Page 1


scan: один obrada: plavka

Naslov originala Emily Giffin WHERE WE BELOHG

Copyright © 2012 by Emily Giffin

All rights reserved. Translation copyright © 2015 za srpsko izdanje, LAGUNA


Posvećeno Nensi Lekroj Maler, mojoj zauvek najboljoj prijateljici


1

Merijen

Z

nam šta kažu za tajne. Sve sam to čula. Da mogu da te proganjaju i da upravljaju tvojim postupcima. Da mogu da zatruju odnose i razdvoje porodice. Kažu i da na kraju samo istina oslobađa. Možda je zaista tako sa nekim ljudima i nekim istinama. Ali sam zaista verovala da sam ja izuzetak i nikada nikom živom nisam ni spomenula svoju gotovo dve decenije čuvanu tajnu. Ni najbližim prijateljima u situacijama kada sam bila najpijanija, niti mom dečku Piteru u našim najintimnijim trenucima. Moj otac o tome ništa nije znao – čak nisam pričala o tome ni sa majkom, jedinom osobom koja je bila uz mene kada se sve dogodilo, skoro kao da smo se prećutno zavetovale na ćutanje i krenule dalje. Nikada nisam zaboravila šta se dogodilo, ni na jedan jedini dan, ali sam čvrsto verovala da ponekad prošlost zaista može da ostane u prošlosti. Trebalo je da budem pametnija. Trebalo je da imam na umu reči kojima je sve počelo te tako davne sparne noći: Možeš da bežiš, ali ne možeš da se sakriješ. Ali te reči, ta noć, moja tajna, najdublje su mi potisnute u sećanje dok Piter i ja šetamo niz Ulicu Bliker posle lagane večere u Lupi, jednom od naših omiljenih restorana u gradu. Posle nekoliko završetaka i početaka, zima se izgleda zaista završila, a blago prolećno veče postalo je još toplije posle boce „barola“ koju je Piter naručio. To je jedna od mnogih stvari kojima se kod njega divim – njegov prefinjeni ukus u spoju sa čvrstim


uverenjem da je život suviše kratak za obično vino. Za bilo šta obično. Previše je dobar i vredan da bi se reklo da je snob koji se kloni lenjih poznanika koji „ništa sami nisu postigli“. Ali je svakako elitista, pošto je uvek išao u prestižne škole i kretao se u krugovima moćnih ljudi. Ne osećam se neprijatno u tom svetu – ali sam oduvek životarila na njegovom rubu pre nego što me je Piter uveo u svoj vrtlog letelica, jahti i kuća za odmor u Nantuketu i Svetom Bartu. „Ah! Napokon. Nema više lapavice na trotoarima“, kažem, srećna što mogu da obujem štikle i lagani kardigan posle meseci nošenja nezgrapnih gumenih čizama i preteških zimskih kaputa. „Znam... Quel soulagement1“, promrmlja Piter zagrlivši me. On je verovatno jedini čovek kome prolazi to razmišljanje na francuskom a da ne zvuči nepodnošljivo uobraženo, možda zato što je, kao sin francuske manekenke i američkog diplomate, veći deo detinjstva proveo u Parizu. Čak i nakon što se preselio u Sjedinjene Države, kada je imao dvanaest godina, kod kuće mu je bilo dozvoljeno da govori samo francuski, sa akcentom besprekornim kao što su i njegovi maniri. Nasmešim se i zagnjurim obraz u njegova široka ramena dok me on ljubi i kaže: „Kuda sada, Šampione?“ Ovaj nadimak je smislio pošto sam ga na našem trećem sastanku pobedila u izazovnoj igri skrebl, zatim udvostručila vođstvo pa to ponovila, sve vreme likujući. Nasmejala sam se i napravila fatalnu grešku rekavši mu da je „Šampion“ bilo ironično ime mog psa iz detinjstva, slepog čokoladnosmeđeg labradora koji je hramao, i tako zapečatila ovo ime iz milošte. Moje ime „Merijen“ brzo je počelo da se koristi samo u društvu, u intimnim trenucima strasti i našim retkim svađama. „Desert?“, predlažem dok skrećemo iza ugla. Dvoumimo se između Magnolijinih kapkejkova i Rokovih kanolija, ali zaključujemo da smo se prejeli i nastavljamo da hodamo u prijatnoj tišini, prolazeći pored kafića i barova i gomila zadovoljnih stanovnika Vilidža. A onda, ponesena vinom i vremenom i mirisom njegovog parfema, čujem sebe kako brbljam: „Šta misliš o braku?“ U trideset šestoj godini i posle skoro dve godine zabavljanja, po glavi mi


se motalo to pitanje, inače glavna tema za razmatranje među mojim prijateljima. Ali te večeri prvi put sam direktno sa njim pokrenula tu temu i istog trena zažalila zbog nedostatka samokontrole i spremila se za nezadovoljavajući odgovor. Sasvim sigurno, raspoloženje se odmah promenilo i osetila sam kako mu se ruka oko mene stegla. Kažem sebi da to nije nužno loš znak; mogao bi samo da bude loše odabran trenutak. Čak mi pada na pamet da možda već ima prsten – i da njegova reakcija ima više veze s tim što sam mu pokvarila iznenađenje. „Oh, zaboravi“, kažem kroz piskav, usiljen smeh, što situaciju samo čini nezgodnijom. To je kao da pokušavate da poreknete da ste rekli „Volim te“ ili da poništite vezu za jednu noć. Prosto je nemoguće. „Šampione“, kaže, a zatim ćuti nekoliko trenutaka. „Tako nam je dobro zajedno.“ Osećaj je divan, čak i obećava, ali nije ni blizu odgovora – i ne mogu da odolim da mu ne kažem nešto slično. „A tooo znači... šta tačno? Status quo zauvek? Hajdemo večeras u gradsku većnicu? Ili nešto između?“ Moj ton je razigran i Piter koristi priliku da ublaži napetost. „Možda bi ipak trebalo da uzmemo kapkejkove“, kaže. Ne smejem se, vizija smaragdno brušenog dijamanta ušuškanog u jednu od njegovih italijanskih mokasina počinje da bledi. „Šalim se“, kaže, privlačeći me čvršće uz sebe. „Ponovi pitanje.“ „Brak. Mi. Šta ti misliš?“, kažem. „Da li ti ikada... padne na pamet?“ „Da. Naravno da mi padne...“ Osećam da sledi „ali“ kao što možete da osetite kišu na licu nakon zaglušujućeg udara groma. I zaista, on završava rečenicu: „Ali tek sam se razveo.“ Još jedan neobavezujući odgovor koji to nije. „Tačno“, kažem, osećajući se poraženom dok on baca letimičan pogled ka zamračenom izlogu, naizgled oduševljen izloženim priborom za pisanje i Monblanovim nalivperima. Pamtim da mu kupim jedno, s obzirom na to da sam iscrpla skoro sve poklone koji mogu da se kupe nekome ko ima sve, a posebno nekome tako pedantnom kao što je Piter. Dugmad za manžetne, elektronske spravice, vikendi u rustičnim hotelima sa noćenjem i doručkom u Novoj Engleskoj. Čak i od lego kockica napravljena statua


losa, koji je nezvanična maskota njegovog voljenog Dartmuta. „Ali vaš brak je odavno završen. Ne živiš sa Robin već više od četiri godine“, kažem. Ovu činjenicu često ističem, ali nikada u ovakvom kontekstu, već kada smo sa drugim parovima, za slučaj da u meni vide krivca – ljubavnicu koja je smotala i ukrala tuđeg muža. Za razliku od nekih mojih prijateljica, koje se izgleda specijalizuju za oženjene muškarce, nikada od čoveka sa burmom nisam prihvatila više od soka ili pića, kao što ni u vreme pre Pitera nisam tolerisala veze sumnjivih izgleda, razne igre, fobije od obavezivanja ili bilo koji drugi simptom sindroma Petra Pana, što je očigledno postalo epidemija, barem na Menhetnu. Delimično je to bilo zbog principa i samopoštovanja. Ali je to bila i stvar pragmatizma, života oblikovanog trideset i nešto godina. Tačno sam znala šta želim – koga hoću – i verovala sam da to mogu da ostvarim samo trudom i odlučnošću baš kao što sam uporno stvarala svoju celu karijeru na televiziji. Taj put nije bio nimalo lak. Čim sam diplomirala na Njujorškoj filmskoj akademiji, preselila sam se u Los Anđeles i radila kao asistent nižeg ranga u produkciji Nikelodeonove tinejdžerske serije koja je bila kratkog veka. Posle osamnaest meseci tokom kojih sam pokušavala da popamtim porudžbine za ručak i ni jedne jedine reči napisane za šou, dobila sam posao pomoćnika scenariste za medicinski dramski serijal. Bio je to sjajan posao, jer sam mnogo naučila, ostvarila neverovatne kontakte i napredovala do glavnog scenariste, ali nisam imala nikakav život i bilo me je baš briga za šou. I tako, u jednom trenutku sam rešila da rizikujem i napustila sigurnost hit emisije. Vratila sam se u Njujork, u udoban stan sa baštom u Park sloupu. Račune sam plaćala tako što sam prodala dva-tri scenarija i radila kao slobodnjak za postojeće emisije. Omiljeno mesto za pisanje postao mi je Egis, mali bar u porodičnom vlasništvu, u kome se neprestano odigravala drama između četvorice braće, za koju su u velikoj meri bile zaslužne njihove žene i njihova majka, imigrantkinja iz Irske. U jednom trenutku sam shvatila da odbacujem svoje druge projekte i skiciram njihove životne priče, dok iznenada nije bio rođen Saut sekond strit (preselila sam bar iz savremenog Bruklina u Filadelfiju sedamdesetih godina). Nije to bila neka tema da padneš u nesvest, kao što se izgleda


danas traži na televiziji. Pripadala sam staroj školi i verovala sam da svojim pisanjem i autentičnim likovima mogu da stvorim ubedljiv svet – pre nego uz pomoć trikova. Moj agent je takođe verovao u mene i pošto je moju pilot-epizodu ubacio na sve veće mreže, usledilo je nadmetanje. Prihvatila sam ponudu za manje novca (ali i dalje dovoljno da se preselim na Menhetn) i više kreativne slobode. I voilà. Moj san se ostvario. Napokon sam postala izvršni producent. Komandant parade, glavna. Onda, posle jedne žestoke godine, upoznala sam Pitera. Mnogo pre nego što sam ga srela, znala sam njegovo ime zavaljujući našoj branši i napisima u Verajetiju: Piter Stendiš, uvaženi televizijski direktor ukraden od druge mreže, budući spasitelj koji treba da preokrene naš sveukupan loš rejting i obnovi nam identitet. Kao novi generalni direktor, tehnički je moj šef, što prema mojim pravilima znači – neko s kim ne bi trebalo da se zabavljam. Međutim, onog jutra kada sam naletela na njega u Starbaksu u predvorju naše zgrade, dozvolila sam sebi izuzetak, smatrajući da mu nisam direktno potčinjena – u lancu komande između nas je stajao direktor programa. Osim toga, već sam bila znano ime. Moju seriju su smatrali skromnim hitom, što je veliki podvig za šou koji se emituje sredinom sezone, pa tako niko nije mogao da me optuži da ga koristim kako bih napredovala ili pokrenula karijeru koja je zapala u ćorsokak. Naravno, u tom trenutku, dok sam stajala u redu iza njega, prisluškujući kako naručuje „dupli ekstra suvi kapućino“, ova priča bila je u domenu teorije. Nije imao burmu (to sam odmah primetila), ali se u njegovom stavu osećalo da je nedostupan kada sam ga lupnula po ramenu, predstavila se i kratko i profesionalno mu poželela dobrodošlicu. Znala sam koliko ima godina iz saopštenja za medije koje je i dalje bilo u mom inboksu – četrdeset sedam – ali zbog tamne kose izgledao je mlađe nego što sam očekivala. Takođe je bio viši i širi nego što sam mislila i sve je bilo krupnije, uključujući i njegovu ruku koja je držala šolju ekstra suvog kapućina. „Drago mi je što smo se upoznali, Merijen“, rekao je šarmantno i iskreno klimnuvši glavom, zastavši dok sam naručivala svoj dupli late. Čak je i sačekao da mi naprave kafu i za to vreme mi rekao da sam uradila sjajan posao u mojoj seriji. „Ima lep mali broj sledbenika, zar ne?“


Skromno sam klimnula glavom, pokušavajući da ne obraćam pažnju na njegovo elegantno skrojeno odelo i rupicu na glatko izbrijanoj, četvrtastoj bradi. „Da. Do sada smo imali sreće. Ali možemo se potruditi da povećamo našu publiku... Da li ste je nekada gledali?“ Bilo je hrabro postaviti direktno pitanje glavnom šefu. Odgovor mi je bio jasan po njegovom oklevanju i videla sam da razmišlja da li da mi prizna da nikada nije gledao moju seriju. Bojažljivo je rekao istinu, a zatim dodao: „Ali gledaću večeras. Obećavam.“ Imala sam osećaj da je zaista čovek od reči – reputacija koju je stekao u poslu punom razvratnih, narcisoidnih prevaranata. „Pa, bar znate da se emituje četvrtkom uveče“, kažem shvatajući da me preplavljuje talas privlačnosti i odjednom osetivši da nije u potpunosti jednostran. Mnogo je vremena prošlo otkako sam osetila nešto slično hemiji prema nekome – barem prema nekome ko važi za tako poželjnog. Sledećeg jutra, na moju radost, oboje smo se u Starbaksu ponovo pojavili u deset do osam ujutro i nisam mogla da se ne zapitam je li to uradio namerno, kao što ja jesam. „Pa, šta mislite?“, pitala sam sa primesom stidljivosti – što mi nije bio uobičajeni stil, pogotovo na poslu. „Da li ste gledali?“ „Da. I dopala mi se“, izjavio je, naručujući isti napitak, ali ovog puta sa šlagom, čime je dokazao da ume da bude spontan. Ozarila sam se dok sam mu zahvaljivala. „Koncizan stil pisanja. I sjajna gluma. Ta Anđela Rivers je zaista čudesna, zar ne?“, pitao je, misleći na našu crvenokosu, neobičnu, za uspeh predodređenu glavnu glumicu, koju su često poredili sa Lusil Bol. Prilkom kastinga sam donela neobičnu odluku i izabrala nju umesto već afirmisane zvezde, što je bila najbolja odluka koju sam ikada donela kao producent. „Da“, rekla sam. „Već vidim da će dobiti nagradu Emi.“ Klimnuo je glavom kao da se slaže. „Oh, i uzgred“, rekao je sa nežnim osmehom u očima. „Ne samo da sam gledao sinoćnu epizodu već sam se vratio unazad i onlajn odgledao pilot-epizodu. I ostatak prve sezone. Tako da vama moram da zahvalim što sam sinoć spavao manje od četiri sata.“


Nasmejala sam se. „Popodnevni espreso“, rekla sam dok smo išli prema liftovima. „Čini čuda.“ Namignuo je i rekao: „Dobro zvuči. Oko pola pet?“ Srce mi je zalupalo kada sam klimnula glavom i počela da odbrojavam minute do četiri i trideset tog dana, i nekoliko nedelja nakon toga. To je postao naš ritual, iako smo se uvek pretvarali da smo se slučajno sreli. Onda jednog dana, nakon što sam pomenula da volim šešire, od Barnisa je kurirskom poštom stigao paket. Unutra je bila elegantna crna beretka od svilenog ripsa sa karticom na kojoj je pisalo: Za Merijen, jedinu devojku za koju znam da bi umela ovo da nosi. Odmah sam ga pozvala na direktan telefon, oduševljena kada se lično javio. „Hvala“, rekla sam. „Nema na čemu“, odgovorio je, rekla bih, uz osmeh. „Mnogo mi se dopada“, rekoh mu, sva ozarena. „Šta kažeš na poruku? Je l’ ono ’devojka’ u redu? Dvoumio sam se između ’devojka’ i ’žena’.“ Njegovo preispitivanje potvrdilo je da mu je stalo – i da bi mogao da bude ranjiv. Osetila sam da se zaljubljujem malo više. „Sviđa mi se ’devojka’ kada ti to kažeš“, rekoh. „A mnogo mi se dopada i beretka. Drago mi je da nije boje maline.“ „Ili iz prodavnice polovne odeće“, rekao je bezizražajno. „Mada bih veoma voleo da je vidim na tebi. A ako bude toplo...“ Nasmejala sam se, osećajući grč u stomaku i kako crvenim, pitajući se kada će me – ne da li će – pozvati da izađemo na zvaničan sastanak. Tri dana kasnije, leteli smo kompanijinim avionom u Los Anđeles na dodelu nagrade Emi. Iako moja serija nije bila nominovana, o njoj se mnogo pričalo i nikada se u karijeri nisam osećala bolje. U međuvremenu, i Piter i ja smo postali tema razgovora, počele su da kruže neke glasine, sigurno kao reakcija na naše pauze za kafu. Ali na crvenom tepihu bili smo hladnokrvni, a još više nezainteresovani na zabavama, sve dok nijedno od nas više nije moglo da izdrži ni sekund duže, pa mi je poslao SMS poruku


koju još čuvam u ajfonu: Ta haljina je čarobna. Nasmešila sam se, zahvalna ne samo zato što sam preplatila haljinu Alberte Fereti već i zbog toga što sam se opredelila za smaragdnozelenu umesto uobičajeno crne. Osećajući kako crvenim, okrenula sam se u njegovom pravcu kada je stigla druga poruka: Iako bi mnogo bolje izgledala na podu. Pocrvenela sam i odmahnula glavom kada je poslao finalnu poruku: Obećavam da neću pokušati da to saznam ako mi se pridružiš gore. Soba 732. Nije prošlo ni deset minuta a bili smo u njegovoj sobi, napokon sami, cereći se jedno drugom. Bila sam sigurna da će me odmah poljubiti, ali je bio uzdržan, čemu sam sve teže odolevala sa svakom sledećom čašom šampanjca. Za sat vremena, dok smo razgovarali o svemu – stanju u kome je televizija, našoj mreži, mojoj seriji, tračevima o glumcima, pa čak i većoj drami među rukovodiocima – bili smo sve pijaniji. Pričao mi je o svom trinaestogodišnjem sinu Ejdanu i svom razvodu koji je bio u toku. Uprkos činjenici da je u šali o svojoj bivšoj govorio kao o „tužiocu“, nije je predstavljao kao zlikovca, što je za mene bilo osveženje u odnosu na nekoliko onih koji su se razvodili, a sa kojima sam se viđala. Razgovarali smo o mestima na koja smo putovali, omiljenim hotelima i gradovima i kuda smo se nadali da ćemo jednog dana otići, kako bukvalno tako i u našim karijerama. Bili smo različiti u nekim stvarima – ja sam više volela Karibe ili tradicionalna urbana putovanja na mesta kao što su Rim i London, dok je on voleo egzotične avanture, pa je tako jednom pedalirao kroz Zlatni trougao na Tajlandu, drugi put je pešačio uz vulkan Pakaja u Gvatemali. Takođe je više rizikovao u poslu, što se naravno isplatilo, dok sam ja uglavnom izbegavala konflikte i volela da se držim nečega ako funkcioniše, makar i malo. Ipak, u suštini, imali smo zajednički senzibilitet – težnju ka izvrsnosti i nepristajanje na manje od toga, ljubav prema Njujorku i sve što ide uz njega, osećaj konzervativnosti i suštinsku filozofiju da svi treba da žive i puste druge da žive, kakva god da su naša politička ili verska ubeđenja. On je bio zgodan, samouveren, inteligentan i pažljiv – nešto najbliže savršenstvu do kakvog bih ikada mogla da stignem.


Onda, dok su se na kalifornijskom nebu ukazale prve pruge zagasitoružičaste boje, uhvatio me je za ruku, povukao me na krilo i poljubio me kako niko nije već godinama. Nekoliko minuta kasnije rekli smo laku noć, a zatim se nasmejali i poželeli dobro jutro. U roku od nekoliko nedelja već smo bili par, čak smo razgovarali i o tome da više ne želimo da viđamo druge. Jedne večeri, fotografisali su nas kako zajedno večeramo i u Šestoj strani2 je objavljena vest u slici pod naslovom: „Moćna ljubavna veza: generalni direktor televizije Piter Stendiš sa producentkinjom Merijen Koldvel.“ Dok su u velikom broju pristizali pozivi prijatelja i poznanika koji su videli novine, pretvarala sam se da me to u isto vreme nervira i da mi je zabavno, ali mi se potajno dopadalo, pa sam sačuvala isečke za našu buduću decu. Sve bi izgledalo previše dobro da bi bilo istinito samo da oduvek nisam verovala da ću moći – i da ću sigurno – pronaći nekoga kao što je on. Ali možda je stvarno bilo previše dobro da bi bilo istinito, sad razmišljam, iskosa ga gledajući dok skrećemo za ugao držeći se za ruke. Možda smo zapali u ćorsokak. Možda smo dostigli maksimum. Možda sam, na kraju krajeva, ja jedna od onih devojaka, onih koje čekaju ili se mire sa situacijom – ili prave neku kombinaciju i jednog i drugog. U meni naviru razočaranje i prigušeni bes. Bes prema njemu, ali sam više bila besna na sebe što se nisam suočila sa činjenicom da kada neko izbegava neku temu, to uglavnom čini s razlogom. „Mislim da ću da idem kući“, kažem nakon dužeg ćutanja, u nadi da moja izjava neće biti shvaćena kao samosažaljenje ili manipulacija, dve karte koje nikada ne pobeđuju u vezama – naročito ne sa nekim kao što je Piter. „Ma daj. Stvarno?“, pita Piter, sa primesom predaje u glasu u kome sam se nadala da ću čuti navaljivanje. Uvek se tako kontroliše, tako je odmeren, i mada mi se obično dopada ta osobina, sada me je nervirala. Naglo zastaje, okreće se i zagledan u mene hvata me za obe ruke. „Da. Stvarno sam umorna“, lažem, povlačeći svoje ruke iz njegovih. „Merijen. Nemoj to da radiš“, jedva da protestuje. „Ništa ne radim, Pitere“, kažem. „Samo sam htela s tobom da


razgovaram.“ „Dobro“, kaže, skoro kolutajući očima. „Hajde da razgovaramo.“ Gutam svoj sve manji ponos i osećajući se sićušno, kažem: „Dobro. Dakle... možeš li sebe da zamisliš ponovo u braku? Ili da imaš još jedno dete?“ On uzdiše, počinje da govori, zastaje, pa opet pokušava. „Ništa mi u životu ne nedostaje, ako je to ono što me pitaš. Imam Ejdana. Imam tebe. Imam svoj posao. Život je dobar. Zaista dobar. Ali ja te zaista volim, Merijen. Obožavam te. Ti to znaš.“ Očekujem više, misleći kako bi lako mogao da me zadovolji jednim neodređenim obećanjem: Ne znam šta tačno mogu da zamislim, ali tebe vidim u svom životu. Ili: Želim da te usrećim. Ili čak: Ništa nije isključeno. Nešto. Bilo šta. Umesto toga, on me bespomoćno gleda u trenutku kada se pojavljuju dva taksija, jedan za drugim, slučajnost kojoj pripisujem sve vrste značenja. Zaustavljam prvi i na silu se osmehujem stisnutih usana. „Pričaćemo sutra. Važi?“, kažem, pokušavajući da spasim ono što je ostalo od mog imidža snažne, nezavisne žene, pitajući se da li je to samo imidž. On klimne glavom i cmokne me u obraz. Skliznem u taksi i zatvaram vrata, vodeći računa da ih ne zalupim, ali podjednako oprezna da ne susretnem njegov pogled dok se odvajamo od ivičnjaka i krećemo ka mom stanu na Aper ist sajdu. Trideset minuta kasnije, presvukla sam se u svoju najstariju, najudobniju flanelsku pidžamu, samosažaljevajući se skroz-naskroz, kada mi zazvoni interfon. Piter. Srce mi preskače od sramnog, vrtoglavog olakšanja i skoro da trčim do predsoblja. Duboko udišem i pritiskam interfon da otvorim, zureći u vrata kao moj imenjak Šampion dok čeka poštara. Pretpostavljam da ćemo se Piter i ja pomiriti, voditi ljubav, možda čak praviti planove. Ne trebaju mi prsten ni obećanje o bebi, reći ću, dokle god znam da misli isto što i ja. Da nas vidi zajedno u životu. Da ne može da nas zamisli razdvojene. Kažem


sebi da to nije mirenje sa situacijom – suprotno je – to je ono što činite za ljubav. Ali nekoliko sekundi kasnije, vidim da ispred mojih vrata nije Piter, već mlada devojka oštrih crta, uskog lica i male, špicaste brade. Vitka je, bleda i gotovo lepa – barem mislim da će biti za nekoliko godina. Obučena je kao tipična tinejdžerka, sve do njenog prevelikog ranca i znaka mira na ogrlici, ali ima uzdržan stav, što mi govori da nije sledbenik tog stila. „Zdravo“, kažem, pitajući se da li se izgubila ili ima pogrešnu adresu ili nešto prodaje. „Mogu li da ti pomognem?“ Nakašlje se, premešta težinu s jedne na drugu nogu i pita slabašnim, promuklim glasom: „Vi ste Merijen Koldvel?“ „Da“, kažem, iščekujući. „Ja sam Kirbi Rouz“, napokon kaže, stavljajući dugu, prljavoplavu kosu iza ušiju, koje su malo veće ili, ako ništa drugo, pod nesrećnim uglom postavljene u odnosu na glavu, odlika koju suviše dobro poznajem, a onda spušta pogled na svoje pohabane crne čizme. Kada nam se oči ponovo sretnu, primetim njihovu karakterističnu boju – plavosive oivičene crnom – i u tom trenutku tačno znam ko je i zašto je došla. „Jesi li?...“ Trudim se da završim rečenicu, ali ne mogu ni da udahnem ni da izdahnem, a kamoli da govorim. Brada joj drhti dok klima glavom jedva primetno, onda briše dlanove o farmerke, iscepane na levom kolenu. Stojim zaleđena, očekujući reči koje sam zamišljala i kojih sam se bojala, užasavala i o njima sanjala poslednjih osamnaest godina. Onda, baš dok mislim da će mi srce koje ludački lupa eksplodirati, napokon čujem da ih izgovara: „Mislim da si ti moja majka.“


2

14. jul 1995.

B

io je to najtopliji dan zabeležen u istoriji Čikaga, živa je dostigla 41 stepen, a toplotni indeks je prelazio 50 stepeni, što je i danas rekord, gotovo dve decenije kasnije. Jedina tema razgovora bio je toplotni talas, koji je odneo sedam stotina pedeset života i tako postao glavna vest, veća od krize u razoružanju Irana, rata u Bosni i poslednjeg nastupa grupe Grejtful ded na stadionu Soldžer fild – barem na B96, mom jedinom izvoru vesti kada sam imala osamnaest godina. Tog užarenog jutra, dok sam se izležavala pored našeg bazena u belom bikiniju koji sam naručila iz kataloga Viktorijas sikret, uključila sam emisiju Kevin i Džo-Bo i slušala njihovo šegačenje na račun vrućine zbog koje se ljudi čudno ponašaju: zaljubljuju se, izvršavaju zločine, trče ulicama nagi. Očigledno je bilo da se šale, onako kako to rade di-džejevi, ali kad se osvrnem na to, stvarno verujem da je temperatura bar delimično bila kriva za ono što se kasnije te noći desilo u kući moje najbolje drugarice Džejni. Da bi sve bilo drugačije u bilo koje drugo godišnje doba ili čak da je bio normalan letnji dan. Bilo je, naravno, i drugih faktora, kao što je alkohol, dežurni krivac za svakoga, a naročito četiri čaše hladnog vina od jagode „buns farm“ koje sam popila na prazan stomak. Tome treba dodati i intenzitet emocija koje potiču od varljivog leta stišnjenog između završetka srednje škole i ostatka vašeg života, vrhunske dosade u vašem rodnom gradu i trunke loše sreće – ili dobre, u zavisnosti od toga koga pitate. I naravno, završni sastojak: sam


Konrad Najt. Konrad izbliza i u stvarnosti nije bio moj tip, ali je poprilično bio svačiji tip izdaleka i u fantaziji, a ja svakako nisam bila imuna na njegove zavodljive plavosive oči, tamnu kosu dugu taman koliko treba i jagodice koje je Džejni nazvala „epskim“ mnogo pre nego što je ova reč počela prekomerno da se koristi. Delovao je tajanstveno i pomalo opasno, što je bio imidž koji su neka deca pokušavala da neguju – ali je samo Konrad to postizao prirodno. Imao je tetovažu na podlaktici – pričalo se da su to inicijali njegove majke i datum saobraćajne nesreće u kojoj je poginula. Pušio je cigarete koje je sam zamotavao, vozio stari crni mustang i pevao u garažnom bendu u centru grada. Nekoliko devojaka sa lažnim ličnim kartama, koje su išle da ga gledaju, upoređivale su njegov glas sa glasom Edija Vedera i zaklinjale se da će jednog dana biti poznat. Njegov otac, penzionisani glumac, koji je igrao u televizijskoj sapunici koja se više nije emitovala i u reklami za lek protiv gorušice koja se i dalje prikazivala, povremeno se vraćao u Los Anđeles zbog audicija i odvodio Konrada sa sobom na duže vreme. Uprkos izostancima iz škole i ne baš dobrim ocenama, delovao je pametno i iskusno – ili bar kao da je duboko ravnodušan prema društvenom poretku srednje škole, što mu je davalo auru sofisticiranosti. Ukratko, nije bio ni nalik učtivim sportistima sa kojima sam izlazila u srednjoj školi – uostalom, nije bio ni nalik meni – ali ne dramatično, kao da pripadamo dvema zaraćenim stranama, nego samo zbog toga što nam se putevi nikada nisu ukrstili. Povremeno smo se pozdravljali kada se sretnemo u hodniku, ali u stvari nismo razgovarali još od osnovne škole. „Merijen Koldvel“, izjavio je Konrad kada sam naletela na njega u Džejninom dvorištu. Kada se pročulo da su joj roditelji van grada, bar polovina Glenkoa došla je na žurku. Delovao je bezizražajno, mada mi je nešto u njegovim očima govorilo da ćemo imati važan razgovor. „Zdravo, Konrade“, rekla sam, samosvesno se njišući uz zvuke pesme I Will Remember You Sare Meklohlan koja je dopirala iz radio-kasetofona kroz prozor Džejnine spavaće sobe na spratu. Delimično mi se osmehnuo, a onda, kao da nastavlja dugačak razgovor,


izgovorio reči koje će mi odzvanjati u godinama koje slede. „Možeš da bežiš, ali ne možeš da se sakriješ.“ Dok je ispijao gutljaj iz konzerve ’doktor pepera’3, ispitivala sam njegov potiljak i udisala miris njegove kože – mešavinu kedra, soli i parfema Eternity Kelvina Klajna. „Ko beži?“, rekla sam. „I šta ti radiš na ovakvoj žurci?“ I sad se namrštim kada se setim tog pitanja. Mogla sam da kažem i žurka sa „popularnim društvom“, kakve sam, oboje smo znali, stalno posećivala. „Tražio sam te“, rekao je dok su mu oči sijale onoliko koliko to mogu svetle oči. Pogledala sam okolo, pretpostavljajući da se šali i očekujući njegove drugare iz grupe ili njegovu devojku kako se vraća iz toaleta. Nikada je nisam videla – išla je u drugu školu – ali ih je Džejni jednom prilikom videla zajedno u tržnom centru i rekla da je kopija Kejt Mos, sve do ciganskog topa, duge, cvetne suknje i anatomskih sandala. „Pa, izgleda da si me našao.“ Nasmejala sam se, osećajući se smelije nego obično dok sam dodirivala njegovu podlakticu, baš na mestu gde su bili brojevi ispisani crnim mastilom, kao Brajevo pismo na njegovoj koži, shvativši da ne samo da je bio sam već i sasvim trezan. „Pa, kako si?“ Bacio je pogled na goli zglob, tamo gde bi bio sat da ga je nosio. „Proteklih šest godina?“ „Šest godina?“, upitala sam, a onda ga podsetila da smo zajedno išli u školu od četvrtog razreda. „Otkako smo poslednji put razgovarali“, rekao je provlačeći prste kroz kosu, talasastiju nego obično od vlage koja je bila toliko gusta da sam imala osećaj kao da gazimo vodu. „Mislim, stvarno razgovarali. Bili smo u autobusu i vraćali se sa izleta.“ „Iz Šeda“, rekla sam, klimajući glavom, prisećajući se putovanja do akvarijuma u šestom razredu – a posebno vožnje autobusom nazad do škole. Konrad se nasmešio i za trenutak je nestao njegov pribran stav. Izgledao je kao da opet ima dvanaest godina, i to sam mu i rekla.


Široko se osmehnuo i rekao: „Dala si mi pola tvog ’tviksa’ i rekla mi da želiš da budeš pomorski biolog.“ Nasmejala sam se i prevrnula očima. „Da... Više ne želim da budem pomorski biolog.“ „Znam“, rekao je. „Ideš na Mičigen, a zatim na filmsku akademiju, pa onda u El-Ej ili Njujork gde ćeš da uradiš velike stvari i postaneš poznata. Sledeća Nora Efron ili... dobro, to je jedina rediteljka koju znam.“ Iznenađeno sam ga gledala dok nije odao svoj očigledan izvor. „Godišnjak. Sećaš se? Planovi za budućnost?“ Pokazao je znake navoda u vazduhu, jasno ismevajući ovu tradiciju. „Tačno“, rekla sam, misleći kako mora da je znao da sam proglašena za osobu koja će „najverovatnije uspeti“ – baš kao što sam ja znala da je on bio onaj sa „najlepšim očima“. „A kakvi su tvoji planovi?“, pitala sam, a nešto mi je govorilo da je upitnik u godišnjaku ostavio prazan, dok se nisam setila njegovog odgovora u četiri reči: Smatrajte da sam otišao. Pitala sam ga šta je time mislio, a on mi je rekao: „Samo da se gubim odavde. To je sve.“ „Znači ništa... određenije?“, pitala sam misleći, naravno, na koledž. Što se u mojoj glavi i u krugu mojih prijatelja prosto podrazumevalo. „Ne“, rekao je, ispijajući i poslednju kap ’doktor pepera’. Zgužvao je limenku jednom rukom i bacio je u obližnju korpu. „Osim da te večeras poljubim. I verovatno i sutra uveče. I ako ne budeš pažljiva... možda čak i noć kasnije.“ Zadrhtala sam, iako mi je znoj curio niz leđa, i odlučila da mu to dopustim. Ili tačnije, priznala sam sebi da neću moći da kažem ne. Ali sam se pretvarala da u potpunosti vladam sobom, nameštajući svoj dugi, plavi konjski rep, jer je vlaga imala suprotan efekat na moju ravnu, sada opuštenu kosu. „A zašto bi to uradio?“, pitala sam, a srce mi je lupalo kad sam ga stidljivo pogledala. „Zato što mi se sviđaš.“ Reč je bila prava dečja, ali ju je izgovorio tako da drugačije zvuči.


„Od kada?“, rekla sam dok mi je glas bio jači od kolena. „Oduvek. Od prvog dana.“ Rekao je to hladno, kao da mi saopštava beznačajnu informaciju kao što je doba dana ili temperatura – koja je verovatno i dalje bila visoka jer spuštanje noći nije donelo olakšanje od zapare i vreline. Onda je izrecitovao spisak sećanja, odagnavši i najmanju sumnju u njegovu iskrenost, ako ne i u njegove motive: lokaciju mog ormarića u poslednje četiri godine; ožiljak na mom levom kolenu koji je proučavao kad god sam u školu dolazila u suknji; ljubičastu haljinu koju sam nosila na školskoj igranci, svilene cipele ofarbane da se slažu. „Ne sećam se da si ikada išao na ples“, rekla sam, bez daha. „Nisam“, odgovorio je, neprestano me gledajući. „Video sam fotografiju u ormariću onoga kako beše.“ Zurila sam u njega, sećajući se kako sam je zalepila u ormarić mog dečka, baš iznad dosadne fotografije Rebeke Romijn i Endži Everhart kako se izležavaju na plaži u časopisu Sports ilustrejtid, izdanju sa kupaćim kostimima. „Tod“, rekla sam. „Da. On“, rekao je kolutajući očima. „Raskinuli smo“, izjavila sam. „Znam. Bilo je vreme.“ „Šta je sa tvojom devojkom?“ „I mi smo raskinuli“, rekao je. „Kakva slučajnost.“ Prišao mi je još jedan korak i počeli smo lagano da plešemo uz pesmu Šade, njegova ruka na mojim leđima, njegov dah na mom uhu, upečatljiv miris trave koji je lebdeo i išao prema nama. Nekoliko minuta kasnije, naočigled mnogih, ušli smo unutra, ugnezdili se u ugao garniture od tvida u Džejninoj dnevnoj sobi, dok su svuda oko nas kružila znojava tela. Duže od sat vremena sedeli smo zajedno, vodili lagani razgovor koji je ipak delovao teško. Između nas se osećao elektricitet, neko novo otkriće, ali i duboka prisnost – ona koja postoji kada sa nekim odrastate, susrećete se u istim hodnicima, dan za danom. Pitala sam se zašto nikada pre nismo ovako razgovarali – a opet sam tačno znala zašto. „Hajde da nađemo neko mirnije mesto“, rekao je u jednom trenutku,


nakon prvog zatišja u našem razgovoru. Klimnula sam glavom i povela ga u hodnik, pa uz stepenice, a onda niz hodnik do spavaće sobe Džejninih roditelja, pored znaka koji je postavila, a na kome je pisalo: NE ULAZI!!! Više nismo govorili, oboje nervozni i napeti, dok smo zaključavali vrata, ljubili se, skidali odeću i onda se zavukli pod pokrivače na velikom bračnom krevetu sa baldahinom. U jednom trenutku spustio se na pod, pronašao svoje farmerke i izvukao novčanik iz zadnjeg džepa. Znala sam šta radi i pre nego što je, saplićući se u mraku, izvadio četvrtasto pakovanje od folije. Zatvorila sam oči, puštajući da se sve odvija, čekajući ga, želeći ga. Šta se dalje desilo predvidljivo je, osim što nikada nije u potpunosti predvidljivo kada se tebi dešava, prvi put, nakon što si prethodno stotinu puta ranije rekla ne. Pomislila sam na sve one prilike u kojima sam sa Todom bila tako blizu, pokušavajući da sada odredim razliku, zaključivši da se sve svodi na želju koju nikada pre nisam osetila. Želju toliko jaku da sam je osećala kao potrebu. „Da li si sigurna?“, pitao me, iako smo skoro prošli tačku bez povratka. Zagledala sam se u njegove oči, a onda u plafon, osećanja su mi stvarala vrtoglavicu, ventilator je zujao iznad nas, a ja pokušavala da donesem konačnu odluku dok je Konrad istrajno ležao na meni, disao, čekao. U glavi mi je bila zbrka, moje misli nepovezane i zamagljene – a ipak i neverovatno jasne. Rekla sam sebi da postoji rizik, da bih mogla da zažalim ujutro, ako ne i ranije. Rekla sam sebi da se možda samo pretvara da mu se dopadam – da me samo koristi da bi sa mnom spavao, da sam sigurno samo jedna od mnogih. Rekla sam sebi da to ne rade devojke kao što sam ja, a posebno ne sa nekim kao što je on. Ali odgovor je i dalje bio potvrdan. Uz svaki otkucaj mog srca, čula sam da. I onda sam to naglas rekla, netremice ga gledajući, tako da ne bi bilo greške u mojoj odluci. Toplota, požuda i alkohol na stranu, tačno sam znala šta radim – da sam napravila neizbrisiv, neopoziv izbor. Znala sam to dok sam osećala kako polako ulazi u mene, oklevajući nekoliko sekundi pre nego što se povukao da stavi kondom i ponovo počne. I znala sam da sam se zauvek promenila.


Ipak, u toj mirnoj, omamljujućoj bezbrižnosti, nisam ni slutila šta će uslediti. Nisam ni sanjala da će to biti išta osim jednog trenutka u vremenu. Priča iz mladosti. Poglavlje iz tog leta. Talas vreline sa početkom, sredinom i konačnim krajem.


3

Kirbi

Z

ovem se Kirbi Rouz i ja sam usvojena.

Ne želim da ovo zvuči kao ispovest na sastanku Anonimnih alkoholičara, iako ponekad ljudi to tako shvataju, kao da je to nešto zbog čega treba da pruže podršku. Ja samo mislim da su to dve osnovne činjenice o meni. Baš kao što ne možete da odredite trenutak kada ste naučili svoje ime, tako ni ja ne mogu da se setim kada sam prvi put čula priču mojih roditelja o iznenadnom telefonskom pozivu kojim je najavljeno moje rođenje i vesti da ću biti njihova u roku od sedamdeset i dva časa. Trebalo je samo da se odvezu u Čikago (kratko putovanje od južnog dela grada, Sent Luisa, kraja u kome su oboje odrasli i živeli i dalje), potpišu neke papire i pokupe me u bolnici. Trebalo je samo da kažu da. Bio je 1. april i moja majka je na trenutak pomislila da je reč o šali, dok samu sebe nije uverila da niko ne bi mogao da bude toliko okrutan da zbija takve šale sa parom koji već više od deset godina, gotovo od dana kada su se venčali, pokušava i želi, čeka i moli se da dobije bebu. Moj otac je bio električar, moja mama administrativni pomoćnik u velikoj advokatskoj firmi u gradu, tako da su pristojno zarađivali, ali nisu mogli da priušte nikakve skupe klinike za lečenje steriliteta. Umesto toga, odlučili su se za usvajanje – držeći se prvo domaćih katoličkih agencija, da bi zatim postepeno počeli da se registruju u svakoj organizaciji u bilo kojoj zemlji koja bi možda za njih imala bebu. Kina. Rusija. Kolumbija. Sumnjivi


advokati. Nije im bilo bitno; samo su hteli bebu. I tako, naravno da je moja majka preko telefona uzviknula „da“ pre nego što je išta znala o meni. Zatim, kada se moj otac javio na drugi telefon, gospođa koja je pozvala mirno je saopštila da sam zdrava devojčica teška dva kilograma i osamsto grama, četrdeset osam centimetara dugačka, sa velikim plavim očima i glavom prekrivenom paperjastom kosicom. Rekla je da imam dobar apetit i blagu narav. Nazvala me je „savršenom“ – i rekla im da su oni srećnici koje je agencija izabrala među stotinama parova koji su čekali na usvajanje. „Čestitam“, rekla je. „Uskoro ćemo se videti.“ Moji roditelji su spustili slušalice, plakali, grlili se, a zatim se smejali kroz još više suza. Onda su požurili u prodavnicu Bebe smo mi, kao što se ljudi sjure u samoposluge pre mećave. Kupili su majušnu ružičastu odeću i krevetac i sedište za auto i igračaka i lutaka više nego što sam ikada mogla da se nadam da ću imati, a onda su došli kući i pretvorili maminu sobu za šivenje u dečju sobu boje lavande i žutu. Sutradan su se odvezli u Čikago i smestili u hotel u blizini bolnice Nortvestern memorijal. Morali su da sačekaju još tri dana da bi me upoznali, ali nijedno od njih nije spavalo duže od po nekoliko minuta, iako su znali da je to poslednji put, pred duži period, da mogu dobro da se odmore. U međuvremenu, razgovarali su o imenima za bebu; majka se odlučno zalagala za njeno devojačko prezime, Kirbi. Moramo prvo da je vidimo, insistirao je otac. Morala sam da izgledam kao Kirbi – kakav god je to izgled bio. Moj tata obično odatle nastavlja priču i kaže mi kako se posekao dok se brijao, da su mu se ruke tresle toliko da je gotovo dozvolio mojoj mami da vozi do bolnice, što nikada ne čini jer ona grozno vozi. Onda prelazi dalje na papire koje su na brzinu potpisali i na trenutak kada se gospođa iz agencije vratila sa bebom – sa mnom – umotanom u ružičasto vuneno ćebence. „Upoznajte vašu ćerku“, rekla je gospođa i predala me mojim roditeljima. „Draga moja, ovo su Lin i Art Rouz. Tvoji roditelji.“ To je oduvek bio moj omiljeni deo priče. Kada su me prvi put držali u


naručju, dugo gledali moje lice, osetili toplinu moga tela na svojim grudima. „Ima tvoj nos“, našalio se moj tata i onda me proglasio za Kirbi. Bio je to trenutak, rekli su mi, kada smo postali porodica. Kažu da je to bilo pravo čudo, ništa drugačije od trenutka kada se pojavila Šarlota, moja mala sestra, koja je na njihovo iznenađenje začeta ubrzo pošto su me usvojili. Jedina razlika, kako je to moja majka volela da kaže, bila je ta da je ništa nije bolelo kada je mene upoznala. To je došlo tek kasnije. Dok sam odrastala, čula sam ovu priču milion puta, zajedno sa svim sentimentalnim porukama o usvajanju, poput one koja je uramljena godinama stajala u mojoj sobi: „Nisi telo moga tela, niti kost moje kosti, ali nekim čudom ipak si moja. Nikada ne zaboravi ni za tren, nisi rasla pod mojim srcem, već u njemu.“ Znala sam koje su slavne ličnosti usvojile bebe, i što je još važnije, ko je bio usvojen: Stiv Džobs, dvojica predsednika, uključujući Bila Klintona (koji je bio u Beloj kući kada sam se ja rodila), dve prve dame, Fejt Hil i Tim Mekgro (koji su, igrom slučaja, bili u braku – zar to nije kul?), Deril Mekdenijels iz grupe Run DMC i, kako je moja majka ponekad isticala, Mojsije i Isus. Ipak, uprkos tome što sam u potpunosti kapirala moje usvajanje, nisam mnogo razmišljala o biološkoj majci, a još manje o biološkom ocu. Kao da su njih dvoje bili epizodisti u čitavoj drami, potpuno nebitni, osim njihovog neophodnog doprinosa za malo DNK. A ja se svakako nikada nisam osetila odbačeno što su me napustili. Moji roditelji ništa nisu znali o mojoj biološkoj majci, ali su uvek sa sigurnošću objašnjavali da me ona nije „napustila“ niti me se „odrekla“ – već da je za mene imala plan, najbolji koji je mogla da smisli u situaciji u kojoj se našla, ma kakva da je ona bila. Razmišljajući o tome, mislim da su verovatno samo sledili savete iz nekog priručnika za usvajanje, ali u to vreme ja sam to prihvatila i verovala da je tako. Ako ništa drugo, bilo mi je žao nje jer sam verovala da je ona bila na gubitku, a ne ja. U stvari, mimo prolazne znatiželje prvi put sam se zaista zainteresovala za nju u petom razredu kada smo za predmet poznavanje društva istraživali naše porodične pretke. Ja sam svoj referat napisala o Irskoj, kao i


mnoga deca u mom razredu, objašnjavajući da su preci mog oca došli iz Golveja, a moje majke iz Korka. Naravno da sam znala da oni nisu bili zaista moja porodična loza ili moji preci – i to sam jasno stavila do znanja u referatu. Većina je znala da sam usvojena, jer sam u istoj školi bila još od obdaništa i to nije bilo ništa posebno, samo jedna od onih sitnih zanimljivosti, kao kad imate fleksibilne zglobove ili identičnog blizanca. I tako sam hladno obavestila odeljenje da ništa ne znam o svojoj biološkoj majci osim da je iz Čikaga. Nisam znala njeno ime, nikada nismo videli njenu sliku, ali na osnovu moje plave kose i plavih očiju, pretpostavljala sam da je iz Skandinavije – tačnije iz Danske, možda zato što sam sladokusac i zato što mi se dopadalo kako to zvuči. Činilo se da je ova teorija zadovoljila drugare iz odeljenja, izuzev dosadnog Gerija Raska, koji je podigao ruku i bez čekanja na dozvolu da govori, pitao da li sam ljuta na majku i da li sam ikada planirala da je nađem. Zamislivši lovca na glave sa puškom i nekoliko lovačkih pasa, razmenila sam pogled sa najboljom drugaricom, Belindom Grin. Onda sam se nakašljala i mirno odgovorila: „Ja već imam majku. I ne, nisam ljuta ni na koga.“ Posejano je zrno sumnje. Možda bi trebalo da budem ljuta; jasno je da bi drugi bili – barem Geri bi. Nastavio je da me znatiželjno ispituje. „Da li bi mogla da je nađeš ako bi htela? Možda sa privatnim istražiteljem?“ „Ne. Čak ne znam ni kako se zove. Pa kako bih mogla da je nađem?“, rekla sam, misleći na sve one žene koje mora da su se porodile u mojoj bolnici u Čikagu 1. aprila 1996. Završivši sa referatom, sela sam i nastavila da slušam o italijanskom poreklu Debi Talijerko. Ali do kraja časa i čitavog tog dana u školi nisam mogla da se oslobodim misli o svojoj biološkoj majci. Još nisam želela da je pronađem, ali sam se stalno pitala postoji li ikakva šansa da to mogu. I tako, tog dana, dok smo večerali, tokom dosadnog razgovora o nedavno usvojenom štenetu jorkširskog terijera Galagerovih i tome kako stalno gricka njihovu bebu i da zaista treba tom psu da pokažu ko je gazda, ćutke sam uvežbavala pitanje koje mi je Geri postavio, na neki način očekujući da to nije nešto o čemu bi moji roditelji, posebno majka, želeli da razgovaraju. Jedno je kada to oni pomenu u kontekstu njihovih molitvi


za koje su želeli da budu uslišene; znala sam da će biti potpuno drugačije kada se ja usredsredim na nju. „Zašto su uopšte uzeli jorkširskog terijera? Trebalo je da izbave psa“, rekla je Šarlota, milosrdni ljubitelj životinja. „Mislim, tako se spasava jedan život.“ Odjednom sam se i sama osećala kao zbrinuti pas, potpuna budala, jer povremeno sipam sos A.1 na krmenadle, što je navika koju sam pokupila od mog oca, koji ga stavlja na sve, uključujući i kajganu. „I tako, danas sam imala taj referat o mojim precima“, počela sam. „I, hmm... I iskrsla je tema mog usvajanja.“ Majka je zurila u mene, žvakala, gutala, iščekivala. „I, u svakom slučaju, pitala sam se... da li postoji bilo koji način da pronađem svoju biološku majku? Ako bih to htela? Mislim, da li uopšte znamo kako se zove?“ Odmah sam znala da je postavljanje ovog pitanja bila greška. Vazduh je bio ispunjen napetošću i majka je počela da trepće da bi sakrila suze. Suze! Zbog glupog pitanja. U međuvremenu, Šarlota je gledala u svoj tanjir sa osećanjem krivice koje joj se ogledalo na licu, dok je otac navukao svoj tmurni izraz popovanja, onaj koji je imao kada je mojoj sestri i meni održao veliki govor o „nekorišćenju droga“. Umesto da odgovori na pitanje, rekao je: „Dakle. To je prilično ozbiljna tema.“ „Nije toliko ozbiljna“, rekla sam. „Pa, sigurno da jeste“, rekao je. „I važna je. Vrlo, vrlo važna. Mislim, ako je tebi važna, važna je i nama. Je l’ tako, Lin?“ „Ja ne želim da je pronađem ili tako nešto“, uzmicala sam. „Samo sam htela da znam da li bih mogla. Bogo moj.“ „Ne pominji Njegovo ime uzalud“, rekla je moja majka. Rekla sam joj da nisam kazala ni Bože ni Isuse, boreći se da savladam potrebu da je pitam misli li da ću zbog toga otići u pakao. Šarlota se svemu smejala i ja sam joj se osmehnula. Bez obzira na to koliko mi je išla na živce, volela sam da zasmejavam sestru. Onda sam ponovo pogledala majku i promrmljala: „Mislim, ni


najmanje mi nije stalo do nje. Verovatno bih je mrzela.“ Majci je laknulo, dok je otac rekao: „Nemoj tako da pričaš. Uradila je hrabru stvar. Uradila je ono što je najbolje za tebe.“ „Štagod“, rekla sam, rizikujući. Bila je to jedna od najomraženijih reči mojih roditelja. „Nije to ništa naročito.“ Otac je navaljivao. „Želiš li da je pronađeš, Kirbs?“ „Već sam vam rekla da neću!“ Klimnuo je glavom, očigledno objašnjava kako je Hartstrings, usvajanje, u dokumentima imala majci kada napunim osamnaest upoznam.

mi ne verujući, i nastavio pažljivo da agencija koja je organizovala moje odredbu koja mi omogućava pristup godina, ukoliko budem želela da je

„Pristup?“, rekla sam što sam ležernije mogla. „Ako želiš da stupiš u vezu s njom, agencija će ti dostaviti informacije“, rekao je moj otac. „Pod pretpostavkom da su u evidenciji njeni sadašnji podaci. Pristala je na ovu odredbu i shvatila da bi to bila tvoja odluka, a ne njena. Trenutno ona nema nikakve informacije ni o tebi ni o nama, niti će joj ikada biti date. I“, rekao je, podižući obrve kao da se sprema da istakne nešto važno, „njoj je ovo odgovaralo.“ Drugim rečima, nije želela da me nađe, pa zašto bih ja onda želela da pronađem nju? Slegnula sam ramenima, kao da su mi detalji pravnog sporazuma dosadni. A sebi sam se ćutke zaklela da nikada više neću pomenuti ovu temu, bar ne svojim roditeljima. Ali od tog dana postala sam zainteresovana za usvajanje kao nikada ranije, veoma svesna priča o usvojenoj deci koja su pronašla biološke majke i obrnuto. Živela sam za televizijske emisije koje su organizovale ponovno okupljanje, učvršćeno emocionalnim pričama. Ponekad bi bilo osećanja krivice i kajanja, ponekad gneva, a obično složene mešavine emocija. Povremeno su u pitanju bili dramatični zdravstveni problemi – ili u nekoliko retkih slučajeva, ubistvo, misterija ili kidnapovanje. Pamtila sam anegdote i pitala se kakva je priča moje majke. Nikad o njoj nisam razmišljala kao o drugoj majci, više kao o dalekoj rođaki, o davno izgubljenoj tetki koja se bavi nečim mnogo zanimljivijim (nadala sam se)


od bilo koga u mom životu. Možda je muzičar, ili direktor, ili hirurg, ili misionar u nekoj zemlji Trećeg sveta. Nisam osećala gorčinu i ozlojeđenost ili napuštenost, samo sve veću radoznalost i imala povremenu, prolaznu, romantizovanu ideju o tome ko bi mogla da bude – i šta bi to značilo za mene. Duboko u sebi, osećala sam da je ona deo mene koji nedostaje – i pitala sam se da li i ona misli isto. I dalje sam nepokolebljivo ostajala pri tome da ne želim da je nađem, ali sam isto tako počela da verujem da nikada neću upoznati sebe ako to ne učinim. Sva ova osećanja samo su se pojačavala dok nisam ušla u srednju školu „Biskup Djuburg“ i shvatila koliko se izgubljeno osećam. Nisam imala pravi identitet i kao da nigde nisam pripadala – čak ni mestima na kojima sam se nekada osećala prijatno. Napustila sam odbojkaški tim, izbegavala misu i sve u vezi s našom parohijom, i potpuno zapustila školske obaveze. Čak sam osetila da se udaljavam od Belinde. I dalje smo bile najbolje drugarice, ali nisam mogla da podnesem koliko je opsedaju svakih sto grama koje dobije na težini, momci koji nisu imali nikakvih kvaliteta, a najgore od svega, Braća Džonas i drugi jezivi bendovi u Diznijevom pakovanju. Mogla sam da oprostim mnoge stvari, ali loš ukus za muziku nije bila jedna od njih. Za kratko vreme, počela sam da se družim sa novom grupom dece za koju sam mislila da imaju ista osećanja kao i ja, ili bar isti ukus za muziku. Ali ispostavilo se da su još veći lažnjaci od popularnih, da provode sate na usavršavanju svog emo imidža, slušajući opskurne alternativne bendove za koje niko nikada nije čuo (i kojih bi se odmah odrekli čim bi ih i neko izvan grupe „otkrio“), troše bogatstvo u Hot topiku i Urban autfitersu da bi izgledali kao da su bili u prodavnicama polovne robe, a što je najgore, crtaju lažne ožiljke na zglobovima i lažu da su pokušali da izvrše samoubistvo. Odlučila sam da bih radije da visim sa Belindom nego sa gomilom pozera – jer je ona, ako ništa drugo, bila autentična u svom potpunom nedostatku dobrog ukusa (čak sam i ja morala da priznam da je bilo zabavno s vremena na vreme pevati pesmu Keli Klarkson naglas i s oduševljenjem). Ipak, uglavnom sam samo želela da budem sama sa svojim mislima i muzikom. U stvari, muzika – dobra muzika – bila je jedna


od retkih stvari koje su garantovano mogle da me usreće. Na veliko razočaranje mojih roditelja, koji su smatrali da je svež vazduh sinonim za bilo kakav vazduh, sate sam provodila u svojoj sobi, slušajući ploče, pišući pesme, pevajući (kad nikoga nije bilo kod kuće da me čuje) i svirajući bubnjeve. Odabrala sam ih u šestom razredu kada mi je profesor muzičkog rekao da su instrument koji se najteže nauči da svira, i mada sam odavno napustila bend, bubnjevi su jedina stvar koju nikada nisam ostavila. U stvari, sve vreme sam ih svirala i štedela svaki dolar koji sam zaradila pakujući namirnice kod Šnaka, dok nisam mogla da priuštim da sa mog prvog kompleta junior Ludvigovih bubnjeva pređem na ludi komplet Pearl Masters MCX od najbolje javorovine ofarbane svetlucavo sjajnom crnom bojom. To je bila najslađa stvar koju sam ikada videla, i nekoliko noći nakon što sam ih kupila, držala sam ih pored kreveta kako bih mogla da spavam odmah pored njih i ugledam ih čim ujutro otvorim oči. Roditelji su mi povlađivali, pretvarajući se da shvataju moju opčinjenost bubnjevima. Otac mi je čak za rođendan kupio osamnaestoinčne činele Sabian HHX Evolution Crash koje je sam pronašao, što je od njega bilo superkul. Ali bilo mi je jasno da bi oboje više voleli da radim nešto malo normalnije i društvenije. Ili, ako ništa drugo, da nađem neki tiši hobi. Činilo se da me poštuje i prihvata jedino gospodin Tali, naš školski savetnik, koga sam bila dužna da posećujem zbog loših ocena i činjenice da, kako su svi govorili, nisam ispunila očekivanja s obzirom na svoje sposobnosti, Pravila sam se da se nerviram kada su stizali savetnikovi pozivi, ali sam potajno volela da provodim vreme u njegovoj kancelariji, iako me je stalno gnjavio da pevam u školskom liturgijskom horu, pridružim se simfonijskom ili džez orkestru ili barem da sviram udaraljke u našem srednjoškolskom mjuziklu. (Nema šanse – ništa od toga.) Gospodin Tali je bio mlad, zabavan i zgodan, sa svetlosmeđim očima i rupicama na obrazima koje su se videle čak i kada se nije smejao. A što je mnogo važnije od njegovog izgleda i zabavnosti, on je bio jedini član nastavnog kadra – i jedina odrasla osoba uopšte – koji je izgleda zaista shvatao da je biti tinejdžer generalno bezvezno i da to sigurno nije najbolji period nečijeg života, kako su moji roditelji uvek govorili da bi trebalo da bude i kakav je izgleda bio za Šarlotu. Pod pritiskom, čak sam uspevala da


ga nateram da prizna da su neka naša školska pravila preterana, kao što je zahtev da svaki čas počinje molitvom (mada je i on sam završio istu školu i tvrdio da ću jednog dana biti ponosna na nju i ako se usredsredim, ovo mesto može da bude odskočna daska za nešto veliko, kao što je i bila za osnivača Tvitera Džeka Dorsija). Ali bez obzira na to što je bio kul, nikada se pred njim nisam u potpunosti otvorila. Verovala sam da me voli, ali sam bila svesna da je plaćen da ima razumevanje – i zato, za svaki slučaj, nisam htela da mu priznam koliko se iznutra osećam usrano. S tim u vezi, prilikom jedne posete savetniku zbog moje neprelazne ocene iz hemije, pomenuli smo moju sestru i gospodin Tali mi je uputio direktno pitanje koje se niko pre njega nije usudio da mi postavi: Da li mi je ikada smetalo što sam usvojena, a Šarlota nije? Dobro sam razmislila o odgovoru, sačekala malo duže nego što je potrebno pre nego što sam odmahnula glavom rekavši ne. Pitala sam se da li je to bila istina. Najiskrenije sam mislila da to nije nikakav problem. Šarlota se zbog toga nikada nije pravila važna, niti je to ikada pominjala, a među nama je bilo veoma malo sestrinskog suparništva, što je čudno ako se uzme u obzir da je razlika među nama bila samo jedanaest meseci i jedan školski razred. Ali ipak sam joj zavidela, iako nisam tačno znala zbog čega. Jeste, imala je sjajan stas (ili barem stas, dok sam ja bila mršava, bez grudi i jedva sto pedeset sedam centimetara visoka), klasičnije crte lica i najbolju, gustu, kovrdžavu kosu. Ali ja sam više volela svoje sivoplave oči i plavu kosu od njene mutne smeđe kombinacije. Ona je bila bolja u školi, ali samo zato što je duplo više učila i tri puta više marila. Bila je daleko bolji sportista; ja sam bila osrednja odbojkašica koja se povukla iz juniorske ekipe, dok je ona bila prvoklasan plivač i obarala sve školske, pa čak i gradske rekorde, i već uobičajeno bivala na prvim stranicama Sent Luis post dispača. Na našem trpezarijskom stolu bile su i slike i novinski isečci koji su govorili o Šarlotinom junaštvu u bazenu. Čak ni to me nije uznemiravalo. Nisam imala želju da dvadeset sati nedeljno treniram bilo šta, čak ni bubnjeve, a skakanje u hladan bazen u mračna zimska jutra izgledalo mi je kao bolestan oblik mučenja. Dakle, ako to nisu bili njeno čudesno začeće, njen izgled, pamet ili njene atletske sposobnosti, pitala sam se zašto sam bila ljubomorna,


ponekad čak i želela da budem kao ona. Nisam bila sigurna, ali sam naslućivala da to ima veze s tim kako se Šarlota osećala iznutra. Iskreno je izgledalo da voli ono što jeste – ili je barem imala tu sreću da o tome uopšte ne razmišlja, što je sve zajedno dovodilo do masovne popularnosti. Svi su je znali i voleli, bez obzira na društvo – sportisti, štreberi, narkomani i čudaci – dok sam se ja uglavnom osećala kao stvarno nevidljiva. Jednog posebno lošeg dana u trećem razredu srednje škole, jaz između Šarlote i mene upadljivo se ispoljio. Prvo, nisam prošla test iz američke istorije jedinog dana u nedelji kada nisam uradila ni domaći zadatak. Onda sam dobila menstruaciju po celim kaki pantalonama, što mi je stavljeno do znanja dok sam na tabli pogrešno rešavala problem iz trigonometrije. Treće, čula sam da je Triša Henri započela glasine da sam lezbejka (što ne bi bilo bitno da je istina, iako je bila previše velika neznalica da bi shvatila tu razliku), prosto na osnovu činjenice da sviram bubnjeve. U međuvremenu, Šarlota je izabrana za najomiljeniju u školi. Kao učenica drugog razreda – što je praktično nečuveno u Duborgu. Njoj u prilog ide i to što je bila istinski iznenađena i sasvim skromna dok je od tribina koračala do centra gimnastičke sale gde joj je Set O’Mali, najlepši dečak u celoj školi, bacio petaka i zagrlio je mišićavom rukom oko vrata. Nisam želela da budem na ovom događaju, niti sam htela da me čitavo odeljenje gleda u krvavim pantalonama ili bilo kako drugačije, ali sam osećala tup bol od zavisti što njoj sve tako lako polazi za rukom. Kako je mogla tamo da stoji bez traga zbunjenosti, čak i da maše grupi odvratnih dečaka novajlija koji su zavijali „Šarlota krasota!“ Nije pomoglo ni to što mi je Belinda upućivala saosećajne poglede na skupu uoči sportskog mitinga i pitala me najmanje četiri puta da li sam ljubomorna na svoju mlađu sestru, što je bila direktnija verzija pitanja gospodina Talija. Naravno, trebalo je da se tako osećam, čak i u očima mog savetnika i najbolje drugarice. Kasnije tog dana, prošla sam pored Šarlote u hodniku prepunom srećnih, lepih devojaka. I dalje je nosila crvenu lentu koju je dobila na zboru, preko bele košulje dugih rukava zakopčane do guše i crvenog


kariranog kilta. (Nikada nisam mogla da shvatim kako je na njoj uniforma mogla dobro da izgleda kada sam ja svaki dan izgledala kao govno. A opet, možda je to zato što sam ja obično nosila udobnije i definitivno demodirane polo majice i kaki pantalone.) Pogledale smo se i ona mi se živahno nasmešila, zastavši na trenutak kao da je htela da se odvoji od gomile. Ali nisam joj pružila priliku. Sagla sam glavu i nastavila da hodam. Osvrnula sam se i zagledala dovoljno dugo da vidim da sam povredila njena osećanja, možda čak i oduzela sjaj njenom velikom danu. Umesto da se osećam krivom, osetila sam mračno, sramno zadovoljstvo što sam uspela da joj skinem taj gotovo stalni osmeh s lica. Bilo je to kratkog veka, jer je već iste večeri ponovo bila ona stara vesela devojka, čavrljala je sa majkom u kuhinji kao da su najbolje drugarice. Njih dve su sve vreme bile prisne, ako površne priče kao što su: „kada bi samo pasulj bio tako ukusan kao čokoladni kolač“ i „zar nije Suri Kruz divna?!“ možete da nazovete prisnim, dok su ona i moj otac bili povezani preko njenog plivanja. Malo toga je za mog oca bilo sveto kao sport. Gledala sam ga ispunjenog ponosom svaki put kada su se vraćali s njenih takmičenja, kako napamet zna svaku dosadnu trku, a onda iznova i iznova prepričava detalje. Zato pretpostavljam da je bilo neizbežno da je naši roditelji vole više, ali ne i da govore ono što su mislili: „Zašto ne možeš da budeš bar malo kao tvoja sestra?“ Duboko u sebi, znala sam da nas obe podjednako vole i da je svako favorizovanje bilo zbog toga što im je ona donosila svakodnevna zadovoljstva i što je sa njom sigurno bilo lakše da se živi – ne zato što je bila njihovo biološko dete. Ipak, s vremenom ta činjenica sigurno nije pomogla onome što je u mojoj glavi. Niti činjenica da su svi ličili jedno na drugo. Čak su i moji roditelji mogli da prođu kao brat i sestra, s njihovom atletskom građom, kovrdžavom smeđom kosom i gordim irskim nosevima upotpunjenim malom količinom pegica. Njihove ličnosti takođe su bile slične – svi predodređeni da budu veseli i otvoreni, čak i sa strancima. Sve troje neprestano su govorili o svemu i svačemu i ni o čemu. Mogli su da razgovaraju sa jebenim zidom, dok ja nisam mogla da zamislim ni da ćaskam s nekim iz čista mira, pogotovo ne sa strancem (što je u Šnaku mnogo nerviralo mog šefa, koji je izgleda smatrao da je ćaskanje sa


kupcima dok im pakujem namirnice od presudnog značaja za njihovo uživanje u kupovini). To je samo još jedan primer koji dokazuje zašto sam se osećala kao autsajder. Stvari su krenule nizbrdo u četvrtom razredu, hladni odnosi s roditeljima eskalirali su u otvoreni rat – i verujte mi, moji roditelji nisu bili zastupnici strategije „birajte svoje bitke“. Sa njima je bila borba oko svega. Svađali smo se oko jačine moje muzike (od ajpoda ću ogluveti; moji bubnjevi smetaju komšijama). Svađali smo se oko moje odluke da budem vegetarijanac (nimalo pametno za devojku u razvoju). Svađali smo se zbog moje Fejsbuk stranice (nekako su smatrali da je status „moji roditelji su grozni“ uvredljiv). Svađali smo se zbog moje neuredne sobe (i oko toga da oni, pre svega, ne bi trebalo u nju ni da ulaze). Svađali smo se zbog cigareta i flaše votke koje su „našli“ u mojoj neurednoj sobi (čime su zaradili još jedno ažuriranje statusa, kojim ih upoređujem sa Gestapom). Svađali smo se oko katoličke crkve, mog odlaska na misu, činjenice da sam nevernik (dobro, možda je to bilo samo da bi ih iznervirala – ja jesam kao verovala u Njega). Svađali smo se oko Belinde nakon što su je uhvatili u školi s paketićem trave koji se prodaje za deset dolara (hvala bogu da nisu pronašli moj paketić tokom neustavnog pretresa i zaplene). Svađali smo se zbog obaveze da dođem kući do deset uveče, što sam kršila više u znak protesta zbog toga što je to tako glupo rano nego zato što sam imala nešto zanimljivo da radim (u prevodu: nisam imala ništa zanimljivo da radim i svakako ništa što uključuje dečake – dopadala sam se samo jadnicima). Svađali smo se zbog mojih loših ocena (i još goreg stava). Čak smo uspeli da se posvađamo i zbog mojih šokantno visokih rezultata na prijemnom ispitu za koledž4 – jer, kako oni kažu, to je samo još jedan dokaz da, s obzirom na moje sposobnosti, nisam ispunila očekivanja. A najviše smo se svađali zbog toga što neću da idem na koledž – čak ni na Fakultet muzičkih umetnosti na Univerzitetu Misuri, što je bio veliki plan gospodina Talija za mene (koji bih možda i uzela u razmatranje da nisam morala da učim i bilo koji drugi predmet ili da viđam nekoga iz moje srednje škole dok sam tamo). Svađali smo se zbog svega. Onda, jedne ledene januarske noći (svađali smo se i zbog termostata –


zaledili su mi se prozori sa unutrašnje strane, zaboga), probudila sam se da bih otišla u kupatilo i čula moje roditelje koji su razgovarali u kuhinji. Dok sam se šunjala niz hodnik, neobično me je umirio ton njihovih glasova i zvuk kašičice koja je zveckala u majčinoj šolji, baš kao što sam potajno volela zvuk Šarlotinog hrkanja kada bi noću imala loše snove i molila me da spava u mojoj sobi. Na trenutak sam se ponovo osećala kao ona mala devojčica – i zapitala se zašto ne mogu da nateram sebe da budem srećna. Tada sam slučajno čula reč „usvajanje“. A zatim: „njena majka“. Zaledila sam se, obrazi su mi goreli uprkos činjenici da sam drhtala, i onda sam se prišunjala bliže ogradi, istegnuvši vrat da bih čula, nadajući se da sam ih pogrešno čula. Ali ne. Moja majka je nastavila: „Ko zna kakva je ona bila. Ko zna šta se stvarno dogodilo.“ „Znam“, rekao je moj otac. „U agenciji su možda lagali.“ Srce mi je ludački udaralo dok sam nastavljala da slušam. Depresija... mentalna bolest... alkohol i droge... tinejdžerska trudnoća. Njihove reči su se urezivale u mene i ispunjavale me besom. Znam da sam bila teška, da su bili ogorčeni i razočarani, ali uglavnom, sve su to bile tipične tinejdžerske besmislice – teško da su bile takav zločin da počnu da bacaju kamenje na ženu koja me je rodila i podarila im „blago“, što su uvek tvrdili da sam bila. Ipak, najgore je bilo to što mi je odjednom sve to zvučalo istinito. Njihove teorije o mojoj majci svakako bi objasnile neke stvari, to je sigurno. Možda je ona bila koren mog problema – ona i moj biološki otac. I tako sam sada, osim besa, shvatila da osećam i stid. Divna kombinacija. „Misliš li da možemo da je nagovorimo da ide na koledž?“, čula sam majku. „Ako se ikada upiše.“ Majka je rekla da čak i da uspem, nema smisla plaćati toliki novac ako ne nameravam da pokušam. Dovoljno je loše bilo to što su se namučili da me nateraju da popunim molbu za Misuri. Neće oni više da podmeću leđa za mene. Moraću sama da se potrudim i vidim kakav je život. A onda su svemu dali novi smisao, rekavši da nikoga ne možeš da


nateraš da se promeni. Tata je rekao da bi sve dao da može da ide na koledž. Mama je priželjkivala da se potrudim bar upola od onoga koliko se trudi Šarlota. Zatim su se vratili na početak, okrivljujući moju genetiku, izjasnivši se da je to jedina stvar koja objašnjava razliku između devojaka. Drugim rečima, priroda iznad vaspitanja. Ja nisam bila njihova greška; to je njena krivica. Osećala sam da je i ja krivim, dok me je preplavljivala tužna ironija. Iako me je dala, bilo je to prvi put u mom životu da sam se zaista osetila odbačeno, kao da me se odrekla, osetila sam se stvarno nevoljena. I za to su bili krivi moji sopstveni roditelji. Očajna, vratila sam se u krevet, pokrila se preko glave, stežući pesnice i govoreći sebi da ne plačem, ako ni zbog čega drugog a ono zato što ću ujutro izgledati kao govno. Ne mogu sebi da dozvolim da izgledam ni za mrvicu ružnije od onoga što već jesam. Zažmurila sam i stisnula kapke, razmišljajući o njoj kao što sam to često noću radila i u mislima velikom brzinom smenjivala likove sve dok se ne bih zadovoljila uobičajenim koji je predstavljao kombinaciju Meril Strip i Lore Lini. Ali ovog puta bila je to odvratna, narkomanska verzija dve glumice i moje fantazije o glamuroznoj, uspešnoj majci brzo su bledele. U tom trenutku odlučila sam da ću da je pronađem. Otkriću istinu o tome ko je ona i zašto me je dala. Napuniću osamnaest godina za samo nekoliko meseci i tog dana, tog jutra, zvaću agenciju i dobiti njeno ime i adresu. Do tada ću da štedim i otputujem gde god ona bila. Pokazaću mojim roditeljima, pokazaću svima. Nisam baš bila sigurna šta ću im to pokazati, ali ću otkriti kada tamo odem. Dakle, na dan 1. aprila (najveći štos od rođendana), pozvala sam agenciju, a onda, kako su me uputili, poslala im faks s mojim brojem socijalnog osiguranja i potpisom. Dva minuta kasnije, imala sam odgovor u inboksu. Dok su mi se ruke tresle, čitala sam: Merijen Koldvel, zajedno sa adresom u Njujorku. Svim silama sam se odupirala da je ne potražim na Guglu, ali me je brinulo da ću se, ako to uradim, uplašiti i pronaći neki izgovor da od svega odustanem, makar i neki najprostiji, recimo da mi ona na slici izgleda kao neka zlica. Nisam htela da me bilo šta odvrati od mog plana.


Nisam želela da joj napišem pismo i čekam mesecima na odgovor – ili, još gore, da mi ne odgovori. Nisam htela da bilo šta bude pod njenim uslovima, kada je sve tako bilo na početku. Red je bio na mene. I ovo je bio moj način. I tako, odmah posle mog rođendana, a pre dugog, četvorodnevnog vikenda, smislila sam genijalan plan koji mi je Belinda pomogla da realizujem (genijalan jer je sve bilo tako lako). Jednostavno sam pitala roditelje da li bih mogla sa Belindom i njenom majkom da otputujem u Mobil u posetu Belindinoj tetki (nakon što sam blagovremeno proturila lažnu priču da je dotična tetka bivša katolička misionarka). Dobila sam dozvolu pošto su zvali Belindinu mamu da potvrdi putovanje. Onda sam rekla Belindinoj mami da se ne osećam dobro, računajući jedino na sreću – da gospođa Grin neće zvati moje roditelje da razgovaraju o otkazivanju putovanja. I naravno da nije. Sutradan sam otišla na autobusku stanicu u Petnaestoj ulici i kupila povratnu kartu do Njujorka za dvesta sedamdeset pet dolara, ukrcala se u Grejhaundov autobus, u kome me je zapahnuo izuzetno neprijatan miris i dočekao priličan broj, činilo se, bivših robijaša, uključujući i vozača sumnjivog izgleda. Naredna dvadeset četiri sata vozila sam se u tom autobusu preko pola zemlje, slušala svoj ajpod i pitala se kakva je i koja je njena priča. Da li je bila suviše siromašna, previše mlada ili suviše bolesna da me zadrži? Ili me prosto nije želela? Da li je ikada zažalila zbog svoje odluke? Da li je od tada uspela da poboljša svoju situaciju i da u potpunosti promeni život? Da li je želela da je pronađem? Da li me je ikada tražila? Da li je sada udata? Da li ima decu koju je zadržala i koja će sada biti moja polubraća ili polusestre? Ko je bio moj otac (u dosijeu nije bilo ničega o njemu)? Da li sam sve svoje gubitničke gene nasledila od nje, od njega, ili od oboje? Da li su oni i dalje zajedno i podižu moje rođene sestre i braću? Da li će mi susret sa njom pomoći da shvatim zašto sam ovakva? Ili ću se samo osećati još gore? Za svaki scenario napravila sam spisak za i protiv. Ako je potpuni promašaj, moji roditelji će biti u pravu – i možda ću i ja biti predodređena da budem ista. S druge strane, ako moji roditelji greše u vezi s njom, onda ja pobijam njihovu teoriju, ali ću morati da se suočim sa drugim problemom: Zašto me nije htela? I da li bi moj život bio mnogo bolji da


jeste? Da li bih se i dalje ovako osećala – mračno, razočaravajuće neuspešno i usamljeno? Činilo mi se kao da ništa ne mogu da dobijem – ali da imam ogromne šanse da izgubim. A opet, šta je tu novo? A onda sam napokon stigla na terminal Port autoriti, jezivu rupetinu koja je smrdela gore od autobusa, što sam smatrala nemogućim. Gledam unaokolo i pojma nemam kuda da idem. Troje ljudi koje pitam ili ne govore engleski ili nemaju želju da mi odgovore. Konačno vidim znak za taksi, pratim strelice do ulice, izlazim na Osmu aveniju, koja nimalo ne liči na Njujork kakav sam videla na televiziji i u filmovima. Skrhana, pronalazim uniformisanu radnicu koja urla na svakoga. Ona gleda pravo kroz mene, ali ja govorim glasno i pitam je da li je to mesto gde mogu da uhvatim taksi. Ona mi pokazuje na kraj veoma dugog reda. Dok čekam, netremice gledam beskućnicu s druge strane ulice. Skupila se ispod sivog jorgana, na nju je naslonjen kartonski znak, a papirna čaša joj je kod nogu. Pitam se da li je ona moja majka – možda su je upravo izbacili sa adrese koju mi je dala agencija. Dvadeset minuta kasnije ulazim u taksi, koji je iznenađujuće čist, što je dobar znak. Dajem vozaču adresu koju sam zapamtila i on naglo kreće punom brzinom, zaustavljajući se i ponovo krećući posle svakih nekoliko blokova, a izgled grada se brzo popravlja. Vozimo se kroz šumovito područje, za koje pretpostavljam da je Central park, a zatim ulazimo u kraj koji izgleda kao stambeni. Minut kasnije, on se zaustavlja, gleda me i pokazuje na taksimetar. Piše devet dolara i šezdeset centi. Dajem mu jedanaest dolara – i setim se saveta koji mi je tata jednom dao: Kada si u nedoumici, daj bakšiš. Dajem mu još jedan dolar. Onda uzmem ranac sa susednog sedišta, izlazim iz kola na Osamdeset osmu ulicu i Aveniju Medison i gledam mesto na kome stanuje moja majka. Dođavola, mislim. Uspela sam. Gledam na svoj crni svoč, nervozno otpuštam poliuretanski kaiš za jednu rupicu, a zatim ga ponovo zatežem. Skoro je jedanaest, verovatno suviše kasno da pokucam na njena vrata, ali ne mogu da čekam do jutra da saznam istinu. Podsećam sebe da je ovo grad koji nikada ne spava,


nadajući se da je gore, a onda se nadam da nikoga nema kod kuće. Koračam u senci trotoara, a stomak mi se vezao u čvor. Teško je reći šta želim više – da mi se dopadne ili da se ja njoj dopadnem. Posle još nekoliko sekundi odugovlačenja, konačno nateram sebe da uđem kroz otvorena vrata njene zgrade i pažljivo razgledam po predvorju. Baš je fensi, sa svetlucavim crno-belim mermernim podom i salonskim nameštajem. Misao o razvaljenoj jazbini brzo nestaje, ali sam više zaplašena nego što mi je laknulo. Srce mi ludo lupa, i iznenada se pojavljuje portir i pita može li da mi pomogne. Skočim, a onda ga pozdravim. On mi otpozdravlja, dosta prijateljski. Ima sjajnu crnu kosu, uredno očešljanu sa niskim razdeljkom i zalizanu gelom, i nosi teget-zlatnu uniformu sa odgovarajućom kapom. Na pločici sa imenom piše HAVIJER – ali na trenutak pomislim da piše „kavijar“ – i zamišljam da ga ona jede na nekom spratu visoko iznad mene. „Došla sam kod Merijen Koldvel“, kažem, pokušavajući da zvučim zvaničnije nego što izgledam u svojim farmerkama, majici i iznošenom vunenom kaputu. Nervozno čupkam loptice vune sa rukava, želeći da sam je ipak potražila na Guglu. Belinda je bila u pravu – trebalo je da budem spremnija za ovaj trenutak. Trebalo je da obučem nešto lepše. Možda uopšte nije ni trebalo da dođem. „Ona vas očekuje?“, upita Havijer, radoznalo me gledajući. Hvata me panika i brinem da su je upozorili na moguć dolazak problematične tinejdžerke. A onda, kao da čujem Belindu koja mi govori da ne budem paranoična, što je savet koji mi često daje, uveravam sebe da Havijer ništa ne zna o meni – on samo radi svoj posao. Ipak, za svaki slučaj, nasmejem se tako da, u najmanju ruku, izgledam spokojno. Onda se nakašljem i kažem: „Da... Mislim, vrlo je moguće da me očekuje.“ Tehnički to je istina. Možda čeka na mene, očekuje me, nada mi se. Uostalom, ona jeste potpisala papir u kome se kaže da mogu da saznam njeno ime na moj osamnaesti rođendan – a mora da se setila da je on bio pre nedelju dana. Sigurno pamti moje rođendane. To je najmanje što bi mogla da uradi žena koja, znate, rađa dete, a zatim ga nekome daje. Možda čak ima i mali ritual ili ceremoniju koju svake godine ponavlja.


Možda pijucka šampanjac sa najbližim prijateljima ili majkom, mojom bakom. Možda pravi tortu i svake godine dodaje po jednu svećicu. Pitam se da li voli čokoladu koliko ja. Ili će mi možda reći da sam sladokusac na oca. Od odgovora me možda dele samo sekunde. Dok se Havijer okreće i pritiska dugme na interfonu, ozbiljno razmišljam da zbrišem. Ali umesto toga, stojim čvrsto kao mermerna statua pored lifta, zadržavajući čak i dah dok očekujem zvuk njenog glasa koji pita ko je to traži. Ali čuje se samo glasno zujanje i Havijer se okreće i kaže mi: „Možete ići gore!“, pokazujući mi otmeno rukom prema liftu. Prihvatam ovo kao dobar znak. Ona je po prirodi gostoljubiva i daje dozvolu da je neko poseti iako nema pojma ko je ispred njenih vrata. A opet, možda misli da sam neko drugi. Možda stvarno ima ćerku koja je otrčala u prodavnicu da kupi žvake ili mleko – i često zaboravlja svoj ključ. U svakom slučaju, sad više nema povratka. „Hm... Koji sprat?“ „To bi bio penthaus!“, kaže Havijer, pokazujući naviše sa velikom otmenošću. Klimnem glavom, kao da mi svaki bogovetni dan govore da idem u penthaus, ali u meni ta reč izaziva paniku. Ponovo nameštam ranac, duboko uzdišem i pravim nekoliko koraka do sjajnih vrata lifta. Ona se iznenada otvaraju, i ukazuje se starac u pantalonama sa visokim strukom koji u šetnju izvodi uredno ošišanu minijaturnu pudlicu u roze džemperiću sa ljubičastom ogrlicom od imitacije dijamanata. Njih dvoje uopšte ne idu jedno uz drugo, osim činjenice da me oboje odmeravaju s neodobravanjem dok se mimoilazimo. Napokon sama u liftu, duboko udahnem i pritisnem dugme PH. Kada se vrata zatvore, brzo vežbam moje predstavljanje, sa manjim varijacijama: Zdravo. Ja sam Kirbi Rouz. Tvoja ćerka. Zdravo. Ja sam tvoja ćerka. Kirbi Rouz. Zdravo. Zovem se Kirbi Rouz. Mislim da sam tvoja ćerka. Reč ćerka deluje suviše intimno, ali stvarno ne postoji nijedna druga reč (pored tehničkih kao što su „potomak“ ili „porod“), i nijedan pridev da se razjasni odnos, kao što je onaj biološka majka. Misli mi prekidaju vrata lifta koja se otvaraju direktno u predsoblju stana. Iza predsoblja vidim


dnevni boravak sa velikim prozorima koji pokrivaju jedan ceo zid. Sve je uredno, elegantno, savršeno, i nema znakova dece ili beba. Nelagodno mi je zbog olakšanja koje mi je donela ova činjenica; već mi je previše stalo. A onda. Eno je, hoda graciozno prema meni u pamučnoj pidžami sa decentnim roze i zelenim šarama. Iako je pidžama malo vrećasta, vidi se da je vitka, prosečne visine. Izgleda mlađe od mojih roditelja, ima oko trideset pet, mada je teško pogoditi starost odraslih osoba. Ima plavu kosu sa svetlijim pramenovima, skupljenu u neuredan ali moderan rep. Lice joj je mršavo i duguljasto, i na trenutak u njoj vidim sebe. Možda naši nosevi ili brade? Shvatam da je to samo pusta želja; ona je daleko lepša od mene. Gledam u njene bose noge, nežne i uske, nokte namazane tamnoljubičastim lakom – ni nalik na mamina široka stopala sa žuljevima i prstima čudnog oblika. Gledam njeno lice, oči, i zaključujem da izgleda kao ljubazna osoba. Ni najmanje ne deluje kao zloća, a verovatno je i pametna i vredna, jer glupi, lenji ljudi ne završavaju u penthausu. Ali opet, možda ima zaista bogatu porodicu, mada nema onaj parishiltonovski, razmaženi izgled. „Zdravo“, kaže, glas joj je vedar i prijatan, izraz lica radoznao. „Mogu li da ti pomognem?“ Nakašljem se i pitam: „Vi ste Merijen Koldvel?“ „Da“, kaže ona i na trenutak imam osećaj da zna. Ali onda vidim tračak nestrpljenja. Beba koju je rodila pre osamnaest godina poslednja je stvar na koju bi pomislila. Gledam u svoje cipele, duboko udahnem i trudim se da ne mumlam. „Ja sam Kirbi Rouz.“ Nema reakcije, naravno. Ona ne zna moje ime. Stavljam pramen kose iza ušiju i teram sebe da je ponovo pogledam u oči. U njima se nešto menja. Bez sumnje, ona kaže: „Jesi li?...“ Puls mi ubrzava dok klimam glavom, pokušavajući da dišem, pokušavajući da se ne onesvestim. A onda izgovaram reči koje sam u mislima ponovila hiljadu puta: „Mislim da si ti moja majka.“ Njen osmeh nestaje, sva boja iščezava sa njenog inače svetlog tena, dok


zuri u moje oči. Izgleda uplašenija od mene, potpuno zaleđena. Kao da je večnost prošla pre nego što je ispružila ruku i dodirnula moju, rekavši: „Oh... Zaboga. To si zaista ti.“ Nasmešila sam se, ali mi je grlo toliko stegnuto i suvo da ne mogu da govorim i strahujem da ću zaplakati. Ipak se uzdržavam. Osećam se kao da sam postigla prilično veliku pobedu. „Molim te. Uđi“, kaže ona, uzmaknuvši i pokazujući mi da krenem korak napred. Posle nekoliko malih koraka kažem: „Žao mi je što sam upala nenajavljena. Mogu da dođem drugi put...“ „Ne. Ostani. Molim te, ostani“, kaže ona. Klimnem glavom, govoreći sebi da to zaista i misli. Da mora da je bar malo srećna što me ponovo vidi.


4

Merijen

O

vo je najnadrealnija, najšokantnija i najfantastičnija situacija u mom životu. Ipak, u isto vreme, ne znam zašto sam toliko šokirana. Uostalom, uvek sam znala da bi ovaj trenutak mogao da se desi i bila sam svesna da je prvog dana ovog meseca napunila osamnaest godina: postala je punoletna i trebalo je samo da pozove agenciju i zatraži informacije o kontaktu koji sam ažurirala, normalno, svakih nekoliko godina. Na to me nije obavezivao zakon – mogla sam da ostanem anonimna – tako da zaista nisam sigurna šta me je na to nateralo. Možda sam time htela da ublažim krivicu, jer mi se činilo da tako radim ono što treba. Možda je deo mene čekao da se uveri da je s njom sve u redu – da je nisam dala disfunkcionalnoj, neobrazovanoj, osiromašenoj porodici. Ali sam možda, negde duboko u sebi, želela da mi se vrati. Možda sam želela ponovo da je vidim, da je dodirnem. Bez obzira na to zašto sam to uradila ili šta sam želela, zaista nisam mislila da će pokušati da stupi u kontakt sa mnom, bar ne dugi niz godina, dok ne dobije svoju decu. Ali svakako nisam mogla ni zamisliti da će se to desiti iz vedra neba u jedanaest sati uveče u gradu u kome se iznenadne posete prosto ne dešavaju, čak ni među najbližim prijateljima. Čak ni posle svađe sa mojim dečkom. Ali to je sada sve nevažno. Zato što je ona upravo ovde, stoji ispred mene, čeka da nešto kažem. Smetena od navale emocija, insistiram da uđe, u tišini kačim njenu jaknu u ormar u predsoblju i smeštam njen težak ranac pod dugačak


otoman u hodniku. Nespretno oklevam razmatrajući koje je mesto najbolje za naš prvi razgovor. Dnevna soba deluje previše formalno, dok je moja mala radna soba, gde držim sve lične uspomene, suviše intimna. Ne mislim da pokušam od nje nešto da sakrijem; samo ne želim da je zatrpam emocijama – ili da na neki način sebi dam prednost jer sam na domaćem terenu. Zato se odlučujem za kuhinju, palim svetla, onda ih prigušujem, pa ih ponovo pojačavam. Pokazujem joj dve stolice kod kuhinjskog ostrva sa mermernom površinom i sedamo jedna naspram druge, nervozno zureći jedna u drugu, dok su nam lica zaleđena u očekivanju osmeha. Znam koliko je meni nelagodno, a njoj mora da je mnogo više, ako ni zbog čega drugog a ono zato što je upola mlađa od mene i našla se u nepoznatom okruženju. Uspaničeno se trudim nešto da kažem, nešto ozbiljnije od praznog ćaskanja i nešto lakše od hladnih, golih činjenica o tome kako je počeo njen život. Ne nalazim ništa, što me samo čini još uznemirenijom i manje prisebnom. „Jesi li gladna?“, napokon kažem, ustajući da otvorim frižider. Zurim u red vitaminskih voda, kesu evropske salate, kutiju sa belancima, veliku posudu grčkog jogurta, proklinjući sebe što juče po povratku s posla, na putu do kuće, nisam svratila kod Dina i Deluke, što obično radim petkom. „Ne, hvala“, kaže ona, dok ja u sebi ponavljam njeno ime, ime koje mi nikada nije palo na pamet za sve ove godine tokom kojih sam se pitala kako bi mogla da se zove. Kirbi. Kirbi. Kirbi. Ne mogu da se opredelim da li mi je odvratno ili mi se sviđa, ali njeni roditelji zaslužuju poene za originalnost – i odolevam iznenadnom, neodoljivom nagonu da je pitam o njima. Šta rade? Koja su im politička i religijska opredeljenja? Da li su joj slični? Slični nama, mislim, i dalje zapanjena našom sličnošću, koja mi postaje sve jasnija, uprkos činjenici da nikada nisam uspevala da uočim takve sličnosti kod drugih. Potiskujem sva pitanja u vezi s njima, uznemirena da će moja radoznalost biti shvaćena kao napadna ili izazvana ljubomorom, a istovremeno shvatam da prvi put u životu zapravo i jesam malo ljubomorna što je druga žena učestvovala u formiranju osobe koja sedi ispred mene. Činjenica da nemam apsolutno nikakvo pravo da se tako osećam, da je u potpunosti bila moja odluka da je njima dam, samo


doprinosi da čežnja u mojim grudima raste i širi se. Kažem sebi da nisam podnela nijednu od teškoća materinstva, da je to kao da gledaš maraton i želiš da prođeš finiš liniju. Kažem sebi da prestanem da budem tako sebična. Večeras je reč o njenim potrebama, a ne mojim, i mada nisam njena majka u pravom smislu te reči, trudim se da dočaram nešto od majčinskog instinkta. Mislim na moju majku i njena rešenja mnogih problema: hrana koja pruža utehu i dobar san. „Jesi li sigurna da nisi gladna? Možemo da naručimo. U blizini ima sjajna delikatesna prodavnica koja će za deset minuta dostaviti grilovani sir i paradajz-čorbu. Kao da ga uvek imaju spremnog, misleći da će neko u području od deset ulica biti raspoložen za zapečeni sir.“ Shvativši da brbljam, prestajem da govorim, a ona odmahuje glavom, ponovo mi se zahvaljujući. Preplavljena novim talasom emocija, krijem lice i ponovo se okrećem prema frižideru. „Mogu li bar da ti ponudim nešto da popiješ? Kafu? Čaj? Vitaminsku vodu?“ Ona okleva, a onda, skoro kao da hoće da mi ugodi, kaže: „Naravno. Uzeću vitaminsku vodu.“ „Koji ukus?“, pitam. „Pomorandža ili limun?“ „Nije važno.“ „Nije. Pretpostavljam da stvarno nije“, kažem više za sebe nego njoj. Onda umirujem ruke i biram onu sa pomorandžom, odvrćem poklopac i sipam u visoku čašu. „Kako si stigla?“, pitam, umirući od želje da saznam gde je započela putovanje, žudeći da zamislim njen komšiluk, njenu kuću, njenu spavaću sobu. Nikad nisam bila ovako pohlepna za informacijama – čak ni na početku veze kada sa nestrpljenjem, čak i očajnički želiš o nekome sve da saznaš. U stvari, pada mi na um da dok zurim u njeno lice, čekajući da progovori, imam pomalo osećaj kao da se zaljubljujem. Pobuđeno interesovanje i naklonost, sa primesom narcisoidnosti i potrebe. „Došla sam autobusom“, kaže ona, a ja primećujem potpuno odsustvo akcenta. Barem u njenom glasu ne postoji ništa na osnovu čega bih mogla da otkrijem ili uđem u trag delu zemlje iz koje je došla. „Grejhaundovim.“


„O“, kažem užasnuta, sećajući se priče o čoveku koji je obezglavio putnika na susednom sedištu u Grejhaundovom autobusu. „Da. Bilo je nekako odvratno. Ali sam stigla dovde.“ Kimam glavom i kažem: „A gde živiš?“ „U Sent Luisu.“ „Jesi li baš odatle? Poreklom?“ „Pa, poreklom sam iz Čikaga“, kaže ona, prodorno me pogledavši. „Ali da, u Sent Luisu sam ceo život. U istoj kući.“ Gutam ovo sa užasnim sećanjem na moje prvo i jedino putovanje u Sent Luis, pre desetak godina, kada je Kirbi imala sedam ili osam godina. Tamo sam otišla na venčanje prijatelja, i nakon ceremonije, radije nego da odem pravo na prijem, otišla sam da se prošetam oko blokova koji okružuju crkvu. Jasno se sećam vlažne hladnoće vazduha, čeličnosivog neba i razređenih, niskih oblaka, što se sve spojilo sa usamljenošću koju izaziva odlazak na svadbu bez pratioca. Sećam se zvuka mojih potpetica koje su škripale po rasutim ostacima lišća u kasnu jesen i izgleda skromnih kućica od cigle sa verandom i krovovima na dve vode, prozora sa obojenim staklima i urednim, negovanim dvorištima. Ljupke kuće u nizu, mnoge sa američkim zastavama, prozora prepunih cveća i metalnih zaštitnih vrata ukrašenih inicijalima. Najbolje pamtim kako sam skrenula za ugao natrag prema crkvenom parkingu i bila ispunjena intenzivnim osećanjem žaljenja, gotovo čežnje za njom, zajedno sa uznemirujućim osećajem da je negde u blizini. Sad mi taj događaj izgleda kao neverovatno, čudno predosećanje – ali onda shvatim da osećaj nije bio nimalo neobičan. Imala sam ga skoro svaki put kada sam bila u novom okruženju, sa nepoznatim ljudima, a ponekad čak i u svom komšiluku. Ipak, tek sada otkrivam ovu priču, govoreći joj o slučajnosti. Kao da je skeptična, ali hoće da mi udovolji. „Gde je tačno bilo venčanje? U kom delu grada?“ „Ne sećam se“, kažem joj. „Bila je velika katolička crkva. Ogromna. Kamena. Vitraž na prozorima. Sveti Josif? Ili Marija, možda?“ Ona kaže: „To baš i ne sužava broj opcija.“ Njen odgovor nije neučtiv, ali iz njega zaključujem da je ne samo


pametna već ume da bude i arogantna. „Ne. Izgleda da je tako“, kažem. „Ali moglo je da bude u mom komšiluku“, kaže ona, blago ublažavajući. „Ja živim u Južnom Sent Luisu. U blizini Svetog arhangela Gavrila. To je naša parohija. Da nije venčanje bilo tamo?“ „Možda“, kažem, zamišljajući je kako skakuće duž trotoara sa grupom devojčica, odevena u teget-belu uniformu za devojčice iz katoličke škole. Plisirane karirane suknje i vunene dokolenice sa pletenicama. Na putu do prodavnice sokova. Jedna od njih izaziva ostale da puše cigaretu, što Kirbi odbija. Netremice me gleda, a onda okleva, duboko udahnuvši. „Pa, znaš šta?“ „Šta?“, pitam. „Iako si me rodila u Čikagu... Imala sam osećaj da živiš u Njujorku.“ Slegnu ramenima kao da joj je zbog ovog priznanja neprijatno, dok se ja pitam šta zna o meni. Da li je videla neke od retkih fotografija u štampi snimljenih na događajima na crvenom tepihu? Ili možda čak i kratku vest ispod slike sa Piterom u Šestoj strani? „Da“, kažem. „Živim ovde već nekoliko godina. Radim na televiziji – pa je nekako bilo, ovde ili El-Ej.“ Izgleda iznenađeno – što iznenađuje mene. „Na televiziji? Jesi li glumica?“ „Ne. Ja sam producent.“ „Filmski?“ „Ne. Televizijski. Da li si čula za seriju Saut sekond strit...?“ „Da!“, kaže ona uz nalet devojačkog entuzijazma i veliki osmeh. Primetila sam da su joj donji zubi malo iskrivljeni, dok se srednja dva preklapaju. Očigledno da nije nosila protezu, pa se pitam da li njeni roditelji nisu mogli to da joj priušte ili su jednostavno odlučili da joj nije neophodna, možda čak i želeći da zadrže osobenost njenog osmeha. Osmehnem joj se. „To je moja serija.“ „Mnogo mi se sviđa ta serija. Tako je dobra“, kaže. „Sviđa mi se onaj momak građevinar. Šaba Derazi? Tako se zove?“


Klimnem glavom. „Da. On je dobar momak... Sada snima film u Torontu. Sa Metom Dejmonom.“ Izgleda kao da joj se vrti glavi od informacija iz prve ruke – mada sam ja još uzbuđenija od nje, zbog toga što ona poznaje moj rad i sviđa joj se. Istovremeno, osećam krivicu što ne znam ništa o njenim strahovima i žudnjama, snovima za budućnost. Ne znam koja joj je strana mozga dominantna, da li je atletski tip ili trapava, introvertna ili ekstrovertna. Ne znam da li je ikada bila zaljubljena niti da li joj je srce bilo slomljeno. I mada razumem da je nemogućnost da saznam ma šta o svemu tome deo dogovora prilikom usvajanja, ili barem kod tajnih usvajanja, i dalje me je na neki način sramota što nemam nikakvog pojma o nekome ko je moja krv i meso. Skrećem pogled, dok mi kroz glavu prolazi poslednjih osamnaest godina i uklapam njeno lice i ime u sve događaje koje sam zamišljala, često i protiv moje čvrste rešenosti da ne mislim na nju. Kirbi u pelenama u kolevci. Kirbi uči da puzi, hoda, govori. Kirbi ulazi u veliki žuti školski autobus prvog dana odlaska u vrtić. Kirbi ostaje bez prvog zuba. Kirbi se budi na božićno jutro i trči niz stepenice u crvenoj flanelskoj spavaćici i nalazi kućicu iz snova za Barbiku. Barem sam se nadala da su ovo slike iz njenog života i da nije bilo ničeg nalik na grešne košmare koje sam ponekad imala. Kirbi, gladna, hladno joj je, usamljena, zlostavljana. Gledam je, preplavljena olakšanjem da je dobro. Bar izgleda da je dobro. „Pa, reci mi još nešto. Pričaj mi sve o sebi“, kažem. Prekršta ruke i kaže: „Šta želiš da znaš?“ „Izvini. Ne želim da zvučim kao da te isleđujem.“ „U redu je“, kaže, ali i dalje ne nudi informacije. „Pa, znam koliko imaš godina“, kažem. „Osamnaest.“ Klima glavom, bezizražajno. „Da. Morala sam da napunim osamnaest godina da bih dobila tvoje ime.“ Klimnem glavom, sećajući se ugovora koji sam potpisala – kao i laži koju sam izrekla na potpisanoj, pismenoj izjavi pod zakletvom. Ne znam identitet biološkog oca. Istiskujem ga iz misli, kao što sam to činila hiljadu puta ranije i najmanje desetak puta večeras. „Znači, završila si četvrti razred?“, kažem.


Ona klima glavom. „Ideš li sledeće godine na koledž?“ „Ne znam. Upravo sam upala na Misuri... Prošle nedelje.“ Sleže ramenima, zatim pogleda kroz prozor, odakle se pogled prostire na zamračenu Aveniju Medison. „Ali zaista ne želim da idem na koledž.“ Njen odgovor me razočarava, ali se pretvaram da nisam uznemirena. „Uvek možeš da pauziraš godinu dana i da razmisliš“, kažem. „Ja sam tako uradila.“ Glas mi zamire. Ona me pogleda i jasno mi je da pretpostavlja šta sam radila tokom te godine, ali ne pita. Umesto toga, nakašlje se i kaže: „Sigurna sam da se pitaš zašto sam došla...“ Bez razmišljanja ili oklevanja, pružam ruku preko stola i stavljam je na njenu. Prsti su joj hladni, tanki, nežni, dok srednji izgleda mali zbog krupnog tirkiznog prstena koji se proteže do zglavka. Ukočila se, ali nije povukla ruku, a ja svoju spuštam u krilo. „Ne treba ti razlog“, kažem. Upućuje mi pogled koji ne mogu da pročitam i kaže: „Samo sam... imala potrebu da te upoznam... Osećala sam se kao... da nešto nedostaje... znaš... da ne znam... odakle potičem i tako to...“ Razmišljam da automatski reagujem osećajnošću i nagovestim da je i u mom životu nešto nedostajalo, ali znam da to nije istina. Na početku večeri mislila sam da mi nedostaje jedino Piterova prosidba. „Pa, drago mi je što si ovde“, kažem, iako sam prilično sigurna da je to preterivanje, ako ne i čista laž. Ona guta knedlu i čeka dok obe nelagodno zurimo jedna u drugu, a onda u istom momentu skrenemo pogled. „Dobro, hajdemo ovako“, kažem, fokusirajući se na tačkicu zlata u mermernoj ploči. „Ja ti postavim pitanje. Onda ti mene pitaš. Smenjivaćemo se. Sve dolazi u obzir.“ Ona klima glavom, a ja shvatam da je to za mene opasna igra. Šta da joj kažem ako me pita za njega? Istinu, naravno, ali postoji toliko gradacije i tumačenja istine da tako nešto, u svom čistom obliku, praktično i ne postoji. Barem nije postojala u mom životu – a to možda i za svakoga važi.


„Dobro. Da vidimo... Imaš li braću i sestre?“, pitam „Jednu sestru“, kaže, a onda mi priča da su njeni roditelji mislili da ne mogu da imaju decu, ali je onda majka zatrudnela odmah nakon što su nju usvojili. „Zove se Šarlota. Bila je čudo“, dodaje Kirbi, bezizražajno. „Jeste li bliske?“ Ona sleže ramenima. „Da, Šarlota je kul. Stvarno fina. I ludački je dobra plivačica sa najboljim vremenom u delfin-stilu u istoriji grada. Ima olimpijski potencijal – toliko je dobra.“ Koluta očima, što je odaje, i kaže: „Svi je vole.“ „Opa. Možda malo previše savršena?“, nagađam. „Moglo bi se reći.“ Osmehujem se, dok je njeno lice kao okamenjeno. „Red je na tebe“, kažem ja. Grize usnu, a onda kopira moje pitanje i pita da li imam braću ili sestre. „Ne. Ja sam jedinica. Moji roditelji vole da putuju i mislili su da je lakše sa jednim detetom“, dajem objašnjenje koje sam uvek prihvatala zdravo za gotovo, ali mi odjednom zvuči smešno. Ona klima glavom, a zatim kaže kroz šapat. „Tvoj red.“ Bacam pogled na par hromiranih visećih svetiljki iznad kuhinjskog ostrva i sećam se kako sam prošle nedelje gledala Pitera dok je menjao sijalice. To je najviše što on ume da uradi. „Imaš li dečka?“, pitam, u nadi da je odgovor negativan. Ona odmahuje glavom i uzvraća: „Ne. A ti?“ Klimam glavom, misleći na moj razgovor sa Piterom, koji sada izgleda kao da se dogodio pre najmanje dve nedelje, a ne pre manje od dva sata. „Da. Zajedno smo dve godine.“ Tu se zaustavljam, smatrajući da bi sve drugo bilo previše informacija, barem za sada. Zatim progutam iskrenost i pitam je za njen omiljeni predmet u školi. „Nemam ga“, kaže ona. „Pošteno“, kažem, a onda čekam njeno pitanje. „Okej. Znam da je ovo, kao, nepristojno pitanje“, napokon kaže. „Ali


koliko imaš godina?“ Osmehujem se i kažem: „Nije nepristojno još naredne četiri godine. Imam trideset šest.“ Videla sam kako preračunava u glavi dok sam joj odgovarala. „Imala sam osamnaest kada sam te rodila. Tvoje godine.“ Ona oštro uvlači vazduh. „O“, kaže, ponovo odvraćajući pogled. Proučavam njen profil, i zaključujem da je, mada su nam brade slične, njena bolja, nešto jača od moje, ali i dalje ženstvena. Jagodice su joj takođe izraženije, i znam od koga ih je nasledila. Sada mislim na njega, ponovo, pod naletom vizuelnih sećanja, pitajući se koliko još pitanja preostaje dok ne dođemo do njega. Osećam da počinjem da zevam, pokušavam da se obuzdam, ali ne uspevam. I ona zeva, a ja se prisećam da sam čitala da je nagon za spavanjem moćan biološki odgovor na stres i bol, a ja sada osećam oba. „Trebalo bi da idem“, kaže, a ja primećujem modre krugove ispod njenih očiju. „Znam da je stvarno kasno.“ Obuzima me tuga i zabrinutost, ali veći deo mene oseća olakšanje zbog toga što neće ostati. Da njegovo ime nije pomenuto – i da možda nikada i neće biti. Možda nikada neću morati da joj ispričam bolne uspomene koje sam osamnaest godina pokušavala da sahranim. Ona stoji, a onda sporo kreće ka vratima. „Gde ideš?“, pitam, očekujući da mi kaže da u gradu ima prijatelja ili rođaka. Iz zadnjeg džepa vadi izgužvano parče papira i čita ime hostela u blizini Kineske četvrti. Osećam ogroman nalet krivice i odmahujem glavom. „Ne dolazi u obzir. Ostaješ ovde.“ Otvara usta, kao da je spremna da protestuje, ali ih onda zatvara, delujući previše iscrpljeno da bi pokušala. „Još nešto“, kažem, pripremajući se mentalno i emotivno za odgovor. Ona podiže obrve, dok se ja nakašljavam i pitam da li njeni roditelji znaju da je ovde. Zuri u staklo – jasno mi je da ne znaju.


„Da li još živiš sa njima?“, pitam. Ona klima glavom, izgledajući blago ljutito, i kaže: „Nisam pobegla, ako to pitaš.“ „Izvini“, kažem. „Samo sam se... pitala...?“ „Oni misle da sam u Alabami. Sa drugaricom i njenom majkom.“ „Dakle, oni ne znaju da si planirala da uradiš... ovo?“ „Da uradim ovo?“, kaže sa izvesnom primesom neprijateljstva, iako mora da zna na šta ciljam. „Da me upoznaš“, pojašnjavam. Sada izazivački, ona odmahuje glavom. Čekam da me pogleda, znajući da je ovo ključni trenutak. Znam šta bi trebalo da uradim – da insistiram da im telefonira – ali se plašim to da uradim. Šta ako se naljuti? Šta ako ode i nikada se više ne vrati? A opet, ona je tinejdžerka, hiljade kilometara daleko od svojih roditelja. Pitam se zašto ih je slagala, pokušavajući da shvatim njenu situaciju pre nego što donesem odluku ili presudu. „Ovo se njih ne tiče“, kaže ona. „A iskreno, ni oni se tebe ne tiču.“ „U redu... Slušaj... Neću pokušavati ni na šta da te teram, ali...“ „Ali šta?“, ona prasnu, dok su joj oči sevale, a vilica odlučno odavala tvrdoglavost. Mada znam da nisam njena prava majka, ovo je bilo prvi put da okusim kako to izgleda. Ispunjava me osećajem straha i nelagodnosti. „Nema razloga da ih zovem i uznemiravam. Osim toga, imam osamnaest godina. Odrasla sam. Tehnički. Znači, sve je kul.“ Klimam glavom, plašeći se da je pritiskam i poremetim krhko razumevanje koje smo postigle u poslednjih nekoliko trenutaka. „U redu. Možemo da razgovaramo o tome sutra“, kažem. „Ja samo – samo želim da budeš dobro. Šta god da se dešava u tvom životu. Šta god da osećaš... Samo želim da ti pomognem.“ Zaista mislim to što govorim – bar mislim da je tako – ali reči zvuče tanko. Poput glumca koji nije emotivno povezan sa scenom pa plače tek uz pomoć mentol stika za izazivanje suza. „Hvala ti“, kaže, i ponovo počnemo da zevamo u isto vreme. Onda stojimo okrenute jedna prema drugoj.


„Nema na čemu, Kirbi“, kažem. To je prvi put da njeno ime naglas izgovaram i pitam se kako je moguće da ga nikada nisam znala. Da sam ikada mogla o njoj da razmišljam kao o Ketrin, onako kako sam je zvala ona prva tri dana – što mi sada izgleda previše formalno, previše tradicionalno, suviše obično za devojku kakva izgleda da jeste. Vodim je nazad u hodnik, uzimam njenu torbu i uvodim je u gostinsku sobu, pored moje. Pokazujem joj kupatilo do sobe, orman pun peškira i dodatne ćebadi i fioku punu drangulija za ličnu higijenu u slučaju da je nešto zaboravila. Onda joj poželim laku noć i kažem joj da me zove ako joj nešto treba. Bilo šta. Sat nakon što sam uzela tabletu za spavanje još sam budna, široko otvorenih očiju, zurim u potpunu tamu moje spavaće sobe – što se u Njujorku teško postiže, posebno u zgradi koja je na uglu. Mislim na dan kada sam svom dekorateru rekla da me ne interesuje naročito da li ćemo koristiti tople ili hladne boje, tapacirano uzglavlje ili gvozdeni krevet, sve dok imam prilagođene prozore obrađene tako da blokiraju sve tragove svetlosti koja dolazi sa ulice. Ipak, iznenada, prvi put kao odrasla osoba, bojim se mraka – ili me je bar strah u mraku. To je iracionalan osećaj, ali se ipak prevrćem i brzo palim svetlo, kao što sam to činila kao dete, i očima sevam po uglovima sobe. Pada mi na pamet da se možda bojim za Kirbi, ali se odupirem težnji da odem i proverim je; bilo bi to drsko ponašanje posle osamnaest godina potpunog neznanja. I tako, umesto toga, proveravam svoj telefon, želeći da s nekim razgovaram o najvećim novostima od njenog rođenja. Bez mnogo priče, postoji samo jedna osoba – moja majka. Ali znam da spava pored mog oca i da ću probuditi oboje ukoliko je pozovem. Otac bi pomislio na najgore – da su neke strašne vesti. Za njega bi ovo verovatno to i bilo – što je jedan od razloga zbog kojih smo majka i ja uopšte i odlučile da ovu tajnu od njega čuvamo. Osim toga, zaista ne želim s njom o tome da razgovaram, u svakom slučaju ne još, sećajući se njenog saveta da u formularu obeležim drugo polje. Najbolje za tebe je da prekineš sve veze, zauvek. Bilo je jasno da to želi, i mada nikada nisam mogla da shvatim da li je to za njeno dobro, za moje ili za dobro nas obeju, sećanje na to me je često sprečavalo


da sa njom o tome razgovaram. Nervozno pregledam mejl i tekstualne poruke, pitajući se da li je Piter budan. Iznenada mi nedostaje i očajnički želim da veče nismo onako završili. Što je još važnije, volela bih da zna moju tajnu. Volela bih da sam mu rekla, iznenada žaleći zbog odluke da mu ne kažem. Sećam se svih logičnih trenutaka kada sam to mogla da uradim – svaki put kada je neka prijateljica dobila bebu; kada mi je ispričao Ejdanovu priču o rođenju, kako je Robin tokom opere pukao vodenjak i kako se skoro porodila u taksiju na Trećoj aveniji; ili kada je priznao svoje najveće tajne – da je plagirao rad na Dartmutu i jednom spavao sa striptizetom na momačkoj večeri u Vegasu. Nisam ga osuđivala – i ne verujem da bi on osuđivao mene. A ipak, možda i bi. Možda bi smatrao da žena koja može da se odrekne deteta nije prikladna da bude majka. Barem ne majka njegovog deteta. Možda bi, u najmanju ruku, smatrao da nije u redu to što sam tajnu čuvala od mog oca, ali i od bebinog oca. Bilo je, prosto, previše rizika, previše prepreka. Zato je bilo lakše da ne pominjem. Bolje. Jednostavnije. Sigurnije. Ili sam tako mislila do sada. Gasim svetlo i zatvaram oči, ali se očajnička želja da razgovaram sa njim ne smiruje. Zato sam mu poslala poruku i pitala ga da li je budan. Posle nekoliko sekundi moj telefon zavibrira. Zgrabim ga, željna njegovih reči, kao što je to uvek slučaj kada mi piše, ali ove noći mnogo više. Pišem najbrže što mogu i sa svakom novom porukom sve sam smelija. PITER: Da. MERIJEN: Ne možeš da spavaš? PITER: Ne. Osećam se loše zbog onog ranije. MERIJEN: U redu je. PITER: Ne, nije. Žao mi je. MERIJEN: I meni. Volela bih da si ovde. PITER: Želiš li da dođem? Pre nego što sam stigla da odgovorim ne, telefon zvoni i ja žudno


odgovaram, i dalje sledeći svoj duboko ukorenjeni instinkt da čuvam tajnu, izmišljajući nova opravdanja, izgovore. „Dobro si, dušo?“, kaže, a glas mu je seksi i promukao. Čujem led u čaši i znam da pijucka viski, svoju verziju sedativa. Trudim se da odgovorim, ali ne mogu. „Šampione?“, pita. „Jesi tu?“ „Ovde sam“, kažem, uspevajući da mi glas zvuči ravno i normalno. Ponovo pita da li sam dobro, s primesom krivice u glasu – zbog čega, opet, osećam krivicu što sam bila ljuta na njega. Kako mogu da očekujem od čoveka da mi se obaveže zauvek kad sam izostavila tako važan detalj o svom životu? „Da“, kažem. „Tu sam.“ „Želiš li da dođem?“, nežno pita. Očajnički želim da bude pored mene, ali onda pomislim na Kirbi u susednoj sobi i kažem mu ne, kasno je, pozvaću ga ujutru. Ali on je već je odlučio. „Dolazim“, kaže i prekida vezu pre nego što mogu ponovo da se pobunim. Dvadeset minuta kasnije u mojoj je sobi i svlači sve do belih bokserica Bruks Braders, jedine marke koju stalno nosi. Miris njegove kože me umiruje, kao što to čini i toplota njegovog tela pored mog. „Tako“, kaže. „Sada je mnogo bolje. Pričaj sa mnom.“ Bacim pogled ka vratima i mada on šapuće, brinem da će nas čuti. Teško dišem, pitajući se šta da kažem, kako da počnem. „Žao mi je što sam te oneraspoložio“, počinje, zagrlivši me. „Ne. Ja sam kriva...“, kažem, pokušavajući da ga zaustavim, dok krivica počinje da me guši. Ali on nastavlja: „Ne. Ti si pokušavala da razgovaraš o našoj budućnosti – a ja sam bio... nezainteresovan. Hajde da pričamo o tome sada.“ „U redu je“, kažem.


„Zašto da ne? Hajde, Šampione... Nisam mislio da nagovestim da nikada više ne želim da se ženim... Samo sam mislio da...“ Razgovor koji sam toliko očajnički želela da vodimo odjednom mi izgleda beznačajno i kažem: „Pitere. Nije ono što misliš. Nisam uznemirena zbog toga... Mislim, bila sam – ali sada je... nešto drugo.“ „Šta? Šta je?“, pita, glas mu je nežan, ali sa primesom frustracije, nestrpljenja. Munjevito razmišljam, znajući tačno kako bih mogla da pređem na stvar: Pitere, moja osamnaestogodišnja ćerka spava u susednoj sobi. Ali nisam u stanju da izgovorim te reči – ili uopšte da počnem priču. Umesto toga mucam: „Nešto je drugo – nešto što moram da ti kažem. Ja, ja sam nešto krila od tebe.“ Osećam olakšanje od časa kada sam izgovorila ove reči. Istovremeno, kajem se zbog uvijenog uvoda koji podseća na neku sapunicu. „Kakva tajna?“, pita. „Prilično velika“, kažem. „Šta? Da li si ubila nekoga?“, pita kroz nervozni smeh. A onda: „Izvini. To nije bilo smešno. Čak i da jesi, možeš da mi kažeš. Možeš sve da mi kažeš.“ „Nisam ubila nikoga, Pitere“, kažem, razmišljajući o onoj reči, abortus, koja me je tog leta proganjala. Je li to oduzimanje života? Nisam mogla da odlučim, ni tada ni sada. Samo sam znala da kroz to ne mogu da prođem. Pitam se da li bih čuvala i tu tajnu, da sam drugačije postupila. Pitam se kako bih se osećala da tako nešto priznam Piteru. Da li bi stid bio veći nego što je sada. Podsećam sebe da sam postupila ispravno – što sam je rodila, što sam je dala. Onda zarivam lice u jastuk dok on nastavlja svoje ispitivanje. „Je l’ to bilo pre mene? Mislim – ne radi se o nama, zar ne? Nisi bila sa Dejmijenom Brejdijem, zar ne?“, pita, misleći na glavnog glumca u mojoj seriji. Šali se, a ja se pitam da li bi to smatrao manjom ili većom izdajom. „Ne“, kažem, zaronivši lice u jastuk. „Ne radi se o tebi, već o meni. I nečemu što mi se dogodilo pre osamnaest godina.“


„Šta? Šta, Merijen? Molim te, samo mi reci. To neće promeniti moja osećanja prema tebi.“ „To ne možeš da obećaš“, kažem. Duboko udiše, a zatim se naginje i ljubi me, snažno, otvorenih usta, poljubac koji traje duže od nekoliko sekundi. Jezik mu je mek, topao, umirujući. Kada smo se razdvojili, kaže: „Prestani da okolišaš, Merijen. Samo mi reci.“ I tako sam rekla, reči su se nespretno kotrljale, priča se otkrivala u ogoljenom obliku, počev od tog leta, a završila kucanjem na vrata pre nekoliko sati. Ne mogu da ga pogledam dok ne završim, u strahu od onoga što bih mogla da otkrijem. Neodobravanje, razočaranje, osuda. I naravno, kada to uradim, sve to je tu, iako daje sve od sebe da to sakrije. „Nikada nikome nisam rekla“, kažem, kao da će to nešto popraviti što nisam rekla njemu. „Osim mojoj mami.“ „Pa. Hvala ti što si mi napokon rekla“, kaže. „Da li me i dalje voliš?“, pitam ga. „Naravno“, odgovara, i mada zvuči ubedljivo, znam da postoji velika razlika između ljubavi i poverenja. „Jesi li siguran?“, pitam. „Da“, kaže on. Ali ima li izbora? Oboje znamo da ne može da koriguje veliko obećanje koje je upravo dao. Barem ne večeras, ovde u mraku. Barem ne pre nego što čuje deo priče koji sam namerno izostavila.


5

Kirbi

P

ronalazim fotografiju Merijen i verovatno njenih roditelja – moje babe i dede – kada na vrhovima prstiju sledećeg jutra šetam po njenom elegantnom dnevnom boravku, jednim okom pazeći na zatvorena vrata njene spavaće sobe, oprezna da me ne uhvati kako njuškam. U sobi ima mnogo apstraktnih slika, ali ovo je jedina fotografija – crno-bela, veličine osam puta deset, u srebrnom okviru sa ugraviranim Merijeninim inicijalima. Na njoj ona i njena majka imaju koktel haljine, majčina je ukrašena biserima, a Merijenina duga i cvetna. Njen otac je u smokingu. Stoje u vinogradu pored maslinovog drveta, sa veličanstvenom pozadinom koju čine dolina i plave planine. Merijen je u sredini, zagrlila je roditelje, i svi se smeju. Imam osećaj kao da je Merijenin otac upravo odvalio neku šalu jer ima neki zadovoljan izraz lica kao kad kažete nešto smešno. On je vitak i visok, sa dugim nosom na duguljastom licu i sa uredno štucovanom bradom, što me sve podseća na bradatog Atika ili Abrahama Linkolna modernih dana. I mada nije toliko zgodan, ima lice koje stalno želite da gledate. Njena majka je sušta suprotnost – mala, elegantna i lepa, ali obična. Kosa joj je doterana u modernu kratku frizuru i na sebi ima mnogo dijamanata. Merijen izgleda skoro kao i sada, samo je mlađa i mršavija, a kosa joj je duža. Bosa je, sandale sa kaišićima bacila je u travu, nema nikakav nakit osim malog zlatnog priveska, pisanog slova M. Pretpostavljam da su na nekom porodičnom venčanju, na nekom fensi mestu kao dolina Napa (mada nisam ni sigurna gde je to). Za nekoliko


trenutaka neka džinovska torta će biti isečena, sipaće se ružičasti šampanjac, a veliki duvački orkestar sviraće Sinatrine pesme dok svi igraju, kao u balskoj dvorani, pod zvezdama. Dok uzimam fotografiju, približavam je i zurim u nju, osećam iznenadnu čežnju, mada ne mogu tačno da opišem zašto. Da li bih radije bila deo ove porodice? Ili samo želim da sam te večeri bila na toj zabavi? Vraćam okvir na sto i jedna činjenica mi postaje jasna: Merijen je bogata. Mislim na fotografije u mojoj kući – odeljenske fotografije na zidu uz stepenice i nejasne snimke natrpane na kaminu – i ne mogu da se ne zapitam kakav bi mi život bio da me je zadržala. Nije da smo siromašni, ali ipak. Ko ne želi da bude bogat? Osim toga, ne može više novac da koristi kao izgovor da me se odrekne. Mogla je sebi bez problema da priušti da me zadrži. Moglo je tako da se uradi. Jednostavno nije htela. Ono što je urađeno ne ljuti me, ali ipak malo boli, i ne mogu da izbegnem gorčinu što ona ovde živi na visokoj nozi, kada sam ja, po svoj prilici, mogla da živim na bonovima za hranu. Nekako mi to više liči na odbacivanje nego da je morala da me se odrekne. Odlazim do četvrtaste bele sofe i sedam, pokušavajući udobno da se smestim na kao kamen tvrdim jastucima, i ispitivački posmatram velike, sjajne knjige na stočiću za kafu sa staklenom površinom, tražeći nagoveštaje o tome šta voli, ko je ona. Uzimam jednu sa naslovom Hemptonska utočišta i počinjem da je prelistavam. Ispunjena je brojnim fotografijama poput one koju sam upravo gledala i pitam se da li Merijen tamo ima letnjikovac. Kladim se da ima – jedan ogroman koji i dalje naziva kućicom. Ili možda više voli Martine vinograde, Kejp kod, Nantaket, sva mesta u Novoj Engleskoj za mene maglovita i poznata samo iz opsednutosti moje majke Kenedijevima. Nekoliko sekundi kasnije čujem kako se otvaraju vrata njene spavaće sobe. Nervozno zatvaram knjigu, trudeći se da izgledam što neupadljivije, što je teško izvodljivo na beloj sofi u suncem okupanoj sobi. Gledam ka vratima i ona se pojavljuje u sivoj trenerci od velura. Kosa joj je podignuta u punđu, zakačena češljem i ima naočare s ramom od smeđe kornjačevine, što objašnjava moju kratkovidost.


„Dakle, ti si ranoranilac“, kaže kada me ugleda, glasom previsokim, previše prijateljskim, lažnim. Prisiljavam se da se osmehnem, ali osećam da mi osmeh iščezava kada pogled skrenem ka muškom uljezu, koji ide nekoliko koraka iza nje. Pitajući se kada je stigao, usred noći ili jutros, samosvesno prekrštam ruke preko Gapove dukserice, ljuta što je ovde i što je Merijen osećala potrebu da pozove pojačanje. Dok mi se približava, vidim da je stariji od Merijen – možda čak deset godina – ali je zgodan kako to umeju da budu stariji tipovi, i izgleda važno. Po tome kako ga gleda i kako joj on ohrabrujuće klima glavom, jasno mi je da joj je mnogo stalo do toga šta misli o njoj – ili o bilo čemu drugom, uostalom. Na trenutak se zapitam da li bi on mogao da bude moj biološki otac, imajući u vidu priče koje sam čula o parovima koji odbace svoje prvo dete, samo da bi se kasnije venčali. Ali znam da je mnogo verovatniji scenario da moj otac nije ni sličan ovom čoveku. „Kirbi, želela bih da upoznaš Pitera. Pitere, ovo je Kirbi.“ „Drago mi je da smo se upoznali, Kirbi“, kaže Piter samouverenim, dubokim glasom voditelja vesti. Zakorači prema meni i pruža ruku dok mu je stav savršen kao i osmeh. Zrak sunca se odbio o njegov zlatni sat dok stojim i nervozno se sa njim rukujem. Njegov stisak ruke je, naravno, snažan, na granici bola. Pitam se da li želi da ostavi utisak. Bez obzira na to, zaključujem da mi se ne dopada, ili bar da ne volim taj tip muškarca. „Drago mi je što smo se upoznali, takođe“, mumlam, gledajući u Merijen i čekajući da prekine tišinu. Ali ona ništa ne govori, pa nas troje formiramo jedan neprijatan trougao. Piter konačno postavlja pitanje koje ispunjava prostoriju. „Dakle? Čujem da si sinoć stigla?“ Klimnem glavom, ponovo prekrstim ruke, a moj glas je slabašan koliko je njegov snažan. Pitam se da li stvarno zna ko sam i kako mu je ispričala priču o mom dolasku. Da li je bila srećna? Uznemirena? Uzbuđena? Zapanjena? Da li se zabrinula da ću pokušati da se uselim, da unesem nered u njen savršeni život? Možda ju je upozorio da, iako smo rod, ona ne zna ništa o ovom strancu u svojoj kući. Možda sam ovde da bih joj nešto ukrala ili da se ušunjam noću u njenu sobu i napadnem je. Da li ga je sinoć pozvala, uspaničena? Da li je zato došao? Radi zaštite?


Ako sumnja u moje motive, onda dobro glumi (i kladim se da mu to uvek polazi za rukom), moćno: „Sjajno. Sjajno.“ I onda: „Pa šta ćete danas, devojke, da radite?“ Merijen sleže ramenima i kaže: „O, ne znam. Mislim da ćemo verovatno ići u mali obilazak Aper ist sajda. U šetnju. Da pokažem Kirbi moj komšiluk.“ „Park? Gugenhajm? Prženice u Kafeu Gracije?“, kaže on. Merijen kaže: „Sve gore navedeno. I možda malo u kupovinu. Ako je Kirbi za to raspoložena.“ Klimnem glavom i na silu se osmehnem, ali ozbiljno ne mogu da verujem da predlaže kupovinu. Ne samo da nemam nikakvu želju da kupujem već me i sama pomisao na to zastrašuje, jer mi je kupovina isto kao kad ne znate koja se viljuška koristi u restoranu. „Ah. Barnis. Kako sam mogao da zaboravim?“, zadirkuje Piter. Namigne i pogleda me. „Budite oprezne. Merijen je poznata po tome što ume da se zaglavi u toj zgradi, sirotica.“ Ona prevrće očima i kaže mu da ćuti, ali on nastavlja sa još jednom šalom kako je morao da je spasava iz čeljusti te zveri na Aveniji Medison. Sve veoma liči na Holivud, sve je vrlo menhetnovski. Vrlo neobično. Posle kratkog smeha, on trlja dlanove i kaže: „Dobro. Odoh ja. Moram da uzmem Ejdana od njegove mame.“ Shvatam da je razveden, a on me gleda i objašnjava: „Moj sin. Ako budeš ovde još malo, možda ga upoznaš. Otprilike je tvoj vršnjak. Petnaest. Čekaj. Kako beše, koliko imaš godina?“ „Osamnaest“, kažem. „Samo izgledam kao da imam pet​naest.“ „Jednog dana ćeš to da ceniš“, kaže Merijen. Posmatram kako se Piter naginje i ljubi Merijen u usta, nijedan drugi deo njihovih tela im se ne dodiruje, a zatim odlazi do vrata. Dok ponovo sedam na sofu, on se okreće i upućuje joj pogled koji ne mogu da pročitam. Možda je moralna podrška, možda je saosećanje. Ali šta god da je, pogledam je baš u trenutku kada njena usta oblikuju: Hvala ti. Gledam na drugu stranu, pitajući se za šta mu zahvaljuje, da li to ima


ikakve veze sa mnom. Petnaest minuta kasnije, Merijen i ja ulazimo u Kafe Gracije, prepun restoran u dvospratnici blizu Merijeninog stana. Hostesa je prepoznaje i osmehuje joj se, a onda nas vodi do uskog separea u zadnjem delu prostorije, gde Merijen gura u stranu svoj meni i kaže mi da postoji samo jedan, najbolji izbor. „Prženice?“, kažem, sećajući se Piterovih reči. „Naravno“, kaže u trenutku kada naša konobarica stiže sa dve čaše ledene vode i Merijeninom kafom. „Hoćeš i ti, dušo?“, pita me konobarica, držeći bokal. Kažem da neću i zahvaljujem se, pa pošto u meniju vidim da sok od pomorandže košta šest dolara, promrmljam da ostajem pri vodi. „Uzećemo prženice od kroasana sa čokoladom“, kaže Merijen. Konobarica klima glavom, a zatim žustro odlazi dok me Merijen gleda i kaže: „Pa? Ima li nešto posebno što bi danas želela da radiš?“ Odmahujem glavom i u iskušenju sam da napomenem da ja nisam baš došla da bih videla Kip slobode ili Empajer stejt bilding. I ako baš moramo da se bavimo turističkim atrakcijama da bi izbegle pravi razgovor, onda bih radije da vidim Karnegi hol ili Bruklinsku filharmoniju ili Muzej džeza u Harlemu ili jednu od mnogih muzičkih prodavnica u gradu koje sam pronašla na internetu. Kao što je Svet bubnjara, u kojoj imaju sve od Epstajnovih kastanjeta od ružinog drveta i abonosa, preko džez maljeva Olbrajt Milt Džekson, do vintidž Rodžersovog kompleta iz sedamdesetih sa četrnaestoinčnim dajnasonik malim dobošem. Očigledno da ne mogu sebi da kupim ništa od toga, ali bih dala sve samo da ga vidim izbliza i isprobam. Rodžersovi bubnjevi imaju bogatiji i melodičniji zvuk od većine ostalih bubnjeva, koji su više bazirani na izraženom frontalnom udarcu. Oni su najbolji čudovišni bubnjevi na planeti – imaju primetno bolji zvuk, a i zaista su divni. Ali ništa od ovoga ne govorim – uglavnom zato što imam osećaj da ona to zaista ne želi da zna. Umesto toga sležem ramenima i kažem: „Svejedno mi je. Šta god želiš da radiš, meni je kul.“


„Pa... Da vidimo“, kaže, dok zurim u njene ogromne dijamantske minđuše. „Kada treba da se vratiš u školu?“ Znam na šta cilja – kada nameravam da idem – pa kažem: „U sredu. Ali... mogu da odem i pre toga. Mislim, kako god hoćeš... Mogu da odem bilo kada. To potpuno zavisi od tebe.“ „Odlučićemo u hodu“, kaže Merijen, malo previše vesela. „Ostani bar da prenoćiš, važi?“ Drugim rečima: ne dve noći, mislim, i promrmljam hvala. Zausti nešto da kaže, ali zastane i lupne po novinama koje je nosila sa sobom. „Da li čitaš Sandej tajms?“ Kažem joj da ne čitam, ali u slučaju da misli da sam neka ravnodušna, neinformisana tinejdžerka, dodam: „Ja ipak čitam novine. Dobijamo Sent Luis post dispeč.“ Mislim, ja jesam apatična, ali samo u pogledu svog života, a ne celog sveta, i pratim aktuelne događaje, za razliku od većine dece koju poznajem. Osmehuje se i kaže: „Pa? Želiš li neki deo?“ Kažem da ću uzeti naslovnu stranu, osim ako je ona ne želi, pitajući se zašto čitamo novine kada smo pokrile oko jedan odsto onoga što mislim da treba da pokrijemo. Uključujući, kao, oh, ne znam, ko je moj otac i zašto su me dali. Ona očigledno ipak tako ne misli, jer mi daje naslovnu stranu kao da već godinama delimo nedeljne novine. Uzimam je od nje, osećam se poraženo, saginjem glavu da pročitam članak o napadu bombašasamoubice u Tel Avivu. Ne mogu da se koncentrišem ni na šta osim na činjenicu da sedi za stolom preko puta mene, što mi se iznenada čini kao najčudnija stvar koja mi se ikada dogodila, a naše ćutanje sve čini samo još čudnijim. Imam osećaj da se i ona čudi zbog našeg ponovnog susreta, jer svakih par minuta osećam da me gleda preko rubrike Stilovi. Ali možda je to samo pusta želja. Možda ju je samo nešto stvarno ganulo u novinama. Nešto revolucionarno, kao recimo da su se zvoncare ponovo vratile u modu. Posle doručka pešačimo jedan blok do Pete avenije, gde prvi put vidim


muzej Metropoliten. Zgrada je ogromna, izgleda važno i prostire se nekoliko dugih blokova – četiri stotine metara, kaže Merijen. Na prostranim stepenicama je mnoštvo ljudi, neki fotografišu, neki sede i čitaju vodiče, a neki samo tu stoje. Tu je čak i grupa skejtera mojih godina u duksericama sa kapuljačama i šorcevima sa velikim džepovima, koji tu bazaju kao da im je to svakodnevno svratište – sasvim drugačije od Frensisovog parka, gde se skupljaju deca koju ja znam, mada je odeća manje-više ista i svi imaju isti izraz dosade na licima. Gleda me kako sve to primam i kaže: „Impresivno, zar ne?“ Potvrdno odgovaram, a onda pomenem jedine informacije koje znam iz književnosti, mada one za mlade. „Dopala mi se knjiga Iz pomešanih arhiva gospođe Bazil I. Frenkvajler“, kažem, pokušavajući da se setim detalja o devojčici koja beži i krije se u muzeju. Mislim da se zvala Klodija. Lice joj se ozarilo dok mi priča da je i ona volela tu knjigu kao dete. Onda kaže: „A da li si čitala Doba nevinosti Edit Vorton?“ Edit Vorton mi je nešto poznata, ali nisam pročitala tu knjigu – već godinama nisam pročitala nijednu knjigu iz zadovoljstva osim serijala Sumrak (koja mi se dopala, osim neprestanog opisa Edvarda kao privlačnog – mislim, koliko puta i na koliko načina može autorka da nam kaže da frajer dobro izgleda?). „Dvoje protagonista ovde imaju tajni sastanak i jedan od njih kaže: ’Jednog dana, pretpostavljam, biće to veliki muzej’... Zapravo je ona prilično doprinela njegovom osnivanju.“ Ne mogu da ne slušam pažljivo svaku njenu obrazovanu reč, iako imam osećaj da se na neki način pravi važna. Ili još gore, testira me. Kao na onim razgovorima za prijem na koledž u kojima se pretvaraju da ćaskaju, ali u stvari prave mentalne beleške o tome koliko si pametan. Ili u mom slučaju, koliko si glup. Idemo jedan blok ka severu i Merijen na drugoj strani ulice pokazuje zgradu od belog krečnjaka sa zelenom nadstrešnicom. „Vidiš onu zgradu?“, kaže. „Broj hiljadu četrdeset? Džeki O se tu preselila godinu dana pošto je Kenedi ubijen. Tamo je živela trideset godina. Na petnaestom spratu.“


Nastavlja da mi priča da njen stan nije bio tako veliki kako bi neko pomislio; čak nije imao ni centralnu klimu. „Ali ima predivan pogled na jezero u Centralnom parku i tri hiljade četiri stotine godina star hram Dendur, za koji je pomogla da se iz Egipta premesti u Metropoliten.“ Klimam glavom, sećajući se jedine stvari koju je moja mama uvek govorila o Džeki – da je bila prvoklasna majka Džonu i Karolini – što mi je iznenada mnogo važnije od nekog hrama. Pogledam Merijen, pitajući se kada će se – ili bolje, da li će se – uozbiljiti. I dalje hodamo i napokon stižemo do Gugenhajma, velike moderne građevine koja liči na veliku belu traku uvijenu na Petoj aveniji. Dok je posmatram, Merijen ponovo upada u turistički manir i govori mi da je to bio poslednji veliki rad Frenka Lojda Rajta i da je bio veoma kontroverzan kada je otvoren davne 1959. godine. Bilo mu je potrebno petnaest godina i sedam stotina skica da ga projektuje, kaže, a zatim se smeje i dodaje: „Jednom je rekao da će u odnosu na ovu građevinu Met izgledati kao protestantski ambar. Šta kažeš?“ „Dopada mi se“, kažem, i dalje osećajući neku čudnu kombinaciju nervoze i ozlojeđenosti, i pitajući se da li sam dala pravi odgovor. „Izgleda prilično kul.“ „Ja ga obožavam“, kaže ona. „Mislim, Met je Met, ali ovo je jedno od mojih omiljenih mesta u gradu. Hoćeš da uđeš?“ Slegnem ramenima i klimnem glavom, a onda krenem za njom u hladno i tamno predvorje. Ona ide prema šalteru za ulaznice, dok ja odlutam prema centru prostorije, zureći gore u otvorene spratove koji se spiralno protežu prema plafonu. Kao i spoljašnost, i unutrašnjost je nešto što nikada nisam videla – što očigledno važi za sve, jer je prizemlje prošarano turistima koji izvijaju vratove ka plafonu i prave fotografije. I ja telefonom škljocnem jednu i pošaljem je Belindi sa tekstom (otprilike četvrta informacija otkako sam stigla) u kome stoji: U Gugenhajmu. Ona je prilično kul. Više kasnije. Pade mi na um da u povoljnijem svetlu gledam na posetu, pozitivnije nego što sam do sada osećala, i pitam se šta pokušavam da dokažem, posebno kada mi Belinda odgovori: OMG5. Super! Slikaj nju!


Vratim telefon nazad u tašnu, misleći da nema šanse da to uradim, dok se polako penjemo uz nivoe muzeja, a Merijen nastavlja sa svojim prijatnim, stručnim komentarima. Kaže mi da su zajedno sa kritičarima arhitektonskog aspekta muzeja u početku protestovali i mnogi umetnici, tvrdeći da zakrivljeni zidovi i niše ne predstavljaju njihove radove na pravi način. Baš kao i sa novinama, shvatam da ne mogu u potpunosti da se usredsredim na njene reči ili na sama dela, već samo na zvuk njenog glasa, način na koji njeno lice zasija kada pokazuje njene omiljene radove Šagala i Pikasa. Kada dođemo do ćorsokaka na najvišem nivou muzeja, ona kaže: „Znaš šta je ludo?“ „Šta?“, pitam, u nadi da će napokon reći nešto bitno. Gleda me, a onda skrene pogled nazad prema predvorju daleko ispod nas. „Stajala sam baš ovde. Upravo na ovom mestu, i razmišljala o tebi. Pitala se gde si. Da li si srećna.“ Protiv moje volje, toplina mi bridi u grudima, ali ne dozvoljavam da njene reči utiču na mene. Umesto toga, gledam dole, pamteći jasno beli prizor i kažem: „Pa, sad znaš.“ „Da“, kaže ona. „Sada znam.“ Jutro je toplije, a gužva je sve veća kada izađemo nazad na ulicu. Skidam duks i vezujem ga oko struka dok se vraćamo niz Petu aveniju, zastajemo na stepenicama Meta, posmatramo ljude, a zatim nastavljamo trotoarom u senci Centralnog parka, dok ne stignemo do hotela Plaza, Eloizinog doma.6 Prelazimo ulicu ispred FAO Švarca7, onda nastavljamo do Avenije Medison i završavamo u Barnisu, baš kako je Piter predvideo. „Voliš li da kupuješ?“, pita me. „Da“, kažem, iako mrzim kupovinu. Kao prvo, na meni ništa ne izgleda dobro – ili bar na meni ne izgleda ništa drugačije nego što bi izgledalo na desetogodišnjoj devojčici. Ili, kad smo već kod toga, na dečaku. Kao drugo, stvarno nemamo toliko novca za kupovinu – uvek je frustrirajuće i završava se sa osećajem prevelikog pritiska. I na kraju, mislim da bih radije potrošila svoj novac na Ajtjuns ili notne sveske ili karte za koncert nego na


odeću. Ali znam da to nije pravi odgovor, pa klimnem glavom i uputim joj osmeh koji kaže: Koja devojka ne voli? Merijen mi uzvraća ozarenošću dok ulazimo, prolazimo pored obezbeđenja, portira, kao i izloženih tašni koje izgledaju kao plastične, sa logom koji ne prepoznajem, sve do jedne od nekoliko velikih kutija sa gornjom stranom od stakla ispunjenih nakitom. Jasno je da Merijen celo ovo mesto zna napamet jer odlazi pravo do jednog ugla, zatim do drugog i pokazuje mi svoje omiljene dizajnere: Džejmi Volf, Ajrini Njuvort, Mark Dejvis. Bla-bla-bla. Klimam glavom, pitajući se da li ti komadi koštaju nekoliko stotina dolara ili nekoliko hiljada. Mada to nema nikakve veze kada ne možete da priuštite bilo koji od njih. Nakon što smo obišle sve tri kutije, nastavljamo prema zadnjem delu prostorije, lutajući pored tašni sa egzotičnim imenima i čudnim izgovorom. Balensijaga, Nina Riči, Živanši. Merijen zastaje za trenutak, skida veliku sivu torbu Živanši sa kuke. Prebacuje je preko ramena, ispitujući svoj odraz u nizu ogledala. „Sviđa li ti se ova?“, pita me, zagledavši se ponovo u ogledalo, ovog puta se mršteći. „Ili misliš da je prevelika?“ Prihvatam šlagvort i kažem: „Um. Da. Možda je malo velika?“ Ona se slaže, kači je nazad, a zatim me vodi prema pokretnim stepenicama, nekoliko spratova gore do sprata sa vešto aranžiranom odećom i dosta praznog prostora između čiviluka. Dok se šetamo po obodu prostorije, Merijen usput razgleda haljine i pantalone i majičice, retko proveravajući cene, kao da to nije bitno. U jednom trenutku naletimo na ženu odevenu u glamurozno-boemskom stilu sa dugom stepenasto ošišanom kosom, koja grli Merijen i kaže sa istočnoevropskim akcentom: „Baš sam htela da te zovem. Imam fenomenalnu haljinu Đambatiste Valija koju moraš da probaš. Smaragdnozelena. Čarobna. Stvarno je napravljena za tebe. I imam kardigan Loren Skot u prigušenijoj pink od onog u ciklama boji koji si probala. Imaš li vremena da probaš? Moja klijentkinja koja je trebalo da dođe u jedan upravo je otkazala, tako da sam slobodna.“ Pogleda u mene drugi put dok Merijen okleva, a onda pokuša da me predstavi. „O, izvini. Agnes, ovo je Kirbi.“ Još jedna duga,


neprijatna pauza pre nego što kaže: „Kirbi je došla u posetu iz Sent Luisa.“ Njen neodređeni opis mi nije promakao, a ona nastavlja tečnije: „Agnes je moja stilistkinja.“ Agnes se smeje i kaže: „Nemoj u to uopšte da veruješ. Merijen je rođena sa stilom.“ Ona se okreće i nekritično me odmeri, a onda kaže: „Imaš divnu figuru. Da li nosiš suknje?“ „Samo školsku uniformu“, kažem. „Inače, uglavnom džins.“ Agnes mi kaže da sam došla na pravo mesto za teksas i da bi rado svoju pomoćnicu poslala dole da donese nešto za mene. „Da li bi htela da probaš nekoliko stvari?“ „Baš bi volela“, Merijen odgovara umesto mene i za tren oka našla sam se u garderobi u Agnesinoj kancelariji, sa gomilom farmerki i desetak ili više štosnih gornjih delova ukrašenih dragim kamenjem. U jednom trenutku, dok stojim sama u garderobi, u opasnim farmerkama firme Džej Brand i Pradinim cipelama sa ortopedskom petom na kojima bi mi pozavidela svaka devojka u mojoj školi, slikam se u ogledalu i šaljem fotografiju Belindi: Kod Barnisa. Kao u Tračari. Posebno izbliza slikam cipele, a onda cenu na kutiji. Četiri stotine i pedeset jebenih dolara. Posle nekoliko sekundi moj telefon bruji i stiže Belindin odgovor: OMG. Nema jebene šanse!!!! Imaš taaako mnooogo sreće! Počinjem da odgovaram baš kada čujem Agnes kako pita Merijen kako me poznaje. Smrznem se, izvijam vrat ka vratima garderobe da čujem njen odgovor, nadajući se ne samo da će Agnes reći istinu već da će to izgovoriti sa ponosom. Umesto toga, čujem njen zavijeni odgovor. „O. To je duga priča.“ Osećam razočaranje dok gledam svoj odraz i vidim kako mi osmeh nestaje. Kažem sebi da nije dužna svakom živom da ispriča svoju životnu priču, pa ni Agnes – i da sam preosetljiva, verovatno zato što probam odeću i obuću koju niko u mom životu ne bi mogao da priušti. Odjednom, čujem Merijen kako pita mnogo glasnije: „Imaš li nešto da nam pokažeš?“


„Hm, valjda“, kažem, otvaram vrata i stojim nespretno u crnoj majici bez rukava, uskim farmerkama i cipelama sa ortopedskom petom koje me bacaju u carstvo „prosečne“ visine. Agnes mi nalaže da se okrenem dok njih dve hvale moj izgled. „Bo-žan-stve-no! Te farmerke izgledaju taaako dobro na tebi“, kaže Agnes i dodaje mi crni kardigan sa izrezom. Oblačim ga i ona namešta rajsferšlus na džemperu, dva puta zavrće manžetne rukava i ispituje moj izgled sa bezizražajnim licem pre nego što saopšti presudu. „Fantastično“, kaže ona, uz ozbiljno klimanje glavom. „Taaako dražesno.“ „Opa! Da. Dobijaš sve to“, kaže Merijen. „Izgledaš neverovatno.“ „Ne mogu“, kažem. „Moraš“, kaže Merijen. Ponovo počnem da protestujem, iz istog razloga zbog koga sam odbila čašu soka od pomorandže od šest dolara, ali Merijen odmahuje glavom. „Insistiram. Ja častim.“ „Previše je“, mrmljam, gledajući otvorenu kutiju Pradinih cipela koja leži na podu. „Hoćeš da me lišiš zadovoljstva kupovine sa...“ Ona okleva, obe znamo šta misli, ali svoju rečenicu završava sa „tobom“. „Valjda neću“, kažem. „Hvala puno. Ovo je stvarno lepo od tebe.“ „Nije to ništa“, kaže Merijen, dok Agnes skida kardigan sa šljokicama sa police i kaže da je red na nju. Dok gledam Merijen kako ga oblači preko bele bluze, zakopčavajući dugmad sa istom pažnjom s kojom je Agnes zatvarala rajsferšlus na mom kardiganu, mislim u sebi da priča zaista nije toliko duga. „Jesu li ovo tvoji roditelji?“, pitam Merijen, pokazujući na uramljenu fotografiju u njenoj dnevnoj sobi i razbijam dugo ćutanje koje nas je izgleda uhvatilo na izlasku iz Barnisa. Ovo smatram zagrevanjem za pitanje koje zaista želim da postavim – i temu koju ona očigledno pokušava da izbegne: Ko je moj otac?


„Da“, kaže ona, gledajući u tom pravcu, klimajući glavom, uznemireno. „Kako se zovu?“, pitam, odlučna da je nateram da govori. „Pamela i Džejms. Džim“, kaže ona, a onda skrene pogled, kao da sam joj upravo postavila neočekivano pitanje o dvoje neznanih ljudi – a ne o identitetu mojih krvnih srodnika. „Čime se bave?“, zahtevam. „On je advokat. Ona je domaćica.“ Strpljivo čekam, ali mi više ništa ne govori. U meni se nagomilava nezadovoljstvo dok se nakašljavam i kažem: „Pa kakvi su?“ Merijen slegne ramenima, a onda zevne. „O – ne znam. Uvek je teško reći kakvi su ti roditelji, zar ne? Oni su samo – tvoji roditelji.“ Začkiljim i zurim u nju, nadajući se da moj izraz lica odražava ono što mislim: da je ovo potpuno neubedljiv i apsolutno neprihvatljiv odgovor. Izgleda da je shvatila, jer se i ona nakašljava i kaže: „Moja mama je veoma društvena i otvorena... Voli da organizuje sedeljke i zabavlja goste. Ima gomilu prijatelja i mnogo hobija. Nikada ne miruje.“ Osmehuje se, a onda nastavlja. „Moj otac je mnogo mirniji. Ozbiljan. On je mislilac. Povučena osoba.“ „Na koga si ti više?“, uzvraćam joj pitanjem. „Na tatu. Definitivno“, kaže ona. „Mislim, mogu ja da se nosim i sa zabavama. Moram zbog posla kojim se bavim. Baš kao što moj tata uključi šarm za porotu i klijente. Ali to baš i nije pravi on. Mama mora da ga odvlači na sve njene zabave i dobrotvorne aktivnosti. On bi uvek radije ostao kod kuće, čitao, otvarao pasijans, gledao stare filmove i televiziju. On čak posmatra i ptice“, kaže ona, konačno se iskreno nasmejavši. „On nije ni nalik osobi koju vidiš u sudnici.“ „Da li je krivičar?“, pitam. Ona odmahuje glavom. „Ne. Bavi se korporativnim parnicama. Ima velike klijente kao što su GE, Abot laboratorije, Del. Čak i Opra.“ Ne želim da delujem impresionirano, ali jesam. „Opra?“ „Da. Prilično je značajan.“ „Da li je... poznat?“, kažem, misleći da je obično obrnuto – usvojena


deca postanu slavna, a ne porodica koja ih se odrekne. Osećam da mi se polako vraća ogorčenost dok čekam njen odgovor. „Koliko poznat kao advokat može da bude, valjda. Jedno vreme se bavio politikom... kad sam bila dete... Gradonačelnik Glenkoa... I hteo je da se kandiduje za Kongres, ali je odlučio da to ne radi...“ Glas joj postaje sve tiši, a ja se pitam kada se to desilo, da li kraj njegove političke karijere ima bilo kakve veze sa skandalom njegove trudne ćerke tinejdžerke. „Je l’ republikanac?“, pitam. Ona klima glavom. „Oboje su.“ Kao da očekuje moje sledeće pitanje, kaže: „Ja sam nezavisna.“ „Moji roditelji su demokrate“, dobrovoljno ponudim odgovor. „Mada se veoma zalažu za život i protiv su abortusa i eutanazije.“ Ne shvata šta hoću da kažem i ne reaguje. Osećam da mi frustracija raste, ali kažem sebi da budem strpljiva. Čekala sam toliko. Šta je još nekoliko sati? Odgovori će doći – čak i ako moram na silu od nje da ih dobijem. Pored toga, ako ni o čemu ne razgovaramo ozbiljno, mogu samo da pijuckam „perije“ i zamišljam kakav bi mi život bio da me se nije odrekla. Ali onda mi padne na pamet da čak i da me je zadržala, verovatno se ne bih ni ovde uklopila više nego što se uklapam kod kuće. I da sam možda osuđena da nikada nigde ne pripadam.


6

Merijen

K

irbi je ovde skoro dvadeset četiri sata i tek treba da pita za njega. Međutim, skoro svaki put kad pogledam njene oči, pomislim na njega i onu noć, naročito na posledice, na neki način jasnije nego sam čin. Vidim nas dvoje ispružene preko kreveta, nage i razgolićene, ali nimalo stidljive. Nije bilo nelagodnost niti sramote, ni traga od kajanja ili panike niti instinkta da pobegnemo iz sobe dok smo zurili u plafon i povremeno jedno u drugo, u potpunoj tišini. Nije bilo ni mnogo bola, samo onaj tup, blag. Ostali smo tako dugo, naš znoj je isparavao, naše disanje vraćalo se u normalu, dok se on napokon nije okrenuo, nagnuo, poljubio me u obraz i rekao: „Lepo.“ „Hm?“, pitala sam, iako sam ga čula. Želela sam da ponovi. Htela sam da budem sigurna da ću zapamtiti tu savršenu reč koja je prešla preko njegovih usana, rumenih i vlažnih. „To. Bilo je. Lepo“, rekao je, što je, smatrala sam, bilo još bolje nego da je mene nazvao lepom. „Da“, rekla sam, jer sam se slagala. Zaista je bilo predivno. Iako bih, pre nego što je on rekao, pre odabrala drugu reč. „Uzbudljivo“, možda. Ili nešto mnogo manje značajno, više mladalačko – kao „seksi“. Bilo je uzbudljivo. Bilo je seksi. Ali bilo je više od toga i on je to upravo utvrdio. Izdahnuo je, kao da skuplja snagu da ustane, što je i učinio, polako se podižući i razgledajući po sobi, pre nego što je spustio pogled prema meni sa izrazom zadovoljstva. Pokrila sam se čaršavom, ne zbog stida, već zbog


iznenadne jeze koja me je prošla. Paralisana, posmatrala sam ga kako stoji i nag kroz senke odlazi do kupatila, gde je okrenuo slavinu i ispljuskao se vodom po licu. Telo mu je bilo mršavo ali ipak snažno – mišićavije nego što je izgledalo u njegovoj vrećastoj odeći – i pitala sam se kako je mogao da ima pločice na stomaku kada je potpuno odbacivao i samu pomisao na sport, čak retko dolazio na časove fizičkog. Gledala sam ga kako uzima peškir koji je stajao pored tuša, briše lice, a onda ga polako i metodično stavlja pod vodu, uvrće i cedi u lavabo. Nekoliko sekundi kasnije, stajao je iznad mene, držeći mokar peškir. Pritisnuo je njegovu svežinu na moje čelo i obraze, zatim podigao čaršav i pre nego što sam stigla da protestujem, jače ga iscedio nad mojim golim stomakom, na koji je palo nekoliko kapi, pre nego što je obrisao blede tragove krvi sa unutrašnjosti mojih butina. Ukočila sam se, osećajući se neprijatno zbog dokaza mog neiskustva, i rekla: „Čekaj, daj meni da to uradim.“ Ali on je povukao pokrivač i nastavio, usredsređeno i brižno. Bespomoćna, ponovo sam legla, naterala sebe da se opustim i dozvolim mu da završi svoj posao marljivo i pažljivo. Čak sam se i okretala da mu olakšam, dok nisam primetila crvenu tačku na belom čaršavu ispod sebe. „Sranje. Vidi“, rekoh, dodirujući prstom fleku. Slobodnu ruku stavio mi je na stomak, kao da hoće da me zadrži na mestu, dok je drugom i dalje brisao moju nogu dugim, sporim pokretima. Onda je umirujuće rekao: „Ne brini. Opraću ga večeras, kad svi odu. Opraće se... i ja ću namestiti krevet. Biće sve u redu.“ Osetila sam kako mi se uglovi usana izdižu u osmeh, u isto vreme rasterećena i impresionirana, ali premlada da bih znala koliko bi impresionirana trebalo da budem. Koliko je neobično bilo za mladića, pa čak i odraslog čoveka, da me opere, ponudi se da opere veš i ostane miran na prizor krvi, a posebno krvi ove vrste. „Znači, ovo ti je bio prvi put?“, bezizrazno je rekao, bez ikakvog traga ponosa ili izvinjenja. „Očigledno“, prošaputala sam. „Nije očigledno. Moglo bi da bude... tvoje mesečno vreme.“


Pocrvenevši, napravila sam grimasu i rekla: „Fuj. Nastrano. Ne.“ „Nije nastrano“, rekao je. „Ne bi mogla da budeš nastrana ni da hoćeš.“ Nasmešila sam se, prihvatajući taj kompliment, gledajući ga sa strane. „Dakle, pretpostavljam da ovo... nije bio tvoj... prvi?“ „Hm, hvala?“, rekao je, smešeći mi se. Otvorila sam oči, ponovo ih zatvorila, potpuno trezna. „Odgovori na pitanje.“ „U redu. Ne, nije mi prvi put. Ali nije ih bilo onoliko koliko bi mogla da pomisliš...“ „Ne mnogo devojaka ili puta?“ Prsti na nogama su mi se pomerali u ritmu repa koji se odozdo čuo, dok se od basova ventilator iznad naših glava klimao. Nasmejao se. „Jasna razlika. Ne sa mnogo devojaka. Ti si tek druga. Ali mnogo puta sa prvom.“ „Trocifren broj?“, pitala sam, pokušavajući da budem šaljiva, kul, dok sam o njegovoj bivšoj a la Kejt Mos razmišljala u svem njenom hipi, kul sjaju. „Sigurno“, rekao je. Osetila sam iznenađujući udar ljubomore kada sam o njoj počela da postavljam sve više pitanja. Ali sam se zaustavila. Svejedno. Ovo je bilo sad i nikad više, što je zvučalo bolje od veze za jednu noć, mada je u stvari to isto. U to sam bila sigurna uprkos činjenici da sam već maštala o tome da se ponovo desi. Ova pomisao me je nagnala da ga poljubim u rame, baš kada se Džejnin glas iznenada začuo kroz tamu, prvo njeno kucanje na vrata, vrativši me u realnost. „Hej! Ko je tamo?“, vikala je. „To je soba mojih roditelja!“ Sela sam i nakašljala se da joj doviknem odgovor, ali je Konrad podigao ruku rekavši mi da ne paničim, da usporim. Nešto u njegovom očima reklo mi je takođe ono što sam već počela da osećam – da ni njoj ni bilo kome ne dugujem detalje o tome šta se desilo. To je pripadalo samo nama. „To sam samo ja, Džejni. Ja... malo sam se odmarala“, uzviknula sam.


Njen glas je uzvratio, zabrinuto. „Merijen? Jesi li dobro?“ Mogla sam da vidim njeno lice, znala sam da se istovremeno brine i da je kopka, ali da verovatno i ne pretpostavlja da sam otišla do kraja. Do večeras, obe smo bile device i zaklele se da čekamo na nešto zaista posebno. Ili barem do koledža. „Odmah dolazim“, rekla sam, a Konrad je klimnuo glavom, dajući mi znak očima. „Sve je u redu.“ „Onda dobro“, rekla je, dok joj se glas gubio kako se vraćala nazad na žurku. „Moramo da idemo“, rekla sam, sedajući i posežući za svojom majicom bez rukava, ali me je Konrad zaustavio, spustio me na krevet i držao me kao da smo sve ovo radili već sto puta. Pitao me je da li imam određeno vreme do kog treba da se vratim kući i rekla sam da imam, ali da su mi roditelji u našoj kući na jezeru Ženeva – i da sam planirala da prespavam kod Džejni. „Stvarno?“, pitao je sa poluosmehom na licu. „Kakva slučajnost. I ja sam.“ Nasmešila sam mu se i započeli smo još jedan dug razgovor o svemu što nam je padalo na pamet. Razgovarali smo o školi, deci koju oboje znamo, njegovim prijateljima i mojim. Pričao mi je o svojoj muzici – svojoj strasti prema gitari i pisanju pesama. Razgovarali smo o omiljenim filmovima i knjigama. Čak smo pričali i o Bogu i religiji i politici. Tada mi je ispričao o nesreći u kojoj je njegova majka izgubila život, da su on i njegov otac bili u kolima, ali da je on sa njom zamenio mesto na povratku kući jer mu je na zadnjem sedištu bilo muka. Rekao mi je da veruje da je njegov otac zbog toga ljut na njega – da bi, da je mogao da bira, pre spasio njegovu majku nego njega. „Nemoj tako“, rekla sam. „Zašto? To je istina“, odgovorio je. Odmahnula sam glavom. „Nemoguće.“ „Nije“, rekao je. „Bili su ludo zaljubljeni. Od svih i svega on bi uvek izabrao nju.“


„Ne kada je u pitanju njegovo rođeno dete.“ Konrad klimnu glavom. „Da. Stvarno mislim da bi. I meni to ne smeta. U stvari, nekako mi se dopada. Daje mi nešto u šta mogu da verujem... Nešto za čim mogu da stremim.“ Stavila sam ruku na njegovu, misleći da nema ničega lepšeg od istinske ljubavi, nadajući se da ću je jednog dana doživeti i pitajući se da li će imalo ličiti na nešto slično ovom trenutku. Onda smo tonuli u san i budili se, moja glava na njegovim grudima, moje uho na njegovom srcu koje kuca. Pred zoru me je probudio, dodao mi odeću i okrenuo se da mi pruži privatnost dok se i sam oblačio. A onda, kao što je obećao, skinuo je čaršave i, zajedno sa peškirom kojim me je brisao, odneo ih dole. Išla sam za njim, primećujući značajan pad temperature. Vrućina je napokon popustila ili je barem vazduh počeo konačno da cirkuliše. Povetarac je pomerao zavese na kuhinjskom prozoru. Džejni je stajala kod kuhinjskog elementa i gledala u dvorište, po kome su raštrkane ležale prazne limenke, flaše i opušci. Okrenula se prema nama sa ispitivačkim osmehom na licu. „Pa, zdravo“, rekla je, bacivši pogled prema čaršavima. „Malo mi je bilo muka“, rekla sam. Konrad se nije ustručavao. „Pivo pre alkohola. Upozorio sam je...“ „Ali ja nisam slušala“, rekla sam. „Dešava se“, rekao je slegnuvši ramenima, a potom zamolio Džejni da mu pokaže gde je vešernica. Kada se okrenuo i krenuo niz hodnik, uzbuđeno me je pogledala, ali sam ja uzvratila bezizražajno i zatim neznatno protresla glavom. Ništa se nije desilo. Ne samo da je to bio prvi put da sam ikada slagala Džejni već i prvi put da sam od nje sakrila i jednu jedinu važnu misao. Činilo se kao da je to odlučujući trenutak. Jedino nisam znala koliko će velika ta laž postati. „Bili ste gore šest sati. I... ništa?“ Džejni je prekrstila ruke preko uske majice s natpisom Čikago kabs, izgledajući više razočarana nego nepoverljiva. Slegnula sam ramenima. „Malo smo se mazili.“


„To je to? Nije ti se čak ni zavukao pod majicu?“, šaputala je, razočarana, jednim okom gledajući u pravcu perionice. Rekla sam da nije dok sam zamišljala njegove ruke kako pokrivaju moje grudi, njegove usne na mom vratu i stomaku i ramenima. „Pa? Da li se dobro ljubi?“ „Aha“, rekoh . „Dobro.“ „Znala sam“, rekla je. „On je tako dobar.“ Nasmešila sam se. „Hoćeš li ga ponovo videti?“ „Sumnjam“, rekla sam, iako sam bila prilično sigurna da sam je upravo ponovo slagala – i pitala se kada sam tačno odlučila da ovo ipak neće biti veza samo za jedan dan. Dok smo čekali da se čaršavi operu, a onda osuše, nas troje smo u Džejninoj dnevnoj sobi gledali MTV. Konrad i ja smo sedeli jedno pored drugog na istom kauču na kome smo se ranije jedno drugom umiljavali, ali je ironija bila u tome što smo sada sedeli udaljeni nekoliko strateških centimetara. U međuvremenu, Džejni je ležala ispružena na podu ispred nas, povremeno uzdišući i pitajući nas da li se i nama okreće soba. Pretvarala sam se da sam i ja mamurna, da bih opravdala mrlje na čaršavu, a u stvari sam se osećala iznenađujuće živahno, veselo i sva moja čula postajala su sve napregnutija dok smo gledali spot za spotom. Već sam ih ranije sve videla – stotine puta, ali svaka reč, svaka slika koja se pojavljivala na ekranu izgledala je prožeta novim značenjem, čak i kada zaista nije bilo ničega da se nađe, od pesme Basket Case grupe Grin dej preko Down by the Water Pi-Džej Harvi, pa sve do Eni Lenoks i njene pesme No More I Love You’s. Konrad je stalno komentarisao, njegovo mišljenje o muzici bilo je strastveno i nedvosmisleno dok je neke grupe zasipao pohvalama, druge je potcenjivao, često one popularnije za koje je smatrao da su dosadne ili da im se daje neopravdano veliki značaj. Posebno mu se nisu dopadali Huti i Bloufiš, jedna od mojih omiljenih, ali kada su Huti zapevušili prvi refren pesme Hold My Hand, Konrad je konačno to učinio, uhvatio me za ruku podsmevajući se sa podignutim obrvama. U tom trenutku Džejni je


bila u nesvesti i hrkala, a Konrad i ja kao da smo bili ponovo sami na svetu. Zatvorila sam oči, pitajući se zašto nikada ni sa jednim dečkom nisam osećala tu laganu vrtoglavicu. Nedugo zatim, zvono na mašini za sušenje veša oglasilo se kao budilnik. Konrad je odmah ustao, pokupio tople čaršave, poveo me na sprat i počeo da namešta krevet, sećajući se tačno kako su Votenburgovi presavili prekrivač, kao i tačnog mesta njihovih razbacanih jastuka od brokata sa resama. Pitala sam da li ima fotografsko pamćenje ili je sve vreme znao da će ovde ostati do jutra? Osmehnuo se, nastavljajući da izravnava i zateže posteljinu. Kada je krevet bio namešten i peškir za ruke vraćen na šipku pored lavaboa, više nije imalo šta da se odugovlači. Tako smo krenuli dole, napolje kroz garažna vrata, u vlažno rano jutro. Magla se nadvila nad Džejninim smeđim travnjakom, cveće njene majke uvelo je od suše i zabrane zalivanja. Konrad me je držao za ruku poslednjih nekoliko koraka do njegovog automobila. Do tada još nisam bila čula za izraz „staza srama“, tek kasnije sam za njega saznala kada sam došla u Mičigen, ali sam već tada osećala trunčicu, nadajući se da Džejnine komšije neće izaći napolje da uzmu jutarnje novine. Kada smo stigli do vrata njegovih kola, rekao je: „Poljubio bih te za rastanak, ali sam prilično siguran da mi dah nije previše lep.“ Nasmejala sam se i rekla da sam sigurna da je i moj u sličnom stanju, iako sam tajno izgrgotala „listerin“ kada sam poslednji put otišla u kupatilo. Podigla sam bradu prema njemu nadajući se da će me u svakom slučaju poljubiti. Zagrizao je mamac, naši jezici sastali su se na nekoliko sekundi, a ja sam zaključila da je i on pronašao tečnost za ispiranje usta. „I tražio bih ti broj“, rekao je stidljivo i nastavio. „Ali...“ Gledala sam njegovo ozbiljno lice, klimala glavom hladnokrvno, očekujući da kaže: „Ali oboje znamo da ovo nikuda ne vodi.“ Umesto toga, dovršio je rečenicu: „Ali već ga imam.“ „O, imaš ga, stvarno?“, odgovorila sam, spustivši ruku oko njegovog struka. „Aha“, rekao je, okrenuvši glavu da bi mi šapnuo na uvo. „Čak sam ga i zapamtio. Za svaki slučaj.“


„Za koji slučaj?“, pitala sam, sigurna da se šali dok nije počeo da se smeška i brzo i tačno ga izrecitovao. „Za slučaj da mi se konačno ukaže ova prilika. Da, hm... sa tobom nameštam krevet.“ Osetila sam da mi se licem širi osmeh i bezbrižno ga upitala: „Čujemo se kasnije, onda?“ Otvorio je vrata, sagnuo se da bi ušao u auto, smešeći mi se. „Da. Sigurno hoćemo“, rekao je. Otvorila sam usta da odgovorim, ali vrata su već bila zatvorena, motor upaljen, a naš razgovor sigurno će biti nastavljen. Naredne tri i po nedelje razgovarali smo svakog dana. To se podrazumevalo, mada o tome nismo razgovarali niti smo to analizirali. Nismo razgovarali ni o mom predstojećem odlasku u En Arbor niti o bilo čemu u vezi sa koledžom ili budućnošću, mojom ili njegovom. Živeli smo u trenutku, bukvalno, ponekad ne praveći plan sve dok se ne nađem na prednjem sedištu njegovog automobila. Išli smo u bioskop ili kod njega kući – gde smo gledali televiziju ili je on svirao gitaru, ispunjavajući moje zahteve. Često smo se besciljno vozili po gradu, razgovarali, slušali radio. Ali nikada nismo provodili vreme sa mojim prijateljima ili njegovim, niti sam ga upoznala sa roditeljima. Čak ni Džejni ništa nije znala i mada je sumnjala da smo zajedno, njena radoznalost je bledela kako se i sama pripremala za Univerzitet Ilinois – provodeći više vremena u krugu naših prijatelja koji su takođe tamo išli, a posebno sa Tajem Haginsom, njenom letnjom avanturom. Na neki način to udaljavanje delovalo je prirodno, očekivano. Svi smo se pripremali da svako krene svojim putem, mentalno se spremajući za novo poglavlje u našim životima – poglavlje koje smo očekivali i planirali i o kome smo sanjali najmanje četiri godine. A u nekim slučajevima, kao što je to bio moj, i mnogo duže, jer me je otac, koji je diplomirao na Mičigenu, odveo na moju prvu utakmicu američkog fudbala u En Arboru još kada sam imala deset godina. Moji prijatelji i ja bili smo uzbuđeni i nostalgični, melanholični i nervozni. Prepirali smo se sa roditeljima, sve više ogorčeni


zbog njihovih pravila i kontrole, željni nezavisnosti. Ali smo isto tako bili prestravljeni od pomisli da ih napustimo. Bili smo srećni jedni zbog drugih, ali sa osećajem tuge što će se te zlatne godine uskoro izgubiti i izbledeti, kao što je to slučaj kod odraslih. Koledž će zauzeti mesto ovih sećanja – i iskustva koja tamo budemo stekli promeniće nas i usmeriti na trajnu stazu ka odraslom dobu. Donećemo odluku ko smo, šta ćemo da postanemo. Hrlili smo ka nečem većem i boljem. Mogli smo da osetimo u tom lepljivom letnjem vazduhu da čeka na nas. Na neki čudan način, Konrad je bio deo te promene. Mada sam znala da neće biti deo moje budućnosti, nije imao veze ni sa zamornom prošlošću, sa detinjstvom od koga sam toliko želela da se oslobodim. Gotovo da nismo imali zajedničkih uspomena, tako da nismo imali čega da se sećamo, osim nekih detaljnih analiza naših sporadičnih seksualnih odnosa. „Šta je moglo biti“ bila je igra koju smo ponekad igrali – šta bi bilo da me je pozvao umesto što je tražio moj broj telefona? Šta bi bilo da smo Džejni i ja bile dovoljno hrabre da iskoristimo naše lažne lične karte i odemo prošle godine da ga slušamo kako svira, iste one noći kada je sreo svoju bivšu devojku. Duboko u sebi stvarno mislim da ne bismo mogli da budemo mnogo više od prijatelja, jer je moje srednjoškolsko iskustvo bilo sve ono što je on prezirao – fudbalske utakmice i navijanja i učenička uprava i izveštaji profesora o učeniku upućeni roditeljima – ali je sve to sada bilo nevažno. Bili smo pred novim početkom, spremni za nova iskustva – a Konrad je bio moje prvo. On je bio simbol nezavisnosti i mogućnosti. Najveća fantazija. Mada je bilo trenutaka kada sam sebi dozvoljavala pomisao da sa njim mogu da imam i nešto više, zamišljajući da bismo nekako mogli da izdržimo mesece i godine koje su pred nama. Realno razmišljajući, znala sam da to ne može da se dogodi, ali jedne noći, dok smo jeli čokoladne dražeje sa pirinčem u mračnom, hladnom bioskopu i po drugi put gledali Hrabro srce, pitala sam se da li bi bilo drugačije da i on ide na koledž. Bilo koji koledž. Možda bih onda mogla da imam vezu na daljinu kao moji prijatelji Emili i Kevin, koji idu u Vejk Forest i na Stenford, ali planiraju da ostanu zajedno. Rekla sam sebi da se ne radi toliko o tome da bi me bilo sramota da imam dečka koji nije zainteresovan za koledž (iako sam znala


da ima i toga), već je više bilo to što smo imali različite kriterijume. Naši svetovi bi se razlikovali mnogo više nego što je to bio slučaj u srednjoj školi. To jednostavno nije bilo moguće. Dakle, sa nama je bila takva situacija. Zamrznuti u vremenu, živeli smo u trenutku, usredsređeni samo na naše neposredne želje. U koje je, naravno, bio uključen seks. Mnogo, mnogo seksa. Ponekad ga je nazivao „jebanje“, a ja sam se uvek pretvarala da to mrzim, mada me je potajno uzbuđivalo. Jednom mu se omaklo da kaže „vođenje ljubavi“, ali je brzo dodao „ili nešto slično tome“. Ma kako ga nazivali, uradili smo to još devet puta, sveukupno veličanstvenih deset, a ja sam zapamtila bukvalno svaku sekundu, ponekad čak zapisivala detalje u svoj dnevnik. Drugi put je bio osam dana nakon prvog. Bili smo u mojoj spavaćoj sobi. Bilo je to u podne, moj otac je bio na poslu, a majka na dobrotvornom ručku. Ležali smo dijagonalno na mom prugastom jorganu u bojama duge, a kasno popodnevno sunce probijalo se kroz prozor. Pesma Satellite Dejva Metjusa neprestano se ponavljala dok sam Konradu pomagala da odmota kondom, rebrasti „za njeno zadovoljstvo“. Oči su nam bile otvorene i nismo prestali jedno drugo da gledamo. Treći put je bio u njegovoj kući – na malom ranču na drugoj strani grada. Te večeri sam upoznala njegovog oca, sedokosu, deblju, pocrnelu verziju Konrada. Gospodin Najt i ja razgovarali smo samo kratko jer je bio okupiran svojom prijateljicom. Njih dvoje su igrali karte i pili roze iz velikog kartonskog pakovanja, vino za koje je moja majka samo nedelju dana ranije rekla da je odvratno. Nakon upoznavanja, Konrad je otvoreno uzeo dva piva iz frižidera i poveo me niz hodnik. Njegova soba bila je iznenađujuće uredna (mada ne bi trebalo da budem iznenađena pošto sam videla kako je namestio krevet), a jedini ukras na zidu bio je poster Džimija Hendriksa. Odmah je zaključao vrata i počeo žestoko da me ljubi, zaustavivši se samo da bi me skinuo i pojačao muziku. Nisam znala koji je bend, nikada nisam čula tu pesmu, a kasnije sam zaboravila da pitam. Posle smo pili pivo i podelili džoint. To mi je bio prvi. Još nešto je za mene bilo „prvi put“ tokom našeg četvrtog puta, što sam stidljivo priznala.


„Nikada nisi doživela orgazam?“, upitao me je rugajući mi se svojim izražajnim sivim očima. „Čak ni sama?“ Stavila sam mu glavu u krilo i pogledala ga, dok su moji endorfini i dalje buktali. „Ne... I napokon shvatam poentu sveg ovog uzbuđenja. Pobogu.“ Broj pet se dogodio nekoliko minuta kasnije, sa istim rezultatom. Šesti put smo otišli u motel Super 8, potpuno neplanirano jer nisam mogla da se savladam da ga ne dodirujem na putu do picerije u Evanstonu. Zasmejavao me je – ne sećam se besmislene šale – ali u tom trenutku sam shvatila da ga podjednako volim i želim. Znala sam da oseća isto jer smo se posle mnogo mazili, smejali i razgovarali. Čak smo ležali zagrljeni, u pozi kašike, moja leđa na njegovim grudima, što se Konrad, kako mi je rekao, jednom sebi zakleo da nikada neće uraditi. Kada smo se kasnije obukli, opasno blizu mog roka za povratak kući, rekao mi je da bi „zaista na ovo mogao da se navikne“. Rekla sam mu da mu je bolje da to ne čini, ali sam se smešila kada sam to govorila. Govorio mi je nepristojne reči tokom našeg sedmog puta; tokom osmog puta ja sam govorila bezobrazluke. Počela sam da se osećam iskusno, kao da bi, jednog dana, čak mogla da se smatram dobrom u krevetu. Pre devetog puta otišli smo na jedini pravi sastanak, u lep italijanski restoran u gradu. Za tu priliku obukla sam novi, crni donji veš, pokazujući mu na momente, tokom večere, moj čipkasti grudnjak. Kasnije te noći, oboje smo mirisali na beli luk kada mi je skidao pomenuti veš i vodio ljubav sa mnom na zadnjem sedištu njegovog mustanga, parkiranog na praznom parkingu crkve. Miris belog luka i dalje me na to podseća. Kao i svi nabudženi automobili i prigodni parkinzi kod crkava. „Pogledaj nas“, rekao je te večeri dok sam sedela na njemu opkoračivši ga i proveravajući kroz zadnji prozor automobila da nema policije. „Ovo je prvi put da sam srećan što sam deo klišea.“ „I to bogohulnog klišea, ni manje ni više“, rekla sam, pokušavajući da budem pametna. „Da . Idemo... pravo... u... pakao“, rekao je i sa svakom rečju zarivao se u mene, očiju zatvorenih, glave zabačene unazad, rukama čvrsto držeći


moje kukove. Deseti, i ujedno naš poslednji put, bio mi je najdraži. Bili smo na šumskom proplanku – čak i te dve reči zvuče romantično – sa izletničkim ručkom koji sam pripremila. Sendviči sa gaudom i šunkom i kriškama manga, keks sa komadićima čokolade i flaša šardonea, sve ušuškano u jednu staromodnu pletenu korpu, u kompletu sa crveno-belim kariranim stolnjakom. Pešačili smo u šumu, sa korpom i njegovom gitarom, zaustavili se na obali reke Foks, prošaranoj suncem. Bili smo pripiti i nagi – nisam sigurna kojim redom se to desilo. Posle mi je svirao gitaru i ispunjavao moje muzičke želje. Svirao je Daughter i Small Town od Perl džema, moje dve najomiljenije pesme – a onda je smišljao sopstvene pesme, prvo sa ozbiljnim rečima, a onda smešnim, pa opet sa ozbiljnim. Dok sam ga posmatrala kako svira, bez majice, mišići su mu se naprezali dok je prelazio po žicama, reč na slovo V pobegla mi je preko usana, ali sam je prilagodila i rekla „volim tvoje telo“. „A moj um?“, pitao je. Smešio se, ali se nije šalio. „I njega“, rekoh. „Iako ne idem na koledž?“ „To nema nikakve veze ni sa čim“, rekla sam i za trenutak sam stvarno verovala u ono što govorim. „Volim tvoje telo i tvoj um“, rekao je. „I tvoje oči. I taj osmeh. I te tvoje ljupke uši koje štrče kao kod Damba.“ Pocrvenevši, protresla sam kosu da ih sakrijem i njom pokrijem grudi, iako se više nisam stidela da mu pokažem sve što je želeo da vidi. Odgovor je uvek bio potvrdan. Bili smo ljubavnici, ali smo postali i najneverovatniji najbolji prijatelji. Bio je sve što sam mogla da zamislim – i znala sam da i on isto oseća. A opet, tvrdoglavo smo odbijali da to nazovemo pravim imenom, odbijali da razgovaramo o predstojećem kraju – leta, naše veze. Osećala se primesa tuge, ali u stvari, mislim da je tuga samo doprinosila. Sve je bilo neverovatno strastveno i romantično jer stvari nismo nazvali pravim imenom, jer niko nije znao za nas, jer će uskoro svemu doći kraj.


I onda, nezamislivo se dogodilo. Ili preciznije – nije se dogodilo. Moj inače kao sat tačni ciklus dvadeset devetog dana je izostao. Niti se pojavio sutradan. Ni dan posle toga. „Nemoguće“, stalno mi je govorio preko telefona. „Koristili smo kondom svaki put.“ „Kondomi nisu stopostotno sigurni“, rekla sam, sećajući se grafikona sa časova zdravstvenog vaspitanja, koji je ukazivao na to da je jedini siguran „metod“ apstinencija. „To je zbog greške korisnika“, rekao je. „I?“ „Nisam pogrešio.“ Nisam bila ubeđena, pažljivo oživljavajući u sećanju pojedinosti naših deset zajedničkih puta. Uvek smo bili toliko pažljivi, osim prvi put u Džejninoj kući, kada je ušao u mene nekoliko dugih trenutaka pre nego što je stao, uzeo novčanik i nastavio. „Mora da je to bilo tada“, rekla sam. „To je bio jedini put kada nisi imao kondom. I vremenski se uklapa...“ „Nisi trudna“, rekao je odlučno. „Nešto, znaš, mora da je procurilo“, rekla sam. „Nekoliko kapi.“ To je bila druga stvar na koju su nas upozoravali na zdravstvenom obrazovanju – preejakulaciona tečnost, termin koji je i sam zvučao zloslutno. „Nema šanse.“ „Veća je od nule“, rekla sam, šetajući tamo-amo, dok mi je panika rasla u grlu. „U redu. Veća od nule. Ali manja od jednog procenta. Manja od polovine procenta.“ „Pa, znači da se nekome dešava! Neko mora da bude to manje od pola procenta!“ „Da. Ali to nismo mi, dušo.“ „Ne govori tu reč.“


„Koju reč?“ „Dušo.“ „Okej. Nisi trudna, draga.“ „Kako možeš da budeš tako siguran?“ „Vidovit sam“, rekao je sablasnim glasom. „Nije smešno.“ „Izvini“, rekao je i znala sam da tako misli. „Hoćeš da dođeš? Mogu lično da se uverim?“ „Na šta misliš pod ’uverim’?“, rekla sam. „Jer smo se upravo tako u sve ovo uvalili.“ „Nismo se uvalili. I nisam na to mislio. Ne moramo da imamo seks svaki put kad se vidimo.“ „Očigledno da moramo“, rekla sam. Ispalo je kao da ga optužujem, kao da je zasejano prvo seme kajanja i ogorčenosti, iako sam ja inicirala seks više nego on. „Dođi. Molim te“, rekao je nežnije. U tom trenutku očajnički sam želela da budem u njegovim rukama, ali kada sam dodirnula grudi i otkrila fantomsku osetljivost u levoj, rekla sam: „Ne mogu. Moram nešto da obavim. Znaš, da se spremam za koledž.“ Glas mi je bio hladan, kako nikad ranije sa njim nisam razgovarala. I on je, naravno, to čuo. „Dobro“, rekao je. „Shvatam.“ Sledećeg jutra – u subotu – otkrila sam se, zadigla spavaćicu i zadržala dah, moleći se dok sam proveravala svoj donji veš. Ništa. Uložak koji sam puna nade stavila i dalje je bio blistavobeo. Pozvala sam Konrada i u suzama mu podnela izveštaj. „Sranje“, rekao je on. „Dolazim. Odmah. Moram da te vidim.“ „Ne. Moji roditelji su ovde“, rekla sam. I dalje nisam bila sigurna zašto ga od njih krijem, zašto sam nastavila da lažem Džejni šta radim svake večeri. Postojalo je očigledno objašnjenje, makar kada je reč o mojim roditeljima: da će misliti da Konrad nije „dovoljno dobar“ za mene. Ali sve do sada, zaklinjala sam se sebi da to nije bilo razlog, barem ne u


potpunosti. Da je komplikovanije – ili obrnuto, sasvim prosto: da nema smisla otkrivati detalje nečega što je privremeno. Ali tek sada, naravno, imala sam novi razlog da ga skrivam. „Ne zanima me da li su tu. Dolazim po tebe i idemo da kupimo test. A onda ćeš da proveriš. Važi?... Merijen?“ „Da“, prošaputala sam, osećajući se malčice bolje, bar za trenutak, jer nisam morala da donosim odluke. Samo sam morala da sledim uputstva. „Budi spremna za deset minuta“, rekao je. „Ozbiljan sam.“ Kao što je zapretio, deset minuta kasnije stajao je u mojoj kuhinji, u izbledeloj majici s natpisom Rolingstounsi, leviskama i plavim Adidasovim japankama, rukujući se prvi put sa mojim ocem. Bilo bi mnogo bolje da je imao košulju, pomislila sam, dok je moja majka skidala naočare za čitanje i stavljala Čikago tribjun pored tanjira sa tanko isečenim ananasom ukrašenim malinama sa malo pavlake. „Pa, kako se znate vas dvoje?“, pitala je moja majka, zabacivši glavu u stranu, što radi kad god upoznaje pridošlicu, pokušavajući da utvrdi kako se dotična osoba uklapa u njen svet. Ili u ovom slučaju, ne uklapa. „Iz škole“, rekla sam, uvijajući kosu u rep, nesposobna da pogledam u oči roditelje, koje sam volela i poštovala – i nikada ih nisam lagala pre Konrada. Klimnuli su glavom, smešeći se, postavljajući još nekoliko pitanja, dok na red nije došlo ono neizbežno, koje je postavio moj otac, mičigenski diplomac koji je završio pravo na Jejlu. „Pa, Konrade, gde nameravaš sledeće godine?“ Konrad je prekrstio ruke, onda ih spustio, oslanjajući se na kuhinjski element, kao da hoće da zauzme čvršći stav. Onda se nakašljao i rekao: „Još nisam siguran.“ Pomislila sam na njegove reči u godišnjaku – Smatrajte da sam otišao – i na noć u Džejninom dvorištu. Kao da je sve bilo tako davno. Možda i jeste. Konrad je pogledao u svoja stopala, a moj otac je shvatio odgovor i našao najbolje moguće objašnjenje. „Aaa. Pauziraš godinu? Da otkriješ


sebe?“ „Tako nešto. Da, gospodine“, rekao je Konrad, hitro me pogledavši kao da traži pomoć. „Dobro, onda“, rekla sam. „Odosmo mi malo napolje.“ „O. Kuda ćete?“, pitala je moja majka, pokušavajući da zvuči veselo iako sam znala da gori od znatiželje i verovatno planira da ovome posveti odgovarajuću pažnju u telefonskim razgovorima sa svojim prijateljicama. „U golf klub Grin tu ti“, rekla sam, zažalivši zbog ove laži čim sam videla kako se lice mog oca ozarilo. „Oh! Igraš golf?“, pitao je moj otac Konrada. „Treba nekad da igramo zajedno. Koji je tvoj hendikep?“ Konrad je blenuo u njega; bilo je to isto kao da mog oca pitate šta mu se najviše sviđa kod benda Smešing pampkins. „Pusti ih da idu, dušo“, rekla je majka, trenutno izgledajući zadovoljno što Konrad, ako ništa drugo, bar igra golf. Možda je njegova porodica čak i član kantri kluba Skoki, gde smo mi godinama bili članovi. Uskoro će ona to već saznati. Konrad i ja ćutke smo se vozili gradom, pravo do supermarketa Džul-Osko u blizini njegove kuće, parkirali se blizu apoteke na prostranom parkingu koji je već vrveo od kupaca, uglavnom mladih majki koje su žonglirale sa kesama, kolicima za kupovinu i malom decom. „Odmah se vraćam“, rekao je Konrad, ostavljajući radio i klimu uključene. Laknulo mi je što ne moram ja da kupim test, pa sam se spustila u sedištu, menjajući stanice, pitajući se koju ću pesmu poslednju čuti pre nego što loše vesti budu potvrđene. Grupa TLC je pevala Waterfalls kada se sumornog izraza lica vratio sa plastičnom kesom. Isključila sam radio kada se sagnuo da uđe u auto i dodao mi kesu sa džambo pakovanjem žvaka „đusi frut“, bocom soka „doktor peper“ i časopisom Rolingstoun sa Kortni Lav na naslovnoj strani. Izvukla sam časopis iz kese i u tišini čitala naslove: „Uživo sa Lolapaluze“8; „Hol je bend; Kortni Lav je sapunica“; i


„Kako ovog leta ostati kul“. Listajući stranice, trudila sam se koliko sam najviše mogla da ignorišem poslednji artikal u kesi. „Da li ti se sviđa?“, pitala sam, pokazujući na Kortni. „Volim njenu muziku. I mislim da je zanimljiva – u fazonu subverzivnog feminizma i droljaste dive. I muzika joj je zakon. Live Through This izdržaće test vremena. Mislim, Doll Parts i Violet su prilično sjajne stvari. Ali ona je u haosu“, rekao je Konrad, izlazeći sa parkingmesta. „Baš mi je žao...“ „Zato što je samohrani roditelj?“, pitala sam, posebno usredsređena. „Zato što je čovek koga je volela sebi razneo mozak...“ Klimnula sam glavom, a zatim pogledala kroz prozor dok je ubrzavao prema glavnom putu u pravcu njegove kuće. U jednom trenutku Konrad je stavio ruku na moje koleno i tu je držao, čak i kada je skretao u oštre krivine kroz svoj kraj, pomerajući je samo da bi promenio brzinu. Kada se zaustavio u svom prilazu, uhvatio me je za bradu i naterao me da ga pogledam u oči. „Biće sve u redu“, rekao je. „Uz tebe sam.“ Klimnula sam glavom, samo nejasno ga čuvši, i rekla: „Je l’ ti tata kod kuće?“ „Ne. Sve je u redu.“ Otvorio je vrata, izašao iz auta i kada se nisam pomerila, dotrčao je do suvozačkog mesta, otvorio vrata i uhvatio me za ruku. „Hajde.“ Kada smo ušli u kuću, dao mi je ružičastu kutiju i pokazao ka vratima kupatila. „Idi. Odmah. Obavi to“, rekao je. „Ali ne moram da piškim.“ Strpljivo je izdahnuo, ponovo zavukao ruku u kesu, izvadio „doktor peper“ u konzervi, otvorio je i dodao mi je. Uzela sam par gutljaja i vratila mu je. „I dalje ne moram“, rekla sam. „Dođi ovamo“, rekao je, vodeći me prema kauču, naterao me da sednem, zagrlio me i poljubio u čelo. Ugrizla sam se za usnu dok mi je celo telo obuzimao mučan, otupljujući strah. „Ne znam zašto radim ovaj test. Već znam da sam


trudna.“ „Ne znaš“, rekao je. „Kasni mi četiri dana. Bole me grudi. I samo što ne povratim.“ „Muka ti je zato što si uplašena. Grudi te bole jer treba da dobiješ menstruaciju. I zar ne može ciklus da ti izostane jer si iscrpljena?“ „Ciklus mi je izostao jer sam napumpana“, rekla sam, grizući nokte, navika koju sam prekinula još krajem osnovne škole. „Vidi“, rekao je. „Sad ćeš da uradiš taj test – i desiće se jedna od dve stvari.“ Zurila sam u njega, čekala. „Ili će biti negativan. I neviđeno će ti laknuti i moći ćemo da proslavimo...“ Osmehivao se, a zatim se nagnuo da mi poljubi vrat, zastavši kada je stigao do mog uva. Odgurnula sam ga i pitala: „Ili?“ „Ili si trudna“, rekao je. „Što bi bilo sranje. Ali bismo to rešili.“ „Kako?“ „Šta bi ti želela?“, pitao je. „Uradio bih šta god ti želiš.“ „Ne mogu da rodim bebu. Idem na koledž.“ „Dobro“, rekao je. „Onda ćemo da nađemo neku kliniku, negde izvan grada – daleko u predgrađu ili u Indijanapolisu. Negde gde nikoga ne poznajemo. I... i imam dosta novca koje sam uštedeo radeći – tako da smo tu pokriveni... I ja ću biti sa tobom sve vreme, držaću te za ruku.“ Zagrlio me je i rekao: „I onda ću te dovesti ovde. U moj krevet. I hraniću te pilećom supom i pevaću ti.“ Zurila sam u jednu tačku na zidu, čula da je dva puta rekao moje ime, a zatim tri puta. Konačno sam ga pogledala. „Sve bih učinio za tebe, Merijen. Ti to znaš, je l’ tako?“ „Aha“, rekoh, iako nisam bila tako sigurna. „Bilo šta“, ponovo je rekao dok sam ja stajala s ružičastom kutijom u ruci, i krenula ka kupatilu, obuzeta strahom. Kada sam ostala sama, sela sam na poklopljenu WC šolju i svaku reč na


kutiji dvaput pročitala, uključujući reči „nenadmašna preciznost“. Onda sam sledila uputstva najbolje što sam mogla, pitajući se kako sam ikada mogla da pomislim da će prijemni za koledž biti najvažniji test mog života. Sve vreme sam se molila kao nikada do tada, posebno tokom ta mučna, surova tri minuta dok sam čekala, a srce mi ludački lupalo, zvonilo u ušima, a oči brzo preletale sa štapića na kazaljku mog sata. Molim te, Bože, ne daj da se pojavi ružičasta linija, neprekidno sam ponavljala. Ali pojavila se. Tako postepeno da sam u prvom momentu skoro ubedila sebe da je optička iluzija. Onda sve jasnije i vidljivije, dok konačno nije postala tamnija od kontrolne linije, a kapilarno dejstvo stvorilo ružičasti krug oko nje. Dobila sam odgovor; više nisam morala da se pitam ni da se molim niti da se nadam. Buljeći u svoj odraz u ogledalu, znala sam da bez obzira na sve što od ovog trenutka uradim, više nikada neću biti ona stara ja. Ništa više nikada neće biti isto. Spustila sam štapić u tašnu i otvorila vrata da se suočim sa Konradom i ostatkom svog života. „I?“, pitao je, a sa njegovog lica i usana nestala je boja. U tom trenutku obuzelo me je nešto što nikada u potpunosti neću razumeti. Možda je to bilo poricanje. Možda sam ga štitila. Možda sam započela bolni proces odvajanja od njega. Šta god da je bilo, naterala sam sebe da se nasmešim i rekla: „Znaš šta?“ „Šta?“, pitao je. „Lažna uzbuna.“ Kao da je sav vazduh iz Konradovog tela iščileo kada je kleknuo na pod i sklopio ruke. Onda je ustao i uzviknuo kao kauboj u otvorenoj ravnici punoj bizona. To je propratio bacivši mi petaka od koga mi je dlan brideo, a onda me šljapnuo po dupetu. „Rekao sam ti, devojko!“ Vikao je. „Čoveče! Rekao sam ti!“ „Bio si u pravu“, govorila sam dok me on grlio. Onda smo se razdvojili i on se zagledao u mene, duboko u moje oči i onda prvi put izgovorio te reči, jasno i nepogrešivo kao što je to bila druga ružičasta linija. „Volim te, Merijen.“ Otvorila sam usta, ali me je zaustavio, stavljajući prst na moje usne.


„Pst. Ništa ne govori. Samo – samo sam hteo to da kažem. Bez obzira na dobre ili loše vesti. Stvarno te volim.“


7

Kirbi

S

ledećeg jutra popuštam i zovem roditelje. Malo je pre sedam sati po centralnom vremenu i pošto su najpredvidljiviji ljudi na ovoj planeti, tačno mogu da ih zamislim šta rade. Znam da moja majka sedi za svojim toaletnim stočićem i sprema se za jutarnju misu, a moj otac se maje po kuhinji i sluša Mekgro šou na AM radiju. Na treće zvono zajedno se javljaju na telefon i alo se čuje jedno za drugim, kao eho. Tokom jednog trenutka slabosti, dok u pozadini čujem Mekgroov razdragan smeh i gotovo da mogu da osetim miris tatinih kobasica Džimi Din kako se spremaju u tiganju, obuzima me neobjašnjiva čežnja za domom. Ali taj osećaj prolazi gotovo istog trenutka i zamenjuje ga poznati nalet animoziteta. Odjednom ne mogu da dočekam da im kažem gde sam. „Turbo Kirbo!“, uzvikuje moj tata. Glas mu je opušten – verovatno zato što nisam u blizini. „Kako je u Državi zlatnog detlića9?“ Moja majka se ubacuje u razgovor sa svojom prvom optužbom. „Zašto nisi odgovarala na naše pozive?“ „Poslala sam vam mejl i poruku, narode“, kažem, kolutajući očima. „Pa, trebalo je i da se javiš“, kaže ona. „Žao mi je“, kažem, zadovoljna što ne zvučim kao da mi je imalo žao. „Da li se zabavljate?“, pita tata. „Video sam da je juče u Mobilu bilo dvadeset sedam stepeni.“ „O, da?“, kažem. I oko šesnaest u Njujorku.


„Ne zaboravljaš da staviš kremu za sunčanje?“, kaže majka. „I da je nanosiš na svakih nekoliko sati? Imaš tako svetlu kožu, draga. Nećeš valjda da izgoriš.“ Mislim na Merijeninu boju tena i sada znam od koga sam ga nasledila, pa ga stoga malo manje mrzim. Njoj dobro stoji – možda će i meni jednog dana. Pitajući se šta čekam, odlazim do prozora i podižem roletne nekoliko centimetara, tek toliko da vidim ulicu dole, koja već bruji od jutarnje živosti, saobraćaja, ljudi – što ne može biti različitije od moje mirne ulice. „Kako je Šarlota?“, pitam. To je znak za uzbunu – nikada ne pitam za sestru – i izgleda da me je otac iznenada pročitao. „Dobro je. Spava. Šta se dešava, Kirbs?“ Okrećem se i prelazim preko sobe, sedam na krevet, uživajući u onome što sledi. „Mm, narode. Ja u stvari nisam u Mobilu sa Belindom i njenom mamom“, kažem, slušajući zadovoljavajući zvuk zapanjene tišine. „Gde si?“, konačno pitaju uglas. „Njujork“, kažem, podižući srednji prst i upirući ga ka telefonu. Ako ovo nije osveta za ono što sam čula, ne znam šta jeste. „Njujork!“, moja majka viče kao da sam upravo rekla da sam u prvim borbenim redovima u Avganistanu. „Šta radiš u Njujorku?“, pita tata, pokušavajući da neutralizuje njenu histeriju. „Da li je Belinda s tobom?“, mama zahteva da čuje. „A njena majka?“ „Ne. Sama sam... Pa... Ne baš sama... Ja sam u stanu moje biološke majke“, kažem, zatvaram oči i pitam se kako je moguće da u isto vreme drhtiš i likuješ. „Šta, zaboga?“ Glas moje majke nestaje i mogu da je zamislim kako bulji u ogledalo svog toaletnog stočića, sa velikim ružičastim i ljubičastim čičak-viklerima srednje veličine u kosi, koje uvek skida neposredno pred izlazak iz kuće, a ponekad čak sačeka dok ne uđe u kola, na moje i sestrino veliko neodobravanje. „Zašto?“ „Šta zašto?“, prasnem, misleći da to mora da bude najgluplje pitanje koje je ikada postavljeno.


„Zašto si... tamo?“, kaže. „Šta misliš, mama?“ „Dušo“, kaže tata, mada nisam sigurna da li se obraća meni ili mami. A onda: „Razumemo zašto si otišla. Zašto si možda želela da je upoznaš. Ali trebalo je da nam kažeš. Mogli smo da ti pomognemo.“ „Nije mi bila potrebna vaša pomoć“, kažem. Što je očigledno istina. „Znam. Ali voleli bismo da smo... bar... mogli da te podržimo.“ „Da, baš“, mrmljam. Čujem kako majka diše – i mogu da se kladim u svoj ajpod da je počela da plače. „Kako si tamo stigla?“, pita tata. „Autobusom“, kažem, misleći na reči Amerike, pesme Sajmona i Garfankla koja je postala klasika, o paru koji se ukrcava u Grejhaundov autobus u Pitsburgu; moj omiljeni stih – koji se sada čini prikladnim: Prazan sam i sve me boli, a ne znam zašto. „Pa“, kaže moja majka, a glas joj puca kao što sam i predvidela. „Da ti se sviđa? Ili... ne?“ Tu smo, mislim. Ovo putovanje se svodi samo na moju majku. Ne na moju potrebu da saznam ko sam i odakle sam, već pre na njenu potrebu da bude ona koja me je spasila od sebične žene. Žene koja je u stanju da se odrekne rođene bebe. „Ona je strava“, kažem. Ne mogu da odolim. „Pa, to je... divno“, kaže ona i šmrkne. „Drago mi je što to čujem.“ „Jesi li sigurna da si srećna što to čuješ?“, pitam. „Ili si se kao nekako nadala da će biti grozna?“ „Kirbi!“, kaže tata. „To nije fer.“ „Žao mi je“, opet kažem, usavršavajući veštinu da ne zvučim kao da mi je žao. „Kada se vraćaš kući?“, pita majka. Kažem im da ne znam, verovatno za dan ili dva. „Imaš školu u sredu“, kaže majka.


„Znam.“ „Znači doći ćeš kući do sutra uveče?“, pita tata, a ja sa zadovoljstvom zapažam da je to pitanje – ne zahtev. Ne mogu da me nateraju da dođem kući i oni to znaju. „Da“, kažem. „Ali sada moram da idem.“ „Kuda ideš?“, pita me majka. „Pozvala me da idem danas s njom na posao“, kažem. „Ona je poznati televizijski producent.“ „Koje emisije?“, majka pita sumnjičavo. „Verovatno je ne znaš“, kažem, njeni programi ograničeni su na sapunice, krimi drame i, što je ironično, rijaliti programe koji podstiču da se dobro osećaš. „Možemo li sa njom da razgovaramo?“, pita tata. „Jok“, kažem. „Tušira se.“ „Kada izađe?“ „Sumnjam“, kažem. „Ona je, kao, stvarno zauzeta. U svakom slučaju. Moram da idem.“ „U redu, dušo. Lepo se provedi“, kaže tata. „Pazi. Vodi računa u tom velikom gradu.“ „Aha“, kažem, pitajući se zašto se osećam mrvicu krivom. „Hoću.“ „Volimo te“, kaže mama, ali ja već prekidam vezu, zamišljajući scenu u mojoj kući, znajući da će biti još više suza za kojima slede melodramske molitve na jutarnjim misama. Za moj bezbedan povratak. Za moju zavedenu dušu. Da zaboravim sve o ženi koja me se sebično odrekla.


8

Merijen

Z

vala sam jutros roditelje“, kaže Kirbi dok se metroom vozimo do mog posla. Vodim je na posao delom zbog toga što ne znam šta drugo sa njom da radim – delom zato što ne mogu sebi da priuštim slobodan dan. „Da li si im rekla gde si?“, pitam dok se uz škripu zaustavljamo na stanici u Sedamdeset sedmoj ulici, još tela nadire ka nama, a ja odlučno štitim ono malo mesta čvrsto stojeći na obe noge. Vazduh je težak i pun isparenja kao što je to uvek u metrou kada je kišni dan, bez obzira na to koje je godišnje doba. Kirbi klima glavom, dok joj se zlatne viseće minđuše njišu duž linije vilice. Skupila je kosu u punđu i našminkala se, malo preteravši sa crnim ajlajnerom. U kombinaciji s mojim crnim mantilom, koji sam insistirala da pozajmi, praktično bi mogla da prođe kao pripravnica na poslu – što se iskreno nadam da će ljudi i pretpostaviti da jeste. „I? Šta su rekli?“, podstičem je da mi ispriča, a realnost naše situacije zadaje nam udarce svakih nekoliko sati, a nekada na svakih nekoliko minuta, otkako je pokucala na moja vrata. Ona je moja ćerka. I dalje je tako teško da u to poverujem. Kirbi gubi ravnotežu kada voz naglo krene i treba joj nekoliko sekundi da je ponovo uspostavi. „Tata je bio prilično miran, ali se mama uznemirila.“ Pitam je zašto, u nadi da to ima veze s tim što ih je slagala, a ne sa mnom, ali po njenom izrazu lica kada me je pogledala jasno mi je da je


njena mama tako reagovala zbog mene. „Mislim da je malo ljubomorna na tebe“, kaže Kirbi, zagledavši se pored mene u naizgled normalnog muškarca koji propoveda o Isusu i veganstvu, bez posebnog reda. „Moramo da dodamo jednu zapovest“, kažem da ublažim izjavu o njenoj majci. „Nikada ne pridobijaj pristalice u metrou, bar ne u kišna jutra ponedeljkom.“ Kirbi se smeši, gledajući ga krajičkom oka, fascinirana, dok on daje složene instrukcije o ispijanju soka od suvih šljiva u očekivanju skorog Drugog Hristovog dolaska. „Tvoja majka nema razloga da bude ljubomorna“, kažem, želeći da se zna da je to iz poštovanja i zahvalnosti prema ženi koja ju je odgajila – ali i da olakšam Kirbi. Ona deluje zamišljeno, dok naš propovednik viče: „Daj da te čujem kako kažeš hvaaaaaljen Isus!“ Niko ne reaguje tako da on sam uzvikuje „hvaljen Isus“ odgovarajući na sopstveni poziv. „Ne znam. Možda to nije ljubomora... Možda je ’osećaj ugroženosti’ preciznije“, kaže Kirbi. Osećam kako se iznutra grčim i kažem: „Mislim da ju je sve ovo verovatno samo iznenadilo. Možda joj ne bi smetalo da si joj unapred rekla...“ Kirbi vrti glavom, čvršće se hvatajući za šipku. „Ne. Bila bi uznemirena bez obzira na sve. Mislim da moj dolazak ovde vidi kao čin nelojalnosti.“ „Ali ona je tvoja majka“, kažem. „Ja sam samo... neka žena u Njujorku.“ Nisam shvatila koliko je ta opaska neosetljiva dok nisam videla izraz bola koji je prešao preko Kirbinog lica. U sebi ponavljam svoje reči, shvatajući da zvuče više kao poricanje nego onako kako sam mislila da će biti shvaćene – kao poniznost i poštovanje prema njenoj majci. „Mislim, očigledno da sam mnogo više od toga“, kažem, mučeći se da se izvadim. „Nosila sam te četrdeset nedelja... u stvari, trideset devet.


Rodila si se nedelju dana ranije. Hvala ti za to dobro delo.“ Smešim se. Ona mi uzvraća osmeh i kaže da je to možda bio prvi i jedini put da je poranila. Nekoliko trenutaka kasnije, stižemo do naše stanice na Pedeset prvoj ulici. „Ovde izlazimo“, kažem, izvodeći je iz metroa, uz stepenice, kroz stanicu pa na Aveniju Leksington, gde vešto izbegavamo saobraćaj, putnike i bare na trotoarima i pešačkim prelazima. Kada smo prošle kroz staklena obrtna vrata u mojoj zgradi, bile smo raščupane od vetra i mokre uprkos našim velikim crnim kišobranima koje smo protresle i zatvorile istovremeno. Dolazim do daha i promrmljam da umirem za kafom i pitam da li želi bilo šta u Starbaksu. „Toplu čokoladu?“ Hladno me pogleda. „Imam osamnaest, ne deset godina.“ „Tako je“, kažem uz nervozan smeh i u redu za kafu primećujem Pitera kako skroluje kroz svoj blekberi. Iz nepoznatog razloga hvata me nervoza dok idem prema njemu, a Kirbi za mnom zaostaje nekoliko koraka. Kada baci pogled u našem pravcu, ja mu mahnem. „Šampione“, kaže, ukočeno mi se osmehnuvši, što samo povećava moju nelagodnost. Onda se okreće prema Kirbi i pozdravlja je. „Izlet u TV mrežu?“, pita je. Ona klima glavom, delujući uznemireno. Spasavam je. „Da, Kirbi će malo da pomaže. Dodatna pomoć nam uvek dobro dođe u sobi za scenariste.“ „Naravno“, kaže on, a zatim joj upućuje jedan od njegovih uzvišenih osmeha pogodnih za pres-konferencije, zbog čega je svojevremeno stekao reputaciju prepredene, čak nemilosrdne osobe prema malobrojnima koji su se usudili da ga naljute. „Da sudi i prekida svađe? Srećno.“ „To su korisne rasprave, a ne svađe“, kažem dok se pomeram na kraj reda, a u sendviču između nas ostaje nekoliko polubudnih mušterija. „Da li ti je Merijen rekla za pravilo prilikom prvog ulaska u to sveto mesto?“, Piter pita Kirbi preko ramena. Ona vrti glavom dok ja odgovaram. „To nije pravilo, to je tradicija.“ „To je pravilo“, kaže Piter.


„Kakvo pravilo?“, pita Kirbi. „Kada bilo ko prvi put uđe u sobu za scenariste, mora nešto da izvede“, kaže on, kolutajući očima. „Ili ne može da ode. Neko stoji na vratima.“ Ona se momentalno ukoči, a onda izgleda kao da će možda povratiti – ili pobeći. „Šta da izvede?“ Osećajući se zaštitnički, ali znajući da će biti gotovo nemoguće da je zaštitim od strogog običaja koji sam lično ustanovila, kažem: „Oh, za šta god da si raspoložena. Možeš da ispričaš neku šalu. Govoriš šatrovački. Žongliraš. Navedeš glavne gradove država. Jezikom dodirneš nos. Jedan scenarista je izveo joga pozu ganda-berundasana – što je bilo čudno – i prilično vulgarno s obzirom na to da je morao da se skine i ostane u boksericama da bi imao maksimalnu pokretljivost... Sve može, ali moraš nešto da uradiš... Čak smo i generalnog direktora naterali da nešto izvede kada se usudio da uđe u našu oblast.“ Piter zacokta jezikom. „Nisam bio spreman. Nisu me šikanirali još od ragbija na koledžu.“ „To nije šikaniranje“, uporna sam. „To je samo mali... obred za ulazak.“ „Šta ste uradili?“, Kirbi ga pita – i vidim na njenom licu da sastavlja delove slagalice. Piter je generalni direktor. Glavni gazda. Moj šef. „Pevao sam pesmu o predlozima“, kaže on, „na melodiju pesme Yankee Doodle Dandy.“ Kirbi se smeši, kao i dve žene u redu ispred mene koje ga verovatno prepoznaju. „Zato bolje smisli nešto u narednih pet minuta. Samo kul“, kaže Piter. Onda, pošto čuje da prozivaju njegovo ime, on se okreće, uzima svoj napitak sa pulta, drugom rukom uzima svoju akten-tašnu i poželi nam uspešan dan. „I tebi“, kažem, kao da smo ništa više od kolega koji se šale u redu za jutarnju kafu. „Ne znam šta da radim“, kaže Kirbi, delujući nervozno na putu do lifta sa


sokom od pomorandže i pecivom. I jedno i drugo ćušne u svoju tašnu, a ja primećujem da je kaiš pohaban. Možda mogu da joj kupim novu za maturu – možda klasičnu Šanel – mada se njenoj majci možda neće dopasti ova ideja. Možda bi tašna Kouč bila okej. Možda sam već preterala sa odećom koju sam joj kupila. „Koji ti je omiljeni predmet u školi?“, pitam, pokušavajući da dobijem ideju. Gleda me belo. „Hm. Umeš li da zviždiš?“ Odmahuje glavom. „Umeš li da pevaš?“ Ona skromno klima glavom, a ja to shvatam kao znak da ima divan glas. Mislim na Konrada, srce počinje brže da mi kuca zbog sećanja. „Znači, pevaj nešto“, kažem. „Pevuši nekoliko stihova nacionalne himne ili tvoju omiljenu pesmu. Šta god. Veruj mi, to stvarno nije nešto bitno, ne sekiraj se.“ Ona klima glavom, oči su joj širom otvorene i streljaju dok izlazimo iz lifta i krećemo niz hodnik ispunjen žamorom uobičajenim za ponedeljak ujutro. Kada stignemo do moje male kancelarije na uglu zgrade, kažem Kirbi da sedne u jednu od kožnih stolica preko puta mog stola dok se ja za nekoliko minuta ne organizujem, uključim kompjuter, pregledam nekoliko poruka koje mi je ostavila asistentkinja i proverim govornu poštu i mejlove. „Biće ovo dug dan“, kažem, više za sebe nego njoj. Ona ozbiljno klima glavom. „Kaži mi ako mogu da pomognem. Dobra sam u sređivanju dokumenata i takvih stvari“, kaže ona. Gledam je pitajući se da li ima bilo kakvu stvarnu ambiciju – i da li ikako mogu da joj pomognem da je usmerim na pravi put. Ili bar da je nateram da ide na koledž da bi radila nešto više od sređivanja dokumentacije. „Pa, sada smo u fazi preprodukcije i pripremamo se za sastanak sa oglašivačima“, kažem. „Prošle godine smo emitovani četvrtkom, ali i dalje treba da vidimo šta nas čeka.“


„Znači još ne snimate i tako to?“, pita, delujući razočarano. Odmahujem glavom. „Ne. Samo prolazimo kroz detaljan opis radnje, pronalazimo konture i skice scenarija za studio i TV mrežu kako bi mogli da nam daju svoje primedbe. Zatim, ima posla i oko gostujućih glumaca, upravljanje podelom uloga i ekipom, odobravanje nacrta novih setova, treba se pozabaviti osvetljenjem i kamerama, frizurama i šminkom, rekvizitama i elektrikom, i zvukom. I uz sve to, treba nadgledati kakav marketing TV mreža obezbeđuje za seriju.“ „Opa“, kaže ona. „Baš mnogo posla.“ „Da. Moglo bi se reći da jeste“, kažem, uzimajući nekoliko veoma zaoštrenih žutih grafitnih olovaka, blok za beleške sa spiralom i moj ajped sa stola. „Ali vredi kada vidiš kako se rađa tvoja serija... Da li si spremna?“ Ona klima glavom, ja ustajem i vodim je niz hodnik do duge, uske konferencijske sale bez prozora, koja je inače poznata kao soba za scenariste, ponekad i kao odaja za mučenje. Unutra sedi naš osnovni tim od šestoro scenarista (još će ih se pridružiti narednog meseca kada zaista počnemo da snimamo epizode) i šale se o tome kako su proveli vikend, temama iz tabloida, mogućim idejama za priču. Već smo predali obimne okvirne prikaze za prve tri epizode i ja sam odredila scenario za prve dve epizode, tako da samo treba da nastavimo tamo gde smo stali prošle nedelje, smislimo više priča i radimo na statusu i razvoju različitih likova. „Zdravo svima! Izvinite što kasnim“, kažem, a pola sobe se umiri i odmeri Kirbi, dok druga polovina nastavlja svoje zajedljivo, neuljudno brbljanje. „Da vas upoznam. Ovo je Kirbi“, kažem, dok ona stoji zaleđena u dovratku. „Došla je iz Sent Luisa i danas će mi pomagati.“ Bacim pogled po sobi, u nadi da će svi zaboraviti na moje pravilo, ali Kejt Mekilan, koja je došla pravo sa filmske akademije bez prethodnog iskustva u šou-programima i očigledno bez prethodnog iskustva sa hula hupom, koji je bio njen izbor veštine, odmah zahteva: „Šta će nam izvesti?“ „Mislim da ćemo danas na to staviti moratorijum“, kažem i gledam Kirbi, koja je definitivno bleda i skamenjena.


„Ne dolazi u obzir“, kaže Aleksandar Hose, moja uzdanica za muški humor. Aleksandar je počeo sa radom u improvizacijskom pozorištu i došao na televiziju posle dugog angažmana u Bum Čikagu10 u Amsterdamu, i mada je ovde kraće od drugih scenarista, smatram ga svojim kopilotom u seriji. Na njega takođe mogu da računam da ublaži posledice povređenog ega i održi vedro raspoloženje kada dođe do iznenadnih rasprava, što su osobine od neprocenjive vrednosti u svakoj sobi za scenariste. On zuri u Kirbi, a onda mi kaže: „Nisam džabe igrao river dens. Da vidimo šta ona zna.“ Kirbi me pogleda, a ja podižem ruke u znak predaje, znajući da neću moći da odvratim Aleksandra. Žao mi je, dete. Predstava počinje. Nakon bolnih trideset sekundi, Kirbi napravi nekoliko malih koraka prema prostoriji i kaže: „Hm. Ja ću da pevam.“ „U redu! Pevačica!“, kaže Emili Grejs Fuler, mlada scenaristkinja s Juga, nekadašnja debitantkinja. Kada je pogledate, nikada ne biste ni pretpostavili da je osoba koja naporno radi, nimalo krhka, i da je dala neke od pametnijih replika u seriji. Posebno je dobra sa našim naivnim likom Elzom, koja je iz Misisipija došla u Filadelfiju sledeći svog dečka, studenta prava na univerzitetu Templ. „Krajnje je vreme da imamo jednu takvu“, kaže Emili Grejs, pogledavši drugu mlađu scenaristkinju, koja je falširala pevajući temu iz serije Porodica Brejdi kada je prvi put bila u ovoj sobi. Sedam na uobičajeno mesto na čelu stola, dok Kirbi pravi još nekoliko malih koraka napred, tačno do ivice suprotne strane stola, onda se nakašlje i započinje najneverovatniji rep uz pratnju složenog dobovanja po stolu, koristeći obe ruke. Glas joj je veoma tih ali lep, ritam zapanjujuće dobar, pri čemu obe ruke udaraju ritam svaka za sebe. Kažem hip hop, hipi na hipi u hip hip hop, nemoj da staješ, ljuljaj na beng beng bugi kaži više skači bugi u ritmu bugi... Na ushićenje svih u sobi, ona nastavlja još narednih nekoliko stihova, ne gubeći ritam niti ispuštajući ijedan slog, a bubnjanje postaje sve brže i složenije, sve dok ne stigne do kraja i lagano se nakloni. Ovo je najodmerenije izvođenje, kakvo odavno nisam videla, pa ipak jedno od


najboljih. Smešim se sa olakšanjem i zadovoljstvom dok Dženel Čejmbers, britka scenaristkinja iz Kvinsa, predvodi aplauz i kaže: „Prokletstvo. Tako treba, belkinjo.“ „Hvala“, Kirbi mrmlja i dalje stojeći, ali sada gleda u svoja stopala. „Zar nisi suviše mlada da bi znala za Šugarhil geng11?“, pita Aleksandar. „Čak i verzija Def skvoda mora da je bila pre nego što si se ti rodila?“ „Rapper’s Delight je klasika“, kaže Kirbi gledajući u pod. „Deda hip hopa.“ Aleksandar klima glavom, impresioniran i zaintrigiran. „Tako je.“ Osećam navalu ponosa, pitajući se kako pravi roditelj mora da se oseća kada njegovo dete savlada neku prepreku ili postigne nešto veliko, i pokazujem na praznu stolicu pored sebe. Vukući noge dolazi i seda, ne gledajući me niti se smešeći, a ja primećujem da joj se ruke tresu i da nepravilno diše. Ona je samo devojčica, mislim. Istih godina kao ja kad sam je rodila. Za trenutak gubim tok misli, Konrad se ponovo materijalizuje. Teram ga iz svojih misli. Ponovo. „Dobro“, kažem, uozbiljivši lice, dok pokazujem na zid sa belom tablom prekrivenom pričama, dijagramima, idejama, likovima i replikama. „Imamo samo dva sata za sastanak o ovim napomenama – zato hajde da to bude dobro. Hajde da počnemo sa Dejmijenom i Keri. Izvinite. Sa Rodžerom i Evi“, kažem, prebacujući se na imena njihovih likova. „Kraj naše prve epizode – Rodžer konačno priznaje svoja osećanja prema Evi.“ „Čujem da je to uradio i u stvarnom životu“, kaže Dženel. Među našim scenaristima, jedino je ona na neki način prisna sa glumcima. Uzima gutljaj kafe, gledajući preko šolje i očekujući reakciju. „Ne seri?“, kaže Aleksandar, crtajući crvenim izbrisivim markerom veliko „Rodžer + Evi“ na našoj tabli. „Mislio sam da se Dejmijen pali na Anđelu?“ „Palio se“, kaže Dženel. „Više ne.“ Pogledam Kirbi – oči su joj ogromne, uživa u svakoj sekundi – i radi nje dozvoljavam svima u sobi da se na nekoliko minuta upuste u dokono


ogovaranje, posebno o tome koliko će Anđela biti besna ako sazna. „Reci im šta si još čula“, Emili Grejs kaže Dženel, smejući se. „O, da. Čula sam da je prilično obdaren.“ Aleksandar odmahuje glavom i simulira veoma homoseksualni izgovor. „Znaš šta? Zbog ovoga mi je neprijatno“, kaže on, smešeći se saradnicama, koje čine većinu ekipe. „Mislim da ću tužiti izvršnog producenta i TV mrežu za podsticanje neprijatnog okruženja.“ „A mene ovo vređa“, kaže Bendži Kar, drugi muškarac u prostoriji, koji je zapravo gej. On se šali, naravno, jer Bendžija ništa ne vređa. Zatim pokazuje kutiju sa pecivom na stolu i kaže Aleksandru: „Vidiš? Ne puštaj me blizu njih. Ja sam na dijeti za čišćenje.“ „Dobro, dobro!“, kažem, gledajući na sat. „Idemo. Skidajte se sa telefona. Nema više surfovanja. Idemo! Ideje, ljudi!“ Aleksandar nastavlja svoj posao kao stenograf kada ideje počinju da se rađaju, Kirbi očima preleće po sobi, upijajući sve. U većini slučajeva, sukobi su minimalni – osim prilično obimne rasprave o liku po imenu Maks, konzervativnom diplomiranom studentu Pensilvanijskog univerziteta koji provodi mnogo vremena u baru, pije džejmson, kritikujući svačiji izbor u džuboksu, i generalno popuje dok se neuspešno udvara našoj devojci iz Misisipija. „Previše vremena se pojavljuje na televiziji. Isti je Vesli“, kaže Dženel, aludirajući na fenomen nastao po omraženom Vesliju Krašeru u filmu Zvezdani ratovi: Sledeća generacija. Drugim rečima, gledaoci ga mrze – a mi scenaristi ne shvatamo da ga mrze. U stvari, mrze ga zbog veoma jasne činjenice da mi pokušavamo da ih nateramo da zavole njegov lik. Da ih prisilimo da ga progutaju. Sasvim sigurna, ona kaže: „On je dosadan i naporan – i činjenica da nam stalno ponavlja koliko je pametan i zanimljiv zapravo je... dosadna i naporna.“ „Uopšte se na slažem“, kaže Emili Grejs. „Hm. Ima ili to neke veze s tim što si ga ti izmislila?“, pita Dženel. „Ili napisala scenario u kome nema nameru da prestane da priča o tome koliko je divan?“ Aleksandar ispusti zvuk nalik pištanju, dodiruje sto i povlači prst.


„Prokletstvo. Kako peče ova ispala.“ Smejem se i kažem: „Mislim da je interesantan. I vrlo dobro napisan.“ „Hvala“, kaže Emili Grejs, upućujući mi diskretan osmeh, koji odražava njenu povređenost. „Ipak. Ortak je budala“, kaže Aleksandar, odsutno žvrljajući veliku pušku. „Hajde da ga ubijemo. Razmišljam o rasno motivisanom napadu i pljački. Ili možda samoubistvu i ubistvu tako da možemo da uništimo i onog malog ljigavog advokata kad smo već kod toga.“ „Ili barem možemo da ga ispratimo na bus“, kaže Dženel, uvodeći još jedan izraz, koji se koristi za privremeni otpis lika koga možda poželimo kasnije da vaskrsnemo. „Grejhaund za bestragiju, možda?“ Kirbi i ja razmenjujemo značajne poglede dok ona podiže obrve i uz bućkanje pijucka sok od pomorandže na slamku. Ili može da uđe u Grejhaund da bi pronašao svoju biološku majku, a zatim sazna da ona nikada njegovom biološkom ocu nije rekla istinu o njemu. Da, to je dobro.


9

Kirbi

G

de si naučila tako da pevaš... repuješ? I da sviraš bubnjeve? Bilo je neverovatno“, Merijen me pita kasnije te večeri dok sedimo u njenoj kancelariji i jedemo dostavljenu kinesku hranu. Bio je potpuno lud dan – nisam imala pojma da ljudi rade tako naporno ili tako dugo – i ovo je bila prva prilika da razgovaramo same. „Hvala“, kažem. Onda sam joj ispričala o tome kako je moj nastavnik muzičkog u osnovnoj školi rekao da su bubnjevi i horna dva instrumenta najteža za sviranje, a moj tata je rekao da je jeftinije da udaram po stolu nego da mi kupi hornu i ja sam to prihvatila. Merijen gurnu u stranu svoju porciju prženog pirinča sa škampima koju jedva da je takla (počela sam da primećujem da skoro ništa ne jede) i kaže: „Pa, bila si neverovatna. Veoma upečatljiva.“ Ja joj ponovo zahvalim, a onda je dugo gledam pre nego što kažem: „Mislim da ću sutra da idem.“ „O. Da. Dobro“, kaže Merijen, pretvarajući se da je razočarana. „Jesi li sigurna da ne možeš duže da ostaneš?“ „Pretpostavljam da bih mogla“, kažem, želeći da ona želi da ostanem – ili da bar stvarno razgovara sa mnom. „Moram u školu u sredu, ali mogu da se ne pojavim…Ali bi svakako trebalo da se vratim.“ Ona klima glavom i kaže da razume, lako se složivši. Srce mi se slama, ali govorim sebi da ne budem tako slaba i malo slegnem ramenima.


Ona nervozno nastavlja: „Ova nedelja je ionako prilično grozničava. Sutra se ponovo vraćamo u sobu za scenariste – i onda imam gomilu sastanaka sa marketingom i finansijama i intervjue sa novim direktorima fotografije... Ne bih volela da ti bude dosadno. Hoćeš li da mi ispričaš još nešto o bubnjevima?“ Na trenutak zurim u nju, onda odmahnem glavom i kažem joj da nema još mnogo toga da se kaže. Mislim – zar nije smešno pričati o bubnjevima kada tek treba da mi kaže makar jednu reč o mom biološkom ocu? Ne znam pokušava li da nešto sakrije od mene – ili jednostavno ne želi o njemu da priča – ali posle skoro četrdeset osam sati, jasno je da nema nameru sama da ga pomene. I tako, kasnije te noći, pošto smo se vratile u njen stan i ona počela da zeva i govori o krevetu, kažem sebi sad ili nikad. Srce mi lupa u ušima dok čujem sebe kako govorim: „Onda, možeš li, molim te, da mi pričaš o mom ocu?“ Gleda me, zbunjena, onda iznenađena, kao da joj nikada nije palo na pamet da ću joj postaviti takvo pitanje, onda duboko udahne i izgleda toliko skamenjena i uznemirena da sam sigurna da predstoji duga priča. Umesto toga, ona jednostavno kaže: „Njegovo ime je Konrad. Konrad Najt.“ „Najt?“, pitam. „Kao u dan i noć?“ „Kao kod vitezova Okruglog stola12.“ Na momenat sam glupo očarana romantičnom slikom Okruglog stola, dok ne primetim da se mršti i odmah počinjem da brinem o svim stvarima zbog kojih sam uvek bila zabrinuta. Da će to biti priča koju ne želim da čujem, jedan od scenarija o kojima sam čula da moji roditelji raspravljaju: silovanje na sastanku sa mladićem, zatvor, droga. Ili prosto ono što sam uvek pretpostavljala, a što mi sve dosad nije smetalo: veza za jednu noć bez ljubavi koja apsolutno ništa nije značila ni njoj ni njemu. Mislim, prilično je jasno da sam bila nepredviđen događaj, ali bilo bi lepo da sam bar nepredviđen događaj koji je posledica istinskih osećanja za razliku od požude u Belindinom fazonu. „Kako si ga upoznala?“, pitam, a srce počinje brže da mi kuca.


„Išli smo zajedno u školu“, kaže. Onda mi priča da ga je znala od četvrtog razreda, ali da ga nije stvarno poznavala do leta nakon što su maturirali. „Bila sam baš tvojih godina“, kaže. „Oboje smo bili. Naleteli smo jedno na drugo na zabavi...“ Merijen duboko uvlači vazduh. Vidim po njenom zaleđenom izrazu da joj mozak munjevito radi i odlučna sam da čekam da progovori. Ali kada prođe još nekoliko sekundi tišine, izgubim odlučnost i ispaljujem drugo pitanje. „I... kakav je bio?“ Duboko udiše, a zatim nastavlja, pažljivo odmeravajući reči. „Bio je pametan. Prošao je uličnu školu života – iako je mogao da bude dobar i u pravoj školi da mu je do toga bilo stalo.“ Klimam glavom, osećajući povezanost sa svojim biološkim ocem prvi put u životu. Ona nastavlja, izgubljena u mislima. „Nije bio baš buntovnik, ali je sledio sopstvene interese i sklonosti. Nije ga bilo briga šta drugi misle – i to nije bila samo gluma. On stvarno i iskreno nije mario. Meni to nije bilo blisko, ali čoveče, jesam mu se divila. Svi smo mu se divili.“ „Da li je bio usamljenik?“, pitam. „Da. Na neki način. Bar u školi. Tamo nikoga nije cenio. Ali je imao prijatelje van škole – u svom bendu. Zato ne bih rekla da je bio potpuni usamljenik... Više kao... nezavisan.“ „Bio je u bendu?“, kažem, oduševljena ovim otkrićem, ali mi je u isto vreme i laknulo što nije bio neki glupi sportista. Nekako, fudbaler koji gleda da povali neku deluje agresivnije nego kada muzičar radi to isto. „Da“, kaže ona. „Bio je talentovan muzičar. Svirao je gitaru, klavir i malo saksofon. Imao je divan glas. Kao tvoj.“ Ne mogu da joj se ne osmehnem bar malo. „Kako je izgledao?“, pitam je. Ona ne okleva. „Bio je divan. Tamna kosa. Prelepe oči. Imaš njegove oči.“ „Stvarno?“, pitam, a srce mi još jače zalupa. „Da. Potpuno ista plavosiva boja, isti tamniji obod. Isti oblik i veličina.“


Zuri u zid iza mene kao da pokušava da se priseti više detalja. „Imaš li neku njegovu sliku?“, pitam, osećajući vrtoglavicu. „Imam jednu“, odgovara, a onda ustaje i kaže da se odmah vraća. Nekoliko minuta kasnije, vraća se sa potamnelom, nekada belom kovertom. Unutra je list papira iz sveske, presavijen na trećine, prekriven besnim rukopisom. Dok ga odvija, ja istežem vrat da bih razaznala neke reči, goreći od radoznalosti. Ona čita nekoliko redova tiho u sebi, onda ga ponovo preklapa i vraća u kovertu, a zatim izvlači fotografiju. Grizući donju usnu, ona je razgleda i ubrzano diše. Napokon mi je daje. „To smo on“, kaže, delujući nervozno, baš kao što se ja osećam, „i ja.“ Gledam fotografiju mojih bioloških roditelja, zapanjena, mada nisam sigurna zašto. Njih dvoje su u groplanu, ne baš u centru, pa se više vidi on nego ona – kao one slike koje snimite sa ispruženom rukom. Oboje leže na ćebetu i čkilje kao da je sunce suviše jako. Ne vidim nebo, ali pretpostavljam da je kobaltnoplavo i bez oblaka i kao da skoro mogu da vidim da se ogleda u njihovim očima – barem njegovim. Obrazi su im jedan uz drugi i njeni su rumeni. On ju je zagrlio, a prsti su mu zagnjureni u vrtlog njene duge kose, izbelele od sunca. Fotografija je zrnasta, preko njegovog lica je senka, ali jasno mogu da vidim da on jeste sanjalački tip, u fazonu muzičara-umetnika. Tamna kosa, svetla put, pune usne, i krupne oči, sa napola spuštenim kapcima, boje baš iste kao i moje, kako je i rekla. Iako na ovoj slici izgleda opušteno, postoji neka napetost u njegovim očima i licu, nešto što mi govori da oseća stvari duboko, voli potpuno. Ili možda ja samo želim to da vidim. Možda samo želim da verujem da i ja to imam u sebi, a do sada to zaista ne vidim u Merijen. Krećem da joj vratim sliku, ali ne mogu da prestanem da je gledam, nadajući se da će mi je dati. „Jeste li bili zaljubljeni?“, pitam, osećajući da su mi svi mišići napeti, želeći da mi kaže da jesu, iako nemam pojma zašto mi je to tako važno, kakve to veze ima u ovom trenutku. Ona okleva, a onda kaže: „Ne znam. Kao da je bilo pre sto godina... I bilo je čudno leto, Kirbi. Zaista čudno, komplikovano vreme.“ „Zašto? Šta je to bilo čudno?“, navaljujem, misleći na to koliko često će Belinda smešnu romantičnu situaciju smatrati „komplikovanom“. Ona i


neki idiot izlaze, pa ne izlaze. Viđaju se sa drugim ljudima. Prave pauzu. Samo se druže. Da li je ovo vrsta sranja koje Merijen naziva komplikovanim – ili je nešto stvarnije u pitanju? „Naša veza desila se iznenada“, kaže, dok se ja usredsređujem na reč „veza“. „Baš iznenada. Bilo je kao – uopšte ga nisam poznavala – a onda je postao ceo moj svet...“ Razmišljam o svom sledećem pitanju, osećajući da je svako kritično, kao da možda postoji ograničenje koje bih mogla da prekoračim. Ono što zaista želim jeste cela priča, duga priča o tome kako su odlučili da me imaju – a onda da me se odreknu. I tako sam konačno izvalila: „Da li je želeo da me rodiš? Ili da abortiraš?“ Ona ustukne, a onda nekoliko puta duboko udahne pre nego što me konačno pogleda u oči. Onda me uzima za ruke i izgovara moje ime kao da je spremna da nešto da prizna. Zatim to i čini. „Nikada mu nisam rekla“, kaže. Znam da postoji samo jedno tumačenje njenog odgovora, ali ja i dalje tražim drugo dok gledam mladića i devojku na slici. „Nikada mu nisi rekla da si me rodila?“ Ona me gleda, onda vrti glavom, obrazi joj postaju ružičasti kao što su na slici, ali očito zbog potpuno drugačije emocije. „Dakle... da li je ikada znao da si trudna?“, pitam, a činjenice počinju da se kristališu. Ona ponovo odmahuje glavom, ovog puta ne mogavši da me pogleda u oči. „Zašto? Da li te je on... napustio?“, pitam, zamišljajući ga kako je ostavlja, raskida s njom oproštajnim pismom, možda baš onim koje drži u ruci, napušta grad i nikada joj se više ne javlja. Ali ona opet odmahuje glavom, i jedva čujnim glasom kaže: „Ne. Ja sam otišla.“ „Ti si ostavila njega?“, kažem. Ona klima glavom i kaže: „Da. Kada sam saznala da sam trudna sa tobom. Ja sam raskinula s njim.“


„Znači... on uopšte ne zna da postojim?“, pitam, i dalje misleći da postoji mogućnost da mu je rekla posle mnogo godina. Da sada zna istinu, da tamo negde ima dete. Možda čak i umire od želje da me upozna. Možda je stupila sa njim u kontakt u proteklih četrdeset osam sati i saopštila mu novosti. Ali ona odmahuje glavom. „Niko nije znao da sam te rodila“, kaže. „Niko čak nije znao ni da sam trudna – osim moje majke.“ Pokušavam da shvatim ovoliku tajnu, kako je uopšte mogla tako nešto da izvede. „A tvoj otac? Ili tvoja najbolja drugarica?“, pitam, misleći kako bi Belinda bila prva osoba koju bih nazvala ukoliko bi se tako nešto dogodilo meni. Mada ne mogu to ni da zamislim, jer su moji seksualni susreti ograničeni na tri jadna poljupca, sva tri pod dejstvom alkohola, neprijatna, vredna zaborava. Ona ponovo odmahuje glavom. „Samo moja mama.“ „Pa kako si to sakrila od svih?“, pitam. „Odložila sam odlazak na koledž za godinu dana. Rekla ljudima zaduženim za primanje studenata na Mičigenu da imam zdravstvenih problema. Svima ostalima sam rekla da sam iscrpljena od srednje škole i da mi je potrebno vreme da razmislim. Moj otac je mislio da pišem scenario. Znao je koliko sam opsednuta pisanjem i... poverovao mi je. I tako... Otišla sam na neko vreme...“ „Gde si otišla?“ „U našu kuću na jezeru u Viskonsin. Moja mama je dolazila i odlazila. Vodila me je na sve preglede i u agenciju za usvajanje. Ostalo vreme sam se skrivala sve dok nije došlo vreme da se porodim. Da rodim tebe.“ Ostala sam bez reči, opčinjena pričom koja je isto toliko deo mene koliko i ona koju su mi moji roditelji ispričali sto puta. „I onda si otišla u Čikago da se porodiš?“ Ona klima glavom. „Da. Dobila sam bolove trideset prvog marta – trajali su čitav dan i noć. Onda sam te rodila prvog aprila. To već znaš.“ Na silu se osmehnula. „Onda sam sa tobom provela tri dana. Tri najteža, najtužnija dana u mom životu.“ „Da li smo se... povezale?“, pitam, oči mi gore, stomak se grči.


„O, Kirbi. Bože, jesmo“, kaže ona. „Provela sam svaki minut – svaku sekundu – sa tobom.“ Pitam da li je imala ime za mene. Da li me je ikako zvala ta tri dana? Ona klima glavom i šapuće da jeste. Ketrin. „To mi je srednje ime“, kažem. „Po mojoj tetki.“ „Opa. To je ludo, zar ne?“ Sležem ramenima. „To je prilično uobičajeno ime. Nastavi.“ Ona okleva, a onda kaže: „I tako sam ti dala ime, iako je socijalna radnica rekla da to ne činim. I dojila sam te iako su rekli da je to stvarno loša ideja, da će time naše odvajanje samo biti još teže. Ali ja sam želela... Morala sam. U jednom trenutku, sestra je pokušala da te uzme od mene, da mogu da se naspavam, ali sam odbila. Znala sam da ću u nekom trenutku morati da te predam – a to nisam mogla da uradim dva puta.“ Nekoliko puta kratko udahne i onda nastavlja: „Onda je došao taj trenutak. Žena iz agencije došla je u moju bolničku sobu sa medicinskom sestrom i dvoje ljudi iz Odeljenja za pružanje podrške. Bilo je četvoro ili petoro ljudi u mojoj sobi, svi zvanični, službeni, sa svojim fasciklama i objašnjenjima. Dali su mi papire, uključujući i dokument koji se zove Konačna i neopoziva saglasnost za usvajanje, a moja majka te je držala i sedela u stolici za ljuljanje u uglu dok sam ja čitala i slušala, a onda potpisala papire.“ Osećam kako mi se oči pune suzama, baš kad me ona pita da li sam dobro. Klimam glavom. Ona zuri u moje oči i ja joj uzvraćam pogled, čekajući. „Bila si nervozna celo jutro, ali si prestala da plačeš dok su oni bili u sobi“, kaže. „Kao da si znala da nešto stvarno važno treba da se desi pa si želela da obratiš pažnju. Imala si tu osobinu. Taj inteligentan, ozaren izraz lica – sposobnost da pogledom uspostaviš kontakt sa ljudima. Sa mnom.“ Ona teško guta. „Onda sam zamolila da me na trenutak ostave samu sa sobom. I majku sam zamolila da izađe.“ „Da li si se... zamalo predomislila?“, pitam, nadajući se, želeći da verujem da joj nije bilo lako da me da.


„O, da“, kaže ona ubedljivo. „Mnogo, mnogo puta u ta sedamdeset i dva sata. Naravno da jesam. Nema šanse da je neko mogao da pogleda tvoje lice – te velike, širom otvorene oči koje kao da nikada nisu treptale i tvoje sićušne, izražajne, paperjaste obrve, i te majušne izvijene usne – i da ne poželi da te zauvek zadrži... Ali sam bila sigurna da je to bilo najbolje za tebe. Da imaš majku i oca koji su u braku i potpuno spremni da te imaju, da brinu o tebi, da ti pruže porodicu.“ „A šta je sa Konradom?“, pitam, emocije koje su navrle zbog njene priče ustupaju mesto ogorčenju. „Da li si razmišljala da mu kažeš? Možda si sa njim sve to mogla da rešiš?“ Ona vrti glavom i kaže: „Previše se toga dogodilo da bismo mogli bilo šta da ispravimo i nastavimo dalje.“ „Kako to misliš?“ „Nisam sa njim razgovarala devet meseci. U tom trenutku osećala sam da je za to bilo kasno. Osim toga, tu za tebe ne bi bilo života. Dvoje tinejdžera koji se pretvaraju da su odrasli. A i znala sam da tu negde, u bolnici, ima jedan par koji čeka na tebe. Znala sam koliko te očajnički žele.“ „Znači... ti si se samo... oprostila sa mnom?“, pitam, glas mi drhti, želeći da bebe umeju da pamte, da bih mogla da imam uspomenu na to vreme koje smo provele zajedno. „Da“, kaže ona. „Prvo sam te podojila poslednji put. Onda sam ti promenila pelene i obukla ti malu roze haljinicu. Imala je na dnu traku koja se povuče da bi ti na nožicama bilo toplo, ali sam ti ja obula i majušne patike. I štrikanu kapu koja se slagala sa haljinicom – roze sa belim šavovima. Moja majka ti je kupila...“ Klimam glavom, kažem joj da se sećam te haljine sa slike, očigledno prve koju su moji roditelji napravili, ali se onda setim da sam drugačije bila obučena na fotografiji napravljenoj u automobilu na putu do kuće, što znači da su mi promenili odeću pre izlaska iz bolnice. Pitam se zašto – da li sam je ubljuckala ili su jednostavno hteli da budem u odeći koju su oni odabrali, kao simboličan novi početak, baš kao što su mi dali i novo ime. „I onda?“, pitam.


„A onda... Pevala sam ti uspavanku, jedinu koju sam znala. ’Svi lepi konji’.“ „Kako ide?“, pitam. Kaže da ne ume da peva, ali onda se nakašlje i recituje stihove. Tiho, bebo, ne plači. Spavaj, bebo moja mala. Kada se probudiš, imaćeš sve lepe, male konje. Dišem, čekajući u neizvesnosti ostatak priče, kao da već ne znam tačno kako se sve završava. „Napokon si zaspala. Poljubila sam te za zbogom. Tvoje obraze i nos i bradu.“ Glas joj pukne. „I primorala sam sebe da otvorim vrata i izađem u hodnik, gde sam zatekla bolničku savetnicu kako razgovara s mojom majkom. Bez ijedne reči, predala sam te njoj i vratila se u sobu da ne bih morala da gledam kako te odnosi.“ Gledam je i iznenada mi je žao devojke iz priče. Pokušavam da zamislim kako mora da se osećala kada se spakovala, presvukla u svoju odeću i izašla iz bolnice bez cveća ili balona ili bebe u naručju. A onda ponovo pomislim na Konrada, koji apsolutno ništa ne zna o mom postojanju. „I da li znaš gde je on sada?“, pitam. Odmahuje glavom i ima izraz krivice na licu, ali ne dovoljno velike krivice ako se ja pitam. „Nikada nisi pokušala da ga pronađeš?“ Ona uzdiše, onda priznaje da se jednom provezla pored njegove kuće, ali se porodica Najt preselila; na poštanskom sandučetu bilo je novo prezime. „A šta je sa Fejsbukom? Internetom? Preko prijatelja? Nikada ga nijednom nisi potražila?“ „Oh. Tokom godina sam nekoliko puta tražila“, kaže. „Ali ga nikada nisam našla. A zaista ni sa kim iz srednje škole više ne razgovaram – a ni on nije od onih koji bi otišao na ponovna okupljanja ili zadržao kontakt sa nekim.“ „Dakle, to je to? Ništa? Kao da je... nestao?“


Ona klima glavom dok zurimo jedna u drugu, u tišini. Posle dužeg vremena ovako provedenog, ona konačno sklizne sa svoje stolice i privuče me u zagrljaj, prvi od dana kada me je dala. Puštam je da to uradi, ali joj ne uzvraćam zagrljaj, misleći samo na jednu stvar: Kako si mogla?


10

Merijen

D

ugujem joj izvinjenje. Za toliko mnogo stvari. Zato što sam bila u stanju da je se odreknem. Zato što sam se pretvarala da se to nije desilo, da nije postojala van te prostorije i ta tri dana. Zato što u stanu nemam njenu sliku kao bebe. Zato što joj svih ovih godina nisam pisala duga pisma, makar ih samo držala u fioci u iščekivanju današnjeg dana. Ali najviše od svega žao mi je što Konradu, njenom ocu, nisam rekla istinu. To je deo priče koji najviše potiskujem, deo koji sam krila od Pitera, govoreći sebi da je to sitan detalj, iako znam, duboko u sebi, da je više nego sitan detalj. Ogroman je i osećam kako sada kulja na površinu. Kirbi nije pomenula da želi da nađe svog biološkog oca, ali sam sigurna da će to uraditi. I šta onda? Odlazim u krevet, sećajući se tog dana. Trenutka kada sam slagala Konrada. Baš pre nego što je mi je rekao da me voli, a ja nisam uzvratila. Početka mog pokušaja da poreknem svoja osećanja, da ga u potpunosti izbrišem. Sećam se panike i knedle u grlu dok sam sedela pored njega na kauču, držeći ga za ruku dok smo gledali Simpsonove, njegovog olakšanja zbog našeg „negativnog“ testa i povremenog smeha posle Bartovih šala, što me je teralo da samo sve dublje tonem u provaliju. „Šta nije u redu, dušo?“, upitao je u jednom trenutku, kada je shvatio da mi ništa nije smešno u emisiji u kojoj sam obično uživala. Tada sam nepromišljeno rekla. „Ne znam da li treba i dalje da se viđamo.“


„Je l’ ti to hoćeš da raskineš?“, rekao je. Na licu su mu se odražavale panika i tuga koje sam i ja osećala pri pomisli da ga izgubim. Ali sam ipak rekla da. „Zašto?“, pitao je, izgledajući iz sekunde u sekundu sve tužniji. „Zato što je leto skoro gotovo“, rekla sam, buljeći u svoje krilo. „Ali još nije završeno“, odgovorio je, naizgled nagoveštavajući da je naš raskid verovatan – i da je samo pitanje vremena. „Ali će uskoro biti. I... mislim da bi sada bilo lakše.“ Pogledala sam ga, ali je on skrenuo pogled u stranu kao da o tome razmišlja. Kada se ponovo okrenuo prema meni, lice mu je bilo mirno. „Ako je to ono što želiš...“ „Samo mislim da je tako najbolje“, rekla sam, ne znajući da li želim da pristane ili da se za mene bori. Htela sam i jedno i drugo. Nisam želela nijedno. Samo sam htela da ta ružičasta linija nestane. „Najbolje?“, ponovio je. „Da.“ Klimnuo je glavom. Onda je isključio televizor i stavio daljinski na stočić za kafu, zureći u prazan ekran, treptao, dok iznenada njegove duge, tamne trepavice nisu postale vlažne. Pogledala sam u stranu, užasnuta, boreći se sa željom da ga zagrlim, da povučem sve što sam rekla, da vodim ljubav sa njim, i iznad svega, da mu kažem istinu. Ova potreba samo je porasla kada sam čula kako šapuće: „Ja ne želim još da te izgubim.“ To „još“ me je najviše ubilo, to očajanje i prepuštanje sudbini sadržano u toj reči. Netremice sam ga gledala, oboje smo bili nepomični, dok sam sebi dozvolila da zamislim drugačiju situaciju, drugačiji put. Mogla sam da nas vidim sa bebom, kako zajedno živimo u En Arboru u naselju pored kampusa, i na kraju se venčavamo. Bilo bi stvarno teško, ali znam da bi moji roditelji pomogli, i da bismo mogli to da izvedemo. On bi mogao da čuva bebu preko dana, dok sam ja na predavanjima – a uveče i vikendom bi mogao da nastavi da se bavi muzikom. Ne bi to bio tradicionalni način da se iskusi koledž. Ne bi bilo zabava u bratstvu i pijanih poljubaca. Ni


fudbalskih utakmica ili sestrinskih plesova. Ali moglo bi da se izvede. I na kraju, ipak bi sve moglo da ispadne dobro. I dalje bih mogla da idem na filmsku akademiju. I dalje bih mogla da postanem pravi pisac i producent. Konrad bi, takođe, mogao da postane muzičar ili radi bilo šta drugo što želi da radi. Mogli bismo da budemo tim. Zauvek. Nas dvoje – a onda nas troje. Možda se ovo desilo jer nam je suđeno da budemo zajedno. Na trenutak sam osetila kako me napušta sav otpor, a onda me je savladala druga slika. Život uz svađe svake noći, lupanje vratima, vrištanje bebe, loš uspeh zbog potpune iscrpljenosti – uspeh koji bi mi na kraju onemogućio da idem na postdiplomske studije i ukalupio me u posao od devet do pet, bez ikakve šanse da napredujem i postignem nešto više i bolje. Skoro da sam mogla da osetim stid i ljutnju, gorčinu i bes. Mogla sam da osetim mržnju i gađenje prema sebi samoj. Mogla sam da čujem beskrajni niz pitanja u stilu šta bi bilo da... „Stvarno moram da idem“, rekla sam, naglo ustajući. „Možeš li da me odvezeš kući?“ Pratio me je do vrata, a zatim do njegovog automobila, delujući izbezumljeno, uništeno. Ali ništa nije rekao, niti smo razgovarali veći deo puta do moje kuće. Kada se zaustavio ispred mog ulaza, zamolio me je da mu se kasnije javim i da još malo o svemu razgovaramo. Klimnula sam glavom, ali sam u njegovim očima mogla da vidim da je znao da neću zvati. Ni te večeri niti ikada više. Da je ovo bilo zbogom. Sutradan, dok sam s majkom sedela pored bazena i proveravala spisak stvari potrebnih za studentski dom, slomila sam se i zaplakala. Do tada je ona već saznala osnovne stvari o Konradu: svira u bendu, pesme čiji tekstovi nisu za maloletnike. Ima oca alkoholičara i bez ambicija je, barem onih koje ona smatra vrednim. Tako je, naravno, pretpostavila da je on krivac, na neki način. „Da li ste ti i Konrad raskinuli?“, pretpostavila je, što me je samo još više rasplakalo. Rekla sam joj da jesmo, ali da ima i nešto drugo. Mnogo gore od toga.


„Mnogo, mnogo gore“, rekla sam. „Najgora stvar koja je ikada mogla da se dogodi.“ „Da li si trudna?“, šapnula je. Klimnula sam glavom, ispunjena stidom – ali i olakšanjem što sada zna. Moja majka je bila pametna – i uvek se dobro snalazila u kriznim situacijama. Jedna od priča koja se često prepričava u našoj porodici jeste ona kada se moj tata davio parčetom odreska kod Džina i Džordžetija. Ona je skočila na noge, optrčala oko stola oborivši njihove čaše za vino, i hitrim pokretom školski izvela Hajmlihov zahvat dok meso nije izbacio iz grla. Ako je mogla da spasava živote, onda sigurno može i ovo da sredi. „Žao mi je, mama“, rekla sam i sklupčala se u fetusni položaj na baštenskoj stolici, raspadajući se pod težinom tolike krivice i stida i sramote. Moji roditelji su mi toliko pružili – sve – a ja sam im na ovaj način zahvalila. Ali majka je ostala jaka. „Dušo, sve će biti u redu. Pobrinućemo se za to“, rekla je, provlačeći prste kroz moju kosu. „Preguraćemo ovo... Šta je Konrad rekao?“ „Nisam mu rekla“, odgovorila sam. „Dobro“, brzo je odgovorila. A onda je dodala neke omalovažavajuće primedbe, okrivljujući ga za moju nevolju. Osećala sam se užasno što ga nisam branila, ali sam smatrala da nema svrhe. Imali smo problem – sada treba da ga rešavamo. A Konrad, dobar ili loš momak, moj tip ili ne, nije bio deo tog rešenja. Sutradan me je majka odvela kod njenog ginekologa i pregled krvi je potvrdio moje stanje. Prema rečima doktora Kejla, koji je neverovatno ličio na mog dedu, bila sam šest nedelja trudna – što znači da je moja teorija bila tačna: izgubila sam nevinost i zatrudnela iste noći. Najveća kletva. Bilo je krajnje okrutno i neobično, posebno imajući u vidu da smo Konrad i ja koristili zaštitu. Zurila sam obamrlo u doktora Kejla dok je uzimao sve podatke o mom zdravstvenom stanju i govorio o mojoj prenatalnoj kontroli „u slučaju da odlučim da rodim bebu“. U međuvremenu, moja majka je pravila opširne beleške i povremeno


postavljala pitanja sve dok više ništa nije imalo da se kaže. Onda je lekar spustio moj karton, seo na stolicu i skliznuo do stola pored mene. Znala sam šta sledi – naravno, nasmejao mi se osmehom punim podrške, nakašljao se, i rekao da bi, s obzirom na moje godine i okolnosti, želeo da razgovaram sa savetnikom. Pogledao je moju majku tražeći dozvolu, a ona je klimnula glavom u znak saglasnosti. Nekoliko minuta kasnije, nakon što sam skinula papirnu haljinu i ponovo obukla farmerke i majicu, majku i mene su poveli niz hodnik i uveli nas u malu, veselu kancelariju ukrašenu dečijim crtežima načinjenim olovkama u boji i kolažom fotografija plavokosih blizanaca, dečaka i devojčice. Za besprekorno urednim stolom sedela je sićušna, plava savetnica po imenu Megan, po svoj prilici majka blizanaca koji su nam se osmehivali, proćaskala sa nama, a onda mi mirno saopštila „opcije“, koje su sve bile savršeno očigledne. Mogla bih da prekinem trudnoću. Mogla bih da nastavim trudnoću i postanem samohrani roditelj. Mogla bih da odgajam dete uz uključivanje i podršku oca. Mogli bismo da budemo roditelji kao par. Mogli bismo da budemo roditelji uz pomoć naših roditelja ili drugih rođaka. Mogla bih da rodim bebu i dam je na usvajanje – što je otvorilo još jedan spisak mogućnosti o kojima je bila spremna da razgovara u svakom trenutku. „Dušo, imaš mnogo toga za razmišljanje“, rekla je Megan. Moja majka joj je zahvalila umesto mene. „Da li želiš nešto da me pitaš?“, rekla je. Odmahnula sam glavom, iako je deo mene želeo nešto da saopšti, da se zna, za moj dosije. Želela sam da joj kažem da sam mnogo pametnija od drugih devojaka koje je savetovala a koje su se našle u ovako neprijatnom položaju. Da ja nisam jedna od „onih devojaka“. Da sam sigurna da sve lažu kada je o tome reč, ali da sam ja zapravo koristila zaštitu, i da nikada, ni na trenutak, nisam pomislila na abortus kao poslednje pribežište. Da sam shvatila svoje opcije, ali da ipak još ne mogu da dokučim kako bi to izgledalo da imam dete, niti kako bi bilo da abortiram bebu, kao ni kako bi bilo da je rodim i dam na usvajanje. Ali naravno da ništa od ovoga nisam rekla dok mi je Megan davala


vizitkartu i brošuru zdravstvene ustanove koju preporučuju u slučaju da odlučim da prekinem trudnoću. Majka ju je uzela iz mojih ruku, ubacila je u svoju tašnu i rekla da ćemo biti u kontaktu. „Šta da radim?“, pitala sam mamu na putu do kuće. Netremice je gledala put i rekla da je to moja odluka. „Mama, reci mi“, rekla sam. Duboko je udahnula i rekla mi da sam lepa, talentovana, posebna. Svetlo njenog života. I da bi svako dete koje je deo mene bilo isto tako sjajno i posebno. Rekla je da će mi pomoći da podižem bebu – ona će to sama učiniti ako je to ono što treba, ako je to ono što ja želim. Onda je pomenula usvajanje. Nazvala ga je plemenitim, najvećim činom velikodušnosti i nesebičnosti. Rekla da je oduvek imala poštovanje prema devojkama i ženama koje su napravile takav izbor. Rekla je da bi bilo teško – na neki način najteže – proći kroz sve, a zatim dati bebu, ali da bih ceo život znala da sam nekome dala najdragoceniji dar koji se može zamisliti. „Ali, ako budem imala bebu... šta će biti sa koledžom?“, pitala sam. „Mogli bismo u saopštenju da objasnimo...“ Odmahnula sam glavom, nepokolebljivo. Razgovor je još bio krajnje teorijski, ali sam bila sigurna da ne želim da iko na Mičigenu zna. Ili ma gde drugde. I to sam joj i rekla. „Merijen. Nemaš čega da se stidiš“, rekla je majka, ali sam videla da prvi put u našem razgovoru nije bila iskrena. Čak ni argumentima nije mogla da se oslobodi žiga sramote koju nosi tinejdžerska trudnoća. „Ne. Ne želim nikome da kažem. Nikada. Posebno ne tati“, rekla sam, misleći da je jedna stvar da razočaram majku, a sasvim druga da razočaram tatu, koga sam, duboko u sebi, smatrala omiljenim roditeljem. Poštovala sam ga, želela da budem kao on, želela da ga učinim ponosnim, više nego gotovo bilo šta na svetu u to vreme. Ali najviše od svega, ja sam ga jednostavno obožavala. Zurila sam kroz prozor u poznata obeležja rodnog grada dok su me bombardovala sećanja na mog oca iz detinjstva. Oštre, hladne jesenje subote i fudbalske utakmice u En Arboru, nas dvoje toliko bodrimo naše


voljene Vulverine da smo vozeći se nazad kući u Čikago bili potpuno promukli. Miris svežeg drveta u Ejs hardveru dok sam stajala pored njega, posmatrajući kako se za njegov najnoviji projekat u dvorištu daske mere, a onda seku motornom testerom. Sve one noći kada smo radili domaće zadatke iz matematike, izraz koncentracije na njegovom licu sa naočarima za čitanje nataknutim na vrh nosa dok mi je pokazivao pravi način za rešavanje problema i ispisivao brojke tako uredno da su izgledale kao otkucane. Gledanje naših omiljenih televizijskih serija zajedno – od Marfi Braun do Lud za tobom i Čudesnih godina – dok moja majka nikada nije mogla dovoljno dugo mirno da sedi da bi nam se pridružila. Beskrajni sati koje smo leti provodili na zadnjem tremu naše kuće na jezeru čitajući knjige u našim belim stolicama za ljuljanje – moja je bila manja verzija njegove. Mislim na sve njegove male izreke: „Nikada ne dobijaš drugu šansu da ostaviš prvi utisak“ i „Cilj života je život s ciljem“ i „Ko ne uspe da planira, planira da ne uspe“. Mislim na smotren način na koji sve radi – od postavljanja božićnih svetiljki na jelku do rezbarenja bundeve i pravljenja fenjera za Noć veštica, od čišćenja snega na prilazu kući do pravljenja sendviča. Zamišljam ga kako obrazlaže slučajeve pred Apelacionim sudom sedmog okruga, dok ga gledam sa toliko ponosa da mi se čini da će srce mi prepući, misleći da nikada neću biti u stanju da odrastem i nađem čoveka tako mudrog ili zgodnog ili dobrog. Možda sve devojčice ovako misle o svojim očevima – ali razlika je u ovome: ja sam zapravo bila u pravu u vezi s mojim tatom. „Obećaj mi da mu nećeš reći“, kažem. „Bez obzira na to šta odlučimo.“ Moja majka je klimnula glavom, zatim se nagla preko sedišta i pružila mi malić, običaj koji smo zanemarile pre mnogo godina. Naši mali prsti su se prepleli, naša tajna je zvanično zapečaćena. Naredne dve nedelje bila sam paralizovana od neodlučnosti i ispunjena besom, strahom i krivicom. Bila sam i veoma usamljena, osećajući se potpuno otuđena od Džejni i ostalih prijatelja, koji su počeli da me otpisuju pošto sam ih toliko nedelja ignorisala. Znala sam da će izolacija


biti samo početak ako odlučim da imam bebu. Tu je zatim bila i tuga koju sam osećala zbog Konrada. Očajnički mi je nedostajao – više nego što sam mislila da neko može da mi nedostaje. Zvao je nekoliko puta i majka mi je uvek prenosila njegove poruke, ali mu se nisam javljala, nadajući se da će nagli prekid brže slomiti moju zavisnost od njega – i njegovu od mene. Deo mene je osećao kao da je ovo kazna koju smo oboje zaslužili za neprikladno ponašanje, kao zaljubljeni štenci – zečevi – dok je u meni rastao jedan život, ćelije se stalno umnožavale, srce i njegove komore počele da se formiraju. Osim toga, zaista nisam mogla da ga zovem kad nisam bila spremna da ga uključim u ovu odluku. I bez obzira na to šta je imao da kaže ili kako je to rekao, bila sam sigurna da bi rasprava bol učinila mnogo gorim. Kao da sve ovo nije bilo dovoljno loše, još su me mučili teški napadi jutarnjih, poslepodnevnih i večernjih mučnina – koje su malo podsećale na vožnju rolerkosterom u stanju mamurluka. Većinu vremena provodila sam sama u svojoj sobi sa kantom za smeće pored kreveta u slučaju da ne mogu da stignem do kupatila. Slušala sam muziku, prelistavala godišnjak, želeći da mogu da se vratim na početak školske godine, ili čak leta, u jednostavnije, srećnije, devičansko vreme mog života koje kao da je bilo pre milion godina. Majka je kucala na vrata nekoliko puta dnevno, donosila mi krekere, sedela na ivici mog kreveta, milovala mi kosu. Povremeno bismo razgovarale o mom izboru, ali mi je uglavnom u glavi bilo previše maglovito da bih razmišljala, srce ispunjeno panikom koja guši da ću se, bez obzira na to šta izaberem, zauvek kajati. Onda jednog jutra, pošto sam povraćala tri puta, odlučila sam. Roditelje sam zatekla u kuhinji, otac se spremao da krene na jutarnje trčanje, majka je pila kafu u ružičastoj kašmirskoj kućnoj haljini koju sam joj poklonila za Majčin dan. „’Jutro, malena“, rekao je tata, istežući svoje duge noge, načas me podsetivši na tenisku zvezdu u koledžu, što je nekada i bio. Kosa mu je i dalje bila tamna, seda samo kod slepoočnica, i sećam se da sam pomislila da bi potpuno osedeo kada bi znao.


„’Jutro“, promrmljala sam, shvativši da ga danima nisam pogledala u oči. „Upravo sam dobio pismo od profesora istorije koji mi je predavao na Mičigenu. Zove se Barfild. Tomas Barfild. Sjajan momak. I još je tamo.“ „Mora da je mator“, rekla sam, na silu se nasmešivši. Moj tata se nasmejao. „Da. Kao tvoj stari.“ Uzeo je zalogaj energetske pločice sa kuhinjskog elementa, prizor od koga sam osetila mučninu u stomaku. „Pozvao sam ga i rekao mu da dolaziš – da pazi na tebe. On će ti biti odličan mentor. Možda ćeš čak moći da dobiješ posao kao njegov asistent. Bilo bi to sjajno iskustvo. Obavezno svrati i predstavi mu se.“ „U redu. Hoću“, rekla sam, pokušavajući da ne povratim ponovo. Nekoliko sekundi kasnije, kada je moj tata otišao na trčanje, pogledala sam mamu i rekla: „Želim da nestane.“ „U redu, dušo“, rekla je ona, delujući kao da joj je laknulo. „Iz mene. Što je pre moguće.“ „Zvaću danas“, rekla je majka. „Odmah ćemo da zakažemo.“ „Da li postupam ispravno?“, pitala sam. „Mislim da postupaš“, rekla je, ustajući i čvrsto me zagrlivši. „Stvarno mislim da je to ispravno.“ Morala sam da čekam još tri mučna dana do tog utorka, dve nedelje pre dana kada je trebalo da odem u školu. Nažalost, to je bio jedan od retkih dana kada je moj otac izostao sa posla, i zaprepastila sam se zatekavši ga kako se dole maje u farmerkama i polo majici, radeći na poboljšanju spiska kućnih poslova. U međuvremenu, mama i ja smo se pretvarale da idemo u grad u kupovinu odeće za koledž, a tata je pravio viceve o tome kako bi bilo bolje da ode na posao kako bi mogao da pokrije troškove štete koju ćemo sigurno napraviti u Saksu, nekako nesvestan moje izdajničke široke trenerke, lica bez šminke i kose vezane u konjski rep. Stalno sam gledala u pod sve dok nismo pošle, osećajući se uglavnom obamrlo sa povremenim napadima užasa. Osetila sam olakšanje kada sam napokon ušla u kola i kada smo se


uputile u zdravstvenu ustanovu na Severnom Eltonu. Stalno su mi pred očima bile slike iz brošure, na kojima je zdrava mlada devojka sa očima srne i kovrdžavom, sjajnom kratkom kosom uz nasmejano brižno i stručno osoblje lekara i medicinskih sestara. Majka i ja smo se vozile u tišini, sve dok u jednom trenutku nije pitala da li bih htela da slušam muziku, uzimajući CD grupe ABBA. Bio je to naš omiljeni nostalgični CD i ja sam klimnula glavom, misleći da će mi malo Dancing Queen i Voulez-vous možda skrenuti misli. Nekoliko pesama u tome je i uspelo, poznate reči i čisti, jasni sopranski vokali gotovo da su me hipnotisali, ali kada su gorkoslatki zvuci pesme Chiquitita ispunili auto, morala sam da se borim sa suzama, sećajući se kako sam nekada mislila da je pesma bila o bananama, kako se mama smejala kada sam joj to rekla, objašnjavajući da to na španskom znači „mala devojčica“, da sam ja njena „čikitita“ i da ću to uvek biti. Muzika me je preplavila, u isto vreme me ispunjavajući prijatnošću i tugom. Pogledala sam majku kako steže volan, i mada su joj prevelike naočare sakrivale oči i polovinu lica, videla sam da pesma i na nju utiče. Pogledala sam kroz prozor kada su se pojavili prizori grada i rekla sebi da će sve uskoro biti gotovo. Za nekoliko nedelja otići ću na koledž, gde ću učiti iz knjiga, od života i od ljudi i postati prava odrasla osoba sa pravom karijerom. Jednog dana ponovo ću se zaljubiti i udati. Muž i ja ćemo uživati nekoliko godina sami, samo nas dvoje, a onda ćemo planirati naše prvo dete. Sve ćemo raditi kako treba. Na savršen način. Ja ću pozvati roditelje da im saopštim novosti – ili ću im možda lično reći ako i dalje budem živela u Čikagu. Oni će mi reći da je to najsrećnija vest u njihovom životu. Do tada, Konrad i ta noć kod Džejni, celo ovo leto, a posebno ovo jutro, već će odavno izbledeti, možda čak i potpuno nestati. Posle današnjeg dana, sve ću početi iz početka. Izbrisati prošlost. Novi početak. Zatvorila sam oči, naslonila glavu na hladan prozor i pomerala usne oblikujući reči koje sam čula već hiljadu puta... Igraćeš ponovo i bol će se završiti / Nećeš imati vremena za tugovanje. Ali na kraju, bez obzira na to koliko sam verovala u svoj izbor – i moje


pravo da napravim takav izbor – jednostavno nisam mogla kroz to da prođem. Nisam o tome mogla da razmišljam ni na koji drugi način osim kao da nekome oduzimam život. A verujte mi da sam pokušala. Stvarno, stvarno pokušala. Pokušala sam dok sam ispunjavala formulare i dok su mi vadili krv. Pokušala sam dok sam se presvlačila i dok su mi proveravali vitalne funkcije. Pokušala sam tokom fizičkog pregleda i davanja lokalne anestezije. Pokušala sam dok sam ležala na tom hladnom, čeličnom stolu u hirurškom bloku, a majka me držala za ruku skoro isto onako kako sam zamišljala da će me držati za nekoliko meseci ako bih donela drugačiju odluku. Pokušala sam kada sam stavila noge na te držače i doktor uključio mali vakuum aparat i rekao da će „nežno ukloniti sadržaj moje materice“, a svi u sobi klimali glavom u znak ohrabrenja i pripremali se mentalno i emocionalno za ono za šta je rečeno i obećano da će biti veoma brza i bezbolna intervencija. Ali nije izgledalo kao intervencija. I nisam osećala kao da je reč o „sadržaju moje materice“. Izgledalo je kao beba, i kada sam zatvorila oči, bila sam ispunjena intenzivnom potrebom da znam da li je dečak ili devojčica. U tih nekoliko sekundi, znala sam da više ne mogu – i da je ono što sam želela ili sam verovala da želim nebitno. Skoro kao da su moja glava i srce vodili rat, i srce je pobedilo. Naglo sam skinula noge sa držača i uspravila se na tom stolu, čulo se kako se oštar beli papir ispod mene glasno gužva dok su svi oni ljudi, uključujući moju majku, gledali iznenađeno i zabrinuto, pa čak, mislim, i razočarano. „Ne mogu“, rekla sam im glasno, ali uglavnom sebi. „Ja ne mogu ovo da uradim.“ I to je bilo to. Obukla sam se, i majka i ja smo ponovo ušetale u svetlo avgustovsko jutro i odvezle se nazad kući.


11

Kirbi

S

ledećeg jutra, Merijen kuca na moja vrata baš dok se sunce rađa. Već sam budna. U stvari, verovatno sam cele noći spavala samo dva sata, a ostatak vremena provela razmišljajući o onome što mi je rekla, pokušavajući da sve to svarim, a čak sam i u svom telefonu pokušala kroz nekoliko pretraga da pronađem Konrada Najta. „Izvini što te ovako rano budim. Ali moram na posao“, kaže ona kroz vrata, delujući sva živahna i vesela – verovatno zato što zna da je uskoro više neću gnjaviti. „Smućkala sam ti napitak od ovsa, surutke i proteina!“ „Okej. Evo me za sekund“, i ja vičem kroz vrata. Nekoliko minuta kasnije, pošto sam oprala zube i očešljala se, zatičem je u kuhinji. Kompletno je doterana, u jednostavnoj teget haljini, cipelama sa visokim potpeticama, sa puno zlatnog nakita. „Dobro jutro“, kaže i dodaje mi čašu. „Dobro jutro“, kažem, uzimajući od nje napitak. Ima neprivlačnu sivu boju, ali uzimam gutljaj i nije tako loše. Sedimo za kuhinjskim ostrvom, u stotom napadu neprijatne tišine, a onda kao da se nečega iznenada setila. „O. Evo. Uzela sam ti ovo“, kaže, gurkajući avionsku kartu preko radne površine. „Malo bolje od autobusa.“ „Htela sam da idem Amtrakom“, kažem, misleći na poslednju razmenu mejlova sa roditeljima – i moje obećanje da ću putovati vozom.


„O. To bi beskonačno trajalo... Putovanje vozom lepo je samo u teoriji. Osim ako se ne voziš Orijent ekspresom.“ „Tačno“, kažem. Jer to se stalno dešava u mojoj porodici. „Uzela sam ti direktan let do Sent Luisa. Poleće u deset.“ „Nisi morala“, kažem. „O. U redu je. Imam toliko mnogo besplatnih milja...“ „Hvala ti“, kažem. „Nema na čemu“, odgovara ona, a onda pogleda na sat. „Dakle, imamo oko sat vremena pre nego što treba da pođeš na aerodrom. Je l’ ti to dovoljno da se spremiš?“ „Aha“, kažem. „Poprilično.“ Gledam u kartu i ponovo joj zahvaljujem. „Nije to ništa“, kaže ona. Zurim u njene oči, opirući se jakoj potrebi da se saglasim sa tim mišljenjem. Sat kasnije, Merijen i ja stojimo na uglu Avenije Medison i Osamdeset sedme. Upravo mi je dala pedeset dolara za taksi, koje sam nerado uzela, osećajući krivicu odmah posle kupovine odeće i cipela i avionske karte, ali zabrinuta da nemam dovoljno da ga platim. Posmatram je kako napeto gleda niz ulicu čekajući taksi, a zatim mi pokazuje na ženu preko puta i govori da nam je ona konkurencija i da moramo da je preduhitrimo. „Ako odmah ne reaguješ, propustićeš priliku, tako ti je to u ovom gradu“, šali se. Nekoliko sekundi kasnije, ona kroči na ulicu, smelo mašući, i već sledećim spretnim, gipkim pokretom našla se iza automobila, stavljajući moju torbu u gepek. Zatim otvara bočna vrata i daje uputstva vozaču da me odveze do terminala Delta na Lagvardiji. Sve traje onoliko koliko je Šarloti potrebno da napravi jedan podvodni okret. Kada je završila sa uputstvima i detaljima, nekoliko bolnih sekundi gledamo jedna u drugu pre nego što ona prekrsti ruke i kaže: „Kao što si verovatno shvatila iz moje sinoćne priče, rastanci mi nisu jača strana.“ „Aha. Da, ukapirala sam, kao“, kažem. Ona me grli, nešto duže nego sinoć. Njena kosa na mom obrazu je kao


svila i miriše na vanilu. „Hoćeš da mi se javiš kad stigneš kući živa i zdrava?“, kaže, a ja se pitam da li smatra da to treba da kaže – da li je to uobičajeno kada ti neki gost odlazi. Ili je bar nešto što treba da kažeš detetu koje si dao na usvajanje. Klimam glavom, a stomak mi se zgrčio. „Imaš moj broj“, kaže ona. „Zovi me ili mi pošalji poruku ako ti zatrebam.“ A šta ako mi ne trebaš? Šta ako želim samo da pričam? Zahvaljujem joj i ona kaže: „Ne. Hvala tebi što si došla. Što si me pronašla.“ Pokušavam da odgovorim, ali ne nalazim prave reči i zaključujem da je bolje da ništa ne kažem nego da kažem nešto pogrešno. I tako samo klimnem glavom i skliznem na zadnje sedište, gledajući je kako zatvara vrata i maše. Odmahujem sve dok mi ne nestane iz vidokruga. Onda se zavaljujem u sedište pitajući se kada ili da li ću je ikada ponovo videti. Nešto mi govori da neću – da je ovo ono što ona želi. Upoznala je svoju ćerku, dala joj lepe cipele i avionsku kartu, i sada to može da precrta sa spiska i da nastavi sa svojim životom. Posle nekoliko kratkih minuta, prelazimo veliki most. Na znacima stoji da je to Kenedijev most. Gledam kroz prozor sunce koje se diže na ružičastom nebu – pozadini za dimnjake, zgrade i bilborde, osećajući se nezadovoljno i tužno, kao da sam odbačena, ponovo. Pet i po sati kasnije, koračam prema ulaznim vratima moje kuće. Bila sam odsutna samo tri dana, ali sve izgleda i miriše drugačije, nekako kao što se i ja osećam iznutra. Čujem smeh koji dopire iz kuhinje i skrećem za ugao, gde nalazim sestru sa Noom Smitom, jednim od najslađih dečaka u školi, takođe i plivačkom zvezdom, njenim muškim pandanom. Piju sok sa sladoledom i flertuju, kao da je jebena hiljadu devetsto pedeset peta i samo što nisu otišli na igranku u čarapama.13 Kada me ugleda, Šarlota skače od stola i baca mi se u zagrljaj tako iskreno i srdačno da joj i ja uzvraćam zagrljaj, što nisam uradila već


godinama. U stvari, ovo su tri zagrljaja u dvadeset i četiri sata, što je za mene rekord još otkako sam imala osam godina. „Tata mi je rekao gde si bila“, šapuće bez daha. Oči joj sijaju kao kada osvoji prvo mesto na plivačkom takmičenju i osećam kratkotrajnu krivicu što u takvim trenucima zbog nje nisam bila srećnija. Što u njima uopšte nisam učestvovala. Bacim pogled prema Noi, primetivši neobrijanu bradu, što je impresivno za jednog tinejdžera, kad Šarlota kaže: „Da li se poznajete?“ Oboje odmahujemo glavom, iako tačno znam ko je on, i ona nas upoznaje. On kavaljerski ustaje sa stolice, zbog čega Šarlota sija od ponosa, a ja promrmljam zdravo. „Izvini za trenutak“, kaže Noi, a onda me vuče iza ugla u trpezariju. „O bože! Pa kako je bilo? Kako je ona? Tata kaže da je producent!“ „Aha. I glavni scenarista serije.“ „Opa. To je luuuudo! I, da li si, kao, upoznala nekog poznatog?“ Kažem joj da nisam upoznala nijednog glumca, objašnjavajući da je emisija u fazi pretprodukcije, ali da sam videla televizijski studio gde radi i upoznala sve scenariste serije. „Svi su toliko pametni i duhoviti... Bilo je stvarno super.“ „Opa“, kaže ona. „Tako si srećna.“ To je reč koju je Belinda stalno pisala u svojim porukama proteklog vikenda – ali ima veću težinu kada dolazi od moje očarane sestre. Razmišljam o slatkom dečaku u susednoj sobi sa njegovom seksi bradom od tri dana i njegovom univerzitetskom jaknom sa slovima prebačenom preko naslona stolice, i pokušavam sebe da ubedim da je ona u pravu. Da, iako vikend nije bio baš onakav kakav sam se nadala da će biti, možda ja jesam srećnica, za promenu. Na kraju krajeva, ja sam u srodstvu sa nekim ko je, kao, važan. Što bi i mene moglo da učini malo važnom, barem u očima mojih prijatelja i sestre. „I?“, kaže. „Više detalja!“ Duboko udahnem, znajući da nikako ne mogu da objasnim kompleksnost svojih osećanja kada je reč o susretu sa mojom biološkom


majkom, ali bih volela da mogu barem da prenesem osećaj koji sam imala dok smo sedele u sobi za scenariste i posmatrale kako se vizuelna knjiga snimanja polako puni idejama, ili kada smo stajale na vrhu Gugenhajma i gledale dole nizove remek-dela. „Njujork – njen svet – tako je glamurozan i zanimljiv“, kažem. „I ona je kul?“ „Vrlo“, kažem. „Tako prefinjena. Kao... niko drugi koga znam...“ „Opa! To je super, Kirbi!... A šta je sa tvojim ocem?“, pita me. Na trenutak osećam poznatu nijansu ogorčenosti, misleći da je moj otac njen otac, ali znam na šta misli i odlučujem da je ne kritikujem. „On je muzičar“, kažem joj. „O bože, to je tako prokleto žestoko“, ona ciči. „Ti si kao, ćerka dvoje umetnika. Scenarista i pevač. Ovo mnogo objašnjava.“ Smešim se, a telom mi se širi neka toplina. „Je l’ i on poznat?“, pita me. Vrtim glavom i kažem: „Mislim da nije. Njegovo ime je Konrad Najt. Nije poznato.“ „Ali možda ga je promenio. Kao umetničko ime?“ „Možda. Pretpostavljam da je to moguće“, odgovaram, ne želeći da joj kažem istinu – da Merijen nema pojma gde je. Da on čak i ne zna da ja postojim. „Sve je moguće“, kaže ona. „Ovo je dokaz.“ „Da. Valjda“, kažem, a onda menjam temu kako bi ona, kao i uvek, bila u centru pažnje. „Dakle, Noa Smit, a?“, kažem i pokazujem u pravcu kuhinje. Ona se ceri i podiže obrve. „O, da! Zar nije ludački zgooodan?“ „Aha. Stvarno je sladak“, kažem. „Je l’ se zabavljate?“ „Ne još“, kaže i podiže prekrštene prste u vazduh. Nokti su joj dugi i namazani lakom boje lavande. Prošle nedelje bih mislila da su lepi, ali sada mislim kako Merijen kaže da voli samo neutralne boje na svojim rukama i mislim da se slažem sa njom. „Ali daj mi nedelju dana.“


Smešim se diveći se njenoj samouverenosti, ali ovog puta joj ne zavidim na tome. Ako ništa drugo, njena težnja da se zabavlja sa Noom izgleda jednostavno i dosadno u odnosu na ono što sam upravo iskusila. „I, koliko je mama uznemirena?“, pitam. Ona se trgne i kaže: „Hm. Da. Vrlo.“ „To ti je rekla?“, pitam, misleći da bi bilo normalno da joj se mama poverava kada je reč o meni. Ali Šarlota vrti glavom i kaže: „Ne. Tata mi je rekao. Seo je sa mnom, bio ozbiljan i ispričao mi sve što se događa... Rekao da je mama povređena što sa njom o tome nisi razgovarala.“ Ona sleže ramenima i kaže: „Rekla sam mu da si ti takva. Da sve radiš na svoj način. Mislim, ja se ne ljutim što meni nisi rekla – a ja sam ti sestra.“ Klimam glavom, želeći da jesam. „Ti si nezavisna i jaka i tačno znaš ko si i šta želiš.“ „Hvala“, kažem, misleći da je to verovatno nešto najlepše što mi je iko ikada rekao. I bilo bi još lepše da je zaista istina. „Želim da počnem time da nam je drago što si bezbedno stigla kući“, rekao je moj otac kasnije te večeri, što je ličilo na unapred pripremljen govor. Sedimo u dnevnoj sobi, majka i ja na kauču, otac u svojoj fotelji. „Aha. Hvala“, mrmljam. „I razumemo zašto si htela da upoznaš biološku majku“, on nastavlja. „Čak razumemo i zašto si to htela da uradiš sama. Ali ne dopada nam se što si nas lagala.“ „Nimalo“, moja majka upada. „Laganje je jedna stvar u ovoj kući koju ne možemo – nećemo – da tolerišemo.“ „Jedna stvar?“, kažem sa zlobnim podsmehom za koji znam da će je razbesneti. Bez sumnje deluje besno kada kaže: „I to velika.“ „Uvek smo se trudili da nam komunikacija bude otvorena“, kaže tata. „Aha“, odgovaram. „I, zašto nam se nisi obratila?“, pita, i dalje miran, mada primećujem da


mu je odeća naboranija i neurednija nego obično, kao da je danima hodao tamo-amo i nije spavao. A opet, možda tako izgleda za razliku od Merijen i Pitera, ispeglanih i savršenih. „Hm. Valjda zato što nisam želela?“, kažem. On ignoriše moj neuljudni odgovor i kaže: „Zašto ne?“ „Pa. Za početak, čula sam šta ste govorili o meni“, kažem, fiksirajući ih oboje dok su se pretvarali da su zbunjeni, spremajući se da im saopštim šokantnu stvar. „Čula sam kada ste one noći razgovarali u kuhinji. O mojoj biološkoj mami i tim stvarima.“ Moja majka pita o čemu to, zaboga, pričam i ja nastavljam: „O tome kako u stvari ne znate istinu o tome odakle potičem. Niti ko sam. I da bi moji biološki roditelji mogli da budu krivi za moje probleme. Koren sveg zla.“ Moji roditelji razmenjuju poglede kao krivci i mama kaže: „Niko nikada nije izgovorio reč ’zlo’, Kirbi.“ „Svejedno. Ja sam shvatila suštinu toga. Pa sam pomislila da odem i da je pronađem. Da vidim da li ste u pravu sa svojim teorijicama.“ „Kirbi. Pogrešno si nas razumela“, kaže tata, prelazeći rukom preko ćele. „Ne. Mislim da ste bili prilično jasni, tata. Vi ste ih u suštini optužili da su narkomani i kriminalci.“ „Nije tačno da smo tako nešto rekli!“, kaže tata, sada već vičući. Pobeđujem, mislim, osećajući se samozadovoljno. „I umesto gubitnice na koju mislite da sam povukla, ja upoznajem tu neverovatnu, uspešnu, pametnu producentkinju“, kažem, znajući da samo pogoršavam situaciju. „Pa, pretpostavljam da tu teoriju možemo da precrtamo sa liste. Moramo da smislimo neki drugi razlog zbog koga sam tako sjebana.“ „Kirbi!“ kaže tata. „Niko ne misli da si sjebana.“ „O, ne?“ „Samo mislimo da ne postižeš onoliko koliko se od tebe očekuje.“ „U poređenju sa kim? Tobom i mamom? Šarlotom? Ili mojom neverovatno uspešnom biološkom majkom producentkinjom?“, kažem


glasom punim sarkazma. Znam da sam zla, ali ne mogu da se zaustavim. Na kraju krajeva, oni me svaki dan upoređuju sa svojim biološkim detetom; u čemu je razlika? „Hej! Ne sviđa mi se tvoj ton, mlada damo!“, kaže tata. Zurim u njega. „Pa, tata, meni se ne dopada to što se ovde uvek osećam kao autsajder.“ „Ti pokušavaš od sebe da napraviš autsajdera“, kaže tata, upirući prstom u mene. „Kako to?“, pitam sa proračunatim osmehom. „Tako što se ne družiš sa porodicom više“, kaže mama. „Na plivačkim takmičenjima?“, kažem, prodorno je gledajući. „Ne želim da vređam Šarlotu, ali ja ih mrzim. Duga su i dosadna i... i ja ne volim sport, tačka. Volim druge stvari. Kao što su filmovi i umetnost i muzika. Ja nisam kao vi.“ „Vidiš? ’Vi’“, kaže tata. „Čuješ li sebe?“ „Ja volim filmove i muziku“, ubacuje se mama, izgledajući povređeno. „Okej – prvo, rekla sam filmove, a ne neubedljive blokbaster akcione filmove i glupe ženske filmove lošeg kvaliteta“, kažem. „I drugo, Beri Menilou se ne računa u muziku.“ „Hej!“, tata viknu, preteći mi prstom. Očigledno sam prešla granicu kada sam udarila na Berija. „Nekada si volela Berija Meniloua“, tužno kaže moja majka. „Kada sam imala pet godina. I kada si još mogla da mi ispiraš mozak“, kažem. „Vidi. Žao mi je što sam otišla u Njujork i nisam vam rekla. Bilo mi je samo potrebno da je upoznam. Sama. I jesam. I to je to.“ „Je li?“, pita tata, prilagođavajući naslon svoje fotelje. „Je l’ se sada bolje osećaš?“ „Da“, kažem. „Osećam se bolje.“ Zatvaram usta i prekrštam ruke, nesigurna u to zašto nemam više volje da jednostavno mahnem belom zastavom kada oni očigledno pokušavaju da budu fini. I u najmanju ruku, nisu pretili da će me kazniti, što je znak jedva primetne i iznenađujuće promene njihovog stava.


„Pa, hoćeš li ostati u kontaktu sa njom?“, pita majka. Sležem ramenima kao da mi nije preterano važno iako sam, otkad sam stigla kući, već dvadeset puta proveravala telefon nadajući se odgovoru na moju poruku: „Stigla kući bezbedno!“ „Pa“, kaže tata. „Tim povodom, imamo jednu ideju.“ „Kakvu ideju?“, pitam zabrinuta. „Voleli bismo da je upoznamo“, kaže majka, izgledajući kao da je upravo pojela nešto kiselo. Tata klima glavom. „Šta misliš da je pozovemo da dođe? Možda za maturu?“ „Aha. Um... Ne bih rekla“, kažem. Majka izgleda bestidno oduševljena. „Zašto ne?“, pita tata. „Ona je stvarno zauzeta.“ „Pa, onda može da odbije“, kaže tata. „Ali mi bismo želeli da joj uputimo poziv. Ako nemaš ništa protiv?“ „Voleli bismo barem da porazgovaramo sa njom“, kaže majka. „Nemate ništa zajedničko“, kažem. „Ti si ono što nam je zajedničko“, kaže tata. „I kladim se da svi mislimo da treba da ideš na koledž“, majka se ubacuje, prerano odajući planove. „O. Dakle, o tome se ovde radi“, kažem, pucnuvši prstima kao da je upravo pregorela sijalica. „Da je pridobijete na vašu stranu. Tri protiv jednog?“ Majka vrti glavom prebrzo i energično, dodatno otkrivajući njihove planove. „U redu. Gledajte, razmisliću o tome“, kažem, pitajući se da li sam uznemirenija zato što su tako providni kada je reč o njihovim namerama ili zbog toga što znam da Merijen ne bi htela da dođe. „Hvala ti“, kaže tata. „Cenimo to.“ „Mogu li sada da idem?“


„Da“, kaže tata nerado. Ustajem i polazim u svoju sobu da bih mogla da nastavim potragu za Konradom Najtom. Nemam pojma da li je otišao na koledž, ali kladim se u sve školovanje ovog sveta da ne voli Berija Meniloua.


12

Merijen

N

ekoliko dana pošto je Kirbi otišla, sa Piterom sam u njegovom potkrovlju u Tribeki, gde živi otkako ga je Robin izbacila iz njihove kuće od mrkog peščara na Aper ist sajdu. Sedimo na kauču, gledamo televiziju, pričamo o poslu i Ejdanu, koji uskoro treba da dođe. Sve izgleda savršeno normalno, ali čini mi se kao da smo se malo udaljili i imam snažan osećaj da to ima neke veze sa Kirbi. Koliko god da sam pokušavala da prestanem o njoj da razmišljam kada je otišla, sada se osećam drugačije. Možda mi nedostaje. Ili možda brinem da su Piterova osećanja prema meni sada drugačija i da je još manje verovatno da želi mnome da se oženi. Ili je to možda zato što znam da mu još nisam ispričala celu priču. Čekam da je pomene, ali pošto se to ne dešava, još sam zabrinutija, dok konačno sama ne prasnem. „Ako ti to nešto znači“, kažem, stavljajući ruku na njegovu, „žao mi je što ti za nju nisam rekla ranije... Zaista bih volela da jesam.“ „I ja bih voleo da jesi“, kaže Piter. „Za tvoje dobro. Ne moje.“ „Jesi li siguran da to ne menja... ništa?“, pitam, gledajući ga u oči. „To što si rodila bebu i dala je na usvajanje kada si imala osamnaest godina?“, pita Piter. „Zar zaista misliš da sam toliko neozbiljan?“ „Ne mislim da bi zbog toga ispao neozbiljan“, kažem, znajući da izbegavam sporno pitanje. „Ne nužno.“ „Merijen. Za to što si uradila bila je potrebna hrabrost. Tome se divim. Divim se tebi.“ Odmahuje glavom, kao da i dalje apsorbuje veličinu priče.


„Ali pretpostavljam da ne razumem u potpunosti... zašto mi ne bi rekla?“ „Nisam nikome rekla.“ „Ali ja nisam bilo ko.“ Stavlja noge na stočić i prekršta ih kod gležnjeva. „Vidi. Razumem da je to veoma lična i privatna stvar. Shvatam zašto to nisi pominjala na koktelima... Ali mi smo zajedno dve godine. Razgovarali smo o braku.“ Oklevam a onda kažem: „Ja sam razgovarala o braku.“ On uzdiše, kao da je to tehničko pitanje, i kaže: „I da nije došla, a mi se verili, da li bi mi tada rekla?“ Osećam da počinjem da se vrpoljim dok mu govorim da ne znam. „Da, znaš.“ „Dobro. Možda ne bih“, kažem. „Verovatno ne.“ „I ti misliš da je to u redu?“, pita me. „Da tako veliku tajnu čuvaš od čoveka s kojim želiš da provedeš život?“ „Ne znam“, kažem, povlačeći kolena ispod brade. „Tako sam mislila... Ali sada kad sam upoznala Kirbi... To deluje kao izdaja.“ „Nisi me izdala. Samo mi nisi verovala“, kaže Piter, a ja shvatam da su ljudi koje sam stvarno izdala Konrad i Kirbi. Kao da to oseća, gleda me u oči i kaže: „I da li je to sve? Da li sada znam celu priču?“ „Pa... Postoji još nešto malo“, kažem, brišući dlanove o farmerke. Gleda me u stilu „znao sam“, a onda mi pokretom ruke daje znak da nastavim. „Kirbin otac ne zna za nju“, kažem, a glas mi drhti. Lice mu je i dalje bezizražajno dok mu pričam o testu trudnoće – kada sam prvi put slagala Konrada. I kako sam otišla da se nikada više ne vratim, nikada ponovo sa njim ne razgovaram. Piterov izraz lica konačno se menja, kao da donosi presudu. „Znači, taj momak ne zna da ima dete?“, kaže. Odmahujem glavom, lice mi gori, stid mi se gomila u grudima. „Zašto?“ Pre nego što uspem da odgovorim, on nastavlja, ohrabren:


„Zašto mu nisi rekla istinu? Zašto mu nisi rekla: ’O, sranje. Imamo mali problem.’“ Po njemu sve izgleda tako jednostavno, a ja ipak nemam odgovor. „Da li si ... odbijala da prihvatiš istinu?“, Piter navaljuje. „Jesi li zato lagala? Da li si zato čuvala tajnu?“ Ustuknem primetivši kako je upravo naizmenično upotrebio reči „tajna“ i „laž“. „Možda. Stvarno ne znam. Ja samo – samo nisam mislila da ima svrhe.“ „Nisi mislila da ima svrhe?“, kaže on. „Da kažeš čoveku koji je začeo dete?“ Pokušavam iz drugog ugla. „Htela sam da ga poštedim.“ „Kako to?“, Piter uzvraća, zauzima odlučan stav i netremice me gleda. „Koji tinejdžer želi da čuje da mu je devojka trudna? To je najgori košmar, Pitere. Priseti se – imali smo osamnaest godina. Deca.“ „Pa, zar ne misliš da je zaslužio da zna? Zar ne misliš da je to bio njegov izbor? Ne tvoj?“ „Očigledno da nije. Očigledno sam mislila da je to moj izbor. Znaš... pravo na izbor14“, kažem, iako znam da samo zamagljujem njegovu poentu. Ali Piter se ne da tako lako zbuniti. „Tako je. Znam da je to tvoje telo – tvoj izbor... Ali mi ne govorimo o tome da li treba da rodiš bebu ili ne. Govorimo o tome da neko treba da zna za bebu.“ „Pa, ako misliš da sam imala pravo da prekinem trudnoću... Zašto ne bih mogla da je dam? Koja je tu razlika kada je reč o Konradu?“ „Reći ću ti koja je razlika“, odsečno kaže. „Jedno ga čini ocem. Drugo ne. Zar taj momak nema pravo da zna za sopstveno dete? Kao otac... Pobogu... Ne mogu da zamislim...“ „Ali to nije bilo kao da ćemo se venčati i zasnovati porodicu i zajednički život. Ja sam išla na koledž. On nije.“ „Da. Jasno mi je“, kaže Piter. „On je bio gubitnik u bendu. Ne ide nigde. Taj deo mi je jasan.“ „On nije bio gubitnik“, kažem, osećajući se čudno što stajem u


Konradovu odbranu, iako mi je jasno da niko nije mogao da bude gori prema njemu od mene. „Samo smo bili različiti. Želeli smo različite stvari. Ali nijedno od nas dvoje nije želelo bebu.“ Grizem usnu. Ne postoji ništa što mogu da kažem u svoju odbranu, ali svejedno pokušavam. „To što sam Kirbi dala dvoje stabilnih roditelja punih ljubavi bolje je za nju od bilo čega što bi on sam mogao da joj pruži. Njegov otac je bio alkoholičar. Bio je švorc. I da, nigde nije išao. Šta da je, iz nekog razloga, želeo da je zadrži? Šta bih ja onda radila?“ „Ne znam“, kaže Piter, vrteći glavom. „Pretpostavljam da bi morala da izabereš.“ „Ja jesam izabrala. I to je bilo ispravno za sve nas“, kažem. Ali prvi put se pitam da li je to istina. Nekoliko sekundi kasnije, u najgorem mogućem trenutku, tipično za Robin, čujem zvuk njenog glasa u hodniku. Da li da bi nervirala Pitera, provela više vremena sa njim ili me jednostavno uhvatila nespremnu, pojavljivanje pre vremena – ili potpuno neočekivano – jedan je od njenih karakterističnih poteza, i trebalo je da se pripremim za tu mogućnost. „Sranje. Poranili su četrdeset pet minuta“, kaže Piter za sebe. A onda, pošto zna da me to nervira: „Žao mi je.“ Klimam glavom i razmatram mogućnost da se sakrijem u Piterovu spavaću sobu, ali se umesto toga priberem u momentu kad Robin upada bez kucanja, a Ejdan se vuče za njom. Piter ustaje, smeje se, baca svom sinu petaka, onda mu razbarušuje šiške, koje se ne slažu sa njegovom ozbiljnom ličnošću. Okreće se ka Robin i kaže: „Kada će na šišanje?“ „Ovo je sada moderno, Pitere“, kaže Robin. „Radiš u televiziji. Trebalo bi da znaš.“ „Zdravo, Ejdane“, kažem. „Zdravo, Merijen“, Ejdan ljubazno odgovara, tresući glavom da skloni kosu sa levog oka. On je slatko, dobro vaspitano dete, ali nažalost nismo mnogo prisni, možda zato što ga stvarno retko viđam. Ponekad ne izgleda ni kao da se Piter sa njim mnogo viđa, što biste sigurno pomislili ako slušate Robin koja se žali na raspored svog bivšeg.


Robin ostavlja tašnu i dve velike kese na pod, zauzimajući mesto preko puta mene i uzdiše od iscrpljenosti. Njena kratka čokoladnosmeđa suknja od antilopa otkriva duge preplanule butine. Robin isitče seksepil uz nedovoljno dobrog ukusa i ja se smešim sećajući se onoga što je Piterova sestra jednom prilikom rekla za Robin: da treba jednu stvar da ponese na pusto ostrvo, to bi bio lubrikant. Ovaj komentar trebalo je da mi smeta, čarobni Piterovi prošli dani ispunjeni požudom i strašću, ali iz nekog razloga, nikada na taj način nisam bila ljubomorna na Robin, čak ni nekoliko puta kada sam je videla u bikiniju. Jedino mi smeta kad izgleda kao da je i dalje zaljubljena u Pitera, kao kada smo kod nje došli po Ejdana a ona mi pokazala album sa njihovog venčanja, jasno izložen na stočiću za kafu. Da bude još gore, Piter se samo nasmejao, rekavši ono svoje uobičajeno: „To liči na Robin.“ Nije da ne želim da se Piter sa njom slaže, i meni se ona prilično dopada – ume da bude neverovatno duhovita i druželjubiva – ali me zaista vređa kada se ponašaju kao da su i dalje zajedno. „Kako si, Robin?“, pitam je. Ona uzdiše, a zatim kreće bujica reči o tome koliko je zauzeta i napeta. Ona je najzauzetija, najnapetija nezaposlena osoba koju sam ikada u životu srela. Usred rečenice o dobrotvornom balu kojim predsedava, ona baca pogled na moj nožni palac, sa koga se jutros ogulio lak. „O, dušo. Šta si uradila sa tim palcem? Udarila ga?“, kaže sa južnjačkim akcentom. Odrasla je u Konektikatu, ali je otišla na Obernski univerzitet i menja akcenat kako joj kada odgovara. Sležem ramenima, pogledavši Pitera, zadubljenog u razgovor sa Ejdanom, i uzvraćam joj žaoku. „Ko zna? Možda dok sam igrala tenis sa Piterom?“ Ovo je izjava sa predumišljajem jer mi je Piter rekao da je to bila jabuka razdora tokom njihovog braka. Ne da je od nje tražio da trči maratone ili da se penje na planine, ali je ona sve odbijala do te mere da nije htela ni da joj se glava skvasi u odlascima do plaže. Rekao je da je to bio simbol za toliko drugih stvari koje sa njima nisu bile u redu, recimo za to da su imali malo toga zajedničkog i da je ona bila materijalista i opsednuta svojim


izgledom (dokaz za to je njen fejslifting u četrdeset četvrtoj godini). Ali najveći problem u njihovom braku –što je na kraju i dovelo do razvoda – bilo je njeno hronično nepoštenje. Nikada nije imala aferu – bar Piter ni za jednu nije znao – niti je govorila velike laži, ali je bilo dovoljno sitnih laži i poluistina da se protiv nje pokrene ubedljiv slučaj. Tašna Devi Krol od aligatorske kože koju je kupila nije bila „toliko skupa“ (bila je četiri hiljade dolara – problem sam po sebi). Popila je samo jedno piće, a ne šest. Njen dečko sa koledža sprijateljio se sa njom na Fejsbuku, a ne obrnuto. U stvari, Robin je bila tipičan primer patološkog lažova, lagala je i onda kada je izgledalo da za to ne postoji nikakav razlog – o potpuno beznačajnim stvarima – kao kada ne bi rekla istinu o tome šta je doručkovala. Piter kaže da je prestala da mu se sviđa onda kada je prestao da joj veruje. Stomak mi se grči od brige da će sada i prema meni početi da oseća isto. Robin ćaska (uglavnom za sebe) još nekoliko minuta, a zatim naglo ustaje i razmetljivo kreće prema vratima. „Moram da idem. Imam uzbudljiv sastanak!“, kaže, prolazeći pored Pitera i Ejdana na putu ka vratima. Na njeno očigledno razočaranje, Piteru je izgleda dosadna njena uobičajena praksa i ne pokazuje interesovanje za njen ljubavni život. A ni za njene noge. „Zar ne želiš da znaš sa kim se viđam?“, pita ga, podižući glas za oktavu, zabacivši glavu u stranu dok Ejdan kreće prema kauču, vadeći roman Ursule Le Gvin iz svoje torbe. Nikada nisam videla da neki dečak čita toliko kao on, što očigledno nije nasledio od majke, koja mi je jednom prilikom bez stida rekla da „mrzi da čita“. Ko priznaje tako nešto? „Ne naročito“, kaže Piter, veselog izgleda. Skoro kao da je i dalje voli – onako kako volite psa koji zna nekoliko šarmantnih trikova. „Ali možeš slobodno da mi kažeš ako želiš.“ „Reći ću ti. Ne bih želela da to zadržim u tajnosti“, kaže ona, a onda dugo gleda u mene. Srce počinje jače da mi lupa. Da li joj je rekao? Sigurno mi to ne bi uradio. Ali šta bi drugo mogla da misli takvom izjavom, tako dugim pogledom koji mi je uputila? Ipak verujem da on to ne bi učinio, i čekam


da se njena rutinska komedija nastavi, pitajući se šta mogu da pozajmim iz njenog repertoara i ubacim u scenario. Radila sam to i ranije. „Nejtan Bajlet“, kaže ona. Piter ravnodušno zuri u nju. „Bože, Pitere. On je svetski poznat vajar“, kaže ona. „Sećaš se, sedeo si pored njega na gala večeri fondacije Džojful hart pre nekoliko godina? Upravo su pisali o njemu u rubrici o umetnosti?“ Ona se okreće prema meni i kaže: „Nejtan radi kinetičku skulpturu. Umetnost sa pokretnim delovima.“ „Da. To sam shvatila“, bezizražajno kažem dok ustajem i pridružujem se Piteru, stavljajući mu ruku oko struka, pola namerno, pola jer osećam iznenadnu želju da ga dotaknem. „A radi i zvučne skulpture. On je tako avangardan“, kaže ona sa sanjivim izrazom lica. Pitam se da li bi mogla da mi definiše „avangardu“, ili možda „zvuk“, ali kada se to ne desi, kažem: „Pa. Kladim se da je fascinantan momak.“ „Da, jeste. I on je Francuz“, kaže, hladeći se kao lepezom. „Malo mlad za mene, ali mislim da mogu da održim korak!“ „Siguran sam da možeš, Rob“, kaže Piter, ispruživši ruku da je potapše po ramenu i nežno je isprati. „Želim vam sjajan provod.“ „Je l’ ti to mene guraš kroz vrata?“, kaže ona. Piter se smeje. „Ne. Ne bih voleo da zakasniš na sastanak. Možda Nejtanu to smeta.“ Ona se osmehne, a onda dovikne Ejdanu: „Volim te, dušo! Vidimo se sutra uveče!“ „I ja tebe volim, mama“, kaže on, ne podižući pogled sa knjige. „Pa. Dobro. Ja sad odoh“, kaže ona, odugovlačeći. „Znam da vas dvoje imate dosta toga da raspravite.“ Ponovo gleda u mene i ovog puta nema greške. Ona definitivno zna. „Učini mi samo jednu uslugu.“ „Šta?“, pitam, pokušavajući da kontrolišem bol i bes što se njoj poverava u vezi sa mnom. Ona utišava glas do šapata. „Nemoj Ejdanu da kažeš sve detalje. To


nije... nije tema sa kojom treba da se upozna. U njegovim godinama“, kaže, uživajući u šansi da bude odgovoran roditelj – što nije njena uobičajena uloga. „O, shvatam, Robin“, kažem što sarkastičnije mogu. „On zna o pticama i pčelama“, kaže ona. „Ali ipak...“ Krajičkom oka vidim da Ejdan gleda roditelje kao da tačno zna šta se dešava, a onda ustaje i odlazi u svoju spavaću sobu, gde će verovatno provesti veći deo večeri. „Izvini. Nisam mislila ništa loše“, kaže Robin, okrećući se da me pogleda zbunjeno, kao da ne zna tačno šta je loše uradila. Najluđe je to što mislim da i ne zna. Ona nije manipulator ili zla, ona je samo glupa. Ali Piter tačno zna šta se dešava. I kad nam ona mahne svojim malim prstom i otpleše kroz vrata, ja zurim u pod i ne mogu da ga pogledam u oči. „Kako si mogao?“, kažem. „Kako sam šta mogao?“, pita me. „Da joj kažeš.“ „Nisam joj rekao“, kaže on, zagrlivši me. Stresem njegovu ruku sa sebe. „O, Pitere, molim te.“ „Rekao sam Ejdanu“, kaže Piter, govoreći tiše. „Mora da je rekao majci.“ „Rekao si Ejdanu?“ „Da. Je l’ to problem?“ Prepoznajem trik pitanje kada ga čujem; ako kažem da, to znači da Ejdana ne vidim kao deo njega. To je veliki problem kada želite za nekog da se udate. Ipak, verujem da je trebalo prvo da me pita. Smatram da je trebalo o tome da razgovaramo pre nego što je rekao svom sinu, ili bilo kome kad smo već kod toga, pogotovo znajući da bi Ejdan mogao da kaže Robin. Kažem ovo Piteru, pokušavajući da ostanem smirena i ostavim Robin izvan diskusije. Ovde nije reč o njoj. „On je moj sin, Merijen. I video sam ga tog jutra. Odmah nakon što sam upoznao Kirbi... Osim toga, razgovarali smo o tome da odemo na večeru, nas četvoro. Zato sam pretpostavio da je u redu da sa njim


razgovaram. I zar to nije bila neka vrsta željenog nusproizvoda Kirbine posete? Da se suočiš sa tom pričom i da budeš poštena?“ „Da budem poštena?“, kažem. „Vidiš? Čak i ti misliš da je to sramno.“ „U redu. Loš izbor reči“,kaže Piter. „Mislio sam da... to... više neće biti velika tajna. Naravno – to je bilo pre nego što sam saznao da je to velika tajna čak i za oca.“ „Pobogu, Pitere“, kažem. „To se desilo pre osamnaest godina. Zašto ti je to tako važno?“ „Zato što jeste“, kaže Piter. „To je, zapravo, najvažnija stvar na svetu. Imati dete. A to što ti izgleda tako ne misliš...“ Prekidam ga. „Daje ti još jedan razlog da se ne oženiš mnome?“ Gleda me, njegovo ćutanje govori. „Moram da idem“, kažem, osećajući se obamrlo, a onda uplašeno koliko sam obamrla. Čekam da me Piter zaustavi, ali me on samo gleda. Dok izlazim iz njegovog stana, i vrata se za mnom zatvaraju, preplavljuje me deža vi. Osećaj napuštanja, čak i kada to ne želite. Osećaj da ponekad stvari jednostavno ne mogu da se poprave.


13

Kirbi

H

oćeš jednu?“, pita me gospodin Tali, pokazujući na otvorenu kutiju sa krofnama kad jednu dokrajči i započne da jede drugu. U njegovoj sam kancelariji uz dozvolu da ne prisustvujem fizičkom, navodno da bismo razgovarali o mojim planovima za koledž, mada tek treba da ih se dotaknemo. „Kupljene su kod Reja. Fe-no-me-nalne.“ Odmahujem glavom i kažem mu da su krofne sa šećerom u prahu dušu dale da se uprljaš, pogotovo kada nosiš nešto crveno. I zašto ovde inače uvek ima toliko peciva, pitam, a onda nagađam: zahvalni roditelji? Mito od učenika? Zaljubljene sekretarice? Smeje se, izgleda još žešće nego obično, a zatim zabacuje glavu unazad i uzima veliki zalogaj, dok šećer u prahu leti na sve strane. Liže palac, i dok buljim u njegove usne, odjednom mi se u glavi pojavljuje vizija gospodina Talija kako se ljubi. Ne sa mnom – nikada nisam dotle išla – nego sa nekakvom sisatom kikotavom devojkom iz sestrinstva. Nadajući se da je na koledžu imao bolji ukus, ili da je bar sada takav slučaj, u sliku ubacujem vitku, intelektualnu brinetu, a onda čkiljim da vidim koliko je sati na njegovom monitoru. Ostalo je još samo dvadeset minuta do kraja časa. „Dakle“, kažem, naginjući se preko njegovog stola da udarim maskotu bejzbol tima Nebraska kornhasker, lutkicu sa velikom glavom koja se klati, ceri i ima blago manijakalni izgled. „Imam novosti za vas.“ „Napokon si zapamtila kvadratnu formulu?“, pita namigujući. „Jer to bi bila velika stvar.“


„Ha. Ne. I nije lepo rugati se nečijim školskim problemima“, kažem. „Mislim – to je nešto što bi kasnije u životu moglo da me dovede do ozbiljne terapije. Moj lični savetnik me naziva glupom.“ „Glupa? Ne“, kaže on. „Tvrdoglavo odbija da uči, hmmm... Da.“ Teatralno pokazuje na mene i ceri se. „U svakom slučaju“, kažem i odmahujem rukom odbacujući ovu temu. „Ovo nema nikakve veze sa matematikom. Ima veze s tim gde sam bila prošle nedelje.“ On gleda u plafon, i dalje se smešeći, kao da pokušava da se seti nečega smešnog, kada se Skuter Benks pojavljuje iza staklenih vrata, zatim ih otvara, protura glavu i uzvikne: „Hej! Gospodine Ti! Š’a ima?“ „Da li je ovo deo gde ja treba da kažem: ’Š’a? Niš’a’?“ Skuter prasne u smeh i poviče: „Niš’a, a, tebra?!“ „Vrati se na čas, Skutere“, kaže gospodin Tali, terajući ga. I dalje se kikoćući, Skuter tabana niz hodnik dok ja prevrćem očima i mrmljam: „Kakav mamlaz.“ „Impresivan rečnik“, kaže gospodin Tali. „Vidiš? Ti definitivno nisi glupa.“ Smešim se, misleći kako su na kraju moji pripremni časovi za standardizovani test ispali korisni, i onda napokon kažem. „Dakle, upoznala sam svoju biološku majku. Tokom našeg produženog vikenda. Pronašla sam je u Njujorku. Otišla sam tamo. Sama.“ Gospodin Tali zvizne, a onda mi uputi pogled koji želim da konzerviram i zauvek sačuvam. To je pogled u kome se ogleda istinsko poštovanje. On je impresioniran i zaintrigiran, i mada znam da me simpatiše, ovo je prvi put da sam to primetila kod njega. Ili, uostalom, kod bilo koga. On mi pokretom ruke daje znak da nastavim i ja mu pričam sve od početka, od poziva agenciji pre šest nedelja do vožnje autobusom u Njujork i mog pojavljivanja ispred njenih vrata kasno uveče. „Opa“, kaže on. Zatim ponavlja tu reč još dva puta. Ja se cerim i nastavljam, pričam mu sve o Merijen i njenom životu. On sluša pažljivije od Belinde ili moje sestre, kao što sam znala da će biti, i


njegovo prvo pitanje je mirno i promišljeno. „Misliš li da ste slične?“, pita. „Fizički?“, kažem. On klima glavom, kaže da odatle možemo početi, i ja mu kažem da, definitivno se vidi da smo u srodstvu. „Boja tena nam je ista. Iste smo građe. I imamo iste velike uši.“ Smejem se, pocrvenevši. Gospodin Tali se lupne svojom pesnicom u grudi i kaže: „A ovde? Da li ste tu slične?“ Ovo bi bilo otrcano da je ma ko drugi uradio, posebno u kombinaciji sa pokazivanjem u pravcu srca, ali on je kul i toliko sladak da i sa tim može da se izvuče. „Ne baš, ne... Možda sasvim malo“, kažem. „Kako to?“ Slegnem ramenima i kažem: „Teško je objasniti. Ona je pametnija od mene. Mnogo ambicioznija.“ Smejem se i nastavljam: „Pa. To se podrazumeva...“ „Ne znam – ona možda jeste ambicioznija, ali sumnjam da je pametnija. Ti si ipak njena ćerka. I veoma si pametna.“ „Aha. To vi kažete.“ „Kažu tvoji rezultati testova. Pričaj mi još.“ „Ne znam. Nekako je tiha. Kao ja. Ali stvarno ume sa ljudima, takođe“, kažem, zamišljajući je u sobi za scenariste. „Kao da uvek tačno zna šta treba da kaže i uradi... I nekako je uvek, kao... uravnotežena.“ „Da li je to dobro?“ „Pa, da“, kažem. „Bolje nego kao ja, da pravim zbrku.“ „Ti ne praviš zbrku.“ „O, da, pravim.“ „Samo se tako osećaš. Za jednu tinejdžerku, ti si veoma... pribrana.“ „Šta god to značilo.“ „To znači da izgleda kao da imaš još nešto zajedničko sa svojom biološkom majkom.“ Vrtim glavom. „Ne. Ona je savršena. Njena kosa i koža i odeća. I njen


stan. Sve je savršeno i moderno. Sve.“ „Čini se da za to treba mnogo truda.“ „Njoj ne treba.“ „Pa, onda deluje nekako... dosadno?“, kaže gospodin Tali. Sležem ramenima. „Pa, to nisam ja. To je sigurno“, kažem, misleći na odeću koju mi je kupila – koju tek treba da nosim. Došlo mi je da mu ispirčam, ali ne želim da osećanje koje imam pretočim u reči – da je pokušala da me potkupi zbog laži koju je rekla, kao: Hej, žao mi je što tvoj tata ne zna da postojiš. Ali vidi ove Pradine cipele! „Šta je?“, pita gospodin Tali. Prosto je neobjašnjivo kako to radi – pita me šta mislim upravo u trenutku kada mi je na umu prilično krupna misao. Progutam, zurim u ruke, i odlučim da mu saopštim nešto od prljavog veša. „Pa. Kako se ispostavilo... Ona nikada nikome nije rekla za mene.“ On nakrene glavu u stranu. „Nikome?“ „Jok. Ni živoj duši, osim njene majke.“ Ako je šokiran, pretvara se da nije i prelazi na ono što je bitno i pita: „Kako si se ti zbog toga osećala?“ „Ne znam. Pretpostavljam da me je iznenadilo.“ „Da li je povredilo tvoja osećanja?“ „Malo“, priznajem, a onda brzo dodajem: „Ali kako god. Ništa strašno.“ „Znači, tvoj biološki otac ne zna za tebe?“, pita gospodin Tali. „Ne“, kažem, osećajući da mi obrazi gore, kao da to govori nešto o meni – a ne o njoj. „Nikada mu nije rekla da je trudna.“ Kada ne odgovori, ja kažem: „Znam. Šokantno, zar ne?“ „Ja sam savetnik“, kaže gospodin Tali, pucajući zglobovima. „Ništa me ne šokira.“ „Pa, volela bih da je imala vas da razgovara“, kažem. „Onih devedesetih.“ „Zašto?“, ispituje gospodin Tali. „Da li bi više volela da je donela


drugačiju odluku?“ „Ne“, brzo odgovaram. „Ne kažem to. Samo bih volela... da mu je rekla za mene.“ „Naravno da bi“, kaže on. „I znate šta? Mislim da bi i ona isto volela. I mislim da bi možda neko kao vi mogao u to da je ubedi.“ „Pa, onda“, kaže gospodin Tali. „Šta vas dve čekate?“ „Šta?“, pitam. „Zašto ga ne potražiš? Kao što si našla nju?“ „Kasno je“, kažem, iako sam još dva sata sinoć provela u potrazi za njim na kompjuteru. „Barem je prekasno da to radim sa njom. Njen život je sav savršen i tako to.“ „Nije savršen, Kirbi“, gospodin Tali kaže baš kada preko interfona zazvoni zvono. „I definitivno nije prekasno.“


14

Merijen

U

utorak ujutru, Piter kuca na vrata moje kancelarije, što se praktično još nije dogodilo bez zakazanog sastanka (koji se uvek održava u njegovoj kancelariji) i pita da li imam malo vremena. „Naravno“, kažem, a dlanovi mi postaju hladni i vlažni. Nismo razgovarali tri dana – otkako sam otišla iz njegovog stana – i mada nisam sigurna šta želim da mi kaže, nadam se da je ova poseta lične prirode. Ali posle nekoliko sekundi, shvatam da je ovde zbog posla dok otvara fasciklu s dokumentima i traži kratak pregled epizoda koji sam mu dala. Primećujem odmah da je u režimu za prikazivanje izmena i da su margine prepune komentara. „Nije ti se dopalo?“, kažem. „Naravno da mi se svidelo. I Viki i meni se dopalo“, kaže, misleći na direktorku programa, moju neposrednu šeficu, koja bi verovatno bila ovde da se Piter i ja ne viđamo. „Ali postoje neke stvari o kojima treba da porazgovaramo“, kaže, a ja se istog momenta zabrinem. Znam taj pogled iz prošle sezone – i pretprošle. I one pre toga. To je pogled koji ima neposredno pre nego što mi kaže da treba da promenim sve što smo napisali. Brzo prođem kroz dokument, primetivši na margini belešku u kojoj se kaže „previše pića“. Pokazujem na nju i kažem: „Epizoda se odvija u baru, Pitere. Da li je Norm previše pio u seriji Kafić Uzdravlje?“ „Vidi, nemoj da zauzimaš odbrambeni stav“, kaže.


„Ne zauzimam“, odmah uzvraćam, pogledavši druge beleške, od kojih mnoge imaju veze sa „tonom“ određene scene ili dijaloga. „Na šta se odnose ove beleške u vezi sa tonom?“, pitam. „Šta nije u redu sa našim tonom?“ „Ništa. Samo treba da se ublaži“, kaže, prekrštajući noge, u muškom fazonu, i zadovoljno se smeškajući za sebe. Ja se ne smeškam. „Žao mi je“, kaže, spuštajući prekrštenu nogu. „Nije vreme za šale.“ „Ne. Zaista nije“, kažem. „Samo mi reci direktno i iskreno.“ „U redu. Previše je smelo. Previše seksa, pića, psovki, nasilja...“ „Ovo nije Ej-Bi-Si femili15. To znaš, je l’ tako?“ „Da, svestan sam...“ „I to je isti ton koji smo oduvek imali.“ „Ne baš. To je klizav teren, a ti toga... imaš previše.“ „Ali to je ono što ljudi kod nas vole. Nismo obični i standardni.“ „Vidi, Merijen“, kaže, a njegova oštrina počinje da se pomalja. „Moraš da budeš svesna nekih činjenica. Emitovanje četvrtkom u devet nosi teško breme. Ti treba da se nosiš sa krupnim igračima, a mi očekujemo da privučemo još gledalaca da bismo opravdali ono što naplaćujemo.“ „Znači, mi nismo pouzdan izvor novca...“ On hukne, a zatim mi baca još jedan dokument iz svoje fascikle. „Daleko od toga.“ Pogledam papir ispunjen ciframa i demografskim podacima i onda mu se obratim vrteći glavom. „Ne daš nam šansu da uspemo. A sa ovim primedbama – nikada nećemo uspeti. Ne možeš ovako da nas razvodniš.“ „Vidi, Merijen. Znaš šta Viki želi da uradi?“, pita me. „Ona želi da te prebaci na petak uveče16. Ja sam te spasao.“ „Zašto?“, vičem na njega, odlučujući da preskočim onaj deo gde mislim da je Viki jedna ništavna budala. On već zna moje mišljenje o joj. „Kako to misliš ’zašto’?“ „Zašto si me spasao? Zbog seksa sa mnom?“, kažem, namerno


nekorektno karakterišući našu vezu. „Ili zato što veruješ u emisiju koju sam stvorila?“ „Iskreno?“, pita. „I jedno i drugo.“ „Onda, učini mi uslugu – zaboravi na ovo prvo kada si na svojim malim sastancima. Ne treba mi ta podrška“, kažem, glas mi drhti, shvatajući da ne mogu da pobedim. Ako je serija dobra kao što jeste, to je zato što mi je činio usluge. Ako nas razvodni, izgubićemo pristalice i biti ukinuti. Pružam ruku i ljutito brišem nekoliko poruka iz mog inboksa, samo da bih imala nešto da radim s rukama. On uzdiše i kaže: „Vidi, Merijen. Dajem sve od sebe da te zadržim u terminu četvrtkom, ali moramo da te pomerimo za osam sati. Nemaš brojke koje su konkurentne za termin u devet, a oglašivači se žale da tvoj sadržaj nije prikladan za osam. Zato moraš nešto od toga da ublažiš. Žao mi je. Znam da to nije ono što želiš da čuješ, ali tako je. Moramo da budemo profitabilni.“ „Ovo je sranje“, kažem jedva čujno, letimice gledajući primedbe. „Nije važno da li milioni gledaju tvoju seriju ako sadržaj rasteruje sve oglašivače, a roditelje uznemiruje.“ Buljim u njega. „Hvala ti na toj lekciji o televiziji.“ On me ignoriše i kaže: „Poslednje što želim jeste da budeš ukinuta zato što nisi htela da uskladiš sadržaj, a mi morali da te stavimo u termin u kome tvoja publika nije mogla da te nađe.“ Ignorišem njegovu pokroviteljsku izjavu i kažem da sam potpuno svesna da se sve svodi na novac. „Ali ne možeš od mene da tražiš da se ne prepirem kad mi oduzmeš sav moj kreativni integritet.“ „Nismo ga oduzeli u potpunosti. Uzeli smo samo deo njega“, kaže uz još jedan osmejak koji bi bio šarmantan da je reč o nečijem tuđem projektu. „Samo ga malo preradi. Neka bude malo... pitomiji. Malo manje vatren.“ „Znači, uglavnom, promeni celu seriju“, mumlam. „Bože. Zašto moramo da udovoljavamo kojekakvim glupacima? Televiziju gledaju i pametni ljudi. Zar nisi zato došao u ovu mrežu?“


„Merijen. Smiri se i pročitaj primedbe. Tvoja serija će i dalje biti duhovita – samo ne baš tako... oštra... Pričaćemo sutra“, kaže, uznemirujuće priseban. „Važi?“ „Dobro“, kažem, znajući da ću uraditi sve promene koje traži – kao i uvek – i da nemam izbora. Počinje da ustaje, a onda ponovo seda i gleda me. „Šta?“, pitam. „Ima li još nešto o čemu želiš da razgovaramo?“ „Ne baš“, kažem, očajnički želeći da ostane još malo iako znam da sa mojih usana samo što nije prešao sarkastičan, kontraproduktivan komentar. „Osim da mi je strašno žao što se ne slažeš sa izborima koje sam napravila kada sam imala osamnaest godina.“ On prekršta ruke i klima glavom, onda tišim glasom kaže: „Pa. Da budemo iskreni – to su izbori koje si od tada nastavila da donosiš – svaki dan, svake godine... ali to je tvoj život.“ „A ovo je tvoja mreža“, kažem pre nego što je odmahnuo glavom, ustao, i sada on izašao iz prostorije. Ne razgovaramo sutradan, ni preksutra, naši planovi sa prijateljima za petak uveče pomaljaju se na kalendaru. On me zove oko pola sata pre vremena naše rezervacije dok se ja kod kuće presvlačim skidajući odeću za posao. „Da pogodim. Otkazuješ?“, kažem. „Samo želim da ustanovimo osnovna pravila za večeras“, kaže, govoreći najboljim pasivno-agresivnim glasom. „Šta bi to trebalo da znači?“ „To znači: da li tvoji prijatelji znaju za Kirbi?“ „Znači, sada su samo moji prijatelji?“ „Dobro. Naši prijatelji.“ „Ne“, kažem, užurbano tražeći na svom toaletnom stočiću odgovarajući nakit i ostale detalje. „Ne znaju. Bila sam malo zauzeta prerađujući svoju seriju.“


„Hoćeš li da im kažeš?“, pita. „Ne znam“, kažem. „Ako do toga dođe.“ „Pa, mislim da neće doći samo od sebe.“ „Onda pretpostavljam da imaš odgovor“, kažem. „Znači nameravaš da se pretvaraš?“ „Kako tačno da se pretvaram?“, pitam, razmišljajući: Da se pretvaram da smo srećni? On se nakašljava. „Da se praviš da nismo usred velikih dešavanja u našim životima.“ Iako volim što je rekao „mi“ i „naš“, i upotrebio reč „dešavanje“ a ne „kriza“, i dalje osećam teret ogorčenosti u grudima jer mi neće jednostavno dozvoliti da nastavim dalje sa svojim životom. Čak mi je i Kirbi toliko dozvolila. Osim nekoliko poruka koje smo razmenile, od nje nemam nikakve vesti, i na moju radost, nije više pominjala Konrada. Moja osećanja o tome i dalje su neodređena, ali sam sigurna da je staza na kojoj smo najbolja za obe. Ona ima porodicu, i ja želim svoju. Sa nekim ko razume zašto sam uradila ono što jesam. „U redu. Vidi. Hoćeš da im kažem? Reći ću im. Možda dok budemo jeli desert. ’Oh, uzgred budi rečeno, društvo... Rodila sam bebu pre osamnaest godina. Jesam li vam to pomenula?’“ „Ne budi cinična, Merijen“, kaže mi. „Cinična? Zašto, zato što sam dala bebu na usvajanje?“, pitam, okamenjena, zureći u svoj odraz u ogledalu. Izgledam staro, ili u najmanju ruku umorno – i brzo skrenem pogled. „Da li su to vibracije koje su ti ovih dana stizale od mene? Cinične vibracije?“ On ćuti. „Zapravo, ne možeš ni da dobijaš ma kakve vibracije“, kažem. „Skoro da nimalo vremena nismo proveli zajedno od kada sam upoznala Kirbi.“ „Znam“, kaže on. „U tome i jeste stvar. Dao sam ti malo prostora – a ti si to iskoristila da držiš svoju uobičajenu distancu.“ „Ovo mi kaže čovek koji neće da razgovara o braku“, kažem, prebrojavajući u glavi koliko sam puta već to pomenula. Nesumnjivo da


sam prešla granicu koja pitanje o našoj budućnosti pretvara u pritisak na tu temu. „Nismo u poziciji da razgovaramo o braku“, kaže. „To ti baš odgovara“, kažem. „Baš dobro.“ „Hoćeš da pričamo o tome šta je dobro? Hajde da pričamo o tvojoj odluci, Merijen. Savršenoj odluci. Rodiš bebu, daš je na usvajanje, ne kažeš živoj duši. Bam. Lepo i uredno.“ Osećam da mi obrazi gore, ruke počinju da mi se tresu. „Ne postoji ništa u vezi sa porođajem što je i uredno. Abortus je lep i uredan. Nemaš pojma kroz šta sam prošla. Koliko je bilo teško.“ „U redu. U pravu si. Izvini. Znam da je zvučalo grubo. Samo mislim...“ On uzdiše i završava rečenicu. „Mislim da se time nisi pozabavila. „Jesam se pozabavila.“ „Nisi. Samo zato što si jednog dana ’dovela svoju ćerku na posao’? Odvela je u razgledanje muzeja?“ „I posle sam ja cinična?“, kažem, mada znam, na neki način, da je u pravu. „Opa, Pitere. Šta si hteo da radim sa njom?“ „Da se povežeš, možda?“ „Ona nije došla da bi dobila novu majku. Već ima jednu.“ „Pa, sasvim sam siguran da nije došla samo radi razgledanja i kupovine. Očigledno da si joj ti potrebna.“ „Pa šta je trebalo da uradim? Da se ubijem od plača i pokažem koliko mi je žao što je nisam zadržala?“ Čim sam izgovorila ove reči, shvatila sam šta sam rekla, i što je još važnije, da se možda, uprkos godinama tokom kojih sam pokušavala da ubedim sebe u suprotno, zaista kajem zbog svojih odluka. Mogla sam da je zadržim. Mogla sam da se odlučim za otvoreno usvajanje17. Ako ništa drugo, mogla sam da kažem istinu o njoj. I Piter to čuje, naravno, i ispušta zvuk kojim kaže da sam upravo dokazala njegovu poentu. „U redu“, kažem. „Pobedio si.“ Glas mu postaje mekši kao kod terapeuta koji je upravo ostvario napredak kakav je tražio. „Ne kažem da si pogrešila kada si je dala na


usvajanje. Imala si divan život. Siguran sam da ga i ona, takođe, ima.“ U očima me peku suze dok grabim kaput i ključeve: „Imam trideset šest godina, Pitere. Želim da budem majka. Moj dečko ne želi drugo dete...“ „Nikada to nisam rekao.“ „Pa? Želiš? Ili ne?“ Tišina. „Dakle, to znači ne?“ „To znači ’ne znam’.“ „U redu. Dakle, moj dečko sa kojim sam dve godine ne zna da li želi još jedno dete“, kažem. „Prema tome, pod pretpostavkom da ostanem sa svojim dečkom, ja ne znam da li ću imati dete. I pod pretpostavkom da raskinem sa svojim dečkom, veliko je pitanje da li ću naći nekoga u periodu moje plodnosti koji se brzo skraćuje.“ „Pretpostavljam da ostaješ sa svojim dečkom“, kaže Piter. „Pa, to misli samo jedno od nas... Možda bi večeras trebalo da preskočiš večeru“, kažem. „Da. Možda bi trebalo“, kaže, konačno ljut kao i ja. „Dobro. Čućemo se kasnije“, kažem, a onda spustim slušalicu pre nego što to on uradi prvi. Petnaest minuta kasnije, stižem u Kampanjolu, klasičan italijanski restoran sa rustičnim dekorom i imućnom klijentelom na Aper ist sajdu. To je jedan od Piterovih omiljenih restorana. Dok ulazim, odmah primećujem Klodiju i Džes, moje dve najbliže prijateljice u gradu, kako sede u baru. Džes je u centru pažnje trojice muškaraca, tipično za nju. „Zdravo!“ kažem pokušavajući da nadjačam veselu galamu i Sinatrinu melodiju koju svira pijanista. U srcu mi je teško, ali sam vesela, nasmejana, i počinjem da se pitam da li je ceo moj život stvarno obmana. „Hej, devojko! Hoćeš jedan TLC?“, pita Džes, podižući čašu. „Šta ide u TLC?“, pitam. „Viski, kontro, pastis, vermut, biter. Čak ga i Klodija voli“, ona


saopštava, okrećući se da barmenu da znak za još jedno piće. „Čak i Klodija?“, kaže Klodija. Ona zna da je najkonzervativnija u našem triju – napeta, smatra Džes – ali se i dalje opire ovom epitetu. Džes se samozadovoljno osmehuje i okreće ponovo svojoj muškoj publici. „Dokazuje ono što sam oduvek tvrdila. Svako voli viski; samo je pitanje kako, kada i gde.“ Muškarci se smeju previše srdačno, jasno pokazujući da ih je zagolicala žena koja voli viski, pogotovo ona koja izgleda kao manekenka. Ono što Džes čini još privlačnijom jeste da je okorela investiciona bankarka kojia je preživela bankrot braće Liman, dočekala se na obe noge i postala šef zdravstvenog osiguranja kod Goldmana. Često sam se šalila sa Piterom da bi njih dvoje bili savršen par, da je ona moja zabavnija, lepša, pametnija verzija. A i oboje imaju problema sa vezivanjem. Dok razmenjujemo površne novosti o poslu i životu, Klodija i ja se trudimo da isključimo slučajne muškarce iz našeg razgovora – što postaje lakše od momenta kada nam se pridružuje Ben, Klodijin suprug. „Gde ti je Piti?“, pita Ben pošto smo razmenili još jedan krug pozdrava i zagrljaja. „Radi. Neće moći večeras da dođe“, kažem, što svi odmah prihvataju kao normalno, jer nije ništa neobično. Ali dok nas Džes vodi do hostese, koja nas odmah dovodi do velikog okruglog stola u centru restorana ukrašenog uljima na platnu, priznajem Klodiji da smo u svađi. „Želiš li o tome da pričaš?“, pita me dok sedamo. „O čemu?“, Džes zahteva da zna. „Ništa, stvarno. Samo sam rekla da smo Piter i ja u maloj svađi“, kažem, zahvalna na viskiju koji sada otpijam u velikom gutljaju. „Zapravo, mislim da smo na ivici da se raziđemo.“ „Ne pričaj!“, kaže Džes. „Šta se desilo? O, sranje – je l’ te je prevario? Reci mi da te nije prevario.“ „Ne“, kažem, mislim na sve pohotljive priče oženjenih muškaraca iz njene prošlosti i nisam iznenađena što je ovo njena prva pretpostavka za raskid. „Nema veze s tim. To je... mnogo duža priča.“


„Govori“, kaže Džes. „Biće ti lakše.“ Smešim se, diveći se tome koliko smo različite, pojam tajne među prijateljima za nju je nezamisliv. „Je l’ ona kučka od njegove bivše žene?“, pretpostavlja ona. „Opet pravi probleme?“ „Ne baš“, kažem. „Problem sa Ejdanom?“, ispituje me. „Hoćeš da nastaviš da pogađaš ili ćeš joj dozvoliti da govori?“, kaže Klodija. „Samo su... iskrsli neki problemi“, kažem, misleći na Kirbi i osećajući tup bol u grudima. „I mislim da te rasprave koristi da bi opravdao svoju nemoć da preduzme sledeći korak.“ „Bože. Čekaj. Zaustavi se i prestani da govoriš u šiframa“, kaže Džes. „Šta se dešava?“ „Mislim da ne želi da ima još jedno dete“, kažem. „Ali nisi sigurna da ne želi, je l’ tako?“, pita Klodija, ekspert za ovu temu, pošto skoro da je raskinula sa Benom pre nekoliko godina, pre nego što su se ponovo pomirili nekoliko meseci kasnije. Ironija je u tome što je njihov raskid bila situacija suprotna mojoj – on je želeo bebu, ona nije. Bio je to razlog za raskid dok nisu shvatili da ne treba da bude. Sada imaju trogodišnju ćerku po imenu Frensis i nikada nisam videla tako bezumno zaljubljenu majku. „Rešićete vi to“, kaže Ben. Proučavam njegovo lice, osećajući se ohrabreno. On tako deluje na ljude. On spada u onaj tip muža i oca za kakvog zamišljate da ćete se udati kada imate osam godina i verujete u srećan brak do kraja života. Ima tipične američke vrline, a i zgodan je, ali ne previše zgodan. Duhovit, ali ne pun sebe. Pametan i ambiciozan, ali sa jakim porodičnim vrednostima. U stvari, kada se Frensis rodila, uzeo je dvogodišnje odsustvo u svojoj arhitektonskoj firmi da bi se o njoj brinuo sve vreme. „Pogledaj Klodiju i mene. Ponekad je potrebno samo vreme.“ „Možda“, kažem. „Ali meni nekako ponestaje.“ Klodija prevrće očima i kaže mi da ne budem smešna, ali je ućutkam podsetivši je da je bila trudna u mojim godinama.


„Ja sam dve godine starija od vas“, kaže Džes, pokazujući oko stola. „I nimalo nisam uspaničena.“ Pažljivo izbegavam bolnu temu Majkla, njenog najnovijeg bivšeg, jer je njihov raskid još svež, ali je prosto podsećam da ima zalihu smrznutih jajnih ćelija i planira da u svakom slučaju koristi surogat majku. Klodija izgleda zamišljena i onda kaže: „Znači zato večeras nije ovde? Jer ti želiš bebu, a on nije siguran?“ Jasno je po njenom tonu da zna da sam izostavila važan deo priče – i to je jedan od razloga što je toliko volim. Ona je mudra, čuje ono što ne kažete koliko i ono što ste rekli. Oklevam, osećajući da mi se odbrana raspada dok mislim na Kirbi. Miris njenog tinejdžerskog, jeftinog parfema i nevešto nanesenu senku. Njene velike uši i njen sladak, stidljiv osmeh. Njen iznenađujući rep nastup u sobi za scenariste i čuđenje širom otvorenih očiju u Gugenhajmu. Mislim na naš poslednji zagrljaj pre nego što sam je ubacila u taksi i koliko mi iznenada nedostaje i, najviše od svega, šta sam sve propustila time što joj nisam bila majka. Svesna da me moji prijatelji gledaju, čekajući da odgovorim, spuštam čašu i kažem: „Dobro. Jednim delom, ova svađa sa Piterom... tiče se braka. Želim da imam bebu. Želim da budem majka...“ Klodija pruža ruku i dodiruje moju, a ja udišem i nalazim način da nastavim, pitajući se da li ovo radim više za sebe ili da pokažem Piteru da sam to uradila. „A to želim posebno... pa... zato što sam jednom imala bebu. Davno.“ „Šta? Kada?“, Džes viče. Gledam u sto, ali nastavljam. „Bilo mi je osamnaest. Pre koledža. Rodila sam bebu, a zatim... a zatim je dala.“ „Na usvajanje?“, Džes pita. Smešim se i kažem: „Pa, nisam je stavila u korpu i ostavila na crkvenom pragu.“ „Bože, Merijen“, kaže Klodija, dok ja mislim na njenu sestru, koja je usvojila bebu u otvorenom sporazumu, dok Ben samo bulji u mene, lica ispunjenog razumevanjem. „Dovraga“, kaže Džes, naginjući se preko prazne stolice i hvatajući me za ruku.


„Gadna stvar, a?“, kažem, pokušavajući da se nasmejem i podignem raspoloženje, baš kada konobarica stiže i počinje da recituje. Slušamo, a onda Džes naručuje dve boce toskanskog crnog i odabir naših uobičajenih, omiljenih predjela. Nekoliko sekundi kasnije, Džes nastavlja sa ispitivanjem. „Zašto nam nisi rekla?“, pita, potpuno zaprepašćena, nesposobna da shvati zašto sam krila sočnu informaciju kao da smo potpuni stranci. „Nikome nikada nisam rekla“, kažem. „Čuvala sam tajnu osamnaest godina. Od svakoga, osim moje majke. Nisam rekla ni rođenom ocu. Nisam rekla bebinom ocu. Niko nije znao. Do prošle subote... kada je ona pokucala na moja vrata. Kada me je pronašla.“ Čekam da neko progovori, ali pošto svi ćute – čak i Džes – nastavljam da govorim, pričam im o Kirbi, shvatajući, uz dozu panike, da ne znam baš mnogo o njoj. Mislim na Piterove primedbe o razgledanju grada i osećam talas oštrog srama. „Čekaj. Nisi rekla bebinom tati?“, kaže Džes, ističući najbestidniji deo priče. „To nije normalno. A ja sam uvek mislila da si ispravna kao Klodija.“ I Klodija i ja je ignorišemo. „To je, dakle, u priličnoj meri razlog zbog koga Piter nije došao. On misli da se sa ovim nisam izborila“, kažem. Za stolom ponovo zavlada tišina. „Da li ste ljuti što vam nisam rekla?“ Svi tvrde da nisu, u šta verujem, a konobarica nas ponovo prekida došavši da nam sipa vino. Džes prva podiže čašu. „Za tajna usvajanja!“ Svi se smejemo i vrtimo glavama. „Bilo je trenutaka kada sam htela da vam kažem“, kažem, gledajući prvo u Klodiju. „Kada si mi rekla da tvoja sestra usvaja Luka... kada si bila trudna sa Frensis.“ Onda pogledam u Džes. „I svaki put kada si mi poverila neki od svojih bisera.“ Smešim se. „Ali sam davno odlučila da nikome neću da kažem. Samo sam htela to da ostavim u prošlosti i da krenem dalje.“ Ben me pita: „Pa šta misliš koji je glavni Piterov problem u vezi s


ovim?“ Vrtim glavom. „Zaista ne znam. Izgleda da nagoveštava da je reč o problemu sa iskrenošću. Da sam od njega krila nešto važno.“ Klodija se okreće Benu i kaže: „Dragi, da li bi se ti tako osećao?“ „Zaista mi je teško da to zamislim... Pre svega s obzirom na tvoj otpor da imaš bebu“, kaže Ben. „Pa, pravi se da je to još jedna tajna“, kažem. „Bilo šta što je krila od tebe.“ „Kao randevu tri lezbejke?“, kaže Ben. „Ne pretvaraj se da si svinja“, kaže Klodija. „Nisi ubedljiv.“ Ben se smeši, uzima gutljaj vina, a onda postaje ozbiljan. „Želim da kažem da bih razumeo... Mislim da je razumevanje, bezuslovno, ispravno od strane jedne zrele osobe... Ali iskreno, mislim da bih bio uznemiren. Ne toliko ljut – koliko povređen.“ „Bio bi?“, pitam, a u stomaku mi se ponovo javlja nervoza. Ako bi za Bena to bio problem, bio bi za svakoga. On klima glavom, onda se mršti i kaže: „I možda bih, takođe, bio malo zabrinut. To je nekako kao pitanje poverenja. Mislim, zar ne želiš da veruješ da ti je rekao sve? Barem sve važno što mu se dogodilo? Šta ako je sakrio nešto kao ovo? Nešto od ovakvog značaja?“ Trudim se da zamislim da je Robin zapravo njegova druga supruga, a ne prva. Ili čak, što ima više smisla, da tamo negde ima još jedno dete. „Da, možda bih i ja stala i zapitala se“, kažem. „Ali“, kaže Ben. „Isto tako mislim da ako ne može preko ovoga da pređe, onda te ne voli onako kako bi trebalo da te voli.“ Gledam ga, čekajući da nastavi. „Ovo nije nešto neoprostivo. Stvarno – ništa nije neoprostivo ako nekoga zaista voliš“, kaže on, gledajući u Klodiju. „A šta je sa Kirbi?“, pita Klodija. „Da li ti je drago što te je pronašla?“ „Da“, kažem. „Najvećim delom. Laknulo mi je što je dobro. Izgleda da ima dobru porodicu... i da je pametna, osećajna i inteligentna.“ „Ali...?“, kaže Džes.


„Ali to definitivno komplikuje moj život. Ne samo sa Piterom. Već sa svim... Pre nego što se pojavila, samo sam ja odlučivala o tome da li da ikome kažem za nju. Sada moram da mislim na nju. Želi li da upozna svog dedu? Onda moram da kažem tati. Da li ona želi da bude deo mog života? Moram da joj pokažem da je u njemu dobrodošla. I...“ Zastajem, pitajući se da li će ovaj deo priče ikada biti lakši. „I kako bi Džes elokventno rekla, možda ću morati da priznam bebinom tati“, kažem, a stomak mi se zgrči. „Znam da ona želi da ga nađe. Nije mi to rekla direktno – ali osećam da će to da uradi.“ „Da li ti želiš da ga nađeš?“, pita Ben. Pokušavam da zvučim živahno, ali nemam snage. „Ne“, kažem. „Celog života pokušavam da se distanciram od te greške. Od njega. Od tog vremena. Poslednje što želim da uradim jeste da se vratim i sve to otkopam.“ „Šta da otkopaš?“, pita Džes, izgledajući zadovoljno. „Svoja osećanja prema njemu?“ „Ovo nije televizijska serija, Džes“, kažem. „Mogla bi da bude.“ „Ćuti“, kažem misleći da je serija, Piter bi promenio priču i Konrad, Kirbi i ja bismo bili srećan malo trio. „Ti umukni“, ona prasne na mene. „Ćuti i nađi ga. Ti i tvoja ćerka treba da idete i da ga pronađete, u fazonu Telme i Luiz!“ Ona se ceri i iznad glave pravi smešan pokret kao da baca laso.


15

Kirbi

M

oramo da idemo“, kaže Belinda dok po stazi optrčavamo zadatu milju na času fizičkog vaspitanja. Misli na matursko veče – jedinu temu koju smatram zamornijom od koledža. To je takođe jedina tema povodom koje sam odlučnija nego kada je reč o koledžu. Po milijarditi put joj kažem da ne idem, dok su mi u glavi ponovo Merijen i Konrad. Prošlo je već nekoliko dana od kada sam razgovarala sa gospodinom Talijem, i maltene se jedino bavim opsesivnim traženjem svog drugog roditelja. „Ajde, Kirbi“, ona nastavlja. „Odbijam da budem ona devojka – koja sedi kod kuće i gleda neku romantičnu komediju lica zagnjurenog u kokice.“ „Onda nemoj da gledaš filmove ili da jedeš kokice“, kažem u momentu kada nas Džastin Luis prestiže po drugi put, njen dugi plavi konjski rep pleše kao vrpca zmaja, a drečavoružičaste najke podižu oblak prašine koji me podseća na Pig Pena18 iz Čarlija Brauna. Mada mislim da je smešno da u fizičkom ostvaruješ bolje rezultate nego što se to od tebe očekuje, čini mi se da sam malo ljubomorna na glupu staru Džastin, i poželim da sviram bubnjeve baš kao što ona trči – ponosno i da je vidi ceo svet. „Ako ne odemo“, kaže Belinda, „kajaćemo se do kraja života.“ „Bože, iskreno se nadam, Belinda, da nećemo razmišljati o maturi do kraja života. Ili, kad smo već kod toga, o bilo čemu što ima veze sa srednjom školom“, kažem joj. Sa izuzetkom tinejdžerske trudnoće, mislim. A možda čak ni toga.


„Sranje. Grč“, kaže ona usporavajući do hoda, hramljući i gnječeći slabinu. Gospođa Truper, naša nastavnica fizičkog, odmahuje glavom s gađenjem dok je mimoilazimo duž ravne deonice. Belinda kaže: „Takav događaj se ne propušta.“ „To ti kažeš.“ „Svi kažu.“ „Osim mene.“ „Kirbi. Ozbiljno. Ljudi će uvek pitati: ’Sa kim si išla na matursko veče?’“, kaže. „I mi ćemo, kao, reći: ’Uh, ni sa kim. Bile smo totalne gubitnice.’“ Kažem joj da nisam čula da neko postavlja takvo pitanje nikome ko ima više od dvadeset godina. Da nemam pojma da li su moji roditelji išli na svoju maturu, iako mi se čini da se sećam neke čudne priče o mojoj majci, da su ona i njena najbolja drugarica u poslednjem trenutku zamenile momke. „Kladim se da je Merijen išla“, kaže Belinda. „Kladim se da je bila kraljica mature.“ „Nismo o tome razgovarale. Ne znam“, kažem, mada me ne bi iznenadilo da je Belinda u pravu. Mislim, kupovati lude, skupe firmirane stvari svojoj novootkrivenoj ćerki liči na nešto što bi bivša kraljica mature mogla da uradi. Što je još jedan razlog što ne mogu da podnesem da ih nosim – čak ni da ih pokažem Belindi ili mojoj sestri. „Ajde, Kirbi. Molim te. Učini mi to“, kaže, zastajući da veže pertlu i dođe do daha. „Možemo li bar jednom da ne budemo dve gubitnice?“ Gledam kako na obe pertle vezuje duple čvorove. „Mislim da ćemo biti veće gubitnice ako idemo jedna sa drugom nego da uopšte ne odemo.“ Ona odmahuje glavom. „Nema šanse. Izgledaćemo kao seksi, emancipovane žene. Kao da nam ne treba muškarac.“ Prasnem u smeh i kažem joj da nikada nisam videla nikoga kome je muškarac potreban koliko njoj. Potvrđujući to što sam upravo rekla, ona kaže: „Mada ću, u stvari,


možda i imati pratioca. Stvarno mislim da se kapiram sa Džejkom Mahonijem.“ „S kim?“ „Sa momkom koga sam upoznala u tržnom centru.“ Zastenjem. „Šta?“ „Tržni centar? Belinda, poznanstva iz tržnog centra su za huzere“, kažem, koristeći sleng Sent Luisa za belo smeće. „Za seljake.“ „Za tvoju informaciju, bili smo u Galeriji, kupovali naočare za sunce“, kaže. „Huzeri ne kupuju u Galeriji.“ „Dok ti i Džejk niste tamo otišli“, kažem, smešeći se. „Okej. Pričaj šta hoćeš o tvojoj najboljoj prijateljici na svetu. Ali Džejk nije huzer. Živi u Klejtonu. Ide u Šaminad. Igra lakros. Sledeće godine ide na Vašingtonski univerzitet.“ „Molim te, Belinda. Znaš da momak iz Šaminada nikada neće ići sa devojkom iz Djuborga“, kažem, misleći na osnove snobovštine u srednjoj školi u Sent Luisu. „Daj, Kirb. Izgleda da mu se stvarno dopadam. Stvarno.“ „Dobro. Pozovi ga na maturu. Samo napred“, kažem, konačno počevši da se znojim dok ulazimo u četvrti i poslednji krug. „Samo ako ideš sa nama. On ima druga, Filipa...“ „Filip? Zove se Filip?“ „Šta fali imenu Filip?“ „Ništa. Ako si kraljica ili vojvotkinja ili tako to“, kažem. „Ne liči na tebe da sudiš o nečemu samo prema izgledu“, kaže ona, vešto me pogađajući u slabu tačku. „Vidi, Belinda. Ne idem na maturu. A sigurno da neću ni na sastanak naslepo na maturu. Sa jednim Filipom.“ „Sladak je, kunem se. Možeš da proveriš na Fejsbuku.“ „Baš. Jer se ljudi nikada lažno ne predstavljaju na Fejsbuku. Ti, pre svih, znaš da to nije slučaj“, kažem, misleći na mnoga njena lažna


ažuriranja statusa o ludim provodima koje je imala na zamišljenim zabavama. „Ja ne lažem. Samo malo ulepšavam istinu. I mnogo koristim fotošop.“ Smeje se i kaže: „Zašto da ga ne upoznaš? I ako sve dobro prođe...“ „Ne, hvala“, kažem dok gospođa Truper duva u pištaljku i izdvaja nas među ostalih šest zaostalih. „Belinda! Kirbi! Dosta priče, dame! Ajde! Ajde! Mrdnite!“ Kada se okrenula da opomene nekog drugog, pokazujem joj srednji prst, i mi vrlo lagano hvatamo korak i ćutimo dok ja razmišljam o maturi. Negde duboko u sebi, možda sam malčice razočarana što ne idem, naročito pošto mi je Šarlota sinoć sva uzbuđena saopštila da ju je Noa pozvao, a onda je još deset puta ušla u moju sobu da mi pokaže obeležene stranice sa večernjim haljinama u Mejsijevom katalogu. Možda sam ponekad i ja, kao ostale devojke, zamišljala matursko veče. Biram lepu haljinu. Imam slatkog dečka koji dolazi po mene. Slikam se milion puta sa prijateljima u dvorištu. Tajno unosim flašu u limuzinu. Igram uz laganu muziku na kraju noći. Ljubim se pod zvezdanim nebom. Sve to sranje. Ali to jednostavno nije moja stvarnost. A organizovanje navrat-nanos neke verzije maturske večeri sa Belindom, bilo da smo samo nas dve ili sa dvojicom uobraženih idiota iz druge škole koji verovatno samo traže nekoga da povale, neće promeniti osnovne činjenice o mom srednjoškolskom iskustvu. Neću zbog toga biti ništa opuštenija ili srećnija – niti će to prevariti bilo koga da pomisli da sam opuštenija ili srećnija. Ako ništa drugo, doprineće da se osećam još gore, pogotovo zato što postoji velika verovatnoća da se Belinda napije ko svinja, spanđa sa nekim i završi u nekoj hotelskoj sobi dok ja stojim u ćošku, sa pušap grudnjakom, licem nejednako pošpricanim sprejom boje narandže i nekim davežom po imenu Filip. Ne, hvala. Dok prolazimo kroz cilj, gospođa Truper izvikuje naše vreme, trese glavom. „Trinaest minuta, četrdeset dve sekunde. Žalosno, dame! Moja baba može brže da pretrči milju.“ Sležem ramenima i belo je gledam, pokazujući joj koliko mi je malo stalo. Što je nešto u čemu sam stvarno, dosledno dobra.


16

Merijen

U

ponedeljak ujutro, prvo Anđela Rivers ulazi u moju kancelariju dramatično kao u bilo kojoj sceni koju je do danas odigrala, uključujući i onu u kojoj otkriva da njen dečko ima aferu sa svojom bivšom. U sekundi shvatam da to nije slučajno. „On je jebe“, kaže, pokazujući svoju glumačku paletu kroz kolebanje između žalosnog jecanja i maničnog besa. Oči su joj crvene, koža umorna i ubrzo primećujem da je nešto drastično uradila sa svojom predivnom, dugom crvenom kosom. Svojim zaštitnim znakom. Ne samo da se boja skinula – i naginje ka narandžastoj a la Sindi Loper– već primećujem da, kako glavu spušta u šake, nedostaje čitav komad u zadnjem delu gde ga je dobro potkresala ona (ili neki veoma zao frizer). Ćutke pokušavam da dođem do genijalne ideje na koji način da to popravim, i što je još važnije, kako bismo mogli da unesemo promenu u celu priču. Ona ponavlja svoje saopštenje, dok se ja pitam zašto njen bol ne mogu da prihvatim ozbiljnije. Da li sam sebična, zabrinuta samo za to kako će ovaj razvoj događaja (i grozna kosa) uticati na moju seriju? Ili sam ubeđena da samo glumi. Primećujem da u njenom impresivnom prikazu tuge nema stvarnih suza. „Ko koga jebe?“, pitam malo preglasno. Pogledam prema hodniku u nadi da me niko nije čuo, kao što mi je jasno da se Anđela nada da su nas svi čuli. Nakon što dva asistenta zavire, a Anđela još ne odgovara na moje pitanje, ustajem, prolazim pored nje i zatvaram vrata.


„Dejmijen“, kaže. „Trebalo je da znam da ne verujem nekome čije je ime sinonim za Satanu!“ „Šta?“, kažem, zbunjena. „Dejmijen Torn? U Predskazanju?“, kaže, kao da sam glupa i da nisam odmah povezala ime glumca i horor film iz sedamdesetih. „Ne mogu sa njim da radim.“ Zurim u nju i procenjujem mogući značaj situacije. Posle Anđele, Dejmijen je naša najznačajnija imovina, holivudska reklamna mašinerija nazvala ga je „sledećom velikom zvezdom“, a časopis Pipl ga nedavno izabrao za jednog od „50 najlepših“. Drugim rečima, bolje bi joj bilo da radi s njim. A onda se setim Dženelinih opaski u sobi za scenariste i pomolim se da glasine nisu tačne – i da on ne jebe treći resurs po značaju, Keri Ingland. Naravno, ona kaže: „Ne mogu da verujem da je varao mene“, kaže. „I to sa njom. On zna koliko prezirem Keri!“ Stvarno, svi znamo koliko prezire Keri, čak i pre ovoga, mada niko nije sasvim siguran zašto, jer je Keri jedna od najdražesnijih, najskromnijih, najležernijih glumica sa kojima sam ikada radila, praktično oksimoron. Možda je to upravo ono što ljuti Anđelu – činjenica da svi stalno pričaju o tome koliko je Keri divna, i spolja i iznutra. Možda, duboko u sebi, Anđela zna da ima samo polovinu te jednakosti. A možda počinje da shvata da je deo koji ima najmanje bitan. Mada sumnjam. Pre nego što uspem da pređem na suštinu i osnovu ove situacije u kojoj život imitira umetnost, Anđela vrti glavom, stiska ruke u krilu i zauzima pozu povređene osobe, za Oskara, za pamćenje. „Žao mi je, Merijen. Ali dajem otkaz.“ „Ne. Samo se smiri“, kažem, mada sam sada u panici. Ovaj savet samo služi da je još više razljuti, dok ustaje, zabacuje masakriranu kosu na jednu stranu, i kaže: „Neću sa njima da radim. Ni sa jednim od njih dvoje. Dajem otkaz. Osim...“ Gleda u mene, tajming joj je besprekoran kao i na setu. „Osim ako otpustiš njih.“ „Da otpustim Dejmijena i Keri?“, kažem.


„Da. Oboje.“ Na trenutak razmišlja i potom kaže: „Ili bar nju.“ Gleda me, izaziva da uradim šta želi, a ja shvatam da je stvarna svrha njene posete osveta. „Oni imaju ugovore“, kažem, tresem glavom, ali u sebi preračunavam troškove otkupa Kerinog ugovora i njene zamene. Izvodljivo je, naravno, ali ovde postoji princip. Bilo bi nečuveno dozvoliti da jedan glumac u seriji istera drugog – i strašan presedan, što bi značilo da je ovde Anđela istinski glavna. Izgubila bih svu kontrolu i poštovanje. „Ne mogu to da uradim“, kažem. „Dobro, onda dajem otkaz“, kaže, okrećući se da ode. „Čekaj. Čekaj! Hajde da zovemo Stendiša“, kažem onako kako svi zovu Pitera. „Budimo racionalni.“ „Ja jesam racionalna“, kaže. „Šta u mojoj reakciji na neverstvo nije racionalno? Da li si ikada bila prevarena?“ Na trenutak mi je žao. „Ne da znam“, kažem. „Pa, onda nikako ne možeš da znaš kakav je osećaj.“ „Ali ova serija ti gradi karijeru“, kažem, apelujući na najbolje što imam u arsenalu: njen ego. „Postaješ zvezda. Nominovana si za Nagradu po izboru publike. Sva ta reputacija koju si izgradila nestaće ako uradiš ovakvu glupost.“ „To nije glupost“, uzvraća. „Tako se osećam. Samo sam iskrena prema sebi. Srce mi je važnije od slave.“ „Ali to neće biti tako shvaćeno. Smatraće se potezom jedne razmažene dive.“ Zato što jeste. „Razmažena? Nisam razmažena diva. Ona je.“ Uzdišem, misleći da možda treba da počnem da pišem romane kako likovi ne bi morali da oživljavaju, kada ona prasne: „Znaš, za ovo si ti kriva!“ „Ja?“, kažem. „Vi scenaristi“, kaže ona, pokazujući na mene. „Vi ste ih stavili u krevet zajedno. Rekla sam ti da je to loša ideja.“


„Rekla si mi da je to u suprotnosti sa Dejmijenovim karakterom. Ne i da te brine ishod“, kažem. „Ipak“, kaže ona. „Upozorila sam te.“ „U redu. Vidi. Dozvoli da zovem Stendiša“, kažem, okrenuvši se u stolici, pritisnuvši brzo biranje i govoreći tiho preko telefona. Kada se javi, kažem: „Hm. Ja sam. Zdravo. Možeš li da dođeš ovde, molim te?“ „Sada?“, pita. „Hm, aha“, kažem. „Donekle imamo hitan slučaj.“ „Rekla bih da je to hitno!“, ona viče preko mog ramena. „Sranje. Da li je to Anđela Rivers?“, pita Piter. „Čuo sam da je u zgradi.“ „Aha“, kažem. „Reci mi da nemamo tešku situaciju tipa Čarli Šin?“ „Hm, da. Možeš li samo da dođeš ovamo, molim te?“ „Da. Stižem“, kaže, sa istom mešavinom ljutnje i hitnosti koje i ja osećam. Oboje smo svesni da se serije ovako urušavaju, posebno ona koja je već na ivici propasti. Spuštam slušalicu i zurim u Anđelu. „Dolazi“, kažem. „Kako stoje stvari sa vama?“, pita. „Sjajno“, lažem, pitajući se da li iko zna da smo i mi na ivici propasti. Trenutak kasnije, Piter stiže sa seksi stavom, staložen i kompetentan. Seda pored Anđele i povlađuje joj, mrmljajući o svojoj zabrinutosti, a ona ponavlja skoro isti govor o Keri, zajedno sa svojim zahtevima da ona bude otpuštena iz serije. Kada završi sa deklamovanjem, on kaže da saoseća sa njom. „Budi veći čovek“, kaže. „Pokaži im kakav si ti profesionalac.“ Ona šmrče i kaže: „Ja jesam profesionalac.“ „Znam.“ On ohrabrujuće klima glavom, ali onda baca pogled na sat. „Žao mi je, dame. Ali moram da idem na sastanak marketinga.“ „Moram i ja da idem“, kaže Anđela. „Ali, hvala vam, gospodine Stendiše. Hvala vam puno, puno. Za vaše viđenje situacije.“


„Piter“, kaže joj sa snishodljivim osmehom koji, na osnovu njenog senzualnog pogleda, ona shvata kao nešto drugo. „Hvala, Pitere... Dao si mi mnogo materijala za razmišljanje.“ „Super“, kaže on. „Bićemo u kontaktu, važi?“ Ona se smeši, odmahujući glavom i sklanjajući iseckanu kosu s lica i na kraju kaže, stidljivo: „Radujem se tome.“ Kada se vrata za njom zatvore, prevrćem očima i kažem: „Neverovatno.“ „O, verovatno je“, kaže Piter. „Ona je luda glumica kojoj se priviđa. Svi su oni takvi. A šta je sa izgledom Pipi Duga Čarapa? Šta se desilo?“ „Ne znam. Nismo do toga stigle.“ On odmahuje glavom i kaže: „Smiriće se.“ „A šta ako se ne smiri?“, pitam. „Da li treba da ispunimo njene zahteve i otpustimo Keri?“ „Je l’ ti to ozbiljno?“, pita užasnuto Piter. „Hoćeš da izgubiš uticaj kod svih u tvojoj seriji? Uključujući ostale scenariste, glumce i ekipu?“ „Znam, znam“, kažem, pitajući se da li sam već izgubila sav uticaj kod njega. „Samo sam pitala.“ „Dođavola, ne. Samo treba da motrimo na nju. Da pažljivo pratimo situaciju. Mogla bi da nam ide naruku. O ovome treba da obavestimo portparolku Anitu da bismo bili spremni za spinovanje. Takođe, pozovi njenog agenta iz CAA19 da je obuzda pre nego što se otme kontroli sa ovom pričom.“ „Da. Moja prijateljica Dženifer Piros iz US viklija upravo je poslala mejl“, kažem, gledajući u svoj inboks. On odmahuje glavom i pucka prstima. „Kakva katastrofa. „Da“, kažem. „Baš.“ Piter se zagleda u mene preko stola. „Nedostaješ mi“, kaže. „Ali možda je tako najbolje. Malo vremena razdvojeni.“ Klimam glavom i pretvaram se da se sa njim slažem, a u stvari jedino želim da ga zagrlim i zagnjurim lice u njegov vrat.


„Oboje imamo mnogo toga da sredimo“, nastavlja. „U našim glavama.“ Želim da ga pitam šta on to tačno ima da dovede u red. Svoja osećanja prema meni, moju prošlost ili našu budućnost? Ali se plašim odgovora koji bih mogla da dobijem. Bojim se da će reći da je sve to neodvojivo, neverovatno povezano. Ili da će možda samo pokušati da me umiri, baš kao što je povlađivao zvezdi moje serije. Kada se uveče vratim kući, čeka me paket. Od Kirbi je, njena adresa u Sent Luisu uredno je napisana u gornjem levom uglu. Ne mogu ni da zamislim šta bi moglo da bude unutra, ali mi se srce stegne kada ga otvorim i vidim da je pun odeće koju sam joj kupila, cene i etikete nisu ni skinute. Cipele sa ortopedskom petom, takođe, nisu nošene, i uredno su ušuškane u čvrstu teget Prada kutiju. Na kraju nalazim pisamce, napisano kurzivom toliko sitnim da moram da uzmem naočare za čitanje. Draga Merijen, Hvala ti još jednom što si mi dozvolila da ostanem kod tebe kada sam došla u Njujork i što si mi kupila avionsku kartu za povratak kući. Bilo je to veoma lepo od tebe. Takođe je bilo lepo što si me odvela na tvoj posao. Mnogo mi se dopalo i radujem se što ću ove sezone gledati tvoju seriju. (Posebno Šabu. Ha.) Kao što vidiš, vraćam odeću koju si mi kupila. Zaista cenim to sve, ali mislim da nije u redu da je zadržim. Preskupa je za poklon, i osim toga, ionako nije moj stil. Nadam se da razumeš. Još jednom hvala za sve. Iskreno, Kirbi K. Rouz Pročitam ponovo, jer nema pomena o Konradu. Ne pominje ni da joj je drago što me je upoznala. Nema indikacija da smo išta više od poznanica. Savijam ga i stavljam u gornju fioku u mom ormaru, zajedno sa Konradovom slikom, shvatajući da je ovo sve što imam od nje. Srce mi se ispunjava stidom što tako malo o njoj znam. Što je nijedanput nisam slikala dok je bila ovde. Što sam u stvari mislila da je dobra ideja da joj


kupim ovakve poklone – čak i pre nego što sam joj rekla istinu. Što je Piter u pravu – tajne i laži su zaista ista stvar, i tako je na mnogo načina moj život bio samo jedna velika, ogromna laž. Onda, pre nego što mogu da sebe odgovorim od toga, uzimam telefon i zovem je, nadajući se zapravo da se neće javiti. Ona se javlja, zvuči iznenađeno, što samo potvrđuje moju krivicu. „Zdravo, Kirbi“, kažem. „Ovde Merijen.“ „Znam“, kaže. „Zdravo.“ „Dobila sam tvoj paket“, kažem. „Aha. Nadam se da ne misliš da je nevaspitano. Zaista cenim to i sve... Samo...“ Vrtim glavom, na ivici sam suza. „Kirbi. Ne. Kapiram. I žao mi je.“ „Žao? Zbog čega?“, kaže, ali shvatam da je to više test nego pitanje. „Što sam te tek tako odvela u kupovinu. Kada smo imale mnogo važnije stvari da radimo. Da razgovaramo. Iskreno, ne znam šta sam mislila. Samo sam... pokušavala da nađem svoju zonu sigurnosti“, kažem, pitajući se šta o meni govori to što je Barnis moja zona sigurnosti. „Bila je to zaista loša ideja.“ „Aha“, kaže ona – i shvatam da sam rekla pravu stvar. Konačno. „Bila sam toliko... prestravljena“, priznajem. „Znam“, kaže. „I ja sam bila.“ „I dalje sam“, kažem prekrivena talasom olakšanja što ne samo da sam joj rekla istinu o tome šta se dogodilo već sam joj rekla i istinu o tome kako se osećam. Na neki način, to je još veći korak. Na neki način, to izgleda kao naš prvi istinski iskren trenutak. Obe ćutimo nekoliko sekundi, a onda se ona nakašljava i kaže: „I... šta dalje?“ „Ne znam“, kažem. „Ali se nadam da to možemo da odgonetnemo zajedno.“ „Aha“, kaže ona. „I ja.“


17

Kirbi

D

akle. Priznanje“, Belinda cvrkuće dok u retrovizoru namešta šiške i stavlja ruž. Upravo smo stale na par​king kod Tivolija, mog najomiljenijeg bioskopa u gradu. „Nemoj da me mrziš.“ Podižem obrve dok ona nastavlja sa svojim doterivanjem, špricajući parfem u prevoj ruke i na zadnji deo vrata. „Hoćeš malo?“, pita, držeći malu bocu parfema Glam Princess Vere Vang koju drži u kolima. Jednu ima i u školskom ormaru i još jednu u svojoj sobi. „Ne, hvala“, kažem. „Ne treba... O čemu se radi, Bel?“ „Paaaa. Nekako sam kao pozvala Džejka i Filipa da nam se pridruže. I eno ih!“, ciči ona, pokazujući uzbuđeno prema dvojici dečaka koji upravo izlaze iz kola. „O. Ne. Nisi valjda“, kažem, shvativši sada zašto je insistirala da se našminkam i pokušala, bezuspešno, da me nagovori da obučem jednu od njenih haljina na bretele sa dubokim dekolteom. „Hajde! Pogledaj ih, Kirbi. Baš su žestoki! Prava lakros tela!“ Začkiljim i bolje pogledam. Samo jedan od njih izgleda kao da se bavi sportom sa svojim širokim ramenima i samouverenim hodom. Drugi je niži, mršav, i Azijat. Ali bez obzira na to kom tipu pripadaju, ne želim da razgovaram ni sa jednim od njih. Prekrštam ruke, odmahujem glavom i kažem joj da me odvede kući. Belinda me besno pogleda, zabada prst u moje rame i kaže: „Izlazi iz


kola, Kirbi. Odmah. Ideš na ovaj sastanak, svidelo ti se to ili ne.“ Sedim nepomično najmanje trideset sekundi dok momci nestaju prema ulazu bioskopa, terajući je da se znoji, onda da kuka i zatim da moli. Ja buljim u nju, izađem iz auta i zalupim vratima i idem iza nje, mrmljajući da će zbog ovoga zažaliti, i da joj obećavam da će ovo veče biti potpuna katastrofa. „Molim te budi srdačna i pozitivna“, ona cvrkuće, proveravajući u ogledalcetu kamenog pudera još jednom, poslednji put pre nego što stignemo do biletarnice, kako izgleda. „Džeeeejk!“ Belinda doziva kada se on i njegov pratilac okreću prema nama. Ona otpleše do njega, a zatim staje na vrhove prstiju i ljubi ga u obraz. Moram da joj priznam – prilično žestok potez. Ali ipak. „Hej, Belinda“, kaže on i ja ga osmotrim od glave do pete. Visok je, mišićav, plav i izgleda tako dobro da bi ga svako primetio. Prilično je jasno da i on to sam zna jer nosi vrlo tesnu majicu, uz nju kačket s natpisom Šaminad lakros i rej ban naočare čija me stakla sa ogledalima navode da postanem još nepoverljivija. I zaista, kada je konačno skinuo naočare pošto se Belinda, zagrlivši ga, namerno očešala grudima, uhvatim brz samouveren pogled koji ona često izmamljuje kod dečaka kada ih izaziva, a zatim zadovolji. Onaj pogled „upravo mi je popušila na parkingu Tako bela“ koji mi je Riči Hejvort uputio prošlog leta pošto su se njih dvoje konačno pojavili sa zadnjeg sedišta audija njegove mame. Odjednom ne verujem da je ovo prvi put da ga Belinda vidi otkako su se sreli u tržnom centru – i takođe nije prvi put da me je Belinda slagala o dečacima sa kojima je „izlazila“. Čudno. Ponekad imam osećaj da preuveličava svoje seksualne veštine, a već sledećeg minuta mislim da nešto skriva od mene. Što me tera da poverujem da nije sasvim sigurna da li da bude ponosna ili da se stidi svojih ludorija. Ovaj Džejk barem ima neke manire, što je napredak u odnosu na većinu drugih, odmah me upoznaje sa svojim prijateljem, i što je neverovatno, pamti moje ime bez Belindine pomoći. Filip klima glavom i upućuje mi saučesnički osmeh. Iznenada imam


osećaj da se podsmeva celom planu i da je i on večeras dovučen, ali je više iznerviran nego besan. U toj sekundi, zaključujem da je zapravo prilično sladak sa kožom boje tosta i podužom, sjajnom crnom kosom. „Čujem da ne voliš krv ili creva u filmovima“, kaže uz još jedan ironičan osmeh. „Aha. Bezrazložno nasilje mi ne prija“, kažem, a u glasu mi se i dalje čuje trunka nipodaštavanja. „Pa, ja sam stavio veto na bezrazložni seks“, kaže Filip, okrećući se da pogleda Džejka i Belindu, koji se sada već zaljubljeno ljube i grle. „Ali pretpostavljam da nisu dobili taj dopis.“ Prasnem u smeh i odlučim da mu dam šansu, ili barem da ovoj večeri pružim šansu. Zaostajemo za Džejkom i Belindom, i nas četvoro ulazimo unutra. Pošto su nam proverili ulaznice i pocepali ih napola, Belinda uzima odsečke od Džejka i gura ih u zadnji džep svojih uskih belih farmerki. Baca pogled preko ramena i namiguje kao da kaže: „Jedan zajednički odlazak na matursko veče i ovo će biti uspomene.“ „I, šta gledamo?“, pita Belinda, okrećući se prema Filipu. „Brazilski film“, on odgovara. „Nadam se da su dame učile španski!“ dere se Džejk. „Brate. Portugalski“, kaže Filip. „I ima titlove, moronu.“ Smešim se, dodajući još jedan poen za Filipa. Belinda pravi grimasu. „Titlovi?“ Džejk odmahuje glavom, okreće se i udari Filipa po ramenu toliko jako da ovaj jedva uspeva da održi ravnotežu i onda mi kaže: „Ej , Kirbi. Moj drugar pokušava da izgleda pametno i da te impresionira.“ „Ja jesam pametan“, Filip uzvraća, cereći se. „Trudim da ti izgledaš pametan. Ali ti to nekako uspevaš da sjebeš, jelda?“ „Šta god, brate“, kaže Džejk. „Hoće neko kokice?“ Kažem mu ne, hvala, ali Belinda kaže da bi htela malo, a ja znam da je to samo zato što želi da što pre počne sa otvorenim iskazivanjem emocija i uzbuđenjem. Znam sve njene trikove. Dok ona i Džejk stoje u redu za kokice, Filip mi upućuje još jedan pronicljiv pogled, onda se smeši i kaže:


„Sigurna si da ne želiš ništa?“ Vrtim glavom. „Hvala, u svakom slučaju.“ Tražim šta bih mogla da mu kažem, i onda pitam: „Jesu i tebe prevarili da dođeš?“ Smeje se i kaže: „Ne, rekao bih da sam ja bio za to. Džejk mi je pokazao tvoju sliku... I tako sam pristao.“ Osećam da sam pocrvenela, zapravo verujući da je kompliment iskren, jer zvuči suviše prozaično da bi bio fraza. „Ali žao mi je ako ovaj izlazak nije bio tvoj izbor“, kaže on. „Ne. Nisam tako mislila“, kažem, sećajući se nečega što mi je Belinda jednom pročitala iz njenog časopisa – „momci imaju osećanja, takođe“. „I, koji si razred?“, pitam, nespretno pokušavajući da ćaskam i pokažem da je sastanak prihvatljiv. „Četvrti. I ti si, je l’ tako?“ Klimam glavom, a on postavlja sledeće neizbežno pitanje o faksu i gde idem. „Nisam odlučila“, kažem. Smeje se. „Nemaš još mnogo vremena, zar ne? Šta te sve interesuje?“ „Misuri“, kažem. „Ili ništa. Mislim da će biti ništa.“ Umesto da me odmah odbaci kao životnog gubitnika, on me radoznalo posmatra. „Zašto baš tako?“ Slegnem ramenima i kažem: „Ne znam. Ideja da idem na koledž sa polovinom moje srednje škole ne izgleda mi baš privlačno.“ „Potpuno te razumem“, kaže on, a onda pita zašto se nisam prijavila negde izvan države. „Novac“, iskreno odgovaram. „Moji roditelji to ne mogu da priušte. A ja baš i nisam u trci za stipendiju bilo koje vrste.“ On klima glavom bez osuđivanja, a ja pitam gde on ide. „Ajvi liga20?“ „Ja sam samo polu-Korejac“, kaže uz smeh. „Rezultati iz matematike su mi sranje. I ne sviram čelo niti igram šah.“ „Nisam tako mislila“, bojažljivo kažem, shvatajući da sam ga verovatno malo ukalupila, mada je to iskreno imalo više veze sa činjenicom da ide u


Šaminad i bira strane filmove. „Samo se šalim“, kaže, upućujući mi pogled koji kaže da uopšte nije uvređen. „Idem u Kolorado.“ „Kul“, kažem. „Da. Ja sam inače iz Denvera. Preselili smo se ovde pre šest godina kada je moj tata dobio premeštaj. On je inženjer u Boingu.“ „Dakle, tamo ti se više sviđa?“ „Aha. Strava je. Volim vodu i planine i da samo budem napolju.“ „A ovog leta?“, kažem, pitajući se da li je našao posao ili je jedan od onih razmaženih klejtonskih momaka koji provode leto odmarajući se u kantri klubu ili prave žurke u fensi roditeljskim kućama na jezeru Ozarks. „Idem na Aljasku“, kaže, a lice mu se još više ozari. „Dobio sam da stažiram kao terenski pomoćnik za UNAVCO. U graničnoj opservatoriji.“ Pitam ga šta je to, a on mi kaže da je to organizacija koja postavlja GPS stanice za praćenje deformacije na pacifičkoj i severnoameričkoj graničnoj ploči. „Kul“, kažem, previše zbunjena njegovim odgovorom da bih pitala išta dalje. „Da. Baš sam se naložio. Moj drugar je to radio prošle godine i kaže da se radi veoma žestoko. Koriste električne alate, voze se u helikopterima i tegle naokolo tešku opremu.“ On zateže nepostojeći biceps i kaže: „Moram da se napumpam za ribe na koledžu, je l’ tako?“ „Zašto jednostavno ne radiš za neku kompaniju za selidbe? Zar to ne bi bilo lakše?“ Smeje se. „Šalim se. To zvuči zaista neverovatno.“ „Da. Iako ima dosta prljavog posla, putovaću do udaljenih delova Aljaske i naučiti nešto o geologiji i geofizici.“ Stidljivo se osmehne i kaže: „Čujem da je ludački lepo.“ Klimam glavom, a u grudima imam osećaj koji sam imala dok sam šetala Petom avenijom, po Gugenhajmu i sedela u sobi za scenariste. Osećam da tako malo znam o svetu. I možda mrvicu uzbuđenja što u


životu takođe postoje stvarne mogućnosti. Sekund kasnije, pridružuju nam se Džejk i Belinda noseći ogromnu kutiju kokica, vrećicu slatkiša s ukusom jagode, i koka-kole toliko velike da bi mogli da udave vevericu. Belindi se mora odati priznanje što takođe sledi savet: momci ne vole devojke koje jedu samo salate. Svi ulazimo u uglavnom prazan bioskop, Filip nas vodi uz stepenice i odlučuje se za prvi red na balkonu. Sedam pored njega, Belinda pored mene, a Džejk na drugi kraj. Dok nastavljamo da razgovaramo o njegovom putovanju na Aljasku, slučajno čujem jedan sulud deo razgovora između Belinde i Džejka o odlikama raznih bioskopskih slatkiša i shvatam da do sada naš nezvanični sastanak ide mnogo bolje nego njihov unapred isplanirani. „A šta je sa tobom?“, pita Filip. „Imaš li ikakve planove za leto?“ „Nema mrdanja iz Luisa. Radiću kod Šnaka“, kažem, želeći da sam imala nešto interesantnije da mu kažem, a onda shvatam da imam. „Upravo sam se vratila iz Njujorka i bio je dobar provod.“ „Kul. Šta si tamo radila?“, pita i tako intenzivno pilji u mene da mi se u stomaku javlja čudan osećaj. „Bila sam u poseti svojoj biološkoj majci“, kažem. „Tvojoj biološkoj majci?“ „Da. Ja sam usvojena“, kažem, svesna da je koristim da bih bila zanimljivija. „O. Fantastično“, kaže, klima glavom i smeši se. „Da. Upravo sam je pronašla. Zvala sam agenciju. Dobila njenu adresu i otišla u Njujork. Na Menhetn“, kažem. Osećam se malčice licemerno što se hvalim glamuroznom biološkom majkom pošto sam vratila glamuroznu odeću koju mi je kupila jer sam bila kivna zbog njenog ponašanja. Ali ipak. Činjenica je da ona jeste moja majka. I ja je jesam sama pronašla. I samo taj deo dovoljan je da budem prilično kul. Nema šta, Filip me zabezeknuto gleda sa zamrznutim osmehom, jasno impresioniran. Tako me je gledao gospodin Tali, ali je drugačije kada je reč o nekome mojih godina, u mračnom bioskopu na sudaru, stvarnom,


isfoliranom, naslepo, ili kako god. „Strava“, kaže on. „Aha“, kažem. „Ona je televizijski producent.“ Belinda, koja prisluškuje naš razgovor, saginje se preko mene, prosipa kokice po mom krilu. „Njena mama je skroz poznata“, obaveštava Filipa. „Znaš seriju Saut sekond strit?“ Filip klima glavom. „Čuo sam za nju.“ „To je šou njene mame!“, viče Belinda. Preplavljuje me talas ljubavi prema Belindi zbog njene nepokolebljive odanosti i entuzijazma. A možda čak i zato što me je naterala da pođem večeras. Trenutak kasnije, kada su svetla dodatno zatamnjena, reklame se završile i počeo film, Filip iz džepa vadi naočare sa tamnim okvirom. „Ne vidim belu mačku“, kaže, stavljajući ih i smešeći mi se. Dobro mu stoje, zaključujem. „I?“, šapuće. „Kako ti se čini do sada?“ „Film?“, pitam. „Ne. Sudar?“, bezizražajno kaže. „Do sada“, kažem, a osećaj uzbuđenja mi se vraća u stomak, „mislim da je prilično dobro.“


18

Merijen

V

idi, vidi! Pa ona je živa!“, uzvikuje moja majka svoju verziju šaljivog nametanja krivice kad konačno uspe da me pronađe na poslu. „Baš sam nameravala da moji ljudi pozovu tvoje...“ „Vrlo smešno“, kažem, prebacujući je na zvučnik kako bih mogla da protegnem ukočena leđa i ramena. „Ali to ne bi bilo izvodljivo. Jer ja nemam svoje ljude“, kaže ona, smejući se. „Ha. Ti takođe imaš ljude“, kažem, misleći na njenog baštovana, majstora, momka za bazen, osobu koja čuva psa i dugogodišnju domaćicu Martu. „Pa kako si, dušo? Zabrinula sam se za tebe“, kaže mama. „Dobro sam“, kažem, isključujući zvučnik. Informišem je o poslu i drami sa Anđelom. Naime, da je najavila „tajmaut u zen stilu na neodređeno vreme“ u Urugvaju kako bi „razbistrila glavu i prebolela izdaju“ dva dana pre nego što su se u tabloidima pojavile fotografije koje ne predstavljaju baš beg radi preispitivanja duše. Na jednoj seriji snimaka napravljenih kod logorske vatre na plaži šik odmarališta Estansija Vik, Anđela u toplesu uživa sa preplanulom brazilskom fudbalskom zvezdom poznatom širom Južne Amerike i većeg dela sveta po svojim ljubavnim aferama, piću i brojnim žutim kartonima. „Da li je to sve?“, pita me. „Je l’ se još nešto kod tebe dešava?“


Osećam se napeto, misleći na Kirbi, moj odnos sa Piterom, i više od svega, na Konrada. „Ne znam, mama“, kažem. „U stvari, nije baš sve tako dobro.“ „Šta se dešava?“, pita. Pošto nisam u stanju da govorim, ona kaže: „Merijen? Hoćeš da sednem u avion i dođem za večeru? Treba da idem i u malu kupovinu. Možda neka predstava“, kaže. „Tvom ocu bi takođe prijalo malo odmora.“ „Ne. Ne dovodi tatu“, kažem tako brzo da sam se odala. Naravno, ona pita: „Dušo. Da li je to zbog... onoga što se desilo?“ Tako razgovaramo o Kirbi u retkim prilikama kada je uopšte pominjemo, skriveno i čežnjivo, kao da jedna drugu želimo da zaštitimo od još većeg bola. Mislim na Piterove optužbe – da želim da sve bude savršeno i uredno – i odjednom prepoznajem istinu u njegovoj optužbi, shvativši tačno zašto mi prigovara. „Da“, šapućem, postiđena što mi je trebalo tri nedelje da rođenoj majci kažem da se moja ćerka vratila. Ništa me dalje ne pita, samo kaže: „Odmah ću proveriti letove i stižem večeras.“ „Hvala, mama“, kažem, spuštajući slušalicu, osećajući da smo upravo napravile pun krug i vratile se u ono vrelo leto. I da mi je ponovo mama stvarno potrebna. Kasnije te večeri, ubrzo nakon što je mama sletela na La Gvardiju, na ulici ispred naše zgrade naletela sam na Pitera kako ulazi u crnu limuzinu. Krajičkom oka me je spazio i iznenađen, pre nego što se nagnuo da izađe iz kola, neodređeno mi mahnuo. Ujedem se za usnu i mahnem mu, a zatim krenem u suprotnom pravcu. Kada ga čujem kako me zove, okrenem se i hladno ga pogledam, a onda mu priđem. „Zdravo“, kaže. „Hej“, odgovorim.


Pogleda u zloslutno tamno nebo. „Biće oluja.“ „Aha. Možda će malo da ohladi stvari“, kažem, misleći na šta smo spali – na ćaskanje o vremenu. „Krenula si kući?“, pita. „Ne. Idem na večeru“, kažem. On podiže obrve. „Sastanak? Već?“ „Da. Sa mamom.“ Moju mamu veoma voli i poštuje i lice mu se ozari. „Pa, reci joj da sam je pozdravio.“ „Hoću“, kažem, buljeći u njegovu smaragdnozelenu kravatu i odgovarajuću maramicu u gornjem džepu. Osećam da odugovlačim dok ga pitam: „A gde si se ti uputio?“ „Na Kenedi“, kaže. „U devet imam let za El-Ej.“ „Posao ili zabava?“, pitam sa određenom dozom sarkazma. „Ma daj. Šta misliš?“, pita. Slegnem ramenima kao da nemam pojma šta se dešava u njegovom životu. Koliko znam, možda se zaputio na Zapadnu obalu na sastanak sa nekom debilnom glumicom. Ako će da se nosi sa svim mojim dramama, možda misli da bi mogao da bude i sa stvarno žestokom dvadesetpetogodišnjakinjom koja ne želi da ima bebu. Koja nije već rodila bebu. Osećam talas iracionalne ljubomore izmešan sa tugom i besom i žestokim razočaranjem. „Ne. Nema zadovoljstva ovih dana. Idem samo da odgledam pilotepizodu i napravim konačnu podelu“, kaže. „Pa? Jesmo li bezbedni?“, pitam. Izgleda zbunjeno a onda kaže: „A, da. Mislio sam da misliš na nas. Misliš na svoju seriju?“ „Da. Je li bezbedna?“ Postavljam pitanje iako me baš i ne brine pravljenje konačne podele, a on bespomoćno sleže ramenima, kao da radi u arhivi a ne da rukovodi celom mrežom, i kaže: „Znamo li kako stoje stvari sa Riversovom?“


„Ne“, kažem, odolevši potrebi da mu kažem da ovih dana ne znam pravo stanje stvari mnogo čega. „Zašto? Da li serija zavisi od nje?“ On pravi grimasu, a ja osećam navalu panike da bi, pored moje veze, i moja serija i karijera takođe mogle biti u opasnosti. Da bismo mogli razgovarati o nečemu mnogo ozbiljnijem od izmenjenog termina sa prerađenim zapletom. „Jesi li ozbiljan?“, pitam. „Oglašivači nisu srećni zbog razvoja događaja.“ Očajanje me davi u grlu, ali pokušavam da se smirim i da se što bolje opravdam kod mog šefa. „Imamo ansamblsku podelu uloga. I dalje imamo Dejmijena i Keri... i oni imaju pola miliona sledbenika na Tviteru. Broj sledbenika se udvostručio otkako je cela priča izašla na videlo. Mogu da se kladim da se utrostručio.“ „Merijen. Opusti se.“ „Ne, Pitere. Ne mogu da se opustim. Ne dok mi ne kažeš da smo bezbedni. Mislim, moraš da imaš vere... Biće sve u redu. Čak i bez nje. Mislim, ako Ofis može i dalje da se emituje bez Karela, onda i mi možemo da opstanemo bez nekog trećerazrednog psihopate.“ „Nije ti baš neki argument da glavnu glumicu nazivaš...“ „Ovde se ne radi o glumcima, Pitere. U tome je stvar. Radi se o scenariju.“ Smeši se i na trenutak mi se čini da mi se ruga, ali onda shvatam da je to pogled nežnosti – onako kako me je nekada gledao. Da se divi mojoj upornosti. Shvatam da me odavno nije zvao „Šampion“. „Zadrži nas u programu, Pitere. Ubedi svoje ljude da ćemo zadržati našu publiku. Znam da hoćemo. I ti to znaš, je l’ tako?“ Pre nego što uspe da odgovori, nebo se iznenada otvori i pljusak počinje da zasipa trotoare. Srećom, zahvaljujući nadstrešnici na zgradi uglavnom sam suva, ali tiho psujem jer shvatam da nemam kišobran i da će biti gotovo nemoguće uhvatiti taksi. Posebno u ovo doba. Piter me saosećajno gleda, pomera se i tapše sedište pored sebe. „Hajde. Ulazi. Ja ću te povesti.“


Oklevam, trudeći se da mu se oduprem. „Propustićeš let“, kažem. „Gde ideš na večeru?“ „Modern. Nije ti usput.“ „Samo je četiri bloka dalje“, kaže. „Hajde. Ne budi tvrdoglava. Ulazi.“ Ulazim i zatvaram vrata, a zatim prekrštam noge i pod uglom se okrećem ka prozoru, dalje od njega. „Hajde da odbacimo damu do Pedeset treće između Pete i Šeste“, kaže svom vozaču dok kiša pljušti po našem autu, a zvuk brisača ističe naše ćutanje. On se konačno nakašljava i dodiruje mi ruku, više kao brat ili blizak prijatelj nego dečko ili čak i bivši dečko. „Učiniću sve što mogu“, kaže. „Onda, znači, valjda ne treba da brinem“, kažem zajedljivo. „Na kraju krajeva, ti si šef mreže. I kao glavni u mreži, znam da ćeš sagledati celu situaciju.“ „Naravno“, kaže on, i mi ponovo zaćutimo. Uprkos gustom saobraćaju, ubrzo stižemo u restoran – ali opet nedovoljno brzo što se mene tiče. „Hvala na vožnji“, kažem kratko. „I na razgovoru. Cenim tvoju iskrenost.“ „Daj, molim te“, kaže. „Šta?“, prasnem. Čekam da progovori, ali on vrti glavom i skreće pogled, kao da zna da će prekinuti moju seriju ili našu vezu. Možda i jedno i drugo. „Ćao, vidimo se uskoro“, napokon kaže. „Zvaću te čim nešto budem znao.“ „Dobro“, kažem. Onda izlazim iz kola, zalupim vrata, i trčim po kiši ka mojoj majci. Kada stazom nalik na modnu pistu u tunelu stignem do ulaza u restoran, primetim mamu u crvenom mantilu na dvoredno zakopčavanje, sa Gojardovom torbom na točkiće, za koju se nedavno hvalila da ju je „ukrala“ na Ibeju. „Savršen tajming“, kaže ona, trčeći prema meni. Stojimo zagrljene duže


nego uobičajeno, a onda me ljubi u obraz i pažljivo gleda pravo u oči. „Tako je dobro videti te, dušo.“ „I tebe“, kažem, sada sigurna da ona zna o čemu se radi. Ona ipak pokazuje svoju uobičajenu suzdržanost i kaže: „Dobro izgledaš. Stvarno dobro. Da li si nešto radila s kosom?“ „Malo sam je posvetlila“, kažem, zabacivši pramen kose. „Znaš – zbog leta.“ Ona se smeši i kaže da treba nešto da uradi sa svojom, možda dok je ovde. „Kad ti je povratni let?“, pitam. „O – ne znam. Samo sam kliknula nešto na kompjuteru. Mislim da je u petak po podne... Moraću da proverim.“ „Mogu da pokušam da ti zakažem kod Dejne“, kažem, misleći na svoju dugogodišnju stiliskinju kod Luisa Likarija. „To bi bilo sjajno“, kaže dok ulazimo u restoran, ostavljamo kapute i maminu torbu kod šefice restorana kestenjaste kose koja bi mogla da bude dobra zamena za Anđelu Rivers. Zatim, bez odlaganja, što je karakteristika manje poznatih restorana, odmah i tiho uvode nas u usku, zasvođenu, svetlucavobelu trpezariju do Piterovog uobičajenog stola za dvoje sa pogledom na vrt sa skulpturama. Pada mi na pamet da će to biti još jedan gubitak u mom životu bez njega – neću moći u poslednjem trenutku da dobijem najbolji sto u najboljim restoranima. Nakon što smo sele, majka baca pogled po prostoriji, a zatim kroz prozor u baštu, uz uzdah odobravanja. „Kakav divan prostor. Zadivljujući... Da li je isti momak radio Kafe na Junion skveru i Gramersi tavernu?“, pita, uvek znajući sve o najboljim hotelima ili restoranima na Menhetnu (kao i u Parizu, Londonu i El-Eju, kad smo već kod toga). Klimam glavom i kažem: „Da. Deni Majer. On je radio i Ileven Medison... I Šejk Šak.“ „A kuvar?“, pita, posmatrajući ogromne, izuzetne i veoma egzotične ružičaste i ljubičaste cvetne aranžmane u centru prostorije.


„Gabrijel Kruter. Klasično obrazovanje. Rođen u Alzasu. Nedavno došao iz Rica na jugu Centralnog parka. Mark Omon je glavni za peciva“, saspem, shvativši da je mojoj majci i Piteru zajednički kulinarski snobizam – dok ja sigurno ne bih sve ovo zapamtila da nije njega. Gledamo meni, ponudu kompletnog obroka koji se sastoji od četiri jela po utvrđenoj ceni, čiji izbor sam po sebi za moju mamu predstavlja gotovo religiozno iskustvo. Posle izvesnog premišljanja, naručujemo beli sovinjon iz Sonome i gotovo identične obroke, obe uzimamo supu od špargle, školjke i bakalar, ali se ona u poslednjem trenutku odlučuje za jastoga. Za desert se opredeljujemo za meki sir sa jagodama i rabarbarom. Dok čekamo vino, ja okolišam, izbegavajući glavnu stvar i umesto toga pričam joj o Anđeli i mom poslednjem razgovoru s Piterom. Kao i uvek, ona je beskrajno odana i govori prave stvari o seriji, koliko je dobar tekst, koliko nam Anđela malo treba i da bi mreža napravila ludo nesmotren potez ako bi je ukinula. „Tako je dobra“, kaže mi. „Hvala, mama“, kažem. „Nažalost, sjajne serije se stalno ukidaju.“ „Baš tako“, kaže ona, nabrajajući nekoliko njenih omiljenih, neke od njih iz perioda pre više od deset godina. „A one grozne i dalje postoje. Zaboga, volela bih kada bi više ljudi imalo ukusa.“ Smešim se, misleći da bi u ovo moglo da se sažme ono glavno na šta se u životu žali. U tom momentu naš konobar donosi vino, otvara ga i daje mi da ga probam, što je obično Piterova dužnost. Zavrtim čašu, probam, osmehnem se i klimnem glavom i onda zurim, hipnotisana konobarevom veštinom jer je u obe čaše sipao isto, tačno u milimetar. Kad ponovo ostanemo same, moja majka uzima svoju čašu, podiže je i kaže: „Za majke i ćerke.“ Umirim ruke i kucnem se sa njom. Onda otpijamo gutljaj i spuštamo čaše u istom momentu. „Dakle“, kažem, znajući da više ne mogu da odlažem. „Mislim da znaš šta se dešava, zar ne?“ „Imam predstavu, da.“ „Našla me je“, potvrđujem.


„O bože“, kaže i deluje potreseno. „Sve mi pričaj.“ I ja počinjem, ubacujući sve delove o Piteru, počevši od noći kada sam ga pitala o braku i kada je ona pokucala na vrata i završivši sa mojom večerašnjom vožnjom do restorana. „Ona je divna devojka“, kažem, misleći na njeno pismo i odeću i koliko je stvarna. „I mislim da bismo stvarno mogle da izgradimo pravi odnos. Nisam sigurna kako će to tačno izgledati, ali smo razgovarale... i dobro je.“ Čekam da nešto kaže – bilo šta – o njenoj krvi i mesu, ali umesto toga ona kaže: „Samo budi oprezna.“ „Budi oprezna?“, kažem, nakostrešivši se na njenu prvu reakciju. A opet, duboko u sebi, stvarno ne mogu da je krivim kad znam da sam se manje-više tako osećala tokom cele njene posete. „Pazi kada otvaraš vrata koja ne želiš da budu otvorena. Piter ti možda pruža podršku u teoriji... ali da li zaista želi komplikacije kao što je ova? Naporno si radila da bi imala ovakav život. Stvarno naporno.“ Znam da više govori o Konradu nego o Kirbi, a ne mogu da se ne složim da bi možda stvari bile komplikovane ako bi ga našla. Ali se ipak pitam šta misli pod „ovakav život“. I da li me je ozbiljan rad dovde doveo – ili puka obmana. Kasnije te noći, sedim na krevetu u gostinskoj sobi gde je Kirbi spavala i gledam mamu dok se raspakuje. Malo je ponela, što obično ne radi, verovatno samo zato što nije imala vremena da nabaca više u torbu. Pošto je okačila svoje uobičajene Sent Džonove pletene komplete u ormar, izvlači dugu cvetnu haljinu nalik na one široke, komotne havajske. „Kako ti izgleda?“, pita, držeći je naslonjenu na sebe. Pravim grimasu i kažem: „U redu je... Ali to nije tvoj stil. Uopšte.“ Ona se smeje. „Verovala ili ne, nekako mi se dopada. Tvoj otac mi je to kupio.“ „Otkad ti tata kupuje odeću?“, kažem. „Ja se čak ne bih usudila da je nosim.“ „Odskoro. Pokušava da bude romantičan, daje mi poklone bez ikakvog


razloga. Samo da bude ljubazan.“ Smešim se, sećajući se beretke od Pitera, a onda je pitam zašto se tata toliko trudi. „Imali smo jedan težak period“, kaže. „Kada?“, pitam. Ovo je za mene novost. Uvek je izgledalo da se moji roditelji dobro slažu i sećam se da su se samo dva-tri puta prepirali dok sam bila dete. „O, ne znam. Tu i tamo. Male probleme. Veće... Ali to je normalno u vezama. Kreću se u ciklusima. Zahtevaju mnogo truda i strpljenja i, bože, pažnje. Možda bi trebalo da Piter i ti odete na savetovanje. Možda će vam pomoći da povratite poverenje. Sve se svodi na pažnju... i komunikaciju.“ „Znači... slažeš se da moramo da kažemo tati? Za Kirbi?“ Čudan izgled prelazi joj licem pre nego što nastavi da se bavi preostalim sadržajem svog kofera. Čekam njen odgovor, ali čujem samo nervozno pevušenje dok se okreće i odnosi stvari za ličnu higijenu u kupatilo. „Mama? Da li si čula pitanje?“, kažem, osećajući nepogrešivu promenu raspoloženja kada se vrati u moju sobu. „Dušo...“, ona počinje, glas joj blago podrhtava, pa se iznenada zabrinem da tata možda nema rak ili neku drugu ozbiljnu bolest. „Tvoj otac...“, ona počinje, onda zastaje, duboko udiše i polako izdiše pre nego što nastavi. „Tvoj otac već zna.“ „Misliš – zvala si ga? Večeras?“, kažem, misleći da ga je možda zvala između predjela i deserta, kada je otišla u toalet. „Ne“, kaže ona praveći grimasu. „Od kada?“, zahtevam da znam, pokušavajući da kontrolišem svoje emocije – mešavinu šoka, sramote i izdaje. „Od... skoro samog početka“, kaže. Zurim u nju, a zatim izlazim iz sobe. Nekoliko minuta kasnije nalazi me u zamračenoj kuhinji, seda na stolicu pored mene i počinje da objašnjava. Kaže da je bilo suviše teško. Da je mogla da krije abortus, ali ne i trudnoću i porođaj. Osim toga, što je


još važnije, verovala je da je ispravno to što mu je rekla. Tehnički sam bila odrasla osoba, ali i dalje njegova mala devojčica i on je imao pravo da zna šta se dešava sa njegovom ćerkom. Njegovim jedinim detetom. Nerado ovo prihvatam. Uostalom, to je misao koja mi je pala na um otkad je Kirbi bila u poseti. Deo koji ne mogu da prihvatim, kažem joj, jeste da mi nikada nije rekla da on zna. Da nisu bili iskreni. Da su oni bili ti koji su imali tajnu – i da ja ništa nisam znala. Sve ove godine. Pada mi na pamet da ne znam ni šta on o svemu misli, kako se osećao kada sam odlučila da je dam. Pitam majku sada dok gledam u njene ruke, pitajući se kada su postale ruke starije žene. Duboko udiše i onda kaže: „Pa, za početak, otac ti je bio besan što hoću da te vodim da abortiraš bez prethodnog razgovora sa njim. On je veoma želeo da imaš bebu.“ „Stvarno?“, kažem, a grlo mi se steže. Odahnula sam kada sam ovo čula, ali sam i tužna, misleći kako nikada nije imao priliku da drži Kirbi ili da se sa njom oprosti. Da mi je majka samo rekla istinu, i on je mogao tamo da bude sa nama. „Znaš da je protiv abortusa. I misli da bi zažalila da si napravila takav izbor.“ Klimam glavom, pitajući se da li je to što sam znala njegove stavove imalo uticaja na moju odluku da to ne uradim. Odjednom se setim nekoliko komentara protiv abortusa koje je imao tokom predsedničkih izbora 1996. godine. U to vreme sam mislila da je to nonšalantna filozofska opaska u kontekstu političke diskusije. Sada vidim da mi je možda slao poruku. Sada moram da sve preispitam, sve naše razgovore tokom godina. Osećam da se cela struktura našeg odnosa menja. Ništa nije onako kao što je nekad izgledalo – i pada mi na um da je ovo suština čuvanja tajni. U ovom trenutku, počinjem da shvatam kako se Piter zbog mene osećao, ali i dalje ne mogu da proniknem u to kako bi se Konrad osećao ako ikada sazna. „Da li se slažeš s njim?“, pitam. „Da li misliš da bih zažalila da sam to... izabrala?“ „Iskreno... Ne znam“, kaže, konačno se zagrcnuvši od suza. „Tog dana


na klinici... Jedva sam čekala da sve završiš... da možeš da nastaviš sa svojim životom. Što je brže moguće. Ali sam poštovala tvoju odluku. Kao što sam poštovala tvoju odluku da je daš.“ „A tata? Šta je on mislio o usvajanju?“ Ona uzdiše i kaže: „Tvoj otac je želeo da je zadrži. Mislio je da treba da ideš u Nortvestern ili neku drugu obližnju školu ili da se mi preselimo u En Arbor na nekoliko godina i pomognemo ti da je podižeš. Čak je predložio da to i uradimo umesto tebe. Da je podižemo kao naše dete. Kao tvoju sestru.“ „E to se zove tajna!“, kažem. „Znam.“ Ona klima glavom. „Ali on je tako mislio. To je izazvalo dugotrajan problem u našem braku. Sama odluka i činjenica da mu nisam dozvolila da sa tobom o tome razgovara. Mrzeo me je... I mislim da je to promenilo njegov odnos sa tobom, takođe.“ „Kako to?“, pitam, iako sam uvek imala isti osećaj. „Vas dvoje ste nekada bili tako bliski. Uvek si bila tatina devojčica... Ali od tada... postoji neka udaljenost između vas dvoje. Tako ste... zvanični jedno sa drugim... Nekako.“ Klimam glavom, misleći na one dane pre Kirbi kada smo bili čvrsto povezani koliko otac i ćerka mogu da budu. „Kao nokat i meso“, umela je da kaže moja baka. Ali nakon tog leta, stvari više nisu bile iste. U to vreme, govorila sam sebi da je to samo deo odrastanja, odlaska na koledž, početak mog sopstvenog života. Govorila sam sebi da smo i dalje bliski, samo ne na isti način. Ali sada jasno vidim da je on bio još jedna žrtva moje laži. Ne samo da sam ga izbegavala već je i on radio to isto. Čak i kada smo bili sami, nikada nismo razgovarali o velikim, važnim stvarima kao što su brak i bebe, život i smrt. Samo smo površno pričali, dok je između nas bio veliki ponor naših tajni. Gledam moju majku, pitajući se da li bi bilo drugačije da je čuvala moju tajnu. Pitajući se da li bi se naš odnos poboljšao kada bi tata upoznao Kirbi. Pitajući se da li može da bude onako kako je nekada bilo.


19

Kirbi

N

edelja ujutru, moj omiljeni deo sedmice otkako je mama odustala od pokušaja da me natera da idem na misu, i ja sam u svojoj zoni, sviram bubnjeve najjače što mogu, znajući da su i naše komšije sa obe strane u crkvi. Idem kroz svoju listu „klasični solo bubnjevi“, počevši od „Mobi Dika“ Led Cepelina (solo Džona Bonama jedan je od najboljih svih vremena), pa „Jedan svet“ od Polisa (nema boljeg od Stjuarta Kuplanda), a zatim miksujem Džinu Šok (imam vintidž poster grupe Go-Go’s iznad mog kreveta), Šilu I. (iako nije razbijala sama, svirala je sa svim velikanima, uključujući Prinsa, Ringa i Marvina), pa čak i malo Karen Karpenter (verovatno jedini umetnik na mom ajpodu o kom moji roditelji nešto znaju). U međuvremenu, shvatam da u mislima premotavam sinoćni izlazak, smeštajući najbolje trenutke u muziku kao mali video u mojoj glavi. Posle filma, pre vremena kada treba da se vratim kući, uspeli smo samo da na brzinu pojedemo hamburger u Bluberi hilu, ali je bilo dovoljno da shvatim da se Filipu dopadam. Bar kao prijatelj, a možda i više od toga. Ne radi se o tome šta je rekao, već kako me je gledao – sa „tim velikim šašavim osmehom“ – kako je Belinda rekla kada smo se sastale u toaletu. Ja sam se bunila zbog reči „šašav“, ali sam se složila da je sjajan i iskren. Razmišljajući sada o njemu, skidam slušalice, ostavljam palice i uzimam telefon, gde u inboksu nalazim Fejsbuk ikonu – zahtev od Filipa da budemo prijatelji. Osećam svoj puls kada kliknem i prihvatim zahtev, a


nekoliko sekundi kasnije na mom zidu pojavljuje se poruka: Još pokušavam da shvatim kraj onog filma. Super sam se proveo. Hajde da uskoro to ponovimo, važi? Čekam da mi se ove reči slegnu, osećam laganu vrtoglavicu shvativši da ne samo da sam izašla na prvi pravi sudar sa slatkim momkom već da je i njemu bilo dovoljno lepo da me ponovo pozove da izađemo i postavi poziv na moj zid da ga ceo svet vidi. Ili da vidi bar mojih 114 prijatelja. To je, kao, pomalo jadno – ali nikad se nisam osećala tako kul, čak ni kada sam repovala u sobi za scenariste – i ja postavljam komentar na njegov zid (da ga vide svih njegovih 316 prijatelja): I ja. A što se tiče druge runde, zvuči sjajno. Samo mi javi. I dok željno gledam njegova četiri albuma fotografija, koji se uglavnom sastoje od snimaka sa kampovanja i skijanja, telefon zazvoni. Belinda. Javljam se, cereći se. „Daaaa?“, kažem. „Izvolite?“ „O bože! Sveta Fejsbuk razmena!“, kaže, a zatim ciči tako glasno da moram da odmaknem telefon dalje od uha. „A šta je sa ’drugom rundom’?“, nastavlja ona. „Da li se sinoć ušunjao u tvoju sobu na prvu rundu?“ „Bože, Belinda. O’ladi“, kažem, pitajući se da li je komentar koji sam postavila zapravo zvučao onako kako ga je Belinda shvatila – ili joj je seks stalno na umu, očigledno čak i nedeljom ujutro kada bi ona, takođe, trebalo da bude u crkvi. „Mislila sam na film. Isuse.“ „Priznaj. Voliš ga“, kaže. „Skroz ga voliš.“ „On je kul“, kažem, odbijajući da priznam, čak i svojoj najboljoj drugarici, da sam se malo zaljubila – i da je to prvi put neko drugi, a ne neka poznata ličnost ili gospodin Tali. „Hoćeš da ga kresneš.“ Glasno uzdišem, ali ništa ne kažem, kao da njeno pitanje nije vredno nikakvog komentara. „Misliš da je sladak?“, pita. „Na to pitanje sam sinoć odgovorila“, kažem. „Da. Mislim da je sladak. Ima lepe oči.“


„O bože! Matursko veče, evo nas! Moraš da ga pitaš.“ „Kako god“, kažem. „Hajde prvo da skočimo pa da kažemo hop.“ „To je za dve nedelje“, kaže ona. „Moraš da kažeš hop. Ajde!“ „Da li si ti pitala Džejka?“, kažem, razmišljajući o tome kako su se pipkali tokom filma, što je verovatno razlog da nijedno od njih nije imalo nikakvo mišljenje o veoma bizarnom kraju koji Filip i ja nismo mogli da prestanemo da analiziramo dok smo jeli hamburgere. „Daaaaa. Upravo sam to htela da ti kažem.“ „I?“ „I rekao je da.“ Ona ponovo skiči, a onda počinje falš da peva Drejkovu pesmu „Najbolje što sam ikada imao“. „Pa šta ste sinoć radili?“, pitam, znajući da vreme kad mora da dođe kući ne znači ništa – i da njena majka neverovatno čvrsto spava. „Ljubili se i vatali bez majice u mom suterenu, a onda je usledilo pušenje“, kaže. „Sa rezultatima. Postigla sam savršenstvo.“ Pravim grimasu. „Bljak. Odvratno, Belinda.“ „Pušenje nije odvratno“, kaže ona i upušta se u dalje opisivanje detalja o Džejkovoj impresivnoj anatomiji od kojih mi je muka. „Bilo je teško da mi stane ceo. Ali sam uspela. Ta vežba sa krastavcem zaista mi je pomogla sa nagonom za povraćanje.“ „Prekini!“, viknem, prasnuvši u smeh. „Okej“, kaže, smejući se. „Ali samo ako obećaš da ćeš pozvati Filipa na matursko.“ „Videćemo“, kažem, a u stomak mi se vraća onaj čudan osećaj. „Ura!“, kaže. „I Filip će dobiti svoje pušenje uskoro!“ Vrtim glavom i nesvesno zamišljam Filipa na prednjem sedištu njegovog automobila, sa farmerkama spuštenim do polovine butina, moj potiljak udara o volan, a njegove oči zakovrnute unazad od zadovoljstva. Nemam nameru da se to dogodi uskoro, ako se uopšte i dogodi, ali sam šokirana što mi sama ta vizija nije potpuno odvratna. Kasnije te nedelje, nakon što mi je Filip poslao nekoliko privatnih poruka


na Fejsbuku, uključujući onu u kojoj mi traži broj, moj mobilni vibrira najavljujući dolazni poziv. U dnevnoj sobi sam sa Šarlotom, kojoj sam sve ispričala, osim onoga što počinjem da osećam. Mada, mislim da joj je jasno i da je toliko uzbuđena zbog mene da je matursko veče i sama pomenula nekoliko puta. Isključuje zvuk na TV-u, podiže obrve i kaže: „I? Je l’ to on?“ Uzimam telefon sa stočića za kafu i vidim Filipovo ime, već uneseno u moje kontakte. Klimnem glavom i osmehnem se, onda jurnem iz sobe, odgovarajući na poziv kada stignem na pola puta uz stepenice. „Hej. Šta radiš?“, pita ležerno, kao da smo telefonom razgovarali mnogo puta. „Ništa naročito“, kažem, pokušavajući da dođem do daha dok zatvaram vrata svoje sobe i rušim se na krevet. „Samo gledam TV. Odlažem domaći. Izbegavam roditelje. Uobičajeno.“ „Da. Znam šta misliš“, kaže, pre nego što mi ponovi da se dobro proveo izašavši sa mnom. Obliva me toplo uzbuđenje, kao ogroman talas, a za njim sledi još jedna intimna vizija nas, sada bezazlenija i romantičnija od mog amaterskog pušenja na prednjem sedištu. U njoj, Filip ima smoking; ja sam u prekrasnoj haljini od organdina i nas dvoje sporo igramo. „I ja sam“, kažem, obuzeta ovim osećanjem „ma kakve ima veze“. I tako, vlažnih ruku, suvih usta i dok mi srce ludački lupa, ja kažem: „Hej. Filipe. Imam jedno pitanje za tebe.“ „Reci.“ Duboko udahnem, ali osećam da počinjem da se kolebam. „...Ne znam. Verovatno je, kao, glupa ideja... Kao nekako otrcana... I ja stvarno nisam takva osoba... Ali moglo bi da bude zabavno... A i Belinda i Džejk idu... Dakle, pitala sam se da li bi možda...“ „Kirbi“, kaže Filip, spasavajući me. „Da li ti to pokušavaš da me pozoveš na matursko?“ „Hm, da“, kažem, uz nervozan smeh. „Pretpostavljam da sam to pokušavala.“ „Pa samo me pitaj“, kaže, uzvraćajući mi smehom. „Bez uvijanja.“


„Da li bi hteo da ideš na moje matursko veče? Sa mnom?“ Dodajem poslednje pitanje samo da bi bio sto odsto siguran da nema zabune oko toga šta dobija. „Voleo bih da idem“, kaže, a njegov veliki, sjajan osmeh dolazi mi kroz telefon. „Dobro“, kažem, smejući se i ja. „Dogovoreno.“ Već sutradan, moja majka vodi Šarlotu, Belindu i mene u prodavnicu Robins brajdal mart da kupimo maturske haljine. Belinda stalno ponavlja da je to kritičan momenat jer je do maturske večeri ostalo još samo devet dana. Dok skidamo haljine sa čiviluka, jasno je da Belinda i Šarlota naginju ka dugim haljinama jarkih prolećnih boja, dok se meni više dopadaju kraće, crne, možda zato što sam mnogo takvih videla u Merijeninom ormanu. Zvala ih je „MCH“, skraćeno za „male crne haljine“ – i rekla da svaka devojka treba da ima najmanje jednu, u stvari pre dve ili tri. Moja majka, naravno, jasno stavlja do znanja da misli da su crne haljine neprikladne za tinejdžerke i nabira nos svaki put kad neku takvu skinem sa čiviluka. U jednom trenutku, izaberem lepršavu crnu haljinu u stilu dvadesetih godina sa spuštenim strukom i resama, a moja mama odmah kaže: „Ta haljina je za neku zrelu osobu.“ „Zrelu?“, kažem. „Mislila sam da hoćeš da budem zrela?“ „Znaš ti šta ja mislim“, kaže mama. Šarlota uskače u moju odbranu. „Mama, to pravilo o crnom je iz tvog vremena. Danas to svako nosi. Čak se i odeća za bebe pravi u crnoj boji. Da li si videla Endžinu i Bredovu decu?“ Moja mama prevrće očima i kaže da misli da se ne treba ugledati na „te čudake“. „Bez obzira. Obećala si da nećeš da kritikuješ ako ti dozvolimo da ideš sa nama“, kažem. „Bez uvrede, gospođo Rouz, ali zato nikada ne bih išla u kupovinu sa svojom mamom“, kaže Belinda. „To stvarno niko ne radi.“


„Nije istina“, kaže mama, gledajući iznervirano u Belindu – što nije neobično. „Videla sam Meri Margaret sa majkom prošle nedelje u Dilardu. Baš su našle veoma lepu haljinu dužine do ispod listova...“ „Do ispod listova?“, Belinda ponavlja kao da je namirisala nešto gadno. „Pričamo o nečemu što je demode. Jedino može da bude kratka ili duga. Gde će to da nosi?“ „Pa, poenta je u tome da ja nisam jedina majka...“ Prekidam je navodeći bitnu razliku. „Meri Margaret je grozna. Ona kupuje samo sa svojom majkom jer nema prijatelje.“ „Njena majka mi je rekla da je ona jedna od organizatora mature“, kaže mama, trudeći se da ignoriše reč grozna. „Sigurno da neko ko organizuje matursko ima prijatelje.“ „Obično je tako“, kaže Šarlota. „Ali ne u ovom slučaju. Niko ne može da je podnese.“ „Čak nema ni pratioca“, kaže Belinda dok razmenjujemo samozadovoljne osmehe. Za samo nekoliko dana, transformisale smo se u devojke kakve je uvek želela da postanemo – i kakva sam možda, potajno, i ja želela da budem. Shvatam da se osećam drugačije čak i u školi gde niko ne zna – niti im je stalo – za moj novokomponovani status. Ali ja znam, i osećam se prilično dobro. „Dobro. Dobro. Shvatila sam. Ćutaću“, kaže mama, pokušavajući da bude zabavna mama, mada to nikada ne radi. „Večno sam zahvalna što ste me pozvale da vam se pridružim u ovoj značajnoj i zabavnoj kupovini i obećavam da ću svoje staromodno mišljenje zadržati za sebe.“ Klimam glavom prihvatajući njeno obećanje, dok nas četiri, uz pomoć mlade prodavačice po imenu Šeli, nastavljamo da pregledamo sve vešalice. Oko trideset minuta kasnije, u tri smo odvojene kabine, pomamno probajući haljine, jednu za drugom, većinu njih odbacujući, moleći Šeli za različite veličine, uglavnom vičući koliko loše u njima izgledamo i samo povremeno se pojavljujući kada je neka od njih komično odvratna ili dovoljno lepa da dođe u obzir. Nakon mnogo analiziranja, prigovaranja, ohrabrivanja i divljenja, svaka od nas se odlučuje za onu koju smatra najboljom i staje pred moju mamu i


Šeli ispred ogromnog ogledala radi donošenja konačne odluke. „O, devojke! Izgledate predivno! Mogla bih da zaplačem“, kaže moja mama. „Ali ti već plačeš“, kažem. „Mama!“, kaže Šarlota sa neuobičajenim prezirom. Gleda po prodavnici, a zatim šapuće: „Prestani. Tako je neprijatno! Mislim, stvarno, nisu to naše venčanice!“ Zatim se Šarlota okreće prema meni, držanje joj je savršeno, i dodaje tiho: „Mada ću se totalno udati za Nou jednog dana.“ „Ne mogu ništa protiv toga. Moje devojčice su sve odrasle. Sećam se kada ste sve tri bile u pelenama, trčale oko bazena sa svojim malim narandžastim leptirićima za plivanje. A sada, pogledajte se“, kaže mama, tako nostalgična da će izgleda zaboraviti sve svoje pritužbe na Belindu. A i ja, kad smo već kod toga. „U redu, hajde da počnemo sa Loti“, kaže Belinda, ispitivački gledajući moju sestru u njenoj dugoj haljini od šifona. „Okreni se“, kažem. Ona se vrti dok Belinda i ja mrmljamo u znak odobravanja. Za razliku od Belinde i mene, Šarlota je izgledala dobro u skoro svemu, ali jasno je da je ova najbolja, od boje lososa koja se slaže uz njenu kosu i preplanulu kožu do modela bez bretela koji otkriva njene izvajane plivače ruke, ramena i leđa. Haljina je moderna, a ipak lepa kao iz bajke, zadovoljava obe generacije u prostoriji, pa joj i Belinda i ja kažemo da je završila, da je to ona prava i da nema potrebe da proba bilo šta drugo. Jasno je da se Šarlota slaže jer se šepuri po garderobi idući na prstima, diveći se sebi iz svakog ugla, čak zureći strastveno, izazovno u ogledalo, što mamu zabrinjava više od crne boje. „Koliko je ova?“, mama šapuće Šeli, iako zna da je čujemo. Izgleda zabrinuto i pošto Šeli otcvrkuće da je cena veoma razumna. „Koliko razumna?“, pita mama. „Tri stotine...“ Moja majka teško uzdiše dok Šeli ne završi rečenicu: „Ali imate sreće,


snižena je pedeset odsto!“ Naginje se nad veliki solarni kalkulator i pritiska brojeve dok Šarlota i ja razmenjujemo vesele poglede; čak bih i ja mogla to napamet da izračunam. „Sto pedeset plus porez“, kaže Šeli. „Savršeno“, kaže mama, dok mi usmeravamo pažnju ka Belindinom glavnom izboru – dugoj tirkiznoj haljini od sirove svile na jedno rame i donjim delom koji se od kolena naniže u vidu ribljeg repa širi i nastavlja u šlep optočen veštačkim kamenjem, zbog kog izgleda kao seksi sirena. Belinda je naziva čudo haljinom jer joj sakriva kukove i stomak dok ističe njenu savršenu, zaobljenu zadnjicu (koju ponosno naziva svojom „lepom guzom“) i velike grudi. „Sviđa mi se“, kažem. „I meni“, kaže Šarlota. „Da nije previše nepristojna?“, kaže moja mama. „Ne, mama“, kažem, dok Šarlota ističe da se čak mnogo ne vidi ni dekolte. Naravno, Belindi je ovo znak da podigne svoje „devojke“, kako ih zove, ali moja majka ništa više ne govori, verovatno misleći da je Belinda izgubljen slučaj. „Sada, moram ri reći, draga moja“, kaže Šeli nakon još malo nevezanog razgovora: „ovo je jedna od naših najskupljih haljina.“ „Znam“, kaže Belinda. „Videla sam cenu.“ „Koliko?“, pitam. „Četiri stotine“, kaže Šeli praveći grimasu. „Da li je na rasprodaji?“, pita Belinda. „Bojim se da nije“, kaže Šeli. „Ali vredi toliko. Taj šlep je izuzetan.“ „Zovi mamu. Ili tatu“, kažem. „Možda će svako od njih platiti pola i dozvoliti ti da se razmećeš.“ „Nema šanse“, kaže Belinda, ali ipak ulazi u kabinu, telefonira i započinje pregovore. Čujem da pita mamu da li im je otac u poslednje vreme poslao neki ček i po Belindinom odgovoru shvatam da nije, kao i obično. Ona izlazi nekoliko sekundi kasnije, odevena u svoju izbledelu crvenu


polo majicu i tesnu kaki suknju, izgledajući natmureno. „Na tebe je red, Kirb“, kaže. Žao mi je zbog nje, klimnem glavom i pogledam svoju crnu haljinu i zaključujem da mi se mnogo dopada. Dovoljno je slatka, sofisticirana ne samo zbog boje već celokupnog stila, sa dodatnim bodovima za originalnost. Niko neće imati ovakvu haljinu. A i savršeno se leluja kad hodam; ne mogu ni da zamislim koliko bi kul izgledala kad bih plesala. „To si baš ti“, kaže Belinda, sedajući na pod u turski sed. „Vrlo kul.“ Moja mama i Šarlota se slažu da mi sjajno stoji, a ja zamolim sestru da me slika svojim telefonom. Zauzmem pozu sa rukom na kuku, jednom nogom ispruženom napred, onako kako poznate ličnosti stoje u časopisima. Mora da sam nešto uradila pogrešno jer se osećam nelagodno – i izgledam potpuno glupo na slici. Zato zamolim Šarlotu da me ponovo slika, ali ovaj put stojim normalno. „Hoćeš da pošalješ sliku Merijen?“, nagađa mama. Pokušava da zvuči opušteno, ali mi je jasno da je ova pomisao rastužuje – zbog čega mi je istovremeno i žao, a i nervira me. „Ne, mama“, kažem. Iako mi je možda, negde duboko unutra, palo na pamet da Merijen pokažem svoju matursku haljinu. Da joj na neki moj način, još jednom, kažem da nema ljutnje zbog odeće koju sam vratila. I zbog toga što znam da će joj se svideti. „Da! Baš bi trebalo!“, kaže Šarlota. „Može da te posavetuje za cipele i tašnu i nakit.“ „Uspori malo! Cipele i tašnu i nakit?“, kaže moja majka. „Nisam baš sigurna da se to uklapa u budžet. Možete da pozajmite nešto moje.“ „Ili još bolje“, kaže Šarlota, „možda će ti Merijen pozajmiti neke njene stvari! Kladim se da ima neki ludi nakit i cipele... Koji broj nosi?“ „Moju veličinu“, kažem. „Sedam.“ Moja majka, koja nosi devet, skuplja usne, a onda kaže: „Pa, sigurna sam da će se Merijen dopasti tvoja haljina. I verovatno će se složiti i sa crnom bojom.“ Klimam glavom, sigurna da će joj se dopasti i nadajući se da će i sa


Filipom biti isti slučaj. Utvrđujemo cenu, nešto malo višu od Šarlotine, ali takođe na rasprodaji, i ja pogledam u mamu koja klimne u znak odobrenja. „Uzeću je“, kažem Šeli dok otvaram bočni rajsferšlus, skidam haljinu i zahvalno se smešim mami. „Hvala ti“, usnama oblikujem reči, dodajući joj haljinu. „Nema na čemu“, šapuće, a onda odnosi obe haljine u prednji deo radnje da plati. Dok se presvlačim u uniformu, Belinda dolazi za mnom u kabinu, izgledajući pokislo. Saosećajno je pogledam i kažem: „Zar nije bilo ništa drugo da ti se dopalo?“ „Ne u poređenju sa ovom“, kaže ona. „Okej. Dakle. Koliko si uštedela?“, pitam, znajući odgovor pre nego što je podigla ruku i pokazala veliku nulu. „Znaš. Pozajmila bih ti nešto“, kažem. „Ali sam potrošila sve za put u Njujork. A osim toga – četiri stotine dolara! Belinda, stvarno je glupo dati toliki novac za haljinu koju ćeš obući samo jednom.“ „Osim ako si Merijen“, kaže ona. „Kladim se da su to za nju sitne pare. Baš si srećna što imaš bogatu rođaku.“ To je bilo prvi put da je neko Merijen nazvao „rođakom“, bogatom ili kakvom god, i mada mi se dopada kako to zvuči, mislim na odeću koju sam vratila i podsećam Belindu da to nije moj novac. Belinda uzdiše, onda odlazi u kabinu da uzme svoju veliku, lažnu Gučijevu tašnu. Nekoliko trenutaka kasnije, ponovo smo u majčinom automobilu, Šarlota na prednjem sedištu, Belinda i ja pozadi. Proveravam telefon i vidim novu poruku od Filipa, treću koja me je uzbudila tog dana: Je l’ bilo uspešno? On misli na moju haljinu, naravno, i ja mu odgovaram: Da. Našla sam jedan dobar model. On odgovara skoro istog momenta: Haljine ili pratioca? LOL.21


Oba, pišem, osećajući se tako koketno i hrabro da zatim kucam tačku i zapetu i zatvorenu zagradu, formirajući tako prvi emotikon za namigivanje koji sam ikada napisala, nešto za šta sam se zaklela da nikada neću uraditi. „Pričaš sa Filipom?“, pita Belinda. Osmehnem se i klimnem glavom. „Da li se Džejk danas javljao?“, pitam. „Da proverim“, kaže ona, uzevši tašnu da izvadi svoj ajfon i pakovanje žvaka „dentin“ sa cimetom. Uzima jednu i nudi meni. Uzmem paketić, vadim dva crvena kvadratića, a onda se naginjem da bih ga bacila natrag u torbu. I u tom momentu nešto mi privlači pažnju: očigledno komad svetle tirkizne svile gurnut duboko u dno torbe. Pogledam Belindu, podižem obrve, dok ona skreće pogled sa telefona sa izrazom krivice i sramote i zbunjenosti i prkosa, kombinacijom kakvu nisam videla na njenom licu još od četvrtog razreda, kada sam je uhvatila u laži da je prespavala kod Ejmi Bans. Njih dve su me pozvale, a onda mi u poslednjem trenutku otkazale sa nekom pričom da Ejmina majka ima migrenu. Nikad je o tome nisam pitala, do dana današnjeg, ali su mi osećanja dugo bila povređena, a i dalje ne razumem kako je mogla to da mi uradi. Isti osećaj izdaje i zbunjenosti imam i sada, mada nisam sigurna zašto. Belinda je krala stvari, meni ispred nosa, recimo kutiju cigareta ili jeftinu bižuteriju. Jednom je čak maznula helanke koje je obukla ispod svojih farmerki. I mada nikada ništa nisam rekla niti sam to odobravala, i često sam pominjala da te stvari nisu vredne rizika da je uhvate, uvek sam se nekako smejala ne bih li ublažila značaj tih događaja. Ali ovog puta je izgleda drugačije. Kao prvo, nije mi rekla šta radi. Kao drugo, haljina je četiri stotine dolara. Sranje – to može biti krivično delo, koliko ja znam. Pokušavam da sretnem njen pogled, ali ona odbija da me pogleda i umesto toga se udubljuje u svoj telefon, pišući poruku kao luda. Mislim na ono što bi moji roditelji uradili da znaju – nikada mi više ne bi dozvolili sa njom da se družim. Ali iz nekog razloga, shvatam da razmišljam i o Merijen. Kakva bi bila njena reakcija. Šta bi ona mislila o Belindi. I šta bi mislila o meni dok gledam kroz prozor i pravim se da mi ukradena


maturska haljina od Ä?etiri stotine dolara nije pored nogu.


20

Merijen

N

ekoliko noći pošto se moja mama vratila u Čikago, gledam Ljude sa Menhetna i pitam se koliko bi šefovi u mojoj mreži zeznuli tu seriju da mogu, kada zazvoni telefon. Pogledam i srce mi brže zalupa kad vidim Kirbino ime. „Hej!“, kažem, odmah se javivši. „Zdravo. Je l’ nešto prekidam?“, pita i zvuči tužno. Pitam se da li je još uznemirena zbog odeće – ili joj je glas takav prirodno – kao što neke devojke uvek zvuče razdragano, dok su druge konstantno sarkastične. „Ne. Gledala sam televiziju... Šta ima?“, pitam, nadajući se da je u njenom svetu sve u redu i odjednom žudim da sa njom razgovaram. O bilo čemu. Čak i o Konradu. „Pa... Idem na matursko veče.“ Saopštava mi vest stidljivo ali ponosno, kao da je to za nju veliki podvig. „Sjajno. Vrlo uzbudljivo!“, kažem. „Ko je srećnik?“ „Zove se Filip Čeng“, kaže ona. „Ide u drugu školu, a upoznala nas je moja drugarica Belinda. Ona ide sa njegovim najboljim prijateljem. Nas četvoro.“ „Da li ti se dopada?“, pitam. „Ili idete samo kao prijatelji?“ Ona okleva i onda kaže: „Ne znam. Fin je i zaista pametan. I imamo mnogo toga zajedničkog. Samo je... drugačiji od momaka u mojoj školi. Pa, da – valjda mi se, kao, sviđa.“


U njenom glasu osećaju se uzbuđenje i želja koji mi u srcu stvaraju bol pomešan sa nostalgijom i uspomenama na Konrada, na to kako sam se tokom naše kratke veze osećala povezano sa njim, koliko sam volela to što nije ličio ni na koga drugog koga sam znala. Pitam se da li i dalje ima tu osobinu ili su ga godine promenile u nešto običniju osobu; nekako, jednostavno ne mogu da ga zamislim kao oca iz predgrađa sa dva klinca, mini-kombijem i kancelarijskim poslom koji mrzi. Istiskujem ga iz glave i kažem Kirbi da sam srećna zbog nje. „Da. Hvala. Nije to ništa naročito, stvarno... Ali sam pronašla haljinu“, kaže. Molim je da mi je opiše, a ona kaže da je crna i u stilu dvadesetih godina. „Poslaću ti sliku“, kaže ona. „Da, baš želim da je vidim... Želim da vidim sve tvoje maturske slike. Napravi ih što više.“ „Sigurno“, kaže, a onda me pita da li sam ja išla na svoje matursko veče. Kažem da sam propustila ono posle treće godine zbog teškog oblika mononukleoze, ali sam išla posle četvrte godine. „Sa Konradom?“, pita. „Ne“, kažem, osetivši napetost. „Išla sam sa svojim tadašnjim dečkom. Todom Petersonom.“ „Je l’ bilo zabavno?, pita ona. „Da“, kažem neodlučno, a onda počnem da se smejem. „Pa, ne, ne baš, u stvari. Veći deo noći proveli smo u svađi.“ „Zbog čega?“ Držim telefon između uha i ramena dok zatežem kaiš na frotirskom ogrtaču. „Bio je veoma nezreo. A njegovi prijatelji su bili gori – prosto grozni. Većinu njih nisam mogla da podnesem i bila sam ozlojeđena što su celu noć pretvorili u običnu pijanku.“ „A ti si htela malo... romantike?“, pita Kirbi. „Želela sam bar da igram. Dođavola, zadovoljila bih se i sa malo laganog plesa obraz uz obraz. Umesto toga, celu noć sam provela gledajući


ga kako loče u mračnoj zadimljenoj prostoriji hotela Dabl tri. Bilo je mučno.“ „Baš bezvezno“, kaže ona. „Ne kažem da matursko mora da bude najvažnija noć u tvom životu. Ali, znaš, potrudi se da bude bar malo posebna. Barem pokušaj da ostaneš dovoljno trezna da bi mogla da je se sećaš. Umesto da se obeznaniš pre devet sati.“ „Jesi li zato sa njim raskinula?“, interesuje se ona, a ja se pitam šta bi bilo da Tod nije bio toliko nezreo. Šta da smo nastavili da se zabavljamo tog leta? Da li bih na kraju spavala sa njim? Šta da sam sa njim ostala trudna? Da li bih mu rekla? Da li bih zadržala bebu? „Da. Uglavnom zato, rekla bih. Iako mi se čini da mi se nikada stvarno nije mnogo dopadao. U svakom slučaju, raskinuli smo sutradan u zabavnom parku Grejt Amerika u redu za vožnju u rolerkosteru. On se pravio važan, hvalio kako je mamuran – kao da je to nekakav orden časti. Prosto nisam mogla više ni sekund da ga podnesem... pa sam izašla iz reda i otišla sama da kupim šećernu vunu.“ Smejem se i kažem: „Na kraju se ispovraćao po nekom detetu na drugoj krivini, pa se pokazalo da sam ispravno odlučila.“ Ona se smeje, a zatim ponovo zaćuti pre nego što kaže: „Htela sam nešto da te pitam. Da čujem tvoje mišljenje o nečemu. Radi se o Belindi. Mojoj najboljoj drugarici.“ „Dobro?“, kažem, čekajući. Čujem kako duboko udiše pre nego što polako nastavlja. „Dakle, kupovale smo maturske haljine. Ja, moja sestra i ona. Sa mojom mamom. Šarlota i ja smo našle haljine koje su bile, kao, samo sto pedeset. Bile su na rasprodaji – upola cene.“ „To je dobra cena“, nervozno se umešam. „Da. Taj deo je bio dobar... Ali Belinda... Zaljubila se u jednu zaista fensi sa veštačkim kamenjem i takvim stvarima. Bila je ludo skupa. Četiri stotine dolara. Znam da to za tebe nije mnogo, ali za nas je to puno. A Belinda sebi to definitivno ne može da priušti.“ Naježim se na reč „nas“, i osetim nov talas sramote zbog odlaska u


Barnis kad Kirbi nastavlja: „Mama joj je razvedena, tata od onih koji ne daju pare, a ona nikada ne štedi novac. Tako da je mogla da košta i milion dolara, znaš?“ „Aha“, kažem, pokušavajući da pratim suštinu njene priče. „Dobro, je li našla neku drugu?“ „Ne“, kaže Kirbi. „Ona je... uzela tu.“ „Kako? Je li platila kreditnom karticom?“ „Nee“, kaže ona kao da sam debil. Kada ne odgovorim odmah, ona uzdiše i kaže: „Ukrala ju je, Merijen. Stavila ju je pravo u torbu i izašla sa njom napolje. Usred bela dana.“ Sedam na krevet i odmahujem glavom, osećajući se neobično naivno, kao da smo obrnule uloge, i pitam se kako nisam shvatila šta sledi. Sećam se nekih mojih napaljenih poznanica u srednjoj školi koje su krale iz sporta. Većina njih mogla je sebi bilo šta da priušti, ali bez obzira na to, palio ih je nalet adrenalina. „Jesi li videla kada je to uradila?“, pitam, nadajući se da nije bila saučesnik ili uključena na bilo koji drugi način. „Ne. Ne u tom trenutku. Videla sam haljinu u kolima. U njenoj torbi. Pošto je to uradila.“ „Jesi li je nešto pitala o tome?“ „Ne. Samo sam se pretvarala da je nisam videla. Obe smo se, kao, pretvarale... Da li misliš da bi zbog toga trebalo, kao, da se sa njom suočim?“, pita Kirbi, kao da me podstiče da joj dam savet. „Definitivno“, kažem. Osećam kao da je ovo moja prva istinska presudna roditeljska odluka i neka vrsta odlučujućeg trenutka. „Šta da kažem?“ „Reci joj da znaš da je uzela haljinu i da misliš da je to pogrešno. Reci joj da treba da je vrati. Čak može da je ostavi u prodavnici, anonimno. U kesi. Nema potrebe da se preda policiji. Samo da vrati haljinu nazad u radnju. Sigurno da postoje i druge haljine koje može sebi da priušti...“ Kirbi ćuti, kao da traži neke zamke u mom savetu. I naravno, kaže: „Nema šanse. Belinda ne odustaje od onoga što želi. Videla sam joj izraz


lica u autu. Samo će se naljutiti na mene ako joj nešto kažem...“ Glas joj zamire. Oklevam, onda je pitam da li je o tome razgovarala sa roditeljima. „Taman posla“, kaže, a ja se istovremeno osećam polaskano i preplavljeno odgovornošću. „Nisam nikome rekla. Mogu li da imam problema? Da li sam uradila nešto protiv zakona?“ „Mislim da nisi“, kažem. „Ne ako joj nisi pomogla da je uzme... Ali ipak mislim da bi trebalo da je podstakneš da je vrati. Za njeno dobro.“ „Sranje“, kaže ona. „Znam da je sranje, Kirb. Teško je.“ Čujem njeno disanje preko telefona, kao da sve pokušava da proguta. „Samo razgovaraj sa njom... Reci joj kako se osećaš. Budi što otvorenija i iskrenija.“ Kako sam izgovorila te reči, shvatam da je to moja slaba strana – i da hoću da Kirbi bude bolja. „Takođe mislim da bi možda trebalo da razgovaraš sa svojim roditeljima“, kažem. „Dođavola, ne. Ne mogu. Oni već imaju problem sa Belindom. Plus, verovatno bi je prijavili policiji. Kod njih je sve samo crno-belo“, kaže. „Da. Neki ljudi su takvi“, kažem, misleći na Piterov pristup: uraditi ono što treba i reći istinu po svaku cenu, čak i kada nije zgodno, čak i ako to znači da ćeš nekoga povrediti. A opet, možda je važnije biti odan prijatelju nego zaštititi one koje voliš. Da li je to ono što sam ja uradila, delimično, kada sam lagala Konrada? I krila od mog oca? Od Pitera? Ili sam samo pokušavala da zaštitim sebe? Počinjem da shvatam koliko malo odgovora imam i kako je teško biti roditelj. Biti u bilo kakvoj stvarnoj vezi. „Samo pokušaj da slediš svoje srce“, kažem, znajući kako to pojednostavljeno, čak otrcano zvuči, ali da me je to vodilo u jednoj od najtežih odluka koju sam ikada donela – da rodim nju. „Kad god sam sledila svoje srce, nisam zažalila. A kada nisam...“ Ne završavam rečenicu, ali osećam njenu težinu preko telefona i kako obe u tišini popunjavamo praznine. Popunjavamo proteklih osamnaest


godina mog života. Sve tajne i laži. Imala sam, naravno, svoje razloge. Racionalna objašnjenja i opravdanja. Ali duboko u sebi, mislim da sam oduvek znala da je ono što radim pogrešno. I sada znam da je možda napokon došlo vreme da se stvari iskristališu. „Da li ti je ovo išta pomoglo?“, pitam, u nadi da joj dajem pravi savet. „Da“, kaže ona. „Pomoglo mi je. Hvala, Merijen.“ „Nema na čemu, Kirbi“, kažem, želeći da imam da joj kažem nešto više. Želeći da je sve tako lako kao što se trudim da zvuči.


21

Kirbi

P

osle škole zatičem Belindu u njenoj kuhinji kako pravi žele od jagoda i gleda Naše najbolje dane. Jedva da je podigla pogled, toliko se navikla da u njenu kuću ulazim bez kucanja. „Hej!“, kažem, krijući mučninu velikim osmehom. Ona me ućutkuje, pokazujući na prastari televizor postavljen na radnoj površini dok drvenom kašikom meša retku tečnost. Bacim pogled na ekran i pitam je šta se dešava u seriji. Ne skidajući pogled sa ekrana, odgovara mi u rafalu monotonim glasom. „Tejlor se upravo suočila sa I-Džejom. Pitala ga da li je odgovoran za Arijaninu smrt.“ Klimam glavom, načas zaokupljena dramom koju samo površno pratim – dok se ne prisetim da mi proživljavamo sopstvenu malu sapunicu. Trenutak kasnije, njen trans prekida reklama za čišćenje tepiha. „Šta ima?“, pita. „Ništa posebno“, lažem, uzimajući praznu kutiju želatina i čitajući nutritivne vrednosti. „Jebote. Samo deset kalorija po obroku?“ „Znam, šta kažeš?“, kaže. „Od prošle nedelje sam izgubila skoro dva kilograma. Jedem samo želatin.“ „Ha“, kažem, tražeći način kako da počnem. „Zašto si na dijeti? Sjajno izgledaš.“ „Hoću da mi stomak bude malo ravniji“, kaže, tapšući se po srednjem


delu tela. „Tako da kada me Džejk vidi bez steznika...“ „Znači našla si haljinu?“, prekidam je pitanjem koje zvuči onoliko neprijatno koliko se i osećam. Ona uzima daljinski, usmerava ga ka televizoru i agresivno isključuje ton pre nego što nastavi da meša žele. „Ma daj, Kirb“, kaže. „Šta?“, pitam, široko otvorenih očiju kao da sam ja krivac koji treba da se pretvara da je nevin. „Znaš da sam našla haljinu“, kaže ona, pokazujući u vazduhu navodnike oko reči „našla“. Gledam je najravnodušnije što umem, čekajući njeno puno priznanje. Pošto se to nije desilo, osorno ali neubedljivo joj odgovorim: „Ma daj ti.“ Ona prevrne očima. „Ukrala si haljinu“, kažem. „Pa?“, kaže ona. „Pa?“, kažem ja. „Šta misliš s tim pa?“ „Pa ukrala sam haljinu.“ Ona slegne ramenima, oliže kašiku i uz odobravanje klima glavom, kao da je upravo skuvala neverovatan sos, a ne da je vodu dodala u praškastu smesu. „Pa, to je... pogrešno“, kažem, ustuknuvši zbog toga koliko licemerno zvučim, ali nisam sigurna kako to drugačije da kažem. „Ne seri da je pogrešno“, kaže. „Ali to je, kao, samo jedna haljina. Znaš li koliko u toj radnji zarađuju na tom sranju? Kladim se da su je nabavili iz Kine za četrdeset dolara.“ Zurim u nju. Uvek sam znala da je nemoguće raspravljati se sa Belindom, ne zato što je u tome posebno dobra, već zato što je veoma loša – prosto nema zajedničke osnove od koje bi se pošlo. Ona svet jednostavno posmatra onako kako želi da ga vidi i nikakva logika ne može da promeni njeno mišljenje. Ipak, i dalje se koprcam, u potrazi za drugačijim pristupom. „Ajde, Belinda“, kažem. „Nije vredno toga. Šta ako te uhvate na samom pragu mature? Pogledaj šta se dogodilo sa Luijem zato što je stavio alka-selcer u bazen. Sada neće moći da maturira...“ Ona vrti glavom i kaže: „Ne postoji ništa što škola može da mi uradi.


Čak i da me uhapse – ne mogu mi ništa jer se to dogodilo van škole.“ „Mogu da te izbace iz škole zbog krivičnog dela“, kažem. Belinda odmahuje glavom. „To nije krivično delo. To je prekršaj.“ „Šta, ti si, kao, to istraživala?“, pitam . „Je l’ bilo s predumišljajem?“ „Ne – nije bilo s predumišljajem“, kaže ona. „Ja bih je platila da nije bila tako glupa cena.“ Opet izgovaram njeno ime, ali ona ponovo uključuje zvuk na televizoru pre nastavka serije, kao da hoće da mi stavi do znanja koliko joj je ovaj razgovor dosadan. Zamorniji od dugog spiska mogućih sporednih efekata koje su izbrbljali u reklami za antidepresiv zoloft. Osećam frustraciju na ivici besa dok pričam što mogu glasnije a da ne vičem. „Belinda“, frfljam. „Daj. Molim te, ajde samo vrati haljinu. Molim te.“ Veselo me pogleda, a onda počne da me imitira istim izveštačenim glasom koji koristi da ismeva Sestru Violu, najmanje poštovanu nastavnicu u našoj školi. „Da li čuješ sebe? Kad si postala tako nadmena?“ Pre nego što uspem da odgovorim, ona nudi svoju teoriju. „Jesi li se primila na snobovsku varijantu Merijen?“ Ta izjava čak i nema nikakvog smisla, ali me ipak dovoljno razbesni da joj postavim ultimatum – prvi koji sam ikada iznela u našem prijateljstvu. „Vrati je ili ne idem sa tobom na maturu.“ Čim sam ove reči izgovorila, želim da ih povučem. Ali prekasno je. Ona sleže ramenima. „Dobro, Kirbi. Nisi mi potrebna. Imam zgodnog pratioca. I haljinu od četiri stotine dolara koju sam dobila za džabe...“ „Opa. Onda, dobro“, kažem. „Odoh ja.“ „Zdravo“, kaže Belinda potpuno hladno i ravnodušno. Za sve ove godine mnogo puta sam je videla kako se pretvara u zloću, ali se ovako nikada prema meni nije ponašala. Zakoračim da odem, ali stanem i kažem: „A za tvoju informaciju... Merijen nije snob. Ona je jedna od najboljih osoba koje znam.“ „Pa, šteta sto nisi nasledila nijedan od njenih kul gena“, kaže ona. Pretvaram se da je ne čujem, ali ne mogu a da u glavi ne ponavljam


njene reči vraćajući se kući, četiri bloka dalje. I što je još gore, ne mogu a da u njih ne verujem bar malo. Kasnije tog popodneva zovem Merijen da joj podnesem izveštaj. Ona se odmah javlja, a u pozadini se čuje gradska buka. „Šta radiš?“, pitam. Kaže da je krenula da na brzinu nešto pojede, a onda se vraća u kancelariju. „Jesi li razgovarala sa Belindom?“, pita me. Kažem da jesam i prepričavam joj sve osim uvreda na kraju. „I tako, izgleda da neću na maturu.“ „Žao mi je što nije ispalo bolje“, kaže ona. „Možda će se predomisliti.“ „Mislim da neće“, kažem i počinjem da shvatam ozbiljnost onoga što se dogodilo. Nije baš da će mi nedostajati matura, taj san je bio suviše kratkog veka da bi mi značio mnogo, već činjenica da bih stvarno mogla da izgubim najbolju prijateljicu. „Da li si se ikada ovako ozbiljno posvađala sa prijateljicom?“, pitam Merijen. Kaže mi da nije, ali da je izgubila svaki dodir sa svojom najboljom prijateljicom iz srednje škole. „Nikada se nismo posvađale, samo smo se jednostavno udaljile.“ „Zašto?“ „O, ne znam. Iz mnogo razloga... Ali uglavnom zato što nisam bila iskrena prema njoj...“ „O meni?“, pretpostavljam. Ona okleva, a onda odgovori potvrdno. „Mislim da je mnogo bolje postupiti onako kako si ti to uradila. Bila si iskrena prema njoj.“ „Da. Samo što me sada mrzi.“ „Ne mrzi te. Samo pusti da prođe malo vremena... Možda bi mogla da joj napišeš kratku poruku i kažeš da se ne slažeš sa onim što je uradila, ali da je i pored toga i dalje voliš i nadaš se da će se lepo provesti na maturi.“ „Šta da kažem Filipu?“ „Većini momaka nije baš toliko stalo do maturskog“, kaže ona. „Možeš to nekako da mu nadoknadiš.“


„Da“, kažem, i onda odjednom ne mogu više da izdržim ni sekund duže. Moram da joj kažem. „I tako, ja sam ga tražila“, saopštavam i strepim dok čekam njen odgovor. „Koga si tražila?“, pita, kao što sam predvidela. „Konrada“, kažem. „Otkako sam otišla. Svuda sam ga tražila. Na Fejsbuku, Linkedinu, Guglu, čak i na veb-sajtovima srednjoškolskih okupljanja.“ „I?“, pita delujući zabrinuto. „I ništa. Mislila sam da sam bila blizu sa jedinim Konradom Najtom na Fejsbuku – nije bilo fotografije na profilu – ali sam čekala nedelju dana da odgovori na moj zahtev za prijateljstvo i to nije bio on.“ Zastajem, a onda nastavljam u žurbi: „Pitala sam se da li bi mi možda pomogla... znaš... da ga nađem. Možda da mi bar kažeš odakle da počnem? Imena nekih njegovih starih prijatelja?“ „Kirbi“, ona počinje, ali je ja prekidam. „Uopšte nema problema ako nećeš. Kapiram potpuno. Potpuno sam kul...“ „Kirbi“, ponavlja, ali žustrije. „Šta?“, pitam, zadržavajući dah, čekajući, smišljajući koji će biti moj sledeći korak, bez nje. „Već sam ga našla“, kaže. Zaledim se u senci moje sobe. „Stvarno? Kada?“, pitam, a srce mi ludački lupa. „U stvari, sinoć.“ „Gde je?“, pitam. „I dalje je u Čikagu. U gradu. Tridesetak minuta udaljen od mesta u kome smo odrasli. Imam ovde i njegovu adresu i broj telefona“, kaže ona. „Kako si ga našla?“, pitam. „U telefonskom imeniku. Živi u Linkolnovom parku“, kaže mi. Vrtim glavom, pitajući se kako sam zaboravila da tražim na najlakši, najjednostavniji način: da potražim u jebenom telefonskom imeniku.


„Jesi li sigurna da je to pravi Konrad Najt?“, pitam, sada ponovo špartajući po sobi, stopala hladnih na tvrdom drvenom podu. „Da“, kaže ona. „Kako?“ „Pa. Ja... Pozvala sam njegov broj. Iz svoje kancelarije. I glas mu je isti.“ „Jesi li razgovarala sa njim?“, pitam uzbuđeno. „Ne“, kaže ona. „Dobila sam njegovu govornu poštu. Ali nisam ostavila poruku.“ „O“, kažem, a donekle mi je laknulo. Nipošto ne želim da mi ona to nekako zajebe. Da zbog nje odluči da ne želi ništa da ima ni sa jednom od nas dve zbog toga kako se ponela prema njemu. Sve mora da bude savršeno isplanirano. Ili potpuno iznenadna poseta. „Razmišljala sam... da li bi htela da odemo zajedno da ga posetimo?“, kaže ona. „U Čikago?“, kažem, pitajući se da li se šali. „Da“, kaže ona. „Mislim... samo ako to želiš. Mogla bi i da upoznaš moje roditelje... Ali možda želiš da ideš sama?“ „Ne. Želim da ideš i ti“, kažem, misleći na fotografiju njih dvoje, koliko je vremena prošlo. Ceo moj život i tačno polovina njihovog. Osećam kako me podilazi jeza i kažem: „Kada možemo da krenemo?“ Sutradan, odmah posle večere, moji roditelji predlažu da odemo do Teda Drusa na penasti smrznuti krem, što je porodična tradicija koju nikada ne bih odbila – toliko je sladoled dobar. Šarlota pita može li da povede Nou. Majka okleva, onda me pogleda, kao da ja treba da odlučim. Ja slegnem ramenima i kažem naravno, ali moj otac ne prihvata tu odluku. „Šar – je l’ ti ne bi smetalo da ovaj put idemo samo nas četvoro?“, kaže on. Moja sestra izgleda razočarano, ali se slaže bez durenja i izvlači telefon da Noi pošalje poruku. Pokušavam da se prisetim kada je poslednji put izazvala bilo kakvu nevolju u našoj porodici, ali ne mogu da se setim ni jednog jedinog slučaja. To nije normalno. Ona ustaje da mi pomogne da


sklonim sudove, ali moja majka, u svojoj verziji spontanosti, kaže: „Znate šta? Neuredna kuhinja može da sačeka! Idemo!“ Nekoliko trenutaka kasnije svi smo u autu, moji roditelji čavrljaju, moja sestra i dalje šalje poruke Noi, ali pokušava da to prikrije, očiju uprtih u telefon, dok joj se palčevi pokreću sto na sat kad god se majka okrene da pogleda kroz prozor. U jednom trenutku zavirim u njen ekran i vidim more smajlija, uzvičnika i jedno crveno srce. Kada stajemo na parking u Ulici Čipeva, vidimo dug red koji se proteže niz ulicu. A čak i nije leto. Izlazimo u sparno prolećno veče, gledamo u meni kao da ga nismo davno naučili napamet i kao da već nemamo naš provereni i sigurni favorit „konkrit“ – krem pomešan sa prelivima. Normalno, svi se odlučujemo za uobičajeno i vrzmamo se oko zgrade, nekoliko minuta stojimo naslonjeni na crnu metalnu ogradu, pre nego što se preko parkinga vratimo u naš auto. Uglavnom ćutimo i svi hitro jedemo crvenim plastičnim kašikama. Majka prva završava svoj mini „frisko“ i pruža ruku prema tatinom. On sklanja svog „skakavca“ van njenog domašaja i kaže: „Dušo! Rekao sam ti da ne uzimaš mini!“ „Ali ja sam na dijeti“, kaže ona. „Moram da smršam četiri i po kilograma pre Kirbine mature!“ „A kalorije iz moje čaše se ne računaju?“, tata pita, smejući se. „Daj! Samo malo!“ kaže ona. Isključujem se iz njihovog zadirkivanja, pitajući se kako da potegnem pitanje Čikaga, dok se konačno ne nakašljem i iznenada kažem: „Dakle, sinoć sam razgovarala sa Merijen.“ Šarlota me prekida, cereći se: „Kako je moja biološka tetka?“ Moja majka nije baš oduševljena ovim pitanjem i odmah se snuždi. Koliko god bila pametna i iskrena, Šarlota ponekad ume da bude vrlo naivna. U stvari, možda je to jedino u čemu sam bolja od nje – iako me to zapravo i nije odvelo mnogo daleko. „Dobro je“, kažem. „Dobro.“ „Divno!“, kaže moj tata, malo glasnije nego uobičajeno. On meša svoj


sladoled, uzima zalogaj, a onda kaže: „Mislim da je stvarno divno što sa njom razgovaraš.“ „Jesi li joj rekla da smo je pozvali da dođe?“, kaže mama. „I da je dobrodošla da odsedne kod nas?“, dodaje tata. „Arte, sigurna sam da bi joj bilo ugodnije u hotelu. Možda nije ona Plaza, ali ni Čejs park plaza nije mačji kašalj.“ „Pa. U stvari smo razgovarale o tome da idemo na put... zajedno“, kažem. „Kada?“, pita mama. „Sledećeg vikenda.“ „Ali tada je matursko!“, uglas uzviknu ona i Šarlota, obe užasnute. Slegnem ramenima i kažem da sam se predomislila. Haljina može da se vrati. „Da li ste se ti i Filip posvađali?“, pita Šarlota. Vrtim glavom i kažem da je sa njim sve u redu. „Je l’ to zato što smo rekli da prvo treba da ga upoznamo?“, nagađa tata. „Ne“, kažem. „I verovali ili ne – on bi vam se zapravo dopao. Uredan je. I pametan. Možda se ja ne bih dopala njegovim roditeljima – ali vama bi on odgovarao.“ Moji roditelji ne znaju kako da reaguju na ovaj komentar i razmenjuju poglede. „Pa, kuda planirate da idete?“, kaže mama. „U Čikago.“ „Zašto Čikago?“, pita tata, kao da to nije očigledno. Kao da tamo nisu potpisali papire za usvajanje. „Hm. Zato što tamo živi moj biološki otac“, kažem, oduprevši se porivu da na kraju rečenice dodam „logično!“, što bi bilo primereno. „O bože! Strava! On je muzičar“, Šarlota revnosno obaveštava moje roditelje. „O?“, kaže moj tata. „Da li je to tačno?“


„On je bio muzičar“, kažem. „Mi, u stvari, ne znamo šta sada radi.“ „Mi?“, pita tata. „Ja i Merijen. Nije sa njim razgovarala prilično dugo.“ Oko osamnaest godina. „To je dosta tipično za srednjoškolske romanse“, kaže majka značajno pogledavši Šarlotu. Jednako je mogla da joj kaže: Nemoj da zaglaviš sa tim Noom ili će i tebi, takođe, jednog dana neki tinejdžer možda da zakuca na vrata. Ona se obraća meni i kaže: „Bili su u srednjoj školi, je l’ tako?“ „Aha. Samo što su maturirali“, kažem, misleći da mora da ju je Šarlota već o tome obavestila; bila sam oprezna da joj ne govorim nikakve detalje. „A gde je išao na koledž?“, pita mama, pokušavajući da zvuči neobavezno, uprkos spornoj temi. Osećam navalu samozadovoljstva dok uzimam poslednji zalogaj. „Zapravo, mislim da nije išao na koledž.“ „Stvarno?“, kaže tata. Ne mogu da odolim sledećem sarkastičnom udarcu. „Da. I Merijen ga je nekako volela bez obzira na sve.“ Još jednom, Šarlota ne shvata suštinu. „Zašto ga ne bi volela zbog toga? Ti možda nećeš otići na koledž, ali mi te volimo!“ „Tako je“, kažem. „Hvala, Šarlota.“ „Naravno da volimo Kirbi bez obzira na to šta ona odluči“, kaže majka. „Ali zato što je volimo, želimo da ide.“ „Ali na tebi je da odlučiš, Kirbi“, kaže tata. „Nećemo da navaljujemo.“ „Iako je rok za depozit vrlo blizu“, kaže majka. „Samo da te podsetim.“ „Pošto veliki znak na frižideru nije dovoljan podsetnik?“ „Samo kažemo, dušo... da ti ponestaje vremena“, kaže tata. „I nikakva odluka jeste odluka.“ „Možda će tvoj biološki otac moći nešto malo da ti razjasni na tu temu“, kaže mama. „Da ti da neki dobar savet.“ „Aha. Možda“, kažem. „Merijen reče da je zaista pametan.“ „Pa, to je sjajno. Baš sjajno“, kaže tata sa istom dozom brige koja je sve


vreme bila u majčinom glasu. „Kladim se da je veoma uzbuđen što će da te upozna.“ Razmišljam da li da tati kažem istinu – da Konrad nema pojma da ja postojim, ali umesto toga jednostavno kažem: „Aha. Trebalo bi da to bude dobar provod.“ Onda se u sebi pomolim da ceo plan nije potpuna katastrofa. Da je Konrad primer uspešne – ili barem srećne – osobe koja nije išla na koledž. Da ne mrzi mene zbog onoga što je Merijen uradila. I da, kako to gospodin Tali reče, nije prekasno ni za jedno od nas.


22

Merijen

S

ledeće večeri i uz Kirbinu dozvolu (posle njenog uobičajenog protivljenja da to nije njihova stvar i da ona ima osamnaest godina i može da radi šta hoće), zovem njene roditelje. Dok telefon zvoni, nervoznija sam nego što sam mislila da ću biti, što se samo pojačava kada se Kirbin tata javi snažnim i veselim: „Zdravo, ovde Art!“ „Zdravo“, kažem, zureći kroz prozor moje kancelarije. „Ovde Merijen Koldvel. Je l’ to Kirbin otac?“ „Da! Naravno! Zdravo! Ja sam Artur Rouz“, kaže on. „Ali možete da me zovete Art. Svi me tako zovu.“ „Hvala, Arte“, kažem. „Pa... Pretpostavljam da... znate... šta se dešavalo proteklih nedelja.“ Zatvaram oči i odmahujem glavom, misleći da, za nekog ko živi od pisanja scenarija, prilično jadno započinjem razgovor. „Jes, jes! Nego kako nego da znamo“, kaže on. „Nije to mala stvar. Zaista nam je drago zbog tebe i Kirbi. Da ste pronašle jedna drugu i... tako to.“ On se smeje, a ja iznenada osećam da preteruje sa srdačnošću – i da mu je verovatno podjednako neprijatno kao i meni. „Da. Bilo je divno“, kažem. „I pretpostavljam da vam je Kirbi rekla za našu ideju za ovaj vikend? Put u Čikago?“ „Da. Da, naravno da jeste“, Art galami. „Da upozna tvoje roditelje, pretpostavljam?“ „Da“, kažem.


„I... kako bismo nazvali tog momka? Žao mi je, ali nikada baš nisam mnogo o njemu razmišljao sve do... nedavno.“ „Znam, Arte. Terminologija jeste... nezgodna. Ni ja stvarno ne znam kako da ga zovem. Njen biološki otac? Njen rođeni tata? Možda bi trebalo samo da se držimo imena. To bilo lakše za sve.“ „Dobra ideja“, kaže on. „Sviđa mi se... Kako se on uopšte zove?“ „Konrad Najt“, kažem, osećajući nervozu u stomaku, a ono što nameravam da uradim postaje sve stvarnije i jasnije. „Dakle, plan je da pokušamo da ga posetimo.“ „Pa, moja supruga i ja smo malo zabrinuti zbog svega ovoga... ali mi samo želimo ono što je najbolje za Kirbi i zaista želimo da je podržimo. I veoma nam je drago što nam je Kirbi rekla za ovo putovanje, a ne da je samo otišla kao što je to bio slučaj sa Njujorkom.“ Cereka se dok u pozadini čujem Kirbi kako kaže nešto kratko i oštro. Onda mi šalje poruku u kojoj piše: Izvini. Pravi je davež. „Ali dobro, s tim smo završili“, kaže Art. „Razumemo zašto je to uradila – i uvek smo je podržavali u nameri da te pronađe ako je to ono što želi. Tako smo srećni zbog nje. I zbog tebe. Zbog obe.“ „Hvala“, kažem. „Gospode bože! Moja supruga i ja imamo sreće što si postala tako briljantna dama. Opa“, rekao je i to propratio dugim zviždukom. „Producent. Opa!“ „Pa, hvala, Arte“, kažem. Iz nekog razloga, razgovor sa njim deluje mi nadrealnije od trenutka kada sam upoznala Kirbi, možda zato što je moja veza sa njim, mada značajna, potpuno slučajna. Ostala sam trudna i rodila bebu; oni su hteli bebu; agencija nas je povezala; i to je to. „Stvarno. Kakvo neverovatno dostignuće“, kaže on. I jasno mi je da to i misli – i da je zaista fin čovek, ali ipak želim da promeni temu. Međutim, nisam te sreće. „Kirbi je tako ponosna na tebe“, kaže on. „A i treba da bude. To je stvarno sjajna stvar – produkcija serije i život u Njujorku. Velika jabuka. Čoveče. Moja supruga i ja smo jednom bili.“ On ponovo zazviždi. „To mesto je zadivljujuće. Sjajno smo se proveli i ne znam kako ti to uspevaš...


Čekaj. Sačekaj sekundu... hoćeš, Merijen? Izvini...“ Kažem da, trudeći se da čujem razmenu šaputanja, verovatno neke primedbe od Kirbi. Kada se ponovo javi, Art je za nijansu blaži. „U svakom slučaju, evo moje žene. Jedva čeka da razgovara s tobom.“ Duboko udahnem, iščekujući, misleći kako je Art jedno, ali Kirbina majka nešto sasvim drugo. Srce mi jako kuca u iščekivanju njenog glasa, žene koja je podigla moju bebu. „Alo?“, kaže ona, a ja shvatam da je već detaljno analiziram, želeći u isto vreme i da mi se dopadne i da joj nađem neku manu. „Zdravo“, kažem, sigurna da zbunjujuća mešavina emocija koju osećam kod nje mora da je duplo veća. „Ovde Merijen.“ „Ovde Lin.“ „Drago mi je što smo se upoznale“, kažem, šablonski. „Preko telefona.“ „Da“, kaže ona. „I meni je drago što smo se upoznale.“ Naš razgovor naglo zastaje, a ja tražim prave reči, da joj kažem nešto što će je umiriti, da je uverim da sam odgovorna odrasla osoba, ali da ne pokušavam da zauzmem njeno mesto. „Zaista sam zahvalna što ste vi i Art dozvolili Kirbi da ide u Čikago“, napokon kažem. „Pa, ona ima osamnaest godina. Ne moramo ništa da joj dozvolimo da radi“, ona kaže, sa primesom nepristojnosti koja me iznenađuje; pitam se zašto sam očekivala da bude ponizna. „Ali nema na čemu. Mi joj pružamo podršku. A podržavamo i vas.“ Lepe reči, ali usiljene, i jasno mi je da samo želi tako da misli. Osećaj koji imam iznenada izgleda poznato i trudim se da ga odredim, shvativši da sa javlja tokom mojih povremenih razgovora sa Piterovom bivšom suprugom. Ona želi da me njen sin voli – ali ne previše. I naravno, uvek moram da budem svesna svoje uloge, granice. Čak i ako se udam za njegovog oca, ja nikada neću biti njegova majka. Baš kao što nikada neću biti Kirbina. „Hvala vam“, kažem, vodeći računa da ne stvorim neprilike. „Stvarno je divno upoznati vašu ćerku.“


Vašu ćerku, ponavljam u glavi, a imam osećaj da Lin takođe ponavlja te reči, jer primećujem da je malo blaža kada kaže: „Bili ste veoma fini prema njoj. Hvala.“ „Naravno“, kažem. „Znači, ovog vikenda?“, kaže ona. „Art i ja smo uzbuđeni zbog Kirbi. Samo bismo voleli da ne propušta maturu.“ Još jedna poruka stiže od Kirbi u kojoj kaže: Bože. Vidiš s kim ja imam posla? „Matursko veče može da bude precenjeno“, odgovaram, znajući istog momenta da to nije trebalo da kažem. Bez sumnje, nastaje još jedan trenutak ledene tišine, a onda: „Za Arta i mene to jednostavno nema nikakvog smisla. Zašto bi propustila tako posebno, posebno veče kada je već napravila planove i ima haljinu i sve.“ Misleći na Belindinu haljinu, duboko udahnem, tražeći način da promenim temu. Lin nastavlja: „Ali to je Kirbi. Ona sve radi po svom. Bukvalno.“ Baš kao Konrad, pomislim, i srce mi ponovo zatreperi. „I tako ćemo Art i ja njoj to da prepustimo. Da li će da propusti maturu. To je do nje. Ona zna šta mi mislimo. A sada znate i vi.“ „Dobro“, kažem, birajući reči što pažljivije mogu. „I ma šta da odluči... Želim samo da znate da možete računati na mene kao na odgovornu pratilju. Ja nisam njen roditelj... Nisam roditelj uopšte“, kažem uz nervozan smeh. „Ali ću dati sve od sebe za Kirbi. Za vašu ćerku.“ Narednog jutra Piter me zove i poziva na ručak. Prihvatam zato što je, na kraju krajeva, moj šef, a moja serija je, što je najvažnije, u opasnosti. On predlaže Akvavit, a ja prigovaram jer nisam raspoložena za ekskluzivni restoran, posebno ne onaj koji na meniju ima haringu, gravlaks22 i tart od srnetine. „Dobro. Ti biraj“, kaže on. „Burgerski raj“, kažem, namerno izabravši fluorescentno osvetljeno mesto koji pruža ugostiteljske usluge turistima i radnicima iz centra grada


– dve stvari protiv kojih je Piter kategorično protiv. „Burgerski raj? Stvarno?“, kaže kao što sam i predvidela. I preko telefona mogu da vidim kako pravi grimasu. „Da“, kažem. „Zar to nije trgovinski lanac?“, kaže, kao da je to neka ružna reč. „Jeste“, kažem. „Sa najboljim sendvičima sa tunjevinom u gradu. Hajde da idemo u onaj na Pedeset četvrtoj i Medisonu. Pola dva.“ Nekoliko sati kasnije sedimo jedno preko puta drugog u separeu od plave plastike kakav Piter godinama nije video. „Burgerski raj, a?“, kaže on, sedajući u naš separe za dvoje, prebacujući kravatu preko ramena i odvijajući svoju papirnu salvetu. „Stvarno si besna na mene.“ „Spusti se na zemlju“, kažem. „O – a ti nisi snob po pitanju hrane? Ma da. Sve ti verujem“, kaže on. „Nisam“, kažem, misleći na Kirbi i njene roditelje, odlučna da se distanciram od nemilosrdno oholog mišljenja koje Menhetn ima o sebi. „Uopšte nisam snob.“ Piter se naginje prema meni i kaže: „Jedan sendvič sa tunjevinom te ne vadi.“ Namigne mi, izgledajući ludački sjajno, baš kada stigne naša konobarica, otvori svoj notes i pita da li smo spremni. „Dama želi sendvič od tunjevine“, kaže Piter, zabavljajući se više nego ikada. „Sa svim dodacima.“ „Običan“, ubacujem se. „Htela bih običan. Na belom tostu.“ „O. Ti, ti jednostavno stvorenje“, šapuće mi, a onda ponovo pogleda u našu sumornu konobaricu. „A ja ću jedan od vaših rajskih burgera.“ „Sa sirom?“ „Naravno. Čedar. I slaninom.“ „Pomfrit?“ „Zašto da ne.“ „Nešto za piće?“


„Samo vodu“, odmah kažemo. „Iz česme za mene. Flaširanu za njega“, kažem i trijumfalno mu se zlobno nasmešim pošto ne protestuje. „Mineralnu, molim“, kaže on. „Da li imate „perije“?“ Ona klima glavom, pita da li je to sve, onda se okreće na petama i odlazi. „U redu. U čemu je štos s ovim mestom?“, kaže, pogledavši po restoranu. Sležem ramenima. Jer istina je da stvarno ne znam šta pokušavam da dokažem osim da ukažem na to da je licemeran i kritičan – u svemu. Od mesta gde se prodaju burgeri do tajnih usvajanja. „Dakle. Reci ti meni. Kakav je status moje serije? Pretpostavljam da smo zato ovde.“ „Da“, kaže, smešeći se. „Razrešili smo Anđelu njenog ugovora, ali sam spasao tvoju seriju. I dalje je u osam, ali možete da zadržite četvrtak i budžet vam je smanjen za samo deset odsto.“ Klimam glavom i zauzvrat mu se nasmešim najmanje što mogu, priznajući da je moglo biti mnogo gore. „Nema na čemu“, kaže on. „Hvala ti“, kažem, pitajući se zašto nisam srećnija. „Spasli smo te za dlaku – bez Anđele. Ali ćete zaista morati da radite mnogo bolje nego što se očekuje – barem u ovih prvih nekoliko epizoda.“ „Hoćemo“, kažem. „Imate rešenje za priču?“ „Da. Biće novi slučaj Meklin“, kažem, pozivajući se na Meklina Stivensona i smrt njegovog lika nakon što je napustio M*A*S*H. Piter se smeši, shvatajući šta sam htela da kažem, a ja citiram Radara iz jedne od mojih prvih omiljenih serija: „’Avion Henrija Blejka oboren je iznad Japanskog mora... Kovitlao se... Nije bilo preživelih.’“ „I to je jedan od mnogih razloga zašto te volim“, kaže on, smejući se. „Mada moram da te upozorim da se oglašivačima možda neće dopasti njena nasilna smrt.“ „Reci im da sam odlična za završetke“, kažem.


On odmahuje glavom kao da je očaran mojom aluzijom. „Nedostaješ mi, Šampione. Spreman sam da opet budemo mi.“ „Na koje mi se to odnosi?“, pitam. „Mi kao moćni par u večito nerešenoj situaciji u finim restoranima širom Menhetna?“ „Ne zaboravi Bruklin“, kaže on. „Znaš kako volim restoran Peter Luger.“ Zurim u njega, odbijajući da se nasmejem. Obazire se okolo, naviknut da okolni gosti tačno znaju ko je on, a onda me zavodnički pogleda. „Šta?“, kažem. On odmahuje glavom, onda se naginje preko stola i zgrabi me za zglobove obe šake, čvrsto ih drži u rukama. „Mi u krevetu. Mom. Tvom. Finim hotelima ili Super osmicama23. Biraj.“ Osećam nalet privlačnosti i trudim se da mu se oduprem. Povlačim se, ali me on drži još čvršće – zbog čega je privlačnost samo još jača. Mrzim koliko to volim. „Stani“, kažem, pretvarajući se da to i mislim. Čeka trenutak pre nego što me pusti, ali ne skidamo pogled jedno s drugog. „Hajde sada sa mnom kući“, kaže. „Moram da vodim ljubav s tobom.“ „Da bi dokazao da je tako?“, kažem. „Znaš da jeste.“ Vrtim glavom. „Moram da ubijem jedan lik“, kažem. „I da se spakujem za put.“ On diže obrve i kaže: „Kuda ćeš?“ „U Čikago. Idem u petak.“ „Poseta kući?“, pita. „Ali tvoja mama tek što je bila ovde.“ „Idem da vidim Konrada“, kažem. „Sa Kirbi.“ Piter mi upućuje osmeh koji bi me istopio da sam išta manje uplašena, a celo lice mu se ozari od iznenađenja i odobravanja. „Baš dobro“, kaže on tek sa tračkom nadmenosti. Tako malim da ne mogu da mu zamerim –


osim ako nisam spremna da ga krivim za sve – za njegovu karijeru, inteligenciju, neverovatno dobar izgled. „Hoćeš o tome da razgovaramo?“ „Ne.“ „A o nama? Možemo li da razgovaramo o nama?“ „Možemo da razgovaramo o nama kada se vratim“, kažem, znajući da nikako ne mogu da razmišljam o našoj vezi pre Čikaga. „Znači razgovaraćemo. A onda ćemo da vodimo ljubav?“, pita Piter, sklanjajući mi pramen kose s lica, iza uha. „Videćemo“, kažem, nadajući se da ne može da vidi kako sam se naježila i znajući da ima otprilike onoliko šanse da odbijem Pitera koliko i da se Konrad pomiri s onim što sam mu uradila.


23

Kirbi

P

etak je veče, nedelju dana pre mature, a ja još nisam rekla Filipu da ne idemo. Razmenili smo teskstualne i govorne poruke, pa čak i niz duhovitosti na njegovom Fejsbuk zidu, ali nismo imali priliku da stvarno razgovaramo otkako sam donela odluku. I tako, kada sam konačno uspela da ga dobijem telefonom, laknulo mi je i uzbuđena sam što njegov glas čujem uživo. „Šta radiš?“, pitam, uspravljajući se i obgrlivši kolena. Tiho mi kaže da razgleda u knjižari Left benk buks. „Da li uvek petkom uveče ideš u knjižare?“, kažem, misleći iskreno, ali zabrinuta da zvučim kao Belinda, koja se ruga svemu što ima veze sa dobrovoljnim obrazovanjem. „Mislio sam da je večeras ovde potpisivanje knjiga. Autor kog volim“, kaže. „Ali sam se zeznuo za datum. To je sledećeg petka... I tako samo visim ovde i čitam neke stvari. Hoćeš da dođeš?“ „Da“, kažem, bez oklevanja. „Volela bih da ti se pridružim. Da li si na Central vest endu?“ „Aha“, kaže on. „Na Euklidovoj aveniji. Požuri.“ „Zašto?“, pitam, pitajući se da li se radnja uskoro zatvara ili treba još negde večeras da ide. „Zašto? Ne znam... Zato što mi nekako nedostaješ.“ „O“, kažem, cereći se. „Pa, i ti meni nekako nedostaješ.“


Oduševljeno ponavljajući u mislima naš razgovor, prekidam vezu i jurim kroz vrata, uspevajući da izbegnem roditelje, zajedno sa novom navalom pitanja o tome kako sam uopšte mogla da odlučim da propustim matursko veče. O, ne znam, narode, možda zato što je susret troje krvnih srodnika malčice značajniji od gledanja gomile idiota, uključujući jednog u ukradenoj haljini, koji se vrte ukrug na Kišinu muziku. Central vest end je samo desetak kilometara udaljen od mog kraja na Sent Luis hilsu, što predstavlja kratku vožnju sada kada je saobraćajni špic gotovo prošao, ali imam osećaj kao da sam u nekom drugom svetu i jednostavno sam opuštenija kako se približavam malom pasažu modernih butika i restorana. Pronalazim prazno parking-mesto odmah ispred knjižare i uredno paralelno parkiram oronulu hondu akord koju vozimo Šarlota i ja, i kroz otvorena vrata odmah spazim Filipa. Sedi prekrštenih nogu na podu i mazi sivu dugodlaku mačku, sa gomilom knjiga pored sebe. Izlazim iz kola, on me gleda široko osmehnut. „Hej!“, kaže. „Dugo se nismo videli.“ „Zdravo“, kažem, ulazim u prodavnicu i sedam na pod pored njega, dok me mačka, previše zadovoljna, čak i ne pogleda. „Kirbi, upoznaj Spajka, najučeniju mačku na svetu. Spajk, ovo je Kirbi“, kaže Filip. „Naj...“ Gleda me, u potrazi za rečima. „Pa, Spajk, recimo samo da sam daleko od najučenije devojke na svetu“, priznajem. „Da, ali je daleko pametnija nego što pokazuje“, Filip šapuće u blizini Spajkovog slobodnog uha, onog koje ne češe temeljno. „A uz to je i audiofil. Najbolji muzički ukus koji sam ikada video. I to je činjenica.“ Smejem se, dopada mi se ovaj kompliment, a onda primetim da nosi teget majicu na kojoj piše, velikim slovima: vili, emilu, merl i lejsi džej. „Sviđa mi se tvoja majica“, kažem. „Voliš kantri muziku?“, pita. Smejem se i kažem: „Hm, nipošto, ali cenim njen uticaj na druge žanrove. I moram da odam priznanje Merlu.“


„O, da. Spajk se slaže. Uživa uz zvuke Okie from Muskogee kao svi drugi, ali mu je ukus generalno eklektičan. Kao tvoj.“ Spajk prede, pada još više na leđa, sa raširenim zadnjim nogama. Smešim se i mrmljam pohvale Spajku. Nešto u stilu da je jedna fina maca. „Da. Dobar je... Da li si ikada upoznala Kapetana Nema ili Džamejku? Spajkove prethodnike?“ Odmahujem glavom, pitajući se kako praktično sve što izađe iz njegovih usta može da bude tako šarmantno. „Bili su kul, takođe. Kapetan Nemo je bio prvi. Spasli su ga, skoro da se udavio... Otuda ime. I Džamejka je dobila ime po Džamejki Kinkejd. Dve Džamejke zapravo su se srele kada je bila ovde na potpisivanju...“ Klimam glavom, zaključujući da je Džamejka Kinkejd pisac, pitajući se da li je neka poznata za koju je trebalo da čujem, i kažem sebi da zapamtim da je kasnije potražim kao što sam uradila sa Edit Vorton nakon mog putovanja u Njujork. Takođe kažem sebi da išla na koledž ili ne, stvarno moram više da čitam, pogotovo ako ću se družiti sa ovako pametnim ljudima. „Da, Nims i Džamejka su bili kul, ali mi se Spajk više sviđa. On je hrabar, otporan mačak. On zna šta želi i ne plaši se da ti to pokaže“, kaže Filip baš kada se Spajk obrće i ustaje uz veoma dugo, uvrnuto, višesložno mjaukanje. „Vidiš šta mislim?“, kaže Filip, smešeći se. Smejem se i kažem: „Aha. Vidim šta misliš.“ Filip i ja se hitro ali značajno pogledamo, a kroz kožu mi prolaze trnci i toplota. „Spajk se jednom našao u nevolji“, kaže Filip. „Zar ne, druže Spajki?“ „Šta je uradio?“, kažem, cereći se. Filip tiše priča. „Pokušao je da ukrade krznenu dečju knjigu. Ukrao ju je pravo sa polica i sakrio je u zadnju sobu. Imao je neprilike sa vlasnikom.“ Moj osmeh malo bledi, jer mislim na Belindu, pitajući se da li Filip zna


šta se desilo. Da li se možda Belinda poverila Džejku? Da li možda zna za priču i misli da sam napeta kao i Belinda? Nema šanse, mislim. A opet, njegova šala o Spajku. Jednostavno ne vidim da bi krađu shvatio olako. Razapeta sam između želje da mu poverim ceo slučaj i osećaja lojalnosti, ali odlučim da ne kažem ništa, baš kao što nisam ni Šarloti. Filip mora da je pročitao izraz mog lica, jer se uspravio, obrisao ruke o farmerke, dok su mačje dlake letele po vazduhu, i rekao: „Šta je bilo?“, pre nego što je kinuo tri puta. Ignorišem pitanje i kažem: „Nazdravlje. Jesi li alergičan?“ On klima glavom. „Aha. Ali je vredelo.“ Smejem se, ponovo misleći na Belindu. Pitajući se da li je ona vredna toga. „Htela sam s tobom o nečemu da razgovaram“, kažem, pokušavajući da ubedim sebe da je Merijen u pravu. Osim bacanja novca na odelo (za koje se nadam da i dalje može da otkaže), nijednog momka nije briga da li će propustiti matursko veče. „Možemo li nekud da odemo? Da razgovaramo?“ „Naravno“, kaže on. „Jesi li gladna? Da uzmemo picu u Piju?“ Vrtim glavom i kažem: „Nisam gladna. Možemo li samo malo da se prošetamo? Tako je lepa noć. Mislim, osim ako ti nisi gladan?“ „Ne, nisam. Voleo bih da prošetam“, kaže on, značajno me pogledavši pre nego što je mahnuo momku na kasi, pozdravio Spajka i izveo me kroz otvorena vrata nazad na Euklidovu aveniju. Samo što se nije smrklo, oboje ćutimo, idući uz miran blok sa drvoredom, dok konačno ne kažem: „Pa, o maturi... Moraću da odustanem...“ „Stvarno?“ On zastane i pogleda u mene, razočaran. Klimam glavom. „Žao mi je. Želela sam da idem, ali... Ne mogu.“ „U redu je“, kaže on. „Samo mi, molim te, reci da li sam odbačen zbog nekog kul momka iz Djuborga?“ „Ne!“, kažem, misleći na drugu reč sa standardizovanog testa za prijem na koledž. „To je ionako oksimoron.“


On se osmehuje i nastavljamo da šetamo. „Nije da ne želim da idem. Samo... Belinda i ja smo u prilično velikoj svađi. I mislim da bi bilo nezgodno da idem pre nego što se... razreši.“ „Pa, možda će biti do tada?“, kaže. „Mislim da neće.“ „Dobro“, kaže. „Pa, jesi li sigurna da ne želiš da ideš sama? Nas dvoje bez Džejka i Belinde?“ Vrtim glavom i kažem: „Vidi, stvar je u tome... ona je zaista moja jedina dobra drugarica u školi.“ Pomno pratim njegovu reakciju, pokušavajući da utvrdim da li sam u njegovim očima izgubila poene, ali on izgleda ni najmanje ne mari zbog ovog priznanja. „Ja sam, kao, nekako usamljenik.“ On klima glavom, nimalo zabrinut i iznenađen. „Zato mislim da bih radije da preskočim celu stvar“, kažem. „Kao prvo, nikada nisam ni bila neki tip za matursko veče.“ „Jasno mi je“, kaže, nasmejan. „Da. Belinda me je nekako na to nagovorila. A ja sam pristala jer... dobro, svidela mi se ideja da sva doterana idem negde sa tobom.“ „Auu. Stvarno?“, kaže on. „Ne teraj me da crvenim.“ „Ti? Da crveniš?“, kažem. „Šta, misliš da Azijati ne mogu da pocrvene?“, kaže on kroz smeh. „Nisam to mislila“, kažem i osećam da i sama crvenim. „Samo ne izgledaš kao tip koji može da se zbuni.“ „Kladim se da bi mogla da me nateraš da pocrvenim“, kaže, kao da me izaziva. „Dobro“, kažem, a znojim se i ubrzano dišem zbog našeg flertovanja. „Sviđaju mi se tvoje oči.“ „Hvala.“ „Koje su boje, uopšte?“ „Svetlosmeđe.“ „Mislila sam da su boje topaza.“


Stidljivo se osmehne, a onda pogleda u zemlju. „I volim tvoj osmeh“, kažem gledajući kako postaje sve širi. „I mislim da bi stvarno bilo lepo da sa tobom idem na maturu.“ „Okej. Mislim da sam sada pocrveneo. Možeš da prestaneš.“ Pogledam ga, i stvarno, na njegovim glatkim, zlatnim obrazima vidi se rozikasta nijansa. „Ali ne mogu da idem. Zbog Belinde. A ionako moram da idem u Čikago. Idem da upoznam Merijenine roditelje. I mog tatu. Ne mog pravog tatu, naravno – već... onog drugog“, kažem, nervozno gutajući. „Sve se nekako iznenada desilo. I Merijen je slobodna ovog vikenda...“ „Vidi. Kapiram, Kirbi. Potpuno razumem“, kaže dok nam se ruke ljuljaju jedna pored druge. Onda se okrznu, naizgled kao da je to bila njegova namera i sekund kasnije, moja ruka je ušuškana u njegovoj, lepo smeštena. „Stvarno sam uzbuđen zbog tebe – i jedva čekam sve da čujem kada se vratiš.“ „Da. Stvarno je uzbudljivo“, kažem, mada u ovom trenutku mogu da se usredsredim samo na to da se zvanično držim za ruke sa jedinim dečkom na svetu koji mi se ikada dopadao. Zatim, kao da već ne umirem, Filip se naglo zaustavlja, tačno ispred fontane na Merilend plazi, okreće se ka meni i levom rukom hvata moju desnu ruku. Privlači me k sebi tako da su nam tela razdvojena samo nekoliko centimetara, ali dovoljno blizu da shvatam da je i on ludački nervozan kao i ja. A onda, konačno se dešava. On se naginje, lica nam se sudaraju. On se osmehuje, menja ugao i pokušava ponovo. Ovog puta uspeva. Poljubac je sladak i spor i u utrobi mi se dešava nešto što me tera da razmišljam o Šarloti i meni kako u mikrotalasnoj grejemo čokladne kocke iz Merba, kako spolja ostaju čvrste, a u sredini rastopljene. Nekoliko sekundi kasnije razdvajamo se, nervozno gledajući okolo da nas neko nije video, a onda nastavljamo da hodamo, kao da se nije upravo desilo nešto što je zaljuljalo zemlju. „Pričaj mi o tim tvojim bubnjevima“, kaže on. „Šta?“, kažem, jer sam pazila da ne pomenem sviranje bubnjeva. Zapanjila bih se da je i on jedna od onih budala koje misle da su sve


bubnjarke nekako čudne, ali za svaki slučaj, još ništa nisam rekla. „Video sam sliku bubnjeva na tvojoj Fejsbuk stranici. Jesu tvoji?“ „Da“, kažem. „To je kul“, kaže on, i vidim da to i misli. Smešim se i počinjem da pričam o bubnjevima, sve srećnija iz časa u čas. Postavlja mi mnogo pitanja, kao da je stvarno zainteresovan za tu temu – i mene. „Ozbiljno“, kaže on. „To je, kao, najbolja stvar koju sam ikada čuo o bilo kojoj devojci. Ikada.“ „Hvala ti“, kažem. I osećam da sam ozarena dok nastavljamo da razgovaramo, skrećemo desno, pa levo, pa opet desno, vijugajući kroz Central vest end.


24

Merijen

V

eče je uoči mog puta i Klodija i Džes su došle da mi pomognu da se spakujem i uopšte, da mi ponude moralnu podršku – ili, kako Džes voli da kaže, „nemoralnu“ podršku. Ona je u jednom od svojih posebno bahatih, mahnito veselih raspoloženja, koje dodatno podstiču votka i red bul koje pije, ali i prethodna poseta dermatologu. Što kaže Klodija, botoks i fileri kao da uvek poboljšavaju i njenu ličnost. „Ovo je božanstveno! Kada si je uzela?“, Džes pita, izvlačeći iz mog ormara štrikanu Šanelovu džemper-haljinu sa pletenicama. Ona spontano skida farmerke i belu majicu i proba je. Trgnem se – jer je istovremeno žalosno prekratka i preširoka na njenom dugom, neverovatno sićušnom telu. „Skidaj to smesta“, kažem. „Više bih volela da mi kažeš da sam niska i debela umesto što mi ilustruješ svoje mišljenje.“ Džes odmahuje glavom, kao da je to besmisleno, ali vidim da haljinu steže u struku i kradom baca pogled u ogledalo ne bi li utvrdila kako bi mogla da izgleda jedan ili dva broja manja. „Usredsredi se“, kaže joj Klodija, dva puta pucnuvši prstima. To je uzgredan prekor, ali mi je jasno da je Džes malo nervira, jer želi ozbiljno da se posveti emocionalnoj suštini ovog što mi predstoji. „Ja jesam usredsređena“, kaže Džes, sada samo u farmerkama i grudnjaku sa printom leoparda. Naginje se, proučavajući sadržaj mog kofera, a onda kaže, kao da nisam u sobi: „I stvarno mislim da bi trebalo


da ponese neko malo lepše rublje, zar ne?“ Klodija baci pogled na gomilicu savršeno pristojnih gaćica od belog pamuka i kaže: „Džes. Njen veš je dobar.“ „Mislim da bi trebalo da ima nešto više od dobrog.“ Džes pokušava da napravi grimasu, ali joj zamrznuto čelo to ne dozvoljava. „A zbog čega?“, pitam, iako znam na šta cilja. „U slučaju da se ti i Konrad... sprijateljite... ponovo.“ „Džes!“, kaže Klodija, zapanjena koliko i ja. „Šta?“, pita Džes. „Moguće je da će, znaš, ponovo planuti ona stara iskra.“ „Iskra koja je uništila moj život?“, pitam. „Iskra koja je stvorila nov život“, kaže Džes, iznenadna mudrica. Klimam glavom, kao da joj to odobravam, tiho priznajući da nikada stvarno ne mogu da zažalim zbog onoga što se desilo, pogotovo sada kada sam upoznala Kirbi. Džes nastavlja: „Osim toga, zar ti majka nije uvek govorila da ne smeju da te zateknu ni u čemu drugom osim u najboljem donjem vešu?“ „Da“, kažem. „U slučaju požara.“ „Tačno“, kaže Džes, upirući prstom u mene. „Bože“, kažem. „Da li ti ozbiljno zamišljaš da ovaj vikend može biti romantičan?“ „Da“, kaže Džes. „Ja svaki vikend zamišljam kao romantičan.“ Kažem joj da je uvrnuta, a Klodija je podseća da već imam dečka. „Oni su privremeno razdvojeni“, kaže Džes. „Čuvene poslednje reči. Sećate se Rosa i Kloi iz foto-kopirnice?“, kažem, uvek srećna kada mogu da se pozovem na neku televizijsku seriju. „Pih“, kaže Džes. „Samo Ros, beskičmenjak, dosadnjaković, izmišljen lik, može da bude toliko glup da prizna prolaznu vezu koja se dogodila dok je bio privremeno razdvojen.“ Klodija je značajno pogleda, očigledno misleći na sopstvenu kratku aferu tokom njenog raskida sa Benom. „Ili tvoja najbolja prijateljica?


Mogu li da te podsetim na Ričarda?“ Džes se smeje. „U pravu si. Ti i Ros. To su dve budale.“ „Dobro, vidi“, kažem, dodajući svoj najprijatniji donji deo pidžame i prastaru majicu s Mičigena u kofer i zatvarajući ga. „Ni sa kim neću da se ljubim ovog vikenda. Prekinula ja sa Piterom ili ne.“ Džes izgleda razočarano, onda se nakašljava i kaže: „Okej. Pa, šta misliš kako će biti? Kada ga opet budeš videla? Šta ćeš da mu kažeš?“ „Nemam pojma“, kažem. „Misliš li da bi prvo trebalo da ga pozoveš – da ga na neki način upozoriš pre nego što mu samo pokucaš na vrata?“, pita Klodija. „Mislite li da bi trebalo?“, pitam, kao da mi prilično očigledno pitanje nikada nije palo na pamet. „Ne znam – ti mi reci. Da li bi ti bilo draže da te je Kirbi pozvala pre nego što se pojavila?“, pita Klodija. Pokušavajući da opravdam svoju odluku, kažem joj da nisam sigurna da to mnogo menja stvar; možda bih se tako samo unervozila. „Mislim da se samo nadaš da neće biti kod kuće“, kaže Džes. „Klasično izbegavanje konflikta. Mogla bi da dobiješ na vremenu, još jednu deceniju. Ili dve.“ Čim je izgovorila te reči, shvatam da je u pravu. Upustila sam se u veliku igru za Kirbino dobro, ali gotovo poslednja stvar na svetu koju želim da uradim, uključujući i rasprave o brojnim porodičnim obmanama sa ocem, jeste da ponovo vidim Konrada Najta. U stvari, od same pomisli na to pripadne mi muka, pa pitam prijateljice da li misle da je stvarno potrebno da budem sa Kirbi kada pokuca na svoja druga vrata. „Je l’ se ti to zajebavaš?“, kaže Džes, oklembesivši dramatično vilicu kao da time hoće da nadoknadi svoju nesposobnost da napravi bilo koji drugi izraz lica. Čak se i Klodija slaže, odlučno odmahujući glavom. „Merijen, ne. Ne možeš to da uradiš Kirbi. A sigurno da to ne možeš da uradiš ni Konradu.“ „To je bio samo predlog.“ „Stvarno usran“, kaže Džes, dok Klodija klima u znak saglasnosti.


„Da. Moraš sa tim da se izboriš, devojko. Vreme je da odrasteš i da se ponašaš kao zrela osoba“, kaže Džes. „Vreme je.“ „Krajnje je vreme“, slaže se Klodija. „U redu. Dobro. Shvatila sam!“, kažem, nenaviknuta na teške kritike, jer su u našoj trojci one obično rezervisane za Džes. Duboko udahnem, pitajući se kako ću preživeti sledeća sedamdeset i dva sata – i znajući zasigurno samo jedno: to neće biti na isti način na koji sam pregurala proteklih osamnaest godina. Posle dvanaest sati i bolno ranog jutarnjeg leta, stojim na aerodromu O’Her i čekam svoj prtljag i oca, ko se prvi pojavi, što sam verovatno radila pedeset puta od kada sam otišla na koledž. Ali, naravno, ovog puta je potpuno drugačije, i dok gledam u metalni karusel sa obiljem prtljaga, poželim da sam iznajmila auto ili zamolila majku da dođe po mene. Ali ona je tvrdila da je tako najbolje – da otac i ja treba da provedemo neko vreme nasamo pre nego što se Kirbi pojavi i, po njenim rečima, da se „suočimo sa prošlošću“. Tata i ja još nismo razgovarali otkako je sve izašlo na videlo i dok gledam torbu kako mi se približava, pada mi na um da će, na neki način, ovo biti naš prvi zaista iskren trenutak za osamnaest godina – u čitavom našem odnosu kao odraslih osoba. Osim što sam nervozna, takođe sam uzbuđena zbog našeg novog početka i nadam se da i on isto misli. Nekoliko sekundi nakon što sam pokupila svoju torbu, okrenem se ka izlazu i vidim ga kako ide prema meni. Uvek je bio mršav, ali sada izgleda mršavije nego obično, umorno takođe, sa izrazom usredsređenosti i odlučnosti kakav ima zbog nespavanja i zabrinutosti oko velikog sudskog procesa. „Zdravo, tata“, kažem kad stigne na korak do mene. „Zdravo, dušo“, kaže on, a onda počne da me zasipa svojim uobičajenim pitanjima. Kakav je bio let? Samo jedna torba? Jesi li gladna? Dobar, da, ne, odgovaram na putu do njegovog automobila, a onda sama pokrećem neki neobavezni razgovor. Kako je posao? Je l’ planirano neko putovanje tokom leta? Napolju je baš toplo – dolazi leto, čak i u


Čikago. Kako minuti prolaze, napetost između nas raste, samo što to nije tipična napetost zbog nestrpljenja, već pre neko utešno iščekivanje. To je kao da oboje znamo svrhu ove posete i o čemu ćemo uskoro razgovarati, ali se nikome od nas ne žuri da započne priču. Čekali smo ovoliko dugo; ništa ne znači još nekoliko kilometara, još jedna vožnja do kuće. I tako, on nastavlja da vozi, a pesme na radiju menjaju raspoloženje u kolima do prihvatljive granice. Kada smo konačno izašli na Grin Bej roud, u blizini kuće, on se nakašljava i ja pomislim da će sigurno konačno početi. Nešto o tom letu. Nešto o mom izboru. Nešto o našem posetiocu iz Sent Luisa, koji stiže za samo nekoliko sati. Ali umesto toga on kaže: „Tvoja majka je sada u malom kulinarskom ludilu. Malo je preterala usled uzbuđenja, kao i obično. Šta kažeš da joj damo još malo vremena?... Mogli bismo da igramo igru pravca? Prošlo je dosta vremena...“ Pogledam ga, na trenutak zbunjena, a onda se setim prastare igre koju smo zajedno izmislili kad sam imala pet ili šest godina. Ušli bismo u auto, ja bih zatvorila oči i svaki put kada bi stigao do raskrsnice, on bi rekao „Levo, desno, pravo?“, a ja bih odabrala jedan od ta tri pravca, ponekad ih menjajući, a ponekad bih se držala stalno jednog pravca dok traje igra. Levo, desno, levo, pravo, ja bih zahtevala, na šta bi se on šalio i govorio da ćemo završiti u Gvatemali ili Saskačevanu – i svaki put bih zamišljala takvu destinaciju kao jednu od mogućnosti. Ili, još strašnije i uzbudljivije, da ćemo se potpuno izgubiti. Da ćemo se naći usred neke bestragije, zalutali bez hrane ili vode, na ekstremnim temperaturama. Naravno, znala sam da tako nešto ne može stvarno da se desi, da nikada nećemo otići dalje od Nejpervila ili nekog drugog zapadnog predgrađa; pa ipak, kad god bismo stigli do našeg ćorsokaka, a moj otac mi rekao da otvorim oči, ipak bi me preplavio talas začuđenosti ma koliko to bilo neko obično mesto do koga smo stigli zajedno, bilo da je to prodavnica automobila, optika, neki nepoznati prilazni put. Uvek je bilo urnebesno zbog slučajnosti, pogotovo kada bismo nastavili sa šalom i stvarno ušli da kupimo trešnja-crveni audi kabriolet ili da se pregledamo radi naočara, ili čak, jednom, pokucali na


nečija vrata, praveći se da smo izgubili štene. Kada sam bila malo starija i zapravo znala da se snalazim po gradu, virila bih dok bi se tata pretvarao da ne zna da virim, i gle čuda, završili bismo u poslastičarnici ili tržnom centru ili jednom od naših omiljenih parkova, oboje uzvikujući da smo tog dana imali sreće. Pade mi na pamet sada da se ti trenuci ne razlikuju mnogo od ovoga što se danas događa u kolima – oboje se pretvaramo, ali opet znamo da onaj drugi to zna. Zato kažem: „Volela bih da igram“, i onda odmah pritisnem čelo na moj prozor. „Kaži kad si spreman.“ „Zatvorila si oči?“ „Da“, lažem. „U redu. Kreći“, kaže on kada se sledeći put zaustavljamo. „Levo, desno ili pravo?“ „Pravo“, kažem, pokušavajući da mu pročitam misli, ustanovim kuda bi to želeo da ide, i onda zaključujem da će Gilsonov park biti naša konačna destinacija. „Definitivno pravo.“ Nastavljam da ga usmeravam od istočnog Grin Beja do Šeridana, poznate deonice puta koja povezuje niz predgrađa na Severnoj obali, vijuga duž jezera sa pogledom na predivne kuće, luke i uske doline, klasične scenografije iz filmova Džona Hjuza. „Pravo“, nastavljam sa instrukcijama dok se vozimo ka jugu, pored decentne Vinetke i pospanog Kenlvorta dok ne stignemo do raskrsnice Lejk i Šeridan. „Levo“, kažem, a zatim ga brzo uputim desno na Aveniju Mičigen i onda kroz kapije parka na južnom ulazu. „Okej! Ćorsokak!“, veselo saopštava moj otac. „I nikada nećeš poverovati gde smo!“ Okrećem se od prozora, glumim šok. „Oooh! Gilsonov park! Ne mogu da verujem!“ On odmahuje glavom i smeje se, krenuvši prema parkingu blizu terena za softbol. „Lepo, lepo“, kaže on dok izlazimo iz auta.


„Šta god ti mislio.“ kažem dok iskosa razmenjujemo poglede. „Ništa nisam mogla da vidim. Mogli smo da završimo bilo gde.“ „Čak i u Saskačevanu“, kaže on. „Čak i u Saskačevanu“, kažem dok krivudamo putem ka luci za čamce. Sunčan je dan, topao, ali vetrovit, i stalno držim kosu da mi ne bi padala preko lica. U jednom trenutku, on zavlači ruku u džep, vadi gumicu i daje mi je. Vrtim glavom i kažem: „Slučajno si je imao kod sebe?“ „Imam i spajalicu, ako ti treba“, kaže, smešeći se. „A zihernadlu?“, pitam. „U kolima.“ „Dobro da znam.“ Stižemo do klupe blizu vode i sedamo, oboje ka sredini. Kažem mu da se sećam kada su mi noge visile. Kaže da zna nešto bolje; seća se kako me je gurao u kolicima kada sam bila beba. I to je to. Beba. Tema više ne može da se izbegne. Prva probijam led i kažem: „Pa, tata... Mama kaže da si hteo da je zadržim?“ Bez oklevanja, on kaže: „Drago mi je što si je rodila.“ Klimam glavom, shvatajući koliko smo slični – da se toliko dugo uzdržavamo da izbegavamo ovu temu, a onda progovorimo o najvažnijem delu problema. Takođe shvatam da nije odgovorio na pitanje. „Ali hteo si da je zadržim. Zar ne?“ „To je teško pitanje... Nisam želeo da je izgubim zauvek“, kaže. Nosi tamne avijatičarske naočare, ali ipak žmirka pored vode i oko očiju mu se pojavljuju bore, koje se produžavaju naniže prema ustima. „Ali vidi. Ispostavilo se da nismo.“ „Tata?“, kažem, okrećući se prema njemu. I moje su oči skrivene iza naočara. „Da, dušo?“ „Žao mi je što ti nisam rekla... Volela bih da jesam.“


„U redu je, dušo.“ „Bilo mi je toliko... neprijatno“, kažem i glas mi pukne. Ta reč nije dovoljno jaka da opiše ono što sam osećala. „Bila sam postiđena. I nisam htela da te izneverim. Imam trideset šest godina i sada shvatam da ta situacija... nije bila kraj sveta. Ali sa osamnaest, to nisam mogla da vidim... Jednostavno nisam mogla.“ „Dušo. Razumem. Uvek sam razumeo. Nikada nisam imao nimalo gore mišljenje o tebi... Voleo bih samo da sam tada mogao da budem uz tebe.“ „Nije bilo samo to“, kažem. „Nisam želela da te uznemirim. Ti toliko radiš – i uvek si mi sve pružao. A ja, kada je trebalo da se osamostalim i krenem svojim putem, pravim najveću grešku koju devojka može da napravi, i ja samo...“ „Ali, dušo – to je upravo to. To je bila greška. Ti nisi pokušala nikoga da povrediš. Možda si izneverila sebe, ali nisi izneverila mene.“ „To nije istina“, kažem. „Možda to sada kažeš, ali onda...“ „Merijen. Pogledaj me“, kaže on skidajući naočare. „Tvoja majka i ja smo uvek bili ponosni na tebe. Uvek.“ Klimam glavom, a onda prošapućem hvala. Sledi dug trenutak tišine, dok ne uzdahnem i onda kažem: „Ovo je zapravo mamina krivica.“ Nasmešim se, ali se njegov izraz lica ne menja. „I ona je uradila najbolje što je mogla“, kaže on, a ja ne mogu da ne budem dirnuta time što je brani. „Samo sam se šalila“, kažem. „Znam... Ali ja jesam dugo krivio nju. Duže nego što sam i bio toga svestan... Svaki put kada bismo videli bebu. Ili kada bi neki prijatelj dobio unuče... Želeo sam je“, kaže on. A onda uzima novčanik i vadi njenu sliku. Istu koju ja imam. Jedinu koju imam. „Ima tvoje lice“, kaže on. „Izgleda isto kao ti na slikama kada si se tek rodila.“ Klimam glavom. „Da li je i dalje tako?“, pita, trepćući. „Da li liči na tebe?“ „Da. Definitivno ima moje uši“, kažem, pritiskajući ih uz glavu. „I


tvoje. Baš ti hvala.“ On pokušava da se smeje, ali umesto toga čuje se zvuk gušenja, kao da jecaj jedva uspeva da pretvori u nešto drugo. „Videćeš“, kažem. „Jedva čekam da je upoznaš.“ „Znam“, kaže. „Jednostavno ne mogu da verujem da je odrasla... Ona je sada mlada žena.“ Klimam glavom. „Osećam se tako staro.“ „Nemaš ti pojma“, kaže, provlačeći prste kroz svoju srebrnu kosu. Odjednom osetim iznenadni bol, misleći kako će biti sve stariji, uznemirena što ga jednog dana više neće biti. Tako sam zahvalna što mu se ništa nije desilo pre današnjeg dana. „Znaš, jutros sam se brijao razmišljajući o ovoj slici bebe“, kaže, zureći ponovo u nju. „Kako je često gledam kada sam sâm... Brojim godine... pokušavajući da je zamislim, u bilo kom uzrastu. I mada ću je danas napokon upoznati, pomislio sam da je ta beba, ta devojčica, zauvek nestala.“ Klimam glavom, znajući na osnovu toga kako govori da ne samo da sanjari već stvara mnogo jasnije gledište. „A onda. Odjednom sam shvatio... da se to događa bez obzira na sve. Da se to desilo sa tobom. Moja beba je nestala. Moja mala devojčica je otišla.“ „Tata! Nisam otišla“, kažem. „Znam, znam. Ali na mnogo načina jesi“, kaže. „Naravno, viđamo te. Razgovaramo sa tobom. Znamo šta radiš i pratimo kako se tvoja prijateljstva, veze, karijera i život odvijaju. Ali u svakom smislu, praktično, ti više nisi naša.“ Pogleda nagore, kao što to radi u sudnici, kao da traži reči koje znam da će naći. „To je kao ovo“, kaže on. „Kirbi ima osamnaest, zar ne?“ „Da“, kažem, shvativši da je to prvi put da je izgovorio njeno ime. „I ona će uskoro otići od kuće. Otići će u svet da radi šta god želi da uradi. Ako Bog da, neki koristan i isplativ posao. I čak da smo sve te godine bili sa njom. Da si ti sve te godine bila sa njom... Ona bi te ipak


napustila... Zato, valjda pokušavam da kažem da život brzo prolazi. I sve brže. Ponekad izgubim predstavu o tome koje je godišnje doba – ili čak i godina. I zato moramo da iskoristimo sve što najbolje možemo. Naše izbore. Naše kratkotrajne zajedničke trenutke.“ Uzima vazduh, a onda polako izdiše. „Propustili smo mnogo dana i godina i sećanja sa njom. Ali možemo da je upoznamo sada. I možemo da je prigrlimo sada. I to ćemo i da uradimo.“ Brada mu podrhtava, zbog čega ponovo izgleda staro, ali uspeva da ne plače. „Bestraga“, kaže on, vrteći glavom. „Šta?“ „Imam gumicu za kosu i spajalice, ali ne i maramicu.“ Smejem se, a on se naginje i grli me jače i duže nego što se sećam da me je iko ikada grlio. „Idemo kući“, kaže. „Želim da upoznam moju unuku.“ Idemo pravo kući i zatičemo majku u kuhinji kako muti komplikovan fil. Iako često kuva po svojim receptima iz glave, danas su na radnoj površini otvorena dva kuvara. „Zdravo, dragi moji“, kaže ona, upućujući nam radoznali pogled. Gleda čas tatu, čas mene, pa opet tatu. Naravno da želi izveštaj, ali joj ni moj otac ni ja ne govorimo apsolutno ništa i, umesto toga, oboje komentarišemo njena predjela. „Sve izgleda primamljivo“, kaže tata. „I lepo“, kažem. Zahvaljuje nam sa velikim nestrpljenjem, a zatim kaže: „I? Kako je prošlo?“ „Kako je prošlo šta?“, kažem. „Da li ste razgovarali?“, pita. „Da“, kažem. „Da“, kaže tata kao moj odjek. „Jesmo.“ „I?“ „Prečešljali smo osamnaest godina laži“, kažem bezizražajno.


„Nije bilo laži u množini“, kaže ona, pokrivajući tanjir sa punjenim jajima providnom folijom i stavljajući ga u frižider. „Laž broj jedan“, kažem, onda je citiram: „’Neću reći tvom ocu.’“ „Laž broj dva“, moj otac kaže, pokazujući prstima. „’Ne možemo da kažemo Merijen da znaš.’“ Moja majka se pravi da nas ne čuje dok završava spremanje brusketa. Onda odvezuje kecelju, kači je na veliku gvozdenu kuku u špajzu, i veselo se okreće prema nama, otkrivajući svilenu haljinu jarke crvenonarandžaste boje sa zlatnom dugmadi sa sidrom. U kompletu sa cipelama na štiklu od sedam i po centimetara izgleda divno, ali neprikladno – možda ne za samu priliku, ali koliko znam Kirbi, sigurno. Ipak, mislim da je danas važno da svi u potpunosti budemo ono što jesmo – prava, iskrena verzija onoga što smo mi, kao pojedinci i kao porodica. A to uključuje moju majku koja je preterala sa odevanjem i sa kuvanjem. „Dakle“, kaže mama žustro. „Odlučili ste da od mene napravite žrtvenog jarca.“ „Aha. Uglavnom“, kažem. „To je odličan rezime“, šali se tata, a onda joj prilazi i grli je oko struka. Nakašljava se, a izraz lica mu se menja u ozbiljan. „Merijen i ja smo veoma lepo razgovarali“, nastavlja tiho, kao da govori samo njoj, iako svi znamo da i ja mogu da ga čujem. „Dobar je to osećaj, zar ne?“, kaže moja mama. „Konačno smo složni i istomišljenici.“ U trenutku sam ispunjena osećajem topline i sreće – a onda pomislim na Konrada. Mora da mi je izraz zabrinutosti prešao preko lica jer otac kaže: „Šta nije u redu, dušo?“ Rešivši da danas nema mesta za prevare bilo koje vrste, sedam za kuhinjski sto, osećajući se nestabilno, i onda nateram sebe da odgovorim: „Razmišljala sam o Konradu.“ „O kome?“, pita tata. Ja ga pogledam, zbunjena, a onda još zapanjenija jer ispada da se nijednom nismo dotakli Konrada u Gilsonovom parku; niti je moja majka


uopšte govorila o njemu u Njujorku. „Kirbinom biološkom ocu“, kažem. „Sećaš ga se?“ „Ne baš“, moja mama kaže sležući ramenima. „Kao kroz maglu. Videli smo ga samo jednom.“ „Da. Baš ovde u kuhinji“, kažem, sećajući se dana kada sam uradila test za trudnoću. I dok počinje da mi se vrti u glavi, uhvatim oca kako gleda u majku odlučnim pogledom. „Šta?“, kažem. „Šta je to značilo?“ Mama odmahuje glavom. „Nema više tajni“, kažem. „Dobro“, kaže ona. „Videli smo ga još jedanput.“ „Kada?“, pitam, osećajući mučninu. „Gde?“ „O, ništa nije bilo. Samo smo naleteli na njega... negde. Mislim da je to bilo na maloj organskoj pijaci u Vinetki“, kaže mama, pogledavši oca. „Kod tezge s paradajzom.“ Pre nego što je moj otac uspeo da potvrdi da se seća Konrada ili tezge sa paradajzom, zahtevam da znam kada se sve ovo dogodilo. „Trebalo bi da je Kirbi imala oko šest“, kaže tata. „Pre će biti oko osam“, kaže mama. „Da li ste razgovarali sa njim?“ „Kratko“, kaže mama, kruto. „Rekli smo zdravo.“ „Dakle, prepoznali ste ga?“ „Ne odmah“, kaže ona. „Malo se popunio. I kosa mu je bila... drugačija.“ „Kako drugačija?“, pitam, a srce mi podrhtava. „Samo... drugačija“, kaže moja mama. „Možda kraća? Ne znam... Bilo je to pre deset godina.“ „Da li je razgovarao sa vama?“, pitam. „Mislim da je on zapravo prvi rekao zdravo. Onda smo mu mi odgovorili“, kaže tata. „To je bilo to. Nismo razgovarali. Bili smo učtivi, ali


nismo bili previše zainteresovani za njega, s obzirom na to kako se poneo u celoj... situaciji.“ „Šta?“, kažem, okrenuvši se prema mami i uputivši joj prekorni pogled. Majka se mršti, prihvatajući krivicu. „Mama? Hajde? Laž broj tri?“, kažem. Onda se okrenem tati i kažem: „Konrad nije znao da sam trudna.“ „Nije?“, otac izgleda zbunjeno. „Ne“, kažem. „Nikada mu nisam rekla. Nikada ga nisam čak ni videla posle testa za trudnoću. I to je bio moj izbor.“ „Tako je“, kaže mama. „To je bio tvoj izbor, Merijen. Zato nemoj da kriviš mene.“ „Znači, čekaj. Nikada nije znao?“, kaže tata, očigledno šokiran kao Piter i moji prijatelji. „Ne. I mama je u pravu – za to sam ja kriva. On nije uradio ništa loše“, kažem. Mama uzdiše i kaže: „U redu, dobro. Ali možemo li svi da se složimo da je to bilo pa prošlo?“ Vrtim glavom, odlučno. „Ne. Ne možemo sa tim da se složimo. I sigurno tako nešto nećemo reći Kirbi. Konrad je deo nje isto koliko i ja.“ Mama pravi grimasu. „Ja ne bih išla tako daleko.“ „Ne bi?“, kažem. „Znači, tebi pripadam više nego tati?“ „Oh, zaboga“, kaže mama, iznenada se odvaživši da bude ogorčena. „Poenta je u tome da si je ti nosila devet meseci i donela odgovornu odluku da je daš – dok taj dečko verovatno...“ „Konrad“, kažem. „Njegovo ime je Konrad.“ Duboko u sebi znam da ovo moje licemerstvo nema nikakvog smisla kada sam ja pokrenula čitav taj lanac laži. Ali ipak. Kirbi je sada uključena u celu situaciju. I mi ćemo pronaći Konrada. I ako ništa drugo, mislim da svi treba da prihvatimo da on ima ime i svoje mesto u ovoj priči. „Osim toga, nemamo pojma šta bi on uradio“, kažem, sećajući se razgovora s Piterom, shvatajući da sam sada na njegovoj strani u ovoj raspravi. „Ja mu nisam pružila tu priliku.“


„Pa, šta nameravaš da uradiš, Merijen? Da odeš i sada mu kažeš?“, ona pita, dižući ruke uvis. „Da“, kažem. „Sutra sa Kirbi.“ Majka gleda u mene široko otvorenih očiju. „Zar nije malo kasno za to?“ „Da li je za nju bilo prekasno da pronađe mene? Da li je kasno za vas da je upoznate?“, pitam. Otac odmahuje glavom, mada nisam sigurna da li odgovara na moje pitanje ili jednostavno usvaja celu situaciju. „Šta je još rekao? Kada ste ga videli tog dana? Osim zdravo?“, kažem, pitajući se da li se raspitivao o meni. „Ništa drugo“, kaže moja mama. Moj otac se trza kao da se koncentriše, a onda kaže: „Mislim da je rekao i ’Lep neki paradajz.’“ Da je rekao ma ko drugi, čula bih sarkazam, ali otac je samo hteo da bude što precizniji kada je reč o detaljima, što je jedan od mnogih razloga zbog kojih je tako neverovatno dobar advokat. „I to je bilo to?“, pitam. „To je bilo to“, kaže on tiho. Klimam glavom, a onda kažem roditeljima da na nekoliko minuta idem u svoju sobu pre nego što Kirbi stigne. Dok se okrećem ka stepeništu, zamišljam Konrada kod tezge sa paradajzom, sećajući se njegovih ruku, kako su izgledale i kako sam se osećala kada me je dodirivao, kako su bile tople na mojoj koži, pitajući se da li je nosio prsten na levoj onog dana kada su ga moji roditelji videli. Pitajući se da li će ga imati sutra.


25

Kirbi

P

reostalo je još oko šezdesetak kilometara na putu I-55 i oko devedeset minuta do kraja mog petosatnog putovanja koje je, do sada, proletelo. Samo sam se jednom zaustavila da napunim rezervoar i odem do toaleta. Takođe nisam zaboravila da zovem roditelje, uveravajući ih da sam apsolutno dobro, i da je vedar, sunčan dan sa vrlo malo saobraćaja. Otac me podseća da se držim desne trake, bez preticanja, da izbegavam velike kamione i da ne koristim telefon. „O. A tvoja majka kaže ne zaboraviš pitu od oraha. Istopiće se ako je ostaviš u kolima“, dodaje tata, misleći na pitu koju je napravila kao moj poklon domaćici, zajedno sa četiri lanene koktel salvete sa rukom vezenim slovom K. Zeznula je stvar prvi put u oba slučaja jer je na piti prepekla koru i odabrala satenski paralelni bod boje sleza za salvete koje je jednostavno „nisu ushitile“. I tako, kasno sinoć, zatekla sam je u kuhinji kako još peče, i šije i dalje. Bila je duboko koncentrisana i izgledala kao kada se za nešto žestoko moli, i dok sam sebi sipala čašu čokoladnog mleka, nisam mogla da se ne sažalim nad njom. „Da li ti je potrebna pomoć, mama?“, upitala sam, stojeći iznad nje. Odlučila se za zelenkastoplavi konac za salvete i, sudeći prema knjizi sa uzorcima na stolu, za keltski vez. Pogledala me je preko naočara za čitanje, odmahujući glavom sa zamišljenim osmehom i rekla: „Kirbi, dušo. Znaš da ne umeš da šiješ. Niti da pečeš.“ Uzdahnula je. „Jedan od mojih mnogih neuspeha kao majke.“


„Ti nemaš neuspehe kao majka“, rekla sam, uglavnom verujući da je to istina. „Naravno da imam“, rekla je ona. „Svaki roditelj ima. To je neizbežno. Videćeš.“ Klimnula sam glavom – kako da se raspravljam o tako nečemu? – a onda sam je pitala hoće li da joj pravim društvo. Pogledala me, iznenađena. „Trebalo bi da se naspavaš.“ Ali se nije bunila kada sam sela za sto. „Da li si uzbuđena?“, pitala je. „Malo“, rekla sam uz ogromno zevanje. „U redu je biti uzbuđen“, rekla je. „Znam.“ „Ja sam uzbuđena zbog tebe.“ „Hvala ti.“ „Ne mogu da dočekam da čujem sve o tvojoj... drugoj porodici.“ Bilo mi je jasno da je to test i uz to onaj koji nervira, ali sam ipak rekla ono što je htela da čuje. „Oni nisu moja druga porodica. Ja imam samo jednu porodicu.“ „U redu je da o njima misliš na taj način.“ „Ali ja tako ne mislim“, rekla sam. „Oni su stranci.“ „Merijen nije stranac.“ „Dobro, dobro, ne ona. Ali ona je više kao prijateljica.“ „Ona ne oseća kao majka...“ „Mama, nemoj. Važi?“, rekla sam prekidajući je. Prigušila je zevanje kada sam joj rekla da se vraćam u krevet. „Da. Idi u krevet. Sutra je veliki dan.“ Popila sam mleko, stavila šolju u sudoperu i prošla pored nje na putu do stepenica. „Mama?“, rekla sam, nespretno zastajući pored nje. „Da, mila?“ „Hvala.“


„Za šta?“, upitala je zureći u mene širom otvorenih očiju nalik na mučenika, kao da je savršeno normalno da se peče i šije u neko doba noći. „Za sve ovo što radiš“, rekla sam. „Sigurna sam da će se Koldvelovima mnogo dopasti salvete.“ „Da. Mislim da hoće“, rekla je ona. „Drago mi je što sam promenila boju u plavu. Svi vole plavo, je l’ se slažeš?“ „Da. I ko ne voli pitu od oraha?“, dodala sam, u isto vreme se šaleći i izražavajući joj zahvalnost. Klimnula je glavom, a onda je rekla: „Daj bože da nisu alergični na orahe. To mi nije palo na pamet.“ „Da“, rekla sam na putu do stepenica. „Daj bože.“ I evo me na putu I-55 kako sebe hvatam da se molim. Stvaran, poseban zahtev Bogu da vikend dobro protekne. Da se svima dopadnem i da prihvate i mene i činjenicu da sam njihov krvni srodnik. Telefon mi zazvoni na suvozačkom sedištu, prekidajući moj razgovor sa Bogom. Iako u glavi čujem oca koji mi govori da ne razgovaram telefonom dok vozim, vidim Filipovo ime, zgrabim telefon i pritisnem ga na uho. Koliko god da razmišljam o predstojećem vikendu, barem polovinu pređenih kilometara potrošila sam na Filipa. Od petka uveče smo razgovarali svaki dan najmanje po sat vremena i poljubili se još dva puta. Sinoć sam mu čak dozvolila da zavuče ruku pod moju majicu. Takođe razmišljam o Konradu i Merijen i pitam se da li je njihov odnos bio sličan našem. Znam da Filip i ja nećemo večno biti zajedno, da će on otići na Aljasku, a zatim u Kolorado, i najbolje čemu zaista mogu da se nadam jeste da ostanemo u kontaktu. Ali ne mogu da zamislim da ga izgubim kao prijatelja, kao što ne mogu da zamislim kako će biti Merijen kada bude pronašla Konrada, posle svih ovih godina. Posle dobrih sat vremena slušanja melodija Reja Lamontenja, uputstva sa moje navigacije završavaju se na Mejpl hil roudu, divnoj ulici sa kućama koje su sve četiri puta veće od bilo čega u mom komšiluku. Ispostavilo se da je kuća Merijeninih roditelja najelegantnija u čitavom nizu lepih kuča sa savršeno pokošenim travnjakom i cvetnim lejama jarkih boja. Kad se


zaustavim na prilazu kući, shvatam da upadljivo liči na kuću iz filma Nevestin otac – a zatim se zapitam da to nije ta kuća. Parkiram iza lendrovera i mercedes kabrioleta, voskiranih i izglancanih do visokog sjaja. Odugovlačeći pre nego što izađem iz kola, u retrovizoru proveravam kako izgledam, šaljem roditeljima poruku: Stigla bezbedno, zatim još jednu, malo dužu verziju istog teksta Filipu. Onda duboko udahnem, sa zadnjeg sedištu uzimam tašnu, pitu od oraha, ukrašenu nalepnicom na kojoj piše „Iz kuhinje Lin Rouz“ i platnene salvete, smeštene u zlatnoj poklon kesi. Onda otvaram vrata, izlazim i zatvaram ih žestokim udarcem kukom. Nervozna sam, plitko dišem na putu do vrata, ali sam i ludo radoznala da upoznam Merijenine roditelje, da vidim gde je odrasla. Zamišljam Konrada kako stoji na tremu ispred kuće, čekajući svoju devojku. Onda zvonim na vrata i čuje se sjajna melodija od šest tonova. Čujem zvuk potpetica koje mi se približavaju pre nego što se vrata naglo otvore i na njima stoji Merijenina majka, čak elegantnija od Merijen, u narandžastoj haljini, i dočekuje me raširenih ruku. „Zdravo, Kirbi!“, uzvikuje ona dok ja udišem neverovatne mirise hrane. „Zdravo, gospođo Koldvel“, kažem, a odmah iza nje u hodniku se pojavljuje Merijen. „Zovi me Pamela“, kaže i kreće da me zagrli, ali onda odustaje. Klimam glavom, a onda joj dajem pitu i salvete i kažem: „Moja majka vam je ovo napravila.“ „E pa, to je baš divno od nje“, kaže ona, tapšući ih pre nego što ih je ostavila na sto u hodniku. Zatim uzima pitu rekavši da je lepotica, dok se Merijen gura pored svoje majke i grli me u znak pozdrava. Naš zagrljaj u isto vreme je i formalan i prijatan, a ja se pitam da li je moguće imati ta dva osećaja, a ako nije, koji je od njih u mojoj glavi. „Tako mi je drago što te vidim“, kaže Merijen. „Meni takođe“ kažem. „Uđi, draga, uđi“, kaže Pamela, a onda me širokim hodnikom vodi do


velike kuhinje pune hrane. „Šta mogu da ti ponudim da piješ? Imamo sveže isceđen sok od grejpfruta, pomorandže, suvih šljiva, vodu – običnu i kiselu.“ Sok od suvih šljiva? Mislim, teši me saznanje da su svi pomalo uvrnuti. „Mama, pusti je malo“, Merijen mrmlja, ali Pamela ne popušta, otvarajući frižider i gledajući me sa iščekivanjem. „Uzeću malo vode, molim vas“, kažem. Ona klima glavom, uzima veliku bocu „evijana“ iz vrata i sipa u visoku čašu od plavog stakla sa kojom će se mamine salvete savršeno slagati. „Sedi, sedi“, kaže ona, pokazujući na stolicu u momentu kada Merijenin otac ulazi u prostoriju, ispunjavajući je neposrednim, snažnim prisustvom. Odmah mi se dopao. „Kirbi“, kaže došavši do mene i prekrivši mi ruku svojom. „Najzad. Dobro došla.“ „Hvala vam“, kažem, obuzeta toplim osećanjem. On vraća ruku u džep, buljeći u mene sa osmehom. Konačno klima glavom, kao da je zadovoljan onim što vidi, i kaže: „Drago mi je što si došla. Baš je... tako dobro što smo se upoznali.“ „Hvala vam, gospodine Koldvele“, kažem, znajući da će me i on ispraviti. On to i čini, naravno, kaže mi da ga zovem Džim. Iako je Merijenina majka bez sumnje ljubazna, njen otac je emotivno potpuno drugačiji, a jedini način da to opišem jeste da osećam povezanost s njim. Ili možda, što je značajnije, izgleda da on oseća povezanost sa mnom. On, naravno, kaže: „Gledaš li moje velike uši? Mislim da bi izvinjenje bilo prikladno?“ Smejem se od srca i kažem: „Ma da. Baš me briga za njih.“ „Nije te briga za njih na meni“, kaže on, okrećući se Merijen. „Ili na njoj?“ „Na svakome od nas“, kažem, opuštajući se. „Vi devojke bar imate kosu da ih prikrijete“, kaže on. „Da. Tanku kosu“, kaže Merijen.


On provlači ruku kroz svoju gustu sedu kosu, samo malo proređenu na slepoočnicama, i kaže: „Čekaj. Čekaj! Za to ne možeš mene da kriviš.“ Merijen se okreće i gleda u svoju majku, koja ne prihvata optužbu. „Mi nemamo tanku kosu. Imamo finu kosu. Postoji razlika.“ „U čemu je, zapravo, ta razlika?“, pita Merijen. „Vlasi su tanke, ali ih imamo mnogo“, kaže Pamela, okrećući se ka poklon kesi. Mislim na moju majku i njenu gustu, kovrdžavu kosu koju je nasledila moja sestra i shvatam kako je lepo što konačno znam od koga sam ja nasledila svoju. A onda pomislim kako mi je mama uvek govorila da voli svaku dlaku na mojoj glavi – i osećam neočekivanu grižu savesti zbog nje. „O, tako su divne“, uzvikuje Pamela, gledajući salvete. „Moja majka ih je uradila“, kažem. „Dakle, stvarno su lepe. Baš lepe“, kaže Pamela, malo preterujući. Kažem joj da mi je drago što joj se dopadaju, dok ona nastavlja sa divljenjem. Gledam je ne slušajući je i prepoznajem kom tipu pripada. Onda shvatam da me, što je ironično, podseća na bogatiju, uglađeniju verziju mog tate. Oboje su brbljivi, druželjubivi i društveni, a ipak postoji nešto u njoj zbog čega osećam da je nikada zaista neću upoznati, da će me uvek držati na odstojanju, kao što tata za to koristi sport. Bez obzira na to koliko mu je blizak neki prijatelj, izgleda da nikada nisu otišli dalje od Kardinala i Ramsa. Pretpostavljam da je isti slučaj i sa Pamelom, samo što su njena interesovanja drugačija. „I, šta bi danas volela da radiš?“, pita me. „Da ideš u grad? Jesi li već bila u Čikagu?“ „Tamo je rođena“, tiho kaže Merijen. Ja se osvrnem i pogledam je, a onda se vratim na Pamelu. „Nisam već dugo“, kažem. „Dobro, ima toliko toga da se vidi. Muzeji, umetničke galerije, šoping. Voliš li da ideš u kupovinu, Kirbi?“ „Naravno. Ponekad“, kažem, misleći da iver ne pada daleko od klade. „Dušo. Mislim da nije dan za kupovinu“, kaže Džim. „Zar ne bi bilo


lepše da samo razgovaramo? Da se upoznamo?“ Pamela podiže ruku kao da hoće da kaže „moja greška“, a onda pita: „Pa, da li nam je dozvoljeno da jedemo? Jer sam pripremila gozbu!“ „Da“, kaže Merijen. „Dozvoljeno nam je da jedemo, mama.“ „Dobro“, kaže ona. „Onda hajde da jedemo!“ Smešim se, misleći da je to barem jedna stvar koja je zajednička mojoj porodici i ovoj i možda svim porodicama. Kada ste u nedoumici, navalite na hranu.


26

Merijen

S

ledećeg jutra, pošto uspešno izbegnemo majčin pokušaj da nam napravi doručak, Kirbi i ja, neistuširane, uskačemo u tatin lendrover i, na njen zahtev, započinjemo besciljno da se vozimo po mom rodnom gradu da bi videla gde sam odrasla. Ona čak ima i spisak svih mesta koja želi da vidi, moju srednju školu, našu crkvu (iako sam joj rekla da skoro nikada nismo išli), Konradov dom u kome je proveo detinjstvo i Džejninu kuću. „Pa, kako je Filip?“, pitam je dok izlazimo sa prilaza mojoj kući. Ne kažem joj da sam je čula sa druge strane hodnika kako razgovara i smeje se skoro do ponoći. „Dobro je“, kaže. „Znači, sve se odvija kako treba?“ „Da“, kaže ona, smešeći se. „Mislim da se, kao, zaba​vljamo...“ Očekujem više detalja, ali vidim da je završila priču o svom ličnom životu, tako da odlučujem da ne navaljujem. Nekoliko minuta kasnije skrećemo iza ugla, približavajući se mojoj staroj omiljenoj teritoriji. „Ono je srednja škola Nju Trajer“, kažem, pokazujući poznatu zgradu od cigle. „Dom ponosnih i moćnih Trevijana24. “ Ona klima glavom, a ja uzimam gutljaj kafe iz moje putne šolje, jednom rukom okrećem volan i skrećem na gotovo prazan školski teren.


Obilazim oko škole, a zatim stajem na parking-mesto, zureći u stazu za trčanje, preplavljena uspomenama. „O čemu razmišljaš? O svojim čirliderskim danima?“, pita sa primesom sarkazma. „Ha“, kažem, iako uglavnom jesam o tome razmišljala. „Čula sam da toga ovde više nema. Nije bilo dovoljno interesovanja. To je dobro. Mislim da devojke treba da smisle neku bolju zanimaciju od navijanja za školske drugove.“ Ona se zlobno smeška. „Nisi volela da budeš čirlidersica?“ „Bilo je okej. Ali bih više volela da sam se bavila fudbalom. Volela sam tu igru, ali sam prestala s njom da bih navijala. Za Toda. Uh“, kažem, kolutajući očima. „On je bio naš bek.“ „Naravno da je bio“, kaže Kirbi. „Hej! Kažem ti da mi je zbog toga žao. Zar time ne mogu da se iskupim?“, pitam, iako mi potajno nije sasvim žao što sam bila čirlidersica. Džejni i ja smo se sjajno provodile – a zbog kratke plisirane suknje i pompoma stvarno sam se osećala prilično kul u vreme kada je bilo veoma bitno da se osećate kul. Kirbi pogleda u mene, zatim u stazu za trčanje, a onda se obe zagledamo u dečaka koji trči uz tribine i niz njih sa odlučnošću da stigne do olimpijade. „Da, time si se iskupila… Ali ćeš sa Konradom još više da se iskupiš.“ Klimam glavom, njegovo ime je na mene svaki put deluje kao strujni udar, što se sada trudim da sakrijem pevajući pesmu čirlidersica koju i dalje znam napamet: Mi kažemo Nju Trajer; vi kažete Trevijani! Nju Trajer! Gledam je, dajući joj znak desnom rukom da mi se pridruži. Kirbi prihvata i podstiče me da nastavim: „Trevijani.“ Smešim se i prelazim na sledeću strofu: Mi kažemo zeleno, a vi kažete plavo. Zeleno! „Plavo“, kaže ona uz jednolično davanje takta pesnicom. Vozimo do ispred škole, a ja pokazujem veliki crveno-beli znak na kome piše ZABRANJENO PARKIRANJE na području rezervisanom za


autobuse. „Vidiš taj znak?“, pitam. „Aha?“ „Samo nekoliko dana pošto sam dobila vozačku dozvolu, naletela sam na ivičnjak i oborila ga, direktno u dva metra visok nanos snega.“ „Namerno?“, pita ona, kao da je priča deo mog fascinantnog, buntovničkog iskustva, a ne mala nezgoda, mada u tom trenutku traumatična. „Ne“, kažem. „Bilo je slučajno. Na komandnoj tabli mi je bila kesa iz Mekdonaldsa. Kada sam skrenula, pala je sa komandne table. Ja sam se sagla da je uhvatim, a nisam pustila volan da se sam vrati posle skretanja. Naletela sam pravo na ivičnjak. Bila sam sa Todom – koji je počeo da viče na mene da kočim, ali sam ja slučajno pritisnula papučicu za gas. Sve se odvijalo tačno pred očima matematičkog i rvačkog tima, koji su ulazili u autobuse. I naravno, Tod me je odmah ostavio i sam ušao u jedan od autobusa.“ „Da pogađam. Ušao je u autobus sa matematičarima?“ „Smešno“, kažem. „Sa rvačima, naravno. Drugi u državi u kategoriji do sedamdeset tri kilograma.“ „Tek drugi?“ „Aha“, kažem, a onda počnem da imitiram njegov glupi glas. „Ali to je bila užasna sudijska procena, batice! Žestoko sam oštećen!“ Kirbi se smeje i kaže: „I, jesi li imala probleme? Zbog obaranja znaka?“ „Da. Direktor je izašao pušeći se od besa sve dok nije video da sam to ja – imala sam dobru reputaciju, tako da je malo smekšao. Ali on mi je naredio da idem na još dva sata vožnje sa instruktorom, koji je imao najstrašniji mogući zadah iz usta. Bilo je odvratno.“ „Je l’ to bio jedini put kada si upala u nevolju?“, pita, ponovo me značajno pogledavši, kao da misli: Pre nego što si zaglavila. „Da. To je bilo to, uglavnom. Nisam čak ni bežala iz škole onda kada svi to rade uoči mature“, kažem, vraćajući se nazad na Aveniju Vinetka. „Prilično dobra, jednostavna devojka.“ Naravno, ona odmah kaže: „Da li dobra, jednostavna devojka stvarno


ostaje trudna?“ „Ova jeste“, kažem. „Kuda sada?“ „Konradova kuća“, kaže ona. Osećam kako mi ruke čvrsto stežu volan i postaju lepljive, srce počinje brže da mi kuca dok se vozimo ka delu grada poznatom kao Predsednički, jer sve ulice nose imena predsednika. Krećem dužim putem, ali ipak do Konradove stare kuće stižemo za manje od pet minuta. „To je to“, kažem, usporavajući do milenja i pokazujući jednospratnu kuću, sada ofarbanu u prljavoplavo sa cigla-crvenim ulaznim vratima. „Nekada je bila bela sa zelenim šalonima“, kažem joj. „Da li… evocira uspomene?“, pita. „Da“, kažem: „Sigurno. Lepe i ružne. Uglavnom lepe.“ Zurim u kuću, sećajući se noći koje sam u njoj provela, slušajući ga kako prebire po žicama gitare, nas dvoje se smejemo i razgovaramo, gledamo filmove, vodimo ljubav. „To je bila njegova soba“, kažem, pokazujući prozor u desnom uglu. A onda joj kažem da smo raskinuli u njegovoj dnevnoj sobi. „Odmah pošto sam ga slagala o rezultatu testa za trudnoću.“ Ona klima glavom, a onda teško guta. „Jedina stvar zbog koje se mnogo kajem“, kažem. „Jedina velika stvar?“, kaže. „Stvarno? Šta je sa... znaš?... Pre svega, sa ostajanjem u drugom stanju?“ „Kako zbog toga da žalim?“, kažem, gledajući u nju. „Okej. Možda ne sada. Ali onda. Mora da si tada žalila.“ Klimam glavom, teško priznajući. „Naravno. Ne bih to poželela nijednoj tinejdžerki... Ne bih želela da se to tebi desi. Mislim da treba da sačekaš sa seksom, ako ne do braka, onda barem još dugo, dugo. Tako da i ako ostaneš trudna – budeš spremna sa tim bolje da se nosiš nego što sam to ja učinila“, kažem, nadajući se da je još nevina. „Misliš da budem u stanju da zadržim bebu?“, pita ona. „Da“, kažem. „To mislim.“ Okrećem se da je pogledam i pažljivo biram reči. „Volela bih da sam


mogla da te zadržim. Volela bih da je to bila prava odluka kada je reč o tebi.“ „I ja bih volela da je tako“, kaže ona. „Volim svoje roditelje i sestru – ali bih i ja volela da je bilo tako.“ Srce mi se cepa dok izgovaram njeno ime, a onda: „Neću da kažem da se stvari dešavaju s razlogom – jer u to stvarno ne verujem. Mislim da je veći deo života slučajnost ... Ali ću reći ovo. Drago mi je da se sve desilo onako kako jeste. Drago mi je što sam zatrudnela sa tobom. Drago mi je što sam te rodila. Drago mi je što imaš porodicu koja te voli. A najviše od svega, drago mi je što si sada ovde.“ Ona mi se malo nasmeši, a ja nastavljam, ne prestajući sebe da krivim. „Ali, bože... Nije trebalo njega da lažem.“ Vrtim glavom i mrmljam: „To je bilo tako pogrešno.“ „Ali to ćeš da ispraviš“, kaže ona. „Danas. Zar ne?“ „Pokušaću“, kažem, dok mi se stomak grči, misleći kako li ću uopšte uspeti da odem do njegovog kućnog praga ako je vožnja do njegove stare kuće bila ovoliko teška. Ona kaže da možemo da odemo kad osetim da sam spremna, i ja duboko udahnem i polazim, krenuvši nazad preko pruge do Džejnine kuće, poslednje stanice na njenoj listi. Kada stignemo, primetim Džejninu majku u dvorištu kako sređuje baštu u kaki bermudama i sa slamnatim šeširom. Zaustavlja nas i žurno prilazi prozoru, prebrzo da bih uspela da kažem Kirbi da je nikada nisam mnogo volela. Ona je tip osobe koja kaže: „Ja sam tip osobe koja“ i zatim sebe opisuje vrlinom koja je ili bezlično univerzalna ili stvarno osiona („Ja sam tip osobe koja voli da pomaže drugima“). Nervirala me je dok sam bila dete – i još više kad sam postala starija, mada je verovatno nisam videla dobrih šest ili sedam godina. „Merijen! I mislila sam da si to ti! Tvoja majka mi je rekla da dolaziš u grad ovog vikenda! Kako si, draga?“ „Dobro sam, hvala“, kažem, primetivši da je Kirbi samo letimično pogledala, što je dokaz da moja majka nije otkrila pravi razlog moje posete. Pitam se koliko će još biti potrebno da se bedemi naše tajne potpuno sruše. Kao i Berlinski zid – samo nekoliko otvora tu i tamo dok se ne pojave teški


kovački čekići i počne igranka. Na neki način mogu da zamislim da moja majka nikada neće pokrenuti otvoreni razgovor o Kirbi i pitam se zašto je to tako. Da bi sakrila osnovnu istinu – ili pre svega činjenicu da smo lagali? I da li je zaista moguće razdvojiti ove dve stvari posle toliko godina? „Kako je Džejni?“, pitam, znajući da ću morati da izdržim dvadesetominutni monolog o Džejninom životu u Sinsinatiju u kome će neminovno ponoviti sve najvažnije detalje iz pisma koje sam dobila od same Džejni, stavljenog u njenu razglednicu sa odmora ukrašenu snimkom porodice odevene u letnju belu garderobu na obali jezera Mičigen. Pisma su ista, iz godine u godinu, i iscrpno izveštavaju o vanškolskim aktivnostima njene trojice sinova („Član skauta! Šahovski klub!!“) i njihovim atletskim podvizima („Brendonov prvi pogodak u bejzbolu!“), njenim bezbrojnim volonterskim dobrim delima („pet stotina uskršnjih korpi za siromašnu mladež – rekord!“), i naravno, detaljima o najnovijem unapređenju i avanturama u triatlonu njenog muža Kita („Ne znam kako mu sve to uspeva!“). Prebacujem se sada na gospođu Votenburg, koja završava svoj izveštaj o Džejninom životu, sa opštim reklamiranjem Srednjeg zapada – uključujući porodične vrednosti i sporiji tempo života. „Pa, kakav je život u velikom gradu?“, konačno pita. Pre nego što uspem da odgovorim, ona odmahuje glavom, kaže kako je ponosna na mene, koliko voli moju seriju. I mada ne spada u ono što voli njen muž, on je takođe gleda, i rekli su svim svojim prijateljima da bar snime seriju, jer je to dobro za moj rejting. Oni rade sve što je u njihovoj moći! Zahvaljujem joj dok uzima vazduh, iscrpljena, a zatim iznenada menja temu. „I onda, kada ste ti i Džejni poslednji put razgovarale?“ „Prošlo je dosta vremena, nažalost“, kažem, misleći da to mora da je bilo oko desetogodišnjeg okupljanja, za koje sam joj rekla da ću zbog posla morati da propustim, a u stvari je to imalo više veze sa Konradom. Znala sam da neće doći, ali nisam htela da čujem njegovo ime. Nisam želela da budem u blizini bilo koga ko ga poznaje. Nisam uopšte želela o njemu da razmišljam.


„Ali tu nema ljutnje, zar ne? Vas dve devojke se niste posvađale, je l’ tako?“ „O, ne, gospođo Votenburg, ni slučajno. Samo smo se... udaljile. To se dešava.“ „Pa, imate tako različite živote – to je istina“, kaže ona, bacivši pogled na moju levu ruku, a ja primećujem da i dalje stežem volan. „Ima li nekih vesti o venčanju? Približavaš li se ludom kamenu?“, pita. „Tvoja mama baš voli tog tvog dečka. Videla sam fotografiju. Izgleda kao mladi Ričard Gir, koji je oduvek bio moj favorit. Još od Zgodne žene. Ko bi rekao da možeš da zavoliš čoveka koji unajmljuje kurvu?“ Smešim se i kažem: „Da. To je, nesumnjivo, podvig.“ „I?“ Vrtim glavom, podignem levu ruku i zacvrkućem: „Nema prstena, još!“ „Pa, budi strpljiva! Biće i to! I bebe će stići. I dalje imaš vremena. A ko zna? Možda dobiješ blizance. Da li znaš da se mogućnost da rodiš blizance povećava s godinama? Verovatnije je da se kod starijih žena oplode dva jajašca. Možda čak dobiješ trojke! Mogla bi da stigneš Džejni u jednom naletu.“ Trenutno imam želju da joj kažem da rađanje nije takmičenje, ništa nalik na rezultate prijemnog ispita i ulazak u ekipu čirlidersica i upis na dobar koledž i sve druge stvari, kako velike tako i male, koje je pretvarala u takmičenje dok smo Džejni i ja bile mlade, što je išlo sve do toga, kako kaže moja mama, čija je beba prva dobila zube. Nikada nisam mogla da razumem zašto je toliko želela da se Džejni i ja takmičimo kada je sama Džejni to odbila; ako su napori njene majke išta postigli, onda je to bio suprotan efekat. Ali sad kad se osvrnem na to, vidim da ja jesam učestvovala u tom takmičenju. Možda sam zato bila toliko svesna malih primedbi gospođe Votenburg. A možda je to bio jedan od razloga zbog koga nisam želela da Džejni ili bilo ko drugi zna istinu – jer sam verovala da će ona i njoj slični možda uživati u toj drami. Devojka za koju se smatralo da će najverovatnije uspeti, ide na Mičigenski univerzitet sa akademskom stipendijom, iz čuvene je porodice, otac joj je vrlo uticajni advokat. Trudna


u osamnaestoj, nosi bebu Konrada Najta, ni manje ni više. Krajnji šok i gubitak statusa, poštovanja i ugleda. Sada, takođe, shvatam koliko sam egocentrična bila kada sam mislila da će vesti o meni uticati na bilo čiji život. Ljudi bi o meni govorili nekoliko nedelja, ili možda samo jednu noć za stolom tokom večere, pre nego što pređu na nešto drugo. I koga je uopšte briga šta bi oni rekli? Sada shvatam, prekasno posle toliko godina, koliko je nevažno to bilo. Koliko sam žrtvovala zbog jedne greške, uključujući moje prijateljstvo sa Džejni. Iako je previše vremena prošlo da bi mi nedostajala, žalim što nisam održala naše prijateljstvo. Čak i ako više nemamo mnogo toga zajedničkog, uvek bismo imale prošlost, koja je, na neki način, podjednako važna kao sadašnjost ili budućnost. Odatle potičemo i ona nas čini ovakvima kakvi jesmo. Pogledam u Kirbi i uhvatim je kako bulji u gospođu Votenburg sa blagim prezirom. Razmišljam kako da što pre pobegnemo, za naše dobro, ali znam šta moram da uradim. I tako, nakašljem se i odlučno počnem: „O, izvinjavam se, nisam vas upoznala... Gospođo Vi, ovo je Kirbi Rouz.“ „Zdravo“, kaže ona, bez i najmanje radoznalosti. Ipak, ovog puta nameravam da je nateram da bude zainteresovana. „Kirbi je moja ćerka“, kažem. Gospođa Votenburg se zaledila, bukvalno, onako kako smo nekada umeli da izgledamo kada smo se igrali ledenih figura. „Molim? Tvoja ćerka?“, kaže ona kroz nervozan smeh. „Ti nemaš ćerku! Čekaj.“ Ona viri oko kola i gleda da se možda negde u živoj ogradi ne krije televizijska ekipa. „Je l’ ovo neka vrsta programa tipa ’starija sestra’25? Rijaliti šou?“ „Ne, nije šou“, kažem. „Ovo je stvarni život.“ „Ali... kako to misliš?“, pita ona. „Kirbi je moja ćerka“, opet kažem. „Je l’ tako, Kirbi?“ Kirbi klima glavom, zlobno se smeškajući, nadovezujući se na pravi način. „Tako je, mama.“ „Ali...?“, kaže gospođa Votenburg. „Da li ti je ona pastorka...“ „Ne“, kažem, tresući glavom. „Ona je moja biološka ćerka.“


„Ali kako? Koliko imaš godina?“, pita ona, buljeći u Kirbi sa novootkrivenom fasciniranošću. „Osamnaest“, kaže Kirbi. „Da, gospođo Votenburg. Zatrudnela sam sa njom u leto nakon što smo diplomirali. To je pravi razlog zbog koga sam koledž odložila za godinu dana. Onda sam je rodila – i donela tešku odluku da je dam na usvajanje. U to vreme sam mislila da je to ispravno razmišljanje. Srećom, ona se vratila i pronašla me. Svi se sada upoznajemo.“ Glatko saopštavam novosti – jer u stvari nije reč baš o vestima. Radi se o samom saopštavanju, konačno. Osećam se čudno oslobođeno, uživajući u osećanju potpune otvorenosti i iskrenosti. Ovo sam ja. Uzmi ili ostavi. „Dakle. O bože, bože. Nisam imala pojma“, kaže gospođa Votenburg. Ne samo da izgleda zapanjena već deluje i kao da nije pri sebi, nespremna da dobije trač ovako lako; obično se bori za njega, deo po deo. „Da. Ne sekirajte se zbog toga, gospođo Vi. Niko nije. Držali smo to u tajnosti... Ali nije trebalo. Molim vas, ispričajte Džejni – i recite joj da mi je žao što sam je lagala. U stvari, slobodno recite kome god želite“, kažem kao da, i bez moje dozvole, ona ne bi raspričala najsočniju priču u Mejpl hil roudu, prvu otkako su dva suseda razmenila supruge, pri čemu su one ostale gde su i bile, a muževi su išli preko ulice, neprekidno se smenjujući, dok ih je pratila šala da je jedan muž u razmeni dobio neudoban kauč, ali i velike lažne grudi. Zaustim da joj kažem ko je otac – ali odlučujem da prvo treba da kažem Konradu. „Pa, to su svakako zapanjujuće vesti!“, kaže sa izgledom koji mi govori da ne može da odluči da li treba da se stidim ili da budem veoma ponosna. Jednu oslobađajuću sekundu kasnije, zaključujem da nije ni važno. Zato što ja jesam ponosna. Dok odlazimo, smešim se sebi, tresući glavom, misleći šta bi bilo da samo zna gde je cela priča počela. Baš na spratu u njenom sopstvenom bračnom krevetu. „Šta je toliko smešno?“, pita Kirbi. Ovoj devojci ništa ne može da promakne. „O, ne znam... Ovo je baš bilo dobro.“


„Da tako uzdrmaš njen svet?“ „Aha“, kažem. „I samo to... što sam joj rekla da si moja ćerka. Što sam rekla istinu.“ „Smatraj to svojom probom“, kaže Kirbi. „Valjda jeste“, kažem. „Da odemo sada?“, pita ona. „Da se odvezemo do njegovog stana i da završimo s tim?“ „Nije još ni podne“, kažem. „Da. Treba da sačekaš po podne da saopštiš loše vesti“, kaže Kirbi. „Ovo je dobra vest“, kažem. „Aha“, kaže ona, uputivši mi preteran osmeh nalik na onaj koji imaju učesnice za izbor za mis. „Sigurno sam ćerka koju je oduvek želeo.“ Ona se šali, ali je ja ozbiljno pogledam i klimnem glavom, kao da joj kažem da je to upravo ono što osećam.


27

Kirbi

S

at kasnije obe smo se istuširale i obukle praktično identične stvari – farmerke i teget majice bez rukava (moja je jeftina varijanta njene firmirane). Sastavši se u hodniku, gledamo se i smejemo, potom idemo da se našminkamo u njenoj sobi, jedna pored druge. U jednom trenutku primećujem da se Merijenine ruke tresu dok stavlja ajlajner duž gornjeg kapka. Mršti se, nezadovoljna rezultatom, zatim ga uklanja i ponovo počinje, grizući usnu dok drugi put radi sporije. Nema razlike, možda je čak bilo bolje prvi put i gledam je kako se uz dubok uzdah predaje i prelazi na rumenilo. Kada se spremimo, silazimo dole, gde roditeljima ostavlja kratku poruku na kuhinjskom elementu, proverava sadržaj tašne najmanje četiri puta, otvara bocu vode iz frižidera, uzima jedan gutljaj, onda pita da li nešto želim, ne obraćajući nimalo pažnje na odgovor – koji je negativan. „Merijen“, konačno kažem. „Hmm?“ „Idemo, važi?“ Ona klima glavom, nasmeje se, onda kreće odsutno prema ulaznim vratima kao da ovo nije misija koja kasni oko osamnaest godina. Zatim, napokon, na putu smo ka gradu, adresa Linkolnov park unesena u navigacioni sistem, povišen ton izveštačene Britanke govori nam gde da skrenemo. Ona iritira Merijen, koja je na kraju imitira engleskim


akcentom. „O, umukni više“, ona viče, ali ne otkriva kako da stiša zvuk iako se nekoliko minuta igra sa sistemom. „Misliš li da je oženjen?“, izvalim u jednom trenutku. Ona zuri pravo napred i kaže: „Pretpostavljam da nije. Ali ne znam zašto. Možda samo ima stalnu devojku. Možda je razveden.“ Uzdržano se smeje. „Zaista nemam pojma. Ne mogu da ga zamislim. Mislim – sećam ga se tačno onako kakav je bio i čak mogu da zamislim kako bi mogao da izgleda, znaš, skoro dvadeset godina kasnije, ali ne mogu da zamislim njegov sadašnji život. Šta radi... Pretpostavljam da ćemo uskoro saznati.“ Klimam glavom i dvadeset brzih minuta kasnije, naša britanska prijateljica obaveštava nas da smo stigle na naše konačno odredište u Armitidž broj 1130, do sive zgrade od mrkog peščara sa čije su obe strane kuće od crvene cigle. „Dakle. Stigle smo“, kaže ona, bleđa nego obično dok se parkira na slobodnom mestu ispred kuće. „Jesi li sigurna da želiš to da uradiš?“, pitam. „Mislim – možemo da odemo. Ili ja mogu sama to da obavim.“ Izgleda kao da je ova ideja dovodi u iskušenje, ali onda odmahuje glavom. Gasi auto, zatim steže volan kao da se smiruje. „Ne. Spremna sam.“ Izlazimo iz kola, prelazimo trotoar, a zatim idemo uz stepenice ispred ulaza, kao da smo krenule na sahranu. Ruka joj se trese dok zvoni kod „2C Najt“. Čekamo. Ništa. Ruka joj lebdi iznad dugmeta dok duboko udiše i pokušava ponovo. Prolazi nekoliko sekundi. I dalje ništa. „Možda je na putu“, kažem, delimično osećajući olakšanje, barem zbog nje. „Ili je možda samo izašao... da obavi neke poslove“, kaže ona, izgledajući kao da će se onesvestiti. „Mogle bismo ponovo da pokušamo za sat ili dva. Možda da ručamo pa da se vratimo?“ „Dobro“, kažem, nerado se okrenem i pođem za njom niz stepenice. Ona okleva na dnu stepenica, skreće desno, a onda se predomišlja i okreće


za sto osamdeset stepeni i staje pravo ispred jednog čoveka. Skoro da su naleteli jedno na drugo, ali nisu, i ja ga iznenada prepoznajem, čak i pre nego što oni registruju jedno drugo. Ali kako oboje krenu korak unazad, vidim da polako počinju da shvataju i ježim se dok ih gledam zajedno. Moji roditelji. Ovde smo nas troje, mislim. Prvi put. Evo šta je moglo da bude. Skroz mi je neprijatno zbog sledeće pomisli, a to je: moj otac je zgodan. Izgleda mnogo bolje od bilo kog drugog oca kog znam. Grub na umetnički način, sa tamnom talasastom kosom i neverovatnim očima. Na sebi ima izbledele farmerke, smeđe kožne čizme koje su mešavina onih koje nose građevinski radnici i kauboji, belu lanenu košulju preko farmerki i dugačak dezenirani pamučni šal, nemarno savijen i obmotan oko vrata. Zamišljam da miriše na tamjan ili marihuanu ili neku kombinaciju ta dva, dok ne shvatim da zapravo sa sobom nosi taj miris – bar onaj deo sa tamjanom. U jednoj ruci mu je kesa sa namirnicama, baget viri iz platnene vreće. Sve u vezi s njim izgleda urbano kul. Oboje i dalje zure jedno u drugo, bezizražajno, nepokretni, u najčudnijem bezizlaznom položaju koji sam ikada videla, skoro kao da jedno drugo izazivaju. Na taj način gledate potpunog stranca, mada da su stvarno stranci, neko od njih bi započeo ljubazan razgovor nakon tako dugog kontakta očima. Počinjem da se pitam je li bilo pametno ponovo upoznavati moje roditelje. On konačno progovara, izgovarajući njeno ime kao konstataciju i blago klimne bradom. A onda: „Šta radiš ovde?“ Njegov glas nije potpuno nepristojan, ali je dalek i leden. Prebacuje kesu u drugu ruku i ja gledam u njegovu slobodnu ruku. Nema burme. Merijen otvara usta da progovori, onda mi upućuje očajnički pogled. Već sam znala da je nervozna, ali nisam mogla da pretpostavim da će biti ovoliko uznemirena. „Ja sam... mi smo... Htela sam sa tobom da razgovaram“, promucala je. Glatko je prošlo, mislim. Baš glatko. „Da razgovaramo?“, kaže on, kriveći glavu u stranu. „Da.“


„O čemu?“, pita on, potpuno kul i miran i hladan. Ona mi ponovo upućuje pogled i ja se pitam da li razmišlja da mu sve saopšti ovde na ulici. Vrtim glavom, signalizirajući da ovo nije najbolji plan akcije, ali se ona već okrenula prema njemu. „Možemo li negde da odemo... da razgovaramo?“, kaže ona. „Možda na kafu?“ „Ne pijem kafu.“ „Nekada si pio.“ „Više ne pijem.“ Shvatam da zadržavam dah dok ih netremice gledam. Drže pažnju kao neka scena na televiziji. Nateram sebe da izdahnem. „Može li čaj?“, kaže ona. „Ili samo negde da sednemo? Bilo gde?“ On sleže ramenima i onda me pogleda prvi put, ni tračak prepoznavanja, samo ravnodušnost sa dozom dosade. Gleda na sat i mumla da nema mnogo vremena. „Neće trajati dugo“, kaže ona. On klima glavom. „U redu. Samo da ovo ostavim. Vraćam se.“ Dok se okreće i odlazi, preskačući po dve stepenice, kroz Merijeninu majicu vidim da joj se grudi bukvalno dižu i spuštaju. Ovo je prvi put da vidim kako nije savršeno pribrana, računajući i ono kada sam pokucala na njena vrata, i iz nekog razloga, ne samo da osećam da sam joj još bliža već i da je više volim. Pre nego što se predomislim, dodirujem joj ruku i kažem: „Pa, ovo je dobar početak.“ „On me mrzi“, kaže ona, dok jedna pored druge sedimo na poslednjem stepeniku. „Bolje je i to nego da uopšte ne mari“, kažem, iako je, doduše, hladna ravnodušnost, koliko sam primetila, prisutnija od mržnje. „Je li?“ Čudno me pogleda, kao da se nada da je to istina. Klimam glavom, a onda brzo šaljem Filipu poruku, rekavši mu da sam upravo videla oca. Minut kasnije, ulazna vrata se otvaraju i Konrad se ponovo pojavljuje. Mi skačemo i stojimo u vojničkoj pripravnosti, gledajući se ponovo u oči. Primećujem da šala više nema, čizme su zamenjene japankama, kao da ga


je njihov kratak razgovor pregrejao. Ovo shvatam kao dobar znak – ali se onda pitam šta tačno želim da oseća. Šta drugo hoću od njega osim da prihvati moje rođenje, da prihvati mene? I zar ne može da prihvati mene dok nju još mrzi? Gleda me kao da me vidi prvi put. „Ja sam Konrad“, kaže ne pruživši mi ruku. Zurim u njega, zaprepašćena, misleći da je mogao da kaže i „Ja sam Džordž Kluni“, koliko ovaj trenutak nestvarno izgleda, koliko mi se on čini gotovo čuven. „A ti si?“, pita. „Kirbi“, kažem, osećajući se glupo što sam zaboravila da govorim. „O. Kirbi. Tako dakle“, kaže on, sa primesom dosade. Moj paranoični prevod: Hvala što si mi rekla ime, ali ko si, dođavola, ti i šta radiš ovde sa njom? Merijen se nakašljava i kaže: „Gde idemo?“ On sleže ramenima i kaže: „Ima jedan Argo ti26 nekoliko blokova dalje. Na uglu Šefilda.“ „Okej“, kaže ona. „Super.“ On je gleda ravnodušno, ukazujući na to da se trenutno ništa „super“ ne dešava. U najboljem slučaju, šta god da se dešava bizarno je i neprijatno. U najgorem slučaju, otvoreno je neprijateljski. Ali on silazi još nekoliko poslednjih stepenica, zatim skreće levo, hodajući brzo uz ulicu. Merijen i ja ga pratimo, nas troje hodamo jedno za drugim u tišini. Kad uđemo Argo, žamor koji nas dočekuje pravo je olakšanje, kao i prijatno osvetljenje i miris peciva. Konrad staje u red, onda se okreće i kaže nam: „Zauzmite sto. Ja ću da naručim. Šta ćete?“ „Ja ću... zeleni čaj, molim te“, kaže Merijen i gleda u mene. „Ja ću isto“, kažem, iako zapravo uopšte ne volim čaj. Merijen otvara tašnu, zatim novčanik, tražeći novac, ali je Konrad prezrivo pogleda i kaže: „Ja ću da platim.“ „Hvala“, kaže ona, sklanjajući pare. „Hvala“, kažem kao eho i krenem ka jedinom slobodnom stolu u


centru dela za obedovanje. Pošto sednemo, pogledam je i kažem: „Moraš da mu kažeš. Čim se vrati za sto, moraš da mu kažeš ko sam.“ „Već si mu rekla“, kaže ona. Kolutam očima, osećajući ubod nestrpljenja zbog njene neverovatne slabosti. „Reci mu da sam njegova ćerka“, kažem, naginjući se ka njoj. „Ili ću ja da mu kažem.“


28

Merijen

D

o trenutka kada se vratio za sto sa našim čajevima, ja sam u potpunom nervnom rastrojstvu. Dok uzimam šolju, primećujem (što i oni verovatno vide) da mi se ruke tresu. Osećam vrtoglavicu, znojenje, mučninu i izgleda da ne mogu da regulišem disanje. „Kako si?“, počinjem, mrzeći sebe zbog ovako apsurdno neobaveznog početka. Krajičkom oka vidim Kirbi, koja me gleda s gađenjem. „Hm. Dobro“, kaže Konrad. „A ti?“ „Dobro“, kažem. „U redu. Fino.“ „Super.“ On skida plastični poklopac na svojoj čaši, proveravajući da li je kesica čaja dovoljno dugo stajala, ne dozvoljavajući da izađe previše pare. „Vidim da si postala uspešna“, kaže, ne gledajući me. „Nisam gledao tvoju seriju, ali siguran sam da je sjajna. Čestitam.“ Pretpostavljala sam da postoji šansa da zna za moju karijeru, ali sam ipak iznenađena da je to spomenuo. „Hvala“, kažem, zureći u svoje ruke spuštene na stolu. „Šta si ti radio?“ „Svašta po malo.“ „O.“ Klimam glavom malo previše nestrpljivo s obzirom na to da ne daje nikakve informacije. „Da li si mislila čime se bavim?“, pita, i dalje uspevajući da izbegne moj pogled. „Pretpostavljam. Da“, kažem.


„Onda me tako pitaj.“ „Dobro“, kažem, a noga mi sada poskakuje ispod stola. „Čime se baviš?“ „Radim u baru“, kaže on. Klimam još malo, ovog puta nasmejana. „Otprilike ono što si očekivala?“ „Kako to misliš?“, kažem, iako tačno znam šta misli. „Vidi, Merijen. O čemu se radi?“, kaže, gledajući me pravo u oči. Dlanovi počinju da mi bride. Sve mi bridi – čitavo telo i um mi pate od čulnog i emotivnog preopterećenja. U jednoj bizarnoj sekundi kao da opet imamo osamnaest godina, a onda se setim da nemamo – ona ima. I pored svega što se dogodilo u prošlosti, to je najteži deo svega ovoga. Činjenica da me ona gleda, čeka da pokušam da ispravim nešto što zaista ne može biti ispravljeno. Ne u potpunosti. Možda nikada. A sigurno ne za ovim stolom, uz čaj. Kada ne uspem da odgovorim, on kaže: „Drago mi je što te vidim, valjda. Ali stvarno... zašto si ovde?“ Gledam ga, pripremajući se mentalno, pitajući se kako da već nije shvatio. Njene godine. Samo njeno prisustvo za stolom. Njene oči. Gledam je sad i vidim da je ljuta, verovatno misleći da je na ovo čekala osamnaest godina. Liznem usne, grlo mi se steglo i suvo je, onda uzmem gutljaj čaja koji mi gori nepca. On odmahuje glavom. „Ovde ga prave vruć. Trebalo je da te upozorim.“ „U redu je“, kažem, glas mi puca. I onda, posle dva otežana udaha, čujem sebe kako počinjem da bljujem nepovezana izvinjenja i objašnjenja dok njih dvoje bulje u mene, jedno zbunjeno, drugo užasnuto zbog olupine od žene koja joj je majka. Onog dana u tvojoj kući... Poslednji dan kada sam te videla... Lagala sam... bila sam uplašena... pogrešila sam... žao mi je što ti nikada nisam rekla... da sam bila trudna... I da sam je onda rodila... Ali sam je dala... mislila sam da je to ispravno... Ali je ipak trebalo da ti kažem... Tako mi je


žao. Kada naglo zaćutim, on kaže: „Čekaj. Kako to misliš da si bila trudna?“ „Bila sam u drugom stanju“, tupavo ponavljam. „Rekla sam ti da nisam... tog dana u tvojoj kući... ali sam... bila.“ „Kasnije si saznala?“, kaže, zbunjeno žmirkajući. „Saznala sam tog dana“, kažem. „U kupatilu. U tvojoj kući. Test je bio pozitivan. Ali sam ti rekla... da je bio negativan. Ja... lagala sam.“ „Zašto bi to uradila?“, on uzvraća. „Ne znam.“ „Ne znaš?“ „Bila sam uplašena.“ On klima glavom, ali očigledno ne prihvata to kao bilo kakvo pristojno objašnjenje. „Dakle, rodila si bebu?“ „Da“, kažem. „Ali onda sam je dala na usvajanje. Mislila sam da je tako najbolje... jer smo bili tako mladi...“ „Mi?“, kaže on. „Mi nismo znali da si trudna.“ Lice mu je napeto, njegove reči režu. „Znam“, kažem. „Žao mi je.“ „Aha. To si već pomenula.“ „Tako je. Izvini.“ Vrtim glavom, zatvaram oči, otvaram ih. „Pa ko ju je usvojio? Gde je ona?“ Zaustavljam dah, shvatajući, sa užasom, da on još nije shvatio. A onda, kada skrene pogled ka njoj, vidim šta se dešava, sve mu odjednom postaje jasno. I zaista, on šapuće: „Sranje. Ti si...?“ „Da“, kaže Kirbi sa savršenom, kraljevskom staloženošću. „Ja sam ta.“ „Moje dete?“, kaže on, zureći u njene oči. Njegove oči. „Prilično. Da“, ona odgovara. I dalje je gledajući, on odmahuje glavom kao da je u šoku, a ja im oboma ponovo kažem da mi je mnogo žao.


29

Kirbi

K

ako si ono rekla da se zoveš?“, pita me Konrad pošto je Merijen upotrebila najgori mogući način na koji se nekome može saopštiti: Iznenađenje, devojčica je! O, i P. S. ti si otac. A onda brblja preopširno objašnjenje i izvinjenje koje on tek treba da prihvati. Po svemu sudeći, on to ne planira. I ne mogu da ga krivim. „Kirbi“, kažem, misleći da bi verovatno trebalo da dodam još neku autobiografsku informaciju. Kirbi iz Sent Luisa... Kirbi, kolega muzičar... Kirbi, ne pokušavam da te jurim za alimentaciju. „Pa, Kirbi“, kaže on. „Verovatno bi trebalo da kažem nešto stvarno mudro... ali...“ On diže ruke uvis, u nedostatku reči. Klimam glavom, osećajući odjednom očajničku želju da mu udovoljim – ili da ga barem ne razbesnim više nego što već jeste besan. „Ne treba mi ništa mudro“, kažem. „Pa, da. To je dobro. Jer nemam ništa.“ „U redu je“, šapućem. „A i inače moram na posao.“ Iz džepa vadi ajfon i kaže: „Hoćeš da mi daš svoj broj? Mogli bismo ponekad da razgovaramo. Da nadoknadimo poslednjih... koliko beše imaš godina?“ „Osamnaest.“ „Da. Poslednjih osamnaest godina.“ Odmahuje glavom, onda mrmlja nešto sebi u bradu što zvuči kao „ovo je nestvarno“.


Progutam knedlu, a zatim mu dam svoj broj, polako recitujući cifru po cifru, gledajući ga kako ih unosi u telefon i pitajući se da li će me ikada pozvati. „A koje ti je prezime?“, pita, opet me gledajući. „Rouz“, nervozno odgovaram. On unosi četiri slova klimajući glavom i kaže: „Lepo ime.“ „Hvala.“ „Nadam se da su i oni, takođe.“ „Ko?“ „Rouzоvi? Tvoja porodica?“ „O. Tako je. Da. Fini su. Normalni. Znaš već...“ „Aha. Pa, dobro. Zaista mi je drago što to čujem“, kaže on, glas mu je ljutit, ali se kontroliše dok upućuje oštar pogled ka Merijen. Onda ustaje sa svojim čajem i kaže: „Dakle, vidi, moram da idem. Ali hvala što ste došle. Obe. Cenim to.“ Merijen klima glavom, očiju zalepljenih za sto, dok on gleda u mene i kaže: „Drago mi je što smo se upoznali, Kirbi.“ „I meni“,odgovaram, na ivici suza. Znam da je ovo njena krivica, ali me ipak boli što ne želi da ostane i razgovara sa mnom malo duže. Ovo je katastrofa. Gledam kako ustaje, odlazi od stola, a zatim kroz vrata, nestaje iza ugla. Otišao je. Ispunjena sam poraznim razočaranjem, ali kažem sebi da nije ništa lično; on me čak i ne poznaje. A osim toga, odbacivanje je samo korak na putu usvajanja. Šta sam očekivala? Imala sam sreću da mi se nisu dvoja vrata zalupila u lice. „Pa“, kažem dok ispijam gutljaj zelenog čaja koji ima gorak ukus baš kao što se i ja osećam. „Ovo je prošlo baš dobro.“ Vraćamo se kući i zatičemo Merijenine roditelje u kuhinji sa još jednim gurmanskim namazom. Očigledno svesni naše misije, postavljaju nekoliko okvirnih pitanja, ali brzo zaključuju da je susret bio daleko od uspešnog. Merijenina mama izgleda ovim neprijatno zadovoljna, izgovara neku


verziju „Lepo sam ti rekla“ i „Tako je najbolje“, dok Merijenin tata izgleda da shvata da zapravo tako nije najbolje. Barem ne za mene. Krenuvši na drugu stranu kuhinje ka ledomatu, on zastaje i stavlja mi ruku na rame, lagano me stegnuvši. „Daj mu priliku da dođe do daha“, kaže mi. „Mnogo toga odjednom treba da svari. Srediće se.“ Merijen je skeptična kao i ja, ali nijedna od nas ne kaže ono što mislim: nema šanse da se sredi. On je mrzi, a po analogiji, i mene. Nije on kriv, stalno sebi govorim. Mislim, jedno je da zavoliš dete koje nikada nisi sreo, ali si bar znao da postoji. A drugo je da me upoznaš onako kako je on upoznao mene. Emocionalna zaseda. Iako nisam izgubila iz vida činjenicu da je sve ovo Merijenina krivica, ne mogu da je ne žalim. Jasno je da pati. Osim toga, moram da joj odam priznanje što je bila muško i išla sa mnom. Mogla je da mu napiše pismo (koje bi, sad kad razmislimo, možda bilo bolje rešenje). Mogla je da me odveze i da se sakrije iza ugla (takođe, verovatno bolja ideja). Mogla je da saopšti novosti arogantno ili ravnodušno. Mislim, na neki način, sve to njeno mucanje i oklevanje i kolebanje pokazalo mi je koliko joj je mnogo stalo – i da zna da je žestoko zeznula stvar. Posle trideset minuta ćaskanja, na koje ne mogu da se usredsredim, telefon mi vibrira najavljujući dolaznu poruku. Pogledam u krilo, nadajući se poruci od Filipa. Umesto nje je broj koji počinje sa 312 koji ne prepoznajem. Pre nego što sam počela da nagađam, kliknem na tekst i čitam: Kirbi. Danas ste me uhvatile nespremnog. Znam da ovo nije tvoja krivica. Konrad. Gledam u ove reči, shvatajući da je Merijenin otac bio u pravu – apsolutno u pravu – i osećam da me preplavljuju olakšanje i nada kad mi telefon ponovo zabruji i stiže druga poruka. Hteo bih još da razgovaramo. Zovi me ili dođi ako možeš. Restoran Zelda u Ulici Raš. Živa muzika, pristojna hrana. Biću ovde celu noć. Mora da me je lice odalo jer Merijen zuri u mene i kaže: „Šta?“ „Od njega je“, kažem. „Konrada.“ „Šta... kaže?“, pita Merijen.


Merijenina mama pući usne i ustaje od stola. Dajem Merijen telefon i ona čita, bezizražajno, zatim me gleda i pita: „Hoćeš da ideš?“ „Kuda da ide?“, pita Merijenina mama stojeći kod sudopere. „Imamo planove za večeru.“ Merijen oštro pogleda majku, dajući joj do znanja da se ne meša, i onda ponovo gleda u mene. „Ne brini zbog večere. Uradi upravo ono što želiš.“ Ja klimam glavom. „Želiš li da ideš?“, kaže. Spustim pogled i prošapućem: „Da.“ Jer želim. Više od svega. „U redu“, kaže Merijen. „Ja ću te odvesti.“ Gledam je, pitajući se šta time misli. Da li će biti moj vozač ili pratnja? „Hvala“, kažem, pažljivo birajući reči. „Ali možeš li samo... da me odbaciš? Mislim, možda bi ovog puta trebalo sama da probam.“ „Da, naravno“, kaže ona, klimajući glavom kao da potpuno razume. Ali u njenim očima očigledan je tračak razočaranja, koji pokušava da prikrije rekavši previše glasno i srećno da je to odlična ideja. „Vas dvoje bi trebalo da budete sami. Definitivno. Sada kada zna za tebe, Konrad i ja nemamo više ni o čemu da razgovaramo.“ „Baš ni o čemu“, dodaje njena majka. U sumrak, Merijen me ostavlja ispred bezlične zgrade od crvenih cigala u Ulici Raš koju ne biste ni primetili da nema narandžaste neonske reklame na kojoj piše ZELDA – ŽIVA MUZIKA 365 DANA U GODINI. „Vratiću se u jedanaest“, kaže ona kad sam već napola izašla iz kola. Izgleda kolebljivo i ja se pitam da li to ima više veze sa pomišlju na Konrada sa druge strane vrata ili zato što sam krenula u bar a ona zna da bi je moji roditelji zbog toga ubili. „Osim ako ne želiš da dođem ranije. Ako hoćeš, samo me pozovi.“ Klimam glavom, misleći da nema šanse da ću želeti da odem pre


jedanaest, ako ni zbog čega drugog a ono samo zbog uzbudljivog zvuka žive muzike koja dopire do ulice. „Jedanaest je u redu.“ „Imaš para za večeru?“ „Da“, kažem. „Ne treba mi. Sve u redu.“ „I nećeš... piti... alkohol?“ „Ne, Merijen“, kažem, kolutajući očima. Pošto ne odlazi, odlučno joj mahnem i okrenem se od njenog auta, kročim na ivičnjak, prelazim trotoar koji je u stanju raspadanja, a zatim niz nekoliko stepenika stižem do ulaza. Povlačim i otvaram teška metalna vrata i stupam u dugu usku prostoriju, odmah se zaljubivši u toplu, intimnu atmosferu koja je čak i prijatnija zahvaljujući niskim plafonima i mnoštvu ljudi natrpanih u prostoriji. Zdepaste sveće sa kojih kaplje vosak ispunjavaju sobu treperavom svetlošću, a bela božićna svetla nižu se iza šanka od stare hrastovine. Gotovo da nigde nema slobodnog mesta, mnogi ljudi stoje za šankom, drugi se tiskaju na stepenicama koje se protežu duž jedne strane prostorije, dok treći sede za okruglim stolovima koji okružuju malu scenu u zadnjem delu sobe. Neki mladić upravo je završio prilično kul interpretaciju Tin Pan Alley Stivija Reja Vona i sada je bina prazna, osim polukoncertnog klavira od abonosa i blistavobelih bubnjeva. Gomila kutija za gitare, pojačala i drugu opremu ispunjava jedan mračni kutak pored bine. Publika je probrana, ima pripadnika više rasa i generacija, ali su uglavnom stariji, boemi i veoma opušteni, nimalo otrcani. Imam osećaj da su većina redovni gosti i da dolaze pre svega zbog muzike, a ne da bi nekoga pokupili, što je uglavnom bio slučaj u nekoliko barova u Sent Luisu u koje smo se Belinda i ja ušunjale. Gledam po prostoriji tražeći Konrada i pošto ga ne nalazim, krećem prema šanku kako me je uputio u poslednjoj poruci rekavši da se tu nađemo. Dama iza šanka sa frizurom Beti Pejdž27, mišićavim rukama na kojima su istetovirani japanski karakteri i apsurdno ravnim stomakom koji se vidi između kratke majice na bretele i spuštenih farmerki, pita me šta ću da pijem. Razmišljam da naručim votku-tonik ili barem pivo, osećajući da


mi neće tražiti ličnu kartu, ali odlučujem da ne izazivam sudbinu. Naručujem koka-kolu i dajem joj novčanicu od pet dolara. Ona je odbija, rekavši da je na račun kuće i toči mi iz slavine za šankom. „Došla si kod gazde, je l’ tako?“, pita me, dajući mi koka-kolu. „Hm, došla sam kod Konrada?“, kažem. „Aha. On je vlasnik.“ „O“, kažem, pitajući se zašto nije rekao Merijen da je on vlasnik bara. Stari crnac koji sedi dve stolice dalje od mene daje joj znak klimanjem glave, a ona mu odgovara na isti način. „Spreman za drugo?“ On klima glavom, ona meša burbon sa vodom i odgurne ga da sklizne do njega. Onda se vraća do mene i pokazuje prema bini. „Konrad je tamo negde. Ponekad noć otvorenog mikrofona počinje malo sporo tako da mora malo da ih podstiče... U suprotnom, zna da će završiti na pozornici celu noć.“ „Da li i dalje peva?“, pitam, sada još uzbuđenija. „Da li i dalje peva?“, kaže ona uz prijateljski smeh. „Naravno da i dalje peva. I on i dalje svira bas i gitaru i trubu i klavir. Jesi li ga ikad slušala?“ Odmahujem glavom, pucajući od želje da joj kažem da je on moj otac, da smo se upravo danas upoznali, pogotovo kad vidim da nam se približava, odgovarajući na pozdrave svakih nekoliko koraka, izgledajući kul kao roker u istim farmerkama, ali sada u crnoj majici i sa zelenim bejzbol kačketom Džon Dir, iskrzanog oboda i nakrivljenim. Srce mi lupa dok se smešta na barsku stolicu pored mene, gleda me i kaže: „Drago mi je što si došla.“ Opušten je, bez trunke napetosti koju sam ranije videla. „Hvala što si me pozvao“, kažem dok žena u ljubičastoj haljini i lakovanim crnim cipelama na štikle seda za klavir i počinje da peva potresno lepu verziju pesme Džoni Mičel Both Sides Now. Konrad je na trenutak posmatra, klima glavom u znak odobravanja, onda za nijansu glasnije govori, mada buka nije velika i nema potrebe da viče da bi ga neko čuo. Ista devojka za šankom dodaje mu „kors lajt“, on joj zahvaljuje i onda mi kaže: „Upoznala si Stef?“ „Da“, kažem, gledajući u nju. „Ja sam Kirbi.“


Ona klima glavom i kaže: „Da. Pričala sam joj da je noć otvorenog mikrofona hit ili promašaj...“ Konrad odmahuje glavom. „Retko postoji promašaj. Čak su i naši amateri dobri. A to uključuje i naše barmene.“ Smeši joj se. „Hej. Koga ti nazivaš amaterom? Dobila sam pedeset dolara za svoju poslednju svirku.“ „O, stvarno? A gde je to bilo?“ „Na diplomskoj proslavi moje nećake. I tako sam, tehnički, postala profesionalac.“ Konrad jedva da se smeši, onda kaže: „Svi smo ovde zato što volimo muziku uživo. Nema karaoke sranja. Samo prava stvar, bio to rok, soul, fank, džez ili bluz.“ Klimam glavom i pokušavam da smislim neki način da mu pokažem da se razumem u muziku – dobru muziku – i da nema posla sa, recimo, Šarlotom ili Belindom. „Da, to vidim. U noći otvorenog mikrofona idete od Stivija Reja Vona do Džoni Mičel? Nije loše.“ On podiže obrve, osmehuje se i kaže: „Znaš o čemu pričaš.“ Klimam glavom. „Sviraš?“ „Da. Malo i pevam – i malo sviram gitaru. Ali uglavnom bubnjeve.“ To je više nego što sam ikada ikome rekla i priznala, makar ne na samom startu. Mislim na Filipa i kako je na Fejsbuku morao da vidi moje bubnjeve pre nego što je ta tema pokrenuta. Napredujem. „Ti si bubnjar?“, kaže, izgledajući manje iznenađeno i sa više poštovanja nego većina. „Aha“, kažem, osećajući se kao da moram da se uštinem. Ne mogu da verujem da ovaj razgovor vodim na ovakvom mestu sa svojim ocem. „Zaista impresivno.“ „Zašto? Zato što sam devojka?“, pitam, samo se pretvarajući da sam uvređena, tajno uživajući u njegovoj pažnji i očiglednom odobravanju. „Zato što me bubnjari uvek impresioniraju. I da, delimično zbog toga što si devojka.“ Gleda me zadirkujući me. „Mala, sićušna devojka. Koliko


si teška? Trideset kila sa krevetom?“ „Možda. Ali umem da sviram“, kažem. „Nisam za bacanje.“ Upućuje mi ogroman osmeh. „Šta slušaš?“, pita. „Od svega pomalo. Rok, folk, R&B, čak i rep“, kažem. „Sve osim kantri muzike. Moja porodica je veliki ljubitelj kantrija. Oni misle da je Alan Džekson autor pesme Summertime Blues.“ Zabacuje glavu unazad i smeje se duboko iz stomaka. Onda me ozbiljno pogleda i kaže: „Najboljih pet bendova?“ „Opa. To je teško“, kažem. „Možda Vilko, Rejdiohed, Van Morison, R.E.M. i Velvets“, kažem, nabrajajući ih prstima. „Morin Taker je moj favorit. Bez izuzetka. Mada joj je Jel blizu.“ „Dođavola. Ti si stvarno moja ćerka.“ „Aha“, kažem, naježivši se. „Jesam.“ Uzimam veliki gutljaj koka-kole, stavljajući slamku na šank, a zatim kažem: „Šta je sa tobom? Merijen mi je rekla da si svirao u grandž28 bendu?“ Vidno se nakostreši na pomen njenog imena i kaže: „To je bilo davno. Ali da, nekada sam živeo u flanelskim košuljama i voleo taj muljav zvuk gitare sa svim izobličenjima i fidbekom. Svirao sam sve te stvari.“ „Kao šta?“, pitam. „Nirvana, Perl džem, Elis in čejns, Madhani.“ Na trenutak ima zamišljen pogled, ali onda odmahuje glavom i kaže: „To je bilo mnogo davno. Od tada sam se promenio.“ „Promenio u kom pravcu?“, pitam, i dalje žestoko pokušavajući da budem kul, i dalje zbunjena činjenicom koliko je moj otac zgodan. To je, u stvari, malo uznemirujuće. „U sve pomalo. Kao ti. Od Majka i Mehaniksa do Boa Didlija i Vajolent fems. Volim klasični rok. Stonsi, Bitlsi, Bob Dilan. Dođavola, čak slušam i kantri. Kad budeš malo starija, možda ćeš ceniti jednostavnost tih stihova. Autentični su. Nema pretvaranja. Mislim – Vejlon Dženings? Henk Vilijams? Moraju da ti se dopadaju ti tipovi.“ Mislim na Filipovu majicu i kažem: „Aha. Ali oni nisu baš kantri.“ „Đavola!“ Smeje se. „Kako znaš?“


„Oni su iz zlatnog doba.“ „Zlatno doba, a?“, kaže. „Koliko ono beše imaš godina?“ „Osamnaest“, kažem, a njegovo lice ponovo se menja, dok se pitam da li misli na nju. Pre osamnaest godina. I tada izvalim: „I, koliko si ljut na nju?“ Očekujem da se iznenadi ili da se pravi kao da to nije važno, ali umesto toga odmahuje glavom i odgovor mi je jasan i pre nego što je rekao: „Prilično sam prokleto besan.“ Klimam glavom, gledajući u svoj kartonski podmetač. „Ali da budemo jasni. Ja sam ljut na nju. Ne na tebe“, kaže, što možda izgleda kao da bi do sada već trebalo da se podrazumeva, ali me ipak ispunjava radošću da ga čujem da to potvrđuje. „Ono što je uradila stvarno je...“ On zausti da kaže „sjebano“, ali menja sa „zabrljano“. „Znam da jeste“, kažem, gledajući ga u oči. „I ona to zna.“ „Da. Pa.“ Slegne ramenima, a onda pucka zglobove na prstima. „Bila je uplašena“, kažem. „Previše uplašena da me zadrži.“ „Nije morala da te zadrži da bi mi rekla.“ „Mislim da nije htela ni da me ti zadržiš.“ „To je prilično očigledno.“ „Da“, kažem. „Ali znaš“, kaže, „to zaista nije zavisilo od nje.“ Ja kažem: „Da si me ti zadržao, svi bi znali. Ona to nije želela.“ „Da ponovim“, kaže on, savijajući salvetu na pola, pa na četvrtinu. „To nije zavisilo od nje. Čak i ako je na kraju donela pravu odluku za tebe – a izgleda da jeste – i dalje nije imala pravo da mi ne kaže za moje rođeno dete.“ „Znam.“ Oboje za trenutak ćutimo dok on konačno ne progovori. „Pa. Dobila je svoj život iz bajke. Tako da je sve dobro. Za nju.“ Znam na šta cilja – da nijedno od nas nije bilo deo njenog velikog plana za veličanstven život na Petoj aveniji. I mada znam da bi trebalo da


joj i ja zameram, ne mogu a da prema njoj ne osećam sažaljenje, naročito zato što mislim da bi sve promenila da može. „Njen život nije savršen“, kažem, što je za mene iznenadno otkrovenje. „Čak i ne znam da li je baš toliko srećna. Sa svim svojim uspehom i novcem. Mislim... ima taj smešni stan u Njujorku – i bogatog dečka koji će je verovatno za koji dan zaprositi i koji, kao, poseduje celu TV mrežu...“ Konrad podiže ruku i kaže: „Aha. To je kul. Ali stvarno nema potrebe da znam detalje.“ „Tako je“, kažem. „Izvini.“ „U redu je“, kaže on ponovo. „Vidi. Ništa strašno... Samo... Merijen i ja smo različiti. Veoma različiti. Uvek smo bili.“ „Da li si oženjen?“, pitam. On odmahuje glavom. „Jok... Ali sam bio. Oko tri godine.“ „Imaš li decu?“, pitam, nervozno iščekujući njegov odgovor, mada nisam sigurna kakav želim da bude. Bilo bi baš zgodno da imam polubrata ili polusestru a da nam je on zajednički otac – i imam osećaj da bi se slagala sa bilo kojim njegovim detetom, i verovatno bi bilo mnogo sličnije meni nego Šarloti. A opet, bilo bi i prilično fenomenalno da ga imam samo za sebe. „Nemam decu“, kaže on. „Nije ih želela.“ „Ali ti jesi?“ „I te kako.“ Smeši mi se i ja osećam kako mi jeza ide uz kičmu, oduševljena što on to kaže mnogo izričitije nego što je to Merijen ikada rekla. „Zato si se sa njom razišao?“, pitam, misleći da bi bilo ironično da je činjenica o postojanju jedne bebe dovela do jednog njegovog raskida, dok je nepostojanje bebe presudno uticalo na drugi. On se smeje, razmenivši poglede sa šankericom koja je izgleda prisluškivala naš razgovor ili je barem vrlo marljivo vodila evidenciju naših pića. „Ne baš.“ „Žao mi je“, kažem. „Znam da ne treba da me se tiče.“ „Ne. U redu je“, kaže on. „Ali možeš i nju da pitaš.“ Pokazuje na


Stefani i kaže: „Ona je bivša. Strašan barmen, grozna supruga.“ Stefani ga gađa kriškom limete, a on je vraća preko šanka. „Hej! Pazi šta pričaš. Nisam bila baš tako loša.“ „Aha. Da se nisi pretvarala da si strejt, bila bi savršena supruga.“ Oboje se smeju, jasno je da među njima nema ljutnje. „Ja sam biseksualka. To treba da shvatiš. A ni sa tobom nije baš lako živeti, mače...“ Stefani se još malo smeje, a zatim prelazi na drugi kraj bara da pravi margaritu. Dok je posmatram kako gornji deo čaše uranja u posudu sa solju, kažem: „Da li zna ko sam ja?“ Konrad odmahuje glavom. „Jok. Još nikome nisam rekao.“ Gleda me, hoće nešto da kaže, a onda se predomisli. „Šta?“, kažem. Obazire se preko ramena ka bini i kaže: „Hteo sam da ti kažem da zna ko je tvoja majka.“ „Kako?“, kažem, pitajući se da li je sa njima išla u školu. „Tako“, kaže on, sležući ramenima. Ne odustajem i nastavljam da buljim u njega dok mi ne kaže: „Zato što je Merijen bila ljubav mog života. Dugo. I to je informacija koju nekome kažeš kad si mlad i glup i nadaš se da imaš nešto što će biti još veće i bolje od onoga što si nekad izgubio. To je ono sranje kad gubiš vreme razmišljajući o njemu. Da ti nešto kažem – nema koristi. Zapamti to, važi? Stvari su onakve kakve jesu i nema svrhe živeti u prošlosti i pitati se šta je moglo da bude.“ Zurim u njega, a on gleda pravo u mene. „Znam, znam. Ljubav mog života čak mi i ne kaže kada rodi moje dete. Zar to nije patetično sranje?“ Odmahuje glavom nasmejavši se. „Nije patetično“, kažem. „Da. Pa, mora da nešto govori...“ „Ne mislim da govori bilo šta o tebi. Ili meni“, kažem, a istina mi se kristališe u glavi. „Mislim da to nešto govori o njoj. Osoba kakva je nekad bila.“ „I dalje je“, kaže on. „Ljudi se ne menjaju.“


Kažem mu da nisam u to baš tako sigurna, shvatajući koliko glupo verovatno zvučim mudrujući nekome dvostruko starijem od sebe. Mom rođenom ocu. Naravno, on me skeptično pogleda. „Stvarno?“ „U redu. Možda si u pravu“, kažem. „Ali barem je pokušala da popravi situaciju. Ona je ta koja te je pronašla, znaš? I danas se pojavila.“ „Sa zakašnjenjem od nekih osamnaest godina, je l’ tako?“ „Valjda“, kažem. „Ali smo bar sada ovde.“ On se osmehuje, uzima veliki gutljaj piva, i kaže: „Da. To je dobro rečeno, bubnjarko. Dobar način da se posmatra život. Trudi se da se toga držiš, ako možeš.“ Smešim se, misleći da to ne liči na mene; više liči na moje roditelje. Na Šarlotu. Posmatraj sa vedrije strane. Budi zahvalna na onome što imaš. Broji svoje blagoslove. Optimizam je temelj hrabrosti. Osećam iznenadni talas nostalgije, ali ne one koja te rastuži. One koja te podseća ko si i odakle si. „I, kakvi su tvoji roditelji?“, pitam ga, sigurna da nisu ni nalik Merijeninim. „Moj tata je malo nomad. Sanjar lutalica. Ženio se tri puta i nikada nije uspeo da zadrži stalan posao jer su, znaš, svi njegovi šefovi idioti. Zato ne računaj na njega ni za šta... Ali je simpatičan. Nikada nije imao neprijatelja.“ „A tvoja mama?“, pitam. Konrad me gleda, oči mu se iznenada menjaju. „Moja mama je poginula u saobraćajnoj nesreći kada sam imao jedanaest godina.“ Srce mi staje. „O... žao mi je“, kažem, pitajući se zašto mi Merijen nije rekla tako važan podatak o njemu. „Da. Bilo je sranje. Bila je sjajna majka... I ne kažem to zato što je poginula. Stvarno je bila posebna. Umela je sve da pretvori u zabavu – čak i kad smo bili izuzetno siromašni. I čoveče, kako je pevala. Veličanstven mecosopran.“ Osećam kako se cerim dok mi govori: „Jesi to i ti?“


Klimam glavom. „To je stvarno kul“, kaže, smešeći mi se. „Pa, šta misliš? Hoćeš večeras da sviraš? Malo da pevaš?“ „Na sceni?“, pitam. Smeje se i kaže: „Aha. Na sceni. Komplet bubnjeva je tamo gore.“ Vrtim glavom i kažem da ne bih. „Zašto ne?“ Sležem ramenima. „Da li si ikad svirala uživo? Pred publikom?“ Odmahujem glavom. „Pa, onda, vreme je, zar ne?“ Ponovo odmahujem glavom, ovog puta smešeći se. „Hajde. Možemo zajedno“, kaže, skliznuvši sa stolice i vodeći me do zadnje strane prostorije ka bini. „Ti biraš pesmu. Meni je kul bilo koja.“ „Bilo koja?“, kažem, muzika postaje sve glasnija kako se približavamo glavnim zvučnicima. „Skoro“, kaže on. Sedamo za stočić levo od bine, na kome stoji mali znak da je rezervisan i on nam naručuje hamburgere i pomfrit i još jednu koka-kolu za mene. U međuvremenu, ljudi mu stalno prilaze da ga pozdrave i pitaju kada će da peva, a neki čak i zahtevaju. „Baš sad o tome raspravljamo“, kaže on, pokazujući na mene i predstavljajući me kao „Kirbi, bubnjar i moj večerašnji partner“. Dva sata brzo prođu uz mnogo dobre muzike i razgovora. Publika uopšte nije kritična i čini se da ceni svaki trud, ali to ne umanjuje užas koji osećam pri pomisli da bi Konrad zaista mogao da me natera da se popnem na binu. Svakih nekoliko minuta sugeriše mi pesmu, koju odbacujem iz jednog ili drugog razloga – značenje, nedostatak izrazitih bubnjarskih deonica, činjenica da mi se jednostavno ne dopada. Mada uglavnom odugovlačim, odbacujući neke od mojih omiljenih, kao što su Have You Ever Seen the Rain? grupe Kridens klirvoter rivajval i Good to See You Nila Janga, koje znam da mogu da pevam i sviram.


Oko petnaest do jedanaest, kada kaže: „Ajde, Kirbi, šta možeš da izgubiš?“, konačno zagrizem i prihvatam Small Town grupe Perl džem, njegov predlog. „Misliš ’Starija žena iza pulta u malom gradu’?“, kažem, podsećajući ga na intervju Edija Vedera, koji je rekao da je neskraćeni naslov bio reakcija na nazive pesama ovog benda koji uglavnom imaju jednu reč. „To je ta“, kaže on. „Znaš je?“ Klimam glavom, preslišavajući se u glavi da li znam reči. On prekršta ruke, odmahuje glavom i kaže da je nije svirao od leta 1995. godine. „Onda zvuči prikladno, a?“, kažem. „Pa, valjda“, kaže on, smešeći se i savijajući obod kačketa tako da mu se ne vide oči. „Hajdemo.“ Srce mi lupa, probijamo se do bine, gde sedam na stolicu iza DW bubnjeva sa titanijumskom sjajnom završnicom, pravom divotom. Proveravam kako se na njima snalazim, proveravam pedale, uzimam palice, čak ih i testiram. Odlučujem da preskočim činele, onako kako je to uvek radio veliki bend Mo. Gledam Konrada kako uzima mikrofon, publika se prema njemu ponaša kao prema ogromnoj zvezdi, svi ustaju, široko se osmehuju, pljeskaju ili zvižde u iščekivanju. On ne samo da je vlasnik već je jasno da je kod publike najomiljeniji. „Dobro veče svima“, počinje, a glas mu je još dublji preko zvučnika. Okreće kačket unazad i obod mu je sada pozadi. Nekoliko desetina ljudi uzvikuje njegovo ime; drugi mu žele dobro veče. „Večeras bih voleo da vas upoznam sa velikom Kirbi Rouz. Talentovanom bubnjarkom koja je došla iz Sent Luisa da nas poseti. Ne poznajemo se dugo“, kaže on, okrenuvši se da me pogleda u oči. „Ali ona je dobra devojka. Stvarno mi se sviđa. I znam da će se i vama dopasti. Pa hajde da joj poželimo toplu dobrodošlicu u Zeldinom stilu.“ Publika počinje mahnito da aplaudira, a ja se osećam kao da ću se


onesvestiti, znoj mi lije iz svake pore, bleštava svetla gore mi u očima. Obuzeta strahom, gledam Konrada kako odlazi do ivice bine, uzima svoju gitaru iz kutije prekrivene nalepnicama, onda prebacuje kaiš preko glave, prevlači nekoliko akorda. Baš kad mislim da ću izgubiti svest, on se okreće, prelazi par koraka prema meni i kaže: „Samo se opusti. Udahni duboko nekoliko puta. I prati me. Možeš ti to, mala.“ Klimam glavom i čujem ritam pesme u mojoj glavi, onako kako to oduvek radim pre nego što počnem da sviram. A onda u baru zavlada tišina, svi gledaju, čekaju, kad Konrad počinje da svira svoju gitaru, onda peva, njegov milozvučni i bogati tenor podseća me na Edija ali sa sopstvenim upečatljivim hrapavim zvukom. Čini mi se da prepoznajem tvoje lice. Proganja me, poznato je, a ipak izgleda da ne znam odakle. Podilazi me jeza, uprkos vrelini bine, a ritam pesme mi dolazi, isto tako prirodno kao njemu note. U jednom trenutku, on mi prilazi i kaže mi da pevam. Vrtim glavom. A on kaže: „Daj, Kirbi. Želim da te čujem. Pevaj, devojko.“ I ja pevam, nalazeći improvizovanu harmoniju, u početku pevam neodlučno, a onda snažno kao što udaram bubnjeve. O bože, prošlo je toliko dugo. Ni sanjao nisam da ćeš se vratiti. Ali sada ti si tu i ja sam tu. U tom momentu podižem pogled i vidim nju kako stoji u zadnjem delu prostorije, pored šanka, gleda nas. „Ona je ovde“, kažem mu, sledeći put kada mi priđe. Čita mi sa usana, blago mi klimne glavom. Možda je već primetio, ali mogu da ga čujem, da ga vidim, osetim da iznenada peva sa još više strasti. Zatvara oči, prelazi prstima preko žica dok ja udaram bubnjeve, pevamo zajedno: Srca i misli blede. Srca i misli blede, blede. Blede, blede...


30

Merijen

Z

nala sam da Kirbi ume da svira bubnjeve na osnovu njenog malog repovanja u sobi za scenariste. Ali sam ipak ganuta i opčinjena kada uđem u bar i vidim je kako svira prave bubnjeve, pod svetlima na pozornici, pred živom publikom, sa svojim ocem. Prizor je neodoljiv i nadrealan i ispunjena sam ponosom i bolom. A opet, eto njih, pronašli su se, zajedno su i pevaju pesmu koje se tako dobro sećam da je svirao. Bila je jedna od mojih omiljenih u njegovom repertoaru – ona koju sam uvek tražila dok smo se satima izležavali na futonu u njegovoj spavaćoj sobi. Ona koju je svirao onog dana u šumi kada smo napravili našu jedinu fotografiju. Glas mu je sada još bolji, zreliji, mada ga nikada nisam videla u ovom elementu, u stvarnom izvođenju. Njegovo sviranje gitare je doterano i samopouzdano, i bože, toliko seksi da jedva mogu da izdržim. Posmatram dečaka u kog sam se zaljubila, osećajući se kao devojka kakva sam nekad bila, uspomene se vraćaju tako snažno i brzo da izazivaju bol u mojoj glavi i srcu. Posle poslednjeg prelepog akorda počinju stojeće ovacije, burno klicanje i zviždanje. Ljudi uzvikuju njegovo ime; neki znaju i njeno. Čovek sa crnim filcanim šeširom stavlja ruke oko usta i viče tražeći bis – i tada se Konrad okreće i sa njom konsultuje. Okrenut mi je leđima, ali vidim da mu ona klima glavom, smeši se, a onda se naginje da mu nešto šapne. Oni su večeras tim, prvi put, zajedno. Konrad korača nazad do prednjeg dela bine, spušta glavu i opušteno


mrmlja u mikrofon: „Hej. Da li sam pomenuo da je ona moja ćerka?“ Sa ovim saopštenjem aplauz se povećava, kao i zahtevi za bis. Ali Kirbi ustaje, kratko se klanja, a zatim ozbiljno preko mikrofona kaže da do određenog vremena mora da se vrati kući i mnogo se zahvaljuje. Ljudi se smeju. Dopala im se. Oni je vole. Ja je volim. Vidi me, brzo mi mahne i upućuje mi širok osmeh, zatim nešto šapuće Konradu dok silaze sa pozornice i kreću do mene, dok ih tapšu po leđima i hvale. Kako mi se približavaju, vidim da su oboje znojavi i zadihani. I onda su tu, odmah pored mene. Konradov osmeh sa scene bledi, ali i njegov animozitet s početka dana. „Opa“, kažem. „Bili ste neverovatni.“ „Hvala“, kaže Kirbi, zarumenjenih obraza i blistavih očiju. Čista radost vidi se na njenom licu i tera me da ga prekrijem poljupcima. Želim da poljubim i Konrada – ova težnja je neodoljiva, zastrašujuća – i protiv moje volje, gledam ga u oči i kažem: „Ovo je probudilo sećanja.“ On klima glavom, prihvata ovu izjavu ali ne pokazuje da se slaže s njom, i stavlja ruku preko Kirbinog ramena. „Ona je prirodni talenat“, kaže, skrećući pažnju s moje primedbe. „Jasno je od koga je nasledila“, kažem. „Da“, kaže on, onda se okreće od mene i nastavlja razgovor sa Kirbi želeći da to bude samo njihova priča. „Hvala ti što si došla“, prisluškujem. „Bilo mi je sjajno.“ „I meni“, kaže ona, rumena od ponosa i adrenalina i očigledne naklonosti prema njemu. „Vrati se brzo“, kaže on, brišući nadlanicom znoj sa čela. „Možda na leto?“, kaže. „Pošto maturiram?“ „Bilo kad“, on kaže. „Apsolutno bilo kada.“ Sećam se završetka posete kada je prvi put došla u Njujork, koliko su drugačije ta osećanja zvučala sa mojih usana. Koliko je drugačija bila naša prva zajednička noć na onim stolicama u mojoj kuhinji – oprezna i uzdržana. Koliko se on razlikuje od mene. On je autentičan i prirodan –


dve osobine koje sam kod njega volela. Dve osobine koje nikada istinski nisam bila u stanju da imam, bar ne u mom stvarnom životu, samo u svetovima koje stvaram na papiru. Barem ne još od tog leta. Kirbi se udalji, razmeni nekoliko reči sa šankericom, deluje kao da su prijateljice, dok me Konrad gleda. Stvarno me gleda. „Mrzim to što si uradila“, kaže. „Ali pokušavam da ne mrzim tebe.“ „Hvala ti“, kažem, preplavljena novim talasom emocija. „Hvala ti što si se vratila“, kaže on, a onda poseže za kačketom i spušta ga, sakrivši oči. „Pa, bolje da se vratim poslu.“ „Tako je. Naravno“, kažem. „Vidimo se, Merijen“, kaže, onda se ponovo okreće i grli Kirbi, sav znojav, u znak pozdrava. Na putu do kuće, ona je tiha, kao da upija sve što se dogodilo, uživajući u svemu, s trijumfalnim osmejkom na licu. Želim da poštujem njenu privatnost, emotivni integritet njenog iskustva, a opet umirem od želje da saznam o čemu su ona i Konrad razgovarali i šta joj je možda rekao o svom životu. Konačno, ne mogu da izdržim ni sekund više i direktno je pitam da li je oženjen. Ona odmahuje glavom. „Deca?“, pitam neodlučno. „Samo ja“, kaže ona i zuri kroz bočni prozor dok se udaljavamo iz grada i vozimo nazad na sever, ka predgrađu. „Pa, dobro je videti da još uvek svira“, kažem, u potrazi za početkom razgovora – za bilo čim što će je naterati da progovori o ovoj noći, Konradu, njenim osećanjima. „Aha. Ali on je i biznismen“, kaže ona. „Zelda je njegov bar. Njegova tvorevina.“ „O?“, kažem, iznenađena, zadovoljna. „To je sjajno.“ „Aha. Počelo je kao džez klub, pre petnaestak godina – i doveo je sve velike muzičare iz grada, prijatelje i druge ljude koje je znao. A onda je priča krenula da se širi od usta do usta i sada je bar kao legenda u Čikagu


– i iz cele zemlje muzičari dolaze da bi svirali sve muzičke žanrove.“ Ovo je kod nje do sada izazvalo najveće uzbuđenje. „Pa, nisam iznenađena“, kažem, iako je mali deo mene veoma iznenađen, a mislim da je i njoj to jasno, kao što izgleda da uvek shvata suštinu. „Nije išao na koledž“, kaže. „A vidi ga. On je zaista srećan u tom baru. Nazvao ga je svojim domom. Svojom porodicom. Čak i njegova bivša supruga tu radi – i dalje su prijatelji.“ Pamtim ovaj podatak, pitajući se kakav im je bio odnos i zašto su se razišli, a onda kažem: „Vas dvoje ste bili neverovatni zajedno.“ „Hvala“, kaže ona. „Bilo je zaista zabavno.“ Prestajemo da pričamo kako se približavamo Glenku, a onda nastavljamo da se vozimo na Mejpl hil. Kuće su uglavnom u mraku, osim sporadičnih svetla na tremu. Kada se zaustavimo na našem prilazu, ona se okreće prema meni i kaže: „Slomila si mu srce, znaš.“ Ukočim se, a onda se okrenem da je pogledam, lice joj je zaklonjeno senkom. „On ti je to rekao?“ „Ne sa toliko mnogo reči – ali da. Stvarno te je voleo.“ Vidi se da je na njegovoj strani i ne krivim je. I ja sam na njegovoj strani. „I mislim...“, kaže, a glas joj postaje tiši. „Šta?“, pitam, gaseći motor i gledajući je. „Nema veze“, kaže ona i odmahuje glavom. „Možeš da mi kažeš“, kažem, spremajući se za nešto bolno što je rekao, nešto istinito što znam da zaslužujem. Ali umesto toga ona kaže: „Ne znam. Nekako imam osećaj da te i dalje voli.“ Pre nego što uspem da odgovorim, ona je izašla iz auta, zalupila vrata i ide prema ulazu u kuću. Izlazim i idem za njom, želeći da mogu da se vratim u prošlost. Želeći da sam bila malo više nalik njoj kada sam imala osamnaest godina.


Sledećeg jutra, nešto pre devet, Kirbi kuca na vrata moje spavaće sobe. Obučena je, kofer joj je pored nogu i kaže da mora da krene, jer mora da uči za maturske ispite. Brzo se spremam i oblačim trenerku i nekoliko minuta kasnije stojimo u hodniku, a iz kuhinje dolaze moji roditelji i pridružuju nam se. „Jesi li sigurna da ne možeš da ostaneš na doručku?“, pita moja majka. „Stvarno moram da se vratim da učim za ispite“, kaže Kirbi. „Ako nameravam da položim prekalkulus29 i maturiram.“ Moj otac klima glavom i kaže: „Naravno da razumemo.“ „Pa“, kaže Kirbi, glas joj zvuči hrabrije nego kada je došla, kao da je sinoć na bini odrasla. „Hvala što ste me ugostili. Zaista mi je drago što sam vas upoznala.“ „O, i nama što smo upoznali tebe, Kirbi“, kaže moj tata, prilazeći joj da je snažno zagrli i poljubi u obraz. „Lepo je što smo konačno upoznali našu unuku. Znamo da imaš porodicu koja te mnogo voli, ali se nadamo da i mi možemo da se pridružimo. Zaista se nadamo da je ovo samo početak.“ On gleda moju majku i ona neubedljivo klimne glavom u znak saglasnosti, nervozno uvijajući svoju bisernu ogrlicu. Kirbi se smeši, a onda me šokira rekavši: „Hvala, deda.“ On se ceri i tako srećnog dugo ga nisam videla. Nakon nekoliko sekundi neprijatne tišine, tokom koje je postalo jasno da je moja majka neće zagrliti za rastanak, kažem da ću je ispratiti. Moji roditelji klimaju glavom, shvativši da želim da budem sama sa njom, a ja uzimam njen kofer i izlazim napolje. Kad smo stigle do njenih kola, ona je ponovo tiha i ozbiljna, ali kažem sebi da to ima više veze sa prirodom rastanaka, posebno kada je reč o osjetljivim, novim odnosima. Biće potrebno vreme da se uspostavi poverenje i istinska povezanost, bez obzira na to da li je reč o prijateljstvu ili nečemu više majčinskom, i ja sam spremna da se za to potrudim. „Dakle, za nekoliko nedelja treba da maturiram“, kaže ona. „Da?“, kažem, puna nade.


„Moji roditelji su želeli da te pozovem. Pa. Pozvana si... Ali ja znam koliko si zauzeta svojom serijom i svim ostalim i u redu je ako ne možeš...“ „Doći ću“, kažem. „Definitivno.“ Ona klima glavom i kaže: „Kul. Detalje ću ti poslati u poruci. Ili ću te pozvati ili kako god.“ „To bi bilo sjajno“, kažem. „Pa. Hvala“, kaže, iako obe znamo da je ovaj poziv njen poklon za mene, a ne obrnuto. Vraćam se u kuću, moja majka doliva sebi šolju kafe i onda sipa mom ocu i meni. Onda počinje da razbija jaja u činiji, spremajući se da napravi omlet. Podsećam je da imam rano let i ne mnogo vremena pre nego što budem morala da se spakujem. „Završni ispiti i televizijski scenario“, kaže moj tata, i dalje zamišljen. „To nikad ne prestaje.“ „Ili veliki sudski procesi“, kažem, nasmejana. „I, kako je bilo sinoć?“, pita majka bezbrižnim glasom. Kao da je Kirbi prosto otišla u bioskop. Gledam je, pitajući se zašto ne može da prizna težinu situacije – ili prihvati da je Kirbi u našim životima. Možda oseća krivicu zbog odluke koju mi je pomogla da donesem i pred samom sobom želi da se opravda da je to bilo ispravno. Možda i dalje vidi mrlju u onome što se dogodilo i brine je šta će ljudi da misle. Možda se jednostavno plaši Konrada, zabrinuta da će me ponovo izbaciti iz koloseka. „Konrad i Kirbi su se stvarno sjajno složili“, kažem, prepričavajući im na brzinu scenu koju sam zatekla kada sam ušla u bar, ali nisam u stanju verno da im je prenesem. „Bilo je puno emocija... veoma dirljivo. Drago mi je zbog njih.“ Tata spušta šolju i netremice me gleda. „To je zaista zadivljujuće“, kaže. „Trebalo je da mu kažem mnogo ranije“, kažem. Majka vrti glavom, uporno odbijajući da stvari posmatra ovako. Ignorišem je i okrećem se tati. „Prilično je jasno da mi nikada neće


oprostiti ono što sam mu uradila.“ „Ne možeš da vratiš vreme“, kaže on. „Samo gledaj unapred. Sada radiš pravu stvar.“ „Pokušavam“, kažem. „To je sve što možeš“, kaže tata, grleći me baš kao što je zagrlio Kirbi u hodniku. Ceo let do kuće sam prespavala, ali sam ipak grogi kada, kasno po podne, uđem u stan. Moja kućna pomoćnica bila je u petak i ceo stan je još čistiji nego obično, sve je na svom mestu. Otvaram frižider, ali kao i obično, nema ničega za jelo – a ionako nisam ni gladna. Odlazim do radnog stola i bacam pogled na gomilu scenarija koje sam mislila da spakujem i čitam u avionu, ali uopšte nemam inspiraciju da se sada njima bavim. Razmišljam da odem na trčanje u park, ali ni za to nisam raspoložena. Uključim stereo, ali muzika – bilo koja muzika – podseća me na Konrada i onaj izraz njegovog lica kada je shvatio ko je ona. Nikada neću preboleti taj pogled. I tako napokon podižem slušalicu i zovem Pitera, zamolim ga da dođe. On kaže da hoće, naravno, čim bude mogao, njegov glas zvuči utešno. On stiže oko pet, pravo sa posla. Kaže da je tamo proveo ceo vikend, rešavajući neočekivane probleme. Kopka me da li neki od njih ima ikakve veze s mojom serijom, ali ne pitam. Trenutno sam previše iscrpljena da bih stvarno o tome brinula. Sedimo na kauču i ja mu pričam o vikendu – razgovoru sa mojim ocem u parku, Konradovom neprijateljskom stavu, njegovom dirljivom nastupu sa Kirbi. Pričam mu o svemu osim o tome kako se sada osećam – jer ni sebi ne znam to da objasnim. „To je veliki napredak“, kaže kad završim s pričom. Ima zadovoljan izraz lica kao kada na sastancima reši problem i ja shvatim koliko je zaslužan za ono što se dogodilo proteklog vikenda. Što mi je pokazao da moram da se suočim sa prošlošću i da kažem istinu. Da ma koliko da sam to dugovala Kirbi, Konradu i mom ocu, isto toliko sam dugovala i sebi. „Je l’ ti drago što si otišla?“ „Da“, kažem. „Bilo je teško... Ali da.“ „Sve što je vredno teško je“, kaže on, uzimajući me za ruku i stežući je.


„Da. Pa, bio si u pravu.“ Piter odmahuje glavom kao da kaže da nije reč o tome ko je u pravu. „Žao mi je što sam bio tako strog prema tebi. Samo mi je bilo teško da prihvatim... sve tajne.“ „Znam“, kažem. „Razumem.“ „Ali možemo da krenemo dalje“, kaže on. „Zar ne?“ Klimam glavom, svaki deo mene pokušava da uradi upravo to. „Nedostajala si mi, Šampione“, kaže on. Kažem mu da je i on meni nedostajao i pošto se zagledamo jedno u drugo, stvarno se zagledamo, on me privuče sebi i ljubi me. Mrmljam izvinjenja, a on mi šapuće da shvata i da mi oprašta. „Želim te“, kaže, prelazeći mi rukama preko tela, a onda ih zavlači ispod moje bluze. „Idemo“, kažem, vodeći ga u spavaću sobu, gde se ćutke svlačimo, jedno drugom pomažući oko dugmadi, kopča i kaiševa. Sve vreme se netremice gledamo, vodeći nemi razgovor, dok oboje ne ostanemo nagi i ponovo se ljubimo. Kaže mi da sam lepa, prelazeći rukama preko mojih kukova, a onda me spušta na krevet. Svaki pokret mu je blag i siguran, svaka reč. Mislim o svemu što se desilo otkako smo poslednji put bili ovako zajedno, nekoliko večeri pre nego što je Kirbi pokucala na moja vrata. Kao da je prošla čitava večnost. „Da li si spremna?“, pita. Kažem mu da jesam. Kažem mu koliko ga želim i volim i koliko mi je potreban. Njegovo telo i dalje prekriva moje, a onda se podiže na ruke, koje drži sa obe strane mog lica, i odmahuje glavom, kao da mi kaže da sam pogrešno razumela. „To nije ono što sam mislio pod ’spremna’, Šampione... Da li si spremna za sledeći korak? Zajednički?“ Zurim u njega, u neverici. To je bilo poslednje što sam očekivala. Poslednja stvar o kojoj sam razmišljala u proteklih nekoliko dana i nedelja. „Kako to misliš?“, kažem, tek da budem sigurna.


Celom težinom se ponovo ruši na mene i opet me ljubi. „Spreman sam, Šampione“, šapuće mi na uvo. „Spreman sam da ti dam prsten iz snova. Da se venčamo. Imamo bebu. Sve gore navedeno. Redosledom kojim ti želiš.“ Osećam kako drhtim dok zamišljam malu ceremoniju sa našim porodicama. Ejdan i Kirbi pored nas. Život kakav sam oduvek želela. Ljubimo se kako dugo nismo, a sigurno ne otkako me je ona pronašla. Onda lagano vodimo ljubav, njegov dah u mom uhu, njegove ruke čvrsto obavijene oko mene. Traje dugo, dugo, sve dok više ne možemo da izdržimo i oboje, zajedno, doživljavamo vrhunsko zadovoljstvo. Osećam kako u meni eksplodira, kroz stenjanje nežno izgovarajući moje ime, govoreći mi da ću biti njegova supruga. Kažem sebi da sam najsrećnija žena na svetu. Kažem mu da ne mogu biti srećnija. I dok tonem u san, glave položene na njegove grudi, skoro, bezmalo da u to verujem.


31

Kirbi

M

oji roditelji, sestra i Noa upravo završavaju ručak kada nakon petosatne vožnje ulazim u kuću. Svi se ozare kada me vide, čak i majka. Prisilim se da sednem i pridružim im se, uprkos snažnoj potrebi da budem sama. „I?“, kaže Šarlota, dok majka ustaje da mi donese tanjir. „Kako je bilo?“ „Bilo je neverovatno“, kažem, želeći da postoji neki način da se opiše koliko neverovatno. „Kako je bilo na maturskom?“ Ona i Noa gledaju jedno drugo i cere se dok ona kaže da je bio najbolji provod koji su ikada imali. Onda me obaveštava da je gospodin Tali morao da izbaci petoro zbog prljavog plesa – i još osmoro zbog pića. „Da li ste videli Belindu?“, morala sam da pitam. „Samo na minut kada smo stigli“, kaže. „Haljina joj je luda. Tako dobra. Na kraju je uzela onu tirkiznu koju je probala.“ Klimam glavom, pretvarajući se da sam iznenađena i ne samo da sam razočarana što se nije predomislila da je ne obuče već mi je nje nekako čudno žao. Nije mogla dobro da se oseća – bez obzira na to koliko je dobro izgledala. Šarlota odgurne svoj tanjir sa napola pojedenom salatom od tunjevine i kaže: „I? Jesi li ga upoznala? Biološkog tatu?“ „Aha“, kažem, dok mi majka dodaje tanjir salate od tunjevine i činiju


supe od paradajza. „Kakav je?“, pita ona, a svi bulje u mene u iščekivanju. „I dalje je muzičar. Vlasnik je tog bara koji se zove Zelda i u njemu je živa muzika trista šezdeset pet dana godišnje.“ Izbegavam da pogledam roditelje u oči dok ustajem i uzimam konzervu koka-kole iz frižidera, onda ponovo sedam, otvaram je i otpijam veliki gutljaj. „Išla si u bar?“, kaže majka. Jednostavno ne može da se savlada. „Da“, kažem. „Ali nisam pila. Ne razlikuje se od polovine restorana u Sent Luisu. Bilo čega na Hilu“, kažem, misleći na oblast italijanskih restorana gde moj tata uvek uzme mešano piće u baru pre nego što nam se pridruži. „Sve je bilo kako treba, mama. Veruj mi.“ Ona klima glavom i kaže da mi veruje. Potpuno. Kao da žudi da završimo sa temom Konrada, moj otac kaže: „A Merijenini roditelji? Jesu li bili fini?“ „Da“, kažem. „Njen tata mi se dopao više od njene mame. Mama joj je nekako snob. Ali prilično fina.“ Moju majku ovo zainteresuje, možda joj je lakše jer moj radar za snobove i dalje funkcioniše. „Čime se bave?“ „Ona ne radi. On je advokat, recimo, Opri. Bogati su.“ Moji roditelji klimaju glavom, kao da su ovo već pretpostavljali. „Kako izgleda?“, pita Šarlota. „Tvoj tata.“ „Moj tata je ovde“, kažem, pokazujući na mog oca, koji mi se ceri. Šarlota nastavlja: „Jeste! Znaš šta sam mislila – tvoj biološki tata.“ „Ne mogu da lažem – dobro izgleda. Izgleda kao... roker“, kažem, smejući se. Osvrnem se prema mami, koja opet ima izgled potpune zabrinutosti. „Nije dugokosi, nadrogirani roker iz osamdesetih, mama. Samo, znate, umetnik. On je stvarno kul. Stvarno, stvarno divan.“ Zaustim da im ispričam kako smo zajedno pevali na bini, ali odlučujem da to za neko vreme želim da zadržim za sebe. Osim toga, ne želim da uznemirim tatu. Znam kako se osećam zbog toga što ima više zajedničkog sa Šarlotom; nema razloga da se i on isto tako oseća. Zatim, da bih majku odobrovoljila, kažem: „Oh – a gospođi Koldvel su se zaista dopale salvete.“


„Jesu?“, kaže majka, šepureći se. „Aha. Smatra da su zaista lepe. A i zahvalna je za pitu, takođe.“ „Jeste li je pojeli?“, pita. „Ne“, kažem. „Ali verovatno samo zato što je želela da je sačuva. Nisu alergični na orahe ili bilo šta drugo.“ Moja majka blista dok Šarlota i Noa ustaju da idu, saopštavajući da su krenuli na zabavu na bazenu. „Hoćeš sa nama?“, pita me Šarlota, pozivajući me jasno bez ikakvog razloga, stoti put ove godine, ali ipak fino. Zahvaljujem se i kažem da neću, da sam prilično premorena posle vožnje i da imam mnogo da učim. Onda, dok ih gledam kako odlaze držeći se za ruke, razmišljam o Filipu, željna da ga pozovem, vidim, ponovo poljubim. Kažem roditeljima da idem da se raspakujem, ali me oni zaustavljaju, kažu da imaju o nečemu drugom sa mnom da razgovaraju. Pripremam se, očekujući još jedno predavanje o koledžu, ali umesto toga oni kažu da je reč o Belindi. „Šta sa njom?“, pitam. Mozak mi munjevito radi, pokušavajući da utvrdim šta znaju i da li ću na neki način biti umešana. „Znamo za haljinu koju je ukrala kod Robina“, kaže tata. Onda, pre nego što mogu da razmislim da li da se pravim blesava, on kaže: „Ti si za to znala, zar ne?“ Zurim u njega, misleći kako je ovo tipično i da je tako neverovatno što ću ja upasti u nevolju, ali znam da će biti još gore ako lažem, pa kažem: „Da, znala sam. Kako ti znaš za to?“ „Šefica radnje me je nazvala“, kaže moja majka. „U nedelju ujutro. Setila se da je Belinda probala tu haljinu i posumnjala je na nju kada je videla da je krajem prošle nedelje nema na zalihama. Čekala je da vidi da li će da je obuče za matursko veče.“ „Zašto je zvala tebe?“, pitam. „Mislila je da je Belinda moja ćerka.“ „Šta si joj rekla?“ „Rekla sam da nije moja ćerka, ali da je blizak porodični prijatelj. I da


ću da saznam i da joj se javim.“ „I?“ „Pitala sam Šarlotu koju je haljinu Belinda nosila. Nisam joj rekla zašto to želim da znam. I ona je potvrdila da je imala tu haljinu.“ „Da li će biti uhapšena?“, pitam, uspaničeno. Majka gleda u oca, koji kaže: „Ne. Menadžerka je nameravala da pozove policiju. Dok tvoja majka i ja nismo platili.“ „Šta ste uradili?“, pitam, zbunjena. To je apsolutno poslednje što bi mi palo na pamet da bi moji roditelji mogli da urade. Da pokrivaju kriminalca. „Hteli su da je tuže“, kaže on. „Rekao sam joj da ću platiti i rešiti tu stvar. Onda sam pozvao Belindu.“ „I šta se desilo?“ On kaže: „Zamolili smo je da dođe i seli smo i samo... razgovarali sa njom.“ „Belinda je sada veoma zbunjena“, kaže majka. „Bilo joj je teško otkad je njen otac otišao. I imaju mnogo novčanih problema. Nije to sad izgovor za ovo što je uradila. Ali ne želimo da joj budućnost bude upropašćena. Mislimo da je, negde duboko, dobro dete, ali ona je trenutno samo malo izgubljena.“ „Šta ti je rekla?“, pitam. „Bila je stvarno uznemirena. I to ne samo zato što je bila uhvaćena. Delovala je da joj je iskreno žao. Obećala je da će nam vratiti novac i molila nas da ne kažemo njenoj majci.“ „Hoćete li?“ „Moramo“, kaže otac. „Da si ti uradila ovako nešto, želeli bismo to da znamo.“ „Ne bih to uradila“, kažem. „Znamo. Rekla nam je za vašu svađu. I da zbog toga nisi htela da ideš na matursko.“ Klimam glavom, čekajući da mi kažu da je trebalo njima da se obratim. Da je trebalo da uradim nešto više. Umesto toga, majka kaže: „Mora da je


za tebe to bilo zaista teško, Kirbi.“ Otac klima glavom i kaže: „Da. I većina dece ne bi bila dovoljno jaka da zauzmu takav stav.“ Gledam dole, neprijatno mi je, mada nisam sigurna zašto. Pretpostavljam da je to zato što nisam navikla na ovakvu pažnju. Prošlo je dosta vremena otkad su rekli da su ponosni na mene. „Želela sam i da odem u Čikago“, mrmljam, pognute glave, pitajući se zašto pokušavam da umanjim deo zasluga. „Zašto ne pozoveš Belindu?“, kaže moj tata. „Ona te čeka.“ Nekoliko minuta kasnije, stižem do Belindinih ulaznih vrata i ovog puta kucam. Ona odmah otvara i odvodi me gore u njenu sobu. U tišini sedamo na njen krevet. Koža joj je grozna, kao da je plakala ili pijančila ili i jedno i drugo. Skrećem pogled ka zidu prekrivenom natpisima – uglavnom stihovima glupih pop pesama kao recimo: Gde bismo bili da ne možemo da sanjamo? Bio bi to prilično pristojan citat samo da ga nije uzela iz pesme Džonas bradersa. „Roditelji su mi rekli šta se desilo“, kažem, jedva da su mi reči prešle preko usana, a ona počinje da plače. Nagnem se i zagrlim je. „Žao mi je“, kaže ona. „Bila sam takva kučka prema tebi...“ „Da, bila si“, kažem, povlačeći se i nasmešivši joj se. „Žao mi je“, ponavlja. „Ne znam šta mi je... Tako sam deprimirana sve vreme... i muka mi je od toga što smo siromašni i što nikada nemam ništa lepo da obučem.“ „Znam, Bel“, kažem. Ona vrti glavom i kaže: „Sa tobom je drugačije. Ti nemaš oca koji ne daje ni pare – imaš dvojicu tata i dve mame, a jedna od njih je stvarno bogata. I Šarlota mi je rekla da si išla da upoznaš svog biološkog tatu... Je l’ baš faca, skroz?“ Slegnem ramenima, pokušavajući da ublažim, ali kažem: „Bio je stvarno kul... Ali možemo o tome da pričamo kasnije...“ Ona duva nos i kaže: „Mislim da sam bila i malo ljubomorna. Zbog


svega uzbudljivog što ti se dešava. Pa čak i zbog Filipa. Ti mu se stvarno sviđaš.“ „Džejku se ti sviđaš“, kažem. „Ne, ne sviđam mu se. On je kao i svi drugi. On samo želi seks – i to je to...“ „Svi oni žele seks“, kažem, smešeći se, iako znam da je Belinda u pravu – sa mnom i sa Filipom jeste mnogo drugačije. „A tvoji roditelji. Bože. Znam da misliš da su ti roditelji bezvezni, Kirb, ali oni su tako dobri“, kaže ona. Ironično se nasmejem. „Okej. Moraću da se ne složim s tobom.“ „Ne. Ozbiljno. Odvukli bi me u lisicama da nije bilo tvog oca. Bože. Dugujem mu. Više od četiri stotine dolara, stvarno mu dugujem. Taaako si srećna što su ti oni roditelji. Uvek sam želela da su moji...“ Gledam je, iznenađena što tako misli. Sve ove godine dok me je slušala kako se žalim na njih nijednom nije rekla ništa nalik ovome. „Oni su strogi, ali bar im je stalo“, kaže ona, ponovo plačući. „I tvojoj mami je stalo“, kažem. „Znam, ali to nije isto. Ona nikad nije tu... Nije da je ona zbog toga kriva – mora da radi... Ali ne znam. Baš je sranje, Kirb... Mislim, znam da sam ja kriva – i da nema opravdanja za ono što sam uradila. Ali mi je samo... muka od... svega.“ Ponovo je zagrlim, pitajući se kako nisam znala da se moja najbolja prijateljica na svetu oseća ovako loše. Pada mi na pamet da se možda svi tako osećaju. To jest, osim Šarlote. Bože, možda čak i Šarlota. „Da li mi opraštaš, Kirb? Za ono kako sam se ponašala prema tebi?“ „Da. Naravno da ti opraštam. Ti si moja najbolja prijateljica. Uvek ćeš biti.“ Onda je pogledam u oči i kažem joj da će sve biti u redu. Stvarno dobro. Naši životi i naša budućnost i sve. Onda ponavljam, i prvi put posle mnogo vremena, stvarno u to verujem. U ponedeljak ujutru zatičem gospodina Talija u njegovoj kancelariji i


tražim opravdanje da odsustvujem sa fizičkog. „Osim ako mislite da su mi u životu potrebne veštine za igranje badmintona?“ On se osmehuje, pokazuje na moju uobičajenu stolicu, i kaže: „Kako napreduje učenje za prekalkulus?“ „Potpuno usrano“, kažem. „Ili se kaže ’potpuno posrano’?“ On ignoriše moje prostakluke i moje jezičko pitanje, i kaže: „Vidim da su ti potrebna sedamdeset i dva da maturiraš. Misliš da možeš to da ostvariš?“ „Aha“, kažem, odbacujući njegovo pitanje. „To je završena stvar.“ „Pa“, kaže on. „Osvežavajuća je ova samouverenost!“ „Ja sam druga devojka.“ „O? Da li to ima neke veze sa putovanjem u Čikago? Ili tvojim novim dečkom?“ Ja ga pogledam, iznenađena i malo zbunjena. „Kako znate za Filipa?“ „Fejsbuk špijunaža“, kaže on, a ja razmišljam o svim onim slatkim porukama koje smo razmenili na našim zidovima. Smešim se. „Aha. Filip je dobar, ali sve ovo ima veze sa mojim biološkim ocem.“ „Ma nemoj“, kaže gospodin Tali, puckajući zglobove i naginjući se prema meni. Počinjem da se cerim, zatim mu otkrivam celu priču, koliko smo se uklopili, koliko sam oduševljena što sam u rodu sa nekim tako talentovanim, čak i što smo imali zajedničke emocije koje sam osećala na bini. Gospodin Tali pažljivo sluša svaku reč, čak i više nego obično, i kaže da bi voleo da je bio prisutan da sve to vidi. „Jednog dana“, kaže on. „Kada budeš sledeći pobednik Američkog idola.“ Kolutam očima. „Moći ću da kažem da sam te poznavao još dok ...“ Smešim se. „Da. Možda ću vam čak nabaviti propusnice za bekstejdž.“ On se smeje i kaže: „Bolje bi ti bilo da me ne izbegavaš!“


Smejem se i obećavam mu da neću. Ćaskamo još nekoliko minuta dok on ne kaže: „Pa? Znaš da imamo još o nečemu da razgovaramo? O jednoj poslednjoj rutinskoj stvari...“ Značajno ga pogledam. „Molim vas, recite mi da nije reč o Misuriju.“ „Kirbi.“ „Uh! Dajte, gospodine Ti!“ On ignoriše moje stenjanje, nastavljajući: „Kirbi, stvarno mislim da treba da ideš. Izdrži jedan semestar. Uvek možeš da odustaneš ili da se prebaciš...“ „Da li su vas moji roditelji na ovo nagovorili?“, pitam. „Rok je istekao, znate.“ „A znaš li da su oni platili tvoj depozit?“, kaže on. Nisam bila sigurna, ali sam nekako pretpostavila da jesu kada su to prestali da pominju ubrzo nakon isteka roka. „Vidi, Kirbi. Ovo je moje iskreno mišljenje, iz srca. Mislim da bi trebalo da ideš na koledž. To ne znači da ne treba da nastaviš sa muzikom, čak i kao profesijom. Ali koledž je jedno iskustvo – i ako ništa drugo, nešto što bi trebalo da pokušaš. Stekni solidno obrazovanje i još možeš da imaš svoj plan B.“ „Zašto mi koledž ne bi bio plan B?“, kažem. „A muzika plan A?“ „Ta dva se međusobno ne isključuju. Pogledaj R.E.M. i Rejdiohed.“ Ponovo kolutam očima. „Mogla bi na Muzičku akademiju u Misuri, Kirb.“ On se okreće i vadi odštampane strane iz svog stola, sa mojim imenom napisanim na vrhu. Daje mi ih i ja ih pregledam: Instrumentalisti treba da pripreme jedan ili dva komada. Prikladan je materijal koji demonstrira kvalitet tona i tehničku umešnost. Perkusionisti treba da budu spremni da odsviraju najmanje dva od sledećeg: solo/etida na udaraljkama sa tastaturom (marimba/ksilofon/vibrafon), doboš, timpani, stilove na bubnjevima (sving, rok, fank, latino, itd). Prestajem da čitam i pogledam ga. „Ti to možeš, Kirb.“


„Nikada me niste ni čuli kako sviram“, kažem. „Znam da si dobra“, kaže on. „Jednostavno znam.“ Ne odgovaram. „Razmisli šta možeš da naučiš sa pravim profesorima.“ „Razmišljam o svim drugim sranjima koje bih morala da naučim.“ „Znanje nije sranje.“ Prekrštam ruke, pretvarajući se da mi je dosadnije nego što zaista jeste. „Samo malo o tome razmisli.“ Kažem mu da sam već razmišljala. „Još samo malo razmisli“, kaže. „Molim te? Zbog mene?“ Ispuštam najumorniji uzdah i kažem: „Dobro. Još samo nijansu više.“ Čini se da je to najmanje što mogu da uradim za jedinu osobu koja je dosledno verovala u mene, od samog početka. Te večeri posle obeda, Konrad mi šalje poruku. Hej, bubnjarko. Šta se dešava? Cereći se, ja mu odgovaram: Ne mnogo. Samo učim za ispite. Ti? On mi odmah odgovara: Slušam malo „Sly and the Family Stone“... „There’s a Riot Going On“ je sladak album ako ga ne znaš. Mislim da bi ti se dopao. Znam nekoliko njihovih pesama, kao I Want to Take You Higher, ali mi nije baš poznat taj album, pa ga smesta preuzimam sa Ajtjunsa i nakon slušanja nekoliko pesama, šaljem mu poruku: Neverovatno. Mnogo mi se sviđaju „Poet“ i „Family Affair“. Hvala na obaveštenju. Sekund kasnije, zvoni telefon. On je. Grabim ga, uzbuđena. „Hej“, kaže. „Dobro je, a?“ „Sjajno“, kažem. „Mislio sam da će ti se svideti.“ „Definitivno.“ „Pa... kako napreduje učenje?“ Kažem mu da pokušavam da prođem prekalkulus tako da mogu da


maturiram. Kaže da je bio u istoj situaciji, u istom razredu. „I?“ „Prošao sam“, kaže. „Jedva. Nisam išao na koledž, ali barem nisam napustio srednju školu.“ Udišem, a onda mu postavljam pitanje od milion dolara. „Da li bi voleo da si otišao?“ „Jok“, kaže. „To je verovatno pogrešan odgovor. Ali to je istina... Mada mi se posrećilo.“ „Samo pokušavam da shvatim šta da radim sa svojim životom. Ili bar sa narednih nekoliko godina“, kažem. „Da li tražiš savet?“ „Ne baš. Već ih imam dovoljno.“ „Da. Jasno mi je... Siguran sam da si se toga naslušala od Merijen.“ „Aha. Ona misli da bi trebalo da idem. Ali mi nije popovala“, kažem, pitajući se da li samo pokušava da nađe izgovor da je pomene kao što ona uvek radi kada je reč o njemu. Naravno, on kaže: „Pa, jeste li uživale u ostatku vremena provedenog zajedno?“ „Otišla sam sledećeg jutra. Ali da, bilo je dobro. Lepo smo se provele... Dolazi na proslavu moje mature, tako da ću je uskoro videti.“ „O“, kaže. „To je sjajno. Dobro za tebe. Dobro za obe.“ „Da“, kažem. „Znam da moraš da vodiš Zeldu i... možda bi bilo čudno da budeš sa njom..“ Zadržavam dah i onda kažem: „Ali i ti si pozvan...“ „Hvala, Kirbi. To je stvarno lepo od tebe...“ „Mada bi verovatno bilo previše čudno, zar ne?“, navaljujem, dajući mu dovoljno prostora. „Da. Verovatno bi bilo prilično neprijatno... ali ajde da ti javim kada... Stef uvek može da se brine za bar. Možda bih mogao da svratim...“ „Naravno“, kažem što ležernije mogu, pokušavajući da kontrolišem svoje uzbuđenje, govoreći sebi da to verovatno ne može da uspe, ali barem o tome razmišlja. „To bi bilo stvarno kul. Ali kako god. U svakom slučaju


nije to ništa tako važno.“ „Tako je“, kaže. „Razumem te.“ „Pa, bolje bi mi bilo da učim“, kažem. „Okej“, kaže Konrad. „Samo zapamti – drugi izvod funkcije meri ubrzanje. Zamišljaj brza kola.“ Smejem se. „Aha. Drugi izvod funkcije meri koliko brzo funkcija menja svoje vrednosti kada joj se ulazne vrednosti menjaju. Tako da, jeste, ubrzanje. Kako se toga uopšte sećaš?“ „Sećam se gomile beskorisnih sranja“, kaže on. „Znači, jeste beskorisno?“, kažem. „Sto odsto.“ „Znala sam“, kažem, cereći se.


32

Merijen

K

ada sam u ponedeljak stigla na posao, Aleksandar je došao u moju kancelariju i dao mi nov scenario koji je Dženel napisala, a on doterao. „Uživaj u Gilmorovim devojkama spojenim sa Kafićem Uzdravlje“, kaže on. Ja uzdišem i kažem: „Ozbiljno? Hoće li mi biti odvratno?“ „Neće ti se svideti. Obradio sam sve primedbe mreže. A onda sam poškropio sa nekoliko ’gospode bože, ne mogu da verujem’ tek da efikasno istaknemo našu zamisao.“ „Barem smo i dalje u programu, zar ne? A još se nisam čak ni udala za šefa...“ Trudim se da iza novina sakrijem osmeh, ali on mora da ga je video jer kaže: „O, sranje, Koldvelova. Jeste se verili?“ „Da. Mislim da jesmo“, kažem, i dalje apsorbujući ovu novost. „Nemoj nikome da kažeš. Nije zvanično. Iako oboje znamo da Stendiš ne menja mišljenje.“ Aleksandar odmahuje glavom, naslađujući se. „Bićete sledeći Džuli Čen i Lesli Munves30. Možda će nam vratiti naš termin u devet.“ „Da“, kažem, smejući se, ali se osećam nelagodno. „To je najmanje što za nas može da uradi, zar ne?“ Te noći odlazim sa Džes na večeru u Vilidž i pričam joj o vikendu, kao i o novostima sa Piterom.


„Znači, nema varnica sa Konradom?“, pita ona, naizgled ignorišući činjenicu da treba da se verim. Gledam u meni i odmahujem glavom. „Jok.“ „Hoćeš da me pogledaš u oči i da mi to ponoviš?“, kaže. Fiksiram je pogledom i kažem: „Ako pod varnicama misliš na to da me mrzi iz dna duše i da ja mislim da je lepši nego ikada, onda da, bilo je varnica. Inače, ne.“ „Koliko lep?“, pita. „Da umreš. Neodoljiv“, kažem. „Uporedi ga sa nekim koga poznajemo.“ „Ne mogu.“ „Poznatim?“ Brzo odgovaram: „Nešto između Džejmsa Franka i Bredlija Kupera. I to opet nije pravi opis.“ „Razmišljala si o tome.“ „Možda. Malo... Kako god“, kažem. „Možemo li da razgovaramo o Piteru? Molim te?“ „Dobro. Da. Čestitam“, kaže, kao da sam joj upravo rekla da sam osvojila jednogodišnju besplatnu isporuku papirnih ubrusa. „To je sjajna vest.“ „Da. Hoće da idemo da kupimo prsten ove nedelje.“ „Uzbudljivo.“ Začkiljim i kažem: „Džes! Zašto ti se ne dopada?“ „Dopada mi se, stvarno. Samo mislim da ga ne voliš.“ „Volim ga!“, kažem. „Šta tu ima da se ne voli?“ „’Šta ima da se ne voli’ teško da je razlog da se neko voli“, kaže ona. „A prilika tvog života nije isto što i ljubav tvog života. Budi oprezna kod te suptilne, ali ipak ključne razlike.“ Vrtim glavom, želeći da je Klodija mogla da dođe i misleći da je Džes poslednja osoba koja treba da deli savete o vezama. „Vrlo sam svesna te razlike“, kažem. „A Piter je i jedno i drugo.“


„Ako ti tako kažeš“, kaže ona. „Ali te nikada nisam videla da se ozariš kada govoriš o njemu kao što ti se to upravo dogodilo kada si pričala o Konradu.“ „Konrad je bio fantazija iz detinjstva. Ništa više.“ Ona mi preti prstom. „On bi, ipak, mogao da bude nešto više. A sa njim već imaš dete.“ Kažem joj da je daleko od stvarnosti, a onda odlučno zatvorim svoj meni. „Da li znaš šta želiš?“, pita me. „Da“, kažem. „Znam.“ „Šta misliš?“, pita Piter dok sedimo u maloj kancelariji u delu grada gde se prodaju dijamanti, na sastanku sa njegovim dugogodišnjim zlatarom Arijem Cvekerom. Odlučila sam da neću dozvoliti sebi da se nerviram zbog toga što je Ari za Robin dizajnirao prsten – i većinu njenog nakita – i umesto toga pokušavam da se usredsredim na niz izuzetnog kamenja izloženog na njegovom stolu. Ispod svakog je opis boje, karata i jasnoće, a primećujem da ne postoji ništa manje od VS131, trokaratnog kamena G boje32. Ne znam mnogo o dijamantima, ali prilično sam sigurna da bilo koji od ovog kamenja košta više nego što sam zaradila tokom svojih prvih pet godina na televiziji. „Svi su prelepi“, kažem, deo mene želi samo da pustim Pitera da me iznenadi. Jednom sam usput pomenula da bih volela sama da izaberem moj prsten, nešto što moram da gledam svaki dan, ali ima nešto izrazito neromantično i malo depresivno u tome što se simbol ljubavi svodi na ovakve naučne klasifikacije – posebno na klasifikacije koje se usredsređuju na nesavršenosti. „Koji ti se najviše dopada?“, pita Piter, zagledan u mene pun iščekivanja. Pravim se da razmišljam u slučaju da postoji velika razlika u ceni, ali u ovoj grupi postoji jasan pobednik – četvorokaratni, F boje, VVS133 smaragdno brušeni dijamant od koga zastaje dah. Napokon pokazujem na


njega. „Ovaj je divan... Kao što su i svi“, kažem. „Koji se tebi dopada?“ Ari klima glavom i kaže Piteru: „Kao što si predvideo.“ Onda ga pažljivo uzima pincetom, spušta u ležište na prstenu i zatim ga stavlja na moj prst. Zurim u njega u neverici. To je, jednostavno, najlepši dijamant koji sam ikada videla, uključujući i one u časopisima na rukama poznatih ličnosti. „Da li ti se dopada?“, pita Piter. Pogledam ga, i dalje nema, dok se on ceri i namiguje Ariju. „Zvaću te.“ Ari klima glavom dok se pozdravljamo, a onda se vraćamo na Četrdeset sedmu ulicu, prolazimo pored gomile hasidskih Jevreja i nekoliko parova koji razgledaju izloge. „Jesi li srećna?“, pita Piter, dok skrećemo na Petu aveniju. „Ushićena“, kažem, upućujući mu veliki osmeh da to dokažem. On se naginje i na usne mi spušta poljubac kakav se ne viđa često na ulicama prepunim ljudi. Poljubac koji ide uz četvorokaratni skoro besprekorni dijamant. Poljubac za koji bih uradila apsolutno bilo šta na svetu one noći kada sam prvi put pomenula brak. One noći kada sam upoznala Kirbi i kada je ceo moj život počeo da se menja. Sledeće večeri, Piter i ja u hotelu Peninsula prisustvujemo raskošnoj proslavi rođendana njegovog starog prijatelja (i Robininog), na temu doktora Živaga. Već smo se pozdravili sa prvom turom gostiju i probali mnogo vrsta votke, dimljenog lososa i kavijara od morune, ali nijedno od nas dvoje nije baš raspoloženo za ovaj događaj, a taj osećaj samo je pojačan kada nas u ćošak sateraju Robin i njen dečko vajar. „Dakle, kada se vas dvoje venčavate?“, izvali Robin pošto smo iscrpli uobičajene teme. Piter klizi rukom oko mog struka i šokira je govoreći: „Uskoro.“ Baš u pravom momentu, konobar nam sa srebrnog poslužavnika u ruke stavlja dve čaše šampanjca. Robin podiže svoju čašu, zahtevajući isto i od nas. „Pa, nazdravimo za to! Stvarno sam srećna zbog vas. Vi ste savršen


par. Nekako mi je muka koliko ste savršeni.“ „Hvala, valjda“, mrmljam, podižući čašu i otpijajući gutljaj. „Ovo je za veliku, pomešanu, luuuudu porodicu“, kaže Robin, zatim se okreće svom dečku da mu ispriča koliko je neobična naša situacija, uključujući priču o Kirbinom povratku. Zatim, pre nego što bilo ko može da dođe do reči, ona pita može li da dođe na venčanje. „Molim te, molim te, Piti?“ Piter se smeši, ali odmahuje glavom i kaže da apsolutno ne može. „Merijen će me pustiti“, kaže ona. „Je l’ tako, Merijen?“ „O, naravno. Naravno“, kažem, a onda okrenem razgovor na šalu pozivajući je i na medeni mesec. Nekoliko sekundi kasnije, ona se otetura dalje sa svojim dečkom, a Piter i ja izađemo na terasu. Naslonjeni na visoku ogradu gledamo svetla na Petoj aveniji. Vedra je, lepa noć, zbog koje treba da ste euforični, oduševljeni što ste Njujorčanin, srećni što ste živi, ali dok pijuckamo šampanjac i divimo se pogledu, sve i svašta mi nepovezano prolazi kroz glavu, što mi se dešava otkako sam se vratila kući iz Čikaga. U jednom trenutku on me nešto pita, ali ja ne čujem ni reč. „Hm?“, kažem. „Šta ti je na umu, Šampione?“, pita me. „Kao da si milione kilometara daleko.“ Izvinjavam se i kažem da sam razmišljala o svojoj seriji – prepravljenom scenariju na kome sam prethodno radila. Zbunjeno me pogleda, a onda kaže: „Ima li još nešto što pokušavaš da prepraviš?“ Nervozno ga pogledam i kažem: „Pa, pretpostavljam da sam razmišljala i o prstenu...“ „Šta o njemu?“, pita me. „Hm... Mislim da ne bi trebalo da kupiš onaj... ipak“, kažem primetivši mladu devojku manekenskog tipa kako ne baš suptilno odmerava Pitera. Imam osećaj kao da mi neko ugrožava teritoriju, ali onda pokušam ponovo da se usredsredim na naš razgovor. „Zašto ne?“, pita Piter, dok ispija ostatak svog šampanjca i ostavlja čašu


na sto iza sebe. „Ne znam“, kažem. „Možda je preveliki.“ „Nije preveliki.“ „Pa, nisam sigurna oko reza... Prosto nisam sigurna da je to... onaj pravi.“ On prekršta ruke, onda kaže: „Nisi sigurna da je to onaj pravi – ili nisi sigurna da sam ja onaj pravi?“ Progutam, pokušavajući da dođem do daha i hrabrosti da nastavim, pitajući se da li radim pravu stvar ili će to biti još jedan izbor zbog koga ću žaliti narednih godina. „Pitere“, kažem. „Mislim da ne treba da se venčamo.“ „A zašto ne?“, pita, u očima mu se ogledaju svetla grada. „Zato što... Nisam sigurna da se stvarno volimo. Onako kako bi trebalo da bismo se venčali“, kažem, misleći na razgovor sa Džes, napokon priznajući sebi da je imala pravo. „Ja jesam siguran“, kaže on dok ja mislim kako je siguran u svemu. Zato je sjajan direktor. On nikada ne sumnja u svoju odluku. Vrtim glavom, na ivici suza, previše uznemirena da bih mu rekla da mislim da je samo zaljubljen u predstavu o meni. Kao što sam i ja u njegovu. Svi zahtevi su ispunjeni, pogotovu sada kada smo ispravili komplikacije oko Kirbi. „To jednostavno nije ispravno... više“, kažem. „Možda nikada nije ni bilo...“ Čekam da pokaže strast, gnev, bilo koju jaku emociju. Ali umesto toga on samo kaže: „Ima li nešto što mogu da kažem ili da uradim da te ubedim u suprotno?“ Vrtim glavom, želeći da bar pokuša. Ali kada to ne uradi, ja kažem: „Teško je objasniti. Osećam da sam se promenila.“ „Da li to ima neke veze sa poslednjim vikendom?“, pita. „Ne baš“, kažem, ali duboko u sebi, znam da ima. Da sve ima veze sa poslednjim vikendom, Konradom i mirenjem sa prošlošću. Shvatanjem šta sam nekada imala i šta sam odbacila. Očajnički želim da se ponovo tako


osećam. Da budem u vezi za koju ne pokušavam da napišem scenario ili da je razblažim. Reč je o tome da želim nešto stvarno – čak i ako je haotično i komplikovano. Tome me je Kirbi naučila. „Mislim da treba da idem kući“, kažem, spuštajući čašu šampanjca. Piter me gleda, zgodan i pribran kao i uvek, i pita može li da me isprati kući. Ili bar do kola. Oči su mu tužne i zbunjene, ali je i dalje savršen, staložen džentlmen. Gledam u njegove oči i kažem: „Mislim da je bolje da idem sama.“ On klima glavom, onda me prati do lifta, ljubi me nežno u obraz, i šapuće zbogom.


33

Kirbi

N

a ispitu iz prekalkulusa prolazim sa osamdeset poena – prokleto čudo. Ne samo da je to za osam poena više nego što mi treba da položim razred, već je i ocena B. Nikada u životu nisam dobila B na testu iz matematike. Nakon što gospodinu Taliju saopštim dobre vesti, on mi baca petaka i onda uzima čestitku sa svog stola. Kaže mi da je odmah otvorim i ja to i radim. Spolja su plavi bucmasti oblaci, a unutra piše: Nebo je granica! Ispod toga je sitnim, urednim rukopisom napisano: Ovo sam nabavio PRE ispita. Znao sam da ti to možeš. Sve si uspešnija!!! Tvoj prijatelj, gospodin Ti. Tu je, zatim, i postskriptum koji glasi: Istaknuti muzičari često su dobri u matematici i obrnuto. Ako razumeš šta hoću da kažem. Smejem se i kažem mu da ne očekuje mnogo, mada počinjem da razmišljam da bih možda mogla da probam. Šta ima veze. Šta može loše da se desi? Setim se kada sam prvi put pokucala na Merijenina vrata. Postojali su svi izgledi da se završi loše – a šta da me je to zaustavilo? Zašto bi me zaustavilo sada? „Nedostajaćeš mi sledeće godine“, kaže gospodin Tali. „Doći ću da vas obiđem.“ „Bolje bi ti bilo.“ Smešim se, ali se osećam iznenađujuće tužno s obzirom na to da sam četiri godine htela samo da pobegnem iz ove rupe. „I ne zaboravi svoje obećanje“, kaže u trenutku kada zazvoni zvono, a


ja ustajem da bih se vratila u hol na naše poslednje ovogodišnje okupljanje – bolna dva sata predstavljanja svih nagrada za učenike završnog razreda koji su ove godine nešto postigli. „Kakvo obećanje?“, pitam, misleći da će mi se poslednji peti na glavu zbog Misurija. Ali umesto toga on kaže: „Bekstejdž. Propusnice.“ „Tako je“, kažem, smejući se. Zato što tako nešto skoro da mogu da zamislim. Noć uoči svečanosti završetka školovanja, moji roditelji me vode u Loruso, moj omiljeni restoran na Hilu, za našu zvaničnu proslavu sa Šarlotom, Belindom i njenom majkom i Filipom. To je prvi put da moji roditelji vide Filipa, tako da je nekako neprijatno, ali on je jedan od onih retkih klinaca koji su sjajni sa odraslima, a pritom nije laskavac. Belinda je, takođe, ponovo ona stara, iako ju je majka kaznila na neodređeno vreme – ili barem dok mojim roditeljima ne isplati dug za haljinu. Već je uplatila oko pet čekova za školarinu, a ja sam priložila pedeset dolara, delom da bih bila fina, ali i iz čisto sebičnih razloga, jer mi je totalno dosadno kada je Belinda kažnjena. Ostalo je još samo oko sedamdeset dolara pa da Belinda bude ponovo slobodna. U međuvremenu, moja majka je jedina koja se ponaša čudno. Čisti kao luda, spremajući se za Merijen, iako ona odseda u hotelu – Čejs park plazi, baš kao što je mama jednom predvidela. Uverila sam mamu da to nije zato što Merijen sumnja u naš smeštaj, već samo zbog toga što neće da smeta. Verujem da je ovo istina i govorim sebi da ne smem da se stidim svog komšiluka, svoje kuće, svoje porodice ili bilo čega drugog što je deo mene. „Želeo bih da nazdravim“, kaže moj otac, a mi svi podižemo čaše sa koka-kolom. „Za Kirbi, za položeni prekalkulus! I za Kirbi, Belindu i Filipa... Čestitamo na predstojećem maturiranju i želimo vam puno sreće u svim vašim budućim poduhvatima – šta god oni podrazumevali!“ Gleda me pravo u oči i smeši se, što je njegov način da pokaže da odustaje od koledža, da mi kaže da je okej – da sam ja okej – bez obzira na to šta odlučim.


Sutradan sve vrvi od aktivnosti. Pomislili biste da se neko ženi ili udaje zbog sveg tog doterivanja i peglanja i kuvanja – da i ne pominjem da su svi na ivici nerava i van sebe. Čak i Šarlota izgleda potreseno, suznih očiju kada dolazi u moju sobu. Dignem pogled sa svojih bubnjeva, registrujući je, ali i dalje tiho sviram. Ona seda na moj i dalje nenamešten krevet i kaže: „Stvarno ćeš mi nedostajati sledeće godine.“ „Ko kaže da idem bilo kuda?“, kažem. „Mama misli da ćeš se preseliti u Njujork“, kaže ona. „Ili Čikago.“ „O, je l’ tako?“, kažem, odsviravši tri udarca u stilu Pola Šafera koji naglašavaju sve Letermanove štosove. „Ideš li?“, pita ona, skupljajući svoju mokru kosu u konjski rep. Spuštam palice, sležem ramenima i kažem ko zna. „Ti znaš“, kaže ona. „Znam da imaš plan.“ „Dobro“, kažem i sedam pored nje na krevet. „Poveriću ti jednu malu tajnu.“ Ona se naginje i šapuće: „Šta?“ „Mislim da ću na Misuri.“ Ona počinje da se ceri i pita kome sam rekla. „Ti si prva“, kažem. „Ali to nije definitivno. Tako da nemoj nikom da pričaš.“ „Nikom ni reč“, kaže ona. „Obećavam. Ako mi obećaš da ćeš da me zoveš i razgovaraš sa mnom sve vreme, gde god bila sledeće godine.“ „Ali ja ni sada ne razgovaram sa tobom sve vreme“, kažem, smešeći joj se. Ona prasne u smeh, priznajući da baš i nisam neki sagovornik, a onda kaže: „Obećavaš?“ „Obećavam“, kažem, misleći da će i ona meni možda malo nedostajati, što me prilično iznenađuje. Neposredno pred polazak na ceremoniju, Merijen me zove da mi poželi sreću i da potvrdi naše planove za kasnije.


„Ja ću tebe da potražim. Koju boju imaš na sebi?“, pitam, dok se moja majka pravi da ne sluša. „Crvenu“, ponosno kaže, a ja se setim da sam joj rekla da je to boja naše škole. Bacim pogled na majku, koja je takođe obučena u crveno, i kažem: „U redu. To će biti lako.“ Onda je ponovo pitam da li zna put do kuće. „Da“, kaže ona. „Ne brini za mene. Samo uživaj u ovome. Videćemo se kasnije.“ „Važi“, kažem, misleći na Konrada, koji mi je kasno sinoć rekao da će ipak doći. Skoro da joj kažem, ali zaključim da on to verovatno ne bi želeo i da će verovatno učiniti sve što može da je izbegne. I tako joj samo zahvaljujem i završavam razgovor. Bez oklevanja, majka kaže: „I, koju boju ima na sebi?“ „Hm, crvenu“, kažem. „Kakva slučajnost, a?“ Majka se mršti i kaže: „Znala sam... Možda bi trebalo da obučem nešto drugo?“ Razmišljam o tome koliko je dugo i naporno tražila pravu haljinu i nešto me tera da joj priđem, zagrlim je i kažem: „Ne, mama. Treba da nosiš ovu haljinu. Fantastično ti stoji.“ Gledam je i nadam se da zna šta mislim. Da nije bitno šta ima na sebi; ja imam samo jednu pravu majku. I ona je ta. Nekoliko sati kasnije, pošto su me roditelji i Šarlota odvezli i otišli da parkiraju kola, stojim među svojim drugovima iz razreda, okupljenim na ulazu u Katedralu Sent Luisa. Gledam okolo u skoro sto godina stare zidove predvorja obložene mozaikom koji prikazuje imenjaka našeg grada – francuskog kralja Luja IX. U stvari, prema nervoznom brbljanju moje majke na putu dovde, u njoj se nalazi najveći crkveni mozaik na svetu. Jasno je da ne samo da želi da se naša porodica dobro prikaže pred Merijen – već i grad i moja škola, i ne mogu da kažem da se i ja ne osećam isto. U jednom trenutku, haos stotina dece postaje organizovan, postrojavamo se u parove, devojke sa belim kapama i ogrtačima, momci sa


crvenim. Sa nama je i većina nastavnika, takođe sa kapama i ogrtačima, uključujući i gospodina Talija, koji izgleda neobično ozbiljan i zgodan. Počinje da svira snimljena verzija Land of Hope and Glory34, naša kolona se kreće u svečanoj povorci. Svi su se potpuno umirili, uključujući i razuzdanu decu, a ja osećam čudan, kolektivni nalet emocija, zajedničko duboko poštovanje koje poništava granice zatvorene grupe – nešto što sam mislila da nikada neće biti moguće. Pretpostavljam da završeci imaju takav uticaj na ljude. Duboko udahnem i uđem u hladno i mračno svetilište. Sa svih strana sevaju blicevi – što je nekako neuobičajeno u crkvi – i čuje se tih žagor ljudi naguranih u klupama. Pogledam gore u plafon koji oduzima dah i kao da čujem reči moje majke: „četrdeset jedan milion komada stakla u više od sedam hiljada boja“. Kada ponovo krenemo, gledam u publiku i spazim Merijen, a onda moju porodicu. Na suprotnim su stranama prolaza, ali u skoro istom redu, tako da ne postoji način da ih sve pogledam kada prolazim. Odlučila sam da igram na sigurno i jednostavno gledam pravo ispred sebe, sklopljenih ruku, kako nam je rečeno da uradimo. Ne vidim Konrada i kažem sebi da ne budem razočarana ako je odlučio da ne dođe. Kad muzika prestane da svira, sedam na kraj duge klupe, jer smo svi raspoređeni po abecednom redu i listam program, u kome su istaknuta imena svih mojih školskih drugova zvezda – najbolji u ovom i najsjajniji u onom. Zatvaram program i oči i počinjem svoju privatnu meditaciju, isključujući sve oko sebe, mada sam sigurna da su beseda oca O’Malija i oproštajni govor Džine Rejč za mnoge inspirativni. Razmišljam o svom rođenju i usvajanju i mojih prvih osamnaest godina. Razmišljam o poslednjih nekoliko meseci i mom putovanju u Njujork i pronalaženju Merijen. Razmišljam o ovom danu, šta on znači mojoj porodici, koja sedi iza mene. Razmišljam o svemu što je moralo da se desi da bi me dovelo do ovog trenutka. Razmišljam o tome kuda idem i ko želim da postanem. A onda počinju da prozivaju naša imena, jedno po jedno. Svakome se kliče, nekima glasnije i burnije nego drugima – što ima prilično direktnu


vezu sa popularnošću – i kako se približavamo prezimenima na R, srce počinje ubrzano da mi kuca skoro kao onda kada sam izašla na binu sa Konradom, mada ovog puta iz potpuno drugačijih razloga. Pored kratkotrajne panike zbog prekalkulusa, završetak srednje škole uvek je bio nešto što se podrazumeva, pa me ne iznenađuje što se ovde nalazim. Ali sam ipak ponosna i iznenađujuće zahvalna, takođe. Zahvalna sam Merijen što me je rodila – a onda dala porodici koja je želela bebu. Zahvalna sam Konradu, bio on ovde ili ne, što me je odmah prihvatio, ne postavljajući nikakva pitanja. Zahvalna sam mojoj maloj sestri što nikada nije pokušala da se osećam kao autsajder, iako je to lako mogla, čak i kada sam to sama sebi radila. I najviše od svega, zahvalna sam mojim roditeljima što me vole i što me smatraju njihovom. Čujem svoje ime – Kirbi Ketrin Rouz – ustajem i penjem se stepenicama do oltara, gde se rukujem sa direktorom naše škole i dobijam diplomu. Dok se okrećem da siđem niz stepenice i baš pre nego ponovo sednem, prvi put spazim Konrada, koji mi salutira sa nevidljivom kapom. Široko mu se osmehnem, a onda zauzvrat dodirnem svoju kapu. Kod kuće smo trideset minuta – što je za mene sasvim dovoljno vremena da se presvučem u majicu i farmerke, a za moju mamu da se zaista unervozi – i zbog toga me stvarno nervira. „Jesi li sigurna da ne želiš da obučeš haljinu?“, pita. „Da, mama. Sigurna sam“, kažem, pokušavajući da sa njom budem strpljiva. „Možemo li svi samo da pokušamo da se opustimo i da budemo normalni?“ „Slažem se sa Kirbi!“, tata se oglašava sa vrha stepenica i ja se stresem, znajući da to znači da će udaviti Merijen s pričom. Zvono na vratima oglasilo se samo nekoliko trenutaka nakon što smo se moji roditelji i ja smeteno okupili u dnevnoj sobi – gde nikada ne sedimo. Ustajem i grizem usnu, pitajući se koliko će još dramatičnih kucanja na vrata postojati u mom životu. Kada otvorim vrata, Merijen stoji sa velikim buketom ružičastog cveća, već stavljenog u vazu. Tu boju najmanje volim, ali moram da priznam da je lepo.


„Čestitam“, kaže ona, predajući mi ga, zajedno sa karticom. „Ceremonija je bila divna...“ „Hvala“, kažem. „Dopada mi se tvoja kuća.“ „Hvala“, opet kažem, a napetost mi raste. Okrećem se i uvodim je u dnevnu sobu, stavljajući cveće na udaljeni stočić. Onda stojim u sredini prostorije i, što je moguće pribranije, predstavljam moje roditelje mojoj biološkoj majci. „Mama, tata, ovo je Merijen Koldvel“, kažem, pošto sam jutros vežbala preciznu formulaciju. „Merijen – ovo su moji mama i tata. Lin i Art Rouz.“ Oni se rukuju, prvo moj tata i Merijen, a onda moja mama i Merijen, svi su nasmejani i klimaju glavom, mrmljaju pozdrave, kao da govore različitim jezicima i čekaju prevodioca da premosti jaz. Šarlota proviri u sobu i mahne mi. „O, da. A ovo je Šarlota. Moja sestra“, kažem, pokazujući na nju. „Zdravo!“, kaže Šarlota, ponovo mašući. „Tako je lepo da vas sve upoznam“, kaže Merijen. Moj otac se nakašljava i počinje da sipa sve moguće nepovezane ljubaznosti. „Dobro došli u Sent Luis! Drago nam je da ste mogli da dođete! Veoma ljubazno od vas što ste prešli toliki put. Vrlo ljubazno. Znam da Kirbi to ceni. Kao i mi. Hvala.“ „Hvala vam što ste me uključili“, kaže Merijen mom ocu. Onda gleda u moju majku i kaže: „Veoma ljubazno od svih vas.“ Zurim u nju, misleći kako je sve u vezi sa njom, od njene kose do odeće i reči koje prelaze preko njenih usana, uglađeno i elegantno. Primećujem da je obula elegantne cipele na štiklu bež-roze boje sa malim otvorom za prste, za razliku od moje majke u nezgrapnim salonkama od crne kože. Ne razumem se u modu, ali sam sigurna da je Merijen izabrala ono što se bolje slaže uz crveno. Pade mi na pamet da bih sve te stvari znala da sam Merijenina ćerka – a onda pomislim da stvarno nemam nikakvu želju da sve to znam. Verovatno da bi bilo veliko opterećenje da čovek bude savršen. Moji roditelji samo žele da se potrudim, što je znatno


niži nivo. „Merijen, šta želite da popijete“, pita moj tata. „Vino? Pivo? Neko bezalkoholno piće? Limunadu? Vodu?“ Ona okleva, onda kaže da bi volela čašu vina. „Sjajno!“, kaže tata, okrenuvši se da ode, ali ga moja majka zaustavlja uhvativši ga za ruku. „Hm, Arte. Da li želi crno ili belo?“, pita ona, sa velikim ledenim osmehom, i dalje se ne obraćajući direktno Merijen. „O. Šta god da imate otvoreno“, kaže Merijen. „Volim i jedno i drugo.“ Tata je zbunjeno pogleda, nesiguran šta da joj odabere, pa ona kaže: „Belo bi bilo divno. Hvala.“ Tata klimne glavom onda gleda moju majku. „Dušo? Za tebe?“ Ona kaže da će i ona uzeti belo vino, a onda se kruto okreće prema Merijen, pokazujući na kauč, i kaže: „Izvolite, sedite.“ „Hvala vam“, kaže Merijen, i njih dve sedaju jedna do druge u svojim crvenim haljinama, prizor koji me nekako plaši. Okrećem se i upućujem Šarloti pogled koji traži pomoć i ona uzima poslednju stolicu u sobi i počinje sa svojim uobičajenim brbljanjem – koje nikada nije bilo cenjenije. Priča o ceremoniji, kako je slatko izgledao gospodin Tali sa svojom kapom i u ogrtaču, kako je bila ponosna kada sam dobila diplomu. „Jesi li me čula kako izvikujem tvoje ime?“, pita ona. „Svi su te čuli“, kažem, nasmejana. U međuvremenu se pojavljuje moj otac, daje nam naša pića, a onda shvata da više nema gde de sedne. „Evo, dušo“, kaže mama, skliznuvši ka Merijen i tapkajući sofu pored sebe. Sada njih troje sede u nizu, što je još uvrnutije, i sledi nespretno ćaskanje. U jednom trenutku, bacim pogled na moj telefon i vidim poruku od Konrada, koga nisam uspela da pronađem u haosu koji je nastao nakon ceremonije. Sjajan posao, bubnjarko. Drago mi je što sam bio prisutan da vidim. Izbezumljeno mu odgovaram: Gde si?


On odmah uzvraća: Neki pab u gradu, svratio da prezalogajim. Majka se nakašljava i kaže: „Kirbi, molim te, ostavi telefon.“ „Malo je važno, mama“, kažem. Onda odgovaram, što brže mogu: Volela bih da te vidim. Svrati ako možeš. Ne brini ako ne možeš. Onda ukucavam adresu. U žurbi, pogrešno napišem ime Ulice Ajklberger, ali mislim da je dovoljno pametan da me nađe. To jest, ako to zaista želi. „Izvinjavam se“, kažem, ostavljajući telefon i razmenjujući pogled sa Merijen. Ona podiže obrve kao da zna ili sumnja ili se nada i ja joj klimnem, da bih je malo upozorila. Za svaki slučaj. Minut kasnije, na majčin predlog, krećemo u kuhinju da ručamo, prolazeći pored moje torte, prikazane u svoj svojoj velelepnosti na stolu u trpezariji. Merijen zastaje da joj se divi. „Kakva divna torta!“, uzvikuje, dok se ja pitam da li može da proceni da ju je kompletno napravila moja majka. Šarlota kaže: „Čekajte samo da probate maminu glazuru! Taaako ukusno.“ Tata se trgne kao da je nešto zaboravio i onda kaže: „Nemamo svećice!“ „Ne trebaju nam svećice za matursku tortu“, kažem ali se tata ne slaže, i na sav glas zapeva: „Srećan ti maturski!“ „Uh. Molim te. Nemoj“, kažem. „Da. Molim te, Arte“, kaže moja mama, smešeći se. Okreće se prema Merijen i kaže: „Kirbi nije nasledila svoj glas za pevanje od nas – to je sigurno!“ Ovo je bilo prvo pominjanje očiglednog i svi se smeju dok Merijen kaže: „Nije ga nasledila ni od mene.“ Led nije probijen, ali se definitivno oseća malo otopljenje dok idemo prema kuhinji, sedamo za sto, već postavljen za ručak sa našim najboljim jelima. Nakon dugačkog blagoslova, moj otac podiže pogled i kaže: „Ne želim da budem previše sentimentalan...“ „Onda nemoj, tata“, mrmljam.


Gleda me, podiže ruku i kaže: „Samo jedna stvar – obećavam.“ Kolutam očima i pripremam se dok se on okreće Merijen. „Lin i ja samo želimo da vam zahvalimo što ste nam dali najveći dar koji jedna osoba može da pokloni drugoj. Molili smo se Bogu za nekoga poput vas. I on nam je doveo vas – i Kirbi.“ On počinje da grca, dok se ja molim da ne zajeca. „Ona i Šarlota su naš najveći blagoslov.“ „Dobro, tata“, kažem blago. „Hajde da jedemo, važi?“ „Da! To je sve! To je sve!“, kaže on. Merijen duboko udiše, kao da sastavlja elokventan odgovor, ali onda zastane i jednostavno kaže: „Nema na čemu. To je najteža stvar koju sam ikada uradila, ali pošto sam vas upoznala... Znam da sam donela ispravnu odluku.“ Ona mi upućuje letimičan pogled, ali pogled ispunjen tugom. „Za Kirbino dobro. Imaš divnu porodicu.“ Analiziram njene reči i znam da ću to činiti još dugo. Za Kirbino dobro. Dakle, možda žali zbog toga radi sebe? Ili je to možda samo najbolji mogući način da kaže da joj je drago da me je dala. Kako god, shvatam da ne mogu da poreknem da osećam isto. Ne bih promenila svoje detinjstvo ni kad bih mogla. Trenutak kasnije, oglašava se zvono na vratima i svi pogledi upereni su ka vratima. „Dolazi li Belinda?“, pita tata. Odmahujem glavom, znajući da je sa svojom bakom i dekom, a on opet pogađa. „Filip? Kako je on divno dete!“ Ponovo vrtim glavom i krećem iza ugla prema predsoblju, previše nervozna da odgovorim tati. Odmah vidim kvadrat Konradovog lica kroz zamagljeno staklo na ulaznim vratima i osećam da počinjem da se opuštam. Širom otvaram vrata i pozdravljam ga, toliko srećna što ga vidim. „Zdravo i tebi“, kaže on, prilazi mi i lagano i toplo me grli, a onda mi daje mali umotani poklon koji deluje kao knjiga. „Čestitam.“ „Hvala“, kažem. „Nisi morao ništa da mi donosiš.“ „Nije to ništa“, kaže on. „Samo neke note. Napisao sam ti pesmicu… ima sjajan ritam i bubnjarski solo… pa u potpunosti očekujem da je ovog


leta sviraš sa mnom.“ „Kul“, kažem, toliko se smešeći da me lice boli. Na trenutak zurimo jedno u drugo i onda se setim da ga pozovem da uđe. „Ručamo… Merijen je ovde.“ „Pretpostavio sam“, kaže on. „Neću dugo da ostanem. Ali sam želeo da upoznam tvoje roditelje.“ Osećajući više vrtoglavicu nego napetost, odvodim ga u kuhinju, gde su se svi utišali – osim Šarlote, koja bez daha kaže: „O bože, je l’ to on?“ Kao da je stvarno rok zvezda. Što za mene na neki način i jeste. Osmehujem joj se i klimam glavom, a onda kažem: „Narode, ovo je Konrad.“ Onda pokazujem na mamu, tatu i sestru. Svi se rukuju dok ja kažem: „A naravno, Merijen znaš.“ Pošto ste vas dvoje vodili ljubav i slučajno me napravili. „Zdravo, Merijen“, kaže on. Nije uopšte prijateljski nastrojen prema njoj, ali su svi tragovi ljutnje nestali. „Zdravo, Konrade“, kaže ona, stežući svoju čašu vina, sa tim iznenađenim i uplašenim pogledom koji uvek ima kada je on u blizini, dok moj otac odlazi da donese stolicu iz trpezarije, gurajući je između mene i Šarlote. „Jeste li gladni?“, moja majka pita Konrada, ustajući. „Done​ću vam tanjir.“ „Ne, hvala“, kaže on. „Upravo sam jeo – i ne mogu dugo da ostanem.“ Šarlota kaže: „Baš smo pre par minuta razgovarali o Kirbinom glasu i pevanju. Mora da ga je nasledila od tebe. Zar ti nisi muzičar?“ Konrad skromno klima glavom, onda kaže: „Tvoja sestra je veoma talentovana. Voleo bih da je to moja zasluga…“ „Jeste tvoja zasluga“, Merijen se ubacuje. Onda se obraća mojoj majci i kaže: „Trebalo je da ih vidite zajedno na sceni.“ Naravno, ja nikome u porodici za to nisam rekla, tako da počinje duga diskusija o našem nastupu u baru, Merijen vodi glavnu reč, pričajući svima kako smo savršeni bili zajedno. Njene namere su dobre, ali bih više volela da to nije pomenula, jer je moja majka ponovo tužna, verovatno zato što


joj ja to nisam rekla. „Nameravala sam da ti kažem“, kažem joj. „Ali sve ono oko Belinde… atmosfera je bila grozničava.“ Mama klima glavom, kao da shvata, dok tata odlazi do frižidera i donosi hladan „badvajzer“ za Konrada. „Ne znam da li voliš ovo. Ali nekako ćeš morati u Sent Luisu!“ Gledam Konrada, zadržavajući dah, nadajući se da će ostati i naravno, on ga uzima i kaže: „Uvek sam raspoložen za ’bad’. Hvala, čoveče.“ Ispustim uzdah olakšanja i sreće, onda počnem da se smejem – ne znam zašto. Pokušavam da se zaustavim, ali ne mogu. „Šta je toliko smešno?“, pita Šarlota, tražeći bukvalnu šalu, kao i uvek. Vrtim glavom i kažem: „Ništa… Samo podignite ruku ako mislite da je ovo stvarno, stvarno čudno.“ Svi podižu ruku i led je zvanično probijen. Ubrzo pošto smo pojeli maminu tortu (i moj tata sve naterao da pevaju i poziraju za fotografije), svi idemo u dnevnu sobu, uključujući Konrada, koji je na drugom pivu i prestao da gleda na sat. Kada tata uključi utakmicu Kardinalsa njih dvojica počnu da razgovaraju o bejzbolu (Konrad navija za Vajt sokse) i zaista izgleda da se slažu – što je odlično osim što ističe činjenicu da moja mama i Merijen nemaju jedna drugoj šta da kažu. Iscrple su sve površne teme i jasno je da nemaju mnogo toga zajedničkog. I tada Šarlota uleće sa porodičnim foto-albumom. „Hoćete da vidite neke Kirbine slike kada je bila mala?“, Šarlota pita Merijen, dajući joj tri ogromna albuma. „Šarlota!“, protestujem. „One su tako dosadne!“ Ali mi je potajno drago kada se Merijen ozari i kaže mojoj sestri da je to odlična ideja i da bi volela da vidi neke fotografije. Ona otvara prvi album i sledi se zureći u moje najranije fotografije kada sam bila beba, uključujući i one snimljene na sam dan kada me je dala. Vidim da moja mama gleda Merijen sva napeta, gotovo ljutita, i počinjem da želim da požuri, okrene stranu i pređe na period kada sam već prohodala. Ali to se


ne dešava. Ona se i dalje zadržava na početku, izgledajući nekako tužna, dok napokon ne kaže: „Konrade. Dođi. Slike Kirbi kao bebe.“ On klima glavom, ustaje sa stolice i prilazi joj, gledajući preko njenog ramena, a zatim seda na kauč pored nje. „Ovo je jedna lepa beba“, kaže ne obraćajući se nikome posebno. Ne mogu da se ne osećam ponosno, jer on izgleda ponosan, ali ipak kažem: „Okej. Društvo. Idemo dalje. Imate da odgledate još osamnaest godina.“ Merijen najzad okreće stranicu, a moja mama odlazi do kauča i počinje da priča preko Konradovog ramena. To je bio dan kada sam se prvi put nasmejala, prevrnula, jela čvrstu hranu, ustala sama u mojoj kolevci. Kako se stranice nižu, moja mama na kraju seda s druge strane Merijen, opuštajući se i ispredajući priče o meni – i Šarloti – neke od njih smešne, ali većina njih vrlo dosadne. Međutim, Konradu i Merijen uopšte nije dosadno i postavljaju mojoj mami mnogo pitanja. Ona odgovara, a tata i Šarlota je povremeno dopunjavaju duhovitim komentarima. Kada su stigli do mog prvog kompleta bubnjeva, a mama počinje da priča o tome kako sam spavala sa njima pored kreveta, odjednom imam neki čudan osećaj i onda shvatim o čemu se radi. To je osećaj pripadnosti. Upravo ovde gde sam. U ovoj kući. Sa mojim roditeljima i Šarlotom. Ljudima koji znaju sve moje priče, od početka. Ljudima koji me poznaju. „I tada smo Art i ja nabavili naše prve čepove za uši“, kaže mama kroz smeh. „Ne da Kirbi od samog početka nije bila talentovana. Samo je bila veoma, veoma glasna i talentovana.“ Ona pogleda u mene i osmehne se. I ja joj se nasmešim jer vidim da zna šta mislim i osećam. Što je još bolje, vidim da i ona oseća isto. Negde posle sedam, kada svi počnemo da zevamo, Konrad kaže da mora da krene. Tata kaže da je dobrodošao da ostane da prenoći, ali on ljubazno odbija, tvrdeći da voli noćnu vožnju. Merijen kaže da bi i ona trebalo da ide i pita tatu da li bi hteo da joj pozove taksi. „Ja mogu da te odvezem“, Konrad tiho nudi.


„Jesi siguran?“, pita Merijen, iznenađena. „Aha. Nema problema“, kaže on slegnuvši ramenima. Svi se pozdravljaju, Merijen uzima svoju tašnu i moj otac zapisuje uputstva kako da se vrate nazad u hotel. Idem do predsoblja, čekajući ih, nadajući se da ih niko drugi neće ispraćati. Niko ne dolazi i trenutak kasnije izlazim sa njima i stojim pored Konradovog auta. Još nije pao mrak, ali izgleda kao da dolazi oluja, negde u daljini čuje se grmljavina. „Dakle“, kaže Merijen posle nekoliko sekundi. „Hvala što si nas pozvala.“ „Da. Hvala ti, Kirbi“, kaže Konrad. „Stvarno je bila lepa ceremonija. I dan“, kaže ona. Klimam glavom, osećajući knedlu u grlu. Toliko toga želim da kažem, ali ne mogu ničega da se setim i sve što mogu da uradim jeste da osećam. „Drago mi je što ste oboje došli“, napokon uspevam da kažem, misleći kako je čudno stajati sa dvoje ljudi koji su te napravili, nešto što većina dece svaki dan svog života uzima zdravo za gotovo, a što ja stvarno nisam verovala da može da se desi. I sigurno ne ovako – na ovaj veliki, važan dan. „Ponosni smo na tebe“, kaže Merijen. Konrad klima glavom u znak saglasnosti, prihvatajući njeno „mi“, pa čak i dodaje: „Voleli bismo da smo u tome imali zasluge.“ Smešim se, onda duboko udahnem i oboje ih zagrlim, prvo Merijen, onda Konrada – što se pretvara u kratkotrajan, nezgrapan zagrljaj sve troje. Borim se sa suzama koje, čini se, dolaze niotkuda, a zatim se brzo pozdravljam. Samo ovog puta znam da stvarno nije konačno. Kada se bezbedno vratim u senku svog trema, okrećem se i gledam kako ulaze u kola i kreću unazad, mašući kada Konrad zatrubi dva puta, po jedanput za svakog od njih. Onda duboko udahnem i vratim se unutra da se pridružim svojoj porodici.


34

Merijen

N

emoguće je ne misliti o prošlosti dok me Konrad vozi nazad u hotel. Upravo smo proveli nekoliko sati sa Kirbi i njenom porodicom i nisam počela da sređujem te emocije – od njene dirljive maturske svečanosti, preko prvog napetog trenutka kada sam ušla u njenu kuću i upoznala njene roditelje, do Konradovog nadrealnog dolaska i kraja večeri kada je Kirbina sestra iznela sve stare porodične albume, a njena majka počela da priča priče koje je samo ona mogla da ispriča. Mislim kako mora da je bilo teško Lin i Artu da podele tako važan, poseban dan sa nepoznatim ljudima, čak i ako smo njeni krvni srodnici. Naročito zato što jesmo. Srećna sam zbog Kirbi i uzbuđena zbog njene budućnosti, ali je toliko teško videti, izbliza i u živim bojama, sve što sam propustila i što nikada neću moći da se vratim unazad, bez obzira na to koliko mi priča ispričaju ili koliko mi fotografija pokažu. Mislila sam ono što sam rekla – da sam donela najbolju odluku za nju – ali ne mogu da poreknem osećaj dubokog gubitka zbog onoga čega sam se odrekla. Zbog onoga što je moglo da bude. Mada, u ovom trenutku razmišljam o Konradu i samo o Konradu. Celog dana sam uspomene držala na odstojanju, čak i kad je stajao tako blizu mene da sam mogla da udahnem njegov još poznati miris, ali sada se vraćaju svom silinom, brzo i snažno, nepromenjene. Moram da se suprotstavim iznenadnoj želji da ispružim ruku i spustim je na njegovu nogu kao nekada kad god smo se vozili u njegovom crnom mustangu. „Uključi se na I-44“, kažem, sledeći uputstva koja nam je Art


naškrabao na salveti. Trudim se da svaka milja, svaka sekunda ima neki smisao, želeći da Konrad uspori ili bar da ugasi radio i razgovara sa mnom. On klima glavom. „Razumeo.“ Potajno proučavam njegov profil, ali on pogleda u mom pravcu i uhvati me kako buljim u njega. „Šta?“, kaže. Nema neprijateljstva, ali nema ni topline. Samo praznina. Na trenutak skoro da mi je žao što nije ljut. „Ništa“, kažem, gledajući ponovo pravo u auto-put. Pogled je urban, ali uobičajen. Mogli bismo biti bilo gde. On uzdahne, promeni stanicu jednom, dvaput, a onda očigledno nezadovoljan, gasi radio. Još pet minuta vozimo se u tišini dok ja ne pokažem izlaz na Aveniju Vendeventer. On skreće desno, a zatim konačno progovori. „Ona je divno dete.“ „Znam“, kažem. „Ona je sjajna.“ „A i njena porodica“, kaže on. „Stvarno mi se dopadaju. Art je pravi lik.“ „Aha“, kažem. „Stvarno joj se posrećilo.“ „I tebi se posrećilo“, kaže, značajno me pogledavši. „Da je završila na nekom lošem mestu...“ On odmahuje glavom, a ja završavam njegovu rečenicu. „Nikada mi ne bi oprostio.“ „Ne“, kaže on. Pokazujem poslednje skretanje na Južni Kingshajvej. „Znači, jesi“, kažem. „Oprostio mi?“ On duboko udahne i slegne ramenima, kao da sam upravo postavila nemoguće, filozofsko pitanje, a ne relativno jednostavno. „Ne znam, Merijen.“ Ugrizem se za usnu i ništa ne kažem, nemajući drugog izbora nego da ovo prihvatim, zajedno sa njegovom očiglednim nespremnošću za razgovor. Oko kilometar kasnije, pokazujem na moj hotel. „To je to. Gore pa desno“, kažem. On klima glavom, onda skreće na prilaz kada se pojavljuje portir.


„Imaju bar u lobiju“, kažem, osećajući se izbezumljeno. „Hoćeš da odemo na jedno piće?“ On odmahuje glavom. „Čeka me pet sati vožnje.“ „Samo jedno piće?“, kažem. „Deset minuta?“ Duboko udahne, izdahne, pa kaže: „U redu. Jedno piće.“ Otvaram vrata i kažem portiru da sam već prijavljena u hotelu, ali da će moj prijatelj ostati nekoliko minuta. Onda oboje izlazimo iz auta i prolazimo kroz uglavnom prazan lobi, ulazimo u Bistro i nalazimo dva mesta na kraju šanka. Sekund kasnije dolazi barmen. Naručujem šardone, a on traži „stelu“. On zuri pravo ispred sebe dok nam pića ne stignu i onda otpija veliki gutljaj. Okreće se i gleda me, pravo u oči, i kaže: „Zašto mi nisi rekla?“ Kažem mu da ne znam. „Sereš. Znaš.“ „Ja... ne... Samo mislim da nisam bila dovoljno zrela... Nisam bila spremna da se nosim sa istinama odraslih... i komplikovanim izborima. Uz čuvanje tajne sve je izgledalo lakše.“ „To nije bila tajna. To je bila laž“, kaže. Klimam glavom, shvativši da je Piter bio u pravu – zaista postoji mala razlika između ta dva. „Da li si mislila da bih pokušao da te nagovorim na abortus?“, pita me. „Ne“, kažem, spuštajući čašu ne uzevši ni gutljaj. „Nije bila reč o tome. Bilo je više... da sam se plašila da ćeš me odgovoriti od abortusa... A onda kada sam sama sebe odgovorila od toga, bojala sam se da bi me nagovorio da je zadržim.“ „Ne bih pokušao ni na šta da te nagovorim“, kaže. Glas mu je više zbunjen i povređen nego ljutit. „Pustio bih te da ti odabereš. To je ono što sam ti rekao pre nego što si uradila test.“ „U redu. Pa, možda sam se plašila da ako ti kažem... Nagovorila bih sebe da je zadržim“, kažem. Gleda me krajnje ogorčen, a onda bukvalno diže ruke. „Volela sam te“, kažem – kao da to sve objašnjava. I na neki čudan


način, kao da to i čini. „I ja sam tebe voleo“, kaže on i opet bulji u mene. Netremice ga gledam, osećajući vrtoglavicu i u tom trenutku, znam sigurno da nije samo nostalgija kriva što se osećam tako čudno. To je sam Konrad, ovde u sadašnjosti. „Mogao sam da ti pomognem“, kaže on, tišim glasom. „Ako ništa drugo, mogla si mi dozvoliti da se oprostim.“ „Znam. Trebalo je“, kažem, sećajući tog dana. „Drago mi je što si mogao da vidiš fotografije.“ On odmahuje glavom. „Mislio sam na to da se oprostim od tebe.“ Zastaje mi dah, a onda kažem: „O.“ „Oduvek sam znao da nećemo ostati zajedno, Merijen. Da smo bili verovatno suviše mladi. I da si bila definitivno suviše dobra za mene... Ali sam mislio da sam dovoljno dobar da mi se kaže zbogom.“ Vrtim glavom. „Nisam bila previše dobra za tebe.“ „Da. Baš.“ Uzima gutljaj piva i koluta očima. „Gospođica Pretenciozna producentkinja koja se udaje za nekog... prokletog... holivudskog baju.“ Iznenađeno ga pogledam. „Kirbi mi je rekla.“ „Pa, da li ti je onda rekla da smo raskinuli?“, kažem, shvatajući da njoj nikada to nisam rekla. Konrad sleže ramenima, kao da mu je svejedno. A ja sam sigurna da nije. „Nisam pretenciozna“, kažem, glas mi je tih. „Uspešna si“, kaže on. „Važna osoba. Uticajna osoba. Uspešna.“ Gledam ga, misleći da bih se svega toga odrekla samo da mogu da se vratim u taj dan i kažem mu istinu. Ali znam da mi ne bi poverovao, i tako umesto toga, kažem: „Aha. Dobro. Ja sam uspešna. Ali ti imaš bolji, istinitiji život. Videla sam te tamo na bini. Radiš ono što voliš.“ „Kao i ti“, kaže on. Vrtim glavom, shvativši da iako su televizija i pisanje oduvek moje


strasti, često dopuštam da me moji ciljevi odvedu na stranputicu i potisnu ljubav prema onome što radim. Stalna borba da zadržim kontrolu, stignem do sledećeg nivoa, obezbedim da mi život ostane savršen, po pažljivo napisanom scenariju. „To nije isto. Ti izgledaš tako... srećan“, kažem. „Imao sam nekoliko neuspeha tu i tamo. Razvod. Malo previše droge. Ali sve u svemu... Ne mogu da se požalim. Do sada.“ Kuca u drvo. „Želiš li decu?“, izleti mi. „Imam jedno“, kaže on. „Znaš na šta mislim“, kažem. „Da li želiš još? Porodicu?“ „Naravno. Da. Uvek sam želeo... Šta je sa tobom?“ Klimam glavom i kažem: „Da. Ako je prava.“ Kao ona od koje smo upravo došli, mislim, zamišljajući Kirbi i njenu porodicu, njihov dom ispunjen ljubavlju. „Ali ako se ne desi, neće se desiti“, kažem. „Uvek ćeš imati Kirbi“, kaže on. „Da“, kažem. „Kao i ti.“ Osmehne mi se krajičkom usana i kaže: „Teško je poverovati da je ona rezultat jedne glupe letnje noći, a?“ Vrtim glavom i kažem: „To nije bila glupa noć.“ „Znaš šta mislim. Bili smo samo par glupih klinaca. Budale.“ „Da. Pretpostavljam. Ali na neki način mislim da sam tada bila pametnija“, kažem, misleći kako sam sledila svoj instinkt te noći kada sam mu rekla da. Godinama sam zbog toga žalila. Žalila zbog njega. Čak i zbog nje. Ali sada vidim da postoji iskupljenje i lepota u slučaju koji je nastao iz ljubavi. Sada vidim da je ona nešto najbolje što sam ikada uradila. On uzima veliki gutljaj piva, onda se smeši za sebe. „Šta?“, kažem, očekujući nešto mudro. Upućuje mi pogled kog se dobro sećam, isti onaj koji mi je uputio u Džejninom dvorištu. „Možda si tada bila pametnija, ali sada bolje izgledaš.“ Odmahuje glavom. „Bestraga.“


Smešim se, zapanjena – kompliment je bila poslednja stvar koju sam večeras očekivala. „Ti takođe“, kažem, u stomaku mi sve treperi. On podiže obrve, daje znak barmenu da nam donese račun i kaže da je bolje da krene. „Sećam se šta se dešava kad sa tobom pijem.“ „Te noći si pio ’doktor peper’“, kažem, smešeći se. „Jesam li?“, kaže. Klimam glavom. „Pa, onda, sećam se šta se dešava kada ti piješ. Iskoristiš me.“ Vidim da se šali, ali mi srce i dalje divlje lupa. „Ne idi još“, šapućem. „Moram“, kaže on. „Ali možda ću te opet videti. Kada Kirbi bude diplomirala.“ „Mislim da neće na koledž“, kažem. „O, ići će“, kaže namignuvši mi, kao da ima informaciju iz prve ruke. I kladim se da ima. „Dakle, vidimo se za četiri godine?“ Klimam glavom, ali kažem da se zaista nadam da možemo pre toga da razgovaramo. Kaže da znam gde da ga nađem; Zelda je otvorena trista šezdeset i pet dana u godini. Ja ga pogledam, puna nade. Skoro zvuči kao poziv. „Stvarno, zašto se zove Zelda?“, pitam, pokušavajući da se setim imena njegove majke, želeći da večeras možemo o njoj da razgovaramo. Želeći da možemo da razgovaramo o toliko mnogo stvari. „Veliki Getsbi je moja omiljena knjiga, kaže on. „F. Skot Ficdžerald ju je posvetio Zeldi.“ „Svojoj ženi?“, kažem. „Da. Svojoj ženi ludači koju nije imao prava da toliko voli“, kaže, značajno me pogledavši. „Znaš šta piše na njihovom zajedničkom nadgrobnom spomeniku? To je citat iz knjige... Njihovo dete ga je za njih izabralo.“ Vrtim glavom. „Šta piše?“ Oči su mu napola zatvorene dok recituje: „’I tako, probijamo se, kao brodovi što protiv struje plove, a stalno klizimo natrag, u prošlost.’“


Zurim u njega i on zuri u mene onim dubokim plavosivim očima. „Sada“, kaže on, gurnuvši dve novčanice na šank. „Zaista moram da idem.“ „Dobro“, kažem. „Ali samo zapamti...“ „Šta to?“, pita, ustajući sa stolice, stojeći tako blizu mene da nam se noge dodiruju, da mogu da osetim njegov topli dah na mom obrazu. Duboko udahnem, onda kažem: „Možeš da bežiš. Ali ne možeš da se sakriješ.“ „Tako kažu“, kaže on sa smeškom, a vidim da se seća svojih reči one nezaboravne noći. Vidim da se seća svega. Ustaje, zakopčava jaknu i klima glavom u znak pozdrava. Onda izlazi iz bara dok ja u glavi ponavljam naš razgovor, čitav današnji dan i noć kada smo napravili našu savršenu grešku, ispod ventilatora na plafonu u sobi Džejninih roditelja. Naručujem još jednu čašu vina, osećajući talas intenzivne usamljenosti. Na trenutak mi nedostaje Piter – i onda shvatim da nije Piter to što mi nedostaje, već zamisao o tome što sam nekada mislila da imamo. Razmišljam o svojoj karijeri i onome što želim da napišem kada se ova serija napokon završi, bilo zato što je ukinu ili zato što odlučim da krenem dalje. Znam da imam da ispričam još jednu priču. Čak mogu da razaberem glavne likove – talentovan muzičar i njegova nadahnuta ćerka – i početak njihovog zajedničkog putovanja. Ne znam gde će završiti, ili kuda su se tačno uputili, ali to je u redu. Biće mnogo vremena da se to kasnije razjasni. Vreme je da se vidi gde me struja nosi. Za sada, sedeću sama u ovom hotelskom baru u Sent Luisu i popiti svoje vino. Nije to ono što sam planirala – današnji dan, ovaj trenutak, ove neverovatne odnose, i stare i nove. Ali ipak, osećam da me obuzimaju mir i sigurnost da sam, ovog puta, tačno tamo gde treba da budem.


Izjave zahvalnosti Pre svega, želela bih da zahvalim svojim odanim čitaocima – od Atlante do Rija i Varšave i svima ostalima – zato što su mom radu dali smisao i učinili ga zabavnim. Razgovori sa vama na Fejsbuku, Tviteru, u avionima, na promotivnim turnejama povodom mojih knjiga, pomažu mi da prebrodim svaku mučnu stvaralačku blokadu i podsećaju me zašto i dalje pričam priče. Hvala vam što ih čitate. Večno sam zahvalna Dženifer Enderlin, mojoj urednici od samog početka. Hvala ti na svemu, a posebno na tvojim kvalitetnim izmenama koje uvek unaprede moje knjige (ove su do sada bile najdragocenije!). Hvala Stivenu Liju, mom izdavaču i bliskom prijatelju. Dokle smo stigli, zajedno, od onog prvog potpisivanja knjiga u knjižari Borders kada je menadžer preklinjao ljude da odu na dugi sprat i slušaju „Emili Grifin“. Hvala i mnogim drugima u Sent Martins presu, uključujući Sali Ričardson (da li možeš da budeš još elegantnija?), Metjuu Širu (sa najlepšim smehom koji sam ikada čula) i mom dragom psetancetu Džonu Marfiju (mjau). Hvala i Džefu Dodsu, Metu Baldačiju, Žan-Mari Hadson, Polu Hokmanu, Nensi Trajpak, En Mari Tolberg, Sari Gudman, Kejti Gindi, Bejli Asdin, Stefani Dejvis, i svim prodavcima na Brodveju i Petoj aveniji. Veliku zahvalnost dugujem Olgi Grlić za njen umetnički talenat – i veličanstvenu mešavinu palete boja breskve za omot ove knjige. Veoma sam zahvalna Terezi Park, svojoj agentkinji svetske klase, i njenom timu: Emili Svit, Ebigejl Kuns i Pitu Nepu. Ne postoji niko ko bolje od vas može da obavi posao za klijenta – i zaista volim i vas. Hvala svima onima koji su pomogli u izradi ovog rukopisa, a posebno


Kevinu A. Garnetu za sagledavanje sveta televizije; Lisi Elgin Ponder, Dagu Elginu i Mekgro Milheven za pomoć sa svim što je u vezi sa Sent Luisom; Elison Venig Žakuto i Dženifer Nju za njujorške izmene (inače bi Kirbi možda još bila na mostu Triborou); Adamu Duricu i Ivon Bojd za savete o sviranju bubnjeva; i Aleksandri Šeli za pomoć pri oblikovanju ove knjige u fazi nastajanja. I hvala vama, Moli Smit i Maura Lubel, za moj divni sajt i njegovo dobro funkcionisanje. (Posetite !) Ne mogu dovoljno da zahvalim svojoj porodici i prijateljima – za moralnu podršku i za to što ste me slušali kako se žalim da nikada neću ispoštovati rok. (Savet kolegama piscima: smeštaj u hotelu, naručivanje rum-servisa i ispijanje vina uz filmove Dženifer Aniston uopšte vam ne pomažu da brže stignete do cilja.) Što se tiče ispravke koju nisam mogla da uradim: Kirbi je začeta 1995. tokom čuvenog toplotnog talasa u Čikagu, a ipak sada ima osamnaest godina. Pročitajte knjigu ponovo za dve godine i sve će biti na svom mestu. Najdublju zahvalnost dugujem svojoj asistentkinji i prisnoj prijateljici Kejt Braun Mekdejvid i neverovatnoj Marti Arijas, za sve što radite da moj život bude kako treba i da ostanem pri zdravoj pameti. Volim što vas vidim svako jutro. Posebno se zahvaljujem Nensi Lekroj Maler, Meri En Elgin i Sari Gifin na neumornom doprinosu brojnim, brojnim verzijama ovog rukopisa (i svakoj knjizi pre ove). Pre deset godina, vas tri ste bile prve koje su upoznale Rejčel i Darsi; toliko sam vam zahvalna što ste me ohrabrile da ih predstavim svetu. I više od svega, moja postojana ljubav i zahvalnost za moje četiri voljene osobe – Badija, Edvarda, Džordža i Herijet. Ura za Tim Blaha!


Fusnote 1. Franc.: Kakvo olakšanje. (Prim. prev.) 2. Page Six Magazine – Izdanje dnevnih novina „Njujork post“, koje se bavi vestima i tračevima o poznatim ličnostima, od januara 2009. izlazi četiri puta godišnje. (Prim. prev.) 3. Dr Pepper – gazirano bezalkoholno piće nastalo krajem 19. veka u Teksasu. (Prim. prev.) 4. Kao prijemni ispit za koledž, maturanti još dok su u srednjoj školi polažu standardizovane testove iz kritičkog čitanja, pisanja i matematike. (Prim. prev.) 5. OMG – izraz čuđenja, ushićenja ili zapanjenosti koji se i kod nas koristi u SMS ili internetskoj prepisci, skraćenica od Oh my God (o moj bože). (Prim. prev.) 6. Eloise at the Plaza (Eloiz u hotelu Plaza) – film zasnovan na seri​ji dečijih knjiga autorki Kej Tompson i Hilari Najt o neodoljivoj šestogodišnjoj devojčici koja sa svojom dadiljom, malim mopsom Vinijem i kornjačom Skiperdi živi u penthausu hotela Plaza. (Prim. prev.) 7. FAO Schwarz – najstarija prodavnica igračaka u SAD, osnovana 1862. (Prim. prev.) 8. Lollapalooza – muzički festival koji se održava svake godine i gde nastupaju popularni alternativni rok, hevi metal, pank rok i hip-hop bendovi. (Prim. prev.) 9. Nezvanični nadimak savezne države Alabama je Yellowhammer State


(Država zlatnog detlića) po detliću Colaptes auratus, koji je simbol Alabame. (Prim. prev.) 10. Boom Chicago je kreativna grupa sa sedištem u Amsterdamu (Holandija) koja piše i izvodi skečeve i improvizovanu komediju u Rozenteatru. 11. The Shugarhill Gang je američka rep grupa poznata uglavnom po hitu Rapper’s delight iz 1979, prvom rep singlu koji je postao hit na Top 40. 12. Night (noć) i Knight (vitez) isto se izgovaraju, kao „najt“. (Prim. prev.) 13. Sock hop – igranke koje su se pedesetih godina održavale u fiskulturnim salama srednjih škola, a od učesnika se zahtevalo da se izuju da ne bi oštetili izglancani pod; ove igranke bile su preteča rokenrola. (Prim. prev.) 14. Pro-choice – zalaganje za zakonsko pravo žena i devojaka da izaberu da li da iznesu trudnoću do termina ili da je prekinu. (Prim. prev.) 15. ABC Family – američki kablovski i satelitski TV kanal koji nudi prvenstveno porodično orijentisani program namenjen širokoj publici. (Prim. prev.) 16. Friday night death slot – smatra se lošim terminom na američkoj televiziji, pa to znači da je svaki program pomeren na emitovanje petkom uveče predviđen za ukidanje. (Prim. prev.) 17. Open adoption – otvoreno usvajanje je sporazum na osnovu koga se dozvoljava i omogućava kontakt između bioloških roditelja i usvojitelja. (Prim. prev.) 18. Pig Pen je lik iz stripa Peanuts Čarlsa Šulca; dečak koji je obično veoma prljav. (Prim. prev.) 19. CAA – Creative Artists Agency, američka agencija za pronalaženje i zastupanje talenata iz sveta zabave i sporta. (Prim. prev.) 20. Ivy League – grupa koledža i univerziteta u severoistočniom delu SAD (Jejl, Harvard, Prinston, Kolumbija, Dartmut, Kornel, Univerzitet Pensilvanija i Braun) koji imaju visoka školska dostignuća i društveni


ugled. 21. Skraćenica za laughing out loud (glasno smejanje), uobičajena u elektronskoj prepisci kao oznaka za smeh. (Prim. prev.) 22. Nordijsko jelo od sirovog lososa u salamuri od soli, šećera i miro​đije koje se obično služi kao predjelo. (Prim. prev.) 23. Super 8 Worldwide – hotelski lanac sa najvećim budžetom u svetu sa hotelima u Sjedinjenim Državama i Kanadi, kao i u Kini. (Prim. prev.) 24. Trevians – ime sportskih timova u srednjoj školi Nju Trajer. (Prim. prev.) 25. Žena koja preuzima ulogu starije sestre da bi pružila usmeravanje i zaštitu. (Prim. prev.) 26. Argo Tea – lanac čajdžinica. (Prim. prev.) 27. Beti Pejdž (22. april 1923 – 11. decembar 2008), američki model: „kraljica pinapa“, poznata po ugalj-crnoj kosi, plavim očima i šiškama koje su joj bile zaštitni znak. (Prim. prev.) 28. Grandž – stil rok muzike koji karakterišu hrapav zvuk gitare i lenji vokal. (Prim. prev.) 29. Prekalkulus – predmet u okviru koga se uče algebra i trigonometrija na nivou koledža, kao priprema za studije kalkulusa, tj. infinitezimalnog računa – grane matematike koja se bavi funkcijama, izvodima, integralima, limesima i bekonačnim nizovima. (Prim. prev.) 30. Leslie Moonves, predsednik i generalni direktor korporacije CBS, i njegova supruga Julie Chen, spikerka, voditeljka i producentkinja. (Prim. prev.) 31. VS1 – vrlo blage inkluzije (nečistoće), dijamant ima vrlo male inkluzije potpuno nevidljive golim okom. (Prim. prev.) 32. Bezbojni dijamanti se gradiraju prema skali alfabeta od D do Z, a A, B i C se izostavljaju. D je najbolja boja, a najgora Z. Bezbojni su takođe E i F. Blizu bezbojnih su G, H, I, J, a jedva primetno žućkasti, ili sa nijansama žute, kategorišu se kao K, L, M. Što manje boje, to je viša gradacija i cena.


(Prim. prev.) 33. VVS1 – vrlo, vrlo male inkluzije pri rubu kamena, vrlo teško uočljive pri povećanju lupom deset puta. (Prim. prev.) 34. Land of Hope and Glory – engleska patriotska pesma iz 1902. godine za koju je muziku napisao Edvard Elgar, a tekst A. K. Benson; tradicionano se peva na ceremoniji dodele diploma prilikom maturiranja. (Prim. prev.)

Emily giffin tamo gde pripadamo  
Emily giffin tamo gde pripadamo  
Advertisement