Sentimentalno putovanje
mnogi članovi kraljevskih porodica, o tome kako se Elvis Prisli sklanjao od žamora slave u obližnju Lagunu di Kojoka u kojoj su snimljeni mnogi filmovi poput Ramba i Tarzana. Bio je decembar 1996, okupan suncem u zalivu za koga tvrde da ima 360 sunčanih dana u godini. Pa ipak, kada sam iskoračio iz autobusa u Akapulku, već u vazduhu sam osetio magiju grada. Dok sam kroz prozor hotela jedne večeri, zagledan u blještavi zaliv slušao Taniu Libertad, iznenada se prolomio još “vruć” album Plasida Dominga “De mi alma Latina” (Moje latinske duše), tek nagrađen Gremi nagradom. Tih dana se u Meksiku, uz Asteke, Maje, Dijega Riveru i Fridu Kalo, najviše pominjalo ime slavnog došljaka Dominga, koji ne samo da je proslavio Meksiko muzikom, već je slavljen i zbog svog angažovanja u pomoći brojnim porodicama koje su ostale bez krova nad glavom nakon najsnažnije serije zemljotresa, u istoriji ove zemlje, 1985.godine, kada je stradalo i više članova njegove porodice. Hodao sam ulicama Akapulka, obilazio gradske pijace i navraćao po zalivskim lagunama nadajući se da ću ga slučajno sresti. Sve sam te scenarije razmotavao uz muziku sa albuma “De mi alma latina” koje je bogato orkestarski aranžirao čuveni Bebu
80
TU MAGAZIN jesen 2021
Silveti, a na kome su uz Plasida maestralno pevali najlepši glasovi Latinske Amerike, Patricia Sosa, Danijela Romo i Ana Gabriel, između ostalih. Svaki put kada čujem pesmu “Alfonsina y el mar”, duet Plasida i Patricie Sose me natera na suze. I pored mojih napora, naš susret se nije desio tada, već 26 godina kasnije i to u Beogradu. Bio sam jedan od “krivaca” što je došao u Beograd da održi koncert na prepunom stadionu Tašmajdan uz ovacije, redove poštovalaca i veliku pompu koja ga je pratila. Shvatio sam da njegov jednostavan život običnom čoveku deluje kao čarobni lavirint kojim se teško prolazi, jer menjati gradove, koncerte i publiku na svakih četiri-pet dana u svojoj 81. godini života, deluje kao nemoguća misija. U svemu tome ga verno prati njegova supruga Marta Ornelas, šest godina starija, koja mi je ostala u sećanju kao arhetip Meksikanke iz filmova – brza, oštra, a iza čvrste i otresite spoljašnjosti, greje toplina sunčanog Verakruza. Plasido je noćna ptica, koji noću radi ako nije na turneji, kada ga drugi drže budnim do kasnih sati što njemu očito prija. Takođe voli kafu, regularnu koka-kolu, vino i dobro društvo. Kažu da je jednom za svoj rođendan u Njujorku, išao noću ulicama grada pevajući dok su ga pratili Marijači i brojni pri-
