Page 1

и зво ШТА КАЖЕ ТЕОРИЈА И ШТА в ПОКАЗУЈЕ ПРАКСА? о р БРОЈ 161

ТЕМА БРОЈА: УПОТРЕБА СИМБОЛА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ У РЕПУБЛИЦИ ХРВАТСКОЈ

ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА - ВУКОВАР 15. ФЕБРУАР 2017. ГОДИНА XI

стр: 10 - 13

Грб српске националне мањине у Хрватској

ДЕЛЕГАЦИЈА ЗВО-а У ПОСЕТИ РЕПОРТАЖА: ЕПАРХИЈА ДАЛМАТИНСКА ПРИВРЕДНОЈ КОМОРИ У СЕЛО ПАРЧИЋЕ КОНАЧНО ОДЛИКОВАЛА ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ СТИГЛА ЕЛ. СТРУЈА СДСС-а др СТАНИМИРОВИЋА стр. 6

стр. 14 - 16

стр. 17 - 18


актуелно

2

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

ЗАСТУПНИЦИ СДСС-а РАЗГОВАРАЛИ СА МИНИСТРОМ ОРЕПИЋЕМ О БРИСАЊУ ГРАЂАНА ИЗ ЕВИДЕНЦИЈЕ

ПРЕПОРУКЕ КЛУБА САБОРСКИХ ЗАСТУПНИКА СДСС-а ВЕЗАНЕ ЗА ТЕРЕНСКЕ ПРОВЕРЕ ПРЕБИВАЛИШТА

К

рајем јануара у Загребу је одржан састанак српских заступника у Сабору (СДСС) са министром унутрашњих послова Влахом Орепићем. Повод за разговор биле су теренске провере пребивалишта и брисање грађана из евиденције. Заступници СДСС-а су министру изложили приговоре на поступање полиције као и проблемe са којима се суочавају Срби повратници на подручју Подручја од посебне државне скрби (ППДС). Један од бројних проблема везан је баш уз теренске провере пребивалишта. Наиме, чињеница је да старији повратници зими оду ван Хрватске код своје деце, док они млађи радно способни кад се запосле и раде. И одлазак код деце да би се “презимило” и запослење углавном су ван места у којима им је пребивалиште, па се дешава да их због тога полиција при теренским проверама не затекне код куће. Један од циљева министра Орепића је да се обришу сва „лажна“ пребивалишта, речено је на састанку заступницима, и МУП ће са теренским проверама наставити. У самом поступку одјаве пребивалишта по службеној дужности полиција мора да утврди да ли на пријављеној адреси одређена особа живи или не живи. То ће утврдити теренском провером. У самом поступку се на крају доноси решење о одјави које је одмах извршно са даном доставе, што значи да од тог тренутка се особа може одјавити са дотадашњег пребивалишта. Не постоји могућност жалбе већ се само може покренути спор пред управним судом. Ако се не зна где је особа, достава се обавља на огласној плочи. Како би избегли неугодности, правна служба Клуба заступника СДСС-а у Сабору сународницима упутила је неколико практичних и веома значајних препорука и информација. Сви који привремено напуштају своје место пребивалишта на дуже време (ради одласка код деце у иностранство или на рад) требају да се јаве најближој полицијској станици надлежној за њихово место пребивалишта. Иако то није законска обавеза, јављање полицији је сврсисходно јер приликом теренске провере знаће се где дотично лице борави и неће бити брисано.

фото: www.portaloko.hr

Како је реч углавном о старијим лицима који повремено одлазе код родбине, они могу да рачунају на информацје и практичну помоћ страначких активиста СДСС-а, чланова већа српске националне мањине, чланова мањинских и других удружења, начелника и заменика начелника, дожупана. Важно је знати да су грађани према закону дужни пријавити одлазак из РХ када привремено одлазе из ње на дуже од годину дана, а разлог није трајног карактера, односно грађанин намерава да се врати. Ако се пријаве, неће бити одјављени са свог пребивалишта. Ако се из Хрватске одлази на краће од годину дана нема обвезе пријаве, али се може извршити пријава МУП-у како полиција не би грешком извршила одјаву и брисање. Сматра се да особа борави ван Републике Хрватске дуже од годину дана и у случају када она повремено долази у РХ, али у годину дана не борави у њој укупно више од три месеца. Што значи, ако особа годишње борави у Хрватској дуже од три месеца има законску основу да има пребивалиште у Хрватској и личну карту са адресом у Републици Хрватској. Сви који су до сада брисани због привремене одсутности могу, након што се врате, поново да се пријаве на своју адресу. Око нове пријаве не би требало бити проблема. Српски заступници моле гра-

ђане да сваки проблем пријаве на Клуб заступника СДСС-а или канцеларији СНВ-а, наведено је у препорукама из саборског Клуба СДСС-а. Извор: СДСС

ШТA ЈЕ ПРЕБИВАЛИШТЕ, А ШТA БОРАВИШТЕ?

П

ребивалиште је место и адреса у РХ на којој се особа трајно настанила ради остваривања својих права и обaвеза везаних за животне интересе као што су породични, професионални, економски, социјални и други интереси. – Пребивалиште се мења ако се особа трајно настани у друго место или адресу – Пребивалиште се одјављује ако се особа пресељава трајно у иностранство – За малолетнике је потребно да имају пријављено пребивалиште на адресу једног од родитеља Боравиште је место и адреса у РХ где особа привремено борави, али се на тој адреси није трајно настанила. – Боравиште се обавезно пријављује ако траје дуже од 3 месеца, али може и раније ако вам је потребно – Боравиште можете пријавити ако сте хрватски држављанин без обзира имате ли пријављено пребивалиште у РХ – Боравиште се може пријавити само 2 године за редом на истом месту, сем ако је условљено здраственим разлозима, школовањем, студирањем или обављањем привремених послова


3

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

НЕПРАВОСНАЖНОМ ПРЕСУДОМ ОПШТИНСКОГ СУДА У ПУЛИ-СТАЛНЕ СЛУЖБЕ У РОВИЊУ, БИВШЕМ ПИЛОТУ ЈНА ТОМИСЛАВУ БОЖОВИЋУ РЕПУБЛИКА ХРВАТСКА ДУЖНА ДА ИСПЛАТИ ОДШТЕТУ У ИЗНОСУ ОД 345.000 (УЗ ЗАТЕЗНЕ КАМАТЕ) КАО И 83.813 КУНА ПАРНИЧНИХ ТРОШКОВА ЗБОГ ЗЛОСТАВЉАЊА КОЈЕ ЈЕ ПРЕЖИВЕО КАО РАТНИ ЗАТВОРЕНИК У ЛОГОРУ КЕРЕСТИНЕЦ

Б

ившем војном пилоту ЈНА, данас 66годишњем, Томиславу Божовићу Република Хрватска дужна је да исплати одштету у износу од 345.000 (уз затезне камате) као и 83.813 куна парничних трошкова због злостављања које је преживео као ратни затвореник у логору Керестинец. То је пресуда, још увек неправоснажна, коју је донео Општински суд у Пули, односно његова стална служба у Ровињу, на основу тужбе против РХ коју је Божовић путем свог адвоката поднео још 2003. године, објавио је пре неколико дана Глас Истре. Томислав Божовић у Истру је дошао из родног Чачка, а рат га је затекао у ваздухопловној бази у Тузли. Одбио је да ратује па је, како је и службено евидентирано, 31. децембра 1991. године напустио ЈНА. Као бившег официра ЈНА Хрватска га евидентира 9. јануара 1992. године, али је Божовић након само 11 дана ухапшен и пребачен у војни затвор у Пули, а након тога премештен у злогласни Керестинец. “Пре Керестинца био сам четири месеца у затвору у Пули, али тамо ме нису злоставља-

ли. Тортура је почела тек када су ме пребацили у Керестинец. Тамо ме дочекао шпалир војних полицајаца. Тукли су ме палицама. Међу њима је била и једна млада полицајка. И она ме тукла. Сећам се да су имали ознаке 66. Томислав Божовић бојне војне полиције” - рекао је Божовић и испричао кроз каквa је све злостављања прошао за време свог заробљеништва у Керестинцу. Крајем маја 1992. године, иако се томе противио јер је желео да остане и живи у Хрватској, размењен је као ратни заробљеник. Након размене преселио се код брата у Београд, где је добио личну карту и статус избеглице. “Неко време, до октобра 1993. године боравио сам и код сина у Милану. Тамо сам као стра-

ПРАВОСНАЖНА ПРЕСУДА ТОМИСЛАВУ МЕРЧЕПУ

КАЗНА МЕРЧЕПУ ПОВЕЋАНА СА ПЕТ И ПО НА СЕДАМ ГОДИНА

С

а пет и по година на колико га је у мају прошле године неправоснажно осудио загребачки Жупанијски суд, Врховни суд Хрватске је Томиславу Мерчепу повећао казну на седам година затвора. Ратни помоћник министра унутрашњих послова Мерчеп осуђен је јер као заповедник јединице познате као 'мерчеРатни заробљеници повци' није спречио злочине над српским цивилима. Одлучујући о жалбама државног тужилаштва и одбране Врховни суд је делимично прихватио аргументе тужилаштва и повећао казну, док је све остале жалбене разлоге одбацио као неосноване. То проистиче из правоснажне пресуде која је у понедељак достављена загребачком Жупанијском суду, а затим и Мерчепу у реметинечком затвору у који је пребачен након изрицања неправоснажне пресуде од 12.

маја 2016. Према тврдњама из оптужнице, на кутинском, пакрачком и загребачком подручју припадници Мерчепове јединице су незаконито ухапсили 52 особе, од којих су 43 убили, три се воде као нестале, док их је шест преживело мучења и злостављања. ХИНА

фото: www.glasistre.hr

НИ ОНАЈ КОЈИ НИЈЕ ХТЕО ДА РАТУЈЕ НИЈЕ ИМ ВАЉАО

нац добио право боравка. У хрватско држављанство примљен сам 31. маја 1994. године, али решењем Генералног конзулата Републике Хрватске од 18. августа 1997. одбијен ми је захтев за издавањем пасоша јер је у међувремену против мене, 20. 11. 1996. године продужен притвор због оптужби за ратни злочин. Тек 27. 12. 2000. године та је истрага обустављена, па ми је притвор и укинут, а повучена је и потерница” – испричао је Божовић новинарима. Божовић се у Хрватску враћа у јануару 2001. године и исходује хрватски пасош, а 2003. покреће поступак за одштету. Међутим, Жупанијски суд у Пули досудио му је одштету од само 6.500 евра и то због незаконитог притварања. Предмет је потом враћен општинском суду. Према доступним информацијама Државно тужилаштво РХ тек је у другој половини 2008. године почело озбиљније да се бави ратним злочинима у Кересинцу и да их расветљава, а службена истрага отворена је 24. 11. 2010. године. Да је Божовић заиста био међу лицима који су у Керестинцу злостављани потврђено је и пресудом коју је у марту прошле године против пет бивших војних полицајаца из овог затвора донео Жупанијски суд у Загребу. Проглашени су кривим јер су крајем 1991. и почетком 1992. године мучили и сексуално злостављали ратне заробљенике и цивиле српске националности, међу којима је било и жена. Ни та пресуда још није правоснажна. Без обзира на то суд у Ровињу наложио је РХ да Божовићу плати 345 хиљада куна одштете. Уз то мора да му надокнади и нешто више од 80 хиљада куна трошкова које је до сада имао у парничном поступку у ком је морао поновно да доказује кроз шта је све прошао у логору Керестинец. С.Б.


да разбистримо

4

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

Аргумент да је војска добро средство да се млади дисциплинују је мит који нема везе са реалношћу. Сви који су војску служили, ставе ли руку на срце, признаће да је једино озбиљно што су у војсци радили било управо кршење дисциплине. Бежање кући, бежање у град без дозволе, кршење и избегавање наређења, уношење алкохола у касарну, спавање на стражи, симулирање разних повреда како би се изнудила поштеда и сл. пише: Славко Бубало

ОД АНЕМИЈЕ ДО КРАТКОВИДОСТИ

П

ротеклих недеља топ тема у медијима је поновно увођење обавезног војног рока за младиће и девојке у Хрватској. Обавезни војни рок замрзнут је 2008. године и то је учинила управо влада којој је на челу стајао ХДЗ. Његово поновно увођење била је идеја Колинде Грабар Китаровић изнешена у њеној председничкој кампањи. Да ли су актуелизацији овог питања допринели сензационалистички написи у медијама у којима се без имало опреза и ограда најављује нови рат на Балкану или је то тек још један од популистичких потеза који служе да замагле, за живот грађана, много важније ствари? Док они са десног политичког центра идеју углавном подржавају они други се питају, одакле новац за такву авантуру. И заиста, пре само неколико година слушали смо приче како је стање у Хрватској војсци криминално лоше. Није се ту радило само о застарелом и истрошеном наоружању и опреми, дотрајалим, запуштеним и напуштеним војним објектима и касарнама већ је писано чак и о томе како војници да би опрали прљави веш иду кући, као и то да се војска храни купујући сендвиче по кантинама јер је она коју једу у својим кухињама бљутава и недовољно калорична. Шта се то у међувремену толико драстично на боље или на горе променило да се сада опет прича о обавезном служењу војске која се прехрањује ајваром из Македоније, сардинама из Мађарске и ђувечом из Србије? Хрватска и Србија у последње време покренуле су својеврсну утрку у наоружавању. Иако обе стране тврде да оружје набављају искључиво за потребе одбране и одвраћања потенцијалног нападача чини се да у то што говоре ни једни ни други не верују. Ипак, Србија, бар према изјавама њеног премијера Александра Вучића, неће поново увести обавезно служење војног рока јер за то, како је рекао, нема новца, а и, што је много важније, нема намеру никога да напада. За поновно увођење војног рока у Хрватској чули смо сијасет потпуно несувислих, па ако хоћете, и глупих разлога попут оног да хрватски народ воли хрватску војску и да војску треба приближити новим

генерацијама које се не сећају рата. Као да је то што се не сећају рата, па звао се он и Домовински, нешто лоше. Па и боље је да га се не сећају, јер то значи да живе у миру и самим тим могу да се баве собом и својим животима, да путују, да уче, да се радују, да се воле. То да је рат у Хрватској заборављен је потпуна бесмислица. Како неко уопште и може да га заборави кад га сваки дан гледамо на екранима. Сваки боговетни дан је нека „обљетница“ о којој слушамо на Дневнику или читамо у новинама, а на рат су нас, ако хоћете, подсећали 555 дана заредом и током чувеног бранитељског протеста под шатором у загребачкој Савској улици. Уосталом, ако је војни позив већ толико атрактивно занимање, како поједини политичари тврде у чему је проблем? Постоји добровољно служење па ко воли нек' изволи. Међутим, редова пред касарнама ипак нема. Пре би се рекло да је то атрактивно само за државу јер оне који обавезно служе војску неће морати да плаћа. Судећи према коментарима које можемо да видимо испод текстова објављених на инернету атрактивност војске је врло, врло упитна. Млади, којих се то и највише тиче, служење војног рока сматрају губљењем времена без обзира радило се о годину дана, шест месеци, месец дана или о тек неколико недеља. Хрватска и све земље у њеном окружењу бележе велики одлив младог, радно способног становништва које своју будућност више не види на родној груди. Приче о рату, пумпање патриотизмом, национализми, шовинизми, реторичка препуцавања међу државама и међусобне претње понекад су језичак на ваги када треба дати одговор на питање које гласи – остати или отићи. Зато уопште не треба сумњати да ће, буде ли се на увођењу обавезног војног рока и даље инситирало, бежанија из Хрватске узети још више маха. Како у Хрватској домољубља има на извоз, бар када је у питању оно на језику, прилично је чудно да нема довољан број оних који се одлучују за добровољно служење војске. Сем тога, помало комично је што о војној обавези највише причају они који војску нису ни служили. Рецимо, странка ХСП АС упорно се залагала за увођење

обавезног војног рока док је сам Иван Тепеш, њен председник, служио цивилни. Да комедија буде још већа ни садашњи премијер Андреј Пленковић није био у војсци јер је према налазу лекарске комисије имао урођену анемију. Због слабог вида војску није служио ни председник Сабора Божо Петров. Та чињеница на друштвеним мрежама изазвала је прави подсмех. „Дакле, влада нам је анемична и кратковида“ прокоментарисао је неко испод текста о томе на једном од хрватских интернет портала. Био обавезни војни рок уведен или не о томе наравно неће одлучивати они којих се то и највише тиче, млади. Немају бирачко право јер немају 18 година и њихова судбина није у њиховим рукама већ у рукама оних старијих, њихових родитеља и дедова. Ова прича је и еклатантан пример како све оно што је важније за живот једног народа (здравствено осигурање, реформа школства, запошљавање, борба против корупције или демографска обнова) падне у други план када се у мозак убаци бубица која скреће пажњу на овакве ствари и народ страши причама о новом рату и претњама по националну безбедност. Аргумент да је војска добро средство да се млади дисциплинују је мит који нема везе са реалношћу. Сви који су војску служили, ставе ли руку на срце, признаће да је једино озбиљно што су у војсци радили било управо кршење дисциплине. Бежање кући, бежање у град без дозволе, кршење и избегавање наређења, уношење алкохола у касарну, спавање на стражи, симулирање разних повреда како би се изнудила поштеда и сл. Реанимирање обавезног служења војске није ништа друго него политичарење. Народу нема шта да се понуди па се продаје прича како неко жели да га угрози. Проблем настане онда када све то оде исувише далеко и прерасте оквире унутрашњих политичких игрица и сабирања јефтиних политичких поена, а онда за било какав повратак у нормалност буде прекасно. Остаје само нада да су народи који на овим просторима живе током протеклих четврт века ипак стекли довољно мудрости па да на тако нешто више неће насести.


ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

актуелно

5

УДРУЖЕЊЕ "У ИМЕ ОБИТЕЉИ" КОЈЕ ВОДИ ЖЕЉКА МАРКИЋ ТРАЖИ ДА ДРЖАВА СРПСКОМ НЕДЕЉНИКУ "НОВОСТИ" ОБУСТАВИ ФИНАНСИРАЊЕ

МАЊИНЕ ДОБРЕ САМО КАД ИГРАЈУ ФОЛКЛОР

У

дружење грађана “У име обитељи” затражило је у понедељак од владе да листу “Новости” који издаје Српско народно веће ускрати средства из државног буџета. Ово удружење тврди да недељник “Новости” не ради у складу са условима за доделу буџетског новца те да у својим чланцима шири мржњу, нетрпељивост и нетолеранцију према хрватском народу. Зато сматрају да СНВ треба да врати додељених 3,2 милиона куна које још нису распоређене и да би му требало онемогућити јављање на јавни позив Савета за националне мањине у року три године. На конференцији за новинаре испред Хрватског сабора представници удружења рекли су да су урадили анализу чланака објављених у Новостима и најавили да ће извештај у току дана доставити премијеру Андреју Пленковићу, члановима Националног већа за мањине, председнику Сабора Божи Петрову, члановима саборског Одбора за мањине, Државном тужилаштву и Уреду за државну ревизију. “У име обитељи” тврди да је њихова анализа доказала да српске “Новости” које, излазе у 52 броја годишње и у тиражу од 8000 примерака и које издаје Српско народно веће уз подршку државе у износу од 3,2 милиона куна, нису радиле у складу са критеријумима. Главни критеријум за доделу новца је финансијска подршка за остваривање програма удружења и установа које доприносе очувању етничког, културног и језичког идентитета, а истовремено интеграцијом у друштво дају допринос културном, друштвеном и привредном развоју Хрватске тврде у овом удружењу. "Посебни критеријум каже да ће се удружењима и установама националних мањина, суфинансираним преко Савета за на-

Никола Бајто - Главни уредник Новости

ционалне мањине, за које се утврди да својим радом и активностима подстичу нетолерантност према другим националним мањинама или припадницима већинског народа, обуставити даље финансирање те да ће изгубити право на пријаву програма на јавни позив Савета за националне мањине на три године, каже Жељка Маркић која је устврдила да текстови у Новостима нису критика државе и политике, већ вређање и ширење мржње. “Није ствар како ми то интерпретирамо, већ шта се тражи кад се располаже новцем који сви ми као порезни обвезници издвајамо за националне мањине, рекла је Маркић. У коментару поводом напада Жељке Маркић и њеног удружења датом Н1 телевизији главни уредник Новости, Никола Бајто је те оптужбе назвао неоснованим. “Ми радимо оно што критеријуми налажу. То је једним делом и промоција темељних уставних вредности Републике Хрватске. Новости снажно заступају те вредности. Новости се боре против нетолеранције, притисака на мањине и за модерне вредности слободног света” - рекао је Бајто истичући као занимљиву подударност што се овај напад од стране удружења “У име обитељи” догодио само један дан након напада сузавцем на клуб “Супер Супер” и припаднике ЛГБТ заједнице. “Уместо да осуди овај напад она сутрадан врши напад на припаднике друге мањине. Хтела би прописивати шта ће српска национална мањина писати и како ће се ти

листови уређивати. Али недељник “Новости” практикује слободно, отворено и критичко новинарство на чему могу да му позавиде многи медији у Хрватској. Новости су препознате у медијском простору као слободан медиј за који пишу неки од најбољих хрватских новинара. Текстови које су они наводили нису усмерени вређању већинског народа. Један од текстова је критика власти према најсиромашнијим припадницима друштва. Оно што Маркић упорно ради су напади на мањине. Њено удружење је протекле године најодоговорније за ширење хомофобне атмосфере у хрватском друштву, атмосфере која је и довела до напада у клубу Супер Супер”рекао је Бајто наводећи да је управо удружење које води Жаљка Маркић и идеологија коју она шири једна од најштетнијих појава у хрватском друштву. С.Б.


активности ЗВО-а

6

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

ДЕЛЕГАЦИЈА ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА У ПОСЕТИ ПРИВРЕДНОЈ КОМОРИ СРБИЈЕ

ПРИВРЕДНИЦИ СРБИЈЕ ЗАИНТЕРЕСОВАНИ ЗА УЛАГАЊА У СРПСКИМ СРЕДИНАМА У ХРВАТСКОЈ

П

еточлана делегација Одбора за привреду Заједничког већа општина, на челу сa председником те институције Драганом Црногорцем, посетила је 9. фебруара Привредну комору Србије, где их је примио председник Коморе Марко Чадеж са сарадницима. Том приликом договорени су међусобни модели сарадње Привредне коморе Србије и Заједничког већа општина као и могућностима за улагање српских привредника у општине из састава ЗВО-а. У свом излагању Рајко Лукић је рекао да они немају превелике користи од представништва која се отварају у Загребу те да би били сретни да се иста отварају у Вуковару како због јефтинијег најма пословног простора тако и због могућности запошљавања припадника српске заједнице што би била и конкретна помоћ у настојању да српска заједница остане и опстане на простору из којега се већ извесно време у континуитету исељава. - До овог састанка је дошло на иницијативу Одбора за привреду Заједничког већа општина. Договори су започели још у децембру прошле године. Сарадње између Привредне коморе Србије и ЗВО-а било је и раније, али радило се пре свега о писаној кореспонденцији, а ове године смо се дого-

ворили да кренемо да се бавимо и практичним стварима. Прва од њих је овај састанак из кога треба да проистекне даља и конкретнија сарадња. Поред мене, у нашој делегацију били су председник Одбора за привреду Рајко Лукић, чланови овог одбора Бојана Орсић и Милош Миодра-говић и начелник општине Борово Зоран Баћановић. Примио нас је председник Привредне коморе Србије Марко Чадеж и том приликом договорено је да до краја марта у просторијама Привредне коморе Србије у Београду буде одржана једна презентација привредних потенцијала српских општина из источне Славоније, Барање и западног Срема као и потенцијала привредника Срба који живе на овом нашем подручју. Констатовали смо да већ сада има респектабилан број привредника и преду-

зећа из Србије заинтересованих за пласман њихових производа и за улагање у Хрватској. Закључили смо да је могућност за улагање у нашим локалним самоуправама за њих од великог значаја јер им то олакшава приступ тржишту ЕУ, а то би, са друге стране, помогло и нашим општинама. На нама је да сада у договору са општинама и привредницима што квалитетније припремимо ту презентацију, а након тога, већ негде у априлу или мају, ће заинтересовани привредници из Србије посетити наше средине и наше привреднике како би се још боље упознали са потенцијалима и успоставили још бољу сарадњу. Надам се да ће све то скупа довести до отварања нових радних места и зауставити економски егзодус којем сведочимо у последње време, рекао је председник ЗВО-а Драган Црногорац након састанка у Београду и додао да у задње време има и доста привредника који желе да на нашем подручју отворе и производне погоне. - Знамо да је Србија потпуно отворена за хрватску привреду што није случај у обрнутом смеру. Олакшан пут према хрватском тржишту и тржишту Европске уније иде преко српских општина у Хрватској и то сада сви већ схватају. Ми смо им понудили помоћ од самог почетка, дакле од регистрације њихових пословних субјеката и пружања свих потребних информација, начина регистрације, потенцијалних препрека, информација о средствима које нуди ЕУ и сл. Пред нама је дакле један период у ком треба квалитетно све да се припреми како би били у стању да им објаснимо шта их све чека овде и на који начин да приступе тржишту како Хрватске тако и ЕУ, рекао је Црногорац. Према речима председника Одбора за привреду Заједничког већа општина Рајка Лукића, на састанку у Привредној комори Србије договорени су и други облици сарадње, везано за међусобну размену информација, олакшавање транспорта робе наших привредника преко Републике Србије, односно смањење царинских баријера, као и међусобна сарадња наших привредника са привредницима из Републике Србије. С.Б. и З.П.


7

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

ЗИМСКИ СЕМИНАР ЗА УЧИТЕЉЕ И НАСТАВНИКЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

ВИШЕСТРУКО КОРИСТАН СЕМИНАР ЗА НАСТАВУ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ Д руштво за српски језик и књижевност Републике Србије сваке године у зимском периоду организује семинар за професоре српског језика, а на семинар долазе и професори и учитељи из Хрватске и Републике Српске. Тако је било и овог пута када је четрдесетак наставника, професора и учитеља у настави на српском језику и ћириличном писму из Хрватске посетило Београд и присуствовало на 58. Републичком зимском семинару одржаном на Филолошком факултету. Пут на семинар и овог пута помогло је Заједничко веће општина у сарадњи са Министарством науке, образовања и спорта Републике Хрватске. - Проценили смо да је овај семинар користан за све оне који наставу изводе на српском језику и ћириличном писму, пре свега због самих предавача. То су све професори и еминентни стручњаци са Филолошког факултета који је центар дешавања и центар бриге о српском језику и српској књижевности. Имамо и ми овде у Хрватској семинаре, али сигурно да нисмо у могућности да доведемо толико предавача у исто време и да организујемо семинар таквог значаја и таквог нивоа, говори председница Одбора за образовање Заједничког већа општина Милица Стојановић. Републички зимски семинар трајао је ове године од деветог до једанаестог фебруара, а просветни радници из Хрватске на њему су учествовали другог дана када су слушали бројна пленарна пре-

давања, а након тога имали прилику и да одаберу неку од бројних радионица која им је примењива у пракси. Сама предавања ове године односила су се на авангардну књижевност, приповетке Антонија Исаковића и Петра Кочића, а једно од предавања било је резервисано за разговор са писцем. Ове године био је то Здравко Шотра који је говорио о односу писане речи и филма. Учешћем на семинару на крају су били задовољни и сами учитељи и наставници. - Утисци су изванредни. Радионице су биле интересантне, а ми смо на крају предложили да убудуће буде мало више тема за разредну наставу. Нека од предавања

нису била примењива нама који радимо у разредној настави јер су на мало вишем научном нивоу, али прилика је то и за нас да научимо нешто ново. Поред тога видели смо и неке занимљиве књиге које бисмо убудуће могли примењивати у настави. Надамо се да ћемо и убудуће сарађивати са Друштвом за српски језик, а можда нас и посете ускоро да виде у каквим условима ми радимо, каже учитељица Основне школе Тења, Јасминка Шарчевић. Поред учитеља, наставника и професора српског језика из Осјечко-барањске и Вуковарско-сремске жупаније на семинару су били и председница Одбора за образовање ЗВО-а Милица Стојановић, као и виши саветник за наставу српског језика и културе при Агенцији за одгој и образовање Борислав Ђекић и надзорница-саветница за српски језик Јадранка Радошевић. Председница Друштва за српски језик и књижевност Зона Мркаљ поздравила је пред крај пленарног дела семинара све учеснике и учеснице из Хрватске који већ десетак година долазе у Београд на овај семинар и позвала их на кратко дружење. - У Београду нас увек лепо дочекају и исказују одушевљење што смо присутни. Зона Мркаљ нас је током паузе позвала на кафу у свечану салу. Том приликом сваки учесник добио је потврду о учешћу на семинару и књиге на поклон, препричава Милица Стојановић. Никола Милојевић


друштво

8

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

У ВУКОВАРУ ПРЕДСТАВЉЕНА АНАЛИЗА ПОДАТАКА О НЕЈЕДНАКОСТИ У ХРВАТСКОЈ

ДРЖАВА РЕГИОНАЛНИХ НЕЈЕДНАКОСТИ

Г

рад Загреб чини једну трећину укупног државног БДП-а, десет одсто најбогатијих људи у држави остварује 23 одсто укупних прихода, сваки пети грађанин Републике Хрватске живи у ризику од сиромаштва, а сваки десети не може да си приушти адекватно грејање, само су неки од података обухваћених анализом статистичких података о незапослености, БДП-у, образовној, материјалној и здравственој слици на новоу жупанија коју је провео Центар за мировне студије (ЦМС) из Загреба. Резултати анализе под називом „Геометар неједнакости“ представљени су на округлом столу 13. фебруара у градској библиотеци у Вуковару. - Хрватска се генерално поноси да нема јако високу стопу неједнакости, јер када се упоређује на глобалном нивоу онда смо у просеку Европске уније, међутим када погледамо по жупанијама видимо велике разлике. Просек је када видимо како људи у Загребу и другим већим градовима живе, али када погледамо по другим жупанијама и руралним подручјима онда видимо да је тамо незапосленост и преко четрдесет одсто. То се пре свега односи на велику незапосленост младих. Ситуација је слична и са сиромаштвом и мировинама, каже Маја Плејић из ЦМС-а и додаје да је за промену овакве ситуације неопходно променити политике на националном нивоу када су у питању порези или образовање. Иако сви без икаквих ограничења треба да имају једнаку социјалну и здравствену заштиту, право на рад и једнаку плату, као и приступ јавним добрима као што су вртићи, школе и факултети, то у пракси није баш тако. Неједнакост се пре свега односи у односу на главни град са једне и руралне средине и сиромашне жупаније са друге

стране. Ова анализа управо на то и упозорава. - Тренутно у Хрватској имамо 36 заједница које немају струје, а Влада каже да је прескупо увести струју у те мале заједнице. Ако се поносимо да имамо здравствени и образовни систем који је на нивоу ЕУ, стопу сиромаштва и стопу незапослености која је исто приближно близу просека ЕУ, онда је неприхватљиво да имамо та места без струје, неприхватљиво је да неки стари људи живе под толиким ризиком сиромаштва са нивоом пензије која није довољна за нормалан квалитет живота и да си не могу приуштити грејање ни храну. Није прихватљиво да се порезне и образовне политике тотално занемарују, а пре свега по жупанијама. Ове регионалне неједнакости су бомба која ће експлодирати. То је систем који је неодр-

жив, нагласила је Маја Плејић. Један од највећих разлога великих регионалних неједнакости је незапосленост у мањим срединама која је пуно већа од званичних статистика. - У Хрватској је укупно 40 одсто неактивне популације, а то је популација од 18 до 65 година која не ради и не тражи посао, односно није на тржишту рада. Ту Хрватска има изузетно велики проблем. У целој Европи је проблем незапосленост и несигуран посао, али код нас је посебно велики проблем и неактивност. Када причамо о стопи незапослености јако је важно нагласити да се ту ради о људима који су се пријавили на Завод за запошљавање. Таква стопа је тренутно 20 одсто. Удео младих од 15 до 29 година који нити се образује нити ради је 22 одсто, међутим у великим градовима та стопа је 15 одсто док је у руралним срединама тај постотак 26 одсто, изнела је неке од података Маја Плејић. Геометар неједнакости је истраживање настало у последње две године у којем је до сада учествовало више од 30 експерата из Хрватске и иностранства. На округлом столу у Вуковару било је речи о томе како добијени индикатори аналаизе утичу на живот у локалној средини, као и о последицама ових трендова. У име локалног партнера Инфо центра за младе Вуковар говориле су водитељка Каролина Шош Живановић и волонтерка Биљана Гаћа. Своја искуства о неједнакости поделиле су и Тамара Микулић из Хуманитарног удружења „Дуга“ и Ивана Сучић из сигурне куће Вуковар. Н.М.


акције

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

9

ВИШЕ ОД ТОНУ МЕСА ЗА БОГОСЛОВИЈУ МАНАСТИРА КРКА

БОГОСЛОВИЈА УЛИВА НАДУ У ОПСТАНАК

У

организацији Заједничког већа општина, Самосталне демократске српске странке и свих других српских општина и институција са истока Хрватске, по шеснаести пут заредом, одржана је акција прикупљања средстава за прехрамбене потребе Богословије „Света Три Јерарха“ манастира Крка. Акција је покренута одмах након што је 2001. богословија поново отпочела са радом и у њу се сваке године укључује све више удружења и појединаца. Ове године отпремљено је око 1.200 килограма меса и месних прерађевина које су првог фебруара у Борову преузели представници „Богословије „Света Три Јерарха“ манастира Крка. - Ова помоћ коју сваке године добијамо одавде, из Славоније, нам помаже да друго полугодиште подмиримо са храном за потребе наших ђака. У име нашег ректора и нашег наставничког већа, ми се захваљујемо свим људима добре воље који су учествовали у организацији ове хуманитарне акције, локалним самоуправама са ових простора и свима који су допринели да се ова акција успешно реализује на добро и корист свих нас, говори игуман Херувим (Ђермановић), професор у богословији. Поред СДСС-а и ЗВО-а, у акцији су ове године учествовале општине Маркушица, Трпиња, Негославци, Шодоловци, Борово и Ердут, као и мањинска већа града Вуковара, Вуковарско-сремске и Осјечко-барањске жупаније, и вуковарско-сремски и осјечко-

барањски заменици жупана из редова српске заједнице. Координатор акције је сваке године нека друга локална самоуправа из састава Заједничког већа општина, а овог пута била је то општина Маркушица. Месо је пут манастира Крка и овог пута кренуло из месаре „Бођирковић“ чији власник Живојин Бођирковић већ годинама учествује у акцији на начин да без накнаде припреми месо тако да оно у богословију не стиже у полуткама већ као производ одмах спреман за употребу у школској кухињи. Представници српске заједнице надају се да ће на овај начин помагати и даље. - Ми смо још 2001. године посетили манастир и богословију и видели смо да тада

нису имали неке елементарне услове за функционисање. У то време организовали смо акцију и купили им професионалну машину за веш, а након тога смо наставили са овим акцијама прикупљања меса. Једном приликом ми је владика Фотије рекао да се тамо спреми сваки дан око 200 оброка ако рачунамо доручак, ручак и вечеру, за ученике, професоре и калуђере. Они нису у систему школства Републике Хрватске него раде самостално уз помоћ Српске православне цркве, велика помоћ долази им и из Бања Луке, а ова помоћ која им долази у храни од нас сигурно им пуно значи. Надам се да ће наше институције и убудуће успевати да осигурају средства и помогну да та школа и даље опстане, каже председник СДСС-а Војислав Станимировић. Богословију „Света Три Јерарха“ тренутно похађа 47 ученика и будућих богослова. Реч је о најстаријој српској богословији основаној пре више од 400 година која вековима заједно са манастиром Крка представља духовни центар православља у Далмацији. - Наша богословија је значајна по томе што је једна од најстаријих, али и по томе што се налази у Републици Хрватској и као таква има своју дубљу мисију и суштину. Она свакако даје наду повратницима да тамо живот постоји и да је могућ. Млади људи се одвајају од својих родитеља, долазе у богословију, живе тамо са тим народом и уливају им наду у боље сутра, односно подстичу их да остану и опстану на тим просторима. Док је богословије надамо се да ће бити и живота међу нашим народом у православној Далмацији, сматра игуман Херувим. Никола Милојевић


10

тема броја

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

СРПСКИ НАРОД У ХРВАТСКОЈ РАСПАДОМ ЈУГОСЛАВИЈЕ НАШАО СЕ У НОВОЈ УЛОЗИ И ДОБИО ЈЕ СТАТУС НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ. КАО ТАКАВ ДОБИО ЈЕ ПРАВО НА КОРИШТЕЊЕ СВОЈИХ НАЦИОНАЛНИХ СИМБОЛА КОЈИ CE, ИАКО СУ ДЕФИНИСАНИ, НЕ КОРИСТЕ У ПОТПУНОСТИ

ТЕОРИЈА ЈЕДНО, А ПРАКСА НЕШТО ДРУГО

С

имболи једног народа и државе су, између осталог, њихови застава, грб и химна. На простору Балкана, односно бивше Југославије, где су се државе стварале и умирале као на покретној траци, имали смо у 20. веку више десетина различитих симбола и то ако кренемо од Аустроугарскe монархијe и њенe унутрашњe поделe, затим Краљевине Србије, преко Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, потоње Југославије, затим социјалистичке СФРЈ па све до држава насталих распадом ове последње почетком 90-их година прошлог века. Модификације са симболима кренуле су већ 1918. године, завршетком Првог светског рата и стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тада се први пут у употребу ставља југословенска тробојка (плаво, бело, црвено), на двоглавог орла поред српског крста и оцила стављају се хрватски и словеначки грб, а химна којој темељ чини „Боже правде“ добија и стихове „Лијепе наше“, те „Напреј заставе“. Социјалистича Југославија по овом питању није била ништа боља. Тробојку преузима од Краљевине, химну „Хеј Словени“ од Словака, а црвену звезду петокраку од комунистичке интернационале. Имала је Југославија и свој стилизован грб, баш као и све републике чији су грбови настали из споја традиционалног и новог доба. Тако је грб СР Србије задржао оцила, али му је избачен крст (у складу са новом идеологијом), док је хрватска шаховница

Грб Републике Србије

Мајска скупштина из 1848. године са истакнутом српском тробојком

неодољиво подсећала на ону из времена НДХ. Међутим, почетком деведесетих година све се мења. Настају нове државе и признате и непризнате и оне које ће се с временом утопити у нове федерације и ентитете. Симболе сада већ бивше државе, баш као и само име, најдуже су задржали Срби. Они су државну заједницу са Црном Гором и даље звали Југославија, тробојка је и даље била плаво-бело-црвена, а химна

Грб Српске православне цркве

„Хеј Словени“. Тек распадом ове заједнице држава Србија враћа своје старе и историјске симболе: нешто мало прерађен грб Краљевине Србије, заставу црвено-плавобелу и измењену химну „Боже правде“ (без помињања краља). ОД НАРОДА ДО МАЊИНЕ Турбулентне деведесете довеле су до промена по овом питању и код Срба у

Грб српске националне мањине у Хрватској


11

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

Хрватској. Иако су били конститутиван народ у СР Хрватској Срби тада нису имали своје посебне националне симболе јер то није било у духу тог времена, а вероватно и тадашње српске комунистичке вође нису хтеле неког да увреде, док у грбу СР Хрватске није било ни једног хералдичког знака којим би се могло наслутити да су Срби овде конститутиван народ. Након осамостаљења Хрватске, хрватски Сабор доноси одлуку и о државним симболима. За химну се узима „Лијепа наша“, застава је црвено-бело-плава, а грб је историјска шаховница којој је додана круна са пет регионалних грбова. У то време и Срби стварају своје симболе које ће користити у рату и именовати за симболе непризнате Републике Српске Крајине. Завршетком рата и мирном реинтеграцијом Срби у Хрватској се налазе у новој улози. Од конститутивног народа постају национална мањина, а као такви добили су права и на кориштење својих националних симбола. У то време ствара се на истоку Хрватске Заједничко веће општина, институција утемељена на основу мировног Ердутског споразума. Да се не би разликовали од осталих националних мањина, али и да би задржали свој историјски континуитет и идентитет на овим просторима, Срби посежу за стварањем својих националних симбола. Управо Заједничко веће општина, са тадашњим председником, Милошем Војновићем, још 14. новембра 1997. године, на основу свог Статута доноси одлуку о грбу, застави и химни. „Међу првим корацима Заједничког већа општина јесте установљавање обележја са којима наступа српска етничка заједница

као знаком свог националног и културног распознавања. На њих српски припадници имају право по основним међународним и хрватским конвенцијама, на начин који је прописан. Ради се пре свега о грбу, застави и свечаној песми. Они су регулисани посебном Одлуком коју, с обзиром на пионирске кораке српске заједнице у новим условима, објављујем у целини. Придржавање договорених правила је један од првих услова за опстанак српске етничке скупине и за њен углед као и углед обележја која су усвојена да би је представљала“, стоји између осталог у саопштењу из тог времена које је потписао Милош Војновић. У тој одлуци поред општих одредби дају се и опис грба, заставе и химне српске националне заједнице. Управо ће такав опис ових симбола ући и у све Статуте Заједничког већа општина од те 1997. године до последњег усвојеног 2016. године. Са друге стране, у Статуту Српског народног већа које је основано исте 1997. године, од националних симбола помињу се само застава и химна, док изглед грба још увек није усаглашен. Тако имамо ситуацију да се грб Срба у Хрватској користи тек у ретким приликама (налази се у појединим општинама на истоку), док се ретко ко може сетити како он уопште изгледа и да ли га заиста имамо. - Познато ми је да је Скупштина Заједничког већа општина донела 1997. године одредбе о застави, грбу и химни српске заједнице у Хрватској, што је унето у Сатут ЗВО-а. Ако је исти прошао процедуру у регистрацији удружења при Трговачком суду онда нема разлога то право не користити у свечаним приликама и истицати их на објектима српске заједнице као и у нашим просторијама где се заједница окупља и ради. Када го-

воримо о грбу у хералдичким смислу он јесте модификован и врло је сличан грбу који користи СПЦ. Позната ми је и расправа о грбу српске заједнице у читавој Хрватској на једном састанку СНВ- а и других чланица које су биле заједнички чланови и оснивачи СНВ-а, када ставови око грба нису усаглашени, него је само усаглашена застава наше заједнице у РХ (црвено-плаво-бела) што су сви прихватили и химна "Боже правде" која се изводи углавном на скупштинским активностима странке, а некада и других наших институција, каже председник СДССа Војислав Станимировић. Ако погледамо друге националне мањине увидећемо да оне без проблема као своје националне симболе заправо користе званичне симболе своје матичне државе. Код нас Срба је ствар нешто другачија јер у време одлучивања како ће нам изгледати симболи фактички и нисмо имали матичну државу, односно она је своју државност утопила у тада СР Југославију. Србија је тих година као саставни део ове државне заједнице имала своју заставу (коју и данас користи), али њен званични грб био је онај још из периода СФРЈ и из тог разлога морало се прићи решавању изгледа грба српске заједнице у Хрватској.


тема броја

12

су основане и да предузму мере за законито поступање тих тела, а ставом 2. истог члана прописано је да Савет за националне мањине може затражити од Владе Републике Хрватске да проведе надзор над применом закона којима су уређена права и слободе националних мањина од стране тела државне управе и да предузму мере за законито поступање тих тела, истичу у овом министарству. С обзиром да се наши национални симболи (за разлику од других националних мањина) разликују од симбола наше матичне државе, свако ко користи у слободној употреби званичну заставу и грб Републике Србије по закону биће кажњен и санкционисан. Ово се не односи само на употребу симбола Србије него и на употребу симбола и других држава, с тим што нико не треба мислити да ће исто бити третиран уколико истакне заставу Србије или нпр. заставу САД-а, Немачке или Русије. Примера за то је прегршт, а овде ћемо

Заставе на згради ЗВО-а

ЗАКОНСКЕ ОДРЕДБЕ Симболи једне националне мањине, па тако и српске, смеју се истицати или изводити у скалду са Уставним законом о правима националних мањина. - Одредбом члана 14. став 1. Уставног закона о правима националних мањина прописани су слободна употреба знамења и

ГРБ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

Г

рб српске националне заједнице је у облику плашта пурпурне боје, оивичен бордуром боје старог злата, наткриљен митром, такође боје старог злата. Плашт пада слободно са нараменичних делова у богатим наборима. Постава плашта је тамно плаве боје, а на њеном средишњем делу се налази сребрно бели двоглави орао у узлету, са раширеним крилима, златних кљунова и канџи. На грудима орла је штит загасито црвене боје подељен на четири симетрична поља помоћу белог крста и четири оцила беле боје. Пропозиција висине грба у односу на ширину је 3:2. (Статут ЗВО чл. 8)

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

симбола националних мањина и обележавање празника националних мањина. Надаље, одредбама става 2. истог члана прописано је да националне мањине, уз службену употребу знамења и симбола Републике Хрватске, могу истицати своје одговарајуће знамење и симболе, а када се изводи химна и/или свечана песма националне мањине, обавезно се пре ње изводи химна Републике Хрватске. Јединице локалне и подручне (регионалне) самоуправе дужне су статутом прописати службену употребу и начин кориштења заставе и симбола националних мањина, објаснили су нам у Министарству управе и додали: Напомињемо да, у складу са чланом 37. става 1. Уставног закона, остваривање права и слобода националних мањина загарантованих Уставом, Уставним законом и посебним законима надзиру тела државне управе у питањима из свог делокруга, док у складу ставу 3. истог члана Влада Републике Хрватске најмање једном годишње подноси Хрватском сабору извештај о провођењу Уставног закона и о потрошњи средстава која се у државном прорачуну осигуравају за потребе националних мањина у оквиру којег се извештава и о евентуалном непровођењу појединих одредаба Уставног закона о правима националних мањина. Надаље, у члану 38. става 1. Уставног закона прописано је да Већа, односно представници националних мањина, у јединици самоуправе могу затражити од надлежног тела државне управе да проведе надзор над применом закона којима су уређена права и слободе националних мањина од стране тела јединица самоуправе у којима

ЛОГО СДСС-а

М

ноге организације, удружења и институције имају своје грбове и симболе. Међутим, проблем око регистрације грба, односно логоа, имала је и Самостална демократска српска странка која је у почетку користила лого Српске демократске странке, основане још пре ратних сукоба, односно у време појаве вишестраначја у тадашњој СР Хрватској. - Ми смо настанком СДСС-а, имали модификован грб СДС-а, који је имао облик борбеног штита са ћириличним словима СДСС. Истина, тај грб је био препознатљив једном делу наше заједнице која и сада мисли да је био бољи од новонасталог. Други део заједнице био је мишљења да је тај грб архаичан и да би по закону морали имати на грбу и латинична и ћирилична слова, чега није било у ранијем логу. Прилагодили смо наш лого законском и модернијем изгледу и он је сада већ дужи низ година у примени и врло добро је препознатљив, нагаласио је председник СДСС-а Војислав Станимировић.


13

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

навести само неколико. Наиме, у време одржавања светског првенства у фудбалу 2010. године у Јужној Африци, када су репрезентације Србије и Немачке биле у истој групи, по Вуковару се возио аутомобил који је имао истакнуту немачку заставу и ни један полицијски службеник га због тога није упозорио. У исто време, у оближњем месту, власник другог аутомобила истакао је малу српску заставицу због које је врло брзо био санкционисан и прекршајно кажњен. Исто тако, пре десетак година, на једној локалној фудбалској утакмици у околини Винковаца где су се састала два фудбалска клуба, један из већински српског, а други из већински мађарског места, навијачи мађарског клуба дошли су са својом мађарском заставом. На поменутој утакмици била су и два полицијска службеника која нису упозорила навијаче тог клуба нити им напоменули да поред мађарске морају да истакну и хрватску заставу. Једна од апсурднијих ситуација била је такође у Вуковару пре неколико година, у време одржавање европског првенства за младе кошаркашице, на којем је учествовала и репрезентација Србије. Навијачи српске репрезентације који су били и најбројнији, на путу до дворане смели су носити само заставу српске националне мањине уз хрватску заставу, а у дворани ту заставу српске националне мањине морали су склонити и имали су право истакнути само заставу Републике Србије. Све ово разлог је различитог тумачења закона у датим околностима, међутим, упркос, различитим аршинима и тумачењима закона, једно је јасно, истицање симбола других држава дозвољено је уз посебно одобрење.

- У члану 26. Закона о прекршајима против јавног реда и мира прописано је да ће се за прекршај казнити новчаном казном ко истакне заставе стране државе без општег позива друштвено-политичке организације или без одобрења органа управе надлежног за унутрашње послове. Из наведеног прописа произлази да је, за истицање стране заставе на територији Републике Хрватске, потребно исходити одобрење тела управе надлежног за унутрашње послове, а да се истицањем стране заставе без одобрења наведеног тела остварују обележја раније наведеног прекршаја, кажу у Министарству унутрашњих послова. СИМБОЛИ СПЦ Српска национална заједница у Хрватској

Тробојка на цркви Св. Недеље манастира Оћестово

своје националне симболе без икаквих ограничења сме истицати и на верским објектима, односно православним храмовима. Ни по овом питању нисмо јединствени јер се истицање српске тробојке са крстом и оцилима чешће може видети нпр. у Епархији далматинској него у неким другим епархијама Српске православне цркве које се налазе на територији Републике Хрватске. - У члану 3. и 4. Устава СПЦ наводе се званична обележја наше помесне Цркве, а то су грб и застава, те службени језик и писмо. Застава Српске православне цркве је тробојка: црвено-плаво-бело, са златним крстом и оцилима. Ми у манастиру истичемо заставу наше цркве, по Уставу СПЦ и по Уставу РХ о правима мањинских заједница за све веће празнике и свечаности које се дешавају у оквирима манастирских свечаности, истакао је игуман манастира Оћестово Херувим (Ђермановић). Симболи једног народа су од изузетног значаја са очување његовог идентитета, али и културног и историјског континуитета на одређеном простору. Од Војне Крајине преко Аустроугарске монархије до данашњих дана, Срби су тежили за остварењем својих националних права. Као резултат тога добијали смо различите привилегије, гаранције и уставом загарантована права која смо потврђивали на саборима и скупштинама. Управо су ти српски симболи (који су се мењали у различитим периодима) баш као и српски језик и писмо, били забрањивани и потискивани, поготово током 20. века. Данас се они употребљавају и користе углавном протоколарно, тек у ретким срединама стоје свакодневно истакнути. Срђан Секулић


14

репортажа

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

НАКОН ЧЕТРНАЕСТ ГОДИНА ЧЕКАЊА, НЕБРОЈЕНО ИЗГОРЕЛИХ ВОШТАНИЦА, НОЋИ И ДАНА У МРАКУ, ТОЛИКО ВАПАЈА И АПЕЛА ЗА ПОМОЋ, УЗ СВЕГА ЈОШ ШТО БИ СЕ УЗ НАВЕДЕНО МОГЛО ДОДАТИ, СТАНОВНИЦИ КИСТАЊСКОГ СЕЛА ПАРЧИЋ, У ЗАСЕОКУ ВУКШЕ, КОНАЧНО ДОЧЕКАЛИ ДА СИЈАЛИЦЕ ОБАСЈАЈУ ЊИХОВЕ ДОМОВЕ. ИЗГУБЉЕНА НАДА СЕ ПОНОВО ВРАТИЛА, А ОНИ, КАЖУ, ОПЕТ РОЂЕНИ ИАКО ГАЗЕ ОСМУ ИЛИ ДЕВЕТУ ДЕЦЕНИЈУ ЖИВОТА

СВЕТЛО КОНАЧНО ПОБЕДИЛО МРАК

Т

ешко ко данас, узевши у обзир становнике и најудаљенијих делова цивилизације, може замислити радост људи који су након деценију и по „тумарања“ по мраку, најзад дочекали да струјне сијалице засијају и у њиховим домовима. Да чуђење буде веће, баш ти поменути људи становници су једне од држава која важи за равноправну чланицу Европске уније, па се тако и они, колико год то нереално звучало, сматрају делом „привилеговане европске елите“. Слабији познаваоци ситуације овог поднебља, па чак и они упућени у дешавања која су се збила у последњем рату, тешко могу разумети да је баш у тим Парчићима, струје било деценијама пре ‘95. године, а ево, од тада до данас, прошло је више од двадесет година чекања да се иста опет врати. Овога пута не кроз комплетну електрификацију села, већ захваљујући соларним системима чијом су инсталацијом омогућена напајања струјом за четири домаћинства у засеоку Вукше. Пре нешто више од годину дана, са намером се упутисмо у село Парчић, петнаестак километара далеко од Кистања, како бисмо се и сами уверили да ти људи живе у мраку, и то не дан или месец, већ више од деценију након повратка из избеглиштва. Сеоски, неприступачан пут, без асфалта и добрано зарастао у трње и коров, одвео нас је право до куће Раде Вукше. Ни пар минута након што се аутомобил зауставио пред његовом кућом, Раде нас је већ чекао на капији. Није знао да долазимо, али изоштрени слух овог времешног Буковчанца, имао је у том тренутку само једну дилему: “Или је покретна трговина, или је неко дошао у село да тражи младу јагњад за купити“. Ни једно ни друго, рекосмо му, дошли смо да видимо како ви Вукше живите без струје. Приметно је било да му се поменути разлог није претерано допао, али то није омело овог срдачног домаћина да нас одмах позове у свој дом, понуди кафом, а пре свега својим домаћим вином, које, како је рекао, производи од најраније младости. За столом у кући затекли смо и Радину супругу Стоју. Видно болешљива, озбиљног лица, не питајући нас ни ко смо ни одакле, ни којим добром нас је пут довео у њихов дом, одмах нас је понудила оним што су и сами тај дан имали од хране.

Обоје помирени Није веровао да ће дочекати струју - Раде Вукша са чињеницом да пут тамо никога не доводи случајно, па гости нису чести, нити неко ко је само свратио да их поздрави и пита како су. На поновни спомен онога због чега су посећени, обоје истовремено одмахују и главом и руком, мучно пристајући на разговор од кога, кажу, знају да немају ништа. - Немамо струје, видите и сами, али није то од јуче. Пуних тринаест година живимо у мраку. Кад сам се, међу првима, вратио у село, обнављао кућу, надао сам се да ће нам прикључити струју, ону коју смо имали и раније, док нас зло није отерало одавде. Данас више не верујем. Не надам се, не верујем у климајући потврдно главом на сваку његову обећања, у приче да смо некоме битни, од изјаву. Њој је, као домаћици, било све још и нас су сви дигли руке, само се чека да теже. Без могућности да укључи машину за помремо, у једном даху рекао нам је тада веш, без фрижидера да лети сачува храну, Раде. без воде коју би уместо њених старачких Прича се тада развукла на прохујала руку извлачила пумпа за воду, без свега времена, Парчиће некада, становништво у онога што је, и најстаријој домаћици данас, оних прератних 96 димова, тридесет кућа у потреба а не луксуз. Вукшама и бројну чељад која су у њима - Да ми је само струју дочекати, да ми светло живела. А онда се Раде, опет, вратио на опет сине у кући, чини ми се да бих оздраструју и њихову свакодневицу у данима без вила. Ово сада није живот, ово се животом исте. не може ни назвати, рече тада Стоја, чини - Не може човек живети без светла. Како ће? се, једину жељу коју има. Ево иде зима, смркне се већ у четири сата и Након неког времена проведеног у њионда си као ћук. Немаш са ким проговорити, ховом топлом дому, продужили смо тек нико ни са ким више не може, нема ти ко неколико метара даље, до Андрије Вукше, доћи, немаш шта ни чути ни видети, и онда којег затичемо наслоњеног на стари сухозид ајде лећи. Лежеш, одспаваш коју уру, док чекајући већ поменуту трговину, „хвата“ пробудиш се мислећи како је прошла ноћ и топле зраке јесењег Сунца. гледаш свиће ли, а оно нема ни поноћ. - Питате за струју? Нема од тога ништа, џаба Немаш куд, лези, кажеш сам себи, покушао ми причамо. Ево још коју годину да и ми нам је Раде дочарати како изгледају предуге помремо па више никоме неће ни требати, а зимске ноћи у Парчићима. то се изгледа и чека. Ето вам ту трафо стаИсту муку са њим је делила и Стоја, нице, није далеко, све се види. А није ту


15

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

само струја, видели сте пут којим сте дошли. Нама доктор сваким даном све више треба, ако кога заболи, кога ћеш звати да дође? Још једино трговац комбијем долази до нас два пута недељно, бар крува да имамо, а сад чујем и он говори да ће можда престати возити. Та коме се исплати уништавати ауто возећи уз брдо до нас, каква му је ту рачуница? Куку. Нема се ту више шта друго рећи, огорчено нам је у даху испричао причу Андрија, не остављајући простора за сувишна питања, већ одавно измирен са чињеницом да ни струје ни живота у Вукшама више неће бити. Трећег саговорника видели смо тек из пристојне удаљености, није био расположен за разговор о струји те нас је, не баш љубазно, замолио да одемо. Јову Вукшу, на кратко смо видели, и ништа нам више од оног што рече Раде, ни сам није могао додати. Прошло је од тада, као што већ стоји на почетку овог текста, нешто више од годину дана, када смо се поново запутили у Вукше. Истим путем, истим људима, али овај пут радосним поводом, јер је струја, какватаква, најзад стигла и у Вукше. КАО ПОНОВО РОЂЕНИ Од Растивоја Безбрадице, већника општине Кистање, чули смо да Раде и Андрија данас имају струју, штедне сијалице, те агрегате који ће им бити резерва у случају да струје не буде. Мајстор Мишо је, баш тога дана, кренуо да им агрегате стави у функцију, па је то била идеална прилика да се сви заједно упутимо ка Вукшама. У време док се комби паркирао пред Радином кућом, а остаци снега топили под

Андрија Вукша - научио да рукује новом апаратуром

шкртим зрацима зубатог, зимског сунца, Раде је већ увелико хранио своје мало стадо овчица на ливади пред кућом. Исти онај витални, радишни, добродржећи иако осамдесетседмогодишњи Раде, овај пут делује уморно, озбиљно али једнако домаћински расположен као при нашем првом сусрету. Након срдачног поздрава, Раде нам одаје због чега је такав. Његова супруга Стоја, у последња три месеца, два пута је пала и поломила оба кука. Већ неко време била је у болници, док се он са пословима око куће и животиња сам сналазио како је знао и умео. Док мајстор извлачи још нераспаковани агрегат, у разговору нас преСоларни панели осветлили куће у Парчићима

кида звук мобилног телефона. Зову, каже нам Раде, из болнице. Стоју треба послати на кућно лечење или на продужено одељење книнске болнице, јер више није садашњи одјел. На само упитни поглед, инициран мишљу шта ће и како он сада са њом, болесном и тешко покретном, повремено дементном, као да чује непостављено питање, као из топа одговара. - Нека они њу довезу кући, ја ћу се о њој бринути. Била је 65 година са мном у добру, морам и ја са њом у злу. Нико је у болници неће ни гледати, ни хранити ни пресвлачити као што ћу ја. Наместићу јој згоду да се не мора ни померати, а да јој све буде на руку кад ја пустим овце пар сати, каже одлучно. У таквој ситуацији, тешко је и питати за струју, али зато смо ту, па питах Раду како је сада, како је ових дана кад сијалица светли, телевизор ради, фрижидер укључен? - Право да ти кажем, нисам веровао да ћу ово доживети. Јесам се надао, али веровао нисам. Не може се то ни поредити. Сад кад Стоја није у кући, сам сам, а сам човек је као пас. Кад све обедим вани, вече падне, упалим светло да вечерам и телевизор да ради, да чујем мало вести, временску прогнозу, видим шта се дешава у свету, а пре ништа нисам ни видео ни знао. Ја сам до свога дошао, велике су године стигле, али биће лакше и деци кад лети дођу, то ме радује, каже Раде, док му осмех, тек на ово последње изречено, озари уморно лице. Поносно нам је показао постављене панел плоче, додавши да се са укључивањем свега добро сналази, да не дира оно што није потребно, и да више не страхује да ће струје нестати, јер бар у Далмацији сунчаних дана има највише у години. наставак на следећој страни


репортажа

16

Оставили смо га да се врати својим свакодневним обавезама, па продужили до другог познаника, Андрије. Након уласка у двориште, већ се видео траг светлости кроз прозор трошног дома. Андрија се одазива на први наш глас, зове унутра. Радосни осмех, раширене руке добродошлице и чини се, неки сасвим други Андрија. - Хвала Богу, дође и нама светло након пуних четрнаест година. Спасило, видим лећи, видим се дигнути. Зими, кад се смркне у четири сата, упалим мало свећу, седим и гледам у празно па идем лећи. Незгодно је било ако мораш ноћу устајати, док нађеш шибице, упалиш свећу, а све гледаш хоћеш ли негде запети и пасти. У суседно село, удаљено скоро два километра, ишао сам пешке да напуним телефон, однесем месо у фрижидер. Прошле зиме сам се оклизнуо и пао овде на вратима, око пет сати ујутро. Петнаест дана скоро да нисам могао устати из кревета, ни ватру наложити ни воде донети. А данас сам ево као поново рођен. Па како и не бих, знате и сами. Данас нестане струје на сат-два, па цео свет стане, све се стопира, а камоли ми четрнаест година без ње, добро смо и издржали. Планирам да купим и нешто телевизије, макар да гледам ако не чујем шта говоре, и право да ти кажем, радујем се што би могао погледати коју фудбалску утакмицу, то волим, не скидајући осмех са лица, баш попут детета кад

Јован Вукша и Растивоје Безбрадица

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

Јован Вукша - Са струјом се и самоћа лакше подноси

добије оно што жели, прича Андрија. Признајемо му како је прошли пут био видно огорчен, намрштен и захваљујемо што је овај пут овако распложен за разговор. - Јесте, у праву сте. Било ми је доста свега, и прича и обећања и питања. Сада имам све што ми треба, а ви сте увек добродошли, у свако доба. Дођите и кад угреје, да седимо вани у хладу, попричамо о свему уз кафу, позива на крају Андрија. Уверио нас је да се и он добро сналазиса укључивањем и искључивањем струје у случају неког невремена, а онда нам још преостаде Јован Вукша, за кога смо сигурно знали да је кући. Јована затичемо поред шпорета, уз телевизор, а сијалице иако је већ подне, горе и у кући и испред ње. - Нема више оскудације и мрака, шаљиво му добацујемо. - Нема, нема, и неће бити док је овог нашег, далматинског сунца. Још да ми неку жену можете довести, све би ми било потаман, једнако шаљиво узвраћа Јован. На питање, какви су дани сада са светлом, без секунде задршке одговара. - Разлика је то као

Сунце и Месец. Лежеш миран, комотнији си, сигурнији, ма све је лакше. Видиш, има сад нека серија на телевизији, ја то не пратим ништа, али је другачије кад се нешто чује, па нека само ради. Од маја 2003. године, када сам се вратио, до сада је прошло четрнаест година, а ја сам то време живео као у мртвачници. Сада сам другачији човек, видим свет. Волео бих ја да су постављене жице, да имамо праву струју, да можемо бојлер палити, али и овако је добро, само нека светли, широког осмеха објашњава Јован, а онда нас и он одводи да видимо соларне панеле у његовом дворишту. Одлазимо, и остављамо Јована док чека ону исту, покретну трговину која је долазила баш тај дан. Троје од четворо Вукша са којима смо причали, јасно су нам дали до знања колико је овај, мали корак за цивилизацију, већи од највећег за повратничку популацију у далматинским селима. Како нам је објаснио Растивоје Безбрадица, средства за уградњу соларних панела остварена су заједничким напорима УНДПа, Фонда за заштиту околиша и енергетску учинковитост, Шибенско-книнске жупаније и општине Кистање. Захваљујући соларним системима инсталираним на четири дома, који се напајају на сунчевој светлости, корисници ће добијати бесплатну струју. Захтева за електрификацију у селу још је тридесетак, а када би се то решило, Безбрадица је уверен да би се макар половина подносиоца захтева одмах вратила у Парчиће. И то ће, уз напоре институција и општине, нада се, бар до краја следеће године бити решено. И на крају, не треба заборавити да на слично решење око струје, чека још десетине села и заселака широм Хрватске, и сви они, двадесет и две године након рата, још увек чекају да светло цивилизације обасја њихов мрак, и пружи им услове живота достојне човека. Васка Радуловић


ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

Далмација

17

ПОВОДОМ ПРАЗНИКА СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА, КОЈИ СЕ ПРАЗНУЈЕ КАО СЛАВА ИСТОИМЕНЕ БОГОСЛОВИЈЕ У МАНАСТИРУ КРКА, У ОВОЈ ДАЛМАТИНСКОЈ СВЕТИЊИ ОДРЖАНО ЈЕ, КАО И СВАКЕ ГОДИНЕ, ДУХОВНО САБОРОВАЊЕ, НА КОЈЕМ СУ СЕ ОКУПИЛИ ДУХОВНИ, КУЛТУРНИ И ПОЛИТИЧКИ ПРЕДСТАВНИЦИ СРБА У РЕПУБЛИЦИ ХРВАТСКОЈ, КАО И ЗВАНИЦЕ ИЗ СРБИЈЕ И РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

СЛАВА БОГОСЛОВИЈЕ У МАНАСТИРУ КРКА

С

вету литургију служио је митрополит вере у Бога навео је Света Три Јерарха: загребачко-љубљански Порфирије, Јована Златоустог, Григорија Богослова и уз саслужење још четири епископа Василија Великог. Српске православне цркве, а након бого- - Света три јерарха су наши учитељи и служења у свечаној сали Богословије одр- заштитници наше богословије и они су нас жан је културно-уметнички програм, током учили да је суштина човековог битисања на којег су се званицама представили ученици Земљи његов призив да се обожи. Да бисмо Председник СДСС-аали Вијислав Станимировић Богословије, деца из Книна, и гости из то достигли потребно је оставити грехоодликован Орденом Никодима Милаша љубиви начин живота и сјединити се са БоСрбије, желећи да истакну духовни значај ове школске установе која је претпрошле гом. Света три јерарха били су не само године обележила четири века постојања. научници и филозофи који су изучили сву Обраћајући се окупљеним верницима, атинску мудрост, већ су постали светитељи eпископ Фотије нагласио је важност не- који препорађају све људе које би сусрели и престаног духовног узрастања, а као саму цркву Божију. Пуноћу наше вере најбоље примере жртвовања за народ и предокусили смо данас на светој литургији,

а њу можемо достићи само аскетским подвигом и сталним распињањем себе да бисмо се удостојили Божијег благослова и кренули путем спасења, рекао је Епископ Фотије обраћајући се великом броју верника који су дошли са свих страна да заједно прославе овај дан. ОДЛИКОВАН ПРЕДСЕДНИК СДСС-а ВОЈИСЛАВ СТАНИМИРОВИЋ Током заједничке трпезе Епископ далматински Фотије, у знак захвалности за сва добра учињена овој просветној установи, уручио је највише епархијско признање – Орден Никодима Милаша, Војиславу Станимировићу, председнику Самосталне демократске српске странке. Приликом свечаног уручења ордена, eпископ Фотије нагласио је да су доброчинства кроз векове одржала рад ове школе, а да се последњих година, након обнављања рада Богословије, посебно истакао Војислав Станимировић, чија је материјална помоћ омогућила несметан рад ове школе, без које би ученици и професори тешко успели остварити жељене резултате. - Овом приликом желим да се захвалим како господину Станимировићу, његовој странци и људима који је данас представљају овде, тако и свим људима и општинама из истонаставак на следећој страни


18

чне Славоније, који су са нама годинама, који нас помажу материјално, финансијски или на било који други начин. Од великог нам је значаја пошиљка у месу и месним прерађевинама коју нам ти људи несебично и хумано припреме сваке године, а захваљујући којој ми имамо обезбеђену квалитетну храну за наше ђаке. Не можемо заборавити ни наш први сусрет овде у манастиру Крка, када нас је господин Станимировић питао шта нам је најнеопходније и како да нам помогне. Тада, у почетку, требала нам је машина за веш, и то смо му одмах рекли. У најкраћем року је исту набавио и допремио, а нама, нашим ђацима то је било од великог значаја. То нам је било важно, али увек нам је једнако важна помоћ и разумевање наших политичких представника, како овде у Далмацији, тако и у самом врху власти. Морамо остати јединствени, заједно водити рачуна о нашем страдалном народу, рекао је владика Фотије, захваливши и политичким представницима власти али и свим појединцима из Србије и Републике Српске који годинама у назад дају свој допринос помажући православну цркву у Хрватској. Захваљујући Епископу и Епархији далматинској на додељеном ордену Војислав Станимировић је истакао важност наставка рада ове школе како се не би прекинуо њен духовно-просветни континуитет, јер је ова школа један од симбола утемељења и опстанка не само далматинских Срба већ свих оних који овај манастир и ову школу доживљавају својима. - У име мојих пријатеља из источне Хрватске, желим да се захвалим епископу Фотију на овом ордену Епархије далматинске, али и свима вама који сматрате да

Далмација

ми из источне Хрватске, мислећи на наше институције и општине тамо, исти заслужујемо, пружајући помоћ овој светињи кроз последњих шеснаест година. Имао сам прилику да долазим овде и пре поновног отварања богословије, у време када је игуман био садашњи владика Герасим, када је ова трпеза где данас седимо била једна рушевина, и није било ни једне сачуване иконе. Кренули смо тада од неких елементарних, животних потреба, а онда смо схватили оно што хришћанство проучава, да је црква наша мати духовна, а онда одмах иза тога долазе наша деца, брига о њима. Тада смо одлучили да заједничким снагама организујемо помоћ која ће сваке године бити испоручена, како онда тако и данас. У финансирању исте, помагале су нам наше српске општине, Већа српске

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

националне мањине, странка, понекад жупанија, Просвјета. Тако је било тада, тако је данас и трудићемо се сви заједно да се тај континуитет настави и наредних година. Знам да је владика Никодим Милаш својим животом и пропагирањем хришћанства, у оно тешко време, можда попут овог данас, био на распећу, да није био добродошао ни у Риму па чак ни у Србији, и баш због тога ми је посебна част што смо овај орден данас добили, ја и мојих десет пријатеља који су са мном дошли са истока Хрватске, а међу њима су саборски заступници, два заменика жупана, председници Већа српске националне мањине, ЗВО-а, начелници општина. Хвала још једном свима, и верујем да ћемо и убудуће наставити овим путем, помажући нашој Богословији, заштитнику наше деце, те да ћемо бити у могућности и подржати значајни јубилеј који православна црква у Далмацији ове године обележава, а то је 700 година манастира Крупе, рекао је, између осталог, Војислав Станимировић. Празновању Света три јерарха у манастиру Крка присуствовали су још и саборски заступници Борис Милошевић и Миле Хорват, председник Савета за националне мањине Републике Хрватске, Александар Толнауер, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједница Републике Србије, Милета Радојевић, заменица жупана Шибенско-книнске жупаније, Ања Шимпрага, заменик жупана Вуковарскосремске жупаније, Ђорђе Ћурчић, председник Српског културног друштва „Просвјета“, Синиша Љубојевић те многобројни начелници далматинских и славонско-барањских локалних заједница, који су дошли како би са ученицима и њиховим професорима заједно обележили славу ове најстарије просветне установе Српске православне цркве. Васка Радуловић


ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

манифестације

19

У ПАЧЕТИНУ ОДРЖАНО ПЕСНИЧКО ВЕЧЕ ПОСВЕЋЕНО БРАНКУ Б. КОВАЧЕВИЋУ, ЛЕКАРУ, ПЕСНИКУ И ХУМАНИСТИ

ПЕСНИКУ И СУМЕШТАНИНУ У ЧАСТ

К

ултурно-уметничко друштво „Бранко Радичевић“ из Пачетина и тамошњи пододбор СКД „Просвјета“ организовали су у среду 8. фебруара “Песничко вече под брезама” посвећено њиховом сумештанину Бранку Б. Ковачевићу, лекару, песнику и хуманисти. Пре отварања саме манифестације испод песникове бисте постављене поред пачетинског Дома културе положено је цвеће, а три ученице, Милица Новаковић, Теодора Глуваковић и Ана Нудић, прочитале су по једну његову песму. У наставку програма у три блока девет песника из околних места прочитало је по једну своју песму од којих су неке биле посвећене и Бранку Ковачевићу. - Ово вече посвећено је човеку који је задужио Пачетин и кога су овдашњи људи, и не само овдашњи, јако волели и поштовали. Лепо је да су КУД „Бранко Радичевић“ и пачетински пододбор СКД „Просвјета“ организовали ово вече и што негују успомену на свог сумештанина који је био лекар, песник и хуманиста и који је њима, у оним тешким ратним временима веома много помогао. То је значајно и због његових људских врлина које су га красиле, али и због његове поезије. На тај начин, кроз литературу, кроз писану реч, кроз поезију део наше националне културе је на најбољи начин сачуван. Бранко је на све начине током рата помагао мештанима свог села. Помагао је и целој заједници, али и појединцима којима је било тешко, долазио је, доносио помоћ, а у својим

песмама описивао је ратне страхоте и оно што се са људима у то зло време догађало. Због свега тога он је у овом крају оставио дубок траг, рекао је Слободан Нешић из Бијелог Брда који је био задужен да води ово песничко вече. Поред песника у програму су учествовали мушка Певач к а г руп а СКУД-а „Змај Јова Јовановић“ из Бијелог Брда и ученици Наташа Краљић и Михајло Хаџић који су одиграли кратак игроказ о животу и делу Бранка Ковачевића који је припремио Миодраг Недељковић. Песме су читали песници Гордана Павић, Драгољуб Војновић, Миодраг Недељковић, Бранислава Маричић, Бранислав Максимовић, Миленко Васиљевић-Чико, Љубинка Арамбашић, Мирослав Илић и Мара Јурковић. Бранко Б. Ковачевић Рођен је 8. фебруара 1952. у Вуковару. Детињство је провео у Пачетину одакле потиче и његова

дубока веза са завичајем и природом. Гимназију је завршио у Вуковару, а медицину у Новом Саду. До рата 1991. др Бранко Ковачевић радио је у вуковарском Медицинском центру.

Објавио је бројне самосталне и заједничке књиге поезије, а за свој песнички рад примио бројна признања и награде. Након мирне реинтеграције преселио је у Будву где је и умро 2002. године. Из Будве, његови посмрти остаци у родни Пачетин пренешени су 2011. године када су се на комеморацији и поновљеном испраћају окупили бројни мештани и његови пријатељи и поштоваоци. С.Б.


20

манифестације

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

У БИЈЕЛОМ БРДУ 11.ФЕБРУАРА БИРАНО НАЈБОЉЕ ДОМАЋЕ ВИНО

СВЕ ВИШЕ ВИНОГРАДА У БЈЕЛОБРДСКОЈ ПЛАНИНИ

У

част светом Трифуну , виноградарству и домаћем вину у Бијелом Брду одржана је 11. фебруара манифестација названа Дегустација бјелобрдских вина. Било је то пети пут за редом да је у организацији СКД „Просвјете“ пододбора Бијело Брдо и СКУД-а „Јован Јовановић Змај“ одржано дешавање које за циљ има подстицање виноградарства и производње вина, али и дружење и повезивање са сународњацима из Хрватске и иностранства. - Овај пут нешто другачија организација, дочек гостију био је дан раније. Стигли су нам пријатељи из Пероја у Истри, Дворова из Републике Српске, из Румуније, Линца и сви они присуствовали су свечаном отварању изложбе посвећене виноградарству и винарству, обишли су нашу општину у жељи да им покажемо наше богатство, упознали су и разговарали са начелником Југославом Весићем. Ове године по први пут сем изложбе премијерно је приказан и филм о нашем селу који је настао захваљујући средствима општине Ердут. Сниман је годину дана у жељи да прикажемо све од пејсажа до обичаја, оно што наши Бјелобрци осете и оно од чега живе и од чега су живели, а то је атар, Драва, планина и шума, прича председник бјелобрдског СКУД-а, Слободан Нешић. Дегустација вина одржана је у Дому културе где су мештани Бијело Брда донели своје узорке, односно флаше вина које су затим обележене бројевима и предате стручном жирију на оцењивање. Жири је током вечери на позорници, пред никад пунијом салом, оцењивао узорке вина. Био је то посао који је захтевао профињен укус, доста труда и издржљивости јер ове је

године оборен рекорд у број донешених флаша вина. - Узорке смо поделили у две категорије, то су: аутохтони виноградари и винари и остали које смо назвали кућни јер у дворишту имају ломаче и купују грожђе како би произвели своје вино. Циљана група је аутохтоно вино, јер желимо да се један део наше планине поново заплави или зазелени виноградима. Мислим да је видљиво да у томе успевамо јер само током прошле године засађено преко 2000 садница винове лозе. Донешено је преко 60 флаша узорака и то је рекорд, међу њима је 25 аутохтоних произвођача који су донели 27 узорака. Ова манифестација иако имамо

жири није такмичење то је повод за дружење, ми само похвалимо које се вино истиче од свих добрих бјеобрдских вина. Вино је увек било повод за дружење, да певамо, причамо и да мање пијемо пива, а више домаћег вина јер здравије је, додаје Нешић. Жири је пажљиво испијао вино и бодовао укус, мирис и боју омиљеног пића од грожђа. Све црне, розе и беле узорке сипали су чалнови жирија у већ препознатљиву канту у којој до краја вечери настане мешано бијелобрдско вино. На позорници Дома културе одвијао се током оцењивања културно-забавни програм. Чланови СКД Просвјете публици су приказали занимљиво осмишљен сплет песме , музике, дивана и шале где је веселој атмосфери допринео тамбурашки оркестар КУД-а „Бранислав Нушић“ из Борова. Уочи одржавања манифстације објављен је конкурс за најбољу песму о вину, а међу пристиглим песничким остварењима награђени су Гордана Павић која је као трећепласирана освојила 3 литре вина, Миленко Васиљевић Чико за друго место добио је 5 литара домаћег вина, док је прво место за песму „Капелац и вино“ освојила Невенка Стокановић која је кући однела 15 литара бјелобрдског вина. Као изненађење вечери додељена је Ђорђу Нешићу Дики плакета СКД Просвјете и СКУД-а“Ј.Ј. Змај“. На овај начин одано је признање за његов дугогодишњи пожртвовани рад у очувању


21

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

културе, обичаја и традиције. Након једночасовног културно-забавног програма током кога је трајала и дегустација пића донешена је одлука да су најбоље аутохтоно вино у винској 2016/ 2017. години произвели Бојан Жекић и Синиша Гајчић, док је у категорији остала вина најуспешнији био Саво Катанић. ГОСТИ ПРИСТИГЛИ СА СВИХ СТРАНА СВЕТА Дом културе у Бијелом Брду био испуњен до последњег места. Након програма дружење је настављено за столовима на којима су послужени бројни специјалитети. Међу домаћим производима конзумирала су се то вече и истарска кулинарска остварења, а послужили су их представници Црногораца који у Пероју чувају идентитет свог народа. - Одлучили смо да се представимо нашим производима, то су пре свега пршут и оно што сматрам да је најбољи у Истри, а то је домаће перојско маслиново уље. Ту су још слане срделе-инћуни које су фантасичне за ову манифестацију, јер када њих једеш после мораш мало више да попијеш, донели смо и мешани крављи и овчији сир, све оно што је истарски домаћи производ. Наравно ту је и вино малвазија и теран, а о гуштима се не расправља тако да ћу рећи само да је наше вино мало јаче од бјелобрдског па нек пије шта коме одговара, рекао је Миодраг Поповић, председник друштва перојских Црногораца 1657. Вино су у госте донели и представници Срба из Румуније. - Први пут смо у Хрватској и представљамо друштво Свети Никола из Радине. Прошле године смо се спријатељили са данашњим домаћинима и одушевили смо се оним што су нам показали када су гостовали на нашој пасуљијади. Ми смо једна мала српска заједница и представљамо Савез Срба из Румуније. Има нас негде 17 000 у целој држави, а у Дунавској клисури где се налази наше село производимо црвено вино од отела и њега смо овде донели. То је чисто домаћинско вино и мислим да није квалитетно као бијелобрдско које када смо пробали могу рећи само свака част, искрен је Томислав Поповић из Румуније. Међу бројним гостима били су и представници Срба из Аустрије, тачније из Линца где последњих 6 година постоји Српски клуб „Никола Тесла“. - Овде смо стигли јер је то била Божија воља. Председник СКУД-а из Бијелог Брда и ја упознали смо се у светој земљи у Јерусалиму и наше дружење се наставило у Дворовима код драгих пријатеља чланова КУД-а „Дворови“, тако да је ово наша трећа станица. Наш клуб је релативно младо удружење које је основано 2010. године и

бавимо се очувањем културе, традиције, историје, писма па и вере српског народа на простору Аустрије. Имамо 500 активних чланова који су у рад клуба укључени кроз разне секције. Најбројнија је фолклорна секција за чије активности влада највеће интересовање и где, што нам је најважније, окупљамо омладину. Имамо фолклораше од пилића тј. од трогодишњака па до ветерана. Покушавамо да очувамо ћирилицу јер је наша деца заборављају и зато је акценат нашег деловања усмерен на културу, језик и писмо, објашњава председник Српског клуба „Никола Тесла“ из Линца, Раденко Дринић.

ИЗЛОЖБА ПОСВЕЋЕНА ВИНОГРАДАРСТВУ И ВИНАРСТВУ Први пут је у склопу манифестације „Дегустација бјелобрдских вина“ постављена и тематска изложба. Стари алат и прибор који се користио узгоју винове лозе и производњи вина био је изложен у подрумским просторијама традиционалне бјелобрдске куће. Посетиоце је одводила у некадашња времена када је у Бијелом Брду било много више винограда о којима се бринуло на другачији начин него што то виноградари данас чине. Ј. Ј.Иван

ВУКОВАР

ПРОГРАМ У СЛАВУ СВ. ТРИФУНА

В

уковарски пододбор Српског културног друштва “Просвјета” и Вуковарско српско певачко друштво “Јавор” организовали су у недељу 12. фебруара програм поводом празника Светог Трифуна. - Програм је посвећен великом страдалнику за Христову веру, он је свима нама интересантан не само што је свети човек него што је веома омиљен код српског народа, како код домаћина који су га узели као крсну славу тако код произвођача који се баве виноградом и производњом вина. Ово вече управо је и посвећено њему али и нашој заједници. Имамо пуно учесника и овај програм заједно организује вуковарско српско певачко друштво Јавор и пододбор СКД Просвјете. Служимо вечерас нашој публици и идеји која нас овде окупља, али и желимо да одамо признање великом страдалнику, рекао је председник вуковарског пододбора Просвјете Миленко Живковић.

Традицију одржавања програма посвећеног Св. Трифуну започео је још покојни Бранимир Куруцић, познати културни радник са ових простора. - Док год постојимо ми ћемо се трудити да идемо тим путевима којима је Бранко креирао те програме и прилагодити их на свој начин овом времену. Јесте то духовна традиција и светац али најважније је у овом програму да се окупљамо, да поручујемо једни другима да се измешамо и то чинимо јер пуно је учесника и свако да по мало свог доприноса, каже Живковић. Програм је одржан у у Ружичкиној кући у Вуковару, а учествовали су ВСПД “Јавор”, Етно група “Ђурђевак”, чланови Српског културног друштва “Просвјета” из вуковарског и бјелобрдског пододбора, Тамбурашки оркестар “Вучедолски звуци” са вокалним солистом Радио-телевизије Војводине Живојином Јергићем и полазници Музичке школе Вуковар. С.Б.


22

историја

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

139. ГОДИШЊИЦА ОД СМРТИ КОМПОЗИТОРА ЈОСИФА РУЊАНИНА

фото: predsjednica.hr

КАКО ЈЕ ЈОСИФ ПОСТАО ЈОСИП

Д

а Срби Хрватској нису „донели само мало земље на својим опанцима“, како је то својевремно изјавио последњи председник председништва СФР Југославије Стипе Месић, сведочи, између осталог, лик и дело српског композитора Јосифа Руњанина, у Хрватској много познатијег под именом Јосип како су га, а да никога нису ни питали, крстили на десној обали Дунава. Разлог за то вероватно лежи у чињеници што је Руњанин компоновао музику за хрватску химну „Лијепа наша“, а помало је незгодно да се на сва звона труби како је то дело једног Србина. Због тога су се, они којима је то сметало досетили да задње слово „ф“ у његовом имену замене са „п“. Иако су многе улице у Хрватској назване по њему на свима њима написано је име које он никада није носио. У његовим родним Винковцима постоји и Музичка школа која носи његово име, али и у њеном називу Јосиф је „крштен“ као Јосип. Ових дана навршила се 139. годишњица од Руњанинове смрти. Умро је 2. фебруара 1878. године у Новом Саду где је и сахрањен на тамошњем православном гробљу. Његов деда био је свештеник Српске православне цркве у Шиду, а отац Игњат Руњанин војни грађевинац у Винковцима у којима је Јосиф Руњанин и рођен 8. децембра 1821. године као најстарији од седморо деце. У матичним књигама винковачке православне цркве као датум његовог рођења уписан је 24. новембар, по јулијанском календару. Руњанин је крштен у православној цркви Силаска Светог Духа у Винковцима, а церемонију крштења преводио је свештеник Адам Поповић. Јосиф Руњанин потиче из села Руњани у западној Србији у околини Лознице, а његова породица је након аустријско-турских ратова напустила Србију. Најпре се насељавају

околини Сремске Митровице, а касније се селе у Винковце. Руњанин се школовао у Винковцима и Сремским Карловцима да би се на крају одлучио за војнички позив. У јануару 1848. постао је поручник друге класе у аустроугарској војсци, а у мају исте године унапређен је у чин поручника прве класе. У периоду између 1848. и 1866. учествовао је у четири ратна похода у Италији. У априлу 1857. унапређен је у чин капетана прве класе, а 1864. године венчао се кћерком пензионисаног капетана Томе Пераковића. Последње унапређење у чин потпуковника Руњанин добија 1871., а исте је године, због нарушеног здравља, и пензионисан. Након пензионисања, када се распао и његов брак, повукао се из јавног живота и одселио у Нови Сад. Сем војничког позива Руњанин је био веома наклоњен и музици. Свирао је гитару и клавир. Музичко образовање стекао је код војног капелника у Глини Јосипа Вендела где је као царски кадет, у Војној крајини служио војни рок. Боравећи у Глини често је одлазио на књижевне скупове које су организовали припадници илирског покрета чији је Руњанин био симпатизер. Ту је први пут чуо родољубиву песму Антуна Михановића „Хорватска домовина“ на коју је, највероватније 1846. компоновао музику. Композиција је први пут изведена у кући трговца Петра Пелеша у Глини. Руњанинову мелодију за будућу хрватску химну накнадно је 1861. године хармонизовао и нотирао загребачки певачки педагог Ватрослав Лихтенегер. Тако укомпонована песма, под називом Хрватска химна, први пут изведена је на отварању Хрватско-славонске привредне изложбе у Загребу 1891. У оквиру изложбе Хрватски певачки савез организовао је свечаност на којој је требала да буде изабрана хрватска химна. Бирало се између три композиције. Две је компоновао Иван Зајц, а трећа је била Руњанинова композиција која је изазвала и највеће одобравање код присутних па је проглашена хрватском химном и то је остала све до данас иако је у својој историји Хрватска пролазила кроз периоде у којима је владало изузетно јако антисрпско расположење. „Лијепа наша“ као хрватска химна преживела је чак и период НДХ и поред чињенице да је њен композитор био Србин чији су сународници у периоду 2. светског рата постали жртве незапамћеног терора и геноцида. Тим једним измењеним словом у Руњаниновом имену овај композитор је преведен у Хрвата. У Хрватској је мало познато и то да је Руњанин компоновао и мелодију за песму “Радо иде Србин у војнике“ за коју је текст написао Василије Живковић. Остала његова дела остала су непозната. Ни однос Срба према овом композитору

није нешто чиме могу да се подиче. Кућа у којој је Руњанин живео у Новом Саду постојала је до 2013. године када се због небриге срушила. У периоду између 26. и 28. јануара 2015. године Руњанинова бронзана биста постављена на тргу у Винковцима који носи његово име је украдена и више никада није пронађена, а у њеном проналажењу није помогла чак ни награда од 5.000 куна ономе ко понуди ваљану информацију. Украдена биста била је рад винковачког кипара Антуна Бабића, висока 60 цм, а тешка 50 килограма и на тргу је била од 1971. године. Средином јула прошле године израђена је и на старо постоље постављена нова биста рад академског кипара из Винковаца Дејана Дураковића. С. Бубало

РАДО ИДЕ СРБИН У ВОЈНИКЕ Речи: Васа Живковић (1819-1891) Музика: Јосиф Руњанин (1821-1878) Радо иде Србин у војнике где зелене бере ловорике. Борба њему забава је драга, још милије саломити врага. Јер пушчани прах не задаје њему страх. Њега на бој мати и невеста прати. Отац жели, седи, да врага победи. Напред иде с оружаном Србин руком, а зимзелен вије му се за клобуком. Пева, кличе српски син, пред њим стрепи душманин. Пушка пуца а топови ричу а јунаци оружани кличу: "'Ајте, Срби, 'ајте у војнике где се купе отаџбине дике." Кивни гази враг нашег дома мили праг. На бојноме пољу где с' јунаци кољу, славе бер'те цвеће што увенут' неће. Док се наша миче снажна десна рука, пропануће црни душман триста лука. Кад зажели свети краљ, уз пут скаче Срб, витез!


спорт

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

и зво в о р

23

ШАХОВСКИ КЛУБ „СЛОГА“ ИЗ ПАЧЕТИНА ОСВАЈАЧ ЖУПАНИЈСКОГ ШАХОВСКОГ КУПА

НАЈБОЉИ И НА СВОМ ТЕРЕНУ

П

ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА - ВУКОВАР

ИМПРЕСУМ Број 161 ГОДИНА XI

Вуковар, 15. фебруар 2017.

Издавач: Заједничко веће општина, Вуковар За издавача: Драган Црногорац, проф. Главни уредник: Славко Бубало

Редакција: Вуковар; Јадранка Јаћимовић-Иван, Никола Милојевић, Срђан Секулић; Бели Манастир; Зоран Поповић, Стана Немет; Книн; Васка Радуловић Фотографија: С.Секулић, Д. Ковач, З. Поповић, Н. Милојевић Графичка припрема: Славко Бубало Штампа: “Glas Slavonije” d.d. Osijek Ulica Hrvatske Republike 20 Адреса редакције: Еугена Кватерника 1, Вуковар Тел: 032/416-667 Факс: 032/422-755 е-mail: urednik.izvor@gmail.com Izvor.zvo@gmail.com web: www.tvprodukcija-zvo.com Лист суфинансира Савет за националне мањине Владе Републике Хрватске и Министарство културе Републике Србије Излази два пута месечно Тираж: 8000 Насловна страна: Грб српске националне мањине у Хрватској

ротеклог викедна одржано је куп такмичење у шаху за Вуковарскосремску жупанију. На овом спортском сусрету чији је организатор Шаховски савез Вуковарско-сремске жупаније, а технички организатор Ш. К. „Слога“ из Пачетина, овај пут наступило је укупно 11 екипа. У тој конкуренцији најбољи резултат остварио је управо домаћин, Ш. К. „Слога“ Пачетин, који је у пет одиграних кола освојио 9 бодова, уписавши четири победе и један реми, те на тај начин одбранио прошлогодишњу титулу и по трећи пут донео победнички пехар у своје витрине. Као победници жупанијског купа Пачетинци су остварили и право учешћа на завршном, државном куп такмичењу. - Сматрам да имамо добру екипу која може да се носи са свима и да је овај резултат на неки начин и очекиван. Имамо жељу да се нађемо и на завршници државног купа, али то пре свега зависи од финансија. Уколико се одлучимо да отпутујемо добићемо нешто новца од нашег савеза, али то свакако није довољно за целокупне трошкове који нас очекују, каже секретар Ш. К. „Слога“ Живорад Јозић. За Слогу су на овом такмичењу наступили Зоран Личина, Синиша Томерлин, Тамара Љикар, Зоран Љикар и Радислав Црногорац, а у пет кола победили су Вин-

ковце, Негославце и Бошњаке идентичним резултатом 3,5:0,5. Против трећепласиране екипе Сладорана из Жупање уписали су победу од 2,5:1,5 док су једину партију ремизирали (2:2) са другопласираном екипом Шаховског друштва Срба „Толеранција плус“ из Вуковара. Турнир се играо по швајцарском систему на четири табле. - Ово је врло добар одазив клуба на овај турнир с обзиром да их је дошло 11 од укупно 18 клубова колико имамо на нивоу наше жупаније. Куп иначе одржавамо десети пут за редом и у њему не учествују прволигашки клубови који су обавезни да се појаве на завршници државног купа, истакао је председник Шаховског савеза Вуковарско-сремске жупаније и судија куп такмичења Анто Мијић. С. Секулић

СТОНОТЕНИСЕРИ О.Ш. „БРШАДИН“ НА ЗАВРШНОМ ДРЖАВНОМ ПРВЕНСТВУ

ТРОЈИЦА НЕМАЊА И ЈЕДАН БОЈАН БЕЗ ПРЕМЦА

Н

акон освајања првенства на нивоу Вуковарско-сремске жупаније, стонотенисери Основне школе „Бршадин“ освојили су и регионално такмичење. Они су почетком фебруара у Пожеги, на турниру на ком су наступиле још три екипе, такође победници у својим жупанијама, остварили све три победе и то: О. Ш. „Добрица Цесарић“ из Осијека победили су са 3:2, док су О. Ш. „Липик“ и О. Ш. „Драгутин Тадијановић“ из Славонског Брода победили са 3:1. На тај начин млади Бршадинци ушли су међу четири најбоље екипе у држави и изборили право учешћа на турниру који се игра у Поречу од 25. до 28. априла. Овај изузетан успех остварили су Немања

Нићин, Немања Малиновић, Немања Јаничић и Бојан Потворски. С. С.


спорт

24

ИЗВОР 161 / 15.2.2017.

НОВООСНОВАНИ МНК „БАТА БОРОВО„ ТАКМИЧИ СЕ У ДРУГОЈ ХРВАТСКОЈ ЛИГИ

СА ПОНОСОМ НОСЕ ИМЕ OЦА РАДНИЧКОГ НАСЕЉА БОРОВО

П

ротекле спортске јесени у Вуковару је у моду ушао и футсал. Разлог за то је оснивање малофудбалског клуба „Бата Борово“ који се такмичи у другој хрватској лиги регије исток. Након седам одиграних кола екипа састављена од играча из Вуковара и околине тренутно заузима шесто место са две победе, једном нерешеном и четири изгубљене утакмице. Идеја о покретању футсал клуба у Вуковару који ће се такмичити у званичној лиги родила се још летос на традиционалним летњим турнирима у малом фудбалу, говори председник Бате Јосип Туњић. - Још смо током турнира на Вутексу сложили прву екипу, а касније смо освојили турнир у Бршадину па били трећи у Борову где смо изгубили од екипе Негославаца која је касније изгубила од екипе из Острова. Онда смо у неформалном дружењу закључили да на овом простору има заиста пуно добрих играча. Тако је пала одлука да направимо један озбиљан и сређен клуб, што су препознали и организатори лиге у којој смо одмах и заиграли, каже Јосип. На самом почетку одмах је одлучено и о имену које ће новоосновани клуб носити. Играчи и руководство клуба лако су се договорили да име буде омаж данас помало заборављеном чешком индустријалцу Јану Бати који је тридесетих година у Борову подигао истоимену фабрику гуме и обуће која ће годинама бити фактор развоја целог вуковарског краја. - Хтели смо име које има смисла и које ће нешто представљати и тако смо дошли до имена Бата Борово. Сви наши родитељи, бабе и деде су ту радили па смо и ми на овај

начин изразили поштовање према тој боровској традицији, наглашава Јосип Туњић. Клуб своје домаће утакмице игра у спортској дворани у Борову насељу, а на посети у три јесење утакмице могу да им позавиде и сви градски клубови „великог“ фудбала, јер Бату је гледало 520, 380 и 350 гледалаца. Недавно је покренута и јуниорска екипа која се такође такмичи у истом рангу у свом узрасту, а у клубу су задовољни са свиме што је до сада постигнуто. - Презадовољни смо досадашњим резултатима, јер се налазимо у озбиљном рангу такмичења. Ту су клубови из Винковаца, Валпова, Нове Градишке или Славонског Брода, судије и делегати су из прве лиге и све у свему то је једна озбиљна лига. Да нисмо узели ни бод били бисмо и даље задовољни што уопште играмо, а овако смо четири бода испред екипа који такву лигу играју десетак година, истиче председник. Посебна прича су финансије. Иако сви у клубу раде и играју искључиво волонтерски, за функционисање првог тима и јуниора потребно је око 50.000 куна годишње.

Ову годину ће, тврде у Бати, изгурати највише захваљујући приватним донацијама, а уврштени су и у градски буџет са 10.000 куна. - Поента и идеја свега је да нешто покренемо и то смо и успели. Када погледамо уназад шест месеци видимо да се труд и исплаћује. Сви уживамо у овоме, а створила су се и нека нова пријатељства. Имамо у јуниорима 15 регистроване деце за сада, а ту су играчи из различитих клубова из града и околине и када они код нас буду израсли до првог тима то неће бити само добри играчи, него и добри другари који се можда никада не би тако добро упознали да није било тог футсала, каже Јосип Туњић. И док је код јуниора сезона почела крајем јануара, првотимци Бате се тренутно припремају за пролећни део сезоне у којој их очекује још седам утакмица. Циљ је, кажу у клубу, средина табеле, и да и даље на прави начин представљају себе, свој град и локалну средину у којој живе. Никола Милојевић

Следећи број Извора излази у среду 1. марта 2017. Нову Хронику Славоније, Барање и западног Срема гледајте у суботу 25. фебруара на РТС-сат у 12:30 и у понедељак 27. фебруара на РТВ 1 у 16:17 и у петак 24. фебруара на РТРС у 12:30

Izvor 161  
Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you