2 eloiza džejmks kad otkuca ponoć

čovekom koji tako đavolski izgleda. Te obrve! Ona se strese, misleći kako će ih opisati svojoj majci.

Ostavši sam u radnoj sobi, Patrik sede u svoju omiljenu fotelju. Lice su joj prekrili krpom. On svuče krpu sa kćerkinog lišca i ušuška je oko njenog vrata. Zatim se nakratko zavali u fotelju, držeći komadić ljudskog bića, tako lagan da je delovalo kao da će prosto odlebdeti iz njegovog naručja. Bila je tako bleda, kože bele poput prvog snega.

Naposletku ustade i pope se uza stepenice, polako, kao da mu je devedeset a ne trideset godina.

Kada se Sofi, četiri dana kasnije, stvarno probudila i postala svesna, odmah je znala šta se dogodilo. Bujica užasa joj se izli iz srca, a ruka joj drhtavo pređe preko stomaka... ali u njemu više nije bila njena beba. Stomak je bio prazan, kao da u njemu nikada nije ni bilo bebe koja se ritala i plutala u svojoj kućici.

Ona ne reče ništa, ali kvalitet tišine u sobi se promenio. Patrik je sedeo na stolici pored njenog kreveta i on je vide kako gleda u zid preko puta sa strašnim saznanjem u očima. Trenutak od kojeg je danima strepeo konačno je stigao.

Izgledalo je kao da ga nije primetila i samo je zurila napred dok su joj se suze polako slivale niz obraze.

Patrik skoči iz stolice i napola pade na kolena na široki stepenik ispred kreveta. Svojim krupnim preplanulim rukama uze Sofine male, krhke šake i zagnjuri lice u njih.

Sofi ga je ćutke posmatrala. Suze su joj bile neobično hladne dok su joj klizile iz očiju jedna za drugom. „Žao mi je, Sofi.“ Te reči se oteše iz najdubljih kutaka Patrikove duše. „Znam da vam to nikada ne mogu nadoknaditi, ali bože, tako mi je žao!“ Sofi se namršti. „Znači ipak ste želeli bebu?“ On podiže glavu i ona se iznenadi videvši da su mu obrazi vlažni od suza. „Želeo sam bebu. Ne znam zašto sam Bradonu rekao nešto tako okrutno. Lagao sam.

Sve vreme sam razmišljao o toj bebi.“ Sofi proguta knedlu. „Žao mi je, Patriče. Ne znam gde sam pogrešila.“ Patrikov glas je bio poluprigušen, grub. „O čemu to pričate?“ „O bebi, o bebi. Ne znam šta sam pogrešno učinila. Ne znam šta sam učinila da moja beba umre.“ Sofi istrže ruke iz njegovih i uze nemirno da gužva pokrivač.

Ona potišteno pogleda Patrika. Čista zapanjenost koju ugleda u njegovim očima je prepade. „Šta ste vi mogli da uradite?“, reče on šapatom. „Ja sam vas uplašio. Zbog mene ste pali niza stepenice.“ Sofi odmahnu glavom. Sećanje na prethodnih nekoliko dana joj je bilo zamuljano i zbrkano i nije se sećala nikakvih stepenica. „Stepenice?“ „Pali ste niza stepenice", polako reče Patrik. „Pali ste, a zatim ste imali pobačaj, Sofi.“ On ponovi: „Tako mi je žao.“