rekla sam mu da ta boja prosto ne ide uz mene. I da ću morati da ga vratim.“ Pogledala je u njih ispod oka. „Mada jeste delovao malčice razočarano.“ „Iju!“, viknu Ajris, pa sve tri prasnuše u buran smeh. Upravo tada se na vratima začu glasno lupanje. Poskočiše. Kuper Vuds promoli glavu. „Izvinjavam se“, reče gledajući nesigurno u njih tri. „Kucao sam, ali izgleda da me niste čule.“ Ajris skoči na noge. „Izvoli, uđi. Još malo pa smo spremni.“ Kuper sede za sto, mada je izgledao kao da bi mu prijatnije bilo da sačeka napolju. Mili ga načas odmeri. „I dakle, danas voziš moje unučiće u čamcu?“ Ajris iskrivi lice očekujući još jedan neprijatan sukob. Ali na njeno iznenađenje, Kuper se opušteno zavali u široki naslon stolice. „Tako je. Trebalo bi da bude divan dan. U stvari, da li biste i vi, dame, volele da nam se pridružite?“ Obezoružana, Mili zakasni za tren. „O! Vrlo lepo od tebe, ali ne mogu. Sutra dolaze Viletsovi iz Mejna, pa moram da dovedem kuću u red. Ali hvala ti.“ „Aha, imamo posla preko glave“, dodade Lija, okrznuvši pogledom Ajris u iščekivanju da ova to potvrdi. „Samo ćemo natenane proći krug duž zatona“, reče Kuper. „Spakovao sam gomilu sendviča. I malo lubenice, i ledeni čaj.“ Ovo dirnu Ajris, koja je i dalje stajala pripravna na vratima. „Sve si to spremio?“ Kuper klimnu glavom. „Hajdete“, ponovo ih pozva. „Ima mesta za sve.“ Koliko god da bi je nešto ranije možda i prestrašila pomisao na sedenje u čamcu između svojih i Kupera, ta ideja joj je odjednom delovala prilično privlačno. Svima njima će goditi da na jedan dan odu sa farme, udalje se od planova za svadbu i duhova prošlosti. „Hajdemo, Lija. Biće zabavno.“ Lija sleže ramenima. „Ukoliko nećemo biti na smetnji. A ti, mama?“ „Hm.“ Mili poćuta, još sva zajapurena od smeha. „Viletsovi dolaze tek sutra. Pretpostavljam da neće škoditi ako malo izađem iz kuće.“ Kuper pljesnu rukama. „Pozovite i Bila“, reče. „Pa da priredimo žurku u čamcu.“ „Žurku?“ U kuhinju uskakuta Lili sa svojom torbicom „helou kiti“ preko ramena. „Ko pravi žurku?“


Kuper joj uputi osmeh od uva do uva. „Mi je pravimo!“, odgovori. „Idi po deku.“


Dvadeset osmo poglavlje

Kuper je bio u pravu: dan se pokazao kao božanstven, ali ne samo zbog lepog vremena. Povezli su se ka južnom obodu grada, do mnogo većeg jezera Vapusk, gde je dozvoljeno kretanje motornim čamcima. Bil se, izgleda, oduševio pozivom, pa se šetkao po kuhinji u izbledelom kupaćem šortsu od everglasa pre nego što su ostali i izbliza bili spremni da pođu. Sejdi je konačno popustila i obukla drugi kupaći, mada i dalje nije progovarala s majkom. Jarkoružičasti povez preko grudi i nije baš doneo neko primetno poboljšanje, ako se Ajris pita, ali nije nameravala da zapodeva novi boj. A osim toga, koliko god da joj je bilo krivo zbog onog sukoba u kuhinji, imao je i on svoju lepu stranu. Verovatno su se prvi put čitavog tog leta Ajris, Lija i majka tako smejale zajedno. Verovatno i prvi put posle više godina, zapravo, a Ajris to ni za šta na svetu ne bi dala, pa čak ni za kakav puritanski kostim iz jednog dela za svoju tvrdoglavu kći. A sada, dok su zalazili u jezero, Kuper i Bil su sedeli na kapetanskim stolicama, a ostali su se izležavali na sedištima s jastučićima u zadnjem delu čamca. Ajris se naže preko ograde i pusti da je voda prska po obrazima dok su hvatali brzinu. „Kuda idemo?“, povika Džek nadjačavajući brundanje motora. „Kuda god želiš“, viknu Kuper u odgovor. Ajris se osmehnu; bilo joj je drago što je obziran prema njenoj deci. Nije se prenaglašeno trudio. Već samim tim što je bio to što jeste obezbeđivao je i te kako potrebnu svetlu tačku u njihovom životu. Čak je i Mili, pod slamenim šeširom širokog oboda, delovala zadovoljno. Ajris zatvori oči i zavali se u sedište, a deca su za to vreme uzdisala i oduševljavala se posmatrajući stare vile duž obale koje im je Lija pokazivala. Kada su stigli do sredine jezera, Kuper isključi motor, ostavivši čamac da se blago ljuška. Potom potrča do krme i baci sidro u vodu. „Ko je za plivanje?“ Džek skoči. „Izgleda da smo raspoloženi samo nas dvojica“, reče Kuper cimajući sa sebe majicu. Ajris je posmatrala pegice što su mu se nizale po preplanulim ramenima, iste one koje je milovala koliko prošle subote, nakon one večere u Krčmi, što joj je sad delovalo kao da


se dogodilo u nekom prošlom životu. Rastrojavala ju je ova novouspostavljena fizička distanca, pa se borila s porivom da mu povuče majicu natrag, preko golih grudi, i sakrije ga od pogleda. Jednim hitrim skokom Kuper se vinu sa čamca, a za njim i Džek, oponašajući njegovu tehniku. „Mogu li sad i ja?“, upita Lili, oprezno preskačući sedišta na putu ka lestvicama. „Čekaj mene“, reče Ajris kopajući po torbi za plažu. Gde je to mleko za sunčanje? „O, ma daj, upravo sam osvojila drugo mesto u kampu za plivanje“, s negodovanjem uzvrati Lili. „Pa jeste, mama. Svašta“, reče šaljivo Lija, i sama idući ka lestvicama. „Ja ću s njom.“ „U redu“, sa oklevanjem kaza Ajris, „ali ne odmiči se od nje. Tu je duboko.“ „Na glavu ili bomba?“, upita Lija Lili. „Definitivno bomba!“ Pre nego što je Ajris stigla da progovori, Lili skoči s čamca i bućnu uz omanji pljusak vode. Ajris nije prodisala sve dok Lili nije izronila, praćena horom poklika. „Eto vidiš!“, prkosno joj doviknu Lili. „Svaka čast, mala.“ Lija pođe za njom, skočivši sa zadnjeg dela čamca u čistom luku i prosekavši površ jezera uz jedva primetno mreškanje vode. „A sad je red na mamu!“, viknu. „Aha! Red na mamu!“, ponovi Lili kao odjek. Divota. Ajris pođe ka lestvicama i pogleda naniže, u četiri lica puna iščekivanja, nanizana jedna kraj drugoga. Voda je delovala hladno, a ona sama se osećala potpuno ogoljeno dok je stajala tako nad njima. „Možeš ti to!“, ohrabri je Kuper. „Mama ne zna da izvede bombu!“, glasno se nasmeja Lili. Zar Ajris zaista nikad nije izvodila bombu sa svojom decom u vreo letnji dan? Zašto nije češće bila „ona zabavna“? „Znam!“, ne dade se ona. „Nekad sam je opako izvodila.“ To jest – pre trideset godina. To čuvši, čak i Sejdi odvoji pogled od časopisa. Ispod Ajris, Lilin mlekom namazani nosić nabrčka se od sumnjičavosti.


To je presudilo. Strgla je maramu vezanu oko struka. „Sami ste tražili!“ Dok se otiskivala, sve joj se vratilo. Ono opojno iščekivanje lêta. Osećanje čistog bestežinskog stanja pri skoku u vazduh. Eksplozija hladne vode. „Opa!“, ciknu Lili kad je Ajris izronila na površinu. „Ovo ti je bilo baš strava, mama!“ Ajris dopliva do nje, nos u nos. Razvuče usta u osmeh. „Tvoja mama svašta zna.“ Zabacila je glavu, uživajući u snažnim pokretima ruku i nogu dok su pod njom potiskivale vodu. Kuper dopliva do nje. „Puna si iznenađenja“, šapnu. Nema takve gladi kao što je glad posle plivanja u hladnoj vodi. Kad su se vratili na čamac, Kuper krenu da im razdeljuje sendviče i ledeni čaj. Ajris se nakratko zabrinu da možda nije spakovao dovoljno, pošto nema iskustva s hranjenjem velike porodice. Ali prijatno se iznenadila. Svega je bilo u obilju. I sve preukusno! Zemičke sa salatom od piletine, sveža lubenica, odabrani sirevi i krekeri. „Ima li ovde ribe?“, upita Džek, radoznalo zagledan u zelenu jezersku vodu. „Koliko ti duša hoće“, reče Kuper. „Baš prošle nedelje ulovio sam jednu od šezdeset santima.“ „Strava!“ „Možemo li da pecamo?“, upita Lili. „O, molim vas! Htela bih i ja da ulovim jednu od šezdeset santima!“ Kuper se okrete ka Ajris. „Jesi li pecaroš?“ O, kako priznati istinu? Da je za Ajris sva lepota u pejzažu, lepoj knjizi i nežnom ljuškanju na jezeru? Ako se vratiš kući praznih ruku, još i bolje. Ali pogledala je u Lili i osmehnula se bez obzira na to. „Pecanje je sjajna stvar. Kad sam bila mala, pecala sam s tatom. Je li tako?“ Bil se od srca nasmeja. „Ajris je uvek hvatala pa puštala ribe“, reče. „Osetljiva je na njihove patnje.“ „Drugim rečima, mrzi pecanje“, izjavi Lili. „Hej, nemam ja ništa protiv pecanja!“ Kuper se prevejano osmehnu. „Izuzev samog lovljenja ribe.“ „I čišćenja i jedenja“, dodade Sejdi. Na ovo se svi nasmejaše.


Ajris je stajala tu pored dok je Kuper pokazivao Lili kako da stavi mamac na udicu. „Rođeni si talenat“, kaza on, a Ajris oseti kako je nešto greje iznutra. „Kakva ogavština“, reče Sejdi vireći im preko ramena. „Kako možete rukama da hvatate crve?“ „Staviću ti ja mamac na udicu ako želiš“, ponudi se Kuper. Sejdi zavrte glavom i opet tropnu na sedište. „Jok.“ „Ne, hvala“, podseti je Ajris, ponovo se čudeći u kakvu joj se to devojku ćerka pretvara. „A tebi?“, upita Kuper Ajris. „Šta, meni? Jednom ribomrscu?“ On namignu. „Samo te peckam.“ „Neka hvala, mislim da ću pomagati Lili“, kaza ona. Popodne su proveli zabacujući udice, ali sa vrlo malo sreće, sve dok konačno Bilu riba nije zagrizla. „Hajde, deda!“, zacičala je Lili. Toliko se uzbudila da je ispustila štap na pod čamca. „Oprezno!“, upozori je Ajris kada im je štap kliznuo pod noge, a srebrna udica opasno sevnula na suncu. Lija je dohvati. „Sve je u redu, Ajris. Opusti se.“ Lijina nonšalancija je živcirala Ajris. Zar ne vidi koliko su oštre te udice? Zar ne zna da struna može da im se zapetlja oko nogu? Ali nije imala kad da raspravlja o tim činjenicama. Već sledećeg časa trznu se i Lijina struna. „Imam je!“, doviknu Lija, te ovoga puta Kuper stade kraj nje. „Polako motaj“, opomenu je. „Mislim da je krupna.“ U međuvremenu su Bil i Lili izvukli svoj ulov, malu sunčanicu koja se praćakala na kraju strune. „Možemo li da je zadržimo?“, radoznalo upita Lili. „Moraš prvo da je ubiješ“, reče Sejdi, još izvaljena iza njih na sedištu. „Pa onda da je pojedeš.“ Lili joj uputi ranjen pogled. „Dosta“, opomenu je Ajris. „Zašto? To je istina.“


Ali Bil je već skidao ribu sa udice. „Premala je“, objavi, na šta Ajris oseti olakšanje. Posmatrala ga je kako je baca u vodu, a onda istegla vrat da vidi kako ribica zastaje pre no što će iščeznuti brzinom munje. Mali ali uzbudljiv događaj. „Ali mislim da ovde imamo večeru“, reče Bil. Svi se odmakoše da načine Liji prostora. Ajris je posmatrala sestrine ruke dok se kalem obrtao među njima, zapinjući kako je riba bila sve bliža. „Tako je dobro“, davao je Kuper uputsva. „Popusti pa zategni. Lepo.“ „Napred, tetka Lija!“ Džek zviznu. Čak je i Ajris prišla dok je Lija namotavala strunu, smirenog lica, malčice isturivši jezik u uglu usana od silne usredsređenosti. Struna bi se olabavila i upala u vodu kad se riba udalji s njome, potom se zatezala kad je Lija privuče brzim motanjem. Napred-nazad, napred-nazad. Ajris je morala priznati da je to divna, iako sudbonosna igra. „Tvoja je!“, reče Bil naginjući se preko ograde da bolje pogleda. „Gde je? Ne vidim je!“, viknu Lili naginjući se i sama kraj njega. Ajris je uhvati za leđa majice. Lija, koja je sve vreme ćutala, zastenja pri poslednjim obrtima mašinice. „Ova je džin!“, povika Lili. Bil se saže s mrežom upravo u trenu kad je iz vode o Lijinoj struni izleteo zelen pegav grgeč. Spretno poduhvaćena, riba se nađe u čamcu, te se svi skupiše oko nje. „Bravo!“, uzviknu Kuper. Pljesnu Liju po leđima, a ona se, obuzeta uzbuđenjem, okrete i snažno ga zagrli. Ajris ih je posmatrala sve razdraženija. „Šta mislite, koliko je dugačka?“ Bil je već klečao i odmeravao dužinu ribe. „Sigurno ima najmanje četrdeset pet centimetara.“ „Ovu ćemo zadržati, je li?“, uzbuđeno upita Lili. „Nego šta ćemo“, reče Lija brišući čelo. „Šta mislite, vi ostali? Večera?“ Bil zatapša. „Apsolutno! Kupere, insistiram da nam se pridružiš. Imam neki stari pino koji će fino ići uz nju.“ „Zvuči sjajno“, reče Kuper gledajući u Ajris kako bi dobio i njeno odobrenje. Ali ona je posmatrala glatku ribu kako se obrće i prevrće na kraju strune, naprežući škrge. „Stavite je u kofu“, brzo reče.


„Ja ću je napuniti“, ponudi se Bil. Na Ajrisino olakšanje, presuo je mamce iz jedne kofe u drugu, pa se nagao preko ograde da zahvati svežu vodu. Ali bilo je prekasno. „Sve je u redu, ja ću to srediti“, reče Kuper. Okrenula se taman u trenutku kada je Kuper izmahnuo palicom i obrušio je na ribu uz odvratan tup udar. „Mama!“, vrisnu Lili. Potom zagnjuri lice u Ajrisin bok i zaplaka. „Čekaj“, reče Lija hitajući da prekrije krvavu ribu peškirom. Riba se ponovo praćaknu, prskajući dno čamca krvlju. Lili zarida, te joj Ajris zakloni oči rukom. „Kaži im da prestanu!“ Kuper odjednom shvati. Riba se između njih groteskno praćakala pod peškirom. „O, samo završi više s tim!“, viknu Ajris okrećući Lili na drugu stranu. Kuper je izgledao kao gromom ošinut. „Daj, ja ću.“ Lija odlučno dohvati malu palicu iz njegovih ruku, a Ajris se strese kada usledi mučni prasak. „Gotovo je, mila“, šapnu ćerki. Kuper im priđe i čučnu kraj Lili, koja je i dalje krila lice u Ajrisinom krilu. „Lili“, tiho reče. „Izvini. Nisam hteo tako da te potresem.“ Pogledao je naviše u Ajris, sa izvinjenjem u očima. „Trebalo je da vas upozorim.“ „Nisam znala da moramo da je ubijemo“, zaleleka Lili. Sejdi se povuče napred na sedištu i položi ruku sestrici na leđa. „Lils, riba može da ugine sporom smrću zato što ne može da diše, a možemo i brzo da je dokrajčimo. Ovo što su uradili zapravo je humanije, kad bolje razmisliš.“ „Ali ja nisam htela da je ubijemo!“ „Izvini, mila“, kaza Ajris nastojeći da zvuči hrabro zbog Lili. „Ali sad je gotovo.“ Kuperu je klimnula glavom, trudeći se da ga ubedi da je sve u redu. Ali u sebi je kipela od besa. Od besa na sebe, što nije ranije promislila o tome kako će se događaji razvijati. I od besa na Liju, zato što je tako veselo preuzela palicu od Kupera. Od besa na smirenost s kojom je njena sestra raspalila po okrvavljenoj ribi. Od koliko samo stvari mora svaka majka da štiti svoju decu!


Po povratku na pristan, Ajris se zadrža uz Kupera dok je vezivao čamac. On izađe na obalu, posramljenog lica. „E pa, ovo je bila propast.“ „Kako to misliš? Dan je bio predivan, uprkos incidentu s ribom.“ „Tačno. Šta je koja godina psihoterapije za jadnu Lili.“ „Kriva sam ja. Zaboravila sam da je otac nije dosad vodio na pecanje. Pol je vodio Sejdi i Džeka kad su bili mali.“ Glas joj otopli pri tom prisećanju. „Voleli su da pecaju s Polom.“ Kuper ju je slušao sa usiljenom učtivošću. „Ah, izvini“, reče Ajris. Kuper se zasmejulji. „Ne, nema zbog čega. Daj da sledeći put pozovemo i Pola!“ Sad se smejala i ona. „Stvarno si ortak, Kupere Vudse!“ Džek im tad doviknu sa parkinga: „Dolazite li vas dvoje? Gladan sam i hoću da večeram!“ Kuper nesigurno pogleda u Ajris. „Ne bih da se namećem.“ „Pridruži nam se!“, zovnu ga Bil, nerad da prihvati odričan odgovor. „Idem kući da raspalim ćumur.“ Ajris iskrivi lice. „Sjajno. Sad možemo i da ispečemo ribu.“ Kuper pođe za njom sa pristana, vrteći glavom. „Možda bi za Lili mogla da spremiš špagete?“


Dvadeset deveto poglavlje

Ajris stade ispred ogledala u hodniku i duboko udahnu, već smirenija. Dan jeste bio divan uprkos incidentu s ribom. Nije bilo važno ni što joj kosa miriše na jezersku vodu, ni što joj se čelo još sjaji od mleka za sunčanje. Leto je, deca su joj tu i nema gde drugde da bude do u stolici na terasi, uz hladno pivo. U prizemlju se Sejdi presvukla u haljinu za plažu i upravo je sedela napolju na stoliciležaljci. „Lepo izgledaš, zlato“, reče Ajris. „Zašto imamo goste na večeri?“, upita Sejdi. Ajris pogleda preko terase u Bila i Kupera, koji su otvarali piva i ćaskali. „To je samo Kuper. Deda hoće da mu zahvali za vožnju čamcem.“ „Pa što ne može jednostavno da mu kaže hvala?“ Sejdi razdraženo zažmuri i okrete lice ka suncu kao da je razgovor okončan. Ajris je tužno osmotri. „Ha! Ja sam mislila da to treba da mu kažeš ti.“ Ostavila je Sejdi da razmišlja o tome, pa se pridružila muškarcima. „Opa, već ste očistili ribu?“ Bil se zaputi ka kliznim vratima kuhinje. „Taman posla da je pustimo da propadne. Majka ima u frižideru i filete lista sa pijace, pa će tako biti dovoljno ribe za sve.“ „Ja to neću jesti!“, doviknu Sejdi. Ajris duboko udahnu. „Za tebe i Lili spremiću testeninu“, ponudi se. „Možeš da mi pomogneš.“ Na ovo se Sejdi obrte na ležaljci i usmeri pogled ka jezeru. „Nešto se desilo?“, upita Kuper. „U pubertetu je. Biće sve u redu“, šapnu Ajris pružajući se da uzme njegovo pivo. Kuper joj ga dodade. „Možda bi trebalo da popričaš s njom.“ „To i pokušavam“, reče Ajris, pa dobro poteže iz flaše. „Ima li načina da se izvučemo? Makar na jednu noć?“


Ajris pogleda ka terasi. „Ali kako? Deca su ovde, a svadba je za tri dana.“ „I sa njom i kraj našeg leta.“ Datum Ajrisinog odlaska sve vreme je lebdeo tu negde oko venčanja: dan koji joj je svojevremeno delovao tako daleko na horizontu. Prebrzo će Kuper prestati da bude sastavni deo njene svakodnevice. Kuper šapnu: „Imam onu brvnaru u Vermontu.“ „I ja umirem od želje da je vidim. Ali bojim se da ostavim decu. Ako bi se nešto desilo, Vermont nije baš na pet minuta odavde.“ On malo promisli. „U petak pre podne imam neki posao u Brusteru. Kako bi bilo da se nađemo kad sa time završim?“ „Tog dana imamo probu svečane večere.“ „Tačno.“ Kuper prođe rukom kroz kosu. Ajris jeknu. Kako to da im već ne preostaje vremena? „A šta ako bismo prosto ostali ovde?“ Ajris se obazre oko sebe. „Ovde?“ „Kod mene. Sutra uveče. Niko ne mora da zna da smo tamo. Dovoljno je blizu da doletiš kući ako bi morala.“ Blizu, i još njegova kuća. Drugim rečima, savršeno. Izgovorila bi se na knjigu i zbrisala na jednu noć. Triš bi joj pripomogla. „Hajdemo tako!“ Digla je pivo i otpila gutljaj. Hladno pivo je lepo klizilo niz grlo; vratila je flašu Kuperu i stegla ga pritom za ruku. Tad slučajno pogleda u Sejdi, koja ih je pomno posmatrala. Licem joj istog trena prominu bes; ustala je sa ležaljke. „Šta nije u redu?“, upita Kuper gledajući čas tamo, čas ovamo. Ali Ajris je znala. Kakva je glupača ispala! „Sejdi, čekaj!“ Pošla je ka ćerki. Ali Sejdi je već šišala kroz vrata terase, pri čemu umalo ne nalete na Bila, koji se upravo vraćao s ribom na poslužavniku. „Idem u svoju sobu“, zajedljivo reče. „Nisam više gladna.“ Ajris pohita za njom. Pritisla je kvaku njene sobe, iznenadivši se što vrata nisu zaključana uprkos tresku koji se razlegao stepeništem. Sejdi se obrte s prezirom na licu. „Šta hoćeš?“


Ajris je blago povuče sa prozora ka krevetu. „Hodi ovamo.“ Sejdi se odupirala. „Sejdi, hoću da razgovaramo.“ „Nisam mala“, reče Sejdi. „Ponašaš se kao da ja ništa ne znam. Na primer, da se ti i Lija ne trpite. Isto kao što se ne trpite ni ti i tata. I kao da ne znam da si se slizala sa tim tipom dole.“ Ajris proguta knedlu. „Misliš na Kupera?“ Sejdi je prostreli pogledom. „S majstorom“, procedi kroza zube. Taj udarac je udelila hladnokrvno, istim onim tonom kojim je Lija optužila Ajris da se uhvatila s „plaćenim radnikom“. Kao da dodatno potvrđuju to nesvesno savezništvo, Sejdine usne se zacrveneše isto onako kao i njenoj tetki kad je ljuta. Načas se Ajris učini da se iznova svađa sa svojom sestrom pubertetlijkom. „Sejdi“, oprezno započe. „Kuper Vuds je stari drug iz srednje škole, i tetka Liji i meni. Radi ovde, da. Ali uvek nam je bio prijatelj.“ Nije bilo potrebe da zalazi u detalje. „Da li je i tati prijatelj?“, upita Sejdi. Oči su joj bile uškiljene, pune optužbe, te se Ajris pripremi da oprezno nastupi. Trenutno joj je posao bio da umiri ćerku, ne da joj saspe činjenice. „Možda su se nekad i upoznali, ne znam.“ Sejdi priđe komodi i pređe nemirnim prstima po predmetima na njoj: po staroj kutiji za nakit, bočici s parfemom. Prsti joj se zaustaviše kraj figurice konja koju joj je kao maloj poklonio Bil. Sejdi je obrte u šaci. „E pa, očigledno je da mu se ti dopadaš.“ Ajris klimnu glavom, zagledana u pod. „Zato si toliko ljuta na mene?“ Nije bilo svrhe da poriče. Da li je uistinu bila toliko naivna da pomisli, ili da se ponada, kako njena ćerka nije dovoljno odrasla da primeti znake? Koliko god da su oboje bili oprezni, koliko god da su se držali na odstojanju, trinaestogodišnjaci vrcaju od vlastitih hormonima razbuđenih osećanja. Doslovno imaju radar za takav naboj. Sejdi ne odgovori. „U pravu si“, reče Ajris. „Kuper je moj dobar prijatelj.“ Nije htela da laže. Ali isto tako ni da opterećuje Sejdi nepotrebnim znanjem. „Stvar je u tome što…“ Zaćutala je; odjednom joj je ponestalo reči. U čemu je stvar? U tome što to nije ni važno, pošto tata i mama ionako više nisu zajedno? U tome što je Kuper Vuds u najboljem slučaju tek znak pitanja? Pogledala je u Sejdi, a u grudima joj je bujala tuga. Nije bio baš najbolji trenutak


da joj to saopšti. Nije želela da to tako izvede. Teraj se dođavola, Pole! Trebalo je da ostane tu i da porazgovaraju o svemu. Da smisle neki plan, a ne da dozvole da dogura do ovoga. „U čemu je, dakle?“ Sejdi spusti porcelanskog konja i okrete se ka njoj. „U čemu je stvar?“ Oči su joj bile kao čelik, pune sumnje, ali u njima Ajris sagleda strepnju. Ona zna. Negde, duboko u sebi, zna da s njenom porodicom nešto nije u redu. „Stvar je u tome što se to dešava s porodicama. Rastu. Menjaju se. Ponekad se svađaju. Mame i tate. Tetke i ujaci. Nimalo drugačije od tebe i tvoje sestre i brata.“ „Kada će tata ovamo?“ Evo, kreće. „Mislim da neće ni doći, zlato.“ Ajris počeka, pa dodade: „Zauzet je poslom. A i lepo je što imamo vremena samo za sebe, zar ne?“ Sejdi se ogluši o ovo. „Vas dvoje se mrzite?“ Ajrisino grlo zagolica tuga. „Ne, zlato. Naravno da se ne mrzimo.“ Zastala je. „Zar tako izgledamo?“ Sejdi odvrati pogled. „Ponekad. Ne znam. Ne smejete se i ne grlite se kao Emini roditelji.“ Ema je bila Sejdina najbolja drugarica. Roditelji su joj bili od onih malobrojnih njoj poznatih srećnih bračnih parova. Ajris je morala priznati; kad uporedi njih sa sobom i Polom – hm, mogla bi i na licu mesta potpisati dokumenta za razvod. „Zlato, svaka porodica je drugačija“, započe, pa stade. Sejdi je zasluživala više od tog objašnjenja. „Slušaj, tata i ja treba da razrešimo neke stvari. U pravu si – nije kao što je nekad bilo. I veoma mi je žao zbog toga.“ „Aha, primetila sam.“ „Ali ne želim da brineš. Ništa se nije promenilo u tatinoj i mojoj ljubavi prema vama. To se nikada neće ni promeniti. I čim budemo stigli kući, svi ćemo sesti da o tome popričamo. Zajedno.“ Sejdi je tek tada pogleda. Bila je iščezla samouverenost njenog besa. Umesto toga, mlado lice joj je mračio zabrinut izraz. „Šta god da bude, mi smo porodica. I volimo te“, odlučno reče Ajris. „Mama i tata. Lija, baka i deka. Svi mi ponekad zabrljamo, ali se volimo do srži. I šta god se desilo, uvek ćemo biti porodica.“


Sejdi je zurila nekuda mimo nje, u pravcu prozora, kroz koji su dopirali glasovi odozdo sa terase. Ajris je čekala njeno naredno pitanje, pitanje zašto joj otac nije tu. Neminovno je sledilo. I prestala je da diše, na čitavu večnost, kako joj se činilo. „E jaka smo porodica!“, najzad promrmlja Sejdi. „Znam“, uzviknu Ajris. Potom sede na ivicu kreveta, odjednom iznurena. „Porodice su lude. U pičku materinu lude.“ „Mama!“ Sejdi je ošinu pogledom ispod oka. „Izvini. Zaboravi da sam to rekla.“ U uglu Sejdinih usana ukaza se najneprimetniji osmejak. Ajris se poleđuške sruči na ćebad. „Bože, ne mogu da verujem da sam izgovorila u pičku materinu.“ Savršeno. Sad je izgovorila dvaput. „Mama! Prestani!“ Sejdi se osmehivala, iza šake je već kretao kikot. „Izvini.“ Posmatrala je ćerku kako pokušava da se uozbilji. Svoju ćerku, još malo pa odraslu. „Sejds, je li sve u redu? Jer šta god se događa, ja te volim. Voli te čitava tvoja luda porodica. To se nikada neće promeniti.“ Sejdi se opet okrete ka prozoru i prisloni čelo uz okno. Profil joj je bio snažan i divan, do te mere da je Ajris morala obuzdati poriv da joj priđe i zagladi kosu sa tog čela, kao što je činila bezbroj puta kada je Sejdi bila mala. „Gladna sam“, najzad izgovori Sejdi, neočekivano preusmeravajući razgovor u bezbednu luku. „Gladna si?“ Na Ajrisine oči navreše suze olakšanja; ustala je. Načas je morala da se savlada. Ali potom se predade osećanjima i priđe Sejdi, pa je privi uza se i poljubi u teme, sada maltene već ravno s njenim temenom. „I ja sam. Idemo da jedemo.“ U hodniku se Ajris umalo ne sudari s Lijom. Videla je da je sestra sve čula. Propustila je Sejdi da siđe ispred njih dveju. „Dakle, pretpostavljam da si se lepo naslušala.“ Lija ju je gledala sa saosećanjem. „Nisam nameravala da prisluškujem. Presvlačila sam se u svojoj sobi.“ Ajris uzdahnu i navali se na zid. Sa sestrom nije razgovarala ni o svojim osećanjima prema Kuperu, ni o osećanjima prema Polu, ni prema deci. Ali Lija je dovoljno već videla. „Ako moje mišljenje nešto znači, ona je jaka devojka“, reče Lija. Ajris nasloni glavu na zid i tiho se nasmeja. „To je izvesno.“ „Prebrodiće ovo. Ti nisi majka koja bi dopustila sebi da zanemari dete.“


„Znam.“ Pozno popodnevno sunce slivalo se u hodnik kroz vrata spavaće sobe, zlateći Lijino lice. Briga joj se prosto osećala u vazduhu. „Samo je stvar u tome što u poslednje vreme moraju sa mnogo čime da se bore. Znaš? A Pol i ja samo dosipamo nove gluposti. Oni su u svemu ovome potpuno nedužni. Prosto nije fer.“ „Ništa tu nije fer“, saglasi se Lija. „Čitava situacija je stvarno odvratna. Ali ne možeš promeniti činjenicu da je Pol tražio razvod. Jedino možeš da budeš uz njih, istinski uz njih, dok sve to bude trajalo.“ Uhvatila je Ajris za nadlakticu i blago je stegla. „Ta deca su jaka i pametna.“ Ajris pognu glavu. Ovaj neočekivani Lijin sestrinski izliv bio je pojava na kakvu nije navikla, a opet je shvatila da je neizmerno dugo žudela za time, pa se uplašila da neće više moći da vlada sobom ako digne pogled i susretne sestrine oči. Ne sme da siđe u prizemlje rasplakana i kmezava. Ne pred decom. Ne pred Kuperom. „Hvala ti.“ Lija je još jednom steže za ruku, pa je pusti. „A za slučaj da to već ne znaš, tvoja deca imaju jednu đavolski veliku početnu prednost u preživljavanju svega ovoga.“ Lija diže glavu. „Koju prednost?“ „Tebe.“


Trideseto poglavlje

Srce joj je treperilo u grudima dok je stajala pred Kuperovim vratima, držeći kutiju s Trišinim kolačem. Čokoladni grešni kolač, rekla je Triš i namignula joj. Pre nego što je stigla da šmugne iz pekare s njime, Triš ju je povukla u stranu, kraj tezge. „Definitivno blistaš“, kazala je. Ajris je pocrvenela. „Ma daj, ne pričaj svašta.“ „Ti pričaš svašta. A i zaslužuješ da blistaš.“ Ajris nikada ranije nije bila tu. Kuperova kuća bila je klasično zdanje sa šiljatim zabatom, na vrhu šumovitog brdašceta pri završetku dugačke privatne šljunčane staze – savršena seoska kuća za odmor. Trem je opasivao pročelje i bokove kuće i sa njega je pucao pogled na jezero. Na travnjaku su stajale dve drvene naslonjače, na rubu odakle je počinjala padina što se spuštala među krošnje kedrova i žalosnih vrba. Činilo joj se da je prevalila neku važnu prekretnicu. Smirila se situacija sa Sejdi i Lijom. Deca su kod kuće, s njenim roditeljima. A ona je tu. S kolačem u ruci i knedlom u grlu, Ajris pokuca. „Napred!“, doviknu Kuper odnekud iznutra. Onoga časa kada je zakoračila unutra, osetila se kao kod kuće. Rustični prostor bio je preplavljen suncem kasnog popodneva. Zbacila je sa nogu japanke, pa pošla za njegovim glasom kroz dnevnu sobu, po čamovim daskama boje meda. Nameštaj je bio muški: u klasičnom američkom stilu. Levo i desno od kamina od neobrađenog kamena nalazile su se dve usađene stalaže od poda do plafona, u kojima je stajalo više knjiga nego što ih je Ajris posedovala verovatno za čitav svoj život. „Ovamo!“, viknu Kuper. Našla ga je u kuhinji, gde je dočeka miris istopljenog maslaca i belog luka. „Ne pričaj da kuvaš?“ Kuper se okrete od šporeta i snažno je poljubi u usta. „Naravno da kuvam. Na večeru mi dolazi neko važan.“


Bile su upaljene sve ringle gasnog šporeta: na jednoj su se u tiganju pržili mlad kukuruz i crvene paprike. U loncu od nerđajućeg čelika kuvale su se testenine. Mešavina tikvica cvrčala je na maslacu. A u šerpi u uglu ukrčkavali su se beli luk, vlašac i vino. Ajris zaviri u sudoperu, gde je stajala činija s dagnjama nalivenim vodom. „Šta to spremaš? Božanstveno miriše!“ „Lingvine s morskim plodovima; rekla si da voliš dagnje, tako beše?“ „One su mi omiljeno jelo!“ Kada je to rekla Kuperu? Dirnuta, Ajris ga obgrli obema rukama oko struka. „Ne mogu da verujem da sve ovo radiš zbog mene.“ Zajednički su dovršili spremanje večere, dodajući jedno drugome kašike da probaju iz svake šerpe i prijatno se sudarajući u intimnim međama kuhinje. Kada su izašli na trem, Kuper upali sveće i nasu vino. Zaboravivši na lepo ponašanje, Ajris udahnu opojan i slankast miris dagnji na lingvinima, a usporila je s jelom tek da bi se sladila poslednjim zalogajima. „Ostavi ih“, ne dade joj Kuper da dira tanjire kad je ustala da ih pokupi. „Hoću da te odvedem na jedno mesto.“ Ajris pođe za njim niz stepenice trema, pa preko travnjaka. On je uhvati za ruku i povede je ka šumi. „Kuda idemo?“ Ajris se toliko bila najela da je jedva držala korak s njime, ali zlatno predvečernje sunce šaralo je vodu pred njima kroz svod od grana, pa je osećala da je taj prizor vuče k sebi. Išla je za Kuperom niz kamenitu stazu sve do granice gde se drveće pretapalo u obalu. Na stenju su počivala dva izvrnuta crvena kajaka. „Ovaj je za tebe“, reče Kuper obrnuvši jedan. Prevukli su kajake u vodu držeći ih za kljun, pa zagazili do kolena. Ajris postavi svoj kajak naporedo sa obalom i uđe. Blago se kolebao pod njom. Kuper joj dodade veslo. Ona se otisnu iz plićaka i usmeri kljun kajaka ka sredini jezera. Kuper je pristiže, te se zajedno zaputiše u dubinu. Ajris je uhvatila prijatan ritam i uživala je u naprezanju mišića svaki put kada veslom potisne vodu. Pratili su kamenitu obalu; prođoše i pored omanje porodice pataka. Kuperov kajak je klizio kraj nje. „Gledaj! Eno tebe!“ Pokazao je ka bokoru barske trave. Tamo je stajala usamljena čaplja i čistila perje pod sve slabijim suncem. Dok su se približavali, naglo obrte glavu ka njima. Ajris se nasmeja.


Kada su stigli do zatona, Ajris sa zadovoljstvom ustanovi da tu nema nikog drugog. Ispred nje, Kuper pritera čamac do kamenitog plićaka. Iskoči, uhvati njen kajak za kljun i povuče ga u manje duboku vodu. Plastični bokovi kajaka zalupkaše o stene, a ona izađe i pomože Kuperu da izvuče oba na sigurni jezičak peska. Tek tada primeti da Kuper ima ranac. „Šta si ti to namerio?“, upita ga. „Samo sam poneo jednu sitnicu u kojoj ćemo uživati na vrhu.“ Kao što su to već jednom radili, davnih dana, kako joj se sad činilo, krenuše da se penju uz stene, vrludajući uz strmu urvinu. Jedno dvaput se Kuper osvrnuo ka njoj, ali Ajris nije morala da se uhvati za njegovu ruku kad ju je pružio. Nakon leta provedenog na farmi, postala je jača i sigurnija. Kada su stigli do vrha, sunce je već bilo zašlo, ali još je pružalo ružičaste prste po horizontu, šaljući poslednji pozdrav tom danu. „Bože, kako će mi nedostajati ovo!“ Ajris sede, a Kuper kleče kraj nje i stade da traži nešto po rancu. „Za tebe.“ Pružio joj je dve šampanjske čaše, a potom izvadio i flašu „vev klikoa“. „Ti se šališ? A ja banula s Trišinim kolačem i torbom za noćenje!“ Kuper iščupa zapušač. „Bilo je dovoljno i samo da baneš.“ Nazdraviše; iako je sa vode počeo da pirka predjesenji povetarac, Ajris nije bilo hladno. Šampanjac joj je terao tople trnce uz kičmu, a i Kuper je privuče k sebi. „Ne brini se, ovog puta neću tražiti od tebe da skočiš“, pecnu je on, pa je šaljivo podgurnu telom. Ajris ustade, te Kuperova ruka spade sa nje. „Šta to radiš?“ „Nešto što je trebalo odavno da uradim.“ „Ajris! Zavitlavao sam se!“ „Znam.“ Možda je kriv bio šampanjac. Ili to ludo rumenilo neba. Ili njena osećanja prema Kuperu. Ali pre nego što je stigla da smisli razlog da to ne čini, već je svukla majicu preko glave. „Ehej, vrati se ovamo!“ Kuper skoči. Ajris ne odgovori. Bila je previše zauzeta otkopčavanjem dugmeta na šortsu. Izvrpoljila se iz njega, pa se okrenula ka Kuperu i nogom odbacila šorts ka njemu. On ga uhvati slobodnom rukom. „Ajris! Ti si luda!“ Vetar naglo ošinu stene, a ona ciknu.


„Da, luda sam!“ I dalje se smejući, potrčala je ka ivici Pileće stene. Ali već na prvi pogled naniže prevrte joj se želudac. Bilo je strahovito visoko. I veoma… mračno. „Ajris, dovlači se ovamo!“, doviknu Kuper. Lako se mogla okrenuti. Sesti opet kraj njega i ispiti do kraja tu flašu šampanjca. Ali ovo je bilo leto. Njeno leto. Počučnula je. I dok se još nije predomislila, otisnula se. Vetar joj zagrme u ušima. Hujao je nad njom, oko nje. Kao da nema težinu, sunovratila se ka vodi, staklastoj tamnoj površi, maltene neprozirnoj ispod nje. A onda ju je probila. Od siline udara izlete joj vazduh iz pluća. Pošto joj se pad usporio, Ajris otvori oči u zelenoj tmini; činilo joj se da će joj se grudi rasprsnuti. Načas ju je podvodni svet zadržao u sebi, ali nad njom se videla svetlost. I nebo. Ajris izroni na površinu. Pošto su se vratili kući, Kuper potpali cepanice u kaminu. Noć je bila zahladila, pa je Ajris nakon dugog veslanja uživala u pucketanju i lizanju plamena. „Idem da se osušim“, reče. Uprkos prijatnoj udobnosti kuće i opojnoj Kuperovoj blizini, Ajris oseti iznenadno oklevanje. Već su bili zajedno tog leta; u polju, kraj jezera, u Kuperovom kamionu. Bili su to strasni ali često užurbani trenuci. Odjednom joj je svest da imaju pred sobom čitavu noć zajedno, bez pretnje da će ih neko prekinuti ili otkriti, stvorila utisak kao da im je to prvi put. Bio joj je potreban koji časak da se pribere. Dohvatila je torbu sa kauča. „Vraćam se za minut.“ No Kuper ustade kraj kamina i zavrte glavom. Zatim uze torbu iz njene ruke. Ajris se stidljivo osmehnu. „Ali još sam mokra“, šapnu kad ju je privukao. Kuper joj dade znak da ne govori. „I mirišem na jezero.“ „Savršena si.“ Pre no što je stigla dalje da se pobuni, Kuper joj položi prst na usta kako bi je ućutkao. Polako je produžio njime po njenoj gornjoj usni, potom po donjoj. Osećala je kako joj usta gore pod njegovim dodirom. „Kupere!“ A onda je pripio usne uz njene usne, isprva nežno, potom žednije. Ajris je bespomoćno stajala. Vatra je zapucketala iza nje kada joj je smakao majicu preko glave i privukao je bliže kaminu. Krenuo je od njenog vrata, polako sišao na


ključnu kost. Ajris klonu, uzdišući sa svakim pritiskom njegovih usana na njenu golu kožu. Nije se žurio, te je u njoj počela da navire žudnja, kao perjanica dima. A onda je došao red na nju. Povukla mu je majicu, zadigla je i cimnula naviše, pa krenula sopstvenim ustima po njegovom uvu, usnama, niz grudi. Vrelina kamina grejala joj je nago telo kada su posegli jedno za drugim. Zbacili su šortseve, milujući se međusobno sa sve većom hitnjom. Ajris uzdrhta. Kuper je blago odvoji od sebe, zagledajući joj lice. „Je li ti hladno?“ Ona odmahnu glavom. Molim te, ne prekidaj. Dohvatio je ćebe sa kauča i brižljivo ogrnuo Ajris njime. „Bolje?“ Ona klimnu glavom, pa pođe rukama ka njemu. „Čekaj. Hoću da te vidim.“ Ajris nestrpljivo dočeka njegov pogled. Volela je Kuperovu pažnju, ali trenutno ju je razapinjala želja. Mišići su joj bili napregnuti, disanje ubrzano. Uzdrhtala je kada su se polako spustili na pod. Na trenutak su sedeli jedno prema drugome u svetlosti vatre, grudi uz grudi pod ćebetom. „Ajris!“ Pre nego što je stigao bilo šta još da kaže, Ajris ga obgrli rukama oko vrata i povuče se na njegovo krilo. Kuper se povinova. Ona mu obujmi struk nogama i spusti se unatrag na ćebe ispred vatre. Kuper je pratio njene pokrete, nadnoseći se nad nju. Ajris oseti kako se predaje; telo joj se gibalo i opuštalo baš kao nešto ranije dok je stajala na stenju. Slično sudaru s vodom koji je doživela pre nekoliko sati, ovo zaranjanje nije ličilo ni na jedno dotadašnje u njenom životu. Pod jutarnjim suncem Kuperova kosa je imala zlatni preliv. Ajris se probudila prva, pa kako nije želela da svetlost dana označi kraj te zajedničke noći, navukla je čaršav na sebe i priljubila se uz ulegnuće Kuperovih leđa. Koji časak potom on se obrte i pođe rukama ka njoj. Ležali su nos uz nos. Glas joj je bio prozukao od sna. „Dobro jutro.“ „I dobro i lepo.“ Protegao se, a ona se uvuče u prostor pod njegovom mišicom. Sad kada je okusila kako izgleda kada Kuper pripada njoj, osećala se još ranjivije nego pre. Činilo joj se da više nema snage da okrene leđa toj privlačnoj sili. „Zašto ne možemo da se budimo jedno kraj drugoga svakog dana?“ Odgovorio je kao iz puške. „Ja sve mislim da hoćemo. Jednoga dana.“


Ajris sklopi oči. To je bilo sve što joj je trebalo da čuje.


Trideset prvo poglavlje

Mili ju je sačekala na vratima. „Jesi li videla od jutros Liju?“, upita Mili Ajris tihim šapatom. Osvanuo je bio dan probe svečane večere. Ajris je pohitala iz Kuperove kuće u rane sate, nadajući se da će preteći sve članove porodice za kuhinjskim stolom. Ali na njen užas, staza je već bila zakrčena kada je stigla kolima. Sa olakšanjem što je majka, izgleda, previdela da je u kuću ušla u odeći od juče, Ajris brzo prođe kraj nje. „Ovaj, nisam. Verovatno spava.“ Mili pogleda na sat. „Već sam proveravala. Soba joj je prazna. A krevet namešten.“ Čudno za Liju, ali i dalje nedovoljan razlog za paniku. Ajris sleže ramenima. „Možda je ranije ustala?“ Mili odmahnu glavom. „Ostavila sam joj sinoć na jastuku poklončić. Bakinu ogrlicu. Mislila sam da bi volela večeras da je stavi.“ Mili poćuta, a onda joj glas zadrhta. „Još je tu. Još umotana.“ Ajris se oprezno obazre po kuhinji, koja je vrvela od najmljenog osoblja, pošto su svi došli ranije da obave pripreme za sutrašnje slavlje. Tika im vedro mahnu iz trpezarije. „Dame, treba mi mlada. Valjalo bi da pretresemo još neke poslednje izmene rasporeda sedenja.“ Mili lupnu olovkom po klipbordu. „Nešto nije u redu.“ Ajris šmugnu napolje, gde su deca pripremala doručak. Ajris ih sve redom cmoknu u glavu. „Dobro jutro, ljubavi moje. Je li video neko tetka Liju?“ Potražila je na sanjivim licima makar kakav znak radoznalosti u vezi s jučerašnjom večeri. Ali sve troje je delovalo neuzbuđeno. „Baka nam ne dâ da gledamo crtane“, promumla Džek. „Dedina radna soba je puna osoblja.“ „Izvini, drugar. Sutra je za tetka Liju važan dan. I dakle, jeste li je videli?“ „Nismo“, odgovori Lili usta punih pereca.


„A teču Stivena?“ Sve troje odmahnuše glavom. Ajris nasu sebi malo kafe i tek tad primeti na stolu svoj mobilni. Kao da mu je time dala znak, on zazvoni. „Ovo čudo nas je jutros probudilo“, progunđa Sejdi. „Zaboravila si ga sinoć u našoj sobi. Ko te to toliko zivka?“ „Zaboravila ga?“ Ajris se nikad nije udaljavala od dece a da ne ponese telefon. I uspela je da ga zaboravi baš noćas. Treba mi dodeliti nagradu za Majku godine. „Izvini, zlato, nisam znala da mi je tamo ostao.“ „E pa, od jutros zvoni.“ Ajris zakloni ekran od sunca, u nadi da zove Lija. Možda to ona sve vreme pokušava da dobije Ajris, da joj kaže šta se dešava. Ali na ekranu je pisalo Pol. „Ko je to?“, upita Sejdi. „Niko važan“, slaga Ajris, pa ćušnu telefon u zadnji džep. Deca su bila jedini razlog što se tog leta Ajris uopšte i javljala na Polove retke pozive. Ali sad su ona bila tu sa njom, te je najiskrenije nije nimalo bilo briga šta Pola trenutno muči. Mili promoli glavu iza komarnika. „I dalje ne mogu da utvrdim gde je Lija.“ „A gledala si na farmi?“, kaza Džek. Mili zasjaše oči. „Pa naravno! Kladim se da je Lija htela da pretrese sve sa Naomi pre polaska na medeni mesec. Hoćeš da odeš s decom po nju?“ To i dalje ne objašnjava netaknut krevet, pomisli Ajris. Ali Mili je bila uporna: „Reci Liji da planeri čekaju.“ Jutarnja rosa već je bila iščilela sa travnatog uspona koji je vodio do ambara. Oko njih su glasno cvrkutale ptice; Ajris je videla da vreme obećava savršen vikend za svadbu. Samo da budu tamo gore, požele u sebi dok je pratila decu uzbrdo. Ali ambar je bio prazan, kao i baštenska šupa. Produžili su do bašta, gde Ajris prelete pogledom ravno zemljište pred sobom ne bi li opazila ma kakvog traga Liji i Stivenu. Ali brižljivo izorane vrste bile su puste; jedini gost im je bio zalutali zečić koji štuknu u visoku travu dok su se njih četvoro bližili.


„Gde su?“, upita Sejdi; Ajris je znala da počinje da joj para oči čudnovato ponašanje mlade, kao i odsustvo mladoženje. „Verovatno su samo izašli da prošetaju. Znaš šta hoću da kažem, da se sklone malo iz ove strke“, slaga Ajris. Sa staze pred njima začu se tiho brundanje, pa digoše pogled i videše da nailazi kamion. Ajrisino srce zaigra. Kuper se tad pojavi u vidnom polju i zaustavi kamion naporedo s njima. „Rano si izašao“, kaza ona prišavši prozoru. Bila je svesna koliko ih pomno Sejdi posmatra. „Dobro jutro.“ Kosa mu je još bila razbarušena, te se oduprla porivu da je dodirne. „Računao sam da ostavim ovde neki materijal, pa da se sklonim svima s puta pred veliki dan. Uveren sam da je mladi i mladoženji poslednja želja na svetu da im testera struže kao pratnja gudačkom kvartetu.“ Ajris požele da Sejdi dosadi njihov razgovor i da im pruži minut nasamo. Ali to se ne dogodi. „Kad već pomenu mladu i mladoženju, da se nisi mimoišao od jutros s nekim od njih dvoje, je li?“ „Nisam, žao mi je. Ni sa kim se nisam mimoišao na putu.“ „A da nas povezeš?“ Ne čekajući njegov odgovor, Ajris pomože deci da se popnu u prikolicu Kuperovog kamiona. „Super!“, kaza Džek pošto se smestio između nekakvih dasaka. Sejdi je bila manje poletna. „Šta sad radimo? Zar ne bi trebalo da tražimo tetka Liju?“ „Pa i tražimo je“, reče Ajris i zalupi zadnju stranicu kamiona. Potom požuri ka suvozačkim vratima i uđe u kabinu. „Baš se dugo nismo videli“, kaza Kuper. Ajris pocrvene kao ruža. Osvrnula se ka deci u prikolici. Sejdi je motrila na njih jednim okom. Ajris progovori tihim glasom, iako je bila sigurna da je ne mogu čuti. „Slušaj, mislim da imamo ozbiljan problem.“ Kuper ubaci kamion u brzinu. „Kakav?“ Nije bila ispričala Kuperu istinu koju krije Lijina tajna. A sada nije imala kad ni da je objašnjava. „Nestalu nevestu. Niko nije video ni nju ni njega još od sinoć.“ Kuper se protrlja po neobrijanoj bradi dok se kamion truckao stazom ka ambarima. „Misliš da su zbrisali ili tako nešto?“


„Zajedno nisu.“ Stigli su do kuće. U trenutku kad je Ajris izlazila, zaobiđe ih otpozadi kamion za isporuku cveća. „Oprostite. Treba ovo da pokažem gospođi Stendiš pre nego što odvezemo isporuku u klub“, reče vozač. Deca iskočiše iz kamiona i pođoše za Ajris ka zadnjem delu cvećarskog kamioneta, na kom su vrata stajala širom otvorena. Unutrašnjost je bila puna otvorenih kutija obloženih zgužvanom hartijom, svaka prepuna belih krinova. Lijinog omiljenog cveća. Sa Ajrisinih usana ote se sićušan uzdah. „Au!“, reče Sejdi uguravši se kraj nje. „Lija ima da se oduševi.“ „A što vi, deco, ne biste uveli cvećara u kuću?“, kaza Ajris. Konačno jednom da je poslušaju, te se Ajris svali na kamionet. Kuper joj priđe s leđa. „Proverio sam na pristanu. Kanu je još tamo. Da li još neko zna da ih nema?“ Taman je htela da objasni čitavu priču, ali tada ih trže usamljena prilika koja je išla stazom. Ajris se zagrcnu. „Gde si, dođavola, bila?“ Lija oprezno zastade. „U šetnji.“ Ajris primeti da je Lija još u haljini od sinoć i da joj je šminka na očima razmazana. „Čitave noći si šetala’“ „Otkud ti ta pomisao?“ Pogledala je tad naniže, a i Ajris dokači pogledom njene srebrne baletanke, odrane i prljave od zemlje. Lija se nervozno nasmeja. „Ne, ne, samo sam ustala rano i natakla ih.“ Bledunjavo se osmehnula. Ali Ajris nije nasedala ni na trenutak. „Gde je Stiven?“, oštro upita. Lija se ovlašno obazre, kao da ga očekuje da iznikne iza neke Miline tuje. „Ovde je negde.“ „Dakle, videla si ga jutros?“ Ajris je bila svesna da se Kuper nespokojno meškolji kraj nje. „Naravno da jesam.“ Lija pogleda oko staze i kao da tek tad primeti mnoštvo vozila. „Uh, izgleda da se zahuktava. Gde je mama?“ Cvećar se vraćao stazom, zaputivši se ka zadnjem delu kamioneta. Lija pritrča i prope se na prste da zaviri unutra. „Ovi su moji?“


„Da, madam. Ako ste vi nevesta.“ Na ovo ona žarko zaklima glavom. On joj se osmehnu, ne primećujući mrlje od trave na rubu njene suknje. Raščupanu kosu, mokru od vlage u vazduhu. „Izvolite.“ Predao joj je jednu kutiju s krinovima, koju Lija prihvati nežno kao da joj je predao bebu. „O, Ajris! Jelda su divni?“ Lijin glas je bio zagrcnut; sklopila je oči. Miris krinova širio se između njih dveju u gustom jutarnjem vazduhu, te na jedan časak i Ajris oseti opijenost. A onda Lija iz čista mira zaleprša ka kući, gde je na vratima dočeka Mili s čudnim izrazom olakšanja i brige. Mlada se vratila. Bila je tu i osmehivala se, jedva čekajući da se uhvati ukoštac s prokletim rasporedom sedenja. Nisu bila važna njena kaljava stopala niti od suza umusani obrazi. Niti umršena kosa, za koju je Ajris bila sigurna da čitave te noći nije videla jastuk. Ajris se okrete ka Kuperu, koji sleže ramenima s jednakom nevericom. Uhvatio ju je za ruku, ali nije bilo vremena za saosećanje. Prekide ih neočekivano škripanje guma po šljunku. Ajris diže pogled, potpuno očekujući da ugleda Stivenov sab, još jedan podsetnik da se, uprkos svim protivnim dokazima, zemlja obrće po Lijinom ćefu. No umesto toga, uzmače za korak. Ispusti Kuperovu ruku. „Šta je bilo?“, upita on istežući vrat ka automobilu koji se naglo zaustavio. „To je on.“ „Stiven?“ Ajris odmahnu glavom. „Ne. Moj muž.“ „Pa šta si očekivala od mene, Ajris? Nikad se ne javljaš na prokleti telefon.“ Polov glas bio je molećiv, pun očaja. Seo je svom težinom na njen krevet, a Ajris se namršti gledajući njegove pantalone vojničke boje, pogužvane i nabrčkane kao što mu je bilo i čelo. „I dakle, najmirnije si došao ovamo? Uoči venčanja moje sestre?“ Držeći se na odstojanju, stajala je kraj prozora, odakle je mogla da se usredsredi na najmljeno osoblje koje je pripremalo prostor za slavlje na dalekoj livadi. Beli šator bio je dignut, kao mistično jedro na moru talasaste zelene padine. „Nisi mi ostavila izbora.“ Pol je delovao iznureno. Strašno. Želela je da bude što dalje od nje, te je brzo krenula ka vratima, u nadi da će on shvatiti nagoveštaj i sagledati sebe njenim očima. „Pole, nije zgodan trenutak. Možemo li kasnije?“ „Zar ti nisu stizale moje poruke?“, upita on.


Ajris odmahnu glavom. Videla je njegove pozive od juče i oglušila se o njih. „Bila sam malčice prezauzeta“, reče, nestrpljivo gledajući kroz prozor. Deca se još nisu bila videla sa ocem. Žurno ga je uterala u kuću, previše preneražena da bi uspela bilo šta da objasni Kuperu, koji se podjednako naglo izgubio. A šta i da kaže? Pojma nije imala zašto je Pol tu. „Ajris, pogrešio sam.“ Prvi put je dozvolila sebi da propisno pogleda u njega. U kosu koja mu je stajala nakrivo. U zamazane naočari. „Ti si to oslabio?“ „Ajris! Slušaš li ti mene?“ Pošla je ka njemu i da mu skine naočari, po groznom refleksu memorije, a onda se zaustavila i prekrstila ruke na grudima. Polova zamazana stakla nisu više njena briga. „Mama?“, začu se spolja Lilin glas, te Ajris krupnim korakom priđe prozoru i izviri naniže. „Molim?“ „Možemo li na plivanje? Straaašna je vrućina.“ Ajris zavrte glavom. „Samo časak, silazim odmah.“ „Je li to Lili?“ Pol se odlepi od kreveta i ustade, ali Ajris diže dlan, koji se ovlašno dotače s njegovim grudima kada je zakoračio ka njoj. Pogledala je u ruku, pa u njega. „Ne“, opomenu ga. „Sedi.“ Pol se namršti. „Zašto ne mogu da je vidim?“ „Možeš. Samo ne sad.“ Pokazala je ka krevetu. „Hoćeš li više sesti?“ A on je, na njeno iznenađenje, posluša. „Zašto moram da sednem?“, viknu Lili spolja. Čula ih je. „Ne ti!“, doviknu Ajris naniže. Situacija je postajala budalasta. „Hoću da kažem, sačekaj. Odmah silazim.“ „Znači, možemo na plivanje?“ „Da!“, dreknu Ajris, sa sve jačom ozlojeđenošću u glasu. „Ali čekajte mene!“ Okrenula se ka Polu. „Vidiš li? Vidiš kolika je ludnica trenutno? Nije zgodan trenutak.“ Pol ustade sa kreveta i pođe ka njoj. Ispruži obe šake, a Ajris se zapilji u njih kao da su joj tuđe. Zakorači unatrag.


„Ajris, pokušavam nešto da ti kažem.“ Zaćutao je, suznih očiju, i Ajris se potpuno pomete. Nije pamtila kada je videla Pola da plače. Od Lilinog rođenja, koje je bilo pre tolikih godina. Neki teški kamen u njenom stomaku kao da se prevali i ona oseti… šta? Saosećanje? Kajanje? Zavrtela je glavom. „Papiri koje sam ti poslao. Moramo da razgovaramo.“ Kamen se opet prevali. „Dođavola, Pole! Zar ne mogu papiri da pričekaju još jedan dan? Dok ne prođe svadba?“ On je uhvati za obe ruke, a ona se ukoči. „Nije o tome reč“, žurno kaza on. „Pokušavam da ti kažem – ne potpisuj ih. Dogodila se greška.“ Ajris htede da istrgne ruke, ali on ju je držao čvrsto. „Kakva? Neki birokratski propust?“ Pol se osmehnu. Potom poče da se smeje, a to je obeshrabri. „Ne, Ajris. Pogrešio sam ja. Ne želim da ih potpišeš.“ Zagledao joj se duboko u oči. „Ne želim razvod.“ Udari srca u Ajrisinim grudima bili su tako glasni da joj je bučalo u ušima. Povukla je ruke, a ovog puta ju je pustio. Okrenula se ka prozoru. Dole je Lili strpljivo sedela s peškirom za plažu preko krila. Na gornjoj livadi su nicali šatori, bleštava belina od koje je morala da zakloni oči. „Pole. Ne razumem.“ Začu se kucanje u vrata. Ne sačekavši, Mili ih otvori. Lice joj se tad skameni. Pogleda u jedno pa u drugo, a Ajris nije bila sigurna da li pred sobom ima izraz olakšanja ili gnušanja. „Mama!“ Ajris je spleteno stajala između njih dvoje, kao šiparica ulovljena u skrivanju dečaka u svojoj sobi. „Pol je upravo banuo.“ „To vidim.“ Prvi put u životu Mili je bila bez teksta. „I upravo odlazi.“ „Odlazim?“, upita Pol. „Odlazi?“, upita Mili. „Da.“ Ajris nepokolebljivo položi ruku Polu na leđa i pogura ga ka svojoj majci, koju on zaobiđe u širokom luku, a onda kroz vrata. „Pričaćemo. Kasnije.“ Prijalo joj je što je izgovorila te reči. A još lepše što ih je izgovorila sa ozbiljnom namerom. Neodlučno je zastao u hodniku. „Ali kada? Gde?“, upita.


„Mama? Dolaziš li ti?“ Lili se sada i lično pela uz stepenice, pošto joj je ponestalo strpljenja. „Rekla si da idemo na plivanje.“ Zastala je nasred stepeništa. „Tata! Šta ti radiš ovde?“ „Upravo se i ja to isto pitam“, promrsi Mili sa vrata. „Mama! Kunem se da pojma nisam imala…“, zausti Ajris. Mili je uvuče u sobu kad je Lili pojurila uz stepenice da se pozdravi sa ocem. „Šta se to dešava?“ „Ne znam. Rekao je da ima nešto da mi kaže.“ Ajris iskrivi lice. „Sad se predomišlja.“ Mili razmisli o ovome, a oči joj zažmiriše. I načas se Ajris uplaši da će majka istresti iz sebe sve ono što je maločas i sama pomišljala da istrese. „Ne brini se“, stade da je umiruje. „Upravo ga pratim napolje.“ Ali Mili je iznenadi. „Ne, nemoj to da radiš.“ „Ne?“ „Hoću da kažem, ipak je prevalio toliki put. Možda bi trebalo da mu dozvoliš da ostane.“ Ajris zinu od čuda. „Da ostane?“ A onda, videvši izraz pun nade na majčinom licu, dodade: „Na svadbi?“ Mili sleže ramenima. „Eh, pa i on je deo porodice. A kaže da želi da razgovarate.“ „Mama!“ Ajris diže obe šake. „Ti se sigurno šališ?“ No tu je bila Lili koja se smejala u Polovom naručju, a Pol se s nadom osvrtao ka njima dvema. „Doneo sam i odelo“, priznade. „Čisto za svaki slučaj.“ Mili pogleda u Ajris. „Čista sreća!“ „Čista uobraženost“, bezizrazno reče Ajris. Čitava situacija bila je suluda. Zar je čitavo ovo leto nekako promaklo Mili? U međuvremenu je i Sejdi došla do podnožja stepenica da vidi kakva je to gužva. „Tata!“, ciknu. Pravi-pravcati odbor za doček. Nije se mogao pogrešno protumačiti izraz na njenom licu. Izraz olakšanja. I još nečega, nečeg čak goreg, što je iznova zakotrljalo onaj kamen u Ajrisinom stomaku. Izraz nade. „Ostaješ na tetka Lijinoj svadbi?“, upita Lili, pretočivši u reči pitanje koje je sada svima plamtelo u glavi.


Sejdin pogled je bojažljivo leteo čas na oca, čas na majku, a onda se odlučno zaustavio na Ajris. „Hm“, tiho kaza Pol. „To zavisi od vaše majke.“ „Hajdete, deco“, reče Mili u pokušaju da im ostavi malčice privatnosti. „Odrasli razgovaraju.“ „Ali možeš da ostaneš?“, uporno nastavi Lili. „Samo da mi vidiš haljinu! Čak ima na sebi cvet.“ Sve oči su počivale na Ajris, navaljujući na nju toliko ogroman teret da nije mogla dati nijedan drugi odgovor. A taj je bio najgori, pogrešan. Pa ipak ga je izgovorila. „Da. Valjda tata može da ostane.“ Deca zagalamiše u talasu vrtoglavog uzbuđenja koji istovremeno i iznenadi i dirnu Ajris, a ispuni je i grižom savesti što je razmišljala da zataji njegov dolazak deci. Kada je pogledala u Pola, opet se javio onaj očajnički treptaj u njegovim očima. Šta se to s njime dešava? „Ali sutra mora da ide. Odmah posle svadbe.“ Ajris nije mogla da dopusti da joj se situacija otme kontroli. Dobacila je Polu pogled upozorenja. Jedan prst će mu dati radi dece. Ali neće dozvoliti da se prst pretvori u čitavu ruku. „Da“, kaza on, saglasno klimajući glavom. „Došao sam samo nakratko. Moram natrag zbog posla.“ Ajris se provuče pored svih njih; slavljenička atmosfera davila joj je grudi. Mili je išla na korak ispred nje. Kada su stigle do podnožja stepenica, Ajris se nasloni na ogradicu jer tek sad je počelo da joj dopire do mozga šta je zapravo učinila. „Uradila si pravu stvar“, krenu da je smiruje Mili. Ajris jeknu. „Stvarno? A za koga?“ Mili pokaza u pravcu kuhinje, gde su svadbene pripreme bile u punom jeku. Gde je Lija, sad sveže istuširana i u čistoj odeći, stajala za kuhinjskim ostrvom. I dalje mutnih očiju, ali prisutna. Kraj nje je stajao Stiven, iz kog je zračilo dovoljno poleta i za njega i za nju. „Stiven je upravo stigao. Vidi ga kako je srećan. Kakav par!“ Ajris je posmatrala i imala utisak da je čitava kuća na klackalici. Pred njom se kuhnja pela u nezamislivo bele oblake, a njeno prispeće na nebesa objavljivao je zveket šerpi i lonaca i predsvadbeno čavrljanje. Trupkanje Pola i dece niz stepenice iza njenih leđa


vraćalo ju je na zemlju uz snažan tresak. A na sredini, gde je osovina, lebdele su Ajris i Lija, nesigurne da li da se čvrsto uhvate i pripreme za novi munjevit uspon na nebo, ili pak da skoče i beže glavom bez obzira čim budu sledeći put dotakle tle. Miline reči, izgovorene kraj nje, prekinuše je u mislima ispunivši joj uvo prigušenim zvukom: „Uradila si pravu stvar“, ponovila je. „Za sve nas.“ Ajris je lupalo srce dok je napola hodom, napola trkom išla od kuće ka ambaru. Uspela je da pobegne u vreme užine, ostavivši decu s Polom, koji nije prestajao da joj upućuje rečite poglede pune molbe i kajanja. Čitavog jutra je nastojala da ih izbegne, oberučke prihvatajući obaveze koje su iskrsle u poslednji trenutak, makar i najsitnije, samo da njega izvrda. Bila je besna na Pola što se progurao na vrata koja je ona s tolikom mukom i trudom zatvarala poslednjih nedelja. A tek Kuper! Doslovno je ispario sa staze kada se Pol pojavio. Dok je ona otrgla zapanjene oči od tog bednika koji će joj uskoro biti bivši muž, zadnja stranica Kuperove prikolice već je iščezavala na stazi. I otad joj nije odgovarao na poruke. Opet je izvadila telefon iz džepa i preletela pogledom crtice. Nije imala mrežu. „Dođavola“, promrmljala je. Vrludajući levo, pa desno, s rukom dignutom visoko iznad glave, Ajris je trčkarala po travnjaku, ka uzvišenju gde su pomoćne zgrade, i na kraju se zaustavila kraj baštenske šupe. Prilepivši se uz daščanu oplatu na kojoj su radili, konačno je uspela da dobije jednu crticu mreže. Pritisnula je Kuperov broj. „Halo?“ Veza se kidala, ali njoj laknu što se konačno javio. „Hvala bogu!“, prodahta. „Moram da ti objasnim.“ Odgovora nije bilo, pa se isprva uplašila da je prekinuo vezu. „Kupere?“ „Tu sam“, reče on. Ajris zabaci glavu i navali je na drvenu oplatu. „Kamo lepe sreće da si tu.“ „Ajris, ne duguješ mi nikakvo objašnjenje.“ „Bogme, dugujem“, uporno uzvrati ona. „Pojma nisam imala da Pol dolazi, zaista. Ne mogu da verujem da je ovde!“ „Sve je u redu, Ajris. Zaista.“ Glas mu je bio smiren, naizgled bez trunke ljutnje ili drugih osećanja kojih se ona bojala. No sad više nije bila sigurna da je to dobro. Zar ne bi trebalo sve ovo da mu smeta? „Nije bilo predviđeno da bude ovde, Kupere.“


„Ali je došao. I zato je verovatno najbolje da odvojiš malo vremena za to i razrešiš šta ćeš.“ Vremena nije imala. A pogotovu joj nije bilo potrebno da razrešuje šta će. Pol je sve to već učinio za oboje, još u junu. Prepustivši njoj da čitavog leta samo o tome i mozga, sama-samcita. Bilo joj je više muka i preko glave što svi očekuju da to razreši ona. „Kupere. Ja znam šta želim. A to nije Pol.“ Usledila je ćutnja. „Onda to moraš njemu da saopštiš.“ „Pa i govorim mu“, donekle ratoborno uzvrati ona. „Hoću da kažem, reći ću mu. Ali hoću da ti to prvi znaš.“ „To je lepo čuti“, reče Kuper. „Hvala ti.“ Da li je to u njegovom glasu olakšanje? Ili prosto sama projektuje sopstvene nade na njega? „Dobro.“ Nije znala šta drugo da kaže. „Pretpostavljam da ćemo se videti večeras na probi.“ „Što se toga tiče…“, kaza Kuper. „Dolaziš, je li tako?“ On uzdahnu. „Nisam siguran da je to preterano pametno.“ „Kupere, ne dozvoli Polu da te sprečava. Ti si pozvan. Gost si bez obzira na sve suludosti koje se trenutno događaju u mojoj porodici.“ „Ajris, budimo iskreni. Nisam ja tek gost. A sada kada je Pol ovde, hm, prosto deluje neuljudno.“ „Prema Polu?“ U njoj nabuja nova plima ogorčenja. Pol se svima njima naturio, sve upropastio, baš kada je konačno pronašla sreću. „Zašto bi se ma ko brinuo da li će biti uljudan prema njemu?“ „A da sačekam do sutra, pa da dođem na samo venčanje? Biće više ljudi, više događaja. Mislim da je tako razumnije, slažeš se?“ Ajris zavrte glavom. „Molim te, Kupere. Hoću da budeš tamo večeras. Mene radi.“ Najzad je popustio. „U redu. Ali samo da se zna, ja ne smatram to pametnom zamišlju.“ „Biće sve u redu“, nije popuštala Ajris. „Odrasli smo ljudi.“ „Samo me nemoj staviti da sedim do njega, važi?“ Sad su se već oboje smejali. Ali nije osetila olakšanje; njegove reči ostale su da lebde u vazduhu. To što je isterala svoje ne znači da joj je zamisao pametna.


Vrativši se u kuću, Ajris projuri kroz kuhinju, ali stade kao ukopana čim je kročila u dnevnu sobu. Pol, koji je sedeo sam na kauču, skoči. „Stigla si!“ Ali preteče ga Mili, koja izlete iz kuhinje kao da joj je dat znak. „Gde si bila?“, izbezumljeno upita. „Za sat vremena moramo da budemo u klubu. Gore se svi već spremaju. Deca moraju odmah da se obuku!“ Osetivši olakšanje zbog tog upošljavanja nečim drugim, Ajris uputi Polu pogled lažnog izvinjenja, pa pohita uz stepenice za majkom. Iz njenog kupatila izroni Džek, u snežnobeloj košulji i sa crvenom prugastom kravatom. „O, zlato! Kako si mi lep!“ Bile su odevene i devojčice. Sejdi je imala za trun previše šminke, ali Ajris ništa ne reče. Pomogla je Lili da veže mašnu na haljini, pa ih poslala dole da čekaju. „Ne izlazite. I ništa ne jedite!“ Ajris se na brzinu istušira i osuši kosu. Zatim navuče haljinu i našminka se. U hodniku zastade samo za toliko da natakne cipele s visokim potpeticama. Mili ih je dozivala iz prizemlja. „Već doteruju kola. Deca se voze sa mnom.“ Očigledno su se samo još Ajris i Lija čekale. Ajris pođe ka sestrinim vratima. „Spremna?“ Lija je sedela za toaletnim stočićem i prolazila četkom kroz kosu. Okrenula se. „Bože, izgledaš zanosno“, reče Ajris. Nije bilo ni traga podbulim očima i praznom izrazu u njima kojima je Ajris tog jutra bila svedok. Zadivljeno je posmatrala sestru kako stručno prikuplja kosu u malu punđu. „Hvala ti.“ Lija diže babinu nisku bisera. „Možeš da mi pomogneš da ih stavim?“ Ipak ih je pronašla. „To je baš slatko od mame.“ Ajris poćuta. „Ostavila ti ih je sinoć na krevetu.“ „Nisam dolazila kući.“ „Znam. Šta se dogodilo?“ Lija uzdahnu. „Nisam mogla da spavam. Neprestano sam razmišljala o onome što si rekla. Da Stiven treba da zna.“ Ajris zakopča kopčicu. „I?“ „I ne znam šta da radim. Slomiću mu srce. Stivenu je jedina želja da zasnuje porodicu.“


Ajris sede kraj nje. „Trenutak nikada neće biti zgodan, Lija. Moraš mu reći.“ Lija zavrte glavom. „Ne mogu.“ Iako je imala osećaj da previše pritiska sestru, Ajris nije mogla to tek tako da pusti. Još je bilo vremena da se postupi kako je ispravno. „Lija, nisi fer prema njemu. Moraš da mu kažeš istinu.“ Vrata sobe se otvoriše. Pred njima je stajao Stiven u svetlodrap platnenom odelu; Ajris ga nikada dotad nije videla tako lepog. Lice mu je pomračivala senka nesigurnosti. „Šta mora da mi kaže?“


Trideset drugo poglavlje

Prilazna staza golf kluba bila je obasjana kao u bajci. Na svoju veliku žalost, Ajris je završila na zadnjem sedištu Viletsovih. „O, gle samo ono!“, topila se Adel dok su se vozili svetlucavim puteljkom od kaldrme. Sve kruške oko ulaza u klub bile su okićene belim sijaličicama, a između njih su se naspram blistavog ljubičastog neba protezali nizovi lampiona. Ajris je morala priznati da je prizor čaroban. Ali nije mogla da se koncentriše na lepotu večeri. Previše ju je potresao Lijin rastrojen izraz lica kada su se obe okrenule i ugledale Stivena. Čuo je više nego što treba. Valjda je čitavu večnost stajao na vratima pre no što su Ajris i Lija došle k sebi. „Šta to Ajris želi da mi kažeš?“, ponovo je upitao. Prva je reagovala Lija: pritrčala mu je i ućutkala ga poljupcem. „O, ništa“, vedro je rekla. „Iš sad odavde i pusti me da se obučem, ljubavi. Ne smemo da kasnimo na sopstvenu probu!“ Povinovao se, ali je ipak pre toga pogledao u oči Ajris, koja se brzo izvinila i izašla, uzburkanog srca. Koliko je tačno čuo, ostalo je nejasno. Kamo sreće da to uopšte nije ni pomenula! Pred njima se be-em-ve njenih roditelja zaustavi ispred velikih dvokrilnih vrata i poslužitelj pomože porodici da izađe iz kola. Najpre je izašla Mili i stala podno granitnih stepenica u nežnoplavoj haljini do kolena. Dotakla je svoje večite bisere pa poduhvatila Bila ispod ruke koju joj je ponudio pošto je prošao s prednje strane kola. Potom se otvoriše zadnja vrata i izađe Stiven. Dok je stajao na toj kružnoj stazi, Stiven je delovao preplanulo i naočito, a Ajris pritaji dah kada je jednu ruku pružio u kola. Izroni Lija. Kao savršen plastični ukras za svadbenu torbu, elegantni mladenci stajali su zagledani u zdanje kluba, zagrljeni. Samo ostanite takvi, preklinjala ih je Ajris u sebi. Kada je krenula da se penje stepenicama u klub, njeni su već bili ušli. Na otvorenim vratima dočeka je muzika. Požurila je ispod kristalnog lustera ka drugoj strani predvorja. U trpezariji je u prozorskoj niši bio smešten mali duvački orkestar, a gosti su se vrzmali i


družili između stolova. Sa strepnjom je preletela prostoriju pogledom; Mili je pronašla u grupi žena koje je poznavala iz baštenskog kluba, a oca na drugom kraju, kraj bifea. Laknu joj kad vide da Lija i Stiven poziraju kraj kamina, osmehujući se za slikanje. Možda je Lija i ovog puta izvela svoju čaroliju, pa je odustao. Možda je ipak sve kako treba. „Smemo li da uzmemo širli templ?“ Kraj nje se pojavila Lili i uzbuđeno stala da je vuče za ruku. Pol je išao odmah za njom. „Samo po jednu!“, doviknu Ajris kada je Lili zapucala preko podijuma. Sejdi i Džek odoše za njom, ali ne i Pol. „Kakav ambijent!“, zaneto reče. Ajris je morala da se saglasi u sebi, ali nije nameravala da mu to i kaže. „Da ti donesem nešto za piće?“, upita on pažljivije je zagledajući. „Hej, dobro izgledaš u tome!“ Napravila se da ne čuje taj polukompliment. „Baš bi i mogao. Ja ću…“ „Suvi martini, s punjenim maslinama. Naš uobičajeni.“ „Uobičajeni?“ Pol se zasmeja. „Daj, Ajris! U braku smo već šesnaest godina.“ Nastojala je da se ne obazire na drhtaj koji joj se javio za ovom primedbom. Naravno da su bili u braku. Ali kako je to izgovorio! Kao da će biti još šesnaest. A bolje razmislivši, nije čak mogla da se seti ni da je ikada istinski volela to piće. Ono je bilo omiljeno Polu. „Čekaj“, reče. „Ja ću pivo.“ Pol se okrete, izdignutih obrva. „Pivo?“ „Da. U stvari, penušavi ejl.“ „Otkad ti to voliš penušavi ejl?“, upita on, svaku reč izgovarajući naglašeno i razgovetno. „Oduvek, što bi znao da si me nekad pitao.“ „Onda pivo.“ Zavrteo je glavom, ali ostavio ju je tu, čemu se i nadala. Odjednom joj je prostorija delovala zagušljivo, pa je stala da cima bretelu. „Ju-huuu, Ajris!“ Ona se okrete i ugleda sićušnu plavušu koja je brzim korakom išla ka njoj. „Koga to ja viiidiiim!“ „Bitsi Hartmur!“ Bitsi, s kojom je u detinjstvu išla u školu, zapljeska rukama kao da joj je Ajris neka odavno iščezla drugarica. Mada se nikada nisu istinski družile. Iako nikada nije uspela do kraja da se probije među popularnije, Bitsi je provela srednjoškolske godine kružeći oko takvih kao ajkula i grabeći se za nezahvalne položaje kao što je uloga školskog blagajnika


ili predvodnika navijača na školskim utakmicama, ničega se ne libeći samo da bude u toku s najnovijim glasinama, koje je uvek više nego nesebično delila. „Sad sam Bitsi Hartmur-Grin!“, zatoroka ona dižući levu ruku, koju je maltene gutao dijamant veličine loptice za golf na domalom prstu. Poljubi zatim Ajris u oba obraza, po dvaput. „Divno je što se vidimo!“ „Divno“, šuplje ponovi Ajris kao odjek, ponovo pogledavši ka vratima. Nije joj bilo do praznih razgovora s takvima kao što je Bitsi, koja je i dalje delovala kao da joj je veličina nula, i što se tiče odeće, i što se tiče ličnosti. Bitsi se opet razmaha levom rukom. „Baš smo mnogo uzbuđeni zbog tvoje seke! Naša miljenica, zar ne? Mi smo mislili da se nikad neće skrasiti!“ Ajris neodređeno klimnu glavom, pitajući se šta znači Bitsino mi. Baš su se pretrgli saosećajući s Lijom za sve ove godine. Ma pretrgli su se saosećajući sa bilo kime! „Da“, kruto se nasmeja Ajris. „Eh, pa znaš kako ti je to. Ljudi se menjaju.“ „Nek ti bude.“ Bitsi utiša glas. „A kad smo već kod toga, čujem da i u tvom životu ima nekih sitnih promena.“ S nadom je izdigla ono malo preostataka očupanih obrva. A tad se pojavi Pol s pivom za Ajris. Ponovo je istegla vrat ka vratima sale, u nadi da će je izbaviti Mili ili prekinuti neki ćaknuti rođak. Bilo šta, samo da je iščupaju iz ove male gungule njoj najneomiljenijih ljudi. Kao da joj je čula vapaj, na glavnim vratima se pojavi Triš. „Triš!“, zamaha Ajris. Ugledavši ih, Triš uzvrati konzervativnim mahanjem. I oštro trznu glavom na suprotnu stranu. Ajris shvati i zašto. Odmah iza Triš, ispunjavajući dovratak, stajao je Kuper. Zgodniji nego što ga je ikada videla, u tamnosivom odelu sa kravatom na poprečne pruge. Zastao je i preleteo pogledom po prostoriji, dajući Ajrisinom društvancetu taman toliko vremena da ga uoči pre no što je on uočio njih. „O, gle! Nije li ono Kuper Vuds?“, objavi Bitsi sa ponešto prevelikim zadovoljstvom. Sugestivno je podgurnula Ajris koščatim laktom. „Vidiš li? Tamo.“ Da su bile opet u osnovnoj školi, Ajris bi je šutnula pravo u cevanicu. A ni sad joj to ne bi bilo baš toliko ispod časti. Polu se čelo mrštilo dok je gledao čas u Kupera, čas u Bitsi, čas u Ajris, nastojeći da dešifruje signale. „Neko tebi poznat?“


„Niko naročit“, ubaci se Bitsi. A onda, kikoćući se, dodade: „Samo kralj okupljanja bivših đaka naše srednje škole! Je li tako, Ajris?“ I opet onaj koščati lakat. Ajris se usiljeno osmehnula taman kad ju je Kuper pronašao očima u gužvi. Pogledi im se susretoše pošto je najpre odmerio Pola, Bitsi i njenog mlitavog muža; na njen jed, oboje su mu mahnuli. Da li će Kuper smatrati da je u obavezi da priđe? Ajris zažmuri, osećajući da počinje da kleca na štiklama. Ne sad. Ne pred Bitsi Hartmur-Grin kao svedokom. Ali kad je otvorila oči, laknu joj: Triš je bila poduhvatila Kupera ispod ruke i upravo ga je odvlačila kroz salu ka stolu gde je stajalo društvo iz srednje škole. Bitsi se nadade za njima. Ajris poteže veliki gutljaj piva, preklinjući gležnjeve da prestanu da joj drhte i srce da prestane da gruva. Pol se naže ka njoj i šapnu joj na uvo: „Drago mi je što sam ovde.“ Prebrodili su večeru, za koju su svi govorili da je sjajna, mada je Ajris bila isuviše uzvrpoljena da bi išta okusila. Pokušavala je da se usredsredi na decu, ali ona su neprekidno jurcala da se poigraju s daljim rođacima s kojima su obnovila poznanstvo. Mada je Stiven ostao rezervisan, Lija je crvenela i smejala se tačno na pravim mestima dok su se držale zdravice, sve živopisnije kako se točilo piće, a veče odmicalo. Pošto nije mnogo jela, Ajris u jednom trenutku shvati da se malo nacvrcala, što je, vrlo zanimljivo, imalo upravo povoljan efekat na njenu sposobnost hodanja na visokim štiklama. Dok je krupnim korakom grabila preko podijuma, Triš je uvuče u omanju grupu starog društva. „Najzad!“, reče Triš, lica zajapurenog i punog pitanja. „Nisam znala da ćeš večeras imati dvojicu udvarača!“ Pokazala je ka Polu. „Šta se to dešava?“ „Duga priča“, viknu Ajris da nadjača muziku. „Ali ne brini, on sutra odlazi.“ „Koji?“, dirnu je Triš. Pošto se Ajris nije nasmejala, Triš je uhvati za ruku. „Hajde, idemo da igramo!“ Salom su se orile pesme njihovih starih omiljenih pevača iz doba srednje škole: Madone, Bon Džouvija, Springstina. Uskoro je zaboravila na Pola, koji je ostao da sedi za stolom, nestrpljivo posmatrajući. I načas je gotovo zaboravila i na svoje brige u vezi s Kuperom, kog je uspevala da drži na oku čitave večeri sa drugog kraja sale, dok je razgovarao među starim prijateljima. Zasad se nikome nisu bili nezgodno ukrstili putevi. Muzika je postala življa i podijum se punio. Kada su pustili „Dancing Queen“, Ajris je dozvolila da je potisnu u središte grupe i sa oduševljenjem zatekla Liju upravo tamo, sa ostalima. „Kakvo veče!“, uzviknu Lija i obisnu joj se oko vrata. Ajris shvati za sebe da je


bezmalo već pijana. Pogleda dole, sebi u stopala, i odjednom vide da je bosa. Kud li je bacila cipele? Sa čežnjom je prešla pogledom po prostoriji. Gde li je sad Kuper? Osetivši nečiju ruku na ramenu, okrenula se, a srce joj zalupa jače. Ali bio je to samo Stivenov kum, koji se ponovo predstavi kao Sali, Stivenov cimer sa koledža. „Računam, bolje da svima bude jasno kakav sam igrač pre sutrašnjeg važnog dana“, našali se on i ponudi joj ruku. Ajris se nasmeja. Sali je bio mangup, i pritom vrlo sladak. Kao što ju je i upozorio, nije se baš najglatkije snalazio na podijumu, ali bio je lakrdijaš, pa su zaigrali upravo kad je muzika prešla na klasične hitove, a di-džej pustio „Twist and Shout“, čime je sve digao na noge, čak i Ajrisine roditelje, koji su se očigledno sjajno provodili. Lija je razigrano zacičala kad ju je Sali povukao u sredinu i, podbočivši se, krenuo da se spušta karikirajući pokrete tvista. „Hajde, kume!“, doviknuo je Stivenu, koji je stajao kraj bifea i posmatrao ih. Ali Stiven je samo odmahnuo glavom. „Ako je ovo probno veče, jedva čekam glavno slavlje!“ Triš se pojavi kraj Ajris sa čašicama tekile, pa joj dodade jednu. Ajris odbi, dižući ruke. „Previše sam popila.“ „Šta je onda još jedna?“ Triš pokaza glavom ka podijumu, gde su se Sejdi i Lili bacale zajedno sa Lijom i još nekoliko pratilja. U blizini je Džek igrao sa Mili. Pol je dokono posmatrao sedeći za svojim stolom. „Pametno iskoristi Polov dolazak. Neka noćas on bude zadužen za decu“, reče Triš. Ajris se nasmeja. „A i da znaš!“ Kucnuše se čašicama, pa Ajris iskapi svoju, a u stomaku joj se istoga trena razgore topli plamen. Obazirući se oko sebe dok je muzika damarala kroz pod, Ajris shvati da su upravo u tom trenu pod jednim krovom svi koje je ikada volela. Njena deca, roditelji, sestra. Triš, Kuper. Pa čak i Pol. Svi ljudi koji su činili temelj njenog života stekli su se tu. Možda se to nikada više neće dogoditi. Zapljusnu je talas tuge, od onih kakvima bi nekadašnja Ajris podlegla. Ali nova Ajris suprotstavi se talasu. Ne, neće se kidati zbog jednog prolaznog trenutka. Ako je nešto ovoga leta naučila, onda je naučila da sve što imamo jeste ono što imamo sad. A u ovom „sad“ bilo joj je đavolski lepo. Kada su svi već bili crveni od napora, di-džej pusti jednu staru stvar. Sve se uspori, a goste preplaviše melodični tonovi pesme „Moon River“. Ajris obisa čelo; bilo joj je potrebno da se napije vode i udahne malo vazduha. Protiskujući se ka bifeu, oseti na sebi nečije oči. Naslonjen na balkonska vrata, tu je stajao Kuper.


„Mislio sam da te nikad neću prizvati sa tog podijuma“, reče kad je prominula kraj njega i izašla na balkon. Noćni vazduh bio je rezak i primamljiv; naslonila se na gvozdenu ogradu trudeći se da povrati dah. „Nisi neki igrač?“, šaljivo ga upita. Kuper se osmehnu. „Ponekad me i namame. Samo mi se ne čini baš da je ovo naše veče.“ Na to pokaza glavom preko ramena, ka sali. Koliko god da joj je teško padalo to održavanje rastojanja, zaista je bila zahvalna Kuperu na diskretnosti. „Ne bih voleo da staroj dobroj Bitsi dam više povoda za ogovaranje nego što ga već ima“, šapnu Kuper i koraknu bliže njoj. „Ma nek se tera Bitsi dođavola!“ Hitro se osvrnuvši, Ajris pripi usne uz njegova usta. Imale su blag ukus piva, što se njoj učini jezivo opojno. „Nedostaješ mi.“ Umesto da se odvoji od nje, Kuper je obgrli obema rukama oko struka i snažno je privuče. Poljubiše se jednom, pa još jednom. Bili su to dugi, očajnički poljupci, takvi da na kraju Ajris ostade bez vazduha. „Ne smemo“, izgovori šapatom ona prislonivši čelo uz njegovo čelo. „Ne ovde.“ „Znam, izvini.“ Kuper se odmače. Položivši ruke na ogradu, zagleda se u nebo, okrenut leđima ka njoj. „Čuj, nešto hoću da ti kažem.“ Nju zapljusnu strah. „Šta to?“ Kuper poćuta. „Sećaš se šta sam ti rekao one večeri u restoranu?“ Ajris oseti vrtoglavicu dok joj se po glavi unatrag nizala sumanuta smena događaja od protekle nedelje. Polov neočekivani dolazak, otkrivanje Lijine tajne. Njen ponovni susret s decom. I najzad, trem Krčme u Hempstedu, gde su Kuper i ona bili na svom prvom pravom ljubavnom sastanku. I gde ju je upozorio da će se sve samo još više zakomplikovati pre nego što nastupi olakšanje. Ali na nju je najjači utisak ostavilo ono što je poslednje rekao. „Ono kad si kazao da će ti biti dovoljno čak i ako se ovo pokaže samo kao letnja epizoda?“ Kuper se lecnu. „Da. Zaboravi to. Zaboravi sve što sam rekao.“ „Nisi to stvarno mislio?“


On se obrte licem ka njoj. „Želeo sam da tako mislim, zarad tebe. Nisam hteo da te izlažem nikakvom pritisku. Ali posle ovih nedelju dana razdvojenosti, povlačim reč. Ajris, ja te želim na duže, ne samo na ovo leto.“ Ajris oseti kako joj se nadimaju grudi. Dakle, tako. „Znam da prolaziš kroz sve i svašta. I znam da ti treba vremena. Ali ja neću nikuda. U redu?“ Ajris klimnu glavom, a oči u tami počeše da joj se pune suzama. „U redu.“ Kuper priđe bliže, priljubi usne uz njeno čelo. „I želim nešto više.“ Na to uđe u salu, ostaviviši je samu na balkonu. Ajris klonu na kamenu klupu, savladana osećanjima. Okrenu se ka širokom vidiku, svom u zvezdama i senkama. Potom ponovo ka unutrašnjosti sale. Ošamućena, položi čelo na ogradu i nasmeja se, glasnim i šašavim smehom koji joj je navro iz trbuha. Kuper želi nešto više. Iza nje se opet začuše koraci; kretali su se preko balkona ka njoj. Ona razvuče usta u osmeh i sklopi oči. Šta bi još mogao sad da joj kaže? Ali to je bio Pol. „Čitave večeri hoću da te ulovim samu“, zadihano reče. Ajris se trže. „Ajris. Hoću da mi se vratiš.“ Ajris zažmuri. „Pole, nemoj sad.“ „Ne, moraš da me saslušaš.“ On je zgrabi za obe ruke znojavim šakama. „Žao mi je zbog svega što sam uradio, Ajris. Znam da sam zafrknuo stvar.“ Ajris oštro trže ruke k sebi. „Zafrknuo stvar? Ti to tako zoveš?“ „Ajris, kad te molim. Preduzećemo sve što je potrebno. Otići ćemo na odmor. Napraviću onu baštensku šupu koju si htela da sazidam. Šta god želiš.“ Ajris se zabezeknu. „Putovanje? Šupa? Misliš da će to izbrisati sve što je naša porodica proživela zbog tebe?“ Pošla je od njega ka vratima. Unutra se nalazilo sve što je njoj bitno. A tu napolju, na balkonu, shvatila je da ne oseća gotovo ništa. Ni pravu mržnju. Ni želju da se vrati onome što su nekada bili. „Ajris, žao mi je zbog ovog što se dogodilo. I žao mi je što sam te povredio.“ Zaćutao je. „Ona mi nije značila ništa.“ Ajris se obrte. Prvi put joj ga bi maltene žao. „U tome i jeste stvar, Pole. Ni meni ona više ništa ne znači.“


Kada je opet ušla u salu, u glavi joj je brujalo kao u košnici. Nije mogla da veruje Polu. Nije mogla da veruje njegovoj sebičnosti i gluposti. Ali prvi put nije osećala gnev. Niti je bila kivna. Osmehnula se jer je shvatila šta oseća. Olakšanje. „Mama!“, dojuri Džek do nje. „Potrebna si baki. Vreme je da tetka Lija i teča Stiven održe govor. Svuda traži.“ Ajris pogleda na sat. Zar već jedanaest? „Izvini, drugar. Samo sam malo izašla na balkon.“ Džek odmahnu glavom. „Ma ne, ne može da nađe njih.“ Ajris prelete pogledom podijum i bife. Vide Triš i Naomi kako čekaju ispred ženskog ve-cea. „Možda su šmugnuli da malo budu nasamo“, našali se Naomi i namignu. Tako nešto bi i ličilo na onu staru Liju, ali Ajris više nije bila naivna. Pohitala je ka veceu i zavirila ispod vrata kabina. „Ne mogu biti daleko“, reče Triš kada je Ajris izašla ne našavši ništa. Ali Ajris je imala neki rđav predosećaj. „Hoćeš da pogledaš po terasama?“, upita drugaricu. Zatim izađe iz sale, ponovo prošavši ispod onog džinovskog lustera. Koliko se svega i svačega dogodilo otkako je pre samo neki sat prošla ispod njega! Glavne stepenice kluba bile su puste, ako se ne računaju dva poslužitelja što su pušila jednu cigaretu na smenu kraj vrata. „Hej, momci, je li video neko srećne mladence?“ Istovremeno su zavrteli glavom, pa se vratili svome veselom šegačenju. Mili ju je pronašla u predvorju; lupnula je po ručnom satu da naglasi svoje reči. „Stariji gosti su umorni. Stvarno moramo da krenemo s govorima.“ Ajris se zaputi ka glavnom stepeništu kao poslednjem izvoru nade. Hol je počivao u polutami; put joj je obasjavala samo svetlost sa zlatnih zidnih lampi duž hodnika sa oplatama od mahagonija. Sve brave za koje se uhvatila bile su zaključane, i taman kada je već htela da odustane, začu prigušene glasove. „Lija?“ Ajris pođe ka kraju hodnika i zastade pred vratima s natpisom „Toalet“. Ali sa druge strane začu se muški glas. „Ti mene ne slušaš.“ „Molim te, ne mora da bude ovako.“ Bili su to Stiven i Lija. Ajris uzmače, nesigurna da li treba da ode odatle ili da oglasi svoje prisustvo.


Stivenov glas postade nepokolebljiv. „Ozbiljan sam. Ako im ti ne budeš rekla, reći ću im ja. To je svršena stvar.“ Pre nego što je stigla da odluči šta će, vrata se naglo otvoriše. Ajris odskoči, Stiven u istom trenutku izađe. Okrznu je pogledom, trgavši se. A potom zagladi sako i brzo se zaputi hodnikom, udaljujući se od nje. Iznutra se začu tih uzvik. „Lija?“ Ajris polete u toalet. „Šta se to dešava?“ „Ajris!“ Lija je stajala pred ogledalom i zurila u svoj odraz. Nervozno je brisnula oči. „Samo sam… uh… umivala sam se.“ „O čemu je to Stiven pričao? Šta će to reći svima?“ Lija silom iznedri sitan osmeh. „Ah, to! Ništa ozbiljno. Samo smo se malčice sporečkali.“ Neubedljivo je izvila jednim ramenom, i dalje briskajući razmazanu maskaru. „O, bože. Da nas nije čuo kod kuće kad smo pričale?“ Lija zavrte glavom. „Ne brini se, Ajris. Samo se malo igra vruće-hladno.“ „Lija, bila sam ispred vrata. Čula sam vas.“ Lija odvrati pogled. Zašto ne može da bude iskrena? „Zna li?“ „Ajris, molim te!“, šmrckajući reče Lija. Još jednom se osmotrila u ogledalu. Zagladila je kosu kao da se samo ona poremetila. „Pretpostavljam da nas dole čekaju.“ „Hm, da. Mama je takoreći već organizovala odred za potragu.“ Lija klimnu glavom, odjednom sva poslovna. „Odmah silazim.“ „Ali zar ne bi trebalo najpre da nađemo Stivena? Delovao je prilično uzrujano.“ Lija zavrte glavom. „Ništa mu neće biti. Naći ću se s njime tamo dole.“ Izvadila je iz tašnice pudrijeru. Ajris se zabrinuto obazre po praznom hodniku. Nije mogla da ga zamisli kako se s lažnim osmehom vraća slavlju. Ne posle ovoga što je upravo rekao. „Znaš šta, svi oni dole mogu da čekaju. Da nađeš ti prvo Stivena i središ situaciju?“ Lija je oštro pogleda. „Kao što rekoh, sleći će on.“ Grubo je utrljala puder u obraze, pri čemu joj se ruka tresla. „Kaži mami da dolazim za minut.“ Ajris nije mogla takvu da je ostavi. „Lija!“ „Idi!“ Lijine oči ljutito sevnuše iz ogledala. Kao da je i samu sebe time iznenadila. „Izvini“, reče okrenuvši se ka Ajris. Potom položi drhtave ruke sestri na ramena. „Ovaj dan mi je bio stresan. Samo me pusti da završim ovde i naći ćemo se u sali. Važi?“


„Dobro“, popusti Ajris. Preko volje se zaputila hodnikom pa niz stepenice, a u glavi joj se sve vreme vrtelo. Lijin lažni osmeh samo je delimično mogao da prikrije prava osećanja. Ovoga puta Ajris nije bila preterano sigurna da će uspeti da zavara sve ostale. „Jesi li je našla?“, htela je Mili da čuje istog sekunda kada se Ajris vratila za zajednički sto. „Da, otišla je da se malo umije.“ Ajris pogleda po sali. Podijum je bio prazan. Pošto su se bile poizuvale, žene su sad trljale stopala; muškarci su sedeli zavaljeni na stolicama i strugali viljuškama po tanjirima s nedojedenim desertom. Ajris nije uspevala da uoči Stivena nigde među njima. Pridruži im se Lili, kljoknuvši u Ajrisino krilo poput krpene lutke, baš kao što je radila kad je bila mala pa joj se prispava. „Umorna si, dušo?“ Ajris je poljubi u slepoočnicu, jednim okom i dalje motreći na vrata. „Ni slučajno“, zevnu Lili. „Samo ću da sklopim oči na jedan minut.“ I položi glavu na Ajrisine grudi. „Pad šećera“, obavesti je Džek tropnuvši svom težinom na sedište do njih. „Pojela je tri parčeta torte.“ „Nisam“, sanjivo promumla Lili. Ajris je laknulo od te težine dečjih tela uz nju, od njihove moći da je dovedu u normalno stanje čak i u najstresnijim trenucima. Ali nije mogla da prenebregne činjenicu koja joj je razdirala nerve: da se ni Stiven ni Lija još nisu pojavili. „Ti, čini mi se, reče da ona dolazi“, odsečno prošaputa Mili preko stola. Bila je krenula da obrće svoje venčane prstenove. „Mama! Hoćeš da odeš i lično proveriš šta je s njom?“ „Ja ću!“, reče Lili, odjednom sasvim budna. Ajris zavrte glavom. Ali Lili joj je već skočila sa krila i zaputila se kroz salu. Ajris pogleda u Sejdi, koja poslušno ustade. „Znam, znam. Držaću je na oku.“ Obuzdavajući zevanje, Bil pomilova Mili po šaci onako kako je uvek činio da ublaži ženino ponašanje. „A kad smo već kod…“, izusti. Ajris pogleda kuda i on – u Stivena, koji je upravo koračao podijumom. Sam. Očajnički je pretražila pogledom prostoriju. Kada je Stiven prišao di-džeju, u ušima joj zagrmeše zvuci sale. Kašike su zveckale u šoljicama s kafom. Razgovor se melodično talasao. Da li ga je samo ona primetila?


Uz oštar fijuk, muzika bi isključena. Svi se okrenuše. „Izvinjavam se.“ Stiven se nakašlja, nespokojno zureći u mikrofon u ruci. Tek tad Ajris primeti Adel i Lansa, koji su stajali iza njega kao stražari pred neumitnom burom. Ajris je bespomoćno posmatrala kako Adel briska maramicom oči. Ostvarivale su se najgore Lijine noćne more. Rekao im je. „Hvala vam što ste večeras došli.“ Stiven zaćuta jer mu se kidao glas. Kraj Ajris se pojaviše sve troje dece. „Gde je?“, upita ih ona žurno. „Jeste li našli tetka Liju?“ Sejdi odmahnu glavom. „Nema je gore.“ Potom zažmiri jer je osetila da nad salom lebdi oblak neizvesnosti. „Nešto nije u redu?“ Lili se privi uz Ajris, uvrćući sebi prst. „Lils, jesi li je videla ti?“ Ali pažnju joj odvuče Stivenov glas. „Cenimo koliki su put prevalili neki među vama i koliko ste ljubavi doneli sa sobom. Na tome smo vam uistinu zahvalni.“ Zastao je. „Nažalost…“ Stiven se osvrte ka Adel, a Ajris tad vide da ona plače. Potvrđujući njene najgore strahove, Lans položi šaku sinu na rame bodreći ga da nastavi. „Šta je to bilo?“, upita Džek. Potom preusmeri pogled sa Stivena na babu i dedu, koji su sad stajali kraj stola i izgledali kao da će ih svakog časa odneti neki strašan vetar. „Mama!“, šapnu Lili. „Nemoj sad“, reče Ajris prateći jednim okom roditelje, drugim Stivena, koji je i dalje pokušavao da se pribere za mikrofonom. I dalje se igrajući svojim prstom, Lili zagreba Ajris po ruci. „Rekla sam – nemoj sad!“, prasnu ona. I upravo tad vide čime se to igra Lili. Ajris zgrabi ćerku za ruku, zaustavivši joj pokret. „Odakle ti to?“ Lili zaštitnički poklopi dijamantski prsten. „Reci mi!“ Ajris je steže za ruku, pa stade da vuče verenički prsten sa njenog malog kažiprsta. „Dala mi ga je tetka Lija“, zacvile Lili. „Malopre.“ Dijamant je zloslutno svetlucao na Ajrisinom dlanu. „Tata!“ Kada je ustala, stolica se prevrnu iza nje. Čuvši tresak, Stiven zastade i okrete se ka Ajris. Gosti se nespokojno uskomešaše, gledajući čas u Stivena, čas u počasnu mladinu pratilju.


Ali bilo je prekasno. Iz velelepnog predvorja začu se nov izvor pometnje: užurban bat koraka. Vrata sale se naglo otvoriše. A ovoga puta se svi okrenuše i ugledaše mladića koji je drhteći stajao na ulazu. Poslužiteljska bluza visila mu je sa jednog ramena pod čudnovatim uglom. „Na dnu bazena je neka žena!“, povika on. „Neka neko zove hitnu pomoć!“


Trideset treće poglavlje

Isprva je pomislila da je kraj jezera. Sunce je imalo mek, žućkast sjaj ranog jutra, pa je okrenula lice ka njemu. Svuda okolo čuo se umirujući hor žaba. Sladila se tim zvukom, njegovim postojanim, optimističnim kreketom. Mada je u ritmu njihove pesme bilo nečega čudnovato mehaničkog. Šta je to? Ajris ponovo okrete lice ka suncu. Samo kad bi mogla da se protegne, možda bi opet zadremala. Ali ukočene ruke i noge nisu joj dale mira, vukle su je ka javi. I ona se prenu i probudi na plastičnoj stolici u bolničkoj sobi. I zažali što se probudila. Pred njom su damarali monitori mašina. Bip, bip, bip. Ajris žmirnu dok je kraj nje šištao respirator. Stražu je čuvalo jedno postolje za infuziju; oči su joj pratile spore kapi tečnosti što se slivala niz dugačko tanko crevo u ruku na koju je sve to bilo priključeno. Lija. Ajris posrćući skoči sa stolice. „Kako joj je?“ Mili je sedela na stolici privučenoj tik uz postelju, zgrbljena nad malim obrisom ušuškanim pod beo čaršav. Nije se okrenula. „Isto.“ Ajris stade kraj nje i zagleda se u sestru. Za otvorena usta bila joj je trakom prilepljena cev respiratora; usne su joj se belele onako rastegnute oko nje. Ali ako se ne računaju te prozirne cevi što su joj se ukrštale iznad lica, Lija je delovala čudnovato spokojno. Ajris se pruži ka njoj i prođe joj prstima po čelu. „O, seko!“ Lijina kestenjasta kosa počivala je rasuta po jastuku. Talasasta i puštena kao u sirene, pod vodom. A na tu pomisao Ajrisi želudac polete ka ustima. Pošto se ispovraćala, Ajris stade nad mali umivaonik u kupatilu da prikupi hrabrost. Jedan obraz bio joj je izgužvan od plastične stolice na kojoj je provela noć. Oči su joj bile upale. Okrznula je pogledom sat: 7.25 ujutru. Od sinoć su na intenzivnoj nezi, kud je Lija prebačena iz hitne pomoći. Isprva su samo Stivena pustili na odeljenje kod Lije. Dva sata su svi sedeli u čekaonici hitne službe, Viletsovi skljokani na jednom kraju prostorije, Stendiši na drugom. Čak i u zajedničkoj tuzi, bila je povučena granica. Nevažno je što Stiven čak nije ni ugrabio


priliku da na probnoj večeri izgovori reči svoje neumitne objave. Više nisu bili porodica koja će se sjediniti, pa tako nisu hteli ni da im bol bude zajednički. Sad je valjalo odrediti do koga je krivica. I premda ju je Ajris osećala kao teško breme na svojim plećima, majka je krivicu svaljivala na Viletsove. Ko su oni da se pojavljuju ovde, sad? I tako je Ajris sedela između roditelja, a kolena su joj se tresla. Pripremala se za erupciju. Bila pripravna da interveniše. Ali na kraju nijedna reč nije izgovorena. Umesto toga, poslata je jedna niža bolničarka da im saopšti vest da je Lija još u nesvesti, ali da je prebačena na sprat. Kada im je rečeno da konačno mogu da je vide, progurali su se pored Viletsovih, kroz klatna vrata, bez osvrtanja. Otad nisu videli traga ni Stivenu ni njegovima. A sada, ponovo kraj kreveta, Ajris je položila ruku na Milino rame. Majka uzdrhta pod njenim dodirom, nakostreši se. „Izvini, nisam htela da te uplašim. Idem do kafeterije. Hoćeš i ti kafu?“ Odmahivanje glavom bilo je tako nevidljivo da Ajris isprva nije bila sigurna da li ju je majka čula. „A čaj? Ili mafin?“ Mili joj odmahnu da ide. „Vratio sam se.“ U sobu uđe Bil; izgledao je hiljadu godina stariji. Ruke su mu bile pune. Nosio je torbu sa stvarima za noćenje, razjapljenog otvora, kao da će se iz nje prosuti sve, pa i staro cvetasto ćebe koje je Ajris znala iz Lijine spavaće sobe kod kuće. Stajao je, tako pogubljen nasred sobe, i držao te Lijine stvari kao da mu život od toga zavisi. „Daj, tata, dozvoli da ti pomognem.“ Ajris namesti prekrivač oko Lijinih nepomičnih nogu; bilo joj je drago što ima šta da radi. Cvetovi su izgledali izbledelo i umanjeno pod nemilosrdnim ultraljubičastim osvetljenjem. „Doneo sam i ovo.“ Bil izvadi iz torbe majušan ram sa slikom. Spusti ga na sto pored kreveta; Ajris primeti da izbegava da gleda u Liju. U srebrnom ramu je bila fotografija na kojoj su Lija i Stiven stajali na tremu njihove kuće, zagrljeni. Mili tek tada prvi put diže pogled. Umor u njenim očima zaseni srdžba. „Kako možeš?“, povika. Bil se ukipi, a oči mu poleteše ka supruzi, pa ka slici. „Šta?“ „Mama! To je obična slika!“


Mili skoči sa stolice i zgrabi ram sa stola. „Gde je tebi pamet?“, povika, a lice joj se iskrivi. Ajris nije videla majku da ovako reaguje još od onog sudbonosnog trenutka sinoć, kad su se vrata kluba širom otvorila. Otkako se zapanjena gomila ljudi okupila na ivici bazena, gde je osoblje već bilo izvuklo Liju iz treperave plave vode na betonsku terasu. Otkako su stajali na ivičnjaku dok su kola hitne pomoći odlazila, odvozeći preneraženog Stivena uz njegovu obeznanjenu nesuđenu nevestu. „Mama, sve je u redu“, reče Ajris pružajući se da uzme sliku. Ali Mili zamahnu ka drugom kraju sobe, gde ram tresnu u zid i pade na pod uz tanušan zvuk lomljave. „Umalo je nije ubio!“, vrisnu Mili. Ajris se okrete ka krevetu, uplašivši se na jedan sulud trenutak da će majka probuditi Liju. A onda se u istom času ponada da hoće. Pogled joj pođe ka ocu, čije je bledo lice bilo puno jada; iza naočara mu se izlivala tuga. „I-izvini“, zamuca. „Nisam hteo…“ „Tata“, izusti ona, ali Bil diže jednu ruku i izađe u hodnik. „Samo pokušava da pomogne“, obrati se Ajris majci, koja se već bila vratila svome bdenju uz Liju, opet utonuvši u sopstvenu komu jedinstvene usredsređenosti i bola. Ajris pokupi staklo i zavuče fotografiju u džep pantalona ne gledajući u nju. Izašavši u hodnik, oca zateče skljokanog na stolici. „Hajde, tata. Moramo nešto da pojedemo.“ Dok su se spuštali liftom, Ajris je sve vreme jednom rukom pritiskala džep, osećajući presavijeni ugao slike u njemu. Zakasneo gest, kao da njime nekako može da zaštiti iskidane ostatke onog što još postoji.

Nije imala mrežu, ali jedna mlada medicinska sestra odvede je do izdvojenog telefona u čekaonici intenzivne nege. Bila je to soba na uglu, s tepihom i zavesama i pravim tapaciranim nameštajem. Ajris se zapita čemu služi njena raskoš; kao da će onima što tu čekaju nekako ublažiti razornost tuge, ili makar prigušiti zvuke njihove patnje da je ne čuju oni spolja. „Deca su dobro“, umiri je Pol preko telefona. „Maločas su ustala. Hoće da vide Liju.“ „Ne mogu“, reče Ajris. „Još ne.“


Ovog jutra bila je zahvalna Polu. Što je preuzeo brigu o deci, što im razgovor prirodno teče u oba smera. Oslobođen razdora, usredsređen umesto toga na logistiku. Uz bolan udar je shvatila da joj je još potreban. A bio je tu. „Umalo da zaboravim“, dodade on. „Zvala je Triš. Kaže da ima tonu hrane da je donese kući.“ Ajris je kao kroz maglu pamtila da su Triš i Vejn sinoć ubacili potresenu decu i Pola u svoja kola, insistirajući da Ajris pođe sa ostalima u bolnicu. „I šta je najnovije tu kod vas?“, upita Pol. Kod nas. U sterilnoj zemlji bolničkih monitora i plastičnih creva. Čitavog jutra je Ajris posmatrala medicinske sestre kako ulaze i izlaze, lebde nad raznoraznim aparatima, beleže nešto u tabele. Kada je doktor stigao u jutarnju vizitu, naizgled premlad da se izbori sa tako teškim zadatkom, ona i roditelji su se šćućurili i zbili dok je on govorio. Zajedno su pritajili dah iščekujući lepu vest. Ili rđavu. Ali nisu čuli ni jednu ni drugu. „Doktor kaže da je još prerano da se išta sa sigurnošću zna. Lepa vest je što procenjuju da nije dugo bila u vodi. Ali bila je nakrcana sedativima. Otkako su joj noćas stabilizovali stanje, dvaput su joj ispumpavali želudac“, odgovori ona Polu. Pol poćuta. „Dakle, predozirala se?“ Ajris klimnu glavom, i mada nikako to nije mogao videti, njena ćutnja je bila dovoljna potvrda. Doktor im je rekao da je Lija bila neko vreme bez kiseonika, te da nisu sigurni kakvog će dejstva to imati na njene nervne funkcije. Kod povreda mozga nema zacrtanih pravila. I tad je Ajris i shvatila. Njena sestra neće umreti od predoziranosti. Niti od davljenja. Čak ni od slomljenog srca. Štaviše, postoji nada da će izići iz kome. Ali u kakvom će stanju biti kada se probudi, dakle, to je jedna sasvim stota priča. Pošto je saslušala opis najgoreg scenarija mogućih posledica nedostatka kiseonika, nije se mogla otrgnuti pomisli da je možda i to svojevrsna smrt. „Pole. Nije samo reč o komi. Ona je zaista bolesna.“ Te reči su sevnule kroz Ajrisinu glavu, iste one kojima su se doktori poslužili kada su tog jutra razgovarali s njenima: pokušaj samoubistva. Predoziranost. Depresija. Pozvana je da im se priključi i jedna doktorka sa psihijatrije. Njene reči su bile kao makaze: prosekle su čitavo to leto i svu ćutnju, dubokim rezom koji ih je sve pokosio, ali isto tako i nekako oslobodio od te bespomoćne nepokretnosti. Konačno. „Čak i kad se bude probudila, moraće još neko vreme da ostane u bolnici.“


Pol duboko uzdahnu na drugom kraju linije. „Žao mi je, Ajris. A ti?“, upita. „Šta mogu da ti donesem od kuće?“ Ajris nije umela da mu odgovori. Još je bila na štiklama i u pogužvanoj haljini od sinoć. Nožni prsti su joj bili u plikovima, bolela su je leđa. Ali ako se izuzme Lija, jedino je još uspevala da razmišlja o svima njima kod kuće. O deci, izolovanoj na farmi. O zbunjenim rođacima i gostima, koji su sad osuđeni da čuče u gostionici i verovatno grabe i rukama i nogama da nađu slobodno mesto u avionu dan ranije. I o likovima ove drame ovde: o Mili, zgrbljenoj nad krevetom. O ocu, koji besciljno tumara bolničkim hodnicima. Ali ponajviše je razmišljala o Liji. „Tata je doneo neke stvari za Liju, ali ja počinjem da se brinem za mamu. Da li bi mogao da joj spakuješ torbu? Nek ti pomognu Triš ili Naomi.“ „Naravno. Ali šta tebi treba? Kaži mi gde da ti potražim japanke i neku čistu odeću. I kaži šta ti se jede.“ Kako je izgovorio te reči, tako se Ajris presamiti. Ona ne zaslužuje udobnu obuću niti čistu odeću, čak ni Trišina domaća jela. Iako je čitav ovaj nesrećni događaj zakuvala Lija, poslednji udarac je udelila ona, Ajris. Navalila je na Liju da kaže Stivenu u minut do dvanaest dok je on, nevidljiv, stajao na vratima iza njih. Naslonjena na telefonsku govornicu na odeljenju intenzivne nege, zagnjurila je lice u šake. „Zašto se nisam prosto držala po strani?“, zavapi. Pol nikako nije mogao znati o čemu ona priča. Ali to ga nije zaustavilo. „Dakle, to je to, dolazim“, reče. „U redu.“ Glas joj je bio utanjen, ali olakšanje ogromno. Pol dolazi da preuzme brigu o njoj, i prvi put posle dugog vremena ona shvati da i želi da on to uradi.


Trideset četvrto poglavlje

Tanjir s jelom pokraj Mili bio je netaknut. Mrštila se na Bila, koji je željno smotao jedan od Trišinih sendviča što im ih je doneo Pol, uz voćnu salatu i vruću kafu. Mili je samo jednom pokazala da je svesna njihovog prisustva, kad se okrenula i sevnula očima zato što je Bil otresao mrvice sa košulje. Kao da je njegov apetit nekakva slabost. Kao da će njeno bdenje biti čistije zato što odbija hranu i udobnost, kao da je njeno samožrtvovanje potvrda koliko je duboko odana svojoj kćeri. „Mnogo je ljuta“, šapnu Ajris Polu kad su se sastali u hodniku, gde ih Mili nije mogla čuti. „Zar ne bismo svi mi bili ljuti na njenom mestu?“ Njegovo pitanje je zateče nespremnu, istovremeno i zbog reči mi i zbog konteksta. Sve dotad je Lijinu hospitalizaciju posmatrala kroz sočivo sestre i kćeri. Još joj nije bilo palo na um da zamisli kako sve to izgleda iz ugla majke. „Moraš i ti da jedeš.“ Pol diže nepojedenu polovinu njenog sendviča, koju je poneo u hodnik za nju. Prinese ga njenim ustima, što je bio previše prisan gest. Ali prihvatila ga je krotko. „Tako te volim. Još jedan griz.“ Salata s jajima na njenom jeziku toliko ju je podsetila na užine iz detinjstva da joj na oči briznuše suze. „O, Pole! Kada će se probuditi?“ On je obujmi rukama, a Ajris se po nagonu privi uz njega. Zagnjuri lice u udubljenje njegovog vrata i udahnu. I sve je bilo tu. Njegov dobro znani miris. Njeno uklapanje u njegov oblik, savršeno; zagrljaj poput stare rukavice koja se razvukla tačno prema njenoj veličini. „Tu sam“, prošapta on. „Prebrodićemo ovo.“ Nije to bio onaj Pol koji joj je uručio papire za razvod; nije bio onaj isti čovek kog je poslednjih nedelja mrzela. Bilo bi tako lako predati se, pustiti ga da je odvede kući s decom. Ko bi je i okrivio? S obzirom na pometnju što se vrtložila oko njih u surovom blesku bolničkog hodnika; na pištanje monitora u sobi iza njih. Na ucveljenost njenih


roditelja. I na Liju, izloženu pred njima poput portreta svih onih jada i nedoumica koji su im kao porodici bili zajednički sve te godine. Ajris nije znala koliko je dugo plakala u Polovom zagrljaju. Ali odjednom je znala da je on tu. Prisustvo Kupera Vudsa osetila je samom utrobom, iako su joj oči još bile sklopljene. Prepoznala je odlučni bat njegovih koraka što su se bližili hodnikom, glasniji čak i od udara njenog srca. A onda – iznenadno zatišje. Koža joj se naježila. Digla je pogled taman da ugleda Kupera kako stoji kraj prijavnice, sa ogromnim buketom žutog cveća u ruci. I da vidi kako mu je ta ista ruka pala uz bok kada ih je ugledao zajedno, nalik na sporo izdisanje vazduha. „Kupere!“ Ajris se istog trena otrgla od Pola; nadjačao ju je udar griže savesti. „Došao si!“ „Ne želim da uznemiravam tvoje“, kaza on, nesigurno pošavši ka njoj. „Samo sam hteo ovo da donesem.“ Prišao je, kruto držeći cveće između sebe i nje. „Za Liju.“ „Hvala ti, divno je.“ Ruke im se očešaše kada je Ajris preuzela buket. „Drago mi je što si došao.“ Bio je poput sunca u tom bolničkom hodniku, podsetnik na to koliko je već dugo ona zatočena unutra. Koliko očajnički želi da ga dodirne, da pođe za njim napolje, u zelen letnji dan. „Kako joj je?“ U očima mu se ogledala briga. I još nešto. „Još čekamo da se probudi.“ Ajrisin glas se kidao dok mu je to saopštavala posle zajednički provedenog leta. Proživeo je štošta uz njenu porodicu; razumeo je njene strahove bolje no iko. A svakako bolje no Pol. „Obavestićeš me kad se bude probudila?“ Načas je pogledao preko njenog ramena u Pola; Ajris je osećala da ovaj neće uzmaći. Ali važnije joj je bilo da umiri Kupera. „Da! Naravno. Hoćeš da uđeš?“ Kuper pokaza glavom ka prijavnici. „Kažu da mogu ući samo članovi porodice. A osim toga, ne bih da se namećem.“ Ajris odmahnu glavom. „Taman posla! Ti si nam kao rod rođeni.“ To je iskreno mislila i želela je da joj on veruje. Ali Kuper se okrete da pođe. „Kaži svojima da ih pozdravljam od srca, važi?“ Ajris je morala da se bori sa sobom kako ne bi krenula rukama ka njemu. „Reci ocu da ću motriti na farmu. Šta god da mu zatreba, samo nek me obavesti.“


Ajris je osetila sadržano značenje. Šta god da zatreba njenom ocu; ne njoj. „Kupere, čekaj!“ Previše je svega i svačega želela da mu kaže. O, zašto Pol tu stoji? Kuper se osvrte da je pogleda još jednom, a njegove oči, tako slične plićacima jezera, ispuniše je tugom. Mogla je poći za njim hodnikom. Štošta je imala da mu kaže. No da li je posredi bio zov porodice u sobi iza nje, da li Pol, koji ih je i dalje posmatrao, tek nešto je zadrža. Dok je stajala prema Kuperu pod fluorescentnim sjajem bolničkih svetala, Ajris je osećala kako njihovo leto curi i otiče jednako sigurno kao da im se nad glavom provalilo nebo i kupa ih kišom. Spira sa njih žudnju i sreću, i sve što su zajednički proživeli, a što je odjednom, s obzirom na okolnosti, delovalo vrlo sitno i sebično. Možda je Mili u pravu; jedino je bitna porodica. A Kuper Vuds ne spada u porodicu. Kuper prekide njenu ćutnju. „Čuvaj se, važi?“ Na to se okrete i zaputi se hodnikom, odnoseći sa sobom svetlost i dah iz njenih grudi. Bespomoćno ga je posmatrala kako odlazi, očiju uprtih u leđa njegove karirane košulje. Zagledana mimo mlade medicinske sestre što je jurila ka njoj. A za kojom je potrčala još jedna. Pa potom jedna niža bolničarka, gurajući nekakva kolica. Ajris se pomeri u stranu dok su hitale kraj nje, očiju i dalje prikovanih za Kuperovu sve udaljeniju priliku. Sa vrata iza nje čula se nekakva gužva. Tad je shvatila. „Ajris.“ To je izgovorio Pol. A onda do nje stiže Milin glas, nadjačavajući iznenadnu galamu u hodniku. „Gde je doktor? Hitno nam je potreban!“ Poletevši ka Lijinim vratima, Ajris na pragu stade kao ukopana. Njeni roditelji bili su odgurani u stranu. A kroz grupu sestara i nižih bolničarki koje su se efikasno majale oko kreveta, Ajris ugleda Liju. Sedela je. Treptala. Pružala ruke, kao da se brani od svog tog meteža.


Trideset peto poglavlje

Lili se stuštila hodnikom mašući ružičastom ručno pravljenom čestitkom. Odmah za njom su koračali Sejdi, Džek i Pol. „Tetka Lija je budna!“, zapeva Lili skakućući s noge na nogu. Ajris je zgrabi u zagrljaj, udišući njen miris i osećajući kako joj se život vraća u ruke i noge. Prošla su dva dana otkako je Lija došla svesti. Za divno čudo, doktori su tvrdili da se lepo oporavlja. Mada se Ajris činilo da su preterano velikodušni sa tom izjavom. Lija je uglavnom spavala. I svaki put bi Ajris ispunio strah da se neće opet probuditi. Ali budila se, svaki put na sve duže. Takođe je progovorila, mada je pričala donekle zbrkano i nepovezano. Ajris je najviše laknulo zbog toga što Lija, izgleda, razume sve što joj se kaže. Umela je da posluša komande, prepoznavala sve članove porodice, znala koji je datum. Jedino se činilo da ne pamti noć „nezgode“, kako je Mili uporno zahtevala da to nazivaju. Kao da se probudila nesigurna otkud se našla tu, ali prihvata situaciju. Čak je počela sama da jede i pije. Od „nezgode“ će se s vremenom oporaviti. Ali upravo ih je vreme i zabrinjavalo. „Da, dušo moja, Lija je budna“, radosno saopšti Ajris Lili. „Mada je još prilično umorna.“ Prišle su Lijinom krevetu držeći se za ruke. Lija je počivala na boku, žmureći. „Opet spava?“, začudi se Lili naglas. Liji zatreperiše kapci. Obazrela se oko sebe i pronašla ih pogledom. „Deca“, šapnu. Glas joj je bio hrapav i uležan, te se Lili snažno privi uz Ajris. „Sve je u redu. Lija, došla su deca da te vide. Hoće da ti se jave.“ Lija se polako osmehnu usnama ispucalim po ivicama. „Zdravo“, kaza Lili tanušnim glasom. Lija u otpozdrav nemušto izgovori „zdravo“. Džek je samo piljio. Sejdi joj priđe za korak. „Kako se osećaš?“, stidljivo upita.


Lija se sneno zagleda u sve troje, kao da se i sama to pita. „Umorno“, šapnu. Pokuša da sedne, te Ajris priskoči da joj pomogne i namesti joj jastuke iza glave. „Ovako je bolje, sada sve možeš da nas vidiš.“ Ajris se sa očekivanjem okrete prema deci. „Hoćete da pokažete tetka Liji onaj crtež koji ste uradili naročito za nju?“ Deca joj uzvratiše nesigurnim pogledom. Sejdi podgurnu Lili. „Pokaži joj.“ „Izvoli. Ovo je za tebe.“ Lili ovlašno spusti čestitku na Lijine grudi, pa brzo uzmače. Lija žmirnu u čestitku pre nego što će oprezno poći rukom da je uzme. Pokreti su joj bili nespretni i usporeni; Ajris je videla da se već zamara. „O!“, izgovori kada je Ajris digla čestitku da joj je pokaže. „Divno.“ „A kako bi bilo da ti je okačim?“, upita vedro Ajris. Glas joj je zazvučao izveštačeno i bučno u maloj sobi, te je shvatila da se previše trudi u ime svih njih. „Doneću malo lepljive trake sa prijavnice.“ Ostavila je načas decu, klimajući im glavom da ih obodri. Kada se vratila s trakom, deca su stajala u istom položaju, naporedo, i gledala u Liju. Ona je pak već bila utonula u miran san, lice joj je na jastuku bilo opušteno. „Opet spava!“, zabrinuto reče Lili. „Sve je u redu, zlato.“ Ajris joj dade crtež i pomože joj da ga zalepi za noćni stočić kako bi ga Lija ugledala kada se probudi. Nadala se da će pamtiti da su dolazila deca. „Verovatno će narednih dana morati mnogo da se odmara. Ali ozdraviće.“ Lili se obazre ka vratima. „Možemo li sad kući?“ „Kako je bilo?“, upita Pol dok su išli za decom ka liftu. „Dobro, s obzirom na okolnosti. Ali za njih je ovo zastrašujuće. Nije to ona Lija na koju su navikli.“ „Biće“, reče Pol i pritisnu donje dugme. No umesto da joj njegovo preuzimanje vođstva umiri, Ajris oseti da se sva kostreši. „Hm, da. Nadamo se. Ali čuo si šta je doktor sinoć rekao. Biće joj potrebna rehabilitacija. Tek treba da dođu specijalisti i da procene stanje – štošta još ne znamo.“ „Ajris!“ Pol je uhvati za ramena kao da pokušava da smiri malo dete. „Toga smo svesni. Ali pokušaj da razmišljaš pozitivno, važi?“ Ponovo je nestrpljivo pritisnuo dugme, a Ajris oseti kako gubi samouverenost isto kao nekada. Ona i razmišlja pozitivno. Samo je uz to i realistična. Posredi je njena sestra. Ko je sme kriviti?


Vrata se otvoriše. Dok su čekali da se lift isprazni, Ajris ne promače da je to onaj isti lift u koji je Kuper pre neki dan ušao sam. A sad su tu bili oni, sabijali su se u njega. Njih petoro, naizgled ponovo savršena porodica. Po povratku na farmu, Ajris se probudila iz dremeža na kauču i shvatila da pred njom stoji Pol s tanjirom špageta u rukama. „Što ne odeš da legneš čim nešto pojedeš?“, kaza on. „Izgledaš grozno.“ „Hvala na komplimentu.“ „Ma znaš šta hoću da kažem! Treba ti sna.“ Poslednjih dana je spavala malo ili nimalo. Trenutno joj je delovala predivno pomisao na krevet. Umotala se bolje u heklani prekrivač i sela. „Važi. Mislim da ću tako.“ Zahvalno je prihvatila tanjir. „A deca?“ „Smestiću ih ja na spavanje pre nego što se vratim u pansion. Zvao sam kancelariju i rekao da ostajem ovde još koji dan. Ako nemaš ništa protiv.“ Da li ima nešto protiv? Naravno, trenutno jeste suluda situacija i dobro bi joj došla pomoć. A i deci je potreban otac. Ali kakvo će to značenje imati, ako ga pusti da ostane duže, ako mu dozvoli da se i dalje brine o svima njima? „Ne znam šta će dalje biti s Lijom niti koliko će sve ovo potrajati.“ „Znam. Zato i ostajem. A kad se sve sredi, mislio sam da povedem decu kući. Ti možeš da ostaneš ovde dokle god ti se čini da je potrebno.“ Značajno ju je pogledao. „I da se vratiš kući onda kad budeš spremna.“ Na pomen kuće, nešto joj zatreperi pod grudima. Šta je uopšte više dom, za sve njih? Obazrela se po porodičnoj sobi iz svoga detinjstva i zapitala se kada li će Lija moći da se vrati na farmu. No koliko god da se trudila, nije mogla da zamisli Liju kako ostaje ovde čitave jeseni, sama na farmi. Kako pokušava da se oporavi i kako sedi na tom istom kauču na kojem sada sedi Ajris. Zagledana u jezero, čekajući da joj život počne iznova. Baš kao što nije mogla da zamisli ni sebe kako ostaje tu. Kako se bori da započne novi život s decom. Delovala joj je nemoguće već i sama pomisao na pokušaj da ih odvoji od njihovih drugova i škola u Masačusetsu. Da se i ne pominje odvajanje od oca. Ali ni onaj drugi izbor više joj nije delovao ispravno. Spustila je nedojedene špagete na stočić. „U pravu si, treba mi da se ispavam.“ Ustala je; prekrivač se vukao po podu za njom. Kad ga je Pol podigao i ogrnuo je njime, Ajris se ukruti. „Srediću ja kuhinju i organizovaću decu za spavanje. Što ne pođeš sad pravo u krevet?“


„Važi.“ Ajris krenu uz stepenice, upirući oči u svaki stepenik. Šta ona to radi? Pol samo pokušava da uspostavi normalan život; u tome je ranije nalazila umirenje. Možda bi i sama trebalo bolje da se potrudi. Pogledala ga je odozgo, sa stepenica. „Još jednom ti hvala na večeri. I što brineš o deci. Ne znam šta bih trenutno radila da nije njih.“ Na spratu nije legla u krevet, već se doslovno svalila. Bila je preumorna da sada o tome razmišlja; dan je već bio previše ispunjen događajima. Lija je budna. Pol pazi na decu. A tu je, bogu hvala, i njen jastuk. Sve stavke pod kontrolom. Ajris se zaustavila kraj prijavnice da se upiše. „U posetu našoj miljenici?“, upita mlad bolničar. Bio je lep, ne stariji od dvadeset i nekoliko godina, te je Ajris morala da se nasmeje što ga je Lija, čak i tako islabela, očigledno očarala. „Da“, reče. „Kako joj je danas?“ „Zauzeta je svojim klubom obožavalaca. Fizikalna terapija, pa logoped. Psiholog. Mada mislim da su dosad svi završili.“ Okrznuo je pogledom raspored. „Da, izgleda da ste joj danas prva poseta ’za razonodu’. Ako se ne računa njen muž, naravno.“ Ajris žmirnu. „Oprostite?“ Bolničar odvoji pogled od dokumentacije. „Gospodin Vilets. Muž vaše sestre.“ „Verenik. Hoću da kažem… bivši verenik.“ Ajris zavrte glavom. U ovom trenutku više nije ni bilo važno šta je Stiven. „Šta rekoste, gde je on?“ Nakon one prve noći u hitnoj službi, Mili je zabranila osoblju bolnice da puštaju Viletse Liji. Zahtevala je da pristup bolesnici imaju samo članovi porodice. S obzirom na to da je Lija bila pod nadzorom zbog mogućeg pokušaja samoubistva, dežurni psihijatar se saglasio da je tako najbolje. Zahtev je u delo sproveo dodeljeni socijalni radnik. Iako je Ajris čula koliko su se Viletsovi razbesneli zbog ove mere, morala je da bude na Milinoj strani. Pošto nije imao pristupa Liji, koliko je Ajris znala, Stiven se vratio u Sijetl s roditeljima. Otad ju je zabrinjavao samo utoliko što nije znala šta će reći ako se Lija bude raspitivala za njega. A to, nekim čudom, još nije uradila. No sada Ajrisino srce preskoči otkucaj. Bolničar se namršti i pogleda pažljivije u papire. „Izvinjavam se. Ja sam zaključio da je gospodin Vilets muž vaše sestre. Budući da je sve vreme uz nju.“ Ajris se sjuri hodnikom i naglo stade na vratima. „Mislila sam da si se vratio u Sijetl.“ Stiven se okrete, iznenađenih očiju ali bez izvinjenja u njima. „Ajris!“ „Šta ti ovde tražiš?“, osorno upita ona.


„Nisam mogao da je ostavim. Ne ovakvu.“ Pokazao je ka Liji, koja je spavala. Ali Ajris nije mogla da otrgne oči od Stivena. Izgledao je ispijeno, košulja mu je bila izgužvana, kosa raščupana. „O, shvatam. Ali si mogao da je ostaviš pred oltarom.“ Stivenu se zgrči lice. „Ajris, molim te. Nije sad trenutak.“ „U pravu si. Mislim da ću doći malo kasnije. Sa socijalnim radnikom.“ Snažno je cimnula tašnu o ramenu. „Nemoj!“ Stivenov glas je bio snažan, ali lice snuždeno od brige. „Molim te, nemoj. Potreban sam joj.“ Zastala je, drhtavih ruku. „Svi smo joj potrebni.“ Ajris ni u jednom trenutku dotad nije uspela da sakupi u sebi onaj gnev koji je Mili tako nepopustljivo ispoljavala, ali nije smatrala Stivena baš ni bezgrešnim. Teško da se može pripisati sva odgovornost nevesti koja je na dnu bazena. „Molim te“, preklinjući reče Stiven. „Znam da me mrziš. Ali moraš me saslušati.“ Ajris se okrete, očiju uprtih u linoleum na podu. „Ne mrzim te“, izgovori šapatom. „Mrzim ono što se dogodilo njoj. Mrzim što je tek tako pokušala da ode od nas“, zagrcnu se. I tu joj je izletelo. To priznanje da se, uprkos svim ostalim antagonistima u njenoj priči, sve svodi na Lijin izbor da pokuša da oduzme sebi život. Da odluči da sve njih napusti. „Znam. Samo o tome i razmišljam, svakog trena.“ Stiven umorno ustade i privuče stolicu koja je stajala u blizini. „Dođi, sedi.“ Ajris mu se preko volje pridruži. Stiven otegnuto uzdahnu, pa uhvati Liju za ruku. Ona se promeškolji, ali produži da spava. „Čuo sam tebe i Liju kad ste pričale pred probu večere.“ Ajris sklopi oči. Ovaj razgovor će morati da obave. „Stivene, pokušavala sam da je ubedim da ti kaže. Ali nije bilo na meni da ti ja to saopštavam.“ Stiven zavrte glavom, ućutkavajući je. „Znao sam čitavog leta da nešto krije od mene. Odjednom nije htela da se vrati kući u Sijetl. A onda se predomislila i što se tiče rada u fondaciji, iako su se moji roditelji toliko trudili da je uključe. Prosto nije ličila na sebe.“ „Jeste promenila mišljenje u vezi sa svime time, Stivene. Ali i dalje te je volela.“


„Znam. I mogao sam da prihvatim te promene. Ali zasnivanje porodice za mene je bilo sve na svetu. Neprestano smo o tome pričali.“ Okrenuo se i pogledao u Ajris. „Jedno treba da znaš: nije reč o tome što Lija ne može da ima decu. Već o tome što me je lagala, svaki put iznova, kad god sam ovoga leta pokušao da je pitam šta je to muči. Ispalo je da sam morao da saznam slučajno, čuvši šta vas dve pričate. Ajris se naže ka njemu, slušajući. „Veoma mi je krivo što si to na taj način saznao.“ „Trebalo je da mi kaže za trudnoću i šta je sve preživela prošlog leta. Jer mogao sam joj nekako pomoći. Želeo sam da joj pomognem. Ali Lija nije smatrala da mi može poveriti istinu. A skrivanjem tih tajni, skrivala je preda mnom i deo sebe. Preko takve izdaje nisam mogao da pređem.“ Ajris klimnu glavom. On je bio jedina osoba, pored nje same, koja je istinski razumela koliko je Lija složena ličnost. „Žao mi je što te je lagala u vezi s nečim toliko važnim. Ali svejedno – prosto ne razumem kako si mogao da je ostaviš pred oltarom.“ Stiven ustade. „Nisam je ostavio pred oltarom.“ „Nameravao si!“, viknu Ajris. „Stajao si tamo s mikrofonom u ruci, iza tebe tvoji natmureni roditelji! Znam šta si nameravao da kažeš. Nisi to rekao samo zato što te je Lija pretekla – bacila se u taj bazen pre nego što si stigao da objaviš šta si hteo!“ Sada je već plakala. „Ne, Ajris. Do dana današnjeg ne znam šta sam hteo da kažem“, reče Stiven, a na to se i njegove oči ispuniše suzama. „Nisam bio pri sebi. Imao sam utisak da je već ona ostavila mene. Čitavo leto sam imao taj utisak. A ono je bio poslednji udarac.“ Obrisao je nos rukavom. „Lija ne otvara dušu nikome. A ja nisam mogao da stanem pred sve te ljude koji nas vole i da se pravim kako ću provesti sav svoj život uz ženu koja me ne voli dovoljno da otvori dušu preda mnom.“ Ajris položi dlan na Stivenovu ruku. Znala je. I sama je čitavog života pokušavala da ubedi Liju da joj otvori dušu. „Ona te voli, Stivene. Možda ne ume da otvori dušu, ali te voli.“ Stiven klimnu glavom, pa prekri lice šakama. Nekoliko puta iskidano udahnu. „Danas izgleda bolje, šta misliš?“, upita Ajris. Lijini obrazi bili su rumeni, življe boje od one pepeljaste koju su dotad imali. Ajris se načas zapita nije li za to zaslužno i Stivenovo prisustvo. „Nikad nije bila lepša.“ U Stivenovom glasu osećalo se nešto zaštitničko, nešto što je umirivalo i tešilo Ajris.


Uđe medicinska sestra i hitro izmeri osnovne parametre. „Gospodine Viletse, želite li da tražim da donesu ležaj i za noćas?“ On okrznu pogledom Ajris, nervozno, pa klimnu glavom sestri. „Da, bilo bi sjajno.“ Potom ustade. „Mogu ja da vam pomognem.“ „Ne, ne“, kaza sestra terajući ga rukom. „Ostanite vi uz svoju nevestu. Mi smo već uigrani.“ Ajris je pomno posmatrala Stivena kada je pošao ka prozoru; ruke je držala nelagodno skrštene na grudima. „Znači, spavaš ovde?“ On klimnu glavom. „Otkad i dokad?“ „Još nisam otišao.“ Ajris se obazre po sobici, pogleda u krevet, u tu jednu stolicu. U noćni stočić prepun slika, čestitki i cveća. „Ali kako? Nisam te viđala. A majka je rekla…“ „Tvoja majka je imala dobru nameru. Ali se prevarila.“ Okrenuo se ka Ajris. „Potreban sam Liji.“ Prošao je oko kreveta, do Lijinog jastuka. Dotakao je po kosi. „Dakle, hoćeš da mi kažeš kako se ovde kriješ još od one prve večeri?“ Stiven uzdahnu. „Da. Ali molim te, ne pričaj to Mili. Ne želim da je uzrujavam, jer tako ćemo samo uzrujati i Liju. Nisam želeo da se sukobljavam s njome zbog ovoga, ali sukobiću se ako budem morao.“ Glas mu se potom umekša jer je ponovo pogledao u Liju. „Radiću sve što je njoj potrebno.“ „Dakle, razgovarao si s njom o ovome?“, pokaza Ajris glavom ka Liji, koja se promeškolji u krevetu. „I sve vreme zna da si tu?“ „Da, razume se. Želeli smo da to ostane među nama. Potreban joj je mir.“ Ajris se zavali na naslon stolice, pokušavajući sve to da pojmi. Dakle, zato Lija još nije pitala za Stivena! Nije ni morala. „Kako si to izveo? Lija ni reč nije rekla.“ „Kad ste ti i tvoji dolazili, selio sam se na kardiologiju, na sprat ispod.“ Slegao je ramenima. „Majka mi je donosila odeću, jeo sam u kafeteriji.“ Ajris zinu od čuda. „I roditelji su ti još tu?“


On je sramežljivo pogleda. „Samo majka. Smatrala je da radim ispravnu stvar.“ Dakle, ima tu i Adelinog masla. Ali umesto da joj razbudi srdžbu, taj potez ispuni Ajris novim poštovanjem. „Dakle, tvoju majku nije mrzelo da se krije negde u gradu, a ti si manje-više kampovao na kardiologiji nedelju dana?“ „Manje-više.“ Oporo se osmehnuo, trljajući se po podrasloj bradi. „Mada ne bih preporučio kupanje nad umivaonikom u ve-ceu. Ne možeš se baš temeljno srediti.“ Ajris šaljivo zatisnu nos prstima. „A ja se pitam odakle!“ Ali olakšanje koje je donelo ovo opušteno zadirkivanje brzo je zasenila briga. „Stivene, divim ti se što si ovo uradio. Zaista.“ Zaćutala je, boreći se da pronađe prave reči. „Ali čemu sve to vodi?“ „Vodi?“ Zbunjenost na njegovom licu bila je iskrena. „Lija ne bi podnela da je opet ostaviš. Čeka je dug oporavak.“ „Ne bih joj to uradio“, reče Stiven. A onda se okrete ka Liji i obrisa oči. Prvi put Ajris vide kako mu se niz obraze slivaju suze. „Moraš da mi veruješ; ne bih to uradio.“ Ajris mu položi ruku na leđa. „Želim da ti verujem.“ Dobila je sve odgovore koje joj je mogao pružiti. Zasad će oni morati da joj budu dovoljni.


Trideset šesto poglavlje

Ajris je probudilo neko zvrjanje. Pogledala je na sat. Pola deset. Je li zaista prespavala čitavu noć? Telefon joj ponovo zazvrja na noćnom stočiću, te Ajris pruži ruku da ga ućutka. Dve poruke. Srce joj zaigra. Da li je to konačno zove Kuper? Prva poruka bila je od Triš; htela je da proveri kako je Lija. Nestrpljivo, Ajris pritisnu izbriši. Zvaće je kasnije. Sledeći je bio neki njoj nepoznat broj. Iz druge američke države. „Ajris!“ Bila je to Džoun iz izdavačke kuće i isprva se Ajris snuždi od razočaranja. Kuper je nije zvao. „Pročitala sam nacrt, pa sam odmah prešla na sledeći korak i pokazala ga marketinškom i poslovnom timu.“ Džoun je zaćutala, a Ajris oseti kako joj zaigra pod grudima kada je shvatila da je upravo ovaj poziv iščekivala. „Ima nekoliko pitanja u vezi s formatom, i stvarno moramo dobro da razmislimo o naslovu, ali moram ti reći… oduševili su se! Uradila sam ti ovde neke proračune. Zovi me. Krenulo je!“ Ajris ciknu. S telefonom u ruci, skočila je i opkoračila nogama ćebad što su se uvrnula i nagomilala pod njom, pa krenula da poskakuje na krevetu. „O, bože! O, bože! Uspele smo!“ Telom joj je poput munje sevala sirova energija izazvana radošću, pa je đipala sve dok se nije uplašila da će se krevet provaliti. Mora da zove Triš! Mora da siđe u prizemlje i kaže deci! I roditeljima! Ali najpre je želela da saopšti Kuperu. Njegov broj joj je bio pri vrhu ekrana, pod „najdraži brojevi“. Dovoljno je bilo da pritisne dugme za poziv. Ali umesto da to uradi, Ajris spusti telefon na noćni stočić i zagnjuri lice u šake. Ajris se borila s rendžroverom uz puteljak što je vodio kroz šumu. Krenula je na sreću, ne znajući da li će ga zateći kod kuće. Kuper čitave te nedelje nije bio na farmi, a ona više nije mogla ni dana da izdrži a da ga ne vidi. Ponesena radošću koju je doživela kada je saopštila vest svojima i Triš, pri čemu joj ova umalo nije provalila bubnu opnu urlajući preko telefona, Ajris je odlučila da načini prvi korak.


Iskočila je iz kola i obazrela se po malom proplanku. Nad njenom glavom kružio je crvenorepi jastreb. Slab povetarac komešao je grane borova. Popela se drvenim stepenicama na trem i duboko udahnula pre nego što će pokucati. „Kupere?“ Iznutra se nisu čuli koraci, te je načas osetila nešto blisko olakšanju. Prišla je ogradi trema i nagla se preko nje, pa se zagledala niz padinu, kroz guste borove. Taman kada je htela da odustane, iz šume se začu pucketanje grana. Između stabala izroni Kuper sa snopom drveta za potpalu pod miškom. Pre nego što je stigla da ga zovne, pogleda i opazi je. Ajris diže ruku, što je bio mali pokret u odnosu na sve one važne stvari zbog kojih je došla da se vidi s njime. On klimnu glavom kao da ju je i očekivao. „I kako joj je?“ Čajnik je praskao na gasnoj peći, a Kuper ubaci kesice s čajem u dve plave šolje, leđima okrenut njoj. Na licu je imao bradu od nekoliko dana. Ajris ga je ćutke posmatrala i pitala se hoće li to biti poslednja šolja čaja koju će popiti s njim. „Uskoro je prebacuju u rehabilitacioni centar u Kinu. Mili je upravo tamo, predaje dokumentaciju.“ Kuper se okrete da je prvi put propisno pogleda. Koža mu se nije nabrčkala oko uglova očiju kao obično. „Dakle, čeka je popriličan put.“ „Da, čeka je.“ Ajris poćuta. „Vraćaju joj se finije motoričke sposobnosti. Govor joj je gotovo opet normalan. Ali tek će morati da se uhvati ukoštac sa oporavkom na planu duševnog zdravlja.“ Kuper nali šolje ključalom vodom, pa jednu prinese njoj. „Svejedno. Stvarno je to čudo kad se bolje promisli.“ „Umnogome.“ Ajris nije smela dozvoliti sebi da se u mislima vraća na ivicu bazena u klubu, jer kad bi se vratila, odlepila bi. Kao da joj čita misli, Kuper položi ruku na njena leđa i povede je ka dnevnoj sobi. „Kako se ti držiš?“ Da li ju je iko drugi to zapitao? „Dobro. Bilo je poprilična ludnica.“ Otpila je gutljaj vrelog čaja, pa se smestila na kauč. „Ali imam i neke lepe vesti.“ „O?“ Pogledao je s nadom u nju. „Sećaš se onog kuvara nad kojim smo Triš i ja okapale čitavog leta?“ Nije uspela da prikrije osmeh. „Objaviće nam ga!“


Kuper se osmehnu, za časak prekasno. Da li je očekivao od nje da kaže nešto drugo? Ali ustao je i snažno je zagrlio, čestitajući joj šapatom. „Znao sam da ti to možeš. To je fantastično! I šta je, dakle, sledeće?“ „Triš i ja ćemo morati još mnogo da ga dorađujemo. Kad to bude gotovo, idemo u Njujork na sastanak sa izdavačem, negde na jesen.“ Već sam pomen jeseni uskomešao je vazduh između njih dvoje. I podsetio Ajris zbog čega je zapravo došla. „Dakle, sad se poznajem sa slavnom spisateljicom“, našali se Kuper. „Ne bih baš toliko daleko išla. Ali makar sam spisateljica.“ Zavrtela je glavom. „Ovo je bilo baš žestoko leto.“ „Kako su deca?“ „Dobro. Još su ovde. A isto tako i Pol.“ Kuperovo lice ostade nepromenjeno. „Potrebna ti je svaka pomoć. Ne mogu ni da zamislim kako je bilo.“ „Htela sam da te zovem.“ „Ajris, nemoj. Dobro sam.“ „E pa, ja nisam.“ Prošla je rukom kroz kosu, obazirući se oko sebe. Obuhvatila pogledom drvenu policu nad kaminom od kamena. Čamove podne daske pune čvorova, blistav med naspram sivog dana napolju. Sve u toj daščari zračilo je toplinom i mirom, kao sâm Kuper. Toliko suprotno njenom rođenom domu koji vrca od napetosti, tamo u Masačusetsu. „Kupere, ja ne znam više šta da radim.“ Ajris ustade i krenu da šetka po sobi. „U vezi s čime?“ „Kako to možeš i da pitaš? S nama, podrazumeva se.“ „O!“ Zagledao se u svoju šolju. „Zar ti ne lupaš glavu nad time? Hoću da kažem, jedva uspevam da spavam. Da jedem. Da mislim.“ „Ja samo o tome i razmišljam, Ajris.“ Osetila je kako joj nešto stiska pleća. Moraće da pogura sebe i njega do nekakve odluke; moraće da bude iskrena. „Kada sam u julu došla ovamo, moj brak je bio okončan. To se nije promenilo.“ Kuper je čekao, slušao.


„Razlaz je izazvao Pol. Ali koliko god da mi je isprva bilo teško da se suočim s time, bio je u pravu. I zato sam došla ovamo da prezdravim. Da krenem sa mrtve tačke.“ Prišla je prozoru, tragajući za rečima. „Ali sad, posle svega što se dogodilo, drukčije gledam na sve. I odjednom se Pol pojavljuje i hoće da ovo prevaziđemo.“ „Da li i ti to želiš?“ „Ne! Ja hoću nas, Kupere. Hoću da se nama dvoma pruži prilika. Mislim da bismo je valjano iskoristili. Znam da bi bilo tako.“ Kuper ju je gledao u oči. „Ali?“ „Ali onda pogledam u Sejdi, u Lili, u Džeka. Njih tek toliko koječega čeka. I ne mogu da se ne zapitam koliko bih im sve to otežala kada bih ih napustila. Ubija me pomisao šta bih njima time uradila; pomisao na njihovu šetnju tamo-amo između dva doma. Na činjenicu da mogu biti ili sa ocem ili sa majkom, ali nikada sa oboma istovremeno. A mislim da je deci to potrebno; zaista mislim.“ Kuper ju je ćutke posmatrao kad je nastavila, govoreći jednako brzo kao što je koračala. „To je užasno nepravedno prema deci. Šta ako se Lili razboli, a kod oca je? Šta ako me poželi usred noći?“ Zastala je, zamišljajući takvu scenu. „I raspodela dece – kome će pripasti vikendi? Kome Božić?“ Sad je već torokala, izlivala reku svih svojih porodičnih briga u Kuperovu tihu dnevnu sobu. „Na stranu odmori, šta ćemo s nekim svakodnevnim sitnicama: na primer, s vođenjem računa da redovno imaju spakovanu za školu zdravu užinu? I da Džek radi domaće zadatke. I šta će biti s nadgledanjem njihovih drugova, društvenih medija, proverama da li je sve u redu? Čitavo to jednostrano roditeljstvo: pobogu, kako to uopšte funkcioniše?“ Zastala je ispred kamina, izbezumljenog lica. Kuper, koji ju je strpljivo čekao da završi, ustade. „Ajris. Upravo o tome sam i pričao one večeri u restoranu. Raskid braka je bio nešto najteže kroza šta sam u životu prošao, a čak nemam ni decu.“ Pažljivo joj je prišao. „To nisu sitne odluke. I koliko god da bih želeo da pomognem, ne mogu da odlučujem umesto tebe.“ Posegnuo je da je uhvati za ruke, ali umesto toga ona mu pade na grudi i zagnjuri lice u njegov vrat. „Pre je bilo lakše. Odluku je doneo Pol i zbog toga je nekako bilo drugačije. A sad sve počiva na meni. Ako odaberem da se ne vratimo zajedno, ja sam ta koja povlači okidač. Ne mogu da zamislim da to priredim devojčicama i Džeku. Prosto mi izgleda previše sebično.“ „Znam. Dok te sad slušam kako to govoriš…“ Odmakao se i pogledao u nju. „Zato sam se i držao po strani, Ajris. Zato što bi jednoga dana, kad krene čupavo, a to bi se


desilo, počela da me se gnušaš. Ne želim da te opterećujem takvom grižom savesti. Prevelik je ulog na kocki.“ Ajris sa zahvalnošću klimnu glavom. Ali nije joj bilo ništa lakše. „Ne želim da ostanem u nesrećnom braku, Kupe. Znam da se ljudi razvode i deca to uspešno preživljavaju. Ali ovo mi deluje kao da moram da biram između sreće moje dece i naše sreće.“ Kuper je izgledao kao da mu je teško. „Nešto moram da kažem, Ajris.“ „Šta?“ „Pol te je varao. Ne zaslužuje da mu se vratiš – pre svega, nikada te i nije zasluživao.“ Ajris oseti kako se sve u njoj kida. To je i želela: da se Kuper bori za nju. Pomno ju je gledao. „Ajris, ja te volim. Ali bilo da završiš sa mnom ili ne, zaslužuješ srećan svršetak. Pol to ne može da ti pruži.“ U očima su joj se skupljale suze. „Ja ni u jednoj verziji ne nalazim reč ’srećan’. Neko će u svakom slučaju biti povređen.“ Prišla je prozoru. Oblaci su bili zamračili nebo čeličnoplavom bojom koja ju je podsećala na zimu. Uzdrhtala je. „Reci mi šta da radim.“ Kuper priđe i stade kraj nje. „Ja ću uraditi sve što ti je potrebno od mene.“ Ajris prinese ruke očima. Činilo joj se da će se razleteti u milion parčića, tu, u tom trenu. „Osećam se tako prokleto usamljeno!“ „Nisi usamljena“, prošaputa Kuper i privuče je opet ka sebi. „Svake noći ja sedim na tremu i mislim na tebe.“ Na to pokaza ka drvenoj platformi s pogledom na borove. „I svakog dana stojim kraj te peći i zamišljam da tebi spremam doručak.“ Pokazao je ka kuhinji iza njih, gde su koliko maločas to zajedno radili. Ajris ga pogleda. „I ja to želim. Pojma nemaš koliko želim.“ Obuzdala je suze. „Svake noći ležim u krevetu i sve me boli. Prosto boli od želje da me neko zagrli.“ Kuper je steže jače. „Ajris, sve do ovog leta sam mislio da se nikada više neću zaljubiti. Ne ovako.“ Tužno se nasmeja. „Pored tebe se osećam kao pubertetlija. Kao da smo dvoje lude dece koju ne čeka ništa izuzev dugog, vrelog leta. Ti si me vratila u život.“ „I ti mene.“ „Ali više nismo pubertetlije. Živimo životom odraslih, imamo obaveze odraslih. I ni na tren nisam očekivao da okreneš leđa svemu tome.“ „O, Kupere! Izvini. Napravila sam najgoru moguću zbrku.“ „Sačekaj malo.“ Poćutao je, ne odvajajući ruke od njenih ramena. „Ja ovo leto ne bih menjao ni za šta na svetu. Bez obzira na to kako će se… završiti.“


Ova reč je ostala da lebdi u vazduhu između njih, potiskujući Ajris u samu srž problema. „Ja mislim da drugog izlaza i nema“, reče ona, a oči joj se napuniše suzama. „Ubeđujem sebe da je to ispravno rešenje. Da moram kući.“ Kuperove plave oči se zamračiše; žmirnuo je kad je ona ovo izgovorila. „Polu? To želiš?“ Odmahnula je glavom. „Pol i ja se ne volimo; za nas je prekasno. Ali mislim da moram ostati u tom braku zarad dece. Samo želim da imaju srećno detinjstvo. Da se osećaju voljeno.“ „A ti?“ „Ja sam svoju priliku imala. Zar ne?“ Prinela je ruku njegovom obrazu. „Imala sam ovo leto. Jednostavno ću morati da ga ponesem u sebi.“ Kuper sede na kauč. „U redu“, izusti šapatom. „Ako tako želiš.“ „Da li ti mene shvataš?“, upita ona iskidanim glasom. „Da li znaš koliko je sve ovo meni teško? Znaš li da se ovo kosi sa svakom česticom moga bića?“ Zagledala mu se u oči, koje su sad blistale. „Ti si čudesna žena, Ajris. Od tebe ništa manje ne bih ni očekivao.“ Eto, izgovorio je to. Oslobodio ju je da ide, premda je odlazak bio poslednje što bi poželela na ovom svetu. Kuper ustade i nespretno gurnu ruke u džepove, baš kao onog prvog jutra u julu kada su naleteli jedno na drugo kraj tezge. „Verovatno je ispravno da tako postupiš.“ „Da li je?“ On joj uputi usiljen osmejak. „Tvoja deca će te imati svake večeri.“ „Znam!“, uzviknu ona. „Ali svake večeri kad sklopim oči, ja ću videti tebe.“ Jednako naglo kao što je ona ovo izgovorila, Kuper pođe ka vratima. Ajris je oklevala; srce joj je snažno tuklo u grudima. Bila je to najgora odluka, a ispravna. U glavi joj se zavrte kad je shvatila da je to uradila. Sve je gotovo, a ako uistinu misli ovo što je sad rekla, onda joj je vreme da pođe kući. Kuper nije otvorio vrata, već je samo stajao tako, kraj nje, kada je zastala na pragu. Koliki god da je bio džentlmen, nije hteo on da joj otvori vrata na koja će ona izaći iz njegovog života. Ajris se okrete, poslednji put, i očeša mu obraz usnama. On tiho udahnu vazduh.


Poljubila ga je ovlašno u lice, klizeći usnama po podrasloj bradi na njegovoj donjoj vilici. „Volim te, Kupere Vudse.“ Ljubila ga je u oči, u čelo. Sve dok joj usne nisu pronašle njegove usne, pa se upila u njih čitavim svojim bićem. Kuper je snažno obujmi rukama oko struka; usta mu se otvoriše da je prihvate. Da je okuse, poslednji put. I kada je već pomislila da će ili pući, ili naglas zavapiti, okrenula se, otisnula se pored otvorenog komarnika i pohitala niz stepenice. Nije pogledala ka tremu dok je palila kola. Suze su joj maglile vid, naslepo je vozila šljunčanom stazom. Tek kada je stigla do glavnog puta, zaustavila je auto, položila glavu na volan, pa zaplakala.


Trideset sedmo poglavlje

Kada se Ajris idućeg jutra pojavila, Lija je sedela na stolici i vežbala s logopedom. „Kako napreduje?“, upitala je doktorku kada je ova izašla. „Izuzetno, s obzirom na okolnosti.“ Pogledala je u beleške. „Preporučiću je za dalju terapiju u rehabilitacionom centru, ali mislim da će je i oni ubrzo otpustiti.“ Uputila je Ajris osmeh. „Kao što rekoh, sjajno napreduje.“ Makar neko od nas, pomisli Ajris vraćajući se u Lijinu sobu. Čitave te noći nije spavala, pa je pod grudima osećala mučninu. „Hodi ovamo“, reče Lija potapšavši krevet. „Hoću da razgovaram s tobom.“ Ajris je čekala dok se Lija upinjala da se izmakne kako bi joj napravila mesta. „Samo polako“, reče pružajući se da joj pomogne. Ali Lija je odbi odmahujući rukom. „Mogu sama.“ Doktorka je bila u pravu. Lija je izvanredno napredovala; Ajris će morati da prestane da toliko obigrava oko nje. „I dakle, izlaziš odavde, kako čujem?“ Lija se osmehnu. „Aha, sutra.“ Bila je dobila zeleno svetlo za prelazak u rehabilitacioni centar sutra ujutru. Tamo će imati dostupnu svu potrebu pomoć, od sobe za radno-okupacionu terapiju pa do svakodnevnih razgovora s tamošnjim psihologom. Svima njima je to značilo olakšanje. „Mama i tata su sad tamo u centru, proveravaju situaciju“, kaza joj Ajris. Lija zakoluta očima. „Super, znaš šta to znači.“ „Mili će uterati strah u kosti osoblju pre nego što budeš uopšte i stigla. A cimerku će ti, ukoliko je imaš, ukloniti iz sobe. Koja će biti skroz-naskroz preuređena i iznova nameštena, razume se.“ Lija se nasmeja. „I svi će me mrzeti pre nego što uopšte i stignem.“


„Ma kakvi, osvojićeš ih istog časa kad te budu upoznali! Kao što uvek i biva.“ Ajris steže sestru za ruku. „Sećaš se kako je mama svakog leta imala običaj da ide u ’posetu’ kampu za izviđačice pre našeg boravka tamo?“ „O, bože. Potpuno su prerađivali raspored fizičkog da bi se napravilo prostora za izvođačke umetnosti. A u menzi su povlačili sa polica nezdrave pahuljice.“ „Ne zaboravi kad je predložila da se muški kamp izmesti na drugu stranu jezera!“ Lija zavrte glavom, smejuckajući se. „A pamtiš li kad smo se prilikom one posete vikendom pravile da je ne poznajemo? Toliko smo se plašile da će nas druga deca zadirkivati.“ Ajris se isceri od uva do uva. „Oduvek je znala sve da upropasti.“ „Ali u dobroj nameri“, dodade Lija da odbrani majku. „Pa i sad to radi.“ Sedele su tako koji časak, s nežnošću se sećajući majčinog mešanja u njihov život. „Čuj, moram nešto da ti kažem“, progovori tad Lija. Pogleda na to u Ajris sa žarom za koji se videlo da joj nije lako da ga sakupi. „Umorna si? Možda treba da idem i pustim te da se odmoriš.“ Lija zavrte glavom. „Tiče se Stivena.“ „Već znam. Je li ti rekao da smo se ’sudarili’?“ „Aha. O tome i hoću da razgovaramo. Ne želim da budeš besna na njega.“ „I nisam besna“, umiri je Ajris, a Lija joj uputi skeptičan pogled. „Više nisam. Samo smo se brinuli za tebe.“ „Znam“, reče Lija. „Ali ja sam ta koja je tako birala.“ Utišala je glas. „Od skrivanja tajne pa do…“ Ajris je prekide. „Tebi je bila ranjena duša, Lija. Kamo sreće da sam znala do koje mere! Preduzela bih nešto više da ti pomognem.“ „Ne“, ućutka je Lija. „Ne govori tako. Bila si uz mene, isto kao što su bili i mama i tata. Svi ste prosto pokušavali da me zaštitite.“ Žalosno je zavrtela glavom. „Od mene same.“ Ajris se navali na jastuke, dopustivši sebi da se u mislima vrati na neke stvari koje je želela da zaboravi. „Mama i ja se nismo slagale. Ona je htela da sve ide samo od sebe, da prepusti tebi da se boriš. Ali ja sam navaljivala da kažeš Stivenu za trudnoću. I to uoči samog venčanja, ništa manje. Nije bilo moje da turam nos.“


„Ti si pokušavala da me zaštitiš od ovoga.“ Lija raširi ruke pokazujući sterilnu bolničku sobu što ih je okruživala. „Da sam te slušala, možda sad ne bih bila ovde.“ „Znači, nisi ljuta na mene?“ Lija sede uspravno i zagrli je mršavim rukama. „Kako bih se mogla ljutiti na tebe?“ „Šta želiš nadalje? Kako bih mogla da ti pomognem?“ „Čuj, Stiven i ja smo razgovarali. Mnogo.“ Poćutala je. „I doneli smo odluku.“ „U vezi s čime?“, oprezno upita Ajris. „Želimo da prevaziđemo sve ove probleme.“ Lija se ozarila kad je to izgovorila, ali Ajris je prosto morala da bude sumnjičava. „Jesi li spremna za to? Hoću da kažem…“ „Da. Jesam. I zato i hoću da ti to kažeš mami u moje ime.“ Ajris se glasno nasmeja. „Molim? Ti nisi slušala sve ovo što smo upravo pričale o letnjim kampovima?“ „Ozbiljno, Ajris. Mora da zna. On želi da ostane, a ja želim da mu to dozvolim.“ Trepnula je. „Potreban mi je.“ „U redu. Ali što baš ja?“ „Zato što ona tebe sluša. Ti si dobra ćerka. Ona kojoj je ’u glavi sve čisto’.“ „Ne bih ja baš to tvrdila.“ „Ne, to je tačno. Lakše će to prihvatiti ako joj kažeš ti. Oduvek si bila sjajna kad treba nešto pojednostavljeno objasniti. Šteta živa što nisi studirala prava kao što je ona htela.“ Osmehnula se sa začikavanjem. „Ozbiljno, hoćeš li mi to učiniti?“ Ajris je oklevala. „U redu. Ali šta tačno hoćeš da joj kažem?“ „Reci joj da smo odlučili da ostanemo u Hempstedu. Stiven smatra da će moći da radi sa Istočne obale. Kad mi bude bolje, naći ćemo zajednički neko mestašce u blizini farme.“ Opet je utonula u jastuke, prigušujući zevanje. „Ne kažem da će biti lako. Ali zbog nečeg mislim da će sve biti u redu sa svima nama.“ Dakle, ipak ostaju. Bila je to najlepša vest kojoj se Ajris mogla nadati. Lija će ostati na farmi, radiće ono što voli. A Stiven će biti uz nju i radiće i on ono što voli, pa makar i na daljinu. „Radujem se zbog tebe, Lija. Zaslužila si to.“ Ajris je posmatrala kako Lijini očni kapci počinju da trepere. Još joj je teško padalo da gleda kako njenu energičnu sestru iznuruje običan razgovor. „Reći ću mami.“


„I ti, Ajris. I sa tobom će biti sve kako treba.“ „Znam.“ Lija otvori oči. „Ne, ne znaš. Gledala sam te ovog leta. Svesna sam koliko sam bila do guše u sopstvenim govnima, ali gledala sam te.“ Ponovo je zevnula; reči su joj sad tekle sporije. „Bila si ona stara Ajris.“ „Stara?“, na silu se nasmeja Ajris. „Ona srećna Ajris. Kao kad smo bile male.“ Ajris pogleda kroz prozor. „Nisam sigurna da sam kao mala ikada bila toliko srećna. Bar u poređenju s tobom.“ „I te kako si bila.“ „Ne, srećna sestra si ipak bila ti.“ Ajris se nervozno nasmeja. „Omiljena u društvu, pobednica u plivanju. Šta god da sam ja radila, uvek bi se pojavila ti da pokažeš da to radiš bolje od mene.“ Lija se okrete ka njoj. „A šta misliš, zašto sam se toliko trudila? Kako zamišljaš da sam osvajala sva ta priznanja?“ Ajris uzdahnu; prikradale su se stare ljubomore. „Najiskrenije, pojma nemam.“ „Samo sam pokušavala da ne zaostajem za tobom.“ Ajris se tupo zapilji u sestru. „Ma daj, nema šanse da nisi znala. Ti si bila ona sposobna. Jesam ja bila bučna, zanimljiva, ali večito sam ganjala tvoju senku.“ Lija popravi ćebad, pa opet sklopi oči. „Zaslužuješ da budeš srećna, Ajris. Samo dozvoli sebi.“ Ajris se malčice ukruti na krevetu. „Znaš šta, bolje se ti malo odmori. A osim toga, verovatno bi trebalo da se vratim na farmu. Pol je čitave ove nedelje bio s decom. Mislim da se spremaju da uskoro krenu kući.“ Lija blago klimnu glavom, onako na jastuku, i dalje sklopljenih očiju. „A ti?“ Ajris se kolebala. Iako je kod Kupera donela odluku, još se nije bila pomirila s njom. „Mislim da bi možda trebalo i ja da pođem kući s njima.“ Lija nije odmah odgovorila, te se Ajris zapita nije li možda zaspala. Posle jednog minuta ustade i tiho dohvati tašnu. Ali kada je zastala kraj kreveta, Lijina ruka napipa joj šaku. „Ti jesi već kod kuće.“


Trideset osmo poglavlje

Sledećeg jutra Ajris je stajala kraj svog kreveta, u sobi iz detinjstva. Zurila je u kofer i torbe razbacane po jorganu na njemu i vrtela glavom. Kako je nakupila toliko stvari? „Ova ti je slatka“, reče Triš pružajući joj svilenu maramu boje korala. Bila je od onih stvari koje je kupila tu u gradu, u napadu prkosa. Uz one dvoje cipele na štiklu, koje je upravo držala u ruci. Razgledala je đonove crnih, istih koje je Lija izgrebala one lude noći u kafiću. Čak su joj i cipele nosile ožiljke od tog leta. „Ove uzmi ti“, reče Ajris i pruži ih ka Triš. „Kako to misliš? Strava si na tim štiklama.“ Ajris se namršti. „A kuda misliš da idem u njima kod kuće? Na fudbal? Na sastanke izviđačica?“ „Bogme, čak i ako se izuzme činjenica da pre svega ne mogu ni da naguram stopala broj četrdeset dva u njih, nema šanse da ih se ratosiljaš. Naći ćeš već kuda da izađeš u njima. One su sastavni deo tvoje nove ličnosti!“ Triš se osmehivala, ali Ajris nije bila preterano sigurna da joj je pametno da nosi tu svoju novu ličnost kući. „Izazivaju mi grižu savesti.“ „Gluposti.“ Triš zaklati crne sandale sa štiklom između sebe i Ajris. „Kako mogu cipele da ti izazivaju grižu savesti?“ „Ne znam. Kupila sam ih u nekom ludilu. Dok sam pokušavala da se pretvorim u drugu osobu. Prosto bi mi delovale nekako nedozvoljeno kad bi pošle kući sa mnom.“ „Nedozvoljeno, ma ne seri. Hoćeš da kažeš ’seksi’. A nema ničeg ružnog u tome. Ne bi ti ni škodilo da budeš malo više seksi. Pakuj ih sad u kofer dok te nisam njima po glavi!“ Ajris se predade i gurnu cipele pod svoje majčinske farmerke, koje su nekako izmicale Trišinoj pažnji. Sve dosad. „Ovo, međutim, treba spaliti!“ Triš izvadi Ajrisine vrećaste stare farmerke. Pre nego što je Ajris stigla da joj ih istrgne iz ruke, zavitla ih preko ramena u kantu za đubre u uglu. „Prestani, mogu da ih nosim kad radim u bašti!“, pobuni se Ajris.


Triš uškilji očima. „Ah, shvatam. Sad mi je jasno.“ „Šta ti je jasno?“ „Nameravaš da ideš kući i da se smesta vratiš svome starom životu. Kao da ovog leta nije ni bilo.“ Ajris se zagleda u svoj kofer. „Zar nisam u pravu?“, zaokupi je Triš. „Pa kako drugačije da idem kući? Teško da bih mogla da napravim album na Šaterflaju pod naslovom ’Povratak u srednjoškolsku noć’. ’Vidi, Ejnsli Peri! Ovo je fotografija moje sestre dok izaziva tuču u kafiću! A ovo je slika papira za razvod koje na kraju nisam ni pogledala! A ovo je moj momak od letos, čovek s kojim sam spavala dok je moj muž od kog se ipak neću razvesti sedeo kod kuće i pazio mi decu!“ Ajris se na silu nasmeja, ali imala je utisak da će se ispovraćati. Triš se ne nasmeja. Umesto toga sede na krevet, proučavajući Ajris takvim pogledom da ova požele da se zavuče u kofer. „Zaista tako doživljavaš ovo svoje leto?“ „Ne. Ne znam. Kako treba da doživiš leto koje ti je donelo najlepša osećanja, ali nije nikako smelo da se dogodi?“ Triš ju je ćutke saslušala. „Evo šta ja mislim. Mislim da ti je ovo leto silom natureno. Započeo ga je Pol. Dođavola, pa on je tebi poslao dokumenta za razvod! A ti si naprosto po inerciji produžila putem koji je on odabrao. Smogla si dovoljno hrabrosti da dođeš ovamo sama. Ako se ja pitam, mislim da si pronašla lepotu na dnu ve-ce šolje. Preživela si. I šta onda s time ako imaš seksi cipele kao trofej?“ Ajris ju je slušala s nevericom. Sve dotad je bila prezauzeta brigom za decu, za Liju, za Kupera. Zaboravila je da je to leto zapravo počelo kao trenutak kad je morala početi da brine za sebe. I da ono nije bilo tek oprostivo popuštanje sopstvenim slabostima, već nešto nužno. „Da se nisi ni na tren osećala krivom!“ Triš upre prstom ispod samog Ajrisinog nosa, a onda je uštinu za njega. „Šta ću ja bez tebe?“ Ajris se pruži i zagrli je. „Nećeš ni morati da to otkrivaš. Dolazićeš mi u goste. Svakog meseca!“ „Triš, ne znam da li je to baš pametna zamisao…“ Triš diže šaku. „Lepo. Onda ću dolaziti ja tebi u goste dok se ne slegne prašina. Ali doći ćeš opet ovamo.“


Ajris se tužno osmehnu; nekako, jednoga dana, naravno da će doći. Zajednički su dovršile pakovanje tako što su sve ostale njene stvari pobacale u kofer. Izbledeli crveni kupaći kostim. Brendirane farmerke, povrh onih majčinskih koje je Ajris spasla iz kante. Dok je Ajris zamišljeno posmatrala odevne predmete pred sobom, shvatila je da svaki pripoveda neki svoj deo priče. I da ne mora da bira hoće li ove ili one. Tačno je, ona je majka koja zaboravlja da ofarba kosu, ponekad čak i da opere zube. Ali je isto tako i poželjna žena koja, kako Triš tvrdi, može da izgleda strava na štiklama. I što je još značajnije, da padne u visoku travu pod zvezdama s čovekom koji se zaljubio u nju. Neće se stideti ničega od toga; svaki sloj njenog bića pokazivaće se u svoj svojoj složenoj slavi. U prizemlju ih je Triš sve izgrlila i izljubila, za Pola sačuvavši hladno rukovanje; Ajris je bilo jasno da mu Triš nikada neće oprostiti. Ali i to je sastavni deo pejzaža prijateljstva. „Videćemo se u Njujorku za dve nedelje“, obeća joj. Triš proturi glavu kroz prozor kola pre nego što će nagaziti gas. „I da budeš na onim štiklama!“ Vrativši se na sprat, Ajris utvrdi da su se deca spakovala brže i efikasnije nego ona. „Spremna sam, mama!“, objavi Lili vukući u hodnik svoju „helou kiti“. Ajris se maltene razočara videvši koliko jedva čekaju da pođu kući. Mili je bila dole u kuhinji, gde je grozničavo pakovala sendviče s ćuretinom i sekla voće, pa sve to zavijala u kesice za svakog posebno. „Sejdi sam stavila majonez, Džeku maslac, Lili nisam dodala ništa“, zadihano reče. „Baš kako ko voli.“ Nije pogledala u Ajris, koja je zastala preko puta nje pored kuhinjskog ostrva. „Sjajna si, mama. Hvala.“ „A tebi sam dodala malo onog krem sira s bosiljkom koji voliš.“ „Zvuči mi slasno“, kaza Ajris posmatrajući majčine spretne ruke, koje su počinjale da drhte. „Ali za Pola nisam sigurna. Voli li integralni ili beli hleb?“ Ajris pruži obe ruke preko široke radne površine i veoma nežno ih položi majci na ramena. Tek tada Mili diže pogled; oči su joj imale vodnjikavu sivu boju. „Mama, hvala ti. Na svemu.“ Mili šturo klimnu glavom, smišljeno vraćajući pogled na hranu. „Samo hoću da vas ispratim site. Ne možete da se vozite do kuće praznog stomaka.“


Ajris zaobiđe ostrvo i raširi ruke. A Mili joj, na njeno iznenađenje, pade u zagrljaj. „O, Ajris! Prosto ne znam!“ Ajris je steže, klimajući glavom u znak neme saglasnosti. „Lija sjajno napreduje, mama“, reče duboko udahnuvši. „Biće joj dobro.“ Mili se odmače i zagleda se u Ajris. „Lija? Naravno da napreduje.“ Na to poseže ka zalutalom pramenu Ajrisine kose i zadenu joj ga iza uva nesvojstveno nežnim pokretom. „Ja pričam o tebi.“ „O!“ Sada je na Ajris bio red da obuzda suze. „Hm, na tom napretku još u neku ruku radim.“ Vrata predsoblja-ostave širom se otvoriše i Bil pomoli glavu. „Deca čekaju, spremna su za polazak.“ Napolju je popodnevna svetlost imala nijansu rane breskve, žute i sočne. Sunce poznog avgusta lebdelo je nad stenama na drugom kraju jezera, zlateći zelene rubove lišća i vrhove travki. Ajris je to doba dana bilo najdraže, u najmilije godišnje doba. „Ideš, dakle, za nama?“, doviknu joj Pol. Stajao je smušeno kraj otvorenih vrata kola. Još nisu bili razgovarali o narednim koracima. Pol i Ajris su prethodne večeri razmotrili samo neka praktična pitanja putovanja, za kuhinjskim radnim delom, dugo pošto su svi ostali legli da spavaju. One lakše pojedinosti. Rekao joj je da su deca spremna za povratak kući i ona se saglasila. Bio je čuo za njen poduhvat s kuvarom, naravno. Ali tad joj ga je prvi put pomenuo u četiri oka. „I dakle, zaista ćeš da isteraš to s knjigom, a?“ Ajris se malčice narogušila. „Da, naravno da hoću. Namučile smo se radeći na njoj.“ „U to sam uveren.“ Čekala je, u tišini, da usledi i nastavak. „Ali?“ Pol je delovao iznenađeno. „Nema ’ali’. Samo me zanima šta ćeš posle.“ „Posle? Misliš kad bude objavljena?“ Nije razmišljala dalje od slave ove knjige, ali negde duboko u sebi bila je prilično sigurna da će uslediti i nova. Štaviše, bila je ubeđena u to. „Ovo ti je letos bila lepa mala razbibriga. Ali sad se vraćaš kući, imaćeš obaveze prema kući i deci.“ Pogledao je u nju. „Jesam li u pravu?“


Razbibriga? Ajris se zapanjila. Ne samo zato što nije pokazao ni oduševljenje ni polet povodom njenog uspeha, već i zato što uopšte ne shvata šta ta knjiga za nju predstavlja. Niti shvata nju samu! „Toliko dalekosežno nisam razmišljala“, kompromisno je odgovorila, trudeći se da ne pokaže razočaranje. Neće dozvoliti sebi da već sad pobesni. Svakako mu nije namera da do te mere nipodaštava njenu knjigu. Pol je samo praktičan. Prosto se raspituje. Ali nije ostalo na tome. „Razmišljao sam nešto. Ako ti se baš toliko radi, trebalo bi da se javiš agenciji i da vidiš mogu li da te vrate na stari posao“, kazao je on. „Moja firma lepo napreduje, ali moramo malo ozbiljnije da prionemo na zarađivanje. Imamo hipotekarni kredit. A i stazu valja iznova popločati. Svaki dolar bi značio.“ Dakle, tu smo. Dolari i taj osećaj da Pol cedi paru iz svega živog. Došlo joj je da šutne sebe samu; da li ju je jedno leto razdvojenosti zaista prevarilo i navelo da očekuje nešto drugo? Izašla je iz kuhinje i otišla na spavanje smetena i ljuta. A sada, dok je stajala na kolskoj stazi, Pol je nesigurno čekao njen odgovor. „Da“, izgovori ona najzad, boreći se sa ogromnom knedlom u grlu. „Poći ću za vama kući.“ Pokaza na to ka stazici kojom je dolazio njen otac noseći joj torbe. Pol priskoči da pomogne. „Hvala, Bile. Dajte, ja ću pomoći.“ Pol preuze torbe od Bila, ali potom zastade i namršti se. „Pobogu, Ajris, šta to imaš unutra?“ Ona sleže ramenima. „Samo stvari koje sam ponela sa sobom. I nekoliko novih stvarčica koje sam letos kupila ovde u gradu.“ On uzdahnu. „Nova odeća. Koliko si potrošila?“ „Onoliko koliko je koštala. Bile su mi potrebne te stvari. I dopale su mi se.“ Dok je posmatrala Pola kako nestrpljivo gura torbe u prtljažnik kola, kroz glavu joj prolete slika Trišinog lica, ali potisnula ju je u stranu. Umesto toga se usredsredila na decu, koja su se grlila s babom za oproštaj. „Ne brini, bako“, govorio je Džek zavirujući u svoju kesu sa užinom. „Ješćemo prvo sendviče, pa slatkiše.“ Mili ga obujmi zagrljajem poslednji put. „O, ma slobodno prvo pojedi crnu pitu!“ Na to pogleda u Ajris i osmehnu se. „Život je kratak.“ Ajris je posmatrala decu kako se smeštaju na zadnje sedište očevih kola. „Ako me Lili bude davila, prelazim da se vozim s tobom“, opomenu Sejdi majku.


„Pravi tati društvo“, kaza Ajris zatvarajući vrata i saginjući se kroz otvoren prozor. Odabrala je njih. Poći će za Polom kući, ali bila joj je potrebna ta poslednja vožnja u samoći. Pre nego što će i sam ući u kola, Pol zahvali njenim roditeljima. Na čemu, Ajris nije bila sigurna. Na tome što ga nisu izbacili iz kuće? Što su mu pružili još jednu priliku? „Krenuću za vama“, reče im Ajris. „Kad se budem još s nekima pozdravila.“ Bez obzira na to da li ju je razumeo ili ne, Pol nije navaljivao. Samo je uzvratio kratkim rečima: „Srećan put!“ I odoše. Mili, koja nikad nije volela rastanke, odsečno cmoknu Ajris u obraz i hitro uđe u kuću. Samo je Bil ostao da stoji na kolskoj stazi, posmatrajući Ajris kako ubacuje i poslednje stvari u rendžrover. „Znaš da ovamo možeš da dođeš kad god poželiš“, reče joj. „Znam, tata.“ A onda ga zagrli za oproštaj. „Predobar si prema meni.“ Bil se tiho zasmejulji uz njeno uvo kad su se zagrlili, a glas mu je bio topao i umirujući. „Samo bez žurbe“, kaza. „Neću žuriti.“ Pridržao joj je vrata kola dok je ulazila. „Samo nešto upamti, za ljubav svome matorom ćalcu, važi?“ „Šta to?“ „Da kući ne vodi samo jedan put.“


Trideset deveto poglavlje

Šljunak je zaškripao pod gumama kada je krenula od kuće, uz zemljani puteljak što vodi sa farme. Crveni ambar pomaljao se pred njom, a Ajris prelete pogledom travnatu padinu. Nije ga bilo na vidiku. Ostavila je motor upaljen. Ambar je bio prazan, klizna vrata širom otvorena kao da je očekuju. Unutra je bilo hladovito i mračno. Čestice prašine su lenjo plovile u snopovima sunca što su se slivali kroz prozore sa okancima. Ajris zastade na pragu, šetajući očima po prostranstvu ambara, duž konjskih pregrada u dubini. Po usekotinama koje je načinila lopatom onog prvog popodneva, još svežim na starim vratašcima. I gore, po gredama u čijoj je restauraciji učestvovala tih dugih, napornih prvih dana. Razgledala je grede od kestena što su se na jednakim rastojanjima protezale duž tavanice, svaka tako četvrtasta, tako stamena. Činilo joj se da su godine prošle otkako joj je Kuper prvi put dodao čekić, šaleći se da će tako korisnije upotrebiti snagu. I još više godina otkako ju je grlio, pripijajući usne uz njeno čelo, baš na tom mestu, kada se čitavo leto sa druge strane prozora zaustavilo i umirilo. Kada će opet doći ovamo? Nije mogla zamisliti da dopusti da vreme protekne, kao pre, a da ne dođe opet ovamo. Ne, deca su tek sad prvi put istinski okusila farmu i jezero. Jedva će čekati da opet dođu. A jednoga dana će doći i ona. Bilo je to lepo leto. Svima im je podarilo neki novi oblik koji će ostati s njima. Uprkos tuzi koju je donelo, ne bi mu promenila ni jedan jedini delić. Slično gredama pod tavanicom ambara koje je tog leta podupirala, sve se svodilo na sestrimljenje. „Grede moraju da se posestrime, Ajris“, objašnjavao joj je Kuper. „Nema potrebe da se skidaju stare. One su sastavni deo istorije. Dovoljno je naći im sestre.“ „Zbogom, ambaru“, izgovori Ajris naglas. Pođe potom ka sredini zemljanog poda i zagleda se naviše u svoj i Kuperov rad, kriveći vrat kako bi ih sve obuhvatila očima. Kao da je pod svodom katedrale, okrenula se sporo ukrug. Potom još jednom, okrećući se malčice brže, sve dok joj grede nisu lenjo zaplovile nad glavom. Počela je da gubi ravnotežu od iste one vrtoglavice koju je osećala kada je Kuper ljubi i ubrzo je čitav ambar


leteo oko nje. Pregrade za konje, zidovi, otvorena vrata, sve se kovitlalo dok se ona obrtala, ali odjednom dovratak ispuni neka tamna ljudska prilika. Ajris stade, njišući se na nesigurnim nogama, i zatetura se ka vratima. „Kupere?“ Prilika zakorači ka njoj i Ajris trepnu. Bio je to Ernesto. „Izvini, Ajris. Nisam hteo da te uplašim.“ Stajala je upinjući se da povrati ravnotežu. „Nisi me uplašio.“ On pokaza gomilu drveta naslaganog u uglu, preostalog od njenog rada na ambaru s Kuperom. „Tvoja majka me je zamolila da raskrčim. Nemaš ništa protiv?“ Ajris je posmatrala Ernesta kako vuče šperploče i grede i iznosi ih do svog kamiona. Raskrčuje. Baca ostatke njenog letnjeg projekta. Spasava ono što je još upotrebljivo. Vreme joj je da pođe. Uzela je iz ugla svoju torbicu sa alatom; bila joj je teška u rukama. Pogledala je natpis: Ajris, leto 2015. „Siguran si da Kuper neće tražiti ništa od ovoga?“, upita. Ernesto zastade. „Gospodin Kuper je završio rad ovde. Gotov je.“ Ajris zavrte glavom. „A pušnica? Ona nije urađena do kraja.“ Sada glavom zavrte Ernesto. „Dao otkaz. Prepustio meni da završim. Gospodin Kuper je otišao u Vermont.“ Njoj zape glas u grlu. „Kuper je dao otkaz? Znaš li kada?“ Ernesto sleže ramenima. „Jutros.“ Ajris je oprezno vozila brdovitim putevima Hempsteda. Četinari su bili gusti duž jezerske obale koja se videla kroz prozor sa njene strane, a zemljište se oko nje uspinjalo i spuštalo. Ali takoreći nije ni primećivala lepotu predela. Kuper je otišao pre nje. Kada je skrenula na put broj sedam, stezalo ju je u grlu. Nije se ni iznenadila. Slabo je spavala, a i verovatno je gotova da je obori prehlada. Kada su uz drum krenuli da se nižu znaci s najavom međudržavne magistrale broj devedeset jedan, procurio joj je nos, pa je morala da se pruži i potraži po kaseti zgužvanu papirnatu maramicu. Odjednom joj telefon zazvoni u tašni; Ajris ga izvadi, a srce joj zastade. Da nije on? Umesto toga, na ekranu je svetleo natpis Pol. „Da? Halo?“ „Zdravo, mama!“ Bila je to Lili. „Stali smo da uzmemo krofne. Hoćeš da se nađemo ovde?“


Ajris trepnu da razbistri vid koji joj se odjednom zamaglio i shvati da joj naviru suze. „Samo vi terajte napred. Naći ćemo se kod kuće, zlato.“ Suze su joj se sad već slivale niz obraze kao postojana reka zbog koje je načas morala da pusti volan kako bi je obrisala. „Mama, jesi li tu?“ Pred njom se pomaljao poslednji znak za međunarodnu magistralu, i načas je Ajris oklevala: na kojoj strani je njen dom, na istoku ili na zapadu? Od pometnje je mozak prestao da joj radi. U poslednjoj sekundi Ajris skrenu levo, na izlaz ka zapadu, umalo ne očešavši kola što su se upravo zaustavljala na ulaznoj rampi kraj nje. Vozač zatrubi, te Ajris uspori i propusti ga. „Tu sam!“ Zavrtela je glavom ne bi li je razbistrila. Šta ju je to spopalo? Ovoga puta je oprezno pogledala u bočni retrovizor, pa se tek onda uključila na magistralu. Šezdeset osam kilometara do Bostona, pisalo je na velikoj zelenoj tabli. Zavalila se u naslon sedišta, teško dišući. „Zlato, bolje da sad prekinem. Volim te. Videćemo se kod kuće.“ Kod kuće. Gde je čeka njena spavaća soba sa starinskim krevetom s baldahinom, verovatno nerazmeštanim još od njenog odlaska. Gde će raspakovati torbe i obazreti se oko sebe, pitajući se odakle da počne. Sve će biti tamo gde ga je ona ostavila, ništa neće biti promenjeno. Ali promenila se ona. Prvih nekoliko kilometara prevalila je vrlo brzo, ali suze nisu jenjavale. Štaviše, tekle su još jače, i pre no što je i bila svesna, Ajris je već neskriveno plakala, grudi su joj se razdirale sa svakim jecajem. Šta se to zbiva? Zapitala se šta li Lija upravo sad radi, čak pomislila da je pozove. Ali ne, to joj je prvi dan u rehabilitacionom centru. Verovatno je umorna. Ajris je znala da je čeka nekoliko napornih nedelja terapije. No ona makar ima Stivena. Šta ima Ajris? Čim bude uspešno okončala svoj „simpatični mali projekat“, to jest knjigu, šta dalje? Stresla se. Ovo je bio kraj leta, a on je odjednom delovao kao kraj nje same. Stegla je volan i upela se da prodiše kako treba. „Boston 48 kilometara“, pisalo je na sledećoj tabli. Ali njoj se činilo da neće moći da izdrži više ni sekundu. Pred sobom udesno videla je odmorište za vozače, te uključi žmigavac i pređe u izlaznu traku. „Gorivo. Jelo. Smeštaj.“ Vid joj se mutio dok je pratila pogledom znake. Osećala je da mora izaći iz kola. Nadisati se vazduha. Ali samo što se zdesna ukazala izlazna rampa, pogled joj pade na jedan drugi znak. „91 Istočni za Vermont.“


Zagrcnula se. Šta je ono njen otac rekao za puteve koji vode kući? Refleksno je isključila žmigavac. Projurivši pored izlazne rampe kraj odmorišta, zavalila se u sedište i produžila pravo. Suze su prestale da teku. Narednih tridesetak kilometara Ajris ni o čemu nije razmišljala. Gotovo da nije ni disala. Ali kola su se nekim čudom i dalje kretala svojom trakom. Nije imala plan, niti je dozvoljavala sebi i da pokuša da ga smisli. Znala je da je Kuperova brvnara odmah pored puta broj sedam, u selu Stou. Nije znala tačnu adresu. Pa ni da li se kuća vodi na njega ili njegovog oca. Ali imala je otprilike predstavu gde je tu mala drumska kafana. Bila je to ona ista u koju je svraćao svaki put kad tuda putuje. Ista u koju je želela da je on odvede kad ju je pre tolikih nedelja pozvao da zajedno odu po građu. Pogledala je na ručni sat. Već je bilo pola dva. Prošlo je vreme za užinu. Dođavola, Kuper je iz Hempsteda krenuo još ujutru, ako je verovati Ernestu. Stigao je u Vermont najmanje dva sata pre nje, a i pitanje je da li je uopšte svraćao u kafanu. Ali jedino joj je ona preostajala, pa je tako produžila ka njoj. Posle više kilometara, ušla je u Stou i usporila, istežući vrat dok je prolazila kroz centar sela. Knjižara. Prodavnica skijaške opreme. Nekakva gostionica, prodavnica kućnih potrepština. Čim je selo ostalo za njom, skrenula je na parking veličanstvene bele novoengleske crkve i spustila prozor. Tu je vazduh bio rezak, nebo nezamislive plave boje. Mogla se zakleti da maltene oseća miris bliske jeseni. Kuper joj je bio rekao da se kafana nalazi na samoj periferiji mesta, ali nije znala na kojem kraju, kao ni kako se zove. Dotad nije prošla ni pored čega sličnog, ali već je dobrano bila poodmakla od centra sela. Dohvatila je telefon, s namerom da nađe pomoću Gugla restorane u Stouu, ali dabome, nije imala mrežu. Ozlojeđena, bacila je telefon na suvozačko sedište. Oštra krivina povede je oko velikog izdana kamenite padine. Uz drugu stranu puta, jarugom je vijugala srebrna traka reke. Put potom postade praviji, prošaran tek pokojom daščarom i gostionicom, i njime je išla još kilometar i po. Već kada je bila spremna da odustane, pažnju joj privuče crvena kućica pred njom. Spreda je imala znak okićen belim lampicama. Endijeva kafana. Sigurno je to ona. Na malom parkingu nije bilo Kuperovog kamiona. Ajris se snuždi, ali odmah potom obuze je nalet gneva na samu sebe. Šta je pa očekivala? Pojma nije imala ni da li je ovo pravi lokal. Niti da li je Kuper uopšte i bio u selu. Tad joj sinu da je sve to možda ogromna greška.


Nije znala koliko je dugo sedela ispred Endijeve kafane. Otupelo je zurila u treperava bela svetlašca što su krasila rukom ispisanu firmu. Čak ni u izmaglici sopstvene zbrkanosti nije previdela njenu draž. Ta kafanica je bila jedva nešto veća od neke Miline baštenske šupe, a ipak je imala stepenastu daščanu oplatu kao na starim ambarima i prozore s poprečnom gredom, a pod njima žardinjere prepune cveća. Iznad ulaznih vrata stajao je bakarni fenjer na izvijenom držaču. Lili bi smatrala ovo mesto čarobnim, vilinskim. Kad joj je zakrčalo u stomaku, Ajris shvati da se kuva u kolima već više od trideset minuta. U najmanju ruku bi morala nešto da pojede. Kruto je izašla iz kola i protegla se. Kredom ispisani jelovnik kraj ulaza oglašavao je palačinke s pavlakom kao današnji specijalitet za doručak. Pošla joj je voda na usta; nadala se da ih još imaju. Imali su ih. Kada je provukla viljuškom i poslednji zalogaj rastresite palačinke kroz baricu javorovog sirupa na tanjiru, Ajris je bila do guše sita. Vreme je da se ide kući. Pol i deca sigurno se pitaju što je nema. Pol je verovatno i nestrpljiv; kakvog razloga bi imala da odlaže povratak? Da nije odjednom odlučila da kupuje starine po Vermontu? Ajris zažmuri i protrlja se po slepoočnicama. „To je sve, gospođo?“ Konobarica je otprilike bila Milinih godina, mada malčice zaobljenija i brza na osmehu. Ajris umalo ne pade u iskušenje da je zamoli da je odveze do kuće. Odjednom je bila sva iznurena. „Da, hvala.“ „A da vam donesem još jednu kafu, dušo? Da li bi vam prijala?“ Klimnula je glavom, i dalje žmureći. Da, zamoliće ovu finu damu da je odbaci do kuće. Verovatno će voziti ispod ograničenja i pustiće na radiju nešto nežno i tiho, da Ajris može da spava. Možda će čak svratiti i svima im spremiti večeru kad budu stigle kući. Zvonce nad vratima opet se oglasi. „Jeste li za pavlaku u kafi, dušice?“ „Bolje joj daj bez kofeina, Meri.“ Ajrisine oči se naglo otvoriše na zvuk njegovog glasa. Sučelice njoj stajao je Kuper Vuds. Oči su mu se caklile od snažnih osećanja, ali glas mu je bio staložen. „Od kofeina prebrzo priča“, reče. „Mada volim njen glas.“ Potom sede preko puta nje. „A opet, ionako toliko melje da je nemoguće ubaciti se.“ „Onda bez kofeina.“ Meri iščeze, ostavivši Ajris da se batrga u potrazi za rečima. „Otkud ti ovde?“, najzad okinu.


„Ja?“, nasmeja se Kuper. Ajris pocrvene kao ruža; ošamarila ju je stvarnost njenog postupka. On je tu. A isto tako i ona. „Ajris, šta ti radiš ovde? Je li sve u redu?“ „Da“, promuca ona. „Sad jeste.“ Potom se pribra i pogleda ga u oči. „Hoću da užinam ovde s tobom iduće nedelje.“ Kuperu se nabra čelo. „Iduće nedelje?“ „Da.“ Osmehivala se od uva do uva – sad se sve logično sklopilo. „Ne razumem. Mislio sam da ideš kući.“ „I idem kući. Moram. Ali hoću da užinam s tobom iduće nedelje. I one sledeće. I one iza te.“ Kuper ju je pažljivo proučavao, naherene glave. Krajičak usana mu se izvi u začetak osmeha. „Da li hoćeš da kažeš ono što ja mislim da hoćeš da kažeš?“ Ajris više nije mogla da se uzdrži. Nasmejala se, od radosti, od nervoze, od olakšanja. „Moći ćemo sve to da ostvarimo. Moj brak je okončan; to sada znam zasigurno. Dođavola, znala sam to pre nego što smo ti i ja uopšte sve i započeli!“ Zaćutala je, žarko gledajući u njega. „Dakle, moram kući da to prebrodim. Ali kad budem svršila s time, želim tebe u svom životu, Kupere.“ Izraz njegovog lica nije bio baš onakav kakvom se nadala. Osmeh mu je nestao; okrznuo je pogledom vrata pa nju. „Ajris, ne duguješ mi nikakva obećanja. Mnogo mi je drago što si ovde, ali posle svega što si rekla u mojoj kući…“ Ona pruži ruku preko stola, oborivši pritom slanik, i zgrabi ga za šaku. „Ništa ti i ne obećavam. Ugovaram sudar uz užinu. Svake nedelje, dok ne razrešim situaciju. Pa koliko god potrajalo.“ „Jesi li sigurna u to?“ Glas mu je bio tih, nespokojan. Ajris ga steže za ruku. „Kupere, ovoga leta sam se vratila svome domu. Ne mislim samo na farmu mojih roditelja niti na moju ludu porodicu. Vratila sam se sebi. I iz tog doma više nikada neću otići.“ „A Pol? A deca?“ „Biće teško. Ali nije pošteno prema deci, pa čak ni prema Polu, da se pretvaram. Ne želim da odgajam porodicu u kući punoj tuge.“


Zagledala se kroz prozor u javore na drugoj strani druma. Ivice lišća već su poprimale žutu nijansu jeseni. „Ako me je nečemu naučila, Lija me je naterala da shvatim da je život prekratak.“ Zaćutala je i duboko udahnula. „Deca će mi uvek biti na prvom mestu, ali to ne mora značiti da sam ja na poslednjem.“ Kuper ju je napregnuto slušao, šetajući pogledom po njenom licu dok je govorila. Kada je rekla šta je imala, on trepnu i zavali se na naslon stolice. Još ju je držao za ruku. Pojavi se Meri sa dve kafe, pa jednu spusti pred Ajris, a drugu pred Kupera. „Jedna bez kofeina, jedna obična. Još nešto?“ „Jelovnik, molio bih“, najzad reče Kuper. Oči su mu još počivale na Ajris. „Nećeš svoje redovno, dušo?“, upita Meri. Kuper odmahnu glavom, sa onim dečačkim osmehom od kojeg Ajris zastade dah u grudima. „Mislim da je bolje da ovog puta probam nešto novo. Izgleda da ćemo ovamo dolaziti mnogo češće.“


Četrdeseto poglavlje

Razglednica

je prikazivala severne njive farme iz ptičje perspektive, prošarane

narandžastom bojom krupnih okruglih bundeva. Poleđinu je prekrivao Lijin sanjarski rukopis, razvučen u jednu rečenicu. „Dođi da ubereš bundevu!“ Jesen se širila Novom Engleskom, zlateći lišće i zasipajući sveže pokošene travnjake svojim neredom. Svakog jutra je vazduh bio oštar, miris dima snažan dok je Ajris umotavala oko vrata neki od vunenih šalova maznutih od Mili, pre nego što će probuditi Samsona. A sada je, stojeći kraj radnog stola u kuhinji, Ajris spustila razglednicu i zagledala se napolje. Sejdi je stajala kraj poštanskog sandučeta; duge mršave noge, donedavno mrke od letnjeg sunca, sad su bile skrivene teksas-platnom, kao dve tamnoplave čačkalice. Odatle gledana, delovala je strahovito odraslo. Kraj nje se Džek saginjao nad blatnjavom barom i vukao grančicom kroz vodu. Bacio ju je da bi uzeo kamen, a njega onda zavitlao u baru. Ajris je posmatrala kako Sejdi odskače i grdi ga. Lili se nasmejala i zamahala blatnjavom granom, pa oboje pojurila. Deca su dobro. Bila su to duga dva meseca po povratku. Ajris je bila srećna što su se deca glatko uklopila u nova odeljenja u školi; kolotečina im je pomagala da savladaju teže dane. Pol se, na njenu žalost, iznenadio više nego što je očekivala kada je u avgustu stigla kući sa zakašnjenjem i saopštila mu da je među njima gotovo. Bilo je dugih oktobarskih noći kada je Ajris plakala sama pod pokrivačem i pitala se nije li sve to neka strašna greška. Ali kad bi stala kraj prozora i zagledala se u raskošna sazvežđa što šaraju tamu, osetila bi kako je nešto uzdiže. Setila bi se neba nad Hempstedskim jezerom. Ličnosti kojoj se vratila tog leta. I porodice koja je i dalje tamo čeka. I tad bi znala da će svi oni pregurati, nekako. Lako su se dogovorili o zajedničkom starateljstvu i saglasili se da će deci dozvoljavati da imaju pristupa drugom roditelju kad god požele. Zasad su Ajris i deca ostali u kući. Avans za knjigu pružio joj je malčice dodatne potpore, makar privremeno. Njen kuvar se na policama knjižara neće naći još godinu dana. U međuvremenu je prihvatila dva nova


autora i pretvorila Polov radni prostor u vlastitu kancelariju, i mada joj je posao tek bio u začetku, osećala je da obećava. Što se Kupera tiče, održala je obećanje i došla na onu užinu. Ponekad je dolazila dvaput nedeljno, ponekad svake druge nedelje. Razgovarali su telefonom pred spavanje svake večeri, glas mu je šumio u njenom uvu kao reski jesenji povetarac. Spočetka se Ajris strahovito brinula kako će deliti sebe nadvoje, putovati tamo-amo, šta će to doneti i njoj i deci. Ali učila je da su to samo mesta; ono što joj je potrebno već je imala u sebi. A ako je nešto i nedostajalo, Kuper je nežno popunjavao praznine. Svakom rečju, svakim šapatom, svakim dodirom. Ajris još jednom pređe prstom po narandžastim bundevama na razglednici, pa pogleda u zidni sat. Stiže autobus. Nema vremena da obuče kaput. Istrčala je i stuštila se stazom, izbacujući dah u vidu odsečnih belih oblačaka. „Je li to za mene?“, upita Lili otevši joj razglednicu iz ruke. „Bundeve“, zabrekta Ajris presamitivši se. „Zrele su.“ Džek se namršti. „Za šta?“ „Tetka Lija kaže da su bundeve zrele za branje. Kome se ide na farmu ovog vikenda?“ Kada su se vrata autobusa zalupila, Ajris zavuče razglednicu u džep prsluka. Revnosno je mahala dok se autobus brekćući vraćao na put i udaljavao. Lilino lice u prozoru, sa osmehom od uva do uva, bilo je sve manje. Na kraju se nije to svodilo ni na Pola ni na Kupera, pa čak ni na novu knjigu koju će pisati sa Triš. Već na nešto što je rekao njen otac. Te reči su joj sad bile maglovite u pamćenju, kako već vreme zna da zamagli takve stvari, ali osećanje izazvano njima ostalo je duboko u njenom biću. Bil Stendiš ju je upozorio na puteve. Vijugave i živopisne, na one što se uspinju preko stenovitih vrhova i iščezavaju sa druge strane. Bilo je to nešto što je kolalo u njoj samoj, neki puteljak koji ju je odvodio i vraćao opet onome što joj je najvažnije. Kući ne vodi samo jedan put. Sasvim je dopustivo skrenuti sa njega, samo je bitno da kompas ostane usmeren na pravu stranu. I prvi put posle dugog vremena Ajris je znala kuda ide.


IZJAVE ZAHVALNOSTI

Da se poslužim metaforom „sestrimljenja“ – neizmerno sam zahvalna svim „sestrama“ u mom životu. Onim devojkama s kojima se smejem, plačem, šetam pse, zajednički krpim recepte, razmenjujem bicikl, vozim na smenu… vi znate kad da banete s flašom vina i nikad ne pitate otkud pileće perje na mom zadnjem sedištu. Dženifer, Džen, Saro, Džejmi, Aleksander, Don, Ejmi Si, Beki, Ejmi Ar, sve ostale: vi znate koje ste. I takođe znajte koliko vatreno volim sve vas, od prve do poslednje. Moram zahvaliti neverovatno nadarenoj i uvek poletnoj Makenzi Frejzer Bab iz Trident medija, koja se prva dokopala ovih stranica i nije ostavila prostora za nagađanje u svome oduševljenju mojom pričom. Ti si postojano ostala na palubi, od prvog čitanja do svršetka – neprestano prisutna. Neizmerno sam ti zahvalna na ortačkoj saradnji. I oduševljava me što nosiš čekić u toj tanušnoj tašnici! Hvala ti. Hvala i mojoj čudesnoj urednici Megan Rid iz Emili Bestler buksa, koja se zaljubila u ove dve sestre i revnosno preuzela vođstvo. I sada osećam strahopoštovanje prema tvojoj ekspeditivnosti, oštrom sluhu i veri u Ajris. Ti si i sama u duši sestra; znala sam da je priča u dobrim rukama od trena kad smo se upoznale. Rad s tobom bio je sušta radost. Hvala Emili Bestler, koja predvodi energični tim Emili Bestler buksa pri izdavačkoj kući Sajmon i Šuster. Doveka ću joj biti zahvalna na ljubaznim rečima, istovremeno i velikodušnim i neizrecivo značajnim za mene kao pisca. Čast mi je što sam u njenom timu. Porodica je sve na svetu. A porodice pletu valjane priče. Hvala mojim roditeljima Marlin i Bariju što su me prvi naučili da volim dobru knjigu. Hvala mojoj braći Džesiju i Džošu što su preživela priče o našem zajedničkom detinjstvu koje danas oduševljavaju moju rođenu decu. Hvala mojoj baki Mardžori, istinskom pripovedaču naše porodice, čiji bujni glas i dalje snažno odjekuje u mojim sećanjima. I hvala mome dedi Setu, koji i dandanas uživa u dobroj priči o psima. Ponajviše hvala mojoj porodici: Džejsonu, Grejs i Finliju. Vi ste razlog što svakoga dana radim to što radim. Vi ste moj razlog za sve.


O AUTORKI

Hana Mekinon je autorka romana Leto kraj jezera. Odrasla je u Novoj Engleskoj u SADu, gde je zavolela prirodu i životinje. Diplomirala je na koledžu u Konektikatu i Univerzitetu u Južnoj Australiji. Živi u okrugu Ferfild u Konektikatu sa porodicom, kokoškama i dva psa koja je spasla iz azila.


Hana Mekinon Leto kraj jezera Za izdavača Dejan Papić Lektura i korektura Jovana Svirac, Maja Milenković Pejović Slog i prelom Igor Škrbić Izdavač Laguna, Beograd

Hannah mckinnon leto kraj jezera  
Hannah mckinnon leto kraj jezera  
Advertisement