Page 1

1


Nora Roberts

Dragulj moje krune

2


Prolog Ona je bila princeza. Rođena, odgajana i temeljno obučena za to. Ponašanje joj je bilo bez mane, govor bez greške, a maniri besprekorni. Predstavljala je sliku mladosti, samouverenosti i gracioznosti, uvijenih u ljupki i pažljivo zamotan poklon. To se, znala je, očekivalo od člana kraljevske porodice Kordine - bar u javnoj areni. Dobrotvorno gala veče u Vašingtonu bilo je veoma javno. Zato je obavljala svoju dužnost, pozdravljala goste koji su darežljivo platili za priliku da se umešaju među plemenite ličnosti. Gledala je majku, njeno uzvišeno veličanstvo Gabrijelu od Kordine, kako bez napora klizi kroz veče, ili je bar činila da to izgleda lako, mada je, kao i njena kćerka, naporno radila tokom priprema. Videla je oca, tako divno zgodnog i odmerenog, i najstarijeg brata, koji joj je bio pratnja te večeri, kako se s lakoćom mešaju s gomilom političara, poznatih ličnosti i vrlo bogatih ljudi. Kada je bilo vreme, njeno uzvišeno veličanstvo Kamila od Kordine zauzela je svoje mesto za prvi deo večernje zabave. Kosa joj je bila očešljana u složenu punđu koja je njen vitki vrat ostavljala golim, osim niske sjajnih smaragda. Nosila je elegantnu crnu haljinu iskrojenu tako da naglasi tanani stas. Bio je to stas za koji su i ona i krojačka znale da opasno naginje krajnje mršavom. Apetit joj nije bio kao nekad. Lice joj je bilo uzdržano, držanje savršeno. Međutim, iza očiju, glavobolja je besnela kao šumski požar. Ona jeste bila princeza, ali i žena na ivici. Aplaudirala je. Smešila se. Smejala se. Bila je skoro ponoć - osamnaest sati otkako je počeo njen zvaničan dan - kada je majka uspela da s njom porazgovara nasamo, provukavši ruku oko Kamilinog struka i primakavši joj glavu. „Dušo, ne izgledaš dobro." Bilo je potrebno majčino oko da primeti iscrpljenost, a Gabrijela je imala zaista oštar vid. „Malo sam umorna, to je sve." „Idi. Vrati se u hotel. Bez rasprave", prošaputala je. „Naporno si radila, previše naporno. Trebalo je da insistiram da provedeš nekoliko slobodnih nedelja na farmi." „Bilo je toliko posla." „A ti si uradila dovoljno. Već sam rekla Marijan da obavesti obezbeđenje i isprati te do automobila. I tvoj otac i ja krenućemo za sat." Gabrijela se osvrnula i videla da njen

3


sin zabavlja popularnu američku pevačicu - i da ona zabavlja njega. „Hoćeš li i da Kristijan pođe s tobom?" „Ne." Činjenica da se nije protivila bila je siguran znak umora. „Ne, neka uživa. Ionako je bolje da se iskradem odvojeno od ostalih." I nečujno, ponadala se. „Amerikanci te vole, možda i previše." Osmehujući se, Gabrijela ju je poljubila u obraz. „Idi i odmori se. Razgovaraćemo ujutro." Međutim, nije bilo suđeno da beg bude tih. Uprkos lažnom automobilu, merama predostrožnosti i monotonom vrludanju kroz zgradu do bočnog izlaza, novinari su je nanjušili. Samo što je iskoračila u noć, bila je zaslepljena blicevima foto-aparata. Povici su pljuštali oko nje, bubnjajući joj u glavi. Osetila je talas pokreta i cimanje ruku i zaprepastila se kada je shvatila da joj noge drhte dok su je telohranitelji gurali ka limuzini koja čeka. Nije mogla da vidi, ni da razmišlja, i trudila se da ostane pribrana dok su je telohranitelji nosili kroz stampedo. Bilo je tako užasno vruće, tako užasno blizu. Sigurno se zbog toga osećala bolesno. Bolesno, slabo i glupavo uplašeno. Nije bila sigurna da li je pala, da li je bila gurnuta ili je prosto zaronila u automobil. Kada su se vrata zalupila za njom, povici s druge strane čelika i stakla zvučali su kao hučanje mora. Drhtala je, a zubi su joj gotovo cvokotali na iznenadnom talasu ledenog vazduha iz klima-uređaja. Zatvorila je oči. „Vaše veličanstvo, da li ste dobro?" Čula je, prigušeno, zabrinuti glas jednog telohranitelja. „Da. Hvala vam, jesam. Dobro sam." Ali znala je da to nije tačno.

4


Poglavlje 1 Ma šta bilo rečeno i ma šta će se svakako pričati, to nije bila impulsivna odluka. Njeno kraljevsko veličanstvo Kamila od Kordine nije bila impulsivna žena. Međutim, jeste bila očajna. Očajanje se, morala je da prizna, taložilo mesecima. Te vrele, lepljive i beskrajne junske noći, uprkos njenom naporu da to porekne, dostiglo je vrhunac. Divlja košnica paparaca, koja se rojila za njom kada je pokušala da se iskrade s dobrotvorne gala večere, predstavljala je poslednju kap. Čak i dok ih je obezbeđenje zaustavljalo, dok je ulazila u limuzinu s nekakvim ostacima dostojanstva, njen umje vrištao. Pustite me da dišem! Za boga miloga, dajte mi malo prostora! Sada, dva sata kasnije, ćud, uzbuđenje, živci i frustracija i dalje su se kovitlali oko nje dok je koračala po raskošnom apartmanu visoko iznad Vašingtona. Manje od tri sata ka jugu bila je farma na kojoj je provela deo detinjstva. Nekoliko hiljada kilometara na istok, preko okeana, bila je sićušna zemlja u kojoj je provela drugi deo. Život joj je bio podeljen između ta dva sveta. Mada je i jedan i drugi podjednako volela, pitala se da li će ikada pronaći mir u jednom od njih. Bilo je vreme, krajnje vreme, da ga negde pronađe. Da bi to uradila, morala je prvo da pronađe sebe. A kako to da uradi kada je uvek bila opkoljena? Još gore, pomislila je, bilo je to što je počela da se oseća kao da je neprekidno progone. Možda bi sve bilo drugačije da nije bila najstarija od tri sestre u novoj generaciji kordinskih princeza - a u protekle dve godine i najdostupnija zbog toga što joj je otac Amerikanac i zbog vremena koje je provela u Americi. Ali bila je to što jeste, tako je kako je. Sada joj se činilo da je čitavo njeno postojanje povezano s politikom, protokolom i štampom. Molbe, zahtevi, sastanci, obaveze. Obavljala je dužnost kopredsednika dobrotvorne organizacije za pomoć hendikepiranoj deci - zadatak koji je delila s majkom. Verovala je u ono što radi, znala je da je ta dužnost potrebna i bitna, ali da li je cena morala biti toliko visoka? Bile su joj potrebne nedelje organizovanja i truda, ali uživanje u plodovima tog rada bilo je pokvareno iznurenošću do srži. Kako su je samo opkolili, razmišljala je. Sve one kamere, sva ona lica.

5


Čak i njena porodica, bog je blagoslovio, kao da ju je previše opkoljavala ovih dana. Pokušaj da ličnoj asistentkinji objasni svoja osećanja činio joj se nelojalnim, nezahvalnim i nemogućim. Međutim, ta asistentkinja bila joj je i najstarija i najdraža prijateljica. „Muka mi je od toga da gledam svoje lice na naslovnim stranama časopisa, da u njima čitam o mojim navodnim romansama. Marijan, toliko sam umorna od toga što me drugi ljudi definišu." „Kraljevske ličnosti, lepota i seks prodaju časopise. Kad ukrste to troje, ne mogu postići da naštampaju dovoljan tiraž." Marijan Brin bila je praktična žena i njen ton je to odražavao. Pošto je poznavala Kamilu od detinjstva, sadržao je više zadirkivanja nego poštovanja. „Znam da je ovo večeras bilo užasno i ne krivim te što ti je preselo. Ako otkrijemo ko je odao put kojim ćeš izaći..." „To je gotovo. Kakve veze ima ko je odao?" „Bili su kao čopor pasa", promrmljala je Marijan. „Ali ti si princeza Kordine - mesta koje naročito Amerikance tera da razmišljaju o bajkama. Ličiš na majku, što znači da si zadivljujuća. A muškarce privlačiš kao što rasprodaja privlači kupoholičarke. Štampa, a naročito njeni agresivniji element, hrani se time." „To što sam deo kraljevske porodice stvar je rođenja, kao i moj izgled. A što se muškaraca tiče..." Kamila je odbacila čitav muški rod odmahnuvši rukom. „Nikoga od njih nisam privukla ja, nego pakovanje - isto ono koje prodaje i te idiotske časopise." „Kvaka 22." Pošto joj Kamila nije dala da zaspi, Marijan je jela grožđe iz impresivno velike činije voća, koju im je poslala uprava hotela. Spolja smirena, iznutra se brinula. Njena drugarica bila je preterano bleda. I izgledalo je kao da je smršala. Nije to bilo ništa, umirivala se, što neće ispraviti nekoliko mirnih dana u Virdžiniji. Farma je bila bezbedna, kao i palata u Kordini. Kamilin otac postarao se za to. „Znam da je gnjavaža što si okružena telohraniteljima i paparacima čim iskoračiš u javnost", nastavila je. „Ali šta ćeš? Da pobegneš od kuće?" „Da!" Zagrcnuvši se, Marijan je otkinula još jedno zrno. Onda joj je ono štrcnulo iz prstiju kada je primetila čelični sjaj u Kamilinim žutosmeđim očima. „Očigledno si popila previše šampanjca večeras." „Popila sam jednu čašu", rekla je Kamila hladnokrvno. „I to ne celu." „Onda je čaša bila povelika. Slušaj, vratiću se u svoju sobu kao dobra devojčica i ostaviću te da se rešiš tog raspoloženja spavanjem." „Već nedeljama razmišljam o tome." Poigravala se tom idejom, priznala je. Maštala je o njoj. Večeras će je ostvariti. „Marijan, potrebna mi je tvoja pomoć." „Non, non, cest impossible. Cest completement fou!" Marijan je retko prelazila na francuski. U srži je bila Amerikanka koliko i pita od jabuka. Roditelji su joj živeli u Kordini kada joj je bilo deset godina, i ona i Kamila bile su od tada najbolje drugarice. Niska žena s medenosmeđom kosom, još podignutom za

6


gala večeru, reagovala je na jeziku svoje druge domovine ka god bi se uspaničila. Njene oči, tople, bledoplave, bile su razrogačene od uzbunjenosti. Poznavala je taj izraz na licu svoje drugarice. I plašila ga se. „To nije ni nemoguće ni ludo", odgovorila je Kamila opušteno. „Jednako je i moguće i razumno. Treba mi vremena, nekoliko nedelja. I uzeću ih. Kao Kamila Makgi, ne kao Kamila od Kordine. Živela sam s titulom, bez odmora, još otkako je deda..." Zaćutala je. To ju je još bolelo. Prošle su gotovo četiri godine od njegove smrti, ali ona je i dalje bila nesrećna zbog toga. „On je bio naša stena", nastavila je, sabravši se. „Iako je toliko vlasti već preneo na sina, na ujka Aleksa, ipak je on vladao. Od njegove smrti, porodica je morala da pruži više - da se udruži. Ne bih ni želela da je bilo drugačije. Bila sam srećna što obavljam više zvaničnih dužnosti." „Ali?" Sada rezignirano, Marijan se spusti na ivicu sofe. „Moram da pobegnem od potere. Tako se osećam", rekla je Kamila, spustivši dlan na srce. „Progonjeno. Ne mogu da izađem na ulicu a da me fotografi ne saleću. Gubim se u tome. Ne znam više ni šta sam. Ponekad, sad već prečesto, i ne osećam sebe." „Potreban ti je odmor. Potrebna ti je pauza." „Da, ali i više od toga. Komplikovanije je. Marijan, ne znam šta želim za sebe. Za sebe. Pogledaj Adrijen", nastavila je, govoreći o svojoj mlađoj sestri. „Udata u dvadeset prvoj. Ugledala je Filipa kada joj je bilo šest i to je bilo to. Znala je šta hoće - da se uda za njega i rađa lepe bebe u Kordini. Moja braća su kao dve polovine mog oca. Jedan je farmer, drugi stručnjak za bezbednost. Ja nemam pravac, Marijan. Nemam nikakve veštine." „To nije tačno. Bila si briljantna u školi. Tvoj mozak je kao prokleti kompjuter kada pronađeš nešto što bi ga pokrenulo.Fantastična si domaćica, neumorno se baviš društvenokori-snim radom..." „Obaveze", prošaputala je Kamila. „U njima sam izvanredna. A zadovoljstva? Umem da sviram klavir, pomalo pevam. Pomalo slikam, pomalo mačujem. Šta je moja strast?" Prekrstila je ruke preko grudi. „Otkriću je... Ili ću bar provesti nekoliko nedelja bez telohranitelja, bez protokola i prokletih novinara - pokušavajući da je otkrijem. Ako ne pobegnem od medija", rekla je tiho, „plašim se - stvarno se plašim - da ću se raspasti." „Razgovaraj s roditeljima, Kam. Oni će razumeti." „Mama bi razumela. Za tatu nisam sigurna." Ali nasmešila se dok je to govorila. „Adrijen je udata već tri godine, a on još nije preboleo što je izgubio svoju bebu. A mama... ona je bila mojih godina kada se udala. I ona je znala šta želi. Ali pre toga..." Odmahnula je glavom dok je ponovo počinjala da korača. „Otmica, pokušaj ubistva moje porodice. To su sada pasusi u istorijskim knjigama, ali za nas su još vrlo stvarni i desili su se previše skoro. Ne mogu da krivim roditelje što nas štite. I ja bih učinila isto. Ali ja više nisam dete i potrebno mi je... nešto moje." 7


„Znači, odmor." „Ne odmor - pohod." Prišla je Marijan i uzela je za ruke. „Ti si iznajmila auto." „Jesam. Morala sam da... O, Kamila!" „Daj mi ključeve. Možeš da pozoveš agenciju i produžiš rok." „Ne možeš prosto da se odvezeš iz Vašingtona." „Ja sam odličan vozač." „Misli malo! Ako nestaneš iz vidokruga, tvoja porodica će poludeti. I novinari." „Nikada neću dopustiti da moja porodica brine. Pozvaću roditelje ujutro. A novinarima ćemo reći da sam na odmoru - na tajnoj lokaciji. Ti ćeš im nabaciti da je u Evropi, pa me niko neće loviti po Americi." „Da li da te podsećam na to da je ovo ludilo započelo tvojim nerviranjem jer ti je lice rasuto po časopisima?" Marijan je uzela jedan sa stočića i podigla ga. „Imaš jedno od najpoznatijih lica na svetu, Kam. Ne možeš tek tako da se stopiš s gomilom." „Stopiću se." Iako je znala da je to blesavo, Kamilin stomak poskočio je dok je prilazila stolu i otvarala fioku. A onda je iz nje izvukla makaze. „Princeza Kamila..." protresla je svoju tamnocrvenu kosu, dugu do struka, i uvukla vazduh, „upravo će sasvim promeniti izgled." Užas, toliko veliki da bi bio smešan da Kamila nije osećala njegov odjek u sebi, proširio se preko Marijaninog lica. „Ne misliš valjda ozbiljno! Kamila, ne možeš prosto da... da odsečeš kosu. Tvoju prelepu kosu!" „U pravu si." Kamila joj je pružila makaze. „Ti ćeš." „A? A, ne... ni slučajno!" Marijan je u trenu sklonila ruke iza leđa. „Sešćemo da popijemo po čašu vina i sačekamo da ovo ludilo prođe. Sutra ćeš se bolje osećati." Kamila se toga i plašila. Plašila se da će ovo proći i da će nastaviti kao i do sada. Obavljaće svoju dužnost, ispunjavaće obaveze, vratiće se na svetlost reflektora i u nesumnjivu udobnost svog života. Nepodnošljivo bežanje od medija. Ako sada ne uradi nešto - nešto - da li će ikada? Ili će se, kako mediji neprekidno predviđaju, udati za nekog od uglađenih muškaraca koji su proglašeni odgovarajućim za nekog s njenim položajem, i prosto... nastaviti dalje. Stegla je vilicu i podigla bradu na način koji je njenu drugaricu naterao da zaustavi disanje. Zgrabila je dugački pramen kose i odsekla ga. „O, gospode!" Osetivši slabost u nogama, Marijan se skupila u fotelji. „O, Kamila!" „To je samo kosa." Ali ruka joj je malo zadrhtala. Kosa je postala toliko bitan deo njenog imidža i života da je jedan rez bio kao da je odsekla ruku. Zurila je u dugački pozlaćeni crveni pramen koji joj je visio s prstiju. „Ostalo ću u kupatilu. Dobro bi mi došla pomoć za ovo pozadi." Na kraju, Marijan je popustila, kao što drugarice i rade. Kada su završile, pod je bio pokriven gomilama kose i Kamilina pojava s dugom talasastom kosom sasvim se promenila. Rez ovde, rez tamo. Čaša vina za ohrabrenje. Još jedan rez da bi se sve 8


poravnalo. Na kraju je završila s dečački kratkom frizurom i dugim reckastim šiškama radi ravnoteže. „Užasno je... drugačija", uspela je da izgovori Kamila. „Zaplakaću." „Ne, nećeš." Kamila se u sebi zaklela da neće ni ona. „Moram da se presvučem i spakujem stvari. Već kasnim." Spakovala je ono što joj se činilo najosnovnijim i iznenadila se, a pomalo i postidela, što je to do pucanja ispunilo kofer i ogromnu torbu. Navukla je farmerke, čizme, džemper i sve dopunila dugim crnim kaputom. Razmišljala je o naočarima za sunce i šeširu, ali shvatila je da bi s njima izgledala kao da se prerušila, umesto da joj omoguće da prođe neprimećeno. „Kako izgledam?", pitala je. „Ni nalik na sebe." Marijan je odmahnula glavom i obišla dva kruga oko Kamile. Kratka kosa bila je dramatična promena i, na Marijanino iznenađenje, zanimljiva. Kamiline zlatnosmeđe oči delovale su krupnije i ranjivije. Šiške su skrivale kraljevsko čelo i davale joj mladalačku crtu. Bez šminke, lice joj je bilo ružičasto i kao krem, možda malo bleđe nego što bi trebalo. Visoke jagodice su se isticale, a izdužene usne delovale punije. Umesto smireno, rezervisano i elegantno, izgledala je mlado, bezbrižno i pomalo nesmotreno. „Nimalo nalik na sebe", rekla je Marijan ponovo. „Ja bih te prepoznala, ali trebao bi mi minut, i da proverim dvaput." „To je dovoljno dobro." Pogledala je na sat. „Ako odem sad, biću daleko kada svane." „Kamila, kuda ćeš?" „Bilo kuda." Uhvatila je drugaricu za ramena i poljubila je u oba obraza. „Ne brini za mene. Javljaću se. Obećavam. Čak i princeza ima pravo na malu avanturu." Njene široke usne izvile su se u osmeh. „Možda to naročito važi za princeze.Obećaj mi da nećeš nikome ništa reći pre osam ujutro - a i tada samo mojoj porodici." „Ne dopada mi se to, ali obećavam." „Hvala." Nabacila je torbu na rame, a onda krenula po kofer. „Čekaj. Nemoj tako da hodaš." Zbunjena, Kamila se okrenula. „Kako?" „Kao princeza. Pogrbi se malo, njiši kukovima. Ne znam, Kam, hodaj kao devojčica. Nemoj da kliziš kao po modnoj pisti." „A." Podesivši kaiš na torbi, vežbala je. „Ovako?" „Tako je bolje." Marijan je prstom tapkala po usnama. „Izvuci čeličnu šipku iz kičme." 9


Malo je vežbala, pokušavajući da pravi opuštenije i lakše korake. „Vežbaću", obećala je. „Ali sada moram da idem. Pozvaću ujutro." Marijan je potrčala za njom kada se Kamila zaputila ka vratima spavaće sobe. „O, bože. Čuvaj se. Ne razgovaraj s nepoznatima. Zaključavaj vrata automobila. Hm... imaš li novac, telefon? Jesi li..." „Ne brini." Kamila se na vratima okrenula i prostrelila je blistavim osmehom. „Imam sve što mi je potrebno. A bientot!" Međutim, kada su se vrata zatvorila za njom, Marijan je počela da krši ruke. „O, čoveče! Bonne chance, m'amie!” Posle deset dana, Kamila je pevala uz pesmu na radiju. Obožavala je američku muziku. Volela je da vozi. Volela je da radi baš ono što hoće i ide baš tamo kuda želi. Nije da je pauza prošla bez prepreka. Znala je da su njeni roditelji zabrinuti. Naročito otac, razmišljala je. U njemu je bilo previše policajca, pretpostavljala je, da ne bi zamišljao svaku moguću zamku i nesreću koja bi se mogla desiti usamljenoj mladoj ženi. Naročito kada je ta mlada žena njegova kćerka. Insistirao je na tome da ih zove svakog dana. Nepopustljivo je ponudila prijavljivanje jednom nedeljno. Njena majka - ravnoteža u svemu - pregovorima je uspela da izvuče pozive na svaka tri dana. Mnogo ih je volela. Volela je ono što su bili za nju i što su bili jedno drugom. Ono što su bili svetu. Ali ona je morala da ispuni toliko očekivanja i znala je da bi se zaprepastili što je osećala da mora da ispunjava svačija očekivanja osim sopstvenih. Ostale prepreke bile su pre praktične nego emotivne. Čim je stigla u motel, sinulo joj je - i kakvo je to iskustvo bilo - da ne sme da rizikuje tako što će upotrebiti kreditnu karticu. Ako bi neki lukavi recepcioner proverio ime Kamile Makgi i shvatio ko je ona, posle samo jednog poziva lokalnim novinama bila bi ukebana, što bi rekao njen brat Dorijan. Kao rezultat, gotovina koju je imala brzo je nestajala. Ponos, tvrdoglavost i čista iznerviranost zbog sopstvene nesposobnosti predviđanja sprečili su je da zatraži od roditelja da joj dostave sredstva. To bi, ipak, poništilo jedan od njenih ciljeva - nekoliko dragocenih nedelja potpune nezavisnosti. Pitala se da li da založi nešto. Njen sat vredeo je nekoliko hiljada dolara. To bi bilo i više nego dovoljno. Možda bi trebalo da sazna koliko vredi kada sledeći put stane. Zasad, bilo je veličanstveno prosto se voziti. Krenula je od Vašingtona na severozapad, a onda uživala u istraživanju Zapadne Virdžinije i Pensilvanije. Jela je u restoranima brze hrane, spavala u ulegnutim krevetima motela pored autoputa. Šetala je ulicama malih i velikih gradova, nepristojno su je gurali u gužvama.

10


Jednom ju je ignorisala, a zatim se i izvikala na nju, prodavačica u radnji gde je svratila po sok. Bilo je divno. Niko je - apsolutno niko - nije slikao. Dok je šetala po malom parku u severnom delu Njujorka, videla je dva starija čoveka kako igraju šah. Zastala je da ih posmatra i odjednom bila uvučena u njihovu raspravu o svetskoj politici. To je bilo istovremeno i neodoljivo i očaravajuće. Volela je da posmatra kako leto eksplodira nad Novom Engleskom. Bilo je tako različito od leta u njena dva doma - Kordini i Virdžiniji. Bilo je tako... oslobađajuće prosto lutati tamo gde je niko ne poznaje, gde niko ništa od nje ne očekuje, niti je vreba kroz objektiv. Uhvatila je sebe da radi nešto što je mogla samo s porodicom i najprisnijim prijateljima - da se opušta. Svake noći, zarad sopstvenog zadovoljstva, beležila je događaje i zapažanja u dnevnik. Sada sam veoma umorna, ali prijatno umorna, bilo je poslednje stoje zapisala. Sutra prelazim u Vermont. Odatle ću morati da odlučim da li ću nastaviti ka istoku i obali, ili ću se vratiti. Amerika je tako velika. Nijedna knjiga, nijedno predavanje, nijedno putovanje na koje sam otišla s porodicom ili zvaničnim poslom nisu mi pokazali veličinu, raznolikost i izvanrednu lepotu same zemlje i ljudi u njoj. Ja sam polu-Amerikanka, uvek sam se ponosila tim delom svog nasleđa. Začudo, što sam ovde duže sama, to se više osećam strancem. Shvatam da sam zapostavila taj deo svoje krvi, ali više neću. Nalazim se u malom motelu pored međudržavnog autoputa u planinama Adirondak. Spektakularne su. Ne mogu isto reći i za moju sobu. Čista je, ali veoma skučena. U dodatne pogodnosti spadaju komad sapuna veličine novčića i dva peškira gruba kao šmirgla, ali tik ispred mojih vrata nalazi se automat sa sokićima ako poželim neki. Volela bih dobru čašu vina, međutim, moj budžet sada ne dozvoljava takav luksuz. Večeras sam pozvala kuću. Mama i tata su u Virdžiniji na farmi, kao i Kristijan i Dorijan. Nedostaju mi, i udobnost i pouzdanost koju predstavljaju, ali tako sam srećna što saznajem ko sam i da mogu da budem sama. Verujem da sam prilično samouverena i daleko kuraž-nija nego što sam zamišljala. Imam dobro oko za detalje, odličan osećaj za pravac i prijatnije mije samoj nego što sam mislila da će biti. Nemam pojma šta bi to moglo da znači u opštoj slici, ali lepo je znati. Možda bih, ako na tržištu prestane potražnja za princezama, mogla da radim kao planinarski vodič. Obožavala je Vermont. Volela je visoke zelene planine, brojna jezera, krivudave reke. Umesto da kroz njega preseče ka Mejnu ili skrene zapadno, nazad u državu 11


Njujork, počela je da luta po Vermontu, zamenivši auto-put drumovima kroz uredne gradove Nove Engleske, kraj šuma i oranica. Zaboravila je da je htela da proda sat i odložila potragu za motelom. Otvorila je prozore toplom letnjem vazduhu, pojačala radio i grickala pomfrit iz kesice spuštene u krilo. Nije se zabrinula kada se nebo naoblačilo. Tako je zanimljivim svetlom obasjalo visoka stabla duž puta, a vazduh koji je duvao kroz prozore imao je blagu električnu oštrinu. Nije naročito marila kada je kiša počela da prska po vetrobranu, mada je to značilo da mora da zatvori prozore ako ne želi da pokisne do gole kože. Kada je munja rasparala nebo, uživala je u predstavi. Međutim, kada je kiša počela da pljušti, vetar da zavija, a ona svetla na nebu postala zaslepljujuća, shvatila je da je vreme da se vrati na međudržavni put i pronađe sklonište. Deset minuta kasnije, psovala je samu sebe i pokušavala da vidi put kroz vodenu zavesu koju su brisači brzo bacali sa strane na stranu. Sama je kriva, pomislila je smrknuto. Vozila je u same čeljusti oluje umesto da izlazi iz njih, a plašila se da će u mraku, po kiši, propustiti ili je već propustila skretanje. Nije mogla da vidi ništa osim tamnog odsjaja asfalta kroz koji su se probijali farovi, i debelog zida od drveća sa obe strane. Grom je pukao i vetar je zaljuljao automobil. Pomislila je da se zaustavi i sačeka da nevreme prođe, ali tvrdoglava crta - ona zbog koje su je braća zadirkivala - terala ju je dalje. Samo još nekoliko kilometara, govorila je sebi. Vratiće se na glavni put. Onda će pronaći motel i biće unutra, bezbedna i suva, i moći će da uživa u oluji. Nešto je projurilo iz šume i iskočilo pred automobil. Imala je samo tren da ugleda oči jelena kako sijaju pred farovima, i još jedan da cimne upravljač. Automobil se zaneo, napravio pun krug po klizavom putu i uz trzaj i zlokobno škripanje metala završio prednjim krajem u jarku. Sledećih nekoliko minuta nije se čuo nijedan zvuk osim dobovanja kiše i njenog isprekidanog disanja. Onda ju je blesak munje poput šamara trgao iz šoka. Polako je udahnula i izdahnula. Kada bi to ponovila tri puta, obično bi se smirila. Međutim, ovog puta treći izdah završio je psovkom. Tresnula je po upravljaču, zaškrgutala zubima, a onda ubacila menjač u rikverc. Kada je zgazila gas, točkovi su zašlajfovali i ukopali još dublje. Pokušala je da ljulja auto - napred-nazad, napred-nazad. Za svaki centimetar koji bi dobila, izgubila bi po dva. Odustavši, gunđajući uvrede samoj sebi, izašla je na pljusak da osmotri situaciju. Nije mogla da vidi nikakva oštećenja osim izgrebanog branika - ali bilo je mračno. Mračno je, primetila je, jer joj je jedan far polomljen. Automobil ne samo što je bio pola na putu, a pola van njega, već su i prednji točkovi duboko potonuli. 12


Sada već drhteći, jer joj je kiša natopila košulju, vratila se u automobil i iskopala mobilni telefon. Morala je da pozove šlep-službu, a nije imala pojma kako. Međutim, pretpostavljala je da će operater u centrali moći da je poveže s nekim. Kamila je uključila telefon, a onda zurila u ekran. Van dometa. Savršeno! - pomislila je zgađeno. Prosto savršeno! Odvezem se usred nedođije zato što je drveće lepo, pevajući upadnem u opasnu letnju oluju i završim tako što sletim s puta u jarak zbog jelena idiota na jedinom mestu na svetu gde nema proklete mobilne mreže. Činilo se da će u narednom delu avanture provesti noć u automobilu, mokra do gole kože. Posle deset minuta, neprijatnost ju je vratila na kišu i do prtljažnika, kako bi uzela kofer. Sledeća avantura: presvlačenje u suvu odeću u automobilu pored puta. Kada je počela da izvlači kofer, primetila je kako se bledi sjaj farova probija kroz kišu. Nije oklevala, vratila se do vozačkog sedišta, pružila ruku i tri puta zatrubila. Okliznula se, gotovo završila licem u jarku, a onda se uspentrala do puta i tamo izbezumljeno počela da maše. Nijedan beli trkački konj nije joj izgledao tako veličanstveno kao izubijani kamionet koji je tandrkao, usporio i stao pored nje. Nijedan vitez u sjajnom oklopu nije joj izgledao toliko veličanstven kao mračna figura koja je otvorila prozor i zagledala se u nju. Na slaboj svetlosti i kiši koja je pljuštala nije mogla da vidi boju njegovih očiju, čak ni da proceni godište. Videla je samo nejasan oblik lica i razbarušenu kosu dok mu je pritrčavala. „Imala sam malu nezgodu", počela je. „Ma nemoj mi reći." Sada mu je videla oči - bile su zelene kao staklena flaša i jasno iznervirane pod tamnim obrvama upletenim u mrk pogled. Prešle su preko nje kao da je manja nelagodnost - zbog toga se nakostrešila, iako se trudila da bude zahvalna - i počele da proučavaju automobil. „Tokom ovakve oluje treba da staneš pored puta", doviknuo je da nadjača vetar, ,,a ne u jarak." „To je zaista koristan savet." Ton joj je postao hladan i užasno učtiv - ta veština podstakla je njenu braću da je prozovu Princeza Čistunica. Sevnuo je očima ka njoj, s bleskom koji je mogao značiti da se šali. Ili da je namćor. „Bila bih vam veoma zahvalna ako biste mi pomogli da se vratim na put." „Kladim se da bi." Glas mu je bio dubok, grub i tek pomalo nesiguran. „Ali pošto sam Supermenovo odelo ostavio na Kriptonu, plašim se da nemaš sreće." Uputila mu je dug i uporan pogled. Imao je snažno lice, to je sada mogla da vidi. Imalo je jake kosti i bilo u senci onoga što je izgledalo kao brada od dva-tri dana. Usta 13


su mu bila čvrsta i stroga. Profesorske crte, pomislila je. Tip koji voli da pridikuje. Nije bila naročito raspoložena. Borila se da se ne trese od hladnoće, borila se da sačuva dostojanstvo. „Sigurno postoji nešto što može da se učini." „Aha." Njegov uzdah rekao joj je da nije naročito srećan zbog toga. „Ulazi. Idemo kod mene da pozovemo šlep-službu." U kola? S njim? Ne razgovaraj s nepoznatima. Marijanino upozorenje odjekivalo joj je u ušima. Naravno, zanemarila je taj savet desetak puta tokom proteklih sedmicu i po, ali ući u automobil s nepoznatim, na napuštenom putu? Ipak, ako joj je želeo nešto loše, nije morao da je uvuče u kola. Mogao je prosto da izađe iz njih, zvekne je po glavi i završi s njom. I tako, suočena s višesatnim čamljenjem u onesposobljenom automobilu ili rizikovanjem s njim i pronalaženjem suvog mesta i - ako bog da - vruće kafe, klimnula je. „Torbe su mi u prtljažniku", rekla mu je. „Fino. Ponesi ih." Trepnula je s nevericom. Pošto je on prosto nastavio da se mršti na nju, stegla je zube. Vitez u sjajnom oklopu malo sutra! Pušila se dok je gacala kroz kišu, da uzme torbe. Bio je to nekulturni, patetični krmak loših manira. Međutim, ako ima telefon i džezvu, mogla je da pređe preko toga. Dovukla je torbe u prtljažnik, a onda se popela u kamionet. Tada je videla da mu je desna ruka bila pričvršćena mitelom uz telo. Preplavio ju je osećaj krivice. Naravno da nije mogao da joj pomogne da uđe u automobil ili da joj ponese torbe kada je povređen, a verovatno je bio i neučtiv zbog nelagodnosti. Kako bi se iskupila zbog neuviđavnih misli, uputila mu je blistav osmeh. „Mnogo vam hvala za pomoć. Plašila sam se da ću morati da provedam noć u automobilu - mokra do gole kože." „Ne bi bila mokra da si ostala u automobilu." Želela je da prosikće nešto kroz zube, ali je progutala reči. Diplomatija, čak i kada je besmislena, bila je deo njene obuke. „Istina. Svejedno, zahvalna sam što ste stali, gospodine..." „Kejn. Delejni Kejn." „Gospodine Kejne." Provukla je prste kroz mokru kosu dok je on vozio kroz oluju. „Ja sam Kamila..." Zaćutala je u najkraćem mogućem oklevanju kada je shvatila da samo što nije rekla Makgi. Incident ju je rastrojio više nego što je shvatala. „Brin", završila je rekavši Marijanino prezime umesto svog. „Kako ste povredili ruku?" 14


„Čuj, hajde da batalimo ćaskanje." Vozio je jednom rukom kroz oluju koja je šibala kao bičem, a žena je htela da ćaska. Neverovatno. „Oboje samo želimo da se izvučemo iz kiše i da te vratimo na put do mesta kuda si se zaputila." Ispravka, ipak je nekulturna svinja, zaključila je. „U redu." Okrenula je glavu i zagledala se kroz prozor. Ima to i svojih prednosti, shvatila je. Taj čovek nije je pogledao ni dvaput - jedva da ju je pogledao i jednom. Ne mora da brine da će u dami u nevolji prepoznati princezu.

15


Poglavlje 2 O, da, pogledao ju je. Možda je bilo mračno, možda je bila mokra i načisto luda, ali takva lepota uspevala je da se probije kroz svaku prepreku. Video je visoku, vitku ženu u natopljenoj košulji i farmerkama koje su se pripijale uz svaku suptilnu oblinu. Video je bledo ovalno lice kojim su vladale zlatne oči i široka, izražajna usta, a sve krunisano negovanom kosom koja je zbog kiše izgledala kao nekakav tamni plamen. Čuo je glas koji je istovremeno vukao ka jugu Amerike i Francuskoj. Bila je to elegantna, obrazovana kombinacija, koja je ukazivala na višu društvenu klasu. Primetio je blago oklevanje kada je izgovarala svoje ime i znao je da ga je slagala. Jedino što njega nije bilo nimalo briga za to, kao ni za sve ostalo. U tom trenutku nije bila ništa više od neprijatnosti. Želeo je samo da stigne kući. Da bude sam. Da proguta lek koji će umanjiti pulsiranje u ramenu i rebrima. Vlaga i kiša su ga ubijali. Morao je da radi, dođavola, a to što je morao da se petlja s njom verovatno će mu oduzeti dobar sat od večernjeg rasporeda. Povrh svega, ona je želela da ćaska. Šta je to s ljudima i njihovom neprekidnom potrebom da slušaju glasove? Naročito sopstvene. Jedina prednost napuštanja iskopine na Floridi i oporavka kod kuće bila je u boravku kod kuće. U osami. Bez amatera koji pokušavaju da se usavrše na nalazištu, bez studenata koji ga bombarduju pitanjima, bez novinara koji bi da izmame intervju. Naravno, loše je bilo to što nije shvatio koliko će mu biti teško da se jednom rukom izbori s papirologijom, katalogizacijom, sa svakim prokletim poslom. Ali uspevao je. Uglavnom. Samo sat ili malo više, podsetio se. Nije mogao da ostavi ženu nasukanu pored puta usred oluje. U redu, pomišljao je na to, ali samo nekoliko sekundi. Ne više od minuta. Dureći se, nije primetio da je drhtala na sedištu pored njega, ali jeste primetio kada je iznervirano huknula i nagla se da pojača grejanje. Samo je zabrundao i nastavio da vozi. Majmunčina, pomislila je Kamila. Delejni Kejn je u njenim mislima brzo padao niz evoluciono stablo. Kada je skrenuo na uzani izlokani put, od kojeg je poskakivala na sedištu tako da su joj se sve kosti rašrafile, pomislila je da ne zaslužuje ni status celovitog sisara i svrstala ga u kategoriju konjske zadnjice. 16


Zaleđena, jadna, pušeći se od besa, pokušala je da razabere oblik građevine pred sobom. Bila je ugnežđena u šumi i izgledala je kao nekakva brvnara. Pretpostavljala je da je od drveta, ali bila je sigurna samo da je tamna. Krajičkom oka spazila je zarasli travnjak i ulegnut prednji trem dok je on s mukom upravljao kamionetom po nečemu što nije bilo više od blatnjave staze do zadnjeg dela kuće. Tamo je žuta gola sijalica svetlela pored vrata. „Vi... živite ovde?" „Ponekad." Odgurnuo je vrata. „Zgrabi šta ti treba, ostalo ostavi." I s tim rečima odjurio je kroz kišu ka zadnjim vratima. Pošto joj je, više od disanja, bila potrebna suva i topla odeća, Kamila je izvukla torbe i odvukla ih do brvnare. Morala je da petlja kako bi otvorila vrata, jer se nije potrudio ni da je sačeka i pridrži ih, kao što bi uradio svaki neandertalac s pola grama mozga. Ostavši bez daha, progurala se u malo predsoblje. Jednom rečju, ta prostorija bila je prljava, kao i sve u njoj. Čizme, mantili, kape, rukavice, kofe, ašovčići. Ispod gomile kanti, mistrija i prljavog veša nalazila se, pretpostavljala je, mala mašina za pranje i sušenje veša. Cochon, pomislila je. Ovaj čovekje prava pravcata svinja. Nije promenila mišljenje ni kada je ušla u kuhinju. Sudopera je bila puna posuđa, mali sto prekriven s još više, zajedno s novinama, naočarima, otvorenom kesom keksa i nekoliko okrajaka od olovaka. Stopala su joj se lepila za pod i pravila skvičave zvuke dok je koračala. „Vidim da sapun i voda u Vermontu spadaju u luksuz." Rekla je to ljupko, uz učtiv osmeh. On je samo slegnuo ramenima. „Otpustio sam spremačicu. Stalno mi je sklanjala stvari." „Pitam se kako je uopšte uspevala da ih pronađe ispod prljavštine." „Šlep-služba", promrmljao je i iskopao prastari imenik. Bar je on sam bio relativno čist, razmišljala je Kamila. Najzad bar nešto. Nosio je grubu odeću, čizme su mu bile izgrebane, ali ruke i kosa - iako je bila dugačka, mokra i neuredna - bile su čiste. Pomislila je da bi mu lice, na neki način, moglo biti čak i lepo ispod te neuredne brade. Bilo je to surovo lice i donekle odsutno, ali oči su bile upadljive. I izgledale su sasvim inteligentno. Čekala je, sa strpljenjem vrednim pažnje, pomislila je, da pronađe broj. Onda je podigao slušalicu i krenuo da pritisne dugme. Opsovao je. „Telefon ne radi." Ne, pomislila je, sudbina ne može biti toliko okrutna! „Da li ste sigurni?" „Na ovoj planeti, ako nema signala, nema ni telefona." Zurili su jedno u drugo s jednakim zaprepašćenjem i mučninom. Samo što nije zacvokotala zubima. 17


„Možda biste mogli da me odvezete do najbliže krčme ili motela." Pogledao je ka prozoru dok je novi talas munja osvetljavao staklo. „Trideset kilometara po ovome - bujicama, jakom vetru..." Odsutno je protrljao bolno rame. S dve zdrave ruke možda bi i pokušao, samo da je se reši, ali s jednom - nije bilo vredno truda. „Mislim da ne." „Šta predlažete?" „Predlažem da obučeš nešto suvo pre nego što se razboliš -to bi svakako bio vrhunac svega. Onda ćemo videti možemo li ovde da pronađemo nešto za jelo i provešćemo vreme najbolje što možemo." „Gospodine Kejne, to je neverovatno darežljivo od vas, ali ne bih želela da..." Kinula je, tri puta uzastopce. „Niz hodnik", rekao joj je i pokazao rukom. „Uz stepenice. Kupatilo je na kraju. Skuvaću kafu." Previše promrzla da bi se raspravljala ili razmišljala o drugom rešenju, ponovo je podigla torbe i oteturala se s njima niz kratak hodnik i uz stepenište. Kao konj s naočnjacima koji juri ka cilju, nije skretala pogled sve dok se nije zatvorila u kupatilu. Zaključala je vrata. Peškiri su ležali na podu, pasta za zube - bez poklopca - na ormariću malog belog umivaonika koji je, mada se nije sijao, bar izgledao kao da je opran u proteklih šest meseci. A uskoro je otkrila da ima i tople vode. Čim je zakoračila pod tuš, njegova veličanstvenost isterala je iz nje svaki drugi osećaj. Pustila je da voda udara po njoj u poplavi koja joj se slivala niz glavu. Gotovo da je zaigrala pod njom. Kada joj je toplota stigla do kostiju, samo je zatvorila oči i uzdahnula. Sa žaljenjem je zavrnula slavine i iskoračila. Pronašavši na polici peškir koji je izgledao razumno čisto, umotala se u njega dok je tražila majicu i pantalone. Stajala je u donjem vešu kada su se svetla pogasila. Vrisnula je. Nije mogla da se obuzda, a pre nego što je uspela da povrati kontrolu, završila je tako što je kukom jako udarila o umivaonik. Ruke su joj drhtale, a mrzovolja je dostigla vrhunac dok je pokušavala da se obuče u mraku. „Gospodine Kejne!", dozivala ga je dok se centimetar po centimetar izvlačila iz kupatila. Kuća je bila u mrklom mraku. „Da, da, ne drami!" Čula ga je kako trupka uz stepenice i videla uzani snop svetlosti kako se gega s njim. „Nestalo je struje", rekao joj je. „Nikad ne bih pogodila."

18


„Savršeno vreme za sarkazam", progunđao je. „Samo ne mrdaj." On i svetlost nestali su u drugoj prostoriji. Vratio se s baterijskom lampom i pružio joj treperavu svecu. „Jesi li završila tamo?" pokazao je glavom ka kupatilu. „Jesam, hvala." „Fino." Krenuo je nazad niz stepenice, a sledeći udar groma poterao ju je da požuri za njim. „Šta ćemo sad?" „Zapalićemo vatru, popiti kafu, ugrejati supu i oboje zamišljati da si negde drugde." „Ne vidim razlog da budete neprijatni. Nisam ja kriva za oluju." Saplela se o par cipela i zveknula u njegova leđa. „Dođavola!" Rame mu je zavrištalo od udarca. „Pazi malo!" „Izvinjavam se. Da ne živite kao svinja, ne bih se saplitala o vaš nered." „Slušaj, samo uđi tamo!" Pokazao je dnevnu sobu. „Sedi! I skloni se s puta." „Rado." Uplovila je u prostoriju, a onda pokvarila utisak ispustivši prigušeni krik. „Jesu li ono..." Nesigurno je podigla ruku ka onome što je svetlost svece obasjala na zakrčenom stolu. „Kosti?" Del je baterijskom lampom obasjao kosti u providnoj plastičnoj kesi. „Da. Uglavnom ljudske." Rekao je to hladnokrvno dok je prilazio kaminu. „Ne brini." Čučnuo je i poređao potpalu. „Nikoga nisam ubio." „O, stvarno." Odmicala se unazad, pitajući se šta bi mogla da upotrebi kao oružje. „Njihova prvobitna vlasnica umrla je pre skoro sedam hiljada godina, ali ne zbog pada koji je izlomio više tih kostiju. U svakom slučaju, više joj nisu potrebne." Potpalio je vatru. „Zašto su kod vas?" „Pronašao sam ih - na nalazištu na Floridi." Spustio je oblice u plamen i ustao. Vatra je zapucketala iza njegovih leda i zasijala oko njega. „Vi... iskopavate grobove?" Uspela je da pita samo s naznakom zgroženosti u glasu. Tada se prvi put nasmešio. Bio je to blesak jednako svetao kao munja koja je rasparala nebo. „Da, na neki način. Opusti se... Kako si rekla da se zoveš?" Ovlažila je usne. „Kamila." „Dobro, pa, opusti se, Kamila. Ja sam arheolog, a ne ludi naučnik. Idem po kafu. I ne diraj kosti - niti bilo šta drugo, kad smo već kod toga." „Ni u snu." A nije planirala ni da ostane sama u mračnoj sobi po oluji, s gomilom ljudskih kostiju, ma kako pažljivo zapakovane ili stare bile. „Pomoći ću vam." Pošto je želela da sakrije nelagodnost, nasmešila se. „Izgledate kao da vam je potrebna pomoć." „Da, valjda." Povreda ga je još nervirala, na više načina. „Ovako, gore je jedna slobodna soba. Mogla bi da prespavaš tamo, pa ćemo ujutro da se pozabavimo tvojim automobilom." 19


„Hvala." Bilo joj je toplo, bila je suva, a kafa je divno mirisala. Situacija je mogla biti i daleko gora. „Zaista sam zahvalna, gospodine Kejne." „Kejn, pređimo samo na Kejn, ili Del." Kada je krenuo nazad u predsoblje, ona je opet pošla za njim. „Kuda ćeš?" „Molim?" Zastao je pokušavajući da navuče kabanicu. Prosto nije navikao da objašnjava svoje kretanje. „Biće nam potrebna voda. Kiša, voda, kofa", rekao je i uzeo jednu. „A u baraci imam generator. Možda ću moći da ga pokrenem. I ne pipaj moje stvari!", dodao je i izašao na oluju. „Ne bez vakcine protiv tetanusa, budi siguran u to", progunđala je dok su se vrata zatvarala za njim. Plašeći se šta bi mogla da pronađe, polako je otvorila ormarić. Potom još jedan, i još jedan. Prva tri bila su prazna, a u poslednjem je pronašla ono za šta je pretpostavila da je jedino preostalo čisto posuđe. Sipala je kafu u okrnjenu šolju i bojažljivo je srknula. Oduševila se i zaprepastila otkrivši da je skuvao izvanrednu kafu. Ohrabrena time, osmotrila je kuhinju. Nije prosto mogla da stoji u tom svinjcu i ništa ne radi. Ako će jesti, moraće da smisli kako da kuva u ovakvim uslovima. U ostavi je bilo mnogo konzervi, među njima i dve konzerve koncentrata paradajzčorbe. To je bilo nešto. Obodrena, otvorila je frižider. Iako nije bio prljav, bio je skoro prazan, što je bilo još gore. Namrštila se ugledavši tri jajeta, komad vrlo starog sira, pakovanje od šest piva - minus dva - i, na njeno zadovoljstvo, flašu izuzetnog pino noara. Stvari su postajale bolje. Pronašla je i litar mleka, koje se posle probnog njušenja pokazalo svežim, i dva litra flaširane vode. Zavrnuvši rukave, princeza Kamila se baci na posao. Petnaest minuta kasnije, naoružana kofom, iskoračila je napolje. Jedva da je razaznavala baraku kroz kišu. Ipak, povrh glasnog dobovanja kiše, čula je obilje psovki i lomljave. Shvativši da će Del biti zauzet još neko vreme, zamenila je njegovu dopola punu kofu svojom i unela vodu u brvnaru. Kad bi bar imao malo prokletog svetla, razmišljao je Del dok je ponovo šutirao mali generator, mogao bi da vidi kako da popravi kopile. Problem je bio u tome što je za prokleto svetio morao prvo da popravi prokleto kopile. To je značilo da ga neće pokrenuti pre jutra, a to je opet značilo, pomislio je kiselo, da je dobar deo sata uzalud protraćio petljajući po tesnoj baraci, a uz to je i bezbroj puta zveknuo svoje jadno rame. Svaki centimetar tela boleo ga je na ovaj ili onaj način. I dalje je bio mokar, bilo mu je hladno, a bio je i u mraku. 20


Da je bio sam, ne bi se ni zamajavao s generatorom. Otvorio bi konzervu, pojeo hladnu večeru i radio pri svetlosti sveće. Međutim, morao je da misli na ženu. Nije voleo da vodi računa o ženama ni u redovnim okolnostima, a ove su bile daleko od povoljnih. ,,I to o luksuznoj", progunđao je, osvetlivši baraku lampom da vidi ima li ičega što bi mogao upotrebiti u brvnari. „Koja beži od nečega. Verovatno od bogatog muža koji joj se zamerio jer joj nije kupio dovoljno đinđuva." Nije ga se ticalo, podsetio se. Sutra će je se rešiti i moći će da nastavi da radi bez ometanja. Okrenuo se, zakačio generator cevanicom i trgao se, a onda je bukvalno video zvezde jer je nadražio slomljenu ključnu kost. Znoj mu je oblio lice i morao je da se osloni zdravom rukom o zid i sačeka da nesvestica prođe. Povrede su bile razlog što još nije bio na nalazištu na Floridi - onom koje je bilo njegovo čedo od početka iskopavanja pre tri godine. Mogao je da izađe s tim na kraj. Neko je morao da piše izveštaje, dnevnike, da katalogizira i obavlja laboratorijske poslove. Više mu se dopadalo da on bude taj neko. Mrzeo je proklete neprijatnosti koje su stigle s povredama i upornu slabost povrh bolova. Jedva je uspevao da se obuče, a da ne trgne slomljenu kost, iščašeno rame, izubijana rebra. Nije mogao da veže ni proklete pertle. Bila je to paklena situacija. Dovoljno čvrst na nogama da bi se durio zbog nesigurnosti, podigao je baterijsku lampu i vratio se u brvnaru. Zastao je da podigne kofu kišnice i gadno opsovao, jer je čak i ta težina bila na ivici njegovih mogućnosti. Spustio je kofu u hodnik, zbacio kabanicu i krenuo pravo u kuhinju po solju. Kada je posegnuo da uzme lonče, video je da ga nema. Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka. Del nije primećivao detalje osim ako je nameravao da ih primeti. Ne samo što nije bilo kafe već nije bilo ni sudova koji su stajali nagomilani u sudoperi, kao i na stolu i radnim površinama u kuhinji. Nije se sećao da ih je oprao. To nije bio zadatak kojim se bavio, osim kada bi iscrpao sve ostale mogućnosti. Zbunjen, otvorio je ormar i posmatrao gomilu čistog posuđa. Kuhinjske površine bile su čiste, kao i sto. Refleksno je zarežao kada je video svoje beleške i papire uredno poređane. Ali dok je marširao kroz brvnaru, spreman da odere onu meku, ružičastu kožu svoje nedobrodošle gošće, pogodio ga je miris kafe - i hrane - i to jako. Podsetio ga je da satima ništa nije jeo i oštrinu njegove naravi otupio apetitom. Ona je bila tamo, mešala je nešto u šerpi iznad vatre. Primetio je da je improvizovala roštilj - verovatno pomoću rešetke iz rerne - oslonivši krajeve na naslagane cigle. 21


Prisetio se da su cigle bile naslagane na tremu, ali nije imao pojma zašto. Snalažljiva je, priznao je nerado, i primetio da je, za mršavicu, imala izvanrednu pozadinu. „Rekao sam ti da ne diraš moje stvari!" Nije se trgla. Trupkao je kroz brvnaru kao krdo slonova. Znala je da je tamo. „Gladna sam. Nikada ne kuvam i ne jedem u svinjcu. Papiri u kuhinji su relativno netaknuti. Samo sam se rešila štroke." A papiri su, pomislila je, bili fascinantni. Bar ono što je uspela da pročita iz njegovog rukopisa. „Znao sam tačno gde mi se šta nalazi." „Pa", uspravila se i okrenula ka njemu, „moraćeš da saznaš gde se sada sve nalazi. A to je u dve sređene gomile. Nemam pojma kako si..." Zaćutala je kada je videla kako mu krv kaplje s ruke. „O! Šta si to uradio?" Pogledao je, primetio plitku posekotinu na nadlanici zdrave ruke i uzdahnuo. „Ma ko je šiša! Samo još jedna pride." Ali ona je dojurila do njega, uzela mu povređenu ruku i za-kokodakala nad posekotinom kao koka nad piletom. „Nazad u kuhinju!", naredila je. „Krvariš svud po podu!" To i nije bila neka krupna povreda. Niko se nikada nije uzbuđivao zbog njegovih posekotina i ogrebotina - čak ni majka. Pretpostavljao je da je razlog za to činjenica da je uvek imala obilje sopstvenih. Uhvaćen u raskoraku, dopustio joj je da ga odvuče nazad u kuhinju i gurne mu okrvavljenu ruku u sudoperu. „Miran", naredila je. Kao da se obraća ljubimcu, razmišljao je. Ili još gore - nekom slugi. Iskopala je krpu, pokvasila je u kofi s vodom i počela da mu pere ruku. „Na šta si se posekao?" „Ne znam. Bilo je mračno." Ponovo je kokodakala dok je pregledala očišćenu posekotinu. „Imaš li prvu pomoć? Neki antiseptik?" „To je samo ogrebotina", počeo je, ali je odustao i prevrnuo očima pred njenim besnim pogledom. „Tamo." Pokazao je nejasno. Otišla je u predsoblje i mogao je čuti kako treska vratima ormara i gunđa. „Vous etes un espace de cochon, et gauche aussi!" „Ako me već psuješ, psuj na engleskom." „Rekla sam da si svinja od čoveka, i to nespretna!" Uplovila je nazad s kompletom prve pomoći i počela da prekopava po njoj u potrazi za antiseptikom. Već je zaustio da joj kaže da zna kako ga je nazvala, ali se predomislio. Zašto da uništi to malo zabave koju bi mogao imati tokom ovog iskušenja? 22


„Nisam nespretan." „Aha. To objašnjava zašto ti je ruka u povoju i krvari." „Ovo je povreda na radu", počeo je, ali dok se okretala da mu sredi ranu, kinuo je. Ta osnovna telesna reakcija na stajanje na kiši zamutila mu je vid. Zanjihao se, boreći se za vazduh, dok su mu rebra vrištala, a stomak se izvrtao. Podigla je pogled, videla kako su mu oči vodnjikave od bola, a obraze prekriva bledilo. „Šta je bilo?" Bez razmišljanja, provukla je ruke oko njegovog struka da ga pridrži dok mu se telo stresalo. „Trebalo bi da sedneš." „Samo..." Pokušavajući da se primiri, odgurnuo ju je od sebe. Ivice vidnog polja još su mu bile sive i pokušavao je da ga razbistri snagom volje. „Samo nagnječena rebra", uspeo je da kaže kada mu se dah povratio. Primetivši njen izraz krivice i užasa, nasmešio se. „Iščašeno rame, slomljena ključna kost - na poslu." „O, jadni čoveče!" Saosećajnost je nadjačala sve drugo. „Dođi, pomoći ću ti da se popneš na sprat. Potrebna ti je suva odeća. Pravim supu, pa ćeš pojesti nešto toplo. Trebalo je da mi kažeš da si ozbiljno povređen." „Nisam..." Ponovo je izgubio glas. Mirisala je veličanstveno - i kuvala je. I bilo joj je žao njega. Zašto da bude idiot? „Nije tako strašno." „Muškarci su tako blesavi kada treba da priznaju da su povređeni. Biće nam potrebna baterijska lampa." „U mom zadnjem džepu." „Aha." Uspela je da ga zadrži, prebacivši se. Nije mario, ne naročito, kada se njena fina, čvrsta dojka naslonila na njegovu zdravu stranu. Niti kada su njeni dugi tanki prsti skliznuli niz njegovu zadnjicu da bi izvukli baterijsku lampu iz zadnjeg džepa. Nije mogao reći da mu to smeta, a i skrenulo mu je misli s bola. Dopustio joj je da ga odvede gore i seo na ivicu neraspremljenog kreveta. Odatle je mogao da je gleda kako se vrzma po kući i pronalazi još sveća koje bi upalila. „Suva odeća", rekla je i počela da pretura po njegovom ormaru. Otvorio je usta da prigovori, ali ona se okrenula s farmerkama i duksericom u rukama i pogledala ga s ohrabrujućim osmehom. „Da li ti je potrebna moja pomoć da se... ovaj, presvučeš?" Pomišljao je na to. Znao je da ne bi trebalo - to bi ipak bilo previše. Ali računao je da, ako čovek nije bar razmišljao o tome da ga svlači prelepa žena, može slobodno i da puca sebi u glavu i završi s tim. „Ne, hvala. Mogu sam." ,,U redu onda. Idem dole da vidim supu. Pozovi ako ti je potrebna pomoć." Ponovo je odjurila dole, da promeša supu i izgrdi sebe.

23


Nazvala ga je svinjom. Jadni čovek nije mogao da brine ni o sebi, povređen je i u bolovima. Postidela se zbog nestrpljenja, bezosećajnosti i nezahvalnosti. Bar je sada mogla da mu omogući malo udobnosti i da mu odnese činiju tople supe. Otišla je da namesti jastuke na sofi - i divlje se zakašljala od prašine koja je poletela naviše. Ponovo se namrštila. Stvarno, pomislila je, celo ovo mesto trebalo bi izvrnuti naopačke i istresti. Rekao je da je otpustio spremačicu jer je dirala njegove stvari. U to nije posumnjala ni tren. Taj čovek je očigledno imao iritantnu narav, ali pomišljala je i da su možda finansije razlog. Pošto je bio arheolog, verovatno se izdržavao od subvencija i tome slično. Moraće da nađe neki način da mu plati za smeštaj - pošto proda sat. Kada je ponovo sišao, ona je na izgrebani stočić već postavila činije, šolje i presavijene papirne ubruse umesto salveta. Gorele su sveće, iz kamina je sijala vatra i osećao se dobar miris vruće supe. Nasmešila se - a onda zagledala na trenutak. Kosa mu je sada bila suva i videla je da nije smeđa, ili ne toliko smeđa koliko je pretpostavljala. Bila je prošarana svetlijim pramenovima, verovatno izbledelim od sunca. Bila je blago kovrdžava, zagasite i upečatljive boje hrasta i padala je preko okovratnika dukserice. Prelepa kosa, morala je da prizna, uz grubu i razbarušenu frizuru koja je nekako odgovarala onim zelenim očima. „Osećaćeš se bolje kada nešto pojedeš." Već se osećao malo bolje pošto je progutao tabletu protiv bolova. Pulsirajući bol oslabio je do iritantnog svraba. Računao je na to da će topla hrana rešiti i to. Ubio bi za vreo tuš, ali čovek ne može da ima sve. „Šta je za večeru?" „Potage." Namerno je to rekla da zvuči elegantno. „Creme de tomate avec pomme de terre." Smejući se, lupnula je kašikom po šerpi. „Imao si gomilu konzervi pa sam pomešala supu s krompirom iz konzerve i potrošila malo mleka. Bilo bi mnogo bolje s nekim začinskim biljem, ali ih je ponestalo u tvojoj ostavi. Sedi, opusti se. Ja ću te poslužiti." U uobičajenim okolnostima nije mario za ugađanjem. Bar je mislio da ne mari. Nije baš mogao da se seti da se iko ikad trudio oko njega. Svejedno, ovo nije bilo nešto što bi se moglo nazvati uobičajenom noći, pa je mogao i da uživa u njoj. „Ne izgledaš kao tip žene koja kuva - više kao tip koji ima kuvaricu." Zbog toga se namrštila. Mislila je da izgleda kao sasvim obična i sasvim prosečna žena. „Ja sam vrlo dobra kuvarica." Sipala je supu. Pošto ju je to zanimalo, išla je na privatne časove kod vrhunskog šefa kuhinje. „Premda mi je ovo prvi pokušaj kuvanja na otvorenom plamenu." „Izgleda kao da si uspela. I miriše tako." On je tako zamišljao pohvalu - kao što je njegovo nestrpljivo brundanje bilo način da zahvali kada mu je pružila činiju. 24


„Nisam znala šta bi voleo da piješ. Kafu ili mleko? Ima piva... i vina." „Kafu. Popio sam lekove pa je bolje da se držim dalje od alkohola." Već je navalio na supu. Pošto je prosto stajala ispred njega i čekala, udostojio ju je pogleda. „Šta?" Progutala je uzdah. Pošto čovek nije imao manire da ponudi, moraće da pita. „Meni bi prijala čaša vina, ako nemaš ništa protiv." „Baš me briga." „Hvala." Škrgućući zubima, sipala mu je kafu, a onda krenula u kuhinju. Kako je ovaj čovek, pitala se, prolazio kroz život s ovakvim ponašanjem? Otvorila je vino i, posle kratkog oklevanja, vratila se s flašom. Popiće dve čaše, rešila je, i poslaće mu novac u vrednosti cele flaše zajedno s novcem za smeštaj. Pošto je već stigao do dna činije, sipala mu je i drugu, uzela jednu sebi, a onda se smestila. Prepatila je nebrojene zamorne večernje zabave, zvanične događaje i funkcije. Sigurno je mogla da pregura jedno olujno veče s Delejnijem Kejnom. „Onda, sigurno mnogo putuješ zbog posla." „To je deo posla." „Uživaš li u njemu?" „Bilo bi glupo baviti se njime da nije tako, zar ne?" Navukla je diplomatski izraz lica i gucnula vino. „Neki ljudi nemaju mnogo izbora što se tiče izvesnih oblasti života. Posla, mesta gde žive. Načina na koji žive. Plašim se da ne znam mnogo o tvom polju rada. Ti proučavaš... kosti?" „Ponekad." Blago se stresao kada je izvila jednu obrvu. Ćaskanje, pomislio je. Nikada nije pronalazio smisao u tome. „Civilizacije, arhitekturu, navike, tradicije, religije, kulture. Zalazim i u antropologiju. A kosti su tu zato što su deo onoga što je ostalo od tih civilizacija." „Za čim tragaš?" „Za odgovorima." Tada je klimnula. Ona je uvek želela odgovore. „Na koja pitanja?" „Na sva." Ustala je da mu sipa još jednu solju kafe. „Ambiciozan si." „Ne. Radoznao sam." Kada su se njene usne izvile, to ovog puta nije bio učtiv osmeh. Bio je velikodušan i topao i prelepo je klizio preko njenog lica, sve do očiju. I od njega mu se stomak stegao. „To je mnogo bolje od ambicioznosti." „Misliš?"

25


„Apsolutno. Ambicija može biti - obično jeste - uska. Radoznalost je široka, slobodna i otvorena za sve mogućnosti. Šta ti kosti govore?" Ponovo se nasmejala, a onda pokazala ka zakrčenom kraju stola pre nego što je sela. „One kosti." Pa, što da ne, pomislio je. Svejedno, to je ionako morao da zapiše. Neće škoditi ako joj ispriča - u okvirnim crtama. „Da joj je bilo oko četrdeset pet godina kada je umrla", počeo je. „Njoj?" „Tako je. Američkoj urođenici. Imala je nekoliko preloma - noge i ruke, verovatno od pada nekoliko godina pre nego što je umrla. To nagoveštava da je njena kultura bila manje nomadska nego što se ranije smatralo, i da su se brinuli o bolesnima i povređenima i lečili ih." „Pa naravno da će se brinuti za nju." „Nema tu nikakvog naravno. U nekim kulturama takve povrede - koje bi onesposobile povređenu i sprečile je da nosi svoj teret plemenskog života - rezultirale bi napuštanjem." „A, dobro. Okrutnost nije ništa novo", prošaputala je. „Nije, a nije ni efikasnost, niti opstanak najsposobnijih. Međutim, njeno pleme brinulo se za bolesne i povređene i sahranjivalo mrtve s poštovanjem i ceremonijama. Verovatno je bila sahranjena u roku od jednog dana po smrti. Ona i ostali koji su iskopani u projektu bili su umotani u neku vrstu pređe napravljene od lokalnih biljaka. Tkanje je složeno", nastavio je, sada već razmišljajući naglas pre nego objašnjavajući Kamili. „Morali su da imaju razboj i morali su za to da odvoje dosta vremena. Dakle, nisu se selili kao nomadi. Pre će biti da su imali sezonsko stanište. Bilo je obilje životinja za lov - kao i semenja, plodova, korenja, drva za vatru. Morske hrane." „Sve to saznao si na osnovu nekoliko kostiju?" „Šta?" Videla je kako tek tada vraća pažnju njoj. Način na koji su mu se oči ponovo usredsredile, zamagljene nejasnom iziritiranošću. „Saznao si to na osnovu nekoliko kostiju?" ponovila je. Bila je to samo površina onoga što je saznao - i o čemu je teoretisao. „Pronašli smo više od nekoliko, a i druge nalaze osim kostiju." „Što više saznaš, to bolje razumeš kako su živeli, zašto su radili određene stvari. Šta je proisteklo iz njihovih života, a šta je izgubljeno. Otkrivaš - jesam li u pravu? - kako su gradili domove i pripremali hranu. Kako su odgajali decu i sahranjivali mrtve. Koja su božanstva poštovali, koje su bitke vodili. I na kraju, kako smo se mi razvili iz toga." Bio je to, priznao je, fin siže za laika. U tom elegantnom pakovanju nalazio se mozak. „To je dovoljno precizno." „Možda je ta žena kuvala supu na otvorenom ognjištu."

26


Iskra humora zakačila ga je i gotovo naterala da joj se nasmeši u odgovor. „Ženama su pripadale kuhinjske obaveze od samog početka. Nameće se zaključak da postoji razlog za to." „Naravno. Muškarci su skloniji tome da se lupaju pesnicama u grudi i zapodevaju tuče umesto da se brinu za osnovnije i manje herojske zadatke." „Eto." Ustao je. Uprkos kafi, vukao se. Bio je to glavni razlog zašto je preskakao tablete protiv bolova što je češće mogao. „Idem gore. Rezervni krevet je u prvoj sobi, levo od stepeništa." Bez hvala ili laku noć, čak ni onog brundanja, ostavio je Kamilu samu ispred vatre.

27


Poglavlje 3 Ne znam šta da mislim o mom domaćinu, napisala je Kamila. Bilo je kasno i odlučila je da se sklupča na jadnoj sofi pored vatre, jer je prazna soba bila hladna, vlažna i mračna. Nije čula ni zvuk od Dela, i mada je probala i sa svetlima i s telefonom, nije izvukla ništa ni iz njih. Rešila sam da odsustvo društvenih veština pripišem činjenici da se u svom poslu mnogo više druži s odavno umrlima nego sa živima, i da to začinim izvesnim saosećanjem zbog njegovih povreda. Ipak, pretpostavljam daje jednako grub i neoprostivo prost čak i kada je sasvim zdrav. U svakom slučaju, zanimljiv je - a provođenje vremena s ljudima koji će sa mnom postupati kao i s bilo kim drugim deoje ovog eksperimenta. Kao divan sporedni efekat njegovog očigledno pustinjačkog stila života, u brvnari nema televizije. Zamislite to, američki dom bez televizora. Nisam videla ni sveže novine ni časopise, premda bi neki mogli biti zakopani u gomili đubreta u kojoj živi. Verovatnoća da me takav čovek prepozna, čak i u ovim čudno intimnim uslovima, blizu je nuli. To je veoma utešno. Uprkos njegovom čudnom izboru načina života kada ne radi na iskopini, očigledno je inteligentan. Kada je govorio o svom poslu - iako vrlo kratko - videla se iskra. Radoznalosti i potraga za odgovorima, što mi se veoma dopada. Možda zato što i ja nešto tražim. U sebi samoj. Mada znam da to nije sasvim umesno ponašanje, pročitala sam više njegovih tekstova kada sam bila sigurna da je gore u sobi. To je krajnje fascinantan rad! Koliko sam shvatila iz beležaka, on je deo tima koji je otkrio nalazište na jugu centralne Floride. Duboko u crnom tresetu, u kojem su građevinari kopali rupu za jezerce, pronađene su kosti drevnog naroda - ispitivanja su pokazala da su stare sedam hiljada godina. Njegove beleške i dokumenti tako su neuredni, ne mogu da pratim tačnu proceduru, ali Istraživački projekat „Bardvil” počeo je tim otkrićem, a Delejni radi na njemu tri godine. Njihova otkrića su zadivljujuća. Devojčica sahranjena s igračkama, predmetima od kosti, roga i drveta, neki i sa urezanim šarama. Ritualnost i osećaj za lepo. Tu su i skice - pitam se da li ih je sam nacrtao. Prilično složene i dobro nacrtane skice. Ima toliko beležaka, dokumenata i predmeta. Iskreno, rasuti su svuda po brvnari. Volela bih da ih organizujem i čitam o ćelom projektu od početka do današnjeg dana,ali to je nemoguće s obzirom na stanje stvari, da ne pominjem moj odlazak ujutro. Što se mene tiče, napredujem. Bolje spavam iz noći u noć. Apetit mi se vratio i udovoljavala sam mu malo više nego što je trebalo. Danas, posle duge vožnje i manje nezgode, provela sam dosta vremena baveći se osnovnim domaćim poslovima. Prilično fizičkim. Pre manje od dve nedelje i najobičniji poslić isisao bi mi svu energiju - fizičku, emotivnu, mentalnu, ali posle ovog dana osećam se jako, gotovo energično. Ovo vreme, ova sloboda da samo postojim, bili su lek koji mije bio potreban. 28


Odvojiću još više, još nekoliko sedmica, pre nego što se Kamila Makgi ponovo pretvori u Kamilu od Kordine. Ujutro je jarka sunčeva svetlost iskosa zasijala preko Delovih očiju. On se promeškoljio tražeći tamu i krajnje zabavan san o zgodnoj crvenokosoj s privlačnim glasom i pozlaćenim očima. I prevrnuo se na povređenu stranu. Probudio se psujući. Kada su mu se misli razbistrile, setio se da je zgodna crvenokosa stvarna. Činjenica da je stvarna i spava pod istim krovom učinila je da se oseća pomalo nelagodno zbog sna. Prisetio se i razloga zašto je to elegantno parče bilo u praznoj sobi: automobil koji se zaglavio u jarku, nestanak struje i prekinute telefonske veze. To je značilo da će, umesto tuširanja vrelom vodom, morati da se bućne u hladno jezero. Uzeo je šta mu je bilo potrebno i krenuo niz stepenice. Zastao je kada ju je čuo da peva. Lep glas s blago egzotičnim akcentom nije se slagao s njegovom brvnarom, ali nepogrešivo je prepoznao miris sveže kafe. Kafa se grejala na vatri, a ona je bila u kuhinji i kopala po ostavi. Video je da je pod opran. Nije imao predstavu da je u njemu ostalo iole sjaja, ali ona je uspela da ga izvuče. U visokoj čaši na kuhinjskom stolu stajalo je divlje cveće. Otvorila je kuhinjski prozor, vrata ka predsoblju i zadnji ulaz, pa je lekoviti sveži vazduh strujao kroz prostor. Odmakla se držeći malu konzervu pečuraka u ruci i prigušeno vrisnula kada ga je videla iza sebe. Ovog puta nije trupkao. Bio je bos i golih grudi, odeven samo u ofucani donji deo trenerke i mitelu. Ramena su mu bila široka, a koža - očigledno cela - imala je preplanulu zlatnu boju. Trenerka je labavo visila na uzanim kukovima, otkrivajući čvrst, definisan stomak. Na povređenoj ruci imao je fascinantne vretenaste mišiće. Osetila je kako nagonsko žensko odobravanje prede u njoj tren pre nego što je ugledala zrakastu šaru od modrica na njegovom grudnom košu. „Gospode." Poželela je da ih dodirne, da ih zaleči i jedva se zaustavila. „To sigurno mnogo boli." „Nije tako strašno. Šta to radiš?" „Planiram doručak. Ustala sam pre nekoliko sati pa sam spremna za njega." „Zašto?" „Zato što sam gladna." „Ne." Okrenuo se da pronađe solju. Ako odmah ne popije svoju dozu kofeina, dezintegrisaće se. „Zašto si budna već nekoliko sati?" „Navika." 29


Znala je da se fantazije koje većina ljudi ima o princezama i stvarni život princeza dramatično razlikuju. U zvaničnom režimu, retko kad je ustajala posle šest ujutro. Ali Delejni Kejn nije znao da ona ima zvaničan režim. „Loša ti je ta navika", progunđao je i odšetao do lončeta s kafom. Uzela je solju za sebe i krenula za njim. „Prošetala sam", počela je. „Dan je lep, a ovo je prelepo mesto. Šuma je divna, prosto divna. Ima i jezerce. Videla sam jelena kako pije vodu, a zevalice i divlje kandilice su u cvatu. To je odgovor na moje pitanje zašto bi iko živeo ovde. Sada se pitam kako uspevaš da odeš odavde." „Sve je još ovde kad se vratim." Ispio je prvu solju kafe kao što bi čovek koji je zalutao u pustinji pio vodu. Onda je, zatvorivši oči, ponovo prodisao. „Hvala ti, bože." „Struje još nema. Imamo tri jajeta - koja ćemo ispržiti sa sirom i pečurkama." „Kako god. Moram da se operem." Ponovo je pokupio svoju putnu opremu, a onda prosto stao i zagledao se u nju. „Šta je bilo?" Del je odmahnuo. „Ne izgledaš loše, sestro. Nimalo loše", ponovio je prigušeno i odšetao. Nije zvučalo kao kompliment, pomislila je. Svejedno, stomak joj je zaigrao i nastavio da treperi i kada se vratila u kuhinju da umuti jaja. *** Jeo je jaja s rešenošću zbog koje se pitala zašto je uopšte brinula o ukusu. Očigledno je bio u raju jer je jeo nešto što nije sam smućkao. Nešto što je, za promenu, imalo ukus hrane. Bio je dovoljno srećan da ne gunđa što su mu papiri u dnevnoj sobi ispremeštani u uredne gomile. Zaradila je dodatne poene jer nije ćaskala. Mrzeo je kada neko melje pre nego što dan uopšte počne. Da mu njen izgled nije toliko odvlačio pažnju, možda bi joj ponudio privremeni posao, da mu čisti brvnaru i skuva poneki obrok. Ali kada je žena izgledala tako - i uspevala da vam se uvuče u snove samo nekoliko sati pošto ste je prvi put videli - onda je donosila nevolju. Što pre ode odavde, to bolje. Kao da mu je pročitala misli, ustala je i počela da rasprema sto. Progovorila je prvi put otkako su seli. „Znam da sam bila na smetnji i zahvalna sam za tvoju pomoć i gostoprimstvo, ali plašim se da ću morati da te zamolim za još jednu uslugu. Možeš li ikako da me odvezeš do najbližeg telefona, grada ili auto-mehaničara? Šta god ti je najzgodnije." Podigao je pogled. Kamila, koje god bilo njeno pravo prezime, osim izgleda, ima i stila. Nije mu se dopadalo što se zbog njene lako izražene zahvalnosti osećao pokvareno jer je jedva čekao da je se reši.

30


„Naravno. Nema problema." Međutim, još dok je to izgovarao, čuo je zvuk automobila koji poskakuje niz put. Ustavši, izašao je da vidi ko još dolazi da ga ometa. Kamila je prišla prozoru. Čim je videla automobil sa oznakom šerifa, ponovo se povukla. Policajci su, pomislila je s nelagodom, bili obučeni posmatrači. Više joj se dopadalo da izbegne susret s njima. Del je krajičkom oka primetio njen brzi pokret, namrštio se, a onda izašao. „Hej, Dele!" Šerif Lari Rajzner bio je sredovečan čovek u dobroj kondiciji i tihog glasa. Del ga je poznavao još od dečačkih dana. „Šerife!" „Samo proveravam. Bila je gadna oluja noćas. U većem delu okruga još nema struje i ne rade telefoni." „Uključujući i ovo mesto. Ima li vesti o tome kada će to popraviti?" „Pa...", nasmešio se Rajzner i počešao obraz, „znaš već." „Da. Znam." „Video sam malu limuzinu u jarku, nekoliko kilometara niz put. Iznajmljen auto. Izgleda da je neko imao problema za vreme oluje." ,,U pravu si." Del se naslonio na dovratak zadnjeg ulaza. „Naišao sam neposredno pošto se desilo. Nisam mogao da pozovem šlep-službu i pustio sam vozača da prenoći kod mene. Upravo sam krenuo do Karla da vidim šta može da uradi." ,,A, u redu onda. Nije mi se dopadala ideja da neki turista luta po šumi. Mogu da pozovem Karla radio-stanicom, da mu kažem gde su kola. Tako ću te poštedeti vožnje, a on može da svrati i kaže ti kako stoje stvari." „Bio bih ti zahvalan." ,,U redu onda. Kako si ti? Rame i sve ostalo?" „Bolje je. Jedino što boli kao đavo." „Verujem. Jesi li se čuo s tvojima?" „Nisam oko nedelju dana." „Pozdravi ih kad se čujete", rekao je Rajzner dok je odlazio do automobila. „Moj najmlađi se ne odvaja od onih fosila koje mu je dala tvoja majka." „Pozdraviću ih." Del je sačekao dok šerifov automobil nije lagano otišao niz put i nestao iz vidokruga. Onda se prosto okrenuo, svestan da je Kamila u hodniku iza njega. „Imaš li neke probleme sa zakonom?" „Ne." Iznenađena zbog pitanja, glas joj je zadrhtao, samo malo. „Ne, naravno da ne", dodala je odlučno. Kada se okrenuo, one zelene oči bile su oštre, sasvim usredsređene na njeno lice. „Ne zavlači me." Prekrstila je ruke i smirila se. „Nisam prekršila nikakav zakon! Nemam problem s vlastima niti me traže. Prosto putujem i to je sve, a radije ne bih da objašnjavam policiji da nemam nijedno konkretno odredište." 31


Glas joj je sada bio smiren, a pogled bistar i postojan. Ako je lagala, pomislio je Del, bila je šampion u tome. U tom trenutku bilo mu je lakše da joj veruje na reč. ,,U redu. Karlu će trebati bar sat da stigne do tvog automobila i svrati ovamo. Nađi nešto što bi radila. Ja imam posla." „Delejni." Znala je da bi trebalo da mu zahvali što joj je verovao na reč, ali jedan deo nje još je bio uvređen što je uopšte posumnjao u nju. Ipak, bila je njegov dužnik jer joj je pomogao - a ona je uvek plaćala svoje dugove. „Pretpostavljam da ti je teško da pišeš jednom rukom. Ja imam dve i rado ću ti ih pozajmiti na sat." Nije želeo da ga ometa. To je bilo prvo. Međutim, bilo je tačno da sam nije uspevao da uradi mnogo. Osim toga, ako mu bude pred očima, neće moći da vršlja i sređuje mu papire iza leđa. „Umeš li da koristiš kompjuter?" „Da." Namršteno je pogledao njene ruke. Meke su, pomislio je. Naučene na manikir svake nedelje. Sumnjao je da će mu mnogo koristiti, ali nervirao se pokušavajući da prepisuje sa samo pet prstiju. ,,U redu, samo... sedi ili šta već. I ništa ne diraj", dodao je dok je izlazio iz sobe. Vratio se s laptopom. „Baterija će izdržati nekoliko sati. Imam i rezervnu, ali neće nam trebati." Spustio ga je i počeo da petlja kako bi ga otvorio. „Mogu ja." Odgurnula ga je. „Ne radi ništa drugo", naredio je i ponovo izašao. Vratio se s mukom noseći kutiju. Zarežao je kada je skočila da je uzme od njega. „Mogu, sveca mu!" Iskosila je glavu - kao nekakva kraljica, pomislio je. „Sigurna sam da je frustrirajuće biti fizički onesposobljen, ali prestani da se izdireš na mene." Kada je ponovo sela i hladno prekrstila ruke, zaronio je u kutiju i promrmljao. „Samo ćeš kucati i to je sve. Nisu mi potrebni nikakvi komentari, pitanja ili pridike." Istresao je gomilu papira, isečaka, fotografija i svezaka na sto i počeo da lista. „Treba da otvoriš dokument." Ona je samo sedela, sklopljenih ruku, čvrsto zatvorenih usta. „Mislio sam da umeš da koristiš kompjuter." „Umem. Ali pošto si mi upravo naredio da ne postavljam pitanja, ne mogu da pitam koji dokument želiš da otvorim i u kom programu." Ponovo je zarežao, a onda se nagnuo nad nju i počeo sam da udara po tastaturi. Nos mu je bio gotovo zagnjuren u njenu kosu - a to gaje nerviralo. Bila je meka, sjajna, mirišljava. Dovoljno ženstvena da mu instinktivno pođu sokovi. Obesio je obrve i koncentrisao se na otvaranje dokumenta koji je hteo. Ne razmišljajući, okrenula je glavu. Njena usta zamalo da okrznu njegova, što ih je oboje zaprepastilo i nateralo da odskoče. Uputio joj je besan, iznerviran pogled i zabio zdravu ruku u džep. „To je taj. Eto ga." 32


„O!" Morala je da proguta knedlu, s naporom, i suzbije nagon da pročisti grlo. Umesto toga, tiho je disala, da se smiri. Oči su mu tako zelene, pomislila je. „Treba da se spustiš na kraj dokumenta." Skoro da je prišao da sam to uradi, ali se setio da će se opet naći iznad nje. „Treba da nastavim odatle." Učinila je to s opuštenom efikasnošću kojom je bio zadovoljan. Sada opreznije, obišao je oko nje da dohvati naočari za čitanje, a onda iz neuredne gomile izvukao potrebne beleške. Oči su mu, razmišljala je, još intenzivnije zelene kada stavi taj debeli okvir. ,,S posmrtnim ostacima bio je pokopan i biljni materijal", počeo je, a onda se namrštio. „Hoćeš li samo da sediš ili ćeš i da udaraš po prokletoj tastaturi?" Progutala je ljutitu primedbu - neće se spuštati na njegov nivo - pa je počela da kuca. „Te biljke, kao što je jastuče opuncije koje je izvađeno neoštećeno, verovatno su bile ponude u hrani sahranjene s umrlim. Razno semenje pronađeno je u predelu stomaka celih skeleta." Kucala je brzo, u skladu s ritmom njegovog glasa. Vrlo lepog glasa, pomislila je, kada ne reži i ne praska. Gotovo melodičnog. Govorio je o tikvama koje su pronađene u drugom grobu, iznoseći teoriju da je ta vrsta u toj oblasti možda gajena od semena donetog iz Centralne ili Južne Amerike. Shvatila je da je uspevala da zamisli sve to. To je bio njegov dar. U mislima je počela da stvara sliku o tim ljudima koji su doputovali do obale reke i tu napravili dom. Brinuli su o deci, negovali bolesne i sahranjivali mrtve s poštovanjem i ceremonijama u bogatoj tresetnoj zemlji. „Kestenje?" Zaustavila se i okrenula ka njemu, prekinušvi svojim entuzijazmom njegov ritam. „Na osnovu uzoraka polena znaš da su tamo rasla kestenova stabla pre devet hiljada godina? Ali kako možeš..." „Vidi, nisam ovde da bih držao čas." Video je kako se iskra u njenim očima gasi i kako one postaju hladne i prazne. I osetio se kao potpuni krelac. „Gospode! U redu! Tamo ima dobrih tri i po metra treseta. Bilo je potrebno jedanaest hiljada godina od poslednjeg ledenog doba da se nagomila toliki sloj." Ponovo je prekopao papire i izvukao fotografije i skice. „Uzimamo uzorke - s raznih dubina i analiziramo ih. Ona pokazuju vrste biljaka u toj oblasti i promene klime." „Kako pokazuju promene klime?" „Pa vrstom biljaka. Biljke iz hladnih područja, iz toplih, hladnih, toplih." Kuckao je po skicama. „Ovde govorimo o eonima, pa ima mnogo klimatskih promena. Lišće, seme, polen - padnu u baru i treset ih sačuva; on stvara anaerobno okruženje - bez kiseonika", objasnio je. „Nema kiseonika, nema razvoja bakterija niti gljivica i truljenje je usporeno." „Zašto bi mrtve sahranjivali u bari?"

33


„Možda je u pitanju neko religijsko verovanje. U njoj ima močvarnih gasova pa je bara možda sijala noću. Metan pravi mehuriće i stvara iluziju - ako padaš na takve stvari - da voda diše. Smrt zaustavlja disanje." Poetično, pomislila je. „Dakle, možda su je odabrali da bi vratili disanje mrtvima. To je divno." „Da, a možda im je i bilo lakše da iskopaju rupu u blatu, jer nisu imali ašove." „Prvo objašnjenje mi se više dopada." I nasmešila mu se -prelepo! „Da, pa..." Pošto mu se od njenog osmeha grlo osušilo, okrenuo se da sipa kafu. I odmah se zbunio ne primetivši lonče. „U drugoj je sobi", rekla je, nepogrešivo protumačivši njegov izraz lica. „Hoćeš li da skuvam novu?" „Da, odlično, fino." Pogledao je na sat, a onda se setio da ga ne nosi. „Koliko je sati?" „Tek je prošlo jedanaest." Kada je ostao sam, koračao je po kuhinji, a onda stao da baci pogled na ono stoje bilo zapisano. Morao je priznati da je to bilo više - daleko više - od onoga što bi s povredama uspeo sam. Nekoliko nedelja ovim tempom i mogao bi da završi članke - najdosadniji od svih zadataka - a da ipak uspe da posveti dovoljnu pažnju organizovanju laboratorijskih izveštaja i katalogiziranju. Nekoliko sedmica, pomislio je i probe radi pomerio rame. Doktori su rekli da će mu biti potrebno još nekoliko sedmica da povrati pokretljivost. Rekli su i da će proći četiri sedmice pre nego što ponovo bude mogao da podigne sopstvenu težinu, ali po njegovom mišljenju, doktori su uvek bili pesimistični. Trebalo bi da unajmi daktilografkinju. Verovatno bi. Ali, Isuse, mrzeo je da se neko nepoznat vrzma oko njega. Bolje bi bilo da uloži u računar koji reaguje na glas. Pitao se koliko bi mu vremena trebalo da ga nabavi, podesi i navikne se na njega. „Kafa će biti gotova za nekoliko minuta." Kamila je ponovo sela i namestila prste na tastaturu. „Gde smo stali?" Zureći kroz kuhinjski prozor, nastavio je tačno tamo gde je prekinuo. U roku od nekoliko minuta, zaboravio je da je tu. Tiho kuckanje tastera jedva se čulo dok je govorio o sabal palmama i korenju rogoza. Napravio je prelaz ka ribama i divljači kada ga je prekinuo zvuk točkova. Zbunjen, spustio je naočari i namrštio se ka crvenom vozilu šlep-službe, koje je prilazilo putem. Šta će, kog đavola, Karl ovde? „Jesu li to iz garaže?" Trepnuo je, okrenuo se. Misli su mu se vratile, blago neraspoloženo. „Tako je. Da." Karl je bio debeo kao nilski konj i šištao je dok se spuštao iz kabine kamiona. Skinuo je kapu, počešao sve širu ćelu i klimnuo glavom dok je Del izlazio. „Dele." 34


„Karle." „Kako su tvoji?" „Bili su dobro kad smo se poslednji put čuli." „Dobro." Karl je začkiljio kroz naočari sa staklima boje ćilibara kada je ugledao Kamilu. „Ono je vaš auto dalje niz put, gospođice?" „Jeste. Da li ste uspeli da ga izvučete?" „Još ne, ali pogledao sam ga. Ima slupan far. Slupali ste i karter. Leva prednja guma je izbušena. Čini mi se da ste i malo pokrivili točak. Moraćete sve to da zamenite pre nego što ga ponovo isterate na put." „Shvatam. Hoćete li moći da ga popravite?" „Aha. Naručiću delove kad ga odvučem u radionicu. Ne bi trebalo da traje više od par dana." Par dana! Jutros je promenila planove tako da u toku dana ode dalje. „O, u redu." „Šlepovanje, delovi, ruke - izaći će vas oko trista." Uznemirenost je zatitrala preko njenog lica pre nego što je stigla daje spreči, mada je uspela da potisne odgovarajući zvuk koji joj se podizao iz grla. Trista je bilo za dvadeset dolara više nego što je imala. Ova pauza, shvatila je dok se sekirala zbog toga, ostaviće je bez prebijene pare. Nije mogla da pozove kompaniju iz koje je automobil iznajmljen, jer nije ona bila u evidenciji, i preostajalo joj je samo da pozove kuću i zatraži novac. Pomisao na to učinila je da se oseti kao gubitnik. Njeno ćutanje i zabrinuti pogled u očima naterali su Karla da se premešta s noge na nogu. „Hm... zasad mogu da prođem i sa stotkom. Možete da platite ostalo kad završim posao." „Idem da donesem novac." Smisliće nešto, obećala je Kamila sebi kada se vratila unutra i popela da uzme novčanik. Morao je postojati način da proda sat - ili nešto drugo - u narednih dan-dva. Imala je dovoljno za motel i hranu dok je automobil na popravci. Samo je trebalo da bude pažljiva. Smisliće nešto u međuvremenu. Bila je dobra u rešavanju problema. Ali stomak joj se prevrtao dok je brojala sto dolara. Bila je to, otkrila je, ponižavajuća besparica. Nikada nije imala takvo iskustvo i, priznala je, verovatno je baš ono bilo dobro za nju. Sto osamdeset i nešto sitnine, razmišljala je, nagurano u novčanik koji je koštao dvaput toliko. Neka ti to bude nauk, naredila je sebi i vratila se dole. Del je ponovo bio u kuhinji i pregledao beleške. „Pitaću kamiondžiju da me odveze do grada." „Otišao je." „Otišao?" Pojurila je do prozora i zagledala se napolje. „Kuda?" 35


„Da se pozabavi tvojim automobilom." „Ali još mu nisam platila." „Stavio je na moj račun. Hoćeš li doneti tu kafu?" „Na tvoj račun." Povređeni ponos ukočio joj je kičmu. „Ali imam novac." „Odlično, onda ćeš moći čak i da mi vratiš kada ti auto bude popravljen. Treba mi prokleta kafa!" Zgrabio je šolju i odšetao. Ona je odmarširala odmah za njim. „Evo, uzmi ovo!" Nije obraćao pažnju na nju i novac koji je pružala. Skinuo je lonče s vatre i odneo ga do stola kako bi mogao da napuni šolju, zatim ga ponovo vratio na vatru i uzeo šolju. Žena je drhtala od besa, primetio je, što je bilo prilično zanimljivo. Dao joj je dodatne poene za nadrndanost. Nije navikla da joj se čine usluge, zaključio je. Ili da se nađe u finansijskom škripcu. Negde je imala novac - nosila je nekoliko hiljada u onom elegantnom švajcarskom satu na ruci. Ali trenutno joj novac nije bio u novčaniku. To je bila zagonetka, ali on se neće zamarati da je reši. Bilo mu je žao - što nije bila njegova uobičajena reakcija - kada je video svu onu brigu na njenom licu. I divio se koliko je brzo uspela da je stavi pod kontrolu. Nije zatreptala, niti zacvilila, niti pokušala da iskoristi svoj izgled kako bi smekšala Karla i izvukla bolju pogodbu. Stegla je petlju. To je poštovao. A palo mu je na pamet i da bi mogao da joj pomogne i istovremeno reši jedan od svojih problema a da se niko od njih ne uvredi. „Računao sam da si od jutros zaradila oko dvadeset", rekao joj je, „ako uzmemo da se za ovaj posao plaća deset dolara.Daću ti toliko za kucanje, a za smeštaj i hranu mogla bi da zaradiš tako što ćeš čistiti i kuvati. Kad Karl kaže par dana, računaj najmanje na četiri. Tokom ta četiri dana imaćeš gde da boraviš i otplatićeš račun za popravku." Zurila je u njega i privikavala se na tu ideju. „Hoćeš da radim za tebe? Da... da ti obavljam kućne poslove?" „Svejedno, ionako si ih radila i sama, zar ne? Imaš krevet četiri dana, ja ne gubim vreme s poslom, a kad se rastanemo, imaćemo čist račun." Okrenula se, pretpostavio je, zbog postiđenosti. Iznenadio bi se, i zbunio, da je video kako je razvukla širok osmeh i pokušala da potisne smeh. O, šta bi mediji dali za ovo, razmišljala je Kamila dok je gutala kikot. Kamila od Kordine plaća za krov nad glavom tako što riba podove, podgreva konzerve supe i kuca beleške o kostima i zovi. Kako je princeza provela letnji odmor - već je mogla da vidi naslov. Morala je čvrsto da zatvori oči i ugrize se za usnu kako joj se smeh ne bi oteo. Trebalo bi da odbije, naravno. Da mu da sto dolara, izmoli vožnju do grada, odakle bi mogla da pozove roditelje i zatraži mali zajam, ili da založi sat.

36


Ali, gospode, kako je to bilo slasno. I tako divno neuobičajeno. Zar nije upravo zbog toga krenula u ovu avanturu? Bez televizije, bez novina s njenom slikom. Zanimljiv posao u prelepom delu zemlje gde nikada pre nije bila. Učenje o nečemu što ju je privlačilo daleko više nego išta što je učila u školi i saznanje da zarađuje isključivo od sopstvenih veština. Ne zbog toga šta je bila, niti zbog bilo kakvih drugih zaduženja ili usluga - već zato što je to bio njen izbor. Ne, nikako nije mogla da propusti priliku koja joj je pala pred noge. „Veoma sam zahvalna." Glas joj je malo zadrhtao od potisnutog smeha - što je on pogrešno protumačio kao obuzdavanje suza. Ništa ga nije moglo više uplašiti. „To je pošten dogovor, i to je sve. Nemoj da se raznežiš zbog toga." „Veoma pošten dogovor." Okrenula se, sjajnih očiju, i trudila se da joj glas ostane opušten i oštar. „Prihvatam", dodala je i pružila mu ruku. Ignorisao je ispruženu ruku, jer je dogovoru dodao i lični uslov: neće je dodirivati ni na koji način. „Idem da pokrenem generator, za slučaj da ne dođe struja. Počisti nešto. Samo nemoj da mi diraš stvari!" Kamila je sačekala dok nije začula da se zadnja vrata zatvaraju za njim, a onda je sela i počela grohotom da se smeje.

37


Poglavlje 4 Sat kasnije, krajnje zaprepašćena stanjem u brvnari kada ju je temeljno procenila, Kamila je odjedrila do barake. Bila je naoružana dugačkim spiskom. „Potrebne su ti zalihe." „Dodaj mi taj prokleti ključ!" Podigla je alatku i zaključila da je i preko mere civilizovana što ga prosto nije raspalila njime po glavi. „Tvoj dom je sramota. Biće mi potrebna sredstva za čišćenje najbolje bi bilo industrijske hemikalije. A ako želiš pristojan obrok, biće mi potrebne i zalihe hrane u kuhinji. Moraš da odeš u grad." S mukom je pokorio vijak i pritisnuo prekidač, ali od generatora nije dobio ništa osim zviždavog kašljucanja. „Nemam vremena da idem u grad." „Ako hoćeš hranu i čistu posteljinu, naći ćeš vremena." Iskoristio je ključ da divljački zvekne generator, a onda ga još triput jako šutne. Previše naviknuta na muške reakcije na nežive objekte da bi se iznenadila, Kamila je prosto stajala u mestu, sa spiskom u ruci. Kada je završio sa psovkama, iskosila je glavu. „Uvek sam se pitala zašto muškarci nazivaju neposlušne mašine nepristojnim ženskim eufemizmima." „Zato što im savršeno pristaju!" Pljesnuo je po prekidaču i zadovoljno zabrundao kada je generator glasno podrignuo i počeo da radi. „Pošto si uspeo u tom zadivljujućem poduhvatu, sigurno ćeš hteti da se opereš pre nego što pođeš da nabaviš stvari s ovog spiska." Škiljeći u njeno lice, podigao je ključ i procenio njegovu težinu. Nije joj promaklo na šta je mislio. Samo je izbacila bradu. Bacio je ključ, zgrabio spisak i umazao ga motornim uljem s prstiju. „Mrzim nadmene žene." „A ja ne podnosim neotesane muškarce. Moraćemo oboje da istrpimo, pošto ja trenutno perem tvoje gaće." Najblaži nagoveštaj veselja zaiskrio mu je u očima. „Imam džak štirka. Samo nemoj da ga koristiš na boksericama." Istovremeno su krenuli ka vratima i završili zaglavljeni jedno uz drugo. Njena ruka automatski je krenula ka njegovim grudima i tu osetila da iznenađujuće lupanje njegovog srca odgovara lupanju njenog. „Moraćeš da mi se sklanjaš s puta", rekao joj je.

38


„Ti ćeš onda morati da paziš kuda ideš." Primetila je, nevoljno se uzbudivši, kako se njegov pogled spušta i zaustavlja na njenim usnama. Kao odgovor, one su se razdvojile u tihom i grčevitom izdahu. ,,U pravu si, sestro", promrmljao je i provukao se kroz vrata. „Opa." Izdahnula je, ispitivački protrljavši prstom usne koje su delovale previše vruće. „Vidi, vidi." Bila je ljuta, iscrpljena i nabijena energijom - onako kako nije bila veoma dugo. Živa, potpuna, zdrava i, shvatila je, zainteresovana. Bilo je to nešto o čemu je trebalo da razmisli. Del je otkrio, vrlo brzo, da mu se nije dopadalo da bude potrčko. Kupovanje mu je oduzelo dobar deo dana, a pola stvari sa spiska nateralo ga je da se iznervirano češka po glavi. Šta je, kog đavola, krbuljica i zašto mora da bude sveža? Za šta joj, kog đavola, trebaju dva tuceta jaja? I deset litara varikine. Možda planira da ga otruje, razmišljao je dok se vozio nazad do brvnare. Izgledala je dovoljno ludo za to, iza onog hladnog pogleda kraljice pretvorene u seljanku, kojim ga je s vremena na vreme streljala. Imala je fino lice, prisećao se. Jedno od onih koja su muškarce udarala pravo u stomak. A kada se dodaju glas i one noge koje se pružaju sve do ušiju, dobija se jedna opasna ženska. Počeo je da se kaje što ju je sažaljevao. Ipak, znao je kako da bude pažljiv s opasnim paketima. Osim toga, ona je bila samo zgodna alatka za narednih nekoliko dana. Zato će je zaobilaziti u širokom luku kada ne budu aktivno radili, i sve vreme držati ruke uza se i davati sve od sebe da o njoj razmišlja kao o bespolnom biću. Kada je stao iza brvnare, a ona istrčala, srce samo što mu nije stalo. Bespolna? Alatka? Ova žena je oružje - i to za masovno uništenje! - zaključio je. Smejala se, rumenog lica, dok je otvarala vrata i izvlačila torbe s bakalukom. „Došla je struja. Nikada nisam ni pomišljala da će mi biti tako drago zbog nečega tako prostog kao što je prekidač za svetio koji radi. Još nema telefonskog signala, ali sigurna sam da je to sledeće." Uhvatio je jednu kesu i krenuo za njom unutra. Išla je preko zemlje i šljunka, razmišljao je, kao da klizi preko uglačanog mermernog poda balske dvorane. Zaključio je da to ima neke veze sa svim tim nogama, na šta on, naravno, nije obraćao nikakvu pažnju. Baš nikakvu. „Koliko ljudi planiraš da hraniš narednih nekoliko dana?" „Ma ne budi džangrizav." Odmahnula je i počela da vadi zalihe. „Napraviću ti sendvič čim sklonim sve ovo." 39


Znala je da pravi sendviče, morao je da prizna. Jeo je, i to dobro, u besprekornoj kuhinji, a raspoloženje mu se popravljalo dok je pregledao sledeću gomilu beležaka. Rebra su ga malo bolela, ali bio je dovoljan i aspirin da neprijatnost oslabi do podnošljivosti. Kada je završio obrok, diktirao je još tri sata, a ona je kucala. Povremeno bi ga prekidala, ali mu njena pitanja nisu toliko smetala. Zapravo, bila su to dobra pitanja, koja su ga terala da razmišlja. Povremeno je držao i predavanja, mada mu to nikada nije bio prioritet. Morao je priznati da nijedan student koji je želeo da izgradi karijeru u toj oblasti nije shvatao suštinu tako brzo kao ona. Uhvatio je sebe kako proučava dugačku liniju njenog vrata, njegovu gracioznu oblinu i luk. Mučeći se, okrenuo se i naterao da se vrati beleškama i zaboravi na nju. Znala je da je zurio, kao što je znala i da ju je isključio jednako lako kao što bi pritisnuo prekidač za svetlo. To joj se dopadalo - svi aspekti toga. Njegovo zanimanje, ozlojeđenost zbog toga i sposobnost fokusiranja koja mu je omogućila da sve to ostavi po strani. Njegovo zanimanje nije imalo nikakve veze s njenom porodicom, lozom ili položajem. Bilo je to prvi put u njenom životu da je bila sasvim sigurna u to, a reakcija koju je osetila bila je brza i prijatna. A njegova ozlojeđenost, koju je mogla da oseti, bila je pravo zadovoljstvo. U njoj je pre svega video ženu, ne sliku, ne titulu, a zbog toga se i osećala kao žena. Privlačila ga je, a on to nije želeo. Zbog toga je stekla divnu blagu prednost - nekakvu osnovnu žensku moć kontrole koja nije bila opterećena kraljevskim naredbama. A njegova usredsređenost privlačila je nju. Bila je to veština koja se morala poštovati, a poticala je od snage volje, intelekta i strasti koju je osećao prema svom poslu. Ta veština ju je i izazivala, mada je znala da bi bilo pametno da odoli tom izazovu. Na kraju, ipak je bila sama s muškarcem o kome nije znala mnogo, a flertovanje s njegovom usredsređenošću i pokušaj da je potkopa, čisto iz radoznalosti i prolaznog zadovoljstva, mogao bi imati... posledice. A opet, kakav je to pohod bez posledica? Kada je dovoljno dugo pauzirao, razmrdala je ukočena ramena i nasmešila mu se. „Da li bi ti smetalo malo odmora?" Posmatrala ga je kako se vraća u sadašnji trenutak, u prostoriju, njoj. Osetila je kako njegov pogled, zavodljiv i učen iza naočara, klizi preko nje dok je ustajala da se protegne. „Nisam završio", rekao joj je. „Možemo da nastavimo posle večere ako hoćeš." Osmeh joj je bio opušten. „Dobro bi mi došla šetnja pre nego što počnem da kuvam. Da li ikada šetaš po šumi, Dele?" 40


U njenom glasu postojao je jedva primetan prizvuk poziva. Bio je siguran - prokleto siguran - da je to bilo namerno. Bio je to gadan udarac. Nije mu se dopadala pomisao o tome šta bi sve mogla da uradi kad uzme muškarca na pik. „Samo ti idi, ja imam posla." Uzeo je još papira i pustio je da krene sama. Sačekao je dok nije ušla u hodnik ka zadnjem ulazu, a onda joj je doviknuo: „Pazi se zmija!" Oklevanje u njenom koraku i jedva primetan uzdah pružili su mu ogromno zadovoljstvo. Probudio se usred noći bolnih rebara i nejasnih misli. Prokletstvo, ponovo je sanjao o njoj. Ovog puta bili su u kuhinji i radili na njegovim beleškama. Sedela je za tastaturom, čudesno naga. Ta fantazija bila je dovoljno nezrela da se postidi. Problem sa ženama bio je u tome što su mogle da vam se uvuku pod kožu samim disanjem. Ležao je neko vreme, pokušavajući da natera rebra da se smire, a krv da se ohladi. Pregurao je dan i veče, zar ne, držeći se svog uslova. Nijednom je nije dotakao, a lako je mogao. Da pređe prstom preko onog lepog potiljka dok je kucala. Da je okrzne rukom dok mu je dodavala so za vreme večere. Lako, jednako lako kao da je zgrabi jednom rukom, zaroni u nju i otkrije kakav ukus imaju ona široka, izražajna usta. Ali nije. Poen za njega. Ipak, osetio je nervozu, jer je nastavio da misli na to. A ona je flertovala s njim. Ignorisao ju je, izbegavao ili prihvatao flertovanje dovoljno često da je umeo da ga prepozna, posebno kada žena nije bila naročito suptilna. Imao je studentkinje - ili poneku obožavateljku koja se motala oko nalazišta - koje su mu se nabacivale. Uglavnom, po njegovoj proceni, zato što su imale nekakve romantične snove u vezi s njegovim poslom. Za to je krivio isključivo Indijanu Džounsa, premda su ti filmovi bili toliko prokleto zabavni da nije mogao da se ljuti zbog toga. Odbacivao je flertove, ili bi padao na njih, zavisno od vremena, žene i sopstvenog raspoloženja, ali kad bi veza postala ozbiljna, uspevao je da izbegne tu komplikaciju koja ga je samo usporavala. Ova crvenokosa bila je išarana upozorenjima na komplikacije, pa zabava i igranje nisu dolazili u obzir. Trebalo bi da joj nađe sobu u gradu. Da plati za nju. Da je iseli. Onda je pomislio na gomilu uredno otkucanih strana i nervoza je znatno spasla. Bila je čudotvorka. Ne samo da mu je njena pomoć značila, jer nije morao sam da se probija kroz materijal, već su ga njena pitanja, zanimanje i sposobnost organizacije usmerili tako da napiše najbolji rad dotad. To, naravno, nije nameravao da joj pomene.

41


Razmišljao je o jelu koje je iznela na sto. Nije imao pojma šta je uradila sa onim skromnim piletom, ali pretvorila ga je u gozbu. Počeo je da premišlja o tome da negde imala bogatog ali nervoznog muža, ili ljubavnika. Bila je previše efikasna i dosetljiva u kuhinji da bi bila nečija razmažena cura. To je bilo dobro, jer je fantaziranje o ženi drugog čoveka bilo preblizu petljanju sa ženom drugog čoveka, a to je bilo na njegovoj kratkoj listi pravila koja se ne krše. Ako bi je iselio, bio bi na početku, bilo bi to kao da priznaje da ne može da drži ruke dalje od nje. A ako bi to priznao, gde bi onda bio? Odustavši, ustao je - prisetivši se u poslednjem trenutku da navuče trenerku - i krenuo niz hodnik do kupatila. Nije primetio pločice koje su se sijale i uredno okačene čiste peškire, kao što nije primećivao ni skoreli sapun i gomile prljavog veša. Ali miris je uhvatio, jer je bio njen. I on mu je zategao svaki mišić u telu. Izvukao je lek protiv bolova iz ormara, a onda ga ponovo bacio nazad. Proklete pilule su ga zaglupljivale. Radije bi progutao šaku nečega što se dobija bez recepta, uz čašicu finog viskija. Nije dozvolio sebi ni da pogleda ka vratima njene sobe ni da pomisli, makar i na tren, na to da ona leži u krevetu iza njih. Minut kasnije, shvatio je da bi ta fantazija bila gubljenje vremena, jer ona uopšte nije bila u krevetu. Čuo je njen glas kao tihi žamor iz kuhinje. Zaškiljivši, zastao je i oslušnuo. Nije mogao da razabere reči, ali ton je bio mek, pun privrženosti. To ga je žestoko iznerviralo. S kim je, kog đavola, razgovarala? Krenuo je napred i uhvatio kraj razgovora. “Je taime aussi. Bonne nuit." Tiho spuštanje slušalice začulo se tren pre nego što je uključio svetlo. Zateturala se unazad, progutala vrisak i obema rukama pokrila usta. „Mon Dieu! Vous m'avez fait peur!" Ispustila je nesigurni izdah i izbacila francuski iz glave. „Uplašio si me!" „Šta radiš ovde u mraku?" Iskrala se dole da proveri telefon, i primetivši da radi, pozvala je kuću da umiri porodicu. Nije palila svetla i govorila je tiho da bi izbegla baš ono što se upravo dešavalo. Objašnjavanje. „Telefon je proradio." „Da. Odgovori mi na pitanje." Povukla je ramena i podigla bradu. „Nisam znala da treba da budem u sobi kao dete posle povečerja", dobacila mu je. „Plaćam ti za smeštaj, pretpostavila sam da smem slobodno da koristim kuću."

42


„Baš me briga igraš li tango na mesečini! Hoću da znam zašto se šunjaš po kući i šapućeš preko telefona usred noći!" Rekla mu je istinu i pokrila je ledom. „Nisam mogla da spavam. Sišla sam da nešto popijem i proverila telefon. Kada sam videla da radi, telefonirala sam. Ne brini, bilo je na račun pozvanog. Da mi mobilni radi u ovoj... nedođiji, ne bih koristila tvoj telefon. A to što sam dovoljno uljudna da budem tiha kada neko drugi u kući spava, nije šunjanje." To jeste bilo razumno. Zvučalo je istinito. Zato je klimnuo, polako. „U redu. Ako želiš da se javiš mužu ili dečku, samo napred, ali ne tumaraj unaokolo kao lopov." Obrazi su joj se zajapurili, a oči postale vatreno zlatne. „Nisam tumarala i nemam muža. Ako baš moraš da znaš, pozvala sam majku da joj kažem da sam dobro. Da li je ispitivanje završeno?" Mrzeo je da se oseća kao glupan, pa nije ništa rekao, već je krenuo ka ormaru da nade aspirin. „Trebalo je da znam." Nestrpljivo huknuvši, uzela je čašu i napunila je vodom. „Kada te boli, potpuno si nemoguć. Evo!" „Ne želim vodu." Zaobišao ju je da iskopa bocu viskija iz ostave. „Popij prvo vodu, inače ćeš pokvariti ukus viskija." Dohvatila je još jednu čašu, otela mu flašu i sipala uredna tri prsta pića. „Pretpostavljam da će to ublažiti neprijatnost. Rame ili rebra?" „Uglavnom rebra." „Pretpostavljam da bole više dok zaceljuju. Zašto ne bi seo, a ja ću ti napraviti hladan oblog." „Ne treba mi medicinska sestra." „Ne budi tvrdoglav." Napunila je plastičnu kesicu ledom, a onda je obavila tankom krpom. „Sedi i pij taj viski! Pričaj mi o nekom iskopavanju! O nečemu stranom i egzotičnom!" Zabavljalo ju je i prijalo joj je što je u svom glasu prepoznala majčin, njeno odsečno povlađivanje, ton kojim je tešila decu i odvlačila im pažnju s tegoba kada su bolesna. „Makni se!" To naređenje nije zvučalo naročito ozbiljno, pa je seo. „Dok sam čistila, primetila sam prepisku upućenu doktoru Kejnu. Bila sam impresionirana." Sela je, prislonila krpu uz obraz i sačekala da počne da hladi. „Gde si studirao?" Nosila je ogrtač boje bakra. Zaključio je da je od svile, a po načinu na koji se priljubljivao i pomerao, zaključio je da ispod njega nema mnogo čega drugog. Da bi se odbranio, zatvorio je oči i pustio da mu viski sklizne niz grlo. „Na Oksfordu." „Sad sam još više impresionirana. Delejni Kejn, doktor nauka sa Oksforda. Kako si saznao da si arheolog?"

43


Bilo je to čudno formulisano pitanje, pomislio je. Ne kako si postao, niti kako si odlučio da postaneš, već kako si saznao. I zaista je apsolutno tako. „Oduvek sam želeo da znam kako, zašto i kada. I ko. Kad god bih pošao na iskopinu s roditeljima..." „O, i oni su arheolozi?" „Paleontolozi. Uglavnom rade s dinosaurusima." Nije otvarao oči, znajući da će bol oslabiti od snage njegove volje i viskija. „Voleo sam iskopine, ali činilo mi se mnogo uzbudljivijim kada bi iskopali nešto ljudsko. Delove grnčarije, alatke ili oružja. Nešto što je govorilo da su i ljudi prolazili tuda." Prosiktao je kroz zube kada mu je hladna krpa dodirnula rebra. Jadnik, pomislila je saosećajno. Toliko je gnevan na bol. „Moja braća su pak bila fascinirana dinosaurusima. Pretpostavljam da su svi dečaci." Videla je da napetost nestaje s njegovog lica kad je bol otupeo od leda. „Da li su tvoji roditelji bili razočarani što nisi odabrao njihovo polje rada?" „Zašto bi bili?" Dopuštao je sebi da se opusti, malo-pomalo. Sova je zahuktala svoj dugi, spori poziv iz šume oko brvnare. Njen miris lebdeo je preko njega kao nežno milovanje ruku. „Pa, zbog tradicije, valjda. Utešno je, zar ne, kada imaš roditelje koji razumeju - ili bar pokušavaju da razumeju - da moraš da okušaš sebe, da nađeš sopstveni put? Neki ljudi predugo čekaju da to urade, plašeći se neodobravanja ili neuspeha." Opustio se, pomislila je, i tonuo u san. Začudo, nije izgledao nimalo manje zastrašujuće nego kada je bio potpuno budan. Možda je to zbog kostiju lica ili one bodljikave senke brade. Šta god bilo, osetila je vijuganje uzbuđenja od pogleda na njega, što ga posmatra a da on toga nije svestan. Onda je otvorio oči i to veoma zanimljivo lice nađe se veoma blizu njenog. Nagonska učtivost gotovo ju je naterala da se odmakne, ali u tim zelenim dubinama bilo je nekog opreza. Intrigantna svest o nečemu što ju je teralo da isproba svoju moć. Ostala je blizu, veoma blizu, a onda podigla ruku i pažljivo i izazivački protrljala grubu bradu na njegovom licu. „Potrebno vam je brijanje, doktore Kejne." Mogao je da je namiriše, svezu i rosnu, uprkos kasnim satima. Njen dah lagano je pirkao preko njegove kože i od toga mu je pošla voda na usta. „Prekini!" „Nezgodno je brijati se jednom rukom." Prešla je vrhom prsta po ivici njegove vilice. Niz vrat. „Mogla bih ja to da uradim ujutro." „Ne želim brijanje i ne sviđa mi se da me dodiruješ!" „O, sviđa se tebi da te dodirujem!" Požuda koja joj se uvijala u stomaku nikako nije mogla biti jednostrana. „Samo se plašiš. I nervira te što se ja ne plašim tebe." Zgrabio joj je zglob zdravom rukom i njegovi prsti su se upozoravajuće stegli. „Ako se ne plašiš, onda si glupa!" Namerno ju je probadao pogledom, odmerivši je uvredljivo od glave do pete, i nazad. „Ovde smo sami, a ti nemaš gde da se sakriješ. Možda imam samo jednu zdravu ruku, ali ako odlučim da je upotrebim, nećeš moći da me zaustaviš."

44


Gnev joj je igrao duž kičme, ali u njemu nije bilo straha. Niko nikada nije spustio ruku na nju a da ona to nije dozvolila. I nije nameravala da se to promeni. ,,U tome grešiš. Ja se ne krijem. Ja se suočavam. Nisam ni slaba ni bespomoćna." Stegao je jače njen zglob, sasvim svestan da će joj verovatno ostati trag prstiju. Nadao se da hoće i da će ona to upamtiti. Za opšte dobro. „Ti si žena, i teži sam od tebe pedeset kila. Mnogi muškarci iskoristili bi tu prednost da te probaju. Bilo da si im po ukusu ili ne. Ja sam praktičniji - i, sestro, ne sviđaš mi se!" „Stvarno?" Njen gnev sada je bio na vrhuncu, u stanju koje je s naporom izbegavala. Kada je bila ljuta ili gnevna, umela je da se ponaša veoma impulsivno. Dala je sve od sebe da se ohladi, da zauzda svoju narav. „Onda oboje imamo sreće." Odmakla se i oslobodila ruku kada je njegov stisak oslabio. Videla je kako je nešto zatreperilo u njegovim očima - olakšanje ili prezir, nije bila sigurna. U svakom slučaju, to je ponovo raspirilo vatru. „Ali to je laž." Bila je ljuta, plahovita i, pretpostavljala je, neverovatno glupa, ali uzde su spale i ona je obema pesnicama zgrabila njegovu kosu i prilepila usta za njegova. Njena prva reakcija bilo je zadovoljstvo, čisto i jednostavno, kada je čula njegovo brzo uvlačenje vazduha. Nastavila je, koristeći usne i jezik da ga dobro okusi. I dok ju je taj ukus ispunjavao, upumpavan u nju neočekivanim talasom vreline, doveo je do druge reakcije - laganog i nezaustavljivog topljenja jezgra. Nije bila spremna za to, niti za to da će želja progoreti gnev i sve njegove slojeve, i povući okidač strasti. Ispustila je tihi zvuk iznenađenja i zadovoljstva istovremeno, i skliznula u njega. Njegove usne bile su čvrste, lice grubo, a kosa gusta i meka kao krzno kune. Mogla je da oseti kako mu srce udara kao malj i kako je njegova ruka steže - ovog puta na potiljku. Njegovi zubi, a zatim i jezik, našli su njene. Mogla je da misli samo na jedno: daj mi još. Refleksi su mu bili usporeni. Uspeo je da smisli samo taj izgovor što je nije odgurnuo pre nego što je skliznula u njega. I bio je ljudsko biće. To je jedino opravdanje koje je pronašao za svoju ruku koja se podigla - ne da bi je odgurnula, već da bi se sklopila oko njenog vrata, da bi je zadržala baš tu gde je. Svuda po njemu. Meki i pohlepni zvuči koje je ispuštala uzburkali su mu krv, terali su ga da pokušava da je ljubi još dublje, čak i kada je dostigao dubinu za koju nije bio siguran da može podneti. Želeo je da je proguta celu - u jednom divljem, proždrljivom zalogaju. Želeo je to, želeo je nju, više nego što je želeo svoj naredni dah. Promerio se, pokušavajući da obavije drugu ruku oko nje, da je privuče u krilo. Nagli nepažljivi pokret doneo je sevajući, zaslepljujući bol, koji je ugušio strast.

45


Trgla se unazad. Osetila je kako mu se telo ukočilo, čula ga je kako se bori za dah, znala je da ga je povredila. Zabrinutost i izvinjenja gotovo da su potekli s njenog jezika pre nego što ih je zaustavio njegov svirepi pogled. „Miči se od mene!" Nije uspevao da udahne i zavrtelo mu se u glavi. Psovao je, jer je znao da je to jednako imalo veze s telesnom reakcijom na nju koliko i s bolovima. „Pusti da ti pomognem..." „Rekao sam da se makneš!" Njegova stolica srušila se na pod dok se uspravljao. Kada mu se vid zamutio, gotovo da se zanjihao, a slabost je samo dolila ulje na vatru gneva. „Ako hoćeš da se kresneš na brzaka, idi negde drugde! Ja nisam na tržištu!" Izašao je iz kuće, a dvoja vrata su se kao meci zalupila za njegovim leđima. Bila je postiđena do srži i cele noći jedva da je oka sklopila, trzajući se svaki put kada bi u glavi premotala scenu. Nametnula mu se. Navalila je na njega. Nije ništa značilo to što je bila ljuta, uvređena i uzbuđena odjednom. Da se muškarac ponašao kao ona, Kamila bi ga prva osudila kao zver i divljaka. Naterala ga je da je poljubi, iskoristivši situaciju i fizičku prednost. To je bilo beskrupulozno. Moraće da se izvini i pristane na svaku kaznu koju on smisli za taj prekršaj. Ako je to značilo da će je uhvatiti za uvo i izbaciti iz kuće, imao je savršeno pravo da to uradi. Nadala se, ipak, da neće doći do toga. Možda je to bio poražavajuće ženski kliše, ali ušla je u kuhinju čitav sat posle svitanja, spremna da napravi divan doručak kako bi ga smekšala. Naravno, možda će to morati da pretvori u ručak, jer se kući vratio tek posle tri ujutro. Kada ga je čula da ulazi, nije disala deset minuta, gotovo očekujući da će uleteti u njenu sobu, izvući je iz kreveta i na licu mesta izbaciti kroz prozor. Nije da on nije reagovao na njeno navaljivanje, podsetila se dok je stid nastavljao da je izjeda. Samo što je nije progutao, kao čovek koji umire od gladi. A da nije pokušao da je privuče bliže, da ga nije zabolelo... Pretpostavila je da je najbolje ne razmišljati o tome. Skuvala je kafu, stavila sok da se hladi. Spremila je testo i fil za palačinke s jabukama i cimetom i izdašno parče dimljene šunke. Samo još i da medved izbaulja iz svoje pećine. Nekoliko minuta kasnije, iznad sebe je čula škripanje koje joj je javljalo da je ustao. Morala je da odjednom vlažne dlanove obriše o pantalone, a onda je pojačala vatru ispod tiganja, da mu spremi doručak.

46


Pošto je i Del premotavao scenu u svojoj glavi dok se tuširao, bio je u najgorem raspoloženju u životu. Deo njega bio je ljut na tu ženu jer ga je dovela u tako nemoguć položaj. Drugi je stajao zaprepašćen i zgađen njegovom reakcijom. Prelepa žena prišla mu je na otvoren i požudan način. Divna, privlačna i slobodna žena dohvatila ga je usred noći i poljupcem mu pomutila razum. A on je zlovoljno izjurio iz kuće. Šta mu je? Da li je lud? Pažljiv - ispravio se, ozlojeđen zbog unutrašnje dileme. Nije imao ništa protiv opuštenog zdravog seksa između dvoje odraslih koji pristaju na to. Ali ako je u Kamilinom telu bilo ičega opuštenog, on će igrati go nasred gradske ulice. Ta žena je vonjala na komplikacije. Osim toga, dok se oblačio, podsetio se da nije imao vremena za zabavu i igre. Morao je da završi posao. A kada ima vremena, on je taj koji pravi prokleti prvi korak. Nije da nije bilo... zanimljivo - što mu je taj prvi korak na trenutak otet iz ruku. Žena je imala usta poput boginje, razmišljao je. Vrela, ubedljiva i moćna. Bolje da ne misli na njih. Mnogo je bolje da odluči šta da radi povodom toga. Kako mu se činilo, postojale su dve mogućnosti. Mogao bi da se pretvara da se ništa nije desilo, ili bi mogao da je otpusti, odveze u grad i tamo ostavi. To drugo, činilo mu se, bilo je bezbednija varijanta. Stigao je na pola stepeništa kada je namirisao kafu. Bila je to pesma sirena koja je oslabila njegovu rešenost. Mogao je na prste nabrojati koliko puta se kao odrastao čovek probudio uz miris sveže kafe. Onda je osetio miris mesa koje se peklo. Igra prljavo, primetio je. Kao pravo žensko. Čim je zakoračio u kuhinju, ona se okrenula sa šoljom kafe u ruci. Umesto da mu je pruži, spustila ju je na sto. Nije se smešila, ali gledala ga je u oči i nije obarala pogled. „Želim da se izvinim zbog svog ponašanja." Ton, smrtno ozbiljan, izbacio ga je iz takta. Zaključio je da je najbolje da ne progovara - i da pije kafu. „To je bilo", nastavila je, „potpuno neoprostivo. Iskoristila sam situaciju i zloupotrebila tvoje gostoprimstvo. Veoma mi je žao zbog toga. Imao bi svako pravo da me izbaciš. Nadam se da nećeš, ali neću se protiviti ako si tako odlučio." Da li je on to pomislio da ona igra prljavo, razmišljao je posmatrajući je preko ruba šolje dok je stajala, ozbiljna i strpljiva, a šunka cvrčala iza njenih leđa. Ni šampion teške kategorije ne bi izdržao celu rundu s njom. „Hajde da to zaboravimo." Olakšanje je počelo da mili kroz nju, ali nije mogla da se opusti dok ne završi. „To je veoma darežljivo s tvoje strane." Pomerila se da uzme viljušku i prevrne meso. „Želim da znaš da nikada nisam uradila ništa slično." 47


Pomislio je na poljubac, na njegovo zapaljivo dejstvo. „Slično čemu?" „Navalila na muškarca." Sećanje na to poteralo joj je rumenilo u obraze, ali nastavila je da kuva mirne ruke. „Kasnije mi je palo na pamet: da je situacija bila obrnuta - da si ti navalio na mene, naročito da sam onesposobljena..." „Ja nisam onesposobljen." Iznerviran, progutao je kafu, a onda otišao po još. „Pa... u svakom slučaju, palo mi je na pamet da bi to bilo za osudu, možda i za policiju, pa..." „Ukrstili smo usne. Tako je počelo - i završilo se!", prasnuo je, osećajući se sve neprijatnije. „To nije toliko prokleto krupna stvar!" Pogledala ga je, a onda skrenula pogled. Ta stvar, krupna ili ne, isterala ga je iz kuće tokom većeg dela noći. I zato će po svaku cenu završiti puzanje. „Seksualni čin bilo koje vrste mora biti obostran, ili je čisto uznemiravanje. Još gore, maltretiranje." „Na dan kada me neka žena žgoljavog dupeta bude maltretirala, biće dan kada će i svinje poleteti u svemir." „Ja nisam žgoljava, ni u dupetu, ni inače, i hoću da završim. Bila sam ljuta, a ti mi se sviđaš - bog zna zašto - a to dvoje, kao i prosta radoznalost koju sam osećala, trebalo bi sama da kontrolišem. Hvala što si prihvatio moje izvinjenje. A sada, molim te, sedi, napraviću palačinke." Nabola je šunku i prebacila je na tanjir. Pre nego što je uspela da se okrene do testa za palačinke, on ju je okrenuo i uhvatio za vrat. Podigavši je na vrhove prstiju, sklopio je usne preko njenih. Viljuška koju je držala začangrljala je po kuhinjskom pultu. Ruke su joj se bespomoćno svalile pored tela. Bio je to napad, veličanstveni napad od kog su joj se noge oduzele, u glavi joj se zavrtelo, a krv proključala. Dok se njihala ka njemu, on ju je lagano odgurnuo. Odmakao se. „Eto, sad smo poravnali račun", rekao je, a onda ponovo uzeo kafu i seo. „Kakve palačinke?"

48


Poglavlje 5 Brada ga je iritirala. Kao i žena. U rebrima je osećao neprekidan tup bol. Kao i svoj libido. Rad je pomagao prilikom takvih dosadnih i nepoželjnih smetnji. Uvek je umeo da se izgubi u radu; štaviše, smatrao je da se osobe koje to ne umeju - ne bave pravim poslom. Morao je priznati da ga nije nervirala dok mu je pomagala da prepiše i organizuje beleške. Zapravo, pružila mu je toliko ogromnu pomoć da se pitao kako će išta uraditi kada ona ode. Razmišljao je o tome da zaigra na njenu zahvalnost i izmami od nje još nekoliko sedmica. Onda bi ga omelo nešto blesavo kao što je način na koji joj svetio pada preko kose, način na koji je sedela za tastaturom ili kako joj oči zasijaju kad ga pogleda dok nešto pita ili komentariše. Onda bi počeo da razmišlja o njoj. Ko je bila, odakle je? Zašto je, kog đavola, uopšte sedela u njegovoj kuhinji? Govorila je francuski kao maternji, kuvala je kao neki šef kuhinje, a preko svega toga stajao je svetlucavi paravan visoke klase. Mrzeo je da ljudima postavlja lična pitanja, jer oni su, bez greške, uvek preopširno odgovarali na njih, ali imao je gomilu pitanja za Kamilu. Počeo je da smišlja kako da iščupa neke informacije a da ne otkrije da je znatiželjan. Bila je i pametna, pomislio je dok je mukotrpno klasifikovala i obeležavala fotografije s nalazišta, a on se pretvarao da proučava beleške. Nije bila samo obrazovana, bilo je tu mnogo toga. Da je morao da pogađa, rekao bi da se školovala u privatnim školama, a s tim francuskim akcentom u glasu, mogao bi da se kladi da se školovala u Švajcarskoj. U svakom slučaju, gde god da se obrazovala, bila je dovoljno pametna da ostavi po strani celu malu seksualnu omašku. Prosto je klimnula kada je rekao da su poravnali račune i napravila odlične palačinke. Divio se i tome i načinu na koji je prihvatila milo za drago, a onda se vratila uobičajenoj svakodnevici. Sigurno ima novca - ili ga je imala. Skupi švajcarski sat, svileni ogrtač. A on jeste bio svilen. Još je mogao da oseti način na koji je lepršao i klizio preko njegove gole kože kada se obavila oko njega. Dođavola! S druge strane, rad joj nije bio stran. Zapravo, kao da voli da kuva. To mu je bilo gotovo neshvatljivo. Osim toga, satima je sedela za tastaturom i nije se nijednom 49


požalila. Kucala je uredno i brzo, savršeno držeći telo, a ruke su joj bile elegantne kao u kraljice. Vaspitanje, pomislio je. Imala je dobro vaspitanje. Ono kojim se jača karakter i osećaj za pravičnost. I imala je najneverovatnija usta. Kako se sve to uklapalo? Uhvatio je sebe kako ponovo češe bradu i naišla mu je inspiracija. „Dobro bi mi došlo brijanje." Rekao je to opušteno, čekajući da ga pogleda. „Molim?" „Brijanje", ponovio je. „Kažem da bi mi dobro došlo." Pošto je to shvatila kao prijateljski uvod, nasmešila se. „Možeš li sam ili ti je ipak potrebna pomoć?" Malo se namrštio, da bi pokazao da nerado pristaje na to. „Da li si ikada nekog brijala?" „Ne." Napućila je usne i iskosila glavu. „Ali videla sam oca i braću kako se briju. Koliko to teško može biti?" „Braću?" „Da, imam dvojicu." Zamislivši se, prišla mu je i malo se sagla da prouči reljef njegovog lica. Mnogo uglova, razmišljala je. Udoline i ravnice. Na njemu svakako nije bilo ničeg glatkog ili jednostavnog, ali to je samo predstavljalo dodatni izazov. „Ne vidim zašto bi to bilo teško." „To su moji krv i meso, sestro." Ipak, podigao je ruku i nervozno protrljao bradu. „Hajde da probamo." Zadatak je shvatila ozbiljno. Posle kraćeg dogovaranja, zaključila je da je prednji trem najbolje mesto za to. Udahnuće malo svežeg vazduha, a ona će moći da se kreće punih trista šezdeset stepeni oko njegove stolice, što ne bi mogla u sićušnom kupatilu na spratu. Izvukla je mali sto i postavila alatke: široku plitku činiju napunjenu toplom vodom, bocu pene za brijanje, peškire, brijač. Priželjkivala je da ima običnu britvu, a ne brijač. Bilo bi baš zanimljivo oštriti je. Kada je seo, vezala mu je peškir oko vrata. „Mogla bih i kosu da ti skratim, kad smo kod toga." „Kosu ostavi na miru." Nije mogla da ga krivi. Bila je to divna kosa, prelepo prošarana i razbarušena. U svakom slučaju, njen jedini pokušaj sisanja kose - sopstvene - pokazao je da nema skriveni talenat za frizerku. „U redu, samo se opusti." Pokrila mu je lice toplim vlažnim peškirom. „Videla sam ovo u filmovima. Valjda omekšava bradu." 50


Kada je prigušeno zabrundao i opustio se, pogledala je ka šumi. Bila je tako zelena i gusta, prošarana svetlošću i senkom. Mogla je da čuje pesmu ptica i na tren je uhvatila kardinala u letu - crveni metak usmeren na zelenu metu. Niko se nije gurao po tim senkama i čekao da ona napravi neki pokret koji bi mu doneo honorar za novu fotografiju. Nije bilo stoičkih čuvara koji su stajali u blizini da bi je zaštitili. Mir je bio kao melem. „Danas je prelepo napolju." Odsutno mu je spustila dlan na rame. Želela je da s nekim podeli ovo divno osećanje slobode. „Sve je plavo i zeleno od leta. Toplo, ali ne sparno. U Virdžiniji bismo se sada davili od vlage." Aha! Tačno je osetio trag južnjačkog u njenom glasu. „Šta je u Virdžiniji?" „Moja porodica." Deo nje, pomislila je. „Naša farma." Kada je sklonila peškir, njegove oči - oštre i pune sumnje - gledale su u njene. „Hoćeš da kažeš da si cura sa farme? Kako da ne!" „Imamo farmu." Blago iznervirana, uzela je penu za brijanje. Dve farme, pomislila je. Po jednu u obe zemlje. „Moj otac uzgaja soju, kukuruz i tako dalje. A gaji i stoku i konje." ,,S takvim rukama, mala, nisi ti ni prišla kukuruzu." Izvila je obrvu dok je razmazivala penu za brijanje. „Znaš, postoji neverovatan novi izum iz XX veka, koji se zove traktor. I da, umem da ga vozim", dodala je s izvesnom grubošću. „Teško mi je da te zamislim na njivi." ,,I ne provodim mnogo vremena u polju, ali umem da razlikujem repu od krompira." Spojenih obrva, podigla mu je bradu i napravila prvi pažljiv potez brijačem. „Moji roditelji očekivali su od svoje dece da budu produktivna i korisna, da daju neki doprinos svetu. Moja sestra radi sa siromašnom decom." „Rekla si da imaš i braću." „Jednu sestru i dva brata. Ima nas četvoro." Isprala je brijač u činiji i pedantno skinula još pene i brade. „A šta ti radiš na farmi?" „Mnogo toga", prošaputala je, proučavajući ugao od vilice do grla. „Da li od toga bežiš? Hej!" Potapkala je krv koja je curila na njegovom vratu. „To je samo ogrebotina - koju ne bih napravila da si umeo da zavežeš. Ništa ne govoriš satima, a sada ne zatvaraš usta." Raspoložen i zaintrigiran, jer je očigledno pogodio pravu tačku, slegnuo je ramenima. „Možda sam nervozan. Nikada mi nije prišla žena s oštrim instrumentom." „Prosto ne mogu da poverujem u to, naročito kad se u obzir uzme tvoj divni karakter." „Iznenađujuće je i što si ti nekakva Rebeka s farme Sanibruk, kad se u obzir uzme tvoj karakter. Ako si odrasla u Virdžiniji, odakle ti talenat za francuska peciva?" 51


Podigla je obrve, očiju obasjanih od dobrog raspoloženja. „Francuska peciva, kažeš? Od majke", rekla je, zanemarivši mali osećaj krivice, jer nije bila sasvim iskrena. Zbog toga mu je rekla još istine - kad već nije mogla da bude konkretna. „Deo vremena provodimo u Evropi, a i tamo imamo malu farmu. Uradi ovako." Navukla je gornju usnu preko zuba. Nije mogao da zaustavi osmeh. „Pokaži mi ponovo šta da uradim." „Sad si odjednom pravi šaljivdžija." Ali smejala se, a onda stala između njegovih nogu, sagla se i lagano mu obrijala naušnice. Želeo je da je dodirne, da pređe rukom preko nje. Bilo kog dela. Shvatio je da želi da je ponovo poljubi. Ko god bila. Njen palac okrznuo mu je usta, zadržao usnu u mestu, a onda skliznuo, ali njen pogled zadržao se na njoj i podigao se do njegovih očiju. I videla je želju, opasni plamen žudnje u njegovim očima. Osetila ju je kao probadanje vatrene oštrice. „Otkud ovo, šta misliš?" prošaputala je. Nije se pravio da je ne razume. Nije verovao u pretvaranja. „Nemam pojma - osim što si prava poslastica za oči." Skoro da se nasmešila tome i okrenula se da ponovo ispere brijač. „Čak i u privlačnosti mora biti nečeg više. Nisam sigurna ni da se naročito dopadamo jedno drugom." „Nemam ništa naročito protiv tebe." „O, Delejni, tako si uglađen!" Nasmejala se, jer je time oslobađala deo napetosti. „Jedna žena nema šanse protiv takve poetičnosti, takvog šarma." „Ako hoćeš poeziju, čitaj knjige." „Mislim da mi se ipak dopadaš." Razmišljala je dok se vraćala da dovrši brijanje. „Na neki čudan način, uživam u tvojoj ćudljivosti." „Stari ljudi su ćudljivi. Ja sam još mlad, što znači da sam samo prost." „Upravo tako. Ali imaš i zanimljiv um, a to je privlačno. Zanima me tvoj rad." Okrenula mu je lice u stranu i ponovo se primakla. „I tvoja strast prema njemu. Ja sam krenula da pronađem strast - ne seksualnu, već nekakvu emotivnu - neku intelektualnu strast. Baš je čudno što sam je pronašla ovde, i to među starim kostima i slomljenim ćupovima." „Za moj posao potrebno je više od strasti i intelekta." „Da. Težak rad, žrtva, znoj, možda i krv." Iskosila je glavu. „Ako misliš da mi je to strano, varaš se." „Nisi zabušant." Ponovo se nasmešila. „Eto, dao si mi i kompliment. Srce mi prosto igra." ,,I imaš oštar jezik, sestro. Možda, na neki čudan način, uživam u tvom sarkazmu."

52


„To je zgodno. Zašto nikada ne koristiš moje ime?" Odmakla se da dohvati čist peškir i obriše ostatke pene s njegovog lica. „To jeste moje ime", rekla je tiho. „Kamila. Moja majka voli cveće, a na očevoj farmi bilo je puno kamelija kada ju je prvi put odveo tamo." „Dakle, lagala si me samo za prezime." „Da." Ispitivački je prešla prstima preko njegovih obraza. „Mislim da sam dobro obavila posao, a ti imaš fino, premda komplikovano lice. Daleko je bolje bez neuredne brade." Prišla je stolu i obrisala ruke. „Samo želim nekoliko sedmica za sebe", prošaputala je. „Nekoliko sedmica da budem ja, bez ograničenja, odgovornosti, zahteva i očekivanja. Zar nikada nisi prosto osećao potrebu da dišeš?" „Da." I nešto u njenom tonu, očima - tako izmučenim -reklo mu je da je, bar to, potpuna istina. „Pa, ovde ima obilje vazduha." Dodirnuo je lice i protrljao rukom tek obrijanu bradu. „Tvoj automobil biće gotov za nekoliko dana. Verovatno. Tada možeš da odeš, a možeš i da ostaneš nedelju-dve, u istom aranžmanu." Suze su joj zapeckale oči, iako nije imala predstavu zašto. „Možda još nekoliko dana. Hvala ti. Volela bih da saznam više o tvom projektu. Volela bih da saznam više o tebi." „Hajde da stvari ostanu takve kakve su. Dok se ne promene. Fino brijanje... Kamila." Nasmešila se sebi dok su se vrata s mrežicom zatvarala za njim. *** Da bi pokazala zahvalnost, Kamila je dala sve od sebe da ga ne živcira. Ceo dan i po. Izglancala je brvnaru da se cakli, označila fotografije i skice i zavela ih u dokumentaciju. Uredno otkucane strane beležaka i diktiranog teksta sada su činile dve visoke gomile. Bilo je vreme, rešila je, da promene rutinu. „Potrebne su ti sveže zalihe", rekla mu je. „Samo što sam ih nabavio." „Pre više dana, a ključna reč je sveže. Nemaš nikakvog voća, a povrća ponestaje. I potreban mi je limun. Želim da napravim limunadu. Piješ previše kafe." „Bez kafe sam koma!" ,,A skoro ni nje nema više, pa ako ne želiš da budeš komatozan, moraćemo da odemo u grad u nabavku." Prvi put, odvojivši pogled, skinuo je naočari i namrštio se. „Mi?" „Da. Mogu da proverim kako napreduje moj auto, jer tvoj Karl samo mumla preko telefona kada ga pozovem da se raspitam." Već je pregledala sadržaj tašne i vadila naočari za sunce. „Dakle, idemo u grad." „Hoću da završim ovaj odeljak." „Možemo da ga završimo kad se vratimo. Rado ću voziti ako te rame previše muči." 53


Zapravo, rame ga više gotovo uopšte nije mučilo. Noćne sate, koje je provodio nemiran i budan u svojoj sobi, pametno je koristio pažljivo vežbajući. Rebra su mu još bila u jadnom stanju, ali bio je skoro spreman da baci mitelu. „Naravno, pustiću te za volan mog kamioneta pošto si se pokazala kao vrhunski dobar vozač." „Ja sam savršeno dobar vozač. Da jelen nije..." „Da, da... Možeš da zaboraviš na vožnju mog kamioneta, mala!" Pošto ju je do sada poznavao dovoljno dobro da bude siguran da će naredni sat gnjaviti i navaljivati, odlučio je da sebi uštedi vreme i nerviranje i prosto krene. „Ja ću voziti, ali ti ideš u kupovinu." Kada je prosto ustao, mršteći se, iskosila je glavu. „Ako pokušavaš da se setiš gde si stavio ključeve, oni su u bravi tvog dragocenog kamioneta, gde si ih zaboravio." „Znao sam to", promrmljao je i krenuo napolje. „Idemo ili ne?” Zadovoljna kao da joj je ponuđena noć u gradu, požurila je za njim. „Postoji li tamo neka robna kuća? Dobro bi mi doš..." „Stoj!" Stao je pre nego stoje stigao do zadnjih vrata i ona je naletela na njega. „Ne, nema, i ne pomišljaj da ćemo potrošiti brdo novca. Htela si limun i idemo da kupimo prokleti limun, ali nećeš me odvući na neki devojački safari u lov na cipele i minduše i samo bog zna šta." Imala je malu - i savršeno neškodljivu - slabost prema minđušama. Usta su joj se oblikovala u nešto opasno slično pućenju. „Hoću samo kremu za oči." Spustio joj je naočari niz nos i dobro je pogledao u oči. „Ništa im ne fali." Zakolutala je njima ka njegovim leđima kada je krenuo ka kamionetu, ali rešila je da ne navaljuje. Dok ne stignu u grad. Sada je bilo bolje da mu skrene pažnju. „Pitam se", počela je dok se pela u kabinu, „da li bi mogao da mi objasniš kako funkcioniše datiranje ugljenikom 14." „Ako hoćeš predavanje..." „Da, znam, upiši se na kurs. Samo u kratkim crtama. Bolje će mi ići prepisivanje ako imam sliku u glavi." Njegov uzdah imao je napaćen prizvuk dok se kamionet truckao prilazom do glavnog puta. „Ugljenik je u atmosferi. Na svaki atom radioaktivnog ugljenika 14 dolaze trilioni običnih atoma ugljenika. Ali biljke apsorbuju ugljenik 14, a i životinje ga apsorbuju tako što..." „Jedu biljke", dovršila je, zadovoljna sobom. Prostrelio ju je pogledom. ,,I druge životinje. Kada ga apsorbuju, on počinje da se raspada. Obnavlja se iz atmosfere ili hrane, sve dok ono što ga je apsorbovalo ne umre. U svakom slučaju, u biljci i životinji ispušta oko petnaest dezintegrisanih jezgara svakog minuta, a njih može da detektuje Gajgerov brojač. Ostalo je matematika. Mrtav izvor gubi radioaktivnost brzinom... Zašto pričam sam sa sobom?" 54


„Molim?" Ponovo je obratila pažnju. „Izvini. Tako je lepo. Toliko toga mi je promaklo u oluji. Tako je zeleno i divno. Pomalo liči na Irsku sa svim ovim brdima." Primetila je odsjaj koji je mogao biti samo sunce koje je bleskalo s vode. ,,I jezero, sve ovo divno drveće. Sve je tako mirno i tiho." „Zato većina ljudi i živi u ovom delu Vermonta. Ne volimo gomilu i buku. Ako ti to treba, onda ne dolaziš u SIK, nego ideš na zapad, do jezera Šamplen." „SIK?" „Severoistočno kraljevstvo." To ime nateralo ju je da se nasmeši. Dakle, pomislila je, iskrala se na neko vreme iz kneževine, a završila u kraljevstvu. „Da li oduvek živiš ovde?" ,,S prekidima." Tiho je vrisnula od oduševljenja kada su stigli do natkrivenog mosta. „O, kako je lep!" „Vodi preko potoka", rekao je Del, ali njeno zadovoljstvo bilo je zarazno. Ponekad je zaboravljao da se osvrne oko sebe i uživa u lepoti koja mu je često bila dom. Kloparali su preko mosta ka belim crkvenim zvonicima koji su se izdizali iznad stabala. Pomislila je da je to kao u knjizi, u nekoj briljantnoj i suštinski američkoj priči: obla zelena brda, bele crkve i uredne kuće s pedantnim travnjacima. Sam plan grada bio je pod konac, kao u nekakvoj društvenoj igri, s pravim ulicama, malim parkom i zgradama od starih cigala ušuškanih u izbledele daske. Želela je da šeta tim ulicama, da luta po prodavnicama, posmatra ljude tokom uobičajenog dana, možda da ruča u nekom od malih restorana ili, još bolje, pomislila je, da prošeta s kornetom sladoleda. Del je stao na parkiralištu. „Prodavnica!" objavio je dok je izvlačio novčanik. Gurnuo joj je nekoliko novčanica u ruku. „Kupi šta ti treba. Idem da proverim tvoj automobil. Imaš trideset minuta." „Ali zar ne bismo mogli..." ,,I kupi neki keks ili nešto slično!", dodao je uz rečito gurkanje. Zaškiljila je iza naočara za sunce, izašla iz kamioneta, a onda stajala s rukama na kukovima dok je on odlazio. Taj čovek bio je pravi tupadžija. Naređuje joj, gura je, upada joj u reč pre nego što završi rečenicu. Nikada niko s njom nije postupao tako nepristojno, tako nemarno. Nikako nije mogla da razume zašto je uživala u tome. Bez obzira na to, neka bude prokleta ako ne vidi nešto od grada pre nego što je odvuče nazad u pećinu na još jednu sedmicu. Ispravivši ramena, krenula je u istraživanje. Staro i praktično novoenglesko selo nije imalo zalagaonicu, ali je pronašla divnu juvelirnicu s finim izborom polovnog nakita. A minđuše jesu izazivale. Ipak, zauzdala se i označila tu prodavnicu kao mogućnost za prodaju sata ukoliko bude neophodno. 55


Otišla je u parfimeriju. Mada izbor krema za oči nije obuhvatao njenu omiljenu marku, zadovoljila se onim što je mogla da nađe. Kupila je i neke fine mirisne sveće i nekoliko kesica potpurija. Jedna prodavnica starina bila je prava riznica s blagom. Bolelo ju je da zaobiđe mastionicu od kristala i srebra. Bila bi divan poklon za ujka Aleksa, ali premašivala je tekući budžet, osim ako bi se usudila da upotrebi kreditnu karticu. Međutim, pronašla je neke zanimljive stare flaše po razumnoj ceni i uzela ih. Biće savršene za divlje cveće i grančice i primetno će oživeti brvnaru. Prodavačica je bila žena otprilike Kamilinih godina, tamno-plave kose skupljene u uredan konjski rep, i oštrih plavih očiju koje su primetile da se njena mušterija zadržava kod mastionice. Nasmešila se dok je umotavala flaše u papir. „Ta mastionica je iz devetnaestog veka. Fin komad za kolekcionare - po vrlo dobroj ceni." „Da, divna je. Imate veoma lepu radnju." „Ponosni smo na nju. Ovde ste u poseti?" „Da." „Ako ste odseli u nekom od registrovanih pansiona, nudimo deset odsto popusta za kupovinu preko sto dolara." ,,A, fino. Ne... ne, nisam." Pogledala je ka stolu na kom je bila izložena mastionica. Ujakov rođendan bio je za samo tri meseca. „Pitam se, da li biste uzeli mali depozit da mi je sačuvate?" Prodavačica je razmislila i pažljivo odmerila Kamilu. „Možete da date dvadeset. Čuvaću vam je dve nedelje." „Hvala." Kamila je izvukla novčanicu iz svoje sve oskudnije zalihe. „Nema problema." Prodavačica je počela da ispisuje priznanicu za depozit. „Vaše ime?" „Moje... Brin." „Staviću rezervaciju za vas, gospođice Brin. Možete doći s ostatkom bilo kad u naredne dve nedelje." Kamila je napipala sat, a onda, kada ga je pogledala, iskolačila je oči. „Kasnim! Delejni će biti besan!" „Delejni? Kejn?" „Da. Trebalo je da se nađemo pre pet minuta." Kamila je uzela torbe i pojurila ka vratima. „Gospođice!Čekajte!" Prodavačica je jurnula za njom. „Vaša priznanica!" „O, izvinite. On se tako lako iznervira." „Da, znam." Ženine oči igrale su od kombinacije smeha i radoznalosti. „Izašli smo jednom-dvaput." 56


„O! Sad nisam sigurna da li da vam čestitam ili da vam izjavim saučešće." Zato se nasmešila. „Ja radim za njega, privremeno." ,,U brvnari? Onda ću ja vama da ponudim moje saučešće. Recite mu da ga je pozdravila Sara Latimer." „Hoću. Moram da žurim ili ću do brvnare auto-stopom." U pravu si, razmišljala je Sara dok je posmatrala Kamilu kako juri. Del nije bio poznat po strpljenju. Ipak, tiho je uzdahnula, prisetivši se kako je gotovo ubedila sebe da će moći da ga promeni - da ga pripitomi - kada joj je bilo dvadeset. Odmahnula je glavom na te misli dok se vraćala da stavi rezervaciju na mastionicu. Poželela je lepoj crvenokosoj mnogo sreće. Čudno, pomislila je tad, ta žena joj je odnekud poznata. Kao neka filmska zvezda, poznata ličnost ili nešto slično. Sara je slegla ramenima. Neće imati mira dok se ne seti na koga je ličila Delova nova asistentkinja. Ali setiće se na kraju. Žonglirajući torbama, Kamila je u punom trku stigla na parkiralište. Napravila je grimasu kad je primetila kamionet, a onda je otvorila vrata i ubacila kupljene stvari. „Moram da uzmem još nešto", rekla je veselo. „Vraćam se za minut." Pre nego što je stigao da otvori usta - da bi zarežao, bila je sigurna - utrčala je u prodavnicu. Dohvatila je kolica i brzo krenula ka voću i povrću. Ali biranje svežeg voća i povrća nije se moglo zbrzati. Odabrala je limunove, pažljivo opipala paradajz, pućila usne nad endivijama. I supermarket je bio novina za nju pa se kod svežih morskih plodova zadržala duže nego što je planirala, a i u pekari. Dopadale su joj se boje, mirisi i teksture. Veliki upadljivi znaci koji su obeležavali proizvode na sniženju i užasna popularna muzika koja se čula s ozvučenja, prekidana samo glasovima koji su tražili proveru cena i pospremanje. Zadrhtala je kod zamrzivača, zaključivši da je verovatnoća da sada nagovori Dela na sladoled jednaka nuli. Zato je kupila sastojke da ga sama napravi. Oduševljena izborom, napunila je kolica, a onda ih odgurala do kase. Da je domaćica, pomislila je, radila bi ovo svake nedelje. To verovatno ne bi bilo ni izbliza toliko zabavno. Samo još jedna obaveza, pomislila je, i to je baš šteta. Vratila se u stvarnost uz tresak kada se pomerila u redu i videla sopstveno lice kako zuri u nju s naslovne strane tabloida. Slomljeno srce princeze Kamile Pisali su da se povukla i da žali, čitala je Kamila sve više iznervirana. Zbog prekinute veze s francuskim glumcem! Nekim kog nikad nije upoznala! Imbeciles! Menteurs! Otkud im pravo da pišu laži o njenom privatnom životu? Zar nije bilo 57


dovoljno što izveštavaju o svakom njenom koraku, što koriste teleobjektive da bi je uhodili iz daljine i danju i noću? Zgrabila je novine, tek da se kasnije zadovolji cepajući ih na komadiće. „Šta, kog đavola, više radiš ovde?", pitao je Del. Poskočila je kao lopov i instinktivno se okrenula da zakloni novine telom. Bes, koji je smatrala zdravom reakcijom, postao je mučno drhtanje u stomaku. Ako je ovde i sada razotkrije, sve će biti gotovo. Ljudi će se okupiti oko nje i zuriti. Mediji će je nanjušiti kao što lovački psi nanjuše zeca. „Ja... čekam u redu da platim." „Šta će ti sve ovo?" „Hrana." S mukom se nasmešila dok joj je hladan znoj klizio niz leđa. „Za koju vojsku?" Pogledala je kolica i žacnula se. „Možda sam se malo zanela. Mogu da vratim deo. Zašto ne bi otišao napolje i..." „Samo prođi kroz prokletu kasu." Krenuo je napred, a ona se, sigurna da će videti tabloid, ukopala u mestu. ,,I nemoj više da me guraš!" „Ne guram tebe, nego glupa kolica!" Kada je prošao pored police s novinama ne pogledavši ih, Kamila samo što se nije otromboljila. „Hej, Dele, nisam očekivala da ću te tako brzo ponovo videti." Kasirka je počela da provlači kroz kasu artikle koje je Del vadio iz kolica i bacao na traku. „Nisam ni ja." Žena, punačka brineta s karticom na kojoj je pisalo Džojs, namignula je Kamili. „Nemoj mu dopustiti da te uplaši, dušo. Mnogo laje, ali uopšte ne ujeda." „Bar ne dosad", progunđala je Kamila, ali joj je bilo lakše, jer je on sada stajao pod uglom iz kog nije mogao da vidi njenu zrnastu fotografiju. Ipak, vratila je naočari za sunce pre nego što je okrenula lice ka kasirki. „Ali ne plašim ga se." „Drago mi je što to čujem. I treba mu je žena čvrste volje i s dovoljno drskosti da ga dovede malo u red. Drago mi je što si najzad našao takvu, Dele." „Ona samo radi za mene." „Aha." Džojs je ponovo namignula Kamili. „Jesi li se skoro čuo s mamom?" „Pre nekoliko nedelja. Dobro je." „Pozdravi je od mene - i reci joj da držim njenog dečaka na oku." Sabrala je račun i ponovo namignula Kamili. „Mislim da će mi biti potrebno još novca." „Prokleti skupi limunovi!" Del je pomirljivo uzeo od nje novac koji joj je dao ranije i dodao još novčanica. 58


Pomogla mu je da utovari kese u kamionet, a onda sela ruku sklopljenih u krilu. Preterano se uzbudila zbog tabloida, rekla je sebi. Ipak, njen početni besni ispad bio je oslobađajući. Bez obzira na sve, fino se oporavila, mnogo brže nego što bi uspela pre samo nedelju-dve. To je značilo da je postala jača i stabilnija. Zar to nije bio dokaz da je učinila pravu stvar? Sada je bilo vreme da sve to opet ostavi po strani i da se pozabavi sadašnjicom. „Žao mi je što sam se toliko zadržala, ali mislim da nije nerazumno što sam želela da vidim i nešto od grada." „Tvoj automobil biće spreman sutra. Možda dan kasnije, pošto Karl tvrdi da je prebukiran i prezauzet. Sledeći put kad budeš htela da izigravaš turistu, radi to u slobodno vreme." „Budi siguran da hoću. Inače, pozdravila te je Sara Latimer iz antikvarnice. Čudim se da je iko tako rečit i uljudan mogao da izlazi s tobom." „Bila je mlada i glupa u to vreme." „Kakva sreća za nju što je brzo sazrela i opametila se." ,,U pravu si." Primetio je njeno tiho kikotanje. „Šta je toliko smešno?" „Teško je uvrediti te kada se slažeš sa mnom." Bilo je teško razmišljati o blesavoj fotografiji u žutoj štampi kada je on toliko zanimljiviji. „Meni se dopadaš." „To znači da si mlada i glupa, zar ne?" Iskezila se, a onda, smejući se oboma, nagnula se i poljubila ga u obraz. „Očigledno."

59


Poglavlje 6 Provodim se kao nikad. Nije bilo u planu da ostanem najednom mestu toliko dugo, niti da radim jedno isto, ali ovo je tako lepo mesto, a posao tako uzbudljiv. Arheologija je zaista fascinantna. Mnogo je zanimljivija i slojevitija nego istorija, u kojoj sam uživala u školi, ili sociologija, koju sam posle pohađala. Fascinantnijaje nego išta što sam do sada učila ili istraživala. Ko, gde i zašto? Kako su ljudi živeli, venčavali se, gajili decu, postupali sa starima; šta su jeli, kako su to pripremali; njihove ceremonije i rituali i još mnogo više. A sve to, društvo za društvom, pleme za plemenom, šalje nam nekakvu poruku, zar ne? On zna tako mnogo, a tako mnogo od onoga što zna shvata potpuno opušteno, kao pravi učenjak. Ne kažem da mu je znanje nešto usputno. On ga baš traži, svakodnevno. On želi da zna. Divim se toj strasti, zavidim mu na njoj. I zavodljiva mi je. Privlači me njegov um, sva ta složena gledišta. Rad s njim - dobro, radim za njega - težak je i zahtevan, ponekad fizički iscrpljujući. Uprkos povredama, taj čovek ima začuđujuću izdržljivost. Impresionira me način na koji ume da se izgubi u poslu i po nekoliko sati. A i mene apsolutno uzbuđuje da činim to isto. Proučavala sam fragmente kosti stare vekovima. Zatvorene, naravno, u plastičnoj kesi. Pitam se kakav bi osečaj ostavljale u ruci. Da mi je neko pre dve nedelje rekao da ću poželeti da držim ljudske kosti u ruci, pomislila bih da je lud. Kako bih volela da mogu da odem na iskopinu - ili važno arheološko nalazište - i sama vidim kako se tamo radi. Premda Delejni dočarava vrlo jasnu sliku dok govori o tome, to nije isto kao kada nešto gledate svojim očima. To je nešto što bih volela i sama da vidim i radim. Kada se vratim kući, nameravam da potražim predavanja i ono što Delejni, donekle prezrivo, naziva kursom krckanja kamenja (neka vrsta obrazovnog kampa na nalazištu, za amatere i studente). Verujem da sam pronašla hobi koji bi mi mogao postati i profesija. Na ličnom planu, više ga ne nerviram onoliko koliko se pretvara. Bar ne tokom pola vremena. Čudno je i veoma poučno što neko sa mnom postupa kao što bi s bilo kim drugim - bez ikakvog filtriranja manira i poštovanja koje zahteva titula. Naravno, ne kažem da cenim nevaspitanje, ali kada jednom upoznate čoveka, možete videti i šta se krije ispod grube spoljašnjosti. On je genije. I mada uljudnost nikada nije na smetnji, briljantni ljudi često su manje uglađeni. Veoma mi je privlačan. Nikada mi se nijedan muškarac nije toliko dopadao. To je uzbudljivo s jedne strane, a užasno frustrirajuće s druge. Rasla sam u porodici punoj ljubavi, porodici koja me je naučila da seks nije igra već radost - i odgovornost - koju treba podeliti s nekim do koga nam je stalo. S nekim koga poštujemo i ko i prema nama oseća isto. Moj položaj u svetu dodaje 60


još jedan sloj složenosti i opreznosti tom osnovnom shvatanju. Ne smem rizikovati da tek tako imam ljubavnika. Ali želim da mi on bude ljubavnik. Želim da znam kako izgleda kada vatra koja postoji u njemu gori i kroz mene. Želim da vidim da li moj plam može da se nosi s njegovim. Tabloid u supermarketu podsetio me je na ono što sam sebi gotovo dozvolila da zaboravim. Kako to izgleda kada vas neprekidno posmatraju. Kada vas proganjaju zarad slike u novinama. Kada nagađaju o vama. Koliko je to zamorno, uznemirujuće i nelagodno. Dok upoređujem kako se sada osećam u odnosu na ono kako sam se osećala one noći kada sam napustila Vašington, shvatam da sam bila veoma blizu nekakvom nervnom slomu. Mogu da se osvrnem i setim osećaja progonjenosti, mogu da osetim živce koji počinju da trepere, uvek, tako blizu površine. Sada shvatam da je dobar deo toga moja greška, jer nisam odvajala više vremena za sebe da se, recimo, oslobodim pritiska posle dedine smrti i svega ostalog. To radim sada, i to u poslednji čas. Vreme koje provodim ovde-pa, verovatno je zakasnilo. Osećam da sam ga dobro iskoristila. Osećam se... možda je preterano reći preporođeno, ali bar osveženo i s više energije nego toliko meseci unazad. Pre nego što odem i ponovo preuzmem svoje obaveze, naučiću sve što mogu o arheologiji. Dovoljno da bih, na neki način, mogla i sama da se bavim njom. Naučiću i sve što mogu o Kamili Makgi - sve što nema veze s Kamilom od Kordine. A možda ću pokušati i da zavedem temperamentnog dr Delejnija Kejna. Brvnara je mirisala kao proplanak. Pošto je to bila fina pramena u odnosu na miris vlažnih čarapa u teretani, na koji se navikao pre Kamilinog dolaska, bilo je teško žaliti se. A više mu nije ponestajalo ni čarapa niti je morao da pretura po kuhinji u potrazi za konzervom nečega za večeru. Njegovi papiri - posle nekoliko rundi vikanja i pretnji uvek su bili baš tamo gde ih je ostavio. Dobra trećina beležaka bila je prekucana, a članci potrebni za stručne časopise i veb-stranicu nalazišta bili su gotovo završeni. I bili su dobri. Kafa je uvek bila sveža, kao i peškiri. Isto je važilo i za Kamilu, pomislio je sa izvesnim divljenjem. I ne samo kada je reč o njenom izgledu ili jezgrovitim primedbama, kojima gaje redovno gađala, već i dok je razmišljao o njenom mozgu. Nije ni pomišljao da svež um može toliko doprineti njegovim pogledima i mišljenjima u projektu. Dopadalo mu se kako je pevala ujutro dok je spremala doručak i kako je bila rumena kada se vratila iz šume posle jedne od njenih pauza. Pauza, prisetio se, na koje je ogorčeno pristao. Nije mogao reći da se protivio svećama i činijama mirišlja-vih stvari koje je rasporedila po kući. Nisu mu smetali ni fini sapuni koje je stavila u kupatilo, niti to što je u svom ormariću za lekove nailazio na njene tubice i teglice s kremama. Otvorio ih je samo da ih pomiriše, iz radoznalosti. 61


Čak mu se dopadalo kad se uveče sklupča na sofi s čašom vina i ispituje ga o poslu, sve dok ne bi popustio i počeo da joj priča. Kada je bio sam u kuhinji, slabom rukom pravio je lagane krugove držeći veliku konzervu pasulja. Oporavljala se, zaključio je, a on će spaliti onu prokletu mitelu. Mišići su mu povremeno titrali bez ikakvih pravila, ali s tim je mogao da živi. Uglavnom se samo osećao veoma dobro što ponovo može da pomera ruku. Za rebra će mu biti potrebno više vremena - doktori su ga upozorili na to, a i ključna kost mučiće ga još neko vreme. Ali više se nije osećao tako frustrirajuće i bespomoćno. Možda bi Kamila mogla da mu izmasira vrat i rame, samo da ih opusti. Imala je male šake, ali jake. Osim toga, bio je to dobar način da ih ponovo spusti na njega. Njegovo naređenje, da ga ostavi na miru, shvatila je tek malo ozbiljnije nego što je on, zapravo, mislio. Zastao je i uz tresak spustio konzervu. Gospode, navikavao se na nju, shvatio je s izvesnim užasom. Navikavao se da je u blizin a što je bilo još gore, želeo je da mu bude u blizini. A to je, bio je siguran, početak kraja. Muškarac počne da priželjkuje da ima ženu uza sebe, a onda ona od njega počne da očekuje da bude uz nju. Nema više dolazaka i odlazaka po volji, nema više po nekoliko meseci na terenu bez brige o tome šta se ostavlja kod kuće. Namrštivši se, ponovo se osvrnuo po kuhinji. Flaše s divljim cvećem, činija svežeg voća, oribane površine i keks u staklenoj tegli. Ta žena se prišunjala i pretvorila brvnaru u dom umesto u boravište. Boravište je mogao da ostavi kad god bi poželeo, ali dom - kada treba da se napusti dom, to nikada ne ide bez kidanja. Kada bi ostavljao bilo koju ženu, to bi bilo s nemarnim poljupcem i mahanjem. Ali kada bi ostavljao pravu ženu, pretpostavljao je da bi ga to pokidalo na komade. Izašla je iz šume baš dok je razmišljao o njoj, sjajnog lica, s belim poljskim cvećem u ruci. Kako je, dođavola, stigla toliko blizu toga da postane ona prava, pitao se s napadom panike. Nisu se poznavali dugo, zar ne? Provukao je ruku kroz kosu, shvativši da je izgubio pojam o vremenu. Koji je dan, dođavola? Koliko je dugo bila ovde? Šta će on, za ime božje, da radi sa sobom kad ona ode? Ušla je puna osmeha. Pa, to je mogao da promeni. „Kasniš", prasnuo je. Mirno je pogledala na sat. „Ne, ne kasnim. Zapravo, stigla sam dva minuta ranije. Šetnja je bila divna i nahranila sam patke u jezercetu." Otišla je do flaše i ugurala novo cveće pored starog. „Ali navlače se oblaci. Mislim da će kiša." „Hoću da završim deo o moždanom tkivu. Ne mogu to da uradim dok si ti napolju i hraniš gomilu pataka." 62


„Onda ćemo početi čim nam sipam limunadu." „Ne pokušavaj da me umiriš, sestro." „To prevazilazi čak i moje vrhunske sposobnosti. Šta nije u redu, Dele? Da li te boli?" Okrenula se, s bokalom u ruci, i samo što nije prosula limunadu kada se zagledala u njega. „Tvoja ruka. Skinuo si mitelu." Brzo je spustila bokal, prišla mu i prešla dlanom preko njegove ruke. Ništa nije rekao, jer je, neka mu je bog u pomoći, želeo da ga dodirne. „Valjda sam očekivala da će biti tanka i bela. Ali nije." Napućila je usne dok je opipavala mišić. „Nešto je bleđa od ostatka tela i pretpostavljam da u njoj imaš čudan osećaj slabosti." ,,U redu je. Samo joj treba... au!" Trzaj mu je naterao suze na oči kada mu je jako povukla rame nadole. „Pazi malo, markizo De Sad." „Izvini. Još je osetljivo?" Počela je nežnije da ga masira. „Sav si u čvorovima." „Bila bi i ti da ti je jedna ruka bila vezana za telo skoro dve nedelje." ,,U pravu si, naravno. Možda bi ti malo pomoglo utrljavanje ulja", razmišljala je. „Moja majka je njime mazala oca kada bi preterao. Pomagala sam u lečenju konja na taj način. Videla sam da gore ima hamamelisa. Mogla bih da ti namažem rame posle večere. Onda bi mogao dobro da se naspavaš." Imao je osećaj da to što će ona utrljati nešto bilo gde po njemu neće obezbediti mirne snove, ali zaključio je da vredi te žrtve. „Laboratorijski testovi pokazali su da je supstanca pronađena u izvađenoj lobanji zaista tkivo ljudskog mozga. Tokom tri šestomesečna terenska istraživanja, očuvano moždano tkivo pronađeno je u ukupno devedeset pet izvađenih lobanja. Dvadeset osam sadržalo je kompletan mozak, premda skupljen na otprilike trećinu normalne veličine. To otkriće potpuno je jedinstveno, sa značajnim naučnim posledicama i potencijalom. To će naučnicima pružiti, ranije nemoguću, šansu da prouče moždanu materiju staru preko sedam hiljada godina, s nedirnutim hemisferama i vijugama. DNK, osnovni ljudski gradivni element, može se klonirati iz tkiva starijeg nego ijedno ranije dostupno." „Klonirati." Kamilini prsti su se zaustavili. „Hoćeš da kloniraš pleme." „Kasnije možemo da debatujemo o kloniranju. Ali ne, kloniraju se ćelije, a svrha je proučavanje - bolesti, očekivanog životnog veka, fizičkog i intelektualnog potencijala. Svom na-učnofantastičnom romanu možeš da se vratiš kad završimo." „Klonirali su ovcu", rekla je Kamila sebi u bradu. Pogledao ju je blago kroz naočari. „To nije moje polje rada. DNK nije moja oblast. Samo navodim potencijal otkrića. Imamo netaknute ljudske mozgove stare sedam milenij uma. Ljudi su njima razmišljali i reagovali zahvaljujući njima. Razvijali su jezik i motoričke veštine. Koristili su te mozgove da izgrade selo, da ulove hranu i pripreme je. 63


Koristili su te umove da grade međusobne odnose, podižu decu, pronalaze partnere i preživljavaju." „ A šta je s njihovim srcima?" „Šta s njima?" „Zar im nisu srca govorila kako da se brinu o deci - i kako da uopšte naprave tu decu?" „Jedno ne može bez drugog, zar ne?" Skinuo je naočari tamnog okvira i bacio ih u stranu. „Ti ljudi brinuli su se za svoje potomstvo i imali su čvrste međusobne odnose. Ali I razmnožavanje je instinkt - i to jedan od najosnovnijih. Bez mladih neće biti nikoga da se brine o starima, neće biti zamene za umrle. Ne bi bilo ni plemena. Čovek se pari iz istog razloga iz kog se i hrani. Zao što mora." „To svakako isključuje svaku romantiku." „Romantika je izum, alat, kao..." Podigao je izgrebanu glavu starog, grubo napravljenog čekića. „Kao ovo." „Romantika je ljudska potreba, kao i društvo, muzika." „Ne, to je već luksuz. Da bismo preživeli, potrebni su nam hrana, voda i sklonište. A da bismo obezbedili neprekidni opstanak, moramo da se razmnožavamo. Čovek - pošto je čovek - smislio je alate i sredstva da te potrebe lakše ispuni, a često i prijatnije. I pošto je čovek, smislio je načine da zaradi od tih potreba, da se nadmeće zbog njih, da krade zbog njih. Čak i da ubija zbog njih." Uživala je kada je bio takav - uživala je u opuštenom režimu predavanja, kada je s njom raspravljao o idejama kao što bi činio s nekim bistrim studentom, ili možda saradnikom. „To ne govori mnogo o ljudima", prokomentarisala je. „Naprotiv." Dodirnuo je vilicu stare potamnele lobanje. „To govori da je i sam čovek složen, genijalan izum koji neprekidno evoluira. On i gradi i uništava s gotovo jednakom veštinom i entuzijazmom. I neprekidno pravi nove verzije sebe." „Pa, kakva je tvoja nova verzija?", pitala ga je. Okrenuo je glavu čekića u ruci, a onda je ponovo spustio. „Gladna. Kada će ta večera?" *** Nije odustala od rasprave, ali nije joj smetalo da neko vreme razmisli o tome dok dovršava večeru. Ubacila je testeninu u ključalu vodu i promešala salatu. Sipala je začine u ulje, za debele kriške hleba. Sipala je i vino. Upalila sveće. I pogledavši udobnu kuhinju, slušajući kišu kako nežno dobuje po krovu, shvatila je daje - nenamerno - večeras upotrebila alat. Scena koju je napravila bila je, bez sumnje, romantična. Nameravala je da bude prosto privlačna i ugodna. Sigurno je uskočio instinkt, zaključila je. Možda je za neki tip osoba, naročito kada su seksualno zainteresovane za nekog -stvaranje romantične atmosfere instinkt. 64


Shvatila je da joj se dopada što je to otkrila u sebi. Romantičnost je, po njenom mišljenju, topla i darežljiva. Ona je uzimala u obzir ugođaj i zadovoljstvo druge strane. Nije bila prokleti čekić, zaključila je dok je cedila testeninu. „Čekić", objavila je Delu kada je ušla, „nagoveštava silu ili pretnju!" „Šta?" „Čekić", rekla je ponovo, sada ispitivački. „Romantika nije čekić!" ,,U redu." Pružio je ruku da uzme parče hleba i dobio pljusku po njoj. „Prvo sedi. Dokaži da si evoluirao u civilizovano ljudsko biće. I ne govori u redu samo zato što ti je ta tema dosadna i hoćeš da krkaš." „Postajemo prilično strogi ovde", gunđao je. „Govorim da je tvoje pleme demonstriralo ljudske emocije. Saosećajnost, ljubav, svakako i mržnju, pošto ste pronašli ostatke koji su pokazivali dokaze nasilnih povreda i smrti. Emocije nas čine ljudima zar ne?" pitala je dok je servirala salatu. „Da nas vode samo instinkti, ne bismo imali umetnost i muziku, čak ni nauku. Ne bismo napredovali dovoljno da izgradimo selo pored jezera, smislimo zajedničke rituale i volimo toliko da decu sahranjujemo s igračkama." ,,U redu. Ovog puta stvarno mislim u redu", insistirao je pošto je zaškiljila. Želeo je da mu hrana završi u stomaku, a ne na glavi. „To je dobar zaključak i mogla bi da napišeš zanimljiv rad o tome, pretpostavljam." Zatreptala je ka njemu. „Stvarno?" „Ova oblast arheologije nije usko ograničena. Ne bavi se samo činjenicama i nalazima. Mora biti prostora za pretpostavke, za teorije. Za pitanja. Ako se prelije u antropologiju, baviš se kulturama. Iz kultura nastaju tradicije i običaji. Tradicije proističu iz neophodnosti, sujeverja ili nekog aspekta emocija." „Uzmimo naše pleme." Smilovala se i pružila mu korpu s hlebom. „Kako znaš da se muškarac nije udvarao ženi tako što joj je doneo poljsko cveče ili posudu sa svežim bobicama zove?” „Ne znam da nije bilo tako, ali ne znam ni da jeste. Nema dokaza ni za jedno ni za drugo." „Ali zar ne misliš da je postojala neka vrsta rituala? Zar je nema uvek? Čak i među životinjama postoji udvaranje, oui? Dakle, sigurno je morala postojati neka igra udvaranja." „Sigurno." Umočio je hleb i iskezio se. „Ponekad je to značilo samo da će on uzeti kamenčinu i nekog drugog glupana tresnuti po glavi. Poraženom potres mozga, pobedniku devojka!" „Samo zato što ona nije imala izbora, ili verovatnije, zato što je shvatala da je muškarac dovoljno jak i strastan da mlatne rivala po glavi kako bi je osvojio i zaštitio nju i decu koju će imati." „Upravo tako." Zadovoljan njenom urednom logikom, mlatarao je komadom hleba ka njoj. „Seksualni nagon vodi razmnožavanju. Razmnožavanje vodi opstanku." 65


„Na svoj vrlo primitivan način, to je romantično. Međutim, ostaci koje si do sada proučio ne pokazuju dovoljan procenat nasilnih povreda koje bi podržale teoriju da je razbijanje glava bilo uobičajeni ritual udvaranja u tom plemenu." „To je dobro zapažanje." Diveći se načinu na koji je obrnula njegov primer da bi dokazala svoje gledište, gestikulirao je viljuškom. ,,I u pravu si." „Dele, šta misliš, da li postoji neki način da i ja posetim nalazište?" Namrštio se, sada zamišljeno, dok je servirala testeninu. „Zašto?" „Volela bih da ga vidim iz prve ruke." „Pa, imaš sledećih šest meseci." „Kako to misliš?" „Za šest meseci, ako članci i izveštaji koje pišem ne pogode pravu žicu i ne izvuku nekoliko miliona u donacijama, nalazište će biti zatvoreno." „Zatvoreno? Misliš završićete iskopavanje?" „Završiti?" Sipao je testeninu. „Ni izbliza. Ali država ne može - ili neće - da odvoji više sredstava. Birokrate!", promrmljao je. „Posle tri godine više nema dovoljno medijske pažnje da bi se smeškali pred kamerama i davali sredstva. Univerzitet je presušio. Ima dovoljno privatnog novca za još šest meseci. Posle toga zatvaramo nalazište i to je sve." Pomisao na to da se nalazište zatvara bila je tako zaprepa-šćujuća da nije mogla da je shvati. „Nemoguće da je tako ako niste završili." „Koliko para, toliko muzike, sestro." A on je sve svoje što je mogao već potopio u taj tamni treset. „Onda ćeš nabaviti još. Svako ko pročita tvoj rad želeće da se projekat nastavi. Ako ne zbog neverovatnog arheološkog značaja tako bogatih nalaza, onda zbog potpuno jedinstvenih naučnih mogućnosti. Ja bih mogla..." Zaćutala je. Ona je bila stručnjak za prikupljanje sredstava. Ljudi su plaćali, i to skupo, samo da bi videli princezu Kamilu na nekoj dobrotvornoj večeri. Pažnja medija? To joj bar nikada nije bio problem. Štaviše, imala je i veze. Njene misli smesta su odlutale do kume, nekada Kristine Hamilton, a sada supruge američkog senatora iz Teksasa. Oboje su bili strasni pobornici umetnosti i nauke. „Ako imaš milionče viška s kojim ne znaš šta bi, samo ga prebaci na moj račun." Del je pružio ruku da dohvati flašu fina, istežući povređeno rame predaleko i prebrzo. I opsovao je. Vratila se u sadašnjost. „Pazi da se ne preopteretiš. Plašim se da trenutno nemam milion pri sebi." Nasmešila se dok mu je dopunjavala čašu. „Ali imam ideje. Vrlo sam dobra s idejama. Smisliću nešto." „Samo izvoli." Pustila je da na tome ostane, a on je zaboravio. 66


Kada je večera bila gotova, nestao je. Imao je talenat da ispari kada bi stigli do pranja sudova. Kamila je morala da mu oda priznanje. Nije mogla reći da joj je pranje sudova pružalo ni izbliza onoliko zadovoljstva koliko njihovo prljanje. Kuvanje je bilo poput umetnosti, a pranje sudova bezumni posao koji bi rado prepustila nekome drugom. Međutim, u brvnari je ona bila taj drugi. U svakom slučaju, znala je da on neće ni prići kući pre nego što sve bude oprano. To joj je pružalo priliku da pozove porodicu. Jednim okom i uhom pazila je na vrata dok je operater uspostavljao vezu s Virdžinijom. Javio se njen najmlađi brat Dorijan, i mada bi inače bila oduševljena da proćaska s njim, da čuje vesti od porodice i prosto njegov glas, ovog puta je žurila. „Stvarno moram da pričam s mamom." „Pobegla si kao ciganka, a sad nećeš da me udostojiš ni razgovora." „Kada se vratim, ugušiću te svime što sam radila. Nedostaješ mi, Dorijane." Tiho se nasmejala. „Nikada nisam ni pomišljala da ću to izgovoriti, ali nedostaješ mi. Svi mi nedostajete." „Ali divno se provodiš. Čujem to u tvom glasu." „Tačno.” „Dakle, ne tuguješ za Francuzom." Huknula je. Dorijan je zadirkivanje smatrao svojom kraljevskom dužnošću. „Povlačim ono da mi nedostaješ. Gde je mama?" „Pozvaću je. Ali bolje da te upozorim, ima pune ruke posla da spreči tatu da pošalje spasilačku službu u potragu za tobom. Moraćeš dvostruko više da mu se umiljavaš kako bi izgladila ovo s njim." „Znam to. Žao mi je, ali nisam dete." „To je i mama rekla. I rekla je - urlajući - da si ti njegovo dete. Imaj to na umu. Sačekaj." Znala je da je, iako ju je zadirkivao, Dorijan pravo zlato. Pronaći će način da pozove majku, a da otac ne čuje. Gde li je mama sada bila, pitala se i u mislima prizivala sliku velike, prostrane kuće u Virdžiniji. Možda je u dnevnoj sobi. Ne, pre je u vrtu, uživa u noći. Da li je i tamo padala kiša? Možda je imala goste. Ali ne, Dorijan bi joj to rekao. Pošto se tišina s druge strane odužila, Kamila je počela da strepi. Onda je čula majčin glas. „Kamila, tako mi je drago što si pozvala. Upravo smo pričali o tebi." „Da li je tata još mnogo uznemiren?" „On se... navikava. Polako." 67


„Žao mi je, mama. Prosto sam morala..." „Meni ne moraš da objašnjavaš. Sećam se kako to izgleda. Samo želimo da znamo da si bezbedna i srećna." ,,I jedno i drugo. Pričala sam ti o brvnari i Delejniju. Njegov rad je tako važan, tako zanimljiv. Mama..." Prešla je na francuski, jer joj je engleski delovao previše obično da bi objasnila uzbuđenje zbog projekta. „Zvučiš kao naučnik", smejala se Gabrijela. „Osećam se kao student. I to neki koji ne može dovoljno brzo da uči. Večeras sam saznala nešto uznemirujuće." Objasnila je, u najkraćim crtama, da se bliži krajnji rok za projekat. „To je nezgodno. Tvoj profesor je sigurno veoma zabrinut." „Volela bih da pomognem. Pomislila sam da bi možda ti mogla da iskoristiš svoje veze i saznaš šta može da se uradi, koliko je novca potrebno. Razmišljala sam - da li bi mogla da pozoveš teta Kristinu? Ja sam dobra u prikupljanju novca za razne stvari, ali ona je još bolja. Najzad sam pronašla nešto što je zaista zanimljivo - što je meni važno. Samo mi treba ideja kako da nađem novčanike koji bi se otvorili." „Mogu da se raspitam. Florida, kažeš? Istraživački projekat Bardvil, doktor Delejni Kejn. Daj mi nekoliko dana." „Hvala. Hvala ti, mama. Bićeš diskretna? Volela bih da on zasad ne zna da se njeno uvaženo veličanstvo Gabrijela od Kordine zainteresovala za njegov rad. Tako je lepo biti samo Kamila, ne želim da rizikujem da neko spoji tačkice. Bar ne još." „Ne brini. Porodica za nekoliko dana odlazi u Kordinu, Kamila. Nadala sam se da ćeš biti spremna da kreneš s nama." „Samo još nekoliko nedelja. Molim te. Pozvaću vas tamo i srediti da odletim pravo kući kada... kada odem odavde." „Čuvaj se. Volimo te." ,,I ja vas volim. Videćemo se uskoro, mama. Imam toliko toga da ti ispričam." Pošto je spustila slušalicu, Kamila je pevušila dok je dovodila kuhinju u red. Za vrlo kratko vreme, razmišljala je, postigla je mnogo od onoga što je zadala sebi. Bila je zadovoljna sobom - a to joj je nedostajalo proteklih nekoliko meseci. Radila je nešto obično, a previše njih izmicalo joj je otkako je odrasla. Shvatila je i da je za dobar deo toga bila sama kriva. Kada je bila dete, roditelji su se postarali da vodi normalan život, ili bar normalan koliko je to moguće. Dali su sve od sebe da ona, sestra i braća budu daleko od reflektora, ali postojale su obaveze i njihov broj rastao je kako je odrastala. Onda su se mediji usredsredili na nju. Nazvali su je krunskim draguljem Kordine i normalnost je počela da se osipa po ivicama, sve dok se njeno tkanje nije sasvim otrčalo. To je u početku bilo laskavo, uzbudljivo, čak i zabavno. Potom blago iritirajuće. Posle skoro decenije neprekidne pažnje, proizvoljnih i krajnje izmišljenih članaka, činjenice da su je posmatrali kao robu, a nikada kao ljudsko biće, počela je da se guši. 68


Sada je ponovo mogla da diše i znala je da će se vratiti jača, sposobnija i manje ranjiva na paljbu. Pronašla je strast, a sada će pronaći i način da je prigrli. Takvu ravnotežu videla je kod majke i ujni i zavidela im zbog nje. Nikada se nisu sakrivale od obaveza, ali svaka je kao žena vodila bogat život pun interesovanja. Tako će i ona. Tako će i ona. Jednog dana otići će na nalazište i biće deo tima koji otkriva. To je zahtevalo i slavilo znanje. Neka mediji dodu, razmišljala je dok je kuvala kafu. Pažnja, dok bude trajala, samo će širiti zanimanje za tu oblast, a to će doneti sredstva. Bilo je nezamislivo da dozvoli da njihov projekat doživi prevremeni kraj zbog novca. To je sada naš projekat, razmišljala je uz sanjivi uzdah. Njen i Delejnijev. Delili su ga kao što su delili i brvnaru: svako je stavio svoj pečat, dodao celini sopstvene ideje i talente. To je bilo... veličanstveno. Njeno uzbuđenje i strast možda su bili odgovorni što se raspalilo maštanje o generaciji mladih žena koje uvode u modu arheologiju, istraživanje drevnih ljudi, kultura i običaja. Zaustavila se i nasmejala sama sebi. Nikada zadovoljna malim koracima, pomislila je. Uvek hoće više. Napunila je dve šolje i odnela ih u dnevnu sobu. On je bio tamo, sedeo na užasnoj maloj sofi, intenzivnog pogleda iza naočara, s papirima rasutim preko krila i jastuka na sofi. U njoj je zadrhtala divlja i predivna mešavina požude i žudnje i - ljubavi, otkrila je uz spori, topli uzdah. Pa ona je zaljubljena u njega, pomislila je iznenađeno. Zar to nije... fascinantno? Tokom ovog komplikovanog i problematičnog perioda strmoglavo se zaljubila u ćudljivog, nervoznog i neuljudnog naučnika, koji će na nju pre zarežati nego da joj se osmehne. Bio je nepristojan, zahtevan, džangrizav, nestrpljiv. I briljantan, strastan, nerado ljubazan. Bila je to neodoljiva mešavina koja ga je činila jedinstvenim. Ne bi promenila ništa u vezi s njim. I to nije sve, razmišljala je, naslonivši se na zid da ga posmatra. Imao je jednu od najvažnijih osobina koje je želela kod prijatelja, ali i kod ljubavnika. Imao je čast. Ovde su bili sami, ali on nije pokušao to da iskoristi. Zapravo, retko ju je dodirivao čak i na najopušteniji način. Iako ga je privlačila - znala je da u tome ne greši - njegov lični kodeks nije mu dozvoljavao da iskoristi situaciju. Njene usne izvile su se u osmeh. To je značilo da je, na kraju, ipak džentlmen. Kako bi se naljutio kada bi ga tako nazvala.

69


Dakle, bila je zaljubljena u namćorastog džentlmena koji sebi nikada ne bi dozvolio da zavede privremenu asistentkinju. To je značilo da joj preostaje samo da ona zavede njega. Ta zamisao, do tada samo zanimljiva maštarija, postala je intrigantnija i uzbudljivija, pošto se i njeno srce umešalo. Ljubav joj je, pomislila je, davala veličanstvenu prednost. Sada ćeš morati da se izboriš sa mnom, odlučila je. I, doktore Delejni Kej ne, nemaš nikakve šanse. Već je krenula u kuhinju da zameni kafu vinom, ali je zaključila da će kofein biti... stimulativniji. Plan napada treba da bude jednostavan. I suptilan. Prišla mu je i pružila šolju s kafom. „Kod kog dela je zapelo?" ,,A?" „Kod kog dela zapinje?", ponovila je, pokazujući po rasutim papirima. „Samo treba još da razmislim. Da završim ovu prokletu papirologiju. Treba da se vratim na nalazište." Napravio je okret ramenom da ga isproba. ,,U laboratoriju." Osetila je kako joj se grlo steže. Ako počine da razmišlja o povratku, neće moći baš dugo da bude suptilna. Kada on krene nazad, nameravala je da pođe s njim. Kao njegova učenica, saradnica. Kao ljubavnica. „Rad koji obavljaš ovde jednako je bitan i neophodan, mada sam sigurna da tebi ne pruža toliko zadovoljstvo." „Ja nisam administrator." Zvučao je kao da je to nešto gadno i zbog toga se nasmešila. „Uskoro ćeš se vratiti na teren. Samo ti je potrebno još malo vremena da završiš ovo ovde i da se oporaviš." Promeškoljio se, pokušavajući da se protegne. Rebra su mu zazvonila. Posle sata kopanja puzio bi kao beba, zgađeno je pomislio. Ali laboratorija... „Hajde da završimo nešto od ovoga", počeo je i prebrzo ustao. Morao je da stegne zube kada mu se telo pobunilo. „Znaš kako ćemo." Nežno je uzela šolju s kafom iz njegove ruke. „Prvo ću da te izmasiram. To će ti pomoći. Uvek ti je najneprijatnije ujutro, kada ustaneš, i posle dugog dana. Hajde da te ponovo opustim. A onda, ako još budeš hteo da radiš večeras, radićemo." „Dobro mi je." „Nije. A ako se ne budeš brinuo o sebi, samo ćeš odložiti oporavak i povratak na nalazište." Govoreći oštrim glasom, krenula je ka stepeništu i ponela obe šolje. „Hajde, smatraćemo to fizikalnom terapijom."

70


Bolelo ga je i to ga je nerviralo. Mogao bi da popije tabletu - ali tako će se samo uspavati i proćerdati vreme za rad. Mogao bi da vrati prokletu mitelu, a to bi ga još više iznerviralo. Ili bi mogao da isproba ulje. Samo je trebalo da istrpi njene ruke, koje će ga utrljavati, a jedan muškarac trebalo bi da ima dovoljno snage volje da se izbori s tim. „Možemo i ovde." „Gore je lakše", dozvala ga je i podsmešljivo dodala: „Ta sofa je sprava za mučenje, a i premala je. Nema svrhe ako ti je neudobno. Samo sedi na krevet. I skini košulju." Reči, pomislio je, o kojima većina muškaraca sanja. Ali neće razmišljati o tim rečima, podsetio se. Ovo će smatrati nekom vrstom terapije.

71


Poglavlje 7 Na brzinu je skrenula u svoju sobu i stavila parfem. Raskopčala je još dva dugmeta na košulji. Ukoliko je taj čovek romantiku smatrao alatom, ona će na posao krenuti dobro opremljena. Uzela je hamamelis, nekoliko čistih peškira i mirišljavih sveća. Bilo je to sračunato, priznala je, ali zaljubljenoj ženi valjda je dozvoljena poneka zavera. Jednako kao što je opreznom muškarcu, pomislila je dok je ulazila u njegovu sobu i videla da su sva moguća svetla popaljena, dozvoljeno da pokuša nekako da se odbrani. Njegove mere predostrožnosti delovale su joj divno simpatične. I bilo ih je lako potkopati. „Da pogledamo." Obišla je oko kreveta na kojem je sedeo i njenu proračunatost je u trenu nadvladalo saosećanje. „O, Dele, stvarno si se sredio, zar ne?" „Bolje je." „Sigurna sam, ali..." Rame koje je do tada uvek bilo sakriveno ispod košulje i mitele sada je bilo vidljivo otečeno. Modrice su mučno požutele i počele da prelaze u zelenkasto, baš kao i tmurni oblaci preko njegovih rebara. Sada je, više nego išta drugo, želela prosto da ga neguje, da mu umanji bol. „Nisam znala da imaš otok", promrmljala je, nežno mu dodirnuvši rame. „Skoro da je prošao." Pomerio je rame, koliko da ga isproba, toliko i da strese njenu ruku. Shvatio je da nije sasvim spreman za njen dodir. „Bez obzira. Nije trebalo da ga hladimo." Prisetivši se šta se desilo ranije kada je pokušala tu vrstu medicinske pažnje, puls joj je zaigrao. Želela je da ga neguje i uteši, ali to nije bilo sve što je želela, ni za sebe ni za njega. „Samo se opusti i videćemo šta možemo da uradimo da bi ti bilo... udobnije." Okrenula se i počela da razmešta i pali svece. „Šta ćeš s tim?" Oprez u njegovom glasu naterao joj je usne u osmejak. „Zar nikada nisi čuo za aromaterapiju? Samo se smesti što udobnije i počećemo od ramena. Nisi mi ispričao kako si se povredio." „Bio sam dovoljno glup da dozvolim nekom klincu idiotu da vozi od laboratorije. Neki ljudi prosto ne umeju da voze po mokrom putu", dodao je s praznim pogledom. „Prevrnuo je džip.” „Prevrnuo?" Strah za njega zamenio je svaku potrebu da brani sopstvene vozačke veštine. „Gospode, imaš sreće što si živ!" 72


„A on je prošao s nekoliko ogrebotina", rekao je Del ogorčeno. „Ima sreće što mu lično nisam slomio vrat kao grančicu. Zbog toga sam već tri nedelje na SP-u." Krenula je da isključi svetla. ,,SP?" „Zar u tvom svetu nema bejzbola, sestro? Spisak povređenih." Razmišljaće o bejzbolu - sport je dobar - ili o poslu, hm, svetska politika. O bilo čemu osim o tome kako izgleda na svetlosti sveća. „Kako ćeš išta videti ako pogasiš svetla?" „Vidim savršeno dobro. Nećeš se opustiti ako ti svetio blešti u oči." Poželela je da ima radio, nekakav stereo-uređaj. Nešto. Moraće da se snađu i bez toga. Popela se na krevet iza njega i klekla. Od uleganja dušeka stomačni mišići upetljali su mu se u čvorove, a telo steglo kao pred bitku. ,,E sad, nemoj da trpiš", rekla je. „Reci mi ako te boli. Čini mi se da se oporavljaš zadivljujuće brzo ako je prošlo samo tri nedelje. I da si se fino izvajao dok si radio tamo." Protrljala je ulje između dlanova da ga ugreje, a onda počela nežno da ga razmazuje preko modrica. „Mislim da svima prija promena rutine s vremena na vreme, da se odmaknemo od onoga u šta smo uronili i da možemo jasnije da sagledamo celu sliku." „Možda." Bilo je tačno da je, otkako se vratio u brvnaru, mogao da sagleda projekat iz uglova koji su mu promicali ili koje je zanemarivao kada je bio usred njega, kao što je, na primer, problem s novcem. „Ne zateži se", gunđala je. „Samo zatvori oči." Njeni prsti su milovali i nežno gnječili. „Pusti misli da ti odlutaju. Da li si se igrao u ovim šumama kada si bio dečak?" „Naravno." Bejzbol, razmišljaće o bejzbolu. Kako je mogao da razmišlja o rezultatima kada je ona neprekidno pričala onim egzotičnim seksi glasom. „Plivao u jezercetu? Pecao?" „Moja majka voli da peca." „Stvarno?" Zamislio je majku, u jednom od njenih ružnih šešira, robusnim čizmama, ofucanoj košulji i pantalonama, sa štapom u ruci, i to ga je nateralo da se nasmeši. Zatvorio je oči. Razmišljanje o majci, kao i razmišljanje o sportu, jednako je dobar način da se kontrolišu žlezde. Možda i bolji. „Nikada nije uspevala da uvuče mene i oca u to. Obojici nam je to izluđujuće dosadno." „Plašim se da imam tipičnu žensku reakciju na pecanje", priznala je Kamila. „Ribe su sluzave i migolje se. Više ih volim ispržene na finom puteru, sa začinskim biljem. Nemaš braće, sestara?" „Ne."

73


„Osećaš li ovaj čvor?" Pronašla je jedan u dnu vrata. „Preterano brineš. Zato si tako nervozan." „Nisam nervozan." „Ne, baš si vedar. Sladak ko bombona." „Joj!” „Izvini!" O, taj čovek imao je leđa, razmišljala je s čistim oduševljenjem. Široka i preplanula, sa zanimljivim ožiljcima koji su uništavali svaku nadu za savršenstvo. Ratnička leđa, pomislila je. Jak i muževan. Želela je, očajnički, da sklizne usnama niz njih, da gricka njihov greben, ali još nije bilo vreme da prekine suptilnost. U svakom slučaju, želela je da mu pomogne, da mu umanji nelagodnost. A onda da ga zaskoči. Skreni pažnju, razmišljala je. Koliko svoju toliko i njegovu. „Ona knjiga tamo, onaj kriminalistički roman? Čitala sam knjige tog autora, ali ne tu. Valja li?" „Da, nije loša." „Imaš malu kolekciju knjiga, ali prilično je eklektična." Dobro, razgovaraće o literaturi, rešio je. Priča je bila u redu. Knjige umesto bejzbola. Potpuno isto. „Romani mogu da opuste um ili da ga stimulišu." U tom trenutku nije mogao da zaključi šta mu je činila. Njene šake bile su kao s neba. Meke i jake, umirujuće i uzbuđujuće. Krv mu se zagrejala uprkos naporima da je kontroliše, ali u isto vreme, bolovi i ukočenost su slabili, malo-pomalo. Miris sveća, njen miris, zvuk njenog glasa - dubok i tih dok je govorila o knjigama opuštali su ga sve dok mu, kao što je i naredila, misli nisu odlutale. Osetio je kako se krevet pomera dok je menjala položaj, a onda ono glatko klizanje njenih prstiju i dlana preko prednje strane njegovog ramena. Njena dojka okrznula mu je leđa, udobno se priljubivši uz njega dok je radila. Pitao se, sada već sanjivo, kakav bi osećaj ostavila u njegovoj ruci. Čvrsta, mala, glatka. Kakav bi ukus ostavila u ustima? Topla i slatka i suštinski ženska. Njena slobodna ruka krenula je na drugo rame, gnječeći ga dok se napetost nije istopila. Kiša je tiho lupkala po krovu, a svece su treperile, tople i crvene pred njegovim zatvorenim kapcima. „Lezi." Bio je to šapat u njegovom uvu. „Hm?" Usne su joj se izvile. Možda je bio previše opušten, pomislila je. Nije htela da joj se uspava. Što ga je više dodirivala, što ga je više posmatrala, to ga je više želela. Žudnja je postala teška kugla u stomaku. „Lezi!", ponovila je i jedva se oduprla nagonu da mu ugrize uvo. Nikada nije toliko žudela za ukusom mesa. „Da bih mogla da dohvatim."

74


Zatreptao je i otvorio oči, pokušavši da usredsredi misli. Ležanje nije bilo dobra ideja. Zaustio je da to kaže, ali ona ga je već gurala unazad. A osećao se tako dobro, tako prokleto dobro, kada je legao. „Rebra su ti još u rasulu, zar ne? Sada ćemo preći na njih. Pretpostavljam da si imao sreće što nisi slomio nijedno." „Da, to mi je baš bio srećan dan." Zaustio je da kaže da je dovoljno uradila - bože, bio je toliko pometen da je jedva uspevao da spoji dve misli - ali kada se nagla nad njega, opruživši se da dohvati bočicu koju je spustila na noćni stočić, one prelepe dojke zaklonile su mu vidik. A onda se i ono malo misli razišlo poput mrava. „Bilo bi gore", sipala je još ulja na dlanove, ne skidajući pogled s njegovih očiju dok ga je grejala, „da nisi u tako dobroj kondiciji. Imaš jako, zdravo telo." Spustila je dlanove na njegova modra rebra. Računala je na zdravi deo. „Koliko ti je godina, Delejni?" „Trideset. Ne, trideset jedna." Kako, dođavola, da se seti kada mu se smeši odozgo? „Mlad. Jak. Zdrav. Mmm." Uzdahnula je, a kada ga je pažljivo opkoračila, to nije bilo sasvim proračunato. „Zbog toga se tako brzo oporavljaš." Nije se osećao oporavljeno. Osećao se slabašno i tupavo. Napetost, sasvim druge prirode, podizala se u njemu. Oslonila se na kolena i polako, ritmično, kretala na način zbog kog ju je zamišljao nagu, i sebe u njoj. Skupio je prste u pesnice pre nego što je podigao ruke i zgrabio onu zategnutu, privlačnu zadnjicu. „To je dovoljno." Glas mu je bio poput piskutavog kreštanja. Neka mu je bog u pomoći. Nije skidala pogled s njega. Njegove oči su potamnele i postale vrele, a disanje mu se ubrzalo. „Nisam završila." Prevukla je prste do pojasa njegovih farmerki, a zatim ponovo naviše, i osetila kako mu stomak drhti. „Baš te ima, zar ne? I sav si čvrst i... grub." Opsovao je, ali nije uspevao da to zvuči otrovno. „Silazi! Ubijaš me!" „Zar?" Samo se promeškoljila. Pružalo joj je veliko zadovoljstvo da sluša rezultat svog prvog namernog pokušaja zavođenja muškarca. „Onda da poljubim da prođe." Njen pogled bio je zlatni sjaj ispod trepavica dok je spuštala glavu, oklevala, a zatim prešla usnama preko njegovih grudi. Osetila je kako mu se srce propinje poput pastuva. „Bolje?" Prevukla je usnama uz njegovo grlo, preko vilice, a potom se odmakla, samo nekoliko centimetara, kada ga je čula kako guta jauk. „Ovo je suludo!", uspeo je da izgovori. „Koliko dugo očekuješ da držim ruke dalje od tebe ako se vereš svud po meni?" „Ko je rekao da očekujem da ih držiš dalje od mene?" Lagano je spojila zube preko njegove brade. „Ko je rekao da to želim? Mislim" izazivački je prešla usnama preko ugla njegovih usta, „da sam ti jasno stavila do znanja šta očekujem. Šta želim." „Grešiš!" 75


„Možda." Osetila je kako je njegova ruka hvata za list, a zatim se čvrsto podiže do butine. I trijumf joj je obasjao oči. „Pa?" Nije mogao da smisli nikakav odgovor, ne kada je vrištao za njom. Prešao je dlanom preko njenog kuka sve dok nije obuhvatio onu divnu zadnjicu. „Iskorišćavaš me." „Naravno." Primakla je usta samo dašak bliže. „Želiš li da prestanem? Sad? Ili želiš...", izazivački je zagrizla njegovu donju usnu, nežno je pritisla i pustila, „više?" Bilo kako bilo, verovatno će ga ubiti. Ali ako će već umreti, neka bar umre srećan. „Sve ili ništa." „Onda sve", složila se i sklopila usne preko njegovih. Prvi nalet vreline oduzeo mu je dah. Zakucao se u njega, kao moćni električni udar munje. Mogao bi se zakleti da su sva kola u njegovom mozgu pregorela. Ruka spuštena na nju refleksno se zarila, a onda uzverala do leđa i stegla njenu košulju. Nestrpljivo, gotovo očajnički, cimnuo ju je. Probadajući bol naterao ga je da opsuje. „Ne, ne, pusti mene. Samo pusti mene." Samo što to nije zapevala, prelazeći usnama preko njegovog lica, grla, vraćajući ih do usana u duboki, gušeći poljubac. „Luda sam za tvojim telom." Njegov jauk nije imao nikakve veze s bolom dok je raspoređivala vrele poljupce preko njegovih grudi, do stomaka i ponovo nazad. Duboki, brundavi, odobravajući zvuči kao da su vibrirali iz nje i prelazili u njega sve dok ga nisu zarobili negde između zadovoljstva i bola. Osećajući bolnu potrebu da je dodirne, provukao je ruke između tela i pronašao dojke. Neravnomernog disanja, uspravila se i zadrhtala. Onda joj se onaj spori, ženski osmeh raširio preko lica. Posmatrajući ga kako je gleda, počela je da otkopčava dugmad košulje, jedno po jedno. „Ovog puta sam ja glavna", rekla mu je i polako svukla košulju. „Moraćeš prosto da ležiš tu i trpiš." „Dovukla si me gore zbog ovoga, zar ne?" Iskosila je glavu i prebacila ruke iza leđa da otkopča grudnjak. „Da. Pa?" Kada je grudnjak pao, a one divne bele dojke se prosule, ispustio je dugačak izdah. „Pa... u redu." „Dobro. Dodirni me. Potrošila sam noću silne sate priželjkujući da me dodirneš." Prešao je prstima preko nje i video kako joj se pogled muti. „Nisam nameravao da se ovo desi." „Ja nisam nameravala da ti dam izbora. O, mon dieu, tes mains!" Njegove ruke, njegove divne ruke, krupne i snažne i grube od žuljeva.

76


Bila je meka kao latica ruže, baš kao što je i zamišljao. Želeo je da bude nežan i pažljiv s njom, ali nije mogao da se kontroliše. Kada se nagla nad njega, oslonivši se na ruke kako bi ga ponovo poljubila, njegove ruke pohlepno su zgrabile još. Premestio se, ponovo opsovao dok se borio protiv pobune rebara. „Moram...hoću..." Da spusti svoju težinu preko nje, svoja usta preko njenih. I mada mu je bok pulsirao od pomeranja, uspeo je da se okrene. „Čekaj! Povredićeš se!" „Umukni, samo umukni!" Polulud za njom, zagrebao je zubima preko obline ramena, udisao kožu kao vuk koji njuši vučicu. A onda su oboje zaječali kada je ustima odlutao do dojke. Vrelo, pomišljala je dok su je osećaji šamarali. Njegova usta i koža bili su tako vreli. Kao da su oboje goreli od groznice. Njegovo srce je galopiralo, a i njeno je, dok su jurišali da jedno od drugog uzmu još više. Njegova težina bila je veličanstvena, utiskivala ju je u tanani dušek i terala da pomišlja na plivanje pod olujnim oblacima. To što je toliko želela i što je bila toliko željena, baš ona, učinilo je da joj se zavrti u glavi i da se oseti snažno. I veoma sigurno. Uzbuđena zbog toga, neumorno je provlačila prste kroz njegovu kosu, zarivajući ih željno u njegova leđa dok su mu se mišići nadimali. Pod njima je škripao krevet, nad njima je kiša uporno bubnjala po krovu. Svetlost sveca igrala je na vlažnom povetarcu koji je šaputao kroz otvoren prozor. Teksas se napinjao uz teksas dok se izvijala ispod njega. Ovog puta je ona zadrhtala dok se on borio s dugmetom njenih pantalona. Tako meka, tako ukusna, i tako spremna, razmišljao je bez daha dok se borio s njenim šlicem. Već se priljubljivala uz njega, a tihi jecaji odjekivali su iz njenog grla. Njegov um bio je pun nje, mirisa, oblika, ukusa. I želeo je još. Prsti su mu skliznuli preko tanke barijere od pamuka i ispod nje, do vreline. Njeni jecaji prerasli su u stenjanje, a stenjanje u brzu, izbezumljenu borbu za vazduh. Eksplodirala je ispod njega, a on je priljubio lice uz njen stomak i drhtao s njom. Kada su njegova usta počela da lutaju niže, zgrabila je čaršav i spremila se za sledeći napad na čula. Um joj je bio u izmaglici, telo - uskovitlana masa potreba i zadovoljstava dok su se osećaji valjali preko nje i kroz nju. Zaprepastila se jer toliko oseća, a i dalje žudi. Povukao joj je farmerke preko kukova, pohlepno želeći sledeći blesak mesa. I njegovo povređeno rame popustilo je pod njim. Vrisnula je iznenađeno kada se svalio preko nje. I dok je on gnevno psovao, ona je počinjala da se smeje. ,,U redu je, u redu je. Merde! Vrti mi se u glavi. Pusti da pomognem. Pusti, ja ću." „Samo jedan prokleti minut." „Ne mogu da čekam minut." Još se smejući, migoljila se, vrpoljila i uspela da se oslobodi. Polugola i uzdrhtala, gurala je i vukla dok se ponovo nije okrenuo na leđa. 77


Lice mu je bilo gnevno od frustracije i zlovolje, ali ona se od toga samo još više smejala. „Kada povratim dah, smoždiću te." „Da, da, prestravila sam se." Vitlala je po krevetu, a njegova usta ispunila su se pljuvačkom kada se izmigoljila iz farmerki. U ovakvim okolnostima, smirenost, priznao je dok je svlačila gaćice, deluje kao gubljenje vremena. „Vraćaj se ovamo." „Hoću. Ali prvo", pružila je ruku i otkopčala mu farmerke, „da sklonimo ovo da nam ne smeta. Ruke mi drhte", rekla je s polusmehom, pružajući ih ispred sebe. „Takve su zbog tvojih ruku. Sviđa mi se osećaj kada me dodiruju." Vukla je i cimala, svlačeći i pantalone i bokserice istovremeno. Onda je njen pogled počeo da luta preko njega. Zadržao se. „O, boga mu!" Udahnula je polako i duboko. „I rekla sam da te ima." Oči su joj zaiskrile od kombinacije razdraganosti i želje dok je spuštala telo preko njegovog. „Stavi ruke na mene. Dele, poljubi me ponovo." „Voliš da naređuješ, a?" Ali dlanom je obuhvatio njen potiljak i primakao usne bliže. Naslađivala se poljupcem, laganim, mekim i dubokom, a kada su njegove šake krenule preko nje, osetila je kako poljubac postaje žudniji. „Reci da me želiš", šaputala je. „Reci moje ime. Reci moje ime i da me želiš." „Kamila." Njeno ime nastavilo je da odjekuje u njegovoj glavi. „Želim te." Pomerila se i podigla iznad njega. I dok joj je srce lupalo, primila ga je u sebe. Prvi udar svesti naterao ju je da izvije leđa. Zadržavala je, zadržavala kako bi upila svaku kap osećaja sve dok nije osetila da bi mogla prosto eksplodirati od njegovog blaženstva. Njegove ruke skliznule su uz nju i sklopile se preko njenih dojki. Pritiskajući njegove ruke svojima, počela je da se kreće. Da se ljulja. Da ih oboje gura ka ludilu. Bila je prelepa. Nije znao kako da joj to kaže. Vitka i bela s rumenilom pod mlečnom kožom. Kosa joj je bila kao kruna od plamena prošaranog zlatom. A sveće su treperile, zlatom preko zlata, u očima zamućenim od zadovoljstva. Nije mogao da diše, a da ne udiše nju. Posmatrao je, neopisivo uzbuđen, dok se uzdizala do sledećeg vrhunca. I to duguljasto, prelepo telo privijalo se uz njegovo raspaljujući osećaj za osećajem. Želeo je da obavije ruke oko nje, želeo je da ih obavije kao lance, ali bio je prikovan sopstvenim povredama i nemilosrdnim zahtevima njenog tela. Borio se da sačuva razum još minut. A onda još jedan. Ali njegovo telo je vrištalo, tražeći, bezgranično oslobađajuće ludilo jurnulo je ka njemu, kroz njega, dok je ona zabacivala glavu uz tihi trijumfalni krik. Mačka koja s brkova liže poslednju kap litra mleka nije se mogla osećati zadovoljnije. O tome je Kamila razmišljala dok je uživala u sutonu vođenja ljubavi. 78


Sve u vezi s njim, zaključila je, bilo je potpuno izvanredno. Poželela je da može da opruzi telo preko njegovog i prosto se valja. Ali on je ležao tako mirno, i da nije bilo pravilnog zvuka disanja, mogla bi pomisliti i da je mrtav. Zadovoljila se time što je skliznula preko njegove zdrave strane i poljubila mu rame. „Da li sam te povredila?" Bolelo ga je, bukvalno, svuda. Modrice su mu pulsirale kao demonsko gnezdo koje gori pod kožom. U tom trenutku, bol i zahvalnost bili su toliko pomešani da nije bio siguran da li će ikada moći da ih razdvoji. Zato je samo zabrundao. Izvijajući obrve, podigla se na lakat i zagledala u njegovo lice. Trebalo je da mu pomogne da se ponovo obrije, razmišljala je, mada je bilo nečeg čudno erotičnog u trljanju te kratke brade preko njene gole kože. Otvorio je oči. „Šta?" „Pokušavaš da budeš zlovoljan zbog onoga što se desilo. To ti neće upaliti." Kasnije će, rešio je, razmišljati da li ga je zabavljalo ili mu je bilo neprijatno što ga je ta žena tako dobro čitala. „Zašto da ne? Dobar sam u zlovolji." „Da, treba da dobiješ i nagradu za to. Ali želećeš me ponovo čim se oporaviš, pa nećeš moći da budeš zlovoljan zbog toga. To ne bi imalo smisla." „Ti si tako prokleto sigurna u sebe, zar ne?" „Za neke stvari." Nagla se i poljubila ga. „Na primer, ovo." „Pa, igrom slučaja, nisi u pravu, pametnjakovićko." Pošto se mrštila na njega, nije videla kuda je krenula njegova ruka, sve dok se nije sklopila, posesivno, preko njene dojke. „Već te ponovo želim, a možda se nikada neću oporaviti ni od prve runde." „Mislim da hoćeš. Ali žao mi je što te boli. Mislim da ću sići da ti napravim hladan oblog." „Ja mislim da bi trebalo da se smiriš i ćutiš pet minuta." Da bi joj pomogao, gurnuo je lakat na koji se oslanjala, pa joj je glava odskočila od njegovog zdravog ramena. „Telo ti je kao kamen", prošaputala je. „Ne pokušavaj ponovo da me pokreneš, sestro. Odspavaću pola sata." „Samo me pusti da..." „Pst!" Ovog puta rešio je problem tako što je obavio ruku oko nje i poklopio joj usta dlanom. Zaškiljila je, pomislila da ga ujede. Pre nego što se odlučila, njegovi prsti su se opustili, a disanje smirilo. Videla je, na sopstveno zaprepašćenje, da je bio čovek od reči. U roku od deset sekundi, zaspao je čvrstim snom. Trideset minuta kasnije, nedugo pošto je i ona sama iz zbunjenosti zapadala u san, probudio ju je poljupcem od kog joj je mozak otupeo. Jurnula je na površinu, batrgala se tamo, a onda opet propala nadole. 79


Kasnije, dok je ležala opružena na krevetu, osečajući se ošamućeno, iskorišćeno i veličanstveno opčinjeno, on se okrenuo na zdravu stranu, progundao nešto o gašenju prokletih sveca i u trenu ponovo zaspao. Posle toga je Kamila dugo zurila u tavanicu i budalasto se kezila. Pronašla je još jednu strast, shvatila je, a njeno ime je Delejni Kejn. Čovek za kog će se udati, dopadalo se to njemu ili ne. Kao i uvek, ujutru je ustala pre njega. Po navici je skuvala kafu, a onda odlučila da ponese solju sa sobom u šetnju do jezera. Mislila je da Del zaslužuje da spava duže. Naravno, moraće da žongliraju između Vermonta, nalazišta, Virdžinije i Kordine. Biće to ispunjen, zaokupljen i, smatrala je, veoma bogat život. Dopašće mu se njena porodica, a i on će se dopasti njima. Kada se bolje upoznaju, pomislila je ugrizavši se za usnu. Pretpostavljala je da on ne mari za protokol, formalnosti propisane obavezama prema Kordini, koje ona ima kao princeza i prinčeva sestričina, ali sigurno bi mogao da se prilagodi. Brak je, ipak, podrazumevao i davanje i uzimanje. Prirodno, moraće prvo da ga ubedi da želi da se oženi njom, a pre toga moraće da ga ubedi da je zaljubljen u nju. Morao je biti zaljubljen u nju. Nije mogla osećati sve to prema nekome ko joj nije uzvraćao osećanja makar i delimično. Lutala je po šumi i gledala kako rano sunce iskosa sija drhtavim zracima kroz grane. Zasad, podsetila se, prosto će biti zahvalna za ovo što ima. Za vreme s njim, sa samom sobom, bez prošlosti ili budućnosti. Za vreme za uživanje u otkrićima, udvaranju i romansi. To što se ona brzo zaljubila ne obavezuje i njega da žuri, a nije značilo ni da ona ne bi mogla malo da plovi i uživa u zaljubljenosti. Kada je stigla do jezerceta, sela je na panj. Moraće da nabavi neku finu staru klupu, koju bi ovde stavili, pomislila je. I možda bi duž ivice vode dodala lokvanje. Male promene, suptilne, razmišljala je. Ništa bitno. Kao što nije nameravala da promeni ništa bitno ni elementarno ni u Delu. Stavila je svoj pečat na brvnaru, zar ne, istovremeno poštujući njen karakter i šarm. Teško bi mogla poštovati čoveka manje nego njegov dom. Ne, on joj se dopadao baš takav kakav je. Usne su joj se izvile dok je podizala šolju s kafom. Baš takav kakav je. Kada se oboje naviknu na tu novu fazu u njihovom odnosu, pronaći će način da mu ispriča istinu o svom poreklu. Još jednu sedmicu, rešila je. Valjda ima pravo na još jednu sedmicu. Moraće da pronađe pravi način da predstavi stvari. Mogla bi da počne od oca, razmišljala je. Da pomene da je nekada bio policajac, da je otvorio privatnu agenciju za obezbeđenje i da je kupio zemlju u Virdžiniji jer je oduvek želeo da ima farmu. O tome 80


kako su joj dede po ocu i majci bile prijatelji. I zbog toga je, kada joj je majka bila u nevolji, njen deda pozvao sina svog starog prijatelja da mu pomogne. Pomalo zbunjujuće, pretpostavila je, ali to je bio dobar početak. Onda će mu reći nešto kao: o, jesam li ti pomenula da je moja majka iz Kordine? To bi, nadala se, trebalo još malo da odškrine vrata. Uz malo sreće, Del će nešto prokomentarisati ili postaviti neko pitanjce, pa će uzgred moći da pomene i da je ujak, majčin brat - njegovo preuzvišeno veličanstvo princ Aleksandar od Kordine. Verovatno će se nasmejati tome i reći nešto poput: Naravno, sestro, a ti si majska princeza. Mogla bi i ona da se nasmeje, da se ponaša opušteno. Ne, ne, ja sam samo princeza na kratkom, ukradenom odmoru. A to, shvatila je, nikada ne bi upalilo. Iznervirano je opsovala, na francuskom, i oslonila bradu na pesnicu. „Došla si čak ovamo da psuješ patke, a?" Ciknula je, prosula kafu na nadlanicu, skočila i okrenula se ka Delu. „Više mi se dopadalo kada si trupkao unaokolo kao slon." A njemu se više dopadalo kada nije neprekidno razmišljao o tome koliko je lepa. Probudio se tražeći je. Činilo mu se da bi, ako će već spavati u njegovom krevetu, žena bar mogla da ostane tamo. Onda se uspaničio jer nije bila ni u kući. Pomisao na to da je otišla pokrenula ga je u žurbu od koje su ga rebra razbijala od bola sve dok nije i sam sišao. Sada je bilo još gore, stotinu puta gore, jer nije otišla. Stajala je tamo, sa suncem i vodom iza leđa i izgledala kao nešto iz bajke. Svetlo je igralo preko one njene glatke kose kao dragulji u kruni. Oči su joj bile više zlatne nego smeđe i izgledale su neverovatno bogato naspram providne hladne kože. Na usnama joj je igrao poluosmeh - na onim širokim, divnim usnama. Želeo je, kao i prethodne noći, da obavije ruke oko nje. Da je zadrži baš tu gde je bila. Ali to je bilo ludo. „Nisam namirisao doručak." „Jer ga još nisam napravila. Mislila sam da ćeš duže spavati." „Rekli smo da ćemo danas početi rano." „Jesmo." Sada se široko smešila. „Nisam znala da taj dogovor ostaje, posle prethodne noći." Pošto joj nije prilazio, ona je zakoračila ka njemu. Podigla je ruku i razbarušila mu kosu. „Kako se osećaš?" „Dobro sam. Čuj, u vezi s onim sinoć..." „Da?" Podigla se na vrhove prstiju, lagano okrznula njegove usne i uvezala mu stomačne mišiće u čvorove. „Nismo planirali nikakvu... Vidi, ovde nema nikakvih okova." 81


Mali mehur zlovolje podigao joj se do grla, ali ga je progutala. „Da li sam pokušala da ti ih stavim dok si spavao?" „Ne kažem da jesi..." Mrzeo je da se brani. „Samo sam hteo da budemo načisto, pošto sinoć nismo zalazili u to. Uživamo jedno u drugom, neka bude jednostavno, a kada se završi, završilo se." „To je sasvim jasno." Bilo bi nedostojanstveno da ga zvekne, a i nije verovala u fizičko nasilje. Naročito ne kada su u pitanju mentalno zaostale osobe. Umesto toga, opušteno se nasmešila. „Onda nemamo o čemu da brinemo, je li tako?" S prijatnim izrazom lica, čak i strpljivim, prešla je rukama preko njegovih grudi, lagano, preko ramena pa kroz kosu. Potom je pritisnula usne uz njegove u dugačkom vatrenom poljupcu. Sačekala je da se njegova ruka skupi u pesnicu na njenim leđima, a onda se spretno odmakla i ostavila ga da vibrira. „Napraviću nam omlet, pa se bacamo na posao." Oči su joj iskrile od plahovitosti i izazova dok je polazila stazom. Nasmešila se na najprijateljskiji način dok se okretala i pružala mu ruku. Pavijan, razmišljala je s ljubavlju dok ju je uzimao za ruku i polazio ka brvnari. Pred njim je paklena bitka.

82


Poglavlje 8 Proveli su sedmicu u relativnom miru. Kamila je shvatila da je mir uvek relativan kada je reč o Delejniju. Njegova džangrizavost bila je samo još jedna osobina na koju je počela da računa. Zapravo, bila je deo njegovog šarma. Gutala je knjige o arheologiji. Mada je gunđao jer pretura po njegovim stvarima, znala je da je zadovoljan što se iskreno zanima za njegov rad. Kada je postavljala pitanja, odgovarao je na njih, i to sve detaljnije. Postala im je rutina da razgovaraju o onome što je čitala. Čak bi joj, iz glave, predlagao sledeću knjigu ili odeljak koji bi mogla da prouči. Kada joj je poklonio malu glavu ašelske sekire iz svoje kolekcije, tu grubu drevnu alatku primila je kao da je dragocenija od dijamanta. Bila je više od poklona, razmišljala je. Mnogo više od znaka pažnje. Za nju, ona je bila simbol. Gotovo da se nije bunio kada je trebalo da je odveze u grad da uzme automobil. I uzimao je zdravo za gotovo da će, kakvi god bili njeni raniji planovi za odlazak, ostati još neko vreme. Napredovali su, razmišljala je Kamila. Uspela je i da oljušti s njega sloj ili dva. Saznala je da mu je otac Englez, da je i on studirao na Oksfordu, i da je Delovu majku, Amerikanku, stariji doktor Kejn upoznao u Montani, na iskopavanju koje je predvodio. Tako je deo detinjstva proveo u Engleskoj, deo u Vermontu, a veliki deo i jednog i drugog u prikolicama i šatorima na raznim nalazištima širom sveta. Sekira koju joj je dao bila je iz Kenta i sam ju je iskopao kada je bio dečak. Zbog toga joj je poklon bio dvostruko draži. Umeo je da čita sanskrit i starogrčki, a jednom ga je ujela i koralna zmija. Ožiljak tik ispod leve lopatice bio je od noža koji mu je zabio pijanac u nekom baru u Kairu. Ma kako blesavo, Kamili je sve to bilo neopisivo romantično. Odvezla se u grad da pošalje njegove prve izveštaje i prepisku. Njihove izveštaje, ispravila se samozadovoljno. U njih je unela više od daktilografske veštine, a on je uspeo da to prizna s nekoliko odobravajućih brundanja kada bi predložila neku izmenu ili drugačiji pristup. Bili su dobar tim. Kada su vodili ljubav, činilo se kao da na svetu više nema ničega i nikoga osim njih. Prošlost i budućnost bile su daleke i nebitne u intenzivnoj i žudnoj sadašnjosti. Po 83


načinu na koji ju je gledao kada bi se spojili, po načinu na koji su njegove oči ostajale tako usredsređene na njene, znala je da i on oseća isto. Niko od muškaraca koji su postojali u njenom životu nije imao takvo dejstvo. Na njeno srce, na njeno telo, na njen um. Nadala se - morala je da zna - da je i ona njemu donela isto. Bez okova, pomislila je i podrugljivo huknula. Tipično. Ako nije želeo okove, zašto je počeo da ide u šetnje s njom po šumi? Zašto joj je strpljivo odgovarao - strpljivo za njegove kriterijume - kada mu je postavljala pitanja? Zašto bi ga ponekad uhvatila da je gleda onako kako je gleda? Onako intenzivno i direktno, kao da je ona nekakva zagonetka koju pokušava da odgonetne. I zašto bi se, u najneočekivanijim trenucima, prosto nagnuo i zarobio joj usne u poljubac koji bi joj spržio mozak? Taj čovek bio je zaljubljen u nju i tačka. Samo je bio previše tvrdoglav da to i shvati. Ili da prizna. Daće mu još malo vremena, a onda će mu reći da ga voli. Kada se navikne na to, objasniće mu preostali deo svog života. Sve je delovalo tako razumno dok je obavljala poslove. Raspoloženje joj je bilo blago kada je ušla u antikvarnicu. Prvo će pitati Saru da li bi otkupila sat, rešila je. Bilo je mučenje imati tako malo gotovine i tražiti od Dela da joj daje novac kad god bi im nešto zatrebalo za brvnaru. Osim toga, ako bi mogla da plaća svoje račune, mogla bi s pravom da zahteva da se on više pozabavi kućnim poslovima. Bilo je vreme da i on opere neki tanjir. „Dobro jutro." Zasijala je osmehom ka Sari dok se provlačila između antikviteta. Sara je okrenula časopis koji je prelistavala. „Dobro jutro, ovaj... gospođice Brin." „Primetila sam da imate izbor polovnog nakita i satova." „Da." Sara je odgovorila oprezno proučavajući Kamilino lice. „Pitala sam se da li bi vas zanimalo ovo." Kamila je skinula sat i pružila joj ga. „Divan je. Hm..." Oklevajući, Sara je okrenula sat. Prešla je prstima preko glatkog zlata i posmatrala sićušne dijamante kako trepću. „To nije vrsta predmeta koje obično..." Zaćutala je, a onda prosto zurila u Kamilu. „U redu je. Pomislila sam da prvo pitam vas da li bi vas zanimalo da ga kupite. Probaću kod juvelira." „Vi jeste ona." Sara je to jedva izgovorila, očiju iskolačenih i zaslepljenih. U Kamilinom grlu zastade knedla, ali lice joj je ostalo savršeno smireno. „Oprostite?" „Pomislila sam... onog dana kad ste bili... Znala sam da ličite na nekoga." „Svi liče na nekoga." Mirnom rukom, Kamila je uzela sat. „Svejedno, hvala."

84


„Princeza Kamila." Sara je prinela vrhove prstiju usnama. „Ne mogu da verujem! Princeza Kamila u mojoj radnji! Vi ste baš ovde. I... i ovde!" Trijumfalno je obrnula časopis. A tamo, videla je Kamila dok joj je srce tonulo, njeno lice proglašeno je za jedno od najlepših na svetu. „Isekli ste kosu. Svu onu predivnu kosu!" „Da, pa." Kamila je pomirljivo uzdahnula. „Bilo je vreme za promenu." „Izgledate divno. Čak i bolje nego..." Obuzdavši se, Sara je prebledela. „O, izvinite, vaše veličanstvo." Spustila se u brzi naklon od kog joj je plavokosi rep poskočio. „Nemojte, molim vas." Trudeći se da se nasmeši, Kamila je pogledala ka vratima i molila se da ne uđe neka druga mušterija. „Trenutno putujem vrlo tajno. Zaista bih volela da tako i ostane." „Snimila sam dokumentarac o kraljevskoj porodici koji su davali na televiziji. Kada ste bili prošle nedelje, neprekidno sam razmišljala i onda mi je sinulo. Ponovo sam ga pogledala, ali pomislila sam da sam sigurno pogrešila. Krunski dragulj Kordine ne bi svratio u moju prodavnicu da kupuje stare flaše. Ali vi jeste ovde." „Da, ovde sam. Saro..." „I onaj Del!" Izgubljena, Sara je nastavila da brblja. „Znam da iz njega vesti moraju da se čupaju kleštima, ali ovo je previše! Kod njega boravi kraljevska ličnost, a on ni reč." „On ne zna. I volela bih da ostane tako, bar dok... O, Saro!" Jedno je bilo imati princezu u radnji, a sasvim drugo imati princezu koja je izgledala tako jadno i uznemireno. „Bože!" Ugrizavši se za usnu, Sara je požurila oko pulta, ali se zaustavila pre nego što je uzela Kamilinu ruku. Pomislila je da to ne priliči. „Da li biste voleli da popijete nešto, vaše veličanstvo?" „Da. Da, hvala, volela bih." „Imam... gospode, tako sam pometena. Imam ledenog čaja u kancelariji." „Vrlo ljubazno od vas." „Nije to ništa. Samo da, bože... staviću znak daje zatvoreno." Požurila je do vrata i nazad, a onda kršila ruke i nije uspela da se zaustavi pre nego što se ponovo naklonila. „Iza pulta. Nije ništa naročito." „Prijalo bi mi nešto hladno." Krenula je za Sarom u malu kancelariju i sela na stolicu dok je Sara petljala oko vrata malog frižidera. „Molim vas, ne budite nervozni. Nisam drugačija nego što sam bila kada sam prvi put došla." „Oprostite, vaše veličanstvo, ali jeste. Naravno da jeste." „Ne morate koristiti titulu", rekla je Kamila oprezno. „Gospođice je sasvim dovoljno, a u ovom slučaju, radije bih da me zovete po imenu."

85


„Mislim da ne mogu. Vidite, čitala sam o vama i vašoj porodici od detinjstva. Gotovo smo istih godina i zamišljala sam sebe kako živim u palati, kako nosim svu onu divnu odeću. Da sam princeza. Pretpostavljam da to radi većina devojčica." Ponovo se okrenula ka Kamili, sjajnih očiju. „Da li je divno?" „Ume da bude. Saro, moram od vas da zatražim ogromnu uslugu." „Bilo šta. Sve što poželite!" „Da nikome ne kažete da sam ovde." Sara je trepnula. „Nikome? Baš nikome?" „Samo još malo. Molim vas. Saro, ponekad je divno biti princeza, ali ponekad, nadam se da razumete, kada sam bila devojčica, ja sam sanjarila o tome da budem samo obična devojčica. Sada mi je potrebno malo vremena da proživim taj san." „Zaista?" To je zvučalo prelepo romantično. „Pretpostavljam da uvek želimo ono što nemamo." Pružila je Kamili čašu ledenog čaja. „Neću nikome reći. To će me ubiti", priznala je uz ironičan smeh, „ali neću! Da li biste mogli, da li bi vam smetalo, ovaj, madam, da mi potpišete časopis?" „Rado. Mnogo vam hvala." „Finiji ste nego što sam pomišljala. Uvek sam zamišljala da su princeze... pa, snobovi." „O, ponekad smo i takve." Kamila se nasmešila i popila gutljaj. „Zavisi." „Možda, ali, oprostite, vi delujete tako... normalno." Osmeh se ugrejao, kao i njene oči. „To je nešto najlepše što ste mogli da mi kažete." „Elegantniji, naravno. To sam odmah primetila, ali..." Sa-rine oči ponovo su se iskolačile. „Kažete da Del ne zna?” Osećaj krivice grickao joj je vrat. „Ta tema još nije iskrsla." „To tako liči na njega. Nesvestan." Sara je podigla ruke. „Taj čovek je potpuno nesvestan. Dok smo mi izlazili, mislila sam da pola vremena nije mogao da se seti mog imena. I daje zaboravio da pogleda koje su mi boje oči. To me je tako izluđivalo. A onda bi mi se nasmešio i rekao nešto što bi me zasmejalo, i to mi više nije toliko smetalo." „Znam na šta mislite." „Tako je pametan, ali i tako blentav za život." Podigla je čašu, a onda je gotovo prosula kada je primetila sanjivi izraz Kamilinog lica. „Sveca mu! Da li ste zaljubljeni u njega?" „Da, jesam. I potrebno mi je još malo vremena da ga ube-dim da mu se ta ideja dopada." Bilo je kao u filmu, pomislila je Sara. „To je lepo. Stvarno lepo. I savršeno, zaista, kada razmislite o tome." „Za mene jeste." Kamila je priznala, a onda ustala. „Vaš sam dužnik, Saro, i neću to zaboraviti." Kada je pružila ruku, Sara je brzo obrisala svoju o pantalone pre nego što ju je prihvatila. „Drago mi je što mogu da pomognem." 86


„Svratiću da vas vidim ponovo pre nego što odem", obećala je Kamila dok je polazila nazad u radnju. Kada je uzela svoj sat s pulta, Sara se ponovo ugrizla za usnu. „Vaše veličanstvo, madam, da li zaista želite da prodate taj sat?" „Da, zaista. Trenutno imam ponižavajuće malo gotovine." „Ne mogu vam dati onoliko koliko vredi, ni izbliza. Ali mogla bih... mogu da vam pozajmim pet stotina. I, ovaj, možete da dobijete mastionicu koja vam se toliko dopala." Kamila ju je pogledala. Ovo je nervozna, prestrašena i zbunjena žena, pomislila je, ali to je nije sprečavalo da ponudi pomoć. Još jedan poklon, pomislila je Kamila, koji će čuvati. „Kada sam krenula u ovaj pohod, želela sam da otkrijem... da pronađem delove sebe, ali i da vidim... sada više nisam sigurna šta - možda prosto da sagledam život iz drugačije perspektive. Divan je bonus to što sam pronašla prijateljicu. Uzmite sat. Smatraćemo to trampom između prijatelja." Del je izašao na trem i zurio u izrovani put. Ponovo. Koliko je vremena trebalo da se obavi nekoliko zadataka? To je bio problem sa ženama. Nekoliko zadataka pretvore u hodočašće. Želeo je ručak i sveže lonče kafe i da odgovori na pola tuceta elektronskih poruka koje su mu stigle tog jutra. A sve to, morao je priznati, mogao je da obavi i sam. I odu-vek je to radio sam. Prokletstvo, želeo je nju. Njegov život, pomislio je dok je gurao ruke u džepove, bio je potpuno uništen. Upropastila je sve, poremetila mu pažnju, uništila rutinu. Trebalo je da je ostavi nasukanu na kiši one noći. Onda bi sve bilo kao i pre. Ne bi imao nekakvu ženu koja mu zauzima prostor. I misli. Ko je ona, dođavola? U tom njenom oštroumnom i komplikovanom mozgu bile su sakrivene tajne. Ako je bila u nevolji, zašto mu prosto nije rekla, da može da se pozabavi njima? Želeo je da mu ona kaže, da mu se poveri, da se osloni na njega da će joj pomoći. I kad je on, dođavola, počeo da gleda na sebe kao na nekakvog viteza na belom konju? Bilo je to smešno, u potpunom neskladu s njegovim karakterom. Ali on je želeo da ispravi šta god bilo pogrešno. Štaviše, shvatio je, želeo je da mu ona veruje toliko da mu se poveri. Da mu dovoljno veruje da će on sve ispraviti. On se sapleo o sopstveno neizgovoreno pravilo i strmoglavo se zaljubio u nju. Nije mnogo mario za osećaj koji je imao, razmišljao je, trljajući dlanom preko srca. Bio je mnogo neprijatniji nego nekoliko nagnječenih rebara. I, plašio se, daleko trajniji. I baš je morao da kaže da ne želi okove! Naravno, njoj to nije predstavljalo problem, razmišljao je. Ogorčeno. Za nju je to bilo sasvim u redu i zgodno. 87


Pa, ako će on morati da se navikava, moraće i ona. Osim toga, bez okova nije značilo i bez vere, zar ne? Ako mu nije dovoljno verovala da mu makar kaže svoje puno ime, na čemu su onda bili? Ušao je u kuću, a zatim ponovo izašao. Možda bi trebalo da proveri šta je s njom. Ostala je skoro dva sata. Već je imala jednu nezgodu, što je značilo da je lako mogla imati još jednu. Možda je ležala pod točkovima automobila i krvarila. Ili... Baš kada se dovodio u fino stanje iznerviranosti, čuo je zvuk motora njenih kola. Zgađen samim sobom, vratio se u kuću pre nego što ga uhvati kako je čeka. Dvaput je obišao oko dnevne sobe, a onda stao i razmislio. Navikavanje. Romantika. To je bilo nešto što je ona smatrala vitalnim za svaku kulturu. Kulturu su činile veze, rituali i romansa. Možda bi mogao da napravi takvu vrstu prepada i vidi kuda će ga to odvesti. Ušetao je u kuhinju dok je spuštala kesu s bakalukom na sto. „Donela sam potvrde za ekspresnu poštu koju sam poslala", rekla mu je. „Dobro." Pošto je to svejedno želeo da uradi, prešao je dlanom preko njene kose. Uputila mu je odsutan osmeh i okrenula se da ubaci mleko u frižider. „Imao si poštu u sandučetu." Namrštivši se, protrljala je slepoočnicu jer ju je od napetosti probadala glavobolja. „Sigurno sam je ostavila u kolima." „Nema problema." Nagnuo se i pomirisao njen vrat. „Divno minses. „Šta? A!" Potapšala gaje po ramenu i dohvatila kesu s krompirom koji je kupila za večeru. „Hvala." Rešen da ostavi utisak, zakopao je još malo dublje. Šta je ono što žene uvek... aha! „Jesi li to smršala?", pitao je, osećajući se iskreno nadahnuto. „Sumnjam. Možda sam se čak malo i ugojila." Izvadila je kafu iz ormara i spremila se da je skuva. Iza njenih leđa, Del je zaškiljio. Pošto ga reči nikuda nisu vodile, preći će pravo na dela. Podigao ju je i krenuo iz kuhinje. „Šta radiš?" „Nosim te u krevet." „Pa, stvarno. Mogao si da pitaš - i nisam završila raspremanje stvari." Del je stao na dnu stepeništa i ućutkao njene usne svojima. „U nekim kulturama", rekao je kad se odmakao, „žene pokazuju želju za intimnošću tako što pune ostavu. Ja samo primam tradicionalne signale." Razdraganost je ćušnula u stranu nagrizajuću brigu u njoj. „Kojim kulturama?" želela je da zna dok je on nastavljao da se penje. „Mojoj. To je nova tradicija." 88


„To je tako slatko." Zagnjurila je nos uz njegovo grlo. „Mislim da sam ti nedostajala." „Nedostajala? Zar si išla nekud?" Kada je huknula, bacio ju je na krevet. Ona je odskočila, a on je okrenuo rame. „Zabolelo me je od ovog cimanja uz stepenice. Izgleda da jesi dobila neki kilogram." Pridigla se na laktove. „O, stvarno?" „To je u redu. Skinućeš ih fizičkom aktivnošću." A onda je zaronio preko nje. Njena prva reakcija bio je smeh. Razigranost nije bila njegov uobičajeni stil i bila je zatečena. Dok ju je prevrtao po krevetu, zaboravila je da bude zabrinuta. „Težak si", dobacila mu je. ,,I nisi se obrijao. Čizme su ti na mojoj čistoj posteljini." „Zvoc, zvoc, zvoc", rekao je, i podigavši joj ruke iznad glave, uhvatio njene usne svojim. Osetio je kako joj puls skače, potom juriša, a njene ruke prestaju da se opiru. Telo joj je bilo veličanstveno gipko. Prešao je usnama preko njene vilice. „Šta si ono rekla?" „Ućuti i poljubi me." Uhvatio joj je zglobove jednom rukom, a drugom raskopčao košulju. „Pa, da li pokazuješ želju za intimnošću?" Prešao je vrhom prsta po sredini njenog tela, poigravajući se kopčom na njenim pantalonama dok joj je posmatrao lice. „Samo da proverim da li sam dobro pročitao signale." Njen dah već je zastajkivao u plućima. „Ostava ti je puna otkako sam stigla ovamo, zar ne?" „Imaš pravo." Otkopčao je šlic i zglobovima prstiju okrznuo izloženu kožu. „Sve vreme bila si zagrejana za mene, zar ne?" „Ako si rešio da budeš arogantan..." „Možda si se nadala da ću jedne noći doći u tvoju sobu", nastavio je i prešao prstom preko pregiba njene butine, ,,i uraditi ovo." „Nikada nisam..." usne su joj se izvile, a dah zašištao dok ju je obuhvatao šakom. „Gospode! Dele!" „Da ti pokažem šta sam mislio da ti uradim?" Ne puštajući joj ruke, dodirivao ju je, nepogrešivo je lansirajući do intenzivnog klimaksa, prigušujući njen zaprepašćeni vrisak usnama dok se njeno telo izvijalo. Kada joj je disanje postalo isprekidano, sklopio je zube preko njene dojke, mučeći osetljivu tačku kroz pamuk grudnjaka. Spustio jo je bretele, grickao niz oblinu ramena, gotovo nežno, dok je njegova ruka tumarala, istraživala i zaranjala. Ovlažila se i podivljala pod njim. Izgubivši ravnotežu, zadrhtala je, uzdigla se, a zatim odlebdela dole, samo da bi je on nemilosrdno još jednom bacio preko ivice. Njene

89


ruke otimale su se njegovom zahvatu, a bespomoćnost je prevukla sloj uspaničenog uzbuđenja preko rasutih čula. Telo joj je bilo istopljeno i drhtala je od vreline koja joj je oblivala kožu i ključala u krvi. Ipak, izvijala se ka njemu, očajno želeći još. Čula je njegov glas, njegove reči pune i meke. „Stavi ovo na moj račun", rekao je i pokidao joj grudnjak nadvoje jednim grubim potezom. Onda su njegove usne, zubi i jezik pronašli kožu. Jecaj se oteo iz njenog stomaka dok joj je celo telo eruptiralo. „Pusti me. Pusti mi ruke. Moram da te dodirnem." „Ne još, ne još." Završiće se prebrzo ako ga sada dotakne. Nije znao da može da uzbudi sebe do izbezumljenosti tako što će uzbuđivati nju. Želeo je da bude slaba, izmučena i uplakana. I želeo je da uzima, uzima, uzima. Ni kada je osetio da se pod njim pretvorila u tečnost, kada je osetio kako ekstaza izbija iz nje i ostavlja je malaksalu, nije mu bilo dovoljno. Pocepao joj je gaćice, osećajući mračno zadovoljstvo dok je slušao kako se delikatna tkanina kida. Onda ju je ponovo doveo do ludila svojim ustima. Najzad, kada je pomislila da ne može biti više ničega, on ju je ispunio. Njene ruke klizile su s njegovih vlažnih ramena, njena usta su se žudno podizala do njegovih. I obavila se oko njega kao puzavica. „Mon amour, mon coeur", šaputala je bezumno dok su se svaljivali preko ivice. „Toujours mon amour." Spavali su, opruženi jedno preko drugog, kao iscrpljena deca. A kada su se probudili, zamaglili su zidove u njegovoj uzanoj tuš-kabini dok su ponovo uzimali jedno drugo pod vrelim kapima vode. Shvativši da je napravio korak bez presedana - uzeo je slobodan dan - Kamila je spakovala stvari za piknik i ubedila ga da odu na veoma kasni ručak pored jezerceta. Nije morala mnogo da ga nagovara. Izleti su, razmišljao je, romantični, a romantika je igra koju su sada igrali. Izgledala je srećno, razmišljao je. Opušteno. Lice joj je sijalo, oči su joj bile meke. Da je bio umetnik, naslikao bi je takvu i nazvao sliku Zadovoljna Kamila. Nije se osećao blesavo - ili bar ne mnogo blesavo - da joj to kaže. „Upravo sam to. Obožavam ovo mesto." Opružila se na obali i zurila u paperjaste oblake. „Tako je tiho, čini se kao da nema nikog drugog na svetu." Okrenula je glavu da mu se nasmeši. „Savršeno za pustinjaka." ,Ja nisam pustinjak." Sljuštio je poslednji pomodni trou-glasti sendvič koji je napravila. „Samo ne volim da budem okružen ljudima." 90


„Ja volim ljude." Prevrnula se na stomak. „Oni su često mnogo ljubazniji nego što očekuješ", dodala je pomislivši na Saru. „Ali ponekad, ako nemaš dovoljno prostora da budeš sam - ili da budeš u miru - zaboraviš na to i vidiš samo prohteve, odgovornosti i obaveze koje ljudi stavljaju pred tebe." „Ako nemaš mesto na kom bi bila sama, ništa nećeš moći da uradiš." „Ti imaš određen cilj, sopstveni cilj. To je dar. Nema ga svako." Pogled joj se zamaglio. „Neki od nas tumaraju unaokolo i traže ga, a završe s toliko njih da odmah shvate da nisu pronašli nijedan." „Ti mi ne deluješ kao tumaralo." „Hm. Ponekad i efikasnost može biti mana. Bez vremena u miru, prestaneš da primećuješ mane i vrline. Možeš da zaboraviš ne samo ko si već i ko želiš da budeš." Nasmešila mu se, a onda se opet okrenula i spustila glavu u njegovo krilo. ,,I tako, volim ovo mesto, jer mi je pomoglo da se setim." „ A ko si ti, Kamila?" Razumela je da želi odgovor - pravi, ali otkrila je da ne može da progovori i nepovratno promeni taj trenutak. Zato je izbegla odgovor. „Žena koja neće ponovo zaboraviti." Podigla je šljivu, zagrizla je, a onda je pružila njemu. „Sviđa mi se da budem sama s tobom, Delejni." I pokloniće im ostatak divnog dana pre nego što im se pridruži Kamila od Kordine. Želeo je da bude strpljiv, ali nije bio naročito vest u strpljenju. Mislio je, bio je siguran, da je spremna da mu se poveri. Šta je čovek morao da uradi da natera tu ženu da se otvori, pitao se. Većina ljudi prosipala je sve iz sebe na najmanju provokaciju. Ali ona je davala samo nejasne filozofske izjave, poneku čežnjivu. A onda se zatvarala. To gaje iritiralo, ali moraće da navali. Da bi to uradio, moraće da joj da do znanja da su oni... da je on... Nikada nije rekao ženi da je voli. Uspeo je da u čitavom svom životu odrasle osobe to nikada ne dođe na red, a kamoli da predstavlja problem. Sada je bilo i jedno i drugo. Mogao je da umaršira u kuhinju, izbrblja sve i završi s tim. Poredio je to sa skidanjem flastera jednim bolnim trzajem. Ili bi mogao da ih oboje polako uvuče u to, korak po korak - kao kada se spuštaš u hladan bazen centimetar po centimetar, da bi navikao telo na šok. Sviđa mi se da si tu, mogao bi da kaže. Možda bi trebalo da ostaneš. Mogao bi da pusti da se to prvo slegne, a onda da pređe na nivo „stalo mije do tebe". Ona će morati nešto da kaže o tome. Ona je uvek imala šta da kaže. Ko bi rekao da će se njemu dopadati da je toliko sluša? U svakom slučaju, razmišljao je, vraćajući se na temu, kada to pretresanje bude gotovo, mogao bi prosto da završi s tim. 91


„Volim te." Trgao se čuvši sopstveni prigušeni glas i pogledao ka kuhinji. To čak nije ni zvučalo kao on, zaključio je. Činilo se kao da se te reči ne slažu s njegovim ustima. „Volim te", probao je ponovo i izdahnuo. Ovog puta bilo je lakše. „Sad, reci mi u kakvoj si nevolji, ja ću se pobrinuti za to i nastavićemo dalje." Prosto, rešio je. Direktno i s podrškom. Žene vole podršku. Dobro. Biće mu potrebna dobra doza viskija da to uradi. „Znam da je kasno." Pridržavajući slušalicu na ramenu, Kamila je pogledala zglob pre nego što se setila da više nema sat. Brzo je pogledala sat u kuhinji i izračunala da je u Kordini prošlo jedan po ponoći. Nije ni čudo što je probudila Marijan. „Nema problema. Samo sam spavala." „Izvini! Stvarno! Prosto sam morala da kažem nekome." ,,U redu, čekaj da se saberem. Vraćaš li se kući." „Uskoro. Obećavam." „Propustila si prvu probu svoje balske haljine. Tvoja krojačica je ozbiljno nezadovoljna." „Balska haljina?" Gledala je belo pre nego što se setila. „Ah, Jesenji bal. Ima dovoljno vremena. Marijan, zaljubila sam se!" „To sad kažeš, a da si čula kako ta žena škrguće zubima, ti bi... Molim? Šta?" „Zaljubila sam se! I divno je! Zastrašujuće! To je nešto najneverovatnije što mi se ikada desilo. A on je savršen. O, on je krajnje džangrizav pola vremena, ali to mi se dopada. I tako je pametan, i tako zabavan - i tako posvećen poslu." „Kamila?" ,,I vrlo je privlačan. Znam da je to samo na površini, ali zar nije lepo zaljubiti se u čovekovu unutrašnjost, a da je i njegova spoljašnjost divna?" „Kamila!" „I on je zaljubljen u mene. Sinuće mu to, samo će mu možda biti potrebno malo više vremena da..." „Kamila!!!" „Da?" „Ko je on?" „O, on je čovek za kog sam radila ovde. Delejni Kejn." „Arheolog? Zatreskala si se u Indijanu Džounsa?" „Ozbiljna sam, Marijan." „Da li bar liči na Indijanu?" „Ne. Hm, u stvari, možda malo. Ali to nije bitno. Ovo nije igra niti film, ovo je moj život. I ovo je nešto što ja želim, nešto što deluje sasvim ispravno." „To mogu i da čujem. Kam, tako sam srećna zbog tebe. Kada ćemo ga upoznati?" 92


„Ne znam tačno." Premišljajući o tom pitanju, obavijala je kabl telefonske slušalice oko prstiju. „To je deo problema. Kada mu objasnim ko sam, nadam se da ćemo moći da organizujemo upoznavanje s porodicom." „Kada objasniš ko si?" Usledila je duga pauza. „Hoćeš da kažeš da mu nisi rekla ko si?" „Još ne. Nisam očekivala da će se ovo desiti. Nisam mogla to da predvidim, zar ne? A onda sam želela..." Zaćutala je nesigurno kada je čula Dela da dolazi u kuhinju. „Kamila, kako si mogla dopustiti da to ode tako daleko a da mu ne kažeš? Ako je taj čovek zaljubljen u tebe..." „Ne znam to", prošaputala je na francuskom. „Ne znam sigurno. Nisam nameravala da se tako zakomplikuje." Pročistila je grlo dok je Del uzimao bocu viskija iz ostave. Nije bilo moguće zamoliti ga da požuri niti prekinuti Marijan te je nastavila razgovor na francuskom, govoreći što je mogla blaže. „Marijan, imam pravo na privatnost. Ne bih baš mogla da ostanem ovde da sam objavila da sam član kraljevske porodice. Čitava suština svega ovoga bila je da nekoliko sedmica ne budem Kamila od Kordine." „Meni se čini da se suština promenila." „Da, znam to, ali teško da bih uopšte ostala ovde da su ljudi saznali ko sam. Brvnara bi bila okružena medijima, a to me je, ako se sećaš, i dovelo ovamo." „Ako misliš da bi taj čovek pozvao novinare..." „Ne. Ne, naravno da ne mislim to. I nisam te pozvala da bih se svađala s tobom, Marijan. Uradila sam što sam morala, što sam mislila da je najbolje za mene. I za ostale." Pogledala je iskosa Dela dok je sipao viski u čašu. “Ja ću to resiti." „Ja sam ti drugarica, Kamila. Volim te. Samo ne želim da budeš povređena ili razočarana. Ili iskorišćena." „I ne nameravam da budem. Reci porodici da ću se uskoro vratiti kući." „A krojačici?" Kamila je uzdahnula. „Obavesti madam Monik daje njeno kraljevsko veličanstvo neće obrukati na Jesenjem balu. Laku noć, Marijan." Spustila je slušalicu i otvorila frižider da uzme hladno piće dok je Del stajao i vrteo viski u čaši. „Nadam se da ti ne smeta što sam telefonirala." „Ne, ne smeta mi." „Pozvala sam na njihov račun." „Dobro. Verovatno bih se presekao da sam sledećeg meseca primetio poziv za Kordinu na svom telefonskom računu." „Da, pretpostavljam da bi. Ja..." Zaćutala je, a onda joj je ruka koju je podigla da dohvati čašu pala uz telo.

93


„Je parle francais aussi." Del je podigao čašu s viskijem do usana dok se okretala ka njemu. „Vaše veličanstvo."

94


Poglavlje 9 Znala je da je prebledela. Mogla je da oseti kako joj boja ističe s lica i ostavlja ga hladno i ukočeno. Kao što je mogla da oseti i da joj srce skače u grlo i ispunjava ga lupanjem. Zbog toga je instinktivno ispravila kičmu. „Shvatam. Nisi to pomenuo." „Mora da sam smetnuo s uma", rekao je hladno. „Kao što si ti slučajno zaboravila da pomeneš da si član kraljevske porodice Kordine. Ne, ne, znam da je to jedan od onih nebitnih detalja." „Svoje poreklo nikada ne smećem s uma. To mi nije dozvoljeno. Delejni..." „Pa, šta je sve ovo?" Pokazao je čašom. „Tvoja mala verzija princeze i siromaha? Uzmeš nekoliko sedmica slobodno da se umešaš među siromahe." „Poznaješ me bolje od toga. Sigurno ne misliš da je tako." „Da vidimo šta bi trebalo da mislim." Ponovo je podigao čašu i sipao još viskija. Nije mogao precizno da kaže zašto je želeo da zavrljači flašu o zid, a još manje zašto to nije uradio. „Da li se kriješ od ljubavnika? Od nekog koji previše žudi da se dočepa krunskih dragulja?" „To nije fer. Nemam ljubavnika osim tebe." „Bar proteklih nedelja. Trebalo je da mi kažeš da imam odnos s princezom. To bi unelo dodatnu čar." Usne su počele da joj drhte pa ih je skupila u strogu liniju. ,,A to je bilo bezobzirno." „Hoćeš fer? Hoćeš obzirno?" Glas mu se promenio iz opasno tihog u zlobno oštar. „Pronašla si pogrešnog tipa, sestro! Kada neko od mene napravi budalu, ja pobesnim!" „Nisam pravila budalu od tebe. Nikada nisam nameravala..." „Da uradiš šta? Prestani s glupostima, Kamila! Ti ne radiš ništa što nisi unapred isplanirala. Došla si ovamo jer si želela da neko vreme glumataš i da se zabaviš s lokalcima." „To nije tačno!" Njena ozlojeđenost počela je da raste i izjednačava se s njegovom. ,,I uvredljivo je za oboje." „Ti si uvređena!" Tresnuo je čašom, a onda ju je bacio. „Došla si u moju kuću i pretvarala se da si nešto što nisi. Lagala si ko si. O tome šta si. Devojka s farme u Virdžiniji, sutra malo." „Nisam lagala, moj otac ima farmu u Virdžiniji!" Doviknula je jer se previše plašila da uradi nešto drugo. „Živela sam tamo po pola svake godine čitavog svog života."

95


,,A drugu polovinu u palati. Pa, pretpostavljam da ti tijara stoji bolje od slamnatog šešira." „Da! Ne!" Batrgajući se kroz gnev i paniku, provukla je ruku kroz kosu. „Imamo farmu i u Kordini. Moja majka..." „Tvoja majka Francuskinja", rekao je hladno. „Ti si rekao Francuska, ja sam lepo rekla Evropa." Ali bio je to slabašan argument i ona je to znala. „Delejni, ja sam potpuno ista osoba kao što sam bila i pre deset minuta. Samo sam želela malo privatnosti..." „Privatnosti? Ma oladi! Spavala si sa mnom. Postarala si se da spavaš sa mnom. Šta, bila ti je potrebna promena ritma posle čistokrvnih? Dobijaš li poene kada nasumično povališ nekog Amerikanca u svojoj maloj avanturi?" Boja joj se sada vratila i buktala na njenim obrazima. „Kako se usuđuješ? Ti si prost i podao i nisko je što nešto divno pretvaraš u nešto jeftino! Neću da vodim ovaj razgovor niti da ti objašnjavam svoje postupke dok si u ovom nemogućem raspoloženju! Sklanjaj se!" „Ovde ne možeš da izdaješ naređenja, princezo!" Zgrabio joj je ruku pre nego što je uspela da ode od njega. „Iskoristila si me!" „Nisam!" Suze su krenule da se preliju, da poteku. „Ne na način na koji misliš. Dele, samo sam želela mesto gde bih bila obična. Samo mi je bilo potrebno malo vremena." „ A dobila si mnogo više, zar ne? Igra je završena, vaše veličanstvo. Moraćete da uradite mnogo više od objašnjavanja svojih postupaka." „Pusti me da idem." Prizvala je svu svoju prisebnost i kontrolu i hladno ga pogledala. „Više nemam šta da ti kažem. Pusti me da idem." „O, hoću. I to sasvim. Pretpostavljam da smo rekli sve što se moglo reći. Možeš da spakuješ torbe i pobegneš, jer izgleda da ti je to specijalnost." Ljutnja i stid koji su se borili u njoj nisu bili ni izbliza toliki kolika je bila žalost. „Želiš da odem?" „Dobila si ono po šta si došla, zar ne? Olakšaću ti i skloniću ti se s puta." Dah joj je zastao kada je krenuo ka vratima. „Dele! Molim te, nemoj! Volim te!" Bol ga je probadao. Reči su zarežale iz njega dok ih je dobacivao ka njoj, mada su bile čista istina. „Lomiš mi srce, sestro!" rekao je. „Probaj taj tekst s nekim ko je dovoljno glup da ti poveruje. I nosi se što dalje od mene!" Izašao je i zalupio vrata za sobom. Ceo sat tumarao je po šumi, prevrtao zle misli i proklinjao sve žene. Šetao je još sat između drveća, dok se požar zlovolje nije prigušio do tinjajuće ljutnje. Zaljubljena u njega? Kakva glupost. Baš je imala petlju da pokuša tako nešto na njemu. Samo što nije počela i da cmizdri. Primetio je da to sledi. Hvala bogu što je izleteo napolje pre nego što je počela poplava. Prosto nije mogao da podnese uplakane žene. 96


Pa, izvukla je sve ostale zečeve iz šešira. Izvinite, pomislio je ogorčeno, izvukla je zečeve iz krune. Zašto ne i suze? I zbog čega? Samo da bi provela nekoliko nedelja ugađajući sebi. Pepeljuga u divljini? Zastao je, trljajući se zbog bola u grudima dok je zurio preko jezerceta. Volim ovo mesto. Mogao je da je čuje kako to izgovara, da vidi opušteno zadovoljstvo na njenom licu dok je ležala na travi pored njega. U redu, voli prirodu. Jaka stvar. Zar nikada nisi prosto osećao potrebu da dišeš? Sećao se da je rekla i to. Onog prvog dana, dok je stajala pored njega sa svom onom napetošću na licu i u glasu. Kao da je stajala na ivici nečega i borila se da ostane tu gde je, umesto da skoči preko. U redu, možda je imala nekih problema. Ali ko ih nema? Ali to nije opravdanje za ono što je uradila. Sve je bilo pretvaranje, od samog početka. I dopustila mu je da se zaljubi u nju - pustila ga da upadne u taj kavez ne upozorivši ga da u njemu postoje vrata koja ne vode nikuda. Morala je da plati zbog toga. Okrenuo se i zaputio nazad ka brvnari. Dobro, dopustiće joj da objasni - ali neće pasti na to. A onda... Onda će smisliti šta će, kog đavola, dalje. Oborivši glavu i zabivši ruke u džepove, nije ni primetio da njenih kola nema sve dok nije stigao gotovo do zadnjeg ulaza. Skoro ceo minut prazno je zurio u mesto na kom su bila parkirana. Onda je uleteo u brvnaru i pojurio uz stepenice. Njene odeće nije bilo. Širom je otvorio oba ormara kao da ju je možda vratila u rezervnu sobu samo da bi ga naterala da se preznoji. Pokupila je čak i teglice i tube iz ormarića u kupatilu. Kao bezumna furija, pretraživao je brvnaru tražeći poruku. Ali nije bilo ničega. Nije mogao reći da je nestala bez traga. Ostavila je svece, male flaše iz kojih je iskakalo poljsko cveće. Njen miris, svuda, već ga je proganjao. Dakle, podigla je ulog, pomislio je. Samo zato što je vikao na nju i rekao joj da se spakuje i gubi. Ako žena ne može da se nosi sa svađom... Ne, ovako je bolje, podsetio se. Nema svrhe da se to razvlači. Krenula je tamo gde je pripadala i gde je sve vreme nameravala da ode, a on je mogao da se vrati poslu bez nje da mu skreće pažnju svakih pet minuta. Odšunjao se do beležaka i nasumično uzeo jednu. Pošto ju je bacio nazad, svalio se na kauč da razmišlja.

97


Vratiće se ona. Ubeđivao je sebe u to, naročito kada bi malo više popio. Otišla je u napadu besa, to je sve. Žene stalno imaju napade besa, zar ne? Njegova dva sata lutanja po šumi bila su prirodan izraz opravdanog ogorčenja, ali nikad nije odlazio u napadu besa. Ujutro, pateći zbog iznenađujuće gadnog mamurluka, ubedio je sebe da i ne želi da se ona vrati. Dopadao mu se život onakav kakav je bio pre nego što je ona ušetala u njega. I nije mu se dopadao ovaj osećaj gubitka i jada, nijedan njegov prokleti delić. A on je, u to nije bilo sumnje, bio čisto njena krivica. Do drugog dana je već bio nervozan, i predano je i neprekidno dovodio sebe u stanje zlovolje. Nije imala nikakvo pravo da pobegne pre nego što je završio urlanje na nju. Ali to je i ličilo na nju, zar ne, da izbaci bradu, digne nos u vazduh i otperja. Trebalo je da u tome od samog početka prepozna ponašanje jedne princeze. Kada se smiri i vrati, imaće još štošta da joj kaže. Zašto se, dodavola, ne vraća? Nije ga briga, ponavljao je i trudio se da se koncentriše na posao. Imao je mnogo toga što bi radio da zaokupi misli dok se ona bude durila. Zapravo, možda će prosto da se spakuje i vrati na nalazište. Svejedno, tamo mu je bilo mesto. A onda je osetio tvrd, nemilosrdan udarac shvativši da je planirao da je povede sa sobom. Želeo je da joj pokaže to mesto, da posmatra kako joj zanimanje i inteligencija sijaju u očima kada prvi put pogleda njegov omiljeni projekat. Želeo je da to podeli s njom - i to je bilo zastrašujuće. Želeo je sve da deli s njom. Nije mogao da poveruje koliko je to bolelo. I samo što je seo, nesiguran na nogama od saznanja da se ona zaista neće vratiti, čuo je automobil kako stiže niz put. Znao je! Skočio je, pokrenut olakšanjem, zadovoljstvom, ljutnjom, i u jednom skoku stigao do vrata pre nego što se zaustavio. To nije bio pravi način da se to reši, shvatio je, niti da se postavi prema njoj. Išetaće, opušteno. Onda će pustiti nju da se izvini. Osećajući se nadmeno i darežljivo, izašao je iz kuće. Sve u njemu potonulo je kada je video da iz automobila ne izlazi Kamila. Bili su to njegovi roditelji. „Iznenađenje!" Alis Kejn potrčala je ka tremu u prastarim robusnim čizmama. Njena kosa, raščupana gomila, mišje-smeđa i seda, kao i uvek, neuredno je provirivala ispod ofu-canog šešira sa širokim obodom. Bila je vitka kao devojčica, lica istačkanog pegama i izboranog od života na suncu. Skočila je na sina, prilepila mu sočan poljubac na obraz, a onda se odmah okrenula mužu. „Najlse, neka dečko iznese torbe. Kakva je svrha imati krupnog i snažnog sina ako ne možeš da ga koristiš kao roba? Kako rame, Dele?", pitala ga je. „I ostalo?" „Fino. Dobro je. Nisam vas očekivao." „Da si nas očekivao, to ne bi bilo iznenađenje." Spustila je tamne naočari sa žicanim ramom. Mada se smešila, bila je dovoljno bistra da primeti zaprepašćujuće sinovljevo razočaranje kada je izašao na nakrivljeni trem. „Imaš li kafe?" 98


„Naravno. Naravno." Postiđen, sagnuo se - ona je bila tako majušna - i zagrlio je na brzinu. „Danas smo se vozili petsto sedam kilometara." Mumlajući na svom engleskom akcentu elitnih privatnih škola, Najls Kejn je pribeležio predenu razdaljinu u ofucanu beležnicu dok je prilazio sinu. „Za dobro vreme." Bio je krupan čovek, visok i zadivljujuće lep za svojih šezdeset sedam godina. Bujna kosa postala mu je sjajnosrebrna, a oči, zelene kao i sinovljeve, bile su kristalno oštre na preplanulom licu. Gurnuo je beležnicu u džep izbledele košulje, a onda zagrlio Dela medveđim zagrljajem koji drobi kosti. „Kako je rame?" „Fino. Bolje. Šta je s vašim iskopavanjem?" „O, napravili smo pauzu. Da razbistrimo misli", rekla je Alis vedro, upućujući upozoravajući pogled mužu dok je ulazila u kuću. Zaustavila se u mestu i skupila šake u pesnice na uzanim kukovima. „Dele, jesi li se ti to oženio?" „Šta?" „Pogledaj ovo! Cveće!" Izvila je obrvu ka poljskom cveću u flašama. „Mirisi!" dodala je, njušeći činiju potpurija. „Čistoća!" Prešla je prstom preko stola. „Definitivno postoji žena u ovoj kući. Gde je?" „Nije tu." O, pomislila je Alis. Jadničak. „Najlse, junače moj, da li bi trknuo do grada i kupio mi sladoled?" „Da trknem do grada?" Zurio je u nju. „Samo što smo došli! Nisam stigao ni da sednem!" „Možeš da sediš u kolima dok se voziš u grad." „Ženo, ako si htela sladoled, zašto nisi rekla dok smo još bili u prokletim kolima?" „Tada ga nisam želela. Neki s čokoladom." Podigla se na prste i poljubila ga u nadurena usta. „Tako žudim za čokoladom." „Ćudljive i neodlučne žene!", progunđao je i vratio se u automobil. Alis je prosto otišla do kauča, sela i podigla čizme na sto. Smešeći se, potapšala je jastuk pored sebe. „Sedi! Kafa može da čeka. Pričaj mi o toj ženi." „Nema šta da se ispriča. Bila je ovde, i bila je stalna smetnja. I sada više nije tu." Džangrizavi, ranjeni meda, razmišljala je blago. Isti otac. „Sedi!" Glas joj je postao čvršći - znala je kako da izađe na kraj sa svojim muškarcima. „Zašto te je ostavila?" „Nije me ostavila." Povređenog ponosa, svalio se na kauč. „Samo je radila za mene, privremeno. Vrlo privremeno", promrmljao je. Popustio je posle majčine duge i strpljive tišine. „Izbacio sam je. Ako je previše tvrdoglava da se vrati... svejedno, ne treba mi da mi smeta." ,,De, de." Potapšala ga je po glavi. „Ispričaj mami sve o toj užasnoj ženetini." „Prekini!" Ali usne su mu zaigrale. „Je li bila ružna?" 99


„Ne." „Glupa?" Uzdahnuo je. „Ne." „Jeftina drolja?" Sada se već smejao. „Mama!" „Znači, to je." Pljesnula je dlanom o njegovu butinu. „Jeftina drolja koja je iskoristila mog jadnog, dobroćudnog i naivnog dečaka. E pa, gotova je! Kako se zove? Naći ću je kao pas tragač!" „Neće ti biti teško da je nadeš", prošaputao je. „Zove se Kamila. Njeno kraljevsko veličanstvo Kamila od Kordine. Mogao bih i da je zadavim." Alis je bacila naočari za sunce i šešir na sto. „Pričaj sve!" rekla je. I pričao je. Slušala je dok se on ljutio i smirivao, zapadao u očaj i ponovo ljutio. Tako često, primetila je, mora da skoči i šeta po sobi samo da bi ostao pri sebi. Njegov opis Kamile - osim onog dela o iritantnoj dosadi koja se meša u sve podudarao se s divnom porukom koju je nekoliko dana ranije dobila od njenog poštovanog veličanstva Gabrijele. Elegantna i dovitljiva poruka, razmišljala je Alis, koja je izražavala Gabrijelinu zahvalnost Delejniju za gostoprimstvo ukazano njenoj kćerki. Alis nije bila sigurna da li je više iznenađena time što neko njenog sina smatra gostoljubivim, ili saznanjem da je gostoljubiv prema članu kraljevske porodice Kordina. Ali ona je navikla da razmišlja u hodu i da se prilagođava događajima ako je to potrebno. Sadržaj poruke naterao je Alis da odvuče muža s nalazišta u Arizoni i zaputi se kući da lično vidi šta se dešava. A kada je videla, imala je odličnu predstavu o tome šta se u stvari zbilo. Pred očima joj je ogromnim neonskim slovima bilo ispisano da je njen sin potpuno zaljubljen, maltene patetično. I bilo je krajnje vreme. „I onda je otišla", završio je Del. „Tako je najbolje za sve." „Verovatno jeste", složila se Alis mirno. „Baš je bila kratko-vida da te obmanjuje. Sigurno je trebalo da joj bude prijatno - čak i da se oseća obaveznom - da bude iskrena pošto si joj rekao za sopstveno poreklo." ,,A?" „Naravno, vikont je niži rang, daleko niži od princeze, ali trebalo je da ima uljudnosti da ti veruje kao što si ti verovao njoj." Oduševljena praznim sinovljevim licem, Alis je prekrstila noge u čizmama. „Rekao si joj da je tvoj otac grof od Brigstona a da si ti vikont od Brigstona?" „Nije iskrslo", rekao je Delejni, a onda s više žara dodao: ,,A i zašto bih?" dok ga je majka samo hladno gledala. „Ama ko bi se toga uopšte setio? U Americi smo, nikada ih ne koristimo!" 100


Osim kada ti to odgovara, pomislila je Alis. Ali bilo je dovoljno, zaključila je, što je posejala to malo zrno. „Evo tvog oca sa sladoledom. Hajde da ga pojedemo uz kafu." Dala je sinu jedan dan, delom zato što je uživala u tome, a delom i zato što je znala da mu treba vremena da sažvaće stvari. Razmišljala je kako da mu kaže daje razgovarala s Kamilinom majkom. „Mogao bi ponovo da se iznervira", razmišljala je naglas dok je bacala udicu u jezerce. „To bi tako ličilo na njega." Pošto je njen suprug zabrundao, okrenula se ka njemu, koji je sedeo s papirima rasutim preko krila i po zemlji. „Obrati pažnju, Najlse." ,,A? Šta? Boga mu, Alis, radim!" „Posao svog sina." „Ostavi ga na miru. Muškarac treba da rešava sopstvene probleme bez petljanja sa strane." „A? To si mi rekao i pre, biće trideset tri godine ove zime. I vidi šta ti je to donelo." „Donelo mi je tebe, zar ne?" Iskezila se preko vode. Dva zrna graška u mahuni, zaključila je. Njeni muškarci bili su dva vrlo tvrdoglava zrna graška. Pre nego što je rešila koji je najbolji način da se postavi, to joj je izmaklo iz ruku. Del je kidisao kroz šumu, praveći dovoljno buke da poplaši sve ribe u krugu od petnaest kilometara i zgrabio je. „Dobili smo novac!" „Dobro, jer smo ostali bez ribe za večeru." Ipak, zagrlila ga je. „To je divno, Dele. Od koga?" „Još ne znam detalje - pozvali su me sa univerziteta. Moram da se vratim na nalazište. Izvinite što ovako bežim od vas." „Ne mari." Uvukla je jezik u obraz. Sada je znala kako će se stvari odvijati. Savršeno! „Pozovi nas kad se smestiš." „Hoću. Moram da se pakujem." Te večeri, dok se njen sin - vrlo verovatno - pušio saznavši da je nova sredstva dobio zahvaljujući zanimanju i uticaju izve-sne mlade princeze, Alis je sela i sastavila urednu i formalnu poruku za njeno mnogopoštovano veličanstvo Gabrijelu od Kordine. Grof i grofica od Brigstona, sa sinom, lordom Delejnijem, vikontom od Brigstona, s velikim zadovoljstvom prihvataju njen ljubazni poziv na Jesenji bal u Kordini. „To je uvredljivo." Kamila je mahala poslednjom Delovom porukom. „Nepristojno i uvredljivo i tako svojstveno njemu."

101


Gabrijela je sedela mirno, nameštajući jednostavne bisere na uši. Gosti koji su pozvani da borave u palati pre i posle bala uskoro će stići. „Meni je zvučalo savršeno učtivo i informativno, draga." A bilo je vrlo rečito i to što za mesec dana, koliko je već boravila u Kordini, njena kćerka nije izgubila nimalo žestine kada god se pomene Delejni Kejn. „To je zato što ga ne poznaješ!" nastavila je Kamila dabesni. „Nedopustivo, eto staje! Da me izveštava kao da sam nekakav računovođa. U dolarima i centima, i to je sve. Ne govori mi ništa o onome što su pronašli - a zna da bih volela da znam! A vidiš li kako se potpisuje? Dr Delejni Kejn. Kao da smo stranci! Gnusoba jedna!" „To si već rekla." Gabrijela se okrenula na stolici ispred toaletnog stočića. Kosa joj je bila sklonjena s lica za koje joj je muž govorio da je sve ljupkije iz godine u godinu. Nije mu verovala, ali bilo je lepo čuti. Njene oči boje starog zlata, kao i kćerkine, bile su ozbiljne i nisu pokazivale ni trun razdraganosti niti iščekivanja koje je osećala. „Sigurna sam da je zahvalan za tvoju pomoć u finansiranju projekta, Kamila. Rastali ste se loše, verovatno je i njemu nelagodno." „Njemu i treba da bude nelagodno! I treba da se oseća jadno i beznačajno!" Vitlala je po majčinoj prelepoj sobi. Zurila je kroz prozor u zadivljujući vrt i jarkoplavo more iza njega. ,,U svakom slučaju, nisam za njega nabavljala sredstva. Nabavila sam ih za projekat. Posao je prioritet. To je bitan nalaz i zaslužuje da bude završen." Otkako se vratila, interesovanje njene kćerke za taj posao nije bledelo s vremenom. Štaviše, čak se i povećalo, prisećala se Gabrijela. Provodila je sate s knjigama, odlazila na univerzitet da razgovara s profesorima koji su bili dobri poznavaoci građe, opustošila im je i biblioteku, odnevši gomilu knjiga i dokumenata o arheologiji. A nije zapostavila nijednu svoju obavezu. To, prosto, nije bilo u Kamilinoj prirodi. Ponekad bi Gabrijela poželela da je manje posvećena. Mada je bila zabrinuta, bila je zadovoljna kada je Kamila uzela one nedelje za sebe. I nju je srce zabolelo kada se njena mala devojčica vratila kući slomljenog srca. Bila je zahvalna što je njihov odnos majke i ćerke takav da je Kamila mogla da joj se poveri. O tome da se zaljubila - i postala Delejnijeva ljubavnica. Gabrijela je znala da jednoj ženi uvek pomaže razgovor s drugom ženom. A sada, mada je znala da je njena kćerka patila, deo nje radovao se što Kamilino srce i dalje oseća isto. Još je bila veoma zaljubljena. Njena majka, uz malo pomoći, nameravala je da joj da ono što želi. Čak i kad je to podrazumevalo malo, ali vrlo malo, petljanja, ubeđivala je sebe. Ustala je, prišla kćerki, spustila dlanove na njena ramena i poljubila je u potiljak. „Ljubav nije uvek učtiva." „On me ne voli." Kamila je još bila žestoko povređena. „Mama, gledao me je s takvim prezirom, isključio me je iz svog života s manje saosećanja nego da sam pas lutalica!"

102


I zbog toga će odgovarati, pomislila je Gabrijela strasno. Računala je da će se njena kćerka lično postarati za to. „Nisi bila iskrena prema njemu." „Pokušavala sam da budem iskrena prema sebi. Čak i da jesam pogrešila, trebalo je da bude nekog... ma, nema veze." Ispravila je ramena. „Ja imam svoja interesovanja i obaveze, a on ima svoje. Volela bih da je ovaj bal već prošao." „Kada prođe, otići ćeš na svoje prvo iskopavanje. To će biti uzbudljivo." „Glava mi je puna toga." Nemilosrdno je presavila Delovo zvanično pismo i ostavila ga po strani. Kao što će, obećala je sebi, ostaviti i misli o njemu. „Zamisli mene kako u Francuskoj proučavam nalaze iz ranog paleolita. Doktor Lesije bio je tako darežljiv, toliko mi je izašao u susret. Uživaću u radu s njegovim timom i učenju od njega. Ali sada kasnim. Sara Latimer stići će za nekoliko sati. Pričala sam ti o Sari - vlasnici radnje iz Vermonta koja je bila tako fina prema meni?" „Da, pričala si mi. Jedva čekam da je upoznam." „Želim da se provede spektakularno. Ujna Iv provešće je po dvorcu i upoznaće ujka Aleksa pre čajanke za dame." „Moraš i sa mnom da pozdraviš neke moje goste - grofa i groficu od Brigstona i njihovog sina vikonta. Trebalo bi da budu ovde za trideset minuta. Sedeću s njima u Zlatnom salonu kada stignu." „Da, zapamtila sam." Pogledala je na sat. „I pretpostavljam da Adrijen ne može da me zameni." „Tvoja sestra je u jaslicama s malim Armandom i bebom. Neću te zadržati duže od petnaest minuta", obećala je Gabrijela. „Biću tamo. Samo ću izmeniti nekoliko stvari u rasporedu." Krenula je napolje, vratila se i pokupila Delovo pismo. „Treba ovo da zavedem", promrmljala je i požurila napolje. Tačno dvadeset devet minuta kasnije, Kamila je jurila niz glavno stepenište. Pripreme za Jesenji bal - i sve događaje koji su prethodili i sledili posle - bile su u punom jeku. Regisseur, upravnik u palati, neće prevideti nijedan detalj. A ako to i uradi, ujnino oko sokolovo pažljivo će sve pregledati. Njeno kraljevsko veličanstvo princeza Iv od Kordine bila je domaćica palate i žena koja je čvrsto stajala uz svog supruga dok je vladao zemljom, ali često je imala sopstveno mišljenje o državnim pitanjima i sopstvenu karijeru odvojenu od kraljevskih obaveza. Njena pozorišna trupa Hamilton bila je svetski poznata, a bila je i poznati dramaturg. Njen primer podsećao je Kamilu da uz ambiciju, rad i malo pameti, žena može da uradi sve. Čak i da stigne na vreme - jedva - kako bi upoznala goste, iako joj je raspored prepun. Bila je gotovo u podnožju stepeništa kada ju je čovek koji je trčao uz stepenice zgrabio za ramena. Bio je lep kao greh i mirisao na konje. „Čemu jurnjava?" 103


„Ujka Benete! Nisam znala da ste stigli!" Poljubila je majčinog najmlađeg brata u obraz. ,,I već si posetio štale." „Braj i Ted su još tamo", rekao je, govoreći o svoja dva mlada sina. „Hana je ovde negde. Želela je da porazgovara sa Iv. A vidi tebe." Razbašurio je njenu kratku kosu. „Vrlo šik!" „Kako je prošao put u Englesku?" „Uspešno. Pronašao sam savršenu kobilu za parenje s mojim pastuvom." „Želim da vidim i nju i sve vas ostale - ali kasnije! Kasnim!" „Šta to čujem o nekom Amerikancu kojem treba isprašiti tur?" Prevrnula je očima. „Već si video mog oca." „Na putu od štale. Dobrovoljno sam se javio da mu pridržavam sako." „Mislim da nećeš imati priliku. Ne vidim da će tur koji želi da ispraši biti u dometu u skorijoj budućnosti. A bientot!" „Ali..." Zbunjen, Benet ju je posmatrao kako juri dalje. Neko je nešto pogrešno razumeo, pomislio je, a onda se na-smešio i nastavio da se penje uz stepenice, nadajući se da će pronaći brata i iz njega iščupati detalje. A znajući Riva Makgija, Benet je sumnjao da Kamilin otac ima pogrešne informacije. Kamila je usporila do dostojanstvenog ali žustrog koraka dok je išla kroz palatu. Buketi cveća, svezi i raskošni, bujali su i prosipali se iz vaza i ćupova. Njene potpetice spremno su lupkale po svetlucavim mermernim podovima. Sluge na koje je nailazila zastajale su da joj se naklone. Otpozdravljala je oslovljavajući ih po imenu, ali nastavljala je žurno dalje. Mrzela je da kasni. A kada je stigla do Zlatnog salona, kasnila je. Šest minuta. Pošto je čula tihi žamor glasova, zastala je da na tren popravi suknju i kosu, da udahne i namesti osmeh dobrodošlice na lice. Kada je ušla, videla je da majka već sedi u jednom uglu i sredovečnom paru sipa čaj iz čajnika od majsenskog porcelana. Grofica joj je prva privukla pažnju. Izgleda vrlo intrigantno, pomislila je Kamila. Ljupko na jedinstven način i opušteno neuredno. Vrećaste pantalone od tvida ne bi nazvala modernim, ali njoj su savršeno pristajale. Čovek je ustao dok je prilazila. Zaustila je da progovori i izvini se zbog kašnjenja, ali onda više nije mogla da izusti ni reč. On je bio, pomislila je zaprepašćeno, pljunuti Del, samo starija verzija. Morala je da pronađe način da tog čoveka izbaci iz glave, naredila je sebi, jer je počela da ga primećuje i u poletnim i otmenim engleskim grofovima. „Kamila, želim da ti predstavim grofa i groficu od Brigstona. Lorde i ledi Brigston, moja kćerka, njeno kraljevsko veličanstvo Kamila od Kordine.

104


„Lorde i ledi Brigston, izvinjavam se što nisam bila s majkom da vam poželim dobrodošlicu u Kordinu. Molim vas, sedite i raskomotite se. Nadam se da vam je putovanje bilo prijatno." „Oduševljeni smo što smo ovde, vaše veličanstvo." Alis se nasmešila dok se klanjala a onda i rukovala s Kamilom. „A isto važi i za našeg sina. Dopustite da vam predstavim lorda Delejnija, vikonta od Brigstona." Misli su joj se uskovitlale kada se Del odvojio od suprotnog prozora i krenuo preko sobe ka njoj. Srce joj je prebrzo lupalo - prvo od čiste radosti jer ga vidi, a zatim od zbunjenosti. I najzad - od čistog gneva. Vikont od Brigstona! - pomislila je. Šta je ovo? Kako je američka seljačina postala britanski aristokrata? Kako se samo usudio? Iskosila je glavu, hladno, a onda podigla bradu. „Lorde", rekla je tonom ledenim kao zima. „Veličanstvo", uzvratio je i s očiglednim nestrpljenjem u očima uzeo ispruženu ruku i poljubio je. Pregrmela je. Kamila je bila previše ponosna i urođeno pristojna da bi izgubila prisebnost, ali narednih trideset minuta bili su paklene muke. Ispunila je svoj deo konverzacije, a to je bilo mnogo više, razmišljala je smrknuto, nego što je Del uspeo. Jedva daje uspevao da odbrunda jednosložne reči, i to samo kada bi mu se neko direktno obratio. Zašto je morao da izgleda tako krupno i zgodno i muževno? Odelo i kravata trebalo bi da ga malo smanje ili da ga pripitome. Nisu učinili ni jedno ni drugo. „Moj sin", rekla je Alis u jednom trenutku, „oduševljen je i zahvalan za vašu finansijsku pomoć projektu Bardvil, madam. Zar nije tako, Dele?" Promeškoljio se na stolici. „Izrazio sam svoju zahvalnost, i zahvalnost celog tima, njihovim veličanstvima putem pisama i izveštaja." „Da, koliko jutros primila sam jedno od vaših... pisama, lorde Delejni." Kamila se smešila dok joj se na pogled hvatao led. „Čudno da niste pomenuli da ćete doputovati u Kordinu, i to ovako skoro." Ne bi ni bio ovde da je imao izbora, razmišljao je. Majka ga je progonila kao vučica i samo što ga nije za uvo odvukla u avion. „Nisam bio sasvim siguran da će moj raspored dozvoliti put." „Tako nam je drago da jeste..." ubacila se Gabrijela, uzbunjena ratničkim pogledom u kćerkinim očima. Kada bi se Kamilina narav previše uzbudila, njen jezik umeo je da bude smrtonosan. I brzoplet. „Da bismo se, bar donekle, odužili za gostoprimstvo koje ste pružili Kamili u vašem domu u Ver-montu. Čula sam da je to divan deo Amerike. Žao mi je što ga i sama nikada nisam posetila." Nije se moglo reći, zaključila je Gabrijela, ko je izgledao za-prepašćenije - princeza, ili vikont - što je s takvom lakoćom pomenula njihov pređašnji odnos. 105


Oboje su se izbečili ka njoj dok je mirno sipala čaj. Ona je pomislila - bila je gotovo sigurna - da je čula kako se grofica muči da ne prasne u smeh. A sad će videti koliko će njih dvoje uspeti da se ponašaju kao učtivi stranci. „Kamila se žarko zainteresovala za vaše polje rada, lorde", nastavila je Gabrijela. „Za majku je uvek sreća da vidi dete tako puno entuzijazma." „Jednaka je sreća i za dete da tako obraduje majku", rekla je Kamila sa savršeno prijatnim osmehom - onim s oštrinom koju je samo njena majka mogla da primeti. „Kakvo... zanimljivo iznenađenje što si pozvala lorda Delejnija i njegove roditelje, a da meni nisi pomenula te planove." „Nadala sam se da će i tebi biti drago da im uzvratiš kordinskim gostoprimstvom." To je izrečeno opušteno, ali s odlučnošću koja se mogla čitati između redova. „Naravno. Biće mi ogromno zadovoljstvo da se odužim lordu Delejniju za... sve." „Sigurna sam da biste voleli da se malo odmorite posle puta", rekla je Gabrijela Najlsu i Alis dok je ustajala. „Kamila, mogla bi lordu Delejniju da pokažeš vrtove." „Nisam...", počeo je Del, a onda zaškrgutao zubima primetivši ubilački pogled svoje majke. „Ne bih želeo da vas ometam." „To nije nikakav problem." Gabrijela je spustila ruku, vrlo tešku, na Kamilino rame dok je prolazila. Uhvaćena u zamku, Kamila je ustala i spremila se za nesreću, dok je njena majka lagano povela Delove roditelje iz salona, a zatim se okrenula ka njemu. „Prvo, da razjasnimo, nisam imala pojma da ćeš biti ovde, a da sam imala, uradila bih sve što mogu da ne prisustvujem ovoj dobrodošlici." „To je, mislim, svima već jasno. Da sam ja mogao da se izvučem s ovog putovanja, uradio bih to. Veruj mi." „Drugo", nastavila je istim hladnim i učtivim tonom, „nemam veću želju da ti pokazujem vrtove nego ti da ih pogledaš. Međutim, imam još manju želju da uznemirim majku i tvoje roditelje. Deset minuta trebalo bi da ti bude dovoljno. Sigurna sam da toliko vremena možemo da istrpimo jedno drugo. Moj lorde!" prosiktala je. „Ne počinji!" I on je ustao, a onda shvatio da govori njenim leđima, jer je već otišla do balkonskih vrata na suprotnoj strani prostorije. Kada je odlebdela napolje, nabio je ruke u džepove i krenuo za njom. Biće ovo, pomislio je, veoma duga četiri dana.

106


Poglavlje 10 Na trećem spratu gostinskog krila, Alis je zastala na ulazu u apartman koji su dobili tokom boravka u Kordini. Bilo je vreme, rešila je, da proveri svoje utiske i instinkte o Gabrijeli od Kordine. „Pitam se, madam, da li bih mogla da vam oduzmem malo vremena. Nasamo." „Naravno." Otkako su se sreli, Gabrijela je proračunavala opcije i razmišljala kako je najbolje da se postavi prema svojoj gošći. Po njenom mišljenju, Alis Kejn je više volela direktan pristup. Isto je važilo i za nju, kada je to bilo moguće. „Otići ćemo u moju dnevnu sobu. Vrlo je udobna i privatna." Dok je vodila Alis kroz palatu do porodičnih odaja, govorila je o istoriji zgrade i umetničkoj kolekciji. Nastavila je učtivo da ćaska i pokazuje dok se nisu udobno smestile iza zatvorenih vrata njene elegantne ružičasto-plave sobe. „Mogu li vam ponuditi neko osveženje, ledi Brigston?" „Ne, madam, hvala." Alis je sela i sklopila ruke. „Obe smo, očigledno, svesne odnosa između naše dece i nesrećnog načina na koji se taj odnos letos završio", počela je. „Da. Vaš sin je vrlo ljubazno obezbedio sklonište mojoj kćerki." „Oprostite, ali to su gluposti. Nije on to uradio zbog ljubaznosti, ili bar ne svesno. Nije on neljubazan, samo je tvrdoglav." Gabrijela se zavalila. „Ledi Brigston...Alis", odgovorila je toplo, zadovoljna što je njen sud o toj ženi bio ispravan. „Nisam bila sigurna da li radim pravu stvar za Kamilu time što sam pozvala vašu porodicu - i što joj nisam rekla za poziv i titulu vašeg sina. To je bilo isključivo u mom interesu. Želela sam da joj dam vremena da preispita svoje srce i da sama procenim njenu reakciju kada ponovo vidi vašeg sina. Istog trena kada su se videli, znala sam da sam ipak ispravno postupila." „Videli ste kako su se gledali - pa, pre nego što su se razljutili." „Da, videla sam. Vole se, a oboma ponos stoji na putu." „Kod Dela je to više od ponosa. On je tako nalik na svog oca. Baci mu neke stare koske i pričaće i u stihu i prozi o ženi od pre tri hiljade godina. Ali dajte mu ženu od krvi i mesa, i nema pojma šta da kaže. Nije to da je on glup, madam..." „Bri", prekinula ju je Gabrijela. Alis je uzdahnula i udobnije se smestila u stolici. Kao i njen sin, poznavala je formalnosti i protokol i - kao i njen sin, smatrala ih je blago blesavim. Bilo joj je drago što je njeno poštovano veličanstvo osećalo isto. „Bri. Nije on glup. On je prosto Kejn. Od glave do pete." „Ne volim da se mešam u živote svoje dece", počela je Gabrijela. 107


„Ni ja. Tehnički." Trenutak nisu govorile ništa, a onda su se obe nasmešile. „Zašto ne bismo popile po čašu brendija", predložila je Gabrijela. Baš je zgodno, pomislila je Alis, videti ženu u koju je sin zaljubljen kroz oči njene majke. I kada vam se obe dopadnu. „Zašto da ne?" Zadovoljna, Gabrijela je ustala da dohvati flašu i sama sipala piće. „Imam jednu ideju, koja, tehnički, nije mešanje, a može da pogura stvar. Moji sinovi nazvali bi to dvostrukom odbranom." „Pretvorila sam se u uvo." Deset minuta kasnije, Alis je klimnula. „Sviđa mi se tvoj stil. To je dobro jer ćemo se oroditi." Pogledala je ka prozoru kada je čula uzbuđene glasove. „To je Del - brunda kao bik kada je besan." Ustale su i zajedno prišle balkonu. Uhvatile su se podruku dok su odozgo posmatrale decu. „Svađaju se", rekla je Gabrijela glasa punog emocija. „To je odlično, zar ne?" „Ne bi trebalo da prisluškujemo." „Mi samo stojimo ovde, da udahnemo malo vazduha. Šta mi tu možemo ako oni glasno viču?" „Ništa, valjda." Dok se pomerala još malo dalje, Gabrijela je čula kako se vrata njene sobe otvaraju, a zatim i zatvaraju uz tresak. „Da li je onaj magarac Kejn već stigao?" Postiđena, Gabrijela je zatvorila oči, a onda se okrenula dok je njen muž prilazio otvorenim vratima. „Rive", progunđala je. „Vi ste sigurno Kamilin otac." Oduševljena, Alis je zakoračila i čvrsto mu stegla ruku. „Ja sam magarčeva majka. Upravo se pretvaramo da ne prisluškujemo dok oni urlaju jedno na drugo u vrtu. Hoćete li da nam se pridružite?" Visok čovek s crnom kosom prošaranom srebrom iskolačio je oči dok je njegova žena počinjala da se smeje. „Ma, dovraga sve!", bilo je sve što je rekao. Ona nije nameravala da se raspravlja. Zapravo, Kamila je sebi naredila da mu ne pruža nikakav povod za koji bi se mogao uhvatiti. Magarac! Vodila ga je stazama kroz vrt kao da su na forsiranom maršu i nimalo nije uživala u mirisima, bojama i šarmu koji su joj obično uvek pružali zadovoljstvo. „Naročito se ponosimo ružičnjakom. U njemu ima više od pedeset vrsta ruža, uključujući i penjačice posađene uz petnaest senica, koje nazivamo La Promenade de Rose. Manje formalne leje na ivicama dodaju dašak šarma eleganciji." „Zabole me za ruže!" „Dobro, nastavićemo do ograđenog vrta. Naročito je lepo mesto gde..." 108


„Hajde da prosto batalimo ovo." Uhvatio ju je za ruku i okrenuo je. „Nisam vam dozvolila da me dodirnete, gospodine!" „Reci to nekome ko te nije video golu!" Boja joj je jurnula u lice - vatra ispod mleka - ali glas joj je ostao hladan. „Niti mi je stalo do toga da me podsećaju na ranije loše procene." „Da li se sve svelo na to, na tvoju lošu procenu?" „Ti si sve završio." „Ti si zbrisala!" „Ti si mi rekao da idem!" „Kao da si ti ikada slušala šta ti ja govorim! Da si od početka bila iskrena prema meni..." „Kako se usuđuješ!" Razgoropađeno je cimnula da oslobodi ruku. „Mislim stvarno, lorde Delejni!" Bio je toliko pristojan da pocrveni. „To nema veze ni sa čim! Nisam ti rekao ni da sam imao boginje kada mi je bilo deset, a to je jednako važno." „Tvoja titula teško da se može porediti sa osipom!" „To je samo titula, nešto što sam nasledio od oca. Ona ne..." „ A! Titule i poreklo se ne računaju kada su tvoji, samo kada su moji! Glupavi mamlaze!" „Hej, povedi računa! Pazi na reči!", naredio je. „To nije isto, i znaš to i sama! Ja o sebi ne razmišljam na taj način! Ne koristim svoju titulu - nikad se i ne setim se da je imam! Ne živim u palati i..." „Ne živim ni ja! Ja živim na farmi! Ovo je dom mog ujaka! Kažeš da nikad i ne pomišljaš na titulu, a ja nemam izbora - moram da mislim na svoju svakog dana, sa svakim korakom u javnosti i s većinom onih u privatnosti. Želela sam vremena, samo malo vremena da živim život kao ti, da imam ono što ti uzimaš zdravo za gotovo. Slobodu! I uzela sam ga!", rekla je ostrašćeno. „Bilo to ispravno ili pogrešno, uzela sam ono što mi je bilo potrebno, jer sam se plašila da bih mogla..." „Čega si se plašila?" „Sada to nije bitno. To više nije problem. Smatraćemo malerom činjenicu što sam uopšte završila tamo gde sam završila tokom one oluje." Zatvorila se. „A sada, neću sramotiti ujaka niti ostatak porodice time što ću se svađati s jednim od njihovih gostiju, ma koliko on bio nepodnošljiv. Dok si ovde, predlažem da se sklanjamo jedno drugom s puta." Okrenula mu je leđa. „Nemam više ništa da ti kažem." „Fino gostoprimstvo - je li to kordinski stil?" Zaprepašćena do srži, naglo se okrenula. „Moja majka..." gotovo da se gušila. „Moja majka je tebi i tvojoj porodici uputila poziv u našu zemlju, u dom njenog brata. Dobićeš svaku ljubaznost - u javnosti - od moje porodice i od mene. Privatno..." Ono što je 109


prošištalo kroz njene zube bila je uvreda koja je više pristajala kakvoj francuskoj sumnjivoj četvrti nego vrtu jedne palate. Del je samo izvio obrve. „Baš se lepo izražavate, vaše veličanstvo!" ,,E sada više nemamo šta da kažemo jedno drugom!" „Ja tebi imam mnogo toga da kažem, sestro!" Njegov ton i reči poterale su joj sentimentalne suze iz grla. Okrenuvši mu leđa, dala je sve od sebe da ih potisne. „Gospodine, možete ići!" „Daj, začepi!" Izgubivši strpljenje, okrenuo ju je ka sebi. Onda se sledio kada je video suze koje su zaiskrile. „Šta to radiš? Prekini! Ako misliš da ću zbog te fontane da se osetim kao gad, grdno se varaš!" Odmakao se od nje i počeo da pretura po džepovima. „Gledaj... o, gospode! Eto, nemam ni maramicu, bolje ušmrkni to nazad." „Odlazi!" Kada se jedna suza skotrljala, bila je jednako zaprepašćena kao i on. „Idi unutra, idi nazad u Ameriku, ili idi dođavola! Samo idi!" „Kamila..." Rastrzan, ponovo je zakoračio ka njoj. „Vaše veličanstvo." Formalna u društvu i živo radoznala, Marijan je zakoračila na baštensku stazu. „Oprostite, gospođica Latimer je stigla. Odveli smo je u njene odaje." „Sara?" Iznenađen, Del je zurio u Kamilu. „Pozvala si Saru Latimer u palatu?" „Da. Odmah ću ući, Marijan. Hvala,ti. Da li bi, molim te, odvela lorda Delejnija u njegove sobe ili kuda god želi da ide? Molim vas da me izvinite, lorde." „Lorde?" Marijan ga je pažljivo proučila kada je Kamila brzo otišla. Bila je rastrzana između želje da ga sravni sa zemljom, jer joj je povredio najdražu prijateljicu, i da saosećajno uzdahne zbog jada koji je bio tako jasno iscrtan na njegovom licu. „Mogu li da vam pokažem ostatak vrta?" „Ne, hvala. Osim ako imate neko zgodno jezerce ili fontanu u koju bih zagnjurio glavu." Marijan se samo nasmešila. „Sigurna sam da vam možemo izaći u susret." Pitao se da li bi svima učinio uslugu ako bi otišao. Njegova majka bila bi besna, otac zbunjen. I oboje bi bili postiđeni, ali Kamili bi, očigledno, laknulo. A on ne bi morao da je viđa, posmatra i trudi se da zaboravi kako je izgledala u farmerkama i majici dok je pržila jaja. Nije da je sad izgledala iole tako. Bila je uglađena, sjajna i elegantna kao dijamanti koje je video da trepere na njenim ušima. I jednako hladna, pokušavao je da ubedi sebe. Palo mu je na pamet da ne sme da joj dozvoli da ga otera - onako kako je on oterao nju. Ostaće, ako ni zbog čega drugog, onda da bi joj pokazao šta je jak karakter. Nije bilo teško skloniti joj se s puta. Palata je bila sušta suprotnost petosobnoj brvnari u vermontskoj šumi. 110


I nije mogao reći da nije uživao, do izvesne mere. Dopala su mu se njena braća i njeni mladi rođaci. Bilo je to kao da posmatra čopor lepih i elegantnih vukova koji trče po divljini. Kao jedinac, nikada nije bio izložen mnogočlanim i bučnim porodicama. A oni su, otkrio je vrlo brzo, ispod titula i sjaja bili upravo to. Porodica. Toliko usko povezana da je imao problem da se seti ko je kome bio rođeni brat, a ko drugo koleno. Nekoliko njih nagovorilo ga je da pođe do štala - koje su bile prokleta palata za konje. Čim su saznali da ume da jaše, našao se u sedlu. Tako je upoznao Aleksandra, vladara Kordine, i njegovog brata, princa Beneta, Kamiline ujake. A i Kamilinog oca, Riva Makgija. „Gospodine." Jedan od mladića - činilo mu se da je to bio Dorijan - iskezio se od uva do uva i zvanično ih predstavio. Del se meškoljio u sedlu. Naravno, poznavao je protokol, ali prošli su meseci i godine kada je poslednji put morao da ga koristi. Nije mu se dopadalo da to sada iskopava - a još manje mu se sviđao osećaj da ga seciraju tri para očiju koje su ga hladno odmeravale. „Dobro došli u Kordinu, lorde Brigstone", rekao je Aleks milozvučnim ali i blago nadmenim glasom. „I u moj dom." „Hvala vam, vaše veličanstvo." Del je uspeo da izvede nešto što je prošlo kao naklon dok je sedeo na nemirnom konju. „Drago nam je što ste došli i što na neki način možemo da vam se odužimo za gostoprimstvo koje ste ukazali mojoj sestričini." Ispod ljubaznosti se osetila i suptilna oštra nota. Aleks se postarao da bude tako. „Taj konj žudi za trkom", rekao je Benet, jer je osetio probadanje saosećanja. Jadno kopile, mislio je. Brojno je nadjačan i opkoljen. „Izgledate mi kao da možete da izađete na kraj s njim." Del je osećao kako ga Aleksove reči seku - kao rez brušenog mača. Radije je prebacio pogled na prijateljskije raspoloženog brata. „Prelep je." „Pustićemo vas da uživate u jahanju. Voleo bih da porazgovaramo o vašem radu", dodao je Aleksandar, „pošto je on postao tolika strast princeze Kamile." „Kad god vam bude odgovaralo, vaše veličanstvo." Aleks je klimnuo, a onda poveo svog konja ka štalama. Pošto je Delu uputio sažaljiv pogled, Benet je krenuo za Aleksom. Riv je poterao svog konja tako da se našao pored Dela. „Vi!", rekao je pokazavši rukom prema svojim sinovima i nećacima. „Brišite!" Onda je, okrenuvši se ka Delu, nastavio: „Vreme je da ti ja proćaskamo", rekao je, a odjek kopita bledeo je u trci uzbrdo. „Pitam se možeš li da smisliš dovoljno dobar razlog da ti ne slomim vrat."

111


Bar nema razloga za protokol i politiku, pomislio je Del. Taj čovek izgledao je kao da je poprilično dobar u slamanju vratova. Bio je u formi, širokih ramena, a ruke su mu izgledale grubo i spremno. Delu je više ličio na vojnika nego na ijednog farmera na kog je naišao. „Sumnjam", zaključio je Del. „Hoćete li to da uradite ovde, ili na nekom zaklonjenom mestu gde biste mogli odmah da me bacite u plitak grob?" Rivov osmeh bio je mršav. „Hajde da jašemo. Imaš li običaj da dovodiš zalutale mlade žene u svoju kuću, Kejne?" „Ne. Ona je bila prva, i mogu da vam obećam da će biti i poslednja." Dan je bio topao, ali vetrovit. Del je mrzeo što se preznojavao. Oči tog čoveka bile su kao laseri. „Hoćeš da poverujem da si je primio jer imaš dobro srce? Nisi imao pojma ko je ona - iako je njeno lice nalepljeno na naslovne strane svih časopisa i novina i ne skida se s televizijskih ekrana po celom svetu? Nisi imao nikakvu nameru da je iskoristiš ili upotrebiš njen uticaj u svoju korist, niti da prodaš novinama priče o tome kako si je odveo u krevet?" „Samo malo!" Del je zaustavio konja i sada je njegov pogled bio vreo. „Ja ne iskorišćavam žene! A nju ne bih mogao da iskoristim čak ni da sam probao, jer bi mi odgrizla ruku. Nemam vremena za tračerske časopise niti televiziju, i nisam očekivao ni da ću naleteti na nekakvu odbeglu princezu nasukanu pored puta u oluji. Rekla je da nema mnogo novca i zato sam joj dao prenoćište i posao. Nisam joj postavljao previše pitanja niti obraćao previše pažnje na nju." „Pa, očigledno jesi obratio dovoljno pažnje da je odvedeš u krevet." „To je tačno. I to se ne tiče nikoga osim nas dvoje. Ako zbog toga hoćete da me izmlatite, samo napred. Ali ako ćete me optuživati da sam ono što je bilo među nama pretvorio u nekakvu jeftinu senzaciju za medije, onda ću i ja izmlatiti vas!" Ispravan odgovor, pomislio je Riv. Baš kao što treba. Promeškoljio se u sedlu. Momak je imao petlju, zaključio je, zadovoljan, ali to nije bio razlog da prestane da ga muči. „Kakve su tvoje namere s mojom kćerkom?" Gnevno rumenilo je izbledelo i Del je sada bio bled kao krpa. „Moje... moje... Šta?" „Čuo si pitanje, sinko! Vrati taj jezik u usta i odgovori!" „Nemam ih. Ona neće ni da razgovara sa mnom. Namera mi je da joj se sklanjam s puta." ,,A taman sam pomislio da nisi kompletan magarac." Riv je ponovo okrenuo konja. „Poteraj tog konja u dobar galop", posavetovao ga je. ,,I nemoj još da padneš i slomiš svoj uštogljeni vrat." Dok je jahao nazad ka štalama, Riv je razmišljao o tome da razgovor možda nije bio baš onakav kakav je njegova žena imala u vidu kada ga je zamolila da popriča s Delom kao muškarac s muškarcem, ali bio je sasvim zadovoljan njime. *** 112


Kamila bi i sama uživala u dobrom galopu, ali čajanka za dame zahtevala je njenu pažnju i prisustvo. Pošto je vreme bilo lepo, zabava je bila priređena na južnoj terasi u ružičnjaku, pa su gošće mogle da uživaju u pogledu na Mediteran i mirisu cveća. Njena ujna odlučila se za opuštenu eleganciju pa su lepi stolovi bili pokriveni stolnjacima tople boje breskve, a na njih su postavljeni stakleni kobaltnoplavi tanjirići. Još veselih tropskih cvetova prosipalo se iz plitkih činija dok su poslužitelji u belom punili čaše šampanjcem, a šolje čajem. Svaka dama dobila je srebrnu pudrijeru s izrezbarenim kraljevskim grbom. Harfistkinja je tiho okidala žice pod senicom uz koju su puzile bele ruže. Ujna Iv je znala kako da postavi pozornicu, razmišljala je Kamila. Žene u lepršavim haljinama šetale su po vrtu ili se okupljale u grupice. Znajući svoju dužnost, Kamila je šetala između gošći noseći čašu šampanjca. Smešila se, razmenjivala ljubaznosti, ćaskala i duboko potisnula sve misli o Delu, a onda ih nemilosrdno zaključala. „Jedva da sam imala trenutak s tobom." Iv je provukla ruku ispod Kamiline i povukla je u stranu. Bila je to niska žena s divnom gomilom garavocrne kose koja je predstavljala izuzetan okvir za njeno lice oblika dijamanta. Njene oči, zagasite i upečatljivo plave boje, iskrile su dok je gurkala Kamilu ka zidu terase. „Sada nema dovoljno vremena", rekla je glasom koji je još nosio nagoveštaj njenog maternjeg teksaskog otezanja, „ali kasnije želim da čujem sve o tvojoj avanturi. Sve do detalja." „Majka ti je već rekla." „Naravno." Uz smeh, Iv je poljubila Kamilu u obraz. Gabrijela je uradila i više od priče - zatražila je Ivinu pomoć u vidu zabadanja nosa i izvlačenja informacija. „Ali to su informacije iz druge ruke. Ja volim da se obratim izvoru." „Čekam da me ujka Aleks prozove." Iv je izvila obrvu. „Da li te to brine?" „Ne volim da ga uznemiravam." „Da sam ja brinula zbog toga, provela bih život grickajući nokte." Napućenih usana, Iv je pogledala svoj savršeni manikir. „Jok. On mora da bude to što jeste", dodala je ozbiljnije i pogledala ka plavetnilu mora koje se prostiralo uz ivice njene druge zemlje. „Ima toliko odgovornosti. On je rođen i odgajan za to, kao i ti. Ali veruje ti - potpuno. I veoma je zainteresovan za tvog dečka." „On mi nije dečko!" ,,A, dobro." Sećala se, vrlo dobro, kada je i ona pokušavala da ubedi sebe da Aleks, tada prestolonaslednik Kordine, nije njen. „Recimo da je zainteresovan za rad lorda Delejnija - i tvoje interesovanje za taj rad." „Teta Kris je mnogo pomogla", dodala je Kamila, pogledavši ka Ivinoj starijoj sestri. Ona, u stvari, nije bila Kamilina rođena tetka, ali njena porodica bila je veoma otvorena. 113


„Ništa ne voli više od dobre kampanje. To je zato što se udala za džentlmena iz Teksasa. Senatoru je predstavljalo veliko zadovoljstvo da razgovara o Bardvilu sa svojim saradnicima na Floridi." „Pošto ga je teta Kris nagovorila na to, i veoma sam joj zahvalna. Uzgred, izgleda divno." „Kao da se tek udala", složila se Iv. „Posle pet godina braka. Uvek je govorila da čeka savršenog muškarca. Drago mi je što ga je pronašla. Nije bitno da li je za to trebalo pedeset godina ili pet minuta", rekla je, na brzinu stegnuvši Kamilinu ruku. „Kada je to ono pravo, prosto znaš. A kada to znaš i kada si pametna, ne prihvataš ne kao odgovor. Tako nešto vredi borbe. Pa, nazad na posao." Kamila je stala pored stolova i pronašla dragocena tri minuta da porazgovara s mladom rođakom Marisom. Gledala je svoju sestru, Adrijen, kako sedi i, naoko vrlo raspoloženo, razgovara sa starijom italijanskom kontesom koja je bila gluva kao top. Hana, supruga njenog ujaka Beneta, pokazivala joj je da dođe do stola u senci, za kojim su ona i Delova majka sedele i uživale u čaju i keksu. „Ledi Brigston i ja imamo mnogo zajedničkih poznanika", objasnila je Hana. „Gnjavila sam je o njenom poslu i sada sanjam o tome da pobegnem i iskopavam kosti dinosaurusa." Hani, bivšem britanskom agentu, avantura je bila posao. Ipak, kao princeza i majka dvojice živahnih sinova, jednu vrstu avanture zamenila je drugom. Kao agent, morala je namerno da prikriva svoj izgled i potiskuje ljubav prema modi, ali sada je mogla da uživa u njima. Njena tamnoplava kosa bila je zalizana u punđu. Haljina bez rukava pokazivala je mišićave ruke i bila je iste živopisno zelene boje kao i njene oči. „To bih i ja volela." Smešeći se, Kamila je poslušala Hanin znak i sela. „Premda pretpostavljam da je to težak i zamoran posao. Morate se voleti", rekla je Alisi. „To sam oduvek želela da radim - još kao dete. Druge devojčice skupljale su lutke. Ja sam skupljala fosile." „Velika je sreća", rekla je Kamila, „kada čovek uvek zna šta želi i kada može da dela da bi to dobio." „Zaista." Alis je iskosila glavu. „ A ja mislim da je izuzetno uzbudljivo otkriti poziv i usput - i delati u tom smeru." „O! Izvinite na trenutak." Prepoznavši znak, Hana je ustala. „Moram da razgovaram s gospodom Kartrajt." Razmenila je brz ali rečit pogled s Alis - i sklonila se. „Ako dopuštate, vaše veličanstvo, vaša porodica je divna." „Hvala vam. Slažem se s vama." „Ja se, po pravilu, udobnije osećam u muškom društvu. Prosto nemam toliko toga zajedničkog sa ženama. Po mom mišljenju, previše se uzbuđuju zbog nekih nebitnih sitnica." 114


Na ruci kojom je mahala nokti su bili kratki i bez laka. Nosila je samo jednostavan zlatni prsten na domalom prstu. „Ali s vašom majkom i ujnama osećam se kao kod kuće", nastavila je. „Nije ni čudo što ste mi i vi već toliko dragi." „Hvala vam", rekla je Kamila ponovo, malo usplahireno. „Vrlo ste ljubazni." „Da li si veoma ljuta na mog sina?" “Ja…” „Nije da te krivim", nastavila je Alis pre nego što je Kamila uspela da formuliše nekakav diplomatski odgovor. „On ume da bude takav... kako bih to rekla? A, da mazgov. Mazgovčina!To je nasledio od oca, pa i nema baš nekog izbora. Sigurno je bio užasan prema tebi." „Ne. Uopšte nije." „Nema potrebe da budeš taktična." Potapšala je Kamilu po ruci. „Sada smo same, a ja poznajem mog dečaka do srži. Ima užasne manire - to je delimično moja krivica, ne mogu da poreknem. Nikada nisam bila osoba koja je marila za uglađenost. Nečuveno je ćudljiv - a to mu je od oca. I uvek urla. Uglavnom posle eksplozije zaboravi zašto je urlao - što ostale ljude nervira i frustrira. Slažeš li se?" „Da..." Uz poluosmeh, Kamila je odmahnula glavom. „Ledi Brigston, dovodite me u nezgodan položaj. Dopustite da kažem da se divim radu vašeg sina - njegovom pristupu i strasti prema radu. Na ličnom nivou imamo ono što bi se moglo nazvati sukobom stilova." „Dobro si vaspitana, zar ne?" Gabrijela ju je upozorila da će teško probiti njenu staloženost. „Hoće li ti smetati da ti ispričam jednu pričicu? Bila jedna mlada Amerikanka, stara jedva dvadeset godina, s tek dobijenom diplomom srednje škole. Osećala je vatru u sebi, ambiciju koja je gorela - prema paleontologiji. Većina je mislila da je luda", dodala je sa iskrom u oku. „Zaista, šta jedna mlada žena ima da petlja s kostima dinosaurusa? Uspela je da se probije do iskopine - jedne naročite iskopine, jer je na njoj glavni bio čovek čijem se radu -pristupu i strasti prema radu - divila." Zastala je, nasmešila se i srknula čaj. „Čitala je njegove knjige, članke o njemu i one koje je on napisao. Za nju je bio veliki junak. Zamisli njenu reakciju kada se ispostavilo da je to jedan krupni, nervozni i nestrpljivi čovek, koji je jedva primećivao da ona postoji, a i tada uglavnom samo da bi se žalio ili drao na nju." „Sav je na svog oca", prošaputala je Kamila. „O, pljunuti on!", priznala je Alis s izvesnim ponosom. „Praskali su jedno na drugo, taj grubi čovek i ta drska mlada žena. Ona je uglavnom praskala jer je on bio toliko tvrdoglav da se većina njenih najboljih primedbi prosto odbijala o njegovu lobanju. To je bilo krajnje iritantno." „Da", rekla je Kamila skoro sama za sebe. „Iritantno." „Ali bio je fascinantan. Briljantan, lep, tako - naizgled - nezainteresovan za nju. Međutim, počeo je da smekšava prema njoj, samo malo, jer je bila tako dobra u poslu i imala je oštar i radoznao um. Kejnovi se dive oštrim, radoznalim umovima." 115


„Očigledno." „Ludo se zaljubila u njega i, pošto je prebolela sopstveno nerviranje zbog toga, uposlila je svoj oštri um. Počela je da ga goni, što mu je laskalo. Pronalazio je svakakve razloge zašto to ne može da uspe. Bio je petnaest godina stariji, nije imao vremena za žene i sve tako. I ona je imala neke skrupule. Sve to oko titule grofa Brigstona nije se najbolje uklapalo u njen jenkijevski sistem. Možda bi je to i obeshrabrilo, ali bila je tvrdoglava i u srcu je znala da on oseća nešto prema njoj. A pošto je titula išla s tim čovekom, a ona je želela čoveka, zaključila je da će moći da živi s tim. I, šta joj je preostalo drugo osim da ga zavede?" Pošto je Alis pogledala Kamilu, čekajući znak slaganja, Kamila je poslušno klimnula. „Prirodno." „On je mucao i zamuckivao i tokom nekoliko divnih trenutaka izgledao kao uspaničeni konj zahvaćen požarom u štali. Ali ona je imala način da izađe s njim na kraj. Tri nedelje kasnije bili su u braku. Meni se čini da je ispalo dobro", dodala je uz mali osmeh. „Ona je bila zadivljujuća mlada žena." „Da, bila je. I rodila je zadivljujućeg, premda tvrdoglavog mazgova. Voliš li ga?" „Ledi Brigston..." „O, molim te, zovi me Alis. Gledam te i vidim mladu ženu, tako bistru, tako svežu, ali i tako nesrećnu. Znam svoje mesto, ali sad gledam Kamilu, a ne njeno kraljevsko veličanstvo." „On vidi titulu, a zaboravlja ženu koja je nosi." „Ako ga želiš, ne dozvoli mu da zaboravi. Unela si cveće u njegovu kuću", rekla je, sada tiho. „Ja se nikada ne setim da uradim ništa slično. Znaš li da ga je sačuvao pošto si otišla?" Suze su joj navrle na oči. „Nije ga ni primećivao." „Jeste. I te kako ga je primetio. Deo njega želi da se odvoji od tebe i ponovo zakopa u posao. Pretpostavljam da biste vas dvoje - pošto ste snažni i sposobni mladi ljudi odlično prošli i ako svako ode na svoju stranu. Ali pitam se šta biste mogli da uradite, šta biste stvorili, ako biste probili tu barijeru od ponosa i povređenosti i udružili se. Zar se ti ne pitaš?" Da, pomislila je Kamila. Neprestano. „Rekla sam mu da ga volim", prošaputala je, ,,a on me je odbio." Zašištavši, Alis se zavalila. „Kakav magarac. Pa onda, imam za tebe jedan savet, Kamila. Nateraj ga da malo puzi - to će biti dobro za njega - pre nego što i on tebi kaže isto. Ne sumnjam da to možeš da izvedeš." Del je prepatio formalnu i za njega beskrajnu večeru. Sedeo je između gluve italijanske kontese i Kamiline sestre Adrijen. Jedina prednost bila je u tome što je Kamilin otac sedeo daleko na suprotnom kraju ogromnog trpezarijskog stola. 116


Tako će, zaključio je, njenom ocu biti teže da ga probode nožem. Kada je posluženo glavno jelo, promenio je početni utisak o Adrijen kao o nezanimljivoj, premda lepoj devojci. Shvatio je da je ona bila žena neverovatno slatke prirode koja je istovremeno i blaženo srećna i diskretno šarmantna. Njena pomoć u razgovoru s kontesom sačuvala mu je zdrav razum, a kada je Adrijen pogledala ka njemu, u brzoj iskri u očima prepoznao je deo Kamilinog lukavog smisla za humor. Uhvatio je sebe kako joj priča o poslu, jer mu je postavljala baš takva pitanja da ohrabri priču. Tek kasnije mu je palo na pamet da je njen talenat bio u tome da otvara ljude. „Nije ni čudo što je Kamila tako fascinirana." Adrijen se nasmešila. Primetio je da je imala umirujući glas, kao njena majka, i plave oči koje prže, kao njen otac. „Uvek je uživala u zagonetkama - a tvoj posao zaista se svodi na to, zar ne? Na složenu slagalicu. Ja nikada nisam bila dobra u tome. Da li se uskoro vraćaš na Floridu?" „Da, vrlo brzo." Uopšte ne bi trebalo da je ovde, rekao je sam sebi. „Kada moja deca budu malo starija, odvešćemo ih tamo. U Diznijev zabavni park." Pogledala je preko stola u svog muža. I o tom pogledu kasnije će razmišljati. O čistom zadovoljstvu koji je nosio. Pogledu kog nije bilo na Kamilinom licu, pomislio je, osim u ponekom trenu, ali postojao je u njoj. Setio se da ga je video kada je leškarila na obali jezerceta. Zadovoljna Kamila, tako ju je nazvao. A onda je nestala.

117


Poglavlje 11 Za jednu princezu, rmbačila je kao konj. Čoveku je bilo teško da spoji pet minuta nasamo s njom, da bi se izvinio. Del nije bio siguran zbog čega bi se izvinjavao, ali počinjao je da misli da joj izvinjenje sleduje. Krivica - ukus koji nije voleo - zavalila mu se u grlu otkako je video onu suzu kako se sliva niz njen obraz. Situaciju su otežavali i razni članovi njene porodice, koji su bili tako prokleto prijatni ili ljubazni - ili i jedno i drugo istovremeno - i počinjao je da se oseća kao magarčina. Čak ga je i njena majka saterala u ćošak. Ako je to bila prihvatljiva definicija za to što ga je nežno odvela u stranu i toplo i srdačno mu zahvalila što je njenoj kćerki otvorio vrata svog doma. „Znam da je ona odrasla žena", rekla je Gabrijela dok je stajala s njim na uzvišenju s pogledom na Mediteran, plav kao dragulj. ,,I sposobna. Ali ja sam majka, a majke imaju običaj da brinu." „Da, madam", složio se, mada svoju majku nikad nije smatrao zabrinutom. „Bilo mi je lakše kada sam saznala da je s nekim dobrim, kome se može verovati - i koga je očigledno poštovala." Gabrijela je nastavila da se smeši, čak i kada se on sasvim primetno trgao. „Neko vreme sam strepela za nju." „Strepeli ste?" „Radila je previše naporno tokom dugog perioda. Od smrti mog oca i, da tako kažem, njenog procvata, zahtevali smo sve više njenog vremena i energije." „Vaša kćerka ima mnogo energije." „Da, uglavnom. Plašim se da je poslednjih godina bila izložena medija više nego što bi iko mogao očekivati." Da li je mogao da razume, pitala se Gabrijela. Da li je to mogao iko ko to nije proživeo? Nadala se da jeste. „Ona je divna, kao što znate, i živahna - ali je i najstarija ženska osoba u njenoj generaciji porodice. Mediji su je proždrljivo progonili i plašim se da je to imalo svoju cenu - emotivnu. Čak i fizičku. Znam kako to izgleda. I sama sam se iskradala. Ponekad je potreba da odete, čak i od nečega što je tako drago vašem srcu, neodoljiva. Slažete li se?" „Da. Ja imam Vermont." Lice joj je smekšalo i razvedrilo se. Da, pomislila je, mogao je da razume. ,,A ja sam imala malu farmu. Sve donedavno, rekla bih, Kamila nije imala svoje mesto gde bi

118


mogla da pobegne. Gde bi bila mirna, makar samo i u mislima. Hvala vam." Podigla se i poljubila ga u obraz. „Hvala vam što ste joj pomogli da ga pronađe." Možda bi se osećao niže, razmišljao je Del kada su se rastali, da je puzio na stomaku i za sobom ostavljao sluzav trag. Morao je da razgovara s Kamilom. Razumno. Racionalno. Sada su postojala pitanja i on je želeo odgovore na njih. Činilo mu se da čovek zaslužuje neke odgovore pre nego što počne da puzi. Ali svaki put kada bi se diskretno raspitao o njoj, dobijao je odgovor da je na sastanku, da ima posetu ili je u poslu s ličnom pomoćnicom. Želeo je da misli da su u pitanju manikiri, kupovina ili nešto slično, sve dok ga Adrijen nije ispravila. „Izvini, tražiš li Kamilu?" „Ne." Bilo mu je neprijatno što laže taj meki, lepi osmeh. „Ne baš, madam. Nisam je video jutros." Adrijen je grlila svoju bebu, kćerkicu. „Plašim se da radi u dve smene. Moj najstariji sin ne oseća se dobro i ne volim da ga ostavljam samog. Ona me menja u bolnici. Trebalo je da posetim odeljenje pedijatrije, ali pošto je mali Armand tako zahtevan, želela sam da ostanem s njim." ,,A... Nadam se da je on dobro." „Sada spava i čini se da je mnogo bolje. Pomislila sam da iznesem bebu malo na sunce pre nego što se vratim da vidim kako je on. Ali Kamila bi trebalo da se vrati za sat. Ne", ispravila se, „posle toga ima sastanak s mamom u vezi s Umetničkim centrom. Po podne se obično bavi prepiskom, mada mi nije jasno kad će danas naći vremena za to." Nije skidala meki osmeh s lica, a iznutra se oduševljeno smejala. Jadničak, pomislila je, tako je skršen. I tako zaljubljen u njenu sestru. „Mogu li ja nešto da uradim za tebe?" „Ne. Ne, madam, hvala." „Verujem da je Dorijan pobegao u štale", rekla je ljubazno. „Nekoliko gostiju otići će na jahanje, možeš da im se pridružiš.” Nije to uradio, ali je poželeo da jeste kada ga je pozvao princ Aleksandar. „Lorde Brigstone, nadam se da niste zapostavljeni otkako ste stigli." „Nimalo, vaše veličanstvo." Kancelarija savršeno odražava karakter ovog čoveka, pomislio je Del. Oboje su bili elegantni, muževni i protkani tradicijom. Princ je odisao vlašću, kao i dostojanstvom. Kosa mu je bila crna kao noć i prošarana srebrom. Njegovo aristokratsko lice bilo je izbrušeno u oštre uglove, a tamne oči bile su jednako oštre i vrlo direktne. „Pošto je princeza Kamila iskazala tako žarko zanimanje, proučio sam nešto vašeg rada. Interesovanja moje porodice", rekao je glasom glatkim poput uglačanog bodeža, ,,i moja su interesovanja. Ispričajte mi više o tom vašem tekućem projektu." 119


Iako nije voleo da se oseća kao student na ispitu, Del mu je udovoljio. Savršeno je shvatao, i znao je da se od njega i očekivalo da shvati, da će ga procenjivati i odmeravati. Kada je posle dvadeset minuta ljubazno otpušten, Del nije bio siguran da li je položio ispit ili bi trebalo da motri na dželata iza ugla. Ali ga je vrat zapeckao kada mu se u mislima pojavila slika sekire podignute iznad njega. Svaki čovek, zaključio je, koji je - makar i sasvim neobavezno - pomišljao na to da se spetlja s članom kraljevske porodice Kordine, trebalo bi da pregleda glavu. Dobro je da mu je još na ramenima. Del je sebe uvek smatrao psihički zdravom osobom. Da bi ostao takav, odlučio je da pobegne na nekoliko sati. To nije bilo jednostavno. Čovek nije prosto mogao da pozove taksi da ga pokupi u palati. Postojali su procedura, protokol, politika, mere bezbednosti. Na kraju, Kamilin stariji brat Kristijan opušteno mu je ponudio da uzme njegov automobil - i vozača ako želi. Del je uzeo automobil, a vozača preskočio. I prvi put u životu bio je veoma blizu da se zaljubi u neko mesto koje nije Vermont. Bilo je nečeg zaprepašćujućeg u malenoj zemlji na moru. Teralo ga je da pomišlja na dragulje - stare i dragocene - koji su se prenosili s generacije na generaciju. Zemlja se u terasastim brdima uzdizala iz mora. Kuće - ružičaste, bele i prigušenozlatne - bile su nagomilane po uzviše-njima, štrcale su na rtu kao da su izrasle iz njega. Cveće - posle Kamile počeo je da obraća više pažnje na cveće - raslo je u izobilju i s tako slobodnim i opuštenim formacijama da je davalo beskrajan šarm dramatičnim stenama i liticama. Palmino lišće lepršalo je na neprekidnom lekovitom povetarcu. Dopadao mu se osećaj starine. Iz generacije u generaciju, iz veka u vek, ovaj mali dragulj opstajao je i sijao, i držao se svoje duše, ne popuštajući raspomamljenom naletu urbanog, ne kvareći otvorene i čarobne vidike neboderima. Pretpostavljao je da se mesto s vremenom menjalo. Nijedno mesto nije ostajalo isto i u tome je ležala lepota ljudske vrste. A kada je čovek imao i mudrost i domišljatost, uspevao je da pronađe način da sačuva srce dok hrani um. Bisetovi, koji su Kordinom vladali četiri veka, očigledno su bili mudri. Zaustavio se u povratku pored krivudavog puta na brdu, da prouči prinčevski dom. Bilo je jedino ispravno, pretpostavljao je, da palata stoji na najvišoj tački. Bila je okrenuta ka moru, s belim kamenim zidovima koji su se izdizali s litice. Pružala se, čak i tutnjala, s utvrđenjima, parapetima i kulama koje su ponosno štrcale, do drugog doba. Drugog vremena. Ratovi i kraljevi, razmišljao je, istorijski ljubavnici.

120


Čak i u moderno vreme, ovde je vođen mali i vrlo ružni rat. Kada je on bio dečak, samozvani terorista pokušao je da ubije članove kraljevske porodice. Kamilina majka bila je kidnapovana. Njena ujna, tada samo Iv Hamilton, bila je ustreljena. Sada je shvatao da nije razmišljao o tome, niti da je takva istorija, toliko blizu njenom srcu, sigurno uticala na Kamilu. Ipak, ona nije dozvoljavala da je to spreči da sama krene u akciju, razmišljao je sada. Nije je sprečilo da se vrati ovamo, u zamak na brdu, i preuzme svoj deo porodičnih obaveza. Zemlja i porodica sada su bili u miru. Ali mir je krhka stvar. Pretpostavljao je da oni koji žive unutra shvataju da je palata izgrađena za odbranu, a njegovo arheološko oko moglo je da vidi da je osmišljena kao kavez. Nije moglo biti napada s mora, nije bilo sile koja bi mogla prodreti kroz strme zidove litica. Visina i brda činili su je neprobojnom. Luka ju je činila bogatom. A bila je stvorena i zbog lepote. Potragu za lepotom smatrao je ljudskom potrebom. Stojeći na tom mestu, ne bi mogao o njoj da razmišlja kao o domu, već samo kao o simbolu. Ali bio je i unutra, iza tih gvozdenih kapija. Ma kako moćna, simbolična ili estetski snažna, ta palata bila je i dom. Možda je ona deo svog života provodila na farmi u Virdžiniji, ali ovo mesto, ova palata, ova zemlja, bili su njen dom. Oboma je valjda očigledno da nije mogla biti i njegov. Kada se vratio kroz kapije, prošao je pored jarkocrvenih uniformi stražara, a oblak depresije uvukao se s njim. „On je užasno raspoložen", poverila je Alis Gabrijeli kada su ukrale pet minuta u muzičkoj sobi. Zbile su se jedna uz drugu, kao što i priliči zaverenicima. „Navodno je otišao da se provoza i vratio se naduren i razdražljiv. To je dobar znak." „Kamila je celo popodne rastrojena i nezadovoljna. Sve se odvija savršeno. A moji špijuni mi kažu da se on jutros nekoliko puta raspitivao za nju." „Najbolje je što je ona tako zauzeta i nedostupna. Neka dečko ima vremena da razmisli." „Neće moći da misli kada je vidi večeras. O, Alis, izgleda tako lepo u večernjoj haljini. Bila sam na poslednjoj probi i prosto je spektakularna." „Napraviće nam prelepe unučice", rekla je Alis uzdahnuvši. Nije mu se dopadalo da nosi večernje odelo. Imalo je toliko delova. Nije mogao da shvati zašto su ljudima bili potrebni svi ti delovi odeće kada su košulja i pantalone sasvim dovoljni.

121


Ali rešio je da ode ujutro, pa je imao bar nečemu da se raduje. Već je smislio i neophodno opravdanje za svoj raniji odlazak - hitnu poruku s nalazišta. Ionako niko neće primetiti da ga nema. Večeras će ispuniti svoju obavezu - zbog roditelja - pronaći će način da se izvini ili bar da izgladi situaciju s Kamilom, a onda će se vratiti u stvarnost što je pre moguće. Nije on čovek za palate. Možda da neku iskopa - e, to bi bilo zanimljivo. Samo je trebalo da preživi uštogljenu formalnost još jedne večeri. Bio je siguran da će i odatle uspeti ranije da se iskrade. Ujutro će iskazati poštovanje domaćinima, a onda će se izgubiti. Morao je samo da obavi još jedan mali zadatak. Morao je - najiskrenije - da zahvali Kamili za pomoć u finansiranju. Licem u lice i bez uštogljenosti kojoj je pribegavao u prepisci. To je bilo nisko s njegove strane i nedolično za njen gest. Obučen i ne želeći ništa osim da se čitava muka najzad završi, pridružio se roditeljima u dnevnoj sobi. „Dovraga, vidi tebe!" Bila je to retka prilika da vidi majku elegantno odevenu. Iskezio se i zavrteo prstom da bi se okrenula. Jednostavna crna haljina isticala je njenu vitku, atletsku figuru, a brigstonski biseri bili su kruna njenog izgleda. „Prava si lutka", zaključio je i naterao je da se nasmeje. „Mislim da mogu da podnesem ove cipele oko sat i po, a posle toga - samo bog zna." Otišla je do supruga da mu popravi mašnu. „Ne uzbuđuj se, Alis. Oslobodiću se prokletinje prvom prilikom." Ipak, Najls se nasmešio dok se saginjao da joj poljubi obraz. „Ali dečak je u pravu. Prava si lutka." „Ova žureza biće puna lutaka. Kad smo kod toga", Alis je uzgred rekla sinu, „jesi li danas video Kamilu?" „Ne." „Pa dobro. Videćeš je večeras." „Da." Okruženu stotinama ljudi, pomislio je. Kako će uspeti da joj kaže ono što je morao - kada smisli šta je to - dok su opkoljeni? „Hajde da obavimo ovo", predložio je Del. „Gospode! Isti si otac!" Alis je pomirljivo uzela svoje muškarce podruku. Gosti su bili formalno najavljivani, a zatim sprovodeni do reda za pozdravljanje. Po Delovoj proceni, nakloni su trajali beskrajno. Onda je prvi put ugledao Kamilu i zaboravio sve drugo. Nosila je haljinu boje starog zlata, iste kao i njene oči. U njoj je bila briljantna. Sijala je. Haljina je ostavljala gola ramena, skupljala se u uzani struk, a potom prosto tekla u kilometrima suknje koja je svetlucala poput vode obasjane suncem na elegantnoj svetlosti bezbroj lustera.

122


Beli i žuti dijamanti iskrili su joj na ušima, kapljući u složenim slojevima ka grudima. A vatrena dijadema ugnezdila se u njenu svetlucavu kosu. U tom trenutku bila je otelotvorenje princeze iz bajke. Lepota, gracioznost i elegancija, i sve to usađeno u srži. On se nikada nije toliko osećao kao žabac. Ali pomislio je - ponadao se - da će uspeti da nagura očne jabučice nazad u glavu dok ne dođe do nje. „Lorde." „Madam." Prihvatio je ruku koju je pružila i prešao palcem preko zglobova njenih prstiju. Da li mu je ova žena stvarno pravila kajganu? Ako je ovo bila stvarnost, možda je sve ostalo bilo nekakva složena fantazija. „Nadam se da ćete uživati u večeri." „Nisam to planirao." Njen učtivi osmeh nije se pokolebao. „Onda se nadam da vam neće biti preterano zamorna." „Treba mi pet minuta", prošaputao je. „Plašim se da je ovo nezgodan trenutak. Pusti mi ruku", rekla je tihim glasom kada se njegov stisak pojačao. „Ljudi nas gledaju." „Pet minuta", rekao je ponovo i pogledi su im se ukrstili, a onda je nerado nastavio dalje. Srce joj je možda lupalo, ali nastavila je da stoji, smeši se i pozdravlja goste. Kombinacija snage volje i vaspitanja sprečila ju je da popusti pred nezadrživim nagonom da izvije vrat i pronađe Dela u gomili koja je išla ka balskoj dvorani. Radoznalost probodena iverom nade učinila je da se gotovo razboli do trenutka kada su njeni ujna i ujak otvorili Jesenji bal Kordine. Gledao ju je - zar ne - kao što je povremeno radio u brvnari. Kao da je ona središte njegovih misli. Ipak, dok su ona i rođak Luk prelazili preko podijuma započinjući prvi ples, nije imala vremena za sopstvene misli. Palata je otvarala svoja vrata za bal široko i s briljantnom ceremonijom. Ovde je glamuru bilo dozvoljeno da uzme maha uz satensku oštrinu pompe. Vodopadi lustera zasipali su svetlošću zaslepljujuće balske haljine, svetlucave dragulje, gomile raskošnog cveća. Penušavi šampanjac prskao je u kristalu. Na terasi izvan dvorane zavodljivo su sijale sveće i baklje. Stotine starinskih ogledala oblagale su zidove i vraćale, jedan za drugim, odraze veličanstveno odevenih žena i elegantno odevenih muškaraca dok su se vrteli po uglačanom podu. Drago kamenje je bleskalo, muzika je plovila. Kamila je igrala, zbog obaveze i zadovoljstva, a zatim i zbog ljubavi - sa ocem. „Gledala sam tebe i mamu." 123


„Kad si nas gledala?" „Kad ste malopre igrali. I pomislila sam: vidi ih samo." Prislonila je obraz uz njegov. „Kako iko može da gleda igde drugde osim u njih? Tako su lepi." „Jesam li ti ikada pričao o onome kada sam je prvi put video?" Kamila se odmakla i nasmejala. „Milion puta. Pričaj mi ponovo." „Bio je njen šesnaesti rođendan. Bal, vrlo sličan ovom. Nosila je bledozelenu haljinu, ne mnogo različitu od te koju ti nosiš. Sve te podsuknje od kojih žena izgleda kao fantazija. Dijamanti u kosi, kao što su ovi u tvojoj. Zaljubio sam se u nju na licu mesta, mada je nisam ponovo video deset godina. Bila je najizuzetniji stvor kog sam ikada video." Pogledao je kćerku. „Sad igram s drugim najizuzetnijim stvorom." „Tata." Sklonila je ruku s njegovog ramena da bi mu dotakla lice. „Mnogo te volim. Žao mi je što si bio ljut na mene." „Nisam bio ljut, dušo. Zabrinut, a ne ljut. E sad, kad je reč o onom magarcu s kojim si bila..." „Tata!" Upozoravajuća svetlost u njenom oku naterala ga je da sevne pogledom ka njoj. „O njemu mogu da ti kažem samo jedno. Ima potencijala." „Ne poznaješ..." Zaćutala je i sumnjičavo zaškiljila. „Je li ovo neka zamka?" „Nekada sam brinuo da će naići neki slatkorečivi lepotan i oboriti te s nogu, a da se onda ispostavi da je mamlaz. Pa, za Kejna se sigurno ne možeš reći ni da je slatkorečiv, a ni da je lepuškast." „Zaista ne mogu." ,,A pošto već znaš da je mamlaz, i to si prebrinula", dodao je i zasmejao je. „Želim da budeš srećna, Kam. Više nego što želim da svoju malu devojčicu zadržim samo za sebe." „Rasplakaćeš me." „Ne, nećeš ti zaplakati." Ponovo ju je privukao bliže. „Napravljena si od izdržljivog materijala." „Volim ga, tata." „Znam." Rivove oči susrele su Delove preko mnoštva igrača. „ A jadnik nema šanse. Zgrabi ga, dušo. A ako se ne opameti dovoljno brzo, javi mi. Još bih voleo da imam razlog da ga izmlatim." *** „Odluči se, Delejni!" „O čemu?" Alis je uzela čašu s vinom koju je zatražila da joj donese. „Hoćeš li samo mrko da gledaš Kamilu pola noći ili ćeš da je zamoliš za ples?" „Nije prestala da igra ni dva minuta cele noći, zar ne?" 124


„To je deo njenog posla. Ili misliš da joj se sviđa da igra s onim bubuljičavim klincem s izbačenim zubima, što joj neprestano gazi po nogama? Idi! Igraj s njom!" „Ako si mislila da ću stati u red s pola muškaraca u palati..." „Rekla bih da si izgubio razum", dovršila je Alis. „Idi i ubaci se. Još minut s tim šeprtljom i ostaće trajni invalid." „U redu, u redu!" Kada se tako gleda, činio joj je uslugu. Nešto kao da joj priskače u pomoć, zaključio je kada je video - sasvim jasno - da joj se lice žacnulo pošto ju je klinac ponovo nagazio. Osećajući se sa svakim korakom sve više kao junak, Del se provlačio između igrača. Potapšao je Kamilinog partnera po ramenu i ubacio se tako glatko da je i sam bio iznenađen. „Ubacujem se." Zavrteo je Kamilu dalje od njega pre nego što je dečak stigao da se izbulji i zamuca. „To je bilo nepristojno." „Ali je upalilo. Kako tvoja stopala?" Usne su joj se trgle. „Osim nekoliko slomljenih prstiju, drže se, hvala. Vi igrate prilično dobro, lorde." „Prošlo je izvesno vreme, ali to se ne zaboravlja, madam. U svakom slučaju, ne mogu biti gori od tvog prethodnog partnera. Pomislio sam da ti treba pauza." „Spašavaš damicu u nevolji?" Izvila je obrve. „Pa to je dvaput za života. Pazi da ti ne pređe u naviku. Rekao si da ti je potrebno pet minuta sa mnom - a to je bilo pre skoro dva sata. Jesi li se predomislio?" „Ne." Ali više nije bio načisto šta da uradi u tih pet minuta. Ne pošto ju je ponovo držao u rukama. „Želeo sam da... U vezi s projektom. S fondom." „Ah!" Razočaranje ju je proželo do srži. „Ako je reč o poslu, postaraću se da ti Marijan zakaže sastanak sutra." „Kamila, hteo sam da ti zahvalim." Smekšala je, samo malo. „Nema na čemu. Taj projekat je i meni važan, znaš." „Mislim da sam to shvatio. Sada." Bilo bi dovoljno da iskosi glavu, malo je sagne i njegove usne bile bi na njenim. Želeo je, više nego išta, da okusi još jedan veliki zalogaj nje. Makar to bilo poslednji put. „Kamila..." „Igra je gotova." Ali njen pogled ostao je prikovan za njegov, a glas joj je bio težak. „Moraš da me pustiš." Znao je to. Odlično je znao, ali nije mogao. „Moram da razgovaram s tobom." „Ne ovde. Za ime božje, ako me ne pustiš, ime će ti se sutra povlačiti po svim novinama", nasmešila se veselo. „Baš me briga." „Nisi živeo s tim čitavog života kao ja. Molim te, odmakni se. Ako hoćeš da razgovaramo, otići ćemo na terasu." 125


Kada ju je pustio, ona se odmakla, a zatim progovorila razgovetno i najprijateljskijim glasom za sve radoznale uši u okolini. „Toplo je. Pitala sam se, lorde Delejni, da li biste sa mnom izašli na svež vazduh? A prijala bi mi i čaša šampanjca." „Nema problema." Provukla je ruku kroz njegovu dok su odlazili s podijuma. „Moja braća kažu da odlično jašete. Nadam se da ćete nastaviti da koristite štale dok ste ovde." Nastavila je neobavezno ćaskanje dok je podizao čašu šampanjca sa srebrnog poslužavnika i pružao joj je. „Jašete li vi, madam?" „Naravno." Popila je gutljaj i odšetala ka otvorenim vratima terase. „Moj otac gaji konje na farmi. Jašem čitavog života." Još gostiju je prešlo na terasu. Pre nego što je Kamila stigla do ograde, Del ju je prosto povukao za ruku i vino se zaljuljalo do ruba njene čaše dok ju je žustro skretao ka širokim kamenim stepenicama. „Uspori." Zastala je na vrhu. „Ne mogu da trčim niz stepenice u ovoj haljini. Slomiću vrat." Uzeo je čašu, a onda nemirno stajao pored nje dok je graciozno skupljala talasaste skute slobodnom rukom. U dnu stepeništa je spustio šampanjac - gotovo netaknut - na najbliži sto, a zatim nastavio da je vuče niz jednu baštensku stazu. „Prestani da me vučeš", prosiktala je. „Ljudi će..." „Ma opusti se!", prasnuo je. Stegla je zube dok se trudila da sačuva dostojanstvo. ,,Videćemo koliko ćeš ti biti opušten kada tračeri u deset zemalja počnu da se loptaju tvojim imenom. Osim toga, imam štikle od deset centimetara i osam kilometara suknje. Uspori!" „Ja ne slušam tračeve, pa ih neću ni čuti. A ako previše usporim, neko će iskočiti iz nekog mračnog budžaka s nekakvim poslom za tebe. Ili da bi se ulagivao. Ili prosto da bi nešto rekao, pa da može da se hvali kako je razgovarao s tobom. Hoću prokletih pet minuta nasamo s tobom!" Odgovor, koji joj se podigao do usana, izbledeo je. Svetlucave srebrne svetiljke obasjavale su stazu koja se već kupala u mesečini. Mogla je da namiriše romansu u noći jasmina i ruža, da je čuje u pulsiranju i udarima mora. I sopstvenog srca. Njen ljubavnik želeo je da bude nasamo s njom. Nije stao sve dok muzika nije bila više od udaljenog žamora. „Kamila." Zaustavila je disanje. „Delejni." „Hteo sam da..." Nosila je mesečinu kao bisere, pomislio je, previše zaslepljen da bi se zaprepastio poetičnim preokretom sopstvenih misli. Koža joj je sijala od nje. Oči su joj tinjale. Dijamanti u njenoj kosi varničili su i podsećali ga da je unutar te elegancije postojala vrelina. 126


Pokušao je još jednom. „Hteo sam da se izvinim za... Da ti kažem..." Nije znala ko je prvi krenuo. Nije bilo ni bitno. Bilo je bitno jedino to da su ponovo jedno drugom u naručju. Njihove usne su se spojile, jednom, dvaput. Raspomamljeno. Onda treći put, dugo i duboko. „Nedostajala si mi!" Privukao ju je blizu, ljuljuškajući se kada se priljubila uz njega. „Gospode, koliko si mi nedostajala!" Činilo joj se da su se te reči presipale u nju. „Ne puštaj! Ne puštaj me!" „Mislio sam da te nikada više neću videti." Okrenuo je glavu i zasuo njeno lice poljupcima. „Nisam planirao da te ikada više vidim." „Ni ja prvo nisam planirala da ikada ponovo vidim tebe", rekla je smejući se. „Bila sam tako ljuta kada sam dobila ono pismo. Ono uštogljeno, formalno, gadno pismo: Mi, članovi Istraživačkog projekta „Bardvil", želimo da izrazimo našu iskrenu zahvalnost. Mogla sam da te ubijem tad!" „Trebalo je da vidiš nacrt pisma." Odmakao se dovoljno da joj se nasmeši. „Bio je daleko... jadniji." „Verovatno bi mi se više dopao." Obavila je ruke oko njegovog vrata. „Tako sam srećna. Pokušavala sam da smislim kako ću živeti bez tebe. Sada neću morati. Kada se venčamo, možeš da me naučiš kako da tumačim one laboratorijske izveštaje sa svim onim znacima. Nikada nisam mogla..." Zaćutala je jer se on sasvim umirio. Njena užarena vrelina pala je na zemlju uz grub i bolan tresak. „Ne voliš me?" Glas joj je bio tih, uzdržano smiren dok se izvlačila iz njegovih ruku. „Ne želiš da se venčamo?" „Hajde da usporimo, važi? Brak..." Grlo mu se steglo oko te reči. „Hajde da budemo razumni, Kamila." „Naravno. U redu, hajde." Sada joj je glas bio zastrašujuće prijatan. „Zašto ti ne bi počeo?" „Postoje... Ovde postoje izvesni problemi", počeo je, izbezumljeno pokušavajući da raskrči svoj zbrkani mozak dovoljno dugo da bi razmislio. „Dobro." Prekrstila je ruke. „Problem broj jedan?" „Prekini. Samo prekini." Koračao je tamo-amo po stazi. „Ja imam vrlo zahtevnu profesiju koja oduzima mnogo vremena." „Da." „Kada sam na terenu, obično živim u prikolici prema kojoj brvnara izgleda kao hotel s pet zvezdica." „Da?" Zarežao je, ali je u poslednjem trenutku zauzdao ćud. „Ne možeš da stojiš s tom palatom iza sebe, dok nosiš prokletu krunu, i pričaš mi da ne vidiš u čemu je problem." „Dakle, problem broj jedan su naši različiti načini života i odgovornosti." „U suštini. I sve uredno zamaskirano dijademama i staklenim cipelicama. Da!" 127


„Staklenim cipelicama?" Tu je pukla. „Da li tako gledaš na mene i moj život - jedan bal za drugim, još jedna vožnja u kočiji od bundeve? Ja u svojim staklenim cipelicama imam jednako bitnu ulogu u svetu kao i ti u tvojim čizmama." „Ne kažem da nemaš. U tome i jeste stvar." Olabavio je mašnu i skinuo je. „Ja nisam za ovo. Ne mogu da se uparadim kao pingvin svaki put kad se okrenem samo zato što ti imaš društvene obaveze. A tebi treba neko ko to može. I neću tražiti od tebe da baciš dijamante i živiš u kampu usred nedođije. To je smešno. Nikada ne bi uspelo." ,,E, grešiš. Moj otac bio je policajac koji je želeo da postane farmer, a više nego išta, mir i tišinu i da obrađuje zemlju. Moja majka bila je - jeste - princeza. Kada su se upoznali, ona je bila domaćica ove palate. Imala je odgovornosti kao domaćica,ambasador, simbolična ženska glava zemlje kada joj je majka umrla. Ali vidiš, oni su se voleli toliko da su pronašli način da jedno drugom pruže ono što im je potrebno, da prihvate odgovornosti i obaveze koje je svako od njih imao i da izgrade zajednički život." Brada joj je sada bila podignuta, oči su sijale. „Ponosim se njima. I rešila sam da u svakom smislu budem kao moja majka. Ali ti, s tvojim opravdanjima i jadnim problemima, nisi ni pola čoveka kakav je moj otac. On je imao hrabrosti i karakter i romantičnosti. Njega kruna nije zastrašila jer je poštovao i razumeo ženu koja je nosi." Ponovo je skupila suknju. „Živela bih u tvojoj prikolici, a i dalje bih bila princeza. Nikada ne bih bežala od obaveza prema svom imenu - a ni tvom. Ti si taj koji sumnja da bi mogao živeti u ovoj palati, a i dalje biti muškarac."

128


Poglavlje 12 Jednu činjenicu mrzeo je više nego sve ostale: ona je bila u pravu. Iza svih problema, zamki i komplikacija, on je bio... pa, nije mu se dopadao pojam uplašen. Nesiguran, zaključio je dok je koračao po vrtu kao što je običavao po šumi u Vermontu. Nije bio siguran u vezi s princezom. Obraćao je pažnju nedeljama dok su bili razdvojeni. Video je njeno lice i ime po medijima. Čitao je priče o njenom privatnom životu, spekulacije o njenim romantičnim vezama. Odlično je znao da nije imala nikakvu vrelu avanturu s francuskim glumcem o kojoj su članci trubili. Bila je previše zauzeta avanturom s poluameričkim arheologom. Osim toga, svako ko ju je poznavao mogao je videti da taj glumac nije bio njen tip. Bio je previše uglađen za Kamilu. To je bio jedan deo. Priče, nagoveštaje, potpune izmišljotine pisali su uglavnom ljudi koji je nisu poznavali niti razumeli njenu spremnost da vredno radi, ili posvećenost zemlji svoje majke. Njenu veliku ljubav prema porodici i njihovu prema njoj. Oni su videli sliku. Istu onu koja je i njega zaslepila. Ali neka je sve to prokleto, ta žena je od moguće probne veze skočila do braka tako brzo da je to bilo kao neočekivani udarac u vilicu. Nije čoveku pružila priliku da vidi koliko čvrsto stoji na nogama. S njom je bilo sve ili ništa, razmišljao je smrknuto dok je zabijao ruke u džepove i razmatrao situaciju. Prvo, kada je najzad shvatio da je zaljubljen u nju, ona ga je u oko ubola činjenicom da ga je lagala. Pre nego stoje uspeo da razbistri glavu u vezi s tim, ona nestade. Pa šta ako joj je rekao da ide! A sad, pošto je shvatio da je situacija potpuno nemoguća, morala je da stoji tamo, i izgleda kao nešto iz snova, i natera ga da shvati koliko je toga izgubio. I baš kada je počeo da pomišlja da bi možda, samo možda, uz vreme i trud, mogli da vrate ono što su imali, ona ga brakom zvekne pravo u zube. Da, daj joj mesec dana u prikolici na Floridi, ubaci nekoliko tropskih oluja, blato do kolena, bube veličine lopte za bejzbol i... Bila bi odlična. Stao je u mestu. Bila bi fantastična. Bila je žena koju ste mogli zabosti bilo gde, u bilo kakvu situaciju, i ona bi se snašla. Seckala je, bockala i petljala sve dok ne pronađe način. Jer bila je Kamila. Pao je na to, shvatio je. Pre nego što je pao na izgled, stil, vatru, izgubio je glavu zbog njene rešenosti da dođe do odgovora. 129


A on je dopustio da mu sitnica poput kraljevske krvi stane na put. Želeo je ženu, a princeza je išla s njom. Nije bio ni pola čoveka kakav je njen otac? O, time je pokušala da ga saseče. Nije imao hrabrosti, karaktera? Nije imao romantičnosti? E pa, daće joj romantiku koja će je izbaciti iz tih staklenih cipelica. Okrenuo se i trčao pola puta do balske dvorane pre nego što se zaustavio. Upravo to, shvatio je, moraće da izbegava. Ako želi da ova veza ima ikakve proklete šanse, moraće da misli unapred. Muškarac koji odjuri na bal u palati, prebaci princezu preko ramena i odnese je, oboma će doneti upravo onu vrstu medijske pažnje koju je ona mrzela. A on će posle sveg tog truda verovatno završiti u nekakvoj mračnoj i vlažnoj tamnici. Morao je da razradi jasan, racionalan plan - i da ga izvede kada ne bude svedoka. Zato je seo na mermernu klupu i počeo da smišlja. U štali je uzeo uže. Ponekad je, nerado je priznao, bilo zgodno što je vikont. Konjušari su bili previše učtivi da dovode u pitanje ekscentričnosti lorda Delejnija. Morao je da sačeka da prođe poslednji valcer i da gosti budu ušuškani u krevete ili da budu s druge strane kapija palate. To mu je pružilo dodatno vreme da razradi logistički deo - i da se zapita šta će njegovi roditelji uraditi ako slomi svoj idiotski vrat. Sada je znao gde je njena soba, pošto je suptilno propitao Adrijen. Bio je zahvalan što su njeni prozori gledali ka vrtu koji je bio u senci, premda je sumnjao da će čuvari koji su patrolirali okolinom tražiti čoveka koji visi na konopcu nekoliko spratova više. Čak i kad taj čovek počne gadno da psuje kada se zaljulja i zamalo licem tresne u bele kamene zidove. Spuštanje s parapeta delovalo je mnogo lakše u teoriji nego u praksi. Bio je prilično vičan tome, zahvaljujući poslu, ali spuštanje niz zgradu usred noći bilo je malo drugačije. Okrutna realnost htela je da se ljulja na vetru s izgrebanim zglobovima i raspoloženjem na ivici nerava. Visina mu nije toliko smetala, osim kada bi pomislio da je to možda poslednje što će videti. A sve to, razmišljao je dok je isprobavao oslonac na kamenoj ogradi balkona, zato što mu je povredila ponos. Prosto nije mogao da sačeka jutro. A, ne, pomislio je kada mu je noga skliznula i kada se ponovo zaljuljao. To bi bilo previše lako, previše obično. Previše normalno. Zašto bi vodio civilizovan razgovor usred bela dana i rekao ženi da je voli i da želi da se oženi njom, kada je mogao da uradi nešto stvarno glupo, kao što je samoubistvo padom na cigle ispod njenog prozora? E, to bi bio nastup. Uspeo je da osloni težinu na ogradu i dođe do daha, a sve jači vetar doneo je i oštru septembarsku kišu. „Savršeno." Pogledao je ka nebu. ,,E, to je šlag na torti." 130


Dok je iznenadni pljusak prolivao potoke u njegove oči, ponovo se zaljuljao odgurnuvši se lagano sa zida i uspeo da se spusti do Kamiline terase. Prvi udar groma prolomio se preko mora kada se spustio, srećom, na čvrsti kamen. Borio se sa čvorom na temeljno natopljenom užetu koje je obavio oko sebe. Kisnuo je još cela dva minuta pre nego što je uspeo da se oslobodi. Bacivši uže, sklonio je mokru kosu s očiju i odmarširao do vrata njene terase. Bila su zaključana. Jedan trenutak samo je stajao i zurio u njih. Zbog čega je, kog đavola, zaključavala vrata terase, zapitao se sa sve većom zlovoljom. Bila je na trećem spratu u prokletoj palati, s čuvarima na sve strane. Koliko često su joj se idioti spuštali niz zid i skakali na terasu? Navukla je i zavese, kako ne bi mogao ništa da vidi. Pomišljao je, uz iznenadnu radost, na zadovoljstvo koje bi mu pružilo razvaljivanje vrata. U tome je bilo izvesne elegancije, pomislio je. Izvesnog stila. Međutim, on bi verovatno bio umanjen kada bi se oglasili alarmi. I tako je stajao, mokar kao udavljeni pacov, na njenoj terasi. A jedini način da uđe bio je da pokuca. Bilo je to tako jadno. Zato nije pokucao već zalupao. Kamila je koristila knjigu kao izgovor da ne spava. Svakih petnaestak minuta zaista bi i pročitala koju rečenicu. Uglavnom joj se po glavi motala samo jedna činjenica. Sve je izvela tako loše. Nije bilo opravdanja. Kada se odmakla i osmotrila celu situaciju, Del je reagovao baš onako kako bi se i očekivalo. Skočila je srcem u pretpostavku da će se venčati. I ona bi se uvredila da je pretpostavio nešto slično. Da li su od ljubavi svi postajali glupi i nepažljivi, ili samo ona? Uzdahnula je i okrenula stranicu knjige bez preteranog zanimanja. Sve je pobrkala, zaključila je. Od početka. O, i on je pomogao. Bio je takav... kako je ono njegova majka rekla? Mazgov. Da, bio je takav mazgov - ali ona je to i volela kod njega. Ali krivica je isključivo njena. Nije bila iskrena prema njemu, a njeni razlozi za tajnovitost sada su delovali slabašno i sebično. Njegov gnev i - da -povređenost, tako su je pogodili da je podvila rep i pobegla umesto da ostane gde je. Onda je on došao k njoj. Zar je toliko zabrazdila u samosažaljevanje, te nije mogla priznati da on, ma koliko ga pritiskali, nikada ne bi došao u Kordinu da nije želeo da je vidi? Čak i večeras, on je napravio korak. Umesto da i sama napravi jedan, ona je nemarno skočila. Uzela je zdravo za gotovo da će on prosto pristati. Očigledno je previše navikla da ljudi to rade. Zar nije to bio jedan od razloga zašto je uzela odmor od dužnosti princeze? Zar ništa nije naučila tokom onih nedelja kada je bila obična Kamila?

131


Nije ustuknuo samo zbog braka. Bilo je to zbog svega onoga što je dolazilo s njim. Zatvorila je oči. Nije mogla da uradi ništa u vezi s tim - ne bi uradila ništa čak i da je mogla. Njena porodica, krv i nasleđe bili su sastavni deo nje. Ipak, ne bi želela ni muškarca koji ne bi priznavao složenost njenog života. Nije mogla da voli ni muškarca koji bi uživao u činjenici da će ih mediji proganjati. Šta joj je onda preostajalo? Da bude sama, pomislila je osvrnuvši se po pustoj sobi. Zbog toga što je odgurnula jedinog muškarca kog je volela, jedinog kog je želela, zahtevajući previše i prebrzo. Ne. Zalupila je knjigu. Neće to prihvatiti. Prihvatanje poraza je ono što ju je nateralo da pobegne iz brvnare. Neće to ponovo da uradi. Moralo je postojati neko rešenje. Morao je postojati kompromis. Ona će... ne. Duboko je udahnula. Oni će ga pronaći. Odgurnula je pokrivač. Sada će otići u njegovu sobu, rešila je. Izviniće se za stvari koje mu je rekla i reći će mu... pitaće ga da li postoji neki način da počnu iz početka. Pre nego što je stigla da iskoči iz kreveta, lupanje na balkonska vrata nateralo ju je da odskoči sa srcem u petama. S noćnog stočića je, kao oružje zgrabila srebrni svećnjak iz doba romantizma i spremala se da telefonom pozove obezbeđenje. „Otvori prokleta vrata!" Čula je glas kako brunda, a posle njega i zlokobni pucanj groma. Zaprepašćena, i dalje stežući improvizovano oružje, prišla je vratima i pomerila zavesu. Videla ga je pod bleskom munje. Gnevno lice, kosa s koje se cedi voda, natopljena svečana košulja. Na trenutak nije mogla da uradi ništa osim da zuri otvorenih usta. „Otvori prokleta vrata", ponovio je glasno, „ili ću ih razvaliti!" Previše zaprepašćena da bi uradila bilo šta drugo, nespretno je otvorila rezu i bravu. Onda se oteturala tri koraka unazad, a on je otvorio vrata. „Šta?" Nije mogla da uradi ništa više osim da grakne dok je on stajao i zurio u nju, a voda curila na neprocenjivi ćilim. „Tražila si romantiku, sestro!" Zgrabio je svećnjak iz njenih utrnulih prstiju i bacio ga u stranu. Delovao je previše teško da bi rizikovao ikakve nezgode, a i imao je dovoljno modrica za jednu noć. „Dele?" Odmakla se još dva koraka dok je on išao ka njoj. „Delejni? Kako si... ruka ti krvari!" „Htela si karakter? Htela si avanturu? Možda i trunku ludila?" Zgrabio ju je za ramena i podigao na vrhove prstiju. „Kako ti ovo deluje?" „Sav si mokar", bilo je sve što je mogla da kaže. „Probaj ti da se spustiš niza zid zamka po oluji, pa da vidimo kakva ćeš da završiš." „Spustiš?" Jedva je primećivala da je on gura preko sobe. „Spustio si se niz zid? Jesi li ti izgubio razum?" „Još kako! A znaš šta tip dobije kada prodre preko zidina u zamak? Dobije princezu!" 132


„Ne možeš tek tako..." Ali mogao je. Vrlo brzo otkrila je da je mogao. Pre nego što je uspela da razbistri misli od šoka, njegove usne već su vrelo pritiskale njene. A šok nije imao nikakve šanse protiv želje. Uzbuđenje ju je oborilo dok ju je odvlačio do kreveta. Bio je mokar, krvav i ozbiljno zlovoljan. I samo njen. Obavila je ruke oko njegovog vrata, zavukla prste u tu divnu i mokru kosu i drage mu se volje predala kao ratni plen. Njene usne kretale su se ispod njegovih, odgovarajući na njegov zahuktali poljubac sa svom radošću i žudnjom koja je besnela u njoj. Oluja je provalila kroz otvorena vrata dok se oslobađala iz njegovog naručja taman dovoljno da mu svuče natopljenu košulju. Ona je pala, negde, uz šljiskanje. Bio je iznenađen što mu se odeća nije prosto osušila na telu. Vrelina njegove mrzovolje bila je bleda prema vatri koju je ona unela u njegovu krv. Tako meka, tako mirisna, tako divno voljna. Njeno lice sada je bilo mokro od kiše koju je uneo. Mogao je da ga popije - i nju celu - kao mleko. Raskopčan, zagnjurio je lice uz njeno grlo. „Prokletstvo, potrebna si mi. Ne mogu protiv toga." „Onda me uzmi." Glas joj je bio isprekidan dok su njegovi dlanovi lutali po njoj. „Uzmi me." Podigao je glavu i pogledao je. Oči su joj sada bile tamnije, žutosmeđe kao u mačke. I dok je podizala ruke kako bi obuhvatila njegovo lice, nasmešila se. „Toliko sam dugo čekala baš tebe", prošaputala je, ,,a da to nisam ni znala." Da bi to dokazala, ponovo je privukla njegove usne do svojih. Sve što je osećao prema njoj procvetalo je u tom poljupcu. Drhtala je od njega, a tihi žamor u njenom grlu poterao mu je puls u juriš. Taj izduženi beli vrat ga je fascinirao. Snažni pad njenih ramena bio je pravo čudo. Sada mokar od kiše, njen tanki kombinezon izazovno joj je prianjao uz telo. Prelazio je usnama, rukama, prvo preko mokre svile, a zatim preko vrelog, vlažnog tela ispod nje. Kretala se ispod njega. Graciozno izvijanje, brzi drhtaji. Isprva polako, isprva gustirajući, istraživao je i posluživao se. Uzbuđen. Kada joj se disanje ubrzalo, a oči sanjivo zatvorile, podigao ju je na kolena i opustošio je. Ispalio ju je iz tihog zadovoljstva do nepromišljene zahtevnosti tako da se batrgala. Davila se u njemu. One čvrste ruke koje su bile tako milostivo nežne, sada su bile erotično grube. Izvijajući leđa, predavala se tim gladnim ustima. Ječala je njegovo ime dok joj se razum kidao na komadiće. Podivljala je u njegovim rukama. Dok je njena potreba sustizala vrhunac njegove, cepala mu je i kidala odeću. Klečeći na krevetu, privijali su se, telo uz telo, jedno srce koje bije uz drugo.

133


Još jednom, u blesku munje, pogledi su im se susreli. Ostali jedan na drugom. U njegovom je, najzad, videla sve što je trebalo da vidi. Pomerila se i primila ga, obavivši se oko njega kako bi ga pustila duboko, dok oboje nisu zadrhtali. „Je t'aime!" Rekla je to jasno, iako joj se telo potresalo. „Volim te. Ne mogu se odupreti." Pre nego što je uspeo da progovori, usnama je pokrila njegove. Ono što je ostalo od njegove kontrole puklo je i bacilo mu telo u pomamu. Pristizala ga je, jednim frenetičnim otkucajem za drugim. Kada se zatvorila oko njega, progutao je njen ekstatični krik. I ispraznio se. „Kamila." Nije mogao da razmišlja dalje od njenog imena dok se spuštao niz njeno telo i gnezdio između njenih grudi. Osećao je kako mu njeni prsti prolaze kroz kosu i nije želeo ništa više osim da zatvori oči i ostane zagnjuren u nju do kraja života. Ali njegov pogled skrenuo je ka terasi - i kiši koja je veselo nadirala na otvorena vrata i natapala pod i ćilim. „Nisam zatvorio vrata! Poplavljeni smo! Ne mrdaj!" Dok se prevrtao s kreveta, ona ga je lenjo posmatrala. A onda je skočila kada je pošao preko sobe. „Ne! Čekaj." Iskobeljala se iz kreveta i zgrabila ogrtač koji je bio prebačen preko izvijenog naslona sofe. „Neko bi mogao da te vidi", promrmljala je, a onda, s jedva pričvršćenim ogrtačem, požurila da sama zatvori vrata. Kontrola, pomislio je dok ju je posmatrao kako navlači zavese. Čak i sada. Princeza nije mogla da se šetka gola pred prozorima - čak ni sopstvenim. Svakako nije smela da ima ni golog muškarca u sobi. Okrenula se i videla da je posmatra i razmišlja. „Čuvari. Gosti", počela je, a onda oborila pogled. „Doneću peškire." Dok je odlazila u kupatilo, raspetljao je mokre pantalone. Bile su uništene, zaključio je, i biće nepodnošljivo neudobne. Ali ako će razgovarati, želeo je da nosi još nešto osim srca na dlanu. Vratila se, spustila na šake i kolena i počela da briše pod. To ga je nateralo da se nasmeši. Prisetio se nje u brvnari. „Moram da budem praktična, Delejni." Obrve su mu se spojile kada je osetio napetost u njenom glasu. „Razumem to." „Zaista?" Mrzela je sebe i poželela je da zaplače. „Da, razumem. Divim se načinu na koji uspevaš da budeš praktična, samostalna - i princeza." Polako je podigla glavu. Spustila se na pete, a iznenađeni pogled na njenom licu bio je dovoljan da ga natera da zabije ruke u mokre džepove. „Divim ti se", rekao je ponovo. „Nisam dobar s rečima, ne s takvim rečima. Dodavola, zar misliš da sam idiot? Da nemam pojma kakvo žongliranje ti i cela tvoja porodica morate da izvodite da biste bili ono što ste i da biste pored toga imali ikakav život?" 134


„Ne." Ponovo skrenuvši pogled, presavila je mokri deo čilima, a onda obrisala pod ispod njega. „Ne, verujem da razumeš - koliko možeš. Možda i više nego što bi mogao neki drugi čovek. Mislim da se zbog toga, na neki način, i svađamo." „Zašto me ne gledaš dok pričaš sa mnom?" Trudeći se da se sabere, stegla je usne, ali pogled joj je bio čvrst kada je podigla glavu. „Teško mi je. Izvini na trenutak." Ustala je, ramena pravih kao u vojnika, i odnela mokre peškire u kupatilo. Žene su, pomislio je Del, pune ruke posla. Vratila se, otišla do male vitrine i izvadila flašu. „Mislim da bi malo brendija pomoglo. Pogrešila sam", počela je dok je sipala piće u dve čaše. „Sinoć u vrtu pogrešila sam kada sam ti rekla sve ono. Izvini!" „Daj, ćuti!" Nestrpljivo je zgrabio čašu iz njene ruke. „Zar ne možeš bar da se pretvaraš da imaš milosti?" „Ne kada si glupa. Kada budem hteo izvinjenje, znaćeš." Pretekla ga je s izvinjenjem. Baš tipično za nju. Odmakao se, i mada mu nije bilo do toga, popio je gutljaj brendija. „Kada ne budeš u pravu, reći ću ti." Okrenuo se s mrzovoljom koja mu je igrala na licu. „Povredila si me." Razbesneo se jer je to morao da prizna. „Znam. Ono što sam rekla..." „Ne time. To me je samo iznerviralo." Provukao je šaku kroz kosu. „Lagala si me, Kamila. Ili si radila nešto vrlo slično tome. Počeo sam da računam na tebe. I pod tim ne mislim na to da čistiš za mnom. Počeo sam da razmišljam o tebi - o nama - na određeni način. A onda mi je sve puklo pred nosom." „Loše sam to izvela. Bilo je sebično - ja sam bila sebična", ispravila se. „Želela sam malo vremena - a onda više vremena - da prosto budem. Prošlog leta sve je odjednom postalo previše teško, previše blizu. Nisam mogla..." „Da samo budeš?" „Nisam mogla samo da budem", rekla je tiho. „Prošlog leta desio se incident sa štampom. Ni veći ni manji od mnogih drugih tokom protekle dve godine, ali sve to nagomilavalo se u meni dok nije postalo previše. Nisam mogla da jedem. Loše sam spavala. Nisam mogla da se koncentrišem na ono što je trebalo da radim. Ja..." „Ne, nemoj da prestaješ. Ispričaj mi." „Taj incident", rekla je pažljivo, „nije se toliko razlikovao od drugih, ali dok se dešavao, mogla sam da čujem sebe kako vrištim. Iznutra. Pomislila sam - znala sam - da ako ne odem na neko vreme, sledeći put kada se desi nešto slično, vrištanje neće biti samo iznutra. Plašila sam se da imam nekakav nervni slom." „Kamila, za ime božje!" „Trebalo je da razgovaram s porodicom." Ponovo ga je pogledala, jer je čula neizgovoreno pitanje u njegovom zaprepašćenom glasu. „Oni bi razumeli, podržali me, dali mi vremena i prostora, ali prosto nisam mogla da se nateram da priznam takvu 135


slabost. Jadna Kamila, koja ima sve privilegije u životu, i mnogo više, mnogo više od toga - bezrezervnu ljubav porodice,odjednom je previše osetljiva, previše krhka da se izbori s odgovornostima i teškoćama koje donose njena titula i položaj." „To je najobičnije trućanje." Nasmejala se čuvši tu reč. I smirila se. „Tada nisam mislila tako. Bila sam očajna. Gubila sam sebe. Ne znam da li možeš to da shvatiš, pošto tako duboko poznaješ sebe, ali ja sam se osečala progonjeno i lovljeno, a u isto vreme tako nesigurno u to ko sam iznutra, šta sam htela da radim sa životom pored onoga što se očekivalo da radim, izvan dužnosti. Nisam osečala strast ni prema čemu, a to je bila užasna praznina." Mogao je to da zamisli - pritiske, zahteve - i čelične živce potrebne da bude ono što je. Bila je potrebna hrabrost, pomislio je, da se odvoji od svega toga i otkrije ženu u sebi. ,,I pobegla si, s dva-tri kofera u iznajmljenom automobilu, da to otkrij eš?" „Manje-više. I otkrila sam to, iako sam, kao što sam rekla, na kraju sve loše izvela." „Mi smo to loše izveli", ispravio ju je. „Izgubio sam glavu za tobom, i to dok sam mislio da si ćaknuta bogatašica u nekakvoj nevolji. Kada sam otkrio ko si, pomislio sam da si me iskoristila za nekakvu šaradu." Prebledela je. „Nikada nisam..." „Znam. Sad. Znam to. Osećao sam prema tebi nešto što nisam ni prema kome drugom. Spremao sam se da ti to kažem, a kada sam ušao u kuhinju, čuo sam te da telefoniraš." ,,S Marijan." Zatvorenih očiju, Kamila je ispustila dugačak izdah. „Trenutak", promrmljala je, „nije mogao biti gori. Iznenađena sam što me nisi izbacio." „Pomišljao sam na to." Sačekao je da otvori oči i ponovo ga pogleda. „Osećao sam se bolje dok sam sažaljevao sebe. Bilo mi je potrebno neko vreme da počnem da razmišljam kako je tebi. Ljudi, novinari, protokol. Prilično je gadno." „Nije sve toliko loše, ali ponekad prosto moraš da..." „Dišeš", završio je umesto nje. „Da." Suze su joj navrle na oči. „Da." „Ne radi to. Neću moći da vodim racionalan razgovor ako počneš da cmizdriš. Vidi, ozbiljan sam. Zapuši te rupe. Nikada nisam rekao nekoj ženi da je volim, i nema šanse da to prvi put uradim u životu dok ona slini." „Ne slinim!" Ali glas joj je prekinuo jecaj dok ju je obuzimala radost. Cimnula je fioku, izvukla maramicu čipkanih ivica i obrisala suze. Poželela je da skoči, prosto da skoči. Ali ovog puta znala je da je bolje da bude mirna. „Pa, reci mi." „Doći ću na to. Ti nisi krhka, Kamila." „Obično nisam." „Krunski dragulj Kordine. Pročitao sam neke časopise", rekao je kada se izbečila ka njemu. „Dragulj mora da ima čvrstinu da bi nastavio da sija. Ti imaš čvrstinu." „To je", uspela je da izgovori, „nešto najlaskavije što si mi ikada rekao." 136


„To je samo zato što si navikla da ti ljudi govore da si prelepa. A sviđa mi se i tvoja porodica." „Moja porodica?" „Da. Tvoja majka je zadivljujuća žena. Sviđaju mi se i tvoja braća, tvoji rođaci. Još nisam sa sigurnošću popamtio ko je ko, ali sviđaju mi se. I tvoja sestra je slatka." Zastao je. „Mislio sam to na dobar način." „Da." Kamila se nasmešila. „Da, vrlo slatka." „Pa tetke i ujaci - i oni su zanimljivi ljudi. Divni ljudi. Pretpostavljam da si povukla na njih. Imao sam nekih problema s tvojim ocem, ali pretpostavljam, da ja imam kćerku i da neki tip... Pa, prirodno je što hoće da me izmlati, jer sam spustio šape na nešto što je njegovo." „To je zato što mu se sviđaš." „Voleo bi da me peče na tihoj vatri." „Misli da imaš potencijala." Del je frknuo, prošetao, a onda je pogledao. „Stvarno?" „Da. Naravno, ako s tobom budem nesrećna, taj ražanj s tihom vatrom može lako da se potpali. Ne bih da te pritiskam..." „Pametna si ti devojka, princezo. Oštrog seksi uma. Mogao bih da prebolim to lice, ali načisto sam se upecao na um." Pokazao je veliku knjigu o arheologiji, koja je ležala na njenom noćnom stočiću. „Dakle, i dalje te zanima?" „Da. Želim da učim. Stvarno mi se dopalo da radim s tobom." „Znam." „Taj posao me je fascinirao. Ne samo zbog tebe, znaš. Pre svega želim da učim zbog sebe. Potrebno mi je nešto. Nešto što me privlači iznutra. Nešto van onoga što se očekuje - što se mora očekivati zbog mog položaja. Želela sam da pronađem strast, a zahvaljujući tebi, pronašla sam je. Pravim planove da se pridružim doktoru Lesijeu na projektu u Francuskoj." „Da, rani paleolit." Del je slegnuo ramenima. „On je dobar. I vraški dobar učitelj. Ima strpljenja. Ja nemam. Verovatno će biti manje komplikovano raditi s njim. Ali opet, bilo bi šteta da ne ispratiš Bardvil do kraja." Duboko je udahnula. „Predlažeš da se pridružim projektu?" „Razmišljao sam da opremim novu prikolicu za nalazište. Ona stara je krš. A treba da nadgledam i mnogo laboratorijskih analiza. Verovatno bi bilo praktično iznajmiti kuću blizu univerziteta. Možda i kupiti nešto." Pritisak u njenim grudima bio je nepodnošljiv. To je bilo divno. „U mojoj porodici se podrazumeva da kada neko od nas odabere karijeru, ili se lično posveti nečemu, njegove zvanične dužnosti prilagode novim okolnostima. Pričaj!" „Čuj, žvanjkaću svaki put kad budem morao da navučem neko paradno odelo, a ti ćeš mi u lice bacati moju titulu kad god to budem radio", rekao je prilazeći joj. 137


„Prirodno." „Ali izneću svoj deo tereta onoga što ti uneseš u pogodbu, a ti ćeš izneti svoj deo onoga što unesem ja." Nakratko je zatvorila oči. „Da li me ti to pitaš da se u..." Prekinuo ju je brzim upozoravajućim zvukom. „Ne izgledaš loše, sestro, zar ne?" Podigao joj je bradu i obuhvatio lice. „Izgledaš fantastično. Znaš, uopšte me ne zanima što ti je lice po svim časopisima. Baš me briga i za tračeve i lupetanja u njima. To mi nije bitno. Mi znamo ko smo." Suze su joj se zaglavile u grlu i ponovo zaiskrile u njenim očima. Ništa što bi joj rekao ne bi joj jasnije stavio do znanja da veruje u nju. „O, Delejni!" „Sada nemam prsten za tebe." „Baš me briga." „Mene jeste." Čudno, pomislio je dok joj je podizao ruku i proučavao te elegantne prste, da on misli da je to bitno. „Želim da nosiš moj prsten." Podigao je pogled do njenih očiju i tu ga zadržao. „Ako nećeš da se ponovo rasplačem, požuri." „Dobro, dobro. Tako to ide kad pokušaš ženi da pružiš malo romantike." „Tvoje spuštanje niz zidine palate maksimum je romantike koju mogu podneti za jednu noć. Svejedno, hvala." Iskezio se. „Lud sam za tobom. Za svakim delom tebe, a naročito za tvojim brbljivim ustima." „To je divno. Ali verovatno bih mogla izdržati još malo romantike ako bi ti pošlo za rukom." „Volim te." Obuhvatio je njeno lice. Ovog puta, kada joj se suza skotrljala niz obraz, nije mu smetalo. „Kamila. Volim to što si. Volim ko smo mi dok smo zajedno. Volim ženu koja je brisala pod u mojoj kuhinji i volim ženu s kojom sam sinoć igrao valcer." Radost se vinula kroz nju. ,,Obe strane te žene vole sve tvoje strane. Srećna sam s tobom." „Udaj se za mene! Hajde da zajedno izgradimo život! Neće ti uvek biti udobno, ali ti sigurno nikad neće biti dosadno!" „Udaću se za tebe." Prislonila je usne uz njegov obraz. ,,I radiću s tobom." Pa uz drugi. „Živeću s tobom. I voleću te. Zauvek", šaputala je dok su im se usne spajale. „Vrati se sa mnom." Privukao ju je bliže i držao je. „Razradićemo detalje - šta god da treba da se uradi. Ne želim da se vraćam bez tebe." „Da. Srediću to." Stegla ga je jače. „Mi ćemo to srediti." „Naći ću slobodnog vremena - šta god da je potrebno da se pozabavimo onim čime moramo da se pozabavimo." „Ne brini." Ovde je, pomislila je, bila njena strast, njeno zadovoljstvo i ljubav, sve u jednom. „Sve ćemo osmisliti. Kada se javi neko pitanje, pronaći ćemo odgovor." 138


Spustila je glavu na njegovo rame i nasmeĹĄila se kada je osetila kako mu se usne spuĹĄtaju na njenu kosu. NajvaĹžnije pitanje je postavljeno, pomislila je. I dobilo je odgovor.

Milica111, Chia&Avada

139

Nora roberts-dragulj moje krune-kraljevstvo kordine 4.k.  
Advertisement