Issuu on Google+

ТИМОЧКИ

БОРАЦ

ГОДИНА IV, бр. 10, 15. фебруар 2012.

1912-1918. 1941-1945. 1990-1992. 1999.

СОКОБАЊА ЧУВА СПОМЕНИКЕ ПЕТАР РАДОВАНОВИЋ

ЈЕДАН ЧАСТАН ЖИВОТ ТАЈНА ДУНАВСКОГ ВИЛЕЊАКА ПРОФ. МИЈА СТОЈАНОВИЋ

ТЕШКЕ РАТНЕ ГОДИНЕ 1-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.


ЛО СЕ ЕНТА КР

ОДАТА ПОЧАСТ ПАЛИМ БОРЦИМА

Поводом 70. годишњице борбе Сврљишко-књажевачкобољевачког партизанског одреда, у народу позната по песми „Сврљишка брда и врх зелени, тужном су маглом обавијени“, у селу Крента, на обронцима планине Тресибаба крај Књажевца, положени су венци и цвеће на споменик храбро погинулим борцима. Дванаестог децембра 1941. године, у јакој, неравноправној и жестокој борби, стотинак партизана се храбро борило против педесетак Немаца и три стотине четника Тимочко-књажевачко-борског

Делегација Окружног и Општинског одбора СУБНОР-а Бор посетила је средином јануара Фабрику бакарних цеви у Мајданпеку, где је с руководством разговарано о даљој сарадњи. Директори ове, изузетно успешне руске фабрике, изразили су задовољство посетом и обећали наставак сарадње на неговању традиција искованих у НОБ између војске и народа две пријатељске, братске земље. Истовремено је договорено да Фабрика помогне СУБНОР-у Мајданпек у обезбеђењу просторија за рад. -Садашња просторија је у

Сећање на годишњицу Сврљишког партизанског одреда

ФБЦ МАЈДАНПЕК ПОМАЖЕ БОРЦИМА Руски домаћини у Мајданпеку лепо су дочекали представнике СУБНОР-а Бор

одреда. Међу настрадалима нашао се и народни херој Миленко Хаџић, лекар из Сврљига и члан Штаба одреда. Помен јунацима одржали су Дарко Живковић, председник СО Књажевац, Радомир Вељковић и Саша Станковић, чланови Општинског већа, представници општинских организација СУБНОР-а Сврљига и Књажевца и многобројни мештани Кренте. Пригодним говором, Миле Милојковић, председник књажевачког Удружења бораца, подсетио је присутне на те херојске дане. С.Т.

власништву Фабрике цеви која је увек имала разумевања за борачке организације. Зато и верујемо да ће наш проблем брзо бити решенкаже Драган Божић, председник СУБНОР-а Мајданепк. Момчило Радисављевић је подсетио на обележавање Дана победе над фашизмом и октобарских свечаности у Бору и Злоту када представници ове фабрике, од пре четири године, долазе да увеличају програм и сећање да изгинуле партизане и црвеноармејце у ослобађању ових простора од фашистичких окупатора. Т.Б.

СПОРТСКИ РАДНИК, СИНДИКАЛАЦ, БОРАЦ СЛАВОЉУБ УГРИНОВИЋ (1944-2012.)

У суботу, 21. јануара, преминуо је, а у недељу у 13 сати на зајечарском гробљу сахрањен познати рукометни радник

Славољуб Угриновић, Славко Цепелин. Из зајечарског спорта је заувек отишао, професор физичког васпитања у Медицинској школи у пензији, човек који је био рукометни играч, тренер, судија, контролор и делегат на утакмицама свих рангова. За време студија у Приштини играо је у косовским рукометним клубовима, а по повратку у Зајечар и запослењу посветио се тренерском и судијском позиву. Брзо је напредовао до савезне категорије и судио утакмице широм Србије, Црне Горе и Македоније, али и организовао већи

број семинара за нове рукометне судије, а потом им као контролор пружао подршку за напредовање. Најдуже је био на функцији секретара среског, окружног и међуокружног рукометног савеза, био на функцијама у репуличкој организацији судија, а у једном мандатном периоду и члан Председништва Рукометног савеза Србије. За заслуге у развоју и унапређењу рукометног спорта у Србији Рукометни савез Србије га је наградио бројним високим и највишим признањима. Угриновић је био и врло активан

друштвено-политички радник. Више пута је биран за председника Већа савеза синдиката Зајечарског округа, а после последњих ратних догађаја у бившој Југославији у којима је и сам учествовао, био је такође више пута биран за председника Општинског одбора народноослободилачких ратова, а био је и члан Републичког одбора СУБНОР Србије. Чланови ове организације одржали су пригодну комеморативну седницу, којој су присуствовали чланови Славкове породице, саборци и спортски и рукометни пријатељи.

TИМОЧКИ БОРАЦ, лист борачких организација Тимочке крајине. Седиште - Бор, Дом културе, Моше Пијаде 19. Тел, факс 030/ 423-878. Специјално издање “Борских новина”. Новине излазе повремено. Цена 30 дин. Штампа “Графомед” Бор, тел. 030/422-980. Уређује редакцијски колегијум Медија центра Бор. Покретачи: Јован Жикић и Момчило Радисављевић. Оснивач: СУБНОР Бор. Главни уредник Брана Филиповић. Технички уредник Милан Панић.

2-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.


У ЗАЈЕЧАРУ ОТКРИВЕНА УЛИЦА БОЖИНА ЈОВАНОВИЋА У ужем центру Зајечара, данас је отворена улица Божина Јовановића, истакнутог тимочког и српског привредника, хуманисте и градитеља, дугогодишњег директора РТБ Бор у време „првих петолетки“ који је , након краће болести, умро маја прошле године. На почетку улице, у мањој стамбеној згради, откривена је спомен плоча с натписом улице. Поводом овог скупа, говорио је Срећко Николић, заменик председника Општине Зајечар. Присутнима се обратио и Мића Јовановић, син Божинов, у име породице који је, заједно са градоначелником Зајечара Бошком Ничићем, открио спомен-плочу. Ж.П. Захваљујући Конкурсу за пројекте од јавног интереса за општину Бор, ОРВС Бор добила је, крајем прошле године, вредан прoјекат за неговање традиција ослободилачких ратова и одлазак својих чланова на већa места у Републици због разних потреба, од одласка у болнице до посете културно-историјским знаменитостима, зависно од потреба и могућности. -Због недостатка времена морали смо брзо да реагујемо и да тих 350.000 динара утрошимо, у том кратком времену, за најнеопходније и најефикасније потребе. Основали смо, према пројекту, комисију која је била јединствена, тако да смо издали две књиге с тематиком ослободилачких ратова, три броја „Тимочког борца“, купили смо око 150 пригодних, али вредних књига и поклонили најбољој ђачкој библиотеци и најбољим ђацима наших сталних сарадника, ученика ОШ у селу Кривељ, организовали смо славу Савеза потомака старих српских ратника и Дан државности Србије, походили побратиме и учврстили пријатељство са колегама у Нишу, Пожаревцу, С. Митровици и Лаћарку, Обреновцу, Младеновцу, Београду, Пироту и свим тимочким општинама-каже Радован Ђико, секретар ОРВС Бор. У ОРВС напомињу да су у локалној власти на челу са председником Општине Небојшом Виденовићем и у Комисији за

ОРВС БОР ДОБИЛА ВРЕДАН ПРОЈЕКАТ

ОВО ЈЕ ПРИМЕР ЗА СРБИЈУ

Рајковић и Аризановић пројекте имали велико разумевање и да тога није било питање је да ли би до овог значајног пројекта дошло. -Искрено сам се обрадовао када сам чуо да је борска општина реаговала на пројекат борачких организација. То је јединствен, можда и једини пример у Србијирекао нам је првоборац Драгољуб

Аризановић из Зајечара. И Мика Рајковић, председник СУБНОР-а Зајечарског округа био је пријатно изненађен: -Борани су још једанпут показали да не заборављају светле традиције свог краја, верујем да то неће бити и последњи такав пројекат. Ж. Петровић

3-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

СТРЕТEЊЕ ГОСПОДЊЕ ДАН ДРЖАВНОСТИ СРБИЈЕ И СЛАВА ПОТОМАКА СТАРИХ РАТНИКА У свим општинама Тимочке крајине, 15. фебруара, на Дан државности Србије, а у Бору и на славу потомака старих српских ратника, окупиће се борци, њихови потомци и представници борачких организација да, заједно са представницима локалних власти, обележе тај дан. У Бору ће, већ по традицији, бити пријем код председника Општине, потом је полагање цвећа и венаца и одавање поште испред споменика француским и српским родољубима, у подне је свечана акадамија посвећена великом датуму. На почетку свечаности је пресецање славског колача у присуству побратима из Обреновца, Сремске Митровице, Лаћарка и Пожаревца. Предвиђено је и трационално дружење у хотелу Албо. Т.Б.


ПЕТАР РАДОВАНОВИЋ

ЈЕДАН ЧАСТАН ЖИВОТ

Недавно је на раскршћу улица Ђорђа Вајферта, Шистекове и Милана Васића Перице (бивша Козарска) у Бору постављена биста Петра Радовановића, на којој пише да је умро 1945. године. Због грубог прекрајања историје и недопустиво лаичког односа борских власти према историји сопствене радничке класе, доносимо детаљнији приказ живота овог изузетног револуционара Петар Радовановић рођен је 12. јула 1882, а умро 9. фебруара 1947. године у Злоту у коме се и родио. Можда није много важно, але нека се зна да му се мајка звала Ана, а отац Јанко. У селу је завршио основну школу и било је уочљиво његово велико интересовање за књигу. У међувремену, породица се увећала за још петоро деце, па је са навршеном 15. годином живота Радовановић отишао у суседно, малено село Бор, где је служио код сељака Адама Бекерановића. Радио је само за сопствену храну и одело, па је после само годину дана отишао у Сењски рудник, тада највећем у Србији и ту се запослио као лауфер, гурач јамских вагонета. Ту се определио за раднички покрет. У Сењском руднику је у јуну 1903. године створена и прва синдикална радничка организација и Радованоивић одмах постаје њен члан, један од 200. Услови рада и живота били су неподношљиви, па је свих 600 рудара, 6. августа 1903, ступило у генерални штрајк. (Отуда се овај датум обележава као Дан рудара Србије). После отпуштања Петар Радовановић је отишао у војску (у Зајечару), а 1904. се вратио у Злот где се оженио Станом Бакујаревић. Имали су два сина која су умрла у најранијој младости. Петар Радовановић 1904. године одлази у рудник Вршка чука... Следи неколико година трагања за рудником са бољим суловима рада. Тако 1906. године Радовановић одлази у Алексиначки рудник, затим на Ртњу и код Метовнице. На Вршку чуку се враћа 1910. године. Читав овај период Радовановић посвећује агитацији, ноћу обилази рударе, носећи разне брошуре и радничке новине. Наравно, послодавци су га већ запазили и не дају му посао, тако да повремено Петар Радовановић живи у Злоту, бавећи се земљорадњом. С пролећа 1907. у Злоту он оснива „Пропагандни раднички одбор“ и „Социјалистичку читаоницу“. Две године касније основана је и Српска социјалдемократска странка. Председник је био П. Радовановић, а секретар Милан Поповић, познати револуционар, просветни радник, блиски сардник (умро 1961.). Петар Радовановић био је организатор штрајка у Борском руднику, јула 1907. (заједно са Станојем Миљковићем) и на Вршкој чуки, у августу исте године. Нарочито је био ангажован у Мајданпеку, где је ширио радничке идеје. Већ од 1907. године ради илегално, што му знантно отежава живот. У међувремену је постао врло

популаран међу друговима и о њему се све зна и у Београду. По сећању савременика, Петар Радовановић је био средњег раста, темељно грађен. Обично је ишао у сељачким чакширима и гуњу, на ногама је имао цокуле. Шешир је носио само када је ишао у Београд. Иступао је веома слободно, отворено, непосредно, умео ванредно лепо да говори о положају рударских радника. Димитрије Туцовић се одавно био заинтересовао за рудара из Злота, па га је позвао у Крагујевац, на Конгрес главног радничког савеза 1905. године, а био је и сарадник Драгише Лапчевића, истакнутог социјалдемократе. Учествовао је у балканским и Првом светском рату. Ни ту није мировао. У балканским ратовима је као борац, код Пирота, делио војницима летке са написима: Доле империјалистички ратови!“ Приликом опсаде Једрена претили су му преким војним судом, али га је спасао командант батаљона Милорад Јовановић,

рекавши да је Радовановић најхрабрији и најбољи у чети и батаљону, а полтика га не интересује“. Посебно је био разочаран када је избио српско-бугарски рат (говорио је да своју глупу политику о подели плена власници бацају на леђа српском и бугарском народу). Био је и на ратиштима у Албанији и приликом повлачења српске војске био је у једном од заштитних батаљона). Раније, на фронту у Мачви, сусрео се са Димитријем Туцовићем и разменио информације о стању у Србији. Био је са осталим војницима и на Крфу, где је привремено деловала Радничка комора Србије. Тражено је да Радовановић са Крфа оде у Париз, али је командант пука Властимир Николић рекао да му је Радовановић најбољи војник и неће га пустити да тек тако оде. Петар Радовановић је учествовао у свим најтежим борбама за пробој Солунског фронта и то међу бомбашима. Одбио је да прими унапређење. Октобарска револуција у Русији затекла га је у рову код Солуна и он одушевљено поздравља тај догађај. После завршетка рата Радовановић организује штрајкове у Бору (1919), затим на Вршкој чуки, у Подвису, на Тресибаби, као и јануарску побуну тимочких железничара, 1920. године. Присутан је и међу рударима у малим рудницима, где се, на пример, 17. октобра 1920. у Звезудану код Зајечара, бирају синдикални одбори. Борави и у Мајданпеку, одакле у новембру 1920. шаље извештаје за Радничке новине. У више наврата је боравио у Русији, а на Конгрес Међународне интернационале (Профиинтерна), у Москви, у пролеће 1928. отишао је пошто је због путних трошкова продао краву. У заиста мноштву детаља из бурног живота Патра Радовановића, издвајамо само још један. Уочи Четвртог конгреса КПЈ, у Београду, октобра 1928 . он је директно од Ђуре Ђаковића тражио објашњење о подједнакој одговорности леве и десне фракције. Ђаковић је тада изабран за организационог секретара ЦК КПј и предложио је Петра Радовановића за једног од чланова Централног комитета. Не треба заборавити ни његову збачајну улогу у помагању револуционарном покрету у време НОБ-а када је био саборац и друг Светозара Вукмановића Темпа ( задуженог за Злот и овај крај) , Љубе Нешића и Бобија Радосављевића . М. Радуловић

4-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.


Чланови СУБНОР-а испред Радовановићевог споменика на новој локацији

ПЛЕМЕНИТА ЛИЧНОСТ, РАДНИК И РЕВОЛУЦИОНАР

Ове године навршило се 130 година од рођења и 65 година од смрти великог радничког трибуна, револуционара и ратника петра радовановића, рођеног у злоту. деветог фебруара у бору је, тим поводом, одржан скуп о његовом животу и делу. објављујемо говор бране филиповића, председника окружног одбора субнор-а бор Петар Радовановић, рударски радник (прво запослење у Сењском руднику са једва 16 година) и истакнути борац за радничка и социјална права, храбри ратник из Балканских и Првог светског рата, почетком Другог светског рата одани сарадник великих револуционара Љубе Нешића, Бобија Радосављевића и Светозара Вукмановића Темпа, рођен је 12. јула 1882. године у Злоту, умро у родном селу на данашњи дан, 9. фебруара 1947. године.

странку и да је, подсетио др Петар Милосављевић, његов биограф, „један од најплеменитијих ликова наше новије историје, у правом смилсу био је радник револуционар“. Те године у Злоту, у Дому културе, отворена је стална изложба о животу и делу Петра Радовановића, након више година – експонати су разнети. Аутор изложбе, историчар у борском Музеју, Вукашин Јовић данас се сећа да је било вредних предмета. Остао је, срећом, ратни дневник, пронашао га је, после Другог светског рата, у Петровој појати, у атару Злота, Слободан Босиљчић. Др Петар Милосављевић приредио је дневничке белешке, сачинио и објавио књигу. Дневник је завршен 2. маја 1916. на Крфу. Ево, укратко, Радовановић се још почетком како се Радовановић сећа тих 20. века, надахњује идејама, за- догађаја из Великог рата... тим наступа у истом строју за права радника и сиромашних сељака са трибунима тадашњег најпрогресивнијег друштвеног покрета, Димитријем Туцовићем и Драгишом Лапчевићем. Био је један од најхрабријих војника у „У атару Прњавора смо дуБалканским и Првом светском ра- го и дуго. Ту пронађем и нату, прешао Албанију, нашао са на шег омиљеног друга Димитрија Крфу, јуначки војевао у свим бит- Туцовића и са њим разговарамо о кама на Солунском фронту. Носи- окупацији коју је он, још тад, оцелац је Албанске споменица и више нио како ће се завршити. Увек је одликовања. Након рата организује завршавао разговор: Са овим ће штрајкове у Бору, у Вршкој чуки, дуго и дуго трајати... Даље описује Подвису, на Тресибаби. Од 1920. го- кретање свог пука наглашавајући дине из Бора и Мајданпека пише да су вођене огромне борбе око за „Радничке новине“. Виша пута Лознице, Лешнице и на Гучеву, где одлази у Москву. Године 1928. , на је погинуо његов братанац Рајко предлог Ђуре Ђаковића, постаје Радовановић. – Ту је погинуо и члан ЦК КПЈ. Почетком Другог наш друг Јован Никола Трујић, светског рата придружује се Бобију настављајући о погибији свог куРадосављевићу, Љуби Нешићу и ма Петра Жункеума код Дренка, Светозару Вукмановићу Темпу. „ту је много наших изгинуло, међу До краја рата остаје прикован уз којима и мој други братанац Јован постељу тешко болестан. Годи- П. Стојко... А око половине лета 1914. не 1947. потпуно слеп, подлеже имали смо дуге маршеве... Возом болести. смо путовали од Младеновца до На научном скупу, 1982. на Бор- Ћуприје, где маса света кличе: „Неском језеру, нашло се 40 учес- ка вам је срећан пут“. Следи Ниш, ника, наших најпознатијих исто- Пирот, Пештер... Првог октобра 1915. ричара, писаца, академика. Они загрми први бугарски топ, Бугари су приложили 15 саопштења.У нам објавише рат. Ми смо одамх књизи објављеној исте године бачени у прве бопрбене линије... тим поводом, саопштено је да Подстакнут личношћу Петра је Радовановић 1904. примљен Радовановића ноћас сам написао у Српску социјалдемократску неколико стихова...

НОСИЛАЦ СПОМЕНИЦЕ

Некад био у парку код Општине...

РУДАР ИЗ УЛИЦЕ КЕСТЕНОВА

Усправио се, поранио сењски камарт, Застао у улици Кестенова, Изморио га Балкански и Велики рат, И живот пун хладних успомена.

Рудар а дете, Надничар и ратник, Окупан водом из Злотске свете реке, С Крфа и Солуна Путников златник.

Из појате пронађени дневник чита, Из рудника борског бакар цеди, За кору хлеба и данас пита, И колико радникова шихта вреди.

Чело наборано, од бакра црвено, Руке у замаху, лете, Очи стреме Злоту, у зелено, Петар Радовановић – рудар а дете!

5-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

ИЗГИНУШЕ ВРАТАНЦИ


Сусрет с уметником

Фердинанд и Софија, пет минута пре атентата...

Мој прадеда, почетком прошлог века, долази по службеној дужности, као војно лице, у Босну.У Мостару упознаје дивну девојку с којом се касније жени. Из тог брака рађа се син Фердинанд који се уписује у кадетску школу у Сарајеву и ту упознаје Гаврила Принципа. Били су изавнредни другови и пријатељи све до тог кобног дана и атентата на аустроугарског надвојводу Фердинанда.

ДЕДА ФЕРДИНАНД,

ПРИНЦЕЗА КАТАРИНА, ПТИЦЕ И РУДАРИ Када је пре 31 годину дошла у српски Бор из места Нови Бор, 80 километара од Прага, и удала се за професора физичке културе Милоша Матића, Ленка, лепа Чехиња, није веровала да ће је животни пут одвести у свет уметности, најпре  у сликарство, а потом и обликовање керамике. Запослила се у Специјалну школу „Видовдан“ , била секретар. Касније, од 1999. године узима  новац Националне службе запошљавања, запоставља сликарство, и улаже у машине за печење глине и карамику. - П р ед с т в а љ а л а с а м Удружење ликовних стваралца „Ване Живадиновић Бор“ на смотрама у Београду, Зајечару, Мајданепку, Књажевцу, Доњем Душнику, Сокобањи, Неготину. Радовно излажем на међународној изложби „Жене сликари“ у Мајданпеку, Учествујем у сликарским колонијама широм

Србије. Јесте, стижу награде и признања. Освојила сам прву награду за сувенир у Сокобањи и трећу за сувенир Ђавоље вароши. Прошле и ове године сувенири “Птице” и “Рудар”, на републичким смотрама у Лесковцу, добијају другу и прву награду . Ту су и признања за неговање српске етно баштине. Посебно је била запажена моја изложба у борском Музеју “Мачкасто”прича Ленка подсећајући да у свако дело покушава да утка и део своје, како вели, српске душе. Ретко ко би рекао да је Чехиња када погледа њене радове са мотивима српског поднебља и традиције. Неизмерно воли и свој родни крај и често, поготову зими, одлази тамо, на скијање. - Миша и ја имамо двоје деце. И они ће можда једног дана мојим стопама. Већ се види да нагињу  вајарству, сликању. Можда ће бити спортисти, Миша их упућуује на спортске терене. Милан је у Ваздухопловној академији у

Београду. Полако, биће за све времена. Боже здравља – говори Ленка не заборављајући да  подсети како је њен срећни тренутак био и сусрет у београдској Кнез Михајловој са принцезом Катарином. – Од срца сам јој стегла руку и пољубила је.  Та жена, Гркиња, навероватно ми је драга. Ваљда што неизмерно волимо Србе и Србију. Могуће је да се једног дана нађемо и у  мојој Брестовачкој бањи. Карађорђевићи у бањи имају сјајан, величанствен дворац, с одушевељењем казује наша сабеседница наглашавајући да је и вредна домаћица и да с истим задовољством спрема српска и чешка јела. Ленка нам је, с природном искреношћу, одала тајну. Никада до сада, каже, сем у кругу породице, није говорила о свом пореклу, о прадеди Фердинаду, великом пријатељу из школских дана са Гаврилом Принципом. -Моја љубав према Србији и

6-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

Србима није тако случајна. Има ту неке судбине. Мој прадеда, почетком прошлог века, долази по службеној дужности, као војно лице, у Босну. У Мостару упознаје дивну девојку с којом се касније жени. Из тог брака рађа се син Фердинанд који се уписује у кадетску школу у Сарајеву и ту упознаје Гаврила Принципа. Били су изванредни другови и пријатељи све до тог кобног дана и атентата на аустроугарског надвојводу Фердинанда. Мој деда Фердинанд, након завршетка Првог Светског рата, враћа се у Чешку и ту упознаје будућу супругу, Миладу. Рађа им се син Милан, мој отац- казује Ленка. На растанку процеди, као за себе: -Ја сам вам, људи, Чехиња , не с оно мало, него с пуно српске душе. Верујем да ће ме сви разумети. Б.Филиповић


СОКОБАЊА ЧУВА СПОМЕНИКЕ Фото Б. Филиповић, октобар 2011.

Сокобања је знаменито српско туристичко, али и историјско место. Од турско-српских ратова, преко балканских, Првог и Другог светског рата, све до данашнњих дана, у тим крајавима на Озрену и подно те дичне планине, кројила се славна историја овог народа. У централном бањском парку, с пуно пијетета и пажње према изгинулим за слободу отаџбине, чувају се споменици и спомен обележја, у пригодним приликама навиру сећања и евоцирају се успомене на храбре ратнике. Од споменика изгинулим у Првом рату, до споменика борцима из НОБ-а и спомен-обележја и спомен-бисте народном хероју Алекси Маркишићу, све је у знаку слободарства и чувања најсветлијих традиција. Леп је то пример који треба следити и – поштовати.

7-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.


Обновљени споменик 1994. године

Споменик српској и турској бојсци пре реконструкције

Недалеко од Књажевца, један редак и јединствен споменик за две војске – српској и турској, чека обнову

КЊАЖЕВАЧКИ ЗЕЈТИНЛИК

НА БОШЕВУ-ЛИПАР

Зарастао у коров, дубоко међу вишњама плантаже ППК „Џервина“, сакривен од очију јавности, избледелог натписа, на месту Липар, „стражари“ јединствен споменик српској и турској војсци. Један споменик за две војске. На северној страни камена у облику пирамиде виде се полумесец и звезде, на јужној страни разазнаје се текст исписан у знак почасти српским војницима из ратне 1915. године. Упућенији кажу да је ово једини такав споменик у овом делу Србије. Споменик се налази на 120 метара од магистралног пута Зајечар–Ниш. Свако од сахрањених страдалника, српски и турски војник, имао је уређено гробно место и споменичић. Главни споменик подигао је 14. пешадијски пук из Књажевца одмах после Првог светског рата. Реч је о парцели, заведеној у општинској Геодетској управи, површине један хектар, 11 ари и 82 метра квадратна (1937. године парцела је била у власништву

Министарства војске, број 1.932, данас под окриљем Завичајног музеја Књажевац), на којој је сахрањено 507 српских војника, болесника и рањеника резервне књажевачке војне болнице из свих крајева Краљевине Србије. Било је умрлих и погинулих и других нација конфесија. Овде су између два балканска рата сахрањивани и турски заробљеници смештени у пешадијским касарнама (1913. године), од којих је велики број умро од колере и тифуса (њих око 1.800). Имена сахрањених нису позната.И данас се на овом месту проналазе кгвоздени и камени крстови различитог облика и орнамената. Војници и официри су тај простор, након Великог рата, сматрали својим култним местом и са посебном пажњом и пијететом обилазили и одржавали цео споменички комплекс. Старији мештани Књажевца памте да је краљ Југославије Александар Карађорђевић, 14. маја 1933. године, на путу према Зајечару, са свитом и књажевачким првацима на челу са старим политичарем Аца Станојевић, посетио ово гробље

и поклонио се сенима ратника. Између два светска рата гробље је било ограђено и имало маркантан улаз са славолуком и натписом „Војничко гробље“. Године 1936. урађен је и одобрен пројекат Министарства војске за подизање монументалне капеле испод које би била костурница за пале ратнике. Други светски рат је омео изградњу капеле и цркве, као и реконструкцију целог простора. После је гробље пало у заборав. Старији житељи памте да су марта 1955. године споменик и околина делимично реконструисани због доласка турске војне делегације, која је походила српске крајеве да би стекла слику о томе како се чувају и у каквом стању се налазе турски споменици у нашим крајевима. После Другог светског рата на том простору био је егзецир плац – полигон за обуку војника, да би 1956., на потесу Бошево-Липар са гробљем, посађен виноград и воћњак површине 155 ари, тада у власништву комбината

8-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

„Џервин“. Драган Благојевић, агроном на плантажи вишања „Липар“ комбината „Џервин“, 1990. године, иницирао је обнову запуштеног и заборављеног споменика, одлазио је више пута са документацијом у турску амбасаду у Београд, али у то време није наишао на разумевање. Обнову споменика и верну реконструкцију урадио је 1994. године Васил Тодоров, конзерватор Завичајног музеја у Књажевцу. -Будући споменички комплекс са већ постојећом виноградарском кућом-музејем у ближој околини, амбијентална целина са виноградом на Бошеву и стара зграда управе Пешадијске касарне, аустријске архитектуре из 19. века, могли би да представљају историјскотуристичку дестинацију и понуду књажевачке општине, што би обогатило културни туризам града и допринеоло бољој и садржајнијој регионалној сарадњи-убеђен је Драган Благојевић кој данас живи у родном Минићеву. Б. Драганић


Тешке ратне године

професора Мије Стојановића Стојан Тодоровић, новинар „Политике“, пре годину и по, писао је о професору Мији Стојановићу, његовим сећањима на ратне године, просветним приликама и неприликама из тог и каснијих времена, о његовом доприносу ширењу просветарства у књажевачком крају и обелодањивању истине из времена НОБ-а. Објављујемо тај разговор са мањим скраћивањима из техничких разлога, и као сећање на великог борца, просветног прегоца и патриоту. Ступио је професор Мија у просветну струку као тек свршени ученик Учитељске школе у Неготину, фебруара 1941.године, прихватајући се учитељског позива у Ошљану, недалеко од његове родне Јелашнице. Управо у најтеже ратно време, посебно 1942.и 1943.године. Као и већина житеља „црвене“ партизанске Јелашнице, учитељ Мија нашао се на удару окупаторске специјалне полиције из Ниша, четничких потера и немачке жандармерије. Хапсили су га пет пута, а у затворима у Књажевцу, Нишу и Минићеву (тадашњем Андрејевцу) провео је четири месеца. Од четника Драже Михајловића био је осуђен на смрт клањем, али је успео да утекне, у новембру 1943.године, у борски рудник. Било је то после битке на Чутурилу, код Јаковца, када су партизани поразили четнике. За неко будуће писање историје књажевачког краја драгоцена ће бити Стојановићева обимна монографија о родној Јелашници (и Тимочанима кроз векове) коју је дуго припремао и која се појавила из штампе у другој половини 2009.године...У време велике Аћимовићеве полицијске потере ухапшен је и Миодраг Стојановић, али не само он. Организовано су тада хапшени комунисти, учитељи и сви људи који су били осумњичени да помажу партизански покрет. У тој првој потери, сећа се Стојановић, ухапшени су и Миодраг Мића Станковић, Божин Јовановић, Вукашин Милић . . .Књажевачки затвор био је препун (150 људи у једној соби), а иследници су пребијањем и мучењем

Божин и Мија...

Миодраг Мија Стојановић, професор у пензији, умро је у 92. години ( 1920-2012.), 8. јануара ове године, у Минићеву

настојали да изнуде признања. Памти Стојановић и хапшења 1943.године, када су Књажевчани, међу којима је опет био и он, и Драгојло Милић и Миле Јулин и Божин Јовановић, сточним вагонима отпремљени до затвора у Нишу. Вукашин Милић, учитељ у Мањинцу, погинуо је, као начелник Штаба партизанске бригаде у Јабланици. Миодраг Стојановић сећа се његовог херојског држања пред специјалном полицијом у време хапшења. Гледао је тада ухапшени Стојановић како дактилографкиња скаче на иследника Андру Милутиновића, не би ли га спречила да удари учитеља Вукашина. Био је Вукашин тада омиљен у народу па су скупљани потписи да се он пусти из затвора. У Мијиној Јелашници и Мањинцу сви су се потписали. У четничком терору 1943.године страдао је и учитељ Стојан Манић. Миодраг Стојановић га се сећа као драгог човека и изузетног педагога. Док је службовао у Новом Кориту, сваке суботе је силазио у Минићаво (ондашњи Андрејевац) да посети породицу. Био је пчелар и пчеларећи у Кориту, Ошљану и Петруши одржавао је везе са партизанима. Четничка „црна тројка“ извела га је из стана у ноћи 12.новембра и убила код „Кулишта“. За њим су остале супруга Антица, такође учитељица, и две малолетне кћерке. Истог дана четници су кренули према Ошљану да убију и учитеља Миодрага Стојановића, али га нису пронашли. Продужили су према Новом Кориту и тамо пронашли и убили учитеља Миодрага Милосављевића, који је такође

сарађивао са партизанским покретом. Миодраг Стојановић сведочи да је Милосављевић био на вези са Милуном Минићем. Храбра је, вели Стојановић, била и учитељица Гоша Влахбеговић. Дошла је као избеглица из Босне, а у Јелашницу је доспела после одвођења учитеља Видена Никодијевића у заробљеништво. Штитила је свог послужитеља који је сарађивао са партизанима. Четници нису успели да је поколебају и застраше. Остала је присебна и када су 4.децембра 1943,године четници ту у Јелашници, на балкону задружног дома, обесили партизанске симпатизере и помагаче супружнике Тимотија и Румену Стојановић. Нису успели да открију ни да је учитељица Гоша ту скривала и Зорку партизанку. Али, ђаци су те године остали неоцењени у другом полугодишту. Четничка зверства проредила су њихов долазак у школу. Школу су тих ратних година избегавала и престрашена деца у Јаковцу. У школском дворишту четници су, пред ђацима, убили супугу истакнутог партизана Лазе Крајинца. Призор је био језив: несрећна жена изгорела је као буктиња на школском дрвљанику. Тада је учитељица у Јаковцу била Лепосава Сибиновић... Миодраг Стојановић живо се сећа како су били престрашени и ђаци у Дебелици, селу у коме је неко време службовао као учитељ. Четници Драже Михаиловића тамо су у једном дану, 10.децембра 1943. године, убили 10 младих људи у атару Липљанских Горица. Тог дана

9-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

обешен је на балкону задружног дома у селу Живојин Милојевић Турчин. Нико из села три дана није смео да приђе и скине обешеног. Четнички масакр у Дебелици Миодраг Стојановић описао је у још необјављеној хроници о том селу. Стојановић је поуздан сведок ратних збивања у просвети књажевачког и тимочког краја јер је био учитељ у више места: у Малом Извору, Боровцу, Буковој глави код Доњег Милановца, Градскову, Селачкој, Јелашници, Сврљишкој Топли, Дебелици и Минићеву. Грађу о томе прикупљао је и радећи као просветни инструктор среза Зајечар, и радећи у Агитпропу Среског комитета КПЈ у Зајечару. Није престајао да се за та збивања интересује и касније када се застално настанио у Минићеву. Од 1962.до 1982.године био је наставник српског језика, професор педагогије, помоћник директора, а од 1978.до 1982.године, до одласка у пензију, и директор основне школе у Минићеву. У монографији о Јелашници сачувао је сећање на многе догађаје и из тог времена. Као поуздани сведок описао је и погибију истакнутог ратног првоборца Милуна Минића (19.септембра 1942.године у атару Ошљана) по коме је бивше село Андрејевац добило име Минићево. Забелешку о тим ратним збивањима Стојановић има и у краткој монографији о Минићеву, објављеној 1981.године. Објавио је и монографију о школи у Минићеву. Знатно је обимнија и много дуже припремана монографија о Дебелици.


Живојин Ђерговић (у првом плану) из Минићева, у Солуну, 1917.

СРПСКА ВОЈСКА НИЈЕ ПОЧИНИЛА НИ ЈЕДАН РАТНИ ЗЛОЧИН Иако наши јунаци почивају у гробницама широм света, Србија има споразум о узајамној заштити спомен-обележја само са Словачком, мада се очекује да ускоро учини и са Русијом, Грчком, Француском, Немачком...

Србија је једна од ретких земаља у којој је без обзира на сву суровост рата одувек било примера витештва, нарочито у Првом светском рату, па се тако и дешавало да зараћене стране подигну једна другој спомен обележје или да се жртве сахране у исту гробницу. Док је октобар некако више везан по догађајима за Други светски рат и антифашизам, у новембру се евоцирају успомене на многе битке из оног претходног, који неки називају и „последњи витешки рат“. Тако ће од идуће године, Дан примирја у Првом светском рату, 11.новембра, бити нови државни празник, као и 21. октобар, Дан сећања на српске жртве у Другом светском рату. -За шест година ратовања, од 1912. до 1918. године, Војска Србије није направила ниједан ратни злочин, а године после Првог светског

рата обележио је цивилизован однос власти према жтртвама на обе стране, и победничкој и пораженој. По наредби краља Александра, југословенске власти понашале су се као кад су биле део садашње Европе, имале су високе етичке норме једнако исказујући поштовање према непријатељу као према сопственом војнику. На више места сахрањивани су у исте гробнице, а и дан данас постоје заједничке спомен-кустурнице у многим местима у Србији - истиче др Миро Чаваљуга, помоћник министра за рад и социјална питања, задужен за неговање традиција ослободилачких ратова Србије, заштиту ратних меморијала у земљи и иностранству и обележавање значајних датума из традиције српских ослободилачких ратова. Наведимо неколико примера:

посебну знаменитост београдског Новог гробља чине управо војничка гробља где су сахрањени погинули у балканским ратовима, Првом и Другом светском рату. Овде почивају припадници српске војске и савесничких армија, али и ратних противника Србије, па се као посебне целине издвајају француско, руско, италијанско, аустроугарско, бугарско, немачко и енглеско војничко гробље. Црква Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу јединствена је и ван граница наше земље по томе што се у њеној крипти налазе кости 20.000 српских јунака, заједно са костима 30.000 аустроугарских војника настрадалих у Колубарској бици, највећој и најзачајнијој бици између српске и аустроухгарске војске у Првом светском рату. У знак сећања на борбе вођене

на Гучеву током Првог светског рата, подигнута је 1929. године спомен-костурнива у којој су заједнички сахрањени посмртни остаци палих ратника и српске и аустроугарске бојске. На споменику стоји саркофаг са натписом: „Гучевски хероји у борби 1914.године“. Иза споменика се налазе остаци ровова из Првог светског рата. Околина споменика је искрчена, уређен је видиковац са којег се пружа прелеп погле на Подриње, Поцерину, Семберију и Мајевицу. Пролетос је изасланик Министарства одбране Републике Чешке пуковник Лорант Куртоши положио венац на споменик српским војницима и солдатима Централних сила који су погинули на подручју Чачка, од 1912. до 1918. године. Д. Стевановић

С п о м е н костурница на Гучеву српским и аустроугарским војницама

Споменик погинулим српским војницима, подигнут 1919. у Гардерену, Холандија 10-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.


ТАЈНА ОПЕРАЦИЈЕ „ДУНАВСКИ ВИЛЕЊАК„ НИШКИ ИСТОРИЧАР АЛЕКСАНДАР ДРИНЧИЋ ОТКРИВА ИСТИНУ О НЕМАЧКОЈ ОПЕРАЦИЈИ ИЗ СЕПТЕМБРА 1944. Хитлер жртвовао 220 бродова, све са посадама, па и око хиљаду рањеника са Источног фронта Током велике операције „Дунавски вилењак“, у септембру 1944. пре него што су потопили више од 220 бродова, односно целу Црноморску флотилу, Немци су разматрали четнички ултиматум да им, у року од 24 часа, предају сва пловила. Такав услов поставио им је командант Осме групе јуришних корпуса Југословенске војске у отаџбини (ЈВУО), пуковник Велимир Пилетић, док су четници и Румуни наставили да узнемиравају немачке бродове на Дунаву.... По сазнањима младог нишког историчара, Александра Динчића, у дневном извештају команде Југоистока, за 3. септембар 1944. пише: Србија – Ситуација на Дунаву непромењена. „Водена вила“ и даље је успорена, пошто изгледа да је батерија лаких пољских хаубица борбене ��коле у Нишу окружена у Књажевцу. Веза не функционише већ два дана. Јучерашњим ваздушним нападом на Ниш уништен је муницијски транспорт (9. камиона) за морнаричке јединице у Прахову“... Наводи се и да је „ држање четника све непријатељскије, нарочито у северозападној, а сада и у југозападној Србији „.

ХИТЛЕР ПРОТИВ ЧЕТНИКА И наредних дана, нарочито 5. и 6. септембра, Немци су покушали да се, са инжињериским десантним јединицама, искрцају у Милутиновцу код Кладова , али су Румуни артиљеријом погодили две скеле, па је погинуло 107, рањено 38, а нестало 60 њихових војника. Четници су опет, посебно били активни код Текије и Сипа. - С обзиром на то да је био обавештен о Пилетићевом ултиматиму, Адолф Хитлер није дозволио да целокупна флота падне у руке четницима, које

никада није сматрао регуларним снагама Краљевине Југославије и увек је говорио како се са њима не разговара, већ се стрељају – истиче Динчић. –Радије је био спреман да жртвује своје војнике, као много пута до тада, на Источном фронту, те је наредио да се бродови потопе. И, тако, 7.септембра 1944. читаве ноћи чуле су се бројне експлозије у области између Прахова и Доњег милановца. Почели су да тону бродови, а са њима и Немци – укључујући и санитетско пловило са више од хиљаду тешко рањених војника, транспортованих управо са Источног фронта.

ТИТОВ ПРОТЕСТ КОМАНДИ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ Истог дана, војно управни командант, генерал Фелбер – по директиви немачког команданта Југоистока – наредио је команди Корпусне групе „Шнекенбургер“ да организује одбрану фронта Дунав – румунски део Баната, до града Мехадије, а за одбрану од Тимока до Текије ангажовао је и делове борбене групе „Фишер“, односно

око 7.000 војника. Ис торичар А лександар Динчић указује да су четници напали и колону немачких морнара који су пешице кренули према Београду , а 80 заробљених војника пуковник Пилетић предао је Црвеноармејцима, са којима су четници онемогућавали прилаз Дунаву... - Напад на Немце први су започели четници, а онда се ступило у везу са совјетским официром који се налазио на челу експедиционе јединице и тек је прешао Дунав – прецизира Динчић.- С обзиром на то да су Совјети очекивали да ће најпре наићи на партизане, Тито је уложио енергичан протест Команди Црвене армије у Крајови, због сарадње са четницима, тврдећи како је реч о „ обичном рекламерству“. Иако на терену није било упоришта за такав став, интервенција је уродила плодом и совјетски војници су се, приликом поновног уласка у Србију, непријатељски односили према четницима....-записао је у Новостима М. Ристовић 22. новембар 2011.

11-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.

МИСТЕРИЈА ИЗ ВАШИНГТОНА Кључни извор за тумачење овог мистериозног догађаја на Дунаву су немачки дневни извештаји од 2. до 8. септембра 1944, који су микрофилмовани и донети из Националног архива у Вашингтону, те се чувају у Војном архиву у Београду. Иако преведени са немачког језика – управо због ове антиосовинске акције Југословенске војске у отаџбини на Дунаву, која је Немцима проузроковала велику штету – нису објављени у Зборнику докумената и података о Народноослободилачком рату југословенских народа.


ДОСТА СУ СВЕТУ

Сећање на ДАН ЈНА

ЈЕДНЕ ШУМАРИЦЕ У више општина Тимочке крајине, 22. децембра, свечано и које живе у слободи вечно памтити велика дела првих партизанских достојанствено, обележен је Дан ЈНА. У Бору су делегација борачких јединица и народнослободилачке војске. У културном делу програма организација положила венце на споменик жртвама фашизма на Тргу учествовао је Дечји ансамбл Месне заједнице Старо селиште и КУД ослобођења, а потом је одржана свечана акдемија. У пригодној речи инвалида рада. Чули су се и заветни стихови поеме Ђорђа Радишића поводом стварања југословенске армије истакнуто је да ће генерације “”Доста су свету једне Шумарице”. Т.Б.

12-ТИМОЧКИ БОРАЦ-15. фебруар 2012.


TIMOCKI BORAC BROJ 10