Page 1


DŽESIKA ŠATUK

Žene iz zamka Prevela Dubravka Srećković Divković

Naslov originala Jessica Shattuck THE WOMEN IN THE CASTLE


U spomen na moju majku Petru Tele Ĺ atuk i na moju baku Anelizu Tele


PROLOG

BURG LINGENFELS, 9 NOVEMBAR 1938.

Dan grofičinog znamenitog žetvarskog slavlja započeo je snažnom kišom koja se sručila na sve slabe tačke prastarog zamka roda Fon Lingenfels – probijala je kroz tavanice, kvasila podove i bojila mu žutu fasadu u sjajnu crnu boju kao u bube. U dvorištu su se papirni lampioni i brižljivo razvučene girlande od žita smuljali i počeli da se raspadaju. Marijana fon Lingenfels, supruga prabratanca pokojnog grofa, neveselo je obavljala pripreme za goste. Bilo je prekasno da se proslava otkaže. Otkako je grofica bila vezana za invalidska kolica, Marijana je postala domaćica de fakto; domaćica koja bolje da je poslušala svoga muža i otkazala slavlje prethodne nedelje. U Parizu je Ernst fom Rat ležao u bolničkom krevetu, kao žrtva pokušaja ubistva, a u Minhenu su nacisti raspaljivali zemlju u pomamu za osvetom. Potpuno nevažno što sve do tog događaja niko nije ni čuo za Fom Rata – nepoznatog diplomatu osrednje važnosti – i što je ubica sedamnaestogodišnji dečak, ili što je i sama ta pucnjava po sebi bila čin osvete: ubičina porodica nalazila se među onim hiljadama Jevreja zguranih uz poljsku granicu, proteranih iz Nemačke, a onemogućenih da uđu u Poljsku. Složene činjenice nisu ograničavale naciste. Utoliko više razloga da se ovde u zamku okupe trezveni ljudi, što dalje od ludila!, dokazivala je Marijana koliko juče. Ovog dana, po kiši, njen argument je delovao otrcano. A sad je bilo i prekasno. Stoga je Marijana nadzirala postavljanje sveća, cveća i stolnjaka, organizovala da uzbrdo pristigne pokisli transport šampanjca, leda i maslaca, ribe u aspiku i dimljenog mesa, pijace vode i boca s gasom za šporet. Burg Lingenfels je zvrjao nenastanjen većim delom godine, bez tekuće vode i generatora koji bi imao snage da pokrene išta više od grofičine viktrole i nekoliko niski skupih električnih sijaličica. Priređivanje slavlja ličilo je na uspostavljanje civilizacije na Mesecu. Ali delom je upravo ono bilo razlog što su se vraćali zamku uprkos redovnim godišnjim


Žene iz zamka

5

nezgodama – manjim požarima i srušenim pomoćnim zgradama, pomodnim otvorenim automobilima zaglibljenim u blatu, miševima u krevetima za goste koji ostaju na noćenju. To slavlje se raščulo sa svoje anarhističke, nenemačke atmosfere. Bilo je znano kao ispostava liberalne, boemske kulture u srcu prave aristokratije. Sredinom popodneva, na Marijanino olakšanje, već je duvao vetar, rasterujući mrklinu dana udarima čistog vazduha punog obećanja. Čak su i kameni zidovi i namreškana voda šanca izgledali sveže i kao oribani. Hrizanteme u dvorištu blistale su pod brzim šarama sunca. Marijana se obodrila. Ispred pekare je jedan arhitekta, grofičin poznanik, preobrazio staro pojilo za zaprežne konje u fontanu. Efekat je bio istovremeno čaroban i komičan. Zamak kao slon preobučen u vilu. „Albrehte“, doviknula je Marijana ušavši u izduženu, nisku biblioteku, gde je njen muž sedeo za impozantnim pisaćim stolom, nekada grofičinim. „Moraš da dođeš i da vidiš – kao karneval je!“ Albreht je digao pogled ka njoj, još sastavljajući rečenicu u glavi. Bio je visok, izbrazdanog lica, visokog čela i neposlušnih obrva koje su mu često davale namršten izgled i onda kad se ne mršti. „Samo načas, dok nisu svi stigli.“ Pružila je ruku. „Hajde. Svež vazduh će ti razbistriti glavu.“ „Ne, ne, još ne“, kazao je on mašući joj rukom da ide i ponovo preusmeravajući pažnju na pismo koje je pisao. O, ma daj!, obično bi ga prekorela Marijana, ali ove večeri, zbog slavlja, zadržala je jezik za zubima. Albreht je perfekcionista i posvećenik radu. To ona nikad neće promeniti. Upravo je skicirao pismo nekom starom poznaniku sa pravnog fakulteta, zaposlenom u britanskom Forin ofisu, i mnogo puta je zatražio njeno mišljenje u vezi s drugačijim konstrukcijama rečenice. Anektiranje Sudetske oblasti biće tek početak. Od srca ti preporučujem da se čuvaš agresije našeg državnog rukovodstva ili pak Ne budemo li budno bdeli, agresivne namere našeg vode tek će biti početak… Obe iskazuju ono glavno što si hteo da kažeš, glasio je Marijanin odgovor. Samo odaberi koju ćeš. Ali Albreht je bio sklon temeljnom promišljanju. Čak nije primetio ni razdraženost u njenom glasu. Njegova osećanja nikad nisu bila komplikovana niti uskogruda. On je pripadao vrsti ljudi koja umuje o krupnim apstrakcijama poput Neotuđivog prava čoveka ili Problema demokratije dok se brije. Zbog toga je bivao slep i gluv za svakodnevne stvari. Marijana se uzdržala od demonstrativnog uzdaha, okrenula se i prepustila ga njegovom radu.


6

DŽESIKA ŠATUK

Vrativši se u dvoranu za bankete, zatekla je groficu kako iz invalidskih kolica grdi jednu svoju mladu učenicu: „Ne Šumana“, govorila je. „Ne dao bog! Mogli bismo onda mirne duše slušati i Vagnera… ne, već nešto italijansko. Nešto dovoljno dekadentno da sablazni svakog tupavog smeđo-košuljaša koji bude večeras došao.“ Čak i tako vremešna, grofica je bila pobunjenik i na svakom koraku su je pratili mladi umetnici i aktivni učesnici društvenih zbivanja. Rođenjem Francuskinja, udajom Nemica, uvek je bila kontroverzna ličnost. Kao mlada je bila domaćica večernjih salona slavnih po spontanim igrankama i intelektualnim raspravama na rizične teme kao što su savremena umetnost i francuska filozofija. Zašto se udala za uštogljenog, suvoparnog matorog grofa, čoveka dvadeset godina starijeg od nje i čuvenog po tome što bi zaspao za stolom u toku večere – to je bilo predmet mnogih ne baš blagonaklonih spekulacija. Za Marijanu, koja je bila proizvod ugnjetavački krutog pruskog vaspitanja, grofica je oduvek predstavljala predmet divljenja. Ta žena se nije bojala da iskorači izvan uloge majke i Hausfrau u krkljanac muške moći i intelektualnog života. Govorila je šta je mislila i sve radila po svome. Još od onog prvog susreta pre mnogo godina, kad je bila mlada studentkinja univerziteta i zabavljala se sa svojim profesorom (Albrehtom), Marijana je želela da postane žena kao što je grofica. „Napolju izgleda predivno“, rekla je Marijana i pokazala rukom ka dvorištu. „Mesje Parej je čudotvorac.“ „On je umetnik, zar ne?“, izjavila je grofica. Bilo je bezmalo šest sati. Gosti će svakog časa početi da pristižu. Marijana je pohitala na sprat, u prohladni hodnik sa spavaćim sobama, gde su njene ćerčice bile ušuškane u prastarom krevetu sa zavesama, relikviji iz feudalne prošlosti zamka. Jednogodišnji Fric ostao je kod kuće u Vajslauu sa svojom dojiljom, bogu hvala. „Mama!“, zacičale su od oduševljenja šestogodišnja Elizabeta i četvorogodišnja Katarina. Elfi, njihova mila, blaga dadilja, okrznula je pogledom Marijanu, s paćeničkim izrazom lica. „Je li da je tačno da će Hitler sledeću zauzeti Poljsku?“, upitala je Elizabeta odskačući od dušeka. „Elizabeta!“ uskliknula je Marijana. „Odakle ti to pada na pamet?“ „Čula sam kad je her Cepel rekao tati“, odgovorila je ona, i dalje skačući. „Ne“, kazala je Marijana. „I zbog čega misliš da je to nešto čemu se treba radovati? To bi značilo rat!“


Žene iz zamka

7

„Ali ona treba da bude naša.“ Elizabeta se napućila i zastala usred skoka. „A u svakom slučaju, her Cepel kaže da Poljaci ne umeju sami da vode brigu o sebi.“ „Kakva glupost“, rekla je Marijana, razdražena što je Albreht dozvolio da dete čuje takav razgovor. Cepel je bio nadzornik njihovog imanja u Šleskoj i vatren nacista. Albreht je trpeo njegove gluposti jer su zajedno odrasli: Vajslau je mali grad. „Ali bila je naša, zar ne?“ uporno je nastavila Elizabeta. „Pre rata?“ „Elizabeta“, kazala je Marijana i uzdahnula, „lupaj glavu nečim što se tiče tebe, molila bih – a u to spada i knjiga koju bi upravo trebalo da čitaš sa Elfi.“ To dete je izluđivalo Marijanu svojom beskrajnom opsednutošću posedovanjem. Činilo se da je njena kći upila u sebe opštenacionalni utisak oštećenosti, kao da je lično žrtva nekakve grdne nepravde. Imala je bezbroj preimućstava, ali uvek je htela još više – noviju haljinu, lepšu suknju. Ako bi dobila zečića, poželela bi psa. Ako joj dozvole da pojede bombonu, htela bi dve. U njenoj glavi svet kao da je potpuno stajao njoj na raspolaganju. Marijanino vaspitanje karakterisali su nepokolebljiva čuvarnost i uzdržavanje, pa ju je neprestano zgražavalo to zahtevno, egoistično stvorenje koje je sama vaspitala. „Elfi…“ Okrenula se ka dadilji. „Hoćete li se postarati da sveće budu pogašene najkasnije u osam? Devojčice smeju da silaze do odmorišta, ali ne dalje od toga.“ „Ali…“, zaustila je Elizabeta, a Marijana ju je ošinula pogledom. „Laku noć“, izgovorila je i još jednom stegla milu, tihu, tamnokosu Katarinu, a Elizabetu poljubila u to nesnosno, malo čelo. Silazeći niz stepenice, Marijana je zastala na odmorištu da osmotri dvoranu pod sobom, njene kamene lukove osvetljene velikim svećnjacima. Treperavo svetlo podarivalo je prostoriji uzbudljiv, gotovo sablastan sjaj. Počeli su da pristižu prvi gosti: muškarci u prslucima i frakovima, poneki u uniformi s gizdavim novim nacističkim insignijama prišivenim na revere; žene u elegantnim novim haljinama. Pod Hitlerom je ekonomija jačala: ljudi su imali novca, iznova, za svilu i kadifu, za nove pariške mode. Na sedištu nalik prestolu u sredini dvorane, grofica je dočekivala goste; invalidska kolica bila su za to veče brižljivo sakrivena. Izgledala je kao planina plave i zelene svile, kakvu ne bi obukla nijedna Nemica njenih godina (pa ni ma kojih drugih). Njen smeh je zvonio snažno za osobu slabog zdravlja – je li ikada bilo žene koja više voli slavlje? A upravo se pred njom klanjao gost koji je i izmamio taj grohotan


8

DŽESIKA ŠATUK

smeh: Koni Flederman. Marijana je osetila navalu uzbuđenja. Ko još dobij a takvu dobrodošlicu? Koni je bio veliki grofičin ljubimac, zvezda po sopstvenim zaslugama, čovek kog su zbog drskog karaktera, duhovitosti i inteligencije svi voleli – šarmer dama, uzdanica i poverenik muškaraca. Od ludog Hermana Geringa do sumornog Georga Meseršmita, niko nije bio imun na Konijevu harizmu. „Koni!“, zovnula ga je Marijana prilazeći. Okrenuo se, a licem mu se razlio ogroman osmeh. „Aha! Žena koju sam čekao!“ Prineo je njenu ruku usnama. „Izgledaš predivno.“ Oči su mu poletele ka odmorištu. „Hoću li stići da vidim moje princeze, ili si ih sklonila?“ „Sklonila sam ih“, odgovorila je Marijana uz smeh. „Nadam se.“ „Avaj.“ Položio je šake na srce i napravio se kao da će se srušiti. „Tja, makar sam uspeo malo da se družim s kraljicom-majkom. Hodi“ – pružio je ruku – „upoznaj moju Benitu!“ Marijanin osmeh se ukočio. Usled drame te poslednje nedelje, bila je zaboravila. Martin Konstantin Flederman se ženi. To je delovalo nemoguće. Pa i uprkos zakazanom datumu (za dve nedelje računajući od danas!), još je to imalo prizvuk lakrdije koja je otišla predaleko. Ali on je bio pun žara, čak nervozan dok je hvatao Marijanu iznad lakta. „Moraš da se sprijateljiš s njom“, rekao je. „Nikog ne poznaje. Kazao sam joj da ćeš joj biti saveznica. A ti znaš“ – okrenuo se ka njoj – „da će joj saveznik ovde trebati.“ „Zbog čega?“ upitala je Marijana. „Među prijateljima si.“ „Tačno“, kazao je Koni. „Ali ona nije.“ Marijana se namrštila na tu njegovu kružnu logiku, ali nije imala vremena da je preispituje, pošto se odjednom tu stvorila ona lično, Konijeva Benita, upadljivo lepa žena s licem beživotnog, nordijskog tipa iz kog zrači staloženost. Plava kosa bila joj je spletena i umotana oko glave u onom stilu koji nacisti prosto obožavaju, vagnerovska Brunhilda u pravoj-pravcatoj bavarskoj haljini. Stajala je između dvojice mladića što su radili sa Albrehtom u Ministarstvu inostranih dela, a obojica su delovala oduševljeno. Marijana je osetila neuobičajenu strelicu ljubomore. Ne zato što je zavidela toj mlađoj ženi na lepoti, niti zbog opipljive atmosfere seksualnosti (ona je sama još odavno iskrčila sebi drugačiji put do muškog poštovanja), ali u tom trenutku, u društvu trojice muškaraca – dva budalasta, preterano revnosna momka i jednog dragog prijatelja, simpatije iz detinjstva, baklje opozicije – lepota druge žene dovela ju je u bezizlaznu situaciju. Sa svojom trideset jednom godinom, Marijana je bila odrasla žena u dečjoj igri, učiteljica među nemirnim đacima.


Žene iz zamka

9

„Izvinjavam se, momci“, izgovorio je Koni, šaljivo gurajući jednoga od njih laktom u stranu. „Moram opet da je prisvojim.“ Položio je dlan na Benitinu mišicu i povukao je ka Marijani. „Ljubavi moja“, obratio se Beniti (kako je čudno bilo čuti ga da tako kaže), „upoznaj moju – kako da te nazovem?“ Okrenuo se ka Marijani. „Moju najstariju prijateljicu, moju najstrožu savetnicu, osobu koja me najviše tera da budem častan?“ „Ah, koješta, Koni“, kazala je Marijana, trudeći se da suzbije razdraženost. „Marijana“, predstavila se i pružila ruku mladoj ženi, koja, po njenoj proceni, nije mogla imati mnogo više od dvadeset godina. „Hvala vam“, rekla je devojka, trepćući kao prestrašen jelen. „Izuzetno mi je drago.“ Stizali su i drugi gosti, i Marijana ih je osećala kako nadiru ka njoj donoseći rukovanja koja će ona morati da uzvrati, dobrodošlice koje će morati da im uputi, politiku koju će morati da pretresa s njima. Tu je bila Greta fon Firsdal i već je pokušavala da joj ulovi pogled; otkako je Hitler krenuo u invaziju, Greta nije pričala ni o čemu drugom do o zimskoj odeći koju skuplja za sudetske Nemce, tako nedavno „vraćene u otadžbinu“, tako dugo „pod čizmom Slovena“… Marijana nije želela ni najmanje učešće u Gretinoj politici. Nagonski, uhvatila je Benitu za mišicu. „Daj nam prilike da se sprijateljimo“, obratila se Koniju preko ramena, već izvodeći Benitu na stražnja vrata, u dvorište okićeno lampionima. „Kako je predivno!“ uskliknula je Benita. „Zar ne?“ uzvratila je Marijana. „Kao u bajci. Grofica Fon Lingenfels ima dara za čudesno.“ Benita je klimnula glavom, zureći razrogačenim očima. „Dakle, pričajte mi o sebi dok nas još nije okružio roj obožavalaca“, kazala je Marijana. „Jeste li lepo putovali? Jeste li našli svoju sobu?“ Požurila je da prede nužna pitanja, tek napola slušajući devojčine odgovore. Sa svih strana je osećala tude oči. „Podsetite me kako ste se upoznali s Konijem.“ Marijana je ubrala sa stola dve šampanjske čaše i jednu pružila Beniti, koja ju je prihvatila bez zahvaljivanja. „Prosto smo se susreli na gradskom trgu, uistinu“, odgovorila je devojka. „Bila sam tamo sa svojim odredom – svojim odredom BDM-a1.“ „Blagi bože! BDM-a? Koliko imate godina?“ uzviknula je Marijana. „O, ne – nije to onaj za devojčice – nego za starije devojke, 'Vera i lepota'. Imam devetnaest godina.“ Bund Deutscher Madel – Savez nemačkih devojaka, ženski ogranak Hitlerove omladine. (Prim. prev.) 1


10

DŽESIKA ŠATUK

„Ah!“ Marijana ju je potapšala po ruci. „Zaista duboka starost.“ Devojka ju je okrznula pogledom. „Zar nisu prelepe?“ pokazala je Marijana ka belim hrizantemama i tamnim jesenjim sasama raspoređenim u saksijama duž balustrade. Visoko nad njima, bledi oblaci su grabili preko tamnog neba. A u daljini, šuma je u sutonu bila mastiljava. „Dakle, gradski trg. Benita je otpila gutljaj šampanjca i zakašljala se. „I nije neka priča. Upoznali smo se, razgovarali, posle smo izašli na večeru.“ Marijana je spustila čašu na dvorišni zid. „A sad se venčavate.“ „Kad to tako kažete“ – Benita je oklevala – „zvuči čudno.“ Marijana se osmehnula i nakosila glavu, sastavivši obrve. Taj ispitivački izraz lica naučila je od grofice i utvrdila da se pokazuje kao koristan kad treba izvući priznanja i objašnjenja od dece i drugih članova porodice, čak i odraslih muškaraca. Ali na ovu devojku nije imao željeni efekat. Umesto toga, kao da je našla u sebi borbeni duh, isprsila se. „Bilo je ponečeg i između.“ „Naravno“, saglasila se Marijana. Zašto je zauzela takav istražiteljski pristup? Ta devojka će postati Konijeva žena. Marijana ništa neće dobiti ovakvim početkom. „Izvinite – nije mi bila namera da budem neumesno radoznala. Hajdemo.“ Obazrela se po dvorištu koje se naglo popunjavalo, tražeći nekakav izlaz, i sa olakšanjem uočila Hermana Kempela, jednog od onih prostaka koje je Benita nešto ranije oborila s nogu. „Idemo da popričamo s vašim najnovijim obožavaocem.“ Kako je odmicalo veče, tako je sve više prevladavala svojevrsna opijena, lakoumna energija. Jedna komična figura u lederhoznama i dokolenicama svirala je na harmonici – neko kog je unajmila grofica ili gost iz okoline? – te su ljudi zaigrali narodnu igru po neravnoj kaldrmi. Žene su čak zbacivale cipele, uprkos hladnoći. A unutra je konačno stigao američki džez trio koji je pozvala grofica. Zasvirali su regtajm u velikoj dvorani, pa je izvestan broj hrabrijih, kosmopolitskijih gostiju krenuo da demonstrira igre šašavih imena kao što su velika jabuka i lindi hop. Nekako je, uprkos improvizovanom šporetu i nedostatku tekuće vode, šef kuhinje obezbeđivao stabilan dotok delikatesa: tradicionalnih svinjskih ćufti u prefinjenom sosu od peršuna, debeljuškastih belih knedli kuvanih na pari, faširanih šnicli. Ali takođe i noviteta – špargli umotanih u šunku tanku kao papir, pihtija iz malih kalupa, flambiranog


Žene iz zamka

11

ananasa i kavijara na prepečenom hlebu… slično muzici, ta hrana se protezala čitavim rasponom nemačkog kulturnog života. Marijana je lebdela u izmaglici, ne od alkohola (domaćica nikad ne pije više od jedne čaše punča – i to je naučila od grofice), već od olakšanja. Uspela je da produži razmetljivu tradiciju žetvarskog slavlja, čak i sad kad je nacija ponesena tim talasom okorele i zlobne militantnosti. A uspela je i da prevaziđe sopstveno vaspitanje (ala bi propao u zemlju od stida njen otac kad bi je video kako priređuje slavlje na kom se igra uz džez i nazdravlja šampanjcem!) i pruži tim ljudima nešto ljupko, oslobađajuće i nestvarno. Sve vreme sokoljena tom mišlju, pozdravljala se s gostima, proveravala ima li pića iza šanka, jela u bifeu. „Grofica mlađa!“, uzviknuo je jedan veseli, vickasti Konijev rođak, obgrlivši je debelom rukom oko ramena. „Kakva proslava! Ali gde je vaš poštovani muž? I gde su svi njegovi veleumni prijatelji! Nisam video nijednog od tih trolova za poslednjih sat vremena! Da se nisu zabarikadirali da bi održali nekakav elitni skup bez svoga starog drugara Johena?“ „Ne, ne.“ Marijana ga je oterala od sebe rukom, poljubivši ga prethodno u obraz. Ali pitanje je bilo na svom mestu. Gde je Albreht? A kad je već kod toga, gde su i Koni, Hans i Gerhart Fridlander? Već neko vreme ih nije videla. Verovatno ih je Albreht odvukao u biblioteku da pretrese svoje pismo. Ta pomisao ju je razdražila. Albrehtovu uravnoteženost – njegovu konstantnu sposobnost da se usredsredi na svet izvan onoga što mu je neposredno ispred nosa – ona je osećala kao pokudu. Njen muž je u pravu, dabome. Jadni Ernst fom Rat leži u nekom bolničkom krevetu, a hiljade Jevreja spavaju pod vedrim nebom u hladnom pograničnom kraju. Nemačkom upravlja bučni raspaljivač masa, čvrsto rešen da namami druge države u rat i zagorca život bezbrojnim nevinim građanima. A gle njih ovde, piju šampanjac i igraju uz Skota Džoplina. U stanju odbrambene razdraženosti, upala je u Albrehtovu radnu sobu, gde su, jasno, i bili – svi njeni nestali gosti: Albreht i Koni, Hans i Gerhart, Torsten Frije i Amerikanac Sem Bevervil, i još nekolicina, od kojih su mnogi, poput Konija, radili kao štabni oficiri u Abveru, vojnoj obaveštajnoj službi. „Šta je ovo?“, izgovorila je, nastojeći da joj glas bude vedar. „Neko tajno, ozbiljno slavlje? Grofici neće biti drago kad sazna da ste se svi pritajili u radnoj sobi umesto da igrate.“ „Marijana…“, zaustio je Albreht. „Albrehte! Pusti goste da izađu i uživaju u ovoj večeri. To izgovarajući, opazila je među njima neku novu ličnost: oniskog tamnokosog čoveka, proćelavog, sa svojevrsnom žestinom na neuglednom


12

DŽESIKA ŠATUK

licu. Energija u sobi bila je čudna; muška lica ostala su ozbiljna i nepromenjena njenim pojavljivanjem. „Izvinite“, obratila se novajliji. „Ne bih rekla da smo se upoznali.“ „Pjotr Grabarek.“ Zakoračio je ka njoj i pružio ruku. Poljak. I Albreht i Koni su imali brojne poznanike u Poljskoj narodnoj partiji. „Marijana fon Lingenfels. Supruga ovog vašeg trezvenog domaćina“, rekla je pokazavši rukom ka Albrehtu. „Marijana…“, ponovo ju je prekinuo Albreht. „Pjotr je doputovao iz Minhena sa izvesnim uznemirujućim vestima. Večeras je…“ „Fom Rat je umro?“ Marijanu je prošla jeza. „Umro“, klimnuo je Albreht glavom. „Ali to je samo jedan deo.“ Marijana se sad osećala nelagodno u središtu ove grupice; svi su pomno pratili njenu reakciju. Na taj položaj nije bila navikla: na položaj neupućenog. „Izgleda da je Gebels izdao naređenja pripadnicima Šturmabtajlunga da podstaknu pobunu, uništavanje jevrejske imovine. Bacaju kamenje u izloge i pljačkaju, pretvaraju u zabavu…“ „Ne u zabavu – već u bitku! U organizovani napad!“ prekinuo ga je ovaj. „.. .razaranje ljudskih života.“ „Strašno!“, izgovorila je Marijana. „Je li to odobrio Luce? Šta to znači?“ Luce je bio glavešina policije, Šturmabtajlunga – neprijatan čovek kog je nedavno upoznala i nije joj se dopao. „Izgleda da je tako“, odgovorio je Albreht. Usledilo je razmenjivanje pogleda i meškoljenje tela. „To je srljanje u ludilo – Hitler je tačno onakav manijak kao što smo podozrevali!“ uskliknuo je Hans, ali na to niko nije obratio pažnju. On je bio mio, blentav momak. Postoje mislioci i postoje glumci, rekao je jednom Koni. Hans je glumac. Albreht je, međutim, zazirao od te dihotomije – tako crno-bele, tako uprošćene i nemilosrdne. Akcija treba da sledi misao, a misao treba da uključuje pažljivo razmatranje. Ali to nije bio Konijev stil. On je i sam bio više glumac, a njegovi stavovi, premda obavešteni i promišljeni, retko kad podrobno pretreseni i uvek apsolutni. „To znači bruku za Nemačku u očima sveta“, kazao je Albreht. Razlegao se talas opšte potvrde. „I patnju“, dodao je Koni. „Ovo znači patnju za mnoge, mnoge ljude…“ U čitavoj grupi je zavladala tišina, a kroz prozore s romboidnim okancima probijali su se zvuči smeha i melodija harmonike. „I znači da razumni građani moraju nešto preduzeti, nastavio je Koni. „Nismo svi krvoloci i nitkovi. Ali postaćemo to ukoliko ne pokušamo nešto da promenimo.“


Žene iz zamka

13

Bila je to hrabra izjava, bezmalo izazov, i Marijana je posmatrala kako proizvodi odraz na licima, s različitim rezultatima. Hans je dramatično zaklimao glavom, opčinjen. Eberhart fon Štralen, jasno ne odobravajući takav brzoplet govor, čvrknuo je čupkicu sa svog revera. Albreht se zamišljeno mrštio. „To je naša dužnost“, rekao je Koni. „Ako ne budemo aktivno radili na porazu Hitlera, samo će biti još gore. Taj čovek – taj fanatik koji sebe naziva našim vođom – upropastiće sve što smo postigli kao ujedinjen narod.“ Produžio je: „Ako ne počnemo da mobilišemo istomišljenike protiv njega, ako ne počnemo aktivno da pridobijamo svoje ljude u inostranstvu – Engleze, Amerikance, Francuze – on će nas uvući u rat, i nešto još gore. Slušate li šta ovaj čovek priča – slušate li stvarno, i čitate li – sve stoji u onoj njegovoj jezivoj knjizi, u Majn kampfu; njegova 'borba' je u tome da nas sve preobrati u životinje! Pročitajte je, istinski pročitajte, poznajte neprijatelje svoje – njegovo stanovište je srednjovekovno! Gore od srednjovekovnog, anarhično! Stav da život nije ništa više od borbe za prirodne izvore koja se vodi između rasa – ta 'Gospodarska rasa' o kojoj voli da priča i rasni profili koje je izmislio – to su oruđa kojima će nas podeliti da bi vladao.“ Marijana je i pre imala prilike da čuje Konijeva gledišta – koliko li su puta razgovarali do kasne noći oko vatre u Vajslauu? Hitler je luđak i krvolok, svi su u tome bili saglasni. Još od puča to je postalo jasno. Koni je, isto kao i Albreht, dobar deo proteklih godina uložio u pomaganje žrtvama nacionalsocijalista – Jevrejima koji žele da emigriraju, uhapšenim komunistima, umetnicima čiji su radovi zabranjeni. Bez zakona, uvek bi rekao Albreht, nismo bolji od bezrepih majmuna. Njegov rad bio je usmeren koliko na održavanje i ojačavanje zakona u praksi, toliko i na pobedu u svakoj pojedinačnoj bici. Ali Koni je digao ruke od zakona, sve uštrojenijeg pod nacistima. On je pak bio rođeni disident i pobornik direktnog delovanja. Bila je to jedna od odlika koje je Marijana najviše volela kod njega – Konija, njenog druga iz detinjih igara, najdražeg prijatelja i čoveka kog najviše poštuje, pored Albrehta, razume se. Oduvek je bio agitator, strastveni branilac svega što je smatrao pravičnim. Kao mali, on i Marijana su provodili leta sa svojim porodicama na Baltiku, i Koni ih je uvek vodio u pohode protiv nepravde, kovao zavere za razotkrivanje bezdušnosti hotelskog nastojnika prema psima ili neke despotske roditeljske predrasude. I obično bi pobedio, golom silom karaktera ili bandoglavom upornošću. „.. .Moramo iznalaziti načine da dejstvujemo protiv njega“, govorio je dalje Koni. „Ne samo skrenuti svetu pažnju na njegove gnusne aspiracije već i sami


14

DŽESIKA ŠATUK

preći na delo. Ako sedimo skrštenih ruku i donosimo sud bezbedno zaklonjeni svojim radnim stolovima, jedino ćemo sebe moći da krivimo. Zato predlažem da se od danas pa nadalje posvetimo aktivnom otporu. Nastojanju da odvučemo zemlju sa Hitlerove pogubne staze.“ Koni je završio. Duž ivice kose izbijao mu je znoj, zadihao se. Među okupljenima se razlegao žamor, klimali su glavom. „Slažem se s tim načelom“, obratio se polako Albreht toj plimi podrške. „Ali aktivan dosluh usmeren protiv naše vlade – ove vlade – opasna je stvar. A imamo i supruge i porodice koje nam valja uzeti u obzir. Ne predlažem da to ne radimo, samo da pažljivo promislimo…“ „Vaše žene i porodice će vas podržati“, prekinula ga je Marijana, iznenadivši i sebe i sve ostale u sobi. Ispalo je kao da mu je uputila zamerku. Albreht je uvek tako odmeren, spor i promišljeni Troma kornjača u odnosu na Konijevog jelena u skoku. „Svi oni?“, ironično je upitao Fon Štralen. „Svi oni“, ponovila je Marijana. Fon Štralen je bio šovinista. Svojoj priglupoj supruzi Misi ništa nije govorio, nikud je nije vodio. Jadna Misi, tretirana kao kakva tupa utovljena krava. „I izložiti se riziku?“, blago je upitao Albreht. „I izložiti se riziku“, ponovila je Marijana. „U redu“, kazao je Koni, preusmerivši netremični pogled na nju. „Onda ćeš se ti starati da se njima ništa ne dogodi. Naimenovana si za komandira žena i dece.“ Marijana je uzvratila na njegov pogled. Komandir žena i dece. Znala je da mu nije bila namera da je omalovaži, ali zapeklo ju je kao šamar. * * * S tim se sastanak rasturio – ukoliko je to bio – a Marijana se, još pod utiskom te nestvarne situacije, zaputila natrag na slavlje da ponovo preuzme svoje domaćičke dužnosti. Razgovori su jačali i tihnuli, džez trio svirao, a neko je sa odmorišta stepenica recitovao Cicerona na latinskom. Ali napolju, izvan zidova zamka, strašne su se stvari dešavale. Marijana je mogla da zamisli Hitlerove krvoločne smeđokošuljaše kako vrve ulicama, bahate se i viču sa onim svojim prizvukom raspuštenog nasilja. Videla ih je kako marširaju na paradi prošlog leta u Minhenu. Dvojica su narušila formaciju i jurnula ka njoj trotoarom. Načas se ukočila, kao skamenjena, u strahu da će je napasti: ali zbog čega? Nisu oborili nju, već studenta kraj nje i


Žene iz zamka

15

šutirali ga dok se nije sklupčao kao lopta; sjajne crne čizme udarale su poput malja u njegova leđa. To se dogodilo toliko brzo da je samo stajala. Zašto? Šta je uradio?, upitala je nekog čoveka što je stajao kraj nje pošto su šturmabtajlungovci otišli. Nije propisno digao ruku da pozdravi, odgovorio je ovaj šapatom dok su se saginjali da pomognu ubogom studentu da ustane. Danima posle toga videla je lica tih ljudi dok su jurili ka njoj: obična, sredovečna lica, obezličena i zaglupljena nasiljem. „Šta ti je? Bela si kao krpa“, kazala je Mirni Armaher, prekidajući joj sećanje. Mirni je bila mila žena, dalja Albrehtova rođaka, i oduvek draga Marijani. „Upravo sam čula…“ Marijana je zamucnula. Kako to da nazove? To pripada nekom manje civilizovanom vremenu i nema te reči u njenom rečniku. „Stigla nam je iz Minhena vest da se tamo bune – šturmabtajlungovci – prebijaju ljude, uništavaju imovinu Jevreja…“ „Vest?“ ponovila je Mirni, kao da je posredi nešto nepojmljivo. „Od jednog Konijevog prijatelja koji je upravo doputovao“, objasnila je Marijana. „O, strahota“, izgovorila je Mimi, a lice joj se snuždilo. „U svim gradovima?“ Okupili su se i ostali. Marijana je bila svesna prisustva Berne i Gotliba Bruknera na rubu grupe, i Alfreda Klausnera: Jevreja prijatelja kojima je i samima položaj tu u Nemačkoj bio sve teži. Naraštaji asimilacije kao da ih više nisu izdvajali od istočnih Jevreja imigranata koje je Hitler opsednuto želeo da deportuje. Niko sad nije siguran. Marijana je odjednom osetila iznurenost. „Tako sam razumela.“ „Uništavaju imovinu?“ upitao je neko. „Bez reda?“ „Jevrejsku imovinu“, naglasila je Mimi s jezivom razgovetnošću. „Samo jevrejsku imovinu.“ Okrenula se ka Marijani. „Zar nisi tako rekla?“ Marijana je piljila u nju. „Ne znam.“ Ispravila je leđa. „Zar je to bitno? Naša vlada pušta s lanca bande krvoloka.“ „Ovo je početak kraja“, dramatično je izjavila grofica čim je čula za to uništavanje koje će kasnije biti nazivano imenom Kristallnacht. „Taj Austrijanac će upropastiti ovu zemlju.“ To rekavši, otišla je na spavanje. Marijana joj je zavidela na slobodi. Ona sama moraće da bude pastir ovom slavlju sve do svršetka.


16

DŽESIKA ŠATUK

Kako se vest širila, tako su gosti na značajnijim položajima ili sa većom imovinom u obližnjim gradovima krenuli kolima nizbrdo, pijano ubrzavajući na krivinama, trubeći i bleskajući farovima. Za njima su pošli, pribranije, oni malobrojni gosti Jevreji. Nekolicina budalastih voajera povezla se do susednog Erenhajma da vidi koliko se daleko buna proširila. Kraj fontane sa šampanjcem Gerhart Fridlander se raspravljao sa Štolmajerima, pijanim, zajapurenim blizancima koji su bili predani nacisti. Gosti su oko njih raščistili nervozan krug. „Zavera svetske jevrejštine neće se zaustaviti na ubistvu Fom Rata“, tandrkao je jedan Štolmajer. „Moramo stupiti u akciju protiv njih. »Ne budite glupi“, prasnuo je Gerhart. „Fom Rata je ubio udareni sedamnaestogodišnjak, a ne neka zavera.“ „Udareni sedamnaestogodišnjak koji je Jevrejin i boljševik“, opovrgao ga je njegov oponent, „koji je želeo da uništi ponos i jedinstvo nemačkog folka…“ Marijana nije mogla da ga sluša. To besmisleno nacističko bulažnjenje čulo se na sve strane, zrelo da ga usvoje oni slični ograničenim Štolmajerima. Kako su se ta dvojica uopšte i uturila u spisak gostiju? Hvala bogu te je Gerhart tu da im pokaže gde im je mesto. U velikoj sobi, džez trio je bio iščezao (vratio se u Berlin? jesu li isplaćeni?), a neki tikvan je pokušavao da pusti na viktroli ploču s nacističkim maršem, samo da bi ga zasuli paljbom vrelih Frikadellen iz kuvarove poslednje ture. Ona zazjavala što su se odvezla u Erenhajm vratila su se i izgledala su maltene razočarana dok su izveštavala da se, ne, ništa ne dešava. Šta su i očekivali? Ta varoš je temeljno i zadrto bavarsko-katolička. Nema u njoj nikakvih Jevreja niti jevrejskih poslovnica. Nepometen ni vešću ni odlascima, kuvar je nastavio da nudi delikatese: nova tura prasećeg pečenja, pite od jabuka, Frankfurter Kranz. A barmen je nalivao čaše. Marijana je priželjkivala da odu i ti preostali gosti. Svi su bili zaokupljeni samo sobom, i frivolni. Ali slavlje je i dalje hramljući teklo, ka sporoj smrti. Oko ponoći je dozvolila sebi trenutak privatnosti u pustoj sobi s trofejima, koju je u starini udesio neki lovac od Fon Lingenfelsa. Zidovi su joj bili iskićeni bledim, nežnim lobanjama jelena i ubuđalim prepariranim glavama divljih veprova, medveda, čak i jednog vuka. Okrutna soba, ali poslužiće joj i ona. Odmoriće se pet minuta. Trun duže, i neće se uopšte ni vratiti. Dok je sedela, sa lica joj je spao dotadašnji izraz, a mlitavost koja ga je zamenila ostavljala je čudan utisak: majka sitne dece u odjednom divljoj zemlji. „Aha!“, začuo se glas iza nje, a dve ruke su pale na njena ramena pre nego što je stigla da se okrene: Koni. Mislila je da je davno otišao – ili natrag u Berlin


Žene iz zamka

17

da vadi kestenje iz vatre, ili u postelju sa svojom verenicom, izmenjen čovek s novim kompletom navika. Ali on je bio tu. Njegova nepopustljivost ju je umirila. „Ulovio sam te“, prekoreo ju je. „O, Koni“, izgovorila je ona okrenuvši se. „Da li da im svima kažem da idu kući? Potpuno je suludo priređivati ovo slavlje kada se izvan njega, samo bog zna…“ „Neka ih, nek ostanu.“ Koni je polako seo u fotelju okrenutu suprotno od njene fotelje. „Ionako su previše pijani da bi otišli.“ „Verovatno“, uzdahnula je Marijana. „Šta se tamo zbiva?“ „Tja“ kazao je Koni zavalivši se u naslon. „Greta fon Firsdal upravo glumi gusku na podijumu za igru, stari her Frikle je našao novu dronfulju da mu sedi u krilu, a neko kog ja ne znam povraća u šanac.“ „O, bože“, osmehnula se Marijana. Na koliko li su slavlja bili zajedno? Previše da bi se prebrajala, od onih dana detinjstva. A Koni je uvek bio zabavan izveštač – zainteresovan posmatrač ljudske životinje. To je i sakovalo njihovo prijateljstvo: prikladnost njegovih zapažanja i njeno umeće da ih ceni, kao osoba manje nadarena analitičkim duhom. „A Benita?“, nije se mogla uzdržati da ne upita. „Ona spava?“ „Dobra je to devojka“, odgovorio je Koni protežući noge, a svetlost vatre je bacala komično duboke senke njegovih cipela. Lepo lice mu je izgledalo umorno. Pod očima je imao tamne polukrugove. „Da li joj to olakšava ili otežava polazak na spavanje?“ Koni je slegao ramenima. „Bila je iznurena.“ Marijana se malo uspravila u fotelji i upitno se zagledala u svog prijatelja. „Šta ona misli? O toj buni i razbojništvu, o onom što se dešava u svetu?“ Koni je zabacio glavu preko naslona fotelje da bi pogledao naviše u nju. Iako izmoreno, lice mu je bilo upečatljivo lepo: one fine, jasne crte zbog kojih je kao dečak bio predivan nisu nikada ogrubele niti se istupile. Štaviše, postale su oštrije, pravije – čak i sad sposobne da je zgranu svojom simetrijom. „Ti nemaš povoljno mišljenje o Beniti“, izgovorio je. „Znao sam da ga nećeš imati.“ „Nisi fer, Koni – na osnovu čega misliš…?“ „Znam te“, kazao je on. „Šta – zar nisam širokogruda, pomirljiva osoba koja se raduje što vidi da joj je prijatelj zaljubljen?“ Koni je uškiljio očima. „Širokogruda, da. Pomirljiva, ne. Ti si zahtevna.“ Marijana se namrštila. „Hm, jeste mlada.“


18

DŽESIKA ŠATUK

Koni se nasmejao. „Hoće li ti biti ravnopravna partnerka? U svemu što radiš?“ Koni je naglo seo i Marijana se načas uplašila da je preduboko zabrazdila. Ali nije otutnjao. Okrenuo je fotelju da bi bio okrenut ka njoj i istegao se napred, navalivši se laktovima na kolena. „Ne kao što ste ti i Albreht, ne“, rekao je. „Ali ima i drugih vrsta zajednice. A volim je.“ Iznenadila ju je žestina njegove objave. Da li je tu, u tom iskazu, sadržana neizrečena kritika njenog braka? „Moraš mi nešto obećati“, izgovorio je Koni. „Šta to?“ namrštila se Marijana. Pružio se da je uhvati za ruku, a na njegov dodir, kroz Marijanu je prostrujao udar. „Ako pode po zlu – a moglo bi poći po zlu – moraš joj pomoći. Ona je jednostavna devojka i ne zaslužuje nijednu nedaću u koju bih je mogao uvući.“ Licem mu je prominuo njemu nesvojstven sramežljiv, gotovo dečački izraz. „I moraš joj pomoći da odgaji moje dete.“ „Tvoje…?“, zaustila je Marijana, zapanjena. „Ona je…?“ Koni je klimnuo glavom. „Hoćeš li mi obećati to?“ „Koni, naravno da hoću, znaš da hoću, ali. „Da li time daješ reč?“ Marijana mu je proučavala lice, ozbiljnije no što ga je ikada videla, i prošli su je trnci predosećanja. „Dajem ti reč“, tiho je rekla i osetila kako puna težina njenog obećanja narasta oko njih. A onda, u trenutku koji će Marijana bezbroj puta vraćati u mislima, ne samo te noći već godinama, dugo pošto Koni bude mrtav, Albreht bude mrtav, sama Nemačka bude mrtva, i pola ljudi sa tog slavlja ubijeni ili uništeni sramotom, ili nešto između to dvoje, on se protegao ka njoj, i sa istim intenzitetom kojim se poslužio da joj iščupa obećanje, poljubio je. Bio je to poljubac oslobođen svih pratećih zavrzlama romanse ili flertovanja, poljubac koji se glavačke vinuo (a to je izrodilo jedno pitanje koje će je zauvek nesnosno, bezbožno izjedati u mislima), možda čak preskočivši žudnju, pravo u more ljubavi i znanja. Tu se našlo dvoje ljudi koji razumeju jedno drugo. Tu se našlo dvoje istomišljenika u nečem većem od njih samih. Ko se prvi otrgao? Uprkos svim bezbrojnim vraćanjima, Marijani to nikad neće biti jasno. I da li je taj trenutak trajao minutima? Sekundama? Bio je i kristalno jasan i pun smutnje. Danima potom osećala je ono mesto gde joj je Konijeva šaka sklonila kosu sa obraza. Podrhtavalo je u uspomeni, istovremeno vrelo i hladno.


Žene iz zamka

19

„Koni“, izgovorila je kad su se opet razdvojili. On se sagao i prineo njenu ruku svojim usnama. Ali pre nego što je uspela da smisli šta bi rekla, šta bi pitala, on je ustao i otišao.


PRVI DEO


PRVA GLAVA

BURG LINGENFELS, JUN 1945.

Čitavu vožnju zaprežnim kolima od železničke stanice do Burg Lingenfelsa, Benita je preležala na memljivim balama sena u poluotupelosti, više i ne mareći na šta liči: na kurvu ili kakvu skitaru što se izležava pod vedrim nebom, putujući kroz čitavu zemlju sa svim dostojanstvom koje poseduje džakkrompira. Bila je bolesna. Stomak joj je krkljao, a očne duplje je bolele. Moguće od one kobasice koju je kupila Marijana – začinjenog, ukusom bogatog mesa kakvo godinama nije zašlo među Benitine usne. Ni sad nije mogla da pomisli na nju a da je ne potera na povraćanje. Putovanje vozom od Berlina uzelo im je tri dana, uključujući i jednu noć u tranzitnom depou nakrcanom svakom beskućnom žrtvom silovanja, ucveljenom majkom i ranjenim vojnikom zapadno od Odre. Beniti su se bili nasmrt ogadili očajni ljudi. Dovoljan joj je bio već i Berlin sa svojim Rusima što banče i poluizgladnelim devicama posakrivanim po podrumima, sa svojim neprebrojnim mrtvima – neki su još počivali pokopani u planinama ruševina – i smradnim, prenatrpanim skloništima preobraženim u izbegličke logore. A put na zapad bio je još i gori, zagušen svakovrsnim patnjama i ljudskim otpadom. Kao da je veliki evropski kontinent slegao ramenima i svi su se otkotrljali. Benita nije gajila nikakve iluzije. I ona je životinja poput svih ostalih, nimalo više zaokupljena njihovom mukom i patnjom negoli oni njenom. Kola su se truckala po izrovanoj padini, a oblaci nad njima poskakivali su u taktu po čitavom nebu, okrugli i prijateljski, jednako nevini kao što su vazda i bili. Oni su predstavljali nešto najbolje što je videla za mnoge nedelje. Misli su joj isplovljavale i doplovljavale kroz iznuren dremež. U Berlinu, san je bio retkost. Ako u ostatke Benitinog bombardovanog stana nije upadao onaj ruski kapetan, onda je upadao neki drugi ološ koji još nije razumeo da ona pripada kapetanu. Tako je to funkcionisalo u prepolovljenom zdanju nekada znanom kao broj 27 u Merštajnštrase. A potom


22

DŽESIKA ŠATUK

su, izjutra, ruski vojnici bučno igrali karte za kuhinjskim stolom, a frau Šiler, prestrašena babetina, treskala šerpama i loncima dok kuva nezakonite nabavljene namirnice koje su joj vojnici dali da im ih spremi. Benita nije sastavila čitavu noć sna otkako je Berlin pao, što je bilo i milosrdno, možda. Zato što su sa spavanjem dolazili i snovi. A njeni snovi su bili destilat svakog užasa iz prethodnih godinu dana. Kada su kola stala, Benita se prenula iz sna. Stigli su do Burg Lingenfelsa. Zabatrgala se da sedne, a pred očima su joj zaplovili svetlaci. Kad su uminuli, tu se nalazio zamak, istiistovetan i potpuno drugačiji u odnosu na njeno sećanje. Grubi kamenovi, duboko usađeni prozori sa okancima i džinovska, zastrašujuća hrastova ulazna vrata. Samo zdanje bilo je netaknuto – šta je još jedan rat za tu drevnu tvrđavu? Ali nije posedovalo nimalo one velikolepnosti koja ju je onako zasenila kad ga je videla prvi put, prilikom grofičinog slavlja. Sve one sveće i muzika, ljupke haljine, moderna kola parkirana zbrda-zdola duž padine… teško je bilo poverovati da se to dešavalo pre samo sedam godina. Činilo se da pripada nekom drugom životu. Sad su ti aristokrati, umetnici i intelektualci koji su je tad tako zastrašili – mrtvi, slomljeni ili bespovratno krivi. I nije im ništa bolje nego njoj. „Pamtiš ga?“, upravo je izgovarala Marijana, skidajući Martina sa kola – slatkog Martina, Benitinog ljubljenog dečkića, ljubav njenog života, dete za koje je mislila da ga nikada više neće videti. Klimnula je glavom i pokušala da siđe s kola. „Daj da ti pomognem“, rekla je Marijana. „Iznurena si.“ Benita je snagom volje naterala sebe da prekorači stranicu i spusti se na tie. Hodače sa svojim sinom. Ali Martin je već bio odmakao ispred nje, prateći Marijaninog osmogodišnjeg Frica. „Kakvo zdravo dete! To je blagoslov“, kazala je Marijana prihvatajući Benitu za lakat. I uprkos mnogim godinama otkako se Benita videla s njom, uprkos tome što nikada nije čak ni upoznala Marijanu, ne istinski; što su je – u najmanju ruku – razdraživali samouverenost i oštar jezik te starije žene, dozvolila je da bude povedena. Kada se Benita idućeg jutra probudila, rađalo se sunce, ružičasto iza crnog obrisa kestenove krošnje, staje, vrane koja čuči na krovu. Ta scena ju je podsetila na sečene siluete koje je u detinjstvu skupljala kao blago: dražesno starinske dvo-dimenzionalne forme dece što izvode vragolije, razigranih devojaka u narodnim nošnjama, crkava sa zvonicima što se uzdižu nad


Žene iz zamka

23

usnulim varošima. Uvek bi na subotnjoj pijaci zastala pred umetnikovom tezgom i divila se tim crno-belim prikazima jednog nekomplikovanog života. Prevrnula se na drugu stranu i razgledala okruženje. Soba je nekada služila kao ostava – duž zidova su se nizale prazne police, a u uglu je stajalo prastaro bućkalo za maslac. Mirisala je na vlažan kamen i, jedva osetno, na sirce od turšije i božične začine. Stari mirisi, zapečeni u zidove. Martin je ležao sklupčan kraj nje na tankom dušeku, s plavom kosom lepezasto prosutom po jastuku; mile, savršeno uobličene crte lica izgledale su mu u snu lomno. Tako lep dečak – divan, uistinu. Još više nego Koni. A dok ga je gledala tu, pod tim ćebetom (i to nije bilo jedno ćebe, već dva, kao i dva dušeka), Benitu je spopao poriv da ga zgrabi u naručje i pritisne lice uz meku kožu njegovog vrata, da udahne taj miris dečaka, mladosti, sna. Poželela je, maltene, da ga proguta – taj najbolji, najsavršeniji deo nje same. Poželela je da postane on i da time opet postane ona sama. Benita Gruber, gradska lepotica, bezazlena devetnaestogodišnjakinja, devojka izrezana u silueti. Ali pustila ga je da spava. Njen dah je ustalasao čupavo tkanje ćebeta. Uzdrhtao je dok ga je posmatrala. Šta li ga proganja u snovima? Treštanje sirena koje najavljuju bombardovanje i kričanje aviona nad Berlinom? Mrtva tela koja su preskakali po ruševinama? Ili bog bi ga znao šta iz Dečjeg doma u koji ga je Gestapo poslao nakon Benitinog hapšenja. Nikad ga nije videla. Upravo je Marijana – nekim čudom – pronašla Martina kad je Benita već digla ruke i poverovala da je mrtav. Tipična nacistička ustanova, kazala je Marijana za taj dom, marširanja koliko voliš, a od učenja ništa. Budući takva kakva je, Marijana se usredsredila na ideologiju, a ne na materijalne udobnosti njegovog boravišta. Da li su imali dovoljno da jedu? Da li su vaspitači bili blagi? Je li bilo vremena za igru? Takva pitanja ostala su bez odgovora. Ali Marijana je pronašla Martina i vratila ga Beniti, i zbog toga joj je Benita bila dužnik do groba. Mora biti da je opet utonula u san, jer kada je sledeći put otvorila oči, soba je bila prazna. Benita se trgla i sela. Gde je Martin? Krv joj je udarila u glavu, a potom se povukla. Sigurno je sve u redu s njim. Rat je svršen. Nisu više u Berlinu, već su u Burg Lingenfelsu, u američkoj zoni, a tu je bezbedno. Nalaze se pod Marijaninim starateljstvom. Ali svejedno, već joj je jednom bio uzet. Ne bi to opet preživela. Benita je navukla suknju preko spavaćice, pa pojurila tamnim kamenim hodnikom. Kao bez duše, našla je put do kuhinje. Bila je pusta. Ni traga Martinu, niti ikome drugom. A onda je sa spoljašnje strane prozora opazila pokret. Dve male prilike – Fric, Marijanin mali, i Martin, čuče u dvorištu i zabadaju grančice u baru. Preplavilo ju je olakšanje.


24

DŽESIKA ŠATUK

Hvala ti, hvala ti, dragi Bože, što mi čuvaš sina… Molitva je bila nevoljna radnja, nervni zaostatak njenog katoličkog odgoja. Religiozne molbe mladosti vratile su joj se u zatvoru i poslužile kao sidro u beskrajnom moru tišine. Bez njih, bila je sigurna, razum bi otputovao od nje. Nije verovala u njih, ali svejedno, spasle su je – ne Bog, već samo te reči. Znala je da je imala sreće što su je poslali u zatvor, a ne u neki koncentracioni logor nakon što je Koni pogubljen zbog svoje uloge u zaveri za ubistvo. Eto kako joj se na kraju isplatila sva njena žudnja za plemstvom i valjanom udajom: kao žena izdajnika od plemenite pruske loze, dobila je samicu namesto smrti. Uspela je da prepozna, sve i ako mu se još nije mogla smejati, sumorni humor u tome. Ali trajala je i dalje praznina koja je ušla u nju za to vreme. Preduge je sate provela zureći u tavanicu, u svoje nadlanice, u ugao ćelije gde se bila odlomila farba. Samo je Martinu za ljubav sada nastojala da to prevaziđe. Dok je Benita stajala i posmatrala dečake, Marijana je s treskom ušla u kuhinju, vukući kolica sa šargarepom, kupusom, čak i malinama, koje Benita godinama nije videla. „Bog da blagoslovi her Kelermana što je održao baštu“, uskliknula je Marijana. „Proletos nije bilo mnogo muškaraca da seju krompir i šargarepu – a svakako ne na tuđem imanju.“ Bila je rumena, a kosa joj je oko glave pravila vunast oreol. „Benita! Kako si spavala, sirota moja? Pojedi činiju kaše.“ Pokazala je ka šerpi na šporetu. „Hvala ti“, izgovorila je Benita. Marijana je već vadila činiju iz kredenca – fin porcelan, plavo-beli majsen. „Ne mogu da kažem da je ukusna, ali jestiva je.“ Fljusnula je porciju kaše u činiju, pa je spustila na sto. „Sedi. Treba da jedeš i odmoriš se.“ I tako je Benita sela. Posmatrala je Marijanu kako prazni kolica, u besomučnom vihoru bodrih, haotičnih pokreta. Rat je nije promenio onoliko kao sve druge. Još je za Benitu bila enigma, žena sposobna da uđe Martinu u trag i nađe ga u nekom zabačenom nacističkom skrovištu, ali nesposobna da sebi sredi kosu. Kad se Benita tek bila udala za Konija, iščuđavala se paradoksima te žene. Marijana je obožavala da prima goste, ali nije davala pet para na jelo i modu. Spala bi s nogu pripremajući kuću za nezaboravan prijem, samo da bi sišla u aljkavoj prošlogodišnjoj haljini. Pozvala bi na večeru najuvaženije pripadnike Ministarstva inostranih dela i obaveštajne službe, a onda poslužila kuvarove neugledne Sauerbraten i Wildschweingulasch. Bila je rasejana, neorganizovana majka svojoj deci, ali organizovana i efikasna upraviteljica odraslih. Nije bila lepotica sa tim svojim snažnim, bezmalo muškim crtama i visokim jagodicama (jastrebovsko lice, rekla je jednom Benita Koniju i dobila


Žene iz zamka

25

debelu grdnju). Ali bila je neodoljivo privlačna, a na trenutke joj je lice postizalo svojevrsnu otmenu simetriju koja ostavlja upečatljiv utisak. Bilo je to lice kakvo se ne zaboravlja lako. Na salonskim večerima i vikend-zabavama koje su Marijana i Albreht priređivali početkom rata, Benita je posmatrala naočite barone, grofove, plemenitu omladinu najaristokratskijih porodica kako upijaju svaku Marijaninu reč. Razigrano su se kavžili posebnim stilom izražavanja zbog kog se Benita osećala kao glupača. Da li se šale ili su ozbiljni? Peckaju nju ili se rugaju jedan drugome? U prisustvu Koninih gospodstvenih prijatelja, Beniti je jezik predstavljao više prepreku nego most koji spaja, ali za Marijanu je, izgleda, bio gladak i prav put koji se uvek sam uzdiže da joj se podmetne pod noge. „Šta, još si u spavaćici!“ kliknula je Marijana odvojivši pogled od povrća koje je istovarala. „Jesi li našla odeću koju sam ti ostavila u sobi?“ Benita je pocrvenela. Digla se u takvoj žurbi da je potpuno zaboravila da se obuče. „Izvini – pojurila sam.“ „Izvini! Koješta. Nemaš za šta da se izvinjavaš. Samo mi to ne liči na tebe. Ali opet, dabome, više se ni od kog ne može očekivati da liči na sebe, zar ne?“ Marijana je uhvatila kolica za ručke, odigla ih, pa ih pogurala iz kuhinje. „Dokle god imaš ono što ti treba.“ U tom času, na vratima su se pojavile Marijanine ćerke, noseći između sebe kofu. „Taman na vreme“, uzviknula je Marijana. „Imamo za tebe mleka, tante Benita!“ Benita nije bila sigurna šta ju je više iznenadilo – prisustvo mleka ili titula Tante, „tetka“. Nekako je niskorodna Benita Gruber, poslednja iz duge loze vestfalskih težaka, postala Tante Fon Lingenfelsovim devojčicama. „Pozdravite se, deco, i predstavite se“, izdala im je uputstvo Marijana. Devojčice su prišle – tamnokose i visoke, jedna možda od deset, druga od dvanaest godina. Katarina i Elizabeta. A Benita je pamtila kako su njihove dve glavice izvirivale ka gostima sa odmorišta stepenica na grofičinom slavlju. Strasno je želela da i sama ima kćer poput njih, milu devojčicu koju će oblačiti u narodnu nošnju i krstiti je u prefinjenoj, penastoj beloj haljinici. Sad joj je to delovalo šašavo – kao kakav prostodušan san. Ko bi još voleo da upoznaje devojčicu sa ovakvim svetom? Hvala bogu te je Martin muško. „Izvolite“, kazala je Katarina, mlađa kći, uronivši šoljicu u kofu i pruživši je Beniti. „Izvrsno je.“ Imala je neko milo, stidljivo držanje, duge guste trepavice i nezgrapne ždrebeće ruke i noge.


26

DŽESIKA ŠATUK

„Gde je Martin?“ upitala je starija, Elizabeta. Ona je bila oštrija i po izgledu i po tonu. „Napolju u dvorištu – niste ga videle?“ Benita je skočila da pogleda. Bara je sada bila napuštena. „Bio je s Fricom, igrali su se…“ Krenula je ka vratima, ali zaustavila ju je Marijana. „Neka ga“, zapovedila je. „Za dečaka je dobro da bude slobodan.“ Obuhvativši pogledom Benitino lice, ublažila je glas. „Ovde je sve veoma bezbedno, Benita. Zaista.“ U svojoj sobi, Benita je navukla pohabani grudnjak i potkošulju koju je toliko puta prala i krpila da više nije imala šavova, a kapi krvi po stomaku sad su bile izbledele u naoko bezazlene smeđe mrljice. Na inače praznoj polici našla je lavor za umivanje i bokal s vodom. Malo je ispljuskala lice i prikupila pozadi svoju jadnu krtu kosu, umotavši je u čvor na potiljku. Na vratima se začulo glasno kucanje. „Ostavljam ti ovde obuću“, izgovorio je Marijanin glas. „Vidi je li ti taman.“ Benitinu obuću činile su gadno iznošene čizme koje je ukrala u nekom bombama razrušenom stanu, pridruživši se ženama iz svoje zgrade u pročešljavanju. Nijedna nije pitala šta se desilo s njegovim stanarima – da li leže mrtvi pod ruševinama od bombardovanja, ili su bezbedni na selu, ili su nastradali u nekom koncentracionom logoru. Te cokule su, pre svega, bile jeftine, a sad gotovo potpuno prodrte. Benita je sačekala da prvo Marijanini koraci utihnu, pa da onda uzme nove čizme. Bile su izvesno najfinije s kojima je ikada imala dodira: tamnozelene, gotovo nenošene, sa elegantnom, otmenom potpeticom. Koža im je bila meka i glatka i njen prst je na njoj delovao čudovišno ispucalo. Bile su previše fine za ženu s takvim rukama, čizme kakve je nekada maštala da nosi. Činilo joj se okrutnom šalom da to bude na ovaj dan. Vodi računa šta ćešpoželeti, kao da su joj se podsmevale. Nije mogla da ih obuje. Kad se pojavila, odevena, Martin je sedeo za kuhinjskim stolom između Elizabete i Katarine. Usta su mu bila umazana od soka malina, oči okrugle pred prizorom tolike hrane. „Ah, tako je već bolje!“ kazala je Marijana na čistu belu košulju i vunenu suknju koje je Benita sad imala na sebi. „Cipele nisu taman?“ „Nisu“, slagala je Benita. Odjednom se od Martina začulo neko klokotanje, a mališanu se zacrvenelo lice. Devojčice su, levo i desno od njega, prebledele.


Žene iz zamka

27

„O!“, uzviknula je Marijana, preživljavajući njegov stid kao sopstveni. Naravno da mu stomačić nije navikao na toliko voće. Verovatno je pojeo bog bi ga znao koliko činija kaše, a sad i maline, i šta li sve još. Smrad je bio gnjio – pun žuči nefunkcionalnih creva. „Siroto dete“, izgovorila je Marijana. „Nije trebalo toliko da te hranimo!“ Pružila je ruku ka njemu, preuzimajući nadležnost sa svojom uobičajenom smirenošću i kompetentnošću. „Moraćemo da nađemo nove pantalonice.“ Polako, poniženo, Martin je ustao; stražnji deo pantalona bio mu je mokar, a smrad je postajao sve gori. „Hodi.“ Marijana je trznula glavom. „Znam tačno šta ti treba. Benita“, dodala je osvrnuvši se, „hoćeš da promešaš taj lonac?“ Benita je klimnula glavom i posmatrala je kako Marijana iščezava s njenim sinom.


DRUGA GLAVA

TIRINGIJA, KRAJ MAJA 1945.

U Dečjem domu, Martin se nije zvao Martin Konstantin Flederman. On je bio Martin Šmit, baš kao što je Bertold fon Štaufenberg bio Bertold Majster, a Lizel Stravicki Lizel Falkman, i tako dalje. Svoj deci su davana valjana, obična nemačka prezimena. A sramotno je bilo to što je Martin gotovo zaboravio da je Flederman. Štošta je zaboravio u Dečjem domu. Oca, na primer: senovitu figuru o kojoj će Marijana kasnije govoriti kao o heroju, a majka je uopšte neće pominjati. I život pre rata, pre sirena za vazdušni napad i noći provedenih u podrumu, pre zaglušne grmljavine niskoletećih bombardera. Ali bilo je i onog čega se sećao u Domu. Kako je tu stigao, na primer. Dugog putovanja vozom s vojnim transportom, rošavog lica svog nadzornika esesovca i slanog, štipkavog ukusa suvog mesa na jeziku – tad je prvi put i probao takvo jelo, toplo i pomalo trunjavo od svog doma u džepu tog esesovca. Posle je povraćao, proturivši glavu kroz prozor voza u pokretu, pa mu je povraćka prskala natrag u lice. Takođe se sećao sunčanog stana u Berlinu, vazduha gustog od čestica prašine i pogleda na hladovitu, otmenu Merštajnštrase i njene blede zgrade s gipsanim ukrasima i kafanu na uglu. I toplote majčinog tela sklupčanog uz njega noću u krevetu. Kameje što je visila u udubljenju pod njenim grlom. Reči pesme koju mu je pevala – Kommt ein Vogel geflogen, setzt sich nieder auf mein' Fuji, hat ein Zettel im Schnabel von der Mutter ein' Grufi. „Jedna ptica doletela, sela mi na stopalo, u kljunu joj pismo, od majke poljubac.“ Ali u Dečjem domu nije bilo nikakve ptice, nikakvog pisma i nikakvog poljupca. U Domu, međutim, uopšte nije bilo rđavo. Bila je to udobna kuća sa gipsanim ukrasima, izvan sela, među povij arcima planina. Imala je prijatan vrt pun voćaka i cveća, pokvarenu fontanu i visok zid od cigle. Deci nije bio dozvoljen izlazak.


Žene iz zamka

29

Frau Fortmiler, starica krompirastog lica zadužena za to mesto, nije bila neljubazna. Bila je nepokolebljiva i disciplinovana i starala se da njeni pitomci budu okupani, odeveni i nahranjeni. Svake noći im je svirala na blok-flauti: žalostive narodne balade o siromašnim mlinarskim kćerima i prinčevima, vešticama i snalažljivim, zanemarenim najmlađim sinovima. Te melodije su bile umilnije, blaže od pesama s nacističkim blagoslovom koje su deca učila od her Štulpera, nadzornika njihove reedukacije. Učio ih je „Trule kosti drhte“, „Pesmu o Horstu Veselu“ i „Nemačka, budi se“, sve pune stihova o krvi, ropstvu i odmazdi; o politici i ratu. Svakog dana je frau Fortmiler imala na sebi istu suknju od tvida i zelenu bluzu s nacističkim odlikovanjem zvanim Mutterkreuz na reveru, dodeljenim zato što je rodila osmoro dece. Četvoro je bilo mrtvo: dvoje poginulo u ratu, jedno umrlo na rođenju, i jedno „podleglo“ u nekoj instituciji za „slaboumne“. Frau Fortmiler je sliku tog poslednjeg deteta držala okačenu u ostavi, gde je mogla da mu vidi lice svaki put kad vadi sastojke za večeru. Od onih preživelih, sinovi se još nisu bili vratili otud gde su se borili, a kćeri su joj i same bile udate žene i majke. Martinu je Mutterkreuz bio predivan – sa zlatnim šiljcima i sjajnim plavim emajlom – a ponos s kojim ga je ona svake večeri glancala i umotavala u maramicu podarivao mu je bezmalo značaj svetinje. U nedeljama po svršetku rata, frau Fortmiler, pobožna žena, počela je da govori deci o Bogu. Otkako je bila jedini nadzornik u Dečjem domu – her Štulper je zbrisao na prvi znak Amerikanaca – ko je ostao da joj zameri? Amerikanci, koji drže službu svake nedelje u svojoj kasarni i nose krstove ispod uniformi? U ustaljenu praksu pred spavanje uvela je čitanje Biblije i večernje molitve. Her Štulper bi je prijavio. On ih je učio o rasnoj čistoti, o nemačkom Heimatu i božanskoj mudrosti njihovog Firera, te nije imao strpljenja za ono što je nazivao „hrišćanskim praznoverjem“. Deca su ga većinom mrzela. Premda ih je vodio na nekoliko čarobnih pešačenja po planinama i dozvoljavao im da slušaju nacističke radio-emisije. Martin je zavoleo jednu često puštanu pesmu: „Eriku“, za koju je razumeo da je balada o nekom cvetu i dvoje zaljubljenih od detinjstva. Sve dok mu Lizel „Falkman“ nije šapnula da je pevati uz tu pesmu jednako ružno kao kad bi pljunuo svom ocu na grob. Martin nije razumeo. Kako može da bude kao da je pljunuo ocu na grob? Očevi i majke te dece u Domu pravili su „greške“, to je shvatio. A sad su mrtvi. Pa frau Fortmiler i her Štulper imaju posao da ih pripreme za nove porodice – bogate, moćne nacističke porodice koje će ih naučiti da budu valjani Nemci. Baljezganje, kazala je Lizel. Naše majke nisu mrtve – one su u zatvorima ili koncentracionim logorima.


30

DŽESIKA ŠATUK

Zbog čega?, upitao je Martin. Zato što su kovale zaveru da ubiju Hitlera, Dummkopf. Martina je ispunio stid. Zato što su kovale zaveru da ubiju Firera, za kog ih frau Fortmiler na brojne načine uverava da je sveznajući, plemenit i dobar? Njegovi rođeni majka i otac to su radili? Jedanaestogodišnja Lizel je imala šire, mračnije poimanje sveta nego Martin. Kada frau Fortmiler noću pogasi sveće, Lizel bi se zavukla kod Martina u krevet i šaputala mu tajne. Nije trebalo da bude u Domu sa ostalima. Njeni roditelji su komunisti, nisu aristokrate. Njena loza ne seže do Fridriha Velikog, niti do Bizmarka, niti i do koga drugog od nacionalnog značaja. Ali nekako je, kad joj je Gestapo odveo roditelje, Lizel prebačena tu. Možda zato što je bila lepa, plavokosa i plavooka. To je Martin već razumeo. Lizel je bila najslađa njemu poznata devojčica. Od nje bi bilo dobro dete za neku važnu nacističku porodicu. Zar nije, dakle, srećna što su u tome pogrešili? Ne, streljala ga je Lizel očima kad joj postavlja takva pitanja. Ona ne želi da živi s nacističkim svinjama. A onda se odjednom učinilo da je Lizel bila u pravu. Majke im jesu bile žive. Prva je stigla majka Adalberta „Šmedinga“ – suvonjava žena upalih obraza, s tamnokosom bebicom u naručju. Plakala je i plakala dok je grlila sina, zarivajući mu lice sebi u stomak kao da se ne sastaju ponovo, već se rastaju. A onda su u turama počele da pristižu i druge: Klausova i Gretelina glamurozna tetka iz Engleske, koja će ih odvesti majci u Švajcarsku; mila, umorna majka „Bekera“, pravo iz svoje samice u Ravenzbriku; majka „Hanzera“, u luksuznim kolima vojne pratnje američkih oružanih snaga. Isprva bi Martinu srce zaigralo svaki put kad se oglasi zvono na kapiji. Njegova majka! Zamišljao je njenu plavokosu glavu nagnutu nad klikerima kojima će se igrati, njene tanane vlasi kako odbleskuju sunce – i snažan stisak njene ruke kad ga bude povela pored bombardovane fontane do apoteke ili do pijace. Prisećao se kakav je osećaj kad zagnjuri lice u poštirkano oprano platno njene haljine, a pod njime, u mekotu njene dojke. Ali Martinova majka nije došla, a nije došla ni Lizelina. Moji vrapčići, zvala ih je frau Fortmiler i izgledala je sve zabrinutije. Bio je početak juna. Njena najmlađa kći Magda došla je da tu boravi, zajedno sa dva zla sinčića, koji su ih nazivali „izdajničkim nakotom“. „Što ih ne izbaciš?“, čuo je slučajno Martin kad je Magda jedne noći upitala majku. „Rat je gotov! Svršene su tvoje obaveze ovde!“ Otad je Martin posebno vodio računa. Nije želeo da bude izbačen. I znao je da je to tačno: frau Fortmiler ne mora više uopšte da ostane s njima. Niko joj nije naređivao – niti je plaćao – da to radi. Samo hoće dodatna sledovanja,


Žene iz zamka

31

kazala je Lizel. Ali on nije verovao u to. Na svoj način, pomišljao je, frau Fortmiler ih voli. Potom je jednog dana doputovala visoka dama strogog lica, po imenu Marijana fon Lingenfels. Sa ogrtačem i čizmama do kolena, podsećala je Martina na vojnika igračku. Je li ti to majka?, prošaputala je Lizel, posmatrajući zajedno s njim kroz prozor kako ta žena krupnim korakom ide stazom. A onda su je začuli u predvorju. Imala je bučan, razgovetan glas koji se pronosio uz popločano stepenište. Došla je da preuzme Martina Fledermana (zvuk sopstvenog prezimena prasnuo je u njemu kao varnica niz uspavane žice: Martin Flederman, naravno da se tako zove i preziva). Ona je prijateljica porodice. Povešće ga da pronađu njegovu majku u Berlinu. Lizel se kraj Martina ućutala. Ako on ode, ostaće sama. Martin je video da i ona o tome razmišlja. Žena je upala u sobu, a frau Fortmiler je grabila za njom, šišteći uz stepenice, uznemirenog lica. „Martine Fledermane“, objavila je ta žena pljesnuvši rukama. Imala je izduženo, inteligentno lice i neverovatno svetle smeđe oči. Kosa joj je bila strogo pritegnuta pozadi. „Ti se mene ne sećaš. Tvoj otac je bio moj drag prijatelj.“ Martin je zauzvrat zurio u nju. „A koje ovo?“ Žena je ispravila leđa, a oči su joj prošetale i obuhvatile Lizel, čije se ljupko lice natmurilo. „Lizel…“, izgovorila je frau Fortmiler, pa poćutala. „Stravicki.“ Uputila je nervozan pogled u pravcu devojčice. To prezime Martin dotad nije čuo. „Ah!“, namrštila se frau Fon Lingenfels. „Kako ti se zvao otac, dete?“ „Bartoš“, promumlala je Lizel, a onda, kao da nešto razmatra u mislima, digla pogled. „Poznajete li moju majku? Johanu? Je li živa?“ Frau Fon Lingenfels delovala je nesigurno. „Ne znam“, izgovorila je naposletku. „Nisam je poznavala.“ Martin nikada nije čuo ni ta imena. Ali razumeo je nešto što nije umeo da pretoči u reči, pa se pružio da uhvati Lizel za ruku. „Ach mein liebes Gott“, kazala je frau Fortmiler i prekrstila se. Lizel je istrgla ruku. „Što ne pođeš s nama?“, upitala je ta žena. „Pokušaću da ti pomognem da pronađeš svoju porodicu.“ Lizel je zavrtela glavom. „Nha! Lizel!“ zapanjeno je dahnula frau Fortmiler na tu nepristojnost, ali gošća je ućutkala rukom njeno negodovanje.


32

DŽESIKA ŠATUK

„Možeš da ostaneš ovde kod frau Fortmiler, koja ti očigledno ne može nikako pomoći da pronađeš majku, a možeš i da pođeš sa mnom, pa ni ja ne mogu da obećam ništa, ali ću makar pokušati.“ Lizel je sevnula očima, a potom konačno klimnula glavom. „Onda je sve sređeno“, kazala je ta žena pljesnuvši se rukama po bokovima. „A vi“ – okrenula se ka frau Fortmiler – „možete da objasnite Amerikancima šta imate.“ Putovanje od Dečjeg doma do Berlina bilo je, za Martina, kao plovidba u tuđu zemlju. Nigde nije bio i ništa nije video za tih godinu dana života u Domu. Her Štulperove šetnje nedeljom bile su u najboljem slučaju retke i uvek su vodile decu dalje od civilizacije, naviše u bregove. A poput većine dece, Martin je stigao noću kolima i nikada nije video čak ni to selo. Zato su, tog jutra kad su krenuli s njom, Martin i Lizel sledili Marijanu fon Lingenfels razrogačenih očiju. Sa prozora domova visili su odrpani beli čaršavi i maramice – zaostali od kapitulacije, objasnila je Marijana. Zar niste bili u varoši otkako su došli Amerikanci? Martin se odjednom posramio. Kako su dopustili sebi da budu tako skroz-naskroz zaključani? Ako se ne računaju čaršavi na prozorima, selo je izgledalo kao da ga rat nije takao. Kuće od greda bile su nedirnute, iz prozorskih žardinjera rasle su muškatle. Na malom trgu stajala je neka stara kamena crkva, a kraj nje je pumpa točila vodu u kameno korito. Dva američka vojnika sedela su u džipu i delila žvakaće gume prolaznicima. „Da li biste da zatražite malo?“ upitala je frau Fon Lingenfels. Pomisao da od vojnika traže slatkiš delovala je Martinu uvrnuto. Opasnosti od Amerike bile su važna tema za frau Fortmiler. U Americi, opominjala je decu, Nemci moraju na reveru da nose kukasti krst. Baš kao što Jevreji ovde moraju da nose zvezdu. Nije morala da proširuje objašnjenje. Očigledno to nije značilo ništa dobro. Danje bio topao, pa je Martinova torba sa svom njegovom svojinom (trima košuljama, rezervnim pantalonama, vrlo iznošenom tirolskom štofanom bluzom koju je frau Fortmiler izbunarila bogzna gde) vrelo lupkala po leđima. Napolju je, međutim, bilo predivno. Duž ivice puta cvetali su maslačak i ladolež, a njive pod cvetom uljane repice bile su kao more žute boje. Frau Fon Lingenfels, iliti „tante Marijana“, kako je želela da je zovu, vodila je decu ćutke. Martin je slušao kako mu vetar zviždi u ušima i kroz šumarke između njiva. Sledeće mesto, veće, bilo je bombardovano, a iz masivne hrpe krša štrcao je crkveni zvonik kao kakva odrubljena glava. Američki vojnici i Nemice


Žene iz zamka

33

zajedno su skupljali ostatke, gurali ručna kolica, tovarili lopatom kamenje u vojni transportni kamion. Kada je pala noć, mesec je bio ogroman. Tante Marijana je najmila jednog seljaka s praznim kolima za seno da ih odveze do grada za koji je čula da kroz njega možda još nekako idu vozovi. A Martin je, u stražnjem delu tog truckavog, klopotavog prevoznog sredstva, dozvolio sebi, prvi put, da sklopi oči i zaspi. Kad ih je opet otvorio, bio je mrak. Ljudi na sve strane, mladi i stari, žene i deca, vojnici još u uniformama Vermahta… svi su sedeli na gomilama stvari: na koferima, kutijama, prljavim džakovima. Sišao je iz kola posle tante Marijane i Lizel, zaobišavši neku staricu na stoličici, koja je u naručju nežno držala kitnjasto izrezbaren drveni sat. Ali on, tante Marijana i Lizel nisu se pridružili masi na toj strani šina. Prešli su na drugu stranu, u nadi da će uhvatiti voz koji ide na istok. Na pogrešnu stranu. Martin je razmišljao o upozorenjima frau Fortmiler da su Rusi surovi, životinjama slični varvari koji nabijaju nemačke vojnike na bajonete, a ženama rade neizrecive stvari (Kakve?, uvek bi upitala deca, na šta bi ona poprimila prestravljen izgled). Idu da nađu njegovu majku. Idu u Berlin. Ako mu je majka živa, međutim, razmišljao je Martin, zašto nije došla po njega? Ali nije pitao naglas. „Kako su ubijeni?“ upitala je Lizel tante Marijanu kad su posedali na peron i naslonili se na torbe. On je znao na koga misli: na njihove očeve. „To nije pitanje za dete“, kazala je tante Marijana oštrim tonom. „Ali hoću da znam“, nije odustala Lizel. „Znaj da ti je otac bio hrabar čovek. I da je radio ono što je smatrao da je pravično za njegovu zemlju.“ „Jesu li ga streljali ili obesili?“ uporno je produžila Lizel nepopustljivim i Martinu nepoznatim tonom. Tante Marijana je uzdahnula, otegnuto, duboko, što je bilo gore od svakog odgovora. „Obesili“, rekla je. „Gotovo sve su ih vešali.“ Tad je prvi put Martin to čuo. Čvrsto je zažmurio i napravio se da je opet zaspao. Počeo je da ga boli vrat, ali nije se micao. Bilo mu je ključno važno da se pretvara. Kada je voz konačno stigao, bio je ogroman i silovito bučan, teretnjak. Maltene pre nego što su mu točkovi uz struganje stali, ljudi su već nagrnuli u njega, penjući se na mišiće uz tanke merdevine i grabeći da stignu do vrha otvorenih vagona sa ugljeni. Bilo je svega nekoliko stražara, svi do jednog Amerikanci, a oni su pak bili zauzeti otpajanjern poslednjeg vagona. Jedan je ispalio nekoliko metaka, koji su im prozviždali nad glavom: bilo je zabranjeno


34

DŽESIKA ŠATUK

peti se na teretne vozove, naročito one koji prevoze ugalj – još nije bila zima, ali uveliko se predviđala gadna nestašica. Ugalj će uskoro biti skupocen kao zlato. „To su samo Amerikanci“, kazala je tante Marijana. „Ne nameravaju nikog da ubiju – da su Britanci, morali bismo da pripazimo leđa.“ Martinu se dopao njen optimizam. Kad je voz krenuo, razduvao joj je kosu na sve strane. Sad je izgledala mlađe i blaže. Neki starac joj je dodao pljosku, koju je ona odbila, ali nesebični duh njegovog gesta bio je zarazan. Jedna žena je ponudila pune šake sirove zobi. Marijana je priložila hleb. Raspoloženje je bilo veselo, gotovo slavljeničko. Nad njima su zvezde bile tako svetle i trodimenzionalne da su izgledale bliže od tamnih brljotina gradova i šuma kraj kojih je klackao voz. Bombardovani crkveni zvonici, kuće i saobraćajnice nestajali su stapajući se u beznačajnu zbrku. „Tvoj otac bi u ovome uživao“, izgovorila je Marijana, trgavši Martina. „Oduvek je bio odmetnik.“ Martin se zbunio. Slika njegovog oca postajala je sve neprozirnija umesto da bude suprotno. „Kad je bio dečak“, nastavila je Marijana, „krenuo je da vežba boks u znak pobune protiv oca, vrlo strogog i vrlo staromodnog. Jedan Flederman da boksuje! To je bilo nečuveno – kao kad bi…“ – tragala je za nekom analogijom – „kao kad bi ti krenuo da vežbaš stepovanje!“ Martin nikad nije bio čuo za stepovanje. Zvučalo je lakomisleno. Kao nešto čega jedan dečak treba da se kloni. Boks je, sa druge strane, muževna veština. Odustao je od pokušaja da uhvati smisao. Jedva joj je čuo glas od vetra. Kraj njega je Lizel bila zaspala. Pustio je da ga Marijanine reči preplave. Volela je njegovog oca. Za toliko je razumeo. Voz je stao u nekom trenutku noći. Šine dalje nisu išle. Berlinsku stanicu bombardovali su Saveznici, a onda su je poplavili esesovci, iz straha da će Rusi iskoristiti njene nepregledne tunele da sprovedu invaziju u delo. Voda je navodno još izbacivala leševe utopljenih na ulice. To su saznali od prosedog starijeg čoveka koji je goreo od želje da odgovori Marijanu od ulaska u grad. Lizel i Martin su slušali, napola usnuli. Dakle, pešačićemo, odvratila je nepometeno Marijana. Ni jedno ni drugo dete nije se pobunilo. No Martinova zadivljenost što je na slobodi ipak je splasla. Bolela su ga stopala, a put je bio zakrčen od njihovih sapatnika u izbeglištvu. U sivoj svetlosti zore, prigradska naselja su izgledala zloslutno i zadivljalo. Negde usred sve te ruševne cigle,


Žene iz zamka

35

čeka njegova majka. Martin je pokušavao da ispuni misli njom, ali ustanovio je da jedva može da joj prizove lik. Pešačili su čitavog dana kroz predgrađe i zašli u razrušeni grad. Klancali su ulicama nalik pećinama, pod visokim gomilama otpada. Pročelja zgrada uzdizala su se iz razvalina kao reckaste izrezotine od kartona. Da li su te zgrade uvek bile tako krhke? Kao peščani dvorci koje sravnjuju talasi. U nivou ulice, preostali zidovi bili su oblepljeni hartijama, ižvrljani imenima i porukama. Martin je video da Lizel pilji u njih. „Nestali ljudi“, izgovorila je sa onim svojim prkosom. „Verovatno mrtvi.“ Iz razvalina su nicali sklepani dimnjaci kao kakve razmahane ruke. Za poslednju deonicu puta, Marijana je zaustavila američki vojni džip u prolazu. Vozač je najpre odmahnuo glavom, čak i ne pogledavši u njih, ali vojnik na suvozačkom sedištu munuo ga je laktom. Ovaj je usporio i stao, pa pružio ruku. Martin je oklevao pre nego što će je prihvatiti, ali ranjava stopala i opšta iznurenost nadjačali su sumnje. Upozorenja frau Fortmiler na Amerikance već su izgledala kao iz nekog drugog života. Marijana je sela napred s vojnicima i obratila im se na engleskom, a Lizel i Martin su se skupili pozadi. Na njihovu zapanjenost, onaj vojnik što im je mahnuo da uđu okrenuo se i pružio im tablu čokolade. A posle toga, na neko vreme, sve ostalo je palo u zasenak. Prisutna je bila samo zaboravljena slatkoća čokolade, njeno lepljivo rastapanje na jeziku. Kada je poslednji put Martin okusio nešto tako ukusno? Stigavši, shvatila je da Merštajnštrase ne liči na ulicu gde bi iko mogao živeti. Više nije bilo visokih, pegavih platana postrojenih duž ivičnjaka, nije više bilo živahne kafane na uglu, nije više bilo brbotave fontane. Ali svejedno, u Martinu su se otvorili džepovi pamćenja. Miris vlažnog kamena truleži i hemikalija; prizor ljudi što izranjaju iz podruma, beli od prašine… prazni mesingani kavez za ptice koji je visio u njihovom skloništu, kofa za mokrenje u uglu. Jezive, staklenooke maske sa slonovskim surlama. Marijana je sišla iz džipa i zahvalila Amerikancima. Još lepljivi i blago omamljeni od čokolade, Martin i Lizel su se sasuljali za njom. Izvadila je iz bluze zgužvan koverat i načas ga osmotrila pre nego što će preći ulicu da upita grupicu žena kraj pumpe za vodu kuda se ide. Hartija je delovala prastaro i nije obećavala. Ali rukopis je uskomešao nešto u Martinu – bio mu je poznat. Očev rukopis. Dok je Marijana govorila, jedna žena je pokušavala da napuni pletenu kotaricu. Voda je kuljala kroz rešetkasto pruće, ali ona kao da to nije primećivala. Beba na njenom bedru blenula je u Martina. „Tamo“, rekla je druga žena, pokazujući ka jednom zdanju, ukoliko se moglo nazvati tim imenom.


36

DŽESIKA ŠATUK

Marijana je opet pogledala u pismo, kao da se nada još nekoj naznaci, pa povela Martina i Lizel ka ostacima broja 27. „Zgrada je puna“, izdrao se ruski vojnik kad su prišli. „Prođi dalje.“ Na Martinovo iznenađenje, Marijana je odgovorila na ruskom. Vojnikovim licem razlio se širok osmeh. „Ti gavariš pa-ruski?“, upitao je. Sa Marijaninih usana poteklo je još ruskih reči, a vojnik je poskočio na petama kao oduševljeno dete. „Jiri“, doviknuo je, i ubrzo su stajali u središtu grupice Rusa; svi su se osmehivali od uva do uva i pljeskali Marijanu po leđima. Benita Flederman – razabrao je Martin majčino ime. „Ah.“ Vojnik je klimnuo glavom, a lice mu se uozbiljilo. Opet ruski. „Tu si živeo?“, šapnula je Lizel. I ona je delovala impresionirano Marijaninim znanjem ruskog. Martin je zavrteo glavom. Tamo gde je on živeo nije bilo tako. Rus im je rukom dao znak da pođu za njim. Nekadašnje dvorište bilo je sada pod visokim gomilama krša i ispresecano uskim stazicama. „Nemojte da padnete“, rekla je Marijana dok su koračali. Opet je bila stroga; ona sloboda što ju je obuzela u vozu iščilela je iz nje. Ušli su za tim čovekom na neka vrata, produžili crnim hodnikom i uz neko stepenište, penjući se naslepo. Mirisalo je na buđ, kupus i ljudski izmet. Marijanina suva ruka stezala je Martinovu šaku toliko da ga je bolelo. Bio joj je zahvalan na tom bolu; bez njega bi mu telo možda nestalo u mraku. A onda svetlost. Ispred zatvorenih vrata, kraj električnog fenjera, sedeo je neki čovek. Bio je jezivo ružan: pun bradavica i ožiljaka, niskog čela, u uniformi Crvene armije. Kako su naišli, tako je povukao pušku preko krila. Razmenio je nekoliko reči s njihovim putovođom, koji je odsečno klimnuo glavom Marijani i rastao se od njih. Čoveka pred vratima nije dirnuo Marijanin ruski. Odgovarao je kratkim grlenim rezanjem koje nije zvučalo nalik nijednom jeziku koji je Martin ikada čuo. Iza njega, iz stana je lebdeo mastan i slan miris slanine; takođe reski miris alkohola. Čovek je pokucao na vrata, ušao, zatvorio ih za sobom, pa se ponovo pojavio i pridržao im vrata da uđu. Unutra su zbijeni oko jednog stola sedeli muškarci, kartajući se. Martin nije morao da govori njihovim jezikom da bi shvatio da im je zabavno. Da li tu živi njegova majka? Sa svim tim muškarcima? Martin se pomeo. Jednog zida uopšte više nije bilo i videle su se grede, cigla i cevi, kao i stari


Žene iz zamka

37

komadi izolacije od novina. Voda je kapala iz ugla tavanice u kadu. Ali mirisi – slanina, i crni luk, možda i maslac na kom se prži – poticali su od delikatesa koje on godinama nije jeo. Pošla mu je voda na usta. Duž kuhinjske radne površine nizale su se konzerve s pasuljem i voćem. No gde je u svemu tome njegova majka? U njemu je rastao neki strašan osećaj. Mirisi đavola, kazala bi frau Fortmiler. Kraj peći je bila neka starica, a kraj nje je stajala devojka s jarko namazanim usnama i obrazima, samo u prljavom svilenom kućnom haljetku koji joj je razotkrivao mršuljava prsa, grudnu kost kao u pileta. „Gde je frau Flederman?“, upitala je Marijana staricu, čiji se izraz lica preobrazio iz neprijateljskog u iznenađen. „Blagi bože!“, uskliknula je pogledavši u decu i prekrstivši se. Na peći su krompiri počeli da se dime. „Ja ću otići po nju“, kazala je žena u haljetku. Ugasila je cigaretu u tanjiru. Dok je prolazila, jedan Rus ju je zgrabio iznad šake i rekao joj nešto što ju je zasmejalo. Marijani nije bilo smešno. „Idem i ja“, izjavila je, pa isterala Martina i Lizel u hodnik. Ponovo u mraku, kraj zastrašujućeg čoveka s puškom, čak ni Lizel nije progovarala. Električna svetiljka je bacala izdužene, sablasne senke. Konačno su se vrata stana opet otvorila. Žena koja je izašla za Marijanom bila je Martinu bezmalo neprepoznatljiva: ustakljenih očiju, mršava, okružena snažnim mirisom parfema i znoja. Izgledala je uspaničeno, a njene šake – dugačke, bele i drhtave – posegle su ka Martinu, zalepršale mu po licu, kosi, ramenima, kao u slepice: „Sine moj! O, sine moj!“ izustila je i pala na kolena. „Moje milo dete!“ Martin je poželeo da progovori – da je uveri i umiri, ali nije uspevao da smisli kako će. „O, sine moj“, ponovila je ta žena, njegova majka, privlačeći ga na grudi. A Martin je jedino uspevao da stoji, krut kao kolac, u nastojanju da održi uspravno i sebe i nju.


TREĆA GLAVA

FRILINGHAUZEN, 12. MART 1938.

Dan kad se Benita upoznala s Martinom Konstantinom Fledermanom bio je neuobičajeno topao za mart. Kao da se nalaze u Italiji ili Grčkoj, neprestano je govorila, u nadi da tako zvuči kao svetska žena, nalik nekom ko je stvarno i putovao na takva mesta, doživeo takvu vrućinu, premda su, naravno, svi znali da nije putovala, a izvesno ni sami nisu bili ni u jednom takvom egzotičnom podneblju, budući da je Frilinghauzen takav kakav je. Bio je to dan Anšlusa. Na petsto kilometara južno odatle, Hitler se lično dovezao u svoje rodno mesto, malu pograničnu varoš Braunau na Inu u Austriji, da oglasi da se ta zemlja „vraća Rajhu“. Sa radija su trubile priče o masama što kliču, mašu zastavama i bacaju cveće, o ljudima koji igraju na ulicama. Zvaničnici Frilinghauzena, jedva dočekavši da ugrabe malo veselja za grad, organizovali su spontano slavlje – skup koji će predvoditi njihov gradonačelnik i mesni orkestar. Ko ne bi voleo da proslavi ujedinjenje dve populacije kojima je nemački maternji jezik? Bila je to za Hitlera bitna tema, te stoga i za Frilinghauzen, koji je bespogovorno podržavao tog čoveka i njegovu partiju; zadatak da se svi etnički Nemci širom kontinenta ujedine pod jednom zastavom. Benita Gruber je imala devetnaest godina i bila je odevena u svoju najlepšu uniformu organizacije Bund Deutscher Mädel, tamnoplavu štofanu suknju i belu bluzu za koje je lično štedela novac da bi ih kupila – nije to više bio onaj skrpljeni plavo-beli komplet što ga je nosila prvih godina članstva, već prava uniforma, s naštampanim monogramom BDM-a. Gustu kosu je vesto uplela u dve kike i znala je da izgleda divno i zdravo, oličenje uzdizane Jungfrau, nemačke devojke. Upravo su mlade žene poput nje nadahnjivale Hitlerovu viziju o gospodarskoj rasi. Njeno je bilo da se zaokrugli od trudnoće bezbroj puta, da naseli domovinu arijevskim čedima koja će rasti u srećne, zdrave Nemce, sposobne za pregalački rad i odane svojoj domovini. Makar je


Žene iz zamka

39

takvu ideju propagirala frojlajn Brebel, mrgodna predvodnica Benitine grupe u BDM-u, koja sama nije imala dece. I tako je, posle kafe, Benita stigla na gradski trg zajedno sa svojim odredom očaranih Mädels. Gradonačelnik Friling-hauzena je u lokalnom ogranku Nacističke partije bio zvezda u usponu i smatran je i te kakvim ulovom. Tog popodneva, bar među devojkama BDM-a, vladala je napetost Pepeljuge na balu dok su zauzimale svoja mesta ispred podijuma. Uprkos tome što je obećavao, međutim, gradonačelnik nije bio ni lep ni harizmatičan. Imao je podbulo i široko lice, a dok je govorio, niz obraze su mu se slivali potočići znoja, štuckajući kad naiđu na mladeže. Ali bio je pun ubeđenja. „Danas stupamo u jednu novu i važnu eru…“ Služio se približnom imitacijom Hitlerovog stakata, te su mu se reči napola gubile u vetru, a napola su ih gutali kameni zidovi sedamstogodišnje crkve iza njega. „Danas se otiskujemo na put ka iznova moćnom i ujedinjenom Nemstvu…“ Benita se dosađivala. Nije sumnjala da bi uspela da privuče pažnju tom mlinskom žrvnju. Ali u čemu je svrha? Neprijatna joj je bila pomisao i da samo stane kraj njega, a kamoli da se poljubi s njim. Zamišljala je da smrdi na znoj i ubuđalu vunu, a ispod toga, na svinjac. Kao i mnogi mladići te varoši, živeo je sa svojima na imanju kojim su upravljali s minimalnim uspehom već ko zna koliko stotina godina. U vreme letnjih radova, sigurno rinta na njivama barabar sa svima ostalima, skuplja seno i znoji se kao svinja. Benita se povukla kroz malu gomilu, vodeći računa da ne privuče pažnju frojlajn Brebelove. Čim se našla na slobodi, šmugnula je malom pešačkom alejom što je vodila do stare vodeničke mrtvaje, gde će moći da kupi flašicu kreme koja obećava da će je izdvojiti od svih ostalih devojaka Frilinghauzena i njihovih od pranja rublja ispucalih ruku. Radi čega? Ko će ga znati. Za koga? Još jedno pitanje na svom mestu. Ali pitanja su sama po sebi uzbuđivala Benitu. Njoj je bilo predodređeno nešto bolje od Frilinghauzena. A onda se iznenadno, skrenuvši na uglu, Benita našla oči u oči s najlepšim, najgospodstvenijim muškarcem kog je ikada videla. Stajao je naslonjen na zid vodenice, pripaljivao cigaretu i imao je na sebi kvalitetno odelo. Benita je smesta to prepoznala – bilo je sašiveno od nekakvog engleskog štofa, a cipele pod njime od sjajne bordo kože. Bio je visok i vitak, nepogrešivo aristokratske pojave. „Izvinite“, kazao je ispravivši leđa i obazrevši se, kao da gleda da li joj je stao na put. „Jesam li…?“ Benita se zarumenela. „O, ne, samo nisam očekivala da ću nekog ugledati.“ „Zato što su se svi tako zaneli u gradonačelnikov briljantni govor?“


40

DŽESIKA ŠATUK

Od iznenađenja se nasmejala. Izgovor mu je bio uglađen, visokonemački, a sarkazam jednako nefrilinghauzenski kao što je to bio i njegov izgled. „Slušali ste?“ Slegao je ramenima i zamišljeno povukao dim cigarete, koju je konačno uspeo da pripali. „Bio sam prisutan.“ Oboje su načas začutali. Benita je osetila poriv da zategne suknju, ispravi malu maramu oko vrata koju je vetar verovatno oterao ukrivo – ali obuzdavala se i stajala mirno, uzvraćajući netremičnim pogledom. „Dosadan je“, izgovorila je, a srce joj je ubrzalo zbog vlastite nepromišljenosti. Osmehnuo se. „Govor ili Anšlus?“ „Oba.“ Benita je slegla ramenima, izigravajući kao neku blaziranu profinjenost. On se nasmejao. U njoj je prasnuo potres straha: da nije izvalila nešto glupo? „Anšlus“, kazao je, otisnuvši se od zida na koji se naslanjao, „nije dosadan.“ Pružio je ruku. „Koni Flederman“, rekao je. „Smem li vas negde počastiti kafom, pa da raspravimo to?“ Dodir njegove ruke bio je topao i suv i poterao je oštre cepke uzbuđenja kroz Benitine žile. A oči su mu imale gotovo sablasnu plavu nijansu – ne svetlu poput nijanse njenih očiju, već intenzivnu – plavetnilo Severnog mora pod suncem ili pak onog sićušnog cveća koje preplavi Frilinghauzen na nekoliko veličanstvenih dana svakog proleća. Ali kako da kaže „da“? Sputavalo ju je sopstveno pomanjkanje mašte. Frojlajn Brebel i ostale devojke sigurno će je potražiti. Imaće Heimatabend, te će nakon gradonačelnikovog govora poći pravo u salon Olge Majsner na klavirski koncert. „Ne mogu“, odgovorila je Benita zvanično i sa iskrenom tugom, „ali hvala vam na pozivu.“ „Zašto ne možete?“ navalio je on. „Morate da se vratite onom gnjavatoru?“ „Ne.“ Benita je pocrvenela. „Svojoj grupi.“ „Svojoj grupi – aha!“ Zaškiljio je i procenjivački je odmerio. „Zar niste prematori za Hitlerovu omladinu?“ „O, nije to isto – mi smo Bund Deutscher Made!“, kazala je ona, iznenađena što je pogrešio. Slegao je ramenima. „Svejedno kojoj od tih – grupa.“ Poslednju reč je izgovorio sa očiglednim prezirom, a ona je još jače pocrvenela, osećajući punu dubinu provalije koja ih deli. „Doviđenja“, uspela je da izgovori.


Žene iz zamka

41

„Čekajte – jesam li vas naljutio?“, upitao je on. „Nisam mislio da vas vređam – to je samo lično moje… tja, nije bitno.“ Teatralno se poklonio i skinuo nevidljivi šešir. „Predivno je bilo upoznati vas, lepa momo.“ Te noći se Benita tumbala i prevrtala dok je ležala u bednoj spavaćoj sobi što ju je delila sa dva brata, pod strehama natrulog slamenog krova kućerka Gruberovih, i vraćala u mislima tu propuštenu priliku i neizdrživo zamamnu mogućnost koju je predstavljao taj muškarac. Kako je dozvolila da je sputa Heimatabend frojlajn Brebel? To je bio njen čas, šansa koju je ponudila sudbina, a ona ju je odbila! U prisustvu te grozne svesti, kućerak njene porodice delovao je naročito trulo i vlažno, prekrivači na krevetu odvratno ućebani, a hrkanje braće prostačko i beslovesno kao groktaj usnulih svinja. Sledećih nekoliko dana Benita se mrgodila; provodila je sate na zakorovljenoj maloj livadi iza kućerka i zurila u nebo umesto da pomaže majci da opere preuzeto rublje. Čak i po merilima Frilinghauzena, Gruberi su bili siromašni. Benitin otac, odavno mrtav, bio je zidar poput svoga oca i svoga dede, prvenstveno zaposlen u varoškoj duševnoj bolnici – mokroj, raštrkanoj ustanovi smeštenoj u zdanju koje je nekada bilo samostan, s neprestanom potrebom da se razgranava. Njihov dom je bio jedan od sedam naredanih duž severnog zida kruga bolnice, poput niske prljavih prilepaka. U tihe letnje noći, Gruberi su tonuli u san uz jauke i krike uznemirenih stanara. Od troje dece koja su još boravila kod kuće, jedino Benita nije imala unosno zaposlenje. Njena dva brata su našla posao na gradnji druma zahvaljujući Hitlerovoj četvoroletki, i uvek bi pohitali da naglase kako bi i Benita mogla istim putem da se zaposli. Ima posla za žene. Ali Benita je umesto toga birala da pomaže majci oko krpljenja i pranja. Nije želela da se posvećuje ničemu što bi je moglo vezati za Frilinghauzen. Jer radi svog pravog života, svoje prave budućnosti, ona će otići u Berlin i naći će posla kao daktilografkinja ili nešto slično, u to je bila sigurna, iako nikada nije ni sela za pisaću mašinu. A frau Gruber je popuštala Benitinom snu, na veliki jed svoje ostale dece. Benita je bila majčina mezimica – peta od šestoro i najlepša bez premca među sestrama. Braća i sestre su je držali za ozloglašeno nespretnu i lenju. Faulpelz, tako ju je prozvala Lota, najstarija sestra, a to je značilo „lenština“ i nije bilo namenjeno da bude izraz nežnosti. Starija deca slata su jedno po jedno na rad u uzrastu od četrnaest godina i othranjena su na šugavom krompiru i čorbi od maslačka. Bili su to crni dani,


42

DŽESIKA ŠATUK

za vreme i posle rata. Gunđali su na Benitin povlašćen status zbog pripadnosti Hitlerovom naraštaju, kohorti punoj ponosa i idealizma, a više od svega – oduševljenja za budućnost. Benita se slabo zanimala za politiku, ali jeste upila taj osećaj za mogućnosti koje nudi novi režim. A frau Gruber, posle tolikih godina nemilostivog i bezosećajnog realizma, kao da je u Benitinim sanjarijama pronašla sopstveni zgaženi kapacitet za žudnju. Kod najmlađe kćeri gledala je kroz prste svim nepraktičnim glupostima koje bi iz starije dece isterala batinama. Zato je, u izvesnom smislu, i sama frau Gruber igrala određenu ulogu u drugom Benitinom susretu s Konijem Fledermanom. Bila je subota, pijačni dan, i Benita je ustala iz kreveta s prekovoljnom poslušnošću da pomogne majci da kupi i donese kući namirnice za nedelju dana. Još mrgodna, obukla je staru sivu suknju i bluzu, a kosu jedva da je i očešljala. Ko će je ionako videti? Ulrih Hešel? Manfred Beker? Od poznanstva s Konijem Fledermanom, glas u njenoj glavi poprimio je sarkastičan prizvuk. Klancala je naporedo s majkom, čija je stoička ćutnja nemačke seljanke Beniti izgledala kao zaštitni žig svega bezbojnog, hladnog i uskraćenog u njenom životu. Na pijaci je Benita odugovlačila, ushićujući se nad cvećem frau Milman i nad umetnikovom tezgom, sve dok se frau Gruber nije vratila, povukla je za rukav i podsetila da je tu došla da bi ponela kobasice, brašno i Salzfleisch u velikom komadu. Tako je Benita, skrenuvši na uglu kod sirarove tezge i odjednom se našavši sučelice s prizorom Konija Fledermana, ovog puta u kompletnoj, zgodnoj vojnoj opravi, propala u zemlju od stida umesto da se obraduje. Kakav užas što je viđena takva – u toj groznoj odeći, sa džombastim džakom sa suvim mesom i praćena šmrktavom, pogrbljenom majkom koja pipka voće! On je, međutim, razvukao usta od uva do uva. „Frojlajn od Anšlusa!“, glasno je izgovorio, na šta se nekoliko prolaznika okrenulo i zablenulo. Benitino lice, hladno i belo, postalo je tamnocrveno. „Baš sam se pitao hoću li vas videti opet.“ A onda se sa izrazom ogromnog poštovanja i zvaničnosti okrenuo ka frau Gruber. „Smem li se predstaviti? Štabni oficir Martin Konstantin Flederman. Upoznao sam vašu ćerku prekjuče i raspravljali smo o nedavnom slučaju Anšlusa.“ Frau Gruber je samo klanjala glavom, kao gluvonema. Još rastrojena zbog džombastog džaka u naručju i naročito ružnog kroja bluze, Benita je sporo registrovala prisustvo još dvojice; obojica su delovala


Žene iz zamka

43

sitno i bezbojno kraj štabnog oficira Martina Konstantina Fledermana. U užiženom svetlu njegove pažnje, sve drugo kao da je sakrila senka. „Večeras, možda? Mogu li vas izvesti na večeru?“ Benita je samo piljila. „Ne?“ Oči su mu žmirnule. „Da“, rekla je Benita. „Da?“, kazao je on okrenuvši se ka frau Gruber. „Yah, sicher. Da, naravno“, rekla je frau Gruber kad joj se konačno povratila moć govora, a njen odgovor je bio do te mere bezuslovan – toliko lišen roditeljske stege – da je nešto u Beniti naglo zauzelo stav pripravnosti. Od tog časa nastaće jedna tanana ali duboka promena u njenom odnosu s tim čovekom koji će joj postati muž. Suočena s majčinim zanemelim, šiparičkim strahopoštovanjem, Benita je shvatila da će morati da nastupa kao sopstvena roditeljska figura – gradeći barijere i uske prolaze koji i daju primamljivost igri udvaranja. O tome nikad nije razmišljala u slučaju raznih momaka iz Frilinghauzena koji su joj obznanili svoja interesovanja: s njima nije bilo nikakve igre, nije bilo potrebe za igrom, nijednog od njih nije ozbiljno shvatala, nije je zanimalo ništa više od samopotvrde koju joj je pružalo njihovo interesovanje za nju. „Onda ću doći po vas u pola osam“, rekao je. „Na adresu… ?“ „Krenzigova broj sedam“, odgovorila je ona, grčeći se u sebi pri pomisli da će on videti kućerak Gruberovih. „Ali u osam bi bilo bolje“, dodala je, započinjući svoju novu strategiju preprekotvorca. „Aha!“ Zadovoljio ju je svojim iznenađenjem. Benita je malčice ispravila leđa i stegla džak sa ne baš pokajničkim nagibom ramena. „Onda u osam“, kazao je on uz naklon. Te večeri, pripremajući se za izlazak, Benita se baškarila u kadi s vrućom vodom. Gruberi su se i dalje oslanjali na staromodni sistem vode zagrejane na peći i prevučene kroz kuhinju do kade, koja je stajala iza priručnog paravana. Kupanje je predložila frau Gruber, jednako uzbuđena kao i sama Benita, i ostavila se sopstvenog rada da bi spremila vodu. Njenu majku je, u stvari, spopala takva nervozna sila da je to smirilo Benitu. Prošla je češljem kroz kosu i odbacila ponude frau Gruber da joj je uplete i obavije oko glave u uobičajenoj nedeljnoj formi; umesto toga ju je šnalama namestila u moderniju američku frizuru sa tri uvijene „kifle“ pri dnu lobanje.


44

DŽESIKA ŠATUK

Benitin mlađi brat je dizao buku lupajući u vrata spavaće sobe i pevajući stare ljubavne balade falsetom. Kad je konačno sat otkucao osam, Benita je bila u svojoj najlepšoj haljini – plavo-crvenoj cvetastoj narodnoj nošnji koja je prvobitno pripadala njenoj sestri – i u otešnjalim nedeljnim cipelama. Sedela je i pravila se da je uneta u vez, a majka je za to vreme udesila tanjir' s kolačima i otvorila šnaps od šljiva u mučnoj predstavi dodvoravanja. U osam i petnaest, kada je štabni oficir Martin Konstantin Flederman konačno pokucao, Benita je već bila proživela i prevazišla nervozu, i dočekala ga je hladnokrvno. „Štabni oficiru Fledermane“, izgovorila je pogledavši na sat. „Pitala sam se da vas nije pristigao neki od her Šulteovih pasa.“ Usta frau Gruber samo su se razjapila na taj njen bezobrazluk. „Pokušali su“, odvratio je on sa osmehom, „ali bio sam prebrz. Za vas sam Koni, molim vas.“ Bez daljeg natezanja, a izvesno bez upuštanja u učtivosti, kolače ili šnaps, Benita i Koni su pošli odatle. Izvan kućerka mesec je jasno sijao, a Konijev sportski horh je bleštao kao predmet iz nekog drugog sveta. Osetila je jak miris zimske jugovine – seno koje je čitave hladne sezone prekrivalo povrtnjak snažno je odisalo na bud i inje, primesu mrtve životinje. Ali probijao se kroz njega sveži, čisti prolećni miris sasa šumarica i kukureka. A kad je ušla na vrata koja joj je Koni pridržao, Benita prosto nije mogla da veruje kakva ju je sreća zadesila. „U Zlatni lukac?“, upitao je on tonom koji se narugao toj kafani i svim njenim provincijalnim pretenzijama već u trenu kad ju je predložio. „Naravno.“ Osmehnula se, shodno njegovom tonu, kao da nisu dvoje neznanaca što se čvrsto drže nekakvog bajatog rituala u malom gradu u zabačenom ćoškiću Rajha, već pre profinjeni, belosvetski ljubavnici, uveliko intimno znani jedno drugom, u igri pretvaranja: kao bajagi smo mi sad dvoje prostaka iz zabiti imperije i kao bajagi se prvi put sastajemo. Kao bajagi svršetak ovog slučajnog susreta nije već predskazan. Zašto je ta lažna familijarnost bila za njih početna tačka? Ona je zbunila i uzrujala Benitu, ali istovremeno je delovala ključno – presudno za uzbuđenje. Čudiće joj se kasnije, kad se bude povratilo doba za čuđenje takvim stvarima. Tad će Koni i stara frau Gruber već biti mrtvi, a njena braća poginula na frontu. I neće ostati nikoga sa iole uvida u to. U Zlatnom lukcu, Benita i Koni su seli kraj prijatno plamsave vatre, a Koni je naručio oboma po čašu lokalnog jabukovog vina i šniclu. Beniti je to ostavilo utisak komičnog – gospodstveni štabni oficir iz Berlina, da to naručuje. „Dakle, pričajte mi“, kazao je kad se jabukovo vino našlo pred njima, a Jdgerschnitzel


Žene iz zamka

45

se masno pušila na tanjiru. „Šta vi istinski mislite o svem ovom marširanju, salutiranju i repatriranju nemačkih naroda Evrope?“ Benitu je prenerazilo njegovo pitanje – neizrečeni podtekst i laki ton. Ovo je, možda, trik, pomislila je. Uostalom, nije li rekao da je ovde nekim zvaničnim poslom? „Mislim da je od našeg Firera plemenito što ih vraća njihovoj domovini. A takođe, nemačkim narodima potrebno je više mesta i prostora“, ponovila je u pometenoj žurbi reči frojlajn Brebel kao papagaj. „Ko vam je to rekao?“, upitao je Koni smejući se. „Niko – tako ja mislim“, odgovorila je Benita i istegla leđa pravo. „A šta ćemo sa svim oponentima, komunistima i Jevrejima koji su pohapšeni?“ Benita je s nevericom piljila u njega. Bila je to izdajnička linija propitivanja. A polazište tog pitanja bilo je u njenoj glavi maglovito – u Frilinghauzenu izvesno nije uhapšen nikakav veći broj ljudi. Zagledala se sebi u šake i osetila kako joj krv udara u obraze. „O, ne! Naljutio sam vas! Draga moja momo“, kazao je Koni, ponovo se služeći onim svojim veselim glumačkim glasom. „Ne dajte da vas moje priče pometu. Evo – pričaćemo o čuvenom frilinghauzenskom jabukovom vinu. Je li zaista onako dobro kako se hvališu vaši nadmeni proizvođači pića?“ Otpio je dobar gutljaj i načinio komično ocenjivačko lice. „Da li u svako bure stavljaju čarape?“ „Samo u burad koju čuvaju za goste poput vas!“ Benita je došla k sebi i oduševila se čuvši ga kako se smeje. „E pa, izvanredno je“, objavio je on i spustio čašu na sto. „U Berlinu imamo samo pivo.“ Iskrivio je lice. „I šampanjac“, kazala je ona. „Nije li tako? U Berlinu ima barova gde ne služe ništa osim šampanjca?“ „Apsolutno.“ Koni se protegao napred i uhvatio je za ruku. Od tog dodira je kroz nju prostrujalo ushićenje. „Da li biste pošli u jedan takav sa mnom, madmoazel Gruber?“ „Čudak ste vi!“ uskliknula je Benita ne uzdržavši se, i načas se zabrinula da je upropastila zajedničku igru. Koni je zabacio glavu i zasmejao se. „Uveren sam da ste u pravu, frojlajn. I morate obećati da ćete me podsetiti na to kad god sam neotesan.“ Ostatak večeri protekao je prijatno. Nije više bilo priče o politici, a Koni je delovao iskreno zainteresovano da sazna sve o njoj. Beniti nikad niko nije


46

DŽESIKA ŠATUK

postavio tolika pitanja – porodici, detinjstvu, njenom gradu i BDM grupi frojlajn Brebel, u vezi s čime je Koni bio upadljivo radoznao. Jabukovo vino ispunilo ju je osećajem slobode i lakoće. A kroz Konijeve oči iznova je sagledavala sebe. Nije bila samo lepa mlada, buduća rodilja hrabre i jake arijevske dece, već i žena koja ume da pripoveda smešne priče. A njen život – dosadna, malovaroška monotonija Frilinghauzena – postao je predmet dostojan pažnje ovog čoveka: karneval na kom je prošle godine krunisana za kraljicu, namćorasti gradski kasapin koji stalno pobrka ko je šta naručio, onaj slučaj kad su svinje frau Melcer pobegle u krug duševne bolnice. Koni je, reklo bi se, imao apetit bez dna kad su posredi njene priče. I svaki put kad joj je njegovo koleno očešalo nogu, osetila je strujni udar. Kada su stigli do Krenzigove broj sedam, prozori su bili mračni. Frau Gruber nije bila od onih što bi ostali budni iza deset, čak ni u ovakvoj prilici. Koni je optrčao oko kola do Benitine strane i pridržao vrata dok je izlazila. A onda, dok je stajala tu uz još toplo telo njegovog automobila, sagao se i poljubio je – ovlašno i vesto, jednom rukom joj odigavši bradu. Bilo je to potpuno drugačije od grubih saletanja Herberta Šmita ili nespretnih poljubaca Torstena Finkenberga, i osetila je da joj je čitavo telo zatitralo od dodira njegove glatko izbrijane brade i visine sa koje joj je pristupio. Privila se uz ljutkasti miris karanfilića iz njegovog losiona i ispeglani vuneni štof njegovog odela. „Mogu li vas ponovo videti?“, upitao je. „Sutra odlazim, ali ako mi potvrdno odgovorite, doći ću opet za dve nedelje.“ „Da“, kazala je ona, ostavljajući po strani strategiju i čedna prenemaganja. „Onda je to rešeno“, rekao je on, „i sačekaću dok ne uđete bezbedno u kuću.“ Na to se Benita zaputila uskom stazom u ružnu, prijateljsku sirotinju svog detinjeg doma, zauvek promenjena. Bila je moma koja je susrela svoga princa.


ČETVRTA GLAVA

BURG LINGENFELS, JUN 1945.

Mališan koji je sedeo na kuhinjskoj radnoj površini ispred Marijane bio je umanjena verzija svoga oca. Iste neverovatne plave oči, visoke jagodice i čiste, otmene crte lica. Držanje mu je, međutim, bilo drugačije, svakako različito od držanja njegovog oca kao odraslog čoveka, ali takođe i kao dečaka. Ovaj Martin je bio ozbiljan, ravnodušan i samoobuzdan, dok je onaj Martin bio bujan, veseo i spontan. Lice ovog Martina bilo je poput zatvorenih vrata. Bog je bio svedok da za to i ima dobrog razloga – Marijana nikad neće zaboraviti kako ga je prvi put ugledala, dok je virio, ubledeo, sa prozora onog groznog nacističkog sirotišta. „Boli li te ovo?“, upitala je Marijana ispravljajući mu udarenu nogu zbog koje su i ušli, da bi je zbrinuli. Odmahnuo je odrično glavom. „A ovo?“ Ponovo je odmahnuo glavom. Ali ovog puta se lecnuo. „E pa, onda ćemo je oprati i previti, i biće kao nova.“ Marijana je zamočila krpu u činiju s vodom, a onda njome pritisnula krvavu rasekotinu. Osećala je trunje u njegovom razvaljenom mesu. Ali dečak nije zaplakao. Gadno je pao. Igrao se s Fricom neke igre u gredama stare konjušnice. Fricova zamisao, razume se. Njen sin nije mogao da se uzdrži od nestašluka. Kao da su mu se udvostručeni vratili svi oni prenagljeni postupci, klovnovske ideje i nepromišljene gluposti koje je potiskivao za vreme napetog putovanja na zapad iz Vajslaua. Odakle mu ta neoprezna žica? Ni ona ni Albreht nisu kao deca bili ni impulsivni ni neorganizovani. Čak je i Elizabeta, uprkos svoj svojoj samovolji, makar bila pažljiva. Sreća te je pod konjušnice još bio od prvobitne nabijene zemlje. A Martin se dočekao kao mačka. Činilo se da je nasledio taj dar sreće od oca, koji ga je uvek imao napretek… sve dok nije ostao bez njega.


48

DŽESIKA ŠATUK

„Sad znaš da ne treba da se igraš na tim gredama“, rekla je Marijana. „Mislim da ne treba ovim da sekiramo tvoju majku ukoliko obećaš da ćeš bolje paziti. I takođe“ – odigla je obrve – „obećaćeš da nećeš dozvoljavati Fricu da te uvlači u nezgode – on zna da bude pravi adrapovac.“ „Neću“, izgovorio je Martin, žarkim i detinjim glasom. Zaboravljala je ponekad koliko je mlad. „Obećavam.“ Martinu nije bilo lako isterati suzu. To je videla već kad je rekao zbogom onoj devojčici iz Dečjeg doma: Lizel Stravicki. Bilo je očigledno da ju je voleo. Ali kad su našli njenu porodicu, kakvu-takvu – izmučena tetka sa troje sitne dece, otac poginuo, a za majku se poslednje znalo da je bila u Aušvicu – Marijanine vlastite oči nisu ostale suve. Sirota devojčica je obujmila Martina rukama i ridala kao da će joj srdašce prepući, ali on je ostao stoik. Marijana je vezala oko posekotine i poslednju traku svile. „A da posediš ti sad u kuhinji i pomogneš Elizabeti i Katarini da očiste grašak?“ Martin je otvorio usta kao da će prozboriti. „Šta je bilo?“, upitala je ona, položivši mu šaku na ono drugo, nepozleđeno i prekorevajuće koščato koleno. „Kad ću moći da je vidim?“, upitao je. „Moju majku?“ „Uskoro“, rekla je Marijana. „Obećavam.“ Benita se razbolela od difterije nedelju dana po dolasku u Burg Lingenfels. Govorili su da se to ponekad dešava: čim čovek uspe da stigne na sigurno, krene bolest. Marijana i njena deca vakcinisani su u engleskoj bolnici u Braunšvajgu. Kao supruga i deca Albrehta fon Lingenfelsa, svrstani su u klasu Opfer des Faschismus – „žrtve fašizma“ – i imali su povlašćen tretman otkako su predstavnici britanskih vlasti zaustavili mahanjem njihova zaprežna kola u dugačkom redu drugih izbeglica što su čekale pred granicom između zona. Jadna i uboga družina, pretežno starci, žene i deca koji beže sa istoka. U Marijani je proradila griza savesti. Kakvo pravo na specijalan tretman imaju ona i njena deca? Već ih je dovoljno poslužila sreća da dobiju kola i konja koji će ih vući. Benita pak nije uživala nijednu takvu povlasticu. Nije se zalagala za sebe kao udovicu Konija Fledermana, aktivnog pripadnika Otpora i čoveka kog su pogubili nacisti. Mada, istini za volju, u Berlinu pod ruskom okupacijom jeste bilo drugačije. Za većinu Rusa Nemac je bio Nemac. Pa je tako i ona naprosto bila nemačka udovica, i to lepa pride, što joj nije išlo naruku. Marijana nikad neće zaboraviti pohotno iscerene vojnike oko stola u stanu u Merštajnštrase, niti jezivu spavaću sobicu zatvorenih prozora i punu smrada seksa. Stigla je prekasno. Obećala je Koniju da će zaštititi njegovu ženu i dete, a podbacila je.


Žene iz zamka

49

Čim se Martin bezbedno skrasio u kuhinji, Marijana je oprala okrvavljene krpe koje su nekada bile Elizabetina pričesna haljina. Ona je stigla prethodne nedelje u gigantskom brodskom kovčegu, isporučenom, neverovatno, u prikolici jednog američkog vojnog poštanskog kamiona. Srce joj se steglo kad je ugledala taj kovčeg. Albreht je insistirao, još pre više godina, da ga spakuju i pošalju njegovoj rodbini u Ženevu na čuvanje – dar od dalekovidog pokojnika. Mi živimo usred nedođije, Albrehte!, zamerila mu je Marijana kad joj je predložio da spakuje vredniju imovinu. Neće se baš neka vojska baktati Vajslauom. Ali Albreht je bio u pravu. Rusi su promarširali tačno kroz grad, rešeni da se osvete za svoje gubitke, i uzimali su sve, od bicikala do velikih stojećih satova i sentimentalnih vezova grosmuter Fon Lingenfels. Kolateralna naplata za danak koji je rat iziskivao od njih – kao da će im pljačka vratiti njihove mrtve. Konačno si isterala svoje sa svim time, frojlajn komunistkinjo, zamišljala je Marijana Albrehta kako izgovara pred prizorom pričesne haljine iscepane na rezance. Bila je to njihova mala šala. Volela je da pomodnu odeću i finu stonu opremu proglašava buržoaskim banalnostima – tričarijama koje odvlače pažnju od istinskih ukrasa ljudskog života: od muzike i poezije, pozorišta i slikarstva… Što je samo po sebi bilo glupava, buržoaska tvrdnja. Rat je to jasno stavio do znanja. Luksuz su i muzika, poezija i slikarstvo. Sve je tričarija koja odvlači pažnju od golog batrganja između života i smrti. Albreht, međutim, nije razumeo, dok je pakovao taj njihov kovčeg, da će kultura koja je izrodila te skupocene predmete i obdarila ih vrednošću sprovesti toliko temeljno samospaljivanje da će njene asignacije prestati da važe. U čemu je svrha kecelje od kineske svile koju je šila najfinija švalja u Vajslauu kad nemaš čak ni cipele? Ili čajni servis od majsenskog porcelana, transportovan tako da mu se ni jedan jedini tanjirić nije okrnjio, kad nema čaja, nema hleba, nema stola za kojim će se jesti? On jeste predviđao nedaću, ali nije poživeo da joj sagleda dubine. „Mama!“ Vrata perionice širom su se otvorila i pojavila se Katarina. „Došao je američki vođa.“ „Američki vođa“, tako su sad deca zvala poručnika Pitermana, čoveka zaduženog za obnovu Erenhajma i okolnog područja. Bio je ljubazan prema Lingenfelsima otkako su doputovali, a prema Marijani se odnosio sa izvesnim napetim poštovanjem, zasnovanim na uverenju da je potekla od kraljevskog roda (nije poticala) i da je njen muž bio prijatelj američkog generala Patona (golemo preterivanje, budući da Albreht nikada nije upoznao tog čoveka).


50

DŽESIKA ŠATUK

Nijednu od tih predstava nije u njega posadila Marijana, ali nije se posebno trudila ni da ih ispravi. Piterman je bio koristan saveznik. Dobila je njegovu pomoć u potrazi za svojim sapatnicama, udovicama pripadnika Otpora, ženama i decom za koje se onako strasno zaklela da će ih štititi na davnom grofičinom žetvarskom slavlju. Komandir žena i dece, nazvao ju je Koni. Te reči su joj u tom trenutku delovale kao uniženje – kao da je isključuju iz pravog zavereničkog posla, podsećaju je na to da je ona ipak samo žena, te time raspoređena na dužnost pribiranja komadića. Ali u potonjim godinama shvatiće drugačije njegove reči: ona je poslednji čovek koji je ostao da stoji, meta-mamac s ključem u rukama. Mada je ostalo neprozirno šta bi trebalo da radi s njim. U najmanju ruku, mogla je časno održati obećanje i dati sve od sebe da potraži supruge tih ljudi što su one noći bili prisutni u toj sobi. „Frau Fon Lingenfels“, razdrao se Piterman na svoj šaljivi način. Fon Lingenfels izgovoreno njegovim ustima uvek je njenom uvu zvučalo komično, g tvrdo, a slogovi ravni. „Poručnice“, uzvratila je Marijana. Iza Pitermana je opazila još jednog čoveka – visokog, mršavog i u odrpanoj uniformi Vermahta sa uklonjenim obeležjima. Zurio je sebi u čizme. Nemački ratni zarobljenik. Bilo ih je na hiljade u britanskim i američkim logorima za internirce. „Jeste li našli neku moju frau?“ upitala je vedro Marijana Pitermana. Isto se tako bio našalio on kad mu je dala svoj spisak imena. Dakle, da tragam za svakim ovim prezimenom sa frau pred njim?, pitao ju je. „Nažalost nisam“ odgovorio je Piterman. Licem mu je prominula senka. Očigledno nije ni razmišljao o spisku. „Ali doveo sam vam nekog da vam pomaže po zamku.“ Marijana je skrenula pogled sa Pitermana na tog drugog čoveka, čije su se oči na trenutak susrele s njenim očima. Njegove su bile blede, gotovo prozirne plave nijanse i imao je široko, neočekivano lepo lice. „Her Miler je jedan od zatvorenika u našem logoru. A računam da bi vam verovatno dobro došle još jedne ruke ovde. Miler je spretan. Radio si na farmi pre rata, je li tako?“ upitao je okrenuvši se ka ovome. „Bauernhof?“ Čovek je skrenuo upitan pogled sa Pitermana na Marijanu. Nije zemljoradnik, shvatila je Marijana. „Sve je u redu.“ Namrštila se. Marijani se nije dopadala ideja da se za pomoć oslanja na nekog bivšeg nacistu, zarobljenika Amerikanaca. Bog bi ga znao kakav je čovek, kakav je vojnik bio. A povrh svega toga, zemljak joj je. „Ne treba nam nikakva pomoć.“


Žene iz zamka

51

„Molim za oproštenje, frau Fon Lingenfels, ali…“ Piterman se povukao za korak i prešao pogledom po kompleksu zamka. „Tamo gore imate razbijene prozore i nedostaje škriljac. A uz to“ – pogledao je u nju – „dolazi zima. Trebaće vam drva.“ Piterman se opet okrenuo ka tom čoveku i pantomimom pokazao sekiru. „Umeš da cepaš drva – Holz. Je li?“ Ovaj je potvrdno klimnuo glavom. „Dakle?“ upitao je Piterman zaškiljivši u Marijanu. „Hoće li vam to odgovarati? Mrsko bi mi bilo da mi se ovde smrznete, naročito kad je već okolo toliko drveća.“ Marijana je uzdahnula. „Otežavate mi da vas odbijem.“ „U redu“, kazao je Piterman. „Onda idućeg četvrtka. Imate sekiru?“ Tog dana su za večeru imali uobičajen i gotovo nejestiv obrok, čorbu. Marijana nikada nije naučila da kuva. Kao devojka je bila razmažena – pametna ćerka mezimica bogatog udovca koji je zagovarao veću važnost ženskog obrazovanja od domaćičkih znanja. Čitala je Getea, Šopenhauera i Šilera, a ne kuvare. „Imaćemo ovde roba? U našoj kući? Jednom nedeljno?“ oštro je upitala Elizabeta. „O, prestani s tim. Svakako nije rob“, prasnula je Marijana. „Zašto pričaš tako?“ „Pa kad jeste“, frknulaje Elizabeta. „Eto šta su ratni zarobljenici. Čula sam her Kofela kad je tako rekao. Robovski rad. Protivno međunarodnim odredbama. Po čemu se to razlikuje od situacije kad smo mi bili na vlasti?“ „'Mi'?“, ponovila je Marijana kao odjek, zgrožena. „Mi nikad nismo bili nacisti. Ne zaboravljaj to.“ Elizabeta je slegla ramenima. „Svejedno. Za svoj rad neće biti plaćen.“ „Trenutno, ukoliko nisi primetila“, rekla je Marijana, „niko nije plaćen za svoj rad. A dolazak ovamo jednom nedeljno da seče drveće biće mu prijatno olakšanje od logora, jer je tamo, izgleda, užas i strahota.“ Šuškalo se kako ljudi umiru u takvim zbiralištima, golim poljanama bez krova i bez zaklona od sunca, gde muškarci spavaju u rupama koje su sami iskopali. Mada Marijana nije verovala većini glasina što su kružile među Erenhajmerima. Okrenula se ka svom sinu. „Frice, sedi kao čovek i prestani da se vrpoljiš.“ „Je li ubio mnogo ljudi u ratu?“, upitala je Katarina utišanim glasom. „Je li zato zarobljenik?“ Marijana je pogledala u svoju kćer: tamnokosu, običnog lica, i promišljenu. Uvek sporu i obazrivu u reakcijama. Toliko nalik Albrehtu. „Ne


52

DŽESIKA ŠATUK

znam, ljubavi.“ Uzdahnula je. „Mnogi ljudi su zarobljenici. Čak i dečaci tvojih godina koji ne znaju da razlikuju dva kraja puške. Ne znam šta je radio her Miler.“ „Nešto rđavo svakako“, progunđala je Elizabeta. „O, Elizabeta, stvarno“, planula je Marijana. „Nisam tražila njegovu pomoć. Ali sad je imamo. Šeći će drva da nam pomogne da prebrodimo zimu, i na tome treba da budeš zahvalna.“ U tišini koja je usledila, mozgala je o sopstvenim rečima. Zar to tako biva?, čula je Albrehta kako pita. Lična dobit adutira moralno odlučivanje? Da. Ne. U čemu je razlika ako taj čovek radi tu u zamku i ako radi za Amerikance? I ovako i onako je zarobljenik. Koni bi podržao njeno viđenje, zar ne? Razdelila je i poslednje ostatke čorbe. „Ionako je po svoj prilici imao luger“, javio se Fric. „Šta misliš, da li ga još ima?“ „Ne“, odlučno je odgovorila Marijana. „Nijedan Nemac ne sme da nosi oružje. Možemo li sada šesti i na miru večerati?“ Okrenula se ka Martinu, koji je za sve to vreme ćutao. „Zar ne bi to bilo lepo?“ * * * Posle večere se Marijana popela uz stepenice da obiđe Benitu. Bila ju je premestila na ležaj u lavirintu služinskih soba nad kuhinjom, gde su svi oni spavali. To su sad bile najbolje sobe u dvorcu. Za hladnih meseci, grejaće ih vatra iz divovske peći pod njima. Bivše velelepne spavaće sobe u nizovima sa prednje strane zamka bile su studene i sumračne, zakrčene raskomadanim ostacima prastarih kreveta sa zavesama. Marijana se zgrozila otkrivši to po dolasku. Ko bi sekao sekiram takve antikvitete? I u velikoj dvorani klavir je bio iskasapljen, dirke lišene slonovače, žice raskrečene poput džinovskog pauka. Moguće je da su to uradili nacisti; na kratko vreme, pred kraj rata, jedna esesovska jedinica nastanila se u Burg Lingenfelsu. U uglu dvorišta još su bile nagomilane njihove prazne konzerve od mesa, višanja i belih špargli. Ali isto tako je moguće da su za to razaranje bili odgovorni i stanovnici Erenhajma. U poslednjim danima rata, nakon odlaska nacista, mnogi meštani su se zabarikadirali u prazan zamak da bi se skrili od sve bližih Amerikanaca, verujući da će ovi silovati i ubijati. A Marijana nije smatrala da bi takvo razaranje Erenhajmerima bilo ispod časti. Oni su činili izolovano pleme, svi u braku s nečijom rođakom, ujakom, bratom, i zamandaljeni u


Žene iz zamka

53

mentalitet srednjovekovnog kmetstva gde su ljudi iz zamka njihovi ugnjetači. Svi su oni bili vatreni nacisti, bar koliko je uspevala da oceni. I za njih su Marijana i njena deca bili porodica jednog izdajnika, čoveka koji je pokušao da ubije njihovog voljenog Firera, čoveka uz to rođenog kao Fon Lingenfels. Marijana je zastala pa zavukla ruku u džep da izvadi pismo koje treba da isporuči. Bilo je hladnjikavo i meko od izlizanosti, i proželo ju je navalom adrenalina. Ovlašno je pokucala na Benitina vrata. Ležeći na uskom vojnom ležaju koji joj je namestila Marijana, Benita više nije izgledala kao ona rumena nemačka Madchen sa sela kakva je nekad bila. Marijana joj je isekla plavu kosu da bi joj pomogla u odbrani od klica, a tako oštrižena, Benita je delovala mršavo i umorno od života – puni obrazi upali, boje papira, a oči ogromne i tamne. Još je bila lepa, ali sad nekako bolno, zgaženo. Marijana je spustila poslužavnik s čorbom i vodom kraj kreveta, a Benitine oči su zatreperile i otvorile se. „Je li s Martinom sve u redu?“, upitala je i istog trena počela da kašlje. „Pssst“, prinela je Marijana prst usnama. „Dobro je. On i Fric su se dali u sve moguće vragolije kojima se bave zdravi dečaci.“ „Nije“, zaustila je Benita, ali ponovo ju je prekinuo kašalj. „Nije bolestan?“ „Savršeno j e zdrav“, kazala j e Mar ij ana. Pad nij e pomenula. Benita je klimnula glavom, ali oči su joj ostale brižne. Pre rata, Marijana je zamišljala da će Benita postati majka čoporu dece, robustan i spokojan matrijarh. Koni je oduvek želeo veliku porodicu: najmanje petoro ili šestoro dece, drugačije iskustvo od sopstvenog iskustva jedinčeta. Šta se događalo u međuvremenu? Pobačaji? Neplodnost? Koni se nikad nije poveravao Marijani u vezi sa svojim brakom, a ona nije bila dovoljno bliska sa Benitom da bi joj se ova poverila. Kakva ironija, da ona, koščata, ravna Marijana bude plodnija od nje! Marijana je sela na ivicu kreveta i prinela kašiku s čorbom Benitinim usnama, skuvanom od poslednjih švercovanih namirnica koje su nabavili u Vajslauu. Poslušno, Benita je zinula. Kad se Marijana nagla da joj izruči čorbu u usta, pismo se pregužvalo. Bilo je vreme, izvesno, da joj ga preda. Ali kako je teško bilo rastati se s njim! Koni ga je ostavio kod nje kad ga je poslednji put videla: Mojoj ženi Beniti Flederman, bilo je ispisano na kovertu njegovim izduženim, tankim rukopisom, iznenađujuće elegantnim za mušku ruku. Trebalo je da ga preda Beniti u slučaju njegove smrti. A tog puta, kad je zatražio njenu pomoć, Marijana se nije pobunila.


54

DŽESIKA ŠATUK

No nakon što je zavera propala i Koni postradao, Marijana je ustanovila da ne može da isporuči pismo. Bilo je preopasno s obzirom na to da je Albreht u zatvoru. Šest meseci je prošlo od pokušaja ubistva do suđenja Albrehtu i vešanja. A Marijana je te mesece provela moljakajući da ga oslobode – odlazila je poznanicima značajnije moći, pisala pisma, pa su je, u tri navrata, čak saslušavali u Gestapou. Posedovanje pisma Konija Fledermana ne bi nimalo pomoglo. A onda, posle toga, kad je Albreht bio mrtav, bilo je nemoguće izraditi pristup Beniti, izolovanoj u nacističkom zatvoru. Zato se nije odvajala od tog pisma za sve vreme povratka iz Berlina, čekajući pravi trenutak, koji kao da nikada nije nailazio. „Imam nešto za tebe“, naterala je sebe da izgovori nakon što je Benita progutala i poslednju kašiku čorbe. Benita je digla oči. Marijana je izvadila pismo. Bilo je prljavo i smuljano. Ali preživelo je – Ruse, beg iz Vajslaua, kraj rata. Na njeno iznenađenje, Benita se nije trgla na prizor muževljevog rukopisa. Nije se čak ni pokrenula da preuzme pismo iz Marijanine ruke. „Predugo stoji kod mene“, započela je Marijana. „Izvini – nisam znala kako da ti ga doturim, a dok smo se vraćali iz Berlina, delovalo mi je previše… delovalo mi je da ti treba neko mirno mesto da ga pročitaš.“ Benita i dalje nije govorila ništa. Marijana je čula spolja zvuk dečje igre. „Nisam čak ni znala, znaš“, najzad je rekla Benita pogledavši u nju. „Šta nisi znala?“, upitala je Marijana. „Šta planiraju.“ „Gotovo nikom nisu govorili.“ „Ali rekli su tebi.“ Benitin ton bio je preneražavajuće oštar. Marijana je pretražila njeno bledo lice. Bilo je i odlučno i ranjeno, s primesom zlovolje. Načas je osetila punu težinu Konijevih reči upućenih njoj one noći posle slavlja. Ona je jednostavna devojka i ne zaslužuje nijednu nedaću u koju bih je mogao uvući. „To je bilo nešto drugo.“ Marijana je uzdahnula. „Ja sam bila učesnik njihovih razgovora. Da sam muško… nacisti bi i mene obesili.“ Zaćutala je, razmatrajući tu misao. Prvi put ju je izgovorila naglas. Benita je odvratila pogled. Između njih je pismo ležalo tamo gde ga je Marijana položila. Osećala je njegovo prisustvo kao da je kakav živ stvor. Dete ili životinja, u iščekivanju da bude uzeto. „Kako si ih…“ zaustila je Benita, a potom se rasula u napad kašlja. „Kako si ih sprečila da ti uzmu decu? I da te pošalju u zatvor?“


Žene iz zamka

55

„Ne znam“, kazala je Marijana, premda je zapravo mogla da nasluti. Nacisti nikad nisu voleli Konija, dok je Albreht sačuvao ogorčeno poštovanje nekolicine među njima sve do samog kraja – zahvaljujući svojoj urođenoj diplomatičnosti, možda. Ili će pre biti zbog svojih dubljih i slavnijih korena. Koni je bio iz stare, nekada bogate junkerske porodice, ali Albreht je bio Fon Lingenfels, potekao iz duge loze štovanih nemačkih generala, vitalno „stablo“ Hitlerove voljene gospodarske rase. „Imali smo sreće.“ „Ah“, rekla je Benita, „a mi ne.“ Najzad je uzela svoje pismo. Ali pogled u njenim očima nije bio ni tužan ni nežan. Osmotrila je koverat u svojim rukama kao kakav predmet iz svemira. „Dobro“, izgovorila je Marijana uzimajući činiju s čorbom i kašiku. „Ostavljam te sad da pročitaš na miru.“ Benita je klimnula glavom. Ali dok je zatvarala vrata, Marijana je videla da Benita spušta pismo neotvoreno i opet leže, vodoravna kao leš. Marijana je podosta vremena uložila u pretresanje Konijevog braka. Nakon njegovog venčanja, viđala ga je s Benitom s vremena na vreme – na božičnom slavlju kod Bemelmanovih, na nekoliko večera koje je priredila u Berlinu, a jednom na nekom vikend-skupu u Vajslauu. Bio je to naporan spoj. Ta devojka bi očas sve doživela kao nepravdu (Koni nije došao po nju na stanicu, ili joj beba ne spava, ili joj niko nije pomogao da unese kofere u voz…), a Koni je previše obletao oko nje. Ali iako joj je poklanjao pažnju, ostao je nekako i udaljen od svoje žene, nevezan za nju na neki način koji kao da je podsticao njene žalbe. Marijana nije razumela ni šta ga je uopšte privuklo Beniti. Obično se nije baktala takvim stvarima, ali to nije bio tek ma koji brak. Benita je bila supruga Konija Fledermana. Bila je lepotica, jasno, ali on je imao po čitavoj Nemačkoj lepih žena koje su rado zamišljale sebe u ljubavi s njim. Lebdela je oko nje neka nevinost – urođen nedostatak duhovitosti i profinjenosti koji nije mogla da preobrazi nijedna količina novca i vremena, a na svoj način je bio dražestan. Ali Marijani nije bilo poznato da je Konija ikada ushićivala takva prostota. To starovremsko, blago-teleće narodstvo cenili su upravo nacisti, a ne svetski ljudi napredne misli poput Konija. Pa ipak, Benita ga je osvojila. Marijana je jednom naišla na njih, same na terasi neke vile u Dalemu, na slavlju koje je priredio jedan Albrehtov kolega. Desilo se to prve godine rata, kad je još bilo dovoljno vina i veselja u opticaju. Sa oklevanjem je zastala na vratima, a nešto u njihovom držanju nagnalo ju je da sačeka pre nego što će ih zovnuti. Benita se čedno osmehivala odozdo Koniju i nije bio prisutan mali Martin, retkost u to doba. Koni je stajao leđima okrenut Marijani. Dok ih je


56

DŽESIKA ŠATUK

posmatrala, Benita je kazala nešto što je njega zasmejalo – bio je to istinski nastup zadivljenosti, sa zabacivanjem glave, a onda ju je uhvatio oko struka i povukao je ka sebi sa žestinom zbog koje je Marijana pritajila dah. Uradio je to silovito, čak agresivno – to Konijevo lice ona nikada nije videla. Benita je uzvratila smehom i dozvolila sebi da je potpuno obujmi njegov zagrljaj, s jednom mekoćom i poniznošću kakvu Marijana ni u snu ne bi mogla da oponaša. Tad je najbliže prišla razumevanju Konijevog braka: Benita ga je pretvarala u raspojasaniju, životinjskiju verziju njega. To shvativši, Marijana je osetila nalet tuge i žurno se povukla u dobro znane utehe slavlja i tih raznoraznih ljudi sličnog duha s kojima ume da vodi razgovor, ali bila je kao neko ko se maskira u normalnu osobu nakon što je primio jezivu vest. A kad je pronašla Albrehta, dragog stabilnog Albrehta blagih očiju i pogurenih pleća, promišljenog, obazrivog govorenja, Marijana je osetila samoću i razdraženost zbog mrvice koja mu se zalepila za obraz, zbog peruti na večernjem sakou. I zbog činjenice da se povukao za korak kako bi joj načinio mesta umesto da je privije uza se.


PETA GLAVA

VAJSLAU, 20. JUL 1944.

Marijani je dvadeseti jul odmicao sporo. U Vajslauu je bila vrućina. Deca su besposličila u salonu pokojne grosmuter Fon Lingenfels, pećini izbledelih tapiserija i lampi s debelim abažurima. Obožavali su da se izležavaju na divanu punjenom konjskom strunom u lakoj letnjoj odeći, šišajući bombone i dokono prelistavajući zbirku prastarih ilustrovanih knjiga: grčkih mitova, biblijskih priča, nemačkih narodnih pripovedaka i nerazumljivih naučnih tomova. A Fric je provodio nedolične količine vremena razgledajući puritanske crteže ljudskog tela u ogromnoj viktorijanskoj medicinskoj enciklopediji. Grosmuter bi se zgrozila. Njihove aktivnosti u salonu delovale su Marijani kao lenstvovanje i donekle kao razuzdanost. Tog dana su deca razvrstavala gomilu metalnog otpada koju su prikupila: vrednije komade planirala su da predaju mesnom nacističkom starešini oblasti kao svoj mali prilog ratnim pregnućima. Marijana nije imala živaca za takve nacističke gluposti, naročito kad pretvaraju njenu decu u male ratne profitere. Uspela je da ih zadrži izvan omladinskih grupa, uprkos Fricovim obrlaćivanjima (bio je ogorčen što je isključen iz nedeljnih pešačenja i fudbalskih utakmica mesnog Hitlerjugenda), ali svejedno su ih zahvatile opsesije njihovih vršnjaka. Skupljanje metalnog otpada Marijani se činilo naročito tupavim. I uvek je vodilo čarkama – ko je šta našao i koliko će dobiti zauzvrat. Kao da ijednome od njih stvarno treba za džeparac. Srećno su prošli tu u Vajslauu – na zemlji, gde imaju sopstveni izvor hrane i ne moraju da strahuju od bombi. To je bila peta godina rata i u gradovima je sad bilo gadno. Tamo je deci manjkalo svega i svačega (bezbednosti, krova nad glavom, jela, uglja da preko zime lože peći). Prošlo je gotovo godinu dana od bombardovanja Hamburga, a ipak su još kružile sumorne priče i slike o posledicama. Novine su objavljivale članke o siročićima što žive u ostacima grada, preživljavaju jedući pacove i pijući zagađenu vodu; o ljudima koji su se


58

DŽESIKA ŠATUK

skuvali u kanalima dok su pokušavali da pobegnu od ognjene oluje. Teško je bilo, razume se, razabrati istinu od propagande, a Marijana nije verovala ničemu što piše nacistička štampa. Ali svejedno, fotografije su bile potresne – uži centar preobražen u siv predeo pun kratera, nalik površini Meseca. I videla je svojim očima lica onih koji su pobegli da potraže posla i kućišta na jugu: bila su bezizrazna od šoka. Ovog konkretnog popodneva Marijana nije mogla da otrpi dečje prepiranje. Čitave noći, čitave te nedelje zapravo, živela je u napetoj neizvesnosti. „Plan“ je sad svakog dana mogao početi da se ostvaruje. Čika Ulrih će nam se pridružiti idućeg vikenda, glasio je Albrehtov poslednji telegram iz Berlina. Molim te, spremi njegov omiljeni Semmelkuchen. Zajedno su se odlučili kakvom će se šifrom koristiti. Otad je san bio kao tanana mreža za koju je ona prevelika i previše nezgrapna da bi se uhvatila u nju – grabila se za njene niti kao žena koja pada… I uprkos mesecima i godinama priprema, dokazivanja i diskusija – Šta opravdava ubistvo? Može li se pravda postići krivdom? – i uprkos bezbrojnim kako i kada i gde, i beskrajnijem od svega: Šta sledi zatim? – činilo se neverovatnim, čak nemogućim da će se njihova zavera konačno ostvariti. Albreht isprva nije bio za to. Ubistvo. Umorstvo. Ne ona kulminacija koju je on želeo Pokretu otpora. Po njegovoj proceni, protiv nepravde je moguće boriti se isključivo pravdom – on je bio pravnik do srži. Ubistvo je zlo. To je aksiom. Ali ako će okončati rat i sprečiti ubistvo hiljada? Čak miliona? Često su o tome raspravljali, do duboke noći; on je preispitivao sopstvena ubedenja, a Marijana izigravala đavoljeg advokata. Mada, u stvari, nije bila đavolji advokat. Verovala je da su Koni, Fon Štaufenberg i ostali u pravu. Hitler mora biti ubijen. Za nju je taj slučaj bio okončan i zapečaćen pre tri godine, kad se Fredi Lederer vratio sa istoka. Svratio je u Vajslau na svom putu iz zone Generalnog gubernatorstva u okupiranoj Poljskoj. A Fredi, dobričina kog je Marijana znala od detinjstva, uvek prvi da skoči sa pristana na jezeru i poslednji koji će stići na večeru u Grand hotelu na Baltiku, bio je sasušena ljuštura sebe samog. Nedavno se bio vratio sa putovanja obaveštajne prirode po zadatku Abvera i dodelili su mu esesovskog pratioca, koji ga je poveo da vidi „akciju“ – jedno „čudo od efikasnosti i posvećenosti“, kako je to opisao taj esesovac. „Akciju“ je provodila jedinica običnih nemačkih rezervista, uglavnom starijih ljudi, civila sa malo ili nimalo obuke i vojnog iskustva. Imali su instrukciju da „očiste“ područje južno od Lublina. Lublin – Fredi je uzdrhtao izgovarajući to ime –


Žene iz zamka

59

svojevrstan pakao na zemlji. Prikupljali su jevrejske žene, decu i starce i terali ih u šumu na streljanje. Na streljanje?, ponovila je Marijana. Jesi li siguran? Bila je čula glasine, razume se, ali i dalje je verovala (premda ga nije podržavala) u nacistički Madagaskarski plan. Svi poljski Jevreji biće prebačeni brodovima na to ostrvo da zasnuju sopstvenu domovinu. Sa fronta su curkale i druge, mračnije priče, ali ona ih je odbacivala kao glasine ili preterivanja. Ovo je, međutim, bilo nešto drugo. Ovo je poteklo iz usta samog Fredija Lederera. A on je to video rođenim očima. Nemačke vojnike u parovima jedan na jedan: žrtve i njihove ubice koje marširaju u šumu kao partneri. Deci su bili dodeljeni lični egzekutori. Posmatrao je neku ženu sa troje dece – jednim maleckim, koje još nije prohodalo, nešto starijim dečakom i jednom devojčičom, možda od sedam-osam godina. Devojčica nije htela da pusti majčinu ruku, pa su je ostavili da ide naporedo s njom i sa bebom, majušnim stvorenjem brižljivo umotanim u ćebad, koje je gledalo oko sebe razrogačenim očima. „Ova će nam napraviti problem“, kazao je ravnodušno Fredijev pratilac. „Tri pucnja na jednog vojnika. To će usporiti proces.“ Kad je Fredi završio, tišina je nabujala oko njih u prijatnoj biblioteci u Vajslauu, s vatrom koja grmi i mekim nameštajem, psom koji lenjo hrče pred ložištem kamina. Marijana je sedela skamenjena, s nepomičnošću kojoj je bio cilj da zaustavi vreme, da se vrati unatrag, da potre Fredovu priču. Dugo, veoma dugo, kazao je Fredi, nisam mogao da dokučim u šta ja to gledam. Video sam, ali nisam mogao da pojmim. Bilo je – grčevito je tragao za nekom analogijom, bledog lica izmučenog od tog napora – bilo je poput onih skrivenih slika; vidiš pehar, a ne lice; stepenište, a ne cvet; ne vidiš ga iako ti je ispred nosa. A onda odjednom – digao je oči i pogledao pravo u Marijanu – vidiš. Marijana ih je sanjala te noći, majke i decu što idu u šumu. I muškarce, sopstvene susede i vršnjake, sunarodnike, kako ih tamo teraju. Eto na šta se svelo sve ono Hitlerovo zastrašujuće trabunjanje: na obične sredovečne ljude koji teraju majke i decu u šume da ih ubiju. Odavno su Marijana, Albreht i mnogi njihovi prijatelji znali da je Hitler luđak, vođa čije plebejsko podilaženje najsebičnijim, najizrazitije samosažaljevačkim osećanjima i neznanju naroda predstavlja bruku za njihovu zemlju. Posmatrali su ga kako stvara remek-delo od okrivljavanja Jevreja za to što je Nemačka izgubila moć i kako ubeđuje svoje sledbenike da su prosvećenost, humanost i tolerancija slabosti – „jevrejske“ ideje koje vode ka porazu. Kršili su ruke zbog njegovih opasnih generalizacija, njegovog žara i njegovog nedostatka ljudskosti. Ali izveštaj Fredija Lederera bio je za Marijanu


60

DŽESIKA ŠATUK

nešto novo. Ležala je te noći u krevetu i znala je da je Koni u pravu. Hitler mora umreti. Za Albrehta je, međutim, odgovor i dalje počivao u insistiranju na pravdi. I njega je duboko pogodio Fredijev izveštaj. Udvostručio je trud pomažući Jevrejima u njihovim pokušajima da pobegnu i skrećući Britancima i Amerikancima pažnju na užase poput onih koje je opisao Fredi; verovao je da su oni jedina nada za Hitlerov poraz. On je bio religiozan čovek – neuporedivo religiozniji nego Marijana – i rvao se sa svojom verom. Nije imao sna i jedva da je jeo. Ali i dalje je verovao da je odgovor u suđenju tom čoveku pred zakonitim sudom. Tek kad dokažemo da su međunarodni zakon i ljudska prava svekolikog čovečanstva veći od ma kog zlikovca, moći ćemo da porazimo zlo. Ostao je nepokoleban u tom uverenju. Ali ovo je nemoguće, Albrehte!, protivila se Marijana. Kako ćeš izvesti Hitlera pred sud? Morala bi čitava Nemačka da ustane protiv njega. Uzpodršku spoljašnjegsveta, kazao bi on. Is vremenom… Međutim, Marijana je osećala da je on sanjalica. Vremena nije bilo. A nikad neće ustati ni čitava Nemačka. Previše su ogrezli u Hitlerovu retoriku, prevelike su kukavice, previše upleteni u strahote njegovog rata da bi ga odbacili. Dve nedelje nakon svraćanja u Vajslau, Fredi se obesio. Tek kad su do njega stigle vesti o logorima istrebljenja – ne glasine, već neporecivi izveštaji iz prve ruke kojima je imao pristupa zahvaljujući svom radu za Abver – Albreht se saglasio. Umorstvo je jedini način. U prizemlju, Marijana se zavalila u hladnu kožu stolice za muževljevim radnim stolom, s namerom da pregleda njihove račune. Preuzela je knjigovodstvo otkako je Albrehtov rad za vladu – i što je još važnije, za Otpor – postao previše zahtevan. Dok je sedela tu, za tim velikim stolom gde je on sastavio mnoge planove i dokumenta, Marijanu je presekla, kao da se to dešava prvi put, mogućnost da im zavera ne uspe. Sa druge strane prozora ulovila je prosev crnog lepeta nad travnjakom, praćenog sivosmedom munjevitom mrljom, što se razrešilo u mačku koja vija vranu. Dok ih je Marijana posmatrala, mačka je uspela da dokači jednom pruženom šapom pticu po krilu. Vrana je produžila napola leteći, napola skačući, krila iskrivljenog pod uznemirujućim uglom, a mačka se, zadovoljna nanesenom štetom, okrenula i sunula opet među žbunje. Ptica je posrtala i lepršala. Počela je da se oglašava promuklim, guturalnim zvukom. Još tri vrane sletele su iz krošanja i zaustavile se na doličnom odstojanju, posmatrajući je,


Žene iz zamka

61

naherenih glava, kako ćopa pred njima sa svojim groznim krilom koje se vuče, rašireno kao dokaz. Potom su, kao da su donele sud i ustanovile da njihovoj drugarici nema spasa, odletele. Prizor je bio istovremeno jeziv i neodoljivo privlačan; Marijana nije mogla da odvoji oči. Sad su bile samo njih dve, mada vrana nije znala da je ona posmatra. Stajala je ukipljena kraj prozora, s nekim tvrdim, učvorenim osećanjem u grudima. Ako se mačka bude vratila, otvoriće prozor i oteraće je – ili će izaći napolje i gađati je kamenom. Ali nije se vratila. Zadovoljila se time da ostavi pticu da ugine. Marijana nije verovala u znake i predskazanja. Oni su pribežište bespomoćnih. No svejedno, u tom času, javila joj se najjasnija slutnja da prevrat nije uspeo. Na kraju će visiti o niti sreće, kazao je Albreht kad ga je poslednji put videla. Klimnula je tad glavom, ali u samoj duši nije razumela. Nikad nije istinski dozvoljavala sebi da uzme u obzir ishod suprotan od uspeha. Verovala je, bezmalo sujeverno, da bi priznavanje sumnje prizvalo neuspeh i da će zamišljanje uspeha i doneti uspeh. A mašta joj je bila pokorna. Prizivala je šta joj ona kaže, ni više, ni manje. Nije zamišljala pukotine i skrivene stene kad joj se deca skijaju; nije sebi slikala nesreću kad Albreht prebrzo vozi. Delom je i to bilo zaslužno što je pre samouverena nego paničarka. Delom je i to bilo zaslužno što je optimista. Pritiskala je Albrehta da podrži plan i zastupala aktivno delovanje takoreći od samog početka. Neaktivnost je nemoguća. Čim znaš – stvarno znaš – za žene i decu koje streljaju u šumi, za kupatila konstruisana isključivo u svrhu ubijanja, kako možeš da ne budeš aktivan? Ali sad je tu bio i očigledan razlog koji je potiskivala u sebi: cena. Ako plan propadne, ona će izgubiti sve što joj je najdraže. * * * Nekako je Marijana uspela da pregura to popodne, slepa žena koja pipka idući prisno znanom stazom. Ispunila je registrator brojem prasića oprašenih prošlog meseca i merica požnjevene pšenice. Sedela je u čelu stola dok su pili čaj. Ako su zaverenici presretnuti, šta ih čeka? Hapšenje? Zatvor? Smrt? Sigurno će se razotkriti Albrehtova umešanost. Kako da se ne razotkrije? U mnogo prilika je ugostio čelne aktere i bio je poznat kao kritičar nacista. Naravno, vodili su računa – prošlog meseca su spalili pisma i zakopali sveske i


62

DŽESIKA ŠATUK

planove. Čak se i spisak posetilaca Vajslaua „zaturio“. Ali postojale su bezbrojne niti koje bi ukazale na njega. Napolju je, za to vreme, vrana posrtala po mračnoj margini senke između šume i travnjaka. Krilo joj se vuklo, sjajno oko treptalo. Marijana nije želela da je deca vide. Ne gledaj, ne gledaj, govorila je sebi, ali nešto joj je privlačilo bespomoćne oči tamo gde se vranino zgrbljeno, povređeno krilo protezalo kao plašt. Pre večere je u radnu sobu ušla frau Gerstler, kuvarica, potresenog lica: „Naš Firer je ranjen! Naš dragi Firer! Ubice su pokušale da mu oduzmu život, ali hvaljen bog, samo je pozleđen.“ Marijana je stegla ručke stolice da se umiri. Bio je to manje šok, a više potvrda. „Naš Firer, naš Firer“, plakala je frau Gerstler. „Hvala bogu te je preživeo!“ Maltene kao da joj je rođeni sin ili muž. „Šta je bilo? Šta se to desilo?“ zagalamila su deca oko nje, privučena instinktom odande gde su se igrala. „Frau Gerstler je čula neke glasine“, kazala je Marijana, zapanjena što je u stanju da govori. „Firer?“ nije odustajao Fric. „Je li rekla da umalo nije ubijen?“ „Ne prisluškuj kad odrasli razgovaraju“, prasnula je Marijana, crpući hrabrost iz zvuka sopstvenog glasa. „Frau Gerstler“, rekla je Marijana kad su se deca pometeno povukla, „bila bih vam zahvalna ako takve glasine ne biste unosili u našu kuću.“ „Ali, madam“, odgovorila je frau Gerstler, „javili su na radiju.“ Posle toga više nije imala nijedno moguće opravdanje da isključi radio. Očekivalo se da će, svakog trena, održati govor sam Hitler. Hitnost situacije prinudila je Marijanu da stiša oluju u svojoj glavi. Mora da bude oprezna. Odsad pa nadalje, biće sumnjiv svaki njen pokret. Frau Gerstler voli njihovu porodicu, ali ne voli ih toliko da ih ne bi potkazala ukoliko bi Gestapo to tražio od nje. I tako su slušali vesti grupno, frau Gerstler u središtu, kršeći ruke i vrteći glavom. Fric se takođe jedva uzdržavao, očiju sjajnih od besa i zapanjenosti. Ali Marijana je bila isuviše odsutna da bi je iznerviralo sinovljevo neznanje. Devojčice su slušale sa manje žara. Elizabeta je iza frau Gerstlerkinih leđa prevrtala očima na histerični ton spikera. Katarina je sedela ćutke kraj majke, dižući s vremena na vreme pogled svojih krupnih, pronicljivih očiju i pokušavajući da joj pročita lice.


Žene iz zamka

63

Kad je Hitler progovorio, glas mu je bio sumanut kao i uvek, ali ovoga puta obojen posebnom, ratobornom srdžbom: Tvrdnja tih uzurpatora da više nisam živ upravo se u ovom trenutku dokazuje kao lažna, budući da sam ovde i obraćam vam se, dragi moji sunarodnici. Krug koji predstavljaju ovi uzurpatori veoma je mali. On nema nikakve veze s nemačkim oružanim snagama, a pre svega nikakve veze s nemačkom vojskom. To je veoma mala klika sastavljena od kriminalnih elemenata, koji će sada biti nemilosrdno istrebljeni… Reč istrebljeni ponavljala se u Marijaninim ušima. Biće smrtnih kazni, izvesno. Klaus fon Štaufenberg. Ludvig Bek. I Koni. Koni! Nema načina da umakne. Njegova uloga u zaveri previše je centralna. Držala je ruke sastavljene u krilu da niko ne bi video kako joj se tresu. Ali šta će biti sa Albrehtom? Šta sa decom i Vajslauom? Šta sa njom samom? Mora da ostane smirena i da razmišlja bistrom glavom. Albreht ima mnoge moćne prijatelje, čak i među pripadnicima Hitlerovog režima. Nije isključeno da bi mu to pomoglo. A još nije od njega dobila nikakvu vest. Dakle moraće, pre svega ostalog, da čeka. Pričali su o tome šta bi ona trebalo da radi u slučaju njegovog hapšenja, ali dok ne dobije potvrdu, mora da se ponaša kao da je sve normalno. Uspela je nekako te večeri da smesti decu na spavanje. A onda je, ne uspevši da se uzdrži, pogledala kroz prozor, tražeći vranu u polumraku. Sunce je zalazilo kasno u to doba godine; bilo je gotovo deset sati, a livada se još sjajila. Pojas šume iza nje bio je zaogrnut crnilom. Na rubu se raspoznavao nekakav oblik. I dalje skrhan, i dalje ćopav, ni bolje, ni gore. Marijana je nazula čizme i obukla jaknu, pa tiho izašla sama. Vrana je bila tu. Kako su se vrata zatvorila, tako je stala. Marijanine oči su se privikavale na tamu. A onda se vrana nadula, nakostrešila perje, i kao da je uzdahnula ne odižući glavu od grudi. Žmirnula je, a kljun joj je jedva primetno zablistao u mraku. Krilu riije bilo spasa; komadić kosti štrcao je iz crnog perja koje su počupale mačkine kandže, ogolivši komad plavičaste, reptilske kože. Stajale su neko vreme zajedno. Ptica ju je osmatrala sa opreznošću, čak sa inteligencijom. Vetar je šumorio u drveću. Marijana se zgurila u jakni, promrzla uprkos toploj noći. Ptica će tu uginuti sama u tami. Da li će crkavati malo-pomalo? Ili će se mačka vratiti da je dokrajči? Ili neko drugo noćno stvorenje – lisica, lasica, kukuvija?


64

DŽESIKA ŠATUK

Nije želela da je ostavi. Nisi sama, pomislila je. Ne boj se. Voljena si. A te reči su joj ispunile duh, dovoljno velike da prevaziđu njegove međe i rasprostru se u noć. Marijana nije bila pobožna žena, ali osećala je prisustvo nečeg božanskog. Ta ptica je bila anđeo. Ptica je bila Albreht. Ne, shvatila je s jasnoćom zvezdane svetlosti: ona je Koni. Raširila je jaknu po travi i legla kraj nje, i u nekom trenutku utonula je u san. Kad se u prvu sivu svetlost zore probudila, ptice nije bilo, a Koni je bio mrtav.


ŠESTA GLAVA

BURG LINGENFELS, JUL 1945.

Ležeći na svojoj postelji u Burg Lingenfelsu, Benita nije otvarala Konijevo pismo. Dok je trajala bolest, njegovo prisustvo na noćnom stočiću zračilo je nekom vampirskom silom. U snovima je pokušavala da ga pročita, ali reči su joj igrale pred očima, dugačke i rogobatne, tako zakukuljene da su bile nerazumljive, ili još gore, dosadne. Nikakav smisao neće istresti iz njegovih prevoja. A sam Koni je lebdeo na periferiji njenog sna. Videla ga je preko mnogoljudnog slavlja, ili na kraju nekog hodnika, ili čak u senkama tu, u njenoj sobi, ali nemoguće je bilo stupiti u vezu s njim. Bio je zadubljen u razgovor s nekim kolegom, ili flertovao s nekom ženom, ili joj je prosto šmugnuo sa vidika kako je pošla ka njemu. Kad se probudi, znojava od groznice, rastrojena od pretrpljenog udarca, nije želela da ima ništa s njegovim pismom i krivila ga je za svoje košmare. Volim te, izvini… Nije bilo važno šta joj poručuje. Njihov brak je bio to što je bio – a sad je svršen. Koni je mrtav. „Možeš li ovo da skloniš nekud?“, upitala je Benita Elizabetu jedne noći kad je devojčica došla umesto Marijane da joj isporuči večernju čorbu. „Gde?“ upitala je Elizabeta. Ona je bila troma, bukvalista, i nije delovala iznenađeno. Benita je preletela pogledom po goloj sobi. „Bilo kud gde ne moram da ga vidim“, odgovorila je. I tako ga je Elizabeta gurnula u komodu u kojoj je stajala Benitina oskudna imovina. A posle toga, Beniti se popravio san. Benita je bolovala već tri nedelje kad se probudila i otkrila u svojoj sobi nepoznatog čoveka. Prva pomisao joj je bila – na šta li liči. Ivice usana suve i ispucale, a spavaćica flekava od znoja. Čaršavi su joj ležali upredeni kraj nogu. Zagrebala je da se pokrije i od tog napora joj se zavrtelo u glavi. Marijana, koja je ušla zajedno s neznancem, rvala se da otvori prastari prozor i nije prstom mrdnula da joj pritekne u pomoć. „Ovo je her Miler“,


66

DŽESIKA ŠATUK

kazala je osvrnuvši se ka Beniti, koja je ostala šćućurena na krevetu. „Došao je danas da nam se nađe po zamku, pa sam smatrala da bi mogao da krene od toga što bi te izveo napolje. Koristiće ti sunce.“ Benita se zapiljila u Marijanu. „Mogu li…“ Stegla je šakom razdrljeni izrez spavaćice. „Mogu li dobiti minut da se najpre obučem?“ „Ah! Naravno“, rekla je Marijana. „Her Milere, da li biste nam dali koji časak?“ To je izuzetno ličilo na Marijanu, da prvo pređe na delo, pa tek onda da razmišlja. Benita je to prepoznala čak i u izmaglici bolesti. Marijana nije imala živaca za ovozemaljske brige kao što su izgled ili pristojnost. „Zatvorenik“, odsečno je kazala Marijana. „Neki kog su poslali Amerikanci.“ Njen ton je zabranjivao dalja pitanja. Nemac. Ali Benita je i to već prepoznala. Kad je ponovo ušao u sobu, malčice pognute glave i gledajući u stranu, Benita je osetila talas stida. Bio je naočit čovek, premršav za svoju krupnu građu, odvažnog, snažno iscrtanog lica i četvrtastog čela. Kao da je razumeo njenu nelagodnost. To joj je potvrdilo da ima pravo što se osetila tako neprijatno. Bolest i rat su je naružili i slomili. Ali kad ju je podigao – s lakoćom, kao naramak perja za jastuk – osetila se ženstveno kao što odavno nije. Opreznost njegovog dodira, brižljivo hvatanje rukom da joj ne očeše grudi, toplota njegove podlaktice pod njenim butinama oživeli su nešto uspavano u njoj. Dok joj je zamućena, vrela glava odskakivala od njegovog ramena, ispunilo ju je olakšanje. Njegovo držanje odavalo je spretnost. U njegovom naručju se osećala kao beba koju je majka poduhvatila i uzela, pa se topi od zadovoljstva što je u rukama. Sramotno, oči su joj se napunile suzama. „Je li vam dobro?“, upitao je on dok je manevrisao po zavojitim kamenim stepenicama, a ona je klimnula glavom, nesposobna da progovori. Napolju ju je položio na slamaricu ispod kestena. Sunce je bilo predivno i prošarano senkom, a povetarac joj je dirkao obraz kao dah, odižući joj ostriženu kosu od vlasišta. Nije joj bilo hladno, nije je ništa bolelo, nije se borila za vazduh, i ispunilo ju je čudo zbog vlastitog odsustva muka. „Je li dobro mesto?“, upitao je taj čovek vraćajući je u sadašnji trenutak. „Hvala vam“, uspela je da kaže, klimnuvši glavom. Oči su mu tada načas poletele ka njenim očima – nečuveno plave, kao u onih sablasnih severnih pasa, pre svetle nego boje dubokih voda, kao Konijeve. I između njih je prominulo nešto nalik prepoznavanju, samo oštrije. Zašto si tu?, poželela je da upita, ali tad je dotrčao Martin – njen mili, slatki dečak, obraza rumenih od igre, znojavog čela. Čučnuo je pred nju, a ona je


Žene iz zamka

67

digla ruku ka njegovom licu, ka tom divnom detetu koje je izgubila i pronašla. I potpuno je zaboravila na čoveka koji ju je upravo sneo. Narednih nekoliko nedelja her Miler je pomagao Beniti da siđe svaki put kad dođe u zamak – najpre ju je nosio, a onda je, kako joj se vraćala snaga, pridržavao u hodu. Nije bio pričljiv, ali svejedno ga je ispitivala. Bio je iz Braunšvajga, grada nedaleko od mesta gde je ona odrasla, što je možda i objašnjavalo njegov prisan izgled. Pre rata je bio stolar. Ima ćerku i oca koji još žive u domu iz kog je otišao. A vaša žena?, upitala je ona, znajući da je previše neposredna. Žena mu je mrtva. Većinom je između njih vladala ćutnja, a Benita nije osećala pritisak da je popuni. Njegova tiha pouzdanost ispunjavala ju je smirenjem. Podsećao ju je na muškarce Frilinghauzena, muškarce koji hleb zarađuju svojim rukama i večeraju ćutke. Muškarce poput njenog oca, tihog gorostasnog prisustva u njenom detinjstvu, koji zaspi na svojoj stolici posle večere, s crvenim šakama raspljoštenim na kolenima poput dve komadine mesa. Čitavo devojaštvo je provela krojeći planove kako da umakne od takvih muškaraca, ali sad, u prisustvu her Milera, ustanovila je da joj nedostaje onaj osećaj koji su izazivali u njoj. Kako je opet jačala, počela je da se otiskuje u kratke izlete oko zamka, do staja, do pekare, do kuhinjske bašte. Odavno nije imala slobodu da hoda kud želi. Širina predela, miris letnjih trava, oblaci prašine na drumu, sve joj je to odjednom bilo divno. Rat je ugušio u njoj sve romantične predstave koje je nekad gajila o gradu. Prilikom jedne takve šetnje, naišla je na her Milera dok je slagao cepanice pod strehu ruševne pomoćne zgrade gde je nekad bila pivara zamka. „Frau Flederman“, rekao je on i ispravio leđa. „Je li vam dovoljno dobro da šetate čak dovde? Tako sami?“ „Naravno!“, kazala je ona zadihano. Zapravo jeste bilo podaleko. „Ah.“ Miler je delovao nesigurno. Obrisao je znoj sa čela. „Izvolite“, rekao je poravnavši naslagane cepanice u ručnim kolicima i raširivši bluzu preko njih. „Sedite na minut i povratite dah.“ Pošto joj se vrtelo u glavi, Benita se povinovala. Osećala je kako joj znoj lije ispod mišica i stoji duž ivice kose. Kolica su se nalazila u hladu zgrade, a izvan njega sunce je bilo vrelo. Dva ogromna vilina konjica zalebdela su pa kidisala, spojena glavom i repom, preko te granice senke i svetla.


68

DŽESIKA ŠATUK

Miler je s brigom premerio Benitu. Njegova poza učinila joj se klovnovska – taj krupni čovek, da tako nesigurno škilji u nju. „Bila sam jednom u Braunšvajgu na karnevalu“, oglasila se po trenutnom porivu. „Sa svojim odredom – mojom četom BDM-a.“ To rekavši, setila se parade – živopisnih pokretnih platformi igračica u kostimima i mesnih školskih grupa, poslovnih udruženja i društvenih klubova. Bile su tu džinovske karikature vitezova i princeza od papir-mašea, žive slike s političkim figurama i likovima iz narodnih priča. I na sve strane mirisi piva, vruskavih palačinki od krompira, kobasica i pošećerenih krofni. Bila je pošla s grupom školskih drugarica i smišljale su plan da tu upoznaju svoje buduće muževe. Schoduvel, tako se zvao karneval u Braunšvajgu – „Oteraj đavola“. Grad je izgledao ogromno, čarobno i opasno. „Ah“, osmehnuo se Miler, a Benita je osetila da se opustio. Navalio se na drva koja je slagao. „Bilo je divno“, kazala je ona. „Jeste li išli svake godine?“ „Dok sam bio mali.“ „A posle ne?“ „I ponekad posle.“ Opet se osmehnuo, sad sramežljiv. „Pa naravno!“ kazala je ona. „Zašto da ne?! Jeste li se vozili na panorami?“ „Uvek.“ „Bila je fantastična, zar ne?“ Pamtila je njihanje, i zanosni osećaj opasnosti koja u stvari nije baš nikakva opasnost. „Ja bih se vozila milion puta da mogu.“ „A onda siđete na Weißbier i tanjir Kartoffelpuffer.“ „Baš tako“, osmehnula se Benita. Između njih se protegla druželjubiva tišina. „Bila sam jednom princeza karnevala u Frilinghauzenu“, rekla je. Miler je izdigao obrve i dotakao se po nepostojećoj kapi, naklonivši se glavom. „Vaše visočanstvo.“ „Jeste li imali vi princezu u Braunšvajgu?“ „Gradonačelnikovu ženu.“ Naduo je obraze. „Predebelu da se poveze kočijom na paradi.“ Benita se nasmejala. Vilini konjici su sunuli u sunce, preplašeni zvukom. „Sad to deluje nemoguće, zar ne?“, izgovorila je, a onda zažalila. Te reči su dozivale melanholiju. „Nije važno.“ Zavrtela je glavom. „Trebalo bi da pođem natrag, inače će se Marijana brinuti.“ Pružila je ruku ka Mileru. „Hoćete li mi pomoći da ustanem?“ Blago se naklonio. „Gnädige princezo.“


Žene iz zamka

69

* * * Za večerom je Benita smogla hrabrosti da pomene her Milera. Bila je to promena u odnosu na njihovu uobičajenu temu razgovora: od koga je Marijana primila pismo, i gde je taj… Bila se dala u misionarsku potragu za drugim udovicama kao što je Benita – iščezlim suprugama, majkama i vernim sekretaricama (ta kategorija je Beniti bila debelo sumnjiva) Konijevih i Albrehtovih suzaverenika. Čak i sad kad je infrastruktura zemlje bila u raspadu, Marijana je uspevala da razmenjuje pisma i telegrame s prijateljima i poznanicima sa svih strana. Većinom su to bile žene koje Benita nije poznavala, ili je pak imala osećaj da su je šikanirale zato što je tako mlada, tako neobrazovana, tako neprikladna nevesta za Konija. No bilo je i onih drugih, koje su i dalje nedostajale u Marijaninom brižljivo sastavljenom katalogu: supruge muškaraca sa margina te grupe, izvan Marijaninih društvenih krugova. „Koliko će dugo Amerikanci držati zarobljenike?“, uspela je Benita da upita pre nego što je Marijana stigla da krene s tom temom. Marijana je odvojila načas pogled sa čorbe koju im je sipala: bljutave, od kupusa, šargarepe i krompira, a ni ona ni Benita nisu znale kako bi je popravile. „Ne znam“, kazala je Marijana. „Mislim da će ih poslati u Francusku da rade na obnovi.“ „One najstrašnije“, rekla je Elizabeta. „Stvarno?“ upitao je Fric, razrogačenih očiju. Taj dečak je patio od mračne opčinjenosti svim jezivim detaljima što su se razotkrivali o nacistima – psihopatama poput Jozefa Kramera, Belzenske Zveri, kako su ga sad zvali, čoveka koji je lično ubio gasom osamdeset Jevreja za svoju zbirku kostura. „Elizabeta“, izgrdila ju je Marijana, „ti pojma nemaš koga kuda šalju. Nemoj davati bratu naopake podatke.“ Okrenula se ka Beniti. „Zašto pitaš?“ „Samo sam razmišljala o her Mileru“, odvažila se Benita da kaže. „Ah!“, namrštila se Marijana. „Nisam pitala Pitermana koliko će dugo biti ovde – ali možemo i bez njega, jasno.“ „Naravno“, klimnula je glavom Benita. „Ne mogu da drže te zarobljenike doveka“, nastavila je Marijana. „Previše je to skupo. Biće potrebno da ih vrate na posao.“ „Ali meni se dopada her Miler“, ćudljivo je rekao Fric. „Neću da ga puste.“ Elizabeta je ošinula brata pogledom. „Čuješ li ti sebe? Zvučiš kao Motovilkina maćeha. Ako ti je neko drag, valjda želiš da bude slobodan.“


70

DŽESIKA ŠATUK

Sledeće nedelje Burg Lingenfels je zahvatio toplotni talas, rundava životinja što se očešavala o brda, dahtala duž reke, utišavala ptice i isterivala zamku znoj. Šanci su oživeli od mlečike, kopriva i poleglog floksa. Na vrućini je šuma izgledala meko i gusto, kao crna grudva naspram plavog neba. Benita je zaključila da joj je dovoljno dobro da siđe do imanja her Kelermana, kućepazitelja zamka, po jaja kojima ih je snabdevao. Zamišljala je da će poći s Martinom, hodati niz padinu sa svojim dugo izgubljenim sinom, nastavljajući ponovno upoznavanje, koje je još bilo u razvojnoj fazi. Bio je drugačiji dečak od onog kog su joj oduzeli nacisti – sa svojih šest godina izgledao je pre kao mlad čovek nego kao dete. Ali on je hteo da ostane s Fricom. I tako je Benita krenula sama. U putu je opazila dole neku ljudsku priliku – her Kelermana, možda. Ali ta osoba je bila previše visoka da bude Kelerman, i nije hramala u hodu. Dok ju je posmatrala, obris se izoštrio: bio je to her Miler. Osmehnula se i digla ruku. On je uzvratio na pozdrav, premda ni jedno ni drugo nije doviknulo. Nije čula ništa sem zvuka toplog vetra u ušima. Kad je konačno stigao do nje, stao je i skinuo kapu. „Pošli ste u Burg Lingenfels?“ upitala ga je. Klimnuo je glavom. „Ali nije četvrtak.“ Digla je ruku da zakloni oči od sunca. Osetila je miris prašine i znoja iz njegove odeće. „Pošao sam nešto da vam dam“, kazao je on zavlačeći ruku u džepove. „Napravio sam ovo za dečake.“ U šaci je držao dva drvena vojnika: zanimljive, grubo izdeljane figure, obe približno veličine šargarepe. „Prelepi su“, rekla je Benita. „Uzmite ih.“ Pružio je šaku. Marijani se ne bi dopalo ako bi ona prihvatila dar od njega. Her Miler joj nije bio drag. Za toliko je bilo očigledno. „Mislim da…“, zaustila je. „Mislim da se frau Fon Lingenfels to ne bi svidelo.“ Osmeh na njegovom licu je zgasnuo; zagledao se niz brdo. Benita se pokajala zbog svojih reči. „Nema veze“, brzo je rekla. „Ne mora da zna.“ Miler ju je osmotrio. „Ne želim da pravim probleme.“ Sa sve jačim ubeđenjem, Benita se osmehnula. Zavukla je vojnike u džepove, po jednog sa svake strane. „Obradovaće dečake.“ Her Miler je uzvratio osmehnuvši se i sam. A ona je osetila kako se u njoj komeša nekadašnja ona, Benita koja je umela da izmami muškarcu osmeh.


SEDMA GLAVA

BURG LINGENFELS, AVGUST 1945.

Marijana uistinu neko vreme nije saznala za drvene vojnike, a i kad se to desilo, bilo je samo zahvaljujući tome što je tražila mačku. Ta životinja se pojavila jednog dana pred kuhinjskim vratima, rugoba bez pola repa, nelepo prugasta. Mačke su u poslednje vreme bile retke – stradale od gladi ili neke još gore sudbine. Šuškalo se da su ih ljudi u bombardovanim gradovima jeli. Ali ova je bila hrabra, ponosita i nije zazirala. Devojčice su je hranile otpacima iz činije koju su ostavljale kraj kuhinjskih stepenica. Tako je mačka sad verovatno jela bolje od većine nemačke dece. A onda je iznenadno prestala da dolazi. Otpaci su počivali u činiji nepojedeni i kljucale su ih ptice, koje su potom cvrkutale i ostavljale izmet svud po gazištu ispred kuhinje. Devojčice su bile izvan sebe. Prestanite da brinete za to stvorenje, prekorevala ih je Marijana. Ne pravite dramu. Ali potajno je i sama brinula. Bilo je nečeg bodrećeg u odvažnosti te mačke. Čak je i Martin voleo da se igra s njom. Unosila je izvesnu vedrinu u njihovu improvizovanu porodicu – a njeno odsustvo je delovalo neobjašnjivo. Bila je previše pragmatičan stvor da bi se odrekla tako povoljne situacije. Zato je Marijana krenula da je traži. Možda je negde ostala zarobljena. Bog je svedok koliko u tim starim stajama i ambarima ima opasnih trulih podova i pretećih rupa. To ju je i dovelo u staju. Ušavši, iznenadila se jer je začula Frica i Martina. Još od Martinove nezgode, bilo im je zabranjeno da se tu igraju. Pošla je za zvukom do iza zgrade i zatekla ih prućene najednom osunčanom delu. Kako je prišla, tako su digli pogled kao krivci, a Fric je tutnuo nešto iza leđa. „Šta to tu radite?“, upitala je Marijana. „Samo se igramo“, rekao je Fric. „Čime?“ Pružila je ruku. „Mogu li da vidim?“ Fric se nije pomakao. „Izvoli.“ Drvenog vojnika joj je na dlan spustio Martin.


72

DŽESIKA ŠATUK

Marijana se namrštila. Figurica je bila predivna – izdeljana grubim alatkama, ali svejedno vrlo detaljne izrade, vojnik koji čuči s puškom. Preko volje, predao je i Fric svoga: vojnika u stavu mirno, u dugačkom šinjelu. „Lepi su“, kazala je, zbunjena snebivanjem dečaka. „Odakle vam?“ I jedan i drugi su ćutali. „Od moje majke“, najzad je izgovorio Martin. „Pa šta ste obesili nos?“, nasmejala se Marijana. „Pomislila sam da krijete nešto strašno. Zar ste mislili da vam nije dozvoljeno da se igrate?“ „Tante Benita je rekla da vam ne pokazujemo“, bubnuo je Fric. „Kazala je da vam se to neće dopasti zato što ih je napravio her Miler.“ Marijani se lice oneraspoložilo. „Ah“, izustila je. „Dakle tako.“ Figure na njenom dlanu odjednom su delovale otežalo i oštro, njihovi oblici čudnovato i nedefinisano. „E pa, sad su vaši. Neću vam ih oduzeti. Ali ubuduće…“ Nije dorekla. Šta je to htela da im kaže? Ne slušajte Benitu? Ne primajte poklone od nacista? Ne krijte ništa od mene? „Ubuduće nećete više odlaziti her Mileru“, dovršila je. „Nemoj…“ Digla je ruku da zaustavi protest za koji je znala da ga Fric već uobličava. „Neću da slušam tvoje žalbe.“ Marijana je čitavog popodneva duboko razmišljala o tome. Dakle, Benita ju je bacila u ulogu moralističkog samozvanca, i to u vezi s nečim za šta se ne može očekivati da podleže razumevanju dva mališana. A što je još gore: Benita je u pravu. Marijana to ne odobrava. I Marijana ne želi da her Miler pravi stvarčice za decu. Nije htela da on na taj način proburgija sebi put u njenu porodicu. Benita je to znala, a ipak je dala igračke dečacima. Dovoljno je već neprijatno što se vrzmaju oko Milera dok radi. Što provode sate u šumi posmatrajući ga kako čepa drva, razgovaraju s njim o bog bi ga znao čemu. Taj čovek je ratni zarobljenik i bivši nacista, ona ne zna ništa o njegovom karakteru. Ne želi da on izigrava očinsku ulogu tim dečacima bez oca. Pogrešila je što je prihvatila njegovu pomoć. Tek uveče se Marijana setila mačke i pošla ponovo da je potraži. Ali poput polovine živih stvorova na kontinentu, nije se mogla naći. Sutradan je Marijana otišla poručniku Pitermanu. „Trebalo je da tražim dosije Franca Milera pre nego što sam prihvatila njegovu pomoć“, rekla je, stojeći pred njegovim prenatrpanim stolom. Piterman je izgledao razveseljeno.


Žene iz zamka

73

„Njegov dosije?“, izgovorio je zavalivši se u naslon. „Vi mislite da smo mi organizovani kao nacisti?“ Marijana se namrštila. „Pa verovatno je popunio nekakav Fragebogen?“ Piterman je uzdahnuo i okrenuo se ka jednom od prenakrcanih arhivskih ormara iza svojih leđa. Otvorio je fioku i krenuo da brlja po njoj. Fragebogen je bio upitnik kojim su se saveznički okupatori služili pri denacifikaciji. Sastojao se od pitanja na šest stranica, počev od visine i težine do članstva u Nacističkoj partiji i da li je ispitanik učestvovao u uništavanju jevrejske imovine. Niko nije imao visoko mišljenje o njemu, uključujući i Saveznike. Šta će sprečiti ljude da slažu? Ali Marijana je uviđala njegovu vrednost – nije li većina Nemaca previše doslovna i nemaštovita da bi lagala? I kako drugačije Saveznici i da započnu razdvajanje običnih Mitlaufer, usputnih učesnika, od pravih nacističkih zločinaca? No izgleda da je bila bezmalo usamljena u tom utisku. Čak ni Piterman nije bio pristalica tih formulara jer su se pokazali kao veliko zamajavanje u radu Amerikanaca. „Čudo!“, objavio je vadeći iz fioke tanak štos zaheftanih hartija. „Ovde je – njegov Fragebogen.“ Pružio joj ga je. „Ako išta vredi. Bog sveti zna šta sve ljudi izmisle kad ovo popunjavaju.“ Marijana je preletela listove. Adresa, datum rođenja, obrazovanje (završio je školu sa četrnaest godina), članstvo u partiji (učlanio se 1942), pripadnik rezervista. A onda je ugledala. Na trećoj strani. Oblast Kil, Oblast Meklenburg, Oblast Lublin. Oči su joj se prikovale za reč Lublin. Tamo je bio Fredi Lederer. „Nešto ne valja?“ upitao je Piterman opazivši joj lice. „Dajte da vidim.“ Uzeo je hartije iz njene ruke i pregledao ih. „Nije bio čak ni član partije sve do četrdeset druge, verovatno su ga naterali kad je dobio poziv“, kazao je čvrknuvši prstom po listu. „Nebitan lik. Ne bih vam poslao nekog od pravih luđaka.“ Marijana je zavrtela glavom. U mislima je opet videla Fredijevo lice – lice milog, neozbiljnog čoveka kog je preobrazilo beznađe. „Jevrejsku akciju“ kojoj je bio svedok sprovela je jedinica Ordnungspolicaja. Sva ona deca oterana u šumu dok su se držala majkama za ruku. Pitermanovim licem se razlila zabrinutost dok ju je posmatrao. „Je li vam nešto radio?“ „Ne.“ Marijana je pogledala u njega. „Ali su zato svi oni radili strašne stvari u Lublinu.“ „Ah.“ Piterman je delovao pometeno. Zapiljio se u hartiju, tragajući za podatkom koji bi razjasnio njenu reakciju. Ne našavši ništa, digao je oči ka njoj. „I dakle, kako želite da postupim?“


74

DŽESIKA ŠATUK

Marijana je piljila u njega. „Recite mu da iscepa do kraja to drveća što ga je posekao“, kazala je. „I da potom ne dolazi više.“ Piterman je uzdahnuo. „Ionako ga krajem meseca prebacuju u jedan francuski logor.“ Marijana ga je netremice posmatrala. „Recite mu.“ Svakog dana su američki i britanski radio-programi širili nove i jezovite priče o nacistima i strahotama logora koje su oslobodili. Ali gotovo niko ih nije slušao. Građani Erenhajma iznalazili su opravdanja: nemaju radio-aparate, nemaju para za novine; prezauzeti su raščišćavanjem ruševina, snalaženjem za hranu, oplakivanjem mrtvih. Ili su pak smatrali da je sve to saveznička propaganda. A gle kako Amerikanci postupaju sa svojim zarobljenicima Nemcima – zaključavaju ih u kaveze pod vedrim nebom duž čitave Rajne!, dokazivali su. U čemu je razlika? Marijana je besnela zbog njihove nezainteresovanosti. Zar ne žele da znaju šta se događalo u logorima, naročito ukoliko – kao što su svi tvrdili – nisu to već znali? U svakom slučaju, izjave o neupućenosti bile su čiste koještarije. Zar se nisu upravo zato nemački odredi borili sve do samog kraja? A Erenhajmeri se zavukli u zamak, prestravljeni od nadiranja Amerikanaca? Bojali su se da će biti kažnjeni zbog grehova svoje zemlje. Gebels, Himler i lično Hitler samo što nisu od reči do reči to i saopštavali u svojim apsurdnim podsticajnim govorima poslednjih godinu i po dana: borite se do samog kraja ili platite cenu. Za ono što smo radili, podrazumevalo se. Znali su ali nisu znali. To je bilo bliže istini. Tako nešto je Marijana već shvatala. Bilo kako bilo, ona i njena deca slušali su radio. Deca su morala da razumeju u kakvoj su borbi njihovi očevi poginuli, naročito Fric, čiji je doživljaj pravde i nepravde bio u najboljem slučaju prevrtljiv. Slušali su izveštaje o brdima leševa koji trule, gasnim komorama i stražarima sadistima. I o hapšenjima nacista visokih činova, poput Uze Koh, supruge komandanta Buhenvalda, za koju se šaputalo da je od koža pogubljenih jevrejskih zatvorenika pravila abažure. U Linebergu, Jozef Kramer i još četrdeset pet logorskih stražara i radnika čekali su septembar i suđenje. U novinama su objavljivane jezive slike logorskih žrtava, rame uz rame s glamuroznim fotografijama Irme Greze, sadistkinje i stražarke koncentracionog logora, za koju se šuškalo da je bila Kramerova ljubavnica. Može li se čoveku videti duša na licu? Marijana i Albreht su često raspravljali o tome. Da, tvrdila je ona. Zar nisi, od trena kad si mu video


Žene iz zamka

75

fotografiju, znao da je rđav? Albreht u to nije bio siguran. Ako je to toliko očigledno, isticao je, kako je nasamario ostatak Nemačke? Neki ljudi čitaju takve znake bolje nego drugi, rekla je Marijana slegavši ramenima. Napola se šalila, napola je bila ozbiljna. Taj razgovor joj se vratio u sećanje kad je videla fotografije Irme Greze. Na naslovnoj strani novina stajao je lik žene koja je mogla biti glumičica, s prepodobno smernim osmehom i modernom frizurom, dok je policijski snimak unutra otkrivao odbojnu nasilnicu sa izrazom tupe bezdušnosti u očima – ista osoba, viđena na dva načina. Ali čak se i na prvoj, ako bi se zagledalo pomnije, videla okrutnost u krajevima njenih usta, zloba u pogledu. A upravo ta verzija je prodavala novine. U gradu su Amerikanci prikazivali film: snimke oslobađanja Buhenvalda. Zahtevalo se prisustvo svih sem Opfer. Marijana je svejedno otišla. Zar nije to njena odgovornost – i odgovornost svakog Nemca? Vrlo je upadljivo pokazala svoju obavezu, štrčeći visoka i svečana u prvom redu. Već je znala, naravno. Ali jedno je znati iz dokumenata i priča, stravičnih po sopstvenom pravu, a sasvim drugo videti. Kad je počeo film, Marijana je morala da zariva nokte u dlanove da se ne bi ispovraćala. Tu, na platnu, bili su pravi leševi, nagomilani kao krpe. Tu su bili očevi, majke i deca, izgladneli i goli, počivajući u hrpama. Tu su bile žrtve koje su zurile u kameru kao pojedinci, sa svom tugom i očajanjem jedinstvenih života. Zvanični izveštaji sa svojim jezikom „istrebljenja“ i „eliminacije“, i pored svih užasa za koje su iz njih saznali ona i Albreht, nisu mogli ni izbliza da dočaraju ovo. Kako bi i mogli? Nije bilo referentne tačke. Kasnije će takvi snimci biti već toliko znani da će postati nevidljivi – neka vrsta zamenice za ljudsko zlo. Taj prvi crnobeli pogled na bodljikavu žicu, prljavštinu i golotinju upozoravao je gledaoce: Odvratite pogled. Ali u ovom trenutku, prilikom prvog uklanjanja zavese, nije bio nalik ničemu što su videli ona i bilo ko drugi. I bilo je nemoguće odvratiti pogled. Gledala je i drhtala na svom sedištu. Prilikom izlaska iz bioskopa, ispred Marijane su išle dve devojčice. Zapravo devojke, možda od šesnaest, sedamnaest godina. Dok su se gurale kroz vrata usred ozbiljne mase, Marijana ih je čula kako razgovaraju o svilenim čarapama – jedna je upropastila poslednji par. Gde će sad uopšte nabaviti nove? Napućila se. „Kod Jevreja nećeš“, rekla je druga i obe su se zakikotale. „Sram vas bilo“, planula je Marijana. „Jeste li postale takva čudovišta da se možete smejati tome?“ Devojke su se izbečile u nju, ne sa stidom ili ljutnjom, već sa strahom. A Marijana je osećala kako se svud oko nje ljudi zbijaju, pritežu šalove i kapute, ispravljaju ramena, pripremaju se za njen ukor.


76

DŽESIKA ŠATUK

U Erenhajmu i drugde izrodile su se glasine da je taj film delo savezničke propagande i da snimci u stvarnosti prikazuju nemačke vojnike i kolaborante ubijane i izgladnjivane u sovjetskim gulazima. Poslednjih meseci rata, Amerikanci su iz aviona bacali letke s fotografijama žrtava koncentracionih logora i tako im je to Hitler objašnjavao. Stado kao i uvek, Erenhajmeri su mu verovali. I držali su se i sad grčevito takve predstave – tanke zaštite između njih i njihovog ličnog saučesništva. Zbog toga je Marijana umirala od gneva i stida. Za razliku od Marijane, Benita nije otišla da vidi film. I prestala je da sluša vesti sa radija sa Fon Lingenfelsima. „Brrr“, izgovorila je stresavši se treće večeri kad im se pridružila u sedenju oko radija. Tema je bilo oslobođenje Mauthauzena, još jednog koncentracionog logora. „Da li stvarno misliš da deca treba ovo da čuju?“, upitala je. Marijana se okrenula i zapiljila se u nju. „Naravno da treba. Oni su Nemci.“ Deca su se vrpoljila na svojim mestima. Čak je i Elizabeta bila dovoljno mudra da se ne ubaci. Zaplašena, Benita se ćutke opet posvetila krpljenju i slušanju ostatka emisije. Ali sledeće večeri je zamolila da je izvine. Previše je umorna da bi slušala i ide na spavanje. Marijana se silom uzdržala da joj ne odgovori. Gde je Beniti osećaj za moralnu odgovornost? Gde joj je saosećanje? Kao da nema nikakvog osećaja da je obavezna – ili pak da pripada – svetu u širem smislu. Nimalo se ne razlikuje od tih meštana. Marijanin bes se vinuo iznenadno kao jato preplašenih ptica. Koni je voleo Benitu, podsetila je sebe. Ona je majka Konijevog sina. To je ono bitno. Ali užasno je teško ne suditi! Neko duboko seme u Marijaninom biću raslo je nezaustavljivo ka pravdi, slepo se probijajući kroz nijansu i složenost da bi izlučilo jednostavan odgovor: nepravično ili pravično. Kao devojčica, dok je švrljala duž Baltika s Konijem, Fredijem i drugom decom pruske aristokratije, krstili su je imenom „Sudija“. U anarhičnoj atmosferi letnjih raspusta, deca su se obraćala Marijani da im razmrsi svađe i pitanja pravde. Volela je tu ulogu. U njoj se osećala uzvišeno i moćno. I baš zahvaljujući tom privilegovanom položaju koji je zauzimala, ona i Koni su se zbližili. I on je bio vođa grupe, izumitelj najboljih igara i najuzbudljivijih pustolovina, harizmatični Svirač iz Hamelna deci iz Grand hotela. U odsustvu dadilja i guvernanti, koje su od njihovih roditelja a svojih gospodara dobijale


Žene iz zamka

77

instrukciju da na tim raspustima dozvoljavaju deci da se vrate prirodi, Koni i Marijana su vladali zajedno – kralj i kraljica svega što je divlje – Koni pun nestašluka, a Marijana (četrnaestogodišnja) puna mudrosti. Ali potom joj je ta uloga postala zatvor, kad se obrušio na njih uzrast koketovanja i Marijana se našla isključena iz njegovih lakomislenosti. Zbog glasa na kom je bila, postala je nesigurna u sebe. Kako Sudija da trepće i kikoće se? Kako da glumata luckastost neophodnu za takve igre? Za koketerije te vrste nije bila valjano skrojena ni u fizičkom pogledu. Bila je visoka i crnomanjasta, nezgrapnih proporcija, sa ždrebeće dugačkim rukama i nogama, ravnim prsima, ozbiljnim licem. No svejedno, Marijana je zamišljala da je njenoj sponi s Konijem suđeno da pređe u nešto odraslije, polno opredeljenije. Romantičnije. Šta to tačno nosi sa sobom, nije razmatrala, ali je verovala da je to nešto zacrtano, što jednako obećava i zbunjuje. Onda je jedne noći njihova družinica krenula na plivanje po mesečini. U hotelu se održavao bal i sve odrasle je ponelo uzbuđenje. Noć je bila vrela, a balska sala smrdljiva od zadaha alkohola i parfema, voskastih krinova iz staklene bašte, znoja. Deca su pobegla na plažu, svlačeći se u hodu, opijena od uzbuđenja koje donosi prestup. Pesak je još bio topao od sunca, a Baltik je izgledao naročito blago u tami bez vetra; talasi jedva da su im zapljuskivali nožne prste. Jedno po jedno, uranjali su u vodu, smejući se i dozivajući se. Za većinu je plivanje kratko potrajalo. Uprkos mirnom moru, plašilo ih je crnilo, pa su jurišali natrag uz dine da navuku haljine, košulje i pantalone, čučeći i vrišteći što će ih neko videti gole. Ali Marijana i Koni su ostali. Plivali su kao da se nadmeću ko će prvi okrenuti ka obali. Kada je konačno stala, s lupanjem u grudima, postala je svesna svoga tela, golog ispod površine vode, u neizvesnom lebdenju nad dubinama. Koni je to primetio, pa se okrenuo i zaplivao natrag ka njoj, i izronio je u blizini, otresajući kosu od vode. Nad njima su zvezde treperile kroz izmaglicu, a u daljini je hotel iskrio kao kakav brod za krstarenje. Načas se Marijana prestravila. Od njihove udaljenosti od obale i od te nepoznate dubine, ali takođe i od Konija, od sopstvene golotinje i svoga uverenja da je to onaj trenutak koji će izmeniti njihov odnos. Čitavo telo joj je titralo od napetog iščekivanja. Ali samo što je zaplivala prema njemu, on je zaronio pod vodu. „Pobedio sam!“, viknuo je izronivši nešto dalje. A onda se samouverenim, lenjim zamasima otisnuo ka obali.


78

DŽESIKA ŠATUK

Jednog popodneva su se Benita, Katarina i Elizabeta vratile iz grada zajapurene i smejući se, u vedrom raspoloženju koje se kosilo s Marijaninim raspoloženjem. „Imaš poruku, od her Pitermana“, uskliknula je Elizabeta. Pružila je tanak koverat. „Možda nas zovu na neko svoje slavlje!“ Elizabeta je bila opsednuta maštanjem da prisustvuje nekoj prigodi američke vojske i zaigra sa vojnikom. Odakle joj takve ideje? Od Benite? Od onih pritupastih mladih Erenhajmerki koje je nedavno upoznala? Njoj je tek trinaest godina. Marijana je uzela koverat i rascepila ga. Nije bio poziv, već nešto od neuporedivo većeg značaja. Identifikovali smo suprugu pokojnog Pjotra Grabareka, čije je ime na Vašem spisku. Zove se Anja Grabarek i u pratnji je dvojice sinova. Trenutno je u logoru za raseljena lica u Tolingenu. Vest ju je uzbudila, ali isto tako joj zadala i zagonetku. Grabarek je poljsko prezime, a Marijana ga nije odmah ni prepoznala. Ali očigledno ga je dala Pitermanu. Imena je uzela direktno iz Albrehtovog dnevnika, pa joj nisu bili poznati svi njegovi saradnici i kontakti. Osetila je bolno razočaranje što to nije neka njena poznanica – Karlota Biderman, na primer, koja joj se uvek dopadala, a potpuno joj je izgubila trag. Ali ta misao je bila sebična. Spisak nije služio tome da joj pribavi prijateljice. On je služio za to da se pronađu žene za koje se zaklela da će im pomoći. Pročitala je poruku naglas. „O!“ Elizabeta je od razočaranja frknula. „Mislila sam da je poziv.“ Deca nisu razumela majčinu misiju. Ona im je, štaviše, izazivala nelagodnost. Sad kad je počela škola, kakva-takva, s najjadnijim kadrom skrpljenim od matorih usedelica i jedva pismenih tupavaca (svi stari predavači lišeni su svoga zvanja kao strastveni nacisti, pošto je to bio Erenhajm), okruživali su ih ljudi koji su potajno oplakivali Hitlera, a Albrehta doživljavali kao izdajnika. Deca su vapila za odstojanjem od očeve reputacije. „Ko je Anja Grabarek?“ učtivo je upitala Katarina. „Ne znam“, priznala je Marijana. „Pamtiš li ga ti, Benita? Pjotra Grabareka?“ Benita je nezainteresovano slegla ramenima, ne odvajajući oči od dugmadi koju je prebrojavala. „Možebiti.“ „On i Koni su bili izuzetni prijatelji“, bila je uporna Marijana. „To ne znači da sam ga poznavala“, kazala je Benita. „Ne znači.“ Marijana je oborila pogled. „Pa ništa, ubrzo ćemo saznati ko je ona.“


OSMA GLAVA

BURG LINGENFELS, AVGUST 1945.

Anji Grabarek bilo je jasno da je ta žena koja ih izvodi iz logora za raseljena lica u Tolingenu svikla da izdaje naređenja. Imala je krupan, samouveren korak i svojevrstan naredbodavan ton koji Anja nije bila naučila da čuje od pripadnica sopstvenog pola. Čak je i iz njenog imena izbijala silina: Marijana Falkenberg fon Lingenfels. „Vaš otac je bio hrabar čovek“, rekla je osvrnuvši se ka Anjinim dečacima. „Čast mi je da primim kod sebe njegovu porodicu.“ Anja je okrznula pogledom sinove, njihova bleda, mršava lica. Izgledali su potreseno. Od straha i smućenosti bili su onemeli. Nesrećni Anzelm gotovo da nije progovorio još od Drezdena, a Volfgang – njen malecki, njen žestoki – zapao je u mrku potištenost životinje u stupici. Frau Fon Lingenfels je prešla na sledeću temu. A onda je iznenadno stala. „Šta je ovo?“ Prolazili su pored niske zgrade iz koje su ljudi izranjali kao aveti, prekriveni sivom hemijskom prašinom jetkog mirisa: logorski objekat za utamanjivanje vaši. „Dekontaminacija“, odgovorila je Anja. „Užas!“, uskliknula je frau Fon Lingenfels. „Mora da postoji neki čovečniji način!“ Očigledno je bila dobročiniteljka, dušebrižnica. To je u Anji razbudilo oprez. Na kapiji im je mladić sa grudnom oznakom UNRRA mahnuo da prođu. Bila je to organizacija zadužena za evropske logore za raseljena lica – Administracija Ujedinjenih nacija za pomoć i obnovu: Anji je izgledalo kao čudo što takva organizacija može da postoji. Red novih dolaznika koji su čekali da prođu proceduru protezao se čitavom ulicom. Svakog dana je sa istoka stizalo sve više ljudi: etničkih Nemaca proteranih sa teritorija aneksijom pripojenih Rusiji i Poljskoj, a od kojih su se neki naselili na Hitlerov podsticaj, dok su nekima pak porodice tamo živele vekovima; ruskih Kozaka koji su se borili rame uz rame s nacistima; ukrajinskih nacionalista koji su se borili


80

DŽESIKA ŠATUK

protiv Rusa; svih drugih koje je uhvatio strah od Staljinove odmazde. Poslednjeg meseca je u logoru ponestalo postelja. Sada su novopridošli čekali da im budu dodeljeni lokalni „domaćini“, koji će im obezbediti mesto za noćivanje pod sopstvenim krovom. Obično su ih domaćini u najboljem slučaju prihvatali preko volje. Ali ne i Marijana fon Lingenfels. Sama se ponudila da preuzme Grabareke. Štaviše, zatražila ih je. Trebalo bi da su zahvalni, razumela je Anja. Ali ona nije bila zahvalna. Draža joj je bila anonimnost logora. „Vi govorite bez stranog naglaska“, kazala je frau Fon Lingenfels kad su pošle u smeru suprotnom od ljudi što su čekali. „Jeste li poreklom Nemica?“ Anja je klimnula glavom. „Ahhh“, kazala je ova. „Ali muž vam je bio Poljak?“ Anja je opet klimnula glavom. „A i vi govorite nemački?“ nastavila je frau Fon Lingenfels okrenuvši se ka dečacima. „Kako se zovete?“ Dečaci su i dalje ćutali. Anzelm je uputio majci pogled pun zebnje. Volfgang je mrko gledao u tie. „Ovo je Anzelm, a ovo je Volfgang“, pripomogla je Anja. Žena koja je došla po njih kao da je i dalje bila nesvesna svega oko sebe. „E pa, u našem zamku ćete upoznati još dva mladića vašeg uzrasta: mog malog Frica, koji ima osam godina, i njegovog druga Martina, koji ima šest – i on je dete jednog pripadnika Otpora. Sigurna sam da ćete postati sjajni drugovi. Burg Lingenfels nije zamak kakav možda zamišljate“, veselo je nastavila. „Nije velelepan. Zapravo živimo u kuhinji, zato što je ostatak prazan i vlažan. I nema više lepog nameštaja – u njemu niko nije živeo bog te pita otkad. Ali ima svoje prednosti. Krov, na primer!“ Nasmejala se. „I veliku, ogromnu peć koju možemo da naložimo kad je hladno. A nekada su u njemu živeli mali grofovi i grofice. Učili su da se bore kopljem i jeli su iz zlatnih tanjira, i šta ti ja znam. Ili se makar mojoj deci dopada da tako zamišljaju…“ Anja je puštala da se reči te žene kotrljaju preko nje. Idu u neki zamak, da žive sa „udovicom pripadnika Otpora“, kako je Marijana fon Lingenfels nazvala sebe. Tamo nema kontrolnih punktova, nema štektanja mitraljeza, nema bata čizama. To je ono bitno. „Pre rata je zamak pripadao baba-strini moga muža“, nastavila je frau Fon Lingenfels. „Nije živela u njemu, ali je organizovala tamo slavlja i piknike. Bila je u neku ruku ekscentrik. Vaš otac ju je upoznao svojevremeno – bio je tamo najednom njenom slavlju.“ Uozbiljila se. „Tad sam ga jedini put susrela. Je li vam pričao nešto o tome? O grofici Fon Lingenfels? O Albrehtu, mome mužu? Ili o Koniju Fledermanu?“


Žene iz zamka

81

„Ne.“ Anja je odmahnula glavom. „Vaš muž je pre rata bio u poljskom ministarstvu inostranih dela?“ „Bio je u vojsci.“ „Ahhh.“ Frau Fon Lingenfels je klimnula glavom. „A potom u Domovinskoj armiji?“ Anja je klimnula glavom. „Jesu li ga uhapsili nacisti ili je poginuo u borbi?“ „Poslat je u logor.“ Ženinim licem je prešao izraz žaljenja, čak sažaljenja. „Moje saučešće“, kazala je. „Albreht se uvek osećao krivim što nismo u stanju da pružimo više podrške Domovinskoj armiji, što je završio u zatvoru pre ustanka.“ Anja je ćutala. Nema kontrolnih punktova, nema mitraljeza, nema bata čizama, podsećala je sebe. Večera se sastojala od krompira, kupusa i pečuraka koje su deca nabrala u šumi, uz luksuz nad luksuzima, tri barena jajeta. U logoru su Grabarekovi svakog dana jeli retku kašu i čorbu od spanaća. Tako raskošan obrok nisu videli za poslednjih pola godine. Jaja su očigledno bila dar od poljoprivrednika nastanjenog udno brda, nekog her Kelermana kog je frau Fon Lingenfels pominjala kao „našeg heroja“, s govorljivošću za koju je Anja shvatila da joj je namena da izrazi blagonaklonost. „Ali jaja bi trebalo da budu za vas, ne za nas“, kruto je kazala Anja, iskopavajući iz sebe trag manira koje je naučila u bivšem životu. Anzelm i Volfgang su delovali uspaničeno. „Gluposti“, odvratila je Marijana. „Vama su potrebna. Mi ih jedemo na smenu.“ Pored frau Fon Lingenfels, tu su bile i njene dve kćeri – jedna crnomanjasta i ozbiljna, druga svetlije kose, visoka i skeptična. I njen sin, stamen dečak, taj što je otprilike Volfgangovog uzrasta, koji nije mogao da sedi s mirom, i još jedna žena i njen sin. Ovo dvoje poslednjih su je zbunjivali. Benita i Martin Flederman. I oni su izbeglice, razumela je Anja. Njihovog muža i oca takođe je pogubio Hitler zbog uloge u zaveri od dvadesetog jula. Ostatak povezanosti joj je izmicao: frau Fon Lingenfels je odrasla s njim, ili je njen muž odrastao sa frau Flederman, ili se neko s nekim znao u detinjstvu. Deca Fon Lingenfelsovih govorila su prebrzo. Frau Fon Lingenfels je previše uzimala sebi za pravo. Njihove reči su šikljale po Anji kao voda iz šmrka. I oni su došli sa istoka, iz Šleske. Najpre su otišli u Berlin. Tamo je zavladala neka boljka. Bio je tu neki spisak udovica. Supruga drugih


82

DŽESIKA ŠATUK

pripadnika Otpora. Ona, Anja Grabarek, druga je po redu koju su našli. Prva je bila frau Flederman. Anselm i Volfgang su sedeli oborenih očiju. Anja je klimala glavom i jela. Frau Flederman i njen sin takođe su ćutali. Oboje su bili bledi, plavi i predivni – ona sa onom krhkošću ranjene ptice, a on kao kakvo ustreptalo, tiho uplašeno lane. Ni oni ovde nisu mogli da se opuste. Zbog toga su se Anji dopali. Kada su Fon Lingenfelsi završili s pripovedanjem, krenuli su s pitanjima. „Jesu li odveli tebe u neki dečji dom, kao Martina?“ upitao je Fric Anzelma. „Jesi li bio u konclogoru?“ Anzelm je odmahnuo glavom. „Jesi li bio u Varšavi kad je bombardovana? Je li bilo gore nego u Berlinu? Jesu li ruski vojnici okrutni onako kako svi pričaju?“ Anzelm i Volfgang su odmahivali glavom, usredsređeni na jaja. Ne, ne, pa sleganje ramenima. Na pitanja su uzvraćali odgovorima od jedne reći, trpajući hranu u usta. Za poslednje mesece postali su životinje, navikli se da spavaju pod vedrim nebom, da tragaju za jelom da bi preživeli, da stražare da bi se odbranili od grabljivaca. Anja je osećala kako je sustiže umor. Ako sklopi oči samo načas, bila je sigurna, zaspaće. „Dosta“, objavila je frau Fon Lingenfels odgurnuvši stolicu. „Previše opterećujemo naše goste. Elizabeta i Katarina, operite sudove. Frice, Martine, donesite vodu. Grabarekovi, na spavanje.“ Sa olakšanjem, Anja je povela sinove na sprat, u sobicu nad kuhinjom koju su im dodelili. U sredini, dva dušeka su bila prekrivena čaršavima i svaki je imao po dva ćebeta. Kada su poslednji put Anja i njeni dečaci spavali na čaršavima? Od te lepote, tog prostog znaka reda i čistoće, steglo ju je u grlu. Setila se kako je kao devojčica učila da presavija čaršave, da ih obmotava oko dušeka, izvlači uglove baš tako – jedno carstvo znanja koje je izgubilo smisao u proteklim mesecima. „Mama…“, doplovio je iz tame Anzelmov glas. Odvojen od njegovog tela, koje je izraslo visoko i žilavo, zazvučao je detinje: podsetnik da ima svega devet godina. „Hoćeš li da im kažeš…“ Anja se trgla i razbudila. „Šta da im kaže?“ oštro je upitao Volfgang pre nego što je stigla da prozbori. „Da ti se ne ostaje ovde? Da hoćeš da se vratiš u logor?“ Glas mu je bio iznenađujuće grub. Od njih dvojice, on je bio vođa, uprkos tome što je mlađi.


Žene iz zamka

83

„Ne“, krotko je kazao Anzelm. A onda: „Mama?“ Anja je ćutala. Kroz mrak je osećala da obojica čekaju nju da reaguje. Napolju je u tami huknula sova. „Pssst“, naposletku je rekla. „Vreme je da se spava.“


DEVETA GLAVA

VARTEGAU, JANUAR 1945.

U snu, Anja se vraća na marš. Ne toliko u snovima koliko u sećanju. On je čeka da ga opet proživi – čudnovatu središnju tačku, putovanje iz jednog u drugi život, njenu ličnu metamorfozu. Drum za Breslau vrvi od izbeglica. Majki, dece, staraca, sestara… svi oni beže pred Crvenom armijom koja nadire. Neki su čak sa Crnog mora i već mesecima su na putu. Među njima je malo muškaraca – samo obogaljeni, bolesni i vremešni. Rat još nije gotov i preostali muškarci se bore – za Nemce, za Ruse, za lokalne partizane, ili za koga je već najprobitačnije boriti se. Još više ih je mrtvih. Povremeno, Anja i njeni sinovi prođu pored grupa dečaka otprilike njihovog uzrasta, bez pratnje ikakve porodice. Oni su iz kampova i lagera Jugenda, različitih programa Kinderlandverschickunga („izmeštanja dece na selo“), uspostavljenih uzduž i popreko osvojenog istoka da bi se deca sklonila iz gradova gde se ratuje. To su sumorna bića koja šu predugo bila bez majki, sada napola ukalupljena u Hitlerovu fantaziju. Nemačka mladost treba da bude hitra kao hrt, tvrda kao koža, čvrsta kao Krupov čelik. Anja zna Hitlerovu retoriku. Ja želim surovu, dominantnu, neustrašivu i okrutnu omladinu… Ona slobodna, veličanstvena zver-lovac mora ponovo sevnuti iz njihovih očiju. Ti dečaci joj ulivaju nervozu. Kada ih ugleda, svom snagom se trudi da bude manja od makova zrna. Anja i njena deca imaju samo tu odeću na sebi, kapute na leđima i nekoliko dodatnih predmeta: valjan lonac, limeno lonče koje zajednički koriste, veliki nož. Ona takođe ima knjižicu s fotografijama i džak s pokradenom hranom: krvavicom, parčencetom maslaca, jednim suvim hlebom, dragocenom teglom prošlogodišnjih šljiva. Anzelm ima svoju najdražu knjigu, Volfgang svoj dragoceni džepni nožić. Nažalost, nemaju nikakva dokumenta. To predstavlja problem. Duž čitavog puta, esesovci udaraju pečate, razvrstavaju, vraćaju ljude. Zemlju od neprijatelja ne treba da


Žene iz zamka

85

brane samo ti trapavi nemački vojnici na frontu. Trebalo bi da ostanu i nemački civili – kao svojevrsna ljudska prepreka ruskom nadiranju. I zato SS ulaže sve sile da spreči bežaniju. Kakve su kukavice ti tobožnji ibernacisti što izvrdavaju front i kriju se iza birokratskih odgovornosti! Kao da će išta promeniti time što će postaviti sve te uboge, prestrašene duše Rusima na put. Rat je već izgubljen po svemu sem po imenu. Na frontu istrajavaju samo poslednji pripadnici Narodne garde. Kad god čuju da se priča o kontrolnom punktu, Anja i njeni dečaci prinuđeni su da odgacaju u šumu sa svim ostalim izbeglicama bez dokumenata. Napreduju mučno sporo. Nisu jedini koji su ogorčeni zbog toga. Šume su pune gneva i panike. Svi pričaju o Rusima: oni će jesti nemačku decu, silovati nemačke žene, spaljivati nemačke kuće do temelja. Makar im te fantazije skreću pažnju sa zime. Šta su promrzline u poređenju s pretnjom da će te pojesti gladan Rus? To su mase podložne sugestiji, svikle da svoja verovanja i postupke zasnivaju pre na ideologiji nego na iskustvu. A kako stoje stvari, i hladnoća izaziva već dovoljno muke: ispucala koža i promrzline, rane po prstima, usnama i kapcima koje neće da zarastu. Ljudi svlače odeću sa leševa manje srećnih izbeglica i zbijaju se po šupama za drva i senjacima, pritiskajući se telom uz tela nepoznatih da bi preživeli. Priča se da na severu, gde su izbeglice primorane da prelaze zaleđeni Haf, konji propadaju kroz led, da čitava kola s porodicama nestaju u hladnom zalivu. Anja se manje boji i zime i Rusa nego mogućnosti da je vrate. Rusi nisu pojedinci, već vojska. A po njenom iskustvu, vojske se manje zanimaju za pojedince nego što pojedinci misle da je slučaj. Ta reka izbeglica liči na krv koja brizga iz presečene ruke – zabrinjavajuću neželjenu posledicu, a ne izvorni problem. Ruska vojska goni nemačku vojsku, a ne ovaj ljudski nusproizvod njihove borbe. Ona i njeni dečaci idu i na jug koliko i na zapad, i front je sve bliži. Noću čuju granate i dumbaranje velikih topova. Oni poplašeniji putnici grabe da ustanu u jedan, dva, tri noću kako bi produžili marš po mraku, stežući svoje džakove, gurajući svoja ručna kolica. Niko tu nema kola. Svi konji su uzeti. Ako ih nacisti nisu oteli za front, ukrali su ih Rusi. Već nekoliko nedelja Anja primećuje u gomili saputnika jednu ženu saosećajnog lica. Osrednjeg je stasa, svetlosmeđe kose koju udeva pod prljavu maramu. Lice joj je dobrodušno – ne staro, već ostarelo – i inteligentno. Ima sina Volfgangovog uzrasta, samo je sitniji, i bolešljiv je. Anja ih je nekoliko puta videla kako spavaju u napuštenim ambarima i železničkim stanicama u koje su se usput sklanjali. Nalazi neku utehu u prisustvu te žene: osobe


86

DŽESIKA ŠATUK

razboritog izgleda, nekog s kim bi se mogla, u nekom drugom životu, sprijateljiti. Anja ne gaji topla osećanja prema ostalim poznatim licima. Prema onoj ukrajinskoj babi u neumesno sjajnim muškim jahaćim čizmama; ukrajinskoj majci u pratnji šestoro dece i maloumnog mladića kog šljepa rukom po glavi i da je mu tek najmanje porcije jela; prema mladoj ženi tankoj poput grančice, s beživotnom bebom umotanom uz nedra; starcu koji vuče na ručnim kolicima svoju otupelu suprugu oteklih nogu. Noge joj izgledaju kao da će da eksplodiraju, primetio je Volfgang kad su je prvi put videli. Anja gotovo da više ne može da gleda ni u koga od njih. Umesto toga, bavi se isključivo svojim sinovima: da li treba da zastanu, da se nisu razboleli. Dve nedelje je Anzelm patio od stravične dijareje i morali su da se ulogore. Odgovornost je na njoj. Njen je bio izbor da beže. Ljudi na ovom putovanju najčešće ništa ne dele. Ne uspostavljaju drugarstvo u svojoj bedi – zalihe su im previše oskudne, raspoloženje previše sumorno. Oni beže od, ne putuju ka, i neizvesnost odredišta vezuje im jezike. A onda jedne noći istočni front pada i Rusi zauzimaju selo u kom se kriju Anja i ostali. Zemlja odjekuje od težine ljudskog koraka – približava se čitav jedan bataljon, praćen brundanjem tenkova. Panika se širi kroz gomilu koja spava po zakucima sela. Prvi put otkako Anja pamti, ljudi se daju u trk, čak u stampedo. Ispaljuju se meci. A put, uzak tu u selu između prastarih ambara i staja, biva zagušen ljudskim bićima. Anja i njeni sinovi ostaju skriveni u senjaku kud su se sklonili. Gotovo su samo oni ostali. „Zar ne bi trebalo i mi da idemo?“, pita Anzelm. Gleda u nju, krupnim očima – bojažljiv je po prirodi, a na maršu je počeo da pati od drhtavice. Odozdo sa ulice čuju se vrisci. „Bolje da ostanemo“, odgovara Anja sa samopouzdanjem koje ne oseća. Ali makar će tu biti bezbedni od ljudske lavine. Dok Rusi konačno ulaze u selo, grede i rogovi ambara drhte. Ispred vojnika ide nekoliko teških oklopnih vozila, jedva uspevajući da prođu uskom ulicom. Ne govoreći ništa, Anja i njeni sinovi puzećki prilaze kapcima zaklonjenom otvoru za ubacivanje sena da bi posmatrali. Tek tada shvata da nisu sami. Kraj otvora su ona žena koju je zapazila poslednjih nedelja i njen sin, već izviruju. Ćutke, žena se pomera da im načini mesta, tapše pod kraj sebe kao da su davnašnje prijateljice. Napolju vlada scena apsurdnog haosa. Nakon vozila, ulicama nagrću Rusi peške. Poneseni su razdraganošću, dovikuju se na svom grubom jeziku, pevaju i dodaju jedni drugima pljoske. Raštrkani u reci vojnika vide se poslednji civili


Žene iz zamka

87

u begu, sitni, sivi i preplašeni, stežu svoje zavežljaje, pribijaju se leđima uz dovratke, čuče, čak zaklanjaju glave. Ali Rusi ih takoreći i ne vide, i Anji se to čini perverzno smešnim – tu su ti odredi pred kojima su ove mase grabile nedeljama, a sad naprosto prolaze pored njih. Posle tolike panike, njihovo neobraćanje pažnje bezmalo je uvredljivo. „Nemaju kad da se bakću“, izgovara Anjina saputnica, kao da joj je pročitala misli. „Gle onog.“ Volfgang pokazuje prstom jednog zdepastog, bradatog vojnika koji peva i igra neku rusku poskočicu. „Kao dresirani medved“, smeje se ona. Situacija je iščašeno prijatna, sa svima njima tako okupljenim oko prozora, i ostaju tu satima, sve dok ne prođe i poslednji Rus. S vremena na vreme, vojnik ili dva upadnu u donji deo ambara, u potrazi za stokom, otvaraju udarcima vrata praznih staja, ispaljuju bespotrebno metke. Oni na tavanu tad pritaje dah. Jedan naročito uporan krenuo je uz lestvice, a onda je sišao jer ga je zovnuo neko spolja. U senjaku, od olakšanja im se zavrtelo u glavi. Anja se zove i ta druga žena, iako su je uvek zvali srednjim imenom, Gerda. „Znala sam da ima neki razlog što ste mi se dopali“, rekla je Anja kad je to saznala. Prvi put je izgovorila nešto nalik šali posle bog bi ga znao koliko vremena. Dečak se zove Olgar. Mio je, sjajnih očiju, sa obešenjačkim smislom za humor. Kašalj mu uznemirujuće zvuči. Kao kreštanje savezničkih tomahavka. On se, međutim, ne žali, a u prsnom džepu nosi špil karata. Dok čekaju, uči Anzelma i Volfganga da igraju poker. Pošto su naposletku promarširali i poslednji vojnici bataljona, Anja, njeni sinovi i njihovi novi prijatelji silaze niz merdevine. Za sobom su Rusi ostavili grdnu pometnju. Ubijen je jedan seljak koji je branio svoje svinje puškom; svinje su uzete, a žena mu zapeva nasred ulice. Neka druga žena tvrdi da su je prebili, a njene dve kćeri silovali. Nekoliko ljudi je izgaženo u opštem haosu. I našli su tri Ukrajinca u nemačkim uniformama skljokana udno zida od cigala – očigledno žrtve priručnog streljačkog voda. Rusi ne pokazuju milost, čak ni prema svojim vojnicima koji su zarobljeni i regrutovani da se bore na strani Nemaca. Svetlija strana je ta što nisu zarivali ženama bajonet između nogu, niti su jeli Nemce, niti su komadali decu da ih ispeku na ražnju kao što je predskazivao Gebels. Anja se nada da su makar naboli na bajonete kojeg esesovca sa onih kontrolnih punktova. Ostavlja sinove kod novostečene prijateljice i pomaže u sklanjanju mrtvih Ukrajinaca sa ulice. Oni će biti sahranjeni na mesnom groblju, za slučaj da neko dođe da ih potraži. Što u najboljem slučaju deluje slabo verovatno.


88

DŽESIKA ŠATUK

S nastupanjem večeri, Anja, Gerda i njihovi sinovi povlače se u senjak. Gerda deli okrajak crnog hleba, a Anja seče krvavicu koju je čuvala. Napolju, sloj mraza prekriva seoske krovove, pa svetlucaju na mesečini. Iz neke zapaljene kuće u nebo kulja dim, pa dečaci na smenu govore kakav je oblik poprimio. Morska sirena, jelen u skoku, pseća glava. Vlada utisak proslave – čega, u to nisu sigurne. Svakako ništa nije gotovo i još ih čeka dug put. Neka onda bude proslava drugarstva. Godinama Anja nije tako nešto osetila. Porodica izbeglica iz daleke Galicije pali vatru u peći u donjem delu zgrade, od slame i nakupljenog drveta. Dečaci, uživajući u toploti što se diže naviše, padaju u san, a žene razgovaraju. Većinom pripovedaju o svom putu na zapad, razmenjuju samo beznačajne priče: ona pakosna žena s licem kao jabuka, što je vrištala na prolaznike na mostu; porodica sa šarlahom; kako su se ljudi sjatili na bure trulog kestenja ukraj puta kao roj muva. „Ne, kao esesovci na punkt“, ispravlja je Anja, pa se obe smeju. Kada se poslednji put smejala? Anzelm se trza i budi se, nepoznat mu je taj zvuk. Ujutru kreću zajedno. Stigavši u Breslau, neće čak ni da gube vreme na voz. Čule su da je Karl Hanke, gaulajter Donj e Šleske, naredio da se grad evakuiše kako bi ga preobrazili u vojnu „tvrđavu“. Gomila ljudi koji čekaju na stanici razlila se toliko široko oko perona da se uopšte i ne vide šine. Dok koračaju u suprotnom smeru, u stanicu tutnjeći ulazi voz: niz otvorenih teretnih vagona punih nečeg što liči, isprva, na džakove s hranom. „Marijo, majko božja“, izgovara Gerda odvraćajući pogled. „Ono su zatvorenici.“ Džakovi s hranom su ljudska stvorenja u prugastim uniformama, napola zavejana snegom. Ali Anja ne odvraća pogled. „Šta bi radije: da sediš u fotelji i šiješ, ili da klečiš u osunčanoj bašti i vadiš šargarepu?“ Tu igru je uvela Anjina novostečena prijateljica i često je se igraju. „Šta bi radije: da jedeš Sauerbraten ili svežu pavlaku?“ Obema im to odvlači pažnju sa raskrvavljenih stopala i krčanja u stomaku. Narednih nedelja uhvatile su ritam. Bude se, dele ono malo jela što ga imaju, igraju se neke igre poput te da bi umirile misli. Po podne se povinuju goloj nuždi hodanja, produžetka ka sledećem komadu hleba ili buđavom krompiru zaostalom od prošlogodišnjeg prinosa, ako Anzelm i Volfgang uspeju da ga iskopaju. Povremeno nailaze na stanice koje je uspostavila Nacionalsocijalistička služba za zaštitu naroda, gde razmetljivi dobrovoljci dele čorbu i propagandu: Nemci samo čekaju najnoviju turu oružja, pa će


Žene iz zamka

89

preokrenuti ratnu sreću; Rusi su u toliko beznadežnom položaju da regrutuju i žene; navodno dobronamerni američki odredi koji napreduju sa zapada samo su prethodnica – za njima idu jevrejske Einsatzgruppen željne osvete. Eto zašto je ključno da se borba nastavi. Nemci moraju odneti pobedu, ili će biti pobijeni. Niko im ne veruje. Nemci gube rat. To je jasno po bujici ljudi koji marširaju na zapad. Delić po delić, dve žene saznaju intimnije detalje jedna o drugoj. Gerda je poreklom Nemica, rođena u okolini Varšave; otac i majka bili su joj hemičari. Studirala je muziku na univerzitetu, gde je upoznala svoga muža, talentovanog trubača. Sad je mrtav. Ubili su ga nacisti. Poverava smešne, romantične priče o svom mužu – kako joj je svirao serenadu pod prozorom studentske spavaonice u ponoć i probudio nadzornicu, pa je ova istrčala vitlajući štapom. Kako su proveli medeni mesec na palubi jednog teglenjaka na Dunavu. Kako joj je poklonio mače kad su se prvi put susreli. A dok deca spavaju, žene razmenjuju mračnije, bolnije priče o porodicama i domovima bez kojih su ostale. Tako tonu u san. Gerda se sa sinom zaputila u Drezden, gde će, kako se nada, ostati kod rodbine. „Pođite s nama“, ubeđuje Anju. „Sigurna sam da će i vas smestiti.“ Deluje kao odredište koje obećava. Firenca na Elbi, kako je poznat, predivan grad koji je i sad pretežno netaknut. Svi vele da je bezbedan od savezničkog bombardovanja zahvaljujući tome što nema nikakvu tešku industriju, kao i stanici Crvenog krsta i svom kulturnom značaju. Takođe se šuška da Vinston Čerčil ima neku tetku miljenicu koja tamo živi, te da ga Saveznici štede da bi mogao postati prestonica kada se svrši rat. Anja je vrlo rada da pođe s njom. Januar je četrdeset pete. Njihovo putovanje do Drezdena traje tri nedelje. To nisu srećne nedelje: preovlađujuće osećanje je jad. Ali nekako, u Anjinoj glavi, one su svetlije od sveg ostalog vremena oko njih – svih godina pre i godina potom. One su kao oni poslednji čudnovati naleti energije kod samrtnika. Vreme postaje blaže – hladno je ali odjednom sunčano. Gladne su, ali imaju svoje udruženo jelo i pomalo zaostalog sala na kostima – i imaju svoje zlatne sinove, što mnoge druge žene nemaju. Svake noći tonu u san sklupčani zajedno – ekonomičan niz tela: Anja najednom kraju, njena prijateljica na drugom, a dečaci između. Ponekad Anja zaspi usred rečenice. Nekako je sposobna za to. Ne ratuje protiv uobičajenih šta ako i kako i šta onda koji teže da zavladaju njenim mislima noću. I zato je, uprkos svemu što sledi, ovo paradoksalna oaza kojoj se Anja vraća u svojim snovima.


DESETA GLAVA

BURG LINGENFELS, AVGUST 1945.

Nedelju dana po dolasku Grabareka u Burg Lingenfels, stigli su Rusi. Njihov prilazak je bio sablasno tih, zbir crnih prilika što se penju padinom. Trojica su nastupala u razvijenom poretku kao izvidnici ispred voda – ali nisu bili vod. Mada možda nekada jesu. Sada su bili svojevrsna ljudska olupina: usukani, odrpani, gladnooki. Nedeljama su u Erenhajmu kolale priče o krstarećim bandama bivših zatvorenika, puštenih iz jednog nacističkog štalaga. Gotovo sedamdeset hiljada ratnih zarobljenika držali su nacisti samo u logoru u Mozburgu: delom Francuza, delom Britanaca, Holanđana, čak i Amerikanaca, ali većina je bila iz Crvene armije. Nisu to bili samo Rusi nego i Ukrajinci, Estonci, Letonci i drugi sa Baltika, koje su najpre regrutovali Rusi, a onda zarobili Nemci. Mnogi od tih ljudi bojali su se da se vrate kući, u zemlje koje je sad zahvatio Staljinov Sovjetski Savez. Hausfraus Erenhajma bile su ubeđene da su sve to siledžije, ubice i degenerici – i da će hteti osvetu. Niko nije govorio zbog čega će je hteti. Čiste koještarije, to su ljudi kao i svi drugi, samo gladni i izmaltretirani, rekla je Marijana kad su se njene kćeri vratile iz grada s glavama punim takvih priča. Erenhajmeri ne znaju ništa o Rusima. Rusi su stigli u Vajslau u januaru i tu se raskomotili. Za razliku od mnogih suseda, Marijana nije pobegla. Bilo bi potrebno više od šačice pijanih vojnika da ona ostavi dom u kom je bila tako srećna, zemlju koja je spaja sa Albrehtom. Glasine o zverstvima Rusa većinom su se pokazivale kao neistinite. Tačno, dolazili su da zalupaju na vrata noću, u potrazi za šnapsom i ženama, ali Marijana je ustanovila da je vrlo lako odbiti ih. Moraš da uzvratiš ravnom merom. Da pokažeš da ih se ne bojiš. Jednom je izašla na vrata u bademantilu, vitlajući riganjem; kako su se samo Rusi smejali! Ali nisu navalili da na silu uđu. Jesu bili lopovi, razume se, ali ko i da ih krivi? Nemci su pobili dvadeset miliona njihovih sunarodnika. Zato su uzimali sve, od bicikala do kuhinjskih čajnika i perjanih jastuka, i od svega cenjenije, radio-aparate svih vrsta. Ali


Žene iz zamka

91

nisu bili čudovišta. Marijana ni pre nije pobegla sve dok nije postalo jasno da će joj uzeti i imanje. Ali sada, dok je posmatrala te muškarce kako se penju padinom ka zamku, osetila je trnce straha. Nisu ličili na one ruske vojnike koje je pamtila iz Vajslaua. Kraj nje je Katarina zaplakala. „Ne budali“, prasnula je Marijana. „Samo su gladni.“ Iza devojčica, Benita je prebledela. Marijana je pomislila na onaj stan u Berlinu gde ju je našla: na odvratnog čoveka sa automatom koji je stražario pred vratima. Nesrećnica je imala sopstveno iskustvo s Rusima. Marijana je osetila grizu savesti. Benita ima pravo da premire od straha. „Idite vi u podrum“, obratila se Marijana ćerkama. „Ja ću ih dočekati kad budu stigli.“ „Idi i ti“, dodala je, ljubaznije, obrativši se Beniti. „Ti se pobrini za decu.“ Bez reči, Benita je pošla za devojčicama. „Mi ćemo ostati“, kazala je frau Grabarek. Marijana je gotovo bila zaboravila da je i ona tu. Za tih nedelju dana otkako su došli, ona i njeni dečaci takoreći nisu progovorili. Ko bi ga znao kakve su traume pretrpeli? Marijana ih uglavnom nije ni dirala. „Nema potrebe…“, zaustila je Marijana da se pobuni, ali je zaćutala. Moglo bi biti korisno da dečaci budu tu. A i sama frau Grabarek imala je neku tihu, odlučnu snagu s kojom se moglo računati. „Hvala vam“, rekla je Marijana, iznenađena sopstvenim olakšanjem. I tako su čekale. Bila je to neobično intimna situacija. Nisu progovarale, ali bilo je solidarnosti u njihovoj ćutnji. Sve do tog trena, Marijana je osećala samo nespokoj u prisustvu Grabarekovih dečaka. Zbog svoje uzdržanosti delovali su joj podmuklo. Ni najmanje nisu ličili na dečake kakve je ona prisno poznavala – na veselu, halabučnu decu nemačke aristokratije. Uprkos najvećem Fricovom trudu, Anzelm i Volfgang se nisu igrali. Umesto toga, išli su za majkom kao kakvi nemi, tvrdoglavi dobermani. Kucanje je, kad se začulo, bilo odlučno ali ne i ratoborno. To su samo muškarci, samo Rusi, podsetila je Marijana sebe, kao što je podsetila i svoje kćeri. Ljudska bića kojima je nepravdu naneo isti onaj režim koji je ubio Albrehta i Konija. Uhvatila se ukoštac s teškim ulaznim vratima, a kad ih je otvorila, pred njom su stajala dva muškarca. Jedan je bio visok, kože zategnute preko jagodica poput tanke opne skorupa na površini provrelog mleka, drugi nizak i zdraviji, s bradom i svetlim nemirnim očima. Visoki je bio ogrnut ćebetom, uprkos toploti tog dana.


92

DŽESIKA ŠATUK

„Treba nam hrana“ izgovorio je na jeziku koji je grubo ličio na nemački, mnogo dubljim glasom nego što je delovalo moguće kod tako mršavog čoveka. Pantalone su mu bile prekratke, a pod njima su bosa stopala bila skorena od zemlje. „I voda“, dodao je. Iza njega, ostali muškarci su se prikupljali na završetku mosta nad šancem. Na čelu tog reda stajali su zatvorenici robusnijeg izgleda, a iza njih je i dalje pristizala zbirka ubogijih duša, iskopnelih i skroz kratko ostriženih, s krupnim, unezverenim očima. Mešavina novije pridošlih i onih koje su nacisti držali u štalagu ko zna otkad. Možda ih je bilo pedeset ukupno, i svi su ćutali, i svi zurili u nju. „Govorim ruski“, izgovorila je Marijana na ruskom. „Vi ste Rusi, zar ne?“ Visoki je gledao u nju ne trepćući. Ni on ni njegov ortak nisu pokazali ono iznenađenje niti entuzijazam kojima je obično dočekivana ova izjava. „Većina nas“, odgovorio je, sada na ruskom. „Trebaju nam hrana i voda, i neko mesto gde ćemo se odmoriti.“ „Doneću vam“, kazala je ona. „A u staji ima prostora i slame da se odmorite.“ Niži je trznuo glavom ka zamku i oglasio se nekim dubokim, grlenim narečjem. Visoki je preveo. „Koliko ljudi živi ovde?“ „Postelje su popunjene“, odgovorila je isprsivši se. „Ali ima prostora u staji. Donećemo vam hrane.“ „I vode“, rekao je visoki. „I vode“, ponovila je Marijana. Tek kad je zatvorio vrata, shvatila je da joj se šake tresu. * * * U kuhinji su Anja i njeni sinovi već bili krenuli da stružu krompire. „Možemo da ih skuvamo s ječmom i šargarepom“, rekla je Anja. „Pa da ugustimo šakom hleba.“ Marijana je klimnula glavom, zahvalna na spokoju te žene. I na činjenici da stvarno ume da kuva. Za tih nedelju dana otkako je došla, zamak je već profitirao od njene spretnosti. Znala je da samelje koju kašiku semena repice da bi dobila ulje, znala da zakrpi čarape, da ukiseli povrće kako bi potrajalo i na zimu, da ostavi voće u teglama. A prihvatila se i pripreme obroka, na Marijanino olakšanje. Odavno nije ni sa kim delila odgovornost. Benita je bila bolesna, a ionako nikada nije ni izgledala kao istinski odrasla. I prošla je večnost – čitav jedan životni vek – otkako je Marijana delila obaveze domaćinstva sa frau Gerstler u Vajslauu.


Žene iz zamka

93

Dok je frau Grabarek – Anja, kako je Marijana počela da je naziva u sebi – seckala i kuvala, Marijana je punila kofe i lonce vodom iz velikog bureta, čiji je nivo sada bio uznemirujuće nizak. Jednom nedeljno, her Kelerman je punio „cisternu“ i uprezao u nju svoju nesrećnu napaćenu Gildu kako bi imali vode u zamku, koji je bio bez bunara. Pet dana je prošlo od njegove poslednje isporuke. „Odnesite vodu“, naredila je Anja sinovima kad je Marijana napunila prva vedra. „Poneću ja jednu“, zaustila je Marijana. „Bolje je da sačekate“, kazala je Anja sa autoritetom kakav Marijana dotad nije od nje čula. „Neka vide da imate pomoć.“ Marijana je stala kao ukopana. Nije bila navikla da joj neko govori šta da radi, ali ta žena je bila u pravu. Tako su se dečaci zaputili ka staji, uprtivši teške kofe i pažljivo stupajući po neravnom tlu. Kad su prišli, Rusi su poleteli ka njima, ali visoki je digao ruku, izdao neko naređenje i postrojili su se u uredan, uvežban red. Kroz prozor su Marijana i Anja to posmatrale. Pojedini muškarci su bili u prugastoj odeći konclogorskih zatvorenika. Dakle, nisu svi bili ratni zarobljenici, već i zatvorenici iz koncentracionih logora koji su zbog napredovanja Rusa prebačeni u lokalne štalage. Marijana je viđala te jadnike u maršu tokom sopstvenog putovanja na zapad: avetinjske nizove ljudi koji posrću poljem dok ih gone esesovski stražari u crnom, držeći ih odvojene od drugih izbeglica. Untermenschen, iskezio se esesovac na jednom punktu kad je upitala ko su oni, zašto ne marširaju sa svima ostalima. „Bog nam bio upomoć“, promrmljala je. Kraj nje, Anja je ćutala. A ispred staje, Grabarekovi dečaci su stajali po strani. Kada je kaša od krompira i ječma bila gotova, Marijana je sama ponela jedan lonac dole, a dečaci su pošli za njom. Dok se približavala, muškarci su ustali odande gde su sedeli i ležali; glad je izbijala iz njih kao miris, a i sam miris bio je oštar: zadah neopranih tela, bolesti i ljudskih izlučevina. „Spustite hranu ovde“, naložio je visoki, a iza njega su muškarci krenuli da staju u red. Marijana i dečaci uradili su kako je rekao i odmakli se. Visoki je dao signal, te je prvi u redu pristupio i uronio kutlaču. „Mog muža su ubili nacisti“, izgovorila je Marijana na ruskom. To je isplanirala: važno je da povuče liniju spone između sebe i njih, da ti muškarci


94

DŽESIKA ŠATUK

shvate da je ona na njihovoj strani. Na njeno iznenađenje, glas joj je zadrhtao. A te reči su joj na jeziku ostavile čudan i sablažnjiv utisak. „Hteo je da zaustavi rat“ – zaćutala je, prikupljajući hrabrost – „da zaustavi logore, ubijanja, ludilo.“ Sopstveni glas joj je zvonio u ušima. Sledeći u redu preuzeo je kutlaču i gladno nakrenuo iz nje; čorba mu je ostajala po bradi. Visoki ništa nije govorio. „Obesili su ga“, nastavila je. „Obesili su njega i sve njegove saradnike iz Pokreta otpora. O kuke za meso.“ Nikada dotad nije to izrekla naglas. Umesto toga, zaključala je misli oko tog podatka, odelila ga od njegove fizičke realnosti. Odjednom je izgovaranje naglas prizvalo tu sliku u živom obliku: Albreht, njen visoki, dostojanstveni muž, klati se, noge mu se bacakaju, pohabane cipele i crne čarape kakve je uvek nosio – linija bele kože između tih čarapa i posuvrataka pantalona. Nikada pre nije dozvoljavala sebi da to zamisli. Nekolicina muškaraca okrznula je pogledom Marijanu. Čuo se zvuk tela koja se polako pomeraju napred, srkanje čorbe i njen rođeni dah, bučan u ušima. Čekala je nekakvo priznanje njenoj ličnoj patnji. Najzad je visoki progovorio. Rekao je: „Čorba neće biti dovoljna.“ Marijana je žmirnula i zagledala se u njega. Možda nije razumeo njen ruski. Preplavio ju je čudnovat stid. Kao da se svukla i ponudila se, gola, pred njim – izložila suvu kožu, strije, ranjave laktove i sve ostalo, na jarkom suncu – a on samo odvratio pogled. Ispravila je leđa i progutala pljuvačku. „To je sve što imamo.“ Pogledao je u nju. „Imate konja.“ Načas ga nije razumela. „Gde je?“, upitao je. „Bio je ovde nedavno. Smrdi balega.“ Zurila je u njega. Govorio je o Gildi, her Kelermanovoj kobili. Eto čemu ih je povelo njeno ogoljavanje duše: on predlaže da pojedu Gildu. Stid joj se zgrušao u ošamućenu, iracionalnu srdžbu. Poverila je nešto sveto i životno važno, a tako glasi njegov odgovor! „Kobila je stara“, rekla je što je smirenije mogla. „Potrebna je tom seljaku.“ Netremično ju je posmatrao. „Potrebna je i mojim ljudima.“ Sad su i drugi zurili u nju. Nisu to uistinu muškarci, osetila je s naglim gnevom, već životinje. Svedeni su na ono najelementarnije i lišeni svega što ih je činilo ljudima.


Žene iz zamka

95

„U Tolingenu, u logoru za raseljena lica, dele sledovanja za oslobođene zarobljenike“, hladno je odgovorila. Načas je ćutao. „Dosta nam je logora.“ Onaj niži, šire građe, koji je prvi došao na vrata, koraknuo je ka njoj. Nekako apstraktno, Marijani je sinulo da bi je mogao povrediti. Za njega ona nije ni bolja ni gora od ma kog drugog Nemca. Oni su žrtve, a ona uzročnik. Ali krv koja joj je tukla u glavi nalila ju je žestinom. „Mogu da vam ponudim sklonište i svu hranu koju imamo“, rekla je prekrstivši nehajno ruke. „Ali kobilu vam ne mogu ponuditi.“ Pripremila se psihički. No tad im se pomerila žiža. Postalo je jasno da ne gledaju u nju, već iza nje, ka zamku. Okrenuvši se, Marijana je opazila Anju kako hita nizbrdicom sa strogim, brižnim izrazom lica. „Mogu li nešto da vam pomognem, frau Fon Lingenfels?“ doviknula je kad se našla dovoljno blizu. „Gladni smo“, odgovorio je visoki pre nego što je Marijana stigla i da otvori usta. „Hteli bismo kobilu.“ Anja je usporila i stala. „Kobilu?“ „Her Kelermanovu“, kazala je Marijana, stegavši ruke na grudima. „To nije moguće.“ Anja je pogledala u Marijanu, pa u njih, pa opet u nju. A onda je izgovorila, sporo i razborito: „Ovi ljudi su izgladneli. Nemamo više čorbe.“ * * * Frau Grabarek je pošla s predvodnikom grupe do her Kelermana da mu lično uputi zahtev. Kelerman se nije pobunio. Bio je previše star i praktičan da bi se upuštao u jalovu raspravu. Gilda je bila oronula i skupa za održavanje. Imao je mlađeg škopca kog je koristio za poljske radove. Tako je Kelerman poveo staru kobilu uzbrdo, a kad je stigao do zamka, samo se naklonio glavom i predao povodac Marijani. Nije bio sentimentalan čovek. U prethodnom ratu ostala mu je nepokretna desna ruka, žena mu je umrla na porođaju, a jedino dete odneo mu je šarlah. Nije uputio nikakve oproštajne reči svojoj kobili. Marijana se pribirala dok je čekala. Ti muškarci gladuju, taj konj nije njen da ga čuva. Glupav je bio njen uvrnuti trud da poveže svoje patnje s njihovima. Ti ljudi nemaju mesta za patnje drugih. I zašto bi ga imali? Ko zna čega su se nagledali ovih minulih godina. Daleko su od svojih kuća. A mnogi i nemaju više


96

DŽESIKA ŠATUK

kuću kojoj bi se vratili: sela su im razorena, porodice pobijene, zemlje su im u jednom zalogaju progutali Sovjeti. Her Kelerman joj je pružio Gildin povodac, a ona ga je prihvatila. Ali kobila je osetila zloslutnu pretnju u velikoj lomači koju su muškarci naložili pred stajom, pa se uzjogunila valjda prvi put u životu. Vukla je unatrag i toptala nogama. „Sve je u redu“, kazala je Marijana, iako očigledno nije bilo tako. Cimnula je povodac i Gilda je zakoračila oprezno, potom stala i istegla vrat da bi se osvrnula ka her Kelermanu, koji ju je posedovao nekih dvadeset godina. Eto kako će joj biti plaćeno za službu bez roptanja. Kakav bi blagoslov mogla Marijana da ponudi? Her Kelerman je u pravu što se okrenuo i otišao. Nema šta da se kaže. Gilda je sad izgledala divljačno i tupo, srozana na ono najživotinjskije u sebi. Svi su oni u vremenu životinja: ti muškarci, njena rođena preplašena deca što se kriju u podrumu, her Kelermanova kobila. Marijana je predala ular onom nižem i širem. „Nemojte da čeka“, kazala je na ruskom, zahvalna što ne mora to da izgovori na sopstvenom jeziku. Čitave noći je vatra pucketala i praskala. Varnice su prštale ka nebu. Kad je izašao mesec, muškarci su zapevali – neku razdraganu, bučnu pesmu tuđeg ritma i tona, koja je zaglušila odjek kobiline nezemaljske, jezive vriske. U uglu kuhinje, Katarina i Elizabeta su sedele i čvrsto stezale jedna drugu, uplakane. Benita se pretvorila u klupko ogoljenih nerava dok je sužavala stare Fricove pantalone da bi pristajale Martinu, šila, iznova prošivala, pa parala šav. Fric je stajao kraj prozora i posmatrao, okovan čarolijom i užasom. Martin je nekim čudom spavao. „Uskoro će doći da traže i šnaps“, izgovorila je Anja. Razmenila je pogled s Marijanom. „A što ne spavate noćas u podrumu?“ predložila je Marijana Beniti i devojčicama. „Možemo da snesemo slamarice.“ I tako je doneta odluka – svi će dole sem Marijane i Grabareka, koji će stražariti na spratu. Samo se Fric pobunio, malodušno. Marijana je videla da obuzdava suze. Prvi put posle dugog vremena, poželela je da ga privije uza se i poljubi ga u glavu – svoga mališana, Albrehtovog sina – imao je svega osam godina. Umesto toga je rekla, što je mogla blaže: „Produži ti s njima, Frice, nema svrhe da sediš budan.“


Žene iz zamka

97

A pošto su se svi smestili u podrumu za voće, na kom su mogla da se zaključaju vrata, ona i Anja su sele u mračnu kuhinju i čekale, slušajući pevanje, vatru i povremenu viku. Kada su muškarci došli na vrata, kao što su i predvidele, žene su zajedno otvorile i predale im poslednje ostatke vajslauskog šljivovog šnapsa. Već su se obeznanjivali na kaldrmi i povraćali po uglovima, na sve četiri. Gildina telesina delovala je rugobno, s nogama vezanim za ražanj, glavom neprirodno obešenom, trbuhom pocrnelim i rasečenim. Sa šnapsom u ruci, muškarci su se povukli, a žene su opet ostale da sede u mraku. Uprkos svemu – kobili, muškarcima, izlaganju sopstvenih ranjavih emocija – Marijanu je zahvatio neki čudan mir. U misterioznoj, pragmatičnoj ženi kraj sebe pronašla je saradnicu. I trenutno je to bilo dosta. Konačno zaspavši, Marijana je sanjala one radnike Poljake. Čitavog dana su se komešali u pukotinama njenih misli, kloparali limenim zvukom u ćoškovima po kojima ih je pokopala. Sad su marširali u njenom snu kao kakva utvarna porota. Bilo ih je možda dvadesetorica, dodeljenih imanju u Vajslauu nakon što su poslati na front svi domaći mladići i ljudi koji su obično obrađivali te njive. Bili su sa daljeg istoka, iz dela Poljske koji je postao Generalno gubernatorstvo, poljski građani procenjeni kao nepodobni za germanizaciju. Dakle, izraženo govorom nacista, njihovo je bilo da obezbede radnu snagu gospodarskoj rasi. Nacistički idiotizmi. Ali Fon Lingenfelsovi nisu odbili njihove usluge. Kako drugačije da se obradi imanje? A odbijanjem bi navukli i sumnju na Albrehtove aktivnosti. Privremeni stan za njih napravljen je u bivšem svinjcu. Marijana se prisećala isporuke ležajeva, nekakvih stolova rekviriranih iz stare služinske kuhinje i pojave bodljikave žice na prozorima. Ti radnici su, zašiveno na oveštalim uniformama, nosili P kao Polen, ili „Poljska“. Raporte su podnosili Rolandu Cepelu, nadzorniku imanja. Untermenschen, nazivao ih je on. „Podljudi“ – nacistički termin za nearijevce – za Cigane, Slovene i Jevreje, na dnu čitave lestvice. I oni su ljudi, rekla je Marijana čuvši ga da koristi tu reč. Morate uvažavati njihovo dostojanstvo. Roland Cepel joj je na to tresnuo pod nos nacistički pamflet o ophođenju prema stranim radnicima. „Nemojte mesati radnike iz Poljske s Nemcima. Njima nije dozvoljeno da sedaju za sto. Zbližavanje je kažnjivo zakonom.“ Marijana ga je ošinula pogledom.


98

DŽESIKA ŠATUK

Nikad joj se nije dopadao taj čovek. Bio je član partije od samog početka, a čak ni pre toga nije bio omiljen. Nije posedovao nikakva znanja, pamet ili obrazovanje da se njima odlikuje, zbog čega je bio tačno od onih koje će poneti ideja da pripadaju jednoj gospodarskoj rasi. No uprkos Marijaninim primedbama, Albreht ga nije otpustio. Poznavao je Rolanda od detinjstva; pohađali su istu osnovnu školu u Vajslauu, učestvovali u istim utakmicama, igrali na istim gradskim igrankama. Za Albrehta je ta povezanost bila značajnija od politike tog čoveka. Bio je lojalan her Cepelu, her Cepel lojalan njemu. I tako je, sa tim čovekom za kormilom, njihovo voljeno imanje postalo deo sistema koji je preko noći uveo postojanje robova. Odjednom je Roland Cepel nosio pištolj i komandovao dvadesetorici ljudi sa različitih krajeva kontinenta. Marijana je u tome videla još jedan primer nacističke gadosti. Pa ipak, u svome svakodnevnom egzistiranju, prihvatila ga je. Slala je dodatnu ćebad kad zahladni i starala se da imaju dovoljno čorbe i krompira, ali svejedno, ubirala je dobit od njihovog rada. A sada, ležeći u svojoj postelji u Burg Lingenfelsu, s Rusima okupljenim napolju, Marijana je shvatila da ne može da se seti ni lica ni imena nijednome od tih radnika iz Poljske. Za razliku od domaćih momaka i odraslih muškaraca koji su argatovali na njenim njivama pre rata, nije znala ništa o tome odakle su ti ljudi. Iz logora Helmno, da. Ali ko su izvan toga, da li imaju porodice, kakav su život ostavili za sobom, to se nikad nije potrudila da upita. Kada su u Vajslau stigli crvenoarmejci, oslobodila je radnike. Svakome je dala hleba i krompira, i malu naknadu od ono rajhsmaraka što su joj preostale, ali nije doznala kuda će oni poći posle toga. Na susednim imanjima bilo je radnika koji su nakon dolaska Rusa ubijali svoje zemljovlasnike i nadzornike. Osveta im je bila prvi čin po oslobođenju, a Rusi nisu marili. Imali su sopstveni dnevni red osvete. Vajslauski radnici nisu došli po Marijanu. Ali Roland Cepel se danima krio na tavanu kod svoje sestre. Sećanje na ovo nagnalo je Marijanu da naglo sedne pravo na svom ležaju. Pištolj jeste držao Cepel, ali i on i radnici radili su na njenom imanju. Izvan zamka, Rusi su opet počeli da pevaju. Ovoga puta bila je to neka čudna, nezemaljska pesma, puna gorke tuge i dubokih, atonalnih nota. Nešto o Volgi reci, ćilimu vremena i jarkoj niti patnje što se prodeva kroz njega. Bila je to neka vrsta kolektivne naricaljke – primalna, tvrdokorna tuga koja se izvijala iz njihovih duša. Marijana je ležala na svojoj uskoj postelji i slušala u mraku.


JEDANAESTA GLAVA

BURG LINGENFELS, AVGUST 1945.

Kad se Benita probudila, pomislila je od zidova podruma da su njena zatvorska ćelija. Kako je opet završila tu? Strah joj je buknuo do korenova kose, do završetaka nožnih prstiju. Ako je opet u zatvoru, to znači da je ostala bez Martina. Ali ne, tu je bio, njegovo toplo telo sklupčano kraj nje. Iznova se orijentisala: na zapadu je, na selu, kod Marijane u Burg Lingenfelsu. Juče se na njih obrušila banda ruskih zarobljenika. Nisu onako strašni kao taj san. Obgrlila je obema rukama svog usnulog mališana i izgovorila nemu, nevoljnu molitvu zahvalnosti za njegov mladi život. Benita je nosila drugo dete kad su je poslali u zatvor, mada to u tom trenutku nije znala. Ali otkako je saznala, život koji je rastao u njoj bio joj je izvor utehe: Koni je mrtav, Martin odveden, ali nije sama. Dane je prekraćivala šapućući molitve, krunice i uspavanke upućene bebici: Martinovoj sestrici. Bila je ubeđena da je devojčica. A onda je beba umrla. Beživotna, telašca tvrdoglavo sklupčanog u njoj kao kamen. Znala je da je dete mrtvo dugo pre nego što ga je njeno telo izbacilo. Porođaj je bio užasan. Materica joj se inficirala, pa je ostala u zatvorskoj bolnici sve do dolaska ruskih vojnika. A dok je ležala tamo, isplovljavajući iz groznice i opet ploveći u nju, uronila je u snažnu, čudnovato potkrepljujuću srdžbu na Konija. On je kriv što je ona tu. On je kriv što su joj Martina oduzeli. On je kriv što je to dete umrlo. Da nije u zatvoru, bebica bi sigurno još bila živa. Napustio ju je zarad svojih visokoparnih ideala i tajne zavere – i svojih ljubavnih zgoda s drugim ženama. Sa Žiži Flegstaf, onom drskom Amerikankom koja je imala obraza da dodvoravanjem izmami od Benite prijateljstvo; s Margaretom Federlander, ozloglašenom berlinskom lepoticom… i sa ko zna još koliko drugih. A u međuvremenu je Benita pobacivala dete za detetom.


100

DŽESIKA ŠATUK

Ona i Martin su proveli bezbrojne noći sami u svome vrelom, neraskošnom stanu (krajnje različitom od onog što je zamišljala kad se udavala), zureći u puste gradske ulice. Koni ih nije poslao na selo kao što su drugi aristokrati slali svoje žene i decu. Njegova majka udovica nije ih pozvala da borave kod nje na promajnom starom fledermanskom imanju, a Benita je bila previše ponosita da je pita. Ionako je to bila grozna, uštogljena kuća koju će na kraju razoriti Rusi, a majka će biti streljana zajedno sa preostalom poslugom. Ali u Berlinu je Koni večito bio uposlen, večito na putu. Zato su Benita i Martin bili prepušteni rici bombardera, beskrajnim silascima u protivavionsko sklonište i sve malobrojnijoj gradskoj upravi. Sve ju je to ljuto vređalo dok je ležala u bolničkom krevetu, oplakujući svoju bebu. A u dubini je bila gnevna na sopstvenu neukost. Zašto ju je Koni držao u mraku u pogledu svoje delatnosti, a tolike druge udovice bile su i te kako upućene? Zar je mislio da je previše glupa da bi shvatila? To je bio konačni dokaz njihovog otuđenja. Radio-izveštaj dvadesetog jula četrdeset četvrte saslušala je tek s najneznatnijim prisenkom nespokoja. A još kasnije, Benita će se stideti sopstvenog slepila. I besa i samosažaljenja u koje se umotavala tih grozničavih meseci. Ali tad ju je to održalo u životu. Na svojoj slamarici u podrumu za voće Burg Lingenfelsa, Benita je začula tupe udare koji su se ritmično ponavljali. Bili su daleki ali jasno prepoznatljivi. Kroz prozorčiće je prosijavala siva svetlost. Svanuo je novi dan. Četvrtak, tačnije. Četvrtak! Trgla se shvativši da je to zvuk her Milerove sekire. Bio mu je to poslednji dan u toj šumi. Sledeće nedelje prebaciće ga u neki logor u francuskoj okupacionoj zoni. A Marijana ionako ne želi njegovu pomoć. Ovog jutra je sigurno prišao zamku sa zadnje strane planine, kroz šumu, pa nije video zatvorenike. Da ih je video, okrenuo bi se i vratio. Ili da su oni videli njega, vratili bi ga. Ili nešto gore. Ne bi blagonaklono reagovali na iznenadnu pojavu bivšeg nemačkog vojnika, bivšeg naciste. Beniti nisu bile nužne glasine da joj to saopšte. Oprezno se digla. Važno je da ne probudi Martina niti Fon Lingenfelsove devojčice, zaspale na slamarici koju su dovukle dole. Samo bi joj se pleli u noge. S retkom jasnoćom, Benita je tačno znala šta mora da uradi: da upozori her Milera dok ga zatvorenici još nisu otkrili. Uzela je cipele i veliki nož koji je uvek nosila sa sobom, pa se išunjala. U prizemljuje kuhinja bila prazna. Po svoj prilici su Marijana i frau Grabarek otišle gore, u svoje sobe. Sa druge strane prozora, u sivoj svetlosti,


Žene iz zamka

101

Benita je videla vatru što je još tinjala i pocrnelo truplo nad njom, gnusan predmet. Okolo su spavali muškarci, raskrečeni kao leševi na bojištu. Odjek her Milerove sekire postao je glasniji čim se našla nad tlom. Pritežući džemper na kopčanje, pohitala je na kuhinjska vrata, u dvorište. Sa druge strane se nalazila stara pekara sa otvorom za izbacivanje otpada u šanac. Često je viđala Frica i Martina kako silaze kroz nju i izbijaju u mutnu vodu na dnu. Odatle bi progacali do merdevina sačinjenih od gazišta usečenih u zid šanca, pa se popeli do livade između zamka i šume. Prebrzo se krećući da bi dala sebi vremena da bolje promisli, Benita je zakaskala ka njoj. Jutro je bilo sveže i prohladno, a divlji ladolež što se peo duž zida još se nije otvorio. Pod strehom su počinjale da se bude laste, izlećući i izvodeći finte i juriše kao projektili. Podsetile su je na nešto iz detinjstva – na laste pod strehama pomoćnih zgrada doma za umobolne; na goluždrave ptiće koji su ispadali iz gnezda na tie. Jedne godine je pokušala da ih othrani, pojila ih mlekom iz medicinske kapaljke, nudila im crve koje je iskopala. Bili su neopisivo meki, paperjasti i žalosni – njihove majušne sjajne oči treptale su sa njenog dlana. Nije uspela, međutim. Jedno po jedno, uginuli su. U pekari je sve bilo mračno i trulo. Nije se koristila godinama. Otvor nije bilo teško naći; čak nije bio ni pokriven. Benita se spustila na ruke i kolena, pa zavukla noge kroz otvor. Bilo je dublje nego što je sudila, ali zažmurila je i pustila se. Zateturala se pri doskoku, no ostala je na nogama. Odatle se s lakoćom moglo produžiti kroz blato do gazišta u zidu. Očas se uzverala i izašla. Tu se našla izvan međa zamka i samo ju je kratak pojas polja razdvajao od šume. I ponovo je Benita začula udar sekire. Nije zastala da pogleda iza zamka, u ono što se videlo od staje, vatre, pozaspalih Rusa. Umesto toga, potrčala je po rutavoj travi i nije se zaustavila sve dok nije stigla do bezbednog okrilja drveća. Šumu je obrubljivao gustiš od korova i niskog žbunja, bockavog i oštrog, ali to jedva da je i primećivala. Ona će spasti her Milera. Ima moć da to učini. Od te svesti su joj se dlanovi znojili i srce joj tuklo – ali isto tako ju je ona ispunjavala i ubedljivom odlučnošću. Bezbroj su puta drugi nju spasli – Marijana, njena susetka frau Kesler u Berlinu, zatvorski upravnik koji ju je ostavio u bolnici umesto da je pošalje u koncentracioni logor… čak jednom i Koni, njen vitez u sjajnom oklopu, koji ju je izbavio od njenog života. Ali koga je ona ikada spasla? Nikog. Čak ni rođenog sina. Potrajalo je koji časak dok joj se oči nisu prilagodile sumračnoj svetlosti šume. Znala je taj proplanak na kom je radio her Miler, pa je pošla tamo


102

DŽESIKA ŠATUK

vrludajući, polutrkom, gotovo ne opažajući kupine što su je greble po nogama, kidale joj suknju. Tek kad je maltene stigla do proplanka, Benita je shvatila da je zvuk sekire utihnuo. Čula je glasove. Zastala je i napregla se da razabere kroz sopstveni iskidani dah. Govorili su her Miler i još neki muškarac. Rus. A razgovor nije zvučao prijateljski. Zakasnila je! Ta misao ju je telesno ošinula. Nemoguće je. Ne može biti. Neće to dozvoliti. Silovito je produžila ka proplanku. Na sredini su stajala dva čoveka: her Miler i jedan ruski vojnik tupog, gojaznog lica, u odrpanoj uniformi Crvene armije. Govorio je hrapavim, grlenim glasom. „Her Milere!“, doviknula je Benita i obojica su se naglo okrenula i pogledala u nju. „Došla sam da vam kažem“ – dahtala je – „da se vratite.“ Her Milerovim licem se razlila smetenost. Rus se iscerio. „Šljuha“, opsovao je. Kurva. Tu reč je Benita znala. Usledilo je još na ruskom – reči koje nije razumela, ali dokučila im je značenje na osnovu njegovog pohotnog pogleda. Načas Rus kao da je zaboravio na svoju raspru sa her Milerom i pošao je ka njoj. Zureći u njegovo ružno, podrugljivo lice, rupe od bubuljica napola skrivene naraslom oštrom bradom, Benita je osetila da nešto u njoj eksplodira, a taj čovek, taj koji nasrće na nju sad, postao je ne tek zarobljenik što je stigao do her Milera pre nje već svaki drugi muškarac koji ju je ikada nazvao kurvom. Svaki muškarac koji je ikada otvorio sebi pesnicom, batinama, grebanjem put u nju, smrdljivog daha i uskislog znoja, i besneo zbog nekih stvari za koje njeno telo nije bilo ni najmanje odgovorno. Naravno da je stigao prvi do her Milera! Kako je mogla i zamisliti da je dovoljno moćna da se umeša? Ona je obična grudva mesa koja se baca među zavađene pse. Već je napola mrtva, iskidana, sažvakana, ispljunuta. Tako on nju vidi. To mu je razaznala u očima. Ali to nije istina! Ona je majka sa sinom, žena koja je već jednom pobegla. Ona je supruga pripadnika Otpora, prijateljica Marijane fon Lingenfels. Više nije mala Benita Gruber – slatka, potrošna seljančica bez novca, bez oca, bez moći. Istegla se koliko je visoka i pljunula iz sve snage tom muškarcu u noge. Izraz njegovog lica preobrazio se iz razgaljenog u razdražen. Nije je razumeo. Video je samo onu nekadašnju nju. Dok joj je bujica gneva kuljala kroz žile, mašila se džepa da izvadi nož.


DVANAESTA GLAVA

BERLIN, KRAJ APRILA 1945.

Beniti nije bilo najgore prvi put. Taj vojnik je bio čist, relativno govoreći, i dao joj je hranu – zemičku, čak namazanu džemom – i pivo. Preuzeo je torbu s njenim stvarima koju je nosila i poveo je u dvorište jedne bombama srušene zgrade u Nojkelnu. Čak nije bila stigla ni do kuće nakon izlaska iz zatvorske bolnice. Kikotao se, i osmehivao se od uva do uva, i trljao joj stopala kao kakav odani muž. Nebitno što je ishod njegovog udvaranja bio unapred utvrđen. Nebitno što je ona nevoljno pristala. Svejedno je nastojao da je osvoji, što se, u takvim uslovima, jednačilo s romantičnom ljubavlju. Kad ju je konačno pritisnuo uza zid dvorišta, bio je gadan ali ne i okrutan, samo požudan i zaokupljen sobom. Drugog, trećeg i četvrtog puta Benita će izistinski upoznati odvratnost. I bol – krvav, grčevit, razdoran bol kakav nije zamišljala da je moguć izuzev na porođaju. Još je bio početak Kraja, doba kad su se vodile borbe po ulicama – prolomi mitraljeske vatre, čarke između poslednjih prestrašenih zadrtih vermahtovaca i Saveznika što su ih opkolili. Borili su se za prevlast nad gradom, blok po blok. Ali Rusi u Merštajnštrase znali su da su pobedili. Trupkali su gore-dole stepeništem zgrade nakićeni ukradenim ručnim satovima, pili opljačkani viski, tragali za devojkama. Stara-majke sa šestog i trećeg sprata njene zgrade krile su unuke u protivavionskom skloništu, a prema Beniti i drugim ženama koje su izlazile za videla odnosile su se kao prema gubavcima. Ali Benita nije mogla i dalje da se krije. Kako će naći Martina ako se bude krila u podrumu? I nije imala majku niti babu da joj doturaju vodu za piće i ostatke hleba. Frau Gruber, blaženo neka je njeno siroto, priglupo srce, bila je pokojna već pet godina. I ti? Četiri puta? Šest puta? Najgori su Mongoli. Ne, Kozaci. Slomili su joj nogu. Ne može da mokri. Sišlaje s uma. Svi su pričali o tome. Priča, priča, priča… i pitanja. Ne pitanja žrtava, već starica i muškaraca. Muškarci, oni malobrojni


104

DŽESIKA ŠATUK

što su ostali, bili su najgori. Glumili su saosećanje i bes, a zapravo su samo hteli da slušaju, da zamišljaju. Od toga joj je bilo muka. A i dalje nigde Martina, niti ikog od kog bi zatražila pomoć. Sa svakim danom što mine Benita je osećala da joj bledi volja za životom. Nacisti koji su joj uzeli sina sada su nestali u noći. Rusi nisu ništa znali o ukradenoj deci, niti ih je to zanimalo. Šta je još jedno nestalo dete u ratu koji je već tolike ubio? Bio je jedan vojnik što je „voleo“ Benitu: visok, mršav momak iz Gruzije, sa širokim osmehom. Donosio joj je čokoladu, sardine i kompot od breskve – delikatese koje je njegova jedinica poharala iz nekog lokalnog nacističkog legala. Hteo je da mu bude žena. To je zaključila iz mešavine njegovog rđavog nemačkog i pantomime. Bio je naivan dečak u svemu sem što se tiče ubijanja ljudi. Odrastao je sa devetoro braće i sestara u nekom jabučaru. Upravo je uz njegovu pomoć Benita i dobila pristup „kapetanu“ oblasti, jedinom čoveku, reklo bi se, koji je imao ikakvog kontakta sa svetom izvan tog kukavnog budžaka Berlina. Kapetan je bio krupan, strog čovek iz Lenjingrada – pravi zvanični predstavnik Crvene armije, ne dronjavi regrut iz neke zemlje koja je postala pokrajina Sovjetskog Saveza. U mladosti je učestvovao u Oktobarskoj revoluciji. Taj podatak je u njegovim vojnicima izazivao strahopoštovanje. Bio je pravi boljševik. A boljševici, koliko je shvatala Benita, hoće da unište Nemce. Kapetan je sebi uspostavio sedište u nekadašnjoj Milmanovoj pekari, u prizemlju jedne neoštećene zgrade odmah iza ugla u odnosu na Merštajnštrase 27. Kad mu je predstavljena Benita, ustao je iza brašnjave tezge kao general koji ustaje iza ogromnog pisaćeg stola. Imao je pronicljivo, inteligentno lice. Stojeći pred njim, osetila se razgolićeno i obeshrabreno. Ah, izgovorio je naklonivši glavu kad je završila sa objašnjavanjem svoje potrage za Martinom. Raspitaću se. Potom je pogledao u Benitu i njenog pratioca Gruzina. Bilo je jasno da on nije čovek koji čini usluge za lepe oči. Eto kako je postala „njegova“, što je, na svoj način, predstavljalo milosrđe. Bio je težak čovek, ali ne i okrutan. A njegova naklonost, ako se mogla tako zvati, štitila je Benitu od drugih. Gruzin je bio prinuđen da se povuče, podvijena repa, natrag u svoje snove o jabučaru. Ali njoj to nije bilo važno. Ništa nije bilo važno posle vesti. Martin je mrtav. Tako joj je rekao kapetan. Bio je među većim brojem „siročića“ iz jednog nacističkog dečjeg doma, poslatog poslednjim vozom u Buhenvald. Kapetan je tu vest saopštio šturo i suvo. Nije bio od onih koji uvijaju u oblande, a sve i da je to želeo, nije dovoljno dobro znao nemački. Benita je zurila u njega i osećala kako se svet zatamnjuje po ivicama. Sve što je znala kao da se topilo, dok nije ostala nasađena na nekakvom


Žene iz zamka

105

poslednjem, nevidljivom izdanu čvrste zemlje u ogromnom i praznom kosmosu. Posle toga, kad joj je kapetan dolazio, napuštala je svoje telo – telo koje njoj više nije ama baš ništa značilo, koje će se uskoro pretvoriti u trulež. Odlazila je, umesto toga, svome dečaku, svom malom Martinu, i sklupčavala se oko njegovog usnulog tela, milovala ga po nežnoj plavoj kosi i ljubila ga u teme mile glave. Pevušila mu je uspavanke što mu ih je nekada pevala noću kad se uplaši pa se uvuče kod nje u krevet. I ispunjavala ga je svom ljubavlju koja će mu možda zatrebati u budućem životu. To je bio kraj Benite Gruber, devojke koja je odrasla u Krenzigovoj 7 i maštala da se uda za bogataša. To je bio kraj Benite Flederman, Konijeve supruge kojoj je nanošena nepravda, plašljive ćurčice zaključane u svom stanu, gde se gostila sopstvenim razočaranjem. Mračni detalji Konijevog pogubljenja, vreme provedeno u zatvoru, pobačena kći – sve to nije bilo ništa u poređenju s gubitkom sina. Za Benitu, na to se sveo onaj „Kraj“ koji su Nemci već godinama najavljivali.


TRINAESTA GLAVA

BURG LINGENFELS, DECEMBAR 1945.

Martin je bio premali da bi pamtio Božice od pre rata. Priče koje su pripovedale Elizabeta i Katarina zvučale su mu neverovatno kao bajke. Pečena guska za večeru, Gluhwein i pečene Zimtserne, pomorandže nadenute karanfilićem. Paketi puni novih čarapa, vrpci za kosu, čokolada i knjiga. Jednom joj je, ispričala je Elizabeta, otac poklonio pravog belog zeca u obojenom kavezu. Martina su naročito zanimali prijemi – toliki ljudi sabrani radi slavlja, a ne iz straha. Jedini veliki skupovi koje je pamtio bili su u protivavionskim skloništima, ili su pak politički sabori na zakrčenim, strahom ispunjenim ulicama. „Lep ćemo Božić prirediti ove godine“, objavila je Marijana prvog dana decembra. Nebitno što je ledeno i što vlada nestašica hrane, čak i tu u zamku. Takav je bio njen plan. Čvrsto je rešila da u prvu nedelju Došašća ispeče Stollen. Svi su bili sumnjičavi, ne samo zbog racionisanja namirnica već i zato što nikad nisu videli Marijanu da nešto peče. Ali bila je uporna u tome. Izdvajala je u tu svrhu brašno i šećer još od septembra. I tako su deca okitila kuhinju. Devojčice su izradile nežne zvezde od slame i komadića prediva od jednog rasparanog džempera, pa ih okačile o sveže nasečene grane četinara. „Dragi Gospode, zahvaljujemo ti na svemu što imamo kad mnogi ljudi nemaju ništa. Imamo jedni druge, imamo jelo, imamo zdravlje i krov nad glavom“, počela je Marijana da izgovara pred večeru svakodnevno. To je bilo novo. Pre – što je značilo pre Kraja, ne pre rata, ali svakako pre nego što je došla u zamak – Marijana nije bila religiozna žena. Elizabeti i Katarini nije se dopadala ova nova pobožnost. Ali Martin je uživao u zvuku Marijaninog glasa dok nabraja na čemu sve treba da budu zahvalni, dok govori o nevoljama drugih. Uvek je dobro znati da ima ljudi bednijih od tebe.


Žene iz zamka

107

„Veruješ li u Boga?“, upitao je majku jedne večeri dok su tonuli u san u svom sobičku nad kuhinjom, a dah mu izbijao u belim oblačcima. „Ne znam“, rekla je, a on je čak i u mraku osetio da joj je njegovo pitanje nateralo suze na oči. To ga je razljutilo – njena spremnost da zaplače. Uvek je bila na ivici suza, drhtava, crvenooka, i nesigurna. Još gore je bilo onih prvih dana po dolasku Rusa, ali čak i sad joj je bila dovoljna najmanja sitnica da je nagna u plač. A tu je spadao, očigledno, i pomen Boga. Martin je, međutim, verovao u Boga. Kako da ne veruje? Neizdrživa mu je bila pomisao da nema nečeg boljeg negde tamo, nekog nebeskog balzama za sve pustošenje koje je video tu na zemlji. Verovao je u Boga ne kao u objašnjenje, već kao u melem – mudru, strogu figuru na prestolu u oblacima, koja bdi nad onima dole. Lepo se naradio poslednjih sedam godina, kazala je Elizabeta kad joj je priznao svoje verovanje. Ali nije Bog izazvao rat i sve te užase. Izazvali su ih ljudi, razmišljao je. No bio je dovoljno mudar da se ne raspravlja sa Elizabetom. Bog vlada samo na nebesima, rekao bi joj on. Ali očigledno je Elizabeta očekivala da vidi više njegovog delovanja na zemlji. Napolju su temperature dosezale rekordne minuse. Sline, dah i suze ledili su se čim kročiš iz kuće. Širom Nemačke ljudi su gladovali. Neka kusaju sopstvenu kašu, izjavio je britanski radio. Za vreme rata mi smo gladovali da bi Nemci mogli da jedu – sad nek žanju šta su posejali. Tada je prvi put Martin pomislio na neprijateljsku decu – ne samo na vojnike već i na dečake i devojčice. Pošteno, kazala je Marijana, mada joj se u očima videla nesigurnost. Gadovi, opsovao je Fric, pa je poslat u svoju sobu. U Berlinu su ljudi sekli za ogrev ono što je ostalo od bombardovanog Tirgartena. A u gradovima uzduž i popreko zemlje, kružile su glasine, ljudi jedu puževe, pacove i druge sitne životinje. Svakog vikenda su varošani iz Tolingena i Momzena nagrtali u selo da mole za ostatke hrane. Tu u zamku, međutim, bilo im je toplo i srazmerno su dobro jeli. Nisu se odvažavali da se mnogo udalje od kuhinje i svojih sobica nad njom. Hvatalo se inje po vlažnom severnom zidu velike dvorane, led na dnu šanca, ali njihove lampe su jarko gorele, a divovska peć bleštala od her Milerovih drva. Sedeli su na smenu uz nju, grejući leđa. I svi su imali na sebi slojeve odeće. Tih meseci nakon dolaska Grabareka, život u zamku postao je udobniji i uređeniji. Frau Grabarek je bila dobra kuvarica. Umela je od stočne prekrupe da spremi jestivu kašu, znala da skuva sirup od šećerne repe, da se vispreno cenjka s crnoberzijancima. Vraćala se kući iz grada s pravim brašnom za mešenje, sa šećerom, čak s crnim čajem. Takođe je bila praktičnija od


108

DŽESIKA ŠATUK

Martinove majke i Marijane: terala je dečake da žvaću koru smreke radi odbrane od klica i krpila rupe u Martinovim džepovima i potkošuljama koje niko drugi nije primećivao. Setila se da trlja lanolinom Martinove ispucale obraze, a kad mu se javio uporan kašalj, napravila mu je oblogu za grudi. Bila je starateljka svakodnevnih, telesnih potreba. U tom smislu podsećala ga je na frau Fortmiler iz Dečjeg doma, koja mu je ponekad potajno nedostajala. Grabarekovi sinovi, Anzelm i Volfgang, bili su još ćufljiviji od svoje majke, što je Martinu i odgovaralo jer mu je već dodijavalo Fricovo beskrajno blebetanje. A i znali su prave veštine za preživljavanje: da nađu krompire propuštene pri vađenju, da love zečeve u klopku, da lažu. A umeli su i da cepaju drva, što je bilo važno sad kad je her Miler otišao. Nešto rđavo se desilo one noći kad su Rusi ubili her Kelermanovu kobilu. Nešto toliko strašno da niko nije čak ni pitao šta. U rano jutro, na kuhinjskim vratima se pojavio her Miler noseći Martinovu majku. Počivala mu je u naručju kao beba, s rukama obavijenim oko njegovog vrata, a licem zarivenim u njegove grudi. I bila je sva krvava. Krvi je bilo svuda – na njenoj kosi, bluzi, čak i na licu. Martin nikada nije video toliku krv. Načas su svi samo stajali i zurili – prizor je bio previše šokantan da bi se pojmio – a onda je Marijana krenula s pitanjima: Šta je ovo? Gde ste bili? Je li ti dobro? O, moj bože, dragi gospode, Marijo, majko božja… A devojčice su počele da vrište i vladao je opšti haos sve dok frau Grabarek nije opet poslala decu u podrum. Kad ih je pozvala gore, Martinova majka se nalazila u karantinu u svojoj sobi, her Miler je otišao, a od krvave odeće nije bilo traga. O ovome nikada ne smemo pričati, rekla je Marijana te večeri, a svi su bili previše prestrašeni da bi upitali: O čemu? Čak i Elizabeta. Sutradan su Rusi otišli. Jedan od njih je nestao. Predvodnik je došao do vrata zamka da upita jesu li ga videli, a Martin je, stojeći u senci, čuo frau Grabarek kako odgovara: zapravo da; nije mi se spavalo, pa sam u ponoć gledala kroz prozor; videla sam čoveka kako ide nizbrdo. Jedini je Martin čuo taj razgovor. Nekoliko narednih nedelja, Fon Lingenfelsova deca šaputala su o tom što se desilo, ali zaćutala bi pred Martinom, kog kao da su posmatrala sa obnovljenim sažaljenjem. Dostojno je sažaljenja, očigledno, biti Benitin sin. Je li krv bila njena? I zašto je bila napolju, a ne u podrumu? Kako ju je her Miler pronašao? Ta pitanja su glodala Martina, ali nije ih postavljao naglas. Pitanja nisu bila važna. Her Miler ju je spasao. Martin je u to bio ubeđen. Pa zašto mu je onda Marijana rekla da ne dolazi više?


Žene iz zamka

109

Posle toga je Benita ostala na spratu dve nedelje. Kad je sišla, bila je plahovita i napregnuta kao kad su je tek našli u Berlinu. Moj mili sine, moj dragi sine, izgovarala je po bezbroj puta, pružajući ruke ka Martinu. Na dan uoči Božića, Marijana je deci poklonila pakete koje su poslali američki kvekeri. Bili su puni nečuvenih stvari: pomorandži, četkica za zube, čokoladnih štanglica, bila je tu i konzerva s nečim što se zvalo Kraft čiz, i žvakaća guma. Njih su propratile rukom ispisane poruke od američke dece – crteži urađeni voštanim bojicama jarkih boja. Martinova poruka je imala crtež debele smeđe-bele mačke s crveno-belom prugastom mašnom. Na njoj je pisalo: U zalog dobre volje naše zemlje, a bila je potpisana imenima Ejmi (osam godina) i Rodžer (šest godina). Martin je pokušao da zamisli Ejmi i Rodžera i tu kutiju boja pomoću kojih su iscrtali poruke. Stvorio je sliku dvoje dece u čistoj kupovnoj odeći i novim cipelama debelih donova, bez pohabanih mesta. Bio je siguran da imaju svako svoj bicikl i da ostavljaju nepojedenu hranu u tanjiru. Martin to nije naslikao toliko sa zavišću koliko sa čuđenjem – kako je čarobno biti Amerikanac! „Osladite se polovinom onog što je u paketu, a onda nađite nekog kome ćete dati drugu polovinu“, poučila ih je Marijana. Te poklone su primili samo zato što su Opfer. Nije ih bilo dovoljno za svu decu Erenhajma. A Marijana, uprkos svome preziru prema meštanima njihovog grada, nije volela nejednakost. Samo je Elizabeta imala hrabrosti – ili ludosti – da se pobuni. „Zbog toga si upravo ostala bez pola svoje porcije“, objavila je Marijana. „Već imaš više od većine dece u Nemačkoj.“ Otad pa nadalje, niko se nije žalio. Zato su se tog popodneva, dok je Marijana bila u logoru za raseljena lica, Anja kuvala Božični paprikaš, a Benita se odmarala, deca, sa izuzetkom Frica, koji je ležao u postelji s temperaturom, natrontala u još više slojeva, pa pošla u Erenhajm, ponevši polovinu čokoladica i štapića žvakaće gume kao darove Tri kralja. „Ja ću moje sama da pojedem“, oglasila je Elizabeta. Ali Katarina je izgledala tako preneraženo da je Elizabeta bila prinuđena da povuče reč. Sad je imala trinaest godina. Da nije rata, govorila je, da nije svega, učila bi da svira klavir, čitala bi zanimljive knjige i išla u školu igranja. Umesto toga ima samo Bibliju i dva toma Getea, koje je pročitala milion puta. A za para u igri samo svog „tupoglavog brata“. Njeno čantranje je poluuljudno isključivalo Martina i Grabarekove dečake.


110

DŽESIKA ŠATUK

Katarina i Elizabeta su odlučile da se zapute u dečji centar pri logoru za raseljena lica, da tamo razdele svoje poklone. Prilično su često svraćale kod njih s majkom, koja je počela tamo da pomaže kao dobrovoljka, i poznavale su pojedinu decu. Ta odluka će izvesno biti Marijani po volji. „Martine, hoćeš li i ti s nama?“, upitala je Katarina. Martin je odbio. Pridružiće se Anzelmu i Volfgangu. Dovoljno je vremena proveo s devojčicama, koje uvek blebeću, i brinu se, i prepiru se međusobno. Grabareci su pak bili ćutljivi i prevejani. Imali su svoj jezik pogleda i klimanja glavom pomoću kog su komunicirali. Znali su da idu poljem šutirajući kamen tamo-amo i praveći od toga igru iako nisu ni izgovorili pravila. Martin se divio njihovoj samostalnosti. Skrojeni od drukčijeg štofa, rekla bi frau Fortmiler. Ne kao osudu, već kao zapažanje. Martin je stekao njihovo poverenje sopstvenom ćutnjom i sposobnošću da se saobrazi. I zato su mu pripovedali štošta o svom putovanju na zapad – o tome kako su tražili put oko esesovskih kontrolnih punktova i spavali po hladnim šumama Poljske. O tome kako su pobegli iz pregrejanog protivavionskog skloništa u Drezdenu one noći čuvenog bombardovanja – o požaru na ulicama i drveću koje je gorelo poput razigranih baklji, barama asfalta rastopljenog od vreline. Kako je bilo pre, dok ste ziveli na istoku?, upitao ih je jednom, ali oni su zaćutali. Nije ih više to pitao. Ovog Badnjeg dana, grad je bio tih. Obično su ekipe meštana kopale, grabuljale i raščišćavale ostatke fabrike poredana, koju je RAF greškom bombardovao misleći da je pogon ratne industrije, ali Amerikanci su svima dali slobodan dan. U odsustvu klopota i zveketa obnove, Martin je uspevao da čuje nove, običnije zvuke: bebu kako plače, vrata kako se otvaraju i zatvaraju, čangrljanje odvoda oluka na vetru, i čitavu silesiju ptica nekakve srčane, neustrašive vrste, koje su raspomamljeno čavrljale na granama jednog golog drveta. Martin je išao za Grabarecima ne pitajući kud su se zaputili. Radio je sve što rade i oni – takav je neizrečeni sporazum vladao među njima. Volfgang je bio vođa. On je bio mlađi od Anzelma, ali snažniji i drskiji. I prihvatali su Martina samo zato što nije pokušavao da upravlja njihovim aktivnostima niti da ih sateruje u određenu igru onako kako je to činio Fric. Kada su svi zajedno, Martin je bio most. Prošli su pored crkve, zaleđene vodenične mrtvaje i bombardovane fabrike, presekli gradski trg sa oglasnim tablama izlepljenim američkim plakatima, ova zlodela: vaša krivica, bilo je ispisano jarkim slovima bojom preko fotografija mrtvih tela, golih i izgladnelih, naslaganih poput granja. Na jednoj je neki dečak zurio u objektiv, čučeći iza ograde od bodljikave žice, a kroz kožu mu se ocrtavao kostur.


Žene iz zamka

111

Dečaci su pored njih prošli ne gledajući. Već su ih bili videli. Čim su postavljene, Marijana ih je sve poterala dole iz zamka da gledaju. „Evo šta su radili Hitler i njegovi“, rekla je. „Ne dajte nikom da vam govori kako je njegova smrt bila tragedija.“ Katarina je počela da plače, a ljudi što su prolazili trgom mrko su gledali u njihovom pravcu. Nije dobro da staneš i bleneš, shvatio je Martin. Stati i blenuti znači priznati krivicu: vaša krivica, pisalo je na tabli. Ti si tu bio jedini „vi“ ako si taj koji čita. Ali Martin je želeo da pogleda strašne slike. Propaganda, govorili su Erenhajmeri, no Martin je verovao Marijani. A na tim slikama je video ogromnost i zlokobnost sveta izvan onog što on zna – pretnju i užas još i veće od svih koje je iskusio. Dečak na fotografiji zurio je u njega kao lice koje se nazire kroz koricu leda na ribnjaku. Činilo se da leži pod Martinovim rođenim nogama. Ovoga dana je, međutim, žustro držao korak sa Anzelmom i Volfgangom. Produžili su do suprotnog kraja grada, uskim pešačkim prolazima, pored niza gospodskih vila koje su nekada bile u posedu najistaknutijih erenhajmskih nacista, a sad rekvirirane za smeštaj raseljenih lica. I konačno su opet izbili u prirodu. Nebo se protezalo nad njima, hladno i sivo kao trbuh mrtve ribe. Pratili su put kroz smrznute livade u senkama krševitih, snežnih planinskih vrhova. Kretali su se na zapad, ka francuskoj zoni. Granica nije bila daleko. I konačno je Martin shvatio: idu u francuski logor za nemačke ratne zarobljenike. „Qu'est-ce que vous voulez?“, upitao je stražar Francuz kad su stigli do kapije. Logor je bio smešten u nekakvu kasarnu – skup niskih baraka okruženih mrežastom ogradom. Volfgang je odgovorio na nemačkom: „Došli smo da vidimo oca.“ Martin se osvrnuo ka njemu, zbunjen, ZABRANJENE POSETE SEM ZA ČLANOVE PORODICE, pisalo je na znaku. „Prostor za sastanke je tamo.“ Stražar im je mahnuo da prođu i pokazao ka pojasu ograde desno. Tamo je poviše ljudi, većinom žena i dece, čekalo s poklonima – cigaretama, krompirom, salom i režnjevima usoljene šunke, sve u malim smotuljcima da se može progurati kroz okca žice. „Koga tražite?“ upitao je jedan mršav, dugovrat zarobljenik u odrpanoj gestapovskoj uniformi sa odsečenim oznakama. „Franca Milera“, odgovorio je Volfgang okrznuvši pogledom Anzelma. Martina je ispunio spoj živčane napetosti i stida. Her Milera nisu videli još od incidenta s Rusima. Dugovrati je izviknuo to ime preko ramena, gde ga je prihvatio i preneo neko drugi, pa treći, i tako redom dok nije nestalo u barakama. Potom su čekali, zauzevši mali deo ograde za sebe. Sa druge strane, grupica zatvorenika


112

DŽESIKA ŠATUK

prolazila je s rukama duboko gurnutim u džepove, a dah im je izbijao u oblacima. Drugi su stajali naslonjeni na zdanje uprkos zimi, s kapama natučenim na uši. A onda se, gotovo kao čudom, pojavio Franc Miler i pošao ka njima, širokog, bezizraznog lica preobraženog od iznenađenja. Bilo je neobično videti ga tu, među tim bednicima. Iza bodljikave žice, delovao je sada strasnije nego dok je cepao drva u njihovoj šumi. Martin se osvrnuo ka Anzelmu i Volfgangu. Ali na njegovo iznenađenje, njihove oči već su lutale dalje, kao da traže nekog drugog. „Izvolite!“ Prvi je progovorio Martin. „Doneli smo vam ovo.“ Promrzlim prstima je progurao kroz ogradu pola svoje čokoladice i konzervu sa sirom. „Za mene?“ upitao je her Miler, proučavajući im lica. Martin je klimnuo glavom. „Znaju li vaše majke da ste došli ovamo?“ Martin je odmahnuo glavom. „Ah!“ Miler kao da je o tome promislio. „To je ljubazno od vas.“ Dečaci su trupkali nogama da se odbrane od zime. „Da niste upoznali nekog ko se preziva Brant?“ upitao je Volfgang, a reči su mu bile malčice zagrcnute, kao da ih je silom istisnuo. Miler se namrštio. „Mislim da nisam. Odakle?“ Grabareci su se ponovo zgledali. „Iz Vartegaua“, odgovorio je ovoga puta Anzelm. Miler je zavrteo glavom. „Vaš otac?“, upitao je Martin, ne uspevši da spreči sebe. „Ne“, kazao je Volfgang grubim tonom. „Naš otac je mrtav.“ Ko onda?, poželeo je Martin da upita, ali nije upitao. Miler ih je ćutke odmeravao. „E pa, hvala vam“, rekao je naposletku. „Čuvajte se. I čuvajte svoje majke. I nemojte više dolaziti ovamo.“ Na Božić je Erenhajmska katolička crkva nudila otvorenu misu, pa su se svi stanari Burg Lingenfelsa zaputili niz padinu po hladnoći. Nebitno što su izuzev Martinove majke svi bili protestanti. „Katolik, protestant, Jevrejin – čista glupost“, uzvratila je Marijana kad je Elizabeta to istakla. „Te podele nikad nisu donele ništa sem jada.“ Biće da je njena vlastita novopronađena religija postojala izvan tih linija. Te večeri je, međutim, bilo drugačije. Večernja služba bila je otvorena za sve, a u njoj će učestvovati Erenhajmski orkestar, prvi put nastupajući zajedno posle više godina. „Sasvim su dobri“, priznala je Marijana. „Dirigent je kao mladić studirao u Berlinu. Niko nije mislio da će se vratiti.“


Žene iz zamka

113

Čak se i Martinova majka, koja nikad nije izlazila iz zamka kad je hladno, umotala u staru Marijaninu bundu i sišla s njima ostalima niz brdo obasjano mesečinom. Hodali su ulicama ka slavnom krivom zvoniku crkve – visokom tornju od šindre koji je sagrađen pre više stotina godina da upire pravo ka nebesima, ali je, nekom greškom u konstrukciji, umesto toga bio blago nakrivljen ka jugu. Kao nemačka duša, našalila se Marijana. Stremi ka nebu, ali se saginje ka paklu. Kao da je čitav grad pohrlio na taj skup; polako su stupali uz stepenice nezagrejane crkve u najtoplijim kaputima i ćebićima, klimajući glavom u znak pozdrava. Većinom žene, deca i starci, ali sada i poneki mlađi muškarac, pošto su se nemački vojnici postepeno vraćali hramljući kući iz bolnica, neprijateljskih borbenih logora i otkud sve već ne. Unutra je vladalo ozbiljno ali i slavljeničko raspoloženje. Ljudi su držali fenjere i lojane sveće – dragocenu robu u poslednje vreme – te su senke njihovih plamenova skakale i igrale po potkrovnim gredama. Podsećali su Martina na neku ilustraciju iz Biblije frau Fortmiler – na duhove prokletih koji gore u paklu. Pod senkama, izbledele freske na zidu svetlost je obasjavala u naletima: dugi skut odežde Svetog Pavla; Isusove nage i krvave noge; strogo, smrknuto lice anđela pred kojim bi Martin umro od straha kad bi ga sreo. Na mestu rozete prozora stajala je reckasta rupa – razbijen je prilikom bombardovanja – a napolju je nebo bilo tamno i istačkano jasnim zimskim zvezdama. Potom je počela služba – u potpunosti stran doživljaj za Martina, koji je u crkvi bio svega nekoliko puta u životu, a na katoličkoj misi nikad. Bila je puna pojanja na latinskom, mirisa tamjana i nerazumljivih molitava. Kameni pod i zidovi umnogostručavali su hladnoću, te se Martinu ledio dah čim zine. Polako, sveštenik se popeo za predikaonicu i progovorio. Bio je star, a glas mu je zbunjujuće odjekivao. „Za našu proslavu praznika Hrista Kralja. Da to bude vreme sećanja na našeg Gospodina razapetog, i prilika da se ugledamo na njegov stav poniznosti. Ljudi su kašljali i meškoljili se na sedištima. Martin je okrznuo pogledom sopstvenu porodicu, ako su se mogli tako nazvati. Marijana je sedela pravo kao sveća, nabranog čela, pomno prateći svaku reč. Kraj nje je Elizabeta letela pogledom po pastvi, inventarišući ko je sve prisutan. Katarina se privijala uz sestru da se ugreje. A Fric je, saginjući glavu u prividnoj koncentraciji, grebanjem crtao šaru po gruboj tkanini svojih pantalona. Grabareci su, rame uz rame, gotovo istovetnih tamnokosih glava, bili ostrvce za sebe i razmenjivali su nešto – poruku? Kamičak? Bilo je nemoguće odrediti. A Anja je bila nečitljiva kao i uvek: oči su joj bile uprte u propovednika, ali videla je


114

DŽESIKA ŠATUK

nešto drugo u unutrašnjosti svoje glave. Martinova majka je sedela sa njegove druge strane. Među svima njima, izgledalo je da se ona najviše unela: zurila je naviše u onaj komadić neba uokviren razbijenim prozorom, rastavljenih usana, toplih očiju, kao žena koja se susreće licem u lice s jednim dobronamernim Bogom. Martin se pružio i uhvatio je za ruku. Trgla se, kao da ga prvi put vidi. Ali osmeh koji je usledio bio je poput probleska sunca po potamnelom polju. I prvi put da se Martin oseti osokoljeno umesto prestravljeno sopstvenom sposobnošću da unese u nju radost. Kad je sveštenik završio, gomilom je prostrujalo opipljivo olakšanje. Njegove reći nikome nisu donele mir – okajanje, oproštaj, pravda, greh – bile su to još papirne apstrakcije koje nisu mogle ni početi da se primenjuju na svakodnevne realije njihovih života. Tad su muzičari orkestra zauzeli svoja mesta na stolicama koje su doneli iz vlastitih domova, pa krenuli da štimuju instrumente. Gde su uspeli da ih skriju tih proteklih godina? Izgledalo je kao čudo što je rat poštedeo nešto tako tanano poput harfe ili violine. Kada su svi bili spremni, crkvom je zavladala tišina. Natrontana obličja na podijumu sedela su u pripravnosti, s dignutim gudalima, suspregnutog daha. A dirigent, sitan čovek sa izanđalim filcanim šeširom, izmahnuo je palicom. Muk se pojačao, a ta tišina je imala neku naročitu izgladnelu primesu. Zato su ljudi bili tu. Da čuju muziku. Predugo nisu. Odjednom, dirigent je trznuo palicom naviše i orkestar se pribrao i nalegao. Melodija, Betovenova Deveta, otvorila se uz prasak: violine, truba, eksplozija dovoljno glasna da izbije iz glave misao i brigu. Podsećala je na rat – grmljavinu koraka, tutnjavu tenkova, kreštanje i praskanje aviona nad glavom, bombe koja eksplodira. Publika je sedela u stavu mirno, stežući rukama sedišta. Nešto malo i blago možda bi im promaklo. Nešto nežno, i možda bi zaplakali i nikad ne bi stali. Nalazili su se tu, ali nisu bili jaki. Sve bi uradili da zaštite sebe od tuge. Martina je zahvatio taj zvuk – više nije bio krv i kost, promrzla stopala i gladan trbuh, već prazan sasud koji se puni notama, nošen nečim starijim, većim i trajnijim od njega samog. Ta muzika je svirana i slušana i pre, i biće opet, ne samo tu u toj crkvi, već na raznim mestima po čitavom svetu, svirače je i slušače je ljudi koji žive u različitim uslovima i različitim vremenima. Tim muzičarima i toj publici bilo je dopušteno, na jedan prolazan tren, da projezde na njenim leđima. Kada se svršila, niko nije progovarao. Tapšanje je malaksalo i crkvu su iznova zagušili nespretno drljanje nogama i zima. Jedan violinista je ispustio gudalo iz smrznutih prstiju. Dirigentu je sa nosa visila ledenica od sline.


Žene iz zamka

115

Ali pri izlasku iz crkve, ustanovili su da je noć crnja, zvezde sjajnije, kontura ograde, krova i puta jasnija i divnija – a ljudska lica delovala su čudno razobličeno. U budućnosti će se Martin prisećati te noći kao prvog puta – i jednog od svega tri – kad je uopšte video Nemce da javno plaču, ne zbog vesti o smrti voljenog bića niti pred prizorom svoje bombardovane kuće, i ne od fizičkog bola, već od spontanog osećanja. Za to kratko vreme, nisu se krili jedni od drugih, stavljali maske hladne i praktične odeljenosti. Muzika je uskomešala otvrdli sediment njihovog pamćenja, zastrugala slojeve užasa i sramote i ponudila im retku utehu u njihovom zajedničkom gnevu, tuzi i krivici. Godinama kasnije, kao profesor, Martin će pokušavati da nađe reči kojima bi artikulisao moć zajedništva u jednom svetu gde je zajedništvo iskvareno – i da istraži dejstvo muzike, iznenađujući trud koji će ljudi uložiti da bije slušali i svirali, kao dokaz da je muzika, i uopšteno umetnost, osnovna potreba ljudske duše. Ne luksuz, već neodoljiv nagon. Pomisliće na nju svaki put kada ode u neki muzej, ili na koncert, ili na predstavu gde dugačak red ljudi čeka da uđe. U tom času, međutim, naprosto je samo jedrio s njom. Hod do kuće bio je čaroban. Niko nije bio natmuren. Na tu božičnu noć, našli su se uzneti iz prokletih pojedinačnosti svojih života i pozvani da budu delić večnosti.


DRUGI DEO


ČETRNAESTA GLAVA

TOLINGEN, MAJ 1950.

Benita je obožavala taj stan u koji su se ona i Marijana uselile u Tolingenu, praktično velegradu u poređenju sa Erenhajmom. Nalazio se na gradskom trgu, u ljupkom zdanju sa razmeđa dva veka koje je rat nekako ostavio netaknuto. Sad ju je posedovao neki danski biznismen, a on je politirao parket boje meda i dao mu gladak, posleratni sjaj, zamalterisao rane od bombi na fasadi i izdao celine najuvaženijim meštanima grada. Njihov stan je bio pun svetlosti i prostora, onog prizvuka aristokratske elegancije koji je Benita nekad zamišljala za sebe. Tolingen se nakon rata vratio u život. Posle dugogodišnje gladi i nestašica, izlozi radnji opet su reklamirali šivaće igle, šibice, pomorandže i modernu odeću. Pekare su iza stakla izlagale sveže hlebove. Police apoteka bile su nakrcane kremama i lekovima. „O, ali mi Nemci znamo da radimo, zar ne?“, volela je da kaže Marijana dok posmatra to novo obilje. „Daj nam zadatak i dovršićemo ga – i nećemo gubiti vreme na osvrtanje.“ To je izgovarala sa onom sebi svojstvenom šturošću, kao da je zapravo činjenica, i to takva da zbog nje osuđuje svoje sunarodnike. Benita je nije razumela. Dakle, Nemci su marljivi radnici! Dakle, ne osvrću se! S obzirom na okolnosti, zašto bi se i osvrtali? A u svakom slučaju, nije li i Marijana jedna od njih? No duboko u njoj bio je jedan deo koji je cenio Marijanin prezir prema nemačkoj industriji. Beniti je sopstvena sanjarska lenjost uvek bila nabijana na nos kao moralna manjkavost, a gle sad Marijana, marljiv trudbenik i moralni uzor u svakom pogledu, obrće situaciju, ubrizgava u njenu lenjost i maštu nekakvu vrlinu. Baš tog jutra, Benita, Marijana i deca – sad osamnaestogodišnja Elizabeta; šesnaestogodišnja Katarina; trinaestogodišnji Fric; te Martin, koji je sa svojih jedanaest godina još bio njena beba – zaputili su se svi zajedno na Anjinu svadbu. Anja se udavala za Karstena Kelermana; ta prilika je Marijani bila po


118

DŽESIKA ŠATUK

volji, a Benitu je bacala u potištenost. Dok je živa, nesrećna Anja, trideset godina mlađa od Kelermana, moraće da leži pored njegovog iskrivljenog stopala, da udiše njegov zadah na kupus i zubnu trulež. Zar to hoćeš?, upitala je Anju kad je čula vest. Naravno, odgovorila je Anja. Karstenje dobar čovek, a moji sinovi mogu da pomažu na imanju. „Da pomažu na imanju“ Benita je shvatila kao eufemizam za „da naslede imanje“. Her Kelerman nije imao dece, a Anja Grabarek je bila praktična žena. Udavala se da bi stvorila svojim sinovima pristojnu budućnost. Marijana se pak oduševljavala tim brakom. Her Kelerman joj je bio odan sused i kućepazitelj Burg Lingenfelsa još otkako je prvi put došla u njega. A uz to, nikad nije bio nacista, što je, po Marijaninom mišljenju, automatski značilo da je dobar čovek. To što je star, ćutljiv i neprivlačan za nju nije imalo značaja kad se uporedi s njegovom lojalnošću i zdravim političkim stavovima. U Marijaninom entuzijazmu Benita je prepoznala dvostruk aršin. Marijana je bila rođena za provodadžiku, naročito kad je reč o onima koje je uzela pod svoje okrilje, a to se odnosilo na obe te žene. Ali imala je u pogledu drugog braka mnogo veća očekivanja za Benitu, i zato ju je navodila ka muškarcima sopstvenog kruga – uglednijim preživelim pripadnicima Pokreta otpora, na primer, već potvrđenim svojom politikom i društvenim položajem. Zašto se onda, dakle, zadovoljila Anjinom udajom za pomatorog seljaka? Anjin muž je takođe bio pripadnik Pokreta otpora. Da li zato što je bio Poljak? Ilije posredi bilo nešto u samoj Anji? Uostalom, Benita nije bila ništa manje seljanka nego Anja, kao što joj je Marijana jasno stavila do znanja čim su se upoznale. Šta god počivalo u korenu njenog predubeđenja, Benita je znala da bi se Marijana sramila da to i prizna. Povremeno je Beniti i sad bilo komično što su ona i Marijana cimerke. Koliko bi joj nemoguće to izgledalo one davne večeri na grofičinom slavlju! Fon Lingenfelsova i seljanka, nespojiv par iz zamka. Smejala bi se tome. U Burg Lingenfelsu više niko nije živeo – bio je previše hladan, previše velik i previše zabačen. I još nije imao tekuću vodu i struju. Marijana je oduvek mrzela Erenhajm; novi dom joj je bio drag isto koliko i Beniti. Nalazio se bliže logoru za raseljena lica, gde je provodila mnoge sate; nedaleko od železničke stanice i časkom se stizalo do Minhena. Njihov novi Burgermeister bio je stari Albrehtov prijatelj. A u stanu je bilo prostora u izobilju. U čemu je svrha da dve udovice odgajaju svoju decu same?, upitala je Marijana kad joj je prvi put predložila tu ideju. Deca su nam sad kao braća i sestre, zašto da ih otrzemo jedne od drugih? Ostala je neizrečena činjenica da Benita i Martin, uprkos restituciji – konačnoj – Konijeve penzije, zavise od Marijanine širokogrudosti.


Žene iz zamka

119

Prepušteni sopstvenim sredstvima, živeli bi u nekom bezbojnom i prenatrpanom novom stambenom bloku na periferiji grada. „Benita“, zovnula ju je Marijana, kuckajući cipelama po podu dugačkog hodnika njihovog stana sa onom samosvojnom marijaninskom odlučnošću. „Benita!“ „Idem!“ odazvala se. Benita je presavila pismo koje je iznova čitala, pa ga žurno gurnula u malu drvenu škrinju. Šta je to?, upitala ju je Marijana kad je prvi put ugledala škrinju, kao da je puna prljavog perja ili mrtvih leptirova što su ih deca skupljala u zamku. Nešto što sam uzela na božičnom bazaru, slagala je Benita. Marijana je nakosila glavu, upadljivo izražavajući kritičku zbunjenost – bila je to čudna stvarčica, izrezana od grubog drveta i neobojena – ali prihvatila je objašnjenje. Marijana svakako nije ni očekivala od Benite zdrav sud. A što se Benite tiče, škrinja je imala jednu jedinu prostu svrhu: zaključavala se. Obrnula je ključ i zavukla ga iza ogledala na toaletnom stolu. Kad je otvorila vrata, Marijana je bila u nečemu što Benita nije dotad videla: u haljini s vrpcama na manžetama i pod grlom. Bila je ljupka, ali isuviše lakomislena za Marijanu. Još jedan predmet vaskrsnut iz Albrehtovog brodskog kovčega. Marijana je vredno radila na tome da iskoristi sve svoje stare stvari. Ta žena nije posedovala taštinu, niti smisao za modu. „Spremna?“ upitala je Marijana. „Deca čekaju u predvorju.“ „Spremna“, ponovila je Benita. „Kakva slatka ogrlica!“, dodala je, tek tad je primetivši. „Ova?“ Marijana je načas pogledala naniže „Evo ti…“ Smakla ju je preko glave, srebrni francuski krin s majušnim usađenim ametistom. „Stavi je ti. Tebi će stajati bolje nego meni. A biće tamo“ – okrenula se ka njoj bezmalo prepredeno – „i Helmut Kresing i njegova sestra. Uvek pita za tebe.“ „O, ne…“, zaustila je Benita, ali Marijana joj je ućutkala protest. Benita je poslušno stavila privezak. Nije pokušala da objasni da joj Helmut Kresing nikad neće biti ništa više od poznanika. Niti da joj ta ogrlica ne ide uz tu haljinu. Kad su posredi Marijanine želje, mudrije je bilo ne prkositi. Za izlet do her Kelermanovog imanja, Marijana je odrešila kesu i najmila automobil i šofera. Autobus za Erenhajm bio je spor i nepouzdan – još jedan minus za taj grad – a od autobuske stanice do imanja bio je predug put za žene u svečanim cipelama. Sem toga, ne ide se baš svakog dana na svadbu! I pri najmanjoj rasipnosti, Marijana je sebe proterivala kroz te plotune opravdanja. To je bilo za poštovanje, ali i zamorno. Kad bi Benita raspolagala onim čime


120

DŽESIKA ŠATUK

raspolaže Marijana, uživala bi bez tolikog kršenja ruku. A kola bi joj bila prvo što bi kupila. Na obodu grada postojala je nova Folksvagenova prodavnica s parkingom punim prelepih, zaobljenih „buba“, kako su ih zvali – red za redom, blistavih na suncu, prijatnih u svojoj istovetnosti. To su bila kola koja je Hitler svojevremeno obećavao svima. Benita je osećala ličnu kivnju na tog čoveka. Sve ih je obmanuo svojim obećavanjima kola, poslova, samopoštovanja. Koni je bio u pravu što ga je od samog početka mrzeo. Koni je počeo da je zbunjuje u mislima. Nije više bila ljuta. Stidela se, zapravo, što se onako ljutila. Bio joj je neveran, to je tačno, ali i ona je bila naporna supruga. Kad ga je poslednji put videla, čak nije ni diglsfcpogled. Bio je došao da joj kaže zbogom, sad je to shvatala. One noći pred pokušaj ubistva. A ona je sedela kraj prozora njihovog stana sa usnulim Martinom u krevetu iza nje. Koni je klekao i pokušao da je uhvati za ruku. Izvini, rekao je. Izvini što te toliko ostavljam samu. Ali ona je izvukla ruku. Volim te, rekao je Koni. A ona se nije čak ni okrenula da pogleda u njega. U iznajmljenim kolima, Elizabeta se, sada na poslednjoj godini školovanja, svađala s majkom oko politike. Adenauer, njihov novi kancelar, ima pravo što hoće da okonča denacifikaciju, tvrdila je Elizabeta; proces denacifikacije samo ponovo preokreće Nemce u gnevne nacionaliste. Ne, on greši, smatrala je Marijana: probitačnost ne može imati prvenstvo nad zahtevanjem pravde. Benita nije učestvovala. A nije se igrala ni pogađanja s Martinom, Katarinom i Fricom. Zurila je kroz prozor u zelene livade, krave, sela crvenih krovova i reckaste planine koje su se uzdizale nad svim tim poput niza zuba. Kad su stigli kod Kelermanovih, nije bilo vidljivih znakova slavlja. Ali za poslednjih nekoliko godina imanje je proživelo sopstvenu metamorfozu. Osećao se oštar smrad iz novog svinjca koji je sagradio Kelerman, a iz staja gde je nekad živela Gilda blistao je crveni traktor. Pod Anjinim staranjem, bašte su bile pune povrća koje je prevazilazilo puku nužnost poput krompira, kupusa i šargarepe. Bilo je tu graška, peršuna i praziluka, čak i jedan mali grm ogrozda. Duž ograde su postrojeni suncokreti klimali nezgrapnim glavama. Kad su se Anja i njeni dečaci tek doselili na imanje kao podstanari, preuzela je rad u bašti na ime kirije. Bogme, taj stanarski sporazum lepo se isplatio her Kelermanu, šalila se Elizabeta. Benita, Marijana i deca izašli su iz kola i pažljivo izvadili posuđe za serviranje koje je ponela Marijana: belu činiju za supu s lavljim glavama, tri ovala sa umecima u obliku ružičastih ruža i jednu elegantnu staklenu činiju za rum sa zlatnim obrubom, koja je pripadala Albrehtovoj babi. „Ne treba njima ništa od toga“, progunđala je Elizabeta istovarajući. „Frau Grabarek je samo iz učtivosti prihvatila.“


Žene iz zamka

121

„Ne zakeraj“, izgrdila ju je Marijana ošinuvši je mrkim pogledom koji je Elizabetin zaključak sveo na izraz čiste sebičnosti. A to nije bilo fer. Benita je razumela na šta devojka misli: Anji će biti neprijatno zbog povezanosti na koju ukazuju Marijanini fini predmeti. Ne bi želela da se ističe pred svojim gostima. Anja ne voli da se izdvaja. Marijana to ne može da shvati. „Guten Tag, guten Tag“, usplahireno ih je dočekala Anja. Benita ju je poljubila u oba obraza u stilu Konijevih prijateljica iz visokog društva, zbog čega je Anja pocrvenela. I načas joj se lice preobrazilo u nešto stidljivo i devojačko. Benita ju je stegla za ruku. „Čestitam“, izgovorila je Marijana, blistajući osmehom i dižući činiju za punč visoko. „Her i frau Kelerman!“ Već su bili muž i žena, venčani tog jutra u gradskoj većnici. Svadba je obuhvatala samo veselje. „Upregni nas u neki posao“, naložila je Marijana spuštajući činiju na kuhinjski sto, gde je izgledala potpuno nesuvislo. „Ali imate na sebi tu finu odeću!“ „Ne budi luda. Šta misliš, ne možemo da zasučemo rukave i da prionemo na rad?“ Zvanice su počele da stižu oko četiri: ozbiljno odeveni poljoprivrednici i varošani, nalik golubovima u tim sivim i smeđim odelima. Donosili su džem od jagoda i voštane sveće, rolate od mesa, šunke, fine pite. Benita je znala te ljude. Kad bije tog trena neko preneo natrag u Frilinghauzen – ne dao bog – istovetno bi tako bilo. Sjatili su se oko stola u primaćoj sobi, pili pivo i vino iz tog kraja, her Kelermanov domaći šnaps od šljiva. Lica su počela da im oživljavaju ispod ravnodušnih maski. Muškarci su olabavljivali nove sintetičke kravate, skidali sakoe i palili cigarete. Još je bilo vrlo neobično videti toliko muškaraca okupljenih najednom mestu. Čak su se i oni najduže odsutni vratili iz svojih raznih zarobljeničkih logora – mršaviji, ćelaviji, dalekih očiju i zatvorenih lica. Benita je vrludala kroz pune sobe, klimajući glavom i mrmljajući pozdrave, ali većinom je bila uzdržana. U trpezariji je her Fecer, tamošnji kasapin, izvadio svoje ćemane, pa je prostor ispunila vesela muzika. Čak i pijani, mladići su se držali jedni drugih u nespokojnim družinicama. Supruge, sestre i majke ćaskale su međusobno, istovremeno nervozno motreći. Osećalo se prisustvo latentne pretnje. Ko bi mogao da prsne? Ko bi mogao postati ratoboran? Marijana je sedela u uglu s Helmutom Kresingom, svojim najnovijim objektom provodadžisanja. On je bio udovac i Albrehtov prijatelj, a poslednju


122

DŽESIKA ŠATUK

ratnu godinu proveo je u Ravenzbriku zbog svoje uloge u Pokretu otpora. Nesrećnik. Nije zaslužio da bude uvučen u tu nezgodnu situaciju. Benita se nikad neće udati za njega, ali mogla bi da ode i posedi s njim. Dok je Benita prolazila kroz sobu, neki mladić pomamnog pogleda u očima povukao ju je u agresivnu igru. Johanes Krajzler, jedan od opakih. Benita je slušala o njemu: momak kom je uvek falila četvrta daska. Stupio je u Šturmabtajlung još dok je pohađao školu, a nedavno se vratio iz nekog sibirskog logora za ratne zarobljenike. Hvala bogu te se Martin rodio tad kad se rodio! On nikad nije čak ni marširao s Hitlerovom omladinom. Zašto je Hitler hteo da ratuje?, upitao ju je nedavno, strasno iskrenog, upitnog lica. Od živih obrta Johanesove igre pripalo joj je muka. „Molim vas, oprostićete mi“, kazala je, ali on ju je samo stegao jače. „Zaista“, rekla je, a on se osmehnuo od uva do uva i zaneo je ka uglu, neprijateljski je cimnuvši, od čega se trgla. „Znam ko ste“, zašištao joj je na uvo. „Izdajnikova žena.“ Osećala je kroz njegove pantalone očvrsli penis uz svoju nogu. „Znam vašu tajnu.“ Preneražena, pogledala je naviše, u njegovo lice. „Aha! Vidite, nisam tako glup kao što mislite!“ „Ja nemam nikakvih tajni“, kazala je, ali srce joj se steglo od zebnje. „Vi dame iz zamka mislite da ste iznad svih drugih“, rekao je on uz suv smeh. „Ali ja na kilometar osetim kad je žena picoljupka.“ „Ah!“ Benita se opustila. „To biste vi voleli tako da zamišljate.“ Hitro mu zarivši lakat u rebra, uspela je da olabavi njegov stisak. Ali nije sad mogla da produži ka Marijani i her Kresingu. Morala je da se pribere. Benita je pošla između igrača i iskoračila u dvorište iza kuće. Bilo je krajnje ružno. Mir i obilje tog doba bili su kao tanak jorgan rasprostrt preko gomile govana. Niko nije nevin. Kroz glavu joj je sevnuo onaj ruski zarobljenik u šumi: neljudski zvuk koji je ispustio kad je udarila, pisak vazduha koji je ušao u njegovo prerezano grlo. Njena lična gomila govana. Ispravila je leđa i sklonila kosu s lica. Nad njom je mesec bio visok i okrugao, i širio je prevlaku od srebra po mladom žitu. A vazduh je bio prohladan, gusto prožet mirisom ruža i svinja, blago vlažan. Neki pokret joj je privukao oko – ljudska prilika u ulazu ambara. Ne, bile su to dve figure, pripijene jedna uz drugu, prepletenih šaka, bele naspram tame, ljubavnici koji traže mirno mestašce. Neverovatno je da to još može da postoji. Navelo ju je na razmišljanje o sopstvenoj ljubavi. I o pismu koje je zbrinula u malu drvenu škrinju. Bez toga bi potpuno propala.


PETNAESTA GLAVA

ERENHAJM, MAJ 1950.

Anja je osmatrala slavlje sa svog sedišta u čelu dugačkog stola, koji je Volfgang sklopio od dasaka starog senjaka. Mnoštvo Karstenovih srodnika, suseda i starih prijatelja čekalo je u redu da se rukuje s njome i čestita u svom malovaroškom maniru. Sem Marijane, Benite i dece tu nije bilo nikog iz Anjinog života. Zar zaista nemaš nikakve porodice?, uporno ju je ispitivao Karsten. Nikakvih tetaka i stričeva? Nikakvih drugarica iz detinjstva? Anja je bila nepopustljiva. Porodica mrtva. Prijatelji nestali. To je samo slavlje, umirivala ga je. Imam svoje sinove. Ovo poslednje je zaista mislila. Bilo je najvažnije, ono iz čega sve drugo poniče. Ta udaja je zarad njih, iako nije videla ni jednog ni drugog sina otkako je počelo slavlje. Volfgang je verovatno negde napolju, zbacio je tvrde nove cipele i igra fudbal sa svojim školskim drugovima. A Anzelm – stidljivi Anzelm – verovatno se zabio u svoju sobu i uči. Volfgang će jednoga dana preuzeti imanje. Po starim nemačkim zakonima, trebalo bi da ga preuzme Anzelm kao stariji sin, ali Anzelm želi da se upiše na univerzitet i postane naučnik. „Her undFrau Kellerman.“ Neki starac je skinuo kapu i ozareno se osmehnuo – vremešni otac varoške krojačice i poznati perverznjak. „Stupiti u brak, to znači postati bliži nebu“, izgovorio je, a u jednom uglu usta zablistala mu je nit pljuvačke. Bilo je to izdašno, s obzirom na to da je poteklo od her Beča. U gradu su se svi pretvarali. Niko tu nije zahtevao istinu. Što je Anji sasvim i odgovaralo. Za njih je naprosto bila raseljeno lice sa istoka, jedna od onih očajnika kojima su silom prilika morali da načine mesta u svojim domovima i da ih pozivaju u škole svoje dece, i izdržavaju ih svojim krvavo zarađenim dojče markama. A sad je bila supruga Karstena Kelermana. Nisu želeli da ispituju dubine olovom. Bog vas blagoslovio, bog vas čuvao… Gosti su prilazili sa svojim pobožnostima i poklonima. Sada kad više nije bilo Hitlera, svi su opet postali


124

DŽESIKA ŠATUK

predani katolici. No ko je Anja da im sudi? Anja im je stiskala ruke, naklanjala se glavom i zahvaljivala. „Kakvo divno slavlje“, izgovorila je Marijana, odjednom stojeći kraj nje. Anja se osmehnula, srećna što vidi prijateljicu. Marijana je bila mnogo viša i koščatija od erenhajmskih Hausfraus, a u svojoj finoj haljini izgledala je neprimereno toj kući. I izvan svog elementa, tako kao gost. Ta žena je bila najopuštenija kad je za nešto zadužena – kad krupnim korakom ide po logoru za raseljena lica s doniranom ćebadi, obavlja razgovore ili diktira pisma koja Anja kuca. „Ne ustaj“, kazala je Marijana. „Vi ste kralj i kraljica ovog veselja. Morate ostati na svojim prestolima. Her Kelermane“ – okrenula se prema Karstenu – „prevazišli ste sebe.“ Takvi razgovori nisu bili u Karstenovom stilu. „Gnädihe Frau“, zamucao je. „Čast nam je što ste ovde.“ „I nama je čast što smo ovde“, odvratila je Marijana, prebacujući se na svoj zvaničniji glas, za razgovor preko barijera. „Hoćete li poneti malo jela kući, Marijana?“ započela je Anja, ali tad je zamukla jer je videla da im prilazi nizak čovek okruglog lica sa foto-aparatom: her Bremer. U tom trenutku večeri, mislila je da je bezbedna. „Frau Grabarek!“, doviknuo je her Bremer, a onda stao. „Ne – frau i her Kelerman.“ Smakao je kapu s glave i presamitio se u teatralan poklon. „Izvinjavam se što kasnim. Ali imam opravdanje. ..“ Mašio se rukom iza leda. „Moj novi blic! U novinama ćete izgledati divno i svetlo kao beli dan čak i usred noći.“ Anja je prebledela. Karstenova je bila zamisao da objavu sklapanja braka proprati njihova fotografija. Anja se bunila. Ali odluka je doneta. U njegovoj žudnji da im brak bude zabeležen, neočekivano je naišla na neku skrivenu nit taštine u njemu, želju da pokaže svetu svoj novi život. „Biće ovo fino mesto za naš posao“, rekao je her Bremer, a oči su mu blesnule dok je spuštao foto-aparat i pripajao blic. Bio je to potuljen čovečuljak, bivši foto-urednik mesnih nacističkih novina, slavan po svom obimnom katalogu „rasnih portreta“, premda, dabome, niko o tome nije govorio. Anja se s nelagodnošću promeškoljila na sedištu. „Najpre nekoliko neobaveznih slika“, kazao je her Bremer prinoseći crnu kutiju oku. Anja je trepnula, a aparat je sevnuo. Osetila je da je kraj nje Karsten ustuknuo. Gosti su počeli da se okupljaju, svirač na ćemanetu je zastao. Aparat je opet sevnuo, a Anja je stegla ivice stolice kao da bi mogla pasti.


Žene iz zamka

125

„Sad jednu stojeću – ovamo“, naložio je her Bremer, pa uperio foto-aparat ka krugu gostiju i snimio nekoliko fotografija bez poziranja. Nekoliko muškaraca se povuklo. „Kao na saslušanju“, progunđao je neko. Anja je pokušala da se osmehne. „Spremni?“, upitao je Bremer. „Jawohl“, odgovorio je Karsten sa iznenađujućom žestinom. Potom su stali zajedno, jedno kraj drugog, uza zid kao žrtve pogubljenja, prikovani blicom.


ŠESNAESTA GLAVA

TOLINGEN, MAJ 1950.

Dakle, biće novih poglavlja. Takvo je bilo radosno osećanje koje je ispunilo Marijanu posle Anjine svadbe. Videti prijateljicu udatu za dobrog čoveka, dobrog Nemca (bezmalo istrebljenu vrstu!), to unosi nadu. Njena draga Anja – postojana saputnica, umirujuće prisustvo, večna enigma – započeće novi život. Ali ako bi bila iskrena prema sebi, Marijana je osećala i žaoku tuge. To je bio kraj njihovog saradništva. Minulih godina su ona i Anja zajedno radile kao dobrovoljke u logoru za raseljena lica. Čak i sad je dvesta hiljada izbeglica živelo po nemačkim logorima. Ali Karstenu će Anja biti potrebna na imanju. To je bilo pola razloga što se oženio njom, svako je to video. On stari, a Anja je jaka. Moraće da radi kao konj. I neće više imati vremena za Marijanine planove, projekte i spiskove. Marijana neće imati nikog da joj saopštava svoje mišljenje o njenim idejama, da joj kuca pisma, pomaže u razvrstavanju kutija knjiga za biblioteku. Tog dana je Marijana bila domaćica oproštajnog slavlja za poslednja raseljena lica iz logora, grupu estonskih Jevreja. Bio je to onaj logor u kom je Anja najpre završila, obnovljen proteklih godina kao logor za preživele Jevreje. Spočetka su svi bili izmešani: kolaboranti bačeni u iste spavaonice u koje i poljski nacionalisti, Cigani i Jevreji. Stražari koncentracionih logora s bivšim zatočenicima. Hvala bogu te su to promenili. Za proteklih godinu dana, Marijana je za Estonce ispisala dovoljno dokumentacije da je mogla njome potopiti brod. A trud joj se konačno isplatio. Odobrili su joj ulazak u Sjedinjene Države. Sinjor Karfolo, službenik Međunarodne organizacije za izbeglice zadužen za logor, bio je skeptičan prema veselju – Za tako potresan događaj, poslednje izbeglice, poslednje preživele iz njihove male zajednice… slavlje? Taj čovek nije bio baš prevelik Italijan. Ali Marijana je znala: ako ona to isplanira, uživaće i on.


Žene iz zamka

127

Bio je utorak nakon Anjine svadbe: vetrovit i prohladan. Marijana je čekala na glavnoj kapiji logora Anju, takođe i Benitu, koja je preko volje pristala da im pomogne u pripremama. Prostor je sada delovao kao pustoš – barake prazne sem zgrade gde žive Estonci, sala za utamanjivanje vaši odavno zamandaljena, vatre za spremanje jela zamenjene kuhinjicama. Srećan im put. Ali ovoga dana, dok je stajala u tišini, Marijani su nedostajale ona stara vreva i neumorna energija. Služile su joj kao fizička manifestacija rata, potvrda. A sad će i to biti izbrisano. Sa odlaskom poslednjih izbeglica, logor će biti sravnjen sa zemljom da ga zameni zdanje u stilu modernog stambenog objekta sa apartmanima. Šta bi ti mislio o svemu ovome?, pitala je Albrehta. I Konija. Koni bi se naročito zgrozio predlozima grada. Ipak su, pre logora za raseljena lica, tu bili kasarna i logor za obuku Vermahta. Spalite to do temelja, podignite jeziv spomenik, objavio bi on. Nikad nije bio praktičan tip. Ti nisi pravi Nemac, često ga je Marijana zadirkivala zbog toga. Bio je romantičar i idealista. Baš kad su joj misli postale sumorne, Marijana je videla da stiže Anja; vozio ju je her Kelerman. Terao je dva lepa nova konja, ali sama kola bila su ista ona s kojima je dočekao Marijanu i njenu decu pre tolikih godina. „Nećete da nam se pridružite na veselju?“, upitala je Marijana dok joj je pomagao da istovari hranu. „Nha.“ Kelerman je uz sramežljiv osmeh odmahnuo glavom, ali nije ponudio nikakvo opravdanje. „Kakvu ste vi gozbu spremili!“ uskliknula je Marijana videvši dva kolača koja je ispekla njena prijateljica. Bio je tu čitav lonac pun kobasica, hleb i sir. Anja je oduvek umela da nahrani mnoštvo. Gde si naučila da kuvas u tolikim količinama?, upitala ju je jednom Marijana. To je samo instinkt, poricala je Anja. „Dajte da to postavimo u biblioteci“, kazala je Marijana. „Trpezarija je previše sumorna za slavlje. Briga me šta kaže sinjor Karfolo. Uostalom“ – prevejano se okrenula ka Anji – „to je naša biblioteka, zar ne?“ Biblioteka nije bila ništa raskošno: prostrana soba s policama, udoban sto i stolice. Ali smislila ju je Marijana, i bila je u pravu – požnjela je veliki uspeh. Raseljena lica su jedva dočekala pristup knjigama. A Marijana ju je sama prikupljala i organizovala. Dok su se Marijana i Anja približavale, nekoliko dece je potrčalo prema njima – Arne Alver, Lev Pulvel, Jana i Eha Masing. Poslednje dve devojčice bile su mile, rumene bliznakinje rođene u samom logoru, pripadnice iznenađujućeg mirnodopskog bebi-buma.


128

DŽESIKA ŠATUK

„Jeste li doneli stvari za slavlje?“ upitao je Lev na svom još malo pa savršenom engleskom. „Kuchen?“, upitala je Eha, skačući od uzbuđenja. Bila je to nemačka reč koju su sva deca naučila, odobravali to njihovi roditelji ili ne. „Kolač, da“, ispravila ju je Marijana iz obzira prema njenoj majci Juti, koja je stajala na vratima njihovog stana. „I mnogo čorbe od spanaća.“ Deca su zacičala i zavrištala, tobož od straha. U prvim danima logora, čorbu od spanaća su jela za doručak, ručak i večeru. „Süßigkeiten?“, povukla je Jana Anju za suknju. Slatkiši? Deca su obožavala Anju, koja je engleski govorila slabo, a estonski baš nimalo, ali nekako kao da je uvek shvatala šta ona žele. U prisustvu te dece, Marijana ju je viđala da se osmehuje neuporedivo više nego što se osmehivala kad je sa sopstvenim sinovima. O pojedinima među tom decom Anja se starala još otkako su bili novorođenčad. Kada je posle rata administracija logora postavila u gradu oglas da se traže meštanke za dadilje bebama čije su majke previše bolesne ili previše istraumirane, Marijana je navalila na Anju da se prijavi. A Anja se pokazala kao spretna i strpljiva dadilja: uvijala je dečicu u staru vojničku ćebad, obrlaćivala ih da progutaju zašećerenu vodu s vitaminima iz medicinskih kapaljki. Njena ćutnja je opuštala porodice. Kako tebi to ide od ruke!, primetila je jednom Marijana, i lecnula se videvši da su njenoj prijateljici pošle suze na oči. „Da prvo mi pripremimo slavlje, pa ćemo vas pozvati da uđete“, obratila se Marijana deci. Pokazala je glavom ka stambenom delu, gde je videla Jutu kako maše. Kako visoko i snažno izgleda ta žena – toliko drugačije od one umanjene figure kakva je nekad bila! Marijana je odmahnula, iznenađena otkrićem da suze naviru i njoj samoj na oči. Svi muškarci Jutine porodice bili su mrtvi: pogubila ih je jedna od Hitlerovih Einsatzgruppen. „A sad“, oglasila je čim su ušli u biblioteku, „moramo da priredimo divan kraj.“ Slavlje je taman bilo spremno da počne kad je na vrata upala Benita. „Tu si!“, uskliknula je, zajapurenih obraza. „Ovde nikad ne umem da se snađem!“ Izgledala je naročito ljupko tog jutra – a dašak poleta koji je donela sa sobom bio je zarazan. „Anja“, kazala je Benita sa ozarenim osmehom. „Kako je u novom bračnom životu?“ „Ne mnogo drugačije nego pre“, slegla je Anja ramenima.


Žene iz zamka

129

„Oh, ma nemoj“, uzvratila je Benita s mangupskom iskrom u oku. Na Marijanino iznenađenje, ova druga nije pocrvenela. „Muškarci hoće ono što hoće“, tobož čedno je rekla Anja, pa su se obe nasmejale. Marijana se uposlila stolnjakom. „Marijana, ti si sablažnjena“, kazala je Benita, koja je usled nekakve kombinacije sopstvenog vedrog raspoloženja i Anjinog prisustva postala drska. „Ja?“, upitala je Marijana, mada je to bilo tačno. Nikada se nije na taj način šegačila sa Anjom – a ni sa Benitom, kad je već kod toga. „Pa ko drugi!“, podsmehnula se Benita. „Anja i ne može baš da sablazni sebe.“ „Ne budi tako sigurna“, rekla je Anja, iznenadivši Marijanu i isteravši joj smeh, koji je oterao odjek one njene stare učiteljičke krutosti. „E to bih volela da vidim“, kazala je Benita. „Da frau Kelerman sablazni sebe.“ Smeh im je jenjao u prijatnu tišinu. Spolja se čulo kako se igraju deca. A zahvaljujući stolnjacima i neraspakovanim jelima, biblioteka je poprimila svečan izgled. „Umalo da zaboravim!“, izgovorila je Benita. „Donela sam nam Eiswein!“ Zavukla je ruku u torbu pa digla flašu iznad glave. „Her Rajner kaže da mu je ovo najbolje.“ Benita je otvorila flašu i nasula svakoj po čašu. „U zdravlje vas dveju“, rekla je. „I za sav naporni rad koji ste uložile u ovo mesto.“ „Koješta. Ne možemo sebi da nazdravljamo. Za putnike. ..“, započela je Marijana. Benita ju je prekinula. „Onda za brak. Za ljubav. I za onu koja je sledeća.“ S prepodobnim osmehom, prinela je čašu usnama. Marijana ju je odmerila, odjednom radoznala. „Zašto da nema nekog…?“ Benita je obešenjački slegla ramenima. „Ko zna? Anja je povukla nogu, mogle bismo i mi za njom.“ „Ne misliš valjda na Helmuta?“, namrštila se Marijana, zbunjena. Vino joj je udarilo pravo u glavu. „Otkud znaš da mislim na sebe, a ne na tebe?“ „Benita!“ uzviknula je Marijana. „Šta ti to, zaboga, pričaš?“ Benita se odnjihala do prozora i naslonila se čelom na staklo. Načas je podsetila Marijanu na onu devojku koju je nekada upoznala. A onda se Benita uspravila, naherila glavu i osmehnula se. „Gluposti“, rekla je. „I sanjarije. Sanjariš li ti ikad?“


130

DŽESIKA ŠATUK

„O, Benita!“, zavrtela je Marijana glavom. Zarila je nož u kolač na stolu i krenula da ga seče. „Zar nije vreme da slavlje počne?“ „Trebalo bi.“ Benita se osmehivala, oglušujući se o pitanje. „Pokoja sanjarija dobro bi ti došla.“


SEDAMNAESTA GLAVA

MOMZEN, JUN 1950.

Koliko je Marijana znala, Benita se spremala u posetu sestri. „Ponesi joj ovo“, rekla joj je Marijana tog jutra, gurnuvši joj u ruku kesu sa skupim pomorandžama. To je u Beniti izazvalo nastup grize savesti. Marijana je dobra žena. Zna da Benitina sestra Lota ima četvoro dece i radi od jutra do sutra u fabrici konzerviranih namirnica. Ne zna da je Lota neprosvećena, bezdušna gadura i da joj muž nije mrtav, već iza rešetaka u nekom sibirskom logoru za esesovce. A ni to da Benita zapravo i ne ide da se vidi s Lotom. U Momzenu je Benita načas stajala na improvizovanom železničkom peronu, žmirkajući pod prolećnim suncem. A onda ga je opazila: Franca Milera, uvek višeg i plećatijeg uživo nego u njenim mislima. Kao da pripada nekoj drugoj vrsti – svi delovi njegovog tela u pravilnoj proporciji, ali krupniji. Nadljudsko biće. Obožavala je to. Kad ju je ugledao, licem mu se razlio stidljiv osmeh. „France!“ pozvala ga je i potrčala ka njemu. Smotren kao i uvek, pružio je ruku. „O, prestani!“, izgovorila je Benita obujmivši ga rukom oko struka. Podigla je lice naviše, ka njemu. „Mogao bi makar da me poljubiš!“ Izašao joj je u susret, kradomice je cmoknuvši u usne. „Mislilo bi se valjda da ću ja biti ta koja ne želi da je vide!“ nasmejala se ona. „Hodi.“ Zabacio je njenu torbu preko ramena, gde je štrcala smešno nasađena. Benita je gurnula ruku u njegovu šaku. Umotana u toplotu tog žuljevitog dlana, sopstvena šaka joj se činila kao kakav mali, ranjiv mekušac. Kasnila je korak za njim, uživajući u osećaju da sledi, da je vodi neko toliko veći i jači od nje same. I u znanju da je to iluzija. Kada god su zajedno, komandovala je ona.


132

DŽESIKA ŠATUK

Nakon puštanja iz međunarodnog logora, Franc je bio mršav čovek praznih očiju, s pokajničkom pogurenošću. Snašao se za prevoz do Braunšvajga – najpre s transportom američkih vojnika, koji su ga zvali „stari“ i ponudili ga čokoladicom od koje se kasnije ispovraćao u jarak, a potom s prijateljski nastrojenim engleskim vojnikom koji je terao džip. Bilo je to ledene zime 1946. Benita je sve znala iz pisama koja je počeo da joj piše ubrzo po puštanju. Potpuno slatka, jednostavna pisma; pitao ju je kako je, šta radi Martin, da li je u zamku dovoljno toplo… Isprva je bila nesigurna da li da mu piše. U školi nikad nije dobro stajala sa izborom i pisanjem reči. Ali opet, delovalo joj je okrutno da mu ne odgovori. A bio joj je drag Franc Miler. Nedostajalo joj je njegovo snažno, tiho prisustvo u šumi. Zato je naterala sebe da mu otpise. I u kakav se provod to preobrazilo! Teralo ju je da više zapaža, više razmišlja, da nalazi humor i interesovanje u malim stvarima. Pilići koje je gajila Marijana pokazali su se kao beskrajno zabavni – pravo čudo kako su preživeli pod njenim staranjem! A Fricovi i Martinovi nestašluci manje su je sekirali kad piše o njima. Život je bio neuporedivo svetliji i živopisniji sad kad je imala povoda da ga pomnije osmatra. Sve je bilo hrana za njena pisma. Izuzev onog Rusa. Ali naravno da je on lebdeo među njima, njihova lična utvara. Čovek kog je ona ubila, a Franc ga zakopao. Za sve ostale, on nije postojao. Naprosto je nestao sa ovoga sveta. Onog dana u šumi, Franc je video Benitino najužasnije lice, a nije je omrzao. Nekako ju je to spašavalo od mržnje prema sebi. Putem pisama, saznavali su više jedno o drugome. Franc je bio najstariji sin jednog drvodelje koji je pravio fine ormariće i drugi nameštaj. Sa devetnaest godina oženio se ćerkom očevog ortaka da bi se učvrstio posao. Ona je bila bolešljiva devojka, pet godina starija od njega. Dobili su jednu kćer, Klotildu, a žena mu je umrla dve godine zatim. Tako su Franc i njegov otac podizali tu devojčicu, koja sad ima jedanaest godina, isto koliko i Martin. Nisu ga regrutovali sve do 1942; prvo što je bio stariji, već je imao trideset pet godina kad je počeo rat, a i bio je jedini nosilac poslovanja. Ali na kraju je poslat na istok u sklopu lokalne grupe rezervista. Kako je tamo bilo, gde je bio… o tome nije pisao. U svakom slučaju, znala je gde je završio: u Burg Lingenfelsu, sekući drveće. Nakon puštanja iz međunarodnog logora, okupio je svoju malu porodicu. Stan im je bombardovan, firma mu je propala, a Klotildu i starog her Milera je našao u jednom vlažnom, prenakrcanom stanu kod suseda. Zato ih je spakovao i preselio se na jug, u američki sektor, gde se otvaraju veće mogućnosti. A tu je i Benita.


Žene iz zamka

133

U velikom Momzenu mogao bi naći posla kao stolar. Zašto ne u Tolingenu?, pisala je Benita. Vrati se kao slobodan čovek! Ali Franc je imao nekog rođaka, a ovaj pak prijatelja s radnjom za proizvodnju mrtvačkih kovčega u Momzenu, pa je Francu tamo bio obezbeđen posao. Potražnja kovčega ne opada, našalio se. A to nije daleko od Tolingena. Tako su se nastavila njihova pisma. Ali sad su krenule i posete. Za poslednje dve godine, Benita je nekoliko puta bila u Francovom stanu iznad radnje s kovčezima. Upoznala je starog her Milera, koji je bio jedak i neprijatan, a sinu se obraćao kao da još ima dvanaest godina – kako Franc to trpi? – i malu Klotildu, milo stvorenje koje je bilo sama kost i koža i krupne, izražajne tamne oči. Jasno je bilo da joj je potrebna majka – neko ko bi je naučio da udesi kosu a da to ne bude samo prosta pletenica; da gleda ljudima u oči, da održava kuću. Sedeli su na priručnom nameštaju koji je Franc izmajstorisao od otpada materijala za kovčege i jeli Klotildine domaće, gotovo nejestive kolače. A Benita je maštarila kakva bi sve poboljšanja mogla tu da unese. Ovoga dana su Benita i Franc bili sami. Klotilda i deda su pošli vozom na sever da obiđu Francovu bolešljivu sestru. Čim su ušli u stan, Benita se okrenula i zadenula šake u pojas njegovih pantalona. Franc joj je obuhvatio prste i prineo ih svojim usnama. Ne puštajući ih, poveo ju je, unatraške, do nove-novcate sofe – žute s krutim jastučićima – ispod otvorenog prozora. „Šta to radiš?“, nasmejala se Benita izvlačeći ruke. „Vodim te na sofu“, kazao je Franc. „Smeštam te da sedneš. Donosim ti šoljicu čaja.“ „Ali neću čaj!“ pobunila se ona, hvatajući ga za ruku kad je sela, tropnuvši, na jastuče. „Insistiram“, rekao je on otržući se od nje. „Dama zaslužuje čaj posle dugog puta.“ „Ah, dama!“, izgovorila je ona. „Baš lepo. A kako je džentlmen? „Bio je usamljen“, kazao je Franc paleći gas pod lončićem. „Čekao tvoju posetu.“ „Ali sad želi još da čeka?“ dirnula ga je Benita, zanosno trepćući i posmatrajući ga kako crveni. Udovac, vojnik, čovek koji puni četrdeset šest godina, a i dalje takvo nevinašce! Uz njega je usvajala onu staru ulogu kokete i


134

DŽESIKA ŠATUK

zavodnice koja je nekada bila njen zaštitni znak. Smakla je cipele i podvila noge na sofi. „Kako je bilo na svadbi?“, upitao je on odmeravajući čaj u cediljku. Bio je izuzetno pažljiv i uviđavan – takve odlike bi joj bile mrske u mladosti, ali sad joj je zbog njih bio drag. Zahvaljujući njegovoj pažljivosti, osećala se sigurno. „Divno“, rekla je Benita. „Mlada je bila u sivom kostimu, a mladoženja u svojim najsvečanijim lederhoznama.“ Naglas se nasmejala zamislivši her Kelermana u kratkim pantalonama. „Ne, ali stvarno jeste bilo lepo. Anja je izgledala srećno – makar u potaji.“ Franc je pružio Beniti šoljicu iz koje se pušilo – od debelog belog porcelana, onakvu kakva se sad mogla kupiti na svakoj pijaci, tako različita od Marijaninog tananog majsena. Beniti će on nedostajati kad bude postala frau Miler – njegova profinjenost i prizvuk prohujale otmenosti. Ali više nije gajila nikakve iluzije; sve neka i jede iz finog porcelana, nikada neće biti aristokratkinja. „France“, izgovorila je potkačivši ga stopalom oko noge kad je krenuo da uzme šoljicu i sebi. „Francle.“ Volela je tako da ga zove – bilo je to skroz dečačko ime, potpuno nepodesno za čoveka pred njom. „Kad ćeš me načiniti časnom ženom? Jesi li gledao stanove?“ Lice mu se zarozalo i Benita je istog časa zažalila što ga je pecnula. Franc će naći stan čim bude imao dovoljno para – u to nije sumnjala. A onda će se venčati. To je samo pitanje vremena. „Još ne“, kazao je kao da joj saopštava neku strašnu vest. „Izvini – mislim da će biti idućeg meseca.“ „Pssst – nije ni važno. Samo te zadirkujem.“ Prešla je stopalom u tankoj čarapi naviše uz njegovu nogu. „Ali sad moraš i ti mene prestati da zadirkuješ.“ Polako, Franc se sagao i uzeo šoljicu s čajem iz njene ruke, pa je spustio na stočić. Potom je povukao Benitu na noge. Pripila se uz njega grudima, oduševljena njihovom povraćenom zaobljenošću u novom grudnjaku – balkonetu od bele čipke koji je formirao pravi dekolte. Bio je prvi komad donjeg veša koji je posedovala pre rata. U njemu se opet osećala mladom i uzbuđenom zbog sopstvene lepote. „Tako je već bolje“, promrmljala je uz njegove usne i raskopčala haljinu. Još četiri puta su vodili ljubav za vreme te dvadesetčetvoročasovne posete. Nikako im nije bilo dosta. Benita je oduvek negovala svoje umeće zavođenja – Koni joj nije bio prvi – te je njen muž imao koristi od njenog iskustva. Pre njega su bili Hajnrih Kol i


Žene iz zamka

135

Karl Jozef, naočiti seoski momci svežih lica s kojima se vežbala, sa izričitom težnjom da stekne stručnost. Jeste bila sanjalica, ali ne i naivka. Oduvek je znala da je iz Frilinghauzena neće izvesti mozak. I zato je učila kako da zavuče jezik u obrub uva muškarcu tačno na pravi način, kako da izvede pokret očešavanja bradavicama o njegova prsa, kao golicav podsetnik na njihovo prisustvo dok mu klizi jednom šakom naniže po trbuhu ka grebenu bedra. S Konijem se sve to udružilo u impresivno pozorište kakvo je on obožavao. S obzirom na iskustvo – koje je Koni Flederman izvesno posedovao – čudnovato su ga očaravale njene jednostavne igre. A ona je to debelo koristila. Ali za nju se dobit oličavala samo u njegovoj smućenoj nežnosti, nikad ni u jednom lično njenom zadovoljstvu. S Francom je bilo drugačije. Nije bilo pretvaranja. Posle Berlina seks je bio nešto za šta je mislila da nikad više neće poželeti. A nekako je poželela. Želela je njega. I u njegovom prisustvu nije imala stida. „France“, kazala je pridižući se na lakat u nekom trenutku pre večere drugog dana. Krčalo joj je u stomaku. Nisu jeli ništa sem Marijaninih pomorandži i čokolade, pa joj se od šećera vrtelo u glavi. „Hajdemo do Lufnera. Mogla bih da pojedem pet šnicli.“ Franc se izvrnuo na leđa. Bili su stisnuti jedno uz drugo i ležali su na njegovoj postelji – rudimentarnom predmetu u koji nije do kraja mogao da stane ni kad je sam. Spavao je na njemu, njegov otac na sofi, a Klotilda u spavaćoj sobi. Stan čiju je sliku Benita krojila za buduću frau Miler biće mnogo veći, sa zasebnom sobom za svakog i propisnim ormarom za Klotildu. U tom maštarenju provodila je sate. „Jawohr, izgovorio je Franc i zabacio ogromne noge preko ivice kreveta. „Šta god frau Flederman želi.“ Dok je Franc bio u kupatilu, Benita je nažvrljala poruku da je ćušne u njegovu fioku s donjim rubljem. Ludorijica na komadiću pakpapira – Volim te i crtež koze sa srcima umesto očiju. Nije joj bila namera da njuška. Ali iznenadno, kad je otvorila fioku, tu su bile njegove najintimnije stvari – ne samo donje rublje već i uramljena fotografija žene koja je morala biti njegova majka (četvrtasta donja vilica i kraljevski lik, Francovo visoko čelo), zatim fotografija Klotilde kao bebice, i kutija puna pisama koja mu je slala Benita. Ispod svega toga opazila je ugao još jednog pisma, nečeg zvaničnog i kucanog na mašini. Gotovo bez razmišljanja, izvukla ga je. Bila je to direktiva Spruchkammera, lokalnog veća za


136

DŽESIKA ŠATUK

denacifikaciju, s datumom Avgust 1946. Ustanovili smo da Franc Miler pripada Grupi III, Manji prestupnici, podložnoj sankcijama u skladu s time. Grupa III je bila nepovoljna oznaka, za korak iznad Mitldufer ili „pasivnih učesnika“, titule za koju je svaki Nemac rado zamišljao da je zaslužuje. Nije bila onoliko rđava kao Belastete ili „opterećen“, što je značilo „kriv“ (čudan termin sam po sebi). Ali svejedno je označavala krivicu. Svrstavanje u Grupu III vuklo je za sobom ograničenja; takav čovek, na primer, nije mogao predavati u školi niti igrati ulogu u politici. Zašto je Franc zadržao to pismo? Za poslednjih godinu dana, pod Adenauerom, takve oznake takoreći su izgubile važnost. Nemačka je sad bila u Hladnom ratu. Ponovo su neprijatelji bih Sovjeti, ne nacisti. „Izvini“, izgovorio je Franc, a njegov glas ju je prepao. „Zbog čega?“ upitala je Benita pocrvenevši. Pismo je još stezala u ruci. „Trebalo je da ti kažem.“ „Šta da mi kažeš? Da smo svi krivi?“ Franc, na njeno olakšanje, nije delovao ljutito. „Ne čini ti se da su nam Amerikanci to jasno stavili do znanja?“ Franc je ostao ozbiljan. „Nikad me nisi ispitivala o ratu.“ „Zašto bih?“ Pošla je ka njemu. „Bio si rezervista – otišao si na istok. Borio si se protiv Rusa. Nije mi potrebno da znam ništa više.“ Franc je ćutao. „Šta je? Nije mi potrebno!“ Negde u njoj, raspukla se mala mahuna straha i sumnja se rasula uz zveket. „Zar mi treba?“ „Ne znam, Benita.“ Franc je uzdahnuo. „Ne mogu ja da ti kažem šta treba da znaš.“ Benita je zastala na metar od njega i osetila da se rastojanje među njima širi kao stega. To ju je ispunilo panikom. Ne sme da ga izgubi. Ne bi preživela. „Znam tebe“, kazala je i obujmila ga rukama. „To je sve što mi treba.“ Franc se ukočio i odvratio lice u stranu. „Francle“, molećivo je izgovorila. „Mi smo sada novi ljudi. Ovo je naš drugi život.“ Na jedan strašni trenutak, nije se pomerao. A onda je polako, kao da savlađuje neku viskoznu supstancu, digao ruke i obgrlio je njima, i dotakao usnama njeno teme. Hvala bogu! Ali dok ga je čvrsto stezala, osećala je prisustvo prošlosti – ogromnog nespoznatljivog kontinenta doživljenog koje se gura među njih, puno prevrtljivih planina i suvih kotlina. Nije želela da ga istražuje. Kad su se vratili u stan iz Lufnerovog birgartena, vrata su se otvorila iznutra.


Žene iz zamka

137

„Tata!“ uzviknula je Klotilda. Oči su joj sinule, a onda se razrogačile jer je primetila da otac nije sam u hodniku. „Šta se dogodilo?“ zamucao je Franc. „Vratili ste se ranije – je li sve u redu?“ „Barbel je bolesna – ne strašno bolesna, samo joj nije bilo dobro, pa smo pošli ranijim vozom da bi imala mira i tišine.“ I dalje je zurila u Benitu. „Sećaš se frau Flederman“, kazao je Franc pribravši se. „Frau Flederman“, kazala je Klotilda, učtivo pognuvši glavu, a onda je digavši da se opet radoznalo zapilji, gledajući čas u oca, čas u Benitu. „Ne pravi promaju“, viknuo je iznutra matori her Miler. „Jesi li kupio meso za večeru?“, upitao je kad su ušli. Ležao je izvaljen na žutoj sofi, okrenut licem suprotno od vrata. „Oče…“ izgovorio je Franc, a her Miler je, malčice se okrenuvši, ugledao Benitu. Razrogačio je oči i zinuo. „Sećaš se frau Flederman?“, upitao je Franc položivši šaku na njen lakat. Her Miler je klimnuo glavom, ali ostao je zanemeo. „Ne ustajte“, rekla je Benita pošavši ka njemu ispružene ruke. Starac je zurio u nju. Bio je visok, čak i sad, a lice mu je bilo veoma nalik Francovom, premda ne tako lepo niti tako dobrodušno. Njime je preleteo niz osećanja – zbunjenost, slutnja i sumnja. A Benita se setila svoje putne torbe koja je ostala da leži otvorena na Francovom ležaju. Da li ju je her Miler video? „Jeste li prijatno putovali?“, žurno je upitala. Načas su i Klotilda i starac samo piljili. „Frau Flederman i sama upravo kreće na voz“, prekinuo ju je Franc. Lice mu je zadobilo jarkocrvenu boju. „Odvešću je na stanicu, pa ću meso da uzmem u povratku.“ Her Miler je bespogovorno klimnuo glavom. U njegovom držanju i Francovoj iznenadnoj nesigurnosti, Benita je sagledala njihov istorijat. Dominantni otac zbog kog se Franc oženio bolešljivom ženom i postao stolar. „Mogu li i ja da pođem?“, upitala je Klotilda prekinuvši ćutnju. „Molim te.“ „Mislim da ne bi…“, zaustio je Franc. „O, zašto da ne?“, toplo je izgovorila Benita. „Možemo da čujemo sve o putovanju.“ „Molim te“, ponovila je molećivo Klotilda. „U redu.“ Franc je pognuo glavu. „Je li ovo vaša torba?“ bezazleno je upitala Klotilda pokazujući ka ležaju. „Hvala ti!“ umilno je odgovorila Benita. „Ostavili smo je tu danas da bismo mogli da prošetamo po parku. France?“ Okrenula se prema svom ljubavniku,


138

DŽESIKA ŠATUK

koji je odjednom u svojoj spletenosti postao džinovski dečak. „Možeš da mi je doneseš?“ „Ah, naravno.“ Prešao je sobu u tri krupna koraka. Benita se vedro osmehnula Klotildi. Franc se pridružio Beniti na vratima, noseći torbu. „Frau Flederman i ja smo se verili“, objavio je, bezmalo osorno, hvatajući je za mišicu. I načas su se sve troje – Benita, her Miler i Klotilda – zablenuli u njega razjapljenih usta. Prva je progovorila Klotilda. „Čestitam!“ stidljivo je rekla. „Hvala ti“, kazala je Benita, osmehujući se Francu od uva do uva, iznenađena ogromnošću sopstvene sreće.


OSAMNAESTA GLAVA

ERENHAJM, JUN 1950.

Na fotografiji u novinama Anja je izgledala prestrašeno, a Karsten ponosito i glupavo. „Bila si u pravu“, gorko je izjavio. „Bolje je bilo da nismo zvali tog fotografa.“ „Ne, ne“, slagala je Anja. „Te slike ionako niko ne gleda.“ Prošlo je mesec dana i bar dotad se činilo da je to tačno. Ali svake noći je sanjala jezive snove. U njima, više nije bila na maršu. Bila je devojka, u očevoj kući. Anja, kazao bi her doktor Foreman strogim, zvonkim glasom, sujetno je misliti da možeš da promeniš sudbinu. Budila se u znoju, na natopljenoj perini. A kad ugleda sopstveni nejasni odraz u ogledalu, pomislila bi da je neka avet. Bračni život nije se mnogo razlikovao od njenog života dok je plaćala kiriju. Kao podstanar na Karstenovom imanju, Anja je smesta prokljuvila njegove namere. Svakako nije bio neki udvarač – ne dao bog! Čak i sama ta pomisao bila je uznemirujuća – ali joj je ipak poklanjao pažnju. A ona je već obavljala dužnosti supruge: kuvala, prala, peglala mu košulje… I zato Karstenova nenakićena ponuda supružanskog života nije pala kao iznenađenje. A čim je pristala, postalo je besmisleno da se drže staromodnih tradicija pristojnosti. Ni on ni ona nisu bili religiozni. Niti je ona pak bila devica. I za oboje je ta njihova zajednica predstavljala zdravorazumski sporazum. Karsten je bio ljubitelj brzih, nemih snošaja bez glumatanja romantike. Spavali su u odvojenim sobama, ali od prvog dana veridbe on se pridržavao redovnog rasporeda poseta: utorkom i petkom. Nijednom nije od njega odstupio. Time se i objašnjavalo kako je, na samom početku braka, otkrila da je neporecivo trudna. Pet punih meseci, potvrdio je seoski doktor, nesuptilno razveseljen. Her Kelermanu će izvesno biti milo. Iscerio se.


140

DŽESIKA ŠATUK

Ali Anji nije bilo veselo. Pobijanje ju je štitilo od te činjenice dokle god je to bilo moguće – ciklusi su joj bili nepravilni još od rata, te je ubedila sebe da je prestara da rađa decu. Za to vreme joj se stomak zaokrugljivao i sve vreme je bila gladna. Podgojeni obrazi su joj se zarumeneli. Trudnoća je bila previše odmakla da bi se Anja izvukla od nje. No uprkos tome, pokušavala je. Terala je zaprežna kola po razrivenim njivama, pentrala se uz merdevine i skakala sa sumanutih mesta na kojima kokoške nose jaja, uvela surovi program gorkih uvaraka i kupanja u vreloj vodi. Karstenu nije saopštila novost. Ali beba je bila tvrdoglava. Držala se za nju kao prilepak; zamišljala joj je pesničice kako se hvataju za meko tkivo njene materice. Bila je rešena da preživi. Kada je konačno saopštila Karstenu, istovremeno se i oduševio i postideo. Nije nikad pomenuo trudnoću nazivajući je tim imenom i nije uneo nikakve promene u njihov svakodnevni život – sem supružničkih poseta, koje su odmah prestale. Anja nije više nikom za to pričala. Neka glas rašire Karsten i doktor Šrenke, stara abronoša. * * * Uveče je Karsten voleo da sedi s njom u primaćoj sobi – neudobnoj i mračnoj, bez ikakve druge pogodnosti sem žara u grejalici. Slušali su vesti na radiju, a on je silio sebe da čita Bibliju, u ime samonametnutog iskupljenja čoveka koji nikad ne ide u crkvu. Dok je čitao, usne su mu oblikovale reči. Anja je sedela kraj njega u fotelji zametnutog naslona koju joj je podario kao svadbeni poklon, krpila čarape i napola čula vesti. Pokatkad bi se Volfgang usudio da zađe u tu njihovu malu čauru s nekim pitanjem u vezi sa školskim gradivom. Za razliku od brata, bio je užasan đak. Grčio se nad knjigama kao čovek koji uzmiče od udarca. Naročito su mu teško padali neopipljiviji predmeti – neodređene ali opominjuće parabole istorije, zgusnuto imaginativne formulacije književnosti. Jedva je čekao kad će provoditi pun radni dan na imanju i iskreno uživao u obilascima zajedno sa očuhom, koji ga je učio kako se kamari balirano seno, kako se svinje polivaju crevom, gde treba ojačati ogradu. Nisu mu smetale čak ni Karstenove mušičave i zahtevne komande. Bilo je ugovoreno da od jeseni krene njegovo zvanično šegrtovanje. A ipak bi Anju uvek stisla tuga pred prizorom njegove tamne glavice nagnute nad zadacima. On je bio njena greška, jadničak, rođen u vreme kad je samo zlo uvođeno u ovaj svet. On je bio proizvod njene gladne, racionisano hranjene materice i


Žene iz zamka

141

retkog, nedovoljno obilnog mleka u dojkama. Kao mlada majka, nije imala vremena da se brine o njemu. Kad se kao mali razboleo od šarlaha, vezivala ga je kaišem za stub kreveta da bi ostao u karantinu. Karstenovo imanje bilo je način da se okaje pred njim. „Evo nečeg za tebe“, oglasio se Karsten iz svoje fotelje jedne večeri, pružajući koverat na kom je spreda bilo ispisano Frau Anja Kelerman. Beba je štucnula u njenom stomaku. „Hvala ti“, kazala je Anja, a srce joj je odjednom zalupalo. Nije joj bila poznata adresa – neka ulica u Momzenu. Ali ime – R. Brant – preseklo joj je dah. Sedela je potpuno ukočeno i nepomično, u samrtnom strahu da će je Karsten upitati ko je pošiljalac. Nadošla bujica hemikalija u njenoj utrobi zaustavila je štucanje. Srećom, Karsten je bio zadubljen u katalog semenja. Anja je nastavila da krpi. Minuti su se vukli. Listovi Karstenovog časopisa su šuškali. Bila je sezona odbijanja teladi, pa su napolju majke krave rikale za svojim potomstvom. Sa druge strane pašnjaka, u ambaru, telad su se plačno odazivala. Kada je najzad proteklo dovoljno vremena, Anja se povukla. Iza zatvorenih vrata svoje sobe, rascepila je koverat. Unutra se nalazio tanak list avionskog papira, a slova su bila ispisana drhtavom ali dobro znanom rukom. Anja?, pisalo je. Da li ja to prepoznajem tebe? Tvoj, kao i uvek, Rajner Reči su joj zaigrale pred očima. Pokušala je da se usredsredi na neravnomerno naneseno mastilo, na sitničarsku eleganciju slova A i D – neku vrstu pojednostavljenog staro-nemačkog pisma koju je sam naučio. I posle svega, očigledno, ostala mu je ta pretenzija. Odakle je izronio? Nestao, pretpostavlja se da je mrtav. Tako je saznala u kancelariji Crvenog krsta. Mrtav, mislila je. Uostalom, poznavala je Vartegau. I poznavala je Rajnera, ili ga je makar nekad znala. Ali on je bio tu, na toj cedulji, i klizio je u njen život. Istina uvek izbije na videlo, govorio je vazda njen otac. Mada, dotad, po Anjinom iskustvu, to nije bilo baš sasvim tačno. Istina je u božjim rukama. Ili đavoljim, pre će biti. Sama reč istina delovala je nastrano. Gde se skrivala za vreme vladavine poslušnosti, ponosa i dužnosti? Anja je legla na svoj krevet i krenula da broji rediće sićušnih cvetova na zavesama da bi umirila nered u glavi. Ali on je curkao i probijao se. U njenim mislima, uz tresak su se otvarala i zatvarala brojna vrata. Smrad blata koje se


142

DŽESIKA ŠATUK

kravi u proleće, dugački neispunjeni horizont istoka. Okrutnost dečaka koji se igraju raznih igara po hladnoći. Ručica bebe koja je odsutno vuče za uvo. Ispod toga, drugi, mekši komadići. Rajner, ne kao čovek kog je poslednji put videla, već kao dečak, sedi na sofi punjenoj konjskom strunom u čekaonici njenog oca, gde čeka da se njegov prerano ostareli otac pojavi s novom turom tableta. Već je bio muško u kući. Tamnokos i tamnook, s nogama koje jedva da su dodirivale pod, svejedno je nosio na sebi odgovornost. Naglo je ustala i prišla pisaćem stolu. Moraće da mu otpise. Ako je nešto naučila, naučila je da se mora dejstvovati. Moraš se dići i uhvatiti se ukoštac s preprekama koje su ti bačene na put. Sedeti i čekati znači smrt. Izvadila je iz stola list avionske hartije. Nažalost ste pogrešili, napisala je. Ne poznajem nikakvu Anju niti Rajnera Branta. Sve najbolje. Jedan dug trenutak je sedela, zureći u te reči i nekada prisno prezime Brant. A onda je zalepila koverat i odšunjala se hodnikom do sobe koju su delili njeni dečaci. Zastala je pred njihovim vratima i oslušnula. Čula im je iznutra glasove – Anzelmov tih žamor, Volfgangov brži, usijaniji ton. Šta bi oni rekli na tu vest? Njeni dečaci, za koje je činila premalo, a toliko od njih tražila – potpunu veru, potpunu amneziju, potpuni oproštaj. Nešto ju je nagonilo na oklevanje. Dok je stajala u tami, uobličila se nova namera. Sama će uprtiti na pleća ovu novu neizvesnost. Ona je, uostalom, njena. Zato je osluškivala još koji čas, čekajući da joj hrabrost potkrepe sitnice tog običnog života koji je uredila: domaći zadaci, kućne obaveze, postelja. Zatim se, krećući se hitro i tiho, okrenula i zaputila natrag hodnikom.


DEVETNAESTA GLAVA

TOLINGENJUN 1950.

Marijana je bila usred sna kad je zazvrčalo zvono na vratima. Bio je to opojan, davni san iz njenog bivšeg života: sedela je u bašti u Vajslauu, na pikniku pod kestenom, s decom, psima i Albrehtom. A onda je nestala sva razdraganost. Nije bila u Vajslauu, već u svom stanu u Tolingenu. Zavera je propala. Vajslau je izgubljen. Albreht je mrtav. Marijana je sela. Pozno popodnevno sunce lilo je kroz prozore, obasjavajući trunke prašine i neravnomerne nanose voska na podnicama. Još je bio dan. Bez svog rada u logoru, lovila je sebe kako pada u dremež u čudne trenutke, a čita do kasne noći. Bilo je to neprijatno. Spustila je noge sa sofe. Verovatno je to Benita, zaboravila je da ponese ključ, dabome. „Dobro došla kući!“ izgovorila je otvarajući vrata, u nadi da na licu nema izdajničke otiske zgužvanog jastuka. „Gde su ti ključevi?“ „Izvini“, pocrvenela je Benita. „Sigurno sam ih ostavila na stolu – ili kad sam bila. „Uđi, uđi“, zapovedila je Marijana. „Previše je hladno u hodniku. Kako ti je sestra?“ „Sestra.“ Benita je delovala iznenađeno. „O, da – dobro je. Hvala.“ „Dobro je?“ upitala je Marijana. „Mislila sam da je opet bolesna.“ „Onoliko dobro koliko to može biti.“ Marijana je proučila Benitu. Bila je, kao što se često dešavalo u poslednje vreme, u stanju pojačane živahnosti. Delovala je preterano uzbuđeno, zapravo. Nešto se dogodilo. Ona ne bi mogla da prekorači ni preko mrtve mačke na trotoaru a da joj se to ne vidi na licu satima potom. „Hajde, sigurno si umorna od puta. Dođi da popiješ kafu uz kolač sa suvim grožđem“, kazala je Marijana polazeći ka kuhinji. „Deca su gotovo sve pojela, ali zamolila sam ih da ti ostave malo.“ Benita je pošla za njom.


144

DŽESIKA ŠATUK

„Umij se, a ja ću da skuvam kafu“, rekla je Marijana, kao da je Benita dete. A Benita je, poput poslušne kćeri, uradila kako joj je rečeno. „Razmišljala sam nešto“, krenula je Marijana čim se Benita vratila, „da bi trebalo da organizujemo izlet sa decom, da im malo pokažemo Nemačku. Mogle bismo prvo u Berlin i u goste Georgu Buheru – je li te Koni upoznao nekad s njim? Uvek su bili tako bliski drugovi… ili možda u Minhen da vide Marijenplac i Azamkirhe? Dečaci su već matori, a šta znaju o svojoj zemlji? Ništa sem ružnog.“ „Važi“, klimnula je Benita glavom, bockajući svoje parče kolača. „Ili bismo mogli“, odvažila se Marijana, „da posetimo Helmuta Kresinga… Šta ti je?“ Zaćutala je videvši Benitino lice. „Zar ti je stvarno toliko antipatičan?“ „Ne, ne, ne“, odgovorila je Benita meškoljeći se na sedištu. „Samo… ima nešto što moram da ti kažem.“ „Naravno“, rekla je Marijana sedajući. „Izgledaš strahovito ozbiljno.“ Nasmejala se. „Je li pitanje života i smrti?“ Na njeno iznenađenje, Benita se nije osmehnula. Marijana te noći nije mogla da spava. Pokušavala je da poveruje da je za to kriv popodnevni dremež. Ali dabome da nije bio kriv on. Benitina vest bila je kao kakav miš koji joj mili po glavi, gricka instalacije, piša i sere po njenim uspomenama, izaziva električne oluje. Benita Flederman, supruga Martina Konstantina Fledermana, udaće se za bivšeg nacistu, običnog stolara koji je postao pripadnik Ordnungspolicaja, čoveka koji na svojim rukama ima ko zna koliko krvi. U Marijaninoj glavi on se pojavljivao kao onog jutra kad je doneo Benitu iz šume: džin koji u naručju drži devojku, svu krvavu. Kao neko čudovište iz legende. Šta se dogodilo tog jutra, to nikad nije uspela da shvati. Benita se drznula da izađe kako bi upozorila her Milera na Ruse utaborene ispred staje, i neko ju je napao. Izbola je napadača. A taj je pobegao. Her Miler ju je našao i poneo je kući. Tako je glasila zbrkana priča koju je Benita izdeklamovala. Ali Marijana nikad nije poverovala u nju. Sutradan su Rusi došli da potraže – jedan njihov je nestao. Marijana ništa nije rekla, ali naravno da se zapitala. Nije mogla da zamisli praznoglavu, krhku Benitu da u bilo koga zariva nož. Ne, Marijana je bila ubeđena da ga je ubio her Miler. Moguće braneći Benitu, a možda i ne. Šta je još jedno ubistvo čoveku koji je bio na službi u Lublinu? Imala je pravo što je rekla Pitermanu da ga povuče sa dodeljenog zadatka. Samo što je s time zakasnila.


Žene iz zamka

145

Ali sad se odjednom vratio. Ovoga puta još bliži, samo je izronio kraj malog čamca porodice kojim je ona krmanila. Za sve te godine plivao je naporedo s njima, ispod površi. Bio je to za nju udarac, i izdaja. Izneverila sam te, Koni, razmišljala je Marijana. To je zvučalo melodramatično. Ali bilo je istinito. Vodi brigu o mojoj ženi, naložio joj je Koni. Bdi nad mojim sinom. Ne daj joj da se uda za nacističku svinju, ne daj da moje mesto zauzme ubica. I to je bilo sadržano u njegovim rečima. Marijana je spustila noge sa kreveta, obukla kućnu haljinu i pošla u kuhinju. Na njeno iznenađenje, ispod vrata se probijalo svetlo – bledozelenkasti sjaj neonske cevi na plafonu. Oklevala je načas – šta ako je tu Benita? Pomisao da joj takva situacija preprečava ulazak u sopstvenu kuhinju izazvala je u njoj pravednički priliv adrenalina. Upala je, mrkog lica i spremna za boj, ali dočekao ju je prizor Martina koji sedi za stolom i čita. „Tante Marijana!“, izgovorio je, s licem krivca. Izraz mu se izmenio kad joj je opazio izgled. Dragi Martin, nesrećni Martin, mili dečak – Marijana je pokušala da se osmehne i potre sav gnev koji je video. „Šta radiš tu budan u ovo doba?“, upitala je. „Sutra ideš u školu!“ „Nisam mogao da zaspim“, jednostavno je odgovorio, a njoj je prošlo kroz glavu da za njega to nije neka neuobičajena pojava. „Jesi li popio mleko? Toplo mleko?“ Tiho je otupkala do male ledare i izvadila flašu. „To uvek pomaže.“ Odmahnuo je glavom. Marijana je nasula mleka za oboje, pa pristavila šerpu na šporet. „Šta to čitaš?“ „Karla Maja.“ Martin je podigao knjigu; bilo je to lično Marijanino prastaro izdanje Vinetua, čiji joj je ispucali kožni povez sa izbledelim zlatotiskom bio prisan kao kakav stari drug. „Pozajmio sam ga od Frica.“ „Sviđa li ti se?“, upitala je Marijana. „Mnogo.“ Marijana je osetila navalu ljubavi prema njemu. Više je ličio na nju nego njen rođeni sin, koji je tu knjigu proglasio za nerealističnu i dosadnu. „Ta mi je bila omiljena“, rekla je. Ćutali su. Mleko je strujalo na šporetu, svetlo je caktalo nad glavom. „Ti si srećan ovde, je li, Martine?“, upitala je Marijana. „Hoću da kažem, zato što živiš s nama – što smo svi zajedno, ti i tvoja majka i moja porodica?“ „Naravno!“ Izgledao je iznenađeno. „Ne bi vbleo“ – isključila je šporet, spustila na radnu površinu dve šoljice i tacnice – „da se tvoja majka opet uda, da živiš negde drugde sa očuhom?“


146

DŽESIKA ŠATUK

Na njegovom mladom licu zgomilala se pometnja. Načas se Marijana pokajala zbog svog pitanja. „Ne“, kazao je. „Zašto… Mislite da bi majka i ja trebalo da živimo sami?“ „O, ne! Ne, ne“, uskliknula je Marijana, pri čemu se umalo nije opekla. „Taman posla. Samo me je zanimalo kako ti na to gledaš.“ Pomno je osmotrila njegovo već nepojmljivo lepo lice. On je odvratio oči od intenziteta njenog pogleda. „Martine“, ozbiljno je izgovorila, „ti znaš da bi tvoj otac želeo da bude ovako.“ Probudivši se posle nekoliko sati, Marijana je bila gladna i ispunjena osećajem rešenosti. Bilo je bezmalo osam ujutru. Fric i Martin su već otišli u školu. Benita je kruto sedela za stolom u dnevnoj sobi, šijući jednu od onih groznih krpenih lutaka koje su joj u poslednje vreme postale hobi. Kad je Marijana ušla, digla je pogled, a lice joj je bilo bledo, oči podbule od plakanja. „Marijana…“ – započela je. „Izvini što ti nisam rekla pre – nisam mogla da spavam. I…“ „Nije važno“, presekla ju je Marijana. „Ne mogu ti dati svoj blagoslov da se udaš za her Milera“, nastavila je. „Razmišljala sam o tome i to nije u redu.“ Benita ju je posmatrala žalostivog lica. „Zašto? Zato što je bio nacista? Ali svi su bili nacisti! On je dobar čovek…“ „Zato što nije u redu da se udaš za nekog ko je radio protiv svega za šta je tvoj muž umro!“ Marijana je osetila sopstvenu kreštavost. Benita je zaplakala. Izgledala je u svom jadu detinjasto i nežno. Marijana se zbog toga osetila starom. Evo je, ponovo tresnuta pred Benitu kao stabilna, bezosećajna zapreka devici u nevolji. „Znaš li uopšte šta je radio u ratu?“, upitala je Marijana. „Razgovarate li o tome?“ Benita je obrisala oči. „Ne znam i nije me briga.“ „On je bio u Ordnungspolicaju. Za toliko ti je poznato, zar ne?“, naredbodavno je upitala. „Ali znaš li šta su radili tamo, na istoku?“ Žurno, Benita je ustala i pomerila se ka prozoru. Kad se ponovo okrenula, lice joj je bilo obasjano novim očajanjem. „Ti nipošto ne želiš toga da se ostaviš, Marijana? Da raskrstiš s time? Ne želim da znam šta su radili. Ne želim doveka da se osvrćem. Bilo je to jezivo vreme. A sad je prošlost!“ Marijana je zurila u nju. Kakva sebičnost i kukavičluk! Proključala joj je krv. Benita uvek samo gleda svoj interes, svoj komfor. „Ti misliš da je prošlost


Žene iz zamka

147

kao neka tvoja lutka? Da je možeš prosto – rasparati i započeti iznova? I nikom ništa! A supruga si jednog junaka! Čoveka koji je umro da bi ta prošlost bila malo manje jeziva nego što jeste. Zar ti se ne čini da mu makar duguješ trun poštovanja?“ Benita je tu zaplakala kao kiša. Ramena su joj se tresla, a iz grla su joj se otimali ružni, eksplozivni jecaji. „Radi šta hoćeš“, uzdahnula je Marijana. „Ali neću ti dati da u to uvlačiš i Martina.“ Na to je Benita digla pogled. Zavukla je ruku u džep, tražeći maramicu, pa izduvala nos. „Dobro promisli“, kazala je Marijana, za trun smekšavši. „Lako je zabuniti se…“ Benita ju je prekinula. „Ti si okrutna, Marijana. Koni je uvek to govorio, samo što ja to nikad nisam videla.“ Pogledala ju je pravo u oči. „Ali sada vidim.“ Čitavog dana je Marijana osećala te reči kao kakav bol. Kada je Koni mogao to reći? To je bila izdaja. Nepopustljiva, mogla ga je zamisliti da to kaže. Strog sudija. Pa čak i naporna. Ali ne i okrutna. To je bila strela u srce. „Katarina“, upitno je rekla kad je ćerka došla da joj poželi laku noć, „da li ti mene smatraš okrutnom?“ Katarinine tamne oči iznenađeno su trepnule. Nije ličilo na njenu majku da tako nešto pita. „Okrutnom?“, ponovila je. Ta reč ju je prenerazila: ona je bila pravi Fon Lingenfels. „Naravno da ne! Zašto pitaš?“ Marijana je uzdahnula. „Možda smo svi mi ponekad okrutni iako nam to nije namera.“ „Ne i ti“, izgovorila je Katarina s takvim žarom da se Marijana osmehnula. „Čak i ja.“ Marijana je obgrlila jednom rukom ćerku i položila obraz uz njen bok. Uprkos svemu, ona je i dalje samo dete. Marijana je žudela za umirujućim glasom nekog odraslog. Pitaće za mišljenje Anju čim je bude videla.


DVADESETA GLAVA

ERENHAJM, JUN 1950.

Anja je naredne subote dobila još jedno pismo. Ovog puta nije ga uručio poštar, već frau Mecger, žena koja joj donosi sir. „Od nekog muškarca“, kazala je frau Mecger s koketnim osmehom dok je vadila pogužvani koverat iz torbe. „Bio je prošle nedelje na pijaci.“ Anja je piljila. „Pa?“, razvukla je usta u osmeh frau Mecger. „Nećeš da ga otvoriš?… A možda već i znaš od koga je.“ Namignula je. „Naravno da ne znam“, rekla je Anja. „Ah“, uzdahnula je frau Mecger, očevidno razočarana. „Nije izgledao dobro. Nedavno se vratio sa istoka.“ „Hmmm.“ Anja se namrštila, uspevši da dočara nešto slično zbunjenosti. „Mnogo vam hvala.“ Ovog puta nije bilo povratne adrese. Opraštam ti. Postupila si onako kako si smatrala da je najbolje. Ali još nisi završila sa mnom. Pismo je, ukoliko se moglo tako nazvati, bilo obmotano oko fotografije. Mlad muškarac i žena u svečanoj odeći, jedno do drugog udno impozantnog stepeništa. Vetar im mrsi kosu i zadiže ženi suknju. Muškarac je odsutno zagledan u stranu, a žena se hrabro osmehuje, sa izrazom koji je podjednako direktan i otvoreno nesiguran. A i Anja je tu, s vetrom koji joj duva u uši, i u najlepšim cipelama koje je stežu u prstima, i neki osećaj velike važnosti vodi je, iracionalno, ka vrtoglavici. Oseća se kao neko ko skače iz aviona, doživljava lakoću predavanja nepromenljivoj stazi. Kao da se priseća nekog lika iz onih romana koje je čitala u mladosti. Anja je spustila fotografiju. Napolju je popodnevno sunce žutelo, a komadići suvog lipinog cveta leteli su nošeni vetrom. Vreme je bilo da spremi Karstenu kafu i pošalje mu je po Volfgangu na njivu. Na pašnjaku su ucveljene


Žene iz zamka

149

majke krave i dalje rikale za svojim mladuncima. One još nisu okončale oplakivanje. Sutradan je Anja otišla na povratnu adresu sa prvog pisma. To putovanje je iziskivalo autobus, voz i dugo pešačenje. Za večeru, popodnevnu kafu, pranje, kiseljenje krastavaca i baštu zadužila je Inge, kućnu pomoćnicu – i otisnula se na put. Bila je to neudobna vožnja za ženu u šestom mesecu trudnoće. Usled vrućine, nateklih stopala i oštrog bola koji joj je sevao uz kičmu, Anja je u putu imala malo vremena za razmišljanje. Zato ju je, kad je stigla pred broj 19 u Mauerštrase, ispunio osećaj zaprepašćenosti. Bila je to prava kuća, s pravim prozorima i pravim vratima. Imala je na kapiji zvonce i kraj njega spisak imena: kuća sa stanovima za izdavanje. Kraj grada je bio bedan; zaudaralo je na mokraću i čorbast kupus. Dok je tu stajala, na vratima zgrade pojavio se neki stariji čovek. Ne Rajner, ali svakako neko ko je preturio štošta preko glave. Ošinuo ju je pogledom punim hladnog prezira. „Nha?“, neučtivo je izgovorio. „Izgleda li vam dovoljno dobro?“ Potrajalo je koji časak dok nije shvatila da je pomislio za nju da traži sebi prebivalište. Anja je ispravila ramena i popela se uz stepenice. Na vrata je izašla starica borbenog izgleda. „Deci ovde nije dozvoljeno“, kazala je, rečito gledajući u Anjin stomak. „Ne, ne – ne tražim stan“, rekla je Anja. „Tražim nekog…“ Žena se još jače namrštila. Imala je sitne, ispitivačke oči. „Ja nisam služba za informacije“, prasnula je. „Tražim jednog čoveka…“ Anja je izvadila koverat sa adresom pošiljaoca i pokazala joj ga. „To je nešto lično?“ upitala je starica. Anja je pocrvenela. „Nije…“, zaustila je pa zaćutala. Zar je bitno? „Lično je, da“, rekla je. „Rajner Brant.“ Staričine oči načas su okrznule ime, bez prepoznavanja. Rajner je uvek bio od onih što se provuku neopaženi, čovek neupadljivog ponašanja i lica. Slegla je ramenima. „Više ovde nema nikog ko se tako zove.“ „Je li ostavio svoju novu adresu?“, upitala je Anja. Starica je nakrivila glavu. „A šta će mi ona?“ upitala je. „Idi svojim putem.“ Zavrtela je glavom, a glas joj se za trun ublažio. „Nećeš imati mnogo koristi ni ako ga nađeš.“


150

DŽESIKA ŠATUK

Tako je Anja bila prinuđena da čeka da se Rajner sam pokaže. Poluprisutno je i dalje živela svojim svakodnevnim životom, ošljarski obavljala uobičajene poslove. Posekla se cepajući višnje, zagoreli su joj krompiri kad ih je kuvala, ostavila je vedricu mleka da prokisne u ambaru. „Je li vam dobro?“, pitala ju je Inge. „Samo čekaj dok ti ne naraste ovoliki stomak“, odvratila je Anja, grublje nego što je smerala. To joj je došlo kao zgodan izgovor. Prolazile su nedelje, a ona je bila sve razdraženija. Svakog dana je padala u iskušenje da se poveri Anzelmu ili Volfgangu, a onda bi se obuzdala. Anzelm je bio do ušiju u svom učenju, a Volfgang je provodio dane s Karstenom, u pripremama svega što treba za žetvu i u hranjenju stoke. Sam Karsten nije ništa primećivao. Odnosio se prema njoj sa stidljivom opreznošću; pre je kradomice zirkao nego da pogleda pravo u nju. Za onih njihovih pola sata posle večere pravio je silnu predstavu od uključivanja radija za nju i pomaganja supruzi da se smesti na svoju stolicu. To bi je izludelo da nije bila tako rasejana. Ovako jedva da je i zapažala njegova dvorenja. A Rajnera je videla svuda: ispred pekare, za upravljačem her Darmlerovog blistavog novog kombajna, na drumu koji vodi iz grada. Svaki put kad zalaje pas, Anja je bila ubeđena da laje na njega. Šta da radi, šta da kaže kad bude stigao? Imala je milion misli, i nijednu misao. Videla je njegovo čvrsto, mršavo telo, trzav pokret kojim se osvrče, tvrdu liniju njegovih usta kad se laća neprijatnog zadatka. Bio je kao leš koji je voda nanela u njene misli pa vuče splet njenih vlastitih rđavih izbora kao splet morske trave. Jednog dana Marijana joj je došla u posetu s korpom punom finih zemički kupljenih kod Bemelmana. Još joj je bilo čudno što je dočekuje kao frau Kelerman, gospodarica imanja, a ne kao podstanarka. Anja se posramila nereda u kuhinji i svoje izgužvane haljine. Dok je gledala u lice svoje prisne prijateljice, tištale su je sopstvene tajne. Draga, naporna Marijana, koja je od samog početka bila tako velikodušna i optimistična! Uzela je k sebi Anju i njene sinove bez oklevanja, bez zapitkivanja, i nikad se nije obazrela u prošlost. Taj blagoslov se preobratio u breme. Svakog trena će prasnuti Anji u lice. Od spletenosti je Anja postala zvanična. Izvadila je Karstenovu dragocenu zalihu kolača u limenoj kutiji i ljupko ih poredala po tanjim. „Ne teraj me da se osećam kao gost“, kazala je Marijana odmahujući na njih rukom. I sama je delovala rasejano. „Moram nešto da te pitam“, bubnula je, a Anji je ubrzalo srce.


Žene iz zamka

151

„Da li si me ikad upoznala kao surovu?“ Anja se umalo nije nasmejala. „Nikad.“ Marijana je uzdahnula. „Zašto to pitaš?“ Marijana se okrenula od prozora kroz koji je zurila. „Jesi li znala da je Benita ostala u kontaktu sa her Milerom? Onim zatvorenikom? Sećaš ga se?“ Her Miler. U Anjinoj glavi stvorila se slika. Visok čovek, četvrtasta vilica, svetle oči. Videla ga je onakvog kakav je bio onog jutra s Rusom, kad je nosio Benitu: čoveka neprozirnog, nesigurnog lica. Još jednog čuvara tajni. Marijana je čekala. „Sećam ga se. Zašto?“, upitala je, pogledavši načas kroz prozor. Dvorište oko pomoćnih zgrada bilo je prazno. Njeno neprestano proveravanje pretvaralo se u nervozni tik. „Očigledno se viđala s njime. Za sve ovo vreme – pisala mu pisma i odlazila mu – živi u blizini – u Momzenu! I uobražava da ga voli!“ Marijana je zaćutala. „Ja nikada o tome nisam ni reč čula. Za sve ovo vreme.“ Anja je nasula šoljicu kafe i spustila je pred Marijanu. Iznenadila se, ali ne i prenerazila. Pitala se u ono vreme nema li nečeg između njih. Ali nije zamišljala da bi se njihova veza produžila iz onog života u ovaj. Benita je, za razliku od tog zarobljenika, bila slab čuvar tajni. „Kad ti je to saopštila?“ upitala je. „Tek ove nedelje. Baš da me obraduje!“ Marijana se zapiljila u svoju kafu, a onda u Anju. „Nikad ni tebi nije rekla?“ Anja je zavrtela glavom. „Sve ovo vreme je lagala!“ Anja je oklevala. „Nije lagala“, kazala je. „Samo nam nije poveravala istinu.“ Marijana se namrštila. „Krila je ono što radi. U čemu je razlika?“ Anja se uposlila brisanjem sudova, glumeći nonšalanciju. „To mu dođe kao fotografija na kojoj su zacrnjena lica. Ono što vidiš jeste istinito; samo je nepotpuno.“ „Ali ko su ljudi bez lica?“ Marijanu je hvatalo nestrpljenje. „Kako možeš da upoznaš čoveka ako mu ne vidiš lice?“ Kada je Rajner konačno došao, bila je sredina jula i velika vrućina. Anja je sedela u hladu kestena i ljuskala grašak. Znoj joj je curio niz slabine, butine su joj bile lepljive. Vrelina je izbijala iz krečnjaka pomoćnog dvorišta u lepljivim, izobličujućim talasima. Bio je već na pola dvorišta kad ga je Anja ugledala. Toliko je puta zamišljala taj trenutak da je realnost delovala čudnovato neuzbudljivo.


152

DŽESIKA ŠATUK

Prostrelio ju je samo jedan udar adrenalina, a za njim je usledilo nešto nalik olakšanju. Jasno se videlo da mu nije dobro. Bio je mršav kao nikad pre i hramao je u hodu. Lice mu je bilo voštane boje, a pod očima je imao tamna udubljenja. Disao je s naporom. Na oko četiri metra od nje, zastao je. Zureći u njega, Anja je videla neznanca. Ne nekog kog je volela, ne nekog kog je mrzela. Samo nekog kog više ne poznaje. To je bilo zastrašujuće, ali ne i komplikovano. Dugo nisu progovarali ni ona ni on. Čuo se šum njegovog disanja, zujanje pčela u granama i blago šuštanje lišća. Rajner se zapiljio u njen okrugli stomak. Položila je preko njega ruku. „Šta hoćeš?“, upitala je. Izvadivši prljavu krpu iz džepa još prljavije košulje – više nego predebele za takvo vreme – Rajner je obrisao čelo i čvrsto zažmurio. Izgledao je kao čovek koji mora da legne. Izgledao je kao čovek koji umire. I odjednom, posle sveg tog vremena koje je provela u strahu od ovog trenutka, Anja je znala šta treba da radi. Ponovo je otvorio oči i odmerio je. „Govorim li sa Anjom Kelerman ili Anjom Brant?“


DVADESET PRVA GLAVA

MOMZEN, JUL 1950.

Pre nego što se Benita probudila, Marijana je ustala i zaputila se vozom u Momzen da se vidi s Francom Milerom. Koliko god da je puta proputovala tuda, taj predeo je ostao za nju tuđ. Njegove krševite planine i ravne zelene doline išarane kravama, mrljama šume i slamenim kolibama ličile su na nešto iz bajke – složeno, senovito i zamršeno. Potpuno nenalik širokoj, prostranoj obradivoj zemlji Vajslaua. Koliko joj je još nedostajao! Ništa se nije moglo skriti na toj otvorenoj ravnici severne Šleske – vojske, gosti, vreme, sve se videlo kao na dlanu sa razdaljine od mnogo kilometara. A Marijana se u okruženju takve transparentnosti osećala kao kod kuće. Na jednoj kratkoj deonici, Izar je tekao naporedo s prugom. Slivao se sa visokih planina, brz i bled, pun nekakvog minerala koji mu je darivao samrtničku, bezmalo neprirodnu beličastozelenu boju. Marijani, on je zaudarao na pretnju. Duž njegovih obala bio je rasut pepeo Ribentropa, Kajtela i Frika – tih arhitekata nacističkih strahota. Po čijoj odluci? Po nasumičnoj odredbi nekog državnog birokrate? Ili po njihovoj ličnoj želji? Da li je postojala neka simbiotska energija koju su ti ljudi osećali? Na suprotnoj strani uzdizali su se oni zupčasti planinski vrhunci. Kad je Marijana krajem rata tek došla u to područje, duž reke se protezala sveže nagomilana zemlja. Vozeći se prvi put u Momzen s Karstenom Kelermanom, videla je muškarce i žene kako čeprkaju po njenim obalama, kopaju. Šta to rade?, upitala je. Traže svoje, odgovorio je on, nedokučivih očiju. Tu je grob stotinama učesnika marša, objasnio je, krajnja tačka za one uboge zbirove zarobljenika gonjenih na zapad iz koncentracionih logora. Zašto? Iz kojeg razloga su terani na marš? U tom trenutku moglo se računati da je rat već svršen. Svi su to znali. Ali SS je svejedno gonio zatvorenike sve


154

DŽESIKA ŠATUK

dok se ne skljokaju od iznurenosti, a onda su ih ubijali kad padnu. Zato su mrtvi ležali tu dok ih građani nisu sahranili pod tom gomilom zemlje. A nakon kapitulacije, manji broj braće, očeva, prijatelja i rođaka vratio se da potraži svoje voljene. Marijana to nikad neće zaboraviti. Ali građani su živeli dalje kao da se to nikad nije događalo. Pecali su i prali u reci, šetali se uz nju uveče. Niko nije govorio o zatvorenicima koje su posmatrali kako posrću i umiru na njenim obalama. Niko nad njihovim kostima nije podigao obeležje. Na stanici u Momzenu Marijana je sišla. Pripremala se psihički za taj susret, ali sad kad se zaista našla tu, šake su joj bile hladne i znojave, a lice joj je gorelo. Bolje da bude hitra i završi s tim. Deca će se pitati gde je, a prepuštena sama sebi sigurno će zaboraviti na učenje. Fric će upasti u neku nevolju. .. Benita je korisna koliko još jedno dete kad je posredi disciplina. Marijana je nameravala da poveri svoj plan Anji, ali nešto juje zaustavilo. Saznavši za Benitinu tajnu vezu, Anja je izgledala iznenađeno, ali ne i preneraženo. Bilo je jasno da ne oseća moralnu uvredu kao Marijana – a i zašto bi? Ona nikad nije poznavala Konija. A po onom što je Marijana uspevala da zapazi, i život njenog muža kao pripadnika Otpora ostao je neproziran. Anja je ćutala kao zalivena na tu temu, Marijana je slutila bračne tragedije koje su nadživele muževljevu smrt. A njena filozofija je glasila da ih ne treba čačkati – kakvog dobra ima od otvaranja rane koja je čvrsto srasla? Zato je to pustila na miru, mada je duboko u sebi bila razočarana Anjinom ravnodušnošću. Udaja za Kelermana postavila je između njih odstojanje. Ali za razliku od Franca Milera, Karsten Kelerman je makar bio dobar čovek. Za tih mesec dana otkako je Benita objavila svoju veridbu, njihovim stanom je zavladala neka izveštačena, ukočena atmosfera. Marijana i Benita su zaobilazile jedna drugu i razmenjivale hladne, učtive razgovore samo kad je nužno. Srećom, deca su bila previše obuzeta svojim aktivnostima da bi primetila zahlađenje. Uskoro su Martin i Fric polazili u isti internat u kom su i Katarina i Elizabeta, pa su bili zauzeti tumaranjem po brdima i poljima oko Tolingena, uživajući u letnjem raspustu. Ali ćutnja u njihovom stanu nije mogla trajati doveka. Čak i u svom gnevu, Marijana je volela prijateljicu. Beniti je trebala zaštita. Bila je laka lovina – tako krhka, romantična, povodljiva. Marijana nije mogla znati ne gaji li Miler možda pogrešan utisak o njenoj imovini i veruje da je bogata. Uostalom, kad ju je upoznao, živela je u zamku. A ko zna kakvi su mu dugovi, kakvi finansijski izgledi?


Žene iz zamka

155

Lako je bilo naći prodavnicu u kojoj radi her Miler. U Momzenu je postojao samo jedan izrađivač kovčega. Nalazila se u prizemlju glomazne zgrade, pocrnele od ugljenog dima, još izrovašene rupama od metaka. U poslednjim danima rata, mesna Hitlerova omladina i Narodna garda povele su ljutu, iracionalnu borbu, uništile bezbroj života, razorile zdanja i mostove. A ludi kapetan sa čela te šarolike grupe bio je sada gradski većnik. Momzen nije bio ništa bolji od Erenhajma, po Marijaninom mišljenju. Levo od prodavnice Marijana je našla ulaz sa spiskom prezimena, miler, glasilo je jedno od njih. Dakle, on i živi tu. Marijana nije mogla zamisliti da Benita to nazove domom. Ona je žena koja živi za materijalni komfor i lepe haljine. Marijanin osećaj pravde ojačala je misao da će poštedeti svoju prijateljicu takve sudbine. Kad je Marijana pokucala, vrata je otvorila neka devojčica: bleda, tamnokosa i neobično mršava, krupnih, opreznih očiju. „Izvolite?“, rekla je devojčica. „Je li ovo radnja Franca Milera?“ upitala je Marijana. Devojčica je klimnula glavom. Činilo se da je Martinovog uzrasta. „Želite li da uđete?“, upitala je. „Tata!“, doviknula je u radnju. Marijana se našla zatečena. Dakle, taj čovek ima ćerku. Zbog toga je izgledao manje čudovišno. Vrata su se otvorila ka sumračnom alkovu, a odnekud iznutra začulo se struganje testere, koje je istog trena prestalo. „Klotilda?“ dopro je muški glas, pa bat teških koraka po podu. A onda je na ulazu stajao Franc Miler. Uživo, lice mu je delovalo poražavajuće obično, lišeno one tame koju mu je Marijana prisila u mislima. „Možeš da pozoveš našu gošću da uđe…“, započeo je, a onda zaćutao, prepoznavši Marijanu. „Frau Fon Lingenfels“, iznenađeno je izgovorio. „Uđite.“ Pridržao je vrata. „Mogu li nečim da vas ponudim – nemamo mnogo šta ovde – ali šoljica čaja? Neki biskvit?“ „Sve je u redu“, kazala je Marijana. „Samo trenutak vašeg vremena.“ „Ah.“ Klimnuo je glavom. „Klotilda, hoćeš da nas ostaviš nasamo? Možeš gore, vidi da li grospapi treba pomoć.“ Devojčicine tamne oči prešle su s radoznalošću sa oca na Marijanu. Potom je dohvatila svoj kaput sa kuke. „Kad da se vratim?“ „Doći ću ja po tebe“, rekao je Franc. „Idi – ali pozdravi se prvo sa frau Fon Lingenfels.“ „Doviđenja“, kazala je devojčica. „Molim vas, dođite opet.“


156

DŽESIKA ŠATUK

Delovalo je to kao potpuno čudna izjava – dođite opet u radnju s mrtvačkim sanducima? Imaju li mnoge posetioce koji im dolaze više puta? Ili je pogrešno pomislila da je Marijana neka prijateljica? Bezazlenost te devojčice bila je razoružavajuća. Marijana je posmatrala njena uska leđa kako iščezavaju. Pošla je za her Milerom u radnju. Bila je dugačka, uska, s kovčezima naredanim duž jednog zida, a daskama i tablama za njihovu izradu visoko naslaganim duž drugog – toliko drveta i toliko opreme da se sačuvaju mrtvi. Ružan posao. U uglu je stajao skroman sto sa četiri stolice. Možda tu her Miler seda kad prodaje svoju robu ranjivim, bolom savladanim mušterijama. I to je poduprlo njenu odlučnost. Izvukao je stolicu da ona sedne, pa seo i sam. „Her Milere“, započela je Marijana. „Neću vam oduzimati vreme – vi ste uposlen čovek, to vidim. Htela sam, međutim, da vam kažem da me je Benita obavestila o vašim planovima.“ Upinjala se da ne skrene pogled. Na svim onim beznadežnim sastancima s nacističkim službenicima koje je obavila dok je Albreht bio u zatvoru, naučila je da gleda u oči. „Našim planovima…?“, upitao je. „O vašem planu da se venčate.“ Sačekala je da se ta reč učvrsti između njih. „A ja bih volela da znate da sam ja protiv toga.“ „Ah!“ Izgledao je pogođeno. „Benitin prvi muž bio je moj dobar prijatelj“, nastavila je. „Vrlo drag prijatelj i čovek izuzetnog karaktera. Dao je svoj život u borbi protiv Hitlera i nacista i ne verujem da je ispravno da se njegova udovica, a što je još važnije, njegov sin, udruži“ – oklevala je, prikupljajući hrabrost – „s čovekom vaše prošlosti.“ Napolju su ulicom kloparala zaprežna kola. Ali u toj sobi punoj sanduka, her Miler nije krenuo da se brani. Imao je nečuveno plave oči. Marijana je to zaboravila. „Zna li Benita da ste ovde?“ upitao je naposletku. „Ne.“ Marijana je progutala knedlu. „Ah.“ Klimnuo je glavom. Marijana je čekala neki izliv negodovanja. Spremila se za to. Ali on i dalje nije progovarao. „Nadam se da će ovaj razgovor ostati između nas“, izgovorila je u tišinu. „Obećala sam njenom mužu pre nego što je umro da ću bdeti nad njom. I da ću bdeti nad njenim sinom.“ „Razumem“, klimnuo je glavom her Miler. „Razumete?“ ponovila je Marijana.


Žene iz zamka

157

Digao je oči ka njoj. „Ja volim Benitu“, rekao je. „Ona je dobra žena i zaslužuje lep život. A ja…“ Poćutao je. „Voleo bih da je drugačije. Voleo bih da mi život nije bio takav kakav je bio.“ Njegove plave oči sevnule su ka njenim očima. „I najdublje mi je žao zbog smrti vašeg i njenog muža. Oni su bili hrabri ljudi.“ Marijana je zurila u njega. Na sopstveni užas, osećala je da će zaplakati. Ili još gore – da će svakog trena početi da šmrče, da jeca, da će eksplodirati od sve one neotmene, grešne tuge koju je zaključala u sebi. A kad jednom bude počela, neće nikada stati. Nije smela dozvoliti da se to desi. Zato je sela pravo kao strela i usredsredila se na sanduke – na tamne čvorove borovine i tačkasto osenčene šare hrasta, sjajkanje šarki. Tišina je narastala oko njih, ovog puta ne nategnuta već nužna, kao čaura. Sa sprata su dopirali zvuči koraka, prigušeni glasovi – slatki cvrkut devojčice i dublji, namćorastiji ton njenog dede, ko god bio. Marijana se držala za njih kao za spasilačko uže, nastojeći da razabere reči njihovog razgovora. Taj napor ju je smirivao. Tvrdi čvor u njenom grlu polako se razvezao. Što je mogla dostojanstvenije, ustala je. Her Miler je ustao za njom, priskočivši da joj povuče stolicu. Kad su stigli do praga, poklonio se. „Razmotriću vaše reči“, rekao je. „Hvala vam“, uspela je Marijana da izgovori, uz naklon glavom. Skrenuvši na uglu, zastala je, a grudi su joj se burno nadimale. Nameravala je da pomene Rusa, vreme koje je Miler proveo na istoku i činjenicu Benitine bezazlenosti, poverenja, naivnosti. Šta se to dogodilo? Nekako je Milerovo pomanjkanje argumenata oduzelo značaj njenim pripremama. Dobila je šta je htela. Albrehte, doviknula je u mislima, postupila sam onako kako je pravo, zar ne? Ali osetila se bezmalo kao da se obraća samoj sebi.


DVADESET DRUGA GLAVA

TOLINGEN JUL 1950.

Benita je išla na sastanak s Francom da razgovaraju o budućnosti. Nije ga videla još od veridbe – najpre se razbolela Klotilda, pa njegov otac, a onda je bilo previše posla (previše mrtvih, našalila se Benita u jednom trenutku vedrog raspoloženja). Ali konačno je uspela da ga pritisne. Planovi za venčanje moraće da se ubrzaju. Marijanina reakcija na njihovu vest bila je gora nego što je Benita zamišljala i postalo joj je mrsko da živi s njom u toj novoj, nelagodnoj tišini. Svaki dan kao kazna – a zbog čega? Zato što voli čoveka kog Marijana ne odobrava? To ju je vređalo, i još gore, bilo je snishodljivo. Kao da nema prava na sopstvenu budućnost. Benita jeste dugovala Marijani zahvalnost što joj je našla Martina kad je odustala od njega misleći da je mrtav, i na tome će joj doveka biti zahvalna. Ali ne duguje Marijani i sav preostatak života. Čekala je Franca u Bemelmanovoj kafani u stanju snažne uzrujanosti, zveckajući kašičicom po šolji s kafom. Bemelmanova kafana obično je radovala Benitu. Bila je nova, pre svega, a ona je volela novo. Dopadali su joj se ti visoki, sjaktavi prozori i elegantne metalne ploče stolova. Dopadali su joj se zaslađena pavlaka i izbor modernih pita s jarkim voćem izvan sezone i sjajnim slojevima želatina. Benita nije gajila poštovanje ni prema čemu što je staro i istorijsko. Istorija je jeziv, dug, kaljav rep jada. Destruktivno šiba iza sadašnjosti, rušeći svima sva lična razumevanja prošlosti. Delom je i zato osećala tako neodložnu želju da se ponovo uda. Za Marijanu je istorija dolazila ispred svega drugog; za Benitu, ona je značila smrt. Od trenutka kad je Franc ušao, međutim, Benita je znala da nešto nije u redu. Njegovo inače smireno, spokojno lice bilo je obojeno brigom. I izgledao je kao da nedeljama nije spavao. „Francle“, izgovorila je nabirajući čelo. „Šta je bilo? Izgledaš kao čovek koji je progutao čudovište.“


Žene iz zamka

159

Zavrteo je glavom i seo preko puta nje. „Nije pošteno“, glasile su prve reči iz njegovih usta. Ne Zdravo, niti Kako si, niti Divno izgledaš. Ta neuljudnost nipošto nije ličila na njega. „Šta nije pošteno?“, upitala je. Ulicom je prošišalo društvance rastorokanih šiparica. „Ne mogu da se oženim tobom, Benita. Ne bi bilo pošteno.“ Beniti se čitav svet izokrenuo. „Pošteno?“, uspela je da upita. „Prema kome?“ „Prema tebi.“ Franc je uzdahnuo. „Prema Martinu. Ti zaslužuješ nešto bolje.“ „Bolje od čega? Je li reč o stanu?“ Ta misao ju je preplavila olakšanjem, pa se uhvatila za nju kao za spasilački splav. „Nije me briga za stan – preselićemo se nekad, a u međuvremenu možemo da nađemo smeštaj tvome ocu – možda sobu u onoj kući na uglu ili. „Ne mislim na to“, prekinuo ju je Franc hrapavim glasom. Benita se povukla unatrag. „Ti si supruga pripadnika Otpora. Zaslužuješ čoveka koji je bolje iskoristio svoj život.“ Benita se ukočila. Taj izraz ona sama nikad nije upotrebila: pripadnik Otpora, kad govori o Koniju, Albrehtu i drugima. Bile su to Marijanine reči. „Zašto to govoriš?“ upitala je pružajući se preko stola da ga uhvati za ruku. „Da ti nije Marijana štagod rekla? Da nije dolazila ovamo…“ Franc je odvratio pogled, a glas mu je bio umoran. „To je istina.“ „Po kome?“, oštro je upitala Benita. „Po Marijani? Dolazila je, zar ne? Razgovarala je s tobom! Pogledaj me u oči i reci da nije!“ „Nije stvar u Marijani“, kazao je Franc. „Nije važno šta je ona radila.“ „Kako se usuđuje! Dolazila je ovamo i razgovarala s tobom iza mojih leđa! Kao da sam dete – ništavnija nego dete, igračka – nešto što može da pomera kako je njoj volja! Nikad joj se nisi dopadao.“ Utišala je glas u zvuk sličan šištanju. „Krivi tebe za onog mrtvog Rusa u šumi, a znaš šta? Opet bih ga ubila da moram! Samo da joj pokažem da sam to uradila ja. „Benita…“ „To je tačno, France. Ti to znaš. Ona ne razume – sve posmatra kroz svoja načela i ideje. A to nije bitno! Nije bitno šta ona misli! Šta kažeš tp. Zar nisi srećan kad smo zajedno? Zar te ja ne ispunjavam srećom?“ Zastala je, „Koni je mrtav!“ Te reči su izbile iz nje hrapavo, zapevši joj u grlu. Bila je svesna da joj se glas pojačao, ali nije marila. Nek se sablazne sve te Bemelmanove krotke mušterije. Nek šapuću i nek odvraćaju oči. „Ali mi smo živi! I patili smo i mi! Zar ne zaslužujemo ovu sreću?“


160

DŽESIKA ŠATUK

„Zaslužujemo?“ tiho je upitao Franc, dalekih očiju. „Ja ne zaslužujem ništa, Benita.“ „Morao si da ostaviš svoju porodicu! Morao si da marširaš na istok, da maltene umreš od gladi i smrzneš se, i bog bi ga znao šta još – a sad je to gotovo! Gotov je rat! I najzad možemo da započnemo nešto novo!“ „Prestani!“ naredio je Franc. „Ne smeš to da govoriš! Tvoj muž, Marijanin muž, oni su umrli za nešto za šta su znali da je ispravno – a mi ostali smo samo sledili nekog, radili kako nam se kaže i skretali pogled. To ne mogu da izbrišem – ne mogu tek tako iznova da započnem…“ „Zašto? Ima li ikakvog drugog izbora?“ Oko njih su zveketali tanjiri i mrmorili glasovi. Kasa je zvonila. Neko se smejao. „Izbora uvek ima.“ Franc je pogledao u nju. „Mogu da izaberem da te pustim od sebe. Ti možeš da započneš novi život.“ „Ali ja ne želim da započnem novi život.“ Benita je sad plakala. „Ne bez tebe. Briga me šta si radio! To nije važno! Volela bih te i da si sam Hitler!“ Franc se zapiljio u nju, a lice mu je bilo lice neznanca. „Ti nemaš stida, Benita“, izustio je naposletku. „A za mene je stid jedini ispravan način da živim.“ Benita je uzmakla. To je bio kraj. U glavi su joj se ponavljale sopstvene glupe reči. U toj tišini, Benita je videla budućnost: bez prijatnog domaćinskog stana s cvećem u prozoru i prostorom gde bi Klotilda i Martin učili; bez širokog, mekog kreveta u kom će spavati; bez vođenja ljubavi; bez novog, običnog, od nule građenog života, punog jednostavnih stvari kao što su kuvanje, odlasci na pijacu i šetnje nedeljom duž reke. Bez jutara sunčevog sjaja, kafe, zajedničkog starenja. Za Franca su postojale samo mehaničke kretnje svih tih stvari. Njegova duša je već bila u paklu. Između njih se nije isprečila Marijana, već prošlost.


DVADESET TREĆA GLAVA

MOMZEN, AVGUST 1950.

Kad je Anji pukao vodenjak, na samostanskoj bolnici u Erenhajmu još su trajali radovi. Zato ju je Karsten povezao u američku vojnu bolnicu izvan Momzena. Bila je gotovo prazna. I čim ju je predao sestrama, okrenuo se i odvezao se kući. Anja je tad mogla da zajauče, da se stegne za stomak i prestane da škrguće zubima. Sestre su bile ljubazne, premda su se uzbunile. Bile su to mlade Amerikanke, obučavane da previjaju rane i stavljaju gazu posle amputacije, ne da porađaju. Stigao je doktor i proglasio da je prekasno da se izazove „polusan“2, pa su joj sestre stiskale ruke i gladile je po čelu u znak prestrašene podrške. Ali Anja se nije brinula. Već je rodila dvoje dece bez takvih intervencija – jedino je znala da želi da se vrati kući što pre. Morala je da sačuva određene tajne. * * * Neverovatno, uspela je da sakrije i Rajnera. Poput neke jezive Motovilke, bio je zaključan u zamku, samo što je imao slobodu da odlazi i dolazi kad mu se prohte. Nije posredi bilo ni raskrinkavanje ni osveta. Uprkos svem svom gnevu i očajanju, nije želeo da uništi život koji je ona stvorila svojim sinovima. Hteo je da ih vidi. Bio je samrtno bolestan, i poput osramoćene i prebijene životinje tragao je za bezbednim mestom gde će umreti. Burg Lingenfels je bio zatvoren. Te poslednje jeseni Karsten je zakovao prozore, a ona i Marijana su prekrile ono malo preostalog nameštaja. Planirale su da ga iznova otvore ovog leta, ali ga nisu otvorile. Marijana je bila zauzeta svojim novim projektom – razvrstavanjem Albrehtovih papira – i mnogo je Twilight sleep, doslovno „san sumraka“, stanje izazivano injekcijom morfijuma i skopolamina, u kom su porodilje mogle da ostanu budne, ali sa smanjenim osećajem bola. (Prim. prev.) 2


162

DŽESIKA ŠATUK

putovala. A prethodne godine su maloletnici iz tog kraja koristili prazni zamak da se uvaljuju u nevolje. Bolje je bilo da ostane zaključan. Tamo su bili samo miševi i laste što su se gnezdili u kamenim zidovima, vodeni pacovi i žabe koji su se zakopavali u napuklinama šanca. Niko tu nije zalazio izuzev Volfganga, kog je Karsten zadužio da obiđe zamak s vremena na vreme. Anja je bila primorana da uputi svoje sinove u očev povratak. Uvek poslušni, mada kuvajući od prezira, napola su odveli, napola preneli Rajnera uzbrdicom od Kelermanove farme. Volfgang je namestio slamaricu u kuhinji zamka, uz zalihu vode za piće. Anzelm mu je svake večeri donosio tanjir hrane – gotovo da nije jeo. Po svoj prilici, dok ona leži tu i rađa to novo dete, njeni sinovi vode brigu o svome ocu – neraskidivo vezani nekom uvrnutom inverzijom s tim čovekom koji nikad nije mario za njih. * * * Anji su se kontrakcije ubrzavale sve dok bol nije bio postojan kao otkucaji njenog srca – ritmičan i sveprožimajući, zasenjivao je brigu. Bila mu je bezmalo zahvalna. Rajner će biti otkriven ili neće biti otkriven. Njeni dečaci će ga negovati ili ga prepustiti gavranima. Njihov život će eksplodirati ili produžiti putanjom na koju ga je ona s mukom izgurala. Nemoćna je da išta uradi. Beba se brzo rodila. Anja ju je istisla iz sebe za trideset silovitih minuta. Iako se rodila četiri nedelje ranije, bila je punačka i glatkog lica kao Eskimče. Okruglim tamnim očima, ravnodušno je osmotrila svet, a onda zaspala. Očigledno je tako i moralo izgledati Karstenovo dete. Ilije možda naprosto bila mirnodopska beba: zadovoljna, bucmasta i enigmatična. Povijena u ćebad vojske Sjedinjenih Država, izgledala je pre kao da pripada nekoj nadležnoj međunarodnoj budućnosti nego poraženoj Nemačkoj. Anja ju je predala sestri i pokušala da ustane. „Ne, ne“, pobunila se uznemireno sestra. „Odmarajte se sad, pošto će vam trebati snaga kad se vratite kući.“ Šta ona zna? Sestre su je pogostile čašama mlake vode i tabletama za spavanje. Karsten ionako neće doći po nju sve do jutra. Anja nije želela da vidi bebu. Zato je uzela ponuđene tablete i zaplovila kroz gusti san bez snova, budeći se povremeno da se zapilji kroz prozor u dvorište, u izbledele bele staze po travi slične izukrštanim kostima.


Žene iz zamka

163

Ujutru, probudivši se, zatekla je Benitu kako sedi na donjem delu njenog kreveta. Anji je bio potreban koji časak da se seti gde je. „Benita“, uspela je da izgovori. „Jesi li došla mene da obideš?“ Ta pomisao joj je delovala nepojmljivo. Veoma dugo nije videla Benitu – verovatno još od svadbe. „A zašto bih inače? Juče sam otišla do imanja i čula novost.“ Benita nije dobro izgledala, Anja je to videla. Nije imala uobičajene rumene obraze i uredno udešenu kosu. Bila je u dronjavom smeđem džemperu na kopčanje. A pod očima su joj tamnela dva polumeseca. „Je li sve kako treba?“, započela je Anja, ali pojavila se jedna sestra, noseći bebu. Njenu bebu. Još se nije bila navikla na tu pomisao. Osmotrila je umotano stvorenje i ništa nije osetila. „Tu li je!“ uskliknula je Benita. Načas joj je oduševljenje povratilo lepotu. Bila je od onih žena što se ozare u prisustvu malog deteta. Njena ljubav prema Martinu uvek je u Anji izazivala sažaljenje prema sopstvenim sinovima, obojici voljenoj neuporedivo manje štedro. „Smem da je uzmem malo? Molim te?“ upitno je izgovorila Benita. Anja je klimnula glavom. Sestra je položila bebu Beniti u ruke. „Kako ti imaš sreće“, kazala je Benita, a oči su joj se napunile suzama. „Prelepa je! I možeš da uživaš u njoj. Nema ratova i bombi od kojih moraš da je štitiš, i sva ova…“ Oklevala je, a onda konačno odabrala reč: „Bezbednost. Znaš li, kad je Martin bio beba, toliko sam se bojala da će biti smrvljen prilikom bombardovanja da sam preradila našu ledaru u krevetac. Mislila sam da će ga spasti ako se uruši plafon – a baš bi ga ledara spasla!“ Pomerila je bebu, koja se oglasila tihim glasom nalik predenju. „Kakvo sam dete bila!“ „Svi smo mi bili deca“, uzdahnula je Anja. „Nije mi bila namera da pokažem nepoštovanje prema Koniju, znaš“, objavila je Benita sa iznenadnom žestinom. „Da se jesam udala za her Milera, ne bih time naudila uspomeni na Konija.“ „Da se jesi… ?“, ponovila je Anja. „Bili smo vereni.“ Benita je malo uzmakla. „Mislila sam da ti je Marijana rekla.“ Pogledala je u tavanicu, a niz obraze su joj kliznule suze. Kako je glatko zaplakala, kao da kroz život prolazi vrškom puna! Anja je odmahnula glavom. „Marijana to nije odobravala.“


164

DŽESIKA ŠATUK

Više objašnjenja nije bilo nužno. Benitina volja nikad se nije mogla meriti s Marijaninom. „I ti si, dakle, odlučila da se ne… ?“, usudila se da izusti Anja. „Odlučila!“, prasnula je Benita i ustala, i dalje držeći bebu. Prišla je prozoru, pa se potom okrenula. „Ja .ništa nisam odlučila. Ali Marijana je rekla Francu da je protiv toga, a on je… nije ni važno. Bila sam glupa što sam zamišljala da bih opet mogla biti srećna. Ali svakako nisam zbog toga došla.“ Namestila je bebu bolje i obrisala suze nadlanicom. „Došla sam da se oprostim. Čim budemo odvele dečake u Zalem, vraćam se u Frilinghauzen.“ „U Frilinghauzen?“ ponovila je Anja. To ju je iznenadilo jednako koliko i sve ostalo što je Benita rekla. „Da se staraš o sestri?“ Benita je pokušala da se osmehne bebi u svom naručju. „Tamo mi je mesto.“ Anja je zurila u nju. Benita je oduvek mrzela grad u kom se rodila. „Šta Marijana na to kaže?“ „Ne zna.“ Anja je posmatrala tu ženu koju je znala tako dobro, a ipak nimalo. Životi su im se prepleli u jednom krajnje čudnom vremenu – bez konteksta, odsečeno od prošlosti, pre budućnosti. Vreme koje su diktirale najosnovnije potrebe. Šta one zaista znaju jedna o drugoj? „Jesi li sigurna?“, upitala je, a te reči su zazvučale tupo čak i njenim ušima. Bebina ručica se širila i stezala uz Benitin vrat. „Ništa nije sigurno, zar ne?“, izgovorila je Benita bezmalo sneno. „To je ono što Marijana ne razume.“ Beba je zaplakala. „Izvoli.“ Benita se sagla i položila je Anji na ruke. Na vratima se pojavila ona sestra. „Hoćete da je podojite, frau Kelerman? Ili da je nahranim iz flašice?“ „Podoj je“, obratila se Benita Anji sa iznenadnim i iznenađujućim autoritetom. „Staraj se o njoj. To je ono najvažnije.“ „Auf Wiedersehen.“ Sagla se da poljubi Anju u obraz. „Mach's gut“, kazala je Anja i uhvatila je za ruku. Ostaj mi dobro – stari izraz kojim se služila njena rođena majka.3 „I ti.“ Benita joj je stegla prste i prinela ih usnama. A onda je otišla. „Ima li beba ime?“, upitala je mlada sestra pošto je Benita otišla.

3

Mach's gut na nemačkom doslovno znači „čini dobro“. (Prim. prev.)


Žene iz zamka

165

Anja je počela odrično da vrti glavom. A onda joj je palo na um ime, isprva kao štos – bezmalo kao štos, a potom ozbiljno – ime kao amajlija, ime najjače, najtvrdoglavije, najnapornije i najmudrije žene koju je poznavala. „Marijana“, rekla je. „Zove se Marijana.“ Sestra se osmehnula. „Marijana“, ponovila je sa svojim američkim naglaskom. „Ljupko!“ Pogledala je dole, u bebu, koja je gladno prihvatila Anjinu dojku. „Budi dobra devojčica, mala Marijana.“


DVADESET ČETVRTA GLAVA

ZALEMSKI ZAMAK, SEPTEMBAR 1950.

Dan kad je po rasporedu trebalo da dečaci krenu u internatsku školu Zalemskog zamka bio je vedar, prohladan i oštar neuobičajeno za taj region, poznat po svom blagom, vlažnom vazduhu i talasima niskog pritiska koje ljudi krive za glavobolje, boljke i očajanje. Sa Alpa je duvao rezak jesenji vetar, tako rasipajući sunčevu svetlost po Bodenskom jezeru da je izgledalo kao gledalište puno ljudi koji pljeskaju rukama. Marijana je za to putovanje najmila šofera. Sedela je napred, pravih leđa, dugog vrata, svaki čas iskrećući glavu da bi podsetila decu na kakav događaj iz istorije ili pokazala znamenitost. A Benita ju je pozadi, stešnjena između Martina i vrata, mrzela. Misliš da bogzna koliko znaš!, želela je da kaže. A ne znaš ništa! Nisi nikad bila čak ni zaljubljena! To je Benita shvatila posle svih tih godina zajedničkog života: Marijana, koja je nekada izgledala tako zastrašujuće mudra, zapravo je neznalica. Sanjar sopstvene vrste, slepi matematičar koji se tocilja po tankoj površi života verujući u spasilačku moć logike, razuma i informacije, a previđa čitavo ono mutno prostranstvo osećanja i životinjskog instinkta, istinski pogon ljudskog ponašanja, istinskog pisca istorije. Od onog groznog dana kad se Benita vratila iz Bemelmanove kafane u zajednički stan, Marijana je, nekoliko puta, pokušala da joj uputi nešto nalik izvinjenju. Znaš, ako to želiš, mogla bih opet da odem her Mileru i kažem mu da nisam imalaprava onako dagovorim, rekla je Marijana jedne večeri kad se Benita bunovno isteturala iz svoje sobe u vreme večere, izronivši prvi put tog dana. Benita se samo zapiljila u nju. Da li ta žena stvarno veruje da je to toliko prosto? Da nekoliko dobro odabranih reči mogu sve da isprave? Ili je posredi samo njena lukava igra kojom bi postigla oproštaj – način da se rastereti odgovornosti a da ne ustupi osvojenu teritoriju? JVe, odgovorila je Benita. Za razliku od Marijane, ona je razumela da ono što se dogodilo nije bilo izazvano, već samo ogoljeno njenim uplitanjem.


Žene iz zamka

167

Postojala je jedna tesna crna pećina tamo gde bi trebalo da bude srce Franca Milera, ili nešto više od srca – njegova ličnost. U ratu ju je izgubio i više nije mogao da je povrati. Samo se moglo oprezno zaobići oko tog mesta gde je nekada stanovala – igračkim korakom neznanja kojim je Benita ovladala čak i ne znajući to. I sada više povratka nije bilo. Marijanu je ushićivalo što će konačno sva njihova deca, uključujući i Martina, biti smeštena u fini nemački internat u kom su đakovali i Albreht i Koni, a pre njih njihovi očevi. Zalemska škola bila je upečatljivo neokaljana bratimljenjem s nacistima – nju je pohađala aristokratija, osnovao ju je jedan Jevrejin. Marijana je verovala da se sve da rešiti valjanim obrazovanjem. Gledaj to nepregledno neznanje nacista!, rado bi uskliknula. Da su samo razumeli muziku i umetnost, da su čitali Kanta i Getea i slušali Mocarta umesto što su spaljivali knjige, svet bi možda bio pošteđen. Benita je to shvatala, ali nije bila saglasna. Seti se jeftinog prodavca mržnje Gebelsa – on je bio doktor filozofije! Na zadnjem sedištu automobila, Fric i Katarina su se vatreno prepirali. Elizabeta je bila prislonila glavu uz prozor i glumila je patničku profinjenost. Martin je, upijajući majčino očajanje, ćutao. Benita je radi njega pokušala da se trgne: „Šta misliš, hoće li vam večeras poslužiti nešto toplo za jelo?“ „Prve večeri nikad nema ničeg toplog za jelo“, obavestila ih je Elizabeta, živnuvši koliko da odgovori. „Suva riba, dimljena šunka, crni hleb.“ Nabrčkala je nos. „Nadam se da nisi previše gladan.“ Kada su prošli poslednju krivinu puta, na vidiku se ukazao Zalemski zamak, sa uglastim crvenim krovovima i belim zidovima koji su se uzdizali usred polja kao kakav otmen grad u malom. Fric se oglasio kliktanjem, a Elizabeta teatralnim uzdahom olakšanja. „Aha.“ Marijana se okrenula i ozareno se osmehnula. „Vidiš li, Martine? Zar nije divan?“ Martin je klimnuo glavom, ali lice mu je ostalo ozbiljno. „Dobro došao“, važno je izgovorila Marijana, okrenuvši se opet napred, „u svoj novi dom.“ Benita je položila dlan sinu na nogu i stegla je, ali pošto je sad bio mlad čovek, on ju je izmakao. Na ulazu u zamak vrvelo je mnoštvo učenika, nadzornika, prefekata i drugih službenika zloslutnog izgleda koji su izdavali naređenja. Fin prtljag, futrole sa instrumentima i brodski kovčezi bili su nagomilani u male planine. Fon Lingenfelsi su se smesta utopili u prizor – Elizabeta i Katarina su dozivale


168

DŽESIKA ŠATUK

drugarice, Marijana se pozdravljala s predavačima, čak je i Fric izgledao kao da je svoj na svome jer je zagrabio prema nekakvom priželjkivanom položaju u toj gunguli. Jedino su Martin i Benita stajali kraj kola. „Hodite, hodite.“ Videći njihovu nepokretnost, Marijana je pošla krupnim korakom ka njima. „To će istovariti služitelji.“ Benita i Martin su krenuli za njom kroz to more bistroumnih mladih ljudi, čitavo jedno revnosno pokolenje Nemaca. Oni će biti pošteđeni grehova svojih roditelja, kao što obećava Adenauer. Niko nije ni pominjao rat, koncentracione logore, milione ubistava. I sami roditelji su izgledali kao da osećaju olakšanje, mada i skeptično. Predavali su svoj podmladak jednoj instituciji – cenjenoj, osveštanoj i temeljno dokazanoj, ali razumeli su pogibelji indoktrinacije. Čak ni Marijana, ma koliko se prsila, nije bila otporna na tu sumnju. Benita je prepoznala napetost skrivenu ispod njene predstave veselja. Sada će joj sve troje dece biti izvan kuće. Svaka majka bi u srcu osećala bol. Benita se pak osećala čudnovato prazno i isplakano. Ona se još otkad pomirila sa tom osobenom aristokratskom sudbinom: njenog sina – njenog mališana – progutaće ovaj asketski zamak, vekovima nastanjen onom klasom ljudi kojoj je njena rođena skromna seljačka porodica argatujući služila. On će biti primljen, u potpunosti, u njihove redove. To je napredak, zar ne? Sve i ako stvara distancu među njima. „Evo ga“, doviknula je Marijana nekom vrlo zvaničnom mladom prefektu, pokazujući prstom Martina. „Martin Konstantin Flederman.“ Puno ime i prezime prosto je uzdrmalo Benitu – ona ga nikad nije tako izgovarala. „Ah!“ Prefekt se predstavio u odsečnom maniru bivšeg hitlerjugendovca. „Pođi za mnom do svog stana“, izdao je nalog. I načas se učinilo da će im to biti zbogom. Ali tad se Martin okrenuo i zagrlio majku sa svom žestinom malog deteta. „Doviđenja, mama“, izgovorio je kad ga je Benita stegla. A ta reč ju je ispunila srećom. Mama. Ako ništa drugo, rodila je njega. Benita i Marijana su ćutale tokom vožnje do gostionice. Marijana je plela, kuckajući iglama. Tu veštinu je poslednjih godina učila od Anje i pristupala joj je kao kakvom starinskom, donekle zabavnom vidu umetnosti, a ne kao mukotrpnom radu iz nužde, kako je uvek doživljavano u domaćinstvu Gruberovih.


Žene iz zamka

169

Gostionica je bila oveštala – ružna kuća od greda, sa izvitoperenim krovom i uskim prozorima žutih stakala u prizemlju. „Tražiću da mi pošalju večeru gore“, izjavila je Marijana. „Možeš da mi se pridružiš ako želiš.“ Benita se dvoumila. Bila je raspoloženija da ostane sama. A ionako nije bila gladna. Rastale su se u podnožju stepenica. Ali čim je Benita zatvorila zakošena mala vrata svoje potkrovne sobe i ugledala prosti drveni krst okačen na zid, lampu sa smeđim abažurom i pohabani prekrivač, znala je da će umreti ukoliko sedne. Zato je, umesto toga, sišla niz stepenice i kroz neveseli ulazni deo izašla na ulicu. Gostionica se nalazila u uskom pešačkom prolazu, pa su ljudi promicali tuda, terali decu kući na večeru, nosili džakove sa pijace. Benita se osetila ranjavo i izloženo. Bila je lišena ljubavi u koju se umotavala kao u zaštitnički ogrtač. Više nema Franca. Više nema Martina. Odjednom je sve sagledala u izvornom surovom, golom stanju. Osećala je damar života kojim se živi u tim bednim kućercima kraj kojih je prolazila: sebičan ili velikodušan, plemenit ili neplemenit, ružan ili snošljiv, bezmalo u svima tužan. I videla je istorijate ljudi kraj kojih je prolazila, kao rendgenske snimke otisnute na njihovim licima – ružne, buntovničke tragove tame i svetla: žena koja je otkucala suseda, čovek koji je ubijao decu, vojnik koji je držao na rukama druga na samrti. A ipak su bili tu, nosili namirnice, držali decu za ruke, dizali okovratnike da se zaklone od vetra. Kao da trenuci njihove istine – odluka zbog kojih će im se suditi i zbog kojih će oni suditi sami sebi – već nisu bili i prošli. Kakva je opsena ova nova nemačka sadašnjost! Jedno promašeno doba – ludi grabež da se da glas nakon što je presuda već izrečena. Iza kapije gostionice začuo se tupi udar krigli koje se sudaraju, zveket i prolom grdnje. Benita je preusmerila stopala ka tom zvuku i iza kamenog zida otkrila skučen birgarten: dugačke, grubo otesane stolove razmeštene po šljunku. Bio je gotovo prazan: u uglu je sedela grupica starijih muškaraca, druga grupa je stajala za šankom. U vazduhu je lebdeo teški miris ustajalog dima cigareta. Benita je sela za kraj jednog praznog stola i naručila snaps. Setila se svoje majke, sirote, radne Ilze Gruber – kako je ona volela svoju čašu šnapsa pred spavanje. A sad je mrtva. Benita joj nije rekla čak ni zbogom. U tvoje ime, mama'., pomislila je dok je gutala jeftinu, oporu tečnost, lecnuvši se od njene ljutine. Osetila je navalu tuge zbog sopstvenog gubitka i zbog zaista nezanosnog života njene majke, žene koja je egzistirala u potpunosti izvan dosega ljubavi. A sad će ona, Benita Gruber, postati istovetna kao ona. Posramljeno će se vratiti u Frilinghauzen i progutaće je sopstveni koreni.


170

DŽESIKA ŠATUK

Benita je ispila prvi snaps i naručila još jedan. Svet je postajao manje sumoran. Ulovila je šankera kako je radoznalo merka: ženu srednjih godina u pristojnoj haljini, koja pije sama. Da li nazire neki trag one devojke kakva je nekad bila? Benite kojom se Koni razmetao, govoreći da bi se čak i slepac okrenuo za njom? Ženu od čijeg je osmeha Franc Miler crveneo? Kolena su počela da joj klecaju. Drečeću tragediju sveta obavila je neka meka, milostiva izmaglica. Bašta pivnice se punila. Za drugi kraj njenog stola selo je društvance omladine. Bili su to bučni devojke i momci, siromašna klinčurija, radnička deca, devojke u novim suknjama po američkoj modi, krojenim u pun krug, ali i dalje s jednostavnim frizurama seljančica. Neki muškarac je seo kraj Benite. Bio je mlad, takoreći dečak, i lep, s jednom naročitom rascvetanom vrstom lepote koja neće potrajati, koja čak i sad već ogrubljuje i rastapa se. „Još jedan šnaps za damu“, doviknuo je, „i pivo za mene.“ Imao je pozersko držanje pubertetlije. Neverovatno, da takav poriv još postoji! Da je nekom mladiću još stalo da izigrava da je nešto što nije. A i te devojke – odjednom je videla to, te mlade cure koje nesamopouzdano pijuckaju svoje pivo s limunadom i pretvaraju se da su svetske žene. Bilo je to istovremeno jezivo i divotno. Izazvalo je u njoj osećaj da je stara hiljadu godina. „Šta tako lepa žena poput vas radi pijući sama?“, upitao je momak. Ispod kape su mu virile kovrdže, sitne, znojave, svaka jasno ocrtana. Benita je pod stolom osetila toplotu njegove noge uz svoju nogu. „Šta tako mlad čovek poput vas traži s lepom ženom koja pije sama?“ shvatila je da uzvraća pitanjem; vratila se stara jezičava ona. Za koji časak, pridružila su im se još dva momka – pravo sa posla na nekom gradilištu, s prašinom od maltera na košuljama i pod noktima. S neba pa u rebra, pravi žur! Još šnapsa i piva, kobasica uz kečap s karijem, vruskavih Brdtchen. Kad joj je poslednji put hrana imala tako lep ukus? Veče je zahlađivalo, te je taj momak, pošto je uzdrhtala – odrastao muškarac, sad kad je i ona prihvatila igru – dao Beniti svoju jaknu. Bila je topla i mirisala je na farbu i piljevinu, a kroz te mirise na njega. Odavno nije bila pijana. Franc nikad ne bi popio više od jednog, možda dva piva, što je njemu bilo kao naprstak vode volu, i nikad joj nije padalo na pamet da ga nadmaši. Pre toga, za vreme rata, s Rusima i njihovim smradom na votku, nikad nije ni poželela da takne piće. Sad ju je ovo podsetilo na one rane, vrtoglave dane njene romanse s Konijem, kad ju je kljukao šampanjcem i jagodama, penušavim vinom i sokom od breskve, konjak-Aleksanderom, preukusnim, egzotičnim pićima. Imala je i sad isti divan osećaj nespretnosti, nekakve utrnulosti lica i isprekidanog vida. Dragi Koni. Osetila je nalet topline prema


Žene iz zamka

171

njemu – spočetka joj je pružao lepe dane. Jednom joj je poklonio lisičju stolu, koja se obavijala oko njenih ramena sa svetlucavom, svilastom mekoćom, te se u njoj osećala kao filmska zvezda. Žena kojoj svi zavide. A Koni, samouveren, snenook, s jednom rukom zabačenom oko nje, uživao je u pažnji drugih isto koliko i ona. Usred tog sanjarenja, pojavila se Marijana. Stajala je na vratima prljavog birgartena, s kućevnim šalom pritegnutim oko ramena, a očima je pretraživala goste. Na tren su se susrele s Benitinim očima i u njima se ukazao izraz iznenađenja, čak šoka, toliko primetno da je Benitu u odgovor secnulo. Nije bilo načina da se spoje ta dva sveta – Marijaninog ustrojenog postojanja sa jedne strane i ovih momaka, ovog mesta, ovog uzletnog, pijanog osećaja neodgovornosti sa druge strane. I zato je Benita odvratila pogled. Nije to toliko bila odluka koliko instinkt. Zabacila je glavu i istegla vrat pokretom za koji je znala da izražava raskalašnost i poziv. Nasmejala se indiskretnim smehom. Krajičkom oka je videla kako Marijana okleva kao da se premišlja da li da upadne. Ali nije upala. A časak potom je nestala. Benita je istovremeno osetila razočaranje i olakšanje. Momak je spustio ruku na njeno koleno, trljajući joj tkaninu haljine o butinu na takav način da je imala utisak da joj je koža gruba. Kakve to veze i ima? Benita je položila glavu na njegovo rame – ona je drolja i budala kakvom ju je Marijana uvek smatrala. Najobičnija glupa devojka. Prazni dovratak u kom je maločas stajala Marijana, njena prijateljica, njena cimerka, njena suroditeljka štaviše, zjapio je kao crna rupa. Na spratu, u njenoj sobi pod krovom, ono što se odigralo bilo je brzo i nejasno. Benita je sve prelebdela kao da posmatra odozgo: znojave ruke na njenim dojkama i dečakov dah s mirisom kobasice, vrela, iznenađujuće dečja glatkoća njegovog stomaka, tvrda snaga njegovih bedara. Nije bio nimalo iskusan. A što je još veće iznenađenje, imao je veštačku nogu ispod desnog kolena, tvrdu štulu od drveta koja joj je pritiskala golenicu kroz pantalone, ostavljene nesvučene oko kolena. Da li je to umislila? Pošla je rukom naniže, ali on joj je odgurnuo ruku. I tako ga je pustila da dovrši a da nije zasigurno znala. Tek kad je zaspao, s jednom rukom zahvalno prebačenom preko njenih dojki, tiho hrčući, proverila je to. Neosetno mu poguravši naviše nogavicu pantalona, opipala je glatki drveni oblik lažnog uda i prošla rukom do kraja, gde je bio pričvršćen za nogu primitivnim kožnim remenjem. Kost je prekrivalo nežno zadebljanje od ožiljačnog tkiva, rupičasto i neravno, a ipak


172

DŽESIKA ŠATUK

glatko – nežno kao glavić penisa. Žacnula se, a momak se promeškoljio u snu. Benita je neko vreme sedela pored njega, pod snopom svetiljke koja je sjala kroz prozor, pored njegovog nespretnog, osakaćenog tela. Ratna povreda, verovatno, uprkos njegovoj mladosti. Možda je bio od onih zlosrećnih dečaka koji su po naredbi poslati na front kad nikog više nije ostalo, ubijanih na licu mesta ako su samo i pogledali na pogrešnu stranu. Ili je možda bio okrutno dete-vojnik i obavljao nekakav dozlaboga gnusan zadatak. Što je tiše mogla, prikupila je svoje stvari, malu torbu koju je bila spakovala, cipele koje je zbacila, suknju koja joj je spala na pod. Oprezno koračajući, išunjala se u hodnik i niz stepenice, ovog puta se ne pitajući kuda će i praćena hladnim, olakšavajućim spokoj em svesti o cilju; a kad je zatvorila vrata gostionice, bilo je u njihovom škljocaju neke prijatne konačnosti, koja joj je presekla spone sa tim čudnim međuživotom.


DVADESET PETA GLAVA

BURG LINGENFELS, OKTOBAR 1950.

Bez Benite i dece, stan u Tolingenu bio je previše tih. Nije više bilo Frica da drlja nogama duž zidnih lajsni u predsoblju, nije više bilo gomila cipela kraj vrata, nije više bilo Martina da leži na suncem obasjanom parketu sa svojim knjigama. I nije više bilo mirisa Benitine kafe izjutra, niti je parfem eau de gardenia dopirao iz njene spavaće sobe noću. Nije više bilo zvukova sentimentalne muzike da doleću hodnikom iz njene dragocene viktrole, iako je uređaj još bio tu. U teoriji, Marijana je mogla da odsluša neku ploču. Tu viktrolu je lično poklonila Beniti, ali nije bilo u Marijaninoj prirodi da izabere album, postavi ga na podlogu i pusti ga. Sputavala ju je neka urođena nesigurnost u sebe, čak možda i neobjašnjiva zebnja. Jedne večeri je prišla polici i sa oklevanjem pregledala zbirku ploča – gotovo sve su to bila njoj nepoznata imena i lica – dok nije naišla na Benija Gudmana. Znala je ko je on. Ali kad je igla dotakla ploču, tonovi koji su zatreštali bili su neočekivano bučni, a dok je uspela da podesi jačinu, bila je već previše uzdrmana, previše zapletena, tačnije – osoba koja se petlja u nečiji tuđ posao – da bi poželela dalje da sluša. Sad se, dok korača po stanu, čulo samo lako kuckanje njenih kućnih papuča. Za ručak je jela zemičku namazanu džemom ili maslacem, tanak režanj šunke. Umesto da se služi širokim kuhinjskim stolom, jela je za pisaćim – veličanstvenim politiranim primerkom bidermajera koji je nasledila od jedne rođake od Fon Lingenfelsa. Uselila ga je nasred primaće sobe, gde je mogla da gleda kroz erkere dole na gradski trg i piše pisma deci – po jedno svake večeri. Taj pisaći sto je bio njen novi dom. A za njim se bacila na svež projekat: dokumentovanje istorije Nemačkog pokreta otpora. Svakog dana je skicirala planove, sastavljala spiskove, hvatala beleške. Pisala je starim prijateljima i poznanicima, tražila dnevnike i fotografije, kopije njihovih pisama.


174

DŽESIKA ŠATUK

Organizovala je Albrehtove papire, ali previše ju je drmao nemir da bi se skrasila i stvarno ih pročitala. Benita se vratila u grad gde se rodila, gde ju je Koni „otkrio“. Mimo toga, Marijana nije znala ništa o tom mestu. Pisala je Beniti, pitala je kako je i kada će doći natrag, ali nije dobila nikakav odgovor. Marijanina poslednja slika te devojke, dok je sedela u krilu nekakvom balavom birgartenskom zvrndovu, bila je jeziva. Samoj u stanu, bez ikoga da je zaokupi, Marijani je preostalo jedino da mozga o Benitinom odlasku. Prešla je meru. Nije trebalo da ide da se vidi s Francom Milerom. Dozvolila je sopstvenom osećaju izdanosti da joj se umeša u postupke. A kad je pokušala da se izvini, nečeg je u njenom izvinjenju manjkalo. U pismima iz škole, deca su pitala zašto se Benita odselila. Samo je Martin ćutao na tu temu. Dotad je, veran dužnosti, napisao dva pisamceta s podrobnim opisom tamošnjeg života: kapela rano izjutra, hladni tuševi, matematika bez kraja i konca. Očigledno je pisao i majci. Šta li mu je rekla o svojoj odluci da se vrati u Frilinghauzen, mesto o kom je uvek govorila isključivo s prezirom? Marijana se bojala da to pita. Počela je da sastavlja novo pismo Beniti, pismo s težnjom da ponudi potpunije izvinjenje. No odakle da počne? Naš stan je prazan bez tebe. Cveće na balkonu sparušilo se bez tvoje nege, a kad sam primetila, nalila sam ga vodom, pa sad izgleda i sparušeno i natopljeno, ako je to moguće. Her Dresler pita za tebe svakog dana kad prođem pored njegovog stana. Dugujem ti izvinjenje, napisala je pa precrtala. Pogrešila sam što sam se umešala u tvoje planove za udaju i krivo mi je zato, napisala je umesto toga. Ako želiš, otići ću opet her Mileru i izviniću se. Postupila sam onako kako sam smatrala da je ispravno, nauštrb tvoje sreće. Sad vidim da nije bilo moje da to radim. Ni to nije zvučalo kako treba. Previše sadržanog prekora. Previše njenog pravedništva. Istina je glasila da je Marijana pogrešno shvatila njihov odnos. Zamišljala je da je Benitina ljubavna veza s Francom puka razonoda, izlet mašte. Nije poimala koliko je fundamentalna za Benitinu sreću. Da je znala… šta tad? Da li bi aplaudirala njenom izboru? Bivšem nacisti kao mužu za suprugu pripadnika Otpora? To nikad ne bi mogla da veliča. Ali pogrešila je što se mešala. Eto šta treba da joj prenese. Ali bilo je užasno teško saopštiti i ono što je istina i ono što se zahteva! Za stolom u samotnoj primaćoj sobi, na Marijanu je pretilo da se obruši neko


Žene iz zamka

175

teško, delirično osećanje. Kroz svoje prijateljstvo s Benitom našla se uvučena u duboki glib složenosti. Nepreteruj s komplikovanjem, uvek je savetovala Albrehta. U svakoj situaciji postoji ispravno i neispravno, a naš je posao da ih razmrsimo. Naglo je ustala i zavrtela glavom, vratila poklopac na nalivpero i presavila pismo. Dovršiće ga kasnije. Kroz otvoreni prozor pirkao je topao povetarac. Bio je neobično topao jesenji dan. Onakav dan u kakav cvetaju pozni livadski makovi, a pčele raspomamljeno posluju da bi završile svoj rad za tu sezonu. Pre mnogo godina, ona bi se upravo pripremala za grofičino slavlje – naručivala vino i šampanjac, kolače i odreske mesa. Ta misao joj je razbudila želju da se popne brdom do Burg Lingenfelsa. Nije bila u zamku ko zna otkad, još otkako su ga zakovale. Čudno joj je bilo što ide uzbrdicom sama, bez dece da trčkaraju naporedo s njom, prikupljajući cveće i bacajući stabljike žita, bez Benite koja zašta je svaki čas da predahne. Ali sunce i her Kelermanovo novo krdo krava što su pasle na brdu raspršili su u velikoj meri Marijaninu usamljenost. Šta ćemo sa zamkom?, upitala je Albrehta u hodu. Daj ga državi, zamislila ga je kako odgovara, a glas mu je odjeknuo nesvakidašnje razgovetno u njenoj glavi. Njegov odgovor se lako mogao pogoditi: bio je prevelik aristokrata da bi predložio prodaju. Zasmejala ju je sama ta misao. Albreht fon Lingenfels, intelektualac, revolucionar, heroj, da… ali užasno loš poslovni čovek. A potom je zamak bio tu – zdepast, žut i neprobojan. Toga dana je Marijana osetila jedino zadovoljstvo zbog njegove nepopustljivosti. Kao kakav,.stameni prijatelj. Ubrzala je korak. Tu je bila stara lipa. Tu njen najdraži deo kamenog zida. Tu pešački most, i veličanstveni otvor, poput širokih tamnih usta. Prošla je bočnom stazicom do manjeg mosta koji vodi u kuhinju i naglo zastala. Iznutra su se čuli glasovi. Marijana nije mogla jasno da ih razabere, ali jedan je pripadao ženi. Svađala se. Ukipila se i oslušnula. Bila je to Anja. Marijanino srce je kontradiktorno zatreperilo – od olakšanja što je to njena prijateljica a ne neki uljez, i od uznemirenosti zbog nezgodne situacije što stiže usred prepirke. S kime se to Anja svađa? Tu ženu nikad nije čula ni da je povisila glas. Ton joj je bio napet. Moguće je da je došla da obiđe zamak, pa ju je drsko dočekao neki opasan skitnica skriven među njegovim zidovima. Trebalo je temeljnije da ga zabarikadiraju!


176

DŽESIKA ŠATUK

Marijana je zastala da dohvati jedan veliki kamen, a zatim okušala kvaku. Vrata su bila otključana. Naglo ih je otvorila, ubrzanog srca. Ali scena pred njom nije prikazivala nasilje. Za stolom je, sa činijom čorbe pred sobom, sedeo neki muškarac. Bio je usukan, upalih očiju, i očigledno bolestan. Anja je stajala na drugom kraju prostorije, naslonjena na staru sudoperu bez vode. Licem njene prijateljice preleteo je niz osećanja. Šok, uzbuna, a potom nešto nalik mirenju sa sudbinom. Marijana je stajala, još ne puštajući kamen, i zijala. „Izvini…“, zaustila je. „Nisam znala. Čovek je skrenuo pogled sa nje na Anju, pa opet na nju. Krhkom rukom, odgurnuo je čorbu. „Ovo je vaš zamak“, obratio se Marijani. Te reči su zazvučale čudno. Burg Lingenfels nije bio istinski njen. Možda je geometar, poreznik, nekakav trgovački putnik? Misli su joj letele ka mogućim objašnjenjima. Anja i dalje nije progovarala. „A Anja vam nije rekla za mene“, kazao je on, zbrisavši sve te mogućnosti. Marijana je pogledala u svoju prijateljicu, čije je lice bilo sad uprto u pod. Mleko iz njenih dojki širilo se u dve tamne mrlje. Marijana je osetila nesavladivu potrebu da sedne. Spolja su se čule laste. Unutra je soba bila mračna i teskobna kao grobnica. „Nameravala sam“, izgovorila je Anja, konačno digavši oči. „Moraš to da mi veruješ.“ Marijana je zurila u nju. Lice koje joj je uzvraćalo pogledom bilo je njoj neznano – otromboljeno od očajanja i neke ledene primese spokoja. „Ovo je moj muž“, rekla je Anja. Kad je Marijana izašla iz zamka, dan je napolju bio neshvatljivo neizmenjen. Popodnevno sunce je obilato počivalo na strnjici njiva, makovi su cvali… Ali ona to nije videla. Razum joj je kružio i jurišao kao ptica kojoj je razoreno gnezdo. Njeni rođeni postupci u zamku bili su u njenoj glavi zbrka. Ne može ovde da ostane, rekla je Marijana, hladno odmerivši čoveka kog je Anja upravo predstavila kao svog muža. Anja je pognula glavu. Iz njega je čak i u tom bolesnom stanju izbijala okrutnost. Zažmirio je i slegao ramenima. A kud biste da me vodi? U kuću svog novog muža? U neku američku bolnicu? To su bile više pretnje nego pitanja. No možda je Anja to i zaslužila? Lagala je Marijanu, Karstena, sve u svom životu. Cvetala je pod okriljem njihovih pogrešnih predstava, zloupotrebila Marijaninu velikodušnost i iskoristila njenu žudnju da joj pomogne. Udala se


Žene iz zamka

177

za čoveka u laži. A sad je dovela tog neznanca da umre u Burg Lingenfelsu. Zbog toga bi je trebalo raskrinkati. No valjalo je imati u vidu i Karstena. Saznanje za ženinu prevaru sigurno bi ga ubilo. A on ipak zaslužuje nešto bolje, sve i ako ona nije zaslužila. Zaslužio je da umre dostojno i u miru, onako kako je živeo. Pa i ti nesrećni dečaci, Anzelm i Volfgang, koji Marijani nikad nisu bili simpatični – odjednom je prema njima osetila saosećanje. Oni su bili pod jarmom majčinih laži. Zato je Marijana prizvala svoje najvelikodušnije biće i otišla odatle. Ostavila je tog čoveka, tog Rajnera Branta, ko god bio, da umre u Burg Lingenfelsu. I ostavila je Anju, koja nije bila stvarno Anja, koja je zapravo bila lažljivica i tobožnja prijateljica – ženu koja se pretvarala da je nešto što nije – okovanu za njegovu smrt. Ko Anja zaista jeste, to Marijana nije marila da zna. Neka istrune s tim čovekom u zamku. Marijani je jedino preostajalo da im okrene leđa.


TREĆI DEO


DVADESET ŠESTA GLAVA

DORTMUND, 11. JANUAR 1923.

Među Anjinim najranijim sećanjima tu je i onaj dan kad su francuski vojnici stigli u Dortmund. Ima dvanaest godina i otac joj je zabranio da izlazi iz sobe. Ali spolja se čuje tutnjava vojske. Prvo tenkovi, pa konji, pa afrički vojnici koje su Francuzi doveli iz kolonija da pomognu u okupaciji. Frau Rihter, kuvarica i kućna pomoćnica Forcmanovih, kaže da su to krvožedni ljudi, spremni da na prvi mig svojih francuskih nadzornika probodu kopljem nemačku decu i pojedu ih. Kaže da najniži među njima ima tri metra, da izdišu vatru i suču plamen, da će marširati kontinentom polugoli, glava ćelavih poput lopte od naduvene bešike. U poređenju s njima, francuski vojnici izgledaće kao maslačci – razbarušeni, tanki čovečuljci pritvornih lica, tu da bi izvukli ćar iz prvih odvažnih proizvodnih pokušaja posleratne nemačke industrije. Anja je dovoljno odrasla da razume da je frau Rihter iracionalna, sujeverna žena bez škole. Ali isto tako i da su joj muž i sin poginuli u ratu, koji će svi oni s vremenom nazivati Prvim ratom, ali je zasad i dalje naprosto (optimistično, zapravo) definisan konačnom rečju Veliki. Taj gubitak podaruje frau Rihter određeni autoritet u svemu što se tiče vojske. Francuzi su tu da bi rekvirirali fabrike uglja, koje zapošljavaju ogroman deo gradskog stanovništva. To je najprobitačnija industrija u čitavoj Nemačkoj. Ratna odšteta, dve neprijatne reči na jeziku svakog Nemca. Baš kao u školskom dvorištu, kaže frau Rihter prevrćući očima. Otimali smo im novac za užinu, sad ga oni moraju oteti nama. Prošlog meseca su osmorica uhapšena – doterana gospoda s cilindrima, u frakovima, vlasnici lokalnih fabrika. Sramota, kazala je gospođa Rihter gledajući njihovu sliku u novinama. Zar nije dovoljno što su im oduzeli firme? Zar moraju da im uzmu i dostojanstvo? Većina onog što Anja razume od politike potiče od frau Rihter. Anjin otac, her doktor Foreman, čovek je starog kova i veruje da deca treba da ćute pred starijima. Generalno je protiv politike i čezne za obnovom monarhije. Nisu


180

DŽESIKA ŠATUK

videli ništa sem buna i inflacije za tih pet godina otkako je abdicirao Vilhelm II. A Anja je dovoljno mudra da ne pominje komuniste. Otac joj se još nije oporavio od udarca doživljenog prilikom njihovog kratkotrajnog preuzimanja Bavarske, koja je 1919, na nekoliko nedelja, postala Bavarska sovjetska republika. Bude li započeo na tu temu, niko danima neće ništa drugo čuti. Za doktora Forcmana sve je bilo bolje pod kajzerom. A on je kajzer u sopstvenom domu. Pošto joj je otac doktor, Anja i njena mala porodica u mogućnosti su da žive srazmerno pristojno zahvaljujući sistemu razmene dobara – jaja i krompir u zamenu za ušivanje, slaganje drva ili čišćenje oluka u zamenu za lečenje bolesnog deteta. A bolesne dece uvek ima, zato što radnici njihovog postrojenja za preradu uglja žive u strahovito bednim uslovima. Za razliku od mnogih meštana koji se u periodima nestašice namirnica i inflacije oslanjaju na plate u gotovini, porodica Foreman makar se greje i sita je. Frau Foreman ne izlazi iz svoje spavaće sobe otkako je umro Anjin mlađi brat. Bolovi u leđima. Bolovi u grudima. Njen nežni telesni sklop. Ne usuđuje se da prekorači međe svoje dnevne sobe. Mila moja Anja, kaže kad Anja donese poslužavnik s doručkom koji frau Rihter spremi svakog jutra. Prođe rukom kroz Anjinu kosu, a oči joj se ispune suzama. Anja jedva izdrži da gleda u nju. Dah joj miriše na čaj od kamilice koji pije, a kroz njega se oseća nešto kiselo – esencija uležanosti. Pričaj mi šta se zbiva, traži ona. A Anja je više od svega poslušna: Frau Rihter ima novu navlaku za čajnik, koju je isplela njena sestra. Otac je sinoć čitao iz Poslanice Korinćanima. U školi smo učili razlomke. Neki ljudi u Minhenu pokušali su da ubiju predsednika. Sve vesti su jednake. Nema ideju šta da priča majci, nema ideju šta bi joj bilo najzanimljivije da čuje. Frau Foreman sluša bez istinskog slušanja. Miluje Anju po šaci ako stoji u blizini, ili joj gladi meku kožu palcem. Anji je taj čin prepričavanja kao neko povraćanje. Čim završi, odmah beži u manje-više toplu kuhinju, novim sladostrasnim pričama frau Rihter o politici. Na ovaj dan, kad francuski odredi pristižu da zauzmu Rur, Anja je već bila kod majke i izvezla svoju dnevnu normu veza. Frau Rihter je izašla „poslom“ i izvesno se može naći među narodom koji se okupio da gleda odrede kako napreduju. Her doktor Foreman čita u svojoj ordinaciji, mršti se nad najnovijim vestima o nemačkim uniženjima. Samo Anja ne može da se svrti, zarobljena u svojoj sobi s tamnim ormarom koji guši sobu, ukočenim portretom dede po ocu i čvrsto zategnutim krevetom na kom ne bi smela da sedi. Napolju, u svetu, ni na dva bloka od nje, osvajačka vojska preuzima njen grad, a ona je tu, zaključana u odaji punoj relikvija.


Žene iz zamka

181

Stojeći kraj prozora i cupkajući ućebane loptice sa dugih čarapa, dobija ideju. Najradikalnije prestupničku ideju koja joj je u životu sinula. Iskrašće se kroz prozor, preko krova kuhinje, niz belošljivu pa u baštu. Ako je neko uhvati, svakako će dobiti batine koje vrebaju iza svih očevih naređenja, neizrečeno sadržane u šibi što štrči iza stalka za kišobrane i u njegovom večitom oreolu suspregnutog nasilja. Radije bi umrla nego da zaradi te batine. Zato će se dobro pobrinuti da je ne uhvate. Anja mili pobočke duž prozorskog simsa do ravnog krova, kretnjama tako spretnim da je iznenađena sopstvenom sposobnošću. Stigavši do ivice, šulja se niz hrapavo deblo i pušta se na tie. Odatle trkom duž grmova na suprotnom kraju vrta, u uličicu. I dok joj se grudi nadimaju, obazire se oko sebe. Uradila je to. Pobegla je. Prvi put je bila neposlušna ocu; to osećanje je ispunjava uzbuđenjem i mučninom. Anja se primiče Ulandštrase i čuje duboku tutnjavu tenkova u povlačenju – promašila ih je! – i odsečno klopotanje konjskih kopita. Ali skrenuvši na uglu, nailazi na sve njih: tu su građani Dortmunda, postrojeni duž obeju strana, tvrdoglavo posmatrajući. Francuzi jašu sredinom ulice na ponositim konjima visokog koraka, s bajonetima na ramenu poput džinovskih igala. Ispod šlemova, međutim, izgledaju razočaravajuće obično. Nema nikakvih Afrikanaca od tri metra. Nema nikog ko izdiše vatru, niti francuskih glavešina lasičjeg lica. No neobaziranje tih vojnika na svetinu otvorena je uvreda. Vazduh bruji od besa i neprijateljstva. Anja se mic po mic pomera napred. Stiže do prvog reda taman da prisustvuje omalovažavajućem spektaklu. Jedan vojnik pešak koji maršira na čelu bataljona raskida stroj da bi se stuštio ka nekom čoveku u svetini koji je zaboravio da skine šešir. Vojnik mu ga obara na tie. Taj čovek, koji je mlad, nabijen i naizgled snažan – momak kakvog bi frau Rihter nazvala ein richtige deutsche Bursche, pravi nemački momak – pokušava da uzvrati, udara vojnika, ali ljudi oko njega hvataju ga za ruke. Kroz narod se širi komešanje, kolektivni udah vazduha. Čim je vojnik produžio, ljudi puštaju mladiću ruke i Anja ga gleda kako istrčava da uzme svoj šešir, koji se sada kotrlja opasno blizu rastopotanih kopita. Izlećući pred ogromno živinče, klima glavom vojniku u sedlu – sitan, ponizan čin samoočuvanja. To nije ništa u širem poretku događaja (ipak su upravo prebrodili rat), ali u tom trenutku Anja je sablažnjena. Grubost s kojom je onaj vojnik zbacio šešir čoveku sa glave – kao da je ovaj drugi nemirno dete, ili još gore, životinja. To menja njeno razumevanje pojma „biti Nemac“. Posredi je bila lična manifestacija poraza. Eto šta znači biti pripadnik poraženog naroda.


182

DŽESIKA ŠATUK

Anjin sledeći prestup je složeniji. Kancelar Nemačke bodri građane Rura da se uključe u pružanje pasivnog otpora okupatoru. Devojački odredi Škole za ritmičku gimnastiku nose parole koje poručuju: ne želimo da budemo vaši kmetovi. Radnici postrojenja za preradu čelika i gvožđa započeli su štrajk. Na jugu izbijaju siloviti sukobi između komunista i desničarskih frajkora. Možda sav taj protest utiče na Anju. Ili je možda naprosto dosegla uzrast pobune. U prvu nedelju posta, Anja bi trebalo zajedno sa ocem da ide u posetu babi i tetki. Tu tradiciju, poput većine tradicija u domaćinstvu Forcmanovih, Anja mrzi. Tetka Gudrun veruje u svoju jedinstvenu dužnost da oblikuje Anju u propisnu mladu ženu. Pošto je njena majka rešila da postane beskorisni invalid, Gudrun uči Anju da pere, riba i „navikava se na odgovornosti u domaćinstvu“, da sedi apsolutno pravo i nemo dok odrasli jedu. Zato je Anja primorana da, kruto nasađena na tetkinoj sofi punjenoj konjskom strunom, gricka suvi keks dok odrasli jedu kriške pite od ogrozda sa ulupanom pavlakom. Nesnosno tiktakanje sata, kiseli vazduh prostorije i suva, oklembešena, mestimično dlakava koža grosmuterinog lica navode Anju na misli o smrti, misli koje je tište, guše. I zato se ovog popodneva, kada je došao čas da se krene kod Gudrun, krije pod žalosnom vrbom u zadnjem delu vrta Forcmanovih. Njoj grane vise do tla, te pruža gust, lisnat zaklon. Taj glatki komad zemlje spada među Anjina omiljena mesta. Obožava miris baštenskog zida i njegovog maltera koji se raspada, vlažno tie, sopstvene tople ruke nakon igre s grančicama, lišćem i crvima. Svašta krije ispod vrbinih grana. Na primer, jeftini roman koji je našla na klupi u parku, a zna da ga otac ne bi odobrio – previše je moderan, previše senzacionalan. On se zalaže za to da treba čitati samo Bibliju i Šilera. Čak je i Gete za njega suviše slobodouman. Anja je tu takođe skrila bombonu koju je maznula na proslavi mature njenog razreda, kostur zmije i raznobojni mozaički broš koji je ukrala iz majčine komode pre tri meseca. Otkud ta vrba tu u uredno ustrojenom prigradskom vrtu Forcmanovih? Nema ribnjaka, nema potoka, nema reka koji bi joj utažili žeđ. To drvo je zaostatak, rekao joj je neko nekad – možda frau Rihter, koja je u srcu romantična, ili njen ujka Dirk, koji je mlad i nevaljao i nedavno je odbegao da bi se zaposlio na brodu. To drvo je ostalo iz doba kad je čitav taj kraj bio rit, pun bara, kaljuga i velikih močvarnih ptica. Njegov savijeni, jadovni oblik proizvod je njegove čežnje. Dok leži pod velikim zavesama vrbinih grana, Anja oseća istu čežnju – vlastite ćelije joj žeđaju za tim nestalim vodama, uši joj puni sablasno žuborenje zatrtog potoka.


Žene iz zamka

183

I upravo ove nedelje, Anja ne polazi u skrovište sama. Društvo joj pravi njen najbolji drug i komšija, Oto Šmelc. Čuvši frau Rihter kako je doziva, grabi ga za ruku i steže ga. Pssst, šapće sa žestinom, a Otove oči se zaokrugljuju od iznenađenja. On je sitan dečak, nalik vilenjaku: mršav, bled i tamnokos, a on i Anja često se satima igraju pod vrbom, praveći bolnice za bolesne životinje. Ponekad je Oto kao bajagi devojčica, pa dozvoljava Anji da mu uplete kudravu kosu. Urezuju table za igre u prohladnu, glatku zemlju, služeći se oblucima kao figurama. Niko drugi iz Langebajnštrase ne igra se sa Otom Šmelcom. Kao prvo, otac mu nije ni doktor ni advokat poput drugih ljudi iz te ulice. On je prodavač i drži malu specijalizovanu radnju u centru grada. Kao drugo, njegova porodica je boemska, makar u poređenju sa svima ostalima. A takođe su Jevreji, imigranti iz Poljske. Ponekad, kad je lepo vreme, njegova porodica svira u bašti. Her Šmelc ima ćemane, a njegova žena drombulju. Njihova ćerka Suzi, divlja devojčica neuredne kose i bezobraznog izraza lica, svira harmoniku. To se smatra nedoličnim – kao karneval, po rečima frau Rihter, koja bi doživela srčani udar kad bi znala koliko vremena Anja provodi s malim Otom. U tople letnje večeri, Anja otvara prozor svoje spavaće sobe i sluša, ležeći sama u krevetu. Tog popodneva se Oto usplahirio zbog Anjine pobune. Kad ćeš da izađeš odavde?, pita šapatom. Šta ako ne odu bez tebe? Šta će da ti radi otac kad te bude našao? Njegova pitanja nagrizaju joj poletno raspoloženje. Ućuti, sikće, odjednom svesna sopstvene moći u njihovom prijateljstvu. Godinu dana je starija, viša je od njega, a isto tako poseduje i nedodirljiviji autoritet. Miruj. Anja – Oto je vuče za rukav, a ona ga otresa. Ućuti – Anja mu čvrsto poklapa šakom usta i posmatra kako mu se u očima naglo pojavljuje neki instinktivan, životinjski strah. Preko volje, ostaje uz nju i ne doziva nikog. Nešto kasnije, kad ju je konačno razotkrio sused policajac kog je frau Rihter zavrbovala da pomogne u potrazi, Anja je i prestravljena i likuje. Zašto si to uradila?, pita je ozbiljno doktor Foreman, sedeći u velikoj kožnoj naslonjači u svojoj radnoj sobi. Svesna si valjda da to nisi smela. Obraća joj se svojim najdubljim, najmoralističkijim glasom. Šiba je prislonjena uz njegovu stolicu. On me je naterao, odgovara ona, vrpoljeći se i gledajući dole u tepih. Mali Šmelcov? Policajac je našao i Ota. Ali za razliku od Anje, njega je za uvo odvukao u policijsku stanicu.


184

DŽESIKA ŠATUK

Klima glavom, prisećajući se policajčevog izraza lica. To je on smislio, kaže, a srce joj ubrzava. Nije mi dao da izađem. U držanju doktora Forcmana nešto se menja – šake mu se šire na kolenima i blago se stežu. Šta time hoćeš da kažeš? Anjina pripovest se zahuktava. Držao me je. Stavio mi je ruku preko usta kad sam htela da zovem. Her Forcmanove obrve se tuste. Nećeš se više igrati s njim. Je li jasno? Da. Klima glavom. Jasno je. Na Anjino iznenađenje, šiba ostaje nedotaknuta. Poslata je u sobu bez večere, a kasnije te noći frau Rihter će joj proturiti činiju čorbe od graška i režanj šunke. Siroto dete, reći će ta žena vrteći glavom i cokćući jezikom o zube. Trebalo je da te štitimo od togdečaka. To u Anji ostavlja jedno naročito osećanje, kao da je laž neki fizički predmet koji joj se zaglavio u utrobi. I premda je gladna, ne može da jede. Noć je predivna, ali iz kuće Šmelcovih nema smeha niti muzike. Posle toga, ljudi bacaju kamenje u prozore porodice Šmelc. Neko im je obeležio vrata kosom crtom. Pukao je glas. Oto se ne vraća u školu. U stvari, Anja će ga samo još jednom videti. Išao je tad parkom, skupljajući ramena zbog zime, a ona se iznenadila koliko sitno izgleda. Ispunilo ju je neko čudno osećanje – zbog njegove tamne kose koja na vetru leti naviše kao perje, tankoće njegovih nogu u kratkim pantalonama, nalik lomnim grančicama. Zato Anja sama sebi pripoveda priču koju je smislila: on je mali manipulator i primorao ju je da bude neposlušna prema ocu, zatisnuo joj znojavom, prljavom rukom usta. Priča je zamišljena tako brižljivo da ostavlja utisak stvarnosti. A onda jednog jutra porodica Šmelc nestaje. Usred noći su natovarili svoja zaprežna kola robom iz her Šmelcove radnje i napustili svoj dom da bi prešli u jevrejsko naselje. U duga, dosadna popodneva u Langebajnštrase broj 34, u danima i godinama što će uslediti, Anji će nedostajati njen drug. A noću će ležati u svojoj gluvoj sobi i pokušavati da se seti muzike koju je njegova porodica nekad svirala. Od toga će je boleti srce. Znaće da je ona kriva što je ta muzika nestala.


DVADESET SEDMA GLAVA

DORTMUND, 1934.

Kada je sledeći put Anja pobegla, Oto Šmelc je već bio izbledeo u najobičniji šapat u njenim uspomenama iz detinjstva. Ovog puta je odlučila da ode od kuće u samostan, u Sestre Svetog sakramenta. Sada ima dvadeset tri godine, mlada je žena, no pod očevim krovom još je devojčica. Završila je gimnaziju s visokim ocenama i odlikovanjima, ali ne sprema se za univerzitet. Her doktor Foreman nije pobornik visokog školovanja žena. On smatra da je Anjina dužnost da mu vodi kuću sad kad je njena majka umrla. Jednog dana će se udati i imaće decu, pa u čemu je onda svrha neke veće škole? Anju pak ne zanima ni vođenje kuće ni brak, a istini za volju, ne zanimaju je ni deca. Ona je atletski tip devojke, hitrog, doslovnog uma, navikla da vreme većinom provodi sama. U gomili devojaka, ničim se ne bi isticala. Prosečne je visine, ima prosečnu plavkastu kosu i obične crte lica. Oči su joj možda malčice razmaknutije, usta malo tanja, noge krakate. Nije je briga. Telo joj je jako i zdravo i u svojoj gimnastičkoj grupi trči brže i odskače više od svih drugih devojaka. Zbog postojanosti karaktera i odgovornog poštovanja građanskih dužnosti veoma je omiljena. Uvek je pozivaju na omladinske igranke u Cehovskom domu. Ali pozive prihvata samo iz učtivosti. U čemu je smisao romantike? Ona joj se čini samo kao nešto što skreće pažnju sa važnih stvari u životu. A one su, ovim redosledom: svet u širem smislu (ne Nemačka, već čitava planeta, puna svih raznovrsnih varijeteta ljudskog života – progutala je svaku knjigu o stranim civilizacijama i antropološkim istraživanjima iz zbirke her doktora Forcmana), prirodne nauke i telesna kondicija (ili njeno članstvo u mesnoj Ženskoj sportskoj grupi, preciznije). I tako Anja odlazi iz kuće u samostan ne zato što želi da bude časna sestra, već zato što hoće u Afriku. Samostan tamo ima misionarsku ispostavu, u bivšoj habzburškoj koloniji Namibiji. Zamišlja sebe kako uči bucmastu domorodačku decu da čitaju i kuvaju sebi povrće, i kako pada u san pod


186

DŽESIKA ŠATUK

mrežicom za zaštitu od komaraca, osluškujući majmunsko kričanje. Žudi za prilikom da vidi taj svet u širem smislu. A takođe i da se iščupa iz Dortmunda. Anja ne pita oca šta on misli o njenoj ideji. Zna kako bi glasio njegov odgovor. Uprkos svim kritikama trenutnog stanja državnog Vodstva, upućenim jednako i nacistima i komunistima, her doktor Foreman nikad nije nogom kročio izvan Nemačke. Ona je njegov dom, njegov Heimat, i po njegovom mišljenju jedina istinski civilizovana zemlja na kugli zemaljskoj. Od suprugine smrti, njen otac je postao još povučeniji u sebe. Za večerom jedu ćutke, slušajući zveckanje sopstvenog pribora. Zbog toga se uzeli onih dana kad joj je držao predavanja o gresima komunista, o slavnim delima kajzera i o svojim najmilijim nemačkim junacima – Hermanu, Karlu der Groseu i generalu Bizmarku. Čak ga i pacijenti napuštaju. Nacisti su na drugom kraju grada otvorili novu bolnicu, koja pruža besplatne zdravstvene usluge fabričkim radnicima. Her doktor Foreman se svakog dana zaključava u svoju radnu sobu na čitavo popodne, čita i mršti se na novine. U međuvremenu, svet izvan Anjinog pritegnutog rodnog doma cveta. U vazduhu se oseća uzbuđenje; za Nemačku sviću novi dani. Za kancelara je izabran mladi Hitler – tako naočit, tako pun života i tako nesličan onim umornim starim intelektualcima koji su poslednjih petnaest godina vukli naciju kroz bune, nezaposlenost i politička trvenja. Novine su pune njegovih smelih planova i zamisli. Ima viziju i energiju da načini Nemačku velikom. Pohapsio je komuniste koji su spalili Rajhstag i sprečio revoluciju od koje su brojni Nemci godinama strahovali. Čak mu i her doktor Foreman odaje za to priznanje. A frau Rihter je njegova vatrena pristalica. Hvala bogu na her Hitleru, govori. On će nas spasti od boljševika. Pod njime će Nemačka biti jedna država, a ne zbir suparničkih struja koje dreče jedna na drugu suočene s porazom. Zajedničkim snagama, stvoriće najbolju, najjaču i najveću civilizaciju na svetu! A Hitler veli da će taj zadatak ostvariti mladež. Smrt bi joj bila da ostane zaključana u kući Forcmanovih. Na dan Anjinog odlaska, na uglu je čeka Rajner Brant. On joj je – šta? Drug? Momak? Neočekivan poverenik? Nema etikete koja bi u potpunosti obuhvatila njihov odnos. Poznaje ga još otkad su bili deca. Išli su u istu školu i crkvu. Čekali su u istim redovima za hleb, odlazili na iste sahrane i učestvovali u istim karnevalskim igrama. Njegov otac, građevinac koji radi za bolnicu, pacijent je doktora Forcmana. Kao deca su ona i Rajner igrali bekgemon u čekaonici njenog oca dok traje redovni nedeljni pregled starog her Branta.


Žene iz zamka

187

„Poslednja šansa“, kaže Rajner spuštajući se na mišiće sa niskog zida na kom je sedeo. „Umesto da se pridružiš tim verskim fanaticima, možeš da pobegneš i sa mnom.“ „I kuda da odem?“, pita Anja, nastojeći da joj glas zvuči vedro, premda se zapravo oseća kao da bi se mogla srušiti. Nikome nije rekla zbogom – ni ocu, koji bi joj zabranio da ide, ni frau Rihter, koja će plakati i kršiti ruke. Više nije dete, ali u praksi i dalje beži od kuće. Rajner preuzima kofer iz njenih ruku. „Zašto bi išla u Afriku kad ima tolikih Nemaca kojima bi dobro došla tvoja pomoć? Ozbiljno.“ O tome često raspravljaju. Rajner je skorašnji preobraćenik Nacionalsocijalističke partije. Planira da bude u prvim redovima Hitlerove čudesne nove imperije. Već se prijavio u jedan Landjahr lager kao predvodnik – ti logori su sastavni deo programa državne službe za zapošljenje i u njima omladina provodi godinu dana na selu, razvijajući neophodna umeća koja će im biti potrebna ako žele da Nemačka, pod Hitlerom, opet bude društvo s moćnom poljoprivredom. Uskoro će postati obavezni za svu omladinu u zemlji. Rajner će biti u poziciji da se uspinje hijerarhijskom lestvicom tog programa. Anja uviđa lepotu njegovog sna, ali svejedno, volela bi u inostranstvo. Volela bi da otputuje dalje od nemačkog sela. Afrika je mami svojim obećanjem bujnih džungli i primitivnih plemena. „Samo pomisli šta ćeš tamo propustiti“, nastavlja Rajner. „Početak jedne potpuno nove Nemačke!“ „O, Rajnere“, uzdiše Anja, ne uspevajući da zamisli ništa drugo sem oca koji spava kao starac na svom uskom krevetu. Zavirila je na njegova vrata dok je izlazila i iznenadila se koliko zapušteno izgleda, razjapljenih usta, hrčući – košulja razdrljena pod grlom, stopala u čarapama na prekrivaču. „Ja sam svoju stazu već izabrala.“ Rajner izdiže obrve. Oduvek je bio tih dečak, zaplašen siromaštvom svoje porodice, očevim rdavim zdravljem i majčinim prostim švapskim nemačkim. Ali otkako je postao nacista, iz njega sija neka privlačna, novopronađena samopouzdanost. Devojke su počele da ga primećuju. Nije lep – lice mu je isuviše uglasto i izduženo, a u njegovoj bradi ima nečeg svirepog – ali neodoljivo je izražajno. I ima oči samo za Anju, svoju drugaricu iz detinjstva. „Prognoziram ti tri nedelje u samostanu“, kaže šutirajući kamen ulicom. „Predomislićeš se još.“


188

DŽESIKA ŠATUK

Kako će se ispostaviti, Anja je izdržala svega dve. Časne sestre u klosteru vrlo su realistične. „Uglavnom ćeš bolovati“, govori joj sestra Katarina. „Ljudi tamo ne znaju nemački, pa moraš da naučiš francuski. Nemaju krompir. Svi će želeti da ti dodirnu kosu.“ Anji je to poslednja briga na svetu. Već su joj dobro znane neudobnosti i bolest. Iskreno je radoznala da vidi kakvi su domoroci. Problem njoj predstavlja Bog. „Moraš ga uvek čuvati u svome srcu“, kaže sestra Ana Marija. „Ako ga ne budeš čuvala, on će te se odreći.“ Anja pokušava da čuva Boga u srcu, ali ne ispunjavaju je toplina i smirenje, već praznina. Svake noći izgovara svoje molitve i svakog jutra odlazi u kapelu. Oseća da j e riza gruba na laktovima, da su stepenici pred oltarom hladni i tvrdi ispod kolena, ali ne oseća Boga. Umesto njega oseća jezu i strah od smrti. A to je zabrinjava. Ona je iskrena devojka. Ozbiljno shvata opomene časnih sestara. Uostalom, kći je her doktora Forcmana. U drugu subotu u samostanu Rajner je zove da dođe i vidi predstavljanje jednog oblasnog Landjahr logora. Dan je sunčan i predivan, a vazduh izvan samostanskih zidova kao da pucketa od energije. Tusta i tma ljudi skupilo se ispred gradske većnice, a za razliku od onih svadljivih, za boj spremnih rulja koje pamti iz ranije mladosti, nisu tu da bi se tukli ili protestovali. Došli su da slave. Žele i za sebe da štrpnu okrajčić novog duha mogućnosti i zajedništva. A predstavljanje je neopisivo! Četrnaestogodišnjaci i petnaestogodišnjaci na improvizovanoj bini izgledaju srećno, zdravo i nevino u jednakim kratkim pantalonama i sa tankim tamnim kravatama, kratko ošišane kose sa ostavljenim dugim šiškama napred. Marširaju upečatljivo usklađeno i pevaju nadahnute pesme i narodne balade, hvalospeve lepoti prirode i radostima lutanja. Izvode komad koji su sami napisali, o velikom nemačkom junaku Hermanu koji svrgava Rimljane. Kostimi su primitivni, tekst ne baš naročito poetičan, ali gluma je predana i ubacili su čak i nekoliko uspelih štosova. Po svršetku igre, glumci staju uspravni, visoki ispred svoga vođe, naočitog mladića koji sigurno nije mnogo stariji od Rajnera; on govori o ponosu, samokontroli i disciplini, a više od svega, o zajedništvu – sinovi radnika iz čeličana, vlasnika robnih kuća, ribara i plemića, sve je njih svezalo godinu dana života na zemlji. Iza njega, petorica dečaka razmahuju zastavama Hitlerove omladine sa jednostrukom, elegantnom brazdom munje. Ona je, verovatno, nešto najlepše što je Anja ikada videla. Završavaju pesmom posvećenom majci Nemačkoj.


Žene iz zamka

189

Kao jedan svi smo stali pod zastave naše plam. U jedan se narod zbrali, niko više nije sam. Sve nas kao jednog veže Bog, naš Vođa, krvi zov. U radu nas radost preže, u veri naš čvrsti kov. Svi hoćemo da smo jedno: oj, Nemačka, sjajna stoj! Tvoje svetlo uzvišeno nek je slava svih u njoj. Anja je iznenađena jer otkriva da joj naviru suze na oči. Nije bila svesna, sve do tog časa, koliko je izolovana. Bila je sama svakog trenutka svog života. Na spavanje ide sama, sama se budi – nema nikog otkako joj je brat umro, i nije iskusila majčinski dodir, nema ništa izuzev coktanja frau Rihter kad je proverava da li je progutala svoju kašiku ribljeg ulja. A ona još zamišlja sebe zadovoljnom u takvoj samoći! Do ovog dana, uvek je zajedništvo doživljavala kao frakcionaško: pobunjeničke grupe njenog predratnog detinjstva, okupljene samo onim protiv čega se bune. Ali ona nije ni protiv čega. A nisu ni ti mladi ljudi na bini, koji izgledaju tako iskreno okrilaćeni međusobnim udruživanjem. Oni su za nešto – za solidarnost i Nemačku. Svakako na to Hitler misli kad kaže Kraft durch Freude: „snaga kroz radost“. Snaga kroz zajednicu, pesmu i sreću. To je suprotno svemu čemu je Anja učena u svom odgoju. Osećanje koje doživljava dok to shvata može se opisati jedino kao religiozno. I?, pita Rajner pošto su omladinci odmarširali sa bine. Čini joj se da je hiljadu kilometara udaljena od časnih sestara, od vlažnog, memljivog klostera, čitavog tog klimatavog misionarskog preduzeća. Da, izgovara Anja, zagrcnuta. U pravu si. I dakle, ne kao konformista već kao buntovnik Anja Foreman stupa u Nacionalsocijalističku partiju.


DVADESET OSMA GLAVA

DORTMUND, 1935.

Anja i Rajner se venčavaju u gradskoj većnici. Ona je u jednostavnom plavom kostimu, on u svojoj najlepšoj uniformi predvodnika Landjahr logora. Svečani ton te prigode deluje Anji smešno. Oseća se kao dete koje se igra odraslog. Ali Rajner je ozbiljan kao smrt. Neprekidno je dva koraka ispred nje dok se penju uz stepenice zdanja. Čak i kad Anja ubrza, ne da joj da ga sasvim stigne. Idući za ovim novim, krutim i neosmehnutim Rajnerom, Anja oseća stud sumnje. Da li ga voliš?, upitala ju je njena drugarica i partnerka sa gimnastike Ulrika kad joj je Anja saopštila da su se verili. To pitanje je zateklo Anju. Ona i Rajner se znaju od detinjstva. Zajednička im je strast prema radu i unapređenju budućnosti Nemačke. A Rajner kaže da je oduvek znao da će se oženiti njome. Njegova uverenost je neodoljiva. Anja je navikla da sledi vodstvo dogmatičnih muškaraca. No da li je „zaljubljena“? Nije sigurna čak ni šta to tačno znači. U romanima, ljubav izgleda kao nešto burno i iracionalno, puno haosa i telesnih potreba. Anja to nikad nije doživela. A nije to ni nešto što želi. Ona želi saputnika. Udaje se za Rajnera zato što će kao muž i žena moći da predvode logor zajedno. Biće im dodeljen vlastiti odred dečaka iz čitave zemlje. Učiće ih da oru zemlju, odgajaju povrće i budu ponositi, nepretenciozni, telesno sposobni građani Rajha. Nebitno što ni ona ni Rajner ne znaju gotovo ništa o poljoprivredi. Obukom su stekli neka jednostavna umeća i radiće rame uz rame s tamošnjim zemljoradnicima. Sa sobom će doneti svoju strast prema pokretu i njegovim idealima zajedništva, klasne jednakosti i nacionalnog ponosa. Stižući do najviše stepenice, Rajner se okreće i nudi Anji ruku. „Još malo pa mužu moj“, izgovara ona, osmehujući se i pomalo brekćući. On se povlači za korak i daje joj znak da prođe ispred njega. Zajedno silaze u memljivi podrum, do gradskog službenika koji se bavi takvim stvarima.


Žene iz zamka

191

Prva dva logora su idilična, uistinu. To su najlepše godine Anjinog života. Zna da je to tačno, znaće čak i mnogo kasnije, kad bude sramotno to priznavati. Naravno, pošto prođe određeno vreme, ni slučajno neće govoriti da je najlepše godine života provela kao rukovodilac nacističkog programa za omladinu. Sinovi joj nikad neće oprostiti; ćerka će umirati od stida. Ali iskreno, njene uspomene na te prve godine umnogome su bezazlene: pune čistog, prijatnog osećaja fizičkog napora, radosti pesme i igre, drugarstva timskog rada… Kad nisu uposleni obavezama na imanju, posvećuju se živom vežbanju. U skladu s nacističkom filozofijom, Anja i Rajner veruju u civilizatornu moć sporta. Ima li za mladež boljeg načina da se nauči istrajnosti, grupnoj odanosti i samožrtvovanju? Prvi logor je na jugu, kod Sarbrikena, na prekrasnom seoskom imanju koje su prvobitni vlasnici napustili. Napušteno, shvatiće kasnije Anja, ni slučajno ne znači da su bili nemarni, kako ih je zamišljala. Verovatno je tačnije bilo Oslobođeno podpretnjom prinude: bivši vlasnici su bili Jevreji, a na snagu su stupili Nirnberški zakoni. Ali u to vreme razume samo da je vlasnik bio neki nerazborit dužnik koji je emigrirao u Ameriku. Što bi gledala poklonjenom konju u zube? Zemlja oko imanja pripada šačici imućnih zemljoradnika, potomaka onih kmetova koji su nekada orali iste te njive. Koliko je Nemačka uznapredovala od tog doba! Rajner i dečaci svakog jutra kreću da pomognu na ovom ili onom imanju. Ima mnogo posla potkraj leta i u jesen, a u zimu srazmerno malo. Noću, kao patuljci u onoj slavnoj bajci, vraćaju se u logor, gde je Anja, njihova Snežana, spremila krepku večeru i puding da se zaslade. Jedu zajedno za jednim dugačkim stolom, obavljaju svoje redovne obaveze, a onda se okupljaju radi pesama, priča i igara. Glavna kuća je neizrecivo divna sa svojim veličanstvenim sobama visokih tavanica, pozlaćenim gipsanim reljefima i freskama grčkih bogova i anđelčića ozbiljnih lica. Svakog jutra po buđenju, Anja može da izađe na privatni balkon svoje sobe i pređe pogledom po čitavom imanju: po ljupkom zakorovljenom travnjaku, voćnjaku punom lepog, procvetalog drveća, teniskom terenu (zamisli to!) i impresivnom povrtnjaku koji je sama zasejala. Naporan je to rad, dabome, ali ispunjava zadovoljstvom. Otkrila je da ima dara da izmami jagode iz hladne zemlje i odgaji bujne, tamno-zeleno-crvene strukove rabarbare, bogat rod boranije i graška. U kući Forcmanovih nikad nije imala baštu – tamo je bila samo mršava parcelica s krompirima i ogrozdom koja je potpadala pod nadleštvo frau Rihter. Nauka uzgajanja po ukusu je Anji, isto kao i fizički rad. Rajner joj dozvoljava da planira režim vežbi za dečake. Izaziva


192

DŽESIKA ŠATUK

ih na takmičenja u preskakanju prepona, sprintu, čak na poligonu s preprekama, koja zasniva na svojim omiljenim vežbama iz gimnastičke grupe. A dečaci su mili, svežih lica, mlađi nego što je Anja zamišljala, tek dvanaestogodišnjaci i trinaestogodišnjaci, na pragu puberteta. To su draga stvorenja, uzbuđena što su zbrisala iz svojih domova po gradovima i od dosadnih, tradicionalnih predmeta kao što su latinski, aritmetika, književnost i geografija. Uveče, kad je vrućina, ona i Rajner povezu dečake na kolima za seno do obližnjeg jezera s hladnom crnom vodom u kojoj se ogledaju padina i nebo. Dečaci pretvaraju u igru plivanje do plovka i međusobno bacanje u vodu. Najveći, najjači dečaci uvek dobijaju titulu „kralja“. Anja leži na svom ćebetu na travnatoj obali i posmatra njihove ludorije. Ponekad Rajner otpliva do njih i pridruži im se u rvanju; njegovo bledo, žilavo telo veoma je različito od njihovih – zrelije, a isto tako i nekako oštrije, tvrđe i određenije, rutavo od mekih crnih malja. Ne uživa u telesnom elementu njihovog braka, ali toleriše ga. A ni sam Rajner nije neki nasrtljiv ljubavnik: okrene se ka njoj tek ponekad, u mraku, žurno i bez uvoda. Njihovo vođenje ljubavi gotovo je začas i ni jedno ni drugo ne govore o tome. Subotom uveče Rajner pali divnu logorsku vatru, pa dečaci pevaju i održavaju takmičenja – ko će najbrže odskočiti, ko najdalje skočiti, ko najduže održati ravnotežu na oborenoj kladi. Rajner je tu u svom elementu, uz toliko mladih ljudi punih obožavanja koji od njega očekuju vodstvo. U budućnosti će Anjina ćerka poslati svoga sina u američki letnji kamp. Samo streljaštvo, i fudbal, i pecanje, i kampovanje, i kako da budu valjani građani i dobri drugovi, kako da budu samouvereni mladići, reći će Anji. To će kazati podrugljivim tonom koji će nagovestiti da u tome vidi nešto smešno. Ali to je divno, uzvratiće Anja. To smo i mi radili u našem logoru. Samo što njih u kampu „Vajkona“ ne uče da ubijaju Jevreje!, uskliknuće njena kći. Pobogu, majko! Ne porediš valjda ozbiljno jedan letnji kamp u Novoj Engleskoj s nacističkim omladinskim logorom! Ali mi ih nismo učili da ubijaju Jevreje, blago će se pobuniti Anja. O Jevrejima nismo čak ni govorili. Ćerka će se zapiljiti u nju kao da joj je majka sišla s uma. Ali govorio je Hitler, reći će kao da se obraća detetu. Zar nisi slušala šta priča? Nisam, kazaće Anja odmahujući glavom. Bila sam previše uposlena. Ili previše glupa.


Žene iz zamka

193

Ali to neće biti baš suva istina. Jeste bila uposlena, ali nije bila glupa. I jeste slušala Hitlera, mada se neće sećati šta je doslovno čula. Pamtiće okupljanja oko radija u otmenoj trpezariji s muralima pastoralnih zemljoradničkih prizora. Pamtiće dečake u pižamama, izmorene od celodnevnog fizičkog napora, opružene po drvenom podu, okružene mirisom svežeg sena, prašine i čistog znoja. Vladalo je veliko uzbuđenje kad se sluša Firer. Pamtiće njegova bodrenja i energiju, njegove govore o gradnji i ujedinjenju Rajha, jedinstvenim i predivnim osobinama koje poseduje nemački folk. No neće pamtiti te ružne navode s kojima je suočava njena ćerka. Možda zato što joj u to doba ono što je slušala nije zvučalo radikalno. Slušajući radio u tom prvom logoru 1936, Anja veruje Hitlerovom dokazivanju da su Jevreji bogati biznismeni koji su profitirali na nevoljama Nemačke i preuzeli najbolje poslove u njoj. I da su oni što nisu bogati, a to će reći većinom istočni Jevreji koji su se doselili tu iz Poljske, Rumunije i sa Baltika, gotovani i boljševici. Oni su sledbenici Trockog, isti oni što su zapalili Rajhstag i stvorili „Bavarsku sovjetsku republiku“. Njeno razumevanje pojedinosti je maglovito, ali shvata da je ova poslednja grupa agitatora opasna. To prihvata kao teoriju, naravno. Pravi Jevreji koje ona zna razlikuju se od njih. Her Goldblum, piljar, ili one Kornblutove iz njene gimnazije, na primer, nisu ni bogati niti su boljševici. To su dobri, obični ljudi koji pukom igrom slučaja pripadaju grupi rđavih. Ali kako Hitler da zna ko je „dobar Jevrejin“, a ko ne? Lakše je isterati sve njih i sprečiti infiltraciju. Kuda će otići – natrag u Poljsku, Rumuniju, neku treću zemlju iz koje su došli? U Ameriku? Palestinu? Na Madagaskar? – to se Anje ne tiče. Na selu oko logora nema nikakvih Jevreja. Tu je samo duh Ota Šmelca. U Anjinoj glavi taj dečak se stopio sa onom pričom koju je ispričala. Postao je nezgodan hibrid o kom radije ne bi razmišljala. Anja takođe prihvata Hitlerovu tvrdnju da Poljaci, Sloveni i Istočnjaci pripadaju nižoj rasi, neproporcionalno visoko zastupljenoj u kriminalnim elementima civilizacije. Tokom obuke za vođu omladine, saznala je naučno objašnjenje za to: genetika i veličina mozga, mere širine čela, statistika hapšenja za krađe, silovanja i ubistva. Vdlkischer Beobachter objavljuje uznemirujuće priče o njihovoj groznoj nehigijeni i lenjosti. Kote se kao zečevi i žive na najboljim, najplodnijim komadima zemlje, od kojih su mnogi, sve do poslednjeg rata, pripadali Nemačkoj. Potrebni su im nemački red, modernost i veština rukovođenja. A Hitler je pravi čovek da to ulije u njih – gle kakva je čuda učinio u pogledu stope kriminala u Nemačkoj! Nije samo rešio problem


194

DŽESIKA ŠATUK

nezaposlenosti; pod njegovim vodstvom zemlja je postala mnogo bezbednija, mnogo miroljubivija i mnogo uređenija. I nije te uzbunjivala sva ta nacistička priča? Hitlerovo trućanje o „jevrejskom virusu“ i „uzvišenim Nemcima“… Nemoguće je pročitati više od četiri rečenice tog čoveka i ne znati da je rasistički fanatik, uporno će navaljivati Anjina ćerka. Nisam primećivala, Anja će samo to moći da kaže. A to je tačno, koliko god uvrnuto zvučalo. Nikad je nisu učili da je izvlačenje razlika između rasa opasno. Hiljadama godina, ljudsko stanovništvo se delilo na osiromašenu i glasa lišenu seljačku klasu, i na bogate vladajuće aristokrate. Jedino učenje koje je nagoni da se zamisli jeste hrišćanska pouka o plemenitosti i toleranciji. Ali ni same crkve ne dižu preveliku prašinu povodom Hitlerove nemilosrdne retorike. Hrišćanstvo je praznoverje, veli Hitler – polumera za zataškavanje surovih realnosti života. To se dešava pre rata. Pre jevrejskih znački sa zvezdom, pre hapšenja i masovnih deportacija, pre logora istrebljenja. I zaista, Anja je zauzeta sopstvenim životom. U tom logoru je Anja rodila i svoju decu: prvo 1936, milog Anzelma, nezahtevnog mališana koji je zadovoljno ležao u svojoj kolevci dok ona pere, čisti i kuva. Anja nije imala kraj sebe majku da je nauči da ga prepovije i digne da podrigne, da mu maže melemom suvu kožu kako ne bi pucala, da mu doda čorbicu od graška u flašicu kako bi bio sit. Zato je sve to morala da uči sama. Ali izlazila je na kraj. I ponosila se time. Volfganga je rodila 1937; on je već naporniji. U duši krivi njega za srozavanje kvaliteta njihovog života. Po rođenju je dobio žuticu i često boluje. Stolice su mu retke i beskrajne – a dovoljno ima veša za pranje i bez dodatnih deset pelena na dan. I još mora da trči i za Anzelmom, koji upravo prohodava – i da se stara o svim drugim dečacima u logoru. Često je prinuđena da ostavi Volfganga da plače dok ne zaspi. U doba kad jedan ima dve, drugi tri godine, Nemačka napada Poljsku. Niko ne želi rat – od poslednjeg je prošla dvadeset jedna godina! – ali Anja veruje pričama koje čita po nemačkim novinama, gde se to naziva ratom u samoodbrani. Po rečima tih novina, Poljaci su izvršili više upada na nemačko tie, ubili nevine građane i preuzeli njihovu radio-stanicu u Glajvicu. Ona je inteligentna žena, ali nije skeptik. Sigurno je tačno, čim novine javljaju o tome. I sledeći logor im je isto lep. Godina je 1940. Nemačka je u ratu. Većina nemačkih glasila i dalje to naziva ratom u samoodbrani. Kao saveznice Poljske,


Žene iz zamka

195

Francuska i Velika Britanija objavile su rat Nemačkoj. Niko nije želeo da dotle dođe. Ali Nemcima zasad ide kao po loju. Ovaj logor je u Luksemburgu, koji je sada osvojena teritorija, pregažena prilikom brzopotezne i upečatljivo uspešne nemačke invazije na Francusku. Ali Rajner i ostali njoj poznati Nemci ne doživljavaju je kao osvojenu. Luksembur je postao „Luksemburg“ i dočekan je dobrodošlicom u Rajh. Njegov narod nema mnogo povoda da se žali. Gubici su im dosegli ukupno sedamdeset pet žrtava kada je nemačka vojska izvršila invaziju. A sada imaju prilike kakve su priušćene i građanima Rajha, uključujući i učešće u tim lagerima. Dokle god ne govore na francuskom. Ovoga puta lager je smešten u skromnom zdanju nalik kasarni. Nije raskošno kao ono kod Sarbrikena, ali je udobno. Rad je lep, život je dobar, a rat je još daleko. Odjednom, iz Pariza, kreće priliv finih stvarčica: za Božić Rajner poklanja Anji svilene čarape (gde da ih nosi?), takođe predivan, izdržljiv ručni sat. Tu je pašteta od guščije džigerice da se dečaci oslade, za odrasle šampanjac. Redovna hrana sad se strože racioniše – jaja, svinjetina i mleko odvajaju se isključivo za vojsku. Ali logor prima sledovanje onih namirnica čijoj proizvodnji doprinosi – brašna, krompira, ječma, leti svežeg voća, šargarepe, cvekle. Šteta je što su u ratu, naravno, ali Anja uživa u poretku i ispunjenosti svog života. Još su u tom logoru 1941, u trenutku kad Nemačka objavljuje rat Rusiji. To je onespokojavajući preokret. Anja nije jedina koja oseća prva prava zrnca sumnje. Preventivni rat, tako to zovu nacisti. Bolje napasti nego biti napadnut. Ali nemačka vojska je iznurena. Svakom je jasno da je za jednu zemlju opasno da ratuje na dva fronta. A Saveznici su krenuli da bombarduju punom parom – vazdušni napadi su novi imenilac života u gradovima. Anja zna da će Rajner biti pozvan na front, ali svejedno je naredba pogađa kao udarac. Ona i njeni dečaci vratiće se kući. Ali gde je kuća? Her doktor Foreman je mrtav. Mrtav je stari her Brant. Rajnerova majka je invalid. A njihov lager će biti zatvoren. Sledeće nedelje Rajner mora da otprati dečake iz lagera na železničku stanicu, pa odande da se javi na dužnost. Tog jutra kad po rasporedu kreće, okreće se na drugu stranu i ustaje iz kreveta ne zastavši čak ni da pogleda u nju. Nikad pred svojim pitomcima nije pokazivao nežnost prema svojoj ženi i malim sinovima, pa to ne menja ni sad. „Čuvaj se“, kaže klimajući glavom. Tako Anja ostaje da pakuje svoje stvari i da traži sebi i deci novi dom. Uskoro je već sa dečacima u vozu koji putuje ka Dortmundu, gde je tetka Gudrun pristala da ih primi. Put je dug. RAF je bombardovao prugu, pa sede satima po septembarskoj vrućini i čekaju da bude popravljena.


196

DŽESIKA ŠATUK

Četvorogodišnji Volfgang je bolestan od šarlaha. Telo mu je vrelo kao cigla peći. „Mali treba da pije mnogo vode“, blago izgovara jedan stariji čovek koji prolazi kraj njih na peronu u Frankfurtu. Za njim ide njegova žena, koja je u debelom zimskom kaputu i čvrsto drži nekoliko kofera. Jevreji su, shvata Anja ugledavši im žute zvezde. Zvezde su sada novi zahtev, a ona ih prvi put vidi. A ako će pravo, prvi put vidi i Jevreje posle dužeg vremena. Pomela ju je ljubaznost tog čoveka. U odsustvu kontakta, njena predstava o Jevrejima ujedinila se sa slikama sa nacističkih plakata: nosati i opaki. Ali ovaj čovek i njegova žena izgledaju obično i tužno. Zahvaljuje mu i odjednom pomišlja na Ota Šmelca, svog nekadašnjeg druga i saučesnika. Gde li je on završio? U Dortmundu život nije lak kao što je bio na selu. Tetka Gudrun stiska vilice kad Volfgang zaplače i tuče Anzelma lenjirom po prstima kad vuče noge, ili kad zaboravi da kaže hvala, ili slučajno razbije tanjir. Bombarduju ih u naletima, ponekad po nedelju dana svaku noć, a onda ništa čitav mesec. Privikavaju se na rutinu tupkanja u polusnu gore-dole stepenicama što vode u podrum. Anzelm polazi u školu, a Anja i Volfgang ostaju kod kuće sa tetka Gudruninim oštrim jezikom i demonstrativnim, najeđenim uzdasima. Jedu bareni kupus i krompir, a spavaju pod tankom ćebadi koju su doneli sa sobom iz logora, zbijajući se da se ugreju. Sa Gudruninog drndavog „narodnog radija“, Gebels i Hitler proglašavaju svoje uspehe na ruskom frontu, ali po ulicama kruže drugačije priče. Nemačka vojska se smrzava, a borbe su krvave. Na svakog Rusa kog ubiju, niču dva nova. A ima čak i mračnijih glasina: u getima kud šalju poljske Jevreje ljudi umiru od boleštine i gladi; esesovci i lokalni Poljaci ubijaju čitava sela Jevreja; a Vermaht strelja ruske ratne zarobljenike, ili još gore, drži ih u logorima gde umiru od gladi. Anja bi volela da pomeri skalu na strane stanice, ali nema sopstveni radio, a i kad bi pokušala, ionako bije Gudrun prijavila. Rajner joj šalje kratka, neprozirna pisma: čizme su mu dotrajale, zaglibili su se u ovom ili onom ruskom gradiću i čekaju naređenja, neki čovek iz njegove jedinice iz obližnjeg je Aplerbeka. Šta radi, kako se oseća – to Anja može samo da nagađa. Jednog dana, gotovo nakon godinu dana života u Dortmundu, Anja prolazi pored sedišta mesnog Winterhilfswerka – Zimske pomoći – i primećuje obaveštenje da se dele ćebad, kaputi, topla odeća i druge potrepštine. Okleva – ipak ona i njeni dečaci nisu slučaj za milostinju – sve dok ispred nje nije ušlo već nekoliko lepo odevenih žena. Unutra je kantina prerađena u radnju s gomilama robe razvrstane da bi se mogla pregledati, brižljivo odvojene po veličinama i tipovima: topli vuneni kaputi i džemperi, perine, jastuci i kožne


Žene iz zamka

197

čizme. Dobrovoljci razdaju kupone onima koji čekaju: dva kaputa po porodici, dva komada posteljne opreme, cipele za svakog. Kakav dar s neba! Hvala bogu te je stigla dovoljno rano da probere među najboljom robom. Bira za Anzelma divan vuneni kaput boje kamilje dlake sa srebrnim dugmetima (mnogo finiji od svakog koji je ikad imao), za Gudrun debeo zeleni štofani ogrtač, dve perine i svakome po jedne praktične cipele. Pitanje odakle je sve to čak joj i ne pada na um sve do prijavljivanja uzetih stvari. Redistribuirano, otiskuje dobrovoljac pečatom na papiru gde su nabrojani predmeti koje je Anja izabrala. „Odakle redistribuirano?“ pita Anja. „Od deportovanih“, šturo odgovara dobrovoljac. Dakle, to je imovina koju su ostavili za sobom Jevreji poslati na istok. Ta misao je potresna. Neki dečačić je morao da ostavi taj lepi kaput. Ali opet, i to potvrđuje ono što govori Firer – nemački Jevreji su se bezobrazno obogatili. Ko bi ostavio takav kaput sem u slučaju da poseduje još bolji koji može da ponese sa sobom? Kuda da ponese – to je sve nelagodnija misao, mada i dalje izvan područja Anjinih neposrednih briga. Početkom rata Anja je zamišljala da su logori za preseljenje smerna, organizovana mesta kao što je njen lager, usredsređena na reedukaciju i vođena s nemačkom efikasnošću. U prvim danima svoje obuke za Landjahr, dobila je blistavu knjižicu o nekom logoru za Jevreje u Poljskoj, čistom, uređenom kompleksu s bolnicom i programima za profesionalno osposobljavanje. Reč preseljenje je dočaravala sliku sela ispražnjenog od svojih žitelja, koji su preseljeni u drugo selo, a to drugo je pak ispražnjeno od svojih žitelja, takođe preseljenih, i tako redom – svaka populacija istiskuje drugu sve dalje ka širokom i prostranom istoku. Čitav jedan kontinent ljudi koji se pomeraju da bi za njihovu populaciju u procvatu načinili Lebensraum, životni prostor. Uostalom, u Nemačkoj napetsto hiljada kvadratnih kilometara živi osamdeset miliona ljudi; Anja je urezala u sećanje Hitlerove činjenice. Treba im još mesta, još prirodnih izvora. Ali sada svi znaju da su „logori preseljenja“ u stvarnosti samo logori, i da ti logori nisu ništa bolji od bednih, prljavih „jevrejskih kuća“ u čije su međe smestili ono malo preostalih Jevreja po nemačkim gradovima. Prošlog meseca, kad su „čistili“ Dortmund, građanima je rečeno da prekriju usta krpom ili da ne izlaze iz kuća dok vojnici sprovode poslednje Jevreje na voz. Posle mnogo godina, u jednom drugom životu, Anja će zajedno s ćerkom ući u američku radnju s polovnom robom i preplaviće je instinktivan užas. Da li znaš odakle je sva ova odeća?, upitaće.


198

DŽESIKA ŠATUK

Od ljudi kojima više nije potrebna, odgovoriće njena ćerka uz sleganje ramenima. Zašto pitaš? Došavši kući na odsustvo, Rajner je dalek, krući i povučeniji u sebe. To se i dalo očekivati, naravno. Kako da ratuješ i vratiš se kući veseo? Anja to zna. Ali svejedno, nedostaju joj njegove stare šale, čak i one na koje je ona nekad prevrtala očima. I volela bi kad bi mogao ponuditi malo nežnosti sinovima. Obraća im se sa odsečnom zvaničnošću, ponekad čak s prezirom. Jednog dana, kad je Anzelm došao kući iz škole uplakan zato što mu je neki stariji dečak oteo novu olovku, Rajner ga je išamarao. „Ne dozvoli više da te nadjačaju, jesi li razumeo?“, grubo mu je rekao. „Budućnost nije za dečake koji ne umeju da se bore.“ Anja se trudi da ne žali za starim Rajnerom, onim koji je umeo da nadahne i pouči s humorom, da izvuče iz mladeži ono najbolje. Ljubav su vodili, ako se uopšte može tako reći, svega nekoliko puta. Rajner je grublji i fizički manje oprezan. Anja posle toga nije jednom prokrvarila. Ali i to se može očekivati, zar ne, od vojnika na odsustvu. Obuzdava odbojnost. Ona bi je samo nagnala da sažaljeva sebe. U proleće 1943. Rajner je otpušten iz vojske. Ranjen je; posle tri meseca u nekoj danskoj vojnoj bolnici, šrapnel mu je i dalje u kolenu. Ne može da se vrati borbenoj dužnosti. Zato mu je dodeljen novi zadatak: da predvodi logor u Vartegauu, nemačkoj oblasti osvojene Poljske. Dečaci će ovog puta biti stariji – uzrasta od trinaest do sedamnaest godina. A logor će biti sastavni deo Wehrbauera – pokreta „vojnika zemljoradnika“ koji se primenjuje da bi se očuvale istočne teritorije. Njihova namena je da donesu modernu praksu obrade zemlje na zaostalo poljsko selo i da proizvode preko potrebne žitarice kojima će se hraniti Rajh. Oni će biti u prvim redovima Hitlerovog plana Blut und Boden – pripadnici superiorne rase sa superiornim tlom (masnom crnicom koja klizi između prstiju kao svila) i spremni da ga brane bude li napadnuto. Taj zadatak nosi neki zastrašujući, ratni odjek, ali opet, takav je i život u Dortmundu. Rur je sada pod neprestanom opsadom, a britanske i američke bombe svake noći prave klanicu. Oni koji su ostali u gradu postali su podli i na sve spremni: potkazuju jedni druge Gestapou zato što neko nije ispravno izveo Heil Hitler, ili je slušao strane radio-emisije, ili je govorio „defetistički“. „Jadni naši vojnici“, izgovara Anja jedne večeri čitajući novine, a Gudrun je oštro gleda. „Naši hrabri vojnici“, ispravlja je. „Za takve reči mogla bi da završiš u zatvoru.“


Žene iz zamka

199

Rad radnika-robova postao je sveprisutan – uglavnom su tu ruski ratni zarobljenici uposleni u postrojenjima za preradu uglja i proizvodnju municije. Dok klancaju ulicama, izgledaju mršavo i unezvereno – gladna, žalosna bratija. Ali u Rusiji nemački ratni zarobljenici imaju isti ili još gori tretman, ako je verovati Rajneru, Hitleru, Gebelsu i svakom nacističkom Kreisleiteru. Anji je, međutim, sve više muka od muškaraca i njihovih priča. Već godinu dana viđa i grupe ženskih zatvorenica. Ljupke i mlade Poljakinje i Ukrajinke sateruju na železničke stanice da bi radile kao dadilje i kućne pomoćnice. A grupa neuhranjenih žena u prugastim uniformama svakog jutra prolazi kroz grad ka postrojenju za proizvodnju municije. Jevreji iz privremenog radnog logora. Njihovo prisustvo nema nemački pandan u Rusiji. Rajner ne pokazuje nimalo radosti što mu se smeši mesto predvodnika novog logora. Gotovo svake noći budi se vrišteći. Pošto mu je doktor propisao tablete koje će mu pomoći da zaspi, pije ih odmah posle večere i smesta zapada u neko letargično, odsutno stanje. I tako opet na Anju pada obaveza da spakuje svoju malu porodicu. Dozvoljeno im je da ponesu jednu torbu po osobi, baš kao Jevrejima. To je nagoni da se zamisli. Te poslednje godine Anja je čula nove priče o užasima: o logorašima koji toliko rade da padaju mrtvi, o ženama i deci ubijanim u šumama, o džinovskim pećima gde Jevreje usmrćuju gasom. Ne veruje u najgore među njima. Firer čija je mašta stvorila Landjahr logore i ručkove od jednog složenog jela nedeljom nikad ne bi naredio nešto tako nezamislivo. Jedno je deportovati Jevreje, sasvim stoto ubijati ih. Te priče smrde na savezničku propagandu – poput onog što piše na lecima koje baca RAF. Ali svejedno unose nemir. U budućnosti, kad bude pokušavala to da objasni ćerki, Anju će izdati reči. Znala je i nije znala za te strahote. Polovično je znala – ali za to nema odgovarajućeg izraza. Znala je onako kako znamo da se dešava nešto u nekoj dalekoj zemlji, nešto nad čime nemamo vlast: izbeglice od zemljotresa koje žive u bednim uslovima, žrtve nekog tuđeg rata. Ali to nije bio tuđ rat, bio je to tvoj rat!, biće uporna njena ćerka. Tačno, priznaće Anja. Ali nije ostavljao takav utisak. Do Vartegaua. Za život u novom logoru, Anja je spakovala toplu odeću, mali album s fotografijama, ćebad za dečake, eksere, čekić, drvenu kašiku, ljuštač za krompire i svoj dragoceni kuhinjski nož. To trijerenje do najosnovnijeg dobra je vežba za budućnost, premda ona to još ne zna. U logoru će imati nameštaj, ali ovo su predmeti za koje se više ne smeš uzdati da ćeš ih naći.


200

DŽESIKA ŠATUK

Put na istok je spartanski kao i sam predeo. Brantovi se voze vojnim transportnim vozom, u vagonu rezervisanom za „civilne naseljenike“. Njihovi saputnici su grupa mladih žena, članica BDM-a poslatih da šire „domaću kulturu i higijenu Nemstva“ među neukim seljačkim narodom na istoku, i brojni vojnici poput Rajnera – povređeni ili oni koji su prestari za aktivnu dužnost, ali su ipak sposobni za rad u poljoprivredi ili u policiji. Ona je jedina majka s decom. Volfgang na putu uglavnom boluje. Sedmogodišnji Anzelm zuri kroz prozor, opčinjen vojnim transportima na stanicama kraj kojih prolaze. Nikad nije video toliko esesovaca u tim dugačkim, lepetavim mantilima i crnim čizmama. Upravo će joj Anzelm i pokazati onaj voz u Šverinu: dugačku kompoziciju stočnih vagona nakrcanih ljudskim bićima, čija se prestrašena lica vide kroz prozorčiće pri vrhu. „Zašto se ti ljudi voze stočnim vagonima?“, pita. „Nema dovoljno vagona za civile“, predlaže odgovor Anja. Prizor je, međutim, porazan. U Dortmundu Jevreje iz Francuske i Holandije prevoze u prenatrpanim putnim vozovima; na istoku očigledno nije tako. „Ima li u tim vagonima klozeta?“, uporno pita Anzelm. „Kuda idu?“ „Možda imaju nokšire“, odgovara Anja. „Idu u logore na istoku.“ „Dosta više pitanja“, izdire se Rajner. To je jedna od malobrojnih prilika kad je progovorio. „Gledaj“, podgurkuje je Anzelm. Pokazuje bradom ka prvom vagonu, iza lokomotive, otvorenom, bez krova. Ljude u njemu Anja vidi jasno. Stoje zato što je prevelika tiska da bi se selo. Duž stranice vagona, niz lica zuri u visini bokova – deca. Ogromnih očiju, posmatraju kako im voz kreće. U trenutku kad su se dva vagona našla naporedo, Anja postaje svesna da pilji u lice jedne tačno određene žene. Nije stara, nije mlada; majka koja u naručju drži bebu. Na tren im se susreću oči. A pogled te žene toliko je pun očajanja da se Anji preseca dah. Kraj nje, Volfgang povraća. U tom trenu Anja shvata da ti ljudi putuju na neko strašno mesto.


DVADESET DEVETA GLAVA

VARTEGAU, 1943.

Logor u Vartegauu je preobraćena klanica. Koliko god puta Anja oribala podove, zidove, široki kuhinjski sto, sve smrdi na krv. A dečaci su tu nezgodniji od onih u prethodnim logorima. Neki su siročad. Većina ih je iz velikih industrijskih gradova. Poslati su tu da bi izbegli bombardovanje, ali i zato što u izvesnoj meri obećavaju u fizičkom i psihičkom pogledu. Tu su da bi obezbedili radnu snagu za okolna imanja i zasejali istok valjanim nemačkim građanima; isto tako i da bi očvrsli u buduće pripadnike SS-a. To je nov razvoj događaja. „Ako je ovo zadatak, šta je moja uloga? I šta će biti sa Anzelmom i Volfgangom?“, zahteva Anja da čuje prilikom jedne od prvih svađa s Rajnerom. „Sama si me preklinjala da pođeš“, hladno uzvraća on. „To je tvoj izbor.“ „Ali nisam znala šta biram!“ „Ja sam ti rekao da će biti drugačije“, glasi Rajnerov odgovor. I zapušava Anji usta tom istinom. Očajnička želja da ode iz Gudruninog stana i bombarderima opsednutog Dortmunda zaglupela joj je pamet. Trebalo je podrobnije da ga ispita. Sad će do kraja života žaliti zbog svog pomanjkanja radoznalosti, svoje sposobnosti da sve vidi onako kako sama želi. Rajneru je dato nešto malo novog materijala, koji on prvi put pokazuje Anji čim su se smestili. Materijal je pun vatrenih citata Hitlera i naočitog mladog vođe Rajha Baldura fon Širaha. „One koji žele da žive, pustimo da se bore, a ko ne želi da se bori u ovom svetu večne bitke, ne zaslužuje ni da živi.“ „Budućnostposeduje samo onaj koposeduje mladost.“ „Ja želim surovu, dominantnu, neustrašivu i okrutnu omladinu… Ona slobodna, veličanstvena zver-lovac mora ponovo sevnuti iz njihovih očiju.“ Nestala je sva ona prijateljska retorika o zajedništvu, sa svim veličanjima zdravog, jednostavnog života.


202

DŽESIKA ŠATUK

„Okrutnu?“, pita Anja Rajnera. „Zar ovi dečaci stvarno treba da budu okrutni?“ Rajner dvosmisleno sleže ramenima. Ovaj novi Rajner je sve vreme strog i ćutljiv – manje bračni drug, više nepouzdani cimer. Noću pije votku, hvata ga neraspoloženje, obraća se dečacima sarkastično se kezeći. Anja ga se pomalo boji. Koliko uspeva da zaključi, dečaci u logoru već su okrutni i dominantni. To im nije prvi logor – mnogi su godinama živeli u omladinskim domovima, kud su slati da bi se sklonili iz gradova kojima preti bombardovanje. U slobodno vreme, kog imaju u obilju, improvizuju grube igre: loptanje gde onog ko gubi tuku po leđima štapovima, trku gde pobednik gazi po ostalima u radnim, klinovima potkovanim čizmama. Sve je nadmetanje u snazi i moći – prebijaju jedni druge na mrtvo ime zbog toga ko će spavati na gornjem ležaju, ko će se prvi okupati ledenom vodom, ko mora da očisti jamu poljskog nužnika. Stalno pobeđuju isti dečaci. Anja pokušava da ih spreči, ali Rajner se meša: „Zašto?“, pita. „Moraju da očvrsnu.“ „Ali i dalje mogu da budu ljudi, zar ne?“ uzvraća ona. Tad ju je prvi put Rajner udario. Udarac je pao iz vedra neba. Stajao je kraj nje dok je prala sudove i isprva, kad mu je ruka u luku sevnula ka njenom licu, Anja je pomislila da je to tanjir izleteo iz sudopere. Preneražena, uzmakla je. „Ne obraćaj mi se tako“, izgovorio je kad je prinela ruku okrvavljenoj usni. „Za svoje dobro.“ Više nema šetnji po zelenom žitu u sumrak, uz pevanje nemačkih pesama. Nema više pešačenja nedeljom ujutru niti igara oko logorske vatre. Nema više čestitog grejanja, odeće niti hrane. Rajner je mračno zamišljen i potišten, zna satima da četka čizme. Lice mu se stvrdlo u neki gorak izraz. U njemu nije ostalo strasti – ne za ideale s kojima su krenuli u sve to, ne za Hitlera, a svakako ne za Anju. Tu u Vartegauu čak i ne pokušava telesno da opšti s njom. Spava u spartanskoj sobi kraj spavaonice za dečake, dok Anja deli sa svojim sinovima sobu kraj kuhinje. Jedne noći, pre nego što ju je udario, pokucala mu je navrata, gonjena spojem usamljenosti i rešenosti. Mogu da uđem?, upitala je crveneći i pridržavajući spavaćicu pod grlom. Ali kad je Rajner otvorio vrata, samo ju je pogledao s nekakvim umornim sažaljenjem. Kasno je za razgovor, Anja. Idi spavaj. Anjini dani uključuju i dugo gacanje kroz blato do pošte, gde im dele sledovanja i zalihe. Kao koza, vuče kutije krompira, brašna i usoljene svinjetine na kolima sa obramicom. Anzelma i Volfganga drži pored sebe u


Žene iz zamka

203

kuhinji. Rajneru se to ne sviđa, ali ona tako zahteva. Dečaci su joj premali da bi jurcali sa ostalima. A i nisu ranjivi samo zbog svog uzrasta – mekši su od ostalih. Njih Hitler još nije odbio od majčine sise. Jasno vidi da je Rajnera zbog toga stid. Jednog dana Anja iza ambara nailazi na grupu dečaka koji primoravaju one najmanje, najmlađe, da gutaju žive žabe krastače. „Prestanite!“, urla, uprkos Rajnerovim instrukcijama. „Prestanite s tim glupostima! Niste životinje!“ Okreću zapanjena lica ka njoj. Nekima je očevidno laknulo, drugi izazivaju. Hajner Morer, jedan od najvećih i najzlobnijih u toj grupi, izvija usnu i skida nepostojeću kapu. „Naravno, Gnädige Frau“, odgovara. Ali čuje ih kako iznova započinju istu igru čim im je izmakla sa vidika. Rajner je proizveo Hajnera u nešto slično pomoćniku. Visok je kao Rajner, a plećatiji, iz porodice hamburških lučkih radnika koja je čitava izginula u bombardovanju. Rutinski maltretira manje dečake, obara na zemlju oprano rublje kad ga nose, sapliće ih kad ustaju od stola. I nepristojno se obraća Anji. „Danas mi lepo izgledate, frau Brant“, izgovara sa onim drskim držanjem momka koji poznaje izvesnu vrstu žena. U onom prvom životu, pre Vartegaua, Rajner bi išamarao svakog ko se tako obrati njegovoj ženi. Ali novi Rajner pravi se da to ne čuje. Zemlja oko logora rđava je kao i samo zdanje. Njive se protežu do u beskraj, a u to doba godine to su samo kilometri smrznutog blata. Selo, jato skromnih kuća slamenih krovova, uglavnom je pusto. Prosti seoski narod koji je sagradio te domove „preseljen“ je dalje na istok ili razaslat da radi fizičke poslove za Rajh. Od prvobitnih meštana ostala je samo šačica. „Na osnovu čega su odabrali ko da ostane?“ pita Anja her Bajnekea, meštanina koji je postao pripadnik nacističke Policije reda. On se mršti na nju. „Bilo je lako“, kaže. „Eliminisali smo partizane.“ Ta reč je postala kao neka zamenica: za komuniste, Jevreje, poljske nacionaliste i sve druge koji nisu spremni da rade za naciste. „Zar ih je toliko bilo?“, pita Anja. „Gotovo svi“, odgovara her Bajneke. Potom čuje da žitelji sela nisu „preseljeni“, već da su ih oterali u šumu i poubijali lokalni Hilfswillige, ili „dobrovoljci“, i jedna putujuća SS Einsatzgruppe. Hilfswillige su jedini meštani koji su i dalje živi. Biti „dobrovoljac“ po svemu sudeći znači ne umreti. Sve je to saznala od najmlađeg dečaka u logoru, Geralda Ajzenblata, milog, neuklopivog petnaestogodišnjaka iz Esena, čija je majka, obudovela švalja, nešto ranije poslala Anji pismo: Hvala Vam što se brinete o mome sinu. On je dobar dečak. Obećavam Vam da neće praviti nikakve probleme. I unapred Vam hvala na svemu što ćete činiti za njega.


204

DŽESIKA ŠATUK

Anja je mogla da je zamisli, siromašnu ženu, sitnu poput Geralda, iskopnelu od brige, prstiju izbodenih iglom. I osetila je, u sopstvenoj samoći, srodništvo s njom. U pokušaju da zaštiti Geralda od ostalih, Anja ga poziva u kuhinju što češće može. On joj pripoveda šta sve viđaju po kraju i čuju od seljaka na čijoj zemlji rade. „A šta je sa suprugama i decom tih partizana?“ pita Geralda, premda u duši već zna. On je načas obuhvata pogledom kao da procenjuje koliko je sposobna da izdrži. „Eliminisani“, odgovara. Anja ne sumnja u to da on govori istinu. Oseća u vazduhu postojano pucketanje okrutnosti. Zbog toga se plaši meštana koji još žive u naselju, i svih pripadnika Vermahta i SS-a koji kroz njega prođu. Noću sanja mrtve žitelje čije su jednostavne kuće i stvari ostale za njima: kofa koja visi na rubu kapije, usamljen suncokret što raste u baštici, žica za veš rastegnuta između drveta i prozorskog okvira. * * * Brantovi su živeli u logoru godinu dana u vreme kad su došli siročići. Malecki. Nekoliko dvogodišnjaka i trogodišnjaka, jedna beba. Stigli su u prikolici esesovskog transportnog kamiona, pod nadzorom mladog oficira kom je smešno da ih zapaja viskijem iz svoje čuturice. Malecki izgledaju iznenađeno i pljuju. Jedan ne ume da hoda – krupan, lep dečak koji se vuče na zadnjici, sve obuhvatajući krupnim, staloženim očima. Tu će ostati samo jednu noć. Kako se ispostavlja, logor služi kao tačka susreta. Po mališane će doći pripadnice Smeđih sestara, ženske divizije SS-a. Anja je preneražena. „Kud će da ih vode?“, pita. „U sirotišta? U hraniteljske porodice?“ Esesovac sleže ramenima. „Odlučiće Smeđe sestre.“ „Šta će odlučiti?“ „Kuda će da ih vode.“ „Prestani da zapitkuješ, Anja“, dere se Rajner. Dok čeka, iz utrobe joj se širi hladnoća. Anja se nada da će Smeđe sestre, kao žene, biti saosećajne. Ali nije optimistična. Bedeemovke koje ona poznaje otvrdle su devojke, dovoljno žilave ili dovoljno usamljene da požele da dođu tu i uče nepokorne meštane „pravilnom kuvanju“, ručnom pranju i đavo bi ga znao čemu još. Te bedeemovke su sumnjičave prema njoj kao prema supruzi vođe logora, jer za to se još nije čulo tu na istoku. A Smeđe sestre su za još jedan korak iznad bedeemovki koje je upoznala.


Žene iz zamka

205

Anja se baca na staranje o mališanima, koji su gladni, promrzli i mokri. Dečaci iz logora nisu tu; pomažu nekom lokalnom Wehrbaueru da kolje svinje. Anzelm i Volfgang preuzimaju ulogu pomoćnika: cepaju stari čaršav u pelene, mešaju retku kašu da nahrane siročad, igraju se „buc“. Anja uspavljuje one ljutitije, nežno ih ljulja, pevuši im kao nekada sopstvenim sinovima. Esesovci piju votku i posmatraju. U nekom trenutku, najmlađi vojnik staje iznad bebe koja leži na ćebetu i gura je čizmom. „Pobogu!“, izgovara Anja i grabi je, a ovaj se smeje. Ljubimac joj je onaj puzavac, koji izgleda kao da ima gotovo pune dve godine, ali još ne ume da hoda. Uzela ga je na ruke, a on povremeno digne ručicu da je pomazi po uvu. Kad se okrenula i osmehnula mu se, izgleda iznenađeno, kao da je mislio da njeno uvo pripada nekom drugom. Smeđe sestre stižu, ali samo su dve: jedna krotka devojka okruglog lica koja ne može imati mnogo preko osamnaest godina i gotovo ništa ne govori, i njena nadređena koleginica, koja se predstavlja kao sestra Margareta. To je niska žena odsečnih pokreta, neudata i bez dece, ali puna preciznih informacija o tome kako treba s bebama. A treba: surovo. Nema opasku za slatku jamicu na bradi ovog deteta, za pokret kojim se ono drugo hvata ručicom za glavu. Za nju su oni očigledno tovar koji treba transportovati. Ona hladnoća u Anjinoj utrobi preobražava se u paniku. Margareta posmatra mališane i nešto beleži. Meri im visinu i težinu, dužinu čela, obim lobanje. I ne dozvoljava Anji da joj pomogne oko njih; draža joj je asistencija esesovaca, koji izgledaju pometeni time isto koliko i Anja. „Kuda ih vodite?“ pita Anja. „Na razna mesta“, odgovara Margareta. „Usvojiteljima?“ „Ako budu prikladni.“ „A ako ne budu?“ Anja pokušava da to pita kao uzgred. Oseća kako joj Rajnerove oči govore da ućuti. „To je poverljivo“, odseca sestra Margareta. „Možemo da ih zadržimo mi“, kaže Anja. Reci joj izleću žurno. „Možemo da se staramo o njima ovde s momcima dok se ne okonča rat.“ Sestra Margareta upire u nju prodoran pogled. „To je nemoguće“, izgovara. „A i takva ideja je nedolična za osobu na vašem položaju.“ Anja obara pogled i grize usnu. Daj da svi budu prikladni, moli se Anja. Molim te, Bože, daj da svi budu predati u dobre domove. Boji se za jednu tamnokosu devojčicu – preslatku, s krupnim smeđim očima, ali ne preterano nemačkog izgleda. Sestra Margareta dodatno posvećuje vreme njenim merama.


206

uva.

DŽESIKA ŠATUK

Anja uzima malog debeljka i privija ga uz sebe. On se smesta maša njenog

Pošto je završila s merenjima, Margareta objavljuje da ona i njena asistentkinja neće noćiti tu. Volele bi da stignu do Pozena pre mraka. „Dakle, sve ih vodite?“ uspeva Anja da upita uprkos tvrdoj knedli u grlu. „Ovo četvoro“, odgovara Margareta pokazujući kao da govori o odrescima mesa. Ona i pomoćnica već su odvele prve mališane u svoja kola, čiji je zadnji deo pun metalnih korita obloženih ćebadima, improvizovanih kolevki. U njenom naručju, jedno dete počinje da vrišti. „Ostale će odvesti šarfirer Majster i unteršarfirer Haberman.“ „Ostali“ su mali puzavac u Anjinom naručju i tamnokosa devojčica. „Kuda?“ pita Anja nadjačavajući dečji plač. „Kuda ćete ih odvesti?“ Glas joj je bučan i postaje histeričan. „Anja.“ Rajner spušta šaku na njenu mišicu. Dečak u njenom naručju kreće da plače. Mlađi esesovac sleže ramenima. „U Čelmno. Ukoliko ih pre toga ne odvedemo u šumu i ne ubijemo.“ „Ne!“ Anja samo što se ne zaguši. „Ne možete!“ „Ne plaši ženu“, obraća se stariji vojnik svom sunarodniku. „Odvešćemo ih u neki logor.“ Kako je pošao rukom ka mališanu, tako se ovaj pripija uz Anju, zavija još jače. Ali vojniku to ništa ne znači; čupa joj ga iz naručja. Stojeći sa druge njene strane, Rajner je čvrsto drži. U godinama što će doći, Anja će to pamtiti kao kraj Anje Foreman. Ne čas kad je povela svoje sinove i iskrala se pred zoru da nestane na zapadu. Ne onaj u srušenom protivavionskom skloništu ispod drezdenskog Hauptbahnhofa gde je uzela dokumenta iz haljine svoje mrtve prijateljice. Godinama će prosejavati sećanje na tu decu, kroz buku sopstvenih suza i vriske, Rajnerovog glasa koji joj govori da ućuti – tragajući za nekim propuštenim zrncem akcije. Pokušavaće da se seti nije li potrčala za esesovcem, otela mu bebu iz ruku, ili makar to pokušala. Nebitno što bi ishod bio isti. Značilo bi razliku njoj. No njega nema tu. Samo je stajala, gledala i plakala. I pustila ih je da odu. Nedugo nakon posete Smeđih sestara, Rajner dobija naređenje da se dvojica njegovih najboljih momaka jave na dužnost u obližnji radni logor. Zatvaraju ga


Žene iz zamka

207

i sele njegove zatvorenike dalje na zapad, u Rajh. Momci treba da pomognu oko transporta. Rajner bira Hajnera, onog siledžiju, i Geralda Ajzenblata. Ali ujutru na dan polaska, Rajner ne izlazi iz svoje sobe. „Moraćeš ti“, izgovara kad je Anja pokucala na vrata. Leži u krevetu, jedne ruke prebačene preko lica, još u onom u čemu je spavao. Anja zuri u njega, zgrožena. „Neću“, kaže. Rajner se okreće ka zidu. I tako ih Anja, bespogovorni poslušnik dužnosti i robinja sopstvenog straha od kazne, vodi sama. Artur Grajzer, namesnik Vartegaua, poznat je po svojim oštrim reakcijama na neposlušnost, a ona mora da misli na sopstvene sinove. Ljubi sinove i govori im da ostanu u svojoj sobi, da se prave da su bolesni. A u cik zore, Anja i dva momka kreću na put. Slaba siva svetlost obasjava drum kroz zimsku izmaglicu. Uvek je tu izmaglica, mutan beli oblak pare koja izbija iz balege na njivama i lebdi u vazduhu. Hajner vidi u tom putovanju priliku za nesputano iživljavanje, koje započinje tako što gađa kamičcima Geraldova uska leđa. „Prestani!“, naređuje Anja. „Odmah da si prestao.“ Ali Hajner se samo smeje. „Šta ćete mi raditi – poslati me natrag?“ „Prijaviću te onom ko je zadužen za tvoj nadzor.“ „Šta, reći ćete da vaši 'najbolji i najbistriji' ne slušaju vaša naređenja?“ Klikće od oduševljenja sopstvenom pameću i kreće da gađa sitnijeg dečaka još većim kamenjem. Gerald cvili i okreće se da udari Hajnera sopstvenim potajno pokupljenim kamenom. U tren oka padaju i pretvaraju se u razmlataranu gomilu. „Prestanite! Prestanite s tim!“, viče Anja lupajući Hajnera po leđima. Nalaze se na dugačkoj nenaseljenoj deonici puta, pa joj glas zvuči kao cvrkut neke nebitne ptice. Jedino joj preostaje da stoji i zuri u njih. Geraldu ne može da pomogne. Kakvim se mađioničarskim trikom njen polet za službu državi, za oblikovanje mladeži i izgradnju zajednice pretvorio u ovo? „Treba da te je stid“, izgovara, obraćajući se podjednako i sebi. Ustali su; Gerald krvari. Pukla mu je usna i ima šljivu na jednom oku. Anja vadi maramicu iz džepa, pljuje u nju pa mu briše posekotine. Put nastavljaju u milostivoj tišini, koju povremeno prekida Hajnerovo nemelodično zviždukanje. Od Geralda se čuje šum tihog, pridavljenog disanja. Lice mu je oteklo i zadobija ljubičastu boju; Anja se trudi da ne razmišlja o njegovoj majci. Imaće obavezu da objasni njegovo stanje nadležnima.


208

DŽESIKA ŠATUK

Stanica u Kutnu dupke je puna ljudi. Rusi napreduju još od Staljingrada. Došla je maca na vratanca. Svi na istoku to znaju, nebitno šta im Hitler, Gebels i Der Stiirmer govore da veruju. Tu su prvi talasi dokaza: smežurane staramajke, odrpane mlade žene i sitna deca, starci izduženih lica sa izrazom očajanja, svi beže pred nadiranjem ruskih odreda. Anja i momci jedini čekaju sa te druge strane šina. Logor u koji su se zaputili nalazi se još dalje na istoku. Hitler je naredio da Nemci na tim teritorij ama ostanu gde su, ali u međuvremenu Himler neupadljivo seli zatvorenike dublje u Rajh. „Prebacivaćemo zatvorenike na zapad vozom?“, pita Gerald. Anja pojma nema. Istini za volju, nije mnogo razmišljanja ni posvetila detaljima njihovog zadatka. Izveštila se da ne misli ni na šta sem na svoje sinove. Stižu predveče. Nebo je nepregledno i sivo. Stanica nema ime, niti igde na vidiku ima nekog grada ili sela – tu je samo ograda koja opasuje dugačke, niske barake pored džinovskog kamenoloma. Anja je zbunjena. Koliko je shvatila, taj logor obezbeđuje radnu snagu za neko imanje SS-a. Ali ovo joj ne liči na imanje. Čak i Hajner kao da se poplašio. Kreću duž ograde ka nečemu što izgleda kao glavna kapija s primitivnim stražarskim kućicama sa obeju strana, iz kojih izranjaju dva esesovca. „Halt!“, viče jedan. Anja i dečaci staju kao ukopani. Sledi sablasna tišina, naglašena zvrjanjem i čekićanjem teške mašinerije. Vojnici nastavljaju ka njima. Anja se doseća da se od nje očekuje da se oglasi. „Dolazimo iz Logora četiristo dvadeset osam, u Vartegauu“, izgovara. „Isporučujem pitomce.“ Stariji vojnik pruža ruku da uzme dokumenta. Mlađi se ceri i pokazuje bradom ka Geraldovom naduvenom licu. Onaj prvi odvaja pogled od dokumenata i premerava Hajnera i Geralda, zaustavljajući se na modrom oku. Potom klima glavom. Očigledno jesu na pravom mestu. Da je momcima znak da pođu. Produživši prema kapiji, vide kakva je aktivnost u toku sa druge strane. Zatvorenici razvrstavaju kamen na gomile i utovaraju ga u kola koja voze u cementaru. Jedna grupa vuče naizgled nepomerljivo teška kola. A dok ih Anja posmatra, nešto postaje jasno: sve su to žene. Anja zastaje i pilji.


Žene iz zamka

209

„Produžite“, izdire se esesovac, te se Anja automatski povinuje. Ali ne odvaja oči od žena. Dok ih posmatra, jedna pada na kolena, izazivajući pometnju duž svoje kolone – ostale vuku i dalje, iako ona još visi obuhvaćena uzetom svoje zaprežne opreme. Telo joj je klonulo napred, ali ne može do kraja da padne. Nijedna ne zastaje i na jedan jezivi trenutak vuku je tako, preti opasnost da je pregaze. A onda izleće prateći stražar i preseca uže koje je drži, tako da se kotrlja na zemlju. Žena iza nje uspeva da joj odgurne telo nogom u stranu, da je skloni s puta točkovima. Bez razmišljanja, Anja zastaje i poklapa šakom usta. „Nha?“, ceri se mlađi stražar. „Arbeit machtfrei.“ Anja razabira reči uprkos njegovom poljskom naglasku. Zlokobna parodija značenja koje je nekada razumela u njima: rad vodi ka slobodi. Reedukacija putem rada, Hitlerovo obećanje iskupljenja kroz težak rad. Sa druge strane ograde, srušena žena pridiže se na kolena. Anji čitavo telo preplavljuje olakšanje. Dobro joj je! Ali potom, jednim potezom, stražar je udara kundakom puške. Žena pada u stranu, ovog puta licem prema kapiji. „Frau Brant!“, oštro izgovara stariji esesovac. „Unteršarfirer Prečki odvešće vaše momke u njihov smeštaj. Vi ćete za mnom da potpišete dokumenta. Za pola sata ide voz kojim možete da se vratite.“ Kao da je pod vodom, Anja ponovo okreće oči ka dečacima, petnaestogodišnjacima koje je isporučila u taj pakao. „Hajl Hitler!“, bučno izgovara Hajner i pozdravlja rukom. Gerald, nesigurnije, za njim. Anja zna šta se od nje očekuje. Ali ne može da pomeri ruku niti da otvori usta. Sve oči su uprte u nju. „Mach's gut“, izgovara nečim nalik šapatu dok onu ženu, sa druge strane, odvlače. Čitavim povratnim putem do logora, Anja razmišlja o tim momcima. O užasnom Hajneru i dobrom Geraldu, i o činjenici da ih je na ono mesto odvela ona. Razmišlja o blaženom neznanju Geraldove majke, kojoj, u nekom sumornom stanu, nedostaje njen sin. I razmišlja o Otu Šmelcu, prvom dečaku kog je izdala. Nije ništa bolja od onih esesovaca s decom. Sve te godine je koračala nogu pred nogu, zamišljajući da je dobar čovek, dobra majka, neko ko se trudi za pravedan cilj. I razmišlja o ženi koja visi sa kola, načinu na koji je pala, mlitavo presamićena u struku kao krpena lutka. Kad se uspuzala na kolena i pogledala napolje, ka Anji, lice joj je bilo prazno, popunjeno samo bolom i


210

DŽESIKA ŠATUK

najelementarnijim ostacima života. Ali nekada je to bilo lice majke ili supruge. Verovatno sestre, tetke, najbolje drugarice. A pod slojevima vremena, i lice nečijeg deteta, devojčice koju je neka majka prepovijala, dojila i grlila. Nad Anjom je mesec bezmalo pun, a zvezde sjajne kao i uvek. Kasiopeja, Orion, Arahna… Vraćaju joj se imena sazvežđa izgovarana očevim glasom. Sva su ona na svojim mestima, štitnik od haosa i ravnodušnosti vaseljene. Ono što je skroz naopako nalazi se dole pod njima, u tom kalu. U logor Anja stiže gotovo u tri noću. Ali ne leže u postelju. Podstaknuta još rđavo potisnutim užasom, pakuje kuhinjski nož, krvavicu i jedan hleb. Nikakvih sentimentalnosti. Samo ono što im je nužno da prežive. Završivši s time, budi sinove i izvodi ih u zoru. Njena žurba je tako zapovednička da ne traže nikakvo objašnjenje. I tako noć nakon što je predala Hajnera i Geralda njihovoj sudbini postaje jutro kad su se Anja i njeni sinovi priključili reci raseljenih lica, odsečenih od sebe.


TRIDESETA GLAVA

FRILINGHAUZEN, DECEMBAR 1950.

Frilinghauzen kom se Benita vratila bio je potresno nepromenjen. Na površi je bilo boljitka, razume se. Duševna bolnica je nestala, na primer – zdanje je izgorelo do temelja, a pacijenti su, pomislila je Benita s novostečenim posleratnim crnim humorom, verovatno svi pobijeni iz samilosti. Nije više bilo smrdljive jame za đubrivo pored fabrike konzerviranih namirnica, nije više bilo prljave Krenzigštrase. Prastari, buđavi slameni krovovi pokazali su se kao zapaljivi kad je bombardovana obližnja deonica pruge. To Benitu nije ni iznenadilo. Poslednjih pola veka te kolibice su samo čekale priliku za samouništenje. Ali Frilinghauzen je i dalje bio dom istim tupim ljudima od kojih je Benita oduvek želela da pobegne. Nekada izgledan mlad nacista, gradonačelnik se preobrazio u gojaznog sredovečnog uzgajivača svinja i nosio je naočari zelenih stakala zbog kojih je delovao zloslutno. Neustrašiva frojlajn Brebel, bivša predvodnica Benitine BDM grupe, sad je radila kao nastavnica u osnovnoj školi – toliko o denacifikaciji! A momci koji su se udvarali Beniti bili su ili mrtvi ili poženjeni; obrađivali su porodična imanja ili radili u fabrici konzervi. Neprivlačna katolička crkva od crvene cigle u koju je frau Gruber vukla decu svakog nedeljnog jutra iznova je bila lepo održavana, a razbijeni vitražni prozor zamenilo je ružno okno od talasastog žutog stakla. Od porodice Gruber preostale su samo Gertruda i Lota. Frau Gruber je umrla pre nego što se rat zahuktao svom snagom, a Benitina braća počivala su kraj nje na gradskom groblju: Georg, najmlađi, ubijen ko zna gde u Rusiji, i Hans, preminuo od infekcije koju je zaradio u vojnoj bolnici. Sofija, druga po redu kći Gruberovih, udala se za američkog vojnika i preselila se u nekakav Kanzas. To je Benitu i zadivilo i izjedalo. Kako je baš neugledna, tiha Sofija, uvek tako zadovoljna u Frilinghauzenu, uspela da bude ta koja će pobeći? Lota i Gertruda stanovale su jedna kraj druge u nizu novih kućica reljefnih fasada, s jednakim čipkanim zavesicama na prozorima i majušnim


212

DŽESIKA ŠATUK

vrtovima punim praktičnog zasada: krompira, kupusa, šargarepe i peršuna. Beniti se plakalo. „Dosadio ti život u zamku?“, upitala je podsmešljivo Lota čim je Benita kročila iz voza. Gertruda je bila blaža. „Majka bi se radovala što se vraćaš.“ Ali nažalost, Benita je morala da se useli kod Lote, čija su deca već otišla od kuće. Ćerka joj se udala za kasapina iz mesta, a sin se u Braunšvajgu školovao za državnog službenika. Tako su se Gruberi (sad Frajholci, zahvaljujući Lotinom neprijatnom mužu Gefartu) peli na društvenoj lestvici. Beniti je to delovalo kao dobar štos. Ali nije imala s kim da ga podeli. Početak decembra označio je tri meseca od Benitinog povratka. Lota, uvek sklona bockanju, sad je bila otvoreno pakosna. Da li zbog produženog Benitinog prisustva ili zbog Gefartovog odsustva koje se oteglo, nije se moglo znati. Gefart je otišao na jug da obiđe bolesnu majku malo posle Benitinog prispeća, pa ga je već dve nedelje Lota željno iščekivala da se vrati. Možda joj je zakašnjenje vratilo u sećanje one duge godine odgajanja dece dok je on radio đavo bi ga znao šta u nekom sibirskom radnom logoru. Ili joj je možda živce istanjio konstantan trud da u tom iščekivanju uvek pripremi toplu večeru. Benita se šunjala po kući kao neko ko gleda da ne probudi usnulu bebu. Ali svejedno je uspevala da nervira Lotu. „Benita“, kazala je Lota kad je Benita jednog popodneva ušla u kućicu, „jesi li razmišljala o tome da se prijaviš za posao kod Vezemana?“ Benita još nije bila ni razvezala šal. Vezemanova radnja otvorila se nedavno – uska prehrambena prodavnica bez prozora, puna zagušljivog mirisa dima cigareta, s dugačkim policama krcatim konzervirane i pakovane robe. Za tom robom nije vladala prevelika potražnja u Frilinghauzenu, gde je gotovo svako i sad gajio sopstvene proizvode, sam konzervirao voće, a meso kupovao od kasapina. Benita je u tu radnju kročila doslovno jednom. „Lota, pusti jadnu Benitu da uhvati vazduha“, pokudila ju je Gertruda za stolom, gde je sedela i krčkala orahe za božične kolače. „Zar nije upravo to radila? Šetkala se po svežem vazduhu?“ „Nema veze“, kazala je Benita skidajući kaput. Bila je dovoljno mudra da se ne kostreši na Lotine žaoke. „Traže li radnicu?“ „Mislim da će je tražiti – čula sam Trudu kako se žali na dugo radno vreme – od zore do sumraka, a nema nikog da uskoči sem nje i Horsta. Navodno ga više nikako i ne viđa – mada ne znam na šta tu baš ima da se žali.“


Žene iz zamka

213

Lota je prešla na imitiranje čoveka ukočenih leđa i bolno iskrivljenog lica. Lota je nekada bila školski šaljivdžija, drska, krupna i duhovita devojka koje su se svi pomalo bojali, i delić tog ponašanja zadržala je i kao odrasla. „Lo-ta“, prekorela ju je Gertruda. „Horst je fin čovek.“ „Ko kaže da nije?“ Lota je skrckala orah s naročitom silinom. Ona i Gertruda su imale sopstveni vid komunikacije – svojevrsnu bliskost koju su sticale godinama živeći jedna kraj druge, deleći i ono duboko u sebi i ono ovozemaljsko. Benita je u potpunosti egzistirala van njegovih međa, više predmet nego učesnik njihovih razgovora. „Pa dobro, jeste fin“, kazala je Gertruda Beniti. „To je istina.“ Očigledno su to već pretresale; Benita im je bila zajednički problem koji treba rešiti. „Otići ću sutra“, rekla je Benita. Već je pokušavala da nađe posao. Najpre u mesnom obdaništu, ali za to nije imala iskustva. Potom kod frau Kurcdorf, gradske švalje, ali nije umela da radi na šivaćoj mašini. Čak se prijavila u jednoj robnoj kući u Bremelu, udaljenom za dobru vožnju autobusom, ali rekli su joj da je previše stara. Previše stara! Trbušasti Holanđanin koji je vodio s njom taj razgovor merio ju je lascivno od glave do pete čak i dok je to izgovarao. Zbog toga ju je prvo uhvatila srdžba, pa očajanje. Ali šta drugo do da i dalje pokušava? Loti je potreban novac za ugalj i namirnice. Gefart ili nije mogao ili nije hteo da radi; nije bilo jasno šta je posredi. U svakom slučaju, nije nimalo doprinosio u smislu porodičnih prihoda, a Lota je, uprkos svom prezrivom držanju, bila iznurena. Radila je duge smene u kancelariji fabrike za konzerviranje. Benita je nije mogla kriviti što želi ispomoć, i nije želela da bude breme. Stojeći u maloj, hladnoj primaćoj sobi s dobro znanom lampom na stolu – onoj istoj koju je frau Gruber držala na počasnom mestu u sopstvenoj sumornoj primaćoj sobi – Benita je znala da bi trebalo da sedne kraj Gertrude i pomogne joj da krčka orahe, da bi trebalo da povede razgovor i upita ima li kakvih vesti o Gefartu, ili šta u crkvi planiraju za prvu nedelju Došašća, ili jesu li Gertrudina deca odbolovala nazeb. Međutim, nije mogla. „Boli me glava – idem načas da prilegnem“, rekla je umesto toga. „Naravno da ćeš prileći“, odbrusila je Lota, izdižući obrve ka Gertrudi. „To ti je naša Benita.“ Na spratu je Benita klonula na svoj uski krevet i zagledala se u Martinovu fotografiju koja je visila kraj njega. Na njoj je imao oko devet godina; ruke su mu bile raširene, kosu mu je mrsio vetar. Slikana je na poljani ispod Burg Lingenfelsa. Trava mu se uzdizala do kolena, a Benita je bezmalo čula ševe i


214

DŽESIKA ŠATUK

laste, papirnato šuškanje skakavaca. Bilo je predivno, toplo popodne – piknik s Marijanom, Anjom i svom decom, potkraj njihovog života u zamku. Spočetka je bilo otpora tom planu – Elizabeta je htela da ostane kod kuće i čita knjigu, Fric se žalio na zubobolju, a Benita je htela u Tolingen da kupi novi šešir. Ali Marijana je pobedila – savršen je dan za piknik, uporno je tvrdila. I htela je da snimi fotografije svojim novim foto-aparatom. Fotografije piknika! I Anja i Benita su se zgrozile. Po njihovom iskustvu, foto-aparati su bili skupoceni, osetljivi uređaji, rezervisani isključivo za formalne portrete – nisu igračke da ih vučeš svud redom i slikaš fotografije znojave, razbarušene dece puštene s lanca. Ali koliko je bila u pravu Marijana što je insistirala! Taj dan je bio čaroban – jedan od najsrećnijih u Benitinom životu. A na toj fotografiji gde Martin trči, Marijana je zabeležila redak i neposredan trenutak radosti. Eto čime se Benita najviše ponosila: odgajila je dečaka sposobnog za takvo osećanje. Nekako je, uprkos svemu, u stanju da to iskusi. Zašto si odlučila da se vratiš u Frilinghauzen?, pitao ju je u prvom pismu, a ona je odgovorila najbolje što je mogla: nije više bilo razloga da se oslanja na Marijaninu gostoprimljivost. A i važno joj je da bude blizu sestara; Loti je potrebna njena pomoć u kući… Znala je da su joj odgovori providni. Ali Martin kao da ih je prihvatio, budući da nije opet pitao. U poslednjem pismu je pisao o jednom pozivu. Neki bogat drug iz odeljenja, iz stare porodice, poziva ga da provede zimski raspust s njima na skijanju u Švajcarskoj, Nije voljan da prihvati. Ne želim da te ostavim samu na Božić, majko, pisao je. Mogao bih da budem kod tebe u Frilinghauzenu. Da li kod Lote ima mesta? Ta slika je ozlovoljila Benitu. Mrsko joj je bilo da ga zamisli tu s Lotom, Gertrudom i njihovima. Morao bi da sedi pored Gefarta u prljavoj crkvenoj klupi koja se njoj u detinjstvu gadila. Morao bi da jede s ljudima koji ćutke gutaju hranu i brišu usta nadlanicom. Nije ga vaspitala takav da bude. Ne, bila je uporna. Prihvati poziv. Možeš da dođeš u goste u novoj godini. Koristiće ti da naučiš da skijaš. Tako će on provesti Božić na padinama Sankt Morica s nekom srećnom porodicom vojvoda i vojvotkinja. Bolje je tako; ali istovremeno joj se srce kidalo. Zadovoljiće se njegovom slikom i pismima, i saznanjem da je srećan. Sutradan je skupila hrabrost za razgovor kod Vezemana. Lota kao Lota, odmah je izjutra otišla tamo i utabala teren. Sam bog bi znao kakve li mu je sve ponižavajuće stvari napričala. U svakom slučaju,


Žene iz zamka

215

izvestila je, vlasnici će se rado sastati s Benitom. Štaviše, Truda Vezeman je pamti iz zajedničkih dana u BDM-u. Benita se iznenađeno trgla. Nije pamtila nikakvu Trudu Vezeman. Lota je nestrpljivo piljila u nju. Truda Šulc. Udala se za nekog Vezemana. Beniti se prikazalo lice: bledo i okato, bubuljičave kože i tamne kose zategnute u tvrde pletenice. Naravno! Benita je osetila komešanje nade. Imale su zajedničko iskustvo koje bi moglo biti osnova za dalje – ne baš prijateljstvo, ali ipak sponu: sve one duge sate sa frojlajn Brebel, pevanje nacističkih Volkslieder i naporno šipčenje kroz prirodu nedeljom. Svu onu smešnu obuku iz domaćinstva, bućkanje maslaca i penasto mućenje biskvit-testa, i uopšteno sticanje znanja koja će rat pretvoriti u beskorisna. Imaće, možda, nešto čemu će moći da se smeju. Ali kad je stigla, nije prepoznala ženu koja joj je otvorila vrata. S godinama se Truda nagojila. A bubuljice su zamenili ožiljci. Kosa joj je pre vremena osedela. Benita je sa užasom shvatila da je već jedno dvaput videla tu ženu u gradu i nije prepoznala da ih bilo šta vezuje. „Trudo!“, toplo je izgovorila i ponudila najlepši osmeh. Truda je odsečno klimnula glavom, odbijajući Benitin familijarni ton. Da li se osetila omalovaženom zbog tih skorašnjih susreta? Benita je rešila da upadljivo umanji sebe, a nju zaspe komplimentima. „Koliko je vremena prošlo od doba frau Brebel!“, kazala je. „A ti divno izgledaš. Ni dana starije.“ „Izgledam, bogme, mnogo dana starije“, frknula je Truda tresući glavom. „Hodi ovuda – Horst je u primaćoj sobi.“ Benita je pošla za njom. Možda je Truda nije volela kad su bile devojke? Nije mogla da se seti. Ali često se nekoj sviđao neko kome se pak sviđala Benita, pa je to doprinosilo neprijateljstvima… Možda je Truda čeznula za Paulom Henikeom? Ili Akselom Pitmanom? Te godine su u Benitinoj glavi bile jedna ogromna besmislena magla. Idući hodnikom za krutim leđima te žene, Benita je prekorevala onu mladu sebe. Šta li je sve radila u to vreme? I zašto je tako malo hajala? U primaćoj sobi, Horst je ustao iza neurednog pisaćeg stola. Bio je mršav, proćelav, pogurenih leđa i umornog držanja, vrlo sličan Lotinoj imitaciji. Benita je pružila ruku. „Veoma mi je drago“, započela je. „Frilinghauzen ima sreće što ste tu sa svojom radnjom.“ Truda je načinila nestrpljiv pokret. „Ah, sedi, sedi.“ Odmahnula je na Benitine reči. Žacnuta, Benita se povinovala. Isto tako i Horst. Bilo je jasno ko tu gospodari. Horst joj je uputio osmeh pun izvinjenja.


216

DŽESIKA ŠATUK

„Dakle, frau Gruber – pardon – frau Flederman traži posao kao prodavačica“, bezizrazno je izjavila Truda. „Kojim danima nam po rasporedu treba pomoć?“ „Hm.“ Horst je zašuškao hartijama na svom stolu. „Mogli bismo malo da se prilagodimo satima koje frau Flederman ima na raspolaganju za…“ „Hajde, Horste“, ubacila se Truda. „Koji sati stoje u rasporedu pred tobom?“ „Vrlo sam fleksibilna“, ubacila se Benita. „Sigurno bih mogla…“ „Imaš li iskustva s registar-kasom?“, prekinula ju je Truda. „Ne, s registar-kasom ne“, zaustila je Benita. „Ali mogla bih da naučim…“ „Znači, ne znaš to već?“ upitala je Truda kao da je Benita rekla nešto suludo. „Ne znam.“ Benita je zavrtela glavom. Horst se za stolom nakašljao. Truda se grubo, resko nasmejala. „Pa dobro – nisi valjda mislila da ćemo te zaposliti iz milosrđa?“ Benita se zagledala u nju. Lice joj je bilo otelotvorenje Frilinghauzena, sve one zlobe i uskogrudosti koje je Benita oduvek prezirala – samo preobraženih iz jedne ravnodušne sile u tačno određenu, ružnu moć, visokoevoluirani otrov na koji je ona nesvakidašnje osetljiva. „Ne“, odgovorila je Benita sa svim dostojanstvom koje je uspela da smogne, pa dohvatila tašnu i šešir. „Znam da njega nemate.“ Kroz grad je išla kao slepa žena. A u svom poniženju nije primetila neprevidive znake da se vratio Gefart – šešir i čizme u predsoblju, prljav tanjir i salvetu na stolu. Zaputila se uz stepenice a da nije čak skinula ni kaput. U njenoj potkrovnoj sobici dočekalo ju je iznenađenje: nepoznat putni kovčeg, stari kofer i platnena torba koju jeste prepoznala. Taj prizor je trgao Benitu, istoga trena, iz jada. Njene stvari. Zamolila je Marijanu da ih spakuje kako bi ih Gefart doneo; majka mu živi nedaleko od Tolingena. Marijana je prigovorila. Zar Benita neće doći lično kako bi imale priliku da se malo vide? Ali Benita se nije dala poljuljati. A i Gefart je, uprkos svoj svojoj uobičajenoj naprasitosti, čudnovato lako pristao da izigrava nosača. Možda je bio radoznao da vidi gde je Benita živela, ili da upozna tu „groficu Marijanu“ (susret koji je Beniti bilo istovremeno komično i zastrašujuće da zamisli). U svakom slučaju, očigledno se vratio. A sa njim, njen stari život.


Žene iz zamka

217

Benita je stajala nasred sobe i osluškivala, ali u kući je vladala tišina. Njena imovina, naslagana na maloj prostirci, potpuno je odudarala. Kutija za nakit od tananog poredana koju joj je poklonila Marijana, lepi šalovi, cipele visokih potpetica koje je kupila prošle godine u Minhenu, njene najdraže haljine. Pogružila ju je pomisao na ta blaga tu, u toj kući. Koga ovde ima da za njega bude lepa? Čak i da postoji neko takav, ne bi ga želela. Nedostajao joj je Franc, fizički bolno. On ju je poznavao – istinski poznavao, ono najbolje i najgore u njoj. Bio je onaj tanki most koji spaja to dvoje. U hodniku ispred njene sobe odjeknuo je korak. „Umalo nisam leđa slomio noseći sve to na sprat“, zagunđao je Gefart sa vrata. Bio je to namrgođen, neprijatan čovek, nekada dobra partija po merilima Frilinghauzena, ali s vremenom je ogrubeo i okoštao. Sad je imao škembe kao u trudnice i nemirne oči od kojih je Benita uzdrhtala – ko zna šta je radio dok je služio u SS-u. „Izvini“, uzdahnula je. „Hvala ti.“ Oborila je pogled, snažno osetila sopstvenu zavisnost. Truda Vajsman je u pravu – ona jeste slučaj za milosrđe. Gefart se nije micao sa vrata. Kad je Benita digla oči, piljio je u nju s prezrivim, procenjivačkim izrazom lica, jednom pruženom rukom poduprt o dovratak, tako da je preprečavao izlaz. To ju je prepalo. „Gde je Lota?“, upitala je. Ispustio je prigušen frktaj. „Gde je Lota?“, ponovio je, i dalje piljeći. S jezom je prepoznala taj pogled pun one jedinstvene mešavine srdžbe i pohote. Benita je ispravila leđa. „Pusti sad“, izgovorila je. „Nema potrebe da budemo deca,“ „Deca?“, ponovio je on i primakao joj se za korak, ubrzano dišući. Bogu hvala, odozdo se začulo kako se otvaraju ulazna vrata. „Lota?“ doviknula je Benita lažno vedrim tonom. „Jesi li to ti?“ „A ko drugi?“ prasnula je Lota. Gefart je sevnuo očima ka Beniti. „Gefarte?“ uskliknula je Lota, očigledno primetivši znake njegovog povratka koji su Beniti promakli. „Ti si se vratio?“ Načas nije progovarao. I Benita je sevala očima u njega. „Ovde sam“, najzad je odgovorio, okrenuvši se u mestu. Nakon što je otišao, Benita je zatvorila vrata za njim i navalila se na njih, ostavši tako, činilo joj se, čitavu večnost.


218

DŽESIKA ŠATUK

Te večeri je odglumila da je boli glava i nije sišla na večeru. Ostala je u svojoj sobi i otvorila kovčeg. To je uradila više sa osećajem dužnosti nego uživanja. Prvi su bili kreme i parfemi koje je prikupljala poslednjih godinu dana, kad su prodavnice ponovo počele da prodaju takve stvarčice. Potom češljevi za kosu, šalovi, broš koji joj je dao Franc. A pod njima papiri – formulari koje joj je Marijana pomogla da popuni kao Opfer, Martinove beleške iz škole, njena dozvola za sklapanje braka, ispisana krutim, nečitijivim nacističkim pismom od kojeg se stresla kad ga je samo i pogledala. Donekle je pomišljala da je spali. Pa zatim kutija od cipela s Francovim pismima, ljupko uvezana crveno-belom trakom. Na tom paketu je sama vezala čvor i zamišljala je kako će ponovo čitati ta pisma zajedno s Francom, jednog dana kad budu stari. Sad je jedva imala snage da ih gleda. Ali kad je krenula rukom da digne poklopac, za oko joj je zapalo nešto drugo. Jedan izduženiji, tanji koverat, mnogo premetan po rukama i blago požuteo. Mojoj supruzi Beniti Flederman, bilo je ispisano na prednjoj strani dobro znanim, otmenim rukopisom. Krv joj je udarila u glavu pa se povukla, ostavljajući za sobom slabost. Bilo je to pismo od Konija. Ono koje joj je Marijana dala pre tolikih godina. Ono koje nikad nije otvorila. Bila je potpuno zaboravila da postoji. Odozdo se čuo Lotin i Gefartov razgovor, piskavo treperenje sestrinog glasa i duboko, drčno roktanje njenog muža. Kišne kapi su dobovale po strmom krovu. Najopreznije je uzela pismo, bezmalo očekujući da će nestati od njenog dodira. Kako je mogla da ga zaboravi? Ta činjenica je bila suluda. Kakva bi to žena zaboravila na pismo od pokojnog muža? Zašto ga nikad nije pročitala? U početku je bila previše ljuta. To je tačno. Ali posle… posle je naprosto pustila da joj se izmakne iz sećanja. To ju je ispunilo stidom. Benita je otvorila koverat. Pismo nije bilo dugo. Ali isprva su njene oči odbijale da uhvate smisao njegovih reči, koje su se premetale i tiskale se na listu. Postepeno, međutim, složile su se na svoja mesta. Najdraža moja Benita, pisalo je u njemu. Mogla je da čuje Konijev glas. Mnogo je godina proteklo otkako ga je čula. Ako ovo čitaš, to znači da je propala zavera za koju sam dao život. Znači da je Hitler još na vlasti, a ja mrtav. Osetila je kako se vreme uspinje oko nje – stan u Berlinu, Martin koji se igra klikerima na podu. Živčana samoća i bes. Vrisak sirene za vazdušnu opasnost.


Žene iz zamka

219

U tom slučaju izvini što sam uzalud ubacio ovaj klin između nas. Zbog toga najviše žalim. Nikad mi nije bila namera da krijem tajne od tebe, ljubavi moja. Samo sam hteo da te zaštitim. Što manje znaš, to ćeš biti bezbednija. Nisam mogao dozvoliti da poneseš odgovornost za moje postupke. I ne znam čak ni da li si saglasna s njima. Naša ljubav nije sastavni deo svetskih događaja i politike. Naša ljubav je uvek bila zemlja za sebe. Benita, neizmerno mi je žao zbog svih načina na koje sam te pozleđivao. Znam da nisam bio muž o kakvom si sanjala. Bio sam glupav. Bio sam sebičan. Ponašao sam se ponekad stavljajući na prvo mesto sopstvene interese, interese naše države. Ali oduvek sam verovao da je budućnost nas kao pojedinaca stopljena s budućnošću Nemačke. Ako ja kao ljudsko biće ne preduzmem nešto protiv Hitlera, neću moći da živim sa sobom. Ako mi Nemci ne ugušimo sopstvenog demona, on nikad neće biti isteran iz nas. Draga moja, ovo pišem kao objašnjenje, ukoliko ga budeš poželela. Ali najviše želim da ti kažem da sam te voleo od onog trena kad sam te ugledao, na dan Anšlusa, kraj vodenične mrtvaje, u tvojoj ozbiljnoj maloj uniformi. I nikad nisam prestao da te volim. Čak ni sad, dok ovo čitaš. Budi srećna. Brini se o našem sinu. Odgaji ga da upozna sreću kao ti. A ja ću biti s vama. Zauvek tvoj, Koni Benita je spustila pismo. Koni – njen dragi Koni, kom nikad nije rekla čak ni zbogom. Kog je toliko dugo mrzela – istinski mrzela. Ali on je oduvek bio jak. Proživeo je svoj život u ravni uzvišenih ideala i sveobuhvatnih pravdi i krivdi. Njegov pogled je sezao mnogo dalje od drangulija ličnog života. A ona je bila mišić koji ne vidi dalje od sopstvenog nosa, saplitala se o korenje i kamenje, slepa za blisku oluju. Dugo je sedela. Napolju se noć zatamnila. Kiša je stala i zasjale su zvezde. Uzdigao se tanki srp meseca, ne rasipajući nimalo svetlosti. Njene zbirke predmeta počivale su na gomilama, ni za trun opipljivije od komadića lišća i hartije kakve bi možda upotrebila ptica da postavi gnezdo. Negde, tamo u svetu, Franc Miler korača kroz svoj život, služi večeru Klotildi i svome ocu na žutom stolnjaku, ili radi dokasno u svojoj prodavnici mrtvačkih


220

DŽESIKA ŠATUK

sanduka. A negde pak Marijana radi… bog bi ga znao šta: piše, organizuje, večera s prijateljima – Marijana nikad ne sedi skrštenih ruku. A Martin, njen rođeni sin – Benita ga je zamislila u njegovoj sobi u Salemu, s glavom pognutom nad knjigama, kako unapređuje svoj život. Svima njima je život imao cilj i svrhu. Čak je i Franc odgovoran za starog her Milera i Klotildu. Samo Benita nema nikakav cilj. Gotovo da je odgajila sina. Jedino bi sada mogla da ga zadrži. Ona je žena sazdana za ljubav. No ljubav je mrtva – makar za nju i njeno pokolenje. Za ljubav nije više ostalo nijedno mesto na ovom svetu. Pa ipak, nikada ništa drugo sem nje nije želela. U mraku je skinula haljinu i nakit i legla na krevet. Uzela je jednu od onih tableta koje joj je Lotin doktor propisao da bi bolje spavala. A dok je navirao topli, lebdeći osećaj sna, istresla je u šaku još jednu tabletu. Videla je Konijevo lice, onakvo kakvo je bilo kad joj je došao te poslednje večeri, i činilo joj se bezmalo mogućim da se vrati u taj čas, da se okrene ka njemu i izgovori Doviđenja i Srećno. Da mu da svoj blagoslov. I videla je Martina u svom naručju, kao bebicu, njegovo milo, nevino lice koje se ozari kad se ona nagne ka njemu. I tome bi mogla da se vrati. Uzela je još nekoliko tableta, pa potom i ostale, progutavši ih sve odjednom. A onda je opet legla.


TRIDESET PRVA GLAVA

FRILINGHAUZEN, DECEMBAR 1950.

Put vozom od Tolingena do Frilinghauzena bio je dug i pun presedanja. Tri minuta za prelazak na drugi voz u Frankfurtu, sedam u Kaselu, dvadeset u Getingenu… sve je ponovo išlo na vreme. U velikim gradovima, ostaci bombardovanih zdanja čudnovato su se integrisali u opšti pokret života napred – poput asimilovanih amputacija, primetnih samo ljudima sa strane, kao što su oni koji prolaze vozovima. Marijana i Martin su uspeli, na toj poslednjoj deonici, da nađu prazan kupe. Nije bilo vreme velikog putnog prometa: sredina dana, sredina nedelje, deca u školi, odrasli na poslu. Sve je zahvatila umirujuća mreža industrije. Samo su se putnici isplitali iz nje. „Kad se završio rat, zašto je moja majka došla vama, a ne svojima?“, upitao je Martin, prenuvši Marijanu. Bila je gotovo zaboravila da on sedi preko puta nje, umotan u sopstveni ogrtač tuge. Bio je izrastao visok tih poslednjih meseci u školi, pa su mu noge počivale raskrečene posred prolaza, a ramena bila zgrbljena unapred kao sklopljena krila. „Tad je to bilo logično“, kazala je Marijana. „Sve je bilo zbrda-zdola. Niko nije bio tamo odakle je krenuo. A meni se čini da nije…“ Zaustavila se. Nije bila sigurna koliko je Benita prenela Martinu o svojoj porodici. „Šta?“ navalio je Martin. Marijana je uzdahnula. „Mislim da nije bila bliska sa svojima.“ Martin se okrenuo i opet se zapiljio kroz prozor. Jedna za drugom, proletala su siromašna, oronula imanja – prosperitet se jeste vratio u Nemačku, ali ne i u taj kutak države. Martin nije postavio ono očigledno pitanje: zašto se onda Benita u septembru vratila u Frilinghauzen? Majka mu je morala dati neko objašnjenje. A kako god da je glasilo, nije ga okrenulo protiv Marijane. Na tome je bila zahvalna. Benita je, kako je javljeno u telegramu, „umrla u snu“. Ali Marijana je shvatila. Ona je kriva što je Benita mrtva. Ubila ju je svojim mešanjem. Ovo nikad neće preboleti.


222

DŽESIKA ŠATUK

Šta je shvatio Martin o majčinoj smrti, ostalo je nejasno. Bio je nedokučiv dečak. Ne samo trenutno, u svom bolu, već uvek. Za razliku od Frica, Martin je, gde god da se pojavi, bio veoma voljen. Bio je omiljen među vršnjacima i nastavnicima, od onih dečaka kakve roditelji s radošću pozivaju u svoj dom. Bio je prijatan i odlikovao se u školi, ali do čega mu je stalo, prema čemu oseća strast, i dalje je ostajalo misteriozno. Nasledio je očevu dopadljivost bez one njegove crte pobunjeništva i svojeglavosti. „Hoćeš li prepoznati tetke?“, upitala ga je. „Lotu i Gertrudu?“ Martin je delovao zabrinuto. S njima se susreo svega nekoliko puta. „Nije ni važno“, rekla je Marijana. „Naći ćemo ih zajedno.“ Međutim, Martin ih je prepoznao, bogu hvala, pošto Marijana nikada u dvema aljkavim, sredovečnim gospođama koje su čekale na peronu ne bi prepoznala Benitine sestre. Jedna je bila visoka, četvrtastih vilica, i imala je neskladno zakošene mačkaste naočari. Proseda kosa bila joj je umotana u nekoliko urednih ali neveštih rolnica. Druga je bila srednjeg rasta i izgledom mekša, sa širokim, dežmekastim licem i svetlim plavim očima. Nijedna nimalo nije ličila na Benitu. Odakle je ona potekla? „Tante Lota? Tante Gertruda?“, upitao je Martin prilazeći im s dečjom nesigurnošću. Viša je klimnula glavom. Ali nije ponudila nikakav osmeh, nikakav topao pozdrav, nikakav izraz saučešća – samo je mrko klimnula i rukovala se – to prvo je bilo upućeno Marijani, a rukovala se s Martinom. Makar je sestra dežmekastog lica, koja se predstavila kao Gertruda, nespretno potapšala Martina po ramenu. Marijana je osetila tugu zbog umrle prijateljice – kako je žena koja je toliko volela lepotu i fine stvari mogla živeti tu sa tim krutim sestrama, u tom ružnom mestu? Jedna uspomena je isplovila na površinu: dan početkom leta, malo pre nego što su se iselili iz Burg Lingenfelsa. Ona, Benita, Anja i sva deca upriličili su piknik na pa'dini – stari stolnjak iz Vajslaua, koji je vezla Albrehtova baba; korpa s hladnim ćuftama i krompir-salatom, turšijom, svežim šljivama, termosom kafe i Anjinim kuglofom sa suvim grožđem. Livada je brujala od insekata i livadskih ševa, mirisala na vruću travu i cvet koprive. Pod njima je njiva uljane repice cvetala blistavom žutom bojom od nekog drugog sveta. Vazduh nad njima titrao je od jare. Marijana je ponela foto-aparat, prvi koji je ikada posedovala, i škljocala je slikajući decu dok su trčala kud koje. Za ovo i živimo, zar ne?, kazala je Benita, lica zajapurenog od sreće.


Žene iz zamka

223

Ovog hladnog decembarskog dana, Frilinghauzen je bio upravo suprotan tome. Sa železničke stanice, Lota i Gertruda su ih povele pravo na groblje. Htele su da pokažu Martinu majčinu parcelu pre opela i sahrane, zakazanih za sutradan. Verovatno zato što očekuju dapokrije troškove, glasila je Marijanina nimalo milosrdna misao. Treba li da bude sahranjena ovde u Frilinghauzenu?, upitala je Lota Marijanu prilikom jednog telefonskog razgovora. Gde drugde? Neće sigurno pored Konija, čiji su zemni ostaci uklonjeni kao izdajnički – zakopani u neku jamu ili spaljeni u nacističkom krematorijumu. Nikome nikad nisu rekli gde tačno. Marijana je osećala odbojnost prema čitavom tom poduhvatu sahrane. Tela, tako dragocena u životu, a onda odjednom u smrti tako nezgrapna i puna grozote. Ona sama biće kremirana, a njen pepeo rasut oko zamka. Nikako ovo delikatno balansiranje između materijalnog očuvanja i truleži. Sestre su najmile jednog tamošnjeg zemljoradnika sa zaprežnim kolima da ih odbaci do groblja, te su se vozili u tišini. Marijana je stezala Martina za ruku kad konj trucne kola po kaldrmi. Groblje je bilo skromno, na samom rubu grada, opasano ružnim novim cementnim zidom. Na jednom kraju su ga oivičavale njive, izorane i istanjirane, u to doba godine ništa sem grumenja zemlje protegnutog do horizonta. Na drugom kraju je stajao poslednji niz oronulih kućeraka od cigle. Dva dečaka su šutirala fudbalsku loptu pozadi u dvorištu, odbijajući je od grobljanskog zida. Sem toga se čuo samo vetar kako duva nad poljem i graktanje nekog gavrana odozgo. Kočijaš je razvukao usta u osmeh i klimnuo glavom kad su sišli, kao da su pošli na neko slavlje. Grobovi su bili izdignuti na tradicionalan način – male, mrtvačkim kovčezima slične parcele s kamenim opsecima i zasađenim cvećem, ištrkljalim i uvelim. Lota ih je povela do mesta gde je već bila iskopana raka za Benitu, kraj njene majke: ilze gruber, 1880-1940. Marijana je silovito obuzdavala suze. Nije bilo ni vreme ni mesto za plakanje. Bila je svesna Martina, koji je stajao kraj nje nepomično kao kip. „Lep je položaj“, odrešito je izjavila Lota. „Ljudi vode brigu o grobovima. Gertruda i ja dolazimo jednom nedeljno da obiđemo majku i braću, pa ćemo često biti ovde. Ovo je grm žute ruže.“ Pokazala je na orezano stablo, uvezano da tako prezimi. „A ovde sadimo dan i noć i lavandu; bršljan je takođe dobar jer odlično pokriva…“ Tema cveća navela ju je da postane pričljiva, ali Marijana je tek napola slušala. Tu će Benita ležati, vraćena korenima koje je toliko pomno nastojala da ostavi za sobom, njima i jednom delu svog života koji Marijana nikad nije saznala. Ali šta je pa znala? Vrlo malo, možda. I o Beniti i njenoj ljubavnoj vezi, i o Anji, koja nije Anja i sa kojom nije progovorila


224

DŽESIKA ŠATUK

još od onog dana u zamku. Stojeći nad grobom, Marijana je odjednom postala svesna sopstvenog slepila; njene najdraže prijateljice bile su kao snovi iz kojih se probudila. Kako je moglo toliko da joj promakne? „Šta je ono?“ upitao je Martin, vraćajući je u sadašnji trenutak. Pokazao je mala kola kraj jedne gomile zemlje. „Prevrtač“, kazala je Lota pogledavši za njegovom rukom. „Na svakih trideset godina prekopaju grobove da bi napravili mesta za nove.“ „O!“ Martin je klimnuo glavom, ali oči su mu izgledale preneražene. „Ako postoji spomenik, poštede ga, naravno“, produžila je Lota svojim realističnim manirom. „Ali na starim grobovima često ga nema.“ Šmrknula je. „Tako groblje ostaje“ – tragala je za rečju – „sveže; nijedan grob ne biva zaboravljen, zato što niko ovde nije mrtav duže od trideset godina.“ Marijana je zurila. Pomislila je na sopstvenu porodičnu parcelu u Pomeraniji i njene prastare grobove – njenih roditelja, babe i dede, njihovih roditelja pre njih, u hladu džinovskog kestena, i na groblje Fon Lingenfelsa u Vajslauu, s grobovima na kojima datumi sežu u osamnaesti vek. Izvesno nije ostalo nikog da vodi brigu o njima. Da li su Poljaci, koji su im uzeli tu zemlju, izvrnuli groblje pravo u susednu njivu s pšenicom? Očigledno je to sad novi sistem – brzo prekopavanje mrtvaca. „A posle trideset godina?“, upitala je Marijana. „Nikog ne pamte?“ Lota se bezizrazno zapiljila u nju. „Možda i pamte, ali ne obilaze. Ne održavaju.“ Kasnije, posle sahrane i pošto je otpratila Martina u školu, Marijana se vratila u Tolingen. Tamo nikog nije bilo da je dočeka. Stigla je sa stanice na gradski trg i zagledala se naviše, u svoj stan. Prozori su mu izgledali tamni i tužni u seni večeri, te nije mogla da natera sebe da uđe. Iza nje, na trgu, Divlji vepar je počinjao da postavlja stolove u bašti. Majke su vukle decu kući na večeru, prodavci zatvarali roletne, zaljubljeni šetali držeći se za ruke. I opet je na ulicama bilo muškaraca koji puše cigarete i hitaju kući svojim porodicama, radosno vraćeni svakodnevnom životu. Osetila je strelu tuge za Albrehtom, za Konijem, za svima onima koji nisu dočekali da vide taj novi život. Nije mogla da se popne u kuhinju koju je nekad delila s Benitom i spremi sebi samotničko jaje i prepečen hleb. Nije mogla da sedi u sumračnom salonu i prebira Albrehtove hartije. Nije mogla da prođe pored svih tih praznih soba – Benitine, Martinove, soba svoje dece. I nije mogla da ode Anji, da posedi u njenoj toploj kuhinji uz zajedničko prisećanje na Benitu, i da primi utehu.


Žene iz zamka

225

Marijana je ostavila torbu iza stepenica u ulazu i pošla ka reci na rubu grada. Makar može da posedi tamo i požali, među kostima svih onih nesrećnih duša koje su izdahnule na njenim obalama. Može da legne na travu, gleda u zvezde i bude uljuljkana brzim tokom otrova te reke. Ali dok se bližila obali, shvatila je da nije sama. Neka muška prilika, napola skrivena senkom, stajala je okrenuta leđima ka vodi, njišući se malčice na vrhovima prstiju. Usne su mu se jedva primetno micale i začula je njegov tihi, žamoravi glas, na jeziku koji nije razumela. Konačno su se reči završile. „Oprostite mi“, izgovorila je kad se okrenuo i primetio njeno prisustvo. Bio je to neki mladić, možda od dvadeset pet godina, iako mu je lice bilo znatno starije. Imao je crn šešir i kosu u dugim uvojcima: Jevrejin, raseljeno lice iz jednog od onih malobrojnih preostalih logora. „Dozvoljeno je“, rekao je on. Marijana se zbunjeno zagledala u njega. „Dozvoljeno je moliti se ovde.“ „Naravno.“ Uzmakla je za korak, preneražena što je pomislio da bi ona to dovela u pitanje. „Jeste li poznavali nekog? Među pokojnicima?“ Mladić je sevnuo očima, a onda zaškiljio u nju kao da pokušava da joj raščita nameru. „Poznavao sam ih sve“, kazao je. Te reči su ostale da lebde između njih. „I ja sam došla da se pomolim“, rekla je Marijana, shvativši, dok je to izgovarala, da je to istina. Nad njima su odjednom bile vidljive prve zvezde te večeri, nalik rupicama u tankoj tkanini koje otkrivaju neku veličanstvenu svetlost iza tame. Reka je sjajkala bledom i natprirodnom ljubičastom bojom. Mladić ju je pomno osmotrio, a Marijana je shvatila da iščekuje nekakvu presudu. Naposletku je pognuo glavu. „E pa, onda samo napred“, rekao je. „Na tom zadatku možete ovde večno ostati.“ Okrenuo se da pođe. „A vi?“, upitala je Marijana. Osvrnuo se ka njoj. „Ja sutra krećem u Ameriku.“ I dok je gledala u njega, tog mladog neznanca starog lica, Marijana je osetila istinu njegovih reči i njegovog umora. Ali kroz njih je čula i reč Amerika, kao da je čuje prvi put. Ne poput imena neprijateljske nacije ili Saveznika. Ne kao pošiljaoca bombi, pomorandži i čokolada, niti kao tvorca svih onih birokratskih hartija koje je neumorno popunjavala za bezbroj izbeglica. Čula ju je kao ime podneblja gde čovek može iznova da započne. Još dugo pošto je mladić otišao, ta reč je letela nošena po njenoj glavi, kao listić hartije, primamljiv i jarko šaren, s nagoveštajem nekog drugog života.


ÄŒETVRTI DEO


TRIDESET DRUGA GLAVA

DIR AJL, MEJN, JUL 1991.

Drum do Marijaninog doma na obali Mejna bio je vijugav i ljubak kao to prezime Fon Lingenfels, koje je Martin uvek smatrao predivnim, premda je na jeziku Amerikanaca gubilo deo svoje lakoće. No Martin nije bio Amerikanac, čak ni posle tolikih godina života u Novoj Engleskoj. Bio je Nemac, na šta ga je podsećala i ova poseta. Nemac koji kasni više od sat vremena, što nije optimističan početak. Njegovo odugovlačenje bilo je, međutim, primereno. Kao mali je uvek kasnio. Osećao je kako se budi u njemu stari obrazac ponašanja, njegova tendencija da zadovoljava narative drugih ljudi, obično na svoju štetu. Dakle, on će biti onaj zlosrećni šiparac, Marijana autokratski roditelj koji ispravlja propuste njegove majke. Nebitno što je on prevalio pedesetu, a ona ima osamdeset i tri godine i nije je video ko zna koliko dugo. Pisala mu je da ima jedan predlog. I mada generalno nije baš bio raspoložen za predloge još od poslednjeg razvoda, Marijanu nije mogao da odbije. Uvek je bilo tako. Skretanje sa Deonice 114 na Marijanin mali, školjkama zasuti „Put“ bilo je obeleženo obiljem behara primorske šljive, koje nije pomenula kad je opisivala kud se ide. Moguće zato što se u svojim godinama nije usuđivala da izađe toliko daleko da bi ih videla, ali pre zbog toga što gustiš cvetova i sjajnih ljubičastih plodova nije bio nešto što bi Marijana zapazila, dok je jako aluminijumsko poštansko sanduče, sada gotovo sasvim skriveno žbunjem, spadalo u takve pojave. Njena kuća je bila poslednja od sedam ili osam nanizanih duž puta, a kad je Martin skrenuo na uglu, našao se pod utiskom ne samo njene ljupkosti – malecna siva kuća od šindre, sa šiljatim krovom i tremom sa svih strana – već i njene skroz-naskroz američke biti. Bila je grubo tesana i netrajnog izgleda. Široka klizna staklena vrata davala su joj izgled bezbrižne otvorenosti. Kakav ogroman kontrast u odnosu na Burg Lingenfels! Amerikanci mogu da dočekuju


228

DŽESIKA ŠATUK

svet raširenih ruku, rekla je jednom Marijana, zato što svet još nije došao da ih šatre. Pre nego što je stigao da izađe iz kola, ulazna vrata su se otvorila i ona se stvorila tu: Marijana fon Lingenfels – istovremeno sasvim prepoznatljiva i potpuno izmenjena. Hodala je uz pomoć štapa i imala je debele četvrtaste naočari, ali seda kosa bila joj je sklonjena sa lica u istom praktičnom maniru kao i uvek, pritegnuta po jednom klipsom sa obeju strana, tik iznad ušiju. A njen glas, koji je prodorno izgovorio njegovo ime, zazvonio je pravo iz prošlosti. „Marijana“, izgovorio je Martin zalupivši vrata automobila za sobom. Njenim izboranim licem razlio se velik, čist osmeh. Tu je bila, odrešena od okruženja koje ju je, za njega, oduvek defmisalo – u Americi, u Mejnu, za ime božje. Pa ipak, za razliku od Martina, koji je bio kameleon, prilagodljiv čak i najneviđenijim situacijama, Marijana je ostala potpuno ona stara. Sa obale se čuo šum talasa, a u visini su kričali galebovi. Kućna vrata su se ponovo širom otvorila i izronila je crnkinja žalostivog lica, s kosom spletenom tik uz lobanju. „Sve u redu, Marijana?“, tiho je upitala. „O, da“, kazala je Marijana ne odvajajući oči od Martina. Osmeh joj je ostao nepromenljiv – izliv sreće. „Alis, ovo je moj drag prijatelj Martin.“ Martin se popeo uz stepenice i pružio ruku, koju je Alis stidljivo prihvatila. Potom se okrenuo ka Marijani, zgrabio njene kvrgave prste obema šakama i poljubio je u nežne smežurane obraze. „Ah, Martine“, izustila je stežući ga za ruke. „Du bist das Ebenbilt deines Vaters.“ Slika si svoga oca. Martin se i dalje osmehivao, ali te reči su vaskrsle staro, dobro znano ogorčenje. Njegov otac, pripadnik Otpora, veliki čovek, umalo pa oslobodilac Nemačke i umalo pa spasitelj tolikih miliona života. Marijana je oduvek jasnim svetlom obasjavala jaz koji je razdvajao Martina i tog čoveka. „Hodi, da popiješ kafu. Ili si možda za nešto jače – čašu šnapsa posle putovanja“, rekla je Marijana, sad na engleskom. „Može kafa“, odgovorio je Martin. „Sedi“, zapovedila je Marijana kad su stigli do natkrivenog dela trema, gde je, poput malog jata golubova, bilagru-pisana garnitura pobuđalog nameštaja od pruća, okrenuta prema moru. „Doneće je Alis.“ Martin se povinovao. Odatle se videlo sve do kratkog doka u obliku slova T, koji je štrcao u vodu kao krst. Sunce na stenju bilo je snažno i jarko. Marijana se spustila u naslonjaču preko puta Martina, naizgled jednako neudobnu kao što je njegova. Udobnost, izgleda, Marijani ni sad nije značila ništa više nego dok je bila mlada.


Žene iz zamka

ton.

229

„I dakle, kako ste, Marijana?“, kazao je Martin nastojeći da ubode veseo

„O, Martine“, odgovorila je ona uzdišući. „Onoliko dobro koliko je to moguće u mojim godinama. Ja sam srećna žena.“ „Niste vi nimalo stari“ uzvratio je Martin, svestan istog trena da će njoj ta tvrdnja biti budalasta. „Sjajno izgledate.“ „Hvala ti.“ Marijana je strpljivo zaklimala glavom. „A ti, Martine Fledermane?“ Osmehnula se. „Poslednji put sam te, rekla bih, videla u Njujorku, je li tako?“ „Da, tamo“, kazao je Martin, a taj dan mu se na njen podsticaj jasno vratio u sećanje. Bio je otišao da se vidi s njome u nekoj velikoj, bezličnoj zgradi na Gornjem Ist Sajdu, gde je u to doba živela. Pili su čaj i jeli maslacom namazane Pfefferkuchen, i posmatrali grad kroz promajni veliki prozor, okruženi svim onim starim stvarima – tamnim ormarima u stilu bidermajera i stolovima s nožicama u obliku kandži, debelim belim vezenim zavesama i prašnjavim goblenskim portretom grosmuter Fon Lingenfels. Martin se upravo bio razveo od druge žene i bio je preobuzet neprogovaranjem o njoj, a sad se nadnosila nad tu uspomenu kao da je lično bila tamo – ljupko, tužno prisustvo, puno prekora. Ostatak posete, o čemu su pričali on i Marijana, kako je ona izgledala, bio je izbrisan iz njegove glave. „Radio si na nečemu – na knjizi – ne mogu sad da se setim teme.“ „Ah, da, tako je“, klimnuo je Martin glavom. „Još radim na njoj.“ „Još?“ izdigla je Marijana obrve. „Na istoj knjizi?“ „Na istoj knjizi“, pokušao je da izgovori Martin sa humorom na svoj račun, ali ispalo je nekako gorko. Istina je glasila da je ta knjiga postala prokletstvo njegovog postojanja. Karijeru je započeo kao profesor, uz erupciju slave – hvaljena prva knjiga o posleratnoj i antifašističkoj arhitekturi, raznorazne akademske nagrade i pozicija redovnog profesora na uvaženom američkom univerzitetu. Ali tad ga je skolila kao nekakva paralisanost. Osećao je da mu je dužnost da napiše knjigu na neku važniju temu nego što je arhitektura obnove. Dužnost da napiše knjigu koja će, u izvesnom smislu, biti posvećena njegovom ocu, junaku i pripadniku Pokreta otpora. No knjiga je odbijala da se rodi. Zavalio se i za nagradu dobio ubod slomljenog pruta u kičmu. „Dugo je to vreme“, namrštila se Marijana, proučavajući ga. Pretila je ispitivačka tišina. „Kako ste došli ovamo?“ upitao je Martin. „Vrlo je…“ Tragao je za rečju – nudila se reč primalno, ali Marijana je bila previše Nemica – on je bio previše Nemac – da bi tu reč upotrebio bez nelagodnosti. „Zabačeno“, dopunio je rečenicu.


230

DŽESIKA ŠATUK

Marijana se nasmejala. „Teško ti je bilo da me nađeš, izgleda.“ „Ne, ne.“ Martin je suzbio instinkt da se naroguši. „Hoću da kažem, baš ovaj zakutak zemlje – nije kraj u koji zalaze Elizabeta i Katarina, zar ne?“ Elizabeta i Katarina, tamnokose devojčice s kojima je toliko vremena proveo kao dečak, živele su sad nedokučivim životima na drskom, bezistorijskom Američkom zapadu. I same su se našle privučene ovamo, na taj kontinent novih početaka, deca-sadruzi Burg Lingenfelsa. Od porodice Fon Lingenfels, samo je Fric, zastupnik za autorska prava u jednoj međunarodnoj pravničkoj firmi, ostao u Nemačkoj. „Ne, ne, Katarina na odmor ide u Meksiko – ili na Karibe“, odmahnula je Marijana na njegovo pitanje. „A Elizabeta ne ide na odmore.“ „Tja, daleko je od Burg Lingenfelsa.“ „Ha! I ja bih to rekla“, nasmejala se Marijana. „A ti si još u Nju Hempširu, ako dobro razumem Irenu – ona je više u kontaktu sa mnom nego ti! Makar mi pošalje božičnu čestitku.“ „Stvarno? Irena?“ lecnuo se Martin. Pokušao je da zamisli svoju kćer, neprotumačivu učiteljicu iz predgrađa, u šta se pretvorila, kako piše Marijani. „Svake godine, prošle sa slikom svoje dečice – medeni mališani. Ko bi rekao da si deda, Martine!“ Martin je zavrteo glavom. Bilo je neverovatno, zapravo. Imao je svega pedeset dve godine. Irena je bila dete njegove mladosti. Bio je premlad, dobio ju je sa svega dvadeset četiri godine, a sad je i sama majka – takođe premlada, po njegovoj proceni. Očinstvo mu je prokliznulo između prstiju i vreme je samo štucnulo i preletelo unapred. A sad je, gle, deda. Prekasno! Prekasno!, rugalo mu se. Ne možeš sad natrag da budeš otac. „Nisam baš preterano dobar deda, bojim se“, kazao je Martin. „Ah“, odmahnula je Marijana i na ovo. „Uverena sam da jesi.“ Martin ništa nije rekao. Sedeći tu, na tom tremu stradalom od kiše i sunca, s krtom ogradom i tupim udarima mora pod njom, osetio je sivo cvetanje neuspeha. Eto zašto je toliko davno poslednji put video Marijanu. Ona je bila baštovan tog ružnog cveta. Tačno je znala kako da mu okrene lice ka suncu.' Laknulo mu je kad je čuo kako Alis otvara vrata s mrežicom, noseći poslužavnik s Marijaninim paradnim lončićem (svetloplav s majušnim belim cvetićima, koliko mu je i sad bio prisan!), tetrapak manje masne pavlake i dve praktične bele šolje koje su zamenile majsenski porcelan iz starih dana. „Zar nemamo bokal za pavlaku?“, namrštila se Marijana. „Ovo ne izgleda lepo.“ „Ne, gospođo“, promrmljala je Alis. „Nemamo bokal.“


Žene iz zamka

231

„Ah, tja. Ništa onda“, uzdahnula je Marijana. „Ali svakako imamo šećernicu.“ Alis je klimnula glavom i vratila se da je potraži. „Ruanđanka je“, objasnila je Marijana kad je ona otišla. „Muž joj je ubijen u genocidu. I sin.“ „Bože blagi. Kakva strahota!“ „Veoma je dobra. Veoma časna.“ Martin je klimnuo glavom. Marijana je uvek spokojno izricala takve opsežne moralne presude. „Vidiš“, kazala je Marijana osmehujući se, „uvek volim da sam okružena udovicama.“ „I ja bih rekao.“ Martin je pokušao da uzvrati osmehom. „Nedostaje mi tvoja majka, znaš“, rekla je Marijana. „Ona nije bila za kuću punu udovica.“ Taj komentar ga je uzdrmao. Krajnje je retko neko u njegovoj blizini progovarao o njegovoj majci. „Ali živela je u takvoj kući“, kazao je. „Razmišljam o onom čoveku s kojim se viđala“, produžila je Marijana, prikovavši pogled za dok. „Posle rata. O onom bivšem nacisti.“ „Her Mileru“, pripomogao je Martin, mada je i njemu samom spomen na tog čoveka bio u najboljem slučaju maglovit. Zapanjio se kad mu je Marijana ispričala za majčinu aferu, pre mnogih godina. Ali nije se uzbunio. Njegova sećanja na tog čoveka bila su pozitivna. Podelio je s njim svoju božičnu čokoladu onog davnog dana. „Bila sam vrlo oštra prema njoj zbog njega“ nastavila je Marijana. „Razmišljam, ako ga je volela i ako je on voleo nju…“ Zavrtela je glavom. „To je najvažnije, zar ne?“ U tom času se ponovo pojavila Alis, noseći činiju za pahuljice, dopola napunjenu šećerom. „Aha, lepo“, oglasila se Marijana, prekidajući mračno raspoloženje. „Ovde živimo u otmenosti, zar ne, Alis?“ „Možda je tako.“ Alis se stidljivo osmehnula. Martin je primetio da na vratu ima ožiljak, tanku belu liniju koja vijuga naniže od uva. „Ljubav je ono važno, u tome smo saglasne, je li tako?“ upitala je Marijana. Alis je skrenula pogled sa Marijane na Martina. „Da, gospođo“, izgovorila je čim je postalo jasno da se Marijana obraća njoj. „Ljubav je veličanstvena.“ „Vidiš?“ upitala je Marijana Martina. „To sam htela da kažem: ljubav je veličanstvena.“


232

DŽESIKA ŠATUK

Martin je odjednom osetio strahovit umor. Težina tog razgovora, mučnost tog trenutka – no šta je pa očekivao? „Da li ste za još nešto?“ upitala je Alis svojim blagim, prijatno akcentovanim glasom. „Ne, ne – sem možda šnaps za Martina. Treba mu, rekla bih.“ Možda je to bilo sat ili dva potom, dok je sunce omekšavalo u milostivu popodnevnu uzrelost, kada je Marijana potegla to pitanje. Nije ni bilo pitanje, zapravo. Položila je pred njega korice – od debelog belog kartona, nalik pozivnici na venčanje. Oko mu je zapelo za povratnu adresu: Burg Lingenfels. Unutra je bio kartončić s crnobelom fotografijom žene koja žmiri u objektiv, zaklanjajući oči od sunca, oslonjena jednom nogom u gumenoj čizmi na nizak zidić. Marijana, kraj cisterne. MARIJANA FON LINGENFELS: MORALNI KOMPAS POKRETA OTPORA, stajalo je odštampano ispod. Martin je digao pogled ka njoj, iznenađen. „Da, to sam ja. Biografija.“ Marijana je načinila nehajan pokret rukom. „To je predivno“, izgovorio je Martin okrećući kartončić. „Upečatljiva priča žene iz jezgra jednog od najhrabrijih uporišta protiv zla našeg vremena…“, počeo je da čita. „O, to je malo preterano“, kazala je Marijana, mada nije uspela u potpunosti da skrije ponos. „Ali nije u tome stvar. Biće svečani skup. Na jesen. U Burg Lingenfelsu.“ Martin je uzmakao. „Vikend razgovora, diskusija i meditacija na temu Pokreta otpora“, pročitao je naglas. „Martine“, kazala je Marijana, istegavši se ka njemu, „hoću da me tamo odvedeš. I hoću da nađeš Anju i da dovedeš i nju. Hoću da vas pozovem oboje – kao svoje goste.“ Martin je uzdahnuo. „Voleo bih, Marijana, ali ne znam. „Stoj.“ Digla je ruku. „Ne odbijaj me. Neću ti dati da me odbiješ. Najpre promisli. To je želja jedne starice. Shvati je, ako hoćeš, kao moju poslednju želju.“ Martin je gledao u nju: u retku sedu kosu, krtu, tanušnu kožu njenog lica. „Zašto želite da pođem s vama?“ Marijana je nakosila glavu. „A šta ti misliš, zašto, Martine Fledermane?“ „Zato što sam sin svoga oca“, uzdahnuo je. „Ne“, rekla je Marijana, sastavivši obrve. „Zato što si sin svoje majke“


Žene iz zamka

233

Odluka nije doneta u tom trenutku. Sunce je stajalo niže na nebu, a Martin je, na njeno istrajno insistiranje, poveo Marijanu na plivanje. „Gde da plivamo?“, upitao je kad mu je to predložila. „Gde?“, nasmejala se Marijana. „Pogledaj oko sebe, Martine Fledermane. U moru.“ Kupaće gaće kojima ga je snabdela počivale su prašnjavo složene na najvišoj polici ormara s peškirima: vrlo širok šorts s jarkim cvetovima – model koji je Martin maglovito pamtio iz svojih prvih godina u Americi kao „havajke“. Pripadao je njenom zetu, jamačno. Martin je bio dobar plivač iako je ispao iz štosa. Kao dečak je bio zvezda zalemske plivačke ekipe. Ali godinama nije zagazio u okean, a nikad nije plivao sa osamdesettrogodišnjom staricom. Marijana se pojavila u kostimu s plavom suknjicom i napadnim nepravilnim šarama ljubičaste boje. U njemu joj je koža bila bleda, zelenkastosiva, tanko premrežena borama. Preko ruke je držala jarkoružičastu gumu za plivanje. „Ah“, kazala je ozareno se osmehujući. „Moj plivački pratilac.“ „Zaista to hoćete?“ upitao je što je vedrije mogao, mada se zapravo osećao neodređeno uspaničeno. Mogao bi biti odgovoran za utapanje Marijane fon Lingenfels. Ljudi bi vrteli glavom i čudili se kakva je to budalina dopustila jednoj starici da uđe u hladni severni Atlantski okean. „Hajde“, rekla je Marijana. „Idemo u pustolovinu.“ Provukla je njegovu šaku sebi ispod mišice i stegla je uz koščati grudni koš. Od trema je polazila prašljiva staza, a potom je niz drvenih stepenika vodio preko stenja do doka. Bose noge su ga pekle dok je gazio po neravnoj zemlji, a niz retke malje na grudima slivao mu se potočić znoja. Još je bilo neizdrživo vrelo na direktnom suncu, ali nije poklekao. A dok je hodao, iznenadno ga je ošinula uspomena na plivanje u malom nemačkom jezeru šljunkovitih obala gde su posle rata nedeljom priređivali piknike. „Schwimmen!“, dreknula bi Marijana na njegovu majku, Anju i njihovu decu. „Nicht sitzen!“ Za Marijanu je sedenje, jedenje i bacanje žabica bez prethodnog zaranjanja i plivanja makar do plovka bilo jednako lenčarenju. Ona sama bi otplivala čak do druge strane, u sopstvenoj čudnovato efektnoj verziji kraula s glavom iznad vode. Bila je u tim trenucima tako do srži Nemica, tako odlučna i tako puna narodskog verovanja u telesnu aktivnost i prateće privide nevinosti i čistote da je bilo teško razdvojiti je od tevtonskih sila protiv kojih su ona, Albreht i Martinov otac čitavog života kovali zaveru. I Martin bi se sa uzavrelom kivnošću otisnuo za njom, prestigao je i plivao dok mu se maltene ne rasprsnu pluća.


234

DŽESIKA ŠATUK

„I šta sad?“, upitao je kad su stigli do doka. Talasi su se lomili o stenje na obali i uz srkanje se povlačili, ostavljajući hitre virove u pukotinama. „Na kraju postoje merdevine“, rekla je Marijana. „Treba ti prvi da siđeš“ – pružila mu je gumu za plivanje – „i da mi pridržiš ovo.“ „U redu.“ Martin je prihvatio gumeni kolut. Metalne table su svirale na vetru. Martin je skiknuo kad su mu bose noge dotakle blistavu površinu doka. Potrčao je napred i u jednom neelegantnom skoku uronio u vodu. Od hladnoće mu je telom prostrujao šok. Otplivao je nekoliko dužina, pa posmatrao Marijanu kako savlađuje dok u svojim mudro obuvenim nazuvcima za vodu, držeći se za ogradu sa obeju strana. Stigavši do kraja, skinula je naočari i zakačila ih uzicom za ogradu. Potom je stala, žmireći naniže u njega. „Ledena je!“ doviknuo je Martin, natkriljujući oči jednom šakom. „Jeste li sigurni…“ Na ime odgovora, Marijana je započela ozbiljni posao silaska niz merdevine. Stopalo joj je proveslalo kroz vazduh jednom, dvaput pre nego što će napipati oslonac na najvišoj prečagi, a pod jarkim suncem njeni bledi, nagi udovi sjali su kao nekakav opasan, evolucijom razvijeni svetionik koji mami k sebi najmračnije sile mora. Užaste vene na njenim nogama delovale su prevrtljivo i parazitski – kao da joj dave krte udove. Ali kad su joj stopala ušla u hladnu vodu, nije se trgla. „Donesi šlauh ovamo“, izdala je nalog. „Drži ga čvrsto dok ja ne sednem.“ Martin je postupio po uputstvu. A onda, uz iznenađujuće gromoglasan pljesak i silovito odskakanje gume, našla se u gumi. Kroz kišu kapi i nadošle talase, Martin nije puštao. Kad mu se voda ocedila sa očiju, ona je bila tu, u svome šlauhu, kao neko nežno goluždravče u postapokaliptičnom gnezdu. „Je li sve u redu?“, upitao je zabacivši kosu sa očiju. „Da“, kazala je Marijana, nameštajući se bolje. „Da.“ A kad je to ponovila, nestao je njen izraz nelagodnosti. „Ovo je divno.“ „Jeste“, izgovorio je Martin kao odjek, shvativši da je to istina. Telo mu je prijatno bridelo od zime. Voda koja se dizala i spuštala oko njegovog vrata bila je laka kao pero. „Vidiš?“, rekla je Marijana, osmehujući se kroz izmaglicu od kapi. „Sad obećaj da ćeš poći opet u Burg Lingenfels sa mnom.“ A Martin je, gledajući u njenu malu, lomnu priliku, osetio kako se rasipaju sav njegov prezir i otpor od tog popodneva. Kako da je odbije? Ona je Marijana fon Lingenfels.


Žene iz zamka

235

„U redu“, kazao je, uhvatio uzicu njene gume za plivanje kao kakvu teretnu morsku neman i zaplivao ka pučini.


TRIDESET TREĆA GLAVA

KEMBRIDŽ, MASAČUSETS, JUL 1991.

Anja Kelerman je preletela pet hiljada kilometara, prevalila vozom još sto dvadeset, uzela rezervu lekova za srce i pritisak, obustavila isporuku hleba i mleka na tri nedelje, našla, oprala i spakovala svoj stari ali i dalje valjani mantil i napunila pola kofera dobrom nemačkom čokoladom, delom zato da bi ćerka mogla da joj pokaže kuću koja je sad stajala pred njima. Bila je velika, siva i divna, izgrađena u onom gracioznom američkom stilu s preklopljenim daskama i tremom na stubovima koji Amerikanci nazivaju „viktorijanskim“, u znak zbunjujuće počasti jednoj imperiji koju su zbacili. Svakako nije ličila na većinu zdanja u Engleskoj. A i u Nemačkoj, ako ćemo pravo, gde se kuće grade od kamena, ili gipsa, ili cigle – nikad od nečeg tako skupocenog i netrajnog kao što je drvo. „I dakle?“, upitala je Marijana – ili „Meri“, kako su je zvali tu u Americi. „Možemo li da izađemo iz kola?“, kazala je Anja, zureći naviše u šiljati krov. Meri se namrštila. Bio je to demonstrativan pogled, namenjen da pokaže da je primetila taj primer majčinske bezdušnosti ili nepravičnosti, ili u najboljem slučaju, neumešnosti. Današnji ljudi žele nežno rukovanje, Meri među njima. Anja je to znala, ali bila je previše tvrdoglava da bi joj izašla u susret – a u svakom slučaju, ne bi ni znala kako. Anja je sačekala da Meri prođe oko auta i otvori joj vrata, suvišno pravilo koje je njena ćerka uvela nakon incidenta na aerodromskom parkingu gde Anja, po Merinoj proceni, umalo nije poginula. To se nije zasnivalo na stvarnosti: Anja je pogledala pre no što je otvorila vrata, a minivan koji se parkirao na susednom mestu bio je udaljen najmanje pola metra, ali Meri je imala preterano razigranu maštu, naročito kad su u pitanju katastrofe. A Anja je cenila što se neko o njoj tako brine. Kad je njena ćerka otvorila vrata, spustila je noge na ivičnjak i srazmerno lako ustala. Treba da bude srećna što je tako pokretna sa svojih osamdeset godina.


Žene iz zamka

237

Anja se oslanjala na Karstenov štap dok je stajala pred kućom. To je to mesto gde je Meri namerila da odgaja svoju decu posle razvoda. Sama ju je kupila. Imala je prizemlje i dva sprata, od kojih je gornji bio pod strmim krovom sa zabatom. Prozore su uokvirivali visoki, otmeni crni kapci, a na prvom spratu je, na panelu drap boje, bila izrezbarena zdela prepuna voća i nad njom, manje uspešno izvedena, zastava na kojoj je stajala godina 1864. Anja je osmotrila daščane zidove, skorele od slojeva rđavo ostrugane boje. Pervaz prozora na poslednjem spratu bio je smeđ i truo duž sastava sa staklom. „I?“ podstakla ju je Meri. „Nisi ni reč rekla!“ „Predivna je kuća“, tužno je kazala Anja. „Pa čemu onda tragedija?“ Anja je zavrtela glavom. „Previše je stara.“ Meri se nasmejala. „To i jeste ono najlepše! Ovakve kuće više ne grade. Obožavam njenu starost.“ Anja je premerila ćerku, mladu Amerikanku u koju se pretvorila za tih dvadeset godina otkako živi tu. Meri iskreno veruje da možeš promeniti električnu instalaciju, prezidati dimnjak, ojačati temelj, prošlost prekriti finim, čistim slojem boje, i umesto gomile trošne, zakrpljene robe sa isteklim rokom trajanja dobiti svežu, novu kuću. Postala je dovoljno Amerikanka da veku kuće pripiše moralnu vrednost. Četrdesetjednogodišnja Meri bila je lepa žena, guste medenozlatne kose i duguljastog, inteligentnog lica. Starila je, međutim, kao Amerikanka: s dubokim linijama između obrva i duž krajeva usta. Previše osmehivanja. Previše osećanja na izložbi. To je mlada zemlja. Teatar izraza pogrešno shvata kao iskrenost. Da je Meri živela kao Nemica, izgledala bi deset godina mlađe. „Stvarno ti se ne sviđa?“, upitala je Meri, odgajajući nove bore iz minuta u minut, lica iskrivljenog u živu sliku iznenađenja. „Sviđa mi se“, kazala je Anja. „Pa šta je onda?“ Anja je slegla ramenima. Bio je to koristan gest kad su posredi njena odrasla deca – svojevrsno „staja znam“, odricanje od odgovornosti pod izgovorom opšteg pomanjkanja znanja ili razumevanja modernog sveta. „Mrtva je“, najzad je izgovorila. „To od čega je napravljena – preživelo je svoje vreme.“ „Aha“, kazala je Meri, sad se već svom snagom kostrešeći. „Dakle, može da umre i ono što nije živo. Jasno. Baš predivno.“ Anja je videla ćerkin jed, sve njegove slojeve: istorijat razočaranja koja joj je majka udeljivala, sve načine na koje ju je Anja grdila, prosuđivala i loše


238

DŽESIKA ŠATUK

razumela, sve trenutke kad je njena neuglađena i neromantična priroda gušila radosti Merinog mladog života. A bili su prisutni, zatim, i površinski slojevi zebnje zbog te kupovine, koja je predstavljala, po lično Merinim rečima, najveću finansijsku odluku njenog života. Iznos koji je platila učinio se Anji egzotično velik, znak koliko odstupa njen rođeni osećaj za vrednost – jezik zasnovan na drugačijim korenovima reči. Anja je udahnula vazduh i pomislila na Isusa, u kog nije verovala, ali čija učenja, onako kako ih je razumela iz Biblije, kao da su joj u starosti obezbeđivala pouzdanu putnu mapu za život. Pružila je šaku i položila je Meri na obraz, mek i malčice mastan od hidratantne kreme. „Dete, ovo je predivna kuća. Ja sam starica – ne slušaj mene.“ „Dabome, dabome, dabome“, ljutito je izgovorila Meri, zazvučavši sad više nemački. „Ti si samo starica koja mi je igrom slučaja majka, zašto bih želela podršku od tebe?“ Anja je uzvratila na kćerin pogled. Vedrina, vedrina, kazala je u sebi. Eto šta zahtevaju takvi momenti. Oduprla se porivu da uzdahne, da zavrti glavom, da iskreno izrazi nepremerni jaz između njih dveju, i umesto toga se nasmejala. „Nju imaš“, rekla je. „Moju podršku ćeš uvek imati.“ Nešto kasnije, kad su se vratile u kola i kad je Meri našla u sebi snage da opet progovori s majkom (proizvod njene pričljive prirode isto koliko i opsesivnog premišljanja o mudrosti te kupovine), krenula je da izlaže svoje planove. „Ne moram sve odjednom da sredim. Kljuckaću polako, deo po deo. To znaš iz života na imanju. Ti i otac ste tako čitavog života radili.“ Anja je u mislima ugledala Karstenovo imanje, onakvo kakvo je bilo kad je tek stigla. Tamno kupatilo sa večito studenim kamenim podom, klozet na kraju hodnika odakle otpad odlazi kroz dugačku cev u jamu. „Da sam mogla da živim negde drugde, živela bih“, kazala je Anja uz uzdah. „Da smo imali novca da sve srušimo i izgradimo novu kuću, izgradili bismo je. Za mene starudije znače posao. Ne romantiku.“ „E pa, ni za mene nisu romantika“, uzvratila je Meri. Sa druge strane prozora, proletao je američki život – divovska kola, raznolike, šarene firme teretana, prodavnica odeće i restorana brze hrane, supermarketa i benzinskih pumpi s naduvenim figurama-balonima koje luckasto poskakuju na vetru. Kao i daskama zakovani betonski bunkeri zastarelih lanaca supermarketa, propalih kineskih restorana i autlet radnji sa elektronikom, koji su ostali da stoje poput pokvarenih zuba u inače zdravom


Žene iz zamka

239

osmehu. Nije to ni bilo važno. Za sve tu ima mesta. To je slobodna zemlja. Prošlost ovde nije ništa čega se treba stideti. U Nemačkoj je Anja stanovala u staračkom domu, u blizini Bodenskog jezera. Nije bio daleko od Karstenovog imanja i Burg Lingenfelsa – sat vremena vožnje autom, možda – ali nikad više nije otišla tamo. Deset godina nakon Karstenove smrti Vblfgang je obrađivao imanje s minimumom uspeha. Njihov komad zemlje bio je premali da bi se takmičio s nepreglednim poljoprivrednim konglomeratima koje je Nemačka uspostavila na bivšem istoku. Ostvaren je Hitlerov Lebensraum, ovog puta u miru. Zato je Volfgang i prodao imanje i preselio se na sever, u blizinu Libeka, gde je sad držao prodavnicu zemljoradničke opreme. Na ulaznim vratima bezličnog, modernog kondominijuma u Njutonu, gde je Meri živela od razvoda, stajao je veliki smeđi koverat. Meri je okrznula pogledom ime pošiljaoca, pa ćušnula koverat pod mišku da bi okrenula ključ. Delovala je obeshrabreno. Anja je osetila grizu savesti. Pozledila je ćerki osećanja. A zbog čega? Nema svrhe u njihovom razdoru. Ona je starica. I njeno stanovište je još mrtvije, još neznatnije od te kuče. Vrata su se širom otvorila i odozgo su se začuli zvuči bodre dečje igre. „Eheeej“, doviknula je Meri bacajući pošiljku na sto u ulaznom hodniku. Martin Flederman. Anja je ulovila okom ime u uglu koverta i osetila navalu adrenalina. „Ti si u kontaktu s Martinom?“, upitala je. „Za tebe je“, odgovorila je Meri preko ramena, penjući se stepenicama ka porodičnoj dnevnoj sobi. „Ali nemoj sad da ga otvaraš – hoću da ti pokažem.“ Anja je zurila u pošiljku, nastojeći da pojmi taj novi razvoj događaja. Pošiljka za nju od Martina Fledermana, visokog, naočitog, uspešnog čoveka kome je nekada utirala nos, brisala čelo kad je bolestan, čije je pantalonice, košuljice, džemperčiće krpila i rubila i sloj po sloj navlačila na njegovo telo kako bi bila sigurna da mu je toplo na dugom putu do škole. Sad je on univerzitetski profesor tu u Americi. „Mama!“, povikao je Merin šestogodišnji Gejbrijel, poletevši pravo u majčine ruke i obavijajući oko nje mršave noge u pižami, lica zagnjurenog u njen trbuh. Divno je kako su slobodna današnja deca, kako dečak može da ponudi tako topao, neukalupljen pozdrav. „Mogu da naručim picu?“, upitala je iza ugla Sara, Gejbrijelova staloženija devetogodišnja sestra. „Da! Pica, pica, pica!“ odazvao se Gejbrijel kao odjek, puštajući majku i od uzbuđenja skačući. „Obožavam picu!“


240

DŽESIKA ŠATUK

„Jeste li ugrabili vremena da odmrznete supu?“ doviknula je Meri Perli, mladoj ženi koja je uzimala decu iz škole i provodila popodne s njima. Meri je radila kao pravnik za nekakvu američku neprofitnu organizaciju za zaštitu prava imigranata. Anja je bila vrlo svesna da taj posao dodatno dobij a na značaju kad se zna da je Meri ćerka jedne nacistkinje. Kakva je to čudesna zemlja! „Stignula sam u fridžideru, ali još nije odmekanilo…“, odgovorila je Perla, i njen vedri glas lakih samoglasnika nastavio je da cvrkuće, praćen strasnim, uzbuđenim Gejbrijelovim upadicama i prošaran pitanjima Merinog tišeg, ravnomernijeg tona. Anjine oči opet su odlutale ka pošiljci. Nadala se da će Martin doputovati iz Nju Hempšira da je vidi, ali „vreme se nije zgodno pogodilo“ za takav ponovni susret, pa je nastojala da prikrije razočaranje. On je bio jedini iz zamka s kim je ostala u kontaktu. Ali sad je tu bila ta pošiljka – šta god da je u njoj. Godila joj je pomisao da se potrudio da joj nešto pošalje i da su on i Meri razgovarali o tome. Oni su bili deca iz dva različita poglavlja njenog života, u kontaktu samo zahvaljujući tome što ih je ona međusobno upoznala. U vreme kad se Meri rodila, Martin je bio maltene već momak, na strani u internatu. „Hej, omi“, oglasio se Gejbrijel sa najvišeg stepenika, a Anja je shvatila da je propustila njegov prvi pozdrav. Izgovoren na majčino podsećanje, sigurno, sudeći po tome kako je stajala kraj njega, s jednom rukom na njegovom malom ramenu. „Ah! Zdravo, dete moje!“ kazala je Anja na svom najuglačanijem engleskom iz škole jezika i pljesnula dlanom o dlan. „Zdravo.“ Gejbrijel se odjednom postideo i okrenuo je glavu uz majčin bok, savijajući jednu nogu da bi mogao da se uhvati za gležanj. Za Anju je on bio primerak nepoznate vrste – egzotičan cvet iz staklene bašte, nikao u ovo doba obilja. Bio joj je i zazor an i divan. „Jesi li završio slagalicu?“ upitala ga je, pažljivo birajući reći. Već mnogo godina se stiskala u majušnoj klupi lokalne osnovne škole, na večernjim časovima engleskog, kako bi naučila jezik kojim će govoriti njena unučad. Ali sad kad su joj te reči trebale, kao da su bile zatrpane pod živim peskom. Gejbrijel je odmahnuo glavom, malčice tužno. „Preteška je za mene.“ „Ne“, rekla je Anja. „To ne može biti. Hajde da pokažeš svojoj omi.“ Dečak se nije odmicao od majke. Bio je dete sa izraženom moći opažanja i kao da je razumeo da duguje svojoj babi nekakvo naročito poštovanje ili delikatnost. Ali nije bio po prirodi od onih što ugađaju drugima. Živeo je u sopstvenom svetu, sa sopstvenim propisima i ukazima, u koje nije imao običaj da unosi dopune. Anja je takve stvari uviđala tek sad, u luksuzu starosti. Kakva


Žene iz zamka

241

su bila njena rođena deca, šta su volela i mrzela… nije se imalo vremena za takva umovanja dok su oni bili mali. To ju je prostrelilo tugom dok je gledala u Gejbrijela, toliko ga dobro poznajući. „Pa hajde“, kazala je njegova majka, malčice ga poguravši. „Da se kladimo da će omi umeti da ti pomogne.“ I tako je Anja pružila ruku i pokušala, osmehom, da mu pokaže da razume njegovu nedragovoljnost i da mu ne zamera zbog nje; da nije zaista strašna iako je toliko stara. Ali on nije dizao pogled ka njoj. Uhvatio ju je za hladne prste toplom ručicom i povukao je za sobom kao kakvo breme. Meri je kao mala bila tvrdoglava. Za toliko je Anja pamtila. Više nijanse, više razumevanja nije podarila tom detetu. Rodila se početkom Wirtschaftswundera – onog mesečarskog doba iznenadnog obilja koje je zahvatilo Nemačku kao kakav san. Bili su siromašni u poređenju s porodicama Merinih školskih drugova iz mesta, ali naspram Anzelma i Volfganga, Meri je odrasla u krilu raskoši i sreće, s mlekom, jajima i čokoladom, s novim cipelama, pa čak, kad je napunila pet godina, i sa automobilom koji su delili s Glebersovima. Za razliku od svoje polubraće, Meri nije živela u doba tifusa, difterije i silovanja. Nije bila sabijana u prenakrcane vozove, transportna vozila i smrdljive, uzvrvele, vodom nesnabdevene logore za raseljena lica, pune ratom stvrdnutih duša. Uvek je imala školu, odeću, lekove, krov nad glavom. A pre svega ostalog, nikad nije morala da laže. Da li joj je Anja to uzimala za zlo? Da li je zato, posle tolikih godina, kad je Meri bila obična jedanaestogodišnjakinja koja želi lepe cipele za časove igranja ili se žali na sporost autobusa u povratku iz škole kući, Anja besnela zbog njene razmaženosti? Jednom je zaključala ćerku u pušnicu, gde je bilo mračno kao u rogu, da presedi čitavo popodne među krvavim, napola osušenim šunkama i komadima slanine okačenim o tavanicu. Mnogo puta je vikala i pretila joj sumanutim kaznama za sitna ogrešenja. Anju je razdiralo kajanje kad se seti tog vremena. Sopstvena zloba ju je proganjala kroz meka, nevina lica Merine dece. Ali nekako su ona i Meri to pregurale. Nekako su čak postale bliske. Kao da je tih pet hiljada kilometara koje je postavila između sebe i majke pružilo Meri prostor potreban da joj oprosti. Razgovarale su telefonom svake nedelje uveče. A svake jeseni, na tri sedmice, Anja bi doletela preko okeana da posedi kod kćeri. Koja ju je, neočekivano, volela.


242

DŽESIKA ŠATUK

Meri joj je slala knjige štampane krupnim slogom i naročite lampice za čitanje, fotografije svoje dece, homeopatske lekarije za bolna leđa i artritis. Kad je bila u Nemačkoj, vodila je Anju u bioskop, upoznala je s kamernom muzikom i odvezla je na groblje gde je sahranjen Karsten. Ona je bila Anjino najobzirnije i najpažljivije dete. Anzelm i Volfgang jesu bili odani sinovi, ali nijedan nikad nije razmišljao o tome šta bi Anju nasmejalo, šta bi joj pomoglo da se oseća manje usamljeno, da živi udobnije, da bude bolje informisana. Meri je pak pokušavala da je razume. Pokušavala je da učini za svoju majku ono što njena majka nikad nije činila njoj. Meri više nije pomenula pošiljku sve do posle večere, kad su deca uz silan posao i muku smeštena u krevet (valjalo je pomoći oko domaćih zadataka, ostaviti upaljene noćne lampe, odneti grickalice na sprat, pre kao da se spremaju za neko zastrašujuće i mukotrpno putovanje nego za užitke sna). Bilo je bezmalo pola deset kad se Meri pojavila, napaćenog izgleda. Anja je sedela za stolom u trpezariji i šila suknju na šivaćoj mašini koju je poklonila Marijani pre mnogo godina i koju je koristila, svaki put kad dođe u goste, da sašije novu haljinicu ili neki drugi odevni predmet svojoj unuci. „Još jedan šnaps?“, upitala je Meri majku s nadom dok je sipala sebi još pola čaše vina iz otvorene flaše na radnoj površini. Anja je pristala, mada šnaps više nije delovao na nju – brojni starački lekovi otupeli su joj receptore, čak i čvoriće za ukus. Ali nije red da njena sirota umorna kći pije sama. Meri je ponovo napunila Anji čašu i krenula da sedne, no tad je opet skočila, a šake su joj poletele naviše. „Pošiljka! Umalo da zaboravim!“ Nestala je u ulaznom hodniku i ponovo se pojavila s njom. Taj prizor je prožeo Anju sitnim drhtajem predosećanja. „Evo.“ Meri je gurnula pošiljku ka majci i sručila se na svoju stolicu. „Ostavi to šivenje. Dosta je rada za jedan dan.“ Mahnula je rukom kao da je majčin radni projekat nekakva neozbiljna glupost. Ta snishodljivost je bila cena koju je Anja morala da plaća za duge godine njihovog trvenja. Niska cena. Poslušno, složila je komad suknje koji je šila i isključila mašinu. „U redu, dakle, da otvorimo!“, kazala je Meri. „Hoćeš da je otvorim ja?“, upitala je Anja. „Samo napred. Ja već znam šta je!“ Meri je otpila gutljaj čić vina. Anja se mučila sa zalepljenom ivicom jastučastog koverta sve dok joj ga Anja naposletku nije istrgla iz ruku i iscepala nešto za šta se ispostavilo da je uredno obeležena povlaka za otvaranje, napravljena isključivo u tu svrhu. Gurnula je opet koverat majci po stolu.


Žene iz zamka

243

Unutra se nalazila poruka obmotana oko velikog zvaničnog belog koverta naslovljenog na Anju Kelerman uznemirujuće poznatim rukopisom. Draga Anja, pisalo je u njoj. Bila bi mi velika čast ako bi nam se pridružila povodom ovog događaja. Previše je godina proteklo. Volela bih da te pozovem da dođeš u Burg Lingenfels kao moja gošća kako bismo mogle provesti malo vremena zajedno i iznova upoznati jedna drugu. Tvoja Marijana fon Lingenfels Anja je osetila kako se soba ljulja, a ruke počinju da joj se tresu. Prošlo je gotovo pedeset godina otkako je videla svoju nekada najdražu prijateljicu. „Pogledaj unutra, majko – hajde“, zapovedila je Meri. Unutra je našla fotografiju na kojoj je bila Marijana, tačno onakva kao što ju je pamtila, u gumenim čizmama i pantalonama od tvida nabranim nad njima poput balona. Anja je prepoznala i kofu koju je držala u ruci – kakav je dragocen predmet bila, metalna i ulubljena sa jedne strane; koristili su je za sve živo! Čak i u senci se raspoznavala blistava žestina Marijaninog lica, koje je čikalo svakog ko vidi tu sliku da joj se nasmeje – mlada grofica u opravi pralje. Prijem kojim će biti proslavljeno objavljivanje knjige Marijana fon Lingenfels: Moralni kompas Pokreta otpora. Delo neke Klare Vajs. Pet uvece, 21. oktobra 1991, Institut „Falkenberg“, Burg Lingenfels, Erenhajm, Nemačka. „Frau Fon Lingenfels te poziva – a i mene, ako hoćeš da ti pravim društvo – da joj budemo gošće. A biće tamo i Martin. Razgovarala sam s njim.“ Merino uzbuđenje bilo je opipljivo. Anja je zurila u fotografiju. Oko nje se uzvio miris krečnjaka, ustajale vode i kestenovog cveta, neopisivog bogatstva u vidu jedne glavice kupusa. Nesvesnim pokretom, odgurnula je koverat. „O, muti!“ Meri se snuždilo lice. „Ja mislim da bi trebalo da odemo, a ti?“ Dohvatila je pozivnicu i razgledala fotografiju. „Nikad nisam shvatila zašto ste se ti i frau Fon Lingenfels razišle. Bilo je to izuzetno značajno razdoblje tvog života! O, Mutch!“, uzviknula je, videvši Anjino lice. „Nije važno.“ Vratila je pozivnicu u koverat. „Mislila sam da ćeš se uzbuditi! Prijateljica s kojom se tako dugo nisi videla… bilo je predviđeno da ovo bude lepo iznenađenje.“ Ali Anja se našla iznenadno uronjena u jedno drugo vreme i mesto – kuhinju Burg Lingenfelsa, mutno osvetljenu i zakovanu daskama. Rajner za


244

DŽESIKA ŠATUK

stolom, miris bolesti. I izraz nevinog iznenađenja koji se na Marijaninom licu preobražava u šok. Iz daljine se začula gromoglasna, treskava huka užurbanog gradskog autobusa. Meri je sklonila svoju praznu čašu od vina i Anjin nedotaknuti šnaps. Anja je čula šum vode koja teče iz slavine, mašinu za pranje sudova kako se otvara i zatvara. Meri je išla po dnevnom boravku i gasila sijalice. Oko Anje se stan pretvorio u treperavi predeo veštačke svetline – žmirkavi zeleni paneli elektronskih uređaja za zabavu, sjaktavi crveni prekidači za svetlo, plišani medved s ljubičastim digitalnim ekranom na mestu gde je srce. Gusto zbijen, misteriozno oživljen: takav je život sa druge strane apokalipse. Meri je sela kraj Anje i uhvatila majku za šaku. „Mislim da bi bilo divno da pođemo na put zajedno – da se vratimo i vidimo te ljude i to mesto. Decu mogu da ostavim kod oca. Mogla bi da mi ispričaš nešto više o tom razdoblju svog života.“ Anja se zavalila u naslon stolice. Ta ideja je bila suluda, uistinu. Previše bi morala da objašnjava, nebrojenim pitanjima da se posveti. Ali njena mila kći je gledala u nju i tražila odgovore. Ovoga puta ne tek polovinu priče, već celu istinu. „Možda“, rekla je. „Daj mi da prvo razmislim.“


TRIDESET ČETVRTA GLAVA

BURG LINGENFELS, OKTOBAR 1991.

Burg Lingenfels je sada dom Instituta „Falkenberg“, centra za moralna i etička istraživanja. Od samog početka, Marijana je bila veliki podržavalac Instituta. Osnovao ga je njen dalji rođak i sin saborca iz Pokreta otpora. Darovanje Burg Lingenfelsa bilo je blagodet za Institut. Sad se akademici i intelektualci iz svih krajeva sveta prijavljuju za njegova lagodna saradnička mesta: šest meseci boravka u nemačkom zamku, pristup obimnoj biblioteci, vrstan šef kuhinje. Ima li boljih uslova za promišljanje o moralnim i etičkim izazovima civilizovanog života? Klara Vajs, autorka biografije, bila je stipendirani saradnik Instituta pre izvesnog broja godina, i zapravo je baš u zamku i „otkrila“ Marijanu, kako ona to veli, kao da je Marijana neka mlada glumica ili kakav redak mineral. Klara je prirodna stihija – moderna feministkinja s karminom i visokim štiklama. Marijanina priča privukla ju je naročito zato što govori o ženi u jednom muškom svetu, premda se sama Marijana nikada nije osećala naročito sputano zbog toga. Uostalom, kako je i naglasila Klari, da je muško, bila bi sad mrtva. Za poslednjih pet godina zamak je „redizajnirao“ jedan znamenit arhitekta. Marijana je videla brošure i slike, ali svejedno je uzdrmana dok stoji pred njim. Kad je izašla iz aerodromskog minibusa, osetila je u kolenima slabost. Stari most je ostao, bogu hvala, a šanac je pun upečatljivo čiste vode, ali olupana, metalom ojačavana vrata zamenila je sjajna tabla od drveta bogate šare. Marijani liči na lojem prošaran odrezak mesa. U oronuli krečnjak, tamo gde su nekad bili mali, duboki otvori, usađeni su širi prozori iscela, a veličanstvenu kamenu dvoranu krasi džinovski luster od savremenog Čihulijevog stakla. „Drugačiji je, to sigurno“, izgovara direktor uz nervozan smeh. „Da li da vam damo malo vremena za predah pre nego što vas povedem u kompletan obilazak?“


246

DŽESIKA ŠATUK

Iza nje, Alis steže svoju tašnicu uz grudi. Nije želela da pođe – Marijana je morala da je obrlaćuje i moli, čak da joj obeća obilazak crkava: Alis je sumnjičava prema Nemcima, a isto tako i vrlo pobožna. „Hajdemo sad“, kaže Marijana, uprkos tome što joj se vrti u glavi. „Jeste li sigurni?“, pita Martin. On je doleteo s njima iz Bostona, a Marijana mu je po ko zna koji put zahvalna na društvu. Njemu je bilo namenjeno da dođe. Njena rođena deca bila bi previše skeptična i sklona osudi. A u svakom slučaju, Katarina mrzi da putuje, Elizabeta je zauzeta važnim, ranije zakazanim obavezama. Fric stiže u nedelju, taman da čuje Marijanin govor. „Nisam umorna“, umiruje ga Marijana, premda to nije sasvim tačno. Velelepne sobe u prednjem delu zamka uglavnom su iste, ali pozadi, gde su svi stanovali posle rata, sve je izmenjeno. Kuhinja je iščezla – nema više džinovske peći i nema više cisterne. Podeljena je u košnicu odeljaka sa staklenim zidovima. Ostava i kupatilo su sad nova kuhinja, opremljena u modernom i bezličnom stilu. Sobe u kojima su nekada spavali postale su kancelarije s debelim tepisima i belim stolovima čistih linija. Preko Marijaninog ramena naviru duhovi, glasovi im bučno odjekuju u njenim ušima: grofica, Albreht, Koni… i Benita – šta bi oni mislili o ovom preobražaju? Posle nekog vremena, Marijana prestaje da klima glavom i da se osmehuje. Ćaskanje nek preuzme Martin. Više ju je iznurilo nego što je zamišljala, apsorbovanje svega toga. U prednjoj sobi na spratu, u koju je grofica nekada raspoređivala najuzvišenije goste, sada je „smeštaj za posetioce“. Obilazak se tu završava i Alis naređuje Marijani da se odmori. Marijana leži na krevetu koji su joj dodelili, ruku skrštenih na grudima. Jeste umorna, ali ne i sanjiva – pa i vazduh je u toj hermetički zatvorenoj i modernizovanoj prostoriji isuviše zagušljiv, dušek isuviše mek. Doveče treba da stigne Anja Kelerman. Mučno uzbuđenje iščekivanja ne da joj mira. Uz izvestan napor, Marijana ustaje sa kreveta. Ispod prozora, osoblje zastire male stolove belim stolnjacima. Na lakom vetru stolnjaci se šire, podsećajući je na čaršave – razmotane sa prozora, obešene o crkvene zvonike, predajemo se, predajemo se, ne pucajte. To doba je u poslednje vreme izuzetno blisko u njenim mislima. Ne rat, ne neuspeli pokušaj ubistva, ne dani koji su ka tome vodili, o čemu je pisala i govorila opširno u intervjuima – već kraj, i posle njega. To vreme se još nije fosilizovalo u jasnu pripovest. U petnaest do pet, vraća se Alis. „Vreme je da se obučete.“ Uzdiše. „Ali niste spavali.“


Žene iz zamka

247

Prvo joj Alis pomaže da navuče medicinske steznike koje mora da nosi ispod suknje kako joj se krv ne bi izlila, ili napravila ugrušak, ili šta već. Pridržava se za Alisina snažna leda dok ova odmotava čarape naviše preko njenih nateklih, pegavih kolena. Marijani je čudno što je Alis sad bolje upoznata s njenim telom nego ona sama. Nakon čarapa, Alis pomaže Marijani da obuče suknju od tvida i sivu svilenu bluzu. Pred polazak joj je Elizabeta za ovu priliku poslala tamnoplavu tuniku i blejzer bez dugmadi, od divnog polukašmira. Nešto da obučeš na svoj značajni dan, pisalo je na kartici, kao da je Marijana dete koje kreće na takmičenje u pravilnom pisanju. Ni u jednoj sobi nema dovoljno vazduha da ga dišu i Marijana i Elizabeta. Naučile su to težim putem, ali prihvatanje te činjenice olakšalo im je život. Sad se viđaju dvaput godišnje, na jedan vikend početkom leta i za američki praznik zvan Dan zahvalnosti. U obe te prilike prisutni su i Katarina, Fric i njihova deca, da olabave napetost. Elizabeta se nije udavala. Sad je predsednica veoma poštovanog univerziteta, slavna ličnost po sopstvenoj zasluzi. Tamnoplavi komplet je od onakvih kakve ona oblači za porodične praznike ili rane ručkove vikendom. Za govore ili primanja nagrada, za pojavljivanje na televiziji, uvek odeva poslovne kostime u stilu Angele Merkel. Marijana jeste u stanju da zažmuri na uvredu sadržanu u tom poklonu, ali neće ga obući. „Kako izgledam?“, pita. „Divno“, odgovara Alis. „Onako kakvi i jeste.“ Iz ogledala, pogled joj uzvraća starica strogog lica. U prizemlju je započeo prvi prijem tog vikenda. Razni saradnici – većinom Evropljani i nekoliko Afrikanaca, mali kadar kineskih disidenata – vrve oko stola s vinom i zakuskom: skupim sirevima, turšijom, tostiranim hlebom sa šunkom, ovalima sa koktel-račićima i pilećim satajem, čudnom mešavinom evropske i američke kuhinje. Grofica bi podržala takvu raznolikost. Ali sam Institut „Falkenberg“ bio bi previše ozbiljan za grofičin ukus. Marijana je pod snažnim utiskom internacionalnosti sveta koji je zastupljen tu. Toliko kultura i različitih prošlosti u jednom zamku građenom da štiti nekog verovatno nepismenog, a sigurno zadrtog feudalnog gospodara. Bio je u njenom životu jedan trenutak, ne ni tako davno, u kom bi preobražaj zamka, raznorodnost ove publike izgledali kao osiguranje protiv uspona nekog drugog režima sličnog nacističkom. Ali sad joj ta veza deluje mutno. Kuk


248

DŽESIKA ŠATUK

je boli, lice joj se ukočilo. Ima mnogo ljudi na ovom svetu. Eto šta na prvom mestu Marijana vidi tu pokazano. Stiže Klara i polazi u pravoj liniji ka Marijani, puna pitanja i ideja, u pratnji ljudi koje bi volela da upozna s njom. Ljupka je sa tom gustom, tamnom kosom neuredno dignutom navrh glave, u jarkocrvenoj bluzi dubokog izreza. Marijana pomišlja na Benitu, koja je živela u jedno doba kad žena nije mogla biti i intelektualna i senzualna. To je ispunjava tugom. Za razliku od Klare, Benita je bila zarobljenica sopstvene lepote. „Kako ste putovali? Jeste li zahtevali vegetarijanski obrok? Šta misliteo renoviranju?“ Klara hvata Marijanu za mišicu i vodi je između zvanica, šapućući joj informacije i obavljajući upoznavanja. Tu je neka Nemica koja izučava Sofiju Šol, i neka švajcarska Marijanina „obožavateljka“, i čovek koji priređuje Albrehtova pisma za novu knjigu. Marijana vrti glavom i pokušava da sluša i upija. Ali oči joj neprekidno lete ka vratima. Kako je glupa što nije uredila da prvi susret sa Anjom bude na nekom privatnijem mestu! A onda se pojavljuje. Na vratima stoji starica s nekom ženom koja joj je sigurno kći: mala Meri, Marijanina imenjakinja. Anja je sitnija nego u njenom pamćenju i oslanja se na štap, ali leđa su joj iznenađujuće prava. Kosa joj visi oko lica ošišana u urednu i praktičnu ravnu frizuru. Ali njeno lice! Staro je, smežurano, s borama svih pravaca i tekstura. Gleda u dvoranu sa izrazom koji je istovremeno neizrecivo žalostan i budan. Zaustavivši se na Marijani, oči joj se pale plamenom. I ponovo je Anja – puna iste jedinstvene i nepomutljive snage. Koliko je i sad prisan prizor, od isturene glave pa do te napregnute ozbiljnosti pogleda! „Ah, ovo je gošća koju ste čekali“, oglašava se Klara gledajući kud i Marijana. „Morate me upoznati!“ Marijani je jasno da je izuzetno malo pričala Klari o Anji ili Beniti, uprkos svim dugim satima intervjuisanja. Zbog te činjenice joj je nelagodno, kao da su te žene neke tajne koje je krila. Nekako, uz pomoć Martina, koji prileće sa strane, Marijana polazi u susret prijateljici. „Frau Fon Lingenfels!“ usklikuje Anjina ćerka sa osmehom – ima dobroćudno, privlačno, iako malčice brigama opsednuto lice. Anja ćuti, ali oči su joj sjajne dok poseže ka Marijaninoj ruci. I hvatajući je sopstvenom šakom – krhkom, ostarelom, kandžom na kandži – stiska je. „Sve vreme sam znala da ćemo se opet videti“, izgovara. „Naravno“, uzvraća Marijana, premda njoj to nije uvek izgledalo očigledno.


Žene iz zamka

249

Poslednji put je Marijana videla Anju na dan uoči Rajnerove smrti. Bio je kraj novembra 1950. i već je stezala zima. Pre toga nije videla prijateljicu nedeljama, još od onog jezivog dana kad se popela uzbrdicom do zamka i otkrila Rajnera. Volfgang se pojavio na Marijaninim vratima modar od hladnoće, trupkajući nogama i hučući u šake. Bio je mršav i koščat poput izraslog teleta i premeštao se s noge na nogu kao da mu je neprijatno. Verovatno prvi put za sve to vreme, Marijana je osetila prema njemu nešto nežno i iskreno. „Nemoj samo da stojiš tu i hladiš kuću“, naredila mu je, kao rođenom sinu. Zavladala je nelagodna tišina dok je otvarala i zatvarala prazne ormariće kako bi našla kafu i mleko da ga posluži. „Čime mogu da ti pomognem?“, upitala je pošto ga je posadila za kuhinjski sto sa šoljom kafe među dlanovima. Volfgang se nakašljao. Sa trinaest godina još je imao detinje držanje, mada mu je glas bio dubok, a brada ružnjikavo maljava. „Her Brant – moj otac“ – oči su mu poletele da se susretnu s njenim očima, pa opet pobegle – „teško je bolestan. Ne može da spava. Majku zanima da li imate malo laudanuma.“ Marijana je premerila dečaka. Lice mu je odavalo veliku nelagodnost: stid? Bol? Tugu? Verovatno sva tri osećanja. „Nemam“ rekla je. „Ali mislim da mogu malo da ti nabavim.“ „Hvala vam“, zamucao je on. „Majka će biti zahvalna. „Zapale su ti rđave karte“, prekinula ga je ona. „Ali nisi ti kriv.“ Nespokojno se promeškoljio na stolici. „Nisi ti odgovoran za greške tvojih roditelja.“ Te reči su joj navrle iz usta bez predumišljaja, nadahnute ojađenim dečakovim licem. No jesu li bile istinite? Nije li učila rođenu decu da prihvate očevo junaštvo kao sastavni deo svog nasleđa? Dakle, ne bi li to bilo tačno i u obrnutom slučaju? Stajala je načas, zureći u njega, sve dok nije digao oči. „Za kad ti to treba?“, upitala je. * * * Lek je isporučila lično. U zamku j e mirisalo na uglj eni dim i na bolest. Taj čovek j e ležao na dušeku kraj peći. Bio je bleđi i još sličniji kosturu nego kad ga je Marijana prvi put videla. Lice mu se sjajilo od znoja. Kad je Marijana ušla, činilo se da je nije primetio.


250

DŽESIKA ŠATUK

Pružila je kesu s laudanumom Anji da je preuzme. Doktor Šefer je bio velikodušan. Zubobolja, rekla mu je. Marijana se nije usudila da zađe dublje u sobu. Nešto što je nekada bilo svetilište sad se izopačilo. „Hvala ti, Marijana“, izgovorila je Anja na neki dotad nepoznat, pokajnički način, oborenih očiju. „Vrištao je…“ Glas joj je utihnuo. S njenim rečima, nad obema je ostala da lebdi pretnja razotkrivanja. „Doktor Šefer je rekao četiri kapi pomešane s vodom ujutru“, kazala je Marijana. „Opet u podne, pa uveče. A ako je baš nužno, i jednom noću. Doza se ne sme prekoračiti“, nastavila je Marijana. „To je vrlo izričito naglasio.“ Anja je digla pogled. Doza se ne sme prekoračiti. Istoga trena, Marijana je shvatila. Osetila je navalu hladnoće, pa vreline. Kako nije na samom početku pronikla u Anjinu nameru? Čoveka na dušeku rascepio je jeziv, zagušen kašalj. Osećala je kako je Anjine oči preklinju za nešto – za dozvolu? Oproštaj? Čitavo Marijanino telo zgrčilo se i uzmaklo pri toj pomisli. „Marijana“, najzad je prozborila Anja, „ti si dobra žena.“ Marijana nije odgovorila. Ali čitavim putem nizbrdo, prijateljičine reči ponavljale su se u njenoj glavi, ne kao iskaz već kao pitanje. A sutradan je Rajner bio mrtav. * * * Marijani i Anji nije teško da se iščupaju sa slavlja. Klara je prezauzeta sklapanjem korisnih poznanstava. A kad si star, svi ti gledaju kroz prste. Martin i Meri, njihovi šleperi blizanci, izvode ih iz gužve i smeštaju ih u biblioteku kao decu, s tanjirima grickalica i čašama vode. Kroz staklena vrata, Marijana ih vidi kako pričaju. Je li Meri udata? Razvedena? Ne može da se seti. Meri zabacuje glavu i smeje se, viseće minđuše njišu joj se uz vrat. Martin se navalio na ogoljeni kamen, s rukama nabijenim u džepove i oborenog lica, sa onim razgaljenim osmehom zbog kojeg žene uvek žele da mu ugađaju. Ako se odbije seda kosa, izgleda kao onaj pubertetlija kog Marijana pamti. Pred očima joj seva lik njegovog oca: isti stav tela, isti osmeh, isti pogled – onako kako Martin upravo gleda, izdignutih obrva – pun razoružavajuće neverice. Blistav blesak sunca.


Žene iz zamka

251

Uskoro će zvanice preći u muzičku sobu, na koncert. Ali Marijana i Anja će ostati. To, uostalom, i jeste srž razloga iz kog je Marijana došla – ova prilika da razgovara sa Anjom, da raščisti prošlost. „Pričaj mi o Anzelmu“, kaže Marijana. „On je farmaceut. Ali nije srećan.“ Anja vrti glavom. „Zašto?“ Anja sleže ramenima. To je stari Anjin gest – više samounižavajući nego ravnodušan. „Mislim da ne može ni da bude. Nikad ga nisam tome naučila.“ „Pružila si mu lep život“, uzvraća Marijana. Između njih vreba ona prava tema – sva pitanja koja Marijana nikad nije postavila. „Ne znam“, kaže Anja. „Radila sam onako kako sam mislila da je ispravno. Ali čini mi se da nisam dobar sudija u tome.“ „Ha!“, izgovara Marijana. „Takva je čitava naša generacija, zar ne?“ Anja vrti glavom sa tim novim prisenkom tragedije koji je usvojila u starosti. Previše je ozbiljna da bi se nasmejala. Polako, vraćaju se putem kroz vreme. Volfgang živi na severu Nemačke i nema decu, samo strogu i nabusitu ženu. Anzelm je oženjen, ima dve ćerke i radi u apoteci, ne kao hemičar, što je nekad maštao da postane. Fric živi u Berlinu i dobroćudan je kao i uvek, sa troje dece, psom i slatkom, umetnički nadarenom suprugom, petnaest godina mlađom od njega. Katarina, predavač u Denveru, Elizabeta, s njenim govorima… Marijana hitro deklamuje obaveštenja. „Jesi li nekada rekla svojoj deci za Rajnera?“, pita Anja, konačno načinjući temu. Marijana gleda u svoju prijateljicu. „Nikad nikome nisam rekla.“ Načas ćute. Kroz zastakljena vrata plovi zvuk prijema u susednoj prostoriji. Anja odmahuje glavom, gleda ka drugom kraju sobe, u kamin – isti, poima Marijana prvi put, pred kojim je sedela s Konijem posle grofičinog poslednjeg slavlja. Budi se uspomena na onaj davni poljubac. Još oseća iznenađenje i ustreptalost od njega. „Izvini“, kaže Anja. „Izvini što nisam bila iskrena prema tebi od početka.“ „Ah“, odmahuje Marijana na to rukom. Nije došla tu radi izvinjenja. „To smo prevazišle.“ Naginje se ka njoj. „Ali sad hoću da znam sve što tad nisam htela da znam.“ „O Rajneru?“ nesigurno pita Anja. „O tebi“, kaže Marijana. „O Anji Brant. Ne o Anji Kelerman niti o Anji Grabarek.“


252

DŽESIKA ŠATUK

Anja uzdiše. Marijana čuje iz druge sobe Klarin glasan, žuborav smeh. Vatra varniči i praska. „U redu“, odgovara Anja, uz dubok udah.


TRIDESET PETA GLAVA

BURG LINGENFELS, OKTOBAR 1991.

Anja ne veruje u raj. Ne veruje čak ni u Boga. Čudno je to, međutim. Kad se osvrne niz vijugavi puteljak svog života, njegove uspone i padove, oštre krivine, blatne baruštine gde staza postaje bezmalo nevidljiva, oseti nesavladivu potrebu da sudi. Da odvaže dobro naspram zla metodom koji je, u svojoj biti, religiozan – da ispita sve svoje sitne i krupne izbore koji doprinose njenom sveukupnom tragu na ovom svetu. Pojedini postupci pretežu vagu ka raju: njena delatnost u logoru za raseljena lica, njeno strpljenje u ulozi Karstenove supruge, njeni razni sitni činovi dobrote na putu na zapad. Potom su tu oni što pretežu ka paklu: laži koje je izgovarala i produžavala, žrtve koje je iziskivala od svojih dečaka, činjenica da je bila nacista, ne samo imenom već u proživljenoj stvarnosti. I u tim trenucima moralnih kalkulacija – obično u dva ili tri noću, dok leži u krevetu – u ambis je prevaljuju upravo ona deca. Činjenica da je samo stajala i pustila ih da odu. Ništa tu ne može da promeni sada. Čovekovi postupci su njegovi postupci. Na kraju života uradio je šta je uradio. To je nastojala da usadi i rođenoj deci. Mada im verovatno uopšte nije usadila. Uostalom, postupci govore glasnije nego reči. Njeni dečaci, Anzelm i Volfgang, uvek su znali da je pre praktična nego dobra. A sad kad je došla u Burg Lingenfels, zna to i Meri. Dozvolila si da frau Fon Lingenfels veruje da si neko drugi? Da li bi joj ikada i priznala da ti se nije pojavio muž? Meri je bila više nego ljuta. Bila je zgrožena. Prilikom poslednjeg odlaska u Sjedinjene Države, Anja je sve priznala kćeri, koja je dotad znala samo deliće: da je Anja bila udata pre Karstena, da. Da joj je prvi muž još bio živ kad se ponovo udala, ne. Da je predvodila jednogodišnji program na selu, da. Da je dozvolila da njene najbolje prijateljice veruju da je ona neko drugi, ne. Njena majka, o kojoj je jednom, u školi, napisala rad pod naslovom „Moja junakinja“, nije bila samo nacista već i lažljivica! I gore od


254

DŽESIKA ŠATUK

lažljivice, prevarantkinja! Osula je na nju drvlje i kamenje, a Anja je to istrpela. Meri je bila u pravu. Nije pokušavala da se brani. Odbrane nije bilo. Da li da pođem kući sutra?, upitala je. Nije u tome poenta!, rekla je Meri. Kao da poente stvarno i ima. Danima nisu razgovarale. A onda joj je polako, nekako, Meri oprostila. Radila si šta si morala da bipreživela. Nekako, Anja još poseduje ćerkinu ljubav sve i ako nema njeno poštovanje. Između njih je neka nova distanca, zbog koje je tužna. Ali ipak je to blaža kazna nego što je zaslužuje. Burg Lingenfels je manji nego u Anjinom pamćenju. U njenoj glavi on je postao gorostasan, zamak doličan Uspavanoj Lepotici, pun ogromnih neprijateljskih dvorana i beskrajnih ledenih, zaključanih soba. Anja se probudila rano, pre nego što je serviran doručak, prema hotelskoj knjižici u kožnom povezu kraj njenog kreveta. Vodič koji će pomoći gostima u navigaciji, tako je to sročio koordinator zadužen za goste i saradnike, kao da su ona i Marija brodovi koji po karti nalaze put na nepoznatom moru. To je draži, takvo izražavanje. Ona je u suštini prava seljanka. Tolike godine života s Karstenom izrodile su u njoj opreznost prema visokoparnom govoru. Ili je možda zbog svog nacističkog iskustva postala sumnjičava prema metafori, eufemizmu i drugim stilskim figurama. Na krevetu kraj nje Meri spava, blago hrčući, s crnom kosom u neredu po jastuku. Anja oseća kako u njoj nadolazi nežnost prema umornoj kćeri. Ovo bi trebalo da joj bude odmor, a ne samo staranje o majčinim potrebama. Sirota malecka (za Anju će uvek biti malecka) zaslužuje predah – sva ta briga o deci nakon dugih radnih sati na poslu, do unedogled. Sve to utrkivanje s rasporedima, časovima i zakazanim obavezama, samonametnutim stresovima savremenog života. Anja spušta noge s kreveta i pruža se da uzme štap. S naporom ustaje i kreće ka kupatilu, gde joj je lice u ogledalu, čak i sad, posle tolikih godina, iznenađenje. Kad razmišlja o sebi, ne zamišlja sve te bore, svu tu sedu kosu. Nije ni važno. Pljuska se vodom po licu i vratu, češlja se. A onda, vodeći računa da bude tiha, ponovo ulazi u spavaću sobu i pretura po odeći prebačenoj preko stolice. „Majko?“, dopire sa drugog kreveta Merin sanjivi glas. „Pssst“, kaže Anja. „Rano je. Nastavi da spavaš.“ „Treba li ti pomoć?“ pita Meri, sedajući.


Žene iz zamka

255

„O, ne“, odgovara Anja, srditije nego što joj je namera. „Šta misliš, šta radim kod kuće?“ „U redu“, mumla Meri i ponovo leže. Napolju nebo poprima rumenu boju. Dugačke, talasave ruke sunca sežu preko padine, koja je ogoljenija nego što je nekad bila. Sad je sve to obrađena zemlja, gde je pre stajala šuma. Nemačka je postala ono poljoprivredno čudo kakvo je Hitler uvek zamišljao, svaki metar je zasejan letinom, ili vetrenjačama, ili beskrajnim ravnima solarnih panela koje se protežu naporedo sa auto-putevima. Nema ni stope protraćenog prostora. Čak i pojasevi šume služe kao zvučne barijere, da odbrane gradove od grmljavine auto-bana, ili kao paravani, da zamaskiraju kopove šljunka ili kanale za navodnjavanje. Anja sama izlazi na nova, otmena glavna vrata i produžuje glatko asfaltiranom kolskom stazom. Još je ostalo ono najbliže parče šume iza zamka. Šiljati vrhovi borova uzdižu se kao planinski venac duž ruba poljane. Odatle šuma izgleda kao što je uvek i izgledala. Anja bi volela da prođe neravnom travom i uđe, ali ne veruje svojim nogama na izrovanoj zemlji, pa zato seda na kameni zid kraj puta i seća se. Ta šuma je ona u kojoj su ona i njeni dečaci zakopali Rajnera. Umotali su mu usahlo telo u jedan čaršav i preneli ga iz zamka, lako kao telo deteta. Anja nije osećala ništa sem da joj je pao kamen sa srca. Više nije bio njen muž, već njena tajna, čovek koji je pogrešno birao na svakom skretanju. A i ona je sama pogrešno izabrala njega. On je bio druga velika greška njenog života. Prva je bila ta što je verovala u Hitlera. I u nezgrapnoj, izrazito ljudskoj težini Rajnerovog tela – hladnom, beživotnom ramenu koje joj je udaralo o nogu sa svakim korakom – osećala je krajnost svog rđavog suda. Grob je bio plitak, zemlja bezmalo smrznuta, a kad je Rajnerovo telo počinulo na dnu, Anja i njeni dečaci zastali su u prećutnoj saglasnosti. Nije se pomolila: za šta da moli? I od koga? Od Boga za kog je sigurna da ne postoji? Ako postoji pakao, Rajner će pravo tamo. Ali dok je tu stajala, silila je sebe da se seti dečaka s kojim se sprijateljila pre mnogih godina u očevoj čekaonici. Dečaka koji je dovodio sopstvenog bolešljivog oca doktoru Forcmanu jednom nedeljno na lečenje, puštao starca da se svom težinom osloni na njegova uska ramena, nudio mu gutljaje vode iz čuturice koju se setio da spakuje. On je bio dobar sin. A spočetka je bio i dobar


256

DŽESIKA ŠATUK

muž: uviđavan, pun poleta, odgovoran. Bio je postojan u svojoj ljubavi – potpuno ubeđen još od ranih godina da je suđeno da mu ona bude žena. I dok su stajali nad njegovim beživotnim telom, Anji je prošlo kroz glavu da je za tu tamu u njemu kriva bila ona. Nikad mu nije uzvratila na strast. Nikad ga nije dovoljno volela. Možda joj leđa pritiskaju ne samo njeni već i njegovi gresi. Kraj nje je Volfgang utučeno gurkao zemlju vrhom stopala. Anzelm je bio nedokučiviji, pognute glave, s rukama duboko u džepovima. Nije mogla da ga pita šta razmišlja; previše je vode za to proteklo. No i dalje je postojala uteha u njihovom zajedništvu. Ako je nečemu naučila svoje dečake, naučila ih je ćutnji – umeli su da brode njenim plićacima i strujama kao rođeni moreplovci. A na pučini su se susretali – tri broda koja trepću svetlima kroz tamu, komuniciraju bez jezika, taman koliko da kažu: Znam te, mi potičemo iz iste zemlje. Anja je posle dve nedelje saznala za Benitinu smrt. A u slučaju te smrti, bila je u oplakivanju sama. Njeni sinovi su se uvek držali na odstojanju od te prelepe mlade majke među njima. A Marijana, koja sigurno tuguje isto kao ona, nikad više neće progovoriti s njom. Za prijateljičinu smrt Anja je saznala od Martina. Poslao je kratku poruku s vremenom i mestom sahrane, koja je, u vreme kad je primila obaveštenje, već bila prošla. Sedeći u primaćoj sobi promajne stare seoske kuće s Karstenom, Anja je ispustila pismo u krilo. „E?“, upitao je Karsten iz svoje naslonjače, trgnut naglošću njenog pokreta. Vatra je sjaktala u peći na ugalj, beba je mrmorila, usnula u Anjinom naručju. „Umrla je Benita“, uspela je da izgovori. Njen muž je razrogačio oči. „Kako?“ Anja je zavrtela glavom. Od šoka, telo kao da joj nije imalo težinu. „Fina je ona bila“, kazao je Karsten, i sam vrteći glavom. A ta izjava nije delovala toliko kao zapažanje koliko kao analiza. Vina je bila. Suviše fina za to vreme grubih, životinjskih realnosti i ružnoće. Draga Benita, čije su sanjarska duša i nepraktičnost bile podsetnik na sve što je lepo i svetlo. Uvek je nagonila Anju u smeh. Da li ju je ubio svršetak ljubavne zgode sa her Milerom? Izgledala je užasno rastrojeno onog dana u bolnici… I ličilo bi na Benitu da umre za ljubav. Ali Anja nije imala koga da pita. U svojoj samotnoj žalosti, povešala je po ulaznom hodniku borove grane i pomorandže načičkane karanfilićem, onako kako ju je Benita naučila. One su kući dale opojan, začinski miris. A kada Anja prođe ispod njih s bebicom, mala


Žene iz zamka

257

Meri bi istezala vrat da vidi te obične predmete koji poigravaju i svetlucaju u mraku, pretvoreni tako okačeni u lepotu. * * * Ovog jutra, dok Anja sedi na kamenom zidu, u zamku počinje da se komeša život. Neki čovek otvara crvene suncobrane na novoj, privlačnoj krovnoj terasi. Neko povlači zavese sa širokih prozora na prvom spratu. Lepo je videti zamak u tom njegovom novom životu; postao je vrlo korisno stecište demokratije, prima u sebe sve te dobronamerne ljude iz svih zakutaka sveta. Oni pokušavaju da razumeju svakojake zamršene pojave: zbog čega su ljudi okrutni ili plemeniti, kako bismo mogli svi živeti u miru. Anja poštuje njihov trud, iako sumnja da će ikada uspeti da nađu odgovor. Hitler je stalno govorio kako na svetu ima previše ljudi. Previše ljudi u Nemačkoj – tako mala zemlja, toliko mnogo ljudi… Ali onda se, naravno, ispostavilo da njegov odgovor na to nije rešenje već simptom boljke. On je bio onaj pacov u lavirintu koji kreće da proždire druge. Taman kad je htela da ustane i zaputi se natrag ka zamku, Anja vidi da se približava neka prilika. Žena kojoj kosu vetar nosi uvis. Meri. Anja diže ruke da mahne. Merine šake su nabijene duboko u džepove jakne – naizgled krute, s kragnom i voštanim, gumiranim sjajem. Šašav odevni predmet, dizajniran za neke specifične okolnosti, ali nose ga svi redom – poput onih pantalona s gomilom džepova, gajki i uzica, ili one glatke tkanine koju je Anja uvek povezivala s gimnastikom, a sad je nose u svim prilikama koje podrazumevaju kretanje – odrasli muškarci voze bicikle u klizavom, pripijenom odelu. „Nisam mogla opet da zaspim“, izgovara Meri prišavši bliže. „Nedostaju mi klinci.“ Deca – predstava o njima pripada drugom svetu, drugom životu. Anji treba koji časak da pojmi šta njena ćerka priča. „Preživeće“, uzvraća. „Ali naravno da si se uželela.“ Meri uzdiše i seda na zid kraj majke. „Predivan je pogled“, kaže. „Zaboravila sam koliko je lepo ovde, u ovom kraju sveta.“ Zaboravila je i Anja. Nagonski, poduhvata Meri ispod ruke. Taj pokret nije načinila još od one svađe. Na njeno olakšanje, Meri joj steže ruku. Zato joj naviru suze.


258

DŽESIKA ŠATUK

„Ne zaslužujem te“, kaže Anja. „Toliko sam svega i svačega radila naopako. Život sam proživela naopako.“ „Ali znaš sad…“, kaže Meri okrećući se ka njoj. „Preuzimaš odgovornost za svoje greške. Tražiš oproštaj…“ Anja se tako trza da umalo da padne. „Oproštaj! Ne dao bog!“ Krsti se; taj gest joj se vratio iz davne prošlosti. „Njega nikad ne bih tražila.“ Meri ćuti. „Priznaješ“, najzad izgovara. „I to se u nešto broji.“ „Da li?“ pita Anja. „Mislim da se broji“, kaže Meri. Anja bi volela da upita: u kakvom to računu? Vidi da je Meri važno da veruje u to. Ipak je ona Amerikanka; zahvatila ju je ta kultura razgovaranja – vere u psihoterapiju i ispovest, u televizijske emisije u kojima ljudi prisvajaju ponovno pravo na svoju nevinost tako što naglas izgovaraju zbog čega se kaju. Po Anjinom viđenju, nijedan razgovor na svetu ne može da izmeni prošlost. Kad bi Meri znala za onu decu, znala bi i to da nije važno jesi li preuzeo odgovornost. To ih ne može vratiti. Ne može ih vratiti u život, njihovim roditeljima. I nema iskupljenja ni za jednu od onih laži u koje je Anja sebe ubeđivala umesto da pređe na delo – da ta deca putuju u sirotište, u hraniteljske porodice ili ka bog bi ga znao kakvom drugom prihvatljivom svršetku, čak i onda kad je visila glavom nad jamom klozeta i povraćala. Eto za šta će Anja platiti: ne samo za svoje nedelovanje već i za samozavaravanje, za teranje zla od sebe ispredanjem priče dok mu je zurila u lice. Kako svojoj kćeri to da kaže? Umesto toga, steže Meri za mišicu i zahvalna joj je na dobroti. Na razumevanju. Zato ljudi rađaju decu, čak i kad veruju da svet srlja u pakao, čak i kad život nije ništa do neizvesnost. U nadi da će ih ona razumeti.


TRIDESET ŠESTA GLAVA

BURG LINGENFELS, OKTOBAR 1991.

Marijana sedi za pisaćim stolom u čudnoj spavaćoj sobi za važne goste koja joj je upravo dodeljena i pokušava da pripremi govor. Ne „govor“, samo „napomene“, ispravila ju je Klara. Ništa previše komplikovano. Pita se da li Klara nervozno cupka iščekujući šta će ona reći. Uostalom, knjiga jeste Klarina pripovest, ali taj život je ipak njen. Pre polaska od kuće, Marijana je pripremila neke zabavne anegdote iz doba kad je pripadala Pokretu otpora, nekoliko poučnih parabola, priznanje savremenim pripadnicima takvih pokreta širom sveta. Ali sad joj to što je zapisala deluje pompezno, prepuno naduvene retorike. Ona i Anja su prethodne večeri satima razgovarale u biblioteci. Anjin život je sad trodimenzionalan – ne, ne tek trodimenzionalan, već ima tri lica. Anja Foreman, Anja Brant, Anja Grabarek – zašto Marijana nikada nije saznala za njih? U njenoj glavi, ta lica se više ne razlamaju u dobro ili zlo, istinito ili lažno. Ona su ogoljena, zbirka izbora i okolnosti. Zašto nisi pokušala sve to da mi kažeš kad je Rajner umro?, upitala je Marijana prijateljicu. Zašto nisi objasnila i opravdala se? Zato što te ne bi bilo briga, odgovorila je Anja. I bila bi u pravu. Marijana se nije pobunila. Videla je sebe onog dana u zamku, kad je stajala na vratima kuhinje i zurila u Anju i čoveka na samrti. Nije je tad zanimalo da zna. Preblizu je bio rat, preblizu Albrehtova smrt, sve smrti. Znanje bi bilo previše da bi ga podnela. Na ovom putovanju je za Marijanu postao potpuniji i Benitin život. Više vremena s Martinom vraća njegovu majku. Neodoljiv je na isti način kao i Benita: ne samo zbog svoje lepote, već zbog nečeg neuhvatljivijeg. Zbog svoje aure, pada Marijani na um izraz iz nju ejdža. Marijana je uvek frktala na takva zanošenja, ali ovde, na pozadini prastarog zamka, u poslednjem poglavlju njenog života, predstava „aure“ ili „energije“ deluje istinito i važno, stvarna


260

DŽESIKA ŠATUK

poput preduzeća, zlatnog standarda oko kog je ona gradila svoj život. Eto zašto je ljude privlačila Benita, zašto se Koni zaljubio u nju. Čuje se ovlašno kucanje u vrata, i pre no što se osvrnula, uleće neko dete, a za njim njen Fric. „Omi!“, uzvikuje devojčica, a kovrdžava kosa poskakuje za njom kao divlja griva. Nikola, Fricova najmlađa – bujna i neoprezna isto kao njen otac kad je bio mali. Od sve unučadi, Marijana nju najviše voli. „Nikola“, usklikuje Marijana, „kakvo divno iznenađenje!“ „Poveo sam je sa sobom. Angela je bolesna“, objašnjava Fric prilazeći kroz sobu i saginjući se da poljubi majku. „Obećala je da će biti mirna – je li tako?“ Okreće se ka kćeri. „Mirna kao mišić dok omi bude držala govor.“ „Kao mišić“, proglašava Nikola, nabira lice u imitaciju mišjeg lika i oduševljeno se šunja po sobi. „O, budi kakva god želiš da budeš“, uzvraća Marijana, priželjkujući da nema nikakvog govora i nikakve proslave kojoj mora da prisustvuje. „Aha! Evo je!“ uzvikuje Fric opazivši knjigu u tvrdom povezu koja počiva na stolu kraj nje. „Da li ću ja to konačno dobiti primerak knjige o mojoj slavnoj majci?“ Uzima je i kreće da čita sa zadnje korice, koja je puna bombastičnih citata raznih akademika i novinara. Načas, tako koncentrisan, podseća je na Albrehta. Visok, blago pogrbljen, sa odmaknutom knjigom u ispruženoj ruci. „O, Fricle“, kaže Marijana, vraćajući se na njegovo ime iz detinjstva. „Ja sam ti majka. Ne treba ti ta knjiga.“ Marijana silazi do recepcije u mešavini panike i mentalne izmaglice. Fricov i Nikolin dolazak sprečio ju je da dodatno pripremi ono što bi volela da kaže. Premda sluti da ionako neće ispasti jasno. Uprkos Alisinim preklinjanjima, nije se presvukla. Na sebi ima drap džemper na kopčanje i sivosmeđe pantalone s falticama, grozne, udobne cipele za šetnju. Nije ni važno. Makar je u to sigurna. Po ulasku u prostoriju, lecnula se ugledavši tolike ljude. Sigurno ih ima dvesta, saradnika, akademika sa Humbolta i sa Slobodnog univerziteta, Klarinih i direktorovih poznanika, a zatim – dragi bože, gotovo da je zaboravila – i onih koje je sama pozvala: tu su stari Eberhart fon Štralen i njegova sredovečna ćerka, Irmgard Tajtelman, Mami Kaltenbruner, Peter Veber – došli su čak iz Hamburga! – stari, davno neviđeni prijatelji. A je li ono neko od dece Fon Oberstovih, sad čovek srednjih godina? Prepoznaje karakterističnu isturenu bradu.


Žene iz zamka

261

„Tu ste!“, oglašava se Martin stvorivši se kraj nje da je uhvati za lakat i usmeri ka njenom sedištu. Ne bi se reklo da je pometen zbog njenog izgleda. Po auri možda liči na majku, ali po manirima i šarmu sav je na Konija Fledermana. Marijana diže šaku i tapka ga po nadlanici. Pošto se smestila, direktor ustaje i izlazi na podijum. „Izuzetno sam ponosan što sam ovde, što sam učesnik proslave jedne važne knjige nekadašnje saradnice Instituta 'Falkenberg'. Knjige koja istražuje samu srž Otpora i moralne čistote. Šta je potrebno da bi čovek bio sposoban da prepozna zlo u nastanku? Da ga sagleda s dalekovidošću i oštrinom…“ Marijana ga sluša s nespokojem. Završio je, te ustaje Klara i preuzima podijum. Danas izgleda ozbiljnije: ima crnu haljinu i neobične naočari tamnog okvira, a oko vrata nisku jarkocrvenih perlica s kineskim simbolima. „Imala sam tu ogromnu sreću da budem zapisivač ovoj izvanrednoj i junačnoj ženi – ženi čija su hrabrost i moralna čvrstina ostale nesalomivo uspravne u jednom dobu kad se većina drugih savijala, ženi u jednom svetu gde su intelektualnim i političkim krugovima dominirali muškarci…“ Od tih reči se Marijana vrpolji. Razmišlja o svim tim ljudima u publici koje je upoznavala na bezbroj različitih mesta i bezbroj različitih raskršća svog života. Svakako nije uvek bila tako nepogrešiva. „Želela bih da pozovem Marijanu da nam uputi koju reč“, izgovara Klara. Jedan dug trenutak, i sa osećajem sve jače panike, Marijana ostaje kao skamenjena na svojoj stolici. Ali potom pred njom stoji Martin i nudi joj svoju podlakticu. Doputovao je u Burg Lingenfels čak iz Amerike na njen zahtev. Dopušta mu da je izvede na podijum. Publika sa iščekivanjem gleda u nju. I dok im Marijana uzvraća pogledom, i druga lica postaju jasna: neki rođak iz ogranka Fon Krajsberga, kom ne može da se seti imena, ali čija je majka ugostila nju i decu prilikom bekstva iz Vajslaua, a kraj njega je ljubazna bibliotekarka iz Centra za dokumenta, a kraj zida stoje dve Elizabetine drugarice iz detinjstva. „Kad će da priča?“, čuje se Nikolin četvorogodišnji glas iz dubine dvorane, gde je Fric drži u naručju. Nekoliko prisutnih se smeje. Marijana duboko udiše vazduh. Mora nešto reći. Ali u glavu joj dolazi samo izvinjenje. Nije sigurna za šta bi se izvinila. „Pomislio bi neko…“ najzad izgovara, a glas joj zvuči tuđe u rođenim ušima. „Pomislio bi neko posle ovog uvoda da sam sigurno nekakva čudesna ličnost.“ Ponovo smeh. Publici je laknulo čim je otvorila usta. „I da sigurno


262

DŽESIKA ŠATUK

znam sve odgovore i tajne o tome kako biti dobar i kako sagledati zlo i odupreti mu se, i sve ostalo što je Klara pomenula.“ Napolju, sa parapeta krešti vrana. „Umesto toga“, nastavlja Marijana, „gledam u vas i vidim bezbroj prisnih lica – bezbroj ljudi koje sam znala a nisam znala, toliko ljudi od kojih sam se udaljila… I vidim, pre svega, sopstvene slepe mrlje.“ Publika je vrlo tiha. U prvom redu, Klara deluje zabrinuto. A dok stoji, čvrsto se držeći za govornicu, Marijani oči pronalaze Anju, koja sedi u prvom redu, između svoje ćerke i Martina. Veoma je sitna – kakva majušna žena! Kako za sve te godine Marijana nikad to nije primetila? I njeno lice, njeno drago lice, tako duboko izborano i iscrtano usecima i brazdama, korito jedne silovite reke. Anja uzvraća pogledom. I dok tišina narasta, klima glavom, najneprimetnije, kao da veli: Hajde, produži. Ovde sam, šta god da budeš rekla. U Marijaninoj glavi izvire jedno sećanje: ona noć, pre mnogo godina, kad su ona i Anja zajedno čekale dok su Rusi gozbovali. Mračna, nemirna tišina zamka, plamsave senke vatre, a napolju, okačeno Gildino truplo. Čuje pucketanje varnica i čudne zvuke glasova koji se udružuju u tihu i avetinjsku pesmu. Koliko je bila zahvalna što ima Anju kraj sebe! – odraslog saputnika i ljudsko biće, povezano s njom ne pripadnošću ma kojoj grupi, ili partiji, ili nekom posebnom načinu razmišljanja, već stvarnošću trenutka, zajedničkom voljom da prežive naredne sate, naredni dan, i onaj potom, i da tom zajedničkom odlučnošću sačuvaju bezbednost svoje dece. Veliki je žal njenog života što je to izgubila – ne, već što se toga odrekla. I što je izgubila i Benitu – svoju milu, grešnu prijateljicu, sapatnicu udovicu i ljudsko biće, jer Marijana sada shvata da ju je, na svojevrstan način, izdala. „Želim da kažem…“, ponovo započinje, „želim da kažem da se nisam uvek dovoljno pomno trudila da znam. Da taj 'moralni kompas' o kojem govori Klara možda i nije bio toliko upotrebljiv u mom ličnom životu koliko je koristan u širem političkom kontekstu. Ponekad se jasnije vidi izdaleka. A ono što je blizu – što je blizu“ – zastajkuje – „teže je razabrati.“ Neko u publici kašlje. „Ima premnogo sivog između crnog i belog… i upravo tu većina nas i živi, nastojeći…“ Marijana gubi nit. Nastojeći šta? Opkoljava je i stiska zbrkanost. Ne tog trenutka, tih reči, već ona veća zbrkanost samog života – čitava neprozirna, nagonska strana ljudskih interakcija, zamršeni čvorovi uticaja i osećanja. Nepregledna prapočetna čorba koju je ona čitavog života nastojala da negira. „.. .nastojeći ali prečesto ne uspevajući da se izvijemo ka svetlu.“


Žene iz zamka

263

Marijana oseća da joj se jezik suši u ustima. Svet postaje sumračan i čuje se neko čudno zujanje. Susreće oči kineskog učenjaka s kojim su je upoznali sinoć. Šta ona zna o njemu? O njegovom iskustvu? Svet je prevelik da bi čovek znao sve njegove zakutke. A onda, iznebuha, izdaju je kolena. Vid joj se pomračuje pre svesti. Ali oseća, odjednom, da je dve snažne ruke hvataju, pridižu. „Izvinite“, izgovara, ili bar pokušava da izgovori. „Pssst…“ Prepoznaje Martinov glas. „Potrebni su nam naši junaci. Nema više izvinjavanja.“ A onda je sve tišina.


TRIDESET SEDMA GLAVA

BURG LINGENFELS, OKTOBAR 1991.

Martin se budi u krevetu kraj Meri. Ne može da je doživi kao Marijanu, mada bi ona volela da je tako zovu. Kako se ispostavilo, Meri je skraćeni oblik koji joj nikad nije bio drag. Sinoć, kad se Marijana vratila u život, zamak je ispunilo pobedonosno olakšanje. Bogu hvala! Šta da je izdahnula, tamo na podu zamka, usmrćena naporom da odluta izvan čistote koja joj je definisala život. Kad su joj se oči otvorile, čak je i stoik Anja zaplakala koliko joj je odlaknulo. A slavlje što je usledilo bilo je pravi lumperaj. Izučavateljka Sofije Šol zasvirala je violinu, a jedan ruski filozof učio je grupu gostiju da igraju barinju. I jelo je bilo izvrsno: nežna bela pastrmka, mladi krompirići i „domaće“ šargarepe iz kuhinjskog povrtnjaka zamka, sad ogromnog uzgajališta organskog povrća. Za desert, Martinov omiljeni slatkiš: debele, meke palačinke isečene u komadiće, poznate kao Kaiserschmarrn, lokalni specijalitet. I razume se, more šampanjca. Meri i Martin su bili među poslednjima koji su otišli. Meri nije od onih žena kakve Martin obično ganja. Pomalo je rasejana i previše moderna, zapravo. Njega uopšteno privlače hladne, nepokolebljive žene koje ništa ne može da uzruja. Ali pod njenim neorganizovanim šarmom nazire se nekakva duševna postojanost. I ima dobar smisao za humor, što je iznenađenje s obzirom na to da je posredi kći Anje i Karstena Kelermana, koje Martin pamti kao nemačku verziju američke gotike. Premda, reklo bi se, šta on zna? Meri mu je sinoć poverila otkrića njene majke. Tajnu prošlost, muža nacistu koji je još bio živ kad se udala za Karstena. Marijani služi na čast, pretpostavlja Martin, što mu nikada nije ništa od toga kazala. Moguće je i to da je ni on, u svom uobičajenom zaobilaznom stilu, nikada nije iskreno upitao zašto su ona i Anja tako radikalno presekle sve veze. Poput mnogih iz njegove generacije, i on je izgradio čitavu umetnost od izbegavanja teških pitanja.


Žene iz zamka

265

„Možeš da zamisliš?“, upitala je Meri dok su ležali jedno kraj drugog. „Moja majka je preko dana negovala jednog muža, a noću spavala s drugim.“ Ne, saglasio se Martin, ne može da zamisli. Ali to je bilo tek u dnu spiska svega onog što ne može da zamisli: Aušvic, Treblinka, vera u Hitlera, majka sina bez oca koja se ubija. A tu su štaviše čitava područja njegovog ličnog iskustva koja su mu nezamisliva: život u sirotištu za decu izdajnika, noći u protivavionskim skloništima, čupanje majke iz nekakvog brloga ruskih vojnika… U svakom slučaju, Meri mu se dopada i oseća da je povezan s njom preko ovog mesta. Oboje su proizvodi istog haosa. Prelazi joj prstom niz obrvu i nos i zaustavlja ga na usnama. Njoj se oči naglo otvaraju, a njen iznenađeni izraz nagoni ga u smeh. „O, bože“, izgovara ona i seda pravo kao sveća. „Nadam se da mi majka još nije budna.“ „Kraj tebe se osećam skroz mlado“, smeje se Martin. „Nisam se sekirao ni zbog čije majke još od svoje sedamnaeste godine.“ „Ha!“ Meri se rve s čaršavom, nespretno ga zadeva oko tela, stržući ga sa njega dok ustaje. „Izvini!“ Crveni. Ali Martin ima previše godina da bi se stideo svoje golotinje. „Izvoli.“ Daje joj zlatne minđuše u obliku alki koje su počivale kraj kreveta. „Izgledaš kao da ovo radiš svakog dana“, kaže ona. „Spavaš s neznankom s kojom te vezuje neka iščašena spona, u zamku gde si proveo traumatično detinjstvo“, dodatno razjašnjava. „Ne svakog dana..“ „Svakog drugog“, kaže Meri smeškajući se. A dok je gleda – tu uzrelu američku Anjinu i Karstenovu kćer koja stoji naga na prastarom kamenom podu Burg Lingenfelsa – Martina ispunjava neka njemu nepoznata, krilata sreća. Pre podne je oproštajni doručak u velikoj sali, posle kog će se gosti rasuti: Meri da odveze Anju do dva sata udaljenog staračkog doma na Bodenskom jezeru („Možeš li ti da je ubediš da se preseli u Ameriku kako bi živela blizu mene?“ molila je Martina sinoć); Marijana u bolnicu u Minhenu da joj urade analize. Ta žena ima konstituciju kao vo, ali ovaj napad nesvestice treba temeljno ispitati, zajedno insistiraju Fric i Martin. Martin će pak na sever. Prvo u Frilinghauzen, da obiđe majčin grob i tetku Gertrudu, jedinu iz Benitine porodice s kojom je još u kontaktu. Posle Frilinghauzena, ima još jednu stanicu: da se nađe sa Lizel „Falkman“, svojom


266

DŽESIKA ŠATUK

davno izgubljenom drugaricom. Kao dečak je godinama maštao o njoj, iako to nikad nije pominjao. A onda joj je, pre dolaska ovamo, ušao u trag i pisao joj, a ona mu je odgovorila. Naravno da ga se seća, iako se trudi da ne razmišlja mnogo o tom dobu. Ostatak detinjstva, onakvog kakvo je bilo, provela je kod tetke, u onom stanu gde su je on i Marijana ostavili – u delu Berlina koji se završavao iza zida, na istoku. Sada kad je Nemačka opet jedinstvena, preselila se u Hamburg. Računovođa je, ima dvoje odrasle dece, odavno se razvela. Isprva su ga porazili ti detalji. Kakve veze ima taj obični život sa onom žestokom, inteligentnom Lizel iz njegovog detinjstva? Ali odupro se svojoj sklonosti da izbegava moguća razočaranja i bukirao povratni let iz Hamburga. Rezervisao je sto u hotelu Atlantik da tamo ručaju. Silazeći na doručak, Martin zastaje na odmorištu. Izučavateljka Sofije Šol i ruski filozof slušaju Klaru, koja razmahuje rukama i o nečemu razglaba. A Meri, pretekavši ga sa silaskom, sedi kraj svoje majke i razgovara s Fricom. Između njih vlada toplina, a Anja izgleda srećna, ili makar onoliko srećna koliko je to moguće sa tim tragičnim licem. Marijana je u čelu stola, u kolicima koja su joj dosuđena, a unuka joj se pentra po krilu. Izgleda sitnije nego obično, i umorno: neka iskra pravičnog uverenja ugasila se u njoj. No bez obzira na to, dok tako sedi u središtu svega, i dalje zrači marijanstvom. Sama velika dvorana istovetna je kao što je Martin pamti iz detinjstva – orijaška, sumračna i hladna. I dok stoji tu, oseća trvenje slojeva vremena, nespoznatljivu sen samoga sebe kao mališana koja se sudara s varakavim konstruktom njega kao sredovečnog čoveka. A svud okolo oseća pritisak drugih, manje znanih seni: Marijane kao mlade žene; njegove majke kao buduće neveste; nacističkih okupatora u sjajnim kožnim čizmama; zlosrećnih Jevreja koji su bili gosti žetvarskog slavlja; zastrašenih građana koji su se krili od Amerikanaca; vekova kostobolnih kneževa i grofova, trpeljivih slugu. Svi oni kao da se penju tim stepenicama. A u njihovim kretnjama je neka užurbana uzmajanost. Kroza sve to, Martin čuje Marijanin glas. „Evo ga“, govori ona. „Mog najdražeg gosta.“ Martin se obazire oko sebe. „Martine Fledermane“, izgovara ona kao da su jedino dvoje ljudi u dvorani. Oseća silu njene ljubavi prema njemu, i zbog toga ponos. Uzvraćajući joj osmehom, prilazi, pruža ruku.


TRIDESET OSMA GLAVA

BURG LINGENFELS, 1991.

Klotilda Miler voli da šeta svoje pse po krugu Instituta „Falkenberg“. Ne samo zato što je divan već i što se tako oseća blisko ocu sad kad je pokojni. Tačno može da ga zamisli kako seče gustiš drveća u toj nekada nepokornoj šumi, sada brižljivo održavanom parku ispresecanom lepo obeleženim šljunčanim stazama. Godinama je dolazila tu pre nego što je saznala za doba koje je njen otac proveo cepajući drva u zamku. Istini za volju, Klotilda ga nije mnogo ispitivala. Ona je ćutljiva žena, a Franc Miler je bio još ćutljiviji čovek. Sve što se na pitanje dobija jeste odgovor, a po njenom iskustvu, njega ne želimo baš uvek. Kao baštovan, zna da ćeš ispod prevrnutog kamena naći gliste i bube zlatice. Ponekad čak i zmiju. A kao Nemica, zna da ćeš čeprkajući po kutiji od cipela punoj fotografija naći nacističke uniforme, kukaste krstove i decu s rukama podignutim u pozdrav Heil Hitler. I šta onda? Da li će ti to pomoći da više voliš svadljivog starog oca kome moraš da pereš veš, veštačke zube i ve-ce šolju? Da više ceniš dedu čija ti demencija već iskušava strpljenje? Klotilda zna da je u tom pogledu imala sreće. Njen otac je bio dobar, blag i lak sa saradnju sve do samog kraja. A njegova ćutnja je bila dar. Čak i kad joj je to saopštio, nije bilo da bi olakšao sebi breme. Uradio je to da bi je snabdeo činjenicama. Koje uopšte nije znala ni posle svih tih godina zajedničkog života. Zato što nikad nije pitala. Dakle: Regrutovan je u policiju sastavljenu od rezervista i poslat na istok potkraj rata, raspoređen na zadatak da utovara Tevreje, Slovene i druge „nepoželjne“ u kamione koji su vozili za Treblinku. Da li si znao kuda idu?, pitala je Klotilda. Oklevao je. Spočetka ne, ali potom jesam.


268

DŽESIKA ŠATUK

A čim je saznao, tražio je da ga prebace na neku „manje zahtevnu“ službu, i uslišili su mu molbu. Postao je, umesto toga, kurir za dostavu dokumenata i prenosio je zapečaćene koverte između vojnih grupacija. To je bilo toliko lako?, pitala je Klotilda. Dovoljno je bilo da zatražiš da te prebace i oni su to uradili? Neko vreme je ćutao, mesnatih šaka raširenih povrh bolničkog čaršava. Da, izustio je naposletku, bar u mom slučaju. No osećao je, u to doba, da je sebičan što traži takav specijalan tretman. Da to znači da će neko drugi iz njegove jedinice morati da obavlja taj posao slanja žena i dece u smrt. Zato njegov otpor nije bio iz moralne čistote, već iz sebičnog kukavičluka. Kakva glupost, rekla je Klotilda. Postupio si najispravnije! Pitanje glasi zašto to nisu uradili i svi drugi. Ne umanjuj svoj postupak. Ali otac nije hteo da joj da za pravo. Zagledao se kroz bolnički prozor, a posle tog dana više nikad nisu o tome progovorili. * * * Svojevremeno je Klotilda zamišljala sebi drugačiji život, s mužem, decom i sopstvenim domom, možda negde drugde. Ali njen otac je bio čovek kraj kog je lako živeti, i iznenađujuće lepo je kuvao. Sad radi posao koji voli, kao baštovan gradskog parka. I ima svoje pse. A sudeći po onom što ona razume od istorije i vidi od sadašnjosti, psi su uzvišenija vrsta. Klotilda pamti Burg Lingenfels onakav kakav je bio dok je bila devojčurak: napušten, ispisan, s razbijenim prozorima i korovom proraslim kroz prastari kamen. Frau Fon Lingenfels, ta žena koja ga je posedovala, odselila se u Sjedinjene Države. A u njenom odsustvu zamak je postao utočište za skitnice i klince iz mesta kad smeraju nešto zabranjeno. Klotildu je tamo jedne noći namamio neki putujući nadničar, radi iskustva kog nije marila da se seća, svakako ničeg što zamak nije dotad već video. Posle toga se držala dalje od njega. Ali sada je zamak opet veličanstven, naseljen intelektualcima iz čitavog sveta. Institut „Falkenberg“ proklamuje se kao „poprište moralnog preispitivanja“. Tu dolaze raznorazni da postavljaju pitanja. Tja, neka im njihovo. Klotilda ne dolazi tu da bi preispitivala, već da bi ispunila očevu želju.


Žene iz zamka

269

U šumi iza zamka ima jedan grob za koji ju je on molio da ga obilazi. Grob mrtvaca kog je zakopao sopstvenim rukama. Franc Miler nije znao mnogo šta o tom čoveku – bio je ruski zatvorenik, pušten posle rata iz obližnjeg štalaga. Stigao je u Burg Lingenfels s grupom drugova iz zatvoreništva: svi gladni, slabi i oboleli. I u toj šumi je naišao na njenog oca. Krenulo je koškanje. A bila je prisutna jedna žena, žena koju je njen otac voleo. To je taj teži deo, jer Klotilda tu ženu pamti. Bila je prelepa, svetlih očiju i blede kose. Klotildi je predstavljena kao očeva buduća nevesta, a jedanaestogodišnja Klotilda je izatkala oko nje riznicu ljupkih fantazija: ta žena će joj postati majka i učiće je da šije, da kupuje donje rublje i druge intimne devojačke stvarčice, možda će joj čak roditi bratića ili sestricu da više ne bude sama. Ali onda puf, ta žena je samo nestala. Nije bilo venčanja, nije bilo udvaranja, nije se više ni pominjala. Bilo je to jedno od najvećih razočaranja u Klotildinom mladom životu. U svakom slučaju, ta žena, po imenu Benita Flederman, nekako je naišla na Klotildinog oca i tog Rusa. I nešto se dogodilo: taj čovek je napao nju ili je ona napala njega, i on je ubijen. Ti si ga ubio?, upitala je Klotilda oca, koji je ozbiljno klimnuo glavom. Ali nikad nije bio vest lažov. Ili ga je ubila ona?, navalila je Klotilda. Nije ni važno, odgovorio je on. Ubili smo ga. Bio je to prestup kažnjiv smrću – ubistvo bivšeg neprijateljskog borca, kršenje obustave ratnih dejstava. Zato ga je Franc zakopao. A pošto je vreme bilo takvo kakvo je, niko nije došao da ga potraži. Niko nikad nije ni primetio da ga nema. No taj čovek je pritiskao Francu Mileru savest, isto koliko i svaka druga žrtva za koju se osećao odgovornim na istoku. Usekao je krstić u drvo iznad groba i dolazio je jednom mesečno. Trebio je najgori korov i donosio cveće, a pre svega, stajao je tu, slušao šumu i nastojao da oda poštu. U nekom trenutku, njen otac se dao u istraživanje u lokalnom arhivu i otkrio članak otprilike iz tog vremena u gradskim novinama, zapravo više biltenu izdavanom u doba američke okupacije, gde je navedeno da je nestao neki Fjodor Ivanov, bivši zarobljenik u štalagu VILA, poslednji put viđen u blizini Erenhajma sa svojim drugovima iz štalaga. Bio je to samo jedan od mnogih takvih kratkih izveštaja – nestale osobe zauzimale su po čitavu stranicu. A Franc nije znao kako dalje da traga. Imao je samo osnovnu školu. Nije bio istraživač. A Ivanov je vrlo često rusko prezime. Pre neku godinu, u istoj toj šumi otkriven je još jedan leš. To je bilo neposredno pred smrt Franca Milera i pratio je tu priču sa interesovanjem. Kosti su uvedene u zvanični proces koji je vodila Federalna policija, državna agencija zadužena za takve nalaske. Kosti su analizirane i strpane u crni plastični džak, pa privremeno odložene u gradsku mrtvačnicu. DNK testovi


270

DŽESIKA ŠATUK

pokazali su da pripadaju Nemcu muškog pola, starom približno trideset osam godina, uz potvrdu povreda stečenih u borbi i smrti od spore bolesti. Konačni identitet nije utvrđen. Kosti su ponovo sahranjene, u kartonskoj kutiji, na erenhajmskom groblju. Da li je kostima tog čoveka, ko god da je bio, iole bolje sad nego što im je bilo pre nego što su nađene? Eto to je pitanje Franc Miler postavio. Iskreno nije znao odgovor. Klotilda neka odluči, kad njega jednom ne bude, kako da postupi. Tajna njenog oca sada je njena odgovornost. Još je neodlučna. Možda će jednog dana otići nadležnima i pokrenuti proces ekshumacije. Možda će iskopati ove kosti i otkriti dovoljno podataka da izdvoje ovog konkretnog Fjodora Ivanova među svim drugima koji su u to doba proglašeni za mrtve ili nestale. Možda će kakav neumorni službenik Federalne policije, radnik kome je posao da sprovodi tu vrstu posthumne potrage, ući u trag njegovoj porodici u nekom zakutku sadašnje Belorusije i poslati joj obaveštenje. I možda će to nekome doneti razrešenje, ili mu uskomešati gnev, ili iznova otvoriti rane. Ali čoveka neće vratiti. Zasad Klotilda održava očevu tradiciju. Obilazi grob i stara se da ne zaraste baš skroz u korov. Donosi cveće iz bašte, a ponekad i kakav naročit kamen koji je našla na putovanju ili izletu. Prvobitni krst što ga je Franc Miler urezao u stablo zarastao je i ne vidi se više, pa je tu novi, pruga koju je ižlebio u kori možda pre petnaest godina, a koja se s vremenom popela. Slučajno nabasavši na to mesto, prolaznik bi verovatno pomislio da je tu grob neke životinje ili dečja kućica za igru. Možda bi zastao i načas se zapitao. Ali najverovatnije ne bi. Kad god dode, Klotilda se pridržava očevih uputstava. U šarenoj svetlosti pod visokim borom trudi se da razmišlja o raznovrsnim lepotama života: o budnosti s kojom njeni psi motre dok ona stoji u tišini; o prizoru šafranovih glavica koje se probijaju kroz poluokopneli sneg; o činjenici da ljudska bića poseduju taj neodoljivi poriv da grade katedrale, pevaju uspavanke i stvaraju umetnost; da se posvećuju nejasnim ciljevima i ezoteričnim poljima znanja; da se svetsko stanovništvo uvećava za osamdeset miliona ljudi svake godine. Sve to ona dočarava u mislima i nada se da ima neko značenje. I ne izgovara ni reč.


IZJAVE ZAHVALNOSTI Trebalo mi je sedam godina da napišem ovu knjigu, te stoga na prvom mestu želim da zahvalim svojoj porodici – svojoj deci Tildi, Helen i Vilijemu, jer su istrajali uza sve moje uzlete i padove u pisanju, duge sate u biblioteci, i suprugu Preblu, na strpljenju i dobroti, prvim čitanjima i veri u mene. Ovu knjigu ne bih uspela da napišem bez mnogih sati razgovora sa svojom bakom, niti bez priča koje mi je majka pripovedala kad sam bila mala, a koje je, nakon smrti moje majke, produžila moja tetka Anegreta Falter. Takođe, ova knjiga ne bi postojala bez sećanja i zapažanja koje su sa mnom podelili i mnogi drugi. Pre nego svima ostalima, želim da zahvalim Dorotei fon Heften koja mi je poverila priču o svojoj rođenoj majci i njene memoare, i nesebično me upoznala s pripovešću o odvažnim muškarcima i ženama Nemačkog pokreta otpora. Hvala i Anegreti Falter, ne samo na tome što mi je pričala priče već i zato što mi je odgovorila na milion pitanja, ulazila u trag podacima, pomagala mi da povezem deliće. Svoja sećanja su mi ponudili i Fridrih-Kristof fon Zaldern i Elen fon Vinterfeld, Mehtilt Rajke, Hajdevig Elerman i Konstanca fon Zalmut (putem svog filma). Moj otac Džon je verovao u ovu knjigu od samog početka i pružio mi je oštrovida zapažanja kao čitalac i izvor povratne informacije. Petra i Jirgen Šreve uvek su mi velikodušno otvarali vrata svoga doma. Dužnik sam, isto tako, ogromnom broju istorija, filmova i memoara. Među mnogim drugima, to su Frauen Alison Ovings, Ordinary Men Kristofera Brauninga, Black Earth Timotija Šnajdera, DP: Europe's Displaced Persons, 1945-1951 Marka Vajmana, svi radovi Gite Serenji, dnevnici Viktora Klemperera, The Past Is Myself Kristabel Bilenberg, Memories ofKreisau and the German Resistance Freje fon Moltke, Battleground Berlin Rut Andreas-Fridrih, On Hitler's Mountain Irmgard Hunt, Hitler's Children: The Hitler Youth and the SS Gerharda Rempela, Courageous Hearts Dorotee fon Meding, Backing Hitler Roberta Dželaflija, The German War Nikolasa Stargarta, Not I: Memoirs of a German Childhood Joahima Festa, A Woman in Berlin4, te dirljivi film Have Kohav Beler The Restless Conscience. Takođe hvala mojim čitateljkama Karen Švarc, Risi Miler, Den Gilmor i Andžali Sing na dragocenoj pomoći u različitim fazama procesa. Mojim Anonimno objavljeni memoari za koje je naknadno utvrđeno da ih je pisala nemačka novinarka Marta Hilers. (Prim. prev.) 4


272

DŽESIKA ŠATUK

predivnim agentima Eriku Simonofu i Rafaeli de Andželis. Mojoj žestokoj i energičnoj urednici Džesiki Vilijems, koja je u ovu knjigu uložila krv, znoj i suze. Čitavoj ekipi kuće Vilijem Morou – Keli Rudolf, Lijejt Stelik, Lin Grejdi i Dagu Džounsu – na dobrodošlici s kojom su me primili u stado, uz šampanjac i polet. Zauvek ću biti zahvalna Aleksandri Fernholc, Leoni Gecens, Judit Hintner, Sofiji Folkeson i Hani Alin na njihovoj dobroti i podršci. Isto tako i Koloniji „Mekdauel“ i Narodnoj biblioteci Bruklina na ponudi tihog kutka gde ću pisati.


O AUTORKI Džesika Šatuk je bestseler autorka Njujork tajmsa. Napisala je tri romana, prevedenih na sedamnaest jezika, i sarađuje sa brojnim novinama i časopisima poput Njujork tajmsa, Njujorkera, Glamura. Završila je master na Kolumbiji. Živi sa suprugom i troje dece u Bruklinu.

Džesika šatuk žene iz zamka  
Džesika šatuk žene iz zamka  
Advertisement