13 ћима, о којима нико не брине. Чести су одрони, читаве громаде камења стоје на путу данима док се надлежне службе сете да их уклоне, огорчено прича мајка једног основношколца, не желећи да јој се име јавно спомиње. Доста им је кажу и политичара, који дођу пред изборе, и новинара који су толико пута долазили, сликали и снимали, и свих оних који свраћају и који потврдно „климају“ главом у знак разумевања, а све се на крају само на томе и заврши. На таквом ставу, сагледавши читаву ситуацију, тешко им је или боље речено, немогуће замерити. Све муке у суочавању са свакодневним животом, који се никако не може уврстити у „законе и правила“ 21. века, донекле осети и Драгиња Ђурић. Она, каже, има срећу што јој деца не живе у Плавну, па ни она ту не проводи читаву годину. Кућу и слободу коју има у свом крају, ништа јој не може заменити, али самачки живот у тој подмуклој тишини изнова буди сећања, оживљава успомене на најгоре страхоте проживљене за време рата. Драгиња у време „Олује“ није отишла из Плавна, остала је тамо са још неколицином мештана, и била је сведок догађања која су се касније десила у селу. Двадесетак дана након хрватске војне акције, у засеоку Грубори на најсуровији начин убијено је шест српских цивила. Њихова беживотна тела, заклана или спаљена, видела је својим очима. - Није мени проблем о томе говорити, напротив, волим да се истина зна иако изгледа да од тога нема ништа. Нико за те злочине још није одговарао, а све су прилике да и неће. Била сам сведок на суђењу за убиства у Груборима, толико пута сам испричала све оно што сам видела Некадашња продавница у Плавном
Драгиња Ђурић испред своје куће
својим очима, описала све како је било, али слаба је вајда од тога. У Груборима је тада остало 13 мештана, старији су то људи углавном били, нису хтели или могли отићи. Трећи дан након „Олује“ хрватска војска је први пут дошла, и рекли су нам да 25. августа сви дођемо у школу, да нас попишу. Седморо њих из Грубора је отишло до школе, оних шесторо који нису, побијени су. Чули су се пуцњи из оружја, одмах потом видели смо и пламен, куће су гориле. Када сам отишла да видим шта се дешава, затекла сам село у пламену, и убијене људе на местима на којима су их војници затекли. Тамо су, дете, и данас трагови крви које нико и ништа не може опрати, прича Драгиња.
Иако се добро сећа свих детаља, и о томе је јавно говорила много пута, можда је боље да више не прича често, додаје. Страхује за сигурност своје деце када дођу лети у Плавно. И сама је имала лоша искуства након сведочења, али за себе се, понавља,не боји. - Ух, па један ме је возач избацио из аутобуса кад' сам кренула до Книна. Скоро двадесет километара пешке до града није мало, али не буде мени тешко тад' и одем. Запутим се правац у полицију и испричам им шта се десило. Обећају ми тада да се тако нешто више неће поновити, али ми је један рекао ако се не осећам сигурно да купим авионску карту, па да се авионом возим. Ето, тако је било. Зато моја деца и не воле да ја пуно причам о свему, па због њих и нећу, иначе бих, каже Драгиња. У Гроборе са данас тешко може стићи. Пут је непроходан, зарастао. Нико се од некадашњих мештана није вратио тамо, ретко ко жели и свраћати међу, како кажу, још видљиве трагове злочина. Тај део села многи су већ помирујуће отписали. Сви они који су се вратили у Плавно, знали су где се враћају, и били спремни на оно што ће их тамо чекати. Били су спремни за нову животну борбу, за нови почетак, али не и за дугорочност проблема са којима се и данас сусрећу. Обновили су цркву, саградили још једну, најмлађу у читавој далматинској епархији, показали вољу и веру у потенцијалну будућност села, све остало више није само на њима. Не знају ко о томе брине и чија је дужност да им се обезбеде основни животни услови. Васка Радуловић