Issuu on Google+

ТИМОЧКИ

БОРАЦ

ГОДИНА III, бр. 8. 15. септембар 2011.

1912-1918. 1941-1945. 1990-1992. 1999.

Уређује редакцијски колегијум Медија центра Бор. Покретачи: Јован Жикић и Момчило Радисављевић. Оснивачи: СУБНОР Бора и Зајечара. Главни уредник Брана Филиповић. Технички уредник Милан Панић

Стр. 9

3.9. 2011.

ЛЕГЕТ,

Споменик ратницима из Првог светског рата у Јасикову, Мајданпек

2011.

Споменици

КАКО ЈЕ ПРОБИЈЕН СОЛУНСКИ ФРОНТ

Рготина, обновљени

спомен простор руском мајору Ткаченку погинулом 1944.

1-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. септембар 2011.


Обележена 70-годишњица устанка народа Србије на Ваља рнжу

ФАШИЗАМ И АНТИФАШИЗАМ НИКАД НЕЋЕ БИТИ ЈЕДНО ИСТО

Пред око 2.000 грађана и учесника културно-уметничког и спортског програма, , 7. јула, на историјском Ваља рнжу, подно Малиника, одржан је величанствени, традиционални скуп народа тог краја на коме су говорили представници општина Бор и Бољевац и СУБНОР-а два града. У порукама професора Слободана Кнежевића, члана Општинског већа Бор, др Небојше Марјановића, председника општине Бољевац и Бране Филиповића, заменика

председника СУБНОР-а Бор наглашено је да се никада не смеју изједначити антифашисти и фашисти, што се у последње време покушава у неким назовимо демократрским опцијама. – Српски народ је положио огромне жртве у свим ратовима за слободу отаџбине и зато нико нема право да прља најсветлије тековине , а једна од тих тековина је и НОБ. И зато морамо бранити тешко стечену слободу. Не смемо бежати од истине да су многи родољуби изгинули за

Србију и да је наша света дужност и обавеза да се стално подсећамо на њихова трајна дела и неизмерно родољубље. У културно-уметничком програму учествовао је КУД Бор. Најбољим спортским екипама Бора и Бољевца уручене су дипломе. За све грађане и учеснике на Ваља рнжу обзбеђен је бесплатан превоз и традиционални војнички пасуљ. На посебној свечаности у Подгорцу, представници СУБНОР-а

Зајечар, поводом 70-годишњице победе над фашизмом у источној Србији, уручили су захвалнице и књиге “Живот за живот у слободи” најистакнутијим прегаоцима за очување традиција НОБ-а у Тимочкој крајини. Из општине Бор захвалнице су добили Брана Филиповић, новинар и потпредседник СУБНОР-а , генерални директор РТБ Бор Благоје Спасковски и Драган Жикић, председник Скупштине општине и председник Општинског одбора СПС.

ЈАНКО И БОЖИН ЗАСЛУЖИЛИ ХАЛУ Божин Јовановић и Јанко Урсуљановић, као и руски амбасадор Конузин, најзаслужнији су за нови, савремени објекат какав село Злот до сада није имало Највеће тимочко село Злот добиће, до краја новембра, савремену, универзалну спортску халу са спортским теренима димензија 32 пута 17 метара. У склопу објекта су и свлачионице и санитарни чвор по најмодернијим стандардима. Радове је, пре два дана, отворио Зоран Трнинић, помоћник министра за просвету и науку. Ово Министарство је издвојило 25 милиона динара за градњу првог, већег спортског објекта у Злоту. Хала је у саставу Основне школе “Петар Радовановић” у којој је 220

ученика. -За ову инвестицију најзаслужнији су покојни учесници НОР-а Божин Јовановић и Јанко Урсуљановић којима је, приликом посете амбасадора Русије Злоту Александра Конузина 2009. године, обећана градња здања. Они су се стално интересовали за судбину хале и то се може сматрати њиховом последњом добијеном битком. И амабасадор Конузин, верујем, радоваће се овој вести, јер је у старту обаручке прихватио идеју-рекао је Трнинић. З. Дамњановић

2-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. септембар 2011.


Говор Бране Филиповића, потпредседника СУБНОР-а Бор на Ваља рнжу

живот дали за живот у слободи -У Зајечарском округу прво је основан Бољевачки партизански одред на падинама планине Малиник, на огранку Јужног Кучаја, на овим просторима.  Одред је формиран 28.јула 1941.године од рудара Боговине, радника Бор и сељака Злота и Подгорца. На челу  одреда био је Добривоје Радосављевић Боби, секретар ОК КПЈ Зајечар до доласка Миленка Брковића Црног. Одред је на дан формирања бројио 18 бораца, а после три дана било их је 30. Прва акција Бољевачког партизанског одреда извршена је 2. августа нападом на воз у железничкој станици Обрадова столица, затим је уништена електрична централа у Руднику Боговина и тако прекинута производња. Бораца је било све више, па је у Одреду, већ 10. августа, било 50 људи. Уништена је немачка посада у Руднику Ртањ, рудник је миниран и прекинут саобраћај на прузи Зајечар – Параћин. Првих дана септембра Бољевачки партизански одред је бројао око 400 бораца. -Данас, на овој традиционалној, великој светковини слободарства, сећамо се јуначких устаника из 1941. и заветујемо се да ћемо следити њихово дело и њихов историјски пут. Јер, нећемо, и не смемо заборавити борбу против фашистичког окупатора и његових слугу. Не смемо, ни по коју цену, неговати заборав. Култура сећања нашег народа је у његовим генима, у искреној и истинској одлучности да се памте сви они који су животе дали за ослобођење и одбрану отаџбине. Ипак, упркос одлучности бораца и потомака српских ратника, данас нисмо задовољни атмосфером и недовољним поштовањем тековина НОБ-а и свих ослободилачких ратова. И зато, немамо право да заборавимо и мисли нашег истинског друга и сабрата Божина Јовановића, мисли  срочене у недавно промовисаној књизи о истакнутим револуционарима и партизанским борцима из Тимочке

крајине „Живот- за живот у слободи“… „Зашто је „демократија“ допустила да наша борба противу највећег зла савремене историје човечанства – фашизма, доспе у дефанзиву. А у Европи се антифашизма нико не одриче и не стиди? Зашто Србије, у којој је букнуо устанак народа Југославије 1941. године, није било у свечаном и комеморативном строју поводом 65. годишњице победе над фашизмом на Црвеном тргу у Москви? Хоће ли Србија, демократска Србија, избрисати успомене на своје антифашисте и гурнути их у мемљиве подруме и сметлишта историје овог народа? Хоће ли нови „историчари и историографи“ на светским картама антифашистичке борбе затамнити наша стратишта из Другог светског рата, још више Првог, Великог рата: Јасеновац, Бањицу, Јајинце, Слободиште у Крушевцу, Кадињачу, Краљево, нишки Бубањ и Црвени Крст, Шумарице, Цер, Колубару, Легет,  Кајмакчалан ; сваког дела ове

наше напаћене земље? Хоће ли на први поглед наивним и неодговорним покушајима успети да изједначе фашизам и антифашизам? У овим околностима, а поводом седамдесете годишњице од избијања устанка у Србији, недавно је и настала знаменита књига „Живот-за живот у слободи“. Два окружна одбора савеза бораца народноослободилачког рата Бора и Зајечара, на основу своје документације и сведочења преживелих страдалника и њихових потомака, омогућила су писање и настанак овог својеврсног зборника. И дично су подигли трајни споменик слободарима, херојским борцима, револуционарима Тимока и Крајине. Споменик је то најистакнутијима, онима који су припремили, покренули и изнели на својим плећима четворогодишње ратовање за слободу. То је учињено и уз дужну пошту и свима који су на било који начин учествовали и помагали у ослободилачком рату и социјалистичкој револуцији народа Југославије. Њима је, подсетимо, и цео антифашистички фронт света одао почаст и признао немерљиви допринос слому фашизма , највећој пошасти 20. века. И све то само с једним, јасним циљем: да се заувек запамти величанствено дело тих људи, да се њихов допринос победи над фашизмом никад не препусти рђи заборава. Поштовани народе, драги борци и потомци славних, јуначких предака, на Вама је највећа одговорност за неговање најсветлијих традиција нашег мирољубивог, поносног и пркосног Србина и Човека… Нека живи слободарска, отаџбинска и непокором узаврела Србија, нека 7. јули и ово устаничко гнездо увек буду у нашим мислима, и незабораву наших потомака, наше младе генерације… Живели и  срећне Вам јулске ватре слободе…

3-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. септембар 2011.


У Неготину обележена 70-годишњица устанка против фашизма и оснивања Крајинског партизанског одреда

КРАЈИНА ЈЕ ДАЛА МНОГЕ ЖРТВЕ

Симеун Цветков

СУБНОР Неготина је, 16. августа, на дан оснивања Крајинског партизанског одреда 1941. године, обележио 70-годишњицу победе над фашизмом. Свечани скуп, у присуству делегација из бугарског града Брегова, борачких организација из Тимочке крајине и Пирота и локалне самоуправе, отворио је Љубомир Марић, председник СУБНОР-а Неготин. Поздравну реч имао је и Симеун Цветков из Брегова. О активности борачких организација у Републици Србији и посебно у осам општина Тимочке крајине говорио је Драгољуб Николић, члан Републичког одбора СУБНОР-а. -Последњих година борачке организације, борци и потомци свих ратова на челу са НОБ-ом, поново представљају снагу верну светлим традицијама наше војске и народа. Издавачка деланост је на највишем нивоу, пропаганда је боља него раније, обележавање најзначајнијих датума је свуда присутно, више се брине о споменицима и стратиштима. Организација је све масовнија, долазе и млад,и што је основни циљ и задатак. Власт је већ схватила да је реч о нестраначкој, антифашистичкој и патриотоској организацији и зато је подршка све видљивија-нагласио је Николић. Драгољуб Филиповић, потпредседник СУБНОР-а Неготин подсетио је да је Кра��ина дала 555 жртава за слободу Србије у Другом светском рату. Неки од њих ни данас немају спомен обележје. О историјату Крајинског партизанског одреда отворена је изложба у Дому културе. Награђено је и више основаца на литерарном конкурсу „Слобода се на истоку родила“, а најуспешнији били су ђаци из Штубика са учитељицом Ружицом Михајловић. У културно-уметничком програму учестовали су хор пензионера и ученици основних школа. Најуспшенијима у пикаду, стрељаштву и шаху уручена су признања и медаље. Р.Ђ.

4-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. септембар 2011.

Љубомир Марић

Ружица Михајловић


НЕПОНОВЉИВИХ “99 СЛИКА” Осврт на књигу Бране Филиповића „Србија у Великом рату, у 99 слика“, Бор, 2010. Желим овом приликом да Ти, поштовани Филиповићу, изразим велику захвалност, али и лично задовољство за учињене напоре у писању књиге “Србија у Великом рату, у 99 слика”. Много сам књига прочитао из наше националне историје, посебно из Првог светског рата. Никада ми се није догодило да исту књигу прочитам два пута у року од шест месеци. Чинило ми се , када сам је први пут читао, да сам пропустио да обратим пажњу на многе значајне догађаје који су у овом делу описани. Сада сам сигуран да нисам погрешио, зато и желим да Ти се на овај начин лично захвалим, јер је овако документарна публикација данас доступна читаоцима у Србији, посебно потомцима наших славних предака. Писана је на заиста

карактеристичан начин и метод приступа у приказивању оних догађаја који се тешко могу наћи у другим књигама, или бар описани на овакав начин. Сигуран сам да нећу погрешити ако кажем да је свака „слика“ (реч је о најтежим тренуцима борбе српског народа у Првом светском рату), посебна прича с огромном прегршти чињеница које се не могу тако лако, ни брзо, заборавити - оне, истине, остављају , дубоки траг у свести читаоца и напросто нагоне на помисао „да ли је то могуће?“ Ова књига обилује таквим детаљима из наше историјске прошлости, из Првог светског рата, које, сигуран сам, до сада нико није успео тако одговорно да прикупи и уобличи у једно, по мом мишљењу, запажено издање које

заслужује да се, у најмању руку, награди озбиљнијом наградом, ако не од неког другог, а оно сигурно од Савеза потомака Србије 1912 – 1920. године. Спреман сам да тако нешто предложим председнику нашег Савеза. Много је описаних догађаја који су, бар по мом сазнању , први пут угледали историјску светлост. Непозната, позната и мање позната збивања, сакупљени на једном месту из многобројних објављених и необјављених извора разасутих у широком спектру средстава информисања, часописа и осталих публикација (појединачно не могу да оставе тако снажан утисак као што је случај са овом књигом) , огромно су богатство. Камо среће кад би се ова књига нашла у свим библиотекама наших

градова и општина. Било би то од великог значаја и доприноса за очување наших славних традиција. Можда би требало доштампати потребан број примерака уз помоћ различитих извора - од општинских до републичких. Имајући све ово у виду, поштовани Филиповићу, буди поносан на цео труд и рад који си, очигледно, с вољом уложио. Генерације потомака наших славних предака, сигуран сам, биће ти изузетно захвалне, јер ће још више поштовати своје претке, посебно припаднике најхрабрије Тимочке дивизије. У Бојнику, августа 2011. ТОМИСЛАВ ТОМИЋ, потпредседник Скупштине Савеза потомака ратника Србије 1912 – 1920.

ЗА ИЗДАЈНИКЕ НЕМА РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ Седмог јула 2011.године у редовном Дневнику РТС објављена је вест да је тог дана у више места у Србији обележен Дан устанка народа Србије против окупатора. Политичка организација СПО на челу са Вуком Драшковићем оспорава тај дан и њени чланови говоре да је то почетак братоубилачког рата у Србији. Овде има само једна истина, а то је да је Србин пуцао на Србина. Само што је један Србин био родољуб и борац против окупатора, а други слуга окупатора и бранилац фашистичког режима. У Француској су погубљени маршал Петен и Пјер Лавоазије, у Норвешкој Квислинг, у Италији Мусолини, у Румунији Антоанеску. Ни у једној од тих држава никоме не пада на памет да се ти злочинци и издајници рехабилитују. То може само у Србији. На почетку устанка неоспорено је да су се заједно четници и партизани борили на истој страни, али само до 11. новембра 1941. Тог дана Драгољуб Михајловић је са немачким генералима у Дивцима потписао споразум о сарадњи. Да ли су то антифашисти?

Неготин, град херој у оба светска рата

У „Политици експрес“ у августу 1947. године Драшковић је писао фељтон о Дражи Михаловићу као издајици сопственог народа „Последња четничка завера“. Сада се исти тај Драшковић изборио да се законом четници прогласе антифашистима. Може ли се антифашистом назвати Војислав Рајичић, члан Борске четничке бригаде. Ухапшен је по завршетку рата. Суђено му је у Окружном суду у Зајечару.

Притиснут доказима, признао је да је заклао 49 особа, сарадника и симпатизера партизана, а међу њима и двојицу британских авијатичара. Зар могу бити антифашисти чланови црних тројки који су у јесен 1943. и пролеће 1944. заклали у јами рудника Русман 164 сарадника и симпатизера партизана? Желим да наше народне трибуне подсетим на Техеранску конференцију 1943. Присутни: Рузвел, Черчил и Стаљин. Тада је

5-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. септембар 2011.

константовано да Титови партизани на Балкану држе 21 немачку дивизију и 10 бугарских. Равногорци се у том контексту уопште не спомињу. А где су Равногорци? Па они су се заједно са немачким и устаничким снагама повлачили према западу наше земље. Хтели су да избегну казну за злочине почињене у Србији. Божидар Стојановић, Неготин


Обележена годишњица Битке на Легету

ПОЕМА ОДЈЕКИВАЛА РЕКОМ САВОМ

Правoславна црква и општина Сремска Митровица, као и много година до сада, организовали су традиционални скуп народа Срема и гостију из Тимочке крајине крај споменика на пољу Легет на Сави, реци која је неми сведок страшног ратног попришта с почетка 1914. године након чувене Церске битке. Те ноћи, између 5. и 6. септембра, Српска војска је, одлуком Врховне команде, покушала, из правца Мачве и места Чеврнтија, да премости 380 метара широку Саву и потисне аустроугарску војску како би се ослободио Срем, а Војводина присјединила матици Србији. Уморна српска војска од ранијих битака, уз лош мостобран, иако је у први мах имала успеха, није могла да одоли новим , свежим снагама Аустроугара. У крвавој бици недовршени мост је потонуо, тако да је једина одступница

председника општине Сремска Митровица. Венце и цвеће на монументални споменик на Легету положиле су делегације града домаћина, борач- Поему „Уби ме, Степо, тај с моких организација Срема, Неготи- ста крик“ говорио је аутор, Брана и Бора, представници месних на Филиповић, писац из Бора. заједница Шашинци и Лаћарак, -Први пут се у културном програму појављује неко из Тимочке крајине. Одушевљени смо Обнављају споменик на Легету поемом која је у тишини громко одјекивала легетским пољем и Споменик на Легету подигао је народ Срема 1923. године у част реком Савом, што је, убеђен и славу војницима и старешинама Тимочке дивизије. Споменик сам, импресионирало све прии цео споменички простор не одржавају се као некад. Украден је сутне-рекао је др Радован Срдић, бакарни грб, нема ни свих слова и речи, зуб времена је учинио историчар из Шашинаца и аутор своје. У борачкој организацији Срема сазнали смо да је Влада прве књиге Битка на Легету. Војводине спрема да идуће године издвоји новац за обнову целог Делегација 30 потомака стакомплекса. Биће то само део пројекта у склопу припрема за 2014. рих српских ратника општине годину када ће бити обележено 100 година од Битке на Легету. Бор, потом је, у Спомен-парку је страдао 13. пук „Хајдук Вељко“ припадници војске.У културном жртвама усташког терора из и младићи из неготинског краја. програму учествовали су уметни- 1942. године, одала пошту и поИ зато се, како рече песник, ов- ци сремскомитровачког Центра сетила село Лаћарак. Борани де Тимок улива у Саву-подсетио за културу, док су свештеници и Неготинци дочекани су и у је Зоран Мишчевић, заменик Сремске епархије држали опело. царској палати Сирмијум. Т.Б.

била набујала река која је, уз притисак непријатеља, гутала војнике стварајући до данас највећу српску речну гробницу. -Никада нећемо заборавити жртвовање тимочких голобрадих момака. Они су показали невиђено јунаштво и Срем им се достојанствено одужује. Највише

6-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. септембар 2011.


ПОТОМЦИ СТАРИХ РАТНИКА НИША посетили Бор

ДАРОВАЛИ ЗЛАТНИК ЦАРА КОНСТАНТИНА Педесет потомака старих српских ратника из Нишавског округа и града Ниша, у склопу похода „Стазама наших предака“, посетило је општину Бор и разгледало чувене Злотске пећине. У свечаној сали Скупштине општине госте је поздравио проф. Слободан Кнежевић, члан Општинског већа, а у име Окружног одбора нишке

организације захвалио се председник Савеза потомака ратника 1912-1920. Љубомир Станојевић је представницима општине Бор уручио Завет старих српских ратника. Милорад Стошић, градски већник Ниша, даривао је општину Бор златником цара Константина рекавши да је Ниш, сем што је слободарски и српски, и царски град.

Председници општинских одбора организација потомака старих ратника Бора и Ниша, Брана Филиповић и Милица Станковић потписали су протокол о сарадњи. Потомци старих српских ратника из нишког краја посетили су, истог дана, и Алексинац, Сокобању, Бољевац, Зајечар и Књажевац. С.Ђ.

7-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. септембар 2011.


Најстарији: Љуба Младеновић

БЕЛА РЕКА, ПРЕВОДСКИ ПОТОК, ПЕТРОВДАН… Било је 12. јула, на Преводском потоку, партизанској појати, и лепо и дружељубиво. Свечаности традиционалне српске манифестације отворили су Драган  Жикић, председник СО Бор и Момчило Радисављевић, председник СУБНОР-а Бор. Они су посебно нагласили јунаштво и погибију у овом крају народног хероја Стевана Ђорђевића Новака, рођеног у Радичевцу код Књажевца. У културно-уметничком  програму учествовали су млади из Беле Реке. Одржани су спортски сусрети и народни вишебој. Народно весеље  трајало је до поноћи. Делегације општине Бор, борачких организација и Младеновца, положили су венце и цвеће на споменик изгинулим родољубима за слободу отаџбине у Другом светском рату.

8-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. септембар 2011.


Како је пробијен Солунски фронт

„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизија из Уба „Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у бога – јунаци, напред у отаџбину”. Овако је, пре тачно 90 година, гласила наредба српске Врховне команде издата уочи почетка једне од највећих операција у Првом светском рату – пробоја Солунског фронта. Резултат те операције, која је почела у зору 14. септембра 1918. године, били су капитулација Бугарске, АустроУгарске и Немачке, ослобођење Србије, прелазак српске војске у прекодринске крајеве и стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца – заједничке државе јужних Словена, која је проглашена у Београду 1. децембра 1918. Тако је савезничка победа на једном, за неке земље готово споредном фронту одлучила исход рата и била одлучујућа за стварање нове државе. Али, како је све почело?

Јуриш у зору На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора, српска војска је пребачена већ на пролеће 1916. године, одмах после опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена после Октобарске револуције), док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали немачки и бугарски војници. Већ 1916. српска војска је имала своје ватрено крштење на Кајмакчалану када је, после огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима освојила тај врх, планину Ниџа и град Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима, што због става неких држава, пре свих Енглеза да је Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспешног уласка Румуније у рат, на страни сила Антанте операције су

да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе прашину са одеће и викну ми – хајде Француз напред”...

Продор који је одлучио исход рата

Детаљ из Маузолеја на Српском војничком гробљу у Солуну. Снимио Бора Станковић обустављене. Тако је, на жалост наших војника којима се журило кући и чији је морал због тога полако почео да опада на Солунском фронту, од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. А онда је уследио расплет. За команданта Солунског фронта изабран је француски генерал Франше д’Епере. Он је јуна 1918. одржао саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у – пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра. Српска војска била је подељена у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић. То је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца. Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом и свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потесу Соко–Ветерник–Добро поље. Водила се

борба прса у прса, бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи и запис Огиста Албера, француског официра за везу: „Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људи подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. Наједном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружје више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе. Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили се у коштац, побацали оружје и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. А обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче – ово је моја земља, ово је моја земља, упамти. Најзад малаксао Бугарин више не може ништа

9-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. септембар 2011.

После таквих борби и напора главни део фронта је пробијен. Освојен је важан положај Соко, а 16. септембра Југословенска дивизија, састављена од добровољаца, и врх Козјак, чиме је отворен пут за Тиквешку долину. Почео је продор који је одлучио исход рата.  „Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај”, сећао се Иван Филиповић, редов Дринске дивизије из Уба. Та огромна жеља водила је војнике из победе у победу тако да је, по речима Д’Епереа „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала”. Зато и не чуди што је Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега је српска војска кренула према бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франша д’Епереа Бугари су потписали капитулацију... Српска војска је наставила продор и када су Британци и Грци код Дорјана доживели неуспех чиме је и исход целе операције био доведен у питање, а спречили су и Немце да се утврде на линији Пећ–Косовска Митровица– Куршумлија–Ниш. Јединице прве армије су у Нишкој операцији за само неколико дана победиле противнике, тако да је српска војска већ 11. октобра ушла у Ниш. Тиме је првој армији био отворен пут у моравску долину тако да је Петар Бојовић, на челу Дунавске дивизије 1. новембра победоносно умарширао у Београд. За то време јединице друге армије су ослободиле западну Србију. Већ 3. новембра капитулирала је АустроУгарска, чиме су се стекли услови да српска војска пређе Дунав, Саву и Дрину, објавила је "Политика" 12. септембра. Јован Гајић


СПОМЕНИЦИ У СЈАЈУ

Јасиково...

Минићево...

С камером и пером Тимочком крајином…

свуда, заборавили део најславније историје и кренули из почетка. Као да је све од нас почело. Нажалост, примера није мало. Зато ћемо подсетити и на једну и на другу страну медаље… Село Папратна на Старој планини нема ни једног сталног становника, али има оних који се, бар повремено, врате на старо огњиште. Они, као професор, др Вита Милић, покушавају да заштите споменике палима у Првом и Другом светском рату на улазу напуштеног села. У Рготини је недавно ограђен и видно уруешен спомен-простор код споменика родољубима из Првог светског рата и руског капетана Ткаченка који у том атару , са још шесторицом својих бораца, погинуо на искрају 1944. године протерујући фашисте са српске

територије. У Јасикову, општина Мајданпек, брине се о споменицима у центру села, мада би требало мало “испеглати” слова са именима погинулих у Великом рату. На другој страни, у Јаковцу, општина Књажевац, пала је и поломила се плоча са именима изгинулих партизана. Ко зна откад је то тако, а мало пара треба да се обнови и постави на своје место, тамо где деца иду у школу. У Ошљану, на месту погибије народног хероја Милуна Минића, у шипражју, у густој обали, сакрио се споменичић. Додуше, Минићев споменик у Спомен-парку у Минићеву је чист и очуван. Ни у Петруши није боље. Код напуштене школе и задружнопг дома чами споменик родољубима с избледелим словима. Нико га не обилази. Када се, путем Књажевац-Зајчеар,

Вратарница...

Ошљане...

Свака земља и сваки народ на свету труди се да очува светле традиције и заштити споменике и спомен-обележја. Србија није изузетак, али није ни пример у позитивном смислу. Ми као да се, покаткад, стидимо своје славне прошлости и славних предака који су животе дали, највише што је сиромашна и потлачена , окупирана и поробљена Србија имала у последња два века. Знамо ли да поштујемо те наше претке, хероје, дичне Србе и поносне људе који нису узмицали пред непр��јатељем. Нису се бојали окупатора, ни издајника, нису бежали пред најездом силника. Они данас негде имају лепа обележја, негде немају или су у забораву и запуштености која боли и опомиње. Као да смо петооктобарском револуцијом, не

10-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. септембар 2011.

изађе из Вртарнице наилзи се на споменик изгинулим партизанима. Јесте крај пута, али су слова на белом мермеру избледела и прецртана црвеном бојом. Долазили су из СУБНОР-а за јулске празнике и поставили венац. -У Ошљану је спомен чесма пресушила. Не виде се имена палих бораца јер их је време уништило. Можда би спомен-обележје требало премсетити на погодније место. Јер, тамо где народ не долази, није како треба-подсећа Стеван Петровић. И не смо он, многи Минићевци тешка срца прихватају заборав и нехај за споменике оних који су животе дали за отаџбину и који су се свим срцем супроставили аветима фашизма и окупаторским напријатељима српског народа. Жарко Петровић


Јаковац...

Папратна...

И – ЗАБОРАВУ...

НАГРАДЕ УЧЕНИЦАМА ИЗ ШТУБИКА На литерарном конкурсу СУБНОР-а Неготин , поводом 70-годишњице устанка против фашизма, “Слобода се на истоку родила”, прве три награде добиле су ученице Основне школе у селу Штубик: Хелена Михајловић, Алексдандра Аранђеловић и Маја Дуцић. -Реч је о одличним ученицима и деци која познају историју свог народа. Стручни жири је био у праву. Прве две награђене су ученице седмог разреда, а Маја је две године млађа. Цела школа се њима поноси, јер су и вредне у више секција и примерене у свему-каже Ружица Михајловић, наставник српског језика. Т.Б.

11-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. септембар 2011.


КАРАЏИН ЈЕ НАШЕ СЛОБОДИШТЕ И овог 8. августа, на брду Караџин, у атару Штрпца, одржана је величанствена свечаност поводом 70-годишњице победе над фашизмом и годишњице оснивања Заглавско-тимочког партизанског одреда. На споменик, на Караџину, венце и цвеће положиле су делегације општине и СУБНОР-а Књажевац, борачке организације свих тимочких општина, као и Пирота, Сврљига и Ниша. Говорили су учесници НОБ-а и представници Општинског одбора СУБНОР-а Књажевац који су посебно нагласили допринос Божина Јовановића уређењу споменичких објеката на Караџину.. У наставку прославе, у Дому културе, у Штрпцу, говорио је прф. др Миодраг Зечевић, председник СУБНОР-а Србије, подсећајући на херојске подвиге народа источне Србије и књажевачког краја. Приређен је и богат културно-уметнички програм. Била је то манифестација за памћење, за понос народа Заглавка и целог тог родољубивог и слободарског краја. Караџин је, у истину, како рече један од говорника, величанствено српско слободиште. З.И.

12-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. септембар 2011.


TIMOČKI BORAC BROJ 8